MUSASI

Eiđi Jošikava: MIJAMOTO MUSASI

DEČJE NOVINE
TOSUSAI ŠARAKU (?)
U periodu Edo u Japanu se u istoimenoj prestonici
šoguna (današnjem Tokiju) medu hiljadama slikara
grafika u drvetu ukijot našao jedan koji je za
tren zasenio mnoge već žive klasike. Dogodilo se
to u maju 1794. godine kada su se u Edou pojavili
prvi portreti glumaai iz pozorišta kabuki koji su bili
potpisani imenom šaraku. Poslednji portret Šaraku
je naslikao u februaru 1795. godine i zauvek nestao iz
slikarskog sveta. Taj leptir japanskih ukijoe slikara
naslikao je dvadeset osam portreta glumaai u maju
1794, trideset osam portreta glumaca koji su igrali u

predstavama u julu i avgustu iste godine, šezdeset

portreta iz predstava igranih u novembru, zajedno sa
nekoliko slika rvača sumoa i, najzad, četrnaest portre­
ta u januaru 1795. godine. Bio je to ceo slikarski vek
slikara o kome ništa tačno nije utvrđeno. Mnogi
istraživači tvrde da je šaraku bio glumac iz pozorišta.
No, neki daju čak njegova imena, ali još nije dokazao
njegov pravi identitet. Razlikovao se od svih slikara
koji su slikali u to vreme, pre i posle njega. U deset
meseci razvijao se fantastičnom brzinom, tako da je
za nepunu godinu prošao više perioda za koje je
drugim slikarima potreban čitav život. I onda je
nestao kao zvezda padalica, ali je zauvek ostao
njegov sjaj.
 EIĐI JOŠIKAVA

MIJAMOTO MUSAŠI
(3)
 Naslov originala

© Fumiko Yoshikawa, 1971

 EIĐI JOŠIKAVA

MIJAMOTO
MUSAŠI

roman

Sa japanskog preveo
Dragan Milenković

DEČJE NOVINE, 1988

KNJIGA V

NEBO
Otmica

Matahaći nije mogao da zna zašto su od poslednjeg konačišta Ocu

i Đotaro išli pozadi, Ocu jašući kravu, a Musaši nekoliko stotina
metara, pa čak i kilometar ispred njih. Nije mogao da zna da je
prethodne noći Musaši pokušao da se približi Ocu dok je Đotaro
bio negde otišao, i da ga je ona grubo odbila. Zašto, to ni sama
nije znala, ali od sledećeg jutra Musaši nije išao s njima.
Tako je prošlo nekoliko dana. Spavali su u odvojenim
sobama, išli odvojeno drumom, a Đotaro nije ništa shvatao. Ipak
dečak nije imao vremena da misli o tome jer je pored druma kojim
su prolazili bilo mnogo čajdžinica i radnji za prodaju hrane i
drugih potrepština putnicima, a, kad je u pitanju hrana, Đotaro je
bio nezasit.
Baš se svađao sa Ocu oko biskvita od pirinča koje nije htela
da mu kupi, kad primeti neko poznato lice negde iza njih i
prenerazi se.
»Ocu, Ocu, čekaj me!« Jedva je uspeo da stigne devojku koja
je očekivala da će joj opet tražiti novac za kolače, a on kao bez
daha izbaci:
»Ocu, video sam Matahaćija! Prati nas.«
»Nemoguće«, poblede Ocu. »Šta bi on ovde mogao da radi?«
»Video sam ga, stvarno. Ima veliki slameni šešir preko očiju
i gledao je prema nama.«
Ocu shvati da su izabrali loše mesto da se zaustave jer je
8 Mijansoto Musaši

Musaši bio toliko odmakao da više nije mogao da ih vidi, pa

potera kravu.
»Ne brini, Ocu, ako se ma šta desi, pozvaću mog učitelja.«
Ocu je ćutala. »A kaži mi, zašto on više ne spava zajedno sa nama i
zašto stalno hoda ispred nas. Vi mora da ste se nešto posvađali.«
Kod mesta Kozenđi oni skrenuše na drugi put i na prvom
brdu naiđoše na trošarinu. Od bitke kod Sekigahare tih trošarina
je bilo svugde i, mada na njima nisu svugde naplaćivali takse za
prolaz, putnici su bili dobro proveravani. Ocu pokaza pismo koje
im je dao gospodar Karasumaru i oni prođoše bez teškoća.
Iznenada, kad su zamakli za prvu krivinu, zaustavi ih nečiji
glas: »Stani!«
Bio je to Matahaći.
»Silazi!« naredi on devojci. Ocu je zurila u njega zanemela od
straha. »Hajde, šta čekaš, silazi«, naredi on ponovo grubo.
»Zašto da siđem? Ja s tobom nemam ništa«, uspe najzad da
progovori ona.
»A, tako?« reče on lagano i sa zlobnim smeškom na usnama.
»Ti možda nemaš veze sa mnom, ali ja i te kako imam veze s
tobom. Silazi!«
»Pusti je na miru«, umeša se Đotaro. »Ako neće da siđe, to
znači da neće!« Dečak uhvati Matahaćija za rukav i poče da viče, a
kad se ovaj okrenu prema njemu, da ga pesnicama udara u grudi.
»Šta to radiš, kopile jedno malo? Čini mi se da sam negde već
video tvoje ružno lice. Ti si onaj mangup što je služio u vinarnici
u Kitanou?«
»Jesam i ja se tebe dobro sećam. Živeo si sa nekom mator-
kom koja ti nikad nije davala pare za šake pa smo morali da te
jurimo«, odvrati mu dečak istom merom.
»Štaaa, kako se usuđuješ? dreknu Matahaći. Dečak nije
mogao da ga dirne u osetljivije mesto. »Ti, balavče nijedan!«
»Ako sam ja balavac, ti si obična pijanica koja se plaši žena.
Eto šta si ti!«
Matahaći pođe da ga uhvati, ali Đotaro se provuče ispod
 Nebo 9

kravinog trbuha i začas je bio na drugoj strani. Jurio ga je

nekoliko minuta pre nego što uspe da ga zgrabi za okovratnik.
Đotaro se tek tada seti svog drvenog mača, ali nije stigao da
ga izvuče — Matahaći ga baci daleko niz strminu, dečak pade i
odmah se obeznani.

II

Kad se Đotaro osvestio i ispuzao uz strminu do druma, bilo je već

kasno. U daljini je mogao da vidi Ocu kako još jaše na kravi a
ispred nje trči Matahaći i grubo povlači konopac čim životinja
pokuša da zastane.
Skoro dva kilometra dalje na drumu, ispred njih, Musaši je
sedeo na kamenu pored puta i odmarao se. Što je više mislio o
Ocu, sve je bio više ljut na samog sebe a i na nju. Bilo ga je
istovremeno sramota što je bio odbijen i pitao se zašto se to
dogodilo. Zar ga ta devojka ne progoni godinama stalno mu
pokazujući da ga voli?
Zeleo je da negde ode, da krene svojim putem i zaboravi je,
ali je znao da ju je on poveo iz prestonice u Edo i da ima izvjesne
odgovornosti prema njoj. Još veća je bila odgovornost prema
Đotarou, kome je sve više bila potrebna čvrsta ruka.
Uskoro on poče da brine šta se dogodilo s njima. Nikada
nije bio toliko odmakao da ga ne stignu posle najviše pola sata.
»Da ih nisu zadržali na trošarini?« pomisli, ali brzo odbaci tu
pomisao jer je znao za preporuku koju im je za vlasti napisao
gospodar Karasumaru. Veče je već bilo blizu — sunce je zalazilo
iza brda. On se najzad sasvim zabrinu i pomisli da mora da se
nešto ozbiljno dogodilo kad ih toliko nema. Stušti se iz sve snage
niz brdo u pravcu iz koga je došao.
»Hej, gospodine, da niste vi bili sa devojkom i dečakom u
prenoćištu prošle noći?« zaustavi ga jedan putnik koji je dolazio iz
pravca u kome je trebalo da su Ocu i Đotaro.
»Jesam«, odvrati Musaši zaustavivši se, »a zašto pitate?«
10 Mijamoto Musaši

»Devojku su oteli, a sa dečakom ne znam tačno šta je. Ja

lično nisam video, ali su mi rekli da je neki ronin oteo devojku
koja je jahala na kravi i odveo je negde, a da je dečak nestao.
Videli su posle tog ronina kako odlazi nekom sporednom
stazom.«
Musaši mu se zahvali pre nego što je čovek i uspeo da završi i
potrča dalje što je brže mogao. Za jedan sat stigao je do trošarine
gde je sve već počelo da se zatvara. Musaši pritrča jednom starcu
koji je stajao ispred čajdžinice i zapita ga:
»Da li ste možda videli devojku i dečaka koji su pre skoro
dva sata prošli ovuda?«
»Mislite na devojku koja je jahala na kravi?«
»Jeste«, odgovori Musaši, »rekli su mi da ih je oteo neki
ronin. Da li ste ih možda videli?«
»Ja ih lično nisam video, ali mi malopre rekoše da su skrenuli
s puta prema jezercu Nobu.«
Musaši shvati da se nešto dogodilo, nešto što nije mogao da
predvidi. Morao je da deluje brzo kako mu otmičari, ma ko da je
to bio, ne bi daleko izmakli. On potrča nizbrdo što je brže mogao,
tako da su mu se i ljudi i životinje, videvši ga takvog, sklanjali sa
puta.
»Hej«, iznenada Musaši začu uzvik i stade. »Da niste vi bili u
društvu sa devojkom i dečakom i prošli ovuda pre nekoliko sati«,
zapita ga neki čovek.
»Jesam, šta im se dogodilo?«
Ratnik i% Kisoa

Ispalo je da jedino Musaši nije znao šta se dogodilo sa Ocu i

Đotarom; priča o tome je brzinom zvuka išla duž druma za Edo.
Mladi ronin je napao devojku, oteo je i zajedno sa kravom
odvukao negde u brda. To mu je ispričao putnik koji ga je
zaustavio i koji ga je video sa Ocu i dečakom kad su kretali sa
svog poslednjeg konaka, a Musaši, videvši da neće čuti ništa
novo, potrča dalje.
Ma koliko da je mislio o tome ko bi mogao da otme Ocu i
Đotaroa, Matahaći je bio poslednji koji bi Musašiju pao na um.
Pomišljao je da to mora da je neko od preostalih ronina-razboj-
nika sa kojima se sukobio u Nari, ili čak neko od razbojnika
Šišidoa Baikena. Mogao je da to bude i neko od lokalnih razboj­
nika, ali ti su izlazili isključivo noću i ne bi napali nekoga ko ne
obećava bogat plen. Mogao je da bude i neko od onih koji su
otimali devojke i žene i prodavali ih u javne kuće u Edou. Ko zna?
Musaši nastavi uskim putem osmatrajući dobro okolinu, ali
ništa nije mogao da vidi. U to vreme već je bio pao mrak i, iako su
zvezde bile visoko na nebu, nije mogao da vidi daleko ispred
sebe. Puteljak je već kretao uz brdo a on pomisli da nije logično da
tamo, na brdu, bude to jezerce za koje kažu da se zove Nobu. Već
je pomišljao da je na pogrešnom putu i zato se zaustavi da dobro
osmotri okolinu. Tek tada u blizini opazi seosku kuću, usam­
ljenu, među nekoliko visokih drveta; pozadi se uzdizao zid koji
je mogao da bude samo planina Koma.
12 Mijamoto Mušati

Kad priđe bliže, on vide da je kuća, iako stara, veoma

solidno građena. .Vatra je gorela ispred kuće i, pored mesta gde je
trebalo da je kuhinja, stajala je krava vezana za dovratak. Bio je
siguran da je to krava koju je iznajmio da bi Ocu jahala na njoj.
Privlačio se što je mogao tiše, držeći se senki. Kad se
dovoljno približio da bi mogao da zaviri u kuhinju, začu muški
glas koji je dolazio izvan kuće, sa mesta gde su bili stogovi slame i
gomile drveta za gorivo.
»Hoćemo li da večeramo, majko«, reče čovek izlazeći iz male
staje. »Dolazim, samo da operem noge. Možeš već da postaviš!«
On izu sandale i stavi ih na kamen pored potočića koji je
tekao kraj kuće. Zaronio je noge u vodu i brčkao se tako sedeći na
kamenu.
»Majko«, pozva on opet. »Nisam ti rekao, ali našao sam
nešto stvarno originalno danas! Šta misliš, šta? Pogodi ako
možeš!... Našao sam kravu, pravu kravu, i to veoma dobro
uhranjenu!«
Musaši se polako privuče drugoj strani kuće i pogleda kroz
prozor sobe u kojoj je trebalo da bude ognjište.
Pogodio je, bila je to dnevna soba sa ognjištem u sredini, a
prvo što mu je palo u oči beše veliko dugačko koplje obešeno za
oba kraja za tavanicu. Takva koplja imali su samo samuraji, a
seljaci, čak i ako bi imali para da ih kupe, ne bi smeli da ih drže u
kući. Lepo se videlo da je koplje prilično staro ali dobro održa­
vano, a na kožnoj navlaci preko sečiva bilo je još ukrasa od zlata.

Musaši se ponovo okrenu dvorištu u kome je bio muškarac

i, kad ovoga osvetli svetlost vatre zapaljene ispred kuhinje, on
vide da to nikako ne može da bude običan seljak. Iako je nosio
kratki kimono za rad napolju i noge mu bile pre toga umrljane
blatom, njegove oči su bile suviše sjajne, a na licu mu se videla
neka spremnost i stalna mirna opreznost kakva se viđa samo kod
ljudi koji se bave ratničkim veštinama. Čovek je bio niskog rasta,
veoma čvrsto građen, i stupao je odlučnim koracima.
 Nebo 13

II

Dok je Musaši tako stajao pored prozora glavne sobe i posmatrao

čoveka u dvorištu, iz ognjišta se naglo izvi veliki stub dima i,
umesto kroz badžu na krovu, jedan pramen prođe kroz prozor
pored koga je on stajao, pravo njemu u lice.
Musaši stavi ruku na usta i pokuša da se uzdrži, ali već je bilo
kasno. Morao je da se zakašlje.
»Ko je to?!« iznenada viknu žena i iz kuhinje pređe u glavnu
sobu. »Gonnosuke«, dozva ona, »izgleda da je neki lopov u
blizini, čula sam kako neko kašlje ispod prozora.«
Musaši se naglo saže i nestade u drveću oko kuće. Bio je
dovoljno brz jer već sledećeg trenutka vide stariju ženu kako
proviruje kroz prozor i muškarca koji dotrčava sa strane na mesto
na kome je on do malopre stajao.
»Mora da je tu negde!« viknu starica, »nije mogao daleko da
pobegne.«
»Jesi li sigurna da se nisi prevarila? Tvoj sluh u poslednje
vreme nije baš u redu.«
»Moj sluh je i dalje odličan«, reče starica. »A i videla sam lice
na prozoru pre nego što je nestao.«
Gonnosuke se odmače od kuće i lagano krete u mrak pet­
naestak koraka. Hodao je kao stražar u tvrđavi kome je neko
iznenada dao znak za uzbunu.
»Izgleda mi da si u pravu, majko«, reče on, »čini mi se da
osećam miris čoveka.«
Po načinu na koji je držao ruke izgledalo je da ima neko
oružje za pojasom. Musaši nije mogao da odmah vidi šta je, ali
kad se čovek za trenutak okrenu, on pri svetlosti vatre vide da je
ovaj naoružan drvenim mačem dugim preko metar. To očigledno
nije bila obična toljaga — videlo se da je lepo uobličen i uglačan
mač od tvrdog drveta. Po onome kako ga je držao, jednom
rukom, dok je još bio za pojasom, Musaši shvati da taj čovek živi
sa mačem i zna tačno kako da ga upotrebi.
14 Mijamoto Musaši

»Hej ti, momče«, iznenada viknu Musaši i krete napred tako

da čovek može da ga vidi, »ma ko da si, odmah da si mi isporučio
moje saputnike!«
Gonnosuke je ne verujući zurio u njega.
»Vrati mi devojku i dečaka koje si oteo na drumu. Ako nisu
povređeni i ako im se ništa nije dogodilo, pustiću da se stvar time i
završi. Ali, ako im se nešto desilo, moraćeš da mi platiš za to!«
viknu Musaši.
Gonnosuke nije odgovarao, a u tišini koja nastade začu se
čak i zvuk večernjeg povetarca.
»Koga ti, konjokradico i lopove, nazivaš otmičarem?!« za­
pita Gonnosuke kome je kosa bila nakostrešena kao kod psa ču­
vara koji je iznenada nanjušio opasnost.
»Ti si otmičar i niko drugi! Video si devojku i dečaka bez
zaštite i sigurno ih skrivaš ovde. Odmah da si ih izveo napolje!«

III

Oružje izlete iz Gonnosukeovog pojasa brže nego što je Musaši i

mogao da očekuje. Bilo je očigledno da se taj čovek toliko srodio
sa oružjem da se nije znalo gde prestaje drvo a gde počinje
njegova ruka. Musaši je uspeo da odskoči u poslednjem trenutku i
izbegne udarac.
»Ne prenagljuj, momak!« viknu on. »Mogao bi da požališ.«
»Šta ti o sebi uobražavaš?« riknu Gonnosuke i krete ponovo
u akciju, očigledno rešen da Musašiju ne da ni trenutka vremena
da se snađe. Dok se Musaši povlačio nekoliko koraka unazad,
ovaj ga je istom brzinom pratio.
Musaši se dva puta mašao drške mača, ali se oba puta za­
ustavio. Znao je da će, u trenutku dok izvlači mač, njegova des­
na strana biti nezaštićena, i da bi njegov protivnik, koji je oči­
gledno veoma brz, to mogao da iskoristi i raznese mu rame
jednim udarcem. Musaši je takođe znao da mora da očuva mir,
 Nebo 15

jer, ako se bude zamorio, i duboko disanje će postati opasno po

njega.
Prema položaju čovekovih nogu Musaši shvati da je njegov
protivnik, iako obučen kao seljak, tehničar kakav se retko sreće.
Kretao se tako da se u njegovim pokretima osećala superiornost
možda veća nego kod svih majstora borenja koje je Musaši dotle
sretao i u jednom trenutku Musaši pomisli da je taj mladi čovek
već svom svojom dušom usvojio sve zakone puta samuraja, što
Musaši za sebe nikako nije mogao da kaže.
Ali Musaši nije ni imao mnogo vremena za razmišljanje.
Udarci i napadi sledili su jedan za drugim, a za njima su izletale
uvrede koje su sipala Gonnosukeova usta. Drveni mač je sevao
neprekidno, sad sleva, sad zdesna, sad odozgo, a Gonnosuke je
njime razmahivao tako vešto kao pekar koji od velike površine
testa pravi rezance i, ma koliko vrteo testo u vazduhu, rezanci se
ne slepljuju.1 Napadao je neprekidno napredujući i istovremeno
terajući Musašija da se povlači, ne dajući mu ni trenutka za odmor
niti vremena da izvuče mač.
»Gonnosuke«, viknu starica sa prozora; ona je očigledno sve
dobro videla pri svetlosti vatre. »Pripazi se, ne prenagljuj! Taj mi
čovek ne izgleda kao običan mačevalac.«
»Ne brini, majko«, reče Gonnosuke, a saznanje da ga majka
gleda još više poveća njegovu želju za pobedom.
Ali u tom trenutku, dok je izgovarao te reči, pojavio se jedan
delić sekunde u kome je njegov udarac usmeren na Musašijevu
glavu bio izgubio u brzini. Ovaj to iskoristi i, blokirajući udarac
svom silinom, prilete telom uz napadačevo telo zgrabivši za ručni
zglob. U sledećem trenutku Gonnosuke polete i tresnu na leđa, a
noge ostadoše tamo gde mu je tren ranije bila glava.

1 Japanski rezanci od heljdinog brašna — soba — prave se od jednog jedinog

komada testa koje se neprekidno razvlači, ali nikada ne seče. Uprkos tome, vešti kuvari
dobiju veoma duge rezance koji izgledaju kao da su veoma precizno isečeni.
16 Mijamoto Musaši

IV

»Stani!« začu se glas sa prozora. Osećalo se u njemu zaprepašćenje

i bol žene koja vidi sina bačenog nemilosrdno na zemlju i u
smrtnoj opasnosti.
Začuvši izbezumljeni glas staričin Musaši ne učini ono što bi
logično u tom trenutku trebalo da uradi: da izvuče mač i iseče
Gonnosukea.
»Dobro, stao sam«, reče on mirno i nastavi da drži pro­
tivnika, iako se ovaj sve vreme opirao, čvrsto zalepljenog za
zemlju. Zahvat koji je bio primenio na njegovom članku držao je
ćelu gornju polovinu Gonnosukeovog tela na zemlji, ali su mu
zato noge letele u vazduh pri svakom pokušaju da se izvuče iz
Musašijevih klešta. Kad starica izlete iz kuće, Musaši je već jedva
uspevao da momka zadrži na zemlji. Očekujući da će mu starica,
koja mu je doviknula da sačeka, pasti pred noge i zamoliti da
pokloni život njenom sinu, Musaši se iznenadi kad je video kako,
noseći u ruci teško koplje, trči prema njemu.
»Eto ti, kad ne paziš u šta si se uvalio!« vikala je ona ne
pomišljajući da moli. »Drži se još malo, evo me stižem da ti
pomognem!«
Musaši pokuša da se okrene prema njoj i predupredi svaku
opasnost od dugačkog koplja čija je oštrica sijala u mraku, ali
Gonnosuke udvostruči napore da se oslobodi znajući da će tako
dati majci vremena da napadne njegovog protivnika.
»Ti, prljavi roninu!« vikala je starica prilazeći, »nas si našao
da napadaš! Misliš da smo obični seljaci, zar ne!«
»Pripazi, majko«, povika Gonnosuke, »pripazi i ne primiči
se suviše!«
»Ne brini ti za mene, nego se ti izvlači iz jame u koju si
upao!« viknu hrabro starica. »Zar si zaboravio ko su bili tvoji
preci? Gde ti je krv koja je tekla žilama velikog Kakumjoa koji se
borio na strani vojskovođe Kisoa?«
»Ništa ja ne zaboravljam!« viknu Gonnosuke i svom snagom
 Nebo 11

se vinu u vazduh uspevši da stane na noge i glavu dovoljno

privuče Musašijevim rukama. Ugrizao ga je tako snažno da ovaj
popusti stisak, istovremeno osetivši da se koplje koje je držala
starica opasno približava njegovim leđima. On naglo odgurnu
Gonnosukea koji se prevrnu nekoliko koraka dalje i, raširenih
ruku, okrete se naglo tako da se nađe ispred oštrice koplja
uperene u njegove grudi.
»Stani! Stani sad ti!« viknu on i starica stvarno zaustavi već
započeti udarac.
Gonnosuke je već stajao malo dalje, ponovo sa drvenim
mačem u ruci, a starica, koplja uperenog u Musašija stajala je
potpuno ukočena.
»Šta da uradim, sine?« zapita ona zbunjeno.
»Sačekaj malo, da vidimo«, reče Gonnosuke kome je tek sad
mozak počeo da radi. »Možda taj čovek i ima razloga da misli da
sam ja oteo njegove prijatelje. Možda je bolje da porazgovaramo i
vidimo o čemu se radi.«
»Ako mi samo objasniš kako se ona krava našla kod tebe,
možda ćemo rešiti sve probleme. Na toj kravi je jahala moja
prijateljica pre nego što je oteta na drumu pre nekoliko časova.«
»Spusti koplje, majko«, reče Gonnosuke. »Trebalo je da se
setim da postoji krava i da se ona nije tek tako našla na mom putu.
Trebalo bi da se malo bolje kontrolišem i prvo porazgovaram sa
ljudima pre nego što ih napadnem.
Našao sam je večeras, dok sam se pored jezerceta Nobu
vraćao kući. To je u blizini«, reče on pomirljivim tonom i spusti
mač. »Krava je bila zašla u blato i toliko se zaglibila da nije mogla
da izađe. Što se više trudila, sve je više tonula u mulj, pa sam
morao dobro da zapnem da je izvučem. Pitao sam posle ljude
usput, ali niko ništa nije znao o njoj, pa sam pomislio da to mora
da ju je vodio neki lopov koji se uplašio kad mu se zaglibila i tako
je ostavio.«
 18 Mijamoto Musaši

' Uskoro se sve troje okupilo oko ognjišta u velikoj sobi pored
vatre koja je veselo gorela.
»Ne volim što se ovako nešto desilo«, reče Gonnosukeova
majka tresući glavom. »Započinjati bitku i ići u ovakvu krajnost
bez ikakvog razloga.« Kad vide da Gonnosuke namerava da
sedne pored nje, ona ga pokretom ruke zaustavi. »Čekaj! Provedi
čoveka lepo po kući i pokaži mu svaki kutak. Zelela bih da se
lično uveri da mi nemamo ništa sa otmicom njegovih saputnika.«
»To nije loša ideja«, reče Gonnosuke koji je želeo da što pre
ispravi svoju brzopletost. »Hajde sa mnom, pokazaću ti ćelu
kuću.«
»To nije potrebno«, reče Musaši koji je već sedeo. »Sad mi je
potpuno jasno da vi nemate ništa s tim i izvinjavam se što sam
vas prenagljeno optužio. Krava je u stvari kriva za sve.«
»Znaš šta«, reče Gonnosuke prisnije. »Krava na seoskom
imanju vredi skoro pola čoveka, a ova što sam je našao veoma je
mlada i snažna. U jednom trenutku pomislio sam da su mi
bogovi poslali kravu pošto sam suviše siromašan da bih nešto
mogao da sam postignem bez pomoći sa neba.«
Musaši se nasmeja, a starica ih prekide obojicu donoseći jelo
iz kuhinje.
»Hajde, suviše smo se raspričali«, reče ona. »Pojedite obojica
ovo što je pred vama i onda lepo Gonnosuke kreni sa roninom
prema jezercu. On brine o svojim saputnicima i samo će tvoje
poznavanje okoline moći da mu pomogne da ih možda nađe.
Ovaj kraj pun je bandita koji kradu sve što stignu: konje, hranu,
pa čak i ljude.«
Uskoro, osluškujući i svirkanje povetarca među drvećem,
Gonnosuke, praćen Musašijem, krenu sa bakljom u ruci u mrak.
Raspitivali su se u okolini, ali uskoro stadoše.
»Izgleda da ih ovde niko nije video«, reče Gonnosuke.
»Postoji samo još jedna kuća u blizini jezerca i ako ni tamo ništa
 Nebo 19

ne budu mogli da nam kažu, moraćemo da se vratimo i nastavimo

potragu ujutru.«
Ponoć je već bila prošla, a oni nisu našli nikakav trag. Mu-
saši je mislio da će možda naići makar na Đotaroa koji razboj­
nicima ne može da posluži ni za trgovinu, ali izgleda da ga niko
nije bio video.
Musaši je istovremeno razmišljao kako se dogodilo da čovek
koji živi u takvom kraju i bavi se poljoprivredom može da bude
takav borac. U neku ruku je bio srećan što je imao priliku da ga
upozna, mada se još nije usuđivao da ga bilo šta o tome pita.
»Bolje bi bilo da me ovde pričekaš, reče Gonnosuke za­
ustavivši se. »Ipak je prošla ponoć i ljudi mogu da se uplaše kad
vide nepoznatog čoveka. Ja ću otići napred i raspitaću se.«
On Musašiju pokaza na kuću skrivenu u šumarku bambusa i
ode do nje. Musaši ga vide kako lupa na vrata i kako kasnije
razgovara sa nekim.
Gonnosuke se brzo vrati i reče da žena koja živi u toj kući
izgleda zna nešto. Tog dana, nešto pre zalaska sunca, žena je
vraćajući se kući videla dečaka koji je, sav umazan blatom trčao
prema Jabuhari. Dečak je imao dug drven mač zadenut za pojas i
pitao ju je gde može da nađe šogunove ljude.
Dečak joj je ispričao da je neki čovek odveo devojku koja
je bila s njim u društvu, ali ga je žena odvratila od odlaska u
policiju. Ona mu je rekla da šogunovi vojnici, koji su istovre­
meno vršili policijski posao, neće odmah skočiti da organizuju
poteru za nekom beznačajnom devojkom. Otmica žena sa druma
je bila tako uobičajena stvar u tom kraju da se vlasti više nisu uz­
buđivale kad bi se tako nešto dogodilo.
Žena je, kaže, rekla dečaku da ode u mesto Narai, tamo iza
Jabuhare. Tamo živi čovek koga zovu Daizo i koji trguje
travama. On je ugledan čovek i, za razliku od vlasti, pomaže
običnim ljudima uvek kad može.
»Sve mi se čini da bi to mogao da bude taj tvoj Đotaro«, reče
Gonnosuke. »Šta misliš?«
20 Mijamoto Musaši

»On je, to je sigurno«, reče Musaši. »Onda bi najbolje bilo da

ja odmah krenem u Narai i nađem tog Daizoa. Hvala ti, dao si mi
ipak neki trag.«
»Zašto ne prespavaš kod nas i kreneš ujutru pošto nešto
pojedeš?« ponudi mu Gonnosuke.
»Možda je to i najbolje što mogu da uradim«, prihvati
Musaši ponudu. »Po mraku bih sigurno promašio to mesto
Narai.«
Njih dvojica krenuše natrag čamcem i dok je Musaši držao
baklju a Gonnosuke se otiskivao motkom, začas pređoše na
drugu stranu jezerca.

VI

Iz daljine, baklja i njen odraz u vodi izgledali su kao nezemaljska

vatra koja lebdi nad jezerom.
»Neko dolazi«, prošaputa uplašeno Matahaći. »Brže, mi
ćemo drugim pravcem.«
»Ja ne idem nikuda!« reče Ocu klečeći na zemlji.
»Ustaj«, dreknu prigušeno Matahaći i udari je krajem
konopca kojim ju je bio uvezao. »Ići ćeš ti meni, htela ili ne.«
Ocu se okrete prema jezeru i pokuša da vrisne, ali joj on brzo
zapuši usta peškirićem koji mu je bio za pojasom. Brzo ju je
ugurao u malo svetilište koje je tu stajalo napušteno i sačeka dok
čamac prođe pored njih.
»Imao sam sreće«, odahnu on kad se baklja izgubi negde na
drugoj obali. Stajao je naslonjen leđima na vrata svetilišta i nije
znao šta da radi. Devojka mu se opirala celoga dana i jedva je
uspeo i dotle da je dovede. Kad je pokušao da posle zalaska sunca
vodi ljubav s njom, ona mu je jasno dala do znanja da će pre
pregristi sopstveni jezik i tako se ubiti nego što će mu dozvoliti da
se naslađuje njenim telom.
Nikako nije mogao da poveruje da je ta devojka, koja je
 Nebo 21

nekada volela samo njega, odjednom sad toliko zavolela drugog

čoveka. A još je teže mogao da shvati da je taj čovek Musaši. Čak
je i Oko odmah odabrala njega — Matahaćija, ne Musašija. Kako
je sad Musaši mogao da toliko rukovodi njegovom sudbinom,
čak izdaleka. To ga razbesne više nego išta drugo.
»Kakva sam ja bio budala!« viknu on glasno. Pokajao se što
nije poslušao majku i kasnije Sasakija Kođiroa. »Ja da slušam
njegove propovedi o tome kako se postaje čovek! Mora da mi se u
sebi podsmevao sve vreme! Takvi su ti ljudi za koje se govori da
su dobri, kao Musaši. Podsmevaju se čoveku i prave budalu od
njega! Neka me ljudi smatraju kakvim hoće, ali odsad ću stajati na
putu tom Musašiju i učiniti sve da ga sprečim da se proslavi kao
što je počeo. Ceo život posvetiću tome!« On snažno šutnu vrata
svetilišta, toliko snažno da ga je noga zabolela i okrete se Ocu.
»Šta je, da li možda još plačeš?«
Ona je ćutala, a Matahaćija to još više razbesne. Poče da je u
mraku udara nogama, sve dok se nije umorio.
»Odgovaraj, kučko, odgovaraj kad te pitam«, šištao je
Matahaći teško dišući.
»Nemam uopšte šta da ti kažem«, reče devojka stenjući od
bola. »Ako si već odlučio da me ubiješ, učini to makar kao
čovek.«
»Ne pričaj gluposti i ne prenemaži mi se tu! Ti i Musaši ste mi
uništili život i ja ću vam sve to vratiti! Da znaš!«
»To što pirčaš je najobičnija glupost«, reče Ocu. »Ti si se
upropastio potpuno sam, a možda ti je u tome pomogla samo ona
žena koju zovu Oko.«
»Pripazi na svoj jezik!« dreknu on.
»Isti si kao tvoja majka. Samo pretiš i mrziš ljude oko sebe.
Zar ne bi mogao da malo razmisliš o tome kako to da svi ljudi oko
tebe imaju nešto protiv tebe i tvoje porodice.«
»To nisi govorila dok si bila moja verenica i dok smo bili
zajedno u selu.«
»Tad je bilo drugačije, ali sad ne marim ni da umrem. Nikad
 22 Mijamoto Musaši

nisam videla ni oca ni majku i nemam za čim da žalim na ovom

svetu. Slobodno me ubij ako želiš!«
»Da te ubijem? Nisam lud, suviše bi malo patila«, dreknu on
zavrćući joj ruku dok ne poče da jauče, a onda je naglo pusti i
skoči prema vratima na kojima se začu neki sumnjiv šum.
Uskoro on u svetilište uvuče i seljaka koji je u njegovim
rukama izgledao još manji i slabiji nego što je stvarno bio.
»Šta radiš tu, bedniče?! Špijuniraš, je li?«
»Ne, ne gospodine«, reče seljak opazivši Matahaćijev mač i
shvativši da ima posla sa samurajem. »Samo sam čuo ženski krik i
pomislio...«
»Nemaš ti tu šta da misliš«, reče Matahaći osorno. »Skidaj te
bale sa konja koga vodiš i popni devojku na njega. Dobro je uveži
konopcima, kao da je tovar. I ostaćeš sa mnom sve dok me ne
izvedeš na neki dobar put ka Edou. Neću te pustiti pre toga,
mogao bi nekoga da obavestiš.«
»Matahaći«, začu se Ocuin glas iz mraka. »Pusti čoveka da
ide. On nije ništa kriv. Obećavam ti da ću hodati i da neću
pokušati da bežim.«

i
i

м
i
-i
■
■
■

-
Dvoboj

»Majko«, reče Gonnosuke, »ti ipak preteruješ. Znam da sam

izgubio i da zaslužujem grdnje, ali ne toliko. Ako baš misliš da
nisam za mač, baciću ga i posvetiću se samo motici. S njom sam
ionako dovoljno vešt.«
Musaši je bio već budan i čuo raspravu koja se vodila u
susednoj prostoriji. Nije mogao da veruje da su majka i njen sin
toliko ozbiljno primili poraz u susretu s njim prethodne noći.
»Šta si rekao?! Da provedeš život kao seljak! Zar ne znaš
koliko sam se mučila sve ove godine i živela u nemaštini samo sa
jednom nadom: da od tebe načinim samuraja i povratim ugled
našem porodičnom imenu. Jedino me je to držalo toliko vreme­
na, a ti sad hoćeš da digneš ruke od svega...«
Ona zaplaka. »Ako ti je već teško zbog tog poraza i zbog
toga što te ja prekorevam zbog nedovoljne pažnje, zašto onda
lepo ne izazoveš čoveka na dvoboj. Još je tu. Imaš priliku. Kad se
probudi, ti se bori s njim, tako ćeš povratiti samopouzdanje.«
»Zakleo sam se bio bogovima da ću stvoriti svoju sopstvenu
školu, a vidi šta mi se dogodilo. Bogovi su me juče očigledno
napustili.«
»Pričaš gluposti. Juče ti nije bio prvi put da se boriš. Nisi
pazio koliko treba i to je sve. Ako misliš da zbog tog ronina treba
da napustiš borilačke veštine, onda ga makar još jedanput izazovi
i znaćeš na čemu si. Ako te još jednom pobedi, onda stvarno uzmi
motiku i baci mač.«
24 Mijamoto Musaši

Musaši nije mogao da veruje svojim ušima. Ambicije koje su

gajili sin i majka izgledale su mu toliko velike da nešto nije bilo
prirodno u njima. Ako ga bude izazvao, moraće da se bori, a sad je
već bio siguran da može da pobedi Gonnosukea. »Bolje da ne
prihvatim borbu«, zaključi on. »Ako ga pobedim, srce će prepući
i njemu i majci. Suviše sve uzimaju ozbiljno.«
On izađe na verandu i krete pravcem u kome je mislio da
treba da bude Narai. Nije se oprostio od domaćina, a oni ga,
zaneti raspravom, očigledno nisu čuli. Musaši samo lagano
mahnu kravi koja je, vezana uz drvo, halapljivo pasla, i ode.
Do podne on stiže u gradić za koji mu rekoše da se zove
Narai. Bilo je tu radnji sa potrepštinama za putnike jer je to bio
put koji povezuje Edo sa prestonicom. Musaši svrati u jednu koja
je prodavala razne lekarije, a najviše one od medveđe žuči. Zvala
se »Kod velikog medveda« i na ulazu stvarno beše kavez u kome
se video veliki planinski medved.
Kad je zapitao za Daizoa, čovek ljubazno odgovori da je
njegova radnja na sledećem raskršću i posla momka da Musašiju
pokaže kuću. Taj Daizo je očigledno uživao veliki ugled u mestu.
Kad stigoše do raskršća, dečak mu pokaza radnju i vrati se.
Musaši se iznenadi kad vide Daizovu radnju. Kuća je bila velika,
opasana zidovima i videlo se da pozadi ima nekoliko velikih
magacina.
Musaši otvori vrata i viknu: »Ima li koga?«
»Izvolite«, iz susedne prostorije pojavi se čovek koji je
očigledno bio jedan od Daizovih službenika. Musaši mu objasni
zašto je došao, a čovek onda, s osmehom na licu, ponudi došlja­
ka da sedne.
»Dečak je bio. Stigao je sinoć kasno i molio našeg gospodara
da pronađe devojku koju su oteli. Teškoća je u tome što je nije
oteo neki razbojnik iz ovoga kraja. Izgleda da je reč o nekom
običnom putniku. Naš gospodar bi, da je reč o nekoj bandi
 Nebo 25

odavde, mogao da upotrebi svoje veze i učini nešto. Ovako je

vrlo teško.
Gospodar je onda krenuo jutros rano sa dečakom i nekim
našim momcima u potragu, ali ko zna koliko će morati da tragaju.
Taj otmičar je krenuo nekom od planinskih staza i verovatno ni
sam ne zna gde je. Naši će ga teško naći, može samo slučaj da im
pomogne. Gospodar je rekao da će, ako ne uspe u potrazi,
nastaviti put dalje.«
»A kuda je krenuo Daizo?« upita razočarano Musaši jer vide
da neće moći da ga sačeka.
»On često negde ide. Nas je toliko kod njega u službi da
gospodar ne mora da misli o trgovini travama. Pretpostavljam da
će ovoga puta otići na hodočašće u hram Zenkođi, i onda, obi­
lazeći Ećigo, stići do Edoa. Ali to samo pretpostavljam, jer on
nikada ne kaže unapred kuda će.«
»Kako da ga prepoznam ako ga zateknem negde na putu a
dečak ne bude uz njega«, zapita Musaši spreman da i on krene.
»Gospodar ima pedeset dve godine, robusnog je izgleda,
ima belegu na desnoj strani čela i pomalo rošavo lice. Obučen je
inače u kineski kimono koji je posebno naručio iz Sakija i po tome
ćeš ga sigurno prepoznati.«1

II

Penjući se putem uz strminu Musaši se nije zaustavio sve dok nije

stigao do svetilišta Sengen. Svetilište je stajalo na visokom platou
koji je dominirao čitavim krajem, ali okolina nije mogla da se
vidi. Mrak je već bio pao. On leže pored puta na zemlju i pokrivši
se mnogobrojnim zvezdama uskoro zaspa.

1 Kineski i japanski kimono su različitog kroja.

26 Mijamoto Musaši

Probudili su ga glasovi ljudi. Bilo je jutro i prvi putnici su

stigli na plato odakle se lepo videla planina Fuđi.2
»Hej, gledaj, to je Fuđi. Dođi ovamo, odavde se najbolje
vidi!« Vikali su i grajali kao mala deca, pa Musaši ustade i tako
sedeći na zemlji prvi put vide planinu Fuđi. U daljini, sa snegom
na vrhu, videla se čuvena planina, i, mada je bila stotinama
kilometara daleko, činilo mu se kao da može da je dohvati rukom.
Video je bio do tada mnogo crteža i slika planine Fuđi, ali tek sad
je shvatio da nije preterivanje što kažu da niko nikada nije uspeo
da naslika tu planinu: ona je lepša od svega što ljudska ruka može
da naslika.
Veliki vulkanski konus, izrastao posle erupcije iz zemlje gde,
činilo se, čovek ne može da očekuje planinu najvišu u ćelom
Japanu, iznenađivao je, prvo, neočekivanošću svoje pojave: ljudi
bi, skriveni terenom, pred njega izbili iznenada; a još više bi se
začudili oni koji bi, kao Musaši, osvanuli na nekom mestu a onda
ga, izjutra, videli iz .velike daljine. Kad bi bilo vedro, kao toga
jutra, čovek je mislio da planinu može da rukom dohvati, a kad bi
bilo oblaka, ona bi izgledala kao da lebdi u moru koje plovi
nebom i iz koga ponekad samo izranja, da bi se opet zagnjurila i
sakrila od radoznalaca.
Ljudi oko njega klanjali su se planini koju je većina smatrala
svetom, ali Musaši, iako je već bio klekao, odluči da joj se ne
pokloni. Iako večna u svojoj lepoti, planina Fuđi može da bude
samo deo njega koji je, preko svoga mača, hteo da se identifikuje
sa prirodom. Zbog čega bi se klanjao delu sebe?
Musaši se malo odmače od tog mesta gde je pristizalo sve
više i više putnika i dođe do raskrsnice sa koje je mogao da vidi

1 Planini Fuđi, poznata kod nas kao Fudžijama, visoka je 3780 m i najviša je
planina u Japanu. Nalazi se na nešto više od sto kilometara od Tokija. Planina je ugašeni
vulkan, na vrhu joj je svetilište koje treba da umilostivi boginju vatre čijom se
reinkarnacijom Fuđi smatra. Cesto je cilj hodočasnika i smatra se najlepšom planinom i
najlepšom prirodnom tvorevinom u Japanu. Zbog neobične konfiguracije terena često se
govori da se Fudi »čudno ponaša«, zavisno sa koje strane joj se prilazi.
 Nebo 27

sva tri kraka puta koji su išli prema Edou. Daizo je tuda morao da
prođe, pa je Musaši mislio da nema šanse da se mimoiđe s tim
čovekom i Đotaroom. Sedeo je tako na steni iznad raskrsnice kao
kobac osmatrajući prolaznike kad začu kako ga neko zove.
On odmah prepozna Gonnosukeov glas.
»Eno ga, eno ga tamo!« vikao je Gonnosuke. »Hajde,
Musaši, siđi odatle. Znam da si predosetio da se spremam da te
ponovo izazovem.i da si zbog toga otišao. Hajde, dolazi ovamo
da još jedanput iskušamo snage.
Musaši je stajao naslonjen između dve stene i gledao ćutke u
Gonnosukea. Shvativši to kao znak da ovaj ne misli da siđe na
put, Gonnosuke se okrete majci koja je, zadihana, upravo stizala i
reče joj: »Sačekaj me ovde, majko. Popeću se, kad on već neće da
siđe i skinuću ga ili baciti dole.«
»Stani!« zaustavi ga majka. »Eto kako ti postupaš! Nestrpljiv
si kao malo dete. Treba prvo da naučiš da pročitaš misli svoga
protivnika pre nego što stupiš u borbu. Šta ćeš da uradiš ako on,
dok se ti penješ, zgrabi neki kamen i baci ga na tebe?«
Musaši je lepo mogao da čuje ono što govore ali mu se nije
baš slušalo. Što se njega tiče, već je shvatio kako Gonnosuke drži
mač i bilo mu je unapred jasno da je pobedio. U svemu tome
smetala mu je jedino gorčina kojom je mladić želeo osvetu za
nešto za šta Musaši nije kriv.
Posle obračuna sa ljudima iz kuće Jošioka, Musaši je shvatio
da bezrazložni dvoboji ne vode ničemu i donose samo nesreću. A
u ovom čoveku i njegovoj majci, koja je neobično podsećala na
Matahaćijevu majku Osugi, bolesno zaljubljenu u svoga sina, on
je već video nesreću. Ako bude pobedio Gonnosukea pred
majkom koja tako razmišlja, osećaće se još gore nego oni kad
budu izgubili. On se okrenu od njih i poče da se penje uza str­
minu.
»Stani, Musaši!« To je bio glas Gonnosukeove majke. On se
okrenu i vide kako starica kleči ruku sklopljenih kao pri molitvi i
obraća mu se.
28 Mijamoto Musati

Musaši se ukoči kad vide taj prizor. U svakoj majci on je

video sopstvenu.
»Dobri samuraju«, viknu ona dovoljno glasno da bi on
mogao da je čuje. »Sramota me je što se ovako ponašam, ali
moram da te molim za nešto. Ja te ne mrzim i nemam ništa protiv
tebe, ali te molim da se sažališ na moga sina i prihvatiš borbu.
Deset godina on je vežbao mačevanje, deset godina sam, potpuno
sam, bez ijednog učitelja da ga u nečemu pouči, bez prijatelja, bez
pravih protivnika. Sad si ti naišao i dao mu lekciju koja može
nečemu da ga nauči. Ali, on ne želi da ostane na toj jednoj. Učini
mu uslugu i bori se s njim još jedanput!«

III

Musaši je ćutke slušao staricu. Nije znao šta da joj kaže.

»Moj sin se loše borio prekjuče«, nastavi starica. »Ako ne
učini nešto što bi moglo da pokaže njegove sposobnosti, ni on ni
ja nećemo imati obraza da se susretnemo jednog dana sa našim
precima. Ovakav kakav je, on je običan seljak koji je izgubio boj.
Pošto je imao sreću da naiđe na čoveka tvoje veštine i snage, bila
bi šteta ako ne bi još nešto naučio. Zbog toga sam ga i dovela do
tebe. Usliši moju molbu i prihvati izazov!«
Kad je završila, starica se opet duboko nakloni i u tom
položaju ostade dok Musaši ne siđe do nje i pruži joj ruku da
ustane.
»Boriću se s tobom«, reče on Gonnosukeu.
»Znači, spreman si«, reče Gonnosuke, osvrćući se, spreman
da već zauzme pogodan položaj za borbu.
»Da li ste spremni na najgore?« zapita on staricu ne gledajući
njenog sina. »U ovakvim borbama sve je isto kao i u dvobojima
na život i smrt. Niko ne može da obeća da će se kontrolisati toliko
da sačuva život protivniku.«
 Nebo 29

»To nije uopšte bilo potrebno da mi kažeš«, nasmeja se

starica. »Kad je već do ovoga moralo da dođe, ne može da se
uzmiče. Iako izgledaš stariji, čini mi se da si mlađi od mog sina.
Ako izgubi od mlađeg od sebe, znači da je tako sudbina htela. A
to što je on moje jedino dete i naslednik porodičnog imena nemoj
da zaustavi tvoju ruku. Bori se tako kao da ništa ne znaš o njemu.
Ako izgubi od tebe, on slobodno može i da napusti mačevanje, a
ako ostavi mačevanje, to je isto kao i da izađe iz sopstvenog
života.«
»Ako stvarno tako mislite, u redu«, reče Musaši. On uze
povodac krave na kojoj je dojahala starica i kad se ona pope, on
reče: »Ako ostanemo na putu, okupiće se mnogo ljudi. Bolje da se
odmaknemo odavde i borimo se malo dalje.« On pokaza na mesto
ispod jednog velikog drveta, koje je bilo prilično ravno.
»Dobro, Gonnosuke«, reče Musaši kad su stigli do tog
mesta, »pripremi se!«
Gonnosuke je već stajao ispred njega sa drvenim mačem u
ruci. Musaši je stajao ruku opuštenih niz telo.
»Ti se nećeš pripremiti?« zapita Gonnosuke.
»Zašto?«
»Zar nećeš uzeti neko oružje? Čime ćeš se boriti?«
»Ja sam spreman.«
»A čime se boriš?«
»Moje oružje je ovde, za pojasom«, reče Musaši pokazujući
na svoj dugi mač. »Kad se borim, nema razloga da pravim razliku
između drvenog i čeličnog mača. Oba su isto smrtonosna, ako se
dobro upotrebe.«
»Gonnosuke, ne pričaj mnogo, objavi svoje ime!« viknu
starica.
Mladić se lako nakloni i ponosno izgovori: »Potičem od
Kakumjoa, velikog ratnika iz Kisoa koji se borio pod zastavom
Minamotoa Jošinake. Vekovima moja porodica živi u ovom
kraju ali je, u vreme mog oca, na način koji ne nameravam da
objašnjavam, izgubila svoju čast. Pred bogovima koji borave u
30 Mijamoto Musaii

svetilištu Ontake zakleo sam se da ću povratiti čast porodičnom

imenu idući putem samuraja. Od istih bogova, moleći se u hramu,
primio sam i veštinu borenja mačem koju smatram sopstvenim
stilom i zovem je Stil vizije. Ljudi me zbog toga ponekad zovu
Muso Gonnosuke.«3
Musaši mu uzvrati naklon. »Ja sam jedini sin Šinmena
Munisaija koji je živeo u selu Mijamoto u Mimasaki. Uzeo sam
ime Mijamoto Musaši. Nemam bliskih rođaka i idem putem
mača. Ako padnem pod tvojim udarcima, ne morate se uopšte
brinuti o mojim ostacima.«
On zakorači korak-dva unazad i viknu: »Brani se!« I
Gonnosuke se odmače nekoliko koraka. »Brani se!« viknu i on.
Jedini gledalac tog neobičnog dvoboja beše Gonnosukeova
majka koja je ćuteći stajala po strani.

IV

Gonnosukeova majka sela je na jedan ravan kamen i posmatrala

Musašija i svoga sina kako stoje jedan prema drugom. Srce joj se
cepalo što je izgovorila onako nemilosrdne reči, ali na licu joj se
ništa od toga nije videlo. Bila je, spolja gledano, hladna kao
kamen na kome je sedela. Samo su joj oči sijale i letele čas na jednu
čas na drugu stranu, kao da može, ako ne propusti nijedan detalj
borbe, da pomogne sinu.
Gledajući Musašija kako stoji pred njim Gonnosuke oseti
trnce kako mu idu niz kičmu. Odjednom, on je pred sobom imao
potpuno drugačijeg čo\cka od onoga koga je napao ispred svoje
kuće. Čovek sa kojim se borio dva dana pre toga bio je kao crtež
tušem na tankoj prozirnoj hartiji, jedva naglašen. Ovaj što je sad
stajao ispred njega, isukanog mača, bio je kao ideogram duboko
urezan u ravnu i čvrstu stenu, sa svim linijama veoma vidljivim,
koje nisu davale mesta nedoumicama o njihovom obliku.
1 Muso znači vizija.
 Nebo 31

Gonnosuke nije bio spreman da se suoči sa takvim čove-

kom. Shvativši da ga je pogrešno procenio, on se ukoči, sa drve­
nim mačem visoko dignutim u vazduhu.
Dva borca su se kretala u savršenoj koordinaciji, posma-
trajući jedan drugog pomno i menjajući i položaj tela i polo­
žaj oružja kako bi parirali protivniku. Te promene bile su
veoma brze i za njih je trebalo isto onoliko vremena koliko je
trajao put te slike do mozga. Gonnosuke onda napade, ali
promaši jer je Musaši korakom u stranu izbegao udarac i odmah
uzvratio udarcem koji je bio koban za sve njegove protivnike.
Gonnosuke je, međutim, bio vanserijski borac: uspeo je da uhvati
drveni mač obema rukama, digne ga iznad glave i zaustavi
Musašijev čelični mač na nekoliko centimetara iznad svoje glave.
Mač je na drvenu palicu naleteo pod kosim uglom, tako da se
silina udarca razložila duž drvenog mača. Da je udarac pao pod
pravim uglom, Gonnosukeov mač bio bi prelomljen napola i
sečivo bi se zaustavilo u njegovoj glavi.
Kada je zaustavljao Musašijev udarac, Gonnosuke je bio
spustio ulevo, a desno rame digao visoko. Nameravao je da, kao
sledeći potez, čim blokira udarac, vrhom drvenog mača udari
Musašija u stomak. Ali, kad je Musašijev mač bio zaustavljen, on
shvati da mu nekoliko centimetara nedostaje da to učini kako
treba.
Sa mačevima ukrštenim iznad Gonnosukeove glave nijedan
od njih dvojice nije mogao da dalje napreduje, a ni da se povuče.
Obojici je bilo jasno da bilo kakav pogrešan pokret znači sigurnu
smrt. Dok su tako stajali, Musaši shvati razliku između drvenog i
čeličnog mača. Mada nije imao balčaka da štiti ruku niti mogao da
seče, u rukama znalca kakav je bio Gonnosuke, drveni mač je
mogao da bude veoma opasan i upotrebljen čak i kao kratko
koplje.'
Musaši nije mogao da predvidi kakva bi bila Gonnosukeova
reakcija ako bi se povukao, a i ovaj je, s druge strane, osećao
koliko je u pasivnoj ulozi njegov drveni mač koji samo blokira
32 Mijamoto Musaši

Musašijevo sečivo. Ako bi mislima dozvolio da odlutaju za samo

jedan kratak trenutak, mač njegovog protivnika raspolutio bi mu
glavu.
Gonnosukeovo lice poče sve više da bledi a mastan znoj mu
zasija u uglovima očiju. Počeo je da teško diše i grize donju usnu.
»Gonnosuke!« viknu njegova majka, lica još bleđeg nego što
je bilo u njenog sina, »kukovi ti stoje suviše visoko!« Starica je
uspela da kaže samo to; onda pade licem na kamen. Nešto u grlu
joj je krkljalo i izgledalo je kao da pljuje krv.
Izgledalo je da će dva borca ostati tako zauvek vezani, sve
dok se obojica ne pretvore u kamen. Kad su začuli krik stare žene,
obojica upreše još većom snagom, kao da žele da sve to što brže
završe.
Onda Musaši odluči da pokuša nešto što je često vežbao, ali
nikada nije pokušao da primeni. On jako zari pete u zemlju i
naglo, kad Gonnosuke nije očekivao, odskoči unazad, više od dva
metra. Gonnosukeov mač pratio je njegov pokret, i to dovoljno
brzo da mu raspoluti glavu, ali je ipak, ma koliko ispružen, bio za
dlaku kratak.
Pošto se sav bio uneo u udarac kojim je mogao da reši sve,
Gonnosuke nije razmišljao o tome kako će se izvući iz tog
položaja. Posrnuo je napred izgubivši ravnotežu i izložio leđa
Musašijevom maču. Musaši je reagovao kao kobac koji se ob-
rušava na žrtvu kad je ugleda sa neba. Mač sevnu i Gonnosuke
udaren odozgo, kao uplašeno tele pade na zemlju.
Musaši sede na travu i držeći se rukom za stomak viknu:
»Predajem se, odustajem!«

Gonnosuke nije davao ni glasa, a njegova majka, ne usuđujući se

da izgovori ni reći, zurila je u njegovo po zemlji prostrto telo.
»Ne brini, udario sam ga samo tupim delom mača«, reče joj
 Nebo 33

Musaši, ali je izgledalo kao da ga starica ne razume dobro. »Dajte

mu malo vode«, reče joj ponovo Musaši, »nije povređen, samo je
u nesvesti.«
»Štaa?!« viknu ona s nevericom u glasu, ali, približivši se vi­
de da na telu njenog sina nema krvi. Ona donese vode i poli sina
po licu. Onda pade po njemu, tresući ga, milujući i pozivajući
sve dok se nije osvestio i seo na zemlju.
Gonnosuke je jedno vreme tupo gledao u Musašija, a onda
lagano ustade i prišavši mu duboko se pokloni. »Zao mi je«, reče
on samo, »suviše si dobar za mene.«
»Kako možeš tako nešto da kažeš«, viknu Musaši kao da se
budi iz transa. »Ti nisi izgubio, ova je borba tvoja, pobedio si!«
On razdrlji kimono na grudima i pokaza Gonnosukeu: »Vidi
ovo.« Na grudima beše jedan veliki crveni krug. »Vidi, da si imao
samo malo više prostora za udarac, ja bih sad bio mrtav.« Glas mu
je drhtao dok je to govorio, jer u trenutku dok je pokazivao
povredu Gonnosukeu nije ni sam znao kada ga je i u kojoj prilici
ovaj udario.
Gonnosuke i njegova majka zurili su u Musašijeve grudi bez
reči.
»Kažite mi sada, majko«, reče Musaši sklapajući kimono na
grudima, »recite mi zašto ste sinu rekli da mu kukovi stoje suviše
visoko. Šta je to bilo u njegovom stavu što nije valjalo?«
»Pa«, reče starica, »ja nisam baš neki stručnjak, učinilo mi se
samo da je on ćelu svoju snagu usredsredio na blokiranje tvoga
mača. Nije mogao da krene ni napred ni natrag, bio je suviše
okupiran time. Učinilo mi se u tom trenutku da je mogao samo da
spusti kukove i ostavi ruke u onom istom položaju, vrh njegovog
drvenog mača bi te pogodio pravo u grudi. Sve se, ipak, dogodilo
u jednom kratkom trenutku. Posle toga više nisam znala ni za
samu sebe.«
Musaši se ćutke pokloni. Bio je srećan što je dobio lekciju
koju nije morao da plati životom. Gonnosuke je takođe slušao s
poštovanjem i izgledao je kao da se u njemu stvaraju nove ideje. I
34 Mijamoto Musaši

on je shvatio da je baš proputovao onom tankom linijom između

života i smrti, a njegova majka ga je sad i za ubuduće naučila
nečemu što će mu pomoći da preživi.
Mnogo godina kasnije, kad je Gonnosuke stvorio svoj pravi
stil po kome je postao poznat širom Japana, zapisao je tehniku
koju je njegova majka otkrila za vreme njegovog dvoboja sa
Musašijem. Iako je sa divljenjem pisao o tome koliko je njegova
majka unela sebe u taj dvoboj, nije nigde pomenuo da mu je
Musaši priznao da je on, Gonnosuke, pobednik. Naprotiv, do
kraja života pričao je ljudima da je izgubio borbu od Musašija i da
je to bila velika lekcija za njega.
Musaši se oprosti od majke i sina i krete preko Inođigahare
prema Kamisuvi. Nije znao da sve to vreme jedan samuraj ispituje
sve putnike i osoblje po svratištima da nisu možda na putu videli
čoveka koji se zove Mijamoto Musaši.

I
i
i
Odbegla divljač

Musašija je povreda od Gonnosukeovog mača toliko bolela da

zastade u blizini jezera Suva gde je bilo toplih izvora i odsednu u
jednoj krčmi. Kad je ostavio stvari, ode do izvora među stenama i
tamo se dugo kupao i masirao u toploj i lekovitoj vodi. Kad se
vrati u krčmu, zateče čoveka koji se raspitivao za njega.
Čovek se predstavi kao Išimoda Geki, vazal gospodara
Datea Masamunea u oblasti Mucu. Bio je čuo za Musašijev boj sa
kućom Jošioka i resio je da nagovori tog izvanrednog čoveka da
ode s njim kod njegovog gospodara Datea, koji je veoma cenio
borilačke veštine.1
»Žao mi je«, reče Musaši, »ali tragam za svojim prijateljima,
dečakom i devojkom koji su oteti na ovom drumu pre dva dana.
Jednog dana ću možda navratiti, ali sada stvarno ne mogu.«
»Meni je žao još više. Čeznuo sam za prilikom da danima
putujem sa čovekom kao što si ti. Ali, nemoj da zaboraviš na ovaj
poziv i dođi jednog dana do nas. U blizini je Macušima, jedno od

1 Date Masamune (1566—1636) velikaš sa posedima sevemo od Edoa (današnjeg

Tokija). Najviše boravio u gradu Sendai. Učestvovao u velikom pohodu na Koreju za
vreme regenta Hidejošija. Bio naklonjen hrišćanima i u vreme prvog progona hrišćana od
sigurne smrti spasao misionara, oca Soteloa. Sotelo je kasnije predvodio misiju Dateovih
samuraja poslatu papi i španskom kralju. Date Masamune se kasnije od poklonika
hrišćanstva, u strahu od optužbi šoguna, pretvorio u otvorenog protivnika strane vere.
36 Mijamoto Musaši

najlepših mesta u Japanu i ako nikada nisi bio tamo, odvešću te

lično.«2
Oprostivši se, Musaši krete drumom. To što su dani
prolazili a nikako ništa nije mogao da sazna o Ocu i Đotarou već
je počelo da ga uznemirava. Stao je na raskrsnicu puteva iz
Košjua i Nakasendoa i razmišljao šta dalje da učini; tad naiđe
grupa ljudi koji su, sudeći po odelu, bili nosači nosiljki, ljudi koji
rade teške poslove.
»Vi kao da nekoga tražite, gospodine«, obrati mu se jedan od
njih koji se bio zagledao u Musašijevo lice.
Musaši odrečno zaklima glavom, ali čovek nije hteo da ga
tek tako ostavi. ■>
»Mi možemo da vam učinimo svaku uslugu. Ako vam je
potreban sluga ili pratilac, naći ćemo ga. Ako, pak, hoćete lepu
ženu, može i to.«
»Ne, ništa mi nije potrebno«, reče Musaši a istog trenutka
mu sinu da bi možda oni stvarno mogli da mu pomognu. To su
ljudi koji znaju sve puteve u tom delu zemlje, poznaju svaki
kutak. »Ja, u stvari, tražim ženu i dečaka koji su nestali pre
nekoliko dana.«
»Pa to ste mogli odmah da nam kažete. Bolje da pokušamo i
mi da ih tražimo nego da stojite tu neodlučni i ne znate gde ćete da
krenete. Samo nam ih opišite, mi ćemo učiniti sve što možemo.
Čak vam nećemo ni tražiti neku određenu nagradu za to. Dajte
koliko možete.«
Musaši opisa Ocu, i, pošto im razdeli ono malo novca koji je
imao kod sebe, oni kretoše.

1 Macušima je već ranije pomenuto kao mesto sa jednim od najlepših pejzaža u

Japanu. Jedan pesnik je o njemu ispevao haiku pcsmu:

MacuJima ja, aa Manjima ja, MacuJima ja.

(O MacuJima, oo MacuJima, o MacuJima.)

Smatra se da je on njome želeo da kaže da se pred prizorima u Macušimi

jednostavno izgubi moć govora, da reći ne mogu da tu lepotu opišu.
 Nebo 37

»Čekajte nas kod svetilišta Suva Mjođin«, rekoše mu na

rastanku. »Tamo kod one velike kapije. Do večeras, pojavićemo
se tamo i ispričati vam sve što smo saznali.«

II

Musaši svrati u zamak Takašima i grad Šimenosuva raspitujući se

okolo za Ocu i Đotaroa, ali istovremeno i o tome da u okolini
slučajno nema nekog majstora u baratanju mačem ili nekim
drugim oružjem. Koristio je svaku priliku da nešto nauči, a čovek
nikad nije znao ko će mu biti učitelj.
Nešto pred zalazak sunca on stiže do kapije velikog svetilišta
i sede tamo da se odmori. Već je mislio da se ljudi neće ni pojaviti i
prekorevao sebe što je dozvolio da ga prevari banda nosača, za
koje mu jedan prolaznik reče da često čine takve stvari, kad se
jedan od njih pojavi.
»Drago mi je što sam vas našao, gospodine«, reče čovek, a
Musaši odahnu. Da su ga radnici prevarili, bilo bi to isto kao da ga
je protivnik u dvoboju zbog nepažnje isekao mačem. »Saznali
smo da jedan dečak stvarno putuje sa Daizoom iz Naraija i znamo
gde je otprilike krenuo.«
»Gde su?«
»Evo ovako«, reče čovek. »U jednoj od krčmi u Suvi čuo
sam da se tu odmarao Daizo oko podne i posle ručka nastavio
prema klancu Vada. Rekli su mi da je s njim i jedan dečak.«
Srećan što je ipak nešto saznao, Musaši dade još jedan
novčić nosaču i krete na put. Nameravao je da ne spava te noći i
pokuša da nadoknadi prednost koju su na putu ispred njega imali
Daizo i Đotaro. Krenuo je i uživao u samoći na putu usred noći.
Često se u gomili ljudi osećao mnogo usamljeniji nego tako na
putu kad su zvezde, nebo i ćela priroda njegovi saputnici.
Nešto posle ponoći on ugleda vatru u daljini. Prošao je već
bio jedan manji klanac i sad se neprekidno peo uzbrdo prema
38 Mijamoto Musaši

mestu koje se zvalo Vada, gde je bio najveći klanac na tom delu
puta.
»Ovo mora da su neki putnici. Moći ću da se malo osušim
pored vatre i možda će mi dati malo čaja«, reče on osećajući kako
mu je rosa natopila kimono.
Kad stiže blizu mesta sa koga su se videli odsjaji vatre,
Musaši vide da je to neka mala krčma ispred koje ne bese vezan
nijedan konj, što je značilo da nije imala baš mnogo gostiju,
naročito ne onih imućnijih, pa uđe unutra. Osećao se jak miris
hrane i to ga privuče, mada je njegov novčanik bio skoro
potpuno prazan.
»Nešto moram da pojedem, a za plaćanje ćemo se nekako
sporazumeti«, promumla on sebi i uđe u veliku prostoriju na
kojoj su vrata bila širom otvorena. Kraj ognjišta, na kome se u
velikom loncu kuvalo medveđe meso i samo još neke velike
rotkve,3 bila je i velika posuda sa sakeom.
Ne gledajući nikoga seo je pored čoveka koji je izgledao kao
vlasnik i nezainteresovano gledao u vatru, i kratko rekao:
»Daj mi nešto da jedem. Bilo šta, makar i malo pirinča
i povrća.«
U zdelu sa hladnim pirinčem vlasnik nali malo one supe i
Musaši navali kao da danima nije jeo.
»Čudan čovek koji putuje ovako usred noći. Je 1’ to negde
žuriš?« zapita jedan od ljudi oko vatre.
»Zurim. Tražim čoveka koji se zove Daizo. On je iz Naraija i
treba da je prošao ovuda prošlog popodneva. S njim je i jedan
dečak.«
»Nisam video nikog takvog«, reče suvo čovek.
Kad je napunio stomak i ogrejao se pored vatre, Musaši poče
da razmišlja o tome kako će da plati račun. Svoje poslednje
novčiće dao je onom nosaču.

1 Daikon, velika bela rotkva koja uspeva u Japanu, Kini i drugim azijskim
zemljama.
 Nebo 39

»Znate šta«, poče on nesigurno. »Nisam siguran da baš

imam novca, pa ako biste hteli da primite od mene neku stvar u
zamenu za novac, bio bih srećam.«
Vlasnik progunđa malo, ali kad malo bolje zagleda Musašija,
shvati da je od tako odrpanog samuraja trebalo prvo da traži
novac pa onda da mu daje jelo.
»Sad šta je tu je. Ako već nemaš para, da vidimo šta drugo
imaš?«
Musaši stade da odvezuje zavežljaj koji je imao u svojoj
putnoj torbi i iz njega počeše da se pojavljuju sitnice kakve
putnici obično nose sa sobom. Jedina stvar koja je možda nešto
vredela bio je putnički pribor za pisanje i vlasnik već u sebi odluči
da primi to, kad iz torbe ispade papirni omot u kome nešto
zveknu.
I sam iznenađen, Musaši iz omota izvadi novčanik debelo
nabijen novcem i ceduljicu pored njega na kojoj je pisalo:
Ovo je tvoje putne troškove. Ako budeš nekad imao vremena,
svrati U Mucu. Moj gospodar bi sigurno voleo da te uporna. Pismo je-bilo
potpisano sa Išimoda Geki. Bio je to čovek koji se raspitivao o
njemu i o dvoboju sa Jošiokama, vazal Datea Masamunea koji ga
je pozvao da dođe u zamak njegovog gospodara.
Musaši se nasmeja. U vreme kad se još nije sigurno znalo
koliko će mir dugo trajati, velikaši su se trudili da uz sebe prikupe
dobre borce koje bi mogli da pozovu u slučaju nekog većeg
sukoba. Ovaj Geki je očigledno bio dobar vazal jer ga je ovim
novcem zadužio da jednog dana makar svrati u zamak njegovog
gospodara i zahvali se. A tada će već gospodar imati prilike da
Musašiju ponudi službu u svojoj vojsci Mačevalac koji se bori sa
sedamdeset ljudi odjednom zaslužio je i veće investicije.
40 Mijamoto Mtisaši

III •

Dok je Musaši čitao pisamce, svi ljudi u krčmi zaćutali su.

Novčanik je bio očigledno dobro nabijen srebrom i zlatom.
Musaši izvadi jedan srebrni nočvić i pruži ga vlasniku.
»Evo, to je za jelo«, reče on.
»Gospodin očigledno ima smisao za humor. Ima toliko
novca a nudi stvari u zamenu za jelo. Sad ne znam samo kako da
vam vratim kusur«, reče vlasnik smejuljeći se. Bio je srećan što
ipak neće biti u gubitku, a ljudi okolo samo su se zgledali.
Musaši shvati da nije trebalo da pokazuje toliki novac pred
nepoznatim ljudima i brzo strpa novčanik u torbu. Onda je zabaci
na leđa i krete dalje praćen ljubaznim rečima vlasnika kome niko
nikad nije toliko platio za zdelu pirinča.
Bio je dobro odmakao kad začu dozivanje iza sebe. On stade
da sačeka čoveka koji je zadihan trčao za njim uzbrdo.
»Vi stvarno hodate brzo, gospodine«, reče čovek pružajući
mu jedan srebrni novčić. »Jurio sam za vama da vam vratim ovo.
Izgleda da vam je ispalo, jer sam ga našao na mestu na kome ste
sedeli pored ognjišta.«
Musaši se zahvali čoveku ne znajući šta da uradi. Nije imao
sitnog novca da mu da kao nagradu, a bilo bi glupo davati mu taj
isti novčić zbog koga je toliko trčao. Čovek bez reči produži u
pravcu u kome je hodao Musaši, pa ovaj i sam ćutke pusti korak.
»Vi mora da izučavate mačevanje kod nekog dobrog uči­
telja«, reče čovek želeći očigledno da pokaže da zna čime bi Mu­
saši mogao da se bavi.
»Ne baš tako«, reče ovaj, »nemam nikakvog učitelja.«
»Ja sam takođe samuraj«, reče čovek ohrabren da nastavi
razgovor. »Samo već dugo živim u ovim planinama. Otkako sam
izgubio gospodara, sa nekoliko svojih prijatelja živim ovde
skupljajući lekovite trave i obarajući drveće koje kasnije pro­
dajemo. Dvojicu mojih drugova mogli ste da vidite dole u
krčmi. Svi mi u stvari čekamo priliku da svoje mačeve stavimo u
 Nebo 41

službu nekog feudalca. Vreme ratova je prestalo, ali mir neće

večno trajati.«
»Jeste li na strani Osake ili Edoa«, zapita Musaši tek da bi
nešto rekao.
»Ni na jednoj. Sad kad rata nema, ne moramo ni da raz­
mišljamo o tome. Kad izbije, lako ćemo se odlučiti.«
Musašiju dosadi ovaj razgovor i pomisli da je dovoljno bio
ljubazan sa čovekom. On poče da grabi velikim koracima po­
kušavajući da ovoga natera da odustane, ali se čovek pripio uz
njega i nije ga napuštao. Musaši odmah primeti da čovek nastoji
da mu bude uvek na levoj strani što je značilo da posebnu pažnju
obraća na njegov mač. Praveći se da nije primetio čovekovu
nameru, Musaši namerno ostavi tu stranu bez ikakve zaštite i ne
pogledajući prema svom pojasu.
»Zašto ne biste svratili do mene i prespavali, gospodine«,
reče čovek trudeći se da drži korak. »Posle klanca Vada imate
prilično veliki deo puta do prvog naseljenog mesta. Moja kuća je
skromna i nemam nikakve hrane i pića da ponudim, ali bolje je
spavati unutra nego napolju. U toj kući živim sa svoja dva
druga.«
»A gde su oni?« zapita Musaši.
»Mora da su se do sada već napili. Uvek se napiju u ovo
doba, a ja šake ne volim toliko kao oni.«
»Dobro«, reče Musaši, shvativši da čovek nešto sprema.
Morao je da ga se oslobodi pa reši da prihvati njegov poziv da vidi
šta će se dogoditi posle toga. »Hajdemo u tu kuću, baš mi se
prispavalo.«
Čovek mu pokaza na stazu koja je vodila uzbrdo i reče da
pripazi u mraku jer će za desetak metara morati da pređu preko
jednog potoka.
»Prilično je duboko, a za prelaz služi samo usko brvno«,
reče čovek i Musaši primeti da je zastao čim je on stupio na brvno.
On se okrete dovoljno brzo da vidi kako čovek izvlači kolac koji
je podupirao brvno i pokušava da ga izmakne Musašiju ispod
42 Mijamoto Musaši

nogu. On skoči natrag na stenu i mačem koji je izvadio pri skoku

iseče čoveka a da ovaj ne uspe da pusti ni glasa. Sreća što je mač
izvadio za vreme skoka, jer kad je stupio na stenu okliznuo se i
samo što ne pade u provaliju. Zadržao se na steni grčevito se
uhvativši levom rukom i onda začu pucanj. Zrno je prozujalo
kroz vazduh na mestu na kome je tren pre toga Musaši stajao i
mogao je da, ležeći na Steni, vidi dve prilike kako ustaju iz žbunja
s druge strane potoka. Zaseda je očigledno bila pripremljena još u
krčmi.

IV

»Misliš da si ga pogodio«, reče jedan od probisveta koji su stajali s

druge strane potoka.
»Nema sumnje. Video si kako je pao«, reče ovaj samouve-
reno pripremajući musketu za sledeći pucanj ako bude potreban.

Oni zaobidoše s druge strane na kojoj su očigledno znali

neki drugi prelaz i priđoše mestu na kome je trebalo da leži
Musaši. Čovek sa musketom držao ju je naperenu, ali se iznenadi
kad Musaši sa iskukanim mačem iskoči pred njega. On izgubi
ravnotežu i metak odlete visoko u nebo, a Musaši ga iseče jednim
udarcem. Onda se okrete prema drugom čoveku koji nije bio
toliko razbojničkog izgleda kao prva dvojica i koga je bio zapazio
još u krčmi. Ovaj je držao mač znalački i videlo se da je veštinu
borenja učio u nekoj školi, ali to ništa nije značilo za Musašija koji
ga jednim zamahom rani u rame i kad diže mač da ga dotuče,
čovek, očajan, skoči u potok. Mogao je da ga čuje kako trči kroz
plitku vodu ali je znao da ne može daleko da ode tako ranjen.
Musaši požuri da ga stigne i penjući se uza strminu uskoro
između drveća ugleda slabu svetlost. To mora da je bila koliba o
kojoj je govorio čovek koji mu je doneo novac.
Za to vreme ranjeni razbojnik ulete u kolibu vičući:
»Gasi vatru, ugasi odmah vatru!«
 Nebo 43

Zaklanjajući svetlost baklje rukavom kimona, žena koja je

sedela pored ognjišta zapanji se kad ga vide. »Šta se desilo, pa ti si
sav krvav!«
»Ćuti, budalo! Odmah ugasi sva svetla u kući. I vatru u
ognjištu.«
Kad je Musaši stigao pred kolibu, vatre nigde nije bilo. Bio
je rešen da uhvati poslednjeg razbojnika ne zato što je želeo da se
osveti, već zato što je to bila prilika da druge nevine putnike koji
ne mogu da se brane kao on oslobodi napasti.
»Otvaraj«, viknu on, ali se iz kolibe ništa ne ču. »Otvaraj!«
viknu još jedanput i baci veliki kamen na drvene rešetke na
prozorima. Onda gurnu vrata svom snagom i vide kako čovek i
žena padaju ne mogavši da izdrže njegov silni udarac. Muškarac
diže mač, ali mu ga Musaši lako izbi iz ruke i zgrabi čoveka za
okovratnik kad ovaj pokuša da otpuže u dubinu kuće.
»Nemoj da me ubiješ, molim te!« molio je čovek. Bio je to
Gion Tođi, nekadašnji ugledni samuraj iz kuće Jošioka koji je
pobegao sa Oko i novcem iz blagajne škole mačevanja.
Iz mraka iznenada počeše da doleću razni predmeti, lonci,
šolje, štapići za jelo — bacala ih je žena na Musašija, a Tođi,
iskoristivši Musašijevu zbunjenost, izvuče kratki mač i pokuša da
ga ubode. Musašiju, međutim, nije bilo potrebno mnogo da ga
zgrabi i baci kroz vrata susedne sobe odakle se začu kako se pod
njim sve lomi.
Musaši onda skoči na ženu i pritisnu je na pod, ali ona izvuče
veliku iglu iz kose i pokuša da ga ubode. On joj nogom pritisnu
šaku i izbeže njen pokušaj da ga ujede za ruku u kojoj je držao
mač. Uvijajući se na podu kao crv, žena je psovala i proklinjala, ali
ne Musašija nego Tođija: .
»Kako te nije sramota da izgubiš od ovakve jedne skitnice!
Gde ti je ponos?«
»Stani malo, mama«, reče Musaši i nasmeja se jer je
prepoznao glas te žene.
»Gle«, viknu skoro obradovana žena, »pa to je Takezo!«
44 Mijamoto Musafi

Pored rođene sestre, koju dugo nije video, i Matahaćijeve majke

Osugi, Oko je bila još jedina žena koju je znao koja bi ga zvala
njegovim starim imenom.
»Znači, pogodio sam, ovo je ipak Oko«, reče Musaši.
»I ja sam te odmah poznala. Glas ti se nije promenio, mada
čujem da si promenio ime i da se sada zoveš Musaši.«
»Šta ti radiš na zabačenom mestu kao što je ovo?« zapita je
on.
»Sramota me je što moram da priznam. To je palata u kojoj
živim sa svojim mužem.«
»Štaaa, taj čovek onda mora da je Gion Tođil?
»Tačno, ili bar ono što je ostalo od starog Tođija.«
»To je Gion Tođi?« Musaši nije mogao da veruje onome što
je video. Nekada slavno ime iz kuće Jošioka postao je običan
lopov i razbojnik. »Izvini«, reče on Oko, »da sam znao da je to
tvoj muž, ne bih bio tako grub prema njemu.«
»Toliko me je sramota zbog svega da bih želela da sam insekt
i da se zavučem u neku duboku rupu«, reče ona i ode do Tođija
koji je ležao u nesvesti. Dala mu je malo vode i on uskoro poče da
se budi i stenje. Oko mu reče na koga se namerio i on pokri lice
rukama.
»Šta, Mijamoto Musaši, onaj što je...«
Musaši se sažali na čoveka koji je pao toliko nisko. On sede i
pristade da se prema njemu ponašaju kao prema gostu. Oko
obrisa pod i zapali ponovo vatru u ognjištu stavivši malo sakea
da se zagreje.
»Nemamo mnogo toga da ponudimo, ali ja sam skuvala
nešto«, reče ona nudeći mu čašicu.
»Nije potrebno«, reče Musaši. »Već sam dovoljno jeo dole u
krčmi.«
»Šta, odbijaš moju hranu! A mogao si da je jedeš kad si bio
kod mene u kući ispod planine Ibuki.« Oko je već počela da
 Nebo 45

koristi neiscrpne riznice svoga šarma. Kad se malo doterala,

izgledala je ponovo lepa kao nekad, mada su se tragovi godina na
njenom licu sve teže prokrivali.
Musaši im ispriča da je video Akemi koja mu je rekla da će sa
Matahaćijem krenuti u Edo, a Oko odmah poče da moli Tođija:
»Tođi«, reče ona umiljato, »hajde da krenemo i mi u Edo i
pokušamo da ponovo živimo kao ljudska bića. Možda bismo
mogli da pronađemo Akemi i zajedno počnemo neki posao.«
»Možda«, reče Tođi zamišljeno. Sigurno se setio noći kad je
pokušao da vodi ljubav sa Akemi i zamišljao koliko mora da je
lepše njeno mlado telo.
»Oko«, reče Tođi. »Ponoć je odavno prošla a Musaši je
sigurno umoran. Zašto mu ne pripremiš ležaj u sobi. Mi možemo
da spavamo i ovde pored ognjišta.«
»Hvala«, reče Musaši, »san bi mi baš dobro došao.«
»Hajde, pokazaću ti sobu, malo je mračno pa ću morati da
ponesem baklju«, reče Oko i krete pred njim.

VI

Iako je koliba spolja izgledala prilično mala, Musaši se začudi kad

ga Oko povede hodnikom dugim više od deset metara.
Očigledno je taj deo kuće bio kasnije dograđen i to na stubovima
jer se lepo videlo da se kuća, koja je bila na vrhu stene, pruža i
dalje nad strminom ispod koje je bila provalija. Ako bi nešto
slučajno ispalo kroz prozor moralo bi da leti bar nekoliko
desetina metara do reke koja je šumela u mraku. Svaki put kad bi
jače dunuo vetar, taj deo kuće ljuljao se kao čamac na uzburkanoj
vodi.
Oko namesti postelju Musašiju i onda ga ostavi; ogoljene
noge belasale su joj se u mraku. Musaši se začudi da nije i ovog
puta pokušala da ga zavede.
»Je li već zaspao?« pitao ju je Tođi u sobi sa ognjištem.
46 Mijamoto Musaši

»Mislim da jeste, delovao je prilično umorno«, odgovori

mu Oko.
»Spremi se, moraćeš da malo potrčiš večeras«, reče joj on.
»Šta nameravaš s njim?«
»Idi i zovi ostale!«
»Znači resio si da ideš do kraja?«
»Naravno. To sad već nije pitanje novca. Ako budem ubio
to kopile, osvetiću se u ime ćele kuće Jošioka i moći da se možda
vratim u Kjoto jednog dana.«
Uvezavši duge krajeve kimona ona izađe i dok joj se kosa
vila na vetru potrča kao neki noćni demon. Ubrzo se pokaza da
planinu ne nastanjuju samo ptice i zveri. Zajedno s njima, u
pećinama i urvinama živela je razbacana razbojnička bratija koju
je, idući od jedne loge do druge, pozivala Oko. Ubrzo, ona
obavesti dvadesetoricu naviklih na takve noćne pohode i oni se
začas okupiše ispred kolibe.
»Šta, radi se o samo jednom čoveku?« zapita skoro razoča­
rano jedan od njih.
»Samuraj? Da li taj uopšte ima novca«, pitao je drugi.
Bili su naoružani kopljima kakve su obično nosili lovci na
medvede, bodežima i, poneki, musketama. Veliki deo njih već je
znao šta treba da radi: okupljali su se oko stubova na kojima je
ležala soba u kojoj je spavao Musaši.
U sobi, pri svetlosti lojanice koju mu je ostavila Oko, Musaši
vide stare iskrzane asure kojom je pod bio pokriven i mnogo
lekovite trave koja se sušila tu i tamo rasprostrta po podu.
Prijatan miris koji se širio iz trave zamalo da ga uspava, ali on
shvati da ipak ne bi trebalo da dopusti da ga umor savlada.
Uzeo je lojanicu u ruku i lagano krenuo da ispituje zidove.
Tek kad se dobro približio, video je da je drvena konstrukcija
sobe, naročito na uglovima, nosila velike tragove prepravki. Bilo
je mnogo starih rupa od eksera i videlo se da je soba, ko zna
koliko puta, bila rušena i ponovo sastavljana.
Blagi osmeh pojavi se na Musašijevim usnama. Shvatio je šta
 Nebo 47

su mu pripremili Gion Tođi i Oko. Očigledno se nisu bili okanili

svojih zločinačkih namera i bili resili da idu do kraja. »Vuk dlaku
menja, ali ćud...« seti se Musaši stare poslovice.

VII

Iznenada on ponovo začu lake korake u hodniku. Oko, sa

bakljom u ruci, odmaknu pomična vrata i lagano pozva: »Musaši,
da li spavaš?« On je ćutao i pravio se da spava. »Takezo!« pozva
ponovo ona, pa da bi bila sigurna da on ne pomisli da je prevara u
pitanju, ostavi bokal sa vodom i reče: »Ostavljam ti vodu ovde,
ako ožedniš.«
»Je li sve u redu?« zapita je Tođi kad se vratila.
»Spava duboko. Čak je i hrkao«, reče ona.
Zadovoljan, Tođi izlete napolje i zapaljenim fitiljom mus-
kete mahnu u mrak gde su stajali ostali razbojnici. Spremni,
ljudi na taj znak jako povukoše konopce kojima su vezali stubove
i ćela soba, grede, asure, daske od kojih su bili načinjeni zidovi —
sve se to uz tresak sruči u provaliju ispod kuće.
Uz trijumfalne uzvike razbojnici strčaše niz padinu i zapa­
livši baklje počeše da pretražuju rečnu obalu. To su očigledno
činili bezbroj puta; potom bi, kad bi našli žrtvu u ruševinama
sobe, opet sastavljali svoju klopku da je pripreme za sledeću div­
ljač. Bili su kao izgladneli psi koji pretražuju đubrište ne bi li
našli koske.
»Jeste li ga našli?« vikao je Tođi stojeći ispred kuće.
»Ne, još nema tela!«
»Mora da je tu negde! Pazite da vam se nije otkotrljao u reku.
Novac je bio stavio za pojas!«
»Pogledaćemo malo i gore, da se nije razbio o stene pre nego
što je došao do reke!« viknu jedan a onda kriknu: »Vidi, pa to
Tođijeva koliba gori!«
Iz krova kolibe počeše da u nebo šikljaju plamenovi i uskoro
48 Mijamoto Musaši

zahvatiše ćelu drvenu konstrukciju i osvetliše čak i mesto pored

reke na kome su razbojnici pretraživali ostatke porušene sobe.
»Brzo! U pomoć, u pomoć, požurite! Izgoreće mi kuća!«
vikala je izbezumljeno Oko. Izgledala je kao da je poludela.
Razbojnici baciše baklje iz ruku jer im više nisu bile potrebne i pri
svetlosti velike vatre potrčaše uzbrdo. Kad su stigli do kuće, njoj
već nije moglo da se priđe. Zar i iskre leteli su na sve strane dok je
suvo drvo puno smole pucketalo u požaru.
Oko je stajala po strani, naslonjena na drvo, i plakala. Ljudi
su, zanemeli, stali oko nje, a onda im priđe i Tođi koji diže ruke od
gašenja vatre.
Tođi klonu na zemlju i uhvati se za glavu. Ono što se
dešavalo te noći bilo je suviše za njega. Nije čak ni pomišljao da
pošalje ljude u poteru za Musašijem koji je očigledno podmetnuo
požar pošto je izbegao sigurnu smrt, što do sada nikome nije
pošlo za rukom.
Tođi je čuo dovoljno o Musašiju da bi znao da je nemoguće
uhvatiti ga. Taj čovek je bio nepredvidljiv.
Banditi su se nešto dogovarali i onda, videvši da je njihov
vođa izgubio svaku inicijativu, podeliše se na grupe i krenuše u
šumu. Ali, Musašija nigde nije bilo.
Igra vatrom

Deo puta kroz provinciju Kai u ranijim vremenima nisu

upotrebljavali obični putnici, pa pored njega ne bese mnogo
zasađenog drveća. Ranije su njime prolazile samo vojske i bilo je
zabranjeno saditi visoko drveće kako bi se vojska sačuvala od
iznenađenja. Tek odnedavno njime su počeli da prolaze obični
putnici koji su putovali između Kjota i Edoa i, pošto taj put bese
kraći nego oni pređašnji, njime je prolazilo sve više putnika. Ali,
iako nije bilo drveća, tu se brzo namnožiše razne čajdžinice,
svratišta i krčme u kojima je putnik mogao da dobije najukusnija
jela i da se uz sve ugodnosti dobro odmori.
Putnici koji su se odmarali na tom putu, baš negde pred
klanac Kobotoke, veselo su pokazivali jedan drugome nešto što
je ovde već postalo uobičajeno. Povorke prostitutki putovale su
gotovo svakodnevno iz Kjota u Edo i baš u tom trenutku grupa
od njih tridesetak je naišla putem.
Zajedno sa desetak muškaraca koji su ih čuvali i radili za njih
sve poslove sa konjima natovarenim svim mogućim potrepšti­
nama, povorka je izgledala kao karavan neke velike i srećne po­
rodice.
»Ako neku žuljaju sandale, molim da ih lepo skine i obuje
sandale od slame. I ako neka opet počne da mi priča da više ne
može da hoda, molim da pogleda na decu koju svi viđamo na
ovom putu. Pogledajte decu, devojke, ona se ne žale uopšte a
putuju isto onoliko dugo kao i vi!« vikao je čovek od otprilike
50 Mijanioto Musaii

četrdeset godina koji je očigledno bio vođa grupe u kojoj bese

devojaka svih godina. Bilo je tu onih koje bi teško mogle da
dokažu da su punoletne, ali i onih koje su duboko zašle u treću
deceniju.
Taj čovek se zvao Šođi Đinai i nekada je bio samuraj.
Kasnije, zbog razloga samo njemu znanih, on je napustio vojnu
službu u zamku Fušimi, u koji je često svraćao i lejasu Tokugava,
i postao jedan od najbogatijih vlasnika javnih kuća u zemlji. Od
Tokugave on je dobio dozvolu da poslove iz prestonice prebaci u
grad Edo, koji je cvetao i čije potrebe za burdeljima i lakim
ženama teško da je ko mogao da zadovolji. On je nagovorio i
kolege iz prestonice da pređu u mnogo perspektivniji Edo, pa je
svakog dana, ili u njegovoj pratnji ili u pratnji njegovih prijatelja,
jedna po jedna grupa prostitutki prelazila tamo gde je bilo mnogo
više posla.
Blizu Kobotokea Đinai naredi odmor i uskoro njegovi
momci razdeliše devojkama hranu. One sedoše tamo gde se koja
zatekla, kože požutele i kose pobelele od prašine od koje nisu
mogli da ih zaštite ni veliki putnički šeširi, i halapljivo počeše da
jedu. Mljackale su i smejale se među sobom kad jedna baci pogled
na samuraja koji je tuda prolazio putem i viknu: »Hej, vidi onoga,
zar nije zgodan?!«

II

»A onaj, pa mi ga znamo« viknu druga. »On je ranije dolazio kod

nas sa ljudima iz kuće Jošioka!«
»O kome to pričate?« zapita druga radoznalo.
»Onaj tamo, onaj mladi sa mačem preko leđa.«
»A, pa ja znam i kako se zove. Gospodine Sasaki! Gospodine
Sasaki! Sasaki Kođiro!« pozva iznenada ona, ali se ovaj, ne
obazirući se, probijao između volovskih konja i pešaka koji su na
tom delu, gde su se mnogi odmarali, napravili pravu gungulu.
 Nebo 51

Viku je začuo Đinai i kad skoči da umiri devojke, i on

poznade Sasakija Kođiroa. »Dobar dan, gospodine Sasaki«, reče
on Kođirou koji se toliko bio približio da nije mogao da se pravi
da ne čuje.
»Gle, pa to je gospodar kuće ’Sumija’! Gde vi to putujete
tako, u punom sastavu?« reče Kođiro.
»Selimo se«, ponosno objavi ovaj. »Idemo u novi grad Edo.
To je sedište šoguna i zanimljivije je nego ona stara učmala
prestonica.«
»Možda ste u pravu«, reče Kođiro, »samo, kako ćete s
prostorom? U tom novom gradu sigurno nema baš mnogo kuća
koje bi odgovarale vašem biznisu?«
»A, tu grešite. Tokugavina vlada misli na sve. Odredila je
mesto zvano Jošivara za ljude koji se bave ovim poslom i tamo je
već izgrađen čitav niz kuća.1 Moji ljudi su već krenuli napred,
tako da ćemo, kad stignemo, već imati kuću na najlepšem mestu u
tom delu grada. Posao će cvetati!« reče ovaj veselo. »A šta je s
vama? I vi napuštate Kjoto? Da niste dobili posao kod nekog
velikaša sa severa?«
»Ne, ne baš tako«, reče Kođiro lako pocrvenevši. »Iz
šogunove rezidencije su mi nudili da budem jedan od instruktora
borenja, ali ja za sada ne mislim da prihvatim takva nameštenja.«
Kao da mu je bilo krivo što tako nešto nije istina.
Đinai je bio čovek koji nije znao mnogo o mačevanju, ali je
poznavao ljude. Primetio je odmah iskru laži u onome što je rekao
Kođiro, pa brzo prekide razgovor videvši da ionako nema svrhe
nastavljati ga.

1 Vojna vlada šogunske porodice Tokugava je, u želji da kontroliše prilično

razvijenu prostituciju, 1617. godine naredila izgradnju kvarta u Edou u kome su morale da
budu izgrađene javne kuće. Po travi (joti), kvart je nazvan Jošivara (polje trave), ali je u
njegov naziv umetnut i kineski ideogram za sreću, tako da može da se protumači i kao
»srećno polje«. Kvart Jošivara zvanično je otvoren 1618. i neprekidno je izgrađivan.
Prilikom premeštanja javnih kuća u Jošivaru, vlada je nailazila na priličan otpor vlasnika.
Veliki požar uništio je potpuno Jošivaru 1657. godine pa su javne kućepremeštene u drugi
kraj Edoa; taj kvart nazvan je Šin Jošivara (Nova Jošivara). U ovom kvartu su do
modernog doba bila još dvadeset četiri velika požara.
52 Mijamoto Musaši

»Hajde!« viknu on svojim ljudima i devojkama, »spremajte

se za pokret!«
»Hej, nema nam jedne devojke!« viknu čovek koji je brojao.
»Koja bi to mogla da bude?« zapita Đinai.
»Ona Akemi, ona koju si pokupio na putu kroz Kišo.«
»A, ona? Onda nije strašno. Nisam joj dao nikakav novac
unapred, a to malo što je pojela i nije nešto što će da me osiro­
maši.«
Kad povorka krenu i Kođiro, da ne bi ostao sa prostitut­
kama, požuri da odmakne napred, Akemi se pojavi iza jednih
kola.
»Šta je, gde si to bila?!« zapita je strogo Đinai.
»Onaj čovek«, reče zadihano devojka, »poznajem ga, a nisam
htela da me vidi ovde.«
»Ako neko već kreće u ovakav posao, on ne treba toliko da
bude stidljiv«, nasmeja se Đinai kome ipak beše prijatno da ne
izgubi sredstvo za sticanje bogatstva, tj. devojke.

III

Istoga dana, u hramu Jakuoin u Takaou, jedan stariji čovek sa

slugom i dečakom od petnaestak godina, spremao se da nastavi
put. Stigli su tu prethodne noći i zatražili prenoćište, koje je on
bogato platio. Ujutru je sa dečakom razgledao hram i okolinu i
očigledno mu se nije nigde žurilo.
Kad je već bio spreman, čovek izvadi tri velika zlatnika i
predade ih glavnom svešteniku.
»Evo vam za hram. Sigurno će vam novac trebati za
popravke«, reče on očigledno navikao da daje tako velike
poklone.
»Recite mi molim vas vaše ime«, reče sveštenik duboko se
klanjajući, »želeo bih da ga zapišem u registar dobrotvora.«
»Zapišite: Daizo iz Naraija, trgovac travama, sa stanom u
 Nebo 53

podnožju planine Ontake u Kisou«, reče čovek, a sveštenik tek

tad shvati s kim ima posla: Daizo iz Naraija bio je već čuven među
sveštenicima po darežljivim poklonima hramovima u koje je
svraćao. Tek tada on požali što se nije malo više potrudio i
naredio da se Daizou ponude veće udobnosti. On se ponovo
duboko nakloni i zamoli Daizoa da opet navrati kod njih, uvek
kad ga put tuda navede.
»Da li nameravate da prenoćite u Fućuu?« zapita ga na
rastanku sveštenik.
»Ne, to mi je suviše daleko. Ja ne putujem tako brzo.
Spavaćemo negde u Hoćiođiju.2 Ko je sada upravnik tog ok­
ruga?«
»Čini mi se da je Okubo Nagajasu, nekadašnji upravnik
Nare.«
»Čuo sam za njega«, reče Daizo, »to je veoma sposoban
čovek.«
Sunce još nije bilo zašlo kad Daizo i Đotaro sa slugom
stigoše pred najveće svratište u Haćiođiju. Ljudi u svratištu se
začudiše kad ovi zatražiše sobu, jer su se bili navikli da putnici,
koristeći dnevno svetio što više, putuju sve dok ih negde ne
uhvati mrak. Daizova pojava i bogato ukrašeni putnički kovčeg
koji je sluga nosio uveri ih odmah da je to neka izuzetna osoba, pa
se požuriše da im daju što lepše prostorije na spratu. Tek što su se
bili smestili i Đotaro već počeo da se veseli što više nije u
dosadnom hramu nego u krčmi, dođe jedan od slugu i zapita ih da
li žele da promene sobu. Jedna velika grupa baš je uzela prostorije
ispod njih, objasni čovek, pa se boje da njihovom uvaženom
gostu ne smeta galama.
»Ne, nema problema s tim. Nama je drago da imate što više
gostiju, a društvo nam nikada nije smetalo«, reče ljubazno Daizo.

2 Fuću i Haćiođi su predgrađa današnjeg Tokija. U Musašijevo vreme, kao što

vidimo, u njima se noćilo da bi se, posle čitavog dana putovanja, najzad stiglo u grad Edo.
54 Mijamoto Miisafi

Nije ni znao da se ispod njih useljava onaj veliki »porodični«

karavan prostitutki iz kuće »Sumija«.
Dolaskom prostitutki svratiste u kome je ionako bila stalna
gužva postade prosto haotično. Sluge nisu dolazile na pozive,
večera je kasnila, a kad bi je gosti već pojeli, niko nije dolazio da
pokupi sudove. Povrh svega toga, neko je stalno trčao stepe­
nicama gore-dole.
Daizo bi odavno već pobesneo da mu osoblje nije bilo
simpatično kad je dolazio. Pošto niko nije dolazio ni da prostre
postelju, Daizo leže onako na pod koristeći svoju ruku kao jastuk.
Ležao je tako nekoliko minuta, kad iznenada kao da se seti
nečega, pozva prvo slugu, a posle Đotaroa. Nijednog ne beše u
sobi.

IV

Daizo izađe na verandu i vide na njoj čitavu gomilu ljudi koja je

posmatrala prostitutke u prizemlju. Među njima bio je i Đotaro.
Daizo mu se lagano privuče i uvuče ga u sobu.
»Šta si to gledao?« zapita ga on.
»Svi su gledali«, reče Đotaro; i sad mu je drveni mač bio
zadenut za pojas. Izgledalo je kao da ga nosi i na spavanju.
»A šta ste to svi zajednički gledali?« pitao je strpljivo Daizo.
»U onoj velikoj sobi u prizemlju je strašno mnogo žena«,
reče Đotaro pošteno.
»A šta je to toliko zanimljivo u tome?«
»Ne znam. Gledao sam tek onako«, reče jednostavno
Đotaro.
»Dobro, dobro. Hteo sam samo da ti kažem da ću malo
prošetati i da budeš ovde i ne mrdaš dok se ne vratim.«
»Mogu li i ja s tobom?« odmah zapita Đotaro koji je voleo
promcnu.
»Ne noću.«
»Šta, zar ti obilaziš hramove i svetilišta i noću?«
 Nebo 55

»Ne pričaj mnogo i idi da nađeš Sukeićija. Gde je on?«

»Video sam i njega dole na verandi.«
»Idi i pozovi mi ga. I požuri!«
Ljudi koji su se zatekli u svratištu nisu mogli da odvoje oči
od prostitutki iz prestonice, za koje se pričalo da im nema premca
po lepoti i uglađenosti. Među njima je bio i Daizov sluga Sukeići
— on je otvorenih usta gledao preko ograde.
»Hajde, već si dovoljno video!« povuče ga Đotaro za rukav.
»Ma pusti me«, branio se momak, »šta tebe briga koliko ja
gledam?«
»Gospodar te zove, ne ja, kaže da hoće da izađe i da dođeš da
mu otvoriš putnički sanduk.«
Kad začu da ga traži gospodar, mladić potrča, a Đotaro
nogu pred nogu krenu za njim. Utom začu neki ženski glas kako
ga zove. Odmah je pomislio da to mora da bude Ocu, ali se trže
kad vide Akemi.
»A, pa to si samo ti«, reče dečak.
»Ti, malo čudovište«, nasmeja se Akemi pljesnuvši ga po
leđima, »toliko se dugo nismo videli, a ti meni tako!«
»Izvini, nisam mislio onako kako sam rekao, a otkud ti ovde.
Nisi valjda sa onim ženama?«
»I jesam i nisam. Kaži mi šta je sa Musašijem. On mora da je
negde u blizini?«
»Musaši, Ocu i ja smo se razdvojili na drumu dolazeći
ovamo i uopšte ne znam gde su.«
»Ocu, a, ona mala što ga neprekidno juri? Slušaj, Đotaro,
dođi malo na stranu. Ovde je suviše radoznalih očiju.«
Oni kroz vrt izađoše na ulicu i zastaše iznenađeni kad videše
more svetla iz svratišta, krčmi i raznih mesta za zabavu, kojih je tu
bilo prepuno. Bilo je to najživlje mesto koje su videli posle Kjota.
»Kakva je ta Ocu?« zapita Akemi tek da nešto pita, ali do nje
stiže čitava hrpa odgovora. Đotaro je vajao sliku najlepše
devojke, najinteligentnije žene, umetnice na flauti, pričao je
toliko da Akemi više nije mogla da izdrži.
56 Mijamoto Musaši

»Ne bih baš bila oduševljena tom pekmezom. Šta mi to znači

ako žena zna da svira na flauti?«
Prolazili su pored jedne krčme iz koje se čula vesela pesma i
Akemi uđe ne rekavši ništa Đotarou.
»Akemi, ovo nije mesto za nas. Ovde ima pijanica«, govorio
joj je Đotaro, ali devojka je izgleda bila toliko ljuta na njega zbog
toga što je pevao ode njenoj suparnici da naruči odmah veliki vrč
sakea.
»Akemi, hajdemo«, zvao ju je dečak, ali ona je ispijala šolju
za šoljom i za nekoliko minuta dobila neki ludi sjaj u očima.
»Ti si isti kao svi muškarci! Samo se zacopate u neke
plačljive maze, a za mene niko ne brine. Akemi je tu da je neko
iskoristi i odbaci, a Ocu neka izigrava anđela!«
»Nisam tako mislio«, reče Đotaro, ali je već bilo kasno.
Akemi je već bila toliko pijana da nije mogla ni da ustane. Pre
nego što je izašla sa Đotarom, nije večerala, a onolika količina
sakea popijena nabrzinu učinila je svoje.
»Hajde, Akemi, hajdemo na spavanje«, pokuša Đotaro da je
izvede i uspe da je dovuče do vrata, a onda, samo što odmakoše
od vrata, ona mu se ote posrćući. Utom se na vratima krčme
pojavi neki samuraj, visoka rasta i sa jakom bradom. Od desnog
uveta do obraza imao je duboku brazgotinu, očigledno od mača.
»Pusti je, dečko«, reče on Đotarou i kao perce ga skloni u
stranu. »Ja ću je odvesti kući, kasnije.«
»Kako se usuđuješ!« viknu Đotaro i izvuče mač- da udari
čoveka, ali u istom trenutku polete uvis i pade na kamenu obalu
kanala.

Došao je svesti tek mnogo kasnije, kad su ga neki ljudi polili

vodom i dobro prodrmali za oba ramena.
»Evo ga, budi se«, čuo je kako govore.
»Pitaj ga odmah!«
 Nebo 57

»Sačekaj malo, još nije potpuno pri svesti.«

Đotaro najzad otvori oči i sede. »Gde sam ja?« zapita, a onda
se seti svega.
»Onaj ronin je odveo Akemi!« viknu. »Neka neko krene za
njim, izgledao je opasno!«
»Zbog toga smo se i okupili, dečko. Neko nas je pozvao
vičući da je neki ogromni samuraj napao dečaka i odvukao
devojku koja se malopre napila tu u krčmi«, reče mu jedan od
ljudi koji su stajali oko njega. Tek tada Đotaro vide da su ljudi
naoružani mačevima, kopljima i toljagama i među njima poznade
mnoge goste iz krčme u kojoj je bio sa Akemi.
»Da li se možda sećaš u kom je pravcu krenuo samuraj sa
devojkom?« zapita ga jedan čovek sa dugim kopljem.
»Sećam se, kako da ne, pre nego što me je udario vukao ju je
u onom pravcu pored kanala. Tamo u onaj mrak.«
Ljudi potrčaše sa fenjerima u rukama, ali nisu morali daleko
da idu. Samo nekoliko desetina koraka odatle ležala je Akemi u
blatu, polusvesna i široko rastvorenog kimona. Očigledno je bila
silovana. Kad vide fenjere koji joj se približavaju, ona, valjda od
stida što će ljudi takvu da je vide, pokuša da prikupi kimono i
ustane.
»Šta se dogodilo?« zapita je neko iz grupe ljudi, ali svima sve
odmah bi jasno.
Kao da se njima nešto loše dogodilo, ljudi počeše da uzmiču.
Sada je sve već bilo gotovo i nisu imali koga da kazne, a devojka je
očigledno mogla da hoda sama.
»Hajdemo«, reče jedan.
»Šta je to bilo s njom?« zapita neko ko očigledno nije bio u
toku.
»Izgleda da se dobro bila napila tu u krčmi«, reče mu drugi.
Niko nije ni video kad Akemi dohvati svoj pojas i kad je, kad
se uredila, nestala ponovo u mraku.
Đotaro je tako opet ostao sam.
Čudni kradljivac

Đotaro je trčao dobar deo puta ne obraćajući pažnju ni gde staje

ni kuda ide. Bio je siguran da je otprilike na putu prema onom
delu grada u kome je njihovo svratiste, ali u mraku nikada nije
mogao da bude siguran.
»Ne sećam se da sam ovuda prošao sa Akemi«, iznenada reče
on sam sebi i stade da malo bolje osmotri.
Ne mestu na kome su još mogli da se vide ostaci neke stare
tvrđave bilo je mnogo kuća u kojima su očigledno obitavali
samuraji koji su bili u službi u Edou. Jedan deo zidina bio je
učvršćen i tu su bile izgrađene zgrade u kojima je živeo upravnik
grada Okubo Nagajasu. Bila je to njegova zvanična službena
rezidencija, a sve oko nje bilo je obraslo travom i drvećem.
Tvrđavu su očigledno bili razorili u nekom napadu jer je
veliko kamenje ležalo razbacano svud unaokolo a zidovi bili
polusrušeni. Ćela utvrda izgledala je prilično primitivno prema
onima koje su se gradile tih dana. Nije bilo kanala oko tvrđave, u
kome bi bila voda, nije bilo mosta koji je lako mogao da se čuva i
brani. Ta tvrđava je očigledno pripadala nekom od manjih feu­
dalaca iz tog kraja, koji je kasnije izgubio borbu sa agresivnijim
došljacima i propao.
S druge strane puta bila su polja i bare i oko njih mnogo
svakojakog rastinja. Dok je pokušavao da shvati gde se nalazi,
Đotarove oči krenuše prema uzvišenju i on pri mesečini iznenada
vide kako neka prilika u mraku pretrčava od zaklona do zaklona.
 Nebo 59

U početku, prilika je izgledala kao neka oveća životinja, ali se

ubrzo ispostavi da je to čovek veoma hitrih pokreta.
Đotaro, tako, vide čoveka kako dolazi do ivice zida i,
odmotavši konopac na čijem je kraju bila kuka, zakači ga i spusti
se niz njega kao majmun. Izvesno vreme Đotaro je izgubio
čoveka iz vida, ali ga onda vide na drugoj strani kako ide prema
poljima. Dečakova radoznalost bese toliko živa da zaboravi na
sve strašno što je te večeri doživeo, i krete da vidi šta će taj čudni
noćnik da uradi.
Kad se malo približio, on vide da čovek na leđima nosi neki
veliki zavežljaj.
»To mora da je neki seljak koji noću krade drva od vojnika«,
pomisli on, ali ubrzo odbaci tu ideju, jer niko ne bi išao na tako
opasna mesta samo zbog drva.
Ali, u tom trenutku čovek zastade na jednom mestu na kome
je lepo bio izložen mesečini i Đotaro shvati da to nije niko drugi
nego Daizo.

II

»To je nemoguće!« mislio je Đotaro.

Čovek za koga je pomislio da je Daizo imao je na nogama
lake sandale i seljačke kožne nazuvke a preko lica komad crne
tkanine. Ali, figura, onako kako je Đotaro video na mesečini, bila
je nesumnjivo Daizova.
Čovek najzad dođe do staze koja se pela uz brdo i krete
njome ne osvrćući se. Očigledno nije mislio da neko može da ga
vidi usred noći. Iako je ono što je nosio bilo prilično veliko i
verovatno i teško, hodao je brzo i odsečnim koracima, kao da nije
navršio već petu deceniju života. Đotaro odluči da ga prati i vidi
šta ovaj namerava.
Crna prilika najzad stade i spusti zavežljaj koji teško zveknu.
Tu, baš na tom mestu, kako je pisalo na jednom kamenu pored
60 Mijamoto Mnsafi

koga je prošao Đotaro, seljaci su zakopavali tela ubijenih zlo­

činaca ili poginulih u nekom boju. Tog mesta su se ljudi očigled­
no klonili i danju a kamoli noću.
Kad se Đotaro približi vrhu brda, vide čoveka kako mirno
sedi pored zavežljaja i puši lulu. Bio je to sigurno Daizo, sad nije
bilo nikakve sumnje.
Nijedan seljak nije vukao duvan sa sobom. To je bilo suviše
skupo zadovoljstvo za to vreme i nije mogao svako da ga sebi
priušti. Čak i u krajevima van prestonice, gde su neki ljudi mogli
da i sami gaje duvan, on je smatran velikim luksuzom. Priča se da
je gospodar Date od Sendaija, kad je pušio, zapisivao u dnevnik:
Jutro — tri dima,popodne — četiri dima, pre spavanja —jedan dim. Ne
samo da je duvan u to vreme bio skup, nego su ga ljudi smatrali i
narkotičnim sredstvom i klonili ga se.
Đotaro je znao da ima vrlo malo pušača u okolini, a naročito
malo onih koji su imali status kao Daizo.
»Šta li to namerava?« pitao se dečak.
Kad je istresao duvan iz lule, Daizo ustade i, skinuvši crnu
maramu s lica, zakači je za pojas. Onda krete do bora koji se dizao
u blizini i vrati se s ašovom u ruci. »Ko zna gde ga je našao u tom
mraku?« pitao se Đotaro.
Daizo s ašovom dođe do jednog velikog kamena malo
podalje od drveta, obori ga i na mestu na kome se ranije nalazio
kamen poče da brzo kopa. Nije uopšte gledao oko sebe, osećao se
očigledno veoma sigurnim na tom prokletom mestu. Potom
prestade da kopa i zastade da se malo odmori i obriše lice
maramicom.
»Ovo će biti dovoljno«, reče Daizo samom sebi i ode po teški
zavežljaj. Kad ga je dovukao, Đotaro vide da je to neki veliki
komad plama u koji behu zavijene kutije; njih Daizo, kao da ih
proverava, pažljivo otvori i ponovo zatvori. Vrlo je lepo moglo
da se vidi da su kutije pune zlatnog novca. Iz druge krpe ispadoše
zlatne poluge.
 Nebo 61

Bilo je još zlata. Daizo ga je vadio iz rukava kimona, iz

pojasa, odasvud gde je mogao da ga zavuče.
Onda sve to ponovo zavi u veliku tkaninu i spusti u rupu
koju pažljivo zatrpa i najzad navali kamen na ono isto mesto na
kome je bio. Posle je razbacao dosta suve trave oko kamena i
najzad, kad je bio siguran da ni danju neće niko moći da pozna da
je tu kopano, stade da odahne.

III

»Nije loše«, reče glasno Daizo. On onda skide čudnu obuću koju
je nosio da bi se lakše kretao i crnu maramu koju je sad nosio za
pojasom i sve to, načinivši zavežljaj od odeće i ašova, gurnu u
obližnji gustiš. Potom okači svoj veliki novčanik za pojas, nazu
uobičajenu obuću i još jednom zadovoljno zagrokta.
Daizo krete niz padinu, a Đotaro pritrča velikom kamenu ali
tamo ni pod jakim svetlom mesečine nije mogao da nađe tragove
onoga što je malopre svojim očima video.
»Bolje bi bilo da se sklonim odavde«, reče on skoro glasno,
»ako ne budem u svratištu pre njega, mogao bi nešto da po­
sumnja.«
Sa tog uzvišenja mogao je da vidi grad ispod sebe i po svedu
shvati gde se nalaze svratišta i krčme u blizini mesta na kome je
odseo. On odredi pravac i potrča, brz kao vetar, trudeći se
istovremeno da u mraku ne naleti na Daizoa.
S izrazom potpune nevinosti na licu, Đotaro se pope ste­
penicama svratišta i uđe u sobu. Imao je sreće. Sukeići je više
ležao nego što je sedeo naslonjen na putnički kovčeg i glasno
hrkao. Pljuvačka mu je tekla niz usta.
»Hej, Sukeići«, poče da ga drma Đotaro, »tako ćeš gadno da
nazebeš. Bolje da lepo legneš u postelju.«
»A, to si ti«, zevnu mladić, »šta si radio toliko dugo napolju?
Zar ne znaš koliko je kasno?«
62 Mijamoto Afnsaši

»Ti mora da si skrenuo«, podrugnu mu se Đotaro, »pa ja sam

u sobi već satima. Da si ti slučajno bio budan, znao bi kad sam se
vratio, nego si se izvalio čim smo Daizo i ja izašli, zar ne?«
»Ne pokušavaj da me prevariš, video sam te kad si izlazio s
nekom ženom. Bila je to jedna od onih iz prizemlja. Ako si već sad
počeo da juriš za kurvama, ne znam šta ćeš tek raditi kad
porasteš!«
U tom trenutku Daizo otvori vrata i objavi: »Stigao sam.«1
Kad su ujutru sva trojica ustala, čuše da je Đinai sa svojom
»porodicom« već daleko ispred njih. Ustali su svi rano, s njima i
Akemi koja se dovukla u neko doba, i krenuli kako bi stigli do
Edoa pre zalaska sunca.
Daizo, Đotaro Sukeići lagano su doručkovali i nisu bili
spremni za pokret pre nego što je sunce već bilo visoko na nebu.
Daizo je išao napred, a Đotaro, koji je uvek voleo da ide
pored njega i priča celim putem, tog jutra zaostade uz Sukeićija.
»Šta je s tobom od jutros?« zapita ga iznenada Daizo
zaustavivši se naglo.
»Molim?« zapita Đotaro praveći se zamišljen.
»Nešto izgleda nije u redu?«
»Ne znam, sve je u redu. Zašto pitaš?«
»Nešto mi deluješ zabrinuto. Nisi kao obično.«
»Nije ništa. Samo sam razmišljao. Ako ostanem s tobom, ne
znam da li ću uspeti da nađem svog učitelja. Tek tako idemo,
nasumice. Voleo bih da krenem sam i da ga potražim, naravno,
ako ti nemaš ništa protiv?«
»Imam protiv!« reče grubo Daizo bez oklevanja.
»Ali zašto? Ne razumem!« poče skoro da preklinje dečak.
»Da sednemo«, reče Daizo i sede na travu. »Odmori se
malo.« On pokaza Suekićiju da nastavi ispred njih.

1 Japanci kada odlaze od kuće na posao, u šetnju ili nekim poslom, a treba da se
vrate istog dana, kažu: »Itte kimasu« (Idem i doći ću), a kada se vrate kući, viču još sa ulaza:
»Tadaima« (Evo me).
 Nebo 63

»Ali ja moram da pronađem učitelja što je pre moguće«,

navaljivao je Đotaro.
»Ja sam ti rekao da ćeš ići samo sa mnom i tako će biti!« reče
Daizo stavljajući lagano lulu u usta, paleći je i odbijajući dimove.
»Od današnjeg dana ti postaješ moj sin.«

IV

Đotaro zaneme. Pomisao da treba da postane sin čoveka koji je

pljačkao i izigravao posle toga trgovca i dobrotvora, nije mogao
nikako da prihvati. Utom se Daizo, videvši izraz na njegovom
licu, glasno nasmeja i Đotaro pomisli da se ovaj šali.
»Pa tebi je jasno da ja ne mogu da budem tvoj sin«, reče on.
»Zašto?«
»Ti si trgovac, a ja želim da postanem samuraj.«
»Ne brini ti za to. Ako postaneš moj sin, shvatićeš brzo da
Daizo nije običan trgovac, bez časti i ugleda. Usvojiću te i od tebe
načiniti pravog samuraja.«
»A zašto ti je to sve iznenada palo na pamet?« zapita Đotaro
shvativši da čovek stvarno misli ono što govori.
U tom trenutku Daizo ga zgrabi i privuče snažno sebi.
Onda, nagnuvši se do dečakovog uveta, on mu šapnu: »Ti si me
video mali podlače, zar ne?«
»Video te?«
»Posmatrao si me sve vreme, zar ne?«
»Ne znam o čemu to govorite?« protivio se i dalje Đotaro ali
je njegova odbrana bila sve slabija i slabija.
»Govori tiše«, reče mu Daizo. »Sve znam, ali ću zato morati
da te usvojim i tako se obezbedim. Imam samo dve mogućnosti:
da te ubijem ili da ti na ovaj drugi način zauvek zapušim usta. Ti
mi se sviđaš i ne bih želeo da ti učinim bilo šta nažao.«
Po prvi put u životu Đotaro oseti pravi strah.
64 Mijamoto Musaši

»Ne ubijaj me. Ne želim da umrem!« govorio je dečak i ne

pokušavajući da se otrgne iz Daizovog zagrljaja.
»Ne brini, uopšte ne mislim da ti bilo šta učinim. Ako
pristaješ da te usvojim. Napraviću od tebe velikog samuraja, ne
brini.«
»Ali, ali, ti si... ti si...«
»Hajde, slobodno kaži ono što misliš«, ohrabrivao ga je
Daizo smešeći se.
»Pa, kako da kažem«, uvijao je Đotaro, »tvoj posao je
krađa...« Da ga Daizova teška ruka nije sprečavala, Đotaro bi
odavno pobegao, ali sama pomisao na njegovo brzo kretanje
prethodne večeri zaustavljala ga je i zadržavala na mestu na kome
je stajao.
»Ha, ha, ha, ha, zar te samo to brine?« smejao se Daizo. »Pa i
šogun i sve najveće vojskovođe i feudalci su isto tako lopovi.
Svako otima od nekoga. Glavno je da nisam običan drumski
razbojnik, a ostalo će sve biti u redu.
I da znaš, biću ti dobar otac, ali ako se ikada desi da nekome
otpevaš ono što si video prošle noći, zavrnuću ti šiju.«
 I

Krajem maja, kad Osugi stiže u Edo, dan bese sparan a vazduh
težak kao usred kišne sezone. Kad se nešto takvo dešavalo u
maju, čovek je bio siguran da kiše neće biti skoro. Osugi je
putovala lagano i zaustavljala se tu i tamo u hramovima i
svetilištima gde se molila za uspeh svoje duge misije. Opet je bila
sama, bez sina, koji bi mogao da joj olakša put, a ništa nije znala ni
o tome gde se deo Musaši. Znala je samo da je krenuo u pravcu
Edoa.
Kad je videla kako prljavo izgleda grad koji je šogun izabrao
za sedište, ona se začudi. »Kome je uopšte palo na um da među
ovim barama i močvarama gradi kuće«, pomisli starica. »Još nisu
ni trsku posekli okolo!«
Išla je putem koji je od Šioirija vodio ka Nihonbašiju.1 Put je
bio zakrčen volovskim kolima i putnicima, i zbog opšte graje
činio se još prljaviji.
Svugde okolo gradile su se nove kuće i Osugi ubrzo oseti to i
na svojoj koži. Neoprezno zamahnuvši mistrijom jedan zidar,
koji je radio na mestu pored koga je prolazila, zalepi dobar komad
maltera na njen kimono.
»Kako vas nije sramota«, viknu Osugi jer se ćela grupa
zidara glasno nasmeja kad vide njen izraz lica. »Bacate blato na
ljude i još se podsmevate!«
1 Nihonbaši (Japanski most), most u centru Tokija: još se i danas od njega mere
rastojanja od Tokija do drugih japanskih gradova.
66 Mijamoto Musaši

Navikla da viče na sve živo što se kretalo po Mijamotou,

Osugi nije mogla da shvati da ne može svugde da se ponaša kao
kod kuće.
»Šta priča ona babetina tamo?« naljuti se jedan radnik.
»Šta, šta priča? Umesto da padneš na kolena i izviniš mi se, ti
još pitaš šta pričam!«
Ona ulete u kuću i zgrabivši jedan kraj skele na kojoj su
zidari stajali snažno ga povuče i oni, mada ne sa velike visine,
dobro tresnuše o zemlju.
»Izađite napolje ako smete, bednici! viknu starica zgrabivši
dršku kratkog mača. Zidari shvatiše da baba mora da je iz
samurajske porodice i da bi mogli da imaju mnogo neprilika ako
joj učine išta nažao.
»Šta je, plašite se!« viknu Osugi osetivši da oklevaju. »Zar
ste mislili da ću vas podnositi, vas i vaše bezobrazluke?«
Ipak, stiže je kazna — jedan dečak, očigledno neki šegrt iz
zidarske grupe, prilete sa strane i bacivši dobru šaku blata u
Osugina leđa, pobeže daleko ne osvrćući se. Starica se bila
osvrnula, ali vide da ne vredi da nastavlja trku.
Ona se okrenu i nastavi put kroz blato, izbegavajući konjsku
i goveđu balegu koje beše na svakom koraku. Nije joj se sviđao
taj grad koji je bio tako neuredan — uprkos velikom broju kuća
koje su svakoga dana nicale, njegove ulice nisu postajale lepše.
To i nije bilo čudo jer je do pre samo nekoliko godina tu bio
samo jedan uzak seoski put koji je povezivao sela Hibija i Ćijoda,2
a okolo njega bila su samo pirinčana polja i livade. Sve te kuće
izrasle su tek otkako je Tokugava lejasu 1590. godine zauzeo grad
Edo i odlučio da ga uzme za svoje sedište. Njemu je išlo u račun
da stvori jako uporište tu, u centralnom delu ostrva Honšu, kao
prirodnu ravnotežu južnom delu u kome je bila prestonica.
»Da ne tražim Musašija i svoga glupog sina, ne bih ostala u
ovom gradu ni dana«, promrmlja Osugi.

2 Mesta u današnjem centru Tokija.

 Nebo 67

II

Dok je Osugi na ulici posmatrala ljude u gomili koji se nadmeću

kupujući zemljište za gradnju i u sebi računala da je cena prostora
za samo jednu manju kuću dovoljna da se u Mijamotou kupe
čitava polja na kojima može da se sadi pirinač, iznenada oseti
nešto čudno. Neko je nešto muvao oko njenog pojasa dok je ona
s uživanjem slušala raspravu i licitaciju.
»U pomoć, lopov!« viknu ona i potrča za čovekom koji je
pokušavao da odmakne normalnim korakom. »Lopov!« povika
ona još jedanput opipavši pojas i osetivši da je deo novca nestao.
Starica potrča iz sve snage, a lopov, koji nije računao na
takvu staričinu brzinu, kasno pomisli da bi trebalo da se malo
brže izgubi. Ona ga zgrabi za pojas vičući i dalje: »Lopov, lopov!«
Uplašeni džeparoš pokuša da se otme, udari staricu preko
lica, ali nije mogao da se otrgne iz njenog čvrstog zagrljaja.
»Pusti me, ti matora kravetino!« viknu on besno udarajući je
i najzad uspe da je odgurne. Ali ona je u tom trenutku već imala
mač u ruci i zaseče mu ruku iznad zgloba.
»Jaoj!« viknu čovek i potrča, ali ubrzo pade na zemlju.
»Hej, pa to je onaj probisvet iz Košjua!« viknu jedan od ljudi
koji su licitirali zemlju. Okrenuo se i svi u njemu poznadoše
Hangavaru Jađibeija, vođu velike grupe zidarskih radnika koji su
gradili kuće u Edou.
»Jeste, to je on«, odgovori drugi čovek. »U ruci mu je
izgleda neki novčanik. Kao da je pokušao da nešto ukrade?«
»Hej, pa vidi, tamo je neka starica, leži na zemlji«, reče
čoveku Jađibei. »Idi potrči do nje i vidi šta joj je. Čini mi se da je
ona malopre vikala: Lopov!«
Čovek krenu prema Osugi koja je još ležala, a Jađibei dođe
do lopova baš kad ovaj poče da se diže sa zemlje. Jednim udarcem
on ga ponovo vrati u isti položaj. Izgledalo je kao da je rukom u
letu udario skakavca.
 68 Mijamoto Mušati

I
»Baš kao što smo mislili, ukrao je novčanik staroj gospođi«,
reče Jađibeijev čovek, »eto mu ga u ruci.«
Jađibei je bio besan jer je taj lopov bio jedan od radnika koje
je nedavno zaposlio.
»Napravite krst! Brzo!« naredi Jađibei ljudima koji su se tu
okupili, a lopov koji je još ležao na zemlji zajauka: »Nemoj samo
to, Jađibei. Nikad mi se to više neće desiti.«
»Ne, nema oproštaja za takve! Dobićeš ono što si zaslužio!«
reče nemilosrdno Jađibei.
On pokaza na komad zemljišta na kome ne beše ničega i
radnici brzo zabiše u zemlju jednu veliku gredu i na nju, popreko,
zakovaše drugu.
»Odlično«, reče Jađibei. »Sad ga zavežite gore i zakujte
oveću tablu iznad njegove glave: »Kad to bi urađeno, Jađibei uze
veliku četku sa farbom i ispisa na tabli sledeći tekst:

Ovaj čovekje lopov. Donedavno radioje za mene, alije učinio ^ločin

Za koji mora da bude kažnjen. Ostače ovde sedam dana i sedam noći izl°žPn
vetrn, kiti i suncu i niko ne srne da ga skine. Po naređenju Jađibeija iz
Bakuročoa.

Jađibei ispisa datum i vreme na kraju i vrati četku u lonac sa

bojom.
»Eto, sad je sve u redu«, reče on. »Vi sa ovog najbližeg
gradilišta daćete mu nešto da pojede i popije, malo vode s
vremena na vreme, taman toliko da ne umre od gladi i žeđi. Ono
što ostane od vaših obeda biće i previše dobro za njega.«
Svi su s poštovanjem slušali njegova naređenja i ne beše
nikoga da mu se suprotstavi. Svi su znali da ni vojnici ne bi učinili
ništa što je protivno Jađibeijevoj volji. Kažnjavati ljude iz
sopstvenih redova bilo je u to vreme uobičajeno. Ratnici su bili
suviše zauzeti svojim obračunima da bi imali vremena da
kažnjavaju običan narod, pa su ljudi morali da se nekako snalaze.

I
 Nebo 69

Iako je u Edou sad postojala vojna uprava, stvari su bile daleko

od toga da budu sređene pa se tome što je činio Jađibei niko nije
suprotstavljao.

III

»Uši«, reče Jađibei svom čoveku, koji se tako zvao po zodijačkom

znaku u kome je bio rođen,3 »idi do starice i predaj joj novčanik.
Izgleda da ta žena ide gradom potpuno sama.«
»Možda bismo mogli i da je povedemo kući«, reče mu ovaj.
»Izgleda tako jadno da bi bilo nemilosrdno ostaviti je ovako na
ulici gde opet može da naleti na lopova.«
Uskoro ulicom krete čudna povorka. Jađibei je ponosno
išao napred, a za njim snažni Uši noseći Osugi na leđima. Oni
ubrzo stigoše do Nihonbašija, mesta sa koga su sve merene sve
razdaljine od Edoa i koje se smatralo novim centrom grada. Most
je bio potpuno nov, sa lepim kamenim lukovima, i videlo se da je
sagrađen pre samo godinu dana. Ispod njega beše puno lađa iz
Kamakure i Odavare, a s druge strane reke beše riblja pijaca.
»Jaoj, sve me boli«, progovori najzad Osugi sa Ušijevih
leđa. Dotle je bila mirna kao usnula beba.
»Ne brinite, uskoro ćemo stići kući«, reče Jađibei utešno.
»Vaš život više nije u opasnosti.«
Jađibeijeva kuća bila je u kraju u kome su stanovali samo
zidari i drvodelje. Ceo taj deo grada bio je tako i podeljen. U
jednom su živeli oružari, u drugom kovači, u trećem bojadžije, u
četvrtom pletači asura.
Na njegovoj kući beše pola krova pokriveno slamom a pola
crepom. Stoga su ljudi i počeli da ga zovu Hangavara, i to je skoro
postalo njegovo prezime.4

3 Uši znači krava. Čovek rođen u znaku govečeta smatra se dobroćudnim i

srcćnim, pa su ljudima često davana takva imena.
4 Hangavara znači pola pod crepovima.
70 Mijanioto Altisaši

Jađibei je došao u Edo kao ronin, ali je ubrzo shvatio da

mora da se bavi unosnijim poslom nego što je ratovanje u vreme
kad ratova više nema, pa je okupio drvodelje i zidare i oni su
počeli da rade za njega.
U njegovoj kući Osugi se tako lepo osećala da tu ostade
mesecima, iako je stalno govorila kako bi već bilo vreme da
krene. Bila je već potpuno oporavljena i zdrava kao dren, a uvek
kad bi Jađibeiju pominjala odlazak, on ju je nagovarao da ostane
još malo: »Nemate zašto da žurite«, govorio, joj je, »treba da
ostanete ovde dok ne nađete tog svog Musašija. Mi ga ionako
tražimo umesto vas, a znate da je nas mnogo više i da radimo
svugde u gradu. Neko će ga već naći.«
Jađibei nije ništa znao o Osuginom neprijatelju ali je
smatrao da treba starici da pomogne. Zbog toga je svim ljudima
naložio da se dobro raspituju, ma gde bili.
Još jedno proleće dođe i šljivini cvetovi u punom cvatu
videli su se svud unaokolo. U gradu je bilo mnogo divljih šljiva,
ali se očigledno niko još nije bio setio, niti je imao vremena, da
zasadi trešnje. Bilo je samo nekoliko stabala koje su sveštenici
posadili duž puta koji je iz hrama Sensođi vodio u Asakusu.4 5
Jednog dana Jađibei pozva Osugi: »Idem u Sensođi, hoćeš li
možda sa mnom.«
»Baš bih volela«, reče starica skoro smerno. »Taj hram
posvećen je boginji Kanzeon a ja sam sklona da verujem u njenu
veliku moć.«
Oni odoše do Kjobašija, tamo iznajmiše čamac, pa se lagano
spustiše dok nisu ušli u reku Sumida. Tu jedan od Jađibeijevih
momaka otvori hranu koju su poneli i svi su sa uživanjem jeli u
čamcu.

4 Gledanje rascveulih trešanja u proleće jedan je od najlepših običaja Japanaca.

Zato svugde u većim naseljima sade se trešnje čije se cvctanje posle posmatra uz pesmu,
svirku i gozbu na travi.
 Nebo 71

IV

Tek što su bili izašli na obalu u blizini hrama, kad do njih dotrčaše
deca vičući nešto.
»Šta radite tu!? Ovo nije mesto za igru!« prekori ih sveštenik
koji je bio izašao pred Jađibeija.
»Požurite, požurite«, vikala su deca, »to je strašno!«
»Šta je to strašno?« zapita Jađibei.
»Bore se. Jedan protiv četvorice.«
»Pravim mačevima?« zapita iznenada sveštenik. »O bože, zar
opet. Izvinite, gospodine Jađibei, moram da otrčim i vidim šta se
to dešava. Obala ove reke je često mesto dvoboja i stalno ima
mrtvih. Posle ljudi iz gradske uprave dolaze i mene gnjave.«
»Idemo i mi«, viknu Jađibei pa i on potrča sa svoja dva
čoveka, a za njima se dade Osugi. Kad starica stiže na mesto
dvoboja, sve je već bilo završeno; deca i ostali posmatrači behu
nenormalno bledi.
Na obali su ležala četiri tela a čovek s isukanim dugim ma­
čem baš se spremao da ode.
»Hej, stani, nećeš tek tako pobeći!« začu se uzvik i jedan od
palih samuraja diže se s mukom i potrča s mačem u ruci. Bio je
ranjen, ali čovek sa mačem mu ne dozvoli da dugo trči. Njegovo
oružje sevnu i raspolovi čoveka koji nije mogao ni da stigne da se
brani.
Samuraj onda opra mač u vodi i pođe pravo prema Jađi-
beijevom čamcu. Taman je počeo da ga odvezuje kad dotrčaše
Jađibeijevi pratioci.
»Stani, to je naš čamac!« viknuše u jedan glas.
»Šta, čak mi ne date ni da se poslužim?« zapita sarkastično
čovek.
»Ni to«, behu odlučni Jađibeijevi momci. Ko zna šta bi se
dogodilo da na vreme ne stiže Osugi.
»Stani malo, Kođiro!« viknu ona i on, skinuvši ruku s mača,
72 Mijamoto Mušati

prsnu u smeh. »Gle, gle, koga ja to vidim? A ja se baš pitao ovih

dana šta se dogodilo sa vama?«
»Došla sam tu u hram da se pomolim«, reče ona vesela što je
mogla da spreči tuču i srećna što poznaje čoveka koji je svima
zadao onakav strah. »Ovo je moj prijatelj i domaćin Hangavara
Jađibei, a ovo su njegovi ljudi. Ja sam odsela kod Jađibeija, u
kraju koji se zove Bakuroćo.«
»Kad smo se ono poslednji put videli?« smejao se srdačno
Sasaki Kođiro. »Je 1’ beše na planini Hiei. Nisam ni mogao da
očekujem da ću te naći ovde.«
On se prijateljski nasmeši Jađibeijevim momcima koji su još
drhtali od napetosti. Znali su da moraju da sačuvaju čamac svog
gospodara, ali su isto tako znali da se izlažu smrtnoj opasnosti ako
se usprotive tom čoveku koji sa onakvom lakoćom ubija
četvoricu.
Jađibei je sad bio srećan što je primio Osugi: nije mogao ni
da pretpostavi da one među svojim poznanicima ima i takve
mačevaoce kao što je taj mladić sa dugim mačem. On se duboko
pokloni Kođirou i reče mu: »Izvinite, gospodine, moji momci su
bili malo suviše slobodni u ponašanju prema vama. Nadam se da
ćete prihvatiti moja izvinjenja i da im nećete uzeti za zlo.«
»Hajde, hajde«, smejao se Kođiro. »Tu nisu potrebne ni­
kakve formalnosti. »Kad se radi o prijateljima moje stare pozna­
nice Osugi, takve stvari se same od sebe zaboravljaju.«
»Možda nećete imati ništa protiv da zajedno krenemo
čamcem?« zapita ga Jađibei. »Možete da usput pričate sa starom
gospođom.«
»Nije loš predlog«, reče Kođiro. »Ionako sam razmišljao
kako da se vratim do grada. Ovo mesto za dvoboje je suviše
daleko.«
Krenuli su zajedno čamcem i da ih je nekim slučajem Musaši
video tako vesele i prijateljski raspoložene, znao bi da ih je jedino
mržnja prema njemu tako lepo sastavila.
U Jošivari

»Slušaj, Kođiro«, reče Jađibei, pošto su se, dok su se vozili

čamcem niz reku, dobro založili svezom ribom i sakeom, »imam
jedan predlog. Ti znaš da sam ja preduzimač i da oko moje kuće
uvek ima bar četrdeset-pedeset momaka koji ne znaju šta će sa
sobom u slobodnom vremenu. Bi li pristao da u kući napravimo
dvoranu za vežbanje i da ih ti obučavaš borenju?
»Znaš šta, Jađibei«, odgovori Kođiro pomalo nadmeno,
»toliko velikaša mi stalno šalje izaslanike koji mi se vešaju o rukav
i traže da treniram njihove samuraje. Prihod od dve-tri hiljade
bala pirinča, pa čak i pet hiljada, bilo bi veoma lako dobiti. Ali ja
za sada ne mislim da se vezujem ni za koga, i dobro mi je tamo gde
sam momentalno odseo, ali prihvatam da povremeno dolazim
kod tebe i pokažem nešto tvojim momcima.«
»Učinićeš mi stvarno veliku uslugu i svi u kući će se radovati
kad čuju kakvog sam velikog mačevaoca upoznao«, reče Jađibei.
»Čekaćemo te ovih dana!« doviknu mu i Osugi na rastanku
kad im Kođiro pokaza da hoće da siđe kod mosta Kjobaši.
»Ovaj momak mi stvarno deluje impresivno«, reče Jađibei
Osugi dok su gledali kako Kođiro odlazi.
»On je stvarno veliki borac i mislim da je istina da bi svaki
velikaš dao velike pare samo da ga dobije u svoju službu, reče
starica. »Što moj Matahaći nije bar upola kao on.«
Pet dana kasnije Kođiro se pojavi u Jađibeijevoj kući i
odmah se svi okupiše oko njega u velikoj gostinskoj sobi.
74 Mijamoto Musafi

Pedesetak momaka koji su se vukli po dvorištu i oko kuće dođoše

odmah da mu svaki posebno izrazi poštovanje i da mu se
predstave.
»Šta misliš, gde bismo mogli da podignemo dvoranu za
vežbanje?« zapita Jađibei Kodira kad mu pokaza kuću i imanje
prilično velike površine. Kođiru se svide veliko dvorište.
»Tebi u stvari i nije potrebna dvorana. Ovo dvorište je
zaklonjeno od pogleda i niko nam neće smetati ako vežbamo u
dvorištu«, reče mu Kođiro.
»Dobro, to znači da bi mogao čak i danas da počneš. Šta
kažeš na to?«
»Dogovorili smo se. Dolaziću otprilike tri puta mesečno u
redovnim razmacima, osim onda kad pada kiša. Samo, moram da
vas sve upozorim: neću uopšte biti nežan. Ako tvoji momci ne
budu pazili, neko može da odavde vrlo lako izađe kao invalid.
Bolje je da ih na to upozoriš pre nego što uopšte počnemo.«
»Za to uopšte ne treba da se brineš. Ti ćeš biti učitelj, a oni će
morati da se tebi prilagode.«
Kođiru je stvarno bilo teško prilagoditi se. Već posle prvih
nekoliko »lekcija« koje je dao Jađibeijevim ljudima, jednom od
njih slomio je ruku, a četvorica-petorica behu lakše povređeni.
Nije bilo nijednog koji nije imao bar veću modricu.
»Sledeći!« vikao je Kođiro stojeći bez gornjeg dela kimona
pred Jađibeijevim momcima sabijenim u gomilu na jednoj strani
dvorišta. »Šta je, već ste izgubili volju za učenjem? Ako jeste,
samo mi recite. Ja mogu onda lepo da se vratim kući.«
»Dobro, da pokušam ja«, reče jedan čovek i izađe iz grupe.
On krete prema gomili drvenih mačeva koji su stajali sa strane, ali
u tom trenutku mu prilete Kođiro i zadade udarac iza uveta.
Čovek se sruši bez glasa.
»Ovo je takođe lekcija«, reče Kođiro sa podlim smeškom.
»Ne smete nikada neoprezno da okrenete leđa protivniku. To je
najgore što čovek može da uradi. Hajde, odnesite ovog momka
 Nebo 75

do bunara i polijte ga malo. Kad se dobije ovakva lekcija, ista

greška se ne ponavlja, to da znate.«
»Hej, pa on uopšte ne diše. Mrtav je!« viknuše momci kad
mu priđoše. Svi pritrčaše, sem Kođiroa: on uopšte nije obraćao
pažnju na svoju žrtvu.
»Ako vas ovako nešto plaši, onda bolje da odbacite svaku
pomisao da ćete jednog dana postati dobri borci mačem. Vi
mislite da ste hrabri, ali kad dođe do nečega ovakvog, gubite
borbeni duh, koji u stvari nije ni bio u vama. To je bila samo
uobrazilja.« Kođiro se raspričao hodajući po dvorištu, a jedan od
momaka, koji više nije mogao da trpi njegovu nadmenost, pritrča
mu s leđa i napade ga drvenim mačem.
U istom trenutku Kođiro se bacio na zemlju i čovek, koji se
suviše jako zaleteo, prelete preko njega i pade na zemlju. Kođiro
ga onda nemilosrdno udari posred kičme.
»Dobro, ovo je dosta za danas«, reče on hladno i ode na
bunar da se umije.

II

»Čujem da ljudi sad vole da idu u deo grada koji se zove Jošivara«,
reče Kođiro Jađibeiju koji je stajao sa strane i gledao. Kođiro se
ponašao kao da se ništa nije dogodilo i kao da nije onesposobio
gomilu njegovih ljudi i ubio dvojicu. »Ti sigurno bolje pozna­
ješ taj kraj od nas došljaka.«
»Šta, još nisi bio u Jošivari«, iznenadi se Jađibei trudeći se da
se ne primeti da je uznemiren onim što je video. »Ja danas nikako
ne bih mogao da idem, ali ću poslati s tobom Đuroa i Korokua.«
On dade novac svojim najpoverljivijim momcima i istovremeno
ih upozori: »Slušajte, vas dvojica. Ne šaljem vas da se tamo
zabavljate, već da pratite svog novog učitelja borenja i da se
pobrinete da njemu bude lepo.«
Kođiro krete napred, kako je mislio da njegov položaj
76 Mijanioto Musaši

zavređuje, ali se ubrzo okani toga jer su ulice Edoa bile mnogo
mračnije i neprohodnije nego u Kjotu i Osaki.
»Trebalo je da ponesemo lampione«, reče Kođiro, »ništa se
ne vidi.«
»Ljudi bi nam se smejali ako bismo u kvart javnih kuća išli sa
svetlom«, rekoše njih dvojica i upozoriše ga da je bolje da bude uz
njih da ne bi slučajno pao u kanal. Kad se približiše reci Sumida i
kvartu Jošivara, u kome su bile smeštene javne kuće, Đuro dade
Kođirou komad tkanine da pokrije lice, pa onda i on i drugi
momak učiniše isto.
Kao i Janagimaći u Kjotu, Jošivara je bila odlično osvet-
Ijena. Sada su mogli da idu lagano i razgledaju. Kad prođoše
nekoliko kuća, Đuro se javi:
»Ne treba da to toliko krijete, gospodine.«
»Šta si rekao?« začudi ga Kođiro.
»Vi ste i ranije bili u ovom kvartu. Iz one kuće na uglu
provirila je malopre jedna devojka i kad vas je videla, uz uzvik
iznenađenja, sakrila se iza zastora.
»Ne znam šta to znači, ali ponavljam vam da sam prvi put
ovde.«
»Imate šansu da nam to dokažete«, reče Đuro, »hajdemo
tamo.« Uđoše u kuću na kojoj je pisalo »Šamija«. U izgledu kuće
beše mnogo privremenog. Očigledno je bila sklepana nabrzinu da
bi se što pre primile prve mušterije, i od njih izmuzlo što više para.
U velikom salonu u koji su ih uveli još beše ostataka hrane,
papirića, čačkalica, sve to razbacano po podu i neočišćeno posle
odlaska prethodnih gostiju.
Dođe jedna od najstarijih devojaka, Onao, da primi na-
rudžbine i poče odmah da im se žali da ne spava već tri noći.
Čeznula je za Kjotom gde je sve ipak bilo mirnije i staloženije.
Kođiro se dosađivao. »Nije vam baš neki noćni život, ovde u
Edou«, reče on Đurou, ali ga žena ču.
»Biće bolje, gospodine, biće bolje, ovo je samo početak. Kad
nam bude gotova velika nova zgrada i kad se ovde skupi još više
 Nebo 77

devojaka, biće sve kako treba... Hej, gospodine«, odjednom

povika ona kad je dobro pogledala Kođiroa, »pa ja vas poznajem.
Videla sam vas na drumu kad smo dolazili ovamo.«
»Eto, ovo čak nije jedina«, podsmehnu se Đuro. »Bila je
jedna devojka na prozoru koja je takođe izgledala kao da ga
poznaje.«
»A, znam koja je to, sad ću da je pozovem«, reče Onao.
»Hanagiri, Hanagiri!« poče ona da zove. To je bilo ime koje su u
kući Sumija dali Akemi.

III

Akemi je očigledno opet bila pobegla. Kuvarica je ispričala da je

devojka dolazila kod nje i tražila čašu sakea, da se »okrepi«, i onda
negde nestala. Kođiro i njegovi drugovi zatražiše tada piće, ali
ćela atmosfera bila je pokvarena i od svih zadovoljstava te večeri,
oni sebi priuštiše samo jedno: napiše se.
»Ko li je ta devojka što bezi od vas? Mora da je neka stara
ljubav?« pitao je Đuro kad mu se Kođiro bio obesio o rame.
»Ljubav, ne znam ja za ljubav«, govorio je pijano Kođiro.
»Ono što želim, to je da postanem instruktor mačevanja na
šogunovom dvoru i tako budem najpoznatiji mačevalac u
zemlji.«
»To neće biti baš lako«, primeti jedan od momaka. »Ljudi iz
kuće Jagju već su instruktori kod šoguna, a čujem da su uzeli i
čoveka koji se zove Ono Điroemon.«
»Pazi!« iznenada viknu Kođiro, jer se iz mraka nešto sruči na
njegova leđa. Jedan trzaj i čovek polete u obližnji kanal, a onda se
začuše glasovi: »Zar si nas zaboravio, Sasaki? Ubio si četvoricu
naših drugova!«
Kođiro skoči na gomilu zemlje koja je tu stajala i uspe da u
mraku razazna desetak samuraja koji su ga bili opkolili sa
isukanim mačevima
78 Mijamo to Musaii

»Šta, vi ste iz škole mačevanja Obata?« seti se on. »Prošli put

izgubili ste četvoricu od petorice. Koliko vas je došlo večeras i
koliko vas želi da umre? Samo me obavestite o broju, da znam.
Kukavice! Napadnite ako smete!«
U svetilištu Hirakama Tenđin, Hođo Šinzo je čekao na svoje
učenike iz škole Obata, koju je sada on vodio. Osnivač škole
Obata, Kagenori Obata, bio je potomak Obate Nićiđoa, jednog
od najboljih boraca u provinciji Kai i prava živa legenda među
samurajima. Porodica Obata pala je u nemilost kada je Tokugava
lejasu pobedio njihovog velikog saveznika, kuću Takeda, ali je,
pošto se Kagenori istakao u bici kod Sekigahare boreći se na
lejasuovoj strani, Kagenori pozvan da osnuje školu borenja u
Edou.1
Kagenori je već dugo bio u bolesničkoj postelji i stvari više
nisu išle onako kako je on želeo. Jedini čovek na koga je mogao
da se osloni bio je Šinzo, sin velikog vojnog stratega, koji ga je
često lično i negovao. Ostali samuraji sve su više koristili
bezvlašće u školi.
Te večeri, posle napada na Sasakija Kođiroa, iz grada su se
vratili pokunjeni.
»Budale!« vikao je na njih Šinzo. »Rekao sam vam da ne idete
a vi ste ipak otišli!«
»Taj Sasaki Kođiro ubio je četvoricu naših i ime naše škole
uprljao kao niko do sada! Zar da trpimo sve to ćutke? Da li nam
tako nalaže zakon samuraja?«
»Niste u pravu! Prvo i prvo, vi niste ravni tom Kođirou, a
drugo, da sam smatrao da je osveta u ovom trenutku potrebna, ja

1 Takeda Harunobu (1521—1573), velikaš iz centralnih japanskih oblasti, smeo i

vešt vojskovođa. U tridesetoj godini se zamonašio uzevši ime Šingcn, po kome je više
poznat. Kasnije se vratio svetovnom životu i borio protiv Ode Nobunage. U opsadi
jednog zamka pogodio ga je zalutali metak ali je, po njegovoj želji, tajna o njegovoj smrti
čuvana čitave tri godine. Taj događaj japanski filmski režiser Akira Kurosava obradio je u
filmu Kattmulja (Ratnik senka). Porodicu Takeda je kasnije oslabio i skoro uništio lejasu
Tokugava.
 Nebo 79

bih ga sam izazvao. Uvrede koje Kođiro na naš račun širi gradom
nisu vredne nijednog života! To pokušavam da vam objasnim.«
»Mi ne mislimo tako. On je izazvao i na izazov je trebalo
odgovoriti!«
»Odgovorili ste mu večeras i koliko vas se nije vratilo, opet
četvorica, zar ne? Zar ne možete da zaboravite da vi svi još niste
borci. Vi ste i dalje učenici u školi mačevanja i još je rano da
izađete napolje i krenete u prave borbe. Taj Kođiro je pravi
demon i ima čak i demonsku veštinu. Gde ju je naučio, ne znam,
ali znam da vi s njim ne treba da se borite«, govorio je Šinzo.
»Vode, vode!« viknu tada jedan od samuraja koji je donet na
improvizovanim nosilima.
»Ne dajte mu da pije, samo mu ovlažite usne. Ubićete ga ako
mu date«, upozori ih Šinzo.
Samuraji nisu ni tu nameravali da ga poslušaju, ali uskoro
rasprava oko toga ne bi potrebna. Tek što je prineo vodu usnama,
čovek, čija utroba beše otvorena, umre. Tako se broj žrtava te
večeri pope na pet. Sve ih je ubio Sasaki Kođiro.

IV

Kođiro je u školu bio došao dok je Šinzo bio na putu, a takođe i

Kagenorijev sin Jogoro. Tako je Kođiro, praveći se da samo želi
da porazgovara o nekim teoretskim postavkama, uspeo da
izdejstvuje susret sa starim i bolesnim Kagenorijem. Onda je, bez
poštovanja za godine starog majstora, počeo da ga vređa
govoreći da je ono što se podrazumeva pod stilom mačevanja
Obata u stvari samo kopija stila borenja Kusunoki — poziva se,
kaže, na stare kineske tekstove poznate pod imenom »Šest tajni.«
Time je izazvao mlade samuraje, oni su ga izgurali iz sobe
starog Kagenorija a on ih je onda naterao da mu ponude dvoboj
na rečnoj obali, za koji znamo kako se završio. Sad je sukob još
više proširen a broj mrtvih se povećao.
80 Mijamoto Musati

U šumici iza hrama Šinzo zateče sve mlade samuraje iz škole

kako se savetuju.
»Šta da radimo?« govorio je jedan. »Ne mogu da verujem da
ste ga napali vas desetorica i da je pobio polovinu. Murata i Ajabe,
koji su među poginulima, bili su naši najbolji borci!«
»Ne znam ni ja kako to da objasnim, ali on nam jednostavno
nije dozvolio ni da mu priđemo.«
»Ja imam rođake u kući Jagju, možda bismo mogli da ih
pozovemo u pomoć?« reče jedan mladi momak.
»Ne pričaj gluposti! Ovo je naša stvar i nikoga ne smemo da
zovemo. Jedini način je da napišemo formalni izazov i susret­
nemo se s njim negde na otvorenom. Ne više u'mraku, po uskim
uličicama. Pa u takvoj borbi, ko pogine — pogine, bar će nam
ime ostati neukaljano.«
»Nije potrebno!« iznenada se začu glas iza jednog drveta.
»Ne treba da trošite četkicu i tuš. Evo me ovde, i spreman sam za
borbu.« Bio je to Sasaki Kođiro koji je očigledno sve slušao. Svi
zanemeše, a Kođiro nastavi: »Hajde, zar vaša krv nije crvena. Zar
vam krvnim sudovima teče voda? Ja želim da to završimo danas,
nisam hteo ni da perem ruke posle one borbe. Hajde, možemo
jedan po jedan ili svi zajedno, meni je svejedno.«
»Hajde«, nastavi Kođiro. »Moje ime je Sasaki Kođiro i ja
sam učio umetnost mačevanja kod učenika Tode Seigena. Ja
znam tajne koje je otkrio Katajama Hisajasu i sam stvaram način
mačevanja koji sam nazvao Ganrju. Mene ne interesuju samo
teorije, ja znam i šta je prava borba. A vi to, očigledno, ne znate!«
Šinzo pomisli da je vreme da prekine ovo hvalisanje, ali se
iznenada začu dozivanje iz odaja u kojima je boravio stari i
bolesni Kagenori. On uspe samo da vidi kako Kođiro, prezrivo,
okreće leđa i odlazi, a da mu niko ni reč nije rekao na njegov
izazov. Očigledno je u mlade neiskusne samuraje uneo strah koji
je učinio da potpuno zaneme.
Kagenoriju se bolest pogoršala te noći, a što su dalje dani
proticali, bilo mu je sve teže i teže. Jednog dana stiže pismo od
 Nebo 81

njegovog sina Jogoroa; on je javljao da je čuo za Kođirove

izazove i da kreće natrag kući.
»Dobro«, zaključi te večeri Šinzo, »ovde ja više nisam
potreban. Krećem i pokušaću da donesem Kođirovu glavu pre
Kagenorijeve smrti. Oprosti što te napuštam«, reče on tiho
klanjajući se bolesnom starcu koji više nije mogao da ga čuje, i
ode u noć.
Novi učenik

Musaši provede samo nekoliko noći u Edou i onda krete na sever.

Novac koji je bio dobio od Išimode Gekija kao da ga je pekao i
znao je da će morati da ode u Sendai, makar da se zahvali na
poklonu koji mu je tako dobro došao. Ipak, nije žurio. O Ocu i
Đotarou ne bese ni glasa, pa resi da sve prepusti slučaju koji je, na
neki način, ipak volja božanstva. Lutao je po poljima i planinama
skoro dve godine vežbajući i još više očvršćujući samog sebe.
Jednog dana zateče se u Hotengahari, dolini u oblasti
Šimosa, istočno od Edoa, i stade da se odmori na mostu preko
plitke reke koja je proticala dolinom. Iznenada začu neko
pljuskanje i pogledavši vide dečaka kako kleči pored obale.
»Hej, momak, šta radiš tamo?« zapita ga Musaši prijateljski.
»Lovim grgeče«, odgovori dečak kratko.
»Mogao bi i meni da daš nekoliko. Prilično sam ogladneo«,
predloži mu Musaši. »Platiću ti ih.«
»Ne može!« beše odlučan dečak. »Ribe su za mog oca«, reče i
uzevši korpu nestade.
»Mali je brz kao đavo«, reče s osmehom Musaši. Setio se
odmah Đotaroa. »Mora da ima već šesnaest godina«, pomisli.
»Izabrao me je za učitelja, a ja nisam ništa učinio za njega.«
Uskoro pade veče i kad Musaši uz svetlost meseca, koji se
pope visoko na nebo, krete putem, ugleda u blizini neku svetlost.
Kad je stigao do kuće, pozdravi ga besno rzanje konja vezanog
ispred. Kuća je bila zarasla u mahovinu i puzavice.
 Nebo 83

»Ko je to?« začu se glas i Musaši shvati da tu živi dečak koga

je video na reci.
»Mogu li da prenoćim kod tebe? Sutra bih već nastavio put.«
Dečak ga dočeka po svim pravilima etikecije; duboko se
pokloni i uvede ga u najveću sobu. Kuća je iznutra izgledala još
jadnije, a kroz rupe na zidovima i u krovu mogao je da se vidi
mesec.
»Ti si sigurno gladan«, reče dečak. »Ostalo mi je grgeča od
oca, a ima malo i pirinča i povrća.«
Musaši je zadovoljno jeo gledajući dečaka koji je ponosno,
uspravnog tela, sedeo pred gostom.
»Hvala ti, bilo je veoma ukusno«, reče Musaši kad je završio
sa jelom. »Želeo bih da se zahvalim glavi ove kuće na gosto­
primstvu. Gde je on?«
»Evo ga pred tobom«, reče dečak pokazujući na sebe.
»A tvoj otac?«
»On leži«, opet onako kratko odgovori dečak. Očigledno
nije navikao da mnogo govori.
»A od čega živite?«
»Iznajmljujem konja i idem uz njega kao pratilac«, reče
dečak i ode da nešto oštri u kuhinji. Musaši se uznemiri jer to
beše zvuk oštrenja mača.

II

»Šta radiš tamo u ove kasne sate?« zapita on dečaka prišavši

kuhinjskim vratima. Dečak je klečao na podu i na kamenu oštrio
mač. Mač je bio od onih prostih, kakvim su se služili seljaci za
odbranu.
»Šta smeraš s tim?« zapita Musaši.
Dečak diže sečivo prema svetlosti meseca koja je prodirala
kroz prozor. »Slušaj, da li misliš da ovim mogu da isečem čoveka
napola?«
84 Mijamoto Musaši

»Koga nameravaš da isečeš?« začudi se Musaši.

»Oca«, reče kratko dečak i nastavi da oštri sečivo.
»Oca?!« začudi se Musaši. »Nadam se da se šališ?«
»Uopšte se ne šalim. Ako ga ne presečem na dva dela, neću
moći da ga odnesem do groblja.«
»Zar je on mrtav?«
»Naravno. Zato su mi bile potrebne ribe. Obično se ribe
daju kao ponude mrtvima, zar to nisi znao?«
Tek onda Musaši shvati da je nešto neobično bilo na ležaju
uz prozor u kuhinji. Beše to telo starog čoveka sa jastukom ispod
glave i obučeno u svečani kimono. Pored njega bila je činija sa
pirinčem, čaša vode i kuvane ribe na drvenom poslužavniku.
Musašija zadivi dečakova zrelost i postide se svog
ponašanja. Tražio je ribu koju je dečak namenio svom mrtvom
ocu.
»Kad je umro?« zapita on dečaka.
»Jutros.«
»A gde je groblje?«
»Gore je, na brdu.«
»Zar ne bi mogao nekog da nađeš da ga sahrani?«
»Nemam ja novca za to«, reče dečak.
»Daću ti ja novac«, ponudi Musaši.
»Ne, moj otac nije primao poklone, pa neću ni ja.«
»Dobro, onda ću ti pomoći da ga preneseš. Bar to mogu.«
Preneli su mrtvaca do konja i natovarili ga na konjska leđa.
Brzo su stigli na groblje, koje je u stvari bilo samo jedna mala
čistina ispod kestenovog drveta, sa samo jednim kamenim
spomenikom.
»Ovaj spomenik ne izgleda tako star«, primeti Musaši.
»Kada je tvoja porodica došla u ovaj kraj?«
»To je spomenik mog dede, koji je prvi i došao ovamo. On je
pre toga bio samuraj u klanu Mogami, ali je posle poraza svog
gospodara došao ovamo, uništio porodični grb i sve podatke o
 Nebo 85

našim precima. Pre smrti naredio nam je da njegovo ime niti

ime porodice ne srne da bude ispisano na spomeniku.
On je bio veoma strog čovek, čvrstog karaktera. Dolazili su
nekoliko puta ljudi koje su slale plemićke porodice Gamo i Date,
ali on je svima odgovarao da samuraj u životu može da služi samo
jednog gospodara.«
»Ti sigurno ipak znaš ime svoga dede?« zapita ga Musaši.
»Da, zvao se Misava lori. Otac mi se zvao Sanemon, ali on
nije prihvatio dedino prezime. On je govorio da je samo običan
seljak i da nema pravo na porodično ime.«
»A kako se ti zoveš?«
»Sannosuke.«
»Kako misliš da živiš, sam? Zar nemaš nikakvih rođaka?«
»Imam jednu sestru, ali ona živi negde daleko odavde, ne
znam čak ni gde. A što se tiče života, mogu da ostanem ovde, a
mogu i da krenem s tobom, ako me primiš. Možeš da jašeš na
mom konju, a ja ću biti tvoj sluga.«

III

Kad- je sunce već bilo visoko na nebu, Sannosuke više nije bio
tužan.
»On je ipak samo dete, a deca brzo zaboravljaju«, primeti
Musaši.
»Nisi mi ništa rekao o mom predlogu«, podseti ga dečak. »Ja
mogu da odmah krenem s tobom. Ovde više nemam nikakva
posla. A i za tebe neće biti loše. Moći ćeš da jašeš konja, a ja ću ga
timariti.«
Musaši nije mogao da se odluči. Ako povede dečaka, to bi
značilo ponovo preuzimanje odgovornosti, kao što je to učinio sa
Đotaroom, a njega su čekale samo opasnosti. Sem toga, dečak je
tek bio u godinama kad se razvija i kad se određuje njegova
86 Mijamoto Musaši

budućnost. Početi budućnost lutanjem nije baš najbolje, pa makar

bio u pitanju i takav dečak bez igde ikoga kao što je ovaj.
»Ko može da kaže šta je dobro za budućnost jednog dečaka?
Ja mislim, niko.«
»Hajde, obećaj mi da ćeš me povesti!« navaljivao je dečak.
»Možda bih ipak mogao da učinim nešto za njega«, pomisli
Musaši, »možda mogu da ga povedem dobrim putem? A kasnije
neka ide sam. Ionako je i sada sam.«
»Sannosuke«, reče on glasno. »Da li celog života misliš da
budeš konjušar?«
»Naravno da ne«, beše odlučan dečak. »Hoću da budem
samuraj!«
»To mi se sviđa. Ali da znaš, ako pođeš sada sa mnom, nećeš.
baš mnogo uživati. Biće tu i mnogo teških trenutaka.«
Iznenada dečak kleče, držeći i dalje konjski povodac u ruci, i
smerno reče: »Molim vas, gospodine, povedite me i načinite od
mene samuraja. Moj otac je jedino to želeo celog svog života, ali
nije bilo nikoga ko je mogao da nam u tome pomogne.«
Musaši pogleda oko sebe i odmah nađe podeblji štap. On ga
dade Sannosukeu a i sebi nađe jedan sličan.
»Hajde, udari me tim štapom«, reče on dečaku. »Hoću da
vidim kako ga držiš, i pošto vidim da li imaš talenta ili ne, odluči-
ću da li možeš da budeš samuraj.«
»Ako te pogodim u glavu, da li ćeš pristati da me povedeš?«
zapita dečak.
»Pokušaj i videćeš«, reče Musaši.
Sannosuke čvrsto stegnu štap i napade. Bio je kao poludeo,
jurišao i jurišao, a Musaši nije ni pokušavao da pokaže ikakvu
milost prema njemu. Udarao ga je po glavi, ramenima, rukama,
ali je dečak uporno, povlačeći se samo korak-dva, ponovo na­
valjivao.
»Uskoro će početi da plače«, pomisli Musaši.
Ali Sannosuke nije odustajao. U jednom trenutku štap mu se
polomi a on nastavi da napada golim rukama.
 Nebo 87

»Zar ne misliš da bi bilo vreme da se predaš«, podrugnu

mu se Musaši i, zgrabivši ga za pojas, baci na zemlju.
»Ti, matoro kopile!« vikao je Sannosuke ustajući i ponovo
krećući u napad.
»Zar ti nije već dasta?« pitao ga je Musaši.
»Ne! Nikad!« reče dečak tvrdoglavo.
»Tvrdoglavko! Zar ne znaš šta znači izgubiti?«
»Ne, jer ću ja na kraju pobediti!«
»Kako to misliš da postigneš?«
»Vežbaću. Očvrsnuću!«
»Ali, da vežbaš i deset godina, ja ću za to vreme moći svakog
dana da te tučem.«
»Neka. Ti si stariji od mene i umrećeš pre. A onda, kad budeš
u mrtvačkom sanduku, ja ću ti prileteti i zadati ti konačni udarac.«
»Ti si lud!« viknu Musaši bacajući ga ponovo na zemlju.
Ali Sannosuke je ponovo bio na nogama i stajao gledajući ga
izazivački.
»Dobro«, reče Musaši pljesnuvši dlanovima. »Bićeš moj
učenik!«
Učitelj i učenik

Na povratku do kuće Sannosuke je brbljao bez prestanka, ali kad

mu Musaši reče da će sutradan morati da se rastane od kuće u
kojoj se rodio i u kojoj su umrli njegov deda i otac, on iznenada
postade zamišljen.
Ujutro, dok su se spremali za pokret, Musaši reče dečaku da
će ga od tog trenutka zvati lori.
»Ako želiš da postaneš samuraj i ako to stvarno budeš
jednog dana, prva stvar koju treba da uradiš jeste da uzmeš
dedino ime. A sad uzmi konja i odvedi ga do onog drveta. Kad ga
vežeš, vrati se ovamo«, reče mu Musaši.
Kad se dečak vratio, Musaši mu održa mali govor.
»Tvoj deda nije hteo da služi drugom gospodaru i ostao je da
živi u ovoj pustinji. Ti si sad sam na svetu i moraš da kreneš u
život oslonjen na sopstvenu snagu.«
»Dobro, gospodine«, složi se dečak.
»Ova kuća je štitila od nevremena i sunca tri generacije tvoje
porodice i sad joj moraš reći zbogom zauvek. Oprosti se od nje i
ne kaj se zbog ovoga što sad činiš.« Musaši uđe u kuću i iznutra
zapali krov.
»Morao sam da je zapalim. Kad opusti, može samo da
postane sklonište skitnicama i razbojnicima, a to bi vređalo
uspomenu na tvog oca i dedu«, reče on dečaku.
»Hvala ti«, reče ovaj, »hajdemo.«
 Nebo 89

»Kuda ćeš?« Zaustavi ga Musaši. »Moramo da podignemo

novu kuću na onom brežuljku.«
»Ali, sad si spalio kuću, šta će nam još jedna?«
»Ono je bila kuća tvojih predaka, a nama je potrebna naša.
Treba negde da živimo dok ti naučiš osnovne stvari o tome kako
se postaje samuraj.
»Šta ovde čovek može o tome da nauči?« čudio se dečak.
»Ima, bogami, dosta«, reče Musaši i uputi se sa sekirom
preko proplanka. Uskoro poče da leti iverje sa prvog bora.

»On možda namerava da ovde podigne dvoranu za

vežbanje«, mislio je dečak, ali se varao. Dok su s groblja hodali
prema kući, Musaši je promenio plan. »Ostaviću mač jedno
vreme i boriću se sa prirodom.« Kaligrafija, čajna ceremonija,
slikanje, vajanje, sve to je, kažu, korisno za jednog mačevaoca.
Ali, očigledno, niko ovog trenutka nije ni pomislio da bi obra­
đivanje zemlje moglo da bude korisno za borca.
Zašto ne bi zemlja, koja tu godinama stoji neobrađena,
mogla da posluži kao njegova dvorana za vežbanje? Ako uspe da
takvu neplodnu zemlju pretvori u zemlju pogodnu za obrađi­
vanje, učiniće nešto za blagostanje budućih generacija.
On nije samo nameravao da proizvodi samo hranu za svoje
obroke, njemu je bila potrebna hrana za dušu. Musaši je želeo da
nauči kako to izgleda raditi za samoga sebe, a istovremeno je hteo
da način svog mišljenja nekako prenese ljudima koji su u okolini
živeli. Video je da su ljudi koji tu žive potpuno pasivni pred
olujama i poplavama koje su bile česte i koje šu odnosile plo­
dove višemesečnog rada za samo jedan dan. To se dešavalo
generacijama a niko nije ni pokušao da se pobuni.
90 Mijamoto Musaši

II

Mesto na kome su Musaši i lori podigli novu kolibu, Hoten-

gahara, vekovima je bilo prekriveno pepelom vulkanske pla­
nine Fuđi, a reka Tone stalno je pravila ravnicu. Kad bi vreme
bilo lepo, zemlja bi se brzo sušila, ali kad bi pala kiša, naročito veći
pljuskovi, reka je plavila sve unaokolo, stvarala nova korita, nove
potoke i nanosila gomile kamenja i blata na zemlju koja je tek bila
očišćena i spremna da rađa.
Musaši je odmah shvatio da prvo treba obuzdati vodu, a
onda učiniti sve ostalo. Trebalo je nekako savladati i vodu i
zemlju, i spojiti ih u takvu celinu kakva će biti korisna ljudima.
»Ista je stvar i sa protivnicima u mačevanju« pomisli Musaši.
»Iseći nekoga u dvoboju isto je kao i pobediti zemlju i vodu koji
su se zaverili protiv ljudi.«
Ovde, na negostoljubivoj zemlji, činilo mu se kao da je u
nekom drugom svetu. U svetu u kome se ne zna za rangove i
klase, ni za bogataše i siromahe. Siromah je mogao da se obogati
ako bi vreme bilo povoljno, ali je isto tako preko noći mogao da
ponovo osiromaši.
Dan za danom, Musaši i lori su radili, vadili panjeve, čistili
zemlju od kamenja, poravnavali i nasipali zemljište, pravili
nasipe od velikog kamenja. Radili su bukvalno po ceo dan, ot­
kako bi se prvo svetio pokazalo na nebu ujutru, do kasne noći,
pod svetlošću zvezda.
Ono što su oni radili izazva radoznalost seljaka iz okoline.
Zastajali su u prolazu, zagledali njihov rad i glasno se iščuđavali.
»Šta nameravaju ova dvojica? Zar oni ne znaju da tu pored
reke niko još ništa nije uspeo da uzgaji niti podigne?«
»Zar ne znaju da nikome do sada nije uspelo da tu živi? Ljudi
koji takvo što pokušavaju mogu biti samo ludi.«
Svi zaključiše da je taj došljak-samuraj poludeo i da samo
iskorišćava dečaka koji više nema nikoga da ga posavetuje.
»Zar ne znaš da ovde ništa ne može da raste?« dođoše da
 Nebo 91

zapitaju jednog dana. »Zar misliš da bi mi išli toliko daleko u brda

da obrađujemo zemlju da je ovde, blizu reke, išta moguće
učiniti?«
Musaši je ćutao očiju uprtih u zemlju i govorio loriju da ne
obraća pažnju na njih.
Ali, uskoro, dečak poče da se žali.
»Gospodine, oni svi govore isto i izgleda da su u pravu.«
»Ne obraćaj pažnju na to. To uopšte nije istina!«
»Ali ja ne mogu ništa protiv toga! Izgleda mi da me svakim
danom više ubeđuju da ne možemo ništa da uradimo.«
»Dobro, ako tako misliš, možeš da odustaneš. Ja te neću
zadržavati. Možeš slobodno da prestaneš da budeš moj učenik i da
sve oteraš do vraga.«
Dečak ispusti veliki kamen koji je nosio na ramenu i poče da
plače.
»Hajde, lori«, reče Musaši, »izgleda da smo obojica pomalo
umorni.« Nebo je bilo crno. Oni pokupiše alat i uđoše u kuću, a.
uskoro poče kiša.

III

Kiša je prestala da pada tek jedanaestog dana. Za to vreme lori se

jedanput probio do sela gde su mu dali hrane dovoljno da njih
dvojica prežive ceo mesec, a Musaši se sve vreme plašio da dečaka
nije odnela bujica. Kad je halapljivo počeo da jede pirinač koji je
dečak skuvao, Musaši se postide setivši se da su mu tu hranu
poslali seljaci o čije se prekore on oglušavao i smatrao ih bez-
vrednim.
Kad se vreme smiri, Musaši pomisli da će moći da nastavi
rad u polju, ali prvi pogled napolje razočara ga. Ono polje koje su
njih dvojica nedeljama vredno stvarali, ograđivali i kopali, sad
više nije postojalo. Umesto njega beše samo stenje, golo stenje, a
reka beše odnela svu zemlju koju su oni pažljivo prenosili u
korpama i nasipali stenoviti teren.
92 Mijamoto Musaši

»Treba da konačno dignemo ruke od svega ovoga«, reče lori

kad vide šta je nevreme učinilo.
»Ne bih rekao«, primeti vedro Musaši, »kad se sve lepo
prosuši i još malo naspe, biće to izvrsna njiva.«
»Šta, ako nam padne još jedna kiša?« pitao je dečak.
»Udesićemo da voda ne prolazi ovuda u napraviti branu od
brda sve do kraja naše njive.«
»Ali to je grozno težak posao!«
»Ti zaboravljaš da je ovo naša dvorana za vežbanje. Ne
dižem ruke od posla dok ne vidim žito na našoj njivi«, reče
tvrdoglavo Musaši.
»Slušaj, mi trošimo energiju na nešto što ne pruža nikakve
nade u uspeh. Zar je to put mača o kome si mi govorio«, reče lori i
pogodi Musašija pravo u srce.
Prođe samo mesec dana a dođe nova nepogoda. Prvo pade
veliki sneg, a onda ponovo naglo otopli i sve se pretvori u jednu
veliku bujicu. lori je sa sve manje elana odlazio u selo moleći
hranu za njih dvojicu, a i Musaši sam shvati da nešto nije u redu
sa njegovom upornošćiu.
Sedeo je dan-dva gledajući kroz prozor u svoju zemlju i
onda shvati kolika je budala bio. Nameravao je da napravi njivu
pravilnog oblika, široku površinu zemlje sa koje bi dobijao useve
na onaj način kako je to video u svojoj plodnoj Mimasaki. Kako
je nešto tako i mogao da pomisli, tu u predelu koji je najviše
ličio na sam pakao.
»Koja sam ja budala bio! Blato je blato, voda je voda. Ne
mogu da izmenim prirodu. Moram da naučim da budem sluga
vode i blata, sluga prirode: njen gospodar, bar sada, biti ne
mogu.«
On najzad shvati ponašanje seljaka koji ne pokušavaju da
nametnu svoju volju prirodi. On shvati da mora da prouči
kretanje voda i oblaka, kretanje nepogoda i tek onda učini
nemoguće. Uskoro nov sneg pade i opet se otopi, ali njegova
njiva ostade netaknuta. Priroda nije lako primala udarce, ali je
 Nebo 93

njena snaga mogla da se iskoristi i tako da se nanese poraz nekim

njenim snagama.
»Isti takav način može se primeniti kad se hoće da nametne
svoja volja narodu«, reče on jednog dana sam sebi. »Ne pokušavaj
da se tek tako usprotiviš zakonima prirode. Prvo ih upoznaj.«
Đavoli i^ planine

lori se vraćao iz hrama blizu sela sa vrećom prosa od koga su on i

Musaši kuvali kašu. To im je bila glavna hrana. Ovog puta u
nedrima je imao i velike pirinčane kolače koje mu je dao neki
samuraj u hramu. Taj čovek zvao se Nagaoka Sado i bio je
ugledni vazal gospodara Hosokave Tadaokija od Buzena.
Sado je pokušao da razgovara sa lorijem, ali dečak uopšte
nije bio raspoložen za razgovor. Došao je po vreću prosa koju je
dobijao u urednim razmacima i čak i bez velikog zahvaljivanja
odlazio natrag u kolibu koja je stajala usamljena u rečnoj dolini.
Sado je od sveštenika u hramu čuo za neobičnog ronina koga već
svi smatraju ludim jer pokušava da od neplodne zemlje stvori
zelenu njivu. Isto toliko interesantan bio je i dečak čiji su deda,
došljak u tome kraju, pa i otac, bili pravi osobenajaci.
Ali lori je žurio i ostavio Sadoa da se smeje načinu na koji je
on razgovarao sa sveštenicima. Noć je već bila pala i na pola puta
do Hotengare dečak začu neke glasove s mosta. U poslednjem
trenutku shvati da je to razgovor ljudi koji su dolazili drumom i
sakri se u žbunje.
»To mora da su oni«, prošaputa dečak sam sebi i sledi se od
straha. Kad je bio mali, majka mu je često govorila: »Ako ne
budeš dobar, doći će đavoli iz planine i odneće te.«
A đavoli iz planine stvarno šu postojali. Posle perioda
građanskih ratova gomila raznih vagabunda, ronina i svih onih
koji, iz različitih razloga, nisu mogli da opstanu u naseljima,
 Nebo 95

okupila se u planini Hitaći i u redovnim razmacima terorisala

okolna sela. Naoružani kopljima, mačevima i strelama upadali su
u sela, otimali, palili i rušili sve perd sobom odvodeći uz to i
mlađe žene. To su radili svake dve-tri godine, ostavljajući seljake
da poprave i nadoknade uništeno i oteto i pripreme im hranu za
narednu krvavu gozbu.
Drumom su se pojavila prvo četvorica-petorica razbojnika,
naoružanih do zuba, a kasnije, dolazeći sa svih strana, okupi se
čitava četa od preko četrdeset ljudi. Govoreći poluglasno do­
govarali su se kako da napadnu selo, a lori, zadržavajući dah
koliko je mogao, sve je to slušao.
Razbojnici se potom rasprštaše na sve strane i ostaviše stražu
baš na strani na kojoj je bio hram i gde je lori prvo nameravao da
potrči i pozove pomoć. Ali, ma koliko čekao, stražari se nisu
micali i uskoro on vide kako plamenovi sukljaju iz slamenih
krovova seoskih kuća. Više nije mogao da čeka. On potrča i baci
se u reku dok su razbojnički stražari vikali za njim. Ali bilo je
kasno, dečak je vešto plivao i već bio na drugoj strani gde je
počinjala dolina Hotengara.
Kao bez duše dečak dotrča do kolibe pred kojom je stajao
Musaši. Gledao je prema nebu koje se zacrvenelo i pitao se šta se
to dešava u selu.
»Požuri, đavoli sa planine su u selu, ima ih bar četrdeset, pale
kuće! Treba da Spašavamo seljake!« izbaci dečak u jednom dahu.
»Đavoli? To mora da su banditi?!«
»Jeste, požuri, pokazaću ti put!«
»Nije potrebno«, zaustavi ga Musaši. »Ti ostaješ ovde i
čekaćeš me dok se ne vratim. Tamo je suviše opasno.«
»Ali ja se uopšte ne plašim, a ti ne znaš prečice«, bio je
uporan dečak.
»Za to nemoj da brineš. Vatra će mi biti putokaz. Rekao sam
da ostaješ i to znači da ostaješ.«
96 Mijamoto Musaši

II

Razbojnici su velikim konopcem povezali sve žene koje su oteli u

selu i u koloni ih terali putem prema mostu. Žene su vrištale,
zvale u pomoć, stenjale od bolova jer se vlažni konopac urezivao
u kožu. Kad bi jedna od njih pala, povukla bi nekoliko drugih i
kolona se kvarila, što je razbojnike dovodilo do besa. Vukli su
nemilosrdno konopac, šibali žene i vikali:
»Šta je, zar ne znate kako se hoda? Miči se! Glupe kurvetine,
zašto uopšte jaučete? Da ste ostale u selu, radile bi kao robinje.
Kod nas ćete uživati i popuniti te praznine koje imate između
kože i kostiju. Nama je dosadno u planini, zato vas vodimo!«
Iznenada graja prestade jer sa čela povorke dođe upozorenje:
»Stani, neko je pred nama!«
»Ko je to tamo?!« viknu uplašenim glasom jedan bandit. Svi
zapanjeno pogledaše: putem se kretala samo jedna jedina senka i u
ruci nosila mač. Osećao se miris krvi koja je kapala sa njegovog
sečiva. Čovek koga niko nije mogao da prepozna očigledno je
posekao razbojnika koji je išao ispred kolone kao prethodnica.
Musaši je u trku procenio da uz zarobljene seljanke nema
više od dvanaest ljudi. Svi su bili snažni, grubog i opasnog
izgleda i naoružani.
Jedan od najjačih razbojnika, sa velikom sekirom koju je
držao obema rukama, zalete se na Musašija, a za njim i drugi, sa
velikim lovačkim kopljem.
»A, aaaaa«, kriknu čovek sa sekirom i pade, a Musaši u istom
pokretu ote koplje drugom razbojniku i zavitla ga daleko od sebe.
»Šta je, bednici!? Zar me ne poznajete? Ja sam zaštitnik ovog
sela; bogovi su me poslali da seljake čuvam od takvih đavola
kao što ste vi!« Njegov glas zaledi razbojnicima krv u žilama.
Musaši, međutim, nije prestajao da se kreće. Iako su raz­
bojnici još bili puni samopouzdanja, znao je da mora da im otkri­
je slabe tačke i razbije njihovu kohezionu snagu.
A ta snaga je slabila sa svakim njegovim korakom jer je svaki
 Nebo 97

koji bi se našao Musašiju na putu za tren bio pretvoren u krvavu

spodobu. Uskoro njih poče da hvata panika i oseti se početak
rasula.
Musaši je bio borac koji je učio boreći se. U takvim borbama
on je na licu mesta stvarao zaključke o tome kako da se usamljeni
pojedinac ili malobrojna grupa bori protiv mnogo veće sile. To je
bila veoma vredna lekcija koja se nije mogla dobiti u dvoboju sa
drugim mačevaocem.

III

Njegova dva mača bila su i dalje u koricama. Godinama je vežbao

tehniku otimanja oružja iz protivnikovih ruku i vrlo ju je rado
primenjivao u ovakvim slučajevima. Uzeo je mač od prvog
čoveka sa kojim se susreo i sada tim isim mačem sekao njegove
drugove.
Razloga za to bilo je više. Sopstveni mač smatrao je delom
svoje duše i nije želeo da ga ošteti tek tako, niti da ga uprlja krvlju
običnih razbojnika. U svakom slučaju, mač u koricama služio je
kao dobra rezerva ako se desi da mu mač koji je oteo protivniku
bude izbijen iz ruke, polomi se, ili se desi bilo šta nepredviđeno.
Kad od dvanaestorice ubi polovinu, Musaši se iznenada
nađe bez protivnika. Preostali razbojnici jednostavno više nisu
smeli da ga čekaju i zaždiše prema selu. Musaši najzad stade da
odahne. On brzo poče da oslobađa žene i dade im mačeve koje su
odbacili razbojnici da iseku veze i svojim drugaricama.
»Moram sada da krenem da spasem i vaše muškarce
muževe, očeve i decu«, reče on ženama koje se okupiše oko njega.
»Ali u tome i vi možete da mi pomognete. Vi ste snaga koja ne zna
svoje mogućnosti, a ja ću tu snagu iskoristiti. Uzmite sve oružje
koje su odbacili razbojnici!«
Među ženama se začu žamor nedoumice, ali onda ipak
poslušaše tog neobičnog čoveka.
98 Mijamoto Musaši

»One koje nemaju oružje neka uzmu neku motku, bam­

busovu palicu ili bilo šta što nađete usput«, reče on i krete na če­
lu čudne vojske sačinjene od raščupanih ali i osokoljenih žena.
Na putu do sela pridruživali su mu se odbegli seljaci koji su se
posakrivali u žbunju; on uskoro shvati da iza sebe ima pravu malu
armiju od stotinak ljudi, žena i dece. Jedno drugom je usput
prepričavalo Musašijev podvig i pričalo o onome što su pretrpeli.
Muškarci se još više začudiše kad u svom dobrotvoru
prepoznaše ronina koga su smatrali ludim zato što je hteo da od
puste doline Hotengahara stvori plodnu zemlju.
»Koliko ukupno ima bandita?« zapita Musaši na ulazu u selo
dok su seljaci prikupljali sve što može da im posluži kao oružje.
»Oko pedeset«, doviknu jedan seljak.
»A koliko ima kuća u selu?«
»Sedamdeset«, glasio je odgovor. Musaši izračuna da bi, kad
bi se svi seljani sakupili, računajući i decu, mogao da ima nekoliko
stotina vojnika i da bi od takve vojske na svakog razbojnika došlo
bar po deset ljudi.
»Hoću da vam pokažem koliko su u stvari slabi ti razbojnici
i, istovremeno, koliko vi imate neotkrivenih snaga. Uništićemoih
zauvek, a ako neko i preostane, svuda će pričati da treba nadaleko
zaobilaziti ovo selo!« reče on seljacima koji srećno zagrajaše.
»Evo ih, dolaze!« viknu jedan koji je bio isturen napred.
Istog trenutka seljaci izgubiše samopouzdanje i uskomešaše se.
»Nemate čega da se plašite!« viknu im Musaši. »odmah svi
potražite zaklon u živicama pored puta. Ja ću navesti razbojnike
da me napadnu i napraviću se kao da sam se uplašio i bežim. Niko,
ma šta se desilo, neka ne izlazi iz zaklona za to vreme. Posle
izvesnog vremena, razbojnici će ponovo naići ovim putem, ali
ovog puta biće sigurno u manjim grupama. Tad ih napadnite
praveći veliku galamu. Ubijajte ih redom, grupu po grupu, i opet
se sakrivajte dok ne naiđu sledeći.«
 Nebo 99

IV

Tek što su seljaci uspeli da se posakrivaju, naiđe gomila raz­

bojnika. Na prvi pogled Musaši shvati da se radi o običnoj
bagri koja se okupila u planinama i da među njima nema bivših
boraca. Išli su u neredu, naoružani mačevima, kopljima i sekirama
sa dugom drškom. Bilo ih je više od dvadeset i zaustaviše se na
povik čoveka koji je očigledno bio vođa.
»Eno ga, to je taj!« uzviknu jedan od razbojnika pokazujući
rukom na Musašija koji je stajao nasred puta. Stajao je čvrsto
očigledno uveren u sopstvenu snagu. Za trenutak ćela gomila se,
neodlučna, ukoči, a onda na ponovni povik vođe, krete u napad.
Nisu mogli da ga opkole pošto su s jedne strane bila pirinčana
polja sa dubokom vodom kroz koju je teško gaziti, a s druge
strane drvored sav obrastao živicom. Musaši napade nekolicinu
koji su mu bili najbliži, a onda poče da beži.
»Gle, kopile, uplašio se! Beži!« povikaše razbojnici i potrčaše
za njim.
Musaši jurnu iz sve snage, toliko brzo da niko više nije
mogao da ga prati, a onda, najednom stade. Naviknut na te nagle
promene u načinu kretanja nije bio zadihan dok je sačekivao
razbojnike koji su, zavisno od brzine kojom su trčali, stizali, po
jedan ili po dvojica, do njega. Musaši bi sekao mačem one koji su
mu bili najbiži i onda bi se ponovo davao u trk.
Razbojnici su sve manje i manje imali volje da trče i bore se, a
Musaši je, svakim udarcem i sa svakim novim mrtvacem, bivao
sve sigurniji. Bio je bitku sličnu onoj na planini Hiei, ali sad nije
bio na ivici života i smrti i prosto je osećao neko zadovoljstvo u
toj borbi, kao mačka kad se igra mišem.
Kad je malo odmakao, on poče da skreće u polja i šumarke i
sve više razbija razbojnike koji su se gubili u mraku i najzad, kad
izgubiše svaku volju da jure neuhvatljivog čoveka koji je sejao
smrt, počeše da se vraćaju na put i kreću prema selu gde su
računali da će moći da nadu svoje drugove.
100 Mijamoto Musaši

»Evo ih dolaze!« obavesti šapatom prvi seljak koji je

osmatrao drum i grupa seljaka iskoči pred dvojicu-trojicu
iznenađenih razbojnika. Udarali su ih nemilosrdno pre nego što
su ovi uspeli da se snađu, a onda, kad sve za nekoliko trenutaka bi
gotovo, opet se vratiše u zasedu.
Napadi su se ponavljali skoro u pravilnim razmacima i
seljaci uskoro prestadoše da se sakrivaju i čekahu razbojnike
stojeći nasred druma. Hrabriji su poskakivali od želje za bor­
bom, a deca čak počeše da broje tela onih koji su već ubijeni i ko­
je su odvlačili sa puta i uzimali im oružje.
»Slušaj, pa ova bagra uopšte i nije jaka!« doviknu jedan
srećnim glasom. »Čega smo se mi uopšte plašili?«
»Evo ga, ide još jedan. Udri!«
Tako su ubijali razbojnike sve dok se iz mraka ne pojavi i
sam Musaši. Njegov mač bio je sav krvav a odelo natopljeno
crvenom tečnošću.
»Izgleda da nisu svi bili krenuli u poteru za mnom«, reče
Musaši seljacima koji su mu sa ponosom pokazivali ubijene
razbojnike. »Moramo da poubijamo i ostale!«
Seljaci krenuše za njim kao moćna vojska za svojim vođom.
Samo nekoliko kuća je gorelo jer je selo bilo prilično raštrkano i
razbojnike je očigledno mrzelo da pale sve. Životinje su
uznemireno trčale tamo-amo, a iz jedne napuštene kuće čak se
začu glas ostavljene bebe. Bandita nije nigde bilo.
»Čini mi se da osećam miris sakea«, reče Musaši čija su čula
bila razvijena kao u zveri.
»Onda mora da su u kmetovoj kući. On ima burad punu
sakea!« obavesti ga jedan seljak.
Ubrzo su stajali pred velikom kućom oko koje je bio zid od
naboja.
 Nebo 101

Musaši uđe u dvorište sam i vide razbojnike kako sede okupljeni

u najvećoj prostoriji. Prozori i vrata bili su širom raskriljeni i
videlo se kako na izdvojenom počasnom mestu sedi vođa bande
sa velikim vrčem u ruci. Ostali su bili raspoređeni tamo-amo po
ogromnoj sobi, čerečili pečene piliće i nalivali se sakeom.
Ne oklevajući, Musaši se, uz krik koji je parao uši, odbaci
velikim kopljem koje je oteo od nekog razbojnika i ulete u sobu
pravo iza razbojničkog vođe. Iznenađeni čovek ne uspe ni da se
okrene kako treba, a Musaši ga već skroz probode kopljem.
Od najbližeg razbojnika, koji ga napade, Musaši ote mač i
iseče ga jednim udarcem. Drugi banditi, uplašeni od te prilike
koja je sva krvava sejala smrt, zaglaviše na vrata, a Musaši zavitla
na njih mač i izvuče koplje iz leđa ubijenog vođe.
»Stoj, ne miči se!« dreknu on zapovednički. Onda krenu na
njih kopljem koje je držao u visini pojasa razdvajajući ih kao što
čobanin razdvaja stoku. Uplašeni, razbojnici su se uzmuvali, neki
su i uspeli da izađu u dvorište, ali tamo su ih dočekivali razjareni
seljaci.
Musaši je uspevao da veliki broj zadrži razbojnika u
uglovima sobe i dopuštao je da samo po jedan-dvojica izlaze iz
sobe kako bi seljacima olakšao posao. Mnogi razbojnici su, u
panici koja je nastala kad je on upao u sobu, već bili ostali bez
oružja, pa su bili još lakši plen. Neke su seljaci stizali na zidu oko
kuće, preko koga su pokušavali da se prebace, i samo nekoliko
razbojnika na kraju uspe da pobegne razbesneloj seljačkoj vojsci,
ali i oni sa povredama i ranama.
Kad se Musaši sam pojavi na vratima-, u kući više nije bilo
nijednog razbojnika, a seljaci viknuše svi uglas u znak trijumfa.
Ljudi, žene, deca, svi opkoliše Musašija i pokušavaše da ga
dodirnu, a oči im behu ispunjene suzama.
»Ovi razbojnici vas više neće uznemiravati«, reče im Musaši,
a graja utihnu da saslušaju njegov govor. »Ali, da znate samo,
102 Mijamoto Musaši

vaše pravo oružje su vaše motike. Njih ne smete da ostavljate i da

od sada uobražavate da ste veliki ratnici. Borili ste se i pobedili i
oružje ponovo uzmite tek kada ponovo dođe velika opasnost!«1
Sutradan, dok je na konju kretao iz hrama Tokuganđi,
Nagaoka Sado zapita šta se to događalo u selu.
»Seljaci su poubijali razbojnike. Nijedan izgleda živ nije
ostao!« ispriča jedan od njegovih pratilaca.
»Ova tela mi ne izgledaju kao da ih je posekao neki neuki
seljak. Ovde je radio samurajski mač«, primeti Sado kad naiđe na
prve leševe. On posla najbližeg pratioca da dozove nekog od
seljaka koji su sakupljali leševe.
»Neke smo ubili mi, a neke ronin koji živi tu u blizini«, reče
seljak uplašen pojavom samuraja. Seljaci nisu imali pravo da se
služe oružjem, a čovek na konju bio je očigledno u službi
feudalnog gospodara.
»Šta, Mijamoto Musaši?« začudi se Sado. »Ipak sam bio u
pravu kad sam video leševe.«
»Seljaci su ga smatrali malo ludim zato što pokušava da
obradi neplodno zemljište u dolini pored reke«, objasni sveštenik
koji je krenuo da ih isprati.
U selu, na malom trgu, naiđoše na veliku dasku prikovanu
na stub na kome beše sveže ispisan tekst:

Vaš plugje istovremeno vaš mač. Vaš malje vašplug. Dok. radite п
polju, mislite na mogućnost da vas neko napadne. Ali, dok mislite na
napad, ne zapostavljate polja. Sve stvari u žjvotu moraju da se
dopunjavaju i ne treba da isključuju jedna drugu.

»Ko je ovo ispisao?« zapita Sado, mada mu je odgovor već

naslućivao.

1 Musaši sledi konfuči jansko učenje o podeli dužnosti u društvu. Iako je pomogao
seljacima da shvate svoju snagu, on ih usmerava na njihovu osnovnu dužnost,
proizvodnju hrane za feudalce. Ohrabreni seljaci mogli bi da se bore na samo protiv
razbojnika, već da se pobune i protiv feudalaca, a Musaši, kao pripadnik samurajske klase,
to ne može da dozvoli.
 Nebo 103

»Mijamoto Musaši«, reče kmet koji je izašao do pozdravi

samuraja.
»Hvala ti što si me ispratio dovde«, reče Sado svešteniku kad
su stigli na drugi kraj sela. »Žao mi je što nisam imao priliku da
upoznam tog Musašija. Nadam se da će biti i drugih prilika. Sada
moram da žurim u Edo gde me čeka važan gospodarev posao.
Vratiću se uskoro.«

VI

Kad Sado stiže u rezidenciju svog gospodara Hosokave u Edou,

u kojoj je živeo samo mladi gospodar Tadatoši, dočeka ga mno­
štvo poslova koje mladi gospodar nije želeo da svršava bez
njega. Otac, Hosokava Tadaoki, više je voleo da se bavi cere­
monijom čaja i živi usamljen na imanju u zamku Kokura na
ostrvu Kjušju.
»Imao bih nešto da vas zamolim«, reče Sadou, koji je jurio
tamo-amo po dvorcu, jedan od vazala poznatih po veštini
baratanja mačem, Ivama Kakubei. »Hteo sam da zamolim za
uslugu. Ako budete mogli, u razgovoru sa mladim gospodarem
pomenite da jedan dobar borac želi da služi u našoj kući.«
»Borac? Da nije opet neki ronin koji samo traži krov nad
glavom i hranu?«
»Ne«, reče Kakubei, »to je čovek iz mog rodnog kraja koji se
sam usavršavao u borilačkim veštinama. Zove se Sasaki Kođiro.«
On Sadou onda poče da priča o školi u kojoj je Kođiro učio
mačevanje i pomenu mu i to da je ovaj stvorio sopstveni stil
borenja koji zove Ganrju; Sado, međutim, nije slušao. U tom
trenutku on se ponovo seti ronina koji se zove Mijamoto Musaši i
za koga je sve vreme mislio da bi stvarno bio dobro pojačanje
kući Hosokava.
Sado nađe mladog gospodara kako se takmiči u streljaštvu
sa vazalima koji su svi bili istih godina kao i on.
104 Mjamoto Musaši

»Hej, Sado«, uzviknu mladić veselo kad ga vide kako dolazi,

»hajde izbaci i ti stari neku strelu!«
»Ne takmičim se sa maloletnim«, bočnu ga Sado odgovara­
jući mu na šalu. »Imam da vam prenesem Kakubeijevu poruku.
Preporučuje nam nekog mačevaoca koji se zove Sasaki Kođiro.«
»A šta je sa onim tvojim Musašijem?« zapita mladi gospodar
pokazujući mu da nije zaboravio prvu stvar koju je Sado ispričao
po dolasku u dvorac.
»Mislio sam da ste već zaboravili«, obradova se Sado.
»Dobro, pogledaću lično tog Kođiroa, a gledaću da nađem
vremena i da odem i nađem Musašija. Nadam se da se još bori sa
onom Hotengaharom.«
Prođe čitava godina dok Sado ne uspe da nađe vremena i
odjaše do mesta na kome je prvi put čuo za Musašija. Kad dođe do
reke, on i njegov pratilac Genzo Sato zastadoše iznenađeni.
»Šta, nije valjda ono Hotengahara?« začudi se Genzo. »Puno
je pirinčanih polja i zelenila.«
Ubrzo naiđoše na grupu seljaka koji su se klanjali ispred
kolibe koju je bio sagradio Musaši. Na ulazu beše postavljena
mala drvena kula, kakva se viđa u seoskim svetilištima. Među
c. seljacima beše i jedan sveštenik iz Tokuganđija.
»Gle, gospodin Nagaoka Sado!« reče on, »kakvo iznenađe­
nje!«
»Nisam verovao da će me prepoznati«, reče zadovoljno
Sado. »Reci mi, molim te, gde mogu da nađem onog ronina
Musašija?«
A, on više nije ovde«, reče s osmehom sveštenik. »Posle one
bitke sve je više uspeha imao u uređivanju ovog neplodnog
zemljišta, tako da je nedavno na njemu stigao i prvi pirinač. I baš
kad su seljaci nameravali da ovde, ispred njegove kolibe, naprave
proslavu, on i onaj dečak lori su preko noći nestali.«
Sveštenik ispriča Sadou kako su seljaci posle borbe sa
razbojnicima počeli da pomažu Musašiju i da su udruženim
snagama uspeli da dobiju prve useve. Ali, uprkos tome, Musašiju
 Nebo 105

je počelo da smeta to što su se seljaci prema njemu ponašali kao

prema nekom živom lokalnom božanstvu. Zalio se bio i glavnom
svešteniku u hramu da se plaši da seljaci tim obožavanjem ne
pripišu sve zasluge za svoje uspehe Musašiju i tako opet izgube
samopouzdanje.
»Učinio je dobro. Božanstva koja ne postoje mnogo su
manje opasna, a i korisnija su od živih božanstava. Sada je ova
njegova koliba postala svetilište, a seljaci su samo pouzdaniji
nego ikad«, završi sveštenik.
»Musaši je dobro učinio, ali sam ja zgrešio prema svom
gospodaru. Umesto da ja požurim i dovedem mu jednog od
najvrednijih boraca koji postoje u Japanu, ja sam sve to odlagao
zbog trivijalnih poslova koje su drugi mogli da završe«, reče Sado
rastajući se od sveštenika.
 I

Musaši i lori siđoše sa skele koja ih je preko teke Sumida prevezla

u Edo. Kad su se na skelu penjali, dobro su ih ispitali o njihovim
namerama i imovnom stanju pre nego što su im uopšte dopustili
da se upute u novi grad.
»Hej, samuraju«, viknu jedan čovek koji je izlazio iz čamca.
»Zaboravio si bio ovo na drugoj obali.« On pruži Musašiju
izlizani novčanik od brokata. Bio je toliko izlizan da se sjajio više
od nekoliko zlatnika koliko je bilo unutra.
»To nije moje, mora da si pogrešio«, reče on čoveku, ali u
tom trenutku priđe lori i čoveku bukvalno ote novčanik iz ruke.
»To je moje«, reče kratko on i stavi novčanik za pojas.
»Kako se to ponašaš, mali?« zabezeknu se čovek i lako se
zacrvene. »Trčim za vama dvojicom da vam dam novac koji ste
izgubili i umesto da mi se zahvalite, ponašate se prema meni kao
prema sluzi. Ako se ne budeš zahvalio, baciću te u reku!«
»Nemojte da se ljutite, gospodine«, reče Musaši pokušavaju­
ći da popravi stvar. »Dečak još nije naučio pravila ponašanja, pa
se ja izvinjavam umesto njega.«
»A ko si ti, da mu nisi brat?« zapita čovek još ljut.
»Nisam mu rod. Dečak nema nikoga. A ja se zovem Mija-
moto Musaši.«
»Štaaa?« zapanji se čovek i unese Musašiju u lice, kao da
želi da ga dobro zapamti.
 Nebo 107

»Čuo si, sad ti meni kaži svoje ime, pa da se lepo rastanemo«,

reče mu s osmehom Musaši.
»Ja, ja, ja...« mucao je čovek.
»Šta je, zar si zaboravio sopstveno ime?«
»Zovem se Đuro«, najzad reče čovek. »Ja sam jedan od
Hangavarinih ljudi.« Reče to i bez pozdrava zaždi ulicom.
»Šta bi onome, ono je neka kukavica«, reče lori smejući se, a
Musaši ga prekori zbog lošeg ponašanja.
»Nadam se da se ovo neće ponoviti«, reče on, a lori ga
zamoli da mu čuva novčanik.
»To je otac ostavio za mene u hramu, ako mi nešto zatreba.
Sveštenik mi ga je dao kad sam polazio«, objasni.
»Dobro, čuvaću ti ga, a tako ćemo imati i jedan razlog manje
za svađu«, reče mu Musaši.
Stigli su bili na mesto zvano Bakuroćo, puno svratišta i
krčmi ispred kojih beše vezano mnogo konja. Na jednom mestu
neki džambas je prodavao konje i otkupljivao one koji više nisu
bili potrebni putnicima koji su nameravali da ostanu u gradu.
»Hajdemo odavde«, reče jedan samuraj okrećući se od konja
i samo što se ne sudari s Musašijem.
»Gle, Musaši!« viknu on iznenađeno kad pogleda čoveka
koga samo što nije nagazio.
Musaši ga odmah prepoznade. Bio je to jedan od samuraja
kuće Jagju, Kimura Sukekuro. Poslednji put sreli su se u zamku u
kome je Đotaro ubio psa starog Sekišjusaija, kad je Musaši
skokom u kanal izbegao borbu.
»Hej, Kimura«, reče on prijateljski. »Sad sam tek stigao u
Edo. Kako je tvoj gospodar? Da li je dobrog zdravlja?«
»A, on je dobro, za njegove godine čak odlično... Ja sam
sada u Edou sa gospodarem Munenorijem, njegovim sinom.
Svrati obavezno do nas da nas posetiš, imamo nešto što je veoma
važno za tebe. Pravo blago. Dođi što pre.«
108 Mijamoto Musaši

II

Kad se smestiše u jednom od svratišta u Bakuroćou, Musašiju

pade na pamet da davno nije jeo sobu. Dugo vremena proveo je
na selu gde seljaci moraju da sade heljdu, čekaju da je požanju
krajem leta, da je suše do zime kad mogu da je izmelju u brašno i
od toga naprave omiljene rezance koje nazivaju soba. U gradu
čovek je mogao da naruči to jelo u prvom restoranu i da ga ima
pred sobom kad god to želi.
»lori, da li bi jeo sobu?« zapita, a od dečaka koji je zverao
kroz prozor sobe na spratu dođe oduševljen odgovor:
»Bolje da me ne pitaš!«
Dok su čekali da im služavka donese jelo, Musaši se zagleda
u natpis preko puta na koji mu pažnju obrati lori.
»Glačamo duše«, pisalo je na tabli, pored koje je, nešto
sitnije, bilo ispisano da je reč o oštraču mačeva.
»Kakav je to posao, glačanje duša?« začudi se lori.
»Mač je samurajeva duša, a onaj čovek oštri mačeve. Mora
da je to značenje natpisa«, reče mu Musaši koji se bio izvalio po
podu osećajući pospanost u udobnosti čiste sobe na spratu
svratišta. »lori«, reče on, »hoćeš li da zamoliš ljude do nas da
budu malo tiši.«
Dve sobe delio je samo hodnik, a umesto vrata beše pomični
zid, pa ga lori naglo otvori i doviknu ljudima koji su tamo sedeli:
»Hej vi, malo tiše, moj učitelj pokušava da zaspi!«
»Šta si rekao, klinac?« zapita ga jedan od ljudi koji su svi bili
krupni i izgledali grubo. Bili su to očigledno trgovci konjima.
»Kaži ti svom učitelju da nemam vremena da gubim s tobom, a
njemu ću već lično odgovoriti kako zaslužuje. Ja se zovem
Kumagoro iz Ćićibua i niko nikad nije sa mnom tako razgova­
rao!«
Prestravljen, lori se vrati u hodnik pa u sobu, ali tamo je
Musaši već čvrsto spavao. Očigledno ništa nije bio čuo.
Ubrzo Musašija probudi služavka koja donese posudu punu
 Nebo 109

vruće sobe i činije u koje će da je sipaju. lori i Musaši zaboraviše

na sve i baciše se na jelo, ali ih uznemiri ulazak ogromnog
džambasa.
On uđe i bez pitanja sede na pod iza lorija.
»Hajde, prestani da jedeš!« viknu on Musašiju.
Musaši je i dalje jeo praveći se da ne primećuje čoveka.
»Hajde, hajde, spuštaj tu zdelu!« viknu ovaj još jedanput, ali
je Musaši zadovoljno uvlačio čitave snopove rezanaca srčući iz
činije i pomažući se štapićima.
»Ko si ti uopšte?« zapita on najzad, kad je pojeo sve iz jedne
zdele. lori je čutao plašeći se da uopšte pogleda u džambasovom
pravcu.
»Ja sam Kumagoro Ćićibu, trgovac konjima iz Edoa. Svako
dete u ovom gradu zna me, a svi drhte kad ja naiđem. Trebalo bi
da upamtiš to ime!«
»A šta ja imam s tobom?« zapita naivno Musaši.
»Još pitaš! Poslao si ovog bezobraznika da me stišava a sad
ne znaš šta imaš sa mnom! Bolje da si odmah napisao izvinjenje.
Samo u tom slučaju ću ti oprostiti!«
»Izvinjenje? Zašto ti je potrebno izvinjenje?«
»Uvredio si mene i moje drugare. Zato gledaj da odmah
napišeš to izvinjenje koje ću izvesiti na ulazu u svratište ili ćeš loše
proći!« On izvadi bodež iz pojasa i zari ga u pod prekriven
zategnutom asurom.
»Šta čovek da uradi u ovakvoj prilici?« reče Musaši loriju
kao da trgovac konjima uopšte nije u sobi. »Ove konjske muve su
toliko dosadne da čovek ne zna šta će s njima.« On izvadi jednu
veliku muvu koja se udavila u tečnosti sa rezancima i, izbacivši je
kroz prozor štapićima, pruži loriju. »Idi i operi ih!«
Rasrđen takvim ponašanjem Kumagoro ustade i lupivši jako
pomičnim vratima izlete iz sobe, preteći da će se on jednom već
osvetiti.
U istom trenutku uđe služavka sa pismom za Musašija. Na
110 Mijarnoto Musaši

omotu je pisalo da je pismo od Kimure Sukekuroa, koga je samo

рге nešto više od sat sreo ispred svratišta.
»Obavestio sam gospodara Munenorija o susretu s tobom i
on mi je odmah naredio da te pozovem da dođeš čim budeš
mogao«, pisalo je kratko. Musaši kratko napisa odgovor na
drugoj strani omota i zovnu dečaka: »lori, otrči i odnesi ovo
pismo u kuću gospodara Jagjua Munenorija. Svako će znati da ti
kaže gde je njegova kuća. Za to vreme ja ću biti preko puta. Idem
da mi malo srede mač.«

III
»Dobro veće, ima li koga?!« vikao je Musaši stojeći u predsoblju
kuće majstora Zušinoa Kosukea na čijoj je kapiji stajala tabla sa
natpisom GLAČANJE DUŠA. Tek posle nekoliko ponovljenih
poziva pojavi se neko iz mračnog ugla sobe pred kojom je stajao
Musaši. Čovek je očigledno bio dremao izvaljen u uglu.
»Kojim poslom?« zapita čovek, a Musaši sa čuđenjem vide
da u radnji nema ni alata niti bilo kakvog oružja koje bi se
prodavalo. Sve je izgledalo kao da se radi o običnoj sobi.
»Došao sam zbog mača«, reče Musaši i pruži ga.
»Da vidim«, reče čovek i tek sad ustade pa, pokleknuvši na
jedno koleno, načinivši naklon primi mač.
»Čudan čovek«, primeti Musaši, »ljude i ne primećuje a
klanja se maču.«
Čovek je dugo ispitivao sečivo prelazeći preko njega tankim
papirom, a onda, vrativši mač u korice, diže glavu:
»Udi«, reče on Musašiju i povuče se unazad da mu napravi
mesta. Musaši skide sandale i uđe.
»Kako hoćeš da ti obradim mač?« zapita ga čovek iznenada.
»Kako to misliš?«
»Hoćeš li možda da ga naoštrim tako da lako seče?«
»Zar ljudi zbog nečeg drugog dolaze u ovu radnju?«
odgovori pitanjem Musaši.
 Nebo 111

»Ako si zbog toga došao«, reče čovek klimajući nezadovolj­

no glavom, »onda ne mogu ništa da uradim za tebe. Odnesi ga
negde drugde.«
Iznenada se neki čovek pojavi na vratima.
»Kosuke!« viknu on, »daj mi tvoj harpun. Plima je i riba je u
reci koliko hoćeš. Same iskaču. Ako mi pozajmiš harpun, daću ti
pola ulova.«
»Trebalo bi da znaš da ja ne volim ubijanje i da u kući ne
držim oružje. Idi kod nekog drugog u okolini«, reče Kosuke.
Musaši je zastao u nedoumici da li da krene ili da pokuša još
jedanput.
»Šta te sprečava da mi naoštriš mač?« zapita čoveka. »Da
njegov čelik nije možda lošeg kvaliteta?«
»Ne, ti i sam znaš da je to dobar mač koji je napravio
verovatno majstor Bizen ili neko od njegovih učenika. Samo mi
smeta to što ti nisi dobro pogledao tablu koja stoji iznad mog
ulaza.«
»Video sam, piše 'Glačanje duša*. Nije mi odmah bilo jasno
šta to znači.«
»Eto vidiš. Ljudi ne razumeju ono što pokušavam da kažem,
ali ja u svakom slučaju sve više odbijam da oštrim mačeve onih
samuraja koji uživaju u ubijanju. Tako me je učio moj učitelj
Honami Koecu.«
»Koecu? Pa ja sam bio u njegovoj kući! Ti sigurno znaš i
njegovu majku, staru Mjošu?«
»Znam, kako da ne! Onda znam i tvoje ime, iako mi ga nisi
rekao. Ti mora da si onaj samuraj koji je pre nekoliko godina
napravio uzbunu u Kjotu pobedivši samuraje iz kuće Jošioka.
Mijamoto Musaši, zar ne?«
»Tačno, tako se zovem.«
Kosuke se odmače malo da ga bolje zagleda i duboko se
pokloni. »Oprosti mi, nije trebalo da ti držim lekcije. Nisam imao
ni pojma s kim razgovaram.«
112 Mijamoto Musaši

»Ne brini, naučio sam dosta iz onoga što si mi rekao. A sad

vidim i zašto me je nešto u tvojim recima podsetilo na Koecua.«
»Koecu je uvek govorio da samurajski mač nije stvoren za
ubijanje. To je oružje koje večno treba da održi vladavinu naših
careva, zaštiti naciju i protera zle duhove. Mač je samurajeva duša
i zato ja ne oštrim mačeve već glačam samurajske duše. Znaš li da
je Koecu odbijao da oštri mačeve koji su odavali zlo i ubilački
instinkt. Čak nije hteo ni da ih dotakne, jer je govorio da sama
blizina može da bude opasna.«
»Da li si nešto loše osetio i u mom maču?«
»Pa, samo u početku. Sečivo tvog mača je puno oštećenja,
oštećenja koja je na njemu napravilo ljudsko meso. Učinilo mi se
da si ti jedan od onih bezosećajnih ronina koji uživaju u ubijanju.
Ipak, nešto u tom sečivu govori mi da se ti sam učiš od mača, i da
se menjaš.«
»Mač nosim od detinjstva, ali i sam osećam da se moj odnos
prema njemu menja. Hvala ti na ovome što si mi rekao. Biće to
dobra lekcija za mene.«
»U tom slučaju, dogovorili smo se, uzeću tvoj mač u rad«,
reče Kosuke.

IV

»Imaš li drugi mač da nosiš dok je ovaj kod mene?« zapita Kosuke
kad Musaši reši da krene. Već je padalo veče.
»Ne, imam još samo kratki mač.«
»Pa, mogao bi u tom slučaju da uzmeš nešto privremeno dok
ne dobiješ svoj. Ja imam nekoliko mačeva, ali ne znam da li će ti se
svideti.«
Kad Kosuke izvadi nekoliko mačeva iz fioke komode u uglu
i odvi ih — svaki je bio posebno zavijen u komad tkanine —
Musaši nije mogao da skine oči sa njih. Dugo je svaki držao u
rukama, i konačno se odluči za jedan mač iz XIV veka, iz perioda
Jošino, i dugo ga je odmeravao i gledao.
 Nebo 113

»Imaš oko stručnjaka«, reče Kosuke, »i ja bih odabrao isto,

mada su i svi ostali dobri.«
»Toliko mi se sviđa da mi dođe da te zamolim da mi ga
prodaš,« reče Musaši.
»Zašto da ne. Evo, prodaću ti ga za isto onoliko za koliko
sam ga ja kupio.«
»Koliko?«
»Dvadeset zlatnika.«
»Toliko veliku sumu nikada neću moći da sakupim«, reče
Musaši. »Moraću da ti ga vratim kad završiš moj mač.«
»Mogu da ti ga dam na upotrebu onoliko dugo koliko želiš,
ne moraš da žuriš da mi ga vratiš.«
»Ne, bilo bi mi teže kad bih mislio na to koliko još dugo
mogu da ga držim kod sebe.«
»Dobro. Onda ću ti ga dati u zamenu za nešto. Čuo sam od
Koecua da voliš da režeš u drvetu.«
»To ne bih mogao da prihvatim«, reče Musaši, »to što ja
uspem da dobijem od drveta je tako obično. Naročito kad se
uporedi s umetnošću koju ti i Koecu postižete u svome poslu.«
»To nema značaja. Duh koji je u tebi dovoljna mi je garancija
da će ono što uradiš u komadu drveta biti dobro. Možeš ako
hoćeš da se preseliš kod mene i da ovde radiš. Imam dovoljno
prostora. Onda ćemo imati i više vremena za razgovor. Baš sam
hteo da ti nešto pokažem, da vidiš koliko samuraj može da
upropasti dobar mač.«
Musaši sede i sačeka Kosukea dok je njegova žena iznela
nešto hrane i sakea. Ovaj se ubrzo vrati sa jednim neobično
dugim mačem u ruci. U njemu Musaši odmah prepoznade
»motku za sušenje« Sasakija Kođiroa.
»Vidi«, reče Kosuke, »ovo je pravo remek-delo iz perioda
Kamakura. Na njemu ima ’rana’ više nego što sam ih igde video. I
da je to neko novo oružje, ne bi moglo ništa da se uradi s njim. Ali
pošto je izvanredno napravljen, ipak ću nešto moći da učinim.«
»Reci mi da li je vlasnik mača lično bio u tvojoj radnji?«
114 Mijamoto Mtisaši

»Ne, doneo mi ga je samuraj iz kuće gospodara Hosokave.

Zove se Ivama Kakubei. Kaže da je mač vlasništvo nekog
njegovog gosta.«
»Dobar je mač«, reče, Musaši neodlučan da li da oda da
poznaje vlasnika.
»Kakubei mi je rekao da ga je vlasnik do sada nosio na
leđima, ali da je odlučio da ga sada nosi za pojasom. Moraću da
prepravim i remen. Samo mi nije rekao čovekovu visinu, pa ne
znam kako ću s tim.«
Musaši uskoro primeti da šake počinje da ga hvata, a da i
Kosukeu počinje da zapliće jezikom, pa se oprosti i krete. U
svratištu, međutim, lorija nije bilo. Zabrinut i osećajući se krivim
što je toliko dugo ostavio dečaka samog, on siđe pred kuću i
stajaše tamo u mraku skrštenih ruku.
 I

»Gde li sam ja?« zapita se lori, kad se naglo probudi na

nekom nepoznatom mestu. Onda lagano poče da se seća da je
celog prošlog dana tražio rezidenciju gospodara Jagjua da preda
odgovor na pismo Kimure Sukekuroa. Svi koje je pitao, pa čak i
neka čudna devojka koja ga je pratila deo puta, rekli su mu da je
rezidencija u krugu grada zvanom Kobikoćo, ali kad je stigao na
to mesto, od stražara je saznao da su tu samo magacini za pirinač i
drugu hranu koje oni čuvaju, a da je rezidencija na potpuno
drugom kraju grada do koga, bez nekog ko poznaje put, ne bi
mogao da stigne da hoda i ćele noći. Tako je ostao da prespava u
stražarskoj kolibici.
»Hej, pa ti si najzad ustao?« začudi se jedan od stražara koji
su već jeli na tremu ispred velike zgrade.
»Jesam, sad biste mogli da mi nacrtate mapu da bih se lakše
snašao«, reče lori.
»Ima vremena, ne žuri. Bolje sedi da nešto pojedeš. Ima
dovoljno za sve«, reče gostoljubivo stražar. Dok je dečak velikim
zalogajima gutao hranu, stražar mu na komadu papira nacrta put
kojim bi trebalo da ide da bi stigao do Higakuboa, mesta na kome
se nalazila rezidencija.
lori se pozdravi sa ljubaznim stražarem i krete putem koji je
vodio pored zamka Edo, oko koga su na uzvišicama bile
podignute rezidencije glavnih velikaša.
»Pazi se kad ideš kroz šumarke. Ovde ima mnogo lisica.
116 Mijamoto Mt/saši

Može neka da te začara!« doviknuo mu je stražar kad je kretao, ali

on brzo zaboravi na opomenu gledajući gomilu čamaca i brodića
koji su plovili kanalom oko zamka. Potom je, na ravnoj širokoj
poljani Hibija, zastao da sluša pesmu tesara koji su tu podizali
kuće. Nije znao šta pre da gleda: snažne radnike koji su na leđima
prenosili veliko kamenje, tesare koji su balansirali na visokim
gredama testerišući i kucajući, ili samuraje koji su stajali
raskrečenih nogu i osmatrali gradilište. Oni su bili glavni
nadzornici i garancija da će se sve obavljati u miru i redu.1
lori uopšte nije primetio kad mu dan prođe u lutanju po tom
zanimljivom kraju; sunce već poče da zalazi kad je stao da se penje
kroz šumarke koji su prekrivali brdo Azabu. To mesto je bilo
samo jedno more drveća i trave i na njemu skoro uopšte ne beše
kuća niti bilo šta što bi podsećalo da su tu rođeni prvi začetnici
čuvenih samurajskih klanova Taira i Minamoto. U podnožju
brda čulo se udaranje bubnja. lori iz mape vide da je to svetilište
ligura posvećeno boginji sunca iz Isea.
Padalo je veče, a on još nije bio ni blizu Jagjuove rezidencije;
tad mu se učini da nešto svetluca u žbunju. Dečak zgrabi mač,
raspali po žbunu i iz njega se začu skičanje a potom vide lisicu,
ranjenu u blizini repa, kako trči kroz šipražje. lori pokuša da je
stigne, ali je životinja bila suviše brza.
Još odmalena lori je od majke slušao o tome kako su lisice u
stvari zli duhovi koji mogu da uzmu oblik te životinje, ali i ljudi,
pa je te večeri bio siguran da je lisica umešala svoje šape u njegov
već dvodnevni pokušaj da nađe kuću jednog plemića koga su
poznavali svi u gradu.
»Lisica me prati od početka i mrsi mi staze«, reče on sam
sebi. »Sad kad sam je ranio, praviće mi još veće neprilike. Sigurno
će hteti da se osveti.«

1 Hibija, koja se tada gradila, danas je jedan od najlepiih centara Tokija.

 Nebo 117

II

Krenuo je dalje putem i tek se malo smirio od uzbuđenja od

malopređašnjeg susreta s lisicom, kad na nekoliko desetina
metara ugleda mladu ženu sa velom od tanke bele svile preko lica.
Učini mu se da žena ne stoji na sopstvenim nogama već lebdi u
izmaglici. Tek kad se žena približi, on vide da ona jaše sa strane,
kako su inače jahale žene u to vreme, na konju, a sedlo na kome je
sedela bilo je bogato ukrašeno sedefom.
»To se lisica pretvorila u ženu«, pomisli lori. Pojava mu se
učini još čudnijom kad vide kako devojka vadi sviralu iz pojasa i
počinje jda, u mraku koji je već pao, svira neku čudnu melodiju.
lori se baci u travu i u tom trenutku začu glas kako nekoga
doziva.
»Ocu, Ocu!« zvao je neki muškarac, a lori bi siguran da je to
lisac koji je, zajedno sa svojom drugaricom, uzeo ljudski oblik.
lori se sakri pored okuke i pripremi mač. »Ako je sad ubi­
jem, pretvoriće se ponovo u lisicu i spašću ljude iz ove okoline
napasti«, reče on dok se devojka približavala a njen beli veo
postade skoro crven pri zalazećem suncu koje se baš sakrivalo iza
brda u kraju zvanom Šibuja.2.
Bio je spreman da skoči na nju i iseče je kako bi imao
vremena da stigne i njenu dušu. Govorilo se da je duša lisice uvek
desetak koraka iza njenog ljudskog obličja i morao je i nju da
stigne da bi je potpuno uništio.
U tom trenutku devojka, kao da je čula dozivanje, zaustavi
konja. Onda vrati sviralu za pojas i diže veo da pogleda iza sebe.
»Ocu!« pozva ponovo onaj glas, a ona se zadovoljno
nasmeši. Poznala je taj glas.
»Evo me, Hjogo! Ovde sam!« viknu ona, a lori je sa ču­
đenjem gledao samuraja koji se za njom peo strminom. Samu-
1 Šibuja je danas jedna od najvećih raskrsnica u Tokiju, a oko nje se nalaze
mnogobrojne robne ku<je, restorani i objekti za zabavu. Na šibuji je i zgrada japanske
nacionalne televizijske kuće NHK.
118 Mijamoto Mt/saši

raj je lako hramao, a lorija to konačno uveri da je to u stvari

ona lisica koju je malopre ranio. Dečak zadrhta shvativši da je
prvi put stvarno u blizini demona. Samuraj dođe do devojke i
uhvativši za povodac povede konja baš prema mestu na kome se
krio lori.
»Sad je vreme«, spremi se dečak za skok, ali se samuraj u tom
trenutku, začuvši šum, okrete baš prema njemu i lori vide
njegove svetle oči. Nikad u svojih četrnaest godina nije bio u
takvom iskušenju. Nije mogao da ubije čoveka čije je oči gledao
iz takve blizine. Onda vide da ga je samuraj takođe video, ali da je,
ne nalazeći ništa čudno u tome što se jedan dečak krije u žbunju,
krenuo dalje.
»Gde si bila toliko dugo?« zapita blago samuraj devojku.
»Rekla si da ćeš jahati samo do svetilišta i vratiti se, pa se moj stric
zabrinuo i poslao me da te nađem.«
»Izvini«, reče Ocu skočivši lako s konja.
»Šta je bilo, zašto silaziš?« zapita je samuraj.
»Nije ništa, Hjugo«, reče ona. »Samo ne priliči ženi da jaše
dok muškarac hoda. Hodaćemo zajedno.«
Jagju Hjogo je bio jedan od najomiljenijih unuka starog
Jagjua Sekišjusaija. Toliko je u ranoj mladosti postao poznat po
veštini borenja da je čuveni vojskovođa Kato Kijomasa odlučio
da ga pozove u svoju vojsku i on je počeo da služi u zamku
Kumamoto, uz prihod od petnaest hiljada bala pirinča godišnje.
To je bio ogroman prihod i položaj koji mladići njegovih
godina nisu tako lako dobijali, ali je posle bitke kod Sekigahare
Hjogo shvatio da mu položaj u vojsci jednog od generala ne
odgovara. U vreme stalne napetosti i mogućnosti izbijanja rata
između porodice Tokugava i Hidejošijevih ljudi iz Osake, nije
bilo dobro naći se na bilo kojoj od te dve strane, pa on, posle tri
godine, iskoristivši dedinu bolest, napusti službu i iz Kumamotoa
se vrati u Jamato.
 Nebo 119

III

Ocu i Hjogo sreli su se u čudnim okolnostima, kad je Hjogo

došao u Edo da živi u rezidenciji svog strica, sina starog Jagjua.
Čitave tri godine pre toga, Ocu je vodila težak život ne mogavši
nikako da pobegne od Matahaćija. On ju je vukao svugde sa
sobom, pričao da mu je to žena i tražio posao za oboje. Da je hteo
da bude zidar ili tesar, ili da je hteo da radi bilo koji fizički posao,
mogao je da se zaposli istog dana kad su stigli u Edo. Ali on je
želeo da nađe nešto lakše i stalno je maštao o tome da će u nekoj
uglednoj kući ona moći da dobije posao služavke, a on postati
blagajnik ili tako nešto.
Preživljavali su tako što bi ili on ili ona našli neko zaposlenje
za dan-dva, pa bi onda opet padali na ivicu bede. Jedino u čemu
Matahaći nije uspeo bilo je da zadovolji svoje želje za njenim
telom. Ma koliko puta pokušavao, ona ga je odbijala govoreći da
će pre da se ubije nego da dozvoli da joj se uopšte približi.
Jednog dana, dok su išli ulicom, iznenada začuše uzvike koji
su upozoravali prolaznike da se uklone. To je išla povorka nekog
velikaša. Matahaći i Ocu se brzo skloniše i nakloniše s poštova­
njem, ali Ocu razrogači oči i diže glavu kad krajičkom oka ugleda
da ljudi u povorci imaju grbove porodice Jagju. Ona se seti dana
koje je provela u zamku starog Jagjua u mirnoj zemlji Jamato i
pogleda da li ima nekog poznatog među onima koji su sedeli u
pozlaćenim nosiljkama i na konjima.
»Ocu, pa to si ti?« viknu jedan samuraj koji je dolazio na
konju i ona u njemu prepoznade Kimuru Sukekuroa, čoveka iz
Jagjuove pratnje. Ona se obradova, a lice joj se ozari kao da je
srela samoga Budu. Otevši se od Matahaćija ona pritrča Kimuri, a
ovaj joj odmah ponudi da je povede u rezidenciju Jagjuovog sina.
I Matahaći je bio prišao pokušavajući nešto da kaže u znak
protesta, ali ga ovaj odgurnu i pogledavši ga s visine reče mu:
»Ne znam šta ti imaš s ovom devojkom, ali ako ona hoće da
120 Mijamoto Mušati

ide svojom voljom, ja ću je povesti. A ti možeš da je potražiš u

rezidenciji mog gospodara u kraju Higakubo.«
Uplašen od samuraja u punoj ratnoj opremi i začuvši ime
Jagjua Sekišjusaija, Matahaći je mogao samo da grize usne od
besa i gleda kako odlazi ona koju je sa toliko muke oteo.

IV

U trideset osmoj godini, sin starog Sekišjusaija, Jagju Munenori,

smatran je najboljim mačevaocem u Japanu. Bio je peti sin
gospodara Sekišjusaija i već je četrnaest godina prošlo od dana
kad je Tokugava lejasu zatražio od Sekišjusaija da naimenuje
tutora i instruktora borenja za njegovog sina Hidetadu, od koga
je nameravao da načini šoguna.
Sekišjusai je pred lejasua izveo sve svoje sinove i unuke i
Munenori se tada nije izdvajao ničim posebnim. Nije bio
upadljiva figura, ali je bilo očigledno da je veoma praktična duha i
da se ne gubi tako lako u oblacima. Nije bio ni snažan kao njegov
otac, ni genije u borbi mačem, kao njegov sinovac Hjogo, ali je
bio pouzdan i, što je bilo odlučujuće, jedini je znao glavni princip
Jagjuovog stila borenja. Taj princip je bio da glavna vrednost
umetnosti ratovanja leži u njenoj primenljivosti na veštinu
vladanja zemljom.
Sekišjusai je tačno znao šta je lejasu želeo od njega. Taj
vojskovođa koji je osvojio čitavu zemlju nije hteo da njegov sin
uči samo da rukuje mačem. Mnogo ranije, pre bitke kod
Sekigahare, i lejasu je imao učitelja, majstora mačevanja koji se
zvao Okujama i koji je i sam govorio da se ovladavanjem
veštinom mačevanja može steći oko kojim čovek može da
posmatra događaje u zemlji i nauči da vlada njome.
Hidetada je sada bio šogun i Munenori je, kao njegov in­
struktor borenja, stalno morao da očekuje izazivače koji bi
želeli da dokažu da način borenja porodice Jagju nije najbolji u
 Nebo 121

zemlji. Munenori je tako bio u stalnoj prilici za isprobavanje i

često je za video svom sinovcu Hjogou koji je mogao da radi one
što želi.
»Striče«, začu on glas na vratima. Tamo je stajao baš Hjogo.
»Gde si bio?« zapita ga Munenori, kome je jedino Hjugo
mogao da ulazi tako nenajavljen.
»Išao sam da potražim Ocu. Jahala je malo dalje nego što to
obično čini, pa sam se zabrinuo za nju.«
»I ja se brinem zbog nje«, reče Munenori posle kratkog
ćutanja. »Ali me ona brine na drugi način. Mislim da mlada žena,
lepa kao što je ona, ne srne da ostane večito u našoj kući. Niko ne
zna šta se može dogoditi. Zato sam rekao Sukekurou da pronađe
način da je odavde negde premestimo.«
»Koliko znam, ona nema gde da ode«, reče Hjogo koga
iznenadi stričeva odluka. Kad ju je Sukekuro doveo, Munenori ju
je najlepše primio čuvši da je to devojka koja je služila njegovog
oca. Tad joj je rekao da može da ostane koliko želi. »Zar ti je nije
žao?« zapita ga.
»Jeste, samo, postoje granice do kojih čovek može nešto da
radi za druge«, reče Munenori.
»Mislio sam da imaš dobro mišljenje o njoj?«
»To nema veze s onim što sam ti govorio. Kad mlada
devojka dođe da živi u kući punoj mladih muškaraca, jezici u
gradu se uskomešaju. Pored toga, mladići dolaze u iskušenje
kojima obično nisu izloženi. Jednog dana neko od njih bi mogao
da uradi nešto nepredvidljivo.«
Hjogo zaćuta i ne odgovori ništa. To nije bilo zbog toga što
je ono što je rekao njegov stric uzeo lično. On je imao već trideset
godina i, kao mnogi samuraji tih godina, bio neoženjen, ali je
iskreno verovao da su njegova osećanja prema Ocu potpuno
čista. Nije ni od koga skrivao da oseća izvesnu privrženost prema
devojci i računao je da je to dovoljna garancija da svi shvate da je
to što postoji između njih dvoje samo prijateljstvo.
Hjogo je verovao da deo problema leži i u njegovom stricu.
122 Mijamoto Mnsaši

Njegova žena bila je iz veoma ugledne porodice,, čije su kćerke

udavane za velikaše i bukvalno isporučivane muževima u zat­
vorenim nosiljkama tako da ih ni na dan venčanja ne vidi skoro
niko. Njene odaje, zajedno sa odajama drugih žena u rezidenciji,
bile su daleko od svih glavnih delova kuće u kojima su se često
viđali muškarci, tako da niko praktično nije ni znao da li i kada
gospodar posećuje ženu. Verovatno gospodarica kuće nije
blagonaklono gledala na inteligentnu i lepu devojku koja se
iznenada pojavila u blizini njenog muža.
»Ostavi tu stvar meni i Sukekurou. Mi ćemo je sigurno rešiti
i naći način da u svemu tome ne povredimo samu Ocu«, reče on
stricu posle dužeg ćutanja.
»Dobro, ali što pre, to bolje«, reče Munenori.
U tom trenutku ude Sukekuro i, stavivši pred gospodara
drvenu kutiju u kojoj su se obično prenosila pisma reče:
»Gospodaru, upravo je stigao glasnik iz Kojagjua. Jahao je
kao lud.«

Munenori brzo otvori pismo koje mu je Hjogo izvadio iz kutije.

Pisao ga je Šjoda Kizaemon i očigledno je bilo pisano u žurbi:
Stari gospodarje ponovo bljnvao krv. On sam tvrdi da тн nije ništa i ne
^eli da te odvlači od tvojih dužnosti. Ali mi, njegovi službenici,
posavetovali smo se i odlučili da te o tome obavestimo.
»On je očigledno u kritičnom stanju«, reče mirno Munenori,
a Hjogo mu prosto pozavide na toj mirnoći. Čak i kad mu je otac
bio na samrti, Munenori je imao snage da sačuva mir i tačno
prosudi šta mora i šta srne da se učini.
»Hjogo, molim te da odeš u Kojagju umesto mene«, reče
Munenori pošto je malo razmislio.
»Hoću, gospodaru«, reče ovaj.
 »Molim te da mog ova uvcviš da je u lalou ew»»reda >ч: » х
treba dao bilo čemu brine. I molim te tla ga tuguješ k »od«»t - ...
pored njega.«
»Dobro,. gospodaru.«
»Znam da je on sad u rukama bogova i da ljudi ništa ne nu>. a
da učine za njega. Požuri što više možeš, da ga zatekne* u лк<
»Krenuču odmah«, reče Hjogo i krute u s\o|u sobu da 'С
spremi. Dok je on spremao stvari koje će mu biti potrebne, \ еч o
gospodarevoj bolesti raširi se po celoj kući. Uskoro u I Ijogoov.:
sobu ude Ocu, očigledno i sama spremna za put.
»Molim te, povedi me sa sobom«, reče ona. »Nikada neću
moći da uzvratim dobrotu gospodaru Sekišjusaiju koji me je onda
uzeo u kuću, ali bih ipak volela da budem pored njega i vidim da li
nešto mogu da mu pomognem. Molim te da me ne odbiješ.«
Hjogo pomisli da bi se njegov stric protivio njenom po­
lasku, a onda mu pade na pamet da je samo proviđenje našlo
razlog da Ocu, bar privremeno, odvede iz rezidencije.
»Dobro«, reče on, »ali da znaš da ćemo putovati veoma
brzo.«
»Obećavam ti da te neću usporavati«, reče mu ona i.
obrisavši suze, pomože mu da završi pakovanje. Onda zajedno
odoše da se oproste od gospodara Munenorija.
»Šta, i ti ideš sa Hjogom?« začudi se ovaj kad ona kleče pred
njega. »To je veoma lepo od tebe. Siguran sam da će se moj otac
obradovati kad te vidi.« Na rastanku on joj pokloni novi kimono
i dade veću sumu novca da joj se nade na putu. Dok je to radio.
odjednom oseti da mu je, uprkos uvercnju da je to dobro za kuću,
ipak žao što devojka odlazi.
»Pazite na svoje zdravlje«, reče mu Ocu klanjajući sc i krcic
sa Hjogom kroz špalir samuraja koji su izašli Ja ih ispiaic.
124 Mijamoto Mušati

VI

Ocu je podvila peševe kimona i čvrsto ih zavukla pod pojas kako

joj ne bi smetao u jahanju. Na glavi je imala širok šešir, kakve su
žene nosile na putovanjima — izgledala je kao neka lepotica sa
starih gravira.
»Jesi li umorna?« upita je Hjogo kad su stigli na jednu
uzbrdicu. »Ovo mesto se zove Dogenzaka. Tu je uvek bilo
bandita.«
»Bandita?!« upita Ocu uplašeno.
»Ne brini, to je bilo davno. Tu u okolini su pećine u kojima
se nekada krio bandit zvani Dogen Taro, koji se u vreme ratova
bio pridružio pobunjeniku Vadi Jošimoriju.«
»Hjogo, hajde da ne pričamo o tome«, zamoli ga ona.
Hjogo pršte u smeh, ali naglo prestade da se smeje kad začu
Ocuin uzvik.
»Hej, tamo ima nekoga!«
»Šta je bilo? Gde?«
»Evo ovde, to je neki dečak, sedi pored puta i plače.«
Hjogo priđe i prepoznade dečaka koga je tog popodneva
video u žbunju na putu prema Azabuu. lori obrisa oči rukavom i
skoči kad vide devojku i samuraja koje je tog dana vrebao iz
zasede.
»Lisico!« viknu on izvukavši mač, a Ocu posrnu pokušavši
da se što brže odmakne od dečaka. Čak se i Hjogo ukoči i njegov
skok uplaši konja sa koga je sišao. »Vi ste lisice, znam ja, i zato ću
vas ubiti«, vikao je dečak i razmahivao mačem prema Hjogou koji
se, korak po korak, povlačio izbegavajući opasno sečivo.
»Evo ti!« viknu lori kad se ovaj saplete o neki koren, ali i sam
pade i zari mač u zemlju pored iznenađenog samuraja. Bio je uneo
. suviše snage u udarac.
»Ovog momka je opčinila lisica, to je očigledno«, reče Hjo­
go smejući se. »Za takve teško da ima leka.«
 Nebo 125

»Šta je, još ne bežite!« vrisnu dečak koji je uspeo da ustane i

izvuče mač iz zemlje. »Evo vam!«
On ponovo pokuša da udari, ali je Hjogo ovog puta pratio
njegove pokrete. On ga propusti, uhvati otpozadi za ruke i,
našavši se na mostiću, pritisnu ga uz drvenu ogradu ne
dozvoljavajući mu da se pokrene.
»Pusti ga, Hjogo. Nemoj da budeš tako grub«, molila je
Ocu.
»Dobro, hajde, nadam se da mu je ovo dovoljno«, reče i
pusti lorija koji ponovo poče da plače, od muke što ne može da
pronađe rezidenciju koju traži već drugi dan i zbog poraza koji je
doživeo.
»Odakle si ti dečko?« zapita ga ljubazno Ocu.
»E, e, eno tamo«, reče on pokazujući neodređeno rukom
između dva jecaja.
»Gde je to tamo?«
»Na Bakuroćuo sam odseo u krčmi...« uspe da kaže dečak.
»Pa to je kilometrima odavde, šta radiš ovde usred noći?«
»Krenuo sam da odnesem jedno pismo i izgubio se. Još juče
sam krenuo iz krčme.«
»I sve vreme lutaš? Kaži mi kuda si uopšte pošao?«
»Tražim rezidenciju gospodara Jagjua Munenorija«, reče on
i izvadi pismo iz nedara. »Evo ga pismo. Namenjeno je samuraju
Kimuri Sukekurou.«
»Sreća je tvoja što si naleteo na nas, iako si mislio da smo
lisice. To ti je ovim putem kojim smo došli. Samo treba da
skreneš levo na prvoj raskrsnici i kad dođeš na vrh brda, tamo je
rezidencija. Poznaćeš je po ogromnim borovima koji stoje sa
desne strane puta. Kuća je tačno preko puta borova.«
»I pazi da te opet ne opsednu lisice?« reče mu šaljivo Ocu.
lori se pokloni i bez reči krete. Okrenuo se samo na okuci da
zapita da li treba da skrene na raskrsnici, i nestao.
»Čudan dečak«, reče Hjogo.
»Jeste, ali i veoma pametan. Nije od onih glupih slugu.
126 Mijamoto Mmaši

Očigledno je prvi put u Edou«, reče Ocu i pomisli da je lori

mnogo podseća na Đotaroa. Posle ko zna koliko vremena ona
ponovo snažno u sebi izazva pomisao na Musašija i njegov lik
izroni pred nju u mraku.
»Dobro, ali mi moramo da žurimo. Večeras više ne bi
trebalo da gubimo vreme«, reča Hjogo i oboje uzjahaše.
Samo jedan udarac

»Šta to radiš, baba, vežbaš se u pisanju?« zapita Đuro ulazeći u

sobu u kojoj je sedela Matahaćijeva majka Osugi.
»A, to si samo ti?« reče Osugi prezrivo. Već je sebe smatrala
nekom vrstom gospodarice i nije volela da gubi vreme u
razgovoru sa svakim. .
»Da nije malo kasno da vežbaš kaligrafiju?« zapita je Đuro
bezobrazno, odgovarajući joj na isti način na koji i ona njemu, »u
tvojim godinama čovek treba da zaboravlja a ne da uči.«
»Znaš šta, pišem budističke molitve i ne volim da mi neko
smeta u tome. Zašto se ne bi uklonio negde na drugo mesto?«
»Ako bih otišao, ti nikada ne bi saznala zašto sam trčeći
došao da ti ispričam šta mi se danas dogodilo. Naleteo sam danas
na čoveka koji se ne sreće svakog dana.«
»Ko bi to mogao da bude?« reče ona sa izrazom dosade na
licu.
»Mijamoto Musaši. Prešao je reku Sumida skelom ispred
mog čamca i čak smo razgovarali.«
»Štaaa, nisi mu valjda otkrio gde sam ja?«
»Ne brini, posle sam ga pratio i video kad je ušao u jedno
svratište na Bakuroćou.«
»Toliko blizu?!«
»To baš nije blizu, ima da se potegne«, reče Đuro.
»Za tebe možda nije blizu, ali jeste za mene. Ja sam obišla
čitav Japan tražeći ga i to mi je nadohvat ruke.«
128 Mijamoto Musaši

Ona skoči i iz fioke komode izvuče kratki mač koji je svugde

nosila. »Odvedi me tamo!« naredi ona kratko.
»Sada?«
»Naravno, sada, kad bi?«
»Sačekaj malo da gazda dođe. Ako odemo a ne javimo se,
samo ću da dobijem grdnju.«
»A šta da radimo ako nam Musaši, dok mi ovde čekamo na
tvog gazdu, negde nestane?«
»Za to nema da brineš. Već sam postavio jednog od naših
ljudi koga sam sreo usput da pazi na tu kuću. Trebalo bi da
pričekamo i Kođiroa da naiđe, onda ćemo biti spremni. Možemo i
sa njim da se dogovorimo kako da napadnemo.«
Za divno čudo starica pusti da je Đuro ubedi i tako sačekaše
sledeće jutro. Pre nego što se Kođiro i pojavio, čovek koji je
promatrao Musašijevo kretanje dođe da javi da se ovaj preselio
kod oštrača oružja preko puta.
»Eto, zar ti nisam rekla! Taj nikad dugo ne sedi na jednom
mestu. Sledeća vest koju ćemo dobiti biće da je potpuno nestao.«
»Ne brini«, smirivao ju je Đuro. »Musaši nema krila da
pobegne. Sačekaj još malo, Koroku će danas pozvati Kođiroa.«
Ali starica više nije htela da čeka i kad Đuro samo za trenutak
izađe iz sobe, ona se brzo spremi i, raspitavši se kod drugih
momaka gde je kuća u kojoj je odseo Kođiro, izlete sama iz kuće.
Kad Đuro naiđe, nađe praznu sobu. On otrča u veliku
zajedničku prostoriju i vide momke kako naglas čitaju molitve
koje je baba pisala celog prethodnog dana. Od njih saznade šta se
desilo i dok su se ljudi smejali čitajući molitve, u sobu uđe
Kođiro.

II

»Gde je Jađibei?« zapita Kođiro čim uđe, ali niko kao da ga nije
primećivao. »Šta se to dešava?« dođe on do Đuroa koji skoči kad
vide učitelja mačevanja.
 Neho Vi!)

»Izvini«, reče on, »nismo čuli kad si ušao.«

On mu brzo ispriča sve o susretu sa Musašijem i o tome da je
Osugi otišla da ga traži, ne mogavši da ga sačeka.
»Šta, Musaši je u Bakuroćou?« zapita Kođiro a oči mu
sevnuše.
»Jeste, prvo je bio u svratištu, ali je sada prešao u kuća
Zušiona Kosukea, oštrača mačeva«, odgovori Đuro.
»Kakva podudarnost!« viknu Kođiro. »Baš pre neki dan
poslao sam ’motku za sušenje’ Zušinou da je naoštri i baš sam
danas nameravao da tamo svratim i vidim da li je gotovo.«
»Dobro je što si prvo ovde svratio. Mogao si tamo da naletiš
na Musašija.«
»Ne bojim se ja njega, ali je ipak bolje da se dogovorim sa
starom gospođom Honiden pre nego što se susretnem s njim.
Gde je ona sad?«
»Ko zna, mogla je već daleko da stigne. Poslaću nekoga da
je stigne i vrati ovamo.«
Osugi se vrati sa pola puta i te večeri održaše ratni savet.
Odlučiše da ne čekaju Jađibeija i da sutradan krenu na Musašija.
Sasaki Kođiro je trebalo da bude sekundant na strani starice, a i
Đuro i Koroku rekoše da bi želeli da pomognu. Izjavili su da bi to
za njih bilo više nego čast, a u sebi su mislili da im neće ništa
smetati ako krenu. Bili su uvereni da, ma kako bio dobar
mačevalac taj Mijamoto Musaši, ne može da se nosi sa njihovim
učiteljem borenja Kođirom.
Sledećeg jutra Osugi se pažljivo okupa u hladnoj vodi da bi
joj krv proradila. Opra kosu, osuši je i pažljivo se očešlja, pa na
kraju lepo premaza zube crnilom. Onda obuče novo donje rublje,
koje je stalno nosila u zavežljaju za slučaj da umre negde na putu,
da bi je u njemu sahranili. Na beloj tkanini beše bezbroj crvenih
i crnih pečata koje su joj utiskivali na donje rublje u hramovima i
svetilištima koje je posećivala tokom lutanja po zemlji. Sve je to
bilo neka vrsta amajlije za dobru sreću, i nekada bela haljina bi­
la je kao čudno išarani kimono.
130 Mijamoto Musaši

Za pojas zadenu pismo koje je namenila Matahaćiju. Jedno

pismo s istim takvim tekstom nosila je i u torbici za novac. U
istom pismu, na omotu, ispisala je molbu da se njeno telo, u
slučaju smrti prenese u selo Mijamoto u oblasi Mimasaka.
Zadenuvši mač za pojas, preko gornjeg kimona, ona se kratko
pomoli za mir duše čika-Hona i ustade. U tom trenutku uđe
Đuro.
»Jesi li spremna? Kođiro nas čeka.«
Njih dvoje odoše u najveću prostoriju, gde su za svečano
nameštenim stolom sedeli Kođiro i ostali momci. Dadoše joj
počasno mesto, a jedan od mlađih posluži šake prvo starici, pa
onda Kođirou i Đurou. Popiše svi pomalo, kao u nekom ritualu,
pa pođoše. Kođiro naredi momcima koji su hteli s njima da
ostanu kod kuće. Bojao se da bi privukao suviše veliku pažnju
ako krenu u velikoj grupi.

III

»Čini mi se da nas neko prati«, reče u jednom trenutku Koroku

osvrćući se.
»To mora da je neko od naših«, reče Kođiro. »Toliko su
navaljivali da ih povedemo pa verovatno neko nije mogao da
izdrži i krišom je krenuo za nama.«
Kad su stigli u blizinu Kosukeove kuće, zaustaviše se.
»Eno je, na drugoj strani ulice, reče Koroku.
»Vi budite ovde negde«, reče Kođiro, »ja idem do kuće.«
»Šta ako se Musaši izvuče na zadnja vrata?«
»Ne brini, on ne srne da pobegne od mene, kao što ni ja ne
smem od njega. Odmah bi izgubio ugled kao mačevalac.«
»Ipak, da ode neko iza kuće, za svaki slučaj?«
»Može. A ostalo kao što smo se dogovorili. Ja izvodim
Musašija na ulicu i zajedno krećemo u vašem pravcu. Kad
 Nebo 131

budemo blizu Osugi, ja ću izvući mač i iznenaditi ga, a u tom

trenutku ona može da izađe i zada mu udarac.«
»Hvala ti, Kođiro«, reče mu zahvalno Osugi. »Ti si tako
dobar prema meni. Kao da si mi rođeni sin.«
»Kosuke! Kosuke!« —zvao je Kođiro sa kapije. »Nije valjda
da već spavaš?!« Videlo se svetio koje je stidljivo prodiralo kroz
kapke.
»Ko je to?« začu se najzad glas.
»Ivama Kakubei ti je dao mač da ga naoštriš. To je moj mač i
došao sam da ga uzmem.«
»Koji, onaj dugi?«
»Jeste, otvori!«
»Samo trenutak.«
Vrata se otvoriše i pojavi se Kosuke.
»Mač još nije gotov«, reče on gledajući ispitivački Kođiroa.
»Tako«, reče Kođiro i na silu se provuče u dvorište. »A kad
će biti gotov?«
»Pa, kako da ti kažem...« — poče Kosuke češkajući se po
glavi u nedoumici.
»Zar ti se ne čini da to oštrenje malo predugo traje?« zapita
Kođiro kome se učini da ga oštrač obmanjuje.
»Rekao sam Kakubeiju da ne mogu da kažem kad će biti
gotov; ako ti se baš žuri, možeš i da ga uzmeš.«
Kođiro nije znao šta da uradi. Zanatlije nikada nisu tako
govorile sa samurajima. Učini mu se da su se Musaši i Kosuke
pripremili za njegovu posetu. Mora da su je očekivali.
»Čujem da je Mijamoto Musaši iz Mimasake ovde kod vas«,
reče on Kosukeu da skrene razgovor.
»Tačno, tu je kod mene«, reče Kosuke, »samo ne znam kad si
već uspeo da sve to čuješ.«
»Mi smo zajedno bili u Kjotu. Pozovi ga i reci mu da bih
želeo da ga vidim.«
»Kazaću mu. Kako se ti zoveš?«
»Sasaki Kođiro.«
132 Mijamoto Musaši

Kosuke klimnu glavom i krete prema kući. Samo što je bio

ušao, kad se sa ulice začu krik.
Kođiro skoči kao oparen. Mora da ga je Musaši prozreo i
izašao na zadnju kapiju. Osugi, Đuro i Koroku sigurno su sad u
opasnosti. »Mora da je to uradio, isto onako kao na planini Hiei.
Samo, ako je ubio staricu njegova krv će mi platiti.«
Istrčao je na ulicu i potrčao tek desetak koraka kad začu
kako ga neko zove.
»Koroku, jesi li ti?«
»Ranjen sam. Napali su nas«, stenjao je Koroku.
»A Đuro? Gde je Đuro?«
»I on je...«
»Gde je, kaži mi«, reče Kođiro i u tom trenutku primeti
okrvavljenog Đuroa kako leži na zemlji malo podalje.
»Koroku, Koroku, reci mi brzo gde je Musaši otišao?«
»Ne, nije Musaši«, reče Koroku ne mogavši da digne glavu.
»Šta , nije vas Musaši napao. Pa ko je mogao drugi...?« zapita
on, ali Koroku više nije mogao da bilo šta kaže.
Kođiro otrča do Đuroa i pokuša da ga digne i pita šta se
dogodilo, ali ovaj je samo nešto nerazumljivo mrmljao.

IV

»Kođiro! Kođiro! — začu se iznenada Osugin glas iz jedne od

jama punih prljave vode i đubreta pored puta. »Brzo, izvuci me
odavde!«
»Kako si upala tamo?« — pitao ju je Kođiro dok ju je
izvlačio, »i ko vas je to napao?«
»Ne znam uopšte ko je bio, ali sad je sigurno da nas je neko
pratio i da to nije bio niko iz naše kuće.«
»Da li si ga uopšte videla?«
»Nisam. Iskočio je naglo iz mraka i prvo isekao Đuroa. Dok
 Nebo 133

je Koroku izvlačio mač, i njega je uspeo da iseče. Čini mi se da je

otišao prema reci.«
Kođiro potrča u tom pravcu. To je bila poljana Jangihara na
kojoj su se prodavali konji i gde se bila okupila grupa ljudi među
kojima Kođiro prepoznade nosače nosiljki.
»Moji prijatelji su ranjeni«, reče on dvojici koju je pozvao.
»Idite i odnesite ih do kuće Hangavare Jađibeija u okrugu
drvodelja i tesara. Tamo je i jedna stara žena s njima. Uzmite i
nju.«
»Jesu li ih napali pljačkaši?« zapita jedan od nosača.
»Ne znam. Bio je izgleda samo jedan i treba da je protrčao
ovuda. Da niste videli nekoga da je prošao preko poljane prema
reci?«
»Nismo. Da krenemo odmah, gospodine. A ko će nam
platiti?«
»Ne brini za to. Platiće vam svako ko vam bude otvorio
kapiju.«
Kođiro prođe obalu i pretraži prostor oko naslaga drveta,
koje je tu bilo spremno za prevoz brodovima, ali tu ne beše
nikoga. Već mu je dosadilo da traga u mraku i odluči da se vrati u
Jađibeijevu kuću, u kojoj je već bila Osugi. Osećao je da je u
takvim uslovima bespredmetno suočavanje sa Musašijem, naroči­
to zato što starica više nije bila tu, a sve je počelo zbog njene
potrebe za osvetom.
Prolazio je pored drvoreda paulovnija i iznenada primeti
odsjaj čelika među drvećem. Pre nego što je mogao išta da učini,
mač polete prema njegovoj glavi.
»Ti bedna kukavice!« viknu on uspevši da izbegne udarac.
»Ti si kukavica, ne ja!« začu se iz mraka i mač ponovo polete
prema njemu. Uspeo je da ponovo odskoči.
»Stani, ako si ti Musaši! Ko si ti uopšte, da nisi pogrešio?«
pitao je ali naiđe još jedan napad. Izbegao je i taj napad i napadač
najzad vide da neće uspeti ništa da učini ako mu se malo više ne
približi.
134 Mijamoto Musaši

»Nije ovo nikakva greška. Osveži malo svoje pamćenje.

Sigurno si već ranije čuo moje ime. Zovem se Hođo Šinzo«.
»A, ti si jedan od onih iz škole mačevanja Obata?«
»Ti si ubio nekoliko naših ljudi i uvredio mog gospodara.«
»Mogao si da me izazoveš kako to pravila nalažu, a ne da me
presrećeš u mraku«, naruga se on čoveku.
»Ubiću te!« škrgutao je ovaj zubima.
»Hajde, imaš pravo da pokušaš.«
Kođiro najzad stavi ruku na mač.
»Hajde, napadaj kad si već krenuo!« viknu on, a čovek s
mačem isturenim ispred sebe nastavi da se približava.
Kođiro hitro izvuče mač iz korica i, poletevši napred,
snažno zamahnu desnom rukom. Začu se metalni zvuk, a već u
sledećem trenutku Kođirov mač je ponovo bio u koricama. Sve je
bilo učinjeno za vreme koje je potrebno da sevne munja na
letnjem nebu.
Šinzo je i dalje stajao raskrečenih nogu. Nigde nije bilo
znakova krvi, ali je bilo jasno da je pogođen.
Iznenada se začu kako neko trči kroz mrak. Bio je to Kosuke
koji pritrča Šinzou i pokuša da zadrži čoveka koji je padao.
»Šta se dogodilo? Pomagajte!« vikao je Kosuke, a sa Šinzo-
ovog vrata otpade komad mesa ne deblji od najtanje školjke.
Krv šiknu i natopi prvo Šinzoove ruke, pa odeću, a onda ga obli
skroz do stopala.
Komad drveta

Musaši nije čuo ništa oko sebe. Još od ranog detinjstva unosio se
u sve što je radio i zbog toga su ga često prekorevali. Kosuke
dođe do vrata i, pošto mu Musaši ne odgovori na kucanje, uđe u
sobu.
»Šta je, ti još radiš? Ima dole u dvorištu neki čovek koji te
čeka. Zove se Sasaki Kođiro. Kaži mi šta da radim s njim, da li da
mu kažem da ćeš sići ili da slažem da si već legao?«
Musaši, međutim, uopšte nije primećivao Kosukea, niti je
čuo šta ovaj pita. Nastavio je da reže drvo oštrim nožem i
Kosuke, pošto je malo postojao, izađe ponovo iz sobe.
Ceo stočić na kojem je radio, Musašijeva kolena i pod oko
njega bebu puni iverja od drveta koje je pokušavao da obradi.
Radio je na statui koju je Kosukeu trebalo da da u zamenu za mač,
a zadatak mu je izgledao utoliko teži što je znao da radi za čoveka
prefinjenog ukusa.
Kosuke mu je sam dao drvo od kojeg treba da izvaja statuu
boginje Kanona. To je bio komad debeo tridesetak centimetara i
izgledao veoma staro. Kosuke ga je izvadio iz jedne od fioka u
kojima je držao vredno oružje i Musaši shvati da mu taj komad
drveta takođe mnogo znači.
Kosuke mu reče da je drvo staro bar šest ili sedam stotina
godina. Doneo ga je sa groba princa Šjotokua u Šinagi i od njega
je ranije bio napravljen stari hram na tom grobu. Hram su, pri
restauraciji, srušili i, deo po deo napravili potpuno nov. Kosuke
136 Mijamoto Musaši

je bio srećan što je naišao u trenutku kad su drvodelje pokušavale

da spale poslednje ostatke greda od kojih je stari hram bio
napravljen i zamolio ih da mu daju jedan komad.
Drvo je bilo prilično meko i nož je lako ulazio u njega, ali je
Musaši bio sve nervozniji jer je znao da Kosuke drvo smatra
veoma vrednim i da ne bi trebalo da ga upropasti. Ako samo
jedanput, dvaput malo pogreši, sav njegov rad biće uzaludan, a
Kosuke neće imati više svoj komad drveta.
U jednom trenutku Musašiju se učini da čuje neku buku u
kući i samo na kratko diže glavu. Nije ništa čuo pa još predanije
nastavi da radi.
U tom trenutku Kosuke su ljudi koje je dozvao na obalu
unosili u kuću ranjenog Šinzoa.
»Požuri, šta oklevaš? Zar ne vidiš da je čovek teško ranjen?!«
vikao je Kosuke na ženu koja se bila uzvrpoljila kad je videla ljude
kako unose ranjenika.
Ljudi spustiše ranjenika i jedan se ponudi da dovede vidara,
a drugi sakea ako treba da se ispere rana.
»Hvala vam svima mnogo«, zahvaljivao se Kosuke. »Sam ne
bih mogao ništa da učinim.« On krenu da isprati ljude i duboko
im se pokloni na izlazu.
Utom se u sobi pojavi Musaši, koji najzad shvati da se nešto
događa u kući. On zateče Kosukea i njegovu ženu kako gledaju
na ranjenika koji je ležao na podu.
»Šta je, ipak si još budan?« zapita Kosuke i napravi mesta da
Musaši sedne.
»Ko je ovaj čovek«, zapita Musaši kad sede pored ranjenika.
»Nisam znao ko je kad sam ga našao tamo na obali, ali sada
znam. To je Hođo Šinzo, sin gospodara Hođoa od Ave. To je
veoma dobar i prilježart mladić koji je nekoliko godina učio
mačevanje u školi Obate Kagenorija.«
Kosuke zadiže komad platna koji je stavljen preko Šinzove
rane i pokaza mu je. Komad mesa odsečen je čisto, očigledno
 Nebo 137

jednim udarcem, i za dlaku je promašio arteriju koja se lepo videla

kako pulsira. Smrt mu je bila veoma blizu i imao je veliku sreću.
»Ko je to uradio?« zapita Musaši, mada mu je nešto bilo
poznato u udarcu koji se nazivao »vrapčev let«. Takav udarac bio
je specijalnost Sasakija Kođiroa. »Zar ne znaš šta se dogodilo?
Ovo mi deluje kao rad Sasakija Kođiroa.«

II

Musaši se vrati u sobu i leže, razmišljajući. Radio je neprekidno

četrdeset osam časova režući statuu boginje Kanon za Kosukea i
nije za to vreme ni oka sklopio. Nije bio skulptor i teško je
savlađivao i najbanalnije prepreke koje bi se javljale u radu, a koje
su za pravog umetnika bile stvar rutine. Kad bi pogrešio, nije
znao kako da grešku ispravi a da se to kasnije ne vidi, i sve što je
znao o tome što radi bilo je to da je u srcu nosio sliku boginje koju
je hteo da prenese na drvo.
Povremeno mu se činilo da rad napreduje i da se lik boginje
lagano javlja u drvetu, a zatim bi opet uviđao da je na pogrešnom
putu. Ogromni blok starog drveta koji je bio i po četrdesetak
centimetara širok, smanjio se sada posle dva neprekidna dana rada
na samo desetak centimetara.
Dok je tako ležao i razmišljao, začuo je pesmu slavuja dva
puta i onda zaspao, čvrsto ostajući u dubokom snu više od sat.
Kad se probudio, telo mu je opet bilo ispunjeno energijom i on
odluči da učini poslednji napor i završi rad.
Otišao je do bunara, umio se i osvežio, a kad se ponovo
osetio potpuno budnim i snažnim, bacio se na rad sa još više
elana. Znao je da mora da završi rad do jutra, da bi mogao da se
posveti drugim stvarima. Radio je, radio grozničavo, ne prestaju-
ći čak ni da bi pio vodu ili ispravio leđa. Kad se svetlost pojavi na
nebu i u kući začu uobičajena jutarnja buka, njegov domaćin
otvori vrata.
138 Mijamoto Musaši *

»Musaši, kako si?« zapita Kosuke gledajući sobu punu

iverja. Musaši spusti bodež i pokaza mu komad drveta koji je sada
bio manji od čovekovog nožnog prsta.
»Ne vredi«, reče on.
»Šta to ne vredi?«
»Nema drveta... Pokušavao sam i pokušavao, ali boginjin lik
se nije pojavljivao. Prosvetljenje mi se nije ukazalo. Oprosti mi.
Upropastio sam još jednu od tvojih dragocenosti.« On se izvali na
pod i tako zaspa.
Za to vreme u krčmi preko puta bilo je neobično živo.
Prethodnog dana završen je četvorodnevni konjski sajam i svi
ljudi koji su zbog toga došli u Edo, uglavnom trgovci i džambasi,
napuštali su šogunov grad. U gužvi ljudi koji su izlazili i ulazili
iznoseći stvari i pakujući ih na konje, vlasnica svratišta ugleda
lorija koji je ulazio.
»Hej dečko!« pozva ga ona.
»Šta hoćeš?« zapita s dosadom lori kome se žurilo, a koji je
istovremeno žene smatrao veoma nepotrebnim stvorenjima.
»Kuda si uopšte pošao?« zapita ga žena.
»Idem gore. Tamo je moj učitelj. Da se nešto nije desilo?«
»Izdešavalo se ovde svašta«, reče žena klimajući glavom.
»kad si ti, uopšte, poslednji put bio ovde?«
»Pre tri dana, čini mi se«, odgovori lori pošto je pažljivo
izbrojao na prstima desne ruke dane koje je proveo u traženju
rezidencije gospodara Jagjua.
»Trebalo ti je prilično vremena da stigneš tamo gde si išao«,
podsmehnu mu se žena. »Tvoj učitelj više nije kod nas.«
»Ali kako to, rekao mi je da će me čekati dok se ne vratim?!«
»Pa, to bi u tvom slučaju značilo i beskonačno. Ne može
svako toliko dugo da čeka«, reče žena jedva zadržavajući smeh.
lori sede na stepenište i grunuše mu suze. Nije mogao da ih
zadrži iako se obilato služio rukavima.
»Čekaj, čekaj, ne moraš odmah da cmizdriš«, reče mu žena
pomilovavši ga po glavi. »Samo sam se šalila. Nisam znala da si
 Nebo 139

tako osetljiv. Tvoj učitelj je prešao preko puta kod oštrača

Kosukea. Samo treba da pređeš ulicu.«

III

lori se uvuče u sobu u kojoj je spavao Musaši i sede pored

učiteljevih nogu.
»Vratio sam se«, reče on.
Sa čuđenjem je gledao Musašija koji je ležao nasred sobe
prepune iverja od drveta koje je rezao.
»Stigao sam!« viknu on malo jače. Njegov učitelj nikad nije
spavao toliko dugo ujutru.
»Ko je to?« upita Musaši, pospano podižući glavu.
»lori.«
»Štaaa!?« dreknu Musaši i u sledećem trenutku se uspravi,
već potpuno budan.
»Zao mi je što sam se toliko zadržao, oprosti mi«, reče dečak.
Musaši kao da nije obraćao pažnju na to. »Otvori prozor da
se malo provetri soba i počisti je«, reče dečaku, pritežući pojas.
Izašao je napolje pre nego što je mogao da čuje lorijev odgovor.
Musaši ode pravo u Kosukeovu sobu, gde je ovaj sedeo
pored ranjenika.
»Kako je bolesnik?« zapita Musaši.
»Izgleda da je bolje. Mirno je spavao jedno vreme.«
»Hajde, idi ti da se malo odmoriš, ja ću da te odmenim«,
ponudi se Musaši.
»Nije potrebno«, reče Kosuke. »Ima jedna druga stvar koja
me brine. Trebalo bi obavestiti ljude iz škole Obata o ovome što
se dogodilo, a nemam nikoga da pošaljem.«
»Za to ne brini, ići će jedan od nas dvojice. lori ili ja. Dečak
se upravo vratio«, reče Musaši i vrati se u sobu.
»Jesi li možda doneo neki odgovor na moje pismo?« zapita
on dečaka koji je baš dovršavao čišćenje.
140 Mijamoto Musaši

»Jesam«, reče ponosno lori vadeći omot iz nedara. »Evo

odgovora.«
»Zao mi je što moram da ti kažem da gospodar Munenori,
kao šogunov instruktor, ne može da se odazove tvome zahtevu za
ogledanje mačevima«, pisao je Sukekuro. »Ako nas jednog dana
ipak posetiš iz sasvim drugog razloga, postoji mogućnost da te
naš gospodar primi u sali za vežbanje.
Ali, ako toliko želiš da se ogledaš s nekim ko vlada stilom
mačevanja Jagjua, najbolje bi bilo da se susretneš sa Hjogom
Jagjuom. Za to će ti biti potrebno malo više strpljenja, jer je on
baš morao da otputuje u Jamato. Stari gospodar Sekišjusai je,
naime, teško bolestan. Molim te da se javiš kad budeš našao za
shodno«, pisalo je u pismu.
Musaši je ponovo savijao pismo i smešio se dok je razmišljao
o onome što je u njemu pisalo. Pomislivši da je oluja prošla, lori
se ispruži i objavi:
»Kuća nije u kraju koji se zove Kobikićo, nego čak na
drugoj strani, na mestu zvanom Higakubo. Strašno je velika i
prostrana, i taj Kimura Sukekuro je bio veoma ljubazan i dao mi
je da jedem razne lepe stvari.«
»lori«, reče Musaši pokazujući očima dečaku da se malo
suviše opustio.
Ovaj brzo skupi noge i sede na pod kako treba. »Da,
gospodine.«
»Kaži ti sada meni kako to da ti je trebalo tri dana da pređeš
taj put ma koliko da je dug?«
»Vrlo jednostavno. Opčinila me je lisica. Bio sam začaran i
nisam mogao da nađem put.«
»Lisica?!«
»Da, lisica. Ima ih mnogo u ovom gradu.«
»Kako je lisica mogla da opčini nekog kao ti. Ti si makar
odrastao u prirodi i ne plašiš se takvih besmislica.«
»I ja sam to ranije mislio, gospodine. Ali ove lisice iz
šogunovog grada imaju izgleda više zloće nego one naše u šumi.
 Nebo 141

Uopšte, na primer, ne mogu da se setim šta sam radio čitav dan i

po.«
»Nadam se da je to istina«, reče Musaši videvši da je dcćak
potpuno ozbiljan.
»Ta lisica me je pratila«, nastavi lori uzbuđeno, »i ranio sam
je, ali me je ona posle sačekala i kaznila zbog toga.«
»To možda i nije tako loša lekcija za tebe. Sedi malo ovde,
odmori se i razmišljaj o tome šta bi sve to moglo da znači. Posle
ćemo razgovarati o tome. Ja sada idem.«
»Kuda idete, gospodine? Nećete valjda da me opet ostavite?«
»Neću, ne brini. A nisam ja tebe ostavio, nego ti mene. Idem
u kraj Kodjimaći u blizinu svetilišta Hirakava.«
»Hoćete li se vratiti do večeri?«
»Hoću, ako ne naiđem na neku lisicu«, reče Musaši izašavši
iz sobe.
 r
r
r

Novi i^a^ov
■
i
I!:
I
i
:i
I . .1

Kroz gustu šumu oko svetilišta Hirakava Tenđin, Musaši stiže do

kuće u kojoj je bila škola mačevanja Obata. »Ima li koga?!« pozva
on, ali mu se glas vraćao kao odjek iz prazne pećine.
Najzad, posle dužeg dozivanja, na stepeništu se pojavi jedan
mladi samuraj koji je, prema odeći i dva mača zadenuta za pojas,
bio daleko od toga da bude vratar. U kući se očigledno nešto
dešavalo.
»Izvolite«, reče samuraj koji nije imao više od dvadeset četiri-
-pet godina i koji se nije trudio da se pokloni došljaku.
»Zovem se Mijamoto Musaši. Da li je ovo škola borenja
Obate Kagenorija?« zapita učtivo Musaši.
»Jeste«, reče mladić s izvesnom dosadom u izrazu lica.
Smatrao je Musašija jednim od lutajućih mačevalaca koji dolaze
da se ogledaju u školi.
»Jedan od vaših samuraja je ranjen u borbi«, reče Musaši.
»Sada je u kući oštrača mačeva Kosukea, koga mislim da poz­
najete. Kosuke me je zamolio da vam to javim.«
»To mora da je Šinzo«, viknu mladić očigledno uzbuđen.
»Oprosti što te ne dočekujem kako treba. Ja sam Jogoro, jedini
sin vlasnika i vođe ove škole Kagenorija. Hvala ti veoma na tru­
du. Da li je Šinzoov život u opasnosti?«
»Izgleda da mu je jutros malo bolje, ali je suviše rano da ga
sada premeštate odande. Možda bi bilo bolje da jedno vreme
ostane u Kosukeovoj kući, dok se ne oporavi.«
 Nebo 143

»Nadam se da ćete preneti našu zahvalnost Kosukeu. Šinzo

je, u stvari, zamenjivao mog oca i podučavao učenike borenju, ali
je, otkako je nedavno nestao, ovde sve opustelo.«
»Šta se to dogodilo između vaše kuće i Sasakija Kođiroa?«
zapita ga Musaši.
»Ne znam baš tačno, jer sam bio na putu kada se sve to
dogodilo. Znam da je Kođiro uvredio mog oca, a da je nekoliko
učenika onda odlučilo da ga kazni zbog toga. Kođiro je ubio njih
nekolicinu i, kao što mi se čini, Šinzo je odlučio da se za sve to
osveti.«
»Sad mi je sve jasno«, reče Musaši. »Samo, želeo bih da ti
dam jedan savet«, reče on prisnije. »Nemoj da se boriš sa
Kođirom. Njega je nemoguće pobediti uobičajenim tehnikama
mačevanja i teško da ga bilo ko od živih majstora borenja može
pobediti.«
»Štaaal...« iz mladićevih očiju izbi sevanje kakvog nema ni
usred leta na nebu.
»Ja znam šta je ponos«, reče Musaši, »ali ponos u ovom
slučaju treba ostaviti za kasnije. Nema smisla rizikovati opstanak
ćele kuće zbog želje za osvetom. Da sam na tvom mestu, ne bih
mislio da je Šinzoov poraz dovoljan razlog za novu osvetu. To bi
bilo veoma nepromišljeno, veoma nepromošljeno.«
Jogoro Obata se duboko pokloni dajući na taj način do
znanja Musašiju da je poseta završena. Očigledno, mladi čovek
nije mogao da otvoreno prihvati ono što je čak i njegovom
mladom mozgu bilo sasvim jasno. Musaši se, međutim, služio
rečima koje samuraj toga doba nije mogao tako lako da shvati.

II

»Nisam mogao da pomislim da će ikada doći dovde«, pomisli

mladi Jogoro naslonjen na vrata dok je Musaši zamicao u šumu.
On pomsili na pismo koje mu je Šinzo ostavio kad je otišao iz
144 Mijamoto Musaši

kuće. Pisao je da se verovatno neće više susresti jer on, Šinzo,

očekuje da će poginuti.
»Čak je i Šinzo pobeđen. A bio je najbolji borac u školi«,
pomisli on. To što je Šinzo još živ uopšte nije poboljšavalo
situaciju. Samo ju je pogoršavalo. To što on je ranjen a njegov
protivnik otišao bez ogrebotine dovoljan je dokaz istinitosti
Kođirovih reći da je škola Obata kuća u kojoj svi odlično znaju
teoriju ali nisu daleko odmakli u praksi. Neko će možda pomisliti
da je istina i ono drugo što priča Kođiro — da je škola Obata puna
kukavica.
Zbog ćele te situacije mnogo učenika je zauvek otišlo iz
škole, a neki su čak prešli u rivalsku školu u kojoj se borilo stilom
Naganuma. U celoj školi bila su ostala samo dva-tri učenika, a i
oni nisu redovno vežbali.
Jogoro odluči da ocu ne govori ništa. Ionako je ovaj bio
toliko bolestan da je lekar govorio da se verovatno nikada neće
oporaviti, pa mu još jedan udarac nije bio potreban.
»Jogoro, gde si?« začu se slab starčev glas.
»Evo me«, reče ovaj i potrča uza stepenice do bolesnikove
sobe. Tamo nađe oca koji se nekako bio dovukao do prozora.
»Ko je taj samuraj koji je malopre bio?«
»Ništa, došao je samo da mi javi nešto.«
»Da ti javi? Šta je mogao da ti javi onakav čovek. Kako se on
zove?«
»Mijamoto Musaši, tako je rekao.«
»On nije iz Edoa, zar ne?«
»Ne, on je ronin. Zar misliš da si ga prepoznao?«
»Ne«, odgovori stari Kagenori, »nikada ga nisam video, ali
mi nešto u njemu govori da on nije običan čovek. Sretao sam
mnoge ljude i na bojnom polju i u miru i često sam mogao da
odmah ocenim ko je dobar, ko je zao, ko je opasan, a ko ne. U
hodu ovog čoveka ima nečega što ti sada ne možeš da shvatiš.
Videćeš ako dočekaš starost kao ja. Idi, pokušaj da ga stigneš i
dovedeš ovamo, hteo bih da razgovaram s njim.«
 Nebo 145

»Potrčaću, samo mi reci šta si to mogao da vidiš? ja sam ga

gledao sa mnogo veće blizine.«
»Svidelo mi se to što je stalno oprezan a to nije upadljivo.
Kad je ušao u naše dvorište, slučajno sam se našao na prozoru i
gledao sam ga. Stao je samo za časak i pogledom obuhvatio ćelu
kuću. Njenu okolinu, ulaz, prozore. Izgledalo je kao da se
zaustavlja tek da se za sekundu odmori, ali je on u tom trenutku
sve video. Čak mi se čini da je i mene starca osetio iako sam se
trudio da me ne vidi.«
»Drago mi je što si našao nekoga tako vrednog pažnje, ali se
bojim da će se tvoje zdravlje pogoršati tako dugim razgovorima«,
odugovlačio je Jogoro.
»Reći ću ti nešto, a ti nemoj to da shvatiš pogrešno«, reče
starac. »Već sam mislio da ću umreti a da neću sresti čoveka kome
mogu da prenesem sve ono što znam. Ono što ti znaš i što sam
pokazao Šinzou nije ni polovina onoga što sam tokom života
sakupio. Mislim da je onaj čovek vredan toga i molim te da
potrčiš i pronađeš ga.«
»Odmah, oče!« reče Jogoro i poklonivši se potrča niza
stepenice.

III

Jogoro potrča u onom pravcu u kome mu se činilo da je Musaši

krenuo, ali ovoga ne beše. On onda pretraži ceo prostor oko
svetilišta, izađe čak do ulice koja je vodila prema Kođimaćiju, ali
sve uzalud.
Dok je trčao razmišljao je o tome zašto li je njegov otac
toliko oduševljen tim došljakom. On nije mislio da ovaj ima
izuzetne osobine ili da je u njemu bilo šta neobično. Nije mu se
čak ni svidelo njegovo ponašanje. Niko ko prvi put vidi čoveka
ne hvali njegovog protivnika kao što je ovaj hvalio Kođiroa.
»Ne znam šta to moj otac nalazi specijalno u njemu, a prema
meni se ponaša kao prema nedoraslom derletu«, mislio je on.
146 Alijainoto Mttsaši

Musaši i Jogoro su bili istih godina i Jogoro nije mogao da

shvati šta je ovaj toliko mogao više da nauči od njega za to isto
vreme. I Jogoro je lutao zemljom i živeo životom ronina, on je
učio mačevanje i u drugim školama borenja, a bio je i u čuvenom
hramu u kome se učio zen.
Kako je njegov otac tako lako mogao da pređe preko toga i
prvog došljaka odredi kao model svome sinu.
»Možda je bolje da odustanem od traženja i da se vratim
kući. Iako mi je žao što nemam načina da svome ocu dokažem da
više nisam dete.«
»Hej, Jogoro, Jogoro!« začu on neko dozivanje.
Jogor se okrenu i vide Nakatogavu Handajua, samuraja iz
kuće gospodara Hosokave. Handaju je nekada dolazio u njihovu
školu i vežbao borenje, ali se već dugo nisu videli.
»Kako je zdravlje poštovanog učitelja?« reče Handaju
učtivo. »Stvarno mi je žao što nemam mnogo vremena pa ne
mogu da ga češće obilazim.«
»Slušaj, čuo sam da je Šinzo napao Sasakija Kođiroa i da ga je
ovaj pobedio. Je li to istina?«
»Kad si pre već uspeo da to čuješ?«
»Pričalo se o tome u našoj kući jutros. Kođiro je gost Ivame
Kakubeija. Izgleda da je Kakubei obigrao grad sa tom vešću.«
Jogoro nije mogao da izdrži i u beskraj sluša ovakve priče.
On se kratko nakloni Handajuu i potrča kući. Već je bio doneo
odluku.

IV

lori je brao šljive u Kosukeovoj bašti kad mu se učini da vidi neku

čudnu senku kod ograde.
»Izlazi odatle, kukavice!« viknu on i poče da baca šljive sa
drveta na neznanca koji ponovo preskoči ogradu i dade se u beg.
Kosuke se pojavi na ulazu i zapita: »Šta je to bilo?«
 Nebo 147

»Neki čovek je pokušao da se uvuče ovamo, ali sam ga ja

dočekao šljivama... Pobegao je.«
»Da nije bio neki od Hangavarinih ljudi?«
»Ne znam. A šta ti ljudi hoće u tvojoj kući?«
»Hoće da ponovo napadnu Šinzoa.«
»Kosuke!« začu se Šinzov glas.
Kosuke dođe do verande i pogleda u bolesnikovu sobu.
»Kako se osećaš danas?«
»Dobro mi je. Hteo bih da ti se izvinim što sam ti doneo
toliko neprilika.«
»Nije to ništa, meni je žao što nemam više vremena da ti
posvetim.«
»Ne, ne, ja potpuno shvatam šta se dešava. Ljudi iz
Hangavarine kuće neće te ostaviti na miru dok sam ja ovde. Ako
budu počeli da i tebe smatraju neprijateljem, to nikako neće
valjati. Zato danas odlazim.«
»To nikako!«
»Sad mi je mnogo bolje. Mogu da odem đo kuće.«
»Zar baš danas?«
»Da, i to odmah.«
»Sačekaj makar dok se Musaši ne vrati.«
»Ne. I njemu sam oduzeo suviše vremena. Mogu da idem
sam, ne brini.«
»Ali ti ne shvataš! Hangavarini ljudi su svugde oko kuće.
Čim budeš izašao, napašće te.«
»Ja sam ubio Đuroa i Korokua i oni imaju razlog da me
mrze. Ako baš žele da me napadnu, neka me napadnu. Ja sam
spreman.«
Šinzo se oprosti sa svima i mada još nesiguran na nogama
krete napolje, a Kosuke i njegova žena pođoše da ga isprate. Na
vratima naleteše na Musašija.
»Šta, krenuo si kući?!« začudi se on. »Drago mi je što si se
toliko oporavio da možeš da hodaš, ali mislim da je i dalje opasno
da sam izlaziš. Idem ja s tobom.«
148 Mijamoto Musaši

Šinzo pokuša da odbije, ali je Musaši insistirao i tako

krenuše.
»Kako ti izgleda hodanje posle toliko ležanja?« zapita ga
Musaši.
»Nekako mi izgleda da je zemlja mnogo viša nego što
stvarno jeste.«
»Mislim da bi bilo dobro da uzmemo nosiljku. Daleko je do
škole Obata.«
»Nisam ti rekao, ali mislim da je bolje da ne idem u školu za
izvesno vreme. Idem svome ocu. Njegova kuća je u Ušigomeu.«
Musaši zaustavi jednu nosiljku i skoro ugura Šinzoa u nju.
Iako su nosači hteli da dobiju odjednom dve mušterije, on odbi da
i sam sedne, nego reče da će hodati pored.

»Hej, vidi, uvukao je Šinzoa u nosiljku!« reče jedan od Hanga-

varinih ljudi koji su virili iza ugla.
»Šta da radimo sad?«
»Nema druge, moramo da krenemo za njima i pokušamo da
ih uhvatimo.
Oni podviše peševe kimona, zadenuše ih za pojas pa
potrčaše za nosačima i Musašijem koji je pored njih pružao korak.
Kad stigoše do kraja grada Ušigafući, neko iz grupe zavitla
kamen za njima, a kad ovaj udari o krov nosiljke, napadači
potrčaše pokušavajući da ih opkole.
»Stani! Čekaj i ne miči se!« vikali su.
Zapanjeni nosači ispustiše nosiljku i dadoše se u beg, a Šinzo
ispuza iz nosiljke sa rukom na maču.
»Šta hoćete!« dreknu Musaši i skoči između napadača i
Šinzoa.
»Dobro vi znate šta mi hoćemo«, reče jedan od drvodelja
 Nebo 149

dok su se privlačili između bara. »Predaj nam tog momka koga

štitiš i ne pokušavaj ništa jer ćeš i sam biti mrtav!«
Isukali su bili mačeve i približavali se praveći krug, psovali i
vikali, ali nijedan od njih se nije usuđivao da priđe bliže nego što
im je plamen u Musašijevim očima dozvoljavao. Iako su jedan
drugog ohrabrivali i sipali uvredu za uvredom, gledali su da svi
budu na sigurnoj udaljenosti. Musaši i Šinzo su ih ćuteći
promatrali.
»Ako je Hangavara Jađibei među vama, neka istupi!« viknu
najzad Musaši.
»Gazda nije ovde«, odgovori jedan. »Ali, ako imaš bilo šta
da kažeš, kaži meni, Nembucuu Tanzaemonu. Ja ću te saslušati.«
Čovek koji je to rekao bio je star, sede kose i imao je budističke
brojanice oko vrata.
»Prvo mi kaži šta imate protiv Šinzoa!« reče mu Musaši.
»On je ubio dvojicu naših ljudi«, reče Tanzaemon, slegnuvši
ramenima kao da nije očekivao tako jednostavno pitanje i kao da
se tako što podrazumeva.
»Koliko sam čuo od Šinzoa, vi ste pomogli Kođirou da ubije
ljude iz kuće mačevanja Obata«, reče Musaši.
»To je jedna stvar a ovo je druga. Ako mi ne sredimo ovo što
imamo sa Šinzoom, ljudi će nam se na ulicama smejati.«
»Možda je to način na koji se razmišlja u vašem svetu«, reče
Musaši mirno, »ali među samurajima je drugačije. Među ratnici­
ma niko neće kriviti ratnika koji traži pravednu osvetu. Samuraj
može da se osveti da bi zadovoljio pravdu, ili da bi odbranio čast,
ali ne i da zadovolji lične porive i slabosti. To nije posao za pravog
muškarca. A ovo što vi pokušavate da uradite nije nešto što bi
uradili odrasli ljudi.«
»Šta, zar nas nazivaš nezrelima?«
»Sve je počelo od Kođiroa i on ima pravo da nas izazove u
sopstveno ime, ali vi ovde nemate nikakvo pravo da se svetite.«
»Ti počinješ sa propovedima isto kao i svi samuraji. Pričaj ti
150 Mijamoto Musaši

šta hoćeš, ali mi ćemo uraditi ono što smo naumili da bismo
sačuvali sopstveno ime.«
»Ako samuraj mora da se bori sa svakim banditom da bi
dokazao pravičnost svojih zakona, krv bi prekrila ulice. Jedino
mesto na kome može da se odluči ko je ovde u pravu je gradska
uprava. Šta misliš o tome, Nembucu?«
»To ti pričaj nekom drugom. Da gradska uprava može da
rešava ovakve probleme, ne bi mi uzimali mačeve u ruke.«
»Kaži mi, čoveče, koliko si star? Ne deluješ mi kao neko ko
može da bez razmišljanja vodi grupu mladića u besmislenu smrt«,
reče Musaši, našta se starac razbesne.
»Moje godine su moja stvar, ali sam dovoljno mlad da bih
mogao da se borim!« dreknu Tanzaemon i sa mačem u ruci, pra­
ćen svojim momcima, polete prema Musašiju.
Musaši propusti starčev mač da poleti pored njegovog tela,
zaobiđe ga u jednom koraku i čvrsto ga stegnuvši za ruku i
potiljak obema rukama pogura ga desetak koraka prema kanalu
koji je tuda tekao. Starac je išao kao poslušno dete vođen Mu-
sašijevim telom i čeličnim stilom ruku, a onda polete pravo u
prljavu vodu kanala.
Onda, dok se banditi još nisu bili snašli, Musaši zgrabi
Šinzoa, baci ga sebi na leđa i potrča sa njim.
Trčao je kao jelen, krupnim koracima, kao da nema teret na
leđima, prosto preleteo preko pirinčanog polja s jedne strane puta
i dok su se banditi dali u poteru, već je bio na vrhu brda sa koga je
začas mogao da se spusti u deo grada u kome Hangavarini ljudi
više ne bi smeli da ih napadnu.
»Kukavice!«
»Stani! Ne beži!«
»I ti si mi samuraj!« vikali su Hangavarini ljudi ne znajući da
li prvo da se daju u poteru ili da izvade svog vođu iz duboke
vode. To oklevanje i šok koji je u njima izazvao Musašijev
neuobičajeni postupak oduzeli su im dragoceno vreme, koje je
ovaj dobro znao da iskoristi.
 Nebo 151

Kad stiže na vrh brda, Musaši spusti Šinzoa i reče mu:

»Nadam se da sad lagano možeš sam. Dole u gradskoj gužvi neće
se usuditi da nas napadnu.«
Šinzo stade ne znajući da li da protestuje ili ne. Musaši mu
nije dozvolio da se bori i odneo ga je kao malo dete. Ljutio se na
njega zbog toga, a istovremeno bio mu je zahvalan jer je osećao
takvu slabost da je znao da bi se srušio posle samo nekoliko
napada ogorčenih bandita.
»Nemoj uopšte da razmišljaš o tome da se obračunavaš s
njima«, reče mu Musaši kao da mu pogađa misli. »Najbolja stvar
kad su oni u pitanju jeste da se beži. Da se beži i to što brže.«
Bili su prošli kroz jedan deo grada u kome je bilo prepuno
radnji, a onda opet izađoše u deo prekriven gustom šumom gde
njihovi gonioci više nisu imali šanse da ih pronađu. Niko, sem
toga, nije znao u koji su se deo grada uputili i sigurno su
pretpostavljali da Musaši i Šinzo samo prave zaobilazni put do
škole Obata koja je bila u drugom kraju.
U jednom trenutku Šinzo se, sav bled, nasloni na drvo da se
odmori.
»Šta je, iscrpljen si?« zapita ga Musaši.
»Ne znam kako ti možeš da budeš veseo posle bruke koju
smo doživeli. Pobegli smo i nismo odgovorili na njihov izazov.«
»Ha, ha, ha, ha. Razmisli malo o tome na miru i shvatićeš da
sam bio u pravu. Postoje trenuci u životu kad je bolje da čovek
pobegne. Uzimati živote onakvim ljudima bilo bi protiv zakona
iako smo nas dvojica izazvani. Njihove mišice potrebne su vladi
da izgrađuju grad, a nadam se da će se i sami, kad se sve slegne,
ohladiti potpuno. Hajde, evo potoka, popijmo malo vode i
umijmo se, pa ću te onda odvesti do kuće tvoga oca.«
Kad su prošli kroz šumu, izbiše na čistinu sa koje se lepo
videlo svetilište Akagi Mjođin i rezidencija gospodara Hođoa,
Šinzoovog oca.
»Svrati da te upoznam s ocem. On će sigurno hteti da ti se
152 Mijamoto Musaši

zahvali za sve što si učinio za mene«, reče Šinzo, ali Musaši

odmahnu glavom.
»Ne, sad si umoran i trebalo bi da odmah legneš. Ja bih te
samo zadržao i ne bih dugo dozvolio tvom ocu da ti posveti
pažnju onoliko koliko želi«, reče on i ode.
Šinzo je gledao za njim, a onda lagano poče da se spušta niz
brdo.
Posle ovoga događaja Musašijevo ime se izgovaralo veoma
često u Edou, mnogo češće nego što je on to želeo. Zvali su ga
»kukavicom«, »kukavicom nad kukavicama«, »naduvenkom koji
brzno splasne«, »sramotom za samurajsku klasu.«
Govorilo se da ta kuća Jošioka u Kjotu mora da je stvarno
potpuno propala kad je dozvolila da je pobedi jedan takav bednik
kakav je Musaši. Nije prošlo mnogo, a više nije bilo skoro
nijednog građanina u Edou koji bi rekao lepu reč o njemu. Niko
nije mogao da veruje da čovek koji beži pred grupom naoružanih
drvodelja može da ima ambicije da postane ime u mačevanju.
Uskoro na svim glavnim raskrsnicama u Edou behu
postavljene velike drvene table na kojima je bilo ispisano:

Ovoje po^iv %a samuraja Mijamotoa Musašija kojije podvio rep i

pobegao od nas. Glava porodice Honiden, koja ga goni godinama, %ednaje
osvete. I mi drvodelje i sjdari š^eleli bismo da vidimo tvoje lice, a ne tvoja
leda. Ako si stvarno samuraj, pojavi se i bori! Udruženje drvodelja i
sjdara Hangavara.
 KNJIGA VI

SUNCE I MESEC
 Gospodar Hosokava

Svaki dan gospodara Hosokave Tadatošija počinjao je čitanjem

kineskih klasika. To je radio ma gde se našao, ali kad nije morao
da ide u zamak Edo, gde je obavljao svoje zvanične dužnosti,
voleo je i da se u rezidenciji bavi vežbanjem u streljaštvu i drugim
borbenim veštinama. Uvek kada je mogao, želeo je da provodi
vreme sa svojim mladim vazalima jer su to bile prilike da učvrste
odnose i da ih poduči nečemu.
Kad bi ga neko video kako sedi među mladim samurajima,
pomislio bi da je to neka velika porodica koja sedi oko oce i
opušteno, koliko to mogu stariji po rangu i mlađi kad su zajedno,
razgovaraju. Gospodar Hosokava voleo je da sa samurajima
razgovara i o najobičnijim stvarima, pa čak i o najnovijim
ogovaranjima u šogunovoj prestonici.
»Okatani«, reče gospodar Hosokava jednog takvog jutra,
»čujem da si sve bolji u borbi kopljem.«
»Tako mi kažu. Trudim se da što više vežbam i čak sam
ponekad u stanju da sam sebe hvalim.«
»Ha, ha, ha, ha, ti u svakom slučaju ne boluješ od
skromnosti.«
»Pa, gospodaru, to govore svi u rezidenciji, i ne znam zašto
bih ja skrivao da to mislim.«
»Moraću ovih dana da nađem vremena i proverim to što se
priča u rezidenciji. Nadam se da nećeš imati ništa protiv jedne
borbe, provere radi, protiv svog gospodara?«
156 Mijamoto Musaši

»Ja stalno čekam taj dan, ali on nikako da dođe, reče Okatani
klanjajući se sa samouverenim osmehom.
»Rekao bih da si srećan što još nije došao.«
»Čini mi se, gospodaru, da ne slušate pesmu koju pevaju
samuraji u Edou, ne samo u našoj kući.«
»Kakva je to pesma?«
»Ide ovako:
Ima kopljanika i kopljanika,
različitih kopljanika,
ali najveći borac kopljem
nesumnjivo je Okatani Gorođi.
»To si odlično izveo«, nasmeja se grohotom gospodar
Hosokava, »to je ona pesma o Nagoji Sanzou, zar ne?«
Svi samuraji se nasmejaše.
»Šta, znaš tu pesmu?«
»Iznenadićeš se kad čuješ šta ja sve znam«, reče gospodar
Hosokava. Nije mislio da bi trebalo da suviše pokazuje superior­
nost nad svojim vazalima, ali je voleo da iskoristi ovakve prilike.
Voleo je da razgovara sa njima i čuje šta misle o ovome ili onome:
želeo je da on što više zna, a da oni što manje saznaju šta je sve u
njegovoj glavi.
»Koliko vas više voli koplje od mača?« zapita on da skrene
razgovor na drugu temu.
Javiše se šestorica-sedmorica. Svi oni se zagrejaše govoreći
da je u pravoj bici koplje efikasnije od mača koji je ipak suviše
kratak.
»Mačevanje je bolje«, viknu jedan drugi mladić, »ono te
priprema i za mir i za rat.«
 Sunce i mesec 157

II

Pitanje koplja i mača u vreme kad su velike bitke tek prestale i kad
niko nije bio siguran da li će biti novih, bilo je često u
razgovorima samuraja toga doba.
»Što je koplje duže, to je bolje«, reče jedan od ljudi oko
gospodara Hosokave. »Kopljem možeš da ubodeš, da isečeš i
udariš drškom da bi oborio protivnika. I čak, ako u svemu tome
nemaš sreće, uvek možeš da se poslužiš mačem koji ti je za
pojasom. Ako se čovek osloni samo na dugi mač, koji ponekad
može da se i polomi, onda dosta rizikuje.«
»To je možda tačno«, reče opet onaj pristalica mača, »ali
samurajev život nije ograničen na bojno polje. Mač je samurajeva
duša. Vežbanje mačevanja je istovremeno i vežbanje i savladava­
nje sopstvenog duha. Mač mora da bude osnova svih ratničkih
disciplina bez obzira na to kako on delovao u bici. Ako samuraj
dobro ovlada mačem, sve što je naučio može bez posebne vežbe
da primeni i u borbi kopljem, pa čak i musketom. Ako znaš dušu
mača, ne praviš glupe greške jer mač ulazi i u tvoju podsvest.«
»Mainosuke«, javi se gospodar Hosokava, »sve mi se čini da
citiraš reči nekoga drugog čoveka.«
»Ne, gospodaru. To je moje sopstveno mišljenje.«
»Hajde, hajde, budi pošten!«
»Pa, ako baš hoćete istinu, ovo što sam govorio na neki
način je interpretacija onoga što sam čuo nedavno kod Kakubeija.
Ono što je govorio samuraj koji se zove Sasaki Kođiro bilo je
slično ovome, ali je tačno pristajalo onome o čemu sam sam još
mnogo ranije razmišljao. To sve sam ja već ranije provukao kroz
sopstvenu glavu, a taj Sasaki je to samo izložio lepše nego što sam
ja do tada mogao.«
»Tako sam nešto i mislio«, reče gospodar Hosokava setivši
se da još nije odgovorio Kakubeiju koji je tražio da primi
Kođiroa u službu. Kakubei je tu stvar smatrao toliko gotovom da
je već predložio i visinu prihoda koje bi mu trebalo obezbediti —
158 Mijamoto Musaši

negde oko hiljadu bala pirinča. Trebalo je uzeti u obzir da je

Sasaki Kođiro još relativno mlad i za početak mu dati možda
manje nego što zaslužuje.
Za gospodara Hosokavu bilo je, međutim, mnogo važnije
da učini ono što mu je ranije često savetovao otac. Trebalo je
dobro proceniti i odmeriti samuraja pre nego što ga velikaš uzme
u službu. Pre nego što se neko uzme u kuću, treba prvo ispitati ne
samo borbene sposobnosti, već i njegov karakter. Ma koliko
čovek bio spretan u borbi, ako ne može da se složi i živi zajedno sa
drugim vazalima kuće Hosokava, onda ona brzo može da izgubi
onaj ugled koji je godinama sticala.
Feudalni posed, govorio mu je otac, isto je što i zamak
podignut na mnogo stena. Stena koja ne leži dobro sa ostalima,
može da pokvari strukturu ćele osnove, čak i ako je ta stena
izuzetno mala i neupadljiva. Feudalci novoga doba puštali su
među svoje vazale često i nepogodne stene, a najteže u tom dobu
previranja bilo je naći stenu koja će još više učvrstiti ćelu
osnovicu poseda. U tom smislu Kođirova mladost je bila
prednost jer je karakter mladog čoveka ipak podložniji menjanju i
oblikovanju nego karakter čoveka u zrelim godinama.

III

Tadatoši Hosokava se seti i drugog ronina koga su mu tih dana

bili pominjali. Prvi ga je pomenuo Nagaoka Sado i kasnije
objavio da mu je Musaši izmakao. Tadatoši ga nije zaboravljao jer
je, po Sadoovim rečima, Mijamoto Musaši bio bolji borac nego
Kođiro, a istovremeno čovek čiji je karakter pogodovao interesi­
ma feudalne vlade.
Dok je razmišljao o njima dvojici, gospodar Hosokava je
znao da bi većina tadašnjih feudalaca izabrala Kođiroa. On je bio
iz samurajske porodice koja je imala izvesnog ugleda i, uprkos
svojoj mladosti, uspeo toliko u proučavanju umetnosti ratovanja
 Sunce i mesec 159

da je oformio sopstveni stil. Stekao je i ime kao borac u

dvobojima i u Edou se već naširoko pričalo o tome kako je prvo
ubio četvoricu ljudi iz škole Obata, pa kasnije i ljude koji su hteli
da ih osvete. Pobedio je briljantno, jednim udarcem, i Šinzoa
Hođoa.
Za Musašija, osim o borbi sa ljudima iz kuće Jošioka u
Kjotu, odavno se ništa nije čulo. To što se događalo u prestonici,
a naročito pre više godina, nije mnogo interesovalo ljude oko
šoguna u Edou. Niko nije mogao da garantuje da su bile istinite
glasine da Musaši voli da napadne i odmah pobegne, stvarajući
sebi tako ugled čoveka koji se bori protiv mnogobrojnog
neprijatelja, a u stvari ne ostaje na bojnom polju mnogo dugo,
kao što se pričalo da se dogodilo na planini Hiei.
Pored toga, on je bio sin nepoznatog samuraja iz sela u
oblasti Mimasaka i sve je govorilo da se radi samo o jednom
seljaku koji bi hteo da bezbolno postane velikan kao Tojotomi
Hidejoši.
»Zna li neko nešto o samuraju koji se zove Mijamoto
Musaši?« zapita iznenada gospodar Hosokava.
»Musaši?« reče jedan od mladih samuraja. »Potpuno je
nemoguće da čovek ne čuje o njemu. O njemu se priča po ćelom
gradu, ali ne baš najbolje.«
»O čemu se radi?«
»Istaknuti su natpisi svugde u gradu. Prepisao sam jedan od
njih pa, ako hoćete, mogu da vam ga pročitam«, reče čovek koji se
zvao Mori.
»Evo, ovako to izgleda«. Počinje rečima: »Ovo je p.'gir
samuraja Mijamotoa Musašija kojije podvio rep i pobegao...«
Sa svih strana se zaori smeh. Izgleda da su već svi znali
sadržaj tih natpisa o Musašiju.
»Taj natpis postavile su drvodeljc iz Edoa, koji su banditi
svoje vrste, ali u stvari obične skitnice kad se upoređe sa jednim
samurajem. Izgleda da građani Edoa koriste ovaj slučaj da se
smeju u brk samurajima«, reče Mori kad je završio čitanje.
160 Mijamoto Musafi

Tadatoši Hosokava se namršti. Prvi put je ovako drastično

dolazio u pitanje njegov sud. Nije mogao da prizna da se toliko
prevario, mada nikada svojim očima nije video tog samuraja.
»Hmmm«, reče on tiho, »ne znam baš da li je Musaši takav
kakvim žele da ga prikažu.«
»Ja mislim da je to obična skitnica, bezvredna i opasna po
samurajsku klasu«, reče Mori kome su svi odobravali. »On mora
da je kukavica kad dozvoljava da se njegovo ime tako provlači
kroz blato u Edou.«
Začu se objava vremena iz hrama i samuraji shvatiše da su
dovoljno dugo ostali u razgovoru sa gospodarem. Oni se
pokloniše i udaljiše jedan za drugim, a Tadatoši ostade razmišlja­
jući: »Ima nečeg interesantnog u tom čoveku«, mislio je on. Nije
želeo da ga odmah povuče opšte mišljenje iako ga je često cenio
kao glas društva. »Voleo bih da čujem Musašijev deo priče.«
Sledećeg jutra, dok je izlazio iz biblioteke, gospodar
Hosokava na verandi srete Sadoa.
»Dobro jutro, moj stari prijatelju«, reče on.
Sado se bez reči pokloni.
»Da li i dalje tragaš za onim samurajem, kako se zvaše.«
»Mijamoto Musaši.«
»Da, za njim.«
»Da, gospodaru. Tražim ga i dalje.«
»Ako ga nađeš, dovedi ga ovamo. Želeo bih da ga lično
upoznam i vidim šta vredi.«
Istog jutra priđe mu i Kakubei i na terenu za streljaštvo
zamoli ga da pozove Kođiroa.
»Izvini«, reče gospodar Hosokava vadeći strelu iz tobolca,
»potpuno sam zaboravio na njega. Dovedi ga u bilo koje vreme.
Želeo bih da prvo razgovaram s njim pre nego što uopšte
razmotrim da li ćemo ga uzeti u službu.«
Naoštreni mač

Sasaki Kođiro je sedeo u sobi kućice koju mu je na poslugu dao

Kakubei i gledao svoju »motku za sušenje«. Posle onoga što se
desilo sa Hođoom Šinzoom, Kođiro je naterao Kakubeija da
pošalje jednog od svojih samuraja kod oštrača i uzme njegov mač
natrag. Tog jutra ga je dobio.
»Sigurno ga nije ni naoštrio«, reče Kođiro pre nego što ga je
izvadio iz korica, ali kad vide sečivo shvati da je obrađeno tako
dobro kako on nikad ne bi očekivao, čak i da je bio u prijateljskim
odnosima sa oštračem. Iz plavičastocrnog metala, kakav je bio
posle duge upotrebe, sada je izvučen novi sjaj, beli sjaj, koji je bio
svetlost prošlih vekova.
Razne mrlje koje su bile na sečivu, kao lišajevi na bolesnoj
koži, nestale su, a krv koja nije mogla da se ukloni iz pojedinih
udubljenja više se nije videla. Sečivo je bilo lepo kao magličasti
mesec u letnjim večerima.
»Ovo je kao da ga gledam po prvi put«, divio se Kođiro.
Nesposoban da odvoji oči od mača, nije ni čuo kad je neko došao
do vrata i počeo da viče: »Hej, Kođiro, da li si kod kuće, Kođiro!«
»Ko je?!« viknu Kođiro pošto se pozivi nekoliko puta
ponoviše. Vratio je mač u korice i ustao. »Ovde sam, u zadnjoj
sobi, pođi oko kuće pa uđi sa verande.«
Brdo na kome se nalazila kuća u kojoj je odseo Kođiro zvalo
se Cukinomisaki, baš zbog divnog pogleda koji se sa njega pružao
na puni mesec u leto. Najlepši pogled bio je baš iz Kođirove sobe,
162 Mijamoto Musaši

suprotno od ulaza, koja je gledala na verandu i iz koje je danju

mogao da vidi Edo čak od Šibe do Šinagave. U tom trenutku
iznad zaliva bese dosta sivih oblaka, a sivoplava boja morske vode
kao da se mešala sa bojom sečiva njegovog mača.
»A, tu si?« reče Osugi pojavljujući se iza kuće.
»Gle, kakvo iznenađenje! Šta te donosi ovamo po ovako
toplom danu?«
»Sačekaj malo, samo ću malo da operem noge, pa ću se
popeti na verandu da se malo ispričamo.«
Kođiro pokaza starici gde je bunar, a momku iz Hangavari-
ne kuće, koji ju je stalno pratio, naloži da pripazi na nju.
»Bunar je dubok, pazi da ne upadne«, reče mu.
Umivši se i skinuvši graške znoja sa čela i opravši prašnjava
stopala, Osugi uđe u kuću puna slatkorečivih pozdrava i
komplimenata koje je uvek imala pripravne kad bi bila dobro
raspoložena ili nešto htela da od nekog zatraži.
»Ova kuća je na finom mestu i u njoj je prilično sveže. To je
divno za ove letnje vrućine. Zar se ne plašiš da se olenjiš na ovako
lepom i udobnom mestu?«
»Ne brini, baba, ja nisam Matahaći«, reče Kođiro smejući se.
Osugi pređe preko ove uvrede na račun njenog sina i sede
hladeći se lepezom.
»Znaš šta«, reče ona, »iako ti prvi put dolazim u kuću, nisam
ti donela nikakav poklon.«
»Za to nemoj da se brineš. Najbolji bi mi poklon bio ako ste
uradili ono što sam rekao.«
»Misliš na natpise u kojima pozivamo Musašija da se pojavi i
bori se s nama?«
»Da, baš to.«
»Ništa nismo propustili. Bila su nam potrebna čitava dva
dana, ali sada su table na svakoj raskrsnici i u svakoj prometnijoj
ulici. Baš danas, dok smo dolazili ovamo, gledala sam. Oko
svakog natpisa okupljaju se ljudi i komentarišu. Bilo je toliko
lepo slušati sve ono što su imali da kažu na Musašijev račun.«
 Sunce i mesec 163

II

»Ako Musaši sad ne odgovori na izazov, završio je svoje kao

samuraj«, primeti zadovoljno Kođiro. »Ćela zemlja će mu se
smejati. Da sam ja na tvom mestu, baba, i to bi mi bila sasvim
dovoljna osveta.«
»To nikada. Učiniti da neko bude ismejan i ubiti ga sasvim
su različite stvari. On je besraman čovek i ništa me neće
zadovoljiti dok ga konačno ne kaznim.«
»Ha, ha, ha«, smejao se Kođiro, »ti stariš kao i svi ljudi, ali
nikad ne odustaješ. Nego, kaži mi sada šta te je nateralo da pređeš
ceo ovaj put do moje kuće?«
»Došla sam da ti kažem da se selim. Već sam dve godine kod
Hangavare u kući i vreme je da se malo pomaknem. Prvo i prvo,
ne mogu da tražim od ljudi da mi večito pružaju gostoprimstvo, a
i, pravo da ti kažem, dosadilo mi je da izigravam majku bandi
drvodelja. Selim se i već sam našla kućicu blizu mesta gde staje
skela za Joroi.«
Poslednje reči izgovorila je tiše da je ne čuje momak koji je
sedeo napolju na verandi.
»Šta misliš o svemu tome?« zapita ona Kođiroa, koga je
počela da visoko ceni, iako je možda bio mlađi od njenog sina.
»Izgleda mi da Musašija neću tako brzo pronaći, a moram da
budem i malo slobodnija da bih potražila Matahaćija po Edou.
On mora da je negde ovde.«
Kođiro se složi sa staričinim postupcima. I njemu samom ta
veza sa Hangavarama, ma koliko zabavna i korisna u početku, sad
je izgledala malo preteška i suviše nezgodna. Naročito mu se nije
sviđalo da ga dovode u vezu s njima sad kad traži nekog feudalca
kod koga bi mogao da stupi u službu.
Pre nego što je ispratio staru Osugi, Kođiro je posluži
ledenom lubenicom koju je držao vezanu u korpi u bunaru i još
malo popričaše o starim vremenima u Kjotu i situaciji u kojoj su
se našli u novom gradu Edou.
164 Mijamoto Mttsaši

Kad starica praćena momkom ode, on poli malo zemlju

ispred verande i zali travu u bašti. Približavalo se veće i večernji
povetarac oseti se prvo tu, na vrhu brda. Beli ladoleži koji su
bogato obavijali ogradu lako zatreperiše na vetru.
On se vrati u sobu i leže na pod ne upalivši lampu iako je prvi
sumrak već pao. Prijalo mu je da tako leži, razmišlja i gleda kako
se mesec lagano diže iznad zaliva.

IH

Kođirov domaćin Kakubei jahao je uzbrdo. Konja zaustavi

ispred cvećarnice na padini brda. Cvećar je uvek bio ispred radnje
kad bi se ovaj tuda vraćao sa dužnosti u kući gospodara
Hosokave. Sad nije bio tu i Kakubei se začudi što ga nema.
Iznenada, on vide čoveka kako trči odnekud iza obližnjeg
hrama.
»Izvini, gospodine«, reče on zadihan, »jedan čudan čovek
naišao je malopre i upao u groblje iznad hrama. Hteo je očigledno
da izađe na vrh brda tim putem. Ja sam mu doviknuo da nema
nikakve staze kroz groblje i da bi mogao da, kao sav ostali svet,
ide putem, ali me je on gadno pogledao. Plašim se da nije neki
lopov. U poslednje vreme pojavilo se dosta bandita koji ljudima
provaljuju u kuće pa se čak ne libe ni da upadnu u rezidenciju
nekog feudalca.«
»I ja sam čuo za te priče, ali nemoj da te to brine. Ako se
nešto dogodi, samo dotrči do moje kuće i zalupaj na kapiju.
Čovek koji je trenutno u mojoj kući stalno prigovara kako nam je
okolina suviše mirna i da mu je život monoton«, reče mu smejući
se Kakubei.
»A, Sasaki Kođiro?! U susedstvu svi pričaju o njemu kao o
izvrsnom mačevaocu.«
Kakubei zadovoljno primi ovu opasku. Nije uopšte bio
ljubomoran na gosta. Podrazumevalo se da samuraj ugleda kakav
 Sunce i mesec 165

je on imao može da ima nekog mladog čoveka kao štićenika, a to

je istovremeno bio dokaz lojalnosti koju je osećao prema svom
gospodaru. Ako mu bude obezbedio novog vazala koji je izvrstan
borac, najbolje će dokazati svoju odanost.
»Stigao sam!« objavi on kad prođe kroz kapiju svoje kuće.
Iako je bio oženjen, žena mu je veoma retko bila u kući u Edou.
Najveći deo vremena provodila je van grada, zajedno sa većinom
sluškinja, pa je kuća bila uvek puna samo muškaraca. Za ratnika
kao što je bio on bilo je pravo zadovoljstvo da uvek ima nekoga s
kim može da razgovara o muškim stvarima.
»Da li je Kođiro kod kuće?« zapita on slugu koji ga je
dočekao.
»Jeste. Nigde nije išao celog dana i eno ga i sada u njegovoj
sobici.«
»Pripremi malo sakea i zamoli ga da dođe da me poseti.«
Kakubei se okupa, presvuče u laki pamučni kimono i uđe u
dnevnu sobu u kojoj je već sedeo Kođiro hladeći se lepezom.
»Pozvao sam te zato što se danas dogodilo nešto što nije tako
loše i o čemu sam želeo da te obavestim«, reče on sipajući šake.
»Neke dobre vesti?«
»Da. Ja sam već ranije govorio o tebi gospodaru Tadatošiju
Hosokavi, a on je ovih dana o tebi čuo i s druge strane. Danas mi
je rekao da te dovedem u njegovu rezidenciju, veoma skoro. To je
veliki uspeh, jer vazala kao ja ima prilično, a svako od njih bi da
nešto predloži ili da na nešto ukaže. Gospodar je ipak očigledno
pridao odgovarajuću pažnju mojim rečima.« Kakubei je govorio
tako oduševljeno da je bilo očevidno da istu takvu reakciju
očekuje da vidi i kod svog gosta.
Kođiro, međutim, ni ne trepnu, samo uze posudu sa sakeom
nudeći mu da mu sipa još jednu šoljicu. Cutao je.
»Ovo što sam rekao«, insistirao je Kakubei, »znači da sam
uspeo u onome što si tražio od mene. Mislim da bi to trebalo da
proslavimo.« Divio se mladićevoj hladnokrvnosti jer je bio
siguran da sam nikada ne bi toliko dugo mogao da ostane hladan.
166 Mijamoto Musaši

»Hvala ti. Veoma si ljubazan«, reče Kođiro ne menjajući

izraz lica.
»To je ipak bila samo moja dužnost, ne treba da mi se
zahvaljuješ«, reče nadmeno Kakubei. »Kad se pronađe neko
sposoban i hrabar kao ti, meni je kao samuraju dužnost da o tome
obavestim gospodara.«

IV

»Zeleo bih da ti kažem nekoliko stvari. Prvo, nemoj da me

precenjuješ jer to može obojici da nam kasnije škodi. Drugo,
mene ne interesuju prihodi niti novac koji dobijaju vazali u kući
feudalaca. Ja jednostavno mislim da je kuća Hosokava veoma
dobra i da za samuraja nije loše da služi u njoj. U njoj su pripadnici
tri poslednje generacije, Tadatoši, njegov otac Sansai i deda Jusai,
postigli veoma mnogo.«
»To si dobro rekao. Ali da znaš da ti kod njih ne odlaziš
nepoznat. Ja sam toliko pričao o tebi da je ime Sasakija Kođiroa
poznato širom šogunove prestonice.«
»Ne znam po čemu bih mogao da budem slavan«, reče
pomalo gorko Kođiro, »sedim ovde po ceo dan i izležavam se.«
»Dobro, sad je vreme da se u tome nešto promeni. Hoćemo
li da sutra odemo do mog gospodara?«
»Što se mene tiče, odgovara.« Kođirovo lice ostade isto
onako hladno kao i u početku razgovora i na njemu nije moglo da
se pročita ništa sem velikog, možda preteranog, samopouzdanja.
Kakubei je bio impresioniran takvim ponašanjem, ali u
jednom trenutku pomisli da bi ipak trebalo da ostavi mesta nekim
ogradama u svemu tome.
»Znaš«, reče on, »ja mislim da ti shvataš da će moj gospodar
doneti odluku o tome da li te prima ili ne tek pošto te bude video.
Ništa unapred nije odlučeno, mada ja lično ne sumnjam da će ti
ponuditi službu u svojoj kući.«
 Sunce i mesec

»Ako je tako«, reče i dalje hladni Kođiro, »onda ja odustajem

od svega. Hvala ti mnogo što si se trudio oko mene.« On prinese
šoljicu sakea usnama ne zato što je želeo da pije već zato što je
osećao da neće moći da se dugo uzdržava i da mu crvenilo već
svom silinom juri u lice.
»Štaaa?« nije mogao da veruje Kakubei, »zar misliš da
odbaciš šansu koja ti se pruža?«
»Da, baš tako«, reče Kođiro. »Ne sviđa mi se način na koji
treba da je iskoristim.« Kođirou je bilo jasno da ima mnogo
velikaša koji bi ga, posle onoga što se o njemu čulo u Edou,
oberučke uzeli u službu. Mogao bi, verovatno, i da bira prihode.
Ne prozborivši ni reći više o tome on se vrati u svoju sobu.
»Baš je dobar taj Kakubei. Stari pošteni Kakubei, kako li se
samo iznenadio!« mislio je on kasnije znajući da će se njegov
domaćin ljutiti i na njega i na samoga sebe, ali da će ga to brzo
proći. »Kako li će sutra sve objasniti svom gospodaru. To mora
da mu je najveća briga.«
Iako je želeo da dobije službu kod nekog velikaša i nije
nikoga mislio da ubeđuje da bi odbio lepe prihode koje ona
donosi, Kođiro je od svega najviše želeo slavu, najveću slavu koju
čovek može da postigne u borbenim veštinama, kojima se dugo
bavio. On leže smešeći se pri pomisli na Kakubeija i zaspa
sanjajući divnu budućnost koja ga očekuje.

Posle izvesnog vremena, kad je mesec osvetlio deo poda u

Kođirovoj sobi, začu se neki glas iz bambusa oko kuće.
»Sad!« kao da reče neka prilika koja se provlačila kroz
bambusove izdanke puzeći i približavajući se kući u kojoj je
spavao Kođiro.
Čovek stiže do verande i tu stade zureći u sobu. Kođiro je
168 Mijamoto Mnsaši

glasno hrkao, a taj jedini glas koji se čuo iz njegovih usta mešao se
sa pevanjem insekata na mesečini.
Iznenada, pošto je tu malo stajao, kao da se priprema, čovek
izvuče mač i skočivši na verandu baci se prema Kođirou uz
jeziv krik: »A, aaaa!«
Umesto da iseče čoveka koji je ležao na podu, mač prodre u
asuru razapetu na podu. Krik, koji je čovek ispustio samo delić
sekunde pre nego što je zadao udarac, dao je dovoljno vremena
Kođirou da se otkotrlja do zida i u istom trenu bude na nogama sa
isukanim mačem.
»Ko si ti?!« viknu Kođiro.
»Moje ime je Jogoro i ja sam jedini sin Obate Kagenorija. Ti
si uvredio moga oca iskoristivši činjenicu da je bolestan, i onda
proneo ogovaranja o njemu kroz ceo grad.«
»Znači ti umeš da napadaš ljude na spavanju. To baš ne služi
na čast tvome ocu. A da znaš da ja nisam ogovarao, to su drugi
radili.«
»A ko je izazvao njegove učenike na borbu i kasnije ih
nemilosrdno poubijao?«
»U to nema sumnje, ja sam ih pobio. Ja, Sasaki Kođiro. Šta
mogu kad sam bolji od njih, veštiji od njih. Jači, hrabriji. Ja imam
sve što čoveku daje umetnost ratovanja, a oni nisu imali ništa. Sta
ja tu mogu?«
»Ne bih rekao da imaš čime da se ponosiš. Ko je drugi ako ne
ti, zvao one skitnice koje vodi Hangavara Jađibei da mu
pomognu u ubijanju ljudi moga oca?«
»Slušaj, momak«, reče Kođiro prezrivo gledajući mladića.
»Ako si baš odlučio da me toliko mrziš, mrzi me. Ne mislim da te
molim da me voliš. Ali, samo da znaš jednu stvar. Čoveka koji se
bavi umetnošću ratovanja ne sme da u svojim akcijama vodi
jedino mržnja prema nekome. Takav čovek ne sme da se nazove
čak ni kukavicom. On je mnogo gori od kukavice, mnogo jadniji,
mnogo smešniji.«
Mladić je ćutao.
 Sunce i mesec 169

»Znači, još jedanput treba da ubijem nekoga iz kuće Obata?

A na to si me ti naterao. Da li ti je to jasno i da li si bio spreman na
smrt kad si dolazio ovamo?«
Mladić je ćutao i nije se skoro micao. Bio je izvukao mač iz
poda i držao ga obema rukama prema Kođirou.
Kođiro se pometi za nekoliko centimetara napred, gledajući
mladića kao što tigar gleda bespomoćno jagnje. On se skoro
nasmeši u trenutku kad odsjaj sa njegovog tek naoštrenog i
uglačanog mača zaslepi Jogoroa. U sledećem trenutku mač se
spusti svom silinom.
Orao

Kakubei se više nego jedanput pokajao što je dozvolio sebi da ga

neko na takav način upotrebi i napravi budalu od njega. On
odluči da ništa više ne govori Kođirou i da s njim raskrsti čim mu
se za to pruži pogodna prilika, ali ipak, kad prođe nekoliko dana,
on shvati da u tom mladiću ima nešto što mu se sviđa. On ponovo
poče da misli o razgovoru koji je imao s njim one večeri.
»Možda baš ta njegova reakcija na moje reči pokazuje koliko
je on izuzetan čovek«, pomisli on. »Svaki drugi samuraj skočio bi
od sreće što može da izađe pred nekog feudalca, ali ovaj ne.
Možda to baš najbolje pokazuje snagu njegovog karaktera i
njegovu nezavisnost od okoline.«
Tri sledeća dana on je bio na noćnim dežurstvima u
gospodarevoj rezidenciji pa se nije ni vraćao kući niti uspeo da
vidi Kođiroa. Četvrtog dana on sam svrati do kućice u kojoj je
ovaj živeo.
»Svratio sam na minut«, reče on. »Gospodar Tadatoši me je
juče na polasku pitao o tebi. Rekao je da bi uskoro voleo da te
vidi. Zašto ne bi otišao do njega, u vreme kad, na primer, trenira
gađanje iz luka. Nije loše videti kako gađa gospodar. On je
izvrstan strelac.«
Kođiro je ćutao.
»Ne znam zašto to uzimaš toliko ozbiljno«, reče Kakubei
kad vide da ovaj ne misli da bilo šta kaže. »Sasvim je normalno da
 z/'Z'" ////'" ’

jedan velikaš prvo upozna čovcka koga bi mog/o «

službu.«
»Za tebe je to sve veoma jednostavno«, r« /« X '/S'»V /// i-
misliš da treba da uradi čovek koji bi posle takvog j«dt>og sir« ч
bio odbijen. Sve ovo što sam do sada radio da btb ubi t'< zao im«
otišlo bi unepovrat.«
»Onda mora da je sve moja greška. Ja sam w/ probi« «n
pogrešno postavio. Zašto, na primer ne bismo to uzdi ovsro:
otići ćeš jednog dana sa mnom samo da posetiš mog gospodara j
upoznate se. I on je čuo mnogo o tebi i ti o njemu, \хл to nije loša
prilika za dvojicu samuraja da izmenc znanja.«
»Dobro, dobro, vidim da ti sve to mnogo znači«, reče
Kođiro ne želeći da se njegovo pristajanje shvati kao slabost.
»Onda, znači, pristaješ«, reče Kakubei nestrpljivo.
»Da, ali kada?«
»Pa evo, danas popodne. On ii to vreme vežba gađanje iz
luka.«
»Tako brzo?«
»Zašto da ne? Što pre, to bolje.«
»Imaš li možda nekog konja za mene, da ne idem pešice?«
zapita on domaćina.
»Uvek imam jednog konja kod cvećara u podnožju brda.
Samo svrati do njega i zatraži mog belog konja, i on će ti ga dati.«

II

Tog popodneva Kođiro se pažljivo pripremi za susret sa

velikašem. Obuče novi kimono i hakamu od uvezenog pamuka, a
preko svega prsluk od svile bez rukava i od slugu u Kakubeijevoj
kući uze nove slamene sandale i šešir.
Kad se spustio niz brdo, cvećarska radnja beše prazna a
vlasnika nigde. Tek kad se malo osvrnu okolo, on primeti grupu
ljudi na groblju koje je bilo tik uz radnju. Očigledno je bila u
172 Mijarnoto Musaši

pitanju neka sahrana jer se lepo videlo kako su ljudi okupljeni oko
tela prekrivenog crvenom tkaninom.
On priđe grupi ljudi i ču ih kako sa lokalnim sveštenikom
razgovaraju o sahrani. Mrtvac nije imao ništa kod sebe prema
čemu bi ga identifikovali, niti je bilo ko mogao da ga prepozna.
Očigledno je bilo jedino da pripada samurajskoj klasi, a čovek
koga po kecelji Kođiro prepoznade kao cvećara, reče da ga je
video četiri dana pre toga.
»Pred veče je bio negde krenuo preko groblja i nije se
odazvao kad sam ga pitao kuda se uputio«, reče čovek. On otkri
mrtvaca i svešteniku pokaza dugu ranu koju je ovaj imao od
levog ramena pa preko grudi do stomaka.
Kođiro lupi cvećara po ramenu i pozva ga na stranu.
»Kakubei mu je rekao da je kod tebe njegov beli konj. Hteo
bih da ga uzmem«, reče on čoveku.
»A, vi ste gospodin Sasaki, evo odmah!« reče cvećar i požuri
da mu izvede konja. Dok ga je sedlao, Kođiro izvuče nekoliko
novčića iz novčanika i dade ga cvećaru.
»Evo ti«, reče on suvo, »da imaš za cveće i tamjan onom
tamo mrtvacu.«
A, onda, kad je već dobro odmakao na konju, Kođiro pijunu
punim ustima u prašinu, kao da želi da iz sebe izbaci gorak ukus
koji mu je uneo pogled na mrtvaca. »Nisam učinio ništa zbog
čega bi morao da me mrzi«, reče on kao da se samom sebi pravda.
Kad stiže pred rezidenciju gospodara Hosokave, posle
besnog jahanja ulicama gde su mu se svi sklanjali, Kođiro dade
uzde jednom od slugu i uđe u kuću gde ga nestrpljivo i radosno
dočeka Kakubei.
On ga uvede u jednu lepu sobu i reče mu da tu pričeka.
»Odmah ću obavestiti gospodara da si tu. Za to vreme ti se malo
odmori.« Sluga mu odmah donese čaj, hladnu vodu i lulu s
duvanom, a posle samo nekoliko minuta dođe drugi sluga da ga
dovede do strelišta. Kođiro mu predade svoju »motku za sušenje«
i krete samo sa kratkim mačem za pojasom.
 Sunce i тесес 173

Gospodara Tadatošija zateče kako vredno izbacuje strele.

Tog leta se bio zarekao da izbaci bar sto strela na dan i to stvarno
nije propuštao da uradi. Grupa mlađih samuraja prisustvovala je
svim njegovim vežbama i svaku strelu, bez daha, pratila do cilja.
Gađanje potraja još dobrih pola časa, a onda gospodar najzad
odluči da je dosta za taj dan i spusti luk predajući ga najbližem
slugi.

III

Kad završi sa gađanjem, gospodar Tadatoši smaknu gornji deo

kimona i pozva slugu da mu donese hladnu vodu. On se tu na
strelištu umi i opra noge smejući se sa svojim mladim samurajima,
a Kođiro gledaše sa čuđenjem. Očekivao je da će se gospodar
Hosokava, čuveni pesnik i esteta, sin tako čuvenih velikaša kakvi
su bili otac i deda, ponašati mnogo aristokratskije.
Kad je završio sa umivanjem, Tadatoši ode do malog šatora
podignutog za njega u dvorištu i sevši ispred zastave na kojoj
beše njegov plemićki grb reče Kakubeiju koji ga je sve vreme
pratio:
»A sad, Kakubei, da pogledamo tvog čoveka.«
Kođiro priđe praćen Kakubeijem i kleknu pred gospodarem
Tadatošijem, koji ne dozvoli da ceremonijalni deo susreta suviše
dugo potraje. On ga ponudi da sedne pored njega, pokazujući mu
time da ga smatra uvaženim gostom.
Pošto se raspitao o njegovim precima, gospodar Tadatoši
direktno zapita: »Zašto bi hteo da služiš kuću Hosokava?«
»Ako samuraj već treba da živi i umre za jednu kuću, onda je-
kuća Hosokava jedna od onih za koje to stvarno vredi učiniti«,
reče Kođiro pokušavajući da svom izgledu da što više jednostav­
nosti.
»Kojim se stilom ti boriš?« zapita ga gospodar kome se svide
odgovor.
174 Mijamoto Mušati

»Ja ga zovem stil Ganrju. To je stil koji sam sam usavršio.«

»Sam, pa to nije loše? A mora da si ga izveo iz nekog drugog
načina borenja?«
»Prvi stil borenja koji sam naučio bio je Tomita«, reče
Kođiro, »ali ja sam ga obogatio onim što sam naučio, posredno,
od gospodara Katajame, koji je u svojim poznim godinama živeo
u oblasti Ivakuni u kojoj sam se rodio, a neke udarce pronašao
sam sasvim slučajno. Jedan od njih otkrio sam tako što sam
pokušavao da vrapcima odsečem krilo u letu.«
»To bih voleo da vidim. To ime, Ganrju, mora da potiče od
reke koja protiče Ivakunijem?«
»Tačno«, reče Kođiro.
»Dobro«, reče zadovoljno Tadatoši. »A sad da nađemo
nekog čoveka koji će se suprotstaviti toj reci. Ima li nekog ko će
preuzeti na sebe ovog čoveka?« zapita on glasno okupljene
samuraje koji su slušali čitav razgovor.
Samuraji pogledaše jedan drugog, ali nijedan se odmah ne
javi. Ono što je sve čudilo bila je Kođirova mladost, koja nije
odgovarala glasu koji je bio stekao.
»Šta misliš ti, Okatani?« zapita gospodar.
»Da, gospodaru.«
»Ti uvek govoriš da je koplje superiornije od mača. Kako bi
bilo da to sada dokažeš?«
»Nemam ništa protiv, ako Sasaki pristaje.«
»U svakom slučaju«, reče Kođiro sa Ijubaznošću iz koje je
izvirala ne samo hladnoća već i neka grozna svirepost.
Samuraji zagrajaše kad sve bi odlučeno. Svi oni smatrali su
dvoboj takve vrste većim izazovom nego susret na bojnom polju,
a Okatani Gorođi je za njih bio jedan od ljudi u koje su bili u
stanju da se zakunu. On ne samo da je smatran najboljim borcem
kopljem, nego ga je i svako, među vojnicima najnižeg ranga,
voleo zbog njegove ljubavi prema tom oružju, i zbog njegove
jednostavnosti.
 Sunce i mtiec 175

IV

Okatani se pokloni pred gospodarem i ukloni se da se pripremi za

dvoboj. Bio je srećan što i tog dana ima potpuno čisto donje
rublje. Samuraji, koji su znali da im svaki čas možda donosi smrt,
imali su jedino tu brigu. Da se ne osramote kad ih neko bude
pripremao za ukop.
Kođiro zatraži da mu daju drveni mač obične dužine i izađe
na vežbalište da izabere pogodno mesto. Izgledao je potpuno
opušteno. Njegova pojava bila je stvarno upadljiva i čak su oni
među okupljenima koji su navijali za Okatanija morali da priznaju
da Sasaki Kođiro izgleda izuzetno. Podsećao je skoro na orla koji
šeta nebom čekajući na svoju žrtvu.
Za to vreme Gorođi je mirno obavijao ogromni vrh svoga
koplja komadom tkanine. Sama drška koplja bila je duga preko
dva i po metra, a sečivo nije bilo manje dugo niti manje opasno od
kratkog samurajskog mača.
»Šta to radiš?« viknu mu iznenada Kođiro. »Ako se bojiš da
ćeš me raniti, molim te uštedi sebi tu brigu!«
»Jesi li siguran?« zapita ga Gorođi, pogledavši ga ispod oka.
»Sasvim«, reče hladno Kođiro.
»Dobro, ako je tako, slažem se da se borim sa oštrim
kopljem. Ali bih onda hteo da mi se suprotstaviš pravim ma­
čem.«
»Zar ne znaš da čovek koji nije iz feudalne kuće ne srne da
isuče mač pred gospodarem?« zapita ga Kođiro podsmešljivo.
»Hajde, hajde, Okatani. Niko ti neće zameriti ako se budeš
borio sa pravim kopljem protiv drvenog mača«, reče mu
gospodar Tadatoši, a ovaj, slegnuvši ramenima, krete prema
čistini na kojoj je već stajao Kođiro. -
Dva samuraja stadoše odlučno jedan prema drugom dok su
ih svi posmatrali. Gorođi prvi napade, ali Kođiro, brz kao strela,
176 Mjamoto Mnsaši

uspe da se zavuče pod ispruženo koplje i drškom udari mladića u

grudi. ,
Ovaj naglo poblede, ali nastavi da napada. Njegovo koplje
je jurilo prema Kođirovom telu, vrtelo se u krug pokušavajući da
drškom zahvati protivnikov vrat, ali ništa mu nije uspevalo. Bio
je kao soko koji juriša na snažnog orla.
U jednom trenutku on suviše istupi sa ispruženim kopljem i
Kođiro to odmah iskoristi. Prvo se drška koplja uz prasak
prelomi napola, a onda Gorođi ispusti neljudski krik. Izgledalo je
kao da mu je tim krikom duša iščupana iz grudi.
Kođiro priđe gospodaru, dok su se samuraji trudili da
pomognu Okataniju, i ponudi mu da se bori protiv više ljudi
odjednom ako ovaj nije zadovoljan onim što je malopre video.
»Video sam dovoljno«, reče gospodar Tadatoši i ustade
pokazujući time da je audijencija završena.
»Da nisam malo preterao danas?« zapita Kođiro Kakubeija
kad se ovaj te večeri kasno vratio kući.
»Ne, sve što si uradio bilo je veličanstveno«, reče Kakubei
osećajući izvesnu nelagodnost u razgovoru s njim. Osećao se
kao neko ko je doneo bespomoćnu ptičicu u svoje gnezdo, a onda
se pokazalo da je ta ptica grozni i opasni orao.
»Da li je gospodar nešto rekao o meni?« zapita Kođiro
nestrpljivo.
»Ništa posebno, mada znam da je zadovoljan onim što si
pokazao«, reče mu Kakubei i ode da legne.
Posle nekoliko dana on dođe da obavesti Kođiroa da je
Okatani ostao živ iako mu je razmrskana ključna kost.
»Milo mi je da čujem da ga nisam ubio«, reče Kođiro.
Posle nekoliko dana on se raspita gde je Okatanijeva kuća i
ode sam da ga poseti. Niko nije očekivao njegovu posetu, a
ranjenik ga ljubazno primi. Kad Kođiro ode kući, Okatani reče
jednom od prijatelja koji su mu pravili društvo:
 Sunce i mesec 177

»Ovo je čovek kome mogu da se divim. Učinilo mi se da je to

jedno obično arogantno kopile, ali sad vidim da je ljubazan, čak
osećajan.«
Kođiro, kao da je čuo te njegove reči, izađe zadovoljno
iz njegove kuće. Baš je takvo mišljenje želeo da stvori o sebi.
Zelene jabuke

Nastali su vrući dani — vreme neposredno posle kišne sezone.1

Sasaki Kođiro išao je ulicama Edoa ali nigde više nije mogao da
pronađe table koje su pozivale Musašija da »izađe i bori se«.
Većina je pala tokom dugih kiša koje su raskvasile zemlju, a na
ostalima je natpis bio izbledeo pa su ih ljudi iz okoline razneli
za gorivo.
Hodao je već dugo tražeći neko mesto na kome bi mogao da
jede; ovo je, međutim, bio novi grad, ne prestonica u kojoj su
takva mesta mogla da se nađu na svakom koraku. Jedva uspe da
nađe jedan restorančić i naruči neko jelo od pirinča; dva samuraja,
koji su već bili tu, gutali su svoje obroke bez daha.
»Na platnu na ulazu piše ’Donđiki’«, reče Kođiro vlasniku,
»šta bi to moglo da znači?«
»Pravo da vam kažem, gospodine, ne znam ni ja sam«, reče'
ovaj. »Napisao je to, davno, jedan trgovac koji je ovuda
prolazio i svratio da jede.«
»Da li možda znaš njegovo ime?«
»Zvao se Daizo iz Naraija«, reče vlasnik, »a i rekao mi je šta
to tačno znači, ali sam zaboravio. Ipak, pošto je to bio fini

1 Krajem maja ili početkom juna specifična strujanja u Japanskom moru i nad
japanskim ostrvima izazivaju u Japanu velike sparine i vrućine. Vazduh postaje toliko
vlažan, da čak i u sunčanim danima izgleda kao da pada kiša, a sunce se smen ju je sa kratkim
pljuskovima i periodima u kojima kiša danima neprekidno sipi. To doba Japanci nazivaju
»čuju«, što se prevodi kao »kišna sezona«.
 Sunce i mesec l"4)

gospodin, pomislio sam da nije loše da to ostavim kao neku

amajliju koja će da me čuva od nesreće.«
Dok su oni razgovarali, jedan od samuraja ustade i proviri
kroz pukotinu u drvenom zidu.
»Hej, Hamada«, reče on svome drugu, »evo dolazi onaj
prodavač lubenica!«
»Hajdemo!« skoči onaj drugi bacivši posudu sa pirinčem i
štapiće. Njih dvojica istrčaše na ulicu i stigavši prodavca lubenica,
koji je na dugoj motki nosio dve velike korpe pune sočnog voća,
mačevima isekoše konopce koji su držali jednu korpu i ova se
rasturi, a prodavač, izgubivši ravnotežu, pade nauznak.
Prodavač skoči i, zgrabivši veliku motku pokuša da napadne
samuraje, ali ga oni brzo sklepaše i vezaše mu ruke na leđima pa za
dugačku motku.
»Gde je ona žena?!« vikali su. »Šta ti misliš, da možeš da
stalno bežiš i kriješ tuđu ženu?«
Iznenada dvojica samuraja začuše kako im neko prilazi
otpozadi. Okrenuše se naglo i jedan od njih prosto nalete na
isukano dugo sečivo. Začu se krik, a drugi samuraj se sa strahom
zagleda u čoveka koji se sa ledenim osmehom približavao.
»Ko si ti? Šta hoćeš?« zapita drugi samuraj koji se zvao
Hamada.
Čovek je ćutao i prilazio korak po korak. Hamada se
odmicao istom brzinom, ali nikako nije mogao da pobegne na
sigurnu razdaljinu.
»Kođiro, Kođiro, to sam ja!« viknu prodavač lubenica ležeći
uvezan na zemlji.
»Kođiro?!« dreknu Hamada shvativši koga ima pred sobom
i lice mu se iskrivi od straha. On se okrenu i pokuša da pobegne,
ali ga »motka za sušenje« stiže i, isekavši mu uvo, završi među
njegovim plećima.
»Kud si požurio?« reče mirno Kođiro s istim onim osmehom
na usnama dok je brisao mač. Hamada je ostao na mestu mrtav.
180 Mijamoto Mnsaši

II

»Šta je to s tobom, Matahaći, nikako izgleda nemaš sreće? Prosto

me čudi i što si uopšte živ!« reče Kođiro Matahaćiju, jer on bese
taj prodavač lubenica. Onda preseče veze na njegovim rukama i
nogama i oslobodi ga.
»Drago mi je da ti izgledaš dobro«, reče Matahaći trljajući
zglobove.
»Nemam razloga da ne budem. Samo, šta tebi bi da se baviš
trgovinom?« reče on podsmešljivo.
»Bolje da ne govorimo o tome«, pokuša da promeni temu
Matahaći.
»Dobro, dobro, mi smo ipak stari prijatelji«, reče Kođiro
pomirljivo, »hajde očisti se i pokupi te lubenice. Mogao bi u
stvari da ih ostaviš i u restoranu.« On pozva vlasnika koji je sve
bio posmatrao iza zastora i naredi mu da pomogne Matahaćiju,
što ovaj poslušno učini.
Kođiro uze četkicu i tuš od vlasnika i ispisa na zidu
restorana: Potvrđujem da sam sam, sopstvenim matem, ubio ovu dvojicu
ljudi. Sasaki Kođiro, ronin koji boravi kod Cukinomisakija.
»Eto«, reče on vlasniku, »to ti je da te neko ne uznemirava
zbog one dvojice dripaca. Ako neko od njihove rodbine slučajno
poželi da se vidi sa mnom, slobodno im reci da se ne ustručavaju.
Uvek ću biti raspoložen da porazgovaramo.«
»Hajdemo«, reče Kođiro Matahaćiju koji ga je čekao.
Matahaći krete za njim pognute glave i pogleda neprekidno
uprtog u zemlju. Mislio je o tome da nijednom otkako je stigao u
Edo nije uspeo da nađe pristojan posao. Uvek kad bi mu nešto
zasmetalo, menjao je zanimanje, ali ničim nije bio zadovoljan.
Kad je Ocu pobegla od njega, sve mu se manje i manje radilo; na
kraju postade prava skitnica i samo bi ponekad uspeo da tu i tamo
nešto proda i prehrani se.
»Šta su hteli oni samuraji od tebe?« zapita ga Kođiro.
»Pa, kako da ti kažem. Bilo je to u vezi sa jednom ženom...«
 Sunce i mesec 181

Mucajući pomalo, Matahaći mu ispriča da jc pored opkopa bila

neka kelnerica, u onom redu čajdžinica i krčmi uvek punim
prolaznika, koja je svakome upadala u oči. Svakome je namigiva­
la a onima koji se nisu zaustavljali da kod nje nešto popiju
dovikivala najumilnije pozive. Jedan od njenih stalnih mušterija
bio je Hamada, a i Matahaći je često svraćao.
Ali jednog dana kelnerica mu priđe i došapnu da je gazda
svake večeri tera da posle zatvaranja ide sa tim roninom.
»Ne volim ga i ne mogu više da idem s njim«, rekla mu je.
»Povedi me sa sobom i sakrij me, neću ti smetati. Kuvaću ti i prati
odeću.«
»I ti si pristao?«
»Pa mislio sam da bi trebalo da joj pomognem...«
»Da odemo do tebe, ako stanuješ ovde blizu«, zapita
Kođiro, ali Matahaći požuri da ga odbije.
»Ne, samo to ne. Mesto na kome stanujem nije baš prikladno
za primanje gostiju.«
»Dobro«, reče Kođiro, »shvatam te. Ali jednog dana ti
navrati do mene. Ja stanujem kod Ivame Kakubeija, tamo na
padini brda Isarago. Lako ćeš me naći.«
»To bih voleo«, reče Matahaći prvi put se osmehnuvši.
»Zar nisi video natpise koji su pozivali Musašija da se bori?«
zapita ga iznenada Kođiro koji je već bio krenuo. »Tamo se
pominjala i tvoja majka. Mogao si bar nju da potražiš.«
»Ne bih želeo da me vidi ovakvog«, beše tvrdoglav
Matahaći.
»Baš si glup. Ne treba da glumiš pred sopstvenom majkom.
Šta misliš ako ona stvarno naleti sama na Musašija a ti ne budeš u
blizini.
»U pravu si. Moraću da je potražim«, reče on ncubedljivo.
Oprosti se na brzinu od svog dobrotvora i krete u suprotnom
pravcu.
182 Mijamoto Mt/saši

III

Dok je Matahaći išao ulicom, nije primetio da je Kođiro samo

sačekao iza ugla da on odmakne i onda ga oprezno pratio pazeći
da ga ovaj ne primeti.
Ubrzo Matahaći stiže do reda sklepanih koliba pribijenih
jedna uz drugu, između kojih su tekli potočići prljave vode u
kojima bese i mokraće i izmeta. Pre nego što je došao do kuće, on
naiđe na svog suseda Umpeija, vođu grupe bunardžija, koji je
sedeo u drvenoj kadi postavljenoj pred kućom i brčkao se u
vrućoj vodi.
»Šta je, Umpei, uživaš u kupanju?« pozdravi ga Matahaći.
»Da, odmaram se. Hoćeš li ti da se okupaš posle mene?«
»Ne, hvala ti. Mislim da je Akemi već zagrejala vodu za nas.«
»Vas dvoje ste stvarno dobar par i dobro se slažete. Niko u
kraju ne zna da li ste brat i sestra ili muž i žena, ali se vidi da lepo i
složno živite. Šta je stvarno istina?« zapita radoznalo Unpei.
Matahaći se ušeprtlji, ali u tom trenutku naiđe Akemi i spase ga
od davanja odgovora. Ona mu mahnu jednom rukom; u drugoj je
nosila vedricu sa vodom koja se pušila. Baš je punila kadu koju je
postavila ispod jabukovog drveta ispred kuće.
»Hajde, Matahaći«, reče ona, »ulazi što pre u kadu. Vidi da li
ti je voda dovoljno topla.«
Bez ikakvog ustručavanja Matahaći se svuče do gola,
ostavivši na sebi samo pojas od pamučne tkanine oko bedara.
Pipnuo je vodu, dolio još jednu vedricu koju mu je Akemi
dodala, a onda skinuo i pojas i zaronio do grla u vrelu vodu.
»E, ovako može da se živi«, reče on, klimnuvši glavom
prema Umpeiju koji je već bio obukao pamučni večernji kimono i
sa stoličicom od bambusa u ruci prišao da sedne ispod drveta.
»Jesi li prodao dosta lubenica?« zapita on Matahaćija.
»Ne baš, nikad ne uspem da prodam onoliko koliko bih
hteo«, odgovori ovaj iz kade.
 Sunce i mesec 183

»Ne znam zašto onda ne prihvatiš i počneš da radiš sa mnom i

mojim momcima na bunarima?« reče on.
»Ti mi to stalno nudiš i ja sam nezahvalan što ne prihvatam.
Ali, Akemi ne bi volela da prihvatim taj posao jer me ne bi puštali
da izlazim van zidina zamka, pa bi ona bila usamljena.«
»Eto«, nasmeja se Umpei, »rekao sam ja da ste vas dvoje
srećan par.«
»Hej, šta je to?!« viknu najednom Matahaći, »nešto mi je palo
na glavu!«
»To je jabuka«, nasmeja se Umpei. »To ti je kazna što se
hvališeš privrženošću sopstvene žene. Tako se bar veruje, a na
tebi se i ostvarilo.«
Umpei beše iz pokrajine Izu i bio je iskusan bunardžija čije je
usluge često tražio i sam šogun za sopstveni zamak. Iako je on
sam imao potpunu slobodu, njegovi radnici koji su kopali bunare
u zamku bili su bukvalno taoci koje nisu tako lako puštali van
zidina. S druge strane, rad u zamku imao je i svojih prednosti.
Tamo nisu morali toliko da žure, a plata i hrana bili su mnogo
bolji.
Uskoro Matahaći izađe iz kade i sede sa Umpeijem prihva­
tivši se paste od slatkog pasulja koju im je iznela Akemi.
»Ne želim da postanem zatvorenik samo da bih zaradio malo
para. Neću prodavati lubenice celog života, a Akemi će morati da
se malo pritrpi.«
»Ja mogu da čekam«, reče Akemi. »Više bih volela da učiniš
nešto vredno pažnje pa da svi shvate da nisi bilo ko.«
Iako nisu bili zvanično venčani, Akemi se već ponašala kao
da je to gotova stvar. Istovremeno, ostavljala je sebi dovoljno
prostora da, ako joj se ukaže neka povoljna prilika, nestane
jednog dana kao što je to već bila navikla da čini. Ona je u stvari
bila ta kelnerica oko koje je obilazio Hamada i koju je od njega
spasao Matahaći, ali ovaj je bio dovoljno oprezan da to ne kaže
Kođirou.
»Hej, potpuno sam zaboravio«, viknu iznenada Matahaći
184 Mijamoto Musaši

između zalogaja. »Video sam jednog čoveka koga i ti poznaješ.«

On joj onda ispriča sve što se dogodilo toga dana, doterujući
pomalo priču kako bi u njoj dobio malo bolju ulogu. Dok je to
govorio, ona je lagano bledela dok najzad ne postade siva kao
pepeo.
»Šta, video si Kođiroa? Nisi mu valjda rekao gde sam?«
»Naravno da nisam. Zar misliš da sam toliko glup da tom
kopilanu ispričam sve što znam. Znam valjda da bi on jedva
dočekao da te zgrabi.«
U tom trenutku začu se šum u žbunju iza drveća, ali kad
Matahaći skoči da vidi koga tamo ima, okolina je već bila čista.
Sasaki Kođiro, sa dugim mačem za pojasom, već je zamicao u
sledeću ulicu.
Oči

»Učitelju!« vikao je lori. »Nemoj da toliko žuriš!« Bio je još suviše

mali da bi video preko visoke trave kroz koju je pred njim hodao
Musaši. Bili su u dolini Musašino, veoma širokom prostranstvu
koje se pružalo čak kroz deset oblasti.1
»Evo me, ovde sam«, odgovori mu Musaši, »šta te je toliko
zadržalo?«
»Stalno tražim stazu ali ne mogu da je nađem. Koliko još
treba da hodamo?«
»Dok ne nađemo mesto na kome možemo da se nastanimo.«
»Štaaa, zar ćemo ovde da živimo?«
»Zašto da ne?«
»Ne znam, ne sviđa mi se baš mnogo. Samo ravnica i ništa u
njoj.«
»Zamisli kako će biti lepo na jesen. Vedro, čisto nebo, rosa
na travi...«
»Pa sad, nemam ništa protiv, ali isto tako nemam ništa ni
protiv toga da živim u gradu.«
»Nemam ni ja, i ja volim da sam među ljudima, ali ne bih
mogao dugo da ostanem dok su oni natpisi na ulicama.«
»I ja poludim samo kad pomislim na to. Zašto ih nisi sve
poubijao, to bi rešilo problem?«
1 Dolina Musašino je prostranstvo u blizini grada Edoa, koje je danas postalo
predgrađe prestonice Japana Tokija. Ime doline Musašino i tadašnje provincije Musaši
nema nikakve veze sa imenom Mijamotoa Musašija.
186 Mijamoto Mttsaši

»Čovek ne može da se bori kad zna da na kraju ipak mora da

izgubi«, reče mu Musaši.
»Šta, zar misliš da bi te pobedile drvodelje. A Jošiokini
samuraji nisu mogli!«
»Nisu, ali to već zamara čoveka. Ako pobedim desetoricu,
pojavljuje se još stotina. Ako pobedim stotinu neprijatelja,
pojaviće se odnekud još hiljadu njih. Svi uvek žele da izazovu
poznatog mačevaoca.«
»Zar to znači da ćeš dopustiti da ti se smeju čitavog života?«
»Ne. Zbog toga sam i došao ovamo. Ovde želim da naučim
da postanem čovek kome se niko nikada više neće smejati.
Napravićemo kuću, ali nećemo se baviti poljoprivredom kao na
Hotengahari. Ti možeš da čitaš knjige, ja ću te podučavati
mačevanju, a svakog dana ću vežbati zen meditaciju.«
U blizini sela Kašivagi oni, posle mora trave koja je pretila
da sakrije putanju, naiđoše na borovo drveće.
»Ovo neće biti loše«, reče Musaši kome se mesto svide na
prvi pogled. »Ovde možemo da imamo dom, ne samo dom, nego
i sopstveni svet.«
Pozajmili su alat u selu i platili jednom. seljaku da im
pomogne u gradnji kuće. Rezultat njihovog višednevnog rada
beše nešto što nije bilo mnogo lepše od ptičijeg gnezda a sa malo
mašte moglo je da se uporedi sa pustinjakovom kolibom u
planini. Musaši očigledno nije imao mnogo mašte kad je bila u
pitanju gradnja kuća.
»Dobro«, reče Musaši odmakavši se malo i osmatrajući ono
što su stvorili. »Ovako mora da su izgledale kuće ljudi koji su
živeli u doba živih bogova.«2

* Doba praistorije Japanci ponekad zovu »doba živih bogova«. Iz tog vremena
potiču predanja na osnovu koje je izgrađena japanska mitologija i ustanovljena
mnogobožačka religija Japanaca »šinto«.
 Sunce i niesec 187

II

Svakoga dana pre zalaska sunca Musaši i lori su vežbali

mačevanje.
»lori«, govorio je on jednoga dana, »gledaj dobro u moje
oči.«
lori iskolači oči i davaše sve od sebe, ali ništa mu nije
uspevalo sa kratkim drvenim mačem protiv Musašijevog drve­
nog mača za vežbanje. On je davao sve od sebe, ali njegove oči
kao da su se odbijale od Musašijevih. Pokušavao je i pokušavao
nekoliko puta, ali uskoro poče da oseća kao da pada u san. Ruke,
noge, ćelo telo, kao da su mu onemoćali.
»Gledaj me pravo u oči!« govorio mu je Musaši krećući se
lagano prema njemu. lori je pokušavao ponovo i koncentrišući se
na oči svoga učitelja on oseti kao da je mač u njegovim rukama
postao težak, kao da je od gvozda, a ne od drveta.
»Oči, oči«, govorio je Musaši približavajući se i dalje.
lori pokuša da se uzdrži i ne pobegne, za šta ga je Musaši već
toliko puta izgrdio, ali isto tako nije mogao da se pomeri ni
centimetar napred. Noge su mu bile kao prikovane za zemlju.
»Šta je to sa mnom?« pitao se dečak dok su mu se misli toliko
kovitlale u glavi da mu se činilo da će se raspući.
»Napadaj!« viknu Musaši kad vide navalu mentalne energije
kod dečaka. U istom tom trenutku on odskoči iz sve snage unazad
i vinu se odmah u stranu, kao riba.
lori najzad polete napred ohrabren Musašijevim glasom, ali
ispred sebe ne vide nikoga. Tamo gde je nameravao da udari ne
beše nikoga, a Musaši je stajao na mestu na kome je on bio
malopre. On napade ponovo, ali sve se desi isto onako kao prvi
put.
Uskoro trava beše natopljena rosom a mesec zasija nad
drvećem. Vetar bi povremeno dunuo šumeći granama, a insekti
prekidali svoju pesmu uvek kad bi lišće zašuštalo. Jesen je bila
188 Mijamoto Musaši

došla i poljsko cveće bese toliko lepo da se činilo da je poljana

haljina koju je za igru obukla neka divna boginja.
»Dosta je«, reče Musaši spuštajući mač. U tom trenutku on
postade svestan glasa koji ga doziva s prednje strane kuće.
»Ko bi to mogao da bude?« zapita Musaši, a lori otrča da
pogleda.
»Imamo gosta«, dotrča dečak vičući, »došao je Hođo Šinzo.
Čeka te ispred kuće.«
»Kako si me našao ovde?« zapita Musaši Šinzoa, pozdravlja­
jući ga naklonom i pokazujući mu da uđe u kuću.
»Rekao mi je Zušino Kosuke. Ti si dovršio skulpturu koju si
mu obećao i poslao je po loriju.«
»Znači lori je odao tajnu. Nije ništa strašno, ionako nisam
mislio da potpuno pobegnem od sveta. Sklonio sam se samo na
nekoliko meseci dok ogovaranja prestanu. Tako je lakše i
Kosukeu i drugim mojim prijateljima u Edou.«
»Žao mi je što imaš toliko neprilika. Sve je to u stvari zbog
mene.«
»Ne, to je sitnica. Glavni problem je u stvari ono što postoji
između mene i Sasakija Kođiroa.
»Znaš li da je ubio Obatu Jogoroa.«
»A upozorio sam ga! Nije hteo da me posluša.« On se seti
mladića onako kako ga je prvi i poslednji put video, ispred
ulaznih vrata kuće njegovog oca.
»Otac mu je mrtav. Niko u stvari nije siguran da ga je
Kođiro ubio jer ih nikad nisu videli zajedno. Ali svi misle da jeste.
Sada je moj otac otišao kod gospodara Munenorija i izgleda da su
se dogovorili da ja uzmem Obatino ime, jer bi ono inače izumrlo
pošto više nema muških potomaka iz te porodice.
Slušaj, prvo moram da ti kažem zašto sam došao, jer ću se u
protivnom toliko zapričati da ću sve zaboraviti. Otac mi je rekao
da te odvedem njemu. On ima gosta koji veoma želi da te vidi.«
»Ko bi to mogao da bude? Ja ne znam toliko mnogo ljudi u
Edou«, Musaši je grčevito razmišljao.
 Sunce i mesec 189

»To je neko koga znaš odmalena«, reče Šinzo.

Musaši je razmišljao. Pali su mu na pamet i Matahaći i Ocu i
još mnogi drugi, ali Šinzo nije želeo da mu kaže ko je.
»Moraš da kreneš sa mnom«, reče on smešeći se.
»Dobro, da krenemo«, reče Musaši najzad. »lori, nemoj da
me čekaš. Možda ću se vratiti tek sutra.«

III

Dok je lori stajao ispred kuće razmišljajući o očima i vežbajući na

životinjicama koje su se muvale oko kuće i bežale oko njega
zapanjene takvim neuobičajenim ponašanjem, Šinzo i Musaši
stigli su do podnožja brda Akagi. Trebalo im je dva časa da stignu
dotle i kad su se približili, začuli su zvuke muzike koji su odavali
da je neka svečanost u okolini.
Kad prođoše kroz kapiju, Šinzo dade uzde svog konja
jednom od samuraja koji su stajali u dvorištu i uvede Musašija u
kuću.
»Gospodar vas očekuje«, reče jedan od službenika u reziden­
ciji. On odvede Musašija uza stepenice do jedne velike sobe u tu
ga zamoli da sačeka. Kuća je bila neobične arhitekture — bila je
sagrađena uz samo brdo i sobe su bile u nivoima jedna iznad
druge.
Uskoro mu jedna lepa devojka u divnom kitnjastom kimonu
donese poslužavnik na kome beše čaj, kolačići i duvan i duga lula,
a kad ona nestade u vratima u zidu, pojavi se i domaćin. S njim je
ušao jedan mladi samuraj.
»Hvala ti što si došao. Čuo sam dosta o tebi i znao sam da se
nećeš naljutiti ako te pozovem ovamo, a ne odem ja da ti se lično
zahvalim za ono što si učinio za mog sina.« Bilo je teško oceniti
koliko ima godina Šinzoov otac koji se zvao Hođo Uđikacu.
Imao je veoma malo sedih u kosi, brkovi su mu bili gusti i crni i
koža mu je bila glatka i sjajna.
190 Mijamoto Musaši

»Hvala vam na pozivu«, reče Musaši duboko se klanjajući.

»Vaš sin mi je rekao da imate gosta koji želi da me vidi.«
»Nije samo jedan, nego dvojica. Videćeš ih uskoro. Obojica
su moji dobri prijatelji. Danas sam ih slučajno sreo u zamku i
doveo ih sa sobom. Jedan od njih te u stvari odlično zna, a drugi
te zna samo po čuvenju.«
»Sad mi je jasno!« reče smešeći se Musaši. »To ne može da
bude niko drugi do Takuan Soho.«
»Bravo!« reče gospodar Uđikacu lupivši se šakom po kolenu
od iznenađenja. On ustade i pozva Musašija da krene za njim.
Popeli su se stepeništem i krenuli jednim dugim mračnim
hodnikom, kad Musaši iznenada izgubi domaćina iz vida. On
stade i oslušnu.
»Ovde sam«, začu se Uđikacuov glas koji kao da je dolazio iz
jedne jako osvetljene sobe u dnu hodnika.
»Dobro«, reče Musaši, ali se ne pomeri. Svetlost i prostor
koji su se na toj strani ukazivali pozivali su ga, ali je osećao kao da.
postoji neka opasnost tamo s druge strane tame.
»Čekamo te, Musaši, evo nas!« začu se ponovo poziv, ali je
on i dalje stajao nepokretan. Onda lagano krete natrag, pažljivo
koračajući, i priđe zidu u kome nađe mala vrata koja je ranije
primetio i kroz koja izađe u vrt. Tek kad se nađe u vrtu, on uspe
da se orijentiše i preko verande dođe u sobu u kojoj je trebalo da
bude gospodar Uđikacu.
»A, došao si otuda?« reče Uđikacu skoro razočarano.
»Takuane!« uzviknu Musaši u tom trenutku, jer sveštenik,
koji je sedeo na počasnom mestu, ustade da ga pozdravi. Izgledao
je lepo u svojoj jednostavnoj haljini i nije se primećivalo da se (bio
je jedanaest godina stariji od Musašija) već približio četrdesetoj.
 Sunce i mesec 191

IV

»Nismo se dugo videli, Musaši, ali sam odmah čuo o tebi«, reče
Takuan. »Izgleda da si postao prilično poznat i u ovom delu
zemlje.«
Musaši spusti pogled. »Šta, i ti si čuo o tome?«
Takuan se nasmeja. »Mene,to ne bi uopšte brinulo. Bilo bi
strašno čudno kad bi mladić tvojih godina imao suviše dobru
reputaciju. Više bih voleo da mi pričaš o tome kako napreduješ sa
mačevanjem i drugim vežbama.«
»Pa, nije baš kako sam mislio da će ići. Još mi se čini da sam
suviše nesavršen, suviše neizbrušen, daleko od prosvetljenja. Sto
duže putujem, put mi izgleda sve duži i čini mi se da mi je cilj sve
dalji.«
»Tako i treba da bude«, reče Takuan zadovoljan odgovo­
rom. »Ako čovek koji još nije napunio tridesetu tvrdi da je
dostigao cilj, to je znak da je njegov napredak potpuno
zaustavljen. Zbog toga me uvek i ljuti kad me neko pita da mu
objasnim značenje žena, jer kad me to pita, već je izgubio priliku
da ga ikada shvati.«
Uskoro sluge unesoše piće i jelo i pozvaše Musašija da sedne.
»Vaše gospodstvo bi već moglo da pozove i drugog gosta,
zar ne?« predloži Takuan Uđikacuu. Musaši u tom trenutku
pomisli da bi možda mogao da pogodi i ko je treća osoba, ali se
uzdrža od toga.
»Ne znam da li je vreme«, reče Uđikacu, »moram prvo da se
Musašiju izvinim za naš mali trik. To je bila moja ideja.
Dogovorili smo se u stvari sva trojica da ja pobegnem u onom
mračnom hodniku ispred tebe, a da te treći gost dočeka sa
isukanim mačem u zasedi. Ali ti si izgleda to primetio i vratio si se
da bi došao preko bašte. Nisam mogao da zamislim da neko može
da bude toliko svestan opasnosti da i to oseti. Kaži mi šta te je
navelo da to uradiš?«
Umesto Musašija odgovori Takuan: »Lepo je što priznaješ
192 Mijamoto Musaši

poraz. Prema onome što smo videli može vrlo lako da se uoči
razlika između vojnog stratega i mačevaoca. Mačevalac, kao
malopre Musaši, ne odlučuje o svojim potezima mozgom već
instinktom.«
»Ovo je bila lekcija za mene. Običan samuraj možda ne bi
osetio opasnost, a i ako bi, on bi se možda zaleteo napred da
dokaže da je bolji borac od onoga ko ga čeka u mraku. To
Musašijevo vraćanje kroz hodnik veoma me je impresioniralo.«
Musaši je za to vreme stajao miran, uopšte ne odajući šta
misli o komplimentima koje su mu uputili njegovi sagovornici.
Iznenada on progovori, okrenuvši se prema vratima: »Mogu li da
zamolim gospodara od Tađime da uđe i pridruži nam se.«
»Štaa«, zapanjiše se Uđikacu i Takuan, »otkud sad i to znaš?«
»Iz mraka ispred sebe osetio sam prisustvo osobe koja mora
da je mačevalac bez premca. Kad se uzme u obzir da je to čovek
koga vas dvojica poznajete, mislim da to ne bi mogao da bude
niko drugi do on.«
»Odlično! Uspeo si!« viknu Uđikacu zadivljeno.
»Gospodar od Tađime, tačno, najtačnije što može da bude!«
uzviknu Takuan, pa, okrenuvši se prema vratima, pozva: »Naša
tajna je otkrivena, gospodaru Munenori. Možeš da nam se
pridružiš!«
Uz smeh, na vratima se pojavi gospodar Munenori Sekišju-
sai. »Moje ime je Mataemon Munenori«, reče on poklonivši se
duboko prema Musašiju pokazujući time da zaboravlja na razlike
u položaju i da ga smatra sebi ravnim.
»Čast mi je da vas upoznam«, reče Musaši. »Ja sam ronin iz
Mimasake Mijamoto Musaši. Nadam se da ćemo imati prilike da
se bolje upoznamo i da od vas nešto naučim.«
 Sunce i mesec 193

»Kako je gospodar Sekišjusai?« zapita Musaši kad su obojica seli.

»Pa, on je već veoma star. Nikad se ne zna...« Posle kraćeg
ćutanja on produži: »Kimura Sukekuro mi je govorio o tebi pre
nekoliko meseci, ali nisam imao vremena da te pozovem. Bila je
tu očeva bolest, razne dužnosti. I moj otac je govorio o tebi u
pismima, a slušao sam o tebi i od Takuana. Samo, moram da
priznam da i pored svega onoga što sam čuo o tebi nisam mogao
da verujem da ćeš uspeti da reaguješ onako dobro kao što si uspeo
malopre.
Što se mene tiče, ako naravno ti nemaš ništa protiv, ja bih od
sada smatrao da je naše ogledanje, koje si zahtevao od mene, već
obavljeno.«
»Zbunjen sam vašom Ijubaznošću«, reče Musaši i duboko se
pokloni. Iako je Munenori pokazivao da govori sa čovekom koga
smatra sebi ravnim, Musaši nikako nije mogao da zaboravi na
provaliju koja je delila rang kome je pripadao gospodar Muneno­
ri i on sam. Iako je Munenori imao relativno mali prihod, 50
hiljada bala pirinča, njegova porodica je bila iz ugledne samuraj­
ske loze koja je upravljala malom teritorijom još od X veka. Kad
bi neko sa strane gledao tu scenu, sigurno bi se nemalo začudio,
čak zapanjio, da vidi šogunove tutore u istoj prostoriji sa
siromašnim roninom kakav je bio Musaši, a da se ne govori o
činjenici da je među njima vođen prijateljski i neformalan
razgovor. Musaši je kao sopstveno olakšanje osećao činjenicu da
ni čovek iz šogunove zastavničke čete, Uđikacu, ni seoski
sveštenik Takuan, ne osećaju nikakvu nelagodnost zbog visokog
ranga gospodara Munenorija.
Unesoše toplog sakea, ispijahu se čaše i čaše, poče življi
razgovor i smeh. Musaši shvati da je primljen u taj krug izabranih
samo zbog onoga što jeste, ne zbog svog porekla ili nečeg
drugog. On je tražio put a put je bilo ono zajedničko za tu grupu
ljudi i ono što im je omogućavalo druženje bez ikakvih prepreka.
194 Mijamoto Mušati

»Šta je sa Ocu?« iznenada zapita Takuan Musašija koji malo

pocrvene, ali odmah uspe da se pribere.
»Ne znam, već dugo nisam ništa čuo o njoj«, reče on.
»To ne valja, ne bi trebalo da tako zaboravljaš prijatelje i ne
pitaš uopšte za njih«, reče Takuan.
»Ocu?« zapita iznenada Munenori, »da nije to ona devojka
koja je jedno vreme provela kod mog oca u Kojagjuu?«
»Jeste«, odgovori Takuan.
»Ja znam gde je. Otišla je u Kojagju sa mojim sinovcem
Hjogom da mu pomogne u nezi mog oca.«
Musašiju se nije sviđalo kako je razgovor krenuo, mada je
želeo da čuje šta se dogodilo sa Ocu. Više bi voleo da su počeli
razgovor o ženu, o vojnoj strategiji, ili mačevanju. Ali Takuana
niko nije mogao da zaustavi. Ne osvrćući se uopšte na Musašija
on prisutnima ispriča o odnosima između njega i Ocu.
»Pre ili kasnije«, zaključi on, »neko bi trebalo da spoji to
dvoje. Ne bih rekao da je to zadatak koji sebi može da postavi
jedan sveštenik. Tu bi vas dvojica gospode mogla mnogo da
pomognu i ja vas to sad molim.«
Uzdržavajući se da se ne nasmeju, njih dvojica se složiše s
Takuanovim mišljenjem. Munenori još dodade da i on misli da je
Musaši već dovoljno star da bi imao porodicu, a Uđikacu reče da
neko ko je dostigao tako visok stepen veštine u mačevanju više ne
mora da luta zemljom kao ronin i može negde da se skrasi.

VI

Razgovor je, na Musašijevo razočaranje, potrajao još dugo o istoj

temi. Munenori predloži da uskoro pozovu Ocu iz Kojagjua da se
vrati u Edo i* da je tu venčaju sa Musašijem. Musaši bi onda
mogao da se nastani u Edou i zajedno s njim, Jagjuom
Munenorijem, i Onoom Tadaakijem napravi neku vrstu mačeva-
 Sunce i mesec 195

lačkog triumvirata koji bi stvorio pravo zlatno doba borilačkih

veština u vojnoj prestonici. Takuan i Uđikacu samo su klimali
glavom u znak da se slažu.
Gospodar Uđikacu je posebno bio oduševljen tim predlo-
gom, jer je iz zahvalnosti za pomoć koju je Musaši ukazao Šinzou,
već nameravao da ovoga preporuči šogunu za instruktora
borenja. To je bila prvobitna ideja kad su Šinzoa poslali po
Musašija, a zamka koju su Musašiju bili postavili bila je samo
proba koja je trebalo da pokaže da li Musaši zaslužuje takvu
preporuku. Sad kad se on pokazao da ne može biti bolje, i
Munenori je bio spreman da preporuči Musašija.
Najveća teškoća u ostvarivanju njihove ideje beše Musašije-
vo poreklo. On nije imao nijedan zapis koji bi potvrđivao
njegovu vezu sa Hiratom Šjogenom i klanom Akamacu, pa tako
nije mogao ni da dokaže da je iz samurajske porodice koja je
nekada nešto značila. Pored toga, ne samo da nije imao nikakve
veze sa vladajućom porodicom Tokugava, nego se, kao sedam-
naestogodišnjak, na Sekigahari borio protiv Tokugave.
To ipak nije bilo tako ozbiljna prepreka kao što se u prvi
mah učinilo. Tokugave nisu bili toliko ludi da unište sve svoje
nekadašnje protivnike, pa je bilo mnogo samuraja koji su se borili
protiv njih na Sekigahari, a sada su im se pridružili i bili u
njihovoj službi. Čak je i Ono Tadaaki, za koga su malopre rekli da
će ga takođe predložiti za službu kod šoguna, još u stvari živeo
inkognito i krio se u kraju Ise Macuzaka. Ali, sva trojica,
uključujući i Takuana, mislili su da će se to ipak nekako srediti.
»Mislim da bi ipak trebalo da pitamo i Musašija«, iznenada se
seti Takuan. »Šta ti o tome misliš?«
»Ne znam ni sam«, reče mlako Musaši, »ja sam ipak samo
običan i još nezreo mladić.«
»Mi ti baš i predlažemo da se uozbiljiš«, reče smejući se
Takuan. »Zar misliš da nastaviš sa sadašnjim životom i pustiš Ocu
da večno luta i čeka te?«
Musaši nije znao šta da odgovori. On se nije plašio
196 Mijamoto Musaši

odgovornosti, ali je mislio da je put mača kojim je krenuo još

veoma dug i da još dugo treba da ide njime. On nije želeo da
podučava šogunove ljude u goloj veštini kada još nije potpuno
zagospodario sopstvenim duhom. Hteo je da pročisti sopstveni
duh, da ga ujedini sa duhom mača koji je nosio. Pokušao je da to
objasni svešteniku i dvojici plemića, ali su mu nedostajale reči za
to, pa ostade neodlučan; tada ga Takuan prekide i završi taj
razgovor.
»Ostavi to nama«, reče Takuan, »mi ćemo se pobrinuti da
sve bude dobro za tebe.«
Odluka je bila doneta, a u uglu sobe, skoro nevidljiv u senci
zaklona papirne lampe, Šinzo se nasmeši pokazujući da je
zadovoljan njome.
Rogacevo drvo

Matahaći otvori oči i pogleda po sobi. Bila je prazna.

»Akemi!« pozva on, ali mu niko ne odgovori. Oči mu se
onda zaustaviše na otvorenom plakatu u zidu u kome je Akemi
držala novi kimono koji je tek sašila. Plakat je bio prazan.
On izlete napolje i prvo svrati do Umpeija, a onda i do
drugih suseda u nizu koliba. Najzad saznade nešto o Akemi od
žene prodavca ćumura.
»Videla sam je rano jutros. Bila je veoma lepo obučena i
rekla mi je da ide da poseti rođake na Šinagavi.«
»Šinagavi?«
»Zar ona tamo nema rođake?« začudi se žena.
»Da, da, naravno da ima. Samo mi se nije javila kad je
krenula pa sam se zabrinuo«, reče Matahaći ne želevši da ženi kaže
istinu. On se zahvali i krenu natrag, a kad se uveri da ga žena ne
gleda, pijunu od besa. Odlutao je do rečne obale, gde je išao
svakog jutra dok bi Akemi kuvala pirinač, da iz ribarskih mreža
izvuče malo lovine i skuva malo ribe za doručak. Tog jutra mu se
ništa nije jelo.
»Dobro jutro, Matahaći«, reče mu vlasnik zalagaonice iz
susedstva koga srete na obali. »Vidim da svakog jutra izlaziš u
šetnju. To je stvarno dobro za zdravlje.«
»Bilo bi dobro kad bih hodao iz zadovoljstva«, reče
neljubazno Matahaći. »Za mene je šetnja posao. Da sam bogat kao
ti, možda bih i uživao.«
198 Mijamoto Musaši

»Baš zbog toga se radujem što sam te sreo. Imam nešto da ti

predložim što bi imalo veze sa novcem, sa mnogo novca. Hajde,
kreni sa mnom čamcem u ribarenje.«
»Nisam raspoložen za tako nešto. Naročito ne danas.«
»Opet ne shvataš. Hoću da sa tobom razgovaram o poslu, a
to najbolje možemo da uradimo u čamcu gde nas niko neće čuti.«
U Matahaćiju se iznenada probudi volja za pecanjem i on se
uskoro nađe u čamcu držeći u ruci štap.
»Izvuci vrh štapa iz vode!« naredi mu čovek iz zalagaonice.
»Svako će videti da u stvari ne pecamo nego smo krenuli čamcem
da pričamo.«
Matahaći se trže:
»Izvini.«
»Voleo bih da mi kažeš šta ljudi u susedstvu pričaju o meni.«
»Pa, govore da si dobar čovek, da si darežljiv. Kažu: ’Daizo
iz Naraija je najpobožniji čovek koga smo upoznali.’ Isto tako
kažu da znaš svoj posao i da nikome ne zakidaš.«
»E pa, prvo što bih želeo da saznaš jeste da ja uopšte nisam
takav kakvim me smatraju, a i nisam toliko pošten. Zalagaonica je
samo zaklon za posao koji radim.«
»Stvarno!?«
»Da, i za taj posao potrebna mi je tvoja pomoć. Samo prvo
treba da mi se zakuneš da me nećeš odati.«
»Za to ne treba da brineš. Ćutaću kao riba.«
»I ne brinem, jer ako ikada nekome pomeneš ovo što
pričamo, neće ti biti gore nego bilo kom drugom mrtvacu.«
»Šta treba da radim«, reče Matahaći koji se iznenada naježi
dok je posmatrao čovekovo lice. Nije uopšte ličilo na lice običnog
trgovca.
»Čuo sam više puta da te Umpei nagovara da radiš za njega.«
»Misliš da treba da postanem bunardžija?«
»Da. Njegovi ljudi rade sada u zamku Edo. To je ono što mi
je potrebno.«
 Sunce i mesec 199

»Znači da postanem bunardžija i tako ću doći do mnogo

novaca?«
»Za sada je to dovoljno, ostalo će doći samo po sebi. Javiću
ti ja već«, reče čovek zagonetno, uzimajući ponovo izraz
dobrodušnosti koji je privremeno negde bio nestao.

II

Kad se Matahaći probudio popodne, posle nekoliko časova

spavanja, u ušima mu naglo odjeknuše reči koje je tog jutra rekao
Daizou. Obećao mu je nešto što pri čistoj svesti nikada ne bi
uradio, ali svest mu je tada bila zamućena. Uvek kad bi čuo reč
novac, Matahaći bi prestajao da se kontroliše. Daizo mu je bio
rekao da iste večeri svrati do njega i uzme predujam od 30
zlatnika, sumu koja je nadoknađivala sve njegove patnje i zbog
koje je vredelo toliko čekati. A kada bude uradio ono što je Daizo
od njega zahtevao, dobiće mnogo više.
Kad je pomislio na ono što je trebalo da uradi, usta mu
postadoše još suvlja pa izađe pred kuću da se napije vode.
Umpeijevi ljudi bušili su i kopali bunare u zapadnom delu
utvrđenja zamka, oko nove palate Gošinđo. »Čekaćeš dok ti se ne
ukaže prilika i kad ti se javi, ubićeš šoguna iz muskete koju ću ti ja
dati«, rekao mu je Daizo. »Oružje će biti sakriveno ispod
ogromnog vekovima starog rogačovog drveta, kraj zadnje kapije
zamka u podnožju brda Momiđi«, rekao mu je on.
Iako su radnici u zamku bili pod stalnom prismotrom,
zadatak nije bilo toliko teško izvršiti jer je šogun Hidetada voleo
da sam povremeno prošeta prostorom na kome su se odvijali
razni građevinski radovi, i lično pogleda dokle su odmakli. Posle
gužve koja bi nastala, Matahaćiju bi bilo lako da se popne na
opkop i skoči u kanal ispod zidina. Tamo bi ga čekali Daizovi
ljudi sa čamcem i brzo ga odveli odatle. »O tome ne bi trebalo
uopšte da brineš«, rekao je Daizo.
200 Mijamoto Musaši

Dok je razmišljao o onome što mu je Daizo govorio,

Matahaći je skoro mogao da čuje njegov glas, skoro šapat, i
sopstveni drhtav glas koji je odgovarao: »Da, učiniću to.
Naravno da to mogu da uradim.«
»To je nemoguće!« skoro vrisnu Matahaći shvativši šta je
učinio. »Idem odmah da mu kažem da ne mogu da pristanem na
takvo nešto.« Ali kad mu se pred očima ponovo pojavi Daizo,
potpuno izobličenog lica, kako mu govori: »Sad kad si ovo sve
čuo iz mojih usta, ne moraš ni da se zaklinješ. Umešan si do guše u
sve i ako ikada ikome budeš nešto rekao o svemu, ili pokušaš da
izbegneš da učiniš ono što si obećao, ti si mrtav čovek. Ma gde
pbbegao, ma kako se dobro sakrio, moji ljudi će te pronaći i
imaću tvoju glavu za najviše tri dana.« Dok je to govorio oči su
mu zlokobno sijale.

III

Matahaći stiže do Ulice Nišikubo, do ugla sa velikom Ulicom

Takanava, odakle se lepo video zaliv Edo. Tu, prošavši pored
reda stambenih drvenih zgradica, on dođe do zadnjeg ulaza u
zalagaonicu i tiho zakuca na vrata.
»Uđi, nije zaključano«, začu se glas iz unutrašnjosti.
»Daizo, jesi li to ti?«
»Ja sam. Hajde, idemo do magacina.«
Daizo se pojavi na vratima i odmah povede Matahaćija
dugom drvenom terasom oko kuće.
»Sedi«, reče mu Daizo kad su ušli. On sam stavi sveću koju je
nosio na veliki drveni sanduk okovan teškim klincima i sede
preko puta njega na pod.
»Jesi li video Umpeija?« zapita ga Daizo.
»Jesam.«
»Kada će da te odvede u za mak?«
»Prekosutra, zajedno sa još desetoricom novih radnika.«
 Sunce i mesec 201

»Znači, sve je u redu?«

»Pa još ne sasvim. Moramo da odemo do starešine kvarta i
još nekolicine ljudi iz udruženja građana koji treba da me
preporuče.«1
»Za to se ne brini. Ja sam jedan od članova udruženja.«
»Ti?!«
»Šta tu ima da te čudi? Ja sam jedan od bolje stojećih
poslovnih ljudi u okolini. Prošlog proleća su me prosto molili da
im pristupim.«
»Izvini, nisam mislio ništa...«
»Ha, ha, ha, znam ja šta si ti mislio. Ti si mislio da čovek sa
namerama kakve ja imam nikako ne bi pristao da.brine o
problemima građana. Pravo da ti kažem, prilično si naivan ako
misliš da novac ne može da sakrije sve. Kad imaš novca, svi te
poštuju, pa čak i da pokušavaš da izbegneš ljude, oni jure za
tobom. Razmisli o tome, Matahaći, uskoro ćeš i ti imati puno
novca.«
»Hvala ti«, reče Matahaći kome glas zadrhta pri pomisli na
zveket zlatnika. Opet je zaboravljao.na svoju savest. »Da li ćeš mi
dati predujam koji si mi obećao?«
»Sačekaj tu«, reče Daizo i ode u mrak u dnu magacina. Čulo
se kako broji zlatnike i najzad ih donese u obema šakama. »Evo ti,
imaš li u šta da ih zaviješ?« Ne čekajući odgovor on mu baci neku
pamučnu krpu.
»Dobro to zavij i stavi za pojas. Nemoj da ih negde izgubiš.«
»Da li treba da ti napišem priznanicu?« zapita Matahaći
gledajući zlato i ne usuđujući se da ga broji.
»Priznanicu?« nasmeja se Daizo. »Pa ti si stvarno poštenjači-

1 U doba vladavine šogunske porodice Tokugava konfučijanske odredbe o

odgovornosti u društvu bile su u potpunosti primenjene u Japanu. Otac porodice
odgovarao je za postupke svih njenih članova, seoski poglavar za sve što urade seljani, a u
gradovima starešine kvartova, ili saveti građana bili su odgovorni za sve što se dogodi na
njihovoj teritoriji. Povreda zakona od strane plemića bila je često kažnjavana uništenjem
celog poseda i porodice, a plemić je odgovarao pred šogunom i za sve svoje podanike.
202 Mijamoto Musaši

na! Ne brini, to mi uopšte ne treba. Bilo šta da se desi, zalog mi je

tvoja glava.«
»Onda, bolje da krenem...« reče Matahaći kome se nije
mnogo sviđao Daizov humor.
»Sačekaj malo. Hoću da vidim da li se dobro sećaš svega što
smo rekli jutros.«
»Sećam se, samo mi nisi rekao ko će odneti musketu do
drveta? Teško je da se čovek uopšte uvuče u zamak, a kamoli da
unese oružje i municiju.«
»To tebe uopšte ne treba da brine. Sad si sigurno nervozan i
razmišljaš o svemu, ali biće ti lakše kad budeš tamo proveo
izvesno vreme i vidiš da sve nije tako kako se priča. I pazi, moraš
da budeš smiren u vreme kad ti se ukaže prilika. I drugo: ne želim
da novac trošiš dok ne izvedeš ono za šta si ga dobio. Ovakvi
poduhvati uvek propadaju zbog novca.«
»Ne brini, već sam razmišljao o tome. Ali ima još nešto u šta
nisam siguran. Da li ćeš mi stvarno dati hiljadu zlatnika ako
ubijem šoguna?«
»Šta, zar ti delujem kao lažov, ili možda kao cicija? Pogledaj
oko sebe. Ovi sanduci, svi ti prosti i ukrašeni kovčezi sadrže bar
po hiljadu zlatnika. To su sredstva za oružje, odeću, hranu, sve
što je potrebno za veliku bitku. A ono što ti radiš je početak te
bitke.«
»Verujem ti. Oprosti mi«, reče Matahaći i naklonivši se
duboko prođe prema zadnjem uzlazu.
Daizo uđe u sobu najbližu zadnjem izlazu i reče: »Akemi,
mislim da će Matahaći odmah da krene da negde sakrije novac.
Bolje bi bilo da se i ti nađeš u blizini.«
Akemi istrča i posle nešto više od sata vrati se rekavši
Daizou da je Matahaći svratio do kuće, uzeo trnokop i zakopao
zavežljaj na vrhu brda Nišikudo. Daizo izlete u mrak misleći da
nije ispalo tako loše što je Akemi, koja je često dolazila da nešto
založi u njegovoj radnji, dobro ispitao o njenom kompanjonu.
Sad je oboje mogao dobro da upotrebi.
 Sunet i mtitt 'Mfo

Ali kad je iskopao zavežljaj i izbrojao novac, Daizo je zastao

u neverici. Tri puta je brojao, ali je stalno izlazio isti zbir
dvadeset osam.
»Bednik!« reče Daizo gužvajući u ruci krpu u koju je novac
bio zavijen. On nije voleo kad neko krade njegove pare.
Ono Tadaaki

»Dobar dan, gospođo, da li ste kod kuće«, začu se glas na vratima

kuće u kojoj je stanovala Osugi. Ona je bila otišla od starešine
drvodelja, Hangavare, i iznajmila kućicu u kvartu Hamaćo. Tu je
prilično mirno živela i čak uspela da zaradi dovoljno da živi
udobno. Lečila je ljude raznim travama.
»Jesam, ko je to?« odgovori starica koja se zabavljala svojim
najomiljenijim hobijem. Prepisivala je veliku sutru o ljubavi dece
prema roditeljima. Imala je već na stotine kopija i delila svakome
s kime je stupila u vezu.
»Ja sam, iz Hangavarine kuće. Gospodar šalje sveže povrće
za vas«, reče čovek ulazeći.
»Oh, on je toliko pažljiv. Ima li čega novog?«
»Nema baš mnogo. Pre neki dan dolazio nam je jedan mladić
i raspitivao se gde stanujete. Rekli smo mu vašu adresu.«
»Kako je izgledao?« uznemiri se ona jer je stalno mislila na to
gde bi mogao da bude njen sin Matahaći.
»Paaa, tako, imao je manje od trideset godina, kratkog stasa,
okruglog lica. Čak mi se čini da je govorio sličnim akcentom kao
vi. Mora da je iz istog kraja.«
»To je sigurno Matahaći!« pljesnu se starica po bedrima.
Kad je čovek otišao, ona ponovo uze četkicu u ruku, ali joj nije
išlo. Iznenada, na zadnjem ulazu u kuću, iz pravca u kome je bila
kuhinja, začu se zvuk kao da neko otvara vrata. Ona zgrabi sveću
i uspe da vidi samo kako se vrata zatvaraju za nekim. Pogled joj
 Sunce i mesec 205

pade na pod kod vrata i tamo ugleda komad papira u koji je nešto
bilo zavijeno. Ona odvi omot i iz njega ispadoše dva zlatnika. Na
hartiji u koju su bili zavijeni pisalo je: »I dalje nemam hrabrosti da
ti izađem na oči. Oprosti mi, ali nećeš moći da me vidiš bar za
sledećih šest meseci. Javiću se.« Bio je to Matahaćijev rukopis.
»Matahaći, Matahaćill!« vikala je starica izletevši napolje, ali
napolju nikoga ne beše. Iznenada, zgrabiše je neke snažne ruke i
ona se nađe pred samurajem strašnog izgleda.
»Matahaći je nestao. Pokušali smo da ga zgrabimo, ali je
pobegao čamcem«, reče joj on.
»Ko ste vi?« zapita ih Osugi.
»Mi smo iz škole borenja Ono«, reče ovaj.
»Šta mi to radite, šta hoćete od mene? I kakva je uopšte to
škola borenja koja se bakće oko jedne starice.«
»Ne pričaj gluposti. Škola Ono pripada Onou Tadaakiju,
instruktoru borenja kod šoguna. A ti si nam potrebna da nam
kažeš nešto o čoveku koga progonimo.«
»Šta, o Matahaćiju. Šta mogu da vam kažem osim to da sam
mu majka.«
»Šta, ti si majka Matahaćija, prodavca lubenica?«
»Ne vređaj, svinjo jedna. Matahaći je samuraj, naslednik
kuće Honiden. Idi samo u oblast Mimasaka i raspitaj se, pa ćeš
videti koliko smo poznati!«
»Prekidaj s tim. Zgrabi staricu i veži je. Biće nam dobar
talac.«
»Kako to misliš?« zapita ga čovek koji je držao Osugi.
»Ako je Matahaćiju stalo do majke, moraće da dođe po nju«,
reče on i nasmeja se dok su njegovi ljudi vezivali Osugi koja se
borila kao tigrica, ali bez uspeha.
206 Mijamoto Mttsati

II

Kođiro se poslednjih dana dosađivao. Otkako mu je Hangavara

Jađibei javio da je neko oteo staru Osugi, bio se rastrčao okolo,
ali nigde ne beše ni traga. Onda je ostavio poruku na daščici
prikucanoj ispred kuće u kojoj je starica stanovala zahtevajući od
svih koji nešto znaju o njoj da ga obaveste. Tog dana stiže jedan
čovek iz Hangavarine kuće. U ruci je nosio daščicu na kojoj je
Kođirov tekst bio precrtan i ispod ispisano: Ako Sasaki Kođiro %eli
da spia gde se nalazi Matahaćijeva majka, neka ode u kuću Ono i potraćj
ćoveka koji se s^ove Hamada Toranosnke. Potpisa nije bilo.
»Baš sam ovo čekao«, reče Kođiro i reče čoveku da može da
ide. »Izgleda da su ona dvojica koje sam isekao pripadali kući
Ono.« On se odmah spremi i krete Ulicom Takanava. Čovek koji
mu je doneo poruku čekao je na ulici iako mu je on rekao da može
da ide. »Gospodar mi je rekao da ostanem uz vas, ako nešto treba
da mu javim.«
»Dobro«, reče Kođiro i nastavi da hoda. Hodali su dugo a
onda im jedan prolaznik reče da se nalaze baš pred kućom Onoa
Tadaakija. Nije uopšte izgledala onako lepo kao što je bila
rezidencija Jagjua Munenorija i niko ne bi pomislio da jedan od
šogunovih instruktora tu stanuje. Oko kuće je bio prost zid od
nabijene zemlje i nije bilo velike kapije uobičajene u to vreme.
Kođiro osmotri kuću i odmah uoči prostor koji mora da je
služio za vežbanje.
»Sad stvarno možeš da odeš kući. Ja ću da uđem, ali nisam
siguran da li ću odmah izaći«, reče on čoveku a ovaj se pokloni i
ode.
Unutra, na prostoru za vežbanje, jedan glas zaustavi
Hamadu Toranosukea baš kad se spremio da drvenim mačem
napadne jednog od učenika. »Hamada, Hamada!« vikao je čovek
koji se zvao Numata Kađuro, »evo ga, stigao je!«
»Ko je stigao?« zapita ga Hamada spuštajući mač.
»Sasaki Kođiro. Video sam ga kako ide prema našem ulazu i
 Sunce i mesec 20~

dotrčao sam da ti odmah javim. Šta da radimo, ko će da izađe pred

njega?«
»Nije potrebno da bilo ko izlazi pred njega. Dočekaću ga
lično, ovde na prostoru za vežbanje. Vidiš, ipak nije ispalo loše
što smo oteli staricu«, reče on smešeći se.
Jedan od dvojice ljudi koje je Kođiro ubio u blizini
Donđikija, kad je sreo Matahaćija, bio je Hamadin stariji brat.
Iako nije bio neki borac, niti čovek koga su cenili u bratovljevoj
kući, morao je da ga osveti. Hamada Toranosuke bio je prilično
mlad, ali i dosta poznat u Edou. Njegova porodica bila je iz
oblasti Mikava, isto kao i porodica Tokugava, i bio je jedan od
poverljivih ljudi na šogunovom dvoru.
Dok su Hamada i njegovi ljudi sedali oko prostora za
vežbanje gledajući da što groznijih izraza na licu dočekaju
Kođiroa, dotrča jedan od ljudi i povika im: »Ne čekajte Kođiroa.
Neće doći ovamo!«
»Pa gde je, Kođiro ga je video malopre?« zapita Hamada.
»Eno ga, u glavnoj zgradi, razgovara sa gospodarem.«
»Štaaa, sa gospodarem?! Da ne lažeš možda?« zagrme
Toranosuke. Nije mogao da veruje da će neko tako lako uspeti da
gospodaru Tadaakiju otkrije da je on oteo jednu babu samo da bi
se dočepao ubice svog brata. To nije bilo viteški i Hamada je to
znao, pa je gledao da sakrije tajnu od gospodara.
Utom iz kuće istrča devojka koja se zvala Omicu i povika:
»Brzo, brzo, svi ovamo! Stric i njegov gost su izvukli mačeve i
tuku se!«
Ta devojka nije bila prava Onoova sinovica. Sumnjalo se,
osnovano, da je to vanbračna kćerka Onoovog učitelja Itoa
Ittosaija i da ju je Ittosai poverio Onou na čuvanje. Svi potrčaše
za njom.
208 Mijamoto Mnsaši

III

Dok su trčali, devojka im je pričala.

»Čula sam strica i njegovog gosta kako prvo mirno
razgovaraju, a onda im glasovi postaju sve jači i jači. Najzad je to
preraslo u svađu i pomislila sam da mora da je u opasnosti.«
Samuraji stigoše do kapije koja je bila zaključana. Kad, pod
pritiskom njihovih tela, kapija popusti, oni ugledaše Onoa
Tadaakija sa mačem u visini očiju i Sasakija Kodiroa kako stoji,
držeći visoko iznad glave svoju motku za sušenje a vatra mu ševa
iz očiju. Nekoliko samuraja polete prema Kođirou, ali ih zaustavi
besni glas njihovog gospodara: »Ostanite gde ste!« Nisu bili
navikli da čuju takav ton od gospodara — obično im je govorio
tiho i očinski.
Ono Tadaaki bio je čvrsto građen čovek, činio se mnogo
mlađi od svojih četrdeset pet godina a kosa mu je bila još potpuno
crna i sjajna kao u mladića. Ni Kođiro ni on nisu do sada napali
nijedanput. Kođiro je oklevao, ali i Ono. U jednom trenutku Ono
pomisli: »Ovaj je izvrstan mačevalac. On je drugi Ženki.«
Ženki je bio sin čamdžije iz oblasti Kuvana koji se bio
pridružio Ittosaiju u vreme kad je i Ono Tadaaki lutao s njim
Japanom izučavajući mačevanje. Bio je veliki talenat, ali i isto
toliko uobražen pa je vrlo brzo počeo da govori kako je stil
borenja Ito nešto što je u stvari on sam izmislio. Što je više
usvajao Itoovu tehniku, to mu je stvarao sve više briga.
»Kad gledam Zenkija, pomišljam da je on najveća greška
moga života«, govorio je Ito Onou ponekad. »Čini mi se da je to
čudovište koje je u sebi skupilo sve loše što sam u sebi ikada imao
ja i svi moji preci. I to se našlo u jednom čoveku. Pogrešio sam
kad sam tog mladića uzeo za učenika.«
A onda su se Ono Tadaaki i Ženki sukobili na mestu zvanom
Koganehara u Šimosi, i Ono ga je ubio. Ženki je bio veliki
talenat, ali nije bio dovoljno inteligentan. Zlo u njemu suzbijalo je
 Sunce i mesec 209

inteligenciju, što kod Kođiroa nije bio slučaj. On je bio

inteligentan đavo.
»Ne mogu da ga pobedim«, mislio je Tadaaki, »izgleda da
me je vreme pregazilo.« Bio je to trenutak kad čovek sebi priznaje
neke istine kojih inače nije svestan.
Stajali su nepomični, obojica, borba koja se vodila u njima
samima bila je vidljiva po količini znoja koji im je izbijao na lica.
Mačevi su im stajali u vazduhu, nepomični kao i oni sami.
»Odustajem«, reče iznenada Tadaaki i uzmače nekoliko
koraka. Pre toga, u razgovoru sa Kođirom, došli su do
sporazuma da ne moraju da se bore do kraja. Svaki od učesnika
dvoboja dobio je pravo da se povuče u trenutku u kome to smatra
za shodno.
Ali Kođirou se nije sviđalo to odustajanje. Dok je Ono
spuštao mač, on iskoristi trenutak i sevnuvši mačem odseče mu
perčin. Ali Tadaaki nije spavao i njegov mač polete prema
Kođirou odsekavši veliki komad tkanine sa njegovog rukava.
»Kukavice!« dreknuše samuraji koji su posmatrali borbu.
Kođiro je napao čoveka koji je odustao od borbe i tako povredio
najsvetija pravila samurajske etike. Kođiro skoči, kao kormoran
koji se ustremljuje na ribu, i potrčavši prema jednom drvetu u
vrtu, stade uz njega leđima.
»Ko je pobedio?« vikao je, »videli ste valjda ko je pobedio?!«
»Videli su. Svi su videli«, reče mirno Ono Tadaaki,
pokazujući istovremeno svojim ljudima da se povuku. On zavuče
mač u korice i krenu prema kući gde, na verandi, zamoli Omicu
da mu veže kosu. U tom trenutku on se seti izreke koja kaže da je
veoma lako prevazići majstora, ali veoma teško majstoru da
izbegne napad onoga koji hoće da preuzme njegovo zvanje. Dok
je on uživao u plodovima vežbanja i rada u mladosti i ostao na
stilu mačevanja Ito, u svetu su se rađali talenti kao što je Kođiro, i
to je u njemu izazivalo veliku gorčinu.
»Polij našem gostu da se umije i ispere usta«, reče on Omicu
210 Mijamoto Mt/sati

kad je završila uređivanje njegove kose. »Kad se umije, odvedi ga

ponovo u sobu za primanje.«
Onoovi učenici posmatrali su, očigledno šokirani, ono što se
događalo.
»Vi krenite za mnom na prostor za vežbanje«, reče on njima
hladno. »Odmah!«

IV

Tadaaki je mirno seo na počasno mesto, uvek rezervisan za njega.

Mirno je gledao učenike dok se i poslednji od njih nije potpuno
umirio, a onda progovori: »Bojim se da sam ostario«, reče on. »U
vreme kad sam pobedio onog zlog Zenkija, ja sam bio u svojim
najboljim danima, ali tada toga niko nije bio svestan. Možda ni ja
sam. Kasnije, kad sam otvorio školu mačevanja i kad su ljudi
počeli da pričaju da je Ito stil kojim se borim najbolji u zemlji, ja
sam već bio krenuo ka zalasku.«
Učenici nisu mogli da veruju sopstvenim ušima. Nijedan
učitelj nikada nije tako govorio.
»Što se mene tiče, mislim da se ovo što se dogodilo meni
događa svim ljudima. Starost dolazi a da je i ne primetimo.
Vremena se menjaju, učenici prevazilaze učitelje. Tako je, i tako
mora da bude, jer svet napreduje samo kroz promene.
Ne znam šta se dogodilo sa mojim učiteljem. U vreme kad
skm pobedio Zenkija, on se postrigao i otišao u planine, da živi
kao sveštenik. Shvatio je da je njegovo vreme prošlo. Sad je red
na mene. Moram da krenem stopama velikog Ittosaija i tražim put
ka prosvetljenju.«
»Ne gospodaru!« povikaše učenici uglas. »Ti nisi izgubio,
ovo danas je bilo slučajno. Ti možeš da tučeš Kođiroa!«
»Ne, to nije tačno. Danas sam izgubio i samo mi je jedno
krivo u svemu tome. Krivo mi je što sam izgubio od njega, a ne
od nekoga od vas. Talenti, čak pravi geniji, rađaju se u ovoj
 Sunce i mesec 211

zemlji, ali nijednog, žao mi je što to kažem, nema među vama.

Suviše ste samozadovoljni, suviše se hvališete i delite komplimen­
te jedni drugima. Mali napredak u učenju i već jedan drugog
nazivate 'velikim majstorom stila Ito’.«
»To nije tačno, gospodaru! Mi nismo tako lenji i uobraženi!«
»Ćuti«, dreknu Ono, »ovo što vam govorim bolno je možda
za sve vas, ali je još bolnije za mene. Učenici su samo slika svoga
učitelja. Bez nekih promena, vi ćete samo biti gori i gori, bolji
nikada.«
»Hamada!« viknu on, a ovaj ustade. »Hamada, isključujem te
iz škole ovog trenutka. Isključujem te i nadam se da ćeš jednog
dana doći kao bolji čovek, čovek koji je shvatio značenje onoga
što piše u Veštini ratovanja. Tada ćemo ponovo moći da
razgovaramo kao učenik i učitelj.«
»Ali zašto, gospodaru«, poče Hamada, »ne mogu da se setim
ničega lošeg što sam uradio?«
»Ne možeš? E pa reći ću ti. Kukavičluk je najteža stvar koja
može da se natovari na leđa samuraju. Ti si, Hamada Toranosuke,
pustio da prođu nedelje i nedelje ne izazivajući Sasakija Kođiroa
da osvetiš bratovljevu smrt. Umesto toga krivicu si bacio na
nekog bednog prodavca lubenica i pre nekoliko dana oteo
njegovu majku. Misliš li da je to dostojno samuraja?«
»Pa, pa...« poče Hamada.
»Naravno, ti o tome nisi ni razmišljao. A znaš li šta je na to
učinio, Kođiro? On je došao danas i optužio mene za ono što si ti
uradio. Rekao je, što je i istina, da je za samurajeve greške kriv
njegov učitelj i izazvao me u to ime. On nije hteo da ima posla sa
kukavicom, tako je rekao. Moj poraz dokazao je da je on bio u
pravu!«
212 Alijanioto Mttsaši

»Ali ja sam to uradio samo da bih naveo Kodiroa da se pojavi.

Nisam znao gde da ga tražim«, pokuša Hamada da se brani.
»Baš to i smatram kukavičlukom. Ako si želeo da se boriš s
njim, bilo je veoma lako potražiti ga. Mogao si da postaviš natpis
na ulici i zatražiš da ti se javi, i on bi to učinio. Mogao si da ga
javno izazoveš, ili da, kad saznaš gde živi, odeš do njega i zatražiš
dvoboj. Ali ti si se plašio da ideš sam i zato si hteo da ga privučeš
ovde gde biste mogli da ga napadnete svi zajedno. Razmisli o
tome koliko je Kođiro hrabar. Došao je ovde i ušao ne plašeći se
ni mnoštva ni mog imena. Zbog toga samo mogu da ga
poštujem!«
Prostor za vežbu bio je tako tih kao da u njemu ne sedi na
desetine samuraja. Niko se nije usuđivao da progovori i reč.
»A sad, Toranosuke«, javi se ponovo Ono Tadaaki, »da li i
dalje sebe smatraš samurajem koji nema nikakvu mrlju na
savesti?«
»Oprosti mi!« viknu Toranosuke i prostre se po podu.
»Napolje!«
Toranosuke ustade kao isprebijan pas, lagano, koraknu
desetak koraka unazad i onda kleče spreman da se pokloni.
»Želim vam sve najbolje učitelju... i svima ostalim ovde.«
On se duboko pokloni, ustade i tiho ode od prostora za vežbanje.
Tadaaki takođe ustade.
»I ja moram da napustim ovaj svet«, reče on; tad se začu
jecanje nekolicine samuraja. »Ne plačite, ne žalite ni za čim. Sad
dolazi vaše vreme. Vi treba da date sve od sebe da naša škola
postigne novu slavu, a da svi vi uzdignete visoko sopstveni duh.«
Tadaaki ode u sobu u kojoj ga je čekao Kođiro i šede prema
njemu.
»Isključio sam Hamadu iz škole«, reče on, »savetovao sam
mu da se promeni i pokuša da na pravi način razume samurajske
 Sunce i niesec 213

zakone. Pustiću, naravno, na slobodu i staricu. Da li hoćeš da

krene s tobom ili da je, uz pratnju, zamolim da ode kući kasnije?«
»Zadovoljan sam onim što si učinio«, reče Kodiro. »Ona
može da krene sa mnom.« On načini pokret kao da hoće da krene.
Bio je umoran od dvoboja, a i čekao je prilično dugo.
»Sačekaj malo«, reče mu Tadaaki. »Pošto smo s tim završili,
hajde da popijemo po čašu sakea i pustimo da se zaboravi sve što
je loše bilo medu nama.« On pljesnu dlanovima: »Omicu, donesi
sakea!«
»Hvala ti«, reče sa prisnim osmehom Kodiro, »sad mi je u
stvari jasno zašto su Ono Tadaaki i stil borenja Ito toliko čuveni.«
U srcu, međutim, Kodiro nije osećao ni trunke poštovanja
za Tadaakija.
»Kad bi talenat koji mu je priroda podarila mogao da se
pravilno razvija, ceo svet bi pred njim padao na kolena«, mislio je
Tadaaki. »Ako ne, eto novog Zenkija.«
Dok su razgovarali, Tadaaki iznenada pomenu Musašijevo
ime i reče Kođirou da je ovaj u grupi ljudi koji se smatraju
potencijalnim kandidatima za šogunove instruktore borenja.
»Stvarno?« reče samo Kodiro i odmah, iako se već smeštao
da udobnije sedne, ustade rekavši da žuri. Ništa više nije moglo
da ga zadrži.
Nije prošlo mnogo od tada a Tadaaki nestade. Niko u Edou
nije ga više video. Svi su žalili zbog toga jer je on bio jednostavan
ratnik, oličenje poštenja i nesebičnosti.
Dve palice

Te noći kuću u kojoj su živeli Musaši i lori pogodi najveća oluja

koju su obojica ikada videli u životu. Kuća dočeka jutro bez
krova, polusrušena, a Musaši, koji je brinuo za seoska polja više
nego za sopstvenu kuću, odluta negde i ostavi lorija da sedi
ispred kuće i suši se pored vatre koju je sam zapalio.
Oko podne Musaši se vrati praćen gomilom seljaka koji su
mu se neprestano zahvaljivali. S iskustvom iz Hotengare, on im je
pomogao da odvedu vodu sa polja i tako spasu letinu.
»Mi nikad ne umemo da se dogovorimo šta je najvažnije da
se uradi u trenutku kad nam se nešto takvo desi, pa zato nikad ne
uspemo da radimo brzo kao što smo dok si nam ti davao
uputstva«, priznade jedan seljak smešeći se dok je gledao kako
lori halapljivo guta hranu koju su doneli zajedno sa drugim
ponudama. »Vi pređite da živite kod mene dok vam ne izgradimo
mnogo jaču i veću kuću«, predloži čovek koji je bio starešina sela
gledajući na srušen Musašijev krov.
Te noći u kući starešine sela lori dugo nije mogao da zaspi
slušajući zvuke bubnjeva kakvi su se obično čuli u vreme nekih
seoskih svečanosti.
»Čudno, sviraju i vesele se dan posle tajfuna«, reče glasno, ali
ne bi odgovora. Musaši je čvrsto spavao. Sutradan saznadoše da
je muzika koju je lori čuo dolazila iz susednog sela gde su seljaci
vežbali za svečanost koja je uskoro trebalo da se održi u svetilištu
Micumine u obližnjoj oblasti Ćićibu. Susedno selo je vekovima
 Sunce i mesec 215

davalo svirače za svetu igru zvanu Asagaja i oni nisu želeli da

propuste svečanost.
»Učitelju, molim te povedi me u svetilište«, zamoli ga lori.
»Ionako će proći pet-šest dana dok nam kuća ne bude gotova. Bili
ovde ili tamo svejedno je.«
lori je Musašija neobično podsećao na Đotaroa koji je uvek
tako kukao i molio dok ne bi uspeo da ga privoli da bude po
njegovom.
»Dobro, povešću te«, reče on da preduhitri dalju kuknjavu.
Pozdraviše se sa starešinom sela, pa, pošto su se pripremili za put i
starešina im obećao da će kuća biti gotova dok se vrate, kretoše.
Putovali su kroz dolinu Musašino koja je potpuno izmenila
lik posle tajfuna. Reke su nabujale, neke čak skrenule tok, pa su
često dugo morali da obilaze. Na jednom mestu, čak, naiđoše na
gomilu ljudskih kostiju i starog zarđalog oružja koje je reka,
skrenuvši tok, izbacila na površinu. Musaši shvati da to mora da
su ostaci posle bitaka vođenih na tom mestu 1333. i 1352. godine
između porodice Nitta, koja je podržavala Južni dvor, i velike
vojske koju je podvodio Ašikaga Takauđi.1
Tu se prilično zadržaše jer, Musaši, uz pomoć lorijevu,
zakopa kosti i na humku stavi jedan veliki kamen umesto
spomenika. On iskoristi tu situaciju da loriju održi predavanje o
prolaznosti života i samurajskoj časti koja je mnogo trajnija od

1 Ašikaga Takauđi (1305—1358) plemić i vojskovođa koji je, posle više ratova
vođenih između gospodara pojedinih oblasti, uspeo da pobedi protivnike, medu kojima je
najvažnija bila porodica Nitta. Takauđi je iz prestonice proterao cara Go Daigoa, na presto
postavio cara Komjoa i bio proglašen za šoguna. Bio je to prvi šogun iz dinastije Ašikaga.
U vreme Takaudijevc vladavine postojala su istovremeno dva cara u Japanu, jer je Go
Daigo i dalje zadržao carski pečat i druga obeležja carske vlasti. Oba cara živela su u Kjotu,
Komjo u severnom delu, u carskoj palati, a Go Daigo u predgrađu, na jugu grada. Zbog
toga je ovo vreme nazvano »vladavinom južne i severne dinastije«.
Dinastija Ašikaga imala je petnaest šoguna, a jedan ogranak porodice vladao je
severnim dolom zemlje iz nekadašnje prestonice šoguna Kamakure. Vojni upravitelj u
Kamakuri imao je titulu »Kanto kanrjo«. Poslednjeg šoguna Jošiakija Ašikagu je 1573.
godine, zatvorio plemić i vojskovođa Oda Nobunaga i tako preuzeo vlast nad najvećim
delom zemlje.
216 Mjamoto Musaši

čovekovog veka. Tako ih zateče noć u dolini, pa prespavaše u

jednom jeftinom svratištu u obližnjem selu.

II

Uz planinu na čijem vrhu se nalazilo svetilište Micumine već

danima je išla reka ljudi koji su, gledani sa vrha, delovali kao
neprekidna povorka mrava. Iako je u podnožju još bilo paperja-
stih oblaka, pri vrhu je bilo potpuno vedro i videlo se mnoštvo
svetilišta i hramova razbacanih po najvišim obroncima planine. U
blizini šinto svetilišta bio je pravi mali grad čajdžinica, prenoćišta,
restorana i radnji sa suvenirima. Bila je tu i kuća za ugledne
sveštenike i sedamdesetak kuća seljaka koji su proizvodili hranu i
ostale potrepštine za hram.
»Slušaj, evo, ponovo su počeli bubnjevi!« viknu lori usta
punih pirinča i paste od crvenog pasulja. Musaši je sedeo preko
puta njega, u svratištu u kome su odseli, i uživao u dokolici.
»Hajde da idemo da gledamo, muzika je počela!« navali lori
odbacivši štapiće za jelo.
»Meni je dosta i ono sinoć, idi sam«, reče Musaši.
»Ali juče su odigrali samo dve igre, zar ne želiš da vidiš i
ostale?«
»Želim, ali mi se nikako ne žuri.«
lori tek tad primeti da njegov učitelj jede polako i da još ni
pola nije pojeo. Najzad, dok je dečak već šetkao pred vratima kao
vezani pas, Musaši najzad odloži štapiće i reče: »Pa, da krenemo«.
U gužvi pred svetilištem lori i Musaši se privremeno
razdvojiše u trenutku kad je lori stao da pogleda ogromne dve
vatre koje su gorele s obe strane velike kapije. Opčinjen
muzikom i pucketanjem vatri lori je dugo stajao i Musašija je
našao tek kasnije, na mestu na kome su bile okačene pločice sa
imenima darodavaoca i dobrotvora hrama. Musaši je posebnu
 Sunce i rnesec 217

pažnju bio obratio na jednu pločicu, veću od svih ostalih, na kojoj

je pisalo: Da'1%0 Naraija. Selo Šibanra, oblast Musaši.
U tom trenutku muzika poče da svira sve jače i jače, znak da
igra ponovo počinje, i lori otrča u tom pravcu. Musaši krete da se
u obližnjoj zgradi, u kojoj su bili viši sveštenici, raspita o Daizou,
ali tamo ga, pošto su ga prvo ljubazno primili misleći da je došao
nešto da priloži, skoro izbaciše rekavši da ništa ne znaju o Daizou
osim da je nekoliko puta dolazio u hram.
Kad se vratio do svetilišta ne mogade u početku da nađe
lorija, a onda, začuvši njegov glas, vide ga iznenada, bukvalno
iznad svoje glave. Dečak se bio popeo na jedno visoko stablo
želeći da što bolje vidi.
Musaši se i sam zagleda prema pozornici na kojoj se
odigravala prava pozorišna igra. Sve to bilo mu je poznato još iz
detinjstva kad je redovno prisustvovao svečanostima u svetilištu
Sanumo u Mijamotou. Nije morao da zatvori oči da bi video Ocu
i njeno lice kao u nekoj beličastoj magli. Tu je bio i Matahaći koji
je večito nešto žvakao, čika Gon koji se važno šetkao okolo. U
jednom trenutku toliko se bio zaneo da je pomislio da se suviše
dugo zadržao i da će ga majka tražiti.
Za to vreme su muzičari, obučeni u starinske kostime, koje
su nekad nosili stražari na dvoru i dvorjani, izvodili čudesnu
muziku u kojoj su se izdvajali zvuci dva bubnja koji su igri davali
ritam. On se zagleda u ruke jednog od bubnjara i iznenada mu se
sve učini odnekud poznato.
»Pa da, dve palice kao dva mača. Kad se dobro usklade
pokreti, dve palice daju jedan jedinstven zvuk. Isti zakon važi za
sve. I za mačeve i za palice. Čvrsto je prekrstio ruke uzdržavajući
se da i sam ne počne da imitira pokrete bubnjara, ali u srcu mu je
odjekivao njegov ritam.
218 Mijamoto Musaši

III

Sve to što je Musaši mislio dok je gledao bubnjareve veste

pokrete u stvari je veoma jednostavno. Ljudi su rođeni sa dve
ruke i zašto ih ne bi obe upotrebili, i to zajedno? Mačevaoci tog
vremena borili su se obično samo jednim mačem, iako su nosili
najmanje dva. To je bilo u redu dok se svi bore jednom rukom.
Ali, kada se iznenada javi neko ko upotrebljava obe ruke, onaj
koji se bori samo jednom nema šanse za pobedu.
Kad se borio protiv škole Jošioka na brdu Ićiđođi, Musaši je
u jeku bitke iznenada primetio da mu je u desnoj ruci veliki dugi
mač, a kraći mač u levoj. Tada je shvatio da je nesvesno,
instinktivno, zgrabio oba mača i, u trenutku kad mu je život bio u
opasnosti, obe ruke zaposlio da zaštiti taj isti život. U trenutku
kad se borio na život i smrt on je reagovao na način koji ne samo
da nije bio uobičajen, nego ni zamisliv među tadašnjim samuraji­
ma. Sada, dok je razmišljao o tome, sve mu se činilo normalno i
prirodno.
Ako se na bojnom polju suprotstave jedna drugoj dve
vojske, nijedna od njih, prema zakonima umetnosti ratovanja, ne
bi se borila tako da upotrebi samo jedno krilo a drugo ostavi po
strani. Zašto onda da se mačevalac ponaša drugačije od vojske?
Od bitke koju je vodio na Ićiđođiju Musaši je borbu obema
rukama i s oba mača smatrao jedino normalnom, ljudskom.
Borba samo jednom rukom i jednim mačem za njega je bila samo
običaj koji je trajao suviše dugo — vekovima, i suzbio onaj jedini
prirodan način borbe, obema rukama.
Dok je običaj i navika nešto što se stvara tokom svakodnev­
nog ponavljanja istih aktivnosti, situacija kad si na ivici života i
smrti jeste nešto neobično, što se javlja samo nekoliko puta u
životu. Uprkos tome, glavni cilj puta mača je osposobljavanje
upravo za to, da se bude na ivici smrti u svako doba, da se susret sa
smrću bez treptaja okom, bez uzbuđenja, prihvati i postane
običan kao i svako drugo ljudsko iskustvo. A ceo taj proces
 Sunce i тесес 219

prihvatanja opasnosti od smrti trebalo je da bude svestan i

oslobođen svih opterećenja kao da je rcfleksan.
Način borbe sa dva mača trebalo je da bude sličan tome,
svestan, ali u isto vreme automatski, kao refleks, potpuno oslo­
bođen smetnji koje postoje u običnom svesrtom aktu. Musaši
je sve vreme pokušavao da sjedini ono što je osećao s onim do
čega je dolazio razmišljanjem. Sada je već bio skoro blizu trenutka
kada će svoje zamisli moći da odene u reći i da za sva vremena
ostavi te zapise koji će biti dragoceni budućim generacijama.
Dve palice za bubanj — jedan zvuk. Bubnjar je svestan
onoga što čini levom i desnom rukom, ali u isto vremei nesvestan
svega toga. Pred njegovim očima postojala je budistička sfera
slobodne interpretacije i Musaši je osetio nešto što bi moglo da se
nazove prosvetljenjem.
Pet svetih igara bi odigrano, igrači su bili svi u znoiu. a zrud
svirale sve brži i prodorniji. Musaši pogleda prema drven na kcie
se bio okačio lori i zapita dečaka': »Zar ne misliš da bismo megii
da krenemo?«
»Ne još«, odgovori dečak zanesen igrom.
»Bolje bi bilo da krenemo ranije, sutra ćemo se necind na r—i
planine«, reče mu Musaši.
Đavolov sluga

Više od hiljadu godina рге Musašijevog doba psi, koje su došljaci

iz Koreje doneli u taj kraj, ukrstili su se sa domaćim divljim psima
i tako je nastala rasa Micumine, vrsta pasa koji su nastanjivali
šume u planinama Cićibu. Oni su lutali u čoporima i vrlo su se
malo razlikovali od vukova. Narod iz okoline ih nije uništavao jer
su smatrani božjim slugama, a u svetilištima kojih je bilo dosta na
planini, prodavane su figurice u obliku tih pasa i ljudi su ih
kupovali kao amajlije.1
Za Musašijem koji je išao prema hramu hodao je čovek koji
je vodio jednog takvog psa. Pas je bio crne dlake, snažan i
neobično krupan, skoro kao tele. Kad Musaši uđe u hram
Kanonin, pas zareža, ali ga čovek smiri šibajući ga lako kaišem
koji je držao u ruci.
»Miran, Kuro, miran«, reče čovek, a pas posluša i samo
nastavi da frkće.
Čovek je imao oko pedeset godina, bio čvrsto građen i, kao i
njegov pas, izgledao prilično divlje. Bio je obučen u lep kimono
koji je bio neka mešavina svešteničke haljine i samurajskog
svečanog odela, preko koga je imao jednostavan uzani pojas, a
ispod lanenu hakamu.
1 Japanci su uvek mnogo putovali po sopstvcnoj zemlji. Ciljevi putovanja
uglavnom su bila svetilišta, hramovi i druga »sveta mesta«, oko kojih je uvek bilo
dovoljno restorana, svratišta i prodavnica suvenira, amajlija i raznih potrepština
neophodnih putnicima.
 Sunce i mesec 221

»Jesi Ii ti, Baiken?« zapita žena kad vide čoveka, i instinktiv­

no se povuče da se skloni od psa.
»Lezi!« naredi čovek psu udarivši ga istovremeno šakom po
glavi. »To si ti, Oko?« reče on, »baš mi je milo što si ga
prepoznala.«
»Znači, stvarno je to on?«
»Nema nikakve sumnje.«
»Šta da uradimo?« zapita žena.
»Moraću da smislim nešto.«
»Ne bismo smeli da propustimo ovu priliku. Ko zna kada
ćemo ponovo ovako naleteti na njega.«
»Je li Tođi kod kuće?« zapita je Baiken.
»Jeste, napio se od onog jeftinog sakea koji dele na
svečanosti oko hrama, sad spava.«
»Probudi ga odmah!«
»Šta ćeš ti da radiš?«
»Imam neka posla, čim sve budem završio, doći ću do vas.«
Kad je izašla na glavnu kapiju, Oko potrča pored reda
čajdžinica, svratišta i radnji koje su prodavale suvenire. Bilo je tu i
malih restorana iz kojih su se čuli veseli glasovi ljudi koji su
svratili posle svečanosti. Oko uđe u jednu od kuća na kojima je
pisalo »Prenoćište« i odmah kod ulaza nalete na malu služavku
kako drema na podu.
»Samo spava«, promrmlja Oko, a devojčica, uplašivši se
grdnje, skoči.
»Ne brini, ne mislim na tebe. Mislim na svog muža. Gde je?
»U sobi, spava.«
»Spava, sad kad je svečanost, on spava. Jedino kod nas nema
gostiju, svugde je puno!«
222 Mjamoto Musaši

II

Oko uđe u glavnu sobu u kojoj je dvoje starih ljudi nešto

poslovalo oko vatre. Grejali su neko jelo sa pirinčem a plamenovi
su davali nešto malo veselosti inače tmurnoj atmosferi u toj kući
kojoj nije dobro išlo. Oko priđe čoveku koji je spavao lica
zabijenog u pod, oslanjajući se samo obrazom na drevni jastuk.
»Ustaj, probudi se već jednom! Spavaš po ceo dan!« viknu
ona i prodrma čoveka. Ovaj poče nešto da mrmlja i kad se
okrenu, Oko se iznenadi. To nije bio Tođi.
»Iz... izvinite«, reče ona, »mislila sam da je moj muž.«
Čovek se okrenu i Oko vide da je to neki mladić okrugla lica;
on samo nakratko otvori oči i opet zaspa. Pored njega su bile
blatnjave sandale, drveni mač, zavežljaj kakav obično nose put­
nici i jedan putnički šešir od slame.
»Ko je ovo, mušterija?« zapita Oko devojčicu.
»Jeste. Kaže da hoće da ustane rano ujutru i ode do
centralnog dela svetilišta na vrhu planine.«2
»A gde je Tođi?«
»Ovde sam, glupačo!« začu se glas iz susedne prostorije. »Šta
toliko zanovetaš zbog pola sata dremke? Bolje mi kaži gde se ti
muvaš celog dana dok posao stoji?«
Godine uopšte nisu bile milosrdne ni prema Oko ni prema
Gionu Tođiju, nekadašnjem uglednom samuraju iz kuće Jošioka.
Oko je ipak bila više na udaru jer je sama morala da se brine o
svemu u svratištu »Oinu«, koje su njih dvoje držali. Tođi nije ni
pokušavao da joj pomogne. Ceo njegov posao sastojao se u lovu
po planini, ali i to je činio samo zimi. Nije znao šta drugo da radi
jer su ga njegovi drugovi banditi napustili kad je Musaši spalio
kuću sa sobom-klopkom u klancu Vada.

* Svetilište mnogobožačke religije šinto često se ograničavalo samo na jednu

zgradu i prostor oko nje, ali svetilište je moglo da bude i mnogo širi pojam, da se pod njim
podrazumeva čitava jedna planina, šuma ili neki drugi prostor u prirodi. U takozvanom
centralnom delu svetilišta, smatralo se, borave bogovi.
 Sunce i mesec 223

Tođi ustade i otetura prema buretu sa vodom, koje je stajalo

na tremu. Umi se, popi jedan dugi gutljaj vode i okrenu prema
Oko koja ga je prezrivo gledala preko ramena.
»Nije me toliko briga što ništa ne radiš niti što piješ, valjda
ćeš jednom shvatiti kad bi trebalo da prestaneš. Više se brinem da
ne naletiš na neki mač«, reče mu ona.
»O čemu ti to?« zapita je on još bunovan.
»Zar ne znaš da je Musaši ovde?«
»Mijamoto Musaši?!« poblede on. Kao da je odjednom
izgubio svu agresivnost. »Šta onda radimo nas dvoje ovde, na
tremu. Bolje da uđemo da nas neko ne vidi.«
»Kukavice, zar nemaš želju da mu se osvetiš za sve što nam je
učinio? Zar si zaboravio da je on uništio školu Jošioka kojoj si i ti
nekad pripadao? Zar ja, žena, da se sama borim?«
»Lako je tebi da pričaš. Zar se ne sečaš koliko smo onda imali
ljudi protiv njega, pa nismo uspeli. Sad smo nas dvoje sami!«
Iako Tođi nije bio u bici sa Musašijem na Ićiđođiju, bilo mu
je jasno koliko je taj čovek opasan i nije uopšte imao iluzija o tome
ko bi pobedio kad bi njih dvojica ukrstili mačeve.
»E, baš tu grešiš«, reče Oko približavajući se mužu. i
spuštajući glas. »Postoji sad ovde jedan čovek koji takođe mrzi
Musašija. Čak možda više nego ti i ja zajedno.«
Tođi je znao da ona misli na Baikena, koga su upoznali kad
su slučajno naišli u taj kraj. Baiken je morao da ostavi kovačnicu u
oblasti Iga kad je gospodar Todo, feudalni upravitelj te oblasti,
odlučio da sa svoje teritorije izbaci sve sumnjive, naročito
nekadašnje bandite kojima su razna zanimanja bila samo zaklon.3

3 Todo Takatora (1556—1630), feudalac koji je učestvovao u mnogim ratovima.

čak i u ekspediciji regenta Hidcjošija na Koreju. Dva puta je odlazio u manastir da se
zamonaši, ali bi ga ubrzo Hidcjoši pozivao natrag, jer mu je bio potreban mudar saradmk
na koga je mogao da se osloni. Posle bitke na Sekigahari, 1600. godine, pošto je pristao uz
pobednika Icjasua dodcljcn mu je drugi, veći, posed u oblasti Isc, 1608. godine. Njegova
porodica vladala je Iscom sve do takozvane Rcstoracije Japana, 1868. godine, kada je
praktično okončan period feudalizma u toj zemlji.
224 Mijamoto Musaši

Baikenova banda se rasturila, ali je nekim slučajem naišao na

prijatelja koji ga je preporučio za čuvara riznice hrama.
Iako su u hramu prilično znali o Baikenovoj prošlosti,
starešine nisu imale mnogo izbora. On je bio najbolji borac
kusarigamom u Japanu, a kao bivši bandit mogao je da se
uspešno bori sa bandama koje su još operisale u oblastima Musaši
i Kai. U periodu mira hramovi su delili plodove prosperiteta i
njihove ostave i riznice punile su se raznim vrednim poklonima i
novcem. Bilo je to, međutim, teranje vatre vatrom i niko nije
mogao da garantuje da se ta vatra neće okrenuti protiv hrama.
Do tada Baiken nije učinio ništa zbog čega bi oni koji su ga
angažovali zažalili, a njegova agresivnost se probudila tek kad mu
je Oko ispričala o mržnji koju ona i njen muž gaje prema
Musašiju. Ona je, normalno, preterivala što je više mogla
veličajući svoja osećanja i ocrnjujući Musašijev karakter. Nije
naravno pominjala da je Baikenov brat Cućikaze Tenma ubijen
baš posle sukoba s njom i da Musaši nikada ne bi napao Cućikazea
niti sa njime došao u dodir da nije bilo nje.

III

»Znači tako?« reče Tođi kad mu Oko ispriča o tome kako je sa

trema videla Musašija i da samo što nije naletela na njega u gužvi
pred hramom. Onda je brzo našla Baikena a ovaj se toliko
približio Musašiju da je čuo kad je nekom dečaku rekao da će
sutradan ići na vrh planine do centralnog dela svetilišta. Hrabrost
mu se lagano vraćala dok je mislio o tome da je Baiken s njima.
Svojim očima je gledao kako Baiken pobeđuje svakog mačevaoca
na turnirima koji su ponekad priređivani u hramu. Ako on
napadne Musašija, mogu da računaju na neki uspeh. »Šta ti je
rekao Baiken?« zapita on ženu.
 Sunce i mesec 225

»Rekao je da će doći čim nešto završi. Verovatno obilazi

hram da vidi da li je sve u redu.«
»Moramo da budemo izuzetno oprezni. Musaši nije budala«,
reče Tođi i u tom trenutku mu pogled pade na čoveka koji je
spavao.
»Ko je ovo?« zapita on Oko.
»Mušterija. Odmara se«, odgovori ona.
»Probudi ga i kaži mu da ide.«
Oko posla devojčicu da uradi to umesto nje i ova ode i
prodrma čoveka. »Hajde«, reče mu ona »zatvaramo.«
»Baš sam lepo odremao«, reče čovek ustajući i protežući se.
Nije se uopšte protivio niti protestovao, čak skoro veselo pokupi
svoje stvari, stavi šešir na glavu i poklonivši se izađe napolje.
»Čudak«, reče Oko gledajući za čovekom koji joj nije ličio na
nekog od seljaka iz okoline i podsećao na nekoga koga je ranije
videla. .
Oko i Tođi su još dizali ćepenke i zatvarali krčmu kad naiđe
Baiken sa psom Kuroom.
»Drago mi je što te vidim«, reče Tođi, »idemo u zadnju
sobu.«
Baiken ostavi psa da jede ostatke hrane koje mu je iznela
Oko a sam skinu sandale i uđe za Tođijem.
»Čuo sam Musašija kako govori da će ići na vrh planine«,
reče Baiken čim sede. Kroz prozor se lepo video vrh na kome je
stajao mali paviljon sa centralnim delom hrama; verovalo se da
baš u njemu obitavaju bogovi.
Baiken im onda ispriča da je već preduzeo mere da nađe
pojačanje za napad na Musašija. Dva sveštenika koji su zajedno s
njim bili čuvari riznice u hramu pristali su da im se pridruže i Mu­
sašija napadnu kopljima. Pridružiće im se i čovek koji je držao
školu borenja u hramu, a koji je nekada pripadao školi Jošioka.
Baiken je mislio da takođe može da angažuje i desetak razbojnika
koji su operisali u oblasti Iga i koji su imali druge poslove da
226 Mijamoto Musaši

pokriju svoju delatnost tu u blizini. Tođi reče da će da ponese

musketu, Baikenu je bila dovoljna njegova kusarigama.
»Pa ti si već sve uradio. Meni ne ostaje ništa drugo nego da ti
se pridružim«, reče Tođi.

IV

Tanka kriška mladog meseca visila je nad dolinom, sakrivena

pokatkad noćnom izmaglicom, a veliki planinski vrh spavao je u
noći. Grupa tamnih prilika baš je prelazila most na Kosaruzavi.4
»Tođi«, reče tiho Baiken, »pazi da ti fitilj bude suv.«
»Ne brini«, šapnu ovaj.
Grupu su sačinjavala još ona dva sveštenika koji su dobro
uvezali duge haljine da bi bili spremni za akciju i nosili duga
koplja, a uz njih i banditi obučeni u raznorazna odela.
»Koliko nas ima ukupno?« zapita Tođi.
»Trinaest«, odgovori Baiken, »nije loše.«5 Dok je hodao,
davao je uputstva ljudima. Baiken je nameravao da zasedu postavi
baš na kraju tog mosta. Ljudi ga saslušaše u tišini i onda se
razidoše da se postave onako kako je Baiken rekao. Njihova
pojava potera čitavu gomilu majmuna iz okolnog šipražja, i oni
se, iako uvek voljni za kavgu, odmah razbežaše kad ugledaše
Kuroa. Njegovo lajanje odjekivalo je planinom kao grmljavina.
Za Kuroom je kao bez duše trčala Oko, pokušavajući da ga
zadrži na dugom kaišu nekoliko puta obmotanim oko ruke. Sa
psom je teško išlo od početka i samo je mogao da pokvari čitavu
zamisao, pa ga ona pusti da slobodno trči putem prema
centralnom svetilištu. Nadala se da će biti bolje kad dobro
odmaknu od mosta.

* Kosaruzava znači močvara malih majmuna. Samo ime objašnjava pojavu

planinskih majmuna u kasnijem delu teksta.
* Trinaest se ne smatra nesrećnim brojem u Japanu. Japanci se klone broja četiri
pošto se taj broj u japanskom jeziku izgovara »ši«, isto kao i smrt.
 Sunce i mesec 227

Za to vreme lori i Musaši su grabili uz planinu. Nebo je

počinjalo već da se beli i lori se stalno osvrtao.
»Šta tražiš lori?« zapita ga Musaši.
»Sunce. Već se razdanjuje a sunca nema.«
»Ne brini, uskoro će, ti, uostalom, gledaš prema zapadu«,
podsmehnu mu se Musaši.
Išli su još malo kroz šumu a onda, kad izađoše na jednu
čistinu na planinskoj padini okrenutoj prema istoku, ukaza im se
veliki zlatni sunčev krug kako se diže iznad horizonta.
»Evo je, to je Amaterasu Omikami, zar ne, učitelju?«6 viknu
ushićeno lori.
»Tačno tako«, odgovori ovaj.
»To je moja majka«, reče lori zaneto Musašiju. »Ja nemam
majku, a sunce je majka svih nas, pa i moja!« On poče da igra od
sreće kao da mu u ušima još odjekuju bubnjevi koji su prethodne
noći lupali na svečanosti. Poče i da peva reći pesme koju je sinoć
zapamtio. Iznenada dečak primeti da mu je Musaši odmakao ne
obraćajući pažnju na njegovu igru i potrča da ga stigne.
Sad je trčao kroz gustu šumu ogromnog starog drveća
obraslog mahovinom. Oko staze, tu i tamo, bilo je bambusovog
šipražja i puzavica. Iznenada, začu se pucanj iz muskete i gomila
ljudi zagraja iz šipražja. lori pokri uši rukama i baci se na zemlju, a
Musaši, koji je već stajao u senci jednog velikog drveta, zapovedi:
»Lezi i ne miči se! Ne miči se, pa makar gazili po tebi!«

• Amaterasu Omikami —boginja sunca i svetlosti. Rođena, po predanju, 12 levog

oka boga Izanagija, dobila je od oca zemlju Takamagahara (Japan). Naučila je Japance da
sade pirinač i izrađuju platno. Morala da se bori sa bratom Susanoom oko japanskih
ostrva. Njen praunuk, Ninigi No Mikoto, deda je cara Dinmua, začetnika sadašnje carske
dinastije. Car Hirohito, koji je sada na čelu japanske države, 124. je car iz te dinastije koja,
koristeći ovo predanje, tvrdi da potiče od boginje Amaterasu.
228 Mijamoto Musaši

Pošto je pucanj iz muskete bio praćen reskim krikom samrtnika,

napadači su očigledno u prvom trenutku pomislili da je hitac
pogodio cilj i kad su, uz graju, potrčali na stazu na kojoj je tren
pre toga stajao Musaši, očekivali su samo da nađu njegov leš.
Ali leša nije bilo. lori je ležao na zemlji, u centru tog
smrtonosnog kruga koji su činili ljudi sa dugim kopljima i
isukanim mačevima, i u početku nije dizao glavu. Ali, u sledećem
trenutku, on se osmeli i diže pogled, baš na vreme da vidi sjajno
sečivo mača koje se pomalja iza obližnjeg drveta ispred koga je
stajao njegov učitelj.
»Učitelju, iza tebe!« povika on i skočivši na noge polete u
stranu da se bolje zakloni. Dok je trčao, jedan mač krenu iz senke
prema njegovoj glavi, ali ne dopre do nje. Musašijev kratki mač
mnogo brže nađe napadačevu glavu i raspoluti mu lobanju.
»Jaaa!« začu se krik jednog od sveštenika koji se u tom
trenutku zaleteo na Musašija sa kopljem u ruci. Musaši uspe da
zgrabi koplje i zadrži ga jednom rukom. S druge strane se začu
istovetan krik i Musaši, skrenuvši pogled, vide još jednog
kopljanika kako leti prema njemu. Musaši i njega zaustavi tako
što veliko koplje zadrža ispod pazuha desne ruke.
»Sad, sad svi na njega«, povika neko iz pozadine, »obe ruke
su mu zauzete!«
»Ko ste vi!?« viknu Musaši manevrišući kopljima i držeći
napadače na odstojanju, »ako odmah ne kažete ko ste i šta imate
protiv mene, biću prinuđen da prolijem krv na ovom svetom
mestu. Sramota je to raditi u blizini svetilišta, ali ja nemam
izbora...« Nije uspeo ni da završi kad vide da mu se ostali napadači
opasno približavaju, zato, snažno odgurnuvši oba koplja, odjed­
nom posla oba sveštenika po različitim tangentama tog neobič­
nog kruga čiji je centar činio on sam. U sledećem delu sekunde
polete njegov dugi mač i jedan od sveštenika bi posečen.
Musaši se okrenu i vide pred sobom tri nova sečiva. On
 Sunce i mesec 229

krenu preteći ka njima, a iz šipražja na stazu izađoše još dvojica i

postaviše se rame uz rame sa prvom trojicom. Za to vreme Musaši
vide kako jedan od kopljanika koji je ostao živ pokušava da
zgrabi lorija pa zato instinktivno krete nazad da pomogne
dečaku, ali nije uspeo da se pomeri više od koraka.
Petorica mačevalaca poleteše prema njemu da ga napadnu s
leđa, i on se ponovo posveti njima. Bilo je to kao da se sudaraju
dva talasa, ali iz njih nije izbijala pena nego krv. Musaši je imao
oba mača u rukama i brzinom tajfuna pomerao se od napadača do
napadača. Jedan, drugi, treći samrtnički krik. Napadači su padali
kao posečeno drveće.
Uplašivši se od pobesnelog borca dvojica preostalih napada­
ča se okrenuše pokušavajući da pobegnu, ali im je Musaši bio za
petama.
»Kuda ćete, vas dvojica?« dreknu Musaši i kratkim mačem
raspoluti glavu jednome od begunaca. Taj potez zamalo da ga
stane glave, jer krv samrtnika šiknu tako jako da mu svom
silinom zapljusnu levo oko.

VI

U trenutku kad mu je krv pljusnula u oko i Musaši pokušavao da

rukavom leve ruke obriše neprijatnu tečnost, začu jedan metalni
zvuk iza sebe.
»Musaši«, začu se uzvik, »zar si me zaboravio?« Bio je to
Šišido Baiken; on je bacio lanac svoje kusarigame i obavio
Musašijev dugi mač u blizini balčaka. Musaši je bio uhvaćen u
nepažnji i sad je bio u rukama groznog majstora kusarigame.
»Šišido Baiken, sa planine Suzuka, to si ti?!« viknu Musaši
skoro veselo što je najzad shvatio ko ga napada.
»Tačno, dobro pamtiš! Moj brat Cućikaze Tenma te poziva
iz doline pakla. Gledaću da brzo stigneš do njega.«
Musaši nije mogao da oslobodi mač, a Baiken je lagano vu­
230 Mijamoto Musaši

kao lanac i približavao se Musašiju tražeći priliku da ga zahvati

sećivom srpa. Musaši je međutim bio potpuno pribran, srećan po
ko zna koji put da se ne bori samo jednim mačem. Da je bilo tako,
sad bi bio potpuno izgubljen. Ali, sa kratkim mačem u slobodnoj
levoj ruci mogao je mirno da čeka na priliku da udari Baikena koji
je izgledao groteskno sa onakvim vratom, debelim skoro isto
koliko i glava, i uz povremene krike i uzdahe vukao lanac sve više
sebi.
Musaši je znao da je pogrešio kad je dozvolio da ga Baiken
iznenadi, ali se nije brinuo toliko koliko bi se brinuo da se to
dogodilo koju godinu ranije. Kad je prvi put video kako se
koristi kusarigama, u rukama Baikenove žene on se divio, ali mu
sad to oružje više nije bilo nepoznato, mada je, istina, bilo mnogo
lakše gledati kako se neko njime bori nego se od njega odbraniti.
Mozak mu je grozničavo radio i on u trenutku shvati da će jedini
način biti da pusti dršku svog dugog mača i pusti Baikena da ga
odvuče. Morao je samo da čeka na pravi trenutak.
Baiken mu je bio sve bliže i bliže i njegovi udarci opasnim
zakrivljenim sečivom već su prolazili za dlaku pored Musašijeve
glave. Musaši shvati da nema više vremena za čekanje i pusti dugi
mač. Ali, Baiken je savršeno vladao svojim oružjem i nije
dozvoljavao da ga takvi potezi izvedu iz ravnoteže. On nastavi da
napada nesmanjenom žestinom, naizmenično srpom i velikom
kuglom na lancu. Srp, kugla, srp, kugla... išlo je unedogled.
Kad bi izbegao sečivo srpa, Musaši bi naleteo pravo na
putanju metalne kugle. Nije uopšte nalazio vremena da sam udari
kratkim mačem u levoj ruci i već se pitao dokle će to da traje. Bio
je toliko napet da je sve teže i teže kontrolisao svoje sopstveno
telo. Ne samo mišići, nego i sama koža i svaka nakostrešena dlaka
njegove kose bili su napeti do krajnjih granica, čak je potpuno
prestao i da se znoji.
Mislio je o tome da bi dobar način bio zakloniti se iza drveta,
ali ako bi i pokušao da krene, bio bi sigurno pogođen. Iznenada
on oseti da mu sa leđa dolazi nova opasnost kojoj, znao je, ne mo­
 Sunce i mesec 231

že da se suprotstavi. Začu se, međutim, samrtni krik i neko kako

viče »Umri, kučkin sine!« A onda, posle kratke pauze, začu se
ponovo isti glas kako govori:
»Hajde, Musaši, požuri i završavaj s tim momkom. To sve
već suviše traje. Ja vodim brigu o gamadi koja ti se skuplja iza
leđa.«
Musaši nije mogao da prepozna čiji je to glas, ali shvati da
može da veruje tom čoveku i koncentriše se potpuno na Baikena.

VII

Za Baikenov način borbe najvažnije je bilo rastojanje između

njega i protivnika. Samo na jednoj određenoj razdaljini, koju je
stalno držao, mogao je efektno da koristi i sečivo i kuglu na lancu.
Musaši shvati da će, ako uspe da uzmakne samo jedan korak od
dometa lanca i kugle, ili se približi Baikenu za korak-dva, ovaj
biti bespomoćan. Ali, Baiken je bio dovoljno vešt da stalno
održava istu razdaljinu, to je bila tajna njegove tehnike.
Musašiju iznenada sinu da i Baiken koristi princip dva mača
i da je u tome ta njegova tajna. Kugla na lancu određene dužine
funkcionisala je kao dugi mač, sečivo srpa kao kratki.
»Pa da!« skoro glasno uzviknu Musaši samom sebi, »to je
Baikenov stil borenja Jaegaki!« On shvati da je "ušao u tajnu
protivnikovog borenja i bi siguran da će u tom dvoboju pobediti.
Kao što je to uradio samo nekoliko puta u životu, on naglo žabi
pete u zemlju i odskoči skoro dva metra unazad, prebaci
istovremeno kratki mač iz leve u desnu ruku i baci ga njome
snažno, kao da je koplje.
Baiken se snažno izvi u stranu i mač ga promaši zabivši se u
korenje drveta iza njega, ali dok se izmicao, izgubio je kontrolu
nad lancem i on mu se obavi oko tela. Pre nego što se Baiken
snašao, Musaši se zalete i nalete svom snagom na njega grabeći ga
za ruke. Baikenova desna šaka krete prema maču koji mu je stajao
232 Mijanioto Musaši

za pojasom, ali ga Musaši snažno tresnu po ručnom zglobu i sam

zgrabi protivnikov mač.
U jednom istom potezu Musaši izvuče Baikenov mač iz
korica i raseče ga odozgo nadole, kao što se sekirom raseca
komad zdravog suvog drveta.
»Kakva šteta!« uzdahnu žalosno Musaši videći smrt čoveka
koji je otkrio način borenja Jaegaki i koga je morao da ubije
sopstvenim rukom.
»Pravi karatake udarac!« začu se zadivljeni glas iza njega.
Tačno posred tela, vertikalno. Uopšte se ne razlikuje od udarca
kojim se bambus raspolućuje sečivom. Ovo je prvi put da uopšte
vidim taj udarac, iako sam o njemu mnogo puta slušao.«
»Gle, pa to je...«, reče Musaši osvrnuvši se. »Pa to je
Gonnosuke iz Kisoa. Otkud ti ovde?«
»Dugo se nismo videli, zar ne«, reče ovaj vedro. »Božanstvo
iz Micuminea, zajedno sa duhom moje pokojne majke, sigurno je
udesilo da se ovako ponovo sretnemo.«
Oni počeše da pričaju o vremenu kad su se prvi put sreli, ali
se Musaši iznenada seti da nije video gde je dečak.
»lori!« viknu on, ali mu Gonnosuke odgovori: »Ne brini,
eno ga tamo na drvetu. Spasao sam ga od one svešteničke svinje i
naterao ga da se popne na najdeblju granu.«
lori je sa drveta, međutim, posmatrao borbu koja se vodila
između psa Kuroa i Oko. Žena ga je bila zavezala za drvo, a
razbesneli pas je zgrabio za rukav kimona i nije joj dao da se
odmakne. Ona je jaukala i vukla, dok se najzad rukav ne iscepa i
ona uspe da pobegne.
To toliko razbesni psa da poče da skače napred i u stranu sa
toliko snage da je uspeo da prekine kaiš i potrči za ženom. U isto
vreme jedan od sveštenika-kopljanika, ranjen u glavu i krvareći,
ustade oslanjajući se na dršku koplja i kad vide psa kako trči,
instinktivno baci izlomljeni vrh svog oružja za njim. Sa veli­
kom oštricom duboko zabijenom u vrat, ogromni pas nestade u
šipražju.
 Sunce i mesec 233

»Hej, ona žena će nam pobeći!« vikao je lori, ali Musaši ne

obrati pažnju na njegova upozorenja.
»Neka je, nek beži«, reče Musaši, »siđi ti samo s tog drveta.«
»Eno ga i jedan od onih sveštenika. Izgleda da je samo
ranjen«, bio je uporan dečak pokušavajući da izvuče korist iz svog
položaja na osmatračnici.
»Neka ide i on. Ni on nije više važan.«
»Znam tu ženu«, reče Gonnosuke, »video sam je kod
svetilišta u svratištu koje se zove ’Oinu’.« On Musašiju onda
ispriča kako je, dok se odmarao u tom svratištu, čuo ženu i njenog
muža kako se dogovaraju za napad. Tako je mogao da dođe pre
svih i nađe se Musašiju pri ruci.
»Znači, ti si ubio čoveka koji je ispalio musketu?« iznenadi
se Musaši.
»Ne«, nasmeja se Gonnosuke, »nisam ga ubio ja. Ubio ga je
moj drveni mač. Mislio sam se u početku da li uopšte da dolazim
ovamo jer sam znao da ćeš ti moći da izađeš na kraj s njima, ali kad
sam čuo da se spremaju da upotrebe i musketu, odlučio sam da
pođem još pre zore i pobrinem se za njega.«
On i Musaši obiđoše razboj ište i nađoše dvanaest leševa.
Samo petoricu je isekao Musašijev mač, a sedmoricu je stigao
Gonnosukeov mač od drveta.
»Ovo je sve urađeno u samoodbrani«, reče Musaši, »ali je
nezgodno što se to odigralo na zemljištu koje pripada svetilištu.
Mislim da bi trebalo da odemo do nekoga iz vojne uprave i
objasnimo šta se dogodilo.«
Baš kad su krenuli niz padinu, naleteše na grupu vojnika,
baš na mostu Kosaruzava. Musaši ispriča oficiru šta se dogodilo,
ali ovaj, ne rekavši ni reči, naredi da vežu Musašija. Musaši je
pokušavao da sazna šta je razlog takvom postupku, objašnja\ao
da je on ionako krenuo da vojsci i upravi svetilišta objasni šta se
dogodilo, ali oficir kao da nije želeo da ga sluša.
»Hajde, kreći i ne pričaj mnogo«, reče suvo oficir Musašiju,
koji se i pored svoje Ijutine i besa zbog takvog postupka prema
234 Mijanioto Musafi

njemu kao prema običnom kriminalcu, nije opirao. Ali Musaši se

još više iznenadi kad vide kako se, usput, tom malom odredu
pridružuju sve veće i veće grupe vojnika. Bilo ih je preko stotinu
kad su stigli u grad.
Pljačkaši

»Hajde, hajde, ne plači«, tešio je Gonnosuke lorija. »Ti si

muškarac, zar ne?«
»Koliko znam i muškarci plaču«, govorio je kroz jecaje
dečak.
»Valjda ti je jasno da vojnici nisu uhapsili Musašija. On se
sam predao. Hajde da i nas dvojica krenemo.«
»Neću, neću! Čekaću ovde dok se ne vrati!«
»Ma pustiće ga vrlo brzo, a nema smisla terati ga da dolazi
čak ovde da bi tebe odveo u grad. Hajde, ili ću te ostaviti ovde
samog.«
lori se nije micao tvrdoglavo ostajući na istom mestu čak i
kad je Gonnosuke dobro odmakao od njega, ali kad u jednom
trenutku vide velikog Baikenovog psa kako raskrvavljene glave
trči kroz šumu, on brzo stiže Gonnosukea.
Silazak s planine bio je mnogo lakši nego penjanje pa njih
dvojica brzo stigoše do grada. Kad su bili kraj svratišta »Oinu«,
lori unutra ugleda Oko.
»Hej, eno je ona žena što nam je pobegla!« viknu on
Gonnosukeu koji je, izgleda, nameravao da pored svratišta prođe
neopaženo.
»Šta je, idete na put?« zapita ženu Gonnosuke videvši da je
njihovo prisustvo otkriveno.
Žena je pravila neke zavežljaje, očigledno žureći da što pre
ode odatle. Kad vide Gonnosukea, ona sevnu očima.
236 Alijamoto Alusaši

»Nije tvoj posao da se pitaš šta ja radim!« viknu ona. »Samo

da znaš da sam te zapamtila, prljavi nitkove, ti si ubio mog muža!«
»Vas dvoje ste sami krivi za sve«, mirno joj odgovori
Gonnosuke.
»Dobićeš ti svoje, i to uskoro«, zapreti mu Oko.
»Nećeš moći, ti stara veštice!« vikao je lori zaklanjajući se iza
mladića.
»Ne brini ni ti, ni ti, mali«, reče Oko sa gadnim osmehom,
povlačeći se dublje u kuću. »Uskoro ćete se naći i vi iza brave,
kao i vaš gazda. Vi ste lopovi koji su provalili u trezor hrama,
to svi znaju.«
»Šta si rekla?« razbesne se Gonnosuke. »Mi lopovi?«
»Ne brini, zna se sve. Baiken je još sinoć javio kome treba.«
»Ti, veštice...«, razbesne se Gonnosuke, ali Oko poče da viče
iz sveg glasa:
»Lopovi, u pomoć lopovi!«
Gonnosuke skoči i zgrabi je za ruku, ali ona poteže bodež iz
pojasa i pokuša da ga ubode. On je uhvati za ručni zglob i savi joj
ga tako da ona ispusti nož, a onda je kroz ulazna vrata izbaci
napolje. Žena skoči na noge i poče da viče iz sveg glasa: »Lopovi,
lopovi, hvatajte ih!«
Gonnosuke instinktivno baci nož i žabi ga u ženina leđa tako
snažno da joj vrh izađe na grudi. Oko pade licem u prašinu.

II

Prethodnog dana, odmah posle zalaska sunca, neko je provalio u

skladište hrama u kome su čuvane dragocenosti. Bilo je očigledno
da je to učinio neko ko o hramu ništa ne zna, jer su stari mačevi,
metalna ogledala i ostale prave dragocenosti ostali netaknuti, ali
je zato velika količina zlatne prašine, zlata u šipkama i novca
nestala.
Uprava hrama i vojnici bili su obavešteni o krađi, a vest o
 Sunce i mesec 237

tome polako je procurila i u stanovništvo, pa je uzvik »Lopovi« iz

usta Oko bio dovoljan kao signal na uzbunu. Prolaznici su
ugledali lorija i Gonnosukea i, uz uzvike ohrabrenja, gomila
naoružana zašiljenim bambusovim motkama, musketama za lov
na medvede, štapovima i običnim kamenicama opkoli svratiste.
Gomila je bila žedna krvi, ali sem mrtve Oko ne nađoše nišu
drugo. Gonnosuke i lori su bili uspeli da se izvuku na stražnji
izlaz i pobegnu.
Krili su se i oprezno prebacivali iz skrovišta u skrovište, i za
nekoliko časova bili dosta daleko odmakli. Sad su bar imali
logično objašnjenje postupka prema Musašiju. lorijev učitelj nije
bio uhapšen zbog povrede svetosti zemljišta koje je pripadalo
svetilištu, kao što su mislili, već je čitava uzbuna bila dignuta
zbog krađe koju su, zbog nečega, pripisali Musašiju.
»Možeš li sad sam da odeš do kuće?« zapita Gonnosuke lorija
kad su stigli do prevoja Šjomaru i bili sigurni da su izmakli poteri.
»Mogu, samo mi se ne ide dok ne saznam šta je bilo sa mojim
učiteljem.«
»Ne treba da brineš za njega«, reče Gonnosuke. »I ja ga
smatram nekom vrstom učitelja i učiniću sve što mogu da ga
spasem. Idem natrag u Ćićibu i pokušaću sve što budem mogao,
makar morao da rasturim zatvor i tako ga izvučem odande.«
»Dobro«, reče lori, »verujem ti.«
»Ti si dobar dečko. Hajde sad, idi kući i čekaj nas tamo.
Dovešću ti Musašija, sasvim sigurno«, reče Gonnosuke i,
zabacivši drveni mač na rame okrete se prema Ćićibuu.
lori krete sam; nije se uopšte plašio, osećao je samo ogro­
man umor. Ćele prošle noći praktično nije spavao, pa kad, kod
Sakamotoa, naiđe na veliki kamen pored puta na kome je bio
reljefni lik Bude, on leže da se u njegovoj senci odmori.
Kad se probudio, bilo je već veče. U trenutku kad je otvorio
oči shvati da čuje glasove ljudi koji su bili s druge strane kamena.
Da ne bi pomislili da je prisluškivao, on ponovo zatvori oči i
napravi se da još spava.
238 Mijamoto Mnsaši

Kroz trepavice lori mogade da vidi konje vezane za drvo

desetak metara dalje. Bila su dva konja i na njima su, s obe strane
sedla, bili vezani veliki sanduci od lakiranog drveta. Na jednom
od sanduka bese drvena ploča na kojoj je krupno ispisanim
znacima stajalo: Za upotrebu prilikom izgradnje napadnog bedema
panika. Snabdevač predmetima od lakiranog drveta %a dvor šognna.
oblasi Simocuke.
lori proviri i vide da dvojica muškaraca uopšte ne liče na
ljude koji bi mogli da rade za šoguna. Bili su suviše čvrsto
građeni, njihove oči suviše oštre i žive. Stariji od njih imao je ne-
gde oko pedeset godina i imao zastrašujući izraz lica ispod veli­
kog šešira koji ga je štitio od sunca i suviše radoznalih pogleda.
Njegov saputnik bio je vitak mladić, mišićav, sa perčinom,
dečačkog izgleda. Preko čela imao je povez od malog ručnika,
koji je zaustavljao znoj i sprečavao ga da mu ulazi u oči.
»Šta misliš o ideji sa ovim lakiranim sanducima?« zapita
mladi starijega. »To sam dobro smislio, zar ne?«
»Stvarno pametno, to moram da ti priznam. Svi će misliti da
je ovo što prevozimo nešto u vezi sa radovima u zamku i niko nas
neće dirati. Nikad mi to ne bi palo na pamet.«
»Moraću da te naučim takvim trikovima, ali malo-pomalo«,
reče mladić veselo.
»’Ajde, ’ajde, još ćeš da se uobraziš. Ne treba ismevati starije
od sebe. Ko zna, možda ćeš jednog dana, za četiri-pet godina,
stvarno toliko napredovati da ću ja, stari Daizo, morati da
počnem da tebe slušam.«
»Tako ti je to«, reče mladić, »mladi postaju odrasli i zreli, a
stari samo stare sve više i više, ma koliko se trudili da ostanu
mladi.«
 Sunce i entsec 239

III

»Noć se već spušta«, reče stariji čovek malo kasnije. »Mogli bismo
već da krenemo.«
»Ne bih voleo da me uhvate sa ovakvim tovarom«, reče
mladić.
»Trebalo bi da imaš malo više samopouzdanja. Malopre si
mi drugačije delovao«, podsmehnu se čovek.
»To je zato što ovo ne radim celoga života, kao ti. Čak me i
fijukanje vetra ponekad tera da se naježim od straha, mada znam
da u blizini nema opasnosti.«
»To je samo zato što sebe stalno smatraš lopovom i misliš da
činiš lošu stvar. Ako bi shvatio da to radiš za dobro čitave zemlje i
za njenu budućnost, osećao bi se mnogo bolje.«
»Ti mi uvek to govoriš, ali nekako ne mogu da sam sebe
ubedim. Mora da mi treba malo više vremena«, reče mladić i
uzjaha. »Gledaj dobro, a ja ću ti, ako spazim nešto čudno, odmah
dati znak.«
Dvojica konjanika kretoše putem prema jugu ne obraćajući
uopšte pažnju na lorija koji se napravi da i dalje spava pored
kamena sa Budom. Okrenuli su se dva-tri puta u sedlima
osmatrajući ima li nečeg sumnjivog iza njih, ali uskoro nastaviše
da jašu bez osvrtanja. Bilo je već toliko mračno da se nije videlo
dalje od desetak metara. lori skoči čim su malo odmakli i potrča
za njima rešen da ih prati. Bio je skoro siguran da su dvojica
čudnih konjanika pljačkaši koji su prethodne noći provalili u
riznicu hrama.
loriju nije bilo teško da ih prati pošto su jahali lagano, čak je
mogao da čuje i odlomke njihovog razgovora. Znao je da treba da
bude oprezan jer banditi koji se usude da provale u veliku riznicu
hrama mora da su spremni na sve. Za takve ubistvo jednog ili više
ljudi ne znači ništa više od običnog udisaja vazduha.
Ubrzo stigoše do gradića Ogimaćija gde stariji, Daizo, diže
ruku i zaustavi konja.
240 Mijamoto Musaši

»Ovde ćemo da stanemo, Đotaro«, reče on. »Treba da nešto

pojedemo i mi i konji, a voleo bih i da popušim jednu.«
Vezali su konje pred jednom neuglednom krčmom i seli
odmah pored ulaza, da bi mogli da sve vreme drže na oku
sanduke na konjima. Mlađi, Đotaro, kasnije izađe da nahrani
konje, a lori se dobro čuvao da ga ovaj ne primeti. On je bio ušao
u krčmu preko puta i na onu dvojicu motrio preko činije pirinča
koju je bio naručio. Kasnije, kad je video da su ponovno uzjahali,
on skoči strpavši poslednje zalogaje u usta, i krete ponovo za
njima.
Uopšte mu nije bilo teško da ih prati u mrklom mraku jer je
topot konja gušio šumove njegovih koraka.
»Đotaro, jesi li poslao glasnika u Kišo?« zapita stariji čovek,
Daizo, svog kompanjona. On je njega zvao po imenu, a ovaj
njega »šefe«.
»Jesam, to je u redu.«
»U koliko sati si im rekao da budu tamo?«
»Tačno u ponoć. Mislim da ćemo stići na vreme.«

IV

U mrkloj noći lori je uspevao da drži korak sa njihovim konjima.

Razmišljao je samo o tome kako da uhvati priliku i ovu dvojicu
— koji su, sad nije bilo sumnje, bili banditi — prijavi vojnicima.
Ali prilika se nije ukazivala jer, kad prođoše kroz grad Kovagoe,
u kome ne vide ni žive duše, pa čak nijednog svetla, banditi
skretoše s puta i pođoše uzbrdo.
lori požuri jednom stazom koja se odvajala od glavne i,
pošto je bio bez konja, uspe da se pre njih popne na vrh brda, i to
s druge strane. Tamo, pri svetlosti meseca, on ugleda trojicu
kako sede u podnožju velikog bora. Pored njih bio je vezan jedan
konj. Ljudi su izgledali kao ronini i neprekidno su posmatrali
stazu kojom je trebalo da dođu Daizo i Đotaro.
 Sunce i mesec 241

Nije prošlo mnogo, pojaviše se dve prilike na stazi a ljudi

ispod bora skočiše da ih dočekaju. Iz razgovora lori shvati da se
Daizo i ti ljudi nisu vidcli čitave četiri godine. Posle kratkih
pozdrava, svi se baciše na posao. Sklonili su jedan veliki kamen sa
mesta na kome je ležao i počeli da kopaju. Posle prvog sloja
zemlje pojavi se velika količina zlata i srebra, koje pažljivo
odvojiše na stranu. Đotaro onda skide sanduke sa konja i izruči
njihovu sadržinu. lori tad vide da je bio u pravu. Bilo je to blago
iz hrama kod svetilišta Micumine, a sve ono što je video pred
sobom mora da je vredelo na desetine hiljada rjoa.
Zlato, srebro i novac, sve zajedno — i ono što je do tada
stajalo zakopano u zemlji i ono iz hrama — preručiše u velike
džakove od pirinčane slame i vezaše za sedla tri konja, a sanduke i
sve ostalo što je bilo suvišno zakopaše u jamu. Kad sve bi
zatrpano i kamen ponovo navaljen na svoje mesto, niko ne bi
mogao da pomisli da je tu ikada išta kopano.
»Ovo smo dobro uradili«, reče Daizo, »vreme je da
povučemo koji dim.« On sede u podnožje velikog bora a ostali
mu se pridružiše. To je očigledno bio kraj petogodišnjeg
»hodočašća« čoveka koji se zvao Daizo iz Naraija. Za sve to
vreme nije bilo hrama ili svetilišta u celoj oblasti Kanto koje on
nije posetio i u kome nije ostavio dobre novčane priloge. Niko
nikada nija zapitao otkud tom čoveku toliko novca.
lori je čuo ceo razgovor petorice ljudi ispod bora. Govorilo
se o tome da bi za Daizoa bilo veoma opasno da se vrati u Edo, ali
se svi složiše da je neophodno da neko ode da donese zlato iz
zalagaonice, spali sva dokumenta koja bi mogla da ih kompromi-
tuju i vidi šta da uradi sa Akemi.
Nešto pre izlaska sunca trojica ljudi na čelu sa Daizom, sa
natovarenim konjima, kretoše putem prema Kisou, a Đotaro,
sam i pešice, krete u suprotnom pravcu. lori je stajao u blizini
raskrsnice u velikoj dilemi: koga da prati.
Dva učenika

Jaki zraci popodnevnog sunca bili su tačno u glavu Đotarou.

Mladić se sakrio u žbunu da sačeka da čovek koji ga je već duže
pratio upadne u klopku. Đotaro se osvrnuo nekoliko puta i
zapazio dečaka ili mladića koji je na velikoj razdaljini išao stalno
za njim, ali očigledno nije imao nameru da mu se i približi.
Kad lori stiže u blizinu žbuna, začudi se što više ispred sebe
ne vidi Đotaroa. Pre toga bio ga je izgubio na obližnjoj okuci i bio
siguran da će ga videti čim je prođe. Kad stade i poče da se osvrće
u nedoumici, Đotaro izađe iz zaklona i viknu: »Hej ti, kržljavko!«
lori pokuša da nezahteresovanog izgleda prođe dalje, ali ga
Đotaro pozva još jednom.
»Ti si me pratio, zar ne?«
»Nnne, ja baš idem ovim pravcem u Đuniso Nakano.«
»Ne laži! Pratio si me!«
»Ne znam o čemu govoriš«, reče lori i pokuša da potrči, ali
ga Đotaro stiže i uhvati za kimono.
»Pusti me!« vikao je ovaj pokušavajući da se otrgne.
»Špijunčino, kaži ko te je poslao za mnom!« vikao je
Đotaro.
»Ako sam ja špijun, ti si običan lopov«, viknu lori, otrže se i
dade se u beg.
Sišao je sa puta i trčao prema šumarku koji se video
nedaleko i već je mislio da je uspeo jer se nisu čuli koraci za njim,
kad odjednom vide Đotaroa kako stoji ispred njega raširenih
 Sunce i mesec 243

ruku. Nije mogao da veruje da je ovaj toliko brz da ga neprimetno

prestigne i tako sačeka. Đotaro pođe rukom prema dečakovom
okovratniku, ali ovaj izvuče mač i odskoči unazad.
»Ti, lopovsko kopile!« viknu on, a Đotaro oseti kako mu
krv teče iz zasekotine na desnoj ruci.
»Ti, malecni tvore!« mrmljao je kroz zube dok mu se
približavao. »Moraću da te ubijem.« Đotaro nije mogao da veruje
da dečak koji ga je pratio ume da barata mačem koji mu je bio za
pojasom i to ga je navelo da prenagli. Sad je znao da mora da
upotrebi sopstveni mač i ukloni tog neugodnog svedoka koji
može da ugrozi ceo poduhvat na kome je radio sa Daizoom.
lori međutim, nije čekao napadača. On ga napade udarcem
kojim je često zbunjivao i Musašija, i onda se povuče nekoliko
koraka. Tako se, napadajući i povlačeći se, sasvim približi
šumarku i, posle još jednog uspešnog napada i uzmaka njegovog
protivnika, naglo se okrenuvši pobeže.
Đotaro ulete u šumarak za njim, ali ništa ne vide dok se
iznenada kiša lišća i odlomljenih grančica ne sruči na njegovu
glavu.
»A, tu si znači?« okrete se on prema drvetu i sam poče da se
penje na njega.

II

Đotaro se penjao lagano, orijentišući se prema pucketanju grana i

šuštanju lišča. lori je odmicao ispred njega, ali uskoro dođe do
mesta odakle više nije imao kud. On onda krete niz veliku granu
sa koje se odvajalo mnoštvo manjih. Sad je već čekao da mu se
Đotaro približi i onda se hitro, zahvaljujući svom lakom
dečačkom telu, odmakao na sledcću, tanju granu.
Penjanje je postajalo sve opasnije i opasnije, ali lori nije
odustajao pored svih pretnji i ubeđivanja koji su dolazili sa
Đotarove strane. U jednom trenutku, kad je već mislio da se
 244 Mijamoto Mtisaši

približio dečaku dovoljno da ga zgrabi, ovaj naglo zamahnu

mačem i zaseče granu ispod Đotaroa, grana puče i zajedno sa
mladićem polete prema zemlji.
Pošto se odmah digao, očigledno je bilo da Đotaro nije
mnogo povređen. Ali njegov ponos je bio teško ranjen — on se
brzinom razljućenog leoparda ponovo popne na drvo. lori sačeka
dok mu se napadač ne približi i onda besno, držeći se jednom
' rukom za granu pored sebe, poče da izmahuje mačem.
U jednom trenutku Đotaro se odmače i sede na granu na
kojoj je bio stajao.
»Dobro«, reče on, »priznajem da si me zadivio otporom koji
pružaš. Kaži mi samo ko te šalje za mnom. Ne mislim da te
ubijem. Pustiću te da ideš gde hoćeš.«
»Ja sam Misava lori, jedini učenik Mijamotoa Musašija, i ne
mislim da mi je potrebna ičija milost«, reče lori ne prestajući
da maše mačem.
»Štaaa«, dreknu Đotaro, »ponovi to što si rekao!«
»Rekao sam da sam ja učenik čuvenog Musašija i da ne
mislim da se predajem dripcima kao što si ti. To bi bila uvreda
ugledu koji uživa moj učitelj.«
Đotaro nije mogao da veruje sopstvenim ušima. Odjednom
je izgubio svu agresivnost i seo na granu uhvativši se čvrsto da ne
padne. »Mmmolim te, kaži mi kako je učitelj. Gde je on sada?«
»Šta , ti nazivaš Musašija učiteljem?! On nikada ne bi primio
lopova za učenika!«
»Ne nazivaj me tako!« dreknu Đotaro. »Zar ti Musaši nikada
nije pominjao Đotaroa, svog učenika?« .
»Nikada!«
»Ako si stvarno Musašijev učenik, onda mora da si od njega
čuo o meni. Kad smo se poslednji put videli, bio sam baš tvojih
godina.«
»Ti si običan lažov!«
Đotaro se približavao loriju, ali sada ne da ga napadne, već
pokušavajući da mu objasni šta se sve dogodilo s njim otkako je
 Sunce i mesec 245

napustio Musašija. Ali dečak to nije primećivao i zgrabio ga je

čim mu se ovaj približio. Tako zajedno padoše na zemlju i
ostadoše da leže onesvešćeni.

III

Svetlost u novoj Musašijevoj kući videla se izdaleka. Razlog tome

bila je činjenica što, iako je ćela konstrukcija bila gotova i krov
bio postavljen, seljaci nisu imali vremena da završe zidove. U kući
su bili Takuan, koji je stigao dan pre i odlučio da tu čeka na
Musašija, i jedan stari sveštenik-prosjak koji je ovoga zamolio za
malo vruće vode kako bi sebi pripremio večeru.
Posle skromnog obroka koji se sastojao od loptica kuvanog
pirinča i čaja, sveštenik odluči da svoju zahvalnost Takuanu izrazi
sviranjem na šjakuhaćiju. Dok je svirao, Takuan je razmišljao o
osećanjima koje čovek izražava muzikom i u jednom trenutku se
dobro zagleda u sveštenika.
»Sve mi se čini da smo se nas dvojica već negde ranije sreli«,
reče on svešteniku, na šta ovaj spusti instrument, žmirnu očima i
reče:
»Sad kad si to rekao, učinilo se i meni da prepoznajem tvoj
glas. Da ti nisi možda Takuan Soho iz Tađime?«
Takuan pomeri lampu tako da bolje osvetli čovekovo lice i
seti se odakle poznaje čoveka.
»Ti si Aoki Tanzaemon, zar ne?« reče on. »Poslednji put smo
se videli u hramu Šippođi u Mijamotou, pre valjda deset godina.«
»Tačno. Sad sam siguran da si ti Takuan. Da mogu, zavukao
bih se u najdublju rupu od stida pred tobom. Ne znam ni kako da
ti objasnim činjenicu da nisam još davno završio sa svojim
životom. Možda me održava samo pomisao na svog sina.«
»Nisam znao da imaš sina?«
»Imam ga. I još sam čuo da je on sa onim mladićem koga si ti
246 Mjamoto Musaši

vezao za ono veliko drvo, Takezoom. Kažu da su zajedno došli

ovamo na istok.«
»Šta, zar je on Musašijev učenik?«
»Jeste, tako sam čuo. Dečak bi trebalo da sad ima sedam­
naest godina i voleo bih da ga makar jedanput pred smrt vidim.«
»Znači Đotaro je tvoj sin. Video sam dečaka više puta tamo
u okolini prestonice«, reče Takuan.
»Eto, to je moja priča«, reče Tanzaemon i ustade da krene.
Očigledno ga je bilo suviše stid da ostane uz čoveka koji je toliko
znao o njegovoj prošlosti.
»Neka te ne napušta nada«, obodri ga Takuan. »I posveti
malo više vremena Budi. U njemu možeš da nađeš utehu.« On mu
reče ime jednog od hramova žena u Edou i reče da tamo samo
treba da kaže da ga šalje Takuan i primiče ga da ostane onoliko
dugo koliko želi.
Nije prošlo mnogo, a Tanzaemon se vrati.
»Takuane«, viknu on još izdaleka. »Naišao sam na dva
dečaka koji leže bez svesti ovamo u šipražju. Nemam ni vode ni
lekova kod sebe pa ne znam kako da im pomognem. Možda bi ti
mogao da pozoveš nekoga u pomoć«. To reče i, pozdravivši se još
jedanput, ode brzo stazom.

IV

Kad Takuan stiže u šumarak predvodeći gupu seljaka s bakljama,

Đotaro je već bio došao sebi i sedeo još očigledno ne shvatajući
šta se s njim dogodilo. Kad vide seljake, on skoči kao životinja
uhvaćena u stupicu i krete da beži.
»Stani, Đotaro!« reče mu Takuan koji u snažnom mladiću
divljeg izgleda prepoznade dečaka sa čijim se ocem malopre
oprostio. »Ti si Đotaro, zar ne?« zapita ga on uhvativši ga za
mišicu.
»Ja sam«, reče pokorno Đotaro. I on je odmah prepoznao
 Sunce i mesec 247

kaluđera. On se duboko pokloni pred njim i pomože mu da digne

lorija koji u tom trenutku otvori oči.
»Kako si? Kako se osećaš?« pitao ga je zabrinuto Takuan.
»Nije mi ništa«, zavrte dečak glavom. »Ali moj učitelj je
odveden u zatvor u Ćićibuu.« On na brzinu ispriča Takuanu sve
što im se dogodilo i ovaj odmah shvati ozbiljnost situacije. Utom
se umeša i Đotaro.
»Takuane«, reče on, »imao bih nešto da ti kažem. Možemo li
da odemo negde i porazgovaramo u četiri oka?«
»On je jedan od lopova!« viknu lori pokazujući na Đotaroa,
»nemoj da mu veruješ ni reči jer će te sigurno slagati!«
»Tišina obojica!« reče kaluđer. »Hoću da dobro razmislim i
vidim ko je u pravu, a ko ne. Zato odmah idemo kući!«
Uskoro su sedeli ispred kuće gde su zapalili veliku vatru.
lori je sedeo pokazujući očigledno da se ne oseća dobro dok sedi
pored lopova, ali ga začudi prisnost koju je Takuan pokazivao
prema Đotarou. Uskoro Đotaro poče sa ispovešću.
»Već četiri godine«, poče on, »ja sam sa čovekom koji se
zove Daizo. On je iz Naraija iz Kisoa. Učio me je mnoge stvari i
uveo me u neke svoje tajne. Postali smo toliko prisni da sam mu u
jednom trenutku postao toliko odan da sam bio rešen i da, ako
treba, umrem za njega. Pomagao sam mu u svemu što je radio...
Teško je kad te neko naziva lopovom, ali ja i dalje mislim da
nisam radio ništa loše i da sam u srcu još onaj isti dečak koji je
nekad bio Musašijev učenik.
Daizo i ja smo se zakleli svim bogovima na nebu i demonima
u paklu da nikome nećemo otkriti ciljeve zbog kojih sve ovo
radimo. Ne mogu da to otkrijem ni vama dvojici sada. Ali isto
tako, ja ne mogu da podnesem da zbog mene Musaši leži u
zatvoru. Otići ću sutra u Ćićibu i priznati da sam ja opljačkao
hram.«
»Znači, ipak je lori u pravu«, reče sa smeškom Takuan.
»Jeste«, reče pokajnički Đotaro.
»I ti si znači stvarno lopov?!« bio je uporan kaluđer.
248 Alijamato Alusaši

»Mi nismo obični pljačkaši«, mucao je Đotaro. »To nije tako

kako vi zamišljate.«
»Ja sam mislio da sam uman čovek, ali sad prvi put saznajem
da ima lopova raznih vrsta«, reče Takuan.
»Pa, eto. Mi to nismo radili da bismo novac uzeli sebi. Radili
smo to za opšte dobro...«
»Znači vi ste kao heroji iz kineskih priča. Pljačkanje kao
pravičan zločin, to je veoma interesantno. Sve mi se čini da je i taj
tvoj Daizo mnogo čitao kineske tekstove.«
»Ti me očigledno ne razumeš, Musaši bi sigurno shvatio.«
»Musaši zbog tebe leži u zatvoru. A zar ti nije bilo čudno što,
kad radiš nešto za dobro naroda istovremeno ostavljaš dosta tog
naroda ojađenog onim što činiš? Ništa nema gore od čoveka koji
još nije odrastao da bi razlikovao dobro od zla a krene da čini
dobro čovečanstvu«, viknu Takuan i udari Đotaroa nekoliko
puta po obrazu. »Ne treba da mi više pričaš o Daizou i onome što
ste radili. Sve mi je već jasno. Sad obojica, i ti lori, na spavanje.
L’jutru nas čeka mnogo posla!«

Đotaro oka nije sklopio ćele noći. U jednom trenutku seti se i Ocu
i požele da je ona sad uz njega. Negde pred zoru on ustade ne
praveći ni šuma i izađe napolje. Odlučio je da ode u Ćićibu i zato je
ovako poranio. Ali, tek što je krenuo, začu se Takuanov glas.
»Kuda!« viknu kaluđer iz senke jednog drveta. Đotaro
stade.
»U Cićibu«, odgovori mladić.
»To ti nije baš pametno. Otići ćeš tamo i umrećeš kao pas.
Zar misliš da ćeš vojnike naterati da puste Musašija samo uz tvoje
priznanje? Držače ga tamo sve dok im ne budeš ispričao ono što
meni nisi želeo da kažeš, a ako nećeš da sve to priznaš, mučiće te
 Sunce i mesec 249

dok ne progovoriš. To ne mora da ide tako brzo, može da potraje

i godinu-dve.«
Đotaro pognu glavu.
»Da li to hoćeš, pasju smrt? Postoji jedno drugo rešenje.
Jedina uteha ljudima je Buda, a nekim slučajem ja sam njegov
predstavnik na zemlji. Možeš meni sve da ispričaš i biće ti lakše, a
ja ću moći da nešto učinim.
Postoji još jedan način. U ovoj kući je samo pre nekoliko sati
bio tvoj otac. On je sad lutajući sveštenik i krenuo je u Edo, u
jedan hram u koji sam ga ja uputio. Možeš da odeš pravo do
njega, priznaš mu sve i upitaš ga da li sam u pravu ili ne.
Pred tobom postoje tri staze Đotaro. Na tebi je da izabereš
kojom ćeš da kreneš.« Takuan se okrete da uđe u kuću.
»Stani, Takuane!« viknu mladić. »Reći ću ti sve. Ili bolje, reći
ću sve Budi.«
Sedeli su ispred kuće pun čas. Za sve vreme Đotaro je
pričao, bez trena odmora izlagao svoju ispoved.
»To je sve«, reče mladić najzad.
»Sve?«
»Do poslednje sitnice.«
»Dobro«, reče Takuan i ostade ćuteći. Kad je najzad
progovorio, izgledao je kao neko ko je o svemu dobro razmislio i
odlučio šta da radi. »Moram da ti kažem da si upao u veliku
nevolju«, reče on najzad. »Oni tvoji prijatelji ne znaju uopšte u
kakvom svetu žive. Sam bog neka im pomogne. Dobro je što si
mi rekao, jer je moglo da bude još gore.«
On izvadi dva velika zlatnika iz pojasa i dade ih Đotarou.
»Najbolje da odmah kreneš i nestaneš što pre. I najmanje
oklevanje doneće propast i tebi i tvom ocu i učitelju. Gledaj samo
da ne prolaziš putem za Košju ili za Nakasendo. Do podne
sledećeg dana tamo će već početi sa rigoroznim kontrolama
putnika.«
»Šta će da bude sa učiteljem. Ne mogu da odem tek tako i
ostavim ga.«
250 Mijamoto Mtisaši

»To ostavi meni. Kad se stvari malo smire, posle godinu-

-dve, moći ćeš da se vidiš s njim i izviniš mu se za sve što si uradio.
Tad ću se ja lično zauzeti za tebe kod Musašija.
Sada prvo kreni u Edo. Tamo, u kraju koji se zove Azabu,
postoji budistički hram u kome se izučava zen. Zove se Šjođuan.
Tamo treba da je tvoj otac. Uzmi moj pečat i pokaži ga glavnom
svešteniku u hramu. Zamoli ga u moje ime da vam obojici da
svešteničke haljine, šešire i pismene preporuke da vas ne
zadržavaju na putu.«
»Zašto treba da se presvučem u sveštenika?« pitao je Đotaro.
»Ti si, znači, ostao naivan iako više nisi dete. Ti si, moj ludi
mladi prijatelju, pripadnik grupe koja je nameravala da ubije
šoguna, zapali lejasuov zamak u Surugi, stvori čitavu konfuziju
u čitavoj oblasti Kanto i svrgne vladu. Ukratko, ti si izdajica i, po
zakonu, zaslužio si smrtnu kaznu vešanjem.«
Đotaro ga je slušao otvorenih usta.
»Kreni sad, šta čekaš«
»Imam samo jedno pitanje«, reče Đotaro kad je već bio
krenuo. »Zašto su izdajice ljudi koji žele da svrgnu Tokugave, a
nisu izdajice ti koji sada vladaju i koji su srušili Hidejošijevu
porodicu?«
»To je trebalo da me pitaš mnogo ranije. Sad za to više nema
objašnjenja«, reče mračno Takuan.
Drvo

Kasnije istog dana lori i Takuan stigoše u rezidenciju gospodara

Hođoa Uđikacua u Ušigomeu. Kad stražar sa ulaza najavi
Takuana, pred njega izađe Šinzo.
»Moj otac je u zamku Edo«, reče on, »hoćeš li da ga sačekaš?«
»Ako je u zamku, idem odmah tamo«, reče kaluđer. »Samo
bih hteo da ostavim lorija ovde, ako može«
»Kako da ne, biće mi zadovoljstvo«, reče Šinzo i naredi da se
spremi nosiljka za Takuana.
lori odmah ode u konjušnicu i zadivljeno razgledaše lepe
konje kojih je tamo bilo mnogo. Nije mogao da zamisli da
velikaši mogu da drže toliko snažnih životinja i da ih praktično
uopšte ne koriste. Mogli su da lepo rade u polju, a lako je bilo
osedlati ih ako izbije rat, mislio je dečak. On nikad nije video
toliko plemenitih životinja na jednom mestu, a i ti konji bili su
sasvim različiti od onih tovarnih konja na koje je bio navikao.
Iznenada on začu glasove iz dvorišta i načulji uši da čuje šta se
govori.
»Kako to misliš: pravi se da nije tu?« vikao je Šinzo. »Zar
misliš da bi moj otac trebalo da se ustručava pred jednom takvom
starom vešticom kao što si ti?«
»A, ti si znači sin njegovog gospodstva?« reče Osugi
ironično. »E pa da ti kažem da sam sto puta dolazila ovamo
pokušavajući da vidim tvog oca i da su mi uvek rekli da nije kod
kuće.«
252 Mijamoto Musaši

»Moj otac nije ovde. Zašto ne sedneš lepo i ispričaš meni ono
što hoćeš njemu?«
»Dobro«, pristade izmršavela starica, »prihvatam tvoju
ljubaznu ponudu. Hodala sam dugo i umorna sam.« Ona sede i
poče: »Dolazim da bih tvog oca obavestila o čoveku koji se zove
Mijamoto Musaši.«
»Šta, zar se Musašiju nešto dogodilo?«
»Koliko ja znam, nije. Ali bi za tvog oca bilo dobro da zna
kakav je to čovek. Musaši je, kad je imao sedamnaest godina, bio
na Sekigahari i borio se protiv Tokugave. Protiv Tokugave, čuješ
li me? Posle toga je učinio toliko zla u Mimasaki da nema nikoga
ko bi rekao ijednu dobru reč o njemu. Ubio je nekoliko ljudi i bezi
mi već godinama. To je obična skitnica i opasan je!«
»Ali, čekaj...« poče Šinzo, ali ga Osugi prekide.
»Nemoj ništa da mi govoriš. Musaši je oteo verenicu moga
sina i pobegao s njom!«
»Zašto ti uopšte pričaš sve te priče o Musašiju?«
»Činim to za dobro zemlje. Čula sam da će tog bednika
uskoro naimenovati za šogunovog instruktora.«
»Gde si to čula?«
»To je moja stvar. Svinja kao što je Musaši ne bi smela da
priđe šogunu a kamoli da još bude njegov tutor. Onaj koji
podučava u kući Tokugava učitelj je ćele nacije. Zbog toga
dolazim da upozorim gospodara Hođoa, pošto sam čula da će on
preporučiti Musašija. Da li ti je sada jasno?«
Ona udahnu vazduh i dodade: »Ali moram da te upozorim i
na to da treba da se čuvaš Musašijevog slatkog jezika. Taj je u
stanju da začas preobrati čoveka.«
»Dobro, shvatio sam sve«, reče mirno Šinzo. »Preneću ocu
sve što si rekla.«
»Grozna stara veštica!« viknu iznenada lori kad je Osugi već
dobro odmakla prema kapiji i baci za njom veliki zreli plod nara.
Osugi se okrenu prema glasu, baš na vreme da dobije udarac
posred lica. Dok je pokušavala da se obriše, vide kako lori trči
 Sunce i mesec 253

kroz voćnjak prema mostu na kome je stajao Šinzo. Ona pijunu i

ode.
Za to vreme Šinzo, koji nije video šta je lori učinio, pozva
dečaka i pokaza mu u daljinu.
»Vidi, ono je crvena planina Fuđi«, reče mu.1

II

Kad je lejasu 1605. godine predao vlast sinu Hidetadi, zapitao ga

je šta namerava da radi.12
»Da gradim«, odgovorio je ovaj, što je razveselilo'starog
šoguna koji se spremao da pređe u zamak u oblasti Suruga.
Veliki poslovi koje je novi šogun preduzeo na istoku, u
Edou, privukli su veliki broj ljudi kojima se boravak u Osaki, gde
su se Tokugavini neprijatelji još spremali za rat, činio nesigurnim.
Svi su mislili da će pristalice nekadašnjeg vladara Hidejošija
zemlju uvući samo u veće neprilike i da će izgradnja zemlje biti
nešto mnogo bolje nego neki novi rat.
Tog dana je šogun Hidetada, kao što je često činio, obučen u
jednostavnu odeću, obilazio radove u zamku Edo u kome je
živeo. Kad se dobro umorio, on se, sa članovima pratnje, smestio
na brežuljku kod brda Momiđi da se odmori. U tom trenutku
pažnju šogunove pratnje privukoše uzvici zidara koji su jurili
nekog čoveka.
»Uhvati ga, uhvati to, pseto!« vikao je jedan.
»Drži ga, ne daj da pobegne!« vikali su drugi.

1 Planina Fuđi, koja može da se pri lcpom vremenu vidi izdaleka, često, zavisno
od vazdušnog pritiska i konfiguracije oblaka, menja izgled, pa čak i boju.
2 lejasu je rano predao vlast sinu Hidetadi, koga je smatrao najsposobnijim i
najpogodnijim od svih sinova da produži vladavinu porodice Tokugava. Hidetada je bio
tek treći njegov sin i imao je samo dvadeset šest godina kad je postao šogun. U detinjstvu
Hidetada je bio zatočenik regenta Hidejošija, glavnog protivnika svoga oca, i možda je
poznavanje prilika u Hidcjošijevoj porodici i među njegovim saveznicima odlučilo da
lejasu šogunsku titulu preda baš njemu.
254 Mijamoto Mnsaši

Čovek koji je bežao bio je jedan od kopača bunara; trčao je

prilično brzo ali gomila zidara ga uskoro stiže i baci se na njega
udarajući ga iz sve snage. Čovek se nije ni branio niti jaukao,
samo se čvrsto pripio uz zemlju, kao da je ona njegov jedini spas.
»Šta se to događa?« zapita samuraj-nadzornik koga zaintere-
sova čitava ta gužva.
»Stao je na moj trougao za merenje«, reče jedan zidar, »a vi
znate da je trougao za zidara isto što i mač za samuraja. Njegova
duša.«
»Ne bi trebalo da pravite toliku gužvu oko toga. Šogun se
odmara tamo na brdu«, reče samuraj.
»Ja znam šta bi ti radio da ti je stao na mač«, bio je uporan
zidar. »Ovaj će morati da ode da se okupa pa da se lepo pokloni
pred trokutom i izvini se.«
»Dobro, mi ćemo povesti računa da bude kažnjen. Vi sad
hajte ponovo na posao.«
Samuraj priđe beguncu i diže mu glavu. »Ustaj«, reče on. »Ti
si kopač bunara, zar ne?«
»Da, gospodine.«
»Šta onda radiš ovde? Ovde nema posla za tebe.«
»On se i juče motao ovuda«, primeti zidar.
»Zar?« začudi se samuraj koji tad primeti da je lice tog
čoveka suviše prefinjeno za jednog kopača bunara. Čovek koji je
ležao na zemlji bio je, naravno, Matahaći.
Matahaćija su ubrzo odveli i zatvorili ga u jednoj šupi u
blizini inspektorove kućice, gde su ga ostavili čitava dva dana
zajedno sa zavežljajem drveta za gorivo i uglja. Dok je razmišljao
u tome neobičnom zatvoru, on shvati da zavera protiv šoguna
može da bude otkrivena i da će u tom slučaju on nastradati.
 Sunce i mesec 255

III

Kad je ušao među zidove zamka, Matahaći je već bio doneo

odluku da ne pokušava da izvrši Daizovo naređenje. Više je voleo
da ostane bunardžija celog života, nego da postane ubica vladara.
Video je ko zna koliko puta šoguna i njegovu pratnju i nije
mrdnuo prstom.
Ali, prethodnog dana čuo je da se na mestu na kome je
trebalo da bude sakriveno njegovo oružje, planira podizanje_
šogunove biblioteke. To je značilo da će izvaditi drvo i naći
skrivenu musketu sa municijom. Zbog toga je tog i prethodnog
dana pokušao da se privuče skrovištu, izvadi musketu i baci je u
kanal, kako .zavera ne bi bila otkrivena.
Sada, zatvoren u šupi, on je imao noćne more. Budio se u
znoju posle snova o tome da je već u zemlji mrtvih, u kojoj je bilo
bezbroj drveća sa rogačima i ispod njih sakrivenih musketa.
Sanjao je često i svoju majku, ali se ova u snu, umesto da se sažali
na sina, izdirala na njega iz sve snage. Jurila ga je i gađala svim i
svačim, a on je bežao neprestano, padao sa visoke stene u ponor i
doživljavao još ko zna kakve strahote.
»Majko, oprosti mi!« vikao je, a onda se budio u mraku,
među drvetom i ugljem, i shvatio da je sve to bio samo san.
Kad je drugog dana primetio da ga osim dečaka koji mu
donosi hranu niko ne obilazi, on odluči da se nekako izvuče iz
šupe i ode pred rogačevo drvo da nađe musketu. Morao je da
ukloni taj jedini dokaz postojanja zavere i da najzad mirno spava.
On uspe da obije prozor koji gleda u zadnji deo dvorišta i izvuče
se sledeće noći.
Uspeo je da se privuče rogačevom drvetu i motičicom koju
je poneo iz šupe počeo brzo da kopa. U zemlji, na označenom
mestu, međutim, ne beše ničega. Nastavio je da kopa izbezumlje­
no, pomišljajući da nije dobro shvatioDaizovo objašnjenje, ali
sem nekih kostiju u zemlji ne beše ničega.
»Nećeš ništa naći. Ne treba da se trudiš«, iznenada začu neki
256 Mijamoto Mnsaši

glas iza sebe. Bio je to Takuan koji mu se neprimetno približio u

mraku.
On skoči, ali Takuan i ne pokuša da se brani. »Hajde sa
mnom i ništa ne pokušavaj«, reče on mirno.
Shvativši da sveštenik verovatno nije sam i da je tu sa zna­
njem samuraja koji su čuvali zamak, Matahaći vide da nema svrhe
bežati i krete pokorno za kaluđerom. Ovaj ćutke ode do kuhinje
gde zatraži ključ od šupe.
»Ali tamo je zatvoren jedan bunardžija«, reče dečak koji mu
je donosio hranu.
»Jeste, ali taj ume da izađe kroz prozor«, reče Takuan
smejući se i zatraži od dečaka da mu dobro naoštri jedan brijač i
donese ga u šupu. Kad sve bi urađeno, on sa Matahaćijem sede
na snopove suvaraka i upita ga:
»Kaži mi sad, Matahaći, šta si tražio ispod onog drveta?«
Matahaći je ćutao, ali onda naglo pade na kolena i pokloni se
duboko pred Takuanom.
»Spasi me, molim te!« vikao je. »Sad tek vidim šta sam
nameravao da uradim. Koliko je to bilo strašno. Daizo iz Naraija
me je obmanuo!«
»Ne, oči su ti još zatvorene. Daizo nije uopšte ništa učinio,
on je samo pokušao da upotrebi najveću budalu sveta za svoje
ciljeve. Zar ne znaš ko je Daizo? Njegovo pravo ime je Mizogući
Šinano. On je bio vazal Otanija Jošicugua, najboljeg prijatelja
Išide Micunarija. A ti dobro znaš ko je Micunari, bio je tvoj
vojskovođa na Sekigahari.«
»Štaaa?« mucao je Matahaći.
»Tačno tako, zbog toga je i hteo da ubije šoguna. Vidiš li
sada koliko si glup?«
»Molim te, Takuane, pomozi mi. Ja ionako nisam našao
musketu. Nisam je ni držao u rukama.«
»Naravno da nisi, jer Đotaro, koga je Daizo za to angažo-
vao, nije na vreme stigao u Edo.«
»Šta, Đotaro? Onaj Đotaro?«
 Sunce i mesec 257

»Jeste, onaj Đotaro. I on je bio na putu kojim si ti išao. A sad

shvati da je put kojim si išao put izdaje i zločina i da za to nema
oproštaja. To ne mogu da učine ni bogovi ni Buda sam. Ti moraš
da umreš, ali ako već umireš, neće biti loše da umreš kao Budin
učenik i sledbenik. Zatvori oči i sedi mirno. Linija koja deli život
od smrti je toliko tanka da čovek i ne treba da se plaši da umre. Ja
ću te sada pripremiti za kraj, za tvoj kraj. Ja, Takuan«, reče
kaluđer i priđe Matahaćiju sa brijačem u rukama.
Čudo

Takuan i gospodar Hođo bili su tih dana nekoliko puta primljeni

u šogunovoj odaji u kojoj se on sastaje sa Savetom starijih i u
kojoj je doneo sve najvažnije odluke.1 Ta odaja bila je odvojena
od drugih prostorija u zamku Edo i čitavim lavirintom hodnika
povezana sa sobama u kojima je uvek bilo dvorjana ili stražara. Iz
te odaje su polazili dvorani koji su, u kutijama od lakiranog
drveta, nosili poruke za ljude u zamku i širom zemlje.
Na dan o kome govorimo stigla je vest da je Daizo uspeo da
izbegne hapšenje. Uspeo je bio da stigne do Naraija pre potere i sa
svim članovima porodice nestane ko zna gde. U kući je nađena
velika količina oružja, municije i prilično dokumenata koji su
otkrivali mnoge detalje te velike zavere. Među papirima bila su i
pisma pristalica Hidejošijeve porodice, kojih je bilo mnogo u
Osaki. Sve to trebalo je da bude prevezeno brodom do dvorca
Edo gde će biti podrobno ispitano kako bi se pohvatali svi
učesnici zavere i stalo na put daljim njihovim potezima.
Šogunovi ljudi su bili besni kao ribari koji su u mreži imali
veliki ulov a izvukli samo nekoliko grgeča.
Uskoro stiže i poruka od gospodara Sakaija; on je javljao da
je Musaši pušten iz zatvora. Musaši je, prema šogunovom

1 Savet starijih, kao što mu ime govori, bio je skup iskusnih feudalaca, obično u
godinama, koji su pomagali šogunu u donošenju odluka.
 Sunce i mesec 259

naređenju, predat Musou Gonnosukeu, kome je objašnjeno kako

je došlo do nesporazuma i hapšenja.
Gospodar Sakai, koji je bio član Saveta starijih, lično je
zamolio Takuana da Musašiju prenese njegove najbolje želje. »Ja
osećam veliku krivicu prema tom čoveku«, reče Sasai Takuanu,
»jer je to pogrešno hapšenje izvedeno na mojoj teritoriji.«
Istog dana vojnici su upali u zalagaonicu koju je Daizo držao
u Edou. Uspeli su da stignu na vreme i konfiskuju sav novac i
stvari koje su bile sakrivene tamo, a nađen je i priličan broj
dokumenata. U zalagaonici je zatečena Akemi i uhapšena mada
je vrlo malo znala o pravoj delatnosti svoga gazde Daizoa.
»Molim vas da ne zaboravite da ima još takvih Daizoa u
zemlji«, reče Takuan jedne večeri dok je bio u audijenciji kod
šoguna kome je lično ispričao čitav tok događaja. »Ali, isto tako,
ako počnete da tragate za svim pobunjenicima, zaverenicima i
izdajicama, nećete imati vremena ni snage za izvršenje zadataka
koji ste sebi postavili pred ocem.«
»U pravu si«, reče šogun shvatajući istinitost Takuanovih
reči. »Što se tiče ovih ljudi koji su pohvatani zahvaljujući tebi,
prepuštam ti da im ti odrediš kaznu. I gledaj da kazne ne budu
suviše stroge.«
»Hvala vam, gospodaru«, reče Takuan duboko se klanjajući.
»A i vreme je da se oprostim od vas. Proveo sam u zamku skoro
čitav mesec, skoro i ne primetivši. Sad bi trebalo da krenem na
put do Kojagjua u Jamatou. Hteo bih da posetim starog
gospodara Sekišjusaija. Kad to obavim, vratiću se u Daitokuđi
preko oblasti Senšju.«
»Kako je moj stari prijatelj Jagju? Molim te da mu isporučiš
moje pozdrave.« Hidetada je u stvari bio dete kad je Sekišjusai
došao u logor njegovog oca lejasua i kad je mladi Munenori
određen za njegovog tutora. Iako je razlika u godinama bila
velika i, mada nijednom nisu direktno razgovarali, Hidetada ga je
smatrao velikim prijateljem.
»Na žalost, gospodar Munenori kaže da je njegov otac sad
260 Mijamoto Mnsaši

već u prilično teškom stanju«, reče Takuan. »Nego, neka mi vaše

gospodstvo oprosti, hteo bih da pokrenem još jednu stvar.
Gospodar Hođo i ja smo preporučili da samuraj Mijamoto
Musaši bude primljen kao instruktor borenja u vladajućem
domu. Hteo bih da čujem vaše mišljenje o tome.«
»Što se mene tiče, mislim da je dvorcu potreban još jedan
instruktor i, ako se gospodar Hođo i ti zauzimate, nemam ništa
protiv.«

II

Uskoro posle te audijencije Takuan ode u kuhinju i zamoli jednog

od dečaka da mu otvori šupu. Odande izvedoše čoveka sveže
obrijane glave, zaslepljenog jakim suncem. To je bio Matahaći,
obučen u svešteničku haljinu koju mu je Takuan dao.
»Možeš li da hodaš?« zapita ga brižno Takuan pomažući
mu da izađe iz tesne šupe. Matahaći nije ništa odgovarao, u glavi
mu je bila samo vizija asure na koju će uskoro morati da klekne
pre nego što mu dželat odseče glavu. Bio je siguran da je došao
dan kad treba da plati za sve što je učinio.
Tako poluzatvorenih očiju hodajući uz kaluđera on i ne
primeti kad prođoše kroz nekoliko kapija zamka, pređoše most
preko velikog kanala i izađoše napolje. »Slava Budi Amidi, slava
Budi Amidi...« šaputao je on čvrsto stežući ruku kaluđera
Takuana za koga je bio siguran da je čovek koji ga vodi na
gubilište.
Kad ga Takuan ostavi na ivici opkopa, Matahaći otvori oči i
ne mogade da veruje. Selo Hibija i ostali delovi novog grada bili
su pred njim, a zamak u kome je mislio da će biti pogubljen za
njegovim leđima. Takuan ga ostavi da stoji tu, u nedoumici da li
sanja ili je to java u kojoj se neko grozno šali s njim, i ubrzo se
vrati, sa još jednim zatvorenikom vezanih ruku.
Bila je to ipak grozna java — vide nekoliko stražara oko sebe
 Sunce i mesec 261

i dve asure pored kojih je stajao dželat. Dželat mu priđe i,

zgrabivši ga za okovratnik svešteničke haljine, baci ga na jednu
od asura. Matahaći instinktivno skrenu pogled i vide drugog
zatvorenika koji je već klečao na drugoj asuri.
»Akemi! Šta ti radiš ovde?« dreknu Matahaći.
»Bez priče!« — dreknu stražar.
Utom istupi jedan od oficira i pročita optužbu i presudu,
koju ni Akemi ni Matahaći, zacenjeni od plača, ni pola nisu
ražu meli.
»Udri!« reče oficir kad je završio čitanje, a Akemi i Matahaći
pognuše glave opraštajući se sa životom. Umesto dželata s leđa im
priđoše dva mlada stražara koji su u rukama nosili svežnjeve
bambusovog pruća. »Jedan, dva...« počeše da broje oni i ritmički
tuku osuđenike. Batine su pljuštale po njihovim leđima sa kojih
kao da se dizao dim. Vojnici su terali prolaznike koji su se
zaustavljali da vide kažnjavanje, galame je bilo toliko da se nije ni
čulo brojanje. Uskoro sve bi gotovo, a Takuan, izmenivši
pozdrave s oficirom, ode svojim putem ne osvrćući se prema
kažnjenima.
Njih dvoje se dugo nisu micali, a onda, u jednom trenutku
Akemi diže glavu i vide da više nikoga nema u blizini.
»Matahaći, vidi, ovde ima vode!« viknu ona pokazujući na
dve drvene vedrice koje su im stražari ostavili. »Ovi vojnici i nisu
potpuno bez srca«, zaključi ona.
Akemi zgrabi vedrice i poče da pije velikim gutljajima
polivajući se istovremeno po licu, grudima i rukama. »Šta je,
Matahaći«, osvrnu se ona prema svom kompanjonu, »zar ti nećeš
da se osvežiš?«
»Štaa?« Matahaći najzad otvori oči. »Zar neće da nam
odseku glave?«
»Ti si lud. Zar nisi čuo da smo osuđeni samo na batine i da
nas proteruju iz Edoa? To je sve. Kao sveštenik trebalo bi da
budeš pametniji. Ko ti je uopšte dao tu odeću?« podsmevala se
ona, ali Matahaći nije obraćao pažnju na to.
262 Mjamoto Mnsaši

»Živ sam!« viknu on i poskoči. On izruči vedro na glavu i, ne

pogledavši Akemi, ode što je brže mogao.
»Bedniče!« reče ona, ali više nije bilo nikog da je čuje.
Matahaći je uskoro bio samo tačka na horizontu. Akemi onda
popravi kosu, zategnu kimono i pojas, pa krete i sama.
1^0 V

»Kad će Takuan da dođe?« pitao je stalno lori Šinzoa dosađujući

se u njegovoj rezidenciji.
»Pošto je moj otac još u zamku, znači da je tamo i Takuan.
Zašto se ne zabavljaš sa konjima?« odgovarao mu je Šinzo.
lori je samo to čekao, jer je već nekoliko dana jahao konje, a
Šinzou o tome nije ništa govorio. Sad je imao i zvaničnu
dozvolu, pa se sjuri prema štali i osedla svog omiljenog konja.
Pre nego što se našao u sedlu bio je doneo odluku da odjuri
do sela u kome je bila njegova i Musašijeva nova kuća i vidi da li
ima vesti od njegovog učitelja. Stigao je brzo do kuće, ali seljani
nisu znali ništa da mu kažu. Samo su žalosno odmahivali glavama.
On onda, ne razmišljajući, krenu ka Ćićibuu. Jurio je
galopom sve do ulaza u selo Nobidome, gde nalete na ogromnu
povorku od četrdeset — pedeset samuraja koji su raspakivali
putne torbe, raspoređivali tovarne konje i kola i spremali se za
odmor.
»Hej ti, mali«, viknu iznenada jedan od trojice samuraja koji
kao da su bili na straži.
»Vi to mene zovete?« zapita lori Ijutito zaustavljajući konja.
»Silazi s konja!« glasila je zapovest. Trojica samuraja
opkoliše lorija.
»Ne znam šta želite od mene. Ja vas ne poznajem!« reče im
lori uljudnije.
»Ne pričaj mnogo nego sjaši«, bio je uporan samuraj.
264 Mijamoto Musaši

»Ne, to ne dolazi u obzir!« viknu lori, ali ga jedan od

samuraja uhvati za nogu i svuče sa konja pre nego što je uspeo da
ga obode i pobegne.
»Neće ti ništa biti«, reče mu samuraj dižući ga sa zemlje.
»Ovde je jedna osoba koja želi da te vidi.«
Ispred ulaza u jednu krčmu u blizini, sa putničkim štapom u
ruci, stajala je Osugi. Ćela ta grupa samuraja izgledala je kao da je
u njenoj pratnji.
»Vidi, vidi, Musašijevo derište«, reče starica udarivši lako
lorija štapom po ramenu, na šta dečak skoči pokušavajući da se
otrgne, ali ga samuraj koji ga je vodio lako baci na zemlju.
»Šta je, zar te učitelj Musaši nije učio kako treba da se
ponašaš?«
»Znam ja dobro kako da se ponašam sa osobama kao što si
ti!« odvrati joj dečak.
»Dobro, videćemo koga ćeš ti da pratiš i uhodiš«, reče starica
važno. »Vodite ga!«
Samuraji zgrabiše lorija i odvedoše ga do drugog kraja sela
gde je ispred jednog svratišta sedeo samuraj važnog izgleda.
Kad ugleda izraz njegovog lica, lori odmah samog sebe
upozori: »Ovaj je opasan.«
Ubrzo za njim stiže Osugi koja reče Kođirou:
»Evo, znala sam da to mora da je lori. Musaši ga je poslao da
nas uhodi.«
»Vežite ga!« naredi Kođiro jednom od samuraja gutajući
poslednje zalogaje svog obroka, ali ga zaustavi kad je ovaj već
krenuo. »Ne treba, pusti ga. Biće miran i bez vezivanja.« lori je
stajao kao skamenjen i stvarno mu nije bio potreban konopac. Bio
je čvrsto vezan prodornim Kođirovim očima.
»Čuo si šta je starica rekla«, obrati se Kođiro loriju. »Da li je
to istina?«
»Nije«, reče dečak. »Pošao sam samo da se prošetam i nisam
pratio ni vas niti bilo koga drugog.«
»Hmmm, moguće. Ako je Musaši uopšte samuraj, ne bi
 Sunce i mesec 265

trebalo da se služi trikovima takve vrste. Međutim, ako je čuo da

smo nas dvoje krenuli na put sa grupom Hosokavinih samuraja,
možda mu je postalo sumnjivo. Ko zna?«
Kođirov izgled je bio potpuno drugačiji od uobičajenog.
Više nije imao dugi perčin a glava na temenu bila mu je obrijana
po svim propisima. Umesto ranijeg šarenog odela sad je bio
obučen u klasični crni kimono sa lepom hakamom i izgledao
mnogo ozbiljnije i starije.
Kao što je nameravao, postao je vazal kuće Hosokava, mada
nije dobio prihod koji je očekivao — pet hiljada bala pirinča. Za
početak određeno mu je otprilike pola od toga.
Put na koji je krenuo bio je prvi zadatak koji je trebalo da
izvrši u službi. Ćelom povorkom je u stvari komandovao
Kakubei, a cilj im je bio Buzen, gde je trebalo da sve pripreme za
povratak Hosokave Tadatošija. Pošto je stari gospodar Hosoka­
va bio već u godinama, Tadatoši je od šoguna zatražio da mu
dopusti povratak u njegov zamak u Buzenu. Šogunat, sa svoje
strane, nije sumnjao u njegovu lojalnost i dozvola ubrzo bi izdata.

II

Osugi je krenula na put zajedno sa Kođiroom, tako da je imala

neočekivano veliku pratnju na povratku kući. U rodnom kraju
nije bila čitavih deset godina i brinula se šta se desilo sa kućom.
Da je čika Gon živ, ne bi ni o čemu morala da brine, ali ovako,
očekivala je da će biti mnogo poslova koje će sama morati da
završava.
Trebalo je da karavan prođe kroz Osaku, gde je ostavila
pepeo čika Gona. Sad je želela da ga ponese i sahrani uz sve
počasti i verske ceremonije u hramu u Mimasaki.
Vraćala se kući prilično zadovoljna, pošto je, kako je mislila,
zadala težak udarac Musašiju. Posetila je i kuću Jagju i kuću
Hođo i tamo najstrože upozorila na opasnost koju bi donelo
266 Mijamoto Mtisaši

naimenovanje Musašija za šogunovog instruktora. Išla je čak i u

kuće nekoliko drugih dvorskih službenika i u svakoj u kojoj su
joj dopustili da pređe prag, održala svoj čuveni govor protiv
Musašija.
Kođiro je naravno bio srećan zbog svega toga i nije ni
pokušavao da je zadrži. Znao je da starica neće stati dok ne izvrši
zadatak koji je sebi postavila. Ali pred kraj, ona je počela i da
preteruje. Kod onih šogunovih funkcionera koji nisu hteli da je
prime ubacivala je pisma u kojima je pisala o Musašijevoj
prošlosti, pa je Kođiro jedva dočekao priliku da je povede na put i
odvede u provinciju gde je mogla da bude manje opasna i po
njegov ugled. Ona se, opet, obradovala pozivu da putuje u tako
velikoj pratnji, i samo joj je bilo žao što Matahaći nije s njom pa da
trijumf bude potpun.
lori je bio začuđen da vidi toliko veliku pratnju neprijatelja
njegovog učitelja, ali nije mislio da se tako lako preda. Iako je
praktično bio zarobljen, gledao je prkosno Kođiroa u oči i, mada
su mnogi odrasli ljudi teško izdržavali njegov prodorni pogled,
lori pred njim nije ni trepnuo. Kođiro nije mogao da veruje.
Razmišljao je izvesno vreme, a onda reče Osugi:
»Imaš li pribor za pisanje i papir?«
»Naravno da imam. Ja uvek nosim sve što je potrebno
putniku«, reče starica. »Zašto ti je potrebno?«
»Hoću da napišem pismo Musašiju. Iako sam sa Jađibeijem
bio postavio natpise širom Edoa, Musaši se nije pojavio. Pošto ne
znam gde ga čovek može naći, najbolji način je da pismo predam
loriju. On će ga svakako videti pre mene. Želim da ga obavestim
da izvesno vreme neću biti u Edou.«
»I šta nameravaš da napišeš u pismu?«
»Obavestiću ga da ću sa gospodarem biti u Buzenu. Reći ću
mu da dosta trenita i da me poseti, kad misli da je spreman.
Čekaću ako treba godinama sve dok on ne skupi hrabrost da izađe
pred mene.«
»Kako možeš da kažeš tako nešto«, dreknu zaprepašćeno
 Sunce i mesec 267

Osugi. »Misliš samo o sebi, a ja. Koliko ja mogu da čekam. Dok

prođe tv.oj život, ja ću biti već mrtva. Ne mogu da čekam više od
dve—tri godine!«
»Mislim ja i o tome, ne birini. Kad moj problem bude rešen,
biće rešen i tvoj.«
»Ali ti moraš znati da sam ja već prilično stara. To mora da se
reši što pre!«
»Ne brini za to. Samo pazi na sebe, nemoj da upropastiš
svoje dragoceno zdravlje i živećeš dovoljno dugo da vidiš kad
moj nepobedivi mač završava posao za oboje.«

III

Kođiro uze pribor za pisanje i odmače se malo od svih da na miru

napiše pismo. Pisao je brzo i sigurno, a imao je i izuzetno lep
rukopis.
Kad je završio, on se okrete oko sebe kako bi našao nešto
čime bi zapečatio pismo. Osugi mu pruži nekoliko zrna kuvanog
pirinča koje on među prstima dobro ispritiska i napravi od njih
neku vrstu lepljive paste kojom zalepi ivice presavijenog papira.
Na kraju, na tako načinjenom omotu on napisa: Pisao Sasaki
Ganrjn, va^al kuće Hosokava.
»’Odi ovamo, mali«, reče on loriju, »neću ti ništa. Zeleo bih
da odneseš ovo pismo svome učitelju Musašiju. To je za mene
veoma važno.«
lori uze pismo iz Kođirove ruke i poče da ga zagleda.
»Šta je napisano unutra?« reče on.
»Samo ono o čemu sam malopre pričao sa starom gospo­
đom.«
»Mogu li da ga pročitam?«
»Možeš samo ako ne pokvariš pečat.«
»Znači ne mogu da ga čitam. Samo da znate, ako u pismu
ima nečeg uvredljivog, ja ga neću odneti učitelju.«
268 Mijamoto Musaši

»Nema ničeg takvog. Samo sam ga zamolio da ne zaboravi

šta smo jedan drugom obećali: da se nađemo u budućnosti.
Rekao sam mu da želim da me poseti u Buzenu, ako slučajno bude
negde u blizini tog mesta.«
»Šta si mislio time da želiš da ga vidiš?«
»To znači da želim da se sretnemo na granici koja postoji
između života i smrti. Odrasli to razumeju«, reče Kođiro a oči mu
zasjaše.
»Dobro«, reče lori stavljajući pismo u nedra svog kimona,
»predaću tvoje pismo.« Osvrnu se, vide da njegovog konja nema
u blizini i seti se da mora da je pobegao kad su ga sa njega svukli.
On potrča malo pa, kao da se nečega setio, okrenu se i isplazivši se
Osugi viknu »Ti, stara veštice!«
»Šta?!« dreknu Osugi spremna da potrči za njim, ali je
Kođiro zadrža.
»Pusti to, on je samo dete«, reče Kođiro i okrete se loriju: »A
ti nemaš ništa lepše da kažeš?«
»Ti se ne mešaj!« viknu mu dečak kroz suze koje su mu
lagano plavile obraze. »Musaši nikada ne gubi od takvih kao što
si ti!«
»Sviđaš mi se, dečko. Ne gubiš nikad, ma kako bilo
beznadežno. Kad tvoj učitelj bude mrtav, možeš da dođeš kod
mene. Za tebe će se uvek naći posla.«
»Ti...« zaškrguta zubima lori i zgrabi jedan kamen, ali ubrzo
odustade i okrenu se prema putu koji je trebalo da vodi prema
Edou.

IV

lori je već dobro prokrstario dolinu Musašino tražeći put kad

odjednom vide dve prilike od kojih mu se jedna učini poznata.
»Učitelju!« viknu on i potrča prema jednom od konjanika.
Stao je kad mu se dovoljno približio i počeo da trlja oči u neverici.
Bio je to stvarno njegov učitelj.
 . Sunce i mesec 269

»Šta se dogodilo«, zapita ga Musaši, »šta ti radiš ovde sam

usred polja?« Musašijevo lice bilo je izuzetno bledo. Očigledno je
prilično oslabio u zatvoru. Ali toplota glasa bila je ona ista, ona na
koju je lori navikao.
»Pošao sam bio tebe da tražim i onda... hej otkud ti taj konj?
Pa to je konj koga sam ja jahao!«
»Našli smo ga tu u blizini«, odgovori mu Gonnosuke. Pošto
je tvoj učitelj umoran, smatrali smo ga kao poklon bogova za
njega.«
»Bogovi su stvarno ljubazni«, reče lori srećan što se sve lepo
završilo.
»A sad ti nama kaži otkud tebi ovaj konj? Po sedlu bih rekao
da čovek koji ga jaše nema manji prihod od pet hiljada bala
pirinča.«
»Pa«, zbuni se lori, »konj u stvari pripada Šinzou.«
»Znači, ti si kod njega?« zapita Musaši.
»Jesam, Takuan me je odveo.«
»A šta je sa našom novom kućom?«
»Gotova je.«
»Odlično, onda možemo tamo.«
»Učitelju«, reče lori, »mnogo si omršavio.«
»Pa, proveo sam izvesno vreme u meditiranju«, reče on
nasmejavši se.
»Hajde, lori, nama više razloga za brigu«, reče Gonnosuke.
»Nevinost tvog učitelja je potpuno dokazana.«
»Hej, pa ja sam zaboravio nešto dosta važno«, reče lori
vadeći pismo iz nedara i predajući ga Musašiju.
»Pismo od Kođiroa?« začudi se Musaši. »Gde si njega
video?«
»U selu Nobidome. I ona stara veštica Osugi je bila s njime.
Kaže da ide u Buzen. Bio je sa Hosokavinim samurajima i
izgledao je opasno. Učitelju, nemoj da rizikuješ ništa s njime!«
270 Mijamoto Musaši

Musaši ga umiri i ubrzo sva trojica stigoše u novu kolibu

koju su seljaci podigli Musašiju.
»Sad ćemo da se odmorimo«, reče Musaši, »a sutra rano idi
da vratiš konja. Šinzo će sigurno brinuti.«
Put ka slavi

Šinzo je ustajao rano, da čita kineske klasike i vežba mačevanje.

Posle toga bi uvek prošetao do konjušnice.
»Hej, momak«, dozva on konjušara toga jutra. »Da li je
vraćen onaj konj?«
»Nije, ali ja više brinem o dečaku«, reče konjušar koji je bio
zavoleo lorija.
»Ne brini za njega. lori je odrastao u divljini. Naučio je da se
snalazi u svakoj prilici«.
Utom dođe jedan od ljudi sa kapije da javi Šinzou da ga
traže neki ljudi. Šinzo im pođe u susret i prepoznade petoricu
bivših učenika Obate Kagenorija.
Dok su izmenjivali pozdrave, Šinzo primeti da ljudi
gledaju ranu na njegovom vratu.
»To mi je ostalo od Sasakija Kođiroa«, reče on.
»Mi smo baš zbog toga i došli, da razgovaramo o tom
čoveku«, rekoše oni posle kratkog ćutanja. »Saznali smo da je on
ubio Jogoroa.«
»I ja sam pomišljao na to. Da li imate dokaza?« zapita Šinzo.
»Nemamo prave, ali smo uvereni da je tako. Jogorovo telo
nađeno je u podnožju brda Isarago, iza tamošnjeg hrama.
Kakubeijeva kuća je na tom brdu, a u to vreme Kođiro je živeo
kod njega.«
»Sve se slaže. Mora da je Jogoro krenuo da napadne
Kođiroa?«
272 Mijamoto Musaši

»Izgleda da se baš to dogodilo. Tri-četiri dana рге nego što

je Jogoroovo telo nađeno, prodavač cveća ispred hrama video ga
je kako se penje uz brdo. Mora da ga je Kođiro ubio i kasnije
preneo njegovo telo u podnožje.«
»Dobro«, reče Šinzo. »Sve se slaže. Imate li još nešto?«
»Mora da si već čuo da je Sasaki Kođiro postao vazal kuće
Hosokava. Sad je već krenuo prema Buzenu a mi mu još nismo
naplatili ono što nam je ostao dužan. On je uništio reputaciju
našeg učitelja, ubio njegovog sina jedinca i nekoliko naših
drugova. Kao učenici Obate Kagenorija, moramo nešto da
učinimo!«
»Ja sam takođe jedna od njegovih žrtava i dosta sam
razmišljao o svemu. Hteo bih da znam vaše planove«.
»Mislili smo o mogućnosti da pošaljemo zvanični protest
gospodaru Hosokavi koji ga je angažovao. Ispričali bismo mu sve
i zatražili da nam preda Kođiroa. Onda bismo mogli da ga ubi­
jemo i njegovu glavu odnesemo na grob našeg učitelja.«
»To bi možda i moglo da se izvede ako nam ga predaju
vezanog«, reče Šinzo, ali sumnjam da će kuća Hosokava to
učiniti. Iako je Kođiro u toj kući odskora, on je ipak njihov
vazal. Naši protesti biće samo dokaz njegovih kvaliteta kao
borca.«
»Mogli bismo sad da iskoristimo priliku i napadnemo ga
na putu. Ako bi nas ti predvodio i ako bismo pozvali još nekoliko
ljudi iz naše škole...«
»Ne, to neću da radim«, bio je kategoričan Šinzo. »Teško je
priznati da je neprijatelj bolji od tebe, ali ja to sad moram učiniti.
Čak i kad bi nas bilo više od deset, mislim da bi se sve završilo
našim porazom.«
»Kako tako nešto možeš da kažeš?!« dreknu jedan od
samuraja, »zar želiš da ostaneš potpuno po strani?«
»Ne, ali mislim da sad nije vreme za napad na Kođiroa«, reče
mirno Šinzo.
 Sunce i mesec 273

»Ne razumem tvoju mirnoću!« reče jedan od petorice i svi

ustadoše da krenu. Šinzo ih nije zadržavao.

II

Dok je kroz kapiju provodio konja i vodio ga ka štali, lori samo

što ne nalete na petoricu razljućenih samuraja. On veselo
pozdravi Šinzoa i sede pored njega.
»Šta, vratio si se?« reče mu jednostavno Šinzo.
»Da«, reče dečak, »a šta je onoj petorici, bili su besni?«
»To je njihov problem«, reče Šinzo, »bolje se približi vatri da
se ogreješ.«
»Nije mi potrebna vatra. Jurio sam na konju i oznojio se pa
se još pušim.«
»Gde si spavao prošle noći? Deluješ mi prilično raspolože­
no.«
»Bio sam kod kuće. Učitelj mi se vratio!«
»lori, ne znam da li si čuo, ali tvoj učitelj će uskoro postati
slavan. Sreća mu se osmehnula i postaće šogunov instruktor
borenja. Moći će da osnuje i sopstvenu školu mačevanja«.
»Stvarno?! Mogu li da uzmem konja?«
»Pa tek si stigao!«
»Hoću da odem i da mu to kažem.«
»Nije potrebno. Pre večeri će iz zamka stići poruka kojom će
Musašija pozvati u audijenciju.«
»Hoće li moj učitelj stići ovde?«
»Ne brini, javiću mu da dođe da se pripremi.«
Ne prođe više od dva časa a na kapiji se pojavi kurir iz zamka
sa pismom za Takuana i naredbom Musašiju da sledećeg dana
dođe u paviljon za prijeme ispred kapije Vadakura u zamku.
Tamo će ga primiti dvorski službenik i, kad sve provere budu
obavljene, primiče ga i sam šogun.
Šinzo se odmah spremi i sa jednim pratiocem odjaha u
274 Mijamoto Mtisaši

dolinu Musašino gde nađe Musašija, ispred kuće, u razgovoru sa

Gonnosukeom.
»Došao sam po tebe«, reče Šinzo ne silazeći s konja, a Musaši
odmah shvati o čemu se radi.
»Baš sam mislio da dođem do tebe i zahvalim ti što si vodio
brigu o loriju.« On brzo uzjaha konja koga mu je Šinzo doveo i sa
njim odjaha u Edo.
Te večeri Musaši je dugo razgovarao sa Takuanom, gospo-
darem Uđikacuom i Šinzoom i bio srećan što te dobre ljude može
da smatra svojim pravim prijateljima. Sledećeg jutra, obučen u
lepe haljine koje mu je spremio njegov domaćin, Musaši sede još
jedanput sa njima pre nego što će da pođe u zamak. Za doručak su
jeli hranu koja se jede samo u svečanim prilikama, a koju su u kući
Hođo davali samo kad neko od njenih muških članova slavi
punoletstvo.
Lepo obučen i na divnom konju sa bogato ukrašenim
sedlom i opremom, Musaši krenu suncem obasjanim putem koji
je vodio prema zamku. Svaki korak konja vodio ga je sve bliže i
bliže slavi.

III

Dok je Musaši bio u zamku, njegovi prijatelji su sedeli u

Šinzoovoj kući.
»lori!« pozva dečaka Gonnosuke koji je sedeo i razgovarao
sa Takuanom.
»Jeste li me zvali?« zapita dečak koji se nije odvajao od
konja.
»Naravno da sam te zvao. Ti si ovde jedini dečak koji se zove
lori«, reče Gonnosuke. »Uzmi ovo, Musaši je ostavio i rekao da ti
predam ako se brzo ne vrati.« U rukama je držao veliki novčanik,
jedino što je ostalo dečaku od njegovog pokojnog oca.
»Čuo sam od Musašija sve o tebi, ali me interesuje da li znaš
nešto više o drugim članovima porodice?« umeša se Takuan.
 Sunce i mesec 275

»Postoji jedna stvar koju nikako nisam uspeo da saznam. To

je šta se dogodilo sa mojom starijom sestrom. Otac nije voleo da
priča o tome, a majka je umrla suviše rano da bi nešto mogla da mi
kaže. Ne znam ni gde je, pa čak ni da li je uopšte živa.«
Iznenada Takuan primeti da je dečak, mahinalno, iz novčani­
ka izvukao komad papira sa nekim već dosta izbledelim slovima.
»Daj mi to da pogledam«, reče on i poče da čita a na licu mu
se, veoma očigledno, pojavi izraz iznenađenja. »Ovde piše dosta o
tvojoj sestri«, reče on neodređeno.
»Ja to nikad nisam mogao da pročitam, a nije mogao ni
sveštenik u našem hramu«, reče lori slegnuvši ramenima.
Pošto sam odlučio da pre umrem od gladi nego da sebi dozvolim da
slučjm drugog gospodara, %епа i ja smo dugo lutali vjernijom %iveći u
najvećoj bedi. Jedne godine smo morali da ostavimo kćerku brioj ljubavnih
sveštenika u hramu u centralnim oblastima. Ostavili smo bebu ispod
nadstrešnice pomolivši se bogovima s^a njenu lepu budućnost i upelenamajoj
ostavili svirala — njome će moći da pribiva %ynke sa neba.
Kasnije, izgradio sam kuću od drveta i slame u poljima Šimoše i često
pomišljao na devojčicu koju smo ostavili. Pomišljao sam da bije trebalo
tiketi i dovesti u naš novi dom, ali, kadpogledam kako smo bedno šjve/i, sve
mi se činilo da to ne bi bilo u njenom interesu.
Kako roditelji mogu da budu surovi! Uvek sam se sečao reči
Minamotoa od Sanetomoa koji je napisao:

Čak i životinjama
koje ne mogu da izraze osećanja
nije uskraćena mogućnost
da u srcima gaje nežnu ljubav
roditelja prema potomcima.

Nadam se da če moji preci imati milosti prema meni na onom svetu i

oprostiti mi sve što sam učinio da bih isjsegao sramotu služenja drugom
gospodaru. Ti si moj sin, i stapamti, ma koliko uspeo u žjvotu, nikada ne
jedi nečasno jelo!
276 Mijamoto Musaši

Nastade muk koji prekide tek Takuan savijajući papir i

vraćajući ga u novčanik.
»Uskoro ćeš videti sestru«, reče on gledajući lorija pravo u
oči. »Ja je poznajem još iz vremena svoje mladosti, a i Musaši je
odlično poznaje.« Kaluđer ne reče ni reči o tome da je tog
trenutka bio siguran da je lorijeva sestra njegova i Musašijeva
prijateljica Ocu koja je, kao jedinu vezu koja joj je ostala sa
roditeljima, imala baš sviralu kojom je dozivala »nebeske zvu-
ke«.

IV

Dok je jahao, Musaši nije mogao da se oslobodi misli od

prethodne noći. Sve vreme je bio siguran da bi trebalo da odbije
poziv i ne stupi u šogunovu službu. On je dugo u zatvoru
razmišljao o potrebi da jednog dana ostavi mačevanje i posveti se
proučavanju vladanja nacijom. Bez toga čovek ne može da bude
kompletan, mislio je, i sada mu se, stupanjem u šogunovu službu,
ukazuje prilika da se isproba i na tom polju. Jer, ma koliko
njegova služba imala veze sa borenjem, služba vladaocu je isto što
i vladanje zemljom.
»Ali«, upozori on samog sebe, »pre nego što pokušam da
upravljam nacijom, moram prvo da dobro pojmim ono čemu
narod može da me nauči.«
Nije mogao da izbegne misli o tome da će stupanje u službu
značiti i silaženje sa puta kojim je krenuo, i jedino je poverenje
koje su u njega imali Takuan i gospodar Udjikacu ostalo kao
razlog da poziv u šogunov dvor ne odbije.
»Ja sam Mijamoto Musaši i dolazim na poziv koji mi je sa
najvišeg mesta upućen juče«, objavi on na kapiji i sluga odmah
prilete njegovom konju. Uvedoše ga u veliku prostoriju u
paviljonu za prijeme, koji su zvali i »soba orhideja« i, prinevši
mu čaj i kolačiće, ostaviše ga da tu čeka. Oko njega, na pomičnim
zidovima, behu islikane orhideje i mnoštvo ptica, i to beše jedino
 Sunce i mesec 277

društvo koje je Musaši imao skoro polovinu dana, jer niko

zadugo ne izađe pred njega. Ptice nisu pevale, cveće nije mirisalo,
a čaj se odavno bio ohladio.
Negde oko podne pojavi se jedan čovek, bele kose i grubog
lica, u odelu koje je jasno pokazivalo da je visoki službenik.
»Mora da je nekada bio izvrstan ratnik«, pomisli Musaši
gledajući njegovo držanje i izraz lica.
»Ti si Musaši, zar ne?« reče on sedajući i predstavi se kao
gospodar Sakai Tadakacu.
»Oprosti što si toliko dugo čekao.« Za njime se pojavi samo
jedan samuraj, on ga je pratio i po svemu se videlo da je taj čovek
malo davao na lepe manire i protokol.
Musaši se duboko pokloni i objavi: »Ime mi je Mijamoto
Musaši. Ja sam ronin iz Mimasake, sin samuraja Munisaija,
potomka porodice Šinmen. Došao sam po volji sa najvišeg
mesta.«
»Hvala ti za tvoj trud«, reče gospodar Sakai. »Tebe su za
naimenovanje na mesto instruktora borenja u dvoru preporučili
kaluđer Takuan i gospodar Hođo od Ave i njihove preporuke
bile su povoljno prihvaćene. Ali, prošle noći došlo je do
iznenadnih promena u šogunovim planovima. Zbog toga ti nećeš
biti angažovan.
Pošto nas nekolicina iz Saveta starijih nismo bili zadovoljni
takvom odlukom, Savet je ponovo razmatrao tu odluku danas i
zbog toga si toliko morao da čekaš. Šogunu smo preneli svoje
mišljenje, ali je krajnji rezultat isti kao prvobitna odluka: ti nećeš
biti primljen.«
U očima gospodara Sakaija bilo je simpatija i razumevanja.
»U ovom nepostojanom svetu«, reče on, »ovakve se stvari
događaju. Naročito kad je ovakva služba u pitanju često je teško
reći da li je negativan rezultat sreća ili nesreća za čoveka na koga
se odnosi.«
»Da, gospodine«, reče Musaši duboko se klanjajući. Starče­
ve reči bile su kao muzika za njegove uši. »Potpuno sam razumeo
278 Mijamoto Mnsaši

i prihvatam odluku, gospodine«, reče on i dalje prostrt po podu.

»Razumeo je, i starac je razumeo«, pomisli on dok je dizao glavu.
Znao je da je starac shvatio njegove misli. Njegovo lice bilo je
vedro, oči nisu krile nikakve loše misli. Musaši se osećao kao da
mu je šogun dao još veće zvanje od onoga koje ga je očekivalo.
Pred njim je bila veća odgovornost nego što je ima jedan
instruktor borenja. Bogovi su očigledno uspeli da stignu do
šogunovog srca i šapnuli mu šta treba učiniti sa Musašijem.
Gospodar Sakai je s osmehom gledao Musašija. Nije želeo
da mu iznese razloge odbijanja, da mu kaže da je činjenica da je
toliko ljudi, kako se saznalo, želelo smrt tom mladom čoveku,
prilično uticala na odluku. Nije želeo da kaže da su Osugine
optužbe stigle i do članova Saveta, ali ni to da to nije uticalo na
većinu njih.
»Primio je to mirno«, konstatova gospodar Sakai i onda
glasno reče Musašiju: »Možda sada nije pogodan trenutak, ali
moram da ti kažem da sam čuo da imaš umetničke sklonosti,
mnogo veće nego što je to uobičajeno za samuraja. Voleo bih, kad
bih mogao, da pokažem jedan tvoj rad šogunu. Mislim da bi slika
urađena tvojom rukom šogunu najlepše pokazala čistotu tvoga
srca.«
Musašija zapanjiše ove reći starog ratnika i dok se spremao
da odgovori, gospodar Sakai ustade i lako se poklonivši reče:
»Nadam se da ćemo se videti jednog dana ponovo.«
Nekoliko minuta u samoći bilo je potrebno Musašiju da
shvati pravo značenje reči gospodara Sakaija. Rad na umetnič-
kom delu najbolje odražava karakter i samo će tako dokazati da
ljudi koji su ga preporučili nemaju čega da se stide.
 Sunce i mesec 279

Musašijeve oči padoše na veliki zaklon koji se sastojao od šest

površina kao sneg belog razapetog papira. Bela površina kao da
ga je privlačila. On pozva samuraja iz predsoblja i zatraži od njega
pribor za slikanje: veliku četku, dosta vode, crni i malo crvenog i
plavog tuša.
Musaši je znao za staru izreku koja je govorila da većina ljudi
u detinjstvu zna da slika i peva, ali da to zaboravljaju kad odrastu.
I on je bio jedan od tih. Kao dečak voleo je da se zabavlja
četkicom i tušem, ali je ubrzo posle toga sve potisnuo mač. Ipak,
Musaši je mnogo putovao, posetio hramove i kuće bogatijih ljudi
i u njima mogao da se divi delima velikih majstora.
Ponovni susret sa slikanjem Musaši je doživeo u Koecuovoj
kući kada je video crtež kestenova kineskog majstora Liang
Kaija. Posle toga je dugo pokušavao da naslika te iste kestenove,
ali nikada u stvari nije mogao da postigne onakvu jednostavnost.
Uspeo je, delimično, da kičicom izrazi ono što je osećao u vreme
koje je proveo u odajama Jošino Daju, i sada je razmišljao o tome
dok se prihvatao pribora da naslika sliku za šoguna.
Slikao je bez prestanka, ne ispuštajući četkicu iz ruke i ne
spuštajući ruku. Trajalo je to nekoliko časova: znao je da slikanje
ne srne da prekine jer će se time prekinuti i tok njegovih misli i
osećanja.
Najzad je završio i spustio četkicu u veliku posudu s vodom.
Sedeo je još .izvesno vreme pred velikim zaklonom-panoom i
odmarao se, ali nijednog trenutka nije bacio pogled na ono što je
uradio. Ono što je tu bilo naslikano bilo je deo njegove duše
bačen na fini tanki papir i on nije želeo da proverava da li je lepo
ono što je šogunu i ćelom svetu želela da kaže njegova duša. Bio je
siguran u njenu lepotu.
Musaši ustade i, naklonivši se lagano, iako nikoga nije bilo u
prostoriji, i ne bacivši i dalje nijednog pogleda na svoje delo,
izađe iz zgrade za prijeme.
280 Mijamoto Musaši

Zastao je, kratko, samo kad je prošao veliku kapiju zamka,

da sam sebe zapita: »Leži li slava s ove ili s one strane kapije?«
A u zamku, gospodar Sakai Tadakacu uđe ponovo u »sobu
orhideja«, u paviljonu za prijeme. Seo je ispred velikog panoa i
gledao još vlažnu sliku. Na slici beše dolina Musašino. U sredini,
ogromno i crveno, bilo je izlazeće sunce. To crvenilo i taj pravilni
oblik izlazećeg sunca bilo je simbol Musašijevog samopouzdanja i
vere u sopstveni integritet. Ostali deo slike bio je urađen
uglavnom crnim tušem sa malim primesama plavog i pokazivao
je jesen u dolini.
»Pustili smo tigra da ode u džunglu. Možda je to i dobro«,
reče gospodar Sakai glasno, ali samom sebi.
 KNJIGA VII

SAVRŠENA SVETLOST
Dvoboj u Nari

Slavuji se na granama drveća okupljaju u proleće; lutajući

samuraji, pak, mladići koji izučavaju borbene veštine, nisu
prestajali da tokom ćele godine obijaju kapiju zamka Kojagju.
Svi oni tražili su samo jedno: da se susretnu sa starim Sekišjusai-
jem. Provodili su dane pokušavajući da izmole dozvolu da se
ogledaju u borbi s tim starim majstorom čija je superiornost u
veštini borenja bila još nepoljuljana.
Da je istina o Sekišjusaijevoj smrti bila objavljena na vreme,
prošle godine, sve bi bilo jednostavnije; ali, odlučeno je da se smrt
starog velikaša taji do četvrtog meseca te godine, kada će
Munenori moći da napusti Edo i dođe da prisustvuje pogrebnim
svečanostima.
Inšjun, opat hrama Hozoin, koji je znao za starčevu smrt i
održavao veze između hrama i zamka Kojagju, uspostavljene još
u Inneijevo vreme, tražio je stalno da se vidi sa Hjogom, za koga
je znao da ga je i rođeni deda smatrao mačevaocem boljim od
sebe. Inšjun je želeo da se isproba u dvoboju s njim, a Hjogo je
izbegavao taj susret izgovarajući se bolešću. Znao je da ni on ni
Inšjun ništa ne bi dobili od takvog ogledanja i stalno je slao
Sukekuroa i on je lagao Inšjuna u njegovo ime.
»Baš mi je žao što ne mogu da vidim Hjogoa«, govorio je
Inšjun u sobi za primanje Sukekurou koji nije znao kako da ga
se otarasi.
284 Mijamoto Musaši

»Zar?« nezainteresovano odgovori ovaj.

»Innei mi je pričao da je Kato Kijomasa ponudio gospodaru
Sekišjusaiju da Hjogo stupi kao dvoranin u njegov zamak i
obučava njegove ljude u borenju, ali je starac odbio ponudu ako
se Kijomasa ne složi sa nekim uslovima...«
»Uslovima?« zainteresova se Sukekuro, koga i samog
zagolica priča koju očigledno ranije nije bio čuo.
»Sekišjusai je, kažu, Kijomasi rekao da je Hjogu izuzetno
temperamentan mladić i da ponekad ne razmisli ni sekund pre
nego što nešto učini. Zato je on tražio od Kijomase da ovaj
Hjogou unapred oprosti prve tri greške, a tek onda može da
kažnjava za one koje bude učinio posle toga.«
Utom uđe Ocu i posluži čaj i kolačiće Inšjunu i dvojici
sveštenika koji su bili u njegovoj pratnji i prekide zanimljiv
razgovor koji se vodio. Pomalo uvređen, Inšjun samo reče
Sukekurou da je u stvari došao da upozori Hjogoa, kao
najstarijeg u kući, da gospodar Todo Takatora, susedni feudalac,
koristi priliku kad nema glave u kući i naseljava neke ronine na
teritoriji koja se graniči sa Jagjuovom. Nameravao je, očigled­
no, da starčevu smrt za koju je, kao velikaš, znao, iskoristi za neke
svoje buduće planove o proširenju poseda.
»Hvala ti što si nas obavestio«, zahvali mu se Sukekuro
prateći sveštenika koji očigledno nije bio zadovoljan rezultatima
posete.
Kad se vraćao od kapije, Sukekuro nalete na dečaka
Ušinosukea, četrnaestogodišnjaka koji je živeo u planinskom selu
Araki, potpuno sam sa majkom, dolazio često da ponešto proda i
iskoristi priliku da malo vežba mačevanje u Kojagjuu.
»Hej, Sukekuro«, reče dečak srdačno. Navikao je bio da ga
svi, i pored njegovog niskog porekla, dočekuju lepo u zamku.
»Došao sam danas do Ocu, imam poklon za nju.«
»Ne možeš da je vidiš ako meni nisi doneo ništa«, našali se
Sukekuro kome je dečak uvek donosio krompire u zamenu za
lekcije iz mačevanja.
 Savrlena svetlost 285

»Ovaj poklon ti ne bi voleo«, reče dečak, »uhvatio sam joj

slavuja.«

II

»Kako si mogla da pustiš slavuja«, kukao je kasnije dećak dok su

on i Ocu, sedeći na zauzdanom volu, odmicali planinskim putem.
Vo je bio dečakov, a Ocu je odlučila da zajedno s njim ode do
planine gde je, kako joj je rekao, video divne šljive u cvetu.
»Ja volim njegovu pesmu, ali samo kad je slobodan, zato
sam ga i pustila«, reče mu Ocu smejući se, »i ti više voliš da si na
slobodi nego u kavezu.«
»Možda si u pravu«, složi se dečak, »ali sam se dobro
namučio dok sam ga uhvatio.«
»Stoj!« začuše iznenada i, pogledavši ispred sebe, videše tri
ronina za koje se dečaku učinilo da ih je malo pre toga video u
gradu. Stajali su prekrštenih ruku i strašnog izgleda. Očigledno je
bilo da nemaju baš najbolje namere.
»Šta hoćete vas trojica?« hrabro reče dečak.
»Ti se, mali, ne mešaj, a devojka ide s nama«, reče jedan od
njih pogledavši oštro Ušinosukea pogledom od koga bi svako
dete njegovih godina uzdrhtalo. »Je li ti«, okrenu se on Ocu,
»poznata si mi odnekud. Kao da sam te viđao u školi Jošioka i
Kjotu, pre nekoliko godina.«
»Sigurno je bila tamo«, upade drugi, »takve lepotice kao što
je ona ne rastu u ovim planinama.«
»Hajde, dečko, daj nam taj konopac, a ti ’ajde lepo kući«,
reče treći ronin i krete prema Ušinosukeu koji je vodio vola.
»Ušinosuke, ne...« poče Ocu videvši da se na dečakovom
licu pojavljuje izraz odlučnosti kakav mu je uvek viđala kad ga je
gledala u dvorani za vežbanje.
Ali Ocu nije uspela da zaustavi dečaka. Pružena samurajeva
ruka bila je dobra poluga i on ju je iskoristio da čoveka prebaci
daleko preko sebe, a onda, ustavši dok se još niko nije od njih
286 Mjamoto Mnsaši

snašao, glavom udari u stomak drugoga i, dok je ovaj padao,

izvuče mu mač iz korica.
Dok su se sva tri ronina osvestila i uspela da se postave
prema dečaku, ovaj je već opasno mahao mačem. Iako su njegovu
ruku više vodili instinkti nego veština, koju još nije uspeo da
potpuno stekne, mač kojim je mahao držao je svu trojicu na
pristojnoj razdaljini. Mada su, očigledno, bili prilično dobri
borci, samuraji su bili iznenađeni dečakovom hrabrošću i još nisu
uspeli da se osveste.
Jedan od samuraja pokuša da mu se približi, ali ga ovaj
zahvati sečivom mača preko grudi i čovek, samo lako ranjen ali
prestravljen, odskoči tako da nalete na vola na kome je sedela
Ocu. Čovekov mač zaseče duboko u volovsku stražnjicu i
životinja, poludela od bola, polete iz sve snage i dade se u galop.
Ušinosuke iskoristi taj trenutak, i — videvši da je Ocu
uspela da bar pobegne samurajima, mada opasnost još nije prošla
— životinja je mogla da je zbaci, pa sam skoči i otkotrlja se u
obližnji potok.
»Ti, malo kopile!« vikali su samuraji videvši ga kako kao
divokoza odmiče pored obale potoka, ali ubrzo shvatiše da ništa
ne bi ni vredelo da stignu dečaka. Ocu je bila otišla na potpuno
drugu stranu i oni pođoše da pokušaju da je stignu.

III
Šlep od bola vo je trčao svom snagom drumom prema dolini i
prešao neverovatnu razdaljinu za veoma kratko vreme. Polegavši
po njemu Ocu je uspela da se, čvrsto obuhvativši njegov vrat,
održi, samo povremeno otvarajući oči koje je bila zatvorila od
straha. Bila je srećna kad je shvatila da se razbesnela životinja
lagano približava zamku Jagju.
Ljudi koji bi se našli na putu uspevali su samo da se uklone i
ne pokušavajući da zaustave razbesnelog vola koji je jurio
nesmanjenom brzinom i ne pokazujući znake zamora.
 Savršena svetlost 287

»Sklanjaj se! Sklanjaj se!« vikali su ljudi koji bi pobcgli s

puta, a ti povici postadoše još glasniji, skoro očajnički, kad oni
koji su se tu zatekli videše jednog čoveka u svešteničkoj odori
kako mirno hoda drumom leđima okrenut životinji na kojoj je
jahala Ocu.
»Svešteniče, svešteniče, sklanjaj se«, vikali su dok se vo
približavao svom brzinom, a čovek, okrenuvši se prema pravcu iz
koga je dolazila ta gomila mesa, ostade da stoji na istom mestu,
raširenih nogu.
»Skla...« pokuša da vikne čovek najbliži mestu događaja,
kad vide kako, u deliću sekunde, sveštenik odskače u stranu i
začu strašan zvuk od udarca koji je zadat volu u slepoočnicu. Vo
zabaci glavu, riknu od bola i, pošto je trčao još desetak koraka,
stade; krvava pena izlazila mu je na usta a tclo se treslo.
»Silazi, brzo!« viknu sveštenik Ocu koja je otvorila oči i
videla sve što se dogodilo. Ona brzo skoči pokušavajući da se
pokloni čoveku koji nije obraćao pažnju na nju osmotrivši samo
kratkim pogledom da nije povređena. »Zašto li se ovako dao u
trk«, pitao se on zagledajući vola koga je uspeo da privede drvetu
pored puta i čvrsto ga veže za njega. Tek onda uspe da vidi
zasekotinu koju je na boku životinje napravio mač.
»Ovo je od samurajskog mača, zar ne?« zapita on najzad
okrenuvši se ka Ocu.
Nije mnogo prošlo a na mesto događaja stiže Kimura
Sukekuro. Jurio je na konju iz sve snage pošto je osmatrač sa zidi­
na zamka video vola još dok je bio na brdu, kako se trkom pri­
bližava.
»Hvala vam veliko«, reče on svešteniku klanjajući se, »da li
ste ovde slučajno ili pripadate nekom od okolnih hramova. Čini
mi se da sam Vas negde već video.«
»Ja sam jedan od novih sveštenika u hramu Hozoin«, reče
čovek tresući prašinu sa svoje haljine i klanjajući se takođe
Sukekurou. »Baš sam se tamo uputio.«
»Čekajte, pa onda...« mozak je Sukekurou brzo radio. »Sad
288 Mijamoto Musaši

znam, Inšjun mi je rekao da će dobiti jednog novog čoveka koga

znam iz Edoa. Vi ste Hamada Toranosuke, zar ne?«
»Jeste«, reče čovek posle kraćeg ćutanja, »rekao sam bio
Inšjunu da nikom ne govori moje pravo ime...«
»Ne brinite, Inšjun je imao poverenja u mene. Nikome
nisam ni mislio da prenesem. Čuo sam za borbu Kođiroa i
Tadaakija. Verujem da si odlučan u nameri da spereš sramotu sa
imena svog učitelja.«
»Videćemo se možda opet, uskoro«, reče sveštenik i onda se
dva čoveka duboko pokloniše jedan drugome; Ocu je stajala po
strani i nije čula ništa od njihovog razgovora a nije dobila ni
priliku da se kako treba zahvali svome spasiocu.

IV

Sledećeg jutra svi ljudi iz zamka, na čelu sa Hjogom, pratili su

Ocu jer ju je u zamku čekalo pismo od Takuana. Sveštenik ju je
obaveštavao da je Musaši predložen da bude instruktor u
šogunovom dvoru i da Takuan i još neki Musašijevi prijatelji
imaju izvesne planove za koje je njeno prisustvo u Edou
neophodno. Ne razmišljajući o razlozima zbog kojih je uvek
tajanstveni sveštenik tražio od nje da dođe u Edo, Ocu odluči da
odmah krene. Dovoljan razlog za žurbu bilo je to što je znala da
će, ako ništa drugo, kad stigne u Edo moći opet da vidi Musašija.
Hjogo je još razmišljao o laticama šljivinog cveta koje su
poletele iz Ocuine ruke kad mu je mahnula za oproštaj, a od
Takuana stiže drugo pismo1. Prvo je očigledno putovalo suviše
dugo, jer u ovom drugom, kad ga otvori, vide da Musaši nije
primljen za šogunovog instruktora.

1 Šljivin cvet u Japanu simboliše ljubav. Hjogo gaji tajnu ljubav prema Ocu, a
pošto mu je ona na rastanku bacila latice šljivinog cveta, očigledno je da je ona svcsna te
ljubavi — mada to ne znači da je prihvata.
 Savršena svetlost 289

»Šta sad da radim? Ocu bi trebalo ovo da zna«, reče on

Sukekurou i uzjaha konja s nametom da stigne devojku i saopšti
joj novost. Za njim se dade Ušinosuke na konju koga je uzeo od
Sukekuroa. Dečaka su u zamku svi voleli, a od prošle večeri, kad
je stigao izmoren i isccpan posle dana u kome je praktično spasao
Ocu od divljih ronina, mogao je da čini šta hoće.
Ali, na pola puta, Hjogov konj poče da usporava. Za Ocu
ionako nije uopšte važno da li će Musaši postati šogunov
instruktor ili ne. Ona voli tog čoveka a ne njegove eventualne
titule, i vest o tome da nije primljen neće je zaustaviti na putu za
Edo, mislio je on. Čak i da je ubedi da sad odustane od puta, ona
će želeti da vidi Musašija i posle nekoliko dana premišljanja
sigurno bi ipak otišla da ga pronađe. On onda shvati da je njegova
žurba nastala samo iz želje da je još jednom vidi i da se s njom
oprosti nasamo, ne pred svima, kao što je to morao u zamku.
Znao je da mora da savlada svoja osećanja. I ratnici su ljudi, i
oni imaju svoje slabe trenutke i trenutke u kojima čine budalašti­
ne, ali je on znao da mora, kao samuraj, da što više vlada sobom i
.jednog dana stekne takvo osećanje postojanosti u kome će
njegova duša moći da luta slobodna od svih iskušenja.
On okrenu konja i reče kratko dečaku:
»Ne možemo da je stignemo. Suviše je žurila. Bolje da
svratimo do Nare.«
Tog dana bio je vašar u Nari, nekadašnjoj prestonici punoj
hramova. Stotine ljudi muvalo se tamo-amo širokim poljem
između hramova i pagoda, a medu njima su čuveni jeleni iz Nare
slobodno šetali tražeći od prolaznika hranu.2

1 Park u drevnoj prestonici Nari (sedište japanskog cara od 710. do 784. godine) i
danas postoji. Zauzima preko pet stotina hektara i u njemu slobodno živi oko hiljadu
jelena. Jeleni se smatraju glasnicima bogova i naseljeni su u parku grada Nare u vreme
njenog najvećeg procvata. I danas turisti odlaze u Naru da, pored drevnih hramova i statue
velikog Bude, vide i jelene. U parku postoje i radnjice koje prodaju isključivo biskvite od
pirinča namenjene jelenima, i posetioci mogu da ih njima hrane.
290 Mjamoto Musaši

Razni mađioničari, cirkuzanti, igrači, lutkari, strelci i mače-

vaoci pokazivali su svoju umetnost na otvorenom dok ih je
gomila, u kojoj je većina nešto žvakala, s interesovanjem
posmatrala.
Ali ubrzo se pažnja većine ljudi na vašaru okrenu hramu
Kofukuđi ispred kojega je stajao veliki natpis da se svi oni koji se
bave borilačkim veštinama pozivaju da se ogledaju sa
sveštenicima-kopljanicima iz hrama. Većina ljudi je stajala ispred
natpisa i razgovarala, a bilo je veoma malo došljaka koji su se
usuđivali da izađu pred surove sveštenike čuvene po veštini
baratanja kopljem.
»Mogli bismo da se ovde negde odmorimo i pojedemo ovo
što smo poneli za put«, reče Ušinosuke. On se brzo vrati sa
nekoliko asura koje rasprostre u senci drveta i pozva Hjoga da
sjaše, i pridruži mu se. Dečak rasprostre po asurama loptice od
pirinča uvijene u bambusovo lišće, suve kisele šljive i slatku pastu
od pasulja.
»Idem do hrama, možda će mi dati malo čaja«, reče on
Hjogou.
»Idi, ali nemoj da kažeš za koga je. Dolaziće nam ovde da
opet počnu s onim pričama o dvoboju«, reče mu Hjogo.

»Hej, nema naših asura«, reče lori Gonnosukeu. »Mora da ih je

neko ukrao!«
»Nije to ništa strašno«, reče Gonnosuke i sede na travu
umoran od lutanja po vašaru u Nari.
»E, pa eno su tamo. Uzeli su ih oni ljudi!« viknu lori i potrča
prema Ušinosukeu u Hjogou. »Hej, ti, vraćaj te asure!« vikao je.
»Šta je ovome?« pravio se da ne razume Ušinosuke.
»Kako šta mi je? To su moje asure i ti si ih uzeo. Znači, ti si
lopov. Vraćaj to odmah!«
 Savršena svetlost 291

»Kome ti kažeš da je lopov?!«

»Kažem baš tebi! Svako ko uzme tuđu stvar, taj je lopov!«
»Dobro«, reče Ušinosuke tražeći očima pomoć od Hjogoa
koji je gledao u stranu smešeći se, »idem da donesem mom
gospodaru čaj, a kad se vratim, obračunaću se s tobom.«
Kad je Ušinosuke vratio sa zemljanim vrčem u kome je bio
čaj, na prostoru ispred hrama gde su oni bili rasprostrli asure, već
su ponovo počele borbe. Tako Ušinosuke, i da je hteo, ne bi
mogao da stigne do lorija koji ga je, s druge strane gomile,
streljao očima.
»Hajde, što niko ne izlazi!?« vikao je jedan snažan sveštenik.
Bio je to Nankobo, sveštenik koji je postao toliko dobar u bore­
nju da je već govorio da će uskoro morati da izazove samog
Inšjuna. Pre nego što je Ušinosuke stigao, on je za nekoliko mi­
nuta pobedio desetak protivnika koji su, pod udarcima njegovog
koplja ili zahvaćeni njegovim snažnim rukama, leteli na sve stra­
ne. Poslednji je pod njegovim kopljem pao sveštenik Daun, iz
istog hrama, kome je dosadilo Nankoboovo šepurenje. Nanko-
boovo koplje rascopalo mu je lobanju i sad je ležao bez svesti.
»Izgleda da nema više hrabrih ljudi na svetu. Sve same
kukavice!« izazivao je Nankobo šetajući okolo ramena zabačenih
unazad.
»Stani!« začu se iznenada glas i jedan putujući sveštenik
izađe na prazan prostor spuštajući pumi zavežljaj. »Da li je ovaj
turnir otvoren za sve?«
»Jeste!« zagrajaše sveštenici u horu; njima je već bilo preko
glave Nankoboovog hvalisanja.
»Onda bih ja da se ogledam«, reče mirno sveštenik, »ima li
neko da mi pozajmi drveni mač?« Nekoliko ruku iz gomile pruži
se prema svešteniku, on mirno uze drveni mač od najbližeg i
oproba ga izmahnuvši njime kroz vazduh.
»Ovo postaje interesantno«, reče Hjogo smešeći se.
»Ne znam šta bi tu bilo interesantno«, primeti Ušinosuke
koji se divio Nankobou, »i ovaj će da izgubi kao i ostali.«
292 Mijamoto Musaši

»Sve mi se čini da Nankobo neće imati hrabrosti da prihvati

borbu«, reče Hjogo siguran u svoj sud.
Putujući sveštenik je bio čovek u četrdesetim godinama,
snažne građe i mišića kao od čelika, koje nije mogla da sakrije ni
sveštenička haljina. Sam način njegovog hoda ukazivao je da je taj
čovek više vremena provodio u vežbanju oružjem nego u
molitvama po planinama.
»Ti nisi iz Nare?« zapita ga Nankobo, žmireći. Očigledno je
bilo da, uprkos onolikoj aroganciji, nije baš glup čovek.
»Ne«, reče čovek.
»Onda ne mogu da se borim sa tobom«, reče Nankobo
napućenih usta, »moje borbe su deo molitvi vezanih za ovo sveto
mesto. Ne mogu da ih skrnavim boreći se sa nekim ko je došao iz
neke druge sredine.«
»Shvatam«, reče putujući sveštenik sa osmehom koji je
označavao da je za njega borba već završena. »Hvala ti u svakom
slučaju«, reče on i vraćajući mač izgubi se u gomili.
»Šta sam ti rekao?« reče Hjogo dečaku. »Ovaj Nankobo
uopšte nije lud. Onom svešteniku samo fali šlem i oklop i da ga
vidiš na čelu neke armije. On mora da je od onih samuraja koji se
kriju po planinama čekajući trenutak kad će ponovo izbiti rat.«

VI

Ali dečaka nigde ne beše i, kad se Hjogo okrete, on vide

Ušinosukea i lorija kako stoje pored zida jedne od obližnjih
pagoda.
»Nemoj mene da kriviš ako pogineš u ovoj borbi«, reče lori
držeći drveni mač.
»Da ne pričaš ti malo više nego što treba«, reče Ušinosuke i,
zamahnuvši drvenim mačem, pogodi lorija u glavu.
Ovaj posrnu malo, udarac nije bio suviše jak, ali se ipak
ispravi i uspe da ponovo zauzme stav. Vrteli su se u krug do
 Savrfena svetlost 293

trenutka kad lori, ne mogavši više da izdrži, polete na protivnika

svom snagom, držeći mač visoko dignut.
lori očigledno nije bio postigao ni ono osnovno što je
potrebno mačevaocu, jer se Ušinosuke samo lako izmače i
ponovo ga lupi po temenu. lori pade bez glasa.
»Eto, ja sam pobedio«, reče Ušinosuke trijumfalno, ali se
ubrzo uozbilji videvši da se lori ne miče. Uplašen, on se okrenu da
pobegne, ali ga stiže Gonnosukeova ruka.
»Stani malo!« reče mu Gonnosuke, držeći ga čvrsto.
»Šta se ovde događa?« — iznenada upade Hjogo. »Zašto
držiš tog dečaka?«
»Zar nisi video kako je onesvestio mog pratioca? Mogao je
da ga tako ubije!« '
»Dobro«, reče Hjogo, »pusti ga, a ja ću da ga ispitam. Hajde,
kaži mi, Ušinosuke, zašto si udario dečaka?«
»Nisam znao da su asure njegove«, reče Ušinosuke trljajući
ruku za koju ga je do malopre držao Gonnosuke.
»Znači, ti si ipak kriv za sve i još si ga udario!« podiže glas
Hjogo.
»Stanite, pustite ga. Bio je to dvoboj!« iznenada se javi lori
koji diže glavu sa zemlje. »Bio je dvoboj i on me je pobedio.«
I Hjogo i Gonnosuke se veselo nasmejaše dok su oba dečaka
postiđeno gledala u stranu.
»Dobro, ostaje nam samo da se izvinimo. Ipak je Ušinosuke
kriv za svađu«, reče Hjogo lako se klanjajući.
»Ništa zato«, odgovori mu Gonnosuke. »Možemo bar da
vas upitamo kako da stignemo do zamka Kojagju. Žuri nam se, a
niko iz ove gomile i ne pokušava da odgovori na naša pitanja.«
»Mi smo iz zamka. Možemo li da znamo koga tražite?«
»Tražimo devojku koja se zove Ocu. Ona treba da bude
negde kod starog gospodara ili njegovog sina Hjogoa.«
»Ja sam Hjogo«, reče ovaj, »a što se tiče Ocu, ona je jutros
otišla u Edo da pronađe čoveka koji se zove Musaši.«
»Ja sam Musašijev prijatelj, a ovo je njegov učenik«, reče on
294 Mijamoto Mtisaši

pokazujući na lorija. »Mada danas nije baš osvetlao obraz

učitelju.«
»Šteta, da ste bar jutros stigli«, reče Hjogo.
»Najgore je to što Ocu neće naći Musašija«, reče Gonnosu-
ke. »Niko ne zna gde je i moraće da se vrati neobavljena posla.«
»Onda najbolje da krenete s nama u zamak i sačekate je
tamo. Nema drugog mesta na koje bi mogla da ode«, reče Hjogo i
uskoro mala povorka krete drumom prema zamku. Samo je lori
hodao nekoliko koraka iza i ne gledajući Ušinosukea. Izgledao je
pogruženo i niko nije znao da li je to zbog toga što je izgubio
borbu ili zato što neće moći da vidi Ocu.
 I

Gonnosuke i lori su često lutali okolinom Nare punom hramova.

Tog dana, tek što su stupili na most, Gonnosuke oseti opasnost
koja im je dolazila otpozadi. On skoči u stranu, ali lori neuspe da
izbegne udarac, i pade s mosta. Gonnosuke vide čoveka koji ih je
napao. Bio je to jedan od lutajućih sveštenika, kakvih je bilo na
stotine u tim planinama.
»Ko si ti?« zapita ga on, ali sveštenik je ćutao. »Kakvog
razloga imaš da napadaš mene, Musoa Gonnosukea?«
Sveštenik je stajao kao da ne čuje. Približavao se, korak po
korak, držeći drveni mač visoko iznad glave. On zamahnu, ali
Gonnosuke podmetnu mač i drvena palica koju je držao sveštenik
prelomi se na dva dela. Sveštenik odskoči, a u tom trenutku se
ispod mosta pojavi lori gađajući ga kamenčićima pravo u glavu.
Sveštenik diže ruke da se zakloni, pa, kad shvati da je ostao bez
oružja, nestade u šipražju.
»Stani i bori se!« viknu lori, ali odgovora nije bilo.
»Pusti ga«, reče Gonnosuke, »ovo mu je bilo sasvim
dovoljno. Sigurno nije znao da tako dobro gađaš.«
Njih dvojica krenuše dalje i, baš kad su prošli sledeće selo,
jedan čovek obučen kao trgovac požele im dobar dan.
»Ja povremeno svraćam u zamak Kojagju«, poče razgovor
trgovac kad mu Gonnosuke i lori uzvratiše pozdrav, i krete
uporedo s njima. »Kimura Sukekuro, Jagjuov čovek, učinio mi je
više usluga i ja sam mu zahvalan zbog toga.« Čovek nije prestajao
296 Mjamoto Musaši

da priča a Gonnosuke i dečak su samo ćutali ili odgovarali na

njegova pitanja kratkim da ili ne. Bilo je očigledno da ga se neće
tako lako otarasiti.
»Hej, Sugizo!« začu se uzvik posle nekih pola časa hoda i
jedan čovek koji je stajao pored puta pritrča da im se pridruži.
»Zašto si me tako ostavio? Čekao sam te u selu Amano, a tebe nije
bilo.«
»Izvini, Gensuke«, odvrati trgovac namešteno se smejući,
»naišao sam na dva veoma ljubazna gospodina i poveli smo toliko
zanimljiv razgovor da sam potpuno zaboravio na tebe.« I
Gensuke je bio obučen kao Sugizo, i on je, kako se ispostavilo,
bio trgovac. Dva trgove? se dadoše u razgovor o poslu i ostaviše
malo na miru Gonnosukea i lorija, ali ih nisu ispuštali iz vida.
Prolazili su kroz jedan prilično uzan klanac u kome se put
pretvarao u usku stazu između velikih stena, kad se dva trgovca
iznenada zaustaviše. Pred njima je bio most od nekoliko brvana
prebačenih preko prilično duboke jaruge potoka čije se žuborenje
čulo u dubini.
»Stanite«, reče Gensuke, »ova brvna su nešto pomerena i
samo što se nisu sručila u provaliju. To je od poslednje oluje.
Bolje da krenem napred da ih malo poduprem i pomognem vam
svima da pređete.« Ne čekajući odgovor on vešto krete preko
brvana koja su stvarno delovala nestabilno i ubrzo se nađe na
drugoj strani počevši odmah da traži kamenje i komade drveta
kojima bi ih podupro. Gonnosukea iznenadi ta trgovčeva
revnost, jer su ti ljudi iz grada često bili sasvim nezainteresovani
za bilo šta što se dešavalo van mesta u kojima žive, ali ovo sad
shvati kao posebnu ljubaznost prema njemu kao samuraju.
Kad mu Gensuke dade znak, on i lori, dok je Sugizo ostao
na obali tražeći nešto na zemlji, kretoše preko brvana.
»E, tu smo te čekali, gospodine Gonnosuke!« začu se
iznenada Gensukeov glas i oni, kad podigoše glave, videše njega
kako stoji prema njima sa uperenim kopljem. Okrenuše se i videše
 Savršena svetlost 297

da je i Sugizo takođe naoružan dugim kopljem, koje su oči­

gledno tu negde bili ostavili i pripremili za podli napad.
»Znači tako, kopiladi!« viknu besno Gdnnosuke isukavši
mač, a lori kleče na brvna uhvativši se za Gonnosukeov pojas.
»Sad ćete videti kako se bori Gonnosuke!«
»Bolje i ne pokušavaj i predaj se mirno. Možda ćemo ti
poštedeti život makar bio i Tokugavin špijun«, viknu Gensuke.
»Slušajte, ljudi, to mora da je neka greška. Ja stvarno
dolazim iz Edoa, ali sa šogunom imam veze isto onoliko koliko i
vi. Ja sam običan lutajući samuraj.«
»Ništa nam ne pričaj. Već su nas iz Edoa upozorili na čoveka
koji putuje sa dečakom. Ti radiš za gospodara Hođoa od Ave!«
»Greška, kažem vam!«
Gonnosuke više nije želeo da govori. Sa dečakom pripijenim
uz sebe on krete prema Sugizou i kad ovaj uperi koplje na njega,
on levom rukom povuče oružje prema sebi i jednim udarcem
iseče nadritrgovca koji polete napred. Gonnosuke gurnu lorija,
koji se otkotrlja na obalu na kojoj više nije bilo nikoga, i okrete se
na vreme da izbegne udarac Gensukea pa njemu raspoluti glavu.
U tom trenutku, međutim, nekoliko konopaca i ribarska
mreža padoše na njega, sputavajući mu noge i ruke, i on se uskoro
nade kao muva u paukovoj klopci. Desetak ljudi koji su vukli te
konopce pojaviše se iz žbunja i ubrzo ga uvezanog prebaciše
preko sapi konja koji, tako natovaren, krete u planinu.

II

Jednog dana, početkom devetog meseca, lori je baš ušao u radnju

trgovca u Sakaiju kome je pomagao, kad vide kako rečnim
brodićem stiže ogroman prtljag na kome je velikim znacima bilo
označeno da tovar pripada kući Hosokava.
»Šta je bilo sa našim brodom?« zapita trgovca Sakeija jedan
od samuraja važnog izgleda, a lori se zapanji kad vide da je to
298 Mijamoto Musaši

Sasaki Kođiro. Dečak ostade poluotvorenih usta, začuđen, a

trgovac mu podviknu: »Šta je, šta si stao tu i bleneš? Bolje idi i
pripremi čaj za gospodu samuraje dok čekaju na tovar.«
Uskoro jedan od brodara objavi da bi samuraji mogli da
zauzmu mesta na brodu koji je počeo da se tovari. Samo Kođiro i
šestorica-sedmorica starijih ljudi od ugleda ostadoše u trgovačkoj
radnji žaleći se na žeđ i muve.
»Šta je bilo sa Sadoom?« zapita Kođiro jednog od ljudi
»trebalo bi da je već ovde.«
»Ne znam, kao da kasni«, reče ovaj, »da popijemo još po
šolju čaja, šta misliš?«
»Hej, lori, brže sa tim čajem, donesi gospodi još čaja!« viknu
trgovac, a lori, koji je izbegavao da se približi Kođirou, morade
da mu sad direktno prinese poslužavnik.
»Hej, pa to je...« zapanji se Kođiro, a ruka sa šoljom koju je
baš uzeo, ostade mu u vazduhu.
»Šta, zar ste me prepoznali?« zapita dečak pokušavši da
uzmakne, ali ga Kođirova ruka čvrsto zgrabi za nadlakticu. Čaj sa
poslužavnika polete Kođirou u lice i opeče ga, na šta stisak
popusti.
lori odskoči i izvuče kratak mač koji je i dalje stalno nosio za
pojasom. »Niko da me nije dirnuo!« viknu on, a trgovac Sahei
gledao je zapanjeno kako njegov mali pomagač koji je, uprkos
svemu, izgledao jako pitom, iskače iz prodavnice i beži na ulicu.
Ali nekoliko Kođirobvih ljudi koji su bili ispred radnje
baciše se na lorija i brzo ga skleptaše.
»Oprostite, gospodine«, molio je trgovac Kođiroa, »natera-
ću dečaka da se izvini.«
»Izvini se ti«, vikao je lori pokušavajući da se otme ljudima
koji su držali, »ja sam samurajski sin, nisam trgovac!«
»Dobro«, reče Kođiro, koga su sad svi zvali Ganrju. Bio je
krupniji nego ranije, ali mu se u očima pojavi ona stara zloba.
»Pošto je dečak samurajski sin, pristaću da prođe bez izvinjenja.
Samo tražim da ga kaznite adekvatno onome što mi je učinio.«
 Savrlena svetlost 299

»Sta treba da mu uradimo, gospodine?« zapita trgovac.

»Prolijte mu vedro vrele vode na glavu«, reče Kodiro.
Trgovac uslužno skoči da uzme vrelu vodu iz kazana iznad
ognjišta, a ljudi koji su držali lorija stegoše ga još čvršće. Trgovac
je već bio prineo vedro dečakovoj glavi, kad se začu glas sa ulice:
»Zatvori oči, lori, oslepećeš ako to ne uradiš!«
»Gle, pa to je Sado!« reče Kodiro postiđen što ga je samuraj
uhvatio u takvoj detinjastoj svirepoj zabavi. Trgovac spusti
vedricu, a Sado uđe u prostoriju pokazavši ljudima da oslobode
lorija.
»Vi ste onaj samuraj koji je dolazio u Tokuganđi i
Hotengari«, reče lori glasom koji nije odavao strah.
»Šta, zar me se sećaš? Kako je tvoj učitelj Musaši?« zapita ga
on, a u prostoriji nasta muk. Svi su znali da Sado i još nekolicina
Ijudu u kući Hosokava i dalje cene Mijamotoa Musašija, dok su
drugi prihvatili mržnju koju je prema njemu gajio njihov novi
učitelj borenja Ganrju-Sasaki Kodiro.
Mučnu situaciju prekide brodar koji dođe da javi da je brod
spreman da isplovi.
»Voleo bih da dečak krene sa mnom«, reče Sado trgovcu.
»Kako se uopšte sin samuraja našao u trgovačkoj kući?«
Trgovac požuri da objasni da je dečak došao jednog dana i
da mu se u očima videlo da je gladan. Dao mu je da jede i ostavio
ga da pomaže u radnji.
»Dobro ste učinili, ali mislim da je za njega bolje da krene sa
mnom u Kokuru, tamo će moći da bude vaspitan kao samuraj«,
reče Sado zatraživši i sam šolju čaja pre nego što krene.
Uskoro trgovčeva žena spremi loriju novi kimono, hakamu,
kožne kamašne, sandale i slameni šešir. Potpuno spreman za put
dečak se oprosti sa trgovcem i uskoro je bio na brodu koji raširi
crna jedra i otisnu se na more.
300 Mijamoto Musaši

III

Na ulazu u usku uličicu u gradu Okazaki, u kraju koji su

uglavnom nastanjivali ribari, na ulazu u jednu kuću stajao je
natpis: PROSVETLJENJE ZA MLADE. LEKCIJE U
LEPOM PISANJU. Ispod natpisa je stajala i pločica sa imenom
Muka, iza koga se, kako se pričalo u susedstvu, krio samuraj koji
je tu živeo i obučavao decu običnih građana.
Njegovo pisanje bilo je prilično amatersko i prolaznici bi se
često smeškali kad bi videli kako piše u vrtu, okružen decom. Ali
Muka se uopšte nije stideo i govorio je uvek isto: »Ja sam u srcu
još dete i učim zajedno s decom.«
Na kraju ulice bio je šumarak bambusa, iza njega poljana
koja je korišćena za konjičke vežbe porodice Honda. Kada je bilo
lepo vreme, ćela poljana bila je obavijena prašinom jer su
konjanici vežbali od ranog jutra do kasne večeri. Porodica Honda
vodila je poreklo od čuvenog vojnog klana Mikava iz kojih je
proizišla i sadašnja šogunska porodica Tokugava.
Tog popodneva Muka je ustao pošto je malo odremao posle
ručka, umio se na bunaru i jednim udarcem mača odsekao de­
belu granu bambusa. Bambus je odneo u sobu koja mu je služila
za rad i od njega načinio postolje u koje je stavio cvet. Odmakao
se malo da se divi svom delu, pa onda sede za sto da nastavi sa
kaligrafskim vežbama. Slova su mu sada bila mnogo bolja i
vidljiva je bila razlika između onih koje je ispisao na tabli na
ulazu kad se tu uselio pre godinu dana.
»Izvinite!« začu se glas koji Muka odmah poznade. Na
vratima je stajala žena iz susedstva. »Čula sam neki čudan zvuk,
kao prasak, pa sam došla da vidim šta je«, reče ona.
»A, ništa strašno. Samo sam odsekao komad bambusa da ga
upotrebim kao vazu.«
»Plašim se, znate, jer mi muž kaže da u okolini ima samuraja
koji nameravaju da vas ubiju.«
 Savršena svetlost 301

»Pa, to i ne bi bilo tako strašno. Ja ionako ne vredim ni tri

pišljiva bakrenjaka.«
»Ne bih se baš složila. Koliko će devojaka biti ožalošćeno
ako vi nestanete. Zašto se vi u stvari ne oženite, zar ne volite
žene?«
Žena nije lagala. U okolini se brzo pročulo o tom roninu za
koga su znali jedino da je iz Mimasake i da je veoma vredan i
dobrog srca. Čak se nekoliko porodica zainteresovalo poželevši
da svoje kćerke udaju za njega. To je on i ranije bio čuo, od
prodavca četaka i njegove žene, koji su se posebno brinuli o
njemu. Žena mu je često pripremala neko jelo, a i prala mu i krpila
veš.
I te večeri, kao obično, žena prodavca četaka vide Musašija
kad prođe pored njihove kuće i mahnu joj na pozdrav.
»Evo ga opet. Uvek isto«, reče ona mužu. »Ujutru podučava
decu, popodne trenira ili uči, a uveče uvek ide negde. Niko i ne
zna gde.«
»Zašto da ne«, nasmeja se muž ženskoj radoznalosti, »on je
neženja i ima pravo da radi šta mu se prohte.«
Isto kao prodavčeva žena govorile su i druge žene i devojke
koje su ga sretale na ulici u rane večeri.
»Evo ga, ide opet«, reče jedna devojka klanjajući mu se i
došaptavajući se sa drugaricom. »Nikad ne obraća pažnju na ljude
oko sebe i uvek ide u istom pravcu.«
Muka je išao pravo, prošao uličicama u kojima su mogle da
se nađu bludnice, glavna atrakcija puta Tokaido, koje su ga
takođe svake večeri posmatrale. Stao je da se odmori tek kad je
stigao do zapadnog kraja grada, na dugi most Jahagi na reci koja
je nosila isto ime. Bio je to najveći most na ćelom putu koji je išao
kroz ceo Centralni Japan, imao je 208 lukova. Na mostu ga je
čekao mršavi muškarac u svešteničkoj haljini.
»Musaši!« pozva ga sveštenik.
302 Mijamoto Musaši

IV

Taj sveštenik bio je Matahaći. Povevši Musašija, on s njim krete

prema starom hramu žena na suprotnoj obali. Pošto se to brdo
zvalo Haćiđo, hram su svi zvali Haćiđođi. Uz uzvišicu oni brzo
stigoše do kapije. Bio je već mrak.
»Kako ide izučavanje Žena? Mora da ti je teško?«
»I jeste«, odgovori Matahaći sagnuvši obrijanu glavu, »ima
trenutaka kad razmišljam o bekstvu.«
»Nemoj da se obeshrabriš, tek si na početku«, reče mu
Musaši, »moraš da sam sebe zaustaviš.«
»Znam. Često u takvim trenucima pomislim na tebe i lakše
mi je.«
»To je dobro. Moraš ponekad da misliš i na Takuana. Da
ti on nije pomogao, sad bi već bio mrtav. Ljudi ne mogu stalno da
budu zadovoljni, moraju da podnose iskušenja i boli. Tek onda će
znati da su stvarno živi.«
»Počinjem da to shvatam«, reče Matahaći.
»Razmisli samo o zevanju. Koliko je različito zevanje
umornog čoveka od zevanja lenjivca. Koliko je ljudi na svetu koji
ne znaju koliko zevanje može da bude prijatno, kad čovek zna da
je uradio pravu stvar toga dana i sprema se na spavanje.«
»Hmm, ti govoriš kao moji učitelji u hramu.«
»Želeo bih da vidim glavnog učitelja. Kad će se vratiti?«
»To se nikad ne zna, on ume da luta nedeljama i mesecima.«
»Želeo bih da od njega više saznam o putu. I ti bi trebalo da
ga zamoliš za pomoć kad se vrati.«
Sveštenik o kome su govorili bio je Gudo, čuveni teoretičar
žena, za koga se govorilo da se nekad zaustavlja u Haćijdođiju u
Okazakiju i koga su, iako nije pripadao hramu, zvali »glavni
učitelj.«
Musaši i Matahaći često su sedeli u staji u kojoj je Matahaći
spavao. Njemu nisu dozvolili da spava u spavaonici s ostalim
 Savrlena svttloit 303

sveštenicima, jer u stvari još zvanično nije bio primljen u hram.

Te večeri u staji bese puno komaraca i oni izađoše u trem.
»Ovo me podseća na Šippođi«, reče Matahaći.
»Stvarno, i mene«, reče s osmehom Musaši.
Zaćutali su. Često su se zajednički sećali Ocu, Osugi i raznih
događaja, ali o tome nisu govorili da ne bi pokvarili sadašnje
dobre odnose.
»Brdo na kome je Šippođi je mnogo više nego ovo...«
nastavi Matahaći, »i nema onog velikog drveta...«
Musaši je ćutao.
»Slušaj, Takezo, ... ne Musaši«, poče Matahaći. »Molim te
učini mi nešto!«
»Šta to?«
»Oženi se Ocu. Ti si jedina osoba koja može da je usreći i
spase. Mislio sam o tome ko zna koliko puta i, ma koliko sam bio
ljubomoran, sad kad se spremam da postanem Gudoov učenik,
moram da priznam ono što je očigledno. Ocu nikada i nije bila
stvarno moja. Ti to dobro znaš. Učini mi to.«

Bilo je već tri ujutru kad Musaši, zamišljen, skrštenih ruku,

lagano krenu niz padinu prema mostu. Matahaćijeve reći odjeki­
vale su mu u ušima. Mora da je bilo potrebno mnogo hrabrosti i
razmišljanja da bi njegov prijatelj uspeo da ih izgovori.
Već se približavao reci i čuo žubor vode, kad začu neki tihi
zvižduk. On se baci na zemlju i metak iz muskete promaši. Pucanj
je odjeknuo niz reku. Pošto je dva puta udahnuo vazduh od
trenutka kad je začuo pucanj do trenutka kad je metak proleteo
pored'njega, Musaši zaključi da metak mora da je ispaljen sa
prilične razdaljine. On se zavuče pod most, i pripivši se uz jedan
od njegovih stubova, čekaše.
Prođe nekoliko minuta, a onda vide trojicu ljudi kako trče
304 Mijamoto Musaši

niz brdo Haćiđođi, kao velike šišarke koje vetar kotrlja niz padi­
nu. Kod početka mosta oni se zaustaviše i počeše da traže telo
žrtve. Pošto je bio siguran da je pogodio, musketar je odbacio
fitilj. On je bio obučen u crnu odeću i na licu mu beše maska od
iste tkanine. Videle su se samo njegove oči. Isto kao te oči, i
ukrasi na musketi su se presijavali na mesečini.1
Musašiju nije moglo da padne na pamet ko bi u Okazakiju
mogao da mu želi smrt. Ali, u životu kakav je vodio nikad nije bio
siguran koga je sve ubio u nekoj bici i ko bi od rodbine ili
prijatelja poželeo da mu se zbog toga osveti. Svaki čovek koji je
nosio mač bio je u stalnoj opasnosti da ga ubiju i uvek kad bi
izbegao jednu opasnost, nova mu se već spremala negde iza
nekog ugla.
Na toj opasnosti mačevalac je oštrio duh, kao na nekom
duhovnom tocilu. Neprijatelji su bili njegovi učitelji i od njih je
učio kako da izbegne opasnosti čak i kad spava, da upotrebljava
mač tako da ubijajući stvara prostor da neko drugi živi, da živi
njegov duh, da pomoću tog mača postigne prosvetljenje.
Napadači su se približavali Musašiju. Pošto telo nisu našli na
stazi, sad su odlučili da pretraže prostor ispod mosta. Musaši je
sad lepo mogao da ih vidi. Iako su bili obučeni u crno, banditi su
imali samurajske mačeve i dobru obuću. U ćelom okrugu jedini
samuraji bili su oni koji su služili kuću Honda u Okazakiju i kuću
Ovari iz Nagoje, koja je pripadala Tokugavama. Jedan od trojice
se vrati na most i, pronašavši fitilj, zapali ga i poče da njime
razmahuje. Musaši je bio svestan da ne može dugo da ostane na
mestu na kome je bio, mada je znao da možda još veća opasnost
čeka s one druge strane mosta.
»Hej vi, nemojte da tražitie tamo!« viknu on iznenada iako
nije znao šta će učiniti u sledećem trenutku i zašto odaje svoj

1 Crna odeća i maska na licu je pojava koja odmah ukazuje na nindc, uhode, špijune i
ubice u službi velikaša. Ovakvu odeću, međutim, oblačili su ponekad i samuraji sumnjive
časti kada bi nekoga hteli da napadnu iz potaje.
 SarrJena netlost 305

položaj, »ako već hoćete da me uhvatite, pokušajte na ovoj

strani!«
Umesto odgovora, začu se još jedan pucanj, ali Musaši više
nije bio na mcstu na kome se krio trenutak pre. Dok je musketar
pokušavao da ponovo napuni musketu mučeći se u mraku, na
trojicu napadača već je jurila tamna prilika sa isukana dva mača.
Veliki Musašijev mač raspoluti glavu čoveku koji je stajao u
sredini, a kratki mač u drugoj ruci čoveka sleva preseče preko
grudi. Kad se okrenuo da vidi šta je sa trećim, ovaj je već bežao
mostom. Nije pokušavao da ga stigne, niti zastade da vidi ko su
bili napadači. Bilo je suviše opasno zadržavati se na tom mestu.

VI

Sledećeg jutra dva samuraja dođoše pred Musašijevu kuću. Kad

videše puno dečjih papuča na ulazu, oni obidoše oko kuće i
obratiše se Musašiju sa verande.
»Mi smo iz kuće Honda«, rekoše oni, »da Ii si ti učitelj
Muka?«
»Jesam, ja sam Muka«, reče Musaši digavši pogled sa stola
na kome je pisao.
»A da li je tvoje pravo ime Mijamoto Musaši. Nemoj da
pokušaš da ga kriješ ako jeste!«
»Tačno je, zovem se u stvari Musaši.«
»Onda znači da poznaješ Vatarija Šimu«?
»Ne bih rekao, nije mi poznato to ime«, odgovori Musaši.
»On tvrdi da ste bili zajedno kod nekih prijatelja na
sedeljkama na kojima su ispevane haiku pesme.«2

1 Pcsmc kratke forme od tri stiha, prvi sa pet, drugi sedam i treći pet slogova,
nazivane su haiku. Teme ovih pesama uvek su bile vezane za godišnja doba i često su
ispevane pod trenutnom inspiracijom. Intelektualci feudalnog Japana, uglavnom iz
samurajske klase, uobičavali su da se okupljaju i da se u nekoj vrsti prijatnog nadmetanja,
trude da ispevaju što bolju haiku pesmu.
306 Mijamoto Musaši

»Onda je to moguće. Možda smo bili zajedno, tu je uvek

mnogo ljudi.«
»Šima bi želeo da dođeš i posetiš ga jedne večeri.«
»Ako traži nekoga ko će mu sastaviti lepu pesmu, onda je na
pogrešnom putu. Ja sam tu slab.«
»Ne, mislim da nije to u pitanju«, reče stariji samuraj koji je
govorio sve vreme. »Mislim da hoće da razgovarate o borilačkim
veštinama.«
Deca su zurila u dva samuraja ne skidajući očiju sa njihovog
oružja. Musaši ih je takođe gledao izvesno vreme a onda reče: »U
tom slučaju, biće mi zadovoljstvo da ga posetim. Kada?«
»Možeš li večeras?«
»Mogu.«
»Poslaće nosiljku po tebe.«
»To je veoma ljubazno od njega. Biću spreman.«
Samuraji se okretoše i odoše, a deca dugo gledahu za njima.
»Hajde, hajde«, opomenu ih Musaši. »Treba da naučite da se
bolje koncentrišete i da ne čujete ništa oko sebe dok radite. Čak ni
kad ljudi nešto govore, čak ni pesmu zrikavaca. Ako ne budete
dovoljno vežbali sad dok ste mladi, postaćete kao ja pa ćete
morati da učite pod starost.«
Deca se nasjemaše, jer im Musaši istovremeno pokaza svo­
je ruke sve umrljane tušem.

VII

Pred zalazak sunca, Musaši obuče hakamu i spremi se da izađe.

Baš kad je govorio ženi prodavca četaka da će sve biti u redu i da
ne treba da plače, naiđoše dva nosača sa nosiljkom. To nije bila
obična ispletena korpa kakve su mogle da se vide u gradu, a iza
nje su ušla dva samuraja i trojica slugu.
»Samo veliki ljudi se voze u ovakvim nosiljkama«, reče žena
 Savršena svetlost 307

prodavca četaka susetki, brišući suze, ponosna na neki način na

svoj prisan odnos sa Miisašijem.
»Naš učitelj je veliki čovek«, objašnjavao je jedan dečak.
Samuraji zatvoriše vrata nosiljke, rasteraše narod koji se bio
okupio i povorka krete.
Iako nije znao šta sve to znači, Musaši je pretpostavljao da
između napada na mostu i današnjeg poziva ima neke veze.
Možda će taj Šima pokušati da ga optuži zbog toga što je ubio dva
njegova samuraja. Možda je taj čovek bio suviše oprezan da bi ga
opet napao na otvorenom i možda će iskoristiti priliku da ga
napadne u svojoj kući. Osećao je potpuno jasno da iz te posete ne
može da proiziđe ništa dobro, i razmišljao je šta da uradi da bi
sprečio najgore. Ali, znao je da ne treba suviše da razmišlja i da je
bolje da sačeka i vidi u kakvoj će se situaciji naći. Akcija na
osnovu instinkta se uvek pokazivala bolja od pripremljene.
Nosiljka se lagano njihala, kao čamac na lako ustalasanom
moru i osećao se miris borova, pa Musaši pomisli da mora da
obilaze oko zidina zamka. Najzad, iako je skoro zadremao, on
oseti kako se otvaraju kapije i da korak nosača, a i glasovi samura­
ja postaju tiši. Ušli su u zamak. Uskoro nosiljka stade, pratioci mu
otvoriše vrata i pokazaše prema jednom otvorenom paviljonu.
Tu, na otvorenom, sa podignutim bambusovim zavesama, bilo je
prijatno na povetarcu.
»Ja sam Vatari Šima«, reče njegov domaćin pozdravivši ga
uzdržano. Bio je tipičan samuraj iz tih krajeva, krupan i snažan,
oprezan ali i hrabrog izgleda.
»Ja sam Mijamoto Musaši«, odgovori ovaj jednostavno, isto
kao domaćin, i isto se tako lako pokloni.
»Sedi«, reče mu ovaj, pa sede i sam. »Čujem da si sinoć ubio
dva naša samuraja. Da li je to istina?«
»Tačno je, ubio sam dvojicu«, reče Musaši gledajući ga
pravo u oči.
»Dužan sam ti izvinjenje«, reče Šima nerado. »Čuo sam tek
danas šta se dogodilo i ispitali smo ceo slučaj. Ja sam još ranije
308 Mijamoto Musaši

čuo za tebe, bili smo čak u nekoliko prilika zajedno u Edou, ali
nisam znao da si u Okazakiju.
Što se tiče napada, čuo sam da je grupa naših ljudi prvo
pucala na tebe. Jedan od njih je učenik Mijakea Gunbeija,
majstora načina borenja Togun. Taj Gunbeijev učenik jedan je od
ljudi iz naše kuće koji su učili borenje u kući Jošioka. Skupili su se
i odlučili da te ubiju zato što si uništio slavno ime kuće Jošioka.«
Musaši je znao da je ime Jošioke Kenpoa još na mnogim
usnama u Japanu. Posebno u zapadnom delu zemlje bilo je teško
da se nađe feudalno imanje na kome nije bilo nekog ko nije bar
kratko vreme učio borenje u školi Jošioka.
»Shvatam to što su učinili«, reče Musaši mirno, »za samuraja
je prirodno da osveti gospodara ili njegovo okaljano ime.«
»Hvala ti«, reče Šima. »Pozvao sam preživele iz sinoćnjeg
napada i prekorio ih. Biće i kažnjeni, ali se nadam da ćemo ipak
moći da od tebe dobijemo oproštaj. I sam Gunbei je bio veoma
nezadovoljan i voleo bi lično da ti se izvini.«
»To nije potrebno. Takve stvari su normalne kad su u
pitanju ljudi koji se bave mačem«, reče Musaši. »Ali, pošto sam
čuo za Gunbeija, voleo bih da ga vidim i porazgovaram s njim o
borenju.«
Uskoro se pojavi Gunbei i on i Musaši izmenjaše naklone.
»Da li si ti sam kreirao svoj stil borenja, mislim na Togun?«
zapita Musaši.
»Ne«, odgovori Gunbei, »naučio sam ga od svog učitelja
Kavasakija Kaginosukea iz oblasti Ećizen. Ali pre bih voleo da
čujem nešto o tebi. Čuo sam tvoje ime više puta, ali sam mislio da
si mnogo stariji. Pošto si ovde, mislio sam da bi možda mogao da
me nešto naučiš...« Ton njegovih reći bio je prijatan, ali je to bez
sumnje bio poziv na borbu.
 Savršena svetlost 309

VIII

»Drugi put«, odgovori Musaši ustajući, »trebalo bi već da kre­

nem. Nisam siguran da ću po mrklom mraku moći da nađem
put do kuće.«
»Ne brini«, reče Šima pokazujući mu rukom da sedne, »kad
budeš krenuo, poslaću nekoga da te otprati.«
»Kad sam čuo da su dva moja čoveka posećena na mostu,
otišao sam da vidim kako se to dogodilo, reče Gunbei. »Nikako
nisam mogao da shvatim kako se bitka odigrala, pa sam morao da
pitam trećeg čoveka, preživelog, kako je sve to bilo. On tvrdi da
ti upotrebljavaš dva mača istovremeno.«
»Čovek je verovatno u pravu. Ja sam sebe često uhvatim da
se borim istovremeno s oba mača, ali nikad nisam potpuno
svestan kad to činim«, reče Musaši s osmehom.
»Ne bi trebalo da budeš toliko skroman«, reče Gunbei malo
Ijutito. »Kaži nam kako si došao do toga, kako treniraš, kakva
treba da bude težina oružja i kako postižeš ravnotežu?«
Videći da neće moći da ode ako im ne održi neku vrstu
predavanja, Musaši pokaza na dve muskete koje je video
uspravljene uz jedan od stubova i zatraži da mu ih daju. Šima
klimnu glavom, a jedan od samuraja skoči i dodade musketu
Musašiju. Držeći ih za cevi obema rukama, Musaši reče:
»Dva mača su jedan mač. Jedan mač je dva mača. Ruke su
razdvojene, ali one pripadaju istom telu. Nigde, ni u jednom
obliku, nema dvojnog načina razmišljanja. Nijedan način bore­
nja, nijedna njegova varijanta ne odstupa od toga. Pokazaću
vam.«
On stade čvrsto sa obe noge i poče da vrti musketama tako
brzo i snažno da se one uskoro, zajedno sa njegovim rukama,
pretvoriše u veliku vetrenjaču koja je pretila da uništi sve čega se
dotakne na skoro dva metra unaokolo. Svi ustuknuše i gledahu
zadivljeno.
310 Mijamoto Musaši

Musaši zaustavi vetrenjaču, i dok se niko još nije bio

osvestio, ode do stuba i ostavi muskete na mesto.
»Nadam se da će vam ovo pomoći da shvatite«, reče on,
pokloni se i ode. Zapanjen onim što je video, Šima zaboravi da je
obećao da će mu dati pratnju.
Kad je bio napolju, izvan zidina, Musaši shvati da mu još nije
jasno šta je taj čovek hteo od njega. Očigledno je bilo da je mislio
da će uspeti da izazove dvoboj u kome će ga na neki način ubiti. U
svakom slučaju, bilo je jasno da je sad umešan u incident koji se
neće tek tako okončati i da je bolje da ode iz Okazakija još iste
noći.
Dok je išao prema gradu, začu glas iz mraka: »Musaši, ja
sam.«
Bio je to Matahaći.
»Brinuli smo se o tebi i pošli smo da te ovde sačekamo«, reče
on.
»Ko to mi?« pitao je Musaši.
»Učitelj se jutros vratio«, reče Matahaći i Musaši tek tada
razazna mali hram pored puta na čijem je tremu sedeo Gudo.
Musaši ode do njega i duboko mu se pokloni. Gudo je bio
čovek tamne kože, svetlih očiju i izgledao je kao da je negde
između četrdesete i pedesete godine. Takvim ljudima uvek je bilo
teško odrediti godine.
»Nismo se dugo videli«, reče Gudo, što zapanji Matahaćija.
Nije znao da Gudo poznaje Musašija. Nešto u tom čoveku
bilo je isto kao kod Takuana. On je osetio da je Musaši jedan od
onih koji su blizu univerzalnom duhu.
»Učitelju, pomozi mi. U ovom trenutku ne znam šta da
radim, zbunjen sam.«
»Ti znaš da je apsurdno pitati mene. Pitaj sebe«, reče Gudo.
»Ja tebi nisam potreban. Hajdemo, Matahaći!«
»Kad je došao u hram, rekao sam mu da i ti i ja želimo da
zajedno krenemo i lutamo s njim da bismo učili. Nije rekao ništa
ali je rekao da nema ništa protiv ako je neko iza njega dok hoda.
 Savršena svetlost 311

Možda bi bilo dobro da i ti kreneš...« govorio je Matahaći tiho

Musašiju.
»Hajde, Matahaći«! pozva sveštenik još jedanput.
»Evo«, reče ovaj i potrča.
»Ovo je prilika kakva se ne ukazuje svakog dana. Sresti
čoveka kao što je Gudo dva puta u kratkom životu, kraćem
od munje, zaista je velika sreća«, pomisli Musaši dok je Gudo, sa
Matahaćijem iza leđa, krupnim koracima išao drumom Tokaido
ka Kjotu.
Krug

Način putovanja učitelja žena bio je veoma čudan. Kad bi padala

kiša, ostajao bi danima u nekoj krčmi i terao Matahaćija da ga
masira i stavlja mu razne obloge. Ostajao je u raznim hramovima
po nedelju dana i kretao iznenada, bez najave, tako da se Kjotu
približavao veoma lagano.
Musašiju nije bilo dozvoljeno da ide s njima i on je
pokušavao da ih prati koliko može. Spavao je gde stigne, a često
ne bi našao mesta i odspavao bi napolju, na zemlji. Kad bi sveš-
tenik sa Matahaćijem spavao u nekom hramu, Musašiju nije
ostajalo ništa drugo već da se zakloni ispod kapije. Nije želeo da
pusti Gudoa da mu odmakne i želeo je da od njega čuje reč koja
će odlučiti čitavu njegovu budućnost.
Jedne noći, pri svetlosti meseca, dok je spavao na travi
pored jezera Biva, on se pogleda u vodi i skoro se uplaši
sopstvenog izgleda. Kosa mu je bila kao gnezdo pacova i prošle
su bile nedelje kako se nije okupao niti obrijao. Bio se zarekao da
se neće uređivati dok mu učitelj ne kaže neophodnu reč.
»Koja sam ja budala!« odjednom viknu glasno. U trenutku
mu je postalo jasno koliko je njegovo ponašanje detinjasto. Ako
traži smisao života, trebalo je da traži lagano, da ga traži sam.
Zar nije bilo moguće učiniti sve što je hteo u životu bez mučenja
samoga sebe? On poče da žali čak i vaške u svojoj odeći. Zašto je
smisao morao da traži od učitelja žena kad mu je taj isti učitelj
rekao da smisao mora da nađe sam.
 Savršena svetlost 313

Gudo mu je nedvosmisleno rekao da nema ništa što bi

mogao da mu ponudi i bilo je nerazumno insistirati da se dobije
nešto od nekoga kad on to nema. Zašto je morao da se ponaša
kao pas-lutalica?
Musaši pogleda u nebo i shvati da je već došla jesen. On sam
bio je spreman da prizna sebi da ima stvari koje ne može da
razume. Znao je takođe da, ako ih shvati, njegov mač više neće
biti sputavan i biće potpuno slobodan. Sve bi bilo rešeno u
jednom jedinom trenutku.
Zavijen u tanku asuru on leže ispred kapije i pogled mu u
tom trenutku pade na tekst ispisan na drvenoj tabli. Bio je to
»Testament«, pesma koju je napisao čuveni sveštenik Daito
Kokuši, osnivač Daitokuđija. Pesma se završavala stihovima:

»Ne otkidajte samo lišće

niti se zanimajte samo za granu.

Kako da se probije iz tog začaranog kruga u koji je upao,

pitao se Musaši. Kako da dođe do srži problema i razbije ga.
Onda se on seti i pesme koju je nekada, kad je bio baš u
Musašijevim godinama, napisao sam Gudo. Ta pesma je već bila
čuvena u Japanu:

»Smejem se kad pomislim

na deset godina hodočasništva.
Iskrzane haljine, iscepani šešir,
lupam na vrata hramova.
U stvarnosti, Budin zak°n
mnogo je jednostavniji:
jedi svoj pirinać, pij svoj čaj
nosi svoje odelo.«
314 Mijamoto Musaši

II

Musaši se seti da mu je tu pesmu izgovorio sam Gudo kad je prvi

put pokušao da uđe u hram Mjošinđi i kad mu sveštenici to nisu
dopustili. Tad mu je još rekao: »Ti samo pričaš i razmišljaš, to je
totalno beskorisno.«
Musaši shvati da ćele te noći neće moći da spava i ustade da
se malo zagreje šetnjom. To beše ispalo dobro, jer je bio budan
kad, samo nekoliko desetina minuta kasnije, Gudo i Matahaći
žurno izađoše na vrata hrama. Gudo tastera sveštenike koji su se
bili okupili u dvorištu čekajući jutro da bi mogli da čuju neku reč
od njega i izađe na kapiju hodajući neobično brzo. Očigledno je
bilo da je neka poruka stigla iz hrama Mjošinđi, koji se računao
kao njegovo sedište.
Musaši krete za njima preko mosta Kara u Seti, pa sve preko
planine Hiei pored hrama Mii i Sekiđija. U jednom trenutku
Gudo i Matahaći naglo zastadoše na mestu sa koga se video Kjoto
u izmaglici i, pored njega, a malo u daljini, mirno jezero Biva.
Musaši se zapanji kad se odjednom nađe oči u oči sa
Gudoom. Ćutao je, a ćutao je i Gudo.
»To će se sad desiti, to mora sad da se desi!« govorio je sebi
Musaši.
»Učitelju...« promrmlja Musaši, »učitelju, samo jednu reč!«
»Nije potrebno da bilo šta govoriš. Matahaći mi priča o tebi
svake večeri. Čak i o onoj ženi!«
Ove reči padoše na Musašija kao ledeni grad. On pognu
glavu.
»Matahaći, daj mi štap!« — viknu iznenada Gudo. On se
okrete i poče ponovo da hoda povremeno se poštapajući dok je
Matahaći jedva uspevao da ga stigne.
Musaši je očekivao udarac štapom, udarac koji bi mogao da
bude više od reči, udarac kojim bi mu učitelj preneo sve što je i
sam znao, ali kad diže glavu, vide da sveštenika nema.
»Ti, prljavi svešteniče!« zaškrguta on zubima, »da znaš da mi
 Savrštna svetlost 315

i nisi potreban! Mogu ja i sam. I ti si bio sam i svi pre tebe su bili
sami!«
I onda Musaši shvati da je Gudo odavno rekao onu
potrebnu reč. Sam. Trebalo je da sve reši sam! Sveštenik mu je
rekao ono što je bilo potrebno, a on to danima nije shvatao i
pratio ga je kao budala.
»Krug, treba da sam izađem iz kruga. Niko mi nije
potreban.« To reče i shvati. Isuče mač i pogleda svoju senku
prema mesečini.
On i mač pravili su sliku japanskog slova »o«. Univerzalna
slika nije bila promenjena. Njegova duša bila je okrugla, svemir je
bio okrugao, ništa se nije menjalo. On isuka i drugi mač i pruži ga
u istom uglu sa telom. Senka se nije menjala, ostajalo je isto slovo
»o«. Ništa se nije menjalo. Dva mača, jedan mač.
Musaši diže glavu i htede da pusti krik prema mesecu. Hteo
je da dozove sveštenika Gudoa, da mu se zahvali. Sve je bilo deo
kruga i nije trebalo izlaziti iz njega.
»Učitelju!« viknu on, ali ga više niko nije čuo. On krete
nekoliko koraka i onda stade. »Sve su to samo lišće i grane«, reče
on sebi.
A.oki Đotaro

»Da li je Ocu tu?« ču se glas ispred kuće oko koje su se svud

unaokolo sušila obojena platna.
»Ovde sam«, javi se Ocu. »Gle, pa to je trgovac konopljom
Manbei!«
»Jeste, ja sam. Izvini što te uznemiravam, ali čuo sam neke
vesti koje će te možda interesovati.«
»Uđi«, reče Ocu sišavši pred vrata.
Kuća je očigledno pripadala jednom od bojadžija pamučnog
platna za kimona koji je upotrebljavao isključivo indigo boju
poznatu kao »šikama plavo«. Ocu još nije potpuno bila ušla u
posao, ali po poplavelim prstima videlo se da je davala sve od
sebe.
Kad u Edou nije mogla da pronađe Musašija, posle dužeg
putovanja, brodom iz Sakaija, stigla je u Šikamu, ribarsko selo
koje se nalazilo na ušću istoimene reke u more.
Tu je pronašla ženu koja ju je negovala u hramu u
Mijamotou dok je sama još bila devojka i koja se tu udala za
lokalnog bojadžiju, jednog od mnogih. Iako su mnogo radili,
članovi te porodice nisu mogli da se izvuku iz siromaštva, pa je
Ocu gledala da im što više pomogne. Bilo je interesantno dok su
ispirali platno jer tada devojke pevaju prigodne pesme a ribari
govore da se na osnovu glasa kojim devojka peva može zaključiti
da li je zaljubljena ili ne.
 Savrs'tna milost 317

»Ti si iz sela koje se zove Mijamoto, zar ne?« zapita je Manbei

kad su seli na verandu.
»Jeste.«
»Ja često poslom idem tamo i ovih dana sam čuo nešto o
tebi. Čuo sam i o čoveku koji se zove Musaši.«
»Musaši?« Ocuino srce se pope u grlo, a obrazi joj
pocrveneše.
»Da li si čula za ime Ogin?« zapita je Manbei.
»Jesam, to je Musašijeva sestra.«
»Naišao sam na nju u selu Mikazuki, u oblasti Sajo, i slučajno
sam pomenuo tvoje ime. Iznenadila se, veoma.«
»Da li ste joj rekli gde sam?«
»Jesam. Mislio’sam da tu nema ničeg lošeg.«
»Hvala vam mnogo. Toliko se dugo nismo videle!«
»Ona živi u kući samuraja koji se zove Hirata. To je neki
njen rođak. Pričala mi je koliko joj nedostaješ i koliko želi da te
vidi. Samo što nije zaplakala.«
Iz Ocuinih očiju pođoše suze.
»Nije mogla da piše pismo tamo nasred puta«, nastavi
Manbei, »pa me je zamolila da ti kažem da odeš u Mikazuki. Nije
mi mnogo pričala, ali je rekla da joj se Musaši skoro javio. Ako
hoćeš da kreneš sa mnom u Mikazuki, povešću te. Ja baš sutra
idem tamo.«
Manbei izađe iz kuće pozdravivši se sa Ocu i ne primeti
mladog samuraja koji je sedeo na kamenu na obali i trljao ruke
peskom. Ispod oka posmatrao je Manbeija i bojadžijevu kuću.
Imao je oko osamnaest-devetnaest godina i bio prilično lepo
obučen.
Ocu nastavi da radi sa devojkama koje su ispirale platno i tek
kad su počele da rasprostiru platno na duge motke za sušenje, ona
primeti mladog samuraja koji je još šetao pored rečne obale. Na
neki način činio joj se poznat, ali nije mogla da zna otkud.
318 Mijamoto Musaši

II

Sledećeg dana Ocu krete ne put sa Manbeijem. Selo u kome je

živela Ogin nije bilo tako daleko i sa malo odmora mogli su da do
njega stignu do večeri. Hodali su ćelo pre podne i dugo
razgovarali, pa stadoše da se odmore u jednoj čajdžinici pored
puta. Ali Manbei brzo odluči da nastave put, jer su ga u čajdžinici
poznavali i neki konjušari počeše da mu se podsmevaju kad ga
videše sa Ocu.
»Hej, Manbei«, vikao je jedan, »šta će reći tvoja stara kad te
vidi s tim cvetoin?«
Manbei pokupi hranu koju je naručio za ručak, gazda mu je
spakova i oni kretoše dalje. Kad su bili blizu Mikazukija, sunce se
bližilo zalasku.
»Hej, Manbei, pa sad se sećam«, viknu Ocu, »samo bi trebalo
da pređemo preko planine i stigli bismo u Mijamoto.«
»Jadna devojka, sigurno jako želiš da odeš u svoje selo.
Mogla bi i to kasnije. Idemo pravo kod Ogin.«
Prolazili su kroz selo, a Manbei nije pokazivao nameru da se
zaustavi. Kad su bili kod poslednjih kuća, Ocu se zaustavi.
»Čekaj, Manbei, zar njena kuća nije u Mikazukiju?« zapita
ona trgovca.
»Jeste«, odgovori ovaj žurno, samo je malo van sela. Zar si
od samuraja očekivala da živi odmah do seljaka?«
To malo smiri devojku, ali kad pređe preko još jednog
prevoja i kuća se ne ukaza, ona poče ozbiljno da se brine. Ali
trgovac ju je požurivao i najzad joj pokaza na mali hram pored
puta.
»Sedi tu na tremu i odmori se. Ja ću da odem po Ogin«, reče
on i žurno krete ispred nje.
»Nije potrebno, mogu još toliko...« pokuša ona da mu kaže,
ali je trgovac odmicao sve brže, pa devojka odluči da ga ipak
posluša.
Prolazili su minuti i bivalo je sve mračnije i mračnije, a
 Savršena nellost 319

trgovca i Ogin ne bese nigde. Ocu poče da se brine, kad iznenada

začu zvuk slomljenog suvarka. Ona se okrete, ali ne vide odmah
nikoga. Samo se začu jedan hrapavi glas koji reče: »Ne miči se,
Ocu.«
Devojka se uhvati za glavu i ne vide kad iz mraka izađe
nekoliko senki koje je opkoliše.
Ocu skloni ruke sa očiju i među nekoliko muškaraca ugleda
osobu koju je viđala u svim svojim ružnim snovima. Pred njom je
stajala Osugi.
»Hvala ti, Manbei«, reče Osugi pa se okrenu svojim ljudima.
»Hajde, šta čekate, hvatajte je pre nego što počne da vrišti i vodite
je odmah u Šimonošjo. Brzo!« Glas joj je bio kao u kralja pakla
koji komanduje đavolima.
Petorica ljudi, očigledno seoskih vagabunda koji su imali
veze sa Osuginim klanom, baciše se na devojku kao vuci i vezaše
je ostavivši joj slobodne samo noge.
»Hajde, brzo«, viknu Osugi, »i krenite prečicom!«
Osugi ostade sa Manbeijem i dok mu je brojala novac koji je
izvadila iz pojasa, reče mu: »Da znaš da sam se plašila da nećeš
moći da izvršiš zadatak. Samo, nikom ni reči!«
»Nije bilo baš tako teško«, reče Manbei zadovoljno stavljaju­
ći novac za pojas, »tvoj plan je bio izvrstan.«
»Dobro, onda se sad rastajemo. Ako dolaziš nekad u
Šimonošjo, svrati da se vidimo«, reče mu ona dok je Manbei
nestajao u mraku.

III

Dok je Manbei odlazio, Osugi začu nešto kao uzdah.

»Hej, Manbei, šta je, jesi li to ti?« zapita ona uplašeno
gledajući u mrak. Nije bilo odgovora.
Osugi potrča prema drumu i samo što ne nalete na priliku
koja je stajala pored Manbeijevog leša, dok je sa mača koji je
prilika držala u rukama još kapala krv.
320 Mijamoto Mušati

»Kako si ti?« zapita preneražena Osugi.

»To sam ja, stara veštice«, začu se prvi put čovekov glas i on
se nasmeja.
»Štaa?«
»Šta je, zar me ne prepoznaješ?«
»Ne poznajem te, nikada u životu te nisam videla. Ti si neki
pljačkaš, hoćeš novac...?«
»Niko nije lud da se bakće s tobom usred noći, čak ni
razbojnici!« reče čovek i dalje se smejući.
»Pa šta onda hoćeš od mene?«
»Pa, kako da ti kažem? Nisam došao čak ovamo, u Mikazuki,
samo da ubijem Manbeija. Došao sam da i tebi dam lekciju.«
»Vi, gospodine«, poče starica ljubazno, »mora da ste
pogrešili. Moje ime je Osugi i ja sam iz porodice Honiden iz
Mijamotoa.«
»Dobro, kad već moram da se predstavim. Zar si zaboravila
Đotaroa?«
»Đotarooo?!?«
»I beba raste godinama, pa sam morao i ja. Zar nisi to
očekivala?«
»To je nemoguće, Đotaro nije mogao da toliko poraste!«
»Mogao je, samo ti na to nisi mislila. Sad ćeš da platiš za sve
zlo koje si nanela mom učitelju tokom svih ovih godina. On te je
puštao da radiš šta hoćeš iz obzira prema tvojim godinama, a ti si
to koristila, išla okolo po Kjotou, po Edou i ogovarala, smetala
mu na svakom koraku i stalno pričala o nekim tvojim pravima na
osvetu. Čak si sprečila da ga naimenuju za šogunovog in­
struktora!«
Osugi je ćutala.
»Kad ćeš da se umoriš od mržnje. Mrziš Ocu i pokušavaš da
je ubiješ. Pokušavala si to ko zna koliko puta, a sad si našla da
iskoristiš pohlepnog Manbeija. Zar nisi mogla da lepo odeš u
svoje selo i živiš mirno?
Mogao bih da te lako isečem nadvoje, ali, srećom po tebe, ja
 Savrlina svetlost 321

više nisam sin skitnice. Moj otac, Aoki Tanzaemon, vratio se

prošlog proleća u Himeđi i ponovo služi kuću Ikeda. Ne želim da
na njega padne sramota i zato ću ti poštedeti život.«
Đotaro krete nekoliko koraka prema starici, a ona se dade u
bekstvo. Trčala je u pravcu u kome su otišli ljudi koji su odveli
Ocu, ali je Đotaro stiže i zgrabi za okovratnik. Ona viknu u
pomoć i u istom trenutku izvadi mač pokušavši da ga ubode. Ali
Đotaro je bio brži i baci je jednim pokretom na zemlju.
»Znači, naučio si ipak nešto«, promrmlja starica dižući glavu
sa zemlje. Nikako nije mogla da shvati da Đotaro više nije dete.
Đotaro joj zavrnu ruku i povede je prema hramu ne znajući
šta s njom da uradi. Grčevito je mislio samo o tome da treba da
misli o spašavanju Ocu a tek posle kako da kazni zlu staricu.

IV

Đotaro je saznao da je Ocu u Šikami potpuno slučajno. U isto

vreme kad je njegov otac vraćen u službu, u kući Ikeda su odlučili
da prime i Đotaroa koji je već bio odrastao. Baš kad je izvršavao
jedan zadatak, on je, prolazeći morskom obalom, primetio u selu
Šikama ženu koja mu je ličila na Ocu. Vratio se posle nekoliko
dana i potražio je da se uveri da nije bila greška.
Dolazio je sada u iskušenje da ubije Osugi, ali je znao da bi to
njegovog oca, koji tek što je povratio ugled i čast, dovelo u sukob
sa tom nezgodnom porodicom seoskih samuraja, i tako izazvalo
novi lanac nesreća.
»Hodi ovamo«, reče on starici povukavši je, ali starica je
odbijala da ide. On najzad ne izdrža i ponese je na leđima. Odmah
pored hrama bila je pećina u koju je jedva mogao da se uvuče
čovek i Đotaro pomisli da je to skrovište kao stvoreno za Osugi.
Malo dalje, planinskom padinom, usred mraka, kad je bilo
opasno hodati uskom stazom, petorica bandita vodila su Ocu
vezanu konopcem.
322 Mjamoto Mtisaši

»Stani malo«, reče jedan iz grupe kad su bili blizu reke Sajo,
»moramo da vidimo šta je sa staricom. Rekla je da će nas stići
usput.«
»Tačno, trebalo je već da nas stigne.«
»Ne znam da li da je čekamo ovde ili da odemo u Sajo i
odmorimo se u čajdžinici. Probudićemo gazdu i možemo da
popijemo neku čašicu za to vreme.«
Ostali se složiše i kretoše da traže prelaz preko reke, kad
začuše kako ih neko doziva iz daljine. Stadoše da bolje čuju i čuše
kako se glas sve više približava.
»Je li to stara?« zapita jedan.
»Rekao bih da je muškarac«, odgovori drugi.
»Ocuuu!« začu se onda jasno Đotarov glas.
Ljudi opkoliše Ocu, ali Đotaro stiže baš u tom trenutku.
»Ne mrdaj!« viknu on.
»Ko si ti?« zapita ga jedan.
»To nije tvoja briga, oslobodi devojku!«
»Ti si lud! Zar ne znaš da možeš da pogineš ako se mešaš u
poslove koji te se ne tiču?«
»Osugi je rekla da Ocu predate meni! Šta čekate?«
»Kakav lažov!« zasmeja se razbojnik.
»Evo ako lažem!« viknu Đotaro Ijutito i pokaza im komad
papira na kome se lepo video tekst ispisan Osuginim rukopisom.
»Krenulo nam je loše. Ne možemo ništa da uradimo. Pre­
dajte Ocu Đotarou i onda dođite do hrama po mene«, pisalo je.
»Zar ne umete da čitate?« dreknu Đotaro praveći se ljut, »ja
sam taj Aoki Đotaro!«
»Dobro, to nam je jasno, ali gde je starica? zapita sumnjičavi
čovek.
»Ona je moj zarobljenik«, reče Đotaro ponosno, »ako ne
pustite Ocu, nećete naći staricu do kraja života. Ostaće tamo gde
sam je ostavio i umreće od gladi.«
Je Г se ti to šališ s nama? Zar ne znaš ko su članovi
 Savršena svetlost 323

porodice Honiden iz Šimonošjoa? To bi trebalo da zna svaki

samuraj iz Himeđija, ako si ti odande.«
»Hoćete Ii vi da predate Ocu ili ne?« zapita ih Đotaro.
»Ne, uhvatićemo te i ti ćeš nas odvesti do starice«, reče jedan
od ljudi i zgrabi ga s leđa, ali ga Đotaro baci preko ramena. Drugi
čovek izvadi mač i zamahnu, ali Đotaro odskoči na vreme i
istovremeno isuka sopstveni mač. To je učinio na vreme jer se na
mač natače jedan od bandita koji je poleteo da ga zgrabi. Začu se
zvuk kao da se čepa mešina sa sirćetom od šljiva.
Đotaro izvuče mač iz čovekovog stomaka i sledećeg na­
padača udari pravo u ključnjaču s koje mač kliznu i odseče čoveku
čitavo parče mesa. Dreknuvši od bola čovek pokuša da izvuče
dugi mač, ali ga Đotaro iseče.
»Vi kukavice, vi kukavice!« vikao je Đotaro u besu,
nesposoban da se više kontroliše. Udarao je iz sve snage oko sebe
i niko nije mogao da mu priđe.
Ostavši sama, Ocu prvo poče da zove u pomoć, ali kad vide
da od toga nema ništa, ona poče da struže konopac kojim je bila
vezana o jednu oštru stenu.

Konopac kojim je Ocu bila vezana nije bio baš debeo, bila je to
obična uzica od pirinčane slame, i ona uspe da je brzo preseče.
Čim je to uspela, ona zgrabi nekoliko kamenica i poče da ih baca
na ljude koji su napadali Đotaroa.
»Đotaro!« vikala je, »evo i mene!«
Prvi kamen pogodi u lice jednog od razbojnika, ali drugi
promaši i ona se saže da pokupi još nekoliko.
»Kučko!« dreknu pogođeni razbojnik i polete prema Ocu sa
zamahnutim mačem. Ali Đotaro potrča za njim i stiže ga taman na
vreme da ga probode toliko snažno da mu je vrh mača izašao na
324 Mjamoto Musaši

stomak. Zaprepašćcni, preostala dvojica napadača izgubiše volju

da se bore sa mladićem i dadoše se u bekstvo.
»Stani!« viknu Đotaro za njima i pođe da ih goni, ali ga Ocu
uhvati za ruku i zaustavi. »Pusti ih«, reče mu ona, »dosta im je
bilo. Neće im pasti na pamet da se vrate.«
»U pravu si, možda je bolje da se što pre izgubimo odavde.
Kad njih dvojica stignu do svog sela, navaliće nam se na vrat
čitava porodica Honiden.«
»Imam toliko da ti pričam, a želela bih da čujem šta si ti radio
sve ove godine«, reče mu Ocu. »Hajde da pobegnemo odavde i da
se negde odmorimo.«
»Hajde, možeš li da hodaš?«
»Mogu. Ako treba i trčaću.«
I oni stvarno potrčaše kroz mrak, i trčali su sve dok su imali
daha pa ubrzo zaboraviše na sve što im se dogodilo. Činilo im se
da se nikad i nisu rastajali i da je još vreme kad je ona bila mlada
devojka, a on samo dečak pa se utrkuju iz zabave.
U Mikazukiju sve beše mračno i videla su se svetla samo iz
jedne krčme. Tamo zatekoše grupu ljudi o kojima odmah, iz
njihove priče, saznadoše da im je vođa trgovac- rudama koji
obilazi rudnike u okolini, da su tu još trgovac svilom iz Tađime i
jedan sveštenik-putnik. Sedeli su i pričali smejući se glasno i vrlo
malo pažnje obratiše na Ocu i Đotaroa. Uskoro, oni odoše na
spavanje, a vlasnik krčme, koji je bio ubeđen da je to ljubavni par
u bekstvu od nekih gonilaca, spremi za njih dvoje sobu u jednom
uglu zgrade. U tu sobu nije zalazio niko osim krčmareve majke
koja je tu plela na razboju i bavila se svilenim buhama.
»Znači ni ti nisi uspeo da nađeš Musašija u Edou?« zapita
Ocu Đotaroa pričajući mu o svojim doživljajima poslednjih
meseci, a i čitavih pet godina otkako ga nije videla.
»Ne mogu da verujem da ga tako dugo nisi videla!« viknu
mladić. »Ne znam odakle bismo mogli da počnemo, ali sam čuo
da se priča da će Musaši uskoro svratiti u Himeđi.«
 Savrfena svetlost 325

»U Himeđi?! Pa to bi bilo divno!« viknu ona srećna da ima

makar slamku za koju može da se uhvati.
»Tako se bar priča. Ljudi na imanju govore da je to već
gotova stvar. Kažu da je Sasaki Kođiro izazvao Musašija i pozvao
ga da dođe u Kokuru da se ogledaju na život i smrt. U tom slučaju,
misli se, Musaši bi morao da prođe kroz Himeđi.«
»I ja sam čula da se priča o dvoboju, ali nisam nikako uspela
da čujem gde bi Musaši trenutno mogao da bude.«
»U zamku Himeđi govore kao da imaju vesti iz prve ruke.
Kažu da je Hanazono Mjošinđi iz Kjota, koji je u vrlo dobrim
odnosima sa kućom Hosokava, obavestio gospodara Hosokavu o
tome gde se nalazi Musaši i da je onda Nagaoka Sado, jedan od
glavnih vazala te kuće, otišao do Musašija i lično mu predao po­
ruku koja sadrži izazov.«

VI

»Kad kažu da će biti taj dvoboj?« pitala je zabrinuto Ocu.

»Ne znam tačno. Samo se priča da će biti. Izgleda da niko ne
zna ništa tačno. Ako je stvarno zakazan u Kokuri, onda će Musaši
morati da prođe kroz Himeđi.«
»A šta ako krene brodom?«
»Ne bih rekao«, reče Đotaro zavrtevši glavom »Gospodari
Himeđija i Okajame su već objavili da su zainteresovani da ga
vide pre dvoboja, a kažu da je još nekoliko plemićkih poseda
zainteresovano da Musaši stupi kod njih u službu. Gospodar
Ikeda je već pisao Takuanu i javio Mjošinđiju da treba da mu
saopšte sve što znaju o Musašiju. Čak su obavešteni i trgovci koji
putuju tim krajevima da jave ako nešto saznaju o Musašijevom
kretanju.«
»Baš to me navodi da pomislim da će ići brodom. Ti znaš da
on ne voli te gužve i ako sazna za ovo što si mi rekao, on će
326 Mijamoto Mnsaši

sigurno pokušati da sve to izbegne.« Ocu je izgledala kao da je

ponovo izgubila svaku nadu da će videti čoveka koga voli.
»Šta misliš, Đotaro«, zapita malo kasnije ona, »ako bih otišla
do hrama Mjošinđi, da li bih uspela da nešto saznam?«
»Možda i bi, ali ništa ne mogu da ti garantujem. Treba da
zapamtiš da su sve ovo samo priče.«
»Ali nešto moramo da uradimo!«
»Da li ti se ide u Kjoto?«
»Kako da ne! Krenula bih iz ovih stopa! Mislim, sutra, kad se
odmorimo.«
»Nemoj suviše da žuriš. Zato uvek izgubiš Musašija. Da li si
ikada pokušavala da uhvatiš slavuja. Uvek moraš da ga dobro
posmatraš i saznaš kuda će krenuti a ne gde je bio. Zato ti uvek
kaskaš za Musašijem.«
»Možda si ti u pravu, ali ljubav sama po sebi nije logična, pa
ne mogu ni ja drugačije da se ponašam.«
»Možda bi bilo najbolje da kreneš sa mnom do Himeđija,
tamo ćemo možda nešto moći da saznamo.«
»Dobro. Slušaj, počela je da pada kiša«, reče Ocu.
»Kiša, a mi sutra treba da pešačimo do Himeđija.«
»Imamo šešire da nas štite od kiše, a za ostalo nije važno.«
»Dobro, sada je dosta priče«, reče Đotaro kome se bilo
prispavalo od svih uzbuđenja toga dana. »Hajde ti lepo u postelju
a ja ću da spavam ovde sa strane.«
Preobraćaj

Ocu nije mogla da zaspi slušajući vodu kako kaplje sa krova i

talase kiše koji udaraju o kapke na prozorima. Bila je jesen i ona
pomisli da napolju mora da je hladno.
U tom trenutku seti se Osugi.
»Mora da joj je sad hladno na pljusku. Stara je i ko zna da Ii će
izdržati. Čak i da izdrži, mogu da prođu dani i dani dok je neko ne
pronađe tamo gde ju je Đotaro sakrio. Umreće od gladi ako ni
od čega drugog.«
»Đotaro!« pozva ona mladića, »probudi se!« Plašila se da je
on mogao da bude surov prema starici jer je ona sama pričala
kako su Osugini razbojnici nju maltretirali.
»Ona u stvari nije tako loša u srcu«, uveravala je sebe,
»mogle bismo da se pomirimo kad bismo bile iskrene jedna prema
drugoj... Moram da odem i pronađem je.« Đotaro se nije budio.
»Ako se Đotaro probudi, samo će se naljutiti na mene. Reći
će da sam suviše mekog srca.« Ona lagano otvori kapke na
vratima, podveza haljinu, stavi šešir na glavu i čvrsto ga veza,
ogrnu slameni kišni ogrtač i krete u noć.
Pljusak je bio jak, jači nego što je mislila. Kad je stigla do
hrama do koga ju je bio odveo Manbei, ona vide pravi vodopad
kako teče niz kamene stepenice. Što se više penjala prema vrhu
planine, bilo je sve hladnije i kiša je bila jača. Vetar je hujao medu
drvećem kao čopor ljutih pasa.
328 Mijamoto Musaši

»Gde bi mogla da bude?« pitala se ona zureći u unutrašnjost

hrama i dozivajući u mrak. Nije bilo odgovora.
Onda ode oko zgrade i stajaše tamo nekoliko minuta
osluškujući. Vetar je bio toliko jak da se u početku ništa drugo
nije čulo, ali uskoro ona poče da biva svesna nečijeg glasa.
»U pomoć! Da li me neko čuje...? Zar nema nikoga da me
čuje?« Bio je to Osugin glas.
»Baba!« viknu Ocu, »baba, javi se, gde si?! Vikala je i vikala u
vetar, ali je Osugi očigledno nije odmah čula. Najzad se začu njen
glas, ovog puta jači nego malopre.
»U pomoć, spasite me! Evo me, ovde sam! Spasite me!«
Ocu ponovo optrča oko hrama i tek u drugom krugu
primeti malu pećinu u steni u kojoj kao da su nekada živeli
medvedi. Pećina ja bila na kraju staze koja je vodila prema
drugom delu hrama. Tek kad se približila pećini, ona se uveri da
je starica unutra. Kad je stigla, Ocu vide da je na ulaz navaljena
velika stena koja je sprečavala izlaz.
»Ko je to, ko se to našao da me spase. Ti mora da si boginja
Kanon kad dolaziš po ovom nevremenu da spaseš jednu staricu.
Spasi me, spasi me, molim te!«
»O milostiva Kanon, o dobra Kanon, ti si došla da me spaseš
u ovoj groznoj noći! Kako sam srećna, bože da samo znaš kako
sam srećna, slava ti, Kanon, slava ti, Kanon!« vikala je starica sva
u delirijumu, uverena da i nije moglo da se desi drugačije. To
čekanje od nekoliko sati bilo je samo kratko iskušenje, mislila je
ona, ali boginja kojoj se ona stalno’ molila morala je da dođe i
izvuče je iz pećine.
Iznenada se ona umori od molitvi i stade da uzdiše. Shvatila
je da je ta osoba koja je napolju živo ljudsko biće i da će joj biti
potrebno dosta muke da skloni stenu koju je Đotaro navalio na
ulaz.
 Savršena svetlost 329

II

Kad vide da je Osugi ućutala, Ocu se još više zabrinu. Uplašila se

da starica nije možda doživela šok i brzo poče da razmišlja kako
da je spase iz te hladne pećine.
Vukla je, pritiskala stenu svom snagom koju je imala, ali nije
mogla da je pomeri ni za centimetar. Upinjala se i upinjala, ali nije
pomagalo. Dok se tako mučila oko stene, spao joj je šešir, vetar
ga ponese i ona poče da oseća kako joj voda natapa haljinu.
»Drži se, baba, drži se još malo, sad ću te izvući!« vikala je.
Ali iz pećine ne bi odgovora. Tek posle izvesnog vremena začu se
staričin glas. Pevala je neku versku pesmu posvećenu boginji
Kanon i ona pomisli da je starica poludela. Lupala je dlanovima i
pratila je ritam pesme i ništa je više nije interesovalo.
Uskoro oluja izgubi snagu i glas starice koja je pevala
postade jasan.
»Hej, baba, kako si, odgovori mi!« vikala je Ocu.
»Ko je to?« viknu i Osugi, koja prvi put jasno začu glas i on
joj se učini poznat.
»Ja sam, baba, Ocu, da li me sad čuješ? Kako si, da li ti je
dobro?«
»Šta kažeš?!«
»Ocu, ja sam Ocu!«
»Ocu? Zašto si došla ovamo? Da ne tražiš onog đavola
Đotaroa koji me je ovde zatvorio? Šta hoćeš od mene?«
»Ne, baba, grešiš! Došla sam da te spasem. Nemoj da se ljutiš
na mene. Moramo da zaboravimo šta je bilo ovih nekoliko godina
među nama. Ja se sećam da si ti bila dobra prema meni dok sam
bila sasvim mala. Priznajem, ja sam bila svojeglava, a i ti si malo
preterala, pa hajde da se pomirimo!«
»A, znači da priznaješ da si bila zla, znači shvataš svoje
greške? To je možda i dobro. Možda ćeš moći da dobiješ
priliku da se vratiš u porodicu Honiden kao Matahaćijeva
nevesta.«
330 Mijamoto Mnsasi

»Ne, to nikako. To ne!«

»Pa što si onda uopšte i dolazila?«
»Ništa posebno. Samo mi te je bilo žaQ i nisam mogla da to
izdržim.«
»A, znači hoćeš da me zadužiš da ne mogu da ti se kasnije
osvetim za sve što si mi učinila. To znači pokušavaš da uradiš,
misliš da te ne poznajem?!«
»Ne, nije tačno!« Ocu nije mogla da veruje svojim ušima.
»Ko te je zvao da me spašavaš? Ja te nisam zvala i nisi mi
potrebna. Ako misliš da ćeš me, učinivši mi jednu uslugu naterati
da prestanem da te mrzim, varaš se. Ti me izgleda ne poznaješ
i ne znaš koliko sam ponosna osoba. Pre ću da umrem nego da
dopustim da mi to učiniš!«
»Ali, baba, zar misliš da mogu da ostavim osobu tvojih
godina da se razboli na ovom nevremenu i hladnoći?«
»Tačno, kako sam i mislila, samo pričaš slatke stvari, a misliš
da ne znam šta ti i Đotaro nameravate! Vi ste me namerno strpali
u pećinu misleći da ću, kad izađem, prestati da vas mrzim.
Nikada!«
»Sigurna sam da će doći dan kad ćeš shvatiti ono što osećam
prema tebi. Ali, ja sada moram da te spasem, odmah, a ti posle vidi
kako ćeš se ponašati.«

III

Iznenada Ocu, koja se odmakla malo da se odmori, vide pri

svetlosti munja da je jedan mali kamen postavljen tako da je stena
zaglavljena. Ona ga izvuče uvukavši granu drveta kao podlogu i
vide da se stena sad ljulja.
»Hajde, baba, sad da zajedno pokušamo. Ja ću da vučem
koliko mogu, a ti guraj sa tvoje strane!« viknu Ocu i stena izlete
posle samo malog napora. Za stenom izlete Osugi, sva crvena u
 Savrstna svttlost 331

licu od napora i besa. Starica nije časila ni časa i zgrabi Ocu za

okovratnik.
»Hej, baba, šta to radiš, pusti me!« vikala je Ocu.
»Zaveži, sad ćeš mi platiti za sve!«
»Ali kako možeš...?«
»Šta si očekivala?« smešila se Osugi zlobno, uspevši da obori
Ocu na zemlju. »Sad ćeš lepo krenuti sa mnom i nećeš ništa
pokušavati!«
»Ali, ti ne razumeš ništa! Ja sam došla da te spasem!«
»Ne znam šta si nameravala, ali sad mi nećeš pobeći. Platićeš
za sve ove godine mojih muka!« Ona zgrabi.devojku i baci je na
zemlju. Ova udari glavom o kamen i pade bez svesti.
»Eto ti...« htede da je ponovo zgrabi Osugi, ali u tom tre­
nutku vide da se devojka ne miče. »Šta je, šta se pretvaraš?«
Ali ma koliko šamarala devojku, ova nije odgovarala a kiša
joj je lila niz lice. Vetar ponovo postade jači.
»Ubila sam je...« zapanji se starica. Toliko je pričala o tome
da želi devojčinu smrt, ali sad kad je do toga došlo, shvatila je da je
preterala. Ona uhvati nepomično devojčino telo i pola vukući a
pola ga noseći prenese ga u pećinu. Ona je podiže na neku vrstu
udubljenja u zemlji, na kome su nekad kaluđeri sedeli i meditirali
i, kada htede da izađe napolje, vide da se nebo ponovo otvorilo.
Nije mogla da izađe i dozove pomoć i morala je da čeka dok se
vreme malo smiri.
Sedeći sama sa telom devojke čije je lice bilo bledo kao
najbleđi mesec, Osugi poče da se moli njenoj duši: »Nemoj da se
ljutiš na mene. Budi dobra i idi na nebo da zauzmeš mesto koje ti
je u raju kao novorođenom Budi odredilo proviđenje«, govorila
je ona šapatom.
Ona zatvori oči i shvati koliko je kriva za devojčinu
sudbinu. Zatvorila je oči i počela naglas da se moli, sve glasnije i
glasnije. Molila se tolikom snagom, prosto vikala, tako da uskoro
prestade da bude svesna onoga što se događalo oko nje.
Kad je otvorila oči i zaćutala, mogla je da čuje kako napolju
332 Mijamoto Mušati

ptice pevaju. Kiša je bila prestala i sunčevi zraci probijali su sebi

put u pećinu.
U tom trenutku ona vide natpis na zidu pećine: Godine 1554.
poslala sam svog šesnaest godina starog sina Morija Kinsakua u bitku kod
slamka Tendin^an da se bori na strani gospodara Uragamija.1 Otada ga
nikad više nisam videla. Lutala sam po vjerniji tražeći utehu svome bolu i
pokušavajući da i^molim milost od Bude. Sad postavljam ovde statuu
boginje Kanon i molim se materinskim sumama da Kinsaku ima bolje
buduće žjvote. Sada je već dvadest prva godina od Kinsakuove smrti.
Darodavac: Kinsakuova majka, selo Aita.

IV

Osugi zaplaka gledajući Ocuino bledo lice i poče da se udara u

glavu.
»Oprosti mi, Ocu. Ti si tako mlada, a morala si da se preseliš
na onaj svet samo zbog moje zlobe. Oprosti mi, molim te, oprosti
mi, molim te! Mene je zaslepila materinska ljubav, suviše sam
volela svog sina, zaboravila da si i ti nečije dete. Da je tvoja majka
živa, proklela bi me sada kao najgoreg demona. Bila sam sigurna
da sam u pravu, a sad vidim koliko sam bila zla. Ti si uvek bila
toliko dobra i nikad mi nisi uzvraćala zlo kojim sam te obasipala.
Koliko sam bila luda, koliko sam bila luda!«
Ona nasloni lice na Ocuino i poče da lije suze po njoj, kad
oseti najednom nešto kao dašak povetarca. Devojka je još disala.
Osugi izlete iz pećine i poče da viče:
»U pomoć, ljudi, seljani, brzo! Pomoć!« Ona potrča prema
hramu i nalete na jednog čoveka.

1 U raka mi Muramune (umro 1524) velikaš koji je zavladao provincijama Harima i

Mimasaka posle propasti klana Akamacu. Na zahtev Hosokave Takakunija borio se
protiv njegovog brata od strica Hosokovc Harumotoa, pobedio ga prvi put, ali u drugoj
bici i sam bio ubijen.
 Savrfena svetlost 333

»Evo je, živa je i zdrava«, reče čovek grupi koja je stajala iza
njega. Bili su to članovi porodice Honiden predvođeni jednim od
ljudi koji su bili sa Osugi prethodne večeri. Svi su bili opremljeni
za potragu i dobro naoružani. Izgledali su spremni na sve.
»Pustite mene«, reče Osugi, prvi put u životu se ne
ponašajući sebično. »Brzo iznesite onu devokju iz pećine i
pomozite joj. Moraćemo da nađemo nekog vidara u selu.
Devojka je teško bolesna, preležala je ćelu noć u nesvesti.«
Ljudi požuriše u pećinu i jedan od njih ubrzo izađe.
»Slušaj, baba, to mora da je neka greška, pa to je devojka
koju smo sinoć oteli. Zašto nju da lečiš?« Bio je to jedan od onih
koji su tu bili sinoć sa Osugi.
Osugi je prvi put posle dužeg vremena lila suze, prvi put
posle smrti čika Gona, ali neposlušnost članova njene porodice,
makar to bio i ogranak koji nije bio direktno vezan s njom,
razbesne je. Ona obrisa suze i viknu na njega:
»Ako sam rekla da joj pomogneš, to znači da treba to da
uradiš! Ko je najstariji ovde, uostalom?!«
Životni talasi

Prođe jesen. Prođe i zima.

Jednog dana, početkom četvrtog meseca 1612. godine,
putnici su se smeštali na palubu broda koji je redovno saobraćao
iz Sakaija u oblasti Izumi do Šimonosekija u oblasti Nagato.
Kad vide da brod samo što nije krenuo, Musaši ustade sa
klupe u radnji Kobajašija Tarozaemona i pokloni se svima koji su
došli da ga isprate.
»Samo gore glavu«, rekoše mu neki iz grupe koji kretoše da
ga isprate do broda.
Među Musašijevim prijateljima bio je i Honami Koecu.
Njegov dobar prijatelj Haija Soju nije mogao da dođe zbog
bolesti, ali je umesto sebe poslao sina Šoekija. Sa Šoekijem je bila i
njegova žena, čija je pojava terala ljude da se okreću za njima, a
pogled na njeno lice i skladan stav izazivao uzdahe.
»Hej, pa ono je Jošino, zar ne?« promrmlja jedan od
prolaznika povukavši svog prijatelja za rukav.
»Ona iz Janagimaćija?«
»Da, čuvena Jošino Daju iz kuće Ogija.«
Šoeki ju je predstavio Musašiju ne pominjući njeno nekadaš­
nje ime. Musaši je ne poznade iako ju je pogledao u lice, jer to sad
beše potpuno druga osoba, druga Jošino Daju, ne ona koju je on
upoznao. Ona prethodna Jošino Daju je nestala ko zna gde, kao
što su nestajale i druge devojke koje su nosile to ime. Ko zna da li
se udala ili je ostala sama. Ljudi su odavno prestali da govore o
 Savrfena svetlost 335

njenoj lepoti kao što se zaboravlja cveće koje izbacujemo iz vaze.

Sad je umesto nje bila druga, koja je bila isto tako lepa, ili ćak
možda i lepša na neki svoj način. Cveće cveta, i cveće vene.
Naročito u kvartovima zabave, život i vreme prolaze suviše brzo.
»Prošlo je prilično vremena otkako smo se prvi put sreli«,
reče Koecu misleći verovatno isto što i Musaši.
»Da, čitavih osam godina.« Mislio je o tome gde su otišle te
godine. Osećao je kao da taj njegov odlazak brodom označava
početak jedne potpuno nove faze njegovog života. Kao da je
nešto ostajalo i umiralo za njim, a tamo, da li se rađao novi
Musaši, to nije znao.
Među ljudima koji su ga pratili bio je i Matahaći, a i nekoliko
samuraja iz rezidencije kuće Hosokava u Kjotu. Bilo je tu i
samuraja koji su došli da izraze najlepše želje gospodara Karasu-
marua Micuhira, a bilo je čak dvadesetak-tridesetak mačevalaca
koji su, pošto su ga upoznali u Kjotu, počeli da se smatraju
njegovim sledbenicima. Musaši je bio protiv toga i nije im
dozvoljavao da se tako nazivaju, ali ga oni nisu slušali.
Odlazio je u Kokuru u oblasti Buzen gde je trebalo da se
susretne sa Sasakijem Kođiroom u probi snage i zrelosti kao
mačevaoca. Pošto je Nagaoka Sado bio jedan od posrednika,
uređeno je da to bude dvoboj po svim pravilima samurajske etike.
Sado je proveo mnogo vremena u pregovorima, slao poruke
preko kurira i napisao mnoga pisma. Iako je Sado nameravao da
dvoboj zakaže za prethodnu jesen, kad je Musaši došao u kuću
Honamija Koecua, dalje konačne pripreme potrajale su čitavih
pola godine.

II

Musaši je bio zbunjen zbog toliko velike pratnje. Iako je

pokušavao da se za to pripremi, kad je tog jutra došao na prista­
nište, zaprepastila ga je toliko velika gomila. Nije mogao da se
336 Mjanioto Musaši

potpuno koncentriše i bude miran i zbog toga što, zbog prisustva

toliko ljudi odjednom, nije mogao da sa nekim, najprisnijim
prijateljima porazgovara na miru.
On sam nije nikad želeo da bude nečiji idol i to mu je sve bilo
apsurdno. Ali, opet, nije mogao da zameri tim ljudima što su došli
da ga prate i izraze prisna osećanja prema njemu. Nije bilo načina
da ih spreči u tome a da ih ne povredi.
Znao je da neki od njih razumeju veoma dobro kako se on
oseća tog trenutka, ali bilo je i onih koji nisu mogli da shvate
koliko neprilika donosi popularnost.
Nije mu se sviđalo ni to što se dvoboj koji je trebalo da ima
sa Kođiroom toliko otezao. Pregovori su trajali toliko dugo da
su, ma koliko ih učesnici tajili, svi u prestonici već saznali za njih.
Nije voleo da sluša šaputanja o tome dokle se stiglo sa
pregovorima i predviđanjima ko će pobediti.
Ali, Musaši je znao da ne može bez ljudi, iako je želeo da se
potpuno osami i negde daleko u samoći razmisli o svemu što mu
se dešavalo i o onome što treba uraditi. Znao je da bi bez tih ljudi
bio mnogo siromašniji, siromašniji duhom. Ti ljudi su ga bodrili,
ti ljudi su mu pružali sve ono što roditelji nisu mogli da mu pruže.
Čak je od ljudi zavisio i za najneophodnije potrebe. Bio je
obučen u novi crni kimono sa kratkim rukavima koji mu je sašila
Koecuova majka, imao je nove sandale, novi šešir u ruci, a sve su
mu dali ti ljudi. Čak i pirinač koji je jeo svakog dana dao mu je
neko, jer on nije zarađivao. Kako da se oduži ljudima za sve ono
što su za njega učinili?
Bilo je vreme da krene. Molitve za sigurno putovanje,
poslednji pozdravi, vreme je teklo brzo i pretilo da brzo razdvoji
ljude na obali od čoveka koga su pratili. Musaši je već bio na
brodu. Konopci padoše u vodu dok su ih mornari brzo vukli i
namotavali na pramcu, brod isplovi na more a veliko jedro se
zabele kao krila neke .velike ptice prema azurnoplavom nebu.
A onda kad je brod već bio daleko od obale, jedan čovek
dotrča na kej, kasno da poželi srećan put Musašiju.
 Savrlena svetlost 337

»Suviše kasno!« uzviknu čovek sam za sebe. »Kako sam

mogao da tako zakasnim?!«
»Da li ste vi Muso Gonnosuke?« zapita Koecu prišavši mu.
»Jesam«, reče čovek, kucnuvši drveni mač za pojasom kao
da mu je to neka vrsta posetnice.
»Videli smo se jedanput, u Kongođiju.«
»A, vi ste Honami Koecu, zar ne?«
»Jeste. Drago mi je da vas vidim pošto sam čuo neke vesti o
tome da niste više živi.«
»Od koga ste to čuli?«
»Od Musašija.«
»Musašija?«
»Da, on je do juče stanovao kod mene. Dobijao je često
pisma iz Kokure, a u jednom od njih Nagaoka Sado mu je pisao
da ste zarobljeni na planini Kudo. Pomislio je da mora da ste
ubijeni ili teško ranjeni kad se tako dugo ne javljate.«
»Bila je to greška. Zamenili su me s nekim.«
»Čuli smo i za lorija. On je u kući Nagaoke Sadoa.«
»Znači dobro mu je! I živ je!«
»Jeste«, reče Koecu. »Zašto ne bismo seli i malo popričali u
onoj čajdžinici?«
Gonnosuke ispriča da su ga napadači odveli kod svog vođe
Sanade Jukimure, čuvenog vojskovođe koji se krio u planinama,
željan borbe protiv Tokugave. Jukimura je odmah video da
Gonnosuke nije špijun i čak mu je dao ljude da traga za lorijom,
ali uopšte nisu mogli da ga pronađu. Kao da je u zemlju propao.
To traganje ga je toliko dugo zadržalo da je u poslednjem
trenutku čuo za Musašijev odlazak.
»Ne bi trebalo da brineš«, obrati mu se prisnije Koecu, »za
neki dan isploviće drugi brod.«
338 Mijamoto Mtisaši

III

»Zeleo sam da krenem sa Musašijem«, reče mu Gonnosuke.

»Hoću da vidim tu borbu, jer će biti odlučna ne samo za njih
dvojicu već za sve ljude u Japanu koji se bave mačevanjem.«
»Koliko sam ja video, Musaši je u sasvim dobroj i potpunoj
formi i potpuno je koncentrisan. Sumnjam da bi mogao da
izgubi.«
»Ja isto to mislim, ali me Kođiro ipak plaši. Kažu da je još
više ojačao otkako je stupio u službu i vežba svakog dana.«
»To će biti dvoboj genija i običnog čoveka koji je usavršio
sebe do krajnih mogućnosti«, reče Koecu.
»Kako možete da Musašija nazivate običnim čovekom?«
»On jeste običan. I, što je neobično kod njega, on nema
prirodne nadarenosti, kao Kođiro, na koje bi mogao da se osloni.
Samo godine teške vežbe dale su mu onu veštinu koju ima. On
ništa nije dobio od bogova.«
»Izgleda da ste u pravu«, reče Gonnosuke, »u početku sam
bio skoro uvređen, a sad vidim da je ovo što ste rekli potpuno
tačno.«
Koecu je sedeo smešeći se. I samom sebi je prvi put otkrio
tu tajnu, i bio je zadovoljan.
»Hoćemo li da krenemo«, začu se glas mladića koji je stajao
ispred čajdžinice. Bio je to Matahaći.
»Trebalo bi da krenemo. Prijatelji me čekaju«, reče Koecu.
»Krenuću i ja sa vama, ako idete prema Osaki.«
»Idemo prvo u Osaku, pa onda u Kjoto.«
Predveče su bili na bučnim ulicama Osake, kad Koecu i
Gonnosuke primetiše da nema Matahaćija. Okrenuše se i videše
ga kako kleči pored neke ženske prilike na mostu. Bila je to još
mlada žena, sa kosom u neredu i u starom iskrzanom pamučnom
kimonu koja je prodavala rakove iz velike teške korpe.
»Akemi!« viknuo je Matahaći gledajući bebu koju je držala u
naručju. Razmišljao je grčevito računajući vreme otkako su se
 Savršena svetlost 339

njih dvoje rastali. Da li je moguće da je Akemi zatrudnela tada kad

su njih dvoje još živeli zajedno, mislio je.
Akemi se okrete i kad ga vide, ustade i krete niz reku.
»Što je bilo, Matahaći?« zapita ga Koecu, uhvativši ga za
ruku.
»Jeste li videli onu ženu?« zapita ga on. »Nekada smo bili
zajedno i ono je možda moje dete. Ne možda, skoro sigurno.«
»I šta nameravaš da uradiš?«
»Idem s njom. Ona je nesrećna i zaslužila je da se neko
brine o njoj. Skinuću mantiju i postaću ponovo običan čovek.«
»A Gudo, šta njemu da kažem?«
»On će razumeti. On je čak znao da će se sve ovako završiti,
jer sam mu ja sve ispričao o sebi. Zato mi možda nikada nije
dozvolio da promenim ime i uzmem neko sveto. Uvek me je zvao
Matahaći.«

IV

»Već je kasno, brod je odavno trebalo da se pojavi«, reče Osugi.

»Rekli su da treba da naiđe do večeri.«
Starica je ložila vatru pored obale, dok je u čamcu,
izvučenom do pola na zemlju, ležala Ocu. Lice joj je bilo bledo i
videlo se da još preživljava posledice one olujne noći kad je
pokušavala da spase Osugi iz pećine.
Za Musašijev dolazak brodom prvi je čuo Đotaro u
Himeđiju i odmah odjurio kod Osugi da joj javi da bi ova mogla
da to saopšti Ocu koja je ležala u Šippođiju. Ocu je bila prilično
oslabila, ali joj je lice bilo lepše nego ikad.
Oči su joj sijale dok je gledala Osugi i promene koje su se
desile kod nje. Shvativši najzad da je grešila u odnosu na Ocu,
gospodarica kuće Honiden kao da se preporodila.
Čim se vratila u selo, ona je svima objavila da je Matahaćije-
va veridba sa Ocu nevažeća i govorila je svakome koga bi god
srela da je jedina dobra osoba koja bi mogla da usreći Ocu Musaši.
340 Mjamoto Musaši

Svakog dana Osugi je odlazila u hram bar po dva puta da

vidi kako je devojka sa zdravljem, da je neguje i da joj dosađuje
pitanjima: »Da li si jela? Da li si popila lek? Da li se dovoljno
odmaraš?«
Čak je i ćelo selo primetilo promenu na Osugi. Sad se ona
smešila i govorila uljudno, često sasvim tiho i niko nije mogao da
je prepozna.
»Šta se to dogodilo s tobom?« pitao ju je jedanput jedan
poznanik. »Svakog dana izgledaš sve mlade i mlađe.«
»Možda i izgledam«, mislila je Osugi, »ali ako ne računamo
kosu.« Kosa joj je bila potpuno pobelela i ona sama sebi reče da to
mora da je zloća otišla iz nje sa crnim vlasima.
Osugi je čula da brod kojim dolazi Musaši obavezno staje u
Šikami jer tu istovaruje tovar.
»Moram da odem tamo«, reče joj Ocu kad je to čula.
»I ja idem s tobom«, reče odlučno starica i njih dve se dadoše
na put. Hodale su do Himeđija, a Osugi je više nosila Ocu nego
što je ova išla sama.
U Himeđiju pridružila im se grupa samuraja koje im je dao
Aoki Tanzaemon, a Ocu je do pristaništa otišla čamcem. Tako se
sad odmarala čekajući brod, a u blizini bojadžijine kuće, gde je
Ocu ranije živela, bila je grupa samuraja koja je trebalo da dočeka
Musašija.
»Sve mi se čini da je neko pomešao dane. Možda brod stiže
sutra, a ne danas«, reče jedan samuraj, kad Đotaro skoči sa mesta
sa koga je osmatrao.
»Ocu! Baba! Eno ga brod, vidi se. Musaši je na njemu!«
vikao je on.
»Stvarno se vidi?« upita Ocu skačući tako naglo da samo što
nije prevrnula čamac.
»Pazi malo«, reče Osugi pridržavajući je i sama gledajući
prema pučini. Lepo se videlo široko belo jedro koje se presijavalo
na mesečini.
»Hajde, Đotaro«, reče Ocu, »uzmi veslo i da krenemo u
 Savrfala svetlost 341

susret brodu. Ako čekamo da brod pristane, neću dobiti priliku da

progovorim ni reč sa Musašijem. Svi će ga opkoliti.«
»Ne brini ništa. Srediću ja to. Kad bude sišao s broda, svra-
tiće u bojadžijinu kuću da se malo odmori i onda ću ga izvući i
dovesti do tebe. Moći ćete da budete nasamo.«

Ocu je ležala u čamcu i mislila šta da kaže Musašiju. Znala je da

može da joj se desi da joj se veže jezik i da ostane nema pred njim.
Nije želela da opet kao nekada kaže nešto što će ga naljutiti.
Znala je da će veći deo susreta s njim proći u ćutanju i bilo
joj je jasno da tako mora da bude. Niko ne može da u nekoliko
minuta ili časova kaže ono što je želeo da kaže tokom dugih
godina razdvojenosti. U tom trenutku njoj je bilo važno da
Musaši ostane miran sad kad ide da se tuče sa Kođiroom i, prema
onome što je ona osećala, bila je skoro sigurna da će Musaši
pobediti.
Osugi je takođe sedela ćutke u mraku. U sebi je prebirala reči
kojima će se obratiti Musašiju i zamoliti ga da joj oprosti za sve
što mu je učinila. Nadala se da će on shvatiti da ona sad više nije
ono što je bila.
Najzad se obe žene, i mlada i stara, trgoše kad jedna prilika
izađe iz mraka i priđe čamcu. To je bio Đotaro i nikoga nije bilo
s njim.
»Gde si toliko dugo? I gde ti je Musaši?« zapita Osugi.
»Žao mi je«, reče Đotaro gledajući u zemlju.
»Šta ti je žao?«
»Musaši je nastavio put brodom. Nije hteo da se ovde iskrca
i sačeka drugi brod.«
»Kako?« zapanji se Osugi, »ali zar niste govorili da je pozvan
u zamak gde će večerati i odmoriti se?«
342 Alijamoto Alusaši

»To smo mi planirali, ali njega niko nije pitao. Želeo je da što
pre stigne u Kokuru. samo se pozdravio s onim ljudima koji su
izašli da ga dočekaju i sad je već na pučini.«
»A Ocu?«
»Nisam mogao da mu kažem da je Ocu tu i da ga čeka. Onda
bi morao da se izvinjava svim onim ljudima koji su ga čekali i čije
je pozive odbio.«
»Neka«, začu se Ocuin glas. »Ako sam ga toliko dugo čekala,
mogu da čekam još malo. Videćemo se neke druge večeri, negde
na drugom mestu.« Ocu je bila čula ceo razgovor i sedela je u
čamcu bleđa nego ikad.
Shvatila je zašto Musaši nije sišao sa broda. Tolike počasti i
razgovori samo bi ga zamorili i odvratili njegovu pažnju od
onoga što mu je u tom trenutku bilo najvažnije: od dvoboja sa
Kođiroom. Ona shvati da bi njeno prisustvo i susret sa Musašijem
ovome samo zasmetali i doveli ga možda u smrtnu opasnost. Bilo
je bolje što se nisu videli. Obrazi joj se zacrveneše i u njeno telo
uđe neka nova snaga.
»Baba, Đotaro, ja idem u Kokuru. Idem sama, ne sa
Musašijem. Ne želim da mu smetam. Idem da gledam dvoboj.
Ako pobedi, moći ću da mu čestitam. Ako izgubi, poneću njegov
pepeo i sahraniću ga u Mijamotou.«
»Šta ti pada na pamet? Zar ne znaš gde je Kokura. Ti si
bolesna i samo ćeš se ubiti!« vikala je Osugi.
»Nisam više bolesna«, reče Ocu s izgledom neke nove
vitalnosti. Kao da je u njene obraze ulazila neka nova krv.
»Odlučila sam da ne umrem, bar ne sada. I znam da će mi
uspeti da pobedim smrt«, reče ona zaneto. »Čovek valjda može
toliko da gospodari sopstvenim životom.«
Ocu ustade iz čamca i hodaše kao da je bolest iščilela iz nje.
Ali, kad je odmakla nekoliko koraka, samo što ne pade. Đotaro
joj pritrča.
»Sve mi se čini da ne gospodariš tim svojim životom kako
 Savršena svetlost 343

treba. Potrebna ti je pomoć. Najbolje bi bilo da krenemo i mi s

njom, a, baba?«
»To i nije tako loša ideja«, reče Osugi, »već mesecima nisam
nigde putovala.«
 I

U vreme bitke kod Sekigahare, u Kokuri je bilo utvrđenje čiji je

zapovednik bio gospodar Mori Kacunobu iz Ikija.1 Posle toga
izgrađen je veći zamak i utvrđenje prošireno, a zamkom
zagospodario novi čovek. Visoke kule i bleštavo beli zidovi
odražavali su ponos i snagu plemićke kuće Hosokava, čija je gla­
va sada bio Tadatoši pošto je nasledio svoga oca Tadaokija.
Za kratko vreme od dolaska Kođiroa u zamak, stil kojim se
on borio i koji je stvorio na osnovu onoga što je naučio od Tode
Seigena i Kanemakija Đisaija, raširio se pod imenom stil Ganrju
širom ostrva Kjušju.
Kođiro je uživao opšte poštovanje u zamku i okolini, a čak je
i gospodar Tadatoši sa zadovoljstvom znao da primeti: »Uspeo
sam da nađem dobrog mačevaoca.« Svi pripadnici kuće Hosoka­
va slagali su se da je Kođiro osoba izuzetnog karaktera i čak su
mnogi ljudi sa susednog ostrva Šikoku dolazili da izučavaju
borenje kod njega, da bi se vratili kućama kao »majstori stila
Ganrju.«
Kada je Kođiro odlazio iz svoje kuće u zamak, on je to uvek
radio kao da ide na paradu, uz pratnju sedam kopljanika. Dok je
išao, ljudi su mu prilazili, klanjali se i izražavali mu poštovanje.
Do Kođirovog dolaska glavni mačevalac u zamku bio je
Udie Magoširo, koji se borio stilom Šinkage, ali njegova zvezda

1 Kokura se nalazi na najjužnijem velikom japanskom ostrvu, Kjušju.

 Savršena svetlost 345

kao instruktora borenja u klanu Hosokava ubrzo je počela da

bledi pored sjajnijeg suparnika. Kođiro je prema njemu postupao
zaštitnički velikodušno govoreći gospodaru Tadatošiju: »Ne bi
trebalo da oteraš Uđiea. Njegov stil nije nešto specijalno, ali on
ima zrelosti koja nama mladima nedostaje.« Predložio je da on i
Magoširo daju naizmenično lekcije samurajima u zamku, kako se
ne bi sukobljavali, i to je bilo prihvaćeno.
Jednom je gospodar Tadatoši izjavio da mu se ne sviđa to
što dva mačevaoca suviše laskaju jedan drugom. »Zeleo bih da
znam ko je bolji, zašto se njih dvojica ne bi ogledali?« reče on.
Dogovoreno je da se bore drvenim mačevima u prisustvu
njegovog gospodstva, ali je Kođiro ubrzo odbacio mač i bacivši
se pred protivnikove noge objavio: »Ne mogu da se merim s
tobom, oprosti mi za moju uobraženost!«
»Ti si samo skroman, ja ti nisam vredan protivnik«, rekao je
Magoširo. Ljudi koji su posmatrali dvoboj podelili su se na one
koji su tvrdili da je Kođiro to učinio iz sažaljenja i one koji su
tvrdili da je radio iz interesa. Svi su se međutim slagali da je
Kođiro jači, a njegov ugled posle tog dvoboja još više poraste.
Kođiro je mogao da bude velikodušan prema Magoširu, ali
je gubio samokontrolu kad se u njegovom prisustvu pominjao
Mijamoto Musaši. Ljudi su govorili da Musašijeva slava sada
raste podjednako u Edou i Kjotu.
»Musaši?!« govorio bi on tada sa prezirom. »Bio je dovoljno
vešt da stvori ime za sebe. On ima neke prirodne naklonosti
prema borenju, to je tačno, i sumnjam da bilo ko u Edou ili Kjotu
može da ga pobedi...« Uvek je rečenicu završavao tako kao da ima
još nešto da kaže, što iz skromnosti prećutkuje.
346 Mijamoto Mušati

II

»Nikad nisam video tog Musašija«, reče jedan stari samuraj koji je
bio došao na posetu Kođiroa, »ali ljudi pričaju da je, s izuzetkom
naravno starog Jagjua Sekišjusaija, Mijamoto Musaši najveći
mačevalac posle Koizumija i Cukahare. Svi govore da, čak i da
sve to nije tačno i da on nije najbolji mačevalac u zemlji, jedno
jeste sasvim sigurno: postao je pravi majstor.«
»Sve mislim da su ljudi slepi«, nasmeja se Kođiro pocrve-
nevši, »kad mogu da misle da je Musaši majstor! To samo
pokazuje koliko je veština ratovanja degradirana u naše vreme.
Izgleda da je naš vek doba u kome čovek može da sa malo
lukavosti stvori odličnu reputaciju.
Što se mene tiče«, nastavi Kođiro, »ja potpuno drugačije
gledam na sve to. Ja sam upoznao Musašija još u vreme kad se
prvi put pojavio u Kjotu. Već tada je počeo da se pravi važan i
pretvara tražeći nekog plemića kome bi mogao da se utrapi. Niko,
mislim, nije bio brutalniji čovek i veća kukavica od Musašija u
borbi sa školom Jošioka na Ićiđođiju.
Kukavica je možda suviše blaga reč za njega. Znam da je bilo
mnogo ljudi protiv njega jednog, ali trebalo je da se, uprkos
tome, bori hrabro do kraja, a ne da, kao što je on učinio, okrene
leđa i pobegne u prvom zgodnom trenutku. Kad se setim njegove
prošlosti i njegovih suviše velikih ambicija, pomišljam da je on
čovek koga nije vredno čak ni pljunuti...
Ha, ha, ha, ha... ako čovek provede ceo život vežbajući
borbu mačem, za njega može da se kaže da je neka vrsta eksperta,
ali majstor, to za Musašija nikada neću reći!«
Što je više Kođiro pokušavao da ljude ubedi u pravilnost
svog načina razmišljanja i navede sve da misle da je on potpuno u
pravu, sve je više bilo onih koji su, iako su ga dotle obožavali,
počeli da sumnjaju u njegovu iskrenost. Svi počeše da govore
kako iza svega toga stoji lična netrpeljivost Musašija i Kođiroa i
uskoro glasovi o neophodnosti dvoboja postadoše veoma glasni.
 Savrkna svetlost 347

Kođiro nije nameravao da uputi zvanićan izazov ali mu je to,

najzad, kad su mu sve te priče dosadile, naredio da učini sam
gospodar Tadatoši. Samo je ostajalo da se odredi mesto i tačno
vreme dvoboja.
Jedne večeri, početkom četvrtog meseca, kad su već opale
latice hrizantema i Kođirov vrt bio pun jarkocrvenih azaleja,
Ivama Kakubei, već u godinama, dođe da poseti Kođiroa. Taj
stari samuraj koristio je i najmanju priliku da svrati kod Kođiroa,
i jutrom i večerom, i provodio je s njim časove u razgovoru.
Ovog puta on nađe Kođiroa kako stoji na tremu i hrani sokola
koji mu je stajao na ruci.
»Gle, majstor Ivama, drago mi je da te vidim«, reče Kođiro.
»Imam vesti za tebe«, reče Kakubei, »savet klana je zasedao u
gospodarevom prisustvu i odredio termin dvoboja.«
»Sedi«, reče Kođiro pokazujući mu da preko trema ude u
sobu, što ovaj zahvalno prihvati i, uz uzdah koji je odavao umor,
spusti se na pod.
»Razgovarano je o više mesta, ali je većina bila odbačena ili
zato što nisu dovoljno prostrana ili zbog toga što su suviše
pristupačna ljudima sa strane. Razmišljano je, naravno, o moguć­
nosti da se podigne visoka ograda od bambusa da vas sakrije od
pogleda radoznalaca...«
»Da, da...« promrmlja Kođiro praveći se nezainteresovan i
kao da ga ova priča ne zanima više nego što je to normalno.
»Zbog toga je odlučeno da se dvoboj odigra na ostrvu.
Odabrali smo ostrvo Funašima, između Šimonosekija i Mođija.«
»Dobar dan, izvinite što ste morali da čekate«, reče služavka
koja je skoro neopaženo bila ušla i spustila čaj pred Kakubeija.
Nije imala više od 20 godina i bila je upadljivo lepa.
»O, to si ti, Omicu«, reče prijazno Kakubei, »drago mi je da
te vidim jer se stalno menjaš. Svakog dana si sve lepša i lcpša.«
»Vi se uvek šalite sa mnom«, pocrvene devojka i krijući lice
pobeže iz sobe.
348 Mijamoto Mttsaši

»Ti bi malo više trebalo da razmišljaš o budućnosti«, reče

Kakubei. »Misli malo više o ženama nego o sokolima. Zašto se ne
bi oženio Omicu.«
»Otkud ti znaš za to?« zapita ga Kođiro pogledavši ga ispod
oka. »Mora da ti je ona nešto rekla.«
»Naravno da mi je rekla i bilo mi je prijatno da to čujem. Ja
sam ti kao otac, a za oca je prijatno da zna da njegov sin oseća
nešto prema nekoj ženi. Naročito ako je ona tako dobra kao što je
Omicu.«
»Šta misliš da bi mi ljudi rekli kad bi čuli da sam se oženio
devojkom koja mi je bila služavka?!«
»Koliko ja znam, ona nije niskog roda. Pričaju da je nećaka
Onoa Tadaakija i da si je upoznao kad si bio kod Onoa u Edou.«
»Tačno je. Izvini što ti to nisam ranije rekao. Nisam mislio
da to čuvam kao neku posebnu tajnu. One večeri kad sam imao
dvoboj sa Tadaakijem, ona je krenula da me isprati niz padinu jer
je već bio pao mrak i... tako, dogodilo se da se zbližimo. Ona je to
shvatila suviše ozbiljno.«
»Dobro. Ali da znaš, od sada ja preuzimam stvar u ruke. Kad
prođe dvoboj sa Musašijem, ja ću udesiti da se na pogodan način
objavi vaše venčanje. Ne možeš devojku večito da držiš kao
služavku, a njen rod može samo da služi'i tebi i meni na čast.« Kao
i svi na imanju gospodara Tadatošija, i on je smatrao da će Kođiro
sigurno pobediti.

III

»Šta misliš, Kođiro«, nastavi posle kraće pauze Kakubei, »možda

ne bi bilo loše da odemo sutra do Funašime i da malo razgledaš
mesto na kome ćeš se tući sa Musašijem. Mogao bi da ispitaš
položaj sunca, vidiš kakvo je zemljište i koliko čvrsto treba da
privežeš obuću. U svakom slučaju, imaćeš osećaj sigurnosti ako
se boriš na mestu koje unekoliko poznaješ.«
 Savršena svetlost 349

»Ne bih se toliko trudio. Umetnost ratovanja predviđa

pripreme takve vrste, ali je mnogo bolje kad čovek krene u takvo
nešto vedrih misli i ponaša se u skladu sa nastalom situacijom.«
Sledećih dana u Šitnonosekiju, Mođiju i u gradu-tvrdavi
Kokura vrvelo je od putnika koji ispuniše sve krčme i svratišta
radoznali da vide obaveštenje koje je bilo istaknuto svugde po
trgovima i ulicama.
»Trinaestog dana ovog meseca, н osam časova njutrп, na ostnni
Funašima u kanalu Nagato kod Busena, Sasaki Kodiro Ganrjn, samuraj
sa ovog poseda, boriće se, po nalogu njegovog gospodstva, sa Mijamotoom
Mnsašijem Masanom, roninom i'z oblasti Mimasaka.
Najstrože se zabranjuje da prijatelji ovih mačevalaca krenu nekom
od njih u pomoć ili se nopšte nadu u vodama oko Funašime. Do deset časova
ujntrn nijednom plovilu, putničkom brodu Hi ribarskom čamcu, neće biti
dozvoljeno da ude u kanal. Četvrtog meseca 1612. godine.

»Hej, pa to je za samo dva dana, prekosutra!« začu se jedan

glas iz' gomile koja se bila okupila oko obaveštenja.
»To bi bilo vredno videti!« reče drugi.
»Bi, ali kako da vidiš dvoboj sa obale od koje do Funašime
ima bar tri kilometra?«
»Ako se popneš na padine planine Kazaši, možeš da vidiš bar
borove na Funašimi. Kladim se da će se grdan narod okupiti,
samo da bi bio bliže mestu na kome će njih dvojica da se tuku.«
U toj gomili behu i dvoje mladih, prilično odrpane odeće.
Žena je imala bebu na leđima i stalno je morala da je umiruje jer je
ova neprekidno plakala.
»Hej, Matahaći«, začu se jedan glas iza njih, »da ne znaš
možda gde je Kođirova kuća?«
Matahaći, jer to je bio on, slegnu ramenima.
»Ne znam, a otkud se mi znamo?«
»Zar se ne sećaš, moje je ime Genpaći. Zar si zaboravio kako
si se predstavljao kao Sasaki Kodiro?«
»A, ti si onaj sveštenik sa motkom, sećam se«, odgovori
350 Mijamoto Mušati

Matahaći koji je već bio potpuno raščistio sa svojom prošlošću i,

iako siromašan, bio veoma srećan sa Akemi.
»I ja tražim Kođirovu kuću«, začu se glas jedne krepke
starice koja stiže Genpaćija i ne pogleda Matahaćija i Akemi. S
leđa, ona Matahaćija podseti na njegovu majku.
»Šta li sad ona radi?« pomisli on, ali brzo zaboravi jer Akemi
ustade sa klupe na kojoj se bila odmarala pokušavajući da umiri
bebu.
»Vidi, vidi«, reče ona Matahaćiju, »sad se smeje. Bila je
gladna.«

IV

»Učitelju«, pozva jedan od Kođirovih učenika.

»Šta je bilo?« odazva se nevoljno Kođiro koji je te dane
čitave provodio sa sokolom. Nije želeo da se viđa sa gostima koji
su mu ispunili kuću i koji su svi imali bar jednu zajedničku stvar:
ili su voleli njega, ili su smtrno mrzeli Musašija.
Bilo je tu mnogo ljudi koji su nekada učili borenje u kući
Jošioka, a i nekoliko učenika Kanemakija Đisaija, koji su se sećali
Kođiroa dok je još bio sasvim mali dečak.
»Učitelju, stigla je neka žena iz Ivakunija. Nije rekla ime, ali
kaže da ćeš je poznati čim je vidiš.«
»To mora da je mlađa sestra moje majke. Moraću da se vidim
s njom, iako mi nije ni do koga. Odvedi je u moju sobu.«
»Učitelju, u kući je suviše gostiju. Zašto im svima ne kažeš
da idu kućama. Tebe će pobediti sopstveni prijatelji. Samo te
zamaraju.«
»U pravu si, moraću večeras ranije da legnem, a sutra ću otići
da posetim gospodara Tadatošija. Ne bih voleo, međutim, da
budeš neljubazan sa gostima. To su mi prijatelji i svi mi žele
dobro. Ako mi je suđeno da pobedim, pobediću, a ako ne, pa od
toga još niko nije pobegao. Ako poginem, naći ćeš moj testament
 Šatritzs r.e.s.ti

u stočiću za pisanje. Tamo su u stvari dva omota, ta

Kakubeiju, a drugi Omicu.«
»Sta, zar si napisao poslednju želju?«
»Da, svaki samuraj mora da preduzme sve što je neophodno
u ovakvim trenucima. Zeleo sam da ti kažem još nešto.
Dozvoljeno mi je da jedan pratilac bude sa mnom na Funzšhnl.
Želeo bih da to budeš ti, i da poneseš mog sokola. Biće rzi
prijatnije ako vi budete uz mene.«
»Shvatio sam.«
»Dobro, sad moram da odem i vidim tetku«, reče -t—
On nađe staricu kako sedi u njegovoj sobi.
»Hvala ti što si došla«, reče on poklonivši se i pomalo
nadmeno sede pred njom. Ta tetka ga je odgajila posle ma čme
smrti i sad ga je prvi put videla otkako je kao dečak otišao iz kuže
sa dugim mačem na ramenu.
»Kođiro«, poče ona, »sada se nalaziš pred ječr'— oz
odlučnih trenutaka u životu. Ceo naš kraj priča o tebi i ovom
dvoboju. Čak i gospodar Katajama Hisajasu od Hokija namemva
da dovede grupu samuraja i vidi dvoboj.«
»Ali, ne bi trebalo da to rade. Samo će se razočaran ‘ег
nikome nije dozvoljeno da se približi Funašimi.«
»Verovatno im je sve to poznato. Ipak hoće da budu blizu. A
ja sam ti donela nešto. Možda će ti to više pomoći nego sve te
gomile samuraja na okolnim obalama i planinama.« Starica izvadi
iz zavežljaja donju haljinu od belog platna na kojoj bebu ispisana
imena boga rata i boginje koja je čuvala ratnike. Stotine natpisa za
sreću bilo je izvezeno na rukavima, a kako starica reče, izvezlo su
ih devojke iz Ivakunija koje su dolazile u njenu kuću i na neki
način želele da mu pomognu u borbi. Postao je toliko čuven da i
najmanje dete u Ivakuniju zna da je on rođen u njegovom kraju i
nada se da će možda jednog dana postati isto tako slavno kao
Kođiro.
»Moram da pobedim, moram, moram, mora...« ponavljao ic
po ko zna koji put dok je išao prema sobi u kojoj su se bili okupili
352 Mjamoto Musaši

gosti. Noć je već bila odmakla a oni su još sedeli, pili, jeli i pričali o
dvoboju koji predstoji.
»Musaši je stigao brodom u Kokuru!« objavi jedan zadihani
mladić baš kad je on ulazio u sobu.
U ^oru

Musaši je stigao u Šimonoseki brodom, nekoliko dana pred

dvoboj. Pošto nikoga nije poznavao i niko nije znao njega,
proveo je tih nekoliko dana u miru i neuznemiravan od
radoznalaca.
Ujutru jedanaestog dana on pređe kanal Kanmon do Mođija
da poseti Nagaoku Sadoa, kome je želeo da potvrdi da prihvata
vreme i mesto održavanja dvoboja.
»Gospodar je još u zamku«, reče mu jedan mladi samuraj na
ulazu u kuću. »Molim vas da uđete i sačekate ga«. »To li je znači
taj Mijamoto Musaši«, mislio je on.
»Ne hvala«, reče Musaši. »Nemam ništa posebno da razgo­
varam s njim. Samo mu recite da sam došao da potvrdim da se
slažem sa dvobojem.«
»Ali, pošto ste prešli toliki put, bolje da pričekate. Gospodar
će sigurno biti razočaran ako čuje da ste dolazili a niste ga
sačekali. Želeo bih takođe da obavestim ostale samuraje na
imanju da ste stigli. I oni bi sigurno želeli da vas vide.«
Musaši je oklevao, a samuraj ulete u kuću, odakle istrča lori i
baci se Musašiju u zagrljaj.
»Učitelju!« samo uspe da vikne lori.
»Kako si, lori? Da li si vežbao i učio kao i svi dobri dečaci?«
Musaši ga je milovao po glavi.
»Jesam, učitelju!«
»Porastao si, zar ne?«
354 Mijamoto Musaii

»Učitelju, zar nisi znao da sam ja ovde?«

»Znao sam. Sado mi je pisao da si kod njega i baš mi je milo.
Nije loše živeti u ovakvoj kući.«
lori kao da je bio razočaran.
»Šta ti je?« zapita ga Musaši, »zar Sado nije dobar prema
tebi?«
»Jeste, ali...«
»Moraš onda tu da ostaneš i što više vežbaš. Moraš i da čitaš
što više knjiga i da iz njih učiš. Ti si pametan dečko, ali moraš da
budeš pažljiv. Nemoj da te prenagljenost odvede pogrešnim pu­
tem. Moraš da čuvaš sebe i, uopšte, da čuvaš život. Život je samo
jedan i on ne pripada samo tebi, pripada ovoj zemlji, pripada putu
samuraja. Ako čuvaš sopstveni život na pravi način, nećeš doći u
opasnost da ne budeš pošten i hrabar.«
lori zaplaka kad začu reč »život«. Izgledalo mu je to kao
rastanak i on zari glavu u Musašijeve grudi.
»Hajde, prestani da plačeš, neko će te videti takvog.«
»Ali, ali, ... ti ideš prekosutra na Funašimu. Šta ako te ne
budem opet video?«
»Nije valjda da zbog toga plačeš. Znaš da moram da idem
tamo.«
»Ali, neki ljudi ovde pričaju da ne možeš da pobediš
Kođiroa!«
»Nije valjda da zbog toga plačeš?«
»Ali, kaži mi, da li možeš da ga pobediš?!«
»Uopšte ne gubim vreme razmišljajući o tome. Ljudi uvek
pričaju ponešto, a ja znam svoje.«
»Znači, misliš da ćeš pobediti?«
»Čak i ako izgubim, obećavam ti da ću to da uradim što je
moguće časnije.«
»Ali, ti si mi malopre rekao da treba da čuvam život!«
»Da, i baš zbog toga, ako me sahrane na Funašimi, neka ti to
bude lekcija da ne upadaš u borbe u kojima ćeš olako izgubiti
život.«
 Savriena svetlost 355

II

Kad je izašao na kapiju, on krenu prema obali, ali nije stigao ni do

pola puta, kad začu glasove koji ga zovu. Kad se okrenuo, video
je nekoliko starijih samuraja iz kuće Hosokava kako trče za njim.
Dvojica su čak imala sede kose. Shvativši da ih ne poznaje, on
pomisli da mora da zovu nekog drugog i okrete se da nastavi put.
Tek što je stigao na obalu i pogledao prema obrisima ostrva
Funašima u daljini, začu opet dozivanje:
»Da li si ti Mijamoto Musaši?« zapita ga jedan od onih
starijih samuraja, koji ga stigoše na obali.
»Jesam«, reče Musaši ispitivački gledajući te stare ljude za
koje nije mogao da pogodi ko su.
»Ti se nas sigurno ne sećaš. Moje ime je Ucumi Magobeino-
đo. Nas šestorica smo iz Mimasake i bili smo u svoje vreme u
službi kuće Šinmen u zamku Takejama. Ovo je Kojama Handaju.
On i ja, a i ostali, bili smo svi dobri prijatelji tvoga oca.«
»To je stvarno iznenađenje!« nasmeši se Musaši duboko im
se klanjajući, »kako da se svi nađete toliko daleko od kuće?«
»Pa, ti znaš da je naš klan posle bitke kod Sekigahare
raspušten. Mi smo postali ronini i došli čak ovamo na Kjušju.
Jedno vreme smo, da bismo se prehranili, od slame pleli navlake
za konjska kopita, ali smo kasnije imali sreće. Eto, sad se srećemo
ovde toliko daleko od kuće. Šteta što i tvoj otac nije s nama.«
»Suviše dugo pričamo«, reče drugi stari samuraj, »treba da se
svi vratimo u zamak. Gospodar Sado želi da te vidi i dogovoreno
je da ostaneš s nama večeras, kad će nam se i on sam pridružiti.«
Oni krenuše kao da su sigurni da će Musaši krenuti za njima,
ali ovaj ne učini ni korak.
»Žao mi je, ali čini mi se da neću moći da krenem s vama«,
reče on.
»Ali, kako to: žao ti je? Mi smo prijatelji tvog oca, iz istog
smo sela i treba da te dočekamo kako treba. Da nisi nešto ljut na
našeg gospodara?«
356 Mijamoto Musaši

»Voleo bih da krenem sa vama, ali mislim da ne bi trebalo.

Čuo sam da zbog mog dvoboja sa Kođiroom dva najstarija vazala
kuće Hosokava nisu u najboljim odnosima: Nagaoka Sado i
Ivama Kakubei. Kažu da gospodar čak podržava Kakubeija i da
Sado zbog toga ima neprilike da među vazalima pronađe sebi
saveznike protiv Kođiroa.«
Začu se žamor među samurajima, ali mu niko ništa ne
odgovori.
»Ja sam samo običan ronin«, nastavi Musaši. »Uopšte nije
važno ako se tako nešto desi nekome kao što sam ja, ali za Sadoa i
Kakubeija je šteta da se zavade.«
»Možda si u pravu«, reče Handaju, »ali nas ne bi trebalo da
odbiješ. Poslednjih deset godina sastajemo se baš na današnji dan i
provodimo veće zajedno. Iako ti nisi član naše grupe, ti si
Munisaijev sin i iz našeg si sela. To možda i nije neka zabava, ali
ne moraš da se brineš kako ćeš se ponašati i možeš da se pot­
puno opustiš.

III

»Ako tako postavimo stvar«, reče Musaši, »ne znam kako bih
mogao da vas odbijem.«
Dogovoriše se da se nađu nekoliko časova kasnije ispred
jedne čajdžinice. Pred Musašija je izašao jedan od samuraja,
Kinami Kagaširo, i on ga povede prema mostu Itacu, više od dva
kilometra od centra grada. U tom delu ne beše nigde samurajskih
kuća, niti restorana i Musaši poče da sumnja da je s tim pozivom
sve u redu. Iako nije bilo ničeg sumnjivog na tim ljudima:
govorili su njegovim dijalektom i dosta znali o njegovom ocu,
ipak mu je bilo neobično što ga dovode na takvo mesto.
Kogaširo onda sidje sa puta i krete prema obali, pozvavši
istovremeno Musašija.
»Mora da se sastaju na nekom brodiću i tamo se goste?«
 Savršena svetlost 357

pomisli Musaši dok su išli obalom, ali ubrzo ugleda preostalu

petoricu kako sede na tankim asurama prostrtim po pesku.
Ponudiše ga da sedne izvinivši mu se što ga dočekuju na
takvom pustom mestu, a onda, kao da više nije pored njih, svako
se dohvati snopova slame koji su. bili položeni pored njih. Pleli su
i pleli i izgledali potpuno odsutni, a onda jedan po jedan ne počeše
da završavaju slamene navlake za konjska kopita i odlažu ih pored
sebe.
Handaju pokupi sve navlake i stavi ih zajedno na stočić koji
je stajao tu između svih njih. Najstariji među njima, Magobeino-
đo, ustade i poče da govori:
»Već je dvanaest godina kako se okončala bitka kod
Sekigahare, ali taj dan će večito ostati u našim scćanjima. Svi mi
živeli smo mnogo duže nego što smo tada i mogli da očekujemo i
za to možemo da zahvalimo zaštiti koju uživamo kod dobrog
gospodara Hosokave. Moramo nastojati da naši sinovi i unuci
nikada ne zaborave tu dobrotu.«
Oni se zajednički pokloniše prvo u pravcu kuće Hosokava, a
onda negde u pravcu gde se otprilike nalazila oblast Mimasaka.
»A sad će jedan od nas odneti ove navlake za kopita do
svetilišta na brdu i malo ćemo se počastiti.«
»Za mene je velika čast što ste me pozvali«, reče Musaši, još
prilično začuđen svim tim što je video, »ali moram da kažem da
mi nije potpuno jasno zašto ste sve to radili.«
»Kad smo došli prvi put u ovaj kraj, bili smo poraženi
samuraji bez ikakvih sredstava za život. Pošto nam ponos nije
dozvoljavao da krademo ili otimamo, kao što su mnogi radili, i
pošto smo bili rešeni da pre umremo nego što pogazimo svoju
čast, jednome od nas palo je na pamet da pokušamo da pletemo
navlake za konjska kopita i prodajemo ih ljudima u ovom kraju.
Ruke su nam bile nenaviknute na takav posao. Do tada smo
znali samo kako da rukujemo mačem ili kopljem, pa je u početku
bilo veoma teško plesti slamu. Otvorili smo radionicu tamo
358 Mijamoto Musaši

pored mosta i tri godine prodavali svoje rukotvorine raznim

konjušarima i drugim prolaznicima.
Često su u našu radnju navraćali ljudi koji su brinuli o
konjima gospodara Hosokave i brzo je neko od njih shvatio da mi
nismo obične zanatlije. Saznali su da smo nekadašnji vazali kuće
Šinmen i o tome obavestili gospodara koji nas je kasnije pozvao i
ponudio nam da pređemo u službu kod njega.
Gospodar je bio toliko pažljiv da se brinuo da li ćemo imati
sredstava da nabavimo prikladnu odeću i oružje kad smo bili prvi
put pozvani kod njega u audijenciju, ali smo ga mi odmah
obavestili da bismo pre umrli nego da prodamo ta obeležja
samurajskog staleža i da smo sve to sačuvali u ormaru u radnji.
Zbog svega toga, na taj dan uvek dolazimo ovde, pletemo
navlake za kopita i odnosimo ih kao ponude u svetilište. Ne
želimo da ikad postanemo toliko uobraženi da zaboravimo na
sudbinu koja nas je onda izvukla iz prašine i uzdigla na mesta na
kojima se sad nalazimo.«

IV

Musaši navali s njima na jednostavnu gozbu: kašu od slatkog

krompira, bambusove izdanke sa pastom od pasulja i sušenu ribu,
jela kakva su jeli najobičniji seljaci iz okoline i uz koja su pili
najjeftiniji šake.
»Izvini što sam tako dugo govorio«, reče najstariji među
samurajima. »Naša želja je bila da ti pokažemo koliko smo ti
privrženi i koliko želimo da prekosutra pružiš borbu dostojnu
čoveka koji potiče iz kuće Šinmen. Nudimo ti ovaj jeftini šake uz
topla osećanja, i da znaš, čak iako izgubiš, mi ćemo biti ti koji će
dostojno sahraniti tvoje kosti.«
»Prija mi sve ovo večeras i počašćen sam što ste me pozvali«,
reče Musaši nazdravljajući im, »lepše je piti s vama ovaj jeftini
 Savršena svetlost 359

šake nego uživati u najboljim pićima u nekoj rezidenciji. Nadam

se samo da ću u životu imati isto toliko sreće kao i vi.«
»Ne bih ti baš preporučio našu sreću«, reče jedan od njih
smejući se, »morao bi da naučiš da pleteš navlake za kopita!«
Iznenada, iz mraka se začu kako se kotrlja grumenje zemlje i
oni u jarku pored koga su sedeli videše figuru čoveka koji puzi.
»Ko je tamo!« viknu Kagaširo i skoči. Čovek koji je puzio
ustade i potrča, a u blizini još jedan čovek sa mačem u ruci iskoči
iz zaklona i poče da beži.
»Pustimo ih da odu«, reče Kagaširo, »to mora da su
Kođirovi prijatelji.«
»Mora da su to oni«, reče drugi, »i mora da su mislili da
pripremamo neku veliku zaveru protiv njihovog prijatelja.
Sigurno da su bili uvereni da ćemo priteći Musašiju u pomoć na
Funašimi.«
»Bio je brz, moram da priznam«, reče Musaši smejući se, »taj
će postići dosta u životu.«
Otkriće da ih je neko uhodio uopšte ne pokvari atmosferu
koja je vladala među Musašijevim prijateljima, ali on odluči da
krene misleći da je to bolje nego da ti ljudi kasnije imaju neke
neprilike zbog njega. On se duboko nakloni i zahvali ljudima na
toplom prijemu i željama i krete bezbrižno u mrak.
Kad se vratio kući, Nagaoka Sado se razljuti na svoje ljude
što su pustili Musašija da ode. U početku nije hteo nikoga da
pošalje u potragu za njim, ali, pošto u Kođirovom taboru pustiše
glas da se Musaši uplašio, da je pobegao i da neće izaći na dvoboj, i
sam Sado se zabrinu.
Ta noć beše besana za njega i ćelu ju je proveo uveravajući
samog sebe da Musaši nije čovek koga bi mogla da zaplaši
atmosfera slavljenja Kođiroa i koji ne bi tek tako bežao. Ali, kad
dođe jutro, on donese odluku da, ako se Musaši stvarno ne
pojavi, on, kao čovek koji se zalagao za njega i stalno branio
njegove vrednosti pred onima koji su ga opanjkavali, mora da
izvrši harakiri.
360 Mijamoto Mtisaši

Vedro nebo zore trinaestog dana zateče Sadoa kako sa lorijem

hoda tamo-amo po vrtu.
»Nije moguće da sam pogrešno procenio tog čoveka?«
govorio je on samom sebi ne otkrivajući dečaku svoje sumnje.
Uskoro se na kapiji -pokaza lice mladog samuraja koji je
onog dana izašao pred Musašija. Njegovo ime bilo je Nuinosuke.
»Da li si ga našao?« zapita nestrpljivo Sado.
»Ne, gospodaru, ni u jednoj krčmi niti svratištu nisu videli
nekoga ko bi mogao da liči na njega.«
»Da li si pitao po hramovima?«
»Obišao sam i hramove i dvorane za borenje i sva mesta koja
ronini obično posećuju, ali ga nema. Da bar znam gde su
Magobeinđo i njegovi ljudi. Ni njih nema ćele noći.«
»Ne mogu to da shvatim«, reče Sado, »ne mogu da shvatim.«
Jedan za drugim Sadoovi samuraji su se vraćali u rezidenciju
saopštavajući da nisu našli Musašija i, umorni i razočarani,
okupljali se oko verande. Jedan od njih ispriča kako je prošao
pored Kođiroove kuće i ispred nje video stotinak ljudi svečano
obučenih kako čekaju svog miljenika. Preko kapije bio je razapet
kdnopac sa mnoštvom zastavica i velikim grbom u sredini. Tačno
ispred vrata iz kojih je trebalo da se pojavi Kođiro, postavljen je
zlatni zastor. Još stotine drugih Kođiroovih navijača otišlo je u
ranu zoru do hramova i svetilišta da se moli za njegovu pobedu.
Tako se svugde pričalo.
U Sadoovoj kući nisu mogli da veruju da Musaši može da
jednostavno nestane pred dvoboj koji prate oči celoga Japana.
Oni koji su od ljudi iz Kođiroovog tabora slušali tvrdnje da je
Musaši kukavica već počeše da se premišljaju.
»Moramo da nađemo to kopile«, reče jedan od Sadoovih
ljudi, »i čim ga nađemo, ako to ne bude danas, ubićemo ga kao
psa!«
Mračnog lica, Sado, praćen mladim Nuinosukeom, ode pred
 Savrlina svitlost 361

oltar da zapali tamjan, lako je to činio svakoga dana, ovog puta taj
gest kao da je imao posebno značenje.
»Kao da se priprema za smrt«, pomisli Nuinosuke.
Odjednom se začu lorijev glas:
»Da li si ga tražio i kod Kobajašija Tarozaemona?« upita on.
Nuinosuke shvati da je lori pogodio gde bi njegov učitelj
mogao da bude. Niko stvarno nije otišao do brodareve kuće, a to
je stvarno mesto na kome bi Musaši mogao da sačuva mir i sakrije
se od radoznalaca.
»Dečak je u pravu, baš smo bili glupi!« uzviknu Sado
razvedrivši se, »brzo tamo!«
»Idem ja!«, reče lori.
»Možeš i ti, idite obojica, samo požurite!« viknu Sado.

VI

Sasaki Kodiro će preći na Funašimu u čamcu koji pripada gospodaru

Tadatošijti. Stići će tamo oko osam. Poguri i ti da stigneš na vreme.Ja ću ti
obe^bediti čamac koji će te odvesti do mesta na kome ćeš odneti relikti
pobedti, pisalo je u pismu koje Sado dade Nuinosukeu.
Nuinosuke i lori krenuše brzim čamcem i stigoše u
rekordnom vremenu do Šimonosekija. Tamo upadoše u brodare-
vu kuću, ali sluga koga zapitaše za Musašija reče im samo
neodređeno:
»Pravo da vam kažem ne znam da li je to baš taj Musaši, ali
koliko znam, neki mladi samuraj je prespavao kod mog gazde
prošle noći.«
Ne pitajući više ništa, dečak i mladić kao oluja upadoše u
kuću gde naleteše direktno na Tarozaemona.
»Brzo, šalje nas gospodar«, viknu Nuinosuke, »gde je
Mijamoto Musaši?«
»Tu je, sad ću da ga pozovem«, mirno odvrati Taroza-
emon i odgega u kuću.
362 Mijamoto Musaši

»Hvala bogu, bili smo na granici da poludimo svi u kući«,

govorio je Nuinosuke kad se Tarozaemon vrati sa još neverovat-
nijim i šokantnim odgovorom.

»Još spava«, reče on.

»Spava?!« nije mogao da veruje Nuinosuke.
»Jeste, sinoć smo sedeli do kasno u noć pričajući uz šake, pa
mora da se zato uspavao.«
»Sad nije vreme za spavanje, odmah da si ga probudio!«
viknu mladić.
Ne uzbuđujući se uopšte zbog vike mladog samuraja, brodar
uvede njega i lorija u sobu za primanje i tek onda lagano ode da
probudi Musašija.
Uskoro se u sobi pojavi Musaši, odmoran i vedrog pogleda
kao novorođenče. On prvo sede i onda im tek ftazva dobro jutro.
»Šta je bilo, kao da ste uzbuđeni? Mogu li da nešto učinim za
vas?«
Nuinosuke mu ćutke predade Sadoovo pismo i Musaši ga
lagano uze u ruke zagledajući ga sa svih strana.
»Baš vam hvala«, reče on i diže pismo s poštovanjem u visinu
čela pre nego što ga otvori pa poče da čita. lori je zurio u Musašija
koji se ponašao kao da ga nikad nije video u životu.
»Zahvalite se u moje ime Sadou na dobroti«, reče on
savijajući pismo.
Musaši napisa odgovor i predade ga Nuinosukeu.
»Sve sam objasnio u tom pismu, ali vas još molim da Sadou
prenesete moje pozdrave i najlepše želje. A za mene ne brinite,
otići ću na Funašimu kad za to bude vreme.«
Nuinosuke i lori se pogledaše i krenuše. Oni tu očigledno
više nisu imali posla. lori nije nijednom pogledao Musašija u oči
niti ovaj njega, ali se dečak osećao kao da je razgovarao s njim.
Kad predadoše Sadou pismo, ovaj ga brzo otvori i poče da
čita: Najlepše vam se pohvaljujem pa ponudu da me vaš čamac odvepe do
Funašime. Sve mi se čini da baš nisam pasIupio toliko veliku počast. Osim
 Savršena svetlost 363

toga, mislim da ni u kom slučaju ne bi trebalo da ponudu prihvatim. Molim

vas da uzmete u obsjr da smo Kodiro ija neprijatelji, a da će on ići čamcem
koji če mn dati gospodar Tadatoči. Akoja krenem vašim čamcem, ispašče
kao da se suprotstavljate sopstvenom gospodaru. Mislim da takvo nešto ne
srnem da dozvolim.
Iakoje trebalo da vam sve ovo kameni ranije, oklevao samjer nisam
bteo da povredim vaša osečanja. Da vas ne bih nmešao, odbio sam da
ostanem u vašoj kuči, več sam došao kod Таго^аетопа. On če mi dati i
čamac da odem do Fnnašime u vreme koje mislim daje pogodno. U to vas
nveravam.
Sado je dugo sedeo ćuteći nad pismom. Bilo ga je sramota
zbog sopstvenog straha i sumnji u Musašija.
»Nuinosuke!« viknu on.
»Molim, gospodaru.«
»Evo ti pismo da ga pročitaš i pokažeš ostalim samurajima.«
»Daću im, ali trebalo bi da krenemo. Već je vreme«,
insistirao je Nuinosuke.
»Ima dosta vremena«, reče mirno Sado. Više nije žurio i kao
da je i na njega prešla Musašijeva smirenost.
»Ali, Kakubei je već krenuo!«
»On odlučuje za sebe, ja za sebe«, reče suvo Sado.
»lori, da li si muškarac i možeš li da ne plačeš, čak i ako ti se
plače?«
»Mogu«, reče dečak, brišući suze koje su mu izvirale ko zna
otkuda.
»Dobro, onda možeš da ideš sa mnom na Funašimu. Bićeš
moj pratilac. Samo, jednu stvar moraš da zapamtiš: možda ćemo
morati da sa sobom natrag ponesemo Musašijevo telo. Da li ćeš i
tada moći da se uzdržiš?«
»Mogu, gospodaru, kunem se da mogu!«
Nuinosuke krete da sve pripremi za Sadoov polazak, kad na
kapiji nalete na jednu prilično odrpanu ženu.
»Izvinite, gospodine, da Ii ste vi iz ove kuće?« zapita ga žena.
»Da«, reče Nuinosuke gledajući je sumnjičavo.
364 Mjamoto Musaši

»Ja, samo sam htela da pitam za Musašija. Mi smo, znate,

poznanici.«
»Zašto se raspituješ za njega?«
»Pa, priča se da je Musaši...«
»Ne brini se za to, evo nosim njegovo pismo. Nije on nigde
nestao niti je pobegao. Uskoro će da krene na Funašimu.«
»Hvala vam, gospodine, hvala, sad možemo da budemo
mirni«, reče muškarac koji je stajao po strani i koga Nuinosuke do
tada nije primetio, »sad mi izgleda kao da smo se videli sa
Musašijem i razgovarali s njim, zar ne, Akemi?«
»Kako se ti zoveš?« zapita Nuinosuke muškarca. »Reći ću
Musašiju da ste ga tražili, ako budem dobio priliku za to.«
»Zovem se Matahaći, ja sam iz istog sela u kome se rodio
Musaši. A ovo je moja žena Akemi.«
Nuinosuke potrča prema obali da pripremi čamac, a Mataha­
ći i Akemi sa bebom na leđima prostreše lagano tanke asure na
pesak odakle su mogli da u daljini vide Funašimu, sedoše i
zagledaše se u vodu.
Venčanje

Pošto je obišao sve samuraje koji su tražili Musašija i obavestio ih

da je ovaj pronađen, Nuinosuke dođe do luke odakle su kretali
čamci za Funašimu. Već je nekoliko grupa samuraja, koji su bili
određeni da obezbede da se niko ne privuče na ostrvo i omete
dvoboj, bilo na ostrvu. Pored njih bilo je tu predstavnika lokalne
vlasti, zvaničnih posmatrača i čistača sa dugim metlama, da očiste
prostor na kome će se tući Kođiro i Musaši.
Bio je tu i poseban, potpuno nov čamac koji je gospodar
Tadatoši naredio da se specijalno za tu priliku načini za Kođiroa.
Oko čamca su se bili okupili ljudi koji su krenuli da isprate svog
ljubimca. Bilo ih je preko sto i Nuinosuke među njima prepozna-
de mnogo ljudi za koje je znao da su iz zamka, ali je bilo i prilično
onih koje nikada do tada nije bio video.
Kođiro je već bio došao na obalu i pio je čaj u kućici u kojoj
je boravio zapovednik luke. Uskoro on izađe, praćen mnogim
zvaničnicima, i krete prema čamcu. Gomila se lagano razdvajala
da ga propusti, a njegovo kitnjasto odelo i ceo izgled izazivali su
uzvike divljenja.
Pažnju je posebno privlačila njegova kožna hakama ljubiča­
ste boje i njegov dugi mač — motka %a sušenje — koji nije nosio
otkako je stupio na službu u kuću Hosokava. Lice mu je bilo belo,
ali ne i bledo, i delovao je stvarno kao da je pun snage i
samopouzdanja. Smešio se povremeno, kad bi u blizini video
neko poznato lice.
366 Mijamoto Mtisaši

Kođiro uđe u čamac, a Tacunosuke za njim. U čamcu su već

bila dva vozara, jedan za veslima, a drugi na krmi. Tacunosuke je
na ruci nosio sokola.
Ljudi sa obale odgurnuše čamac i prvo kratkim, a kasnije
dugim zaveslajima, počeše da odmiču ka ostrvu. Sa obale se
začuše povici podrške, a na tu iznenadnu graju soko snažno
zamaha krilima. Onda, kako se čamac sve više i više odmicao od
obale, gomila poče da se polako razilazi i svi su govorili o
ponosnom Kođirovom izgledu i njegovoj mirnoći pred tako
težak dvoboj.
Tek onda Nuinosuke se osvesti i seti da bi trebalo da bude
kod kuće da isprati Sadoa. On potrča i u prolazu vide devojku
koja je, naslonjena na drvo pored obale, plakala. Bila je to Omicu,
Kođiroova služavka.
»Svako ima zvaničan i privatan život«, pomisli Nuinosuke.
U čamcu, Kođiro zatraži sokola od Tacunosukea i pošto ga
je izvesno vreme gladio po krilima, pusti ga da uzleti viknuvši
mu: »Vrati se u zamak.«
Soko, poletevši, prvo pomisli da gospodar traži od njega da
lovi, pa napade prvog galeba na koga je naišao. Ali, pošto je
počelo da se prosipa belo perje a Kođiro ga ne pozva natrag,
soko shvati da treba da krene kući i polete snažnim zamasima
krila.
Kad soko ode, Kođiro poče da uzima jednu po jednu
amajliju koje su mu na rastanku poklonili prijatelji i da ih lagano
baca u vodu. Bacio je čak i pamučnu donju haljinu koju mu je, sa
ispisanim sanskrtskim izrekama, poklonila tetka.
»Sad«, reče on, »mogu malo da se opustim.« Osećao je da su
svi ti ljudi koji su ga opsedali poslednjih dana i koji su se sada
verovatno molili za njegovu pobedu, njemu više bili na smetnji
nego što su mu pomagali.
Slani povetarac milovao mu je lice dok su mu se oči
odmarale na zelenim borovima Funašime.
 Savrltna ivetloit ?/Л

II

U Šimonosekiju Tarozaemon prede preko prostora koji je delio

kuću od njegove radnje i uđe unutra.
»Sasuke!« pozva on, »da li je neko od vas video Sasukea?*
Sasuke je bio jedan od njegovih momaka, možda najmlađi
među njima, ali jedan od najinteligentnijih.
»Brzo, idi i nađi mi Sasukea«, reče čovek koji je vodio radnju
jednom od momaka.
»Kaži mi«, reče mu Tarozaemon, »d’a li je neko tražio
Musašija?«
»Bio je jedan jutros...« poče ovaj, ali ga Tarozaemon.
prekide.
»Znam za toga, to je bio čovek koji je doneo poruku, oć
Nagaoke Sadoa. Da li je bio neko drugi?«
»Bio je još jedan. Čovek sav prljav i odrpan, sa veoma jasnim
očima i oštrim pogledom. Nosio je hrastov drveni mač i pitao za
'učitelja Musašija’. Jedva smo ga se oslobodili.«
Uskoro u radnju uđe Sasuke.
»Tražili ste me, gazda?« reče on.
»Da, hteo sam da vidim da li je sve spremno. Ti znaš koliko
je to sve važno.«
»Znam. Pripremio sam najbolji i najbrži čamac, očistio gu i
sam se okupao i obukao čistu odeću. Mogu da krenem čim
Musaši poželi.«
»Dobro. Mogao bi da odvezeš čamac do onog bora ko'i
zovu po Heikama.1 Tamo obično nema ljudi i niko neće po­
misliti da će Musaši baš odatle da krene.«
»Hoću gazda«, reče dečak i izađe.

1 Kod Šimonosekija, u zalivu Dannoura, mnogo prc dvoboj* MuvUv< • КоЛ лчч.
godine 1185, odigrala sc čuvena bitka između vladajućcg samurajskog ktuu V«. .л <•>
Heike) i klana Minamoto. Klan Taira je tu potpuno uniAtcn, A istoiijA npho\\' х’ W o V
odsudna bitka opevani su u epu Heike monoftitnri.
368 Mijanioto Musaši

Tarozaemon izađe na ulicu i zapanji se kad vide koliko se

ljudi muva tamo-amo. Tu je bilo ronina, kaluđera, kovača,
oružnika, trgovaca i zanatlija, građana svih vrsta, pa čak i seljaka.
Svi su oni pokušavali samo jedno: da se što više približe
Funašimi. Žene u putničkoj odeći nosile su decu na leđima i ćela
ta gomila stvarno beše veoma slikovita.
»Sad mi je jasno zašto Musaši nije želeo da bude centar ovog
spektakla. Ovako nešto niko ne bi mogao da izdrži a da ne
poludi«, reče Tarozaemon.

Vrativši se kući Tarozaemon nađe ovu neobično čistu, a u

sobi koja je gledala prema moru bile su slike morskih talasa koje je
tu postavila Ocuru.
»Gde si bio, oče«, reče ona pojavivši se iz sobe. »Tražila
sam te.«
»Nigde posebno, u radnji«, reče on i pogleda je.

Ocuru je došla istim brodom kojim je iz Sakaija putovao

Musaši i tamo saznala, u razgovoru sa mladim roninom, da i on
poznaje loriia.
A kad je Musaši svratio do trgovca-brodara, da mu se
zahvali što se brinuo o dečaku, njen otac Tarozaemon insistirao je
da Musaši odsedne kod njega i zamolio kćerku da se brine o
gostu.
Ćele prethodne noći, dok su Musaši i Tarozaemon razgova­
rali uz šake, Ocuru je sedela u susednoj sobi šijući mu novi pojas
koji se obavija ispod kimona i koji je Musaši želeo da stavi na dan
dvoboja.
Ona mu je već bila pripremila nov crni kimono i naročito se
potrudila da dužina rukava bude pogodna da se lako podvezuju i
ne smetaju u bici. U trenutku Tarozaemon pomisli da njegova
kćerka mora da se zaljubila u Musašija. Na licu joj je bio suviše
zabrinut i ozbiljan izgled.
»Ocuru«, reče on, »gde je Musaši. Da li si mu već dala da
doručkuje?«
 Savršena svetlost 369

»Da, da, odavno je doručkovao, a sad sc zatvorio u sobu i

slika.«
»Slika, sada?!«
.»Da, za vreme doručka razgovarali smo o slikarstvu i pitala
sam ga bi li hteo da mi jedanput nešto naslika. Nisam mogla ni da
pomislim da će on to sada da uradi.«
»Pa zar on ne zna da je vreme da krene?«
»Rekao je da zna, i da želi da naslika jednu sliku i za Sasukea,
pre nego što krene na Funašimu.«
»Za Sasukea?! Pa on je stvarno lud! Zar ne vidi koliko je sati i
zar ne zna koliko je ljudi na ulicama koji iščekuju rezultate
njegovog dvoboja sa Kođiroom?«

III

Musaši je klečao mirno, kao da meditira, sa četkicom, posudom sa

vodom i kutijom sa tušem pored sebe. Već je završio jednu sliku
— čaplju ispod vrbe. Drugi papir, koji je ležao na podu pred njim,
bio je potpuno čist. Razmišljao je šta da nacrta, ili, bolje rečeno,
pokušavao je da sebe postavi u pravi okvir svojih misli. To je
morao da učini da bi odlučio šta će uopšte da nacrta i kojom će
tehnikom to da uradi.
U papir je gledao kao u veliki prostor nepostojanja. Samo
jedan potez stvoriće život u njemu. Mogao je da naslika pejzaž sa
kišom ili vetrom, ali ma šta da nacrta, njegovo srce će ostati u tom
crtežu zauvek. Ljudska tela nestaju, ali tuš živi večno. Odraz
njegovog srca ostaće na papiru čak i kad on bude otišao odatle,
čak i kad on bude umro.
Shvatao je da misli postaju prepreka između njega i slike i da
je suviše dugo stajao na ivici prostora nepostojanja. Pokušao je da
se isprazni — svoje misli, telo i duh — i čekao da srce počne da
govori istim rečnikom kao svemir. Ništa spolja nije mu smetalo
jer zvuci sa ulice nisu dopirali do njega. Kao da je potpuno bio
370 Mijamoto Musaši

zaboravio na dvoboj i osećao je da samo lelujanje bambusa u vrtu

ima pristup do njegovog srca.
»Izvini što ovako upadam«, reče Tarozaemon stojeći na
vratima, »bilo bi vreme da kreneš, a sve stvari koje su ti potrebne
već se nalaze u sobi do tvoje.«
»Izvoli, sedi...« reče Musaši još zagledan u papir.
»Mogao bi slikanje da ostaviš za kasnije. Biće dovoljno
vremena kad se vratiš sa Funašime.«
»Neka, ima još vremena. Jutro je kao stvoreno za slikanje.«
»U ovo doba godine plima je veoma jaka i najbolje vreme da
se krene na more je između šest i osam ujutru. Ako ne budeš
krenuo odmah, ponovo će ojačati«, bio je uporan Tarozaemon.
»Sve je već spremno i samo treba da kreneš.«
»Hvala ti veliko, ti stvarno činiš mnogo za mene«, reče
odsutno Musaši. »Uskoro ću da krenem.«
Tarozaemon ode u sobu koja je gledala na more pokušavaju­
ći da sedi mirno i sačeka dok njegov gost odluči da krene, ali ga
mesto jednostavno nije držalo. Iz sobe se lepo videlo kako talasi
koji su označavali početak plime počinju da jače udaraju o obalu.
»Hej«, začu se glas s mora i on, pogledavši s verande, vide
Nuinosukea učamcu. »Da li je Musaši krenuo? Kaži mu da odmah
krene ako još nije. Kođiro je već stigao na Funašimu, takođe i
gospodar Hosokava, a moj gospodar treba da je već na pola puta
prema ostrvu!«
»Gledaću da sve bude na vreme!« doviknu mu Tarozaemon i
sam ne verujući svojim rečima.
Uskoro se pojavi i drugi čamac, ovog puta sa Funašime.
Raspitivali su se šta se događa sa Musašijem.
 Savritna svetlost 371

IV

Musaši otvori oči kad začu šum koji su pravila pomična vrata.
Ocuru je bila došla da ga zove.
Pred njim je bila gotova slika, slika oluje na moru, još vlažna
od tuša.
»Molim te da predaš ovu sliku svome ocu«, reče joj Musaši.
»Ovu drugu ostavi za Sasukea. Žao mi je što ništa nisam naslikao
za tebe. Ovo je jedino što mogu da ponudim u zamenu za
ljubaznost koju svi u ovoj kući pokazuju prema meni.«
»Biće još vremena za druge slike. Nadam se da ćeš i večeras
doći da prenoćiš kod nas. Onda ćeš moći mnogo duže da
razgovaraš sa mojim ocem. Neće biti razloga za žurbu.« Ona izađe
i ostavi ga da se obuče i bi srećna kad začu šumove koji su joj
govorili da se najzad presvlači. Ruka joj sama pođe prema očima
da obriše suze koje su se tamo pojavile ali i onda istrča, na vreme
da se odazove na očev poziv.
»Ocuru, požuri, Musaši već kreće!«
Musaši je već bio na zadnjoj kapiji, do koje se stizalo kroz
vrt. Odlučio je da tuda izađe kako bi izbegao radoznalce kojih je
bilo na stotine.
On se duboko pokloni pred Tarozaemonom, Ocuru i
nekoliko ljudi iz kuće koji su se okupili u vrtu da ga isprate.
»Zbogom«, reče on kratko, »nadam se da ćete se brinuti o
svome zdravlju.« To reče i okrete se prema kapiji. Nije se više
osvrtao, a reći koje je htela da izgovori ostadoše Ocuru u grlu.
»Kakvi su ovi samuraji«, reče jedan od momaka iz radnje
koji je stajao po strani. »Tek tako, bez velikog oproštaja, bez
ičega. Možda tako i mora da bude.«
Musaši je lagano hodao prema velikom boru koji su zvali po
Heikama. Duh mu je bio potpuno čist. Sve misli ostavio je u tušu
koji je stavio na hartiju. Kretao je na Funašimu kao na običan put,
ne razmišljajući čak ni da li će se vratiti. Pre toliko godina, kad je
kretao prema velikom boru iznad Kjota na Ićidodiju, da se
372 Mijamoto Musaši

susretne sa samurajima iz kuće Jošioka, bio je pun odlučnosti i

osećanja koja je budila bliskost pokolja. Sad nije ništa osećao, baš
ništa.
On se nije plašio čoveka koji ga je čekao na Funašimi, kao
što se nije plašio ni one stotine ljudi iz kuće Jošioka. Ali sada je
bio srećan što uopšte ne razmišlja o tome. Nije ni bio svestan te
sreće i to je bilo dobro, jer Musaši je kretao u borbu svoga života.
»Musaši! Musaši!« začu on iznenada glasove i trže se. Prema
njemu su trčali Gonnosuke i stara Osugi, Matahaćijeva majka.
»Otkud vas dvoje ovde?« začudi se iskreno on gledajući ih
sve prašnjave od puta.
»Morali smo da dođemo«, reče Osugi, »morali smo jer ja
moram da te molim za oproštaj.«
»Za optoštaj, zašto tako govoriš, šta se dogodilo?« Nije
mogao da prepozna Osugi, sve mu je to delovalo nestvarno.
»Ti znaš o čemu ja govorim. Učinila sam ti suviše zla, šlepa
od ljubavi prema sopstvenom sinu. Najzad mi je jasno koliko sam
pogrešila i želim da mi oprostiš pre nego što umrem.« Ruke su joj
drhtale a oči sjale kao da se u njima začinju suze.
»Verujem ti, baba. Hvala ti što si došla da me vidiš«, reče on
pružajući joj ruku da ustane sa peska na kome je klečala.

»Tu je još neko ko želi da te vidi«, reče Gonnosuke smešeći se i

pokazujući prema boru ispod koga se videla neka prilika.
»Ocu!« viknu iznenada Musaši, spazivši devojku koju
godinama nije video. Osugi i Gonnosuke ostadoše za njim, a on
se približi devojci koja beše smrtno bleda.
»Ocu, šta ti je? Ne izgledaš dobro«, reče Musaši iznenada
našavši reči nežnosti koje kao da su dugo bile zapretane u njemu.
 Savršena svetlost 373

»Nije mi ništa. Samo sam malo umorna. Putovala sam dovde

iz Mijamotoa. Bila sam opet u Šippođiju«, odgovori ona.
»Bila si kod kuće? Kako je tamo?«
»Nije isto. Ali sad sam srećna kad sam opet pored tebe.«
Musaši je uhvati za ruku i prinese je svom obrazu. Nikada u
životu sebi ne bi mogao da prizna da je uvek želeo da to učini. Sva
osećanja prema toj devojci koja nije imala nikoga na svetu
prikrivao je suviše dobro čak i od sebe samog.
»Musaši, moraš da se vratiš živ«, reče mu Ocu, »ti znaš da
nemam nikoga na svetu osim tebe.«
»Obećavam«, reče Musaši pomislivši da bi možda trebalo da
joj kaže ono što je otkrio Takuan. lori je bio njen brat, a ona je bila
ta kćerka koju su u pelenama sa sviralom kao jedinom vezom sa
roditeljima i prošlošću, otac i majka ostavili u Šippođiju.
»Ima vremena. Reći ću joj to kad se vratim. A reći ću i
loriju«, pomisli on.
»Moram sad da idem«, reče glasno.
»Idi, ali mi reci samo jedno.«
»Šta?«
»Reci mi da sam tvoja žena. To sam te i ranije molila, ali nisi
rekao. Reci da bogovi znaju i da samo pred njima bude naše
venčanje. Ovaj stari bor je dovoljno svet da zameni hram.«
On se pokloni duboko pred njom. Ni sam nije znao zašto je
to učinio. Da li se bojao da će mu suze grunuti kad je začuo reći
koje ne bi izgovorila nijedna devojka u Japanu.To je mogla samo
Ocu.
Onda se naglo uspravi i pogleda je vedra i mirna lica.
»Hajde, Ocu«, reče joj dok je ona brisala suze rukavom,
»žena jednog samuraja ne srne da plače. Naročito kad on ide u
boj.«
»Žena?«
»Hajde, hajde. Nemamo više vremena za priču. Žena
374 Mijamoto Musaši

samuraja prati muža s osmehom. Ako me još dugo budeš ovde

zadržavala, to će brti poslednji odlazak tvog muža.«
»Sasuke«, viknu on i mahnu prema čamcu, »priteraj čamac
ovamo!«
»Evo me, gospodine«, začu se vedar Sasukeov glas. Bio je
ponosan što je njemu poveren takav zadatak. Bio je siguran da će
vekovi pamtiti njegovo ime isto onoliko dugo koliko i Musašije-
vo i priču o tom sudbonosnom dvoboju.
Musaši mahnu rukom prema Gonnosukeu i Osugi koji su
stajali sa strane i, više ne pogledavši Ocu, uđe u čamac koji se
otisnu od obale.
»Stani, Ocu!« začu se iznenada glas. Bio je to Đotaro koji je
trčao iz sve snage obalom i koji pomisli da Ocu, zbog toga što je
potrčala prema vodi, želi da se u nju baci. »Stani, Ocu, ne smeš to
da uradiš!«
»Ne, brini, neću ništa da uradim, ne razumeš«, govorila mu
je Ocu dok je mladić pokušavao da smiri dah. Najzad on po
devojčinom licu shvati da ona nema nameru da prenagli ni u čemu
i razumede da su ona i Musaši konačno razgovarali na onaj način
kako je on dugo želeo.
Đotaro se okrenu prema čamcu u kome je sedeo Musaši i
mahnu iako je znao da ga Musaši, koji je sedeo okrenut leđima
prema obali, ne vidi.
Ceo put od Himeđija do Šimonosekija Đotaro je prevalio sa
samo jednom jedinom mišlju. Želeo je da vidi Musašija pre
dvoboja i s njim progovori makar samo jednu reč. Nije više bio
siroče, nije više bio dete, ali je i dalje osećao da neće moći da
odraste dok čovek koji mu je bio uteha sve one godine koje je
proveo lutajući, bez oca, ne spusti ruku na glavu i lako ga
pomiluje.
Talasi koje je donosila plima postadoše jači i na njihov zvuk
trže se i Đotaro. Bio je ipak srećan što je njegovo zakašnjenje
omogućilo Ocu i Musašiju da razgovaraju na miru.
Osugi, Gonnosuke i Đotaro priđoše starom boru i klekavši
 Savršena svetlost 375

ispod njega, sa očima uperenim prema moru, duboko se

pokloniše. Samo je Ocu stajala ponosno pored vode, uspravna i sa
nekom novom snagom gledajući u čamac koji je postajao sve
manji i manji. Želela je da tu novu snagu koju je osećala prenese i
do čoveka koji je u njemu sedeo.
Dvoboj

Nebo koje su tog dana gledali Musaši i Kođiro bilo je azurnopla-

vo. Okolne planine Nagato na vrhovima su imale tanke prameno­
ve snega, kao tanke papirne trake koje se viju na vetru. Na
planinskim padinama i obalama mora mogle su da se vide velike
grupe ljudi kako neprekidno zure prema ostrvima.
Musaši je sedeo u sredini čamca koji se probijao kroz snažnu
struju plime u tom morskom tesnacu. Sasuke, sa veslom u ruci,
izgledao je ponosan zbog načina na koji se probijao kroz uzavrelu
vodu.
»Sasuke, mogu li da uzmem ovo?« zapita iznenada Musaši
pokazujući deo polomljenog vesla koji je našao na podu čamca.
»Meni nije potrebno, ostalo je tu tek tako«, odgovori
Sasuke.
»To je tačno ono što meni treba«, promrmlja Musaši i ispruži
veslo ispred sebe kao da mu meri dužinu. »Baš kao što treba«,
promrmlja on i položivši veslo preko kolena, poče da ga delje
kratkim mačem.
Sasuke se nekoliko puta okrenuo prema Šimonosekiju da
pogleda mesto na kome su stajali ljudi koji su ih ispratili, ali
Musaši ne baci ni pogleda. Kao da tamo nikoga nije ni bilo.
Sasuke nije mogao da veruje. Za njega je taj način na koji sa­
muraji idu u smrt bio hladan i bez srca.
Kad je završio sa deljanjem, Musaši zatraži od Sasukea nešto
da se ogrne. Voda je pljuskala u čamac i polivala ga. Kad mu ovaj
 Savrfena svellost 377

dade ogrtač od slame, on se, zaklonjen, dade na pravljenje tasukj-

ja — traka kojima su samuraji povezivali rukave kimona kako im
ne bi smetali u boju. Pravio ih je od papira, nastavljajući jedan na
drugi.1 Musaši je to radio brzo i s lakoćom, a Sasuke je zain-
teresovano posmatrao jer građani nisu često imali prilike da
izbliza vide takvo nešto. Tajna pravljenja tasukija prenosila se u
samurajskim porodicama sa kolena na koleno.
»Je li ono Funašima?« zapita ga Musaši pokazujući na
ostrvce u daljini.
»Ne, to je Hikođima, do Funašime je još kilometar ili nešto
više. Lako se poznaje po tome što je ravna, kao najobičniji peščani
sprud. Tu između Hikođime i Izakija je moreuz Ondo za koji si
sigurno čuo.«
»Znam, sad mi je jasno. To je mesto na kome je Jošicune
vodio odlučnu borbu protiv klana Heike!«
»Tačno.« Sasuke je počeo da se znoji. Sa svakim zaveslajem
bio je sve nervozniji i nervozniji. Srce mu je lupalo. Nije mogao
da shvati da neko može tako mirno da ide u bitku na život i smrt.
Nije mogao da shvati da postoji neko tako hladnokrvan, dok je
on, koji će sigurno ostati živ, drhtao od same pomisli da će
možda, kad se bude vraćao, umesto putnika voziti obezglavljeni
leš. »Ovaj je miran kao beli oblačić na nebu«, pomisli on.
Musaši, međutim, nije uopšte skrivao osećanja. Uopšte se
nije plašio onoga što ga čeka i samo je, dok je rukom provlačio
kroz vodu pomišljao da u stvari čovekov život počinje tek kad se
oslobodi nepostojane forme kakva je telo. Njegovo telo i njegov
um već su bili toliko razdvojeni da se bio potpuno uzdigao iznad
onoga što je činilo život i smrt. Kao da je svaki deo njegovog tela
zaboravio na samog sebe i kao da je svaki njegov delić smatrao da
ne postoji, već da na ovom svetu postoje jedino voda i oblaci na
nebu.
1 Tasuki je uzica kojom su samuraji veSto vezivali duge rukave i peJeve kimona da
im ne bi smetali u borbi. Ponekad je tasuki pravljen od papira, kako to MusaJi radi.
Komadi debelog papira uviju se i vezuju jedan za drugi dok ne sačine jednu jaku uzicu.
378 Mijamoto Musaši

II

Musaši i Sasuke nisu mogli da vide četrdesetak samuraja koji su se

krili u malenoj uvali na ostrvu Hikođima. Svi oni pripadali su
kući Hosokava i bili pristalice Ganrjua. Uprkos gospodarevom
naređenju da nijedan od njih ne srne da mu pomaže, oni su dva
dana pre boja tajno prešli na Funašimu spremni da, ako Ganrju
izgubi, svi skoče na Musašija.
Tog jutra, Nagaoka Sado, Ivama Kakubei i drugi koji su bili
određeni da paze da dvoboj prođe u redu, otkrili su drugi grupu
mladih samuraja i naterali ih da pređu na Hikođimu. Niko se nije
brinuo šta će biti dalje s njima i prošli su bez ikakve kazne.
»Jesi li siguran da je to Musaši?« zapita jedan od njih dok je
posmatrao čamac kako prolazi.
»Ko bi drugi mogao da bude?« odgovori ovaj.
»Je li sam?«
»Jeste, s njim je samo veslač. Ogrnuo je nešto, neki ogrtač.«
»Možda ima neki lakši oklop, ili makar pancir-košulju koju
želi da sakrije?«
»Hajdemo onda!« viknu jedan i oni legoše u čamce čekajući
svoj trenutak. Svi su bili naoružani mačevima, a na dnu svakog
čamca bilo je po jedno dugo koplje. •
»Musaši dolazi!« začu se iznenada, i povik obiđe ćelo ostrvo
Funašima. Iako je na njemu od ranog jutra bilo dosta predstavni­
ka vlasti koji su došli da prate dvoboj, malo ostrvo izgledalo je
nekako napušteno. Na severnom delu bilo je brdašce prekriveno
borovima, a dalje na jug ostrvo se spuštalo u terasama da bi se
najzad izjednačilo sa visinom mora.
Na jednom mestu, između drveća, bio je razapet baldahin
ispod koga su stajali predstavnici vlasti i njihovi pratioci. Stajali
su po strani ne želeći da pokažu Musašiju da bi trebalo da obraća
pažnju na njihovo prisustvo, niti da pomisli da su na bilo koji
način na Kođiroovoj strani.
Sada, pošto je već bilo prošlo dva sata od zakazanog termina
 Savršena svetlost 379

za dvoboj, oni su se već bili uzmuvali pokazujući nestrpljenje.

Već dva puta do tada slali su lake brze čamce u susret Musašiju da
osmotre da li dolazi i sad, na uzvik osmatrača, kao da im je pao
kamen sa srca.
»Je li to stvarno Musaši?!« uzviknu Kakubei koji je bio
među predstavnicima lokalne vlasti i naglo ustade. Ustavši sa
mesta ozbiljno je prekršio jedno od glavnih pravila etikete
predviđene za zvanične sekundante. Trebalo je da bude hladan i
neutralan i da nijednim gestom ne pokaže na čijoj je strani, ni on
ni ljudi koji su bili s njim.
Shvativši koliko je pogrešio, Kakubei ostalima, koji su
takođe skočili na noge, pokaza da ponovo sednu. On baci pogled
prema mestu na kome je Kođiro čekao. Tamo, oko tog mesta,
bila je izvešena neka vrsta zavese sa velikim grbom na sredini,
koju je obesio Tacunosuke. Ispod nje bila je drvena posuda sa
vodom i kutlača kojom se zahvatala voda. Ganrju-Kođiro je bio
već nestrpljiv. Nekoliko puta je ustajao da pije vode i vraćao se u
senku koju je pravila zavesa.
S druge strane mesta na kome je čekao Ganrju, sedela je
druga grupa sekundanata koju je predvodio Nagaoka Sado.
Okolo su bili pratioci i straža, a neposredno pored njega lori. Kad
osmatrač uzviknu da Musaši dolazi, lori poblede, a usne mu
poplaviše. Sado je sedeo nepomičan u pravilnom stavu, sa
šlemom malo više namaknutim na desnu stranu tako da je
izgledalo kao da gleda u rukav kimona. On tiho pozva lorija.
»Da, gospodine«, reče lori poklonivši se do zemlje. Drhtao
je toliko da se lepo videlo kako mu se ćelo telo trese.
»lori«, reče Sado gledajući dečaka pravo u oči, »dobro
posmatraj sve što se bude događalo. Nemoj ništa da propustiš.
Moraš da zapamtiš da Musaši stavlja na kocku sopstveni život da
bi ti naučio nešto što se nigde drugde ne može naučiti.«
lori klimnu glavom. Shvatio je šta Sado želi da mu kaže.
Iako su bili više od sto metara daleko od mesta na kome će se
odigrati borba i iako nije mogao da vidi svaki pokret, znao je da
380 Mijamoto Musaši

Sado misli na nešto sasvim drugo. Ono što je želeo da lori

zapamti bio je trenutak kad samuraj ulazi u borbu na život i smrt.
To je morao da zapamti i s tim živi čitavog života.
Talasi trave dizali su se i spuštali. Zeleni, skoro providni
skakavci skakali su tu i tamo. Mali leptir je proletao spuštajući se i
dižući sa zemlje da bi opet nestao ko zna gde.
»Evo ga«, reče lori. Musašijev čamac se lagano približavao.
Bilo je već skoro deset sati.

III

Ganrju ustade i lagano ode tačno na sredinu između jedne i druge

grupe sekundanata. On se pokloni prvo nadesno, pa nalevo, i
onda ćutke krete kroz travu prema obali.
Musašijev čamac je u tom trenutku već ušao u neku vrstu
lagune u kojoj skoro da više nije ni bilo talasa. Sedeći u čamcu,
Musaši je mogao da vidi dno kroz bistru plavu morsku vodu.
»Gde da pristanem?« zapita Sasuke koji je usporio veslanje i
promatrao obalu.
»Idi samo pravo«, reče mu Musaši i zbaci ogrtač sa ramena.
Čamac je lagano klizio jer Sasuke nije mogao sebe da natera
da zavesla svom snagom. Ruke su mu se lagano micale, dok se sa
obale čula pesma slavuja negdc iz grana drvaća.
»Sasuke«, začu se iznenada Musašijev glas. »Ne treba da ideš
dalje. Dovoljno je plitko da mogu da iskočim. Nema smisla da
nasučeš čamac na dno i oštetiš ga.«
Sasuke najzad zaustavi pogled na visokom boru, usamlje­
nom na obali, ispod koga se vetar poigravao sjajnim grimiznim
ogrtačem. U tom trenutku veslač shvati da je Musaši već uočio
protivnika.
Musaši uze crvenkasti ubrus iz pojasa i veza njime bujnu
kosu koju je nosio vetar. Sve to vreme uporno je gledao Ganrjua.
Pomerivši kratki mač na sredinu pojasa, on izvadi dugi i spusti ga
 Savršena svetlost 381

na dno čamca, prekrivši ga tankom asurom. U desnoj ruci ostade

mu samo drveni mač koji je bio izdeljao od komada starog vesla.
»Dovoljno je«, reče Musaši Sasukeu koji zavesla snažno još
nekoliko puta i pusti čamac da se nasuče na peščano dno.
Istovremeno, Musaši skoči tako lako da je izgledalo kao da je
nožem presekao mirnu površinu vode i krupnim koracima,
sekući vodu drvenim mačem ispred sebe, krenu ka obali.
Pet koraka, deset koraka. Sasuke ostavi veslo i zabrinuto
gledaše za njim pitajući se da li će stići na vreme do obale, pre
nego što ga protivnik iznenadi.
Kao crveni zrak sunca Ganrju se odbi od drveta, a uglačane
korice njegovog mača zasijaše. Sasukeu se učini kao da je video
rep brze lukave lisice.
»Brže!« pomisli on, ali je Ganrju već bio na obali, tik uz
vodu. Sasuke samo što ne zatvori oči, siguran da Musaši neće
moći ni da izađe živ na obalu. On se baci na dno čamca drhteći kao
da će on sam u sledećem trenutku biti raspolućen.
»Musaši!« viknu Ganrju, stojeći čvrsto na obali i pokazujući
da ne misli da odstupi ni koraka. Musaši se zaustavi i stajaše mirno
u vodi izložen vetru. Na licu mu se pojavi nešto kao smešak.
»Kođiro«, reče on. U njegovim očima bilo je neke divlje
snage koja je pretila da Kođiroa bespovratno odvuče u ništavilo.

Talasići su se razbijali o njegov drveni mač.

I Ganrjuove oči su bljuvale vatru. Vatra žedna krvi plamte a
je u njegovim zenicama, kao neke dve duge snažnih
kao da pokušavaju da parališu protivnika i zastraše ga
»Musaši!« viknu on još jednom, ali ne bi odgovora. ?
opet kasniš! Zar ne? Je li to neka tvoja strategija, šta aja
mene tiče, to je običan kukavički trik. Kasniš tačno sam
sam bio ovde tačno u osam, kao što je dogovoreno.
te!«
Musaši nije odgovarao. to к0<^
»Uradio si to isto na Ićiđođiju protiv Jošioka, pfOtjvnika
Rengeoina protiv Seiđuroa... Ti izgleda misliš da
382 Mjamo to Musaši

uvek možeš da izbaciš iz ravnoteže ako ga nateraš da te dugo

čeka?
Taj trik ne uspeva kod Ganrjua! Hajde, spremi se i kreni
hrabro napred, da ti se buduće generacije ne bi podsmevale.
Hajde, kreni i bori se, Musaši!«
On isuka dugu motku za sušenje i korice mača baci levom
rukom u vodu.
»Izgubio si, Kođiro«, reče iznenada Musaši mirnim glasom.
»Štaaa?!« dreknu Ganrju zapanjeno.
»Bitka je već završena. Samo kažem da si pobeđen.«
»Šta je tebi, šta pričaš?!«
»Da si nameravao da pobediš, ne bi odbacio korice mača.
Odbacio si svoju budućnost, i sopstveni život!«
»Ti samo nešto brbljaš, to su gluposti!«
»Zao mi je, Kođiro. Ti si već mrtav, a izgleda da si to i
želeo.«
»Hajde, hajde... ne pričaj mnogo, kopile...!« nije više mogao
da se kontroliše Kođiro.
»Ooooooaaaaaa!!!« Musašijev uzvik stopi se sa zvukom
dolazećeg talasa. Počinjala je plima.

IV

Ganrju se zalete u vodu digavši dugi mač visoko iznad glave, a

Musaši skoči ulevo pokušavajući da se dokopa obale. Ganrju se
okrete i pođe da ga preduhitri.
U istom trenutku kad Musašijeva noga stupi na pesak, Gan-
rjuov mač, ćelo njegovo telo stuštiše se ka njemu kao riba koja
leti kroz vazduh. Kad je Ganrjuov mač poleteo prema Musašiju,
ovaj je bio ukočen u položaju u kom se zatekao pokretom kojim
se izvukao iz vode.
Bio je lako nagnut napred a drveni mač držao obema rukama
okrenut lako udesno i skoro sakriven od protivnika. Zadovoljan
 Savršena svetlost 383

sopstvenim stavom, on skoro da požele da sam sebi čestita, a

Ganrju, čiji mač je već krenuo da ga iseče odozgo nadole, naglo
promeni položaj i odskoči lako udesno.
Dva čoveka su se gledala. Musaši je sad stajao čvrsto na tlu sa
morem iza leđa, a Ganrju stajaše pravo prema njemu sa mačem i
dalje visoko podignutim. Obojica su potpuno odbacili sve misli i
prepustili se potpuno svojim instinktima.
Na obali kao da vladaše potpuni vakuum. Iako među
borcima kao da ne beše ni vazduha, okolo su lebdele ustreptale
molitve onih koji su u njih verovali. Za Ganrjua desetine
njegovih pristalica, a za Musašija Sado i lori na istom ostrvu,
Ocu, Osugi i Gonnosuke na obali Šimonosekija, Akemi i
Matahaći na brdu Kokura. Svi su se oni molili, ali na ostrvu
molitve ne behu od pomoći.
Dvojica protivnika razgovarali su ne izgovarajući reči.
Celim telom svaki od njih osećao je protivnika i svi delovi tela
ujediniše se da savladaju neprijatelja koji je predstavljao opasnost
za njih. Samo njihov um nije bio napet — bio je stopljen sa
vasionom, sa prostorom oko njih, čist i neuznemiren, kao odraz
meseca u ribnjaku usred oluje.
Izgledalo je kao da prolaze čitavi eoni, a, u stvari, talasi
udariše o obalu samo desetak puta. Onda se začu krik koji razbi
tišinu, krik Ganrjuov, a za njim i krik Musašijev.
Musaši izbaci levo rame napred, privuče desnu nogu, vrati je
unazad i iskrenu ćelo telo u bočnu poziciju prema protivniku.
Njegov drveni mač polete prema Ganrjuu u istom trenutku kad je
ovaj uputio svoj mač prema njegovom licu. Mač prođe samo
nekoliko centimetara od Musašijevog nosa, a Ganrju odskoči u
stranu.
Protivnici su sad disali snažnije nego što je bila buka talasa.
Drveni mač je stajao ispružen u visini Musašijevih očiju, a »motka
za sušenje« visoko iznad Ganrjuove glave. Ganrju se u nekoliko
skokova bio odmakao desetak koraka unatrag, gde je, na svojoj
levoj strani, imao more kao zaštitu. Iako nije ranio niti ubio
384 Alijamato Mnsasi

Musašija u prvom napadu, on je ipak uspeo da se postavi u bolju

poziciju. Da je ostao tamo gde je napao Musašija, gde se sunce
tako presijavalo u vodi da ga je povremeno zaslepljivalo, uskoro
ne bi više mogao da se koncentriše kako treba i njegov duh ubrzo
bi bio prepušten na milost i nemilost Musašijevom.
Povrativši samopouzdanje, Ganrju poče da se ponovo
približava, centimetar po centimetar, tražeći oštrim okom nedo­
statak u Musašijevoj odbrani i osnažujući istovremeno sopstveni
duh za odlučujući napad.
Musaši, međutim, učini nešto što niko nije očekivao.
Umesto da i sam napreduje lagano i pažljivo prema Ganrjuu, on
naglo krenu pravo prema njemu, koračajući brzo i odlučno i
držeći neprestano mač u istom položaju, očigledno spreman da,
ako se ovaj ne ukloni, udari njime pravo među Ganrjuove oči.
Prirodnost kojom je Musaši napredovao zapanji i zaustavi
Ganrjua koji, sa drvenim Musašijevim mačem sve većim u svojim
očima, u jednom trenutku izgubi iz vida samoga protivnika.
U tom trenutku drveni mač se izdiže visoko u vazduh, a
Musaši, kao da poleće za njim, odskoči što je mogao više
prikupljajući noge uz telo i smanjujući svoje dugo telo za skoro
pola dužine.
»Jaaaaaaa!« dreknu Ganrju a njegov mač polete mahinalno
prema prostoru iznad sebe, u kome je u tom trenutku bio Musaši.
Udarac ne uspe da pogodi Musašijevu glavu, iako je njoj bio
namenjen, već vrh opasnog oštrog sečiva samo preseče krpu
kojom je Musaši bio povezao.kosu i ona polete kroz vazduh.
Kad vide to nešto crvenkasto što, vrteći se, proleće kroz
vazduh, Ganrju pomisli da je uspeo da jednim udarcem Musašiju
odseče glavu i preko lica mu prelete osmeh. Ali, samo delić
sekunde kasnije, lobanja mu se raspršte kao kamenčić pod
udarcem teškog čekića. Razbio ju je, prosto smrvio, jedan jedini
udarac Musašijevog drvenog mača.
 Savr/ena svetlost 385

Ganrju je lažao na pesku na boku, lica upola okrenutog zemlji,

baš na mestu gde je počinjala da raste retka trava, a na licu mu bese
izraz koji je govorio da ni u tom kratkom trenu pre smrti nije
uspeo da shvati da je pobeđen. Krv mu je tekla iz usta, ali na tim
usnama bese pobednički osmeh.
»Ganrju! Ne!« začu se uzvik sa strane na kojoj je sedeo Ivama
Kakubei sa svojom pratnjom. I on i svi njegovi pratioci riesvesno
skočiše na noge. U tom trenutku shvatiše šta su učinili jer im
pogled pade na Nagaoku Sadoa koji je sa svojim ljudima sedeo
nepomično.
Posramljeni, Kakubei i njegovi ljudi uspeše da se uzdrže da
ne polete prema štićeniku. Oni se ispraviše i pokušaše da zadrže
dostojanstven izgled, koji, međutim, nije mogao da sakrije bol
koji su osećali zbog poraza. Gutali su pljuvačku, a bleda, potpuno
bela njihova lica, pokazivala su da ne mogu da veruju svojim
očima. Za tren, kratak tren, ćelo ostrvo prekri tišina, mir i tišina
kakve tu nikada ne beše. Samo se šuštanje trave i krckanje
borovih grana rugalo slabašnosti i privremenosti ljudskog života.
Musaši je posmatrao maleni oblak koji beše na nebu. Dok ga
je gledao, duša mu se lagano vraćala u telo i, postepeno, on poče
sebe da razdvaja od tog oblaka, da odvaja svoje telo od svemira.
Sasaki Kođiro, Ganrju, nije se vratio u svet živih. Ležao je
još čvrsto stežući mač i još napet, iako je duh već iščileo iz njega.
Na licu mu beše laki izraz samozadovoljstva što je uspeo da se
dobro pokaže i u toj borbi, a u njegovim očima ne beše nimalo
kajanja zbog toga što je napustio svet.
Musašijev pogled iznenada pade na isečeni povez koji je
ležao na pesku i hladnoća mu prođe duž ćele kičme. Nikada,
pomisli on, nikada u životu neće ponovo naići na takvog
protivnika kao što je bio ovaj. Njegovo srce ispuni se divljenjem
prema Kođiroovoj veštini i zahvalnošću prema onome što mu je
taj čovek svojim neprijateljstvom dao. Po snazi, po borbenoj
386 Mijamoto Musaši

volji, on je bio jači od Musašija i to je ovome dalo povoda da

prevaziđe samoga sebe.
Šta je to uopšte omogućilo Musašiju da pobedi Kođiroa?
Veština, pomoć bogova? Iako je znao da te dve stvari nisu,
Musaši nije mogao da rečima tačno odredi šta je to bilo. U
svakom slučaju, bio je svestan da je to nešto mnogo važnije od
čiste sile ili božjeg proviđenja.
Kođiro je sve svoje poverenje i samopouzdanje ulio u silu,
snagu i veštinu, a Musaši je verovao u mač duha. To je bila jedina
razlika među njima.
Musaši priđe Kođirou i klekavši pored njega oseti pod
prstima da još ima malo vazduha koji izlazi iz njegovih nozdrva.
»Možda bi uz dobrog lekara i mogao da se izleći?« pomisli on, ali
je znao da se samo zavarava. Bitka je bila završena i bilo je vreme
da krene.
»Zbogom«, reče on prvo okrenut ka Kođirou, pa onda
prema sekundatima koji su sedeli na svojim mestima. Poklonivši
se još jednom duboko, do zemlje, on se okrete i u nekoliko
skokova stiže do čamca. Na njegovom drvenom maču ne beše ni
kapi krvi.
Čamac se otisnu na more i ništa ga ne uznemiri. U zapisima
nigde ne stoji da su Kođirovi prijatelji napali Musašija pokušavši
da, kao što su to pre dvoboja nameravali, osvete eventualnu smrt
svoga ljubimca.
Ljudi nikad ne odbacuju potpuno svoje ljubavi i mržnje, sve
dok život traje. Talasi osećaja dolaze i odlaze celoga života, kako
vreme prolazi. Celog Musašijevog kasnijeg života bilo je ljudi
koji su bili kivni na njega zbog pobede nad Kođiroom i
kritikovali ga što je odmah otišao sa mesta dvoboja. Zamerili su
mu čak i što nije dotukao protivnika još jednim udarcem i skratio
mu muke. Govorili su da je u stvari kukavica i da je pobegao
bojeći se osvetnika. Govorili su da je bio zbunjen od straha.
Svet je uvek pun oprečnih mišljenja, kao što je more
prepuno zvukova talasa koji se sudaraju.
 Savršena svetlost 387

Dok talasi divljaju, ribice u vodi se prepuštaju talasima,

igraju, pevaju i zabavljaju se. To mi verujemo. Ali, ko poznaje
srce mora, tamo gde leži, stotinama metara ka dnu? Ko poznaje
njegove dubine?
 Beleška o piscu

Eiđi Jošikava (1892—1962)

Običnim lokalnim vozom za nešto više od dva časa, ili za

samo jedan sat ekspreseom, iz Tokija može da se stigne u
Okutamu, planinski kraj zapadno od japanske prestonice. Tu se,
na maloj stanici u selu Jošinomura (na kojoj nema čak ni
uobičajenih kontrolora karata) siđe i krene pešice kroz šljivike.
Čak i došljak koji ne zna jezik, niti poznaje taj kraj, ne može da
pogreši, jer ga putokazi načinjeni od drveta nepogrešivo vode u
muzej pisca Eiđija Jošikave. U kući, u kojoj je proveo najveći deo
vremena poslednjih godina života, izloženi su njegovi rukopisi,
mnogobrojna izdanja njegovih dela, a radna soba očuvana je i
izgleda kao da je picas iz nje izašao samo u uobičajenu šetnju.
Eiđi Jošikava se rodio u Jokohami, u porodici imućnog
trgovca, ali mu je bankrotstvo oca ubrzo pokvarilo najlepše doba
dečaštva. Odmah posle završene šestogodišnje osnovne škole
morao je da se zaposli na dokovima lučkog grada i izdržava sebe i
roditelje. Promenio je otada više od dvadeset poslova — bio
ulični prodavač, raznosač robe, crtač, slovosla'gač, da bi, u tri­
desetoj godini, postao novinar malog lista »Maiju šinbun«.
Iako nikada nije uspeo da nastavi školovanje, Eiđi Jošikava
se obrazovao sam, čitao skoro besno sve što mu je došlo do ruku.
Mali rastom i za Japanca, posebno se oduševljavao životima
junaka iz duge japanske istorije, a uzor su mu bili i poznati pisci,
pesnici i mislioci. I pre nego što je postao novinar Jošikava se
bavio pisanjem, ali tek mu je zaposlenje u novinama dalo priliku
390

da se ogleda u dužim književnim formama. Zaposlio se 1922.

godine, a već 1923, u listu za koji je radio, počeo je da u
nastavcima izlazi njegov istorijski roman Život sveštenika Šinrana
(Šinranki).
Jošikavin roman (objavljivanje romana u nastavcima u
dnevnim listovima i danas je praksa japanskih pisaca) povećao je
tiraž maloga lista a njemu obezbedio prostor i za drugi roman u
nastavcima — Nesreće sa mačem i ^епата (Kennandonan). Godine
1926. prešao je u mnogo poznatiji list »Mainići šinbun«, u kome
nije ni morao da radi svakodnevni novinarski posao. Jošikavini
romani prodavali su novine, pa je »Mainići«, odmah počeo da
objavljuje njegov roman Tajni ^apisi i% Narntoa (Narnto hičo).
Tajni ^apisi i^ Narntoa štampani su odmah i kao knjiga i
postali bestseler, a Eiđi Jošikava je tada postao poznat u Japanu.
Pisao je brzo, neumorno, dnevni listovi neprekidno su objavljiva­
li njegove romane, a knjižare su njegove knjige stalno držale na
policama rezervisanim za bestselere. Šinšjo Taikoki, roman o
životu velikog vojskovođe! regenta Hidejošija, Šinran, obnovlje­
ni roman o svešteniku Šinranu, Minamoto no Joritomo, povest o
junaku iz ranog samurajskog doba, sledili su jedan za drugim, ali
je najveću književnu slavu Jošikava zadobio kad je, od 1935. do
1939. godine, u najuglednijem japanskom dnevnom listu, »Asahi
šinbun«, objavio roman Mijamoto Mnsaši.
Ličnost Mijamotoa Musašija, slavnog mačevaoca koji je
živeo krajem šesnaestog i početkom sedamnaestog veka, obradili
su pre Jošikave mnogi drugi pisci u Japanu, ali tek mu je on,
kako su se složili mnogi, udahnuo pravi život. Taj roman načinio
je prekretnicu i u tretiranju Jošikave kao pisca. Dok su ga do tada
uglavnom čitale široke mase a intelektualci izbegavali, sad su i
književni kritičari pokleknuli pred šarmom teksta o nacionalnom
junaku i Jošikavu svrstali u značajne pisce.
Posle Musašija, Jošikava je napisao nekoliko velikih dela,
mnogo kraćih romana i novela, a dela su mu čestodoštampavanai
preštampavana. U posleratnom periodu najznačajnije mu je delo
 I

391

ŠinHeike »lonogatari, adaptacija starog epa, ali nijedan od kasnijih

tekstova nije prevazišao slavu Mijamotoa Mnsašija. Mnsaši je imao
bar petnaest izdanja, po njemu je snimljeno čak sedam filmova,
sačinjeno nekoliko drama i televizijskih serija. U sabranim delima
Eiđija Jošikave, u pedeset tri knjige, Mnsašizauzima četiri toma.
Ta knjiga poslužila je za vreme drugog svetskog rata japanskim
vojnim vlastima za propagandu nacionalizma, muške čvrstine i
srljanja u smrt, ali je neslavna epizoda Mijamotoa Musašija brzo
zaboravljena.
Puno književno priznanje Eiđi Jošikava je dobio 1953.
godine kada mu je dodeljena ugledna književna nagrada »Kikući
Kan«, a u red ličnosti izuzetno značajnih za japansku kulturu
svrstan je 1960, kada ga je posebna vladina komisija odlikovala
»Ordenom za kulturu« (Bunka kunšjo), priznanjem koje se teško
zaslužuje i u Japanu obezbeđuje besmrtnost. Posle njegove smrti,
1962. godine, uspostavljena je u Japanu književna nagrada koja
nosi njegovo ime.
D. M. [
i
»

i
 Sadržaj

Knjiga V »NEBO«
Otmica............................................................................... 7
Ratnici iz Kisoa............................................................... 11
Dvoboj............................................................................... 23
Odbegla divljač.................................................................... 35
Igra vatrom..........................................................................49 1
Čudni kradljivac............................................................... 58
Jađibei............................................................................... 65
U Jošivari......................................................................... 73
Novi učenik......................................................................... 82
Učitelj i učenik.................................................................... 88
Đavoli iz planine............................................................... 94
Glačanje duša.................................................................... 106
Lisica.................................................................................... 115
Samo jedan udarac............................................................... 127
Komad drveta.................................................................... 135
Novi izazov......................................................................... 142
(
Knjiga VI »SUNCE I MESEC«
Gospodar Hosokava.......................................................... 155
zNaoštreni mač.................................................................... 161
Orao.................................................................................... 170
Zelene jabuke.................................................................... 178 j
Oči •.......................................... ; .... 185
Rogačevo drvo.................................................................... 197
OnoTadaaki......................................................................... 204
Dve palice......................................................................... 214
Đavolov sluga.................................................................... 220
Pljačkaši.............................................................................. 235
Dva učenika......................................................................... 242 j
Drvo................................................................................... 251

I I
Čudo............................................................................... 258
Izazov............................................................................... 263
Put ka slavi.................................................................... 271

Knjiga VII »SAVRŠENA SVETLOST«

Dvoboj u Nari............................................................... 283
Napad............................................................................... 295
Krug............................................................................... 312
Aoki Đotaro............................................................... 316
Preobražaj.................... '............................................... 327
Životni talasi............................................................... 334
Žena i soko.................................................................... 344
U zoru .......................................................................... 353
Venčanje.......................................................................... 365
Dvoboj..........................................................................376

BELEŠKA O PISCU
Eidi josikava
MIJAMOTO MUSAŠI (3)

Izdavač
DEČJE NOVINE
Gornji Milanovac

Za izdavača
Srećko Jovanović
glavni urednik

Recenzent
Slobodan Lukić

Urednik
Ljiljana Bojanić

Preveo sa japanskog
Dragan Milenković

Rektor
Grozda Pejčić

Korektor
Mira Marković

Ukovno-grafičko oblikovanje
Dušan Popović

Štampa
Tiskarna »Mladinska knjiga«
Ljubljana, Titova 145

Štampanje prvog izdanja u tiradu od 3.000 primeraka

^avrfeno marta 1988. godine

ISBN 86-367-0071-X