Professional Documents
Culture Documents
макарије
макарије
1. Увод
Ко је био патријарх Макарије? Која је улога Мехмед паше Соколовића у обнови Српске
патријаршије? Да ли су њих двојица били браћа? Слом српске средњовековне државе
донео је тешке дане за Српску православну цркву. Недостатак историјских извора
замаглио је скоро читав један век. За то време црквена организација се полако урушавала.
Многе епископије су замрле, друге су ипак успеле да опстану. Трон патријарха српског у
Пећи, духовног пастира српског народа и старешине цркве, био је упражњен. Године 1557.
на њега је сео нови архиепископ пећки и патријарх српски, Макарије. Обнова Пећке
Патријаршије у 16. веку представља значајан период у историји српске православне цркве
и културе на Балкану. Црква, као институција, била је суочена са различитим
предизазовима у контексту османске власти, што је изазвало потребу за обновом и
реорганизацијом. У овом процесу, Мехмед паша Соколовић, као истакнута фигура
османске владе и родни брат Макарија Соколовића, имао је значајну улогу. Поред свог
политичког утицаја, Мехмед паша је био кључни актер у промоцији Макарија на место
патријарха, што је био први корак у процесу обнове. Овај семинарски рад има за циљ да
истражи историјски контекст обнове, улогу Макарија Соколовића и Мехмед паше
Соколовића у том процесу, као и последице ових догађаја за српску цркву и друштво
уопште. Кроз анализу различитих историографских извора и примарних документата, рад
ће обухватити период обнове Пећке Патријаршије и улогу Макарија Соколовића и
Мехмед паше Соколовића у овом значајном историјском процесу.
Нестанак државних оквира није лишио српски народ елите која је имала духовну визију и
која је неговала благочестив однос према предачкој вери. Потомци династије Бранковића
покушавају да како-тако окупе снагу народа и Цркве у крајевима северно од Саве и
1
С. Вуковић, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века , Београд – Подгорица –
Крагујевац 1996. Стр 104.
2
С. Вуковић, исто, стр 104.
Дунава, не заостајући за ктиторским традицијама великих претходника. Османска
империја је продирала у срце Европе. Историчари су забележили да је после битке на
Мохачу 1526. године постало јасно да ова најезда исламских завојевача неће бити, као она
арабљанска из VIII века, пролазна „најезда скакаваца“, односно да ће се Турци Османлије
дуже задржати у Европи, нарочито у њеним југоисточним деловима, дакле тамо где су
биле области које насељава и српски народ.3
3
С. Вуковић, исто, стр 104.
4
С. Вуковић, исто, стр 105.
5
С. Вуковић, исто, стр 106.
3. Макарије Соколовић – Обнова Пећке патријаршије
Макаријев избор за патријарха представља још увек једну велику енигму. Видимо из
претходног описа да у периоду пре обнове није имао чин епископа. То намеће питање: ко
га је, где и када изабрао и рукоположио за тај чин. У времену пред саму обнову помиње се
један епископ Макарије, али нема никаквих доказа да је то био баш он. 9
6
С. Вуковић, исто, стр 107.
7
Slijepčević, Đoko, Istorija srpske pravoslavne Crkve, prva knjiga, Beograd, 2002., str.214.
8
Slijepčević, Đoko, Istorija srpske pravoslavne Crkve, str.217.
9
Исто 217.
У сваком случају Макарије је 1557. године постао први патријарх обновљење Пећке
патријаршије, а чини се да је био сасвим способан за обављање тог задатака који му се
наметао. Обновио је Пећки манастир и подигао опустеле епархије. Поред тога што је
обновио старе, подигао је и нове епархије, а пошло му је за руком и то да у њима постави
српске епископе.10 Од његовог времена започиње све већа активност Цркве а то се види и
по великом броју преписа старих рукописа и отварању нових штампарија. Највећи број
тих преписа настао је управо у XVI., веку а Ћоровић наводи да их је било око седам
стотина по његовим белешкама. 11
Обнова српске црквене организације пала је у време великога везира Мехмеда Соколовића
(1506-1579). О моментима из његове ране биографије сазнајемо из млетачких извора.
Млечанин Гарцони у једном своме извештају је казао да се велики везир школовао у
манастиру Милешеви, а да је преко данка у крви доспео у одељење дворске послуге у
Цариграду, где је морао да се одрекне хришћанства. Путописац Саломон Швајгер је
посетио Цариград 1578. године, записавши да је Мехмед „у својој младости био он у
хришћанској цркви читач или анагност, а после тога ;е дат Турчину за данак“.14
Исто тако, занимљиве и важне податке нам даје Јаков Лукаревић, Дубровчанин који је
боравио по источним деловима Балканског Полуострва (Цариград, Једрене, Пловдив,
итд.): „Мехмед Соколовић је рођен… од оца хришћанина, а на крштењу је назван
Бајица“.15 Мехмед-паша Соколовић је као велики везир изјавио 1576. године млетачком
13
Slijepčević, Đoko, Istorija srpske pravoslavne Crkve, str.218.
14
Slijepčević, Đoko, Istorija srpske pravoslavne Crkve, str.218.
15
Slijepčević, Đoko, Istorija srpske pravoslavne Crkve, str.218.
амбасадору Марк Антонију Тјеполу како „се сећа да је некада одговарао за време службе у
цркви и да му је било 18 година када су га од певнице одвели у јаничаре“.16
Милешева, као место чувања моштију Св. Саве Српског, било је свето место поштовања и
за муслимане. О томе су средином XVI века оставили сведочанство страни писци и
путници. Француз Жан Шено је око 1547. године засведочио да Турци поштују тело Св.
Саве и чине милостињу манастиру Милешеви, а Венецијанац Катарино Зен је 1550. године
записао да милешевски калуђери живе од милостиње „што им понајвише пружају Турци
који свеца особито поштују и јако га се боје“. 17 Деспот Илирика Ђорђе Бранковић у својим
„Хроникама“ је записао „да Турци верују Св. Сави и да узимају на се знак крста,
осењујући се њиме“.18
Иако наука није егзактно на основу извора првог реда утврдила тачан степен сродства
патријарха Макарија и великог везира Мехмед паше Соколовића, краћа белешка у
Троношком родослову оцргава предање које је било уврежено: „до времена Макарија
патријарха који је од брата свога великога везира турског царским хатишерифом све
манастире и цркве обновио11. Нешто ближе вести о односима Мехмеда Соколовића са
српском хришћанском јерархијом налазимо у дневнику Стефана Герлаха који је од 1573.
до 1578. године боравио у Цариграду.19
Именовани је у свом делу 4. априла 1577. године забележио следеће: „био сам у
Патријаршији где сам видео архиепископа охридског и све Бугарске, човека од 50 година
у лошој калуђерској ризи, 2. митрополита родоског, човека од 40 година са црном брадом,
3. архиепископа пећког и целе Србије, од 40 година и Мехмед-пашиног најближег
рођака“. Употребивши синтагму „Мехмед-пашин најближи рођак“ Стефан Герлах је
мислио на синовца патријарха Макарија, пећког архиепископа и патријарха српског
Герасима.20
16
Slijepčević, Đoko, Istorija srpske pravoslavne Crkve, str.219.
17
Slijepčević, Đoko, Istorija srpske pravoslavne Crkve, str.219.
18
Ćorović, Vladimir, Istorija srpskog naroda, str. 331.
19
Ćorović, Vladimir, Istorija srpskog naroda, str. 332.
20
Ćorović, Vladimir, Istorija srpskog naroda, str. 332.
митрополиту. Тај изузетан догађај у српској црквеној историји XVI века десио се 1572.
године на сабору у манастиру Бања код Прибоја, у цркви Св. Оца Николе. Такав свештени
чин је фрескописан у тамошњој припрати цркве Св. Нкколе, а као ктитори се поред
палријарха Макарија Соколовића приказују још и Дионисије Соколовић новобрдски
митрополит и Антоније Соколовић као нови патријарх. Према једној хронологији ред
пећких патријараха, њих четворица из рода Соколовића иде овако: Макарије (1557-1572,
упокојио се 1574), Антоније (1572-1575), Герасим (1575-1586) и Саватије (1586). Ова
хронологија се мора узети условно, а карактер и обим овог чланка нам не дозвољава да
уђемо у подробнија истраживања. Макаријеви наследници су се потписивали углавном
као „архиепископи пећки и патријарси свих Срба и Бугара, северних, поморских и
западних страна“.21
Велики историчар Константин Јиречек (1854-1918) закључује свој значајан рад о великом
везиру Мехмеду Соколовићу следећом мишљу:„Соколовићев однос према Пећкој Цркви
показује да се код Срба муслимана у XVI столећу никако није угасила свест о
националном и верском пореклу и да су се они трудили да свој утицај код Порте уложе за
добро народне цркве, јединог остатка старог домаћег државног организма“. 22
6. Закључак
21
Marijanović, Čedomir, Istorija srpske Crkve, drugo dopunjeno izdanje, Beograd, 2001., 69.
22
Marijanović, Čedomir, Istorija srpske Crkve, str. 70.
Сажетак: Семинарски рад истражује процес обнове Пећке Патријаршије у 16. веку,
фокусирајући се на улогу Макарија Соколовића и Мехмед паше Соколовића.
Проучавајући историјски контекст, рад анализира политичке, друштвене и религиозне
факторе који су довели до потребе за обновом Патријаршије и улоге османских власти и
црквених лидера у том процесу. Кроз историографске изворе и примарне документе, рад
испитује динамику промена у црквеним и политичким структурама, анализирајући утицај
ових догађаја на српску цркву и друштво. Посебно се обраћа пажња на улогу Макарија и
Мехмед паше у установљавању нове административне и духовне организације, као и на
последице обнове за културно наслеђе и друштвено-политички развој.
ЛИТЕРАТУРА
1. Ćorović, Vladimir, Istorija srpskog naroda, Beograd, 2001.