УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПСИХОЛОГИЈЕ УМЕТНОСТИ

ПРИМЕНА УМЕТНОСТИ У ТЕРАПИЈИ

Менотор: Студенткиња:

Проф. Др Небојша Милићевић Невена Ђошић,2415

март, 2024.

1
 САДРЖАЈ

УВОД..............................................................................................................................................3
1. Психодрама.............................................................................................................................3
2. Музикотерапија......................................................................................................................7
3. Ликовна терапија..................................................................................................................10
ЗАКЉУЧАК.................................................................................................................................11
ЛИТЕРАТУРА.............................................................................................................................12

2
 УВОД

Уметност, још од самих зачетака људске цивилизације, шредставља израз људске

суштине, емоција и мисли. Њена улога се протеже далеко изван естетског задовољства и
креативног израза. Одувек се препознавала њена моћ као средства дијагностике, терапије
и лечења. У првобитним заједницима су различите поглавице и шамани користећи се
разноврсним ритуалима покушавале да поврате здравље и стабилност болесним
члановима заједнице. С појавом и развојем науке, унапређује се и организује ова пракса у
складу са научним принципима. Постоје различити начини и облици примене уметности у
терапији. У овом раду, кроз ближе сагледавање психодраме, музикотерапије и арт
односно ликовне терапије, биће приказан начин како уметност може да се користи у сврхе
лечења. Рад се састоји од три поглавља у којима су описане и објашњене теоријске
поставке наведених облика терапијске уметничке праксе.

1. Психодрама

Психодраму је развио Ј. Л. Морено током двадесетог века користећи позоришну

импровизацију и позоришни језик за потребе психотерапије. Посматрајући позоришна
извођења, он је закључио да игра, елементи хлуме, замена улога и улажење у нечији лик
може да помогне људима у превазилажењу одређених негативних емоција као што су
стид, анксиозност, љутња, бес или безразложна туга. 1 Он је говорио како психодрама није
само терапијска метода већ је и својеврсна лабораторија за истраживање људских односа у
којој се прожимају многе науке попут филозофије, психологије, психијатрије, теологије и

1
Видети, Ristić, M. (2019). “Psihodrama vs. isceliteljska moć pozorišta”. Zbornik radova Fakulteta dramskih
umetnosti. 29. стр. 76.

3
социологије.2 Филозофска основа психодраме је филозофија људског сусрета чији се
корени налазе код зачетника егзистенцијалистичког филозофског правца, Мартина Бубера
али и о Аристотеловом учењу о универзалијама. Аристотелове универзалије су
представљене његовим начелом јединства ликова, времена и простора који се примењују
како у позоришту тако и у психодрами. Ово учење је Морено допунио четвртом
димензијом односно Космосом. Још једна битна ствар коју је Морено преузео из
3
Аристотелове филозофије је учење о катарзи. Приликом одређења катарзе, Аристотел
истиче да гледањем трагедије, емоционална тензија се смањује када се изражава у
естетском доживљају. Са друге стране, емоционалне тензије се профинују у емоцијама
које постају уметнички описане и универзалне.4Адам Блатнер сматра да је психодрама
мистично путовање јер садржи кабалистичке, мистичке и архетипске елементе. Али је
важно истаћи да Морено личност никада не посматра одвојено од друштвеног контекста у
којем личност егзистира већ је увек у интеракцији са члановима друштвене групе којој
припада. У том смислу, основа психодраме је конкретан људски однос па се пут до
долажења до интерпсихичког одвија преко посматрања интерперсоналног. 5

Овај концепт повезује терапију у индивидуалном и друштвеном смислу (социјатрија) са

позориштем и основама креативности. Суштина људског бића је, према мишљењу
Морена, друштвеног карактера. Људски ум и идентитет формирају се од веза које
успостављамо својом интерактивношћу. Интерактивност се одвија захваљујући спонтаном
игрању улога. Током сазревања функција мозга, индивидуална димензија улоге допуњава
се култролошко-социјалним димензијама улоге. 6

Како се одвија психодрама? Обично након фазе загревања иде фаза акције, потом фаза
прераде, затварања и поделе осећања. У психодрами се једнака пажња посвећује вербалној
и невербалној комуникацији.7 Ђурић наводи да протагониста на сцени изводи свој
конфликт, не говорећи о њему већ га само показује. Позорница је конструисана на три
2
Видети, Moreno, J. L. (1975). „Psychodrama: Foundations of Psychotherpy“. Vol 2. 2nd ed. Beacon NY: Beacon
House.
3
Вељковић, Ј. Ј. (2019). „Како против стигме и аутостигне особа а дијагнозом психозе? Приказ третмана
психотичних поремећаја у два друштвена контекста.“ Sociološki Pregled, 53(4). стр. 1558.
4
Видети, Mustafić, N. P. (2018). “Katarza u kontekstu kazališta i znanosti.” Gradovrh-časopis za književno-
jezična, društvena i prirodnoznanstvena pitanja, 1(14), стр. 79.
5
Видети, Veljković, J.(2014). Psychodrama changes. Zadužbina Andrejević. стр. 11.
6
Видети, Ristić, M. (2019). нав дело. стр. 78.
7
Видети, Veljković, J. J. (2015). нав. дело.стр. 314.

4
нивоа, попут свадбене торте, сваки спрат је мањи од претходног. Облик сцене симболизује
ток психодраме. Први ниво представља загревање да би се развојем психодраме, преко
релевантних догађаја у прошлости, стигло до највишег степеника.8

У овом приступу се учесници охрабрују да помоћу групе и водитеља психодраме, на

психодрамској сцени доврше и наставе прекинуте акције у њиховим животима кроз
драматизацију, играње улога и драмску селфпрезентацију. Ове сцене се у психодрами
често третирају као сцене које се дешавају у реалним животним ситуацијама. У примени
психодраме често су коришћене многе технике попут замене улога, дублирање, огледање,
конкретизација, максимизација, солилоквијум итд.9

Помоћу ових техника протагонсти се може помоћи да постане свестан свог понашања.
Помоћни его представља улоге које су важне за протагонисту и које припадају његовом
друштвеном окружењу. На пример, улогу супруге, шефа, пријатеља или родитеља. Када је
помоћни его супротан од карактерних реалних црта протагонисте он се назива
антагонистом. Али, такође, помоћни его може бити мање значајана личност за
10
протагонисту, на пример полицајац, учитељ, бог или судија. Важно је поменути да
понашање помоћног ега треба да буде слично понашању стварне личности али да није
неопходно нужно да буде потпуно истоветно. Понашање помоћног ега симулише слично
понашање протагонисте и тада је реч о симетричном одговору, али може бити и
комплементарно (на пример осуђујуће понашање доводи до повлачења или до потребе за
објашњењем). Битно је да пре избора помоћног ега, протагониста представи ту особу и
буде у улози те особе односно да говори у првом лицу и да се понаша као она.
Координатор односно директор помаже особи да представи помоћни его постављајући му
питања. Након те фазе, приступа се избору те особе међу члановима групе и та изабрана
особа постаје помоћни его.11 Са друге стране, улога алтер-ега је да направи интеракцију у
групи. Он даје сугестије протагонисти и као у огледалу рефлектује његово понашање. Он
је, дакле, члан групе који се идентификује са протагонистом. 12

8
Видети, Ristić, M. (2019). нав дело. стр. 78.
9
Видети, Veljković, J. J. (2015). „Primena psihodrame u integraciji selfa kod adolescenata“ Sociologija, 57(2), стр.
314.
10
Видети, Ristić, M. (2019). нав дело. стр. 80.
11
Видети, Ristić, M. (2019). нав дело. стр. 80.
12
Видети, Ristić, M. (2019). нав дело. стр. 80-81.

5
Мало је позната чињеница да је Морено већи део свог професионалног живота провео у
свом Бикон санаторијуму у којем су лечене особе оболеле од психотичних поремећаја, а
где је основни метод лечења представљала психодрама. У време његовог рада није било
антипсихотика и показало се да психодрама даје веома добре резултате у раду с људима
оболелих од психоза да се и данас имплементира у раду са психотичним особама у
психијатријским институцијама. 13

Занимљиво је поменути један случај који се догодио Морену и који га је инспирисао на

додатни развој психодраме као приступа у терапији. Током Другог светског рата у
његовом санаторијуму хоспитализован је човек који је веровао да је Адолф Хитлер.
Морено је прихватио пацијентову делузију и његову реалност и деловао у складу с тим.
Приликом првог сусрета, након упознавања са „Хитлером“, Морен је позвао два
болничара које му је представио као Гебелса и Геринга што је омогућило доктору да кроз
драматизацију уплови у свет пацијента. У психодрами је присутна посебна димензија
реалности која се Мореновим речником назива вишком реалности односно реалношћу
изван реалности (surplus reality). Психодрама је тако једина врста психотерапије у којој су
у истој сеанси увек присутне све три димензије односно прошлост, садашњост и
будућност. Морено сведочи да се овај пацијент мењао током третмана да би на крају сам
себи обријао бркове и почео горко плакати. Тражио је, напослетку, да га зову личним
именом, а не Адолфом. Након ове кризе био је у потпуности у стању да се реинтегрише на
друштвеном нивоу. 14

О ефективности ове технике говоре и одређена емпиријска истраживања. Једно

истраживање је спроведено у временском периоду од десет година на психијатријској
клиници „Др Лаза Лазаревић”. Истраживање је реализовано у циљу евалуације ефеката
примене психодрамске методе у раду са психотичним поремећајима. Узорак је обухватио
педесет пацијента који су били дијагностиковани као психотични поремећаји из
схизофрениформног круга болести. Испитаници су били подељени у две групе, односно у
експерименталну и контролну. Експерименталну групу је чинило тридесет учесника који
су били учесници псходраме, а контролну је чинило двадесет људи. Показало се да су се
адаптациони механизми особа са психотичним поремећајима који су били третирани
13
Видети, Вељковић, Ј. Ј. (2019). нав дело.стр. 1558-1559.
14
Вељковић, Ј. Ј. (2019). нав дело. стр 1560.

6
психодрамом значајно побољшани у односу на групу оних пацијената који нису третирани
психодрамом већ само класичним психијатријским третманом. Код чланова
експерименталне психотерапијске психодрамске групе на ретесту је добијен
„псеудонеуротски” профил личности, за разлику од претходног, типично „психотичног”
профила, који је доминирао пре уласка у психодрамску групу. То значи да су особе
оболеле од схизофреније „научиле” да се у социјалној средини понашају „као да” су
неуротични. Значајно је да су емоционална контрола и контрола импулса код наведене
групе испитаника статистички значајно у порасту. Резултати такође указују на побољшан
квалитет живљења у многим доменима живљења а посебно у области социјалног
функционисања. 15 Овом истраживању се може замерити мали узорак, међутим тренутно у
нашој земљи нема расположивих истраживања о успешности ове технике.

Ј. Вељковић је направила преглед најзначајнијих истраживања ове теме у свету. Она је

навела да постоји истраживање о утицају психодраме на менталне и бихевиоралне
поремећаје удружене са злоупотребом психоактивних супстанци. Истраживање је
показало да је психодрама позитивно деловала на ове пацијенте. 16 Такође, четири од пет
студија дају позитивне резултате у примени психодраме у категорији схизофреније,
17
схизотипалних и делузионих поремећаја. У категорији афективних поремећаја постоје
три студије које извештавају о одличним резулатима психодраме на поменуте поремећаје.
18

2. Музикотерапија

Музика и њени елементи кроз историју су врло често посматрани као средство исцељења
духа и тела. Људско биће је током историје одувек било везано за музику, може се чак
рећи да је музика у свом основном нивоу претходила говору јер су хоминиди могли да
емитују звукове различите висине. Поред тога, различите заједнице су користиле музику
у склопу магијских ритуала како би удобровољиле богове, отерале зле духове, болести,
15
Вељковић, Ј. Ј. (2019). нав дело. стр 1560.
16
Видети, Waniczek et al.2005; Wood et al.1979, према Veljković, J. J. (2015). нав дело. стр. 316.
17
Видети, Bender et al. 1979,1981. према Veljković, J. J. (2015). нав дело. стр. 316.
18
Видети, Pour Reaeian et al., 1997a, 1997b; Ernest i et. al., 1980. према Veljković, J. J. (2015). нав дело. стр.
316.

7
призвале кишу и слично. Музика и њени елементи су били одувек део процеса
19
оздрављења и користили су је шамани и врачеви како би помогли болесним људима.

Музика се трансформисала како се човек развијао и увек је била у некој мери саставни део
његовог живота. Под том претпоставком, она би требало да буде део и његовог исцељења.
Многи људи данас интуитивно користе музику како би ублажили одређену бол,
поправили расположење или како би се покренули.

Под музикотерапијом подразумевамо психотерапијску технику која користи музику или

звук у дијагностичке и терапијске сврхе. Она налази примену у лечењу свих категорија
психијатријских и дефектолошких поремећаја код деце и одраслих, индивидуално и
групно и у болничким и ванболничким условима. Сем у психијатрији, музикотерапија се
примењује и у другим гранама медицине попут неурологије, гинекологије, онкологије,
педијатрије, кардиологије, ендокринологије итд. 20

Порекло музикотерапије се може наћи у античкој Грчкој. Многи познати антички

филозофи попут Аристотела и Платона поставили су темеље за развој музикотерапије,
међутим њена институционална појава се везује за Америку и двадесети век. 21

Терапеути и истраживачи су увидели начај који музика има на човека и у складу с тим се
22
последњих година овај метод лечења још чешће истражује и развија. Није једноставно
одговорити на питање шта тачно представља музикотерапија јер је реч о разниврсном
приступу. Године 1918. први пут се помиње појам музикотерапије. Светска федерација
музикотерапије је одређује као професионалну употребу музике и њених елеменаа као
интервенција у медицинском, образовном и свакодневном окружењу са појединцима,
групама, породицама или заједницама које теже томе да оптимизују свој квалитет живота
и побољшају своје физичке, друштвене, комуникативне вештине и да развијају своје
емоционално, интелектуално и духовно здравље и благостање.23

19
Видети, Crnković, D., Hendija, P., Poljak, A., & Gelo, J. (2020). Muzikoterapija: umjetnost glazbe kroz umijeće
liječenja. Naklada Slap. Zagreb. стр. 11.
20
Видети, Radulović, R., Cvetković, M., & Pejović, M. (2003). “Muzikoterapija - putevi razvoja.” Engrami, 25(3),
стр. 60.
21
Видети, Huang, J., & Li, X. (2022). „Effects and applications of music therapy on psychological health“: A
review. In 2021 International Conference on Public Art and Human Development (ICPAHD 2021). стр. 984.
22
Видети, Huang, J., & Li, X. (2022) нав. дело. стр. 984.
23
Видети, Abrams, B. (2010). Evidence-Based Music Therapy Practice.: An Integral Understanding. Journal of
music therapy, 47(4), 351.

8
Важан допринос у 20. веку музикотерапији дао је Понтивик који је у својим
истраживањима доказао да се музички учинак састоји од акустике која улази у слушни
орган и доводи слушатеља до стања душевне стабилности. Прва установа за образовање
музикотерапеута основана је 1944. године у Америци, а 1950. године основано је
Национално удружење за музикотерапију. У 20. веку се истиче и Дон Кембел са својом
књигом Моцартов ефекат у којој он објашњава своја искуства у рехабилитацији музиком
код савладавања болести (вокализацијом одређених двогласја побољшава циркулацију
чиме је смањио свој едем у мозгу) али и њено значење за људску душу. 24

Код нас је музика од давнина била средство достизања мира у манастирима и болницама.
Међутим стручни почетак овог приступа почиње од Др Петра Станковића који је
направио свој метод, Међутим, практична примена овог метода се везује за Центар за
непсихотичне поремећаје и гранична стања и Институт за психијатрију доласком Др Ранке
Радуловић. Она је аутор две, јединствене у свету, методе музикотерапије. Аналитичко
слушање музике – метод вођених фантазија је објављена у њеној магистарској тези 1996.
године. У њој су приказани резултати лечења депресивних поремећаја. Друга техника је
интехративна музикотерапија која је истраживана и детаљно објашењена у њеној
докторској дисертацији.25

У пракси постоји плурализам типологија музикотерапије. Она се може поделити на

индивидуалну и групну што не мора додатно да се објашњава. Постоји и активна
музикотерапија у којој пацијент активно учествује током музичког искуства што
подразумева стварање звука помоћу музичких инструмената и гласа. На овај начин
пацијент има прилику да изрази своје емоције и да се лакше ослободи своих страхова и
развија своју креативност. С друге стране, рецептивна музикотерапија подразумева
посебно изабрану музику коју пацијент током терапије слуша. У том смислу,
музикотерапеут разговара са пацијентом и кроз посебно структуирана питања закључује о
врсти музике која је потребна за пацијента, досадашњем музичком искуству итд. На тај
начин се формира музички програм који се користи током терапије. Циљ ове „пасивне“
музикотерапије је дати пацијенту слободу да изрази своје емоције, активира машту и

24
Видети, Abrams, B. (2010). нав дело. стр. 15,
25
Видети, Radulović, R., Cvetković, M., & Pejović, M. (2003). нав дело стр. 60.

9
подстакне одређења осећања. Користи се за опуштање, суочавање с негативним
искуствима итд. 26

3. Ликовна терапија

Арт односно ликовна терапија се развила из искуственог и интуитивног препознавања

терапијских учинака ликовног изражавања. Међутим, важно је истаћи да није свако
ликовно изражавање терапијско него да терапијски потенцијал ликовног изражавања
зависи од тога колико је личног (емотивног и мисаоног) у њега уложено односно колико је
тога кроз њега остварено. 27

Арт терапија се развила средином 20. века на темељима препознавања позитивних ефеката
ликовног изражавања на здравље психијатријских болесника, а у себи интегрише
експресивне карактеристике уметности и експлоративне карактеристике психотерапије.
Другим речима, арт терапија је облик психотерапије која примењује стваралачки ликовни
процес као средство изражавања и комуникације.28 За разлику од вербалне психотерапије
где постоји двосмерни однос клијената и терапеута, однос у арт терапији формира извесну
тријаду и одвија се између клијената, терапеута и слике у свим смеровима. Слика као
додатни елемент има могућост да процесе трансфера и контратрансфера учини још
комплекснијима али и да доведе до још боље спознаје. Другачије речено, клијент ће
некада лакше изразити трансфер кроз слику уместо директно у комуникацији. Не треба
мешати радну и арт терапију. Слике које су настале у арт терапији су поверљиве као и
целокупни процес, па се у складу с тим, не могу излагати, публиковати нити показивати
без допуштења клијента. Оне су својеврсни „узорак“ клијентовог унутрашњег света и у
складу с тим је потребно да им се приступа с поштовањем. 29

Слика се у арт терапији не посматра само као готов призвод већ као део терапијског
процеса30. Сваки „конзумент“ слике као и сам терапеут има своје виђење слике, значајно је

26
Видети, Edwards, J. (Ed.). (2016). The Oxford handbook of music therapy. Oxford University Press; Campbell,
D. (1991). Music, physician for times to come. Wheaton. IL: Quest.
27
Видети, Ivanović, N., Barun, I., & Jovanović, N. (2014). Art terapija–teorijske postavke, razvoj i klinička
primjena. Socijalna psihijatrija, 42(3), стр. 191.
28
Видети, Ivanović, N., Barun, I., & Jovanović, N. (2014). нав дело. стр. 192.
29
Видети, Rubin, J. A. (1999). Art therapy: An introduction. Psychology Press.
30
Видети, Ivanović, N., Barun, I., & Jovanović, N. (2014). нав дело. стр. 195,

10
у овој врсти терапије да он у заједничкој интеракцији са аутором дође до њених значења.
Црна боја универзално означава смрт, депресију итд међутим не значи за сваког појединца
и због тога је неопходна интеракција у очитавању значења.

ЗАКЉУЧАК

На основу свега написаног мог се дати одређени закључци. Човек је одавнина имао
потребу да конузимира и ствара одређен уметнички садржај. У томе је интуитивно
налазио утеху, снагу за превазилажење одређених тешких раздобља и идентификацију.
Врачеви и шамани који су обављали улогу лекара и терапеута у првобитним друштвима
су, такође, често препознавали значај уметности и неретко су је користили у својим
ритуалима лечења.

С развојем психологије, психијатрије и неуронауке препознаје се значај и утицај који

уметност има на човека и његово (ментално) здравље. Почињу да се развијају различити
приступи и технике уметничког лечења попут психодраме, музикотерапије и арт терапије.

Кроз ове приступе, који имају различите облике и поља примене, појединци и групе имају
прилику да истраже, изразе и трансформишу своје унутрашње доживљаје на дубок и
аутентичан начин. Кроз ове приступе могу да ослободе своје унутрашње конфликте,
ослободе своје емоционалне блокаде и и развију дубље и свеобухватније разумевање себе
и свог окружења.

ЛИТЕРАТУРА

Campbell, D. (1991). Music, physician for times to come. Wheaton. IL: Quest.
11
Edwards, J. (Ed.). (2016). The Oxford handbook of music therapy. Oxford University Press
Huang, J., & Li, X. (2022, January). Effects and applications of music therapy on psychological
health: A review. In 2021 International Conference on Public Art and Human Development
(ICPAHD 2021) (pp. 984-989).
Ivanović, N., Barun, I., & Jovanović, N. (2014). Art terapija–teorijske postavke, razvoj i klinička
primjena. Socijalna psihijatrija, 42(3), 190-198.
Moreno, J. L. (1975). „Psychodrama: Foundations of Psychotherpy“. Vol 2. 2nd ed. Beacon NY:
Beacon House.
Mustafić, N. P. (2018). „Katarza u kontekstu kazališta i znanosti.“ Gradovrh-časopis za
književno-jezična, društvena i prirodnoznanstvena pitanja, 1(14), 79-109.
Radulović, R., Cvetković, M., & Pejović, M. (2003). “Muzikoterapija - putevi razvoja.”
Engrami, 25(3), 59-64.
Ristić, M. (2019). “Psihodrama vs. isceliteljska moć pozorišta”. Zbornik radova Fakulteta
dramskih umetnosti. 75-89.
Rubin, J. A. (1999). Art therapy: An introduction. Psychology Press.
Veljković, J. J. (2015). „Primena psihodrame u integraciji selfa kod
adolescenata“ Sociologija, 57(2), 314-330.
Veljković, J.(2014). Psychodrama changes. ZadužbinaAndrejević
Вељковић, Ј. Ј. (2019). „Како против стигме и аутостигне особа а дијагнозом психозе?
Приказ третмана психотичних поремећаја у два друштвена контекста.“ Socioloski Pregled,
53(4).1553-1583.

12