УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

МАСТЕР РАД

Стари и нови свет у делу Стевана Сремца

Ментор: Студент:
Проф. др Горан Максимовић Катарина Илић, 218

Ниш, 2023.
 САГЛАСНОСТ МЕНТОРА ЗА ПРЕДАЈУ
УРАЂЕНОГ МАСТЕР РАДА

Овим изјављујем да сам сагласан/на да кандидат _____________________

___________________ може да преда Служби за мастер и докторске студије Факултета
урађен мастер рад под називом ____________________________
______________________________________________________________________________
______________________________________________________________________________
__________________________, ради реализације његове одбране.

______________________________
(Потпис ментора)
 ИЗЈАВА О АУТЕНТИЧНОСТИ МАСТЕР РАДА

Изјављујем да ова тема мастер рада није пријављена на неком

другом факултету и да је резултат мог оригиналног рада.

Изјављујем да је електронски облик мастер рада у pdf формату истоветан

штампаном облику, који сам предао/ла Филозофском факултету
Универзитета у Нишу.

___________________________
ПОТПИС СТУДЕНТА
 ИЗЈАВА О КОРИШЋЕЊУ

Овлашћујем Библиотеку Филозофског факултета Универзитета у Нишу да у

COBISS дигитални репозиторијум унесе мој мастер рад под насловом:

______________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________

Mастер рад се може користити уз поштовање лиценце Креативне заједнице

(Creative Commons): Ауторство – некомерцијално – без прераде (CC BY-NC-ND).

Место и датум: ____________________ Потпис аутора: ____________________________

 Резиме/Апстракт

Предмет овог мастер рада јесте приказ старог и новог света у књижевном делу
Стевана Сремца и начин на који је писац приступио поменутим групацијама. Писац је у
својој прози јасно сукобио два супротна света – стари и нови. Јасне разлике које су уочене
већ у првим описима, указују нам на атмосферу која је владала у Нишу с краја 19. и
почетком 20. века. Након кратког осврта на пишчеву биографију, извршена је детаљна
анализа одређених књижевних дела, која су репрезентативни примери нишке, војвођанске
и београдске средине. Успостављујући паралелу између њих, биће приказан сукоб
супротстављених светова, њихово прожимање и узајамност. Нагласак је стављен на
сусрету и суочавању културних модела, једног новог, европског и грађанског, и другог,
старог начина живота. Конкретна књижевна дела послужиће као примери на основу којих
можемо да запазимо какав је пишчев став према старом, а какав је пишчев став према
новом свету. У сукобу старог и новог, Стеван Сремац је на страни старог и постаје
хроничар старих времена, док о новом свету размишља као о свету који описује одлазак
старих обичаја и доласка нових.

Кључне речи: старо, ново, српско, турско, свет.

 Summary/Abstract

The subject of this scientific work is the presentation of the old and new world in the
literary work of Stevan Sremac and the way in which the writer approached the mentioned
groupings. In his prose, the writer clearly clashed two opposite worlds - the old and the new. The
clear differences that were noticed already in the first descriptions indicate the atmosphere that
prevailed in Niš at the end of the 19th and the beginning of the 20th century. After a brief review
of the writer's biography, a detailed analysis of certain literary works was performed, which are
representative examples of the Niš, Vojvodina and Belgrade environments. Establishing a
parallel between them, the clash of opposing worlds, their interpenetration and mutuality will be
shown. Emphasis is placed on meeting and confronting cultural models, one new, European and
civil, and the other, old way of life. Specific literary works will serve as examples on the basis of
which we can observe the writer's attitude towards the old and the writer's attitude towards the
new world. In the conflict between the old and the new, Stevan Sremac is on the side of the old
and becomes a chronicler of old times, while he thinks about the new world as a world that
describes the departure of old customs and the arrival of new ones.

Keywords: old, new, Serbian, Turkish, world.

6
 Садржај

Увод .............................................................................................................................................................. 5
Живот и дело ..............................................................................................................................................10
Страни и домаћи свет ................................................................................................................................18
(књижевна имагологија) ........................................................................................................................... 18
Гласови о странцима надалеко .............................................................................................................19
Странци у пролазу .................................................................................................................................20
Слика нишке средине (нишки стари и нови свет) ..................................................................................23
Ивкова слава .............................................................................................................................................. 25
Старо и ново у Ивковој слави .............................................................................................................. 31
Зона Замфирова ......................................................................................................................................... 33
Старо турско и ново српско ..................................................................................................................42
Хаџи-Замфир ..........................................................................................................................................48
Кујунџија Мане ......................................................................................................................................50
Старо и ново у Ибиш-аги ..........................................................................................................................52
Ибиш-ага .................................................................................................................................................... 54
Прошло-турско време ........................................................................................................................... 58
Садашње-српско време ......................................................................................................................... 58
Слика војвођанске средине (стари и нови свет) ..................................................................................... 60
Поп Ћира и поп Спира ..............................................................................................................................61
Поп Ћира ................................................................................................................................................ 68
Поп Спира .............................................................................................................................................. 69
Сукоб старог и новог у роману Поп Ћира и поп Спира .................................................................... 70
Слика београдске средине (стари и нови свет), Кир-Герас ...................................................................74
Закључак .....................................................................................................................................................78
ЛИТЕРАТУРА ........................................................................................................................................... 82

7
 Увод

У овом раду бавићу се животним, педагошким и књижевним путем Стевана

Сремца. На самом почетку говорићу о Сремчевом приватном животу, ангажовању, о
хумору и пишчевим вештинама. Међутим, акценат у овом раду биће на сегментима који
су везани за његов књижевни рад, а који нам показују однос старог и новог света који се
да уочити у Сремчевим делима. Нови свет настајао је на основама старог света. Иако
постоје кључне разлике између њих, чињеница је да се они непрестано прожимају.
Књижевна дела Стевана Сремца у којима је описивао живот јужне Србије, пре свега
нишке средине по ослобођењу од Турака, биће извори на основу којих ћемо се упознати са
јавним животом Ниша. Нагласак ће бити на сусрету и суочавању културних модела, једног
новог, грађанског и европског, и другог, старог начина живота, који је Сремац духовито
представио. На основу поменуте литературе покушаћу да што приближније дочарам како
је писац приступио старом, а како новом свету у својим делима. Дакле, покушаћу да
одрадим приказ поменутих групација одвојено, а након тога ћу направити паралелу
између њих и дати своје мишљење и доживљај који сам стекла на основу прочитаног.
Посебну пажњу посветићу јунацима и самој анализи истих. У овом раду бавићу се
конкретним делима која су репрезентативни пример приказа односа старог и новог света у
нишкој средини (Ивкова слава, Зона Замфирова, Ибиш-ага), војвођанској средини (Поп
Ћира и поп Спира) и београдској средини ( Кир-Герас).

После ослобођења Ниша од Османлија град је ушао у састав Кнежевине Србије и

почео је да мења свој облик. Почиње нови, интензивнији и богатији живот Ниша. Старе
српске куће са доксатима и тесне сокаке замењују нова здања и широке улице. Упркос
својим конзервативним идејно-политичким схватањима, Сремац, који је имао танано
осећање живота, нашао се у средини која, на граници између два времена, нуди једно
слојевито богатство односа и типова, широку социјалну фреску друштва и чаршије на
прелому турског ропства и феудалних односа ка младом капитализму. То је било друштво
које је почело да се пробија кроз живот оптерећен остацима прошлог времена,
ауторитетом и старовременском патријархалношћу.

8
 Сремац је маестрално успео да сагледа један такав град, на раскршћу између два
времена, који је сачувао своје локалне боје и где су старе идеје сачуване у свој својој снази.
Сремцу је такав делић градског пејзажа, који је приказао у својим приповеткама, помогао
да допре до људских срца и верно их прикаже. Тако је настала Ивкова слава, а касније и
Зона Замфирова, као делић о обичајима и животу грађана у послератном Нишу.

Сремац у роману Зона Замфирова сагледава свет старог Ниша са извесне елегичне
удаљености. То је Ниш, сав од калдрме, сокака, капија и башти, али и Ниш од малих
дућана, кафана и мераклија који проводе време из пиће и приче. Тек ослобођени Ниш од
Турака је град старих и богатих чорбаџија, ситних занатлија и неких нових људи,
пристиглих са других страна. У њему постоји шаренило у коме се препознаје оно старо
турско и ново српско, односно патријархални морал старих и схватања младог и новог
света. Зона Замфирова је богата типичним личностима нишког живота, али и низа других
личности који су носиоци особина карактеристичних за сталеж, доба и социјалну културу.
У Зони Замфировој се осећа долазак новог времена, али не као мука и претећа грмљавина,
већ као пљусак који прочишћава загушљивост.

Ибиш-ага је феноменално дело Стевана Сремца, које нас кроз дијалоге главног јунака и
Ставрије Призетка, води кроз радњу и упознаје нас са променама које су дошле као
последица новог времена. Талас новитета огледа се, између осталог, у томе да су људи у
старо време носили шубаре, а сада носе шешире. Из овога јасно можемо да наслутимо да
је и пишчев став ироничан, јер говори о људима који су прихватали ново време, иако му
нису у потпуности дорасли. На главама су носили шешире, а на ногама опанке, што
представља несклад.

Сукоб двојице главних ликова у роману Поп Ћира и поп Спира илуструје и главну тему
романа – конфликт између старог и новог света у Војводини тог времена, различите
перспективе и вредности које су се сукобљавале у друштву.

Приповетка Кир-Герас говори о смени два времена, старог и новог. У тој смени описана је
криза старог времена, сублиминирана у судбини кир-Гераса и начина на који он прихвата
примену кроз лажну смрт и поновно рађање (попут феникса).

9
 Живот и дело

Крајем 19. века у српској реалистичкој прози увелико се осећа презасићеност у

тематици и сликама из народног живота. Много се пише о селу, о обичајима и односима
међу људима, о пропадању села или његовим идиличним сликама. Један од оних који ће у
српску прозу крајем 19. века унети нове теме, мотиве, живот и језик других средина, био
је Стеван Сремац.

Рођен је 1855. године у Сенти, где је завршио само основну школу, након чега га ујак
Јован Ђорђевић одводи у Београд, што је одредило и усмерило његово даље школовање. У
Београду је завршио Прву београдску гимназију, а потом се уписао на историјско-
филолошки одсек Велике школе. На Великој школи лик Стевана Сремца добиће своје
пресудне интелектуалне, моралне и друштвене ознаке.

Најмање се зна о његовом интимном животу. Чињеница да је до смрти остао неожењен

тражи своје објашњење. Поузданих података о томе нема, па не може ни бити сигурног
одговора. Та момачка слобода коју је имао погодовала је његовој боемској природи.
Сремац је дошао у Ниш са карактером човека који се развијао у двема срединама које су
културно биле на вишем степену. Војводина, у којој је провео своје детињство, и Београд,
у коме је провео своју прву младост, и поред тога што су се много разликовали, Ниш није
оставио на њега одбојан утисак. У њему је Сремац откривао бујне и свеже изворе природе,
топле људске друштвености, неискварене, простосрдачне и чисте осећајности. Контакт
између њих је брзо остварен и повезан најискренијим емоцијама. Нишлије су га заволеле
јер се, иако је био прави господин, према њима опходио са поштовањем, а у Нишу се
осећао као у својој другој постојбини.

Сремац је избегавао господство и увек је имао љубав за мале људе, нарочито за оне са
великим смислом за хумор. Од прве објављене приче 1
Сремац забавља и увесељава
српску читалачку публику. Он припада малом броју хумористичких писаца српске
књижевности, међу којима је најпознатији. Повучен, осетљив, радознао на свој начин, ван

1
„Божићна печеница”, 1891;

10
великог друштва, Сремац је био наш први писац професионалац од великог рада и заната,
писац изразитих способности и миљеник публике.

„По својим склоностима и начину живота био је народски човек. Највише га је привлачио
прости свет, али не сељаци, него паланчани, ситни трговци и занатлије, свет из кога је и
сам поникао. Као нежења велики део времена проводио је у кафанама, али је избегавао
кафане у које долази велика господа и где треба да пази шта говори и како се понаша. Зато
је тражио мале кафане по забаченим крајевима, у којима се сусретао са обичним људима и
где је имао слободу да се понаша спотано и опуштено.”2 Кафана му је пружала све што је
волео: уживање у севдалинском расположењу уз ракију и добру храну. Сви биографи
истицали су Сремчеву наклоност према малим кафанама у које је долазио средње имућан
и сиромашнији свет. Он је ту налазио људска документа. Могао је да чује многе изразе,
интересантне речи и изразе карактеристичне за то подневље. Могло би се рећи да је
наклоност писца била сва усмерена ка његовој невиној и чистој представи малих места и
људи.3 Када се са њима смеје, онда је то благонаклони смех посматрача који ништа не
замера и не осуђује. Сам писац није био боем, већ је у кафани седео отмено и усамљено,
довољно удаљен да не би својим уплитањем покварио објективност и аутентичност говора,
али и довољно присутан да разуме.

У јесен 1879. године бива постављен за предавача гимназије у Нишу и ту ће остати пуних
тринаест година. „Сремац је јако волео Ниш и они су нераздвојно везани у свачијем
сећању.”4 Његова најпознатија дела описују управо нишки живот. У Нишу је почео да
пише историјске приповетке. Међутим, своју праву област у свету књижевности он ће
пронаћи тек након преласка у Бегорад где је постављен за професора Треће гимназије.
Овај београдски период представља године пуне стваралачке зрелости. „Сремац је низао
дело за делом, са разноврсном тематиком и вишеструко обележеним способностима
веродостојног хроничара, спонтаног хумористе и двојако орјентисаног сатиричара.

2
Деретић, Јован, „Историја српске књижевности”, Просвета, Београд, 2004: 849;
3
О Стевану Сремцу, Нишлијама и кафани пише Јован Скерлић: „Стеван Сремац”, Писци и књиге
III, Просвета, Београд, 1964: 298-300;
4
Поповић, Павле, „Стеван Сремац – Човек и дело”, предговор у књизи Стеван Сремац,
Приповетке I-IV, Српска књижевна задруга, Београд, 1935: 18;

11
Његова политичка сатира има нарочиту боју. Она је аристократска, исмева људе који
представљају народ и не само да се не допада маси него је управо противна њој и
непријатељска. Како је био за национализам и патриотизам, а против социјалиста и
сличних, разумљиво је зашто је његова сатира погађала баш оно што се сматрало
напредним елементом у политици и друштву.”5

Све три средине, панонска, нишка и београдска, нашле су одјека у његовим делима, а у
њима се посебно издвајају три града: Сента, Ниш и Београд. Пишући о њима он говори о
структури града, обичајима, представља становништво и њихове системе вредности.
„Снажно доминирају топоси куће и породице као и укрштање сеоског и градског
менталитета, топоси чаршије и ћифтинског друштва, топоси градских кафана и
периферије...”6 После Матавуља, Сремац је регионално најразноврснији међу српским
реалистима. Његово дело сачињава историјска и реалистичка проза, а у оквиру ове друге
разликују се приповетке и обимнија дела која се данас сматрају романима, али их је он сам
називао приповеткама.

„Приче о пијанцима представљају омиљене Сремчеве заплете из градског живота, а

кафане се у њима преображавају у неформалне позорнице и једина оновремена места за
уживање сиромашног свијета, немочних и промашених, те онемогућених и неостварених
људи са социјалне периферије. За Сремца је кафана мјесто на коме се у најаутентичнијем
облику исказујусве манифестације живота, а његови пијани јунаци су доброћудна весела
браћа или ненаметљиви особењаци и самотњаци, који не знају за лоше намјере, за зло и
пакост. У кафанама остварују подједнако радосне и трагичне тренутке, неостварене снове
и промашена надања, са ријетким животним постигнућима и краткотрајном срећом.
Можда баш зато је за Сремчеве јунаке кафана дража од породичног дома... Приказујући
кафане и живот пијанаца, Сремац није наметљив и оштри критичар, нити жели да
директно поучава и упозорава, већ све посматра кроз шаљиве или безазлене ситуације, из
перспективе човјека који је и само волио кафански амбијент, али не овај у главним
улицама у који је долазила господа, већ онај са забачене градске периферије, јер је у тим

5
Поповић, Павле, нав. дело, стр. 18;
6
Максимовић, Горан, „Казивање града и други огледи”, Филозофски факултет, Ниш, 2014: 149;

12
малим и неугледним просторима проналазио аутентичну грађу и људске судбине за своје
приче.”7

„Сремац је био човек од искрених и јаких уверења, он је писао и говорио оно што је
одиста мислио, не тргујући, не извлачећи користи од тих својих погледа. И због тога уски
национализам и антидемократски и нерационалистички дух код Стевана Сремца није
вређао као код фарисеја и тартифа патриотизма и традиционализма.”8

Сремчева дела су разноврсне тематике. Био је веродостојни хроничар, двојако орјентисан

сатиричар и спонтани хумориста. Његова политичка сатира је аристократска. Пошто је
био за патриотизам и национализам, његова сатира је погађала баш оно што се сматрало
напредним елементом у друштву и политици.

„Када је ријеч о Сремчевом обликовању хронотопа града, у војвођанској, нишкој и

београдској прози снажно доминирају топоси куће и породице као и укрштање сеоског и
градског менталитета, тј. полутанског амбијента, као и укрштање домаћег и страног
свијета (карактеристичне примјере проналазимо у Поп Ћири и поп Спири, у Ивковој слави,
Вукадину, Ибиш-аги, Зони Замфировој, Кир Герасу, Погрешно експедованом аманету),
топоси градских кафана, градске периферије, калдрмисаних улица и блатњавих сокака
(Божићна печеница, Кир Герас, Капетан Марјан, Пазар за старо, Ивкова слава, Зона
Замфирова, Путујуће друштво), топоси чаршије и ћифтинског менталитета, те
сензационалних догађаја и прича које су опсједале свакодневник живот паланке... ”9

„Сремчева умјетничка слика града израста у метареалност у којој се обједињују

информације о приватном и јавном животу, о свакодневним и необичним догађајима, гдје
падају многе маске о актерима и њиховим тајним и јавним судбинама. Сремчева
умјетничка слика града казује о симболичким значењима куће, те о породици као
сигурном уточишту, о амбијенту градске улице, градских тргова и градских квартова, у

7
Максимовић, Горан, „Градови Стевана Сремца”, предг. у књизи Стеван Сремац, приредио
Горан Максимовић, Антологијска едиција „Десет векова српске књижевности”, Издавачки
центар Матице српске, Нови Сад, 2011:17;
8
Скерлић, Јован, „Стеван Сремац, Писци и књиге III”, Просвета, Београд, 1964: 268;
9
Максимовић, Горан, „Градови Стевана Сремца”, нав. дело, стр. 11;

13
којима се њихови житељи осјећају најспокојније. Сремчева умјетничка слика града казује
о градским кафанама и кафанским гостима који у тим, најчешће неугледним и скривеним
просторима са градске периферије, проналазе тренутке привидне или истинске среће или
макар наде. Сремчева умјетничка слика града казује о нашим регионалним
менталитетима, о укрштању урбаног и руралног свијета, о полутанским особинама и
маловарошким страстима. Сремчева умјетничка слика града казује о укрштању
домаћег и страног свијета, о разноликим етнопсихолошким особинама, култури
живљења и супротстављеним менталитетима, о интелектуалцима који су као
дошљаци били неприпремљени за живот у новом и различитом поднебљу. Сремчева
умјетничка слика града приказује типичне чаршијске људе, подједнако из главне, широке
и калдрмисане улице, али и са сиротињске и блатњаве периферије, на њихове разнолике,
подједнако озбиљне и комичне маске које су носили кроз живот.

Захваљујући овоме, можемо констатовати да су конкретни градови и простори (а међу

њима, нарочито, Сента, Ниш и Београд), у којима је писац најдуже живео и радио, својим
посебним амбијентом, начином живота, језиком и обичајима, културом и менталитетом
становника, снажно доприносили обликовању умјетничке слике свијета, коју проналазимо
у Сремчевим дјелима. Захваљујући свему овоме, можемо констатовати и да је Сремчева
приповједна слика града остварила снажан двосмјерни утицај, да је на изврстан начин
повратно допринијела стварању једног новог доживљаја и преобликовања конкретних
простора у свијести читалаца свих каснијих генерација, тако да је та умјетничка реалност
постала заправо и доминантна савремена представа о тим просторима, пређашњим
људима и временима. ”10

После Матавуља, Сремац је регионално најразноврснији међу српским реалистима. У том

смислу, „Сремчево дјело би се могло схватити као метареалност, схематизовани модел
одређене, нишке (у другом случају војвођанске или београдске) стварности. Тај модел
октрива структуру града, социјалне слојеве, становништво, системе вриједности, обичајне
норме. ”11 Његово дело сачињава историјска и реалистичка проза, а у оквиру ове друге

10
Исто, стр. 23;
11
Иванић, Душан, „Трг/чаршија или нишки Theatrum mundi у прози Стевана Сремца”, Градина,
год. XLI, број 8/2005, Ниш, 2005: 17;

14
разликују се приповетке и обимнија дела која се данас сматрају романима, али их је он сам
називао приповеткама.

Био је један од најскромнијих српских реалиста. Своје приповетке звао је сличицама, иако
су „Поп Ћира и поп Спира”, „Зона Замфирова”, „Вукадин”, заправо, прави и најзначајнији
романи српске књижевности. Својим најбољим делима Сремац је остварио крупне
резултате не само реалистичког периода већ и целе српске литературе. Он је без напора
стварао уметничка дела. Знао је да победи анегдоту и како од обичне шале да направи
уметност и целину. Није волео да измишља сижее својих „приповедака” јер је сматрао да
их живот нуди у изобиљу. Своја дела градио је на особен начин. Био је одличан посматрач,
али без дара за измишљање. У писању је обично полазио од позајмљених сижеа, анегдота,
или од стварних догађаја, које је после развијао и проширивао уносећи у њих
најразноврснију грађу коју је непрекидно сакупљао. „Отуда се у његовим делима јавља
обиље живота, али истовремено и има мало унутрашњег јединства и повезаности међу
деловима. И сам Сремац истиче да поједина поглавља у његовим делима немају везе са
главним догађајем. Такве самосталне епизоде и дигресије нису случајне, већ је у питању
стваралачки поступак којим се писац користи насупрот начелима владајуће поетике.
Управо у тим дигресијама и епизодама треба тражити највише вредности Сремчеве
прозе.”12 Посебно је занимљив његов начин изражавања, врло реалистичан, живописан и
са непредвиђеним фигурама које изненађују и насмеју.

„Нишка средина и сам град Ниш, као и читава јужна Србија, заузимају једно од
средишњих мјеста у Сремчевом дјелу. Посветио им је велики број књижевних дјела, међу
којима посебно издвајамо два романа (Ивкова слава и Зона Замфирова), шест завршених
приповједака (Ибиш-ага, Ђир Моша Абеншаам, Јексик-аџија, Калча у позоришту,
Величанствена шетња мадам Помпадуре, Јусуф-агини политички назори), те двије
недовршене приповјетке (Secessio plebis и Очигледна настава у турској школи). ”13

„Тек ослобођени Ниш и Пирот нису могли добити бољег описивача својих сокака, кућа и
обичаја. Седељке по кафанама, излети и паланачка филозофија живота, језик ван вуковске

12
Деретић, Јован, нав. дело, стр. 851;
13
Максимовић, Горан, „Градови Стевана Сремца”,нав. дело, стр. 10;

15
норме – све се то сливало у Сремцу, и за разлику од других реалиста, код њега увек царују
ведрина, оптимизам, победа живота. Нема страшних описа болести, боловања, умирања
појединца и затирања породица. Сремац своје приче завршава лако и без напора.
Сремчеве приповетке су слике (сами поднаслови то говоре: слика из живота; слика из
друштва; једна слика; привредно-економска слика...), а не сцене. Проницљив и
конзервативан посматрач попут њега, лако се прилагођавао свакој средини у којој је
живео и са уживањем о њој писао. „Имао је две велике страсти: читање историјских дела и
позориште и драмска уметност, што ће у каснијим годинама обележити његово књижевно
дело у правцу српског реализма.”14 У његовим рукописима се налазе и историјски
текстови које није штампао. Скерлић је о њему говорио: „За Сремца историја није била
занат, но једна велика страст. Не наука, него поезија, не истраживање истине, него
моћно средство за национално васпитање. Он у њој није тражио нагу, суву истину, но
оно што улева лепо поетско осећање, што даје утехе у невољама садашњости и што
крепи за борбе у будућности.”15

Када је 1906. године изабран за члана Српске академије наука, то је било званично
признање вредности писцу који је својим делима проширио опсег једне литературе и
трајно освојио читалачку публику. То признање било је и последње које је примио.
Сремац умире у Сокобањи 1906. године од последица тешке заразе. Смрт Стевана Сремца
представљала је велики губитак за нашу књижевност. Приповетка, која је захваљујући
њему постала обележје наше књижевности, изгубила је у Сремцу једног од најзначајнијих
и најплоднијих представника. Након његове смрти по први пут у српском друштву виделе
су се промене, а то су први знаци културне и духовне питомости. Дубоко
импресионирани његовом смрћу били су и његови политички противници. Целокупна
српска штампа изразила је велико жаљење за писцем. У идејама је био учињен такав
напредак да се личност и вредност једног човека ставља изнад свега, и да се, независно од
партијских и личних избора, један човек мери према ономе што даје, а не према томе коме
политичком или књижевном табору припада.

14
Младеновић, Јован, „Заоставштина Стевана Сремца”, каталог збирке, Народни музеј, Ниш,
2005: 5-6;
Скерлић, Јован, нав. дело, стр. 276;
15

16
„У свом књижевном раду Сремац се ослања на ранију традицију српске прозе, посебно на
Игњатовића. Њихове заједничке црте јесу конзервативност и традиционализам, упоредно
приказивање далеке прошлости и свакодневнице савременог друштва, оријентација
према ниским, приземним видовима живота, наконост према декласираним људима,
боемија, хумор.”16 „У реалистичко-хумористичној прози поларизација између некад и
сад, која је карактеристична за цео његов књижевни рад, преноси се на унутрашњу
раван појединачних дела и испољава се у супротности између блиске прошлости и
садашњости, између старог и новог света, домаћег и страног, Истока и Запада.”17

Прве његове историјске приповетке биле су примећене и читане, али њихов успех
ни изблиза није био такав као што је био успех каснијих хумористичких прича и романа.
Основна средства којима он врши утицај на читаоце, и који су уједно и најзначајније
одлике овог приповедача, јесу језичка и стилска надареност, изузетан дар опсервације и
велики смисао за хумор. Хумор је најдоминантније својство Сремчевог прозног дела. Он
извире из језика, из ситуација, из начина приповедања, из пародирања високог стила. У
њему су често присутне и баналности и површност.

„Он је одавно својим делом оправдао место у српској књижевности захваљујући

перманентној популарности, ентузијазму и одушевљењу које је уживао код
професионалне и обичне читалачке публике, пружајући им обиље хумора, забаве, али и
повода за размишљање о појавама на које је доброћудно и подсмешљиво упућивао”.18

16
Деретић, Јован, нав. дело, стр. 849;
17
Исто, стр. 850;
18
Иконић, Ивана, „(О)смех Стевана Сремца”, Матица српска, Нови сад, 2011: 217;

17
 Страни и домаћи свет

(књижевна имагологија)

„Искуство етничке карте Европе објашњене на једном месту у Сремчевом тексту скрива
богат и комплексан значењски садржај. Страно осцилира између амбивалентности,
радозналости и нетрпељивости. Релевантна за наше истраживање, имаголошка
компонента, сама по себи, не подразумева просто утврђивање опозиција свој-туђ. Због
тога што слика о Другом има смишљено, релевантно место у структури књижевног дела,
она је послужила као инстумент за стварање комичних ситуација, комичних карактера,
типова, ефеката, дакле за стварање смеха, тј. другост је творачки принцип. Стереотипи су
широко прихваћена својина чланова одређене културне групе, одговорни су за
разоткривање механизама ентничког хумора. Међуетничка комика је својеврсна
рефлексија социјалних, цивилизацијских и традиционалних датости, у којем се на етно-
социјалне прилике реагује осетљиво попут лакмус-папира. ”19

„У Сремчевом књижевном конгломерату народа, треба направити дистинкцију између две

категорије:

 Страност изван домаћег савета подразумева комичне анегдоте и гласове о

странцима надалеко као и о странцима у пролазу, који долазе и одлазе;

 Страност унутар домаћег света обухвата странце који дођу и заувек остану (због
историјских и друштвених прилика), већ дуго живе овде или су чак ту и рођени –
одомаћивање страног.

Странац и страно није оличено само у личности другачијег порекла, државе или
територије са које долази тамо, него и у свакој особи, институцији, идеји, схватањима,
жељама, које не припадају, нису својствене људима овде.

19
Исто, стр. 133;
18
Сремчеви јунаци поседују слике о свету који их окружује, антиципирају знаковне системе
културе којој припадају, поднебља које их је породило и одгојило. Проблем настаје када
себи својствено хипертрофира, уздиже се и суверено влада над оним што је другачије.

Непријатељство, страх и нетрпељивост према странцима код Сремца, нуди умирујућу

перспективу. Ипак, Други су проблем: њихов број (најчешће појединци који су
репрезенти групе), њихова различитост, неподударност, дивергентност, њихови проблеми
(не)уклапања који су основ за имаголошко посматрање. Ако страно постоји, разоткривени
(не)истомишљеник због амбивалентне природе бива поремећен. Сремац није равнодушан
према различитом јер је провоцирајући учинио да оно постане свесно или несвесно,
шокантно, некад застрашујуће биће комике. Разлике фрустрирају, сукоб културних модела
постаје изазов, надражај, провокација. У њему (моделу) неко види предност или пак
недостатак своје националне и антрополошке, па и индивидуалне матрице.

Оно што је најважније да се те разлике ма колико биле незнатне на први поглед, под
утицајем различитих фактора могу често прогласити непрепомостивим, што доводи до
комичних књижевних реализација. ”20

Гласови о странцима надалеко

„Сремчеви јунаци поседују слике о другима, слике у главама – скуп уверења о типичним
особинама и начину понашања друге групе, било да су боравили у страним земљама, или
никада нису били у прилици да упознају и процене есенцијалне карактеристике других
народа. Слика о свету пројектована је и условљена властитим системима културе и миљеа
којој припадају.

Комику могу проузроковати не само географске разлике, већ и свакодневне животне

прилике, код два различита народа. Што су оштрије разлике, то је комични потенцијал
већи.

Странци који су искључени постају занимљиви као својеврсни граничари света и друштва,
али не као њихови колективни чланови и учесници. Они осцилују између јединства и

20
Исто, стр. 137-138;

19
различитости, кроз стална укључивања и искључивања, обједињавања и
диференцирања. ”21

Странци у пролазу

„Сремац за протагонисте етничког хумора бира представнике народа који су потенцијални

непријатељи, који се морају кроз негативне особине разоткрити, лоцирати и дистанцирати.
У хроници нишког живота нарочито долазе до изражаја трзавице староседелаца услед
доласка циркусанткиње Кермине. Родни стереотипи у овом случају функционишу ван
контекста традиционалног дискурса и наталожене представе о мушком и женском и
њиховом међусобном односу и деловању. Свака врста страног, у овом случају немачког,
уплива увек је била деструктивна за носиоце матрице патријархалног света. Странкиња,
носилац негативних страсти, доноси невоље, изазива зазор, а до јуче послушни син
Митанче постаје брука за родитеље и душебрижну психологију доскорашње левантске
касабе. Развратна жена припада туђој култури, својом подлошћу бива генератор кризе.
Губећи конкретна регионална, друштвена и културна одређења, Кермина постаје
метафора за европејски начин живота који је освојио Ниш после ослобођења од Турака.
Она постаје архетип сувишног човека, непожељног уљеза који може да се спаси само
сопственим изопштавањем, бекством од осећаја ускраћености, ригидног конзерватизма.
Њена побуна и снажан нагон за пуним и слободним животом унапред је трагикомично,
осуђена на пораз.

„ – Што напраји? Ешекл’к напраји. Изгуби си

р’з и трговачки чес’! ... Чорбаџијски син! ...

До Фалибе и Солун да просеше чорбаџијске ћерке,

па ниједна да му не рекне: јок!

а он си – ешек ниједан! –ожени сас белосветску

и изгуби душу сас другу веру, сас туј,

21
Исто, стр. 139-144;
20
 што ти гу кажем, фрајлицу Швабицу Кермину! (...)

А фрајла Кермина поседе си малко,

чека, белким, да се измире сас татка Петракија,

та када си виде што ништо неће бидне,

- а она си уфати свет... Кој гу знаје куде је

саг! ... У циркус ники зар... ”

(Зона Замфирова, 270-271)

Сремац је покушавао да покаже судбину странца који несвесно започиње процес

урбанизације српске националне културе и њено одвајање од, до тада, преовлађујућег
патријархалног и фолклорног модела. ”22

„Писати о Другом у Сремчевом књижевном делу и о местима сусрета са страном

културом намеће се као плодотворна могућност за расветљавање сложеног механизма
функционисања смеховних принципа. Имаголошки приступ Сремчевом делу у функцији
смехотворенија, пружа нам увид у размишљања и ставове самог аутора.

Кроз призму странаца, писац је продирао у дубинске димензије страног које је

испреплитао са домаћим смеховним одразом.

Конфликтне ситуације између домаћих и странаца стављене су под контролу, нема

негативних опсесија страним и туђим јер су комиком осујећени. Сремац баратајући
имаголошком перспективом, искористио је смех као медијатор крајности домаћи/страни,
помно одмеравајући, контролишући и решавајући искре могућих сучељавања
(присвајањем, укључивањем, маргинализовањем, удаљавањем). Зато Сремчев смех није
ксенофобичан, нема негативних опсесија страним и туђим, већ је пре подсмех, исмевање
на рачун других народа, колективни смех у ком животни свет ликова громогласно
развлачи усне без бојазни да потоне у монотонију животне нормалности и неутралности.

22
Исто, стр. 144-146;
21
Странци су рељефно представљени у Сремчевом пејзажу кроз гласове о странцима,
странцима на пропутовању по српским земљама (кратко се задржавају), или се пак
настањују по српским селима и градовима. Сремац не заборавља ни домаће странце кроз
асимилациона историјска, културолошка и антрополошка премишљања.

Тако је проблем страности одабран са циљем да се Сремчево питање другости сагледа

кроз призму смеховности, у специфичном стваралачком контексту Сремчевих књижевних
текстова, те да се сачини његова табела народа на основу књижевних слика и представа о
Другом. ”23

Ово поглавље представља, управо, тражење имаголошке перспективе у конкретним

Сремчевим прозним делима. Истраживање текста открива нам многобројне антагонизме,
стране фигуре које су у српску средину закорачиле трајно или привремено.

„ (Не)навикавши се на три књижевне географије животних законитости, тежили су да се

прилагоде, одбацујући маску странца са свим етничким атрибутима или тврдоглаво
инсистирајући на својим националним обележјима, пркосећи и изазивајући. Имаголошке
генералије у таквој смеховно-имагинативној игри, свој-туђ, афирмишу и рађају креативну
свест о хуморном премошћавању јаза између амбивалентности Ми-Они (комика
разлике).”24

23
Исто, стр. 182-183;
24
Исто, стр. 222;

22
 Слика нишке средине (нишки стари и нови свет)

Сремац је јако волео свој Ниш. Захваљујући њему, Ниш улази на велика врата у
српску књижевност, а захваљујући Нишу, Сремац постаје један од најпопуларнијих
српских књижевника.

Ниш је био мала варош лепих сокака, калдрмисаних улица са ниским кућама под
ћерамидом, које је често поплављивала Нишава. После ослобођења од Турака, Нишлије
желе да њихов град буде сличан европском и уређују га по савременим узорима. У сукобу
старог и новог, Сремац је на страни старог и постаје хроничар старих нишких
времена. Сликањем нишког менталитета, живота, стања, описима кућа, кафана, дућана,
бележењем песама и нишког говора, Сремац нам дочарава слику нишке средине прошлих
времена.

Град на раскрсници важних путева, који повезују Исток и Запад, убрзо након ослобођења
доживљава нагли процват. Отворене су перспективе за његов економски развој који ће
оживети просвету и културу. Дуго спутаване у својим тежњама, Нишлије су непосредно
после ослобођења желеле да иживе живот. У послу достојанствене, а у весељу
распојасане, како је забележено, Нишлије су спремно дочекале ново време. Већ 1882.
године почиње изградња железничке пруге Београд – Ниш. Овом пругом град ће ускоро
бити повезан са метрополама средње и јужне Европе, добиће веће тржиште и могућност
да у њега допру културне вредности, а самим тим да брже превазилази и брише трагове
прошлости. Град брзо мења свој лик. Почиње нови, богатији, интензивнији живот. Старе
српске куће са доксатима и тесне сокаке замењују нова здања и широке улице.

Сремчева дела говоре о новом свету за српску књижевност. Тај свет је на прелазном
добу између старог и новог и Сремац више описује одлазак старих обичаја од доласка
нових. У Нишу су још увек важили стари, неписани, патријархални закони. Док отац седи,
син је морао да стоји. Кад отац говори, син увек ћути и слуша. Ново време донело је и
нове обичаје, па тако једна Швабица успева да заведе Митанчу. Ибиш-ага хоће свој бивши
нишки простор где се суди по Курану, а не жели никакве новотарије које ће му нарушавати
мир.

23
Ново време донело је и обавезни мираз, па се Страдија жали Ибиш-аги на нове обичаје, јер
су жене које донесу мираз стално незадовољне и траже да им се купују различите ствари
за новац које су донеле.

Заједно са новим временом дошла је и европска мода. Ставрија жали за временом када су
се носиле шубаре, а сада су их заменили шешири које носи чак и обичан свет, а не
приличи му у комбинацији са опанцима. Нишлије нису носиле браде зато што је то био
турски обичај, а ципеле су правили по европским моделима.

Ново време доноси престанак великих повластица буржоазије. Чланови нижег сталежа су
са одушевљењем чекали пад моћника. Манетова тетка Дока са иронијом каже Замфирима
да је њихово време прошло, а општи коментар нишке чаршије је да и чорбаџијско није
вечно. Они сада постају равноправни члан друштвене заједнице.

Нишке куће су се разликовале у зависности ком сталежу припадају њихови власници.

Кућа Ивка јорганџије је имала три собе. Опис Манетове куће је дат у контрасту Замфирове
куће, јер је Манетова кућа била мала, али пуна топлине. У центру радње приповетке
Ибиш-ага стоји његова кућа која више није објекат оријенталног културног модела већ
европског. Нишлије су волеле да испред својих кућа имају баште са разноврсним цвећем
које мирише током целе године. Испред Замфирове куће је била такозвана девојачка
башта коју је неговала Зона.

Нишлије су углавном имале чифлаке и винограде на којима су боравили. Природа око њих
је имала катарзичко дејство. Мане се из винограда увек враћао окрепљен и весео. Хаџи-
Замфир радо борави на чифлацима ради севдаха. Калчине приче најчешће су везане за
догађаје из природе у чијој је лепоти уживао. Ибиш-ага највише жали за бакчом коју мора
да остави.

Стеван Сремац је у већем делу свог живота био боем. Кафану је веома волео и у
њој је проводио дане и ноћи, иако није био пијанац. Веома лако је успевао да усклади
професуру и боемију, па му је кафана служила као место за одмор, али и као богати извор
за почетак рада на неком од књижевних дела. Матош је за Сремца говорио да је тип
интелигентног бећара за којим су уздисале нишке убавице из угледних чорбаџијских
породица.

24
 Свет који је Сремац приказао дат је у лепој слици, тако да слика старог Ниша
изгледа идилично и примамљиво.

Ивкова слава

„Сремац је много јачи у приповеткама без политичке тенденције. Његов прави

домен је шала, проста, невина шала, без жаоке, иако су га његови погледи на политику и
друштво гонили иначе на сатиру. Сремац се забавља, то је његов прави посао. Тако је он
написао, а све том роду незлобне шале, једну дужу приповетку Ивкова слава, и два
романа. ”25

Ивкова слава писана је са добрим познавањем средине, обичаја, менталитета и језика, као
и са стваралачким надахнућем без унапред постављене тезе и без политичких примеса.
Изворност и лепота стварносне грађе надвладала је Сремчеву конзервативност и
идеолошку једностраност, па не само да стари свет слика са симпатијама, него и нови
свет посматра кроз симпатије, приказујући га у снажном успону, поштењу и памети. Зато
је ово дело једно од најотворенијих и најпријемчивијих, јер је грађа узета из стварности,
није подређена идсеологији, већ је пуштена да сама говори.

Градски јунаци су најпотпуније обликовани у нишкој прози, посебно кроз Сремчеву

Ивкову славу, која представља „литерарно увеличану слику оновременог неумјереног
прослављања крсне славе чији су критеријуми успјешности били утемељени на обилности
трпезе и бројности гостију, захваљујући којима је обликован образац понашања
непримерен слави”.26

На основама једноставне анегдоте, развијен је низ епизода, у овом случају о времену тек
ослобођеног Ниша. Спокојни , патријархални свет ове средине, неоптерећен економским и
другим бригама, запљуснуо је талас живљења, слободног до раскалашности. Са
симпатијама и подсмехом прича се о мераклијама, који умеју да уживају у песми,
другарству, женској лепоти. Мотив Ивкове славе Сремац је имао у догађају из живота.

25
Поповић, Павле, нав.дело, стр. 155;
26
Максимовић, Горан, „Градови Стевана Сремца”, нав. дело, стр. 19;

25
Главни учесници догађаја, који ће у приповеци постати главни носиоци радње, били су
његови пријатељи или добри познаници. „Досадашња истраживања нишке прозе Стевана
Сремца (нарочито Павла Поповића и Бошка Новаковића) потврдила су разложну
претпоставку да свијет и прича Сремчеве Ивкове славе почива на аутентичним људима и
догађајима. Председник нишке општине, Владислав Стојановић, био је присни пишчев
кафански друг и пријатељ, а Ивко, Калча, Курјак и Смук, затим и Непознати, добри
познаници. Ивко јорганџија је у стварности био Живко Милојковић, заиста власник
јоргунџијске радње у нишкој чаршији, Калча је био Микал Николић, нишки кујунџија,
Курјак је био Љубомир Кнежевић, обућар, а Смук Јован Ђорђевић, бравар. Сика је у
стварности била Лена, а Светислав или Непознати био је Јоца Патлиџан, некадашњи
писар нишке општине. Сремац је, међутим, баш у таквом амбијенту мајсторски обликовао
нову, умјетничку стварност, а његова приповједна имагинација добила је пунога замаха
како у приказивању славске атмосфере, затим и распојасаног понашања „ђувеч-кардача”,
тако и у карактеризацији јунака. Без премца је свакако Калчин лик, у чијем стварању је
аутор највише одступио од стварних чињеница, па је самим тим и најбоље дошао до
израза његов приповједачки таленат. Калча у стварноме животу уопште није припадао
веселом кафанском друштву Ивка, Курјака и Смука, а Сремцу је био потребан управо зато
да би кроз његов карактер приказао одлике човјека мераклије, севдалије, занесеног
казивача и ловџије, који ће најбоље представити крајности у карактеру и менталитету
јужносрбијанског типа личности. У стварности се ни Маријола није удала за Светислава, а
још мање Сика за Курјака и слично”.27

Јунаци прве љубавне приче су Маријола и Светислав. Друга љубавна прича је сажета и
има епизодни карактер, а њу чине Сика и Мита Курјак. Када је реч о дигресијама, Сремац
се показао као прави мајстор. Оне су у функцији стварања друштвеног контекста,
приказивању свакодневног живота и стварања епозодних портрета и ликова при чему је
сваки носилац неког карактеристичног обележја.

„Мера неумерености и ждрело које се предаје уживањима без граница одлика је свих
пијаница за које је Сремац имао разумевање. Најважнији моменат комике јесте
фокусирање пажње на њихов абдоминални део који представља начело апсорбовања, оно

27
Максимовић, Горан, „Градови Стевана Сремца”, нав. дело, стр. 10;

26
у себе прима уништавалачке количине алкохола. Таква топографска детронизација,
горе/доле, ствара смеховне, ослобађајуће реперскусије. Сремац луцидно ствара
амбивалентне, притивречне слике својих јунака, супротстављајући њихове активности и
поступке у релацијама трезан/пијан. (...)

Мотиви свргавања старо/ново, друштвено-хијерархијска инверзија високо/ниско,

живот смрт, у претњама батинања, убијања, преједања, опсаде и преузимања дома
увек са веселим амбивалентним значењима битне су одлике карневала, а налазе се и
у кардашком обреду. ”28

„Чиновнички и господски слој Нишлија (дошао са стране) преузима послове у државној

служби нарочито после проласка железнице кроз Ниш. Сремац је у Ивковкој слави
подсмешљиво забележио безболну асимилацију у српски табор, странчевим прихватањем
амблема српског националног кода, ретуширањем властитог порекла (име, језик, вера).
Био је то Мориц Поренцвајг, односно, господин физикус Милан Ружић, са сином
Милољубом и женом му Наталијом. Без обзира што му је сада име и презиме чисто српско,
он ипак не говори српски тако чисто и правилно, па је вероватно, због тога, на оваквом
скупу само ћутао и само се учтиво и симпатично смешио (Ивкова слава, 30). И то ново
име постаје маска српског идентитета ради лакшег сналажења у туђем свету, бежећи пред
другошћу. ”29

Ивкова слава има троделну структуру коју чине: први део у поглављу Ђурђевдан, други
део у поглављу Патарица и Марков-дан, и у трећи део у четвртом и петом поглављу
Патарица и Приде. Почетни део Ђурђевдана показују нормалну линију живота, која ће
врло брзо бити нарушена најавом празника и током припрема за славу.

„Нарочиту комичну ситуацију утемељену на хипертрофираном понављању, која и

најефектније најављује искакање из нормалне линије живота, Сремац предочава кроз
свађу циганске свирачке банде, која је по староме обичају дошла на честитање уз пјесму и
музику, а један је од њих прошњом нарушио њихов обичај и повриједио циганско
поштење и образ. У тој континенталној, готово карневалској атмосфери, повицима, пјесми,

28
Иконић, Ивана, нав.дело, стр. 52;
29
Исто, стр. 168;

27
музици, тучи и јурњави, почињу да пристижу и први гости, а нарација сужава на
ентеријерску микро-раван. ”30

„Увођењем у структуру комичног заплета Ивкових побратима Курјака, Смука и Калче,

додатно је мотивисано искакање или силажење са нормалне линије живота и обликовање
специфичне фантазмагоријске атмосфере. У предочавању психолошких и физичких
портрета побратима, Сремац се користи техником уланчавања анегдотских и шаљивих
епизода из њиховог ђувеч-кардашког живота. ”31 До стварнога искакања долази у
поглављу Патарица, у тренутку када побратими пред зору траже изнова вечеру од
домаћина, са тврдњом да је нису ни добили.

„Додатно су менталне особине сваког од ђувеч-кардаша обиљежене и неком

карикатуралном особином која је наговјештена и самом амблематичношћу њихових
надимака. Смук је био испичутура, Курјак је мајстор да скува и поједе, Ивко је волио да
подвали и нагарави, а Калча је био страсни ловац, али и човек јаке и живе маште. (...)

Анегдотска заокруженост Калчиних ловачких подвига не само даје добар примјер

поступка амплификације комичнога код Стевана Сремца, захваљујући којем дело добива
карактер мозаика од занимљивих епизода и живописних слика личности, него је и добар
узорак за потврду како се поступак комичног преувеличавања подједнако показује
функционалним и на општем плану дјела и у његовим осамостаљеним епизодама.”32

„Комичној разноврсности и динамици нарочито доприности понашање домаћина

ђурђевданске славе Ивка јорганџије. Час је понизан и моли побратиме да иду, час се љути
на њих, на Непознатога редовно праска, а посебну комичну ситуацију утемељену на
алузијама и несвјесној подударности између онога што се већ збива и што се најављује као
будући догађај, Сремац нам предочава у шаљивој епизоди која се дешава јунаку док је
ишао према општини у намјери да тужи побратиме. Ивка среће познаник, који није знао за

30
Максимовић, Горан, „Тријумф смијеха”, Просвета, Ниш, 2003: 174;
31
Исто, стр. 175;
32
Исто, стр. 176-177;

28
његову тренутну муку, извињава му се због недоласка на славу и у шали најављује да ће
догодине свакако доћи и све пропуштено вишеструко надокнадити. ”33

Ивко (Живко Мијалковић) је у стварности био способан човек, доста је путовао у стране
земље, нарочито Турску и Аустрију, био је севдалија и, у приличној мери, био је
наклоњен лумповању, пићу и друштву. Сремац је из разумљивих разлога нека имена
променио. У томе није ишао далеко, и у Ивку је одмах препознао Живка јорганџију, а у
Кеви његову жену Дику. Изменио је и славу, јер је Живко славио зимског Св. Јована, а не
Ђурђевдан. У приповеци слава траје три дана, док је реалан догађај трајао упола мање.
Најосетнија одступања Сремац је начинио композицијом приповетке. Јасно је да
Светислав не припада кардашком друштву. Али, да му не припада ни Калча, то би, према
приповеци, било тешко наслутити. Управо за Сремчеву концепцију целе слике и њеног
развоја и уметничког рељефа, био је потребан лик Калче какав је у Ивковој слави:
иницијатор свега што пијаници даје специфичан карактер, центар друштва, комбинација
весељака и шерета, разнеженог севдалије и занесењака са безазленим ловачким лажима.

„Калчин портрет је комички најфункционалнији. У његовом рељефном обликовању

дошло је до потпуног осветљења маске лакрдијаша, који ствара веселу атмосферу и
забавља окупљено друштво, али се од ликова својих побратима (Смук, Курјак, Ивко)
разликује по додатним особинама: хвалисању и љубавном занесењаштву и фантазирању,
по чему је близак са ликовима преварених и исмијаних мушкараца. Симбиозом
разнородних типова Калча је, као што је то добро уочио Бошко Новаковић, постао
носилац споја медитеранске приповедачке маште, неукротљиве бекријске природе и
елегичне чежње за лепотама живота.

У издвојеној карактеризацији Калче нарочито долазе до изражаја ловачке лажи и

претјеривања, која су умјетнички веома пажљиво мотивисана, тако да је ради што
ефикасније поредбене градације Сремац увео и лик пандан, Милета Сојтарију. Анегдотско
излагање Калчиних ловачких подвига не само да је добар примјер поступка наративног
проширивања, него је и добар примјер како се не само на плану цјелокупног дјела, него и
у епизодијској равни, кумулира и остварује поступак комичног преувеличавања. Казивање

33
Исто, стр. 178;
29
започиње благим карикатуралним разобличавањем Калчине ловачке маштовитости, кроз
примјере у којима му прозаичнији слушаоци покушавају да сруше илузије
добронамјерним коментарима:

Калчо, брате, одвалио си

лажеш, брате, лажеш!34

Калчин хумор у Ивковој слави произилази из несагласности жеља и могућности,

различитог тумачења прошлости која се меланхолично еротизује уз смех.

„Разговор с предсједником општине приказан је у комичним контрастима утемељеним на

дигресијасма, које у наративном смислу имају двоструку функцију: доприносе додатној
психологизацији протагонисте и појачаној рецептивној напетости и ишчекивању исхода
претходних догађаја. (...) Подједнако како је допринео комичној кулминацији и
поентирању својеврсне анегдотске ситуације, предсједник општине попут
комедиографскога резонера мотивише и њен миран расплет и враћање на нормалну линију
живота. ”35

„Сав интерес Сремца, све вредност његова, то је у типовима, у живим описима

иначе увек занимљивих личности. Ниједан наш приповедач нема толико и тако живих
људи, личности са толико живота, без ичега апстрактнога и фиктивнога. У Ивковој слави
он је дао тако израђене типове, да су остали популарни и ван књижевности и да ће остати
живи као најбоље креације целе наше књижевности. Свака од личности које долазе на
Ивкову славу, има одређену физиономију, потпуну особеност. То је цела једна галерија
типова, васкрсавање целог једног света, и ништа није разумљивије но велики успех ове
веселе и добре књиге.”36

34
Максимовић, Горан, „Градови Стевана Сремца”, нав. дело, стр. 20;
35
Максимовић, Горан, „Тријумф смијеха”, нав.дело, стр. 178-179;
36
Скерлић, Јован, „Стеван Сремац – књижевна студија”, Стеван Сремац у књижевној критици,
Књига трећа, Просвета, Ниш, 1995:48;

30
 Старо и ново у Ивковој слави

Као изразитом традиционалисти, Сремцу је било блиско све што носи дух старих
времена. Сремац се „ванредно осећа у том оријенталном и патријархалном свету, у тим
источњачким декорацијама и међу тим људима старог кова”37, записао је Скерлић. Јован
Деретић наводи да је „између традиције и модернитета, Сремац сав у знаку традиције, те
да му је ближи старовременски, патријархални, него модерни, грађански свет. ”38 Такав је
свет, то старо доба и оријентални спокој Сремац затекао у Нишу, непосредно по
ослобођењу од Турака.

Утицај српске традиционалне културе на дело Стевана Сремца је обухватан и

слојевит. Сремац кроз своје дело провлачи описе низа народних обичаја и веровања.
Након стварања Краљевине Србије, Ниш поново постаје град под српском управом. Из
њега одлази турско становништво, остављајући за собом видљиве утицаје попут језика,
архитектуре и обичаја. У тој средини долази до културолошког сукоба два утицаја
различитих цивилизација, источњачке и западњачке, тј. до продора западних вредности и
капиталистичког система на простор који је још увек био везан за традицију. Као што је у
Зони Замфировој приказан успон средњег слоја, чији је представник Мане Кујунџија, тако
у Ивковој слави Сремац приказује почетке европеизације нишког пашалука.

Сремац је у Ивковој слави открио и показао читав један нови, непознати свет – људе и
типове наших ослобођених крајева. Ту су приказане Нишлије, старовременски људи и
типови, њихове одлуке и страсти, навике, врлине и недостаци, па и њихов језик. Све те
оригиналне људе и особине Сремац је изнео на њему својствен начин. Прича се одвија
последњих година деветнаестог века, у смирај бурних историјских дешавања која су
довела до коначног ослобођења јужних српских крајева од вишевековне турске окупације.

37
Скерлић, Јован, „Писци и књиге”, Нолит, Љубљана, 1974: 92;
38
Деретић, Јован, „Пут српске књижевности (идентитет, границе, тежње)”, Београд, ЦКЗ,
1996:327;

31
Већ од самог почетка Сремац наговештава разбијање добро утврђене обичајне форме, тако
што после Цигана, Ивку долазе и трбушасти бандисти, а затим и један риђи верглаш
Немац да честитају славу. Епизода са верглашем је дигресивна.

Спрам народне поезије која је постала нераскидив део свакидашњице старих Нишлија, а
чији су представници Ивко, Калча, Смук и Курјак, Сремац представља младог Светислава,
који носи драмску и грађанску поетизију, коју жели да глуми и осећа. Она се никако не
може схватити као иманентни део његовог националног идентита и личности, већ као
жеља да се буде неко други и онога што би желео да постане.

Сремац суптилно приказује песимистички став о продору западњачког у просторе

традиционалне српске културе. Интересовање деце за верглаша, уместо за народне песме,
сугерише на фасцинираност непознатим и новим. Сремац оставља отворено питање за
коју ће се, од две музике, омладина у будућности определити. Да ли за ону која је део
њиховог или туђег националног идентитета? Чини се да је он, ипак, свестан да ће следеће
покољење поћи за обичајима који су допрли у ослобођени Ниш преко Београда и
Крагујевца, као што то чини млади Светислав, али и Ивко, који за славу носи одело
европског кроја.

Ивко је припадао старовременској генерацији, која се придржавала устаљених

ритуала везаних за прославу дана који се ишчекивао целе године – крсне славе. Уводећи
читаоца у шаљиву причу о једном необично прослављеном Ђурђевдану, Сремац је
оставио и низ података о припреми и обичајима, те ишчекивањима везаним за саму славу.
По ономе што је Сремац записао и описао, слава је имала своја правила и ритуални
редослед. За славу се чувало оно што се у кући најбоље имало (најбоље вино, ракија,
слатко, живина...). Тог дана је Ивко устао рано јер, кој може да спије, па је у свечаном
оделу чекао да се огласе звона за јутрење, како би колач, жито и велику свећу однео у
цркву, чиме је писац наговестио стање узбуђења и ишчекивања главног јунака пред
значајан породични обичај. Ипак, Сремац није поклонио много пажње овом духовном
сегменту, него је његовом књижевном темпераменту пажњу привукао социјални аспект, те
пренаглашеност и неодмереност у прослави.

32
 Иако је већина српског становништва у другој половини XIX века живела на селу,
градови су својим градским начином живота били носиоци модернизације и успостављања
једног новог привредног, друштвеног и културног модела, а Сремац је описујући нишку
средину дао слику варошког живота и урбане културе градског сталежа.

Зона Замфирова

„Стварносни предложак Зоне Замфирове унеколико је друкчији. Догађај о којем

пише Сремац стварно се десио, али не у Нишу, него у Приштини, а Сремац га је сазнао од
Бранислава Нушића, који је у то вријеме био српски конзул у томе граду. Подвала
(„мизевирлук”) са лажном отмницом десила се 1895. године у кући богатог и угледног
чорбаџије Замфира Кијаметовића, а односила се на његову кћер Јефросиму, коју су из
милоште звали Зона. Пошто је Нушић био пријатељ са Замфиром, није хтео сам да пише о
том догађају, већ га је испричао Стевану Сремцу, а овај је читаву радњу смјестио у Ниш,
као град који је боље познавао и чији је дух одлично осјећао. ”39

Сремац је био посебно интересантан као писац реализма са тематиком из нишког живота.
Та дела била су специфична и по језику и по непоновљивом хумору који је њима владао.
У првом реду ту се мисли на приповетку Ивкова слава и његово касније дело Зона
Замфирова. У карактеризацији својих ликова, Сремац користи нишки говор,
староштокавски дијалекат, пун граматичких неправилности на фонетском, морфолошком
и синтаксичком плану. Смисао такве употребе језика је да се постигне што већа
реалистичност. Сремчев језик није чист, већ у њему има архаизама, дијалектизама,
провинцијализама и варваризама. Сремац сликовито гради атмосферу средине у којој се
радња догађа, она извире из дијалога и дијалекатске обојености нишког говора. У Зони
Замфировој се одражава савремена друштвена стварност јужних крајева Србије, нарочито
Ниша у једном преломном, историјски значајном и занимљивом тренутку. Ту је Сремац
социјални хроничар, аутентичан и веродостојан, оштри критички аналитичар унутрашњег
склопа једног друштва.

39
Максимовић, Горан, „Градови Стевана Сремца”, нав. дело, 11;

33
 Дело Зона Замфирова, према мишљењу писца је приповетка, али према форми и
разгранатој слици живота и људи у њему, ово дело је роман. Генеза приповетке има своју
малу историју. Ово Сремчево дело за основу има анегдоту, коју је писац начуо од
Бранислава Нушића. Реч је о истинитом догађају из Приштине, о коме се много причало.
Наиме, Бранислав Нушић је био пријатељ са богатим чорбаџијом-Замфиром. Након лажне
отмице која се односила на Замфирову ћерку Јевросиму, из милоште звану Зона, Нушић
није желео да поводом тог догађаја поквари пријатељство са Замфиром, па је овај сиже
понудио Сремцу. Сремац је испричане детаље забележио у свој нотес у најкраћим цртама:
„Зона Замфирова. Отац је не да. Момак с другом преобучен у девојачко рухо.
Комрпомитује Зону. Мораде да пође”.40 То је сиже од којег ће писац поћи и основа која ће
му послужити да поступком додавања догађаја, ликова и развијањем радње, створи дело
озбиљне композиције и са тематиком која представља Ниш и живот у њему с краја 19. и
почетком 20. века.

„Сремац је догађај, наговештен у анегдоти, сместио у Ниш, који је добро познавао.

Постанак анегдоте у Приштини и њено премештање у Ниш ствар је сасвим неважна.
Важна је слика живота, друштвене средине, времена и услова у којима писац развија ту
анегдоту. Пошавши од ње, Сремац се стално колеба између његовог решења и решења
једног социјалног проблема; сталешких судара и непомирљивих супротности. ”41

Ниш о коме Сремац пише је још онај стари Ниш, сав од калдрме, зидова и сокака, капија и
башти. Ниш од малих дућана, кафана и мераклија, који уз пиће и песму проводе дане.
Ниш је, заправо, представљен као град старих, озбиљних, богатих чорбанџија, ситних
занатлија и неких нових људи, тек пристиглих са других страна. Ово нас упућује на то да
је реч је о Нишу који је тек ослобођен од Турака, због чега у њему и постоји шаренило у
коме се препознаје оно „старо турско” и „ново српско”, односно патријархални морал
старог и схватања неког новог, младог света. Добром посматрачу као што је био Сремац,

40
Сремац, Стеван, „Зона Замфирова”, Сабрана дела Стевана Сремца, Приредио Др Бошко
Новаковић, Просвета, Београд, 1977: 479;

41
Новаковић, Бошко, „Зона Замфирова”, Стеван Сремац у књижевној критици, Књига трећа, Ниш,
1995: 299;

34
није промакло ни једно ни друго. „У описима средине Сремац је мајстор првог реда. Од
њега не треба тражити описе природе. Њега уопште много више занимају живи људи но
мртва природа. Он је варошанин, и готово искључиво приказивао је варош”.42 Сремац је
први показао да свака чаршија носи нешто што је чини посебном и без чега се не може
замислити живот ниједне вароши ни паланке. Чаршија је изнад појединца, свемоћна и у
свему присутна. Чаршија све види и све зна. Она је представљена као једна врста
феномена. Чаршију обележава страшна радозналост за спољне догађаје, туђе судбине и
прижељкивање увек нових тема у виду скандала и уживање у истим.

Ово прозно дело Стевана Сремца, пуно песама, хумора и слика, оријенталног начина
живота, упознаје нас са главним јунацима, а то су: кујунџија Манасија, звани Мане, Зона
Замфирова, ћерка хаџи-Замфира, хаџи-Замфир, Манетова мајка Јевдокија (Јевда),
Манетова тетка Дока, Зонина мајка Ташана и тетке Таска, Калиопа и Уранија.

„Зона Замфирова је богата типичним личностима нишког живота тога времена. Поред
највише истакнутих и најпуније оцртаних, Замфира, Мана, Зоне, цео низ других личности
носиоци су особина карактеристичних за сталеж, доба, морал и социјалну структуру.

Тетка Дока и тетка Таска, речите усмене новинарке, рељефно представљају специфичну
наклоност према сложеној игри и борби интрига и офанзива, које често постижу циљ.
Калина је представник патријархалног васпитања чедне сиромашне девојке. Њен лик је
целовит, иако дат узгредно. Он има рељефа у ношењу особина дивне девојачке
стидљивости, неизвештачене природности и дирљиве лепоте.

Мање је рељефан лик Зонине пратилице, поверљиве другарице измећарке Васке. То што
она иако измећарка постаје Зонина другарица у извесним часовима, карактерише више
Зону него Васку. Неке су личности бледе, неизразите (чорбаџи-Јордан, пактикант Велибор,
галантерист Нацко, Пајица и др.), али оне су већином у другом или још даљем плану
радње. ”43

У основи романа је љубавна прича између двоје младих која нам говори о томе како су се,
и поред социјалних разлика које их деле, заволели. Кујунџија Мане је представник
42
Скерлић, Јован, „Стеван Сремац”, Писци и књиге III, нав.дело, стр. 311;
43
Новаковић, Бошко, „Зона Замфирова”, Стеван Сремац у књижевној критици, нав. дело, стр. 314;

35
занатлијског света, чије време тек долази. Пред њим је читав живот успона и падова, а он
се не боји да ризикује и оствари оно што жели. Он се заљубљује у Зону Замфирову, богату
чорбаџијску ћерку, али ту љубав крије јер она потиче из богате породице, тако да нису на
истим таласним дужинама. Према чорбаџијској логици, сиромах треба да се ожени
девојком из сиромашне куће, а чорбаџијска ћерка да се уда за чорбаџијског сина. Пошто
таквих у Нишу нема пуно, тетке су за Зону изабрале Манулаћа, сина чорбаџи-Јордана,
који је према њиховом мишљењу права прилика јер је пример послушности, скромности,
стидљивости, а уз то је и једини наследник огромног имања. Међутим, Зона не жели
Манулаћа, већ се заљубљује у Манета, који је најлепши међу момцима, најбољи у колу и
за ким све девојке губе главу.

Како је њихова љубав била немогућа, њени актери биће подједнако тужни и разочарани.
Мане је дубоко у себи патио због Зоне, тако да постаје зловољан и пргав. Како време
одмиче, на сцену ступа Дока, Манетова тетка. „До искакања са нормалне линије живота
долази у тренутку бећар-Докиног самовољног одласка у кућу хаџи-Замфирових и прошње
њихове кћерке за Мана кујунџију. И у том дијелу романа интензитет комичнога изнова је
реализован у техници тростепеног комичног преувеличавања (карикатура, хипербола,
гротеска)”.44

„Развијајући љубавни заплет између Мана кујунџије и Зоне, кћери чорбаџије Замфира,
Сремац је дао топло бојену и живот документовану хронику времена. У чему је главна
невоља, главни неспоразум, извор несугласица између двоје младих који се воле?
Сталешка разлика!

Мане и Зона су припадници исте, грађанске класе, али њених одвојених делова. Мане је
занатлија, Зона чорбаџијска кћи, члан богате поседничке породице; то је језгро проблема.
У турско време Замфир је био силан. А та сила долазила је од силног богатства његовог.
Ето, то је извор моћи, богатство, не вредност човека, ни способност, поштење,
племенитост, родољубље. Истина је да Замфир, после одласка Турака, не пада до оног
понора неморала да продаје властиту кћер као ефенди-Мита Борисава Станковића, јер се

Максимовић, Горан,„Магија Сремчевог смијеха”, Ка поетици комичног у дјелу Стевана Сремца,

44

Просвета, Ниш, 1998: 39;

36
материјално још држи, али је Сремац ипак осветлио и његове особине које га стављају у
ред носилаца нерадног и распусног живота. Ту није ишао до краја. Није ни могао ићи, јер
вео идеализације кроз који је он гледао прошлост, спречавао га је у њеном потпунијем и
продорнијем приказу. Кроз тај вео лик Замфира је губио оштрину осионог кућног
тиранина и надменог а порочног представника друштвене величине и Сремац му је давао
особине благости, ведрине и чак извесне топлине. ”45

Дока је била енергична жена, без комплекса што потиче из сиромашног света, окренута
животу, без икаквих предрасуда и отворена за комуникацију са било ким. Она не жели да
прихвати то да социјалне разлике могу бити препрека за људску срећу и остварење
љубави. Једног дана Дока одлази у хаџијску кућу како би, из своје сиротињске позиције, у
лице рекла све шта има том, богатом, хаџијском свету, који је њој био стран и далек. Она
се јасно супротставља члановима Зонине прородице који сматрају да „чиновник иска
чиновничку, офицер офицерску прилику”.46. Она не жели да прихвати такво схватање и
сматра да оно припада прошлим временима. Тада ће и изговорити своју чувену
дијалектику живота „свет је овај као какав мердивен, - један се качи, а други слази47”,
желећи да објасни хаџи-Замфиру да је он тај који силази, а да се њен Мане пење
лествицама друштвеног успона. Љутити Замфир иронично и понижавајуће одговара Доки:
„Видело се куче у чакшире, па се фатило у оро”48. Управо у овоме лежи сукоб два света
– старог и новог. Стари свет пркоси, а нови тражи своје место. Хаџијски свет користи
увреде и понижавање, а Мане који је повређен изреком „куче у чакшире” почиње да
мисли на понос. У обрачуну са хаџи-Замфиром, Мане се служи лукавством. Он организује
лажну отмицу Зоне Замфирове, која ће снажно уздрмати положај младе девојке коју су сви
поштовали и ценили због њеног порекла и лепоте. Након изреке „куче у чакшире”која је
додељена Манету, сада имамо и епитет побегуље који се везује за Зонино име.

45
Новаковић, Бошко, „Зона Замфирова”, Стеван Сремац у књижевној критици, нав. дело, стр. 300-
301;
46
Новаковић, Бошко, „Зона Замфирова”, Сабрана дела Стевана Сремца, нав. дело, стр. 318;
47
Исто, стр. 321;
48
Исто, стр. 321;

37
„Цео тај свет васпитан је од детињства да постоје непремостиви јазови међу сталежима и
да је то најбитнија стварност живота која одређује друштвено кретање. И та деоба, та
строга одвојеност, не односи се само на богате поседнике и сиромашне сељаке, чивчије,
него је она са истом снагом продрла и укоренила се и у унутрашњем склопу те, грађанске,
класе. Ту се одржава подела на сталеже и границе између њих. ”49

Коначно помирење између два света дешава се на самом крају, компромисом који је
направио хаџи-Замфир и његовим дискретним нуђењем ћерке Зоне Манету.

Захваљујући својој прецизној моћи запажања, Сремац нам је дао слику нишког
живота с краја 19. века, првенствено слику старог живота и начина на који функционише
ново и какав је њихов однос. Успео је да опише како живи чаршија, како се испољава њен
дух, садржан у менталитету њеног света, било да је захваћен новим или је још у оквирима
старог.

„У Зони Замфировој техника комичних парова (пандана или антипода) у обликовању

комичних типова мање је изражена, али је функционална у појединим сегментима
комичног заплета. На примјер, антиподна релација Мане-Манулаћ и њихово фиктивно
ривалство око дјевојке, дјелимично је и мотиватор самог чина лажне отмице. Истовремено
је и релација старо-ново, мотивисана кроз причу о антиподним карактерима Манулаћа и
Митанче хаџи-Петракијевог, док је поетизована слика нишкога живота употпуњена и
епизодом о комичном пару махалских заводника. (...) Ипак је најоригиналнији комични
тип у овоме роману остварен у лику бећар-Доке. Дајући јој почетну функцију активног
помагача у структури комичног заплета, Сремац је у лику тетка-Доке постигао умјетнички
потпуно заокружен тип жене мужескога темперамента”. 50

„У целој Зони Замфировој осећа се долазак новога времена, чује се чили и хитри
бат његов, али ни у једном тренутну није то мукла и претећа грмљавина, већ пролећни
пљусак који прочишћава столетну загушљивост. Фиксиравши тако тај прелани карактер
времена, Сремац није могао, а можда није ни хтео, ни желео, да шире прикаже и

49
Новаковић, Бошко, „Зона Замфирова”, Стеван Сремац у књижевној критици, нав. дело, стр. 302;
50
Максимовић, Горан,„Магија Сремчевог смијеха”, Ка поетици комичног у дјелу Стевана Сремца,
нав. дело, стр. 198;
38
одлучније истакне вредности којима победничка грађанска класа заузима позиције
срушених турских власти и српских поседничких величина. У своме делу Сремац је
оцртао не људе који су дошли као представници Србије, него оне који су од трећестепене
вредности: агенте трговачке и осигуравајућег друштва, трговачке помоћнике из Београда.
То му је пружало прилику да у пуном опсегу развије своју иронију, да их оживи благим
звуком сатире, без јеткости, али и без опраштања над њиховом примитивистичком
кочоперношћу. Међу њима је и жива личност пана-Франтишека, добричине Чеха, човека
пред којим је, по музичкој даровитости, била привлачна будућност, али који је свој дар
утопио у компоновање црног жупског вина са содом. Његов трагикомични положај међу
Циганима свирачима погодна је мета за Сремчеву духовитост.

Ти странци долазили су у Србију, као у заосталу словенску земљу, из идеализма, да јој

несебично послуже, неки од њих постајали су капиталисти, неки су пропадали. И
њиховим уношењем у дело Сремац је показао колике је у њему увек био јак историчар. ”51

„Лик дошљака и странца, усамљеника у свету (романтичарски топос), који је дошао од

тамо и задржао се овде, Сремцу је омогућио да осветли проблем интелектуалца који се
неприпремљен, сам, без корена и подршке, нашао у туђој средини која није била
припремљена за интелектуална штрчања, неиздрживе енергије којима су се некада
мењали историјски токови и културни модели. Порази су га чекали на том путу, постали
су део његове стварности. Тенденционално и поучно, критичко-сатирички Сремац
поставља међу маловарошки свет некадашњег виртуоза, првог међу најбољима. Дошавши
из чешке интелектуалне средине и нашавши се међу српским јужњачким менталитетом,
постаје изгубљени, уништени, угашени човек, витез тужног лика заробљен у гротло
кафанског испарења, ковитлацу самодекадентних уводних акорда за гашење и растапање
уметничког потенцијала. ”52

„Међу циганима одмах на први поглед

пада јако у очи један с труметом, с косом и

51
Новаковић, Бошко, „Зона Замфирова”, Стеван Сремац у књижевној критици, нав. дело, стр. 306;
52
Иконић, Ивана, нав. дело, стр. 148-149;

39
 брадом жућом и од саме трумбете. То је пан-Франћишек,

брат Чех, који је пре неколико

година дошао са конзерваторије право у Србију,

с врло лепим сведоџбама и мањим партитурама.

Кад је дошао у Србију, он је прво концертирао: свирао је Паганинијеву фантазију

Мојсеј на жици Г, и био бурно поздрављен.

Па се одмах показао и стварачким даром својим:

одмах је компоновао једну нову игру,

Апотекарско коло, које је посветио своме земљаку

пану Цицули, апотекару тога места.

Тако леп почетак и напредак прекинут је, а

узрок су томе тако да се изразим месне околности.

Пан-Франћишек, који је до доласка у

Србију само пиво као пиће упознавао, упознао

се овде и с вином: потреба државна изискивала је

те је дошао баш у онај крај где је црно

жупско вино било скупље од воде. И какво

чудо онда што је пан-Франћишек оставио

пиво и посветио све остале дане свога живота

само жупском вину. (...) Али га тада издаде

композиторска и стваралачка моћ, то се одмах

40
 опазило на једној компонованој Хервуци,

која је само једаред отпевана у цркви, и после

је следовала оштра опомена његовог високо-преосвештенства свештенству:

да ће их све обријати ако се само још једном запева

тако во Иже херувими!... После тога није

пан-Франћишек ништа компоновао. ”

(Зона Замфирова, 288-289)

„Идеализација старовременског оријенталног, старинско патријархалног показала се у

поетичном изразу у Зони Замфировој. Дом богатог чорбаџије хаџи-Замфира је под
ударцем промена које се догађају у стуштвеном и породичном животу Ниша. Хаџи-
Замфирова кћи, лепа Зона, заволела је младог кујунџију Манета, занатлију за кога је
чорбаџијска кућа, поносита на своје богатство и висок друштвени ранг, затворена. Сремац
је са великом љубављу према овој старинској кући, према овој кули патријархалности, а и
с великим симпатијама према младом кујунџији, севдалији, мераклији на лепоту, кројио
заплет доброћудно унапред решен да сукобу да и срећан, радостан завршетак. Он се
добродушно смешка досетљивости младог кујунџије да путем скандала, који је страх и
трепет за патријархалне породице, присили хаџи-Замфира, да сломи његов окрутни понос,
и да добије за жену лепотицу Зону.

У опису хаџи-Замфировог дома Сремац поетизује своју омиљену оријенталну слику

животне лепоте и угодности, онај, његовом срцу драги, интиман амбијент у коме чар има
цветна башта с дафинама жуте боје, шамдудом и опојним херемским мирисима. И слика
скромне патријархалне куће кујунџије Манета даје пријатан, поетизован патријархални
амбијент. И она је пуна цвећа, голубова и гугутки, испуњена је таквом угодном, интимном,
домаћом топлином да позива на тиха, одморна сањарења. Она је у Сремчевој слици топло
скровито гнездо, кутак поезије, који се, по Сремчевом осећању, могао у таквој идиличној
лепоти наћи само у старинском патријархалном свету.

41
Сремац је из идиличних и поетичних елемената оваквих патријархално оријенталних
слика и доживљаја градио лик Зоне Замфирове, уживљавајући се пуним срцем у чари
њене лепоте, дајући тој лепоти оне поетске особености којима је инспирисана поезија Јове
Илића. ”53

Старо турско и ново српско

Укрштање домаћег и страног света највише до изражаја долазе у београдској

прози.

„Као изразитом традиционалисти, Сремцу је било блиско све оно што носи дух
старих времена. Сремац се „ванредно осећа у том оријенталном и патријархалном свету, у
тим источњачким декорацијама и међу тим људима старог кова”54. Јован Деретић наводи
да је „између традиције и модернитета, Сремац сав у знаку традиције, те да му је ближи
старовременски, патријархални, него модерни, грађански свет.”55 Такав је свет, то старо
доба и оријентални спокој Сремац стекао у Нишу непосредно по ослобођењу од Турака.”56

„Сремчеви градови су обликовани као позорница на којој се укршта страни и домаћи

свијет, тако да их можемо разумјети и као умјетничко конструисање специфичне слике о
другима, али и о нама самима када се упоредимо са менталитетом дошљака, било да су то
ентички странци које су судбински путеви донијели из других земаља (Швабе, Мађари,
Чеси, Јевреји, Цинцари, Турци), било да су то наши сународници, који су дошли из других
српских области и градова (Банаћани, Бачвани, Сремци, Херцеговци, Ужичани).

Укрштање страног и домаћег свијета најпотпунију умјетничку слику добило је у причи из

београдског живота Погрешно експедован аманет, у непревазиђеном Сремчевом опису

53
Глигорић, Велибор, „Стеван Сремац”, Стеван Сремац у књижевној критици, Књига трећа, Ниш,
1995: 239;
54
Скерлић, Јован, „Стеван Сремац”, Писци и књиге III, нав.дело, стр. 92;

55
Деретић, Јован, „Историја српске књижевности”, нав. дело, стр. 327;
56
Петковић, Ивана, „Слика приватног и јавног живота у нишкој прози Стевана Сремца”,
Филозофски факултет, Ниш, 2018: 174;

42
Зерека и старог Дорћола: „Крај шарен и издрпан, па не знаш је ли шаренији и издрпанији
архитектонски или етнографски”. Тај београдски крај око старе Пиринчане представља
типичну метонимијску слику града, а за Сремца је јако упечатљив. ”57

Иако је Ниш био свеже ослобођен град од Турака, старо турско је и даље било присутно.
Оно што је вековима усвајано није могло нестати тек тако. Трагови турског утицаја
огледали су се у старој калдрми, у одевању људи, у изгледу кућа, у унутрашњем уређењу
соба, мишљењу, језику, у понашању и навикама и самом начину живота.

„Жене су одлазиле у хамам, мушкарци у кафане; сркала се кафа из филџана, уз коју се

тутунило и пила мастика. Куће опасане зидом, биле су заштићене од погледа са улице; по
баштама се ширио мирис шебоја, карамфила, замбака, дафине, феслигена, по авлијама су
шетале кокошке. Држало се до добрих комшијских односа, па се зачас кроз капаџик
стизало у друго двориште или сокак”.58

Сремчев свет је средња и сиротна класа дружески људи, свет који и не зна да има нерве, а
камо ли да је нервозан. Галерија типова које Сремац изности у својим приповеткама је
веома богата. Ту су практиканти (стари59 и млади60), артиљеријски поднаредници,
путујући глумци, адвокати буџаклије, молери пијанице, ашџије Старо-Србијанци,
механџије Цинцари, пандури Црногорци, Швабе занатлије, Чеси апотекари...

Чувари и носиоци старог живота и наслеђеног начина мишљења били су у првом реду
газде или чорбаџије, богаташи. Хаџије и чорбачије су привилеговани слој у време турске
владавине и као такви, били су изузетно привилеговани код представника турске власти.
Они су били у прилици да, као имућни грађани, посете и Христов гроб, што им је у
средини у којој су живели, донело још више поштовања и угледа. Међутим, када је турска
управа нестала, нестало је и старо турско, а са њим и све привилегије које су имали. Оно
што је остало биле су раскошно опремљене куће и баште са високо ограђеним зидовима,

57
Максимовић, Горан, „Градови Стевана Сремца”, нав. дело, стр. 13;
58
Петковић, Ивана, нав. дело, стр. 175;

59
Стари практиканти који долазе на чесму да својој кући воду носе;
60
Млади практиканти који долазе да се удварају служавкама;

43
виногради, воденице, дућани. Иако је турско нестало, богаташи су остали богаташи и на
то су били изузетно поносни. На друге су гледали са висине и са унижењем, а према
њиховом мишљењу, углед се мерио према ономе шта се има и колико се има. Иако су
имали богатство и господство, нишке чорбаџије и хаџије пате и носталгично призивају
време које је некад било. Сада је све то само прошлост. Сада се живи у слободној Србији,
где нема паша, бегова ни ага, а као остаци давних времена остали су само чорбаџије и
хаџије.

Са ослобођењем Ниша дошао је нови поредак. „Сремац је у Нишу затекао оријенталну

културу, мир и једноставност патријархалног света у који су се тек пробијали
западноевропски културни утицаји. Током Сремчевог боравка у Нишу, место је доживело
велике промене. Учмалост и успаваност које везујемо за турски, оријентали свет, тако
драги Сремчевом сензибилитету, замениле су драматичне промене у свим областима
јавног и приватног живота”. 61
Грађанско друштво је почело да се развија, почели су да
пристижу нови људи, предузимљиви и спремни на свакакве послове, упорни и спремни да
се боре за опстанак. И поред тога што су до јуче били само занатлије и ситни трговци, они
данас постају водећи људи у вароши који стичу углед и поштовање. То је оно што је
хаџијама и чорбаџијама изузетно сметало и са чиме нису могли да се помире. Једноставно,
не могу да схвате да је дошло „српско време” и да их је оно постепено удаљило од
свакодневног живота. Збуњени и немоћни да се прилагоде новом свету и начину живота,
богаташи и хаџије се све више затварају у себе, своје породичне кругове и куће ограђене
високим зидовима и капијама, уверавајући себе како су још увек једнако моћни као некада.
Они полако постају свет на издисају, натерани да се мимо своје воље прилагоде свету
скоројевића и свету који носи са собом неуништиву енергију стварања.

„У том укрштању страног и домаћег свијета, Сремац са нарочитим успјехом обликује

судбине интелектуалаца који су дошли да раде и живе у туђој средини. Образовани али
неприпремљени за живот у културолошки и етнички потпуно различитим поднебљима, по
доласку у паланачки амбијент (који и иначе није трпио било какве посебности и најчешће
их је сурово изопштавао), странци су убрзо били потпуно поражавани. Били су принуђени
да оду или су се готово несвјесно утапали у нови стил живота, губећи своје некадашње

61
Петковић, Ивана, нав.дело, стр. 175;

44
способности и тако постајали предмет трагичног подсмијеха или сажаљења ћифтинског
свијета. Без премца је у том погледу, приказан у једној епизоди Зоне Замфирове, лик
чешког музичара, пана-Франћишека, који је послије свршеног конзерваторијума дошао у
Србију, с врло лепим сведоџбама и мањим партитурама, а ту се услед извјесних месних
околности, тј. доброг жупског вина, потпуно се предао алкохолу и извршио као свирач у
једном циганском оркестру. ”62

„Старовременској патријархалној поезији живота Сремац је супротстављао прозаичност

слике паланке новог времена, паланке у чијем животу су важни фактори дошљаци. Они су
Сремцу не само индиферентни већ и антипатични. Сремац не подноси ни њихов морал, ни
њихове друштвене односе, ни њихову групу и безобразну борбу да освоје позиције у новој
средини. Они се, како их Сремац приказује, служе подлим и пасквилантским средствима
да истисну староседеоце из чаршије, траже сваку могућност да напакосте овима, с
подсмехом и с потцењивањем гледају на њихов породични живот, немају разумевања за
њихове обичаје и навике. Они и староседеоци, то су два света која говоре потпуно
различитим дриштвеним језиком, и док друштвени језик староседелаца има за Сремца
чари поезије, дотле је друштвени језик дошљака за њега сива и ружна паланка ћифтинског
морала и ћифтинске душе. ”63

Представници старог света у Зони Замфировој су хаџи-Замфир, чорбаџи-Јордан и

чорбаџи-Петракије. У делу су они потпуно одвојени од обичног света, и то не само
представници старије генерације, већ и њихова деца (Зона, Манулаћ). Понос, пркос и
охолост их спутава да се током празничних дана помешају са осталим светом, тако да су
они, готово увек, у улози пасивних посматрача. Док се други забављају, певају, играју,
смеју и истински радују животу, Зона их посматра размишљајући о томе како је најлепша
и најбоље обучена. Док, када гледа на неког другог, она то чини са висине и са
омаловажавањем, што и није чудно јер Зона следи пример својих родитеља и своје
породице (њен однос према сиромашној девојци Калини и њено обраћање њој најбоље
дочарава охолост коју Зона носи у себи, убеђена да је изнад сваког). Зона је та која треба
да превазиђе провалију која дели старо и ново, односно свет чорбаџија и сиромаха.

62
Максимовић, Горан, „Градови Стевана Сремца”, нав. дело, стр. 15;
63
Глигорић, Велибор, нав. дело, стр. 240;

45
Након много понижења, одбијања и ломова који прерастају у велику прородичну
драму, Зона својом удајом за Манета постаје нит која повезује ова два
супротстављена света. Велики проблем старих породица је што живе пасивни, троми и
конзервативни живот, о чему сведоче и њихове куће који су попут својеврсних музеја које
представљају доказе о томе како се некада живело. Њихов проблем је и у томе што су
захваћени биолошким пропадањем и дегенерацијом (хаџи-Замфир има само ћерке).

Чорбаџи-Петракије нема среће са сином који је завршио трговачку школу у Грацу, и

уместо да буде очев понос, он се окренуо моди и слободном животу (од оца тражи
модерне, европске ципеле), након чега га се отац одрекао. Ново се, у овом случају, јавља
као облик разарања старог. То се види у ситуацијама у којим Митанче оцу краде новац и
троши га на забављачицу у кафани; оставља традицију и жени се Швабицом, која ће га
напустити. „Митанча Петракијев у форми поређења предочава своје психичко стање кад
носи демодиране ципеле, наговјештавајући тиме незаустављиви продор новог света и
непомирљиву супротност између старих и младих генерација”.64

Чорбаџи-Јордан и Персида имају сина јединца Манулаћа који је срамежљив и

недружељубив, неспособан за било какав посао и нови живот, лишен идеја, мушких
заноса и немоћан у борби за Зонину љубав.

Ново време са собом доноси неке нове навике, нове форме живљења, али и нове
представнике. Као најрепрезентативнији представник новог поретка, издваја се главни
јунак љубавне приче, Мане. До јуче, Мане је био сиромах, познат по својој лепоти, осмеху
и уживању у песми и игри. Данас, Мане је добар трговац и занатлија, грађански слој који
стиче капитал, зарађује и уклапа се у друштвени живот. Иако му углед постаје већи и иако
сада зарађује, има велики дућан, калфе, челичне касе од драгоцености и иако ради са
скупим материјалима, Мане још увек није довољно добар за чорбаџијску ћерку и њихову
породицу. Оно што му је највише замерано је то да је скоројевић који једино зна за кафану
и друштво, песму и провод, за игру и лов. Мане је човек који се не уклапа у шаблон нити у
старински модел понашања. Иако поштује своју мајку и негује одређене патријархалне
вредности, он још увек није довољно добар. „Када је у питању однос мајкe и сина, Јевде и

64
Максимовић, Горан,„Магија Сремчевог смијеха”, Ка поетици комичног у дјелу Стевана Сремца,
нав. дело, стр. 137;
46
Мана, Сремац је унео суптилна запажања и изградио га у фино осећаним оквирима
патријархалности и друштвених разлика. Јевда је честита занатлијска жена предана кући и
породици, подложна схватањима и назорима тога света на заласку своје историјски
условљене заосталости, смерна и кротка, тиха и стидљива, тип старовремене домаћице и
благе мајке... Оно што Јевди, ментално израслој из корена друштвеног поретка у коме су
сталешке границе најоштрије чуване и врло будно одржаване, никако не приличи, то
сасвим одговара тетка Доки”.65

Новитети који су унети у свет чорбаџијама делују страно и далеко, толико да

верују да се свет изопачио и да ће ускоро уследити морална катастрофа. Ново је и у
понашању људи, и старих и младих. Ноћи у чаршији су другачије, задржавају се дуго на
улицама, иду без фењера и пратње, девојке и момци се слободно држе за руке, играју и
насамо разговарају. Млади свет напушта породичне кругове и дућане и све више времена
проводи по кафанама, пије, троши новац на музику, певачице и пиће, уништава своје
здравље, играју карте и томболу, једном речју, патријархални свет који је био изузетно
драг Стевану Сремцу полако се распада. Овај свет полако али сигурно осваја живот. Ту
спадају чиновници, практиканти, неуспешни трговци, лење занатлије... Да се свет у
потпуности променио сведочи и реченица једног кујунџије који се жали адвокату да
народа више нема на пијаци, да не шетају парком и не посећују више концерте. Иронија је
управо у оваком облику старинског понашања, које никако да прихвати дух новог начина
живота.

Сремац са симпатијама посматра нови свет, и закључује да у њему ипак има

остатака старог, а то је да се уз песму, пиће и разговоре живи и ужива. Исто тако, „Сремац
у Зони Замфировој формулише како дошљаци гледају на старовременски, аутохтони
начин живота у Нишу. Иронијским приповедачким гласом ниподаштавају се старе
вредноте и јасно се огледа продор нових цивилизацијских правила. Овај експлицитно
наглашен негативан однос према домаћем становништву појављује се више као наративни
декор и успутни, хумористички коментар”.66

65
Новаковић, Бошко, „Зона Замфирова”, Сабрана дела Стевана Сремца, нав. дело, стр. 488;
66
Иконић, Ивана, нав.дело, стр. 169;

47
 Хаџи-Замфир

Представник старог начина живљења и старих навика је хаџи-Замфир. Он је

опонент кујунџији Манчи, који представља ново време и грађанско друштво. Због тога се
код читаоца јавља утисак да се и радња гради на сукобу између два света, који се
доживљавају као јединство супротности. Разапет у себи између онога што је био и
деградације која из дана у дан постаје све видљивија, хаџи Замфир са негодовањем гледа
на свет око себе, одбацује га и обезвређује, што се најбоље види у односу према Манчи и
његовој тетки Доки.

Замфир је представник турског, феудалног друштва, из времена пре ослобођења Ниша. То

време је било време његових привилегија и време када је био најзначајнија личност после
паше и владике. Међутим, то време је смењено новим, српским временом, тако да његове
силе више нема. Са одласком Турака нестале су привилегије, а уместо њих дошли су
други људи, друга управа, укуси, размишљања и неке нове вредности. Оно што је остало
као необрисив траг његовог блиставог богатог живота, била је раскошна кућа, окружена
великом капијом и зидовима, која самим изгледом указује на моћ и богатство. Сви
предмети у кући, њихов састав, распоред и изглед, подсећали су на силно богатство и
старо време. У понашању укућана, у опхођењу, одевању, говорењу, све је било господско
и усклађено са укусом времена. Баште испред куће има посебно место у срцу хаџи-
Замфира, јер он ту проводи највећи део дана, ту одмара, пуши, издаје потребна наређења и
она га сећа на прошлост која се није десила тако давно, а сада се чини већ јако далеко.
Мирис цвећа који долази из баште враћа га у најлепше дане. У башти он сањари и присећа
се идиличних слика из младости, интима из далеке прошлости и лепота које су га
опчињавале. Хаџи-Замфир се од новог света ограђује затварањем у своју авлију и башту и
у свој унутрашњи свет. И тако он проводи своје дане, жалећи у себи што је златно доба
нестало и носталгично чезнући за оним што је било, а чега, данас, више нема. Његов понос
му не дозвољава да уђе у свет придошлих грађана, јер би то за њега представљало губитак
достојанства и порицање господства и издају свега што је он био у прошлости.

„Необични карактер Хаџи-Замфиров, који је представљен у распону од богатог господара

и хладног чорбаџије до мераклије и весељака склоног уживању у лијепим пјесмама и

48
младим женама, представљен је кроз пјесме које су му биле омиљене или које су казивале
о тајним његовим љубавима са чивчикама и сељанкама. Највише је волио да га љети кад
прилегне послије ручка на доксат „песмом буде и успављују”. Тад би му дјевојке обично
тихо пјевале чувену мераклијску пјесму:

„Славеј-пиле, не пој рано,

Не буди ми господара,

Сама ћу га пробудити!... ”

Хаџи-Замфирова тајна љубав према лијепој чивчики Цвети била је опјевана у пјесми:

„Господар ми седи на сандалија,

Господар ми пије љута раћија,

Господар ми збори

Цвета га двори,

Господар се смеје, Цвета се вије!”67

„Меланхолична линија у Зони Замфировој присутна је у чорбаџи-Замфировом жалу за

прохујалом младошћу, и Јевдиним и бата-Тасковим присјећањима на стара времена.
Замфирова сјета најбоље исказана у епизодама у којима је волео да задене неку своју
стару љубав питањима о некадашњој лепотињи”.68

Након компромитовања угледне и поштене куће, хаџи-Замфир увиђа да мора прећи пут од
капије до Манетовог дућана. Симболично, мора се успоставити мост који ће повезати два
света, зато је на том путу најтеже начинити први корак. Ипак, хаџи-Замфир ће пронаћи
снагу у себи и пронаћи ће начин да завири у еснафски свет, а да притом не повреди свој
понос и властиту личност. Сусрет Манета и хаџи-Замфира Сремац обликује на изузетан
начин, додирујући и оно што се дешава у души хаџи-Замфира, а што је неописано. Хаџи-

67
Максимовић, Горан, „Градови Стевана Сремца”, нав. дело, стр. 12-13;
68
Максимовић, Горан,„Магија Сремчевог смијеха”, Ка поетици комичног у дјелу Стевана Сремца,
нав. дело, стр. 51;

49
Замфир, првенствено, разрађује праву стратегију да би прешао невидљиву линију која
дели два света. Пре самог сусрета са Манетом он у друштву говори о њему све најбоље, с
намером да те похвале дођу до Манета. Говори о познанству са Манетовим оцем са
речима хвале. Преко пријатеља шаље Манету икону Богородице да му је окује у сребро.
Тек након овога, хаџи-Замфир креће у шетњу чаршијом, и као случајно долази до
Манетовог дућана, како би му Мане поправио малу, неугледну муштиклу. Значај мале и
дотрајале муштикле хаџи-Замфир намерно увећава и од ње прави интимну драгоценост.
Корак по корак, хаџи-Замфир подсећа Манета да му је време да се жени и да је он, хаџи-
Замфир, био добар пријатељ са његовим оцем који му је у аманет оставио да води бригу о
њему и да му буде као син. Стога, од Манета тражи да га ословљава са татко69, да би
испунио аманет.

Тако је завршена најтежа мисија у животу богатог хаџи-Замфира. Зона и Мане су се

венчали, а разлике између два света су уклоњене, па њихов заједнички живот може да
отпочне као један, сасвим другачији од ових претходних.

Кујунџија Мане

Мане је најживљи и најпокретљивији лик овог дела, актер скоро сваког збивања у
делу који је психолошки изнијансиран и у поступцима добро мотивисан лик. Манасија,
Мане или Манча био је син Ђорђија и Јевде. Црномањаст и леп момак, тамних обрва и
танких бркова, добар играч и ловац, весељак и увек у неком друштву. Омиљен код младих,
али често критикован и оговаран од стране старих људи. Био је пун живота и енергије,
карактеристичан представник новог времена и грађанске класе која се тек рађа и тражи
своје место у нишком животу и поретку. Као такав, он је сушта супротност чорбаџијским
синовима. Све до ослобођења и одмах након ослобођења Ниша и Србије, Мане је, иако је
био добар мајстор, јако сиромашан. У међувремену, ситација се променила, тако да Мане
постаје власник великог дућана, који има шегрта, калфу и добро зарађује и израђује скупе
ствари. Градација је изражена приликом обликовања Манетовог лика, јер је кроз њу
приказано и економско стање поменутог јунака.

69
Новаковић, Бошко, „Зона Замфирова”, Сабрана дела Стевана Сремца, нав. дело, стр. 396;

50
 У Манчу су гледале све девојке и све су се заљубљивале. И Зона је била међу њима.
Приметивши да је омиљен у друштву, млада и лепа Зона није могла да остане имуна на
шарм и лепоту младог кујунџије. Међутим, околина је доста утицала на Зону и њено
понашање према младићу којег је волела, док се код њега одигравао један сасвим
супротан процес. Он је све више чезнуо за њом. Приказујући немир у Манчи, Сремац
исказуе његову љубав према жени која постаје предмет његовог дивљења и његових жеља.
„Манетову љубавну жудњу за Зоном Замфировом писац између осталог исказује и кроз
слике тихог јунаковог пјевања у дућану, пошто би се заборавио усред највећег посла,
чувене нишлијске пјесме:

Синоћке те, леле,

видо, Зоне,

где се премењуваш... ”70

Између еснафског и чорбаџијског света као посредник јавља се Васка измећарка.

Она постаје информатор од кога се сазнаје шта се одиграва и о чему се говори у
затвореном, чорбаџиском кућном простору, у који нико од обичног света не залази. Мане
од ње сазнаје како се Зона понаша, које песме пева и које речи изговара. „Маска активног
помагача, коју носи измећарка Васка, значајну функционалност постиже у два наврата:
кад помаже Зони у исмијавању заљубљеног Манета („куче у чакшире”) и тиме повређује
његову сујету и подстиче га на каснију освету, и у епизоди праћења шефтелије, којом
дорпиноси премошћавању јаза између заљубљених”.71

И док је Васка прави посредник између ово двоје младих људи, Манетова тетка Дока је
прва која ће упасти у газдински свет и мир, потпуно непозвана и нимало оптерећена што
долази из сиротињског света. Њена посета пољуљаће мир и стабилност богате породице,
што ће покренути велику драму у душама појединца. Након бројних увреда које чуо о
себи, Мане прекида борбу за љубав, и почиње борбу за свој понос и достојанство.

70
Максимовић, Горан, „Градови Стевана Сремца”, нав. дело, стр. 13;
71
Максимовић, Горан,„Магија Сремчевог смијеха”, Ка поетици комичног у дјелу Стевана Сремца,
нав. дело, стр. 199;
51
Представљајући лик Манета, Сремац је ишао даље од спољашње манифестације лика, већ
је зашао у његову унутрашњу, несвесну страну, што лик Манета чини изузетно
комплексним, а поступак писца модерним. Након буре мисли, снова и претрпљеног
понижења, Мане одлучује да изведе лажну отмицу Зоне и на тај начин укаља њен образ.
Циљ ове отмице био је да се чорбаџијски свет укључи у стварност и прихвати је као нову
реалност са којом се мора живети. Он се против хаџи-Замфира не бори силом и мржњом,
већ лукавством и мудрошћу. У сновима Манета видимо колики је терет он носио на
својим леђима, поистовећујући се са псом Жућком који води коло. Управо овде, реализам
Стевана Сремца добија нови димензију и постаје виши реализам, који укључује и домен
несвесног. „Понекад су снови реализовани као гротескна манифестација догађаја из
стварности. У Зони Замфировој, комични сан Манчин парафраза је заједљиве изреке хаџи-
Замфирове куче у чакшире”.72

На крају, Мане прихвата покушај хаџи-Замфира да му приђе и коначно долази до

помирења ова два света. Чорбаџијски, стари свет, се приблиџава еснафском, новом, а
еснафски залази у чорбаџијски свет и полако га осваја.

Старо и ново у Ибиш-аги

Ибиш-ага је једна од ретких Сремчевих приповедака нехумористичког порекла.

Писац историјску тему обрађује на примеру старог нишког Турчина Ибиш-аге, који
продаје своју имовину и одлази из Ниша. При томе он чини и један морални гест. По
знатно нижој цени продао је своју кућу комшији Ставрији Призетку, који целог свог
живота није успео да заради новац и сагради кућу или је купи, због чега је и добио
надимак.

У композиционом погледу, Ибиш-ага је једна од најзначајнијих приповедака српског

реализма и једно од најбољих дела у Сремчевом опусу. У уводу приповетке доминира
трострука експозиција, где Сремац паралелно са историјским и етичким проблемом даје и
социјалне карактеристике. Први део експозиције говори о одласку турских породица из

72
Максимовић, Горан,„Магија Сремчевог смијеха”, Ка поетици комичног у дјелу Стевана Сремца,
нав. дело, стр. 180;
52
Ниша након ослобођења града од Турака 1878. године. „Али где се не суди по Курану,
тамо мухамединац нерадо остаје. Неће европску правицу, неће да му брујање звона
заглушује танки и јасни глас мујезина, не трпи да му европски жагор нарушава
оријенталски његов дремеж и тишину. неће да се из свога скровитог и дремљивог кутка
пресели на тротоар – и он се листом сели, и уклања се једнако а и сам не види краја томе
уклањању. ”73

У другом делу експозиције старо и ново се налазе у опозицији. Ибиш-ага и Ставрија

Призетко жале за старим временим и не могу да се навикну на европске обичаје и одећу.
Ставрија подсећа Ибиш-агу на дивна, турска времена када су сви носили шубару: „Теће
други адет наступи од како Србија заступи; а ја сам си човек ћурчија, па тешко, ага, зашто
нема веће старо време и старо шубараносење... Саг искочише шешири... Ама виде ли чудо,
Ибиш-ага, што праве овија селски звери и кучики? И онија врљише шубаре, па си купују
шешири! Па на главу шешир, а на ноге оп'нци; погледаш нагорке: господин и учовњак, а
погледаш надолке: звер и куче!”74

Кад Ибиш-ага скрене пажњу Ставрији да је боље било у турско време, да лепо сви памте
да је било боље, Ставрија га исправља и наглашава да су боља времена била она још
старија, пре турског доба, док су имали Краљевића Марка, градили манастире и царство
држали: „Јоште понапред – преди турско време – па оној си јоште полепо и побоље
беше!'”75

73
Новаковић, Бошко, „Зона Замфирова”, Сабрана дела Стевана Сремца, нав. дело, стр. 157;
74
Исто, стр. 160;
75
Исто, стр. 160;

53
 Ибиш-ага

Ибиш-ага је лирски надахнута прича и људском достојанству и доброти. По

ослобођењу Ниша, талас новог европског живота смета аги и он креће за својима у Турску.
Сећајући се добрих односа са суседима, Ибиш-ага жели да у себи и људима које познаје
остави лепо сећање. Ово јесте највећа вредност живота. Насупрот душевном аги је Јевђо
Мићовић Мокрогорац, човек новог кова, опседнути својином, који не преза од било какве
хајдучије само да се домогне новца. Подивљао у својим илузијама, он не разуме људску
хуманост и доброту. Читава приповетка је мала химна поносу, пријатељству, доброти и
племенитости. Испричана је меко, топло и са носталгијом за старим добрим временима.

Главни јунак Ибиш-аге је један од најснажнијих и најплеменитијих књижевних

јунака српске реалистичке прозе. Сама фабула наведене приповетке слабо ће поткрепити
Ибиш-агину племенитост. Иако је он свом комшији Ставрији, туђој вери, јефтино продао
кућу, он му је могао и поклонити, па би испао још племенитији. Дакле, његова
племенитост није била због тога што је он добар трговац, већ зато што је његов лик обојен
емотивно, добрим артистичким средствима. Управо онако како је уметнички простор
духовни простор, тако је и главни јунак приповетке духовна категорија, књижевна
персонификација племенитости и великодушности.

Темпорална организација радње је прилично једноставна. Она полази од тренутка када

Ибиш-ага одлучи да се сели и тече до тренутка извршења одлуке. Време радње је
стављено у три дана, али је приповедање дуже од времена фабуле.

Време приповетке је расподељено на два лика, Ибиш-агу и Ставрију Призетка, састављено

од три хронолошка блока, некад, пре и сад, који теку паралелно и унакрсно. Старо-
српско време тече у евокативним просторима Ставријиног националног и духовног бића,
са јаким обележјима његових особина, а прошло-турско време и садашње-српско време
смешта се у дијалошке партије обојице јунака.

„Старо-српско време је давно прошло време, пре доласка Турака. Оно је време само једног
лика, Ставрије Призетка, са јаким приповедачевим упливом. Управо стога оно

54
обелодањује не само карактеристике лика, већ говори веома много и о самом приповедачу,
о његовом месту у делу и његовим наративним поступцима. ”76

Уметнички простор и време овог књижевног дела су два значајна елемента, јер је оквирна,
па и главна тема приповетке, напуштање нишког простора и смена различитих
историјских времена.

„Простор приповетке Ибиш-ага смештен је у географску реалну тачку – у Ниш, и у

историјски реално време – смену турске и српске управе. У ткиву приповетке, међутим,
јавља се сложен уметнички простор који се паралелно и унакрсно гради из неколиких
индивидуалних визура, а из природног времена уметнички се апстрахују три хронолошка
блока – некад, пре и сад. У свести јунака и приповедача та три времена паралелно трају и
међусобно се прожимају.

Специфични, оријентални, полуурбанизовани простор нишке вароши транспортован је у

приповетку као отворен имагинарни простор интензивне и разноврсне дистрибуције. У
њему се убрзано смењују два културна модела: турски (муслимански, оријентални,
азијски) и српски (хришћански, православни, европски). Тај простор је мање
фактографски приказан, а више емфатички доживљен. Како је приповедање организовано
као извештај анонимног али свевидећег приповедача чија се опција често приближава или
поклапа са опцијом главног јунака, тако се и угао из којег се простор посматра час шири
ка панорами, час сужава на кадар. Широко обухватање простора, при том, не подразумева
његово објективно и фактографско приказивање, већ индивидуално и сентиментално
евоцирање само једног дела тог простора, свог, присног и интимног. Истовремено, као на
бинарну опозицију, визура се најчешће рачва још и на контрастни простор, туђ, друкчији
и далек, онај из другог културног модела који је паралелни али сепаратни простор исте
вароши. ”77

У приповеци је приказано мало фактографских места: једна кућа, две кафане и суд. И
кафана и суд су простори строге прагматике, у њих се улази, обавља одређени посао, и из
њих се излази. У њима се никад не ноћива, нити се у њима дуже борави.

76
Радин, Ана, „Уметност приповедања Стевана Сремца”, Градина,1986:120;
77
Исто, стр. 113-114;
55
Простору куће, са друге стране, припада једно од најзначанијих места. Овај простор се са
својом позитивном функционалношћу идентификује са самим корисником. Јунаци
приповетке Ибиш-ага улазе само једном у кућу, и то у туђу кућу Ставрије Призетка,
строго функционално, након чега је, убрзо, напуштају. Нема описа куће, већ се она и њен
власник само именују. Међутим, у центру радње јесте кућа, и то Ибиш-агина кућа коју
продаје свом комшији Ставрији. Занимљива је чињеница да се током целе приповетке
говори у кући, а да Ибиш-ага у њу не улази нити је описује изнутра. У њу улази само један
лик, а то је Ставрија, човек туђинског културног модела, који тај простор и преузима.
Читалац добија врло кратке описе куће, од приповедача, Ставрије и Ибиш-аге, али су они
прилично сиромашни. Приповедач говори:

„Остаде му само још једна кућа у Сагир-Киптијан-махали до куће у којој седи Ставрија
Призетко, ћурчија. Лепа кућа. У њој се родио и одрастао Ибиш-ага и лепо проживео у њој
са своје три жене, тако лепо и мирно као да ни једне није имао. ”

Лепа кућа. Информативно сиромашан израз који искључује емоционални тон, и

приповедачев и читаочев. Кроз овај исказ можемо да закључимо какво је новонастало
место Ибиш-аге у оквирном простору, самом Нишу; исказана је најчвршћа веза јунака и
куће у којој се родио, и јунак је смештен у одређени етнички, религијски и законски миље
јер се помињу његове три жене.

Опис куће који нам даје Ибиш-ага смештен је кроз дијалошку партију. „По општој
психолошко-културолошкој констелацији, за перцептивног субјекта, који припада
оријенталном, турском културном моделу, карактеристичан је доживљај кућног простора
као затвореног, статичког и скровитог чија је главна карактеристика одбојност према
погледима упереним у њу са спољне стране и склоност да се спољашњост куће утврди и
обезличи (јаки и високи зидови према улици, мали и уздигнути прозори, чврсте капије). За
перцептивног субјекта који припада европском и хришћанском културном моделу
карактеристичан је знатно слабији антагонистички став према спољашњем оркужењу куће
и продирању погледа у њу. Спољашњи атрибути куће, они репрезентативни и статусно
манифестни, често су веома важни у том моделу (широки прозори, истурени балкони,
китњасти украси, разграђени вртови). Стога је спољашња визура, она која је из куће
смештена и постављена сучеолице, која, дакле, омогућава квалификујућу дистанцу, честа

56
и омиљена визура европског културног модела. А Ибиш-ага, одједанпут, из визуре
описује своју кућу:

Што је јапија, па бина, па доксак, па османлак што је! Па вода из бунар студена што је
биљур је, неје вода!... А па бакчу што си имадо’; све сас јоргован, шебој, ђул, замбак,
карамфил и феслиген и сијасвет цвеће.

(...) Ибиш-ага гледа своју кућу споља, јер је из ње заувек изашао. Кућа управо престаје да
буде интимни простор Турчина и муслимана, а постаје животни простор Србина и
православца. Она више није објекат оријенталног културног модела већ европског. ”78

Дакле, простору је посвећена готово читава припиоветка, али њега у њој има мало. Много
изражајније него у фактографском облику, простора има у емфатичком79 доживљају
главног јунака у којем материјалне ствари добијају дубља и симболичка значења. „Има га
веома много, и особито снажно, у свести јунака који је приморан да га напусти и који у
монолошким исказима сентиментално дочарава свој, интимни и присни простор,
супротстављајући га туђем и страном. Уметнички простор Ибиш-аге – духовни је простор
главног јунака. Он није попуњен материјалним објектима (кућом и имањем), већ
духовним категоријама: религијским, законодавним, етничким, менталитетским и
културолошким симболима.

У приповеци се јасно издвајају два реда духовних вредности. Они се, према томе, не
супротстављају по хијерархијској лествици добра и зла, већ по емотивној лествици свога
и туђег. Ибиш-ага хоће свој нишки простор где се суди по Корану, где се чује танки и
јасни глас мујезина, где траје оријентални дремеж и тишина, где га чека скровит и
дремљив кутак, где су џамија, татков топрак и баштино тулбе, а неће европску правицу,
неће да му брујање звона заглушује мујезинов глас и не трпи да му европски жагор
нарушава оријенталски његов дремежи тишину.”80

78
Исто, стр. 116-117;
79
Јак у тону и изразима, који јако наглашава изразе желећи да им повећа важност;
80
Радин, Ана, нав. дело, стр. 117-118;

57
Ставрија Призетко је један од Сремчевих споредних ликова оскудног распона. Али у
његовом лику се уочавају три персоналне одреднице: социјална, национална и карактерна.
Он је Србин православац, мали нишки ћурчија. Те своје одлике он најбоље манифестује
кроз доживљај трију времена. Он се афирмативно односи према старом-српском времену,
а негативно према садашњем српском и претходном турском времену.

Прошло-турско време

Прошло-турско време је организовано као уметничко време само Ибиш-аге. Оно се

завршило пре почетка приповедања. „Према том времену јунак се односи у складу са
својим најзначајнијим психичким и етничким особинама. Тај однос је сентименталан (у
прошлом-турском времену Ибиш-ага је највише волео његову спорост, дремљивост и
спокојство), резигнантан и фаталистички, а пре свега је интимистички и афирмативан,
онакав какав се успоставља према свом времену и према свом простору. Занимљиво је,
при том, да је прошло-турско време најкраће време приповедања. Мада је оно, као и
простор, на известан начин главни јунак приповетке, њему се, изузев кратких и
стереотипних Ибиш-агиних присећања, не посвећује већа пажња. Како је оно само Ибиш-
агино време, а Ставријино и приповедачево невреме, његова слаба и бледа заступљеност
може се тумачити као још један приповедачев уплив, овога пута неми. Осим тога, слично
простору, а супротно од садашњег-српског времена, прошло-турско време духовно је
време које се сместило у сентименталне просторе јунакове свести. Како је оно у следу
историјског времена престало још пре почетка приповетке, како више не постоји у
времену приповедања, духовност као типолошка одредница тог времена сведочи о
способности доброг и логичног компоновања. ”81

Садашње-српско време

„Најразноврснија и најкомплекснија темпорална деоница приповетке је садашње-српско

време. Према њему је успостављена трострука релација: Ибиш-агина, Ставријина и
приповедачева. Зачудо, све три су складне. Оне су прогласни и хармонизовани критички
осврт на новонастало време и његове особине. Ибиш-агина релација дата је на

81
Исто, стр. 117-121;
58
компаративној основи прошлог-турског времена и садашњег-српског времена. У свести та
времена, као и простор, стоје као бинарне опозиције свог и туђег.

Ставријин однос је сложенији. На позитивном крају поредбене осе налази се старо-српско

време у којем Ставрија мање уочава историјску и националну превласт, колико време
материјалног благостања. Прошло-турско време у Ставријиној свести време је туђинске
власти али, још више, туђинске материјалне премоћи. Као и према прошлом-турском
времену и према садашњем-српском времену, Ставрија се односи негативно. Оно јесте
време српске власти и управе, време поновне националне афирмације али није и време
материјалног просперитета српског живља. Онако како је Ставрија у старом-српском
времену аутентичном афективношћу истицао само материјалне атрибуте, тако и у
садашњем-српском времену опцију окреће искључиво према њима.”82

Критички став приповедача према садашњем-српском времену приказан је кроз лик Јевђа
Мићовића Мокрогорца, који говори нечистим језиком у којем се спајају турцизми,
словенски архаизми, погрешно употребљене стране речи и улични жаргон. Та употреба
турцизама код Мокрогорца је природна јер су они и даље присутни у српском језику
нишког краја, али и служе Мокрогорцу за украшавање сопственог говора, онако како
прост и неук свет то и чини. Он је дошљак који је у Ниш стигао недавно, сачувавши
завичајне атрибуте. Основна функција овог лика је репрезентација приповедачевог
критичког става према садашњем-српском времену.

„Уместо заоштреног драмског сукоба, антагонистичког судара двају светова и

нетрпељивог смењивања различитих културних модела који леже у основи многих
српских реалистичких приповедака на ту тему, Сремац је написао једну
импресионистичку, хумором олако зачињену, лирску приповетку, као сведочанство о
могућности друкчијег, финијег третирања сецесионистичке проблематике.”83

У овом делу, Сремац је кристализовао појаву отмености и душевности, где се

сусреће потреба људског духа са духовним споразумом. То је тренутак српске приповетке
када она мења традиционални појам о Турчину, као вечном непријатељу и суровом

82
Исто, стр. 122;
83
Исто, стр. 124;

59
господару. У измењеној национално-политичкој ситуацији видео се зрак човечности, па
тако Ибиш-ага може да служи као узор људске ширине и племенитости.

Слика војвођанске средине (стари и нови свет)

Војводина улази у Сремчево књижевно дело са мало тема: један спев, једна
приповетка и један роман: Поп Ћира и поп Спира. Слика живота приказана у овим делима
је богата. О том свету Сремац је могао написати само лирско-хумористичну поему, и
написао је кад је, полазећи од анегдоте, Поп Ћиром и поп Спиром уоквирио један
временски период и један исечак сеоског живота.

Војвођански стари и нови свет су приказани у роману Поп Ћира и поп Спира и
представљају важне концепте овог романа. У оквиру овог дела аутор нам пружа увид у
живот и друштвене промене у војвођанском селу у другој половини 19. века.
Супротстављајући двојицу доминантних јунака, попа Ћиру и попа Спиру, Сремац
истражује и анализира сукобе између старих традиција и нових идеја, које су стизале у
Војводину у то време. Стари свет представљао је традиционални начин живота, културу,
вредности и обичаје војвођанских сељака које су генерације преносиле с колена на колено
(обухватајући и црквену хијерархију, веровања и обреде), док је нови свет представљао
промене које су се дешавале у то време, попут урбанизације, модернизације и нових идеја.
Кроз сукобе и догађаје у роману, Сремац истражује конфликте између традиционалних и
модерних вредности и начина живота, обраћајући пажњу и на демократске принципе и
утицај нових људи ван села. Ликови попа Ћире и попа Спире идеални су за приказ сукоба
поменутих светова.

Ретко где и ретко кад је српска књижевност изнела тако пластичне и бујне женске
ликове, са свим бојама њихове психологије, менталитета и карактеристикама његових
уверења, као у овом роману. Православно свештенство представљало је елитни слој
српског друштва 18. и 19. века.

Сремац осликава једну паланачку, сеоску, војвођанску средину у пуном сјају. Рођен је у
Сенти, па одатле и потиче његова жења за описивањем војвођанске варошице. Он

60
паланачко друштво чини комичним, и на дискретан и шаљив начин приказује материјално
благостање у којој јунаци живе, и како би што боље приближио читаоцу тај равничарски
топос, он поред описа кућа, ентеријера и сокака, скицира и физички изглед људи. А како
би што реалистичније приказао менталитет људи и војвођанско село, Сремац нам показује
интересовања људи ван паланачке средине, кроз њихову тежњу ка ноблесу, па и кроз
промене у социјалном статусу.

Поп Ћира и поп Спира

Као основа фабуле послужила му је анегдота коју му је испричао ујак Јован

Ђорђевић, о свађи попова у неком месту у Бачкој, где ће у тучи, поп Спира избити зуб
попу Ћири. На путу до црквеног суда, поп Спира подмеће попу Ћири коњски зуб, тако да
ће владика да игрди попа Ћиру због покушаја обмане и наговорити попове да се помире.
Ова анегдота готово да се истопила у бујици слика из живота. Сремац је основни сиже
проширивао, додавао споредне анегдоте, описе личности и друге споредне делове, који су
добијали већи значај и основну фабулу потискивале у други план. У роману је живописно
дата панорама богатог војвођанског села, кућа, сеоских дворишта, навика и обичаја,
читава галерија ликова, различитих и занимљивих карактера и нарави, занимања и узраста:
попови и попадије, занатлије, служавке, учитељи, причалице, заљубљени, покондирене
тикве, намћори... Писац се у делу подсмева многим људским слабостима, као на пример
гурманлуку поп Ћире, похлепи поп Спире, њиховом лагодном животу, немецком
васпитању попове кћерке Меланије. Са искреним симпатијама он ствара причу о сукобу
попова и попадија око зета, о љубави Шаце и Јуле, Пере и Меланије, о безбрижном
животу деце по сокацима... Приповедање је топло и надахнуто кад открива слике богатих
дворишта, кад слика љубавне авантуре у баштама и испод прозора, дуге ноћне седељке
пуне веселих разговора.

Опис варошице је јако битан, јер на основу њега сазнајемо у каквом окружењу јунаци
живе, шта обликује и одређује њихове ставове, мисли и токове. Описом богате варошице,
реалистични наратор оправдава постојање два попа у једној парохији. Он се служио
разноразном лексиком и позајмљеницама, користио је шумадијско-војвођански дијалекат,

61
стварајући хумористичку слику привидно узорне патријархалне породице и њене скривене
малограђанштине, која егзистира на граници између градске и сеоске средине. Овде је,
заправо, приказана једна привидно патријархална средина, где су људи изузетно побожни,
парохији у селу потребна два попа, уместо једног.

Анегдотски предложак о тучи двојице попова, две паралелне љубавне приче и дигресије
из свакодневног живота у војвођанском селу, укомпоноване су у троделну комичку
структуру дела коју чине:

1. Нормална линија живота;

2. Силажење са нормалне линије живота;
3. Враћање на нормалну линију живота.

„У њима су нарочито издвојене одлике комичне експозиције, мотивација првог комичног

заплета и прва кулимнативна тачка, те особине комичне перипетије која је услиједила
након туче попова, а која се окончава другом кулминативном тачком. ”84

„У роману Поп Ћира и поп Спира у основи тродјелне структуре комичног заплета
функционише анегдотски предложак о тучи попова са поентом о скривеној замјени
избијеног зуба коњским, што је обједињено тек приликом аудијенције код владике.

Нормална линија, која је предочена у почетним романескним главама, у знаку је

дискретног карикирања свакодневнога живота банатског села, а тиме и увођења и
мотивисања стварног комичног заплета. Препознатљиво је то у еуфемистичкој интонацији
и алузијама интенционалног приповједача док на шаљив и анегдотичан начин описује
миран и спокојни сеоски живот. (...)

Пажња је усмерена на двојицу сеоских попова Ћиру и Спиру, а карикатуралне њихове

појаве и менталне особености предочене су кроз шаљиве приче о томе како су добили
надимке. Поп Ћира је у сватовима једном приликом појео пуну вешкорпу крофни, а потом
је сјео за сто и јео редом као и сви остали гости, па га је народ прекрстио у попа Халу. ”85

84
Максимовић, Горан, „Казивање града и други огледи”, нав. дело, стр. 61;
85
Максимовић, Горан, „Тријумф смијеха”, нав. дело, стр. 180;

62
„Профано представљање сакралног кроз гозбену призму, присутно је и у амблематичном
похвално-погрдном надимку86 попа Ћире, поп Хала. Сремац посеже за народном
традицијом јер надимак Ала недвосмислено етимолошки упућује на митско биће аждају,
тако да се прождрљивост попа Ћире карактерише и пародично доводи у везу са именом
демонског бића и његових моћи. На тај начин постижу се поливалентна детронизовања
остварена амбивалентним похвално-погрдним надимком.” 87

„Спира је добио надимак поп Кеса такође стекао у сватовима, јер се је једанпут баш
својски гурао кад је кум неколико пута бацио међ’ свет пуну шаку крајцара, двогрошака,
па чак и неколико сексера. ”88

Природа Сремчеве комике почива на техници преувеличавања појава, па се он користи

карикатуром, хиперболом и гротеском. Сремчево поређење је моћно оружје којим се он
служи. У овом роману поређење је дато у више праваца: да дода своју сликовитост и
пластику ликовима и да догради све што може и треба у грађењу друштвене атмосфере
села, сокака и чиновничких и занатлијских, сељачких породица. У овом роману, запажа се
изразита доза пишчеве симпатије. Он није никако записничар друштвених процеса.
Напротив. Он је опредељен, сав у Србенду попа Спиру и чедну лепоту Јулину, а против
Меланијиних извештачених манира, немецког васпитања, вештине унтерхалунга. Та
његова симпатија достиже врхунски степен у поносу којим је опис Јулине свадбе
подигнут до животне свечаности.

За живот који тече прилично монотоно, пресудни преображај није у мржњи попадија него
у љубави њихових кћери. Сремац је овде супротставио два погонска животна чиниоца:
љубав и мржњу. Код попадија, та мржња је тиха али вечна, код Јуле и Шаце је присутна
срећа живота, а код Меланије и Пере празнина.

„Нарушавање стабилне линије, тј. нормалних односа између двије поповске породице, и
почетак комичног заплета најављен је доласком младог учитеља у село, а моменат
дефинитивног искакања из равнотеже и поступак комичне хиперболизације, отпочео је од

86
Термин амбивалентни похвално-погрдни надимак преузет је од Бахтина: Bahtin, 1987, 476 ;
87
Иконић, Ивана, нав.дело, стр. 31;
88
Максимовић, Горан, „Тријумф смијеха”, нав.дело, стр. 181;

63
приказа ручка у поп Спириној кући, а потом и јаузна у поп Ћириној кући, и наизглед
безазленог, а заправо, испоставиће се касније, непомирљивог сукоба попадија око
младожење. Ту битну комичну ситуацију за романескни заплет, Сремац остварује
паралелним приказом потпуно равнодушнога разговора попова о уроду жита, о ратовима,
и о другим свакодневним и уобичајеним темама, и правога психолошкога двобоја
попадија, које су будно пратиле разговор својих мезимица с учитељем, и повремено се и
саме укључивале подгријевајући ионако напету атмосферу. (...) Сидиним театралним
одласком из куће поп Ћириних долази до дефинитивног нарушавања нормалне линије
живота. Комична спирала након тога добија хиперболичне размјере, што је предочено
кроз паралелно приказивање и контрастирање узаврелих атмосфера у двјема поповским
кућама. Једне тријумфалне и надмене, у кући поп Ћириних, дате кроз приказ ликовања
попадије Персе и јавног унтерхалтовања Меланије и Пере, и друге, понижене и
увријеђене, предочене кроз Сидини немоћни бијес и раздражљивост. (...)

Наспрам те гротескне атмосфере, коју подгријевају попадије и која ће завршити тучом

њихових мужева, Сремац приказује и двије паралелне љубавне приче чији су јунаци
Меланија и Пера, Јула и Шаца, док у дигресијама, у којима слика нормални и уобичајени
живот војвођанског села, даје опис идиличне и богате јесени, портрет ча-Ниће боктера и
слично. ”89

„Стварне размјере туче попова, која је највећим дијелом непосредно приказана, што је,
иначе, кулминативна сцена у структури комјичног заплета, сазнајемо кроз комично
обликовање лика сеоске торокуше фрау-Габријеле и начина на који је ширила гласине о
невјероватном и нечувеном догађају. ”90

Писац за медијатора бира фрау Габријелу која је представница која ће му послужити као
мета за гротескне форме. Она се дијаметрално супротно односи према српском и
немачком језику: „Ја само кад морам да се свађам и да псујем кога, онда говорим српски,
некако је за то згоднији; али за фине ствари, опет вам кажем: само немецки!” (Поп Ћира и
поп Спира, 179). Ова опаска је израз највеће поруге ка српском језику, док о немачком

89
Исто, стр. 183;
90
Исто, стр. 183;

64
говори као о извору престижа и друштвеног успеха. Вести о панонској комедији писац
поверава странкињама алапачама, фрау Габријели и госпођи Цвечкенмајерки. Причање
започиње потпуно безазлено типично за сеоске торокуше, а онда постепено добија
хиперболичке димензије.

„Након поповске туче и свих гласина које је она изазвала, Сремац надаље контрастира
атмосферу у кућама пароха. Перса је једновремено бјеснила и хистерично ликовала, јер је
била увјерена да је Спира напокон долијао и да ће за каштигу бити обријан, а Сида се у
страху и неизвјесности необично примирила и стишала. Наспрам тога, кроз епизодијске
дигресије предочена је слика идиличне сеоске јесени и романтични заност младих и
заљубљених Меланије и Пере и Јуле и Шандора.

Таквом структуром свога причања, Сремац унеколико модификује поступак враћања на

нормалну линију живота, па се може рећи да је на одређени начин реализован
двостепено. Мир се у сеоски живот враћа веома брзо, у складу са изреком сваког чуда за
три дана, а у поповске породице само дјелимично. Након гротескног расплета са
замијењеним зубом на аудијенцији код темишварског владике одвијају се двије свадбе и
какво-такво измирење попова, али се попадије никад измирити неће, па се може говорити
о својеврсној тачки замрзавања у њиховом поремећеном односу. ”91

„Насупрот попова и попадија, Сремац није прибјегавао потпунијој комичној

карактеризацији поповских кћерки, али је из психолошке перспективе Јулу и Меланију
приказао као потпуно различите личности. Јула је била здрава сеоска дјевојка, смјерна и
васпитана у народном духу, која је мајци свакодневно помагала око домаћинства, а
нарочито је радо обрађивала башту и бринула се о живини. Меланија је приказана као
размажена кокета и помодарка са немецким воспитањем. Била је осјетљивога здравља,
њежна, као лептирова крила, так да је сваки час падала у несвјестицу, ништа није знала да
ради у домаћинству, већ је по читав дан читала љубавне романе и размишљала о моди и
баловима. ”92

91
Исто, стр. 185;
92
Максимовић, Горан, „Казивање града и други огледи”, нав. дело, стр. 68;

65
„Профано представљање свештеника, њихов бонвивански живот, трпезе и опхођење за
њом, производи хуморне и сатиричне ефекте, који су искоришћени даље у развијању
фабуле и конституисању ликова. Хумором паралелизма по сличности обележене су
запажене појединости које се односе на карикатурно снажну физичку конституцију
банатских попова, доконих бадавџија. Физичка поредбена метаморфоза сатиричног је
призвука: „Кад су пре двадесет и више година дошли у село, као свршени клирци, били су
обојица суви и мршави као богословско благодејање, а сад обојица дебели као народни
фондови. ” (Поп Ћира и поп Спира, 32). Робови неодољивих благоупотребних чари биле
су и њихове госпође попадије, одевених рубенсовских фигура, добро попуњених лепота.
Сремчево поређење у којем поредбени елементи припадају различитим сферама
појављујући се у неочекиваним односима неминовно рађају комичне ефекте: „И једна и
друга попадија изгледа мала, широка а темељна као она фигура на господин-нотарошевом
столу, у којој господин нотарош држи трафику, а то је једна женска прилика шира нег
дужа, па се горња половина дигне, а у доњој стоји дуван, и увек је влажан.” (Поп Ћира и
поп Спира, 32).

Комиком чврсте конституције тела одликовала се и румена и здрава Јулијана, као од бега
одваљена (Поп Ћира и поп Спира, 105), корака од ког се земља тресе, и снаге кад се попне
на кацу (за купус), па им траје до новога, а нама око Сретенија нестане, па морамо да
купујемо купуса с пијаце (Поп Ћира и поп Спира, 178), вајка се ругалачки попадија
Перса.”93

Породични анимозитет између Спиринице и Ћиринице доводи до шума у

комуникационом каналу. Породица је место на коме се обједињују информације о
актерима и која нам омогућава разумевање заплета. Управо за разумевање заплета у Поп
Ћири и поп Спири потребно је разумети праве интенције попадија према учитељу Пери.
Разговор између њих је често заснован на темама домаћинства и кухињских способности,
не даје праву слику ствари, већ постаје поље нетрпељивости и мржње. Међусобна
пецкања на рачун физичког изгледа су типични хирови банатских попадија.

93
Иконић, Ивана, нав. дело, стр. 26-27;

66
„Коначно, користећи се антитезама Сремац поентира комичне реперкусије помодног
однарођивања, иступајући као књижевна порота у спору на страни домаћег, негирајући да
је за удају у женском васпитању пресуднији клавир од тамбурице, бечки валцер од кола,
карикирано изговарање немачких речи од српског језика, грађанске песмарице од књига
са рецептима и покенес од гибанице. ”94

„Радњу чини с једне стране свађа попова, управо свађа жена, чију историју цела прва
половина романа илуструје и њој служи; а са друге стране љубав Јуле и Шаце, коју
илуструје друга половина, или бар добар део њен. То су главне теме романа, а анегдота о
украденом и замењеном зубу скоро се и не види међу њима. Она се још мање види што
има пуно других момената ван ове главне радње. ”95

„Комични епилог остварен је у завршном, двадесет шестом поглављу дјела, а потврђује

снажно унутрашње присуство идиличке нарације у Попу Ћири и Попу Спири. Очигледно
је да у овом дјелу паралелно са праћењем комичног заплета о свађи поповских породица,
те двоструке љубавне фабуле (Меланија и Пера, Јула и Шаца), Сремац дискретно слави
идилу сеоског народног живота. Та његова окрутност изворном (симпатије према Јули),
наспрам однарођеног (Меланијин ноблес), заправо је продужетак оне старе критике
покондирености и лажног народног живота у маловарошкој средини, која је била актуелна
у српској књижевности још од Јована Стерије Поповића, а објелодањује се још једном ево
баш овдје, у посљедњој, епилошкој глави дјела, као када незаустављива ријека понорница
из тмине изрони на видјело и потече пуном снагом. ”96

„Историју Шациног и Јулиног заједничког живота, писац намјерно оставља за крај,

а обликује је кроз дијалошку сцену у којој је приказан случајни сусрет, осам година након
окончања скандалозне поповске туче, негдашњих несуђених вјереника и супружника, Јуле
и Пере. Из приказа тог разговора сазнајемо да је Јула била њепша него икада, те да је у
срећном браку са Шацом имала четворо дјеце. Иако је Перина улога у претходним
поглављима углавном била пасивна, сами завршетак дјела исказан је кроз приказивање

94
Исто стр. 165-166;
95
Максимовић, Горан, „Тријумф смијеха”, нав. дело, стр. 187;
96
Максимовић, Горан, „Казивање града и други огледи”, нав. дело, стр. 85;

67
његових мисли, те кроз његово сјетно сазнање да је погрешио у избору дјевојке, чиме се
изнова и сада сасвим неприкривено потврђује Сремчева умјетничка интенција и поука,
исказана кроз слављење непатвореног народног живота. (...)

Завршни идилички тонови Попа Ћире и попа Спире били су неопходни и за његову
скривену комедиографску композицију, као она умјетничка потврда да је повратак на
нормалну линију живота само дјелимичан, те да тачка смрзавања у односима главних
јунака представља њихову истинску трагику. ”97

Језик у роману није увек чист. Желећи да верно прикаже војвођански сеоски живот и
њсегово друштвено шаренило, Сремац користи разну лексику:

 провинцијализми – речи које употребљавају људи једног краја: питаду (питају),

бидну (буду), немецки (немачки);
 архаизми – застареле речи: баба (отац), члови (куња), очајније (очајање);
 варваризми – стране речи: дешперат (очајање), нобел (отмен), вертшафт
(домаћинство).

Поп Ћира

Поп Ћира је приказан као особа која је и те како свесна свог социјалног статуса у
паланачком друштву. Он је изразити противник Вукове реформе, јер је сматрао да је она
већ укинула разлику између нижег и вишег сталежа, те да их више ништа не разликује од
паора. Ово нам опет говори о томе да је поп Ћира свестан свог чина и да сматра да се на
друштвеној лествици налази изнад свих оних који нису учили богословију као он.

Како би се додатно истакао њихов елитни положај међу странцима у малој заједници,
Перса се Ћири свечано обраћа са – Kириле Николајевичу. У складу са њиховим
размишљањем, они и васпитавају кћерку Меланију, трудећи се на све начине да им кћерка

97
Исто, стр. 86-88;

68
буде размажена и да буде васпитана у немецком духу, због којег ће морати да савлада
клавир, валцер, хеклерај и немачки језик, јер то мора да савлада свака дама.

Попу Ћири је изузетно стало до господства, али и до тога какав је у очима других људи.
Стога не може да замисли да лети спава напољу, у дворишту, и сматра да таквом
понашању у његовој кући нема места. Дакле, из овога можемо да закључимо да поп Ћира
не види традицију као нешто веома важно, већ сматра да се треба окренути новинама, што
је и видљиво у начину његовог живота. У њиховој кући је све што је немачког порекла
добродошло.

Иако је његова кућа сиромашнија од поп Спирине, ипак је имала више укуса и стила.
Његов дом је био опремљен према хуманистичким и просветитељским идеологијама.
Његов намештај су прекривала хеклана уметничка дела, док су намештај у кући попа
Спире прекривали везени пешкири.

Он је изузетно повучена и мирна особа, а све што чини и ради, он ради на наговор
своје жене. Вољен је супруг и отац, чије понашање не изазива страх међу укућанима. Јесте
да он почиње вербални напад и свађу са породицом попа Спире, али све што је он
изговорио, било је на наговор његове жене, без искрене намере да увреди туђе дете, па се
једином зачетницом свађе може сматрати само Перса. Пошто је замишљен као повучен и
добродушан лик, Ћира би сигурно заборавио на свађу и тучу да му је попадија то
дозволила.

Поп Спира

Поп Спира је родом из патријархалне породице (племићке) и окренут је ка

традиционалним вредностима. Он све новине оштро критикује, сваку младу особу
слободније природе пореди са својим поџотљивим патком, истичући да њихово понашање
не толерише и не оправдава. Није имао лепо мишљење о омладини јер је сматрао да она
доноси промене које су њему сметале, посебно оне које су се тицале укидања старе
традиције персирања. Традиција је за њега веома битна, па га аутор описује као родољуба
који не воли све што није изворно српско. Комични преокрет се дешава приликом

69
приказивања његовог избора хране, јер у јеловнику нема пилећег меса, али домаћа пита –
гужвара заузима посебно место на трпези.

Током читања романа можемо уочити две стране личности попа Спире. Једна од њих нам
открива тврдичлук, а друга нам открива његову нехришћанску чежњу за новцем. Поп
Спира је, такође, приказан као јунак који не штеди новац када је у питању срећа његове
кћерке, њена свадба и куповина поклона за укућане. Дакле, Спира није шкрт када је у
питању његова породица, посебно њехова кћерка, због које је спреман и да погази своја
економска начела. И иако је мишљења да никада не треба хвалити децу, он своју кћерку
мудро хвали пред потенцијалним младожењом Пером. Учитељ Пера се попу Спири допао
на први поглед јер није био као остала омладина, већ је поштовао старије и био је изузетно
културан.

Попа Спиру можемо идентификовати као конзервативног и строгог, али

прагматичног оца, који лако одбацује свој презриви став према берберину – просцу, када
сазна да је Шаца наследник богатства након смрти тетака. Зато му аутор додељује улогу
оца (лажно) осрамоћене кћерке, којем је друштвено прихватљив компромис важнији од
сујете. На овај начин лик попа Спире сличан је лику хаџи-Замфира, који слично реагују у
кризној ситуацији.

Сукоб старог и новог у роману Поп Ћира и поп Спира

Паралелним посматрањем два главна лика романа можемо да сагледамо њихове

карактеристике. И један и други поп завршили су богословију и обојица су се оженили
због парохије, али не из љубави. Међутим, ни један, ни други поп се није покајао због ове
одлуке, и ни један, ни други поп немају нових амбиција, већ су задовољни животима
онаквим какви они јесу, сем када је будућност њихових мезимица у питању.

Ипак, постоје одређене разлике између њих, које Сремац приказује кроз паралелизам
контраста, од најситнијих ствари, па и до оних крупнијих, које укључују васпитање
кћерки.

На пример, поп Ћира који је тридесет година у служби носи обичан, плави појас, док
његов опонент, поп Спира има црвени, и управо тај појас представља тачку раздора

70
између њих. Црвена боја истиче попа Спиру као неког коме све иде добро у животу, а поп
Ћира је за све што је желео, морао добро да се потруди да би то и остварио. И управо на
основу овога се поп Ћира ставља испод попа Спире на друштвеној лествици. Тај
хијерархијски јаз између свештеника се види и на животном и на пословном плану.

Сремац свесно фаворизује попа Спиру у његову породицу, што можемо приметити и у
опису породице попа Спире која је приказана као складна и која негује праве,
традиционалне вредности, за разлику од покондирене породице попа Ћире која тежи ка
ноблесу и оставља утисак извештачености.

Приказујући две личности попа Ћиру и попа Спиру, Сремац је приказао два начина
живота. Поп Спира и његова породица су народни људи, и у том духу и васпитавају своју
кћер. Поп Ћира и његова породица су отменији, користе немачке речи и васпитавају своју
кћер у немецким васпитањем.

„Однос према немачким обичајима и културној пракси понекад је извор највеће поруге и
негодовања, а понекад постаје извор престижа и друштвеног успеха, класе. Зазор према
Другоме у Сремчевом делу добија и апсурдно-комичне димензије. Тако кафана у
банатском селу, коју држи Шваба постаје извор поруге због пулгерства свог, али и због
куварице Чифутке и на немачки начин спремљених оброка. Међутим, када немецки
пилећи специјалитети бивају изнети на недељну, гозбену трпезу у дому поп Спире, она
постаје мерило господског укуса (европеизација кухиње) јер наглашавају класну
припадност и поред свештеничких инвектива. (...) Сремчев роман Поп Ћира и поп Спира,
проблематизује немачке обичаје воспитанија женске деце, али када је у питању тражење
одговарајућег младожење немецки унтерхалунг је на високој цени. Српске богатије
девојке, мајке шаљу у немачке пансионе да уче немачки, клавир, плес, лепо понашање. (...)
Само такве госпођице биле су у корак са савременим светским обичајима женског
понашања и тако освајале, уграбиле срце престижног младожење. (...)

Дихотомији обичаја приватног живота на релацији свој/туђ, утврђивању предрасуда и

клишеа доприности попадија Сида у сфери личне хигијене. Поп Спирина кућа
представљала би концепт народског српског културног идентита, а поп Ћирина страног,
помодног, немачког. Преудоотмени, помодарски манир за опремање куће са наглашеним

71
претензијама на варошку отменост, описани су у Персидином и Меланијином укусу за
ентеријски размештај и луксузну декорацију куће која је мирисла на сапун и вербен:
порцелан и стаклено посуђе, хекловани јастучићи и хеклерај са голим Аморчићима, по
зидовима слике, књиге и клавир. ”98

Паланачки свет живи у својој уобичајеној свакодневници, све до момента када нови
учитељ долази у село и покреће заплет романа и пометњу међу мештанима. Нови учитељ
Петар Петровић долази уместо старог учитеља Трифуна, и док готово сви од њега очекују
да буде задивљен новитетима које ново време доноси са собом, он се истиче супротношћу.
Одушевљен је селом и говори да му више импонује мала, уредна кућица у којој вредна
домаћица води газдинство. Из овог његовог става можемо да закључимо да учитељ, иако
по годинама припада младом, омладинском свету, више цени и поштује патријархални,
стари начин живота. Зато и не чуди читаоца то што је Петар показао веће симпатије и
наклоност ка Јуци, која је типичан пример идеалне, патријархалне девојке, него ка
Меланији. Зато у једном тренутку и изговара да му Јуца личи на смерну љубичицу, а
Меланија на ружу.

Читава радња романа се заснива на покушајима попадија и попова да своје кћерке удају за
учитеља, који представља добру прилику за то. У том тренутку, две породице које су до
тада живеле срећно, улазе у сукоб и почиње њихов раздор.

Попадије су у овом роману приказане као две жене које воле да држе све под контролом,
као особе које газе преко свега и свих како би дошле до свог циља, не марећи за осећања
својих најближих. И једна и друга су изузетно гласне када је у питању борба око будућег
зета, обе се опходе бахато и са наређивањем према својим мужевима, који, готово, сваку
радњу коју чине, раде на наговор својих жена. Жена попа Ћире, попадија Перса, до самог
краја романа не мења своје ставове и остаје окренута ка новом начину живота. Док у
личности попадије Сиде, жене попа Спире, видимо развојну линију, која јој помаже да,
барем делимично, савлада своју жарку жељу за управљањем животом своје кћерке. До
краја романа она ће прихватити Јуцину и Шацину љубав, и биће срећна због своје кћерке
која ће основати традиционалну, српску породицу.

98
Иконић, Ивана, нав. дело, стр. 158-161;

72
Ваља истаћи да је највећа разлика између попа Ћире и попа Спире управо у начину на
који су васпитали своје кћерке, што нам и приказује однос две генерације.

Меланија, мршава и слаба, је васпитавана у немачком духу, она тежи ноблесу и идеалу
дамске лепоте, верујући да је рођена само за господство. Своје родитеље она ословљава са
папа и мама, док их Јуца ословљава са мама и тата. Насупрот уображене Меланије, Јуца
је била округла и румена, снажна и весела, и својим изгледом представља идеал
патријархалне домаћице. Она негује традиционалне вредности, не мари превише да чита и
пише, али уме да води домаћинство. У паралелном приказу Меланије и Јуце видимо јасну
разлику и сукоб новог света који се борио са траговима прошлости. Меланија је управо
типичан представник тог, новог света, који је окренуо леђа традицији, док је Јуца идеална,
патријархално васпитана и традиционална девојка, која живи и расте у складу са старим
начином живота, што не одушевљава њену мајку када је борба око учитеља Петра у
питању. Гласнија и наметљивија, Меланија успева у свом циљу да привуче учитеља ка
себи, док Јуца то не чини, јер то није у њеној крви.

У тренутку повратка попова из Темишвара, видимо и разлику у односу поменутих

девојака према очевима. Меланија је заинтересована само да види поклоне које јој је отац
донео, док је Јуца срећна што види оца и забринута због тужбе.

Овде можемо да закључимо да је Јуца израсла у девојку која негује праве

вредности, док је Меланија израсла у девојку која се не интересује за традицију, не
поштује старије и жели да угоди само себи, и тиме је Меланија класичан пример усвајања
хабзбуршких културних образаца.

73
 Слика београдске средине (стари и нови свет), Кир-Герас

Најдубљи понор и друштвена превирања Београда и најпотпуније осветљење

историјско-економског процеса, Сремац је остварио у приповеци Кир-Герас. „Он је овде
наишао на ванредну тему од вишег културног и социјалног значаја: како је стара
грчка и цинцарска буржоазија у Београду устукнула пред младом српском
буржоазијом и како се коначно прилагодила новом културном животу.”99 Међутим,
он је многоструки и моћни живот упростио и свео на комичне ефекте, и иако његово дело
садржи реализам у појединостима, оно је у целини једнострано, јер је живот у њему
управо тако приказан, само са комичне стране, док је оно важније и дубље, попут озбиљне
и трагичне стране живота, занемарено. Сремац непрестано инсистира на упоредној
релацији грчко-цинцарско-српско при чему кроз Герасову призму показује супериорност
„јелинске” филозофије живота и досељеничког идентитета.

Време у приповеци Кир-Герас одвија се у три равни. Те три равни су: митско време,
старо време (које симболички представљају кир-Герс и кир-Наун) и ново време (које
представљају Герасова деца). Конфронтација та два света, односно времена које доводи до
смрти старог времена, и његовог васкрсавања у новом поретку, кроз усаглашавање са њим,
је евидентна. Смена старог и новог времена приказана је кроз судбину кир-Гераса и
кроз начин на који он прихвата промену кроз лажну смрт и поновно рађање.

Мотив времена у овој приповеци има вишеструко значење. На плану приповедног тока,
време представља симболички оквир који нам даје причу о животу кир-Гераса, од раног
детињства, преко младости и зрелог доба, до дубоке старости. Међутим, време се унутар
приче одвија у још три равни, а то су митско време, старо време и ново време.

Митско време везује се за вилајет – реч турског порекла коју Герас и београдски Јелини
користе у значењу отаџбина. То је време такође старо, али је другачијег квалитета од
историјског времена. То је сакрално време обележено утицајем виших сила на човека. У
том смислу, посебно је занимљив кир-Герасов помен легенде о светом Сисоју, у чијој се
основи налази митска прича о Кроносу који је појео сву своју децу, осим Зевса, уместо ког

99
Скерлић, Јован, „Стеван Сремац”, Писци и књиге III, нав. дело, стр. 319;

74
Реа подмеће камен. Зевс касније долази и на превару служи Кроносу напитак који чини да
овај поврати камен и пет богова. У контексту приче о старом и новом времену у
приповеци, претпоставља се да Сремац није случајно убацио баш овај пример о Светом
Сисоју. Сремац је њиме показао да ова два митска мишљења суштински обједињује
архајски концепт времена, по коме се свет периоднично изнова ствара, а време обнавља.

Приповетка говори о смени два времена (света): старог (кир-Герас и кир-Наун) и

новог (деца кир-Гераса: Милош, Љубица, Аристотелос и Ксенофон).

Старом времену припадају дакле кир-Герас и кир-Наун. Кир-Наун је први који помиње
смену старог и новог времена, али он помиње и свет који се покварио, чиме симболички
означава смену генерација.

Кризни период оличен је у комфликту између старих који представљају добро, старо,
морално време, и младих који су носиоци новог, неморалног, лошег и исквареног
времена. Ново време се не односи само на биолошки млађу генерацију, већ и на нове
идеје, концепте живота и уживања у њему. Те идеје углавном настају као утицај Запада.

Оно што из кир-Герове тачке гледишта изазива отпор према том младом, новом времену је
прилично оправдано, јер он младе трговце види како су расипни, како се лако задужују и
тај дуг враћају. Разлике су чак присутне и у физичком изгледу старе и младе генерације
занатлија и трговаца, јер су млади физички слабији, чак и феминизирани, у односу на
генерацију очева.

Моралне и етичке разлике тичу се непоузданости младих, који не схватају тежину речи, не
верују никоме, а новац им представља средство за задовољење личних потреба. За разлику
од старије генерације, која је сматрала да управљање новцем захтева мудрост, штедљивост
и марљивост оличену у напорном раду.

У складу са тим, кир-Герас постаје жртва шегрта. Након преваре коју је доживео и која је
срушила сва његова уверења о стабилности старог времена, он доживљава осуду рођених
синова. Смрћу његове жене, кир-Герас се као симбол старог времена урушава и повлачи, а
што можемо да схватимо као умирање свргнутог божанства од стране његових потомака.

75
„Пошто се нашао у београдској вароши у којој је живело становништво које говори
различитим дијалектима оптерећеним провинцијализмима, архаизмима, варваризмима и
слично, Цинцари проговарају фантастичним језиком у којем не постоје основна језичка
правила. Управо овим језиком, служи се и главни јунак. Утврђујући лексичке и творбене
карактеристике, добијене резултате објашњава сплетом миграционих кретања,
упоређујући их са локалним београдским идиомом, али и закључује извесна
одступања.”100 Наиме, прва два Герасова сина носили су славна грчка имена, да би
асимилација узела маха са сином Милошем и кћерком Љубицом. Још ненавикнут на
српско, Герас се саблажњава над новим манирима и понашањем старијих синова послатих
у иностранство на школовање.

Његова деца, посебно синови, Милош, Аристотелос и Ксенофон, представници су новог,

које је из перспективе њиховог оца, последњег времена. До промене старог времена
долази онда када кир-Герас шаље своје синове на школовање у иностранство. Одлука је
донета под утицајем мајке Евтрепије, која се бунила да деци са тако племенитим именима
буде намењена судбина простих бакалина, тако да су у радњи задржали најмлађег сина
Милоша, које нема јелинско име, а двојицу послали у Беч и Праг да се школују.
Аристотелос и Ксенофон се самоиницијативно враћају кући, међутим, у потпуности
измењени. Перцепција мајке о синовима који су се вратили у потпуности другачији,
базира се на мишљењу да су искусили и прихватили утицај туђег. Под утицајем браће,
мења се и Милош, што кир-Герас примећује са негодовањем, јер Милош сада има
лаковане ципеле, стално се огледа и маже неком помадом.

Аристотелос и Ксенофон су током школовања попримили хедонистички концепт

западноевропске аристократије, који је углавном био заснован на луксузној доколици.
Међутим, новац се у старом времену добијао радом и штедњом, па је доколица, као празно
време, била недопустива. Посебно за људе старог времена какав је био њихов отац. Он
није, за разлику од супруге, одобравао финоћу и светске манире које су његови синови
примењивали.

100
Радин,Ана, нав. дело, стр. 55;
76
Његови синови у толикој мери изневеравају традиционално цинцарско понашање, да
почињу да крше и моралне и правне норме. Аристотелес и Ксенофонт добили су имена
по ученим људима, док са осталом децом није знао шта ће јер их није планирао. Зато им је
дао обична имена: Милош и Љубица, они су се посветили занату. Поред свих његових
покушаја да своје првенце школује и направи их на учене и школоване људе, они су
изабрали да се окрену алкохолу, док је Милош био посвећен дућану и свом послу. Након
преваре газда Милисава и након смрти његове жене, Кир-Герас продаје кућу и одлази из
ње. Након одређеног времена, прочула се вест о његовој смрти. Синови су се покајали и
пожелели да га замоле за опроштај али, касно. Свима је тада било жао Кир-Гераса. Из
тога се види како у свету, тек онда када нешто изгубе, људи увиде шта су имали! На
самом крају, откривена је забуна. Кир-Герас је био жив! Сви су срећни и породица је
поново на окупу. Герас себе пореди да птицом Феникс. Он, његова деца и унуци, живе
заједно и поново су срећни. Унуци носе српска имена, и иако не може све да их упамти,
пресрећан је.

Стари свет и нови свет представљају главне поларитете којима је обојена читава
приповетка. Између њих постоји негативни набој, који кроз конфликт тежи ка свом
разрешењу. Конфронтација та два времена, доводи до смрти старог, које васкрсава у
новом поретку кроз усаглашавање са њим. Из тог разлога, писац је направио паралелу са
мотивом смене старог и новог времена присутних у миту о Кроносу. Вероватно је он
осетио један те исти архетип који лежи у антагонизму старости и младости, старог и новог.
Тај архетип у себи носи подсвесни страх родитеља од деце, зато што су она подсетник
његове смртности као појединца. Последње време које долази услед накупљених грехова
људи, покајањем се поново обнавља. У оба случаја долази до успостављања новог времена
које се заснива на рушењу старог. Супротности ће остати до самог краја, али ће доћи до
неутралисања негативног набоја међу њима, што дозвољава кир-Герасу да заплива у ново
време као поново рођен и са новом животном улогом. Зато Кир-Герас умире као грчки, да
би се поново родио као српски трговац, или како се каже на самом крају приповетке „као
нови Феникс из пепела, тако се родио из старога Кир-Гераса Паскалиса нови
Ђерасим Паскаљевић!...”

77
 Закључак

Током писања овог рада ближе смо се упознали са животом и делом Стевана
Сремца. Реч је о надареној и начитаној личности, о академику, професору и врсном
књижевнику који се није плашио одласка у унутрашњост и ближег контакта са људима
који су живели у њој. Панонска, београдска и нишка средина обележиле су његов рад, а он
је знао да се свакој прилагоди и из ње извуче оно најбоље: њену суштину са свим манама
и врлинама. Иако је нишко подручје и менталитет за њега било другачије и неоткривено,
вешто је успео да се са њим сроди и оствари крајње пријатељски контакт са људима и
освоји срца читалаца. Писац је у својој прози јасно сукобио два супротна света – стари и
нови. Јасне разлике које су уочене већ у првим описима, указују нам на атмосферу која је
владала у Нишу с краја 19. и почетком 20. века. „Тако је Љуба Станојевић у свом раду
Стеван Сремац као сликар старог Ниша, нагласио да је ‘Сремац откривајући један нови
свет, нову средину која га је занимала, настојао да да што више података о њој. Његове
нишке приповетке снажно допуњују нашу историјску представу о људима и друштвеним
односима оног доба. Његова слика старог Ниша – поуздани је документ прилика и услова
под којима је текао развој једног града тек ослобођеног од Турака. Мада је шкрт у
описима, његове слике нишких сокака, кафана, башта, гостионских и обичних соба,
канцеларија, дућана, доприносе бољем схватању времена’ ”.101 Анализирајући конкретна
Сремчева дела Ивкову славу, Ибиш-агу, Поп Ћиру и поп Спиру Зону Замфирову, Кир-
Гераса покушала сам да прикажем паралелу старог и новог света. Стеван Сремац вештим
заплетима слика јужњачки менталитет, темперамент и дух и однос према љубави. Он
успешно оживљава и архаични нишки говор и обичаје. Многи критичари сматрају да
успех овог романа потиче, не само од хумористичког пишчевог нерва, већ и од самог,
живог говора и од начина на који ликови саопштавају своје мисли.

У роману Зона Замфирова осећа се долазак новог времена. Оваква смена времена
представљала је прочишћење од вековне загушљивости и није одговарала чорбаџијама
који су до тог тренутка уживали велике привилегије и водили лагодан начин живота.
Промене које су уздрмале њихово тло, нису им се допале, јер су са собом однеле

101
Петковић, Ивана, нав. дело, стр. 175;

78
апсолутну надмоћ. Међутим, оно што им је остало није било за потцењивање. Богате и
раскошно уређене куће и поштовање које су још увек имали, чинило је чорбаџијски свет
другачијим од света кујунџија и обичних занатлија, који су сада почели да стичу и
зарађују новац за живот. Ненавикнути на присуство тог новог, младог света, старији,
чорбаџијски свет се повлачи у унутрашњост својих зидина, потпуно одвојен од дружења
са обичним народом. Немогућност остварења једне лепе, љубавне приче, лежи у
различитим социјалним статусима главних актера. Мане, сиромашан и најлепши међу
момцима, није довољно добар да освоји руку кћерке богатог хаџи-Замфира. На релацији
Мане-хаџи-Замфир, најбоље се види сукоб старог и новог света. Хаџи-Замфир,
представник турског времена, не прихвата за зета младића попут Манче, који ужива у
кафани и доброј музици. Сплетом различитих околности, хаџи-Замфир бива приморан да
пређе мост који је раздвајао супротстављене светове и направи први корак ка помирењу
супротстављених страна. Ово је кључни тренутак у помирењу сукобљених група, који ће
им омогућити нови почетак и један нови, заједнички живот који се у потпуности
разликовао од свега претходног.

Приказујући веселу друшину газда Ивка, која својим понашањем изазива низ анегдотских
ситуација и заплета, Сремац не заобилази и кључна питања која су га интересовала у
Ивковој слави. Да ли ће омладина кренути за новим обичајима, или ће остати верна
националном идентитету? Сремац суптилно приказује песимистички став о продору
западњачког у просторе традиционалне српске културе.

Писањем Ибиш-аге у тренутку измењене национално-политичке ситуације, мења се

традиционални појам о Турчину као непријатељу, тако да Ибиш-ага може да служи као
узор племенитости и људске ширине.

Сремац поентира комичне реперкусије помодног однарођивања, иступајући као књижевна

порота у спору на страни домаћег. У роману Поп Ћира и поп Спира он нам приказује две
супротстављене стране, две поповске породице који поштују различите моделе васпитања,
у домаћем и страном духу, и приказује нам на који начин се они исказују кроз однос
појединца и друштва.

79
У приповеци Кир-Герас представљен је сукоб између старих који представљају добро,
старо, морално време, и младих који су носиоци исквареног, новог, лошег времена. При
томе се ново време не односи само на биолошки млађу генерацију, већ и на нове идеје и
концепте живота, које углавном настају као утицај Запада.

Стеван Сремац је био расни реалиста. Обдарен способностима запажања и

посматрања, уочавања битних појединости и проницања у суштину појава, Сремац је увек
полазио од стварних чињеница и података. Сиже својих приповедака и романа заснива на
анегдотама и истинитим догађајима. За српске реалисте је карактеристичан регионализам,
јер је, готово, сваки од њих везао своје стварање за одређено место или крај. Сремац је
први реалиста који је напустио уски локализам својих претходника и захватио три
географски различите средине: нишку, београдску и војвођанску. Његова реалистичка
проза показује широки спектар типова из различитих средина и професија. Свет који живи
у приповеткама је шарен: паланачку чаршију чине мајстори, трговци, калфе, ћифте; сељак
је притиснут паланачком чаршијом, ситном бирократијом и влашћу; чиновници,
практиканти и пандури чине ситну бирократију којој је заједничка глупост,
корумпираност и необразованост; представници свештеничке и учитељске професије нису
имуни на себичност, неморал и грамзивост. Писац заузима различит став према
поменутим групама, од доброћудног и пријатељског смеха, преко ироније, до љуте сатире.

Хумор је највећа тековина и вредност прозе Стевана Сремца. Он потиче из два извора: из
његове природе, која је склона томе да свет види на хумористичан начин, и из природе
личности и догађаја које узима за предмет показивања.

Без претешких тема, изузетних и достојанствених јунака из чијих уста излазе само
мудрост и духовна бистрина и оштрина, из Сремчевих мисли створен је врцави смех, као
извор и добро полазиште за разумевање читалачке публике. „Уместо историјских
знаменитих догађаја, драматичних одлука (вера, народ, љубав), дидактично-
моралистичких интенција, ова проза је окренута нискомиметском свету и баналној
свакодневници, али и публици коју ће да разгали, насмеје и кроз осмех поучи.”102

102
Вукићевић, Драгана, „Анархија текста”,Службени гласник, Београд, 2011:185-187.
80
 Сремац је знао да осети локалну боју језика и да њоме оживи приповедање. Говор
Ниша, Војводине, београдске чаршије, говор људи различитих народности, занимања и
узраста, био је приказан у његовим делима. Нишки говор нарочито је колоритан у Зони
Замфировој, Ивковој слави, Ибиш-аги, војвођански говор, негован у нијансама,
проналазимо у Поп Ћири и поп Спири, говор београдске чаршије, у свом шаренилу, од
цинцарско-грчке и српске у лику кир-Гераса, до разноврсних тананости у говорима
српских трговаца, дошљака и других.

Јединствен, маестралан и упечатљив рад Стевана Сремца оставио је необрисив

траг у српској књижевности. Није тајна да су његова дела и данас популарна, актуелна и
радо читана. Њихова посебност и привлачност лежи управо у Сремчевом смеху. Данашњи
читалац ће у уметности Стевана Сремца, у Зони Замфировој, Ибиш-аги, Поп Ћири и поп
Спири, Ивковој слави, Кир-Герасу наћи задовољство које се ствара и усваја при сваком
сусрету са аутентичним обликом живота и при додиру са људском топлином у
књижевним делима.

81
 ЛИТЕРАТУРА
Примарна литература:
3

 Сремац, Стеван, „Зона Замфирова”, Сабрана дела Стевана Сремца, Приредио Др

Бошко Новаковић, Просвета, Београд, 1977;
 Сремац, Стеван, „Поп Ћира и поп Спира”, Поп Ћира и поп Спира, Приповетке I,
Српска књижевност у сто књига, књ. 38, Матица српска –Српска књижевна задруга,
Нови Сад – Београд, 1972;
 Сремац, Стеван, „Ибиш-ага”, Сабрана дела Стевана Сремца, Приредио Др Бошко
Новаковић, Просвета, Београд, 1977;
 Сремац, Стеван, „Ивкова слава”, Сабрана дела Стевана Сремца у шест књига,
Књига друга, Приредио Др Бошко Новаковић, Просвета, Београд, 1977;
 Сремац, Стеван, „Десет најлепших прича”, У избору Јована Радуловића, Лирика,
Београд, 2001.

Секундарна литература:

1. Глигорић, Велибор, „Стеван Сремац”, Стеван Сремац у књижевној критици,

Књига трећа, Ниш, 1995: 38, 239, 240;

2. Деретић, Јован, „Историја српске књижевности”, Просвета, Београд, 2004: 327,

849, 850, 851;

3. Деретић, Јован, „Пут српске књижевности (идентитетм границе, тежње),

ЦКЗ,Београд, 1996:327;

4. Иконић, Ивана, „(О)смех Стевана Сремца”, Матица српска, Нови сад, 2011: 26-27,
31, 52, 133, 137-138, 13-144, 144-146, 148-149, 158-161, 165-166, 168, 169, 182-183,
217, 222,252;

5. Иванић, Душан, „Трг/чаршија или нишки Theatrum mundi у прози Стевана

Сремца”, Градина, год. XLI, број 8/2005, Ниш, 2005: 17;

6. Максимовић, Горан, „Магија Сремчевог смијеха”, Ка поетици комичног у дјелу

Стевана Сремца, Просвета, Ниш, 1998: 5, 39, 51, 137, 180, 198, 199;

82
7. Максимовић, Горан, „Тријумф смијеха”, Просвета, Ниш, 2003: 174-179, 180-183,
185, 187;

8. Максимовић, Горан, „Казивање града и други огледи”, Филозофски факултет, Ниш,

2014:61, 68, 85-88, 149;

9. Максимовић, Горан, „Градови Стевана Сремца”, предг. у књизи Стеван Сремац,

приредио Горан Максимовић, Антологијска едиција „Десет векова српске
књижевности”, Издавачки центар Матице српске, Нови Сад, 2011: 10, 11, 13, 15,
17, 19, 20, 23;

10. Новаковић, Бошко, „Стеван Сремац и Ниш”, Веселин Маслеша, Сарајево, 1959: 15;

11. Новаковић, Бошко, „Зона Замфирова”, Стеван Сремац у књижевној критици,

књига трећа, Ниш, 1995: 299, 300, 301, 302, 306, 314, 318, 321, 396, 479, 488;

12. Петковић, Ивана, „Слика приватног и јавног живота у нишкој прози Стевана
Сремца”, Филозофски факултет, Ниш, 2018: 174, 175;

13. Поповић, Павле, „Стеван Сремац – Човек и дело”, предговор у књизи Стеван
Сремац, Приповетке I-IV, Српска књижевна задруга, Београд, 1935: 18, 135, 155;

14. Радин, Ана, „Уметност приповедања Стевана Сремца”, Градина, Ниш, 1986: 8, 10,
12, 48, 55, 60, 113-114, 116-124, 128;

15. Стојанчевић, Видосава, „Стеван Сремац о етнопсихолошким карактеристикама у

менталитету људи наших крајева”, Гласник Етнографског института Српске
академије наука и уметности, Београд, 1981: 19-40;

16. Скерлић, Јован, „Стеван Сремац – књижевна студија”, Стеван Сремац у

књижевној критици, Књига трећа, Просвета, Ниш, 1995: 45, 48;

17. Скерлић, Јован, „Стеван Сремац”, Писци и књиге III, Просвета, Београд, 1964: 92,
268, 276, 298-300, 311, 319;

18. Скерлић, Јован, „Писци и књиге”, Нолит, Љубљана, 1974: 92.

83