OSNOVNE AKADEMSKE STUDIJE

Predmet:

METODIKA LIKOVNOG VASPITANJA

SEMINARSKI RAD

PARALELE U APSTRAKCIJI
POREĐENJE MARKA ROTHKA I OLAFURA ELIASSONA

Student: Ana Jelačić

PROFESOR: Maja Bosnar

Beograd, datum 31.03.2024.

 U svetu likovne umetnosti, umetnici često pronalaze inspiraciju u radovima
svojih prethodnika, stvarajući tako dijalog između prošlosti i sadašnjosti. U ovom
seminarskom radu, istražićemo paralele između dva značajna umetnika - Marka
Rothka i Olafura Eliassona. Iako su njihovi pristupi umetnosti različiti u pogledu
medija i tehnike, njihovi radovi dele duboku emotivnost, istraživanje percepcije i
sposobnost da transformišu prostor u kojem se nalaze.

Mark Rothko, pravo ime Markus Rotkovič, rođen 25.09.1903. godine u

Dvinsku, tada deo Ruskog carstva, sada Letonija, bio je pionir apstraktne
ekspresionističke umetnosti u 20. veku. Već 1913. Godine njegova porodica se
preselila u SAD, državu Oregon gde je završio srednju školu. Njegova zamisao je
bila da postane inžinjer ili advokat. Studirao je istovremeno umetnost i nauku na
univerzitetu Jejl dok nije napustio studije 1923. godine i preselio se u Njujork gde
je kratak vremenski period pohađao fakultet Art Students League. Isprva se
interesovao za oslikavanje svakodnevnog života sa osećajem izolovanosti i
misterije, a nakon Drugog svetskog rata je počeo da istražuje smrt i opstanak.

Godine 1943 je zajedno sa svojim prijateljem Adolfom Gotlibom izjavio:

“Favorizujemo jednostavan izražaj kompleksnih misli. Mi smo za velike radove jer
imaju uticaj nedvosmislenog. Želimo da ponovo potvrdimo ravne oblike zato što
oni uništavaju iluziju i otkrivaju istinu“
 Crvena boja je često korišćena u njegovom radu. Jako je teško objasniti da
jedna tako jednostavna reč “crveno” opisuje mnoge njegove radove, kao često
korišćena boja. Postoji toliko nijansi crvene koje je on koristio kako bi postigao
dubinu rada. “Ako neko kaže boja crveno ispred pedeset ljudi, očekivano je da
bude zamišljeno pedeset različitih crvenih boja. Čak i da bude precizirano o kojoj
crvenoj nijansi je reč kao na primer Koka Kola znak, ipak bi se razmišljalo o
različitim tonovima crvene i niko ne bi bio siguran da je pronašao pravi ton
crvene” (Josef Albers Interaction of color, 1963). Način na koji osećamo boju je
filtrirano kroz sočivo kojim posmatramo svet i svoj život. Boja je duboko
subjektivna, isprepletena sa našom memorijom, kao i sa našim emocijama. Rothko
je bio umetnik koji je sprovodio ideju o emocionalnoj komunikaciji, govor kroz
korišćenje boja. Zašto crvena? Crvena je boja vatre, boja krvi, govori o osećaju
toplog tela. Budi memoriju postojanja tela, sam posmatrač poima svoje postojanje
u okviru tog prostora kroz korespodenciju sa slojevima crvenog pigmenta. Kao
podsetnik fizičkog postojanja, usisava u sam prostor gde posmatrač postaje glumac
na sceni i čini sliku živom, ona ne postoji bez njega, niti on bez nje.

Broj crvenih tonova koja se pojavljuju ispred oka je slojevita i svaki nanos
je satkan od dinamičnih emotivnih iskustava. Naizgled jednostavna crvena, a
zapravo osluškujemo slojeve raznolikih emotivnih stanja predstavljenih drugačijim
crvenim nijansama. Posmatrajući jednu boju proizvedenu iz slojeva raznovrsnih
emocija umetnika dobijamo dubinu koja nas uvlači u lavirint stanja i dopusta nam
ulazak u slobodno polje gde nam je dopušteno da oživimo sopstvena stanja. Crvena
boja nije bila samo estetski izbor, već je imala duboke emotivne i duhovne
konotacije. Smatrao je da crvena boja poseduje jedinstvenu moć da izrazi
unutrašnje emocije i ljudsku egzistenciju na najdubljem nivou. Kroz nijanse crvene
boje Rothko je pokušavao da prenese širok spektar emocija, od strasti i ljubavi do
tuge i patnje. Imala je ključnu ulogu u stvaranju kontrasta i dinamike kombinujući
je sa drugim bojama i slojevima postizao je efekte dubine i prostrornosti koje su
karakteristične za njegov stil. Njegove slike su iznad govora. Ispred njegovih slika
reči blede i slabe. One govore sa nama na više nivoa. Boja korišćena određenim
intezitetom i kombinacijom može oponašati zvuk ili muzičke note za koje znamo
da nije potrebno poznavati ih ili biti intelektualac već je dovoljno imati čulo sluha.

Način korišćenja boje doprinosi inspiraciji o njenoj upotrebi u najčistijem

obliku. Jednostavnost proizvedenog ambijenta ostavlja prostora da se kreira
multidimenziona razmena između čoveka i prostora u koji je kročio.
 Ovde je Rothko okružen svojim slikama gde deluje da sedi izmedju sivih
pravugaonika koji su oivičeni belim pravougaonicima. Sama realizacija slika je
misteriozna, jer on nije želeo da priča o procesu nastanka slike, zna se da je
koristio jajčanu temperu koju je u slojevima nanosio, kao i veliku količinu
terpentina kako bi boja potpuno potopila platno, ali u suštini je svako delo zadržalo
misteriju nastanka, što je bila jedna od filozofija umetnika. Slojevi, načini nanosa,
tehnika je imala veliki uticaj na refleksiju emocija i prostora koji je stvoren, tako
da nije moguće osetiti sliku u potpunosti bez licnog prisustva. Stajati okružen
njegovim delima oživljava u čoveku zadržane i zaključane emocije, probija do
same srži budeći na nesvesnom nivou čitavu zapisanu istoriju osećanja jednog
bića. Svaka slika ima svoj izvor vatre i svetla da je moguće posmatrati ih i u
potpunom mraku. Postavka koja prividno minimalnim sredstvima istražuje
prostorno-filozofski fenomen svetla i boje, proizvodi mesto otvorene kreativne
razmene. Prilikom jednog intervjua pitali su Rothko koliko se treba udaljiti od
njegove slike on je odgovorio 55cm što je veoma blizu za slike koje je on stvarao.
On nije stvarao velike slike da bi impresionirao publiku, već da bi napravio
intimniji prostor. Sa te udaljenosti ne postoji ništa osim slike ispred koje smo.
Potpuna ispunjenost bojom, kao da ste kročili u sobu ili sredinu koja je stvorena za
određen doživljaj. Ne postoji razdvojenost između posmatrača i slike već ste u
samoj srži stvaranja, vi ste deo te umetnine. Potrebno je samo da imate vid i telo
koje učestvuje. Vreme se ruši, nestaje sve, a crveno je zapravo medijum kroz koji
umetnik to postiže.
 Elijason Olafur je islandsko danski umetnik, rođen 1967. godine. Studirao je
The Royal Danish Academy of Fine Arts u Kopenhagenu od 1989. do 1995. gde
od 1995. vodi studio za istraživanje prostora. Elijason pripada generaciji
interdisciplinarnih umetnika koji svoj rad koriste kao medij za istraživanje
pojavnog sveta. Poznat je po radovima koji koriste prirodne elemente (vodu,
vazduh, svetlost) u cilju stvaranja kontrolisanih prostornih instalacija koje su, i
pored nesumnjive spektakularnosti, ipak više od estetskog fenomena. Suštinski, to
su eksperimenti sa nepoznatim ishodom koji prikriveno deluju na svakog
posmatrača posebno. Njihova važnost se nalazi u spoju estetskog doživljaja i
etičkog pomaka percepcije. U njegovim radovima provlači se zanimanje za
percepciju svetla, boje i prostora, koji prepliću umetnost sa optikom i filozofijom.

Elijasonove instalacije nisu elementi prepušteni samima sebi nego planirani

ambijenti u kojima se aktiviraju čula i sećanja na prirodni ambijent: prošlost i
sadašnjost stvaraju doživljaj koji je ujedno individualni i kolektivni . Projekat
vreme (Weather project, 2003), jedna od najpopularnijih instalacija galerije Tejt
Modern, je svetlosna simulacija tropskog zalaska sunca unutar sive betonske hale
bivše električne centrale, koja replicira doživljaj toplote, bliskosti i zajedništva .
Instalacija je sačinjena od doživljaja prostora, kolektivne iluzije koja vodi u lična
preispitivanja. Kada se dva Engleza susretnu prvi razgovor imaju o vremenu, o već
očiglednom i poznatom stanju stvari. Vreme koje utiče na naše živote, koje nas
predstavlja, koje utiče na našu percepciju, učestvuje u razvoju svakog ljudskog
bića ostavljajući trag i promenu. Instalacija ostavlja jak efekat na čula posmatrača
koja rađaju ideje i svedočenje postojanja koje je nemoguće ponoviti. Prostor koji se
svodi na trenutak u vremenu, trenutak kao prolaz u večnost, gde se ujedno
nalazimo u ulozi posmatrača i učesnika.

Elijasona zanima priroda kao sistem koji se stalno razvija. Njegova filozofija
bazirana je na slobodi kolektivne razmene, oživljene u neposrednosti akcije i
reakcije. Stoga je svaki prostor – instalacija, galerija, studio, kuhinja, muzej,
ljudsko telo – mikrokosmos energetske razmene na koji utiču sve njegove
komponente. Zanima ga priroda, ali instalacije ne pružaju uvek osećaj kreativnog
prodora, čak i kada su energetske razmene umetnik-publika neosporno prisutne.

Šta je dakle zajedničko ovim projektima i prostorima? Vidimo da ova dva

umetnika, iako različiti u tehničkom izvođenju, dele duboku povezanost u svojim
temama, pristupima i efektima koje postižu. Njihova dela pozivaju posmatrača na
dublje razmišljanje o prirodi umetnosti, percepciji i emocionalnom iskustvu. Kroz
ovaj dijalog između Rothka i Eliassona, vidimo kako likovna umetnost nastavlja da
inspiriše i angažuje publiku širom sveta. I Rothko i Eliasson pažljivo biraju
materijale, boje i teksture kako bi postigli željeni estetski efekat. Rothkove slike
imaju izraženu senzualnost boje i površine platna, dok Eliassonov rad često koristi
elemente prirode i materijale koji reflektuju svetlost. S obzirom na to da se bave
temom percepcije, kako fizičke tako i emotivne, Rothko i Eliasson pozivaju
posmatrača da se aktivno uključe u svoje umetničko iskustvo, da budu deo
kreacije. Oba umetnika imaju za cilj da stvore aktivne prostore koje pokreću nove
senzacjie kod posmatrača. Dok Rothko koristi boju i teksturu da stvori dubinu na
ravnom platnu, Eliasson stvara prostorne instalacije koje transformišu percepciju
prostora i vremena. Oba umetnika imaju sposobnost da izazovu duboke
emocionalne reakcije kod posmatrača. Dok Rothko to postiže kroz slojeve boje i
stvaranje prostora na platnu, Eliasson to postiže kroz upotrebu svetla, refleksija i
interakcije u prostoru instalacije.

Za oba umetnika crvena boja igra značajnu ulogu u radovima. Crvena boja je
simbol života, vitalnosti ali i dubokih emotivnih iskustava i unutrašnjih borbi.
Rothko je pozivao posmatrača da uroni u boju i istraži njene složene konotacije
kao i efekte na duševno stanje, dok je Elijason stvarao okruženje koje direktno
uvodi posmatrača u interakciju sa prostorom, podstičući ga da se aktivno angažuje
i istražuje svoje okruženje.

“Rothko transformiše boju tako da prestaje da bude boja i da postaje samo

svetlost” – Brajs Marden. Ova izjava direktno povezuje dva umetnika koja stvaraju
atmosferu istovremeno spektakularnu i meditativnu, pozivajući posmatrače da
urone u svoje stanje. Rothko je svoje slike postavljao na određenim pozicijama na
zidu sa tačno utvrđenim razmacima, osvetljenje je moralo biti pod određenim
intezitetom kako bi se stvorila atmosfera pogodna za interakciju sa slikom. Kod
Elijasona instalacije su postavljane tako da je igra svetlosti, veštačke magle,
postavljanje aluminijuma i stakla na određene pozicije za postizanje efekta
beskrajnog prostora i ispunjenosti sunčevom svetlošću kako bi se postigla
senzacija instalacije. Time su uvodili posmatrače u meditativno stanje i
komunikaciju sa sopstvenim emocijama. Iako su koristili različite načine
komunikacije sa posmatračem uspeli su da postignu interaktivnu komponentu koja
je doprinela dinamici doživljaja i omogućila posmatračima da postanu deo
umetničkog dela. Oba umetnika su se bavila pravljenjem atmosfere za emotivnu
razmenu kako sa samim umetnikom kroz njegovo delo tako i sa samim sobom.
Rothkov talenat da na ravnom platnu proizvede osećaj prostora i povuče
posmatrača u njega, direktno ga povezuje sa instalacijama Elijasona u realnom
prostoru.
 Na ovoj fotografiji vidimo kako je instalacija postavljena i kako je ideja
sprovedena u delo. Kreativni uticaj nije uvek umetničko delo ili proizvod . To može
biti i intuitivna ideja koju onda treba prevesti u skice, zapise, razgovore, savete i
komunikaciju sa stručnjacima, prijateljima i porodicom. Na ovaj način ideji se daju
njene kosti i meso. Tokom ovog procesa dešava se na stotine izbora na koje utiču
svi učesnici. Stvaranje je proces integrisanja kreativne realnosti u društvo.
Umetnici raspolažu velikim uticajem na pojedinca i društvo ukoliko uspeju da
svoju ideju kroz raspoložive metode približe publici. Elijason je uspeo da umetnost
stvaranja približi velikom broju ljudi bez obzira na njihovu starost, kao i kod
Rothka gde njegova dela i dalje utiču inspirativno na umetnike i gledaoca.

Elijason je demonstrirao svoju sposobnost da transformiše prostor i vreme,

stvarajući iskustvo koje je istovremeno estetski, emotivno i konceptualno bogato.
Rothko to postiže kroz slojeve boje i prostora na platnu stvarajući intimne i
introspektivne kompozicije. Dok Elijason to postiže kroz upotrebu svetla, refleksija
i prostornih efekata koji pozivaju na dublje razmišljanje o prirodi ljudske
egzistencije, Rothko deli sopstvena stanja i emocije koje nalaze put ka subjektu
kao sagovorniku, tražeći put ka sličnim ili istim stanjima. Rothko i Elijason
pažljivo biraju materijal, boje i teksture kako bi postigli željeni efekat. Dok Rothko
komunicira sa pojedincima, Elijason smatra da kontemplacija može da se obavlja i
u kolektivu. Iako je Rothko više fokusiran na pasivno posmatranje, slike same po
sebi pozivaju na interakciju, sa druge strane Elijasonov The Weather Project
direktno uvodi posmatrača u interakciju sa prostorom, podstičući ga da se aktivno
angažuje i istražuje svoje okruženje.

I Rothko i Elijason koriste svoje radove kao sredstvo za istraživanje dubokih

duhovnih i simboličkih tema. Rothkove slike često imaju mistični kvalitet koji
poziva na kontemplaciju i introspekciju, dok Elijasonova instalacija koristi efekte
svetlosti i prostora kako bi stvorila atmosferu koja podseća na duhovno iskustvo.

Iako su njihova dela različita po svojoj prirodi, oni ipak dele zajedničke teme,
estetiku i emotivnu dubinu koja ih čini inspirativnim za poređenje i analizu. Možda
bi najbolje bilo da ispred tih dela stanemo kao malo dete koje prvi put gleda
umetničko delo i da se jednostavno prepustimo vlastitom iskustvu slobodni i
neopterećeni. Fokusirani na vlastitu emotivnu, misaonu, instiktivnu reakciju na ono
što je ispred nas ili nas okružuje, dozvoljavamo da nas umetnost promeni barem na
taj trenutak u kojem smo i mi sami kreatori, koristeći umetnost kao polugu do
istinskog oslobođenja.