Fakultet likovnih umetnosti

Birgerov pojam Avangarde

Ime: Laura Blagojević

Modul: Slikarstvo

Br. Indeksa: 5336/2021

Predmet: Filozofija umetnosti 3/2

Mentor: Saša Radojčić

Uvod

Pojam avangarde, kako ga je definisao Peter Birger (Peter Bürger) u svom delu "Teorija
avangarde" (1974), igra ključnu ulogu u razumevanju modernističkih i postmodernističkih
umetničkih pokreta. Birgerova teorija avangarde pruža kritički okvir za analizu umetničkih
dela i pokreta koji teže radikalnim promenama u društvu i kulturi. Njegove ideje nude uvid u
načine na koje umetnost može služiti kao katalizator društvenih promena.

Birger tvrdi da avangardni pokreti, kao što su dadaizam, nadrealizam i futurizam, imaju za
cilj ukidanje autonomije umetnosti. Tradicionalno, umetnost je bila odvojena od
svakodnevnog života, shvaćena kao autonomna oblast s vlastitim pravilima i normama.
Avangardni umetnici nastoje da sruše ovu barijeru i integrišu umetnost u svakodnevni život,
čime je čine sredstvom društvene i političke promene. Oni teže integraciji umetnosti u
društvenu praksu, želeći da premoste jaz između umetnosti i života. Prema Birgeru,
avangardni pokreti nisu samo estetski, već i društveni fenomeni. Oni pokušavaju da dovedu u
pitanje i transformišu društvene i kulturne norme. Avangarda ima za cilj da izazove društvene
promene, koristeći umetnost kao sredstvo za kritiku postojećeg stanja. Avangardni umetnici
žele da njihova dela budu direktno angažovana u društvenim procesima, izazivajući publiku i
skrećući pažnju na probleme društva. Birger smatra da avangardni pokreti koriste umetnost
kao alat za društvene promene. Umetnici avangarde ne zadovoljavaju se samo stvaranjem
estetski privlačnih dela, već teže transformaciji društvenih struktura i normi. Njihova
umetnost je često prožeta političkim i društvenim komentarima, kritikom establišmenta i
željom za revolucijom.

Avangarda želi da ukloni granicu između umetnosti i svakodnevnog života. U tradicionalnom

shvatanju, umetnost je autonomna i postoji u izolovanom prostoru – muzejima, galerijama i
privatnim kolekcijama. Avangarda teži da umetnost učini prisutnom u svakodnevnom
iskustvu ljudi, kako bi direktno uticala na njihov način života i razmišljanja. Primeri toga
uključuju performanse na ulicama, u fabrikama, ili drugim javnim prostorima, što podstiče
neposredan kontakt i interakciju s publikom.

Avangardna umetnost često koristi provokaciju i šok kao sredstva da probudi svest i izazove
reakciju. Ovaj pristup može uključivati subverzivne teme, kontroverzne sadržaje ili
nekonvencionalne forme izražavanja. Cilj je da se publika izbaci iz zone komfora, suoči sa
nečim neočekivanim i izazovnim, te tako podstakne na kritičko razmišljanje o društvenim
pitanjima. Avangardni umetnici namerno odbacuju konvencionalne estetske kriterijume
lepote, harmonije i forme koje su bile dominantne u umetnosti pre njih. Tradicionalna
umetnost često teži estetskom idealu, stvaranju "lepih" i "prijatnih" dela. Avangardisti
smatraju da ovakva umetnost ne može adekvatno da odgovori na složene društvene i političke
izazove modernog sveta. Antiestetizam predstavlja filozofski pristup koji se fokusira na
odbacivanje tradicionalnih estetskih normi i vrednosti u umetnosti. Umesto da teži stvaranju
dela koja se smatraju "lepim" ili "harmoničnim" prema konvencionalnim standardima,
antiestetička umetnost često istražuje nekonvencionalne, provokativne ili šokantne oblike
izraza. Ovaj pristup može uključivati korišćenje ružnoće, grotesknosti, apsurda ili
destruktivnih elemenata kao ključnih komponenti umetničkog izraza. Antiesteticizam se često
koristio kao sredstvo za kritiku društva, politike ili kulturnih normi. Umesto da bude
fokusiran isključivo na estetiku, antiestetička umetnost može imati dublje političke ili
socijalne poruke koje pokušava da prenese. Umetnici koji se bave antiesteticizmom često žele
da izazovu publiku, da je nateraju da razmišlja ili da je podstaknu na akciju, koristeći
nekonvencionalne estetske strategije kao sredstvo za postizanje tih ciljeva.

Antiesteticizam je ključna komponenta u Peter Birgerovoj teoriji avangarde. Birger koristi

ovaj pojam da bi opisao kako avangardni umetnici odbacuju tradicionalne estetske vrednosti i
norme u korist stvaranja umetnosti koja je provokativna, šokantna i često subverzivna.
Birgerova teorija avangarde se takođe bavi kritikom umetničkih institucija i njihovom
ulogom u društvu. Umetnici često izazivaju i preispituju ustanovljene institucije umetnosti,
kao što su muzeji, galerije i akademije, koje oni vide kao deo buržoaskog establišmenta.
Birger tvrdi da muzeji i galerije često deluju kao čuvari postojećih društvenih i kulturnih
normi, promovišući umetnost koja se uklapa u tradicionalne estetske i ideološke okvire.
Avangardni umetnici se protive ovoj ulozi umetničkih institucija, jer veruju da one
konzerviraju umetnost i čine je neefikasnom u izazivanju društvenih promena.

Jedan od ključnih koncepata u Birgerovoj teoriji avangarde je distinkcija između historijske

avangarde i neoavangarde. Birger tvrdi da postoji značajna razlika između ove dve faze
avangarde, kako u njihovim ciljevima, tako i u njihovim metodama i uticaju na društvo.

Prema Birgeru, istorijska avangarda je bila usredsređena na kritiku kapitalizma, masovne

proizvodnje i institucionalizacije umetnosti. istorijska avangarda obuhvata umetničke pokrete
s početka 20. veka, kao što su dadaizam, nadrealizam, futurizam i konstruktivizam. Ovi
pokreti su nastali u kontekstu dramatičnih društvenih i političkih promena, kao što su Prvi
svetski rat, Ruska revolucija i rast fašizma. Umetnici avangarde često su bili direktno
angažovani u političkim i društvenim borbama, koristeći umetnost kao sredstvo za radikalne
promene. Njegova teorija je takođe postavila osnove za razumevanje neoavangarde, koja se
pojavila kasnije kao reakcija na historijsku avangardu. , Neoavangarda je nastojala da nastavi
avangardnu tradiciju, ali na različite načine, često fokusirajući se na eksperimentaciju sa
samim medijima umetnosti i manje na politički angažman. Neoavangarda se odnosi na
umetničke pokrete koji su se pojavili nakon Drugog svetskog rata, uključujući pokrete poput
pop arta, minimalizma, konceptualne umetnosti i performansa. Ovi pokreti su često
reinterpretirali i revidirali ideje i metode historijske avangarde, ali su delovali u drugačijem
društvenom i političkom kontekstu. Birger tvrdi da je neoavangarda često bila manje
radikalna i više integrisana u umetnički svet nego avangarda.

Zaključak

Peter Birgerova teorija avangarde pruža dubok uvid u složene odnose između umetnosti,
društva i politike. Njegove ideje o kritici autonomije umetnosti, društvenoj funkciji
umetnosti, antiesteticizmu, institucionalnoj kritici i distinkciji između historijske avangarde i
neoavangarde omogućavaju nam da bolje razumemo avangardne pokrete i njihov uticaj na
savremenu kulturu. Kroz analizu Birgerovih teorija, možemo dublje istražiti načine na koje
umetnost može služiti kao sredstvo društvene promene i kako se umetnost i društvo
međusobno oblikuju i preispituju.

Literatura:

https://www.jstor.org/stable/23012702?searchText=peter%20burger&searchUri=%2Faction
%2FdoBasicSearch%3FQuery%3Dpeter%2Bburger%26so
%3Drel&ab_segments=0%2Fbasic_search_gsv2%2Fcontrol&refreqid=fastly-default
%3A1c2308b3066eef247b58992f7438842a

Avant-Garde and Neo-Avant-Garde: An Attempt to Answer Certain Critics of "Theory of the

Avant-Garde"

David Cottington - "The Avant-Garde: A Very Short Introduction" (2013)