АКАДЕМИЈА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ШАБАЦ

ОДСЕК СТУДИЈА ЗА ВАСПИТАЧЕ И МЕДИЦИНСКЕ СЕСТРЕ –

ВАСПИТАЧЕ

СЕМИНАРСКИ РАД
ПРЕДМЕТ: Социологија образовања

РАД КАО ВИД ИЗГРАЂИВАЊА ЧОВЕКОВЕ ЛИЧНОСТИ

Ментор: Студент:
Др Мира Видаковић Анђела Јовић 51/22

Шабац, 2022.
 САДРЖАЈ:

1. УВОД.............................................................................................................................3

2. СОЦИОЛОШКО ОДРЕЂЕЊЕ РАДА.........................................................................4

ПОДЕЛА РАДА...................................................................................................................7

4. РАД КАО ВИД ИЗГРАЂИВАЊА ЧОВЕКОВЕ ЛИЧНОСТИ...............................10

4.1. Рад и слободно време..........................................................................................12

5. ЗАКЉУЧАК................................................................................................................14

ЛИТЕРАТУРА....................................................................................................................15

2
 1. УВОД

Рад је универзална мера вредности друштва и човека. Рад је појава и саставни

део човековог свакодневног живота. Рад је свесно организована сврсисходна
делатност људи ради постизања неког корисног учинка који задовољава одређену
појединачну или друштвену потребу.

Рад је основни услов опстанка и развоја друштва и одлучан чинилац

човековог издвајања из животињског царстава. Зато је својствен свакој људској
заједници, а оно што се у различитим историјским епохама мења то су услови под
којим се рад обавља, његова плодотворност и временско раздобље у којем је човек
радом окупиран.

Без обзира на друштвене услове рад остаје једино средство и могућност у

коме ће се модерни човек потврдити и афирмисати. Једино преко рада човек може
задовољити своје потребе и интересе, изградити свој систем вредности и прибавити
стандард и статус достојан човека као људског бића, бића богатих потреба.

Дакле, рад је услов и инструмент стицања богатства (материјалног и

духовног), моћи и угледа у заједници, он је услов социјалне промоције појединца и
друштвених група.

3
 2. СОЦИОЛОШКО ОДРЕЂЕЊЕ РАДА

Рад је основно обележје друштва и суштинско својство личности. Своју

људску врсту човек ствара кроз рад, као стварање материјалних добара за човекову
егзистенцију. Човеков рад постаје радом само кроз заједништво са другим
појединцима, па је рад по својој суштини друштвена категорија. Само кроз рад човек
присваја природу и мења своју позицију према њој. Рад је и критеријум друштвеног
вредновања појединца. Човек се потврђује и доказује у друштву својим радом.
Социјалне и индивидуалне патологије повезане су са радом јер је рад материјални и
духовни миље људског отуђења и разотуђења.

Историја друштва за већину социолога је историја развојних облика рада.

Друштво се „легитимише” врстом и карактером рада садржаним у њему.
Примитивнији облици и начини рада подразумевају примитивније облике друштва и
обрнуто, савршенији облици и начини рада подразумевају савременије друштво. Рад
је универзална мера вредности друштва и човека.

Рад је сврсисходна човекова делатност размене материје са природом.

Сврсисходност човекове делатности је суштинско разликовање човека од других
природних појава. Свесност, циљност и сврховитост човековог рада је „оно што
разликује најгорег градитеља од најбоље пчеле”, јер је “он своју градњу изградио у
глави пре него што ће је изградити у воску. На завршетку процеса рада појављује се
резултат какав је на почетку процеса већ постојао у радниковој замисли, дакле
идеално” (Пантелић - Вујанић, Чукановић - Каравидић, 2014:112).

Као основна друштвена појава, рад је суштинско одређење човека и његова

вечита преокупација. Рад је позитивна друштвена категорија, мада има и схватања о
раду као муци, напрезању и извору огорчења, у смислу: рад је створио човека, рад ће
га и убити. У социолошком смислу, рад је друштвена појава која се манифестује:

1. као међуљудски однос према раду и другим појединцима у процесу рада;

2. као тип радне организације која је институционални оквир обављања рада као
делатности;
3. као бројне друштвене професије произашле из поделе рада;

4
 4. као однос између рада као основне друштвене делатности и свих осталих
друштвених делатности (Раденовић,2014:242).

Свеобухватно социолошко одређења рада предмет је социологије рада.

Дефиниције рада и резултати социолога рада указали су да је рад комплексна
друштвена категорија, што отежава формулисање целовите дефиниције. Међутим,
детаљно су анализирани неки делови и моменти рада:

1. “савладавање тешкоћа или напора да би се задовољиле нечије битне

потребе;
2. труд личности за чије извршење дела је та личност задужена;
3. квалификација, реалност рада;
4. производња добара;
5. преображај природе и човека у радном процесу.” (Раденовић,2014:243)

Као друштвена појава, рад је детерминанта других друштвених појава.

Доминантан утицај рада на друге друштвене појаве огледа се у томе што:

1. све друге људске делатности су омогућене радом;

2. све друге људске особине произилазе из рада;
3. развијањем људских особина у другим појавама развија се способност за
рад;
4. тако развијене особине делују као фактор рада.

Рад се може одредити и као употреба радне снаге. Процес рада, кроз који
човек развија и усавршава своје потенцијале, је целина коју сачињавају: сам рад као
сврсисходна делатност, средства којима се делује и предмети на који рад делује.
Финални израз заједничког деловања сва три елемента процеса рада је производ.
Како се над сваким од три елемента процеса рада формирају одређени друштвени
односи, сам производ је концентрација друштвених односа у вези са радом. А како је
рад основна и детерминишућа друштвена појава, то су и друштвени односи који се
формирају радом доминантни односи, и деле се на:

1. технолошко - техничке: спој радне снаге са средствима за рад,

2. друштвено - економске: израз својинских односа,
3. идеолошко - политичке: израз субјективних снага једног друштва
(Пантелић - Вујанић, Чукановић - Каравидић, 2014:113).

5
 Човекова егзистениција заснована је на задовољавању потреба. Удруживање
појединаца мотивисано је њиховим потребама за самоудруживањем, али и као
средство за задовољавање личних потреба.

Свака потреба реализује се непосредно или посредно кроз рад. Посредно

задовољавање је само другачија форма појављивања рада, као удруженог деловања
појединаца. Рад се може схватити и као концентрисана друштвена енергија у
процесу задовољавања индивидуалних и друштвених потреба. Потребе су
психолошка категорија и манифестују се кроз разноврсне осећаје угодности,
неугодности, бола, задовољства, сигурности, несигурности и друго.

Сваки појединац тежи да са што мање напора, тј. трошења енергије, у што
већем обиму задовољи своје потребе. Овај принцип најмањег отпора
карактеристичан је и за друштво, што се најбоље може схватити кроз друштвену
производњу, која је ефикаснија уколико се са мање трошкова производње произведе
више. На друштвеном плану, тај принцип најмањег отпора формулисан је у
принципу економичности (Шиљаковић, 2008:263).

Људске, тј. друштвене потребе историјска су категорија, па се потребе човека

првобитне заједнице не могу у квантитативном и квалитативном смислу мерити са
потребама савременог човека. Што је друштво развијеније – потребе су бројније, а
на индивидуалном плану огледају су у сразмери између материјалног статуса
појединца и броја његових потреба. Виши материјални и социјални ниво појединца
подразумева бројније и разноврсније потребе, и обрнуто. Појединци који се налазе
на дну друштвене лествице у принципу имају најмањи број потреба, тзв.
егзистенцијалне потребе. Потребе једног неквалификованог радника другачије су по
броју и врсти од потреба једног академика; потребе становника мањег насеља
разликују се од потреба становника мегалополиса (Шиљаковић, 2008:263).

Историјско испољавање људских потреба детерминисано је радом као

основном друштвеном појавом. Детерминисаност потреба радом испољава се кроз
поделу рада. Виша подела рада и специјализација рађају бројније и разноврсније
потребе. Развојем друштва и рада, некад луксузне потребе постају егзистенцијалне,
али је и већа могућност да се задовољавање једне потребе замени другом потребом.

6
 Свеукупни друштвени и људски живот је прожет потребама које се своде на
рад. Потребе могу бити различите, па су присутне бројне поделе, на: природне и
друштвене, урођене и стечене, биолошке и духовне, редовне и ванредне,
егзистенцијалне и луксузне, садашње и будуће, и друге.

Друштвене потребе повезане су са средставима – добрима којима се

задовољавају. Као и потребе, добра се могу разликовати на: материјална (стварна) и
услуге (лична добра); слободна (природна) и економска (друштвено обликована);
употребна и производна; потрошна и трајна, и друго. Потребе и средства којима се
оне задовољавају садржане су као обележје и квалитативна одредница људског рада.
За разлику од других живих бића која своје потребе задовољавају инстинктивно,
човек то чини свесно и сврсисходно (Шиљаковић, 2008:263).

ПОДЕЛА РАДА

Друштвена подела рада је расподела укупног фонда друштвеног рада на

поједине области, гране, врсте и подврсте људске делатности. Може се дефинисати и
као разликовање различитих делатности у друштву. Основна подела рада најчешће
се испољава кроз три, међусобом прожете поделе:

1. природну и најстарију подела рада, која означава поделу према полу,

узрасту и физичкој снази;
2. друштвену подела рада, која се остварује кроз различите гране друштвене
производње (земљорадња, индустрија, саобраћај, и друго);
3. техничку подела рада, као поделу радних операција између радника
унутар једног предузећа (Пантелић - Вујанић, Чукановић - Каравидић,
2014:113).

Подела рада представља расподелу укупног друштвеног радног времена на

различите радове, да би се задовољиле људске потребе. Друштвена подела рада
може бити: општа, посебна и појединачна; класна и бескласна; планска и стихијска;
вертикална и хоризонтална; унутрашња и међународна, и др.

7
 Општа подела рада је подела на велике гране друштвене производње. Посебна
подела рада је расподела рада унутар једне гране друштвене производње на врсте и
подврсте (подела индустрије на металну, хемијску, дрвну, текстилну, електро и др.).
Општа и посебна подела обављају се на нивоу друштва, а везујемо их још за период
првобитне заједнице. Појединачна подела рада је расподела рада унутар једног
привредног субјекта, предузећа, погона, радионице и сл., према радним задацима. У
историјском смислу ова подела је најмлађа јер настаје у периоду мануфактурнога
капитализма. Појединачна подела рада условљава појаву специјализација и
професија (Пантелић - Вујанић, Чукановић -Каравидић, 2014:116).

Поменимо и територијалну поделу рада, која може бити национална,

регионална и међународна. Подела садржи географску поделу рада према
различитим критеријумима: климатским, демографским, стратешким и другим.

Једна од манифестација поделе рада је подела рада на врсте, тј. облике рада.
Посебно су значајне поделе на: физички и интелектуални рад, производни и
непроизводни, управљачки и извршилачки рад и материјално продуктиван, духовно
продуктиван и друштвене услуге.

Историја људског друштва садржи три велике друштвене поделе рада.

Прва друштвена подела рада настала је под утицајем природних услова

производње у периоду варварства првобитне заједнице. Из првог облика тадашње
људске делатности – скупљачке делатности, произишла је подела на сточарство и
земљорадњу. Једна племена су се оријентисала на припитомљавање животиња и
њихово размножавање, због хране, одеће и рада. Друга племена оријентисала су се
на обрађивање земљишта, гајећи одређене врсте усева као основно средство за
живот. Повећана продуктивност рада условила је појаву вишкова у земљорадњи и
сточарству а они настанак приватне својине, државе и класног друштва (Пантелић -
Вујанић, Чукановић - Каравидић, 2014:116).

Друга велика подела рада везана је за појаву вишка сточарских и

пољопривредних производа и проналазак и обраду метала. Из земљорадње издвојило
се занатство, као производња не за своје потребе већ за размену. Формира се
тржиште и робна производња као посебан облик организације и функционисања
друштвене производње.

8
 Трећа подела рада произашла је из међузависности произвођача и
неопходности размене вишкова остварених у земљорадњи, сточарству и пре свега у
занатству. Трговина је последица повећаног обима занатске производње, која није
могла више да се реализује на локалном тржишту. Појавом трговине формира се
посебна друштвена структура трговаца, уочавају се први облици заоштравања
супротности између града и села и учвршћује до тада извршена подела рада. За тај
период везује се настанак цивилизације. Друштвена специфичност овог периода
нарочито се огледа у формирању – издвајању посебног друштвеног слоја трговаца
који се не бави производњом него само разменом (Пантелић - Вујанић, Чукановић -
Каравидић, 2014:117).

Каснији облици развоја поделе рада били су директно повезани са развојем

производних снага, и то на првом месту са променама у средствима рада. Појава
машина у капиталистичком систему довела је до значајних промена у занатском
начину производње. До тада нужно познавање целокупног тока производње,
заменила је специјализација рада кроз ускостручна, специјализована знања за само
један део или моменат производње. Уско специјализован произвођач „постаје”
додатак машини, а његов рад размрвљен и монотон. Радник се постварује, „отуђује”
од свог рада и губи интерес за производњу.

Савремени процеси аутоматизације уводе нова својства. За разлику од

периода машинизације, када су радници сарађивали кроз међусобно повезане уско
стручне послове, аутоматизација уводи расподелу радника према специјализованим
машинама, па је уместо њихове сарадње за производњу битна сарадња машина.
Аутоматизована производња доводи до промена у професионалној структури,
нестајањем ранијих и појаву нових професија (програмери).

Савремену поделу рада карактерише и појава колективног – тимског рада,

припреме, контроле и одлучивања. Уместо једне радне функције уводи се ротација,
као наизменично вршење радних функција од стране чланова радне групе. Ова
појава је пре свега последица динамичног развоја техничких достигнућа, али и израз
тражења решења за заинтересованост произвођача за рад и стваралаштво (Пантелић
- Вујанић, Чукановић - Каравидић, 2014:113).

9
 4. РАД КАО ВИД ИЗГРАЂИВАЊА ЧОВЕКОВЕ ЛИЧНОСТИ

,,Човјек је рођен да ради, да трпи и да се бори; ко тако не чини, мора пропасти.”

Никола Тесла

Пошто друштво чине људи прво питање које се поставља је: шта је човек?

То питање је постављано још у античкој Грчкој Сократовом изреком ,,Упознај

самога себе", наговештавајући да није реч о једноставном питању, како оно изледа
на први поглед. То је веома сложено питање, па није случајно што су кроз читаву
историју развоја друштва давани различити одговори на то питање.

Демокрит је, на пример, одговор на питање шта је човек тражио на релацији

човек - космос, истичући да је човек „свет у малом“, односно „мали свет атома".
Аристотел одговор на ово питање тражи на релацији човек - човек, истичући да је
човек ,,zoon politikon" (политичка животиња, односно друштвено биће). У Средњем
веку се сматрало да је човек ,,Божија креатура". Нововековна мисао полази од тога
да је човек природно биће (homosapiens) при чему његову природу чине егоизам и
економски интерес. У фази развоја технике, човек се дефинише као творац оруђа
(homotehnikus). Они који полазе од разума, истичу да је човек разумно биће
(homoracionalis), итд. (Видаковић, 2019:41)

Подстакнути Хегеловим мислима о значају рада, у смислу да у раду треба

тражити порекло човека, тајну његовог успеха Маркс и Енгелс су истакли велику
улогу људског рада у развоју човека и друштва, наглашавајући да је рад створио
човека (рад, свест, говор чине јединство, једно без другог не може). Рад је основна
животна делатност, услов и основ човековог настанка и развоја. Зато, човекова
историја није ништа друго до "производња човека помоћу људског рада" (рад је
"душа производње"). Са тог становишта, човек је радно, делатно биће. Али, човек је
и стваралачко биће, његова делатност је стваралачка (Видаковић, 2019:41).

Радећи свесно и сврсисходно, човек производи материјална и духовна добра

за своје потребе, он ствара свој људски свет - свет културе и цивилизације; он
производи и свој сопствени живот. Његова суштина, дакле, лежи у радној

10
производној делатности, којом он прерађује природу, прилагођавајући је својим
потребама, дајући јој "људски лик", али мењајући истовремено, и своју сопствену
природу.

Али, човек се могао развити преко рада само као припадник друштва, а не као
усамљени појединац. Његова делатност је друштвена делатност. Друштвеност је
његова битна одредба као људског природног била. Зато и кажемо да човек није
само природно, већ и људско природно биће, а то значи друштвено биће, јер на нега
не делују само природне, већ и друштвене силе. Природне и друштвене силе су у
јединству, међусобно повезане. Док су природне силе одлучујуће за његову физичку
егзистенцију, друштвене силе су одлучујуће за његову људску егзистенцију, за
друштвену димензију његове природе (Видаковић, 2019:41).

Човеково друштвено биће се мења током историје, јер се мења друштво,

друштвени односи. У основи свих промена је рад производња ("породилиште
историје"), људска стваралачка делатност, пракса. Али, у којој мери ће човек
остварити своју суштину кроз рад и стваралачку делатност, кроз друштвену праксу,
зависно је од конкретних друштвено-историјских услова и односа, као и нега самог.
Човек је "свеукупност друштвених односа", али и њихов основни агенс. Ти односи
су се кроз историју развијали тако да, највећим делом, нису омогућавали
самопотврђивање човека и генеричку универзалност људског рода.

Човекове потенције нису увек биле у функцији људских потреба и интереса, а

процеси ослобађања човека су се врло често окретали у своју супротност, у процесе
ометања човека као делатно, самостваралачког бића. Стално повећавање човекових
могућности, поготово растом његовога знања, праћено је дакле, и негативном
страном људске праксе; разноврсним облицима ограничавања и поробљавања, при
чему се разни облици отуђења (алијенације) појављују као стални пратилац развоја
човека; попримајући нове и разноврсне облике и садржаје (Видаковић, 2019:42).

Суштина отуђења човека се изражава у оном стању у коме се човекове укупне

снаге и резултати његовога рада одвајају од њега самог, као њему туђе (отуђене)
силе. Маркс је скренуо пажњу на неколико важних облика отуђења, као: отуђење
производа од радника; отуђење самога рада; отуђење генеричке суштине човека;
отуђење човека од човека; тд. Поред тога, Маркс је указао и на неке друге облике
отуђења, који произилазе из претходних (политичко, идеолошко, религиозно и др.).

11
 Данас се може говорити о савременим облицима отуђења, које диктира висок
степен техничко-технолошког развоја и научно-технолошке револуције (лабављење
родбинских веза, себичлук и саможивост, фетиш новца, аутомобил, ТВ. Интернет
др.). Битне претпоставке остваривања разотуђена и (дезалијенације) су, свакако,
демократско-плуралистички тип друштва и повећана улога људске личности и
људског субјективитета уопште. Јачање људског субјективитета управо и јесте
главни енергетски енергетски потенцијал еманципације човека и друштва у
најширем смислу речи (Видаковић, 2019:42).

4.1. Рад и слободно време

Рад је појава која делује на човеков живот, чини га садржајним, срећним

испуњеним или несрећним и празним. У савременим условима он тежи да “окупира”
целокупно време које човеку стоји на располагању. То је због тога што се стално
развијају нови облици и садржаји рада. Потребе за радом и стваралаштвом стално се
шире. Рад улази у све поре човековог живота (јавног и приватног, слободног,
отвореног и прикривеног, интимног). На другој страни, човек стално настоји да
“скрати” рад (радно време) и прошири простор за слободно време, удаљено од рада,
или да учини рад слободним и лако подношљивим како би избрисао још увек
видљиву границу између радног и слободног времена (Шиљаковић, 2008:263).

Радно и слободно време се све више мешају, често и сукобљавају. Модерни

рад, његова динамика и потреба да се стално буде “у раду”, проширују радно и
потискују слободно време. Незапосленост као масовна појава савременог друштва
врши додатни притисак на оне који раде да се посвећују раду и радном времену на
уштрб слободног времена. Модерна техника и технологија чине рад све
занимљивијим и “лакшим”, све се више смањује потреба за буквалним физичким
радом а проширује потреба за “интелектуалним” радом који захтева знање,
образовање, информације, стално праћење промена у професионалној области и
усавршавање према захтевима посла и садржаја рада.

12
 Будућност рада је да постане све флексибилнији у смислу форми и садржаја,
да све више шири простор за интелектуалне, креативне и стваралачке активности, а
да рутински део препушта савременим електронским и дигиталним уређајима. У
таквим условима рад ће се обављати са различитих позиција и у различито време.
Човек ће моћи да креира своје време, да помера границе радног и слободног
времена, да их “укршта”, да управља њима. Рад ће у будућности све више попримати
одлике игре, наслањати се на игру као човекову спонтану, слободну и креативну
делатност (Шиљаковић, 2008:264).

13
 5. ЗАКЉУЧАК

Рад је свесно организована сврсисходна делатност људи ради постизања

неког корисног учинка који задовољава одређену појединачну или друштвену
потребу. Рад је основни услов опстанка и развоја друштва и одлучан чинилац
човекова издвајања из животињског царстава. Зато је својствен свакој људској
заједници, а оно што се у различитим историјским епохама мења то су услови под
којим се рад обавља, његова плодотворност и временско раздобље у којем је човек
радом окупиран (Шиљаковић, 2008:265).

Рад обезбеђује испуњење и даље развијање човекових потреба. Он је основни

услов за развој човекових потенцијала, могућности и амбиција. То се даље наставља
на човеков однос према природи, самоме себи и према другим људима. Рад је услов
комуникације, својствене само човеку као природном и друштвеном бићу
истовремено. Међутим, како је рад услов слободе, еманципације, креације и развоја
човекових суштинских снага и особина, тако рад може да буде и средство
поробљавања човека и спутавања његових креација, потенцијала и слободе. Такав
рад назива се отуђени рад. Он је заиста човеку тежак и неприродан. Таква
карактеристика не настаје из самог рада као делатности, већ из његове друштвене
употребе и карактера друштвених односа који се заснивају на раду и подели рада.

Без обзира на друштвене услове рад остаје једино средство и могућност у

коме ће се модерни човек потврдити и афирмисати. Једино преко рада човек може
задовољити своје потребе и интересе, изградити свој систем вредности и прибавити
стандард и статус достојан човека као људског бића, бића богатих потреба. Дакле,
рад је услов и инструмент стицања богатства (материјалног и духовног), моћи и
угледа у заједници, он је услов социјалне промоције појединца и друштвених група.

14
 ЛИТЕРАТУРА

1. Видаковић, М (2019): Социологија образовања, Висока школа струковних

студија за васпитаче, Шабац.
2. Пантелић – Вујанић, С., Чукановић – Каравидић, М. (2014): Социологија,
Универзитет за пословни инжењеринг и менаџмент Бања Лука, Бања Лука.
3. Раденовић, П. (2014): Општа социологија - теоријске контраверезе, Београд.
4. Шиљаковић И. (2008): Социологија, увод у разумевање глобалног друштва,
Универзитет у Бањој Луци економски факултет, Бања Лука.

15