Апстракт: Процес обнове Пећке патријаршије за време Макарија Соколовића

представља кључан период у историји Српске православне цркве и културног идентитета

српског народа. Макарије Соколовић, као патријарх српски, покренуо је амбициозан
програм рестаурације и изградње како би обновио значајне верске и културне објекте,
међу којима се истиче Пећка патријаршија као духовно средиште српског народа. Овај рад
истражује контекст и мотиве обнове Пећке патријаршије за време патријарха Макарија
Соколовића. Анализирају се политички, верски и културни фактори који су утицали на
овај процес, као и конкретни кораци које је патријарх предузео у рестаурацији и изградњи
патријаршијских комплекса. Посебан нагласак ставља се на архитектонски и уметнички
допринос обнове, укључујући реконструкцију фресака, обнову архитектуре и постављање
нових културних и верских елемената. Такође се истражује улога Макарија Соколовића у
промоцији српске културе и вере кроз обнову Пећке патријаршије. Кроз овај рад, циљ је
сагледати значај обнове Пећке патријаршије за време Макарија Соколовића у контексту
очувања културног наслеђа и верске традиције српског народа, истичући њен утицај на
формирање националног идентитета и културне баштине.

Кључне речи: Пећка Патријаршија, Обнова, Макарије Соколовић, Османско царство,

Религиозни фактори, Динамика промена, Српска православна црква, Мехмед-паша
Соколовић.

1. Увод

Ко је био патријарх Макарије? Која је улога Мехмед паше Соколовића у обнови Српске
патријаршије? Да ли су њих двојица били браћа? Слом српске средњовековне државе
донео је тешке дане за Српску православну цркву. Недостатак историјских извора
замаглио је скоро читав један век. За то време црквена организација се полако урушавала.
Многе епископије су замрле, друге су ипак успеле да опстану. Трон патријарха српског у
Пећи, духовног пастира српског народа и старешине цркве, био је упражњен. Године 1557.
на њега је сео нови архиепископ пећки и патријарх српски, Макарије. Обнова Пећке
Патријаршије у 16. веку представља значајан период у историји српске православне цркве
и културе на Балкану. Црква, као институција, била је суочена са различитим
предизазовима у контексту османске власти, што је изазвало потребу за обновом и
реорганизацијом. У овом процесу, Мехмед паша Соколовић, као истакнута фигура
османске владе и родни брат Макарија Соколовића, имао је значајну улогу. Поред свог
политичког утицаја, Мехмед паша је био кључни актер у промоцији Макарија на место
патријарха, што је био први корак у процесу обнове. Овај семинарски рад има за циљ да
истражи историјски контекст обнове, улогу Макарија Соколовића и Мехмед паше
Соколовића у том процесу, као и последице ових догађаја за српску цркву и друштво
уопште. Кроз анализу различитих историографских извора и примарних документата, рад
ће обухватити период обнове Пећке Патријаршије и улогу Макарија Соколовића и
Мехмед паше Соколовића у овом значајном историјском процесу.

2. Историјске прилике и тежња ка обнови Пећке патријаршије

Судар са Турцима, исламским освајачима Балканског полуострва, претворио се у дужи

друштвени процес испуњен крвавим ратовањем у српској историји. Српски народ и
његове државне организације средњег века нису биле освојене у један мах као што је то
било случај са другим суседним народима. Изразита приврженост слободи, понос
самосталног живота, затим навикнутост на сопствене друштвене оквире, претвориле су
Србе у много отпорнији бедем према Турцима Османлијама. Први сукоб српске и турске
војске десио се у Малој Азији, када је војвода краља Милутина (1282-1321) Новак
Гребострек 1313. године својим одредом окушао оружје и бојну вештину против Турака
помажући византијској војсци. Од те године, када је на натпису у Старом Нагоричану
записано да је „краљ поразио Турке“1, српски сукоби са Турцима, растегли су се на непуна
два века: до пада српске деспотовине 1459, средњовековне Босне 1463. и земаља Херцега
од Светог Саве 1481. године, као и Зете 1496. године.2

Нестанак државних оквира није лишио српски народ елите која је имала духовну визију и
која је неговала благочестив однос према предачкој вери. Потомци династије Бранковића
покушавају да како-тако окупе снагу народа и Цркве у крајевима северно од Саве и
1
С. Вуковић, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века , Београд – Подгорица –
Крагујевац 1996. Стр 104.
2
С. Вуковић, исто, стр 104.
Дунава, не заостајући за ктиторским традицијама великих претходника. Османска
империја је продирала у срце Европе. Историчари су забележили да је после битке на
Мохачу 1526. године постало јасно да ова најезда исламских завојевача неће бити, као она
арабљанска из VIII века, пролазна „најезда скакаваца“, односно да ће се Турци Османлије
дуже задржати у Европи, нарочито у њеним југоисточним деловима, дакле тамо где су
биле области које насељава и српски народ.3

У тим тешким тренуцима по српски народ, исцрпљујућим ратовима праћеним

материјалним разарањима и физичкo-биолошким сатирањем, временима глади,
епидемијама, принудним сеобама, али и насилном променом вере (са хришћанства на
ислам), „када су живи завидели мртвима“, како би сликовито рекао један летописац,
Црква је била једина установа која је опстала, а да потиче из старије срећније и стабилније
епохе, слободе и културног успона. Српска Црква је губила територију своје јурисдикције
због турских освајања, а њене јужне епархије, касније и оне у деспотовини потпадале под
јурисдикцију Охридске архиепископије. Немогућност саборног функционисања Цркве у
обремењеном периоду политичке несигурности, рекло би се и катастрофа, територијална
распарчаност, сељење народа које је изазвано турским пустошењима. Сва та Дешавања и
померања су утицала да је духовни центар у Пећкој Патријаршији, историјски и вековима
освештан, остао занемарен.4

У том контексту је покушај смедеревског митрополита Павла из 1528-1541. године да се

обнови јурисдикција, тј. духовни организам Српске Цркве постави на темељима и
принципима ранијих времена, једна права искра слободе, самосвести и дуга према
светитељима из рода српског. Аутокефалија архиепископије „српских и поморских
земаља“ 1219. године, затим уздизање на ранг Патријаршије 1346. године и „измирење“ са
Цариградском патријаршијом 1375. године били су кључни моменти у историјским
правима српске јерархије да се супротставе неприродним претензијама јелинских вођа из
духовних центара у Охриду и Цариграду, а који су тада уживали турску политичку
подршку.5

3
С. Вуковић, исто, стр 104.
4
С. Вуковић, исто, стр 105.
5
С. Вуковић, исто, стр 106.
 3. Макарије Соколовић – Обнова Пећке патријаршије

Свест о „престолу српском“ као духовној реалности, седишту архиепископа, митрополита

и патријарха била је дубоко усађена у јерархији и народу. У времену стране владавине она
је значила доста у моралном смислу, као спона са старим традицијама које најбоље
потврђују национални идентитет остајући на тај начин залог опстанка. Обновитељ Српске
Цркве, односно „престола Св. Саве“, био је патријарх српски Макарије Соколовић (1557-
1571, + 1574). Он је добио ферман од турских власти да обнови аутокефалну Српску
Цркву 1557. године. У поговору једне старе штампане књиге која се налазила у манастиру
Ораховица читамо приповест испуњену хронолошким одредницама: „У време када је
обновио и држао престо Светога Саве првога архиепископа српског преоcвештени
архиепископ све српске земље и поморске и северних страна и осталих (прочега) кир
Макарије за царствовања исмаилћанскога цара и великога амира султана Сулејман-бега“. 6

Национални понос, веза са старим средњовековним „архиепископским традицијама“, оне

епохе пре цара Душана, налазимо у запису из 1563. године где пише: „тада је престо
владичанства међу Србима (в Србљех) држао кир Макарије архиепископ у Пећи“. 7
Скромност патријархова да се чешће титулише као архиепископ упада у очи, међутим
натпис над вратима од припрате храма манастира Мораче из 1574. године управо гласи:
„Те године престави се српски патријарх Макарије“.Пре постављања за патријарха,
Макарије је био архимандрит манастира Хиландара где је због свога сродства са Мехмед-
пашом био у повлашћеном положају. Наводно је према неким причама имао и царски
ферман који му је дозвољавао да јаше доброг коња и да са собом носи топуз, због чега је
прозван „топузни Макарије“. Према једном запису из периода када је управљао Црквом,
наводи се да је био „добар, праведан и кротак човјек“.8

Макаријев избор за патријарха представља још увек једну велику енигму. Видимо из
претходног описа да у периоду пре обнове није имао чин епископа. То намеће питање: ко
га је, где и када изабрао и рукоположио за тај чин. У времену пред саму обнову помиње се
један епископ Макарије, али нема никаквих доказа да је то био баш он. 9
6
С. Вуковић, исто, стр 107.
7
Slijepčević, Đoko, Istorija srpske pravoslavne Crkve, prva knjiga, Beograd, 2002., str.214.
8
Slijepčević, Đoko, Istorija srpske pravoslavne Crkve, str.217.
9
Исто 217.
У сваком случају Макарије је 1557. године постао први патријарх обновљење Пећке
патријаршије, а чини се да је био сасвим способан за обављање тог задатака који му се
наметао. Обновио је Пећки манастир и подигао опустеле епархије. Поред тога што је
обновио старе, подигао је и нове епархије, а пошло му је за руком и то да у њима постави
српске епископе.10 Од његовог времена започиње све већа активност Цркве а то се види и
по великом броју преписа старих рукописа и отварању нових штампарија. Највећи број
тих преписа настао је управо у XVI., веку а Ћоровић наводи да их је било око седам
стотина по његовим белешкама. 11

4. Јурисдикција и географка област управљања обновљене Пећке

патријаршије

Обновљена Пећка Патријаршија имала је јурисдикцију над свим географским областима

које је средином XVI века насељавао српски народ. Под управом Српске Цркве нашле су
се следећи крајеви: Банат, Бачка, Барања, Срем, Славонија, Босанска Крајина, Лика, Лика,
Крбава, Босна, Херцеговина, Далмација, Црна Гора, као и старије средњовековне области
некадашње деспотовине и краљевине Србије које су на југу допирале до линије Гостивар –
Демир Капија – Штип – Радовиште, правећи широк лук и обухватајући Рилу и Самоков на
југоистоку и истоку. Та граница сусрета јурисдикција Пећке Патријаршије и Охридске
Архиепископије билаје практично граница државе краља Милутина према Византији из
XIV века.

Патријарх Макарије је спроводио опсежну градитељску делатност. Обновио је храм на

патријаршијском имању у Будисавцима близу Пећи (1568), дозидао је припрату у Пећи
(1561) и саградио је припрату манастира Грачанице (1570). Патријарх је био велики
љубитељ књига и писане речи. Увиђајући потребе цркве, која је у тим временима
оскудевала у броју богослужбених књига, наредио је да се организују штампарије у
Милешеви, Мркшиној Цркви и Скадру, које су имале већу продукцију литургијских књига
него што би то давало преписивање.12
10
Ćorović, Vladimir, , Istorija srpskog naroda, Beograd, 1933., str.340.
11
Исто 340.
12
Slijepčević, Đoko, Istorija srpske pravoslavne Crkve, str.218.
Од времена патријарха Макарија српски црквени поглавари постају етнарси, односно
милет-баше или народне вође. Поновно устројена аутокефална Српска Црква остаје
продужетак Немањићке државе. Српски патријарси су задржали право суђења својим
верницима у неким кривичним и световним споровима (брачне парнице и питања
наслеђа). Судило се по законским члановима Душановог законика и Синтагме Матије
Властара. Српска црква је уредила правни однос са Османском државом, на основу
фермана је имала дозволу да обнавља старе и запустеле храмове, да их уређује и у њима
обнавља духовни живот, да се стара о црквеној просвети и сличном. Српски народ, иако
под туђинском влашћу, нашао се духовно обједињен у једном црквеном организму
великог духовног и национално-моралног значаја, окупљен око „престола светитељства
српске земље“.13

5. Велики вези Мехмед Соколовић и његов удео у обнови Пећке

патријаршије

Обнова српске црквене организације пала је у време великога везира Мехмеда Соколовића
(1506-1579). О моментима из његове ране биографије сазнајемо из млетачких извора.
Млечанин Гарцони у једном своме извештају је казао да се велики везир школовао у
манастиру Милешеви, а да је преко данка у крви доспео у одељење дворске послуге у
Цариграду, где је морао да се одрекне хришћанства. Путописац Саломон Швајгер је
посетио Цариград 1578. године, записавши да је Мехмед „у својој младости био он у
хришћанској цркви читач или анагност, а после тога ;е дат Турчину за данак“.14

Исто тако, занимљиве и важне податке нам даје Јаков Лукаревић, Дубровчанин који је
боравио по источним деловима Балканског Полуострва (Цариград, Једрене, Пловдив,
итд.): „Мехмед Соколовић је рођен… од оца хришћанина, а на крштењу је назван
Бајица“.15 Мехмед-паша Соколовић је као велики везир изјавио 1576. године млетачком

13
Slijepčević, Đoko, Istorija srpske pravoslavne Crkve, str.218.
14
Slijepčević, Đoko, Istorija srpske pravoslavne Crkve, str.218.
15
Slijepčević, Đoko, Istorija srpske pravoslavne Crkve, str.218.
амбасадору Марк Антонију Тјеполу како „се сећа да је некада одговарао за време службе у
цркви и да му је било 18 година када су га од певнице одвели у јаничаре“.16

Милешева, као место чувања моштију Св. Саве Српског, било је свето место поштовања и
за муслимане. О томе су средином XVI века оставили сведочанство страни писци и
путници. Француз Жан Шено је око 1547. године засведочио да Турци поштују тело Св.
Саве и чине милостињу манастиру Милешеви, а Венецијанац Катарино Зен је 1550. године
записао да милешевски калуђери живе од милостиње „што им понајвише пружају Турци
који свеца особито поштују и јако га се боје“. 17 Деспот Илирика Ђорђе Бранковић у својим
„Хроникама“ је записао „да Турци верују Св. Сави и да узимају на се знак крста,
осењујући се њиме“.18

Иако наука није егзактно на основу извора првог реда утврдила тачан степен сродства
патријарха Макарија и великог везира Мехмед паше Соколовића, краћа белешка у
Троношком родослову оцргава предање које је било уврежено: „до времена Макарија
патријарха који је од брата свога великога везира турског царским хатишерифом све
манастире и цркве обновио11. Нешто ближе вести о односима Мехмеда Соколовића са
српском хришћанском јерархијом налазимо у дневнику Стефана Герлаха који је од 1573.
до 1578. године боравио у Цариграду.19

Именовани је у свом делу 4. априла 1577. године забележио следеће: „био сам у
Патријаршији где сам видео архиепископа охридског и све Бугарске, човека од 50 година
у лошој калуђерској ризи, 2. митрополита родоског, човека од 40 година са црном брадом,
3. архиепископа пећког и целе Србије, од 40 година и Мехмед-пашиног најближег
рођака“. Употребивши синтагму „Мехмед-пашин најближи рођак“ Стефан Герлах је
мислио на синовца патријарха Макарија, пећког архиепископа и патријарха српског
Герасима.20

Патријарх Макарије Соколовић је још за свога живота обновљени пећки архиепископски и

патријарашки престо предао своме синовцу Антонију, тадашњем херцеговачком

16
Slijepčević, Đoko, Istorija srpske pravoslavne Crkve, str.219.
17
Slijepčević, Đoko, Istorija srpske pravoslavne Crkve, str.219.
18
Ćorović, Vladimir, Istorija srpskog naroda, str. 331.
19
Ćorović, Vladimir, Istorija srpskog naroda, str. 332.
20
Ćorović, Vladimir, Istorija srpskog naroda, str. 332.
митрополиту. Тај изузетан догађај у српској црквеној историји XVI века десио се 1572.
године на сабору у манастиру Бања код Прибоја, у цркви Св. Оца Николе. Такав свештени
чин је фрескописан у тамошњој припрати цркве Св. Нкколе, а као ктитори се поред
палријарха Макарија Соколовића приказују још и Дионисије Соколовић новобрдски
митрополит и Антоније Соколовић као нови патријарх. Према једној хронологији ред
пећких патријараха, њих четворица из рода Соколовића иде овако: Макарије (1557-1572,
упокојио се 1574), Антоније (1572-1575), Герасим (1575-1586) и Саватије (1586). Ова
хронологија се мора узети условно, а карактер и обим овог чланка нам не дозвољава да
уђемо у подробнија истраживања. Макаријеви наследници су се потписивали углавном
као „архиепископи пећки и патријарси свих Срба и Бугара, северних, поморских и
западних страна“.21

Велики историчар Константин Јиречек (1854-1918) закључује свој значајан рад о великом
везиру Мехмеду Соколовићу следећом мишљу:„Соколовићев однос према Пећкој Цркви
показује да се код Срба муслимана у XVI столећу никако није угасила свест о
националном и верском пореклу и да су се они трудили да свој утицај код Порте уложе за
добро народне цркве, јединог остатка старог домаћег државног организма“. 22

6. Закључак

Укључивање Мехмед паше Соколовића у процес обнове Пећке Патријаршије пружило је

важан увид у комплексност и динамику односа између османске власти и српске цркве у
16. веку. Његова улога, заједно са улогом Макарија Соколовића, демонстрира важност
сарадње између политичких и црквених структура у контексту друштвених промена.
Преко тих сарадњи, обнова Пећке Патријаршије је постала могућа и оставила је трајне
последице на српску цркву и културу. Документи са овог периода откривају интересантне
детаље о међусобним односима између политичких моћника и црквених лидера,
пружајући нове перспективе за будућа истраживања. Као историјска студија, обнова
Пећке Патријаршије представља значајан пример колаборације и преговарања између
различитих актера у процесу ревитализације и опстанка у условима политичких и
религиозних промена

21
Marijanović, Čedomir, Istorija srpske Crkve, drugo dopunjeno izdanje, Beograd, 2001., 69.
22
Marijanović, Čedomir, Istorija srpske Crkve, str. 70.
 Сажетак: Семинарски рад истражује процес обнове Пећке Патријаршије у 16. веку,
фокусирајући се на улогу Макарија Соколовића и Мехмед паше Соколовића.
Проучавајући историјски контекст, рад анализира политичке, друштвене и религиозне
факторе који су довели до потребе за обновом Патријаршије и улоге османских власти и
црквених лидера у том процесу. Кроз историографске изворе и примарне документе, рад
испитује динамику промена у црквеним и политичким структурама, анализирајући утицај
ових догађаја на српску цркву и друштво. Посебно се обраћа пажња на улогу Макарија и
Мехмед паше у установљавању нове административне и духовне организације, као и на
последице обнове за културно наслеђе и друштвено-политички развој.

ЛИТЕРАТУРА
1. Ćorović, Vladimir, Istorija srpskog naroda, Beograd, 2001.

2. С. Вуковић, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог

века, Београд – Подгорица – Крагујевац 1996.

3. Slijepčević, Đoko, Istorija srpske pravoslavne Crkve, prva knjiga, Beograd,

2002.
4. Marijanović, Čedomir, Istorija srpske Crkve, drugo dopunjeno izdanje,
Beograd, 2001.