Naslov originala

Ken Follett
Never
Copyright ©Ken Follett 2021
 Dok sam radio istraživanje za Sunovrat divova,
zaprepastio sam se kad sam saznao da je Prvi svetski rat bio
rat koji niko nije želeo. Nijedan evropski vođa ni na jednoj
strani nije želeo da se to dogodi. Ali carevi i premijer, jedan
po jedan, donosili su odluke – logične, umerene odluke –
od kojih je svaka predstavljala mali korak ka najužasnijem
sukobu koji je svet ikad video. Počeo sam da verujem da je
sve to bila jedna tragična nezgoda.
I zapitao sam se: da li bi to moglo da se ponovi?
Dva tigra ne mogu da žive na istoj planini.
Kineska poslovica
ZEMLJA ŽVAKAČA
 Prolog

Mnogo godina je Džejms Medison sa 162,5 centimetara važio za

najnižeg predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Zatim je
predsednica Grin oborila taj rekord. Polin Grin je bila visoka
149,8. Volela je da naglašava kako je Medison porazio Devita
Klintona koji je bio visok 190,5.
Dvaput je odlagala svoju posetu Zemlji Žvakača. Trebalo je
da ide tamo jednom godišnje, tokom svog mandata, ali je uvek
bilo nekih važnijih obaveza. Ovog puta je smatrala kako mora
da ide. Bilo je to jednog blagog septembarskog jutra, u trećoj
godini njenog predsedničkog mandata.
Ova vežba bila je Proba opšte obuke, koja je korišćena da se
viši vladini službenici upoznaju sa onim što treba da rade u
slučaju opasnosti. Pretvarajući se da su Sjedinjene Države
napadnute, brzo je izašla iz Ovalne sobe i otišla u Južno dvorište
Bele kuće.
Za njom je jurila šačica ljudi koja je gotovo uvek bila uz nju:
njen savetnik za nacionalnu bezbednost, viši sekretar, dva
telohranitelja, pripadnika Tajne službe i jedan mladi vojni
kapetan koji je nosio kožnu aktovku zvanu atomska fudbalska
lopta, u kojoj se nalazilo sve što je potrebno za započinjanje
nuklearnog rata.
Njen helikopter je bio deo flote, a u koji god da se ukrca,
dobijao je ime Helikopter Jedan. Kao i uvek, jedan marinac u
plavoj svečanoj uniformi stajao je mirno dok se predsednica
približavala i trčala uza stepenice.
Kad je Polin prvi put letela helikopterom, pre otprilike
dvadeset pet godina, to je bilo neprijatno iskustvo, sećala se
toga, s tvrdim metalnim sedištima u skučenoj unutrašnjosti, i
bilo je tako bučno da je bilo nemoguće razgovarati. Ovo je bilo
drugačije. Unutrašnjost letelice je bila kao u nekom privatnom
avionu, sa udobnim sedištima presvučenim svetlosmeđom
kožom, klima-uređajem i malim kupatilom.
Savetnik za nacionalnu bezbednost Gas Blejk sedeo je pored
nje. Bio je to krupan Afroamerikanac, penzionisani general,
kratke sede kose. Izgledao je kao čovek u čiju se snagu moglo
pouzdati. S pedeset pet godina, bio je pet godina stariji od Polin.
Bio je ključni član njenog tima tokom izborne kampanje, a sad
joj je bio najbliži saradnik.
„Hvala vam što radite ovo“, kazao je kad su uzleteli. „Znam
da niste želeli.“
Bio je u pravu. Mrzela je stvari koje joj odvlače pažnju i bila
je nestrpljiva da završi s tim. „To je jedna od stvari koju
jednostavno moram da uradim“, kazala je.
Bilo je to kratko putovanje. Kad je helikopter sleteo,
proverila je kako izgleda u džepnom ogledalu. Kratka plava kosa
bila joj je uredna, a šminka neupadljiva. Imala je lepe
tamnosmeđe oči koje su pokazivale saosećanje koje je često
gajila, mada su usne umele da joj budu stisnute, zbog čega je
izgledala bezobzirno odlučno. Zatvorila je ogledalo uz prasak.
Sleteli su kraj jednog kompleksa skladišta u predgrađu
Merilenda. Njegovo zvanično ime bilo je Skladišni kapacitet
američke vlade za višak dokumentacije 2, ali oni retki ljudi koji
su znali njegovu pravu namenu zvali su ga Zemlja Žvakača, po
mestu u koje je Doroti otišla nakon tornada u Čarobnjaku iz
Oza.
Zemlja Žvakača je bila tajna. Svi su znali za Kompleks
Rejven Rok u Koloradu, podzemni nuklearni bunker gde su
vojni zapovednici nameravali da se skrivaju tokom nekog
nuklearnog rata. To je bio pravi objekat koji će biti značajan, ali
ne i mesto na koje će otići predsednik. Mnogo ljudi je takođe
znalo da ispod Istočnog krila Bele kuće postoji Predsednički
operativni centar za vanredne prilike, koji je korišćen u krizama
kao ona od 11. septembra. Ipak, on nije bio namenjen za
dugotrajnu, postapokaliptičnu upotrebu.
U Zemlji Žvakača bi sto ljudi moglo da preživi godinu dana.
Predsednicu Grin je dočekao general Vitfild. U kasnim
pedesetim, okruglog lica i punačak, prijatnog ponašanja, ali bez
uobičajene vojničke agresivnosti. Polin je bila prilično sigurna
da njega ni najmanje ne zanima ubijanje neprijatelja – za šta su,
uostalom, služili vojnici. Njegov nedostatak ratobornosti bio je
razlog zbog koga je završio na ovom poslu.
To je bilo pravo skladište, a znakovi su usmeravali isporuke
do dela za utovar. Vitfild je poveo pridošlice kroz mala sporedna
vrata, i tu se atmosfera promenila.
Našli su se pred teškim dvostrukim vratima koja bi izgledala
prikladno na ulazu nekog zatvora s maksimalnim obezbeđenjem.
Prostorija u koju su vodila delovala je zagušljivo. Imala je
nisku tavanicu, a zidovi su izgledali bliže, kao da su debeli
gotovo metar. Vazduh je delovao ustajalo.
„Ova prostorija otporna na eksplozije postoji uglavnom da bi
zaštitila liftove“, rekao je Vitfild.
Kad su ušli u lift, Polin je brzo izgubila nestrpljiv osećaj da
učestvuje u nekoj vežbi koja nije baš neophodna. Ovo je počelo
da izgleda zloslutno.
Vitfild je rekao: „Uz vašu dozvolu, gospođo predsednice, ići
ćemo dole i vratiti se gore.“
„Nema problema, hvala vam, generale.“
Dok se lift spuštao, ponosno je kazao: „Gospođo, ovaj
objekat nudi stoprocentnu zaštitu ako Sjedinjene Američke
Države dožive nešto od sledećeg: neku pandemiju ili zarazu;
prirodnu katastrofu kao što je udarac velikog meteorita u
Zemlju; pobune i veliki građanski nemiri; uspešna invazija
konvencionalnih vojnih snaga; sajbernapad ili nuklearni rat.“
Ako je taj spisak potencijalnih katastrofa trebalo da umiri
Polin, nije postigao cilj. Podsetio ju je da je kraj civilizacije
moguć i da će možda morati da se krije u ovoj rupi u zemlji
kako bi mogla da pokuša da spase ostatak ljudskog roda.
Mislila je kako bi možda radije umrla na površini zemlje.
Lift je brzo propadao i izgledalo je da je prešao dug put dok
nije usporio. Kad se napokon zaustavio, Vitfild je kazao: „U
slučaju kvara lifta, postoji stepenište.“
To je bila dosetka, a nasmejali su se mlađi pripadnici grupe,
razmišljajući koliko tu ima stepenika; ali Polin se setila koliko je
vremena bilo potrebno ljudima da se spuste niza stepenice
zapaljenog Svetskog trgovinskog centra, i nije se ni osmehnula.
Kao ni Gas, primetila je.
Zidovi su bili obojeni u spokojno zelenu, umirujuće
žućkastobelu i opuštajuće bledoružičastu, ali to je i dalje bio
podzemni bunker. Nastavila je da oseća nelagodu dok su joj
pokazivali predsednički apartman, spavaonice s nizom kreveta,
bolnicu, vežbaonicu, menzu i supermarket.
Komandna soba je bila kopija one u podrumu Bele kuće, s
dugim stolom na sredini i stolicama sa strane, za pomoćnike. Na
zidovima su se nalazili veliki ekrani. „Možemo da obezbedimo
sve vizuelne podatke koje imate u Beloj kući, i podjednako
brzo“, rekao je Vitfild. „Možemo da dobijemo sliku iz svakog
grada na svetu hakovanjem saobraćajnih kamera i video-
nadzora. Imamo podatke s vojnog radara u realnom vremenu.
Satelitskim fotografijama je potrebno nekoliko sati da stignu do
zemlje, kao što znate, ali dobijamo ih u isto vreme kad i
Pentagon. Možemo da primimo signal svake televizijske stanice,
što je korisno u retkim prilikama kad CNN ili Al Džazira dobiju
podatke pre bezbednosnih službi. I imamo tim lingvista koji će
obezbediti prevod za vesti na stranim jezicima.“
Tu se nalazila elektrana s rezervoarom dizela veličine nekog
jezera, sistem za grejanje i hlađenje, i rezervoar s devetnaest
miliona litara vode koji se punio iz podzemnog izvora. Polin nije
bila naročito klaustrofobična, ali osetila je nelagodu zbog ideje
da bi mogla da zaglavi ovde dok je svet iznad uništen. Postala je
svesna svog disanja.
Kao da joj čita misli, Vitfild je rekao: „Vazduh koji se dovodi
spolja prolazi kroz niz filtera koji, pored toga što su otporni na
eksploziju, uklanjaju štetne čestice koje se prenose vazduhom,
bile one hemijske, biološke ili radioaktivne.“
Dobro, mislila je Polin, ali šta je s milionima ljudi na
površini, koji neće imati zaštitu?
Na kraju obilaska, Vitfild je rekao: „Gospođo predsednice,
vaši saradnici su rekli da ne želite da ručate pre odlaska, ali
spremili smo vam nešto za slučaj da se predomislite.“
To se uvek događalo. Svima se sviđala ideja nezvaničnog
razgovora s predsednicom, u trajanju od sat ili dva. Osetila je
trunčicu saosećanja prema Vitfildu, zaglavljenom u ovom
podzemnom, važnom a nevidljivom mestu, ali morala je da
potisne taj poriv kao i uvek i drži se rasporeda.
Polin je retko traćila vreme da obeduje s ljudima koji nisu
njena porodica. Održavala je sastanke na kojima su
razmenjivane informacije i donošene odluke, a onda je išla na
sledeći sastanak. Smanjila je broj zvaničnih ručkova kojima je
predsednik prisustvovao. „Ja sam vođa slobodnog sveta“, rekla
je. „Zašto da provedem tri sata u razgovoru s kraljem Belgije?“
 Sad je rekla: „To je vrlo ljubazno od vas, generale, ali moram
da se vratim u Belu kuću.“
Kad se vratila u helikopter, vezala je pojas, a onda iz džepa
izvadila plastičnu posudu veličine malog novčanika. To je bilo
poznato kao Kolačić. Mogla se otvoriti samo razbijanjem
plastike. Unutra se nalazila kartica s nizom slova i brojeva: šifre
za odobravanje nuklearnog napada. Predsednik je morao da
čitavog dana nosi Kolačić sa sobom i noću ga drži kraj kreveta.
Gas je video šta radi i kazao: „Hvala bogu što je Hladni rat
završen.“
Odgovorila je: „To odvratno mesto me je podsetilo da i dalje
živimo na ivici sukoba.“
„Samo moramo da se pobrinemo da nikad ne bude
upotrebljeno.“
A Polin, više nego iko drugi na svetu, imala je tu
odgovornost. Ponekad je osećala težinu toga. Danas posebno.
Kazala je: „Ako se ikad vratim u Zemlju Žvakača, to će biti
zato što sam doživela neuspeh.“
STANJE PRIPRAVNOSTI 5
NAJNIŽI STEPEN SPREMNOSTI.
 1.

Gledan iz aviona, taj automobil bi izgledao kao neka spora buba

koja mili preko beskrajne plaže, dok joj se sunce obija od
uglačanog crnog oklopa. Išao je pedesetak kilometara na sat,
maksimalnom bezbednom brzinom na putu koji je bio pun
neočekivanih rupa i pukotina. Niko nije želeo da mu pukne
guma usred Sahare.
Taj put vodio je severno od Ndžamene, glavnog grada Čada,
kroz pustinju prema jezeru Čad, najvećoj oazi u Sahari. Taj
predeo bio je duga, ravna oblast puna peska i stena, s nekoliko
bledožutih osušenih grmova i nasumično razbacanim malim i
velikim kamenjem, a sve je bilo iste, žućkastosmeđe boje,
jednolične kao mesečev pejzaž.
Ta pustinja je zastrašujuće ličila na svemir, mislila je Tamara
Levit, a ova kola na raketu. Ako dođe do nekih problema s
njenim svemirskim odelom, mogla bi da umre. To poređenje je
bilo neobično, i osmehnula se. Ipak, pogledala je zadnji deo
kola, gde su se nalazila dva velika staklena balona puna vode,
što je bilo dovoljno da ih verovatno održi u životu u slučaju neke
vanredne situacije, dok ne stigne pomoć.
Ta kola su bila američka, napravljena za teške terene, s
povišenom šasijom i posebnim menjačem. Imala su zatamnjena
stakla, a Tamara je nosila naočare za sunce, ali čak i pored toga
se svetlo odbijalo od betonskog puta i peklo joj oči.
Četvoro ljudi u kolima nosilo je naočare za sunce. Vozač Ali
je bio meštanin, rođen i odrastao u Čadu. U gradu je bio odeven
u plave farmerke i majicu, ali danas je na sebi imao dugu odoru
zvanu džalabija, a na glavi labavo zamotanu pamučnu maramu,
tradicionalnu zaštitnu odeću od nemilosrdnog sunca.
Pored Alija je sedeo jedan američki vojnik, desetar Piter
Akerman. Puška koju je nehajno držao preko kolena bila je
uobičajena verzija kratkog i lakog karabina koji je koristila
američka vojska. Imao je dvadesetak godina, i bio je jedan od
onih mladića naizgled prepunih brbljive srdačnosti. Tamari, koja
je imala gotovo trideset godina, on je izgledao suviše mlad da
nosi neko smrtonosno oružje. Ali nije mu nedostajalo
samopouzdanja – jednom je čak imao dovoljno drskosti da je
pozove da izađu. „Sviđaš mi se, Pite, ali premlad si za mene“,
kazala je.
Na zadnjem sedištu, kraj Tamare, sedeo je Tadbar Tad Sadul,
ataše Misije Evropske unije u Ndžameni. Tabova sjajna
svetlosmeđa kosa bila je pomodno duga, ali inače je izgledao
kao neki poslovni čovek na odmoru, u oker pantalonama i
nebeskoplavoj košulji zavrnutih rukava, iz kojih su virile
preplanule podlaktice.
Ona je radila za američku ambasadu u Ndžameni, i bila je
odevena u uobičajeno radno odelo, haljinu dugih rukava preko
pantalona, s maramom vezanom preko tamne kose. To je bila
praktična odeća koja je odgovarala tradiciji, a sa smeđim očima i
maslinastom kožom nije izgledala kao strankinja. U zemlji s
visokim stepenom kriminala kao što je Čad, bilo je bezbednije
ne isticati se, posebno ako si žena.
Pogledala je kilometar-sat. Putovali su već nekoliko sati, ali
sad su bili blizu odredišta. Tamara je osećala napetost zbog
sastanka koji ih čeka. Mnogo toga je zavisilo od njega,
uključujući i njenu karijeru.
„Reći ćemo da smo došli da utvrdimo činjenice“, rekla je.
„Znate li nešto o tom jezeru?“
 „Dovoljno, rekao bih“, kazao je Tab. „Reka Čari izvire u
centralnoj Africi, teče hiljadu četiristo kilometara, i uliva se
ovde. Jezero Čad obezbeđuje vodu za nekoliko miliona ljudi u
četiri države: Nigeru, Nigeriji, Kamerunu i Čadu. To su sitni
zemljoradnici, stočari i ribari. Njihova omiljena riba je nilski
grgeč, koji može da poraste do dva metra u dužinu i teži oko
dvesta kilograma.“
Francuzi koji govore engleski uvek su zvučali kao da
pokušavaju da te odvuku u krevet, pomislila je Tamara. Možda
to i rade. Kazala je: „Pretpostavljam da ne hvataju mnogo
grgeča sad kad je vodostaj ovako nizak.“
„U pravu si. A jezero je nekad imalo površinu od dvadeset
šest hiljada kvadratnih kilometara, ali sad je svega oko hiljadu i
trista. Mnogi od ovih ljudi su na ivici gladi.“
„Šta misliš o kineskom planu?“
„Kanalu dugom osam hiljada kilometara koji bi dovodio
vodu iz reke Kongo? Predsednik Čada je zagrejan za to, nimalo
iznenađujuće. To će se možda i dogoditi – Kinezi rade
zadivljujuće stvari – ali neće biti jeftino, i neće biti brzo.“
Tamarini šefovi u Vašingtonu i Tabovi u Parizu posmatrali su
kineska ulaganja u Afriku s istom mešavinom divljenja i
dubokog nepoverenja. Peking je trošio milijarde, i neke stvari su
urađene, ali šta im je bio krajnji cilj?
Tamara je krajičkom oka videla neki blesak u daljini, odsjaj
sunčevog zraka na vodi. „Približavamo li se jezeru?“, pitala je
Taba. „Ili je to fatamorgana?“
„Mora da smo blizu“, rekao je.
„Ovde negde bi trebalo da skrenemo levo“, rekla je Aliju, a
onda je ponovila to na arapskom. I Tamara i Tab su tečno
govorili arapski i francuski, dva glavna jezika u Čadu.
„Le voilà“, odgovorio je Ali na francuskom. Ovde je.
 Automobil je usporio kad se približio raskrsnici označenoj
samo hrpom kamenja.
Skrenuli su s puta na jednu stazu preko šljunka. Ponegde je
bilo teško razlikovati tu stazu od okolne pustinje, no Ali je
izgledao samouvereno. Tamara je u daljini ugledala neko zeleno
rastinje, zaklonjeno treperenjem vrelog vazduha, verovatno
drveće i žbunje koje raste kraj vode.
Tamara je kraj puta videla ostatke nekog davno napuštenog
pežo kamioneta, zarđalu karoseriju bez točkova i prozora; a
uskoro su primetili i druge tragove ljudskog prisustva: kamilu
vezanu za žbun, psa mešanca s pacovom u ustima, razbacane
pivske limenke, ćelave gume i pocepane plastične kese.
Prošli su kraj jednog povrtnjaka, s biljkama u urednim
pravim lejama, koje je jedan muškarac zalivao iz kante, a onda
su došli do sela, pedeset ili šezdeset nasumično razbacanih kuća,
bez vidljivih ulica. Uglavnom su to bile tradicionalne
jednosobne kolibe, sa okruglim zidovima od ćerpiča i visokim,
šiljatim krovovima od palminog lišća. Ali je vozio vrlo sporo,
prolazeći kolima između kuća, izbegavajući bosonogu decu i
rogate koze i logorske vatre.
Zaustavio je auto i rekao: „Nous sommes arrivés.“ Stigli smo.
Tamara je kazala: „Pite, hoćeš li, molim te, da spustiš pušku
na pod? Želimo da izgledamo kao ekolozi.“
„Naravno, gospođo Levit.“ Spustio je pušku kraj nogu,
kundaka sakrivenog ispod sedišta.
Tab je rekao: „Ovo je nekad bilo bogato ribarsko selo, ali
pogledajte koliko se voda sad povukla... najmanje kilometar i
po.“
To naselje je bilo srceparajuće siromašno, najsiromašnije
mesto koje je Tamara ikad videla. Nalazilo se na rubu duge,
ravne plaže koja je nekad verovatno bila pod vodom. Vetrenjače
koje su dovodile vodu do polja sad su stajale daleko od jezera,
napuštene, a njihova krila okretala su se besmisleno. Krdo
mršavih ovaca paslo je zakržljale rastinje, a čuvala ih je jedna
devojčica sa štapom u ruci. Tamara je videla jezero koje se
presijava u daljini. Rafija palme i žbunje su rasli na bližoj obali.
Niska ostrvca bila su rasuta po jezeru. Tamara je znala da su
veća ostrva služila kao skrovišta za terorističke bande koje su
napadale stanovništvo, kradući im ono malo što su imali i tukući
svakog ko bi pokušao da ih zaustavi. Već ionako siromašni ljudi
su morali da žive u potpunoj oskudici.
Tab je rekao: „Znaš li šta rade oni ljudi u jezeru?“
U plićaku je stajalo šest žena, zahvatajući vodu s površine
činijama, a Tamara je znala odgovor na Tabovo pitanje.
„Skupljaju jestive alge s površine. Mi ih zovemo spirulina, ali
njihova reč je dihe. Cede ih, a onda suše na suncu.“
„Jesi li ih probala?“
Klimnula je glavom. „Imaju grozan ukus, ali navodno su
hranljive. Možeš da ih kupiš u prodavnicama zdrave hrane.“
„Nikad nisam čuo za to. Ne zvuči mi kao nešto što bi se
svidelo Francuzima.“
„Ti to najbolje znaš.“ Tamara je otvorila vrata i izašla. Kad je
izašla iz klimatizovanog automobila, vreo vazduh ju je zamalo
opekao. Navukla je maramu na čelo, kako bi zaklonila lice.
Zatim je telefonom fotografisala obalu.
Tab je izašao iz kola, stavljajući slamnati šešir širokog oboda
na glavu, i stao kraj nje. Taj šešir mu nije pristajao – u stvari,
izgledao je pomalo smešno – ali kao da nije mario za to. Bio je
dobro odeven, ali ne i tašt. Sviđalo joj se to.
Oboje su posmatrali selo. Među kućama su se nalazili
povrtnjaci ispresecani kanalima za navodnjavanje. Voda je
dovođena izdaleka, shvatila je Tamara, i bila je razočaravajuće
sigurna da su je žene donosile. Jedan muškarac u džalabiji
izgleda da je prodavao cigarete, i prijateljski je razgovarao s
muškarcima, pomalo očijukajući sa ženama. Tamara je
prepoznala belo pakovanje sa zlatnom sfinginom glavom: to su
bile egipatske kleopatra cigarete, najpopularnije u Africi. Te
cigarete su verovatno bile ukradene ili krijumčarene. Nekoliko
motocikala i skutera bilo je parkirano ispred kuća, kao i jedna
vrlo stara folksvagen buba. U ovoj zemlji je motocikl bio
najpopularnije sredstvo za lični prevoz. Tamara je napravila još
fotografija.
Znoj joj se slivao niz bokove, ispod odeće. Obrisala je čelo
krajem pamučne marame. Tab je izvadio iz džepa crvenu
maramicu s belim tačkama i obrisao vrat ispod kragne košulje.
„Pola tih kuća je prazno“, rekao je Tab.
Tamara je zagledala i videla da neke od zgrada propadaju.
Bilo je rupa u krovovima od palminog lišća, a neke od
nepečenih cigala su se krunile.
„Veliki broj ljudi napustio je ovu oblast“, kazao je Tab.
„Pretpostavljam svi oni koji su imali kuda da odu. Ali ostali su
milioni ljudi. Čitavo ovo mesto je kao neko poprište nesreće.“
„I ne samo ovo, zar ne?“, pitala je Tamara. „Ovaj proces
širenja pustinje na južnom rubu Sahare događa se širom Afrike,
od Crvenog mora do Atlantskog okeana.“
„U Francuskoj zovemo tu oblast ’le Sahel’.“
„Isto se kaže i na engleskom, ’Sahel’.“ Pogledala je ka
automobilu. Motor je i dalje bio upaljen. „Pretpostavljam da će
Ali i Pit ostati u klimatizovanom prostoru.“
„Ako imaju imalo pameti.“ Tab je izgledao zabrinuto. „Ne
vidim našeg čoveka.“
I Tamara je bila zabrinuta. Možda je mrtav. Ali progovorila
je smireno. „Naša uputstva glase da će on pronaći nas. U
međuvremenu, moramo da se pretvaramo da smo ekolozi,
bacimo se na posao i razgledajmo.“
„Šta?“
„Hajdemo na posao i razgledajmo?“
„Ali šta si rekla ranije? Bacimo?“
„Izvini. Pretpostavljam da je to čikaški žargon.“
„Sad sam možda jedini Francuz koji zna za taj izraz.“ Široko
se osmehnuo. „Ali prvo bi trebalo da ljubazno posetimo seoske
starešine.“
„Zašto ti to ne uradiš? Ionako ne bi želeli da razgovaraju s
nekom ženom.“
„Naravno.“
Tab je otišao, a Tamara je šetala naokolo, trudeći se da ostane
smirena, fotografisala je i razgovarala s ljudima na arapskom.
Većina seljaka je ili obrađivala neki mali komad neplodne
zemlje ili je imala nekoliko ovaca ili kravu. Jedna žena se bavila
krpljenjem mreža, ali ostalo je malo ribara; jedan muškarac je
imao peć i pravio je lonce, ali nije mnogo ljudi imalo novca da
ih kupi. Svi su bili manje-više očajni.
Neka ruševna građevina od četiri stuba koji drže isprepletene
grančice je služila kao sušač rublja, a jedna devojka je kačila
rublje, dok ju je posmatrao dečačić star oko dve godine. Njena
odeća je bila jarkonarandžasta i žuta, baš kakvu su voleli ljudi u
Čadu. Okačila je i poslednji komad odeće, stavila dete na kuk i
onda se obratila Tamari pažljivim osnovnoškolskim francuskim,
s jakim arapskim naglaskom i pozvala je u svoju kuću.
Ta žena se zvala Kija, njen sin Naži, a ona je bila udovica.
Izgledala je kao da joj je dvadeset godina. Bila je izrazito lepa, s
crnim obrvama, istaknutim jagodicama i kukastim nosom, a
pogled u tamnim očima nagoveštavao je odlučnost i snagu.
Mogla bi da bude korisna, mislila je Tamara.
 Pratila je Kiju kroz niska vrata, skidajući naočare za sunce
čim je s jarkog sunca stupila u duboku senku. U kolibi je vladao
polumrak, bilo je tesno i mirisno. Tamara je osetila debeo ćilim
pod nogama i osetila miris cimeta i kurkume. Kad su joj se oči
privikle na mrak, videla je niske stolove, dve korpe za odlaganje
stvari i jastuke na podu, ali ništa što je ličilo na uobičajen
nameštaj, nije bilo stolica niti kredenaca. S jedne strane su se
nalazile dve platnene ležaljke umesto kreveta i uredna hrpa
debele vunene ćebadi, s prugama jarkocrvene i plave boje, za
hladne pustinjske noći.
Većina Amerikanaca bi to smatrala očajnički siromašnim
domom, ali Tamara je znala da je on ne samo udoban nego i
pomalo imućniji od proseka. Kija je izgledala ponosno dok joj je
nudila bocu lokalnog gala piva, koje je rashladila u posudi s
vodom. Tamara je mislila kako bi bilo ljubazno da prihvati
gostoprimstvo – a i bila je žedna.
Slika Device Marije u jeftinom okviru na zidu ukazivala je na
to da je Kija hrišćanka, kao i četrdeset odsto stanovnika Čada.
Tamara je kazala: „Išli ste u školu koju vode časne sestre,
pretpostavljam. Tako ste naučili francuski.“
„Da.“
„Govorite ga vrlo dobro.“ To nije bila istina, ali Tamara se
trudila da bude ljubazna.
Kija ju je pozvala da sedne na ćilim. Pre nego što je to
uradila, Tamara se vratila do vrata i nervozno pogledala napolje,
žmirkajući zbog iznenadnog jakog svetla. Pogledala je ka
automobilu. Prodavac cigareta se naginjao kraj prozora na
vozačevoj strani, s boksom kleopatre u ruci. Videla je Alija iza
prozora, marame umotane oko glave, kako prezrivo odmahuje
rukom, očigledno ne želeći da kupi jeftine cigarete. Zatim je
prodavac rekao nešto što je dramatično promenilo Alijevo
držanje. Ali je iskočio iz kola, izgledajući kao da se izvinjava, i
otvorio je zadnja vrata. Prodavac je ušao u kola i Ali je brzo
zatvorio vrata.
Dakle, to je on, pomislila je Tamara. Dobro, ta maska je
očigledno efikasna. Mene je prevarila.
Osetila je olakšanje. Makar je i dalje bio živ.
Pogledala je oko sebe. Niko u selu nije obratio pažnju na
prodavčev ulazak u kola. Sad se sklonio od pogleda, skriven iza
zatamnjenih prozora.
Tamara je zadovoljno klimnula glavom i vratila se u Kijinu
kuću.
Kija ju je pitala: „Da li je istina da sve bele žene imaju sedam
haljina i sluškinju koja im pere po jednu za svaki dan?“
Tamara je odlučila da joj odgovori na arapskom jer Kijin
francuski možda ne bi bio dovoljan. Trenutak kasnije, kazala je:
„Mnoge Amerikanke i Evropljanke imaju mnogo odeće. A tačan
broj zavisi od toga da li je ta žena bogata ili siromašna. Sedam
haljina ne bi bilo neuobičajeno. Siromašna žena bi imala dve ili
tri. Bogata bi mogla da ima i pedeset.“
„I da li sve one imaju sluškinje?“
„Siromašne porodice nemaju sluškinje. Neka žena koja radi
dobro plaćen posao, doktorka ili advokatica, obično ima nekog
ko joj čisti kuću. Bogate porodice imaju mnogo sluškinja. Zašto
vas zanima sve to?“
„Razmišljam da se preselim u Francusku.“
Tamara je to i pretpostavila. „Kažite mi zašto.“
Kija je zastala, pokušavajući da smisli odgovor. Ćutke je
ponudila Tamari još jednu bocu piva. Tamara je odmahnula
glavom. Morala je da ostane budna.
Kija je rekla: „Moj muž Salim je bio ribar i imao je svoj
čamac. Išao je u ribolov s još tri-četiri muškarca i delili su ulov,
ali Salim je uzimao polovinu, jer je čamac bio njegov, i znao je
gde je riba. Zato smo živeli bolje nego većina naših suseda.“
Ponosno je podigla glavu.
Tamara je pitala: „Šta se dogodilo?“
„Jednog dana su džihadisti došli da uzmu Salimov ulov.
Trebalo je da im ga prepusti. Ali uhvatio je nilskog grgeča i
odbio je da im ga preda. I zato su ga ubili i uzeli ribu.“ Kija je
bila uzdrmana, a plemenito lice joj se zgrčilo od bola. Zastala je,
potiskujući osećanja. „Njegovi prijatelji su mi doneli telo.“
Tamara je bila besna, ali ne i iznenađena. Džihadisti su bili
islamski teroristi, ali i kriminalci. Te dve stvari su išle zajedno.
To ju je ljutilo.
Kija je nastavila: „Kad sam sahranila muža, pitala sam se šta
da radim. Ne umem da upravljam čamcem, ne znam gde je riba,
a i da znam te stvari, muškarci me ne bi prihvatili kao svog
vođu. I zato sam prodala čamac.“ Na trenutak je izgledala
veoma odlučno. „Neki ljudi su pokušali da ga dobiju za manje
nego što vredi, ali nisam htela da radim s njima.“
Tamara je počela da oseća Kijinu čeličnu odlučnost.
Bilo je malo očajanja u Kijinom glasu kad je nastavila: „Ali
novac od prodaje čamca neće trajati zauvek.“
Tamara je znala da su roditelji važni u ovoj zemlji. „A šta je s
vašim roditeljima?“, pitala je.
„Roditelji su mi umrli. Moja braća su se preselila u Sudan –
tamo rade na nekoj plantaži kafe. Salim ima sestru, a njen muž
je rekao da ako mu jeftino prodam čamac, uvek će se brinuti o
meni i Nažiju.“ Slegnula je ramenima.
„Niste mu poverovali“, rekla je Tamara.
„Nisam želela da prodam čamac za obećanje.“
Odlučna, ali ne i glupa, pomislila je Tamara.
Kija je dodala: „Sad me njegova sestra i zet mrze.“
 „I želite da odete u Evropu... ilegalno.“
„Ljudi to stalno rade“, kazala je Kija.
To je bila istina. Kako se pustinja širila na jug, stotine hiljada
očajnih ljudi su napustili Sahel tražeći posao, a mnogi su
pokušali opasno putovanje ka jugu Evrope.
„To je skupo“, nastavila je, „ali novac od čamca dovoljan je
za kartu.“
Novac nije bio pravi problem. Tamara je u Kijinom glasu
čula da se ova boji.
Kija je rekla: „Obično idu u Italiju. Ne znam italijanski, ali
čula sam da se iz Italije lako prelazi u Francusku. Da li je to
istina?“
„Jeste.“ Tamara je sad želela da se brzo vrati do kola, ali
osećala je da mora da odgovori na Kijina pitanja. „Samo se
kolima pređe preko granice. Ili vozom. Ali to što nameravate je
užasno opasno. Krijumčari ljudi su kriminalci. Mogu samo da
vam uzmu novac i nestanu.“
Kija je zastala, možda tražeći način da objasni svoj život ovoj
povlašćenoj posetiteljki sa Zapada. Trenutak kasnije je rekla:
„Znam šta se događa kad nema dovoljno hrane. Videla sam to.“
Skrenula je pogled, prisećajući se, a glas joj je postao tiši. „Beba
postane mršavija, ali na početku ne izgleda tako ozbiljno. Zatim
se razboli. To je neka dečja infekcija, kao kod mnoge dece, s
osipom ili nosom koji curi, ili dijarejom, ali gladnom detetu je
potrebno mnogo više vremena da se oporavi, a zatim se ponovo
razboli. Stalno je umorno i stalno cmizdri i ne igra se mnogo,
samo leži i kašlje. A onda jednog dana zatvori oči i ne otvori ih.
A ponekad je i majka previše umorna da bi plakala.“
Tamara ju je pogledala očima punim suza. „Tako mi je žao“,
rekla je. „Želim vam sreću.“
Kija je ponovo živnula. „Ljubazno je što ste odgovorili na
moja pitanja.“
Tamara je ustala. „Moram da krenem“, kazala je s
nelagodom. „Hvala vam na pivu. I molim vas, pokušajte da se
bolje raspitate o krijumčarima ljudi pre nego što im date novac.“
Kija se osmehnula i klimnula glavom, odgovarajući ljubazno
na tu otrcanu primedbu. Razumela je potrebu da bude oprezna u
vezi s novcem više nego što ću ja ikad moći, pomislila je tužno
Tamara.
Tamara je izašla i zatekla Taba kako se vraća ka kolima. Bilo
je gotovo podne, a seljaci više nisu bili u vidokrugu. Stoka je
pronašla hlad ispod improvizovanih nadstrešnica, očigledno
napravljenih za tu svrhu.
Kad je prišla Tabu, osetila je slab miris svežeg znoja na čistoj
koži, i naznaku sandalovine. Kazala je: „U kolima je.“
„Gde se krio?“
„Bio je prodavac cigareta.“
„Obmanuo me je.“
Stigli su do kola i ušli. Klima-uređaj je pružao osećaj
Severnog ledenog okeana. Tamara i Tab su seli sa obe strane
prodavca cigareta, koji je smrdeo kao da se nije tuširao danima.
Držao je boks cigareta u ruci.
Tamara nije mogla da se uzdrži. „Dobro“, rekla je, „jeste li
pronašli Hufru?“

Prodavac cigareta se zvao Abdul Džon Hadad, i imao je

dvadeset pet godina. Rođen je u Libanu a odrastao je u Nju
Džersiju, i bio je američki državljanin i službenik Centralne
obaveštajne agencije.
Pre četiri dana bio je u susednom Nigeru, vozeći izlupan ali
mehanički ispravan ford terenac uz neko visoko brdo u pustinji
severno od grada Maradi.
 Na nogama je imao čizme debelih đonova. Bile su nove, ali
tako obrađene da izgledaju staro, gornji sloj je bio veštački
pohaban i izgreban, pertle rasparene, a koža brižljivo umrljana
kako bi izgledala korišćeno. U svakom visokom đonu nalazila se
pregrada. U jednoj se nalazio vrhunski telefon, u drugoj
prijemnik koji je primao samo jedan poseban signal. Abdul je u
džepu nosio jeftin telefon, za skretanje pažnje.
Taj uređaj je sad bio na sedištu pored njega i gledao ga je
svakih nekoliko minuta. Potvrdio mu je da je pošiljka kokaina
koju je pratio zaustavljena negde ispred. Možda su jednostavno
stali kraj neke oaze gde se nalazila benzinska stanica. Ali Abdul
se nadao da je to možda logor koji pripada ISGS-u, Islamskoj
državi saharske oblasti.
Centralna obaveštajna služba je bila zainteresovana za
teroriste više nego za švercere, ali u ovom delu sveta to su bili
isti ljudi. Niz lokalnih grupa, ovlašno povezanih sa ISGS-om,
finansirao je svoje političke aktivnosti dvostrukim poslovima
krijumčarenja droge i ljudi. Abdulova misija bila je da pronađe
put kojim se krijumčari droga, u nadi da će ga to dovesti do
skrovišta ISGS-a.
Čovek za koga se verovalo da je vodeća ličnost u ISGS-u – i
jedan od najgorih masovnih ubica u savremenom svetu – bio je
poznat kao Al Farabi. To je gotovo sigurno bio pseudonim: Al
Farabi je bilo ime jednog srednjovekovnog filozofa. Vođa ISGS-
a je nazivan i „Avganistanac“ jer je bio veteran rata u
Avganistanu. Njegov uticaj je bio veliki, ako je verovati
izveštajima: iako je bio u Avganistanu, putovao je kroz Pakistan
do pobunjene kineske provincije Sinđeng, gde je stupio u
kontakt s Partijom za nezavisnost Istočnog Turkestana,
terorističkom grupom koja se zalagala za autonomiju Ujgura,
koji su uglavnom bili muslimani.
 Al Farabi je sad bio negde u Severnoj Africi, a ako ga Abdul
pronađe, to bi zadalo udarac ISGS-u, možda čak i smrtonosan.
Abdul je gledao mutne fotografije napravljene iz daljine,
crteže napravljene olovkom, foto-robote i pisane opise, i bio je
siguran da bi prepoznao Al Farabija ako bi ga video: visok
muškarac sede kose i crne brade, često opisivan kao osoba s
prodornim pogledom i ubedljivim nastupom. Ako bi Abdul
mogao da se dovoljno približi, mogao bi da potvrdi
identifikaciju pomoću najistaknutije Al Farabijeve osobine:
američki metak mu je razneo pola levog palca, ostavljajući
patrljak koji je često ponosno pokazivao, govoreći ljudima kako
ga je bog zaštitio od smrti i upozorio da bude oprezniji.
Šta god da se dogodi, Abdul ne sme da pokušava da zarobi Al
Farabija, samo treba da utvrdi njegovu lokaciju i napravi izveštaj
o tome. Govorilo se kako taj čovek ima neko skrovište koje se
zove Hufra, ali njegova lokacija nije nikom bila poznata u
čitavoj obaveštajnoj zajednici Zapada.
Abdul je došao do vrha tog uzvišenja i zaustavio kola na
drugoj strani.
Ispred njega se nalazila duga padina koja je vodila do široke
ravnice što je treperila na vrelini. Začkiljio je zbog jake
svetlosti: nije nosio naočare za sunce jer su meštani verovali da
je to nepotrebna zapadnjačka stvar, a morao je da izgleda kao
jedan od njih. U daljini, nekoliko kilometara dalje, učinilo mu se
da je video neko selo. Okrećući se na sedištu, skinuo je
tapacirung s vrata i izvadio dvogled. Zatim je izašao iz kola.
Dvogled mu je izoštrio sliku, a srce mu je brže zakucalo zbog
onog što je video.
Bilo je to naselje šatora i improvizovanih daščara. Tu su se
nalazila brojna vozila, većina ispod ruševnih zaklona koji su ih
krili od satelitskih kamera. Druga vozila su bila prekrivena
pustinjskim kamuflažnim platnima, a po njihovom obliku se
moglo zaključiti da je to artiljerijsko oružje postavljeno na
kamione. Nekoliko palmi ukazivalo je da u blizini ima vode.
Tu nije bilo nikakve tajne. To je bila paravojna baza.
I to važna, osetio je. Pretpostavio je da se tu nalazi nekoliko
stotina ljudi i, ako je u pravu za artiljeriju, ti ljudi su dobro
naoružani.
To je možda čak i legendarna Hufra.
Podigao je desnu nogu da izvadi telefon iz čizme kako bi
mogao da fotografiše, ali pre nego što je to uradio čuo je u
daljini iza sebe neki kamion koji se brzo približavao.
Budući da nakon napuštanja glavnog puta nije video nikakav
saobraćaj, ovo je gotovo sigurno bilo neko vozilo ISGS-a, koje
je išlo ka logoru.
Pogledao je oko sebe. Nije bilo skrovišta za njega, a kamoli
za kola. Tri nedelje je rizikovao da ga primete ljudi koje je
špijunirao, a sad će se to dogoditi.
Imao je spremnu priču. Samo je trebalo da je ispriča i nada
se.
Pogledao je na svoj jeftini sat. Bilo je dva po podne. Mislio je
da će džihadisti biti manje spremni da ubiju čoveka koji se moli.
Brzo se pokrenuo. Vratio je dvogled u skrovište iza
tapacirunga na vratima. Otvorio je prtljažnik i izvadio jedan
stari, izlizani ćilim za klanjanje, zalupio poklopac prtljažnika i
rasprostro ga na zemlju. Odgajen je kao hrišćanin, ali je znao
dovoljno o klanjanju da bi izgledao uverljivo.
Druga molitva dana zvala se podne i klanjala se nakon što
sunce prođe svoj zenit, što može značiti bilo koje vreme od
podneva do sredine popodneva. Spustio se u ispravan položaj,
dodirujući ćilim nosom, šakama, kolenima i nožnim prstima.
Zatvorio je oči.
 Kamion se približio, s mukom se penjući uz padinu na drugoj
strani grebena.
Abdul se iznenada setio prijemnika. Nalazio se na
suvozačkom sedištu. Opsovao je: to će ga odmah odati.
Skočio je na noge, otvorio suvozačeva vrata i uzeo napravu.
Pomoću dva prsta je otvorio tajnu pregradu u levom đonu. U
žurbi je ispustio prijemnik na pesak. Uzeo ga je i smestio u
cipelu. Zatvorio je pregradu i požurio ka ćilimu.
Ponovo je kleknuo.
Krajičkom oka je video kako kamion dolazi do vrha uzbrdice,
i naglo se zaustavlja kraj njegovih kola. Zatvorio je oči.
Nije napamet znao molitve, ali ih je čuo dovoljno puta da bi
mumlao nešto slično.
Čuo je otvaranje i zatvaranje vrata kamiona, a onda
približavanje teških koraka.
Jedan glas je rekao na arapskom: „Ustani.“
Abdul je otvorio oči. Tu su bila dva muškarca. Jedan je držao
pušku, drugi je imao pištolj u futroli. Iza njih se nalazio
kamionet pun vreća koje su možda bile pune brašna – hrana za
džihadiste, bez ikakve sumnje.
Onaj s puškom je bio mlađi, paperjaste brade. Bio je odeven
u kamuflažne pantalone i plavu vetrovku koja bi više bila
prikladna za kišni dan u Njujorku. Oštro je upitao: „Ko si ti?“
Abdul je brzo prihvatio srdačno i prijateljsko ponašanje
nekog putujućeg trgovca. Osmehnuo se i rekao: „Prijatelji moji,
zašto uznemiravate čoveka u molitvi?“ Tečno je govorio
kolokvijalni arapski, s libanskim naglaskom: živeo je u Bejrutu
do šeste godine, a njegovi roditelji su nastavili da koriste arapski
kod kuće i nakon preseljenja u SAD.
Muškarac s pištoljem imao je sedu kosu. Govorio je smireno:
„Tražimo oproštaj od Boga što smo prekinuli tvoje klanjanje“,
rekao je. „Ali šta radiš ovde, na ovoj pustinjskoj stazi? Kuda
ideš?“
„Prodajem cigarete“, kazao je Abdul. „Hoćete li da kupite
malo? Upola cene.“ U većini afričkih zemalja, kutija od
dvadeset kleopatra cigareta koštala je, preračunato u lokalne
valute, oko dolara. Abdul ih je prodavao upola cene.
Mlađi muškarac je otvorio prtljažnik Abdulovih kola. Bio je
pun cigareta. „Odakle ti?“, pitao je.
„Od jednog kapetana sudanske vojske po imenu Bilel.“ To je
bila uverljiva priča: svi su znali da su sudanski oficiri
korumpirani.
Usledila je tišina. Stariji džihadista je izgledao zamišljeno.
Mlađi je izgledao kao da jedva čeka da upotrebi pušku, a Abdul
se pitao da li je dosad pucao u nekog čoveka. Ali stariji je bio
manje napet. On bi sporije zapucao, ali preciznije.
Abdul je znao da mu je život ugrožen. Ta dvojica će mu ili
poverovati ili ga ubiti. Ako dođe do borbe, prvo će napasti
starijeg. Mlađi će pucati, ali će verovatno promašiti. A opet, iz
ovakve blizine možda i neće.
Stariji je rekao: „Ali zašto si ovde? Kuda si krenuo?“
„Napred postoji neko selo, zar ne?“, pitao je Abdul. „Ne
vidim ga još, ali neki muškarac u kafani mi je rekao da ću tamo
naći mušterije.“
„Neki muškarac u kafani.“
„Uvek tražim mušterije.“
Stariji je rekao mlađem: „Pretresi ga.“
Mlađi je stavio pušku na rame, što je donelo trenutno
olakšanje Abdulu. Ali stariji je izvadio pištolj kalibra 9 mm i
uperio ga u Abdulovu glavu dok ga je mlađi pretresao.
Pronašao je Abdulov jeftin telefon i dodao ga svom
saputniku.
 Stariji ga je uključio i samouvereno pritiskao dugmad. Abdul
je pretpostavljao da gleda njegov spisak kontakata i nedavnih
poziva. Ono što će pronaći podržaće Abdulovu masku: jeftini
hoteli, radionice za popravku automobila, menjačnice i nekoliko
kurvi.
Stariji je rekao: „Pretraži kola.“
Abdul je stajao i gledao. Taj čovek je prvo otvorio prtljažnik.
Izvadio je Abdulovu malu putnu torbu i prosuo njen sadržaj na
put. Tu nije bilo mnogo stvari: peškir, Kuran, pribor za higijenu,
punjač za telefon. Izbacio je sve cigarete i podigao podlogu
prtljažnika ispod koje su se nalazili rezervna guma i alat. Ne
vraćajući stvari na mesto, otvorio je zadnja vrata. Gurnuo je šake
između naslona sedišta i sagnuo se da zaviri iza.
Napred je pogledao ispod instrument-table, u pregradu za
dokumenta, i u džepove na vratima. Primetio je labav tapacirung
na vozačkim vratima i skinuo ga. „Dvogled“, kazao je
pobedonosno, a Abdul se zaledio od straha. Dvogled nije bio
inkriminišući kao pištolj, ali bio je skup i zašto bi bio potreban
jednom prodavcu cigareta?
„Vrlo je koristan u pustinji“, rekao je Abdul, počevši da
oseća očajanje. „I vi ga verovatno imate.“
„Izgleda skupo.“ Stariji je gledao dvogled. „Napravljen u
Kunmingu“, pročitao je. „Kineski.“
„Upravo tako“, rekao je Abdul. „Dobio sam ih od onog
sudanskog kapetana koji mi je prodao cigarete. Cena je bila
povoljna.“
Ponovo je njegova priča bila uverljiva. Sudanska vojska je
kupovala mnogo opreme od Kine, koja je bila najveći trgovinski
partner njihove zemlje. Većina te opreme završavala je na crnom
tržištu.
Stariji je promućurno pitao: „Da li si ga koristio kad smo
dolazili?“
„Nameravao sam, nakon molitve. Želeo sam da znam koliko
je veliko to selo. Šta mislite... pedeset ljudi? Sto?“ Namerno je
govorio manje brojeve, kako bi odao utisak da nije gledao.
„Nije važno“, kazao je čovek. „Ne ideš tamo.“ Dugo je i
oštro gledao Abdula, verovatno razmišljajući da li da mu
poveruje ili da ga ubije. Iznenada je rekao: „Gde ti je pištolj?“
„Pištolj? Nemam pištolj.“ Abdul ga nije nosio. Vatreno
oružje je češće stvaralo probleme agentu na tajnom zadatku
nego što ga je vadilo iz njih, a ovo je bio dramatičan primer. Da
su mu sad pronašli oružje, bili bi sigurni da Abdul nije nedužni
prodavac cigareta.
„Otvori haubu“, rekao je stariji mlađem.
Poslušao ga je. Koliko je Abdul znao, tamo nije bilo ničeg
skrivenog. „Sve je čisto“, izjavio je.
„Ne izgledaš veoma uplašeno“, rekao je stariji Abdulu.
„Vidiš da smo džihadisti. Možemo da te ubijemo.“
Abdul mu je uzvratio pogled, ali dozvolio je sebi da malo
zadrhti.
Taj čovek je klimnuo glavom, donoseći odluku i vratio je
jeftin telefon Abdulu. „Okreni kola“, rekao je. „Vrati se odakle
si došao.“
Abdul je odlučio da ne izgleda kao da mu je previše laknulo.
„Ali nadao sam se da ću prodati...“ Pretvarao se kao da se
predomislio. „Hoćete li boks?“
„Na poklon?“
Abdul je bio u iskušenju da pristane, ali lik koga je glumio ne
bi bio toliko darežljiv. „Ja sam siromašan čovek“, rekao je. „Žao
mi je...“
„Vrati se“, ponovio je džihadista.
Abdul je razočarano slegnuo ramenima, pretvarajući se da se
miri s gubitkom prodaje. „Kako želite“, kazao je.
Čovek je pozvao svog saborca i vratili su se u kamion.
Abdul je počeo da skuplja svoje razbacane stvari.
Kamion se udaljio.
Gledao ga je kako nestaje u pustinji. Zatim je konačno
progovorio, na engleskom, u jednom dahu: „Isuse, Marijo i
Josife. To je bilo za dlaku.“

Tamara je radila za CIA zbog ljudi kao što je Kija.

Svim srcem je verovala u slobodu, demokratiju i pravdu, ali
te vrednosti su bile napadnute širom sveta, a Kija je bila jedna
od žrtava. Tamara je znala da se mora boriti za stvari koje ceni.
Često bi se setila reči jedne narodne pesme: „Ako umrem i duša
mi zaluta, samo ja sam za to kriva.“ Svi su bili odgovorni. To je
bila gospel pesma, a Tamara je bila Jevrejka, ali ta poruka je bila
upućena svima.
Ovde u Severnoj Africi, američke snage borile su se protiv
terorista čije su vrednosti bile nasilje, zadrtost i strah. Naoružane
bande povezane sa Islamskom državom su ubijale, otimale i
silovale Afrikance čiju veru ili naciju nisu odobravale
fundamentalističke vođe. Njihovo nasilje, uz širenje Sahare na
jug, teralo je ljude kao što je Kija da rizikuju živote prelazeći
Sredozemno more u čamcima na naduvavanje.
Američka vojska, uz Francuze i lokalne vojske, napadala je i
uništavala terorističke logore kad god bi ih pronašla.
Problem je bio pronaći ih.
Sahara je bila veličine Sjedinjenih Američkih Država. I tu je
počinjao Tamarin posao. Centralna obaveštajna služba je
sarađivala sa ostalim nacijama kako bi se obezbedili obaveštajni
podaci za vojsku na terenu. Tab je bio povezan s Misijom
Evropske unije, ali je suštinski bio službenik DGSE-a,
Generalne uprave za spoljnu bezbednost, što je bila francuska
CIA. Abdul je bio deo iste operacije.
Zasad je taj projekat dao malo rezultata. Džihadisti su
nastavljali da pljačkaju po Severnoj Africi, manje-više
neometano.
Tamara se nadala da će Abdul to promeniti.
Nije ga dotad bila upoznala, mada su razgovarali telefonom.
Ipak, ovo nije bio prvi put da je CIA poslala tajnog agenta da
traži logore ISGS-a. Tamara je poznavala Abdulovog
prethodnika Omara. Ona je otkrila Omarovo telo, leš bez šaka i
stopala, bačen u pustinju. Pronašla je nedostajuće šake i stopala
nekoliko stotina metara dalje. Toliko je umirući čovek dopuzao
na laktovima i kolenima do mesta gde je umro od krvarenja.
Tamara je znala da to nikad neće zaboraviti.
A sad je Abdul išao Omarovim stopama.
Povremeno se javljao, kad god bi imao telefonski signal. A
onda je, pre dva dana, zvao da kaže kako je stigao u Čad i ima
neke dobre vesti koje će preneti lično. Tražio je nešto zaliha i
dao je precizna uputstva za dolazak na ovu lokaciju.
A sad su znali šta je radio.
Tamara je bita veoma uzbuđena, ali je držala to pod
kontrolom. „To je možda Hufra“, kazala je. „A i ako nije, to je
fantastično otkriće. Petsto ljudi, sa artiljerijom na kamionu? To
je veliki logor!“
Abdul je rekao: „Kad ćete preduzeti nešto?“
„Za dva dana, najkasnije tri“, odgovorila je. Vojska
Sjedinjenih Država, Francuske i Nigera sravniće sa zemljom taj
logor. Spaliće šatore i daščare, zapleniti oružje i ispitati
džihadiste koji prežive bitku. Za nekoliko dana će vetar razneti
pepeo, a sunce će izbledeti otpatke, i pustinja će početi da osvaja
tu oblast.
 A Afrika će biti malo bezbednija za ljude kao što su Kija i
Naži.
Abdul im je dao preciznu lokaciju tog logora.
I Tamara i Tab su imali beležnice na kolenima i zapisali su
sve što im je rekao. Tamara je bila zadivljena. Jedva je mogla da
svari činjenicu da razgovara s čovekom koji se izložio tolikoj
opasnosti i postigao tako mnogo. Dok je govorio, a ona beležila,
koristila je svaku priliku da ga detaljno osmotri. Imao je tamnu
kožu, urednu crnu bradu i neobične svetlosmeđe oči, koje su
izgledale odlučno. Lice mu je bilo napeto i izgledao je starije od
dvadeset pet godina. Bio je visok i plećat; setila se da je tokom
studiranja na Njujorškom univerzitetu bio MMA borac.
Bilo joj je neobično što je bio i prodavac cigareta. Bio je
opušten, pričljiv, razgovarao je sa svima, dodirivao je muškarce
po ruci, namigivao ženama, palio svima cigarete crvenim
plastičnim upaljačem. Ovaj čovek je, za razliku od njega, bio
prikriveno opasan. Pomalo ga se bojala.
Dao im je sve podatke o trgovini kokainom. Prošao je kroz
ruke nekoliko bandi i triput je pretovarivan u različita vozila.
Pored te paravojne baze, otkrio je i dva manja logora i nekoliko
gradskih adresa članova ISGS-a.
„Ovo je suvo zlato“, rekao je Tab. Tamara se saglasila.
Rezultati su bili bolji nego što se nadala, i osećala se
pobedonosno.
„Dobro“, kratko je kazao Abdul. „Jeste li mi doneli ono što
sam tražio?“
„Naravno.“ Tražio je novac u lokalnim valutama, tablete za
stomačne tegobe koje su često pogađale ljude koji dođu u
Severnu Afriku, jednostavan kompas – i nešto što ju je zbunilo:
metar tanke titanijumske žice, s drvenim ručkama na svakom
kraju, i sve to ušiveno u pamučni pojas koji su ovdašnji
muškarci nosili kao opasač uz tradicionalnu nošnju. Pitala se da
li će joj objasniti to.
Predala mu je stvari. Zahvalio joj se, ali nije ništa rekao.
Pogledao je oko sebe, gledajući pažljivo u svim smerovima.
„Sve je čisto“, kazao je. „Jesmo li završili?“
Tamara je pogledala Taba koji je kazao: „Sve smo završili.“
Tamara je rekla: „Imate li sve što vam je potrebno, Abdule?“
„Da.“ Otvorio je vrata kola.
„Srećno“, kazala je Tamara. To je bila iskrena želja.
Tab je rekao: „Bonne chance.“
Abdul je pomerio maramu da zakloni lice, a onda je izašao,
zatvorio vrata i krenuo ka selu, s kutijom cigareta u ruci.
Tamara ga je posmatrala kako odlazi i obratila pažnju na
njegov hod. Nije hodao kao što je hodala većina Amerikanaca,
kao da su vlasnici tog mesta. Prihvatio je pustinjsko vučenje
nogu, držao je oborenu glavu i zaklonjeno lice, koristeći
minimum napora da izbegne znojenje.
Bila je zadivljena njegovom hrabrošću. Stresla se od pomisli
šta bi mu se dogodilo da ga uhvate. Obezglavljivanje bi bilo
najbolje čemu bi mogao da se nada.
Kad je nestao iz vidokruga, nagnula se napred i obratila se
Aliju. „Yalla“, kazala je. Idemo.
Kola su napustila selo i krenula stazicom do puta, gde su
skrenula na jug, vraćajući se ka Ndžameni.
Tab je čitao svoje beleške. „Ovo je zadivljujuće“, rekao je.
„Trebalo bi da predamo zajednički izveštaj“, kazala je
Tamara, misleći unapred.
„Dobar plan. Hajde da ga napišemo zajedno kad se vratimo, a
onda možemo da ga istovremeno predamo na dva jezika.“
Činilo se da dobro sarađuju, mislila je. Mnogi muškarci bi
pokušali da ovog jutra preuzmu komandu. Ali Tab se nije trudio
da dominira u razgovoru s Abdulom. Počeo je da joj bude drag.
Zatvorila je oči. Oduševljenje je polako jenjavalo. Ustala je
rano, a vožnja do kuće trajaće dva ili tri sata. Neko vreme je
samo videla vizije bezimenog sela koje su posetili: kuće od
nepečene cigle, jadni povrtnjaci, dugo hodanje do vode. Ali
zujanje automobilskog motora i škripa guma podsetili su je na
duga putovanja iz detinjstva, vožnju u porodičnom ševroletu od
Čikaga do Sent Luisa kako bi videla babu i dedu, ležanje kraj
brata na širokom zadnjem sedištu; i na kraju je, baš kao i tada,
zadremala.
Utonula je u dubok san i naglo se probudila kad su kočnice
zaškripale. Čula je kako Tab kaže: „Putain“, što je francuski
izraz za jebote. Videla je da je put ispred preprečio neki popreko
parkiran kamionet. Oko njega je bilo šest muškaraca odevenih u
pojedine komade vojničke uniforme pomešane s tradicionalnom
odećom: vojnička bluza s pamučnom maramom na glavi, duga
haljina preko vojničkih pantalona.
To je bila paravojska i svi su imali vatreno oružje.
Ali je morao da zaustavio auto.
Tamara je rekla: „Šta je, dođavola, ovo?“
Tab je kazao: „To je ono što vlada naziva nezvaničnom
blokadom puta. To su bivši ili sadašnji vojnici koji zarađuju
novac sa strane. To je iznuda.“
Tamara je čula za nezvanične blokade puta, ali prvi put je
videla jednu. Kazala je: „Kolika je cena?“
„Uskoro ćemo saznati.“
Jedan od paravojnika se približio vozačevom prozoru,
urlajući žestoko. Ali je otvorio prozor i zaurlao na njega na
lokalnom dijalektu. Pit je uzeo pušku s poda, ali držao ju je u
krilu. Muškarac kraj prozora je mahnuo pištoljem.
Tab je izgledao smireno, ali Tamari je ovo izgledalo kao
eksplozivna situacija.
Jedan stariji muškarac s vojničkom kapom u poderanoj teksas
košulji je uperio pušku u vetrobransko staklo.
Pit je odgovorio stavljanjem puške na rame.
Tab je kazao: „Polako, Pite.“
„Neću pucati prvi“, rekao je Pit.
Tab se okrenuo i iz kartonske kutije iza sedišta izvadio jednu
majicu s kratkim rukavima. Zatim je izašao iz kola.
Tamara je nervozno rekla: „Šta to radiš?“
Tab nije odgovorio.
Krenuo je napred, dok je nekoliko pištolja bilo upereno u
njega, a Tamara je gurnula pesnicu u usta.
Ali Tab nije izgledao uplašeno. Približio se tipu u teksas
košulji, koji je uperio pušku u Tabove grudi.
Tab je rekao na arapskom: „Dobar dan, kapetane. Ja sam
danas sa ovim strancima.“ Pretvarao se da je nekakav vodič ili
pratilac. „Molim vas, dopustite im da prođu.“ Zatim se okrenuo
ka kolima i viknuo, i dalje na arapskom: „Ne pucajte! Ne
pucajte! Ovo su moja braća!“ Prebacujući se na engleski,
povikao je: „Pite, spusti pušku.“
Pit je nevoljno spustio kundak s ramena i prebacio pušku
ukoso preko grudi.
Nakon kraće pauze, tip u teksas košulji je spustio pušku.
Tab je dao majicu tom čoveku, koji ju je razmotao. Bila je
tamnoplava s crvenim i belim uspravnim prugama, a nakon
nekoliko trenutaka, Tamara je shvatila da je to dres Pari Sen
Žermena, najpopularnijeg fudbalskog kluba u Francuskoj.
Čovek se ozario oduševljeno.
Tamara se pitala zašto je Tab poneo tu kartonsku kutiju. Sad
je znala.
Čovek je svukao svoju staru majicu i navukao novu preko
glave.
Atmosfera se promenila. Vojnici su se okupili, diveći se
dresu, a onda sa očekivanjem pogledali u Taba, koji se okrenuo
ka kolima i rekao: „Tamara, dodaj mi kutiju, molim te.“
Okrenula se i uzela kutiju, a onda mu je dodala kutiju kroz
otvorena vrata. Tab im je svima dao po dres.
Vojnici su izgledali oduševljeno, a nekoliko njih je navuklo
dresove.
Tab se rukovao s čovekom koga je nazvao „kapetanom“,
govoreći: „Ma’a assalaama“, zbogom. Vratio se do kola s
gotovo praznom kutijom, ušao, zalupio vrata i kazao: „Kreni,
Ali, samo polako.“
Kola su milela napred. Srećni razbojnici dali su rukom znak
Aliju da krene spremnom stazom na ivici puta, obilazeći
parkirani kamion. Ali se zatim vratio na put.
Čim su gume dodirnule betonsku površinu, Ali je dao gas do
daske i kola su se brzo udaljila od prepreke na putu.
Tab je vratio kutiju pozadi.
Tamara je uzdahnula sa olakšanjem. Okrenula se ka Tabu i
kazala: „Bio si tako smiren! Zar nisi bio uplašen?“
Odmahnuo je glavom. „Oni su zastrašujući, ali obično ne
ubijaju ljude.“
„Dobro je to znati“, rekla je Tamara.
 2.

Četiri nedelje ranije, Abdul se nalazio tri i po hiljade kilometara

dalje u zapadnoafričkoj državi Gvineja Bisao, poznatoj po
bezakonju, koju su Ujedinjene nacije proglasile za narko-državu.
Bilo je to vrelo, vlažno mesto sa sezonom monsuna tokom koje
je kiša lila, kapala i isparavala pola godine.
Abdul je bio u glavnom gradu Bisao. Boravio je u jednom
stanu sa sobom koja je gledala ka dokovima. Nije bilo klima-
uređaja, a košulja mu se bila zalepila za znojavu kožu.
S njim je bio Fil Dojl, iskusan službenik CIA, dvadeset
godina stariji od njega, ćelavac s kačketom. Dojlova baza
nalazila se u američkoj ambasadi u Kairu, u Egiptu, i bio je
zadužen za Abdulovu misiju.
Obojica su koristila dvoglede. Soba je bila zamračena. Ako ih
primete, biće mučeni i ubijeni. Zahvaljujući svetlu koje je
dopirale spolja, Abdul je mogao da razazna nameštaj oko sebe:
kauč, stočić i televizor.
Dvogledi su im bili okrenuti ka obali. Tri lučka radnika su
naporno radila i obilato se znojila, gola do pojasa, pod uličnim
svetiljkama. Istovarivali su robu iz jednog kontejnera, podižući
velike džakove od debele plastike i prebacujući ih u jedan
kombi.
Abdul je govorio tiho iako je samo Dojl mogao da ga čuje.
„Koliko je težak jedan od tih džakova?“
„Dvadeset kilograma“, rekao je Dojl. Govorio je odsečnim
bostonskim naglaskom. „Otprilike četrdeset pet funti.“
„Težak posao po ovakvom vremenu.“
 „Po bilo kom vremenu.“
Abdul se namrštio. „Ne mogu da pročitam šta piše na tim
džakovima.“
„Piše: ’Pažnja – opasne hemikalije’, na nekoliko jezika.“
„Video si ih i ranije.“
Dojl je klimnuo glavom. „Posmatrao sam kako ih u taj
kontejner utovaruje banda koja kontroliše kolumbijsku luku
Buenaventura. Pratio sam ih preko Atlantika. A sad su tvoji.“
„Pretpostavljam da ta etiketa nije pogrešna: čist kokain je
veoma opasna hemikalija.“
„Nego šta.“
Kombi nije bio dovoljno veliki da primi sav sadržaj velikog
kontejnera, ali Abdul je pretpostavio da je kokain bio samo deo
tereta, možda skriven u nekom tajnom odeljku.
Posao je nadgledao jedan krupan muškarac u beloj košulji,
koji je stalno prebrojavao džakove. Tu su bila i tri stražara
odevena u crno, sa automatskim puškama. Jedna limuzina je
čekala u blizini, sa upaljenim motorom. Svakih nekoliko minuta
lučki radnici su zastajali da piju iz ogromnih plastičnih boca s
gaziranim sokom. Abdul se pitao imaju li ikakvu predstavu o
vrednosti tereta koji istovaruju. Pretpostavio je da nemaju.
Čovek koji je brojao je imao. Kao i osoba koja je bila u toj
limuzini.
Dojl je kazao: „U tri od tih vreća nalaze se minijaturni
odašiljači – tri, za slučaj da jedna ili dve vreće budu ukradene ili
nekako uklonjene.“ Iz džepa je izvadio jednu malu crnu
napravu. „Uključuješ ih na daljinu ovim uređajem. Na ekranu ti
piše koliko su daleko i gde se nalaze. Ne zaboravi da ga
isključiš, kako bi sačuvao baterije u odašiljačima. Možeš da
radiš to i telefonom, ali ići ćeš na mesta gde nema mreže, tako
da to mora da bude radio-signal.“
 „Shvatam.“
„Možeš da ih pratiš izdaleka, ali ponekad ćeš morati da se
približiš. Tvoja misija je da identifikuješ ljude koji se brinu o
ovoj pošiljci i utvrdiš kuda roba ide. Ti ljudi su teroristi, a ta
mesta su njihova skrovišta. Moramo da znamo koliko džihadista
se nalazi tamo i koliko su dobro naoružani, tako da bi naše snage
znale šta da očekuju kad odu tamo da zbrišu te prokletnike.“
„Ne brini, prići ću koliko je potrebno.“
Ćutali su minut-dva, a onda je Dojl rekao: „Pretpostavljam da
tvoja porodica ne zna čime se tačno baviš.“
„Nemam porodicu“, kazao je Abdul. „Roditelji su mi mrtvi,
kao i sestra.“ Pokazao je na dokove. „Završili su.“
Lučki radnici su zatvorili kontejner i kombi, veselo udarajući
metalnim vratima, očigledno ne videvši nikakav razlog da
skrivaju ono što rade i ne bojeći se policije koja je nesumnjivo
bila dobro podmićena. Zapalili su cigarete i stajali naokolo,
razgovarajući i smejući se. Čuvari su stavili oružje na ramena i
pridružili se razgovoru.
Vozač je izašao iz limuzine i otvorio zadnja vrata. Čovek koji
je izašao sa zadnjeg sedišta bio je odeven kao da ide u neki
noćni klub, s majicom ispod smokinga sa zlatnim šarama na
leđima. Obratio se muškarcu u beloj košulji, a onda su obojica
izvadila telefone.
Dojl je rekao: „Sad se novac prebacuje s jednog računa u
švajcarskoj banci na drugi.“
„Koliko?“
„Oko dvadeset miliona dolara.“
Abdul je bio iznenađen. „Više nego što sam mislio.“
„Vredeće dvostruko kad stigne do Tripolija, i dvostruko više
kad stigne u Evropu, a na ulici će ponovo udvostručiti vrednost.“
Telefonski poziv je okončan i dva muškarca su se rukovala.
Onaj u smokingu je iz kola izvadio plastičnu kesu s natpisom
Dubai djutifri, na engleskom i arapskom. Izgledalo je da je puna
novčanica u povezanim svežnjevima. Dao je po svežanj svakom
od tri lučka radnika i tri čuvara. Ti ljudi su se osmehivali:
očigledno su bili dobro plaćeni. Na kraju je otvorio prtljažnik
kola i dao svakom od njih po boks kleopatra cigareta – neka
vrsta bonusa, mislio je Abdul.
Čovek se vratio u limuzinu i odvezao. Lučki radnici i čuvari
su se udaljili. Kombi pun kokaina je otišao.
Abdul je rekao: „Idem odavde.“
Dojl je ispružio ruku, a Abdul ju je prihvatio.
„Hrabar si“, kazao je Dojl. „Srećno.“

***
Kija se danima dvoumila nakon razgovora s tom belkinjom.
Kad je bila mala, Kija je zamišljala da su sve Evropljanke
časne sestre jer su one bile jedine belkinje koje je videla. Kad je
prvi put videla jednu običnu Francuskinju, odevenu u haljinu do
kolena i čarape, s torbicom u ruci, zaprepastila se kao da je
videla duha.
Ali sad se navikla na njih, i instinktivno je verovala Tamari,
koja je imala iskreno, otvoreno lice bez imalo lukavstva.
Sad je znala da bogate Evropljanke rade muške poslove i da
nemaju vremena da čiste svoje kuće, tako da plaćaju sluškinje iz
Čada i drugih siromašnih zemalja da im održavaju kuće. Kija je
bila optimistična. Postoji posao za nju u Francuskoj, život koji bi
mogla da živi, način da prehrani svoje dete.
Kija nije bila sigurna zašto bogatašice žele da budu
advokatice i doktorke. Zašto ne provode dane igrajući se sa
svojom decom i razgovarajući s prijateljicama? I dalje je imala
da nauči mnogo toga o Evropljanima. Ali znala je najvažniju
činjenicu: da žele da zaposle imigrante iz Afrike.
S druge strane, ono što je Tamara rekla o krijumčarima ljudi
nije bilo ni najmanje optimistično. Izgledala je užasnuto. I to je
izazivalo dvoumljenje kod Kije. Ne može da porekne logiku
onog što je Tamara rekla. Nameravala je da preda sebe u ruke
zlikovaca; zašto je oni ne bi opljačkali?
Imala je nekoliko minuta da razmisli o tim pitanjima dok je
Naži dremao. Sad ga je gledala, golog na pamučnom čaršavu,
kako mirno spava, nesvestan svega. Nije volela svoje roditelje
niti muža onoliko koliko je volela sina. Njena osećanja prema
Nažiju nadjačala su sva druga i preuzela su kontrolu nad njenim
životom. Ali ljubav nije bila dovoljna. Potrebna mu je hrana,
voda i odeća da zaštiti meku kožu od vrelog sunca. A ona je
morala to da mu obezbedi. Ali u toj pustinji će i ona rizikovati
svoj život. A on je bio tako mali, slab i pun poverenja.
Bila joj je potrebna pomoć. Mogla je da krene na to opasno
putovanje, ali ne sama. S nekom prijateljicom bi možda mogla
da uspe.
Dok je gledala Nažija, on je otvorio oči. Nije se probudio
polako, kao što rade odrasli već iznenada. Ustao je, dogegao se
do Kije i rekao: „Leben.“ Voleo je to jelo, kuvani pirinač s
mlaćenicom, a ona mu ga je uvek davala nakon spavanja.
Dok ga je hranila, odlučila je da razgovara sa svojim
rođakom Jusufom. Bio je njen vršnjak, i živeo je u susednom
selu, udaljenom nekoliko kilometara, sa suprugom i ćerkom,
Nažijevom vršnjakinjom. Jusuf je bio pastir, ali većina njegovog
stada je uginula zbog nedostatka trave, i sad je i on razmišljao o
emigraciji pre nego što potroši svu ušteđevinu. Želela je da s
njim razgovara o svojim problemima. Ako on odluči da ide,
mogla bi da putuje s njim i njegovom porodicom, i osećala bi se
mnogo sigurnije.
 Kad je Kija obukla Nažija, bilo je već kasno popodne, a
sunce je prošlo zenit. Krenula je s detetom na kuku. Bila je jaka,
i mogla je da ga nosi prilično daleko, ali nije bila sigurna koliko
će to dugo trajati. Pre ili kasnije će postati pretežak i, kad bude
morao da hoda, njihovo napredovanje će se usporiti.
Išla je duž obale jezera, prebacujući Nažija s kuka na kuk
svakih nekoliko minuta. Sad kad je dnevna vrelina minula, ljudi
su ponovo radili: ribari su krpili mreže i oštrili noževe, deca su
gonila koze i ovce, a žene donosile vodu u tradicionalnim
krčazima i velikim plastičnim balonima.
Kao i svi ostali, Kija je motrila jezero jer se nije znalo kad bi
džihadisti mogli da ogladne i dođu da ukradu meso, brašno i so.
Ponekad su čak otimali i devojke, posebno hrišćanke. Kija je
dodirnula srebrni krstić na lančiću koji je nosila ispod haljine.
Nakon sat vremena, stigla je do sela nalik na svoje, osim što
je imalo niz od šest betonskih kuća, izgrađenih u bolja vremena,
koje su se sad krunile, ali su i dalje bile naseljene.
Jusufova kuća bila je kao njena, napravljena od ćerpiča i
palminog lišća. Zastala je pred vratima i zazvala: „Ima li koga?“
Jusuf je prepoznao njen glas i odgovorio: „Uđi, Kija.“
Sedeo je prekrštenih nogu i krpio probušenu gumu za bicikl,
lepeći flekicu preko rupe na unutrašnjoj gumi. Bio je sitan čovek
veselog lica, ne tako dominantan kao neki muževi. Široko se
osmehnuo: uvek mu je bilo drago što vidi Kiju.
Njegova žena Azra je dojila njihovu bebu. Njen osmeh nije
bio tako srdačan. Imala je mršavo lice, pomalo nadureno, ali to
nije bio jedini razlog zbog koga je izgledala odbojno. Istina je
bila da je Jusuf previše voleo svoju rođaku Kiju. Od Salimove
smrti, Jusuf je postao zaštitnički nastrojen, što je podrazumevalo
da joj dodiruje ruku i grli je više nego što je neophodno. Kija je
sumnjala da bi voleo da se oženi njom, pored Azre, a Azra je
verovatno gajila iste sumnje. Poligamija je bila dozvoljena u
Čadu, i milioni hrišćanki i muslimanki bile su u poligamnim
brakovima.
Kija nije ničim ohrabrivala takvo Jusufovo ponašanje, ali nije
ga ni odbila, jer joj je bila potrebna zaštita, a on joj je bio jedini
muški srodnik u Čadu. Sad se brinula da bi taj napeti trougao
mogao da joj ugrozi planove.
Jusuf joj je ponudio ovčije mleko iz kamene posude. Sipao je
malo u zdelu i ona je podelila mleko s Nažijem.
„Prošle nedelje sam razgovarala s jednom strankinjom“,
kazala je dok je Naži srkao iz zdele. „Bela Amerikanka koja je
došla da se raspita o isušivanju jezera. Pitala sam je o Evropi.“
„To je bilo pametno“, kazao je Jusuf. „Šta ti je rekla?“
„Rekla je da su krijumčari ljudi zločinci i da bi mogli da nas
opljačkaju.“
Jusuf je slegnuo ramenima. „I ovde bi mogli da nas
opljačkaju džihadisti.“
Azra se ubacila: „Ali lakše je opljačkati ljude u pustinji.
Možeš samo da ih ostaviš da umru.“
„U pravu si“, kazao je Jusuf svojoj ženi. „Samo kažem da
svuda ima opasnosti. Umrećemo ovde ako ne odemo.“
Jusuf je zvučao kao da mu je svejedno, što je odgovaralo Kiji.
Naglasila je svoje reči govoreći: „Bili bismo bezbedniji zajedno,
nas petoro.“
„Naravno“, rekao je Jusuf. „Ja ću se pobrinuti za svakog.“
To nije bilo ono na šta je Kija mislila, ali nije želela da mu
protivreči. „Upravo tako“, kazala je.
Rekao je: „Čuo sam da u Tri Palme postoji muškarac po
imenu Hakim.“ Tri Palme je bio gradić udaljen petnaestak
kilometara. „Kažu da Hakim može da odvede ljude sve do
Italije.“
 Kijino srce je brže zakucalo. Nije znala za tog Hakima. Ta
vest je značila da je bekstvo bliže nego što je zamišljala. Ta
mogućnost je iznenada postala stvarnija – i strašnija. Kazala je:
„Ta belkinja koju sam upoznala rekla je da se iz Italije lako
može otići u Francusku.“
Azrina beba Dana je završila sa sisanjem. Azra je obrisala
detetovu bradu rukavom i posadila ju je na noge. Dana se
odgegala do Nažija i njih dvoje su počeli da se igraju. Azra je
uzela posudicu sa uljem i namazala bradavice, a onda vratila
haljinu na mesto. Upitala je: „Koliko novca traži taj Hakim?“
Jusuf je rekao: „Uobičajena cena je dve hiljade američkih
dolara.“
„Po osobi, ili po porodici?“, pitala je Azra.
„Ne znam.“
„I da li se plaća za decu?“
„Verovatno zavisi da li su dovoljno velika da im treba
sedište.“
Kija je mrzela razgovor bez činjenica. „Ići ću u Tri Palme i
pitaću ga“, kazala je nestrpljivo. U svakom slučaju, želela je da
vidi Hakima, da razgovara s njim i stekne osećaj kakav je on
čovek. Mogla je za jedan dan da prepešači petnaest kilometara
do tamo i petnaest natrag.
Azra je rekla: „Ostavi Nažija kod mene. Ne možeš da ga
nosiš do tamo.“
Kija je mislila da bi verovatno mogla, ako bi morala, ali je
kazala Azri: „Hvala ti. To će mi mnogo pomoći.“ Ona i Azra su
često čuvale decu jedna drugoj. Naži je voleo da dolazi ovde.
Voleo je da posmatra Danu i oponaša je.
Jusuf je veselo rekao: „Sad kad si došla čak ovamo, mogla bi
da prenoćiš kod nas, i kreneš rano.“
To je bila razumna ideja, ali Jusuf je bio previše nestrpljiv da
spava u istoj sobi s Kijom, a ona je videla kako se Azra
namrštila. „Ne, hvala ti, moram da idem kući“, rekla je oprezno.
„Ali dovešću Nažija rano ujutro.“ Ustala je i podigla sina.
„Hvala ti za mleko“, kazala je. „Neka vas bog čuva do jutra.“

***
Boravak na benzinskoj pumpi trajao je duže u Čadu nego u
Sjedinjenim Državama. Ljudi nisu toliko žurili da sipaju gorivo i
vrate se na put. Proveravali su gume, sipali ulje u motore i
dopunjavali hladnjake. Morali su da budu oprezni: ponekad se
danima čekalo na izlazak ekipe za popravku vozila. Benzinska
pumpa je bila i mesto za druženje. Vozači su razgovarali s
vlasnikom i međusobno, razmenjujući vesti o blokadama puta,
vojnim konvojima, džihadističkim razbojnicima i peščanim
olujama.
Abdul i Tamara su ugovorili sastanak na putu između
Ndžamene i jezera Čad. Abdul je želeo da drugi put razgovara s
njom pre nego što krene u pustinju i više je voleo da ne koristi
telefon ili poruke, ako je to moglo da se izbegne.
Stigao je do benzinske pumpe pre nje i prodao je čitav boks
cigareta vlasniku. Podigao je haubu i sipao je vodu u čantru za
pranje stakla kad su stigla još jedna kola. Neki meštanin je
vozio, ali unutra je bila i Tamara. U ovoj zemlji diplomate nikad
nisu putovale same, posebno ako su žene.
Na prvi pogled je izgledala kao neka meštanka, mislio je
Abdul dok je izlazila iz kola. Imala je tamnu kosu i oči i bila je
odevena u haljinu dugih rukava preko pantalona, s maramom na
glavi. Ipak, pažljiv posmatrač bi znao da je ona Amerikanka po
samouverenom hodu, po tome što ga je gledala pravo u oči i po
tome što mu se obraćala kao sebi ravnom.
Abdul se osmehnuo. Bila je privlačna i ljupka. Njegovo
zanimanje za nju nije bilo romantične prirode – imao je
neuspešnu vezu pre nekoliko godina i još je nije preboleo – ali je
voleo njenu živahnost.
Pogledao je oko sebe. Kancelarija se nalazila u jednoj kolibi
od nepečene cigle u kojoj je vlasnik prodavao hranu i vodu.
Jedan kamionet je upravo odlazio. Nije bilo više nikog.
Ipak, on i Tamara nisu hteli da rizikuju i pretvarali su se da se
ne poznaju. Stajala je leđima okrenuta ka njemu dok je njen
vozač punio rezervoar. Tiho je rekla: „Juče smo napali logor
koji si otkrio u Nigeru. Vojnici su izvojevali pobedu: uništili su
logor, zarobili gomilu naoružanja i odveli zarobljenike na
ispitivanje.“
„Ali jesu li uhapsili Al Farabija?“
„Nisu.“
„Dakle, taj logor nije bio Hufra.“
„Zatvorenici su rekli da se zove Al Bustan.“
„Vrt“, preveo joj je Abdul.
„To je ipak veliki uspeh, a ti si junak dana.“
Abdula nije zanimalo da bude junak. Razmišljao je o
budućnosti. „Moram da promenim svoju taktiku“, kazao je.
„Dobro...“, sumnjičavo je rekla.
„Biće mi teško da ostanem neprimećen. Sad će put voditi na
sever, preko Sahare do Tripolija, a odatle preko Sredozemnog
mora do noćnih klubova u Evropi. Odavde do obale je gola
pustinja, s malo saobraćaja.“
Tamara je klimnula glavom. „Tako da su veći izgledi da te
vozač primeti.“
„Znaš kako je tamo: nema dima, nema magle, nema
zagađenja – kad je dan vedar, vidi se kilometrima u daljinu.
Pored toga, moraću da noćim u istim oazama kao vozilo s
drogom – u pustinji nema mnogo izbora. A većina tih mesta je
mala, previše mala da bih se sakrio. Sigurno će me primetiti.“
„To je onda problem“, zabrinuto je rekla Tamara.
„Srećom, rešenje se samo nametnulo. Poslednjih nekoliko
dana, pošiljka je ponovo prebačena, ovog puta u jedan autobus
koji prevozi ilegalne migrante. To nije neuobičajeno... te dve
vrste krijumčarenja se lepo uklapaju, i obe su profitabilne.“
„Ipak bi moglo da bude teško da pratiš to vozilo bez
izazivanja sumnje.“
„Zato ću biti u autobusu.“
„Putovaćeš kao jedan od migranata?“
„To mi je namera.“
Tamara je rekla: „Pametno.“
Abdul nije bio siguran kako će Fil Dojl i nadređeni u CIA
primiti te vesti. Ali nisu mogli mnogo da urade u vezi s tim.
Terenski agent morao je da radi ono što smatra najboljim u
datim okolnostima.
Tamara je postavila praktično pitanje: „Šta ćeš uraditi s
kolima i svim tim cigaretama?“
„Prodaću ih“, odgovorio je. „Neko će jedva čekati da
preuzme taj posao. A neću tražiti visoku cenu.“
„Možemo da prodamo to u tvoje ime.“
„Ne, hvala, bolje je ovako. Treba da ostanem u liku. Ta
prodaja će objasniti kako sam stekao novac da platim
krijumčarima ljudi. To će ojačati moju masku.“
„Dobro razmišljanje.“
„Još nešto“, rekao je. „Naleteo sam na nešto korisno, manje-
više slučajno. To je jedan razočaran terorista iz Kuserija, u
Kamerunu, blizu mosta koji vodi iz Ndžamene. Upućen je u
neke stvari i spreman je da nam prosledi informacije. Trebalo bi
da pokušaš s njim.“
Tamara je rekla: „Razočaran?“
 „On je mladi idealista koji je video previše besmislenog
ubijanja da bi više verovao u džihad. Ne treba da znaš njegovo
ime, ali zove se Harun.“
„Kako da ga kontaktiram?“
„On će se javiti tebi. Poruka će sadržati neki broj – osam
kilometara ili petnaest dolara – i taj broj će biti vreme kad želi
da se nađe s tobom, u toku dvadeset četiri sata, dakle, petnaest
dolara znači petnaest sati. Mesto prvog sastanka biće Gran
marše.“ Tamara je znala za to... svi su znali. To je bila centralna
tržnica u glavnom gradu. „Na prvom sastanku možete da
dogovorite lokaciju drugog.“
„Ta tržnica je ogromna“, rekla je Tamara. „Stotine ljudi svih
rasa. Kako ćemo se prepoznati?“
Abdul je stavio ruku u džalabiju i izvadio jednu plavu
maramu prepoznatljive šare s narandžastim krugovima. „Stavi
ovo na glavu“, kazao je. „Prepoznaće te.“
Tamara je uzela maramu. „Hvala ti.“
„Nema na čemu.“ Abdul je ponovo mislio na napad na Al
Bustan. „Pretpostavljam da su zarobljenike ispitali o Al
Farabiju.“
„Čuli su za to, ali samo je jedan tvrdio da ga je video.
Potvrdio je uobičajeni opis – seda brada, crna kosa, nedostajući
palac. Taj zatvorenik je bio deo grupe u Maliju koju je Al Farabi
obučavao kako da prave nagazne mine.“
Abdul je klimnuo glavom. „Bojim se da je vrlo uverljivo.
Prema onom što znamo, a to nije mnogo, izgleda da Al Farabi
nije zainteresovan da svi afrički džihadisti rade zajedno –
verovatno misli da je bezbednije da ostanu u manjim grupama, i
u pravu je. Ali želi da ih nauči kako da efikasnije ubijaju ljude.
Stekao je mnogo tehničkog znanja u Avganistanu i sad ga deli,
otud i ta obuka.“
 „Pametan tip.“
Abdul je ogorčeno kazao: „Zato ne možemo da ga
uhvatimo.“
„Ne može zauvek da se krije od nas.“
„Nadam se da je tako.“
Tamara se okrenula da ga pogleda. Zagledala se u njega, kao
da pokušava da shvati nešto.
Pitao ju je: „Šta je bilo?“
„Tebi je stvarno stalo do ovog.“
„A tebi nije?“
„Ne koliko tebi.“ Gledala ga je u oči. „Nešto ti se dogodilo.
Šta je to bilo?“
„Upozorili su me na tebe“, kazao je, nežno se osmehujući.
„Rekli su da si pomalo netaktična.“
„Žao mi je“, kazala je. „Već su mi rekli da postavljam previše
lična pitanja. Nisi se naljutio?“
„Moraćeš da se potrudiš kako bi me uvredila.“ Spustio je
haubu. „Idem da platim čoveku.“
Otišao je do kolibe. Tamara je bila u pravu. Za njega ovo nije
bio posao nego misija. Nije mu bilo dovoljno da samo ugrozi
ISGS, kao što je uradio obaveštajnim podacima o Al Bustanu.
Želeo je da ih potpuno izbriše.
Platio je benzin. „Želiš li cigarete?“, našalio se vlasnik
pumpe. „Vrlo jeftino!“
„Ne pušim“, kazao je Abdul.
Tamarin vozač je ušao u kolibu kad je Abdul izlazio. Abdul
se vratio do svojih kola. Nekoliko minuta je nasamo razgovarao
s njom. Postavila je dobro pitanje, pomislio je. Zaslužila je
odgovor.
Kazao je: „Moja sestra je umrla.“
 ***
Imao je šest godina, gotovo muškarčić, mislio je, a ona je i dalje
bila četvorogodišnja beba. Bejrut je bio jedini svet koji je
poznavao u to vreme: vrućina, prašina i saobraćajna gužva, i
bombardovane zgrade koje se ruše na ulicu. Tek kasnije je
saznao da Bejrut nije normalan grad, da život većine ljudi ne
izgleda tako.
Živeli su u stanu iznad jednog kafića. U spavaćoj sobi u
zadnjem delu zgrade, Abdul je govorio Nuri o čitanju i pisanju.
Sedeli su na podu. Želela je da zna sve što on zna, a on je voleo
da je podučava jer se tako osećao mudro i odraslo.
Njihovi roditelji su bili u dnevnoj sobi, koja se nalazila u
prednjem delu zgrade, okrenuta ka ulici. Baba i deda su svratili
na kafu, došla su i dva strica i tetka, i Abdulov otac, koji je radio
kao pekar u tom kafiću, napravio je za goste halawet eljibn,
slatke kiflice sa sirom. Abdul je već pojeo dve i majka mu je
rekla: „Dosta, smučiće ti se.“
I zato je rekao Nuri da ode i donese neku.
Pohitala je, uvek spremna da mu udovolji.
Taj prasak je bio najglasniji zvuk koji je Abdul ikad čuo.
Odmah zatim je svet potpuno utihnuo, i izgledalo je da nešto
nije u redu s njegovim ušima. Počeo je da plače.
Otrčao je u dnevnu sobu, ali to je bilo neko mesto koje nikad
nije video. Bilo mu je potrebno mnogo vremena da shvati kako
je čitav spoljni zid nestao, a soba je bila otvorena. Bila je puna
prašine i mirisa krvi. Neki odrasli su izgledali kao da vrište, ali
nisu ispuštali nikakve zvuke; u stvari, nije bilo nikakvog zvuka.
Drugi su ležali na podu, nepokretni.
Nura je takođe ležala nepokretno.
Abdul nije mogao da shvati šta nije u redu s njom. Kleknuo
je, uhvatio ju je za mlitavu ruku i pretresao, trudeći se da je
probudi, mada je izgledalo nemoguće da spava otvorenih očiju.
„Nuro“, rekao je, „Nuro, probudi se.“ Čuo je svoj glas, ali kao iz
daljine; sluh mora da mu se vraćao.
Iznenada je njegova majka bila tu, podigla je Nuru u naručje.
Trenutak kasnije, Abdul je osetio kako ga podižu prepoznatljive
očeve ruke. Roditelji su odneli dvoje dece u spavaću sobu i
spustili ih nežno na krevete.
Otac je rekao: „Abdule, kako se osećaš? Jesi li povređen?“
Abdul je odmahnuo glavom.
„Nemaš modrice?“ Otac ga je pažljivo pregledao i izgledao je
kao da mu je laknulo. Zatim se okrenuo ka majci i oboje su
gledali Nurino nepomično telo.
Majka je kazala: „Mislim da ne diše.“ Počela je da jeca.
Abdul je rekao: „Šta nije u redu s njom?“ Glas mu je zvučao
piskavo i kreštavo. Bio je veoma uplašen, ali nije znao čega se
plaši. Rekao je: „Ona ne govori, ali oči su joj otvorene!“
Otac ga je zagrlio. „O, Abdule, voljeni sine“, kazao je.
„Mislim da je naša devojčica mrtva.“

Bio je to automobil bomba, Abdul je saznao mnogo godina

kasnije. Vozilo je bilo parkirano na ulici odmah ispod prozora
dnevne sobe. Meta je bila kafić, koji je usluživao Amerikance,
ljubitelje slatkih peciva. Abdulova porodica bila je samo
kolateralna šteta.
Nikad nije utvrđeno ko je bio odgovoran.
Porodica je uspela da se preseli u Sjedinjene Američke
Države, što je bilo teško, ali ne i nemoguće. Očev rođak držao je
libanski restoran u Njuarku, a otac je imao garantovan posao
tamo. Abdul je išao u školu žutim autobusom, umotan u šalove
zbog nezamislive hladnoće, i shvatio je da ne razume nijednu
izgovorenu reč. Ali Amerikanci su bili ljubazni prema deci, i
pomogli su mu, i uskoro je govorio engleski bolje od roditelja.
Majka mu je rekla da bi mogao da dobije još jednu sestricu,
ali godine su prošle i to se nije dogodilo.
Prošlost je bila živa u njegovim mislima dok se vozio između
dina. Amerika se nije mnogo razlikovala od Bejruta – imala je
saobraćajne gužve i stambene zgrade, kafiće i policajce – ali
Sahara je bila stvarno nezemaljski pejzaž, sa suvim i trnovitim
žbunjem koje umire od žeđi na jalovom tlu.
Tri Palme je bio mali grad. Imao je džamiju i crkvu,
benzinsku pumpu sa servisom i šest prodavnica. Svi natpisi su
bili na arapskom osim jednog, na kome je pisalo „Église de
Saint Pierre“, Crkva Svetog Petra. U pustinjskim selima nije
bilo ulica, ali kuće su bile izgrađene u nizovima, s praznim
spoljnim zidovima koji su pretvarali zemljane puteve u hodnike.
Uprkos uskim ulicama, kola su bila parkirana sa strane. U
centru, kraj benzinske stanice, nalazila se kafana u kojoj su
muškarci sedeli, pili kafu i pušili u senci neuobičajeno visokih
palmi; Abdul je pretpostavio da je gradić dobio ime po tim
palmama. Ta kafana je bila improvizovana građevina naslonjena
na jednu kuću, a nadstrešnica od palminog lišća nesigurno je
stajala na tri grubo obrađena panja.
Parkirao je kola i proverio prijemnik. Pošiljka kokaina bila je
i dalje na istom mestu, nekoliko metara od mesta na kojem je
stajao.
Izašao je, osećajući miris kafe. Uzeo je nekoliko boksova
cigareta iz prtljažnika. Zatim je otišao u kafanu i prebacio se u
ulogu prodavca.
Prodao je nekoliko kutija pre nego što se vlasnik kafane, neki
debeli brka, požalio. Nakon što je Abdul upotrebio svoj šarm, taj
čovek je kupio boks cigareta, a onda doneo Abdulu šolju kafe.
Abdul je seo za jedan sto ispod palmi, pijuckao jaku, gorku kafu
već zašećerenu, i rekao: „Moram da razgovaram s nekim
Hakimom. Poznajete li ga?“
„To je uobičajeno ime“, rekao je neodređeno vlasnik, ali
način na koji je nagonski pogledao ka vratima garaže, jasno ga
je odao.
Abdul je odgovorio: „On je veoma ugledan čovek.“ To je bila
šifra za veoma važnog zločinca.
„Raspitaću se.“
Nekoliko minuta kasnije, vlasnik je otišao do garaže,
izgledajući neuverljivo nehajno. Ubrzo zatim, jedan debeo
mladić pojavio se iz garaže i krenuo ka Abdulu. Hodao je kao
trudnica, razmaknutih nogu, raširenih kolena, izbačenog
stomaka i zabačene glave. Imao je kovrdžavu crnu kosu i tašte
brčiće bez brade. Bio je odeven u zapadnjačku sportsku odeću,
ogromnu zelenu majicu s kragnom i prljav sivi donji deo
trenerke, a oko vrata je imao nekakvu vudu ogrlicu. Na nogama
je imao patike, mada je izgledalo kao da godinama nije potrčao.
Kad je prišao dovoljno blizu, Abdul mu se osmehnuo i ponudio
boks kleopatre upola cene.
Čovek je ignorisao ponudu. „Tražiš nekog.“ To je bila izjava,
ne pitanje: takvi tipovi su mrzeli da priznaju kako nešto ne
znaju.
Abdul je rekao: „Jesi li ti Hakim?“
„Imaš neki posao s njim.“
Abdul je bio uveren da je taj čovek Hakim. „Sedi, hajde da se
družimo“, rekao je, mada je Hakim bio druželjubiv koliko i neka
debela tarantula.
Hakim je mahnuo vlasniku kafane, verovatno da naruči kafu,
a onda je ćutke seo za Abdulov sto.
Abdul je rekao: „Zaradio sam nešto novca prodajom
cigareta.“
 Hakim nije odgovorio.
Abdul je kazao: „Voleo bih da živim u Evropi.“
Hakim je klimnuo glavom. „Imaš novac.“
„Koliko to košta? Odlazak u Evropu?“
„Dve hiljade američkih dolara po osobi... pola kad se ukrcaš
u autobus, pola kad stignemo do Libije.“
To je bila velika svota novca u zemlji gde je prosečna plata
bila petnaest dolara nedeljno. Abdul je osetio potrebu da se
cenka. Ako odmah pristane, Hakim bi mogao da postane
sumnjičav. „Nisam siguran da imam toliko.“
Hakim je pokazao glavom na Abdulovo vozilo. „Prodaj
kola.“
Dakle, ranije je primetio Abdula. Bez sumnje mu je vlasnik
kafane pokazao Abdulovo vozilo. „Naravno da ću prodati kola
pre polaska“, rekao je Abdul. „Ali moram da vratim bratu novac
koji mi je pozajmio za kupovinu kola.“
„Cena je dve hiljade.“
„Ali Libija nije Evropa. Konačna isplata bi trebalo da se
obavi po dolasku.“
„Ko bi je onda platio? Ljudi bi samo pobegli.“
„To nije baš zadovoljavajuće.“
„Ovo nisu pregovori. Veruj mi, ili ostani kod kuće.“
Abdul se gotovo nasmejao zbog ideje da veruje Hakimu. „U
redu, u redu“, kazao je. „Mogu li da vidim vozilo kojim ćemo
putovati?“
Hakim je oklevao, a onda slegnuo ramenima. Bez reči je
ustao i krenuo ka garaži.
Abdul je pošao za njim.
Ušli su u zgradu kroz mali sporedni ulaz. Unutrašnjost je bila
osvetljena zahvaljujući providnom plastičnom svetlarniku na
krovu. Na zidovima je bilo alata, novih guma na dubokim
policama, i osećao se miris motornog ulja. U jednom uglu su
dva muškarca u džalabijama i s maramama na glavi gledala
televiziju, pušila i dosađivala se. Na stolu kraj njih bile su dve
puške. Muškarci su podigli pogled, videli Hakima i nastavili da
gledaju televiziju.
Hakim je rekao: „Oni su moji čuvari. Ljudi pokušavaju da
ukradu benzin.“
To su bili džihadisti, nipošto čuvari, a njihovo
nezainteresovano ponašanje nagoveštavalo je da im Hakim nije
šef.
Abdul je nastavio da glumi i pitao ih je veselo: „Hoćete li da
kupite cigarete upola cene? Imam kleopatru.“
Ćutke su skrenuli pogled.
Većinu prostora u garaži zauzimao je mali mercedes autobus
koji je mogao da primi četrdeset putnika. Njegov izgled nije bio
ohrabrujuć. Pre mnogo godina je bio nebeskoplav, ali sad je ta
vesela boja bila istačkana rđom. Dva rezervna točka bila su
pričvršćena za krov, ali gume nisu bile nove. Većina prozora sa
strane nije imala staklo. To je možda bilo namerno: povetarac je
rashlađivao putnike. Zavirio je unutra i video da je tapacirung
izlizan i prljav, ponegde pocepan. Vetrobransko staklo je bilo
celo, ali vozačev štitnik za sunce se razlabavio i visio je pod
neobičnim uglom.
Abdul je rekao: „Koliko traje putovanje do Tripolija,
Hakime?“
„Saznaćeš kad stigneš tamo.“
„Zar ne znaš?“
„Nikad ne govorim ljudima koliko traje putovanje. Uvek ima
zastoja, a onda se razočaraju ili naljute. Bolje za njih da budu
iznenađeni i srećni kad stignu.“
„Da li u cenu ulazi hrana i piće tokom putovanja?“
 „Obezbeđene su osnovne stvari, uključujući i krevete
prilikom noćnih zaustavljanja. Luksuz se dodatno plaća.“
„Kakav luksuz može da se dobije usred pustinje?“
„Videćeš.“
Abdul je glavom pokazao na džihadiste. „Da li i oni idu?“
„Oni će nas štititi.“
A i kokain. „Kojim putem ćemo ići?“
„Postavljaš previše pitanja.“
Abdul je dovoljno ispitivao Hakima. „Dobro, ali moram da
znam kad nameravate da pođete.“
„Za deset dana.“
„To je tako daleko. Zašto čekate?“
„Bilo je problema.“ Hakim je počinjao da se nervira. „Šta te
briga? To te se ne tiče. Samo dođi tog dana s novcem.“
Abdul je pretpostavio da ti problemi imaju veze s napadom
na Al Bustan. Ako su neki važniji ljudi ubijeni ili ranjeni, to je
moglo da poremeti ostale aktivnosti džihadista. „U pravu si, ne
tiče me se“, kazao je mirno.
Hakim je rekao: „Jedna torba po osobi, bez izuzetaka.“
Abdul je pokazao na autobus. „Ova vozila obično imaju
veliki prostor za prtljag, kao i police unutra.“
Hakim se razbesneo. „Jedna osoba, jedna torba!“
Dobro, mislio je Abdul, kokain je u prostoru za prtljag.
„Vrlo dobro“, kazao je. „Biću ovde za deset dana.“
„Rano ujutro!“
Abdul je izašao.
Hakim ga je podsetio na mafijaše iz Nju Džersija: osetljivi,
grubi i glupi. Baš kao neki američki gangster, Hakim je koristio
galamu i pretnje nasiljem umesto mozga koji nije imao. Neki od
Abdulovih najglupljih školskih drugova su odlutali u taj svet.
Abdul je znao kako da se nosi s takvima. Ipak, nije smeo da
izgleda previše samouvereno. Glumio je ulogu.
I mada je Hakim možda bio budala, ti čuvari su izgledali
ozbiljno.
Abdul se vratio do svojih kola, otvorio prtljažnik i vratio
neprodate cigarete. Njegov posao je bio završen za danas.
Odvešće se do nekog drugog gradića ili sela, prodati još malo
cigareta da zadrži masku, i pronaći neko mesto da prenoći. Tu
nije bilo hotela, ali lako je mogao da pronađe neku porodicu
spremnu da primi namernika za odgovarajuću cenu.
Dok je zatvarao prtljažnik, video je poznato lice. Video je tu
ženu ranije, u selu u kome se sreo s Tamarom i Tabom; u stvari,
Tamara je otišla u njenu kuću. Setio je se uglavnom jer je
izgledala tako naočito, s kukastim nosom koji je naglašavao
njenu lepotu. Sad su izvajane crte njenog lica bile obojene
umorom. Njena lepo oblikovana stopala u plastičnim japankama
bila su prašnjava, i pretpostavio je da je došla pešice iz svog
sela, koje je udaljeno petnaestak kilometara. Pitao se zašto je
došla.
Skrenuo je pogled, ne želeći da se sretne s njenim. Uradio je
to nesvesno: tajni agent ne želi da stiče prijatelje. Nešto više od
ovlašnog poznanstva dovelo bi do opasnih pitanja: Odakle si?
Ko su ti rođaci? Šta radiš u Čadu? Takva nedužna pitanja terala
su agenta da laže, a laži se mogu otkriti. Jedina sigurna taktika
bila je da se ne sprijateljuje s ljudima.
Ali ona ga je prepoznala. „Merhaba“, rekla je. Zdravo.
Očigledno joj je bilo drago što ga vidi.
Nije želeo da privlači pažnju na sebe nevaspitanjem, pa je
rekao zvanično: „Selam alejkum“, mir s tobom.
Zaustavila se da razgovara s njim, a on je osetio blag miris
cimeta i kurkume. Uputila mu je širok, zanosan osmeh zbog
koga mu je srce zastalo na tren. Njen orlovski nos je izgledao
plemenito. Neka Amerikanka bi se stidela takvog nosa, i
izmenila bi ga hirurški, ako ima novca, mislio je; ali na ovoj ženi
je izgledao upečatljivo.
Kazala je: „Ti si prodavac cigareta. Bio si u mom selu.
Zovem se Kija.“
Odupro se nagonu da zuri u nju. „Upravo odlazim“, kazao je
hladno i krenuo da otvori vrata kola.
Nije se obeshrabrila. „Znaš li čoveka po imenu Hakim?“
Zastao je s rukom na kvaki i zagledao se u nju. Taj umor je
samo privid, primetio je. Izgledalo je da u tim tamnim očima
koje su ga gledale iz senke marame ima gvozdene odlučnosti.
„Šta će ti on?“
„Rečeno mi je da pomaže ljudima da odu u Evropu.“
Zašto se ova devojka raspituje o tome? Ima li uopšte novac?
Abdul je preuzeo prezriv ton muškarca koji savetuje budalastu
ženu. „Treba to da prepustiš svom mužu.“
„Muž mi je mrtav. Kao i moj otac. A braća su mi u Sudanu.“
To je objašnjavalo sve. Bila je usamljena udovica. Imala je
dete, setio se. U normalnim okolnostima bi se možda preudala,
posebno kad izgleda tako lepo, ali uz jezero Čad koje presušuje,
nijedan muškarac nije želeo da preuzme teret žene s tuđim
detetom.
Divio se njenoj hrabrosti ali, nažalost, možda bi joj bilo još
gore u Hakimovim rukama. Bila je previše ranjiva. Hakim je
mogao da joj uzme sav novac i onda je nekako prevari. Abdul se
sažalio na nju.
Ali to nije imalo veze s njim. Ne budi lud, rekao je sebi. Ne
sme da se sprijatelji i pomogne nesrećnoj udovici, iako je mlada
i prelepa – posebno ako je mlada i prelepa. I zato je Abdul
jednostavno pokazao na garažu i rekao: „Tamo je.“ Okrenuo je
leđa udovici i otvorio vrata kola.
 „Hvala ti, i smem li da te pitam nešto?“, kazala je. Bilo mu je
teško da je se otrese. Nastavila je ne čekajući dozvolu: „Znaš li
koliko naplaćuje?“
Abdul nije želeo da odgovori, nije želeo da se meša, ali nije
mogao da zanemari njene probleme. Uzdahnuo je i popustio
pred nagonom da joj pomogne davanjem korisnih informacija.
Okrenuo se ponovo ka njoj i rekao: „Dve hiljade američkih
dolara.“
„Hvala ti“, rekla je, ali stekao je utisak da je to bila samo
potvrda nečeg što je već znala. Nije izgledala obeshrabreno tom
sumom, primetio je iznenađeno. Dakle, imala je novac.
Dodao je: „Pola pri odlasku, pola u Libiji.“
„O.“ Izgledala je zamišljeno: nije znala za rate.
„Kaže da to uključuje hranu, vodu i noćenje, ali ne i luksuz.
To je sve što znam.“
Kazala je: „Zahvalna sam ti na ljubaznosti.“ Ponovo mu je
uputila taj osmeh, samo što je ovog puta u njemu bilo nečeg
pobedonosnog. Shvatio je da je uprkos njegovom trudu ona
kontrolisala taj razgovor. Povrh toga, glatko je izvukla
informaciju koju je želela. Nadmudrila me je, pomislio je sa
žaljenjem kad se okrenula. Vidi, vidi.
Ušao je u kola i zatvorio vrata.
Upalio je motor, zatim ju je gledao kako prolazi kraj stolova
ispod palmi, kroz benzinsku pumpu i odlazi do radionice.
Pitao se da li će biti u tom autobusu za deset dana.
Ubacio je menjač u prvu brzinu i udaljio se.

Prodavac cigareta očigledno nije želeo da razgovara s Kijom, iz

nekog razloga, i ponašao se hladno i nezainteresovano, ali
pretpostavljala je da ima dobro srce i na kraju je odgovorio na
njena pitanja. Rekao joj je gde da pronađe Hakima, potvrdio je
cenu, i rekao joj da se taj iznos daje u dve rate. Sad se osećala
samouverenije jer nije bila potpuno neupućena.
Taj čovek ju je zbunjivao. U selu joj je izgledao kao
uobičajeni ulični prodavac, spreman da kaže bilo šta, da laska,
flertuje i laže, samo da bi ljudima uzeo novac. Ali danas nije
bilo te prisnosti. Očigledno je to bila gluma.
Otišla je do garaže iza benzinske pumpe. Tri automobila su
bila parkirana unutra, verovatno su dovezeni na popravku, mada
je jedan izgledao kao da ga je nemoguće popraviti. Tu se
nalazila piramida starih ćelavih guma. Sporedna vrata bila su
otvorena. Kija je provirila i videla mali autobus bez stakala na
prozorima.
Da li je to vozilo koje će prevesti ljude preko pustinje? Kija
je osetila strah. To putovanje je bilo dugo, i ljudi bi mogli da
umru. Probušena guma bi mogla da im svima dođe glave. Mora
da sam luda što uopšte razmišljam o ovome, mislila je.
Jedan punačak mladić u prljavoj zapadnjačkoj odeći ušao joj
je u vidno polje. Primetila je njegovu grigri ogrlicu, napravljenu
od perlica i kamičaka, a na nekima su sigurno bile izrezbarene
molitve ili vradžbine. To je navodno bila zaštita od zla i donosila
je patnju neprijateljima.
Odmerio ju je pohotnim pogledom. „Šta mogu da uradim za
takvog anđela?“, pitao je, široko se osmehujući.
Odmah je znala da mora da bude oprezna s njim. Očigledno
je mislio da je neodoljiv ženama, uprkos neprivlačnom izgledu.
Progovorila je učtivo, krijući prezir koji je osećala. „Tražim
gospodina po imenu Hakim. Da to niste vi, gospodine?“
„Ja sam Hakim, da“, ponosno je kazao. „I sve ovo je moje...
benzinska pumpa, servis i autobus.“
Pokazala je rukom na vozilo. „Smem li da pitam da li je to
vaš pustinjski transport?“
 „To je dobro vozilo, upravo servisirano i u savršenom
stanju.“ Začkiljio je. „Zašto pitaš za pustinju?“
„Ja sam udovica bez sredstava za život i želim da odem u
Evropu.“
Hakim je postao srdačan. „Ja ću se pobrinuti za tebe, draga
moja.“ Prebacio joj je ruku preko ramena. Neprijatan miris
dopro je iz njegovog pazuha. „Možeš da mi veruješ.“
Udaljila se, pomerajući njegovu ruku. „Moj rođak Jusuf će
biti sa mnom.“
„Sjajno“, rekao je, iako je izgledao razočarano.
„Koliko?“
„Koliko imaš?“
„Ništa“, slagala je. „Ali možda ću moći da pozajmim novac.“
Nije joj verovao. „Cena je četiri hiljade američkih dolara.
Moraš da mi platiš sad kako bih ti rezervisao mesto u autobusu.“
Misli da sam glupa, kazala je sebi.
To je bio poznat osećaj. Kad je prodavala čamac, nekoliko
muškaraca je pokušalo da ga kupi za male pare. Ipak, brzo je
shvatila kako bi bilo pogrešno da izrazi prezir ka toj ponudi, ma
koliko bila uvredljiva. Potencijalni kupac bi se uvredio da mu se
jedna žena obrati tako i otišao bi nadureno.
I zato je kazala: „Nažalost, sad nemam novac kod sebe.“
„Onda možda odemo bez tebe.“
„Jusuf je rekao da obično naplaćujete dve hiljade.“
Hakim se iznervirao. „Možda bi Jusuf trebalo da te odveze do
Tripolija, a ne ja. Izgleda da zna sve.“
„Sad kad mi je muž mrtav, Jusuf je glava moje porodice.
Moram da ga slušam.“
Za Hakima je to bilo normalno. „Naravno da moraš“, kazao
je. „On je muškarac.“
„Rekao mi je da pitam kad polazite.“
 „Kaži mu, za deset dana, u zoru.“
„Ima nas troje odraslih, uključujući i Jusufovu ženu.“
„Nema dece?“
„Imam dvogodišnjeg sina, a Jusuf dvogodišnju ćerku, ali nisu
im potrebna sedišta.“
„Naplaćujem pola cene za decu kojoj nisu potrebna sedišta.“
„Onda ne možemo da putujemo“, rekla je odlučno Kija.
Udaljila se nekoliko koraka, kao da odlazi. „Žao mi je što sam
vam traćila vreme, gospodine. Možda bismo mogli da skupimo
šest hiljada, tako što bismo pozajmili od rođaka, ali onda bismo
im uzeli sve što imaju.“
Hakim je video kako šest hiljada dolara nestaje i delovao je
trunčicu nesigurnije. „Šteta“, rekao je. „Ali zašto ne biste došli
pomenutog dana? Ako autobus ne bude pun, mogao bih da vam
dam posebnu cenu.“
To je bila pat-pozicija i morala je da je prihvati.
Naravno, Hakim je želeo da ispuni svako sedište i zaradi
maksimalni iznos novca. S četrdeset putnika će zaraditi
osamdeset hiljada dolara. To je bilo pravo bogatstvo. Pitala se na
šta li će ga potrošiti. Ali verovatno je morao da deli s drugima.
Mora da je bio samo deo te organizacije.
Morala je da prihvati njegove uslove. Bio je u nadmoćnijem
položaju. „Vrlo dobro“, kazala je, a onda se setila da treba da se
ponaša kao poslušna ženica i dodala: „hvala vam, gospodine.“
Dobila je potrebne informacije. Napustila je garažu i krenula
na dugo pešačenje do kuće.
Hakim je nije iznenadio, ali opet, njihov razgovor ju je
obeshrabrio. Očigledno je smatrao da ima nadmoć nad ženama,
ali to nije bilo neuobičajeno. Ipak, ona Amerikanka je bila u
pravu: bio je kriminalac i nije mu se moglo verovati. Ljudi su
ponekad govorili da lopovi imaju poseban vid časti, ali Kija nije
verovala u to. Čovek kao što je Hakim bi lagao, varao i krao kad
god bi mogao da prođe nekažnjeno. I mogao bi da počini i gore
zločine protiv neke bespomoćne žene.
Biće s drugima u autobusu, naravno, ali to je nije mnogo
tešilo. Drugi putnici bi takođe mogli da budu uplašeni i očajni.
Kad neku ženu zlostavljaju, ljudi ponekad okrenu glavu na
drugu stranu, i pronalaze izgovore da se ne uključuju u to.
Njena jedina nada je bio Jusuf. Bio joj je rođak, a čast bi ga
naterala da je zaštiti. Uz Azru će ih biti troje odraslih, tako da
neće biti bespomoćni. Siledžije su često kukavice, a Hakim bi
mogao da okleva pre nego što započne sukob s tri osobe.
Osećala je da uz Jusufovu i Azrinu pomoć može da izdrži to
putovanje.
Temperatura je počela da pada kad je kasno popodne stigla
do Jusufovog sela. Noge su je bolele, ali je bila puna nade.
Zagrlila je Nažija, koji ju je poljubio i odmah nastavio da se igra
s Danom. Bila je pomalo razočarana što mu nije više
nedostajala, ali to je bio dobar znak, koji je pokazivao da je
proveo srećan dan i da se osećao bezbedno.
Azra je kazala: „Jusuf je otišao da potraži nekog ovna, ali
uskoro će se vratiti.“ Ponovo je bila malo ukočena s Kijom, ne
neprijateljski nastrojena, ali malo manje srdačna nego pre.
Kija se pitala zašto je Jusuf otišao da potraži ovna kad više
nije imao stado ovaca koje je trebalo oploditi, ali pretpostavljala
je da ga je posao i dalje zanimao iako ga je napustio. Jedva je
čekala da saopšti šta je saznala, ali naterala je sebe da bude
strpljiva. Dve žene su gledale decu kako se igraju dok Jusuf nije
došao nekoliko minuta kasnije.
Čim je seo na ćilim, Kija je kazala: „Hakim polazi za deset
dana. Moramo da budemo u Tri Palme u zoru ako želimo da
krenemo s njim.“
 Bila je uzbuđena i uplašena. Jusuf i Azra su izgledali
smirenije. Rekla im je za cenu, i autobus i raspravu o ceni za
decu. „Hakim nije pouzdan čovek“, rekla je. „Moramo da
budemo oprezni s njim. Ali mislim da ćemo uspeti ako se
budemo držali zajedno.“
Jusufovo obično nasmešeno lice izgledalo je zamišljeno.
Azra nije htela da pogleda Kiju u oči. Kija se pitala šta nije u
redu. „Šta se dogodilo?“, kazala je.
Jusuf je na licu imao izraz muškarca koji objašnjava ženama
tajne svemira. „Mnogo sam razmišlja o tome“, kazao je
izveštačeno.
Kija je imala loš predosećaj.
Nastavio je: „Nešto mi govori da će se stvari poboljšati ovde
kraj jezera.“
Nameravaju da odustanu, s nevericom je mislila Kija.
„Za novac potreban za put do Evrope mogu da kupim lepo
stado ovaca.“
I da ih gledaš kako crkavaju, mislila je Kija, baš kao i
prethodne; ali ništa nije rekla.
Kao da joj je pročitao misli. „I jedno i drugo je rizično. Ali ja
poznajem ovce. A o Evropi ne znam ništa.“
Kija se osećala iznevereno, i želela je da ga prekori zbog
kukavičluka, ali se uzdržala. „Nisi siguran“, rekla je.
„Siguran sam. Odlučio sam da ne krenem ovog puta.“
Azra je donela odluku, pretpostavila je Kija. Azra nikad nije
bila spremna da se seli i odgovorila je Jusufa od toga.
I ostavila nju na cedilu.
„Ne mogu da idem bez tebe“, rekla je.
Jusuf je odgovorio: „Onda ćemo svi ostati ovde, i nekako
ćemo se snaći.“
Glupavi optimizam neće spasti nikoga. Kija je nameravala to
da kaže, ali se ponovo uzdržala. Nije bila dobra ideja da
osporava nekog muškarca kad iznosi mišljenje na taj zvanični
način.
Dugo je ćutala. Zatim je, zbog dobrih odnosa s rođakom,
kazala: „Dobro, neka bude tako.“
Ustala je. „Dođi, Naži“, rekla je. „Vreme je da idemo kući.“
Iznenada joj je izgledalo veoma teško da ga nosi kilometar i po
do svog sela. „Hvala ti što si ga čuvala“, kazala je Azri.
I krenula je. Hodajući polako duž obale, prebacujući Nažija s
jednog bolnog kuka na drugi, razmišljala je o vremenu kad
novac od prodaje čamca bude potrošen. Koliko god bila
štedljiva, neće joj potrajati duže od dve ili tri godine. Njena
jedina šansa je upravo nestala.
Iznenada je sve to bilo previše za nju. Spustila je Nažija,
zatim sela na pesak, gledajući preko plitke vode do blatnjavih
ostrvaca. Gde god da pogleda, nije bilo nade.
Uhvatila se za glavu i rekla: „Šta da radim?“
 3.

Potpredsednik Milton Lapjer je ušao u Ovalnu sobu odeven u

tamnoplavi kašmirski blejzer koji je izgledao britanski. Nabori
sakoa s dvorednim kopčanjem nisu pomogli da se sakrije njegov
nabrekli stomak. Visok i spor, bio je sušta suprotnost sitnoj
predsednici Grin, koja je bila studentska prvakinja u gimnastici i
još vitka i gipka.
Bili su različiti koliko predsednik Kenedi, otmeni bostonski
intelektualac, i potpredsednik Lindon Džonson, neobrađeni
dijamant iz Teksasa. Polin je bila umerena republikanka,
konzervativna ali fleksibilna; Milt je bio belac iz Džordžije,
nestrpljiv ali umeren. Polin nije volela Milta, ali joj je bio
koristan. Govorio joj je šta misli krajnje desno krilo stranke,
upozoravao ju je kad bi mogla da uradi nešto što bi ih
razbesnelo, i branio ju je u medijima.
Sad je rekao: „Džejms Mur ima novu ideju.“
Sledeća godina je bila izborna, a senator Mur je pretio da će
se nadmetati s Polin za republikansku nominaciju. Ključni izbori
u Nju Hempširu održaće se za pet meseci. Osporavanje
trenutnog predsednika iz sopstvene partije bilo je neuobičajeno,
ali ne i nečuveno: Ronald Regan je uradio to Džeraldu Fordu
1976. i doživeo neuspeh; Pat Bjukenon je izazvao Džordža H.
V. Buša 1991. i doživeo neuspeh; ali Judžin Makarti je uspeo u
tome protiv Lindona Džonsona 1968, pa je Džonson morao da
se povuče iz trke.
Mur je imao izgleda. Polin je pobedila na prethodnim
predsedničkim izborima nakon nezadovoljstva protiv
nesposobnosti i rasizma. „Razuman konzervativizam“, glasio je
njen slogan: bez ekstremizma, bez zlostavljanja, bez predrasuda.
Zalagala se za umerenu spoljnu politiku i niske poreske stope.
Ali milioni glasača su još žudeli za nadmenim mačo vođom, a
Mur je zadobio njihovu podršku.
Polin je sedela iza čuvenog stola napravljenog od ostataka
broda Rezolut, poklona kraljice Viktorije, ali pred sobom je
imala kompjuter iz dvadeset prvog veka. Pogledala je Milta.
„Šta je sad smislio?“
„Želi da zabrani da se pop pesme s vulgarnim tekstovima
pojavljuju na Bilbordovoj top listi sto najboljih pesama.“
S druge strane sobe dopro je grohotan smeh. Šefica kabineta
Džeklin Brodi se razveselila. Ta privlačna
četrdesetpetogodišnjakinja otresitog ponašanja bila je Polinina
dugogodišnja prijateljica i saveznica. Kazala je: „Da nema
Mura, bilo bi dana kad se ne bih nasmejala od jutra do mraka.“
Milt je seo na stolicu ispred stola. „Džeklin možda misli da je
to smešno“, kazao je neraspoloženo, „ali mnogim ljudima će se
svideti ta ideja.“
„Znam, znam“, saglasila se Polin. „Ništa nije previše
besmisleno za modernu politiku.“
„Šta ćeš reći u vezi s tim?“
„Ništa, ako mogu da izbegnem to.“
„A ako ti postave konkretno pitanje?“
„Reći ću da muzika koju deca slušaju ne treba da ima
vulgarne tekstove i da bih ih zabranila da sam predsednica neke
totalitarne zemlje kao što je Kina.“
„Dakle, upoređuješ američke hrišćane s kineskim
komunistima.“
Polin je uzdahnula. „U pravu si, previše je sarkastično. Šta
predlažeš?“
 „Apeluj na pevače, muzičke kompanije i radio-stanice da
pokažu umerenost i misle na svoje mlade slušaoce. A onda, ako
moraš, možeš da kažeš: Ali cenzura nije u duhu Amerike’.“
„To neće promeniti ništa.“
„Ne, ali to je u redu, sve dok izgledaš saosećajno.“
Upitno je pogledala Milta. Nije ga bilo lako šokirati, mislila
je. Sme li da mu postavi pitanje koje joj je na vrh jezika? Mislila
je da sme. Kazala je: „Koliko si godina imao kad ste ti i tvoji
prijatelji počeli da govorite jebote?“
Milt je slegnuo ramenima, nimalo zaprepašćen. „Dvanaest,
možda trinaest.“
Okrenula se ka Džeklin. „A ti?“
„Otprilike u isto vreme.“
„I od čega onda štitimo decu?“
Milt je rekao: „Ne kažem da je Mur u pravu. Ali mislim da ti
predstavlja pretnju. I naziva te liberalom u svakom govoru.“
„Pametni konzervativci znaju da ne možeš da zaustaviš
promene nego samo da ih usporiš. Tako ljudi imaju vremena da
se naviknu na nove ideje, a ti ne trpiš besne reakcije. Liberali
greše što zahtevaju radikalne promene sad, i to ih potkopava.“
„Pokušaj da od toga napraviš natpis za majicu.“
To je bila jedna od Miltovih izreka. Verovao je da većina
birača ne razume ono što ne može da se stavi na majicu.
Činjenica da je Milt tako često bio u pravu činila ga je još
nepodnošljivijim. Polin je kazala: „Želim da pobedim, Milte.“
„I ja.“
„Sedim za ovim stolom dve i po godine i osećam da nisam
postigla gotovo ništa. Želim još jedan mandat.“
Džekin je kazala: „Samo napred, gospođo predsednice.“
Vrata su se otvorila i provirila je Lizi Friberg. Ta
tridesetogodišnjakinja bujne, kovrdžave crne kose bila je glavna
sekretarica. Kazala je: „Savetnik za nacionalnu bezbednost je
ovde.“
„Dobro“, rekla je Polin.
Gas Blejk je ušao, i prostorija je odmah izgledala manje. Gas
i Milt su klimnuli glavom jedan drugom: nisu se dobro slagali.
Predsedničina tri najbliža savetnika sad su bila u prostoriji.
Šefica kabineta, nacionalna bezbednost i potpredsednik su imali
kancelarije nekoliko koraka udaljene od ove, na istom spratu
Zapadnog krila, i ta fizička bliskost značila je da su viđali
predsednicu češće od ikog drugog.
Polin je rekla Gasu: „Milt mi je pričao o apelu Džejmsa Mura
da se cenzurišu pop pesme.“
Gas joj je uputio šarmantan osmeh. „Ti si vođa slobodnog
sveta, i brineš se za pop pesme?“
„Upravo sam pitala Milta koliko je godina imao kad je počeo
da govori jebote. Rekao je dvanaest. A ti, Gase?“
Savetnik za bezbednost je kazao: „Rođen sam u južnom delu
Los Anđelesa. To je verovatno bila prva reč koju sam
izgovorio.“
Polin se nasmejala i rekla: „Obećavam da te nikad neću
citirati.“
„Želela si da razgovaramo o Al Bustanu.“
„Da. Hajde da se udobnije smestimo.“ Ustala je od stola. Na
sredini sobe nalazila su se dva kauča okrenuta jedan ka drugom,
preko jednog stočića. Polin je sela. Milt i Džeklin su seli na
drugi kauč, a Gas kraj nje.
Gas je rekao: „To su najbolje vesti iz tog regiona nakon
dužeg vremena. Projekat ’Kleopatra’ se isplaćuje.“
Milt je rekao: „’Kleopatra’?“
Gas je izgledao nestrpljivo. Milt nije redovno čitao izveštaje.
Polin jeste. Kazala je: „CIA ima tajnog agenta koji je
dostavio vrhunske podatke o bazi ISGS-a u Nigeru. Juče je
združena jedinica američke, francuske i lokalne vojske zbrisala
to mesto. To se nalazi u jutarnjem izveštaju, ali možda nisi imao
vremena da ga pročitaš.“
Milt je rekao: „Zašto smo uključili Francuze, zaboga?“
Gas mu je uputio pogled koji je govorio: Zar ti stvarno ništa
ne znaš?, ali progovorio je dovoljno učtivo. „Mnoge od tih
zemalja su bile francuske kolonije.“
„Dobro.“
Kao žena, Polin je stalno trpela primedbe da je previše
ljubazna, previše popustljiva, previše saosećajna da bi bila
vrhovni zapovednik američke vojske. Kazala je: „Sama ću to
objaviti. Džejms Mur ima velika usta kad govori o teroristima.
Vreme je da pokažemo kako predsednica Grin ubija te
prokletnike.“
„Dobra ideja.“
Polin se okrenula ka šefici kabineta. „Džeklin, kako bi bilo da
zamoliš Sandipa da organizuje konferenciju za novinare?“
Sandip Čakraborti bio direktor komunikacija.
„Naravno.“ Džeklin je pogledala na sat. Bila je sredina
popodneva. „Sandip će predložiti da se održi sutra ujutro, zbog
maksimalne gledanosti.“
„Dobro.“
Gas je kazao: „Nekoliko pojedinosti koje nisu bile u izveštaju
jer sam ih upravo čuo. Prvo, taj napad je predvodila pukovnica
Suzan Markus.“
„Operacijom je komandovala žena?“
Gas se široko osmehnuo. „Nemoj da zvučiš tako
iznenađeno.“
„Ovo je sjajno. Sad mogu da kažem: ako vam je potrebna
sirova snaga, oslonite se na neku ženu da obavi ono što je
potrebno.“
„Govoriš o pukovnici Markus, ali i o sebi.“
„Sviđa mi se to.“
„U tvom izveštaju piše da su teroristi imali kinesko i
severnokorejsko oružje.“
Milt je rekao: „Zašto Peking naoružava te ljude? Mislio sam
da Kinezi mrze muslimane. Zar ih ne šalju u logore za
prevaspitavanje?“
Polin je rekla: „To nema veze s ideologijom. I Kina i Severna
Koreja zarađuju mnogo novca praveći i prodajući oružje.“
„Ne bi trebalo da ga prodaju ISGS-u.“
„Kazaće da ga ne prodaju. A postoje i preprodavci koji se
bogate na taj način.“ Polin je slegnula ramenima. „Šta da se
radi.“
Gas ju je iznenadio podržavajući Milta. „Potpredsednik je u
pravu, gospođo predsednice. Postoji još nešto čega nije bilo u
jutrošnjem izveštaju... teroristi su imali, pored pištolja, tri
severnokorejska samohodna stosedamdesetmilimetarska topa
koksan M-1978, postavljena na šasije kineskog tenka tip 59.“
„Isuse. Sigurno ih nisu kupili na buvljoj pijaci u Timbuktuu.“
„Nisu.“
Polin se zamislila. „Mislim da to ne smemo da zanemarimo.
Puške su dovoljno loše, ali svet ih je pun, i niko ne može da
kontroliše tržište. Ali artiljerija je nešto drugo.“
„Saglasan sam“, rekao je Gas, „ali nisam siguran šta možemo
da uradimo povodom toga. Američki proizvođači oružja moraju
da dobiju odobrenje vlade za izvoz – svake nedelje imam
njihove zahteve na stolu. Druge zemlje bi trebalo da rade isto,
ali ne rade.“
„Onda bi možda trebalo da ih ohrabrimo.“
„Dobro“, kazao je Gas. „Šta imaš na umu?“
 „Možemo da predložimo donošenje rezolucije Ujedinjenih
nacija.“
Milt je prezrivo rekao: „Ujedinjene nacije! Od toga nema
koristi.“
„To će skrenuti pažnju javnosti na Kinu. Sam razgovor o
tome mogao bi da ih obuzda.“
Milt je podigao ruke kao da se predaje. „Dobro.
Upotrebićemo UN da skrenemo pažnju na to što Kinezi rade.
Tako ću plasirati tu priču.“
Gas je kazao: „Nema svrhe predlagati donošenje rezolucije
Saveta bezbednosti – Kinezi bi mogli jednostavno da stave veto
– tako da pretpostavljam da govorimo o rezoluciji Generalne
skupštine.“
„Da“, rekla je Polin, „ali mi je nećemo samo predložiti. Treba
da obezbedimo podršku širom sveta. Američki ambasadori treba
da lobiraju kod vlada da podrže tu rezoluciju... ali tiho, da ne
bismo upozorili Kineze koliko smo ozbiljni.“
Milt je kazao: „I dalje ne mislim da će to promeniti ponašanje
Kineza.“
„Onda možemo da im uvedemo sankcije. Ali idemo redom.
Potrebno nam je da razgovaramo s Kinezima.“ Čester Džekson
je bio ministar spoljnih poslova. Njegova kancelarija se nalazila
kilometar i po dalje, u zgradi Ministarstva spoljnih poslova.
„Džeklin, organizuj sastanak i još malo ćemo razgovarati o
ovome.“
Lizi je provirila. „Gospođo predsednice, prvi gospodin se
vratio u Rezidenciju.“
„Hvala.“ Polin se još nije bila navikla da joj muža zovu prvi
gospodin – to joj je zvučalo komično. Ustala je, a i ostali za
njom. „Hvala svima.“
Napustila je Ovalnu sobu kroz vrata koja su izlazila na
Zapadnu kolonadu. U pratnji dva pripadnika tajne službe i
jednog vojnog kapetana s atomskim fudbalom, obišla je dve
strane Ružičnjaka i ušla u Rezidenciju.
Bila je to predivna zgrada, velelepno uređena, čije je
održavanje bilo skupo, ali tu se nikad nije osećala kao kod kuće.
Sa žaljenjem je mislila na gradsku kuću na Kapitol hilu koju je
napustila, usku viktorijansku zgradu od crvene cigle, s malim,
udobnim sobama punim slika i knjiga. Imala je izlizane kauče s
jastucima živih boja, veliki udoban krevet i zastarelu kuhinju u
kojoj je Polin tačno znala gde se šta nalazi. U predsoblju su bili
bicikli, teniski reketi u vešernici, a boca kečapa na kredencu u
trpezariji. Ponekad je želela da nikad nije otišla odatle.
Otrčala je uza stepenice bez zastajanja. S pedeset godina je i
dalje bila okretna. Prošla je kraj zvaničnog prvog sprata i stigla
do porodičnog stana na drugom spratu.
Sa odmorišta je pogledala u Istočni salon, svačije omiljeno
mesto. Videla je svog muža kako sedi kraj velikog lučnog
prozora koji je gledao preko Istočnog krila na Petnaestu
severozapadnu ulicu i restoran Old ebit. Otišla je kratkim
hodnikom do male sobe, onda sela na žuti baršunasti kauč kraj
njega i poljubila ga je u obraz.
Džeri Grin je bio deset godina stariji od Polin. Bio je visok,
sedokos i plavook, odeven u tradicionalno tamnosivo odelo s
belom košuljom i kravatom s diskretnom šarom. Kupovao je
odeću kod Bruks bradersa, mada je mogao da priušti sebi
odlazak u London da naruči odela u Sevil rouu.
Polin ga je upoznala kad je studirala pravo na Jejlu, a on je
bio gostujući predavač koji je govorio o pravu kao poslovnoj
aktivnosti. Tad je imao malo više od trideset godina, već je bio
uspešan, a ostale studentkinje su mislile da je seksi. Ali prošlo je
petnaest godina pre nego što ga je ponovo videla. Tada je već
bila članica Kongresa, a on stariji partner u svojoj firmi.
Izlazili su, spavali zajedno, i otišli na odmor u Pariz. Njihova
veza je bila uzbudljiva i romantična, ali čak i tad je Polin znala
da je to više prijateljstvo nego velika strast. Džeri je bio dobar
ljubavnik, ali nikad nije želela da mu pokida odeću zubima. Bio
je zgodan, inteligentan i duhovit, i udala se za njega iz tih
razloga, a i zato što nije želela da bude sama.
Kad je Polin izabrana za predsednicu, on je prestao da se bavi
advokaturom i postao je upravnik jednog humanitarnog fonda,
Američke fondacije za obrazovanje žena i devojaka, što je bio
neplaćeni povremeni posao koji mu je dozvoljavao da obavlja
ulogu prvog gospodina nacije.
Imali su jedno dete, četrnaestogodišnju Pipu. Volela je da ide
u školu i bila je odlikašica, tako da su se zaprepastili kad ih je
direktor pozvao u školu da razgovaraju o Pipinom ponašanju.
Polin i Džeri su nagađali kakav bi to problem mogao da bude.
Sećajući se sebe sa četrnaest godina, Polin je pretpostavila da su
uhvatili Pipu kako se ljubi s nekim učenikom drugog razreda,
iza sale za fizičko. U svakom slučaju, to verovatno nije ništa
ozbiljno, mislila je.
Polin nije mogla da ide. To bi izašlo u novinama. Onda bi
Pipini problemi, koliko god bili uobičajeni, dospeli na naslovne
strane, a ta sirota devojčica bi bila u središtu pažnje javnosti.
Polinina najveća želja bila je da njeno dete ima divnu budućnost,
i znala je da je Bela kuća neprirodno okruženje za odrastanje.
Bila je odlučna da zaštiti Pipu od agresivne pažnje medija. I tako
je Džeri diskretno otišao sam tog popodneva, a sad je Polin
jedva čekala da sazna šta se dogodilo.
„Nikad nisam upoznala gospođu Džad“, rekla je Polin.
„Kakva je?“
„Pametna i ljubazna“, kazao je Džeri. „Baš ono što želiš kod
direktora škole.“
„Koliko joj je godina?“
„Četrdesetak.“
„Šta je rekla?“
„Sviđa joj se Pipa i misli da je naša ćerka pametna učenica i
vredna članica školske zajednice. Bio sam prilično ponosan.“
Polin je htela da kaže: Pređi na stvar. Ali znala je da će Džeri
izneti svoj izveštaj na temeljan i logičan način, od početka do
kraja. Tri decenije bavljenja advokaturom naučile su ga da ceni
jasnoću više od svega. Polin je obuzdala nestrpljenje.
Nastavio je: „Pipu je uvek zanimala istorija, dobro je učila i
učestvovala u razgovoru na časovima. Ali u poslednje vreme je
postala nemirna.“
„Zaboga“, zastenjala je Polin. To je počelo da zvuči zlokobno
poznato.
„Toliko da je nastavnik morao da je triput izbaci s časa.“
Polin je klimnula glavom. „A kad se to dogodi triput,
pozivaju roditelje.“
„Tako je.“
„Koji istorijski period trenutno uče?“
„Nekoliko, ali Pipa je pravila probleme kad se govorilo o
nacistima.“
„Šta je rekla?“
„Pipa ne osporava nastavnikovu interpretaciju istorije. Njena
primedba je da njeno odeljenje uči pogrešne predmete. Nastavni
plan je sastavljen uz rasne predrasude, kaže ona.“
„Znam kuda to vodi. Ali nastavi.“
„Mislim da bi trebalo da pozovemo Pipu da nam sama to
ispriča.“
„Dobra ideja.“
Polin je nameravala da ustane i ode da potraži ćerku, ali
Džeri je rekao: „Ostani tu. Sačekaj. Ti si najzaposlenija osoba u
Americi. Ja ću pronaći Pipu.“
„Hvala.“
Džeri je otišao.
Bio je uviđavan, mislila je zahvalno Polin. Tako je pokazivao
svoju ljubav.
Pipina primedba je posetila Polin na to kako je i ona sama
provocirala svoje profesore. Njena tadašnja priča je bila kako
sve lekcije govore o muškarcima: predsednicima, generalima,
piscima, muzičarima. Njen profesor – muškarac – budalasto je
tvrdio da je to zato što žene nisu bile mnogo važne kroz istoriju.
U tom trenutku je mlada Polin postala veoma besna.
Ipak, starija Polin nije mogla da dozvoli da joj ljubav i
saosećanje zamagle pogled na svet. Pipa mora da nauči da ne
dozvoli da se rasprava pretvori u svađu. Polin je morala da je
pažljivo usmeri. To je, kao i većina političkih problema, moglo
da se reši ne silom nego promišljenošću.
Džeri se vratio s Pipom. Bila je niska za svoje godine i vitka,
kao Polin. Nije bila uobičajeno lepa jer je imala široka usta i
donju vilicu, ali neka vedra ličnost isijavala je iz tog običnog
lica i Polina je osećala kako je ljubav preplavljuje svaki put kad
bi Pipa ušla u sobu. U školskoj odeći, širokoj dukserici i plavim
farmerkama izgledala je detinjasto, ali Polin je znala da ispod
toga ubrzano postaje žena.
„Dođi i sedi kraj mene, dušo“, rekla je Polin, a kad je Pipa
sela, prebacila je ruku preko devojčinih uskih ramena i zagrlila
ju je. „Znaš koliko te volimo, i zbog toga moramo da razumemo
šta se događa u školi.“
Pipa je izgledala oprezno. „Šta je rekla gospođa Džad?“
„Zaboravi na gospođu Džad na tren. Samo nam reci šta te
muči.“ Pipa je ćutala neko vreme, tako da ju je Polin pitala: „To
ima veze s istorijom, zar ne?“
„Da.“
„Pričaj nam o tome.“
„Učili smo o nacistima, o tome koliko je Jevreja ubijeno.
Videli smo slike logora i gasnih komora. Naučili smo imena:
Treblinka, Majdanek, Janovska. Ali šta je s ljudima koje smo mi
zbrisali s lica zemlje? Kad se Kristifor Kolumbo iskrcao, ovde je
živelo deset miliona urođenika, a na kraju ratova protiv
Indijanaca ostalo ih je svega četvrt miliona. Zar nije i to
Holokaust? Pitala sam onda kad ćemo učiti o pokolju u
Talashačiju, Send Kriku, Vundid Niju.“
Pipa je bila ogorčena i nije priznavala grešku. To je Polin i
očekivala. Nije mislila da će se Pipa rasplakati i izviniti – bar ne
još. „To mi zvuči kao razumno pitanje“, rekla je Polin. „Kako ti
je profesor odgovorio?“
„Gospodin Njubegin je rekao da ne zna kad ćemo učiti o
tome. I zato sam pitala: Zar nije važnije znati o zločinima koje je
izvršila tvoja zemlja nego druge zemlje? Čak mislim da i u
Bibliji piše nešto o tome.“
„Piše“, kazao je Džeri, koji je odrastao u porodici vernika.
„To je iz Besede na gori. Kako možeš reći bratu svom: Stani da
ti izvadim trun iz oka tvog; a eto brvno u oku tvom?, kazao je
Isus. I rekao je: ’Licemeru!’, kako bismo znali da je bio
ozbiljan.“
Polin je kazala: „Šta je gospodin Njubegin rekao na to?“
„Rekao je da nastavni program ne određuju učenici.“
„To je prava šteta“, kazala je Polin. „Uplašio se.“
„Upravo tako.“
„Zašto te je izbacio sa časa.“
„Stalno sam zapitkivala, a njemu se smučilo. Rekao je da ako
ne mogu da sedim i slušam, treba da napustim učionicu, što sam
i uradila.“ Pipa je slegnula ramenima, kao da kaže kako to nije
mnogo važno.
Džeri je rekao: „Ali gospođa Džad je rekla da se to dogodilo
triput. Zbog čega je došlo do rasprave drugi i treći put?“
„Zbog iste stvari.“ Pipa je izgledala besno. „Imala sam pravo
na odgovor!“
Polin je rekla: „Dakle, iako si možda bila u pravu, posledica
svega jeste da se predavanja nastavljaju kao i pre, samo što ti
nisi na času.“
„I u govnima sam do grla.“
Polin se pretvarala da ne čuje tu prostotu. „Kad razmisliš o
tome, šta misliš o onome što si uradila?“
„Zalagala sam se za istinu i bila sam kažnjena.“
To nije bio odgovor koji je Polin tražila. I pokušala je
ponovo. „Možeš li da razmisliš o nekim alternativnim
odgovorima koje bi vredelo pokušati?“
„Da se pomirim s tim i ćutim?“
„Smem li da ti nešto predložim?“
„Okej.“
„Pokušaj da smisliš način na koji bi deca mogla da
istovremeno uče o genocidu nad američkim urođenicima i
Holokaustu koji su izvršili nacisti.“
„Ali on neće...“
„Čekaj malo. Šta misliš o tome da gospodin Njubegin
pristane da poslednji čas u polugodištu posveti Indijancima, i
dozvoli ti da napraviš prezentaciju, nakon koje bi usledila
diskusija.“
„Nikad ne bi pristao na to.“
„Možda i hoće.“ Hoće ako ga ja pitam, pomislila je Polin, ali
nije ništa rekla. „Ako ne pristane, zar škola nema debatni klub?“
„Da. Ja sam u komitetu.“
 „Predloži temu o ratovima protiv Indijanaca. Da li su pioniri
bili krivi za pokolj? Uključi čitavu školu u tu diskusiju – i
gospodina Njubegina. Potreban ti je kao prijatelj, ne kao
neprijatelj.“
Pipa je počela da izgleda zainteresovano. „Dobro, to je
zanimljiva ideja... debata.“
„Šta god da uradiš, razreši to s gospođom Džad i gospodinom
Njubeginom. Nemoj samo da im izneseš gotovu ideju. Što više
budu mislili da je to njihova ideja, više će je podržavati.“
Pipa se osmehnula. „Da li me to podučavaš politici, mama?“
„Možda. Ali postoji još jedna stvar, koja ti se verovatno neće
svideti.“
„Koja?“
„Sve će proći lepše ako se izviniš gospodinu Njubeginu zbog
ometanja časa.“
„Moram li?“
„Mislim da moraš, dušo. Povredila si mu ponos.“
„Ja sam dete!“
„Zbog čega je sve još gore. Stavi mu malo melema na ranu.
Biće ti drago zbog toga.“
„Smem li da razmislim o tome?“
„Naravno. Sad idi i umij se, dok ja budem zvala gospođu
Džad, a onda ćemo večerati...“, pogledala je na sat, „za petnaest
minuta.“
„Dobro.“
Pipa je otišla.
Džeri je kazao: „Javiću kuvaru.“ Izašao je.
Polin je uzela telefon. „Molim vas, pozovite gospođu Džad,
direktorku škole Fogi botom“, rekla je operateru na centrali.
„Naravno, gospođo predsednice.“ Osoblje centrale u Beloj
kući ponosilo se svojom sposobnošću da pronađe svakog na
svetu. „Očekujete li da ćete boraviti u Istočnom salonu još
nekoliko minuta?“
„Da.“
„Hvala vam, gospođo predsednice.“
Polin je spustila slušalicu, a Džeri se vratio. Polin ga je pitala:
„Šta misliš?“
„Mislim da si uspešno to rešila. Ubedila si je da promeni
ponašanje, a nije ljuta na tebe. To je bilo vešto.“
I divno, mislila je Polin, uz malo ljutnje. „Misliš li da je to
bilo pomalo hladno?“
Džeri je slegnuo ramenima. „Pitam se šta nam to govori o
tome gde se Pipa trenutno nalazi, u emotivnom smislu.“
Polin se namrštila, ne shvatajući šta je Džeri hteo da kaže; ali
telefon je zazvonio pre nego što ga je pitala.
„Gospođa Džad za vas, gospođo predsednice.“
Polin je rekla: „Gospođo Džad, nadam se da vas ne
uznemiravam.“
Nema mnogo ljudi u svetu kojima bi smetalo da ih uznemiri
predsednica Sjedinjenih Država, ali Polin je želela da bude
ljubazna.
„Molim vas, ne brinite se, gospođo predsednice. Rado ću
razgovarati s vama, naravno.“ Glas je bio dubok i prijateljski,
mada malo nesiguran – što nije bilo iznenađujuće za nekog ko
razgovara s predsednikom.
„Kao prvo, želim da vam se zahvalim na brizi koju ste
iskazali za Pipu. Cenim to.“
„Nema na čemu, gospođo. To nam je posao.“
„Pipa mora da nauči kako ne može da određuje šta će se učiti.
I nipošto vas ne zovem da bih se žalila na gospodina
Njubegina.“
„Hvala vam na tome.“ Gospođa Džad je počela da se pomalo
opušta.
„Ipak, ne želimo da uništimo Pipin idealizam.“
„Nipošto.“
„Razgovarala sam s njom, i odlučno sam joj preporučila da se
izvini gospodinu Njubeginu.“
„Kako je reagovala na to?“
„Razmisliće o tome.“
Gospođa Džad se nasmejala. „Takva je Pipa.“
I Polin se nasmejala, osetivši da je ostvarila neku vezu.
Kazala je: „Predložila sam Pipi da potraži način da istera svoje
bez ometanja nastave. Na primer, može da predloži temu za
debatni klub.“
„Kako dobra ideja.“
„Naravno, to zavisi od vas, ali nadam se da ste saglasni s
osnovnim načelom.“
„Jesam.“
„I nadam se da će Pipa sutra ujutro doći u školu s
pomirljivijim stavom.“
„Hvala vam, gospođo predsednice. Cenim to.“
„Doviđenja.“ Polin je spustila slušalicu.
„Lepo izvedeno“, rekao je Džeri.
„Hajde da večeramo.“
Napustili su sobu i prošli dugim Centralnim hodnikom preko
Zapadne dnevne sobe, do trpezarije na severnoj strani zgrade, s
dva prozora koji gledaju na Aveniju Pensilvanija i Trg Lafajet.
Polin je obnovila stare tapete koji prikazuju prizore bitaka iz
Američke revolucije, koje su Klintonovi prethodno bili okrečili.
Pipa je ušla, izgledajući kažnjeno.
Porodične večere su obavljane ovde, obično rano uveče.
Hrana je uvek bila jednostavna. Večeras su imali salatu,
testeninu sa sosom od paradajza i svež ananas za desert.
 Na kraju obroka, Pipa je rekla: „Dobro, reći ću gospodinu
Njubeginu da mi je žao što sam ga gnjavila.“
„Dobra odluka“, kazala je Polin. „Hvala ti što si me
poslušala.“
Džeri je rekao: „Ali kaži dosađivala.“
„Dogovoreno, tatice.“
Kad je Pipa otišla, Polin je rekla: „Popiću kafu u Zapadnom
krilu.“
„Obavestiću kuhinju.“
„Šta ćeš raditi večeras?“
„Moram da sat vremena radim nešto za fondaciju. Kad Pipa
završi domaći, verovatno ćemo neko vreme gledati televiziju.“
„Sjajno.“ Poljubila ga je. „Vidimo se kasnije.“
Obišla je stubove, a onda prošla kroz Ovalnu sobu i izašla na
druga vrata. Kraj Ovalne sobe nalazila se Radna soba, mala,
skromno uređena, u kojoj je Polin volela da radi. Ovalna soba je
bila ceremonijalna prostorija kroz koju su ljudi stalno prolazili,
ali kad je predsednica bila u Radnoj sobi, uglavnom je bila
sama, i niko nije ulazio bez kucanja i čekanja na odgovor. Uz
sto, dve fotelje i televizor, ta soba je bila stvarno zakrčena
stvarima, ali Polin ju je volela, a većina prethodnih predsednika
je mislila isto.
Provela je tri sata telefonirajući i spremajući se za sutrašnje
obaveze, a onda se vratila u Rezidenciju. Otišla je pravo u
Glavnu spavaću sobu. Džeri je već bio u krevetu, u pidžami,
čitajući časopis Spoljni poslovi. Dok se svlačila, kazala je:
„Sećam se kad sam imala četrnaest godina. Bila sam raspuštena.
Hormoni imaju mnogo veze s tim.“
„Možda si u pravu“, rekao je, ne gledajući je.
Po tonu njegovog glasa shvatila je da misli upravo suprotno.
Kazala je: „Imaš li neku drugu teoriju?“
 Nije joj direktno odgovorio na pitanje. „Pretpostavljam da
većina dece u njenom odeljenju prolazi kroz hormonske
promene. Ali Pipa je jedina koja drami.“
Nisu znali da li se ostala deca u razredu ponašaju loše, ali
Polin se uzdržala od rasprave. Smireno je rekla: „Pitam se
zašto?“ Mislila je da zna odgovor. Pipa je bila kao ona, rođena
idealistkinja. Ali čekala je Džerijevo mišljenje.
Rekao je: „U svetu četrnaestogodišnjaka, takvo ponašanje
može biti znak da nešto nije u redu.“
Polin je strpljivo kazala: „A šta ti misliš da nije u redu u
Pipinom životu?“
„Možda želi više pažnje.“
„Stvarno? Ima tebe, ima mene, ima gospođu Džad. Ide kod
babe i dede.“
„Možda ne viđa dovoljno majku.“
Polin je mislila: Dakle, ja sam kriva?
Naravno da nije provodila dovoljno vremena s ćerkom. Niko
ko ima zahtevan posao ne može da bude sa svojom decom
koliko bi ona volela. Ali kad je bila s Pipom, provodile su vreme
kvalitetno. Džerijeva opaska zvučala joj je nepravedno.
Bila je gola i nije joj promaklo da je Džeri nije posmatrao
kako se svlači. Navukla je spavaćicu i legla kraj njega. Pitala je:
„Jesi li već neko vreme razmišljao o tome?“
„To je samo stalna zabrinutost ispod površine“, rekao je.
„Nisam hteo da te kritikujem.“
Da, ali jesi, mislila je.
Spustio je časopis i ugasio svetiljku kraj kreveta. Zatim se
nagnuo i ovlašno je poljubio. „Volim te“, kazao je. „Laku noć.“
„Laku noć.“ Ugasila je svetlo na svojoj strani. „Volim i ja
tebe.“
Dugo nije zaspala.
 4.

Tamara Levit je radila u američkoj ambasadi u Ndžameni, u

delu zgrade gde su se nalazile kancelarije CIA. Njen sto je bio u
zajedničkom delu, bila je suviše niskog čina da bi imala svoju
kancelariju. Razgovarala je telefonom sa Abdulom, koji joj je
rekao da je stupio u kontakt s krijumčarem ljudi po imenu
Hakim, a ona je pisala kratak izveštaj o tome, pred kraj
popodneva, kad su ona i svi ostali pozvani u salu za sastanke.
Načelnik odeljenja Dekster Luis je imao neku objavu.
Dekster je bio nizak, mišićav muškarac u izgužvanom odelu.
Tamara je mislila da je pametan, posebno u operacijama koje
podrazumevaju obmanu. Ali mislila je da je neiskren i u
svakodnevnom životu. Kazao je: „Ostvarili smo veliku pobedu, i
želim da vam se svima zahvalim. Imam poruku koju bih želeo
da vam pročitam.“ Držao je list papira. „’Pukovnici Suzan
Markus i njenoj jedinici i Deksteru Luisu i njegovom
obaveštajnom timu. Drage kolege, zadovoljstvo mi je da vam
čestitam na pobedi u Al Bustanu. Zadali ste važan udarac
teroristima i spasli mnoge živote, i ponosna sam na vas. Iskreno
vaša’“, zastao je dramatično, a onda završio, „’Polin Grin,
predsednica Sjedinjenih Američkih Država.’“
Okupljeni su počeli da kliču i aplaudiraju. Tamara je osetila
nalet ponosa. Uradila je dosta toga dobrog za Agenciju, ali ovo
je prvi put da je bila uključena u jednu veliku operaciju, i bila je
uzbuđena što se završila uspešno.
Ali osoba koja je najviše zaslužila pohvale predsednice Grin
bio je Abdul. Pitala se da li je predsednica uopšte znala njegovo
ime. Verovatno nije.
A misija nije bila završena. Abdul je i dalje bio na terenu, i
dalje je rizikovao svoj život – i još gore – špijunirajući
džihadiste. Tamara je ponekad ležala budna razmišljajući o
njemu, i unakaženom telu njegovog prethodnika, Omara, čija
krv je natopila pesak.
Vratili su se do svojih stolova, a Tamara se setila Polin Grin.
Mnogo pre nego što je Polin postala predsednica, kad se
kandidovala kao članica Kongresa iz Čikaga, Tamara je
volontirala u njenom izbornom štabu. Tamara nije bila
republikanka, ali se divila Polin. Postale su prilično bliske,
mislila je Tamara, ali veze stvorene u izbornoj kampanji bile su
ozloglašeno privremene, kao romanse s letovanja, i prijateljstvo
se nije nastavilo nakon što je Polin izabrana.
U leto nakon što je Tamara završila postdiplomske studije,
CIA je stupila u kontakt s njom. Nije bilo ničeg tajnog u tome.
Jedna žena ju je pozvala i kazala: „Ja pronalazim ljude za CIA i
volela bih da razgovaram s vama.“ Tamaru je angažovala
Direkcija za operacije, što je značilo rad u tajnosti. Nakon
uvodnog brifinga u Lengliju, završila je osnovnu obuku na
mestu koje se zove Farma.
Većini službenika Centralne obaveštajne službe karijera je
proticala bez upotrebe vatrenog oružja. Radili su u Sjedinjenim
Državama ili dobro čuvanim ambasadama i sedeli ispred ekrana,
čitajući strane novine i pregledajući sajtove, prikupljajući
podatke i analizirajući njihov značaj. Ali bilo je nekih, koji su
radili u zemljama koje su bile opasne ili neprijateljske ili i jedno
i drugo, koji su išli naoružani i povremeno učestvovali u nasilju.
Tamara nije bila šonja. Bila je kapiten ženskog hokejaškog
tima na Univerzitetu u Čikagu. Ali dok se nije pridružila
Agenciji, nije znala ništa o vatrenom oružju. Njen otac je bio
univerzitetski profesor koji nikad nije držao pištolj u ruci. Njena
majka je prikupljala novac za grupu Žene protiv pištolja. Kad su
pitomcima dali pištolje kalibra 9 mm, Tamara je morala da gleda
druge da bi shvatila kako da izbaci magacin i pomeri navlaku.
Ipak, bila je zadovoljna kad je otkrila, nakon malo vežbe, da
je neuobičajeno vešta s raznim vrstama oružja.
Odlučila je da to ne kaže svojim roditeljima.
Uskoro je shvatila da Agencija ne očekuje da svako završi
borbenu obuku. Ta obuka je bila deo procesa eliminacije, i
trećina kandidata je odustala. Jedan vrlo mišićav muškarac se
užasavao fizičkog nasilja. U simulaciji pretnje bombom, uz
upotrebu municije za pejntbol, tipovi koji su izgledali
najodlučnije upucali su sve civile. Nekoliko ljudi se samo
izvinilo i otišlo kući.
Ali Tamara je prošla celu obuku.
Čad joj je bio prvi zadatak u inostranstvu. Tu situacija nije
bila toliko napeta kao u Moskvi ili Pekingu, niti lokacija udobna
kao u Londonu ili Parizu, i mada ne tako atraktivna, bila je
važna zbog ISGS-a, a Tamara je bila zadovoljna i polaskana što
su je tu poslali. I sad je morala opravdati tu odluku Agencije
dobro obavljajući svoj posao.
Samo to što je bila u timu za podršku Abdulu ispunjavalo ju
je ponosom. Ako pronađe Hufru i Al Farabija, čitav tim će
dobiti pohvale.
Sad se radni dan bližio kraju i senke palmi napolju postajale
su duže. Tamara je napustila ambasadu. Vrućina je popuštala.
Američka ambasada u Ndžameni nalazila se na placu od oko
pet hektara na severnoj obali reke Čari. Zauzimala je čitav
gradski blok u Aveniji Mobutu, na pola puta između katoličke
misije i Francuskog instituta. Zgrade ambasade bile su nove i
moderne, a kola parkirana u senci palmi. Izgledala je kao sedište
neke profitabilne tehnološke kompanije u Silikonskoj dolini, što
je lepo prikrivalo čvrstinu američke vojne sile. Ali bezbednost je
bila na visokom nivou. Niko nije mogao da prođe kraj stražara
na kapiji bez zakazanog sastanka, a posetioci koji su dolazili
prerano morali su da čekaju na ulici dok ne dođe pravo vreme.
Tamara je živela u krugu ambasade. Smatralo se da grad nije
bio bezbedan za Amerikance i ona je, kao i drugi, imala
garsonjeru u jednoj niskoj zgradi u kojoj su živeli zaposleni koji
nisu bili u braku.
Idući dvorištem prema stambenim zgradama, Tamara je
naletela na ambasadorovu mladu suprugu. Širli Kolinsvort je
imala gotovo trideset godina i bila je Tamarina vršnjakinja. Bila
je odevena u ružičastu suknju i blejzer, odeću kakvu bi nosila
Tamarina majka. Širli je morala da izgleda konvencionalnije
nego što je bila jer joj je to bila uloga, ali u srcu je bila nalik
Tamari, i sprijateljile su se.
Širli je izgledala veselo, a Tamara ju je pitala: „Zbog čega si
toliko zadovoljna?“
„Nik je ostvario malu pobedu.“ Nikolas Kolingsvort,
ambasador, bio je stariji od Širli i imao je četrdeset godina.
„Upravo je išao da vidi Generala.“
Predsednik Čada bio je poznat kao General. Došao je na vlast
nakon vojnog prevrata. Čad je bio lažna demokratija: održavani
su izbori, ali vladajući predsednik je uvek pobeđivao. Svaki
opozicioni političar koji bi počeo da stiče popularnost završio bi
u zatvoru ili doživeo neku smrtonosnu nesreću. Izbori su bili
samo predstava; promena se događala samo nasiljem.
„Da li je General pozvao Nika?“, pitala je Tamara. To je bio
važan detalj koji bi neki obaveštajac uvek želeo da zna.
„Ne, Nik je zatražio prijem. Predsednica Grin je predložila
rezoluciju u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, i svi
ambasadori moraju da lobiraju za podršku. To nije opštepoznato,
uzgred, ali mogu da kažem tebi, ti si CIA. U svakom slučaju,
Nik je otišao u predsedničku palatu glave pune činjenica i cifara
o prodaji oružja, sirotan mali. General ga je slušao dva minuta, a
onda obećao da će podržati tu rezoluciju i počeo da priča o
fudbalu. Zato se Nik oseća pobedonosno, a ja srećno.“
„Dobre vesti! Još jedna pobeda.“
„Mala je u poređenju sa Al Bustanom, naravno.“
„Svejedno, hoćete li vas dvoje imati zabavu?“
„Čašu šampanjca, možda. Ovde imamo fina pića,
zahvaljujući francuskim saveznicima. Ti?“
„Imaću svečanu večeru s Tadbarom Sadulom, kolegom iz
Generalne uprave za spoljnu bezbednost.“
„Znam Taba, on je polu-Arapin.“
„Francuz iz Alžira.“
„Blago tebi. Seksi je. Spojio je sve najbolje od svetlog i
tamnog.“
„To je neka pesma?“
„Bajron.“
„Pa, samo idemo na večeru. Neću spavati s njim.“
„Stvarno? Ja bih.“
Tamara se zakikotala.
Širli je rekla: „Mislim, bih da nisam udata za predivnog
muža, naravno.“
„Naravno.“
Širli se široko osmehnula. „Lepo se provedi“, rekla je,
odlazeći.
Tamara je krenula ka svom stanu. Znala je da se Širli šali. Da
je ozbiljno želela da vara muža, ne bi se šalila na tu temu.
Tamara je imala jednu sobu s krevetom, stolom, kaučom i
televizorom. Tek malo udobniju od sobe u studentskom domu.
Ukrasila ju je lokalnim tkaninama svetlonarandžaste i
tamnoplave boje. Na polici je imala arapske knjige, uramljenu
fotografiju svojih roditelja s njihovog venčanja, i jednu gitaru
koju još nije naučila da svira.
Istuširala se, isfenirala kosu, diskretno se našminkala, zatim
stala i zagledala se u plakar, razmišljajući šta da obuče. Ovo nije
bila prilika za njenu radnu odeću koja se sastojala od duge
haljine preko pantalona.
Radovala se ovoj večeri. Tab je bio zgodan i šarmantan
muškarac koji ju je zasmejavao. Želela je da izgleda najbolje što
može. Odabrala je jednu pamučnu haljinu do kolena, sa uskim
teget i belim prugama. Ta haljina je imala kratke rukave, koje
ovdašnji konzervativci nisu odobravali, a i noći mogu da budu
hladne, tako da je obukla plavu bolero jaknicu kako bi prekrila
ruke. Obula je kožne teget cipele s niskom potpeticom: nikad
nije nosila visoke potpetice. Kad se pogledala u ogledalo,
smatrala je da je odevena previše čedno, ali u Čadu je možda
bilo bolje tako.
Pozvala je vozača. Ambasada je koristila agenciju čiji vozači
su bili provereni. Kad je izašla da sačeka kola, noć je već bila
pala. Letnje kiše su prestale da padaju, i nije bilo oblaka, tako da
je nebo bilo prepuno zvezda. Omanji pežo s četvoro vrata čekao
je ispred. Ispred njega se nalazila limuzina ambasade.
Kad se približila, videla je Dekstera kako dolazi iz suprotnog
smera, držeći suprugu podruku. Bili su svečano odeveni. U
južnoafričkoj ambasadi održavao se neki prijem, setila se
Tamara. Limuzina je sigurno za njih. „Zdravo, Deksteru“, kazala
je. „Dobro veče, gospođo Luis, kako ste?“
Dejzi Luis je bila je lepa, ali delovala je pomalo zastrašeno.
Dekster je uspeo da izgleda neuredno i u smokingu. „Zdravo,
Tami“, kazao je.
 Bio je jedina osoba na svetu koja ju je zvala Tami.
Oduprla se porivu da ga ispravi i, odlučujući se za potpuno
drugačiji pristup, rekla je: „Hvala vam što ste nam pročitali onu
poruku predsednice Grin. Mislim da je to bilo sjajno. Svi su bili
oduševljeni.“ Zamerila je sebi što je bila tolika ulizica.
„Drago mi je što cenite to.“ Odmerio ju je od glave do pete.
„Baš si se skockala. A ne verujem da si pozvana na južnoafričku
terevenku.“
„Nisam te sreće.“ Bila je previše beznačajna. „Samo idem na
mirnu večeru.“
Dekster je bez oklevanja pitao: „S kim?“ Normalan šef ne bi
smeo da postavi takvo pitanje, ali ovo je bila CIA i pravila su
bila drugačija.
„Slavim uništenje Al Bustana s Tabdarom Sadulom iz
DGSE.“
„Poznajem ga. Pristojan momak.“ Dekster ju je oštro
pogledao. „Ipak, ne zaboravi da moraš da mi kažeš za svaki
’blizak i trajan kontakt’ sa svakim stranim državljaninom, čak i
saveznikom.“
„Znam.“
Dekster je odgovorio kao da se ona nije saglasila s njim. „To
bi bilo smatrano neprihvatljivim bezbednosnim rizikom.“
Uživao je da se razmeće svojim značajem. Tamara je
primetila Dejzin saosećajan pogled. I nju tako gnjavi, mislila je
Tamara. Kazala je: „Shvatam.“
Rekao je: „Ne bi trebalo da te podsećam na to.“
„Mi smo samo kolege, Deksteru. Ne brinite se.“
„Moj posao je da se brinem.“ Otvorio je vrata limuzine.
„Samo zapamti, blizak i trajan kontakt znači da je jedno pušenje
kurca u redu, ali ne i dva.“
Dejzi je kazala: „Deksteru!“
 Nasmejao se. „Ulazi u kola, dušo.“
Dok se limuzina udaljavala, jedan tamnosrebrni karavan
napustio je parking i krenuo za njima: Deksterov telohranitelj.
Tamara je ušla u svoja kola i dala vozaču adresu.
Nije bilo ničeg što je mogla da uradi u vezi s Deksterom.
Mogla je da razgovara s Filipom Dojlom, nadzornikom
Abdulovog slučaja, koji je bio na višem položaju od Dekstera;
ali pritužbe na šefa kod njegovih nadređenih nisu način da uspeš
ni u jednoj organizaciji.
Ndžamenu su projektovali Francuzi, u vreme kad se zvala
Fort Lami, i imala je veličanstveno široke bulevare u pariskom
stilu. Kola su brzo stigla do hotela Lami, koji je bio deo jednog
američkog lanca hotela. To je bilo glavno mesto za otmene
susrete, ali Tamara je više volela lokalne restorane koji su služili
začinjenu afričku hranu.
Vozač je pitao: „Da dođem po vas?“
„Pozvaću vas“, kazala je Tamara.
Ušla je u lepo mermerno predvorje. Redovni posetioci tog
mesta bili su pripadnici bogate elite u Čadu. Ta zemlja je bila
bez izlaza na more i uglavnom pustinjska, ali je imala naftu.
Ipak, narod je bio siromašan. Čad je bio jedna od
najkorumpiranijih zemalja na svetu, a novac od nafte išao je
vlastodršcima i njihovim prijateljima. Deo su trošili ovde.
Glasan žamor dopro je iz obližnjeg bara Internacional. Ušla
je: morao si da prođeš kroz bar da bi stigao do restorana.
Zapadnjački naftaši, trgovci pamukom i diplomate mešali su se s
čadskim političarima i poslovnim ljudima. Neke od žena bile su
spektakularno odevene. Ovakva mesta su zamrla tokom
pandemije, ali ovo se oporavilo i uzdiglo do novih visina.
Pozdravio ju je jedan šezdesetogodišnjak iz Čada. „Tamara!“,
rekao je. „Upravo sam želeo da vas vidim. Kako ste?“
 Zvao se Karim i imao je dobre veze. Bio je Generalov
prijatelj jer mu je pomogao da dođe na vlast. Tamara je koristila
Karima kao izvor informacija iz predsedničke palate. Srećom,
on je izgleda imao slične namere u vezi s njom.
Bio je odeven u tanko poslovno odelo, sivo, s jedva
primetnim prugicama, verovatno kupljeno u Parizu. Njegova
žuta svilena kravata bila je savršeno vezana, proređena kosa je
bila ulepljena briljantinom. Poljubio ju je po dvaput u obraze,
ukupno četiri poljupca, kao da su pripadnici iste francuske
porodice. Bio je pobožni musliman i srećno oženjen, ali gajio je
nedužnu naklonost prema toj samouverenoj Amerikanki.
„Drago mi je što vas vidim, Karime.“ Nikad nije upoznala
njegovu ženu, ali upitala je: „Kako je porodica?“
„Sjajno, hvala vam, veličanstveno, uskoro ćemo imati
unuke.“
„To je predivno. Rekli ste da ste želeli da me vidite. Mogu li
nešto da uradim za vas?“
„Da. General bi voleo da ambasadorovoj ženi pokloni nešto
za trideseti rođendan. Znate li kakve parfeme voli?“
Tamara je znala. „Gospođa Kolinsvort koristi mis dior.“
„Ah, savršeno. Hvala vam.“
„Ali, Karime, smem li da kažem nešto iskreno?“
„Naravno! Prijatelji smo, zar ne?“
„Gospođa Kolinsvort je intelektualka koju zanima poezija.
Možda ne bi bila zadovoljna parfemom.“
„Oh.“ Karim se zaprepastio kad je čuo za ženu koja ne želi
parfem.
„Smem li da predložim nešto drugo?“
„Molim vas.“
„Kako bi bilo da joj poklonite neki engleski ili francuski
prevod jednog od klasičnih arapskih pesnika? To bi je
zadovoljilo znatno više od nekog parfema.“
„Stvarno?“ Karim i dalje nije mogao da se pomiri s tim.
„Možda Al Hansa.“ To ime je značilo gazela. „Jedna od
retkih pesnikinja, ako se ne varam.“
Karim je izgledao sumnjičavo. „Al Hansa je pisala elegije za
mrtve. Pomalo sumorno za rođendan.“
„Ne brinite. Gospođa Kolinsvort će biti zadovoljna što
General zna za njenu ljubav prema poeziji.“
Karimovo lice je zablistalo. „Da, naravno, to bi bilo laskavo
za jednu ženu. Više od parfema. Sad shvatam.“
„Drago mi je.“
„Hvala vam, Tamara. Tako ste pametni.“ Pogledao je ka
baru. „Hoćete li neko piće? Džin i tonik?“
Oklevala je. Želela je da razvije odnos s Karimom, ali nije
htela da je Tab čeka. A bilo je neke tajne i u tome da se praviš
nedostupan. „Ne, hvala vam“, kazala je odlučno. „Sastajem se s
jednim prijateljem u restoranu.“
„Onda bismo mogli uskoro da odemo na kafu?“
Tamara je bila zadovoljna tim pozivom. „To bi bilo sjajno.“
„Smem li da vas pozovem?“
„Naravno. Imate li broj?“
„Uzeću ga od tajne policije.“
Tamara nije bila sigurna da li je to trebalo da bude šala.
Mislila je da nije. Osmehnula se i kazala: „Razgovaraćemo
uskoro.“
„Sjajno.“
Ostavila ga je i otišla do restorana Leva obala.
U toj prostoriji je bilo tiše. Konobari su govorili tiho,
stolnjaci su prigušivali zvuk pribora za jelo, a gosti su ćutali dok
su jeli.
Šef sale je bio Francuz, konobari Arapi, a osoblje koje je
odnosilo prljave sudove bilo je afričko. Čak i ovde je postojala
rasna diskriminacija, mislila je Tamara.
Odmah je ugledala Taba, kako sedi za jednim stolom kraj
prozora zaklonjenog zavesom. Osmehnuo se i ustao kad je ona
prišla. Bio je odeven u teget odelo s čistom belom košuljom i
prugastom kravatom. Bila je to tradicionalna odeća, ali na njemu
je izgledala raskošno.
Poljubio ju je u oba obraza, ali ne po dvaput, pokazujući više
pristojnosti od Karima. Seli su, a on je pitao: „Da naručimo
šampanjac?“
„Naravno.“ Mahnula je konobaru i naručili su. Želela je da
Tabu, i svima prisutnima, bude jasno kako ovo nije romantičan
sastanak.
Tab je rekao: „Dakle... pobedili smo!“
„Naš prijatelj s cigaretama je suvo zlato.“
Oboje su pazili šta govore, nisu pominjali Al Bustan niti
Abdula, za slučaj da se neki uređaj za snimanje skriva u maloj
vazi s belim frezijama nasred stola.
Šampanjac je stigao, i ćutali su dok konobar nije otišao.
Zatim je Tab kazao: „Ali može li to da ponovi?“
„Ne znam. Hoda po konopcu, trideset metara iznad tla, bez
sigurnosne mreže. Ne sme da dopusti sebi nijedan pogrešan
korak.“
„Jesi li razgovarala s njim?“
„Danas. Juče je upoznao organizatora putovanja, izrazio
interesovanje, saznao cenu i potvrdio svoju masku.“
„Poverovali su mu.“
„Izgleda da niko nije izrazio sumnju. Naravno, možda samo
pokušavaju da ga uvuku u klopku. Ne znamo, a ni on.“ Tamara
je podigla čašu i rekla: „Samo možemo da mu poželimo sreću.“
Tab je ozbiljno kazao: „Neka ga bog čuva.“
 Konobar je doneo jelovnike i ćutke su ih gledali nekoliko
minuta. Hotel je nudio uobičajenu internacionalnu kuhinju s
nekoliko afričkih dodataka. Tamara je odabrala tažin, paprikaš
sa suvim voćem, polako kuvan u zemljanoj posudi s kupastim
poklopcem. Tab je naručio teleće bubrege u sosu od senfa,
omiljeno francusko jelo.
Tab je rekao: „Hoćeš li malo vina?“
„Ne, hvala.“ Tamara je volela alkohol u malim količinama.
Koliko god da je uživala u vinima i žestokim pićima, mrzela je
opijenost. Plašila se gubitka rasuđivanja. Da li je zbog toga
osoba sklona kontroli? Verovatno. „Ali ti slobodno naruči.“
„Ne. Pijem vrlo malo za jednog Francuza.“
Želela je da ga upozna bolje. „Ispričaj mi nešto o sebi, što ne
znam“, kazala je.
„Dobro.“ Osmehnuo se. „To je dobro pitanje. Ovaj...“ Dugo
je razmišljao. „Rođen sam u porodici jakih žena.“
„Zanimljivo! Nastavi.“
„Pre mnogo godina, moja baba je otvorila prodavnicu u
predgrađu Pariza Kliši su Boaz. I dalje je vodi. To predgrađe je
sad nezgodan kraj, ali odbija da se preseli. Začudo, nikad nije
bila opljačkana.“
„Jaka žena.“
„Mala i žilava, jakih šaka. Novcem koji je zaradila od te
prodavnice poslala je mog oca na fakultet. Sad je u glavnom
odboru Totala, francuske naftne kompanije, i vozi mercedes, ili
to radi njegov šofer.“
„Veliko postignuće.“
„Moja druga baba je postala markiza De Travers kad se udala
za mog dedu, siromašnog aristokratu koji je posedovao vinariju.
Teško je izgubiti novac kad proizvodiš šampanjac, ali on je
uspeo u tome. Njegova žena, moja baba, preuzela je posao u
svoje ruke i počela uspešno da radi. Njegova ćerka, moja majka,
proširila je posao na kofere i nakit. To je kompanija kojom
upravlja moja majka, gvozdenom pesnicom.“
„Kompanija Travers?“
„Da.“
Tamara je znala za taj brend, ali nije mogla da priušti njihove
proizvode.
Želela je da sazna još toga, ali doneli su im hranu, i neko
vreme su uglavnom ćutali dok su jeli.
„Kakvi su bubrezi?“, pitala je Tamara.
„Dobri.“
„Nikad nisam jela bubrege.“
„Hoćeš li da probaš?“
„Molim te.“ Dodala mu je svoju viljušku. Nabo je mrvicu i
vratio joj viljušku. Ukus je bio jak. Kazala je: „Ooopa! Mnogo
senfa.“
„Tako mi se sviđa. Kakav je tažin?“
„Dobar. Hoćeš li malo?“
„Molim te.“ Dodao joj je viljušku, a ona ju je napunila i
vratila mu je. „Nije loše“, kazao je.
Probanje hrane druge osobe bilo je intimno, mislila je. To je
bila stvar kakvu bi mogao da radiš na romantičnom sastanku.
Ali ovo je bilo druženje dvoje kolega. Makar je ona tako to
videla. Kako li ih je Tab video?
Tamara je kasnije naručila sveže smokve za desert, a Tab sir.
Kafu su im doneli u malim šoljama i Tamara je otpila samo
gutljaj. Ovdašnja kafa je bila prejaka. Žudela je za velikom
šoljom slabe američke kafe.
Vratila se na zanimljivu temu Tabove porodice. Znala je da je
poreklom iz Alžira, i kazala je: „Da li ti je baba došla iz Alžira?“
„Ne. Rođena je u Tjervilsir-Mezu, gde se nalazila velika
vojna baza. Vidiš, moj pradeda se borio u Drugom svetskom
ratu, u čuvenoj Trećoj alžirskoj pešadijskoj diviziji; u stvari,
dobio je odlikovanje, Ratni krst. Bio je još u vojsci kad je moja
baba rođena. Ali vreme je da saznam nešto o tebi.“
„Ne mogu da se takmičim s tvojim zadivljujućim precima“,
rekla je Tamara. „Rođena sam u jednoj jevrejskoj porodici u
Čikagu. Moj otac je profesor istorije, i vozi tojotu, ne mercedes.
Moja majka je direktorka jedne srednje škole.“ Zamislila je njih
dvoje, tatu u odelu od tvida i s vunenom kravatom, mamu kako
piše izveštaje s naočarima na nosu. „Nisam pobožna, ali oni idu
u jednu liberalnu sinagogu. Moj brat, Sajmon, živi u Rimu.“
Osmehnuo se. „To je to?“
Oklevala je da otkrije previše intimnih pojedinosti. Stalno je
morala da podseća sebe kako je ovo poslovni sastanak. Nije bila
spremna da mu kaže za svoja dva braka. Možda kasnije.
Odmahnula je glavom. „Nema aristokrata, nema odlikovanja,
nema luksuznih brendova. Oh, samo malo. Jedna od tatinih
knjiga je bila bestseler. Zvala se Supruge pionira: žene američke
granice. Prodata je u milion primeraka. Bili smo poznati gotovo
godinu dana.“
„A opet je ta navodno prosečna američka porodica
proizvela... tebe.“
Osetila je da je to kompliment. Ne samo puko laskanje.
Izgledalo je da to ozbiljno misli.
Večerali su, ali bilo je suviše rano za odlazak kući. Iznenadila
je sebe kad je rekla: „Želiš li da plešemo?“
U suterenu hotela se nalazio neki klub. Bio je skroman u
poređenju s klubovima u Čikagu ili čak Bostonu, ali bio je
najzanimljivije mesto u Ndžameni.
Tab je kazao: „Naravno. Ja sam užasan plesač, ali volim da
plešem.“
 „Užasan? Kako?“
„Ne znam. Rečeno mi je da izgledam glupavo.“
Bilo je teško zamisliti tog staloženog i otmenog muškarca
kako radi nešto glupavo. Tamara se radovala tome.
Tab je zatražio račun i platili su ga popola.
Spustili su se do kluba liftom. Pre nego što su se vrata
otvorila, čuli su tutnjavu basa i bubnjeva, zvuk koji je kod
Tamare uvek budio želju za plesom. Klub je bio prepun imućnih
mladih Čađanki u oskudnoj odeći. Zbog kratkih suknji tih
devojaka, Tamarina odeća je izgledala sredovečno.
Tamara je odvela Taba pravo do plesnog podijuma, krećući
se u ritmu muzike, i pre nego što su stigli do tamo.
Tab je bio ljupko loš plesač. Mlatarao je rukama i nogama
bez nekog posebnog ritma, ali očigledno je uživao u tome.
Tamari se svidelo da pleše s njim. Opušteno seksi atmosfera u
klubu blago ju je napalila.
Nakon sat vremena, uzeli su koka-kole i napravili pauzu.
Udobno smešten na kauč u sobi za opuštanje, Tab je rekao: „Jesi
li ikad probala mark?“
„To je neka droga?“
„To je vinjak napravljen od ostataka grožđa nakon ceđenja
soka. Počeli su da ga prave kao jeftinu zamenu za konjak, ali to
je postalo prefinjeno piće za sebe. Možeš čak da dobiješ i rakiju
napravljenu od ostataka u proizvodnji šampanjca.“
„Da pogodim“, kazala je. „Imaš jednu bocu kod kuće.“
„Ti si telepata.“
„Sve žene su telepate.“
„Onda znaš da želim da te odvedem kući na čašicu pre
spavanja.“
Bila je polaskana. Već je odlučio da je ovo više od
profesionalnog odnosa.
 Ali ona nije. „Ne, hvala ti“, kazala je. „Sjajno sam se provela,
ali ne želim da ostajem dokasno.“
„Dobro.“
Izašli su iz kluba. Osećala se malo potišteno, i želela je da
nije odbila njegovu ponudu da svrati na piće.
Zamolio je vratara da mu doveze kola i ponudio joj je prevoz.
Odbila je i pozvala agenciju.
Dok su čekali, rekao je: „Mnogo sam uživao u razgovoru s
tobom. Možemo li ponovo na večeru? S vinjakom ili bez njega
posle?“
„Dobro“, kazala je.
„Možemo sledeći put da odemo na neko opuštenije mesto.
Neki čadski restoran, možda.“
„Dobra ideja. Pozovi me.“
„U redu.“
Njena kola su stigla i pridržao joj je vrata. Poljubila ga je u
obraz. „Laku noć.“
„Lepo spavaj.“
Kola su je odvezla do ambasade i otišla je u svoju sobu.
Mnogo joj se svideo, shvatila je dok se svlačila; a onda je
podsetila sebe da je veoma loša u biranju muškaraca.
Udala se za Stivena dok je studirala na Univerzitetu u Čikagu.
Tek nakon venčanja je otkrila da on ne smatra kako zaveti treba
da ga spreče da spava s kim god poželi, i rastali su se nakon šest
meseci. Nije razgovarala s njim otad i nije želela da ga ponovo
vidi.
Nakon Čikaga, stekla je master diplomu iz Međunarodnih
odnosa na Bliskom istoku, na Pariskom institutu političkih
nauka. Tamo je upoznala Amerikanca po imenu Džonatan i
udala se za njega, a to je bila drugačija vrsta greške. Bio je
ljubazan, pametan i zabavan. Seks je bio pomalo čedan, ali bili
su srećni zajedno. Na kraju su oboje shvatili da je Džonatan gej.
Imali su prijateljski razvod, i on joj je i dalje bio drag.
Razgovarali su telefonom tri-četiri puta godišnje.
Deo njenog problema bio je što ju je privlačilo previše
muškaraca. Bila je zgodna, živahna i seksi, znala je to, i bilo joj
je lako da privuče pažnju nekog muškarca. Njen problem je bio
da odredi koji su dobri.
Legla je u krevet i ugasila svetlo, i dalje razmišljajući o Tabu.
Sigurno je izgledao dobro. Zatvorila je oči i zamislila ga. Bio je
visok i vitak, kosa mu je bila stvorena za milovanje, i imao je
tamnosmeđe oči u koje je želela da gleda. Odeća kao da se
zaljubljeno lepila za njega, bez obzira na to ima li na sebi ima
odelo, kao večeras, ili neku ležerniju odeću. Tamara se pitala
kako može da priušti tako skupu odeću, ali objasnio je to:
njegova porodica je bila bogata.
Tamara nije verovala zgodnim muškarcima. Stiven je bio
zgodan. Oni umeju da budu uobraženi i samoživi. Jednom je
otišla u krevet s nekim glumcem koji je kasnije upitao: „Kakav
sam bio?“ Tab bi mogao da bude takav, mada nije stvarno
mislila tako.
Da li je Tab dobar kao što izgleda, ili će se pretvoriti u još
jednu od njenih groznih grešaka? Pristala je da ponovo izađe s
njim, i nije mogla da se pretvara da je taj drugi sastanak samo
poslovni. Pretpostavljam da ću saznati, mislila je; i s tom mišlju
je zaspala.
 5.

Tamara je plivala u bazenu u ambasadi rano ujutro, kad je sunce

bilo nisko, a vazduh i dalje hladan i bez prašine. Obično je bila
sama. Pola sata je mogla da razmišlja o svemu što ju je mučilo:
Abdulova hrabrost, Deksterova neljubaznost, Karimova
naklonost i Tabovo neprikriveno zanimanje za nju. Imala je
drugi sastanak s Tabom sutradan: piće u njegovom stanu i
večera u njegovom omiljenom arapskom restoranu.
Kad je izašla iz vode, zatekla je Dekstera kako sedi na
ležaljci kraj bazena i posmatra je. Osetila je ljutnju, posebno jer
je zurio u njen mokar kupaći kostim.
Umotala je peškir oko sebe i osetila se manje ranjivo.
„Želim da nešto proveriš“, kazao je.
„Dobro.“
„Znaš za most Ngveli.“
„Naravno.“
Most Ngveli se nalazio na reci Logon, koja predstavlja
granicu između Čada i Kameruna, tako da je most bio
međunarodni granični prelaz. Spajao je Ndžamenu s
kamerunskim gradom Kuseri. U stvari, to su bila dva mosta,
visok vijadukt za vozila i jedan stariji most, niži i uži, koji se sad
koristi za pešake.
Tamara je zaklonila oči rukom i pogledala ka jugu. „Gotovo
se vidi odavde – udaljen je kilometar i po vazdušnom linijom.“
„To je granični prelaz, ali ne preterano čuvan“, nastavio je
Dekster. „Većinu vozila ne zaustavljaju. Što se tiče pešaka,
izgleda da su svi prijatelji i rođaci granične policije. Zadržavaju
samo belce. Naplaćuju izmišljenu ulaznu ili izlaznu taksu. Iznos
zavisi od toga koliko imućno ti ljudi izgledaju, a policija
prihvata samo gotovinu. Pretpostavljam da ne moram da ti
crtam.“
„Ne.“ Tamara nije bila iznenađena. Čad je bio ozloglašeno
korumpiran. Ali to nije bio problem za CIA. „Zašto nas to
zanima?“
„Jedan moj doušnik je rekao da su džihadisti preuzeli pešački
most. Neopaženo su postavili svoje naoružane ljude. Ne gnjave
meštane, ali preuzeli su iznudu. Povećali su cene i dele zaradu s
pravom graničnom policijom, koja ne mari za to.“
„A da li mi marimo? To mi zvuči kao pitanje za lokalnu
policiju.“
„Nego šta nego marimo, ako je moj doušnik u pravu. Ne radi
se ovde o mitu. ISGS želi kontrolu graničnog prelaza.“
Tamara nije bila ubeđena. Zašto bi ISGS želeo nešto takvo?
Nije videla nikakvu korist za džihadiste. „Koliko je pouzdan taj
doušnik?“
„Dobar je. Bez obzira na sve, moramo da proverimo tu priču.
Želim da odeš tamo i pogledaš.“
„U redu. Potrebna mi je zaštita.“
„Sumnjam. Ali povedi nekoliko vojnika ako ćeš se osećati
bolje.“
„Razgovaraću s pukovnicom Markus.“
Vratila se u svoj stan i obukla, a onda izašla na jutarnju
vrućinu. Vojska je imala svoju zgradu nedaleko od ambasade.
Tamara je ušla i pronašla kancelariju Suzan Markus. Jedan
pomoćnik joj je rekao da uđe jer će pukovnica uskoro stići.
Tamara je pogledala po sobi. Jedan zid je bio prekriven
mapama koje su, zalepljene jedna uz drugu, pravile veću kartu
Severne Afrike. Na jednoj nalepnici usred Nigera pisalo je „Al
Bustan“. Na suprotnom zidu nalazio se veliki ekran. Nije bilo
porodičnih fotografija. Markusova je imala kompjuter i telefon.
U jednoj jeftinoj plastičnoj kutiji su se nalazile olovke, papir i
lepljive ceduljice. Tamara je mislila kako je pukovnica Markus
opsesivno uredna, ili odlučna da ne otkrije ništa lično o sebi, ili
oboje.
Pukovnica Markus je bila deo onog što je vojska nazivala
Odred kombinovanih združenih specijalnih operacija druge
kategorije ili, skraćeno, specijalne jedinice.
Ušla je trenutak kasnije. Imala je kratku kosu i odsečno
ponašanje, kao svi vojni oficiri koje je Tamara ikad upoznala.
Bila je odevena u žutosmeđu uniformu i imala je vojničku kapu
na glavi, zbog čega je izgledala muževno, mada je Tamara
videla da je ispod toga bila lepa. Tamara je razumela i izgled i
kancelariju: Suzan je morala da bude prihvaćena kao
ravnopravna u svetu muškaraca, a svaka naznaka ženstvenosti
mogla je biti upotrebljena protiv nje.
Skinula je kapu, sele su i Tamara je rekla: „Upravo sam bila s
Deksterom.“
„Mora da je zadovoljan tvojim radom sa Abdulom.“
Tamara je odmahnula glavom. „Ne voli me.“
„Tako sam čula. Moraš da naučiš umetnost da navedeš
muškarce da poveruju kako je svaki uspeh njihovo delo.“
Tamara se zakikotala, a onda rekla: „Ne šališ se, zar ne?“
„Nipošto. Kako misliš da sam postala pukovnica? Tako što
sam uvek dozvoljavala da moj nadređeni preuzme zasluge. Šta ti
je Dekster kazao danas?“
Tamara je objasnila za most Ngveli.
Kad je završila, Suzan se namrštila, zaustila da kaže nešto,
oklevala, onda uzela olovku i lupkala po praznom stolu.
Tamara je rekla: „Šta je bilo?“
 „Ne znam. Koliko je pouzdan Deksterov doušnik?“
„Dobar je, kaže, ali ne tako dobar da ne moramo da
proverimo njegov izveštaj.“ Tamara je bila pomalo uznemirena
zbog Suzanine napetosti. „Šta te muči? Ti si jedna od
najpametnijih osoba ovde. Ako ti nisi zadovoljna, zanima me
zašto.“
„Dobro. Dekster kaže da džihadisti uzimaju mito od turista,
što je sitniš, i daju polovinu redovnoj policiji, tako da je zarada
polovina od sitniša. Pravi cilj tog poduhvata je sticanje kontrole
nad jednim strateškim graničnim prelazom.“
„Znam šta misliš“, rekla je Tamara. „Da li je to stvarno
vredno truda za njih?“
„Razmotri nekoliko stvari. Prvo: čim lokalna policija shvati
šta se događa, oteraće džihadiste s mosta, što verovatno mogu da
urade bez muke.“
Tamara nije razmišljala o tome, ali je klimnula glavom.
„ISGS ima kontrolu samo ako im to dozvoljavaju... što nije
prava kontrola.“
„Drugo“, nastavila je Suzan, „taj most je važan samo ako će
uskoro doći do neke bitke, na primer, pokušaj državnog udara,
kao Bitka za Ndžamenu 2008; ali to je sad malo verovatno jer je
opozicija trenutno slaba.“
„Unija snaga za demokratiju i razvoj sigurno nije u prilici da
započne revoluciju.“
„Upravo tako. I treće: u malo izglednom slučaju da
džihadistima bude dozvoljeno da ostanu tamo, i još
neverovatnijem slučaju da će opozicija pokušati da izvede
državni udar protiv Generala, zauzeli su pogrešan most. Most za
vozila je od ključnog značaja. On omogućava prolazak tenkova,
oklopnih vozila i kamiona punih vojske iz neke strane zemlje
pravo do glavnog grada. Pešački most je nevažan.“
 Analiza je bila sasvim jasna. Suzanin mozak je radio kao sat.
Tamara se pitala zašto se ona sama nije setila svega toga.
Nesigurno je kazala: „Možda je to stvar prestiža.“
„Kao dodirivanje nožnih prstiju. To ti ne koristi, ali
dokazuješ da to možeš.“
„Na neki način, sve što džihadisti rade je stvar prestiža.“
„Hmm.“ Suzan nije bila ubeđena. „U svakom slučaju,
potrebna ti je pratnja.“
„Dekster ne misli tako, ali rekao je da povedem nekoliko
vojnika ako ću se tako osećati bolje.“
„Dekster mnogo sere. To su džihadisti. Potrebna ti je zaštita.“

Krenuli su iz dvorišta ambasade sutra ujutro, baš kad se sunce

pojavilo iznad glinovite zemlje istočno od grada. Suzan je
insistirala da svi nose pancire, lake zaštitne prsluke. Tamara je
preko svog obukla široku plavu jaknu od džinsa; kasnije će joj
biti vrućina.
Išli su s dva vozila. Centralna obaveštajna služba je koristila
tri godine star svetlosmeđ pežo karavan sa ulubljenim branikom,
koji su upotrebljavali za diskretne operacije jer je u gradu bilo
mnogo sličnih kola. Tamara je vozila, a Suzan je sedela iza nje.
Auto s vojnicima je vozio Piter Akerman, drski
dvadesetogodišnjak, koji je jednom pozvao Tamaru da izađu.
Taj auto nije bio tako anoniman, bilo je to jedno zeleno sportsko
vozilo sa zatamnjenim staklima, kola koja privlače poglede.
Ipak, skinuli su kape i spustili puške na pod, tako da neko ko bi
ih osmotrio u prolazu ne bi znao da su to vojnici.
Ulice su bile mirne dok je Tamara predvodila kolonu duž
severne obale reke Šari, zatim prešla preko mosta do južnog
predgrađa Valija. Glavni put je odatle vodio pravo do graničnog
prelaza.
 Tamara je bila nervozna. Sinoć je ležala budna i razmišljala.
Provela je više od dve godine u Čadu, prikupljajući informacije
o ISGS-u, ali njen posao se sastojao od stvari kao što su
proučavanje satelitskih snimaka udaljenih oaza, u potrazi za
znakovima neprijateljske vojske. Nije bila u direktnom kontaktu
s ljudima čiji je životni cilj bio da ubijaju osobe kao što je ona.
Nosila je lep, mali, devetomilimetarski glok, poluautomatski
pištolj u futroli zašivenoj u pancir. Službenici CIA su retko bili u
akciji, čak i u inostranstvu. Tamara je prošla obuku za korišćenje
vatrenog oružja kao najbolja u svojoj klasi, ali nikad nije pucala
van streljane. Želela je da tako i ostane.
Suzanina opreznost ju je dodatno zabrinula.
Dva mosta iznad reke Logon bila su udaljena pedesetak
metara, primetila je Tamara kad su se primakli, a most za vozila
je bio viši. Skrenula je s glavnog puta na zemljanu stazu.
Dvadeset metara od kraja pešačkog mosta se nalazilo
nekoliko parkiranih vozila: jedan minibus, koji je verovatno
čekao da preveze putnike do centra grada; dva taksija na sličnom
zadatku; i šest krntija. Tamara se dovezla do tih kola i parkirala
na mestu odakle su se jasno videla oba mosta. Ostavila je
upaljen motor. Vojnici su se parkirali kraj nje.
Na prvi pogled, situacija je izgledala normalno. Ljudi su
prelazili pešački most s kamerunske strane u neprekidnoj koloni,
a retki su bili oni koji su išli u suprotnom smeru. Znala je da
mnogi stanovnici Kuserija, gradića na drugoj strani, dolaze u
Ndžamenu da rade ili obave nešto. Neki su bili na biciklima ili
magarcima, a Tamara je videla i jednu kamilu. Nekolicina je
nosila povrće u pletenim korpama ili kolicima domaće izrade,
verovatno na putu do tržnica u centru grada. Uveče će se vratiti,
i kolona će ići na drugu stranu.
Mislila je na ljude koji idu na posao čikaškim javnim
prevozom. Osim odeće, glavna razlika je bila što su u Čikagu svi
jurcali, a ovde je izgledalo da nimalo ne žure.
Niko nije zaustavljao ljude niti tražio pasoše. Nije bilo
mnogo znakova zvaničnosti. Jedna niska kućica mogla je da
bude stražara. Prvo je mislila da nema nikakve prepreke, ali
malo kasnije je uočila jedan dug komad drveta, neko tanko
stablo, kako leži na tlu kraj dva kozlića, i pretpostavila je da
brzo može biti podignuto da napravi improvizovanu rampu.
Ovo je grad iz crtanog filma, pomislila je. Šta radim ovde s
pištoljem ispod jakne?
Trenutak kasnije, shvatila je da se svi oni koje vidi ne
pomeraju s nekom namerom. Dva muškarca odevena u
nepotpune vojne uniforme su stajala naslonjena na zid na kraju
mosta, s pištoljima u futrolama za pojasom. Bili su odeveni u
kamuflažne pantalone s civilnim majicama kratkih rukava, jedan
u narandžastu, a drugi u jarkoplavu. Onaj u narandžastoj majici
je pušio, a drugi je doručkovao neku palačinku.
Nezainteresovano su posmatrali prolaznike. Pušač je pogledao
ka parkiranim kolima i nije reagovao.
Tamara je konačno primetila neprijatelja, i osetila je jezu.
Nekoliko metara dalje, na mostu su se nalazila dvojica
muškaraca koji su izgledali ozbiljno. Jedan je imao preko
ramena prebačen remen s kog je visilo nešto uglavnom
prekriveno pamučnom maramom – sve osim jednog kraja, koji
je virio i izgledao kao vrh puščane cevi.
Drugi je zurio pravo u Tamarina kola.
Prvi put je osetila pravu opasnost.
Gledala ga je kroz vetrobransko staklo. Bio je visok,
ispijenog lica i visokog čela. Možda joj se samo učinilo, ali
izgledao joj je odlučno. Nije obraćao pažnju na ljude koji su
prolazili kraj njega, kao da su insekti. I on je nosio pušku
delimično umotanu u maramu, ne mareći da li je ljudi vide.
Dok je gledala, izvadio je telefon i okrenuo jedan broj.
Tamara je kazala: „Tamo je jedan tip...“
„Vidim ga“, kazala je Suzan.
„Telefonira.“
„Upravo tako.“
„Ali koga zove?“
„To je pitanje od milion dolara.“
Tamara se osećala kao meta. Mogao je da je upuca kroz
staklo. Udaljenost je bila mala za pušku. Bila je jasno vidljiva i
nije mogla da se pomeri; sedela je na vozačkom sedištu. Kazala
je: „Treba da izađemo iz kola.“
„Jesi li sigurna?“
„Neću saznati ništa sedeći ovde.“
„U redu.“
Obe su izašle.
Tamara je čula saobraćaj na gornjem mostu, ali nije videla
vozila.
Suzan je prišla zelenim kolima i razgovarala s vojnicima.
Kad se vratila, kazala je: „Rekla sam im da ostanu u kolima jer
treba da ostanemo neopaženi, ali iskočiće na prvi znak nevolje.“
Odnekle je neko povikao: „Al Bustan!“
Tamara se zbunjeno okrenula. Odakle je to doprlo i zašto bi
neko viknuo te reči?
Tad su ispaljeni prvi meci.
Čulo se ra-ta-ta, kao doboš iz nekog rok benda, a onda zvuk
razbijanja stakla, i konačno bolni uzvici.
Bez razmišljanja, Tamara se bacila pod pežo.
Suzan je uradila isto.
Čuli su se užasnuti krici ljudi koji su prelazili most. Gledajući
na tu stranu, Tamara je videla kako svi pokušavaju da se vrate
odakle su došli. Ali nije videla ko puca.
Muškarac koga je Tamara posmatrala nije upotrebio svoje
oružje. Ležeći pod kolima, dok joj je srce gromoglasno tuklo,
Tamara je rekla: „Odakle su, jebote, pucali?“ Zbog te
neizvesnosti je bila uplašenija.
Suzan, koja je bila kraj nje, rekla je: „Odozgo. S mosta za
vozila.“
Suzan je imala neometan pogled na viši most kad je
promolila glavu sa svoje strane kola, a Tamara je mogla da vidi
pešački most bez pomeranja.
„Hici su razbili prednje staklo drugih kola“, nastavila je
Suzan. „Mislim da je jedan od vojnika pogođen.“
„Oh, Isuse, nadam se da je dobro.“
Čuo se još jedan bolan krik, ovog puta duži.
„Ne zvuči mrtvo.“ Suzan je pogledala desno od sebe. „Vuku
ga ispod kola.“ Zastala je. „To je desetar Akerman.“
„Oh, dođavola, kako je?“
„Ne znam.“
Više nije bilo urlanja, što je Tamara smatrala lošim znakom.
Suzan je pogledala uvis, s pištoljem u ruci. Ispalila je jedan
metak. „Predaleko“, kazala je razočarano. „Vidim nekoga ko je
uperio pušku ka nama preko ograde mosta za vozila, ali ne mogu
da ga pogodim sa ove udaljenosti prokletim pištoljem.“
Usledio je novi plotun s mosta, i užasna kakofonija zvukova
razbijanja dok su meci uništavali krov i prozore pežoa. Tamara
je čula sebe kako vrišti. Stavila je ruke na glavu, znajući da je to
beskorisno, ali nije mogla da se odupre porivu.
Ipak, kad je pucnjava prestala, bila je nepovređena, kao i
Suzan.
Suzan je rekla: „Puca s višeg mosta. Sad bi bio dobar
trenutak da izvučeš svoje oružje, ako si spremna.“
 „O, jebote, zaboravila sam da imam pištolj!“ Tamara je
posegnula rukom u futrolu u prsluku, ispod leve miške. U tom
trenutku su i vojnici počeli da uzvraćaju vatru.
Tamara je ležala na stomaku, laktova spuštenih na zemlju,
držeći pištolj obema rukama, trudeći se da okrene palčeve
napred, kako ih navlaka ne bi zakačila kad se bude vraćala.
Podesila je glok na jedinačnu paljbu... inače bi ostala bez
municije u trenu.
Vojnici su prekinuli paljbu. Odmah je usledio treći rafal s
mosta, ali ovog puta, u deliću sekunde, vojnici su uzvratili vatru.
Tamara nije mogla da vidi viši most sa svoje pozicije, tako da
je gledala pešački. Očajni ljudi su bežali s bližeg kraja, u
potpunom rasulu, tamo gde je došlo do pucnjave, i zaleteli su se
u manje uplašene ljude na drugom kraju mosta, koji verovatno
nisu znali kakvi su to zvuci. Dva granična policajca u
kamuflažnim pantalonama bila su na začelju gomile, uspaničeni
koliko i civili, tukući ljude ispred sebe u pokušaju da što brže
pobegnu. Tamara je videla da je neko skočio u reku i počeo da
pliva ka drugoj obali.
Na bližem kraju, videla je kako su se dvojica džihadista
spustila do obale. Dok je okretala cev gloka ka njima, sklonili su
se ispod mosta.
Pucnjava je prestala, a Suzan je rekla: „Mislim da smo ga
sredili. U svakom slučaju, nestao je. O... o... vratio se... ne, ovo
je neki drugi tip, s drugačijom maramom na glavi. Jebote, koliko
ih ima gore?“
U kratkoj tišini, Tamara je ponovo čula povik: „Al Bustan!“
Suzan je upotrebila radio da zatraži hitno pojačanje i kola
hitne pomoći za Pita.
Usledila je još jedna razmena vatre između vojnika i ljudi na
višem mostu, ali obe strane su bile dobro zaklonjene i izgledalo
je da niko nije pogođen.
Bili su na udaru neprijateljske vatre i bespomoćni. Umreću
ovde, mislila je Tamara. Volela bih da sam ranije upoznala
Taba. Recimo, pre pet godina.
Na pešačkom mostu, džihadista ispijenog lica ponovo se
pojavio, na obali gde se završavala ograda i kolovoz mosta se
spajao s kamenitim tlom, svega dvadesetak metara dalje. Dok je
okretala cev pištolja ka njemu, on se spustio na zemlju i znala je
da će leći na stomak i pažljivo naciljati i pucati u sve njih koji se
kriju ispod kola, i bila je sigurna da će to uraditi bez imalo
kajanja.
Imala je svega sekund ili dva da uradi nešto povodom toga.
Bez razmišljanja je naciljala lice tog čoveka, gledajući preko
nišana i ciljajući pravo među njegove oči. U nekom udaljenom
delu uma čudila se svojoj smirenosti. Cev pištolja pratila je
sporo pomeranje naniže čovekove glave dok se spuštao na
zemlju, krećući se brzo ali ne i nepromišljeno, znajući, kao i
ona, da će sve osim brižljivo naciljanog hica najverovatnije
promašiti metu. Konačno se smirio, uhvatio pušku i podigao
cev, a onda je Tamara pritisla obarač gloka.
Pištolj se trgnuo naviše, kao i uvek. Smireno je spustila vrh
cevi i ponovo naciljala u njegovu glavu. Videla je da nema
potrebe za drugim hicem – čovekova glava je bila smrskana – ali
ipak je pritisla obarač, a njen metak se zario u nepomično telo.
Čula je Suzan kako kaže: „Dobar hitac!“
Tamara je mislila: Jesam li to bila ja? Jesam li upravo ubila
čoveka?
Drugi džihadista se pojavio dalje uz obalu, bežeći s puškom u
ruci.
Tamara se premestila tako da vidi viši most, ali nije bilo
načina da utvrdi da li su pucači i dalje bili tamo. Čula je zvuke
kamiona i automobila koji su nastavili da prolaze. Zapazila je
glasno brujanje nekog moćnog motocikla: ako su bila samo dva
pucača, možda su pobegla tako.
Suzan je razmišljala slično. Govorila je u radio. „Pre nego što
se rasporedite po pešačkom mostu, proverite most za vozila za
slučaj da su napadači i dalje tamo.“
Zatim se obratila vojnicima ispod zelenog automobila.
„Ostanite tu dok ne utvrdimo da li su otišli.“
Većina putnika je sad napustila pešački most na drugoj strani.
Tamara je videla da su se neki od njih okupili oko kuća i stabala,
vireći iza uglova, želeći da vide šta će se dalje dogoditi. Dva
granična policajca u šarenim majicama pojavila su se na tom
kraju mosta, ali oklevala su da se vrate.
Tamara je počela da misli da je sve možda gotovo, ali bila je
spremna da leži tu čitav dan dok ne bude sigurna kako je
bezbedno da se pomeri.
Jedna kola hitne pomoći američke vojske jurila su zemljanim
putem i zaustavila se iza zelenih kola.
Suzan je povikala: „Uperite svi puške u ogradu na visokom
mostu, odmah!“
Tri nepovređena vojnika iskotrljala su se ispod kola i
pronašla zaklon iza drugih vozila, okrećući puške ka višem
mostu.
Dva bolničara su iskočila iz kola. „Ispod zelenih kola!“,
viknula je Suzan. „Jedan čovek s ranom od vatrenog oružja.“
Nije bilo hitaca.
Bolničari su doneli nosila.
Tamara je ostala na mestu. Gledala je kako preživeli
džihadista trči obalom. Gotovo je bio nestao iz vidokruga i
pretpostavila je da se neće vratiti. Dva granična policajca su
oprezno krenula da prelaze most. Izvukli su pištolje, ali
prekasno. Tamara je promrmljala: „Hvala na pomoći, momci.“
Suzanin radio je zakrčao i Tamara je čula kako je neki
izobličen glas rekao: „Sve čisto na mostu, pukovnice.“
Tamara je oklevala. Da li je spremna da rizikuje svoj život
zbog jedne nejasne poruke?
Izvukla se ispod kola i ustala. Osećala je slabost, i rado bi
sela, ali nije želela da izgleda kao slabić pred vojnicima.
Naslonila se na branik pežoa na tren, zureći u rupe od metaka.
Znala je da neki puščani meci mogu da probiju čitav auto. Imala
je sreće.
Setila se da je obaveštajac i da mora da prikupi sve
raspoložive informacije o ovom incidentu. Obratila se Suzan:
„Pitaj ima li leševa na mostu za vozila.“
Suzan je prinela radio ustima i postavila to pitanje.
„Nema tela, samo krvave mrlje.“
Jednog ili više ranjenika su odvezli, zaključila je Tamara.
Ostao je samo onaj koga je ona ubila.
Odlučno je krenula prema pešačkom mostu. Noge su joj
ojačale. Prišla je telu. Nije bilo sumnje da je taj džihadista
mrtav: glava mu je bila razneta. Uzela mu je pušku iz mlitavih
ruku. Bila je kratka i iznenađujuće laka, bulpap puška sa
zakrivljenim okvirom. Na levoj strani cevi, na mestu spoja sa
okvirom, nalazio se serijski broj. Tamara je prepoznala da je tu
pušku proizvela firma Norinko, proizvođač oružja u vlasništvu
kineske vlade.
Okrenula je cev puške ka zemlji, povukla zakačku unazad i
izvadila zakrivljeni okvir, zatim otvorila poklopac okvira i
izvadila metke. Stavila je okvir i jedan metak u džepove svoje
jakne, zatim odnela praznu pušku do svojih uništenih kola.
Suzan ju je videla i rekla: „Nosiš to kao da je mrtav pas.“
„Upravo sam mu izvadila zube“, kazala je Tamara.
 Bolničari su utovarivali nosila u kola hitne pomoći. Tamara
je shvatila da nije razgovarala s Pitom. Otrčala je do njega.
Pit je izgledao zlokobno mirno. Zastala je i rekla: „Oh,
Isuse.“
Pitovo lice je bilo bledo, a oči su zurile uvis.
Jedan bolničar je rekao: „Žao mi je, gospođice.“
„Jednom me je pozvao da izađemo“, rekla je Tamara.
Rasplakala se. „Rekla sam mu da je previše mlad.“ Obrisala je
lice rukavom, ali suze su i dalje tekle. „Oh, Pite“, rekla je
gledajući mu beživotno lice. „Tako mi je žao.“

Operater na centrali je rekao: „Otac desetara Akermana je na

vezi, gospođo predsednice. Gospodin Filip Akerman.“
Polin je mrzela ovo. Svaki put kad je morala da razgovara s
nekim roditeljem čije je dete umrlo u oružanim snagama, srce
joj se cepalo. Bila je primorana da pomisli kako bi se ona
osećala kad bi Pipa umrla. To je bio najgori deo njenog posla.
„Hvala vam“, kazala je operateru. „Prebacite ga.“
Jedan dubok muški glas je rekao: „Ovde je Filip Akerman.“
„Gospodine Akerman, ovde predsednica Grin.“
„Da, gospođo predsednice.“
„Primite moje najdublje saučešće.“
„Hvala vam.“
„Pit je dao svoj život, vi ste dali svog sina, i želim da znate da
vam je ova zemlja duboko zahvalna na toj žrtvi.“
„Hvala vam.“
„Čujem da ste bili vatrogasac, gospodine.“
„Tako je, gospođo.“
„Onda znate sve o rizikovanju života za uzvišen cilj.“
„Da.“
„Ne mogu da vam ublažim bol, ali mogu da vam kažem da je
Pit dao život u odbrani naše zemlje i naših vrednosti slobode i
pravde.“
„Verujem u to.“ Glas mu je na tren zadrhtao.
Polin je procenila da je vreme da krene dalje. Kazala je:
„Mogu li da razgovaram s Pitovom mamom?“
Usledilo je oklevanje. „Vrlo je uznemirena.“
„Zavisi od nje.“
„Klima mi glavom.“
„Dobro.“
Neki ženski glas je rekao: „Halo?“
„Gospođo Akerman, ovde predsednica. Primite moje
saučešće.“
Čula je jecanje, i suze su joj krenule.
U pozadini je muž rekao: „Hoćeš li da mi vratiš telefon,
dušo?“
Polin je kazala: „Gospođo Akerman, vaš sin je poginuo za
neverovatno vredan cilj.“
Gospođa Akerman je kazala: „Umro je u Africi.“
„Da. Naša vojska tamo...“
„Afrika! Zašto ste ga poslali u Afriku da umre?“
„U ovom malom svetu...“
„Umro je u Africi. Koga briga za Afriku?“
„Razumem vaša osećanja, gospođo Akerman. Ja sam
majka...“
„Ne mogu da verujem da ste protraćili njegov život!“
Polin je želela da kaže: Ni ja ne mogu da poverujem, gospođo
Akerman, i srce mi se cepa. Ali ćutala je.
Nakon kraće pauze, Fil Akerman je uzeo slušalicu. „Izvinite
zbog toga.“
„Nema potrebe da se izvinjavate, gospodine. Vaša žena je
doživela užasan bol. Saosećam s njom.“
 „Hvala vam.“
„Doviđenja, gospodine Akerman.“
„Doviđenja, gospođo predsednice.“

Podnošenje izveštaja ispunilo je ostatak dana.

Vojska je rekla da je sve to bila klopka: lažna informacija ih
je namamila na most gde je bila postavljena zaseda. Suzan
Markus je bila sigurna u to.
Centralna obaveštajna služba se nije slagala s tim
tumačenjem, koje je predstavljalo Dekstera u lošem svetlu. Bilo
je implicirano kako je verovao nekom doušniku koji ga je
obmanuo. Sasvim suprotno, Dekster je tvrdio, to je bila prava
dojava i džihadisti na pešačkom mostu su se uspaničili kad je
stigla vojska i pozvali su pojačanje.
Do šest popodne, Tamara više nije marila koje objašnjenje je
prihvaćeno. Osećala je mentalnu iscrpljenost. Kad se vratila u
stan, razmišljala je da ode u krevet, ali znala je da neće zaspati.
Stalno je videla Pitovo beživotno telo i raznesenu glavu čoveka
ispijenog lica koga je ubila.
Nije želela da bude sama. Setila se da ima sastanak s Tabom.
Osetila je nagonski da će on znati šta treba da se radi. Istuširala
se i obukla čistu odeću, farmerke i majicu, uz pamučnu maramu
iz pristojnosti. Zatim je pozvala kola.
Tab je živeo u stambenoj zgradi blizu francuske ambasade.
Nije bila previše otmena, i pretpostavila je da je mogao da
priušti i bolju, ali je morao da koristi diplomatske stanove koji se
mogu proveriti i nadgledati.
Otvorio je vrata i rekao: „Izgledaš izmoždeno. Uđi i sedi.“
„Bila sam u pucnjavi“, rekla je.
„Na mostu Ngveli? Čuli smo za to. Bila si tamo?“
„Da. I Pit Akerman je poginuo.“
 Uhvatio ju je za ruku i odveo do kauča. „Siroti Pit. I sirota
ti.“
„Ubila sam čoveka.“
„Zaboga.“
„Bio je džihadista, i nameravao je da me upuca. Nije mi žao.“
Shvatila je da je Tabu mogla da kaže ono što nije mogla
prilikom podnošenja izveštaja. „Ali bio je ljudsko biće i jednog
trena je bio živ, i pomerao se, i razmišljao; a onda sam pritisnula
obarač i bio je mrtav, pokojni, leš; a ja ne mogu da ga izbacim iz
glave.“
U kibli s ledom na stočiću nalazila se otvorena boca belog
vina. Sipao je pola čaše i dodao joj. Otpila je gutljaj i spustila
čašu. Kazala je: „Da li ćeš se ljutiti ako ne odemo na večeru?“
„Naravno da neću. Otkazaću je.“
„Hvala ti.“
Izvadio je telefon. Dok je telefonirao, ona je razgledala
naokolo. Stan je bio skroman ali je nameštaj bio skup, s
raskošnim mekim foteljama i debelim tepisima. Imao je veliki
televizor i otmen muzički stub s velikim zvučnicima koji su
stajali na podu. Njena vinska čaša bila je kristalna.
Zainteresovale su je dve fotografije u srebrnim ramovima na
stočiću sa strane. Na jednoj se nalazio jedan tamnoput muškarac
u poslovnom odelu, s jednom otmenom sredovečnom plavušom,
nesumnjivo Tabovi roditelji. Na drugoj se nalazila jedna sitna,
drčna Arapkinja koja je stajala ispred neke prodavnice; to je
sigurno njegova baba iz Kliši su Boaza.
Kad završio s telefoniranjem, rekla je: „Hajde da pričamo o
nečem drugom. Kakav si bio kao dečak?“
Osmehnuo se. „Išao sam u dvojezičnu školu Ermitaž
internasional. Bio sam dobar učenik, ali povremeno sam upadao
u nevolje.“
 „Kakve? Šta si radio?“
„Ma, uobičajene stvari. Jednog dana sam popušio džoint pre
matematike. Nastavnik nije razumeo zašto sam iznenada postao
potpuno glup. Mislio je da to radim kako bih zasmejavao druge,
da je to neka šala.“
„Šta još?“
„Pridružio sam se jednom rok bendu. Naravno da smo imali
američko ime: Kraljevi bugija.“
„Jeste li bili dobri?“
„Nismo. Izbacili su me nakon prvog nastupa. Sviram bubanj
kao što plešem.“
Zakikotala se prvi put od pucnjave.
Rekao je: „Kad sam otišao, bend se poboljšao.“
„Jesi li imao devojke?“
„Bila je to mešovita škola, da.“
Videla je setan pogled u njegovim očima. „Koje se sećaš?“
Izgledao je postiđeno. „O...“
„Ne moraš da kažeš. Ne želim da te ispitujem.“
„Nema veze, ali ako ti kažem, moglo bi da zvuči kao
hvalisanje.“
„Ipak mi reci.“
„Bila je to nastavnica engleskog.“
Tamara se zakikotala... drugi put. Počela je da se oseća
normalnije. „Kakva je bila?“
„Imala je oko dvadeset pet godina. Lepa, plavuša. Ljubili
smo se u skladištu kancelarijskog materijala.“
„Samo ljubili?“
„Ne, nismo se samo ljubili.“
„Nestaško jedan.“
„Bio sam lud za njom. Želeo sam da pobegnem iz škole i
odletim u Las Vegas i oženim se njom.“
 „Kako se to završilo?“
„Dobila je posao u nekoj drugoj školi i nestala iz mog života.
Bio sam skrhan. Ali to ne traje dugo kad imaš sedamnaest
godina.“
„Imao si sreće?“
„O, da. Bila je sjajna, ali vidi, moraš da se zaljubiš i odljubiš
nekoliko puta pre nego što počneš da shvataš šta tačno tražiš.“
Klimnula je glavom. Prilično je mudar, pomislila je. „Znam
na šta misliš.“
„Stvarno?“
Izletelo joj je: „Bila sam dvaput udata.“
„Nisam to očekivao!“ Osmehnuo se, ublažavajući
zaprepašćen izraz lica. „Pričaj mi još... ako želiš.“
Želela je. Uživala je u tome da se podseti kako u životu ima
važnijih stvari od pušaka i ubijanja. „Stiven je bio tinejdžerska
greška“, kazala je. „Venčali smo se kad sam bila na prvoj godini
studija i rastali se pre letnjeg raspusta. Nisam razgovarala s njim
godinama i ne znam više gde živi.“
„Toliko o Stivenu“, kazao je Tab. „Ako ti je za utehu, osećam
isto prema devojci po imenu An-Mari. Mada, nismo se venčali.
Pričaj mi o broju dva.“
„Džonatan je bio ozbiljan. Bili smo zajedno četiri godine.
Voleli smo jedno drugo, i na neki način se i dalje volimo.“
Zastala je i razmišljala.
Tab je strpljivo čekao nekoliko trenutaka, a onda ju je nežno
pitao. „Šta nije bilo u redu?“
„Džonatan je gej.“
„Oh. To je neprijatno.“
„Nisam to znala na početku, očigledno, a pretpostavljam da
nije ni on, mada je na kraju priznao da je uvek bio neodlučan.“
„Ali rastali ste se prijateljski.“
 „Nismo se stvarno rastali. I dalje smo bliski, koliko već
možeš biti blizak s nekim ko živi dve hiljade kilometara od
tebe.“
„Ali razveli ste se?“, pitao je značajno.
To mu je, iz nekog razloga, izgledalo važno. „Da, razvedeni
smo“, kazala je odlučno. „Sad je u braku s nekim muškarcem.“
Želela je da sazna više o njemu. „Jesi li ti bio u braku? Sigurno
imaš, koliko... trideset pet godina?“
„Trideset četiri, i ne, nisam bio u braku.“
„Ali sigurno si imao makar jednu ozbiljnu vezu, nakon te
profesorke engleskog.“
„Istina.“
„Zašto se nisi oženio?“
„Ovaj, mislim da sam imao iskustva slična tvojima, samo što
nisam stupao u brak. Imao sam veze za jednu noć i užasne veze i
nekoliko sjajnih žena s kojima sam imao dugotrajne veze... ali
ne zauvek.“
Tamara je popila još gutljaj vina. Bilo je ukusno.
Tab je počeo da joj se poverava, i očajnički je želela da
nastavi s tim. Jutarnje smrti još su joj mračno lebdele po
mislima, kao aveti spremne da skoče na nju, ali ovaj razgovor je
bio utešan. „Pričaj mi o jednoj od tih sjajnih žena“, kazala je.
„Molim te.“
„Dobro. Živeo sam sa Odet tri godine u Parizu. Ona je
lingvista, govori nekoliko jezika, i zarađuje prevodeći, obično s
ruskog na francuski. Stvarno je pametna.“
„I...“
„Kad sam poslat ovde, zaprosio sam je i pozvao da krene sa
mnom.“
„Oh. Znači bilo je stvarno ozbiljno.“ Tamara je bila zabrinuta
što je otišao tako daleko. Glupo osećanje, rekla je sebi.
 „Ozbiljno makar s moje strane. I mogla je da nastavi s
prevođenjem ovde u Čadu... ionako to radi od kuće. Ali rekla je
ne. Dobro, kazao sam, hajde da se venčamo, a ja ću odbiti
prekomandu. Zatim mi je rekla da ne želi uopšte da se uda za
mene.“
„Jao.“
Neuverljivo je slegnuo ramenima. „Bio sam ozbiljniji nego
ona, i saznao sam to na bolan način.“
Samo se pretvarao da je bezbrižan. Videla je da je bio
povređen. Želela je da ga zagrli.
Odmahnuo je rukom. „Dosta starih jada“, kazao je. „Hoćeš li
da jedeš nešto?“
„Da“, rekla je. „Nisam imala apetit tokom dana, ali sad sam
gladna kao vuk.“
„Da vidimo ima li nečeg u frižideru.“
Pratila ga je do male kuhinje. Otvorio je frižider i rekao:
„Jaja, paradajz, jedan veliki krompir i pola glavice crnog luka.“
„Želiš li da izađemo?“, pitala je. Nadala se da će reći ne, nije
se osećala spremnom za restoran.
„Dođavola, ne“, odgovorio je. „Ima dovoljno hrane za
gozbu.“
Iseckao je krompir i ispržio ga, napravio salatu od paradajza i
luka, zatim razbio jaja i napravio omlet. Seli su na stolice kraj
malog kuhinjskog pulta i jeli. Tab joj je sipao još belog vina.
Bio je u pravu, to je bila gozba.
Kasnije je shvatila da se ponovo oseća kao ljudsko biće.
„Pretpostavljam da treba da odem“, kazala je nevoljno. Znala da
će, kad legne sama u krevet u svom stanu, duhovi ponovo doći i
da neće moći da se odbrani.
„Ne moraš da ideš“, rekao je.
„Ne znam.“
 „Znam o čemu razmišljaš?“
„Stvarno?“
„Dozvoli mi da kažem da mi odgovara šta god da odlučiš.“
„Ne želim da noćas spavam sama.“
„Onda spavaj sa mnom.“
„Ali nije mi do seksa.“
„Nisam ni mislio.“
„Jesi li siguran da ti to ne smeta? Nema ljubljenja niti ičeg
drugog? Hoćeš li me samo zagrliti i držati dok spavam?“
„Voleo bih da uradim to.“
I uradio je.
 6.

Vazduh u Pekingu je tog jutra bilo moguće disati. Devojka na

televiziji je rekla tako, a Čang Kaj joj je verovao, tako da je
obukao biciklističku opremu. Potvrdio je njenu prognozu kad je
prvi put udahnuo nakon što je napustio zgradu. Ipak je stavio
masku na lice pre nego što je seo na bicikl.
Imao je fudžita bicikl s lakim ramom od legure aluminijuma i
prednjom viljuškom od ugljeničnih vlakana. Dok je kretao,
izgledalo je da bicikl nije teži više od para cipela.
Odlazak biciklom na posao bio je jedina vrsta vežbanja za
koju je Kaj imao vremena u svom punom rasporedu. U
pekinškim ogromnim saobraćajnim gužvama bilo mu je
potrebno isto vremena kao da ide automobilom, tako da nije
kasnio na posao.
Kaju je bila potrebna vežba. Imao je četrdeset pet godina, a
njegova žena Tao Ting trideset. Bio je vitak i u kondiciji, viši od
proseka, ali uvek je bio svestan razlike od petnaest godina, i
smatrao je svojom dužnošću da bude pokretan i energičan kao
Ting.
Ulica u kojoj je živeo bila je glavna arterija sa obeleženim
biciklističkim stazama, kako bi se hiljade biciklista odvojile od
stotina hiljada automobila. Bicikle su vozili različiti ljudi:
radnici, učenici, uniformisani kuriri, čak i otmene službenice u
suknjama. Dok se isključivao s glavne ulice u jednu sporednu,
Kaj je morao da se probija kroz automobilski saobraćaj, vijuga
između kamiona i limuzina, žutih taksija i autobusa s crvenim
krovovima.
 Dok je vozio, blagonaklono je mislio na Ting. Bila je
glumica, lepa i zavodljiva, i pola muškaraca u Kini bilo je
zaljubljeno u nju. Kaj i Ting su bili pet godina u braku, a on je i
dalje bio lud za njom.
Njegov otac nije to odobravao. Za Čanga Đenđuna, ljudi koji
se pojavljuju na televiziji bili su plitki i bezvredni, osim ako nisu
političari koji prosvećuju mase. Želeo je da se Kaj oženi nekom
naučnicom ili inženjerkom.
Kajeva majka bila je podjednako konzervativna, ali ne toliko
dogmatična. „Kad je upoznaš toliko dobro da poznaješ sve njene
mane i slabosti, a i dalje je obožavaš, možeš biti siguran da je to
prava ljubav“, rekla je. „To ja osećam prema tvom ocu.“
Odvezao se do četvrti Hajdjen na severozapadu grada i ušao
u veliko dvorište kraj Letnje palate. To je bilo sedište
Ministarstva državne bezbednosti, na mandarinskom Guođa
Anćuen Bu, skraćeno Guoanbu. Bila je to špijunska organizacija
odgovorna za strane i domaće istrage.
Ostavio je svoj bicikl na predviđeno mesto. I dalje teško
dišući i znojeći se od napora, ušao je u najvišu zgradu. Koliko
god bilo važno to ministarstvo, predvorje je bilo zapušteno, sa
ugaonim nameštajem koji je bio uzbuđujuće moderan u doba
Maoa. Portir je pokorno pognuo glavu. Kaj je bio zamenik
ministra za međunarodnu bezbednost, zadužen za inostranu
polovinu kineskih obaveštajnih operacija. On i zamenik ministra
za unutrašnju bezbednost bili su ravnopravni službenici koji su
odgovarali ministru državne bezbednosti.
Kaj je bio mlad za tako visok položaj. Bio je neverovatno
bistar. Nakon što je završio studije istorije na Pekinskom
univerzitetu – koji je imao najbolji istorijski odsek u Kini –
doktorirao je američku istoriju na Prinstonu. Ali njegov um nije
bio jedini razlog brzog napredovanja. Njegova porodica je bila
gotovo podjednako važna. Njegov pradeda je bio na
legendarnom Dugom maršu s Mao Cedungom. Njegova baba je
bila ambasadorka na Kubi. Njegov otac je trenutno bio
potpredsednik Komiteta za nacionalnu bezbednost, tela koje je
donosilo sve važne spoljno-političke i bezbednosne odluke.
Ukratko, Kaj je bio pripadnik komunističkog plemstva.
Postojao je narodni izraz za ljude kao što je on, decu moćnika:
bio je kraljević, taj ci dang, a ta reč se nije izgovarala javno već
u potaji, među prijateljima, iza šake stavljene pred usta.
Bilo je to podrugljivo ime, ali Kaj je bio odlučan da upotrebi
svoj status na korist zemlje, i podsetio je sebe na tu zakletvu
svaki put kad bi ušao u zgradu Guoanbua.
Kinezi su mislili da su u opasnosti kad su bili siromašni i
slabi. Pogrešili su. Niko tada nije želeo da ih ozbiljno napadne.
Ali sad je Kina bila na putu da postane najbogatija i najmoćnija
zemlja na svetu. Imala je najveću i najpametniju populaciju i
nije bilo razloga zašto ne bi bila najistaknutija. I zato je bila u
ozbiljnoj opasnosti. Ljudi koji su vekovima vladali svetom -
Evropljani i Amerikanci – bili su prestrašeni. Videli su da im, iz
dana u dan, svetska dominacija izmiče. Verovali su da moraju da
unište Kinu ili će biti uništeni. Bili su spremni na sve.
A postojao je i jedan grozan primer. Ruski komunisti,
nadahnuti istom marksističkom filozofijom koja je podstakla
kinesku revoluciju, želeli su da postanu najmoćnija zemlja na
svetu – i doživeli su težak slom. Kaj je, kao i svi ostali vodeći
vladini službenici, bio opsednut padom Sovjetskog Saveza i
bojao se da će se ista stvar dogoditi i Kini.
Što je bio razlog za Kajevu ambiciju. Želeo je da bude
predsednik kako bi bio siguran da će Kina ostvariti svoju
sudbinu.
Nije mislio da je najpametnija osoba u Kini. Na univerzitetu
je upoznao matematičare i naučnike koji su bili znatno
pametniji. Ipak, niko nije bio sposobniji od njega da vodi ovu
zemlju do ostvarenja svojih težnji. Nikad to ne bi rekao naglas,
čak ni Ting, jer svako bi to smatrao nadmenim. Ali potajno je
verovao u to, i bio je odlučan da to dokaže.
Jedini način da pristupi tom mamutskom zadatku jeste da ga
podeli na razumne delove, a mali izazov s kojim je Kaj morao
danas da se suoči bila je rezolucija Ujedinjenih nacija o trgovini
oružjem, koju su predložile Sjedinjene Države.
Zemlje kao što su Nemačka i Britanija podržaće bez
razmišljanja rezoluciju Sjedinjenih Država; druge, kao što su
Severna Koreja i Iran, usprotiviće se bez razmišljanja; ali ishod
će zavisiti od mnogih nesvrstanih zemalja. Juče je Kaj saznao da
su američki ambasadori u nekoliko zemalja Trećeg sveta
zamolili njihove vlade da obezbede podršku za tu rezoluciju. Kaj
je pretpostavljao da predsednica Grin potajno sprovodi velike
diplomatske aktivnosti. Naredio je Guoanbuu u svim neutralnim
zemljama da odmah saznaju da li je ta vlada bila lobirana i s
kakvim ishodom.
Rezultat te istrage trebalo bi da se nalazi na njegovom stolu.
Izašao je iz lifta na najvišem spratu. Tu su se nalazile tri
glavne kancelarije, koje su pripadale ministru i dvojici njegovih
zamenika. Sva trojica su imala pomoćno osoblje u susednim
sobama. Ispod tog sprata, glavni štab organizacije bio je
podeljen u geopolitička odeljenja nazvana odseci – američki
odsek, japanski odsek – i tehničke službe kao što su odeljenje za
signalne obaveštajne aktivnosti, odeljenje za satelitske
obaveštajne aktivnosti, odeljenje za sajber-ratovanje.
Kaj je otišao do svojih prostorija, pozdravljajući u prolazu
sekretarice i pomoćnike. Stolovi i stolice bili su skromni,
napravljeni od laminirane iverice i obojenog metala, ali
kompjuteri i telefoni bili su vrhunske izrade. Na njegovom stolu
nalazila se uredna hrpa poruka od šefova Guoanbuovih
predstavništava u ambasadama širom sveta, kao odgovor na
njegov jučerašnji upit.
Pre nego što ih je pročitao, otišao je u svoje privatno kupatilo,
svukao biciklističku odeću i istuširao se. Držao je tamnosivo
odelo u ormanu, koje mu je sašio pekinški krojač obučavan u
Napulju, koji je znao kako da postigne ležeran, moderan izgled.
Poneo je u rancu čistu belu košulju i bordo kravatu. Brzo se
obukao i izašao spreman za posao.
Kao što se i bojao, poruke su pokazivale da je američki Stejt
department nenametljivo sproveo jednu energičnu i
sveobuhvatnu lobističku kampanju, s priličnim uspehom. Došao
je do uznemirujućeg zaključka da su dobri izgledi da rezolucija
predsednice Grin bude prihvaćena. Bilo mu je drago što je to
uočio.
Ujedinjene nacije su imale malo mogućnosti da je sprovedu,
ali ta rezolucija je bila simbolička. Ako bude usvojena,
Vašington će je koristiti kao antikinesku propagandu. S druge
strane, njeno neusvajanje biće podsticaj za Kinu.
Kaj je uzeo hrpu papira i otišao do ministrovih odaja na
drugoj strani hodnika. Prošao je kroz zajedničku kancelariju do
kancelarije lične sekretarice i rekao: „Da li je slobodan za nešto
hitno?“
Uzela je telefon i pitala. Trenutak kasnije je rekla: „Zamenik
ministra Li Đenkang je s njim, ali možete da uđete.“
Kaj je napravio grimasu. Više bi voleo da vidi ministra
nasamo, ali sad nije mogao da odustane. „Hvala vam“, rekao je i
ušao.
Ministar državne bezbednosti bio je Fu Čuju, u srednjim
šezdesetim, dugogodišnji i pouzdani zagovornik Komunističke
partije Kine. Njegov sto je bio prazan osim kutije dvostruka
sreća cigareta zlatne boje, jeftinog plastičnog upaljača i
pepeljare napravljene od čelične košuljice granate. Ta pepeljara
je već bila dopola puna, a na rubu se nalazila zapaljena cigareta.
Kaj je rekao: „Dobro jutro, gospodine. Hvala vam što ste me
primili ovako brzo.“
Zatim je pogledao u drugu osobu u toj sobi, Lija Đenkanga.
Kaj nije ništa rekao, ali izraz lica mu je pitao: Šta on radi ovde?
Fu je uzeo cigaretu, povukao, izbacio dim i kazao: „Li i ja
smo razgovarali. Ali reci mi zašto si želeo da me vidiš.“
Kaj je objasnio sve o rezoluciji Ujedinjenih nacija.
Fu je izgledao ozbiljno. „To je problem“, kazao je. Nije se
zahvalio Kaju.
„Drago mi je što sam to saznao rano“, rekao je Kaj,
naglašavajući kako je uočio opasnost pre svih ostalih. „Mislim
da ima vremena da ispravimo stvari.“
„Moramo da razgovaramo o tome s ministrom spoljnih
poslova.“ Fu je pogledao na sat. „Problem je što moram odmah
da letim u Šangaj.“
Kaj je kazao: „Biće mi drago da obavestim Ministarstvo
spoljnih poslova, gospodine.“
Fu je oklevao. Verovatno nije želeo da Kaj razgovara
direktno s ministrom: to bi dovelo Kaja na previsok nivo.
Problem s kraljevićima je bio što su ih svi drugi mrzeli. Fu je
više voleo Lija, koji je bio tradicionalista kao i on. Ali nije
mogao da otkaže put u Šangaj kako bi sprečio Kaija da
razgovara s ministrom spoljnih poslova.
Fu je nevoljno rekao: „Vrlo dobro.“
Kaj je krenuo ka vratima, ali ga je Fu zaustavio: „Pre nego
što odeš...“
„Gospodine.“
 „Sedi.“
Kaj je seo. Imao je loš predosećaj.
Fu se okrenuo ka Liju. „Možda je bolje da ti kažeš Čang Kaju
ono što si mi rekao pre nekoliko minuta.“
Li nije bio mnogo mlađi od ministra i takođe je pušio.
Obojica su imala frizure kao Maova, duže gore, kraće sa strane.
Bili su odeveni u kruta, prevelika odela, kakva su voleli stariji
komunisti. Kaj nije sumnjao da su ga obojica smatrala opasnim
mladim radikalom koga treba da kontrolišu vremešniji i iskusniji
ljudi.
Li je kazao: „Dobio sam izveštaj iz studija Predivnih
filmova.“
Kaj je osetio kako mu se srce ledi. Lijev posao bio je da
nadgleda nezadovoljne kineske građane, i pronašao je jednog na
mestu gde je Ting radila. Bilo je gotovo sigurno da je to neko
blizak Ting, ako ne i ona sama. Ona nije bila subverzivna – u
stvari, nije se mnogo zanimala za politiku – ali bila je neoprezna
i ponekad je govorila šta joj je na umu, bez imalo razmišljanja.
Li je napadao Kaja preko njegove žene. Mnogi muškarci bi se
stideli da napadaju nekog preteći njegovoj porodici, ali kineska
tajna služba nikad nije oklevala. A to je bilo efikasno. Kaj bi
mogao da podnese napad na sebe, ali nije mogao da podnese da
Ting pati zbog njega.
Li je nastavio: „Bilo je kritičkih razgovora o Partiji.“
Kaj se trudio da ne pokaže uznemirenost. „Shvatam“, rekao
je neutralnim glasom.
„Žao mi je što moram da kažem da je tvoja žena, Tao Ting,
učestvovala u jednom.“
Kaj je pogledao Lija s prezirom i mržnjom, a ovome
očigledno nije bilo ni najmanje žao. U stvari, bio je oduševljen
što iznosi optužbe protiv Ting.
 Ovo je moglo da se obavi drugačije. Kolegijalno bi bilo da je
Li rekao Kaju za problem u četiri oka. Ali on je odabrao da ode
do ministra i maksimizira štetu. To je bio čin otvorenog
neprijateljstva.
Kaj je rekao sebi da je takva podmukla taktika oružje čoveka
koji je znao da ne može da pobedi zahvaljujući svojoj vrednosti.
Ali je to bila slaba uteha. Srce ga je bolelo.
Fu je kazao: „Ovo je ozbiljno. Tao Ting bi mogla da ima
veliki uticaj. Ona je verovatno poznatija nego ja!“
Naravno da jeste, budalo, mislio je Kaj. Ona je zvezda, a ti si
uskogrudi matori birokrata. Žene žele da je oponašaju. Niko ne
želi da bude kao ti.
Fu je nastavio: „Moja žena gleda svaku epizodu Ljubavi u
palati. Izgleda da to prati pažljivije nego vesti.“ Bio je očigledno
nezadovoljan zbog toga.
Kaj nije bio iznenađen. Njegova majka je gledala tu seriju, ali
samo kad je otac bio van kuće.
Kaj se pribrao. S mukom je ostao ljubazan i smiren. „Hvala
vam, Li“, rekao je. „Drago mi je što ste me obavestili o tim
navodima.“ Jasno je naglasio reč navodima. Bez otvorenog
protivrečenja onom što je Li kazao, podsetio je Fua da takvi
izveštaji nisu uvek istiniti.
Li je izgledao ljutito zbog te napomene, ali nije ništa rekao.
„Kažite mi“, nastavio je Kaj, „ko je podneo taj izveštaj?“
„Najviši funkcioner Komunističke partije u tom studiju“,
rekao je brzo Li.
To je bio neodređen odgovor. Svi takvi izveštaji dolazili su
od partijskih funkcionera. Kaj je želeo da zna izvor informacije.
Ali nije se suprotstavio Liju. Umesto toga, okrenuo se ka Fuu.
„Da li biste želeli da razgovaram s Ting o tome, u četiri oka, pre
nego što ministarstvo zvanično pozabavi time?“
 Li se nakostrešio. „Subverzivne aktivnosti istražuje Odeljenje
za unutrašnje poslove, ne porodice optuženih“, rekao je tonom
uvređenog dostojanstva.
Ali ministar je oklevao. „Izvesna popustljivost je uobičajena
u takvim slučajevima“, rekao je. „Ne želimo da se ugledni ljude
blate bez razloga. To ne koristi Partiji.“ Okrenuo se ka Kaju.
„Saznaj sve što možeš.“
„Hvala vam.“
„Ali budi brz. Izvesti me za dvadeset četiri sata.“
„Da, ministre.“
Kaj je ustao i žustro otišao do vrata. Li nije krenuo za njim.
Ostaće i šaputati još otrovnih reči ministru, bez ikakve sumnje.
Kaj sad nije mogao ništa da uradi tim povodom. Izašao je.
Morao je da razgovara s Ting što je pre moguće, ali na svoje
razočaranje, morao je zasad da je izbaci iz misli. Prvo je morao
da se pozabavi problemom u Ujedinjenim nacijama. Kad se
vratio u svoju kancelariju, razgovarao je sa svojom glavnom
sekretaricom, Peng Javen, živahnom sredovečnom ženom kratke
sede kose, s naočarima. „Pozovite kancelariju ministra spoljnih
poslova“, rekao je. „Kažite da bih voleo da se sastanem s njim i
prenesem mu hitne bezbednosne informacije. Kad god mu danas
bude odgovaralo.“
„Da, gospodine.“
Kaj nije mogao da deluje dok ne sazna kad će se to dogoditi.
Studio Predivnih filmova nije bio daleko od četvrti Čaojang, gde
su se nalazile mnoge ambasade i strana predstavništva. Ako je
gužva u saobraćaju, to putovanje moglo bi da traje sat vremena
ili duže.
Sav uznemiren, pogledao je kroz prozor, preko raznovrsnih
krovova sa satelitskim tanjirima i radio-odašiljačima, do auto-
puta koji je vijugao oko kompleksa zgrada Guoanbua. Saobraćaj
je izgledao normalno, ali to je moglo brzo da se promeni.
Srećom, Ministarstvo spoljnih poslova je odgovorilo brzo na
njegovu poruku. „Primiće vas u podne“, kazala je Peng Javen.
Kaj je pogledao na sat: mogao je opušteno da stigne. Javen je
dodala: „Pozvala sam Monaha. Biće ispred kad stignete u
prizemlje.“ Kajev vozač je oćelavio u mladosti i dali su mu
nadimak Hešang, Monah.
Kaj je nagurao poruke iz ambasada u jednu fasciklu i sišao u
prizemlje liftom.
Njegova kola su milela kroz centar Pekinga. Brže bi stigao
biciklom. Usput je razmišljao o Ting. Šta je to rekla? Ponovo je
počeo da misli o problemu koji su stvorili Amerikanci. Morao je
da ima neko rešenje koje će ponuditi ministru spoljnih poslova.
Na kraju je smislio nešto, a kad je stigao do Čaojangmen
nandađija, imao je plan.
Zgrada Ministarstva spoljnih poslova je bila visoka i lepa,
zaobljene fasade. Predvorje se raskošno presijavalo. To je
trebalo da zadivi strane goste, za razliku od sedišta Guoanbua,
gde nikad nije bilo gostiju.
Kaja su uveli u lift i odveli do ministrove kancelarije koja je,
ako je moguće, bila raskošnija od predvorja. Njegov pisaći sto je
bio iz vremena dinastije Ming, a na njemu se nalazila plavo-bela
porcelanska vaza za koju je Kaj mislio da je iz istog perioda, i
stoga neprocenjivo vredna.
Vu Baj je bio ljubazan hedonista čiji je glavni cilj, u politici i
životu, bio da izbegava nevolje. Visok i zgodan, bio je odeven u
plavo prugasto odelo koje je izgledalo kao sašiveno u Londonu.
Njegove sekretarice su ga obožavale, ali kolege su mislile da
nema dovoljno uticaja. Kaj je mislio da je Vu Baj bio veoma
koristan. Strane vođe volele su njegov šarm i izražavale su
simpatije prema njemu kakve nikad ne bi pokazivali prema
uskogrudijim kineskim političarima kakav je bio ministar
državne bezbednosti Fu Čuju.
„Uđite, Kaje“, rekao je ljubazno Vu Baj. „Drago mi je što vas
vidim. Kako vam je majka? Bio sam zaljubljen u nju kad smo
bili mladi, pre nego što je upoznala vašeg oca.“ Vu Baj je
ponekad govorio takve stvari Kajevoj majci i ona se kikotala kao
šiparica.
„Vrlo dobro, hvala na pitanju. Kao i moj otac.“
„Oh, znam to. Stalno viđam vašeg oca, naravno... ja sam u
Komitetu za nacionalnu bezbednost s njim. Sedite. Šta se
događa u Ujedinjenim nacijama?“
„Juče sam nanjušio to i potvrdio tokom noći, i mislio sam da
je bolje da vam odmah kažem.“ Uvek je dobro da Kaj naglasi
ministrima kako im prenosi najnovije važne vesti. Sad je
ponovio ono što je rekao ministru za državnu bezbednost malo
ranije.
„Zvuči kao da su se Amerikanci potrudili.“ Vu Baj se
nezadovoljno namrštio. „Iznenađen sam što moji ljudi nisu
saznali za to.“
„Da budem iskren, oni nemaju resurse koje mi imamo.
Usredsređujemo se na ono što je tajno... to nam je posao.“
„Ti Amerikanci!“, kazao je Vu. „Znaju da mrzimo
muslimanske teroriste koliko i oni. I više.“
„Mnogo više.“
„Naši najgori podbunjivači su islamisti u oblasti Sjenđeng.“
„Tako je.“
Vu Baj je pokušao da odagna ogorčenost. „Ali šta ćemo
uraditi povodom toga? To je važno pitanje.“
„Možemo da se suprotstavimo američkoj diplomatskoj
kampanji. Naši ambasadori mogu da pokušaju da ubede
neutralne zemlje da se predomisle.“
 „Možemo da pokušamo, naravno“, sumnjičavo je kazao Vu
Baj. „Ali predsednici i premijeri ne vole da ne ispune svoja
obećanja. Zbog toga izgledaju slabo.“
„Smem li da predložim nešto?“
„Molim vas.“
„Mnoge od neutralnih zemalja čija nam je podrška potrebna
su mesta gde kineska vlada ulaže mnogo novca – doslovno
milijarde dolara. Možemo da im zapretimo da ćemo se povući iz
tih projekata. Želite nov aerodrom, novu železničku prugu, novu
rafineriju nafte? Onda glasajte za nas – ili tražite novac od
predsednice Grin.“
Vu Baj se namrštio. „Ne bismo želeli da ispunimo tu pretnju.
Ne želimo da osakatimo svoj investicioni program zbog neke
neprijatne rezolucije Ujedinjenih nacija.“
„Ne, ali sama pratnja bi mogla da bude dovoljna. Ili, ako
bude potrebno, možemo simbolično da se povučemo iz jednog
ili dva manja projekta. Uvek bismo mogli da ih nastavimo
kasnije. Ali vesti da je izgradnja nekog mosta ili škole otkazana
preplašile bi one koji očekuju auto-put ili rafineriju nafte.“
Vu Baj je izgledao zamišljeno. „To bi moglo da upali. Velike
pratnje, podržane jednim ili dva manja povlačenja koja se mogu
opozvati kasnije.“ Pogledao je na sat. „Imam sastanak s
predsednikom ovog popodneva. Izložiću mu to. Mislim da će
mu se dopasti ta ideja.“
Kaj je mislio isto. U procesu izbora novog kineskog vođe –
mnogo tajnijem i komplikovanijem nego izbor pape –
predsednik Čen Haoran je ostavio utisak tradicionalistima da je
na njihovoj strani, ali otkako je došao na čelo države, donosio je
uglavnom pragmatične odluke.
Kaj je ustao. „Hvala vam, gospodine. Prenesite moje srdačne
pozdrave gospođi Vu.“
 „Potrudiću se da joj prenesem.“
Kaj je otišao.
Iz raskošnog predvorja pozvao je Peng Javen. Prenela mu je
nekoliko poruka, ali nije morao da se hitno bavi time. Smatrao je
da je obavio dobar posao jutros i sad je mogao da se pozabavi
privatnim problemom. Napustio je zgradu i rekao Monahu da ga
odveze u studio Predivnih filmova.
Bilo je to dugo putovanje na drugi kraj grada, gotovo natrag
do Guoanbua. Usput je razmišljao o Ting. Bio je strastveno
zaljubljen u nju, ali ponekad ga je zbunjivala, a povremeno –
kao sad – brukala. Zaljubio se u nju delimično zato što je bio
opčinjen nehajnošću filmadžija. Voleo je njihovu otvorenost i
neobuzdanost. Uvek su se šalili, posebno na temu seksa. Ali
takođe je osećao i suprotstavljenu želju, podjednako jaku: žudeo
je za tradicionalnom kineskom porodicom. Nije se usudio da to
pomene Ting, ali želeo je da imaju dete.
Ona to nikad nije pomenula. Obožavala je da bude
obožavana. Volela je kad su joj neznanci prilazili i tražili
autogram. Hranila se njihovim komplimentima i uzbuđenjem
koje su pokazivali kad bi je sreli. Imala je sportska kola i sobu
punu predivne odeće i vikendicu na ostrvu Gulangju u Sjamenu,
dvadeset hiljada kilometara od zagađenog pekinškog vazduha.
Nije pokazivala nikakvu želju da se penzioniše i postane
majka.
Ali ta potreba je postajala sve hitnija. Nakon tridesete godine
biće joj sve teže da začne. Kad je Kaj mislio na to, osećao je
paniku.
Danas neće pomenuti ništa od toga. Postoji jedan hitniji
problem.
Mala grupa obožavalaca, sve žene, stajala je ispred kapije
studija, s knjižicama za autograme u rukama, kad su se približila
Kajeva kola. Vozač je razgovarao s čuvarom dok su žene virile u
kola, nadajući se da će prepoznati neku zvezdu, a onda su videle
Kaja i razočarano skrenule pogled. Zatim je rampa podignuta i
kola su ušla.
Monah se dobro snalazio među širokim ružnim, industrijskim
zgradama. Bilo je rano popodne, a neki su bili na pauzi za ručak:
filmadžije nikad nemaju redovne obroke. Kaj je video jednog
kostimiranog superheroja kako srče rezance iz plastične posude,
jednu srednjovekovnu princezu kako puši i četiri budistička
monaha koja sede za stolom i igraju poker. Kola su prošla kraj
nekoliko spoljnih filmskih setova: deo Velikog zida, obojeno
drvo oslonjeno na moderne čelične skele; fasadu jedne zgrade iz
Zabranjenog grada; i ulaz u njujoršku policijsku stanicu, uz znak
na kojem je pisalo: „78. stanica“. Ovde su se ostvarivale sve
fantazije. Kaj je voleo to mesto.
Monah se parkirao ispred jedne zgrade nalik na skladište, s
malim vratima na kojima je rukom bilo ispisano: Ljubav u
palati. To mesto nimalo nije ličilo na palatu. Kaj je ušao.
Bio mu je poznat lavirint hodnika sa svlačionicama,
garderobama, šminkernicama i vlasuljarnicama, i magacinima sa
električnom opremom. Tehničari u farmerkama i sa slušalicama
na glavama dočekali su ga ljubazno:, svi su poznavali zvezdinog
srećnog muža.
Saznao je da je Ting u studiju za snimanje zvuka. Pratio je
uvrnutu pletenicu debelih kablova koja je vodila iza visoke
scenografije do vrata gde je crveno svetlo zabranjivalo ulaz. Kaj
je znao da može da ignoriše taj znak ako bude tih. Ušunjao se
unutra. U velikoj prostoriji vladala je tišina.
Radnja serije odvijala se početkom osamnaestog veka, pre
Prvog opijumskog rata koji je označio početak propasti dinastije
Ćing. Ljudi su mislili da je to bilo zlatno doba, kad su učenje,
prefinjenost i bogatstvo tradicionalne kineske civilizacije bili na
vrhuncu. To je bilo isto kao što su Francuzi stalno pominjali
Versaj i dvor Kralja sunca, ili Rusi veličali Sankt Peterburg pre
revolucije.
Kaj je prepoznao scenografiju, koja je predstavljala carevu
sobu za prijem gostiju. Ispod baldahina nalazio se presto, a iza
njega freska paunova i fantastične vegetacije. To je odavalo
utisak ogromnog bogatstva, sve dok se ne zagledate bolje i
vidite jeftino platno i golo drvo koje kamera ne prikazuje.
Ta serija je bila porodična saga, koju su prefinjeni ljudi
nazivali „idolopoklonička drama“. Ting je bila omiljena careva
konkubina. Sad je bila na pozornici, s jakom šminkom, belim
puderom i jarkocrvenim karminom. Na glavi je imala
komplikovanu kapu ukrašenu draguljima, lažnim, naravno.
Haljina je trebalo da joj bude od svile boje belokosti, ukusno
izvezena cvećom i pticama u letu, mada je to bila samo
štampana sintetika. Struk joj je bio uzan, kakav je i inače bio, a
njegova tananost bila je naglašena širokom suknjom.
Izgledala je nedužno i prefinjeno, kao da je napravljena od
porcelana. Privlačnost tog lika je bila u tome što ona nije bila
tako nedužna i slatka kako je izgledalo – ni izbliza. Mogla je da
bude užasno pakosna, bezobzirno surova i eksplozivno seksi.
Publika ju je volela.
Ting je bila velika suparnica careve starije supruge, koja nije
bila u studiju. Ali car je bio. Sedeo je na prestolu odeven u
ogrtač od narandžaste svile sa širokim rukavima, preko
višebojne donje haljine, dugačke do poda. Na glavi je imao
šiljatu kapu, a brkovi su mu bili dugi i opušteni. Glumio ga je
Ven Đin, visok glumac romantičnog izgleda, koji je slomio srca
milionima Kineskinja.
Ting je bila ljuta, grdila je cara, zabacivala glavu i besno
sevala očima. U tom raspoloženju bila je natprirodno poželjna.
Kaj nije mogao da čuje šta ona govori jer je prostorija bila velika
a ona je govorila tiho. Znao je, jer mu je ona objasnila, da
vikanje ne zvuči dobro na televiziji, a mikrofoni mogu lako da
uhvate njene tihe grdnje.
Car je bio naizmenično pomirljiv i strog, ali uvek je reagovao
na nju, nikad nije preuzimao inicijativu, na šta se taj glumac
često žalio. Konačno ju je poljubio. Publika se radovala takvim
scenama, koje su se događale povremeno: kineska televizija je
bila čednija od američke.
Taj poljubac je bio nežan i dug, što bi učinilo Kaja
ljubomornim da nije znao kako je Ven Đin sto odsto gej. To je
trajalo neprirodno dugo, a onda je rediteljka povikala: „Rez!“,
na engleskom, i svi su se opustili.
Ting i Đin su odmah okrenuli leđa jedno drugom. Ting je
obrisala usne papirnom maramicom za koju je Kaj znao da je
antibakterijska. Otišao je do nje. Iznenađeno se osmehnula i
zagrlila ga je.
Nikad nije sumnjao u njenu ljubav, ali i da je sumnjao,
ovakav doček bi ga razuverio. Bila je očigledno oduševljena što
ga vidi, iako su pre samo nekoliko sati doručkovali zajedno.
„Izvini zbog poljupca“, kazala je. „Znaš da nisam uživala.“
„Čak ni s tim zgodnim muškarcem?“
„Đin nije zgodan, on je lep. Ti si zgodan, dragi.“
Kaj se nasmejao. „Na neki grub način, možda, ako svetlo nije
previše jako.“
Nasmejala se i kazala: „Dođi u moju garderobu. Imam pauzu.
Moraju da pređu u spavaću sobu.“
Krenula je, vodeći ga za ruku. Kad su ušli u njenu garderobu,
zatvorila je vrata. Bila je to mala, sumorna prostorija, ali
razveselila ju je nekim svojim stvarima: posterima na zidu,
policom s knjigama, orhidejom u saksiji, uramljenom
fotografijom svoje majke.
Ting je brzo svukla haljinu i sela ostavši samo u grudnjaku i
gaćicama iz dvadeset prvog veka. Kaj se zadovoljno osmehnuo
kad ju je video.
„Još jedna scena i mislim da ćemo završiti za danas“, rekla je
Ting. „Ova rediteljka radi brzo.“
„Kako uspeva?“
„Zna šta želi i ima plan. Ali tera nas da naporno radimo.
Radujem se večeri kod kuće.“
„Zaboravila si“, rekao je Kaj sa žaljenjem. „Ovo je veče kad
večeramo s mojim roditeljima.“
Ting se sneveselila. „Jeste.“
„Otkazaću ako si umorna.“
„Ne.“ Tingino lice se promenilo, a Kaj je znao da glumi
hrabro prihvatanje razočaranja. „Tvoja majka će spremiti
gozbu.“
„Baš me briga, iskreno.“
„Znam, ali stvarno želim da budem u dobrim odnosima s
tvojim roditeljima. Oni su ti važni, tako da su važni i meni. Ne
brini. Ići ćemo.“
„Hvala ti.“
„Ti radiš toliko toga za mene. Ti se oslonac u mom životu.
Neodobravanje tvog oca je mala cena za to.“
„Mislim da se mom ocu potajno sviđaš. Samo želi da održi
privid strogog puritanizma. A majka se više ne pretvara da te ne
voli.“
„Pridobiću tvog oca na kraju. Šta te dovodi ovde ovog
popodneva? Nema mnogo posla u Guoanbuu? Amerikanci imaju
razumevanja i pomažu Kini? Svetski mir je blizu?“
„Kamo sreće. Imamo mali problem. Neko je rekao da si
kritikovala Komunističku partiju.“
„Oh, zaboga, kakva glupa ideja.“
„Naravno. Ali izveštaj je stigao do Li Đenkanga, i naravno da
on želi da to maksimalno iskoristi kako bi mi naudio. Kad
ministar ode u penziju – što će se dogoditi uskoro – Li želi
njegov posao, a svi ostali žele da ga ja preuzmem.“
„Oh, dušo, tako mi je žao!“
„Pod istragom si.“
„Znam ko me je optužio. To je Đin. Ljubomoran je. Kad je
ova serija počela da se snima, on je trebalo da bude zvezda. Ali
sad sam ja popularnija i on me mrzi.“
„Ima li nekih osnova za tu optužbu?“
„Oh, ko zna? Znaš kakve su filmadžije, stalno blebeću,
posebno u baru nakon snimanja. Verovatno je neko rekao da
Kina nije demokratija i ja sam klimnula glavom.“
Kaj je uzdahnuo. To je bilo sasvim moguće. Kao sve
bezbednosne agencije, Guoanbu je čvrsto verovao da nema dima
bez vatre. Zlobni ljudi mogu to da iskoriste kako bi zagorčali
život svojim neprijateljima. Bilo je to kao optužba za
veštičarenje u staro doba: kad se optužba iznese, bilo je lako
pronaći nešto što izgleda kao dokaz. Niko nije bio stvarno nevin.
Ipak, vest da je Đin verovatno odgovoran, dala je Kaju
municiju.
Neko je pokucao na vrata i Ting je rekla: „Uđite.“
Organizator, mladić u dresu Mančester junajteda, promolio je
glavu i rekao: „Spremni smo, Ting.“
Ni on ni Ting kao da nisu bili svesni da je ona napola gola.
Tako je bilo na snimanju, otkrio je Kaj: slobodno i opušteno.
Mislio je da je to ljupko.
Organizator je otišao, a Kaj je pomogao Ting da obuče
haljinu. Zatim ju je poljubio. „Videćemo se kod kuće“, rekao je.
 Ting je izašla, a Kaj je otišao do upravne zgrade i krenuo ka
kancelariji Komunističke partije.
Svako preduzeće u Kini bilo je pod kontrolom neke partijske
ćelije koja je nadgledala njegove aktivnosti, a posebnu pažnju je
privlačilo sve što ima veze s medijima. Partija je čitala svaki
scenario i proveravala svakog glumca. Producenti su voleli
istorijske drame jer ono što se dogodilo davno ima manje
političkih implikacija danas, tako da je bilo manje izgleda da će
se neko umešati.
Kaj je otišao do kancelarije Vanga Bovena, partijskog
sekretara.
U toj prostoriji je dominirao veliki portret predsednika Čena,
muškarca u tamnom odelu, s brižljivo začešljanom crnom
kosom, koji je izgledao kao portreti na hiljade drugih kineskih
rukovodilaca. Na stolu se nalazila još jedna Čenova slika, ovog
puta fotografija na kojoj se on rukuje s Vangom.
Vang je bio neugledan čovek u tridesetim, prljavih rukava
košulje i proređene kose. Tajni rukovodioci su obično bili
upućeniji u politiku nego poslovanje. Ipak, bili su moćni i
trebalo ih je zadovoljiti, kao neke gnevne bogove. Njihove
pogrešne odluke mogle su biti katastrofalne. Vang je bio nabusit
prema glumcima i tehničarima, rekla je Ting.
S druge strane, i Kaj je bio moćan. Bio je kraljević.
Komunistički rukovodioci su često bili siledžije, ali morali su da
se pokore nadređenima. Vang je počeo da se ulizuje. „Uđite,
Čang Kaj, sedite, zadovoljstvo mi je što vas vidim, nadam se da
ste dobro.“
„Vrlo dobro, hvala. Navratio sam da vidim Ting i mislio sam
da porazgovaram s vama dok sam ovde. U strogom poverenju,
razumete.“
„Naravno“, rekao je Vang, izgledajući zadovoljno. Bio je
polaskan što je Kaj želeo da mu se poveri.
Kajev pristup nije bio da brani Ting. To bi bilo shvaćeno kao
priznanje krivice. Opredelio se za drugačiju taktiku. „Verovatno
vas ne brine blebetanje filmadžija u pauzama, Vangu Bovene“,
počeo je. Naravno da je blebetanje bilo upravo ono čime se
Vang zanimao. „Ali možda će vam koristiti da znate da je Ven
Đin bolesno ljubomoran na Ting.“
„Čuo sam nešto slično“, rekao je Vang, nespreman da prizna
svoje neznanje.
„Vrlo ste dobro informisani. Znate da kad je Đin prihvatio
ulogu u Ljubavi u palati da mu je rečeno da će biti zvezda serije,
ali sad ga je Ting pretekla po popularnosti.“
„Da.“
„To pominjem samo zato što će istraga Guoanbua verovatno
zaključiti da su Đinove optužbe motivisane ličnim rivalstvom, i
potpuno neosnovane. Mislio sam da bi bilo korisno da vas
upozorim.“ To je bila laž. „Ting misli sve najbolje o vama.“ To
je bila još veća laž. „Ne želimo da vam se ovo obije o glavu.“
Sad je Vang izgledao uplašeno. „Bio sam obavezan da
ozbiljno shvatim te izveštaje“, pobunio se.
„Naravno. To vam je posao. Mi u Guoanbuu razumemo to.
Samo ne želim da vas iznenade. Možda ćete želeti da ponovo
razgovarate s Đinom i napišete kratku dopunu izveštaju u kojoj
naglašavate da bi ta netrpeljivost mogla da bude važna.“
„A-ha. Dobra ideja. Da.“
„Ne želim da se mešam, naravno. Ali Ljubav u palati je takav
uspeh, ljudi toliko vole tu seriju, da bi bila tragedija da neka
senka padne na sve... nepotrebno.“
„Oh, slažem se.“
Kaj je ustao. „Ne smem da se zadržavam. Kao i uvek, ima
mnogo posla. Siguran sam da je i kod vas tako.“
 „U pravu ste“, rekao je Vang, gledajući po kancelariji, u kojoj
nije bilo ni traga nekakvom poslu.
„Doviđenja, druže“, kazao je Kaj. „Drago mi je što smo
porazgovarali.“

***
Kajevi roditelji živeli su u nekoj vrsti vile, prostranoj
dvospratnoj kući na malom placu u jednom novom gusto
naseljenom prigradskom naselju za imućnu srednju klasu.
Njihovi susedi bili su vodeći vladini zvaničnici, uspešni
poslovni ljudi, viši vojni oficiri i direktori velikih preduzeća.
Kajev otac, Čang Đenđun, uvek je govorio da mu ne treba dom
veći od trosobnog stana u kome je Kaj odrastao; ali u ovom
slučaju morao je da popusti pred zahtevom svoje žene, Fan Ju,
ili ju je samo koristio kao izgovor nakon što se predomislio.
Kaj nikad ne bi želeo da živi u tako dosadnom susedstvu.
Njegov stan je imao sve što mu je potrebno, i nije morao da se
gnjavi oko vrta. Grad je bio mesto gde se događaju razne stvari:
vlada, posao i kultura. U predgrađu nije bilo ničeg, a putovanje
na posao je trajalo čak i duže.
U kolima, na putu do tamo, Kaj je rekao Ting: „Sutra ujutro
ću reći ministru državne bezbednosti da je informacija o tebi
potekla od zavidnog suparnika, a Vang će to potvrditi, tako da
će istraga biti obustavljena.“
„Hvala ti, dragi. Žao mi je što si se zabrinuo.“
„Te stvari se događaju, ali možda bi ubuduće mogla da budeš
diskretnija u vezi sa onim što govoriš, čak i kad klimaš glavom.“
„Hoću, obećavam.“
Ta vila je bila puna mirisa začinjene večere. Đenđun još nije
bio stigao kući, tako da su Kaj i Ting sedeli na stolicama u
modernoj kuhinji, dok je Ju kuvala. Kajeva majka je imala
šezdeset pet godina, bila je sitna žena izboranog lica i prosede
crne kose. Razgovarali su o seriji. Ju je kazala: „Car voli stariju
suprugu jer se ona smejulji i guguče, ali u duši je zlobnica.“
Ting je navikla da ljudi govore o likovima iz serije kao da su
pravi ljudi. „Ne bi trebalo da joj veruje“, kazala je. „Ona je vrlo
sebična.“
Ju je spustila tanjir valjušaka sa sipom, umotanih u testo
tanko kao papir. „Da izdržite dok tvoj otac ne stigne“, rekla je, a
Kaj je počeo da jede. Ting je uzela jednu da ne ispadne
nevaspitana, ali morala je da vodi računa da joj struk ostane
dovoljno uzak kako bi mogla da obuče haljinu konkubine iz
osamnaestog veka.
Đenđun je ušao. Bio je nizak i mišićav, kao neki bokser muva
kategorije. Zubi su mu bili žuti od duvana. Poljubio je Ju,
pozdravio Kaja i Ting, i izvadio četiri čašice i bocu bajđua,
bistrog alkoholnog pića nalik na votku, koje je bilo
najpopularnije piće u Kini. Kaj bi više voleo viski s ledom, ali
nije to rekao, a otac ga nije ni pitao.
Đenđun je sipao piće u četiri čašice i dodao im ih. Podižući
čašu, rekao je: „Dobro došli!“ Kaj je otpio gutljaj. Njegova
majka je prinela usne čaši, pretvarajući se da pije, kako ne bi
uvredila muža. Ting, koja je volela to piće, iskapila je čašu.
Ju se uglavnom pokoravala Đenđunu, ali onda bi iznebuha
rekla nešto oštro, izvesnim tonom, a Đenđun bio ućutao. Ting je
to smatrala zabavnim.
Đenđun je dopunio Tinginu i svoju čašu, a onda rekao:
„Nazdravimo unucima.“
Kaj se sneveselio. Dakle, to će biti tema večerašnjeg
razgovora. Đenđun je želeo unuče, i mislio je da ima pravo da
zahteva. Kaj je takođe želeo da Ting rodi dete, ali to nije bio
način da se priča o toj temi. Nju na to neće naterati njegov otac
ili iko drugi. Kaj je bio rešen da se ne raspravlja zbog toga.
Ju je kazala: „Dobro, dragi, ostavi jadnu decu na miru.“ Ipak,
nije koristila svoj posebni glas, tako da ju je Đenđun ignorisao.
„Sigurno imaš trideset godina“, kazao je Ting. „Ne čekaj dok ne
bude prekasno!“
Ting se osmehnula i nije ništa rekla.
„Kini je potrebno više pametnih dečaka kao što je Kaj“, nije
se dao Đenđun.
„Ili pametnih devojaka, oče“, ubacila se Ting.
Ali Đenđun je želeo unuka. „Siguran sam da bi Kaj želeo
sina“, rekao je.
Ju je sklonila šerpu sa šporeta, napunila korpu knedlama i
dodala je mužu. „Stavi to na sto, molim te“, rekla je.
Brzo je napunila poslužavnik prženom svinjetinom sa
zelenim paprikama, dodala tofu i posudu s pirinčem. Đenđun je
sebi sipao još rakije; ostali su odbili. Ting, koja je malo jela,
kazala je Ju: „Praviš najbolje knedle, mama.“
„Hvala ti, dušo.“
Da bi sprečio Đenđuna da priča o unucima, Kaj mu je
ispričao o rezoluciji predsednice Grin i diplomatskom
nadmetanju za glasove. Đenđun je prezrivo rekao: „Ujedinjene
nacije nikad ne rade ništa korisno.“ Tradicionalisti su verovali
da se neki sukob može rešiti samo ratom. Mao je rekao da moć
proističe iz cevi puške.
„Dobro je da mladi budu idealisti“, kazao je Đenđun uz svu
nadmenost na koju je jedan kineski otac imao pravo.
„Lepo je što si to rekao“, kazao je Kaj.
Otac nije primetio njegov sarkazam. Đenđun je rekao:
„Ovako ili onako, moraćemo da slomimo američki čelični
obruč.“
Ting je pitala: „Kakav čelični obruč, oče?“
 „Amerikanci su nas opkolili. Imaju vojsku u Japanu, Južnoj
Koreji, Guamu, Singapuru i Australiji. A pored toga, Filipini i
Vijetnam su prijatelji Sjedinjenih Država. Amerikanci su uradili
isto sa Sovjetskim Savezom – nazvali su to ograničenje uticaja’.
I na kraju je ruska revolucija bila ugušena. Moramo da
izbegnemo sudbinu Sovjeta, ali nećemo to uraditi u Ujedinjenim
nacijama. Pre ili kasnije, moraćemo da probijemo taj obruč.“
Kaj se saglasio sa očevom analizom, ali imao je drugačije
rešenje. „Da, Vašington bi voleo da nas uništi, ali Amerika nije
svet“, rekao je. „Stvaramo saveze i poslujemo širom sveta. Sve
više zemalja vidi da im je u interesu da budu prijatelji s Kinom,
iako to nervira Sjedinjene Države. Menjamo dinamiku. Borba
između Sjedinjenih Država i Kine ne mora da se reši
gladijatorskim nadmetanjem u kome pobednik uzima sve. Bolje
je doći u poziciju gde rat nije neophodan. Neka čelični prsten
zarđa i raspadne se.“
Đenđun to nije hteo da prihvati. „Maštarije. Nema tih
investicija u zemlje Trećeg sveta koje će promeniti Amerikance.
Mrze nas i žele da nas izbrišu.“
Kaj je pokušao drugačiji pristup. „Kineski je način
izbegavanje borbe kad god je to moguće. Zar nije Sun Cu rekao
da je vrhunsko umeće ratovanja savladati neprijatelja bez
borbe?“
„Ah, trudiš se da upotrebiš moje verovanje u tradiciju protiv
mene. Ali neće ti upaliti. Uvek moramo biti spremni za rat.“
Kaj je počeo da se nervira. Ting je videla to i pokušala je da
ga smiri hvatajući ga za ruku. On to nije ni primetio. Prezrivo je
rekao: „I ti misliš da možemo da savladamo nesavladivu moć
Sjedinjenih Američkih Država, oče?“
Ju je kazala: „Možda bi trebalo da razgovaramo o nečem
drugom.“
 Đenđun ju je ignorisao. „Naša vojska je deset puta jača nego
što je bila. Poboljšanja...“
Kaj ga je prekinuo. „Ali ko bi pobedio?“
„Naši novi projektili imaju višestruke bojeve glave koje
nezavisno ciljaju...“
„Ali ko bi pobedio?“
Đenđun je udario pesnicom u sto, tresući pribor za jelo.
„Imamo nuklearne bombe neophodne za uništavanje američkih
gradova!“
„A-ha“, rekao je Kaj i zavalio se u stolicu. „Došli smo do
nuklearnog rata... vrlo brzo.“
I Đenđun je takođe bio ljut. „Kina nikad neće prva upotrebiti
nuklearno oružje. Ali da bismo izbegli potpuno uništenje Kine...
da!“
„I kakvu bismo korist imali od toga?“
„Nikad se nećemo vratiti u doba poniženja.“
„U kakvim bi okolnostima, oče, kao potpredsednik Komiteta
za nacionalnu bezbednost, preporučio predsedniku da napadne
Sjedinjene Države nuklearnim oružjem – znajući da će gotovo
sigurno doći do potpunog uništenja?“
„Pod dva uslova“, rekao je Đenđun. „Prvi: da američka
agresija preti postojanju, suverenitetu ili integritetu Narodne
Republike Kine. Drugi: da ni diplomatija niti kovencionalno
oružje ne mogu da uklone tu pretnju.“
„Ozbiljan si“, rekao je Kaj.
„Jesam.“
Ju je kazala Đenđunu: „Sigurna sam da si u pravu, dragi.“
Uzela je korpu s hlebom. „Uzmi još jednu knedlu“, rekla je.
 7.

Kija je donosila oprano rublje sa obale jezera, s korpom na

jednom kuku i Nažijem na drugom, kad je jedan veliki crni
mercedes došao u selo.
Svi su bili zaprepašćeni. Godinu dana nije došao nijedan
stranac, a sad su imali dve posete za nedelju dana. Sve žene su
izašle iz kuća da pogledaju.
Na prednjem staklu odraz sunca izgledao je kao neki vatreni
disk. Kola su se zaustavila da bi vozač porazgovarao s jednim
seljakom koji je plevio luk. Onda je otišao da kuće Abdulaha,
seoskog starešine. Abdulah je izašao i vozač je otvorio zadnja
vrata. Očigledno je taj posetilac bio dovoljno lepo vaspitan da
razgovara sa seoskim starešinama pre nego što išta uradi. Nakon
nekoliko minuta, Abdulah je izašao, izgledajući zadovoljno, i
vratio se u svoju kuću. Kija je pretpostavila da je dobio nešto
novca.
Kola su se vratila do centra sela.
Vozač u ispeglanim pantalonama i čistoj beloj košulji je
izašao i obišao kola. Otvorio je zadnja vrata, otkrivajući delić
sedišta presvučenih svetlosmeđom kožom.
Žena koja je izašla imala je oko pedesetak godina. Bila je
tamnoputa, odevena u skupu evropsku odeću: haljinu koja joj je
otkrivala figuru, cipele s potpeticama, šešir širokog oboda koji
joj je zaklanjao lice i torbicu. Niko u selu nije imao torbicu.
Vozač je pritisnuo jedno dugme i vrata su se zatvorila uz
električno zujanje.
Starije seljanke posmatrale su iz daljine, ali mlade su se
okupile oko te žene koja ih je posetila. Bosonoge devojčice, u
haljinama nasleđenim od starijih sestara, sa zavišću su gledale u
njenu odeću.
Žena je iz torbice izvadila paketić kleopatra cigareta i
upaljač. Stavila je cigaretu među crvene usne i zapalila je, a
onda duboko udahnula.
Bila je oličenje prefinjenosti.
Dunula je dim i onda pokazala na jednu visoku devojku
svetlosmeđe kože.
Starije žene su prišle dovoljno blizu da čuju šta se govori.
„Zovem se Fatima“, kazala je posetiteljka na arapskom.
„Kako se ti zoveš?“
„Zarija.“
„Divno ime za divnu devojku.“
Ostali klinci su se zakikotali, ali to je bila istina: Zarija je bila
prelepa.
Fatima je kazala: „Umeš li da čitaš i pišeš?“
Zarija je ponosno rekla: „Išla sam u školu časnih sestara.“
„Da li ti je majka ovde?“
Zarijina majka Nur prišla je s pevcem pod miškom. Gajila je
kokoške, i nesumnjivo je uzela tu vrednu pticu kako bi je
sačuvala od točkova kola. Bila je neraspoložena i ozlojeđena,
baš kao i Nur. Kazala je: „Šta želite od moje ćerke?“
Fatima je ignorisala neprijateljstvo i odgovorila ljubazno:
„Koliko godina ima vaša prelepa ćerka?“
„Šesnaest.“
„Dobro.“
„Zašto je to dobro?“
„Imam restoran u Ndžameni, u Aveniji Šarl de Gol. Potrebna
mi je konobarica.“ Fatima je govorila odsečnim, ozbiljnim
glasom. „Moraju da budu dovoljno inteligentne da prihvataju
narudžbine hrane i pića bez grešaka, moraju da budu mlade i
lepe, jer to je ono što mušterije žele.“
Okupljeni su postajali sve zainteresovaniji. Kija i ostale
majke prišle su bliže. Kija je osetila miris kao da je neko otvorio
kutiju sa slatkišima, a onda je shvatila da dopire od Fatime.
Izgledala je kao neko biće iz narodnih priča, ali bila je tu da
ponudi nešto konkretno i veoma traženo: posao.
Kija je rekla: „Šta ako mušterije ne govore arapski?“
Fatima ju je oštro pogledala, procenjujući je. „Smem li da
pitam kako se zovete, mlada damo?“
„Kija.“
„Dobro, Kija, mislim da pametne devojke brzo mogu da
nauče francuske i engleske nazive za jela koja poslužuju.“
Kija je klimnula glavom. „Naravno. Sigurno ih nema
mnogo.“
Fatima ju je zamišljeno pogledala na tren, a onda se okrenula
ka Nur. „Nikad ne bih angažovala neku devojku bez majčine
dozvole. I ja sam majka, i baba.“
Nur je izgledala manje neprijateljski.
Kija je postavila još jedno pitanje. „Kolika je plata?“
„Devojke dobijaju hranu i uniformu, i prenoćište. Mogu da
zarade do pedeset američkih dolara nedeljno od napojnica.“
Nur je rekla: „Pedeset dolara!“ To je bilo triput više od
prosečne plate. Napojnice nisu garantovane, ali čak i pola od
toga bi bilo mnogo za nedelju dana nošenja tanjira i čaša.
Kija je pitala: „Ali nema plate?“
Fatima je izgledala iznervirano. „Tačno.“
Kija se pitala da li se Fatimi može verovati. Bila je žena, što
joj je išlo u prilog, mada nije bilo presudno. Nesumnjivo je lepo
govorila o tom poslu koji je nudila, ali to je bilo prirodno i nije
je činilo lažljivicom. Kija je volela iskrenost i nesumnjiv
glamur, ali ispod svega toga je uočila neku nemilosrdnost koja
joj je izazivala nelagodu.
Ipak, zavidela je neudatim devojkama. Mogle su da napuste
obalu jezera i pronađu novu budućnost u gradu. Želela je da
može da uradi isto. Mislila je da bi bila savršeno dobra
konobarica. I to bi je spasio užasnog izbora između Hakima i
siromaštva.
Osim što je imala dete. Nije mogla da zamisli život bez
Nažija. Previše ga je volela.
Zarija je nestrpljivo pitala: „Kakva je uniforma?“
„Evropska odeća“, rekla je Fatima. „Crvena suknja, bela
bluza i crvena marama s belim tufnama.“ Devojke su zadovoljno
zažagorile, a Fatima je dodala: „Da, vrlo je lepa.“
Nur je postavila majčinsko pitanje. „Ko je zadužen za te
devojke?“ Bilo je očigledno kako šesnaestogodišnjakinje treba
nadzirati.
„Žive u jednoj kučići iza restorana, a gospođa Amat al Jasu
stara se o njima.“
To je bilo zanimljivo, mislila je Kija. Ime te nadzornice je
bilo hrišćansko arapsko. Pitala je: „Fatima, jeste li hrišćanka?“
„Da, ali moji zaposleni su raznih vera. Da li biste želeli da
radite za mene, Kija?“
„Ne mogu.“ Pogledala je Nažija, koji joj je bio u naručju, i
zadivljeno zurio u Fatimu. „Ne mogu da ostavim sinčića.“
„Predivan je. Kako se zove?“
„Naži.“
„Sigurno ima dve godine?“
„Da.“
„Da li mu je i otac tako zgodan?“
Salimovo lice pojavilo se u Kijinom sećanju: koža potamnela
od sunca, crna kosa mokra od vode, bore oko očiju od zurenja u
vodu u potrazi za ribom. Taj neočekivani podsetnik ispunio ju je
iznenadnom tugom. „Ja sam udovica.“
„Žao mi je. Život mora da je težak.“
„Istina.“
„Ali i dalje možete da budete konobarica. Dve moje devojke
imaju decu.“
Kijino srce je poskočilo od radosti. „Ali kako je to moguće?“
„Provode čitav dan sa svojom decom. Restoran se otvara
uveče, a onda gospođa Amat al Jasu čuva decu dok majke rade.“
Kija je bila zaprepašćena. Pretpostavila je da nije poželjna.
Sad joj se iznenada ukazala nova mogućnost. Osetila je kako joj
srce brže kuca. Bila je uzbuđena, ali uplašena. Dosad je svega
nekoliko puta bila u gradu, a sad bi trebalo da se preseli tamo.
Jedini restorani u koje je ikad ušla bili su male kafane kao ona u
Tri Palme, ali ponuđen joj je posao na mestu koje je zvučalo
neverovatno luksuzno. Može li da napravi tako veliku promenu?
Ima li hrabrosti?
Kazala je: „Moram da razmislim o tome.“
Nur je postavila još jedno majčinsko pitanje. „Gde su muževi
tih devojaka koje imaju decu?“
„Jedna je udovica, kao Kija. Druga je, nažalost, bila dovoljno
glupa da se poda muškarcu koji ju je napustio.“
Majke su razumele. Bile su konzervativne, ali nekad su bile
nepromišljene devojke.
Fatima je kazala: „Razmislite o tome, ne žurite. Treba da
posetim i druga sela. Proći ću ponovo ovuda u povratku. Zarija i
Kija, ako želite da radite za mene, budite spremne popodne.“
„Moramo da krenemo danas?“, pitala je Kija. Mislila je da će
razmišljati o ponudi nedelju ili dve, a ne nekoliko sati.
„Danas“, ponovila je Fatima.
Kija se ponovo uplašila.
 Neka devojka je pitala: „Šta je s nama ostalima?“
„Možda kad budete starije“, kazala je Fatima. Kija je znala
da, iskreno, ostale nisu bile dovoljno lepe. Fatima se vratila do
kola, a vozač joj je otvorio vrata. Pre nego što je ušla, bacila je
opušak cigarete i zgazila ga. Čitav razgovor je trajao dok je ona
popušila cigaretu. Sela je u kola i provirila. „Odlučite se“, rekla
je. „Vidimo se kasnije.“ Vozač je zatvorio vrata.
Seljaci su gledali kako kola odlaze.
Kija je rekla Zariji: „Šta misliš? Hoćeš li ići u Ndžamenu s
Fatimom?“
„Ako mi majka dozvoli... hoću!“ Zarijine oči bile su pune
nade i poleta.
Kija je bila svega četiri godine starija, ali ta razlika joj se
činila većom. Kija je morala da se brine o detetu, i bila je
svesnija opasnosti.
Zatim je pomislila na Hakima, s prljavom majicom i grigri
ogrlicom. Sad je imala izbor između Fatime i Hakima.
Nije tu imalo o čemu da se razmišlja.
Zarija je kazala: „Šta je s tobom, Kija? Hoćeš li krenuti s
Fatimom popodne?“
Kija je oklevala, ali nakratko. „Da“, rekla je, a onda dodala:
„Naravno.“

***
Restoran je imao engleski naziv Burbon strit, ispisan crvenim
neonskim slovima. Kija je stigla u Fatiminom mercedesu kasno
popodne, sa Zarijom i dve devojke koje nije poznavala. Ušle su
u predvorje s debelim tepihom i zidovima obojenim u nežnu
boju belih orhideja. Bilo je luksuznije nego što je Kija
zamišljala. Smatrala je to umirujućim.
Devojke su zadivljeno i oduševljeno šaputale, a Fatima je
rekla: „Uživajte. Ovo je poslednji put da ulazite na glavni ulaz.
Ulaz za osoblje je pozadi.“
U predvorju su bila dva krupna muškarca u običnim crnim
odelima, samo su stajali tu, i Kija je pretpostavila da su iz
obezbeđenja.
Glavna sala je bila velika. Na jednoj strani nalazio se dug
šank s više boca nego što je Kija ikad videla na jednom mestu.
Šta li je u njima? Bilo je šezdesetak stolova. Nasuprot šanku
nalazila se pozornica s crvenom zavesom. Kija nije znala da se u
restoranima mogu održavati i predstave. Pod je bio prekriven
tepihom, osim malo kruga drvenog poda ispred pozornice, za
koji je Kija mislila da je plesni podijum.
Desetak muškaraca je pilo, a nekoliko devojaka ih je
posluživalo, ali nije bilo mnogo ljudi i Kija je pretpostavila da je
restoran nedavno otvoren. Crveno-bele uniforme su bile vrlo
otmene, mada je bila zaprepašćena time koliko su suknje bile
kratke. Fatima je predstavila nove devojke konobaricama, koje
su se raznežile kad su videla Nažija, i barmenu, koji je bio
osoran. U kuhinji je šest kuvara bilo zauzeto čišćenjem i
seckanjem povrća i kuvanjem sosova. Taj prostor je izgledao
suviše tesno za zadatak pripremanja hrane za sve te stolove.
Na suprotnom kraju hodnika se nalazilo nekoliko malih soba,
svaka sa stolom i stolicama i dugim kaučom. „Mušterije plaćaju
dodatno za privatne trenutke“, rekla je Fatima. Kija se pitala
zašto bi iko platio više da večera nasamo.
Bila je zaprepašćena veličinom tog restorana. Fatima je bila
vrlo pametna kad ga je vodila. Kija se pitala da li ima muža koji
joj pomaže.
Prošle su kroz male prostorije za osoblje s čivilucima za
kapute, a onda izašle kroz vrata za osoblje. Na drugom kraju
dvorišta nalazila se betonska dvospratnica, okrečena u belo, s
plavim kapcima na prozorima. Jedna starija žena je sedela ispred
i uživala u večernjoj svežini. Ustala je kad se Fatima približila.
„Ovo je gospođa Amat al Jasu“, kazala je Fatima. „Ali svi je
zovu Žada.“ To je bila uobičajena reč za dadilju. Bila je niska,
punačka žena, ali u njenom pogledu bilo je nečeg zbog čega je
Kija imala osećaj kako je Žada odlučna koliko i Fatima.
Fatima je predstavila nove devojke i kazala: „Ako radite kako
vam Žada kaže, ne možete da pogrešite.“
Vrata kuće su bila od rebrastog lima prikovanog za drveni
okvir, što nije bilo neuobičajeno u Ndžameni. Unutra se nalazio
niz malih spavaćih soba i zajedničko kupatilo. Gornji sprat je
izgledao isto. Svaka soba je imala dva uska kreveta s prostorom
između dovoljno velikim da se ustane, i dva mala ormana.
Većina stanarki spremala se za večernji posao, češljala se i
oblačila konobarske uniforme. Žada je izjavila kako se očekuje
da se tuširaju bar jednom nedeljno, što je iznenadilo nove
devojke.
Kija i Zarija su dobile zajedničku sobu. Njihove uniforme su
bile okačene, po jedna u svakom ormanu, uz evropski donji veš:
grudnjake i gaćice. Nije bilo kreveca: Naži će morati da spava u
Kijinom krevetu.
Žada im je rekla da se odmah presvuku jer će raditi noćas.
Kiju je uhvatila panika: tako brzo! Kod Fatime se, kako je
izgledalo, sve događalo brže nego što je očekivala. Fatima je
pitala Žadu: „Kako će znati šta da rade?“
„Večeras ćete biti u paru sa iskusnijim devojkama koje će
vam sve objasniti“, kazala je nadzornica.
Kija je svukla tuniku i jednostavnu donju haljinu i otišla da se
istušira. Onda je navukla uniformu i pronašla Aminu, koja je
trebalo da je podučava. Vrlo brzo je, kako joj se činilo, ušla u
restoran koji se ubrzano punio gostima. Mali orkestar je svirao i
nekoliko ljudi je plesalo. Mada su svi govorili arapski ili
francuski, Kija nije prepoznavala pola reči, i pretpostavila je da
govore o jelima i pićima za koja nikad nije čula. Osećala se kao
strankinja u sopstvenoj zemlji.
Ipak, čim je Amina počela da prima narudžbine, Kija je
počela da shvata. Amina je pitala mušterije šta žele, a one bi joj
rekle, ponekad pokazujući stavke na jednom odšampanom
spisku, zbog čega je bilo lakše shvatiti šta govore. Amina je
pisala njihove izbore u jednu beležnicu, a onda išla u kuhinju.
Tamo bi glasno pročitala narudžbe, a onda pocepala list iz
beležnice i stavila ga na pult. Naručena pića je tražila od onog
ćutljivog barmena. Kad je hrana bila spremna, nosila ju je do
stola, kao i pića.
Nakon gledanja pola sata, Kija je primila prvu narudžbinu i
nije napravila grešku. Amina joj je dala samo jedan savet.
„Ovlaži usne“, kazala je, oblizujući svoje usne da joj pokaže.
„Tako izgledaš seksi.“
Kija je slegnula ramenima i ovlažila usne.
Brzo je stekla samopouzdanje i počela da bude zadovoljna
sobom.
Nakon nekoliko sati, devojke su naizmenično išle na kratku
pauzu i užinu. Kija je odjurila do kuće da obiđe Nažija. Zatekla
ga je kako čvrsto spava. Bio je ravnodušan, mislila je zahvalno
Kija; promena ga je više zanimala nego plašila. Vratila se na
posao, potpuno smirena.
Neki gosti su otišli kući nakon večere, ali mnogi su ostali, a
novopridošlice su im se pridružile na piću. Kija je bila zapanjena
koliko piva, vina i viskija su ti ljudi polokali. Ona nije volela
osećaj koji su joj davala alkoholna pića. Salim je povremeno
znao da popije čašu piva. Alkohol nije bio zabranjen – bili su
hrišćani, ne muslimani – ali ipak nije imao veliku ulogu u
njihovim životima.
Atmosfera je počela da se menja. Smeh je postajao glasniji.
Kija je primetila da su sad ostali uglavnom muškarci. Bila je
zaprepašćena kad su joj muškarci spuštali ruku na mišicu dok su
naručivali piće, ili joj dodirivali leđa u prolazu. Jedan joj je
nakratko spustio ruku na kuk. Sve je to bilo rađeno vrlo nehajno,
bez podrugljivih osmeha ili promrmljanih opaski, ali to ju je
uznemirilo. Takve stvari se nisu događale u selu.
Bila je ponoć kad je shvatila čemu služi ona pozornica.
Orkestar je počeo da svira neku arapsku melodiju, a kad se
zavesa pomerila, ukazala se egipatska trbušna plesačica. Kija je
čula za takve plesove, ali ih nikad nije videla. Žena je nosila
izuzetno oskudan kostim. Na kraju plesa nekako je svukla
grudnjak i pokazala grudi, a trenutak kasnije zavesa se spustila.
Publika je oduševljeno zapljeskala.
Kija nije znala mnogo o gradskom životu, ali je
pretpostavljala da nemaju svi restorani zabavu ovog tipa, i
počela je da oseća nelagodu.
Pogledala je svoje stolove, a jedan gost joj je mahnuo. Bio je
to muškarac koji joj je spustio ruku na kuk. Bio je Evropljanin,
zdepast, odeven u prugasto odelo i belu košulju raskopčanu kod
grla. Izgledalo je kao da mu je oko pedeset godina. „Bocu
šampanjca, chérie“, rekao je. „Bolindžer.“ Bio je malo pijan.
„Da, gospodine.“
„Donesi mi ga u privatnu sobu. Biću u broju tri.“
„Da, gospodine.“
„Ponesi dve čaše.“
„Da, gospodine.“
„Zovi me Albert.“
„Da, Alberte.“
Stavila je led u srebrnu kiblu i uzela bocu šampanjca i dve
čaše od barmena. Spustila ih je na poslužavnik, a barmen je
dodao i malu zdelu duke, mešanog semena i začina, i tanjir
štapića od krastavca, za umakanje. Odnela je poslužavnik u
zadnji deo restorana. Još jedan krupan čuvar u crnom odelu
stajao je kraj vrata koja vode do privatnog hodnika. Kija je
pronašla sobu broj tri, pokucala na vrata i ušla.
Albert je sedeo na kauču. Kija je pogledala po sobi, ali ti nije
bilo nikog drugog. To ju je unervozilo.
Spustila je poslužavnik na sto.
„Možeš da otvoriš šampanjac“, rekao je Albert.
Otvaranje boce vina nije bilo deo Kijine obuke. „Ne znam
kako, gospodine, izvinite. Ovo mi je prvi dan na poslu.“
„Onda ću ti pokazati.“
Pažljivo je posmatrala dok je skidao foliju i otpuštao žicu.
Uhvatio je plutani čep, uvrnuo ga malo, zatim ga pritisnuo i
polako izvadio. Čuo se zvuk nalik na uzdah. „Kao uzdah
zadovoljne žene“, rekao je. „Samo što to ne čuješ često, zar ne?“
Nasmejao se, i ona je shvatila da je napravio šalu, tako da se
osmehnula, mada nije videla šta je u tome smešno.
Napunio je obe čaše.
„Čekate nekog“, rekla je Kija.
„Ne.“ Uzeo je jednu čašu i ponudio joj. „Ovo je za tebe.“
„Oh, ne, hvala vam.“
„Neće ti škoditi, glupačo mala.“ Potapšao je svoju mesnatu
butinu dlanom. „Dođi, sedi mi u krilo.“
„Ne, gospodine, stvarno ne mogu.“
Počeo je da izgleda iznervirano. „Daću ti dvadeseticu za
poljubac.“
„Ne!“ Nije znala da li je mislio na dolare, evre ili nešto
drugo, ali u svakoj valuti je to bila besmisleno velika svota za
jedan poljubac i osetila instinktivno da će se od nje zahtevati i
nešto više. A bojala se da će, mada je izgledao ljubazno, postati
uporan i pokušati da je prisili.
Rekao je: „Baš umeš da se cenkaš. Dobro, sto za jebanje.“
Kija je istrčala iz sobe.
Fatima je bila ispred. „Šta se dogodilo?“, pitala je.
„On želi seks!“
„Da li ti je ponudio novac?“
Klimnula je glavom. „Sto. Dolara, tako je rekao.“
„Dolara.“ Fatima je uhvatila Kiju za ramena, primakla se i
Kija je osetila miris njenog parfema, nalik na izgoreli med.
„Slušaj me. Da li ti je iko ranije ponudio sto dolara?“
„Nije.“
„I nikad neće, osim ako ne pristaneš na igru. Tako se
zarađuju napojnice, mada nisu sve mušterije tako darežljive kao
Albert. Sad se vrati tamo i skini gaće.“ Izvadila je jedno malo,
pljosnato pakovanje iz džepa. „I koristi kondom.“
Kija nije htela da uzme kondom. „Izvinite, Fatima“, kazala je.
„Ne želim da vam se suprotstavljam, i stvarno želim da budem
konobarica, ali ne mogu da uradim to što tražite, stvarno ne
mogu.“ Kija je bila odlučna da zadrži svoje dostojanstvo, ali
iznenadila se kad su joj potekle suze. „Molim vas, ne
pokušavajte da me naterate“, preklinjala je.
Fatimino lice je izgledalo odlučno i rekla je: „Ne možeš da
radiš ovde ako ne daješ mušterijama ono što očekuju!“
Kija je shvatila da previše plače da bi odgovorila.
Čuvar se pojavio i pitao Fatimu: „Da li je sve u redu, šefice?“
Kija je shvatila da ako odluče da je prinude, taj čuvar bi
mogao da je zadrži uz ne mnogo truda. Ta spoznaja promenila
joj je raspoloženje. Najgora stvar koju sad može da uradi jeste
da izgleda bespomoćno, kao nepismena seljanka koju mogu da
maltretiraju. Morala je da se zauzme za sebe.
 Ustuknula je i podigla bradu. „Neću to uraditi“, kazala je
odlučno. „Žao mi je što ću vas razočarati, Fatima, ali to je vaša
krivica... obmanuli ste me.“ Govoreći polako i naglašeno, kazala
je: „Hajde da se ne svađamo.“
Fatima je izgledala besno. „Ti to meni pretiš?“
Kija je pogledala čuvara. „Naravno da ne mogu da se borim
protiv njega.“ Podigla je glas. „Ali mogu da dignem veliku
galamu pred gostima.“
U tom trenutku jedan gost je provirio iz druge privatne
kabine i viknuo: „Hej, potrebno nam je još pića ovde!“
Fatima je kazala: „Stiže, gospodine!“ Izgledalo je da je
popustila. „Idi u svoju sobu i odspavaj“, rekla je Kiji. „Videćeš
stvari drugačije ujutro. Možeš ponovo da pokušaš sutra.“
Kija je ćutke klimnula glavom.
Fatima je rekla: „I zaboga, ne dozvoli da te gosti vide kako
cmizdriš.“
Kija se odmah udaljila pre nego što je Fatima stigla da se
predomisli.
Otišla je do ulaza za osoblje i prešla dvorište do devojačke
kuće. Žada je sedela u predvorju i gledala televiziju. „Vratila si
se ranije“, kazala je nezadovoljno.
„Jesam“, odgovorila je Kija i bez objašnjenja odjurila na
sprat.
Kija je svukla uniformu koju je sad smatrala odećom
prostitutke. Navukla je donju haljinu i legla kraj Nažija. Prošla
je ponoć, ali čula je orkestar i žamor razgovora iz kluba. Osećala
se umorno, ali nije zaspala.
Zarija se vratila u tri ujutro, blistavih očiju, držeći svežanj
novčanica u ruci. „Bogata sam!“, kazala je.
Kija je bila preumorna da joj kaže kako je to što radi
pogrešno. U stvari, nije bila sigurna da je to bilo pogrešno.
„Koliko muškaraca?“, pitala je.
„Jedan mi je dao dvadeset, a drugi je to uradio mojom šakom
za deset“, rekla je Zarija. „Pomisli koliko vremena treba mojoj
majci dok ne zaradi trideset dolara!“ Svukla je odeću i krenula
ka kupatilu.
„Dobro se operi“, rekla je Kija.
Zarija se brzo vratila i zaspala minut kasnije.
Kija je ležala budna dok zora nije počela da curi kroz tanke
zavese i Naži se promeškoljio. Podojila ga je da ostane miran još
malo, a onda ih je oboje obukla.
Kad su napustili sobu, niko drugi se nije probudio.
Išunjali su se iz tihe kuće.
Avenija Šarl de Gol je bila široka ulica u centru glavnog
grada. Čak i u ovo doba bilo je ljudi. Kija je pitala gde se nalazi
riblja pijaca, jedino mesto u Ndžameni koje je poznavala. Svake
noći, ribari s jezera Čad su se vozili po mraku da donesu
jučerašnji ulov u grad, a Kija je nekoliko puta išla sa Salimom.
Kad je stigla tamo, muškarci su istovarivali robu iz kamiona
u polumraku. Miris ribe bio je tako jak, ali Kiji je izgledao
prijatnije nego atmosfera u Burbon stritu. Redali su srebrnastu
robu na tezge, prskajući ribu vodom da ostane sveža. Prodaće
sve do podneva i vratiti se kući popodne.
Kija je išla naokolo dok nije videla jedno poznato lice.
Kazala je: „Sećaš li me se, Melheme? Ja sam Salimova
udovica.“
„Kija!“, rekao je. „Naravno da te se sećam. Šta radiš ovde,
sasvim sama?“
„To je duga priča“, kazala je Kija.
 8.

Četiri dana nakon pucnjave na mostu Ngveli, četiri noći koje je

Tamara provela s Tabom bez seksa, američki ambasador je
organizovao zabavu povodom ženinog tridesetog rođendana.
Tamara je želela da ta zabava uspe, zbog Širli, jer joj je bila
najbolja prijateljica u Čadu, i zbog Širlinog muža Nika, koji se
potrudio da organizuje sve. Širli je obično bila zadužena za
zabave – to je bila jedna od dužnosti ambasadorove supruge –
ali Nik je odlučio da ona ne sme da učestvuje u pripremi
proslave svog rođendana, i rekao da će se on pobrinuti za to.
To će biti veliki događaj. Svi iz ambasade će doći,
uključujući i službenike CIA, koji su se pretvarali da su obični
diplomati. Važniji službenici iz savezničkih ambasada su bili
pozvani, kao i mnogi pripadnici čadske elite. Biće nekoliko
stotina gostiju.
Sve će se odigrati u balskoj dvorani. Ambasada je tu retko
održavala plesove. Tradicionalni evropski bal je bio sad
prevaziđen, sa ukočenom zvaničnošću i gromoglasnom
muzikom. Ipak, tu prostoriju su koristili za velike prijeme, a
Širli je uvek umela da navede ljude da se opuste i uživaju, čak i
u zvaničnom okruženju.
Za vreme pauze za ručak, Tamara je otišla do balske dvorane
da vidi može li nekako da pomogne, i zatekla je Nika kako se
nervozno šetka. U kuhinji se nalazila velika torta koju je trebalo
ukrasiti, dvadeset konobara je čekalo uputstva, a džez orkestar iz
Malija zvani Pustinjski fank je stajao napolju, ispod rafija palmi
i pušio hašiš.
 Nik je bio visok, glavat muškarac, velikog nosa, ušiju i brade.
Ponašao se opušteno i prijateljski, i bio je veoma inteligentan.
Vrlo sposoban diplomata, ali nije bio organizator zabava.
Želeo je da sve uradi dobro, i hodao je naokolo nestrpljivo, ne
znajući zašto sve ide tako loše.
Tamara je rekla trojici kuvara da ukrašavaju tortu, kazala
muzičarima gde da uključe pojačala i poslala dva službenika
ambasade da kupe balone i zastavice. Rekla je konobarima da
iznesu velike posude s ledom i stave pića na hlađenje. Išla je od
zadatka do zadatka, brinući se o detaljima i gnjaveći osoblje.
Tog popodneva se nije vraćala u kancelarije CIA.
A sve to vreme je mislila na Taba. Šta li on sad radi? Kad će
stići? Kuda će ići nakon zabave? Hoće li provesti noć zajedno?
Da li je on suviše dobar da bi bio istinit?
Imala je tek toliko vremena da otrči do svoje sobe i obuče
svečanu svilenu haljinu jarkoplave boje, koja je ovde bila
popularna. Vratila se u balsku dvoranu nekoliko minuta pre
dolaska gostiju.
Širli je stigla trenutak kasnije. Kad je videla ukrase, konobare
s kanapeima i pićima, i orkestar sa spremnim instrumentima,
lice joj se ozarilo. Zagrlila je Nika i zahvalila mu se. „Uradio si
to tako dobro!“, kazala je, ne skrivajući iznenađenje.
„Imao sam veliku pomoć“, priznao je.
Širli je pogledala Tamaru. „Ti si mu pomogla“, kazala je.
„Svi smo bili obuzeti Nikovim zanosom“, rekla je Tamara.
„Tako mi je drago.“
Tamara je znala da Širli nije toliko srećna zbog uspešno
obavljenih priprema koliko zbog Nikove želje da to uradi za nju.
A on je bio srećan jer ju je zadovoljio. Tako bi i trebalo da bude,
mislila je Tamara, želim takav odnos.
Prvi gost je stigao, jedna Čađanka u haljini sa živopisnim
crveno-belo-plavim printom. „Izgleda tako dobro“, promrmljala
je Tamara Širli. „Ja bih izgledala kao kauč u tome.“
„Ali ona to divno nosi.“
Kalifornijski šampanjac je uvek služen na zabavama u
ambasadi. Francuzi su učtivo rekli da je iznenađujuće dobar, i
spustili neispijene čaše. Britanci su tražili džin i tonik. Tamara je
mislila da je šampanjac ukusan, ali je ionako bila uzbuđena.
Širli ju je sumnjičavo pogledala. „Večeras ti oči blistaju.“
„Uživala sam u pomaganju Niku.“
„Izgledaš zaljubljeno.“
„U Nika? Naravno. Svi smo zaljubljeni u njega.“
„Hm“, kazala je Širli. Znala je kad neko izbegava da
odgovori. „Naučila sam da čitam to što tiha ljubav piše.“
„Dozvoli da pogodim“, rekla je Tamara. „Šekspir?“
„Pun pogodak, i dodatni poen zbog izbegavanje prvobitnog
pitanja.“
Stiglo je još gostiju. Širli i Nik su otišli do ulaza da ih
dočekaju. Biće im potreban jedan sat dok sve ne pozdrave.
Tamara se šetala. Ovo je bila vrsta događaja na kojem
obaveštajci mogu da bez muke čuju glasine. Bilo je pravo čudo
koliko ljudi brzo zaboravljaju na poverljivost kad je piće
besplatno.
Čađanke su bile odevene u najjarkije boje i najživopisnije
šare. Muškarci su bili ozbiljniji, osim nekoliko mladića sa
osećajem za modu, odevene u moderne sakoe preko majica s
kratkim rukavima.
U ovakvim prilikama, Tamara je ponekad doživljavala
neprijatan susret sa stvarnošću. Sad, dok je pila šampanjac i
ćaskala, zamišljala je Kiju, koja je očajnički tražila način da
prehrani svoje dete, i razmišljala o opasnom putovanju preko
pustinje i mora u nadi da će pronaći neku vrstu bezbednosti u
nekoj dalekoj zemlji o kojoj je malo znala. Bio je to čudan svet.
Tab je kasnio. Biće čudno videti ga prvi put nakon noći koju
su proveli zajedno. Ležali su u njegovom krevetu, on u majici i
boksericama, ona u dukserici i gaćicama. Zagrlio bi je, a ona bi
se sklupčala uz njega, i zaspala bi u trenu. Sledeće čega se sećala
jeste da je sedeo na ivici kreveta u odelu, nudeći joj šolju kafe,
uz reči: „Žao mi je što te budim, ali avion mi uskoro poleće, a
nisam želeo da se probudiš sama.“ Odleteo je u Mali tog jutra s
jednim od svojih šefova iz Pariza, i trebalo je da se vrati danas.
Kako da ga dočeka? Nije joj bio ljubavnik, ali sigurno je bio
više od kolege.
Prišao joj je Bašir Fahuri, lokalni novinar koga je upoznala
ranije. Bio je pametan i provokativan i ona je odmah postala
oprezna. Kad ga je pitala kako je, odgovorio je: „Pišem detaljan
tekst o UFDD-u.“ Govorio je o glavnoj pobunjeničkoj grupi u
Čadu, koja je želela da zbaci Generala. „Šta misliš o njima?“
Nije bilo razloga da ne pokuša da ga iskoristi, mislila je. „Ko
ih finansira, Bašire? Znaš li to?“
„Mnogo novca dolazi iz Sudana, našeg prijateljskog suseda
na istoku. Šta misliš o Sudanu? Vašington sigurno veruje da
Sudan nema pravo da se meša u unutrašnja pitanja Čada?“
„Nije moj posao da komentarišem lokalnu politiku, Bašire.
Znaš to.“
„Oh, ne brini, govorimo nezvanično. Kao Amerikanka,
sigurno si sklona demokratiji.“
Ništa nije bilo stvarno nezvanično, znala je Tamara. „Često
mislim o američkom dugom, sporom putu ka demokratiji“,
kazala je. „Morali smo da ratujemo da bismo se oslobodili od
kralja, a onda ponovo ratujemo da bismo ukinuli ropstvo, a onda
nam je bilo potrebno sto godina feminizma kako bismo potvrdili
da žene nisu građani drugog reda.“
 To nije bilo ono što je želeo da čuje. „Da li govoriš da čadske
demokrate moraju da budu strpljive?“
„Ne govorim o tome, Bašire. Samo ćaskamo na zabavi.“
Glavom je pokazala ka jednom plavokosom Amerikancu koji je
razgovarao s grupom ljudi na tihom francuskom. „Razgovaraj s
Druom Sandbergom, on je ataše za štampu.“
„Razgovarao sam s Druom. On ne zna mnogo. Želim
mišljenje CIA.“
„Šta je to CIA?“, pitala je Tamara.
Bašir se tužno nasmejao, a Tamara se okrenula.
Odmah je videla Taba. Bio je pored vrata, rukovao se s
Nikom. Tab je večeras bio odeven u crno odelo, s blistavom
belom košuljom i dugmićima za manžetne. Kravata mu je bila
tamno-ljubičasta, s diskretnom šarom. Izgledao je kao bombona.
Tamara nije bila jedina koja je mislila tako. Primetila je
nekoliko drugih žena kako kradomice gledaju Taba. Ruke k sebi,
dame, on je moj, mislila je; ali naravno da nije bio njen.
Pružio joj je utehu u teškim trenucima. Bio je šarmantan i
uviđavan i veoma saosećajan, ali šta joj je to govorilo? Samo da
je bio ljubazan. Tokom puta u Mali možda je razvio paniku od
vezivanja; muškarcima se to događa. Možda je otkači uz neki
kliše – bilo je lepo dok je trajalo, hajde da ne kvarimo, ne tražim
vezu ili, najgore od svega, nisi kriva ti nego ja.
A dok je razmišljala o tome, shvatila je koliko je očajnički
želela da ima vezu s njim i da bi bila potpuno skrhana ako bi on
mislio drugačije.
Tamara se ponovo okrenula, a Tab je stajao tamo. Njegovo
zgodno lice zaprepastilo ju je kad se osmehnuo; bilo je prepuno
ljubavi i sreće. Njene sumnje i strahovi su nestali. Potisnula je
poriv da ga zagrli. „Dobro veče“, kazala je zvanično.
„Kakva sjajna haljina!“ Izgledalo je kao da će je poljubiti,
tako da je ispružila ruku i on se rukovao s njom.
I dalje se blesavo osmehivao.
„Kako je bilo u Maliju?“, pitala je.
„Nedostajala si mi.“
„Drago mi je. Ali prekini da mi se tako smešiš. Ne želim da
ljudi znaju da smo postali... bliski. Ti si obaveštajac iz druge
zemlje. Dekster će dići galamu.“
„Samo sam veoma srećan što te vidim.“
„A ja te obožavam, ali odjebi sad, pre nego što ljudi počnu da
primećuju.“
„Naravno.“ Govorio je malo glasnije. „Moram da čestitam
Širli rođendan. Izvini.“ Naklonio se i udaljio.
Čim je otišao, Tamara je shvatila da je upravo rekla:
Obožavam te. Oh, sranje, mislila je, to je bilo prerano. A on joj
nije uzvratio. Sigurno je uplašen.
Pogledala je njegova leđa i sako koji mu je savršeno
pristajao, i zapitala se da li je uništila sve.
Karim je prišao da razgovara s njom, u novom bisernosivom
odelu sa svetloljubičastom kravatom. „Čuo sam za vašu
avanturu“, rekao je. Gledao ju je na neki poseban način, kao da
je prvi put vidi. Od pucnjave na mostu videla je sličan izraz u
očima ljudi. Mislili smo da te poznajemo, govorio je, ali sad
nismo sigurni.
Tamara je rekla: „Šta ste čuli?“
„Da ste, kad američka vojska nije mogla nikog da ubije, vi
upucali teroristu. Da li je to istina?“
„Imala sam laku metu.“
„Šta je vaša žrtva radila u to vreme?“
„Ciljala je u mene automatskom puškom, sa udaljenosti od
dvadesetak metara.“
„Ali vi ste ostali pribrani.“
 „Pretpostavljam da je tako.“
„I jeste li ga ranili?“
„Umro je.“
„Bože.“
Tamara je shvatila da se pridružila nekakvoj eliti. Karim je
bio zadivljen. Nije to smatrala zadovoljavajućim: želela je da je
poštuju zbog pameti, a ne streljaštva. Nastavila je s razgovorom.
„Šta kažu u predsedničkoj palati?“
„General je veoma ljut. Naši američki prijatelji su napadnuti.
Ti napadači su možda bili tehnički na kamerunskoj teritoriji, na
takozvanoj ničijoj zemlji, ali američki vojnici su naši gosti, tako
da smo uznemireni.“
Tamara je primetila da je Karim naglasio dve stvari. Prvo,
General se jasno distancira od napadača govoreći koliko je ljut.
Drugo, nagovestio je da možda nisu Čađani. Uvek je bolje
okriviti strance za probleme. Karim je čak nagovestio da se to
nije odigralo na teritoriji Čada. Tamara je znala da je to sranje,
ali želela je da prikuplja podatke, a ne da se svađa. „Drago mi je
što čujem to.“
„Siguran sam da znate kako je Sudan iza tih napada.“
Tamara nije znala ništa slično. „Uzvici ’Al Bustan’ ukazuju
na ISGS.“
Karim je neodređeno odmahnuo rukom. „Pokušaj da nas
zbune.“
„Šta vi mislite?“, pitala ga je neutralno.
„Taj napad je organizovao UFDD uz podršku Sudana.“
„Zanimljivo“, kazala je Tamara neodređeno.
Karim joj se približio. „Nakon što ste ubili tog teroristu, mora
da ste mu pogledali pušku.“
„Naravno.“
„Koji model?“
 „Bulpap puška.“
„Norinko proizvodnje?“
„Da.“
„Kineska!“ Karim je izgledao pobedonosno. „Sudanske
oružane snage kupuju oružje od Kine.“
ISGS je takođe ima Norinkove puške, a dobili su ih iz istog
izvora, od sudanske vojske, ali Tamara to nije pomenula.
Sumnjala je da je Karim uopšte verovao u to što je govorio. Ali
to je stav koji je vlada zauzela i Tamara je to zapamtila kao
korisnu informaciju. „Hoće li General preduzeti nešto?“
„Reći će svetu ko je odgovoran za ovo!“
„A kako će to uraditi?“
„Namerava da održi važan govor u kome će napasti ulogu
sudanske vlade u subverzivnim aktivnostima ovde u Čadu.“
„Važan govor.“
„Da.“
„Kad?“
„Uskoro.“
„Vi i ostali mora da već spremate tekst.“
„Naravno.“
Tamara je pažljivo birala reči. „Bela kuća se nada da se ova
situacija neće pogoršati. Ne želimo destabilizaciju regiona.“
„Naravno, naravno, i mi mislimo isto, to ne treba pominjati.“
Tamara je oklevala. Da li je imala hrabrosti za ono o čemu
razmišlja? Da, dođavola. „Predsednici Grin bi bilo od velike
pomoći da unapred vidi nacrt tog govora.“
Usledila je duga pauza.
Tamara je pretpostavila da je Karim bio zaprepašćen
hrabrošću tog zahteva, ali takođe je mislio koliko bi bilo korisno
da dobije američko odobrenje.
Bila je zaprepašćena što on uopšte razmišlja o tome.
 Na kraju je rekao: „Videću šta mogu da uradim“, i okrenuo
se.
Tamara je pogledala oko sebe i videla vatromet boja. Sala je
sad bila puna, a žene su se nadmetale koja je najživopisnije
odevena. Balkonska vrata su bila otvorena kako bi ljudi mogli
da izađu i puše. Pustinjski fank je svirao neku ritmičnu afričku
verziju opuštajućeg džeza, ali žamor razgovora na arapskom,
francuskom i engleskom nadglasao je orkestar. Klima-uređaji su
radili s mukom. Svi su se zabavljali.
Širli joj je prišla. „Nisi posvetila Tadbaru mnogo vremena,
Tamara.“
To je bilo oštroumno. „Žurio je da ti čestita rođendan.“
„Spopadala si ga na prijemu u italijanskoj ambasadi pre
nekoliko nedelja.“
Sad kad je Tamara razmislila o tome, razgovarala je s Tabom
dugo te večeri, mada su uglavnom pričali o Abdulu. Da li je tad
počela da se zaljubljuje u Taba a da toga nije bila svesna?
„Nisam ga spopadala“, rekla je. „Razgovarali smo o poslu.“
Širli je slegnula ramenima. „Kako ti drago. Pretpostavljam da
te je nekako uvredio. Svađali ste se.“ Oštro je pogledala Tamaru,
a onda rekla: „Ne, čekaj... upravo obrnuto! Pretvarate se.
Zataškavate stvari.“ Utišala je glas. „Jesi li spavala s njim?“
Tamara nije znala kako da odgovori na to. Morala bi da kaže
i da i ne, što bi samo zahtevalo dalja objašnjenja.
Širli je izgledala zbunjeno, što nije bilo uobičajeno za nju.
„Baš sam nevaspitana. Izvini.“
Tamara je uspela da sroči smislenu rečenicu. „Da je to istina,
ne bih smela da ti kažem jer bih morala da te zamolim da kriješ
to od Nika i Dekstera, a to ne bi bilo pošteno prema tebi.“
Širli je klimnula glavom. „Shvatam. Hvala ti.“ Videla je
nekog na drugom kraju prostorije. „Pozvali su me“, kazala je.
Tamara je pratila njen pogled i videla kako joj Nik maše sa
ulaza. Pored njega su stajala dva muškarca u crnim odelima i s
naočarima za sunce. To su očigledno bili telohranitelji, ali čiji?
Tamara je pratila Širli na drugi kraj sobe.
Nik je užurbano razgovarao s nekim od osoblja. Čim je Širli
stigla do njega, uhvatio ju je za ruku i krenuo ka vratima.
Trenutak kasnije, ušao je General.
Tamara nikad nije videla predsednika Čada uživo, ali
prepoznala ga je s fotografija. Bio je plećat šezdesetogodišnjak,
glatko obrijane glave i tamne kože. Bio je odeven u zapadnjačko
poslovno odelo i imao je nekoliko masivnih zlatnih prstenova.
Za njim je ušla grupa muškaraca i žena.
Bio je prijateljski raspoložen i osmehivao se. Rukovao se s
Nikom, odbio čašu šampanjca koju mu je ponudio konobar, i
predao mali umotan paket Širli. Zatim je počeo da peva, na
engleskom: „Danas nam je divan dan...“
Njegova pratnja se pridružila pesmi: „Danas nam je divan
dan...“
Pogledao je sa iščekivanjem oko sebe, a neki ljudi su shvatili
njegov mig i zapevali: „Našoj Širli rođendan...“ Orkestar se
takođe pridružio.
Na kraju su svi u sali pevali: „Danas nam je divan dan!“ A
onda su aplaudirali sebi.
Pa, mislila je Tamara, sigurno zna kako da privuče pažnju
prisutnih u prostoriji.
Širli je rekla: „Smem li da otvorim poklon?“
„Naravno, samo izvolite!“, rekao je General. „Želim da se
uverim da ste zadovoljni.“
Kao da bi mu ona rekla da nije, mislila je Tamara.
Pogledala je Karima, a on ju je značajno pogledao, i shvatila
je šta je u tom paketu.
 Širli je podigla jednu knjigu. „Ovo je predivno!“, rekla je.
„Pesme Al Hanse – moje omiljene arapske pesnikinje –
prevedene na engleski! Hvala vam, gospodine predsedniče.“
„Znam da vas zanima poezija“, rekao je General. „A Al
Hansa je jedna od naših retkih pesnikinja.“
„To je bio tako mudar izbor.“
General je bio zadovoljan. „Podsećam vas, malo je sumorna“,
rekao je. „Te pesme su uglavnom elegije posvećene mrtvima.“
„Neke od najvećih pesama su tužne, zar ne, gospodine
predsedniče?“
„Istina je.“ Uhvatio je Nika podruku i odveo ga u stranu. „Da
popričamo nasamo, ako je moguće, ambasadore“, rekao je.
„Naravno“, kazao je Nik, i počeli su tiho da razgovaraju.
Širli je shvatila mig i okrenula se ljudima oko sebe,
pokazujući im knjigu. Tamara nije otkrila svoju ulogu u izboru
poklona. Možda će reći Širli jednog dana.
General je razgovarao s Nikom oko pet minuta, a onda je
otišao. Zabava je postala još življa. Svi su bili uzbuđeni što se
predsednik države pojavio.
Nik je izgledao malo ozbiljnije, mislila je Tamara, i pitala se
šta li mu je General rekao.
Kad je naletela na Drua, ispričala mu je o razgovoru s
Baširom. „Nisam mu rekla ništa što već nije znao“, kazala je.
„Naravno, može da izmisli nešto, ali to je neizbežna posledica
organizovanja zabava u ambasadi.“
Dru je kazao: „Hvala ti što si me obavestila. Mislim da nema
razloga za brigu.“
Druova verenica Anet Sesil je bila kraj njega. Bila je deo
male britanske misije u Ndžameni. Rekla je: „Idemo u bar Bisus
kasnije. Hoćeš li s nama?“
„Možda, ako uspem da se izvučem. Hvala.“
 Tamara je uhvatila Širlin pogled i videla da izgleda snuždeno.
Šta je to moglo da joj pokvari rođendansku zabavu? Otišla je do
Širli i pitala: „Šta je bilo?“
„Sećaš li se kako sam rekla da je General pristao da podrži
rezoluciju predsednice Grin o prodaji oružja?“
„Da... kazala si da je Nik zadovoljan.“
„General je došao ovamo da kaže kako se predomislio.“
„Sranje. Kako je došlo do toga?“
„Nik ga je stalno to pitao, ali General je vrdao.“
„Da li je predsednica Grin nekako uvredila Generala?“
„Pokušavamo da dokučimo to.“
Još jedan gost je prišao i zahvalio se Širli na zabavi. Počinjali
su da odlaze.
Karim je prišao Tamari. „Vaš predlog za poklon je bio veliki
uspeh!“, rekao je. „Hvala vam na savetu.“
„Nema na čemu. Svi su bili tako uzbuđeni kad je General
stigao.“
„Videćemo se do kraja nedelje. Idemo na kafu.“
Odlazio je, ali ga je ona zaustavila. „Karime, vi znate sve što
se događa u ovom gradu.“
Bio je polaskan. „Možda ne baš sve...“
„General neće glasati za rezoluciju predsednice Grin u
Ujedinjenim nacijama, a mi ne znamo zašto. Na početku nas je
podržavao. Znate li zašto se predomislio?“
„Znam“, rekao je Karim, ali nije ponudio objašnjenje.
„Niku bi koristilo da to zna.“
„Treba da pitate kineskog ambasadora.“
To je bila informacija. Karim je malo smekšao. Tamara je
nastavila: „Znam da su Kinezi protiv te rezolucije, naravno. Ali
kakav pritisak Kina može da izvrši da bi se jedan odan prijatelj
predomislio?“
 Karim je protrljao desni palac i kažiprst, u međunarodnom
znaku za novac.
Tamara je rekla: „Podmitili su ga?“
Karim je odmahnuo glavom.
„Šta je posredi?“
Karim je sad morao da kaže nešto, inače bi izgledalo kao da
se samo pretvara da zna. „Više od godinu dana“, rekao je
oprezno i tiho, „Kinezi su pravili plan za kanal od reke Kongo
do jezera Čad. To će biti najveći infrastrukturni projekat u
istoriji sveta.“
„Čula sam za to. I...“
„Ako glasamo za američku rezoluciju, odmah će prekinuti s
izradom kanala.“
„A-ha“, izletelo je Tamari. „To sve objašnjava sve.“
Karim je rekao: „Generalu je veoma stalo do tog kanala.“
Kao što i treba, mislila je Tamara. To će spasti milione života
i transformisati Čađ.
Ali takvi projekti mogu da se koriste za političke pritiske.
Nema ničeg zlobnog ili neuobičajenog u vezi s tim. Druge
zemlje, uključujući i Sjedinjene Države, koriste svoje projekte
pomoći i strane investicije da bi ojačale svoj uticaj: to je bio deo
igre.
Ali ambasador je morao da zna za to.
„Nemojte mu reći da sam vam ja to kazao.“ Karim je
namignuo Tamari i otišao.
Pogledom je potražila Dekstera ili nekog drugog starijeg
službenika CIA kojem bi mogla ovo da prenese, ali svi su bili
otišli.
Tab je prišao. „Hvala na divnoj zabavi“, rekao je glasno, a
onda tiše: „Sećaš li se šta si mi rekla pre sat vremena?“
„Šta?“
 „Rekla si: ’Obožavam te, ali sad odjebi.’“
Bila je postiđena. „Stvarno mi je žao. Bila sam napeta zbog
zabave.“ I zbog tebe.
„Ne izvinjavaj se. Smemo li da odemo na večeru?“
„Volela bih, ali ne smemo da izađemo zajedno.“
„Gde ćemo se sastati?“
„Možeš li da dođeš po mene u bar Bisus? Tamo su me
pozvali Dru i Anet.“
„Naravno.“
„Nemoj da ulaziš. Telefoniraj mi spolja i izaći ću odmah.“
„Dobar plan. Tako su manji izgledi da ćemo biti viđeni.“
„Tako je.“ Osmehnula se i otišla.
Tamara je morala da prenese vesti koje je saznala od Karima.
Mogla je da potraži Dekstera, ali Nik je izgledao tako snuždeno
da je smatrala kako treba da mu kaže odmah.
Kad mu je prišla, kazao je: „Hvala ti na pomoći danas.
Zabava je bila veoma uspešna.“ Bio je iskren, ali Tamara je
videla da ga nešto muči.
„Drago mi je“, živahno je rekla, a onda nastavila: „Upravo
sam saznala nešto što bi možda želeo da čuješ.“
„Reci.“
„Pitala sam se zašto se General predomislio u vezi s našom
rezolucijom u Ujedinjenim nacijama.“
„I ja.“ Nik je prošao rukom kroz kosu, potpuno je
raščupavajući.
„Kinezi razmatraju mogućnost izgradnje kanala od reke
Kongo do jezera Čad, u vrednosti od više milijardi dolara.“
„Znam“, rekao je Nik. „Oh, shvatam... odustaće od toga ako
Čad glasa za rezoluciju.“
„Tako sam čula.“
„To mi zvuči logično. Pa, makar mi je drago što znam. Nisam
siguran mogu li išta da uradim povodom toga. Priterali su nas
uza zid.“ Udaljio se.
Sala se praznila i konobari su raščišćavali stvari. Tamara je
ostavila Nika obuzetog mračnim mislima. Osećala je kako je
uradila dobru stvar što je tako brzo obezbedila informacije o
Generalovom zaokretu; problem šta raditi s tim pripadao je Niku
i predsednici Grin, a ne njoj.
Napustila je balsku dvoranu i prešla preko dvorišta. Bilo je
veče: sunce je zašlo, a vazduh je počeo da se hladi. U njenom
stanu je zazvonio telefon dok se tuširala. Dekster je ostavio
poruku i rekao joj da mu se javi. Verovatno će joj čestitati. To
može da sačeka do jutra: jedva je čekala da vidi Taba. Nije
uzvratila taj poziv.
Obukla je čisto donje rublje i odabrala ljubičastu majicu i
crne farmerke. Zbog hladnoće je navukla kratku kožnu jaknu.
Zatim je pozvala kola.
Nekoliko ljudi čekalo je na kola: Dru i Anet, Dekster i Dejzi,
Deksterov zamenik Majkl Olson, dva mlađa službenika CIA,
Din i Lejla. Dru i Anet su predložili da idu istim kolima s
Tamarom, a ona je rado pristala.
Dekster je bio malo rumen od šampanjca. „Zvao sam te“,
rekao je optužujuće.
„Upravo sam htela da ti uzvratim poziv“, slagala je. To nije
zvučalo kao da nameravao da joj čestita.
„Imam pitanje za tebe“, rekao je.
„Dobro.“
Počeo je da govori glasnije. „Ko, dođavola, misliš da si?“
Bila je tako zaprepašćena da je ustuknula. Osećala je kako joj
se vrat crveni. Prisutni koji su stajali u blizini bili su
posramljeni. Upitala je: „Šta sam uradila?“ Govorila je tiho,
nadajući se da će i on utišati glas.
 To nije upalilo. „Obavestila si ambasadora!“, besneo je. „To
nije tvoj posao. Ja obaveštavam ambasadora, a ako ja ne mogu,
to radi Majkl. Ti si dvadeset mesta dole u prokletom redu!“
Kako je mogao to da uradi pred toliko njenih kolega? „Nisam
obavestila ambasadora“, rekla je, ali čim su te reči izašle iz
njenih usta, shvatila je da jeste, tehnički govoreći. „O, mislite na
ono o Generalu.“
Klateći glavom i rugajući se, rekao je: „Oh, da tako je,
mislim na jebenog Generala.“
Dejzi je tiho rekla: „Deksteru, ne ovde.“
Ignorisao je svoju ženu. S rukama na kukovima, ratoborno je
pogledao Tamaru i rekao: „Dakle?“
Bio je u pravu, strogo govoreći, ali praćenje protokola bilo bi
traćenje vremena. „Nik je bio uznemiren i zbunjen, a ja sam
slučajno saznala ono što je morao da zna“, rekla je. „Mislila sam
da odmah treba da dobije tu informaciju.“
„A ti bi mogla da donosiš takve odluke da su te imenovali
načelnicom odseka što, u ovom trenutku, nisi, i nikad nećeš biti,
ako se ja pitam.“
Bila je istina da obaveštajne podatke treba proceniti pre nego
što se prenesu političarima. Neprovereni izveštaji bili su
nepouzdani i mogli su da budu obmanjujući. Stariji službenici u
Agenciji procenjivali su ono što pristiže, upoređivali izveštaje i
stavljali ih u kontekst, a onda davali političarima svoje najbolje
procene. Retko su davali neobrađene podatke, ako se to moglo
izbeći.
S druge strane, ovo je bio jednostavan slučaj. Nik je bio
iskusan diplomata koga nije trebalo podsećati da obaveštajni
podaci nisu uvek tačni. Nije bilo nikakve štete.
Tamara je pretpostavila da je Deksterov bes podstaknut
činjenicom da je njegovo odeljenje ostvarilo malu pobedu, ali on
nije mogao da pripiše sebi zasluge. Ipak, nije bilo svrhe svađati
se s Deksterom. Bio je šef i imao je pravo da insistira na
protokolu. Morala je da se ujede za jezik.
Njegova limuzina je stigla i vozač je otvorio vrata. Dejzi je
ušla, izgledajući prestrašeno.
„Izvinite“, kazala je Tamara. „Reagovala sam impulsivno.
Neće se ponoviti.“
„I bolje ti je“, rekao je Dekster i ušao je u kola.

***
Tri sata kasnije, Tamara je zaboravila da je Dekster postojao.
Prelazila je prstima preko Tabove vilice, fino oblikovane, od
jednog do drugog uveta. Bilo joj je drago što nema bradu.
Njegov stan je bio u polumraku, osvetljen samo jednom
stonom lampom. Kauč je bio veliki i mek. Neki klavirski kvartet
je tiho svirao; Brams, mislila je.
Uhvatio ju je za ruku i poljubio, njegove usne su se polako
pomerale po njenoj koži, proveravale njen ukus, istraživale
zglobove, vrhove prstiju, dlan, a onda onu meku tačku na
zglavku, gde se ljudi seku kad žele da umru.
Izula je cipele, a i on je uradio isto. Nije nosio čarape. Imao
je široka, lepo oblikovana stopala. Izgledalo je da je sve u vezi s
njim otmeno. Mora da postoji neka mana, rekla je sebi. Tokom
narednih sat vremena će ga videti potpuno nagog. Možda ima
ružan veliki pupak ili... nešto.
Trebalo bi da sad budem pomalo nervozna, mislila je. Možda
bude razočaravajuć: neuviđavan, ili prebrz, ili ima neke nastrane
želje. Ponekad, kad seks ne ide glatko, neki muškarci postanu
ljuti i nasilni, kriveći žene. Doživela je nekoliko loših iskustava i
čula je za još mnogo više od prijateljica. Ali osećala se
opušteno. Instinkt joj je govorio da ne treba da se brine zbog
Taba.
Raskopčala mu je košulju, osećajući ispeglani pamuk i toplo
telo ispod. Skinuo je kravatu pre nekoliko sati. Namirisala je
sandalovinu, neku staromodnu kolonjsku vodu. Poljubila mu je
grudi. Nisu bile preterano maljave, samo nekoliko dugih crnih
pramenova. Dodirnula mu je tamnosmeđe bradavice. Čula je tih
uzdah zadovoljstva, koji je shvatila kao znak i poljubila ih je.
Pomazio joj je kosu.
Kad se povukla, rekao je: „Mogu da podnesem još mnogo
toga. Zašto si prestala?“
Počela je da svlači svoju ljubičastu majicu. „Zašto što želim
da ti to radiš meni“, kazala je. „Da li ti je to u redu?“
„Oh, čoveče“, rekao je.
 9.

Predsednica Grin razgovarala je o lošim vestima sa svojim

ministrom spoljnih poslova Česterom Džeksonom. Izgledao je
kao neki fakultetski profesor, u odelu od tvida s riblja kost
šarom i pletenom kravatom, ali kad je seo na kauč kraj Polin,
primetila je nešto belo na njegovom zglavku. „Kakav je to sat,
Čese?“, pitala ga je. Obično je nosio tanak lonžin sa smeđim
kaišem od aligatorove kože.
Podigao je rukav i otkrio potpuno beo svoč dejdejt s
plastičnim kaišem. „Poklon od unuke“, objasnio je.
„Zbog čega je mnogo vredniji od ičeg što možeš da kupiš u
zlatari.“
„Upravo tako.“
Nasmejala se. „Volim čoveka koji zna šta je važno.“
Čes je bio lukav i praktičan državnik s konzervativnom
sklonošću da se izbegne diranje lava koji spava. Pre nego što je
ušao u politiku, bio je stariji partner u jednoj vašingtonskoj
advokatskoj kancelariji, specijalizovanoj za međunarodno pravo.
Polin je volela njegove suvoparne, jezgrovite izveštaje, bez
suvišnih reči.
Rekao je: „Možda danas izgubimo na glasanju u Ujedinjenim
nacijama. Već si dobila brojeve u Džošovom izveštaju.“ To je
bio američki ambasador u Ujedinjenim nacijama Džošua
Vudvord. „Naša podrška se okrnjila. Većina neutralnih zemalja
koje su prvobitno obećale da će nas podržati, sad kažu da će se
uzdržati ili čak glasati protiv. Žao mi je.“
„Prokletstvo“, kazala je Polin. „Kinezi su pridobili mnogo
ljudi pretnjama da će otkazati investicije.“
Potpredsednik Milton Lapjer je sedeo naspram Polin, igrajući
se s ljubičastim šalom koji je nosio kad je ušao. Progovorio je
ogorčeno. „Trebalo bi da uradimo isto – upotrebimo program
međunarodne pomoći kao sredstvo prinude. Ljudi kojima
pomažemo trebalo bi da pomažu nama!“ Izgovorena njegovim
otegnutim južnjačkim naglaskom, reč pomoć zvučala je kao
pooomoć. „A ako ne mogu, neka idu dođavola.“ Dooođavola.
Čes je samo odmahnuo glavom. „Mnogo te pomoći vezano je
uz kupovinu američkih proizvoda, tako da ako je ukinemo,
pokvarićemo odnose s našim poslovnim ljudima.“
Polin je kazala: „Ova rezolucija nije bila baš pametna ideja.“
Čes je rekao: „Svi smo tada mislili da je to dobar plan.“
„Umesto da izgubimo na glasanju, hajde da povučemo
rezoluciju.“
„Privremeno je povuci. Reći ćemo da je to odlaganje kako
bismo razgovarali o dopunama. Možemo da to odložimo koliko
želimo.“
„Dobro, Čese, ali srce mi se slama kad nekog momka iz
prave američke porodice kao što su ti Akermanovi ubije neki
terorista kineskom puškom. Ne odustajem od ovog. Želim da
budem sigurna da će Kina platiti za to što radi. Neće se izvući
bez posledica.“
„Možeš da izraziš protest kineskom ambasadoru.“
„I hoću.“
„Ambasador će reći da Kinezi prodaju oružje sudanskoj
vojsci, i nije Kina kriva što ih Sudanci prodaju ISGS-u.“
„Dok kineska i sudanska vlada okreću glavu na drugu
stranu.“
Čes je klimnuo glavom. „Zamisli šta bi rekli za nas ako bi
avganistanski oficiri prodali američke puške antivladinim
pobunjenicima u kineskoj provinciji Sjenđeng.“
„Kineska vlada bi nas optužila da pokušavamo da ih
oborimo.“
„Gospođo predsednice, ako želite da kaznite Kinu, zašto ne
pojačate sankcije protiv Severne Koreje?“
„To bi Kineze koštalo novca, ali ne mnogo.“
„Ne, ali bi pokazalo svetu da Kina ignoriše sankcije
Ujedinjenih nacija, i to bi ih obrukalo. A ako se pobune, to će
samo dokazati da smo u pravu.“
„Vrlo lukavo, Čese. Sviđa mi se.“
„I neće nam biti potrebno glasanje u Ujedinjenom nacijama
jer su one već nametnule trgovinske sankcije protiv Severne
Koreje. Samo treba da sprovedemo postojeća pravila.“
„Kao na primer?“
„Uvozno-izvozni dokumenti se objavljuju na internetu, ako ih
pažljivo pregledamo, možemo da utvrdimo koji su lažni.“
„Kako?“
„Daću vam jedan primer. Severna Koreja pravi klavirske
harmonike, kvalitetne i jeftine. U prošlosti su ih izvozili širom
sveta, sad ne mogu. Ali videćete da je jedna kineska provincija
prošle godine uvezla četiristo trideset komada, a iste godine je
Kina izvezla u Italiju tačno četiristo trideset klavirskih
harmonika, s oznakom: Proizvedeno u Kini.“
Polin se nasmejala.
Čes je rekao: „To nije nuklearna fizika; samo treba da malo
istražujemo.“
„Još nešto?“
„Mnogo toga. Nadgledanje prebacivanja robe s broda na
brod, na moru... sad to možemo da radimo satelitima. Da
otežamo Severnoj Koreji da pristupi ofšor bankarskim računima.
Da zagorčamo život državama za koje sumnjamo da krše
sankcije.“
„Odlično, uradimo to“, kazala je Polin.
„Hvala vam, gospođo predsednice.“
Lizi je otvorila vrata i rekla: „Gospodin Čarkraborti bi želeo
da razgovara s vama.“
Polin je kazala: „Uđi, Sandipe.“
Sandip Čakraborti, direktor komunikacija, bio je pametan
mlad bengalski Amerikanac, odeven u odelo i patike, što je bila
trenutna navika pomodnih vašingtonskih službenika. Rekao je:
„Džejms Mur drži važan govor večeras u Grinvilu, u Južnoj
Karolini, i čuo sam da će govoriti o rezoluciji Ujedinjenih
nacija. Mislio sam da će vas to zanimati.“
Polin je kazala: „Uključi CNN, molim.“
Sandip je uključio televizor i Mur se pojavio.
Imao je šezdeset godina, bio je deset godina stariji od Polin.
Imao je grube crte lica i prosedu kratku kosu. Sako mu je bio u
vestern stilu, sa šavovima u obliku slova V na naramenicima i
poklopcima džepova.
Milt je ljutito rekao: „Samo zašto što je neko poreklom s
juga, ne znači da mora da se oblači kao stočar.“
Čes je rekao: „Obogatio se od prodaje nafte, a ne uzgoja
stoke.“
„Kladim se ima konja po imenu Zelenko.“
„Ali pogledajte“, rekla je Polin, „vidite koliko ga vole.“
Mur se radosno rukovao s ljudima u nekoj suncem obasjanoj
ulici. Oni su se okupili oko njega, snimajući selfije svojim
telefonima. „Ovde, Džimi! Pogledaj me! Nasmeši se, nasmeši
se!“ Žene su bile posebno oduševljene što su s njim.
Nije prestajao da priča, govorio je: „Kako ste? Drago mi je
što vas vidim. Zdravo. Hvala vam na podršci... mnogo mi
znači.“
 Jedna devojka mu je gurnula mikrofon pod nos i rekla:
„Hoćete li osuditi Kinu zbog prodaje oružja u svom večerašnjem
govoru?“
„Sigurno nameravam da razgovaram o prodaji oružja,
gospoja.“
„Ali šta ćete reći?“
Mur se vragolasto osmehnuo. „Pa, gospoja, ako vam to
kažem sad, niko neće morati da dođe i sluša moj govor kasnije,
zar ne?“
Polin je kazala: „Isključi to.“
Ekran se zacrneo.
Čes je rekao: „Taj čovek je hodajući cirkus!“
Milt je kazao: „Ali ima sjajnu tačku.“
Lizi je provirila i rekla: „Gospodin Grin je ovde, gospođo
predsednice.“
Polin je ustala, a ostali su uradili isto. Kazala je: „Nisam
završila sa ovim. Hajde da se sastanemo sutra ujutro u sali za
sastanke. Dođite sa idejama kako da pokažemo Kinezima da
nismo odustali.“
Svi su izašli, a Džeri je ušao. Bio je u poslovnom
tamnoplavom odelu i prugastoj kravati. Retko je ulazio u Ovalnu
sobu. Polin je rekla: „Nešto nije u redu?“
„Da“, kazao je, sedajući naspram nje. Milt je ostavio svoj
ljubičasti šal na sedištu, a Džeri ga je uzeo i prebacio ga preko
naslona kauča. „Direktorka Pipine škole je došla ovog
popodneva u moju kancelariju.“
Džerijevo penzionisanje nije bilo potpuno. Njegova stara
firma dala mu je malu ali luksuznu kancelariju na spratu na
kojem su partneri, odakle je, teoretski, trebalo da se bavi radom
za fondaciju. Ali često ih je savetovao, nezvanično i neplaćeno,
a za firmu je bilo dobro da pri ruci ima predsedničinog muža.
Polin nije bila baš zadovoljna tim dogovorom, ali odlučila je da
se ne svađa s njim zbog toga.
Kazala je: „Gospođa Džad? Nisi mi rekao da se sastaješ s
njom.“
„Nisam znao za to. Zakazala je pod muževljevim
prezimenom, Dženkins.“
Polin je to i dalje izgledalo čudno, ali to nije bilo važno. „Da
li je Pipa ponovo u nevolji?“
„Izgleda da puši marihuanu.“
Polin nije mogla da poveruje. „U školi?“
„Ne. Za to bi je odmah izbacili. Ne dozvoljavaju to, bez
ikakvih izuzetaka. Ali nije toliko loše. Uradila je to van zgrade i
posle časova, onda kad je išla na rođendan Sindi Rajli.“
„Ali pretpostavljam da je gospođa Džad nekako saznala za to
i nije mogla da ignoriše tu dojavu, iako Pipa nije prekršila
nijedno školsko pravilo.“
„Upravo tako.“
„Jebiga. Zašto deca ne mogu da od slatkih klinaca postanu
odgovorni odrasli, bez gadne međufaze?“
„Neki postanu.“
Džeri je verovatno bio takav, mislila je Polin. „Šta gospođa
Džad želi da uradimo?“
„Da Pipa prestane da puši travu“, rekao je Džeri.
„Dobro“, kazala je Polin, ali razmišljala je: Kako da uradim
to? Ne mogu da je nateram da podigne čarape s poda i stavi ih u
korpu za rublje.
Milt je rekao: „Izvinite, zaboravio sam šal.“
Polin je preplašeno podigla glavu. Nije čula otvaranje vrata.
Milton je uzeo šal.
Lizi je provirila i rekla: „Da vam donesem šolju kafe, ili
nešto drugo, gospodine Grine?“
 „Ne, hvala.“
Lizi je videla Milta i namrštila se. „Gospodine
potpredsedniče! Nisam videla kad ste se vratili.“ Njen posao je
bio da nadgleda posetioce Ovalne sobe, i bila je iznervirana što
se neko provukao bez njenog znanja. „Mogu li nešto da uradim
za vas, gospodine?“
Polin se pitala koliko je Milt čuo od njenog razgovora s
Džerijem. Ne mnogo, sigurno. U svakom slučaju, nije mogla
ništa da učini tim povodom.
Milt je podigao šal kao da objašnjava i rekao: „Izvinite što
sam vas prekinuo, gospođo predsednice.“ Brzo je izašao.
Lizi je bila postiđena. „Tako mi je žao zbog toga, gospođo
predsednice.“
„Nisi ti kriva, Lizi“, rekla je Polin. „Sad idemo u
Rezidenciju. Gde je Pipa?“
„U svojoj sobi, radi domaći.“ Tajna služba je uvek znala gde
su svi i obaveštavali su Lizi.
Polin i Džeri su napustili Ovalnu sobu zajedno i krenuli
vijugavom stazom kroz Ružičnjak, na popodnevnom suncu. Kad
su stigli do Rezidencije, popeli su se stepenicama do prvog
sprata i otišli u Pipinu spavaću sobu.
Polin je primetila da je poster polarnih medveda koji joj je
stajao nad glavom zamenjen slikom nekog slatkog momka s
gitarom – verovatno neke velike zvezde, mada Polin nije
prepoznala njegovo lice.
Pipa je sedela na krevetu, prekrštenih nogu, odevena u
farmerke i duksericu, sa otvorenim laptopom pred sobom.
Podigla je pogled i rekla: „Šta je bilo?“
Polin je sela na stolicu. „Gospođa Džad je posetila tvog oca
ovog popodneva.“
„Šta stara Drhtavica želi? Da izaziva nevolje, pretpostavljam
po izrazu vaših lica.“
„Kaže da si pušila travu.“
„Kako, jebote, ona može da zna tako nešto?“
„Ne psuj, molim te. Izgleda da se to dogodilo na rođendanu
Sindi Rajli.“
„Koji šupak joj je to rekao?“
Polin je mislila: kako može da izgleda tako ljupko i govori
takve gadosti?
Džerald je smireno kazao: „Pipa, postavljaš pogrešna pitanja.
Nije važno kako je gospođa Džad saznala.“
„Ne tiče je se šta radim van škole.“
„Ona ne gleda tako na to, a ni mi.“
Pipa je teatralno uzdahnula i zatvorila poklopac laptopa. „Šta
želite da uradim?“
Polin se setila porođaja. Toliko je jako želela bebu, ali
porođaj je bio veoma bolan. I dalje je volela svoju bebu svim
svojim srcem, i još ju je bolelo.
Džeri je odgovorio na Pipino drsko pitanje. „Prekini da pušiš
marihuanu.“
„Svi je puše, tata! Legalna je u Vašingtonu i polovini sveta.“
„Loša je za tebe.“
„Ne toliko loša kao alkohol, a vi pijete vino.“
Polin je rekla: „Tako je. Ali tvoja škola to brani.“
„Onda su glupi.“
„Nisu, ali ne bi menjalo stvar ni da jesu. Oni pišu pravila.
Ako gospođa Džad odluči da loše utičeš na druge učenike, ima
pravo da te izbaci. A to će se dogoditi ako ne promeniš
ponašanje.“
„Baš me briga.“
Polin je ustala. „Pretpostavljam da je i mene baš briga.
Postaješ suviše odrasla za grdnju, a ja ne mogu više da te štitim
od posledica tvojih grešaka.“
Pipa je izgledala uplašeno. Razgovor je krenuo tokom koji
nije očekivala. „O čemu to govoriš?“
„Ako te izbace, moraćeš da se školuješ kod kuće. Nema svrhe
da te šaljemo u neku drugu školu gde možeš da upadneš u iste
nevolje.“ Polin nije nameravala to da kaže, ali sad je videla da je
neophodno. „Unajmićemo ti nastavnika, možda i dva, koji će ti
držati predavanja ovde i pomoći ti da položiš ispite. Nedostajaće
ti prijatelji, ali tako je kako je. Uveče ćeš možda imati dozvolu
da izađeš, pod nadzorom, ako se budeš ponašala lepo i vredno
učila.“
„To je tako zlobno!“
„To se zove neophodna disciplina.“ Pogledala je Džerija.
„Nemam više šta da kažem.“
Rekao je: „Provešću još nekoliko minuta s Pipom.“
Polin je zurila u njega nekoliko trenutaka, a onda izašla iz
sobe.
Otišla je u Linkolnovu spavaću sobu. Nju je koristila kad je
morala da kasno legne ili da ustane rano i nije želela da
uznemirava Džerija, što se događalo često.
Zašto se osećala iznevereno? Pipa je bila prkosna, tako da je
Polin odlučno razgovarala s njom. A Džeri je ostao, bez sumnje
da ublaži utisak koji su ostavile Polinine grdnje. Nisu bili
usaglašeni. Da li je to novo? Kad su se tek upoznali, bila je
zapanjena koliko slično razmišljaju. Ali sad kad je razmislila o
prošlosti, shvatila je da su se često razilazili u mišljenjima u vezi
s Pipom.
To je počelo pre nego što se ona rodila. Polin je želela da se
porodi na najprirodniji način. Džeri je želeo da se njegovo dete
rodi u najmodernijem porodilištu sa skupom medicinskom
opremom. Polin je isterala svoje, na početku, a Džeri je pristao
na sve planove za porođaj kod kuće; ali kad su se trudovi
pojačali, pozvao je hitnu pomoć, a Polin je bila suviše
uznemirena da se drži svog stava. Osećala se izdano, ali zbog
uzbuđenja i izazova brige o bebi nikad nije s njim raspravila to.
Da li su se češće razmimoilazili u mišljenjima u poslednje
vreme? Sigurno joj je ta sklonost da je krivi za stvari koje su
krenule loše bila nova.
Nekoliko minuta kasnije, ušao je govoreći: „Mislio sam da ću
te pronaći ovde.“
Odmah je rekla: „Zašto si uradio to?“
„Tešio Pipu?“
„Potkopavao mene!“
„Mislio sam da joj je bilo potrebno malo tetošenja.“
„Slušaj. Možemo da budemo strogi ili popustljivi, ali najgore
je da budemo podeljeni. Zbunjujuće poruke će je samo izludeti,
a zbunjeno dete je nesrećno dete.“
„Onda moramo unapred da se dogovorimo kako da se
ophodimo prema njoj.“
„I jesmo! Rekao si kako moramo da je sprečimo da puši
travu, a ja sam se saglasila.“
„Nije tako bilo“, rekao je ljutito. „Rekao sam ti da gospođa
Džad želi da ona prestane s tim, a ti si odlučila da to sprovedeš.
Nisi me pitala.“
„Misliš li da treba da joj dozvolimo da nastavi?“
„Voleo bih da razgovaram s njom o tome umesto da joj
izdajem naređenja.“
„Ona postaje previše odrasla da bi nas slušala ili prihvatala
naše savete. Samo možemo da je upozorimo na posledice. I to
smo i uradili.“
„Ali uplašila si je.“
„Dobro!“
 Ispred vrata se začuo glas: „Večera je spremna, gospođo
predsednice.“
Otišli su do Trpezarije kroz Centralno predvorje, na
zapadnom kraju zgrade, blizu kuhinje. U sredini se nalazio mali
okrugli sto, a dva visoka prozora gledala su na Severno dvorište
s fontanama. Pipa je došla minut kasnije.
Dok je Polin uzimala prvi zalogaj paniranih škampa, telefon
joj je zazvonio. Bio je to Sandip Čakraborti. Ustala je, udaljila se
od stola i okrenula leđa. „Šta se dogodilo, Sandipe?“
„Džejms Mur je saznao za odlaganje naše rezolucije“, kazao
je. „Sad je na CNN-u. Možda biste želeli da pogledate. Vrlo je
oštar.“
„Dobro. Ostani na vezi.“ Kazala je ostalima: „Izvinite me na
tren.“
Kraj Trpezarije se nalazila mala soba poznata kao Salon
lepote, mada je Polin nije koristila u tu svrhu. Ipak, tu se nalazio
televizor i ona je ušla i uključila ga.
Mur je bio u nekoj košarkaškoj dvorani punoj pristalica.
Stajao je na pozornici s mikrofonom u ruci i govorio je iz glave.
Na nogama je imao kaubojske čizme špicastih vrhova. Iza njega
su se nalazile zvezdice i prugice.
Govorio je: „Dobro, koliko je vas dobrih ljudi u ovoj
prostoriji reklo predsednici Grin da se ne oslanja na Ujedinjene
nacije?“
Kamera je prikazala publiku, a većina ljudi bila je odevena
ležerno, s natpisima „Džimi“ na majicama i kačketima.
„Oh!“, kazao je Mur. „Svi ste podigli ruke!“ Nasmejali su se.
„Hoću da kažem da je svako odavde mogao da urazumi Polin!“
Sišao je s pozornice i zagledao se u publiku. „Vidim i neku decu
u prvim redovima koja su podigla ruke.“ Kamera je brzo
prikazala prvi red. „Pa, možda su čak i ona mogla da joj kažu.“
Bio je kao neki stendap komičar, pravio je pauze na pravim
mestima.
„Dobro, ako me izaberete za predsednika...“ Usledio je dug
aplauz zbog skromnosti reči ako me izaberete. „Dozvolite mi da
vam kažem kako ću razgovarati s predsednikom Kine.“ Zastao
je. „Ne brinite, neće trajati dugo.“ Pauza za smeh.
„Reći ću: ’Možete da radite šta god želite, gospodine
predsedniče... ali sledeći put kad me vidite, bolje bi vam bilo da
pobegnete!’“
Klicanje je bilo zaglušujuće.
Polin je utišala ton i nastavila da govori u telefon. „Šta ti
misliš, Sandipe?“
„To je sranje, ali je veoma dobar.“
„Da li da odgovorimo?“
„Ne odmah. To bi samo obezbedilo da se taj govor pušta na
televiziji ceo sutrašnji dan. Sačekajte dok ne budemo imali
dobru municiju.“
„Hvala, Sandipe. Laku noć.“ Polin je završila poziv i vratila
se u Trpezariju. Predjelo je bilo odneto, a glavno jelo, pržena
piletina, bilo je na stolu. „Izvinite“, rekla je Polin Džeriju i Pipi.
„Znate kako je.“
Džeri je rekao: „Onaj kauboj ti zadaje muke?“
„Ništa što ne mogu da sredim.“
„Dobro.“
Nakon večere, popili su kafu u Istočnom salonu, i nastavili
razgovor.
Džeri je rekao: „I dalje mislim da Pipa mora da provodi više
vremena s majkom.“
Polin je nameravala da se pobuni. Kazala je: „Znaš koliko bih
to volela, a znaš i zašto ne mogu.“
„Šteta.“
 „To si već rekao dvaput.“
Slegnuo je ramenima. „Mislim da je to istina.“
„Moram da te pitam zašto to ponavljaš kad znaš da ne mogu
ništa da uradim u vezi s tim.“
„Da pogodim: imaš neku teoriju.“
„Pa, jedino što postižeš jeste prebacivanje krivice na mene.“
„Ne pričamo o krivici.“
„Ne vidim nikakvu drugu svrhu toga.“
„Možeš da misliš šta želiš, ali verujem da je Pipi potrebno
više majčine pažnje.“ Ispio je kafu i uzeo daljinski upravljač
televizora.
Polin se vratila u Zapadno krilo i otišla u Radnu sobu da radi.
Osećala se frustrirano. Rezolucija Ujedinjenih nacija je samo
sitnica, ali nije mogla da to ostvari. Nadala se da će Česov plan
o pooštravanju sankcija protiv Severne Koreje doneti neku
korist.
Morala je da pregleda sažetak godišnjih rashoda za odbranu,
ali dok je bila sama u toj sobici, kasno uveče, misli su joj lutale.
Možda je Džeri, a ne Pipa, morao češće da viđa Polin. Možda
pripisuje Pipi osećaj odbačenosti koji oseća. To je stvar kakvu bi
neki psihijatar rekao.
Džeri je izgledao samodovoljno, ali Polin je znala da i on ima
svoje potrebe. Sad je možda želeo više od nje. To nije bio seks:
ubrzo nakon venčanja, upali su u kolotečinu od vođenja ljubavi
otprilike jednom nedeljno, obično u nedelju ujutro, a to mu je
očigledno bilo sasvim dovoljno. Polin bi volela češće, ali nije
imala vremena. Ipak, Džeri je imao druge potrebe osim seksa.
Želeo je mentalno milovanje. Bilo mu je potrebno da mu kaže da
je divan. Treba to da radim češće, mislila je Polin.
Uzdahnula je. Čitav svet je želeo više njene pažnje.
Želela je da Džeri bude pozitivniji. Možda će Pipa jednog
dana biti prijateljica koja će je podržavati, ali taj dan je bio
daleko.
Moram da podržavam sve druge, mislila je, sažaljevajući
sebe.
Naravno da moram, zato sam predsednica.
Prekini da budeš tako cmizdrava, Polin, mislila je, i ponovo
je posvetila pažnju odbrambenom budžetu.
 10.

Noćni klub Burbon strit bio je Kijina poslednja prilika da živi u

Čadu, znala je to. Ali doživela je neuspeh. Ja sam neuspešna
prostitutka, mislila je; treba li da se stidim toga ili da se
ponosim?
Trebalo je da pretpostavi kakav je to posao. Fatima joj je
ponudila smeštaj, hranu, uniformu i čak brigu o detetu: niko to
ne bi uradio za konobaricu. Kija je bila naivna.
Da li je trebalo da ostane? Mlada Zarija je ostala. Ali Zarija je
bila zadovoljna tim poslom. Smatrala ga je uzbudljivim i
glamuroznim, a te prve noći je zaradila više novca nego što je
ikad držala u ruci. Ako Zarija to može, pitala se Kija, zašto ja ne
mogu? Imala je seks ranije, mnogo puta, ali samo sa Salimom.
Nije je bolelo. Postojali su načini da se izbegne trudnoća.
Prostitutke su morale da to rade i s neprijatnim muškarcima, ali
svaka žena je povremeno morala da se smeši i bude ljubazna
prema nepristojnim, ružnim muškarcima. Da li je bila osetljiva i
kukavica? Da li je propustila priliku da obezbedi svoje dete i
sebe? Ta pitanja su bila besmislena: nije mogla to da uradi i
nikad neće moći.
Jedina nada bio joj je Hakim i njegov autobus.
Njena sitničavost mogla je da je ubije. Mogla bi da umre na
putovanju, pre nego što stigne u Francusku o kojoj sanja. Lako
je mogla da zamisli kako Hakim ostavlja sve svoje putnike ako
pomisli da bi mogao da zadrži novac. Čak i ako se pokaže da je
pošten, nešto jednostavno, kao kvar vozila, može da bude
fatalno u pustinji. A ljudi su rekli da krijumčari ponekad koriste
opasno male čamce za putovanje preko Sredozemnog mora.
Ali ako joj je suđeno da umre, neka bude tako. Nije mogla da
uradi ono što ne može da uradi.
Podelila je ono malo svojih stvari ostalim ženama u selu:
dušeke, lonce, tegle, jastuke i ćilime. Sve ih je pozvala u svoju
kuću, rekla im kome šta daje i da mogu da uzmu te stvari čim
ona ode.
Te noći je ležala budna, razmišljajući o svemu što se
dogodilo u ovoj kući. Tu je prvi put legla sa Salimom. Rodila je
Nažija na tom podu, a svi u selu su je čuli kako plače od bolova.
Bila je tu kad su doneli Salimovo telo i nežno ga položili na
ćilim, a ona se bacila na njega i ljubila ga, kao da bi njena ljubav
mogla da ga oživi.
Dan pre polaska autobusa, probudila se pre zore. Stavila je u
torbu malo odeće uz nešto hrane koja se neće ukvariti: dimljena
riba, sušeno voće i usoljena ovčetina. Pogledala je po sobi i
oprostila se od svoje kuće.
Napustila je dom u cik zore, s torbom u jednoj ruci i Nažijem
na suprotnom kuku. Na rubu tihog sela, pogledala je krovove od
palminog lišća. Rođena je tu i živela je tu dvadeset godina.
Pogledala je sve manje jezero. Na srebrnoj svetlosti, njegova
površina bila je tiha i mirna kao smrt. Nikad ga više neće videti.
Prošla je kroz Jusufovo i Azrino selo bez zaustavljanja.
Nakon sat vremena, Naži joj je postao težak, i morala je da
stane da se odmori. Nakon toga se često zaustavljala i sporo je
napredovala.
Po najvećoj vrućini napravila je dugu pauzu u jednom selu i
sedela u senci urmi. Podojila je Nažija, zatim popila malo vode i
pojela komad usoljenog mesa. Naži je odremao jedan sat.
Ponovo su krenuli kad je vrućina popustila.
Sunce je bilo nisko kad su stigli u Tri Palme. Prošla je pored
benzinske pumpe kraj kafane, gotovo se nadajući da je Hakim
otišao ranije i ostavio je ovde. Ali videla ga je, ispred vrata
garaže, kako razmetljivo razgovara s grupom ljudi s prtljagom
svih oblika i veličina. Kao i ona, oni su stigli dan pre polaska,
kako bi bili spremni rano sledećeg jutra.
Hodala je polako i pokušala da dobro osmotri situaciju a da
ne izgleda kako zuri. Ti muškarci će joj biti saputnici na teškom
putovanju. Niko nije pouzdano znao koliko će trajati, ali sigurno
ne manje od dve nedelje, a moglo bi da bude i dvostruko duže.
Ti muškarci su bili uglavnom mladi. Razgovarali su glasno i
izgledali uzbuđeno. Zamišljala je da tako izgledaju vojnici koji
idu u rat, nestrpljivi da vide nepoznata mesta i steknu nova
iskustva, znajući da rizikuju živote, ali ne shvatajući to ozbiljno.
Nije bilo ni traga prodavcu cigareta. Nadala se da će se
pojaviti. Bilo bi lepo poznavati bar jednu osobu na tom
putovanju.
U Tri Palme nije bilo hotela. Kija je otišla do manastira i
razgovarala s jednom časnom sestrom. „Znate li neku uglednu
porodicu koja bi meni i mom detetu obezbedila prenoćište?“,
pitala je. „Imam malo novca, mogu da platim.“
Kao što se nadala, pozvali su je da ostane u manastiru.
Odmah se vratila u detinjstvo, zahvaljujući atmosferi, mirisu
zapaljenih sveća, tamjana i starih biblija. Volela je školu. Želela
je da sazna više o tajnama matematike i francuskog, istoriji i
udaljenim mestima. Ali njeno obrazovanje završilo se u
trinaestoj godini.
Časne sestre su digle veliku galamu zbog Nažija, i dale Kiji
obilan obrok od začinjene jagnjetine s pasuljem, sve po ceni
jedne himne i nekoliko molitvi pre spavanja.
Te noći je ležala budna, brinući se zbog Hakima. Zahtevao je
punu isplatu unapred, i bojala se da ne ponovi svoj zahtev sutra.
Ne bi mu dala više od polovine, ali šta ako on odbije da je
povede? I šta ako se pobuni zato što Naži putuje besplatno?
Pa, nije ništa mogla da uradi. Rekla je sebi da Hakim nije
jedini krijumčar ljudi u Čadu. Ako dođe do najgoreg, potražiće
nekog drugog. To je bolje nego da napravi glupost i da Hakimu
sav novac unapred.
S druge strane, osećala je da će ako sad ne ode, možda
izgubiti hrabrost.
Ujutro su joj časne sestre dale kafu i hleb i pitale je šta
namerava. Slagala je, govoreći da ide u posetu rođaku u
susednom gradu. Bojala se da će, ako im kaže istinu, one
provesti sate pokušavajući da je odgovore od toga.
Hodajući kroz grad, dok se Naži gegao kraj nje, shvatila je da
verovatno više nikad neće videti Tri Palme i uskoro će se
oprostiti od Čada, a onda od Afrike. Migranti su pisali rođacima,
retko su se vraćali. Nameravala je da napusti dosadašnji život,
da odbaci čitavu prošlost i preseli se u novi svet. To je bilo
zastrašujuće. Počela je da se oseća izgubljeno i nemirno zbog
iščekivanja.
Stigla je do benzinske stanice pre zore.
Nekoliko drugih putnika bilo je već tamo, neki u pratnji
brojnih rođaka koji su očigledno došli da ih isprate. Kafana
pored bila je otvorena i imala dobar promet dok su svi čekali
Hakima. Kija je već popila kafu, ali je tražila malo zaslađenog
pirinča za Nažija.
Vlasnik je bio neljubazan. „Šta ti radiš ovde? Ne izgleda
dobro, sama žena u mojoj kafani.“
„Idem Hakimovim autobusom.“
„Sama?“
Smislila je laž. „Čekam jednog rođaka. On ide sa mnom.“
Čovek je otišao bez reči.
 Ipak, njegova žena je donela pirinač. Setila se Kije od
prethodne posete, i rekla joj je da ne mora da plati jer je pirinač
za dete.
Bilo je ljubaznih ljudi na ovom svetu, mislila je zahvalno
Kija. Možda će joj na ovom putovanju biti potrebna pomoć
stranaca.
Trenutak kasnije, jedna porodica je pitala sme li da sedne kraj
nje. Tu je bila Kijina vršnjakinja po imenu Esma i njeni svekrva
i svekar, ljubazna žena po imenu Bušra i stariji muškarac,
Vahid, koji je pušio cigaretu i kašljao.
Esma se odmah sprijateljila s Kijom i pitala da li je muž s
njom. Kija je objasnila da je udovica.
„Tako mi je žao“, rekla je Esma. „Imam muža u Nici, to je
grad u Francuskoj.“
Kija je bila zainteresovana. „Šta radi tamo?“
„Gradi zidove za vrtove bogataša. On je kamenorezac. Ima
mnogo palata u Nici. Stalno radi. Čim završi jedan zid, već
počinje da gradi drugi.“
„Da li dobro zarađuje?“
„Sjajno. Poslao mi je pet hiljada američkih dolara kako bih
mogla da mu se pridružim. On ne boravi legalno u Francuskoj,
tako da moram ovako da putujem.“
„Pet hiljada dolara?“
Bušra, svekrva, dala je objašnjenje. „Trebalo je da putuje
samo Esma. Rekao je da će kasnije poslati još za oca i mene. Ali
moja snaha je tako dobra žena, želi da nas povede.“
Esma je kazala: „Dogovorila sam se s Hakimom, nas troje za
pet hiljada. To znači da mi neće ostati novca, ali vredelo je, jer
ćemo svi ponovo biti zajedno.“
„Ako bog da“, kazala je Kija.
Abdul je prenoćio kod Ananda, čoveka kome je prodao svoja
kola. Abdul se cenkao kako bi izbegao sumnju, ali na kraju je
prodao kola za mali iznos i dodao je preostale kutije kleopatre
kao bonus. Anand je izgledao zadovoljno i pozvao je Abdula da
prenoći. Anandove tri žene spremile su ukusnu večeru.
Te noći su došla dva Anandova prijatelja, Fuzen i Hajdar, i
Anand je predložio da bacaju kockice. Fuzen je bio neotesan
mladić u prljavoj košulji, a Hajdar sitan i zlobnog izgleda, s
jednim napola zatvorenim okom zbog neke stare povrede. U
najboljem slučaju, mislio je Abdul, Anand se nadao da će
povratiti nešto od novca koji je dao za kola; ali bojao se da bi
njihove namere mogle da budu zlokobnije.
Abdul je igrao oprezno i osvojio malo novca.
Postavljali su mu pitanja i on je objasnio da je prodao kola
kako bi platio Hakimu prevoz do Evrope. Videli su po njegovom
naglasku da nije iz Čada. „Ja sam Libanac“, rekao je, što je bila
istina, a taj naglasak bi prepoznao svako odatle.
Pitali su ga zašto je otišao, a on im je dao uobičajen odgovor.
„Da ste rođeni u Bejrutu, i vi biste želeli da odete.“
Zanimalo ih je kad autobus polazi i kad Abdul mora da ode
do Hakimove benzinske pumpe, i njegove zle slutnje su se
pojačale. Verovatno su nameravali da ga opljačkaju. Bio je
stranac i lutalica; možda su čak mislili da mogu nekažnjeno da
ga ubiju. U Tri Palme nije bilo policijske stanice.
Abdul bi rado izbegao sukob ako je moguće, ali svakako nije
bio uplašen. Ti ljudi su bili amateri. Abdul se bavio rvanjem u
srednjoj školi i zarađivao novac učešćem u MMA borbama na
fakultetu. Setio se jednog sramotnog trenutka iz obuke u CIA.
Bio je to kurs borbe golim rukama, a instruktor, jedan veoma
mišićav muškarac, rekao je uobičajene reči: „Dobro, pokušaj da
me udariš.“
 „Radije ne bih“, rekao je Abdul, a prisutni su se nasmejali,
misleći da se boji.
„Opa“, rugao mu se trener, „ti znaš sve o borbi golim
rukama?“
„Ne znam baš sve. Ali znam pomalo o borbi i izbegavam je
kad mogu.“
„Pa, da vidimo. Pokaži mi šta znaš.“
„Odaberite nekog drugog, molim vas.“
„Samo uradi to.“
Čovek je bio tvrdoglav. Želeo je da izazove strahopoštovanje
kod polaznika obuke pokazujući svoju veštinu. Abdul nije želeo
da mu kvari planove, ali će morati.
Abdul je rekao: „Slušajte, hajde da razgovaramo o ovome“,
zatim je šutnuo trenera u stomak, bacio ga na zemlju i uhvatio
mu kragnu.
„Stvarno mi je žao“, rekao je, „ali vi ste insistirali.“ Zatim ga
je pustio i ustao.
Trener je s mukom ustao. Jedina vidljiva povreda bio je
okrvavljen nos. Rekao je: „Odjebi odavde.“
S druge strane, Fuzen i Hajdar bi mogli da imaju noževe.
Otišli su oko ponoći, a Abdul je legao na slamaricu da spava.
Probudio se u zoru, zahvalio Anandu i njegovim ženama rekavši
da odmah ide.
„Doručkuj“, nudio mu je Anand. „Kafa, malo hleba s medom,
malo smokava. Hakimova garaža je svega nekoliko minuta hoda
odavde.“
Anandova predusretljivost navela je Abdula da posumnja
kako nameravaju da ga opljačkaju ovde u kući. Decu bi sklonili,
a žene ne bi ništa rekle. Ne bi bilo drugih svedoka.
Odlučno je odbio, uzeo malu kožnu torbu i krenuo, nadajući
se da im je pokvario planove.
 Prašnjave ulice gradića bile su mirne. Uskoro će se prozorski
kapci otvoriti, vatre u ognjištima poslaće dim u dvorišta, a žene
će izaći s krčazima i plastičnim bocama da donesu vodu.
Mopedi i skuteri će neprijatno zujati kao da su se probudili. Ali
sad je sve bilo tiho, tako da je Abdul jasno čuo korake iza sebe,
dva muškarca koji trče za njim.
Pogledao je oko sebe, tražeći neko oružje. Ulica je bila
prepuna zgužvanih kutija od cigareta, ostataka povrća, kamičaka
i komada drveta. Jedan komad crepa oštrih ivica bio bi odličan,
ali većina krovova bila je napravljena od palminog lišća.
Razmišljao je o jednoj zarđaloj automobilskoj svećici, ali bila je
premala da bi nanela veće povrede. Na kraju se zadovoljio
kamenom veličine pesnice i nastavio da hoda.
Približili su mu se. Abdul se zaustavio na raskrsnici, gde bi
mogli da se na trenutak zbune gledajući na sve četiri strane.
Spustio je torbu i okrenuo se da se suoči s njima. Na nogama su
imali sandale, što je bilo korisno: Abdul je imao čizme. Obojica
su nosila noževe sa sečivima od petnaestak centimetara,
dovoljno male da izgledaju kao kuhinjski, ali dovoljno velike da
dopru do srca.
Išli su ka njemu i zaustavili su se. Oklevanje je bilo dobar
znak. Rekao je: „Uskoro ćete počiniti samoubistvo. Zar ne znate
da je to greh?“
Želeo je da se okrenu i vrate odakle su došli, ali ostali su
pribrani, i znao je da će morati da se bori.
Dižući kamen, pojurio je ka Hajdaru, onom manjem, koji je
ustuknuo; ali krajičkom oka, Abdul je video da Fuzen napada,
okrenuo se i bacio kamen jako i precizno, iz neposredne blizine.
Pogodio je tog čoveka u lice. Vrisnuo je, prineo jednu ruku oku,
i pao na kolena.
Abdul se ponovo okrenuo i stopalom u čizmi šutnuo Hajdara
u jaja. Naučio je, tokom obuke iz borilačkih veština, da šutira
jako, i Hajdar je zaurlao od bola i presamitio se, teturajući se
unatrag.
Abdulov instinkt bio je da pojuri i dokrajči svakog od njih
kao što bi uradio u ringu, skačući na oborenog čoveka i
udarajući mu lice i telo dok sudija ne prekine meč. Ali ovde nije
bilo sudije i morao je da se uzdrži.
Zurio je u njih, u jednog pa u drugog, čikajući ih da se
pomere; ali nisu se pomerili.
Rekao je: „Ubiću vas ako vas ponovo vidim.“
Zatim je uzeo torbu, okrenuo se i otišao.
Osećao se razdragano, i stideo se tog osećanja. Bilo je to
poznato osećanje. Kad je bio u ringu, potajnu osećao veliko
zadovoljstvo zbog agresije i nasilja koji su bili dozvoljeni, a
kasnije je uvek mislio: kakav sam ja to čovek? Bio je kao lisica
u kokošinjcu, ubijao je svaku pticu, više nego što može da
pojede, više nego što može da odnese u svoju jazbinu, grizao je i
klao iz čistog zadovoljstva.
Ali nije ubio Fuzena i Hajdara, mislio je; a oni nisu kokoške.
Gomila ljudi sedela je u kafani kraj benzinske pumpe. Video
je Kiju, ženu koja ga je ispitivala kad je poslednji put bio ovde.
S njom je bilo dete. Bila je hrabra, mislio je.
Hakimu nije bilo traga.
Kija se osmehnula i mahnula Abdulu, ali on se okrenuo i seo
sam. Nije želeo da se sprijatelji s njom niti s bilo kim drugim.
Tajni agent nema prijatelje.
Naručio je kafu i hleb. Muškarci oko njega su izgledali su
uplašeno i nestrpljivo. Neki su govorili glasno, možda da
prikriju strah; neki su se nestrpljivo vrpoljili; neki su ćutke
sedeli, pušili i razmišljali. Starci i uplakane žene u gomili
izgledali su kao rođaci koji su došli da se pozdrave, znajući da
verovatno neće ponovo videti svoje voljene.
Hakim se napokon pojavio, sporo hodajući ulicom u prljavoj
zapadnjačkoj sportskoj odeći. Ignorisao je ljude koji su ga
čekali. Otključao je sporedna vrata garaže, ušao i zatvorio ih za
sobom. Nekoliko minuta kasnije, otvorena su glavna vrata i
autobus je izvezen.
Dvojica džihadista su izašla za njim, hodajući razmetljivo, s
puškama na ramenima, zureći u ljude koji su brzo skretali
poglede. Abdul se pitao šta putnici misle o toj dvojici terorista.
Samo on je znao da se u autobusu nalazi kokain vredan milione
dolara. Da li su ostali verovali da su ti džihadisti tu da ih zaštite?
Možda su to smatrali tajnom.
Hakim je izašao iz autobusa i otvorio vrata za putnike, a
gomila je pojurila napred.
Povikao je: „Nema mesta za prtljag, osim na policama iznad
sedišta. Jedna torba po osobi. Bez izuzetaka, bez rasprave.“
Čuli su se ogorčeni prigovori i povici, ali čuvari se prišli i
stali pored Hakima, a protesti su utihnuli.
Hakim je kazao: „Izvadite novac. Hiljadu američkih dolara,
ili hiljadu evra, ili protivvrednost u drugoj valuti. Platite mi, a
onda možete u autobus.“
Neki su se gurali da se ukrcaju prvi. Abdul se nije pridružio
jurnjavi; ukrcaće se poslednji. Ostali putnici su pokušavali da
naguraju sadržaj dva kofera u jedan. Nekoliko njih je grlilo i
ljubilo uplakane rođake. Abdul je stajao po strani.
Osetio je miris cimeta i kurkume, i video Kiju kraj sebe.
Kazala je: „Nakon što si razgovarao sa mnom, pričala sam s
Hakimom, i rekao je da moram da platim čitav iznos pre
putovanja. Sad traži svima da plate pola, kao što si ti rekao.
Misliš li da će pokušati opet da mi uzme sve pare?“
Abdul bi voleo da joj kaže nešto ohrabrujuće, ali ćutao je i
samo nezainteresovano slegnuo ramenima.
„Idem da mu ponudim hiljadu“, rekla je. Pridružila se gomili,
s detetom na kuku.
Na kraju ju je ugledao kako daje novac Hakimu. Uzeo ga je,
prebrojao, stavio u džep i rukom joj dao znak da uđe, ne
govoreći i ne gledajući je u lice. Očigledno je zahtev za isplatu
unapred bio pokušaj da iskoristi usamljenu ženu, ali brzo je
odustao od toga kad se ispostavilo da ta žena nije tako naivna.
Ukrcavanje je trajalo sat vremena. Abdul je ušao poslednji,
držeći jeftinu kožnu torbu.
Autobus je imao deset redova sedišta, po četiri u redu, dva sa
svake strane prolaza. Bio je prepun, ali prednji red je bio prazan.
Ipak, na svakom paru sedišta nalazila se po torba, a muškarac
iza je rekao: „Čuvari sede tu. Izgleda da su svakom potrebna po
dva sedišta.“
Abdul je slegnuo ramenima i pogledao po autobusu. Jedno
sedište je bilo prazno. Pored Kije.
Shvatio je da niko nije želeo da sedi kraj bebe, koja će se
sigurno vrpoljiti, plakati i povraćati čitavim putem do Tripolija.
Abdul je stavio torbu na policu iznad sedišta i seo kraj Kije.
Hakim je seo za volan, čuvari su se ukrcali, i autobus je
krenuo na sever.
Kroz razbijene prozore ulazio je svež povetarac dok je vozilo
ubrzavalo. S četrdesetoro ljudi u autobusu, bilo im je potrebno
provetravanje. Ali tokom neke peščane oluje biće vrlo
neudobno.
Nakon sat vremena, video je u daljini nešto što je izgledalo
kao američki gradić, različite niske zgrade, uključujući i
nekoliko tornjeva, i shvatio je da gleda u rafineriju nafte u
Džermaji, s dimnjacima, stubovima za destilaciju i niskim belim
rezervoarima. To je bila prva rafinerija u Čadu, koju su izgradili
Kinezi kao deo dogovora o eksploataciji nafte. Vlada je zaradila
milijarde od naknada za vađenje nafte, ali nimalo tog novca nije
dospelo do siromašnog naroda na obali jezera Čad.
Ispred se nalazila uglavnom pustinja.
Većina stanovnika Čada živela je na jugu, oko jezera Čad i
Ndžamene. U Libiji, gde se njihovo putovanje završava, većina
gradova nalazila se na severu, na obali Sredozemnog mora.
Između ta dva naseljena mesta nalazilo se na hiljadu kilometara
pustinje. Postojali su asfaltirani putevi, uključujući i Trans-
saharski auto-put, ali ovaj autobus sa zabranjenim tovarom i
ilegalnim migrantima neće ići glavnim putevima. Pratiće retko
korišćene staze u pesku, voziti trideset pet kilometara na sat, od
jedne male oaze do sledeće, često ne viđajući nijedno vozilo od
jutra do mraka.
Abdul je uzdahnuo. Nije mogao da se duri hiljadu kilometara.
Popustio je i rekao: „Zdravo, Naži.“
Kija je kazala: „Zapamtio si mu ime!“ I osmehnula se.
Njen osmeh podsetio ga je na nekog drugog.

***
Radio je u Lengliju, štabu CIA nedaleko od Vašingtona.
Koristio je svoje srednje ime, Džon, jer je shvatio da kad kaže da
se zove Abdul, mora da objašnjava svoju životnu priču svakom
belcu koga sretne.
Bio je u Agenciji godinu dana, i jedino što je radio, osim
obuke, bilo je čitanje arapskih novina i pisanje sažetaka na
engleskom svakog teksta koji se bavio spoljnom politikom,
odbranom ili špijunažom. Na početku je pisao previše, ali
uskoro je stekao osećaj šta njegovi šefovi žele i sad mu je bilo
dosadno.
Upoznao je Anabel Sorentino na jednoj zabavi u nekom
vašingtonskom stanu. Bila je visoka, mada ne toliko kao Abdul,
i atletske građe: vežbala je i trčala maraton. Bila je i zapanjujuće
lepa. Radila je u Stejt departmentu, i razgovarali su o arapskom
svetu, što ih je oboje zanimalo. Abdul je brzo shvatio da je ona
veoma pametna. Ali najviše mu se sviđao njen osmeh.
Na odlasku je tražio njen broj telefona, a ona mu ga je dala.
Izlazili su, spavali zajedno, otkrio je da je divlja u krevetu. Za
nekoliko nedelja je želeo da se oženi njom.
Nakon šest meseci zajedničkog spavanja, u njegovoj
garsonjeri ili njenom stanu, odlučili su da se presele u veći stan.
Pronašli su divno mesto, ali nisu mogli da skupe pare za depozit.
Ipak, Anabel je rekla da će pozajmiti od svojih roditelja.
Ispostavilo se da je njen otac bio milioner, vlasnik Sorentina,
malog lanca luksuznih prodavnica koje su prodavale skupa vina,
prestižna alkoholna pića i posebno maslinovo ulje.
Toni i Lena Sorentino su želeli da upoznaju „Džona“.
Živeli su u jednoj visokoj stambenoj zgradi u privatnom
naselju u Majami Biču. Anabel i Abdul su odleteli tamo u
subotu i stigli na vreme za večeru. Dobili su odvojene sobe.
Anabel je rekla: „Možemo da spavamo zajedno, ovo je samo
zbog osoblja.“
Lena Sorentino je izgledala zaprepašćeno kad je videla
Abdula, i shvatio je u tom trenutku da Anabel nije rekla
roditeljima da je on tamnoput.
„Dobro, Džone“, kazao je Toni, jedući školjke, „pričaj nam o
svom poreklu.“
„Rođen sam u Bejrutu...“
„Dakle, imigrant.“
„Da... kao i prvi gospodin Sorentino, pretpostavljam. Mora da
je došao iz Sorenta, ako se ne varam.“
Toni se usiljeno osmehnuo. Nesumnjivo je mislio, da, ali mi
smo belci. Rekao je: „U ovoj zemlji svi smo imigranti,
pretpostavljam. Zašto je tvoja porodica napustila Bejrut?“
„Da ste rođeni u Bejrutu, i vi biste želeli da odete odatle.“
Očekivano su se nasmejali.
Toni je rekao: „A šta je s religijom?“
Mislio je da pita: Jesi li musliman?
Abdul je odgovorio: „Moja porodica je katolička, što nije
neuobičajeno u Libanu.“
Lena je rekla: „Zar je Bejrut u Libanu?“
„Jeste.“
„Ko bi ga znao?“
Toni, koji je bio obavešteniji od svoje žene, rekao je: „Ali
verujem da tamo živi druga vrsta katolika.“
„Istina. Zovemo se maroniti. Potpuno smo posvećeni
katoličkoj doktrini, ali koristimo arapski tokom službe.“
„Poznavanje arapskog sigurno ti koristi u poslu.“
„Tako je. Takođe tečno govorim francuski, koji je drugi jezik
u Libanu. Ali pričajte mi o porodici Sorentino. Jeste li vi
započeli posao?“
„Moj otac je imao prodavnicu pića u Bronksu“, kazao je
Toni. „Video sam ga kako se bori s propalicama i narkomanima
da bi zaradio dolar po boci piva, i znao sam da to nije za mene. I
tako sam otvorio svoju prodavnicu u Grinič Vilidžu i prodavao
skupa vina uz zaradu od dvadeset pet dolara po boci.“
Lena je rekla: „Na njegovom prvom oglasu nalazio se dobro
obučen tip s čašom u ruci, koji govori: ’Zaboga, ovo ima ukus
kao boca vina od sto dolara!’ A njegov drug kaže: ’Stvarno je
tako, zar ne? Ali kupio sam ga u Sorentinu, i platio upola
jeftinije.’ Objavljivali smo taj oglas jednom nedeljno, godinu
dana.“
Toni je rekao: „To je bilo vreme kad si mogao da kupiš dobro
vino za sto dolara“, i svi su se nasmejali.
Abdul je kazao: „Da li vaš otac i dalje drži tu prvobitnu
prodavnicu?“
„Moj otac je umro“, rekao je Toni. „U prodavnici ga je
upucao neki tip koji je hteo da ga opljačka.“ Toni je zastao, a
onda dodao: „Neki Afroamerikanac.“
„Veoma mi je žao zbog toga“, rekao je Abdul automatski, ali
mislio je o onom što je Toni dodao: Neki Afromerikanac. Morao
si da kažeš to, zar ne, Toni?, mislio je. To znači: Mog oca je
ubio neki crnac. Kao da belci ne ubijaju. Kao da Toni nikad nije
čuo za mafiju.
Anabel je opustila atmosferu pričajući o svom poslu, a do
kraja večeri Abdul je uglavnom slušao. Te noći je Anabel došla
u njegovu sobu u pidžami, i proveli su noć grleći jedno drugo,
ali nisu vodili ljubav.
Nikad se nisu uselili u zajednički stan. Toni je odbio da im
pozajmi novac za depozit, ali to je bio samo početak porodične
kampanje da je spreče da se uda za Abdula. Baka je prestala da
razgovara s njom. Brat je pretio da će Abdula prebiti neki
„mafijaši“ koje poznaje – mada je odustao od pretnji kad je
saznao ko je Abdul. Anabel se zaklela da nikad neće podleći
njihovom pritisku, ali taj sukob je ugrozio njihovu ljubav.
Umesto romanse, živeli su u ratu. Kad ona to više nije mogla da
podnese, prekinula je vezu.
A Abdul je rekao Agenciji da je spreman za tajne zadatke na
drugim kontinentima.
 11.

Tao Ting je izašla iz kupatila s jednim peškirom obavljenim oko

tela, a drugim oko glave. Čaj Kang, koji je sedeo na krevetu i
čitao novine na tabletu, podigao je pogled. Gledao ju je kako
otvara vrata sva tri plakara i gleda u svoju odeću. Nakon
nekoliko trenutaka, bacila je oba peškira na pod.
Gutao je pogledom svoju nagu ženu i mislio je koliko je
srećan. Postojao je razlog zbog koga su milioni televizijskih
gledalaca bili zaljubljeni u nju. Bila je savršena. Telo joj je bilo
vitko i lepo oblikovano, koža žućkastobele boje slonovače, a
kosa bujna i tamna.
I bila je zabavna.
Kazala je ne okrećući se: „Znam šta gledaš?“
Zakikotao se. „Čitam Ženmin žibao onlajn“, rekao je,
pretvarajući se da se buni.
„Lažove.“
„Kako znaš da lažem?“
„Mogu da ti čitam misli.“
„To je čudesna moć.“
„Uvek znam šta muškarci misle.“
„Ali kako?“
„Uvek misle istu stvar.“
Navukla je gaćice i grudnjak, zatim je stajala još malo i
razmišljala o odeći. Kaj je osetio krivicu što je u krevetu i gleda
je. Imao je toliko posla, za sebe i za otadžbinu. Ali bilo je teško
odvojiti pogled od nje.
Rekao je: „Nije važno šta ćeš obući, zar ne? Čim odeš do
studija, oni će ti dati neki fantastičan kostim.“ Ponekad je gajio
mračne sumnje da se ona oblači lepo zbog zgodnih mladih
glumaca s kojima radi. Imala je mnogo više zajedničkog s njima
nego s njim.
Ting je rekla: „Uvek je važno šta ću obući. Ja sam slavna
ličnost. Ljudi očekuju da budem posebna. Vozači, vratari, čistači
i vrtlari pričaju svojim porodicama i prijateljima: ’Nikad nećete
pogoditi koga sam video danas... Tao Ting! Da, iz Ljubavi u
palati!’ Ne želim da kažu kako nisam tako lepa u stvarnom
životu.“
„Naravno, shvatam.“
„U svakom slučaju, ne idem odmah u studio. Danas snimaju
veliku scenu mačevanja. Počinjem s radom tek posle dva.“
„Kako ćeš provesti slobodno jutro?“
„Vodim majku u kupovinu.“
„Lepo.“
Ting je bila bliska s majkom, Cao Ani, koja je takođe bila
glumica. Svakodnevno su razgovarale telefonom. Tingin otac je
poginuo u saobraćajnoj nesreći kad je ona imala trinaest godina.
U istoj nesreći je njena majka zaradila povredu zbog koje je
hramala i koja joj je ugrozila karijeru. Ali Ani je pronašla novi
posao u nadsinhronizacijama.
Kaj je voleo Ani. „Ne teraj je da mnogo hoda, zbog noge“,
kazao je Ting. „Ona to krije, ali noga je i dalje boli.“
Ting se osmehnula. „Znam.“
Naravno da je znala. Govorio joj je da bude pažljiva prema
majci. Uvek se trudio da se ne ponaša kao roditelj s Ting, ali
ponekad se to ipak događalo. „Izvini“, rekao je.
„Drago mi je što ti je stalo do nje. I ti se njoj sviđaš. Misli da
ćeš se brinuti za mene kad ona umre.“
„Hoću.“
 Ting je odlučila i navukla izbledele levis farmerke.
Ne skidajući pogled s nje, Kaj je počeo da misli na dan pred
sobom. Imao je sastanak s jednim važnim špijunom.
Za to popodne je imao rezervisan let do Janđija, manjeg
grada blizu granice sa Severnom Korejom. Mada je sad bio
načelnik obaveštajne službe za inostranstvo, i dalje je lično
kontaktirao s nekoliko najvrednijih špijuna, koje je uglavnom
lično regrutovao kad je bio na nižem položaju. Jedan od takvih
bio je severnokorejski general Ham Hasun. Nekoliko godina
Ham je bio Guoanbuov najbolji izvor unutrašnjih informacija iz
Severne Koreje.
A Severna Koreja je bila velika kineska slabost.
Bio je to meki trbuh, Ahilova peta, kriptonit, i sve druge slike
fatalne slabosti u nekom jakom telu. Severnokorejci su bili
ključni saveznici, i očajnički nepouzdani. Kaj se redovno
sastajao s Hamom, a između dogovorenih sastanaka mogli su da
kontaktiraju jedan drugog i zahtevaju hitan sastanak. Današnji
sastanak je bio rutinski, ali i dalje važan.
Ting je obukla svetloplavu duksericu i kaubojske čizme. Kaj
je pogledao na sat kraj kreveta i ustao.
Brzo se umio i obukao poslovno odelo. Dok se oblačio, Ting
ga je poljubila na rastanku i otišla.
Iznad Pekinga je bilo smoga, i Kaj je uzeo masku za slučaj da
mora da ide pešice. Njegova putna torba bila je spremna za
putovanje. Izvadio je svoj debeli zimski kaput i prebacio ga je
preko ruke: Janđi je bio hladan grad.
Napustio je stan.

U Janđiju je živelo četiristo hiljada ljudi, a gotovo polovina su

bili Korejci.
Grad se brzo proširio nakon Drugog svetskog rata, a dok je
avion sletao, Kaj je gledao nizove modernih zgrada sabijenih na
obe obale široke reke Buerhatong. Kina je bila glavni trgovački
partner Severne Koreje, tako da su hiljade ljudi prelazile granicu
svakog dana, u oba smera, kako bi trgovali, a Janđi je bio važno
trgovačko središte.
Uz to, stotine hiljada Korejaca – možda i milioni – živelo je i
radilo u Kini. Mnogi su bili registrovani kao imigranti; nisu bili
retki oni koji su bili neplaćeni zemljoradnici ili kupljene neveste
– nikad nisu nazivani robovima. Život u Severnoj Koreji bio je
tako loš da sudbina dobro uhranjenog roba u Kini nije izgledala
tako užasno, mislio je Kaj.
Janđi je bio kineski grad s najvećom korejskom populacijom.
Imao je dve televizijske stanice na korejskom jeziku. Jedan od
Korejaca koji žive u Janđiju bila je Ham Hi-jang, pametna i
sposobna devojka, vanbračna ćerka generala Hama, što nije znao
niko u Severnoj Koreji, a samo retki ljudi u Kini. Kao šefica u
jednoj prodavnici, imala je veoma dobru platu i procenat od
prodaje.
Kaj je sleteo na domaći aerodrom Čaojangčuan, i otišao
taksijem do centra grada. Svi putokazi su bili dvojezični, s
korejskim iznad kineskog. Primetio je da su neke od gradskih
devojaka bile odevene u šik i seksi južnokorejsku odeću.
Prijavio se u hotel koji je pripadao jednom velikom lancu, a
zatim odmah ponovo izašao, odeven u debeli kaput zbog jake
zime u Janđiju. Ignorisao je taksije parkirane ispred hotela, išao
je pešice nekoliko blokova i zaustavio taksi na ulici. Dao je
vozaču adresu supermarketa Vumart u predgrađu.
General Ham je radio u nuklearnoj bazi Jeongdžeo-dong, u
severnom delu Severne Koreje, blizu granice s Kinom. Bio je
član Združene granične nadzorne komisije, koja se redovno
sastajala u Janđiju, tako da je prelazio granicu najmanje jednom
mesečno.
Pre mnogo godina, razočarao se u režim u Pjongjangu, i
počeo je da špijunira za Kinu. Kaj mu je dobro plaćao,
prebacujući novac Hi-jang, Hamovoj ćerki.
Kaj je taksijem otišao do predgrađa koje je ubrzano
napredovalo, i izašao je ispred Vumarta, dve ulice od pravog
odredišta. Otišao je do gradilišta gde su gradili veliku kuću. Tu
je Ham trošio novac koji je dobio od Guoanbua. Zemlja i kuća
vodile su se na ime Hi-jang, a ona je plaćala građevinare
novcem koji joj je slao Kaj. General Ham je bio blizu penzije, i
nameravao je da nestane iz Severne Koreje, uzme novi identitet
koji će mu obezbediti Kaj i provede najbolje godine sa ćerkom i
unucima u svojoj divnoj novoj kući.
Dok se približavao gradilištu, Kaj nije video Hama, koji se
trudio da nikad ne bude viđen na ulici. Bio je u napola
izgrađenoj garaži, razgovarajući na tečnom mandarinskom s
jednim zidarom, verovatno predradnikom. Odmah je završio
razgovor, govoreći: „Moram da razgovaram sa svojim
knjigovođom“, i rukovao se s Kajom.
Ham je bio živahan čovek u šezdesetim, doktor fizike.
„Dozvoli da ti pokažem šta smo uradili“, rekao je poletno.
Vodovodne instalacije su bile završene, a sad su stolari
postavljali vrata, prozore, plakare i kuhinjske elemente. Kaj je
uhvatio sebe kako zavidi Hamu dok je obilazio kuću: bila je
prostranija od ijedne kuće u kojoj je Kaj živeo. Ham je ponosno
pokazao stan za Hi-jang i njenog muža, dve male spavaće sobe
za njihovu decu i poseban stan za Hama. Mi smo mu dali novac
za sve ovo, mislio je Kaj. Ali vredelo je.
Kad su obišli kuću, uprkos hladnoći, izašli su i stajali iza nje,
skriveni od pogleda sa ulice, a ni zidari nisu mogli da ih čuju.
Vetar je bio hladan i Kaju je bilo drago što je poneo kaput.
Rekao je: „Kakva je situacija u Severnoj Koreji?“
„Gore nego što misliš“, kazao je odmah Ham. „Već znaš da u
potpunosti zavisimo od Kine. Naša ekonomija je propala. Jedina
uspešna privredna grana je proizvodnja i izvoz oružja. Imamo
žalosno neefikasnu poljoprivredu, koja proizvodi samo
sedamdeset odsto naših potreba za hranom. Idemo iz krize u
krizu.“
„I šta je tu novo?“
„Amerikanci su pooštrili sankcije.“
Kaju je to bila novost. „Kako?“
„Samo primenjujući važeća pravila. Pošiljka
severnokorejskog uglja za Vijetnam zaplenjena je u Manili.
Jedna nemačka banka je odbila isplatu za dvanaest mercedes
limuzina jer su mislili da idu za Pjongjang, iako je na
dokumentaciji pisalo Tajvan. Jedan ruski brod je presretnut dok
je prebacivao benzin u jedan severnokorejski brod, na moru,
nedaleko od Vladivostoka.“
„Uglavnom sitnice, ali sad se svi plaše da posluju“,
prokomentarisao je Kaj.
„Upravo tako. Ali ono što tvoja vlada možda ne shvata jeste
da imamo hrane i drugih osnovnih potrepština za svega šest
nedelja. Toliko smo blizu gladi.“
„Šest nedelja!“ Kaj je bio zaprepašćen.
„Neće to nikom da priznaju, ali Pjongjang će se obratiti
Pekingu za hitnu ekonomsku pomoć.“
To je bilo korisno. Kaj je mogao da upozori Vu Baja. „Koliko
će tražiti?“
„Čak neće želeti novac. Biće im potreban pirinač, svinjetina,
benzin, gvožđe i čelik.“
Kina je verovatno mogla da im da to što žele, mislio je Kaj;
ranije je to uvek radila. „Kakva je reakcija vrha partije na još
jedan neuspeh?“
„Ima nezadovoljnih mrmljanja – kao i uvek – ali takva
mrmljanja neće ništa značiti sve dok Kina podržava režim.“
„Nesposobnost može biti i te kako stabilna.“
Ham se kratko nasmejao. „Jebeno tačno.“

Kaj je imao nekoliko američkih kontakata, ali najbolji je bio Nil

Dejvidson, službenik CIA u američkoj ambasadi u Pekingu.
Dogovorili su se da doručkuju zajedno u Izlazećem suncu, u
Ulici Čaojang park, blizu američke ambasade, što je odgovaralo
Nilu. Kaj nije išao sa svojim vozačem Monahom, jer su vladina
kola izgledala zvanično, a njegov sastanak s Nilom trebalo je da
bude diskretan, tako da je otišao taksijem.
Kaj se dobro slagao s Nilom, iako su bili neprijatelji. Ponašali
su se kao da je mir moguć između takvih suparnika kao što su
Kina i SAD, uz samo malo međusobnog razumevanja. To je
možda bila istina.
Kaj je često saznavao nešto što Nil nije nameravao da otkrije.
Nil nije uvek govorio istinu, ali ti neodređeni odgovori su često
sadržavali naznake informacija.
Izlazeće sunce bio je restoran s umerenim cenama, koji su
posećivali kineski i strani radnici u glavnoj poslovnoj četvrti.
Nije se trudio da privuče turiste, a konobari nisu govorili
engleski. Kaj je naručio čaj, a Nil je stigao nekoliko minuta
kasnije.
Nil je bio Teksašanin, ali nije mnogo ličio na kauboja, osim
naglaska, koji je čak i Kaj mogao da uoči. Bio je nizak i ćelav.
Tog jutra je bio u vežbaonici – želeo je da smrša, objasnio je – i
još je bio odeven u iznošene patike i crnu najki jaknu. A moja
žena ide na posao u farmerkama i kaubojskim čizmama, mislio
je Kaj. Čudan svet.
 Nil je tečno govorio mandarinski s groznim izgovorom.
Naručio je pirinčanu kašu, s meko kuvanim jajetom. Kaj je
naručio rezance sa soja sosom i jaja kuvana u čaju.
Kaj je kazao: „Nećeš smršati mnogo jedući pirinčanu kašu.
Kineska hrana je kalorična.“
„Ne koliko američka“, rekao je Nil. „Čak i naša slanina
sadrži šećer. Dobro, šta te muči?“
To je bilo neposredno. Nijedan Kinez ne bi bio tako iskren.
Ali Kaj je zavoleo način na koji su Amerikanci govorili
neuvijeno. Odgovorio je podjednako otvoreno: „Severna
Koreja.“
„Dobro“, rekao je neodređeno Nil.
„Uvodite sankcije.“
„Ujedinjene nacije su odavno uvele sankcije.“
„Ali sad ih SAD i bliski prijatelji ozbiljno sprovode,
presrećući brodove i braneći tovare i obustavljajući
međunarodna plaćanja koja krše te sankcije.“
„Možda.“
„Nile, prekini da me zajebavaš. Samo mi reci zašto.“
„Oružje u Africi.“
Glumeći blagu ogorčenost, Kaj je rekao: „Govoriš o desetaru
Piteru Akermanu. Njegov ubica je bio terorista!“
„Šteta što je koristio kinesku pušku.“
„Obično proizvođač oružja nije kriv za zločin.“ Kaj se
osmehnuo i dodao: „Da je tako, morali biste da odavno zatvorite
Smit i Veson.“
„Možda.“
Nil je odlučio da ćuti, a Kaju je bilo potrebno više
informacija. Rekao je: „Da li znaš koja zločinačka organizacija
je najveća na svetu, kad govorimo o novcu?“
„Reći ćeš mi da je to ilegalna trgovina oružjem.“
 Kaj je klimnuo glavom. „Veće od droge, veće od trgovine
ljudima.“
„Nisam iznenađen.“
„I kinesko i američko oružje lako je dostupno na
međunarodnom crnom tržištu.“
„Dostupno, da“, saglasio se Nil. „Lako? Ne baš. Puška koja
je ubila desetara Akermana nije kupljena u uobičajenoj crno-
berzijanskoj transakciji, zar ne? Kad je ta prodaja obavljena, obe
vlade su zažmurile na jedno oko: i sudanska i kineska.“
„Zar ne razumeš da mrzimo muslimanske teroriste koliko i
vi?“
„Hajde da ne pojednostavljujemo stvari. Vi mrzite kineske
muslimanske teroriste. Ne brinete se toliko zbog afričkih
muslimanskih terorista.“
Nil je bio neprijatno blizu istini.
Kaj je rekao: „Žao mi je, Nile, ali Sudan nam je saveznik i
dobro zarađujemo prodajući im oružje. Nećemo prestati. Desetar
Akerman je samo jedan čovek.“
„Ovde nije reč o sirotom desetaru Akermanu. Već o
haubicama.“
Kaj je bio zaprepašćen. Nije očekivao ovo. Zatim se setio
jedne pojedinosti iz nekog izveštaja koji je pročitao pre dve
nedelje. Amerikanci i drugi su uništili jedno veliko i važno
skrovište ISGS-a po imenu Al Bustan, gde su pronašli haubice
postavljene na kamione.
Dakle, to je pokrenulo rezoluciju UN.
Hrana je stigla, dajući Kaju vremena da razmisli. Osećao se
napeto, uprkos spoljnom prividu opuštene druželjibivosti, i
polako je jeo svoje rezance, s malo apetita. Nil je bio gladan
nakon vežbanja i proždrao je kašu. Kad su završili, Kaj je
zaključio: „Dakle, predsednica Grin koristi sankcije protiv
Severne Koreje da bi kaznila Kinu zbog artiljerije u Al
Bustanu.“
„Ne samo to, Kaje“, rekao je Nil. „Želi da više vodite računa
o krajnjim korisnicima oružja koje prodajete.“
„Pobrinuću se da to prenesem najvišim instancama“, rekao je
Kaj.
To nije značilo ništa, ali Nil je izgledao zadovoljno što je
preneo poruku. Promenio je temu. „Kako je divna Ting?“
„Prilično dobro, hvala na pitanju.“ Nil je bio jedan miliona
muškaraca koji su smatrali Ting neopisivo privlačnom. Kaj se
navikao na to. „Jesi li konačno pronašao neki stan?“
„Jesam... napokon.“
„Dobro.“ Kaj je znao da je Nil tražio neki bolji stan. Takođe
je znao da ga je Nil pronašao i uselio se, i znao je adresu i broj
telefona. Takođe je znao identitete i prošlost svih ostalih stanara
te zgrade. Guoanbu je pažljivo pratio strane agente u Pekingu,
posebno američke.
Kaj je platio doručak i njih dvojica su napustila restoran. Nil
je krenuo pešice ka ambasadi, a Kaj je zaustavio taksi.

Zahtev Severne Koreje za hitnu pomoć razmatran je na sastanku

male grupe moćnika, nazvane Međunarodno odeljenje
Komunističke partije Kine. Sedište tog odeljenja, u Ulici
Fuksing 4, u četvrti Hajdjen, bilo je manje i neuglednije od
Ministarstva spoljnih poslova, ali moćnije. Direktorova
kancelarija gledala je na Vojni muzej Kineske narodne
revolucije, koji je na vrhu imao ogromnu crvenu petokraku.
Kajev šef, ministar državne bezbednosti, Fu Čuju poveo je
Kaja sa sobom. Kaj je pretpostavio da bi Fu više voleo da nije
morao da vodi Kaja, ali nije znao sve činjenice o krizi u
Severnoj Koreji i bojao se da ne ispadne budala. Tako će moći
da zatraži od Kaja neku pojedinost... i okrivi Kaja za nepotpune
informacije.
Svi za stolom su bili muškarci, mada su neki pomoćnici koji
su sedeli oko zidova bile žene. Kaj je mislio kako je kineskoj
vladajućoj eliti potrebno više žena. Njegov otac je mislio
suprotno.
Direktor Hu Ajguo je zamolio ministra spoljnih poslova Vu
Baja da izloži problem o kojem su se okupili da razgovaraju.
„U Severnoj Koreji je ekonomska kriza“, počeo je Vu.
„Kao i obično.“ Taj komentar je izrekao Kung Džao, Kajev
prijatelj i politički saveznik. Bilo je pomalo nevaspitano
prekinuti ministra spoljnih poslova, ali Kongu se gledalo kroz
prste. Za vreme svoje sjajne vojne karijere, potpuno je
modernizovao vojnu komunikacionu tehnologiju i sad je bio
ministar odbrane.
Vu ga je ignorisao i nastavio: „Vlada u Pjongjangu je
zatražila veliku pomoć.“
„Kao i obično“, ponovio je Kong.
Kong je bio Kajev vršnjak, ali je izgledao mlađe; u stvari,
izgledao je kao neki nadobudan student, s brižljivo raščupanom
kosom i drskim osmehom. U kineskoj politici se većina ljudi
trudila da izgleda konzervativno – kao Kaj – ali Kung je
dozvoljavao da njegov izgled odražava njegove liberalne
stavove. Kaju se sviđala njegova hrabrost.
Vu je kazao: „Taj zahtev je stigao kasno sinoć, mada sam
znao da će doći, zahvaljujući podacima Guoanbua.“ Pogledao je
Fu Čuja, koji se naklonio prihvatajući kompliment, srećan da
preuzme zasluge za Kajev rad.
Vu je zaključio: „Poruka je došla od vrhovnog vođe Kang U-
džunga do našeg predsednika Čen Haorana, i naš zadatak danas
jeste da posavetujemo predsednika kako da odgovori.“
 Kaj je unapred razmišljao o ovom sastanku i znao je kako će
razgovor teći. Biće sukoba između stare komunističke garde na
jednoj strani, i progresivnih elemenata na drugoj. To je bilo
predvidivo. Pitanje je bilo kako će se taj sukob razrešiti. Kaj je
imao plan za to.
Kung Džao je progovorio prvi. „Uz vašu dozvolu, direktore“,
počeo je, možda da se iskupi za prethodno nepoštovanje; a Hu je
klimnuo glavom. Kung je rekao: „U proteklih godinu i više
dana, Severnokorejci su se otvoreno protivili kineskoj vladi.
Nepromišljeno su provocirali južnokorejski režim u Seulu
manjim upadima na njihovu teritoriju, kako na kopnu tako i na
moru. I još gore, nastavili su da podstiču međunarodno
neprijateljstvo, testirajući rakete dugog dometa i nuklearne
bojeve glave. To je dovelo do uvođenja sankcija UN protiv
Severne Koreje“, podigao je prst da bi naglasio svoje reči, „a te
sankcije su jedan od glavnih razloga za njihovu produženu
ekonomsku krizu!“
Kaj je klimnuo glavom. Sve što je Kong rekao bilo je tačno.
Vrhovni vođa je sam izazvao te probleme.
Kung je nastavio: „Pjongjang je ignorisao naše proteste.
Moramo da kaznimo Severnokorejce jer su nam se usprotivili.
Ako ne uradimo to, kakav će zaključak izvući? Misliće da mogu
da nastave s nuklearnim programom, i prkose sankcijama UN,
jer će Peking uvek doći da ih spase od posledica njihovih
postupaka.“
Hu je kazao: „Hvala, Kong, na tim uobičajeno oštrim
komentarima.“ Na drugoj strani stola, general Hueng Ling je
lupkao zatupastim prstima po glatkoj ploči stola, očajnički želeći
da govori. Hu je primetio to i rekao: „General Hueng.“
Hueng je bio prijatelj Fu Čujua i Kajevog oca Čang Đenđuna.
Sva trojica su bila članovi moćnog Komiteta za nacionalnu
bezbednost i smatrali su da vojska mora više da učestvuje u
međunarodnim odnosima. „Dozvolite mi da istaknem neke
stvari“, rekao je Hueng. Glas mu je zvučao kao agresivno
rezanje, i govorio je mandarinski s jakim severnokineskim
naglaskom. „Prvo: Severna Koreja predstavlja ključnu tampon-
zonu između Kine i Južne Koreje koja je pod američkim
uticajem. Drugo: ako odbijemo da pomognemo Pjongjangu,
tamošnja vlada će pasti. Treće: Odmah će se pojaviti
međunarodni zahtev za takozvanim ujedinjenjem Severne i
Južne Koreje. Četvrto: ujedinjenje je eufemizam za dolazak na
vlast kapitalističkog Zapada – setite se šta se dogodilo Istočnoj
Nemačkoj! Peto: Kina će na kraju dobiti nepomirljivog
neprijatelja na svojim granicama. Šesto: Ovo je deo dugoročnog
američkog plana opkoljavanja čiji je krajnji cilj uništenje
Narodne Republike Kine baš kao i Sovjetskog Saveza. Smatram
da ne treba da odbijemo da pomognemo Severnoj Koreji. Hvala,
direktore.“
Hu Aiguo je izgledao pomalo zbunjeno. „Oba ova mišljenja
imaju smisla“, rekao je. „A ipak su suprotstavljena.“
Kaj je kazao: „Direktore, ako smem, nemam iskustvo niti
mudrost starijih kolega za ovim stolom, ali sasvim slučajno sam
dobio izveštaj jednog visokopozicioniranog severnokorejskog
izvora prekjuče.“
„Samo izvoli, molim“, rekao je Hu.
„Severna Koreja ima zalihe hrane i drugih potrepština za šest
nedelja. Kad to potroše, biće masovnog gladovanja i nemira – ne
zaboravimo na opasnost da milioni izgladnelih Severnokorejaca
pređu granicu i očekuju pomoć od nas.“
Hueng je rekao: „Da im pošaljemo pomoć?“
„Ali morali bismo i da ih kaznimo za loše ponašanje
odbijajući da im pomognemo.“
 Kung je kazao: „Moramo, inače bismo izgubili kontrolu.“
Kaj je rekao: „Moj predlog je jednostavan. Odbićemo da im
pomognemo sad, da bismo kaznili Pjongjang, ali poslaćemo im
pomoć za šest nedelje, baš na vreme da se spreči pad vlade.“
Svi su ćutke razmišljali o tome.
Kung je progovorio prvi. „To je poboljšanje mog predloga“,
kazao je dobronamerno.
„Moguće je“, nevoljno je rekao general Hueng. „Moraćemo
da pažljivo pratimo situaciju, iz dana u dan, kako bismo mogli
da isporučimo pomoć ako situacija bude gora nego što je
očekivano.“
Hu je kazao: „Da, to će biti ključno, hvala, generale.“
Kaj je video da će njegov plan biti prihvaćen. To je bilo
ispravno rešenje. Dobro mu je krenulo.
Hu je pogledao ljude oko stola. „Da li su svi saglasni?“
Niko se nije uzdržao.
„Onda ćemo predložiti to predsedniku Čenu.“
 12.

Tamara i Tab su pozvani na venčanje, ali odvojeno: njihova

veza je i dalje bila tajna. Stigli su različitim kolima. Dru
Sandberg, šef kancelarije za medije američke ambasade, ženio
se Anet Sesil iz britanske misije.
Venčanje se održavalo u raskošnoj kući jednog britanskog
naftnog magnata koji je bio Anetin rođak, i gosti su se okupili u
velikoj, klimatizovanoj sobi, s tendama iznad prozora.
To je bila nezvanična ceremonija. Tamara je bila
zainteresovana: nikad nije prisustvovala takvom venčanju.
Osoba koja je izvodila obred, prijatna sredovečna žena po imenu
Kler, govorila je kratko i razumno o radostima i izazovima
braka. Anet i Dru su napisali sopstvene zavete, i izgovorili ih s
toliko osećanja da se Tamara rasplakala. Svirali su jednu od
njenih omiljenih starih pesama, „Srećan“ Farela Vilijamsa.
Mislila je: Ako se ikad budem ponovo udavala, želim da to
izgleda ovako.
Pre četiri nedelje ne bi ni razmišljala o tome.
Diskretno je pogledala Taba na drugom kraju prostorije. Da li
mu se svideo ovaj obred? Da li su ga zaveti dirnuli? Da li je
razmišljao o svom venčanju? Nije znala.
Naftni magnat je ponudio svoju kuću za zabavu, kao i za
obred, ali Anet je rekla da su njeni prijatelji neobuzdani i da bi
mogli da naprave nered. Nakon obreda, mlada i mladoženja su
otišli kod matičara da ozvaniče brak, a gosti su poslati u jedan
lokalni restoran koji je tog dana bio zatvoren za javnost.
To mesto je bilo u vlasništvu čadskih hrišćana, služila se
severnoafrička hrana, ali i alkohol. U velikom restoranu sve je
mirisalo na začine, a u senovitom dvorištu nalazila se fontana.
Švedski sto je izgledao primamljivo: hrskavi, zlatni kroketi
od krompira, garnirani kriškama limete; kozja čorba s bamijom i
ljutom paprikom; uštipci od prosa, zvani aiyisha, sa umakom od
kikirikija i još dosta toga. Tamara je posebno volela salatu od
smeđeg pirinča s krastavcem i bananom, s prelivom od meda. Tu
je bilo marokanskog vina i gala piva.
Gosti su uglavnom bili mlađi pripadnici diplomatskih
krugova u Ndžameni. Tamara je neko vreme razgovarala s
Tajan, sekretaricom Nika Kolinsvorta, visokom, otmenom
Čađankom koja je studirala u Parizu, kao i Tamara. Bila je
pomalo uzdržana, ali Tamari se sviđala. Razgovarale su o
venčanju, u kome su obe uživale.
Tamara je sve vreme motrila na Taba, i morala je da se trudi
da ga ne prati pogledom po prostoriji, mada je uvek znala gde je.
Još nije razgovarala s njim. Povremeno bi se pogledali u oči, a
ona bi skretala pogled. Osećala se kao da hoda naokolo u
skafanderu, nesposobna da ga dodirne ili razgovara s njim.
Anet i Dru su se ponovo pojavili, odeveni u ležerniju odeću,
izgledajući veoma srećno. Tamara je ljubomorno gledala u njih.
Orkestar je zasvirao i zabava je počela. Tamara je napokon
dozvolila sebi da razgovara s Tabom. „O, čoveče, ovo je teško“,
kazala je tiho. „Pretvaramo se da smo i dalje samo kolege.“
Držao je pivsku bocu u ruci, da bi izgledao veselo, ali gotovo
da nije pio. „I meni je teško.“
Nasmejao se. „Pogledaj ono dvoje“, rekao je pokazujući
glavom na mladence. „Dru ne skida ruke s Tamare. Znam kako
mu je.“
Većina gostiju plesala je uz muziku orkestra. „Hajdemo u
dvorište“, rekla je Tamara. „Tamo nema toliko ljudi.“
 Izašli su i stali da gledaju fontanu. Napolju je bilo šestoro
ljudi, i Tamara je želela da odu nekud.
Tab je rekao: „Moramo češće da budemo zajedno. Uvek se
sastajemo i rastajemo. Želim da budemo intimniji.“
„Intimniji?“, kazala je, osmehujući se. „Postoji li neki deo
mene koji ne poznaješ koliko i svoje telo?“
Njegove smeđe oči pogledale su je na način zbog koga je
uvek osećala neko probadanje u stomaku. „Nisam na to mislio.“
„Znam. Samo sam uživala govoreći to.“
Ali on je bio ozbiljan. „Želim čitav vikend, na nekom drugom
mestu, bez ometanja, bez ljudi pred kojima moramo da
glumimo.“
Tamara je počinjala da smatra ovo uzbudljivim, ali nije znala
kako da to izvedu. „Misliš, da uzmemo slobodne dane?“
„Da. Uskoro ti je rođendan, znam to.“
Nije se sećala da mu je to rekla. Ali bilo bi mu lako da to
sazna. Uostalom, bio je špijun. „Nedelja“, rekla je. „Napuniću
trideset. Nisam nameravala da dižem galamu zbog toga.“
„Voleo bih da te odvedem negde, kao rođendanski poklon.“
Osetila je kako crveni od naklonosti prema njemu. Oh, bože,
sviđa mi se ovaj tip, mislila je. Postojao je jedan problem.
„Sviđa mi se ta ideja“, kazala je. „Ali kuda možemo da odemo?
Ovde ne postoji neko odmaralište u koje bismo mogli da odemo
i budemo anonimni. Bilo gde u ovoj zemlji, osim u glavnom
gradu, štrčali bismo kao dve žirafe.“
„Znam jedan dobar hotel u Marakešu.“
„Maroko? Jesi li ozbiljan?“
„Zašto da ne?“
„Nema direktnih letova odavde. Morali bismo da idemo
preko Pariza ili Kazablanke ili i jedno i drugo. Biće nam
potreban ceo dan da stignemo do tamo. To ne može da se uradi
za jedan vikend.“
„A ako bih mogao da rešim taj problem?“
„Kako bismo mogli da putujemo? Mlaznom kamilom?“
„Moja majka ima avion.“
Prasnula je u smeh. „Tabe! Kad ću se navići na tebe? Tvoja
majka ima avion! Moja majka nije nikad letela prvom klasom.“
Tužno se osmehnuo. „Tebi je teško da poveruješ u to, znam,
ali mene plaši tvoja porodica.“
„U pravu si, teško mi je da poverujem.“
„Moj otac je prodavac – sjajan prodavac, istina – ali nije
intelektualac. Tvoj otac je univerzitetski profesor koji piše
istorijske knjige. Moja mama je talentovana za pravljenje satova
i torbica za koje bogatašice plaćaju besmislene svote novca.
Znam da tvoji roditelji ne zarađuju mnogo, ali na neki način to
je još impresivnije. Verovatno će me gledati kao nekog
razmaženog bogataša.“
Primetila je dve stvari u tom malom govoru. Jedna je bila
njegova poniznost, za koju je mislila da je prilično neobična za
muškarca njegovog društvenog staleža. Druga, važnija, bila je
pretpostavka da će upoznati njene roditelje. Imao je viziju
budućnosti, a ona je bila u njoj.
Nije pomenula ni jedno niti drugo već je rekla: „Možemo li
stvarno da uradimo to?“
„Moram da pitam da li je avion slobodan.“
„Ovo je tako romantično. Volela bih da odmah možemo da
vodimo ljubav.“
Podigao je obrvu. „Zašto ne bismo mogli.“
„U fontani?“
„Možda, ali ne želim da odvlačim pažnju od mlade i
mladoženje. To bi izgledalo kao nepoštovanje.“
„Oh, dobro, ti stari dosadnjakoviću. Idemo u tvoj stan.“
 „Ja idem prvi. Iskrašću se bez pozdrava. Ti možeš da se javiš
Druu i Anet i kreneš za mnom nekoliko minuta kasnije.“
„Dobro.“
„A to će mi dati priliku da uredim stan. Izvadim sudove iz
mašine, ubacim čarape u korpu za rublje, iznesem smeće.“
„Sve to samo zbog mene?“
„Ili mogu da svučem odeću i ležim u krevetu dok ne dođeš.“
„Sviđa mi se plan B.“
„Oh, čoveče“, kazao je. „Dogovoreno.“

Tamara se sutra ujutro probudila u svom stanu u krugu

ambasade, znajući da se nešto promenilo. Njena veza s Tabom je
napredovala. Više nije bio samo momak. Bio je više od
ljubavnika. Postali su par, bili su u vezi. Putovaće zajedno. A
ona ga nije naterala na to. Sve je to bila njegova ideja.
Nekoliko minuta je ležala u krevetu, uživajući u tom
osećanju.
Kad je ustala, pronašla je poruku na telefonu: Molim te,
nabavi 14 banana za svoju baku. Hvala, Harun.
Setila se napola napuštenog sela na obali sve manjeg jezera i
žestokog, tamnoputog Arapina sa akcentom iz Nju Džersija, koji
je rekao: „Poruka će sadržati neki broj – osam kilometara ili
petnaest dolara – i taj broj će biti vreme kad želi da se nađe s
tobom, u toku dvadeset četiri sata, dakle, petnaest dolara znači
petnaest sati. Mesto prvog sastanka biće Gran marše.“
Tamara je bila uzbuđena, ali rekla je sebi da ne očekuje
previše. Abdul nije znao mnogo o Harunu. Taj čovek je možda
imao pristup nekim tajnama, a možda i nije. Bilo je moguće da
je prevarant koji će pokušati da joj uzme novac. Ne bi trebalo da
se mnogo nada.
Istuširala se, obukla i pojela činiju pahuljica. Stavila je
maramu koju joj je Abdul dao kao znak prepoznavanja, plavu s
upadljivim narandžastim krugovima. Potom je izašla na prijatno
pustinjsko jutro. Bilo je to njeno omiljeno doba dana u Čadu, pre
nego što vazduh postane prašnjav, a vrućina neizdrživa.
Zatekla je Dekstera kako pije kafu za svojim stolom. Danas je
bio odeven u plavo-belo prugasto odelo od krepa. U ovoj zemlji
živopisnih arapskih odora i otmene francuske mode, bio je
odeven u američki krojački kliše. Na zidu se nalazila njegova
fotografija s fakultetskim bejzbol timom kako ponosno drži neki
trofej.
„Popodne imam sastanak s jednim doušnikom“, rekla je.
„Gran marše u dva sata.“
„Ko je on?“
„Neki razočaran terorista, prema Abdulovim rečima. Zove se
Harun i živi u Kuseriju, na drugoj obali.“
„Pouzdan?“
„Niko ne zna.“ Bilo je važno upravljati Deksterovim
očekivanjima. Bilo mu je teško da zaboravi neispunjena
obećanja. „Videćemo šta ima da kaže.“
„To ne zvuči obećavajuće.“
„Možda.“
„Gran marše je prostrana tržnica. Kako ćete se prepoznati?“
Dodirnula je maramu oko vrata. „Ovo je njegova.“
Dekster je slegnuo ramenima. „Pokušaj.“
Tamara se spremala da krene.
Dekster je rekao: „Razmišljao sam o Karimu.“
Okrenula se. Šta je sad?
Dekster je kazao: „Obećao je da će ti dati nacrt Generalovog
velikog govora.“
„Ništa nije obećao“, odlučno je rekla Tamara. „Kazao je da
će videti šta može da uradi.“
 „Kako god...“
„Ne želim da ga gnjavim. Ako mu stavimo do znanja da nam
je važan, mogao da bi misli kako je bolje da ćuti.“
Dekster je nestrpljivo rekao: „Ako nam ne da informacije,
onda nam ne koristi.“
„Mogu da mu nežno nagovestim kad ga budem sledeći put
videla.“
Dekster se namrštio. „On je krupna riba.“
Tamara se pitala šta Dekster namerava. Kazala je: „Da,
krupna je riba. Zato mi je drago što sam stekla njegovo
poverenje.“
„Koliko si dugo u Agenciji... pet godina?“
„Da.“
„I ovo ti je prvo postavljenje u inostranstvu.“
Tamara je počela da shvata šta je ovde posredi. Razljutila se.
„Šta pokušavate da kažete, Deksteru?“, pitala je, ali ne s onoliko
poštovanja koliko je trebalo. „Recite to.“
„Mlada si i naivna.“ Njen ton pružio mu je izgovor da bude
oštar. „Nisi dovoljno iskusna da upravljaš tako važnim izvorom
kao što je Karim, koji ima pristup najvišim krugovima.“
Kretenu, mislila je Tamara. Kazala je: „Bila sam dovoljno
iskusna da ga obezbedim.“
„To nije isto, naravno.“
Trebalo je da znam kako ne smem da se raspravljam s njim,
mislila je. Nikad ne možeš da pobediš u raspravi sa šefom. „Ko
će preuzeti Karima od mene?“
„Mislio sam da ja to uradim.“
Dakle, to je to. Ti ćeš dobiti zasluge za moj rad. Kao profesor
koji objavi rad na osnovu otkrića doktoranda. Klasika.
Dekster je kazao: „Pretpostavljam da su njegovi kontakti u
tvojim pisanim izveštajima.“
 „Pronaći ćete sve što vam je potrebno u kompjuterskim
fajlovima.“ Osim nekoliko sitnica koje nije zapisala, kao što je
broj telefona njegove žene, koji nosi kad ne želi da ga lako
pronađu; ali, jebi se, Deksteru, to nećeš dobiti.
„Dobro“, kazao je. „To je sve zasad.“
Napustila je njegovu kancelariju i otišla do svog stola.
Kasnije je dobila SMS: Marakeš ekspres polazi rano ujutro,
vraćamo se na posao u ponedeljak. U redu?
Sutra je bila subota. Imaće četrdeset osam sati. Odgovorila je:
Možeš se kladiti u svoju slatku guzu.
Odlučila je da želi da poslednji put vidi Karima. Ljubazno će
mu saopštiti Deksterovu odluku, i to lično. Daće Karimu
ulepšanu verziju, naravno. Moraće da kaže da je dobila druga
zaduženja.
Pogledala je na sat. Uskoro će podne. Karim otprilike u to
vreme često boravi u baru Internacional u hotelu Lami. Imala je
vremena da ode na piće s njim. Ako iz hotela ode pravo do
tržnice, stići će tamo do dva sata.
Naručila je automobil.
Više bi volela da vozi sama. Na hiljade velikih i malih
bicikala vozilo je širokim bulevarima Ndžamene, kao i
motocikala, skutera, mopeda i ponekog klasičnog parizjen velo
soleks bicikla, s malim motorom od pedeset kubika, veličine
harmonike, pričvršćenim iznad prednjeg točka. U Vašingtonu je
vozila harli dejvidson fet boj, s niskim sedištem, visokim
ručkama i velikim motorom. Ali bio je previše upadljiv za Čad.
„Nikad ne privlači pažnju“, bilo je osnovno pravilo
diplomatskog i obaveštajnog rada. I prodala ga je kad su je
poslali ovde. Možda će jednog dana kupiti drugi.
Usput je rekla vozaču da stane kraj jedne male prodavnice.
Kupila je kutiju žitnih pahuljica, bocu vode, pastu za zube i
pakovanje papirnih maramica. Iznela ih je u plastičnoj kesi.
Zamolila je vozača da ih stavi u prtljažnik i čeka dok ona ne
izađe iz hotela.
Predvorje Lamija bilo je puno ljudi. Ljudi su tu dolazili na
ručak ili su odlazili na sastanke u druge restorane. Tamara kao
da je bila u Čikagu ili Parizu. Ova centralna četvrt bila je
međunarodno ostrvo u afričkom gradu. Ljudi koji su stalno
putovali, želeli su da svako mesto izgleda isto, razmišljala je.
Ušla je u bar Internacional. Bilo je vreme za aperitive. Bar je
bio pun, ali tiši nego u vreme večernjih koktela, izgledao je
poslovnije. Većina gostiju bila je odevena u zapadnjačku odeću,
mada su neki bili u tradicionalnim odorama. Tu su pretežno bili
muškarci, ali uočila je pukovnicu Markus u civilnoj odeći. Ipak,
Karim nije bio tu.
Ali Tab jeste.
Videla mu je lice iz profila, kako sedi kraj jednog prozora i
gleda napolje. Bio je odeven u tamnoplav sako s mekim
naramenicama i svetloplavu košulju, a sad je znala da mu je to
omiljena odeća. Lice joj se razvuklo u osmeh iznenađenja i
zadovoljstva. Krenula je ka njemu i zaustavila se. Nije bio sam.
Žena s njim je bila visoka, gotovo kao Tab, i vitka. Bila je u
srednjim četrdesetim, dakle, desetak godina starija od Taba.
Šatirana plava kosa padala joj je na ramena, frizura je očigledno
bila skupa, i bila je diskretno ali vešto našminkana. Bila je
odevena u jednostavnu platnenu haljinu letnje nijanse plave.
Sedeli su za četvrtastim stolom, ne jedno naspram drugog,
kao da su na poslovnom sastanku, nego jedno kraj drugog, što je
nagoveštavalo prijateljstvo. Na stolu između njih nalazila su se
dva pića. Tamara je znala da se u Tabovoj čaši nalazi mineralna
voda s kriškom limete, u ovo doba dana. Pred ženom je bila čaša
za martini.
 Nagnula se ka njemu, gledajući ga u oči, govoreći vatreno ali
tiho. On je govorio malo, samo je klimao glavom i govorio
jednosložne reči, mada mu govor tela nije odavao stid ili
odbijanje. Ona je vodila razgovor, ali on je rado učestvovao.
Stavila je svoju levu šaku preko njegove desne na stolu, i
Tamara je primetila da ne nosi burmu. Dozvolio joj je da mu
dugo dodiruje ruku, a onda je krenuo da uzme čašu, zbog čega je
ona morala da popusti stisak.
Nakratko je skrenula pogled s njega, radoznalo pregledajući
prostoriju. Nehajno je pogledala Tamaru, ne pokazujući nikakvu
reakciju: nisu se poznavale. Ponovo je usmerila pažnju ka Tabu.
Nije je zanimao niko drugi.
Tamara je iznenada osetila nelagodu. Bila bi ponižena ako bi
je uhvatili da njuška naokolo. Okrenula se i napustila bar.
U predvorju se zaustavila, razmišljajući: zašto sam
postiđena? Čega to imam da se stidim?
Sela je na jedan kauč, među desetak ili više ljudi koji su
čekali – kolege, da im sobe budu spremne, da im recepcionar
odgovori na pitanja – pokušavajući da se pribere. Ima dvadeset
razloga zbog kojih bi Tab pio piće s nekim. To je mogla da bude
prijateljica, kontakt, koleginica iz DGSE-a, prodavačica, bilo ko.
Ali bila je odlučna, dobro odevena, privlačna i neudata. I
spustila je ruku na njegovu, na stolu.
Ipak, nije flertovala. Tamara se namrštila, razmišljajući: kako
da znam? Odgovor je došao odmah: previše dobro se poznaju za
tako nešto.
Ta žena je mogla da bude neka rođaka, možda tetka, mlađa
sestra njegove majke. Ali tetka se ne bi obukla tako pažljivo za
viđanje sa sestrićem. Kad je sad mislila o tome, Tamara se setila
dijamantskih naušnica, otmene svilene marame, dve ili tri zlatne
narukvice na jednom zglavku, cipele s visokim potpeticama.
 Ko je ona?
Idem u taj bar, mislila je Tamara. Prići ću stolu i reći:
„Zdravo, Tabe, tražim Karima Aziza, jesi li ga video?“ Onda će
Tab morati da me upoznati s njom.
Bilo je nečeg što joj se nije sviđalo u tom scenariju.
Zamišljala je kako Tab okleva, a ta žena se ljuti zbog ometanja.
Tamara bi dobila ulogu osobe koja ih je omela u razgovoru.
Dođavola s tim, pomislila je, i vratila se.
Kad je ušla u bar, naletela je na pukovnicu Suzan Markus,
koja je odlazila. Suzan je zastala i poljubila Tamaru u oba
obraza, u francuskom stilu. Njeno uobičajeno otresito ponašanje
je nestalo, i ponašala se srdačno, gotovo s naklonošću. Bile su u
smrtonosnoj pucnjavi, preživele su obe, i to je stvorilo vezu.
Suzan je pitala: „Kako se osećaš?“
„Dobro sam.“ Tamara nije želela da bude nepristojna, ali
nešto drugo ju je mučilo.
Suzan je nastavila: „Prošlo je nekoliko nedelja od naše...
avanture. Te stvari ponekad ostavljaju psihološke posledice.“
„Dobro sam, stvarno.“
„Nakon nečeg takvog, trebalo bi da odeš kod psihijatra. To je
uobičajeno.“
Tamara je prisilila sebe da je sluša. Suzan je bila ljubazna.
Tamara nije razmišljala o psihološkom savetovanju. Kad je
Suzan rekla: „Nečeg takvog“, mislila je na ubistvo. Niko u CIA
nije predložio da Tamara potraži pomoć. „Ne osećam da mi je to
potrebno“, rekla je.
Suzan je nežno spustila ruku na Tamarino rame. „Ti možda
nisu u najboljoj poziciji da proceniš to. Idi, makar jednom.“
Tamara je klimnula glavom. „Hvala ti. Poslušaću tvoj savet.“
„Nema na čemu.“ Suzan je krenula.
Tamara ju je zaustavila. „Uzgred...“
 „Šta?“
„Sigurna sam da poznajem onu ženu za stolom kraj prozora
koja razgovara s Tadbarom Sadulom. Da li je iz DGSE-a?“
Suzan je pogledala, uočila tu ženu, i osmehnula se. „Ne. To je
Leoni Lanet. Ona je velika zverka u francuskoj naftnoj
kompaniji Total.“
„Oh. Onda je verovatno prijateljica njegovog oca koji je
direktor upravnog odbora Totala... ako se dobro sećam.“
„Možda“, kazala je Suzan, izgledajući nestašno, „ali je u
svakom slučaju puma.“
Tamara je osetila jezu. Puma je sredovečna žena koja
seksualno nasrće na mlađe muškarce. Kazala je: „Misliš da ga
spopada?“
„Oh, već su prevazišli tu fazu. U vezi su mesecima. Mislila
sam da je to gotovo, ali očigledno nije.“
Tamara se osećala kao da ju je neko udario. Neću plakati,
rekla je sebi. Brzo je promenila temu. „Tražila sam Karima
Aziza, ali pretpostavljam da nije ovde.“
„Nisam ga videla.“
Napustile su hotel zajedno. Suzan je ušla u jedno vojno
vozilo, a Tamara je pronašla svog vozača. „Odvezite me u Gran
marše“, kazala je, „ali ostavite me nekoliko ulica dalje i
sačekajte me, molim vas.“
Zatim je sela pozadi i pokušala da ne zaplače. Kako je Tab
mogao da uradi to? Sve vreme ju je varao? Bilo je teško
poverovati u to, ali nije bilo greške u vezi sa govorom tela. Ta
žena je osećala kako ima pravo da ga dodiruje, a on nije pomerio
ruku.
Tržnica se nalazila na zapadnom kraju dugačke Avenije Šarl
de Gol, u četvrti gde se nalazi većina ambasada. Vozač se
parkirao i Tamara je vezala plavo-narandžastu maramu oko
glave. Uzela je plastičnu kesu, punu namirnica, iz prtljažnika
kola. Sad je izgledala kao domaćica koja se vraća iz kupovine.
U ovom trenutku je trebalo da bude nestrpljiva i puna nade,
da se raduje sastanku s Harunom i otkrivanju šta ima da joj kaže,
očekujući da bi to moglo da bude neka važna informacija
korisna vojsci. Ali samo je mislila na Taba i tu ženu, i njihove
primaknute glave, njenu šaku na njegovoj na stolu, njihove tihe
glasove, razgovor koji je očigledno bio emotivan.
Stalno je podsećala sebe da možda postoji neko nedužno
objašnjenje. Ali ona i Tab su sad vrlo često spavali zajedno i
saznali su mnogo jedno o drugom – Tamara je čak znala ime
doge Tabovih roditelja, Flaner, što je značilo lenčuga – ali nikad
nije pomenuo Leoni.
„Mislila sam da je ovo ono pravo“, kazala je tužno,
razgovarajući sama sa sobom dok je hodala ulicom. „Mislila
sam da je ovo ljubav.“
Stigla je do tržnice i naterala sebe da se usredsredi na zadatak
koji je čeka. Tu se nalazio jedan supermarket i najmanje sto
tezgi. Prolazi između njih bili su prepuni Čađana u odeći jarkih
boja i ponekog turiste s kačketom i udobnim cipelama za
hodanje. Prodavci s poslužavnicima ili samo jednim proizvodom
za prodaju mešali su se s okupljenima, spopadajući moguće
kupce, a Tamara je napola očekivala da vidi Abdula kako
prodaje kleopatra cigarete.
Tu negde se nalazio jedan muškarac koji je želeo da izda
teroriste.
Nije mogla da ga potraži. Nije znala kako izgleda. Morala je
da ostane oprezna i čeka da on ostvari kontakt.
Ponuda svežeg voća i povrća izgledala je predivno. Polovan
pribor za električne uređaje izgleda da je bio veoma popularan:
kablovi, utikači, utičnice i prekidači. Osmehnula se kad je videla
jednu tezgu na kojoj su prodavali dresove evropskih fudbalskih
klubova: Mančester junajted, AC Milan, Bajern Minhen, Real
Madrid, Olimpik Marselj.
Neki muškarac je stao pred nju nudeći pamučnu tkaninu sa
živopisnim printom. Prineo ju je do njenog lica i rekao na
engleskom: „Ovo je savršeno za vas.“
„Ne, hvala“, rekla je.
Prešao je na arapski. „Ja sam Harun.“
Tamara se zagledala u njega, odmeravajući ga pogledom.
Ispod marame na glavi, tamne oči su iskreno gledale u nju sa
uskog arapskog lica. Po paperjastim brkovima i bradi
pretpostavila je da ima dvadesetak godina. Bio je odeven u
tradicionalnu odoru, ali ispod nje se nalazilo vitko telo širokih
ramena.
Uhvatila je komad tkanine palcem i kažiprstom i pretvarala se
da proverava kvalitet. „Šta možeš da mi kažeš?“, pitala je tiho
na arapskom.
„Jesi li sama?“
„Naravno.“
Odmotao je još tkanine, tako da je mogla da vidi ostatak šare.
Bila je živopisne žute i ciklama boje. „ISGS je vrlo zadovoljan
onim što se dogodilo na mostu Ngveli“, rekao je.
„Zadovoljan?“, pitala je iznenađeno. „Ali izgubili su tu
bitku.“
„Dvojica njihovih su ubijena. Ali ti mrtvi su u raju. A ubili su
jednog Amerikanca.“
To je bila uvrnuta ali poznata logika neprijatelja. Mrtav
Amerikanac predstavljao je pobedu, a mrtav terorista bio je
mučenik. Dobitna kombinacija. Tamara je sve to već znala.
Kazala je: „Šta se dešavalo otad?“
„Jedan čovek je došao da nam čestita. Junak iz borbi u
mnogim zemljama, rečeno nam je. Ostao je pet dana i ponovo
otišao.“
Tamara je nastavila da pregleda tkaninu dok su razgovarali,
odajući utisak da pričaju o platnu. „Kako se zove?“
„Zvali su ga Avgan.“
Tamara je iznenada bila potpuno na oprezu. Možda postoji
mnogo Avganistanaca u Severnoj Africi, ali CIA se posebno
zanima za jednog. „Opiši ga.“
„Visok, sedokos, crnobrad.“
„Nešto posebno? Neka rana, na primer?“ Nije želela da
navodi Haruna, ali postojao je jedan ključni detalj koji je morala
da čuje.
„Palac“, kazao je. „Otkinut. Kaže da je to od američkog
metka.“
Al Farabi, mislila je, sve uzbuđenije. Vodeća figura ISGS-a.
Najtraženiji terorista. Nesvesno je podigla pogled s tkanine i
pogledala ka jugu. Videla je samo tezge i kupce, ali znala je da
se Kamerun nalazi samo dva kilometra dalje u tom smeru –
mogla je da ga vidi s minareta obližnje džamije. Al Farabi je bio
toliko blizu.
„I još nešto“, kazao je Harun. „Nešto... duhovnije.“
„Reci.“
„On je čovek koji gori od mržnje. Želi da ubija, žudi da ubija,
ili neprestano ubija. Kao što neko žudi za alkoholom, ili
kokainom, ili ženama ili kockom. Ima neutaživu žeđ. Neće se
promeniti dok ga neko ne ubije, daće bog da to bude uskoro.“
Tamara je dugo ćutala, zaprepašćena Harunovim rečima i
njihovom žestinom. Napokon se pribrala i rekla: „Šta je radio
tokom tih dana, osim što je čestitao tvojoj grupi?“
„Držao nam je specijalnu obuku. Otišli bismo nekoliko
kilometara od grada, a onda bi došao on, sa saborcima.“
 „Šta ste naučili?“
„Da pravimo nagazne mine i samoubilačke bombe. Sve o
telefonskoj disciplini, šifrovanim porukama i bezbednosti. Kako
da onesposobimo telefone u čitavoj četvrti.“
Ni ja ne znam kako to da uradim, mislila je Tamara. Kazala
je: „Kad je otišao, da li je rekao kuda se zaputio?“
„Nije.“
„Da li je bilo nekih naznaka?“
„Naš vođa ga je otvoreno pitao, a on je odgovorio: ’Gde me
bog odvede.’“
U prevodu, neću da ti kažem, mislila je Tamara.
Harun je pitao: „Kako je prodavac cigareta?“
Da li je to bilo iskreno prijateljsko zanimanje ili pokušaj da
dobije informacije? Kazala je: „Dobro prema poslednjem što
sam čula.“
„Rekao mi je da ide na neko dugo putovanje.“
„Često ga nema danima.“
„Nadam se da je dobro.“ Harun se nervozno osvrnuo oko
sebe. „Moraš da kupiš tkaninu.“
„Dobro.“ Izvadila je nekoliko novčanica iz džepa.
Harun je izgledao inteligentno i pošteno. Takve procene bile
su zasnovane na nagađanju, ali instinkt joj je govorio da će ga
videti bar još jednom. „Gde ćemo se sastati sledeći put?“, pitala
je.
„U Narodnom muzeju.“
Tamara je bila tamo. Bio je mali, ali zanimljiv. „U redu“,
kazala je, dajući mu novac.
Harun je dodao: „Kraj čuvene lobanje.“
„Znam gde je.“ Najpoznatiji eksponat u tom muzeju bila je
lobanja majmuna, mogućeg pretka ljudi, stara sedam miliona
godina.
 Harun je presavio tkaninu i dodao joj je. Stavila ju je u svoju
plastičnu kesu s namirnicama. Okrenuo se i nestao u gomili.
Tamara se vratila u kola, odvezla do ambasade i otišla do
svog stola. Morala je da izbaci sve misli o Tabu iz glave dok ne
napiše izveštaj o sastanku s Harunom.
Napravila je neupadljiv izveštaj, naglašavajući kako je ovo
bio njen prvi kontakt s Harunom i da ne postoje podaci u
Agenciji koji bi označavali da li je pouzdan. Ali znala je da je
viđenje Al Farabija veoma važna vest i da će odmah biti preneta
svim predstavništvima CIA u Severnoj Africi i Bliskom istoku –
bez sumnje s Deksterovim potpisom na dnu.
Kad je završila, službenici CIA počeli su da odlaze kući.
Vratila se u svoj stan. Sad nije bilo ničeg što bi je sprečilo da
razmišlja o Leoni Lanet.
Tabova poruka pojavila joj se na telefonu.
Vidimo se večeras? Sutra rano polazimo.
Morala je da odluči šta će uraditi. Nije mogla da ode na
odmor, koliko god bio kratak, s čovekom za koga je sumnjala da
je vara. Morala je da ga pita za Leoni. Zašto je oklevala? Nije
imala razloga za strah, zar ne?
Naravno da jeste. Bojala se odbacivanja, ponižavanja i
užasnog osećaja da je napravila glupu grešku.
Ali sve ovo je moglo da bude neki nesporazum. To je
izgledalo malo verovatno, ali morala je da pita.
Poslala je odgovor: Gde si sad?
Odgovorio je odmah: Kod kuće, pakujem se.
Napisala je: Dolazim.
Nakon toga je morala da ode.
Osetila je nesigurnost dok se pela stepenicama do njegovog
stana i pokucala na vrata. U trenutku košmarne maštarije,
zamislila je da će joj vrata otvoriti Leoni, odevena u savršeno
ispeglanu pidžamu.
Ali otvorio je Tab i, koliko god da ga je mrzela što ju je
obmanjivao, morala je da primeti koliko zanosno je izgledao u
beloj majici i izbledelim farmerkama, bosonog.
„Draga moja!“, rekao je. „Uđi... vreme je da ti dam ključ. Ali
gde ti je torba?“
„Nisam se spakovala“, rekla je. „Ne idem.“ Ušla je.
Prebledeo je. „Šta se, zaboga, dogodilo?“
„Sedi i reći ću ti.“
„Naravno. Želiš li vodu, kafu, vino?“
„Ništa.“
Seo je naspram nje. „Šta se dogodilo?“
„Danas, negde oko podne, svratila sam u bar International.“
„Bio sam tamo! Nisam te video... ah. Ali ti si videla mene, s
Leoni.“
„Privlačna je i neudata, i očigledno je da si intiman s njom, to
se jasno vidi kad vas neko pogleda. Čak te je u jednom trenutku
držala za ruku.“
Klimnuo je glavom i nije ništa rekao. Svakog trena će
započeti žestoko poricanje, mislila je.
Ali nije.
Nastavila je: „Slučajno sam bila s nekim ko mi je rekao ko je
ona i objasnio da si mesecima u vezi s njom.“
Glasno je uzdahnuo. „To je moja greška. Trebalo je da ti
kažem za nju.“
„Šta da mi kažeš?“
„Bio sam šest meseci u vezi s Leoni. Ne stidim se toga. Ona
je inteligentna i šarmantna i još mi se sviđa. Ali to se završilo
mesec dana pre nego što smo ti i ja išli na jezero Čad.“
„Čitav mesec! Zaboga. Zašto si čekao tako dugo?“
Kiselo se osmehnuo. „Imaš pravo da budeš sarkastična.
Nikad te nisam lagao niti varao, ali nisam ti rekao sve, a to se
računa kao obmana, zar ne? Istina je da sam se stideo što sam se
tako brzo zaljubio u tebe, i što je sve postalo tako ozbiljno. I
dalje se stidim. Zbog toga se osećam kao neki zavodnik, a nisam
takav; i stvarno ne poštujem poznanike koji nabrajaju svoje
ljubavne poduhvate kao golove u fudbalskoj sezoni. Ipak,
trebalo je da priznam.“
„Ko je okončao vezu, ti ili ona?“
„Ja.“
„Zašto? Sviđala ti se i još ti se sviđa.“
„Slagala me je, a kad sam saznao, osećao sam se izdano.“
„Šta je slagala?“
„Rekla mi je da je neudata. Nije, ima muža u Parizu, i dva
sina u internatu – onom u koji sam ja išao, Ermitaž
internasional. Leto provodi s njima kod kuće.“
„Zato ste raskinuli... zato što je udata.“
„Ne osećam se dobro kad spavam sa udatim ženama. Ne
osuđujem druge koji to rade, ali to nije za mene. Ne želim da
imam neku sramotnu tajnu.“
Setila se kako se trudio da utvrdi da li su se ona i Džonatan
definitivno razveli, kad mu je prvi put pričala o svojoj prošlosti.
Ako je sve ovo bila složena laž, bila je vrlo uverljiva.
Kazala je: „Raskinuo si s njom pre dva meseca. Zašto ste se
danas držali za ruke?“ Odmah je zažalila što je to rekla. Bio je to
nizak udarac jer se nisu baš držali za ruke.
Ali Tab je bio dovoljno zreo da se ne nateže zbog toga.
„Leoni je želela da me vidi. Želela je da razgovaramo.“ Slegnuo
je ramenima. „Bilo bi neljubazno da sam je odbio.“
„Šta je želela?“
„Da nastavimo vezu. Rekao sam ne, naravno. Ali pokušao
sam da budem nežan.“
 „Dakle, to sam videla. Kako izgledaš kad si nežan.“
„Ne mogu iskreno da kažem da žalim zbog toga. Ali sigurno
žalim što ti nisam rekao ranije. Sad je prekasno.“
„Da li ti je rekla da te voli?“
Oklevao je. „Reći ću ti sve“, kazao je. „Ali da li si sigurna da
želiš da ti odgovorim na to.“
„O, bože“, rekla je. „Toliko si pristojan da bi trebalo da imaš
jebeni oreol.“
Zakikotao se. „Čak i kad raskidaš sa mnom, možeš da me
zasmeješ.“
„Ne raskidam s tobom“, kazala je i osetila tople suze na licu.
„Previše te volim.“
Uhvatio ju je za ruke. „I ja tebe volim“, rekao je. „Za slučaj
da nisi pretpostavila. U stvari...“ Zastao je. „Slušaj, oboje smo
voleli neke ljude ranije. Ali voleo bih da znaš da nikad nisam
osećao ovako nešto prema nekom. Nikad. Baš nikad.“
„Hoćeš li da dođeš i zagrliš me?“
Uradio je to što je tražila i ona ga je čvrsto zagrlila.
Kazala je: „Nemoj više nikad ovako da me uplašiš, važi?“
„Kunem se bogom.“
„Hvala ti.“
 13.

Subota nije bila slobodan dan za američku predsednicu, ali bila

je drugačija od ostalih. Bela kuća je bila malo tiša nego inače, a
telefon nije zvonio tako često. Polin je jedva dočekala priliku da
se bavi dokumentima koji su zahtevali vreme i koncentraciju:
dugi međunarodni izveštaji iz Stejt departmenta, stranice
poreskih izveštaja iz Ministarstva finansija, tehničke
specifikacije milijarde dolara vrednih sistema naoružanja iz
Pentagona. Subotom predveče, volela je da radi u Pregovaračkoj
sobi, otmenoj tradicionalnoj prostoriji u Rezidenciji, mnogo
starijoj od Ovalne sobe. Sedela je za masivnim Pregovaračkim
stolom Julisiza Granta dok joj je visoki sat s klatnom kucao iza
ramena, kao duh nekog prethodnog predsednika koji je podseća
da nema mnogo vremena za sve što je želela da uradi.
Ali nikad nije dugo bila sama, i danas joj je mir poremetila
Džeklin Brodi, šefica kabineta. Džeklin se često smejala i nikad
nije izgledala napeto, ali bila je veoma odlučna. Njeno mršavo,
mišićavo telo bilo je rezultat stroge dijete i redovnog vežbanja.
Bila je raspuštenica sa odraslom decom, i izgledalo je da nema
ljubavni život, odnosno nikakav život van Bele kuće.
Džeklin je sela i rekla: „Ben Rajli je jutros došao da me
poseti.“
Benedikt Rajli je bio direktor Tajne službe, agencije
odgovorne za čuvanje predsednika i drugih važnih ličnosti koje
bi mogle da budu u opasnosti. Polin je kazala: „Šta je Ben
rekao?“
„Ljudi koji čuvaju potpredsednika prijavili su problem.“
 Polin je skinula naočare za čitanje i spustila ih na antikvarni
sto. Uzdahnula je. „Nastavi.“
„Misle da Milt ima ljubavnicu.“
Polin je nezainteresovano slegnula ramenima. „Neoženjen je,
pretpostavljam da ima pravo na to. To mi ne zvuči kao problem.
S kim spava?“
„To je problem. Zove se Rita Kros i ima šesnaest godina.“
„Oh, jebiga.“
„Upravo tako.“
„Koliko Milt ima godina?“
„Šezdeset dve.“
„Isuse, trebalo bi da je pametniji.“
„U Vašingtonu je šesnaest godina granica za davanje
pristanka, tako da makar nije počinio krivično delo.“
„Ali opet...“
„Znam.“
Polin se pojavila neprijatna slika bucmastog Milta na nekoj
vitkoj tinejdžerki. Odmahnula je glavom da ne bi mislila na to.
„Ona nije... Milt joj ne plaća za seks, zar ne?“
„Ne baš...“
„Šta to znači?“
„Daje joj poklone.“
„Na primer?“
„Kupio joj je bicikl vredan deset hiljada dolara.“
„Oh, bože. Ovo je loše. Mogu samo da to zamislim u Njujork
jebenom mejlu. Možemo li nekako ubediti Milta da prekine tu
vezu?“
„Verovatno ne: Miltov telohranitelj kaže da je zaljubljen. Ali
sumnjam da bi to pomoglo. Ona će ovako ili onako prodati svoju
priču.“
„Dakle, skandal je, manje-više, neizbežan.“
 „I to može da se dogodi početkom sledeće godine, baš kad
počinje izborna kampanja.“
„Dakle, moramo da reagujemo.“
„Slažem se.“
„Što znači da moram da otpustim Milta.“
„Što je pre moguće.“
Polin je vratila naočare na oči, što je bio znak da je sastanak
završen. „Utvrdi gde je Milt, molim te, Džeklin. Reci mu da
dođe kod mene...“, Polin se okrenula i pogledala na sat s
klatnom, „... rano ujutro.“
„Hoću.“ Džeklin je ustala.
„I obavesti Sandipa. Moramo da spremimo saopštenje za
medije. Pisaće da je Milt podneo ostavku iz ličnih razloga.“
„Uz vašu izjavu u kojoj mu zahvaljujete na dugogodišnjoj
službi narodu SAD i predsedniku...“
„I moramo da izaberemo novog potpredsednika. Spremi mi
spisak imena, molim te.“
„Bacam se na to.“ Džeklin je napustila sobu.
Polin je pročitala još svega nekoliko stranica o problemima
gradskih škola, kad je čula neki zvuk u predvorju. Njeni roditelji
su bili u poseti Vašingtonu, trebalo je da prenoće u Beloj kući, i
izgledalo je da su stigli. Glas koji je čula pripadao je njenoj
majci, piskav i patetičan, koji je govorio: „Polin? Gde si?“
Polin je ustala i izašla.
Njena majka je bila u Centralnom predvorju, velikom,
besmislenom prostoru s nameštajem koji nikad nije bio korišćen:
osmougaoni sto u sredini, koncertni klavir sa zaključanim
poklopcem, kauči i fotelje na kojima niko nije sedeo. Majka je
izgledala izgubljeno.
Kristin Vagner je imala sedamdeset pet godina. Bila je
odevena u suknju od tvida i ružičast džemper. Polin je se sećala
od pre tridesetak godina: bila je žustra i sposobna, pravila je
doručak dok je istovremeno peglala belu košulju, nalazila
Polinin domaći zadatak, četkala ramena tatinog sivog flanelskog
sakoa dok je išao ka vratima, i slušajući zvuk sirene školskog
autobusa. Nekad pametna i odlučna žena, postala je plašljiva i
nervozna, tokom poslednjih nekoliko godina. „A, tu si“, rekla je,
kao da se Polin krila.
Polin ju je poljubila. „Zdravo, majko. Dobro došla. Drago mi
je što te vidim.“
Pojavio se i njen otac. Kit Vagner je bio sedokos, ali brkovi
su mu bili crni. Dok je radio, pola veka je bio odeven u teget i
siva poslovna odela, a sad je zavoleo smeđa. Imao je na sebi
odeću koja je izgledala novo, svetlosmeđ, sportski sako,
pantalone boje čokolade i odgovarajuću kravatu. Polin ga je
poljubila u obraz, i prešli su u Istočni salon. Džeri im se
pridružio.
Razgovarali su o hobijima njenih roditelja. Kit je bio u
odboru Privrednog kluba, čikaške elitne poslovne grupe, a
Kristin je volonterski pomagala u dve osnovne škole.
Pipa je ušla i poljubila babu i dedu.
Kit je kazao: „Dakle, Polin, kakve si globalne krize rešila u
poslednje vreme?“
„Trudila sam se da nateram Kineze da paze kome prodaju
oružje.“
Polin je bila spremna da objasni taj problem, ali njenog oca
su više zanimala sopstvena sećanja. „Povremeno sam poslovao s
Kinezima, u svoje vreme. Kupio sam od njih na milione
plastičnih kesa i prodao ih bolnicama. Vrlo pametna rasa, ti
Kinezi. Kad odluče da urade nešto, uradiće to. To govori u
prilog autoritarnim vladama.“
Polin je kazala: „Vozovi im poštuju vozni red.“
 Džeri je sitničavo rekao: „U stvari, to je mit: Musolini nikad
nije uspeo da italijanski vozovi poštuju vozni red.“
Kit nije slušao. „Ne moraju da titraju svakoj grupici koja stoji
na putu napretku jer žele da zaštite mesto na kome se gnezde
retko viđene senice...“
Majka je rekla: „Kite!“, a Pipa se zakikotala, ali Kit ih je obe
ignorisao.
„... ili misle da je njihova zemlja sveta jer tu se za vreme
punog meseca okupljaju duhovi njihovih predaka.“
Pipa je kazala: „A još jedna divna stvar u vezi sa autoritarnim
vladama jeste što ako žele da ubiju šest miliona Jevreja, niko ne
može da ih zaustavi.“
Polin je razmišljala da li da ućutka Pipu, i odlučila je da je
njen otac sam to tražio.
Ali Kit se nije nasekirao. „Sećam se, Pipa, da je tvoja majka
takođe znala sve pametne odgovore kad je imala četrnaest
godina.“
Kristin je kazala: „Ne obraćaj pažnju na dedu, Pipa. Tokom
naredne tri ili četiri godine, radićeš stvari kojih ćeš se kasnije
sećati uz veliko razočaranje. Ali kad odrasteš, poželećeš da si ih
radila dvostruko više.“
Polin se veselo nasmejala. To je bilo podsećanje na njenu
majku kakva je nekad bila, vatrena i duhovita.
Kit je mrzovoljno rekao: „Biseri mudrosti iz gerijatrije.“
Razgovor je postao previše svadljiv. Polin je ustala. „Hajde
da večeramo“, kazala je, i svi su otišli kroz Centralno predvorje
do Trpezarije.
Polin nije više smatrala svoje roditelje osobama na koje može
da se osloni. To se dogodilo postepeno. Njihovi horizonti su se
suzili, izgubili su dodir sa svetom, a rasuđivanje im je oslabilo.
Jednog dana će Pipa tako misliti o meni, razmišljala je Polin
dok su sedali da večeraju. Koliko daleko je taj trenutak? Deset
godina? Dvadeset? Ta misao ju je uznemirila: Pipa negde živi
sama, donosi samostalne odluke, a Polin skrajnuta kao
nesposobna.
Njen otac je razgovarao s Džerijem o poslu, a tri žene se nisu
mešale. Džeri je nekad bio Polinin najbolji prijatelj. Kad je to
prestao da bude? Nije tačno znala. To je nekako uvenulo, ali
zašto? Da li je to bilo zbog Pipe? Polin je znala, na osnovu
posmatranja drugih roditelja, da nesuglasice u odgajanju dece
stvaraju neke od najgorih bračnih sukoba. Uključivale su
najdublja ljudska uverenja o moralu, veri i vrednostima.
Iskazivale su istinu o tome da li je taj par kompatibilan.
Polin je mislila da bi mladi trebalo da preispituju prihvaćene
ideje. Tako je svet napredovao. Ona je bila konzervativna jer je
znala da promena mora da se uvodi oprezno i mudro, ali nije
bila od onih osoba koje misle da ništa ne treba menjati. Niti je
bila od onih još gorih osoba koje su kukale za zlatnim dobom iz
mladosti, kad je sve bilo znatno bolje. Nije žudela za dobrim
starim vremenima.
Džeri je bio drugačiji. Rekao je da mladi moraju da dostignu
zrelost i mudrost pre nego što pokušaju da promene svet. Polin
je znala da svet nikad neće promeniti ljudi koji čekaju pogodniji
trenutak.
Ljudi kao što je Džeri.
Jao.
Šta da radi? Džeri je želeo da ona provodi više vremena sa
svojom porodicom – što je značilo s njim – ali nije mogla.
Predsednica ima sve što joj je potrebno, osim vremena.
Bila je posvećena javnoj službi i pre nego što je upoznala
njega: nije mogao da bude iznenađen. A on ju je podržavao da
se kandiduje za predsednicu. Rekao je iskreno da bi to bilo
dobro za njegovu karijeru, pobedila ona na izborima ili ne. Ako
pobedi, on će se penzionisati na četiri ili osam godina, ali nakon
toga će biti advokatska zvezda. Ali onda, kad je ona izabrana,
počeo je da se žali kako provodi malo vremena s njom. Možda
je mislio da će biti više uključen u njen posao, da će se
konsultovati s njim o predsedničkim odlukama. Možda nije
trebalo da se penzioniše. Možda...
Možda nije trebalo da se uda za njega.
Zašto nije delila Džerijevu želju da provode više vremena
zajedno? Neki zauzeti parovi raduju se redovnim zajedničkim
izlascima, kad se posvećuju jedno drugom, idu na romantične
večere ili u bioskop, ili slušaju muziku zajedno na kauču.
Ta pomisao ju je rastužila.
Gledajući Džerija koji je odobravao stav njenog oca o
sindikatima, shvatila je da je problem sa Džerijem to što je
pomalo beživotan.
Sad je bila oštra. Ali to je bila istina. Džeri je bio dosadan.
Nije ga smatrala privlačnim. A nije je ni previše podržavao.
Šta je onda ostalo?
Polin je uvek prihvatala činjenice.
Da li je sve ovo značilo da ga više ne voli?
Bojala se da je tako.

Sledećeg jutra je doručkovala sa ocem, baš kao kad je radio, a

ona studirala na Univerzitetu u Čikagu. Oboje su bili
ranoranioci. Polin je jela pahuljice s mlekom, a tata dvopek i
kafu. Nisu mnogo govorili: sad kao i onda, on je pažljivo čitao
poslovnu rubriku u novinama. Ali to je bila prijatna tišina.
Pomalo nevoljno ga je ostavila i otišla u Zapadno krilo.
Milt je predložio da se sastanu rano, kako bi mogao da dođe u
Belu kuću na putu do crkve. Polin će se sastati s njim u Ovalnoj
sobi. Njena zvanična atmosfera bila je pogodna da nekome da
otkaz.
Milt je stigao u smeđem odelu od tvida s prslukom,
izgledajući kao neki seoski gospodin. „Šta li je Džejms Mur sad
uradio da moramo da se sastajemo rano ujutro, na božji dan?“
„Ne radi se o Džejmsu Muru“, rekla je Polin. „Sedi.“
„Nego?“
„Naš problem je Rita Kros.“
Milt je seo uspravno, podigao bradu i pogledao osorno. „O
čemu to govorite?“
Polin nije mogla da podnese da sluša sranja: život je previše
kratak. Kazala je: „Nemoj, zaboga, da se pretvaraš da ne znaš.“
„To zvuči kao nešto što se ne tiče nikog osim mene.“
„Kad potpredsednik jebe šesnaestogodišnjakinju, to se tiče
svakog, Milte, prekini da se praviš glupljim nego što jesi.“
„Ko kaže da je to išta više od prijateljstva?“
„Poštedi me sranja.“ Polin se razljutila. Mislila je da će Milt
biti realan i zreo u vezi sa ovim, prihvatiti da je uhvaćen u
kršenju pravila i povući se dostojanstveno. Ali to se neće
dogoditi.
„Nije maloletna“, kazao je Milt, ponašajući se kao kockar
koji vadi keca iz rukava.
„Kaži to novinarima kad te budu zvali i pitali o vezi s Ritom
Kros. Misliš li da će, u tom slučaju, reći da nema skandala? Ili
šta?“
Milt je izgledao očajno. „Možemo da čuvamo tajnu.“
„Ne, ne možemo. Tvoji telohranitelji znaju, i rekli su
Džeklin, koja je rekla meni i Sandipu, i to sve u poslednja
dvadeset četiri sata. A šta je s Ritom? Zar
šesnaestogodišnjakinje nemaju prijatelje? Šta oni misle da radi s
jednim šezdesetdvogodišnjakom koji joj je poklonio bicikl od
deset hiljada dolara? Igra Ne ljuti se čoveče?“
„Dobro, gospođo predsednice, u pravu ste.“ Milt se nagnuo
napred, i poverljivo prošaputao, kao da se obraća nekom kolegi.
„Prepustite to meni, molim vas. Smisliću nešto, obećavam.“
Taj predlog je bio nečuven, i trebalo je to da zna. „Jebote,
Milte. Neću ništa prepustiti tebi. Ovo je skandal koji će ugroziti
svakog od ljudi ovde koji su toliko radili da Amerika postane
bolja. Najmanje što mogu da uradim jeste da umanjim štetu i
zato ću kontrolisati kad će i kako ta vest biti objavljena.“
Milt je izgledao kao da počinje da shvata da za njega nema
nade. Rekao je kukavno: „Šta želite da uradim?“
„Idi u crkvu, ispovedi se, i obećaj Bogu da nećeš to ponoviti.
Idi kući, pozovi Ritu i kaži joj da je sve gotovo. Onda mi napiši
ostavku, navedi lične razloge – ne laži i ne izmišljaj zdravstvene
probleme niti išta drugo. Pobrini se da to pismo bude na mom
stolu sutra do devet ujutro.“
Milt je ustao. „Ozbiljan sam u vezi s njom, znate“, rekao je
tiho. „Ona je ljubav mog života.“
Polin mu je verovala. To je bilo besmisleno, ali uprkos svemu
osetila je malo saosećanja. Rekla je: „Ako je stvarno voliš,
raskinućeš s njom, i pustiti je da živi kao normalna tinejdžerka.
Sad idi i uradi pravu stvar.“
Izgledao je tužno. „Vi ste surova žena, Polin.“
„Da“, kazala je. „Ali imam i surov posao.“
 14.

U ponedeljak ujutro, Tamara je počela da sumnja kako General

smišlja nešto. To je možda bilo beznačajno, ali imala je loš
predosećaj.
Bila je previše oduševljena, nakon Marakeša, da bi odmah
otišla do svog stola, tako da je ostavila torbu u svoju sobu i
otišla do menze. Naručila je veliku šolju slabe crne kafe u
američkom stilu, komad dvopeka i uzela Le progres, vladine
dnevne novine na francuskom.
Kad je okrenula treću stranu, znak za uzbunu se oglasio u
njenoj podsvesti. Tamo se nalazila fotografija Generala, ćelavog
i nasmejanog, odevenog sportski, u donji deo trenerke i sportsku
jaknu. Slikali su ga u sirotinjskoj četvrti Atrone, u
severoistočnom delu Ndžamene. Vesti iz Atronea obično su se
odnosile na kašnjenje izgradnje gradske vodovodne i
kanalizacione mreže. Ipak, danas je to bila jedna pozitivna priča,
General, fotografisan ispred udžerica, bio je okružen gomilom
vesele dece i tinejdžera, i delio im je besplatne najki patike.
Dok je razmišljala o toj priči, misli su joj odlutale do Taba.
Putovala je diskretno. Tab je naručio vozila iz francuske
ambasade koja su ih odvela do aerodroma, gde su upotrebili
privatni terminal da bi se ukrcali u avion kompanije Travers.
Tamara je obavestila šefove da će biti van zemlje, ali nije
uključila informaciju da će putovati s Tabom. Dekster ionako
nikad nije čitao te izveštaje.
Vikend je bio uspešan. Bili su nerazdvojni četrdeset osam sati
a da nisu naljutili ili dosadili jedno drugom. Tamara je znala da
zajednički život može da izazove svađe. Muškarci nikad nisu
čisti koliko biste želeli da budu, a oni vas, opet, optužuju da ste
sitničave. Ljudi imaju dugogodišnje navike koje ne vole da
menjaju. „Počistiću ujutro“, obično govore muškarci, ali nikad
to ne urade. Ipak, Tab nije bio kao ostali.
Stalno je podsećala sebe koliko je ranije loše procenjivala
muškarce, posebno dvojicu za koju se bila udala, nezrelog
Stivena i geja Džonatana. Ali sigurno je stekla neko iskustvo?
Džonatan je bio bolji od Stivena, a Tab još bolji. Možda je Tab
Onaj Pravi.
Mislila je: Možda? Sranje. Jeste. Znam to.
Dok su se vračali u gradu u ponedeljak ujutro, Tab je rekao:
„Sad moramo da se spremimo za pretvaranje da nismo ludo
zaljubljeni jedno u drugo.“
Osmehnula se. Dakle, on je ludo zaljubljen u nju. Nikad
ranije nije upotrebio taj izraz. Bila je zadovoljna.
Ali sad su imali problem. Njihove zemlje su bile saveznice,
ali ipak su imale tajne. U principu, nije postojalo nijedno pravilo
koje je branilo agentu CIA vezu sa agentom DGSE-a, i obrnuto.
U praksi, to bi joj ugrozilo karijeru, a verovatno i njegovu. Osim
ako jedno od njih ne pronađe neki drugi posao...
Podigla je pogled s novina i videla je ambasadorovu
sekretaricu Lajan kako nosi poslužavnik. „Dođi i pridruži mi
se“, rekla je Tamara. „Obično nemaš vremena za doručak.“
„Nik doručkuje u britanskoj ambasadi“, objasnila je Lajan.
„Šta to muti s Britancima?“
„Mislimo da Čad potajno trguje sa Severnom Korejom, šalje
im naftu i krši sankcije.“ Lajan je sipala kašiku jogurta preko
svežih smokvi. „Nik želi da Britanci i ostali izvrše pritisak na
Generala da im ne prodaje naftu.“
„Verovatno dobija višu cenu od Pjongjanga.“
 „Mislim da je tako.“
Tamara je pokazala Lajan novine. „Šta misliš o ovome?“
Lajan je neko vreme gledala stranicu. „Prilično je dobro“,
kazala je. „Za cenu od nekoliko stotina pari patika, General je
naveo čitavu naciju da misli kako je on Deda Mraz. Jeftin način
da se stekne popularnost.“
„Tako je, ali zašto mu je potreban takav publicitet? Nije mu
potrebna popularnost, ima tajnu policiju.“
„Možda, do izvesne mere. Biti voljeni diktator je verovatno
lakše nego biti omraženi diktator.“
„Pretpostavljam da je tako.“ Tamara nije bila ubeđena. „Bolje
da odem na posao.“ Ustala je.
„Ovaj...“
Lajan je htela da kaže nešto. Tamara je čekala, stojeći pored
stolice.
„Tamara, da li bi došla kod mene na večeru? Da probaš neke
prave čadske specijalitete?“
Tamara je bila iznenađena, ali zadovoljna. „Volela bih“, rekla
je. To je bio prvi put da je pozvana u kuću nekog stanovnika
Čada u Ndžameni. „Počastvovana sam.“
„Oh, nemoj to da govoriš. Biće mi zadovoljstvo. Šta kažeš na
sredu uveče?“
„Sreda mi odgovara.“ Idem posle kod Taba, mislila je.
„Znaš da ne jedemo za stolom. Sedimo na ćilimu na podu i
jedemo.“
„U redu, nema problema.“
„Radujem se tome.“
„Jedva čekam!“
Tamara je napustila menzu i krenula ka prostorijama CIA.
Bila je vrlo radoznala u vezi s Generalom. Zašto je iznenada
osetio potrebu da se bavi svojim imidžom?
 Dva najmlađa agenta u odeljenju imala su zadatak da čitaju
sve dnevne novine objavljene u Ndžameni i gledaju sve
televizijske vesti, i na francuskom, i na arapskom. Stručnjak za
francuski bio je Din Džouns, pametan plavokos momak iz
Bostona; poznavalac arapskog bila je Lejla Morkos, snalažljiva
Njujorčanka tamne kose ošišane na paž. Sedeli su jedno naspram
drugog, s dnevnim novinama na stolu između. Tamara se
obratila oboma. „Jeste li primetili da je neko kritikovao Generala
u nekom mediju?“
Din je odmahnuo glavom, a Lejla je kazala: „Ništa.“
„Čak ni neki nagoveštaji ili mrmljanja? Nešto u stilu: ’Kad
razmislimo, to je moglo bolje da se izvede?’ ili možda: ’Šteta što
to niko nije predvideo’; takve uvijene primedbe?“
Oboje su dodatno razmislili i ponovili ono što su malopre
rekli. Lejla je dodala: „Ali posebno ćemo potražiti takve
komentare sad kad znamo da te to zanima.“
„Hvala. Samo imam osećaj da je General pomalo zabrinut
zbog nečeg.“
Sela je za svoj sto. Nekoliko minuta kasnije, Dekster ju je
pozvao i ona je otišla u njegovu kancelariju. Malo je razlabavio
kravatu i raskopčao košulju, iako je u prostoriji bilo prijatno
zbog klima-uređaja. Verovatno je mislio da zbog toga izgleda
kao Frenk Sinatra. „U vezi sa Karimom Azizom“, rekao je.
„Mislim da si ga pogrešno procenila.“
Nije znala o čemu on govori. „Kako?“
„On nije toliko važan ili upućen koliko si zamišljala.“
„Ali...“ Nameravala je da se pobuni, ali se zaustavila. Nije
znala kuda sve ovo vodi. Dozvoliće mu da govori, i prikupiti što
više podataka pre nego što odgovori. „Nastavite“, kazala je.
„Nikad nije dostavio taj Generalov govor za koji je rekao da
će biti važan.“
 Dakle, Karim neće dati Deksteru nacrt govora koji je obećao
da će dati Tamari. Pitala se zašto.
Dekster je nastavio: „Takav govor nije održan.“
General je možda odustao od tog govora – ali bilo je
podjednako verovatno da je samo čekao pravi trenutak. Ipak,
Tamara je ćutala.
Dekster je kazao: „Vratiću ga tebi na upravljanje.“
Tamara se namrštila. Zašto radi ovo?
Reagovao je na njeno mrštenje. „Karim ne zaslužuje pažnju
višeg službenika“, rekao je. „Kao što sam kazao, precenila si
ga.“
Ali taj čovek radi u predsedničkoj palati, mislila je Tamara.
Gotovo sigurno ima korisne podatke. Čak i čistačica u palati
može da sazna neke tajne iz kante za otpatke. „Dobro“, kazala
je. „Pozvaću ga.“
Dekster je klimnuo glavom. „Uradi to.“ Pogledao je
dokument na svom stolu. Tamara je shvatila da je razgovor
završen i izašla je.
Bavila se uobičajenim poslom, ali brinula se zbog Abdula.
Nadala se da će se uskoro javiti. Nije bilo ni glasa od njega
čitavih jedanaest dana. To nije bilo potpuno neočekivano, samo
zabrinjavajuće. Na američkim auto-putevima, putovanje od
hiljadu petsto kilometara bi trajalo dva dana, od Čikaga do
Bostona; Tamara je jednom vozila tu deonicu, kad je išla da
poseti momka na Harvardu. Jednom je putovala autobusom:
trideset šest sati, sto devet dolara, besplatan vaj-faj. Abdulovo
putovanje će biti veoma različito. Neće biti ograničenja brzine
jer neće biti potrebno: nije bilo moguće voziti brže od tridesetak
kilometara na sat po kamenitim, neasfaltiranim pustinjskim
stazama. Bilo je vrlo verovatno da će biti probušenih guma i
drugih kvarova, a ako vozač ne reši problem, mogli bi danima
da čekaju dolazak pomoći.
Ali Abdul se suočavao sa opasnostima većim od probušenih
guma. Pretvarao se da je očajan migrant, ali morao je da
razgovara s ljudima, nadzire Hakima, identifikuje ljude s kojima
Hakim kontaktira i sazna gde borave. Ako posumnjaju u njega...
Tamara je ponovo videla telo Abdulovog prethodnika Omara i
setila se košmara kad je klečala u pesku i uzela njegove
odsečene šake i stopala.
A sad je mogla samo da čeka da se Abdul javi.
Nekoliko minuta nakon dvanaest sati, Tamara je pozvala kola
da je odvezu do hotela Lami.
Karim je stajao za šankom u belom lanenom odelu, pijući
nešto što je ličilo na bezalkoholni koktel, i razgovarajući s
jednim muškarcem kog je Tamara ovlašno poznavala kao
nemačkog diplomatu. Naručila je kampari s ledom i sodom,
koktel tako slab da se ne bi napila ni da popije tri litra. Karim je
napustio svog nemačkog poznanika i došao da razgovara s njom.
Želela je da zna zašto General deli besplatne patike i da li mu
popularnost opada; ali nepromišljeno pitanje bi navelo Karima
da bude oprezan, i porekao bi sve, tako da je morala da oprezno
pomene tu temu. „Znaš da Sjedinjene Države podržavaju
Generala kao garanta stabilnosti u ovoj zemlji.“
„Naravno.“
„Malo smo zabrinuti što smo čuli glasine koliko su ljudi
njime nezadovoljni.“ Naravno, nije čula takve glasine.
„Ne brini se za glasine“, rekao je Karim, a Tamara je
primetila da joj se nije suprotstavio. „Nije to ništa“, nastavio je,
zbog čega je pomislila da tu sigurno ima nečeg. „Bavimo se
time.“
Tamara je upisala sebi jedan poen. Karim je već potvrdio
nešto što je bilo samo njeno nagađanje. Rekla je: „Ne razumemo
zašto je to počelo upravo sad. Nema ničeg lošeg...“ Ostavila je
to pitanje nedovršenim.
„Bio je taj incident na mostu Ngveli u koji si bila umešana.“
Dakle, to je u pitanju.
Nastavio je: „Neki ljudi kažu da je General trebalo da reaguje
brzo i odlučno.“
Tamara je bila uzbuđena. To je bila nova informacija.
Namrštila se, kao da nezainteresovano računa datume, i kazala:
„Ali to je bilo pre više od dve nedelje.“
„Ljudi ne razumeju da su te stvari složene.“
„Istina“, rekla je, pokazujući saosećanje prihvatajući prazne
izgovore.
„Uskoro ćemo odgovoriti odlučno.“
„Drago mi je. Govorio si o nekom govoru...“
„Da. Tvoj prijatelj Dekster je bio veoma zainteresovan za to.“
Karim je izgledao uvređeno. „Gotovo je izgledalo kao da misli
kako ima pravo da odobri taj nacrt.“
„Žao mi je zbog Dekstera. Ti i ja možemo da pomognemo
jedno drugom, zar ne? To je suština našeg odnosa.“
„Upravo tako!“
„Dekster to možda nije shvatio.“
„Pa, možda je to posredi“, kazao je Karim, donekle umireno.
„Kad će General održati taj govor, šta misliš?“
„Uskoro.“
„Dobro. To bi trebalo da prekine ta govorkanja.“
„Oh, hoće, videćeš.“
Tamara je očajnički želela da vidi taj nacrt, ali nije mogla da
pita nakon što je Dekster nepromišljeno tražio to isto. Da li bi
mogla da nasluti nešto? Kazala je: „Pitam se, zašto je taj govor
odložen?“
„I dalje obavljamo završne pripreme.“
 „Pripreme?“
„Da.“
Tamara je bila iskreno zbunjena. „Kakve pripreme?“
„A-ha“, kazao je Karim, zagonetno se osmehujući.
Tamara je tužno rekla: „Trudim se da shvatim kakve su to
tako složene pripreme da odlože držanje govora za više od dve
nedelje.“
„Ne smem da kažem“, rekao je Karim. „Ne smem da
otkrivam državne tajne.“
„O, ne“, kazala je Tamara. „Bože sakloni.“

Te večeri, pre nego što je otišla na večeru s Tabom, Tamara je

pozvala svog bivšeg muža Džonatana. Bio je mudar i brižan, i
još joj je bio najbolji prijatelj. Bilo je vreme da mu ispriča za
Taba.
U San Francisku je bilo devet sati manje nego u Ndžameni,
tako da on sad verovatno doručkuje. Odmah se javio. „Tamara,
dušo, kako mi je drago što ti čujem glas! Gde si? I dalje u
Africi?“
„I dalje u Čadu. Kako si ti? Imaš li vremena za razgovor?“
„Moram da krenem na posao za nekoliko minuta, ali uvek
imam vremena za tebe. Šta se događa? Jesi li zaljubljena?“
Njegova intuicija je bila dobra. „Da, jesam.“
„Čestitam! Ispričaj mi sve o njemu. Ili njoj, ali ako te uopšte
poznajem, to je neki momak.“
„Poznaješ me.“ Tamara je opisala Taba najlepšim rečima i
prepričala njihov vikend u Marakešu.
„Srećnice“, rekao je Džonatan. „Vidim da si luda za njim.“
„Ali prošlo je manje od mesec dana. A moraš da priznaš da
sam se ranije zaljubljivala u muškarce koji nisu bili pravi za
mene.“
 „I ja, dušo, i ja, ali ne odustajem.“
„Nisam sigurna šta sad da uradim.“
„Znam šta treba da uradiš, ako je takav kakvim ga opisuješ“,
rekao je Džonatan. „Zaključaj ga u podrum i drži ga tamo kao
seksualnog roba. Ja bih to uradio.“
Nasmejala se. „Ozbiljna sam.“
„Ozbiljna?“
„Da.“
„Dobro, reći ću ti, i ja sam ozbiljan kao smrt.“
„Nastavi.“
„Udaj se za njega, ludice“, rekao je Džonatan.

Sat kasnije, Tab je kazao: „Da li bi volela da upoznaš mog oca?“

„Volela bih“, rekla je odmah Tamara.
Bili su u jednom mirnom arapskom restoranu po imenu Al
Kuds, što je značilo Jerusalim. To im je bio omiljeni restoran.
Nisu se brinuli da će ih neko primetiti: tu nije služen alkohol,
tako da Evropljani i Amerikanci nisu zalazili.
„Moj otac povremeno dolazi poslovno u Čad. Kompanija
Total je najveći kupac nafte iz Čada.“
„Kad će doći?“
„Za nekoliko nedelja.“
Pogledala je svoj odraz u prozoru i dodirnula glavu. „Moram
da se ošišam.“
Tab se nasmejao. „Svidećeš se tati, ne brini se.“
Pitala se da li su njegovi roditelji upoznali sve njegove
devojke. Pre nego što je uspela da se zaustavi, izletelo joj je:
„Da li je tvoj otac upoznao Leoni?“
Tab se trgnuo.
„Izvini, to je bilo nepristojno pitanje“, rekla je postiđeno
Tamara.
 „Ne smeta mi. Takva si, neposredna. Ne, tata nikad nije
upoznao Leoni.“
Tamara je nepromišljeno nastavila. „Kakav je on?“ Bila je
stvarno radoznala. Tabov otac je bio Francuz poreklom iz
Alžira, sin trgovca, sad direktor međunarodne kompanije.
„Obožavam ga, i mislim da će se i tebi svideti“, rekao je Tab.
„Pametan je, zanimljiv i ljubazan.“
„Baš kao ti.“
„Ne baš. Videćeš.“
„Hoće li boraviti u tvom stanu?“
„Oh, ne. Hotel mu više odgovara. Biće u Lamiju.“
„Nadam se da ću mu se svideti.“
„Kako bi mogla da mu se ne svidiš? Ostavljaš sjajan prvi
utisak: prelepa si, a imaš taj neki jednostavan šik koji Francuzi
cene.“ Pokazao je na njenu odeću: na sebi je imala sivkastu
pamučnu haljinu s crvenim pojasom i znala je da izgleda sjajno.
„I svideće mu se što govoriš francuski. Naravno da on govori
engleski, ali Francuzi mrze kad to moraju stalo da rade.“
„Politika?“
„Umereni stavovi. Društveno je liberalan, finansijski
konzervativan. Nikad ne bi glasao za francusku Socijalističku
partiju, ali da je Amerikanac, bio bi demokrata.“
Tamara je razumela: evropski politički centar bio je više na
levici od američkog ekvivalenta.
Nije joj smetalo ništa kod Tabovog oca. Ipak, kazala je:
„Nervozna sam.“
„Ne brini se. Oduševićeš ga.“
„Kako možeš da budeš tako siguran?“
Slegnuo ramenima na veoma francuski način. „Ja sam se tako
osećao.“
Generalov plan otkriven je narednog popodneva u saopštenju
koje je poslato svim ambasadama i medijima. Održaće veliki
govor u jednom izbegličkom logoru.
Bilo je desetak takvih logora na istoku Čada. Izbeglice su
dolazile iz Sudana. Neki su bili protivnici tamošnje vlade; drugi
su jednostavno bili kolateralna šteta, porodice koje su bežale od
nasilja. Ti logori su razbesneli sudansku vladu u Kartumu, koja
je besno optužila Čad za prihvatanje pobunjenika, i upotrebila to
kao izgovor da pošalje vojsku preko granice, u potrazi za
beguncima.
Vlada Čada je iznela istovetne optužbe. Kineske puške koje
su prodate sudanskoj vojsci došle su u ruke pobunjenika iz
čadske opozicije, kao i drugih severnoafričkih bundžija.
Rezultat tih međusobnih optužbi bili su zategnuti odnosi i
stalna opasnost od problema na granici.
Svi agenti su došli u Deksterovu kancelariju da razgovaraju o
toj najavi. Dekster je rekao: „Ambasador će želeti da zna o čemu
se tu radi, i očekujem da će CIA imati neke ideje. Sad je ta
iznenađujuća lokacija jedino što znamo.“
Lejla Morkos je progovorila prva. Bila je početnica, ali nije
dozvoljavala da je to ometa. „Devedeset odsto smo sigurni da će
taj govor predstavljati napad na vladu u Kartumu.“
Dekster je pitao: „Ali zašto sad? I zašto tolike pripreme?“
Tamara je rekla: „Juče sam čula glasine da će taj govor biti
odgovor na pucnjavu kod mosta Ngveli.“
„Tvoja velika drama“, potcenjivački je rekao Dekster. „Ali to
nema nikakve veze sa Sudanom.“
Tamara je slegnula ramenima. Puške su došle iz Sudana, što
su svi znali, ali nije se potrudila da naglasi očigledno.
Jedna sekretarica je ušla i predala Deksteru list papira. „Još
jedna poruka iz predsedničke palate“, kazala je.
 Brzo je pročitao, uskliknuo od iznenađenja, pročitao ponovo,
sporije, i rekao: „General je pozvao saveznike da pošalju po
jednu osobu iz svake ambasade da se pridruže medijima tokom
njegovog govora u izbegličkom logoru.“
Deksterov zamenik Majkl Olsos je rekao: „Kom logoru?“
Dekster je odmahnuo glavom. „Ne piše.“
Olson je bio okretan, opušten tip, koji je dobro uočavao
sitnice. „Svi se nalaze oko hiljadu kilometara odavde“, rekao je.
„Kako će ljudi stići tamo?“
„Kaže da će vojska obezbediti prevoz. Sigurno će se ići
avionom do Abešea.“
„To je jedini aerodrom u tom delu zemlje“, kazao je Olson.
„Ali i dalje dvestotinak kilometara od granice.“
Tamara se setila da je Abeše bio najtopliji grad u Čadu, u
kome temperatura gotovo nikad nije padala ispod trideset
stepeni.
Dekster je nastavio: „Vojska će organizovati kopneni
transport od Abešea. Putovanje će uključivati obilazak
izbegličkih logora i dva noćenja u hotelu.“ Dekster se namrštio.
„Dve noći?“
Olson je rekao: „Taj aerodrom radi samo danju.
Pretpostavljam da imaju logističke probleme.“
To mora da su bile pripreme za koje je Karim rekao da dugo
traju, shvatila je Tamara. Vođenje novinara u pustinju bio je
veliki projekat. S druge strane, da li su im stvarno bile potrebne
gotovo tri nedelje?
Dekster je kazao: „Grupa polazi sutra.“
Lejla je rekla: „Pretpostavljam da će Nik biti naš
predstavnik.“
„Nipošto.“ Dekster je odmahnuo glavom. „Morao bi da ide
bez zaštite. Pravilo jedna osoba po ambasadi biće strogo
poštovano zbog ograničenih mogućnosti prevoza, što znači da
nema dovoljno mesta za telohranitelje.“
„Ko će onda ići?“
„Pretpostavljam da to moram da budem ja – bez
telohranitelja.“ Nije izgledao zadovoljno. „Hvala svima“, rekao
je. „Obavestiću ambasadora.“
To je bio kraj popodneva. Tamara je otišla u svoj stan,
istuširala se, obukla čistu odeću, a onda se odvezla do Tabovog
stana.
Sad je imala svoj ključ. Ušla je, govoreći: „Ja sam.“
„U spavaćoj sam sobi.“
Bio je u gaćama. Izgledao je simpatično, a ona se zakikotala.
„Zašto si u belim gaćama?“
„Svukao sam odelo i nisam se još obukao.“
Videla je da pakuje stvari u malu torbu i srce joj je stalo.
„Kuda?“
„Idem u Abeše.“
Toga se i bojala. Progutala je pljuvačku. „Volela bih da ne
ideš. To je praktično ratna zona.“
„Ne baš.“
„Borbena zona, onda.“
„Prihvatili smo mogućnost da postoji izvesna opasnost kad
smo se opredelili za posao obaveštajca, zar ne?“
„To je bilo pre nego što sam se zaljubila u tebe.“
Zagrlio ju je i poljubio, i znala je da on uživa dok sluša kako
mu ona govori da ga voli. Trenutak kasnije, prestao je da je ljubi
i rekao: „Čuvaću se, obećavam.“
„Kad polaziš?“
„Sutra.“
Morala je da razmišlja kako bi to moglo da bude njihovo
poslednje zajedničko veče.
 Rekla je sebi da ne bude melodramatična. Ide s Generalom.
Štitiće ga pola vojske.
Rekao je: „Šta bi želela za večeru? Ili da izađemo?“
Iznenada je želela da ga grli. „Hajdemo prvo u krevet“, rekla
je. „Večera može da sačeka.“
„Sviđaju mi se tvoji prioriteti“, kazao je Tab.

General je sutradan održao govor. Popodnevne televizijske vesti

prikazale su ga u punoj vojnoj uniformi, okruženog vojnicima,
dok je držao govor pred okupljenim novinarima, a iz daljine su
ga posmatrale bedne, izgladnele izbeglice, prašnjave kose.
Govor je bio vatren.
Vladina informativna služba podelila je tekst dok je General
govorio. Bio je provokativniji nego što je iko očekivao, a
Tamara je želela da je uspela da se dokopa nacrta govora
unapred. Možda bi i uspela da se Dekster nije umešao.
General je počeo okrivljujući Sudan za ubistvo desetara
Akermana. To je već bilo nagovešteno u vladinim medijima, ali
sad je prvi put ta optužba bila otvorena.
Nastavio je rečima da je taj incident bio deo sudanskog
podržavanja terorizma širom Sahela. I to je bila samo otvorena
izjava nečeg u šta su verovali mnogi, uključujući i Belu kuću.
„Pogledajte ovaj logor“, rekao je, pokazujući rukom sve oko
sebe; a kamera je poslušno prikazala naselje koje je bilo veće
nego što je Tamara zamišljala – ne samo nekoliko desetina
šatora nego nekoliko stotina koliba, sa šumarkom kržljavog
drveća koje je ukazivalo da se u sredini nalazi neko jezerce ili
izvor. „Ovaj logor“, rekao je General, „prima ljude koji su
pobegli od zlodela režima u Kartumu.“
Tamara se pitala koliko će daleko ići. Bela kuća nije želela da
išta destabilizuje Čad jer je bio koristan saveznik u borbi protiv
ISGS-a. Predsednici Grin se neće svideti ovaj govor.
„Mi u Čadu imamo humanitarnu dužnost prema svojim
susedima“, rekao je General, a Tamara je osetila da je stigao do
suštine. „Pomažemo onima koji beže od tiranije i surovosti.
Moramo da im pomognemo, i pomažemo im i nastavićemo da
im pomažemo. Neće nas zastrašiti!“
Tamara se zavalila na stolicu. To je bila suština svega.
Otvoreno je pozvao protivnike sudanske vlade da naprave
štabove u izbegličkim logorima u Čadu. Promrmljala je: „Ovo
će razbesneti Kartum.“
Lejla Morkos ju je čula i kazala: „I te kako.“
Govor se završio. Nije bilo problema, nije bilo nasilja. Tab je
bio u pravu.
Dok je Tamara odlazila, prošla je kraj Lajan, koja je kazala:
„Večeras u sedam?“
„Savršeno“, odgovorila je Tamara.

Lajanina kuća nalazila se u severoistočnom delu grada, zvanom

Ndžari. Živela je u jednoj ulici prekrivenoj đubretom. Na obe
strane, kuće su bile skrivene iza trošnih betonskih zidova i
visokih metalnih kapija, neuglednih i zarđalih. Tamara je bila
iznenađena koliko je ta četvrt bila siromašna. Lajan je uvek
dolazila na posao u pomodnoj, po meri krojenoj odeći, diskretno
i vešto našminkana, otmeno začešljane kose. Nikad nije
izgledala kao neko iz sirotinjske četvrti.
Kao kod većine kuća u Ndžameni, iza kapije se nalazilo
dvorište. Kad je Tamara ušla, Lajan je kuvala na ognjištu usred
otvorenog prostora, pored jedne starije žene koja je ličila na nju.
Kuća je bila izgrađena od šljaka blokova i imala je limeni krov.
Lajanin skuter bio je parkiran u uglu. Na Tamarino iznenađenje,
četvoro male dece igralo se u prašini. Lajan ih nikad nije
pomenula, a na njenom stolu nije bilo njihove fotografije.
Lajan je ljubazno pozdravila Tamaru, upoznala je sa svojom
majkom, a onda, mašući neodređeno rukom prema deci, kazala
četiri imena koja je Tamara odmah zaboravila. „To su tvoja
deca?“, pitala je Tamara, a Lajan je klimnula glavom.
Nije bilo ni traga nekom muškarcu.
Tamara nije tako zamišljala Lajaninu kuću.
Majka je dala Tamari čašu osvežavajuće limunade. „Večera
je skoro spremna“, kazala je Lajan.
Sele su prekrštenih nogu na ćilim u glavnoj prostoriji, sa
činijama hrane pred sobom. Lajan je skuvala čorbu od povrća
zvanu daraba, začinjenu mlevenim kikirikijem; crveni pasulj u
sosu od paradajza i pirinač začinjen limunom. Deca su sedela
dalje od odraslih. Sve je bilo ukusno i Tamara je jela u slast.
„Znam zašto ti je Dekster vratio Karima“, rekla je Lajan,
govoreći francuski kako je majka i deca ne bi razumeli.
„Stvarno?“ Tamara je bila radoznala: još nije dokučila šta se
dogodilo.
„Dekster je morao da kaže ambasadoru, a Nik je rekao meni.“
„Šta je rekao?“
„Kazao je da se nije svideo Karimu i da ovaj nije hteo da mu
da nijednu informaciju.“
Tamara se osmehnula. Dakle, to je to. Nije bila iznenađena.
Trudila se da šarmira Karima. Dekster se verovatno nije trudio
da bude ljubazan već je jednostavno prihvatio Karimovu
saradnju zdravo za gotovo. „Dakle, Karim nije hteo da Deksteru
da govor.“
„Karim je rekao da nema govora.“
„Vidi, vidi.“
„Dekster je rekao Niku da će Karim razgovarati samo s
tobom jer se pali na bele devojke.“
 „Dekster bi rekao sve osim da je pogrešno procenio.“
„To i ja mislim.“
Lajanina majka je donela kafu i odvela decu, verovatno u
spavaću sobu.
Lajan je rekla: „Želim da ti se zahvalim što se prijateljski
ponašaš prema meni. To mi mnogo znači.“
„Razgovaramo“, rekla je Tamara. „To nije velika stvar.“
„Muž me je napustio pre četiri godine“, kazala je Lajan.
„Uzeo je sav novac i auto. Morala sam da napustim kuću jer
nisam mogla da plaćam zakup. Najmlađe dete mi je tada imalo
godinu dana.“
„To je grozno.“
„Najgore od svega je što sam mislila da sam ja kriva, ali
nisam mogla da shvatim gde sam pogrešila. Redovno sam
održavala njegovu kuću. Radila sam u krevetu sve što je želeo, i
podarila sam mu četvoro predivne dece. Kako sam omanula?“
„Nisi omanula.“
„Sad to znam. Ali kad se dogodi... tražiš razloge.“
„Šta si uradila?“
„Preselila sam se ovde, kod svoje majke. Bila je siromašna
udovica koja je živela sama. Bila je srećna kad smo došli, ali
nije mogla da hrani i oblači šestoro ljudi. I zato sam morala da
se zaposlim.“ Pogledala je pravo u Tamaru i naglasila: „Morala
sam da se zaposlim.“
„Shvatam.“
„Bilo je teško. Obrazovana sam, umem da čitam i pišem
engleski, francuski i arapski. Ali čadski poslodavci ne vole da
zapošljavaju raspuštenice. Misle da sam neka bludnica koja će
izazivati nevolje. Bila sam na izmaku snaga. Ali moj muž je bio
Amerikanac i dao mi je jednu stvar koju nije mogao da mi uzme:
američko državljanstvo. I tako sam se zaposlila u ambasadi.
Dobar posao, američka plata, dovoljno da odškolujem decu.“
„To je sjajna priča“, rekla je Tamara.
Lajan se osmehnula. „Sa srećnim krajem.“

***
Sutradan je u Abešeu bila velika peščana oluja. Takve oluje
ponekad traju nekoliko minuta, ali ova je trajala duže. Aerodrom
je bio zatvoren i obilazak izbegličkih logora je odložen.
Tamara je prekosutra imala sastanak s Karimom, ali
predložila je da se ne nađu u hotelu Lami iz straha da će ljudi
početi da primećuju koliko se često viđaju. Karim je rekao da ih
verovatno niko neće videti u kafiću Kairo, i dao joj je adresu
koja nije bila u centru grada.
Bila je to čista, jednostavna kafana koju je posećivalo
isključivo lokalno stanovništvo. Stolice su bile plastične, a
stolovi prekriveni mušemama. Na zidovima su se nalazili
neuramljeni posteri egipatskih znamenitosti: Nil, piramide,
Mehmed-Alijeva džamija i nekropola. Konobar s čistom
keceljom srdačno je pozdravio Tamaru i pokazao joj sto u uglu
gde ju je čekao Karim. Kao i obično, bio je besprekorno odeven
u poslovno odelo i skupu kravatu.
„Ovo nije mesto na kome bih očekivala da te vidim,
prijatelju“, rekla je Tamara, osmehnula se i sela.
„Ja sam vlasnik ovog mesta“, kazao je Karim.
„To sve objašnjava.“ Nije bila iznenađena što je Karim bio
vlasnik kafane. Svi vodeći političari u Čadu su imali novca za
ulaganja. „Generalov govor je bio uzbudljiv“, rekla je, prelazeći
na posao. „Nadam se da ste spremni za sudanski odgovor.“
„Nećemo biti iznenađeni“, rekao je Karim samozadovoljno.
Bilo je tu nečeg što je uznemirilo Tamaru. Rekla je:
„Sudanska vojska bi mogla da pređe granicu, koristeći izgovor
da goni pobunjenike.“
„Dozvoli mi da ti kažem nešto“, rekao je, i izraz mu je postao
samodopadljiv, „ako dođu, doživeće iznenađenje.“
Tamara je prikrila uznemirenost. Želeći da se uskladi s
njegovim raspoloženjem, pokušala je da se široko osmehne, i
nadala se da to nije izgledalo previše usiljeno. „Iznenađenje, a?“,
rekla je. „Dočekaće ih više otpora nego što su očekivali.“
„Još kako.“
Želela je da sazna više, i nastavila je da se ponaša zadivljeno.
„Drago mi je što je General predvideo taj napad, a Narodna
armija Čada je spremna da ga odbije?“
Srećom, Karim je bio hvalisavo raspoložen. Voleo je da daje
pompezne migove. „I to veoma nadmoćnom silom“, rekao je.
„To je vrlo... strateški?“
„Upravo tako?“
Pokušala je nešto. „General je spremio zasedu?“
„Pa...“, nije bio baš spreman da potvrdi to, „recimo da je
obavio sve pripreme.“
Tamarine misli su se uskovitlale. Ovo je počelo da zvuči kao
priprema ozbiljnog sukoba. A Tab je bio tamo. Kao i Dekster.
Pokušala je da sakrije strah u glasu kad je pitala: „Ako bude
bitke, pitam se kad će početi?“
Karim je izgleda shvatio da je svojim hvalisanjem otkrio i
više nego što je nameravao. Slegnuo je ramenima. „Uskoro.
Možda danas. Možda sledeće nedelje. Zavisi koliko su Sudanci
spremni... i koliko će se naljutiti?“
Shvatila je da joj neće dati više informacija. Sad je morala da
se vrati u ambasadu i prenese vesti. Ustala je. „Karime, uvek je
zadovoljstvo razgovarati s tobom?“
„I meni je bilo zadovoljstvo?“
„I srećno vojnicima kad dođe do bitke!“
 „Veruj mi, neće im biti potrebna sreća.“
Pokušala je da ne izjuri iz kafane i uđe u kola koja su je
čekala. Dok je vozač kretao, razmišljala je kome da podnese
izveštaj. Očigledno je da je CIA morala odmah da dobije ove
vesti. Ali i vojska. Ako bude borbe, američka vojska će možda
morati da se umeša.
Kad je stigla do ambasade, donela je hitnu odluku da ode u
kancelariju pukovnice Suzan Markus. Suzan je bila tamo.
Tamara je sela i rekla: „Upravo sam imala uznemirujuć razgovor
s Karimom Azizom. Ovdašnja vlada očekuje da sudanska vojska
napadne neki izbeglički logor u znak odmazde zbog
Generalovog logora, a Narodna armija Čada je poslala je jake
snage na granicu da bi napravila zasedu Sudancima, ako dođu?“
„Opa“, rekla je Suzan. „Da li je Karim pouzdan?“
„Nije hvalisavac. Naravno da niko ne može biti siguran šta će
Kartum uraditi, ali ako napadnu, sigurno će doći do borbe. A
ako napadnu danas, tamo se nalaze novinari i civili iz ambasada,
koji bi mogli da budu ugroženi.“
„Možda ćemo morati da preduzmemo nešto.“
„Mislim da hoćemo, posebno jer je jedan od civila iz
ambasade šef ovdašnjeg odeljenja CIA.“
„Dekster je otišao?“
„Da.“
Suzan je ustala i prišla mapi na zidu. Pokazala je na grupu
crvenih tačkica između Abešea i sudanske granice. „Ovo su
izbeglički logori“, rekla je.
„Razbacani su na velikom prostranstvu“, primetila je Tamara.
„Koliko je to, četiristo kvadratnih kilometara?“
„Otprilike toliko.“ Suzan se vratila za svoj sto i pritisnula
neke tastere na tastaturi. „Da pogledamo najnovije satelitske
fotografije“, kazala je.
 Tamara je usmerila pažnju na veliki ekran na zidu.
Suzan je promrmljala: „Ovo bi mogao da bude taj jedan dan u
godini kad oblak prekriva istočnu Saharu... ali nije, hvala bogu.“
Pritisla je još tastera, a satelit je prikazao jedan gradić s dugom,
pravom pistom na severu. „Abeše“, kazala je. Promenila je
sliku, i pojavila se svetlosmeđa pustara. „Sve ove fotografije su
napravljene u poslednja dvadeset četiri sata.“
Tamara je imala iskustva sa satelitskim slikama. To je moglo
da bude naporno. „Čitava vojska mogla bi da se sakrije u tolikoj
pustinji“, rekla je.
Suzan je nastavila da menja slike, pokazujući različite delove
pustinjskog pejzaža. „Ako se ne pomera, da. Sve vrlo brzo
prekriju prašina i pesak. Ali kad se kreću, lakše ih je zapaziti.“
Tamara se napola nadala da neće biti ni traga sudanskoj
vojsci. Onda će se Tab bezbedno vratiti u Abeše ovog
popodneva i vratiti se u Ndžamenu sutra ujutro.
Suzan je uzdahnula.
Tamara je videla nešto što je izgledalo kao kolona mrava na
pesku. To ju je podsetilo na jednu televizijsku emisiju o
insektima koju je gledala. Začkiljila je. „U šta to gledamo?“
Suzan je rekla: „Bože dragi, to su oni.“
Tamara se setila kako je u utorak uveče pomislila kako
možda poslednji put vidi Taba. Ne, mislila je, molim te, ne.
Suzan je prepisala koordinate sa ekrana. „Vojska od dve ili tri
hiljade ljudi, i vozila, u pustinjskoj kamuflažnoj uniformi“, rekla
je. „Na zemljanom putu, kako izgleda, tako da se kreću sporo.“
„Naši ili njihovi?“
„Ne mogu da budem sigurna... ali istočno su od logora,
prema granici, tako da su verovatno Sudanci.“
„Pronašla si ih!“
„Ti si mi rekla gde da tražim.“
 „Gde je čadska vojska?“
„Postoji brz način da to saznamo.“ Suzan je uzela telefon.
„Pozovite mi generala Turea, molim vas.“
„Moram da obavestim CIA“, rekla je Tamara. „Dozvoli mi da
zapišem te koordinate.“ Uzela je olovku i iscepila list iz
Suzanine beležnice.
Suzan je počela da govori francuski, verovatno s generalom
Tureom, koristeći prisno tu umesto zvaničnog vous. Saopštila
mu je koordinate sudanske vojske, i sačekala da ih on zapiše.
Zatim je rekla: „Dobro, Sezare“, obratila mu se po imenu, „gde
ti je vojska?“
Suzan je naglas ponavljala brojeve dok ih je zapisivala, a
Tamara ih je takođe pribeležila.
Suzan je kazala: „A gde si odveo novinare?“
Kad je Tamara saznala tri niza koordinata, uzela je
samolepljivu cedulju sa Suzaninog stola i otišla do zidne mape.
Zalepila je ceduljice na mesta gde su se nalazile dve vojske i
novinari. Zatim se zagledala u mapu. „Novinari su između dve
vojske“, rekla je. „Jebiga.“
Tab je bio u smrtnoj opasnosti. Ovo više nisu bile njene crne
slutnje; to je bila činjenica.
Suzan se zahvalila čadskom generalu i prekinula vezu. Rekla
je Tamari: „Postupila si neverovatno dobro što si nas upozorila
na ovo.“
„Moramo da spasemo civile“, kazala je Tamara, misleći
uglavnom na Taba.
„Nego šta“, rekla je Suzan. „Potrebno mi je odobrenje
Pentagona, ali to neće biti problem.“
„Idem s tobom.“
To je bilo logično jer je ona obezbedila ključnu informaciju, i
Suzan je klimnula glavom. „Dobro.“
„Obavesti me kad budeš polazila i gde da se nađemo.“
„Naravno.“
Tamara je otišla do vrata.
Suzan je kazala. „Hej, Tamara.“
„Da?“
„Ponesi oružje.“
 15.

Tamara je obukla pancirni prsluk i uzela pištolj glok kalibra 9

mm koji joj je spasao život na mostu Ngveli. Odeljenjem CIA je
upravljao Majkl Olson, u Deksterovom odsustvu, a Majkl nije
imao neke sitničave primedbe koje bi Dekster sigurno izmislio.
Tamara se odvezla sa Suzan do vojne baze kraj aerodroma u
Ndžameni, gde su se sastale s četom od pedeset vojnika i ukrcale
su se u ogroman sikorski helikopter, koji je primio sve njih i
opremu. Tamara je dobila radio s mikrofonom i slušalicama
kako bi mogla da razgovara sa Suzan uprkos buci helikoptera.
Vazduhoplov je bio pun. „Kako ćemo ukrcati četrdeset civila
u povratku?“, pitala je Tamara.
„Svi će morati da stoje“, odgovorila je.
„Hoće li helikopter podneti toliku težinu?“
Suzan se osmehnula. „Ne brini. Ovo je teretna letelica,
prvobitno je projektovana za prevoz oborenih aviona u
Vijetnamu. Može da leti s još jednim helikopterom iste težine
zakačenim ispod.“
Putovanje preko Sahare trajalo je četiri sata. Tamara nije bila
uplašena za sebe, ali mučila ju je pomisao da bi mogla da izgubi
Taba, sad, danas. Bilo joj je muka od same pomisli na to i na
trenutak se uplašila da će povratiti pred pedeset odlučnih
vojnika. Helikopter je leteo brzinom od sto pedeset kilometara
na sat, ali činilo joj se da gotovo stoji u mestu iznad
nepromenjivog pejzaža od peska i kamenja, a pre kraja
putovanja shvatila je da želi da provede život s Tabom. Nije
želela da ikad više budu ovako razdvojeni.
 Ovo je bila misao koja menja život, dok je razmatrala
posledice. Bila je sigurna da Tab oseća isto što i ona. Uprkos
njenom iskustvu sa udajom za pogrešne muškarce, mislila je da
ne greši u vezi s njim. Ali postojalo je na stotine pitanja na koja
nije znala odgovor. Gde će živeti? Kako će živeti? Da li Tab želi
decu? Nikad nisu razgovarali o tome. Da li Tamara želi decu?
Nikad nije mnogo razmišljala o tome. Ali želim, shvatila je, sad
želim. S drugim muškarcima je bila neodlučna, ali s njim... da.
Imala je toliko tema za razmišljanje da joj se putovanje
učinilo prekratkim, i iznenadila se kad su sleteli u Abeše.
Udaljenost koju su preleteli bila je na samoj granici dometa
helikoptera i morali su da naspu gorivo pre nego što počnu da
traže novinare.
Abeše je nekad bio veliki grad, stanica na transsaharskom
putu koji su vekovima koristili arapski trgovci robljem. Tamara
je zamislila karavane s kamilama koje neumorno hodaju preko
beskrajne pustinje, velike džamije sa stotinama vernika koji
kleče, raskošne palate s haremima u kojima se lepotice
dosađuju, bedu ljudi na prepunim tržnicama robova. Nakon što
su Francuzi kolonizovali Čad, stanovništvo Abešea je gotovo
zbrisano bolestima. Sad je to bio gradić sa stočnom pijacom i
nekoliko radionica koje su proizvodile ćilime od kamilje dlake.
Carstva se uzdižu, mislila je, a onda padaju.
Na aerodromu se nalazila mala američka vojna baza, sa
osobljem koje se smenjivalo na svakih šest nedelja, a trenutna
smena je spremila cisternu s gorivom koja je čekala na pisti. U
roku od nekoliko minuta, helikopter je ponovo uzleteo.
Skrenuo je na istok, idući ka poslednjoj poznatoj lokaciji
novinara. Tamara se konačno približavala Tabu. Uskoro će znati
da li je u nevolji, i može li da mu pomogne.
Nakon petnaestak minuta, videli su jedno sumorno naselje:
nizove improvizovanih kućica; prašnjave, bezvoljne stanovnike;
i štrokavu decu koja se igraju kamenjem na prljavim stazama.
Pilot je triput nadleteo to naselje: nije bilo ni traga novinarima.
Suzan je pogledala svoju mapu, identifikovala sledeći najbliži
logor i dala uputstva kopilotu. Mašina je poletela brzo i krenula
ka severoistoku.
Nekoliko minuta kasnije, nadleteli su jednu veliku vojnu
jedinicu koja je išla na istok. „Narodna armija Čada“, rekla je
Suzan preko sistema za komunikaciju. „Pet ili šest hiljada ljudi.
Tvoja informacija je bila tačna, Tamara. Ima ih dvaput više od
Sudanaca.“
Kad su čuli to, vojnici su pogledali Tamaru s novim
poštovanjem. Dobri obaveštajni podaci mogu da im spasu život i
cenili su svakog ko ih pribavlja.
Sledeći logor izgledao je slično prethodnom, osim što se
nalazio u jednoj plitkoj dolini, sa ivicama koje su se dizale ka
istoku i zapadu. Tamara je pogledom tražila ljude iz grada:
zapadnjačku odeću, gole glave i tamne naočare, blesak objektiva
foto-aparata na suncu. Zatim je uočila dva autobusa, prekrivena
prašinom, parkirana u centru logora. U blizini je primetila
ljubičastu bluzu, a onda neku plavu košulju, a onda jedan
kačket. „Mislim da je to to“, rekla je.
Suzan je kazala: „I ja.“
Jedan mali helikopter, koji Tamara nije prethodno primetila,
iznenada je uzleteo iz logora. Nakrenuo se i udaljio od
sikorskog, a onda brzo krenuo ka zapadu.
Tamara je kazala: „Bože, šta je to bilo?“
„Prepoznala sam letelicu“, kazala je Suzan. „To je Generalov
lični prevoz.“
To je bilo zlokobno, mislila je Tamara. „Pitam se zašto
odlazi.“ Razgovarajući s pilotom, Suzan je rekla: „Uzleti
dovoljno visoko da razgledamo okolinu.“
Letelica je uzletela.
Dan je bio vedar. Na istoku su videli približavanje vojske,
praćene oblakom prašine: Sudanci.
Suzan je rekla: „Jebiga.“
Tamara je kazala: „Koliko su daleko... kilometar i po?“
„Manje.“
„A koliko je daleko čadska vojska?“
„Pet kilometara. Po ovim zemljanim putevima kreću se
brzinom od petnaestak kilometara na sat. Biće ovde za dvadeset
minuta.“
„Toliko vremena imamo da spasemo svoje ljude – i sklonimo
izbeglice od opasnosti.“
„Da.“
„Nadam se da ćemo završiti to pre nego što stignu Sudanci.“
„Takav je bio plan. Sad je vreme za novi plan.“
Suzan je naredila pilotu da sleti kraj autobusa, zatim se
obratila vojnicima dok je helikopter sletao. „Odredi jedan i dva,
odmah zauzmite istočni greben. Pucajte čim se neprijatelj
približi. Pokušajte da izgleda kao da vas ima deset puta više
nego što vas stvarno ima. Odred tri, idite u logor i kažite
novinarima, da se okupe kraj autobusa, a izbeglicama da beže u
pustinju. Samo trenutak.“ Pitala je Tamaru kako se na arapskom
kaže Sudanci dolaze, bežite!, a Tamara je to rekla preko radija,
kako bi svi čuli. Suzan je završila: „Lebdećemo iznad kako bih
mogla sve da vidim. Reći ću vam kad da se raziđete i gde da se
ponovo okupite.“
Helikopter je sleteo, a pozadi je spuštena rampa.
Suzan je viknula: „Krećite, krećite!“
Vojnici su potrčali niz rampu. Kao što im je naređeno, većina
je skrenula na istok, krenula uzbrdo i zauzela položaj kraj
grebena. Ostali su se razišli po logoru. Tamara je krenula da
traži Taba.
Kad su vojnici preneli svoju poruku, nekoliko izbeglica je
počelo da napušta logor sasvim opušteno, očigledno ne verujući
da ima potrebe za žurbu.
Većina posetilaca je lutala naokolo i razgovarala sa
izbeglicama i oni su, takođe, nehajno reagovali na naređenja.
Drugi su se okupili oko stola s hranom, gde su ljudi iz vladine
kancelarije za medije delili hladna pića i hranu iz plastičnih
posuda.
„Biće nevolje!“, viknula je Tamara vladinim službenicima.
„Došli smo da vas izvučemo odavde. Kažite svima da se spreme
za ukrcavanje u helikopter.“
Prepoznala je jednog od novinara, Bašira Fahurija, koji je
držao bocu piva u ruci. Rekao je: „Šta se događa, Tamara?“
Nije imala vremena da obaveštava novinare. Ignorišući
pitanje, rekla je: „Gde je Tadbar Sadul?“
„Samo malo“, kazao je Bašir. „Ne možeš da nam naređuješ.
Kaži nam šta se događa!“
Tamara je rekla: „Jebote, Bašire.“ Odjurila je.
Videla je iz vazduha da kroz logor vode dve duge, prilično
prave staze, jedna otprilike od severa do juga, a druga od istoka
do zapada, i sad je odlučila kako je najbolji način da traži Taba
da prođe obema stazama. Neće moči da zaviruje u kuće: to bi
trajalo predugo i ne bi stigla da pretraži sve pre dolaska
sudanske vojske.
Trčeći na istok, ka vojnicima na grebenu, čula je jedan pucanj
iz puške.
Usledila je tišina, kao da su se svi zaprepastili. Zatim je čula
galamu kad su ostali američki vojnici zapucali. Na kraju, još
pucnjave iz daljine reklo je Tamari da su iznenađeni Sudanci
počeli da uzvraćaju vatru. Srce joj je preskakalo od straha, ali
nastavila je da trči.
Ljudi u logoru su se rastrčali od te buke. Svi su izašli iz
šatora da vide šta se događa. Zvuk pucnjave bio je efikasniji od
izgovorenih naređenja: izbeglice su počele da beže iz logora,
noseći decu i vrednu imovinu – kozu, gvozdeni lonac, pušku,
vreću brašna. Novinari su prekinuli intervjue i potrčali ka
autobusima, držeći kamere i vukući kablove za mikrofone.
Tamara je gledala lica, ali nije videla Taba.
Zatim je počelo granatiranje.
Jedna minobacačka mina eksplodirala je levo od Tamare,
uništavajući jednu kuću; a zatim je doletelo još nekoliko.
Sudanska artiljerija je pucala iznad glava američkih vojnika,
prema logoru. Čula je preplašene povike i bolne urlike ranjenih
izbeglica. Američki vojni bolničari izneli su sklopiva nosila i
počeli da zbrinjavaju ranjenike. Želja za napuštanjem logora
dovela je do stampeda.
Budi mirna, rekla je Tamara sebi. Budi mirna. Pronađi Taba.
Pronašla je Dekstera.
Gotovo joj je promakao. Na zemlji, kraj otvorenog ulaza u
jednu od kućica, videla je nešto što je izgledalo kao gomila krpa,
ali nešto ju je navelo da ponovo pogleda, i shvatila je da je to
Deksterovo plavo-belo odelo od krepa, i da je Dekster u njemu.
Kleknula je kraj njega. Disao je, ali plitko. Nije imao neke
vidljive rane – samo ogrebotine – bio je u nesvesti, mora da je
bio ranjen.
Ustala je i povikala: „Nosila, ovamo!“
Niko od bolničara nije bio u blizini i nije bilo odgovora.
Potrčala je dvadesetak metara ka centru naselja, ali i dalje nije
nikog videla. Vratila se do Dekstera. Bilo je rizično pomerati
ranjenika, znala je to, ali očigledno je bilo opasnije ostaviti ga na
milosti i nemilost Sudancima. Donela je brzu odluku. Okrenula
ga je na stomak, podigla mu torzo, podvukla svoja leđa pod
njegov stomak i podigla njegovo mlitavo telo preko desnog
ramena. Kad je ustala, lakše je mogla da podnese njegovu težinu
i krenula je ka helikopteru i autobusima.
Prešla je sto metara kad je videla dva bolničara. „Hej!“,
viknula je. „Pogledajte ovog tipa... on je iz naše ambasade.“
Uzeli su onesvešćenog Dekstera i položili ga na nosila, a
Tamara je nastavila.
Primetila je da neki novinari snimaju, i osetila je poštovanje
prema njihovoj hrabrosti.
Gotovo sve izbeglice su otišle. Jedna starica je pomagala
muškarcu koji je hramao, neka tinejdžerka je s mukom nosila
dva uplakana detenceta, ali ostali su već bili van logora, idući ka
pustinji što su brže mogli i udaljavajući se od oružja.
Koliko dugo tridesetak Amerikanaca može da zadržava dve
hiljade vojnika? Tamara je pretpostavljala da im je ostalo malo
vremena.
Helikopter se spuštao. Suzan je nameravala da pokupi sve.
Gde je Tab?
Zatim ga je spazila. Trčao je stazom od severa do juga, jureći
za izbeglicama u begu, noseći neko veliko dete ispod leve ruke.
To je bila devojčica od otprilike devet godina, primetila je
Tamara, i plakala je neutešno, verovatno više uplašena od tog
stranca koji ju je zgrabio nego granata koje su eksplodirale iza
nje.
Helikopter je sleteo. Tamara je u slušalicama čula Suzan
kako kaže: „Odred tri, ukrcajte civile.“
Tab je stigao do ruba logora, sustigao poslednje izbeglice i
spustio dete na zemlju. Odmah je otrčala. Tab se okrenuo i
potrčao natrag.
 Tamara je potrčala ka njemu. Zagrlio ju je, široko se
osmehujući. „Zašto li sam bio siguran da ćeš biti umešana u ovo
spašavanje?“, rekao je.
Morala je da se divi njegovoj smirenosti jer se šalio na
bojnom polju. Ona nije bila tako smirena. „Idemo!“, povikala je.
„Moramo da se ukrcamo u helikopter!“ Potrčala je, a Tab za
njom.
Suzanin glas u njenom uvu rekao je: „Odred dva, vratite se i
ukrcajte.“
Tamara je pogledala ka grebenu i videla da polovina vojnika
puzi unazad, a onda ustaje i trči ka logoru. Jedan čovek je nosio
saborca, ranjenog ili mrtvog.
Kad su vojnici stigli do helikoptera, Suzan je naredila:
„Odred jedan, povucite se i ukrcajte. Trčite koliko vas noge
nose, momci.“
Poslušali su njen savet.
Tamara i Tab su stigli do helikoptera i ukrcali se malo pre
Odreda jedan. Svi ostali su se već bili ukrcali. Stotinak ljudi je
bilo sabijeno u putničkoj kabini, a neki su bili na nosilima.
Tamara je pogledala kroz prozor helikoptera i videla
sudanske vojnike kako prelaze preko grebena. Mislili su da su
namirisali pobedu, i disciplina im je popustila. Pucali su, ali nisu
nišanili, i traćili su metke na udžerice koje su stajale između njih
i Amerikanaca koji su se povlačili.
Vrata su zatvorena uz tresak i pod ispod Tamarinih nogu
naglo se podigao. Pogledala je kroz prozor i videla da su svi
Sudanci sad okrenuli oružje ka helikopteru.
Gotovo ju je obuzeo užas. Mada meci možda nisu mogli da
probiju oklopljenu donju oblogu letelice, mogao je da ih obori
dobro naciljan projektil iz minobacača ili raketa iz ručnog
raketnog bacača. Motori su mogli da stradaju ili je neki srećan
pogodak mogao da uništi rotor, a onda... setila se crnohumorne
izreke koju su piloti voleli: helikopter pada kao cigla. Osetila je
kako se trese dok je letelica uzletala, a nišani pušaka pratili
njeno kretanje. Uprkos buci motora i rotora, učinilo joj se da je
čula zveket metaka koji pogađaju oklop. Zamislila je ovu veliku
letelicu, sa stotinu ljudi, kako pada, razbija se u paramparčad i
nestaje u plamenu.
Zatim je videla kako Sudanci usmeravaju pažnju na nešto
drugo. Prekinuli su da gledaju helikopter i okrenuli su glave.
Pratila je njihove poglede do zapadnog uzvišenja. Tamo je
videla čadsku vojsku koja dolazi preko grebena. To je više bio
divlji juriš nego kontrolisano napredovanje, vojnici su trčali i
pucali. Neki od Sudanaca su uzvratili vatru, ali brzo im je
postalo jasno da su u manjini i počeli su da beže.
Putnici helikoptera počeli su da kliču i aplaudiraju.
Pilot je odleteo pravo na sever, daleko od obe vojske i za
nekoliko trenutaka helikopter je bio van dometa.
„Mislim da smo bezbedni“, rekao je Tab.
„Da“, kazala je Tamara, uhvatila ga je za ruku i jako stegla.

Narednog jutra je u odeljenju CIA u Ndžameni vladala gužva.

Direktor CIA iz Vašingtona je tokom noći postavio niz pitanja:
Šta je podstaklo sukob? Koliko je bilo žrtava? Da li ima ubijenih
Amerikanaca? Ko je pobedio? Šta se dogodilo s Deksterom?
Gde je, dođavola, Abeše? I, najvažnije, kakve će biti posledice?
Bili su mu potrebni ti odgovori pre nego što obavesti
predsednicu.
Tamara je rano došla na posao i sela za svoj sto da napiše
izveštaj. Počela je od jučerašnjeg susreta s Karimom, koga je
opisala kao „izvor blizak Generalu“. Daće njegovo ime, ako
budu tražili, ali neće ga stavljati u pisane izveštaje, ako se ona
bude pitala.
Kad su ostali stigli, svi su je pitali šta se dogodilo s
Deksterom. „Ne znam“, odgovarala je svima. „Pronašla sam ga
onesvešćenog, bez ikakvog znaka kako je zadobio povrede.
Možda se onesvestio od straha.“
Dekster je sa ostalim ranjenicima odnet u bolnicu u Abešeu
kad je helikopter sleteo da dospe gorivo. Tamara je predložila
Majku Olsonu da pošalje nekog mlađeg službenika, možda
nekog kao što je Din Džouns, sledećim avionom u Abeše, da
poseti bolnicu i iz prve ruke sazna dijagnozu, a Olson je rekao:
„Dobra ideja.“
Sa Olsonom na čelu, atmosfera je bila prijatnija, a ipak je sav
posao obavljan podjednako dobro, ako ne i bolje.
General je bio u jutarnjim vestima, kukuričući kao petao.
„Dobili su svoje!“, rekao je. „Sad će dvaput razmisliti pre nego
što pošalju teroriste na most Ngveli.“
Novinar je pitao: „Gospodine predsedniče, neki ljudi kažu da
ste sporo reagovali na taj incident.“
General je očigledno bio spreman za to pitanje. „Kineska
poslovica kaže“, rekao je, „osveta je jelo koje se jede hladno.“
To nije bila kineska poslovica, znala je Tamara, već citat iz
jednog francuskog romana, ali poruka je bila jasna na svakom
jeziku. General je brižljivo planirao, i čekao pravi trenutak, a
onda napao; i bio je siguran da je veoma pametan.
Tamara je unela sve pojedinosti u izveštaj, zatim sela i
razmišljala kako da objasni značaj te bitke. Njen razgovor s
Karimom potvrdio je Generalovu tvrdnju da je postavio zasedu
u znak osvete za pucnjavu na mostu. Njegovu izjavu da su
Sudanci „dobili svoje“ potvrdio je izveštaj generala Turea, koji
je Suzan dostavila Tamari, u kome je pisalo da su Sudanci
ozbiljno poraženi.
 To je značilo da će vlada u Kartumu biti besna. Pokušaće da
prikažu bitku tako da ne izgledaju kao toliki gubitnici, ali i oni i
svet će znati istinu. I osećaće se poniženo, i želeće da se osvete.
Ponekad je međunarodna politika bila kao sicilijanska
vendeta, mislila je Tamara. Ljudi su se svetili za ono što im je
urađeno, kao da nisu znali da će se njihovi protivnici osvetiti za
tu osvetu. Dok je vraćanje milo za drago trajalo, eskalacija je
bila neizbežna: više besa, više osvete, više nasilja.
To je bila slabost diktatora. Bili su toliko navikli da rade po
svome da nisu očekivali da im spoljni svet van matične države
išta odbije. General je započeo nešto što možda neće moći da
kontroliše.
A to je bilo značajno za predsednicu Grin. Ona je želela da
situacija u Čadu bude stabilna. Amerika je podržavala generala
kao vođu koji može da održi red, ali sad je pretio stabilnosti tog
regiona.
Završila je izveštaj i poslala ga Olsonu. Nekoliko minuta
kasnije, došao je do njenog stola sa štampanim primerkom u
ruci. „Hvala ti na ovom“, rekao je. „Vrlo uzbudljivo štivo.“
„Previše uzbudljivo“, kazala je.
„U svakom slučaju, sadrži većinu onog što zanima ljude iz
Lenglija, tako da sam ga poslao takvog kakav je.“
„Hvala ti.“ Dekster bi ga ponovo napisao, mislila je Tamara,
a onda poslao sa svojim potpisom.
Majk je kazao: „Ako želiš da dobiješ ostatak dana slobodno,
rekao bih da si zaslužila.“
„Uradiću to.“
„Uživaj u odmoru.“
Tamara se vratila u svoj stan i pozvala Taba. I on je proveo
jutro u kancelariji, pišući izveštaj za DGSE, ali ga je gotovo
završio i nameravao je da iskoristi ostatak dana za odmor.
Dogovorili su se da se nađu u njegovom stanu, i možda odu
negde na ručak.
Otišla je kolima do njegovog stana i stigla je tamo pre njega.
Otključala je vrata svojim ključem. To je bio prvi put da je
bila tu bez njega. Šetala je naokolo, uživala u osećaju da se
oseća prijatno u njegovom privatnom svetu. Sve to je već bila
videla, a on je rekao: „Pogledaj sve, nemam nikakve tajne pred
tobom“, ali sad je mogla da gleda stvari koliko god dugo želi,
bez straha da će on reći: „Šta ima toliko zanimljivo u mom
kupatilskom ormariću?“
Otvorila je plakar i zagledala se u njegovu odeću. Imao je
dvanaest svetloplavih košulja. Primetila je nekoliko pari cipela
koje ga nikad nije videla da nosi. Čitav plakar mirisao je na
sandalovinu, i na kraju je shvatila da su drvene vešalice i nosači
za cipele natopljeni tim mirisom.
Imao je ormarić s medicinskim priborom: paracetamol,
flasteri, lekovi protiv prehlade, tablete za varenje. Nije znala da
ima probleme s varenjem. Na polici se nalazilo izdanje
Molijerovih komada, iz osamnaestog veka, u šest tomova, na
francuskom, naravno. Otvorila je jednu knjigu i ispala je jedna
kartica. Na njoj je pisalo: „Joyeux anniversaire, Tab – ta maman
t’aime.“ Voli te mama. Lepo, mislila je.
U fioci je imao fasciklu s privatnim dokumentima: kopija
izvoda iz matične knjige rođenih, prepisi obe fakultetske
diplome i jedno staro babino pismo, napisano pažljivim
rukopisom nekog ko ne piše često, očigledno poslato kad je bio
dečak. To pismo mu je čestitalo na položenim ispitima. Tamara
se rasplakala, a nije znala zašto.
Stigao je nekoliko minuta kasnije. Sedela je prekrštenih nogu
na njegovom krevetu i gledala ga kako se svlači, umiva i oblači
kućnu odeću. Ali izgledalo je da ne žuri da izađu. Seo je na rub
kreveta i dugo ju je gledao. Nije se stidela njegovog pogleda; u
stvari, uživala je u tome.
Na kraju je progovorio: „Kad je počela pucnjava...“
„Uzeo si onu devojčicu.“
Osmehnuo se. „Vragolanka mala. Ugrizla me je, samo da
znaš.“ Pogledao je šaku. „Nema krvi, ali vidi modricu!“
Uhvatila ga je za ruku i poljubila modricu. „Jadniče mali.“
„Nije to ništa, ali mislio sam da ću poginuti. A onda sam
pomislio: voleo bih da provedem još vremena s Tamarom.“
Zagledala se u njega. „To ti je bila poslednja misao pred
smrt?“
„Da.“
„Dok sam išla tamo“, kazala je, „tokom dugog putovanja
helikopterom preko pustinje, mislila sam o nama, i imala sam
sličan osećaj. Nisam želela da ikad više budem odvojena od
tebe.“
„Dakle, oboje osećamo isto.“
„Znala sam da će biti tako.“
„Ali šta da radimo?“
„To je veliko pitanje.“
„Razmišljao sam o tome. Ti si posvećena CIA. Ja ne osećam
tako o DGSE. Uživao sam radeći u obaveštajnoj službi, i
čoveče, naučio sam toliko toga, ali ne želim da napredujem.
Služio sam svojoj zemlji deset godina, i voleo bih da se sad
posvetim porodičnom poslu, možda ga preuzmem kad se moja
majka penzioniše. Volim modu i luksuz, a mi Francuzi smo
dobri u tome. Ali to znači život u Parizu.“
„Tako sam i mislila.“
„Ako bi Agencija želela da te prebaci, da li bi se preselila u
Pariz sa mnom?“
„Da“, kazala je Tamara, „bez razmišljanja.“
 16.

Temperatura je nemilosrdno rasla dok je autobus s mukom

prelazio pustinju. Kija nije shvatila da je njen bivši dom, obala
jezera Čad, jedna od hladnijih oblasti u zemlji. Uvek je
zamišljala da je u čitavom Čadu isto, i bila je neprijatno
iznenađena kad je otkrila da je na retko naseljenom severu
mnogo toplije. Na početku putovanja, mučili su je prozori bez
stakala, kroz koje je ulazila neprijatna prašina; ali sad, kad je
bila znojava i ulepljena s Nažijem u krilu, bilo joj je drago što
uopšte ima vetra, makar on bio vreo i prašnjav.
Naži se vrpoljio i cvileo. „Hoću leben“, stalno je ponavljao,
ali Kija nije imala pirinač i mlaćenicu i nije mogla da išta skuva.
Dala mu je da sisa, ali brzo je postao nezadovoljan. Pretpostavila
je da joj je mleko postalo razređeno jer je i sama bila gladna.
Hrana koju im je Hakim obećao bila je vrlo često voda i bajat
hleb, a ni njega ne mnogo. „Luksuz“ koji je dodatno naplaćivao
uključivao je ćebad, sapun i neku hranu koja nije hleb ili ovsena
kaša. Ima li ičeg goreg od majke koja zna da ne može da nahrani
gladno dete?
Abdul je krajičkom oka pogledao Nažija. Kija se nije stidela
kao što je trebalo zato što joj je on gledao grudi. Nakon više od
dve nedelje sedenja jedno kraj drugog, svakog dana, uspostavili
su neku umornu bliskost.
Sad se obratio Nažiju. „Bio jednom jedan čovek po imenu
Samson i bio je najjači čovek na čitavom svetu“, rekao je.
Naži je prestao da cmizdri i zaćutao.
„Jednog dana je Samson hodao pustinjom kad je, iznenada,
čuo lava kako reži u blizini... stvarno blizu.“
Naži je stavio palac u usta i pribio se uz Kiju, istovremeno
krupnim očima zureći u Abdula.
Abdul se družio sa svima, primetila je Kija. Svi putnici su ga
voleli. Često ih je zasmejavao. Kija nije bila iznenađena:
upoznala ga je kad je bio prodavac cigareta, koji se šalio s
muškarcima i flertovao sa ženama, i setila se kako priča da su
Libanci dobri trgovci. U prvom gradu gde se autobus zaustavio
preko noći, Abdul je otišao u jednu kafanu. Kija je otišla na isto
mesto, sa Esmom i njenim svekrom i svekrvom, samo da se
malo prošetaju. Videla je kako Abdul igra karte, ne gubeći i ne
dobijajući mnogo. Imao je bocu piva u ruci, mada je izgledalo
da je nikad nije popio do kraja. Uglavnom je razgovarao s
ljudima, naizgled nehajno ćaskajući, ali kasnije je shvatila da je
otkrio koliko žena su ti muškarci imali i koji trgovci su
nepošteni i koga su se svi bojali. Otad se događalo nešto slično u
svakom selu ili gradu.
A ipak je bila sigurna da je to samo gluma. Kad se ne druži sa
svima, izgledao je povučeno, odsutno, čak potišteno, kao čovek
koji ima brige u životu i patnju u prošlosti. To ju je na početku
navelo da pomisli kako mu nije draga. S vremenom je počela da
veruje kako on ima dve ličnosti. A onda, ispod svega toga,
postojao je neki treći čovek, onaj koji se trudio da umiri Nažija,
pričajući mu priču koju će dvogodišnjak razumeti i voleti.
Autobus je išao putevima koji nisu bili obeleženi i Kiji su
često bili nevidljivi. Veći deo pustinje sastojao se od ravne,
tvrde stene s tankim slojem peska, što je bila pogodna površina
za sporu vožnju. Povremeno bi naišli na neku bačenu limenku
koka-kole ili probušenu gumu koja je potvrđivala da prate neki
put, i da nisu izgubljeni u divljini.
Svako selo je imalo oazu: ljudi nisu mogli da žive bez vode.
Svako malo naselje imalo je podzemno jezero, koje se često
videlo na površini u vidu bare ili izvora. Ponekad bi presušila,
kao jezero Čad; a onda su ljudi morali da idu na neko drugo
mesto, kao što je Kija radila.
Jedne noći nisu imali gde da se zaustave, i svi su spavali u
sedištima dok ih ujutro nije probudilo sunce.
Na početku putovanja, neki muškarci su gnjavili Kiju. To se
uvek događalo uveče, kad padne mrak, kad svi putnici leže na
podu neke kuće, ili u nekom dvorištu – na dušecima, ako imaju
sreće. Jedne noći se jedan muškarac popeo na nju. Ćutke se
borila protiv njega, znajući da će joj se, ako vrisne ili ponizi
nekog muškarca na bilo koji način, njegovi prijatelji osvetiti i
optužiće je da je kurva. Ali bio je prejak za nju i uspeo je da joj
svuče ćebe. A onda, iznenada se trgnuo unazad, i shvatila je da
ga je neko jak svukao s nje. Na svetlosti zvezda je videla Abdula
koji je pribio tog muškarca na zemlju držeći ga jednom rukom
za vrat, sprečavajući ga da viče ili, možda, čak diše. Čula je
kako Abdul šapuće: „Ostavi je na miru ili ću te ubiti. Razumeš
li? Ubiću te.“ Zatim je otišao. Taj muškarac je neko vreme ležao
i dahtao, a onda je otišao. Nije znala ko je to bio.
Nakon toga je počela da razume Abdula. Pretpostavila je da
nije želeo da ga smatraju njenim prijateljem, tako da se pred
drugima ponašala kao da se ne poznaju, nije ćaskala s njim niti
se smešila ili tražila pomoć dok je s mukom obavljala
svakodnevne obaveze s nemirnim dvogodišnjakom u naručju.
Ali razgovarali su dok je sedela u autobusu kraj njega. Tiho i
bez preterivanja, ispričala mu je o svom detinjstvu, o braći u
Sudanu, životu kraj jezera koje presušuje, i Salimovoj smrti. Čak
mu je ispričala priču o klubu Burbon strit. On nije rekao ništa o
sebi, a ona mu nije postavljala pitanja jer je osetila da mu se to
ne bi svidelo, ali često je komentarisao njene priče, i osetila je
kako joj postaje drag.
Sad je slušala njegov smirujući, tihi glas, s libanskim
naglaskom. „Uzela je pramen njegove kose između palca i
kažiprsta i on se nije probudio, samo je nastavio da hrče.
Odsekla mu je uvojak kose makazama, a on se i dalje nije budio.
A onda još jedan. Sec, sec, radile su makaze, a hrk, hrk, hrkao je
Samson.“
Setila se manastirske škole gde je prvi put čula priče iz
Biblije – Jona i kit, David i Golijat, Noje i arka. Naučila je da
čita i piše, deli i množi, i govori malo francuskog. Sticala je
znanje i od ostalih devojaka, od kojih su neke znale više nego
ona o tajnama odraslih kao što je seks. To su bila srećna
vremena. U stvari, čitav život bio joj je srećan do tog groznog
dana kad su joj doneli Salimovo hladno telo. Otad je znala samo
za razočaranja i teškoće. Da li će tome ikad doći kraj? Hoće li
ponovo biti srećnih dana? Hoće li stići do Francuske?
Autobus je iznenada usporio. Gledajući napred, Kija je videla
paru kako izbija iz prednjeg dela vozila. „Šta je sad?“,
promrmljala je.
Abdul je rekao: „I kad se probudio ujutro, bio je gotovo
ćelav, a njegova divna duga kosa nalazila se na jastuku svud oko
njega. A sutra ćemo otkriti šta se dalje dogodilo.“
„Ne, sad!“, kazao je Naži, ali Abdul mu nije odgovorio.
Hakim je zaustavio autobus i ugasio motor. „Motor je
prokuvao“, izjavio je.
Kija je osetila strah. Autobus se već dvaput kvario – što je bio
glavni razlog zbog koga je putovanje trajalo duže nego što je
očekivano – ali treći put nije bilo ništa manje strašno. Nije bilo
nikog u blizini, telefoni nisu radili, a retko su viđali druga
vozila. Ako bude nemoguće popraviti autobus, moraće da
pešače. Ili će stići do neke oaze ili umreti, šta god da se dogodi
prvo.
Hakim je uzeo alat i izašao iz autobusa. Podigao je poklopac i
pogledao motor. Većina putnika je izašla da protegne noge. Naži
je trčao naokolo, izbacujući višak energije. Tek nedavno je
naučio da trči, i bio je ponosan na svoju brzinu.
Kija, Abdul i nekoliko drugih putnika gledali su preko
Hakimovog ramena u motor pun pare. Popravljanje starih
automobila i motocikala bila je važna aktivnost u siromašnijim
oblastima Čada i, mada je to bio muški posao, Kija je naučila
neke stvari.
Nije bilo ni traga curenju.
Hakim je pokazao na jedan zmijolik komad gume koji je
visio s remenice. „Kaiš ventilatora je pukao“, rekao je. Oprezno
je zavukao ruku u vreli motor i izvukao gumu. Bila je crna sa
smeđim tačkama, izlizana i ponegde napukla. Kija je videla da je
odavno trebalo da bude zamenjena.
Hakim se vratio u autobus i izvadio veliku limenu kutiju
ispod svog sedišta. Radio je to i prilikom prethodnih popravki.
Spustio je kutiju na pesak, otvorio ju je i pretraživao različite
rezervne delove: svećice, osigurače, razne gumice i kotur izolir-
trake. Hakim se namrštio i ponovo potražio.
Zatim je rekao: „Nemam rezervni ventilator-kaiš.“
Kija je tiho rekla Abdulu: „U nevolji smo.“
„Ne baš“, odgovorio je, podjednako tiho. „Ne još.“
Hakim je kazao: „Moraćemo da improvizujemo.“ Pogledao je
putnike oko sebe i zaustavio pogled na Abdulu. „Daj mi taj
kaiš“, rekao je, pokazujući na pamučni pojas oko Abdulovog
struka.
„Ne“, rekao je Abdul.
„Moram da ga upotrebim kao privremeni ventilator-kaiš.“
„Neće uspeti“, rekao je Abdul. „Potrebno ti je nešto čvršće.“
 „Postoji zatezna remenica.“
„Pamuk će ipak skliznuti.“
„Naređujem ti!“
Jedan od čuvara se umešao. Zvali su se Tarek i Hamza, a
progovorio je Tarek, onaj viši. Obratio se Abdulu glasom koji je
tiho naznačavao kako rasprava nije poželjna. „Uradi kako ti je
rekao.“
Kija je bila prestrašena, kao i većina muškaraca, ali Abdul je
ignorisao Tareka i obratio se Hakimu. „Tvoj kaiš će biti bolji“,
rekao je.
Hakimove farmerke držao je iznošen, smeđ kožni pojas.
Abdul je dodao: „Sigurno je dovoljno dug“, a svi su se
nasmejali, jer je Hakimov struk bio širok.
Tarek je besno rekao Abdulu: „Moraš da uradiš ono što ti on
kaže!“
Kija je bila zapanjena što je izgledalo da se Abdul ne boji tog
čoveka s puškom preko ramena. „Hakimov pojas će biti bolji“,
smireno je rekao Abdul.
Na trenutak je izgledalo kao da će Tarek skinuti pušku s
ramena i zapretiti Abdulu; ali onda se predomislio. Okrenuo se
ka Hakimu. „Upotrebi svoj pojas“, rekao je.
Hakim je skinuo pojas.
Kija se pitala zašto je Abdul bio toliko vezan za svoj pamučni
pojas.
Hakim je obmotao pojas oko remenica, zakopčao ga, a onda
zategao. Uzeo je plastični petolitarski balon iz autobusa i
dopunio hladnjak, koji je šištao i žuborio i onda se smirio.
Vratio se u autobus i upalio motor, a onda ponovo izašao da
pogleda ispod haube. Kao što je Kija već videla, kaiš je radio
ono što je trebalo, okretao je mehanizam za hlađenje.
Hakim je zalupio poklopac motora. Bio je besan.
 Vratio se u autobus, pridržavajući farmerke jednom rukom.
Seo je na vozačko sedište i upalio motor. Putnici su se ponovo
ukrcali. Hakim je nestrpljivo davao gas. Kad je Esmin svekar
Vahid oklevao pre nego što je stavio nogu na stepenik, Hakim je
iznenada krenuo napred, a onda naglo zakočio. „Hajde, požuri!“,
zarežao je.
Kija je već bila na svom sedištu, s Nažijem u krilu i Abdulom
kraj sebe. „Hakim je besan jer si ga nadmudrio“, kazala je.
„Stekao sam neprijatelja“, sa žaljenjem je rekao Abdul.
„On je svinja.“
Autobus je krenuo.
Kija je čula neko tiho zujanje. Izgledajući iznenađeno, Abdul
je izvadio svoj telefon. „Imamo signal!“, rekao je. „Mora da smo
blizu Faje. Nisam znao da tu ima signala.“ Izgledao je neobično
zadovoljno.
Telefon je bio veći nego što ga se sećala, i pitala se da li je
imao dva. „Sad možeš da zoveš svoje devojke“, zadirkivala ga
je.
Pogledao ju je na tren, ne osmehujući se, i kazao: „Nemam
devojku.“
Bavio se svojim telefonom, i izgledalo je da šalje neke
poruke koje je napisao ranije i sačuvao. Zatim je oklevao, doneo
odluku, i pregledao neke slike, a ona je shvatila da je neprekidno
fotografisao Hakima, Tareka, Hamzu i neke ljude koje su sreli
usput. Gledala je, minut-dva, kako pritiska ekran. Pobrinuo se da
niko osim Kije ne vidi njegove ruke.
Kazala je: „Šta to radiš?“
Ponovo je dodirnuo ekran, a onda isključio telefon i vratio ga
u džep. „Šaljem neke fotografije prijatelju u Ndžameni, s
porukom u kojoj piše: ’Ako budem ubijen, ovo su ljudi
odgovorni za to.’“
 Prošaputala je: „Zar se ne brineš da bi Hakim i čuvari mogli
da otkriju šta si poslao?“
„Upravo obrnuto, to bi ih odvratilo od napada.“
Mislila je da govori istinu, ali je ipak bila sigurna da to nije
cela istina. Danas je otkrila još jednu iznenađujuću činjenicu o
njemu: od svih ljudi u autobusu, bio je jedini koji se nije bojao
Tareka i Hamze. Čak ih je i Hakim slušao.
Abdul je imao neku tajnu, nije sumnjala u to, ali nije mogla
da zamisli šta bi to moglo da bude.
Uskoro su ugledali gradić Faja. Pitala je Abdula zna li koliko
tu ima stanovnika – i naravno da je znao. „Oko dvanaest
hiljada“, rekao je. „To je najznačajniji grad u severnom delu
zemlje.“
Više je ličio na neko veliko selo. Kija je videla mnogo drveća
i mnoga navodnjena polja. Tu sigurno ima dovoljno podzemne
vode da bi se toliko ljudi bavilo poljoprivredom. Autobus je
prošao kraj jedne avionske piste, ali nije videla nikakve avione
niti znak neke aktivnosti.
Abdul je rekao: „Prešli smo oko hiljadu kilometara za
sedamnaest dana. To je svega šezdesetak kilometara dnevno –
znatno sporije nego što sam očekivao.“
Autobus se zaustavio ispred jedne velike kuće usred grada.
Putnici su odvedeni u široko dvorište i rečeno im je da će tu jesti
i spavati. Sunce je zalazilo, i bilo je dovoljno hladovine. Neke
devojke donele su im hladnu vodu za piće.
Hakim i stražari su otišli nekud autobusom, najverovatnije da
kupe nov ventilator-kaiš i jedan rezervni, nadala se Kija. Znala
je od prethodnih zaustavljanja da će se parkirati na neko
bezbedno mesto, a Tarek ili Hamza će cele noći ostati u
autobusu. Valjda niko ne bi ukrao tu krntiju, mislila je. Ali
izgledalo je da je smatraju dragocenom. Njoj je bilo svejedno,
sve dok se ujutro pojave za nastavak putovanja.
I Abdul je napustio kuću. Otići će u neki bar ili kafanu,
pretpostavila je, i možda će motriti na Hakima i čuvare.
U uglu dvorišta nalazio se ručni tuš iza jedne zavese, i
muškarci su mogli da se operu. Kija je pitala jednu od devojaka
da li žene i Naži mogu da se okupaju u kući. Devojka je ušla u
kuću, zatim izašla i klimnula glavom. Kija je pozvala Esmu i
Bušru, jedine preostale žene u autobusu i ušle su u kuću.
Izvorska voda bila je veoma hladna, ali Kija je bila zahvalna
na tome, i na sapunu i peškirima koje im je darežljivo obezbedio
nevidljivi vlasnik kuće – ili, verovatnije, njegova najstarija žena,
pretpostavila je. Oprala je donje rublje i Nažijevu odeću. Vratila
se u dvorište, osećajući se bolje.
Kad je pao mrak, zapalili su baklje. Zatim su služavke donele
ovčiji paprikaš s kuskusom. Hakim će verovatno ujutro pokušati
da svima naplati to. Nije dozvolila da joj to pokvari
raspoloženje. Nahranila je Nažija kuskusom u slanom sosu, uz
malo izgnječenog povrća, i on se lepo najeo. Kao i ona.
Abdul se vratio kad su baklje počele da se gase. Sedeo je
nekoliko metara od Kije, leđima naslonjen na zid. Legla je s
Nažijem, koji je odmah zaspao. Još jedan dan, mislila je;
nekoliko kilometara su bliži Francuskoj; ako preživimo. I onda
je zaspala.
 17.

Polin je rekla: „Jesam li ja jedina osoba koja se brine zbog ovog

što se događa u Čadu?“ Niko nije odgovorio na to pitanje.
„Izgleda da će situacija eskalirati“, nastavila je. „Sudan je sad
pozvao svoje saveznike iz Egipta da pošalju vojsku kako bi im
pomogla da se odbrane od agresije Čada.“
To je bio zvaničan sastanak Saveta za nacionalnu bezbednost,
kome su prisustvovali savetnik za nacionalnu bezbednost,
ministar spoljnih poslova, šefica kabineta i drugi važni
zvaničnici, kao i njihovi pomoćnici. Polin ih je pozvala da dođu
u sedam ujutro. Bili su u Kabinetu, dugoj prostoriji s visokom
tavanicom, sa četiri velika, zaobljena prozora koji su gledali na
Zapadnu kolonadu. Tu se nalazio ovalan sto od mahagonija, s
dvadeset četiri tapacirane stolice na crvenom tepihu sa zlatnim
zvezdicama. Uz oba duža zida bile su postavljene manje stolice
za pomoćnike. Na drugom kraju nalazio se kamin koji nikad nije
bio korišćen. Jedan prozor bio je otvoren, i Polin je čula u daljini
saobraćaj u Petnaestoj ulici, kao vetar koji pomera daleke
krošnje.
Čester Džekson, ministar spoljnih poslova, rekao je:
„Egipćani još nisu pristali. Ljuti su na Sudance jer ih nisu
podržali u vezi sa izgradnjom brane.“
„Pristaće“, kazala je Polin. „Razmirice oko te brane su
beznačajne. Sudan tvrdi da je napadnut. Objašnjavaju svoj poraz
govoreći kako je to bio podmukao napad na njihovoj teritoriji.
To nije istina, ali nije važno.“
Gas Blejk, savetnik za nacionalnu bezbednost, kazao je:
„Predsednica je u pravu, Čese. Juče su u Kartumu bile histerične
nacionalističke demonstracije protiv Čada.“
„Demonstracije koje je verovatno organizovala vlada.“
„Istina, ali govori nam šta nameravaju.“
„Dobro“, kazao je Čes. „U pravu si.“
Polin je rekla: „A Čad je zamolio Francusku da tamo
udvostruči broj svojih vojnika. Nemojte mi pričati kako im
Francuska neće pomoći. Francuska se obavezala da će štititi
teritorijalni integritet Čada i ostalih saveznika u Sahelu. A u
Čadu se ispod peska nalazi nekoliko milijardi litara nafte koja
pripada francuskoj naftnoj kompaniji Total. Francuska ne želi
sukob s Egiptom, i možda ne želi da šalje više vojske u Čad, ali
mislim da će morati.“
Čes je kazao: „Vidim na šta ste mislili kad ste pomenuli
eskalaciju.“
„Ubrzo će francuska i egipatska vojska gledati jedna drugu
preko granice između Čada i Sudana, i čikati onu drugu da
zapuca.“
„Izgleda tako.“
„Situacija može da se pogorša. Sudan i Egipat bi mogli da
zatraže pomoć od Kine, a Peking bi mogao da pristane – Kinezi
su vrlo ozbiljni u širenju uticaja u Africi. A onda će Francuska i
Čad zatražiti pomoć od Sjedinjenih Država. Francuska je naš
saveznik u NATO, a već imamo vojsku u Čadu, tako da bi nam
bilo teško da ostanemo van toga.“
„To je velika pretpostavka“, kazao je Čes.
„Da li grešim?“
„Ne grešite.“
„A u tom trenutku ćemo biti na rubu rata supersila.“
Svi u prostoriji su zaćutali na tren.
Polina se setila Zemlje Žvakača. To je bilo kao neki košmar
koji nije hteo da nestane ni nakon što se probudite. Ponovo je
videla nizove kreveta u spavaonicama, ogroman rezervoar za
vodu, Komandnu sobu s nizovima telefona i ekrana. Mučila ju je
misao da će jednog dana živeti u tom podzemnom skloništu, kao
jedina osoba koja može da spase ljudski rod. A ako se dogodi
apokalipsa, to će biti njena krivica. Bila je najmoćnija osoba na
svetu. Niko drugi neće biti kriv.
I morala je da se pobrine da Džejms Mur nikad ne postane
osoba koja će imati tu groznu dužnost. Agresija mu je bila u
krvi, i to je bilo ono što su njegove pristalice volele. Pretvarao se
da niko ne može da se suprotstavi Americi – zaboravljajući na
Vijetnam, Kubu, Nikaragvu. Govorio je odlučno i njegove
pristalice su se osećale moćno. Ali nasilan govor vodio je do
nasilnih dela u pravom svetu, baš kao i u školskom dvorištu.
Budala je bila budala, ali budala u Beloj kući je najopasnija
osoba na svetu.
Kazala je: „Da vidim mogu li da smirim situaciju pre nego
što se pogorša.“ Okrenula se šefici kabineta. „Džeklin, zakaži mi
telefonski razgovor s francuskim predsednikom što pre budeš
mogla, ali u svakom slučaju do kraja dana.“
„Da, gospođo.“
„Moram da razgovaram i s predsednikom Egipta, ali moramo
da prvo obavimo pripreme. Čese, razgovaraj sa saudijskim
ambasadorom ovde... princ Fejsal, zar ne?“
„Jedan od nekoliko Saudijaca koji se zove princ Fejsal, da.“
„Zamoli ga da razgovara sa Egipćanima i ohrabri ih da
saslušaju šta imam da im kažem. Saudijci su egipatski saveznici
i trebalo bi da imaju nekog uticaja.“
„Da, gospođo.“
„Možda možemo da zaustavimo ovo dok se svi previše ne
naljute.“ Polin je ustala, a i svi ostali. Kazala je Gasu: „Pođi sa
mnom do Rezidencije.“
Pratio ju je.
Dok su hodali duž Zapadne kolonade, rekao je: „Znaš, ti si
jedina osoba u toj prostoriji koja je shvatila razmere te
opasnosti. Svi ostali su i dalje videli malu lokalnu čarku.“
Polin je klimnula glavom. Bio je u pravu. Zato je ona bila
šefica. Rekla je: „Hvala ti što si mi poslao taj izveštaj očevica
bitke u izbegličkom logoru. Osećala sam se kao da sam bila
tamo.“
„Mislio sam da ćeš uživati.“
„Poznajem ženu koja je to napisala, Tamaru Levit. Ona je iz
Čikaga. Bila je volonterka u mojoj kampanji za zastupnicu u
Kongresu.“ Polin je počela da se priseća. „Tamnokosa devojka,
dobro odevena, vrlo privlačna, svi momci su se zaljubili u nju.
Bila je i dobra... postala je organizatorka.“
„A sad je agentkinja CIA u Ndžameni.“
„I nije je lako uplašiti. Čitajući između redova, sudanske
granate su eksplodirale svuda oko nje dok je nosila svog
onesvešćenog šefa na ramenu.“
„Dobro bi mi došla u Avganistanu.“
„Pozvaću je kasnije.“
Stigli su do Rezidencije. Ostavila je Gasa i potrčala uza
stepenice do porodičnog sprata. Džeri je bio u Trpezariji, jeo je
kajganu i čitao Vašington post. Polin je sela kraj njega i
razmotala salvetu. Tražila je od kuvara da joj napravi običan
omlet.
Pipa je ušla. Izgledala je pospano, ali Polin nije
komentarisala: nedavno je pročitala da je tinejdžerima potrebno
mnogo sna jer rastu tako brzo, i nisu samo lenji. Pipa je bila
odevena u preveliku flanelsku košulju i neke ofucane farmerke.
U školi Fogi botom nije bilo uniformi, ali očekivalo se da
učenici nose čistu i urednu odeću. Pipa je očigledno bila na
granici, ali Polin se setila da je i ona, u tim godinama, uvek
pokušavala da se odeva tako da uvredi nastavnike a da ne
prekrši nijedno pravilo.
Pipa je sipala pahuljice u činiju i dodala mleko. Polin je
mislila da joj predloži da pomeša i borovnice, zbog vitamina, a
onda je odlučila da ni to ne pomene. Pipina ishrana nije bila
idealna, ali njen imunitet je izgleda bio sjajan.
Ono što je rekla bilo je: „Kako je u školi, dušo?“
Pipa je izgledala nadureno. „Ne pušim travu, ne brini se.“
„Veoma mi je drago što to čujem, ali više sam mislila na
nastavu.“
„Isto sranje svaki dan.“
Polin je pomislila: Zar stvarno zaslužujem ovo?
Kazala je: „Za tri godine ćeš početi da se prijavljuješ na
fakultete. Imaš li ikakvu ideju gde bi mogla da ideš i šta bi da
studiraš?“
„Ne znam želim li da studiram. Ne vidim svrhu.“
Polin je bila zaprepašćena, ali se brzo pribrala. „Osim učenja
za sopstvenu korist, pretpostavljam da je smisao proširivanje
životnih izbora koji su ti dostupni. Ne mogu da zamislim koji bi
posao mogla da pronađeš sa osamnaest godina i
srednjoškolskom diplomom.“
„Mogu da budem pesnikinja. Volim poeziju.“
„Možeš da studiraš književnost.“
„Da, ali oni žele da dobiješ ono što se zove opšte
obrazovanje, što znači da moraš da učiš, kao, hemiju i geografiju
i ta sranja.“
„Koje pesnike voliš?“
„Savremene, koji eksperimentišu. Ne marim za rimu i
metriku i sve te stvari.“
 Polin se zapitala: Zašto nisam iznenađena?
Bila je u iskušenju da postavi pitanje kako će Pipa zarađivati
za život kao osamnaestogodišnja eksperimentalna pesnikinja, ali
ponovo se uzdržala. Suština svega je bila više nego očigledna.
Neka Pipa sama izvede zaključke.
Polinin omlet je stigao, dajući joj izgovor da okonča
razgovor, i sa olakšanjem je uzela viljušku. Uskoro je Pipa
pojela pahuljice, uzela torbu i rekla: „Vidimo se kasnije“, i
nestala.
Polin je čekala da Džeri kaže nešto o Pipinom raspoloženju,
ali samo je ćutao i čitao poslovnu rubriku u novinama. Nekad je
postojalo vreme kad su on i Polin saosećali jedno s drugim, ali
toga nije bilo mnogo u poslednje vreme.
Uvek su razgovarali o tome da imaju dvoje dece. Džeri je bio
za to. Ali nakon Pipinog rođenja postali su manje raspoloženi da
imaju drugo dete. Polin je tada već bila u Kongresu, a Džeri je
izgleda mrzeo da se bavi decom. Ipak, pokušali su, iako je Polin
tad imala više od trideset pet godina. Ponovo je zatrudnela, ali je
imala spontani pobačaj, i nakon toga Džeri nije hteo da više
pokušavaju. Rekao je da se brine za Polinino zdravlje, ali pitala
se da li je pravi razlog bio taj što više nije želeo rasprave o tome
ko će voditi bebu kod lekara. Osećala se povređenom zbog te
odluke, ali nije mu se suprotstavila: bilo je pogrešno imati dete
koje jedan roditelj ne želi.
Primetila je da nosi tregere i belu košulju i pitala ga je: „Šta
nameravaš da radiš danas?“
„Sastanak odbora. Ništa previše zahtevno. A ti?“
„Moram da se pobrinem da ne izbije rat u Severnoj Africi.
Ništa previše zahtevno.“
Nasmejao se, i na trenutak je ponovo osetila bliskost s njim.
Zatim je presavio novine i ustao. „Bolje da stavim kravatu.“
 „Uživaj u sastanku odbora.“
Poljubio ju je u čelo. „Srećno sa Severnom Afrikom.“ Izašao
je.
Polin se vratila u Zapadno krilo, ali umesto da ode u Ovalnu
sobu, otišla je do službe za medije. Desetak ljudi, uglavnom
mladih, sedelo je za kompjuterima, čitajući ili pišući. Na
zidovima su se nalazili televizori, s različitim informativnim
emisijama. Primerci dnevnih novina bili su razbacani na sve
strane.
Sandip Čakraborti je sedeo za jednim stolom nasred sobe, što
mu je bilo draže nego da ima kancelariju: voleo je da bude u
središtu događanja. Ustao je kad je Polin ušla. Bio je odeven u
uobičajeno odelo i patike.
„Problemi u Čadu“, kazala mu je. „Da li se nešto piše o
tome?“
„Ništa do pre pet minuta, gospođo predsednice“, odgovorio je
Sandip. „Ali Džejms Mur je upravo pričao o tome na NBC-ju.
Rekao je kako ne bi trebalo da šaljete američku vojsku da
interveniše.“
„Tamo već imamo protivterorističku jedinicu od nekoliko
hiljada vojnika.“
„Ali on ne zna takve stvari.“
„U svakom slučaju, na skali od jedan do deset?“
„Upravo je poraslo sa jedan na dva.“
Polin je klimnula glavom. „Razgovaraj s Česterom
Džeksonom, molim te“, kazala je. „Spremite kratku izjavu koja
ističe da već imamo vojsku u Čadu i drugim severnoafričkim
zemljama koje se bore protiv Islamske države u saharskoj
oblasti.“
„Možda da diskretno naglasimo Murovu neupućenost?
’Gospodin Mur izgleda ne zna...’ Tako nešto?“
 Polin je malo razmišljala. Nije volela takvo ponašanje u
politici. „Ne, ne želim da Čes mudruje. Neka to bude ton
strpljive osobe koja ljubazno objašnjava jednostavne činjenice.“
„Shvatam.“
„Hvala ti, Sandipe.“
„Hvala vama, gospođo predsednice.“
Otišla je u Ovalnu sobu.
Srela se s ministrom finansija, provela sat vremena s
norveškim premijerom, i primila delegaciju proizvođača mleka.
Doneli su joj ručak u Radnu sobu: hladnog poširanog lososa i
salatu. Dok je ručala, čitala je izveštaj o nestašici vode u
Kaliforniji.
Zatim je obavila telefonski razgovor s francuskim
predsednikom. Čes je došao u Ovalnu sobu i seo kraj nje,
slušajući preko slušalica. Gas i nekoliko drugih slušali su iz
svojih kancelarija. Tu su bili i prevodioci, u slučaju potrebe,
mada su se Polin i predsednik Peletje snalazili i bez njih.
Žorž Peletje je bio opušten i srdačan, ali u trenucima krize
nemilosrdno je zastupao francuske interese, tako da nije bilo
garancija da će Polin dobiti ono što je želela.
Polin je počela rečima: „Bonjour, Monsieur le President.
Comment ça va, mon ami?“
Francuski predsednik je odgovorio savršenim govornim
engleskim. „Gospođo predsednice, vrlo je ljubazno što se
pretvarate da znate francuski, i znate koliko to cenimo, ali na
kraju je lakše da oboje govorimo engleski.“
Polin se nasmejala. Peletje je uspeva da bude šarmantan čak i
kad je zajedljiv. Rekla je: „Zadovoljstvo je razgovarati s vama
na bilo kom jeziku.“
„Takođe.“
Zamislila ga je u Jelisejskoj palati, kako sedi za ogromnim
Predsedničkim stolom u pozlaćenom Salonu Dore, izgledajući
kao da je rođen tamo, otmen, u kašmirskom odelu. Rekla je: „U
Vašingtonu je jedan po podne, tako da mora da je sedam uveče u
Parizu. Pretpostavljam da pijete šampanjac.“
„Moja prva čaša danas, naravno.“
„Onda, živeli.“
„Uzdravlje.“
„Zovem zbog Čada.“
„Pretpostavio sam.“
Polin nije morala da objašnjava šta se dogodilo. Žorž je uvek
bio dobro obavešten. Kazala je: „Vaša i moja vojska sarađuju u
Čadu, bore se protiv ISGS-a, ali ne mislim da želimo da se
mešamo u sukob sa Sudanom.“
„Tako je.“
„Kad je vojska na obe strane granice, postoji opasnost da, pre
ili kasnije, neka budala ispali metak i bićemo uvučeni u rat koji
niko ne želi.“
„Tačno.“
„Moja ideja je da se uspostavi dvadeset kilometara široka
demilitarizovana zona duž granice.“
„Sjajna ideja.“
„Verujem da će Egipćani i Sudanci pristati da zadrže svoju
vojsku deset kilometara od granice ako vi i ja uradimo isto.“
Usledila je pauza. Žorža nije bilo lako ubediti u nešto i sad je,
kao što je pretpostavila, pravio nepristrasnu analizu. „Na prvi
pogled to zvuči kao dobra ideja“, rekao je.
Polin je čekala da on kaže ali.
Ipak, nije to rekao. Kazao je: „Dozvolite mi da proverim šta
vojska misli o tome.“
„Sigurna sam da će se saglasiti“, rekla je Polin. „Ne žele
nepotreban rat.“
 „Možda ste u pravu.“
„Još nešto“, rekla je Polin.
„Ah.“
„Mi moramo da krenemo prvi.“
„Mislite da nametnemo ograničenje sebi pre nego što
Egipćani pristanu da urade isto?“
„Mislim da će verovatno načelno pristati, ali ne možemo da
ih nateramo da se obavežu ako mi to ne uradimo prvi.“
„To će biti mali problem.“
„Ali vaša vojska sad nije ni blizu granice, tako da samo treba
da objavite kako ćete uspostaviti demilitarizovanu zonu kao
znak dobre volje, u nadi da će druga strana uzvratiti istom
merom. Izgledaćete kao razuman mirotvorac, što i jeste. Onda
ćete posmatrati šta će se dogoditi. Ako se druga strana ne drži
dogovora, onda možete da prebacite vojsku na granicu kad god
poželite.“
„Draga Polin, vrlo ste ubedljivi.“
„Mrzim što vam kvarim veče, Žorže, ali da li biste mogli
odmah da razgovarate s vojskom? Možda čak i pre večere?“ To
je bio drzak zahtev, ali mrzela je odlaganje: sat se pretvori u dan,
a dan u nedelju, a sjajne ideje umru od nedostatka kiseonika.
„Ako biste mogli da mi odgovorite večeras pre spavanja, mogla
bih da to prenesem Egipćanima, a vi biste ujutro mogli da se
probudite u bezbednijem svetu.“
Nasmejao se. „Sviđate mi se, Polin. Imate, kako se kaže?
Postoji jedna reč na jidišu. Hucpa.“
„Prihvatiću to kao kompliment.“
„I jeste. Javiću vam se večeras.“
„Stvarno sam vam zahvalna, Žorže.“
„Nema na čemu.“
Završili su razgovor.
 Čes je rekao: „Dozvolite da vam kažem nešto, gospođo
predsednice. Vrlo ste dobri. Neverovatno dobri.“
„Da vidimo hoće li ovo upaliti“, kazala je Polin.

Vodila je sličan razgovor sa egipatskim predsednikom. Nije bio

tako srdačan, ali rezultat je bio isti: davanje podrške bez
konačnog dogovora.
Te večeri je Polin morala da održi govor na Diplomatskom
balu, godišnjem plesu koji organizuje udruženje ambasadora,
kako bi se prikupio novac za organizacije za opismenjavanje.
Velike kompanije koje se bave izvozom zakupile su stolove da
bi imale pristup važnim izaslanicima.
Prisutni su morali da budu svečano odeveni. Odeća koju je
Polin ranije odabrala pripremilo je osoblje Rezidencije, zelena
haljina s plaštom od tamnozelenog baršuna. Dodala je i
smaragdnu ogrlicu sa odgovarajućim naušnicama, a Džeri je
stavio dugmad za manžetne na košulju.
Većinu razgovora te večeri činiće neobavezno ćaskanje, ali
nekoliko moćnih ljudi biće prisutno, a Polin je nameravala da
nastavi sa sprovođenjem plana za Čad i Sudan. Prema njenom
iskustvu, prave odluke donosile su se na takvim događajima,
podjednako često kao i na zvaničnim sastancima za
konferencijskim stolovima. Opuštena atmosfera, piće, seksi
odeća i bogata hrana doprinosili su da se ljudi opuste, i postanu
popustljiviji.
Obilaziće prisutne dok piju aperitive, razgovarajući sa što je
više moguće ljudi, a onda će održati govor i otići pre večere,
držeći se svog načela da ne traći vreme na obroke s neznancima.
Dok je izlazila, susrela je Sandipa. „Nešto što bi vas možda
zanimalo pre odlaska na bal“, rekao je. „Džejms Mur je ponovo
govorio protiv Čada.“
 Polin je uzdahnula. „Uvek se može računati da će otežavati
situaciju. Šta je kazao?“
„Pretpostavljam da je odgovorio na našu izjavu da već imamo
vojsku u Čadu. U svakom slučaju, rekao je kako bi trebalo da je
povučemo, da ne bismo bili uvučeni u rat koji nema veze sa
Amerikom.“
„Da više ne učestvujemo u borbi protiv ISGS-a?“
„Tako je, ali nije pomenuo ISGS.“
„Dobro, Sandipe, hvala na informacijama.“
„Hvala vama, gospođo predsednice.“
Ušla je u veliku crnu limuzinu s blindiranim vratima i dva i
po centimetra debelim neprobojnim staklima. Ispred su se
nalazila još jedna istovetna kola s telohraniteljima iz Tajne
službe, a iza jedna s osobljem Bele kuće. Dok se konvoj
udaljavao, obuzdavala je bes. Ona se bavila mirovnim planom, a
za to vreme Mur je kod Amerikanaca izazivao utisak da ona
nepromišljeno srlja u još jedan rat u inostranstvu. Postoji izreka:
Laž se pre primi nego istina. Ljutilo ju je što njene napore tako
lako može da potkopa hvalisavac kao što je Mur.
Policajci na motociklima zaustavljali su saobraćaj zbog nje
na svakoj raskrsnici, i bilo joj je potrebno svega nekoliko minuta
da stigne do Džordžtauna.
Kad su stigli do ulaza u hotel, rekla je Džeriju:
„Razdvojićemo se čim uđemo, kao i obično, ako ti to ne smeta.“
„Naravno“, rekao je. „Tako će neki ljudi, razočarani što nisu
mogli da pričaju s tobom, dobiti utešnu nagradu da razgovaraju
sa mnom.“ Ali osmehnuo se kad je to rekao, tako da je osetila da
mu to ne smeta mnogo.
Direktor hotela dočekao ju je na ulazu i odveo u prizemlje,
dok su pripadnici njenog obezbeđenja išli ispred i iza. Žamor
razgovora dopro je iz balske dvorane. Bila je zadovoljna kad je
videla Gasovu plećatu priliku u podnožju stepenica, i izgledao je
neverovatno zgodno u smokingu. „Samo da znaš“, promrljao je,
„Džejms Mur je stigao.“
„Hvala“, rekla je. „Ne brini se, pozabaviću se time ako
naletim na njega. Šta je s princom Fejsalom?“
„Ovde je.“
„Dovedi mi ga ako budeš imao prilike.“
„Prepustite to meni.“
Ušla je u balsku dvoranu i odbila čašu šampanjca. Osećala je
miris toplih tela, kanapea od ribe i praznih vinskih boca.
Dočekala ju je direktorka jedne od humanitarnih organizacija,
žena nekog milionera u tirkiznoj svilenoj haljini i suludo
visokim potpeticama. Zatim je Polin bila kao na vrtešci.
Postavljala je promućurna pitanja o obrazovanju i interesovala
se za odgovore. Upoznala je generalnog sponzora bala,
generalnog direktora jedne velike kompanije za proizvodnju
papira, i pitala ga je kako ide posao. Bosanski ambasador ju je
zasuo pitanjima i tražio njenu pomoć za uklanjanje
neeksplodiranih nagaznih mina, kojih je u njegovoj zemlji bilo
osamdeset hiljada. Polin je imala razumevanja, ali te nagazne
mine nisu tamo postavili Amerikanci i nije nameravala da troši
novac poreskih obveznika na njihovo uklanjanje. Nije za džabe
bila republikanka.
Bila je šarmantna i zainteresovana za svakog, i uspela je da
prikrije koliko nestrpljivo čeka da se bavi najvažnijim stvarima.
Prišla joj je francuska ambasadorka Žizel de Peren, mršava
žena u šezdesetim u crnoj haljini. Kakve će biti vesti iz Pariza?
Predsednik Peletje bi mogao da bude ključan za ovaj sporazum.
Gospođa De Peren se rukovala s Polin i kazala: „Gospođo
predsednice, razgovarala sam s gospodinom Peletjeom pre sat
vremena. Zamolio me je da vam predam ovo.“ Izvadila je jedan
presavijen papir iz svoje torbice. „Rekao je da ćete biti
zadovoljni.“
Polin je nestrpljivo razmotala list papira. Bilo je to saopštenje
za javnost iz Jelisejske palate, s jednim pasusom podvučenim i
prevedenim na engleski:
Francuska vlada, zabrinuta zbog napetosti na granici Sudana
i Čada, odmah će poslati hiljadu vojnika u Čad da ojača
postojeću misiju tamo. Francuske jedinice će za početak ostati
najmanje deset kilometara od granice, u nadi da će druga
strana odgovoriti istom merom kako bismo izbegli slučajne
provokacije.
Polin je bila oduševljena. „Hvala vam na ovome,
ambasadorko“, kazala je. „Veoma je korisno.“
„Nema na čemu“, rekla je ambasadorka. „Francuska uvek
ima zadovoljstvo da pomogne svojim američkim saveznicima.“
To nije bilo istina, mislila je Polin, ali nastavila je da se
osmehuje.
Pažnju joj je privukao dolazak Miltona Lapjera. O, sranje,
pomislila je, sad mi ovo nije potrebno. Nije očekivala da bude
ovde – nije bilo razloga za to. Dao je ostavku, a Polin je
predložila novog potpredsednika, o kojem je trebalo da glasaju
oba doma Kongresa. Ali priča o njegovoj vezi sa
šesnaestogodišnjom Ritom Kros još nije stigla do medija, i
pretpostavila je da on pokušava da održi privid kako je sve u
redu.
Milt nije izgledao dobro. Imao je čašu s viskijem u ruci i
izgledalo je da je mnogo popio. Smoking mu je bio skup, pojas
labav, a mašna razvezana.
Polinini telohranitelji su se približili.
Na početku karijere, Polin je naučila da ostane smirena
tokom neprijatnih susreta. „Dobro veče, Milte“, kazala je. Setila
se da je postavljen za direktora neke lobističke firme, i rekla:
„Čestitam na imenovanju u odbor firme Rajli Hobkraft
partners.“
„Hvala vam, gospođo predsednice. Učinili ste sve da mi
uništite život, ali niste u potpunosti uspeli.“
Polin je bila zaprepašćena žestinom njegove mržnje.
„Uništila ti život?“, rekla je uz osmeh za koji se nadala da je
prijateljski.
„Bolji ljudi od mene i tebe dobijali su otkaze i prelazili preko
toga.“
Utišao je glas. „Ostavila me je“, rekao je.
Polin nije mogla da ga sažaljeva. „Tako je najbolje“, rekla je.
„Najbolje za nju i najbolje za tebe.“
„Ne znate vi ništa o tome“, prosiktao je.
Gas se primakao i pružio ruku između Polin i Milta. „Ovde je
njegova ekselencija princ Fejsal“, rekao je, i laganim pokretom
ju je okrenuo tako da je sad stajala leđima prema Miltu. Čula je
kako jedan od njenih telohranitelja ljubazno govori Miltu:
„Drago mi je što vas ponovo vidim, gospodine potpredsedniče,
nadam se da ste dobro.“
Polin se osmehnula Fejsalu, sredovečnom muškarcu sede
brade i opreznog pogleda. „Dobro veče, prinče Fejsale“, kazala
je. „Razgovarala sam s predsednikom Egipta, ali on nije hteo
ništa da obeća.“
„To je ono što su rekli i nama. Našem ministru spoljnih
poslova sviđa se ideja o demilitarizovanoj zoni između Čada i
Sudana, i odmah je pozvao Kairo. Ali Egipćani su kazali da će
razmisliti o tome.“
Polin je imala francusku poruku u ruci. „Pogledajte ovo“,
rekla je.
Fejsal je brzo pročitao. „Ovo bi moglo da pomogne“, rekao
je.
Ponovo je osetila optimizam. „Zašto to ne pokažete svom
prijatelju egipatskom ambasadoru?“
„Upravo sam mislio da to uradim.“
„Molim vas, izvolite.“
Gas joj je dodirnuo mišicu i okrenuo ju je ka podijumu. Bilo
je vreme za njen govor. Jedna televizijska ekipa dobila je
dozvolu da snima. Tekst o borbi protiv nepismenosti pojaviće se
na ekranima koje publika neće moći da vidi. Ipak, ona je mislila
da odstupi od napisanog govora ili makar da doda nešto, i
nakratko pomene Čad. Samo je želela da ima neke konkretne
dobre vesti koje bi mogla da saopšti, umesto pukih nada.
Nakratko je razgovarala s prisutnima, dok su joj ljudi iz Tajne
službe pomagali da se probije kroz okupljene. Pre nego što je
stigla do stepenica, Džejms Mur ju je pozdravio.
Učtivo mu se obratila, ali lice joj je bilo bezizražajno. „Dobro
veče, Džejmse, i hvala vam na zanimanju koje pokazujete za
Čad.“ Osećala je kako je bila blizu granice kad se ljubaznost
pretvara u licemerje.
Mur je kazao: „To je opasna situacija.“
„Naravno, i poslednje što želimo jeste učešće američke
vojske.“
„Onda treba da ih vratite kući.“
Polin se osmehnula. „Mislim da možemo i bolje od toga.“
Mur je bio zbunjen. „Bolje?“
Nije imao dovoljno pameti da razmotri nekoliko opcija i
proceni dobre i loše strane. Samo je mogao da smisli nešto
agresivno i onda to kaže.
Ali Polin nije imala nikakvu alternativu njegovom predlogu,
samo se nadala da će je imati. „Videćete“, rekla je,
samouverenije nego što se osećala; i nastavila je da hoda.
 Kad je stigla do stepeništa, srela je Latifa Salaha, egipatskog
ambasadora, sitnog muškarca sjajnih očiju i crnih brkova. Nije
bio mnogo viši od Polin. U smokingu je izgledao kao neki
cvrkutav kos. Sviđala joj se njegova energičnost. „Fejsal mi je
pokazao francusku objavu“, rekao je bez uvoda. „Ovo je važan
korak.“
„Saglasna sam“, rekla je Polin.
„Sad je veoma kasno u Kairu, ali ministar spoljnih poslova je
još budan i upravo sam razgovarao s njim.“ Izgledao je
zadovoljno sobom.
„Bravo! Šta je ministar rekao?“
„Pristajemo na demilitarizovanu zonu. Samo smo čekali
francusku potvrdu.“
Polin je sakrila oduševljenje. Poželela je da poljubi Latifa.
„To su divne vesti, ambasadore. Hvala vam što ste me obavestili
tako brzo. Možda pomenem vašu najavu u svom govoru, ako
vam ne smeta.“
„Bilo bi nam drago, hvala, gospođo predsednice.“
Milionerova žena u tirkiznoj svili privukla joj je pažnju. Polin
je glavom dala znak da je spremna. Žena je održala kratak
pozdravni govor, a onda ju je predstavila, i Polin je stala za
govornicu dok je publika aplaudirala. Uzela je odštampan
primerak svog govora iz torbe i razmotala ga je, ne zato što joj je
bio potreban nego da bi mogla kasnije da uradi nešto teatralno s
njim.
Govorila je o dostignućima organizacija za opismenjavanje i
poslu koji čeka njih i saveznu vladu, ali u podsvesti je mislila na
Čad. Želela je da obznani svoje dostignuće, da naglasi ulogu
koju su odigrali ambasadori, i porazi Džejmsa Mura a da pritom
ne izgleda osvetoljubivo. Volela bi da je imala sat vremena da
napiše taj govor, ali ovo je bila suviše dobra prilika da bi je
propustila, tako da će morati da improvizuje.
Rekla je sve što je bilo neophodno o opismenjavanju, zatim je
govorila o diplomatama. U tom trenutku, razmetljivo je
presavila papir s govorom i vratila ga u torbu, tako da svi znaju
da govori iz glave. Nagnula se napred, utišala glas i progovorila
intimnijim tonom, i svi su zaćutali. „Želim da vam ispričam o
nečem važnom, dogovoru koji će spasti živote, koji su
vašingtonske diplomate postigle danas – u stvari, neki ljudi u
ovoj sobi. Čuli ste vesti o napetosti na granici između Čada i
Sudana, znate da je tamo već bilo žrtava, i svesni ste opasnosti
eskalacije koja bi uvukla vojske drugih država u taj sukob. Ali
danas su naši francuski i egipatski prijatelji, uz pomoć i
ohrabrenje iz Saudijske Arabije i Bele kuće, dogovorili
demilitarizovanu zonu široku dvadeset kilometara duž granice,
kao prvi korak ka popuštanju napetosti i smanjivanju rizika od
novih žrtava.“
Zastala je da bi oni mogli da razumeju to, a onda nastavila:
„Tako sarađujemo za održanje mira u svetu.“ Pokušala je da se
našali. „Diplomate to rade tiho.“ Neki od prisutnih su se
nasmejali. „Naše oružje su promišljenost i iskrenost. I na samom
kraju, nakon što se zahvalim predivnim organizacijama za
opismenjavanje, volela bih da se zahvalim vašingtonskim
diplomatama, tim tihim pregovaračima koji spašavaju živote.
Nagradimo ih aplauzom.“
Začulo se klicanje. Polin je aplaudirala, a publika za njom.
Pogledala je oko sebe, gledajući jednog po jednog ambasadora,
klimajući glavom Latifu i Žizel i Fejsalu; zatim je sišla s
podijuma, Tajna služba ju je otpratila kroz publiku i izvela
napolje pre nego što je aplauz prestao.
Gas je bio tik iza nje. „Sjajno“, oduševljeno je rekao.
„Pozvaću Sandipa i daću mu podatke ako želiš. Treba da odmah
izda saopštenje za javnost.“
„Dobro. Uradi to, molim te.“
„Moram da se vratim unutra“, rekao je tužno Gas. „Samo
povlašćena manjina može da izbegne lososa s prelivom od ljute
paprike. Ali kasnije ću svratiti do Ovalne kancelarije, u redu?“
„Naravno.“
Kad je ušla u kola, Džeri je već sedeo tamo. „Dobro
izvedeno“, kazao je. „Sve je prošlo dobro.“
„Vesti o demilitarizovanoj zoni trebalo bi da sutra budu na
naslovnim stranama.“
„A ljudi će shvatiti da Mur samo priča, a ti rešavaš
probleme.“ Tužno se osmehnula. „Nisam baš toliko
optimistična.“
U Beloj kući su otišli pravo u Rezidenciju i ušli u Trpezariju.
Pipa je već bila za stolom. Gledajući njihovu odeću, rekla je:
„Nije bilo potrebe da se oblačite svečano samo zbog mene, ali
ipak sam vam zahvalna na tome.“
Polin se veselo nasmejala. Najviše je volela ovakvu Pipu,
drsku i duhovitu, umesto drsku i nadurenu. Jeli su odrezak i
zelenu salatu i vodili opušten razgovor. Zatim je Pipa otišla da
radi domaći, Džeri da gleda golf na televiziji, a Polin je naručila
da joj donesu kafu u malu Radnu sobu kraj Ovalne.
To je bio privatniji prostor i ljudi nisu ulazili bez dozvole.
Naredna dva sata je uglavnom radila neometano. Trudila se da
pročita hrpu izveštaja i dopisa. Gas je došao u pola jedanaest,
pošto je napustio bal. Više nije bio odeven u smoking i izgledao
je opušteno i gotovo bezazleno u tamnoplavom kašmirskom
džemperu i farmerkama. Odgurnula je, s olakšanjem, izveštaje u
stranu, radujući se što ima nekog s kim može da razgovara o
današnjim događajima. „Kako je bilo do kraja bala?“, pitala je.
„Aukcija je dobro prošla“, rekao je Gas. „Neko je platio
dvadeset pet hiljada dolara za bocu vina.“
Osmehnula se. „Ko bi mogao da je popije?“
„Svideo im se tvoj govor... razgovarali su o njemu čitavo
veče.“
„Dobro je.“ Polin je bilo drago, ali prisutni su joj ionako bili
naklonjeni. Retki su ljudi na Diplomatskom balu koji bi glasali
za Džejmsa Mura. Njegove pristalice su pripadale drugom delu
američkog društva. „Da vidimo šta će tabloidi napisati o tome.“
Uključila je televizor. „Za nekoliko minuta će početi da
prikazuju najave sutrašnjih novinskih izdanja.“ Utišala je
sportski pregled.
Gas je kazao: „Kako si provela ostatak večeri?“
„Lepo. Pipa je za promenu bila lepo raspoložena, a onda sam
imala nekoliko sati mira za čitanje. Uz sve informacije koje sam
morala da svarim, volela bih da imam veći mozak.“
Gas se nasmejao. „Znam taj osećaj. Mojoj glavi treba jedno
od onih memorijskih proširenja kakva su kupuju za laptopove.“
Počeo je pregled sutrašnjih novina i Polin je pojačala ton.
Srce joj je stalo kad je videla naslovnu stranu Njujork mejla.
Naslov je glasio:
NARKOMANKA PIPA

Polin je uzviknula: „O, ne! Ne!“

Voditelj je kazao: „Predsedničina ćerka Pipa Grin, stara
četrnaest godina, u nevolji je jer je pušila marihuanu na zabavi
školske drugarice iz elitne privatne srednje škole.“
Polin je bila zaprepašćena. Zurila je u ekran, usta otvorenih
od zaprepašćenja, s rukama na obrazima, ne mogavši da
poveruje da je to stvarno.
Naslovna strana je ispunila ekran. Tu se nalazila foto-
montaža Polin i Pipe: Polin je izgledala besno, a Pipa je bila
odevena u neku staru majicu i kosa joj je bila prljava. Te dve
slike spojene su u jednu kako bi prikazale prizor koji se nikad
nije odigrao, gde Polin naizgled grdi svoju ćerku narkomanku.
Bes je zamenio zaprepašćenje. Polin je ustala, urlajući na
televizor: „Jebena govna!“, vrisnula je. „Ona je dete!“
Vrata su se otvorila i jedan nervozan pripadnik Tajne službe
je promolio glavu. Gas mu je mahnuo da ode.
Voditelj je prešao na druge dnevne novine, ali svi tabloidi su
se bavili Pipom.
Polin je mogla da prihvati uvrede na svoj račun i ne haje za
njih, ali nije mogla da podnese da ponižavaju Pipu. Bila je toliko
besna da je želela da ubije nekog: voditelja, urednika, vlasnika, i
sve morone koji su čitali takve gluposti. Oči su joj zasuzile od
besa. Bila je obuzeta primalnim nagonom da zaštiti svoje dete,
ali nije mogla, i zbog nemoći je htela da počupa sebi kosu. „Ovo
nije pošteno!“, viknula je. „Skrivamo identitete dece koja počine
ubistvo – ali razapinju moju ćerku samo zato što je pušila jebenu
travu!“
Ozbiljne dnevne novine imale su važnije vesti, ali Pipa je
ipak bila na svim naslovnim stranama. Sukob u Čadu i Polinin
uspeh u uspostavljanju demilitarizovane zone nisu bili pomenuti
na televiziji.
Polin je rekla: „Ne mogu da verujem.“
Pregled novina bližio se kraju i voditelj je dao reč filmskom
kritičaru. Polin je isključila televizor i okrenula se ka Gasu. „Šta
da radim?“, pitala je.
Gas je tiho kazao: „Mislim da je Džejms Mur odgovoran.
Uradio je to da bi sklonio tvoju demilitarizovanu zonu s
naslovnih strana.“
„Baš me briga ko je to dojavio“, rekla je Polin začuvši kako
joj glas zvuči piskavo. „Samo moram da odlučim šta da radim s
Pipom. Tinejdžerke zbog toga izvršavaju samoubistvo.“ Suze su
joj ponovo potekle, a sad su to bile bolne suze.
„Znam“, kazao je Gas. „Moje ćerke su bile tinejdžerke pre
desetak godina. To je osetljivo doba. Mogu da budu potištene
nedelju dana jer se nekom nije svideo njihov lak za nokte. Ali
možeš joj pomoći da to prebrodi.“
Polin je pogledala na sat. „Prošlo je jedanaest, sigurno spava;
verovatno nije čula vesti. Razgovaraću s njom čim se probudi
ujutro. Ali šta da joj kažem?“
„Kazaćete joj da vam je žao što se to dogodilo, ali da je volite
i zajedno ćete pregurati to. Gadno je, ali s druge strane, niko nije
umro, niko nije dobio smrtonosan virus i niko neće ići u zatvor.
A najviše od svega, recite joj da to nije njena krivica.“
Zagledala se u njega. Već se osećala smirenije. Normalnijim
glasom je pitala: „Kako si postao tako mudar, Gase?“
Zastao je. „Uglavnom slušajući tebe“, tiho je rekao. „Ti si
najmudrija osoba koju sam upoznao.“
Bila je postiđena neočekivanom snagom njegovih osećanja.
Pokušala je da se izvuče dosetkom. „Ako smo tako pametni,
kako smo u ovolikim nevoljama?“
Shvatio je ozbiljno to pitanje. „Svi koji čine dobro stiču
neprijatelje. Zamisli samo koliko su mrzeli Martina Lutera
Kinga. Imam drugo pitanje, mada verujem da znam odgovor. Ko
je rekao Džejmsu Muru da je Pipa pušila marihuanu?“
„Misliš na Milta.“
„Dovoljno te mrzi – pokazao je to večeras. Ne znam kako je
saznao za to što je pušila travu, ali nije teško zamisliti... bio je
ovde sve vreme.“
Polin se zamislila. „Verujem da znam kako i kad je saznao.“
Setila se tog trenutka. „Bilo je to pre otprilike tri nedelje.
Razgovarala sam o Severnoj Koreji s Miltom i Česom. Zatim je
došao Džeri, Milt i Čes su otišli, a Džeri mi je ispričao za
pušenje trave. Dok smo razgovarali, Milt se vratio da uzme
nešto što je zaboravio.“ Setila se da je uplašeno podigla pogled,
da vidi ko je to, i videla je Milta kako uzima ljubičasti šal. „Tada
sam se pitala koliko li je čuo. Sad znamo. U svakom slučaju,
saznao je dovoljno da proda priču Mejlu.“
„Prilično sam siguran da to nećeš uraditi, ali moram da
pomenem: ako želiš da kaznite Milta, imaš način za to.“
„Misliš da otkrijem njegovu tajnu vezu? U pravu si, neću to
uraditi.“
„Nisam ni mislio da hoćeš.“
„Pored toga, da ne zaboravimo da tu postoji još jedna ranjiva
tinejdžerka, Rita Kros.“
„U pravu si.“
Telefon joj je zazvonio. Bio je to Sandip. Preskočio je uvod i
prešao pravo na stvar. „Gospođo predsednice, smem li da vam
predložim kako da odgovorimo na priču u sutrašnjem Njujork
mejlu?“
„Treba da kažemo veoma malo. Neću razgovarati o svojoj
ćerki s tim šakalima.“
„Upravo tako. Predlažem sledeće: ’Ovo je privatno pitanje i
Bela kuća nema komentar.’ Šta mislite?“
„Savršeno“, rekla je. „Hvala ti, Sandipe.“
Videla je da Gas ključa od besa. Nije prasnuo odmah kao
ona, nego je besneo u sebi, ali sad je hteo da prasne. „Šta te
drkadžije žele?“, pitao je.
Bila je pomalo uplašena. U napetosti koja je vladala u
Zapadnom krilu, ljudi su smeli da koriste psovke, ali ona nije
mislila da će od njega ikad čuti tu psovku.
Nastavio je: „Uradiš nešto konstruktivno umesto da blebećeš,
a oni ignorišu to i napadaju ti dete. Ponekad mislim da
zaslužujemo kretena kao što je Mur za predsednika.“
Polin se osmehnula. Njegov bes ju je obodrio. Kad je ispoljio
svoj bes, mogla je da bude razumnija. „Demokratija je užasan
način vođenja zemlje, zar ne?“, kazala je.
Znao je tu izreku i izgovorio je nastavak: „Ali drugi načini su
gori.“
„A ako očekuješ zahvalnost, ne bi trebalo da se baviš
politikom.“ Polin je odjednom osetila umor. Ustala je i otišla do
vrata.
Gas je takođe ustao. „To što si uradila danas je malo remek-
delo diplomatije.“
„Zadovoljna sam, bez obzira na to šta mediji kažu.“
„Nadam se da znaš koliko ti se divim. Posmatrao sam te tri
godine. Stalno si pronalazila rešenje, pravi pristup, uspešan
izraz. Shvatio sam pre nekog vremena da imam privilegiju da
radim s genijem.“
Polin se zastavila, držeći kvaku. „Nikad nisam radila sama“,
kazala je. „Mi smo deo tima, Gase. Srećna sam što imam tebe,
tvoju inteligenciju i prijateljstvo kao podršku.“
Nije još bio završio. Osećanja su mu se smenjivala na licu
sve dok više nije mogla da ih prati. Zatim je rekao: „S moje
strane je to malo više od prijateljstva.“
Šta je to značilo? Zbunjeno se zagledala u njega. Šta je to što
je više od prijateljstva? Odgovor joj se pojavio u podsvesti, ali
nije htela da ga prihvati.
Gas je rekao: „Nije trebalo to da kažem. Molim te, oprosti
mi.“
Dugo ga je gledala, ne znajući šta da kaže ili uradi. Na kraju
je samo rekla: „U redu.“
Oklevala je još tren, a onda izašla.
Brzo je otišla do Rezidencije, praćena telohraniteljima,
razmišljajući o Gasu. Njegove reči su zvučale kao izjava ljubavi.
Ali to je bilo smešno.
Džeri je otišao na počinak i vrata spavaće sobe su bila
zatvorena, tako da je ponovo otišla u Linkolnovu sobu. Bilo joj
je drago što je sama. Imala je mnogo tema za razmišljanje.
Mučile su je mračne misli dok je planirala razgovor s Pipom,
dok je mehanički obavljala pripreme za spavanje koje nisu
zahtevale razmišljanje: pranje zuba, skidanje šminke, stavljanje
nakita u kutiju. Okačila je haljinu i ubacila hulahopke u korpu za
veš.
Podesila je alarm za šest ujutro, sat pre nego što će se Pipa
probuditi. Razgovaraće koliko god bude potrebno. Ako Pipa
sutra ne ode u školu, niko se neće ljutiti.
Polin je navukla spavaćicu, otišla do prozora i pogledala
preko Južnog dvorišta do spomenika Džordžu Vašingtonu.
Mislila je na njega, na prvu osobu koja je radila posao koji je
ona sad obavljala. Nije bilo Bele kuće kad je on stupio na
dužnost. Nije imao dece, a u svakom slučaju, novine tog
vremena nisu se zanimale za ponašanje potomstva svojih vođa:
imale su važnija posla.
Padala je kiša. Održavano je bdenje u Ustavnoj aveniji,
protest protiv ubistva nekog crnog mladića koji je izvršio beli
policajac, i demonstranti su stajali na kiši sa šeširima i
kišobranima. Gas je bio crnac. Imao je unuke; jednog dana će im
biti rečeno da im preti posebna opasnost od policije, i da moraju
da se strogo pridržavaju pravila kako bi ostali živi: nema trčanja
na ulici, nema vikanja, a ta pravila ne važe za belu decu. Nije
bilo važno što je Gas bio na jednoj od najviših državnih
funkcija, i što je posvetio svoju inteligenciju i mudrost svojoj
zemlji; bez obzira na to, bio je obeležen svojom rasom. Polin se
pitala koliko će vremena proći pre nego što takva nepravda ne
bude iskorenjena u Americi.
Zavukla se među hladne čaršave. Ugasila je svetlo, ali nije
zatvorila oči. Doživela je dva šoka. Počela je da smišlja šta da
kaže Pipi, ali nije znala kako da reši problem s Gasom.
Nevolja je bila u tome što su imali prošlost.
Gas je bio njen savetnik za spoljnu politiku tokom kampanje.
Godinu dana su putovali zajedno, provodili dane u napornom
radu i noći s nedovoljno sna. Zbližili su se.
A postoji još nešto. Nije mnogo, ali nije to zaboravila, a bila
je sigurna da nije ni on.
To se dogodilo usred kampanje, kad je Polin izgledala kao
pobednica. Vratili su se s jednog veoma uspešnog mitinga na
kome je održala sjajan govor, pred hiljadama ljudi koji su klicali
na nekom stadionu za bejzbol. I dalje opijeni uspehom, ušli su u
jedan spor lift u nekom visokom hotelu i ostali sami. Zagrlio ju
je, ona je nakrivila glavu i strastveno su se poljubili, otvorenih
usta, dodirujući jedno drugo, sve dok se lift nije zaustavio, vrata
se otvorila i oni krenuli u različitim smerovima i otišli u svoje
sobe bez reči.
Nikad nisu razgovarali o tome.
Trudila se da se seti kad se poslednji put neko zaljubio u nju.
Naravno da se sećala romanse sa Džerijem, ali to je više bilo kao
sporo ojačavanje prijateljstva nego neka velika strast. Tako je to
obično bilo s njom. Nikad nije pokušavala da bude zavodljiva ili
izazovna – imala je previše drugog posla. Muškarci se nisu
zaljubljivali u nju na prvi pogled, mada je bila privlačna. Ne,
ljudi bi je postepeno zavoleli, kako su je upoznavali. Ipak, bilo
je muškaraca koji su joj se na kraju bacali pred noge – i jedna
žena, kad bolje razmisli. Izlazila je s nekim od njih i spavala s
nekolicinom, ali nikad nije mogla da oseća to što su oni osećali,
jaku, neobuzdanu ljubav i očajničku želju za bliskošću. Nikad
nije iskusila strast koja bi joj promenila život, osim ako to nije
bila želja da učini svet boljim mestom.
A sad je Gas to izjavio.
Ništa nije moglo da se izrodi iz toga, očigledno. Veza među
njih dvoje ne bi mogla da ostane tajna, a kad bi se za nju
saznalo, ta priča bi okončala njegovu i njenu karijeru. Uništila bi
i njenu malu porodicu. U stvari, uništila bi joj život. Nije smela
ni da razmišlja o tome. Nikakva odluka nije bila potrebna: nije
bilo drugog izbora.
A kako se osećala, teoretski, ako se govori o vezi s Gasom?
Mnogo joj se sviđao. Bio je saosećajan i čvrst, što je bilo
teško izvesti. Usavršio je veštinu davanja saveta bez insistiranja
na svom gledištu. I bio je seksi. Uhvatila je sebe kako zamišlja
te prve stidljive dodire, nežne poljupce, milovanje kose, bliskost
toplih tela.
Izgledala bi smešno, rekla je sebi: on je tridesetak
centimetara viši od tebe.
Ali to nije bilo smešno. To je bilo nešto drugo. Osetila je
neku unutrašnju toplotu. Sama pomisao na to bila joj je prijatna.
Pokušala je da odbaci takve misli. Bila je predsednica: nije
mogla da se zaljubi. To bi bila oluja, katastrofa, nuklearna
bomba.
Hvala bogu što se to nikad neće dogoditi.
 18.

Autobus je od Faje išao na severozapad, u zonu poznatu kao

Pojas Auzu. Tu je putnike čekala nova opasnost: nagazne mine.
Pojas Auzu, širok stotinak kilometara, bio je povod za
granični rat u kome je Čad pobedio svog severnog suseda,
Libiju. Nakon okončanja borbi, hiljade nagaznih mina ostalo je
na teritoriji koju je Čad osvojio. Na nekim mestima postojala su
upozorenja: nizovi kamenja kraj puta, obojenih u crveno i belo.
Ali mnoge mine su ostale skrivene.
Hakim je tvrdio da zna gde se one nalaze, ali izgledao je sve
uplašenije kako je autobus napredovao, i nervozno je usporavao,
gledajući i više puta proveravajući da li vozi putem koji se nije
uvek jasno razlikovao od okolne pustinje.
Sad su bili u vrelom središtu Sahare. Čak je i vazduh imao
oprljen miris. Niko nije mogao da se udobno smesti. Mali Naži
je bio go i kenjkav; Kija mu je stalno davala pomalo vode kako
ne bi dehidrirao. Planine su se uzdizale u daljini, a njihovi
vrhovi nudili su lažno obećanje hladnijeg vremena; lažno, jer su
te planine bile neprohodne za motorna vozila i morali su da ih
obiđu, tako da autobus nije mogao da izbegne vrelinu
pustinjskog tla.
Abdul je razmišljao kako stari Arapi ne bi putovali preko
dana. Probudili bi kamile pre zore i pričvrstili korpe sa
slonovačom i zlatom pod svetlošću zvezda, i vezali gole robove
zajedno, u duge, bedne kolone, tako da mogu da krenu u zoru, i
odmaraju se tokom vrelog popodneva. Njihovi današnji
potomci, s motornim vozilima i teretom skupog kokaina i
očajnih migranata, nisu bili tako pametni.
Kad se autobus približio libijskoj granici, Abdul se zapitao
kako će Hakim resiti problem s graničnom policijom. Većina
migranata nije imala pasoše, a posebno ne vize i druge putne
dozvole. Mnogi Čađani živeli su čitavog života bez ikakvog
identifikacionog dokumenta. Kako će preći granicu? Očigledno
je Hakim imao neki sistem, koji je verovatno uključivao mito;
ali to je moglo da bude opasno. Čovek koji je prošli put uzeo
novac, sad bi mogao da traži dvostruko. Ili bi njegov šef mogao
da bude tu, posmatrajući svaki njegov pokret. Ili ga je možda
zamenio neki zanesenjak koji nije hteo da primi mito. To nije
bilo moguće predvideti.
Poslednje selo pre granice bilo je najprimitivnije mesto koje
je Abdul ikad video. Glavni građevinski materijal bile su im
grane drveta, bezbojne i suve kao izbledele kosti životinja koje
su umrle od žeđi u pustinji. Štapovi (jer bili su upravo to) su bili
pričvršćeni za prečke i tvorili su zidove koji su izgledali
klimavo. Poderani komadi pamučnog i šatorskog platna činili su
krovove. Tu se nalazilo pet-šest boljih građevina, malih
jednosobnih kuća napravljenih od šljaka blokova.
Hakim je zaustavio autobus, ugasio motor i objavio: „Ovde
ćemo se sastati s Tubu vodičem.“
Abdul je čuo za Tubue. Bili su nomadski stočari koji su živeli
oko granica Čada, Libije i Nigera, stalno terajući svoja stada
ovaca i krda goveda u potrazi za oskudnom travom. Dugo su ih
vlade sve tri zemlje smatrale primitivnim divljacima. Tubu su im
uzvratili istom merom: nisu priznavali nijednu vladu, nisu
poštovali nikakve zakone i granice. Mnogi od njih su otkrili da
je krijumčarenje ljudi i droge lakše i isplativije nego gajenje
stoke. Nacionalne vlade nisu mogle da kontrolišu ljude koji su
se stalno kretali – posebno kad su stanovali na stotine kilometara
od najbliže administrativne zgrade.
Ipak, njihov Tubu vodič nije bio tu.
„Doći će“, rekao je Hakim.
U centru sela se nalazio bunar iz kojeg su vadili bistru,
hladnu vodu, i svi su se napili.
Hakim je, u međuvremenu, vodio dug razgovor s jednim
meštaninom, nekim starcem inteligentnog izgleda, verovatno
nezvaničnim seoskim starešinom. Abdul nije čuo šta su govorili.
Putnici su uvedeni u jedno dvorište, s dozidanim
nadstrešnicama sa svake strane. Abdul je po mirisu pretpostavio
da je korišćeno za ovce, verovatno da bi te životinje mogle da
borave u hladu oko podneva. Sad je bilo kasno popodne:
očigledno je tu trebalo da prenoće putnici autobusa.
Hakim je rekao svima da ga slušaju. „Fuad mi je preneo
poruku“, rekao je, a Abdul je pretpostavio da je Fuad čovek koji
je izgledao kao seoski starešina. „Naš vodič je udvostručio cenu,
i neće doći dok mu ne platimo više. To će koštati dvadeset
dolara po osobi.“
Začuli su se protesti. Putnici su rekli da nemaju novca, a
Hakim je kazao da neće platiti za njih. Ono što je usledilo bila je
samo vatrenija varijanta svađe koja je izbila već nekoliko puta
tokom putovanja, kad je Hakim pokušavao da iznudi novac. Na
kraju su ljudi morali da plate.
Abdul je ustao i napustio dvorište.
Gledajući po selu, odlučio je da niko ovde nije umešan u
krijumčarenje droge ili ljudi: svi su bili previše siromašni. Na
prethodnim zaustavljanjima obično bi bio u stanju da utvrdi ko
su lokalni kriminalci jer su imali novac i pištolje, kao i vidljivo
ponašanje ljudi koji su živeli od nasilja, uvek spremni da
pobegnu. Pažljivo je beležio imena, opise i odnose, i iz Faje je
poslao Tamari dug izveštaj. Izgledalo je da u ovom siromašnom
naselju nema takvih ljudi. Ipak, pominjanje naroda Tubu dalo
mu je objašnjenje: u ovoj oblasti oni upravljaju krijumčarenjem.
Seo je na zemlju kraj bunara, leđima naslonjen na bagrem
koji mu je davao senku. Odatle je mogao da vidi veći deo sela,
ali žbun tamariksa zaklonio ga je od ljudi koji su dolazili na
bunar: želeo je da posmatra, a ne da razgovara. Pitao se gde li je
vodič ako nije u selu. Nije bilo drugih naselja kilometrima
unaokolo. Da li je taj tajanstveni pripadnik plemena Tubu bio
iza brega, u šatoru i čekao da ga obaveste kako su migranti
skupili dodatni novac? Bilo je sasvim moguće da nije tražio još
novca; to je mogao da bude još jedan Hakimov pokušaj iznude.
Taj vodič je možda bio u jednoj od koliba u selu, jeo je kozji
gulaš s kuskusom i odmarao se pred sutrašnje putovanje.
Abdul je video kako Hakim izlazi iz dvorišta izgledajući
ljutito. Pratio ga je Vahid, Esmin svekar. Hakim se zaustavio i
njih dvojica su razgovarala, Vahid je molio, a Hakim odbijao.
Abdul nije čuo reči, ali pretpostavio je da se raspravljaju o
doplati za vodiča. Hakim je odmahnuo rukom i udaljio se, ali
Vahid ga je pratio, molećivo raširenih ruku; zatim se Hakim
zaustavio, okrenuo i rekao nešto oštro pre nego što se ponovo
udaljio. Abdul se nezadovoljno namrštio: Hakimovo ponašanje
je bilo siledžijsko, a Vahidovo nedostojanstveno. Abdul je bio
uvređen tim prizorom.
Hakim je polako hodao prašnjavim putem ka bunaru, a Esma
je izašla iz dvorišta i brzo krenula za njim.
Stali su kraj bunara da razgovaraju, kao što su ljudi radili
hiljadama godina. Abdul nije mogao da ih vidi, ali je jasno čuo
razgovor, a bio je izvežban da razume brzu razmenu reči na
kolokvijalnom arapskom.
Esma je rekla: „Moj otac je veoma uznemiren.“
Hakim je kazao: „Kakve to ima veze sa mnom?“
 „Ne možemo da platimo više. Imamo novac koji moramo da
ti damo kad stignemo u Libiju, ostatak cene prevoza. Ali
nemamo više.“
Hakim se pretvarao da je nezainteresovan. „Onda ćete morati
da ostanete u ovom selu“, rekao je.
„Ali to nema smisla“, kazala je.
Naravno da nema, mislio je Abdul. Šta je Hakim naumio?
Esma je nastavila: „Za nekoliko dana ćemo ti platiti dve
hiljade i petsto dolara. Da li bi ih stvarno izgubio zbog
dvadeset?“
„Šezdeset“, rekao je. „Dvadeset za tebe, dvadeset za tvoju
svekrvu i dvadeset za matorog.“
Prazne priče, pomislio je Abdul.
Esma je rekla: „Nemamo novac, ali možemo da ga nabavimo
kad stignemo do Tripolija. Zamolićemo mog muža da nam
pošalje još novca iz Nice... obećavam.“
„Ne želim obećanja. Tubu ih ne prihvata kao isplatu.“
„Onda nemamo drugog izbora“, rekla je zbunjeno i ljutito.
„Ostaćemo ovde dok ne naiđe neko ko će nas vratiti do jezera
Čad. Izgubićemo novac koji je moj muž zaradio gradeći te
zidove za francuske bogataše.“ Zvučala je potpuno očajno.
Hakim je kazao: „Osim ako ne smisliš neki drugi način da mi
platiš... lepotice mala.“
„Šta to radiš? Ne dodiruj me tako!“
Abdul se ukočio. Nagon ga je terao da se umeša, ali ga je
potisnuo.
Hakim je kazao: „Kako želiš. Samo pokušavam da ti
pomognem. Zašto ne bi bila ljubazna prema meni?“
To je sve vreme bio Hakimov plan, mislio je Abdul. Ne bi
trebalo da budem iznenađen.
Esma je rekla: „Govoriš mi da ćeš prihvatiti seks umesto
novca?“
„Ne budi tako prosta, molim te.“
Lažna čednost seksualnog nasilnika, mislio je Abdul. Ne želi
da čuje kako se zove to što namerava da joj uradi. Grozna
ironija.
Hakim je kazao: „Dakle?“
Usledila je duga ćutnja.
To je bilo ono što je Hakim stvarno želeo, mislio je Abdul.
Nije mu bilo stalo do šezdeset dolara. Insistirao je na tome samo
da bi je naterao da prihvati alternativu.
Abdul se pitao koliko drugih žena se našlo pred tim
sumornim izborom.
Esma je rekla: „Muž će me ubiti.“
Hakim se nasmejao. „Ne, neće. Mogao bi da te ubije.“
Esma je napokon kazala: „Dobro. Ali samo rukom.“
„Videćemo.“
„Ne!“ Bila je odlučna. „Ništa drugo.“
„Dobro.“
„Ne sad. Kasnije, kad padne mrak.“
„Kreni za mnom kad budem izašao iz dvorišta nakon večere.“
S prizvukom očajanja u glasu, Esma je rekla: „Mogu da ti
platim dvostruko kad stignemo u Tripoli.“
„Puka obećanja.“
Abdul je čuo Esmine korake kako se udaljavaju. Ostao je na
mestu. Malo kasnije je čuo Hakima kako odlazi.
Gledao je selo još nekoliko sati, ali ništa se nije dogodilo,
osim što su ljudi dolazili do bunara i odlazili.
Kad se nebo smračilo, vratio se u dvorište. Seljaci su
spremali večeru pod Fuadovim nadzorom i osećao se prijatan
miris kima. Seo je na zemlju kraj Kije koja je dojila Nažija.
Pronicljiva Kija je kazala: „Primetila sam da Esma razgovara
s Hakimom.“
Abdul je rekao: „Da.“
„Jesi li ih čuo?“
„Jesam.“
„Šta su pričali?“
„Rekao joj je da, ako nema novca, može da plati na drugi
način.“
„Znala sam. Ta svinja.“
Abdul je neprimetno zavukao ruku u odoru i otvorio pojas s
novcem. Imao je novčanice u nekoliko valuta, i držao ih je
uredno složene, tako da je mogao da izvadi novac bez gledanja.
U Africi, kao i u Sjedinjenim Državama, bilo je glupo pokazati
ljudima da nosiš mnogo gotovine.
Oprezno je izvukao tri novčanice od po dvadeset američkih
dolara. Krijući ih u šaci, pogledao je da vidi o kojim se
novčanicama radi i savio ih je. Dodao je zamotuljak Kiji i rekao:
„Za Esmu.“
Sakrila ih je negde u haljinu. „Bog te blagoslovio“, rekla je.
Malo kasnije, kad su stali u red za večeru, Abdul je video
kako Kija dodaje nešto Esmi. Trenutak kasnije, Esma ju je
zagrlila i poljubila, srećna i zahvalna.
Večera se sastojala od lepinje i čorbe s povrćem i prosom.
Ako je u njoj bilo mesa, Abdul ga nije pronašao.
Izašao je iz dvorišta neposredno pred spavanje. Umio je lice i
ruke bunarskom vodom. Kad se vratio, prošao je kraj autobusa
gde su stajali Hakim, Tarek i Hamza. „Nisi iz ove zemlje, zar
ne?“, pitao je Hakim, kao da je to neki izazov.
Hakim se radovao drkanju i bio je razočaran kad je dobio
šezdeset dolara umesto toga, pretpostavio je Abdul. Verovatno
je primetio da Esma grli i ljubi Kiju, i pretpostavio da joj je Kija
dala novac. Kija je možda imala svoj štek, naravno, ali ako ga je
dobila od nekog drugog, Hakim je smatrao da je Abdul
najverovatniji izvor. Lukave propalice ponekad imaju dobre
instinkte.
Abdul je rekao: „Šta te briga odakle sam?“
„Nigerija?“, pitao je Hakim. „Ne zvučiš kao Nigerijac. Kakav
je to naglasak?“
„Nisam Nigerijac.“
Hamza je izvadio kutiju cigareta i stavio jednu u usta – znak
da postaje nervozan, mislio je Abdul. Gotovo automatski, Abdul
je izvadio crveni plastični upaljač koji je uvek koristio u
razgovoru s mušterijama, i zapalio je Hamzi cigaretu. Više mu
nije bio potreban taj upaljač, ali zadržao ga je zbog nekog
nejasnog osećaja da bi jednog dana mogao da bude koristan.
Hamza mu je, zauzvrat, ponudio jednu cigaretu. Abdul je odbio.
Hakim je nastavio ispitivanje. „Odakle ti je otac?“
Ovo je bilo iskušavanje snage. Hakim je izazivao Abdula
pred Hamzom i Tarekom. „Bejrut“, rekao je Abdul. „Otac mi je
bio Libanac. Bio je kuvar. Pravio je vrlo ukusne pitice od
slatkog sira.“
Hakim ga je prezrivo pogledao.
Abdul je nastavio: „Sad je mrtav. Alahu pripadamo, i Njemu
ćemo se vratiti.“ Ta pobožna izreka bila je muslimanska verzija
počivao u miru. Abdul je primetio da su Hamza i Tarek izgledali
zadovoljno.
Nastavio je, trudeći se da govori sporo i ozbiljno. „Trebalo bi
da paziš kako govoriš o nečijem ocu, Hakime.“
Hamza je dunuo dim i klimnuo glavom.
„Govoriću šta mi se sviđa“, izletelo je Hakimu. Pogledao je
dvojicu čuvara. Računao je da će ga oni braniti, ali shvatio je da
je Abdul oslabio njihovu odanost.
Abdul se obratio više čuvarima nego Hakimu. „Bio sam
vozač u vojsci, znate“, rekao je nehajno.
Hakim je kazao: „Pa šta?“
Abdul je namerno ignorisao Hakima. „Prvo sam vozio
oklopna vozila, zatim tegljače tenkova. Bilo je teško voziti ih
pustinjskim putevima.“ Izmislio je tu priču. Nikad nije vozio
tegljač tenkova, nikad nije bio vojnik u Narodnoj armiji Čada ili
nekoj drugoj vojsci. „Bilo je to uglavnom na istoku, blizu
sudanske granice.“
Hakim je bio izbezumljen. „Zašto nam to govoriš?“, pitao je
glasom piskavim od nemoći. „O čemu to govoriš?“
Abdul je drsko pokazao palcem na Hakima. „Ako on umre“,
rekao je čuvarima, „ja mogu da vozim autobus.“ Bila je to
gotovo otvorena pretnja Hakimu. Kako će Hamza i Tarek
reagovati?
Nijedan od njih nije progovorio.
Hakim se izgleda setio da je posao čuvara bio da čuvaju
kokain, a ne njega, i shvatio je da se obrukao. Kukavički je
kazao: „Skloni mi se s očiju, Abdule“, a onda se okrenuo.
Abdul je osećao kao da je možda pomalo pokolebao njihovu
odanost. Ljudi kao što su Hamza i Tarek su poštovali snagu.
Njihova privrženost Hakimu bila je potkopana njegovim
neuspešnim pokušajem da zastraši Abdula. Ostavio je jak utisak
kad je kazao: „Alahu pripadamo, i Njemu ćemo se vratiti.“ Kao
džihadisti u ISGS-u, ta dva čuvara mora da su često mrmljala te
reči nad telima ubijenih drugova.
Možda su čak počeli da razmišljaju o Abdulu kao jednom od
svojih. U svakom slučaju, ako budu morali da biraju između
njega i Hakima, makar će oklevati.
Abdul nije više ništa rekao. Ušao je u dvorište i legao na
zemlju. Čekajući da mu san dođe na oči, razmišljao je o
prethodnom danu. I dalje je bio živ, i dalje je prikupljao
neprocenjivo važne podatke za borbu protiv ISGS-a.
Suprotstavio se Hakimovim izazovnim pitanjima. Ali položaj
mu je bio sve slabiji. Započeo je ovo putovanje kao neznanac,
čovek o kome ništa nisu znali i nisu za njega marili. Ali nije
zadržao tu ulogu, i sad je video da je to bilo nemoguće, s
obzirom na vreme koje je ova grupa provela zajedno. Sad je za
njih bio osoba, stranac i samotnjak, da, ali i čovek koji je
pomogao ranjivim ženama i koji se nije bojao siledžija.
Kija mu je postala prijatelj, a Hakim neprijatelj. Za tajnog
agenta to su bile dve greške.

Tubu vodič je došao ujutro.

Došao je rano u dvorište, dok je dan još bio prohladan, a
putnici doručkovali hleb i razvodnjen čaj. Bio je visok,
tamnoput, u beloj odori i s belom maramom na glavi, i imao je
nekakav uzdržan izgled zbog koga je Abdula podsetio na nekog
ponosnog američkog Indijanca. Ispod odeće, na levom boku,
između rebara i kuka, nalazila se izbočina koja je možda bila
pištolj duge cevi, možda neki magnum, u improvizovanoj
futroli.
Hakim je stajao s njim nasred dvorišta i rekao: „Slušajte me!
Ovo je Isa, naš vodič. Morate da uradite sve što vam kaže.“
Isa je govorio kratko. Arapski mu očigledno nije bio prvi
jezik, a Abdul se setio da su Tubui govorili svoj jezik, teda. „Ne
morate ništa da radite“, rekao je Isa, pažljivo naglašavajući reči.
„Ja ću se pobrinuti za sve.“ Nije bilo topline u njegovom tonu,
samo je hladno iznosio činjenice. „Ako vas neko bude nešto
pitao, recite da ste kopači zlata koji idu do rudnika na zapadu
Libije. Ali mislim da vas niko ništa neće pitati.“
Hakim je kazao: „Dobro, dobili ste uputstva, sad se brzo
ukrcajte u autobus.“
 Kija je rekla Abdulu: „Isa mi izgleda pouzdano. U svakom
slučaju, više verujem njemu nego Hakimu.“
Abdul nije bio tako siguran. „Deluje sposobno“, kazao je.
„Ali ne znam šta mu je u srcu.“
Kija se zbog toga zamislila.
Isa se ukrcao poslednji, a Abdul ga je sa zanimanjem gledao
kako posmatra unutrašnjost i primećuje da nema slobodnih
mesta. Tarek i Hamza su se, kao i obično, raširili na dva mesta.
Kad je naizgled doneo odluku, Isa je stao ispred Tareka. Nije
ništa rekao, izraz lica mu je bio nedokučiv, ali ga je netremice
gledao.
Tarek mu je uzvratio pogled, očekujući da ovaj nešto kaže.
Hakim je upalio motor.
Ne okrećući se, Isa je smireno kazao: „Ugasi motor.“ Hakim
ga je pogledao.
Isa je nastavio da gleda Tareka i samo rekao: „Gasi.“
Hakim je okrenuo ključ i motor se ugasio.
Tarek je seo uspravno, podigao ranac sa sedišta kraj sebe i
pomerio se u stranu.
Isa je jednostavno pokazao na druga dva sedišta na kojima je
sedeo Hamza.
Tarek je ustao, prešao prolaz s rancem u jednoj ruci i puškom
u drugoj, seo kraj Hamze, i obojica su držala rance na kolenima.
Isa je pogledao Hakima i rekao: „Kreni.“
Hakim je ponovo upalio motor.
Uskoro je Abdulu postalo jasno da to iskušavanje nije služilo
samo da se utvrdi ko je alfa mužjak. Isi su bila potrebna oba
prednja sedišta. Gledao je put s nepokolebljivom
usredsređenošću, često se pomerajući do sedišta kraj prozora da
pogleda napolje i nazad ka prolazu, da pogleda napred. Svakih
nekoliko minuta je davao Hakimu neka uputstva, uglavnom
pokretima rukom, govoreći mu gde se nalazi put kad je bio
gotovo nevidljiv, naređujući mu da pređe na jednu stranu,
terajući ga da uspori kad bi put postao kamenit, ohrabrujući ga
da vozi brže kad je put bio čist.
Na jednom mestu ga je Isa naveo da skrene s puta na neravan
teren pored, kako bi u širokom luku obišli jedan tojota kamionet
koji je ležao prevrnut i spaljen kraj puta, verovatno nakon što je
nagazio na neku minu. Rat između Libije i Čada davno je
završen, ali mine su i dalje bile aktivne, a gde je bila jedna,
možda ih je bilo i više.
Zaustavljali su se svaka dva-tri sata. Putnici su izlazili da vrše
nuždu, a kad bi se vratili u autobus, Hakim im je delio bajat hleb
i boce s vodom. Autobus je vozio po najvećoj vrućini: napolju
nije bilo skloništa, a bilo je svežije dok su se kretali nego dok su
stajali.
Kako se popodne bližilo kraju, a autobus se bližio granici,
Abdulu je palo na pamet da će prvi put u životu počiniti zločin.
Ništa što je dosad uradio za CIA, ili u bilo kojoj oblasti života,
nije bilo protivzakonito. Čak i kad je glumio da je prodavac
ukradenih cigareta, sve njegove zalihe bile su kupljene po punoj
ceni. Ali sad će ući ilegalno u jednu zemlju, u pratnji drugih
ilegalnih migranata, u pratnji ljudi naoružanih ilegalnim
oružjem, uz kokain vredan nekoliko miliona dolara. Ako stvari
krenu loše, završiće u libijskom zatvoru.
Pitao se koliko bi vremena CIA bilo potrebno da ga izvuče.
Kad je sunce počelo da se spušta ka zapadu, Abdul je
pogledao ispred sebe i video improvizovan zaklon kao što su bili
oni u poslednjem selu: samo zid od kolja, s krovom
napravljenim od starog ćilima. Tu se nalazila mala cisterna za
koju je Abdul pretpostavio da sadrži vodu. Kraj puta se nalazilo
nekoliko buradi s gorivom.
 To je bila nezvanična benzinska pumpa.
Hakim je usporio autobus.
Tri muškarca u belim i žutim odorama pojavila su se noseći
automatske puške. Stajali jedan kraj drugog, bezizražajnih lica,
preteći.
Isa je izašao iz autobusa i atmosfera se promenila. Naoružani
muškarci su ga pozdravili kao brata, zagrlili ga, poljubili u oba
obraza, i srdačno se rukovali s njim, čavrljajući sve vreme na
nekom nerazumljivom jeziku koji je verovatno bio teda.
Hakim je izašao sledeći, i Isa ga je upoznao s njima, a onda
su i njega pozdravili, manje srdačno budući da je bio prijatelj, ali
ne i saplemenik.
Tarek i Hamza su izašli sledeći.
Cisterna s vodom bila je dokaz da tu nije bilo oaze. Zašto se
onda ovde nalazila ta benzinska pumpa, ili išta drugo, usred ove
nedođije?
Abdul je promrmljao Kiji: „Mislim da smo stigli do granice.“
Putnici su izašli iz autobusa. Bilo je veče i izgledalo je da će
tu prenoćiti. Tu se nalazila samo jedna građevina, i gotovo nije
bila vredna tog imena.
Jedan od Tubua je počeo da iz metalnog bureta sipa gorivo u
autobus.
Putnici su ušli u skrovište i smestili se manje-više udobno.
Abdul nije mogao da se opusti. Bili su okruženi naoružanim
ljudima, i to nasilnim kriminalcima. Sve je bilo moguće:
kidnapovanje, silovanje, ubistvo. Ovde nije bilo zakona. Niko
nije bio bezbedan. A koga bi bilo briga ako neko ubije sve
putnike ovog autobusa? I migranti su bili kriminalci. Tako im i
treba, rekli bi ljudi.
Nakon nekog vremena, dva momčića su donela neku čorbu i
hleb. Abdul je mislio da su je skuvali ti momci. Pretpostavio je
da je to žilavo meso kamilje, ali nije pitao. Momci su kasnije
odneli sudove, ostavljajući ostatke na zemlji. Muškarci bez žena
su svuda aljkavi, mislio je Abdul.
Kad je pao mrak, iskrao se da pogleda uređaj za praćenje
skriven u potpetici čizme. Proveravao ga je najmanje jednom
dnevno, kako bi se uverio da kokain nije iznet iz autobusa i
odnet na neko drugo mesto. Večeras ga je, kao i obično, uređaj
umirio.
Kad su se svi umotali u ćebad i legli da spavaju, Abdul je
ustao, otvorio oči i posmatrao. Pustio je da mu misli lutaju, i
satima je razmišljao o svom detinjstvu u Bejrutu, mladalačkim
godinama u Nju Džersiju, bavljenju borilačkim veštinama tokom
studija i neuspeloj vezi sa Anabel. Najviše je mislio o smrti
Nure, svoje mlađe sestre. Na kraju, mislio je, ona je bila razlog
zbog koga sam ovde, u Sahari, budan čitave noći kako ne bih bio
ubijen.
Ovakvi ljudi su ubili Nuru. Vojske civilizovanog sveta
pokušavale su da unište te ljude. A on je bio ključan deo tog
poduhvata. Ako preživi, omogućiće američkoj vojsci i njenim
saveznicima da nanesu užasan poraz snagama zla.
U sitne sate, video je jednog od Tubuanaca kako ide da piša.
Na povratku je stajao i zamišljeno gledao u usnulu Kiju. Abdul
je zurio u njega dok taj čovek nije osetio njegov pogled i
pogledao ka njemu. Dugo su se gledali mrko i neprijateljski.
Abdul je mogao da zamisli šta se događalo u tom surovom
mozgu. Taj čovek je znao da bi mogao da savlada Kiju, a uz
malo sreće, ona ne bi vrištala, jer žene su uvek krive, i ona bi
znala kako bi ljudi mislili – ili se pretvarali da misle – da ga je
ona namamila. Ali taj čovek je video da Abdul neće okrenuti
glavu na drugu stranu. Mogao je da se bori protiv Abdula, ali
nije bio siguran da će pobediti. Mogao je da uzme pušku i upuca
Abdula, ali to bi sve probudilo.
Na kraju se okrenuo i vratio pod svoje ćebe.
Nedugo zatim, Abdul je krajičkom oka video neki nejasan
pokret. Okrenuo se da pogleda. Nije bilo zvuka, i bilo mu je
potrebno vreme da pronađe ono što je malopre video. Nije bilo
meseca, ali zvezde su jasno sijale, kao što je uobičajeno u
pustinji. Video je neko stvorenje srebrnastog krzna kako se
kreće tako brzo da je izgledalo da klizi, i doživeo je trenutak
sujevernog užasa. Zatim je shvatio je da nešto ušlo u dvorište,
neki pas svetlog krzna i crnih nogu i repa. Tiho se prišunjao kraj
nesvesnih spavača ispod ćebadi. Bio je oprezan ali samouveren,
kao da je bio i ranije ovde, kao neki redovan noćni posetilac koji
obilazi ovo improvizovano naselje u divljini. To mora da je neka
lisica, i video je da za njom ide štene. Majka i dete, mislio je, i
znao je da je video nešto retko i posebno. Kad je jedan od
putnika iznenada glasno zahrkao, lisica se uznemirila. Okrećući
glavu ka izvoru zvuka, načuljila je uši koje su bile izuzetno duge
i uspravne, gotovo kao zečje; i dok je Abdul opčinjeno zurio,
shvatio je da je to stvorenje za koje je čuo, ali ga nije video:
dugouha lisica. Opustila se, shvatajući da se hrkač neće
probuditi. Zatim su lisica i mladunče počeli da pretražuju tlo,
bešumno gutajući ostatke hrane i ližući prljave sudove. Nakon
tri ili četiri minuta, otišli su podjednako tiho kao što su došli.
Uskoro je svanulo.
Migranti su umorno ustajali. Danas počinje četvrta nedelja
putovanja, a svaka noć je bila sve manje prijatna. Umotali su
ćebad, popili malo vode, i jeli bajat hleb. Nije bilo vode za
umivanje. Niko osim Abdula nije odrastao u kući s tekućom
vodom, ali ipak su bili navikli na redovno pranje, i svima je bilo
teško što su prljavi.
Ipak, Abdul se obradovao kad se autobus udaljio od
benzinske stanice. Tubuima sigurno plaćaju velike svote novca
za bezbedan prolazak droge i migranata, mislio je: dovoljno da
ih podstaknu da održe svoju reč i nadaju se uskoro novoj pošiljci
umesto da ubiju svakog i sve ukradu.
Kad je sunce izašlo, ostavili su planine za sobom i ušli u
prostranu ravnicu. Sat kasnije, Abdul je shvatio da je sunce
stalno iza njih. Ustao je i otišao do prednjeg dela autobusa.
„Zašto idemo na zapad?“, pitao je Hakima.
„Ovo je put ka Tripoliju“, odgovorio je Hakim.
„Ali Tripoli je severno.“
„Ovo je put!“, ponovio je besno Hakim.
„Dobro“, rekao je Abdul, i vratio se na svoje sedište.
Kija je pitala: „Šta se dogodilo?“
„Ništa“, odgovorio je Abdul.
Naravno, njegova misija nije bila da stigne do Tripolija.
Morao je da ostane u autobusu, kud god da je išao. Njegova
misija je bila da otkrije ljude koji upravljaju krijumčarenjem,
saznaju gde se skrivaju i prenese tu informaciju Agenciji.
Zato je zaćutao, zavalio se, i čekao da vidi šta će se dogoditi.
 19.

Incident u Južnom kineskom moru mogao je da preraste u krizu,

mislio je Čang Kaj, da nisu postupili oprezno.
Satelitske fotografije na Kajevom stolu pokazivale su
nepoznato plovilo blizu ostrva Siša, koje su Zapadnjaci nazivali
Paracelska ostrva. Snimci iz vazduha otkrili su da je to
vijetnamski brod za istraživanje nafte, nazvan Vu Trong Fang.
To je bio dinamit, ali fitilj nije bio zapaljen.
Kaju je bila poznata pozadina toga, baš kao i svima u
kineskoj vladi. Kineski brodovi su vekovima lovili ribu u tim
vodama. Sad je Kina izručila milione tona zemlje i peska na
grupu nenaseljenih stena i grebena i izgradila vojne baze. Kaj je
mislio da bi svaka poštena osoba zaključila da su ta ostrva
postala deo Kine.
Niko ne bi mnogo mario za to osim što je nafta otkrivena
ispod morskog dna blizu tih ostrva, i svi su želeli malo. Kinezi
su smatrali da je ta nafta njihova i nisu nameravali da je dele.
Zato je plovidba Vu Trong Fanga bila problem.
Kaj je odlučio da o tome lično obavesti ministra spoljnih
poslova. Njegov šef, ministar državne bezbednosti Fu Čuju je
otišao van grada, u Urumki, glavni grad oblasti Sinđeng, gde su
se milioni muslimana tvrdoglavo držali svoje vere uprkos
energičnim naporima komunističke vlade da je suzbije. Fuovo
odsustvo dalo je Kaju priliku da u poverenju razgovara o Vu
Trong Fangu s ministrom spoljnih poslova Vu Bajem i dogovori
diplomatske aktivnosti koje će predložiti predsedniku Čenu. Ali
kad je stigao u Ministarstvo spoljnih poslova u Čaojang
nandađiju, razočarao se kad je tamo zatekao generala Huenga.
Hueng Ling je bio nizak i širok, i izgledao je kao kutija u
svojoj uniformi s uglastim epoletama. Bio je ponosan član stare
komunističke garde, kao njegov prijatelj Fu Čuju. I kao i Fu,
stalno je pušio.
Hueng je bio veoma moćan zbog članstva u Komitetu za
nacionalnu bezbednost. Kao pravi primitivac, sedeo gde je
želeo, i imao je pravo da navrati u Ministarstvo spoljnih poslova.
Ali ko mu je rekao za ovaj sastanak? Možda je Hueng imao
nekog špijuna u ministarstvu... nekog bliskog Vuu. Moram da
razmislim o tome, mislio je Kaj.
Uprkos ljutnji, Kaj je pozdravio Huenga s poštovanjem koje
se duguje starijima. „Povlašćeni smo što možemo da iskoristimo
vaše znanje i stručnost“, rekao je neiskreno. Istina je bila da su
on i Hueng bili na suprotnim stranama ogorčene borbe između
stare škole i mladih reformatora.
Kad su seli, Hueng je odmah prešao u napad. „Ti Vijetnamci
nas stalno provociraju!“, uzviknuo je. „Znaju da nemaju pravo
na našu naftu.“
Hueng je poveo pomoćnika, a jedan pomoćnik je sedeo i kraj
Vua. Nije bilo potrebe da pomoćnici prisustvuju ovom sastanku,
ali Hueng je bio previše važan da bi išao bez svite, a Vu je
verovatno osetio potrebu za pojačanjem. Kaj se pomalo obrukao
što je došao sam. Kakvo sranje, mislio je.
Ipak, istina je bila da su Vijetnamci već dvaput pokušali da
traže naftu na morskom dnu. „Slažem se s generalom
Huengom“, rekao je Kaj. „Moramo da pošaljemo protestnu notu
vladi u Hanoju.“
„Protestnu notu?“, prezrivo je rekao Hueng. „Protestovali
smo i ranije!“
Kaj je strpljivo rekao: „I, na kraju, uvek su odustajali i
povlačili svoje brodove.“
„Zašto su to onda ponovo uradili?“
Kaj je potisnuo uzdah. Svi su znali zašto su Vijetnamci
ponavljali svoje upade. Nije im smetalo da se povuku kad im se
zapreti, jer to je značilo da su naterani silom, ali potpuno
odustajanje izgledalo bi kao prihvatanje da nemaju prava na tu
naftu, a oni nisu bili spremni na to. „Dokazuju nešto“, rekao je,
pojednostavljujući stvari.
„Onda mi moramo da jače dokažemo nešto!“ Hueng se
nagnuo unapred i istresao pepeo cigarete u jednu porcelansku
posudu na Vuovom stolu. Ta posuda je bila rubin crvena, sa
šarom u obliku dvostrukog lotosa i verovatno vredna deset
miliona dolara.
Vu je pažljivo podigao tu krhku antikvarnu posudu, prosuo
pepeo na pod i ćutke stavio posudu na drugi kraj stola, van
Huengovog domašaja. Zatim je kazao: „Šta ste imali na umu,
generale?“
Hueng je odgovorio bez oklevanja. „Trebalo bi da potopimo
Vu Trong Fang. To će Vijetnamce naučiti pameti.“
Hueng je želeo da upotrebi silu... kao i obično.
Vu je rekao: „To je previše drastično. Ali moglo bi da okonča
te stalne prestupe.“
Kaj je kazao: „Postoji jedan problem. Moji obaveštajni
podaci govore da vijetnamska naftna industrija koristi američke
savetnike. Možda se na tom brodu nalazi jedan ili više
Amerikanaca.“
Hueng je pitao: „I?“
„Samo pitam želimo li da ubijamo Amerikance.“
„Nedvosmisleno“, kazao je Vu, „potapanje broda na kojem se
nalaze Amerikanci samo bi pogoršalo problem.“
To je razbesnelo Huenga. „Koliko dugo moramo da
dozvoljavamo Amerikancima, majku im jebem, da određuju šta
ćemo da radimo na svojoj teritoriji?“, razbesneo se.
To je bilo nevaspitano. Najvulgarnije kineske psovke imaju
veze s jebanjem nečije majke. Takav rečnik obično nije korišćen
u spoljnopolitičkim razgovorima.
„S druge strane“, rekao je blago Kaj, „ako započnemo s
ubijanjem Amerikanaca, imaćemo više problema od nafte ispod
mora. Moraćemo da procenimo njihov verovatan odgovor na ta
ubistva i spremimo se za njega.“
„Ubistva?“, rekao je Hueng, sve ljući.
„Tako će predsednica Grin to videti.“ Kaj je procenio da je
vreme da napravi neki ustupak kako bi smirio Huenga. Brzo je
dodao: „Ne isključujem mogućnost potapanja tog broda. Hajde
da ostavimo tu mogućnost otvorenom. Ali moramo da kažemo
da je to poslednja raspoloživa mera. Treba prvo da pošaljemo
Hanoju protestnu notu...“
Hueng je prezrivo frknuo.
„... a onda upozorenje, a onda otvorenu pretnju.“
„Da, tako ćemo uraditi“, kazao je Vu. „Idemo postepeno.“
„A onda, nakon svega toga, ako potopimo taj brod, biće jasno
da smo uradili sve što smo mogli da pronađemo miroljubivo
rešenje.“
Hueng nije bio srećan, ali je znao da je poražen. Trudeći se
da iskoristi sve što može, rekao je: „Hajde da makar tamo
pošaljemo jedan razarač, spreman za napad.“
„Sjajan predlog“, kazao je Vu, ustajući da označi da je
sastanak završen. „To ću predložiti predsedniku Čenu.“
Kaj je sišao u prizemlje istim liftom kao Hueng, koji je ćutao
dok su se spuštali sedam spratova. Kad su izašli, Hueng i njegov
pomoćnik ušli su u blistavu, crnu hungći limuzinu, a Kaj u
srebrnosiv gili porodični auto, koji je vozio Monah.
 Kaj se pitao treba li da posveti više pažnje tim statusnim
simbolima. Znaci bogatstva i prestiža bili su mnogo važniji u
komunističkim zemljama nego na dekadentnom Zapadu, gde je
neki tip u iznošenoj kožnoj jakni mogao da bude milijarder. Ali
Kaj, kao i američki studenti koje je upoznao na Prinstonu, mislio
je da su statusni simboli nevažni. A danas je dokazao to jer je
ministar spoljnih poslova poslušao njegov savet, a ne Huengov.
Možda pomoćnik i limuzina ipak nisu toliko važni.
Monah se uključio u saobraćaj i krenuo ka studiju Divnih
filmova. Te večeri je trebalo da se održi zabava povodom stote
epizode Ljubavi u palati. Ta serija je bila hit. Privlačila je brojnu
publiku, a dvoje glavnih glumaca postalo je slavno. Ting je bila
plaćena mnogo više nego Kaj – što mu nije smetalo.
Kaj je skinuo kravatu da bi izgledao manje zvanično među
glumcima. Kad je stigao, zabava je trajala u studiju, ispred
kulisa, velikih i malih soba opremljenih i ukrašenih u raskošnom
stilu dinastije Ćing.
Glumci su skinuli slojeve televizijske šminke i svukli
kostime, i sad su ispunjavali tu sobu u odeći raznih boja. U
Kajevom svetu, muškarci su nosili odela da bi izgledali
ozbiljnije, a one retke žene nosile su odeću sive i teget boje, da
bi izgledale kao muškarci. Ovde je bilo drugačije. Glumci i
glumice su na sebi imali modernu odeću svih boja.
Kaj je video Ting na drugom kraju prostorije, veoma ljupku u
crnim farmerkama i ružičastoj majici. Očaravala je producenta
serije. Kaj je naučio sebe da ne bude ljubomoran. Takvo
ponašanje bilo je deo njenog posla, a pola muškaraca s kojima je
flertovala ionako su bili gej.
Kaj je uzeo bocu piva jenđing. Tehničari i statisti su se
nahvali besplatnim pićem što su brže mogli, ali glumci su bili
uzdržaniji, primetio je Kaj. Tingin partner Ven Đin, koji je
glumio cara, razgovarao je ozbiljno sa šefom studija, diskretno
ojačavajući svoj položaj. Đin je bio visok, zgodan i
autoritativan, a šef je bio pomalo zadivljen, ponašajući se prema
njemu kao da je i u stvarnom životu svemoćni vladar koga je
samo glumio. Drugi glumci su izgledali opuštenije, razgovarali
su i smejali se, ali su šarmirali producente i reditelje koji su
imali moć da im daju uloge. Kao na mnogim drugim zabavama,
i ova je za mnoge goste predstavljala posao.
Ting je uočila Kaja, prišla mu i poljubila ga u usta, verovatno
kako bi se uverila da svi znaju kako je on njen muž i da ga ona
voli. Kaj je uživao u tome.
Ipak, video je da njen veseli osmeh krije neko drugo
osećanje: poznavao ju je dovoljno dobro da bi shvatio da je
nešto muči. „Šta nije u redu?“, pitao ju je.
Tada se direktor studija, u crnom odelu, popeo na jednu
stolicu da održi govor, i svi su zaćutali. Ting je promrmljala:
„Reći ću ti malo kasnije.“
„Čestitam najtalentovanijoj grupi ljudi s kojom sam ikad
radio!“, rekao je, i svi su počeli da kliču. „Dosad smo snimili sto
epizoda Ljubavi u palati – i svaka je sve bolja!“ Takva vrsta
preterivanja bila je normalna u tom poslu, znao je Kaj.
Verovatno su tako govorili i u Holivudu, mada nikad nije bio u
Los Anđelesu. „A imam za vas i posebno dobre vesti“, nastavio
je direktor. „Prodali smo seriju Netfliksu!“
To su stvarno bile dobre vesti, i usledila je erupcija
oduševljenja.
Pedesetak miliona Kineza živi u drugim zemljama, a mnogi
od njih vole da gledaju televizijske emisije iz rodne zemlje.
Najbolje kineske serije emituju se na mandarinskom, s titlovima
na lokalnim jezicima, i donosile su dobre pare producentima.
Taj saobraćaj je bio u izvesnoj meri dvosmeran. Neke strane
serije emitovane su u Kini, kako bi ljudi lakše naučili engleski;
ali češće su kineski studiji proizvodili besramne imitacije
američkih hitova – bez plaćanja autorskih prava tvorcima.
Holivud se žestoko bunio zbog toga. Kaj se smejao tome, kao i
većina Kineza. Zapad je nemilosrdno eksploatisao Kinu
stotinama godina, tako da su ti protesti Zapadnjaka zbog
eksploatacije bili smešni Kinezima.
Čim je direktor završio, Ting se tiho obratila Kaju. „Bila sam
s jednim od scenarista“, rekla je.
„Šta nije u redu?“
„Moj lik će se razboleti.“
„Od koje bolesti?“
„Neke tajanstvene, ali ozbiljne.“
Kaj nije odmah uvideo problem. „Velika drama“, rekao je.
„Tvoji neprijatelji se zlobno raduju, prijatelji plaču, a ljubavnici
ti kleče kraj kreveta. Imaš priliku da igraš tragediju.“
„Naučio si mnogo o televizijskim scenarijima, ali ne i o
politici studija“, rekla je pomalo iznervirano. „To rade kad žele
da izbace neki lik iz serije.“
„Misliš da bi tvoj lik mogao da umre?“
„Pitala sam scenaristu, ali izbegavao je da mi odgovori.“
Kaj je imao jednu nečasnu misao. Ako Ting napusti seriju,
mogla bi da se povuče i rodi dete. Odmah je odbacio tu ideju.
Volela je da bude zvezda i on će uraditi sve što može da joj
pomogne da zadrži posao. Ako se povuče, to mora da bude
njena želja. Rekao je: „Ali ti si najpopularniji lik.“
„Da. Kad me je Ven Đin, pre mesec dana, prijavio zbog
kritikovanja Partije, bila sam uverena da je to uradio iz
ljubomore. Ali Đin nema moć da me izbaci iz serije. Nešto
drugo se događa, a ja ne znam šta.“
„Mislim da ja znam“, rekao je Kaj. „To verovatno nema
nikakve veze s tobom. Moji neprijatelji pokušavaju da me srede
preko tebe.“
„Koji neprijatelji?“
„Uobičajeni: moj šef, Fu Čuju; general Hueng, s kim sam se
sukobio danas; svi starci s lošim frizurama i odelima. Dozvoli
mi da porazgovaram s Vangom Bovenom.“ Kaj je poznavao
Vanga, funkcionera Komunističke partije, odgovornog za nadzor
studija. Pogledao je oko sebe i video Vangovu proćelavu glavu u
spavaćoj sobi careve prve žene. „Videću šta mogu da saznam“,
kazao je.
Ting mu je stegla ruku. „Hvala ti.“
Kaj se probio kroz okupljene. U Tinginom svetu, svi sukobi
su bili izmišljeni, mislio je. Neće stvarno umreti ona već
izmišljeni lik koji tumači. Možda je zbog toga voleo šou-biznis.
U njegovom svetu, razgovor o Vu Trong Fangu vodio se o smrti
pravih ljudi.
Prišao je Vangu Bovenu.
Vangova košulja bila je izgužvana, a ono malo kose trebalo je
podšišati. Kaj je želeo da kaže: Predstavljaš najveću
komunističku partiju na svetu... zar ne misliš da bi trebalo da se
upristojiš? Ali imao je drugi zadatak. Nakon nekoliko ljubaznih
reči, rekao je: „Sigurno znate da će se Tingin lik razboleti.“
„Da, naravno“, kazao je Vang, izgledajući oprezno.
To je potvrdilo sve. Kaj je onda rekao: „Možda i smrtno.“
„Znam“, odgovorio je Vang.
Dakle, Tingine sumnje su bile osnovane.
Kaj je nastavio: „Siguran sam da ste razmišljali o političkom
problemu koji bi mogao da izazove takav razvoj događaja?“
Vang je izgledao potpuno zbunjeno i pomalo uplašeno.
„Nisam siguran na šta mislite.“
„Medicina u osamnaestom veku je bila primitivna.“
 „Da, naravno“, kazao je Vang. „Gotovo varvarska.“
„Mogla bi čudesno da se oporavi, naravno.“ Kaj je slegnuo
ramenima i osmehnuo se. „Čuda se događaju u popularnim
serijama.“
„Da, tako je.“
„Ali moraćete da budete veoma oprezni.“
„Uvek sam oprezan“, rekao je Vang i dalje zbunjen i
uznemiren. „Ali na šta ste, tačno, mislili?“
„Opasnost da se ta priča vidi kao satira o zdravstvenoj nezi u
savremenoj Kini.“
„Oh, zaboga!“ Taj nagoveštaj je preplašio Vanga. „Kako bi to
moglo da se dogodi?“
Kaj je čuo kako Vangov glas podrhtava.
Nije bilo teško uplašiti takve ljude. Bojali su se da ne
izgledaju nepoverljivo prema Partiji. Kaj je kazao: „Postoje
samo dva načina na koji ta priča može da se završi. Ili su lekari
nesposobni i ona će umreti, ili su lekari nesposobni i ona će
preživeti nekim čudom. U svakom slučaju, lekari su
nesposobni.“
„Ali lekari u osamnaestom veku nisu znali ništa.“
„Svejedno, ne mislim da bi se Partija radovala da se u
popularnoj televizijskoj seriji pokreće tema nesposobnosti
lekara.“ U gradskim bolnicama samo je deset odsto lekara imalo
medicinsko obrazovanje. „Mislim da me razumete.“
„Da, razumem, naravno.“ Vang je sad bio na poznatijoj
teritoriji, i brzo se snašao. „Neko bi na društvenim medijima
mogao da objavi: ’Jednom sam bio kod nekog nesposobnog
lekara.’ A druga osoba bi mogla da kaže: ’I ja.’ I uskoro bi se
povela nacionalna rasprava o sposobnosti naših lekara, a ljudi bi
ostavljali lična iskustva na internetu.“
Kaj je kazao: „Vi ste vrlo mudar mislilac, Vang Bovene, i
odmah ste uvideli opasnost.“
„Da, jesam.“
„Producenti očekuju od vas vodstvo u takvim pitanjima, a vi
ćete moći da im pomognete. Dobro je što se Partija oslanja na
vas.“
„Uvek je korisno razgovarati s vama, Čang Kaju. Hvala vam
na savetu.“
Ponos je bio zadovoljen. Vang je spasao obraz. Kaj se vratio
do Ting. „Ne mislim da će koristi taj razvoj priče“, rekao je.
„Vang je shvatio da to ima nepoželjne političke implikacije.“
„Oh, hvala ti, dragi moj“, rekla je. „Ali misliš li da će
pokušati nešto drugo?“
„Nadam se da će moji neprijatelji zaključiti da je
jednostavnije da napadnu direktno mene umesto da me napadaju
preko tebe.“ Nije se tome mnogo nadao. Upotreba pretnji
porodici kao način za obuzdavanje ljudi bila je uobičajena
taktika Komunističke partije. Pretnje pojedincima su bile mnogo
manje efikasne.
„Ljudi polako odlaze“, rekla je Ting. „Hajde da se
iskrademo.“
Napustili su studio i ušli u kola, a Monah ih je odvezao. Ting
je rekla: „Kupićemo nešto lepo za večeru i provesti mirno veče.“
„Zvuči mi divno.“
„Možemo da kupimo pržene zečje uši. Znam da ih voliš.“
„To mi je omiljeno jelo.“ Kajev telefon se oglasio zvukom
starinskog zvona koji je označavao tekstualnu poruku. Pogledao
je ekran i video da je došla s nepoznatog broja. Namrštio se:
retki su bili ljudi koji znaju njegov broj, a još redi oni koji smeju
da ga kontaktiraju anonimno. Pročitao je poruku. Bila je to samo
jedna reč: ODMAH.
Znao je da je to poruka od generala Hama iz Severne Koreje.
To je značilo da Ham želi da se sastanu što je pre moguće.
Ham se nije oglašavao gotovo tri nedelje. Mora da se
dogodilo nešto važno. Ekonomska kriza u toj zemlji bila je stara
vest; sigurno se dogodilo nešto novo.
Špijuni su često preuveličavali značaj svojih informacija kako
bi naglasili svoju važnost, ali Ham nije bio takav. Možda je
vrhovni vođa Kang U-džung nameravao da testira neku
nuklearnu bojevu glavu, što bi razbesnelo Amerikance. Možda
namerava neko kršenje demilitarizovane zone između Severne i
Južne Koreje. Imao je mnogo načina da zagorča život kineskoj
vladi.
Tog dana su postojala tri leta iz Pekinga do Janđija, a u
slučaju preke potrebe, Kaj je mogao da koristi neki vojni avion.
Pozvao je svoju kancelariju. Njegova starija sekretarica Peng
Javen je bila i dalje na radnom mestu. Kazao je: „Kad sutra
poleće prvi avion za Janđi?“
„Rano...“ Kaj ju je čuo kako pritiska tastere na tastaturi. „Šest
i četrdeset pet, bez presedanja.“
„Rezervišite mi kartu, molim vas. Kad sleće?“
„U osam i pedeset. Smem li da naručim kola da vas sačekaju
na aerodromu Čaojangčuan?“
„Ne.“ Kaj je želeo da bude neprimetan. „Uzeću taksi.“
„Hoćete li prenoćiti?“
„Ne, ako se ja pitam. Rezervišite mi povratak narednim
letom. Možemo to da promenimo u slučaju potrebe.“
„Da, gospodine.“
Kaj je prekinuo vezu i počeo da računa vreme. Sastanci su
održavani u Hamovoj nedovršenoj kući, osim ako se ne
dogovore drugačije. Kaj bi trebalo da bude tamo u devet i
trideset.
Odgovorio je na Hamovu poruku podjednako jezgrovito.
Napisao je samo: 9.30 ujutru.

Hladna, jaka kiša padala je na aerodromu u Janđiju narednog

jutra. Kajev avion morao je da kruži petnaest minuta dok je
jedan vojni avion sletao. Civilno i vojno vazduhoplovstvo delili
su pistu, ali vojska je imala prednost – kao i uvek u Kini.
Bila je tek polovina oktobra, ali Kaju je bilo drago što je
obukao zimski kaput kad je izašao ispred zgrade i stao u red za
taksi. Kao i obično, dao je vozaču adresu supermarketa Vumart.
Vozač je slušao neku radio-stanicu na korejskom koja je
emitovala Gangam stajl, poznati K-pop klasik. Kaj se zavalio i
uživao u muzici.
Kaj je od supermarketa otišao peške do Hamove kuće. To
mesto je izgledalo kao more blata i radovi nisu mnogo odmakli.
„Rizikujem život viđanjem s tobom“, rekao je Ham, „ali
verovatno će me ionako ubiti u narednih nekoliko dana.“
To je bilo zaprepašćujuće. Kaj je kazao: „Jesi li ozbiljan?“
Pitanje je bilo suvišno. Ham je uvek bio ozbiljan. Rekao je:
„Hajde da se sklonimo s kiše.“
Ušli su u nedovršenu zgradu. Neki moler i njegov šegrt radili
su u spavaćim sobama za unuke, koristeći svetle pastelne boje, a
prepoznatljiv miris sveže farbe ispunio je kuću, jak i jedak, ali
istovremeno prijatno nagoveštavajući svežinu i otmenost.
Ham je odveo Kaja u kuhinju. Na pultu je stajao ketler, tegla
s listovima čaja i nekoliko šolja. Ham je uključio ketler i
zatvorio vrata kako niko ne bi čuo njihov razgovor.
U kući je bilo hladno. Dva muškarca su ostala u kaputima.
Nije bilo stolica; naslonili su se na nedavno postavljene
kuhinjske pultove.
Kaj je nestrpljivo rekao: „Šta se događa? Šta je toliko hitno?“
„Ovo je najgora ekonomska kriza još od rata s Južnom
Korejom.“
Kaj je već znao to. Delimično je bio odgovoran za to.
„Vrhovni vođa je smanjio vojni budžet. Vicemaršali su
protestovali, a on ih je sve smenio.“ Ham je zastao. „To je bila
greška.“
„I sad vojsku predvodi nova, mlađa generacija oficira. I?“
„U vojsci je oduvek postojao jak ultranacionalističko-
reformistički element. Želeli su da Severna Koreja bude
nezavisna od Kine. Trebalo je da sami odlučujemo o svojoj
sudbini, govorili su; ne treba da budemo kineska igračka.
Nadam se da ne vređam ovim, prijatelju.“
„Ni najmanje.“
„Kako bismo održali nezavisnost, trebalo bi reformisati
poljoprivredu i industriju, uz popuštanje kontrole Komunističke
partije.“
„Kao Kina pod Deng Sjaopingom.“
„Uvek zadržavali svoje mišljenje za sebe... da su otvoreno
kritikovali Vrhovnog vođu, ne bi dugo bili oficiri. Takva
mišljenja su se uvek izgovarala šapatom, među pouzdanim
prijateljima. Ali to znači da Vrhovni vođa ne zna uvek ko su mu
neprijatelji. A mnogi od novih oficira potajno pripadaju toj
ultranacionalističkoj struji. Misle da se nikad ništa neće
popraviti pod Kang U-džungom.“
Kaj je počeo da shvata kuda to vodi, i bio je zabrinut. „Šta
nameravaju da urade?“
„Pričaju o državnom udaru.“
„Dođavola.“ Kaj je bio uzdrman. Ovo je bilo ozbiljno, mnogo
ozbiljnije nego vijetnamski brod blizu ostrva Siša, ili rezolucije
Ujedinjenih nacija o prodaju oružja. Severna Koreja mora da
bude stabilna: to je ključ kineske odbrane. Svaka pretnja
Pjongjangu je pretnja Pekingu.
 Voda je provrela i ketler se isključio. Nijedan od njih se nije
pomerio da napravi čaj. „Kada planiraju da izvedu taj državni
udar?“, pitao je Kaj. „Kako?“
„Vođe su moje kolege, oficiri Jeongdžeodonga. Oni će
sigurno moći da zauzmu svoju bazu.“
„Što znači da će imati nuklearno oružje.“
„To smatraju ključnim.“
Sve gore od goreg. „Koliko podrške imaju na drugim
mestima?“
„Ne znam. Moraš da shvatiš da ja nisam deo tog jezgra.
Smatraju me pristalicom, pouzdanim ali ne mnogo važnim.
Verovatno bih bio oduševljen saveznik, osim što sam odabrao
svoj put pre mnogo godina.“
„Ali ako su zaverenici ozbiljni, sigurno, su proširili svoj
uticaj.“
„Pretpostavljam da su u kontaktu sa svojim istomišljenicima
na rukovodećim položajima u drugim bazama... ali nisam
siguran.“
„Tako da verovatno ne znaš kad će krenuti u akciju.“
„Uskoro. Vojsci ponestaje hrane i goriva. Možda naredne
nedelje. Ili sutra.“
Kaj je brzo morao da prenese te vesti kineskom predsedniku.
Razmišljao je da prenese tu informaciju preko telefona, ali
odmah je odbacio tu ideju kao paničnu reakciju. Njegovi pozivi
ka Guoanbuu su bili šifrovani, ali nijedna šifra nije potpuno
sigurna. U svakom slučaju, ako državni udar bude danas, već je
prekasno, a čak i da je sutra, imao je vremena da izda
upozorenje. Moraće odmah da se vrati u Peking i podnese
izveštaj za nekoliko sati.
Rekao je: „Bilo bi korisno da mi daš neka imena.“
Ham je stajao mirno neko vreme, gledajući svoja stopala na
tek popločanom podu. Nakon nekog vremena je rekao: „Vlada
Severne Koreje je surova i nesposobna, ali to nije problem.
Problem je što lažu. Sve što kažu je propaganda i ništa nije
istina. Čovek može da bude odan lošim vođama, ali ne i
nepoštenim. Izdao sam vođe svoje zemlje jer su me lagale.“
Kaj to nije želeo da sluša. Bio je u žurbi. Ali osetio je da Ham
to mora da kaže, tako da je ćutao.
„Pre mnogo vremena, odlučio sam da se pobrinem za svoju
porodicu i sebe“, rekao je Ham ozbiljnim tonom starijeg čoveka
koji razmišlja o izborima koji su odredili tok njegovog života.
„Ohrabrio sam svoju ćerku da se preseli ovde, u Kinu. Počeo
sam da špijuniram za vas i skupljam novac. Na kraju, počeo sam
da zidam kuću u kojoj ću provesti penziju. Sve to vreme, nisam
uradio ništa čega bih se stideo. Ali sad...“
Kaj je rekao: „Shvatam. Ali sad pratiš svoju sudbinu. Kao što
si rekao, davno si doneo najvažnije odluke.“
Ham je ignorisao te reči. „Sad ću izdati svoje saborce, ljude
koji samo žele da njihova zemlja bude stvarno nezavisna...“,
zastao je, a onda tužno nastavio: „... ljude koji me nikad nisu
slagali.“
„Razumem kako se osećaš“, tiho je rekao Kaj. „Ali moramo
da sprečimo taj državni udar. Ne znamo kako će se završiti. Ne
smemo da dozvolimo da se Severna Koreja otrgne kontroli.“
Ham je i dalje oklevao.
Kaj je kazao: „Zašto si mi rekao za tu zaveru ako ne želiš da
je zaustaviš?“
„Moji drugovi će biti pogubljeni.“
„Koliko ljudi misliš da bi ubili prilikom državnog udara?“
„Bilo bi žrtava, naravno.“
„Nego šta. Hiljade. Osim ako ti i ja to ne sprečimo i ne
uradimo nešto danas.“
 „U pravu si. Svi smo u vojsci, pristali smo da vodimo ratove.
Mora da sam smekšao s godinama.“ Ham se pribrao. „Vođa
pobunjenika je zapovednik baze, moj direktni pretpostavljeni,
general Pak Dže-džin.“
Kaj je zapisao ime u aplikaciju na telefonu.
Ham mu je dao još šest imena, a Kaj je zapisao svako.
Zatim je Kaj pitao: „Vratićeš se u Jeongdžeo-dong danas?“
„Da. I verovatno neću moći da dođem u Kinu narednih
nekoliko dana.“
„Ako budeš morao da me izvestiš, možemo da razgovaramo
otvoreno preko telefona.“
„Preduzeću mere opreza.“
„Kakve mere?“
„Sutra ću ukrasti nečiji telefon.“
„A nakon što me pozoveš?“
„Baciću taj telefon u reku.“
„Nije loše.“ Rukovao se s Hamom. „Budi oprezan, prijatelju.
Preživi krizu, a onda se penzioniši i vrati ovamo.“ Pogledao je
po blistavoj, modernoj kuhinji. „Zaslužio si ovo.“
„Hvala ti.“
Napustio je zgradu i krenuo prema supermarketu. Usput je
pozvao taksi. U telefonu je imao spisak svih taksi kompanija u
Janđiju, i nikad nije koristio istu dvaput. Nijedan vozač nije
mogao da zapazi obrazac njegovog kretanja.
Pozvao je Guoanbu i razgovarao s Peng Javen. „Pozovite
predsednikov kabinet“, rekao je.
„Da, gospodine“, kazala je jasno. Ništa je nije uznemiravalo.
Verovatno bi mogla da radi Kajev posao.
„Kažite da je od ključne važnosti da razgovaram s njim
danas. Ima izuzetne obaveštajne podatke koje ne smem da
prenesem preko telefona.“
 „Izuzetne obaveštajne podatke, da.“
Kaj je mogao da zamisli kako njena olovka juri preko
stranice beležnice. „Zatim pozovite vazduhoplovstvo i kažite im
da moram odmah da odletim u Peking. Biću u vazduhoplovnoj
bazi za pola sata.“
„Gospodine Čang, bolje da kažem predsednikovom kabinetu
da želite sastanak popodne ili uveče. Nećete se vratiti tako
brzo.“
„Dobro razmišljanje.“
„Hvala, gospodine.“
„Čim vam predsednikovi ljudi daju termin sastanka, pozovite
Ministarstvo spoljnih poslova i kažite da bih voleo da Vu Baj
prisustvuje tom sastanku.“
„Da.“
„Obaveštavajte me o napretku.“
„Naravno.“
Kaj je prekinuo vezu. Minut kasnije, stigao je do prodavnice
Vumart i zatekao taksi koji ga je čekao. Vozač je gledao neku
južnokorejsku seriju na telefonu.
Kaj je seo pozadi i rekao: „Vazduhoplovna baza Longđing,
molim vas.“

Sedište kineske vlade nalazilo se na imanju površine šezdeset

hektara, poznatom kao Džungnanhaj. Nalazilo se u starom
centru Pekinga, neposredno uz Zabranjeni grad i nekad je bilo
carski park. Kajev vozač, Monah, ušao je na južni ulaz, zvani
Kapija nove Kine. Pogled s kapije u unutrašnjost dvorišta bio je
sakriven od radoznalaca platnom s natpisom „Služimo narodu“,
ispisanim prepoznatljivom kaligrafijom Mao Cedunga, otmenim
pisanim slovima koja su prepoznavali milioni ljudi.
Građani su mogli da uđu u Džungnanhaj u kratkom periodu
opšteg drugarstva za vreme Kulturne revolucije, ali sad je
obezbeđenje bilo veoma jako. Jedinica koja je čuvala Kapiju
nove Kine mogla je da odbije vojnu invaziju. Vojnici sa
šlemovima i bulpap puškama preteći su gledali dok su stražari
pregledali šasiju kola ogledalima. Mada je Kaj i ranije dolazio
kod predsednika, njegova legitimacija Guoanbua je detaljno
pregledana, a njegov sastanak dvaput proveren. Kad je konačno
utvrđeno da je taj za koga se izdaje, prepreka za bušenje guma
uvukla se u asfalt kako bi kola mogla da krenu napred.
Dva jezera zauzimala su gotovo polovinu površine parka.
Voda je sumorno odražavala sivo nebo. Kaj se stresao samo od
pogleda na nju. Smrznuće se tokom zime. Kajeva kola kružila su
oko južnog jezera u smeru kazaljke na satu, do severozapadnog
dela, gde se nalazila većina zemljišta. Zgrade su bile
tradicionalne kineske palate i letnjikovci sa širokim krovovima
nalik na pagode, prikladnim za park za opuštanje, što je ovo
mesto nekad bilo.
Imanje je bilo zvanično sedišta pripadnika Politbiroa,
uključujući i predsednika, ali oni nisu morali da žive ovde, a
neki su odabrali da ostanu u svojim domovima van imanja.
Velike prostorije za prijeme sad su korišćene za konferencije.
Monah se parkirao ispred dvorane Ćindženg, na drugoj obali
prvog jezera. Bila je to nova zgrada na mestu nekadašnje carske
palate. Predsednikova kancelarija se tu nalazila. Ovde nije bilo
pešadinaca sa šlemovima, ali Kaj je primetio nekoliko krupnih
mladića u jeftinim odelima ispod kojih se videlo loše sakriveno
oružje.
Kaj je u predvorju stao ispred jednog stola gde su mu lice
uporedili s fotografijom iz dosijea. Zatim je prošao kroza skener
kako bi videli da nema skriveno oružje.
Na drugoj strani ga je dočekao predsednikov šef obezbeđenja,
koji je upravo izlazio. Vang Ćingli je bio prijatelj Kajevog oca,
upoznali su se u Čang Đenđunovoj kući. Ćingli je bio pripadnik
konzervativne stare garde, ali pametniji, možda jer je često bio s
predsednikom. Bio je uredan, kosa mu je bila začešljana unazad
i uredno razdeljena, tamnoplavo odelo bilo je evropskog kroja; u
stvari, bio je veoma sličan čoveku koga je čuvao. Pozdravio je
Kaja s osmehom i rukovao se s njim i otpratio ga je uza
stepenice. Pitao je za Ting i rekao da njegova žena nije
propustila nijednu epizodu Ljubavi u palati. Kaj je to čuo od
stotina ljudi, ali nije mu smetalo: bio je srećan što je Ting bila
tako uspešna.
Zgrada je bila opremljena onako kako se sviđalo Kaju.
Tradicionalne kineske drvene obloge i paravani bili su pažljivo
pomešani sa udobnim modernim nameštajem za sedenje tako da
je sve izgledalo skladno. To je bilo drugačije nego u mnogim
drugim zgradama, koje su i dalje bila zaglavljene u dobu
nameštaja razmaknutih nogu i tkanina nadahnutih atomom, koji
su nekad bili šik, a sad su izgledali nezgrapno i otrcano.
U predsednikovoj čekaonici Kaj je video ministra spoljnih
poslova Vu Baja kako sedi na kauču sa čašom gazirane
mineralne vode. Bio je odeven u besprekorno crno odelo sa
šarom u obliku riblje kosti, blistavobelu košulju i tamnosivu
kravatu s diskretnim crvenim prugama. „Drago mi je što ste
došli“, kazao je sarkastično. „Za nekoliko minuta bih morao da
kažem predsedniku Čenu da ne znam zašto sam ovde, jebote!“
Bio je na višoj funkciji, tako da je Kaj trebalo da dođe pre
njega. „Upravo sam doleteo iz Janđija“, rekao je Kaj. „Izvinite
što ste me čekali.“
„Bolje da mi kažete šta ste to, dođavola, naumili.“
Kaj je seo i objasnio mu, i kad je završio, Vuoovo ponašanje
se promenilo. „Moramo odmah nešto da preduzmemo“, rekao je.
„Predsednik će morati da pozove Pjongjang i upozori Vrhovnog
vođu. Možda je već prekasno.“
Jedan pomoćnik se pojavio i pozvao ih da ga prate u
predsednikovu kancelariju. Dok su hodali, Vu je kazao: „Ja ću
započeti razgovor.“ To je bio ispravan protokol: špijuni su
služili političarima. „Reći ću mu da se planira državni udar, a vi
ćete mu dati pojedinosti koje imate.“
„Vrlo dobro, gospodine“, kazao je Kaj. Bilo je važno
popustiti pred starijima. Sve drugo bi uvredilo i Vua i Čena.
Ušli su. Predsednikova kancelarija bila je široka i dugačka, s
velikim prozorom koji gleda na jezero. Predsednik Čen se u
stvarnosti pomalo razlikovao od zvaničnih portreta koji su visili
u mnogim vladinim kancelarijama. Bio je prilično nizak i imao
je isturen trbuh koji se nije video na fotografijama. Ali bio je
prijatniji nego što bi se moglo pomisliti. „Ministre Vu!“,
ljubazno je rekao. „Zadovoljstvo mi je što vas vidim. Kako je
gospođa Vu? Znam da je imala manju operaciju.“
„Operacija je bila uspešna i potpuno se oporavila, gospodine
predsedniče, hvala na pitanju.“
„Čang Kaju – znam vas od detinjstva, i svaki put kad vas
vidim, želim da vam kažem koliko ste porasli.“
Kaj se nasmejao, mada je Čen napravio istu šalu kad su se
poslednji put videli. Predsednik se trudio da bude ljubazan.
Njegova politika je bila da bude svakom prijatelj. Kaj se pitao
da li je čitao Makijavelija, koji je rekao da je bolje da te se plaše
nego da te vole.
„Sedite, molim vas. Lej će vam doneti čaj.“ Kaj nije primetio
ćutljivu sredovečnu ženu u pozadini, koja je sad sipala čaj u
šoljice. „Dobro“, nastavio je Čen, „kažite mi šta se događa.“
Kao što je dogovoreno, Vu je dao uopšten izveštaj, a onda je
pozvao Kaja da iznese pojedinosti. Čen je slušao ćutke, dvaput
beležeći nešto svojim zlatnim travers nalivperom. Žena po
imenu Lej je svima donela po šoljicu mirisnog zelenog čaja. Kad
je Kaj završio, Čen je rekao: „A to dolazi od izvora koje
verujete.“
„On je general u Narodnoj vojsci Koreje i davao nam je
pouzdane informacije godinama, gospodine.“
Čen je klimnuo glavom. „Po prirodi stvari, takve zavere su
tajne, tako da verovatno nećemo dobiti potvrdu. Ali to je možda
istina i zahteva da odgovorimo. Vaš izvor ne zna snagu
pobunjenika u Jeongdžeo-dongu.“
„Ne. Možda možemo da pretpostavimo da makar kolovođe
veruju da imaju jaku podršku. Inače ne bi delovale.“
„Saglasan sam.“ Čen je razmišljao na tren. „Ako se dobro
sećam, u Severnoj Koreji postoji osamnaest vojnih baza – da li
je to tačno?“
Kaj je pogledao Vua, koji očigledno nije napamet znao tu
informaciju. Kaj je rekao: „Da, gospodine predsedniče, tako je.“
„Dvanaest imaju raketno naoružanje, a dve nuklearne
projektile.“
„Da.“
„Ako su raketne baze one koje su važne, onda su nuklearne
vrhunski važne.“
Čen je brzo shvatio suštinu, mislio je Kaj.
Čen je pogledao Vua, koji je klimnuo glavom.
Čen je rekao: „Vaše preporuke?“
Vu je kazao: „Po svaku cenu moramo da sprečimo
destabilizaciju severnokorejske vlade. Mislim da bi odmah
trebalo da upozorimo Pjongjang. Ako deluju odmah, mogli bi da
slome pobunu pre nego što počne.“
Čen je klimnuo glavom. „Koliko god bismo svi voleli da
vidimo leđa vrhovnom vođi Kangu, bolji je od haosa. Kao što
poslovica kaže, biraj manje od dva zla. A to je Kang.“
„To bi bio moj savet“, kazao je Vu.
Čen je uzeo telefon. „Pozovite Pjongjang“, rekao je. „Moram
da razgovaram s Kangom pre kraja dana. Kažite im da je veoma
hitno.“ Spustio je slušalicu i ustao. „Hvala vam, drugovi. Danas
ste uradili dobar posao.“
Kaj i Vu su se rukovali s njim i izašli.
„Dobro obavljeno“, rekao je Vu dok su silazili niza stepenice.
„Nadajmo se da smo stigli na vreme“, kazao je Kaj.

Kajev telefon zazvonio je narednog jutra, dok se brijao. Pozivni

broj je bio korejski. Kaj nije znao da čita ni da govori korejski,
ali pretpostavio je ko je to, i osetio je napetost. „Tako brzo?“,
rekao je naglas, a onda se javio.
„Počelo je“, rekao je neki glas koji je prepoznao kao glas
generala Hama.
„Šta se dogodilo?“, Kaj je odložio električni brijač i uzeo
olovku.
Ham je govorio tiho, očigledno zabrinut da ga neko ne čuje.
„Malo pre zore, Jeongdžeo-dong su zauzeli specijalci“, rekao je.
Pričao je o elitnoj jedinici Narodne armije Koreje.
Ham je nastavio: „Pretpostavljam da je to Vrhovni vođa
reagovao na informacije iz Pekinga.“
„Dobro“, kazao je Kaj. Kang je bio brz. „I?“
„Pokušali su da zauzmu bazu i uhapse visoke oficire.“
Kaju se nije svidelo kako to zvuči. „Pokušali, kažeš?“
„Došlo je do pucnjave.“ Ham je izveštavao jezgrovito ali
smireno, kao što je i obučen da radi. „Pobunjenici su bili na
svom terenu, s lakim pristupom svim resursima baze. Napadači
su stigli u oštećenim helikopterima i nisu poznavali teritoriju.
Takođe, mislim da su bili iznenađeni brojnošću i snagom
pobunjenika. U svakom slučaju, specijalci su odbijeni i
pobunjenici sad u potpunosti kontrolišu bazu.“
„Dođavola“, rekao je Kaj. „Ipak smo zakasnili.“
Ham je nastavio: „Većina napadača je mrtva ili zatvorena...
nekolicina je pobegla. Uzeo sam telefon od jednog mrtvaca.
Oficiri koji ne podržavaju pobunu su takođe zatvoreni.“
„To su loše vesti. Šta će se dalje dogoditi?“
„U dve obližnje raketne baze nalaze se pobunjeničke grupe.
Rečeno im je da odmah stupe u akciju, i poslata su im pojačanja,
za svaki slučaj. Možda ima i drugih pobuna širom zemlje – još
nismo ništa čuli. Ona za koje se kolovođe najviše zanimaju je
druga nuklearna baza, Sangamni, ali još nema vesti.“
„Pozovi me čim saznaš nešto novo.“
„Ukrašću telefon s još jednog leša.“
Kaj je prekinuo vezu i pogledao kroz prozor. Svanulo je tek
pre malo više od sat vremena, a sve je već krenulo loše. Ovo će
biti dug dan.
Ostavio je kratku poruku predsedniku Čenu i ministru Vuu,
jednostavno iznoseći šta se dogodilo i obećavajući više
pojedinosti ubrzo. Zatim je pozvao kancelariju.
Tamo je zatekao dežurnog, Fan Jimua. „U Severnoj Koreji su
pokušali državni udar“, rekao je. „Ishod je nepoznat. Okupi
ekipu što je pre moguće. Biću tamo za manje od sat vremena.“
Bila je nedelja, ali njegovo osoblje će morati da otkaže planove
za pranje kola i rublja.
Na brzinu se obrijao.
Ting je ušla gola u kupatilo, zevajući. Čula je pola razgovora.
Govoreći engleski, kazala je: „Imamo situaciju.“
Kaj se osmehnuo. Mora da je čula tu frazu u nekom filmu, ili
tako nešto. „Moraću da preskočim doručak“, rekao je na
mandarinskom.
 Odgovorila je još jednim amerikanizmom. „Lepo se provedi.“
Kaj se nasmejao. Imala je dar za takve stvari. „Usred krize,
uspevaš da me zasmeješ“, rekao je.
„Nego šta.“ Malo je uvijala kukovima ispred njega, a onda
ušla u tuš-kabinu.
Kaj je brzo obukao poslovno odelo. Kad je bio spreman, Ting
je brisala kosu. Poljubio ju je na rastanku.
„Volim te“, rekla je na mandarinskom. „Pozovi me kasnije.“
Kaj je izašao iz zgrade. Vazduh je bio lošeg kvaliteta. Još je bilo
rano, ali počela je saobraćajna gužva, a u ustima je osećao ukus
izduvnih gasova.
U kolima je mislio na dan koji ga očekuje. Ovo je bila
najvažnija kriza otkako je postao zamenik ministra za
međunarodnu bezbednost. Čitava vlada će očekivati informacije
od njega, o tome šta se tamo događa.
Nakon pola sata razmišljanja, i dalje usred saobraćajne
gužve, ponovo je pozvao kancelariju. Ovog puta je Peng Javen
bila za svojim stolom. „Tri stvari“, rekao je. „Neka neko proveri
podatke iz Pjongjanga.“ Guoanbu je odavno hakovao
severnokorejski sistem poverljivih komunikacija, koji je koristio
kinesku opremu. Nisu imali pristup svemu, naravno, ali koristiće
im i to što je dostupno. „Drugo, neka neko sluša vesti na
južnokorejskim radio-stanicama. Često prvi saznaju šta se
događa na severu.“
„Džin Čin-hva već to radi, gospodine.“
„Dobro. Treće, vidite možemo da organizujemo da naši ljudi
iz kineske ambasade u Pjongjangu budu na daljinu uključeni u
naš sastanak.“
„Da, gospodine.“
Kaj je napokon stigao do zgrade Guoanbua. Skinuo je kaput
dok se vozio liftom.
 Ispred kancelarije ga je dočekao Džin Čin-hva, koji je bio
kineski državljanin korejskog porekla, mlad i nestrpljiv i,
najvažnije, dobar poznavalac korejskog jezika. Džin je danas bio
ležerno odeven, što je bilo dozvoljeno za rad vikendom, u crne
farmerke i ajron mejden duksericu. „Slušam KBS1“, rekao je.
„Dobro.“ Kaj je znao da je to glavni informativni kanal
južnokorejskog javnog servisa, sa sedištem u Seulu, prestonici
Južne Koreje.
Džin je nastavio: „Kažu da je došlo do ’incidenta’ u jednoj
vojnoj bazi u Severnoj Koreji. Citiraju nepotvrđene glasine da je
jedna jedinica specijalnih snaga pokušala da uhapsi grupu
antivladinih zaverenika u jutarnjem napadu.“
Kaj je kazao: „Možemo li da gledamo severnokorejske vesti
u sali za sastanke?“
„Severnokorejska televizija emituje program samo popodne,
gospodine.“
„Oh, sranje, zaboravio sam to.“
„Ali slušam radio-stanicu Pjongjang FM, naizmenično sa
KBS1.“
„Dobro. Okupićemo se u sali za sastanke za pola sata. Kažite
ostalima.“
„Da, gospodine.“
Kaj je otišao do svog stola i pregledao informacije koje su
stigle. Na društvenim medijima nije bilo ničeg jer je
Severnokorejcima zabranjen pristup internetu. Obaveštajni
podaci su potvrdili ono što je već znao ili sumnjao. Ambasada u
Pjongjangu nije ništa znala.
Ting se javila. „Mislim da sam uradila nešto pogrešno“,
kazala je.
„Šta?“
„Imaš li nekog prijatelja koji se zove Vang Vej?“
 U Kini je bilo na hiljade ljudi koji se zovu Vang Vej, ali
sasvim slučajno, Kaj nije imao nijednog prijatelja koji se tako
zove. „Ne, zašto?“
„Toga sam se i plašila. Učila sam jedan dug dijalog i podigla
sam slušalicu. Tražio je tebe i rekla sam mu da si otišao na
posao. Bila sam odsutna i nisam razmišljala. Nakon što sam
prekinula shvatila sam da nije trebalo ništa da mu kažem. Tako
mi je žao.“
„Nema problema“, rekao je. „Nemoj to ponovo da radiš, ali
ne brini se zbog toga.“
„Drago mi je što nisi ljut na mene.“
„Da li je sve drugo u redu?“
„Da, uskoro krećem u kupovinu. Mislila sam da večeras
spremim večeru.“
„Divno. Vidimo se kasnije.“
Taj poziv je bio od nekog špijuna, verovatno američkog ili
evropskog. Kajev kućni broj je bio tajna, ali špijuni su otkrivali
tajne, to im je bio posao. A ta osoba je saznala nešto. Sad je
znala da je Kaj otišao na posao u nedelju ujutro. To mu je
govorilo da postoji neka kriza.
Kaj je otišao u salu za sastanke. Njegovih pet starijih
službenika bili su prisutni, uz još četvoricu stručnjaka za
Severnu Koreju, uključujući i Džin Čin-hvaa, a ljudi iz
predstavništva Guoanbua u Pjongjangu učestvovali su preko
telefonske veze. Kaj ih je obavestio o događajima u poslednja
dvadeset četiri sata, i svako od njih je preneo informacije koje je
saznao u poslednjih sat vremena.
Zatim je Kaj kazao: „Danas, i verovatno narednih nekoliko
dana, najvažnije je da imamo pravovremene informacije o onom
što se događa u Severnoj Koreji. Naš predsednik i svi zaduženi
za spoljnu politiku pratiće događaje iz minuta u minut i
razmatrati mora li Kina da interveniše i u kom obliku – i
zavisiće od naših pouzdanih podataka. Svi izvori informacija
moraju da budu provereni. Satelitsko osmatranje mora da se
usredsredi na vojne baze. Informatički obaveštajci moraju da
prate sav severnokorejski informatički saobraćaj kojem možemo
da pristupimo. Iznenadno povećanje broja telefonskih poziva i
poruka može nagovestiti napad pobunjenika. Kancelarija
Guoanbua u kineskoj ambasadi u Pjongjangu radiće danonoćno,
kao i naš konzulat u Čongdžinu. Trebalo bi da nam obezbede
neke informacije. I ne zaboravite dijasporu. Nekoliko hiljada
kineskih državljana živi u Severnoj Koreji – neki poslovni ljudi,
nekoliko studenata, kao i ljudi u braku s Korejcima. Trebalo bi
da pronađemo telefonske brojeve svih njih. Ovo je trenutak da
dokažu svoj patriotizam. Želim da pozovete svakog od njih.“
Džin ga je prekinuo. „Pjongjang izdaje neko saopštenje.“
Simultano im je prevodio. „Kažu da su uhapsili jedan broj
sabotera pod američkom kontrolom i izdajnika, u jednoj vojnoj
bazi jutros... ne kažu kojoj bazi... niti koliko je ljudi uhapšeno...
Ništa o nasilju ili pucnjavi... i to je sve. Objava je završena.“
„Ovo je iznenađujuće“, kazao je Kaj. „Obično prođu sati ili
čak dani pre nego što odgovore na događaje.“
Džin je rekao: „Ovo je uznemirilo vladu u Pjongjangu.“
„Uznemirilo?“, pitao je Kaj. „Mislim da su više nego
uznemireni. Mislim da su uplašeni. I znate šta? I ja sam.“
 STANJE PRIPRAVNOSTI 4
POVIŠENA SPREMNOST. POVEĆAN
OBAVEŠTAJNI NADZOR I OJAČANE
BEZBEDNOSNE MERE.
 20.

Predsednica Grin je mrzela hladnoću. S obzirom da je odrasla u

Čikagu, mogla je da se navikne na nju, ali nikad nije. Kad je bila
mala, volela je školu, ali je mrzela da ide tamo zimi. Jednog
dana, zaklela se, živeće u Majamiju gde si, kako je čula, mogao
da spavaš na plaži.
Nikad nije živela u Majamiju.
Navukla je veliku, naduvanu perjanu jaknu dok je išla od
Rezidencije do Zapadnog krila u sedam ujutro, u nedelju. Dok je
prolazila kroz kolonadu, mislila je o seksu. Džeri je sinoć bio
raspoložen za ljubav. Polin je volela seks, ali nije joj bio toliko
važan, ne od dvadeset pete godine. Džeri je bio takav, a njihov
seksualni život uvek je bio prijatan ali miran, kao i ostatak
njihove veze.
Više nije, tužno je mislila.
Nešto se promenilo u njenim osećanjima prema Džeriju, i
mislila je da zna zašto. U prošlosti je uvek imala ohrabrujući
osećaj da joj on pruža podršku. Povremeno su imali nesuglasice,
ali nikad nisu podmetali nogu jedno drugom. Njihove svađe nisu
bile ljutite jer njihovi sukobi nisu bili duboki.
Sve dosad.
Pipa je bila uzrok svega toga. Njihova slatka devojčica se
pretvorila u buntovnu tinejdžerku, i nisu mogli da se usaglase šta
da rade. To je bio gotovo kliše; verovatno su o tome postojali
članci u ženskim časopisima koje Polin nikad nije čitala. Čula je
da su bračne svađe o odgajanju dece najgore.
Džeri nije imao samo drugačije mišljenje nego Polin; tvrdio
je da je taj problem njena krivica. „Pipa mora da provodi više
vremena s majkom“, stalno je govorio, iako je i te kako dobro
znao da je to nemoguće. Zbog toga joj je bilo žao oboje.
Sve dosad zajedno su se bavili problemima i zajednički
prihvatali odgovornost. Ona je bila na Džerijevoj strani, a on na
njenoj. Sad je izgledalo da je protiv nje. I o tome je razmišljala
sinoć, dok je Džeri ležao na njoj na krevetu s baldahinom koji se
nalazio u Kraljičinoj spavaćoj sobi, koju je nekad koristila
engleska kraljica Elizabeta Druga. Polin nije osećala nikakvu
naklonost, nikakvo uzbuđenje. Džeriju je bilo potrebno više
vremena nego inače, i pretpostavila je kako to znači da se i on
osećao neobično.
Pipa će proći kroz tu fazu, znala je Polin, ali hoće li brak
preživeti? Kad je postavila sebi to pitanje, osetila je očaj.
Stigla je u Ovalnu sobu drhteći. Šefica kabineta Džeklin
Brodi ju je čekala i izgledala je kao da je satima budna.
„Savetnik za nacionalnu bezbednost, ministar spoljnih poslova i
direktorka Službe za nacionalnu bezbednost nadaju se da će
moći hitno da razgovaraju s vama“, kazala je Džeklin. „Poveli
su i zamenika direktora analitike CIA.“
„Gas i Čes, bezbednjak i štreber iz CIA, pre zore u nedelju
ujutro? Nešto se događa.“ Polin je svukla kaput. „Odmah ih
uvedi.“ Sela je za svoj sto.
Gas je bio odeven u crni blejzer, a Čes u sako od tvida,
nedeljnu odeću. Direktorka Službe za nacionalnu bezbednost
Sofija Maglijani je bila zvaničnije odevena, u kratak crni žaket i
crne pantalone. Čovek iz CIA izgledao je kao običan prolaznik,
u trenerci i izlizanim patikama, uz svetlozelenu jaknu. Sofija ga
je predstavila kao Majkla Hera, a Polin se setila da je čula za
njega: govorio je ruski i mandarinski, i zvali su ga Dvomozgi
Miki. Rukovala se s njim i kazala: „Hvala vam što ste došli.“
 „Dobro jutro“, pospano je rekao.
Ostavio je utisak da ima manje od jednog mozga, mislila je
Polin.
Sofija je primetila njenu neizainteresovanu reakciju. „Majkl
je bio budan čitave noći“, rekla je, izvinjavajući se.
Polin nije komentarisala. „Sedite, svi“, rekla je. „Šta se
događa?“
Sofija je rekla: „Najbolje je da Majkl to objasni.“
„Moj suparnik u Pekingu je čovek po imenu Čang Kaj“,
počeo je Her. „On je zamenik ministra za međunarodnu
bezbednost u Guoanbuu, kineskoj obaveštajnoj službi.“
Polin nije imala vremena za duge priče. „Možete da pređete
na stvar, gospodine Her“, kazala je.
„Ovo je ta stvar“, rekao je, pomalo iznervirano.
Tako oštar odgovor predsednici graničio se s drskošću. Her je
bio neprijatan, u najmanju ruku. Bilo je ljudi u obaveštajnoj
službi koji su mislili da su svi političari budale, posebno kad ih
porede sa samima sobom, i izgledalo je da je Her jedan od njih.
Gas je progovorio najblažim tonom. „Gospođo predsednice,
ako smem da se umešam, mislim da je korisno da saslušate ovu
priču.“
Ako Gas tako kaže, onda je to tako. „Dobro. Nastavite,
gospodine Her.“
Her je nastavio kao da nije bio prekinut. „Juče je Čang
odleteo u Janđi, grad u blizini granice sa Severnom Korejom.
Znamo to jer je CIA hakovala aerodromski kompjuterski sistem
u Pekingu.“
Polin se namrštila. „Koristio je svoje ime?“
„Za taj let jeste. Ipak, kad se vraćao, koristio je lažno ime ili
je leteo nezabeleženim letom; u svakom slučaju, njegov
povratak nije u sistemu.“
 „Možda se nije vratio.“
„Ali jeste. Jutros u osam i trideset po pekinškom vremenu,
jedan od naših agenata zvao je njegov stan, predstavljajući se
kao prijatelj, a Čangova žena je rekla da je otišao na posao.“
Polin je bila zainteresovana, uprkos Herovoj antipatičnosti.
„Dobro“, kazala je zamišljeno, „juče je otišao na putovanje koje
je na početku izgledalo kao rutinsko, ali je postalo hitno ili imalo
veze s bezbednošću, ili oboje, i otišao je u kancelariju rano
ujutro, u nedelju. Zašto? Šta još znate?“
„Doći ću do toga.“ Ponovo ta nervoza. Bio je kao neki
univerzitetski profesor koji nije voleo mu predavanje prekidaju
studenti svojim glupim pitanjima. Sofija je izgledala postiđeno,
ali nije ništa rekla. Her je nastavio: „Jutros je južnokorejski
radio izvestio da je severnokorejska specijalna jedinica napala
jednu neimenovanu vojnu bazu u pokušaju da zaustavi
antivladine demonstrante. Kasnije je Pjongjang izvestio da je
jedan broj izdajnika pod američkom kontrolom uhapšen u nekoj
vojnoj bazi, ponovo neidentifikovanoj.“
„Ovo je delimično naše delo“, rekla je Polin.
Čes je prvi put progovorio. „Zato što smo pooštrili sankcije
protiv Severne Koreje, nakon što su Kinezi omeli našu
rezoluciju o prodaji oružja.“
„Što je ugrozilo severnokorejsku ekonomiju.“
„To i jeste svrha sankcija“, objasnio je Čes. To je bila
njegova ideja.
„I uspelo je bolje nego što smo očekivali“, kazala je Polin.
„Severnokorejska ekonomija je bila i ranije slaba, a mi smo je
gurnuli u provaliju.“
„Ako nismo želeli da se to dogodi, nije trebalo da to
uradimo.“
Polin nije htela da Čes shvati da je ovo napad na njega. „Ja
sam donela tu odluku, Čese. I ne kažem da je to bio pogrešan
korak. Ali niko od nas nije mislio da će to pokrenuti pobunu
protiv vlade u Pjongjangu... ako je to ovo što se događa.“
Okrenula se prema analitičaru. „Nastavite, molim vas,
gospodine Her. Govorili ste kako postoje suprotstavljeni
izveštaji o tome da li je došlo do hapšenja.“
„Taj dilema je razrešena pre dva sata – kasno popodne po
korejskom vremenu, u cik zore po našem“, kazao je Her. „Jedan
izveštač KBS1, najvažnijeg južnokorejskog informativnog
kanala, stupio je u kontakt s takozvanim izdajnicima – koji,
uzgred, nisu pod američkom kontrolom.“
„Šteta“, ubacio se Gas.
„Ta stanica je objavila intervju, snimljen preko interneta, sa
severnokorejskim vojnim oficirom koji tvrdi da je jedan od
pobunjenika. Nije rečeno njegovo ime, ali uspeli smo da ga
identifikujemo kao generala Pak Dže-džina. Kaže da niko nije
uhapšen, da su specijaci odbijeni i da pobunjenici kontrolišu
bazu.“
„Da li je rekao koja baza?“
„Nije. I nema satelitskih snimaka jutrošnjeg okršaja jer je
zima i oblaci prekrivaju čitavu oblast. Ali snimljen je napolju,
ispred nekih zgrada, tako da smo uporedili to s postojećim
fotografijama i drugim informacijama o severnokorejskim
vojnim bazama, i utvrdili smo da je to Sangnam-ni.“
„To ime mi je poznato“, rekla je Polin. „Zar to nije baza s
nuklearnim projektilima?“ Sinulo joj je. „Oh, zaboga“, kazala je.
„Pobunjenici imaju nuklearno oružje.“
Gas je rekao: „Zato smo ovde.“
Polin je ćutala nekoliko trenutaka i razmišljala o tome. Zatim
je kazala: „Ovo je vrlo ozbiljno. Šta uraditi? Mislim da bi prvo
trebalo da razgovaram s kineskim predsednikom Čenom.“
 Ostali su klimnuli glavom.
Pogledala je na sat. „U Pekingu još nije osam sati, sigurno ne
spava. Džeklin, molim te, organizuj taj poziv.“ Šefica kabineta
je otišla u susednu sobu da izvrši naređenje.
Čes je kazao: „Šta ćete reći Čenu?“
„To je sledeće veliko pitanje. Šta predlažeš?“
„Prvo, mogao bi da nam da procenu opasnosti.“
„Sigurno ću ga pitati to. Trebalo bi da ima više informacija
nego ja. Mora da je razgovarao s vrhovnim vođom Kangom bar
jednom u poslednjih dvanaest sati.“
Her je prezrivo rekao: „Neće izvući mnogo iz Kanga. Oni
mrze jedan drugog. Ali Čenova obaveštajna služba je radila
naporno čitavog dana, baš kao što smo mi radili tokom noći, a
podjednako su pametni, tako da je sigurno saznao nešto od
čoveka po imenu Čang Kaj. Drugo je pitanje da li će vam to
preneti.“
To nije zahtevalo Polinin odgovor. Kazala je: „Šta još,
Čese?“
„Pitajte ga šta namerava da uradi povodom toga.“
„Kakve su mu opcije?“
„Mogao bi da predloži stvaranje kinesko-severnokorejske
udarne grupe koja bi zauzela bazu Sangnam-ni, u ime vlade u
Pjongjangu, u jednom munjevitom napadu.“
Her je progovorio bez dozvole. „Kang neće pristati na to“,
rekao je odlučno.
Nažalost, Polin je mislila da je u pravu. Kazala je: „Dobro,
gospodine Her, šta će, po vašem mišljenju, kineski predsednik
uraditi?“
„Ništa.“
„A zašto tako mislite?“
„Ne mislim, znam to. Sve što bi Kinezi uradili samo bi
pogoršalo situaciju.“
„Bez obzira na to, pitaću ga mogu li SAD ili međunarodna
zajednica nekako da pomognu.“
Her je rekao: „Ali samo ako prvo kažete: ’Ne želim da se
mešam u unutrašnja pitanja druge države, ali...’ Kinezima je to
veoma važno.“
Polin nisu bile potrebne njegove lekcije iz diplomatije.
„Gospodine Her, mislim da možemo da vam dozvolimo da odete
i naspavate se.“
„Da, naravno.“ Her je polako otišao do vrata i izašao.
Sofija je kazala: „Izvinite zbog njegovog ponašanja. Niko ga
ne voli, ali je previše pametan da bismo ga otpustili.“
Polin nije želela da razgovara o Heru. Kazala je: „Moramo da
donesemo odluku o podizanju stepena pripravnosti.“
Gas je rekao: „Da, gospođo. Sad smo u petom stepenu,
odnosno uobičajenoj pripravnosti.“
„Trebalo bi da podignemo pripravnost na četvrti stepen.“
„Povišen obaveštajni nadzor i ojačane bezbednosne mere.“
„Ne sviđa mi se što radim ovo jer su mediji skloni
preterivanju, ali u ovoj situaciji je to neizbežno.“
„Saglasan sam. I možda ćemo morati da podignemo
pripravnost u Južnoj Koreji na treći stepen. Poslednji put smo to
koristili u Sjedinjenim Državama 11. septembra.“
„Podsetite me, kakva je razlika između četvrtog i trećeg
stepena?“
„U suštini, u trećem stepenu pripravnosti, vazduhoplovstvo
mora da bude spremno da stupi u akciju u roku od petnaest
minuta.“
Džeklin se vratila. „Prevodioci su spremni, a uspostavili smo
video-vezu sa Čenom.“
Polin je pogledala u ekran svog kompjutera. „To je bilo
brzo.“
„Pretpostavljam da je očekivao vaš poziv.“
Polin je nažvrljala nekoliko reči u svoju beležnicu: Sangam-
ni, nuklearno oružje, specijalci, nema hapšenja, regionalna
stabilnost, međunarodna stabilnost, a onda je začula zvuk zvona
i Čen se pojavio. Bio je u svojoj kancelariji, sedeo je za
ogromnim stolom, s kineskom crveno-žutom zastavom iza leđa i
slikom Velikog zida iza.
Polin je rekla: „Dobar dan, gospodine predsedniče, i hvala
vam što ste prihvatili moj poziv.“
Preko prevodioca je odgovorio: „Drago mi je što imam
priliku da razgovaram s vama.“
U nezvaničnim situacijama, Čen je ćaskao s Polin na
engleskom prilično opušteno, ali u ovakvim razgovorima morali
su da budu potpuno sigurni da nema nesporazuma.
Polin je rekla: „Šta se događa u Sangam-niju?“
„Bojim se da su američke sankcije izazvale ekonomsku
krizu.“
To su bile sankcije Ujedinjenih nacija, i ne bi bilo krize da
nema tog šugavog komunističkog ekonomskog sistema, mislila je
Polin, ali nije to rekla.
Čen je nastavio: „Kako bi reagovala na to, Kina će poslati
hitnu ekonomsku pomoć Severnoj Koreji u obliku pirinča,
svinjetine i benzina.“
Dakle, mi smo loši momci, a vi ste dobri momci, mislila je
Polin; aha, aha, aha. Ali pređimo na posao. „Čuli smo da su
specijalci poraženi i da nije bilo hapšenja. Zar nam to ne govori
da pobunjenici kontrolišu nuklearno oružje?“
„Ne mogu da potvrdim to.“
Što znači da, mislila je Polin, i sneveselila se. Čen bi porekao
to da je ikako mogao. „Ako se ispostavi da je to istina,
gospodine predsedniče, šta ćete preduzeti?“
„Neću se mešati u unutrašnje poslove druge države“, odlučno
je kazao Čen. „To je osnovni princip kineske spoljne politike.“
To je osnovno sranje, mislila je Polin, ali izrazila je to
opreznije. „Ako neka grupa pobunjenika ima nuklearno oružje,
to je sigurno pretnja regionalnoj stabilnosti, što vas sigurno
brine.“
„Trenutno ne postoje pretnje regionalnoj stabilnosti.“
Potpuno poricanje.
Polin je pokušala nasumice. „Šta ako se pobuna proširi na
ostale baze u Severnoj Koreji? Sangnam-ni nije jedina nuklearna
baza tamo.“
Čen je oklevao nekoliko trenutaka, a onda rekao: „Vrhovni
vođa Kang je preduzeo odlučnu akciju da bi sprečio takav razvoj
događaja.“
Ta izjava, uštogljena i birokratska, u stvari je sadržala
prikriveno otkrovenje, ali Polin je obuzdala uzbuđenje. Odlučila
je da završi razgovor. Čen je bio škrt na rečima, ali – kako se
često događa – nesvesno je rekao nešto što je želela da zna.
Kazala je: „Hvala vam na pomoći, gospodine predsedniče. Kao i
uvek, razgovor s vama bio je prijatna dužnost. Hajde da
nastavimo redovnu komunikaciju.“
„Hvala vam, gospođo predsedniče.“
Ekran se zacrneo, a Polin je pogledala Gasa i Česa. Obojica
su izgledala uzbuđeno. I oni su isto zaključili.
Rekla je: „Da je pobuna ograničena na jednu bazu, on bi to
rekao.“
„Upravo tako“, kazao je Gas. „Ali Kang je preduzeo odlučnu
akciju, što znači da je takva akcija bila neophodna jer se pobuna
proširila.“
Čes se saglasio. „Mora da je poslao vojsku u bazu Jongdok,
gde se nalaze nuklearne bojeve glave. A tamošnji pobunjenici su
pružili otpor. Čen nije rekao da su vladine snage pobedile, samo
je kazao da je Kang preduzeo neke korake. To nagoveštava da
situacija nije rešena.“
Gas je kazao: „Kang se usredsredio na važnije baze... ali to su
mesta koja i pobunjenici žele da zauzmu.“
Polin je zaključila da je vreme za akciju. „Volela bih da
dobijem više informacija. Sofija, pobrinite se da naši obaveštajci
pročitaju sve što dobijemo iz Severne Koreje. Gase, proverite
naše poslednje informacije o severnokorejskom nuklearnom
naoružanju... broj, veličina, takve stvari. Čese, razgovarajte s
ministrom spoljnih poslova Južne Koreje za slučaj da ima neke
informacije... možda znaju stvari koje su nam promakle. I
moram da smislim neku objavu u vezi sa ovim... Džeklin,
dovedite Sandipa ovde, molim vas.“
Svi su otišli. Polin je razmišljala kako da američkom narodu
najbolje objasni ovu situaciju. Sve što kaže pogrešno će
protumačiti i izokrenuti Džejms Mur i njemu naklonjeni mediji.
Morala je da bude kristalno jasna.
Sandip se pojavio nekoliko minuta kasnije, ulazeći u
prostoriju u patikama. Polin ga je obavestila o Sangnam-niju.
„To ne možemo da prikrivamo“, rekao je. „Južnokorejski
mediji su previše dobri. Sve će se saznati.“
„Saglasna sam. Moramo da pokažemo Amerikancima da
njihova vlada drži situaciju pod kontrolom.“
„Hoćete li reći da smo spremni za nuklearni rat?“
„Ne, to je previše uznemirujuće.“
„Džejms Mur će postaviti to pitanje.“
„Mogu da kažem da smo spremni na sve.“
„Mnogo bolje. Ali recite mi šta tačno radite.“
„Razgovarala sam s kineskim predsednikom. Zabrinut je, ali
kaže da ne postoji opasnost za regionalnu destabilizaciju.“
„Šta je on preduzeo?“
„Šalje pomoć u Severnu Koreju – hranu i gorivo – jer misli
da je pravi problem ekonomska kriza.“
„Dobro, praktično i ne mnogo dramatično.“
„Makar neće naškoditi.“
„Šta još radite?“
„Ne mislim da će ovo imati trenutne posledice za SAD, ali
podigla sam spremnost na nivo četiri.“
„To je još vrlo nisko.“
„Tako sam želela.“
„Kad želite da se obratite medijima?“
Pogledala je na sat. „Da li je deset sati prerano? Želim da
govorim pre nego što se sazna za ovo.“
„Deset, dakle.“
„U redu.“
„Hvala vam, gospođo predsednice.“

***
Polin je uživala u konferencijama za medije. Dopisnici iz Bele
kuće su uglavnom bili inteligentni muškarci i žene koji su
razumeli da politika nikad nije jednostavna. Postavljali su joj
teška pitanja, a ona je pokušavala da im iskreno odgovara.
Uživala je u razmeni mišljenja kad se isključivo ticala problema,
a ne samo praznih priča.
Videla je fotografije s konferencija za medije u prošlosti, kad
su dopisnici bili isključivo muškarci u odelima, belim košuljama
i kravatama. Sad je tu bilo i žena, a odeća je bila ležernija, uz
snimatelje koji su nosili dukserice i patike.
Polin je bila nervozna tokom svoje prve konferencije za
medije pre dvadeset godina. Bila je gradska odbornica u Čikagu.
Čikago je bio demokratski grad, a republikanski odbornici bili
su gotovo nepoznati, tako da se kandidovala kao nezavisna
kandidatkinja. Zbog uspešnog bavljenja gimnastikom, postala je
zagovornica boljih sportskih objekata, i o tome je govorila na
svojoj prvoj konferenciji za medije. Njena nervoza nije dugo
trajala. Čim je započela razgovor s novinarima, opustila se, a
ubrzo ih je i zasmejavala. Nakon toga više nikad nije bila
nervozna.
Današnji događaji odvijali su se po planu. Sandip je
obavestio izveštače da Polin neće odgovarati na pitanja o svojoj
ćerki, i da će, ako iko postavi takvo pitanje, konferencija odmah
biti prekinuta. Polin je napola očekivala da neko prekrši to
pravilo, ali niko to nije uradio.
Pričala je o svom razgovoru s Čenom, rekla im je za četvrti
stepen pripravnosti, i završila je rečima koje je želela da
zapamte: „Amerika je spremna za sve.“
Odgovorila je na pitanja starijih izveštača i onda je, na minut
ili dva pre kraja, prozvala Rikarda Alvareza iz neprijateljski
nastrojenog Njujork mejla.
Rekao je: „Jutros su Džejmsa Mura pitali za krizu u Severnoj
Koreji i rekao je da u ovakvim okolnostima Ameriku mora da
vodi muškarac. Šta kažete na to, gospođo predsednice?“
Začulo se kikotanje prisutnih, mada je Polin primetila da se
žene ne smeju.
To pitanje je nije iznenadilo. Sandip joj je rekao za Murovu
ženomrzačku izjavu. Rekla je da je to nepromišljena izjava koja
će uskratiti Muru podršku mnogih žena, a Sandip je kazao:
„Moja majka misli da je on u pravu.“ Nisu sve žene
feministkinje.
U svakom slučaju, nije želela da ulazi u raspravu s
novinarima o tome da li bi žena trebalo da bude vođa. To bi
dozvolilo Muru da odredi uslove rasprave. Morala je da se vrati
na svoju teritoriju.
Dugo je razmišljala. Dosetila se nečeg, ali je bilo pomalo
neobično. Ipak, odlučila je da pokuša. Nagnula se napred i
progovorila opuštenijim tonom. „Jeste li primetili“, kazala je,
„da Džejms Mur nikad ne radi ovo?“ Rukom je pokazala na
izveštače u prostoriji. „Ovde imamo televizijske i kablovske
kanale, dnevne novine i otrovne tabloide, liberalne i
konzervativne medije.“
Zastala je i pokazala na novinara koji je postavio pitanje.
„Sad odgovaram na Rikijevo pitanje, čije novine nikad nisu
napisale ništa lepo o meni. Koliko se to razlikuje od gospodina
Mura! Znate li kad je poslednji put dao duži intervju nekoj
televizijskoj stanici? Odgovor je: nikad. Nikad nije omogućio da
se o njemu napiše duži tekst u Vol strit žurnalu ili Njujork
tajmsu ili nekim od ozbiljnih dnevnih novina, koliko mi je
poznato. Prihvata pitanja samo svojih prijatelja i pristalica.
Zapitajte se zašto je tako.“
Ponovo je zastala. Smislila je način da uspešno okonča ovo.
Da li je želela da bude agresivna? Da, odlučila je. Nastavila je
pre nego što je iko stigao da je prekine. „Reći ću vam šta
mislim. Džejms Mur je uplašen. Boji se da neće moći da odbrani
svoju politiku pred ozbiljnim pitanjima. I to me vraća na vaše
pitanje, Riki.“ Evo poente, pomislila je. „Kad sve realno
sagledamo, želite li da Ameriku vodi Plašljivac Džim?“
Ponovo je zastala, a onda rekla: „Hvala vam.“ I napustila je
prostoriju.

***
Polin je te nedelje uveče večerala sa Džerijem i Pipom u
Rezidenciji, gledajući svetla Vašingtona, dok su ljudi u Pekingu
i Pjongjangu ustajali po mraku, jednog zimskog ponedeljka.
Kuvar je napravio govedinu s karijem, Pipino novo omiljeno
jelo. Polin je jela pirinač i salatu. Hrana je nije uzbuđivala, kao
ni piće. Šta god da stave pred nju, jela je i pila malo.
Pitala je Pipu: „Kako se sad slažeš s gospođom Džad?“
„Stara Drhtavica mi se skinula s grbače, hvala bogu“, rekla je
Pipa.
Ako Pipa više ne privlači pažnju direktorke škole, to
verovatno znači da joj se ponašanje popravilo. Isto je bilo i kod
kuće: više nije bilo rasprava. Polin je mislila da je poboljšanje
posledica pretnje školovanjem kod kuće. Ma koliko se Pipa
bunila, škola je bila središte njenog društvenog života. Polinina
priča o privatnom nastavniku samo ju je podsetila na to.
Džeri je nervozno kazao: „Amelija Džad nije stara i drhti.
Ima četrdeset godina i vrlo je stručna i sposobna žena.“
Polin ga je pogledala s blagim iznenađenjem. Nije često grdio
Pipu, a čudno je što je odabrao ovu staru temu. Palo joj je na
pamet da se Džeri možda malo zaljubio u „Ameliju“. Možda to
nije bilo iznenađujuće. Direktorka je bila autoritativna žena na
rukovodećem položaju, kao Polin, ali deset godina mlađa.
Novije izdanje iste knjige, mislila je cinično Polin.
Pipa je kazala ocu: „Ne bi ti se toliko svidela Drhtavica da je
pokušavala tebe da maltretira.“
Neko je pokucao na vrata i Sandip je ušao. Bilo je
neuobičajeno da osoblje prekida porodične obroke u
Rezidenciji; u stvari, to je bilo zabranjeno osim u slučajevima
krajnje nužde. Polin je rekla: „Šta se dogodilo?“
„Veoma mi je žao što vas prekidam, gospođo predsednice, ali
dve stvari su se dogodile u poslednjih nekoliko minuta. CBS je
najavio dug intervju s Džejmsom Murom, uživo u pola osam.“
Polin je pogledala na sat. Bilo je nekoliko minuta posle
sedam.
Sandip je kazao: „Nikad nije dao nijedan televizijski
intervju.“
„Kao što sam istakla jutros“, rekla je Polin.
„To je sjajna prilika za CBS, zato su tako brzo pronašli
termin.“
„Misliš li da se uvredio jer sam ga nazvala Plašljivac Džim?“
„Siguran sam u to. Mnogo izveštača upotrebilo je te reči u
svojim izveštajima s konferencije za medije. To je bilo vrlo
mudro s vaše strane. Prisililo je Mura da pokuša da vas
demantuje, i zbog toga je morao da rizikuje.“
„Dobro.“
„Verovatno će napraviti budalu od sebe na CBS-u. Samo
treba da mu dodele nekog inteligentnog voditelja.“
Polin nije bila tako sigurna. „Možda nas iznenadi. Namazan
je. Pokušaj da ga uhvatiš je kao hvatanje žive ribe jednom
rukom.“
Sandip je klimnuo glavom. „U politici je jedino sigurno to da
ništa nije sigurno.“
Pipa se nasmejala.
„Gledaću taj intervju ovde, a onda ću doći u Zapadno krilo“,
rekla je Polin. „A koja je bila druga stvar?“
„Mediji u Istočnoj Aziji su se probudili, a južnokorejska
televizija kaže da pobunjenici u Severnoj Koreji kontrolišu obe
nuklearne baze i dve baze s konvencionalnim projektilima, kao i
nepoznat broj običnih vojnih baza.“
Polin je bila uznemirena. „Ovo više nije samo običan
incident“, kazala je. „Ovo je prava pobuna.“
„Želite li da kažete nešto o tome?“
Razmislila je. „Mislim da neću“, rekla je. „Podigla sam nivo
spremnosti, i rekla sam Amerikancima da smo spremni za sve.
Ne vidim razlog da zasad još nešto kažem.“
„Saglasan sam, ali možda bi trebalo da ponovo razgovaramo
nakon Murovog intervjua.“
„Naravno.“
„Hvala vam, gospođo predsednice.“
Sandip je izašao. Džeri i Pipa su izgledali zamišljeno. Često
su slušali najnovije političke vesti, ali ova je bila dramatičnija
nego obično. Porodica je ćutke dovršila večeru.
Nešto pre pola osam, Polin je otišla u bivšu Garderobu, i
uključila televizor. Pipa je krenula za njom, ali Džeri je rekao:
„Ne mogu da podnesem da provedem pola sata u društvu te
budale Mura“, i nestao.
Polin i Pipa su sele na kauč. Pre nego što je intervju počeo,
Polin je pitala Pipu: „Kako izgleda gospođa Džad?“
„Sitna i plavokosa, s velikim sisama.“
Toliko o nebinarnom rodnom opisivanju, mislila je Polin.
Intervju se odvijao u studiju, ispred scenografije koja je
izgledala kao ogromna dnevna soba, sa svetiljkama, stočićima i
cvećem u vazi. Mur nije izgledao opušteno.
Predstavila ga je Amanda Gozling, iskusna televizijska
voditeljka. Bila je savršeno doterana, kao i sve žene s televizije.
Imala je pažljivo friziranu plavu kosu i sivoplavu haljinu koja je
otkrivala njene savršene listove, ali bila je pametna i odlučna.
Neće dozvoliti Muru da se lako izvuče.
Mur je izgledao umereno. Sako mu je i dalje imao kaubojske
šavove, ali imao je belu košulju i običnu kravatu.
Gozlingova je počela saosećajno. Pitala ga je o karijeri
zvezde bejzbola, onda sportskog komentatora, a na kraju
radijskog voditelja. Pipa je nestrpljivo pitala: „Koga briga za to
sranje?“
„Malo ga opušta“, rekla je Polin. „Čekaj samo.“
 Gozlingova je brzo prešla na pitanje abortusa. „Neki kritičari
kažu da vaš stav o abortusu znači da će žene biti prinuđene da
rađaju neželjenu decu. Mislite li da je to pošteno?“
„Niko ne tera žene da zatrudne“, rekao je.
Pipa je kazala: „Šta? Šta?“
To je očigledno bilo netačno, ali Gozlingova to nije rekla.
„Volela bih da se pobrinem da naša publika u potpunosti shvati
vaše stavove“, kazala je s ljubaznom razboritošću.
Pipa je kazala: „Dobra ideja... neka svi vide kolika je
budala.“
Gozlingova je nastavila: „Po vašem mišljenju, kad muž
zatraži od svoje supruge fizičku intimnost, da li ona ima pravo
da ga odbije?“
„Muškarac ima svoje potrebe“, rekao je Mur glasom koji je
nagoveštavao suštinsku mudrost. „A brak je božji način da se
zadovolje te potrebe.“
Gozlingova je upitala prezrivo: „Dakle, kad žena zatrudni, da
li je za to kriv bog ili njen muž?“
„To je sigurno božja volja, gospođo, zar ne mislite tako?“
Gozlingova je izbegla raspravu o božjoj volji. „U svakom
slučaju“, nastavila je, „izgleda da verujete kako žene ne treba da
se pitaju za to.“
„Verujem da muževi i žene treba da razgovaraju o tome na
brižljiv i nežan način.“
Gozlingova nije nameravala da odustane tako lako. „Ali na
kraju je muškarac gospodar, kažete.“
„Pa, mislim da to piše u Bibliji, zar ne? Čitate li Bibliju,
gospođo Gozling? Ja je čitam.“
Pipa je kazala: „Iz kog je on veka?“
Polin je rekla: „Govori ono u šta veruje mnogo Amerikanaca.
Da ne govori, ne bi bio na televiziji.“
 Gozlingova je provela Mura kroz niz aktuelnih problema, od
imigracije do gej brakova. U svakom slučaju, ne izgledajući kao
da mu se suprotstavlja, uspela je da zaobiđe njegove
bombastične izjave i navela ga je da iznese svoje ekstremne
stavove. Milioni gledalaca su se vrpoljili na kaučima od sramote
i gađenja. Ali, nažalost, milioni su bili oduševljeni.
Gozlingova je ostavila spoljnu politiku za kraj. „Nedavno ste
se zalagali za potapanje kineskih brodova u Južnom kineskom
moru“, kazala je. „Kako mislite da bi kineska vlada reagovala na
to? Kakve bi akcije preduzeli u znak odmazde?“
„Nikakve“, rekao je hrabro Mur. „Poslednje što Kinezi žele
jeste rat sa Sjedinjenim Državama.“
„Ali kako bi mogli da zanemare namerno potapanje svojih
brodova?“
„Šta bi drugo mogli da urade? Ako nas napadnu, Kina bi za
nekoliko sati bila pretvorena u nuklearnu pustoš.“
„A kakva bi šteta bila naneta nama tokom tih nekoliko sati?“
„Nikakva, jer se to neće dogoditi. Ne bi nas napali dok sam ja
predsednik, jer sigurno znaju da bih ih zbrisao s lica zemlje.“
„To je vaša procena, zar ne?“
„Tako je.“
„I spremni ste da se kockate životima miliona Amerikanaca
na osnovu svoje procene?“
„To je ono što predsednik radi.“
Ovo je bilo gotovo neverovatno... sve dok se Polin nije setila
reči jednog od prethodnih predsednika: Ako već imamo
nuklearno oružje, zašto ga ne bismo upotrebili?
Gozlingova je kazala: „Poslednje pitanje. Recite nam šta biste
uradili danas, povodom pobunjenika u Koreji koji imaju
nuklearno oružje.“
„Vidim da predsednik Kine šalje Severnoj Koreji pirinač i
svinjetinu. Predsednica Grin izgleda misli da će to rešiti
problem. Ja sumnjam u to.“
„Predsednica je podigla nivo spremnosti.“
„S petog na četvrti. To nije dovoljno.“
„Šta biste vi uradili?“
„Preduzeo bih jednostavnu i odlučnu akciju. Jedna nuklearna
bomba uništila bi čitavu tu severnokorejsku bazu i oružje u njoj.
I svet bi aplaudirao SAD što je uklonila tu opasnost.“
„A kako mislite da bi odgovorila severnokorejska vlada?“
„Zahvalila bi mi se.“
„Pretpostavimo da bi posmatrali to bombardovanje kao napad
na svoju suverenu teritoriju?“
„Šta će uraditi? Uništio bih im nuklearne projektile.“
„Možda imaju podzemna skladišta nuklearnih projektila za
koja ne znamo.“
„Znaju da bi, ako pucaju na nas, njihova zemlja bila
radioaktivna pustinja narednih sto godina. Neće rizikovati to.“
„Prilično ste sigurni u to.“
„Siguran sam.“
„Možemo li da sažmemo vaš pristup spoljnoj politici rečima
da Amerika uvek može da istera svoje jednostavno preteći
nuklearnim ratom?“
„Zar nuklearne bombe ne služe tome?“
„Zahvaljujemo se Džejmsu Muru, kandidatu na internim
izborima Republikanske stranke i mogućem predsedničkom
kandidatu na izborima naredne godine, što je večeras bio s
nama.“
Polin je isključila televizor. Mur se držao bolje nego što je
očekivala. Nikad nije izgledao slabo ili nesigurno, uprkos
glupostima koje je govorio.
„Moram da uradim domaći“, kazala je Pipa i otišla.
 Polin se vratila u Zapadno krilo. „Reci Sandipu da navrati“,
Polin je rekla Lizi. „Biću u Radnoj sobi.“
„Da, gospođo.“
Uključila je CNN da bi čula diskusiju o Murovom nastupu.
Stručnjaci su bili puni prezira, sasvim razumljivo, ali Polin je
osećala da treba da obrate više pažnje na njegove prednosti.
Utišala je ton kad je Sandip ušao. „Šta misliš?“, pitala je.
„Taj tip je ludak“, rekao je Sandip. „Neki glasači će uvideti
to. Drugi neće.“
„Tako je.“
„Dakle, nećemo ništa više preduzimati?“
„Večeras nećemo.“ Polin se osmehnula. „Idi kući i dobro se
naspavaj.“
„Hvala vam, gospođo predsednice.“
Kao i obično, Polin je provodila te mirne sate čitajući
izveštaje koji su zahtevali neometanu pažnju od makar nekoliko
minuta. Negde posle jedanaest, pojavio se Gas, u plavom
kašmirskom džemperu koji joj se sviđao. „Japanci su poludeli
zbog Sangnam-nija“, rekao je.
„Nisam iznenađena“, rekla je Polin. „To su im susedi.“
„Tri sata brodom od Fukuoke do Busana. Malo duže do
Severne Koreje, ali i dalje u dometu bombi.“
Polin je ustala od stola i seli su u dve fotelje. U toj sobici
kolena su im se dodirivala. Polin je rekla: „Japan i Koreja imaju
prošlost punu sukoba.“
„Mnogi u Japanu mrze Korejce. Društveni mediji su puni
rasističkih napada.“
„Dakle, isto kao u Americi.“
„Različita boja kože, iste uvrede“, rekao je Gas.
Polin je osetila kako se opušta. Volela je ove povremene
noćne razgovore s Gasom. Nasumično su razgovarali o raznim
temama, i obično nisu mogli ništa da preduzmu pre jutra, tako
da nisu osećali pritisak da deluju. „Sipaj sebi neko piće“, rekla
je. „Znaš gde stoji.“
„Hvala.“ Otišao je do kredenca i izvadio bocu i čašu. „Ovo je
vrlo dobar viski.“
„Nemam pojma. Ne znam ni ko ga je izabrao.“
„Ja sam ga izabrao“, rekao je uz širok osmeh. U jednom
neuobičajenom trenutku izgledao je kao neki nevaljao osnovac.
Seo je ponovo i sipao dva prsta pića u čašu.
Upitala je: „Šta preduzima japanska vlada?“
„Premijer je sazvao sastanak Saveta za nacionalnu
bezbednost, koji će sigurno povećati spremnost vojske. Lako je
zamisliti kako bi Japan i Kina mogli da se sukobe zbog ovog, a
japanski komentatori se već brinu zbog mogućeg rata.“
„Kina je mnogo jača.“
„Ne toliko koliko se misli. Japan ima peti najveći vojni
budžet na svetu.“
„Ipak, nema nuklearno oružje.“
„Ali mi imamo, i imamo vojni sporazum s Japanom koji nas
obavezuje da im priskočimo u pomoć ako budu napadnuti. Kako
bismo održali to obećanje, tamo imamo pedeset hiljada vojnika,
kao i Sedmu flotu, Treći ekspedicijski korpus mornaričke
pešadije i sto trideset vojnih aviona.“
„A ovde imamo oko četiri hiljade nuklearnih bojevih glava.“
„Pola je spremno da korišćenje, pola je u rezervi.“
„I obavezali smo se da ćemo braniti Japan.“
„Da.“
Ta činjenica nije bila nepoznata Polin, ali nikad nije tako
jasno videla posledice. „Gase“, kazala je, „to je velika obaveza.“
„Nisi to mogla da kažeš bolje. A postoji još jedna stvar. Jesi
li čula za ono što Severnokorejci zovu Rezidencija pedeset pet?“
 „Da. To je zvanična adresa Vrhovnog vođe, u predgrađu
Pjongjanga.“
„To je kompleks zgrada koji se prostire na dvanaest
kvadratnih kilometara. Ima mnogo vrhunskih objekata za
rekreaciju, uključujući bazen s toboganom, saunu, streljanu i
mali hipodrom.“
„Ti komunisti ne škrtare, zar ne? Zašto ja nemam mali
hipodrom?“
„Gospođo predsednice, objekti za rekreaciju ti ne bi koristili
jer se ne rekreiraš.“
„Trebalo je da budem diktator.“
„Nemam komentar.“
Polin se zakikotala. Znala je da se osoblje šalilo kako je ona
tiranin.
Gas je kazao: „Nacionalna obaveštajna služba u Južnoj
Koreji kaže da je režim u Pjongjangu odbio napad na
Rezidenciju pedeset pet. To je tvrđava s podzemnim nuklearnim
bunkerom i verovatno najbranjenije mesto u Severnoj Koreji.
Činjenica da su pobunjenici pokušali da ga napadnu nagoveštava
da su mnogo jači nego što smo pretpostavljali.“
„Da li bi mogli da pobede?“
„Izgleda moguće.“
„Vojni udar!“
„Upravo tako.“
„Bolje da saznamo nešto više o tim ljudima. Ko su oni, i šta
žele? Možda će za nekoliko dana biti na vlasti i moraćemo da
razgovaramo s njima.“
„Postavio sam ta pitanja CIA. Radiće čitavu noć na izveštaju
koji bi trebalo da dobiješ ujutro.“
„Hvala. Znaš šta mi je potrebno i pre nego što sama postanem
svesna toga.“
 Oborio je pogled, i ona je shvatila da se ta opaska mogla
protumačiti kao flertovanje. Osetila je stid.
Otpio je gutljaj pića.
Polin je kazala: „Gase, šta će se dogoditi ako zajebemo
stvar?“
„Nuklearni rat“, odgovorio je.
„Učini mi uslugu“, rekla je. „Objasni mi kako to izgleda.“
„Pa, obe strane će se braniti sajber-napadima i
protivprojektilskom odbranom, ali dokazi govore da će te
metode biti samo delimično uspešne. Stoga će neke od
nuklearnih bombi stići do svojih ciljeva u obe zaraćene zemlje.“
„Kojih ciljeva?“
„Obe strane će pokušati da unište neprijateljsku opremu za
lansiranje i gađaće velike gradove. Kina će gotovo sigurno
gađati Njujork, Čikago, Hjuston, Los Anđeles, San Francisko, i
grad u kome smo – Vašington.“
Dok je nabrajao gradove, Polin ih je videla u mislima: most
Golden gejt u San Francisku, hjustonski Astrodom, Petu aveniju
na Menhetnu, Rodeo drajv u Los Anđelesu, kuću svojih roditelja
u Čikagu, Vašingtonov spomenik nedaleko odatle.
„Najverovatnije“, nastavio je Gas, „gađaće između deset i
dvadeset najvećih gradova.“
„Podseti me kako izgledaju te eksplozije.“
„U prvom milionitom delu sekunde će se formirati vatrena
lopta prečnika dvestotinak metara. Svi u blizini će odmah
umreti.“
„Možda su to oni najsrećniji.“
„Udar će sravniti sa zemljom zgrade u krugu od dva
kilometra. Gotovo svi u toj oblasti će umreti od udara ili
ruševina. Toplota će zapaliti sve što može da gori, uključujući i
ljude, u krugu od četiri do osam kilometara. Saobraćajne
nesreće, vozovi koji ispadaju iz šina. Udar i vrelina će ići i
naviše, tako da će avioni padati s neba.“
„Koliko žrtava?“
„U Njujorku bi oko četvrt miliona ljudi umrlo manje-više
trenutno. Drugih pola miliona bi bilo ranjeno. Još više bi umrlo
od radijacije u narednim satima i danima.“
„Bože.“
„Ali to je samo jedna bomba. Poslali bi više projektila na
svaki grad, u slučaju nekog kvara. A Kina sad ima višestruke
bojeve glave, tako da jedan projektil može da ponese do pet
zasebnih bombi, od kojih bi svaka gađala drugu metu. Niko ne
zna kakve bi posledice izazvalo deset, dvadeset ili pedeset
nuklearnih eksplozija u nekom gradu, jer to se nikad nije
dogodilo.“
„To je nezamislivo.“
„I to je samo početak. Kad svi veliki gradovi u SAD i Kini
budu u plamenu, zamisli koliko će čađi otići u atmosferu.
Dovoljno, misle neki naučnici, da se oslabi sunčeva svetlost i
spusti temperatura na površini Zemlje – što bi dovelo do
smanjenja količine useva, nedostatka hrane, i gladi u mnogim
zemljama. To se zove nuklearna zima.“
Polin je osećala kao da je progutala nešto hladno i teško.
„Žao mi je što ovo zvuči tako sumorno“, rekao je Gas.
„Sama sam tražila.“
Nagnula se napred i pružila obe ruke. Gas ih je uhvatio i
držao.
Nakon nekog vremena, rekla je: „To ne sme da se dogodi.“
Nežno joj je stegao šake. „Daće bog.“
„A ti znaš ko je zadužen da to spreči: ti i ja.“
„Da“, kazao je Gas. „Posebno ti.“
 21.

Tamara je mislila da su možda izgubili Abdula.

Prošlo je osam dana otkako se javio i rekao da je autobus
blizu libijske granice. Možda su ga uhapsili Libijci, mada je u
tom delu sveta vladalo toliko bezakonje da je to bilo malo
verovatno. Veći su izgledi bili da su ga oteli ili ubili pripadnici
nekog plemena koji nisu imali nikakve veze s vladom. Možda će
uskoro stići zahtev za otkup.
A možda je Abdul nestao bez traga.
Tab je sazvao sastanak da razgovaraju šta će uraditi. Takve
sastanke su naizmenično organizovali Amerikanci i Francuzi, a
ovaj je održavan u francuskoj ambasadi. Kako je trebalo da se
razgovor vodi na francuskom, Dekster je odlučio da ne dođe.
Sastankom je predsedavao Tabov šef Marsel Laveni, krupan
čovek kome se ćelava glava izdizala iznad ramena kao crkvena
kupola. „Sinoć sam se sastao s kineskim ambasadorom“, rekao
je, govoreći neobavezno dok su svi sedali na svoja mesta.
„Mnogo je ljut zbog pobune u Severnoj Koreji. Ali Kinezima ne
smeta da naoružavaju pobunjenike u Severnoj Africi. Zamislite
reakciju da su nuklearnu bazu u Sangnam-niju zauzeli ljudi
naoružani trubama!“
Tamara nije razumela tu opasku, a Tab joj je objasnio:
„Truba je popularan naziv za bulpap pušku koju proizvodi
francuska kompanija FAMAS.“
Tab je raširio jednu veliku mapu preko stola za sastanke. Bio
je odeven u belu košulju zavrnutih rukava, a njegove smeđe ruke
bile su maljave. Dok se naginjao nad mapom, sa olovkom u ruci
i pramenom koji mu je pao na oči, izgledao je neodoljivo
privlačno, i Tamara je želela da odmah spava s njim.
Nije bio svestan kako je uticao na nju. Jednom ga je, uz
smeh, optužila da se namerno odeva tako da uzbuđuje žene, a on
se zbunjeno osmehnuo, pokazujući da ne razume o čemu ona
govori. Zbog čega je to bilo još privlačnije.
„Ovo je Faja“, počeo je, pokazujući olovkom na jedno mesto
na mapi. „Hiljadu petsto kilometara odavde. Odatle se Abdul
javio, pre osam dana, kad nam je dao obilje korisnih podataka.
Otad je verovatno bio bez telefonskog signala.“
Gospodin Laveni je bio pametan čovek, mada pomalo
uobražen. „Šta je s radio-signalom iz pošiljke? Zar ne možemo
da ga uhvatimo?“
„Ne odavde“, rekao je Tab. „Njegov domet je oko sto pedeset
kilometara.“
„Naravno. Nastavi.“
„Vojska predlaže da još ne preduzimamo ništa protiv terorista
koje je Abdul identifikovao, iz straha da bi to upozorilo ostale,
možda važnije, koji se nalaze negde drugde. Ali uskoro ćemo
delovati.“
Laveni se ponovo oglasio. „A kakav je bio moral gospodina
Abdula pre osam dana?“
„Razgovarao je s našom američkom koleginicom.“ Tab je
pokazao na Tamaru.
Laveni ju je pogledao iščekujući.
„Bio je dobro raspoložen“, rekla je. „Razočaran kvarovima i
kašnjenjem, ali saznao je mnogo toga o ISGS-u. Znao je da je u
velikoj opasnosti, ali bio je hrabar i odlučan.“
„Niko ne sumnja u njegovu hrabrost.“
Tab je nastavio priču. „Pretpostavljamo da je autobus otišao
na severozapad, od Faje do Zuarkea, a onda na sever, između
planina s desne strane i reke Niger s leve. Tamo nema
asfaltiranih puteva. Negde severno od Vura, autobus će preći
granicu, kako pretpostavljamo. Abdul je verovatno sad u Libiji,
mada ne možemo da budemo sigurni.“
Laveni je kazao: „Ovo nije baš zadovoljavajuće. Naravno da
moramo da prihvatimo da je moguće izgubiti kontakt s tajnim
agentom, ali da li radimo sve kako bismo ga pronašli?“
Tab je učtivo rekao: „Ne znam šta bismo drugo mogli da
uradimo, gospodine.“
„Verovatno bi radio-signal iz pošiljke mogao da uhvati neki
helikopter koji bi pratio najverovatniju putanju autobusa?“
„Moguće“, rekao je Tab. „To je velika oblast, ali vredelo bi
pokušati. Možemo pretpostaviti da je autobus krenuo najkraćim
putem do nekog asfaltiranog auto-puta, koji se, manje-više,
nalaze severno. Problem je što bi taj helikopter videli i čuli ljudi
u autobusu, a krijumčari bi shvatili da su pod nadzorom, a onda
pokušali da to nekako izbegnu.“
„A šta je s dronom?“
Tab je klimnuo glavom. „Dron je tiši od helikoptera i može
da leti na većoj visini. Mnogo je bolji za tajno osmatranje.“
„Onda ću zamoliti francusko vazduhoplovstvo da nam
pošalje jedan od svojih dronova koji će pokušati da primi signal
iz tereta.“
Tamara je kazala: „To bi bilo sjajno!“ Osetila bi veliko
olakšanje ako bi pronašli Abdulov autobus.
Sastanak je završen ubrzo nakon toga, a Tab je otpratio
Tamaru do kola. Francuska ambasada je bila duga, niska
moderna zgrada, bele boje, koja se presijavala na jakom suncu.
Tab je kazao: „Sećaš li se da moj otac dolazi danas?“ Smešio se,
ali izgledao je nervozno... što je bilo neuobičajeno za njega.
„Naravno“, kazala je Tamara. „Jedva čekam da ga upoznam.“
 „Mala promena plana.“
Osetila je da je to uzrok njegove nervoze.
Rekao je: „Moja majka dolazi s njim.“
„Oh, bože, dolazi da me proveri, zar ne?“
„Ne, naravno da ne.“ Tab je pogledao Tamarin sumnjičav
izraz lica i kazao: „Pa... da.“
„Znala sam.“
„Zar je to tako loše? Pričao sam im o tebi, i naravno da je
radoznala.“
„Da li te je ranije posećivala?“
„Nije.“
Šta li je Tab rekao da je njegova majka odlučila da prvi put
dođe u Čad? Mora da je obavestio roditelje da će mu Tamara
verovatno postati dugotrajan deo života – a i njihovog. Trebalo
bi da bude zadovoljna, a ne nervozna.
Tab je rekao: „Ironično. U ovoj zemlji bezakonja suočavaš se
svakodnevno sa opasnostima bez strepnje, ali se plašiš moje
majke.“
„Istina.“ Nasmejala se sebi. Ipak, bila je nervozna. Setila se
fotografije u Tabovom stanu. Njegova majka je bila dobro
odevena plavuša, ali to je bilo jedino čega se sećala. Kazala je:
„Nikad mi nisi rekao kako se zovu. Ne mogu da ih zovem ’tata’
i ’mama’.“
„Ne još, u svakom slučaju. On je Malik. Ona je Mari-Anatol,
ali uvek su je zvali An, što zvuči dobro na mnogim jezicima.“
Tamara je primetila reči ne još, ali nije ništa rekla. Pitala je:
„Kad stižu?“
„Doleću negde oko podneva. Mogli bismo večeras da
večeramo zajedno.“
Tamara je odmahnula glavom. Ljudi su često neraspoloženi
nakon leta. Više je volela da se dobro odmore pre nego što ih
upozna. „Trebalo bi da provedeš prvo veče nasamo s njima“,
kazala je. Ne želeći da pomene da bi mogli da budu
neraspoloženi, rekla je: „Morate da razmenite sve porodične
novosti.“
„Možda...“
„Zašto se ne bismo sutra ručali s njima?“
„U pravu si, to je bolja ideja. Ali ne želimo da budemo
primećeni, zar ne, nas četvoro, u javnosti? Nisam spreman da
nadređenima objavim da sam zaljubljen u američku špijunku.“
„Nisam mislila o tome. A ne mogu da ih pozovem u svoju
garsonjeru. Šta ćemo uraditi?“
„Zakupićemo jedan od separea u Lamiju. Ili možemo da
jedemo u njihovom apartmanu. Tata uvek uzima jednokrevetnu
sobu, kad dolazi sam, ali mama uvek rezerviše predsednički
apartman.“
Dakle, nema problema, mislila je Tamara, pomalo zbunjeno.
Još se nije bila navikla na bogatstvo Tabove porodice.
Tab je rekao: „Za naš prvi sastanak obukla si neku prugastu
haljinu, teget i belu, plavi žaketić i plave kožne cipele.“
„Opa, stvarno si obratio pažnju.“
„Izgledala si predivno.“
„Trebalo je da izgledam čedno, ali ti si me odmah prozreo.“
„To bi bila sjajna odeća za utorak.“
Bila je zapanjena. Nikad joj ranije nije rekao šta da obuče.
Nije ličilo na njega da je kontroliše. Pretpostavila je da je to
samo strepnja, ali ipak ju je naljutilo što brine o tome kakav će
utisak ona ostaviti na njegovu majku. „Imaj poverenja,
Tabdare“, kazala je. Zvala ga je pravim imenom samo kad ga je
zadirkivala. „Verovatno te neću obrukati. U poslednje vreme
gotovo da uopšte ne pijem i ne hvatam konobare za dupe.“
„Izvini“, rekao je, smejući se. „Tata je opušten, ali mama zna
da zanoveta.“
„Saosećam s tobom. Sačekaj dok upoznaš moju majku,
učiteljicu. Ako je iznerviraš, poslaće te u ćošak.“
„Hvala ti na razumevanju.“
Poljubila ga je u obraz i ušla u kola koja su je čekala.
Razmišljala je o Tabovom ne još. Pretpostavio je da će doći
vreme kad će ona zvati njegove roditelje „tata“ i „mama“, što je
značilo da će ona i Tab biti u braku. Već je znala da želi da
provede život s njim, ali venčanje nije bilo visoko na spisku
njenih prioriteta. Udavala se već dvaput, oba puta s
nezadovoljavajućim ishodom. Nije žurila da to ponovi.
Za pet minuta vratila se u pošumljeno dvorište američke
ambasade. Kad je sela za sto, napisala je belešku sa sastanka za
Dekstera, a onda otišla do menze i naručila salatu i dijetalni sok
za ručak.
Suzan Markus joj se pridružila, spuštajući poslužavnik na sto
i skidajući vojničku kapu, a onda je protresla glavom da
oslobodi slepljenu kosu. Sela je, ali nije počela da jede odrezak.
„Abdulovi podaci su od neprocenjive važnosti“, rekla je.
„Nadam se da će dobiti neko odlikovanje.“
„Ako ga dobije, možda nikad ne saznamo za to. CIA obično
tajno odaje priznanja. To zovu suspenzor odlikovanja.“
Suzan se osmehnula. „Jer nisu vidljiva, i nisu neophodna
ženama.“
„Ukapirala si iz prve.“
Suzan se ponovo uozbiljila. „Slušaj, moram da te pitam
nešto.“
Tamara je progutala hranu koju je žvakala i spustila viljušku.
„Izvoli.“
„Znaš da je obuka Nacionalne armije Čada vrlo veliki deo
naše misije ovde.“
 „Naravno.“
„Verovatno ne znaš da podučavamo neke od njihovih
najboljih ljudi kako da koriste dronove.“
„Nisam to znala.“
„Naravno da je to pod strogom kontrolom, a ovdašnji vojnici
ne smeju da upravljaju drenovima bez američkog nadzora.“
„Dobro.“
„Ponekad neka letelica bude uništena tokom vežbe. One koje
imaju bojeve glave odlete u vazduh kad pogode metu, što i treba
da se dogodi. Neke budu oborene... pucanje u njih je deo obuke.
Naravno, pažljivo vodimo evidenciju o broju letelica.“
„Naravno.“
„Ali jedna nedostaje.“
Tamara je bila iznenađena. „Kako je to moglo da se dogodi?“
„Mnogo dronova se sruši: ovo je nova tehnologija. Zvanična
priča je ’kvar upravljačkog sistema’.“
„I ne možete da je pronađete? Koliko je velika?“
„Dalekometni naoružani dronovi nisu mali. Ovaj ima raspon
krila kao neki privatni avion i potrebna mu je pista da uzleti. Ali
pustinja je velika.“
„Misliš da je ukraden?“
„Tim dronom obično upravlja tročlani tim – pilot, operater
senzora i koordinator misije. Ipak, jedan čovek to može da
obavi. Ali ne bi mogao da uradi ništa bez kontrolne stanice.“
„Koliko je ona velika?“
„Nalazi se u kombiju. Pilot drona sedi u tovarnom prostoru, u
virtuelnom kokpitu, s ekranima koji mu pokazuju pogled iz
drona, mape i vazduhoplovne instrumente. Postoji uobičajen gas
i palica za upravljanje. Satelitska antena na krovu komunicira s
letelicom.“
„Dakle, lopov mora da ukrade i kombi.“
 „Možda bi mogao da ga kupi na crnom tržištu.“
„Želiš da se malo raspitam?“
„Da, molim te.“
„Ti dronovi su možda već ponuđeni na prodaju. S druge
strane, General možda drži dronove skrivene na nekoj udaljenoj
pisti. Možda neko pokušava da kupi kontrolnu stanicu na crnom
tržištu. Videću šta mogu da saznam.“
„Hvala ti.“
„Smem li sad da pojedem svoju salatu?“
„Izvoli.“

Tamara je dogovorila odlazak na kafu s Karimom u utorak

ujutro.
Pažljivo je odabrala odeću jer je posle kafe s Karimom išla
pravo na ručak s Tabovim roditeljima. Nije uzela odeću koju joj
je preporučio Tab: zbog toga bi se osećala kao njegova lutka.
Ipak, neće biti svojeglava i otići u pocepanim farmerkama.
Setila se kako joj je kazao da ima neki jednostavan šik koji
Francuzi obožavaju, i istina je bila da joj je to bio omiljeni stil.
Opredelila se za haljinu koju je imala na sebi kad joj je to rekao,
sivkastu pamučnu haljinu s crvenim pojasom.
Razmišljala dugo o nakitu. Mari-Anatol Sadul je posedovala i
vodila kompaniju Travers koja je proizvodila skup nakit, između
ostalog. Ništa u Tamarinoj kutiji za nakit nije bilo dovoljno
skupo da se takmiči s onim što će Tabova mama imati na sebi.
Tamara se opredelila za suprotan pristup i uzela je nakit koji je
sama napravila. Odabrala je ogrlicu s privezkom od drevnog
tuareškog vrha strele. Mesta kao što je Sahara bila su prepuna
takvih relikvija, tako da iako nije bila dragocena, bila je
zanimljiva i drugačija. Privezak je bio izrezbaren od kamena i
brižljivo oblikovan, s nazubljenim ivicama. Tamara je
jednostavno probušila rupu u širokoj osnovi i provukla usku
traku sirove kože koja joj je visila oko vrata. Kamen je bio
tamnosiv i lepo se slagao s haljinom.
Karim je zadovoljno razrogačio oči kad je video kako ona
otmeno izgleda, mada nije ništa rekao. Tamara je sela naspram
njega za sto koji je očigledno pripadao vlasniku i prihvatila je
solju gorke kafe. Razgovarali su o bici kod izbegličkog logora
pre jedanaest dana. Karim je kazao: „Zadovoljni smo što
predsednica Grin nije poverovala sudanskim lažima o našem
upadu na njihovu teritoriju.“
„Predsednica je imala izveštaj očevica.“
Karim je podigao obrve. „Vaš?“
„Lično me je pozvala telefonom da mi se zahvali.“
„Vrlo dobro! Jeste li je upoznali?“
„Radila sam u njenom izbornom štabu, pre nekoliko godina.“
„Vrlo impresivno.“ Njegove čestitke sadržale su i nešto
drugo, i shvatila je da mora da bude oprezna. Karim je bio velika
faca jer je poznavao Generala, i ne bi voleo da misli kako je
Tamara još veča faca jer poznaje američku predsednicu.
Odlučila je da malo ublaži stvari. „Stalno to radi, zove obične
ljude, vozače, policajce, novinare iz lokalnih novina, i zahvaljuje
im se što dobro obavljaju svoj posao.“
„Tako dobija dobar publicitet!“
„Da.“ Tamara je osećala da mora da svede sebe na normalnu
veličinu, i bila je spremna da postavi teško pitanje. „Uzgred,
jedan od naših dronova je nestao... jeste li znali za to?“
Karim je mrzeo da prizna kako nešto ne zna. Uvek se
pretvarao da je već znao za to. Jedini put kad je priznavao da
nešto ne zna bilo je kad je želeo da sakrije kako stvarno zna
nešto. I mislila je da ako kaže: „Da, čuo sam za to“, verovatno
ništa ne zna; a on je rekao: „Nemam pojma“, što je značilo da
zna sve o tome.
Malo je oklevao, a onda rekao: „Stvarno? Dron je nestao?
Nisam čuo za to.“
Dakle, znaš, mislila je. Vidi, vidi. Tražeći potvrdu, kazala je:
„Mislimo da ga je možda General uzeo.“
„Sigurno nije!“ Karim je pokušao da izgleda ogorčeno. „Ali
šta bi on radio s njim?“
„Ne znamo. Možda misli da je lepo da ima jedan, kao...“,
pokazala je veliki ronilački sat na Karimovoj ruci, „kao vaš sat.“
Da je Karim bio iskren, sad bi se nasmejao i rekao: „Da,
naravno, lepo je imati dron u džepu, makar ga nikad ne
iskoristio.“
Ali nije. Ozbiljno je kazao: „General nikad ne bi želeo da ima
tako moćno oružje bez odobrenja američkih saveznika.“
Ovo licemerno sranje potvrdilo je Tamarine slutnje. Imala je
potrebnu informaciju, tako da je promenila temu. „Da li su
vojnici koji nadziru demilitarizovanu zonu na granici sa
Sudanom?“, pitala je.
„Zasad jesu.“
Dok su ćaskali o Sudanu, Tamara je razmišljala o
Karimovom pitanju: šta bi General radio s američkim dronom?
Mogao bi da ga zadrži kao nepotreban trofej, da ga nikad ne
iskoristi, baš kao Karim, koji živi u pustinjskoj zemlji kao što je
Čad, i nije mu potreban sat vodootporan do dubine od sto
metara. Ali General je bio lisac, što je dokazao onom zasedom, i
možda ima neke zle namere.
Tamara je imala podatke za koje se nadala da će ih danas
dobiti od Karima. Krenula je i vratila se do svojih kola. Kasnije
će napraviti izveštaj o ovom razgovoru. Prvo mora da ode da je
Tabovi roditelji procene.
Rekla je sebi da ne bude previše osetljiva. Ovo nije ispit, to je
samo ručak s prijateljima. Ipak, osećala je strepnju.
U Lamiju je prvo otišla u toalet da se osveži. Očešljala je
kosu i popravila šminku. Privezak od vrha strele izgledao je
dobro u ogledalu.
Dobila je SMS s brojem sobe. Dok je ulazila u lift, Tab je
stao tačno iza nje. Poljubila ga je u oba obraza, a onda mu
obrisala ruž s lica. Bio je odeven kao za posao, u odelo i kravatu
s tufnama, a bela maramica virila mu je iz džepa na prsima. „Da
pogodim“, kazala je, govoreći francuski. „Tvoja majka voli kad
muškarci nose odela.“
Osmehnuo se. „I muškarci to vole. A ti izgledaš savršeno.“
Stigli su do otvorenih vrata sobe i ušli.
Tamara nikad nije bila u predsedničkom apartmanu. Prošli su
kroz malo predsoblje i ušli u prostranu dnevnu sobu. Kroz vrata
na jednoj strani videla se trpezarija gde je jedan konobar redao
salvete na sto. Na drugoj strani sobe su bila dvostruka vrata koja
su verovatno vodila u spavaću sobu.
Tabovi roditelji su sedeli na jednom ružičastom kauču.
Njegov otac je ustao, a majka je ostala da sedi. Oboje su nosili
naočare, za razliku od slike koju je Tamara videla. Malik je bio
izboran i tamnoput, ali bio je dobro odeven u teget pamučni
blejzer, prljavo bele pantalone i prugastu kravatu, Francuz koji
se opredelio za engleski stil, ali s više živosti. An je bila bleda i
mršava, predivna starica u pamučnoj haljini krem boje, s
kineskom kragnom i širokim rukavima. Izgledali su kao ono što
su bili: bogat par s dobrim ukusom za odevanje.
Tab ih je predstavio, a onda nastavio na francuskom. Tamara
je kazala pripremljenu rečenicu: „Tako mi je drago što
upoznajem roditelje ovog predivnog čoveka.“ An se osmehnula,
ali uzdržano. Svaka majka bi bila zadovoljna da čuje tako nešto
o svom sinu, ali ona nije bila previše zadivljena.
 Svi su seli. Na stočiću se nalazila kibla s ledom i bocom
šampanjca, i četiri čaše. Konobar je ušao i sipao im piće, a
Tamara je primetila da je šampanjac stara Traversova berba.
Pitala je An: „Pijete li uvek svoj šampanjac?“
„Često, da proverimo kako se drži“, odgovorila je An.
„Obično ga probamo u podrumima, a isto važi za kupce i
poznavaoce vina iz čitavog sveta koji dolaze u našu vinariju u
Remsu. Ali naši kupci imaju drugačije iskustvo. Pre nego što
popiju vino, ono putuje nekoliko hiljada kilometara, a onda se
možda godinama čuva u neodgovarajućim uslovima.“
Tab ju je prekinuo. „Kad sam studirao u Kaliforniji, radio
sam u restoranu gde je vino čuvano u kredencu kraj šporeta. Ako
bi neko naručio šampanjac, morali smo da ga stavimo u
zamrzivač na petnaest minuta.“ Nasmejao se.
Njegovoj majci to nije bilo smešno. „Dakle, vidiš, šampanjcu
je potrebna jedna osobina koja se nikad ne iskazuje prilikom
probanja u podrumu: jačina. Moramo napraviti vino koje može
da izdrži loše postupanje, i pritom zadrži dobar ukus, uprkos
uslovima koji nisu idealni.“
Tamara nije očekivala predavanje. S druge strane, smatrala je
to zanimljivim. I saznala je da je Tabova majka neumoljivo
ozbiljna.
An je probala šampanjac i kazala: „Nije previše
razočaravajuće.“
Tamara je mislila da je sjajan.
Dok su ćaskali, Tamara je pogledala Anin nakit. Široki rukavi
njene haljine otkrili su jedan lep Traversov ručni sat na levom
zglavku i tri zlatne narukvice na desnom. Tamara nije
nameravala da priča o nakitu, ali An je prokomentarisala njen
privezak. „Nisam nikad videla nešto takvo.“
„Sama sam ga napravila“, rekla je Tamara, i ispričala sve o
tuareškom vrhu strele.
„Baš originalno“, kazala je An.
Tamara je upoznala američke starije gospođe koje su govorile
baš originalno, a mislile su baš grozno.
Tab je pitao oca za poslovno putovanje. „Svi važni sastanci
održače se ovde, u prestonici“, rekao je Malik. „Svi ljudi koji
upravljaju zemljom su ovde... ne treba to da ti govorim. Ali
moraću da odletim do Dobe i pogledam naftne bušotine.“
Okrenuo se ka ženi da joj objasni. „Naftna polja su na
jugozapadu zemlje.“
Tab je pitao: „Ali šta ćeš raditi, u Dobi i Ndžameni?“
„U Africi je posao vrlo lična stvar“, rekao je Malik.
„Prijateljstvo s ljudima može biti važnije nego sklapanje
povoljnih ugovora. Najkorisnija stvar koju radim ovde jeste
otkrivanje da li su ljudi nezadovoljni... i potrudim se da ih
zadržim na našoj strani.“
Do kraja ručka, Tamara je imala jasnu sliku ovog bračnog
para. Oboje su bili pametni poslovni ljudi, učeni i odlučni. Malik
je bio prijatan i opušten, a An je bila ljubazna ali hladna, kao
njen šampanjac. Srećnom kombinacijom gena, Tab je nasledio
očevu opuštenost i majčinu lepotu.
Tamara i Tab su otišli zajedno. „Vrlo su upečatljiv par“,
kazala mu je u predvorju.
„Mislio sam da su bili užasno uštogljeni.“
Nije pogrešio ali, mudro, nije izrazila svoju saglasnost.
Predložila je rešenje. „Hajde da ih sutra uveče odvedemo u Al
kuds“, rekla je. To je bio Tamarin i Tabov omiljeni restoran,
mirno arapsko mesto gde Zapadnjaci ne dolaze. „Tamo možemo
da se opustimo.“
„Dobra ideja.“ Tab se namrštio. „Tamo ne služe vino.“
„Hoće li tvojima to smetati?“
 „Mami neće. Tata bi možda želeo da pije. Možemo da
popijemo šampanjac u mom stanu pre odlaska u restoran.“
„I reci roditeljima da se obuku ležernije.“
„Pokušaću!“
„Dobro“, rekla je, široko se osmehujući, „da li si stvarno
radio u kuhinji nekog restorana u Kaliforniji?“
„Jesam.“
„Mislila sam da su te roditelji finansirali.“
„Davali su mi izdašan džeparac, ali bio sam mlad i lud, i
jednog semestra sam se zadužio. Bio sam suviše posramljen da
tražim još novca od njih, tako da sam se zaposlio. Nije mi
smetalo, to je bilo novo iskustvo. Nikad ranije nisam radio.“
Mlad, ali ne tako lud, mislila je Tamara. Imao je snagu volje
da sam reši problem umesto da otrči kod tate i mame po pomoć.
Svidelo joj se to. „Doviđenja“, rekla je. „Hajde da se rukujemo.
Ako nas iko gleda, videće kolege, ne ljubavnike.“
Otišli su. Kad je sela na zadnje sedište kola, Tamara je mogla
da prestane da se pretvara. Ručak je bio grozan. Svima je bilo
neprijatno. Bilo bi bolje da je Malik bio sam; verovatno bi
očijukao s Tamarom. Ali An je imala ispravno ponašanje koje je
teralo sve ostale da se ponašaju najbolje što mogu.
Tamarin odnos s Tabom nije zavisio od odobrenja njegove
majke, bila je sigurna u to. An je bila jaka ličnost, ali ne baš
toliko. Ipak, bilo bi neprijatno ako bude protiv Tamare, što bi
godinama moglo da izaziva povremene bračne svađe. Tamara je
bila odlučna da ne dopusti to.
A negde u An sigurno je postojala prava žena. Bila je
pripadnica aristokratije koja je izašla iz svog staleža i udala se za
sina arapskog prodavca: da bi uradila to, mora da je išla za
srcem, a ne za razumom. Tamara je nekako mogla da se poveže
s tom devojkom koja se zaljubila u Malika.
 Vratila se u američku ambasadu i potražila Dekstera, koji je
bio u svojoj kancelariji, s velikom modricom na čelu i jednom
rukom u povezu. Nije joj se zahvalio što ga je spasla u
izbegličkom logoru. „Razgovarala sam s Karimom o nestalom
dronu“, rekla je.
„Nestalom dronu?“ Dekster je izgledao iznervirano. „Ko ti je
rekao za nestali dron?“
Bila je zaprepašćena. „Zar nije trebalo da znam za to?“
„Ko ti je rekao?“, ponovio je.
Oklevala je; ali Suzan neće mariti šta Dekster zna ili misli.
„Pukovnica Markus.“
„Ženski tračevi“, rekao je prezrivo.
„Mi smo na istoj strani, zar ne?“, rekla je Tamara,
ispoljavajući nezadovoljstvo. Priča o dronu nije strogo
poverljiva. Suština je bila u tome što je Dekster voleo da
kontroliše protok informacija. Sve je moralo da prođe njegovo
odobrenje, sve informacije koje se primaju ili šalju. To je bilo
zamorno. „Ako ne želite da čujete šta je Karim rekao...“
„Dobro, dobro, nastavi više.“
„Rekao je da General nije uzeo taj dron, ali mislim da je
lagao.“
„Zašto to misliš?“
„Slutnja.“
„Ženska intuicija.“
„Ako tako želite.“
„Nikad nisi bila u vojsci, zar ne?“
„Nisam.“
Dekster je služio u mornarici. „Ne razumeš.“
Tamara nije ništa rekla.
„Oprema stalno nestaje“, nastavio je Dekster. „Niko ne može
to da prati. Ima previše stvari na previše mesta, koje se previše
često premeštaju.“
Bila je u iskušenju da ga pita kako velike aviokompanije
upravljaju svojim flotama, ali se uzdržala.
„Nedostajuća oprema je nedostajuća oprema“, rekao je.
„Nema potrebe da se smišljaju teorije zavere.“
„Ako vi tako kažete.“
„Ja tako kažem“, rekao je Dekster.

Sutra uveče, Malik i An su sedeli na stolicama u Tabovoj maloj

kuhinji. Tab je namazao humus na kolutove krastavca, dok je
Tamara sipala maslinovo ulje, so i ruzmarin na obične tortilje i
ispekla ih u rerni. Dok su se kretali po malom prostoru, često su
se dodirivali, kao i obično. Svi su razgovarali, ali Tamara je
znala da je posmatraju, posebno An. Ipak, kad je pogledala An u
oči, videla je zadovoljan pogled. An je na kraju rekla: „Vas
dvoje ste srećni zajedno.“
To je bio prvi put da je rekla išta o vezi svog sina i Tamare, i
to nešto pozitivno, što je zadovoljilo Tamaru. A An je pojela sve
vrele tortilje.
Možda će jednog dana biti prijateljice.
Tamara je bila pomalo nervozna u vezi sa odlaskom u Al kuds
sa An. Tamara s tamnom kosom i smeđim očima mogla je da
prođe kao Arapkinja, ali An je bila visoka plavuša. Ipak, nije
bila nesvesna toga, i večeras je stavila maramu na glavu i obukla
široke platnene pantalone, da bi bila manje upadljiva.
Vlasnik je poznavao Tamaru i Taba, srdačno ih je dočekao i
izgledao je zadovoljno kad mu je Tab predstavio svoje roditelje i
rekao da su došli iz Pariza. U Al kudsu nije bilo mnogo
posetilaca iz Pariza.
Kad je hrana stigla, Tab je održao spremljen govor. „Moj
odnos s Tamarom je problem za naše šefove“, rekao je. „Ne vole
da se previše zbližavamo sa službenicima drugih obaveštajnih
službi drugih zemalja. Zasad smo bili diskretni, ali ne možemo
beskonačno da nastavimo ovako.“
An je nestrpljivo rekla: „Imaš li neki plan?“
Tab je odustao od scenarija. „Želimo da živimo zajedno.“
„Nakon mesec dana?“
„Pet nedelja.“
Malik se nasmejao. „Zar se ne sećaš kako je bilo s nama?“,
rekao je An. „Nakon nedelju dana smo otišli u krevet u petak i
nismo izlazili do ponedeljka ujutro.“
An se zacrvenela i kazala: „Maliče! Molim te!“
Malik se nije dao zaustaviti. „I s njima je tako, zar ne vidiš?“,
rekao je. „Tako izgleda prava ljubav.“
An nije želela da raspravlja o prirodi prave ljubavi. „Želite li
decu?“, pitala je.
Nisu razgovarali o tome, ali Tamara je znala šta oseća.
Kazala je: „Da.“
Tab je rekao: „Da.“
Tamara je kazala: „Želim i decu i karijeru, i imam dva sjajna
uzora: svoju majku i vas, An.“
„Šta ćete uraditi?“
Tab je rekao: „Napustiću DGSE i, ako mi dozvoliš, mama,
voleo bih da radim s tobom.“
„Volela bih to“, odmah je kazala An. „Tamara, kako se ti tu
uklapaš?“
„Volela bih da ostanem u CIA, ako mogu. Pokušaću da
dobijem premeštaj u ambasadu u Parizu. Ako to ne uspe, moraću
da ponovo razmislim. Ali ovo je suština: radije bih napustila
Agenciju nego Taba.“
Usledila je tišina. Zatim je An uputila Tamari najtopliji
osmeh ikad viđen na njenom licu. Pružila je ruke i spustila ih na
Tamarine šake. „Stvarno ga voliš, zar ne?“, tiho je pitala.
„Da“, odgovorila je Tamara. „Stvarno ga volim.“

Tab ju je sutradan pozvao da joj kaže kako francuski dron nije

uhvatio nikakav signal s puta kojim se kretala pošiljka, i nije
usput video autobus.
Abdul je nestao.
 22.

Mercedes autobus je proveo pet dana parkiran u jednom

libijskom selu bez imena, čekajući da neko donese novu pumpu
za gorivo iz Tripolija. Stanovnici sela govorili su tuareškim
narečjem koji nije razumeo niko iz autobusa, ali Kija i Esma su
komunicirale ženskim gestovima i osmesima, i dobro se
snalazile. Hrana je morala da bude donošena iz susednih sela jer
to jedno naselje nije moglo da nahrani još trideset devet usta, ma
koliko im novca bilo ponuđeno.
Hakim je zahtevao da svi dodatno plate zato što nije imao
novca za ovo. Abdul je besno rekao da mu je ponestalo novca, a
ostali putnici su kazali isto. Kija je znala da se Abdul pretvara i
skriva činjenicu da ima mnogo novca.
Svi su dosad bili navikli na Hakima i njegove naoružane
čuvare. Nisu se bojali da se raspravljaju i pregovaraju s njim o
dodatnom plaćanju. Grupa je preživela mnoga kašnjenja. Kija je
počela da se oseća gotovo bezbedno. Počela je da misli o
prelasku Sredozemnog mora jer sad ju je plašio taj deo
putovanja.
Začudo, nije bila nesrećna. Svakodnevne nevolje i opasnosti
izgledale su joj gotovo normalno. Ali uglavnom je provodila
vreme s Abdulom, koji je zavoleo Nažija. Abdul je izgledao
zadivljeno mentalnim razvojem dvogodišnjaka: šta je taj dečak
razumeo, šta nije razumeo, i koliko je učio svakog dana. Kija ga
je pitala da li će jednog dana imati sina. „Nisam dugo razmišljao
o tome“, rekao je. Zapitala se šta je time mislio da kaže. Ali pre
više nedelja je shvatila da on ne odgovara na pitanja o svojoj
prošlosti.
Jednog dana probudili su se u gustoj magli, koja je prekrila
sve tankim slojem hladne rose, što se retko događalo u pustinji.
Nisu videli susedne kuće, a zvuci drugih ljudi bili su
prigušeni, koraci i delići razgovora čuli su se kao kroz zid.
Kija je vezala Nažija za sebe komadom tkanine, bojeći se da
ga neće pronaći ako nekud odluta. Ona i Abdul su sedeli zajedno
čitav dan, i uglavnom nisu videli nikog drugog. Pitala ga je čime
će se baviti kad stigne do Francuske. „Neki Evropljani su
spremni da plate čoveku da ih održava spremnim i jakim“, rekao
je. „Takvi ljudi se zovu lični treneri, i mogu da naplaćuju i po
sto dolara na sat. Moraš da izgledaš sportski, ali inače samo
treba da im govoriš koje vežbe da rade.“ Kija je bila zbunjena
time. Nije imalo smisla da ti ljudi plaćaju toliko nizašta. Imala je
toliko toga da nauči o Evropljanima.
„A šta je s tobom?“, pitao ju je. „Šta ćeš ti da radiš?“
„Kad stignem tamo, biću srećna da radim bilo šta.“
„Ali šta bi volela?“
Osmehnula se. „Volela bih da imam malu ribarnicu.
Poznajem ribu. Sigurna sam da su u Francuskoj drugačije, ali
brzo bi ih upoznala. Kupovala bih svežu ribu svakog dana i
zatvarala prodavnicu kad prodam sve. Kad Naži poraste, moći
će da radi u prodavnici i uči posao, a onda preuzme sve kad
ostarim.“
Sutradan je pumpa za gorivo konačno dostavljena, a doneo ju
je jedan muškarac na kamili koji je ostao da pomogne Hakimu
da je ugradi i proveri da li dobro radi.
Kad su krenuli narednog jutra, ponovo su išli ka zapadu. Kija
se setila da je Abdul pitao Hakima o tome ranije, ali sad nije
ništa rekao. Ipak, on nije bio jedina osoba u autobusu koja je
mislila da obala Sredozemnog mora nije u tom smeru. Dva
muškarca su pitala Hakima prilikom naredne pauze i hteli su da
znaju zašto se udaljavaju od svog odredišta.
Kija je slušala, pitajući se kakav će biti odgovor.
„Ovo je pravi put!“, besno je rekao Hakim. „Postoji samo
jedan put.“
Kad su ti ljudi ustrajali, Hakim je kazao: „Idemo na zapad, a
onda na sever. To je jedini način, osim ako ne jašeš kamilu.“
Postao je sarkastičan. „Samo napred, nabavite kamile, videćemo
ko će prvi stići do Tripolija.“
Kija je tiho rekla Abdulu: „Veruješ li Hakimu?“
Abdul je slegnuo ramenima. „On je lažov i varalica. Ne
verujem ni u šta što kaže. Ali ovo je njegov autobus, i on vozi, a
njegovi čuvari imaju puške. Dakle, moramo da mu verujemo.“
Autobus je tog dana prešao dosta kilometara. Pred kraj
popodneva, Kija je pogledala kroz prozor bez stakla i primetila
neuredne znake ljudskog naselja: ulubljenu burad za benzin,
kartonske kutije, automobilsko sedište s penastim punjenjem
koje štrči. Gledajući ispred sebe, u daljini je videla neko naselje
koje nije izgledalo kao tuareško selo.
Kad se autobus približio, videla je pojedinosti. Tu se nalazilo
nekoliko zgrada od šljaka blokova i mnogo improvizovanih
koliba i skloništa napravljenih od osušenih grana i ostataka
platna i tepiha. Ali tu je bilo kamiona i drugih vozila, a deo te
oblasti bio je ograđen jakom pletenom žicom.
Kija je kazala: „Kakvo je ovo mesto?“
„Izgleda kao rudarski logor.“
„Rudnik zlata?“ Kao i svi ostali, čula je za zlatnu groznicu u
centralnoj Sahari, ali nikad nije videla rudnik.
„Pretpostavljam“, kazao je Abdul.
To mesto je bilo prljavo, videla je Kija dok je autobus polako
prolazio između koliba. Na zemlji između kućica nalazile su se
prazne limenke, odbačene ambalaže hrane i cigareta. „Jesu li
rudnici zlata uvek ovako prljavi?“, pitala je.
„Verujem da neki rade uz dozvolu libijske vlade i poštuju
zakone o radu, ali drugi se bave ilegalnim iskopavanjima i
nemaju zvaničan status i pravila. Sahara je previše velika da bi
bila nadgledana. Ovo mesto mora da je nezvanično.“
Odrpani muškarci tupo su gledali u autobus. Među njima je
bilo nekoliko čuvara, bradatih mladića s puškama. Čuvari su
potrebni rudniku zlata, pretpostavila je Kija. Primetila je jednu
cisternu i jednog muškarca sa crevom kako deli vodu ljudima s
krčazima i bocama. U pustinji je većina naselja sagrađena oko
oaza, ali rudnici moraju da se prave tamo gde je zlato,
razmišljala je Kija, tako da su morali da dovoze vodu kako bi
rudari preživeli.
Hakim je zaustavio autobus, ustao i rekao: „Ovde ćemo
prenoćiti. Daće nam hranu i mesto za spavanje.“
Kija nije žurila da pojede nešto napravljeno na ovakvom
mestu.
Hakim je nastavio: „Bezbednost je stroga jer ovo je rudnik
zlata. Klonite se čuvara. Šta god da radite, ne prelazite ogradu
do jedne od zabranjenih oblasti. Ako uradite to, možete biti
ubijeni.“
Kiji se nije sviđalo ovde.
Hakim je otvorio vrata autobusa. Hamza i Tarek su izašli i
stajali s puškama u rukama. Hakim je kazao: „Mi smo u Libiji, i
kao što smo se ranije dogovorili, sad ćete mi platiti drugi deo
cene prevoza pre nego što izađete iz autobusa. Hiljadu američkih
dolara po osobi.“
Svi su pretražili prtljag ili izvadili novac ispod odeće.
Kija se nevoljno rastala s novcem, ali nije imala drugog
izbora.
 Hakim je prebrajao svaku novčanicu, bez žurbe.
Kad su svi izašli iz autobusa, jedan čuvar im je prišao. Bio je
nekoliko godina stariji od većine, imao je tridesetak godina, i
umesto puške nosio je pištolj u futroli. Prezrivo je pogledao
putnike autobusa. Kija je mislila: Šta smo ti skrivili?
Hakim je rekao: „Ovo je Muhamed. Pokazaće vam gde ćete
da spavate.“
Hamza i Tarek su se vratili u autobus, a Hakim je odvezao
vozilo i parkirao ga malo dalje. Dvojica džihadista su često
spavala u autobusu, možda strahujući od krađe.
Muhamed je rekao: „Pratite me.“
Vodio ih je cikcak između improvizovanih građevina. Kija je
bila odmah iza njega, s Esmom i njenom porodicom. Esmin
svekar Vahid obratio se tom čoveku. „Koliko si ovde, brate?“
Muhamed je rekao: „Zaveži, matora budalo.“
Odveo ih je do trostranog skloništa prekrivenog krovom od
talasastog lima. Kad su ušli, Kija je videla pustinjskog pacova s
komadom hleba u ustima, kako se provlači kroz pukotinu u zidu,
i mahao je repom kao da ih nehajno pozdravlja.
U tom skrovištu nije bilo svetla. Izgledalo je da nema struje.
„Doneće vam hranu“, kazao je Muhamed i otišao. Kija se
pitala ko su ti „oni“.
Napravila je mesto za ležanje, očistila je tlo metlom
napravljenom od komada kartona. Izvadila je svoje i Nažijevo
ćebe, presavila ih i spustila kraj torbe, da zauzme mesto.
Abdul je rekao: „Idem da pogledam naokolo.“
„Idem s tobom“, kazala je i uzela Nažija. „Možda negde ima
vode za umivanje.“
Bilo je veče, ali vidljivost je bila dobra. Pronašli su manje-
više pravu stazu kroz logor i išli njom. Kiji se sviđalo da hoda
kraj Abdula, s Nažijem u naručju. Bili su gotovo kao porodica.
 Jedna žena ju je oštro pogledala, a onda i neki muškarac, a
Abdul je kazao: „Stavi taj krst ispod haljine. Mislim da ovde
žive ekstremisti.“
Nije shvatila da joj se vidi srebrni lančić s krstićem. Za
razliku od Čada, u Libiji su uglavnom živeli muslimani suniti, a
hrišćani su bili beznačajna manjina, setila se. Brzo je sklonila
krst.
Improvizovane kolibe bile su razbacane oko jedne velike
zgrade od šljaka blokova. Ispred nje je stajala jedna debela žena
u crnoj burki koja joj je prekrivala sve sem očiju. Mešala je
hranu u nekoliko velikih lonaca iznad otvorene vatre. Ta hrana
nije imala uobičajen pikantan miris afričke kuhinje, i Kija je
pretpostavila da kuva kačamak od prosa. Sigurno se u toj zgradi
čuva hrana. Pozadi je smrdela velika hrpa ostataka povrća i
praznih limenki.
Ipak, deo naselja u koji su smešteni migranti bio je jedini
takav. Ostatak naselja se sastojao od tri velika ograđena dvorišta
koja su bila uredna i čista.
U jednom se nalazio parking s desetak vozila. Kija je
izbrojala četiri kamioneta, koji su verovatno korišćeni za
odvoženje zlata i dovoženje zaliha; dve velike cisterne kao ona
iz koje su točili vodu; i dva blistava crna terenca za koje je
pretpostavila da pripadaju važnim ljudima možda vlasnicima
rudnika. Tu se nalazila i jedna velika cisterna za gorivo. Bila je
obojena u žuto i sivo i imala je sliku crnog, šestonogog zmaja i
slova eni, koja su označavala tu veliku italijansku naftnu
kompaniju. Kija je pretpostavila da je cisterna tu da bi
dopunjavala gorivom ostala vozila. Takođe je videla i crevo
kompresora za pumpanje guma.
Jedna široka kolska kapija bila je vezana lancem i katancem,
a sa unutrašnje strane ograde nalazila se jedna stražarska kućica.
Jedan muškarac s puškom stajao je kraj kapije, izgledajući kao
da se dosađuje i pušeći. Kija je pretpostavila da će se kad padne
mrak vratiti u kućicu: pustinjske noći su hladne.
„Severnokorejsko“, rekao je Abdul, manje-više sam sebi.
„Stražar?“, kazala je Kija, gledajući u stražara. „Nije.“
„Ne on. Njegovo oružje.“
„Oh.“ Puške su bile jedna od mnogih stvari koje je Abdul
poznavao.
„Ovo je možda ilegalni rudnik, ali iznenađujuće dobro
opremljen“, rekao je. „Mora da zarađuje mnogo novca.“
„Naravno“, rekla je, smejući se. „To je rudnik zlata.“
Osmehnuo se. „Istina. Mada, izgleda da rudari ne vide mnogo
od te zarade.“
„Radnici nikad ne vide mnogo od zarade, nigde, nikad.“ Bila
je iznenađena kako dobro obavešteni Abdul ne zna te
jednostavne činjenice.
„Šta ih dovodi ovde?“, pitao je.
To je bilo dobro pitanje. Prema onom što je Kija čula,
nezvanični rudnici zlata otvarani su u pustinji kao samostalni
projekti, gde su pojedinci uzimali sve što mogu i obezbeđivali
samostalno sopstvenu vodu i hranu. Život je bio težak, ali ovde
možda leži velika zarada. Izgledalo je kao da je zarada radnika
ovde mala.
Krenuli su dalje, a Kija je čula glasne udarce čekića. Videla
je da drugi ograđen prostor zauzima površinu malo veću od
hektara. Stotinak ljudi je radilo unutra. Kija i Abdul su gledali
kroz ogradu, proučavajući ono što se događa. U plitkoj
otvorenoj jami, jedan muškarac je razbijao kamenje
pneumatskom bušilicom. Kad bi zastao, mali bager bi pokupio
komade i prebacio ih do široke betonske platforme. Tu je radila
većina ljudi, razbijajući kamenje čekićima. Taj posao je bio
veoma naporan, pod surovim pustinjskim suncem.
„Gde je zlato?“, pitala je Kija.
„U kamenu. Ponekad je u grumenju, veličine palca, koje se
može uzeti iz kamenih krhotina. Češće je u ljuspicama koje
treba vaditi nekim komplikovanim procesom. To se zove
aluvijalne zlato.“
Iza njih je jedan glas rekao: „Šta to radite?“
Okrenuli su se. To je bio Muhamed. Kiji se nije sviđao: bio je
zao.
Abdul je kazao: „Samo razgledam. Da li je to zabranjeno,
brate?“
„Kreći.“ Kija je videla da Muhamed nema prednje zube.
Abdul je kazao: „Kako želiš.“
Udaljili su se, a ograda im je ostala s leve strane. Nakon
nekog vremena, Kija se osvrnula i videla da je Abdul nestao.
Treće dvorište je bilo drugačije. Ograda je obuhvatala
nekoliko zidanih zgrada ravnih krovova, u urednim redovima,
verovatno spavaonica za čuvare. Na drugoj strani nalazila su se
četiri objekta prekrivena pustinjskim kamuflažnim platnom, a
svaki veličine kamiona s prikolicom. Nekoliko muškaraca,
verovatno na pauzi, sedelo je i pilo kafu ili se kockalo. Na
Kijino iznenađenje, mercedes autobus je bio u tom dvorištu.
Postojala je još jedna misterija: jedna zgrada bez prozora, a
jedina vrata su imala rešetke spolja. Izgledala je kao neka vrsta
zatvora. Bila je obojena u svetloplavo, da odbija toplotu, što je
bilo neophodno ako ljudi provode ceo dan unutra.
Vratili su se u svoje skrovište. Ostali su uradili isto što i Kija
i očistili su to mesto. Esma i njena majka su sipale vodu u korito
i prale su rublje ispred. Ostali putnici su razgovarali, kao i uvek.
Tri žene su stigle s velikim posudama s hranom i hrpom
plastičnih tanjira. Večera je bila kačamak od prosa koji je Kija
videla kako se kuva. Bio je pomešan sa usoljenom ribom i
lukom.
Sunce je zašlo dok su jeli, i dovršili su obrok pod svetlošću
zvezda. Kija je umotala sebe i Nažija u ćebad i legla na zemlju
da spava.
Abdul je legao blizu.

***
Abdul je bio zbunjen. Hakim je očigledno namerno svratio, ali
zašto? Prisustvo ISGS-a činilo je ovo prirodnim izborom za
prenoćište... da je bilo na njegovoj ruti. Ali nije bilo.
Za razliku od ostalih putnika, Abdul nije žurio da stigne u
Tripoli. Njegova misija je bila da prikuplja informacije, i bio je
veoma zainteresovan za ovaj logor. Posebno su ga zanimali oni
objekti veličine kamiona u stražarskom dvorištu. U poslednjem
uporištu ISGS-a koje je otkrio, Al Bustanu, pronašao je tri
kineske haubice. Ove stvari su izgledale veće.
Dok je tonuo u san, u glavi je ponavljao reč jama. Ruda zlata
je vađena iz jame. Kakav je značaj toga?
Naglo se probudio. Bila je zora, a reč jama bila mu je i dalje
u glavi.
Arapska reč za jamu je hufra, što se obično prevodi kao rupa.
Kakav je značaj rupe?
Kad se setio odgovora, bio je toliko uplašen da je seo i
zagledao se u prazno.
Skrovište Al Farabija, „Avganistanca“, vođe ISGS-a, bilo je
mesto zvano Hufra. To je neka rupa. Jama. Rudnik.
To je ovo.
Pronašao je ono što je tražio. Sad je morao to da javi Tamari i
CIA, što je pre moguće. Ali, ovde nije bilo signala.
Koliko će vremena proći dok autobus ne stigne do
civilizacije?
Ovo je bila sjajna vest za ISGS: skrovište usred ogromne
pustinje, sa zlatom koje samo čeka da bude iskopano. Nije ni
čudo što je Al Farabi ovde napravio glavnu bazu. To je bilo
veoma važno otkriće za protivterorističke snage – ili će biti, čim
im Abdul javi.
Pitao se da li je Al Farabi ovde.
Migranti su počeli da se meškolje. Ustali su, presavili ćebad i
umili se. Naži je tražio leben, ali morao je da se zadovolji
majčinim mlekom. Žene koje su sinoć donele kačamak sad su
došle s doručkom, koji se sastojao od lepinja i domijatija, sira u
salamuri. Zatim su migranti seli i čekali da Hakim doveze
autobus.
Nije došao.
Abdul je počeo da ima neki loš predosećaj.
Nakon sat vremena, odlučili su da potraže Hakima. Podelili
su se u grupe. Abdul je rekao da će proveriti najdalji deo logora,
tamo gde su smešteni čuvari, a Kija je pošla s njim, noseći
Nažija. Sunce je izlazilo, i većina muškaraca je već radila u
jami, tako da su u logoru bile samo žene i deca; Hakima bi lako
primetili. Hamza i Tarek bi bili još uočljiviji. Nijedan od njih
nije bio blizu.
Abdul i Kija su stigli do stražarskog naselja i pogledali kroz
ogradu. „Sinoć je autobus tamo bio parkiran“, rekao je Abdul,
pokazujući rukom. Sad ga nije bilo. Nekoliko muškaraca je bilo
tu, ali ne i Hakim, Tarek ili Hamza.
Abdul je optimistički pogledom potražio nekog visokog
muškarca sede kose i crne brade, čoveka prodornog pogleda i
autoritativnog izgleda, koji bi mogao da bude Al Farabi. Ali nije
video nikog sličnog.
Neki glas je rekao: „Opet vi.“
 Abdul se okrenuo i video Muhameda.
Čovek je rekao: „Kazao sam vam da ne prilazite.“ Zbog
nedostatka prednjih zuba je pomalo šuškao.
Abdul je pitao: „Gde je mercedes autobus koji je sinoć bio
parkiran ovde?“
Muhamed je izgledao zaprepašćeno što su ga tako otvoreno
ispitivali. Verovatno je navikao da se prema njemu ponašaju
uplašeno i pokorno. Brzo se povratio i kazao: „Ne znam i ne
zanima me. Beži od ograde.“
Abdul je rekao: „Tri muškarca koja se zovu Hakim, Tarek i
Hamza prenoćila su u tom dvorištu, tu gde ti živiš. Mora da si ih
video.“
Muhamed je dodirnuo pištolj za pojasom. „Ne postavljaj mi
pitanja.“
„Kad su otišli? Kuda su otišli?“
Muhamed je izvadio poluautomatski pištolj kalibra 9 mm, i
uperio cev u Abdulov stomak. Abdul je pogledao naniže.
Muhamed je držao pištolj postrance, a Abdul je video petokraku
zvezdu utisnutu u dršku. Pištolj je bio pektusan, severnokorejska
kopija češkog CZ-75.
Muhamed je kazao: „Umukni.“
Kija je rekla: „Abdule, pusti to, molim te.“
Abdul je mogao da oduzme pištolj Muhamedu u tren oka, ali
nije mogao da savlada sve stražare u logoru, a ionako ne bi
dobio nikakvu informaciju. Uhvatio je Kiju za ruku i udaljio se.
Išli su naokolo, i dalje tražeći Hakima. Kija je kazala: „Šta
misliš, kuda je otišao autobus?“
„Ne znam.“
„Hoće li se vratiti?“
„To je veliko pitanje.“
Abdul će to saznati čim bude imao prilike da pogleda uređaj
za praćenje u potpetici svoje čizme. Odlučio je da to uradi čim
on i Kija prenesu ostalima šta su saznali. Otići će u pustinju
pretvarajući se da ide da obavi nuždu, i tamo će kradomice
pogledati prijemnik.
Ali to mu neće biti moguće. Kad su stigli do skrovišta,
Muhameda su tamo zatekli, sedeo je na jednom drvenom
sanduku okrenutom naopako. Pokazao je prstom na Abdula, a
onda na mesto na zemlji na koje Abdul mora da sedne. Abdul je
odlučio da se ne buni. Možda će saznati šta se dogodilo s
autobusom.
Poslednji koji su otišli po informacije su se vratili i pridružili
onima koji su sedeli na zemlji. Muhamed ih je prebrojao i otkrio
trideset šestoro ljudi, bez Nažija. Zatim je progovorio.
„Vaš vozač je otišao sa autobusom“, rekao je.
Najstariji među migrantima bio je Vahid, i on je odmah
postao njihov predstavnik. „Kuda je Hakim otišao?“, pitao je.
„Otkud znam?“
„Ali uzeo je naš novac! Platili smo mu da nas odveze do
Evrope.“
„Zašto mi to govorite?“, pitao je Muhamed iznervirano.
„Niste platili meni.“
Abdul je bio zbunjen. Kuda ovo vodi?
Vahid je rekao: „Šta treba da radimo?“
Muhamed se široko osmehnuo, pokazujući krezave zube.
„Možete da odete.“
„Ali nemamo prevoz.“
„Postoji jedna oaza sto dvadeset kilometara odavde. Možete
da stignete tamo pešice za nekoliko dana, ako uspete da je
pronađete.“
To je bilo nemoguće. Nije bilo puta, samo staza koja se
pojavljuje i nestaje između dina. Tuarezi koji su živeli u pustinji
mogli su da se snađu, ali migranti nisu imali nikakvih izgleda.
Lutaće naokolo po pesku dok ne umru od žeđi.
Ovo je bila katastrofa. Abdul se pitao kako će kontaktirati
Tamaru i podneti izveštaj.
Vahid je kazao: „Zar ne možete da nas prevezete do te oaze?“
„Ne. Mi upravljamo rudnikom zlata, nismo prevoznici.“
Uživao je u ovom.
Abdul je shvatio šta se događa i progovorio je. „Ovo se
događalo i ranije, zar ne?“, pitao je Muhameda.
„Ne znam o čemu govoriš.“
„Da, znaš. Nisi uznemiren niti iznenađen što je Hakim
pobegao. Imao si spreman govor. Čak ti je dosadno jer si
izgovorio iste reči mnogo puta pre.“
„Zaveži.“
Hakim je bio prevarant, shvatio je Abdul. Dovodio je
migrante ovamo, uzimao im sav novac, a onda ih napuštao. Ali
šta se posle događalo s njima? Možda je Muhamed zvao njihove
porodice i tražio još novca da im pomogne da nastave putovanje.
Vahid je rekao: „Dakle, samo treba da čekamo ovde dok se
ne pojavi neko ko je spreman da nas poveze?“
Biće nešto gore od toga, mislio je Abdul.
Muhamed je kazao: „Vaš vozač nam je platio da jednu noć
prenoćite ovde. Današnji doručak bio vam je poslednji besplatni
obrok. Nećemo vam davati više hrane.“
„Umrećemo od gladi!“
„Ako želite da jedete, moraćete da radite.“
Dakle, to je to.
Vahid je rekao: „Šta da radimo?“
„Muškarci će raditi u jami. Žene mogu da pomažu Rahimi.
To je ona žena s crnom burkom koja upravlja kuhinjom.
Nemamo dovoljno žena; ovo mesto treba očistiti.“
 „Kakva je plata?“
„Ko je pominjao novac? Ako radite, ješćete. Ako ne radite,
nećete jesti.“ Muhamed se ponovo osmehnuo. „Svi mogu da
biraju. Nema plate.“
Vahid je bio besan. „Ali to je ropstvo!“
„Ovde nema robova. Pogledaj oko sebe. Nema zidova, nema
brava. Možete da odete odavde kad god želite.“
To je ipak bilo ropstvo, mislio je Abdul. Pustinja je bila bolja
od zida.
I to je bio poslednji deo slagalice. Pitao se šta li je privuklo te
ljude ovde, a sad je razumeo. Nisu privučeni, bili su zarobljenici.
Abdul se pitao koliko li je Hakim plaćen. Možda dvesta
dolara po robu? Ako je tako, zaradio je sedam hiljada i dvesta
dolara. To nije bilo ništa u poređenju sa zaradom od prodaje
kokaina, ali Abdul je pretpostavljao da većina tog novca ide
džihadistima, a Hakim je bio plaćen kao vozač. To bi takođe
objasnilo zašto se Hakim toliko trudio da izvuče nekoliko
dodatnih dolara od migranata tokom putovanja.
Muhamed je rekao: „Postoje pravila. Najvažnije je da nema
alkohola, kockanja i prljavog homoseksualnog ponašanja.“
Abdul bi voleo da pita kakva je kazna za to, ali nije želeo da
dodatno privlači pažnju na sebe. Bojao se da ga je Muhamed već
uzeo na zub.
„Oni koji žele da večeras dobiju večeru, treba odmah da
počnu da rade“, nastavio je Muhamed. „Žene mogu da odu u
kuhinju i jave se Rahimi. Muškarci, pođite sa mnom.“ Ustao je i
krenuo.
Abdul je pošao za njim, kao i ostali muškarci.
Hodali su prljavom stazom, slušajući sve jači zvuk
pneumatske bušilice. Većina ljudi je imala dvadesetak godina;
možda će se mučiti, ali moći će da rade. Vahid sigurno neće
moći.
Jedan naoružan stražar otključao je kapiju ispred jame i svi su
ušli.
Oni koji su radili unutra imali su ugasle poglede ljudi koji su
se davno odrekli i nade i očaja. Nisu govorili niti reagovali,
samo su udarali kamen dok ga ne razbiju, a onda prelazili na
sledeći. Svi su bili odeveni u tradicionalnu odeću i marame, ali
ta odeća se raspadala. Brade su im bile pune prašine. Povremeno
su prestajali da rade kako bi otišli do jednog metalnog bureta
punog vode i isprali usta.
Svi su bili vitki i mišićavi, što je iznenadilo Abdula, dok nije
shvatio da su oni manje snažni verovatno umrli.
Nadzornike je bilo lako uočiti po kvalitetnijoj odeći. Mnogi
od njih su napeto gledali stene koje su razbijane.
Muhamed je dao pridošlicama čekiće, s dugim drvenim
drškama i teškim gvozdenim glavama. Abdul je uzeo svoj.
Izgledao je dobro napravljen i u dobrom stanju. Džihadisti su
bili pragmatični: loš alat bi usporio vađenje zlata.
Vahid je bio jedini muškarac koji nije dobio čekić, i Abdul je
osetio olakšanje, pretpostavljajući da će mu Muhamed dati neki
lakši posao. Ta pretpostavka je bila pogrešna. Muhamed ga je
odveo do jame i, uz osmeh, rekao mu da preuzme pneumatsku
bušilicu.
Svi su posmatrali.
Jedan deo zemlje bio je označen belom bojom, jasno
obeležavajući oblast koju treba iskopati, ali Vahid nije mogao da
podigne bušilicu i premesti je na pravo mesto. Jedva je mogao
da je drži uspravno, zbog čega su se mladi nadzornici nasmejali,
mada je Abdul video da stariji gledaju s neodobravanjem.
Vahid je držao pneumatsku bušilicu uspravno, naslonio se na
nju, boreći se da je zadrži u tom položaju. Abdul nikad nije
koristio takav alat, ali bilo je očigledno da je onaj ko ga koristi
morao da stoji iza, a ne iznad, i da je morao da nagne alatku
malo ka sebi, tako da sečivo koje sklizne ode na drugu stranu.
Vahid će se gotovo sigurno povrediti.
Izgleda da je shvatio to i oklevao je da uključi bušilicu.
Muhamed je pokazao na ručicu i objasnio mu pokret koji je
potreban da bi mašina proradila.
Abdul je znao da će upasti u nevolju zbog mešanja, ali ipak je
to uradio.
Otišao je do jame. Muhamed mu je besno mahnuo rukom, ali
on je to ignorisao. Uhvatio je obe ručice pneumatske bušilice.
Težila je trideset ili četrdeset kilograma. Vahid se zahvalno
udaljio.
Muhamed je pitao: „Šta ti misliš da radiš? Ko ti je rekao da to
radiš?“
Abdul ga je ignorisao.
Znao je da su operateri pneumatskih bušilica obučeni, ali
morao je da improvizuje. Ne žureći, premestio je dleto na nešto
što je izgledalo kao izbočina na kamenitom tlu i postavio je
sečivo tamo. Napravio je mali korak unazad, tako da je bušilica
bila iskošena. Čvrsto stežući ručice, pritisnuo je i zadržao
polugu na tren, a onda ju je pustio. Sečivo je nakratko zagrebalo
kamen, i podigao se oblačić prašine. Abdul je ponovo stisnuo
polugu, sad samouverenije, i osetio je zadovoljstvo kad se dleto
zarilo u kamen.
Muhamed je bio besan.
Jedna nova osoba se pojavila, i Abdul je postao
zainteresovan.
Taj čovek je bio Istočnoazijac, a Abdul je pretpostavio da je
Korejac.
Imao je na sebi debele platnene pantalone i zidarske čizme,
naočare za sunce i žut plastični šlem. Držao je bocu farbe u
spreju, kakvu koriste crtači grafita u Nju Džersiju, a Abdul je
pretpostavio da je on označio narednu oblast koju treba bušiti u
jami. Bio je sigurno geolog.
Povikao je na Muhameda na tečnom arapskom. „Kaži
ostalima da počnu da rade“, kazao je. „I prekini da se glupiraš.“
Zatim je dreknuo: „Akime!“ i pozvao jednog punačkog radnika
s kačketom na ćelavoj glavi. Taj čovek je prišao i uzeo bušilicu
od Abdula. Geolog je rekao Abdulu: „Gledaj Akima i uči.“
Pridošlice su počele da rade i sve se u rudniku odvijalo
uobičajeno.
Abdul je čuo kako neko viče: „Zlatni grumen!“ Jedan od ljudi
sa čekićima je podigao ruku. Geolog je pregledao krhotine
kamena i, uz zadovoljan uzdah, uzeo ono što je izgledalo kao
prašnjav žut kamen: zlato, pretpostavio je Abdul. Mislio je da se
nešto ovakvo događa retko. Većinu aluvijalnog zlata nije tako
lako pronaći. Povremeno su skupljali krhotine kamena s
betonske platforme i ubacivali u jedan veliki tank, verovatno
ispunjen cijanidnim solima rastvorenim u vodi, kako bi se zlatne
ljuspice odvojile od kamene prašine.
Rad je nastavljen. Abdul je gledao Akimovu tehniku bušenja.
Kad je premeštao bušilicu na novi deo stene, oslanjao ju je na
butinu, rasterećujući leđa. Nije odmah bušio duboko već je prvo
pravio niz plitkih rupa, i Abdul je pretpostavio da tako oslabljuje
stenu da bi smanjio mogućnost zaglavljivanja sečiva.
Buka je bila nepodnošljiva, i Abdul je poželeo da ima one
slušalice za prigušivanje zvuka koje dobijaju putnici prve klase
u avionima. Takve stvari su mu izgledale kao da su iz drugog
sveta. Donesite mi čašu hladnog belog vina, i nekoliko slanih
oraha, molim vas, a za večeru ću odrezak. Kako je ikad mogao
da smatra letenje avionom napornim?
 Ali Akim je imao nešto u ušima, video je Abdul, kad se trgao
iz sanjarenja. Trenutak kasnije, otcepio je dve trake s ruba
džalabije, smotao ih u loptice i nagurao u uši. To nije bilo
previše efikasno, ali bolje i to nego ništa.
Nakon pola sata, Akim je vratio Abdulu pneumatsku bušilicu.
Abdul ju je koristio polako, nije žurio, oponašajući Akimovu
tehniku. Uskoro je osetio da kontroliše bušilicu, mada je znao da
ne razbija stenu onoliko brzo koliko Akim. Ipak, nije očekivao
da će ga mišići tako brzo izdati. Ako se uzdao u nešto, to je bila
snaga, ali sad su mu ruke labavo stezale ručke, ramena su mu se
tresla, a butine su mu toliko bile slabe da se bojao da će pasti.
Ako nastavi, mogao bi da ispusti ovu prokletu bušilicu.
Akim kao da je razumeo. Uzeo je bušilicu, govoreći:
„Ojačaćeš.“ Abdul se osećao poniženo. Kad mu je neko
poslednji put potcenjivački rekao da će ojačati, imao je jedanaest
godina, i to mu je i tada smetalo.
Ipak, snaga mu se vratila, a kad se Akim umorio, bio je
spreman za novi pokušaj. To nije trajalo onoliko dugo koliko se
nadao, ali bilo je malo bolje.
Mislio je: zašto mi je toliko stalo da se pokažem pred ovim
ubilačkim fanaticima? Zbog ponosa, naravno. Kakve su budale
muškarci.
Malo pre podneva, kad je sunce postalo nepodnošljivo,
začula se pištaljka i svi su prestali da rade. Nije im bilo
dozvoljeno da napuštaju ograđeni prostor, ali odmorili su se
ispod jedne široke nadstrešnice.
Šest žena im je donelo hranu. Bila je bolja od one koja je juče
poslužena migrantima. Doneli su im neku masnu čorbu s
komadima mesa – verovatno kamiljeg, koje je bilo popularno u
Libiji – i velike porcije pirinča. Neko je shvatio da će robovi
kopati više zlata ako su dobro nahranjeni. Abdul je bio gladan i
halapljivo je gutao hranu.
Nakon ručka su legli u senku. Abdulu je bilo drago što je
mogao da odmori bolno telo, i užasavao se trenutka kad će
morati da se vrati na posao. Većina je spavala, ali Abdul nije,
kao ni Akim, i zaključio je da je ovo prilika da sazna još nešto.
Započeo je razgovor, govoreći tiho, ne želeći da privuče pažnju
stražara. „Gde si naučio da koristiš pneumatsku bušilicu?“
„Ovde“, kazao je Akim.
Bio je odsečan odgovor, ali taj čovek nije izgledao
neprijateljski, tako da je Abdul nastavio: „Nikad je nisam imao u
rukama do danas.“
„Videlo se. I ja sam bio takav kad sam došao.“
„Kad je to bilo?“
„Pre više od godinu dana. Možda dve. Izgleda kao da sam
ovde zauvek. I verovatno ću biti.“
„Misliš da ćeš umreti ovde?“
„Većina muškaraca koji su stigli sa mnom su mrtvi. A nema
drugog izlaza.“
„Da li je neko pokušao da pobegne?“
„Znam da je nekolicina otišla. Neki su se vratili, napola
mrtvi. Možda su neki stigli do oaze, ali sumnjam.“
„Šta je s vozilima koja dolaze i odlaze?“
„Možeš da zamoliš nekog vozača da te poveze. Reći će ti da
se ne usuđuje. Misle da će ih upucati ako to urade. Verujem da
je to istina.“
To je i Abdul pretpostavio, ali ipak se obeshrabrio.
Akim ga je lukavo pogledao. „Nameravaš da pobegneš,
vidim to.“
Abdul nije ništa rekao o tome. „Kako su te zarobili?“, pitao
je.
„Ja sam iz jednog velikog sela gde veliki broj ljudi poštuje
veru bahai.“
Abdul je čuo za to. To je bila manjinska religija u mnogim
delovima Bliskog istoka i Severne Afrike. Postojala je i mala
bahai zajednica u Libanu. „Tolerantna vera, koliko sam čuo“,
rekao je.
„Verujemo da su sve religije dobre, jer svi se molimo istom
bogu, mada mu dajemo različita imena.“
„Pretpostavljam da se to nije svidelo džihadistima.“
„Godinama su nas ostavljali na miru, ali onda smo otvorili
seosku školu. Bahaiji veruju da žene treba da znaju da čitaju i
pišu, tako da je škola bila i za devojčice. To je izgleda
razbesnelo islamiste.“
„Šta se dogodilo?“
„Došli su s puškama i bacačima plamena. Ubili su starce,
decu, čak i bebe, i zapalili kuće. Moji roditelji su ubijeni. Drago
mi je što nisam bio oženjen. Zarobili su sve mladiće i devojke,
posebno učenice.“
„I doveli ih ovde.“
„Da.“
„Šta su uradili devojkama?“
„Stavili su ih u onu svetloplavu zgradu bez prozora u
stražarskom dvorištu. Zovu je makhur.“
„Kupleraj.“
„Sve su išle u školu, znaš, tako da nisu mogle da budu prave
muslimanke.“
„Još su u toj zgradi?“
„Neke su umrle: loša hrana, nelečene bolesti ili čisto
očajanje. Možda je preživelo nekoliko najjačih.“
„Mislio sam da je ta zgrada zatvor.“
„I jeste. Zatvor za nevernice. Nije greh silovati takvu ženu,
bar tako veruju ljudi koji su nas zarobili. Ili se pretvaraju da
veruju.“
Abdul je mislio o Kiji i njenom srebrnom krstu.
Pištaljka se ubrzo oglasila. Abdul je s mukom ustao,
osećajući bol u celom telu. Koliko dugo će morati da koristi tu
pneumatsku bušilicu?
Akim je hodao kraj njega i ušli su u jamu. Akim je podigao
bušilicu. „Ja ću prvi“, kazao je.
„Hvala ti.“ Abdul nikad nije iskrenije rekao te reči.
Bolno sporo, sunce je mililo preko neba i počelo da tone ka
zapadu, a kako je vrućina popuštala, Abdulovi bolovi pretvorili
su se u mučenje. Geolog je otišao i Muhamed je dunuo u
pištaljku za kraj smene. Abdulu je bilo toliko drago da su mu
potekle suze.
Akim je kazao: „Sutra će ti dati drugi posao. Korejčeva
zapovest. Misli da je to najbolji način da snažni muškarci
prežive. Ali prekosutra ćeš ponovo raditi pneumatskom
bušilicom.“
Abdul je shvatio da će morati da se navikne na to – osim ako
ne uspe ono što nikom dosad nije, da pobegne.
Dok su odlazili, umorno hodajući prema otključanoj kapiji,
video je neku gužvu: čuvari su držali jednog od radnika, nekog
sitnog tamnoputog muškarca. Dva čuvara su ga držala, svaki za
po jednu ruku, a Muhamed je vikao na njega. Izgleda da mu je
govorio da pljune nešto.
Drugi čuvari su naredili radnicima da stanu u kolonu i
sačekaju, preteći uperivši puške kako bi obeshrabrili svakog ko
bi pokušao da se umeša. Abdul je imao neprijatan osećaj da će
prisustvovati kažnjavanju.
Četvrti čuvar stao je iza onog radnika i udario ga u potiljak
kundakom puške. Nešto je ispalo iz čovekovih usta i palo na tlo,
a čuvar je podigao to.
 Bila je to stvar veličine američkog novčića, prljavožute boje:
zlato.
Taj čovek je pokušavao da ukrade grumenčić zlata. Kako je
mislio da će ga potrošiti? Ovde nije imao ništa da kupi. Mora da
se nadao da će njime podmititi nekog da bi otišao odavde.
Stražari su mu pocepali ofucanu odeću i bacili ga golog na
zemlju. Svi su okrenuli svoje puške, držeći ih za cevi. Muhamed
ga je udario u lice kundakom puške. Čovek je vrisnuo i pokrio
lice rukama, a Muhamed ga je udario u međunožje. Kad je
čovek pokrio genitalije, Muhamed ga je ponovo udario u lice.
Glavom je dao znak ostalima, a onda je svaki čuvar podigao
oružje i zamahnuo visoko iznad glave kako bi udario jače. Ritam
je bio neumoljiv: radili su to i pre.
Krv je potekla iz čovekovih usta kad je vrisnuo. Neprestano
su ga udarali: u glavu, u međunožje, zglavke, kolena. Kosti su
pucale i krv je tekla, a Abdul je shvatio da se od tog batinanja
čovek neće oporaviti. Sklupčao se u fetusni položaj i vrištanje
mu se pretvorilo u životinjske cviljenje. Batinanje se neumoljivo
nastavljalo. Čovek je zaćutao i umirio se, ali oni nisu prestajali.
Udarali su onesvešćeno telo dok više nije izgledalo kao ljudsko.
Na kraju su se umorili. Njihova žrtva je prestala da diše.
Muhamed je kleknuo i stavio mu ruku na srce, a onda opipao
puls.
Malo kasnije je ustao i obratio se okupljenim radnicima.
„Podignite ga“, rekao je. „Iznesite ga napolje i sahranite.“
 23.

Rano ujutro, Tamara je dobila SMS: Farmerke koštaju petnaest

američkih dolara.
To je značilo da će se sastati s Harunom, nezadovoljnim
džihadistom, danas u tri popodne. Prethodno su dogovorili
mesto, Narodni muzej, kraj čuvene sedam miliona godina stare
lobanje.
Osećala je sve veću napetost. Ovo bi moglo da bude važno.
Sreli su se samo jednom, ali tom prilikom joj je dao važne
informacije o ozloglašenom Al Farabiju. Kakve je vesti imao
danas?
Bilo je čak moguće da zna nešto o Abdulu. Ako je tako, to su
verovatno loše vesti: Abdul je možda razotkriven, nekako, i
zarobljen, možda ubijen.
Danas je osoblje odeljenja u Ndžameni imalo obuku. Tema je
bila informatička bezbednost. Ipak, Tamara je bila sigurna da će
moći da se izvuče ranije zbog sastanka s doušnikom.
Gledala je CNN onlajn dok je doručkovala jogurt i dinju u
svom stanu. Bilo joj je drago što predsednica Grin galami zbog
kineskog oružja u rukama terorista. Jedan terorista je kod mosta
Ngveli uperio Norinkovu pušku u Tamaru, i nije imala
razumevanja za kineske izgovore. Pored toga, Kinezi nikad nisu
ništa radili slučajno. Imali su neki plan za Severnu Afriku i,
kakav god da je bio, sigurno neće biti dobar za Ameriku.
Današnja velika vest je bila da su ekstremni japanski
nacionalisti tražili da japansko vazduhoplovstvo preventivno
napadne severnokorejske baze, u kojima se nalazilo više od
trista borbenih aviona. Tamara nije mislila da bi Japanci
rizikovali rat s Kinom – ali sve je bilo moguće, sad kad je
ravnoteža poremećena.
Tabovi roditelji su se vratili kući, što je bilo olakšanje.
Tamara je osećala da je razbila Aninu ljušturu, ali to je bilo
naporno. Ako bi se Tamara preselila u Pariz i živela s Tabom,
morala bi da se potrudi kako bi se slagala s njegovom majkom.
Ali mogla je to da uradi.
Dok je ulazila u ambasadu tog blagog jutra, naletela je na
Suzan Markus. Suzan je bila u borbenoj uniformi i čizmama
umesto svečane uniforme koju je obično nosila u kancelariji.
Možda je postojao neki razlog, ili joj se samo sviđala.
Tamara je kazala: „Jesi li pronašla svoj dron?“
„Nisam. Jesi li načula nešto?“
„Rekla sam ti da sumnjam da ga je General uzeo... ali to
nisam uspela da potvrdim.“
„Ni ja.“
Tamara je uzdahnula. „Bojim se da Dekster ne shvata taj
problem previše ozbiljno. Prema njegovim rečima, vojna
oprema uvek nestaje.“
„Ima neke istine u tome što govori, ali to ne znači da ne treba
da tražimo.“
„Ipak, on mi je šef.“
„Hvala ti u svakom slučaju.“
Krenule su u različitim smerovima.
Centralna obaveštajna agencija je pozajmila jednu salu za
sastanke za obavljanje obuke. Službenici CIA su bili bolje
odeveni od osoblja ambasade, ili su mislili da jesu, a neki od
mlađih su namerno danas obukli malo ležerniju odeću, majice s
logotipima bendova i izlizane farmerke umesto uobičajene
odeće za toplo vreme, pantalona od kepera i košulja s kratkim
rukavima. Na majici Lejle Morkos pisalo je: „Ništa lično, prema
svima se ponašam kao kučka.“
Tamara je u hodniku srela Dekstera i njegovog šefa Fila
Dojla, koji je bio stacioniran u Kairu, ali je bio zadužen za
čitavu Severnu Afriku. Obojica su bila u odelima. Dojl je rekao
Tamari: „Da li se Abdul javljao?“
„Nije“, rekla je. „Možda je zaglavljen u nekoj oazi, u
pokvarenom autobusu. Ili se možda vozi po predgrađima
Tripolija, pokušavajući da pronađe telefonski signal.“
„Nadajmo se da je tako.“
„Radujem se današnjem predavanju“, slagala je Tamara.
Okrenula se ka Deksteru i rekla: „Ali moram da izađem ranije.“
„Ne, ne moraš“, rekao je. „Ovo je obavezno.“
„Imam sastanak s doušnikom u tri popodne. Biću ovde veći
deo dana.“
„Promeni termin.“
Tamara je potisnula frustraciju. „Možda je važno“, rekla je,
trudeći se da ne zvuči iznervirano.
„Ko je taj doušnik?“
Tamara je utišala glas: „Harun.“
Dekster se nasmejao. Rekao je Dojlu: „On nije baš ključan za
naš posao.“ Okrećući se Tamari, kazao je: „Imala si samo jedan
sastanak s njim.“
„I dao mi je važne podatke.“
„Koji nikad nisu potvrđeni.“
„Instinkt mi kaže da su tačni.“
„Ponovo ženska intuicija. Izvini. Nije dovoljno dobro.
Odloži.“ Dekster je uveo Dojla u salu za sastanke.
Tamara je izvadila telefon i napisala jednu reč Harunu: Sutra.
Ušla je u salu za sastanke i sela za sto da sačeka početak
predavanja. Minut kasnije, telefon je zavibrirao: Tvoje farmerke
sad koštaju jedanaest dolara.
Sutra ujutro u jedanaest, mislila je. Nema problema.

Muzej se nalazio oko pet kilometara severno od američke

ambasade. Nije bilo saobraćajne gužve i Tamara je stigla ranije.
Muzej se nalazio u novoj i modernoj zgradi, u lepo održavanom
parku. U jednoj fontani se nalazila statua Majke Afrike, ali
fontana je bila suva.
Izvadila je plavu maramu s narandžastim krugovima, stavila
je na glavu i vezala ispod brade, za slučaj da je Harun zaboravio
kako ona izgleda. Većinu vremena je nosila maramu; u
uobičajenim haljinama i pantalonama nije se mnogo razlikovala
od stotina hiljada žena u ovom gradu.
Ušla je u muzej.
Ovo nije bio dobar izbor za tajne sastanke, shvatila je odmah.
Zamišljala je da će se njih dvoje izgubiti u gomili, ali nije bilo
gomile. Muzej je bio gotovo prazan. Ipak, retki posetioci su
izgledali kao pravi turisti, tako da, uz malo sreće, niko neće
prepoznati Tamaru ili Haruna.
Otišla je na sprat do lobanje sahelantropa. Izgledala je kao
komad starog kvrgavog drveta, gotovo bezoblična, jedva
prepoznatljiva kao glava. Možda to nije bilo iznenađujuće jer je
bila stara sedam miliona godina. Kako nešto može da se očuva
tako dugo? Dok je razmišljala o tome, Harun se pojavio.
Danas je bio odeven u zapadnjačku odeću, široke pantalone i
običnu belu majicu. Osetila je žestinu njegovog tamnookog
pogleda dok je gledao u nju. Ponovo je rizikovao svoj život. Sve
što je radio bilo je ekstremno, mislila je. S obzirom na to da je
džihadista, sad je bio izdajnik džihadista, ali nikad neće biti
nešto između.
„Trebalo je da dođeš juče“, rekao je.
 „Nisam mogla. Da li je ovo hitno?“
„Nakon zasede u izbegličkom logoru, naši prijatelji u Sudanu
žude za osvetom.“
To se nikad neće završiti, mislila je Tamara. Svaki čin osvete
mora biti osvećen. „Šta žele?“
„Znaju da je ta zaseda bila lični Generalov plan. Žele da ga
ubiju.“
Nikakvo iznenađenje, mislila je Tamara; ali to neće biti lako.
General ima jako obezbeđenje. Ipak, takve stvari nisu
nemoguće. A ako pokušaj bude uspešan, Čad će zapasti u haos.
Morala je da ovo ozbiljno shvati.
Pitala je: „Kako?“
„Rekao sam ti da nas je Avganistanac naučio kako da
pravimo samoubilačke bombe.“
Oh, bože, pomislila je.
Dvoje turista je ušlo u prostoriju, sredovečan belački par, s
kapama i patikama, govoreći francuski. Tamara i Harun su
govorili arapski, koji posetioci sigurno nisu razumeli. Ipak,
pridošlice su se došetale do mesta gde su stajali Tamara i Harun,
kraj vitrine u kojoj je lobanja. Tamara se osmehnula i klimnula
im glavom, a onda tiho rekla Harunu: „Idemo odavde.“
Susedna prostorija je bila prazna. Tamara je kazala: „Nastavi,
molim te. Kako će se to odigrati?“
„Znamo kako izgleda Generalov automobil.“
Tamara je klimnula glavom. Svi to znaju. Bio je to jedan
izdužen sitroen, kakav je koristio i francuski predsednik.
Postojao je samo jedan takav u zemlji i, kao da to nije bilo
dovoljno, imao je malu zastavu na braniku, trobojku s plavim,
zlatnim i crvenim uspravnim prugama, zastavu Čada.
Harun je nastavio: „Čekaće u ulici kraj predsedničke palate, i
kad se on izveze, baciće se na kola, detonirati eksploziv i onda
će, kako veruju, otići pravo u raj.“
„Sranje.“ To bi moglo da upali, mislila je Tamara. Palata je
dobro obezbeđena, ali General je ponekad morao i da izađe.
Njegova kola su otporna na metke, ali verovatno nisu otporna na
bombe, posebno ako samoubice budu nosile mnogo eksploziva.
Ipak, sad kad je saznala za tu zaveru, CIA će moći da upozori
Generalovo obezbeđenje, koje će preduzeti dodatne mere
opreza. „Kad nameravaju to da urade?“
„Danas“, rekao je Harun.
„Jebote!“
„Zato je trebalo da se sastanemo juče.“
Izvadila je telefon. Zastala je na tren. Koje su joj još
pojedinosti potrebne? „Koliko bombaša?“
„Trojica.“
„Možeš li da ih opišeš?“
Harun je odmahnuo glavom. „Nije mi rečeno ko je izabran...
samo da ja nisam.“
„Muškarci?“
„Možda jedna žena.“
„Kako će biti odeveni?“
„Tradicionalno, očekujem. Odora će sakriti prsluke s
eksplozivom. Ali nisam siguran.“
„Da li je još neko uključen, na neki način, osim to troje?“
„Ne. Dodatni ljudi stvaraju dodatni rizik.“
„Kad će otići do palate?“
„Možda su već tamo.“
Tamara je pozvala odeljenje CIA u ambasadi.
Veza nije uspostavljena.
Harun je rekao: „Avganistanac nas je naučio kako da
privremeno onesposobimo telefonsku komunikaciju u gradu.“
Tamara je zurila u njega. „Misliš da je ISGS isključila svima
telefone?“
„Dok neko ne shvati kako da ih popravi.“
„Moram da idem.“ Istrčala je iz prostorije.
Harun joj je doviknuo: „Srećno.“
Strčala je niza stepenice i otišla do parkinga. Njena kola su
čekala, s upaljenim motorom. Uskočila je i rekla: „Nazad do
ambasade, brzo, molim vas.“
Dok su kola kretala, počela je da se predomišlja. U ambasadi
će moći da lično obavesti šefove, ali šta mogu da urade bez
telefona? Bilo bi bolje da ode pravo do predsedničke palate; ali
nije bila dovoljno poznata da je puste bez odlaganja – i da li bi
stražari na kapiji poverovali jednoj ženi da je Generalov život u
opasnosti?
Zatim se setila Karima. On bi mogao odmah da uđe u palatu i
razgovara sa Generalovim šefom obezbeđenja. Ali gde da
pronađe Karima? Još nije bilo podne: možda je i dalje u kafani
Kairo, koja je blizu muzeja. Mogla bi da pokuša prvo tamo, a
ako ne uspe, da se odveze do centra grada i hotela Lami.
Molila se bogu da General ne izađe iz palate u narednih
nekoliko minuta.
Dala je vozaču druga uputstva, i stigli su do kafane za
nekoliko minuta. Utrčala je i videla, s velikim olakšanjem, da je
Karim i dalje tamo. Stigla je u poslednji čas: oblačio je sako i
spremao se da izađe. Sasvim nevažno, pomislila je kako se
ugojio.
„Tako mi je drago što sam vas zatekla ovde“, rekla je. „ISGS
je prekinuo telefonske veze.“
„Stvarno?“ Oblačeći sako, potražio je telefon u džepu i
pogledao u ekran. „U pravu ste. Nisam znao da mogu to da
urade.“
„Upravo sam razgovarala s jednim doušnikom. Nameravaju
da ubiju Generala.“
Zaprepašćeno je otvorio usta. „Sad?“
„Mislila sam da ste vi najbolja osoba da oglasi uzbunu.“
„Naravno. Kako nameravaju da to urade?“
„Troje bombaša samoubica ispred kapije palate, čekaju
njegova kola.“
„Mudro. Neki put kojim mora da ide, neki trenutak kad
njegovo vozilo mora da se kreće sporo... tada je najranjiviji.“
Oklevao je. „Koliko je pouzdana ta informacija?“
„Karime, nijedan doušnik nije potpuno pouzdan – svi su
prevrtljivi – ali mislim da je ova dojava možda tačna. General bi
trebalo da pojača bezbednost.“
Karim je klimnuo glavom. „U pravu ste. Takvo upozorenje se
ne sme ignorisati. Idem odmah. Moja kola su pozadi.“
„Dobro.“
Krenuo je, ali se okrenuo. „Hvala vam.“
„Nema na čemu.“
Tamara je izašla na glavni ulaz i vratila se u kola.
Ponovo je mislila da ode do ambasade; ponovo je zaključila
da ništa ne može da uradi. Operativni priručnik nije imao
protokol za pokušaj atentata u situaciji kad su telefonske veze
prekinute. Nakratko je razmišljala da ubedi Suzan Markus da
povede jednu jedinicu do palate kako bi pronašla bombaše. Ali
američka vojska nije mogla da deluje nezavisno od lokalne
vojske i policije – zbrka bi bila katastrofalna. A kad bi
zapovednici sve dogovorili, bilo bi prekasno.
Odlučila je da ode tamo. Makar je mogla da osmatra ulicu i
pokuša da identifikuje džihadiste.
Rekla je vozaču da vozi auto-putem ka jugu i izađe na
Aveniju Šarl de Gol. Ispred palate je bilo zabranjeno
zaustavljanje, tako da je izašla iz taksija dvesta metara od ulaza i
rekla vozaču da je čeka.
Ponovo je pogledala telefon. I dalje nije bilo signala.
Pogledala je duž širokog bulevara ispred sebe. Velika
gvozdena kapija palate nalazila se na desnoj strani ulice, čuvali
su je naoružani pripadnici Nacionalne garde, u kamuflažnim
uniformama zelene, crne i svetlosmeđe boje. Prekoputa se
nalazio jedan park i katedrala. Zabrana parkinga je strogo
sprovođena, tako da će džihadisti morati da idu peške.
Jedan crni mercedes se zaustavio pred kapijom, uz škripu
kočnica, i odmah su ga propustili. Nadala se da je to Karim.
Po prvi put je pomislila koliko je ovo bilo opasno za nju. U
svakom trenutku, bilo gde u ovoj ulici, mogla je da eksplodira
neka bomba; a ako bude u blizini, mogla bi da je ubije.
Nije želela da umre, ne kad je tek pronašla Taba.
Smrt nije najgora stvar koja može da se dogodi. Mogla je da
bude osakaćena, oslepljena, paralizovana.
Čvršće je vezala maramu ispod brade. Promrmljala je sebi:
„Šta to, dođavola, radim?“ Zatim je žustro krenula ka palati.
Na strani ulice gde je palata nije bilo nikog osim čuvara: svi
su se klonili ljudi s puškama. Na njenoj strani je bilo stotinak
ljudi u parku sa spomenikom, turista koji su gledali grandiozne
skulpture i meštana koji su uživali u zelenilu, ručali ili samo
stajali. Moram da pronađem bombaše, mislila je, i nemam
mnogo vremena!
Jedan odred naoružane policije, predvođen zapovednikom s
brkovima, posmatrao je okupljene. Policajci su bili u
kamuflažnim uniformama, neznatno različitim od Nacionalne
garde. Tamara je znala iz iskustva da je njihov glavni posao da
spreče fotografisanje palate, i sumnjala je da će brzo uočiti
teroriste.
Smirujući sebe, pažljivo je pogledala ljude u parku.
Ignorisala je sredovečne i starije muškarce i žene: džihadisti su
uvek mladi. Takođe je eliminisala svakoga ko je bio odeven u
tesnu, modernu odeću, kao što su majice i farmerke, jer nisu
imali gde da sakriju eksplozivni prsluk. Usredsredila se na
muškarce i žene stare dvadesetak godina, u tradicionalnoj odeći,
i žene u burkama.
Mislila je o svim preostalim mogućnostima. Jedan mladić u
beloj odori i s belom kapom sedeo je na ivici podnožja jednog
spomenika i čitao novine Al vihda; izgledao je previše opušteno
da bi bio terorista, ali Tamara nije mogla da bude sigurna. Jedna
žena neodređenih godina je imala izbočine ispod crne burke, ali
možda je tako bila građena. Jedan momak u narandžastoj odori i
s turbanom čučao je kraj ulice popravljajući svoj vespa skuter, a
prednji točak je bio odšrafljen i položen na zemlju kraj rasutih
šrafova i matica.
Na jednoj strani parka primetila je jednog oznojenog
bradatog mladića u senci drveta. Bio je odeven u odoru dugu do
zemlje, ali preko nje je imao bezobličnu, široku pamučnu jaknu,
zakopčanu do grla. Bio je blizu sporedne ulice kraj parka, i
povremeno je gledao ka uskoj ulici, gde nije bilo ničeg.
Nervozno je pušio, često pućkajući, zbog čega je cigareta brzo
gorela.
Kad se predsednikova kola pojave iz dvorišta palate,
verovatno će skrenuti levo ili desno u široku Aveniju Šarl de
Gol, ali mogla bi da odu i pravo do sporedne ulice koja je vodila
ka reci. Logično, jedan bombaš samoubica trebalo bi da bude sa
ove strane ulaza, drugi s druge, a treći kraj sporedne ulice.
Prešla je ulicu do katedrale.
Pogledala je preko avenije do kapije palate dok joj je
prilazila. Videla je dugu, pravu uličicu koja je vodila do te
udaljene zgrade, više nalik na neku savremenu poslovnu zgradu
nego palatu. Iza kapije se nalazilo još desetak vojnika, ali samo
su stajali tamo, razgovarajući i pušeći. Tamara je bila
razočarana: ako je Karim uzbunio Generala, zar ne bi trebalo da
čuvari sad raščiste tu oblast i zaštite ljude u slučaju eksplozije?
Ali ulica je bila puna ljudi, a kola i motocikli nastavili su da
prolaze u oba smera. Jedna bomba bi mogla da ubije na stotine
nedužnih prolaznika. Da li su ignorisali Karimovo upozorenje?
Ili su se možda brinuli za Generala, a ne za građane?
Katedrala Naše Gospe od Mira bila je spektakularna,
moderna crkva. Ipak, to mesto je bilo ograđeno, a kapija
zatvorena. Tamo nije bilo nikog osim jednog vrtlara, u tamnoj
odeći i s maramom na glavi, koji je sadio malo drvo na zapadnoj
strani, blizu ograde, samo nekoliko metara od Tamare. S tog
mesta mogao je jasno da vidi kapiju palate i dug prilaz do
zgrade, i mogao je brzo da preskoči ogradu do sporedne ulice.
Da li je on varalica? Ako jeste, rizikuje: neki sveštenik je mogao
da kaže: „Ko ti je rekao da posadiš to drvo tu?“ S druge strane,
izgledalo je da tu nema sveštenika.
Vratila se u park sa spomenikom.
Bilo je to pitanje verovatnoće, ali mislila je da su atentatori
momak koji popravlja moped, oznojeni muškarac ispod drveta i
vrtlar u katedrali. Svaki je odgovarao profilu, svaki je imao
prostora ispod odeće za veliku bombu.
Mogu li da budu uhapšeni? Neke bombe su se aktivirale
nakon smrti bombaša, imale su sistem u kome bomba eksplodira
kad bombaš pusti neku uzicu, što je garantovalo eksploziju i
nakon što je bombaš ubijen. Ipak, sva tri osumnjičena su
koristila ruke: jedan da popravlja moped, drugi da zapali
cigaretu, a treći da sadi drvo. To je značilo da nemaju takvu
vrstu osiguranja.
Ipak, s njima je trebalo biti oprezan. Moraju biti
onesposobljeni pre nego što posegnu za okidačem. U pitanju su
sekund ili dva.
Pogledala je telefon. I dalje nema signala.
Šta da uradi? Verovatno ništa. Karim će se pobrinuti da
General bude dalje od opasnosti. Pre ili kasnije će policija
opkoliti park i isprazniti ulicu. Atentatori će se pomešati s
gomilom.
Ali onda bi mogli sutra da ponovo pokušaju.
Rekla je sebi da to nije njen problem. Obezbedila je
informaciju: to je bio njen posao. Lokalna policija i vojska
moraju da donesu odluke.
Verovatno bi trebalo da krene.
Pogledala je na drugu stranu avenije i videla prepoznatljivu
Generalovu limuzinu kako polako ide prilazom ka kapiji.
Morala je da deluje.
Izvadila je svoju CIA legitimaciju i prišla brkatom
policijskom mlađem vodniku. „Ja radim za američku vojsku“,
rekla je, govoreći arapski i pokazujući mu legitimaciju. Pokazala
je prstom na muškarca ispod drveta. „Mislim da taj čovek ima
nešto sumnjivo ispod jakne. Možda biste želeli da to proverite.
Savetujem vam da ga uhvatite za obe ruke pre nego što
razgovarate s njim, za slučaj da ima oružje.“
Mlađi vodnik ju je sumnjičavo pogledao. Nije nameravao da
prima naređenja od neke nepoznate žene, iako je imala plastičnu
legitimaciju impresivnog zvaničnog izgleda, sa svojom
fotografijom.
Tamara je potisnula sve veću paniku i pokušala da zadrži
smirenost. „Šta god da radite, morate da budete brzi jer će
General uskoro izaći.“
Mlađi vodnik je pogledao ka drugoj strani avenije, video
limuzinu koja se približavala kapiji i doneo odluku. Doviknuo je
naređenja dvojici svojih kolega i oni su otišli preko parka prema
pušaču ispod drveta.
Tamara je zahvalila bogu na tome.
Čuvari iz palate su izašli na aveniju i zaustavili saobraćaj.
Momak koji je popravljao moped je ustao.
Na drugoj strani ulice, vrtlar u dvorištu katedrale bacio je
ašov.
Kapija palate je otvorena.
Tamara je prišla momku koji je popravljao moped. Jedva ju
je primetio, bio je toliko usredsređen na limuzinu. Osmehnula
mu se i spustila mu šake na grudi. Kroz narandžastu odoru
osetila je nešto tvrdo s prikačenim kablovima i obuzeo ju je
strah. Naterala je sebe da zadrži šake trenutak duže. Napipala je
tri cilindra, nesumnjivo puna eksploziva C4, u malim čeličnim
ležajevima, sa žicama koje povezuju cilindre i malom kutijom
koja mora da je detonator.
Bila je na tren od smrti.
Taj momak je izgledao iznenađeno i zbunjeno njenim
iznenadnim pojavljivanjem. Nemoćno ju je odgurnuo i pomerio
se unazad.
U deliću sekunde koji mu je bio potreban da shvati šta se
događa, oborila ga je na zemlju.
Pao je na leđa. Skočila je na njega, udarila ga kolenima u
stomak, izbacujući mu vazduh iz pluća. Uhvatila ga je za kragnu
i pocepala ju je, otkrivajući crnu plastiku i metal naprave koja
mu je bila privezana za grudi. Za detonator je bio spojen jedan
kabl s jednostavnim zelenim plastičnim prekidačem. Četiri
dolara i devedeset devet centi u gvožđari, mislila je glupavo.
U blizini je čula vrisak neke žene.
Ako se dokopa tog prekidača, ubiće sebe, Tamaru i mnogo
ljudi u blizini.
 Uspela je da ga uhvati za oba zglavka i pribije mu ruke na
zemlju, pritiskajući ga svom svojom težinom. Bacakao se,
trudeći se da je zbaci. Policija kraj nje je zapanjeno zurila.
Povikala je: „Držite ga za ruke i noge pre nego što nas sve
raznese!“
Nakon kratke zbunjenosti, uradili su šta im je rekla. U
normalnim okolnostima, ne bi slušali njena naređenja, ali videli
su tu napravu i znali su čemu služi. Četiri policajca su uhvatila
bombaša za noge i ruke i čvrsto ih stegli.
Tamara je ustala.
Svuda oko nje su se prolaznici udaljavali, neki su trčali.
U suprotnom delu parka, nervoznom pušaču su stavljali
lisice.
Kapija palate se otvorila i limuzina je izašla.
Vrtlar je potrčao ka ogradi katedrale.
Kola su prešla aveniju, ubrzala i krenula kroz sporednu ulicu.
Vrtlar je preskočio ogradu i stao na trotoar. Stavio je ruku u
džalabiju i izvadio zeleni plastični prekidač.
Tamara je beskorisno viknula: „Ne!“
Istrčao je na put i bacio se na kola. Vozač ga je video i
zakočio, ali prekasno. Bombaš je udario u prednje staklo i kao
da je odskočio, a onda se začula eksplozija i pojavio se blesak.
Vetrobransko staklo se raspalo, a bombaš je odleteo na put. Kola
su nastavila da idu napred, ostavljajući leš nasred ulice. Skrenula
su desno i udarila u ogradu katedrale. Ograda je bila smrskana,
ali su se kola zaustavila.
Niko nije izašao.
Tamara je otrčala do smrskanog vozila. Drugi su došli na istu
ideju i trčali su za njom. Otvorila je putnička vrata i pogledala
unutra.
Zadnja klupa kola bila je prazna.
 Osećao se miris sveže krvi. Napred se nalazila samo jedna
osoba, vozač, sklupčan i nepokretan. Lice mu je bilo previše
povređeno i krvavo da bi bilo prepoznatljivo, ali bio je sitan i
mršav, sede kose, stoga to nije bio General, koji je bio krupan i
ćelav.
General nije bio u kolima.
Tamara je na trenutak bila izbezumljena. Onda je pomislila
da je vozač jednostavno izašao da natoči gorivo. Mračnija misao
bila je da je poslat da proveri stvari, da vidi da li je pretnja
stvarna, i u tom slučaju mu je život bio žrtvovan. To je bilo
sumorno, ali moguće.
Bilo je rupa u karoseriji i čeličnih kuglica po podu.
Tamara je videla dovoljno. Okrenula se i krenula ka parku.
Spasla sam Generala, mislila je. Gotovo sam izgubila život.
Da li je bilo vredno toga? Ko će, dođavola, znati?
Ali nije bila gotova. Harun je rekao da sudanska vlada stoji
iza ovog. Ako je to istina, to je bilo važno, ali želela je potvrdu.
Dečak s mopedom ostao je bez svog samoubilačkog prsluka –
Tamara bi čekala na stručnjake za eksploziv da se ona pitala – i
sad mu je policija stavljala lisice i vezivala noge.
Tamara je prišla, a jedan policajac ju je pitao: „Šta to radite?“
„Ja sam digla uzbunu“, grubo je rekla.
Drugi policajac je kazao: „Istina, jeste.“
Prvi policajac je slegnuo ramenima, a ona je to shvatila kao
dozvolu.
Približila se bombašu. Imao je svetlosmeđe oči. Videla je
paperjaste tinejdžerske malje na njegovim obrazima: bio je
veoma mlad. Njena blizina slala je suprotstavljene poruke, bila
je intimna i preteča, i to ga je zbunjivalo.
Progovorila je tiho. „Tvoj prijatelj iz vrta katedrale je mrtav“,
rekla je.
 Bombaš je pogledao u nju, pa skrenuo pogled. „Sad je u
raju.“
„Uradio si ovo za Boga.“
„Bog je veliki.“
„Ali imao si pomoć.“ Zastala je, gledajući mu netremice u
oči, pokušavajući da ga natera da joj uzvrati pogled, da ostvari
ljudsku vezu. „Naučen si kako da praviš bombe.“
Napokon ju je pogledao. „Ti ništa ne znaš.“
„Znam da te je Avganistanac podučio.“
Videla je iznenađenje u njegovim očima.
Odlučila je da iskoristi prednost. „Znam da si dobio materijal
od prijatelja iz Sudana.“
To nije znala, mada je imala jake sumnje. Njegov izraz lica se
nije promenio. Bio je zapanjen njenom obaveštenošću.
Rekla je: „Sudanski prijatelji su vam rekli da ubijete
Generala.“
Zadržala je dah. To je bila potvrda koja joj je potrebna.
Napokon je progovorio. Njegovo iznenađenje je bilo
nepogrešivo iskreno. „Kako to znaš?“
To je bilo dovoljno. Tamara se udaljila.

Kad se vratila u ambasadu, otišla je u svoju sobu. Iznenada se

osećajući potpuno iscrpljeno, legla je na krevet. Spavala je
nekoliko minuta, a onda joj je zazvonio telefon.
Signal se vratio.
Javila se. Deksterov glas je pitao: „Gde si ti, dođavola?“
Gotovo je prekinula vezu. Zatvorila je oči na tren, trudeći se
da zadrži strpljenje.
Rekao je: „Jesi li tamo?“
„U svojoj sam sobi.“
„Šta radiš tamo?“
 Nije nameravala da mu kaže kako se oporavlja od napora.
Naučila je odavno da ne pokazuje slabost pred muškim
kolegama. Oni će je kasnije stalno podsećati na to. „Samo sam
došla da se istuširam“, rekla je.
„Dolazi ovamo.“
Prekinula je vezu bez odgovora. Zamalo je izgubila život, i
više nije mogla da ozbiljno shvata Dekstera. Polako je otišla
preko dvorišta do odeljenja CIA.
Zatekla je Dekstera za stolom. Fil Dojl je bio s njim. „Kažu
da je jedna žena iz CIA uhapsila osumnjičenog!“, kazao je. „Da
li si to bila ti?“
„Jesam.“
„Zašto ti hapsiš ljude? Šta te je spopalo, zaboga?“
Sela je bez dozvole. „Želite li da vam ispričam šta se
dogodilo ili više volite da se derete na mene?“
Dekster se narogušio, ali je oklevao. Nije mogao da porekne
da je vikao, a njegov šef je bio tu. Čak i u CIA bilo je rizično da
se izložiš optužbi za zlostavljanje. „Dobro“, kazao je. „Kaži šta
imaš u svoju odbranu.“
„Da kažem šta imam u svoju odbranu?“ Odmahnula je
glavom. „Jesam li na suđenju? Ako je tako, bolje da budemo
zvanični. Potreban mi je pravni zastupnik.“
Dojl je progovorio razumnim glasom. „Niste na suđenju“,
rekao je. „Samo nam kažite šta se dogodilo.“
Rekla im je sve, i oni su je saslušali bez prekidanja.
Kad je završila, Dekster je rekao: „Zašto si otišla kod
Karima? Trebalo je mene da izvestiš!“
Bio je ljut što je bio izostavljen iz drame. Tamara je bila
iscrpljena od napetosti, ali je naterala mozak da radi i seti se
svega što se dogodilo. „Moj doušnik je rekao da će se atentat
odigrati uskoro. Morala sam da pronađem najbrži način da
upozorim Generala. Da sam otišla u palatu, verovatno ne bih
mogla da uđem. Ali Karim je mogao.“
„Ja sam mogao da odem tamo.“
Zašto nije mogao sam da donosi zaključke? Rekla je umorno:
„Čak ni vi ne biste odmah ušli. Morali biste da odgovarate na
pitanja i čekate. Karim ima direktan pristup Generalu. Mogao je
da digne uzbunu brže nego ljudi iz naše ambasade... u stvari,
brže od ikog drugo koga sam mogla da se setim.“
„Dobro, ali zašto me nisi obavestila nakon što si videla
Karima?“
„Nisam imala vremena. Morala bih da vam ispričam celu
priču. Vi biste bili sumnjičavi, i vodili bismo dug razgovor kao
što je ovaj. Na kraju biste mi poverovali, ali onda biste polako
sastavljali tim i obaveštavali ih; a tek onda biste krenuli ka
palati. Bilo je očigledno bolje da odem na lice mesta odmah i
pokušam da uočim bombaše. Što sam i uradila. Uspešno.“
„Mogao sam to da uradim efikasnije s timom.“
„Osim što biste stigli tamo tek nakon eksplozije. Atentat se
odigrao nekoliko minuta nakon mog dolaska. U tih nekoliko
minuta sam tačno identifikovala sva tri bombaša. Dva su sad
uhapšena, a treći je mrtav.“
Dekster je promenio pristup. „Sve je to bilo uzalud jer
General nije bio u kolima.“ Bio je odlučan da umanji njene
zasluge.
Tamara je slegnula ramenima. Nije joj bilo stalo šta Dekster
misli. Shvatila je da više ne može da radi pod njegovim
zapovedništvom. „Verovatno nije bio u kolima jer ga je Karim
upozorio.“
„Ne znamo to.“
„Istina.“ Bila je previše umorna da se raspravlja.
Ali Dekster nije završio. „Šteta što nam tvoj doušnik to nije
ranije javio.“
„To je vaša krivica.“
Dekster se ukočio. „O čemu to govoriš?“
„Želeo je juče da se vidi sa mnom. Rekla sam vam da moram
ranije da izađem sa obuke. Vi ste mi naredili da odložim susret.“
Videla je da Dekster nije povezao ta dva događaja. Sad je bio
zabrinut. Bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da odgovori.
Zatim je rekao: „Ne, ne, nije se tako dogodilo. Imali smo
raspravu...“
„Sranje“, kazala je, prekidajući ga. Nije htela to da sluša.
„Nije bilo rasprave. Naredili ste mi da se ne sastanem s njim u
dogovoreno vreme.“
„Pogrešno se sećaš.“
Tamara je oštro pogledala Dojla. Bio je prisutan. Znao je
istinu. Izgledalo je da mu je neprijatno. Pretpostavila je da je
osetio potrebu da slaže kako bi izbegao da potkopa Deksterov
autoritet. Da je uradio to, odlučila je Tamara, odmah bi dala
otkaz. Nastavila je da ga gleda, ćutke, čekajući da on progovori.
Na kraju je rekao: „Mislim da se ti pogrešno sećaš, Deksteru.
Sećam se da je razgovor bio kratak i da si izdao naređenje.“
Dekster je izgledao kao da će eksplodirati. Pocrveneo je i
počeo ubrzano da diše. Boreći se da kontroliše bes, rekao je:
„Pretpostavljam da ćemo se saglasiti da mislimo različito,
File...“
„Ne, ne“, odlučno je kazao Dojl. „Ne pristajem na to.“ Sad je
on bio u poziciji da nametne disciplinu, i izgledalo je da neće
gurnuti taj problem pod tepih. „Ti si doneo procenu koja se
ispostavila kao loša. Ne brini, to nije veliki prekršaj.“ Okrenuo
se ka Tamari. „Možete da izađete.“
Ustala je.
Dojl je kazao: „Danas ste obavili dobar posao. Hvala vam.“
 „Hvala vama, gospodine“, rekla je Tamara i izašla.

„General želi da vas odlikuje“, rekao je Karim Tamari narednog

jutra u kafani Kairo.
Izgledao je zadovoljno sobom. Pretpostavila je da je
zahvaljujući upozorenju imao veliku Generalovu zahvalnost. U
diktaturi je to bolje od novca.
„Polaskana sam“, rekla je Tamara. „Ali verovatno ću odbiti.
CIA ne voli da njeni službenici dobijaju publicitet.“
Osmehnuo se. Pretpostavila je da mu nije zasmetalo njeno
odbijanje: to je značilo da neće morati da deli pažnju javnosti.
„Pretpostavljam da bi trebalo da budete tajni agenti“, rekao je.
„Ipak, lepo je znati da General ceni naš rad.“
„Dva preživela bombaša su ispitana.“
Kladim se da jesu, mislila je Tamara. Bili su budni čitave
noći, uskraćena im je hrana i voda, ispitivali su ih različiti
timovi islednika, a verovatno i mučili. „Hoćete li podeliti
izveštaj sa ispitivanja s nama?“
„Mislim da je to najmanje što možemo da uradimo.“
Što nije bio pristanak, primetila je Tamara; ali Karim
verovatno nije imao ovlašćenje da to obeća.
Karim je kazao: „Moj prijatelj General je besan zbog
pokušaja atentata. Shvatio je to veoma lično.“ Pogledao je
vozačevo telo i rekao: „Ovo sam mogao da budem ja.“
Tamara je odlučila da ne pita da li je vozač žrtvovan da bi se
proverila pretnja. Rekla je: „Nadam se da General neće učiniti
ništa ishitreno.“ Mislila je na dobro pripremljenu zasedu u
izbegličkom logoru, u znak osvete za manju čarku na mostu
Ngveli.
„I ja. Ali on će želeti da se osveti.“
„Pitam se šta li će uraditi.“
 „Kad bih znao, rekao bih vam... mada, kako stoje stvari, ne
znam.“
Tamara je osećala da Karim govori istinu, ali zbog toga je
osetila veću pretnju. Zašto bi General krio svoje namere od
jednog od najbližih saradnika, čoveka koji mu je upravo spasao
život? „Nadam se da to neće biti dovoljno dramatično da
destabilizuje region.“
„Verovatno neće.“
„Pitam se. Kinezi su veoma prisutni u Sudanu. Ne želimo da
počnu da demonstriraju snagu.“
„Kinezi su nam prijatelji.“
Kinezi nemaju prijatelje, mislila je Tamara. Imaju kupce i
dužnike. Ali nije želela da se raspravlja s Karimom. On je bio
konzervativni starac koji ne bi dozvolio da mu neka devojka soli
pamet. „Na tome treba da budemo zahvalni“, rekla je, trudeći se
da zvuči iskreno. „Sigurna sam da ćete zahtevati opreznost.“
Izgledao je samozadovoljno. „Uvek to radi. Ne brinite. Sve
će biti u redu.“
„Inšalah“, rekla je Tamara. „Daće bog.“
Narednog dana, kasno popodne, CNN je počeo da izveštava o
ozbiljnom požaru u Port Sudanu, nemaštovito imenovanoj
glavnoj luci u Sudanu. Brodovi na Crvenom moru prvi su javili
za taj požar, preneo je CNN. Preneli su pucketav radijski intervju
s jednim kapetanom naftnog tankera koji je odlučio da ostane na
pučini dok utvrđuje da li je bezbedno da uplovi u luku. Vidi se
veliki oblak plavosivog dima, kazao je.
Skoro sva sudanska nafta se izvozila iz Port Sudana. Većina
je stizala kroz hiljadu i po kilometara dug naftovod u većinskom
vlasništvu i pod upravom Kineske nacionalne naftne
korporacije. Kinezi su takođe izgradili i rafineriju, a upravo su
gradili nov dok za tankere, vredan više milijardi dolara.
 Nakon izveštaja CNN-a usledilo je vladino saopštenje kako
vatrogasci očekuju da će požar biti ubrzo pod kontrolom, što je
značilo da je van kontrole, što je značilo da ne znaju šta ga je
izazvalo. Tamara je imala mračne slutnje u podsvesti, ali nije ih
još nikom iznela.
Počela je da pregleda džihadističke sajtove, one koji su slavili
obezglavljivanja i otmice. Prilikom prvog pregleda, nije bilo
ničeg zanimljivog.
Pozvala je pukovnicu Markus i pitala: „Imate li neke
satelitske snimke Port Sudana pre požara?“
„Verovatno“, odgovorila je Suzan. „U tom delu sveta nema
nikad mnogo oblaka. U koje vreme?“
„CNN je javio za požaru oko pola pet, a već je bilo dosta
dima...“
„Pola četiri ili ranije. Pogledaću. Na šta sumnjaš?“
„Ne znam. Nešto.“
„U redu.“
Tamara je pozvala Taba koji je bio u francuskoj ambasadi.
„Šta znaš o požaru u Port Sudanu?“
„Samo ono što sam video na televiziji“, odgovorio je. „Volim
i ja tebe, uzgred.“
Prigušila je kikot. Tihim glasom je kazala: „Prekini. U
zajedničkoj sam kancelariji.“
„Izvini.“
„Sinoć sam ti rekla čega se pribojavam.“
„Misliš na svoju teoriju o osveti.“
„Da.“
„Misliš da ovo to?“
„Mislim.“
„Biće nevolje.“
„Možeš da se kladiš.“ Prekinula je vezu.
 Niko osim Tamare nije se brinuo zbog toga i, negde oko pet
sati, ljudi su počeli da se udaljavaju od svojih stolova.
Nedugo zatim je vlada u Kartumu, sudanskoj prestonici,
dopunila svoje prethodno saopštenje, govoreći kako je dvadeset
ljudi spaseno iz požara, uključujući i četiri kineska inženjera koji
su radili na izgradnji novog doka. Spašene su i neke žene i deca,
porodice kineskih inženjera. CNN je objasnio da se dok gradi
pomoću kineskog znanja i novca, i da stotinak kineskih
inženjera učestvuje u tom projektu. Tamara se pitala šta je s
ljudima koji nisu spaseni.
I dalje nije bilo priče o sabotaži, a Tamara je počela da se
nada kako će se ispostaviti da je ovo prava nesreća, bez
političkih implikacija.
Ponovo je pregledala one stranice na internetu, ovog puta se
zaustavljajući na jednoj kojom je upravljala grupa Salafijski
džihadisti Sudana. Nije ranije čula za njih. Ta grupa je osudila
otpadničku sudansku vladu, posebno jer je stala iza
korumpiranog kineskog projekta doka za tankere. Čestitala je
junačkim borcima SDžS-a što su izveli današnji napad.
Tamara je pozvala Suzanu, koja je rekla: „To je bio moj
jebeni dron... onaj koji je nestao.“
„Sranje.“
„Bacio je bombe na rafineriju i napola izgrađeni novi dok, a
onda se srušio.“
„Kineski inženjeri su gradili taj dok.“
„Napali su u trinaest i dvadeset jedan.“
„Američki dron je ubio kineske inženjere. Biće žestoke
osvete.“
Tamara je prekinula vezu, a onda poslala Deksteru link do
sajta SDžS-a. Poslala je to isto i Tabu.
Zatim je sela i pomislila: Šta li će Kinezi sad uraditi?
 24.

Čang Kajev telefon je zvonio, ali osećao je nemoć jer nije

mogao da ga pronađe. Probudio se i shvatio da je sanjao, ali
telefon mu je i dalje zvonio. Pronašao ga je na noćnom stočiću.
Zvao ga je Fan Jimu, dežurni iz kancelarije Guoanbua. Rekao je:
„Gospodine, izvinite što vas budim usred noći.“
„Oh, dođavola“, rekao je Kaj. „Izbio je rat u Severnoj
Koreji.“
„Ništa slično tome.“
Kaj je osetio olakšanje. Pobunjenici i režim su bili u pat-
poziciji deset dana, i nadao se da će se situacija nekako razrešiti
bez građanskog rata. „Hvala bogu na tome“, rekao je.
Ting se promeškoljila kraj njega, ne otvarajući oči. Zagrlio ju
je i pomazio po kosi. „Šta se dogodilo?“, pitao je Fana.
„Stotinak kineskih državljana je ubio dron u Port Sudanu.“
„Gde gradimo dok za tankere vredan više milijardi dolara,
ako se dobro sećam.“
„Upravo tako. Kineski inženjeri rade na tom projektu.
Poginuli su uglavnom muškarci, ali ima i mali broj žena i dece
iz porodica inženjera.“
„Ko je to uradio? Ko je poslao dron?“
„Gospodine, vest je upravo stigla i mislio sam da je najbolje
da vas obavestim pre nego što nastavim da istražujem.“
„Pošaljite kola po mene.“
„Već sam to uradio. Monah bi trebalo da uskoro bude ispred
vaše zgrade.“
„Vrlo dobro. Doći ću što pre budem mogao.“ Kaj je prekinuo
vezu.
Ting je promrmljala: „Jesi li za brzinski seks?“
„Vrati se na spavanje, draga.“
Kaj se brzo umio, i obukao odelo i belu košulju. Stavio je
kravatu u jedan džep, a električni brijač u drugi. Gledajući kroz
prozor, video je srebrni gili putnički automobil kako čeka na
ulici, s upaljenim farovima. Uzeo je kaput i izašao.
Vazduh je bio hladan i duvao je vetar. Ušao je u kola i počeo
da se brije dok je Monah vozio. Pozvao je Fana i kazao mu da
okupi ključne ljude: njegovu sekretaricu Peng Javen; Jang
Junga, specijalistu za tumačenje nadzornih fotografija; Džou
Mejling, devojku zaduženu za internet i Ši Sjenga, načelnika
odeljenja za Severnu Afriku, koji je govorio arapski. Svako od
njih pozvaće pomoćnike.
Pitao se ko li bi mogao da bude odgovoran za napad na Port
Sudan.
Amerikanci su odmah bili glavni osumnjičeni. Osećali su se
ugroženo zbog kineskog pokušaja da stvori trgovačke veze
širom sveta, ono što se zvalo Inicijativa pojas i put; i shvatili su
da Kina želi kontrolu nad afričkom naftom i drugim prirodnim
resursima. Ali da li bi namerno ubili sto kineskih civila?
Saudijci su imali dronove, prodale su im ih Sjedinjene
Države, a bili su svega dvesta kilometara udaljeni od Port
Sudana preko Crvenog mora; ali Saudijci i Sudanci su bili
saveznici. To je mogla da bude nesreća, ali delovalo je malo
verovatno. Drenovi imaju kompjutersko navođenje. Ovo je bilo
namerno.
Dakle, ostaju teroristi. Ali koji?
Sad je njegov posao bio da to sazna, a predsednik Cen će
ujutro zatražiti odgovore.
Stigao je do štaba Guoanbua. Neki od njegovih saradnika su
već bili tamo, a ostali su stigli u roku od nekoliko minuta. Rekao
im je da se okupe u sali za sastanke. Odnedavno je počeo da pije
kafu, kao i milioni Kineza, uzeo je šolju i poneo je sa sobom.
Na jednom od ekrana okačenih na zid sobe, na
informativnom kanalu Al Džazira prikazivao se snimak požara u
Port Sudanu, snimljen izgleda s nekog broda. Noć je pala na
Istočnu Afriku, ali plamen je osvetljavao oblak dima.
Kaj je seo na čelo stola. „Da vidimo šta ovde imamo“, počeo
je. „Pretpostavljam da neki od inženjera rade za Guoanbu?“
Svaki posao u inostranstvu obavljan je pod strogim nadzorom
Kajevih agenata.
Ši Sjeng je odgovorio. „Dvojica, ali jedan je ubijen u
bombardovanju.“ Ši, načelnik severnoafričkog odeljenja, bio je
sredovečan čovek sedih brkova. Bio je oženjen Afrikankom koju
je upoznao pre mnogo godina tokom prve misije u inostranstvu,
i njihova ćerka je sad bila na studijama. „Imam izveštaj
preživelog agenta Tana Jusjena. Među mrtvima je bilo devedeset
sedam muškaraca i četiri žene, a svi su bili na doku kad je dron
napao. To je bilo tokom najtoplijeg dela dana, kad ljudi prave
dugu pauzu u tom delu sveta, i svi su bili u jednoj kući s klima-
uređajem, ručali su ili se odmarali.“
„To je užasno“, rekao je Kaj.
„Dron je ispalio dva projektila vazduh-zemlja koji su teško
oštetili delimično izgrađeni dok i zapalili obližnje rezervoare s
naftom. Ubijeno je i dvoje dece. Obično ne dozvoljavamo
ljudima koji rade u inostranstvu da vode decu, ali glavni inženjer
je bio izuzetak, a juče je slučajno, i tragično, doveo svoje sinove
blizance da vide radove.“
„Šta kaže vlada u Kartumu?“
„Ništa konkretno. Izdali su pre dva sata saopštenje s tvrdnjom
da je požar pod kontrolom i da će istražiti uzroke. To je tipično
otezanje.“
„Nešto iz Bele kuće?“
„Zasad ništa. A u Vašingtonu je rano popodne. Možda će
reagovati do kraja dana.“
Kaj se okrenuo ka Jangu Jungu, starijem muškarcu izboranog
lica, iskusnom u analizi satelitskih slika. „Imamo snimak
drona“, rekao je Jang, dodirujući tastaturu laptopa. Jedna slika se
pojavila na jednom od zidnih monitora.
Kaj se nagnuo napred, trudeći se da razabere u šta gleda.
„Ništa ne vidim“, kazao je.
Jang je bio stručnjak i verovatno je počeo od gledanja u
fotografije napravljene iz aviona danima pre nastanka satelitske
fotografije. Uzeo je laserski pokazivač i uperio crvenu tačku u
sliku. Uz tu pomoć, Kaj je uspeo da razabere neki obris. Ličio
mu je na galeba.
Jang je kazao: „Iznad auto-puta.“ Pomerio je crvenu tačku.
„Ta mrlja je kamion.“
„Možemo li odrediti kakav je to dron?“, pitao je Kaj.
„Veliki je“, kazao je Jang. „Rekao bih da je MQ-9 riper, koji
proizvodi Dženeral atomiks u Sjedinjenim Državama, ali
prodaju ga desetinama drugih zemalja, kao što je Tajvan i
Dominikanska Republika.“
„I verovatno se može kupiti na crnoj berzi.“
„Verovatno.“
Jang je promenio sliku. Sad je taj galeb leteo iznad nekog
grada, verovatno Port Sudana. Kaj je kazao: „Da li su Sudanci
reagovali na ovo?“
Ši je odgovorio: „Kontrola leta mora da je uočila letelicu, i
verovatno su zaustavili uzletanja i sletanja na neko vreme...
proveriću.“
„Vazduhoplovstvo je moglo da ga obori.“
 „Pretpostavljam da nisu mislili da je neprijateljski. Mogao je
da bude civilni, odnosno saudijski dron koji je zalutao preko
Crvenog mora.“
Jang je ponovo promenio sliku. „Ovo je neposredno pre nego
što je dron ispalio projektile. Uvećao sam sliku. Vidite dok.
Letelica leti veoma nisko.“ Dodirnuo je tastaturu. „A ovo je
neposredno posle eksplozije.“
Kaj je video rušenje zidova i dizanje velikog oblaka dima.
Taj galeb se nagnuo kao da ga je poneo vetar. Jang je kazao:
„Taj dron je leteo toliko nisko da ga je udarni talas eksplozije
potpuno oštetio. Takvu grešku bi napravio neko neiskusan.“
Kaj je kazao: „Možemo da pretpostavimo da su američki
sateliti snimili slične slike.“
„Sasvim izvesno“, rekao je Jang.
Kaj je pogledao Džou Mejling. Bila je mlada i nije imala
samopouzdanja, osim kad je govorila o onome što najbolje zna.
Kaj je pitao: „Šta imate, Mejling?“
„Neka grupa koja se naziva Salafijski džihadisti Sudana, ali o
njima znamo vrlo malo... sumnjivo malo. Njihov sajt postoji
svega nekoliko dana.“
„Nova grupa za koju niko nije čuo“, rekao je Kaj. „Verovatno
stvorena samo za ovaj napad. Ili je možda lažna.“
„Proveravam.“
„Da li su neki drugi sajtovi nešto komentarisali?“
„Samo uobičajen govor mržnje – osim Ujgura u Kini. Kao što
znate, gospodine, ima nekoliko ilegalnih sajtova koji tvrde da
predstavljaju ujgurske muslimane iz Sjenđenga, mada su neki od
njih, možda i svi, lažni. Ipak, činjenica je da većina tih sajtova
slavi ubistvo represivnih kineskih komunista koje su izvršili
slobodoljubivi afrički muslimani.“
Kaj je bio pun prezira. „Ujguri bi trebalo da vide kako
izgleda život u Sudanu. Uskoro bi preklinjali da se vrate u
autoritarnu Kinu.“ Bio je ljut jer bi radovanje Ujgura moglo da
podstakne staru komunističku gardu da ishitreno reaguje. Ljudi
kao što je njegov otac bi glasno tražili osvetu.
„Dobro“, rekao je nakon pauze. „Mejling, vidite šta još
možete da saznate o Salafijskim džihadistima Sudana. Jang,
pregledajte prethodne satelitske slike i pronađite odakle je
lansiran taj dron. Ši, neka naš čovek u Port Sudanu potraži
ostatke drona i vidi može li identifikovati izvor. Svi pažljivo
pratite američke i arapske informativne kanale i zvanične
reakcije vlada. Moram da obavestim ministra spoljnih poslova
rano ujutro, i verovatno predsednika do kraja dana, tako da se
pobrinite da dobijem sve raspoložive informacije.“
Sastanak je završen i Kaj se vratio u svoju kancelariju.
Njegova sekretarica Peng Javen mu je donela čaj. Nije volela
kafu, koju je smatrala mladalačkim hirom. Na poslužavniku se
nalazio tanjir s naj vong bao, knedlama kuvanim na pari,
punjenim kremom od jaja. Shvatio je da je gladan. „Gde ste ih
nabavili u ovo doba noći?“, pitao je.
„Moja majka ih je napravila. Čula je da ću raditi celu noć i
poslala ih je taksijem.“
Javen je imala pedesetak godina, tako da njena majka ima
sedamdesetak, mislio je Kaj. Zagrizao je jednu knedlu. Testo je
bilo lako i rastresito, a krem prijatno sladak. „Vaša majka je
božji dar“, kazao je.
„Znam.“
Kaj je uzeo drugu knedlu.
Jang Jung se pojavio na vratima, s velikim listom papira u
ruci. „Uđite“, kazao je Kaj.
Javen je otišla kad je Jang ušao. Došao je do Kajevog stola
razmotao taj papir, na kome se nalazila mapa severoistočne
Afrike. „Taj dron je lansiran iz nenaseljene pustinjske oblasti
stotinak kilometara od Kartuma.“ Pokazao je prstom na jednu
tačku zapadno od Nila. Kaj je primetio ispupčene vene na
starčevoj podlaktici.
„Bili ste vrlo brzi“, rekao je iznenađeno Kaj.
„Danas kompjuter pronalazi stvari umesto vas.“
„Koliko je to mesto udaljeno od granice Čada?“
„Više od hiljadu kilometara.“
„Dakle, to je u skladu s teorijom da su počinioci lokalni
sudanski pobunjenici, a ne islamski teroristi.“
„Ti ljudi mogu da budu i jedno i drugo.“
Samo da bi dodatno sve zakomplikovali, mislio je Kaj. Rekao
je: „Možete li da pratite odakle je došao taj dron?“
„Mogu da pokušam. Možda je prevezen u delovima, naravno,
i tada neće biti vidljiv. Inače mora da je doleteo. A ne znamo
kad. Videću šta mogu da otkrije, ali ne nadajte se mnogo.“
Nekoliko minuta kasnije se pojavila Džou Mejling, a njeno
mlado lice pokazivalo je nestrpljenje. „Salafijski džihadisti
Sudana izgledaju kao prava grupa“, rekla je. „To je novo ime,
ali objavili su fotografije svojih članova – junaka, kako ih
nazivaju – a neki su poznati ekstremisti koje smo viđali ranije.“
„Jesu li to sudanski pobunjenici ili islamski teroristi?“
„Retorika nagoveštava da su i jedno i drugo. U svakom
slučaju, teško je zamisliti kako su se dokopali MQ-9 ripera.
Njihova cena je trideset dva miliona dolara.“
„Ima li nekih naznaka gde je sedište te grupe?“
„Sajt je hostovan u Rusiji, ali SDžS očigledno nije tamo.
Sigurno nisu ni u jednom od izbegličkih logora jer tamo nema
interneta. Možda su u nekom gradu, Kartumu ili Port Sudanu.“
„Nastavite da tražite.“
Prošao je još jedan sat pre nego što se Ši Sjeng javio, ali imao
je najvažniju informaciju od svih. Ušao je noseći laptop.
„Upravo smo primili fotografiju od Tan Jusjena iz Port Sudana“,
rekao je uzbuđeno. „To je deo olupine.“
Kaj je pogledao u ekran. Fotografisano je noću, koristeći blic,
ali slika je bila sasvim jasna. Među ostacima iskrivljenog lima i
kamena nalazio se komad spaljenog i iskrivljenog kevlarskog
oklopa, lakog materijala od koga su napravljeni dronovi. Jasno
vidljiva bila je bela zvezda u plavom krugu, s crvenim, belim i
plavim prugama koje se šire na obe strane – grb Ratnog
vazduhoplovstva SAD.
„Nek sam proklet“, rekao je Kaj. „To su bili jebeni
Amerikanci.“
„Sigurno izgleda tako.“
„Napravite mi dvadeset visokokvalitetnih primeraka ove
slike, molim vas.“
„Odmah.“ Ši je izašao.
Kaj se zavalio u stolicu. Imao je dovoljno podataka da
obavesti političare. Ali vesti su bile loše. Amerikanci su bili
uključeni u pokolj više od sto nedužnih kineskih civila. Ovo je
bio krupan međunarodni incident. Ta eksplozija u Port Sudanu
će poslati udarne talase širom sveta.
Morao je da zna šta Amerikanci kažu na to.
Kaj je pozvao Nila Dejvidsona, svoju vezu u CIA. Odmah se
javio. „Ovde Nil.“ Zvučao je uznemireno i potpuno razbuđeno,
čak i uprkos sporom teksaskom govoru. Kaj je bio iznenađen.
„Ovde Kaj.“
„Otkud ti moj kućni broj?“
„Kako to misliš?“ Guoanbu je imao privatne telefonske
brojeve svih stranaca u Pekingu, naravno.
„Moja greška, glupo pitanje.“
„Očekivao sam da ćeš spavati.“
 „Budan sam iz istog razloga kao i ti, pretpostavljam.“
„Jer je američki dron u Sudanu ubio sto tri kineska civila.“
„Nismo mi lansirali taj dron.“
„Na olupini se nalazi znak Ratnog vazduhoplovstva SAD.“
Nil je zaćutao. Očigledno nije znao za to.
Kaj je dodao: „Bela zvezda u plavom krugu, s prugama na
obe strane.“
„Ne mogu to da komentarišem, ali kažem ti da sigurno nismo
poslali dron da bombarduje Port Sudan.“
„To vas ne oslobađa odgovornosti.“
„Stvarno? Sećaš li se desetara Akermana? Odbio si da
prihvatiš odgovornost kad je ubijen kineskim oružjem.“
Bio je u pravu, ali Kaj to nije hteo da prizna. „To je bila
puška. Koliko miliona pušaka ima na svetu? Niko ne može da
prati gde se svaka nalazi, bilo da su pravljene u Kini, SAD ili
negde drugde. Dron je nešto drugo.“
„Ostaje činjenica da Sjedinjene Države nisu lansirale taj
dron.“
„Ko jeste?“
„Odgovornost je preuzela...“
„Znam ko je preuzeo odgovornost, Nile. Pitam te ko je
lansirao tu stvar. Trebalo bi da znaš, to je vaš jebeni dron.“
„Smiri se, Kaje.“
„Da je kineski dron ubio sto Amerikanaca, koliko bi ti bio
smiren? Da li bi predsednica Grin razgovarala o tom incidentu
smireno i bez emocija?“
„Shvatam šta govoriš“, rekao je Nil. „Ipak, nema koristi da
vičemo jedan na drugog preko telefona u pet ujutro.“
Kaj je shvatio da je Nil u pravu. Ja sam obaveštajac, rekao je
sebi; moj posao je da skupljam informacije, a ne da se svađam.
„Dobro“, kazao je. „Pod uslovom da prihvatim, samo zbog
razgovora, da niste lansirali dron, kako onda objašnjavaš ono što
se dogodilo u Port Sudanu?“
„Reči ću ti nešto nezvanično. Ako to ponoviš javno, sve ću
poreći...“
„Znam šta znači ’nezvanično’.“
Usledila je pauza, a onda je Nil rekao: „Samo između nas,
Kaje, taj dron je ukraden.“
Kaj se ispravio na stolici. „Ukraden? Odakle?“
„Ne mogu da ti dam pojedinosti, izvini.“
„Pretpostavljam da je ukraden od američkih snaga u Severnoj
Africi, koje se bore protiv ISGS-a.“
„Ne pritiskaj me. Samo mogu da te usmerim u pravom
smeru. Kažem ti da je neko zdipio taj dron.“
„Verujem ti, Nile“, rekao je Kaj, mada nije bio siguran u to.
„Ali niko neće poverovati toj priči bez pojedinosti.“
„Hajde, Kaje, razmišljaj logično. Zašto bi Bela kuća želela da
ubije sto kineskih inženjera? Da ne pominjem njihove
porodice.“
„Ne znam, ali teško mi je da poverujem da su Sjedinjene
Države potpuno nedužne.“
„Dobro.“ Nil je zvučao razočarano. „Ako ste odlučili da
započnete Treći svetski rat zbog ovog, ne mogu da vas
zaustavim.“
Nil je izrazio zabrinutost koju je i Kaj delio. Nalazila mu se u
podsvesti, kao neki uspavan zmaj, pun pritajene zlobe. Nije hteo
to da prizna, ali delio je Nilov strah da će kineska vlada
preterano reagovati zbog bombardovanja Port Sudana, uz teške
posledice. Ipak, progovorio je normalnim glasom. „Hvala ti,
Nile. Ostaćemo u vezi.“
„Nego šta.“
Prekinuli su razgovor.
 Kaj je proveo narednih sat vremena sastavljajući izveštaj koji
sadrži sve što je saznao otkako ga je probudio onaj telefonski
poziv. Zaveo je taj izveštaj pod šifrovanim imenom „Lešinar“.
Pogledao je na sat: šest ujutro.
Odlučio je da lično pozove ministra spoljnih poslova. Trebalo
bi da podnese izveštaj ministru državne bezbednosti Fu Čujuu,
ali Fu nije stigao u kancelariju; to je bio bedan izgovor, ali biće
dovoljan. Okrenuo je kućni broj Vu Baja.
Vu je bio budan i na nogama. Rekao je: „Da?“ Kaj je u
pozadini čuo neko zujanje i pretpostavio je da Vu koristi
električni brijač.
„Ovde Čang Kaj, izvinite što zovem ovako rano, ali američki
dron je u Sudanu ubio sto tri kineska civila.“
„Oh, dođavola“, rekao je Vu. Zujanje je prestalo. „Biće
sranja.“
„I ja tako mislim.“
„Ko još zna?“
„Trenutno niko u Kini, van Guoanbua. Televizije javljaju
samo da je došlo do požara u Port Sudanu.“
„Dobro.“
„Ali očigledno moram da obavestim vojsku čim završim
razgovor s vama. Da dođem u vaš stan?“
„Da, zašto da ne, tako ćemo uštedeti vreme.“
„Vidimo se.“
Kaj je odštampao nekoliko kopija dosijea „Lešinar“ i stavio
ih u aktovku s nekim od fotografija koje je Ši odštampao, na
kojima se video grb Ratnog vazduhoplovstva SAD na uništenom
dronu. Zatim je sišao do kola koja su ga čekala. Dao je Monahu
Vuovu kućnu adresu. Izvadio je kravatu iz džepa i vezao je dok
su se vozili.
Vu je živeo u Čaojang parku, najotmenijoj četvrti u Pekingu.
Njegova zgrada gledala je na teren za golf. U blistavom
predvorju, Kaj je morao da dokaže svoj identitet i prođe kroz
detektor metala pre nego što je krenuo gore liftom.
Vu je otvorio vrata stana odeven u svetlosivu košulju i
prugaste štofane pantalone. Njegova kolonjska voda mirisala je
na vanilu. To mesto je bilo luksuzno, mada ni izbliza veliko kao
neki od stanova koje je Kaj video u Sjedinjenim Državama. Vu
ga je odveo u trpezariju gde je doručak bio postavljen na beo
pamučni stolnjak, uz srebrni pribor za jelo. U porcelanskim
posudama nalazile su se knedle kuvane na pari, pirinčana kaša s
račićima, uštipci i palačinke s džemom od šljiva. Vu je verovao
u dobar život.
Kaj je popio malo čaja i pričao dok je Vu jeo kašu. Objasnio
je projekat doka za tankere, bombardovanje, dron, prihvatanje
odgovornosti SDžS-a i američke tvrdnje da je taj dron ukraden.
Pokazao je Vuu fotografiju olupine drona i dao mu kopiju
dosijea „Lešinar“. Sve to vreme išla mu je voda na usta zbog
mirisa začinjene hrane. Kad je završio, Vu mu je rekao da se
posluži, a on je zahvalno uzeo nekoliko knedli i pokušao da ih
ne proždere.
Vu je kazao: „Moramo da se osvetimo.“
Kaj je to i očekivao. Znao je da bi bilo besmisleno da se
protivi odmazdi: to nikad neće biti prihvaćeno. I zato je to
odobrio. „Kad neko ubije samo jednog Amerikanca, Bela kuća
se ponaša kao da je to bio Holokaust“, rekao je. „Kineski životi
su podjednako važni.“
„Ali kako da se osvetimo?“
„Naš odgovor treba da uskladi jin i jang“, rekao je, zalažući
se za umerenost. „Moramo da budemo jaki, ali ne i
nepromišljeni; uzdržani, ali nikad slabi. Treba da se trudimo da
uzvratimo istom merom... a ne da pogoršavamo stanje.“
 „Vrlo dobro“, rekao je Vu, koji je bio umeren više iz lenjosti
nego iz uverenja.
Vrata su se otvorila i ušla je punačka sredovečna žena. Kad je
poljubila Vua, Kaj je shvatio da mu je to supruga. Nije je
upoznao ranije, i bio je iznenađen što nije glamuroznija. „Dobro
jutro, Baj“, rekla je mužu. „Kakav je bio doručak?“
„Ukusan, hvala“, rekao je Vu. „Ovo je moj kolega Čang
Kaj.“
Kaj je ustao i naklonio se. „Drago mi je što sam vas
upoznao“, rekao je.
Prijatno se osmehnula. „Nadam se da ste pojeli nešto.“
„Knedle su predivne.“
Ponovo je usmerila pažnju ka Vuu. „Kola su ti stigla, dragi.“
Napustila je sobu.
Bila je potpuno različita od Vua, mislio je Kaj, ali očigledno
su se voleli.
Vu je kazao: „Doručkujte još malo dok ne stavim kravatu.“
Izašao je.
Kaj je izvadio telefon i pozvao svoju sekretaricu Peng Javen.
„U mom afričkom registratoru postoji dosije ’Lešinar’“, rekao
je. „Pošaljite ga odmah Fu Čujuu, a kopije svima sa Spiska tri –
to je onaj na kojem su svi ministri, generali i visoki funkcioneri
Komunističke partije. Dodajte i fotografiju oborenog drona.
Uradite to odmah, molim vas – želim da ti ljudi dobiju vesti od
mene, a ne od nekog drugog.“
„Dosije ’Lešinar’“, rekla je.
„Da.“
„I fotografija drona.“
„Tako sam rekao.“
Usledila je pauza, a Kaj je čuo kako piše nešto na tastaturi.
„Za Fu Čujua, a kopije svima sa Spiska tri.“
 „Tačno.“
„Urađeno, gospodine.“
Kaj se osmehnuo. Voleo je efikasno osoblje. „Hvala vam.“
Prekinuo je vezu.
Vu se vratio u sakou i s kravatom, noseći tanku aktovku. Kaj
je ušao u lift s njim. Dva vladina automobila su čekala ispred
zgrade. Vu je rekao Kaju: „Kad ćete obavestiti ostale?“
„Uradio sam to dok ste se spremali.“
„Dobro. Verovatno ću se videti s vama kasnije. Gužva će
trajati čitav dan.“
Kaj se osmehnuo. „Bojim se da je tako.“
Vu je oklevao, očigledno razmišljajući kako da kaže to što
želi. Izraz lica mu se iznenada promenio: maska bonvivana je
nestala, i Kaj je iznenada video zabrinutog čoveka. „Ne možemo
da im dopustimo da nekažnjeno ubijaju Kineze“, rekao je. „To
ne dolazi u obzir.“
Kaj je samo klimnuo glavom.
„Ono što moramo da uradimo jeste da sprečimo ratnike na
obe strane da pretvore ovo u krvoproliće.“ Ušao je u kola.
„U pravu ste“, promrmljao je Kaj dok su se kola udaljavala.
Bilo je pola osam. Kaj je morao da se istušira i presvuče
odeću, a onda obuče svoje najbolje odelo – oklop za političku
borbu. Ako će se danas vraćati kući, sad je pravo vreme. Rekao
je Monahu da se vrati do njegovog stana. U međuvremenu je
pozvao kancelariju.
Ši Sjeng, načelnik severnoafričkog odeljenja, želeo je da
razgovara s njim. „Zanimljiva priča mojih ljudi u Čadu“, rekao
je.
„Izgleda da je američka vojska tamo izgubila jedan dron, a
svi misle da ga je ukrala Nacionalna armija Čada.“
Možda je Nil govorio istinu. „To zvuči veoma uverljivo.“
 „Teorija je da je predsednik Čada – zovu ga General – dao taj
dron nekoj sudanskoj pobunjeničkoj grupi, znajući da će ga
upotrebiti protiv sudanske vlade.“
„Zašto bi uradio tako nešto?“
„Moji ljudi kažu da je to možda Generalova osveta za
nedavni pokušaj atentata na njega, koji su izveli bombaši
samoubice povezani sa Sudanom.“
„Saharska televizijska drama“, primetio je Kaj. „Kladim se
da je to istina.“
„To i ja mislim.“
„Bela kuća još nije komentarisala, ali čuo sam od kontakta u
CIA da je taj dron ukraden.“
„Onda je verovatno tačno.“
„Ili je to dobro smišljena lažna priča“, rekao je Kaj.
„Obaveštavajte me o svemu. Idem kući da se presvučeni.“
Gotovo je bio stigao tamo. Bio je na nekoliko minuta vožnje
od zgrade, kad ga je pozvala Peng Javen. „Predsednik Čen je
pročitao dosije ’Lešinar’“, rekla je. „Pozvani ste u Komandnu
sobu u Džungnanhaju. Sastanak počinje u devet.“
U saobraćajnom špicu možda će biti potreban jedan sat da se
stigne tamo. Kaj nije smeo da rizikuje da zakasni. Nije bilo
vremena da ode kući. Rekao je Monahu da okrene kola.
Iznenada je osetio umor. Već je odradio gotovo puno radno
vreme. Sad, kad obični ljudi ustaju i spremaju se za posao, on je
želeo da se vrati u krevet. To neće biti moguće. Moraće da
savetuje predsednika tokom krize. Želeo je da usmeri Kinu ka
miroljubivom pristupu. Morao je da bude potpuno budan.
Mogao bi da odrema nekoliko minuta, mislio je. Zatvorio je
oči. Mora da je zadremao jer kad je otvorio oči, kola su ulazila u
Džungnanhaj kroz Kapiju nove Kine.
Na ulazu u Ćindženg, predsedničku zgradu, otmeni šef
obezbeđenja Veng Ćingli nadgledao je sprovođenje
bezbednosnih mera. Srdačno je pozdravio Kaja. Detektor metala
u predvorju je zapištao zbog aparata za brijanje u Kajevom
džepu i morao je da ga ostavi kod obezbeđenja. Ipak, njegovo
ime je bilo na spisku onih koji su smeli da zadrže svoje telefone.
Komandna soba je bila podzemna prostorija otporna na
bombe. Izgledala je kao sportska hala, s konferencijskim stolom
na podignutoj pozornici, okruženoj s pedesetak stolova, na
kojima su se nalazili ekrani. Na nekoliko njih se video požar u
Port Sudanu, gde je i dalje bio mrak.
Kaj je izvadio svoj telefon i video da ima dobar signal.
Pozvao je Guoanbu i rekao Peng Javen: „Kažite svima da me
porukama obaveštavaju o promenama. U ovom trenutku moram
sve da znam istog trenutka.“
„Da, gospodine.“
Otišao je na drugi kraj prostorije i popeo se na podijum.
Njegov šef, ministar državne bezbednosti Fu Čuju već je bio
tamo i razgovarao s generalom Huengom Lingom, koji je bio u
uniformi. Oni su bili predvodnici stare garde, i verovali su u
odlučnu, jasnu akciju. Fu je namerno okrenuo leđa Kaju: bio je
nesumnjivo besan što je Kaj na svoju ruku otišao kod Vu Baja.
Ipak, predsednik Čen je ljubazno pozdravio Kaja. „Kako ste,
mladi Kaje? Hvala vam na izveštaju. Mora da ste radili cele
noći.“
„Jesmo, gospodine predsedniče.“
„Pa, siguran sam da ćete moći da odremate dok budem
govorio.“
Bila je to šala na sopstveni račun, i ne saglasiti se s tim bilo bi
podjednako nepristojno, te se Kaj nasmejao i nije ništa rekao.
Čen je često pokušavao da opusti ljude humorom, ali nije bio
previše dobar u tome.
 Kaj je klimnuo glavom kad je video Vu Baja i kazao: „Naš
drugi današnji sastanak, ministre, a još nije ni devet.“
Vu je kazao: „Hrana na ovom nije tako dobra.“ Nasred
konferencijskog stola, uz uobičajene boce s vodom i
poslužavnike sa čašama, nalazili su se tanjiri s pecivom i
zelenim kolačima od pasulja, koji su izgledali bajato.
Kajev otac Čang Đenđun je doživeo počast u vidu žestokog
rukovanja s predsednikom Čenom. Đenđun mu je pomogao da
postane predsednik, ali otad je Čen razočarao Đenđuna i njegove
drugove oprezom i uzdržanošću u međunarodnoj politici.
Đenđun se osmehnuo Kaju, a Kaj se naklonio, ali nisu se
zagrlili: obojica su smatrala da je pokazivanje porodične
bliskosti izgledalo neprofesionalno u takvim prilikama. Đenđun
je seo s Huengom Lingom i Fu Čujuuom, i svi su zapalili
cigarete.
Pomoćnici i niži službenici su seli za neke od stolova na
nižem nivou, ali većina je ostala prazna. Ta velika soba neće biti
ispunjena osim ako ne dođe do rata.
Mladi ministar odbrane Kung Džao je ušao, moderno
neuredne kose, kao i uvek. On i Vu Baj su seli nasuprot staroj
gardi. Linije fronta su bile povučene, video je Kaj, kao vojnici s
mačevima i musketama koji stoje jedni naspram drugih u nekoj
bici u Opijumskim ratovima.
Zapovednik Ratne narodne oslobodilačke mornarice, admiral
Lju Hua takođe je bio pripadnik stare garde, i nakon što je
pozdravio predsednika, seo je pored Čanga Đenđuna.
Kaj je video da je zlatno travers nalivpero predsednika Čena
spušteno na beležnicu u kožnom povezu, na kraju ovalnog stola.
Kaj je seo na suprotni kraj, daleko od predsednika, ali
podjednako udaljen od suprotstavljenih strana. Pripadao je
liberalnom bloku, ali pretvarao se da je neutralan.
 Predsednik je seo na svoje mesto. Trenutak opasnosti se
približavao. Kaj se setio Vuove opaske na rastanku, dva sata
ranije: Ono što moramo da uradimo jeste da sprečimo ratnike na
obe strane da pretvore ovo u krvoproliće.
Čen je podigao dokument koji je Kaj prepoznao kao dosije
„Lešinar“. „Svi ste pročitali ovaj izuzetan i jezgrovit izveštaj
Guoanbua.“ Okrenuo se ka ministru državne bezbednosti.
„Hvala vam na tome, Fu. Imate li išta da dodate?“
Fu se nije potrudio da kaže kako on nije imao nikakve veze s
dosijeom „Lešinar“, i da je čvrsto spavao dok je posao obavljan.
„Nemam ništa da dodam, gospodine predsedniče.“
Kaj je progovorio. „U poslednjih nekoliko minuta smo
saznali nešto novo... samo glasine, ali zanimljive.“
Fu ga je mrko pogledao. Kaj je pokazao da je bolje upućen u
ovu krizu. To će ga naučiti da se ne obračunava sa mnom preko
moje supruge, zadovoljno je pomislio Kaj. Zatim je zabrinuto
pomislio: moram da budem oprezan, ne smem da preteram.
Nastavio je: „Naši ljudi u Čadu veruju da je tamošnja vojska
ukrala taj dron od Amerikanaca i dala ga Salafijskim
džihadistima Sudana, kao osvetu za pokušaj atentata na
predsednika. Moguće je da je ta glasina tačna.“
„Glasina?“, zarežao je general Hueng. „To mi zvuči kao
bedan američki izgovor.“ Njegov severnomandarinski naglasak
je zvučao posebno grubo danas, u je izgovarao kao v, a dodavao
je r na kraj nekih reči, i kroz nos izgovarao ng. „Izvršili su
zločin i sad pokušavaju da izbegnu odgovornost.“
„Možda“, kazao je Kaj. „Ali...“
Hueng je insistirao. „Uradili su isto 1999, kad je NATO
bombardovao našu ambasadu u Beogradu. Pretvarali su se da je
to bila nesreća; dali su besmislen izgovor da CIA nije znala
pravu adresu naše ambasade!“
 Stara garda oko stola je klimala glavom. „Veruju da su naši
životi bezvredni“, besno je kazao Kajev otac. „Ne zanima ih
ubistvo sto Kineza. Oni su kao Japanci, koji su poklali trista
hiljada naših ljudi u Nankingu 1937.“ Kaj je potisnuo uzdah.
Paranoična generacija njegovog oca stalno je pominjala
Nanking. Đenđun je nastavio: „Ali kineski životi su dragoceni, i
moramo da im pokažemo kako ne mogu da nas ubijaju bez
ozbiljnih posledica.“
Koliko daleko ćemo se vratiti u prošlost, pitao se Kaj.
Ministar odbrane Kung Džao pokušao je da ih vrati u
dvadeset prvi vek. „Amerikanci su očigledno postiđeni ovim“,
rekao je, sklanjajući kosu s očiju. „Bez obzira na to da li je ovaj
incident neki plan koji im se izjalovio, ili slučajna nezgoda,
ostaje činjenica da su u defanzivi – i trebalo bi da razmišljamo
kako da izvučemo neku korist iz toga. Možemo da steknemo
neku prednost.“
Kaj je znao da Kung ne bi to rekao da nema neki plan.
Predsednik Čen se namrštio. „Da steknemo prednost?“, rekao
je. „Ne vidim kako.“
Kung je osetio da je trenutak da nastavi. „Izveštaj Guoanbua
pominje da su ubijeni sinovi blizanci glavnog inženjera. Mora da
negde postoji fotografija ta dva dečaka. Samo treba da damo tu
fotografiju medijima. Blizanci su slatki. Garantujem da će se ta
slika pojaviti u svim televizijskim vestima i na naslovnim
stranama širom sveta: deca koju je ubio američki dron.“
Pametno, pomislio je Kaj. Propagandna vrednost biće
ogromna. Ta priča i fotografije će podstaći Belu kuću da
porekne odgovornost – a to će, kao i sva poricanja, nagovestiti
krivicu.
Ali ljudima oko stola se nije svidela ta ideja. Bilo je tu
previše starih vojnika.
 General Hueng je prezrivo frknuo i rekao: „Međunarodna
politika je sukob sila, a ne takmičenje u popularnosti. Ne
pobeđuje se slikama dece, koliko god slatka bila.“
Fu Čuju je prvi put progovorio. „Moramo da se osvetimo“,
rekao je. „Sve drugo bi bilo shvaćeno kao slabost.“
Većina se izgleda slagala s tim. Kao što je Vu Baj predvideo,
odmazda je bila neizbežna. Predsednik Čen je to izgleda
prihvatio. Rekao je: „Onda je pitanje kako će izgledati ta
odmazda.“
Vu Baj je progovorio. „Hajde da se prisetimo kineske
filozofije“, rekao je. „Treba da uskladimo jin i jang. Moramo da
budemo jaki, ali ne i nepromišljeni; uzdržani, ali nikad slabi.
Treba da se trudimo da uzvratimo istom merom... ne da
pogoršavamo stanje.“
Kaj je prikrio osmeh: upravo to je rekao Vuu pre nekoliko
sati.
Kajev otac je bio ratoborno raspoložen. „Treba da potopimo
jedan američki bojni brod u Južnom kineskom moru“, rekao je.
„Ionako je vreme da to uradimo. Pomorski zakon nas ne
obavezuje da trpimo razarače naoružane projektilima koji prete
našim obalama. Više puta im je rečeno da nemaju pravo da budu
ovde.“
Admiral Lju se saglasio. Kao ribarev sin, proveo je veći deo
svog života na moru, a njegova izborana koža bila je boje starih
klavirskih dirki. „Potopićemo neku fregatu, nipošto razarač“,
rekao je. „Ne želimo da preteramo.“
Kaj se gotovo nasmejao. Razarač, fregata ili gumeni čamac,
Amerikanci će poludeti.
Ali njegov otac se saglasio s Ljuom. „Potapanje fregate bi
verovatno ubilo isti broj ljudi kao taj dron u Port Sudanu.“
„Na američkoj fregati ima oko dvesta ljudi“, rekao je admiral
Lju. „Ali to je otprilike isto.“
Kaj nije mogao da poveruje da su ozbiljni. Zar nisu shvatali
da to znači rat? Kako su mogli tako nehajno da razgovaraju o
pokretanju apokalipse?
Srećom, Kaj nije bio jedina osoba koja je tako mislila. „Ne“,
odlučno je kazao predsednik Čen. „Nećemo započeti rat sa
Sjedinjenim Državama, čak ni nakon što su nam ubili sto ljudi.“
Kaj je osetio olakšanje, ali ostali su bili nezadovoljni. Fu
Čuju je ponovio ono što je rekao: „Moramo da se osvetimo,
inače ćemo izgledati slabo.“
„Oko toga smo se saglasili“, nestrpljivo je kazao Čen, a Kaj
je morao da prikrije zadovoljan osmeh zbog Fuuvog poniženja.
Čen je nastavio: „Pitanje je kako da im uzvratimo bez
pogoršavanja situacije.“
Usledila je tišina. Kaj se setio razgovora u Ministarstvu
spoljnih poslova pre nekoliko nedelja, kad je general Hueng
predložio potapanje vijetnamskog broda za istraživanje nafte u
Južnom kineskom moru, a Vu Baj je odbio taj predlog. Ali to je
dalo Kaju jednu ideju, i rekao je: „Možemo da potopimo Vu
Trong Fang.“
Svi su ga pogledali, većina ne znajući o čemu govori.
Vu Baj je objasnio: „Protestovali smo kod vijetnamske vlade
zbog jednog njihovog broda koji je istraživao naftu blizu ostrva
Šiša. Razmatrali smo da potopimo taj brod, ali odlučili smo da
prvo pokušamo s diplomatijom, posebno jer se na brodu
verovatno nalaze američki geolozi.“
Predsednik Čen je kazao: „Sećam se. Ali jesu li Vijetnamci
odgovorili na naš protest?“
„Delimično. To plovilo se udaljilo od ostrva, ali sad buši u
drugoj oblasti, i dalje u okviru Ekskluzivne ekonomske zone.“
Đenđun je iznervirano progovorio. „To je njihova igra“,
rekao je. „Prkose nam, onda se povuku, a onda nam ponovo
prkose. To je izluđujuće. Mi smo supersila!“
General Hueng se saglasio. „Vreme je da to prekinemo.“
„Razmislite o ovome“, nastavio je Kaj. „Zvanično ćemo
potopiti Vu Trong Fang koji nema nikakve veze s Port
Sudanom. Ubićemo neke Amerikance, koji će biti kolateralna
šteta. Ne možemo biti optuženi za eskalaciju.“
Predsednik Čen je zamišljeno rekao: „To je domišljat
predlog.“
I mnogo manje provokativan od potapanja američke fregate,
mislio je Kaj. Rekao je: „Nezvanično, Amerikanci će znati da je
to odmazda za njihov napad dronom; ali biće to vrlo skromna
odmazda – dva ili tri Amerikanca za više od sto Kineza.“
Hueng se pobunio: „To je bojažljiv odgovor.“ Ali to
protivljenje je bilo mlako: očigledno je osećao da su ostali
raspoloženi za kompromis.
Predsednik Čen se okrenuo ka admiralu Ljuu: „Znamo li gde
je Vu Trong Fang sad?“
„Naravno, gospodine predsedniče.“ Lju je dodirnuo svoj
telefon i prineo ga uvu. „Vu Trong Fang“, kazao je. Svi su ga
gledali. Nakon nekoliko trenutaka je rekao: „Vijetnamski brod
se povukao osamdesetak kilometara južno, ali je i dalje na našoj
teritoriji. Prati ga brod kineske mornarice Đengnan. Imamo
snimak s našeg broda.“ Pogledao je u oblast ispod podijuma i
podigao glas. „Ko od vas je tehničar zadužen za prikaze na
velikim ekranima?“ Jedan mladić tršave kose ustao je i podigao
ruku. Lju je kazao: „Uzmi moj telefon i razgovaraj s mojim
ljudima. Prikaži video s Đengnana na velikim ekranima.“
Tršavi momak je seo za svoj kompjuter, držeći Ljuov telefon
između ramena i donje vilice, govoreći: „Da... da... u redu“, a
prsti su mu sve vreme leteli preko tastature.
 Lju je kazao: „Đengnan je amfibijska fregata nosivosti četiri
hiljade tona, dugačka sto trideset četiri metra, s posadom od sto
šezdeset pet ljudi i dometom od više od osam hiljada nautičkih
milja.“
Slika na velikim ekranima prikazala je sivu pramčanu palubu
broda, a njegov šiljati pramac sekao je vodu. Bilo je vreme
severnoistočnog monsuna, i taj brod se podizao i spuštao na
talasima, zbog čega je Kaj osetio morsku bolest. Osim toga,
vidljivost je bila dobra; vedar dan obasjan suncem.
Lju je kazao: „To su snimci sa Đengnana.“
Jedan pomoćnik doneo mu je telefon.
Lju je rekao: „Možete da nazrete taj vijetnamski brod na
horizontu, ali udaljen je pet-šest kilometara.“
Kaj se zagledao u veliki ekran i učinilo mu se da je video
neku sivu mrljicu na sivom moru, ali to mu se možda samo
pričinilo.
Lju je progovorio u telefon: „Da, pokažite nam satelitsku
sliku.“
Na nekim ekranima pojavila se slika iz vazduha. Osoba koja
upravlja ekranima je uvećala sliku. Dva plovila su bila jedva
vidljiva. „Vijetnamski brod je onaj na dnu ekrana“, kazao je Lju.
Kaj je ponovo pogledao snimak s Đengnana. Sad je bio bliži
meti, i Kaj je bolje video vijetnamski brod. Imao je toranj za
bušenje na palubi. Pitao je: „Da li Vu Trong Fang ima
naoružanje?“
„Ne vidljivo“, rekao je Lju.
Kaj je shvatio da razmatraju potapanje nenaoružanog broda, i
osetio krivicu. Koliko ljudi će se udaviti u hladnom moru? To je
bila njegova ideja, ali samo zato što je hteo da spreči neku goru.
Lju je rekao: „Đengnan je naoružan protivbrodskim
krstarećim projektilima, navođenim aktivnim radarom, a svaki
ima visokoeksplozivnu rasprskavajuću bojevu glavu.“ Okrenuo
se ka predsedniku. „Da im naredim da se pripreme za
ispaljivanje?“
Čen je pogledao prisutne. Nekoliko ljudi je klimnulo glavom.
Kung Džao je rekao: „Da to nije malo ishitreno?“
Čen mu je odgovorio: „Prošlo je više od dvadeset četiri sata
otkako je dron ubio naše ljude. Zašto da čekamo?“
Kung je slegnuo ramenima.
„Mislim da smo svi saglasni“, kazao je ozbiljno Čen.
Niko se nije pobunio.
Čen se obratio Ljuu: „Spremite se za lansiranje.“
Lju je progovorio u telefon: „Spremite se za lansiranje.“
Svi u prostoriji su zaćutali.
Nakon pauze, Lju je rekao: „Spremni su za lansiranje
projektila, gospodine predsedniče.“
Čen je rekao: „Pali.“
Lju je kazao u telefon: „Pali.“
Svi su gledali ekrane.
Projektil je preleteo preko pramca Đengnana. Bio je dug šest
metara i ostavljao je trag gustog belog dima. Udaljio se od
Đengnana zapanjujućom brzinom.
Lju je rekao: „Primamo snimak s kamere na projektilu.“
Trenutak kasnije pojavila se nova slika. Projektil je
zaslepljujućom brzinom leteo preko talasa. Vijetnamski brod je
postajao sve veći.
Kaj je ponovo pogledao sliku s Đengnana. Trenutak kasnije,
projektil je pogodio Vu Trong Fang.
Ekrani su se zabeleli, ali samo na tren. Kad se slika vratila,
Kaj je video veliki blesak bele, žute i crvene vatre koja gori
nasred broda. Plamenove je pratio crni i sivi dim i pljusak
krhotina. Buka je stigla trenutak kasnije, snimljena mikrofonom
na kameri, prvo prasak, a onda glasan zvuk vatre. Plamen se
ugasio kad je dim pokuljao. Digao se visoko, kao i delići trupa
broda i opreme na palubi, a veliki komadi čelika leteli su kao
lišće na vetru.
Veći deo broda i dalje je bio vidljiv iznad vode. Srednji deo
je bio razbijen, a toranj za bušenje je polako tonuo, ali pramac i
krma su izgledali netaknuto, i Kaj je mislio da su možda neki od
mornara preživeli... zasad. Da li je bilo dovoljno vremena da
pronađu prsluke za spasavanje ili porinu gumene čamce pre
nego što brod potone?
Predsednik Čen je rekao: „Naredite Đengnanu da spase
preživele.“
Lju je kazao: „Spremite se da porinete čamce za spasavanje.“
Nekoliko trenutaka kasnije, kineski brod je ubrzao i počeo da
juri kroz talase. Lju je rekao: „Razvija brzinu od dvadeset sedam
čvorova. Stići će tamo za otprilike pet minuta.“
Vu Trong Fang je začudo ostao na površini. Tonuo je, ali
polako. Kaj se zapitao šta bi uradio da je bio na tom brodu i
preživeo udar. Mislio je da je najbolji postupak da navuče prsluk
za spasavanje i onda skoči s broda, ili u čamac ili jednostavno u
more. Brod će potonuti pre ili kasnije, kao i svi koji ostanu na
palubi.
Đengnan je zaokrenuo, a onda se približio Vu Trong Fangu
paralelno, ali na bezbednoj udaljenosti. Kamera je pokazala
jedan čamac za spasavanje na površini mora i nekoliko glava
ljudi koji plutaju na talasima. Većina je na sebi imala prsluke za
spasavanje, tako da je bilo teško videti da li su mrtvi ili živi.
Minut kasnije, pojavila su se tri čamca s Đengnana, koja su
pristizala u pomoć.
Kaj se zagledao u glave iznad vode. Sve su bile tamne, osim
jedne, koja je imala dugu plavu kosu.
 25.

Predsednica Grin je hodala tamo-amo ispred stola u Ovalnoj

sobi, kipteći od besa. „Neću preći preko ovog“, rekla je.
„Desetar Akerman je bio jedno, to je bio terorizam, iako su imali
kinesko oružje. Ali ovo? Ovo je ubistvo. Dva Amerikanca su
mrtva, a jedan je u bolnici zbog toga što su Kinezi namerno
potopili brod. Ne mogu mirno to da prihvatim.“
„Možda ćete morati“, kazao je Čester Džekson, ministar
spoljnih poslova.
„Moram da zaštitim američke živote. Ako ne uradim to,
nisam dorasla da budem predsednica.“
„Nijedan predsednik ne može da zaštiti sve.“
Vest o potapanju Vu Trong Fanga upravo je stigla. Ali to je
bila druga kriza danas. Ranije su u Komandnoj sobi održali
sastanak o dronu koji je napao Port Sudan. Polin je naredila Stejt
departmentu da uveri vlade Sudana i Kine kako to nije američki
napad. Kinezi su odbili da poveruju u to. Kao i Rusi, koji su
trgovali sa Sudanom i prodavali im skupo oružje; Kremlj se
glasno pobunio.
Polin je utvrdila da je taj dron „nestao“ tokom neke vežbe u
Čadu, ali to je bilo previše sramotno da bi se objavilo, tako da je
kancelarija za medije obavestila javnost da vojska sprovodi
istragu.
A sad ovo. Polin je prestala da hoda, sela je na rub tog
drevnog stola i kazala: „Recite mi šta znamo.“
Čes je kazao: „Tri Amerikanca na Vu Trong Fangu bili su
radnici američkih kompanija koje sarađuju s Petrovijetnamom,
vladinom naftnom kompanijom, u okviru programa Stejt
departmenta kojim se pomaže razvoj prirodnih resursa u
zemljama Trećeg sveta.“
„Američka darežljivost“, besno je kazala Polin. „A vidite
kako su nam uzvratili.“
Čes nije bio uznemiren koliko ona. „Ljudi su nezahvalni“,
rekao je mirno. Gledao je list papira u ruci. „Profesor Fred Filips
i doktor Hiran Šarma su se verovatno udavili – njihova tela nisu
pronađena. Treći geolog je spasen: doktorka Džoun Lafajet.
Kažu da je u bolnici, na ispitivanjima.“
„Zašto su, dođavola, Kinezi to uradili? Taj vijetnamski brod
je bio nenaoružan, zar ne?“
„Da. Ne možemo da pronađemo nikakav hitan razlog.
Naravno, Kinezi ne vole što Vijetnamci traže naftu u Južnom
kineskom moru, i godinama protestuju protiv toga. Ali ne znamo
zašto su odlučili da sad preduzmu tako drastičnu meru.“
„Pitaću predsednika Čena.“ Okrenula se ka šefici kabineta.
„Pozovi ga, molim te.“
Džeklin je uzela telefon koji se nalazio na stolu i rekla:
„Predsednica bi želela da razgovara s kineskim predsednikom
Čenom. Organizujte to što je pre moguće, molim vas.“
Gas Blejk je kazao: „Mogu da pretpostavim zašto su to
uradili.“
Polin je kazala: „Kaži onda.“
„To je odmazda.“
„Za šta?“
„Port Sudan.“
„Oh, sranje, ne bih se setila toga.“ Polin se udarila dlanom po
čelu, a taj pokret je značio: Kako sam tako glupa? Pogledala je
Gasa, razmišljajući koliko se često ispostavlja da je on
najpametnija osoba u prostoriji.
 „Moguće je“, kazao je Čes. „Reći će da nisu nameravali da
ubiju američke geologe, baš kao što smo mi rekli da nismo želeli
da naš dron ubije kineske inženjere. Reći ćemo da to nije isto, a
oni će reći da što važi za jednoga, mora važiti i za drugoga.
Neutralne zemlje će slegnuti ramenima i reći da su sve supersile
iste.“
To je tačno, ali Polin je bila ljuta. „To su ljudi, ne moneta za
potkusurivanje. Imaju porodice koje žale za njima.“
„Znam. Kao što kažu mafijaši, šta da se radi?“
Polin je stisnula pesnice. „Ne znam šta ću da uradim.“
S njenog kompjutera na stolu začuo se zvuk koji označava
uspostavljanje video-poziva. Polin je sela za sto, pogledala ekran
i pritisnula dugme miša. Čen se pojavio. Mada je bio otmeno
odeven kao i uvek, u uobičajeno plavo odelo, izgledao je
umorno. Tamo je bila ponoć, a on je verovatno imao dug dan.
Ali nije bila raspoložena da ga pita za zdravlje. Kazala je:
„Gospodine predsedniče, aktivnosti kineske mornarice koje su
dovele do potapanja kineskog broda Vu Trong Fang...“
Na njeno iznenađenje, prekinuo ju je nepristojno i glasno, na
engleskom. „Gospođo predsedniče, izražavam najoštrije proteste
protiv američkih zločinačkih aktivnosti u Južnom kineskom
moru.“
Polin je bila zaprepašćena. „Vi protestujete? Upravo ste ubili
dva Amerikanca?“
„Protivzakonito je da druge nacije traže naftu u kineskim
vodama. Mi ne bušimo u Meksičkom zalivu bez dozvole; zašto
nam ne ukažete isto poštovanje?“
„Nije protivno međunarodnim zakonima tražiti naftu u
Južnom kineskom moru.“
„To je protivno našim zakonima.“
„Ne možete da krojite međunarodne zakone kako vam
odgovara.“
„Zašto ne možemo? To su Zapadnjaci radili vekovima. Kad
smo proglasili opijum protivzakonitim, Britanci su nam objavili
rat!“ Čen se zlobno osmehnuo. „Sad se situacija obrnula.“
„To je drevna istorija.“
„A vi biste voleli da to bude zaboravljeno, ali mi Kinezi
pamtimo.“
Polin je duboko udahnula da bi ostala smirena. „Vijetnamske
aktivnosti nisu protivzakonite, ali i da jesu bile, to ne opravdava
potapanje broda i ubijanje posade.“
„Taj ilegalni brod je odbio da se preda. Policijska akcija je
bila neophodna. Neki članovi posade su uhapšeni. Taj brod je
oštećen, a neki od ljudi su se nažalost utopili.“
„Gluposti. Imamo satelitske snimke. Potopili ste brod
krstarećim projektilom ispaljenim sa udaljenosti od pet
kilometara.“
„Samo smo sprovodili zakon.“
„Kad otkrijete da ljudi rade nešto što mislite da je
protivzakonito, ne ubijate ih, bar ne u civilizovanim zemljama.“
„Šta vaši policajci rade kad neki kriminalac odbije da se
preda u civilizovanim Sjedinjenim Državama? Ubiju ga...
posebno ako nije belac.“
„Dakle, sledeći put kad uhvatimo neku kinesku turistkinju
kako krade hulahopke u Mejsizu, bićete savršeno zadovoljni ako
je čuvar upuca.“
„Ako je lopov, ne želimo da je vratite u Kinu.“ Reči kineskog
predsednika su bile neverovatne, i Polin je zastala na tren.
Kineski političari su učtivo agresivni. Čen je izgleda izgubio
smirenost. Odlučila je da se to ne dogodi i njoj.
Zatim je kazala: „Mi ne ubijamo kradljivce, a ni vi. Ali ne
potapamo nenaoružane brodove, čak i kad krše naše zakone, i
neprihvatljivo je da vi to radite.“
„To je unutrašnje kinesko pitanje, i ne smete da se mešate.“
Džeklin Brodi je podigla papir na kojem je pisalo: PITAJTE
ZA DOKTORKU LAFAJET.
Polin je kazala: „Možda bi trebalo da razgovaramo o
preživeloj Amerikanki, doktorki Džoun Lafajet. Mora joj se
dozvoliti da se vrati kući.“
Čen je kazao: „Nažalost, to trenutno nije moguće. Doviđenja,
gospođo predsednice.“ Na Polinino zaprepašćenje, prekinuo je
vezu. Ekran se zacrneo, a telefon zaćutao.
Polin se okrenula ka ostalima. „Baš sam sjebala sve, zar ne?“,
rekla je.
„Da“, kazao je Gas. „Jeste.“
Polin je napustila Ovalnu sobu i otišla do Rezidencije da se
pozdravi s ćerkom i mužem.
Pipa je išla na trodnevnu ekskurziju u Boston, gde će
prenoćiti dve noći u nekom jeftinom hotelu. Učenici će posetiti
Kenedijev muzej, kao deo predavanja iz istorije. To putovanje je
uključivalo i obilazak Univerziteta Harvard i Tehnološkog
instituta u Masačusetsu. Bivši učenici srednje škole Fogi botom
sad su bili studenti koji će ih voditi u obilazak. Roditelji učenika
Fogi botoma mnogo su voleli elitne univerzitete.
Škola je tražila da dva roditelja prate učenike i vode računa o
njihovom ponašanju, a Džeri se dobrovoljno javio. Njega i Pipu
će, kao i uvek, pratiti nekoliko agenata Tajne službe. Škola je
bila navikla na telohranitelje: nekoliko učenika su bili deca
poznatih roditelja.
Džeri je poneo jedan mali kofer. Biće odeven u isto odelo od
tvida tri dana, a menjaće samo košulju i donji veš. Pipa je
spakovala najmanje dve odevne kombinacije za svaki dan, i bila
su joj potrebna dva kofera i jedna prepuna torba. Polin nije
komentarisala prtljag. Nije bila iznenađena. Ekskurzija je bila
uzbudljiva društvena prilika, i svi su želeli da izgledaju kul.
Ljubavne veze će započeti i završiti se. Momci će poneti bocu
votke, zbog čega će najmanje jedna devojka napraviti budalu od
sebe. Neko će pokušati da puši cigarete i povratiće. Polin se
samo nadala da niko neće biti uhapšen.
„Koliko odraslih ide?“, pitala je Pipu dok je vukla njene torbe
u Centralno predvorje.
„Četvoro“, odgovorila je Pipa. „Moj omraženi profesor,
gospodin Njubegin; njegova mišolika žena, koja ide kao roditelj
dobrovoljac; gospođa Pametnica Džad i Tatica.“
Polin je pogledala Džerija, koji je zakopčavao svoj kofer.
Dakle, provešće dve noći u hotelu s gospođom Džad, koju je
Pipa ukratko opisala kao sitnu, sisatu plavušu.
Trudeći se da zvuči nehajno, Polin je kazala: „Čime se bavi
muž gospođe Džad? Nastavnici se često venčavaju s drugim
nastavnicima. Kladim se da je i gospodin Džad nastavnik.“
Ne gledajući Polin, Džeri je odgovorio: „Nemam predstavu.“
Pipa je rekla: „Mislim da je razvedena. U svakom slučaju, ne
nosi burmu.“
Vidi ti to, mislila je Polin.
Da li je to razlog Džerijeve promene... to što se zaljubio u
nekog drugog? Ili je bilo obrnuto? Da li je postao nezadovoljan
Polin i onda se zainteresovao za Ameliju Džad? Možda su se te
dve stvari poklopile, razočaranje Polin je pojačalo privlačnost
gospođe Džad.
Nosač iz Bele kuće je odneo prtljag. Polin je zagrlila Pipu i
osetila neki gubitak. Ovo je prvi put da Pipa nekud putuje sama.
Uskoro će želeti da provodi leto obilazeći Evropu železnicom, sa
svojim vršnjakinjama. Zatim će otići na fakultet i živeti u
studentskom naselju; a onda će želeti da iznajmi stan van
studentskog naselja s nekim koleginicama s druge godine; a
koliko će vremena proći pre nego što počne da živi s nekim
dečkom? Njeno detinjstvo je prošlo prebrzo. Polin je želela da
ponovo proživi te godine, i više uživa u njima drugi put.
„Lepo se provedi, i nemoj da se glupiraš“, rekla je.
„Tatica će da me nadgleda“, rekla je Pipa. „Dok ostali budu
igrali poker u skidanje i šmrkali kokain, ja ću piti toplo mleko i
čitati knjigu Skota jebenog Ficdžeralda.“
Polin je morala da se nasmeje. Pipa je bila naporna, ali i
duhovita.
Polin je prišla Džeriju i nagnula lice za poljubac. Očešao joj
je usne svojim, kao da žuri. „Doviđenja“, rekao je. „Održavaj
svet bezbednim dok se ne vratimo.“
Otišli su, a Polin je otišla u svoju spavaću sobu, da provede
nekoliko mirnih minuta. Dok je sedela za stočićem za
šminkanje, pitala je sebe da li stvarno misli kako je Džeri vara.
Dosadni matori Džeri? Ako je tako, uskoro će saznati.
Zabranjeni ljubavnici obično misle da su veoma diskretni, ali
promućurna žena uvek može da vidi znakove.
Polin nikad nije videla gospođu Džad, ali razgovarala je s
njom preko telefona i smatrala ju je inteligentnom i
promišljenom. Bilo je teško poverovati da bi ona otišla u krevet
s nečijim mužem. Ali žene su to stalno radile, naravno, milioni
njih, svakog dana.
Neko je pokucao na vrata i čula je glas Sajrusa, batlera, dugo
godina zaposlenog u Beloj kući. „Gospođo predsednice,
savetnik za nacionalnu bezbednost i ministar spoljnih poslova su
ovde.“
„Odmah dolazim.“
Njena dva najvažnija savetnika su provela poslednja dva sata
pokušavajući da saznaju nešto više o kineskim namerama, a njih
troje su se dogovorili da ručaju zajedno i odluče šta da rade.
Polin je ustala od stola i kroz Centralno predvorje otišla do
Trpezarije.
Sela je pred tanjir morskih plodova u sosu, s pirinčem. „Šta
smo saznali?“, pitala je.
Čes je kazao: „Kinezi neće da razgovaraju s Vijetnamcima.
Vijetnamski ministar spoljnih poslova se gotovo rasplakao dok
mi je pričao kako Vu Baj ne želi da mu se javi. Britanci su
predložili rezoluciju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija koja
osuđuje potapanje Vu Trong Fanga, a Kinezi su besni što nema
osude napada dronom.“
Polin je klimnula glavom i pogledala Gasa.
Rekao je: „CIA u Pekingu ima manje-više prijateljske odnose
sa Čang Kajem, šefom Guoanbua, kineske obaveštajne službe.“
„Čula sam za to ime.“
„Čang nas je obavestio da je Džoun Lafajet u dobrom stanju i
da joj ne treba lečenje. Ispitana je o tome šta je radila u Južnom
kineskom moru, a ona je odgovorila iskreno i, nezvanično, ne
misle da je špijun. Očigledno zna sve o bušenju nafte i vrlo malo
o međunarodnoj politici.“
„Baš kao što smo i pretpostavili.“
„Da. Sve ovo je nezvanično, naravno. Kineska vlada može
javno da kaže nešto suprotno.“
Čes se ubacio: „Opredelili su se za agresivan pristup.
Ministarstvo spoljnih poslova odbija da razgovara o oslobađanju
Lafajetove ili ičem drugom dok ne priznamo da je Vu Trong
Fang bio umešan u protivzakonite aktivnosti.“
„Pa, ne možemo to da uradimo, čak i da bismo spasli nekog
Amerikanca“, ravnodušno je rekla Polin. „Tvrdili bismo da
Južno kinesko more ne spada u međunarodne vode. To bi
prekršilo svaki pomorski sporazum i potkopalo naše saveznike.“
 „Upravo tako. Ali Kinezi neće razgovarati o doktorki Lafajet
dok to ne uradimo.“
Polin je spustila viljušku. „Saterali su nas u jebeni ćošak, zar
ne?“
„Da, gospođo.“
„Predlozi?“
Čes je rekao: „Možemo da pojačamo prisustvo u Južnom
kineskom moru. Već sprovodimo Pravo na slobodnu plovidbu,
plovimo bojnim brodovima kroz te vode i nadlećemo ih.
Možemo jednostavno da udvostručimo broj brodova.“
Polin je kazala: „Diplomatski ekvivalent gorile koji se busa u
prsa i lomi grane.“
„Pa, da.“
„Što nam ništa neće doneti, mada bismo se možda osećali
bolje. Gase?“
„Možemo da uhapsimo jednog kineskog državljanina ovde...
FBI ih prati sve, i uvek postoji neko ko krši zakon... onda
možemo da ponudimo razmenu.“
„To je ono što bi oni uradili na našem mestu, ali to ne liči na
nas, zar ne?“
Gas je odmahnuo glavom. „I ne želimo pogoršanje odnosa.
Ako uhapsimo nekog kineskog turistu, mogli bi da uhapse dva
Amerikanca u Kini.“
„Ali moramo da oslobodimo Džoun Lafajet.“
„Oprostite mi što ističem očigledno, ali njeno oslobađanje bi
vam donelo rast popularnosti.“
„Ne izvinjavaj se, Gase... ovo je demokratija, znači da nikad
ne smemo prestati da razmišljamo o javnom mnjenju.“
„A javno mnjenje voli nasilni pristup Džejmsa Mura
međunarodnoj diplomatiji. Vaša opaska o Plašljivcu Džimu nije
ostavila isti utisak.“
 „Nije trebalo da se spustim tako nisko i rugam mu se... to ne
liči ne mene.“
Čes je kazao: „Onda izgleda da će sirota Džoun Lafajet
provesti nekoliko godina u Kini.“
„Samo malo“, rekla je Polin. „Možda nismo dovoljno
razmišljali o ovom.“
Dvojica saradnika su izgledala zbunjeno, očigledno se
pitajući šta li je smislila.
Kazala je: „Ne možemo da uradimo to što traže... ali sigurno
znaju to. Kinezi nisu glupi. Oni su sve samo ne glupi. Zahtevali
su nešto što znaju da im nećemo dati. Ne očekuju da uradimo
to.“
Čes je rekao: „Pretpostavljam da je to istina.“
„Dakle, šta oni stvarno žele?“
„Žele da pokažu ko je glavni“, rekao je Čes.
„Samo to?“
„Ne znam.“
„Gase?“
„Možemo da ih pitamo.“
„To je jedna mogućnost“, kazala je Polin, razmišljajući
naglas. „Ne očekuju da podržimo njihovu vlast nad celim
Južnim kineskim morem, ali možda žele da nas ućutkaju.“
„Objasnite“, rekao je Gas.
„Možda traže kompromis. Ne prihvatamo da je Vu Trong
Fang radio nešto protivzakonito, ali ne optužujemo kinesku
vladu za ubistvo. Samo ćutimo.“
Gas je kazao: „Naša ćutnja u zamenu za oslobađanje Džoun
Lafajet.“
„Da.“
„To mi izaziva nelagodu.“
„I meni.“
 „Ali moraćete to da uradite.“
„Ne znam. Hajde da vidimo da li je naša pretpostavka tačna.
Čese, pitaj kineskog ambasadora, nezvanično, da li bi Peking
pristao na neki kompromis.“
„Dobro.“
„Gase, neka CIA pita Guoanbu šta Kinezi stvarno žele.“
„Odmah.“
„Videćemo šta će reći“, kazala je Polin, i ponovo uzela
viljušku.

***
Polinina pretpostavka bila je tačna. Kinezi su bili zadovoljni
obećanjem da ih neće optužiti za ubistvo. Mada nisu marili za
takvu optužbu. Samo su želeli da se ona uzdrži od
nagoveštavanja da možda nemaju suverenitet nad Južnim
kineskim morem. U tom dugotrajnom diplomatskom sukobu,
smatraće američko ćutanje značajnom pobedom.
Polin im je, teška srca, dala to što su želeli.
Ništa nije bilo zapisano. Ipak, Polin je morala da održi
obećanje. Inače, znala je, Kinezi bi jednostavno uhapsili neku
Amerikanku u Pekingu i ponovo pokrenuli celu tu dramu.
Sutradan je Džoun Lafajet smeštena na let Čajna isterna od
Šangaja do Njujorka. Tamo su je ukrcali u vojni avion i ispitali
je usput u vazduhoplovnoj bazi Endruz blizu Vašingtona, gde se
Polin sastala s njom.
Doktorka Lafajet je bila atletski građena sredovečna plavuša
s naočarima. Polin se iznenadila kad ju je videla svežu i
besprekorno odevenu nakon petnaestosatnog leta. Kinezi su joj
dali otmenu novu odeću i kartu za prvu klasu u avionu, objasnila
je. To je bilo pametno s njihove strane, mislila je Polin, jer sad
doktorka Lafajet nije izgledala kao da je patila u zarobljeništvu.
 Polin i doktorka Lafajet su se fotografisale u sali za sastanke
prepunoj televizijskih kamera i foto-aparata. Nakon što je
napravila neprijatnu diplomatsku žrtvu, Polin je jedva čekala da
dobije pohvale u medijima što je oslobodila zarobljenicu. Bile su
joj potrebne pozitivne vesti: Džejms Mur i njegove pristalice
napadali su je svakodnevno na društvenim medijima.
Američki konzul u Šangaju je objasnio doktorki Lafajet da je
mediji u SAD neće mnogo maltretirati ako pristane na
fotografisanje čim stigne, i ona je zahvalno pristala.
Sandip Čakraborti je unapred poslao saopštenje da će se one
slikati ali ne i odgovarati na pitanja, i nije bilo mikrofona.
Rukovale su se i osmehivale kamerama, a onda je doktorka
Lafajet impulsivno zagrlila Polin.
Dok su napuštale prostoriju, jedan preduzimljiv novinar, koji
je snimao telefonom, povikao je: „Kakva je sad vaša politika u
vezi s Južnim kineskim morem, gospođo predsednice?“
Polin je pretpostavila da će biti postavljeno to pitanje i
razgovarala je o tome s Česom i Gasom, i smislili su odgovor
koji neće prekršiti njeno obećanje Kinezima. Zadržala je lice
potpuno bezizražajnim kad je rekla: „Sjedinjene Države
nastavljaju da podržavaju stav Ujedinjenih nacija o slobodi
plovidbe.“
Ponovo je pokušao kad je Polin stigla do vrata. „Mislite li da
je potapanje Vu Trong Fanga bilo odmazda za bombardovanje
Port Sudana?“
Polin nije odgovorila, ali kad su se vrata zatvorila za njima,
doktorka Lafajet je pitala: „Šta se dogodilo u Sudanu?“
„Možda su vam promakle vesti o tome“, rekla je Polin.
„Jedan dron je napao Port Sudan i ubio sto Kineza, inženjera
koji su gradili novi dok i neke pripadnike njihovih porodica.
Teroristi su preuzeli odgovornost za to, ali nekako su se
dokopali jednog američkog vojnog drona.“
„A Kinezi krive Ameriku za to?“
„Rekli su da nije trebalo da dozvolimo da dron dođe u ruke
terorista.“
„I zato su ubili Freda i Hirana?“
„Oni to poriču.“
„To je zlobno!“
„Verovatno misle da je ubijanje dva Amerikanca u zamenu za
sto tri Kineza uzdržana reakcija.“
„Da li ljudi tako razmišljaju o tim stvarima?“
Polin je zaključila da je bila previše iskrena. „Ne mislim tako,
a ni moj tim. Za mene je svaki američki život veoma dragocen.“
„I zato ste me vratili kući. Nikad neću moći dovoljno da vam
se zahvalim.“
Polin se osmehnula. „To mi je posao.“

***
„Odlučio je da vas nadmaši“, rekao je Gas.
„Pitam se šta li je smislio.“
Mur nije koristio govornicu: to nije odgovaralo njegovom
populističkom stilu. Seo je na jednu stolicu ispred gomile
izveštača i kamera. „Gledao sam ko daje novac predsednici
Grin“, kazao je. Ton mu je bio prijateljski i poverljiv. „Njen
najveći akcioni komitet vodi neki tip koji ima kompaniju pod
nazivom Ez if?“
To je bila istina. Ez if je bila aplikacija za pametne telefone
veoma popularna kod tinejdžera širom sveta. Njen osnivač
Bahman Stiven Makbrajd bio je Amerikanac iranskog porekla,
unuk imigranata, i glavni finansijer Polinine kampanje za
reizbor.
Mur je nastavio: „Dobro, pitao sam se zašto je gospođa
predsednica tako popustljiva prema Kini. Ubili su dva
Amerikanca i zamalo trećeg, ali Polin Grin nije izvršila pritisak
na njih. I zato sam zapitao sebe: da li je nekako kontrolišu?“
Polin je kazala: „Šta, dođavola, smera?“
Mur je rekao: „Ispostavilo se da je Ez if delimično u
kineskom vlasništvu. Zar to nije zanimljivo?“
Polin je rekla Gasu: „Možeš li to da proveriš?“
Već je uzeo telefon. „Radim na tome.“
„Šangaj data grupa je jedna od najvećih kineskih
kompanija“, rekao je Mur. „Naravno, pretvaraju se da je to
nezavisna kompanija, ali svi znamo da sve kineske kompanije
primaju naređenja od svemoćnog predsednika Čena.“
Gas je kazao: „Šangaj data je vlasnik dva procenta akcija u
Ez ifu, i nema direktora u odboru.“
„Dva procenta! To je sve?“
„Mur nije pomenuo broj, zar ne?“
„Ne, nije. To bi mu pokvarilo klevetu.“
„Većina njegovih pristalica nema pojma o akcijama i
deonicama. Mnogi će poverovati da si u Čenovom džepu.“
Batler Sajrus je promolio sedu glavu kroz vrata i rekao:
„Gospođo predsednice, večera je spremna.“
„Hvala, Saj.“ Impuisivno je rekla Gasu: „Možemo da
nastavimo razgovor za večerom.“
„Nemam ništa planirano.“
Okrenula sa ka batleru. „Imamo li dovoljno hrane za dvoje?“
„Verujem da imamo“, rekao je. „Naručili ste omlet i salatu, a
siguran sam da imamo još jaja i zelene salate.“
„Dobro. Otvori bocu belog vina za gospodina Blejka.“
„Da, gospođo.“
Prešli su u Trpezariju i seli za okrugli sto, jedno naspram
drugog. Polin je kazala: „Možemo sutra da spremimo jedno
odmereno saopštenje o učešću Šangaj date.“
„Razgovaraću sa Sandipom.“
„Sve što kaže treba da bude provereno s Makbrajdom.“
„Dobro.“
„Ovo će brzo splasnuti.“
„Istina, ali onda će smisliti nešto drugo. Potrebna nam je neka
strategija da bismo vas predstavili kao mudru osobu koja rešava
probleme, za razliku od razmetljivca koji samo govori ono što
misli da ljudi žele da čuju.“
„To je lepo rečeno.“
Mozgali su tokom večere, a onda su prešli u Istočni salon.
Sajrus je doneo kafu i rekao: „Osoblje bi želelo da ode na
počinak, gospođo predsednice, ako vam to ne smeta.“
„Naravno, Saj, hvala.“
„Ako vam kasnije bude zatrebalo nešto, samo me pozovite.“
„Hvala.“
Kad je Saj otišao, Gas je seo na kauč kraj Polin.
Bili su sami. Osoblje se neće vraćati ako ih neko ne pozove.
Sprat ispod su se nalazili pripadnici Tajne službe i vojni kapetan
s nuklearnom aktovkom, koju su zvali atomski fudbal. Ti ljudi
neće dolaziti gore ako ne bude neke hitne situacije.
Pala joj je na pamet luda zamisao da bi sad mogla ode u
krevet s njim, i niko to ne bi znao.
Dobro je što se to nikad neće dogoditi, pomislila je.
Pogledao joj je u lice, namrštio se i kazao: „Šta?“
Rekla je: „Gase...“
Telefon joj je zazvonio.
Gas je kazao: „Nemojte da se javljate.“
„Predsednica uvek mora da se javi.“
„Naravno. Oprostite mi.“
Okrenula mu je leđa i javila se. Bio je to Džeri.
 Zaboravila je na prethodno raspoloženje i kazala: „Zdravo,
kako protiče ekskurzija?“ Ustala je, okrenula leđa Gasu i udaljila
se nekoliko koraka.
Džeri je kazao: „Prilično dobro. Niko nije završio u bolnici,
niko nije uhapšen, niko nije otet... tri od tri.“
„Tako mi je drago. Da li Pipa uživa?“
„Sjajno se provodi.“
Džeri je zvučao uzbuđeno. I on se sjajno provodio,
pretpostavila je Polin. „Da li joj se više svideo Harvard ili
Tehnološki instituti?“
„Rekao bih da će teško izabrati. Svidela su joj se oba.“
„Onda je bolje da se usredsredi na ocene. Šta rade ostali
odrasli?“
„Gospodin i gospođa Njubegin stalno kukaju. Ništa nije kako
su očekivali. Ali Amelija je prava drugarica.“
Kladim se da jeste, mislila je nadureno Polin.
Džeri je pitao: „Jesi li dobro?“
„Naravno, zašto?“
„Oh, ne znam, zvučiš... napeto. Pretpostavljam da jesi.
Sigurno ima neka kriza.“
„Uvek postoji neka kriza. Imam napet posao. Ali odlučila
sam da ranije legnem.“
„U tom slučaju, lepo spavaj.“
„I ti. Laku noć.“
„Laku noć.“
Prekinula je vezu, osećajući se neobično zadihano. „Opa“,
kazala je, okrećući se. „To je bilo uvrnuto.“
Ali Gas je već otišao.

***
Sandip je pozvao Polin u šest ujutro. Pretpostavila je da će
pričati o Šangaj dati, ali je pogrešila. „Doktorka Lafajet je dala
intervju lokalnim novinama u Nju Džersiju“, rekao je. „Izgleda
da je urednik njen rođak.“
„Šta je rekla?“
„Citirala vas je da ste rekli kako je dobra nagodba dva
američka života za sto tri kineska.“
„Ali rekla sam...“
„Znam šta ste rekli, bio sam tamo, čuo sam taj razgovor.
Govorili ste o tome kako bi kineska komunistička vlada mogla
da posmatra to pitanje.“
„Upravo tako.“
„Novine su bile vrlo ponosne na tu ekskluzivu i reklamiraju
to izdanje na društvenim medijima. Nažalost, saradnici Džejmsa
Mura su saznali za to.“
„Oh, dođavola.“
„Tvitovao je: ’Dakle, Polin misli da je to što su Kinezi ubili
dva Amerikanca dobra nagodba. Ja ne mislim.’“
„Kakav tupadžija.“
„Moje saopštenje za javnost počinje rečima: Lokalne novine
ponekad greše, ali predsednički kandidat bi trebalo da je
razumniji.“
„Dobar početak.“
„Želite li da čujete i ostatak?“
„Ne mogu to da podnesem. Pošalji.“
Polin je gledala vesti dok je pila prvu kafu. Ponovo su
pokazivali snimke dolaska Džoun Lafajet, ali izjava Džejmsa
Mura o dobroj nagodbi bila je druga vest i umanjivala je sjaj
Polinine pobede.
Stalno je mislila na prethodno veče. Stresla se kad se setila
kako je pomislila da niko neće znati ako odvede Gasa u krevet.
Bilo bi nemoguće sačuvati takvu tajnu u Beloj kući. Gas bi
morao da ode usred noći i prođe hodnicima i prolazima do
svojih kola, onda prođe kroz kapiju, a tu bi sigurno bilo pet-šest
čuvara i radnika održavanja, i svaki od njih bi se pitao s kim je
on bio i šta je radio tako kasno noću.
Čak i njegov odlazak u devet uveče izazvao je čuđenje kod
ljudi koji su znali da su Džeri i Pipa van grada.
Prestala je da misli o tome i usredsredila se na to da održi
Ameriku bezbednom.
Provela je jutro na sastancima sa šeficom kabineta, ministrom
finansija, načelnikom Generalštaba, i predstavnikom skupštinske
većine. Održala je govor vlasnicima malih preduzeća za vreme
ručka za prikupljanje donacija, i kao i obično, otišla je pre
obroka.
Ručala je sendvič sa Česterom Džeksonom. Rekao joj je da je
vijetnamska vlada objavila kako će odsad svi brodovi za
istraživanje nafte ići u pratnji brodova Vijetnamske narodne
ratne mornarice, opremljenim ruskim projektilima i biće im
naređeno da uzvrate vatru.
Čes je takođe izvestio da je Vrhovni vođa Severne Koreje
rekao da je mir uspostavljen nakon pobune koju su Amerikanci
podstakli u vojnim bazama. Ipak, rekao je Čes, istina je da su
pobunjenici i dalje kontrolisali pola vojske i sve nuklearne
projektile. Mislio je da je taj prividni mir samo privremena
iluzija.
Tokom popodneva, Polin se fotografisala sa učenicima iz
Čikaga na ekskurziji i razgovarala s ministrom pravde o
organizovanom kriminalu.
Na kraju popodneva, razgovarala je o događajima tog dana s
Gasom i Sandipom. Društveni mediji su prenosili optužbe
Džejmsa Mura. Svi internetski trolovi su govorili kako je Polin
mislila da su dva mrtva Amerikanca dobra nagodba.
 Novo istraživanje javnog mnjenja pokazalo je da su Polin i
Mur izjednačeni po popularnosti. Zbog toga je Polin poželela da
odustane.
Lizi joj je rekla da su se Džeri i Pipa vratili i otišla je u
Rezidenciju da ih dočeka. Zatekla ih je u Centralnom predvorju
kako se raspakuju uz Sajrusovu pomoć.
Pipa je imala mnogo toga da ispriča majci. Rasplakala se kad
je videla fotografije predsednika Kenedija i Džeki u Dalasu.
Jedan od momaka s Harvarda je pozvao Lindi Fejber da izađe s
njim nakon Božića. Vendi Bonita je dvaput povraćala u
autobusu. Gospođa Njubegin je bila naporna.
„Kako je stara Drhtavica?“, pitala je Polin.
„Ne tako loše kako bi se očekivalo“, rekla je Pipa. „Ona i
tatica su se sjajno slagali.“
Polin je pogledala Džerija. Izgledao je srećno. Trudeći se da
zvuči nehajno, pitala je: „Jesi li i ti uživao?“
„A-ha.“ Džeri je dodao torbu s prljavim rubljem Sajrusu.
„Deca su se lepo ponašala, na moje iznenađenje.“
„A gospođa Džad?“
„Lepo smo se slagali.“
Lagao je, videla je Polin. Njegov glas, držanje i izraz lica
izgledali su pomalo neprirodno. Spavao je sa Amelijom Džad, u
nekom jeftinom hotelu u Bostonu, dok mu je ćerka bila u istoj
zgradi. Mada je Polin bila svesna te mogućnost, bila je
zaprepašćena iznenadnom intuitivnom spoznajom da je bila u
pravu. Stresla se. Džeri ju je radoznalo pogledao. „Osetila sam
promaju“, kazala je. „Možda je neko ostavio otvoren prozor.“
Rekao je: „Nisam ništa primetio.“
Iz nekog razloga, Polin nije želela da Džeri zna šta je upravo
shvatila. „Dakle, lepo ste se proveli“, kazala je veselo.
„Ja jesam.“
 „Tako mi je drago.“
Džeri je odneo svoj kofer u glavnu spavaću sobu. Polin je
kleknula na uglačani drveni pod i počela da pomaže Pipi sa
odećom, ali misli su joj odlutale. Džerijeva romansa s gospođom
Džad mogla je da bude samo prolazna veza za jednu noć. A
opet, pitala se da li je ona kriva za to. Sve češće je spavala u
Linkolnovoj spavaćoj sobi. Da li je postala nezainteresovana za
seks? Ali Džeri nikad nije bio previše zahtevan. Sigurno to nije
problem.
Saj je ušao držeći neki ruž za usne. „Ovo je bilo u rublju
prvog gospodina“, rekao je. „Mora da je nekako upao tamo.“
Dao ga je Pipi.
Pipa je kazala: „Ja ne koristim to.“
Polin se zagledala u malu zlatnu tubu kao da je to pištolj.
Ruž je bio boje koju nikad nije stavila i marke koju nikad nije
koristila.
Ubrzo se pribrala. Pipa ne sme ništa da posumnja. Uzela je
ruž iz Sajrusove pružene ruke. „Oh, hvala“, rekla je.
Zatim ga je brzo ubacila u džep blejzera.
 26.

Muškarci nisu dugo preživljavali u rudarskom logoru. Žene su

prolazile bolje jer nisu morale da rade u jami, ali muškarci su
umirali na svakih nekoliko dana. Neki su samo padali na mestu,
kao žrtve vrućine i napornog rada. Drugi su upucani zbog
nepoštovanja pravila. Bilo je i nesreća: kamen koji padne na
stopalo u sandali, čekić koji isklizne iz znojavog stiska, oštra
krhotina koja leti kroz vazduh i seče meso. Dve žene su imale
nekog bolničarskog iskustva, ali nisu imale lekove niti sterilne
zavoje, čak ni flastere, i sve osim površinske rane moglo je da
bude smrtonosno.
Mrtvac bi ostao da leži na mestu do kraja smene, a onda bi
bager otišao do oblasti s krupnim peskom i iskopao grob uz
mnoge druge. Kolege umrlog su mogle da održe obred ako žele,
a ako nisu, grob bi ostao neobeležen, a taj čovek zaboravljen.
Stražari se nisu brinuli. Abdul je pretpostavio da su uvereni
kako će još robova stići uskoro da zameni mrtve.
Morao je da pobegne. Inače će završiti na tom pustinjskom
groblju.
Dvadeset četiri sata od dolaska, Abdul je postao uveren da
tim rudnikom upravlja Islamska država. Bilo je očigledno da je
neregistrovan, ali izvesno ne i nezvaničan. Ljudi koji su
upravljali tim mestom bili su robovlasnici i ubice, istina, veoma
sposobni. Postojalo je samo jedno zločinačko udruženje u
Severnoj Africi koje je moglo da ostvari takav nivo
organizovanosti, a to je ISGS.
Abdul je očajnički želeo da pobegne, ali je proveo još
nekoliko dana skupljajući ključne podatke. Izračunao je broj
džihadista koji žive u naselju, procenio koliko pušaka ukupno
imaju i pretpostavio kakvo drugo oružje poseduju – prekrivena
vozila na parkingu izgledala su mu možda i kao raketni bacači.
Diskretno je fotografisao telefonom, ne onim jeftinim koji je
držao u džepu nego naprednom spravicom koju je držao u đonu
čizme, čija se baterija još nije bila ispraznila. Zapisao je sve
brojeve u dokument koji je bi spreman za slanje Tamari čim
stigne do mesta gde postoji telefonski signal.
Dugo je razmišljao o tome kako da pobegne.
Prva odluka bila je da ne vodi Kiju i Nažija sa sobom.
Usporili bi ga, možda fatalno. Biće mu dovoljno teško i samom.
Ako ga uhvate, ubiće ga, a ubiće i njih ako budu s njim. Bolje
im je da čekaju spasilački tim koji će Tamara poslati čim dobije
Abdulovu poruku.
Žudnja za slobodom bila je samo deo onog što ga je
pokretalo. Takođe je žudeo da uništi ovo zlo mesto, da vidi te
stražare uhapšene, oružje zaplenjeno, a zgrade sravnjene sa
zemljom, dok sve ponovo ne postane jalova pustinja.
Stalno je mislio da jednostavno ode odatle i stalno je
odbacivao tu ideju. Mogao je da se orijentiše prema suncu i
zvezdama, tako da bi išao na sever i izbegao opasnost da ide
ukrug, ali nije znao gde se nalazi najbliža oaza. Vožnja u Haki
ovom autobusu ga je naučila da je povremeno teško videti čak i
put. Nije imao mapu, i verovatno ne postoji neka mapa koja
pokazuje mala sela kraj oaza koje spašavaju živote ljudima koji
putuju peške ili na kamili. A pored toga, nosio bi tešku kantu s
vodom pod pustinjskim suncem. Izgledi za preživljavanje su bili
premali.
Gledao je vozila koja ulaze u logor i izlaze iz njega.
Posmatranje nije bilo lako jer je radio u jami dvanaest sati
dnevno, a stražari bi primetili svaki duži pogled na vozila u
prolazu. Ali mogao je da prepozna ona koja su dolazila redovno.
Cisterne su dovozile vodu i benzin, hladnjače hranu za kuhinju,
kamioneti su odvozili zlato – uvek u pratnji dva stražara s
puškama – i vraćali su se s raznim potrepštinama: ćebad, sapuni
i gas za kuhinjski štednjak.
Kasno popodne, ponekad je imao prilike da gleda kako
pretražuju vozila pre odlaska. Stražari nisu zabušavali, primetio
je. Zagledali su u prazne cisterne i ispod cerada. Gledali su ispod
sedišta. Gledali su ispod vozila za slučaj da se neko drži odozdo.
Jedan čovek je uhvaćen kako se krije u hladnjači i toliko su ga
prebili da je umro narednog dana. Znali su da jedan begunac
može da izazove uništenje čitavog logora – a Abdul je upravo to
hteo da uradi.
Kao vozilo za beg, Abdul je odabrao kamion s poslasticama.
Jedan preduzimljiv prodavac po imenu Jakub išao je od oaze do
oaze i prodavao seljacima stvari koje nisu mogli da naprave ili
kupe u krugu od sto kilometara. Imao je omiljene arapske
slatkiše, lizalice u obliku stopala i čokoladni krem u tubi, nalik
na zubnu pastu. Nudio je i stripove s muslimanskim
superherojima: Vernik, Srebrni Škorpion i Burak. Prodavao je i
kleopatra cigarete, bik olovke, baterije i aspirin. Robu je držao u
tovarnom prostoru prastarog kamioneta, u zaključanim čeličnim
kutijama, osim kad je obavljao prodaju. Prodavao je robu
uglavnom stražarima jer većina radnika nije imala novca. Cene
su mu bile niske, a zarada je sigurno bila vrlo mala.
Kamionet sa slatkišima je detaljno pregledan na odlasku, kao
i ostala vozila, ali Abdul je smislio način kako da izbegne
pretragu.
Jakub je uvek dolazio u subotu popodne i odlazio rano u
nedelju. Danas je bila nedelja.
 Abdul je napustio logor ranom zorom, pre doručka, ne
govoreći ništa Kiji. Zaprepastiće se kad vidi da ga nema, ali nije
smeo da rizikuje da je upozori. Nije poneo ništa osim velike
plastične boce s vodom. Proći će sat ili više pre nego što
muškarci počnu da rade u jami, a nedugo zatim neko će shvatiti
da ga nema.
Nadao se da Jakub danas neće odlučiti da krene kasnije nego
obično.
Pre nego što je odmakao više od nekoliko metara, čuo je neki
glas: „Hej, ti! Dođi ovamo.“
Čuo je šuškanje, i shvatio je da mu se obratio Muhamed, koji
nije imao prednje zube. Tiho je zastenjao i pogrbio leđa. „Šta je
bilo?“
„Kuda ćeš?“
„Da serem.“
„Zašto ti je potrebna boca s vodom?“
„Da operem ruke.“
Muhamed je progunđao nešto i okrenuo se.
Abdul je krenuo prema muškom nužniku, ali čim se udaljio,
promenio je pravac. Pratio je put do jednog raskršća, označenog
hrpom kamenja, ali slabo vidljivom. Kad se bolje zagledao,
video je stazu koja je vodila pravo napred, iz smera odakle je
došao Hakimov autobus; vodila je sve do granice i Čada. Abdul
je video i drugu stazu, s leve strane, koja je vodila na sever,
preko Libije. Znao je na osnovu mapa da bi trebalo da vodi do
asfaltiranog auto-puta do Tripolija. Na istoku ima nekoliko sela,
i Abdul je bio prilično siguran da će Jakub krenuti ka severu.
Abdul je krenuo tuda, tražeći neko uzvišenje. Jakubov
kamionet će usporiti kad bude išao uzbrdo. Abdulov plan bio je
da trči za kamionetom kad bude vozio najsporije i uskoči
pozadi. Onda će prekriti glavu maramom i spremiti se za dugu i
neudobnu vožnju.
Ako Jakub slučajno pogleda u retrovizor u pogrešnom
trenutku, zaustavi kamionet i suoči se s Abdulom, on će mu
ponuditi izbor: sto dolara da ga odveze do naredne oaze ili smrt.
Ali neće imati mnogo razloga da gleda u retrovizor dok vozi
kroz pustinju.
Abdul je stigao do prvog brežuljka nekoliko kilometara od
logora. Blizu vrha je pronašao skrovište. Sunce je i dalje bilo
nisko na istoku i mogao je da pronađe senku iza jednog kamena.
Popio je malo vode i smestio se da čeka.
Nije znao kuda Jakub ide, tako da nije mogao da tačno
isplanira šta će raditi kad stigne tamo, ali razmatrao je
mogućnosti dok je čekao. Pokušaće da iskoči iz kamioneta čim
se to odredište pojavi u daljini, kako bi mogao da uđe u selo kao
da nema nikakve veze s Jakubom. Moraće da ispriča neku priču.
Mogao bi da kaže da je bio s nekom grupom koju su napali
džihadisti, i da je samo on pobegao; ili da je putovao sam na
kamili koja je uginula; ili da je tragač za zlatom kome su oteli
motocikl i alat. Njegov libanski naglasak neće primetiti:
stanovnici pustinje su govorili svojim plemenskim jezicima, a
oni kojima je arapski drugi jezik neće opaziti drugačiji naglasak.
Onda će prići Jakubu i zamoliti ga za prevoz. Nikad nije kupio
ništa od njega niti je razgovarao s njim, tako da je bio uveren da
ga neće prepoznati.
Do podneva će džihadisti poslati nekog da ga traži, jedna
grupa će otići na istok prema Čadu, a druga na sever. Dotad će
im prilično odmaći, ali da bi tako i ostalo, bila su mu potrebna
kola. Kupiće jedna čim mu se ukaže prilika. A onda će biti
izložen opasnosti od pucanja guma i drugih mehaničkih
kvarova.
Mnogo toga može da krene loše.
 Čuo je neko vozilo i okrenuo se, ali to je bila neka novija
tojota sa ispravnim motorom, sigurno ne Jakubova krntija.
Abdul se ukopao u pesak i čvršće se umotao u sivosmeđu odoru.
Kad je tojota prošla kraj njega, video je dvojicu stražara s
puškama kako sede pozadi. Mora da prate zlato, nagađao je.
Pitao se kuda to zlato ide. Mora da postoji neki posrednik,
mislio je, možda u Tripoliju; onaj koji pretvara zlato u novac na
bankarskim računima koje ISGS može da koristi za kupovinu
oružja i automobila i svega što im je potrebno za ludačke
planove da osvoje svet. Voleo bih da saznam ime i adresu tog
tipa, mislio je Abdul. Rekao bih mu kako izgleda mesto s koga
dolazi taj novac. A onda bih mu otkinuo jebenu glavu.

Dok je Kija prala Nažija, što je radila bez mnogo razmišljanja, u

glavi se raspravljala s duhom svoje majke Umi.
„Kuda je otišao taj zgodni stranac?“, pitala je Umi.
„On nije stranac, Arapin je“, iznervirano je rekla Kija.
„Kakav Arapin?“
„Libanac?“
„Pa, makar je hrišćanin.“
„A ja ne znam gde je.“
„Možda je pobegao i ostavio te je.“
„Verovatno si u pravu, Umi.“
„Da li si zaljubljena u njega?“
„Nisam. A on sigurno nije zaljubljen u mene.“
Umi je stavila ruke na kukove, što je bio karakterističan
svadljiv stav. U Kijinoj mašti, Umi je pekla kolače i sad je
ostavila brašnjave otiske prstiju na crnoj haljini, baš kao pre
nego što je postala duh. Izazovnim tonom je pitala: „Reci mi,
onda, zašto je toliko ljubazan prema tebi?“
„Ponekad je prilično hladan i neprijatan.“
 „Stvarno? Da li je bio hladan kad te je štitio od siledžija ili
pričao priče tvom detetu?“
„Ljubazan je. I jak.“
„Izgleda da voli Nažija.“
Kija je nežno obrisala Nažijevu vlažnu kožu nekom krpom.
„Svi vole Nažija.“
„Abdul je arapski katolik s mnogo novca – baš muškarac za
kakvog bi trebalo da se udaš.“
„On ne želi da se oženi.“
„A-ha! Dakle, razmišljala si o tome.“
„On je iz drugog sveta. I verovatno će se vratiti u njega.“
„U koji svet će se vratiti?“
„Ne znam. Ali ne verujem da je prodavac jeftinih cigareta.“
„Šta je, onda?“
„Mislim da je nekakav policajac.“
Umi je prezrivo frknula. „Policija te ne štiti od siledžija. Oni
su siledžije.“
„Ti imaš odgovor na sve.“
„Imaćeš i ti u mojim godinama.“

Otprilike sat kasnije, Abdul je video Jakubov kamionet.

Približavao se uz padinu šišteći, idući sve sporije i ostavljajući
oblak prašine za sobom. Prašina bi mogla da sakrije Abdula dok
bude skakao pozadi.
Ostao je nepomičan, čekajući pravi trenutak.
Video je Jakubovo lice kroz vetrobransko staklo kako
usredsređeno gleda put pred sobom. Kad je vozilo prošlo kraj
Abdulovog skrovišta, prašina se podigla i obavila ga, a on
skočio na noge.
Zatim je čuo još jedno vozilo.
Opsovao je.
 Čuo je po zvuku motora da je to drugo vozilo novije,
verovatno jedan od crnih mercedesa terenaca koje je video na
ograđenom parkingu. Kretalo se brzo, a vozač je očigledno
nameravao da pretekne Jakuba.
Abdul nije smeo da se pokaže. Prašina ga je možda skrivala,
ali ako ga vide, njegov pokušaj bekstva će biti gotov, kao i
njegov život.
Ponovo se spustio na zemlju, navukao maramu preko lica i
utopio se u pesak dok je mercedes prilazio.
Dva vozila su se pojavila na uzvišenju i nestala iza brega,
ostavljajući svetlosmeđu maglu, a Abdul je počeo da hoda nazad
ka logoru.
Mogao je makar da pokuša ponovo. Njegov plan je i dalje bio
dobar. Samo nije imao sreće. Bilo je neuobičajeno da dva vozila
istovremeno napuste logor.
Imaće novu priliku za nedelju dana. Ako bude živ.

Naterali su da ga radi tokom podnevne pauze, kao kaznu što je

kasnije stigao u jamu. Pretpostavio je da bi kazna bila gora da
nije tako dobar radnik.
Te večeri je bio umoran i snužden. Još nedelju dana pakla,
mislio je. Seo je na zemlju ispred skloništa, čekajući večeru.
Zaspao je čim se najeo.
Čuo je zvuk nekog moćnog motora. Jedan mercedes je stigao
i polako vozio naokolo. Crna boja bila je smeđa od prašine.
U ograđenom parkingu prekoputa skloništa, stražar je
otključao visoku kapiju uz glasan metalni zveket.
Auto je ušao i zaustavio se, a dva stražara s puškama su
izašla. Pojavila su se još dva muškarca. Jedan je bio visok,
odeven u crnu dišdašu, a na glavi je imao belu takiju. Abdulu je
srce zakucalo brže kad je video sedu kosu i crnu bradu tog
čoveka. Polako se okrenuo oko sebe, gledajući logor hladnim i
bezosećajnim pogledom, ne pokazujući nikakvu reakciju na
odrpane žene, iscrpljene muškarce ili straćare u kojima su živeli;
kao da je gledao u neku kaljavu ovcu u pustinji.
Drugi čovek je bio Istočnoazijac.
Abdul je uzeo svoj bolji telefon i napravio nekoliko
fotografija.
Muhamed je potrčao stazom, sa izrazom oduševljenog
iznenađenja na licu i rekao: „Dobro došli, gospodine Park!
Drago mi je što vas ponovo vidim!“ Abdul je zabeležio
Korejčevo ime i napravio još jednu fotografiju.
Gospodin Park je bio dobro odeven, u crni laneni blejzer,
svetlosmeđe pantalone i radne kratke čizme s debelim gumenim
đonovima. Imao je i naočare za sunce. Kosa mu je bila gusta i
crna, a okruglo lice izborano, i Abdul je pretpostavio da mu je
oko šezdeset godina.
Svi su se s poštovanjem ponašali prema tom Korejcu, čak i
njegov visoki arapski pratilac. Muhamed je nastavljao da se
osmehuje i klanja. Gospodin Park ga je ignorisao.
Počeli su da hodaju stazom prekrivenom đubretom, prema
stražarskom dvorištu. Visoki Arapin je prebacio ruku preko
Muhamedovog ramena, a Abdul je video njegovu levu šaku.
Palac je bio kratak patrljak, sa zbrčkanom kožom na vrhu.
Izgledalo je kao ratna rana koja nije propisno zalečena.
Više nije bilo sumnje. To je bio Al Farabi, „Avganistanac“,
najvažniji terorista u Severnoj Africi. A ovo je Rupa, Hufra,
njegovo sedište. A ipak je izgledalo da je potčinjen tom Korejcu.
A i geolog je bio Korejac. Severnokorejci su izgleda upravljali
ovim rudnikom zlata. Očigledno su bili više uključeni u afrički
terorizam nego što je iko na Zapadu pretpostavljao.
Abdul je morao da podeli ovu informaciju pre nego što ga
ubiju.
Gledajući kako ta grupa odlazi, primetio je da je Al Farabi
najviši, a i kapa mu je dodavala dva ili tri centimetra: razumeo je
simboličku moć visine.
Zatim je video Kiju kako dolazi iz suprotnog smera, noseći
plastični balon s vodom na ramenu, jednog kuka izbačenog u
stranu zbog ravnoteže. Bila je mlada, i uprkos tome što je
provela devet dana u logoru za robove, izgledala je žustro i
gipko dok je nosila svoj teret uz malo vidljivog napora.
Pogledala je Al Farabija, videla dvojicu s puškama, i krenula da
ih obiđe u širokom luku. Kao i svi robovi, znala je da se nijedan
susret sa stražarima ne završava dobro.
Ipak, Al Farabi se zagledao u nju.
Pretvarala se da ga ne primećuje i ubrzala je korak. Ali nije
mogla da ne izgleda zanosno jer je morala da hoda podignute
glave i ispravljenih ramena kako bi nosila balon, a butine su joj
se pomerale ispod tanke pamučne haljine.
Al Farabi je nastavio da hoda, pogledao ju je preko ramena, a
njegove duboko usađene oči su je pratile dok se žurno
udaljavala, izgledajući podjednako privlačno odostrag. Taj
pogled je zabrinuo Abdula. Al Farabijev pogled bio je surov.
Abdul je video takav izraz na licima ljudi koji gledaju u puške.
Oh, bože, mislio je, nadam se da neće postati gadno.
Napokon se Al Farabi okrenuo napred. Zatim je rekao nešto
zbog čega se Muhamed nasmejao i klimnuo glavom.
Kija je stigla do skloništa i spustila teški balon s vodom.
Ispravljajući se, izgledala je iznervirano i upitala je: „Ko je to
bio?“
„Dva posetioca, očigledno vrlo važna“, odgovorio je Abdul.
„Ne sviđa mi se kako me je onaj visoki Arapin gledao.“
„Kloni ga se ako možeš.“
 „Naravno.“
Te večeri su stražari bili mnogo disciplinovaniji. Žustro su
hodali po logoru, s puškama u rukama, bez pušenja, jela ili
smejanja šalama. Vozila su pretraživana prilikom dolaska kao i
odlaska. Sandale i patike su nestale i svi su obuli čizme.
Kija je obavila maramu oko lica, ostavljajući vidljivim samo
oči. Nekoliko žena je takođe pokrilo lica iz verskih razloga, tako
da nije bila sumnjiva.
To joj nije nimalo pomoglo.

***
Kija se bojala da će visoki čovek poslati nekog po nju, i bila bi
zaključana u neku sobu s njim, naterana da uradi šta god on želi.
Ali nije imala gde da se skloni. U logoru nije bilo skrovišta. Nije
mogla da napusti sklonište jer Naži bi plakao ako bi bila dugo
odsutna. Pao je mrak, postalo je hladnije, a ona je sela iza
skloništa, budna i uplašena. Esma je uzela Nažija u krilo i
ispričala mu priču, tihim glasom, da ne bi uznemirila ostale.
Naži je počeo da sisa palac. Uskoro je i zaspao.
Onda je Muhamed došao u sklonište u pratnji četiri stražara,
dva naoružana puškama.
Kija je čula kako Abdul uznemireno gunđa.
Muhamed je pogledao naokolo i spazio Kiju. Pokazao je
prstom na nju, bez reči. Ustala je i pritisla leđa uza zid. Naži je
osetio strah i rasplakao se.
Abdul nije skočio u Kijinu odbranu. Nije mogao da savlada
petoricu: upucali bi ga bez mnogo razmišljanja, znala je Kija.
Ostao je da sedi na zemlji, gledajući šta se događa bezizražajnog
lica.
Dva stražara su uhvatila Kiju za ruke. Njihov stisak ju je
boleo i viknula je. Ali poniženje je bilo gore od bola.
 Esma je viknula: „Ostavite je na miru!“
Ignorisali su je.
Svi se užurbano odmakli, ne želeći da se mešaju.
Kad su stražari čvrsto uhvatili Kiju, Muhamed joj je prišao.
Uhvatio ju je za okovratnik haljine i jako povukao. Vrisnula je i
trgla glavom napred, a onda se tkanina pocepala, otkrivajući
tanak lanac oko vrata i srebrni krstić koji je visio na njemu.
„Nevernica“, rekao je Muhamed.
Pogledom je potražio Abdula. „Odvešćemo je u makhur“,
rekao je, posmatrajući Abdulovu reakciju.
Svi su gledali u Abdula. Znali su da se zbližio s Kijom, i
videli su kako se usprotivio Hakimu i naoružanim ljudima u
autobusu. Na kraju je Vahid, Esmin svekar, promrmljao: „Šta
ćeš uraditi?“
Abdul je kazao: „Ništa.“
Muhamed kao da je želeo Abdulov odgovor. „Šta ti misliš o
tome?“, rugao se.
„Žena je samo žena“, kazao je Abdul i skrenuo pogled.
Trenutak kasnije, Muhamed je odustao. Dao je znak
stražarima i odvukli su Kiju iz skloništa. Čula je kako Naži
plače.
Kija se nije opirala. Samo bi je čvršće stegli. Znala je da ne
može da pobegne. Odveli su je do stražarskog dvorišta. Čuvar je
otvorio kapiju i zaključao je za njima. Odveli su je u svetloplavu
kuću koju su zvali makhur, kupleraj.
Kija se rasplakala.
Vrata su bila zaključana spolja. Otvorili su ih, uterali je
unutra, pustili je i otišli.
Kija je obrisala oči i pogledala oko sebe.
U sobi je bilo šest kreveta, svaki sa zavesama koje su mogle
da se navuku zbog privatnosti. Tri žene su bile tu, odevene u
ponižavajuće oskudnu odeću, zapadnjački erotski veš. Bile su
mlade i privlačne, ali su izgledale nesrećno. Soba je bila
osvetljena svećama, ali nije bila ni najmanje romantična.
Kija je rekla: „Šta će mi se dogoditi?“
Jedna od žena je kazala: „Šta misliš? Bićeš jebana. Tome
služi ovo mesto. Ne brini se, neće te ubiti.“
Kija je mislila na seks sa Salimom. Prvo je bilo malo
nespretno i grubo, ali to joj nije smetalo, jer joj je rekao da nije
bio s drugim ženama, makar ne često. I bio je pažljiv i brižan;
tokom prve bračne noći ju je dvaput pitao da li ju je povredio.
Oba puta je odgovorila odrečno, mada to nije bila istina. I
uskoro je spoznala radost uzimanja i davanja zadovoljstva s
nekim koga voliš.
A sad je morala da uradi to s nekim strancem surovih očiju.
Onu ženu koja je govorila je prekorila jedna druga, koja je
kazala: „Ne budi grozna, Najla. I ti si bila uznemirena kad su te
dovukli ovamo. Plakala si danima.“ Okrenula se ka Kiji. „Ja sam
Sabah. Kako se ti zoveš, draga?“
„Kija.“ Počela je da jeca. Bila je odvojena od deteta, njen
junak je nije zaštitio, a sad će biti silovana. Bila je očajna.
Sabah je rekla: „Dođi i sedi kraj mene, reći ćemo ti sve što
treba da znaš.“
„Samo me zanima kako mogu da odem odavde.“
Usledila je tišina, a onda je Najla, žena koja je progovorila
prva, ona zlobna, rekla: „Postoji samo jedan način za koji znam.
Odavde odeš samo kad si mrtva.“
 27.

Abdul je grozničavo razmišljao. Morao je da spase Kiju i

pobegne iz logora, a morao je oboje da uradi odmah, ali kako?
Podelio je problem u faze.
Prvo, mora da oslobodi Kiju iz kupleraja.
Drugo, mora da ukrade neko vozilo.
Treće, mora da spreči džihadiste da ga prate i uhvate.
Zadatak mu je izgledao trostruko nemoguć.
Napregao je mozak. Ostali su otišli u kuhinju i uzeli tanjire s
kačamakom i kuvanom ovčetinom. Abdul nije ništa jeo i nije ni
sa kim razgovarao. Ležao je mirno i pravio planove.
Tri susedna dvorišta su zauzimala polovinu logora i bila
ograđena debelom pletenom žicom, predviđenom za izradu
bezbednosnih prepreka. Ograda oko jame imala je bodljikavu
žicu na vrhu, da bi obeshrabrila i robove i džihadiste koji bi
mogli da pokušaju da ukradu zlato. Ali Abdul nije morao da
ulazi u jamu: Kija je bila u stražarskom dvorištu, a kola su bila
na parkingu.
Jedan naoružan čuvar čuvao je parking. U dvorištu se nalazila
mala drvena koliba u kojoj je provodio veći deo hladne noći.
Nema sumnje da se ključevi vozila nalaze u toj kolibi. Kola su
punjena gorivom iz cisterne kraj kolibe, a kad bi se ispraznila,
stigla bi nova.
Jedan plan je počeo polako da se oblikuje u Abdulovoj glavi.
Možda neće upaliti. Verovatno će biti ubijen. Ali pokušaće.
Prvo je morao da čeka, a to je bilo teško. Svi su i dalje bili
budni, i robovi i stražari. Al Farabi je sa svojim ljudima,
razgovara, pije kafu i puši. Abdulova najbolja prilika će biti
usred noći, kad budu zaspali. Najteži deo jeste da Kija provede
nekoliko sati u bordelu. Nije mogao ništa da uradi povodom
toga. Samo se nadao da će Al Farabi biti umoran od putovanja i
leći rano, odlažući posetu Kiji do sledeće noći. Ako ne bude
tako, naneće joj bol. Abdul je pokušao da ne misli o tome.
Ležao je na svom mestu u skloništu, usavršavajući plan,
predviđajući probleme, čekajući. Njegovi drugovi su legli. Naži
je pokušao da napusti sklonište i potraži majku, i Esma je morala
da ga zadrži. Neutešno je plakao, ali na kraju je prestao, i legao
je između Esme i Bušre. Noć je postala hladna i svi su se
umotali u ćebad. Iscrpljeni robovi su rano zaspali. Džihadisti su
verovatno ostali budni duže, pretpostavio je Abdul, ali na kraju
će i oni otići u krevet, ostavljajući svega nekoliko stražara.
Večeras će Abdul gotovo sigurno morati da ubija ljude, prvi
put u životu. Iznenadio se što ga ta mogućnost nije više
zabrinula. Saznao je imena mnogih stražara u logoru samo
slušajući njihove razgovore, ali zbog toga nije osećao
saosećanje. Bili su surovi robovlasnici, ubice i silovatelji. Nisu
zaslužili milost. Brinulo ga je kako će to uticati na njega. Tokom
svoje borilačke karijere nikad nije zadao smrtni udarac. Osećao
je da sigurno postoji velika razlika između čoveka koji je ubio i
onog koji nije. Biće mu žao što prelazi tu liniju.
Dubok san, tokom koga je bilo teško probuditi spavača,
događao se obično u prvoj polovini noći, znao je to. Najbolje
vreme za zabranjene aktivnosti je bilo oko jedan ili dva ujutro,
prema onom što je naučio tokom obuke. Ležao je budan do
jedan ujutro, a onda je tiho ustao.
Bio je prilično tih. U svakom slučaju, postojali su uvek neki
zvuci u skloništu: hrkanje, stenjanje, nerazgovetno mrmljanje u
snu. Nije očekivao da će ikog probuditi. Ipak, kad je pogledao
Vahida, primetio je da je on potpuno budan, širom otvorenih
očiju, leži na boku, posmatra ga, a cigarete su mu stajale na
zemlji, blizu glave, kao i uvek. Abdul je klimnuo glavom, Vahid
mu je uzvratio, a onda se Abdul okrenuo.
Pogledao je napolje. Video je polumesec, a logor je bio dobro
osvetljen. Prozor na kolibi na parkingu svetleo je žutim sjajem.
Stražar nije bio napolju, tako da mora da je bio unutra.
Abdul je krenuo u robovsku četvrt, a onda se okrenuo,
hodajući uporedo sa ogradom, ali krijući se iza skrovišta. Hodao
je oprezno, tražeći pogledom prepreke na tlu na koje bi mogao
da se saplete i napravi buku.
Pažljivo je motrio na stražare. Gledajući između skloništa ka
ogradi, video je blesak baterijske lampe, i ukočio se. Jedan
stražar je bio savestan, obilazio je svoj rejon i osvetljavao
mračne oblasti. Stražar u jami je došao do ograde da razgovara
sa svojim drugom. Abdul je posmatrao, ćutljiv i miran. Dva
stražara su se rastala, a nijedan nije pogledao prema robovskom
naselju.
Abdul je nastavio da hoda. Naišao je jednog sedokosog
muškarca koji je mokrio, napola zatvorenih očiju, i prošao je
ćutke kraj njega. Nije se brinuo što će ga ostali robovi videti.
Nijedan od njih neće uraditi ništa, čak i da naslute da namerava
da pobegne. Nijedan rob nije kontaktirao sa stražarom osim ako
je to bilo neizbežno. Stražari su bili nasilnici kojima je bilo
dosadno, što je opasna kombinacija.
Stigao je do stražarskog dvorišta. Trista metara dalje nalazile
su se dve kapije, šira za vozila a uža za ljude. Obe su bile vezane
lancem, a stražar je stajao unutra. S mesta na kome se nalazio
Abdul, napola zaklonjen šatorom, taj stražar je izgledao kao neki
taman obris, uspravan ali nepomičan.
Makhur se nalazio iza ograde između Abdula i kapije, ali
bliže kapiji. Bio je beo, ne baš svetloplav, na mesečini.
U tom trenutku je Abdul morao da ozbiljno rizikuje.
Otišao je brzo do ograde i, bez oklevanja, popeo se uz pletenu
žicu i preskočio preko vrha, doskočio na obe noge i legao
potrbuške na peskovito tlo.
Ako ga sad primete, ubiće ga, ali to nije bilo ono što ga je
najviše plašilo. Ako ovaj pokušaj propadne, Kija će provesti
ostatak života kao seksualna robinja džihadista. O toj
mogućnosti Abdul nije želeo da razmišlja.
Pokušao je da čuje neki zvuk, iznenađen povik ili
upozoravajuće vikanje. Ležao je nepomično, i činilo mu se da
čuje otkucaje svog srca. Da li je stražar video pokret krajičkom
oka? Da li sad gleda u ovom smeru, pitajući se kakva je to tamna
mrlja na zemlji u obliku visokog muškarca? Da li je poneo
pušku za svaki slučaj?
Nakon nekoliko trenutaka, Abdul je oprezno podigao glavu i
pogledao prema kapiji. Tamni oblik stražara bio je nepomičan.
Taj čovek nije ništa video. Možda je zadremao.
Abdul se kotrljao po tlu dok se bordel nije našao između
njega i stražara. Zatim je ustao, otišao do zida zgrade i provirio
iza ugla.
Na svoje iznenađenje, video je jednu ženu kako se približava
kapiji sa spoljne strane. Opsovao je: šta je ovo? Rekla je
nekoliko reči stražaru i puštena je. Otišla je prema makhuru.
Abdul je mislio: Šta je, bre, ovo?
Hodala je kao starica i nosila hrpu nečeg u rukama, ali Abdul
na mesečini nije mogao da razabere šta je to. Možda čisti
peškiri. Nikad nije bio u bordelu, ni u jednoj zemlji, ali
pretpostavio je da na takvim mestima koriste mnogo peškira.
Puls mu se smirio.
Ostao je skriven i slušao je kako je ta žena otišla do vrata
bordela, otvorila ih i ušla. Čuo je glasove dok je razgovarala s
devojkama. Izgledalo je da tu nema nijednog muškarca. Starica
je otišla praznih ruku i vratila se do kapije. Stražar ju je pustio
da izađe.
Abdul je počeo da se oseća smirenije. Ako unutra nema
muškaraca, i nisu odneti iskorišćeni peškiri, možda je Kija noćas
imala sreće.
Stražar je naslonio pušku na ogradu i gledao prema
robovskom naselju.
Nije bilo nikakvog zaklona između makhura i kapije. Abdul
će biti potpuno vidljiv dok bude prelazio udaljenost od stotinak
metara. Stražar je gledao napolje. Da li će primetiti Abdula
krajičkom oka ili se slučajno okrenuti? Ako je tako, Abdul će
reći: „Možeš li mi dati cigaretu, brate?“ Stražar će pretpostaviti
da je osoba u ograđenom dvorištu džihadista, i možda će mu biti
potrebno nekoliko sudbonosnih trenutaka da primeti kako je
Abdul odeven u odrpano robovsko odelo i shvati da je to rob i
uljez.
Ili će možda odmah dići uzbunu.
Ili će ubiti Abdula.
Ovo je bila druga veoma rizična situacija.
Pojas koji je Abdul dobio od Tamare bio mu je vezan oko
struka čitavih šest nedelja. Sad ga je Abdul razvezao i skinuo
pamučnu oblogu, oslobađajući metar dugu titanijumsku žicu s
dve ručke na krajevima. Ono što je sad držao u rukama bila je
garota, vekovima staro oružje za tiha ubistva. Umotao je žicu i
držao oružje levom rukom. Zatim je pogledao na sat: jedan i
petnaest.
Proveo je nekoliko trenutaka spremajući se za borbu, kao što
je radio pre mečeva u mešovitim borilačkim veštinama:
usredsređenost, smirenost, ubilačke namere.
 Zatim je napustio zaklon zgrade i izašao na čistinu na
mesečini.
Hodao je prema kapiji, tiho ali nehajno, zureći u stražara. U
podsvesti je znao da mu je život ugrožen, ali u koraku mu se nije
video strah. Kad se približio, shvatio je da je stražar napola
spavao stojeći. Abdul je krenuo polukružno da bi mu prišao iza
leđa.
Kad je gotovo stigao, tiho je razmotao žicu, uhvatio obe
ručke i napravio omču. U poslednjem trenutku stražar kao da je
osetio njegovo prisustvo jer je uznemireno kriknuo i počeo da se
okreće. Abdul je video glatko lice i retke brkove, i prepoznao
mladića po imenu Tahan. Ali Tahan se prekasno okrenuo. Omča
mu je pala preko glave i Abdul je odmah zategnuo žicu, vukući
obe drvene ručke svom snagom.
Žica se zarila u Tahanov vrat, stežući mu grlo. Pokušao je da
vrisne, ali bezuspešno jer mu je dušnik bio stisnut. Prineo je
ruku vratu i pokušao da olabavi žicu, ali suviše duboko mu se
zarila u meso i krv je počela da teče, te nikako nije mogao da je
uhvati prstima.
Abdul je još zategao, nadajući se da će mu prekinuti dotok
krvi u mozak kao i vazduha u pluća, tako da se Tahan onesvesti.
Stražar je pao na kolena, ali je nastavio da se batrga. Mlatarao
je iza sebe, trudeći se da dohvati Abdula, ali Abdul je lako
izbegao njegove ruke. Pokreti su postali slabiji. Abdul se usudio
da pogleda preko ramena, ali ništa se nije pomeralo. Džihadisti
su spavali.
Tahan je izgubio svest i potpuno omlitavio. Ne opuštajući
žicu, Abdul ga je spustio na zemlju i kleknuo mu na leđa.
Uspeo je da okrene zglavak i pogleda na sat: jedan i
osamnaest. Da bi žrtva sigurno bila mrtva, rekli su na obuci u
CIA, treba je daviti pet minuta. Abdul je lako mogao da drži
žicu još dva minuta, ali brinuo se da bi neko mogao da se pojavi
i pokvari sve.
U logoru je bilo tiho. Pogledao je oko sebe. Ništa se nije
pomerilo. Samo još malo, to je sve stoje potrebno, mislio je.
Pogledao je uvis. Mesec je bio sjajan, ali pojaviće se za otprilike
sat vremena. Ponovo je pogledao na sat: još minut.
Pogledao je svoju žrtvu. Nisam očekivao nekog tako mladog,
mislio je. Mladići su bili sposobni za surovost, naravno, a ovaj je
odabrao karijeru okrutnosti i nasilja; ali Abdul bi više voleo da
ne mora da prekine jedan život koji je tek počeo.
Pola minuta. Petnaest sekundi. Deset, pet, nula. Abdul je
popustio stisak i Tahan je beživotno pao na zemlju.
Abdul je obmotao žicu oko struka i napravio labav čvor
pomoću drvenih drški. Uzeo je Tahanovu pušku i prebacio je
preko leđa. Zatim je kleknuo, podigao leš na rame i ponovo
ustao.
Brzo je otišao do druge strane bordela i spustio telo na zemlju
kraj zida zgrade. Nije mogao da ga sakrije, ali je makar bilo
neupadljivo.
Spustio je pušku kraj leša. Nije mu bila od koristi: jedan hitac
bi probudio svakog džihadistu i to bi bio kraj pokušaja bekstva.
Pronašao je vrata makhura. Vrata su bila zabravljena, što je
potvrđivalo da unutra nema džihadista, samo robinja. To je
dobar znak. Želeo je da izbegne gužvu koja bi napravila buku.
Morao je da izvede Kiju ne uznemiravajući stražare jer je imao
mnogo posla pre nego što budu mogli da pobegnu.
Oslušnuo je na tren. Glasovi koje je ranije čuo sad su
utihnuli. Bešumno je podigao prevornicu, otvorio vrata i ušao.
Osetio je smrad neopranih ljudi koji žive u jednoj prostoriji.
Soba nije imala prozora i bila je slabo osvetljena jednom
svećom. Imala je šest izgužvanih kreveta, a na četiri su spavale
žene. Bile su budne i sedele su – takve žene dugo ostaju budne,
pretpostavio je. Četiri nesrećna lica su ga gledala bojažljivo.
Prvo su pomislile da je neki stražar koji je došao zbog seksa,
pretpostavio je. A onda je jedna od njih rekla: „Abdul.“
Razaznao je Kijino lice na slaboj svetlosti. Obratio joj se na
francuskom, nadajući se da ostale žene neće razumeti. „Pođi sa
mnom“, rekao je. „Brzo, brzo.“ Želeo je da je izvede pre nego
što ostale shvate šta se događa, inače će i one želeti da pobegnu.
Skočila je s kreveta i prešla sobu u tren oka. I dalje je bila
odevena u svoju odeću, kao i svi tokom hladnih saharskih noći.
Jedna od žena je ustala i rekla: „Ko si ti? Šta se događa?“
Abdul je pogledao napolje, video da se niko ne pomera i
izveo Kiju. Dok je to radio, čuo je kako jedna od ostalih govori:
„Povedi i mene!“ Druga je rekla: „Sve možemo da pođemo!“
Brzo je zatvorio vrata i spustio prevornicu. Voleo bi da je
oslobodio sve žene, ali mogle su da probude stražare i sve
pokvare. Vrata su zazvečala dok su pokušavale da ih otvore, ali
bilo je prekasno. Čuo je očajničke krike i nadao se da nisu
dovoljno glasni da nekog probude.
U stražarskom dvorištu je i dalje bilo mirno. Pogledao je
prema rudarskoj jami. Nije bilo baterijskih lampi, ali primetio je
žar cigarete. Stražar je izgleda sedeo. Abdul nije znao na koju
stranu on gleda. Nema razloga da više čekam, pomislio je.
Rekao je Kiji: „Za mnom.“
Brzo je otišao do ograde od pletene žice i popeo se na vrh.
Zastao je tamo za slučaj da joj je potrebna pomoć. Bilo je teško
držati se, jer su rupe u pletenoj žici bile velike svega nekoliko
kvadratnih centimetara, i nije bio siguran da li će moći da drži
sebe i podigne i nju. Nije morao da se brine. Bila je pokretljiva i
jaka, popela se na ogradu brže od njega i doskočila na zemlju na
drugoj strani. Sišao je za njom.
 Odveo ju je u robovsko naselje, gde je bilo manje verovatno
da ih stražari spaze, i jurili su između koliba i šatora prema
svom skrovištu.
Abdul je želeo da zna šta joj se dogodilo u makhuru. Ovo nije
bilo vreme za pitanja, i morali su da ćute, ali ju je ipak pitao.
Prošaputao je: „Da li te je onaj visoki posetio?“
„Nije“, rekla je. „Hvala bogu.“
Nije bio zadovoljan. „Da li je iko...“
„Niko nije došao, osim žene s peškirima. Ostale devojke su
rekle da se to ponekad događa. Kad ne dođe nijedan stražar,
smatraju to petkom, slobodnim danom.“
Abdul je osetio olakšanje.
Trenutak kasnije, stigli su do skloništa.
Abdul je prošaputao: „Uzmi ćebad i vodu, a onda idi po
Nažija. Neka ti spava u naručju. A onda sačekaj, ali budi
spremna za bekstvo.“
„Da“, smireno je kazala. Nije pokazivala izbezumljenost ili
napetost. Bila je smirena i odlučna. Kakva žena, pomislio je.
Čuo je kako se neko obraća Kiji. To je bio glas neke devojke,
mora da je bila Esma. Kija ju je ućutkala i prošaputala odgovor.
Ostali su mirno spavali.
Abdul je pogledao oko sebe. Nije bilo nikog u blizini. Otišao
je do parkinga i provirio kroz ogradu. Nije video nikakav pokret,
niti stražara, koji je nesumnjivo bio u kolibi. Prešao je preko
ograde.
Kad je doskočio na zemlju, levo stopalo mu je palo na nešto
što nije video, i začula se metalna buka. Kleknuvši, video je
praznu limenku. Taj zvuk je bio metal koji je popustio pod
njegovom težinom.
Čučnuo je. Nije znao da li se zvuk limenke čuo u kolibi.
Čekao je. Iz kolibe nije bilo zvuka, niti pokreta. Čekao je jedan
minut, a onda ustao.
Morao je da se prišunja stražaru kao i Tahanu, i ućutka ga pre
nego što oglasi uzbunu; ali ovog puta će biti teže. Čovek je bio u
kolibi, tako da nije mogao da mu se prišunja otpozadi.
Koliba je možda zaključana iznutra. Ali mislio je da nije.
Koja bi bila svrha toga?
Tiho je hodao parkingom, provlačeći se između vozila. Ta
jednosobna koliba imala je mali prozor, tako da je stražar mogao
da iznutra gleda kola, ali kad se Abdul približio, video je da
nema lica na prozoru.
Prilazeći iskosa, video je na zidu kuke s obeleženim
ključevima: dobra organizacija, kao što je i očekivao. Tu je bio
jedan sto s bocom vode i čašama od debelog stakla, kao i
pepeljara. Na stolu je bila i stražareva puška, severnokorejska
automatska tip 68, proizvedena prema čuvenom ruskom
kalašnjikovu.
Držeći se podalje, hodao je postrance da bi bolje video.
Odmah je ugledao stražara, i srce mu je poskočilo. Sedeo je na
fotelji, zabačene glave i otvorenih usta. Spavao je. Imao je
čupavu bradu i turban; Abdul ga je prepoznao. Zvao se Nasir.
Abdul je izvadio garotu, razmotao ju je i napravio omču.
Izračunao je da će moći da otvori vrata, uđe i savlada Nasira pre
nego što on uzme svoje oružje – osim ako Nasir nije veoma brz.
Abdul je nameravao da krene ka vratima, kad se Nasir
probudio i pogledao pravo u njega.
Uz iznenađen povik, Nasir je ustao sa stolice.
Abdul je na tren bio paralisan od zaprepašćenja, a onda je
počeo da improvizuje. „Probudi se, brate!“, viknuo je na
arapskom, a onda pohitao ka vratima.
Nisu bila zaključana.
Otvorio ih je, govoreći: „Avganistanac želi kola.“ Ušao je u
kolibu.
Nasir je stajao s puškom u ruci, zureći u Abdula, trenutno
zbunjen. „Usred noći?“, rekao je zbunjeno. Niko ko ima mozga
ne bi vozio noću kroz pustinju.
Abdul je kazao: „Razbudi se, Nasire, znaš koliko je
nestrpljiv. Da li je rezervoar mercedesa pun?“
Nasir je pitao: „Da li te poznajem?“
Tad ga je Abdul udario nogom.
Skočio je i udario ga usred skoka, a onda pao na pod i
dočekao se na šake i stopala. Zahvaljujući tom šutu pobedio je
svojevremeno u nekoliko borbi. Nasir je ustuknuo, ali je bio
suviše spor i, u svakom slučaju, nije bilo dovoljno prostora da
uzmakne. Abdulova peta udarila je Nasira u nos i usta.
Nasir je zaprepašćeno i bolno kriknuo dok je padao unazad,
ispuštajući pušku. Abdul se dočekao na šake i stopala, okrenuo
se i uzeo pušku.
Nije želeo da puca. Nije bio siguran koliko daleko će se hici
čuti, a nije smeo da probudi džihadiste. Kad je Nasir pokušao da
ustane, Abdul je okrenuo pušku i zamahnuo, udarajući Nasira
kundakom u lice, a onda ju je podigao visoko i spustio na
čovekovu glavu svom svojom snagom. Nasir se odmah
onesvestio.
Abdul je pustio da mu garota padne na pod kad je udario
Nasira nogom. Sad ju je uzeo, obavio oko čovekove glave i
zadavio ga.
Osluškivao je dok je čekao da Nasir umre. Taj čovek je
kriknuo, ali da li ga je iko čuo? Nije važno ako se probudilo
nekoliko robova: ležaće mirno i tiho u svojim krevetima, znajući
da je najbolje da ne privlače pažnju džihadista. Jedini drugi
stražar u blizini bio je onaj kod jame, a Abdul je pretpostavio da
on nije ništa čuo. Ali možda je neka patrola bila u blizini, nekom
nesrećom. Ipak, i dalje niko nije oglasio uzbunu.
Nasir se nije osvestio.
Abdul je nastavio da ga davi pet minuta, a onda uzeo garotu i
ponovo je vezao oko struka.
Zatim je pogledao u kuke s ključevima.
Dobro organizovani teroristi su obeležili svaki ključ i svaku
kuku, tako da je bilo lako pronaći onaj koji je potreban. Abdul je
prvo pronašao ključ kapije. Skinuo ga je s kuke, zakoračio preko
Nasirovog leša i izašao iz kolibe.
Da bi bio što bolje skriven, trudio se da ostane iza velikih
kamioneta dok je prelazio preko parkinga i išao prema kapiji.
Otključao je jednostavan katanac, a onda skinuo lanac što je tiše
mogao.
Zatim je pregledao vozila.
Neka su bila loše parkirana, tako da jedna nisu mogla da se
koriste dok se druga ne pomere. Na parkingu su bila četiri
terenca, a jedan se nalazio na mestu s koga je lako mogao da se
pomeri. Bio je prekriven prašinom, tako da je to sigurno onaj
kojim je Al Farabi stigao pre nekoliko sati. Abdul je pogledao
registarske tablice.
Vratio se do kolibe i stavio ključ kapije na kuku.
Bilo je lako prepoznati ključeve terenaca jer su bili prikačeni
na prepoznatljive mercedesove priveske. Svaki je imao
nalepnicu s registarskim brojem. Abdul je uzeo onaj pravi i
ponovo izašao.
Sve je bilo tiho. Niko nije čuo Nasirov krik. Niko nije
primetio Tahanovo telo na zemlji, naslonjeno na zadnji zid
makhura.
Abdul je ušao u mercedes. Unutrašnje svetlo se automatski
upalilo, osvetljavajući ga tako da svi spolja mogu da ga vide.
Abdul nije znao gde se nalazi prekidač i nije imao vremena da
ga traži. Upalio je motor. To je bio neuobičajen zvuk usred noći,
ali nije mogao da se čuje iz dvorišta džihadista, koje se nalazilo
oko osamsto metara dalje. Šta je sa stražarom u jami? Da li će
on to čuti? A ako čuje, hoće li doći da proveri?
Abdul se nadao da neće.
Pogledao je kazaljku za gorivo. Rezervoar je bio gotovo
prazan. Opsovao je.
Odvezao je kola do cisterne s gorivom i ugasio motor.
Pregledao je instrument-tablu i pronašao prekidač koji otvara
poklopac rezervoara. Zatim je iskočio iz kola. Unutrašnje svetlo
se ponovo upalilo.
Na cisterni se nalazilo uobičajeno crevo i pištolj za sipanje.
Abdul je gurnuo pištolj u rezervoar automobila i pritisnuo
ručicu.
Ništa se nije dogodilo.
Pritisnuo je više puta, ali ništa. Pretpostavio je da radi samo
kad je upaljen motor cisterne.
„Sranje“, kazao je.
Video je broj tablica cisterne, vratio se u kolibu, pronašao
ključeve i vratio se. Ušao je u kabinu i upalila su se unutrašnja
svetla. Upalio je motor. Oživeo je uz glasno brundanje.
Više nije bio neprimetan. Buka velikog kamiona će se čuti i u
stražarskom dvorištu. To će biti samo zvuk iz daljine, i možda
neće probuditi ljude koji čvrsto spavaju, ali neko će to sigurno
primetiti za nekoliko sekundi ili minuta.
Prvo će biti zbunjeni: ko to pali motore usred noći? Neko
mora da napušta logor, ali zašto? Jedan bi mogao da probudi
drugog i da pita: „Čuješ li ovo?“ Neće odmah zaključiti da to
neki rob beži – to nije bilo verovatno – i možda čak neće
smatrati da je to neki hitan problem, ali želeće da saznaju šta se
događa i, nakon kratke rasprave, odlučiće da provere taj zvuk.
 Abdul je iskočio iz kabine, vratio se do mercedesa, stavio
pištolj u cev rezervoara i pritisnuo. Benzin je počeo da teče.
Stalno je gledao oko sebe i osluškivao je neku galamu koja bi
mogla da se začuje ako se džihadisti uznemire. Svakog časa je
mogao čuti povike ili videti svetla.
Kad je napunio rezervoar, pumpa se automatski isključila.
Abdul je stavio čep, vratio crevo na kuku, i odvezao kola do
kapije. I dalje niko nije reagovao.
Vratio se do cisterne i ponove uzeo crevo. Skinuo je garotu sa
struka i čvrsto obmotao žicu oko ručice pištolja za benzin kako
bi pumpa radila neprestano, a gorivo teklo na zemlju.
Ispustio je crevo. Benzin je tekao ispod kola, šireći se levo,
desno i prema ogradi. Potrčao je ka kolima.
Otvorio je kapiju. Bilo je nemoguće uraditi to tiho: kapija je
bila zarđala, i škripala je i stenjala dok se pomerala na
nepodmazanim šarkama. Ali Abdulu je bilo potrebno još svega
nekoliko sekundi.
Reka benzina je tekla kroz parking, a miris je ispunio vazduh.
Izvezao je kola kroz kapiju. Ispred njega se nalazila
mesečinom osvetljena staza kroz pustinju.
Ostavljajući upaljen motor, potrčao je ka skloništu. Kija je
čekala, sa čvrsto usnulim Nažijem u naručju. Kraj nogu joj se
nalazio balon s vodom i tri ćebeta, kao i prostrana platnena vreća
koju je nosila sa sobom otkako su napustili Tri Palme. U njoj se
nalazilo sve što je Nažiju bilo potrebno.
Abdul je uzeo vodu i ćebad potrčavši ka kolima, a Kija za
njim.
Ubacio je sve pozadi. Kija je spustila Nažija na zadnje
sedište, i dalje umotanog u ćebe. Okrenuo se i stavio palac u
usta, ne otvarajući oči.
Abdul je otrčao natrag do parkinga, sad preplavljenog
benzinom. Ali dalje nije bio siguran da će izazvati dovoljno
veliki požar. Morao je da bude siguran da džihadisti neće moći
da krenu za njim, da nemaju nijedno upotrebljivo vozilo. Uzeo
je crevo i počeo da prska vozila. Natopio je terence, kamionete i
cisternu za gorivo.
Video je kako Kija izlazi iz kola i prilazi ogradi. Benzin se
sad prolio ispod ograde na stazu, i ona je oprezno hodala da ga
izbegne. Tihim, napetim glasom je rekla: „Šta čekamo?“
„Samo još malo.“ Abdul je natopio drvenu stražarsku kućicu
benzinom da uništi ključeve.
Neki muški glas je pitao: „Kakav je to miris?“
Bio je to stražar iz jame. Došao je do ograde i osvetljavao je
vozila baterijskom lampom. Sad je bilo samo pitanje vremena
pre nego što podigne uzbunu. Abdul je ispustio crevo. Benzin je
nastavio da teče.
Taj glas je rekao: „Hej, sigurno negde curi benzin!“
Abdul se sagnuo i otkinuo komad tkanine sa svoje odeće.
Natopio je krpicu benzinom i odmakao se nekoliko metara.
Izvadio je crveni plastični upaljač i držao benzinom natopljenu
krpu iznad njega.
Stražar iz jame je doviknuo: „Šta se događa, Nasire?“
Abdul je rekao: „Srediću to.“ Kresnuo je upaljač.
Ništa se nije dogodilo.
„Ko si ti, dođavola?“
„Ja sam Nasir, budalo.“ Abdul je ponovo kresnuo, i ponovo, i
ponovo. Nije bilo plamena. Shvatio je da u upaljaču nema plina.
Nije imao šibice.
Kija, koja je bila van ograđenog dvorišta, mogla je brže da
stigne do skloništa nego Abdul. Rekao je: „Brzo, otrči do
skloništa i donesi šibice. Vahid ih uvek ima. Pazi da ne zgaziš u
benzin. Ali požuri!“
 Potrčala je stazom ka skloništu.
Stražar je viknuo: „Lažeš. Nasir mi je rođak. Poznajem
njegov glas. Ti nisi on.“
„Smiri se. Ne mogu da govorim normalno od ovog smrada.“
„Dići ću uzbunu.“
Iznenada se začuo neki nov glas. „Šta se, dođavola, događa
ovde?“ Abdul je čuo šuškanje i shvatio da je to Muhamed. To je
bilo logično: izgleda da je bio zadužen za robove, a neko ga je
poslao da vidi šta se događa. Prišao je neprimećeno.
Abdul se okrenuo i video da je Muhamed potegao pištolj. To
je bio pištolj kalibra 9 mm i držao ga je dvema rukama, kao
profesionalac. Abdul je rekao: „Drago mi je što si došao. Čuo
sam neko komešanje i došao da pogledam, a kapija je bila
otvorena, a benzin curi.“ Krajičkom oka je video kako Kija
izlazi iz skloništa. Krenuo je nekoliko koraka udesno, da bi
Muhamed bio između njega i Kije kako je ne bi video.
„Ne približavaj se“, rekao je Muhamed. „Gde je čuvar
parkinga?“
Kija je došla do ograde iza Muhameda. Abdul ju je video
kako se saginje i uzima nešto s tla. Izgledalo je kao prazna kutija
kleopatra cigareta.
„Nasir?“, rekao je. „On je u kolibi, ali mislim da je povređen.
Ne znam, tek sam stigao.“
Kija je zapalila šibicu i upalila kutiju cigareta koju je držala.
Stražar iz jame je doviknuo: „Muhamede, iza tebe!“
Muhamed se okrenuo, a okrenuo je i pištolj. Abdul je skočio
na njega i izbio mu tlo pod nogama, a Muhamed je pao u baru
benzina.
Kija je kleknula sa zapaljenom kutijom i zapalila gorivo.
Planulo je zastrašujućom brzinom. Abdul se brzo odmakao.
Muhamed se prevrnuo i uperio pištolj ka njemu, ali nije imao
ravnotežu, pucao je jednom rukom, i promašio je. Muhamed je
brzo ustao, ali plamen je stigao do njega pre nego što se
uspravio. Odeća mu je bila natopljena benzinom i planula je
odmah. Muhamed je vrištao od straha i bola dok se pretvarao u
ljudsku buktinju.
Abdul je potrčao. Osetio je vrelinu, i bojao se da je možda
potrčao prekasno da bi izbegao pakao. Čuo je jedan pucanj i
pretpostavio da stražar iz jame puca na njega. Sakrio se iza kola,
i potrčao ka kapiji. Stigao je do automobila i uskočio.
Kija je već bila tamo.
Ubacio je menjač u prvu brzinu i krenuo.
Dok je ubrzavao, pogledao je u retrovizor. Plamen se raširio
preko celog parkinga. Da li će sva kola biti onesposobljena? U
najmanju ruku će im gume biti uništene. A ključevi će se istopiti
kad stražarska kućica bude izgorela.
Upalio je farove. Oni i mesečina pomogli su mu da pronađe
put. Video je hrpu kamenja na raskršću, i skrenuo je na sever.
Nakon tri i po kilometra, došao je do brežuljka na kome se
ranije nadao da će uskočiti u Jakubov kamionet sa slatkišima.
Zaustavio se na vrhu brežuljka i oboje su pogledali unazad.
Plamen je bio neverovatno veliki.
Pogledao je svoj telefon, ali kao što je i očekivao, nije bilo
signala. Iz druge čizme je izvadio uređaj za praćenje, ali Hakim i
kokain su bili daleko van dometa.
Otvorio je kasetu na središnjoj konzoli i pronašao, kao što se
nadao, punjač za telefon. Priključio je bolji od dva telefona.
Kija ga je posmatrala. Tek sad je primetila tajne odeljke u
njegovim čizmama i spravice skrivene tamo. Sad ga je smireno i
inteligentno pogledala i rekla: „Ko si ti?“
Pogledao je natrag prema logoru. Dok je to radio, začuo se
užasan prasak i veliki plamen suknuo je u nebo. Pretpostavio je
da se cisterna s benzinom zagrejala i eksplodirala. Nadao se da
niko od robova nije bio dovoljno glup da se približi plamenu.
Nastavio je da vozi. Grejanje u kolima zagrejalo je
unutrašnjost. Bez straha da ih neko prati, mogao je da vozi sporo
i potrudi se da ne skrenu s puta.
Kija je rekla: „Izvini što sam ti postavila to pitanje. Baš me
briga ko si. Spasao si me.“
„I ti si spasla mene“, kazao je. „Kad je Muhamed uperio
pištolj u mene.“
Ali morao je da misli o njenom pitanju. Šta će joj reći? Šta će
raditi s njom i detetom? Mora da izvesti Tamaru čim bude imao
telefonski signal, ali nije imao druge planove, sad kad je izgubio
signal pošiljke kokaina. A šta bi ona volela da radi? Platila je za
putovanje do Francuske, ali bila je daleko odatle i bez novca.
Ipak, bilo je tu i dobrih stvari. Sad su Kija i Naži bili korisni.
Neprijateljska plemena, sumnjičave vojne patrole i nadmeni
policajci će videti njih troje kao porodicu. Dok je on s njima,
niko neće pretpostaviti da je agent CIA.
U Tripoliju je postojalo odeljenje francuskog DGSE-a,
Tabove službe, nevešto prikriveno kao trgovačko društvo po
imenu Entremetje i si. Abdul je mogao da ostavi Kiju i Nažija
tamo, i učini ih tuđim problemom. DSGE bi mogao da ih vrati u
Čad... ili, ako budu imali sreću, da ih prebace u Francusku. Znao
je šta bi Kija više volela. Da, odlučio je, odvešće se do Tripolija.
To je oko hiljadu kilometara.
Nakon nekog vremena, mesec je zašao, ali moćni farovi su
osvetljavali put. Abdulova napetost počela je da popušta kad se
linija svetlosti pojavila na horizontu s desne strane, a dan
osvanuo u pustinji. Mogao je da malo ubrza.
Ubrzo su došli do oaze gde je improvizovana prodavnica
nudila benzin u limenkama, ali Abdul je odlučio da se ne
zaustavlja. Rezervoar je i dalje bio tri četvrtine pun. Vozio je
polako i nije prelazio velike udaljenosti, tako da je potrošnja bila
niska.
Naži se probudio, a Kija mu je dala vodu i malo hleba iz
velike platnene torbe. Uskoro je živnuo. Abdul je pronašao
prekidač koji je aktivirao centralnu bravu koja je sprečavala
otvaranje zadnjih vrata i prozora, tako da je Kija mogla da
dozvoli Nažiju da se kreće po prostranom zadnjem sedištu.
Izvadila je njegovu omiljenu igračku, žuti plastični kamion, i on
se zadovoljno igrao.
Kad se sunce podiglo, automatski se uključio klima-uređaj u
vozilu, i mogli su da se voze uprkos vrućini. U sledećoj oazi su
kupili hranu i sipali gorivo. Abdul je proverio telefon, ali nije
bilo signala. Jeli su lepinje, smokve i jogurt dok su se vozili:
Naži je zaćutao, a Abdul je pogledao pozadi i video da se dečak
ispružio i zaspao.
Abdul se nadao da će stići do pravog puta i pronaći neko
mesto gde mogu da prenoće u krevetima, ali sunce je počelo da
zalazi i shvatio je da će morati da spavaju u pustinji. Došli su do
jedne zaravni gde je geološka aktivnost stvorila nazubljena
kamenita brda. Abdul je pogledao telefon i shvatio da ima
signal.
Odmah je poslao Tamari izveštaje i fotografije koje je
spremio tokom desetodnevnog boravka u logoru. Zatim ju je
pozvao, ali ona se nije javila. Ostavio je poruku kao dodatak
izveštajima, govoreći kako je onesposobio prevoz džihadistima,
ali pre ili kasnije će nabaviti nova vozila tako da bi vojska
trebalo da napadne u narednih dan ili dva.
Napuštajući put, vozio je oprezno do jednog kamenog
brežuljka i parkirao se iza kako kola ne bi bila vidljiva s puta.
„Ne možemo cele noći da držimo uključeno grejanje“, rekao
je. „Moraćemo da spavamo zajedno da bismo se zagrejali.“
Abdul i Kija su prešli na zadnje sedište, a Naži je bio između
njih, sisajući palac. Kija ih je sve troje pokrila ćebetom.
Abdul je sad bio budan trideset šest sati, a pola tog vremena
je vozio i bio je iscrpljen. Verovatno će morati da vozi i tokom
čitavog sutrašnjeg dana. Isključio je telefon.
Seo je pozadi s ćebetom preko kolena i zatvorio oči. Neko
vreme mu se činilo da i dalje gleda put pred sobom, trudeći se da
razabere njegove ivice i istovremeno tražeći oštre stene ili nešto
drugo što bi moglo da probuši gumu. Ali kad je sunce nestalo i
pustinja se zacrnela, brzo je zaspao.
Sanjao je Anabel. Bilo je to srećno doba, dok njena zadrta
porodica nije uništila tu vezu. Bili su u parku, ležali na bujnoj
travi. On je ležao na leđima, a Anabel je bila kraj njega,
oslonjena na lakat, nagnuta iznad njega, ljubeći mu lice. Nežno
ga je dodirivala usnama: čelo, obraze, nos, bradu, usta. Uživao
je u njenom dodiru i ljubavi koju je on izražavao.
Onda je počeo da shvata kako sanja. Nije želeo da se probudi,
san je bio previše lep, ali shvatio je da ne može više da spava, a
Anabel i zelena trava počele su da blede. Ipak, kad je san nestao,
ljubljenje se nastavilo. Setio se da je u kolima u libijskoj
pustinji, setio se da je spavao dvanaest sati, i shvatio je ko ga
ljubi. Otvorio je oči. Bilo je rano jutro, a dnevna svetlost je i
dalje bila bleda, ali jasno je video Kijino lice.
Izgledala je napeto. „Jesi li ljut?“, pitala je.
U nekom dalekom krajičku uma žudeo je za ovim trenutkom
nedeljama. „Nisam ljut“, rekao je i poljubio ju je. To je bio dug
poljubac. Želeo je da je istraži na sve moguće načine, i osećao je
da ona oseća isto. Činilo mu se da nikad ranije nije doživeo
takav poljubac.
Odmakla se, dahćući.
 Abdul je pitao: „Gde je Naži?“
Pokazala je prstom. Bio je na prednjem sedištu, umotan u
ćebe, čvrsto je spavao. Kazala je: „Probudiće se za jedan sat.“
Ponovo su se poljubili, a Abdul je rekao: „Moram da te
pitam.“
„Pitaj me.“
„Šta želiš? Mislim, ovde i sad. Šta želiš da radimo?“
„Sve“, kazala je. „Sve.“
 28.

U utorak predveče, Čang Kaj je bio uznemiren prilogom na

CCTV-13, kineskom informativnom televizijskom kanalu.
Bio je u svojoj kancelariji u Guoanbuu, kad je njegov mladi
specijalista za Koreju Džin Čin-hva ušao i rekao mu da uključi
televizor. Kaj je video Vrhovnog vođu Severne Koreje kako
blista u vojnoj uniformi, ispred borbenih aviona u nekoj vojnoj
bazi, ali očigledno čita spremljen tekst s nekog ekrana. Kaj je
bio iznenađen: bilo je neuobičajeno da vrhovni vođa Kang U-
džang govori uživo na televiziji. Ovo mora da je nešto ozbiljno,
pomislio je.
Severna Koreja ga je brinula godinama. Vlada je bila
svojevoljna i nepredvidiva, što je bilo opasno za strateški važnog
saveznika. Kina je uradila sve što je mogla da smiri taj režim, ali
uvek su bili na rubu neke krize. Severna Koreja je bila mirna
dve i po nedelje, od pobune ultranacionalista, a Kaj se nadao da
će se pobuna možda smiriti.
Ali Vrhovni vođa je bio vrlo osvetoljubiv. Mada je imao
okruglo lice i mnogo se osmehivao, bio je deo dinastije koja je
nasilno vladala. Neće mu biti dovoljno da se pobuna
jednostavno smiri. Svi su morali da ga vide kako je nasilno guši.
Morao je da preplaši sve ostale koji imaju takve ideje.
CCTV-13 dodao je titlove na mandarinskom. Kang je rekao:

Hrabre i odane jedinice Narodne armije Koreje slomile

su pobunu koju su organizovale južnokorejske vlasti uz
pomoć Sjedinjenih Američkih Država. Ubilački napadi
 izdajnika koje podržavaju Amerikanci su slomljeni, a
počinioci uhapšeni i očekuju kaznu. U međuvremenu, traju
operacije čišćenja, dok se situacija smiruje.

Kaj je utišao ton. Optužbe protiv Sjedinjenih Država su bile

uobičajena propaganda, znao je to. Kao i Kinezi, Amerikanci su
cenili stabilnost i mrzeli nepredvidive nemire, čak i u
neprijateljskim zemljama. Zabrinuo ga je ostatak izjave.
Pogledao je Đina, koji je danas bio sav skockan, u crnom
odelu s tankom kravatom. „To nije istina, zar ne?“
„Sigurno nije.“
Džin je bio kineski državljanin korejskog porekla. Glupi ljudi
su mislili da odanost takvih ljudi nije sigurna i smatrali su da im
ne treba dozvoliti da rade za tajnu službu. Kaj je verovao u
suprotno. Potomci imigranata su često preterivali u izražavanju
ljubavi prema novoj državi, a ponekad su osećali da nemaju
prava da se usprotive vlastima. Bili su obično odaniji nego
većina Kineza, a stroge provere prilikom zapošljavanja u
Guoanbuu brzo su odstranjivale izuzetke. Džin je rekao Kaju da
mu je Kina dozvolila da bude to što jeste, što je bio osećaj koji
nisu delili svi kineski državljani.
Džin je kazao: „Da je pobuna stvarno ugašena, Kang bi se
ponašao kao da nikad nije postojala. Činjenica da javno govori o
tome nagoveštava mi da nije ugašena. Ovo je možda pokušaj da
se zataškaju neuspešni pokušaji suzbijanja pobune.“
„Tako sam i ja mislio.“
Kaj je klimnuo glavom i Džin je otišao.
I dalje je razmišljao o vestima kad mu je zazvonio privatni
telefon. Javio se: „Kaj ovde.“
„To sam ja.“
Kaj je prepoznao glas generala Ham Ha-suna, koji je zvao iz
Severne Koreje. Kaj je rekao: „Drago mi je što si se javio.“
Stvarno je mislio tako. Ham je znao činjenice o pobuni.
Ham je odmah prešao na stvar. „Objava Pjongjanga je
sranje.“
„Nisu slomili pobunu?“
„Upravo obrnuto. Ultranacionalisti su ojačali svoju poziciju i
sad kontrolišu čitav severoistok zemlje, uključujući tri objekta s
balističkim projektilima kao i nuklearnu bazu.“
„Dakle, Vrhovni vođa je slagao.“ Kao što su Kaj i Džin
pretpostavili.
„Ovo više nije pobuna“, rekao je Ham. „Ovo je građanski rat,
i niko ne može da predvidi ko će pobediti.“
To je bilo gore nego što je Kaj mislio. Severna Koreja je
ponovo proključala. „Ovo je vrlo važna informacija“, rekao je.
„Hvala.“
Kaj je nameravao da prekine razgovor, znajući da svaki
sekund povećava opasnost u kojoj se nalazi Ham. Ali general
nije završio. Imao je svoje planove. Rekao je: „Znaš da sam
ostao ovde zbog tebe.“
Kaj nije bio siguran da je to potpuna istina, ali nije želeo da
se raspravlja. „Da“, rekao je.
„Kad se ovo završi, moraš da me izvučeš.“
„Daću sve od sebe...“
„Zaboravi na davanje svega od sebe. Potrebno mi je
obećanje. Ako režim pobedi, pogubiće me jer sam bio na
pogrešnoj strani. A ako pobunjenici posumnjaju da sam
razgovarao s tobom, ubiće me kao psa.“
Kaj je znao da je to istina.
„Obećavam“, rekao je.
„Možeš da pošalješ specijalce u helikopteru preko granice, da
me izvuku.“
 Kaj bi možda imao poteškoće da to izvede zbog jednog
špijuna čija je korisnost isticala, ali sad nije bio trenutak za
sumnje. „Ako je potrebno, uradićemo to“, rekao je, uz svu
iskrenost koju je mogao da odglumi.
„Mislim da mi duguješ toliko.“
„Sigurno.“ Kaj je bio ozbiljan i nadao se da će moći da plati
svoj dug.
„Hvala ti.“ Ham je prekinuo vezu.
Zaključak koji su Kaj i Džin izvukli iz govora Vrhovnog
vođe potvrdio je najpouzdaniji špijun koga je Kaj ikad imao.
Morao je da podeli te vesti.
Radovao se mirnoj večeri kod kuće s Ting. Oboje su naporno
radili i nakon svega nijedno od njih nije želelo da se oblači i ide
na otmena mesta gde bi videli ljude i bili viđeni. Mirne večeri su
bile njihovo zadovoljstvo. U komšiluku se otvorio nov restoran
Tratorija ređo. Kaj se radovao ljutoj testenini. Ali posao nije bio
gotov.
Obavestiće potpredsednika Komiteta za nacionalnu
bezbednost, svog oca, Čanga Đenđuna.
Đenđun se nije javljao na privatni telefon, ali verovatno je
već kod kuće. Kaj je pozvao taj broj i majka se javila. Kaj je
nekoliko trenutaka strpljivo odgovarao na pitanja: nema upalu
sinusa i to već godinama; Ting se vakcinisala protiv gripa i nije
imala nikakve neželjene posledice; Tingina majka je vrlo dobro
za svoje godine, i stara rana na nozi je ne boli više nego inače; i,
na kraju, nije znao šta će se dogoditi u Ljubavi u palati. Zatim je
pitao za oca.
Kazala je: „Otišao je u Jedi dok je vruće, na svinjske papke s
drugovima, i vratiće se kući smrdeći na beli luk.“
„Hvala“, rekao je Kaj. „Naći ću ga tamo.“
Mogao je da pozove restoran, ali starac bi možda odbio da se
javi tokom večere sa starim drugovima. Ipak, to mesto nije bilo
daleko od sedišta Guoanbua i Kaj je odlučio da ode tamo. Uvek
je bilo bolje razgovarati uživo sa ocem nego preko telefona.
Rekao je Peng Javen da pozove Monaha.
Pre nego što je otišao, rekao je Đinu šta je saznao od generala
Hana. „Sad moram da obavestim Čanga Đenđuna“, rekao je.
„Pozovite me ako se išta dogodi.“
„Da, gospodine.“
Jedi dok je vruće je bio veliki restoran s nekoliko privatnih
soba. U jednoj od njih Kaj je zatekao svog oca kako večera s
generalom Huengom Lingom i Kajevim šefom Fu Čujuom,
ministrom državne bezbednosti. Soba je bila puna zagušljivog
mirisa ljute paprike, belog luka i đumbira. Sva trojica su bili
pripadnici Komiteta za nacionalnu bezbednost; bili su moćna
konzervativna grupa. Izgledali su trezno i ozbiljno, pomalo ljuto
što ih je uznemirio. Možda je ovo bilo nešto više od običnog
druženja.
Kaj je želeo da zna o čemu su to razgovarali kad su morali da
se odvoje od ostalih gostiju restorana.
Kaj je rekao: „Imam vesti iz Severne Koreje koje ne mogu da
čekaju do jutra.“
Očekivao je da mu ponude da sedne, ali mislili su da takva
ljubaznost nije neophodna prema jednom mladiću. Fu Čuju,
njegov šef, rekao je: „Nastavite.“
„Postoje jaki dokazi da režim Kang U-džunga gubi kontrolu u
zemlji. Ultranacionalisti sad kontrolišu severoistok kao i
severozapad – drugim rečima, polovinu zemlje. Pouzdan
doušnik je opisao situaciju kao građanski rat.“
Fu je rekao: „To menja sve.“
General Hueng je izgledao sumnjičavo. „Ako je istina.“
Kaj je kazao: „To je uvek pitanje kod obaveštajnih podataka.
Ali ne bih vam govorio ovo da nemam poverenja u njih.“
Čang Đenđun je rekao: „Ako je to istina, šta da radimo?“
Hueng je bio agresivan kao i uvek. „Da bombardujemo
izdajnike. Za pola sata možemo da sravnimo sa zemljom svaku
bazu koju su zauzeli i sve ih poubijamo. Zašto da ne?“
Kaj je znao zašto, ali je ćutao, a njegov otac je odgovorio na
to pitanje, pomalo nestrpljivo. „Jer za tih pola sata mogu da
lansiraju nuklearne projektile na kineske gradove.“
Hueng se nakostrešio. „Da li se sad bojimo bednih korejskih
pobunjenika?“
„Ne“, odgovorio je Đenđun. „Bojimo se nuklearnih bombi.
Svako normalan se boji nuklearnih bombi.“
Takav razgovor je razbesneo Huenga. Mislio je da to
pokazuje kinesku slabost. Rekao je: „Dakle, svako ko ukrade
nekoliko nuklearki može da radi šta mu je volja, a Kina je
nemoćna da mu se suprotstavi!“
„Naravno da nije tako“, oštro je kazao Đenđun. „Ali
bombardovanje ne treba da bude naš prvi potez.“ Trenutak
kasnije, zamišljeno je rekao: „Mada bi mogao da bude
poslednji.“
Hueng je promenio pristup. „Sumnjam da je situacija tako
loša kao što se predstavlja. Špijuni uvek preteruju u svojim
izveštajima kako bi dali sebi na značaju.“
Fu je kazao: „To je sasvim tačno.“
Kaj je obavio svoju dužnost i nije želeo da se raspravlja s
njima. „Izvinite, molim vas“, rekao je. „Ako smem, ostaviću vas
starije i mudrije da razgovarate o tome. Laku noć.“
Dok je izlazio, zazvonio mu je telefon. Video je da ga poziva
Džin i zastao je ispred vrata da bi se javio. „Rekli ste mi da se
javim ako bude promena“, rekao je Đin.
„Šta se dogodilo?“
 „KBS televizija iz Južne Koreje kaže da su severnokorejski
nacionalisti preuzeli kontrolu nad vojnom bazom Hamhang,
nekoliko stotina kilometara južno od baze Jeongdžeo-dong.
Napredovali su dalje nego što smo mislili.“
Kaj se prisetio mape Severne Koreje. „Ali to znači da sad
kontrolišu pola zemlje.“
„A i to je simbolično.“
„Jer je Hamhang drugi grad po veličini u Severnoj Koreji.“
„Da.“
Ovo je bilo veoma ozbiljno.
„Hvala vam što ste me obavestili.“
„Da, gospodine.“
Kaj je prekinuo vezu i vratio se u privatnu sobu. Trojica
muškaraca su ga iznenađeno pogledala. „Prema izveštaju
južnokorejske televizije, nacionalisti su zauzeli Hamhang.“
Video je kako mu je otac prebledeo. „To je to“, rekao je.
„Moramo da kažemo predsedniku.“
Fu Čuju je izvadio svoj telefon. „Odmah ću ga pozvati.“
 29.

Helikopteri su nadletali Saharu tokom noći kako bi stigli do

rudnika zlata pre zore, svega trideset šest sati nakon što im je
Abdul predao izveštaj. Tamara i Tab, kao vodeći obaveštajci,
leteli su u komandnom helikopteru s pukovnicom Markus. Dok
su bili u vazduhu, svanulo je iznad bezobličnog pejzaža od stena
i peska, bez ikakvog rastinja ili znaka ljudskog prisustva.
Izgledao je kao neka druga, nenaseljena planeta, možda Mars.
Tab je pitao: „Jesi li dobro?“
Tamara se nije osećala dobro. Bila je uplašena. Stomak ju je
boleo i morala je da stisne šake kako joj se ne bi tresle.
Očajnički je želela da to sakrije od ostalih u helikopteru. Ali
mogla je da kaže Tabu. „Preplašena sam“, rekla je. „Ovo će mi
biti treći vatreni okršaj u sedam nedelja. Čovek bi rekao da sam
se navikla na to.“
„Uvek duhovita“, kazao je, ali joj je neprimetno saosećajno
stisnuo ruku.
„Biću dobro“, kazala je.
„Znam da hoćeš.“
Ipak, nije želela da propusti ovo. To je bio vrhunac čitave
Abdulove operacije. Njegov izveštaj oraspoložio je snage koje
su se borile protiv ISGS-a u Severnoj Africi. Pronašao je Hufru
i, još bolje, Al Farabi je bio tamo. Otkrio je ulogu Severne
Koreje u naoružavanju afričkih terorista. Takođe je otkrio rudnik
zlata koji je sigurno glavni izvor finansiranja džihadista. I otkrio
je logor s robovskom radnom snagom.
Tamara je brzo potvrdila tačnu lokaciju. Satelitske fotografije
pokazale su brojne rudnike u toj oblasti, sve prilično slične s
visine od desetak hiljada metara, ali Tab je organizovao
izviđački let falkona 50 francuskog vazduhoplovstva, na visini
od deset kilometara umesto deset hiljada kilometara, i Hufra je
bila lako prepoznatljiva po velikom crnom kvadratu paljevine
koju je prouzrokovao Abdulov zapaljeni benzin. Sad su razumeli
zašto je potraga za autobusom koju su izveli dronom doživela
neuspeh: pretpostavili su da će autobus ići na sever najbržim
putem do asfalta, ali oni su otišli na zapad do rudnika.
Bilo je komplikovano obavestiti sve i uskladiti planove sa
američkom i francuskom vojskom u tako kratkom roku, i bilo je
trenutaka kad je uvek smirena Suzan Markus bila gotovo
zbunjena; ali uspela je; krenuli su rano ujutro i sastali se u
zvezdama obasjanoj pustinji pre sat vremena.
Bila je to dosad najveća operacija tih multinacionalnih snaga.
Pravilo za napadačke operacije bilo je tri napadača po braniocu,
a Abdul je procenio da se u logoru nalazi stotinak džihadista,
tako da je pukovnica Markus morala da skupi trista vojnika.
Pešadija je sad bila na skrivenom položaju. S njima je bio i
kontrolni tim koji je trebalo da koordinira napade iz vazduha i sa
zemlje kako niko ne bi pogodio nekog od svojih. Vazdušni
napad su predvodili jurišni apač helikopteri, naoružani
mitraljezima, raketama i vazduh-zemlja helfajer projektilima.
Njihova misija bila je da brzo skrše otpor džihadista kako bi
smanjili broj žrtava među jurišnim trupama i civilima u
robovskom naselju.
Poslednja letelica u floti bio je jedan osprej helikopter, u
kome se nalazilo medicinsko osoblje sa opremom i socijalni
radnici koji govore arapski. Oni će doći kad bitka bude završena.
Moraće da se pobrinu za robove. Imaće nerešene zdravstvene
probleme. Neki će biti neuhranjeni. Svi će morati da budu
vraćeni kućama.
Tamara je na horizontu videla jednu mrlju koja se brzo
pretvorila u naselje. Činjenica da nije bilo zelenila
nagoveštavala je da nije posredi neko obično selo kraj oaze već
rudarski logor. Kako se flota približavala, videla je razbacane
šatore i improvizovana skloništa, koji su jasno odudarali od tri
uredno ograđena dvorišta: jedno je bilo puno ostataka izgorelih
automobila i kamiona, drugo s jamom u sredini, koja je
očigledno bila rudnik zlata, a treća sa zgradama od šljaka
blokova i nečim što je ličilo na raketne bacače ispod kamuflažne
cerade.
Suzan je kazala Tamari: „Mislim da si rekla kako se
džihadisti maksimalno trude da drže robove dalje od ograđenih
dvorišta.“
„Da. Abdul je kazao da mogu da budu upucani ako se popnu
na ogradu.“
„Dakle, svi u ograđenom prostoru su džihadisti.“
„Osim onih u svetloplavo obojenoj zgradi. Tamo su otete
devojke.“
„To je korisna informacija.“ Suzan je pritisnula prekidač da
bi razgovarala sa svim jedinicama i kazala: „Svi ljudi u
ograđenim dvorištima su neprijatelji, osim onih u svetloplavo
obojenoj zgradi, gde su zarobljenici. Ne pucajte u svetloplavu
zgradu. Svi prijateljski nastrojeni ljudi nalaze se van ograđenih
oblasti.“ Prekinula je vezu.
To mesto je bilo odvratno. Većina skloništa je izgledala jedva
pogodno da štiti od sunca. Staze su bile prekrivene đubretom i
raznim otpadom. Tek je bila zora, tako da nisu videli mnogo
ljudi, samo nekoliko odrpanaca koji idu po vodu, i grupicu koja
vrši nuždu u nužnicima nedaleko od logora.
Buka helikoptera stigla je do logora i ubrzo se pojavilo još
ljudi.
Prvi vazduhoplov je bio opremljen jakim zvučnicima i jedan
glas je sad rekao na arapskom: „Idite u pustinju s rukama na
glavi. Ako ste nenaoružani, niste u opasnosti. Idite u pustinju s
rukama na glavi.“
Ljudi iz robovske četvrti su potrčali u pustinju, previše žureći
da stave ruke na glave, ali očigledno su bili nenaoružani.
U trećem dvorištu je bilo drugačije. Muškarci su istrčali iz
baraka na otvoreno. Većina je imala automatske puške, a neki i
ručne raketne bacače.
Svi helikopteri su brzo otišli na veću visinu i udaljili se.
Apači su mogli precizno da pucaju sa udaljenosti od osam
kilometara. Projektili su zasuli naselje i uništili neke spavaonice.
Većina pešadinaca približila se iz pustinje, da bi odvukla
vatru od robovskog naselja. Bilo je malo zaklona, ali jedna četa
je postavila minobacače u jamu i počela da granatira naselje.
Neko iz vazduha mora da im je davao uputstva jer su im hici
ubrzo postali razorno precizni.
Tamara je gledala sve iz daljine, mada joj to nije izgledalo
kao bezbedna udaljenost, s obzirom na napredne sisteme
nišanjenja ručnih raketnih bacača. Ipak, videla je da džihadisti
nemaju izgleda da pobede. Nisu bili samo nadjačani, bili su i
zarobljeni u prilično skučenom prostoru bez zaklona, i pokolj je
bio užasan.
Jedan od projektila pronašao je svoju metu, jedan od
helikoptera eksplodirao je u vazduhu, a komadi su popadali na
zemlju. Tamara je vrisnula u neverici, a Tab je opsovao.
Napadači kao da su udvostručili napore.
Naselje se pretvorilo u klanicu. Tlo je bilo prekriveno
mrtvima i ranjenima, koji su često ležali jedni preko drugih. Oni
još nepovređeni bacili su oružje i napustili ograđeno dvorište,
držeći ruke na glavama da nagoveste predaju.
Tamara nije primetila da se jedna pešadijska četa približila
ograđenom dvorištu kroz robovsko naselje i zauzela položaj
pored kapije. Sad su uperili oružje na one koji su se predavali i
naredili su im da legnu na stomak, na stazu.
Otpor je brzo zamro i pešadija je preplavila naselje. Svaki
vojnik koji je učestvovao u misiji video je Abdulovu fotografiju
Al Farabija sa Severnokorejcem u crnom lanenom blejzeru, i svi
su znali da treba da ih zarobe žive ako je moguće. Tamara je
znala da su izgledi za to mali: retki su bili preživeli džihadisti.
Helikopteri su se udaljili i sleteli u pustinju, a Tamara i Tab
su izašli. Pucnjava je utihnula. Tamara se osećala dobro, i
shvatila je da je strah nestao čim je počela bitka.
Dok su hodali kroz logor, Tamara se čudila onom što je
Abdul postigao: pronašao je ovo mesto, pobegao je, poslao je
informacije u bazu i zapalio parking da bi sprečio da džihadisti
pobegnu.
Kad je stigla do ograđenog dvorišta, pronašli su Al Farabija i
Severnokorejca. Ta dva izuzetno vredna zarobljenika vodio je
jedan mladi američki poručnik koji je izgledao ponosno. „To su
vaši ljudi, gospođo“, rekao je Tamari na engleskom. „Našli smo
još jednog mrtvog Korejca, ali ovaj je bio na vašoj fotografiji.“
Odvojio je njih dvojicu od ostalih zarobljenika, kojima su
upravo vezivali ruke iza leđa i sputavali noge, tako da su mogli
da hodaju, ali ne i da trče.
Na trenutak su joj pažnju privukle tri devojke odevene u
besmisleno čipkano rublje, kao da su na audiciji za jeftin porno
film; onda je shvatila da su sigurno stanovnice svetloplave
zgrade. Socijalni radnici će im dati odeću, kao i ostalim
robovima, koji su uglavnom bili odeveni u rite koje su se
raspadale.
 Ponovo je usmerila pažnju ka zarobljenicima. „Ti si Al
Farabi, Avganistanac“, kazala je na arapskom.
Nije odgovorio.
Okrenula se ka Korejcu. „Kako se zoveš?“
„Ja sam Park Džung-hun“, rekao je.
Obratila se poručniku. „Pronađite neki hlad, a ja idem po dve
stolice. Ispitaćemo ove ljude.“
„Da, gospođo.“
Al Farabi je očigledno razumeo engleski jer je rekao:
„Odbijam ispitivanje.“
„Bolje se navikni na to“, rekla mu je. „Ispitivaćemo te
godinama.“
 30.

Kaj je dobio poruku od Nila Dejvidsona, svog kontakta iz

pekinškog odeljenja CIA, u kojoj je zahtevao hitan sastanak.
Zbog diskrecije su menjali mesto održavanja sastanaka. Ovog
puta je Kaj rekao Peng Javen da pozove direktora Kadilak
centra i kaže da su Ministarstvu državne bezbednosti potrebne
dve ulaznice za popodnevnu košarkašku utakmicu između
pekinških Pataka i sjanđenških Letećih tigrova. Jedan kurir na
biciklu doneo je ulaznice sat kasnije, a Javen je poslala jednu
Nilu u američku ambasadu.
Kaj je pretpostavio da je Nil želeo da govori o krizi koji se
nadvila nad Severnu Koreju. Tog jutra se pojavio još jedan
zabrinjavajuć znak: sudar u Žutom moru, zapadno od Koreje.
Vreme je bilo vedro i satelitske fotografije su bile kvalitetne.
Kao i uvek, Kaju je bila potrebna pomoć da rastumači te
slike. Plovila su uglavnom bila vidljiva po vodenoj brazdi koju
su ostavljala za sobom, ali bilo je jasno da je ono veće udarilo
ono manje. Jang Jung, stručnjak, rekao je da je veći brod ratni, a
manji ribarski, i da može da prilično sigurno pogodi pod čijim
zastavama plove. „U toj oblasti, svi ratni brodovi su
najverovatnije severnokorejski“, kazao je. „Izgledao kao da je
udario u taj ribarski brod, koji je najverovatnije južnokorejski.“
Kaj se saglasio. Sporna pomorska granica između Severne i
Južne Koreje bila je zapaljiva tačka. Ta linija koju su Ujedinjene
nacije povukle 1953. nikad nije bila prihvaćena na severu koji je
1999. proglasio drugu liniju, onu koja im je davala više oblasti
bogatih ribom. Bila je to klasična teritorijalna svađa i često je
dovodila do sukoba.
Tačno u podne, južnokorejska televizija emitovala je snimak
koji je napravio jedan od mornara s ribarskog broda. Na njemu
se jasno videla crveno-plava severnokorejska zastava kako se
vijori na vetru na brodu koji ide pravo ka kameri. Kako se
približavao bez skretanja, začuli su se uplašeni povici posade
ribarskog broda. Zatim se čuo glasan tresak praćen kricima, i
film se završio. Bilo je dramatično i strašno, a u roku od
nekoliko minuta snimak se preko interneta proširio svetom.
Dva južnokorejska mornara su poginula, rekao je spiker:
jedan se udavio, a drugog je pogodio odlomljeni komad broda.
Nedugo zatim, Kaj je krenuo prema Kadilak centru. U kolima
je skinuo sako i kravatu i navukao crnu najki šuškavu jaknu,
kako bi se bolje uklopio među ostale gledaoce.
Publiku u hali činili su uglavnom Kinezi, ali uz mnogo
pripadnika drugih naroda. Kad je Kaj stigao do svog mesta, s
dva limenke janđing piva u rukama, Nil je već bio tamo, odeven
u teksas jaknu s crnom pletenom kapom natučenom na čelo.
Njih dvojica su izgledali kao ostali gledaoci.
„Hvala“, kazao je Nil, prihvatajući limenku. „Dobio si dobra
mesta.“
Kaj je slegnuo ramenima. „Mi smo tajna policija.“ Otvorio je
limenku i otpio gutljaj.
Patke su bile u belim domaćim dresovima, a Tigrovi u
nebeskoplavim. „Izgleda kao košarka u SAD“, rekao je Nil.
„Čak imaju i crne igrače.“
„To su Nigerijci.“
„Nisam znao da Nigerijci igraju košarku.“
„Veoma su dobri.“
Utakmica je počela, a buka publike postala je preglasna za
razgovor. Patke su vodile u prvoj četvrtini, a na poluvremenu je
bilo 58 prema 43.
Tokom pauze Kaj i Nil su približili glave da razgovaraju o
poslu. Nil je pitao: „Šta se to, jebote, događa u Severnoj
Koreji?“
Kaj je razmišljao na tren. Morao je da pazi da ne oda neke
tajne. Imajući to u vidu, verovao je da je u kineskom interesu da
Amerikanci budu dobro obavešteni. Nesporazumi često dovode
do kriza.
„Događa se građanski rat“, kazao je. „A pobunjenici
pobeđuju.“
„Tako sam i mislio.“
„Zato Vrhovni vođa pravi gluposti kao što je potapanje
južnokorejskog ribarskog broda. Trudi se da ne izgleda slabo.“
„Iskreno, Kaje, ne razumemo zašto nekako ne rešite taj
problem.“
„Na primer?“
„Intervenišete vojno i uništite pobunjenike, na primer.“
„Možemo to da uradimo, ali dok ih uništavamo, mogli bi da
ispale nuklearne projektile na kineske gradove. Ne smemo da
rizikujemo to.“
„Pošaljite vojsku u Pjongjang i otarasite se Vrhovnog vođe.“
„Isti problem. Onda bismo bili u ratu s pobunjenicima i
njihovim nuklearnim projektilima.“
„Neka pobunjenici naprave novu vladu.“
„Mislimo da će se to dogoditi i bez naše intervencije.“
„I uzdržavanje može biti opasno.“
„Znamo.“
„Postoji još nešto. Da li znaš da Severnokorejci podržavaju
ISGS-ove teroriste u Severnoj Africi?“
„Kako to misliš?“ Kaj je tačno znao na šta Nil misli, ali je
morao da bude oprezan.
 „Uništili smo terorističku bazu zvanu Hufra, u Libiji, blizu
granice s Nigerom. Tamo su imali rudnik zlata u kome su radili
robovi.“
„Svaka čast.“
„Uhapsili smo Al Farabija, čoveka za koga mislimo da je
vođa Islamske države saharske oblasti. S njim je bio jedan
Korejac po imenu Park Džung-hun.“
„Sigurno ima na hiljade Korejaca koji se tako zovu. To je kao
Džon Smit u Americi.“
„Takođe smo pronašli tri hvasong-5 balistička projektila
kratkog dometa, montirana na kamione.“
Kaj je bio zaprepašćen. Znao je da su Severnokorejci
prodavali puške teroristima, ali balistički projektili su bili nešto
drugo. Prikrio je iznenađenje i rekao: „Oružje im je jedina
uspešna izvozna delatnost.“
„Ipak...“
„Saglasan sam. Ludo je prodavati projektile tim manijacima.“
„Dakle, to nisu radili uz odobrenje Pekinga.“
„Ne, dođavola.“
Timovi su se vratili. Kad je počelo drugo poluvreme, Kaj je
povikao: „Napred, Patke!“, na mandarinskom.
Nil je rekao na engleskom: „Jesi li za još jedno pivo?“
„Nego šta“, odgovorio je Kaj.

Te večeri održavana je večera u čast predsednika Zambije, u

Državnoj sali za bankete u Velikoj dvorani na Trgu Tjenanmen.
Kina je uložila milione u rudnike bakra u Zambiji, a Zambija je
podržala Kinu u Ujedinjenim nacijama.
Kaj nije bio pozvan, ali je prisustvovao koktelu pre večere.
Držeći čašu čandon mea, kineske vrste šampanjca, razgovarao je
s ministrom spoljnih poslova Vu Bajom, koji je bio vrhunski
otmen u tamnoplavom odelu.
Vu je kazao: „Južnokorejci će se sigurno osvetiti zbog napada
na ribarski brod.“
„A Severnokorejci će se osvetiti zbog osvete.“
Vu je utišao glas. „Verovatno je dobro što Vrhovni vođa više
ne kontroliše nuklearno oružje. Bio bi u iskušenju da ga upotrebi
protiv Južne Koreje, a onda bismo imali Amerikance uključene
u nuklearni rat.“
„Bolje je ne misliti o tome“, rekao je Kaj. „Ali zapamtite, on
ima i drugo oružje podjednako strašno kao nuklearno.“
Vu se namrštio. „Kako to mislite?“
„Severna Koreja ima dve hiljade petsto tona hemijskog
oružja – nervnih gasova, plikavaca i nadražljivaca – i biološkog
oružja – antraksa, kolere i velikih boginja.“
Vu je izgledao uspaničeno. „Jebote, nisam se setio toga“,
rekao je. „Znao sam, ali sam smetnuo s uma.“
„Verovatno moramo da uradimo nešto povodom toga.“
„Moramo da im kažemo da ne koriste to oružje.“
„A ako koriste, mi ćemo uraditi... šta?“ Kaj je pokušavao da
navede Vua na neizbežan zaključak.
„Ukinuti im pomoć, možda“, rekao je Vu. „Ne samo hitnu
pomoć nego sve ostalo.“
Kaj je klimnuo glavom. „Ta pretnja će ih naterati da nas
shvate ozbiljno.“
„Bez naše pomoći, režim u Pjongjangu će pasti u roku od
nekoliko dana.“
To je bila istina, mislio je Kaj, ali Vrhovni vođa će verovatno
misliti da je to prazna pretnja. Znao je koliko je Severna Koreja
ključna za kinesku strategiju, i možda će zaključiti da će, ako
dođe stani-pani, Kinezi shvatiti da ne mogu da napuste svog
suseda. I možda će biti u pravu.
 Ipak, Kaj je zadržao to za sebe i rekao neutralno: „Sigurno
vredi pritisnuti Pjongjang.“
Vu nije primetio njegov manjak oduševljenja. „Razgovaraću
s predsednikom Čenom o tome, ali mislim da će pristati.“
„Večeras je ovde severnokorejski ambasador Bak Nam.“
„Nezgodan igrač.“
„Znam. Da obavestim ambasadora Baka da morate da
razgovarate s njim?“
„Da. Recite mu da dođe sutra kod mene. U međuvremenu,
pokušaću da večeras nakratko razgovaram s Čenom.“
„Dobro.“ Kaj je ostavio Vu Baja i pogledao oko sebe. U
prostoriji je bilo više od hiljadu ljudi, i bilo mu je potrebno
nekoliko minuta pre nego što je pronašao Severnokorejce.
Ambasador Bak je bio mršav čovek u iznošenom odelu. Držao
je čašu u jednoj ruci, a cigaretu u drugoj. Kaj ga je video
nekoliko puta. Bak nije bio oduševljen da obnovi to poznanstvo.
Kaj je kazao: „Gospodine ambasadore, verujem da su hitne
pošiljke pirinča i uglja stigle na vreme?“
Bak je odgovorio na savršenom mandarinskom, zvučeći
neprijateljski. „Gospodine Čang, znamo da ste vi nametnuli
kašnjenje.“
Ko mu je to rekao? Ko je šta rekao tokom razgovora o
politici uvek je bio poverljiv podatak. Otkriće suprotstavljenih
mišljenja može da ugrozi konačnu odluku. Neko je prekršio to
pravilo – verovatno da se osveti Kaju.
Na trenutak je zaboravio na to. „Donosim vam poruku
ministra spoljnih poslova“, kazao je. „Mora da razgovara s
vama. Da li biste bili ljubazni da ga posetite sutra?“
Kaj je bio učtiv. Nijedan ambasador neće odbiti takav zahtev
ministra spoljnih poslova. Ali Bak nije odmah pristao. Rekao je
oholo: „A o čemu biste voleli da razgovarate?“
 „O severnokorejskim zalihama hemijskog i biološkog
oružja.“
„Nemamo takvo oružje.“
Kaj je prigušio uzdah. Ponašanje vladinih službenika
diktirano je s vrha, a Bak je samo koristio stil Vrhovnog vođe,
koji je imao pravedničku tvrdoglavost verskog fanatika. Samo
kaži da, drkadžijo, mislio je umorno; ali kazao je: „Onda će
razgovor biti kratak.“
„Možda i neće. Nameravao sam da zatražim sastanak s
gospodinom Vuom o drugoj temi.“
„Smem li da pitam kojoj?“
„Možda će nam biti potrebna vaša pomoć da ugušimo ovu
pobunu u Jeongdžeo-dongu koju su podstakli Amerikanci.“
Kaj nije reagovao na pominjanje Sjedinjenih Država. To je
bila obična propaganda i Bak nije verovao u to ništa više nego
Kaj. „Šta ste imali na umu?“
„Razgovaraću o tome s ministrom.“
„Možda mislite na vojnu pomoć.“
Bak je to ignorisao. „Svratiću sutra kod ministra.“
„Obavestiću ga.“
Kaj je ponovo pronašao Vua baš kad su gosti pozvani da
dođu na večeru. Vu je rekao: „Predsednik Čen je pristao na moj
predlog. Ako Severna Koreja upotrebi hemijsko ili biološko
oružje, ukinućemo im pomoć.“
„Dobro“, kazao je Kaj. „A kad se sastanete s ambasadorom
Bakom sutra da biste mu to rekli, zatražiće od vas vojnu pomoć
protiv pobunjenika.“
Vu je odmahnuo glavom. „Čen neće poslati kinesku vojsku u
rat u Severnu Koreju. Setite se da pobunjenici imaju nuklearno
oružje. Čak ni Severna Koreja nije vredna nuklearnog rata.“
Kaj nije želeo da Vu odmah odbije Bakov predlog. „Možemo
da im ponudimo ograničenu pomoć“, predložio je. „Oružje i
municiju, obaveštajne podatke, ali bez slanja vojske.“
Vu je klimnuo glavom. „Sve stvari kratkog dometa za
upotrebu na bojnom polju, ništa što bi mogli da upotrebe protiv
Južne Koreje.“
„U stvari“, rekao je Kaj, razmišljajući naglas, „možemo da
im ponudimo pomoć pod uslovom da Severna Koreja okonča
svoje provokativne upade u sporna pomorska područja.“
„E, to je dobra ideja. Ograničena pomoć, pod uslovom da se
ponašaju lepo.“
„Da.“
„Predložiću to Čenu.“
Kaj je pogledao salu. Sto konobara je već iznosilo predjelo.
Kazao je: „Uživajte u večeri.“
„Zar ne ostajete?“
„Vlada Zambije ne smatra moje prisustvo ključnim.“
Vu se tužno osmehnuo. „Blago vama“, kazao je.

Sastali su se narednog jutra u Ministarstvu spoljnih poslova. Kaj

je stigao prvi, a onda ambasador Bak sa četiri pomoćnika. Seli
su za sto gde ih je čekao čaj u šoljama s porcelanskim
poklopcima kako bi ostao topao. Razmenili su učtivosti, ali
uprkos tome, atmosfera je bila napeta. Vu je počeo razgovor
rečima: „Želim da razgovaram s vama o hemijskom i biološkom
oružju.“
Bak ga je odmah prekinuo, ponavljajući ono što je sinoć
kazao Kaju. „Nemamo takvo oružje.“
„Koliko vi znate“, rekao je Vu, dajući mu izgovor.
„Kao što sigurno znam“, insistirao je Bak.
Vu je imao spreman odgovor. „Za slučaj da kupite takvo
oružje u budućnosti, i u slučaju da vojska poseduje takvo oružje
bez vašeg znanja, predsednik Čen želi da jasno shvatite njegove
stavove.“
„Predsednikovi stavovi su nam dobro poznati. Ja...“
Vu je podigao glas i prekinuo Baka: „Rekao mi je da se
pobrinem za to!“, kazao je, pokazujući bes.
Bak je zaćutao.
„Severna Koreja nikad ne sme da koristi takvo oružje protiv
Južne Koreje.“ Vu je podigao ruku da bi sprečio Baka da ga
ponovo prekine. „Ako se usprotivite takvoj odluci, ili je
zanemarite, ili čak slučajno prekršite, posledice će biti trenutne i
nepovratne. Bez dalje rasprave ili upozorenja, Kina će povući
svaku vrstu pomoći Severnoj Koreji, trajno. Više... neće... biti...
ničeg.“
Bak je izgledao prkosno, ali Kaju je bilo jasno da je ispod
prezrivog osmeha bio zaprepašćen. Pokušao je da sumnjičavim
tonom kaže: „Ako nameravate da fatalno oslabite Severnu
Koreju, Amerikanci će pokušati da je preuzmu, a siguran sam da
ih ne želite u susedstvu.“
„Nisam vas pozvao ovde na raspravu“, odlučno je rekao Vu.
Sad je potpuno napustio svoj kosmopolitski stil. „Iznosim vam
činjenice. Mislite šta želite, ali ostavite to grozno i nesavladivo
oružje tamo gde ga trenutno krijete, i ne pomišljajte da ga
upotrebite.“
Bak se pribrao. „To je vrlo jasna poruka, ministre, i hvala
vam.“
„Dobro. Sad vi možete da meni prenesete neku poruku.“
„Da. Pobuna koja je započela u Jeongdžeo-dongu je teža za
obuzdavanje nego što je moja vlada javno priznala.“
„Cenim vašu iskrenost“, kazao je Vu, ponovo postajući
ljubazan.
„Verujemo da bi najbrži i najefikasniji način da se okonča bio
združena operacija severnokorejske i kineske vojske. Takva
demonstracija sile bi pokazala izdajnicima da su suočeni s
nadmoćnim neprijateljem.“
„Shvatam vašu logiku“, rekao je Vu.
„I to bi pokazalo njihovim pristalicama u Južnoj Koreji i
Americi da i Severna Koreja ima moćne prijatelje.“
Ne jebeno mnogo, mislio je Kaj.
Vu je rekao: „Sigurno ću preneti tu poruku predsedniku
Čenu, ali mogu odmah da vam kažem da neće poslati kinesku
vojsku u Severnu Koreju zbog toga.“
„To je stvarno razočaravajuće“, ukočeno je kazao Bak.
„Ali ne očajavajte“, rekao je Vu. „Možda ćemo moći da vam
damo oružje i municiju, i obaveštajne podatke koje možemo da
prikupimo o pobunjenicima.“
Bak je očigledno prezirao tu ponudu, ali bio je previše
pametan da je otvoreno odbije. Kazao je: „Svaka pomoć je
dobrodošla, ali to neće biti dovoljno.“
„Moram da dodam da bi takva pomoć bila uslovna.“
„Kakvi su uslovi?“
„Severna Koreja će prestati da izaziva sukobe u spornim
pomorskim oblastima.“
„Ne prihvatamo takozvanu Severnu granicu koja je
nametnuta jednostrano...“
„Ni mi, ali ne pričamo o tome“, prekinuo ga je Vu. „Samo
mislimo da je sad loš trenutak da dokazujete svoj stav
potapanjem ribarskih brodova.“
„To je bio kočar.“
„Predsednik Čen želi da ugušite pobunu, ali misli da su
provokacije protiv Južne Koreje kontraproduktivne.“
„Demokratska Narodna Republika Koreja“, rekao je Bak,
pompezno koristeći puno zvanično ime Severne Koreje, „neće
podleći pritiscima.“
„Ne želimo da to uradite“, kazao je Vu. „Ali trebalo bi da se
bavite jednim po jednim problemom. Tako ćete imati bolje
izglede da rešite oba.“ Ustao je da označi kako je sastanak
završen.
Bak je shvatio mig. „Preneću poruku“, kazao je. „U ime
Vrhovnog vođe, zahvaljujem vam se što ste me primili.“
„Nema na čemu.“
Korejci su izašli iz prostorije. Kad su se vrata zatvorila, Kaj
je rekao Vuu: „Mislite li da će imati dovoljno pameti da urade to
što smo tražili?“
„Nipošto“, rekao je Vu.
 STANJE PRIPRAVNOSTI 3
POVEĆANA BORBENA GOTOVOST. RATNO
VAZDUHOPLOVSTVO SPREMNO DA STUPI U
AKCIJU U ROKU OD 15 MINUTA.

(Vojska SAD je bila u Stanju pripravnosti 3 11. septembra 2001)

 31.

Gas je došao u Ovalnu sobu s mapom u ruci. „Dogodila se

eksplozija u Korejskom tesnacu“, rekao je.
Polin je posetila Koreju kad je bila članica Kongresa.
Fotografije s njenog putovanja raznežile su četrdeset pet hiljada
Amerikanaca korejskog porekla u Čikagu. Kazala je: „Podseti
me gde se tačno nalazi Korejski tesnac.“
Obišao je sto i spustio mapu pred nju. Udahnula je njegov
prepoznatljiv miris, zapaljeno drvo, lavanda i mošus. Oduprla se
iskušenju da ga dodirne.
Bio je vrlo poslovan. „To je kanal između Južne Koreje i
Japana“, kazao je, pokazujući prstom. „Eksplozija se dogodila
na zapadnom delu tesnaca, blizu velikog ostrva Džedžu. To je
odmaralište s plažama, ali i mornarička baza srednje veličine.“
„Ima li američkih vojnika u toj bazi?“
„Nema.“
„Dobro.“ Kad je u Koreji razgovarala s nekim od dvadeset
osam hiljada i petsto američkih vojnika stacioniranih tamo, od
kojih su neki bili iz njene izborne jedinice, pitala ih je kako
izgleda živeti na drugoj strani sveta. Sviđao im se buran noćni
život u Seulu, rekli su, ali Korejke su bile stidljive.
Ti mladići su bili njena odgovornost.
Gasov prst nalazio se na mapi, južno od ostrva. „Ta
eksplozija nije bila daleko od mornaričke baze. Nije bila velika
kao zemljotres ili nuklearna bomba, ali registrovali su je
seizmografi u blizini.“
„Šta ju je izazvalo?“
 „To nije bio prirodni fenomen. Možda je bila neka stara
neeksplodirana bomba, kao torpedo ili podvodna mina, ali
mislim da je bilo nešto veće od toga. Najverovatnije je
eksplodirala neka podmornica.“
„Imamo li neke obaveštajne podatke?“
Gasov telefon je zazvonio i on ga je izvadio iz džepa.
„Upravo stižu, nadam se“, kazao je. Pogledao je u ekran. „Ovo
je CIA. Da se javim?“
„Molim te.“
Javio se: „Gas Blejk.“ Zatim je slušao.
Polin ga je gledala. Žensko srce može da bude
neeksplodirana bomba, mislila je. Budi nežan sa mnom, Gase,
da ne bih pukla. Ako samo spojiš pogrešne žice, mogu da
odletim u vazduh, uništim svoju porodicu i nade za reizbor, a i
tvoju karijeru.
Takve neprikladne misli su joj dolazile sve češće.
Prekinuo je vezu i rekao: „CIA je razgovarala s
južnokorejskom obaveštajnom službom.“
Polin se namrštila. NIS je bila pomalo odmetnička agencija, s
dugom istorijom korupcije, mešanja u izbore i drugih ilegalnih
aktivnosti.
„Znam“, kazao je Gas, kao da joj čita misli. „Nisu nam među
omiljenim saradnicima. Ali evo šta su saznali. Kažu da je neko
podvodno plovilo otkriveno u južnokorejskim vodama i
identifikovano kao podmornica klase R, gotovo sigurno kineske
izrade i deo severnokorejske mornarice. Takvo plovilo je
verovatno naoružano s tri balistička projektila, mada ne znamo
sigurno. Kad je počelo da se približava bazi Džedžu, mornarica
je poslala jednu fregatu.“
„Da li je ta fregata pokušala da upozori podmornicu?“
„Ispod vode nema normalne radio-komunikacije, tako da je
fregata izbacila jednu podvodnu minu, na bezbednoj udaljenosti
od podmornice, što je manje-više jedini način komunikacije u
tim okolnostima. Ali podmornica je nastavila da se približava
bazi, i stoga je procenjeno da je na nekoj vrsti borbene misije.
Brodu je naređeno da ispali jedan od red šark
protivpodmorničkih projektila. Ostvario je direktan pogodak i
uništio podmornicu bez preživelih.“
„To nije baš ubedljivo objašnjenje.“
„Ne kažem da verujem u tu priču. Najverovatnije je ta
podmornica slučajno zalutala u južnokorejske vode i oni su
odlučili da mogu da budu podjednako čvrsti kao
Severnokorejci.“
Polin je uzdahnula. „Severnokorejci su napali kočar.
Južnokorejci su uništili severnokorejsku podmornicu. Milo za
drago. Moramo da zaustavimo to pre nego što se otrgne kontroli.
Svaka katastrofa počinje malim problemom koji nije rešen.“
Ovakve stvari su je plašile. „Kaži Cesu da pozove Vu Baja i
predloži da Kinezi obuzdaju Severnokorejce.“
„Možda ne mogu.“
„Mogu da pokušaju. Ali u pravu si: Vrhovni vođa verovatno
neće slušati. Problem s tiranima jeste što im je položaj
nesiguran. Ne možeš da popustiš stisak ni na tren. Čim pokažeš
slabost, oseti se miris krvi i šakali se okupe. Makijaveli je rekao
da je bolje da te se plaše nego da te vole, ali pogrešio je.
Popularan vođa može da pravi greške i preživi, do izvesnog
trenutka. Tiranin ne može.“
„Možda možemo da smirimo Južnu Koreju.“
„Čes može da razgovara i s njima. Možda možemo da ih
ubedimo da pošalju neku mirovnu ponudu Vrhovnom vođi.“
„Predsednica No je tvrd orah.“
„Da.“ No Do-huj je bila ponosna žena koja je verovala u
svoju genijalnost i mislila da može da prevaziđe sve prepreke.
Populistička političarka koja je pobedila na izborima
obećavajući ujedinjenje Južne i Severne Koreje; kad su je pitali
kad će se to dogoditi, odgovorila je: „Pre nego što umrem.“
Pomodna korejska omladina je počela da nosi majice s
natpisom: „Pre nego što umrem“, i to je postao njen glavni
slogan.
Polin je znala da ujedinjenje neće biti tako jednostavno: cena
će biti velika u dolarima i nemerljiva u društvenom previranju,
kad dvadeset pet miliona izgladnelih Severnokorejaca budu
shvatili da je sve u šta su verovali bilo laž. Verovatno je No
razumela to. Možda je računala da će Amerikanci dati novac, a
na krilima njene pobede svi problemi će biti prevaziđeni.
Šefica kabineta Džeklin Brodi je ušla i rekla: „Ministar
odbrane želi da razgovara s vama.“
Polin je kazala: „Da li se javlja iz Pentagona?“
„Ne, gospođo, ovde je, na putu do Komandne sobe.“
„Pozovite ga da uđe.“
Luis Rivera je bio najmlađi admiral u američkoj mornarici.
Mada je bio odeven u standardno vašingtonsko tamnoplavo
odelo, uspeo je da izgleda kao vojnik: njegova crna kosa bila je
kratko podšišana, kravata čvrsto vezana, a cipele blistave.
Pozdravio je Polin i Gasa uz žustru učtivost i rekao: „Osma
armija u Južnoj Koreji je bila izložena velikom sajber-napadu.“
Osma armija je bila najveća jedinica američke vojske u
Južnoj Koreji.
Polin je pitala: „Kakvoj vrsti napada?“
„DDoS.“
To je bila proba, znala je Polin. Koristio je žargon da vidi da
li će ga ona razumeti. Ali znala je taj akronim. „Distributed
Denial of Service“, rekla je, trudeći se da to zvuči kao izjava a
ne pitanje.
Rivera je klimnuo glavom: prošla je probu. „Da, gospođo. Od
jutros su naši fajervolovi probijeni, a serveri preplavljeni
milionima veštačkih zahteva iz višestrukih izvora. Kompjuteri
su usporeni i naša lokalna mreža je onesposobljena. Sva
elektronska komunikacija je obustavljena.“
„Šta ste uradili?“
„Blokirali smo dolazni saobraćaj. Uspostavili smo rad servera
i uključili filtere. Nadamo se da ćemo za sat vremena obnoviti
komunikaciju. Treba da dodam da komanda i kontrola
naoružanja, koji su povezani na zatvoren sistem, nisu bili
ugroženi.“
„Hvala bogu na tome. Ko je odgovoran?“
„Saobraćaj je dolazio s mnogih servera širom sveta,
uglavnom iz Rusije. Pravi izvor je, bez sumnje, u Severnoj
Koreji. Izgleda da postoji prepoznatljiv potpis. Ipak, ovo
prevazilazi moje znanje. Obratiću se specijalistima u
Pentagonu.“
„Koji su verovatno u jaslicama“, rekla je Polin, a Gas se
zakikotao. „Ali zašto sad?“, pitala je Polin. „Severna Koreja
nam je decenijama neprijatelj. Danas su iznenada shvatili da je
došlo vreme da nam napadnu sistem. Otkud to?“
Luis je kazao: „Svi stratezi su saglasni da je sajber-ratovanje
ključni uvod u pravi rat.“
„To znači da Vrhovni vođa misli da će Severna Koreja
uskoro zaratiti sa Sjedinjenim Državama.“
„Rekao bih da misli kako bi uskoro mogli da budu u ratu,
verovatnije s Južnom Korejom, ali s obzirom na savez SAD i
Južne Koreje, žele da nas unapred oslabe.“
Polin je pogledala Gasa, koji je rekao: „Saglasan sam s
Luisom.“
 „I ja“, rekla je. „Da li nameravamo da im uzvratimo svojim
sajber-napadom, Luise?“
„Lokalna komanda misli o tome, a ja nisam insistirao“, kazao
je Luis. „Imamo ogromne resurse za sajber-ratovanje, ali on ne
želi da otkrije karte.“
Gas se ubacio: „Kad upotrebimo svoje sajber-oružje, želimo
da to bude ogroman šok za neprijatelja, nešto za šta nisu
spremni.“
„Shvatam“, kazala je Polin. „Ali vlada u Seulu možda neće
biti tako uzdržana.“
Luis je kazao: „Da. U stvari, pretpostavljam da su već
uzvratili. Zašto se ta severnokorejska podmornica približila bazi
Džedžu? Možda su svi sistemi pali i nije mogla da koristi
navigaciju.“
Polin je tužno rekla: „Svi ti ljudi mrtvi bez ikakvog razloga.“
Podigla je pogled. „Dobro, Luise, hvala.“
„Hvala vama, gospođo predsednice.“ Luis je otišao.
Gas je kazao: „Želiš li da razgovaraš sa Česterom pre nego
što pozove Peking i Seul?“
„Da. Hvala na podsećanju.“
„Dovešću ga.“
Polin je gledala kako Gas telefonira. Razmišljala je o onom
što se dogodilo kad su Džeri i Pipa bili odsutni. Džeri je spavao
sa Amelijom Džad, a Polin je zamalo odlučila da ode u krevet s
Gasom. Njen brak je mogao da bude spasen, znala je, i pokušaće
da uradi to – morala je, zbog Pipe – ali u duši je želela nešto
drugo.
Gas je prekinuo vezu i rekao: „Čes je prekoputa, u
Ajzenhauerovoj zgradi. Dolazi za pet minuta.“
Bela kuća je bila takva. Naporno se radilo satima, a dok se to
događalo, koncentracija joj je bila neverovatna; zatim bi
iznenada usledila neka pauza, a ostatak njenog života bi samo
pokuljao.
Gas je tiho rekao: „Za pet godina, nećete biti u ovoj
kancelariji.“
„Možda za godinu dana“, kazala je.
„Ali verovatnije za pet.“
Proučavala je njegovo lice i videla jakog muškarca koji se
bori da izrazi neko duboko osećanje. Pitala se šta sledi. Osećala
se uzdrmano. To ju je iznenadilo; nikad se nije osećala
uzdrmano.
Kazao je: „Pipa će za pet godina biti na fakultetu.“ Klimnula
je glavom. Mislila je: Čega se bojim?
Rekao je: „Bićete slobodni.“
Kazala je: „Slobodna...“
Počela je da shvata na šta je mislio, i osetila je uzbuđenje i
strepnju.
Gas je zažmurio, povratio kontrolu, a onda otvorio oči i
rekao: „Zaljubio sam se u Tamiru kad sam imao dvadeset
godina.“
Tamira je bila njegova bivša žena. Polin ju je zamislila:
visoka četrdesetpetogodišnja crnkinja, samouverena, dobro
odevena. Nekad šampionka u trčanju, sad je bila uspešna
menadžerka sportskih zvezda. Bila je lepa i pametna, potpuno
nezainteresovana za politiku.
Gas je kazao: „Dugo smo bili zajedno, ali postepeno smo se
udaljavali. Samac sam već deset godina.“ Polin je čula naznaku
žaljenja, i shvatila je da samački život nikad nije bio Gasov
ideal. „Nisam živeo kao monah... izlazio sam. Upoznao sam
jednu ili dve sjajne žene.“ Polin nije primetila nikakav znak
hvalisanja. Samo je iznosio činjenice. U cilju potpunog
otkrivanja činjeničnog stanja, mislila je, i malo joj je bilo
smešno što razmišlja u tako pravničkim terminima. Nastavio je:
„Mlađe, starije, iz politike, van politike. Pametne, seksi žene.
Ali nisam se zaljubio. Nisam ni bio blizu. Dok nisam upoznao
tebe.“
„Šta to govoriš?“
„Da sam te čekao deset godina.“ Osmehnuo se. „I da ću, ako
moram, čekati još pet.“
Polin su obuzela osećanja. Grlo kao da joj se steglo i nije
mogla da govori. Suze su joj potekle. Želela je da ga zagrli i
spusti mu glavu na grudi i plače u njegovo prugasto odelo. Ali
ušao je ministar spoljnih poslova Čester Džekson i morala je da
se pribere u trenu.
Otvorila je fioku u stolu, izvadila nekoliko papirnih maramica
i izduvala nos, okrećući se. Pogledala je kroz prozor i preko
Južnog dvorišta ka Aveniji nacional, gde je na hiljade brestovih i
trešnjevih stabala gorelo u jesenjim bojama, u svakoj
veličanstvenoj nijansi crvene, narandžaste i žute, podsećajući je
da mada zima dolazi i dalje ima vremena za radost.
„Nadam se da neću dobiti jesenju prehladu“, rekla je,
kradomice brišući suze. Zatim je sela i okrenula se ka
prisutnima, postiđena ali srećna, i rekla: „Pređimo na posao.“

Te večeri, na kraju obroka, Pipa je rekla: „Mama, smem li da te

pitam nešto?“
„Naravno, dušo.“
„Da li bi upotrebila nuklearno oružje?“
Polin je bila iznenađena, ali nije oklevala. „Da, naravno.
Kako ti je to palo na pamet?“
„Razgovarali smo o tome u školi, i Sindi Rajli je kazala:
’Tvoja mama će pritisnuti dugme.’ Ali da li bi to uradila?“
„Bih. Ne možeš biti predsednik ako nisi spreman da uradiš to.
To je deo posla.“
Pipa se okrenula ka Polin. „Ali sigurno si videla one slike iz
Hirošime.“
Polin je imala posla, kao i svake večeri, ali ovo je bio važan
razgovor i nije nameravala da ga zbrza. Pipa je imala problema.
Polin je nostalgično mislila o vremenu kad je Pipa postavljala
laka pitanja, kao što je kuda mesec ide kad ga ne vidimo? Rekla
je: „Da, pogledala sam te fotografije.“
„Sve je bilo sravnjeno sa zemljom... jednom bombom!“
„Da.“
„I svi ti ubijeni ljudi... osamdeset hiljada!“
„Znam.“
„A preživelima je bilo još gore... grozne opekotine, a onda
bolest izazvana radijacijom...“
„Najvažniji deo mog posla jeste da se pobrinem da se to ne
ponovi.“
„Ali rekla si da bi ispalila nuklearno oružje!“
„Slušaj... Od 1945, SAD su bile uključene u brojne ratove,
velike i male, a neki su uključivali i druge zemlje s nuklearnim
naoružanjem – ali nuklearno oružje nikad nije ponovo
upotrebljeno.“
„Zar to ne dokazuje da nam nije potrebno?“
„Ne, to dokazuje da odvraćanje deluje. Druge države se boje
da napadnu SAD nuklearnim oružjem jer znaju da bismo im
uzvratili i da ne mogu da pobede.“
Pipa se uznemirila. Glas joj je postao piskav. Kazala je: „Ali
ako se to dogodi, i ti pritisneš dugme, svi ćemo biti ubijeni!“
„Ne svi, ne mora da bude tako.“ Polin je znala da je to
neubedljiv argument.
„Zašto samo ne kažeš da ćeš pritisnuti dugme, kao kad držiš
prekrštene prste iza leđa?“
 „Ne verujem u laži. To ne pali. Ljudi će te prozreti. U
svakom slučaju, ne moram da se pretvaram. Ozbiljna sam.“
Suze su ispunile Pipine oči. „Ali, mama, nuklearni rat može
da okonča ljudski rod.“
„Znam. Kao i klimatske promene. Kao i neka kometa ili
naredni virus. To su stvari s kojima moramo da se nosimo kako
bismo preživeli.“
„Ali kad bi pritisla to dugme? Mislim, u kojim okolnostima?
Šta bi moglo da te natera da rizikuješ uništenje sveta?“
„Mnogo sam razmišljala o tome, tokom mnogo godina, kao
što pretpostavljaš“, počela je Polin. „Postoje tri uslova. Prvo,
kakav god da je problem, isprobali smo sva moguća mirna
sredstva za njegovo rešavanje – sve diplomatske kanale – ali to
nije uspelo.“
„Dobro, očigledno.“
„Budi strpljiva, dušo, jer ovo je važno. Drugo, problem ne
može da se reši korišćenjem našeg ogromnog arsenala
konvencionalnog oružja.“
„Teško je to zamisliti.“
Nije uopšte bilo teško, ali Polin nije želela da se upušta u tu
raspravu. „Treće, i konačno, Amerikanci su ubijeni, ili će biti
ubijeni, u neprijateljskoj akciji. Dakle, vidiš, nuklearni rat je
poslednje sredstvo kad sve ostalo omane. Tu se razlazim s
ljudima kao što je Džejms Mur, kome je nuklearno oružje prva
opcija – nakon čega ništa drugo ne ostaje u rezervi.“
„Ali ako se svi tvoji uslovi ispune, rizikuješ da uništiš ljudski
rod.“
Polin nije mislila da je to toliko loše, ali bilo je dovoljno loše,
i nije htela da okoliša. „Da, tako je. A ako ne bih odgovorila da
na to pitanje, ne bih mogla da bude predsednica.“
„Opa“, rekla je Pipa. „To je grozno.“ Ali nije bila tako
emotivna. Poznavanje činjenica pomoglo joj je da se suoči s tom
noćnom morom.
Polin je ustala. „A sad moram da se vratim u Ovalnu sobu i
pobrinem se da se to ne dogodi.“
„Srećno, mamice.“
„Hvala, dušo.“
Spoljna temperatura je padala. Osetila je to ranije. Odlučila je
da ode u Zapadno krilo kroz tunel koji je izgradio predsednik
Regan. Otišla je do suterena, otvorila vrata jednog plakara, ušla
u tunel i hodala žustro po smeđem tepihu. Pitala se da li je
Regan zamišljao da će ovde biti bezbedan od nuklearnog
napada. Najverovatnije nije želeo da mu bude hladno dok ide do
Zapadnog krila.
Jednoličnost zidova je bila razbijena fotografijama američkih
džez legendi, koje je verovatno odabrao Obama. Sumnjam da je
Regan voleo Vintona Marsalisa, mislila je. Tunel je pratio
kolonadu iznad, skrećući na pola puta pod pravim uglom. Vodio
je do stepeništa koje vodi do skrivenih vrata u Ovalnoj sobi.
Ali Polin je prošla kraj Ovalne sobe i ušla u udobnu malu
Radnu sobu, mesto bez ceremonijalne atmosfere. Pročitala je
ceo izveštaj o napadu na Hufru u Sahari, primećujući ponovno
pojavljivanje te dve efikasne žene, Suzan Markus i Tamare
Levit. Razmišljala je o severnokorejskom oružju pronađenom u
logoru, i tajanstvenom čoveku koji se zvao Park Džung-hun.
Prisetila se razgovora s Pipom. Razmišljajući o onome što je
rekla, shvatila je da ne želi ništa da promeni. Opravdavanje pred
detetom je bilo dobra vežba, mislila je; to joj je razbistrilo um.
Ali osećanje koje ju je preplavilo bila je usamljenost.
Verovatno nikad neće morati da donese tu odluku za koju ju
je Pipa pitala – bože sakloni – ali svakog dana je odgovarala na
teška pitanja. Njeni izbori donosili su ljudima bogatstvo ili
siromaštvo, pravdu ili nepravdu, život ili smrt. Davala je sve od
sebe, ali nikad nije bila stoprocentno sigurna da je u pravu.
A niko nije mogao da podeli taj teret s njom.

Telefon je probudio Polin usred noći. Na satu kraj kreveta videla

je da je jedan ujutro. Spavala je ponovo sama u Linkolnovoj
spavaćoj sobi. Javila se i čula Gasov glas. „Mislimo da će
Severna Koreja napasti Južnu Koreju.“
„Sranje“, kazala je Polin.
„Nedugo posle ponoći po našem vremenu, obaveštajci su
uočili intenzivne aktivnosti Narodne armije Koreje, u Glavnom
štabu vazduhoplovnih i protivavionskih jedinica u Čungvi, u
Severnoj Koreji. Visoki vojni i politički funkcioneri su
obavešteni i sad vas čekaju u Komandnoj sobi.“
„Dolazim?“
Bila je u dubokom snu, ali morala je brzo da razbistri glavu.
Navukla je farmerke i duksericu i obula mokasine. Kosa joj je
bila raščupana i zastala je da navuče kačket, a onda otrčala do
suterena Zapadnog krila. Kad je stigla tamo, bila je potpuno
razbuđena.
Kad je Komandna soba korišćena bila je obično puna, svaka
stolica oko dugog stola zauzeta, a pomoćnici su sedeli na
sedištima duž zidova, ispod ekrana; ali sad je tamo bila svega
šačica ljudi: Gas, Čes, Luis, šefica kabineta Džeklin Brodi i
Sofija Maglijani, direktorka službe za nacionalnu bezbednost, i
nekoliko pomoćnika. Nije bilo vremena da se ostali okupe.
Na svakom mestu nalazio se po kompjuter i telefonske
slušalice. Luis je nosio svoje slušalice, a čim je Polin ušla počeo
je da govori, bez uvoda. „Gospođo predsednice, pre dva minuta
jedan od naših infracrvenih nadzornih satelita otkrio je lansiranje
šest projektila iz Sinori, vojne baze u Severnoj Koreji.“
 Polin nije sela. Pitala je: „Gde su sad ti projektili?“
Gas je spustio šolju crne kafe pred nju, s malo mleka, baš kao
što je volela. „Hvala“, promrmljala je. Zahvalno je otpila gutljaj
dok je Luis govorio.
„Jedan projektil se srušio nakon nekoliko sekundi. Ostalih pet
ide ka Južnoj Koreji. A onda se još jedan raspao u letu.“
„Znamo li zašto?“
„Ne, ali kvarovi projektila nisu neuobičajeni.“
„Dobro, nastavi.“
„Prvo smo mislili da gađaju Seul – prestonica je delovala kao
logična meta – ali sad su preleteli grad i približavaju se južnoj
obali.“ Pokazao je na ekrane na zidu. „Ovaj grafički prikaz,
sastavljen od radarskih i drugih podataka, govori nam gde su
projektili.“
Polin je videla četiri crvena luka na mapi Južne Koreje. Svaki
luk je imao strelicu koja se polako pomerala ka jugozapadu.
„Vidim dve verovatne mete“, kazala je. „Busan i Džedžu.“
Busan, na južnoj obali, bio je drugi najveći grad u Južnoj Koreji,
s tri i po miliona stanovnika i velikom mornaričkom bazom s
korejskim i američkim snagama. Ali mnogo manja korejska
baza na turističkom ostrvu Džedžu mogla bi da ima simbolički
značaj jer je juče tamo uništena jedna severnokorejska
podmornica.
Luis je kazao: „I ja mislim tako, a uskoro ćemo saznati.“
Podigao je ruku, moleći sve da sačekaju dok je slušao nešto
preko slušalica, a onda rekao: „Pentagon kaže da su projektili
sad prešli polovinu teritorije Južne Koreje i da će stići do obale
za dva minuta.“
Brzina kojom su projektili mogli da prelete sto pedeset
kilometara bila je zastrašujuća, mislila je Polin.
Čes se ubacio: „Postoji i treća mogućnost – da ne postoji
meta.“
„Objasni“, kazala je Polini.
„Projektili bi mogli da budu samo demonstracija sile, da
preplaše Južnu Koreju, a u tom slučaju će preleteti celu zemlju i
pasti u more.“
„Nadajmo se tome, ali nekako ne mislim da to liči na
Vrhovnog vođu“, kazala je Polin. „Luise, da li su to balističke ili
krstareće rakete?“
„Mislimo da su balističke rakete srednjeg dometa.“
„Eksplozivne ili nuklearne?“
„Eksplozivne. Ti projektili su iz Sinorija, koji je pod
kontrolom Vrhovnog vođe. On sad nema nuklearno oružje – ono
se nalazi u bazama koje kontrolišu pobunjenici.“
„Zašto ti projektili još lete? Južna Koreja ima
protivprojektilske sisteme, zar ne?“
„Balistički projektili ne mogu da budu oboreni u letu – lete
previsoko i prebrzo. Južnokorejski Čeolme 4HL sistem zemlja-
vazduh može da ih pogodi u fazi spuštanja, kad se budu približili
meti, i kad uspore. Sistem nije mogao da ih pogodi dok su
nadletali Seul.“
„Ali sad bi trebalo.“
„Uskoro.“
„Nadajmo se da je tako.“ Polin se okrenula ka Česu. „Šta smo
uradili da sprečimo ovo?“
„Zvao sam kineskog ministra spoljnih poslova Vu Baja čim
smo dobili obaveštajne podatke. Ispričao mi je neko sranje, ali
bilo je jasno da nema pojma šta je Vrhovni vođa smislio.“
„Jesi li razgovarao s još nekim?“
„Južnokorejci ne znaju zašto su napadnuti. Severnokorejski
predstavnik u Ujedinjenim nacijama nije hteo da mi se javi.“
Pogledala je Sofiju. „Nešto iz CIA?“
 „Ne, iz Lenglija.“ Sofija je obično bila glamurozna, ali
večeras se obukla u žurbi: duga talasasta kosa bila joj je
začešljana pozadi i vezana u punđu, a na sebi je imala žutu
duksericu i zeleni donji deo trenerke. Ali mozak joj je radio.
„Njihov najbolji čovek u Pekingu, Dejvidson, očajnički
pokušava da razgovara s načelnikom Guoanbua, koga dobro
poznaje, ali još nije dopro do njega.“
Polin je klimnula glavom. „Čang Kaj. Čula sam za njega.
Ako iko u Pekingu zna šta se događa, onda je to on.“
Luis je ponovo slušao vesti. „Pentagon je sad siguran da je
meta Džedžu“, rekao je.
„To je, dakle, rešeno“, kazala je Polin. „Ovo je odmazda.
Vrhovni vođa kažnjava mornaričku bazu koja je uništila njegovu
podmornicu. Čovek bi rekao da mu je dovoljno što se bori protiv
pobunjenika u svojoj zemlji.“
Gas je rekao: „Nije uspeo da uguši pobunu, zbog čega izgleda
slabo, a potapanje te podmornice je pogoršalo stvari. Očajnički
želi da uradi nešto zbog čega će izgledati jako.“
Luis je kazao: „Dobili smo video iz baze. Nije javan, mora da
su hakovali kompjuter.“ Slika se pojavila na jednom od zidnih
ekrana, a Luis je rekao: „To je snimak s bezbednosne kamere.“
Videli su veliku luku okruženu betonskim nasipom. Iza tog
zida se nalazio jedan razarač, pet fregata i jedna podmornica.
Slika se promenila, verovatno pokazujući snimak s druge
nadzorne kamere, i sad su videli mornare na palubi broda. Neko
od osoblja je gledao više snimaka i birao one najinformativnije,
jer se snimak ponovo promenio, i videli su puteve oko niskih
poslovnih i stambenih zgrada. Na tom snimku se videla i
grozničava aktivnost: ljudi jure, kola brzo voze, oficiri viču u
telefone.
Luis je kazao: „Antiprojektilski sistem je delovao.“
 Polin je pitala: „Koliko projektila je ispaljeno?“
„S te lansirne rampe mogu da ispale osam istovremeno.
Čekajte...“ Usledila je pauza, a Luis je kazao: „Jedan od osam se
srušio nekoliko sekundi nakon lansiranja. Ostalih sedam lete.“
Minut kasnije, sedam novih lukova pojavilo se na radarskoj
grafici, i leteli su da presretnu dolazeće projektile.
„Trideset sekundi do udara“, rekao je Luis.
Lukovi na ekranu su se približili.
Polin je kazala: „Ako ti projektili eksplodiraju iznad
naseljenih oblasti...“
Luis je rekao: „Protivprojektilski projektili nemaju bojeve
glave. Uništavaju nadolazeće projektile samo udarajući u njih.
Ali dolazeći projektili bi mogli da eksplodiraju kad padnu na
zemlju.“ Zastao je. „Deset sekundi.“
Svi u prostoriji su zaćutali. Svi su gledali u ekran. Tačkice su
se spojile.
„Kontakt“, kazao je Luis.
Slika se zamrzla.
„Nebo je puno krhotina“, rekao je Luis. „Radar nema jasnu
sliku. Imamo pogotke, ali ne znamo koliko.“
Polin je pitala: „Zar ne bi trebalo da smo pogodili sve...
sedam presretača je ispaljeno na svega četiri rakete?“
„Da“, odgovorio je Luis. „Ali projektili nikad nisu savršeni.
Evo ga... Sranje, samo dva pogotka. I dalje dva projektila lete ka
Džedžuu.“
Čes je kazao: „Zaboga, zašto nisu ispalili sve projektile koje
imaju?“
Polin je odgovorila: „A šta bi onda uradili ako Severnokorejci
ispale još šest?“
Čes je imao još jedno pitanje. „Šta se dogodilo s tih pet
protivprojektilskih projektila koji su promašili cilj. Mogu li da
pokušaju ponovo?“
„Pri toj brzini ne mogu da se okrenu. Na kraju će usporiti i
pasti s neba, nadamo se u more.“
Luis je kazao: „Trideset sekundi.“
Svi su gledali snimak mornaričke baze koja je bila meta.
Ljudi tamo verovatno nisu videli projektile, koji su se kretali
prebrzo za ljudsko oko, mislila je Polin. Ali sigurno su znali da
su napadnuti: svi su trčali, neki žustro i odlučno, drugi
zaslepljeni panikom.
„Deset sekundi“, kazao je Luis.
Polin je želela da može da skrene pogled. Nije želela da gleda
ljude kako umiru. Ali znala je da ne sme da popusti. Morala je
da kaže kako je videla šta se dogodilo.
Gledala je niz niskih zgrada kad se na ekranu pojavilo
nekoliko bleskova, pet ili šest istovremeno. Imala je tek toliko
vremena da shvati kako su projektili sigurno imali više bojevih
glava, a onda se jedan zid srušio, i jedan sto i jedan čovek su
poleteli kroz vazduh, jedan kamion je udario u neka parkirana
kola, a onda je sve obavio gusti crni dim.
Sad je snimak prikazivao luku i videla je da je drugi projektil
rasuo bombe po brodovima. To je bila sreća, mislila je: balistički
projektili nisu tako precizni. Videla je plamen i dim i iskrivljen
metal i mornara kako skače u vodu.
Zatim se ekran zacrneo.
Usledio je dug trenutak zapanjene ćutnje.
Na kraju je Luis rekao: „Izgubili smo prenos. Misle da je
sistem uništen... nimalo iznenađujuće.“
Polin je kazala: „Videli smo dovoljno da znamo kako će biti
na desetine mrtvih i ranjenih i milioni dolara štete. Ali da li je
ovo kraj? Pretpostavljam da bismo čuli da je još projektila
lansirano negde iz Koreje.“
 Luis je pitao Pentagon, sačekao, a onda rekao: „Ne, ništa
više.“
Polin je prvi put sela, na stolicu na čelu stola. Kazala je:
„Dame i gospodo, to nije bio početak rata.“
Bilo im je potrebno neko vreme da to shvate. Zatim je Gas
rekao: „Saglasan sam, gospođo predsednice, ali hoćete li nam
objasniti kako to mislite?“
„Naravno. Prvo: ovo je bio ograničen napad – šest projektila,
jedna meta – nije bio pokušaj da se osvoji ili uništi Južna
Koreja. Drugo: trudili su se da ne ubiju Amerikance, i napali su
mornaričku bazu koju ne koriste američki brodovi. Na kraju, sve
u vezi s ovim napadom nagoveštava uzdržanost.“ Pogledala je
ljude oko sebe i dodala: „Koliko god to besmisleno bilo.“
Gas je zamišljeno klimnuo glavom. „Napali su bazu koja je
uništila njihovu podmornicu, to je sve. Žele da se ovo shvati kao
primerena reakcija.“
„Žele mir“, rekla je Polin. „Trude se da pobede u građanskom
ratu, i ne žele da se bore protiv Južne Koreje i ultranacionalista.“
Čes je pitao: „A šta mi da radimo?“
Polin je razmišljala u hodu, ali bila je nekoliko koraka ispred
ostalih. „Moramo da sprečimo Južnu Koreju da se osveti. To im
se neće svideti, ali moraće da pristanu. Imaju s nama Sporazum
o obostranoj odbrani iz 1953. U Članu 3 tog dokumenta
prihvatili su obavezu da razgovaraju s nama kad im preti oružani
napad spolja. Moraće da se dogovore s nama.“
Luis je izgledao nepoverljivo. „U teoriji“, kazao je.
„Istina. Osnovno pravilo u međunarodnim odnosima jeste da
vlade ispunjavaju sporazume samo kad im to odgovara. A kad
ne odgovara, pronalaze izgovore. Sad samo moramo da
obezbedimo poštovanje tog sporazuma.“
Čes je rekao: „Dobra ideja. Kako?“
 „Predložiću prekid vatre i mirovnu konferenciju: Severna
Koreja, Južna Koreja, Kina i mi. Biće održana u nekoj azijskoj
zemlji, manje-više neutralnoj – Šri Lanka bi mogla da bude
prikladna.“
Čes je klimnuo glavom. „Možda Filipini. Ili Laos, ako Kinezi
više vole komunističke diktatore.“
„Svejedno.“ Polin je ustala. „Uspostavi vezu s predsednikom
Čenom i predsednicom No, molim te. Potrudi se da pronađeš
severnokorejskog predstavnika u UN, a ja ću zamoliti Čena da
pozove Vrhovnog vođu.“
Čes je rekao: „Da, gospođo.“
Luis je kazao: „Porodice naših vojnika u Južnoj Koreji
trebalo bi da budu evakuisane.“
„Da. A tamo ima i sto hiljada američkih civila. Treba im reći
da odu.“
„Još nešto, gospođo predsednice, mislim da treba da
podignemo spremnost na treći stepen.“
Polin je oklevala. To će biti javno priznanje da je svet postao
opasnije mesto. To se nikad nije radilo olako.
Odluku o stepenu spremnosti treba da donesu zajedno
predsednik i ministar odbrane. Ako bi se Polin i Luis saglasili, to
bi objavio načelnik Generalštaba Bil Šnajder.
Džeklin Brodi se prvi put oglasila. „Problem je što će se
javnost uznemiriti.“
Luisu je bilo dosta priče o javnom mnjenju. Nije bio preveliki
demokrata. „Naša vojska mora da bude spremna!“
„Ali ne moramo da uspaničimo Amerikance“, kazala je
Džeklin.
Polin je resila spor. „Luis je u pravu“, kazala je. „Podignite
nivo borbene gotovosti. Neka Bil to objavi sutra na jutarnjoj
konferenciji za medije.“
 „Hvala vam, gospođo predsednice“, rekao je Luis.
„Ali i Džeklin je u pravu“, kazala je Polin. „Moramo da
objasnimo da je to samo mera predostrožnosti, i da građani
Sjedinjenih Država nisu u opasnosti. Gase, mislim da bi trebalo
da se pojaviš uz Bila, da umiriš ljude.“
„Da, gospođo.“
„Sad idem da se istuširam, tako da mi organizuj telefonske
razgovore za kasnije. Ali želim da sve uradimo pre nego što u
Istočnoj Aziji odu na spavanje. Noćas se neću vraćati u krevet.“

Džejms Mur je dao intervju za jutarnji TV program. Pojavio se

na kanalu koji se nije čak ni pretvarao da izveštava objektivno.
Intervjuisala ga je Karil Kol, koja je opisivala sebe kao
konzervativnu domaćicu, ali je bila samo licemerka. Polin je
ustala od stola i otišla u bivši Salon lepote da gleda. Malo
kasnije je ušla Pipa, odevena za školu i s rancem, i ostala je da
gleda.
Polin je očekivala da Karil podržava Mura, i upravo se to
dogodilo.
„Daleki istok je gadno mesto“, kazao je na svoj populistički
način. „Njime upravlja kineska banda koja misli da može da radi
sve što poželi.“
„A šta je s Korejom?“, pitala je Karil.
Polin je rekla: „Ne baš teško pitanje.“
Mur je kazao: „Južnokorejci su nam prijatelji, i dobro je imati
prijatelje u gadnim četvrtima.“
„A Severna Koreja?“
„Vrhovni vođa je gadan tip, ali ne jaše sam. On je deo bande i
prima naređenja od Pekinga.“
„Beznadežno uprošćeno“, rekla je Polin, „ali užasno lako za
razumevanje i pamćenje.“
 Mur je kazao: „Južnokorejci su na našoj strani i moramo da
ih zaštitimo. Zato imamo vojsku tamo...“, oklevao je, pa dodao:
„nekoliko hiljada vojnika.“
Polin je rekla televizoru: „Broj koji tražiš je dvadeset osam
hiljada i petsto.“
Mur je kazao: „A da naši momci nisu tamo, čitavu Koreju bi
pregazili Kinezi.“
Karil je rekla: „To je otrežnjujuća izjava.“
„Dobro“, nastavio je Mur, „sinoć su Severnokorejci napali
naše prijatelje. Bombardovali su mornaričku bazu i ubili mnogo
ljudi.“
Karil je kazala: „Predsednica Grin je sazvala mirovnu
konferenciju.“
„Dođavola s tim“, rekao je Mur. „Kad te neko opali po
ustima, ne sazivaš mirovnu konferenciju... uzvratiš mu.“
„A kako biste vi uzvratili Severnoj Koreji da ste predsednik?“
„Bombardovanjem koje bi uništilo sve vojne baze koje
imaju.“
„Da li govorite o nuklearnim bombama?“
„Nema svrhe imati nuklearno oružje ako ga nikad ne
koristiš.“
Pipa je pitala: „Da li je stvarno to rekao?“
„Da“, odgovorila je Polin. „I znaš šta? On to misli. Zar to nije
zastrašujuće?“
„To je glupo.“
„To je možda nešto najgluplje što je iko rekao u istoriji
ljudske rase.“
„Zar mu to neće naškoditi?“
„Nadam se da hoće. Ako mu ovo ne ugrozi predsedničku
kampanju, ništa neće.“
Kasnije je ponovila to Sandipu Čakrabortiju, a on ju je pitao
da li bi mogao da to stavi u obaveštenje o mirovnoj konferenciji.
„Zašto da ne?“, rekla je Polin.
Svaka televizijska stanica je do kraja dana objavila dva citata:

Nema svrhe imati nuklearno oružje ako ga nikad ne

koristiš.

i:

To je možda nešto najgluplje što je iko rekao u istoriji

ljudske rase.
 32.

Libijski grad Gadamis u oazi bio je kao začarani zamak iz bajke.

U napuštenom starom centru, bele kuće, izgrađene od blata,
slame i palminih grana, bile su povezane kao jedna velika
građevina. U prizemlju su to bile senovite arkade između
zgrada, a krovovi, tradicionalno rezervisani za žene, bili su
povezani mostićima. Prozori i lukovi na belim kućama bili su
veselo ukrašeni složenim crvenim šarama. Naži je oduševljeno
trčao naokolo.
To je prijalo Abdulu i Kiji. Gotovo nedelju dana niko im nije
govorio šta da rade, pokušao da im iznudi novac ili im uperio
oružje u glave. Namerno su putovali sporo. Nisu žurili da stignu
u Tripoli.
Napokon su počeli da veruju da je košmar gotov. Abdul je i
dalje bio oprezan, gledao je u retrovizor kako bi se uverio da ih
ne prate, gledao je da li se neka kola parkiraju pored njihovih, ali
nikad nije video ništa zloslutno.
ISGS je možda javila prijateljima i saradnicima da traže
begunce, ali oni su bili mlad afrički par s dvogodišnjim detetom
i bilo je na hiljade takvih kao što su oni. Ipak, Abdul je držao oči
otvorene, tražeći gruba, borbenim ožiljcima prošarana lica
džihadista. Nije video nikog ni izbliza sumnjivog.
Spavali su u kolima ili na nečijem podu. Pretvarali su se da su
porodica. Njihova priča je bila da je Kijin brat umro u Tripoliju,
gde nije imao rođake, i da su morali da se pobrinu za njegovu
imovinu, prodaju kuću i kola, i odnesu novac Kijinoj majci u
Ndžameni. Ljudi su imali saosećanja i nisu sumnjali u njih. Naži
je pomagao: niko nije sumnjao u par s detetom.
Vreme u Gadamisu je bilo pakleno vrelo i tu je padalo vrlo
malo kiše. Mnogi ljudi nisu govorili arapski: imali su svoj jezik,
berberski. Ali u tom gradu je bilo hotela, prvih koje su Abdul i
Kija videli otkako su napustili Čad. Nakon što su obišli čarobni
stari centar grada, prijavili su se u jedan hotel u modernom
novom gradu i uzeli su sobu s velikim krevetom i krevecem za
Nažija. Abdul je platio gotovinom i pokazao svoj čadski pasoš,
koji je bio dovoljan za sve njih, što je bila prava sreća jer Kija
nije imala nikakva dokumenta.
Bio je oduševljen kad je video da soba ima tuš – primitivan,
samo s hladnom vodom, ali to je bio vrhunac luksuza nakon
onog što je preživeo. Dugo se tuširao. Zatim je izašao i potražio
peškir.
Kad ga je Kija videla nagog, zastenjala je od zaprepašćenja i
okrenula se.
Osmehnuo se i nežno rekao: „Šta nije u redu?“
Napola se okrenula, zaklanjajući oči, ali onda se zakikotala i
on se opustio.
Večerali su u restoranu kraj hotela. To mesto je imalo
televizor, prvi koji je Abdul video nakon više nedelja.
Prikazivao je neku italijansku fudbalsku utakmicu.
Stavili su Nažija u krevet i vodili ljubav čim je on zaspao.
Uradili su to ponovo ujutro, pre nego što se probudio. Abdul je
imao nekoliko kondoma, mada će ih ubrzo potrošiti ako se
ovako nastavi. Neke stvari se ne koriste često u ovom delu sveta.
Bio je zaljubljen u Kiju, nije bilo sumnje. Srce mu je osvojila
njena lepota, hrabrost i živahna inteligencija. I bio je prilično
siguran da je i ona volela njega. Ali nije verovao njihovim
osećanjima. Ta osećanja bi mogla da budu posledica onog što su
preživeli. Sedam dugih nedelja su pomagali jedno drugom kroz
velike neprijatnosti i ozbiljne opasnosti, i danju i noću. Setio se
načina na koji je zapalila benzin na parkingu, ne bojeći se za
sebe. Spasla je Abdulov život ubijajući Muhameda. Otad nije
pokazala nikakvo kajanje. Divio se njenoj hrabrosti. Ali da li je
to bilo dovoljno? Da li će njihova ljubav preživeti povratak u
civilizaciju?
A tu je bio i kulturološki jaz širok kao Veliki kanjon. Ona je
rođena i odgajena na obali jezera Čad, a do pre nekoliko nedelja
nije putovala dalje od Ndžamene. Uskogrudi, ograničavajući
običaji tog siromašnog seoskog društva bili su sve što je znala.
On je živeo u Bejrutu, Njuarku i predgrađu Vašingtona. U
srednjoj školi i na fakultetu je upoznao popustljiv moral svoje
nove zemlje. I tako je, iako su spavali zajedno, ona bila
zaprepašćena kad je uradio nešto što mu je bilo normalno, kao
da hoda nag po hotelskoj sobi.
I on ju je obmanuo. Mislila je da je prodavac cigareta iz
Libana – mada je sad sigurno posumnjala da je to laž. Pre ili
kasnije će morati da joj prizna da je Amerikanac i agent CIA, a
šta će ona misliti o tome?
Ležali su okrenuti jedno prema drugom u toj skromnoj sobi,
Naži je i dalje spavao u krevecu, prozorski kapci su bili
zatvoreni zbog vrućine, a on se oduševljavao njenim krivim
nosom i smeđim očima i nežnom bojom njene kože. Milujući joj
telo, nehajno se poigravao njenim stidnim dlakama, ali zbog
toga se trgla i kazala: „Šta to radiš?“
„Ništa. Samo te dodirujem.“
„Ali to je neučtivo.“
„Kako to? To je naklonost.“
„To je stvar koja se radi s prostitutkom.“
„Stvarno? Nikad nisam bio s prostitutkom.“
To je bio još jedan jaz. Kija je volela seks – to je bilo jasno
od prvog puta, kad je ona preuzela inicijativu – ali odrasla je s
nekim idejama o čednosti koje su bile zaprepašćujuće različite
od nekog odraslog u nekom američkom gradu. Hoće li se
navići? Hoće li se on navići?
Naži se promeškoljio, i shvatili su da je vreme da krenu.
Okupali su i obukli dete, a onda se vratili u restoran na doručak,
i tada su videli vesti.
Abdul je hteo da sedne kad je video snimak lansiranja
projektila. Prvo je mislio da gleda neku probu, ali bilo je previše
projektila – nekoliko desetina – i to je izgledalo previše skupo za
jednostavnu vežbu. Zatim su usledili snimci pucnjave sa zemlje
na projektile u vazduhu, koji su uglavnom bili vidljivi zbog
belog dima koji je ostajao iza njih; i Abdul je shvatio da su to
sigurno krstareći projektili jer balistički projektili su leteli
prebrzo i previsoko za takvo snimanje.
Kija je pitala: „Zašto ne sedneš?“
Ostao je da stoji, gledajući uplašeno u televizijski ekran.
Komentar je bio na jeziku koji nije poznavao, mada je mu je
zvučao azijski. Zatim se utišao i zamenjen je arapskim
prevodom, i saznao je da je te projektile ispalila južnokorejska
vojska, koja je snimila taj film; a ta njihova akcija bila je
odmazda za napad na mornaričku bazu koji je izvela Severna
Koreja.
Kija je kazala: „Šta ćeš da jedeš?“
Abdul je rekao: „Ćuti.“
Zatim je došao snimak iz neke vojne baze, s karakterističnom
mrežom pravih puteva koji povezuju niske zgrade. Znaci su bili
kao hijeroglifi, a arapski prevod identifikovao je tu bazu kao
Sino-ri, u Severnoj Koreji. Video je grozničavu aktivnost oko
nečeg što je izgledalo kao lanseri projektila zemlja-vazduh. Te
slike je možda snimio neki izviđački avion ili dron. Još
eksplozija odjeknulo je u blizini kamere: pešadija je uzvraćala
vatru. Ali šteta je bila ogromna. Očigledno je taj napad trebalo
potpuno da uništi metu.
Abdul je bio užasnut. Južna Koreja je napala Severnu Koreju
krstarećim projektilima, izgleda u znak odmazde za raniji
incident. Šta je izazvalo takvu katastrofu?
Naži je rekao: „Želim leben.“
Kija je kazala: „Ćuti, tatica želi da čuje vesti.“
Deo Abdulovog uma je registrovao da je upravo nazvan
„tatica“.
Televizijski komentar onda je dodao ključnu pojedinost:
Sino-ri je baza iz koje su ispaljeni projektili koji su pogodili
južnokorejsku mornaričku bazu Džedžu.
Postojala je čitava milo za drago prošlost koju je propustio
dok je bio u pustinji. Ali ovaj dobro napravljen film pokazao je
kako je Južna Koreja želela da svet vidi da je uzvratila.
Kako su Amerikanci i Kinezi dozvolili da se ovo dogodi?
Šta se, dođavola, događa?
I kuda sve to vodi?
 33.

Čang Kaj je zamolio Ting da napusti grad.

Uspeo je da se izvuče iz gužve u kancelariji Guoanbua i
sastane se s Ting i njenom majkom Ani u njihovoj vežbaonici.
Išle su kad god je Ting imala slobodan dan. Ani je radila
terapeutske vežbe za svoju staru povredu noge, a Ting je trčala
na pokretnoj traci. Kad su danas izašle iz svlačionice, čekao ih je
u kafiću s čajem i pogačicama s lotosovom pastom. Čim su sele
i popile malo čaja, rekao je: „Moramo da razgovaramo.“
„O, ne!“, kazala je Ting. „Imaš ljubavnicu. Napuštaš me.“
„Ne budi luda“, osmehnuo se. „Nikad te neću napustiti. Ali
želim da napustiš grad.“
„Zašto?“
„Život ti je u opasnosti. Mislim da će biti rata, a ako sam u
pravu, Peking će biti bombardovan.“
Ani je rekla: „Mnogo se piše o tome na Internetu. Ako znaš
gde da tražiš.“
Kaj nije bio iznenađen. Mnogo Kineza znalo je kako da
zaobiđe vladin fajervol i pristupi vestima sa Zapada.
Ting je kazala: „Da li je stvarno toliko loše?“
Bilo je. Južnokorejsko bombardovanje Sino-rija iznenadilo je
Kaja, koji je trebalo da zna sve. Predsednica No je bila obavezna
da obavesti Amerikance pre nego što preduzme takvu akciju. Da
li je Bela kuća odobrila taj napad? Ili je predsednica No odlučila
da ne pita? Kaj je morao da zna to, ali nije znao.
Ipak, imao je snažan osećaj da niko nije kazao No Do-huj šta
da radi. Upoznao ju je i setio se mršave, odlučne žene
čeličnosive kose. Preživela je pokušaj atentata koji je
organizovao režim u Severnoj Koreji. Tom prilikom je ubijen
jedan stariji savetnik koji je – Kaj i mali broj ljudi su to znali –
bio njen ljubavnik. To je nesumnjivo doprinelo mržnji prema
Vrhovnom vođi.
Sino-ri je sravnjen sa zemljom, a predsednica No je
pobedonosno izjavila da iz te severnokorejske baze više neće
biti lansirani projektili. Govorila je kao da je to okončalo stvari,
ali naravno da nije.
Sposobnost vrhovnog vođe Kanga da uzvrati bile su
ograničene, ali na neki način, to je samo pogoršavalo stvari. Pola
severnokorejske vojske je već bilo pod kontrolom pobunjenika,
a druga polovina dodatno oslabljena uništenjem Sino-rija. Dva
ili tri takva udara će učiniti Vrhovnog vođu gotovo nemoćnim
pred Južnom Korejom. Telefonirao je predsedniku Čenu i
zahtevao slanje kineske vojske, ali Čen mu je rekao da je bolje
da dođe na mirovnu konferenciju predsednice Grin. Kang je bio
očajan, a očajni ljudi su nepromišljeni.
Svetske vođe su strepele. Rusija i Velika Britanija,
uobičajeno na suprotnim stranama, udružile su snage u Savetu
bezbednosti Ujedinjenih nacija da bi zahtevale prekid vatre.
Francuska ih je podržala.
Postojali su mali izgledi da Vrhovni vođa prihvati predlog
predsednice Grin, obustavi vatru i prisustvuje mirovnoj
konferenciji; ali Kaj je bio pesimista. Jednom tiraninu bilo je
teško da popusti. Tako bi izgledao slabo.
Kad je Kaj mislio o sveopštem ratu, ono čega se najviše
bojao bilo je da će se nešto dogoditi Ting. Bio je odgovoran za
bezbednost 1,4 milijarde Kineza, ali uglavnom se bojao samo za
jednog od njih.
Rekao je: „Kina i SAD su izgubile kontrolu nad događajima.“
 Ting je kazala: „Kuda želiš da odem?“
„U našu kuću u Sjenmenu. Udaljena je više od hiljadu i po
kilometara odavde. Imala bi izgleda da preživiš.“ Pogledao je
Ani. „Obe treba da odete.“
Ting je kazala: „To ne dolazi u obzir. Znaš to. Imam posao...
karijeru.“
Očekivao je da će se opirati. „Idi na bolovanje“, kazao je.
„Idi kući i spakuj se. Kreni sutra ujutro svojim predivnim
sportskim kolima. Prenoći negde. Zamisli da ideš na odmor.“
„Ne mogu da idem na bolovanje. Dovoljno znaš o mom poslu
da bi to shvatio. Nema izgovora u šou-biznisu. Ako se ne
pojavim, naći će nekog drugog.“
„Ali ti si zvezda!“
„To nije toliko važno koliko ti misliš. Neću dugo biti zvezda
ako se ne pojavljujem na ekranu.“
„To je bolje nego smrt.“
„Dobro“, kazala je.
Bio je iznenađen. Nije očekivao da ona popusti tako brzo.
Ali samo se prenemagala. Rekla je: „Ići ću ako ti pođeš sa
mnom.“
„Ti idi, a ja ću doći kad budem mogao.“
„Ne. Moramo da idemo zajedno.“
To nije moglo da se dogodi, i ona je to znala. Rekao je: „Ne
mogu.“
„Možeš. Daj otkaz. Imamo dovoljno novca. Možemo da
živimo godinu ili duže bez problema; i još duže ako budemo
štedljivi. Možemo da se vratimo u Peking kad budeš mislio da je
bezbedno.“
„Moram da pokušam da sprečim ovaj rat. Ako budem mogao,
to je najbolji način da zaštitim svoju porodicu i svoju zemlju. I
to nije samo posao, to je moj život. Ali moram da ostanem ovde
da to uradim.“
„A ja moram da ostanem zato što te volim.“
„Ali opasnost...“
„Ako ćemo poginuti u ratu, poginimo zajedno.“
Zaustio je da kaže nešto, ali nije znao šta. Bila je u pravu.
Ako će biti rata, treba da ostanu zajedno.
Upitao je: „Hoćeš li još čaja?“

***
Kad se Kaj vratio u kancelariju, na ekranu ga je dočekala poruka
njegovog šefa, ministra državne bezbednosti Fu Čujua, u kojoj
je pisalo da podnosi ostavku. Odlazio je za mesec dana.
Kaj se pitao zašto. Fu je imao oko šezdeset pet godina, što
samo po sebi nije bilo razlog za penzionisanje kod visokih
kineskih funkcionera. Kaj je razgovarao s Javen, svojom
sekretaricom. „Jeste li videli ministrovu poruku?“
„Svi su je dobili“, kazala je.
Bio je to značajan prekor na Kajev račun jer je kao jedan od
dva Fuova zamenika trebalo da bude unapred obavešten.
Umesto toga, obavešten je u isto vreme kad i sekretarice.
Kaj je rekao: „Pitam se šta li se događa?“
„Njegova sekretarica mi je rekla razlog“, kazala je Javen.
„Ima rak.“
„Ah.“ Kaj je pomislio na Fuovu pepeljaru, napravljenu od
čelične košuljice granate, i njegove omiljene dvostruka sreća
cigarete.
„Zna već neko vreme da ima rak prostate, ali odbio je lečenje
i rekao je samo nekolicini ljudi. Sad se proširilo na pluća i mora
da ide u bolnicu.“
To je objasnilo mnogo toga. Konkretno, pokušaj blaćenja
Ting i posredno i Kaja. Neko ko je želeo Fuov posao bio je
unapred obavešten i pokušao je da diskredituje glavnog
kandidata. Zlikovac je verovatno bio šef državne bezbednosti,
zamenik ministra Li Đenkang.
Fu je bio tipičan stari komunista, mislio je Kaj. Taj čovek je
umirao, ali je i dalje smišljao spletke. Želeo je da se pobrine da
njegov naslednik bude neko krut i ortodoksan kao što je on. Ti
ljudi ne staju dok ne umru.
U kolikoj je opasnosti Kaj? To je izgledalo kao beznačajno
pitanje kad je Koreja na ivici rata. Kako mogu da budem
ugrožen takvim sranjima kad je moj otac zamenik predsednika
Komiteta za nacionalnu bezbednost?
Privatni telefon mu je zazvonio. Javen je napustila prostoriju
i on se javio. Bio je to general Ham iz Severne Koreje. „Vrhovni
vođa Kang se bori za svoj politički položaj“, rekao je.
Kaj je mislio da se Kang bori za goli život. Ako ga
Južnokorejci ne ubiju, ultranacionalisti sigurno hoće. Ali pitao
je: „Zašto to kažeš?“
„Ne može da savlada pobunjenike. Izborio se za privremenu
pat-poziciju, ali ponestaje mu oružja, a oni imaju prednost.
Jedini razlog zbog koga pobunjenici nisu zbrisali preostale
vladine snage jeste taj što misle da će Južnokorejci uraditi to
umesto njih.“
„Da li Vrhovni vođa to zna?“
„Verujem da zna.“
„Zašto onda provocira rat s Južnom Korejom? To mi izgleda
samoubilački.“
„Misli da Kina ne može da dopusti sebi da ga izgubi. Vi ćete
ga spasti. To je Kangovo uverenje. Veruje da ćete mu poslati
pojačanje... da nemate izbora.“
„Ne možemo da pošaljemo kinesku vojsku u Severnu Koreju.
To bi nas uvuklo u rat sa Sjedinjenim Državama.“
 „Ali ne možete dozvoliti da Južna Koreja pokori Severnu
Koreju.“
„I to je tačno.“
„Kang misli da postoji samo jedan način da se ovo okonča: vi
ćete mu pomoći da odbije Južnu Koreju i porazi
ultranacionaliste. Što je u težoj situaciji, veći je pritisak na Kinu
da mu priskoči u pomoć. Zato ne misli da je bio nepromišljen.“
Kang se smatrao nepobedivim. Svako ko naziva sebe
Vrhovnim vođom može tako da zavarava sebe.
Ham je kazao: „On nije lud. Logičan je. Ne može da vidi dug
i spor rat... nema sredstva za to. Mora da napravi veliki i rizičan
postupak. Ako pobedi, pobedio je. Ako izgubi, vi morate da ga
spasete, tako da će opet pobediti.“
Istina.
Kaj je rekao: „Da li mu je ostalo još projektila nakon napada
na Sino-ri?“
„Više nego što mislite. Svi su na kamionima. Nakon što je
ispalio onih šest za Džedžu, poslao je sve lansere daleko od baza
i sakrio ih je.“
„Gde, dođavola, krije te kamione? I najmanji su dugi gotovo
petnaest metara.“
„Širom zemlje. Parkirani su na mestima gde se ne mogu
videti odozgo, uglavnom u tunelima i ispod mostova.“
„Pametno. Tako ih je gotovo nemoguće pogoditi.“
Ham je rekao: „Moram da idem, žao mi je.“
„Čuvaj se“, kazao je Kaj, ali Ham je već prekinuo vezu.
Kaj je sumorno razmišljao o tom razgovoru dok je beležio
pojedinosti za izveštaj. Sve što je Ham rekao imalo je smisla.
Jedini način da se sad izbegne rat jeste da Kina obuzda Severnu,
a SAD Južnu Koreju. Ali to je bilo lakše reći nego uraditi.
Nakon nekoliko minuta razmišljanja, učinilo mu se da je
pronašao način da podstakne Amerikance. Odlučio je da to prvo
iskuša na jednom pripadniku stare komunističke garde. Pozvao
je svog oca. Razgovaraće o nečem, a onda će ubaciti tu ideju u
razgovor.
„Ti si Fu Čujuov prijatelj“, rekao je kad je uspostavljena
veza. „Jesi li znao da umire?“
Usledilo je oklevanje koje mu je dalo odgovor. A onda je
Đenđun kazao: „Da, saznao sam pre nekoliko nedelja.“
„Voleo bih da si mi rekao.“
Đenđun je očigledno osećao krivicu što je to prećutao, ali
pretvarao se da nije tako. „To mi je bilo rečeno u poverenju“,
izletelo mu je. „Zar je važno?“
„Vođena je gadna kampanja zlobnih tračeva protiv tvoje
snahe. Namera joj je bila da mi naškodi. Sad vidim zašto. To
ima veze s tim ko će naslediti Fua na ministarskom mestu.“
„Prvi put čujem za to.“
„Mislim da je Fu u dosluhu sa zamenikom Lijem.“
„Ja...“ nakašljao se Đenđun pušački, a onda nastavio: „Nisam
čuo za to.“
Nadam se da te proklete cigarete neće ubiti i tebe, mislio je
Kaj. „Kladim se na Lija, ali ima još nekoliko ljudi koji bi mogli
da stoje iza toga.“
„To je problem. Spisak je dug.“
„Kad govorimo o problemima, šta misliš o krizi u Koreji?“
Đenđun je osetio olakšanje što su skrenuli s neprijatne teme.
„Koreji? Moraćemo da pokažemo odlučnost pre ili kasnije.“
Bio je to njegov odgovor na sve.
Kaj je odlučio kako je pravo vreme da isproba svoju ideju.
„Upravo sam razgovarao s našim najboljim izvorom iz Severne
Koreje. Kaže da je Vrhovni vođa priteran uza zid... ponestaje mu
oružja i sklon je očajničkim postupcima. Moramo da ga
kontrolišemo.“
„Kad bismo samo mogli.“
„Ili da nagovorimo Amerikance da obuzdaju Južnu Koreju,
da ubede predsednicu No da ne odgovara na naredni Kangov
potez.“
„Nadajmo se.“
Pretvarajući se da govori nehajno, Kaj je kazao: „Ili možemo
da budemo iskreni s Belom kućom i kažemo predsednici Grin da
je Vrhovni vođa toliko slab da je očajan.“
„To ne dolazi u obzir“, ogorčeno je kazao Đenđun. „Da
kažemo Amerikancima koliko je slab naš saveznik?“
„Ovakva situacija zahteva očajničke mere.“
„Ali ne i izdaju.“
Dobro, mislio je Kaj, dobio sam odgovor: stara garda neće
ni da razmišlja o toj ideji. Pretvarao se da je uveren.
„Pretpostavljam da si u pravu.“ Brzo je promenio temu. „Da li
majka namerava da napusti grad? Da ode na neko bezbednije
mesto? Neko koje verovatno neće biti bombardovano?“
Usledila je pauza, a onda je Đenđun progovorio oštro. „Tvoja
majka je komunista.“
Ta opaska je zbunila Kaja. „Zar misliš da nisam to znao?“
„Komunizam je više od neke teorije koju smo prihvatili na
osnovu dobrih dokaza, kao što je Mendeljejevljev periodni
sistem.“
„Kako to misliš?“
„Komunizam je sveta misija. On je iznad svega drugog,
uključujući i porodične veze i ličnu bezbednost.“
Kaj nije mogao da poveruje. „Dakle, za tebe je komunizam
važniji od moje majke?“
„Upravo tako. I ona bi rekla isto za mene.“
Ovo je bilo ekstremnije nego što je Kaj mogao da pretpostavi.
Bio je pomalo zbunjen.
Njegov otac je rekao: „Ponekad mislim da tvoja generacija to
stvarno ne razume.“
Tu si u pravu, mislio je Kaj.
Kazao je: „Pa nisam te pozvao da razgovaramo o
komunizmu. Obavesti me ako čuješ nešto o tim spletkama protiv
mene.“
„Naravno.“
„Kad otkrijem ko je pokušavao da mi naudi preko supruge,
odseći ću mu muda zarđalim nožem.“ Kaj je prekinuo vezu.
Bio je u pravu kad se bojao da bi Đenđun mogao da bude
protiv ideje da budu iskreni prema Amerikancima. Đenđun je
odgajen da vidi kapitalističke imperijaliste kao doživotne
neprijatelje. Kina se promenila, svet se promenio, ali starci su
ostali zaglavljeni u prošlosti.
Ali to nije značilo da je njegova ideja pogrešna; samo da
mora da se sprovede u tajnosti.
Uzeo je telefon i pozvao nekog. Ta osoba se odmah javila.
„Ovde Nil.“
„Ovde Kaj. Moram da znam jeste li dali predsednici No
dozvolu za napad na Sino-ri.“
Nil je oklevao.
Kaj je kazao: „Moramo da budemo iskreni jedan prema
drugom. Situacija je previše opasna za išta drugo.“
„Dobro“, rekao je Nil. „Ali ako me citiraš, poreći ću to.“
„Pošteno.“
„Odgovor je ne, nismo to unapred znali, a i da jesmo, ne
bismo to odobrili.“
„Hvala ti.“
„Moj red. Da li ste znali da će Vrhovni vođa napasti
Džedžu?“
 „Nismo. Ista stvar. Nije bilo upozorenja, ili bismo pokušali to
da zaustavimo.“
„O čemu razmišlja Vrhovni vođa?“
„O tome moramo da razgovaramo. Ova kriza je gora nego što
misliš.“
„Bože“, rekao je Nil. „To je teško zamisliti.“
„Veruj mi.“
„Nastavi.“
„Problem je slabost režima u Severnoj Koreji.“
„Njihova slabost?“
„Da. Slušaj. Pola severnokorejske vojske kontrolišu
pobunjenici. Deo druge polovine uništenje u Sino-riju. Vrhovni
vođa je odaslao svoje mobilne lansere projektila po čitavoj
zemlji...“
„Gde?“
„Mostovi i tuneli.“
„Sranje.“
„Da nije toga, ostaci severnokorejske vojske bili bi zbrisani
nakon dva-tri napada projektilima s juga.“
„Dakle, Kang je u govnima do grla.“
„I zbog toga je bezobziran.“
„Šta će uraditi?“
„Nešto drastično.“
„Možemo li da ga zaustavimo?“
„Pobrinite se da predsednica No ne napadne ponovo.“
„Ali Vrhovni vođa bi mogao da je isprovocira.“
„On će je sigurno isprovocirati. Mora da se osveti za Sino-ri.
Želim da predsednica Grin preduzme sve da se eskalacija
zaustavi, a predsednica No ne uzvrati još žešće.“
„Sve zavisi od toga koliko će žestoka biti Kangova osveta. A
jedini ljudi koji mogu da obuzdaju Vrhovnog vođu ste vi...
kineska vlada.“
„Pokušavamo, Nile. Veruj mi, pokušavamo.“
 34.

„Ne mogu da napustim Belu kuću“, rekla je Polin Pipi i Džeriju

dan pre Dana zahvalnosti, dok su stajali u Centralnom
predvorju, pored klavira, s koferima na podu. „Stvarno mi je
žao.“
Džerijev najstariji prijatelj, kolega s pravnog fakulteta
Kolumbija pre mnogo godina, imao je ranč za uzgoj konja u
Virdžiniji. Polin, Džeri i Pipa su nameravali da provedu Dan
zahvalnosti s njim, njegovom ženom i ćerkom, Pipinom
vršnjakinjom. Škola nije radila dva dana, tako da su mogli da
odu u sredu uveče i vrate se u nedelju. Taj ranč se nalazio kraj
Midlberga, osamdesetak kilometara od Bele kuće, sat vožnje, ili
malo duže ako je gužva. Pipa je bila veoma uzbuđena: bila je
luda za konjima, kao i mnoge njene vršnjakinje.
„Ne brini se“, rekao je Džeri. „Navikli smo na to.“ Nije
izgledao previše razočarano.
Kazala je: „Ako se situacija u Koreji smiri, mogla bih da
dođem na večeru u subotu uveče.“
„To bi bilo lepo. Pozovi me, kako bih mogao da najavim
domaćinima da postave za još jednu osobu.“
„Naravno.“ Okrenula se ka Pipi. „Zar ti neće biti hladno,
pošto ćeš jahati po čitav dan?“
„Konj te greje“, rekla je Pipa. „To je kao grejač za sedište u
kolima.“
„Zato ne zaboravi da poneseš toplu odeću.“
Pipa je tinejdžerski brzo promenila raspoloženje postavši
zabrinuta. „Hoćeš li biti dobro, mama... provešćeš Dan
zahvalnosti sama?“
„Nedostajaćeš mi, dušo, ali ne želim da ti kvarim raspust.
Znam koliko si se radovala tome. A previše sam zauzeta
spašavanjem sveta da bih se osećala usamljeno.“
„Ako će nas razneti bombama, želim da budemo zajedno.“
Pipa je govorila nehajnim tonom, ali Polin je naslutila ozbiljnu
zabrinutost ispod toga.
I Polin je mučio skriveni strah da možda više nikad neće
videti svoju ćerku. Ali odgovorila je na isti poluozbiljan način.
„Baš si ljubazna, ali mislim da mogu da zadržim bombe do
nedelje uveče.“
Nosač Bele kuće uzeo je torbe, a Džeri mu je rekao: „Tajna
služba bi trebalo da čeka.“
„Da, gospodine.“
Polin ih je poljubila i gledala ih kako odlaze.
Pipina opaska ju je zabolela. Ono što je Polin skrivala bilo je
uverenje da bi bombe mogle stvarno da padnu na Vašington
narednih nekoliko dana. Iz tog razloga joj je bilo drago što Pipa
ide van grada. Samo je želela da je njena ćerka otišla negde
dalje.
Bila je zaprepašćena bombardovanjem Sino-rija. Niko nije
očekivao da će predsednica No preduzeti tako drastične mere
bez dogovora sa Sjedinjenim Državama. Polin je bila i ljuta:
trebalo je da budu saveznici, da se dogovaraju o delovanju. Ali
No nije smatrala da treba da se izvini. Polin se bojala da ta
alijansa slabi. Gubila je kontrolu nad Južnom Korejom baš kao
što je Čen gubio kontrolu na Severnom Korejom. To je bio
opasan razvoj događaja.
Otišla je do Ovalne sobe, gde ju je Čes čekao da se oprosti od
nje. Bio je odeven u perjanu jaknu i patike, spreman da odleti u
Kolombo, u Šri Lanki. „Koliko traje let?“, pitala je Polin.
 „Dvadeset sati, uključujući jednu pauzu za dosipanje goriva.“
Čes ide na mirovnu konferenciju. Kina šalje Vu Baja,
ministra spoljnih poslova, koji je službenik istog ranga kao Čes.
Polin je kazala: „Video si izveštaj CIA iz Pekinga.“
„Nego šta. Tip iz kineske tajne službe je bio zaprepašćujuće
iskren.“
„Čang Kaj.“
„Da. Mislim da nikad nismo dobili tako iskrenu poruku od
kineske vlade.“
„To možda nije od vlade. Osećam da Čang Kaj radi na svoju
ruku. Boji se onog što bi vrhovni vođa Kang mogao da uradi u
Severnoj Koreji i brine se da neki ljudi iz kineske vlade ne
shvataju tu opasnost dovoljno ozbiljno.“
„Pa, daću Vrhovnom vođi primamljivu ponudu.“
„Nadajmo se da će i Kang tako gledati na to.“
Ranije su razgovarali o tome na sastanku vlade. Morali su da
daju Kangu nešto, i odlučili su da ponude reviziju pomorskih
granica između Severne i Južne Koreje, što mu je bila bolna
tačka. Prema Polininom mišljenju, ta revizija je odavno trebalo
da bude urađena. Hiljadu devetsto pedeset treće granice su
povučene kad je Severna Koreja bila poražena a Kina slaba, i
favorizovale su jug, obilazeći oko obale Severne Koreje i dajući
Južnoj Koreji najbolja mesta za ribolov u Žutom moru. Promene
su bile opravdane, i omogućiće Vrhovnom vođi da spase obraz.
Predsednica No iz Južne Koreje malo će kukati, ali će prihvatiti
sve na kraju.
„Moram da idem. Avion čeka, sa sedam diplomatskih i
vojnih službenika koji će mi usput dati sve podatke.“ Čes je
ustao i uzeo prepunu aktovku. „A kad se umore, imam mnogo
izveštaja za čitanje.“
„Bezbedno putuj.“
 Čes je otišao.
Polin je otišla u Radnu sobu, naručila salatu i pregledala
izveštaje, radeći vredno uz nekoliko prekida. Kad je naručila
kafu, pogledala je na sat i videla da je devet. Palo joj je na pamet
da je Čes sad u vazduhu.
Setila se načina na koji je postrojavala svetske vođe pre
mesec dana kako bi sprečila izbijanje rata na granici Sudana i
Čada, pitajući se da li će diplomatija ovog puta dati rezultate.
Bojala se da je korejska kriza mnogo složenija.
Zatim je ušao Gas.
Osmehnula se, srećna što ga vidi, zadovoljna što je sama s
njim u Radnoj sobi. Oslobodila se krivice: nije varala Džerija,
osim u maštarijama.
Gas je bio poslovno raspoložen. „Mislim da će Vrhovni vođa
uraditi nešto“, kazao je. „Imamo dva nagoveštaja. Jedan je
intenzivna komunikacija o severnokorejskim vojnim bazama.
Ne možemo da pročitamo većinu poruka jer su šifrovane, ali
šablon nagoveštava da se sprema neki napad.“
„To je njegova odmazda. Šta je drugo?“
„Jedan uspavan virus u južnokorejskoj vojnoj kompjuterskoj
mreži se aktivirao i počeo je da šalje lažna naređenja. Morali su
da obaveste sve jedinice da ignorišu elektronske poruke i slušaju
samo telefonska naređenja živih ljudi dok ne očiste sistem.“
„To bi mogao da bude uvod u neki veliki napad.“
„Upravo tako, gospođo predsednice. Luis i Bil su već u
Komandnoj sobi.“
„Idemo.“ Polin je ustala od stola.
Komandna soba se punila. Šefica kabineta Džeklin Brodi je
ušla, a onda direktorka Sofija Maglijani, u pratnji
potpredsednika.
Nekoliko ekrana se uključilo, pokazujući nešto što je
izgledalo kao snimci sa ulične kamere. Polin je videla centar
nekog grada, verovatno Seula. Pretpostavila je da se čuje sirena
za uzbunu jer su ljudi na ulicama trčali na sve strane. Pitala je:
„Šta se događa?“
Bil Šnajder, koji je slušao vesti iz Pentagona, rekao je:
„Artiljerijski napad.“
Luis je objasnio: „Seul je svega dvadesetak kilometara od
granice sa Severnom Korejom... u dometu staromodnih velikih
topova, kao što je koksan od sto sedamdeset milimetara
postavljen na tenk.“
Polin je pitala: „Mete?“
Bil je odgovorio: „Pretpostavljamo Seul?“
„Odbrana?“
„Južnokorejske snage ispaljuju granate u znak odmazde.
Američke snage čekaju naređenje.“
„Ne uključujte američke snage bez moje dozvole. Sad su
dozvoljene samo odbrambene akcije.“
„Da, gospođo. Artiljerijski napad je počeo.“
Na snimku iz Seula Polin je videla krater koji se iznenada
pojavio na putu, kuću koja se ruši i kola koja su se prevrnula na
bok. Osetila je kao da joj je srce stalo. Vrhovni vođa je prešao
liniju. Ovo nije bila prikladna odmazda, simboličan napad,
simbolična osveta. Ovo je bio rat.
Zatim je Bil kazao: „Satelitski nadzor je primetio projektile
iznad oblaka u Severnoj Koreji.“
Polin je pitala: „Koliko?“
„Šest“, odgovorio je Bil. „Devet. Deset. Broj se povećava.
Svi dolaze iz zapadnog dela Severne Koreje, oblasti koju
kontroliše vlada. Nijedan iz pobunjeničkih oblasti.“
Još jedan ekran je zasvetleo, ovog puta pokazujući radarsku
sliku postavljenu preko mape Koreje. Projektili su bili tako
zbijeni da Polin nije mogla da ih prebroji. „Koliko ih je sad?“,
pitala je.
„Dvadeset četiri“, odgovorio je Bil.
„To je opšti napad.“
Luis je rekao: „Gospođo predsednice, ovo je rat.“
Osetila je jezu. Uvek se toga bojala. Sve je učinila da spreči
rat, ali nije uspela.
Mislila je: Gde li sam pogrešila?
Pokušavaće da odgovori na to pitanje do kraja života.
Zaboravila je na to. Kazala je: „A mi imamo dvadeset osam
hiljada i petsto američkih vojnika u Južnoj Koreji.“
„I njihove žene i decu.“
„I muževe, verovatno.“
„I muževe“, saglasio se Luis.
„Pozovite predsednika Čena.“
Šefica kabineta Džeklin Brodi je rekla: „Ja ću se pobrinuti za
to.“ Uzela je telefon.
Polin je pitala: „Zašto vrhovni vođa Kang radi ovo? Da li je
suicidalan?“
„Nije“, odgovorio je Gas. „Očajan je, ali nije suicidalan.
Izgubio je borbu sa ultranacionalistima i ne može više da izdrži.
Sigurno će ga pogubiti na kraju, tako da je suočen sa svojom
smrću. Jedini način da to promeni jeste uz pomoć Kine, ali oni
ne žele da šalju svoju vojsku. Misli da može da ih natera na to...
i možda je u pravu. Kina ga neće spasti od buntovnika, ali mogla
bi da spreči Južnu Koreju da ih osvoji.“
Džeklin je kazala: „Spremni su za vas, gospođo predsednice.“
Očigledno je da su Kinezi očekivali poziv. Džeklin je dodala:
„Možete da razgovarate koristeći slušalice s mikrofonom koje su
pred vama, gospođo. Ostali će moći samo da slušaju.“
Svi su uzeli slušalice. Polin je rekla: „Ovde je predsednica.“
 Operater na centrali Bele kuće rekao je: „Sačekajte dok
uspostavimo vezu s predsednikom Kine.“
Trenutak kasnije, Čenov glas je rekao: „Drago mi je što ste
mi se javili, predsednice Grin.“
„Zovem vas zbog Koreje, kao što ste verovatno
pretpostavili.“
„Kao što znate, gospođo predsednice, Narodna Republika
Kina nije poslala vojsku u Severnu Koreju i nikad to neće
uraditi.“
To je tehnički bila istina. Kineski vojnici koji su se borili u
Korejskom ratu početkom pedesetih godina dvadesetog veka bili
su dobrovoljci, teoretski. Ali Polin nije nameravala da raspravlja
o tome. „Ne znam za to, ali nadam se da biste mi mogli pomoći
da razumem šta, dođavola, Severna Koreja radi sada.“
Čen je prešao na mandarinski. Prevodilac je počeo da čita
očigledno spremljenu izjavu. „Artiljerijski i raketni napad koji je
izgleda započela Severna Koreja nije izveden uz odobravanje ili
dozvolu kineske vlade.“
„Laknulo mi je zbog toga. I nadam se da razumete da će naši
vojnici morati da se brane.“
Čen je progovorio oprezno, kao i prevodilac. „Mogu vas
uveriti da kineska vlada nema nikakav prigovor sve dok vojska
SAD nije na teritoriji Severne Koreje, u vazdušnom prostoru ili
u teritorijalnim vodama Severne Koreje.“
„Jasno.“ Čenovo navodno uveravanje bilo je zapravo
upozorenje. Govorio je da američke snage moraju da ostanu u
Južnoj Koreji. Polin se nadala da će ostati tamo, ali nije bila
spremna da obeća. Kazala je: „Moj ministar spoljnih poslova
Čester Džekson trenutno leti ka Šri Lanki da se sastane s vašim
ministrom Vu Bajom, i drugima, i nadam se da se ovaj sukob
može okončati na toj konferenciji, ako ne i pre.“
 „I ja se nadam.“
„Molim vas, ne ustručavajte se da me zovete u bilo koje doba
dana ako se dogodi nešto što smatrate neprihvatljivim ili
provokativnim. Sjedinjene Države i Kina ne smeju da zarate. To
je moj cilj.“
„I moj.“
„Hvala vam, gospodine predsedniče.“
„Hvala vama, gospođo predsedniče.“
Prekinuli su vezu, a general Šnajder je odmah rekao:
„Severnokorejci su sad lansirali krstareće projektile, a
bombarderi uzleću.“
Polin je pogledala prisutne i rekla: „Čen je bio veoma jasan.
Kina će se držati van ovog sukoba ako mi ostanemo van Severne
Koreje. Bile, to mora da bude osnov naše strategije. Zadržavanje
Kine van svega je najbolje što možemo da uradimo kako bismo
pomogli Južnoj Koreji.“
Čak i dok je to govorila, znala je koliko će prezira takav
pristup izazvati kod Džejmsa Mura i medija koji su mu
naklonjeni.
„Da, gospođo.“ Bil Šnajder je bio agresivan po prirodi, ali
čak i on je shvatio da to ima smisla. Nastavio je: „Američka
vojska je spremna da deluje u okviru Čenovih ograničenja. Čim
izdate naređenje, započećemo artiljerijske napade na
severnokorejska vojna postrojenja. Borbeni avioni su na
pistama, spremni da se suoče s nadolazećim bombarderima. Ali
u ovoj fazi nećemo slati američke avione s vojnicima u
severnokorejski vazdušni prostor.“
„Odmah upotrebite artiljeriju.“
„Da, gospođo.“
„Podignite avione.“
„Da, gospođo.“
 Još ekrana se uključilo. Polin je videla kako piloti jure prema
avionima u bazi za koju je pretpostavila da je američka
vazduhoplovna baza Osan, pedesetak kilometara od Seula.
Pogledala je prisutne. „Mišljenja, molim vas. Može li Severna
Koreja da pobedi?“
Gas je odgovorio: „Malo verovatno, ali ne i nemoguće“,
kazao je, a Polin je videla da ostali klimaju glavama. Gas je
nastavio: „Jedina nada im je blickrig koji će brzo zatvoriti sve
južnokorejske luke i aerodrome, sprečavajući dolazak
pojačanja.“
„Samo trenutak, hajde da razmislimo šta možemo da uradimo
ako se to dogodi.“
„Dve stvari, mada su obe rizične. Možemo da pojačavamo
vojno prisustvo u regionu: još bojnih brodova u Južnom
kineskom moru, još bombardera u našim bazama u Japanu, još
nosača aviona u Guamu.“
„Ali Kinezi bi mogli da shvate ta pojačanja kao provokaciju.
Posumnjaće da je to usmereno protiv njih.“
„Da.“
„A drugo mišljenje?“
„Još gore“, rekao je Gas. „Možemo da onesposobimo
severnokorejsku vojsku nuklearnim napadom.“
„To je ono za šta će se Džejms Mur zalagati sutra na
televiziji.“
„I tako bismo rizikovali nuklearnu odmazdu, ili ostataka
severnokorejskog nuklearnog arsenala ili, još gore, Kine.“
„Dobro. Držimo se trenutne strategije, ali pomno motrimo
bitku. Ono što nam je sad potrebno od Pentagona, Bile, jeste
prikaz oborenih severnokorejskih aviona i projektila, i broj koji
je ostao u vazduhu. Gase, volela bih da razgovaraš sa Sandipom.
Treba da svakog sata medijima dajemo izveštaje; pobrini se da
bude obavešten. Stejt department mora da obavesti naše
ambasade u inostranstvu. I potrebna nam je kafa. I sendviči. Ovo
će biti duga noć.“
Kad je sunce zašlo u Aziji, a zora svanula iznad Bele kuće,
general Šnajder je izjavio da severnokorejski blickrig nije uspeo.
Bar polovina projektila nije stigla do meta: neke je oborila
protivavionska vatra, drugi su onesposobljeni ometanjem
sistema upravljanja, a neki su se srušili bez očiglednog razloga.
Nekoliko bombardera su oborili lovački avioni.
Ipak, bilo je mnogo žrtava među vojskom i civilima, kako
američkim tako i južnokorejskim. CNN je pokazao snimke Seula
i drugih gradova, neki su bili preuzeti od južnokorejske
televizije, a neki s društvenih mreža. Videle su se srušene
zgrade, požari i kola hitne pomoći koja ne uspevaju da pomognu
ranjenima i prevezu mrtve. Ipak, nijedna luka ili vojni aerodrom
nisu bili zatvoreni. Napad se nastavio, ali ishod se više nije
dovodio u pitanje.
Polin je bila živčana od kafe i napetosti, ali mislila je da je
kraj blizu. Kad je Bil završio, rekla je: „Mislim da bi trebalo da
sad predložimo prekid vatre. Pozovite mi ponovo predsednika
Čena.“
Džeklin je počela da obavlja pripreme.
Bil je ukočeno kazao: „Gospođo predsednice, Pentagon bi
više voleo da potpuno uništimo severnokorejsku vojsku.“
„Ne možemo to da uradimo na daljinu“, rekla je. „Morali
bismo da stupimo na tlo Severne Koreje, a to bi započelo nov
rat, onaj s Kinezima, koje bi bilo neuporedivo teže poraziti nego
Severnokorejce.“
Začulo se odobravanje prisutnih, a Bil je nevoljno kazao:
„Vrlo dobro.“
Polin je dodala: „Ali dok Severnokorejci ne pristanu na
prekid vatre, predlažem da ih napadnete svim raspoloživim
oružjem.“
Razvedrio se. „Vrlo dobro, gospođo predsednice.“
Džeklin je kazala: „Čen je na vezi.“
Polin se javila. Nakon kratke razmene ljubaznosti, kazala je
Čenu: „Severnokorejski napad na Južnu Koreju je obustavljen.“
Čen je govorio preko prevodioca. „Agresija vlade iz Seula na
Demokratsku Narodnu Republiku Koreju je neopravdana.“
Polin je bila iznenađena. Kad su poslednji put razgovarali,
bio je razuman. Sad je izgledalo da recituje propagandne
slogane. Kazala je: „Svejedno, Severna Koreja je izgubila
bitku.“
„Narodna armija Koreje će nastaviti da energično brani
Republiku Koreju od američkih napada.“
Polin je stavila šaku preko slušalice. „Poznajem Čena. Ne
veruje u ovo sranje.“
Gas je kazao: „Mislim da je tvrda struja u prostoriji s njim,
govori mu šta da kaže.“
Nekoliko ljudi je klimnulo glavama.
Ovo je bilo neprijatno, ali mogla je da prenese svoju poruku.
„Verujem da narodi Sjedinjenih Država i Kine mogu da pronađu
način da se okonča ovo ubijanje.“
„Narodna Republika Kina će, naravno, pažljivo razmotriti to
što ste rekli.“
„Hvala vam. Želim prekid vatre.“
Usledila je duga ćutnja.
Polin je dodala: „Bila bih vam zahvalna da prenesete tu
poruku svojim drugovima u Pjongjangu.“
Ponovo nije odmah odgovorio, i Polin je zamišljala da Čen
drži šaku preko telefona i razgovara sa starim komunistima koji
su s njim u palati kraj jezera Džungnanhaj. Šta li govore? Niko u
Pekingu sigurno ne želi ovaj rat. Severna Koreja ne može da
pobedi – sinoćni događaji su pokazali to – a Kina ne želi da se
uplete u oružani sukob sa Sjedinjenim Državama.
Čen je, otežući, upitao: „A možete li nas uveriti da će taj
predlog prihvatiti predsednica No u Seulu?“
„Naravno da ne“, odmah je rekla Polin. „Južna Koreja je
slobodna zemlja. Ali daću sve od sebe da je ubedim.“
Nakon još jedne duge pauze, Čen je kazao: „Razgovaraćemo
s Pjongjangom o ovom.“
Polin je odlučila da ga pritisne. „Kad?“
Ovog puta je odgovor stigao bez oklevanja. „Odmah.“ To je
rekao Čen, pretpostavila je Polin, a ne njegovi savetnici.
Kazala je: „Hvala vam, gospodine predsedniče.“
„Hvala vama, gospođo predsedniče.“
Prekinuli su vezu. Polin je rekla: „Došlo je do promene u
Pekingu.“
Gas je kazao: „Kad pucnjava počne, vojska se nametne... a
kineskom vojskom upravlja tvrda linija.“
Polin je pogledala Bila i setila se da većina vojnika pripada
tvrdoj liniji.
Polin je kazala: „Dobro, hajde da razgovaramo sa Seulom.“
Džeklin je rekla: „Pozvaću predsednicu No.“
Centrala ju je povezala sa Seulom i uzela je telefon. Kazala
je: „Ovo je bio užasan dan za vas, gospođo predsednice, ali
južnokorejska vojska se hrabro borila i porazila agresora.“
Zamišljala je predsednicu No, sive kose podignute s visokog
čela, prodornih tamnih očiju, bora oko usta koje su govorile u
prošlim sukobima.
Predsednica No je odgovorila: „Vrhovni vođa je naučio da ne
može nekažnjeno da napada Južnu Koreju.“ Prizvuk velikog
zadovoljstva u njenom glasu nagovestio je da Noova razmišlja o
pokušaju atentata u kome je stradao njen ljubavnik kao i
bombardovanja u poslednjih nekoliko sati. Dodala je:
„Zahvaljujemo se hrabrim i širokogrudim američkim vojnicima
na neprocenjivoj pomoći.“
Dosta toga, mislila je Polin. „Sad moramo da razgovaramo
šta ćemo dalje uraditi.“
„Ovde pada mrak, a razmena projektila je prestala, ali počeće
ponovo ujutro.“
Polin se nije svidelo kako to zvuči. „Osim ako ne sprečimo
to“, rekla je.
„Kako biste to uradili, gospođo predsednice?“
„Predlažem obustavu vatre.“
Usledila je ćutnja na drugom kraju.
Da bi je prekinula, Polin je rekla: „Moj ministar spoljnih
poslova i kineski ministar spoljnih poslova doći će u Šri Lanku u
narednih nekoliko sati da se sastanu s vašim i severnokorejskim
ministrom. Trebalo bi da razgovaraju o pojedinostima trenutnog
prekida vatre, a onda pređu na pregovore o mirovnom
sporazumu.“
Predsednica No je kazala: „Prekid vatre bi ostavio Vrhovnog
vođu na vlasti u Pjongjangu i kontrolisao bi preostalo oružje...
tako da bi i dalje predstavljao pretnju za nas.“
To je bila istina, naravno. Polin je rekla: „Nikakve koristi
nema od nastavka ubijanja.“
Odgovor ju je zaprepastio. Noova je rekla: „Ne slažem se.“
Polin se namrštila. Ovo je bio jači otpor nego što je
očekivala. Šta je No mislila? „Porazili ste Severnu Koreju“,
rekla je Polin. „Šta još želite?“
„Vrhovni vođa Kang je započeo ovaj rat“, rekla je. „Ja ču ga
završiti.“
Oh, bože, mislila je Polin; želi bezuslovnu predaju.
 Polin je kazala: „Prekid vatre je prvi korak ka završetku rata.“
„Ovo je jedinstvena prilika da oslobodim svoje sunarodnike
sa severa od ubilačkog tiranina.“
Polin se sneveselila. Vrhovni vođa je stvarno bio ubilački
tiranin, ali predsednica No nije imala moć da ga zbaci protivno
željama Kineza. „Šta nameravate?“
„Potpuno uništenje vojske Severne Koreje i nov, neagresivan
režim u Pjongjangu.“
„Govorite o invaziji na Severnu Koreju?“
„Ako bude neophodno.“
Polin je želela da odmah uguši tu ideju. „Sjedinjene Države
neće udružiti snage s vama.“
Odgovor ju je iznenadio. „Ne želimo da to radite.“
Polin nije znala šta da kaže.
Nijedan korejski vođa nije razgovarao tako od pedesetih
godina dvadesetog veka. Ako bi se sever i jug ujedinili ovim
ratom, jug bi morao da se izbori s naglim prilivom dvadeset pet
miliona napola izgladnelih ljudi koji ne znaju kako da žive u
kapitalističkoj ekonomiji. No je došla na vlast obećavajući
ujedinjenje u neodređenoj budućnosti: njen slogan Pre nego što
umrem značio je ne nikad, ali i ne sad. Ipak, ekonomija nije bila
njen glavni problem. To je bila Kina.
Kao da joj čita misli, Noova je rekla: „Ako se ne budete
uključivali u to, verujemo da će Kinezi uraditi isto. Reći ćemo
da Korejci moraju da reše korejske probleme, bez uključivanja
drugih zemalja.“
„Peking vam neće dozvoliti da postavite proameričku vladu u
Pjongjangu.“
„Znam. Razgovaraćemo o budućnosti Severne i Južne Koreje
sa svojim saveznicima i susedima, naravno. Ali verujemo da je
došlo vreme da celovita Koreja prestane da bude pion u tuđoj
igri.“
To nije bilo realno, mislila je Polin. Ako budu pokušali,
debelo će zažaliti. Duboko je udahnula. „Gospođo predsednice,
poštujem vaša osećanja, ali verujem da je to što predlažete
opasno za Koreju i svet.“
„Obećala sam da ću ujediniti svoju zemlju. Možda u narednih
pedeset godina ne bude postojao ovakav trenutak. Neću da
ostanem zabeležena u istoriji kao predsednica koja nije
iskoristila svoju priliku.“
I to je bilo to, mislila je Polin. Ovo je osveta za ubistvo
njenog ljubavnika, i ispunjenje obećanja iz kampanje; ali najviše
od svega, radilo se o njenom nasleđu. Imala je šezdeset pet
godina, i razmišljala je o svom mestu u istoriji. To je bila njena
sudbina.
Ništa više nije moglo da se kaže. Polin je naglo rekla: „Hvala
vam, gospođo predsednice“, i prekinula vezu.
Pogledala je prisutne. Svi su čuli taj razgovor. Kazala je:
„Naša strategija za korejsku krizu sad je propala. Sever je napao
i izgubio, a jug je odlučan da napadne. Moja mirovna
konferencija je propala pre nego što je i počela. Predsednica No
planira veliki zaokret u svetskoj politici.“
Zastala je, trudeći se da svi shvate ozbiljnost situacije. Zatim
se okrenula praktičnim pitanjima.
„Bile, želim da ti održiš konferenciju za medije u Beloj kući
danas.“ Šnajder je izgledao kao da okleva, ali ona je želela
muškarca u uniformi. „Sandip Čarkaborti će biti s tobom.“
Gotovo je dodala da te drži za ručicu, ali se zaustavila. „Kaži da
smo bili spremni za napad i da smo ga odbili uz minimalnu
štetu. Daj im što više vojnih pojedinosti: broj ispaljenih
projektila, oborenih neprijateljskih aviona, vojnih žrtava,
civilnih žrtava. Možeš da kažeš da sam bila u kontaktu s
predsednicima Kine i Južne Koreje tokom noći, ali ne odgovaraj
na politička pitanja; kaži im da je situacija i dalje nejasna,
uostalom, ti si samo vojnik.“
„Vrlo dobro, gospođo.“
„Uz malo sreće, sad ćemo imati nekoliko sati za razmišljanje.
Molim vas, svi pozovite svoje pomoćnike da dođu ovamo i
odmorite se malo dok ljudi u Istočnoj Aziji spavaju. Idem da se
istuširam. Ponovo ćemo se sastati uveče, kad svane u Koreji.“
Ustala je, a ostali su uradili isto. Primetila je Gasov pogled i
shvatila je da želi da joj se pridruži, ali mislila je kako je loša
ideja da ga tako otvoreno favorizuje, tako da je skrenula pogled i
napustila prostoriju.
Vratila se u Rezidenciju i istuširala. Osećala se osveženo ali
umorno; očajnički joj je bio potreban san. Ipak, prvo je sela na
ivicu kreveta u bademantilu i pozvala Pipu, da je pita kako je na
raspustu.
„Saobraćajna gužva je sinoć bila grozna i putovali smo dva
sata do tamo!“, kazala je Pipa.
„Bedak“, rekla je Polin.
„Ali onda smo večerali i bilo je zabavno. Jutros smo
Džozefin i ja otišle na jutarnje jahanje.“
„Kog konja si jahala?“
„Lepog konjića po imenu Peršun, živahnog ali poslušnog.“
„Savršeno.“
„Zatim nas je tata odvezao u Midlberg da kupimo pitu od
bundeve i pogodi na koga smo naleteli? Na gospođu Džad!“
Polin je osetila jezu u stomaku. Dakle, Džeri je organizovao
susret s ljubavnicom za Dan zahvalnosti. Boston nije bio samo
veza za jednu noć, kako se ispostavilo. „Vidi, vidi“, rekla je,
trudeći se da zvuči veselo. Ali morala je da doda: „Kakva
slučajnost!“ Nadala se da Pipa nije uočila sarkazam.
 Pipa kao da nije bila svesna toga. „Ispostavilo se da je
provela praznik s nekom prijateljicom koja ima vinariju
nedaleko od Midlberga. Tako da je tata popio kafu sa starom
Drhtavicom dok smo Džo i ja kupovale pite. Sad se vraćamo i
pomoći ćemo Džoinoj mami da napuni ćurku.“
„Tako mi je drago što se zabavljaš.“ Polin je shvatila da je
zvučala pomalo utučeno.
Pipa je bila mlada, ali je imala žensku intuiciju, a Polinin
pomalo utučen ton podsetio ju je da njena majka ne proslavlja
praznik. Kazala je: „Hej, šta se događa u Koreji?“
„Pokušavam da zaustavim rat.“
„Opa. Treba li da se brinemo?“
„Prepusti to meni. Ja ću se brinuti za sve.“
„Želiš li da razgovaraš s taticom?“
„Ne ako vozi.“
„Da, vozi.“
„Kaži mu da ga volim.“
„Naravno.“
„Doviđenja, dušo.“
„Zdravo, mama.“
Polin je prekinula vezu s neprijatnim osećajem.
Džeri i Amelija Džad su planirali ovo. Tokom vikenda će
Džeri pronaći neki izgovor da se izvuče iz kuće na neki
sastanak. Prevario je Polin... dok se ona plemenito odupirala
iskušenju.
Gde je pogrešila? Da li je Džeri naslutio šta ona oseća prema
Gasu? Ne možeš protiv svojih osećanja, mislila je, i nije joj
stvarno smetalo kad je počela da sumnja kako Džeri ima vezu s
gospođom Džad. Ali možeš da utičeš na svoje postupke. Džeri je
varao, a Polin nije. Velika razlika.
Bilo je osam sati, udarni termin za televizijske vesti. Na
jednoj od stanica pitaće Džejmsa Mura o Koreji... kao da je on
znao išta o tome, mislila je ogorčeno. Verovatno nije mogao da
pronađe Koreju na mapi. Uključila je televizor i menjala kanale
dok ga nije pronašla u jednom veoma gledanom jutarnjem
programu.
Bio je odeven u svetlosmeđ sako od prevrnute kože s
resicama. Ovo je bio nov momenat: čak se nije ni pretvarao da
se prilagođava. Da li ljudi stvarno žele da im predsednik izgleda
kao Dejvi Kroket?
Pitanja su mu postavljali Mija i Itan. Na početku je Itan
rekao: „Posetili ste Istočnu Aziju tako da iz prve ruke poznajete
tamošnju situaciju.“
Polin se nasmejala. Mur je proveo deset dana u Istočnoj
Aziji, od toga jedan u Koreji, uglavnom u nekom hotelu s pet
zvezdica u Seulu.
Mur je rekao: „Ne tvrdim da sam stručnjak, Itane, i sigurno
ne umem da izgovorim ta smešna imena“, zastao je da bi se
oboje zakikotali, „ali mislim da je u ovoj situaciji potreban zdrav
razum. Severna Koreja je napala nas i naše saveznike, a kad ste
napadnuti, morate da uzvratite svom snagom.“
Polin je rekla: „Reč koju tražiš je eskalirati’, Džime.“
Nastavio je: „Sve manje od toga ohrabriće neprijatelja.“
Mija je prekrstila noge. Kao sve žene na tom kanalu, morala
je da nosi suknju dovoljno kratku da joj se vide kolena. Kazala
je: „Ali o čemu to govorite, Džime, jednostavnim rečnikom?“
„Kažem da zbrišemo Severnu Koreju jednim nuklearnim
napadom, i da uradimo to danas.“
„Pa, to je prilično drastično.“
Polin se ponovo nasmejala. „Drastično?“, kazala je ekranu.
„To je ludo, eto šta je.“
Mur je rekao: „Ne samo što bismo rešili svoj problem jednim
udarcem već bismo uplašili ostale. Recimo ljudima: ako
napadnete Ameriku, pečeni ste.“
Polin je mogla da zamisli kako njegove pristalice likuju. Pa
ona će ih spasti od nuklearnog uništenja, želeli to oni ili ne.
Isključila je televizor.
Bila je spremna za spavanje, ali želela je nešto da uradi pre
toga.
Obukla je trenerku i sišla do donjeg sprata. Tamo je pronašla
pripadnike Tajne službe i jednog mladog vojnog majora sa
atomskim fudbalom.
To nije bio fudbal, naravno, već aluminijumska žiro
haliberton aktovka u crnom kožnom omotaču. Izgledala je kao
torba za nošenje odela, osim male komunikacijske antene koja je
virila blizu ručke. Polin je pozdravila mladića i pitala za njegovo
ime.
„Ja sam Rejvon Roberts, gospođo predsednice.“
„Dobro, majore Roberts, volela bih da pogledam unutrašnjost
fudbalske lopte, da osvežim pamćenje. Otvorite je, molim vas.“
„Da, gospođo.“
Roberts je brzo skinuo crni kožni omotač, spustio metalni
kofer na pod, otvorio tri bravice i podigao poklopac.
U koferu su se nalazila tri predmeta i telefon bez brojčanika.
Pitao je: „Gospođo, smem li da vas podsetim na ove
predmete?“
„Da, molim vas.“
„Ovo je Crna knjiga.“ Bila je to uobičajena kancelarijska
fascikla s prstenovima. Polin ju je uzela i prelistala strane, koje
su bile odštampana crnom i crvenom bojom. Roberts je rekao:
„Tu se navode vaše osvetničke opcije.“
„Svi različiti načini na koji mogu da započnem nuklearni
rat.“
 „Da.“
„Čovek bi pomislio da ih nema tako mnogo. Zatim?“
Roberts je uzeo jednu malu, sličnu knjigu. „Ovo je spisak
poverljivih lokacija širom zemlje gde se možete skloniti u
slučaju neke opasnosti.“
Pored se nalazila jedna žuta fascikla s desetak zaheftanih
strana. „Ovde je opisan sistem za uzbunjivanje koji će vam
omogućiti da se obratite naciji sa svih televizijskih i radijskih
stanica za slučaj neke nacionalne krize.“
Taj predmet je bio gotovo nepotreban, mislila je Polin, u
doba danonoćnih vesti.
„A ovaj telefon poziva samo jedan broj: Nacionalni vojni
komandni centar u Pentagonu. Centar će preneti vaša uputstva
centrima za lansiranje projektila, nuklearnim podmornicama,
vojnim aerodromima i zapovednicima pešadije.“
„Hvala vam, majore“, rekla je. Napustila ih je i vratila se na
gornji sprat. Napokon je mogla da ode u krevet. Svukla je odeću
i zahvalno skliznula među čaršave. Ležala je zatvorenih očiju, a
u mislima je videla tu kožom presvučenu aktovku. U njoj se
nalazio smak sveta.
Za nekoliko sekundi je zaspala.
 35.

Tripoli je bio veliki grad, najveći koji je Kija videla, dvaput veći
od Ndžamene. U centru grada nalazili su se soliteri koji gledaju
na plažu, ali ostatak mesta je bio prenaseljen i prljav, s mnogo
zgrada oštećenih bombama. Neki muškarci bili su odeveni u
evropsku odeću, ali su zato sve žene imale duge haljine i
hidžabe.
Abdul je odveo nju i Nažija u jedan mali hotel, jeftin ali čist,
gde ni gosti niti osoblje nisu bili belci i gde se govorio samo
arapski. Kija se prvo plašila hotela, a kad se osoblje ponašalo
uslužno, mislila je da joj se rugaju. Pitala je Abdula kako da se
ponaša prema njima, a on joj je rekao: „Budi ljubazna, ali ne boj
se da tražiš ono što želiš, a ako su radoznali, i pitaju te odakle si
i tako dalje, samo se osmehni i kaži da si previše zauzeta za
ćaskanje.“ I otkrila je da to daje rezultate.
Kad su se tamo probudili prvog jutra, Kija je počela da
razmišlja o budućnosti. Sve do tog trenutka nije verovala da je
pobegla iz rudarskog logora. Dok su putovali na sever kroz
Libiju, vozeći po sve boljim putevima i spavajući na sve
udobnijim mestima, strahovala je da će ih džihadisti nekako
uhvatiti i ponovo zarobiti. Ti ljudi su bili jaki i surovi, radili su
šta su hteli. Abdul je bio jedini muškarac koga je upoznala koji
je mogao da im se suprotstavi.
Ta noćna mora je bila završena, hvala bogu, ali šta će dalje
raditi? Kakav je Abdulov plan? I da li uključuje i nju?
Odlučila je da ga pita. Odgovorio joj je pitanjem. „Šta bi ti
želela da radiš?“
 „Znaš šta ja želim“, kazala je. „Želim da živim u Francuskoj,
gde mogu da hranim dete i školujem ga. Ali potrošila sam sav
novac i još sam u Africi.“
„Možda mogu da ti pomognem. Nisam siguran, ali
pokušaću.“
„Kako?“
„Ne mogu da ti kažem kako. Molim te, veruj mi.“
Naravno da mu je verovala. Stavila je svoj život u njegove
ruke. Ali postojala je neka skrivena napetost u njemu, a njena
pitanja su je izvukla na površinu. Izgleda da ga je nešto brinulo.
To nisu bili džihadisti; izgledalo je da se više ne boji da ih
možda prate. I dalje se povremeno osvrtao i gledao druge
automobile, ali ne stalno, ne grozničavo. Šta je onda izazivalo tu
napetost? Da li je mislio o njihovoj zajedničkoj budućnosti... ili
razdvojenoj?
To ju je plašilo. Otkako ga je upoznala, ostavio joj je utisak
da ima kontrolu, da je spreman na sve, da se ničeg ne boji. Ali
sad je priznao da ne zna da li će moći da joj pomogne da završi
putovanje. Šta će da radi ako je on izneveri? Kako da se vrati do
jezera Čad?
Vedrijim tonom je rekao: „Svima nam je potrebna nova
odeća. Idemo u kupovinu.“
Kija nikad nije „išla u kupovinu“, ali je čula za taj izraz, i
znala je da su bogatašice hodale po prodavnicama tražeći stvari
da kupe viškom novca. Nikad nije zamišljala da će raditi isto.
Žene kao ona trošile su novac samo kad su morale.
Abdul je zaustavio taksi i otišli su u centar grada, gde su
senovite arkade bile pune prodavnica koje su iznele pola robe na
trotoar. Abdul je kazao: „Mnogi francuski Arapi nose
tradicionalnu odeću, ali možda bi ti život bio lakši u evropskoj
odeći.“
 Pronašli su prodavnicu dečje odeće. Naži je uživao u odabiru
boja i pronalaženju odgovarajuće veličine. Voleo je da proba
nove majice i da se ogleda. Abdul se razveselio. „Tako mlad, a
tako tašt!“, rekao je.
„Kao njegov otac“, promrmljala je Kija. Salim je bio pomalo
tašt. Zatim je zabrinuto pogledala Abdula, nadajući se da se nije
uvredio zbog pominjanja njenog pokojnog muža. Muškarci ne
vole da ih podsećaju da je njihova žena spavala s drugim. Ipak,
Abdul se smešio Nažiju i izgledalo je da mu to ne smeta.
Naži je dobio dva para kratkih pantalona, četiri majice, dva
para cipela, donji veš i kačket koji je odmah stavio na glavu.
U obližnjoj prodavnici, Abdul je ušao u kabinu za
presvlačenje i izašao u tamnoplavom pamučnom odelu, s belom
košuljom i uskom kravatom. Kija se nije sećala kad je, osim na
televiziji, videla muškarca s kravatom. „Izgledaš kao neki
Amerikanac!“, rekla je.
„Quel horreur“, rekao je Abdul na francuskom. „Kakav
užas.“ Ali osmehnuo se.
Zatim je Kiji palo na pamet da je možda stvarno Amerikanac.
To bi objasnilo sav taj novac. Mogla bi da ga pita, odlučila je.
Ne sad, ali uskoro.
Vratio se u prodavnicu u uobičajenoj sivosmeđoj odeći i s
novom u kesi.
Na kraju su otišli u prodavnicu za žene. „Ne želim da
potrošim previše tvog novca“, Kija je rekla Abdulu.
„Evo kako ćemo“, rekao je. „Odaberi dve odevne
kombinacije, jednu sa suknjom, a drugu s pantalonama, uzmi
donji veš, cipele i sve što ide sa svakom od njih. Ne brini se za
cenu, ovde ništa nije skupo.“
Kija nije stvarno mislila da su cene niske, ali nikad nije
kupovala odeću – samo tkaninu od koje se pravi – i nije tačno
znala.
„I ne žuri“, rekao je Abdul. „Imamo mnogo vremena.“
Kija je otkrila da je neobičan osećaj kad ne mariš za cenu.
Bio je prijatan, ali i pomalo zastrašujuć jer se bojala da poveruje
kako može da kupi šta god poželi u toj prodavnici. Oprezno je
probala jednu kariranu suknju i svetloljubičastu bluzu. Bila je
suviše stidljiva da čak i izađe iz kabine i pokaže odeću Abdulu.
Zatim je probala jedne farmerke i zelenu majicu. Prodavačica joj
je ponudila crno čipkasto donje rublje, govoreći: „Njemu će se
svideti.“ Ali Kija nije mogla da natera sebe da kupi nešto što je
ličilo na donji veš za prostitutke i insistirala je na belom
pamučnom rublju.
I dalje se stidela onog što je uradila u kolima, prve noći
nakon bekstva. Spavali su zagrljeni da bi se zgrejali, ali kad je
svanulo, poljubila je njegovo usnulo lice, a onda nije mogla da
se zaustavi. Zatim mu je ljubila šake i vrata i obraze dok se nije
probudio, a onda su, naravno, vodili ljubav. Zavela ga je. To je
bilo sramno. Ali nije mogla da natera sebe da žali zbog toga jer
je bila zaljubljena u njega i mislila je kako on počinje da se
zaljubljuje u nju. Ipak, bila je zabrinuta što se ponašala kao
kurva.
Stavila je sve u kesu i rekla Abdulu da će mu pokazati odeću
kad se vrate u hotel. Osmehnuo se i rekao da jedva čeka.
Kad su napustili prodavnicu, sa čežnjom se pitala da li će
ikad nositi tu odeću u Francuskoj.
„Moramo da uradimo još jednu stvar“, rekao je Abdul. „Dok
si probala odeću, pitao sam gde možemo da se fotografišemo.
Izgleda da u susednoj ulici ima jedna turistička agencija s foto-
automatom.“
Kija nikad nije čula za turističku agenciju ili foto-automat, ali
nije ništa rekla. Abdul je često pominjao stvari o kojima ona nije
ništa znala, i umesto da ga zapitkuje, stalno je čekala da joj
značenje postane jasno.
Prošli su kroz nekoliko ulica i ušli u prodavnicu koja je bila
ukrašena fotografijama aviona i stranih pejzaža. Jedna poslovna
mlada žena sedela je za stolom, odevena u suknju i bluzu,
pomalo nalik na odeću koju je Kija kupila.
Na jednoj strani se nalazila mala kabina sa zavesom. Žena je
dala Abdulu nekoliko novčića u zamenu za novčanice, a on je
objasnio Kiji kako je ta mašina radila. Bilo je jednostavno, ali
rezultat je izgledao kao neko čudo: za nekoliko sekundi je jedan
komad papira izašao kroz otvor, kao kad dete isplazi jezik, i Kija
je videla četiri fotografije svog lica. Kad je Naži to video,
poželeo je isto, što je bilo dobro, jer je Abdul kazao kako su im
potrebne i Nažijeve fotografije.
Kao svaki dvogodišnjak, Naži nije video razlog da sedi
mirno, tako da su bila potrebna tri pokušaja pre nego što su
fotografije bile dobre.
Žena za stolom je kazala: „Međunarodni aerodrom u
Tripoliju je zatvoren, ali ima letova za Tunis sa aerodroma
Mitiga, odakle možete otputovati na mnoge destinacije.“
Zahvalili su joj se i izašli. Na ulici je Kija pitala: „Zašto su
nam potrebne fotografije?“
„Da bismo mogli da ti izvadimo putna dokumenta.“
Kija nikad nije imala dokumenta. Identifikacija na granici
nikad nije bila njen plan. Abdul je izgleda mislio da će ona moći
da legalno uđe u Francusku. Koliko je znala, to je bilo
nemoguće. Inače, zašto bi iko plaćao krijumčarima?
Abdul je kazao: „Kaži mi svoj datum rođenja. I Nažijev.“
Kazala mu je i on se namrštio, pamteći oba datuma,
pretpostavila je.
Ali nešto ju je brinulo. Pitala je: „Zašto se ti nisi
fotografisao?“
„Ja već imam dokumente.“
To nije bilo ono što ga je pitala. „Kad Naži i ja odemo u
Francusku...“
„Šta?“
„Kuda ćeš ti da odeš?“
Napet izraz lica se vratio. „Ne znam.“
Ovog puta nije htela da odustane. Osetila je da mora da
dobije odgovor. Nije mogla da izdrži tu napetost. „Hoćeš li poći
s nama?“
Ali njegov odgovor joj nije doneo olakšanje. „Inšalah“, rekao
je. „Ako bog da.“

Ručali su u jednom restoranu. Naručili su beghrir, marokanske

palačinke od griza, prelivene medom i istopljenim puterom.
Naži ih je voleo.
Tokom tog jednostavnog obroka, Abdul je imao čudan osećaj
koji je pomalo podsećao na toplinu sunca, čašu dobrog vina,
Mocartovu muziku. Pitao se da li je to sreća.
Dok su pili kafu, Kija je pitala: „Jesi li ti Amerikanac?“
Bila je veoma pametna. „Zašto to pitaš?“, rekao je.
„Imaš mnogo novca.“
Želeo je da joj kaže istinu, ali u tom trenutku bi to bilo
previše opasno. Morao je da sačeka dok se misija ne završi.
Kazao je: „Moram da ti objasnim mnoge stvari. Možeš li da
sačekaš još malo?“
„Naravno.“
I dalje nije znao šta budućnost nosi, ali na kraju današnjeg
dana nadao se da će moći da donese neke odluke.
Vratili su se u hotel i stavili Nažija na spavanje, a onda je
Kija pokazala Abdulu novu odeću. Ipak, kad je navukla beli
grudnjak i gaćice, oboje su shvatili da odmah moraju da vode
ljubav.
Kasnije je obukao svoje novo odelo. Bilo je vreme da se vrati
u stvarni svet. U Tripoliju nije postojalo odeljenje CIA, ali
francuski DGSE je imao svoje ljude ovde, i zakazao je sastanak.
„Moram da odem na jedan sastanak“, rekao je Kiji.
Izgledala je zabrinuto, ali prihvatila je njegovu izjavu bez
komentara.
Kazao je: „Bićete ovde?“
„Naravno.“
„Ako se išta dogodi, pozovi me telefonom.“ Kupio joj je
telefon pre dva dana i uplatio maksimalan iznos pripejd kredita.
Još ga nije koristila.
„Biću dobro, ne brini se.“
Hotel je imao malo dodatnih usluga, ali na recepciji se
nalazila mala posuda s posetnicama i adresom ispisanom na
arapskom, i Abdul je uzeo nekoliko na izlasku.
Otišao je taksijem do centra grada. Osećao se sjajno što je
ponovo nosio američku odeću. To čak nije bilo ni posebno
dobro odelo, ali niko ovde to neće primetiti, a i podsećalo ga je
da je pripadao najmoćnijoj zemlji na svetu.
Taksi se zaustavio ispred jedne neugledne poslovne zgrade.
Na zidu kraj ulaza nalazio se niz potamnelih mesinganih ploča, a
kraj svake interfon sa ugraviranim imenima firmi. Pronašao je
onu na kojoj piše Entremetje i si i pritisnuo zvono. Iz zvučnika
se nije čuo nikakav zvuk, ali vrata su se otvorila i on je ušao.
Želeo je nešto na ovom sastanku, ali nije bio siguran da će to
dobiti. Bio je dobar u ostvarivanju svojih ciljeva u sukobima na
ulici ili u pustinji, ali nije bio kancelarijski ratnik. Imao je dobre
izglede da ostvari to što je želeo, veće od pedeset odsto, mislio
je. Ali ako budu tvrdoglavi, nije mogao da uradi mnogo toga.
 Znaci su ga odveli do vrata na trećem spratu. Pokucao je i
ušao. Tamara i Tab su ga čekali.
Prošla su dva meseca otkako ih je video, i bio je prilično
dirnut. Na njegovo iznenađenje, i oni su osećali isto. Tabu su oči
zasuzile dok se rukovao sa Abdulom, a Tamara ga je zagrlila.
„Bio si tako hrabar!“, kazala je.
U toj prostoriji bio je i jedan čovek u žućkastosmeđem odelu
koji je pozdravio Abdula zvanično na francuskom, rekao da se
zove Žan-Pjer Malmen, i rukovao se s njim. Abdul je
pretpostavio da je to bio načelnik francuske obaveštajne službe u
Libiji.
Seli su za sto. Tab je rekao: „Samo da se zna, Abdule,
uništenje Hufre bilo je najveće dostignuće u dosadašnjoj borbi
protiv ISGS-a.“
Tamara je dodala: „A uz zatvaranje Hufre, dobili smo obiman
dosije prepun informacija o ISGS-u: imena, adrese, mesta
sastanka, fotografije. I otkrili smo zaprepašćujuće razmere
severnokorejske podrške afričkim teroristima. To je najveći
obaveštajni plen u istoriji severnoameričkog džihadizma.“
Otmeno odevena sekretarica ušla je s bocom šampanjca i
četiri čaše na poslužavniku. Tab je rekao: „Mala proslava... u
francuskom stilu.“ Otvorio je bocu i sipao.
„Za našeg junaka“, kazala je Tamara i svi su pili.
Abdul je osetio da se odnos između Tamare i Taba promenio
otkako ih je upoznao na obali jezera Čad. Ako je u pravu, oni su
sad bili par, i želeo je da ih navede da pričaju o tome. Bio je
siguran da će to ublažiti njihovu reakciju na zahtev koji je
nameravao da iznese. Osmehnuo se i rekao: „Jeste li vas dvoje
sad u šemi?“
Tamara je rekla: „Da“, i oboje su izgledali zadovoljno.
Abdul je kazao: „Ali radite za obaveštajne službe različitih
država...“
Tab je rekao: „Dao sam otkaz. Radim u otkaznom roku.
Vraćam se u Francusku da se zaposlim u porodičnoj firmi.“
Tamara je kazala: „A ja sam se prijavila za transfer u
odeljenje CIA u Parizu. Fil Dojl je odobrio moj premeštaj.“
Tab je dodao: „A moj šef Marsel Laveni je preporučio
Tamaru tamošnjem šefu CIA, koji mu je prijatelj.“
„Želim vam sve najbolje“, kazao je Abdul. „Oboje ste tako
lepi, imaćete najlepšu decu.“
Izgledalo je da im je neprijatno, a Tamara je rekla: „Nisam
kazala da ćemo se venčati.“
Abdul je bio postiđen. „Baš sam staromodan što sam to
pretpostavio, izvinjavam se.“
„Nema potrebe“, rekao je Tab. „Samo nismo još pričali o
tome.“
Tamara je brzo promenila temu. „A sad, ako si spreman,
vratićemo te u Nždamenu.“
Abdul nije ništa rekao.
Dodala je: „Bojim se da žele da im podneseš detaljan
izveštaj. To će potrajati nekoliko dana. Ali onda imaš pravo na
dugo odsustvo.“
Evo nas, pomislio je Abdul.
„Biće mi drago da podnesem izveštaj, naravno“, kazao je. To
nije bila istina, ali morao je da se pretvara. „I radujem se
odsustvu. Ali misija još nije završena.“
„Nije?“
„Voleo bih da ponovo pronađem onaj signal. Pošiljka nije u
Tripoliju... proverio sam pomoću prijemnika. Tako da je gotovo
sigurno prešla Sredozemno more.“
Tamara je rekla: „Abdule, učinio si dovoljno.“
Tab je dodao: „U svakom slučaju, mogli su da je iskrcaju bilo
gde u Južnoj Evropi, od Gibraltara do Atine. To je na hiljade
kilometara obale.“
„Ali neka mesta su verovatnija od drugih“, uzvratio je Abdul.
„Jug Francuske, na primer, ima odavno spremnu infrastrukturu
za uvoz i distribuciju droge.“
„I dalje je to velika oblast za potragu.“
„Ne baš. Ako budem vozio tim obalskim putem – mislim da
se zove Korniš – možda ću uhvatiti signal. Onda bismo mogli da
otkrijemo ko je na samom kraju kokainskog traga. To je previše
dobra prilika da bismo je propustili.“
Žan-Pjer Malmen je rekao: „Nismo ovde da bismo hvatali
krijumčare droge. Mi jurimo teroriste.“
„Ali Evropa je mesto odakle dolazi novac“, bio je uporan
Abdul. „Čitavu operaciju na kraju finansiraju klinci koji kupuju
drogu u klubovima. Ako možemo da nanesemo neku štetu
francuskim saradnicima, sigurno ćemo oštetili ISGS i njihovu
krijumčarsku operaciju – što verovatno vredi više za njih od
rudnika zlata u Hufri.“
Malmen je odlučno rekao: „Tu odluku, očigledno, moraju da
donesu naši pretpostavljeni.“
Abdul je odmahnuo glavom. „Ne možemo dopustiti sebi
gubljenje vremena. Radio-predajnici će biti otkriveni kad počnu
da otvaraju vreće s kokainom. Ovo se možda već dogodilo, ali
ako nije – ako imamo sreće – to bi moglo da se dogodi u
narednim danima. Želim da sutra krenem u Francusku.“
„Ne mogu da odobrim to.“
„Ne tražim to od vas. Pokriven sam originalnim naređenjima.
Ako grešim, biću opozvan iz Francuske, ali idem.“
Malmen je slegnuo ramenima, popuštajući.
Tamara je kazala: „Abdule, možemo li nekako da ti
pomognemo?“
 „Da.“ Ovo je bio pipav zahtev, ali smislio je kako će da ga
iznese. Potapšao se po džepu tražeći olovku, ali shvatio je da se
odvikao od toga da je nosi. „Hoće li mi neko pozajmiti olovku i
list papira, molim vas?“
Malmen je ustao. Dok je tražio materijal za pisanje, Abdul je
rekao: „Kad sam pobegao iz Hufre, dvoje robova pobegli su sa
mnom, žena i dete, ilegalni migranti. Koristio sam ih kao masku,
pretvarajući se da smo porodica. To je savršena priča i voleo bih
da nastavim s tim.“
„Zvuči kao dobra ideja“, kazala je Tamara.
Malmen mu je dodao beležnicu i olovku. Abdul je zapisao:
„Kija Hadad i Naži Hadad“ i dodao je njihove datume rođenja.
Zatim je rekao: „Potrebna su mi dva prava francuska pasoša za
njih.“ Kao svaka tajna služba u svetu, DSGS je mogla da
napravi pasoše za bilo koga, kao deo svog posla.
Tamara je videla napisano i pitala: „Jesu li uzeli tvoje
prezime?“
„Glumimo da smo porodica“, podsetio ju je Abdul.
„Oh, da, naravno“, rekla je, a Abdul je znao da je naslutila
istinu.
Malmenu se očigledno nije svideo Abdulov plan, rekao je:
„Biće mi potrebne fotografije.“
Abdul je iz džepa sakoa izvadio dve trake fotografija iz
turističke agencije i gurnuo ih preko stola.
Tamara je kazala: „Oh! To je žena s jezera Čad! I mislila sam
da mi je ime Kija poznato.“ Objasnila je Malmenu. „Upoznali
smo tu ženu u Čadu. Raspitivala se o životu u Evropi. Rekla sam
joj da ne veruju krijumčarima ljudi.“
Abdul je kazao: „To je bio dobar savet. Uzeli su joj novac i
ostavili je u libijskom logoru za robove.“
Malmen je progovorio pomalo prezrivo. „Dakle, sprijateljili
ste se s tom ženom.“
Abdul nije odgovorio.
Tamara je i dalje gledala fotografiju. „Vrlo je lepa. Sećam se
da sam i tada to mislila.“
Naravno da su svi posumnjali u vezu između njega i Kije.
Abdul se nije trudio da to objasni. Neka misle šta žele.
Tamara je bila na njegovoj strani. Okrenula se ka Malmenu i
rekla: „Koliko vam vremena treba da napravite te pasoše...
otprilike sat?“
Malmen je oklevao. Očigledno je mislio da je Abdul prvo
trebalo da se vrati u Ndžamenu da podnese izveštaj. Ali bilo je
teško odbiti išta Abdulu nakon onog što je uradio – a Abdul je
računao na to.
Malmen je popustio, slegnuo ramenima i kazao: „Dva sata.“
Abdul je prikrio svoje olakšanje. Ponašajući se kao da je
potajno sve vreme očekivao ovo, dodao je Malmenu jednu od
posetnica koju je uzeo u predvorju hotela. „Molim vas, neka ih
donesu u moj hotel.“
„Naravno.“
Abdul je izašao nekoliko minuta kasnije. Na ulici je zaustavio
taksi i dao adresu turističke agencije koju je posetio ranije.
Usput je razmišljao o onom što je uradio. Sad je bio u obavezi
da odvede Kiju i Nažija u Francusku. Njen san će se ostvariti.
Ali šta je s njim? Kakvi su njegovi planovi nakon toga?
Očigledno je to pitanje mučilo nju koliko i njega. Odlagao je dan
kad će morati da odgovori na njega, uz izgovor da nije znao
kakav će stav zauzeti CIA i DGSE. Ali sad je znao, i više nije
bilo razloga da izbegava pravi problem.
Kad stignu u Francusku, a Kija i Naži se smeste tamo, da li će
se oprostiti od njih i vratiti svojoj kući u SAD, i nikad ih više
neće videti? Kad god je mislio o toj mogućnosti, bio je utučen.
Mislio je o njihovom ručku danas, o tome kako se zadovoljno
osećao. Kad je poslednji put iskusio takav osećaj ispravnosti i
zadovoljstva svojim mestom u svetu? Možda nikad.
Taksi se zaustavio i Abdul je ušao u turističku agenciju. Ista
otmeno odevena žena nalazila se iza pulta, i setila ga se od
jutros. Prvo je izgledala nesigurno jer je mislila da se vratio bez
žene da je pita da izađu.
Ohrabrujuće joj se osmehnuo. „Moram da odem u Nicu“,
rekao je. „Tri karte. U jednom smeru.“
 36.

Jak vetar duvao je oko okruglog južnog jezera u vladinom

kompleksu Džungnanhaj u sedam ujutro. Čang Kaj je izašao iz
kola i zakopčao jaknu štiteći se od hladnoće.
Trebalo je da se sastane s predsednikom, ali je mislio o Ting.
Sinoć ga je pitala o ratu i rekao joj je da će supersile sprečiti
eskalaciju. Ali u duši nije bio siguran, i ona je osetila to. Otišli
su u krevet i zaštitnički grlili jedno drugo. Na kraju su vodili
ljubav nekako očajnički, kao da im je poslednji put.
Kasnije je ležao budan. Kao mladić je pokušavao da shvati ko
stvarno ima moć. Da li je to predsednik, zapovednik armije,
članovi Politbiroa zajedno? Ili američki predsednik, američki
mediji ili milijarderi? Postepeno je shvatio da su svi ograničeni.
Američki predsednik upravljao se prema javnom mnjenju,
kineski prema Komunističkoj partiji. Milijarderi su morali da
zarađuju, a generali da pobeđuju u bitkama. Moć se nije nalazila
na jednom mestu već u neverovatno složenoj mreži, u jednoj
grupi ključnih ljudi i institucija bez kolektivne volje, od kojih je
svako vukao na svoju stranu.
A on je bio deo toga. Ono što će se dogoditi biće njegova
krivica, koliko i krivica bilo kog drugog.
Dok je ležao u krevetu, slušajući cele noći škripu guma na
ulici, pitao je sebe šta bi još mogao da uradi, sa svog mesta u toj
mreži, da bi sprečio da se korejska kriza pretvori u globalnu
katastrofu. Morao je da se pobrine da Ting, njegova majka i
Tingina majka, i njegov otac, ne umru u oluji bombi i letećih
krhotina, zidova koji se ruše i smrtonosne radijacije.
 To mu dugo nije dozvolilo da zaspi.
Kad je zatvarao vrata kola i navlačio kapuljaču video je dve
osobe kako stoje na obali, okrenute leđima, gledajući preko
sivog, hladnog jezera. Prepoznao je figuru svog oca Čanga
Đenđuna, uvijenu u crn kaput, izgledajući kao neka niska statua
osim što je pušio. Čovek kraj njega je verovatno bio njegov
dugogodišnji prijatelj, general Hueng, koji je prkosio hladnoći u
vojničkoj bluzi, suviše čvrst da bi nosio vuneni šal. Stara garda
je ovde, mislio je Kaj.
Približio im se, ali nisu čuli njegove korake, verovatno zbog
vetra, i čuo je Huenga: „Ako Amerikanci žele rat, daćemo im
ga.“
„Vrhovno umeće ratovanja je poraziti neprijatelja bez borbe“,
rekao je Kaj. „Sun Cu je to rekao.“
Hueng se naljutio. „Nije mi potrebna lekcija iz Sun Cuove
filozofije od takvog balavca.“
Još jedna kola su se približila i izašao je mladi ministar
odbrane Kung Džao. Kaju je bilo drago što je video jednog
saveznika. Kung je uzeo crvenu skijašku jaknu iz prtljažnika i
navukao ju je. Kad je video njih trojicu kraj vode, rekao je: „Zar
nećete da uđete?“
Đenđun je odgovorio: „Predsednik voli da šeta. Misli da mu
je potrebna vežba.“ Đenđunov ton je bio pomalo prezriv. Neki
od tih matorih vojnika mislili su da je vežbanje mladalački hir.
Predsednik Čen je izašao iz palate toplo odeven, s
rukavicama i pletenom kapom. Pratio ga je jedan pomoćnik i
telohranitelj. Odmah je počeo žustro da hoda. Ostali su mu se
pridružili, a Đenđun je bacio cigaretu. Krenuli su oko jezera, u
smeru kazaljke na satu.
Predsednik je zvanično počeo. „Čengu Đenđune, kao
potpredsednik Komiteta za nacionalnu bezbednost, šta mislite o
ratu u Koreji?“
„Jug pobeđuje“, rekao je bez oklevanja Đenđun. „Imaju više
oružja, a njihovi projektili su precizniji.“ Govorio je odsečno,
kao vojnik koji predaje raport, samo činjenice, jedan, dva, tri,
bez okolišanja.
Čen je kazao: „Koliko dugo Severna Koreja može da izdrži?“
„Ponestaće im projektila za nekoliko dana.“
„Ali mi im šaljemo nove.“
„Što brže možemo. Nesumnjivo, Amerikanci rade isto na
jugu. Ali niko od nas ne može da izdrži ovako unedogled.“
„I šta će se dogoditi?“
„Jug može da pokuša invaziju.“
Predsednik se okrenuo ka Kaju. „Uz američku pomoć?“
Kaj je rekao: „Bela kuća neće poslati američke vojnike na
sever. Ali i ne moraju. Južnokorejska vojska može da pobedi bez
njih.“
Đenđun je kazao: „A onda će čitavom Korejom vladati režim
u Seulu – što znači SAD.“
Kaj više nije bio siguran da je taj poslednji deo istinit, ali ovo
nije bilo vreme za raspravu.
Čen je kazao: „Preporuke za akciju?“
Đenđun je bio silovit. „Moramo da intervenišemo. To je
jedini način da sprečimo da Severna Koreja postane američka
kolonija... na našem pragu.“
Intervencija je bila ono čega se Kaj bojao. Ali pre nego što je
to rekao, Kung Džao je progovorio. „Ne slažem se“, rekao je
Kung, ne čekajući da ga predsednik pita.
Đenđun je izgledao ljutite što mu se suprotstavio.
„Samo izvolite, Kung“, kazao je blago Čen. „Kažite nam
zašto.“
Kung je prošao rukom kroz već raščupanu kosu. „Ako
intervenišemo, daćemo Amerikancima pravo da urade isto.“
Govorio je razumnim tonom filozofske rasprave, sasvim
suprotnim od Đenđunovog bombardovanja činjenicama. „Važno
pitanje sad nije kako da spasemo Severnu Koreju. Već kako da
sprečimo rat sa Sjedinjenim Državama.“
General Hueng je žestoko odmahnuo glavom. „Amerikanci
ne žele rat s nama ništa više nego mi s njima“, tvrdio je. „Sve
dok naše snage ne prelaze granicu Južne Koreje, oni će ostati
uzdržani.“
„Ne znamo to“, slegnuo je ramenima Kung. „Niko ne zna šta
će Sjedinjene Države uraditi. Pitam možemo li rizikovati rat
supersila.“
„Život je rizičan“, zarežao je Hueng.
„A politika je izbegavanje rizika“, uzvratio je Kung.
Kaj je odlučio da je vreme da progovori. „Smem li da
predložim nešto?“
„Naravno“, kazao je Čen. Osmehnuo se Đenđunu. „Predloži
vašeg sina obično su korisni.“
Đenđun se nije u potpunosti slagao. Pognuo je glavu
prihvatajući kompliment, ali nije ništa rekao.
Kaj je kazao: „Postoji još nešto što možemo da pokušamo pre
nego što pošaljemo kinesku vojsku u Severnu Koreju. Možemo
da predložimo pomirenje između Vrhovnog vođe u Pjongjangu i
ultranacionalista u Jeongdžeo-dongu.“
Čen je klimnuo glavom. „Ako se režim i pobunjenici pomire,
nedostajuća polovina severnokorejske vojske mogla bi da bude
upotrebljena.“
Đenđun je izgledao zamišljeno. „I nuklearno oružje.“
To je bio problem. Kaj je brzopleto dodao: „Nuklearno oružje
ne mora da bude upotrebljeno. Sama činjenica da je postalo
dostupno vladi u Pjongjangu trebalo bi da bude dovoljna da
dovede Južnokorejce za pregovarački sto.“
Čen je smislio još jednu začkoljicu. „Teško je zamisliti da
Vrhovni vođa deli moć s nekim, a nekmoli s ljudima koji su
pokušali da ga zbace.“
„Ali ima izbor između toga i potpunog poraza...“
Čen je razmišljao o tome. Nakon kraćeg razmišljanja reče:
„Vredi pokušati.“
Kaj je rekao: „Pozvaćete Vrhovnog vođu, zar ne,
gospodine?“
„Odmah.“
Kaj je bio zadovoljan.
Ali ne i general Hueng. Nije mu se sviđao razgovor o
kompromisu: zbog toga je Kina izgledala slabo. Predsednik Čen
ga je razočarao. Hueng i stara garda su podržali Čenov dolazak
na vlast, verujući da će vratiti ortodoksni komunizam, ali Čen
nije bio tako krut koliko su se nadali.
Ipak, Hueng je znao kako da prihvati poraz i ograniči štetu i
sad je rekao: „Ne možemo da čekamo. Ako Kang pristane,
predsedniče, predlažem da insistirate da danas iznese svoju
ponudu pobunjenicima.“
„Dobro razmišljanje“, kazao je Čen.
Hueng je izgledao oraspoloženo.
Grupa je obišla jezero i sad se gotovo vratila do dvorane
Ćindženg. Đenđun se tiho obratio Kaju kad niko drugi nije bio u
blizini. Pitao je: „Jesi li nedavno razgovarao sa svojim
prijateljem Nilom?“
„Naravno. Razgovaram s njim najmanje jednom nedeljno. On
je vredan izvor informacija o razmišljanju u Beloj kući.“
„Hm.“
„Zašto pitaš?“
„Budi oprezan“, kazao je Đenđun.
 Svi su ušli u zgradu i krenuli uza stepenice.
Čen je rekao pomoćniku: „Pozovite mi Kanga.“
Skinuli su jakne i protrljali promrzle šake. Jedan sluga je
doneo čaj da ih zagreje.
Kaj se pitao šta je njegov otac mislio. Te reči su mu zvučale
zlokobno. Da li je neko znao šta su on i Nil rekli jedan drugom?
Moguće je. Možda ih prisluškuju, uprkos svim merama opreza. I
Kaj i Nil su rutinski izveštavali o svojim razgovorima, a takvi
izveštaji su mogli da procure. Da li je Kaj rekao nešto opasno?
Pa, jeste, rekao je Nilu koliko je slaba Severna Koreja, i to
otkriće bi se moglo smatrati nelojalnim.
Kaj je osetio nelagodu.
Telefon je zazvonio i Čen se javio.
Svi su ćutke slušali kako je predsednik iznosio stavove o
kojima su diskutovali. Kaj je obratio pažnju na Čenov ton. Mada
su svi predsednici u teoriji jednaki po statusu, u stvarnosti je
Severna Koreja zavisila od Kine, a to se primećivalo u Čenovom
stavu jer je zvučao kao otac koji se obraća odraslom sinu koji ga
možda neće poslušati.
Zatim je usledila duga tišina tokom koje je Čen slušao.
Na kraju je samo rekao. „Danas.“
Kaj je počeo da se nada. To je zvučalo dobro.
Čen je ponovio: „To mora da se uradi danas.“
Zatim pauza.
„Hvala vam, Vrhovni vođo.“
Čen je spustio slušalicu i kazao: „Pristao je.“

Čim se Kaj vratio u Guoanbu, pozvao je Nila Dejvidsona. Nil je

bio na nekom sastanku – o Koreji, pretpostavio je Kaj. Uključio
je južnokorejsku televiziju jer su ponekad prvi javljali za neke
događaje. Sever je izgledao slabije, ispaljivao je sve manje
projektila, a većina je bila presretnuta, dok su Južnokorejci
energično raščišćavali ruševine i ojačavali bombama oštećene
zgrade. Nije bilo ničeg novog.
General Ham se javio u podne.
Govorio je tiho, usta su mu očigledno bila blizu telefona, kao
da se bojao da će ga neko čuti. „Vrhovni vođa je ispunio sva
moja očekivanja“, rekao je.
To je zvučalo kao pohvala, ali Kaj je znao da nije.
Ham je nastavio: „Potvrdio je odluku koju sam doneo pre
toliko godina.“
Mislio je na odluku da špijunira za Kinu.
„Ipak, sad me je iznenadio pokušajem da sklopi mir.“
Kaj je znao to, ali nije ništa rekao. „Kad se to dogodilo?“
„Kang je jutros pozvao Jeongdžeo-dong.“
Odmah nakon razgovora s predsednikom Čenom, izračunao
je Kaj. To je bilo brzo. „Kang je očajan“, rekao je.
„Nije dovoljno očajan“, kazao je Ham. „Nije ponudio
pobunjenicima ništa osim amnestije. Ne veruju da će održati reč,
a i žele mnogo više.“
„Na primer?“
„Vođa pobunjenika Pak Dže-džin želi da bude ministar
odbrane i Kangov naslednik na mestu Vrhovnog vođe.“
„Što je Kang odbio.“
„Nimalo iznenađujuće“, rekao je Ham. „Imenovati jednog
pobunjenika kao naslednika je kao potpisivanje sopstvene
smrtne presude.“
„Kang je trebalo da ponudi neki kompromis.“
„Ali nije.“
Kaj je uzdahnuo. „Dakle, neće biti primirja.“
„Ne.“
Kaj je bio razočaran, mada ne i mnogo iznenađen.
Pobunjenici nisu želeli primirje. Očigledno su mislili da samo
treba strpljivo da čekaju da režim u Pjongjangu bude uništen, a
onda da se pojave i preuzmu vlast. To nikad nije tako
jednostavno, ali oni to nisu shvatali. U svakom slučaju, zašto se
Vrhovni vođa nije više potrudio? Kaj je rekao Hamu: „Šta Kang
želi u ovom trenutku?“
„Smrt ili slavu“, rekao je Ham.
Kaj je osetio neku težinu u stomaku. Ovo je bio razgovor o
smaku sveta. Kazao je: „Šta to znači?“
„Nisam siguran“, rekao je Ham. „Ali motrite na radar.“
Prekinuo je vezu.
Kaj se bojao da će Vrhovni vođa sad biti odvažniji nego ikad.
Uradio je šta je Čen zahtevao, mada nevoljno, i ponudio je
pobunjenicima sporazum; i sad možda misli kako je njihovo
odbijanje opravdalo njegovu agresiju. Kajev mirotvorački
predlog možda je samo pogoršao stvari.
Ponekad, mislio je, jednostavno ne možeš da pobediš.
Napisao je kratku poruku u kojoj je rekao da su pobunjenici
odbili mirovnu ponudu Vrhovnog vođe i poslao ju je
predsedniku Čenu, a kopije svim visokim vladinim
zvaničnicima. Takva poruka trebalo bi da bude poslata s
potpisom njegovog šefa Fu Čujua, ali Kaj se više nije ni
pretvarao da mu se povinuje. Fu je spletkario protiv njega i to su
znali svi upućeni. Kineske vođe trebalo je podsetiti da je Kaj, a
ne Fu, poslao taj ključni obaveštajni podatak.
Pozvao je Đina Čin-hvaa, načelnika odeljenja za Koreju.
Đinu je bilo potrebno šišanje, mislio je Kaj; pramen kose
prekrivao mu je jedno oko. Nameravao je da pomene to kad je
shvatio da je viđao i druge mladiće s takvim frizurama, i da je to
verovatno bila moda, tako da nije ništa rekao. Kazao je:
„Možemo li da posmatramo Severnu Koreju putem radara?“
 „Naravno“, odgovorio je Đin. „Naša vojska ima snimak
radara, a možemo da hakujemo južnokorejske vojne radare, što
je verovatno preciznije.“
„Morate to da posmatrate. Nešto će se možda dogoditi. I
pošaljite snimak i ovde, molim vas.“
„Da, gospodine. Molim vas, uključite broj pet.“
Kaj je prebacio na taj kanal. Trenutak kasnije, jedan radarski
snimak pojavio se iznad mape. Ipak, nebo iznad Severne Koreje
izgledalo je mirno nakon višednevnog vazdušnog rata.
Nil mu se javio tek sredinom popodneva. „Bio sam na nekom
sastanku“, rekao je razvučenim teksaškim naglaskom. „Moj šef
priča duže nego baptistički sveštenici. Šta ima novo?“
Kaj je kazao: „Da li je moguće da je neko saznao o čemu smo
razgovarali prošli put?“
Usledio je trenutak oklevanja, a onda je Nil rekao: „Oh,
jebiga.“
„Šta?“
„Koristiš bezbedan telefon, zar ne?“
„Najbezbedniji koji mogu da nađem.“
„Upravo smo otpustili nekog.“
„Koga?“
„Jednog kompjuterskog tehničara. Radio je za ambasadu, ne
za CIA, ali ipak je pregledao naše dokumente. Saznali smo to
prilično brzo, ali mora da je video moju belešku o našem
razgovoru. Da li si u nevolji?“
„Ono što sam ti rekao neko bi mogao da pogrešno
protumači... posebno moji neprijatelji.“
„Žao mi je.“
„Taj tehničar očigledno nije mene špijunirao.“
„Mislimo da je radio za Narodnooslobodilačku armiju.“
Što je značilo za generala Huenga. Tako je Kajev otac saznao
za taj razgovor. „Hvala što si bio iskren sa mnom, Nile.“
„Sad ne mogu sebi da dozvolim ništa drugo.“
„Istina. Razgovaraćemo uskoro.“
Prekinuli su vezu.
Kaj je seo i razmislio. Kampanja protiv njega jača. Sad to nije
bila samo glasina o Ting. Neko se trudio da ga predstavi kao
izdajnika. Ono što je trebalo da uradi jeste da ostavi sve i suoči
se s neprijateljima. Treba da pokrene pitanje odanosti zamenika
ministra Lija, raširi glasine da general Hueng ima ozbiljan
problem s kockanjem i izda naređenje da niko ne razgovara o
mentalnom zdravlju Fu Čujua. Ali sve je to bilo bezveze i nije
imao vremena.
Iznenada je radar oživeo. Gornji levi ugao ekrana punio se
strelicama. Kaju je bilo teško da proceni koliko ih je.
Džin Čin-hva mu je telefonirao i rekao: „Napad
projektilima.“
„Da. Koliko ih je?“
„Mnogo. Dvadeset pet-trideset.“
„Nisam mislio da je Severnoj Koreji ostalo toliko projektila.“
„To im je možda sve što je preostalo.“
„Poslednji trzaj Vrhovnog vođe.“
„U donjem delu ekrana videćete južnokorejski odgovor.“
Ali nešto drugo se dogodilo pre toga. Pojavio se još jedan roj
strela, takođe sa severnokorejske strane, ali bliže granici. Kaj je
rekao: „Šta, dođavola...“
„To su možda dronovi“, kazao je Đin. „Možda mi se samo
pričinjava, ali mislim da se pomeraju sporije.“
Projektili i dronovi, mislio je Kaj; bombarderi su sledeći.
Uključio je južnokorejsku televiziju. Emitovala je signal za
vazdušnu opasnost uz snimke ljudi koji beže ka skloništima u
podzemnim garažama i više od sedamsto stanica podzemne
železnice u Seulu. Piskavo zavijanje sirene nadjačavalo je
saobraćajnu gužvu. Kaj je znao da se vežbe održavaju jednom
godišnje, ali uvek u tri popodne, a kako je sad bilo predveče,
Južnokorejci su znali da je ovo stvarna opasnost.
Severnokorejska televizija i dalje nije ništa emitovala, ali
pronašao je neku radio-stanicu. Emitovala je muziku.
Kad je ponovo pogledao ekran radara, video je da su
nadolazeći projektili počeli da se susreću s protivvazdušnom
odbranom. Taj prizor je bio neobično nedramatičan: dve
pokretne strelice, jedna napada druga se brani, susretnu se i
dodirnu, a onda obe tiho nestanu, bez ikakvog zvuka ili
nagoveštaja da je vojna oprema vredna milione dolara upravo
potpuno uništena.
Ali Kaju je bilo jasno da, kao i kod svakog drugog napada
projektilima, odbrana nije neprobojna. Izgledalo mu je da se
najmanje polovina severnokorejskih projektila i dronova probila.
Uskoro će pogoditi prenaseljene gradove. Ponovo je prebacio na
južnokorejsku televiziju.
Između sirena za uzbunu, snimci iz gradova sad su pokazivali
prazne ulice. Gotovo da nije bilo saobraćaja. Automobili,
autobusi, kamioni i bicikli stajali su tamo gde su ih ostavili
uspaničeni vozači. Semafori na napuštenim raskrsnicama
menjali su svetla od zelenog, preko žutog do crvenog, a to niko
nije primećivao. Retki ljudi su trčali, niko nije hodao. Jedno
crveno vatrogasno vozilo polako se kretalo ulicom, čekajući da
požari počnu, a za njim je išlo jedno žuto-belo vozilo hitne
pomoći. Unutra su bili hrabri ljudi, mislio je Kaj. Pitao se ko li
snima te prizore i zaključio je da su kamere sigurno daljinski
upravljane.
Zatim su bombe počele da padaju, a Kaj je doživeo još jedan
šok.
 Bombe su napravile malo štete. Izgledalo je da su ispunjene
malom količinom eksploziva. Neke su se rasprsle u vazduhu,
petnaest ili trideset metara iznad tla. Nijedna zgrada se nije
srušila, nijedna kola nisu odletela u vazduh. Bolničari su iskočili
iz kola hitne pomoći, vatrogasci su uzeli creva, a onda stajali
zbunjeno i zurili u projektile koji su tiho šištali.
Na kraju je jedan od bolničara počeo da kašlje i kija, a Kaj je
naglas kazao: „Oh, ne, ne!“
Ljudi su brzo počeli da se guše. Neki su pali na zemlju. Oni
koji su mogli da se kreću požurili su da iz vozila uzmu zaštitne
maske.
Kaj je rekao: „Te drkadžije koriste hemijsko oružje.“ Govorio
je praznoj kancelariji.
Druga kamera pokazala je prizor iz nekog korejskog vojnog
logora. Tu je otrov izgledao drugačije: vojnici su trčali da
navuku zaštitnu odeću, ali lica su im već postajala crvena, neki
su povraćali, drugi su bili suviše zbunjeni da bi znali šta da rade,
a oni najteže pogođeni bili su na zemlji, bacakajući se. Kaj je
kazao: „Cijanovodonik.“
Na parkingu nekog supermarketa, kupci su iskakali iz vozila i
pokušavali da stignu do prodavnice, neki s bebama i decom.
Većina nije stigla do vrata i pali su na asfalt, usta otvorenih
zbog povika koje Kaj nije mogao da čuje, dok im je iperit
izazivao plikove na koži, zaslepljivao oči i uništavao im pluća.
Najgori prizori bili su iz američke vojne baze. Tamo su bacili
nervni gas. Mnogi vojnici su izgleda već nosili zaštitnu opremu,
što je bilo mudro. Očajnički su pokušavali da pomognu ostalima
koji nisu to bili uradili, uključujući i mnoge civile. Zatrovani
muškarci i žene bili su napola slepi, preznojavali su se, povraćali
i trzali nekontrolisano. Kaj je mislio da je to sigurno VX,
engleski izum koji su Severnokorejci voleli da koriste za
ubijanje. Brzo je vodio od agonije do paralize i smrti od gušenja.
Kajev telefon je zazvonio i javio se ne skidajući pogled s
ekrana.
To je bio ministar odbrane Kung Džao koji je rekao: „Jebote,
da li gledaš ovo?“
„Upotrebili su hemijsko oružje“, kazao je Kaj. „I možda i
biološko... ono deluje sporije i ne možemo još da znamo.“
„Šta ćemo da radimo, jebote?“
„Sad nije više važno“, odgovorio je Kaj. „Jedino što je sad
bitno jeste šta će uraditi Amerikanci.“
 STANJE PRIPRAVNOSTI 2
JEDAN KORAK OD NUKLEARNOG RATA.
VOJSKA JE SPREMNA DA INTERVENIŠE
U ROKU OD ŠEST SATI.

(Jedini put kad je stepen pripravnosti bio tako visok

bio je tokom Kubanske raketne krize 1962)
 37.

Tokom nekoliko minuta, Polin je bila paralisana od užasa.

Uključila je televizor dok se oblačila, ali sad je stajala ispred
ekrana u donjem vešu, nesposobna da skrene pogled. CNN je
prikazivao snimke iz Južne Koreje, uglavnom snimljene
telefonima i postavljene na društvene mreže, kao i snimke s
korejske televizije, a svi su prikazivali čudovišnu noćnu moru
goru od ičeg što su mogli da smisle srednjovekovni slikari koji
su predstavljali Sudnji dan.
Bilo je to mučenje na daljinu. Otrovne tečnosti i gasovi
napadali su: muškarce, žene i decu, Korejce, Amerikance i
ostale. Oni napolju su bili najranjiviji, ali prodavnice i
kancelarije su imale sisteme za ventilaciju kroz koje je ušlo malo
hemikalija; a smrtonosni vazduh mogao je da uđe u kuče i
stanove, provlačeći se tiho oko ivica vrata i prozora. Ulazio je i
u podzemne garaže gde su se neki ljudi sklonili, izazivajući
užasne prizore panike i histerije. Zaštitne maske nisu nudile
potpunu zaštitu – kako su neki od obaveštenijih novinara istakli
– od svih smrtonosnih supstanci koje bi mogle polako da prodru
u krvotok kroz kožu.
Najviše su je pogodile bebe i deca: vrištanje, očajnička borba
za vazduh, ispečena lica, nekontrolisano trzanje. Bilo je
dovoljno teško gledati odrasle kako pate; gledanje dece bilo je
nepodnošljivo, i ona je stalno zatvarala oči, a onda terala sebe da
gleda.
Telefon je zazvonio. Bio je to Gas. Rekla je: „Koliko je
teritorije zahvaćeno?“
 „Tri najveća grada u Južnoj Koreji su pogođena – Seul,
Busan i Inčeon – kao i većina američkih i korejskih vojnih
baza.“
„Prokletstvo.“
„Nego šta.“
„Koliko je Amerikanaca ubijeno?“
„Zasad nemamo broj, ali biće ih na stotine, uključujući i neke
članove porodica vojnika.“
„Da li to i dalje traje?“
„Raketni napad je završen, ali otrovi i dalje ubijaju ljude.“
U Polini je sve proključalo, želela je da vrisne. Naterala je
sebe da bude smirena. Razmišljala je neko vreme, a onda kazala:
„Gase, ovo očigledno zahteva ozbiljan odgovor Sjedinjenih
Država, ali neću doneti ishitrenu odluku. Ovo je najveća kriza
od jedanaestog septembra.“
„Sad je noć na Dalekom istoku, i možda ne bude novih
napada do jutra. Što nam daje vreme za planiranje.“
„Ali počećemo odmah. Neka se svi okupe u Komandnoj sobi,
recimo, u osam i trideset.“
„Razumem.“
Prekinuli su razgovor, a ona je sela na krevet i razmišljala.
Hemijsko i biološko oružje je nehumano i zabranjeno
međunarodnim konvencijama. Ono je neizrecivo surovo. A oni
su ga upotrebili da ubiju Amerikance. Rat u Koreji više nije
lokalna čarka. Svet će čekati američki odgovor na napad. A to
znači njen odgovor.
Obukla je ozbiljnu tamnosivu suknju, žaket i prljavo belu
bluzu, što je odražavalo njeno tmurno raspoloženje.
Kad je stigla do Ovalne sobe, jutarnje vesti su prikazivale
reakcije. Ljudima nije bio potreban neki blebetav političar da bi
ih uzbudio zbog ovog. Polinin bes delili su svi ljudi koji su išli
na posao, intervjuisani na stanici metroa. Svaki napad na
Amerikance ih je ljutio, ovaj ih je potpuno izbezumio.
Severna Koreja nije imala ambasadu u Sjedinjenim
Državama, ali jeste stalnu misiju u Ujedinjenim nacijama, s
kancelarijom u Diplomatskom centru na Drugoj aveniji u
Njujorku; besna rulja okupila se na ulici ispred te zgrade, vičući
na prozore na trinaestom spratu.
U Kolambusu, u Džordžiji, jedan mladi belac hicima iz
vatrenog oružja ubio je korejsko-američki bračni par, vlasnike
prodavnice. Novac nije ukraden, mada je uzeo boks marlboro
lajt cigareta.
Polin je pročitala noćne izveštaje i razgovarala s nekoliko
ključnih ljudi, uključujući ministra spoljnih poslova Čestera
Džeksona, koji se upravo vratio sa uzaludnog putovanja u Šri
Lanku i mirovne konferencije koja nije održana.
Pipa je pozvala s ranča, uznemirena i upitala: „Zašto rade
ovo, mama? Jesu li oni čudovišta?“
„Nisu čudovišta, ali su očajnici, što je gotovo podjednako
loše“, odgovorila je Polin. „Čovek koji upravlja Severnom
Korejom je priteran uza zid. Napali su ga pobunjenici u
sopstvenoj zemlji, susedi s juga, i SAD. Misli da će izgubiti rat,
moć i verovatno život. Spreman je na sve.“
„Šta ćeš uraditi?“
„Ne znam još, ali kad su Amerikanci ovako napadnuti,
moram da uradim nešto. Kao i svi drugi, želim da se osvetim.
Ali moram da se pobrinem da se ovo ne pretvori u rat između
nas i Kine. To bi bilo deset puta gore, sto puta gore, nego to što
se dogodilo u Seulu.“
Pipa je nemoćno rekla: „Zašto je sve tako komplikovano?“
A-ha, mislila je Polin, odrastaš. Kazala je: „Laki problemi se
rešavaju odmah, tako da ostaju samo oni teški. Zato nikad ne
treba da veruješ političaru koji daje jednostavne odgovore.“
„Valjda je tako.“
Polin se pitala da li da naredi Pipi da se vrati u Belu kuću dan
ranije, ali odlučila je da je neznatno bezbednija u Virdžiniji.
„Vidimo se sutra, dušo“, rekla je što je nehajnije mogla.
„Dobro.“
Polin je doručkovala omlet za svojim stolom i popila šolju
kafe, a onda otišla u Komandnu sobu.
Napetost u vazduhu je bila nalik na statički elektricitet. Da li
se osećao neki miris? Primetila je miris sredstva za čišćenje s
blistavog stola, telesnu toplotu tridesetak ljudi u prostoriji, i
sladunjav miris nekog pomoćnika u blizini; a i nešto drugo.
Miris straha, mislila je ona.
Bila je žustra i praktična. „Krenimo od najvažnijeg“, rekla je.
Klimnula je glavom generalu Šnajderu, načelniku Generalštaba,
koji je bio u uniformi. „Bile, šta znamo o američkim žrtvama?“
„Imamo četiristo dvadeset potvrđenih mrtvih američkih
vojnika i hiljadu sto devedeset jednog ranjenog... a izveštaji još
pristižu.“ Glas mu je zvučao da naređuje okupljenim vojnicima i
Polin je pretpostavljala da potiskuje emocije. „Napad se završio
pre tri sata i bojim da nismo sve pronašli. Konačan broj biće
veći.“ Progutao je pljuvačku. „Gospođo predsednice, mnogi
hrabri Amerikanci žrtvovali su svoje živote ili zdravlje zbog
svoje zemlje, danas u Južnoj Koreji.“
„I svi im se zahvaljujemo na hrabrosti i odanosti, Bile.“
„Da, gospođo.“
„Šta je s civilnim žrtvama? Imali smo na stotine hiljada
američkih civila koji su živeli u Južnoj Koreji pre nekoliko dana.
Koliko smo ih evakuisali?“
„Nedovoljno.“ Nakašljao se i progovorio slobodnije.
„Očekujemo da će biti oko četiristo mrtvih civila i četiri hiljade
ranjenih, mada je to samo pretpostavka.“
„Brojevi su tragični, ali način na koji su umrli je strašan.“
„Da. Iperit, cijanovodonik i VX.“
„Biološko oružje?“
„Zasad nemamo informacije.“
„Hvala ti, Bile.“ Pogledala je Čestera Džeksona, u odelu od
tvida i košulji, sušta suprotnost generalu Šnajderu. „Čese, zašto
se ovo dogodilo?“
„Tražite da čitam misli Vrhovnom vođi.“ Čes je bio kao
Džeri, uvek se trudio da se ogradi od svega; baš kao Džeri,
zahtevao je strpljenje. „Moj odgovor je pretpostavka, ali evo ga.
Verujem da je Kang neobuzdan jer misli da Kina mora da ga
spase pre ili kasnije, a što opasnost bude veća, to će se pre
dogoditi.“
Direktorka obaveštajne službe Sofija Maglijani uključila se u
razgovor. „Ako smem, gospođo predsednice, to misle svi u
obaveštajnim krugovima.“
„Ali da li je Kang u pravu?“, pitala je Polin. „Hoće li ga
Kinezi spasti, nakon svega?“
„Još jednom zahtevate telepatske sposobnosti, gospođo
predsednice“, rekao je Čes, a Polin je obuzdala nestrpljenje.
„Peking je teško pročitati jer postoje dve struje, progresivna i
konzervativna komunistička. Progresivci misle da je Vrhovni
vođa teret i voleli bi da ga se otarase. Komunisti misle da je on
od neprocenjive važnosti za sprečavanje kapitalističkog
imperijalizma.“
„Ali suština je...“, kazala je Polin, podstičući ga.
„Suština je da su obe strane odlučne da zadrže SAD van
Severne Koreje. Ako bismo neovlašćeno ušli na njihovu
teritoriju, u vazdušni prostor ili teritorijalne vode, rizikujemo rat
s Pekingom.“
 „Kažeš rizikujemo rat, kao da to nije neizbežno.“
„Da, pažljivo sam odabrao reči. Ne znamo dokle će Kinezi
trpeti. Verovatno ne znaju ni oni. Možda neće doneti tu odluku
dok ne budu prisiljeni.“
Polin se setila Pipinog pitanja: Zastoje sve tako
komplikovano?
Sve ovo je bilo nagađanje. Grupa je čekala da ona progovori.
Ona je bila kapetan, a oni posada; upravljače brodom, ali ona
mora da im kaže kuda idu.
Rekla je: „Jutrošnji napad Severnokorejaca je sve promenio.
Sve dosad, trudili smo se da izbegnemo rat. To nam više nije
glavni problem. Rat je počeo, uprkos našim naporima. Nismo ga
želeli, ali je tu.“
Zastala je i kazala: „Naš zadatak sad mora da bude zaštita
američkih života.“
Svi su izgledali ozbiljno, ali su osetili olakšanje. Konačno su
imali uputstva.
„Koji je prvi korak?“ Osetila je kako joj srce brže lupa. Nikad
nije uradila ništa slično. Duboko je udahnula, a onda progovorila
sporo i naglašavajući reči. „Sad moramo da se pobrinemo da
Severna Koreja više nikad ne ubija Amerikance. Nameravam da
im oduzmem moć da nam naude, i to trajno. Uništićemo njihovu
vojsku. I uradićemo to danas.“
Muškarci i žene oko stola su spontano počeli da aplaudiraju.
Očigledno je ovo bilo ono čemu su se nadali.
Čekala je nekoliko trenutaka, pa nastavila: „Sigurno postoji
više načina da se to postigne.“ Okrenula se ponovo ka načelniku
Generalštaba. „Bile, izloži nam vojne opcije, molim te.“
Progovorio je uz potpuno samopouzdanje, sasvim suprotno
od didaktični raspoloženog Česa. „Da počnemo od krajnje
opcije“, rekao je. „Možemo da izvedemo nuklearni napad na
Severnu Koreju i pretvorimo celu tu zemlju u pustaru.“
Taj predlog nije bio prihvatljiv, ali Polin ga nije odbila.
Tražila je opcije i Bil ih je iznosio. Odbacila je to opaskom: „To
će Džejms Mur zahtevati u narednom televizijskom intervjuu“,
kazala je.
Čes je rekao: „Ipak, to je opcija koja će nas gotovo sigurno
uvući u nuklearni rat s Kinom.“
Bil je kazao: „Ne predlažem to, samo kažem da treba da
razmislimo.“
„Tako je, Bile“, rekla je Polin. „Šta još imamo?“
„Cilj koji ste naveli mogao bi se postići i slanjem američkih
kopnenih jedinica u Severnu Koreju. Dovoljan broj vojnika
može da zauzme Pjongjang, zarobi Vrhovnog vođu i njegove
saradnike, razoruža vojsku i uništi svaki projektil u zemlji, kao i
preostale zalihe hemijskog i biološkog oružja.“
Čes je kazao: „I opet bismo morali da mislimo o kineskoj
reakciji.“
General Šnajder je progovorio potiskujući ogorčenost.
„Nadam se da nećemo dozvoliti da nam strah od Kineza diktira
odgovor na ovaj napad.“
„Ne, Bile, nećemo“, rekla je Polin. „Samo razmatramo
opcije. Koja je sledeća?“
„Treća i verovatno poslednja“, kazao je Bil, „jeste
minimalistički pristup: američki napad na vojna i vladina
postrojenja u Severnoj Koreji, pomoću bombardera i lovačkih
aviona, kao i krstarećih projektila i dronova, ali ne i kopnene
vojske; cilj bi bio potpuno uništenje sposobnosti Pjongjanga da
vodi rat na kopnu, moru ili u vazduhu – bez invazije na Severnu
Koreju.“
Čes je kazao: „Čak i to bi uvredilo Kineze.“
„Bi“, rekla je Polin, „ali možda i pređu preko toga. Kad sam
poslednji put razgovarala s predsednikom Čenom, nagovestio je
da ne bi uzvratili zbog našeg raketnog napada na Severnu
Koreju pod uslovom da američka vojska ne ugrozi
severnokorejsku teritoriju, vazdušni prostor i teritorijalne vode –
ali nećemo imati vojnike na terenu.“
Čes je sumnjičavo kazao: „I mislite da bi Čen to trpeo?“
„Ne garantujem“, rekla je Polin. „Morali bismo da
rizikujemo.“
Usledila je duga tišina.
Gas Blejk je progovorio prvi put. „Samo da razjasnimo,
gospođo predsednice, s obzirom na ove tri opcije, da li bismo
napali deo Severne Koreje pod kontrolom pobunjenika?“
„Da“, ubacio se Šnajder. „Oni su Severnokorejci i imaju
oružje. Ne možemo da radimo polovično.“
„Ne“, kazao je Čes. „Oni imaju i nuklearno oružje. Ako ih
napadnemo s ciljem da ih uništimo, zašto nam ne bi uzvratili
nuklearkama?“
Gas je odgovorio: „Slažem se sa Česom, ali iz drugog
razloga. Kad Vrhovnog vođe ne bude bilo, Severnoj Koreji će
biti potrebna vlada, i možda bi bilo mudro da damo
pobunjenicima neku ulogu u tome.“
Polin je donela odluku. „Neću pucati na ljude koji nemaju
nikakve veze s napadom na SAD. Ipak, čim krenu protiv nas,
zbrisaćemo ih.“
General se saglasio s tim.
„Imam osećaj da smo postigli konsenzus“, rekla je. „Bilova
minimalistička opcija jeste ona o kojoj treba da razgovaramo.“
Ponovo su svi zažagorili u znak saglasnosti.
Nastavila je: „Rekla sam danas i bila sam ozbiljna. U osam
uveče, po našem vremenu, biće zora u Istočnoj Aziji. Bile,
možeš li to da uradiš dotad?“
 Šnajder je energično kazao: „Nego šta, gospođo
predsednice.“
„Krstareći projektili, dronovi, bombarderi i lovački avioni.
Takođe angažujte američke ratne brodove i napadnite
severnokorejska plovila gde god da su.“
„Čak i u severnokorejskim lukama?“
Polin je razmišljala na tren i onda kazala: „Čak i u lukama.
Misija je da uništimo severnokorejsku vojsku. Niko ne može da
se sakrije od toga.“
„I da podignemo stepen borbene gotovosti?“
„Sigurno. Stepen 2.“
Gas je rekao: „Za maksimalan efekat treba da upotrebimo i
snage van Koreje, posebno one u Japanu i Guamu.“
„Uradite to.“
„I bilo bi dobro da neki od naših saveznika učestvuju, da
pokažemo kako je to međunarodna akcija, a ne samo američka.“
Čes je rekao: „Verujem da će se rado pridružiti, posebno
zbog upotrebe hemijskog oružja.“
Gas je kazao: „Voleo bih da uključimo Australijance.“
„Pozovite ih“, rekla je Polin. „A ja ću se obratiti naciji putem
televizije u trenutku kad naši napadi počnu, večeras u osam.“
Polin je ustala, a onda i svi ostali. „Hvala vam, dame i gospodo“,
kazala je. „Hajde da obavimo ovo.“

Kad se vratila u Ovalnu sobu, pozvala je Sandipa Čakrabortija.

Rekao joj je da je Džejms Mur već optužuje za kukavičluk.
„Nimalo iznenađujuće“, kazala je. Rekla mu je da joj zakaže
petnaestominutni termin na svim televizijama u dvadeset sati.
„Dobro razmišljanje“, rekao je. „Vesti će pokazati da smo
proveli dan u razmišljanju o tome šta ćemo uraditi, i neće
obraćati pažnju na Mura koji kevće sa strane.“
 „Dobro“, kazala je. U stvari, nije više mnogo marila za Mura,
ali nije želela da uguši Sandipov polet.
Kad je Sandip otišao, pozvala je Gasa i kazala: „Želim da mi
objasniš protokol za proglašavanje nuklearnog rata.“
Izgledao je zaprepašćeno. „Da li će doći do toga?“
„Ne ako se ja pitam“, kazala je. „Ali moram da budem
spremna za sve. Hajde da sednemo.“
Seli su na kauče, jedno naspram drugog. „Upoznata si sa
atomskom fudbalskom loptom“, rekao je.
„Da, mada je to od koristi samo kad sam van Bele kuće.“
„Dobro, ako budete ovde, što je vrlo verovatno, prvo što treba
da uradiš jeste da se sastaneš s glavnim savetnicima.“
„Svi misle da tu odluku donosi sam predsednik.“
„U praksi je tako, jer verovatno neće biti vremena za
raspravu, ali, ako je moguće, moraš to da uradiš.“
„Pa, recimo da bih želela ako mogu.“
„Možeš samo da razgovaraš sa mnom. Sačekaj malo.“
„Šta je sledeće.“
„Drugo, pozvaćeš Ratnu sobu u Pentagonu s posebnog
telefona iz atomske fudbalske lopte ako niste u Beloj kući. Kad
ih dobijete, moraćete da dokažete svoj identitet. Imate li
Kolačić?“
Polin je iz džepa izvadila jednu neprozirnu plastičnu kutiju.
„Otvoriću je“, kazala je.
„Jedini način je da je prelomiš nadvoje.“
„Znam.“ Uzela je kutijicu obema rukama i uvrnula je u
suprotnim smerovima. Lako se slomila i otkrila plastični
predmet nalik na kreditnu karticu. Ta kartica je menjana svakog
dana.
Gas je kazao: „Šta god da je odštampano na toj kartici je
današnja lozinka.“
 „Piše: dvadeset tri, hotel viktor.“
„Pročitajte im to i znače da ti izdaješ naređenje.“
„I to je to?“
„Nije sve. Treći korak je da iz Ratne sobe pošalju šifrovanu
poruku svim raketnim bazama, podmornicama i bombarderima.
Proteklo vreme je tri minuta.“
„I sad posada treba da dešifruje naređenje.“
„Da...“
Nije dodao očigledno, ali naznaka nestrpljenja u njegovom
glasu navela je Polin da shvati kako ga prekida glupim
pitanjima, što je znak da oseća napetost zbog ovog razgovora.
Danas moram da ostanem veoma smirena, mislila je. Kazala je:
„Izvini, glupo pitanje. Nastavi.“
„Ratna soba izdaje naređenje s metama, vremenom lansiranja
i šiframa potrebnim za otključavanje bojevih glava. Osim ako
uzbuna ne bude potpuno iznenađenje, te mete su prethodno
odobrene.“
„Ali ja nisam...“
„Bil će im poslati spisak u narednih sat vremena.“
„Dobro.“
„Četvrti korak je priprema za lansiranje. Posade moraju da
potvrde šifre, unesu koordinate meta i otključaju projektile. Do
tog trenutka je moguće da povučeš naređenje.“
„Pretpostavljam da mogu da opozovem bombardere u
svakom trenutku.“
„Tako je. Ali sad, peti korak, projektili su lansirani, i nema
načina da se opozovu ili preusmere. Proteklo je pet minuta.
Nuklearni rat je počeo.“
Polin je osetila dodir hladne ruke sudbine. „Daće bog da
nikad ne moramo da uradimo to.“
„Amin“, rekao je Gas.
Brinula se zbog toga čitavog dana. To što je odlučila da uradi
bilo je opasno, a činjenica da su se njene kolege jednoglasno
saglasile s planom nije je oslobađala odgovornosti. Ali druge
mogućnosti su bile gore. Nuklearna opcija – za koju se zalagao
Džejms Mur, kao što je Polin i predvidela – bila je još opasnija.
Ipak, morala je da zada smrtonosan udarac režimu koji je
ugrozio Ameriku i svet.
Razmišljala je dugo, ali je uvek dolazila do istog zaključka.
Televizijska ekipa stigla je u Ovalnu kancelariju u sedam.
Snimak te jedne ekipe preuzeće sve televizijske stanice.
Muškarci i žene u farmerkama i patikama postavljali su kamere,
rasvetu i mikrofone, vukući kablove po zlatnožutom tepihu.
Polin je u međuvremenu dovršila ispravke svog govora, a
Sandip ga je ubacio u teleprompter.
Sandip joj je doneo svetloplavu bluzu, koja bolje izgleda na
televiziji. „Sivo odelo će izgledati kao crno na televiziji, ali to je
prikladno“, rekao je. Šminker joj je doterao lice, a frizer očešljao
i naprskao lakom za kosu njenu kratku plavu frizuru.
Još je bilo vremena da se predomisli. Ponovo je razmotrila
činjenice. Ali donela je isti zaključak.
Sat je otkucavao i u minut do osam, svi su zaćutali.
Producent je na prste izbrojao poslednjih nekoliko sekundi.
Polin je pogledala u kameru i kazala: „Dragi moji
Amerikanci.“
 38.

Sala za sastanke u sedištu Guoanbua u Pekingu utihnula je kad

je predsednica Grin kazala: „Dragi moji Amerikanci.“
Bilo je osam ujutro. Čang Kaj je pozvao šefove odeljenja da
gledaju s njim. Neki su bili sanjivi i odeveni na brzinu. Ostalo
osoblje gledalo je isti program u drugim prostorijama.
Informativni kanali širom sveta nagađali su poslednjih
dvanaest sati šta će Polin Grin reći, ali ništa nije procurilo.
Kineski obaveštajci primetili su pojačanu komunikacionu
aktivnost američke vojske, tako da se nešto spremalo, samo šta?
Čak ni Kajevi skupo plaćeni špijuni u Vašingtonu ništa nisu
uspeli da saznaju. Predsednik Čen je dvaput razgovarao s
predsednicom Grin i saznao samo to da je ona, kako je to rekao,
napeta kao struna. Ministri spoljnih poslova dve zemlje imali su
komunikaciju tokom čitave noći. Savet bezbednosti Ujedinjenih
nacija je stalno zasedao.
Naravno da će predsednica Grin odgovoriti na upotrebu
hemijskog oružja vlade u Pjongjangu, ali kakav će taj odgovor
biti? U teoriji, mogla bi da objavi bilo šta – od diplomatskog
protesta do nuklearne bombe. Ali u praksi je to moralo da bude
nešto krupno. Nijedna zemlja ne bi mogla da zanemari takav
napad na svoje vojnike i građane.
Kineska vlada je bila u nemogućoj poziciji. Severna Koreja
se otrgla kontroli. Peking će biti okrivljen za zločine Pjongjanga.
Ova opasna situacija nije smela da se produži čak ni dan. Ali šta
je Kina mogla da uradi?
Kaj se nadao da će mu predsednica Grin dati neki nagoveštaj.
 „Dragi moji Amerikanci, pre nekoliko sekundi, Sjedinjene
Američke Države su započele sveobuhvatan vazdušni napad na
vojsku u Pjongjangu, u Severnoj Koreji.“
„Sranje!“, kazao je Kaj.
„Ta vojska je ubila na hiljade Amerikanaca užasnim oružjem
koje je zabranjeno u svakoj civilizovanoj zemlji sveta, i ovde
sam da bih vam rekla“, govorila je polako, naglašavajući svaku
reč, „da će režim u Pjongjangu biti zbrisan s lica zemlje.“
Kaj je primetio da ta sitna plavuša iza velikog stola izgleda
sad strašnije nego ijedan vođa koga je ikad video.
„Dok vam se obraćam, lansiramo konvencionalne projektile i
bombe na sve vojne i vladine mete pod kontrolom Pjongjanga.“
„Konvencionalne“, ponovio je Kaj. „Hvala nebesima na
tome.“
„Pored toga, piloti naših bombardera jedva čekaju da krenu
za projektilima i pobrinu se da te mete budu u potpunosti
uništene.“
„Projektili i bombe, ali bez nuklearki“, rekao je Kaj. „Neka
neko obezbedi snimke radara i satelitske fotografije i pošalje sve
na ekrane.“
Predsednica Grin je kazala: „U narednih nekoliko sati, čovek
koji naziva sebe Vrhovnim vođom potpuno će izgubiti svaku
sposobnost da napadne SAD. Ostavićemo ga potpuno
nemoćnog.“
Kaj je uzeo telefon i pozvao lični broj Nila Dejvidsona. Poziv
je prebačen na govornu poštu kao što je Kaj i očekivao: Nil je
želeo da gleda predsednicu bez ometanja. Ali Kaj je želeo da
bude prva osoba koju će on pozvati nakon prenosa. Narednih
nekoliko minuta Nil će dobiti diplomatski izveštaj iz Stejt
departmenta koji će naglasiti poruku Polin Grin i odgovoriti na
neka od pitanja koja se pojavljuju u Kajevoj glavi. Sačekao je
signal i rekao: „Ovde Kaj, gledam tvoju predsednicu. Pozovi
me.“ Prekinuo je vezu.
„Odluka o napadu je već stupila na snagu“, govorila je Polin.
„Uvek sam se nadala da neću morati da je donesem. Nisam
odabrala ovaj način delovanja emotivno, niti u ostrašćenoj želji
za osvetom. Razmotrila sam je hladne glave i smireno sa svojim
kabinetom, i jednoglasno smo zaključili da je to jedina
prihvatljiva mogućnost za Sjedinjene Američke Države kao
slobodnu i nezavisnu zemlju.“
Jedan ekran na zidu se uključio i prikazao radarsku sliku
preko neke mape. Kaj je bio zbunjen, nesiguran u šta gleda. Ti
projektili kao da su bili iza Južne Koreje, kilometrima iznad
mora.
Jang Jung, sposoban da brzo rastumači takve vizuelne
informacije, promrmljao je: „Koliko je to raketa, jebote?“
Kaj je kazao: „Ne znam, ali prilično sam siguran da
Amerikanci nemaju tako mnogo projektila u Južnoj Koreji, ne
nakon poslednjih nekoliko dana.“
„Ne, oni ne dolaze iz Južne Koreje“, rekao je Jang
samouvereno. „U stvari, mislim da su lansirani iz Japana.“
Sjedinjene Države imaju baze u Japanu i na ostrvima Okinave, i
mogle su da lansiraju krstareće projektile s tamošnjih brodova i
aviona. Jang je dodao: „Ima ih tako mnogo!“
Kaj se setio da su SAD imale ogromne podmornice koje su
mogle da ponesu po sto pedeset tomahavk projektila. Rekao je:
„Evo šta se događa kad zaratiš s najbogatijom zemljom na
svetu.“
Džin Činhva, šef korejskog odeljenja, gledao je svoj laptop.
„Slušajte ovo“, kazao je. „Jedan kineski teretnjak koji je
dostavio tovar pirinča u severnokorejsku luku Nampo upravo
nam je poslao poruku.“
 Svako kinesko plovilo, uključujući i trgovačke brodove,
moralo je da ima najmanje jednog člana posade čija je dužnost
da izvesti o svemu važnom što vidi. Slali su poruke navodnom
Pomorskom obaveštajnom centru u luci Šendžen, ali to je
zapravo bio Guoanbu.
Džin je nastavio: „Kažu da je američki razarač USS Morgan
doplovio do ušća reke Tedong i ispalio krstareći projektil koji je
pogodio i potopio plovilo severnokorejske mornarice pred
njihovim očima.“
Džou Mejling, mladi stručnjak za internet, kazala je: „Tako
brzo!“
Kaj je rekao: „Predsednica se nije šalila. Uništiće
severnokorejsku vojsku.“
„Nije to rekla“, kazao je sitničavo Jang Jung. „Ne baš.“
Kaj se okrenuo ka njemu. Jang nije govorio tako često kao
ostali mladi službenici, koji su uvek pokušavali da pokažu
koliko su pametni. Kaj je pitao: „Kako to mislite?“
„Nikad nije rekla da će napasti Severnu Koreju, uvek
Pjongjang, a jednom je pomenula i Vrhovnog vođu.“
Kaj nije primetio tu pojedinost. „Dobro primećeno“, kazao je.
„To možda znači da će ostaviti na miru pobunjene
ultranacionaliste.“
„Ili jednostavno ostaviti tu opciju otvorenom u ovom
trenutku.“
„Pokušaću da saznam to u razgovoru sa CIA.“
Predsedničino obraćanje završilo se bez dodatnih informacija.
Nekoliko minuta kasnije, Kaja su pozvali u Džungnahaj na hitan
sastanak Komiteta za međunarodne odnose. Obavestio je
Monaha, uzeo kaput i napustio zgradu.
Predvideo je da će se, dok budu razgovarali o kineskom
odgovoru na američki napad, prisutni podeliti na ratoborne i
mirotvorce, kao i obično. Kaj će tražiti kompromis koji će
omogućiti Kini da sačuva obraz bez započinjanja Trećeg
svetskog rata.
Dok je putovao tamo kroz uobičajenu pekinšku saobraćajnu
gužvu – a američki projektili i dalje leteli na svom hiljadu i
petsto kilometara dugom letu od Japana do Severne Koreje –
javio mu se Nil Dejvidson.
Teksaški naglasak nije bio opušten kao obično; u stvari, Nil
je zvučao gotovo napeto. „Kaje, pre nego što iko uradi išta
ishitreno, želimo da budemo potpuno otvoreni s vama:
Sjedinjene Države nemaju nameru da izvrše invaziju na Severnu
Koreju.“
Kaj je kazao: „Misliš da možete da rešite trenutnu situaciju
merama koje ne podrazumevaju invaziju, ali ne isključujete
potpuno tu mogućnost.“
„Otprilike tako.“
Kaj je osetio veliko olakšanje jer to je značilo da čak i sad
postoje izgledi da se kriza obuzda, ali zadržao je to za sebe. Nije
nikad pametno previše olakšavati stvari drugoj strani. Rekao je:
„Ali Nile, USS Morgan je već narušio granice Severne Koreje
približavajući se ušću reke Tedong, da bi potopio brod
severnokorejske mornarice krstarećim projektilom. Da li mi
govoriš da to nije invazija?“
Usledila je tišina, a Kaj je pretpostavljao da Nil nije znao za
Morgan. Oporavio se od iznenađenja i rekao: „Nije isključeno
mornaričko bombardovanje. Molim te, shvati da ne želimo da
šaljemo američku vojsku na tlo Severne Koreje.“
„To je samo cepidlačenje“, rekao je Kaj, ali je, u stvari, bio
prilično zadovoljan. Ako je to bila američka ideja o pravljenu
razlike između napada i invazije, kineska vlada bi mogla da
prihvati to, makar nezvanično.
 Nil je kazao: „Dok razgovaramo, naš ministar spoljnih
poslova zove vašeg ambasadora u Vašingtonu da bi mu rekao
isto to. U sukobu smo s ljudima koji su upotrebili hemijsko
oružje, a ne s ljudima u Pekingu.“
Kaj je pokušao da zvuči sumnjičavo. „Pokušavaš li da kažeš
kako je vaš napad proporcionalan odgovor?“
„Upravo to govorim, i mislimo da će i ostatak sveta to videti
tako.“
„Ne mislim da će kineska vlada imati tako popustljiv stav.“
„Sve dok razumeju da su naše namere strogo ograničene.
Nemamo želju da menjamo vlast u Severnoj Koreji.“
To je bilo važno, ako je istina. „Preneću tu poruku.“ Kajev
telefon je pokazivao poziv na čekanju. Verovatno su ga zvali iz
kancelarije da mu kažu kako su prvi projektili pogodili cilj. Ali
bilo mu je potrebno još nešto od Nila. „Primetili smo da
predsednica Grin nije rekla da napada Severnu Koreju već je
stalno pominjala režim u Pjongjangu. Da li to znači da neće
bombardovati pobunjeničke baze?“
„Predsednica neće napasti ljude koji nisu naudili
Amerikancima.“
To je bila pretnja umotana u uveravanje. Pobunjenici su bili
bezbedni sve dok ostanu neutralni. Postaće meta ako napadnu
Amerikance. „Dovoljno jasno“, rekao je Kaj. „Imam drugi
poziv. Ostaćemo u kontaktu.“ Ne čekajući odgovor, prekinuo je
vezu i prihvatio poziv na čekanju.
Bio je to Džin Čin-hva. „Prvi projektili su pogodili Severnu
Koreju“, kazao je.
„Gde?“
„Nekoliko mesta istovremeno: Čunghva, sedište
severnokorejskog ratnog vazduhoplovstva nedaleko od
Pjongjanga; mornarička baza u Haedžuu; Kangova porodična
kuća...“
Kaj je zamišljao mapu Severne Koreje, i sad je prekinuo Đina
rečima: „Sve mete su na zapadu zemlje, daleko od pobunjeničke
zone.“
„Da.“
To je potvrdilo ono što je Nil rekao.
Kajeva kola su prošla kroz uobičajeno jako obezbeđenje na
Kapiji nove Kine. Rekao je: „Hvala vam, Đine“ i prekinuo vezu.
Monah je parkirao kola pored ostalih limuzina ispred
Dvorane cenjenog saosećanja, zgrade gde su se sastajali važni
politički komiteti. Kao i sve ostale zgrade u kompleksu
Džungnanhaj, bila je izgrađena u tradicionalnom stilu, sa
zaobljenim krovom. Imala je ogromnu salu za zvanične
sastanke, ali Komitet za međunarodne odnose sastao se u jednoj
manjoj sali za sastanke.
Kaj je ušao i udahnuo svež povetarac koji je duvao s jezera.
Ovo je bilo jedno od retkih mesta u Pekingu gde vazduh nije bio
zagađen. Nekoliko sekundi je duboko udisao i ispunio krvotok
kiseonikom. Zatim je ušao.
Predsednik Čen je već bio tamo. Na Kajevo iznenađenje, bio
je odeven u odelo bez kravate i nije bio obrijan. Kaj ga nikad
dosad nije video neurednog: mora da je probdeo noć. Bio je
zadubljen u razgovor s Kajevim ocem Čang Đenđunom. Od
zagovornika rata, prisutni su bili Hueng Ling i Fu Čuju, a Kung
Džao je predstavljao mirotvorce. Neopredeljenu umerenu struju
predstavljali su ministar spoljnih poslova Vu Baj i predsednik
Čen. Svi su izgledali veoma zabrinuto.
Čen je svima rekao da sednu i zatražio najnovije informacije
od Đenđuna. On je izvestio da severnokorejska protivvazdušna
odbrana nije bila previše efikasna, delimično zbog američkog
sajber-napada na njihove raketne baze, i bilo je vrlo verovatno
da će taj napad postići upravo ono što je predsednica Grin
nameravala: potpuno uništenje režima u Pjongjangu. „Ne treba
da vas podsećam, drugovi“, rekao je, „da se Kina, sporazumom
iz 1961, obavezala da će priskočiti u pomoć Severnoj Koreji ako
ova bude napadnuta.“
Predsednik Čen je dodao: „To je, naravno, jedini odbrambeni
sporazum koji je Kina potpisala s ijednom državom. Ako ga ne
budemo poštovali, bićemo posramljeni pred svetom.“
Fu Čuju, Kajev šef, ukratko je izneo obaveštajne podatke
Kajevog odeljenja. Kaj ga je onda nadmašio iznoseći ono što je
saznao od Nila Dejvidsona u poslednjih nekoliko minuta:
Amerikanci ne nameravaju da preuzmu kontrolu nad Severnom
Korejom.
Fu je uputio Kaju pogled pun mržnje.
General Hueng je kazao: „Zamislimo situaciju koja je slična
ovoj. Recimo da je Meksiko napao Kubu hemijskim oružjem,
ubijajući na stotine ruskih savetnika; a kao odgovor na to, Rusi
pokrenu sveobuhvatan vazdušni napad s namerom da unište
meksičku vladu i vojsku. Da li bi Amerikanci branili Meksiko?
Ima li imalo sumnje? Naravno da bi!“
Kung Džao je jednostavno pitao: „Ali kako?“
Hueng je bio zaprepašćen. „Kako to mislite kako?“
„Da li bi bombardovali Moskvu?“
„Morali bi da razmisle o postupcima.“
„Upravo tako. U situaciji koju ste zamislili, druže,
Amerikanci bi se suočili sa istom dilemom kao mi sad. Da li da
započnu Treći svetski rat zbog napada na drugorazrednu
susednu zemlju?“
Hueng je iskazao nezadovoljstvo. „Svaki put kad predložim
da kineska vlada preduzme odlučnu akciju, neko će reći da bi to
moglo da pokrene Treći svetski rat.“
 „Jer ta opasnost uvek postoji.“
„Ne možemo da dozvolimo da nas to sputava.“
„Ali ne možemo ni da ga ignorišemo.“
Predsednik Čen se umešao. „Obojica ste u pravu, naravno“,
kazao je. „Ono što nam je danas potrebno jeste plan da
odgovorimo na američki napad na Severnu Koreju bez
produbljivanja ove krize.“
Kaj je kazao: „Ako smem, gospodine predsedniče...“
„Samo izvolite.“
„Moramo da prihvatimo činjenicu da Severna Koreja danas
ima dve vlade.“
Hueng se narogušio zbog ideje da se prema pobunjenicima
ponašaju kao da su vlada, ali Čen je klimnuo glavom.
Kaj je nastavio: „Vrhovni vođa, koji je nominalno naš
saveznik, više ne sarađuje s nama i stvorio je krizu koja nam nije
potrebna. Pobunjenici kontrolišu pola zemlje i celokupno
nuklearno oružje. Moramo da razmotrimo kakav odnos želimo
sa ultranacionalistima u Jeongdžeo-dongu, koji su postali – hteli
mi to ili ne – alternativna vlada.“
Hueng je bio ogorčen. „Pobuna protiv Komunističke partije
ne sme da uspe“, rekao je. „A kako da razgovaramo s tim
ljudima? Ne znamo ko su im vođe ili kako da stupimo u kontakt
s njima.“
Kaj je kazao: „Znam ko su i mogu da kontaktiram s njima.“
„Kako je to moguće?“
Kaj je namerno pogledao po prostoriji, u prisutne pomoćnike.
„Generale, vi naravno imate pravo da primate informacije koje
su strogo poverljive, ali oprostite mi ako oklevam da imenujem
vrlo osetljive izvore informisanja.“
Hueng je shvatio da je pogrešio i odstupio je. „Da, da,
zaboravite da sam to pitao.“
 Predsednik Čen je kazao: „Dobro, možemo da razgovaramo
sa ultranacionalistima. Sledeće pitanje: šta želimo da im
kažemo?“
Kaj je imao vrlo jasnu ideju, ali nije želeo da ga ograničavaju
odluke s ovog sastanka, te je kazao: „Taj razgovor bi trebalo da
bude uopšten.“
Ali Vu Baj je bio dovoljno lukav da shvati šta je Kaj naumio,
i nije želeo da ga pusti da se lako izvuče. „Možemo i bolje od
toga“, rekao je. „Znamo šta mi želimo: potpun i bezuslovan
prekid neprijateljstava. I možemo da pretpostavimo šta
ultranacionalisti žele: veliko učešće u novoj vladi Severne
Koreje.“
Kaj je rekao: „A moj zadatak bi bio da otkrijem kakve
zahteve bi imali za prekid pobune.“ Ali već je znao da će uraditi
i više od toga.
Hueng je ponovio prethodnu primedbu. „Ne bi trebalo da
podržavamo ljude koji su protiv Partije.“
„Hvala vam što ste to istakli, generale“, kazao je Vu.
Okrenuo se ka ostalima. „Verujem da je izjava druga Huenga
potpuno tačna.“ Hueng je izgledao odobrovoljeno, ali Vu se nije
nipošto slagao s njim. „Ne možemo da smatramo te
ultranacionaliste pouzdanim“, nastavio je Vu, iznoseći drugačiji
stav. „Nikakav dogovor s njima nije moguć bez jakih garancija.“
Hueng, nesvestan finesa, oduševljeno je klimnuo glavom.
Vuov šarm, koji su pripadnici tvrde struje smatrali površnim,
bio je smrtonosna taktika, razmišljao je Kaj. Vu je neutralisao
Huenga, a ovaj to nije primetio.
Čen je kazao: „To je dobar plan, ali ne i brzo rešenje. Šta
možemo da uradimo danas kako bismo smirili situaciju?“
Kung Džao je imao predlog. „Da pozovemo obe strane na
prekid vatre, a istovremeno izvršimo pritisak na Pjongjang da
jednostrano prekine vatru.“
Čen je kazao: „Da li im je ostalo još projektila?“
Kaj je odgovorio. „Vrlo malo, skriveni su ispod mostova i u
tunelima.“
Čen je zamišljeno klimnuo glavom. „Svejedno, misliće da
jednostrani prekid vatre nije mnogo različit od priznanja
poraza.“
Kung Džao je rekao: „Možemo da pokušamo.“
„Saglasan sam. Dobro, kako da iznesemo svoj zahtev?“
Kaj se isključio. Ovo će biti duga rasprava. Važan posao na
sastanku je završen, ali sad će svi predlagati nevažne stvari.
Teško je prikrio nestrpljenje i počeo da razmišlja o sastanku sa
ultranacionalistima.
Morao je da razgovara s vođom pobunjenika, ne s generalom
Hamom. Sastavio je poruku na telefonu.

Za generala Pak Dže-džina

STROGO POVERLJIVO
jedan vrlo visok izaslanik Narodne Republike Kine želi
da vas poseti danas. Biće sam, osim pilota helikoptera, i
obojica će biti nenaoružana. Njegova misija je od ključne
važnosti za Koreju i Kinu.
Molim vas, potvrdite prijem ove poruke i izrazite svoju
spremnost da se sastanete s tim izaslanikom.

Ministarstvo državne bezbednosti

Poslao je tu poruku Džin Čin-Hvau, sa uputstvima da je

pošalje na svaku internet adresu koju može da pronađe u vojnoj
bazi u Jeongdžeo-dongu. Više bi voleo da koristi jednu,
bezbednu adresu, ali hitnost je bila važnija od sigurnosti.
 Čim se sastanak završio, prišao je svom ocu. „Potreban mi je
vojni helikopter da me odveze u Janđi“, rekao je. „A onda odatle
u Jeongdžeo-dong.“
„Dogovoriću to“, rekao je Đenđun. „Kad?“
Kaj je pogledao na sat. Bilo je deset ujutro. „U jedanaest
polazak iz Pekinga, u dva transfer iz Janđija, a otprilike u tri sata
sletanje u Jeongdžeo-dong.“
„U redu.“
Bilo je olakšanje što sam se bar jednom lako sporazumeo s
ocem, mislio je Kaj. Kazao je: „Rekao sam ultranacionalistima
da ću biti bez pratnje osim pilota, i da ćemo obojica biti
nenaoružani. Molim te, nema pištolja u helikopteru.“
„Dobro razmišljanje. Kad budete na pobunjeničkoj teritoriji,
bićete nadjačani. Jedini način da preživite jeste da ne pružate
otpor.“
„To sam i ja mislio.“
„Smatraj to završenim.“
„Hvala ti.“
„Srećno, sine.“

U Severnoj Koreji je bio vedar dan, bez oblaka. Dok je leteo

nisko iznad istočne zone u helikopteru kineskog ratnog
vazduhoplovstva, Kaj je gledao pejzaž osvetljen zimskim
suncem. Imao je utisak da se život u toj zemlji odvija normalno.
Bilo je radnika na njivama i kamiona na putevima.
To nije bilo kao u Kini: saobraćaj u gradovima nije bio
zakrčen, bilo je manje ružičastog smoga, a stambene zgrade koje
su nicale kao korov u predgrađima kineskih gradova ovde su
bile retke. Severna Koreja je bila siromašnija i ređe naseljena.
Nije video znake rata: nije bilo srušenih zgrada, spaljenih
polja ili uništene železničke pruge. Pobuna je uključivala sukobe
oko vojnih baza, a onda su novi vladari ove zone ostali van
međunarodnog sukoba. Da li su ultranacionalisti bili pametni?
Ili su samo imali sreće? Uskoro će saznati.
Nije bilo vidljivih tragova američkog napada. Kao što su
obećali, gađali su zapadni deo zemlje, teritoriju kojom je i dalje
upravljao vrhovni vođa. Možda su projektili leteli iznad Kajeve
glave, ali bili su previše visoko i prebrzi da bi ih video.
Vladina mašinerija je dobro funkcionisala u pobunjeničkoj
zoni. Kajev pilot je razgovarao s korejskom kontrolom leta na
uobičajen način, i dobio je dozvolu za sletanje.
Ranije tokom dana, vođa pobunjenika Pak Dže-džin
odgovorio je odmah na Kajevu poruku. Izgledao je spremno za
razgovor. Pristao je na sastanak, dao tačne koordinate vojne
baze, i zakazao sastanak za pola četiri.
Dok je išao ka vojnom aerodromu Janđi, Kaj je dobio
paničan poziv generala Hama, svog špijuna u taboru Pak Dže-
džina. „Šta to radiš?“, pitao je Ham.
„Moramo da okončamo rat.“
„Nameravaš li da pregovaraš sa ultranacionalistima?“
„To je samo inicijalni razgovor.“
„Ti ljudi su fanatici. Njima je nacionalizam kao religija.“
„Izgleda da imaju veliku podršku.“
„Njihove pristalice uglavnom misle da bi svako bio bolji od
Vrhovnog vođe.“
Kaj je zastao da razmisli. Ham obično nije preterivao. Ako je
bio zabrinut, mora da postoji neki razlog. Kaj je pitao: „Ako već
moram da se sretnem s tim ljudima, kako da im pristupim?“
Ham je odmah odgovorio. „Ne veruj im.“
„Shvatam.“
„Prisustvovaću sastanku.“
„Zašto?“
 „Da bih prevodio. Ovde nema mnogo ljudi koji govore
mandarinski. Većina ultranacionalista smatra vaš jezik
simbolom stranog ugnjetavanja.“
„Dobro.“
„Samo pazi da ne odaš da se znamo odranije.“
„Naravno.“
Prekinuli su vezu.
Kajev helikopter, od kinesko-korejske granice, sve vreme je
pratio jedan naoružan helikopter ruske izrade, model poznat kao
krokodil, zbog zastrašujuće njuške. Bio je ofarban kamuflažnim
bojama, ali nosio je grb Ratnog vazduhoplovstva i
protivvazdušne odbrane Narodne armije Koreje, crvenu
petokraku u dvostrukom crvenom i plavom krugu. Korejska
letelica se držala na pristojnoj udaljenosti i nije pravila preteće
manevre.
Kaj se brinuo zbog toga šta će reći generalu Paku. Bilo je
stotinu načina da kaže Možemo li da se dogovorimo? Ali koji je
najbolji u ovoj situaciji? Kaju nije nedostajalo samopouzdanja –
upravo obrnuto – ali ovaj sastanak je bio izuzetan. Nikad pre
nije toliko toga zavisilo od njegovog uspeha ili neuspeha.
Svaki pogled na krokodila podsećao ga je da i lično rizikuje.
Pobunjenici bi mogli da odluče da ga uhapse i smeste u neku
ćeliju i ispitaju. Mogli bi da kažu da je špijun. A on i jeste bio
špijun. Ali nije bilo svrhe da se brine zbog toga. Bio je posvećen
ostvarenju cilja.
Samo on je znao da je spreman da uradi više od običnog
prikupljanja činjenica. Nameravao je da pregovara s
pobunjenicima. Nije imao mandat za to, ali oni to nisu znali. A
ako bi mogao da postigne razuman dogovor, bio je siguran da bi
mogao da ubedi predsednika Čena da ga prihvati.
Bila je to rizična strategija. Ali ovo je bila vanredna situacija.
 Helikopter se približio Jeongdžeo-dongu duž jedne uske reke
u šumovitoj dolini. Kaj je počeo da vidi dokaze bitke za kontrolu
nad bazom od pre četiri nedelje: jedna letelica se srušila u potok,
jedna koliba je bila uništena, deo šume zapaljen. Čuo je kako
pilot razgovara s kontrolom leta.
Dok su se spuštali prema bazi, video je da su ultranacionalisti
napravili predstavu za njega. Šest interkontinentalnih balističkih
projektila, svaki duži od dvadeset pet metara, savršeno je bilo
poređano na jedanaest pokretnih raketnih lansera. Kaj je znao da
im je domet oko jedanaest hiljada kilometara – udaljenost
odavde do Vašingtona. Svaki je bio naoružan nuklearnim
bojevim glavama. Pobunjenici su pokazivali Kaju svoje adute.
Kajeva letelica usmerena je ka heliodromu.
Mali odbor za doček bio je dobro naoružan, ali ljudi su se
opustili kad je Kaj izašao praznih ruku, u odelu s kravatom i u
raskopčanom kaputu, očigledno nenaoružan. Ipak, temeljno su
ga pretresli pre nego što su ga uveli u jednu dvospratnu zgradu
koja je očigledno bila glavni štab. Primetio je rupe od metaka na
zidovima.
Uveli su ga u zapovednikovu kancelariju, neudobnu
prostoriju s jeftinim nameštajem i linoleumskim podom. Loše
provetrena i slabo zagrejana, bila je i hladna i zagušljiva. Kaja
su dočekala trojica muškaraca u uniformama severnokorejskih
generala, sa ogromnim kapama koje su Kaju uvek bile smešne.
Četvrti general stajao je sa strane, i Kaj je prepoznao Hama.
Onaj u sredini je istupio napred, predstavio se kao Pak Dže-
džin i saopštio imena ostalih, a onda poveo grupu u drugu
kancelariju.
Pak je skinuo kapu i seo iza jednog običnog stola na kome se
nalazio samo telefon. Dao je Kaju rukom znak da sedne licem
okrenut ka stolu. Ham je seo na stolicu u uglu, a druga dvojica
su stala iza stola, levo i desno od Paka, dajući mu na značaju.
Vođa pobunjenika bio je nizak, mršav četrdesetogodišnjak,
proređene, kratko ošišane kose, i podsetio je Kaja na
sredovečnog Napoleona.
Kaj je pretpostavio da je Pak hrabar i pametan jer je postao
general iako je bio relativno mlad. Pretpostavio je takođe da je i
ponosan i sujetan, osetljiv na svaki nagoveštaj da je skorojević.
Najbolji pristup bio je najiskreniji mogući, uz malo laskanja.
Pak je govorio na korejskom, Kaj na mandarinskom, a Ham
je prevodio.
Pak: „Kažite mi zašto ste došli.“
„Vi ste vojnik, prelazite pravo na stvar, pa ću se i ja ponašati
tako“, rekao je Kaj. „Reći ću vam istinu. Najvažnije za kinesku
vladu jeste da Severna Koreja ne padne pod američku kontrolu.“
Pak je izgledao ogorčeno. „Ne bi trebalo da bude ni pod
čijom kontrolom, osim korejskog naroda.“
„Saglasni smo s tim“, odmah je kazao Kaj, mada to nije bila
potpuna istina. Peking bi voleo neku vrstu uticaja na vladu u
Pjongjangu, makar neko vreme. Ali to je moglo da se ostavi za
kasnije. Nastavio je: „Pitanje je: kako da to ostvarimo?“
Pak ga je prezrivo pogledao. „To će se dogoditi bez kineske
pomoći“, rekao je. „Režim u Pjongjangu je pred kolapsom.“
„Ponovo sam saglasan. Drago mi je što mislimo isto. Ovo je
dobar znak.“
Pak je ćutao i čekao.
Kaj je nastavio: „To nas dovodi do pitanja šta će zameniti
vladu Vrhovnog vođe.“
„Tu nema nikakvog pitanja. To će biti Pakova vlada.“
Nema lažne skromnosti, dobro, mislio je Kaj. Ali ovo je bila
gluma. Ako je Pak stvarno mislio da mu nije potrebna kineska
pomoć, ne bi pristao na ovaj sastanak. Kaj ga je pogledao u oči i
jednostavno rekao: „Možda.“ A onda je sačekao reakciju.
Usledila je pauza. Pak je prvo izgledao ljutito, kao da će se
pobuniti. A onda mu se izraz lica promenio i prikrio je bes.
„Možda?“, rekao je. „Kakve druge mogućnosti postoje?“
Sad napredujemo, mislio je Kaj. „Ima ih nekoliko, a većina je
nepoželjna“, kazao je. „Pobednik u ratu će biti Južna Koreja, ili
SAD ili Kina, ali to ne iscrpljuje mogućnosti.“ Nagnuo se
napred i progovorio gorljivo. „Ako vam se ispuni želja, da
Severnom Korejom upravljaju Severnokorejci, potreban vam je
najmanje jedan saveznik među zaraćenim stranama.“
„Zašto bi mi bili potrebni saveznici?“ Kaj je primetio
upotrebu ja, pod uslovom da je Ham tačno preveo. Kako je Pak
gledao na stvari, on je bio jedini predstavnik pobunjenika. „Ja
pobeđujem“, kazao je, potvrđujući Kajevo razmišljanje.
„Nego šta“, rekao je Kaj, tonom punim divljenja. „Ali zasad
ste se samo borili protiv režima u Pjongjangu, koji je najslabija
sila od svih u ovom sukobu. Savladaćete ih uz jedan mali napor:
današnji vazdušni napad možda ih je fatalno ugrozio. Ali možda
ćete biti u teškoćama kad uđete u sukob s Južnom Korejom i
Sjedinjenim Državama.“
Pak je izgledao uvređeno, ali Kaj je bio siguran da je taj
čovek uvideo neporecivu logiku. Ozbiljnog lica, Pak je pitao:
„Da vi nemate neki predlog?“
Kaj nije imao ovlašćenje da iznosi predloge, ali nije hteo to
da prizna. „Možda postoji način da preuzmete kontrolu nad
Severnom Korejom i istovremeno obezbedite neprobojnu
odbranu od budućeg mešanja Južne Koreje ili Sjedinjenih
Država.“
„A to je?“
Kaj je zastao, pažljivo birajući reči. Ovo je bio ključni
trenutak razgovora. To je takođe bila i tačka kad je prekoračio
svoja ovlašćenja. Sad je mnogo rizikovao.
Kazao je: „Kao prvo: napadnite odmah Pjongjang svim
raspoloživim oružjem osim nuklearnog i preuzmite vlast.“
Pak nije pokazao nikakvu reakciju: to je oduvek bio deo
njegovog plana.
„Kao drugo: odmah zatražite od Pekinga da vas prizna kao
predsednika Severne Koreje.“
Pakove oči su zasvetlele. Zamišljao je sebe kao priznatog
predsednika svoje zemlje. Dugo je sanjao o tome, ali sad mu je
Kaj to nudio sutra, uz garancije moćne Kine.
„I treće: proglasite bezuslovni jednostrani prekid vatre u ratu
između Severne i Južne Koreje.“
Pak se namrštio. „Jednostrani?“
„To je cena“, odlučno je kazao Kaj. „Peking će vas priznati, a
vi ćete istovremeno objaviti prekid vatre. Bez odlaganja, bez
dodatnih uslova, bez pregovora.“
Očekivao je otpor, ali Pak je imao nešto drugo na umu.
„Potrebno je da me predsednik Čen lično poseti“, rekao je.
Kaj je shvatao zašto je to toliko važno Paku. Bio je tašt,
naravno, ali i politički lukav: slike rukovanja njih dvojice dale bi
mu veći legitimitet nego išta drugo. „Dogovoreno“, kazao je
Kaj, mada nije imao ovlašćenja za to.
„Dobro.“
Kaj je počeo da misli kako je postigao ono čemu se nadao.
Rekao je sebi da još nije vreme za radovanje. I dalje su mogli da
ga odvedu u zatvor. Odlučio je da je vreme da ode odavde dok
ima prednost. „Nemamo vremena za zvanično potpisivanje
sporazuma“, rekao je. „Moraćemo da verujemo jedan drugom.“
Dok je govorio, setio se reči generala Hama: Ne veruj mu. Ali
Kaj nije imao drugog izbora. Morao je da okuša sreću s Pakom.
Pak je pružio ruku preko stola i kazao: „Hajde onda da se
rukujemo.“
Kaj je ustao i rukovao se s njim.
Pak je kazao: „Hvala vam što ste došli da me posetite.“
To je bio znak da ode, shvatio je Kaj. Pak se već ponašao kao
predsednik.
Ham je ustao i rekao: „Odvešću vas do helikoptera.“ Izveo je
Kaja.
Vreme je bilo hladno ali sunčano, s malo vetra i bez oblaka,
savršeno za letenje. Kaj i Ham su hodali dvorištem odvojeno
dok su odlazili do heliodroma. Govoreći krajičkom usana, Kaj je
kazao: „Mislim da sam uspeo. Pristao je na predlog.“
„Nadajmo se da će održati reč.“
„Pozovi me večeras ako budeš mogao, da mi potvrdiš da je
izveden napad na Pjongjang.“
„Daću sve od sebe. Potrebni su ti podaci za bezbedan kontakt
s Pakom, a i njemu su potrebni tvoji podaci.“ Ham je zapisao niz
brojeva i adresa na list papira, a Kaj je uradio isto, i razmenili su
cedulje.
Ham je odsečno salutirao dok se Kaj ukrcavao u helikopter.
Rotori su počeli da se okreću i Kaj je vezao sigurnosni pojas.
Nekoliko minuta kasnije vazduhoplov je uzleteo, nakrenuo se i
usmerio ka severu.
Kaj je dopustio sebi trenutak uživanja u trijumfu. Ako ovo
upali, kriza će biti gotova sutra ujutro. Zavladaće mir između
Severne i Južne Koreje, Amerikanci će biti zadovoljni, a Kina će
imati ključnu tampon-zonu na istom mestu.
Sad je morao da se pobrine da predsednik Čen ovo prihvati.
Želeo je da odmah pozove Peking, ali telefon mu nije radio
ovde i u svakom slučaju, to bi bilo nesigurno u ovoj zemlji.
Moraće da sačeka dok ne dođe do Janđija i pozove odatle pre
nego što se ukrca u avion za Peking. Razgovaraće s Čenom, ali
friziraće izveštaj kako bi sakrio prekoračenje ovlašćenja.
Najveća opasnost bila je da stara garda odgovori Čena od
toga. Hueng se i dalje užasavao ideje da sklopi mir sa onima koji
su se pobunili protiv jednog komunističkog režima. Ali sigurno
bi cena nastavka rata bila previsoka?
Noć je padala nad saobraćajnu gužvu u Janđiju dok je
helikopter sletao u vojnu vazduhoplovnu bazu pored civilnog
aerodroma. Kaja je dočekao kapetan koji ga je odveo do jednog
bezbednog telefona.
Pozvao je Džungnanhaj i dobio predsednika Čena. Počeo je
rečima: „Gospodine predsedniče, pobunjenici večeras
nameravaju da započnu odlučni napad na Pjongjang.“ Govorio
je kao da su to obaveštajni podaci koje je saznao, a ne predlog
koji je izneo.
Čen je bio zaprepašćen. „Nismo dosad čuli ni naznaku toga.“
„Odluka je doneta u poslednjih nekoliko sati. Ali to je prava
strategija za ultranacionaliste. Današnji vazdušni napad gotovo
je uništio sve kapacitete za otpor Pjongjanga. Nikad neće
postojati bolji trenutak za njih da dođu na vlast.“
„Mislim da je to dobar razvoj“, zamišljeno je kazao Čen.
„Bog zna da je bilo vreme da se ratosiljamo Kanga.“
„Pak mi je izneo jednu ponudu“, rekao je Kaj, obrćući prave
uloge. „Ako ga priznamo za predsednika, jednostrano će
obustaviti vatru.“
„To je obećavajuće. Borbe bi prestale. Novi režim bi mogao
da se uskladi s nama, što bi bio dobar početak našeg odnosa.
Moraću da ubedim generala Huenga, ali mislim da nam sve to
ide naruku. Dobro obavljeno.“
„Hvala vam, gospodine.“
Predsednik je prekinuo vezu. Sve ide prema planu, mislio je
Kaj.
 Pozvao je svoju kancelariju i razgovarao sa Džin Čin-hvaom.
„Ultranacionalisti će noćas napasti Pjongjang“, rekao je.
„Obavestio sam predsednika, ali morate da obavestite sve
ostale.“
„Odmah.“
„Ima li nekih vesti kod vas?“
„Američko bombardovanje je izgleda prestalo, makar za
danas.“
„Sumnjam da će nastaviti sutra. Neće ostati mnogo toga za
bombardovanje.“
„Nekoliko projektila je preostalo, pretpostavljam.“
„Uz malo sreće, sve će se završiti sutra.“ Kaj je prekinuo
vezu i ukrcao se u avion. Privatni telefon mu je zazvonio dok je
pilot palio motore. Bio je to general Ham. „Počelo je“, rekao je,
zvučeći iznenađeno. „Naoružani helikopteri su već poleteli ka
glavnom gradu. Vojna policija s nalozima za hapšenje krenula je
ka svakoj predsedničkoj rezidenciji. Tenkovi i oklopna vozila
idu za helikopterima. Upotrebili su sva raspoloživa sredstva.
Ovo je sve ili ništa.“
Ovo je bilo opasno precizno za telefonski razgovor. Ham je
koristio drugi telefon svaki put i bacao ga je nakon upotrebe. I
dalje nije bilo sasvim nemoguće da obaveštajci iz Pjongjanga ili
neko od Pakovih ljudi nasumično uhvate ovaj poziv. Shvatiće
šta se događa, ali neće moći da identifikuju govornike, makar ne
odmah. Bio je to rizik, mali ali smrtonosan. Špijuni su vodili
opasne živote.
Ham je nastavio. „General se brine da mu je Peking možda
postavio neku zamku. Misli da su svi Kinezi zlobni i dvolični.
Ali ovo je njegova velika prilika i mora da je iskoristi.“
„Ideš li u glavni grad?“
„Da.“
 „Javljaj se.“
„Naravno.“
Završili su razgovor.
Vojni avion nije imao vaj-faj za putnike, tako da Kaj nije
mogao da koristi svoj telefon tokom leta. To je bilo olakšanje,
mislio je, dok je sedeo na svom sedištu. Uradio je sve što se
moglo uraditi za jedan dan, postigao je sve ono čemu se nadao, i
bio je umoran. Radovao se što će provesti noć u krevetu s Ting.
Zatvorio je oči.
 39.

Kaja je probudila zvonjava telefona dok je avion leteo iznad

Pekinga. Protrljao je oči i javio se.
Bio je to Džin Čin-hva koji je kazao: „Severna Koreja je
bombardovala Japan!“
Kaj je na trenutak bio potpuno sluđen. Čak je mislio da sanja.
Pitao je: „Ko? Pobunjenici?“
„Ne, Vrhovni vođa.“
„Japan? Zašto bi, jebote, napao Japan?“
„Pogodio je tri američke baze.“
Kaj je odmah shvatio. To je bila odmazda. Projektili i
bombarderi koji su danas napali Severnu Koreju došli su iz
američkih baza u Japanu. Dok se avion spuštao na pistu, rekao
je: „Dakle, Vrhovni vođa je imao rezervne balističke projektile.“
„Mora da je upotrebio poslednjih šest. Tri su presretnuta, a tri
eksplodirala. U Japanu postoje tri američke vazduhoplovne baze
i sve su pogođene: Kadena na Okinavi, Misava na kopnu i –
najgore od svih – Jokata, koja se nalazi u Tokiju, tako da ima
mnogo japanskih žrtava.“
„Ovo je katastrofa.“
„Predsednik Čen se sastaje s kolegama u Komandnoj sobi.
Očekuju vas.“
„Dobro. Javljajte mi novosti.“
„Naravno.“
Kaj je izašao iz aviona i otišao do kola. Dok su se udaljavali,
Monah je pitao: „Kući, gospodine?“
„Ne“, odgovorio je Kaj. „Vozi me u Džungnanhaj.“
 Saobraćajni špic je prošao i nije bilo gužve u gradu. Bila je
noć, ali Peking je imao trista hiljada semafora, setio se Kaj.
Japan je bio moćan protivnik, ali najgore od svega bilo je,
razmišljao je, to što je Japan imao dugogodišnji vojni sporazum
sa SAD, prema kojem Sjedinjene Države moraju da intervenišu
kad je Japan napadnut. I pitanje nije bilo kako će Japan
odgovoriti na bombardovanje već šta će Amerikanci sad uraditi.
I kako će ovo uticati na sporazum koji je Kaj upravo
zaključio u Džeongdžeo-dongu?
Pozvao je Nila Dejvidsona.
„Ovde Nil.“
„Ovde Kaj.“
„Ovo je veliko sranje, Kaje.“
„Moraš nešto da znaš“, rekao je Kaj, rizikujući. „Režim
Vrhovnog vođe u Severnoj Koreji biće zbačen do sutra.“
„Šta... zašto to govoriš?“
„Postavljamo nov režim.“ To je bila želja predstavljena kao
činjenica. „Ne pitaj me za pojedinosti, molim te.“
„Drago mi je što si me obavestio.“
„Pretpostavljam da će predsednica Grin razgovarati s
premijerom Išikavom o tome kako će Vašington i Tokio
odgovoriti na bombardovanje američkih baza u Japanu.“
„Sigurno.“
„Sad možeš da im kažeš da prepuste Kini da eliminiše taj
režim koji je lansirao rakete.“
Kaj nije očekivao da će Nil pristati na to. Kao što je i
predvideo, odgovor je bio neodređen. „Dobro je to znati“, kazao
je Teksašanin.
„Samo nam dajte dvadeset četiri sata. To je sve što tražim.“
Nil je bio oprezno neutralan. „Preneću to.“
Kaj nije mogao ništa više da uradi. „Hvala ti“, rekao je i
prekinuo vezu.
Razgovor ga je zabrinuo. Nije ga uznemirila Nilova
profesionalna neodređenost, koja je bila očekivana, već nešto
drugo. Ipak, nije mogao odmah da dokuči šta.
Pozvao je svoj stan. Ting se javila, zvučeći zabrinuto.
„Obično se javiš kad ostaješ ovako dugo na poslu.“
„Izvini“, rekao je Kaj. „Bio sam na mestu gde ne rade
telefoni. Da li je sve u redu?“
„Osim večere, jeste.“
Kaj je uzdahnuo. „Lepo je čuti tvoj glas. I znati da se neko
brine za mene kad se ne pojavim. Zbog toga se osećam voljeno.“
„I voljen si, znaš to.“
„Volim da me podsećaju na to.“
„Sad sam ovlažila. Kad ćeš se vratiti?“
„Nisam siguran. Jesi li čula vesti?“
„Kakve vesti? Učila sam ulogu.“
„Uključi televizor.“
„Samo malo.“ Usledila je pauza, a onda je kazala: „Oh,
zaboga! Severna Koreja je bombardovala Japan!“
„Sad znaš zašto sam se zadržao.“
„Naravno, naravno. Ali kad završiš sa spašavanjem Kine,
dođi u krevet koji ću ti zagrejati.“
„To je najveća nagrada.“
Pozdravili su se i prekinuli razgovor.
Kajeva kola stigla su do Džungnanhaja, prošla pored
obezbeđenja, i parkirala se pred dvoranom Ćindženg. Kaj je
obavio kaput čvršće oko sebe dok je išao ka ulazu. U Pekingu je
bilo hladnije nego danas u Jeongdžeo-dongu.
Prošao je kroz punkt za obezbeđenje u zgradi, a onda sišao
niza stepenice do suterena i Komandne sobe. Kao i pre, veliki
prostor oko podijuma bio je ispunjen stolovima s kompjuterima.
To mesto je bilo ispunjenije nego prošli put, sad kad je rat bio
izvestan. Bilo je tiho, ali čuo se neki žamor nalik na zvuk
saobraćaja u daljini. Nije bilo moguće da se saobraćajna gužva
čuje ovde, i Kaj je zaključio da je to sigurno ventilacija. Vazduh
je mirisao na sredstvo za dezinfekciju, kao u nekoj bolnici, i Kaj
je pretpostavio da je veoma dobro prečišćen, jer je ova soba
napravljena da funkcioniše kad u gradu iznad vlada zaraza, otrov
ili radioaktivnost.
Svi su napeto slušali telefonski razgovor. Jedan glas pripadao
je predsedniku Čenu. Drugi je govorio jezikom koji je Kaj
prepoznao kao japanski, a treći je bio prevodiočev, koji je kazao:
„Drago mi je što imam ovu priliku da razgovaram s
predsednikom Narodne Republike Kine.“ To je zvučalo
neiskreno čak i iz druge ruke.
Čen je kazao: „Gospodine premijeru, uveravam vas da je
raketni napad na teritoriju Japana izvršila vlada u Pjongjangu
koja je to uradila bez znanja ili odobrenja vlade Kine.“
Očigledno je Čen razgovarao sa Ejkom Išikavom, japanskim
premijerom. Čen je, kao i Kaj, želeo da odloži ekstremnu
japansku reakciju na raketni napad. Kina je i dalje pokušavala da
spreči rat. Dobro.
Dok je Čenova izjava prevođena na japanski, Kaj je polako
obišao podijum, naklonio se predsedniku i seo za sto.
Stigao je odgovor iz Tokija. „Osećam veliko olakšanje kad
sam to čuo.“
Čen je brzo izneo ključnu stvar. „Ako sačekate nekoliko sati,
videćete da ovaj napad, koliko god bio nesrećan, ne zahteva
vašu odmazdu.“
„Zašto to kažete?“
Nešto je u toj rečenici zaintrigiralo Kaja, ali nije o tome
razmišljao već se usredsredio na slušanje.
 Čen je kazao: „Režim Vrhovnog vođe biće oboren u naredna
dvadeset četiri sata.“
„Šta će doći na njegovo mesto?“
„Nadam se da se nećete ljutiti ako ne budemo pričali o
pojedinostima? Samo želim da vas uverim da će osobe koje su
odgovorne za ovo što se danas dogodilo u Japanu biti odmah
sklonjene s vlasti i privedene pravdi.“
„Shvatam.“
Razgovor se nastavio u istom tonu, Čen ga je uveravao, a
Išikava je odgovarao neodređeno, sve dok nisu prekinuli vezu.
Kaj je ponovo mislio o rečenici Zašto to kažete? Nil je pitao
to isto. To je bilo izbegavanje odgovora, znak da govornik pazi
šta govori, obično jer ima nešto da krije. I Nil i Išikava nisu bili
iznenađeni kad su saznali da će režim u Pjongjangu biti zbačen.
Izgledalo je kao da već znaju za to. Ali kako je to moguće? Pak
je doneo tu odluku tek pre nekoliko sati.
I CIA i japanska vlada znali su nešto što Kaj nije znao. To je
bilo vrlo loše za jednog načelnika obaveštajne službe. Kako je to
moguće?
Kaju je na pamet pala jedna mogućnost, toliko iznenađujuća
da nije mogao da je uobliči u misao.
General Hueng je govorio, ali Kaj nije slušao. Ustao je i
odmakao se – što je bio izraz nepoštovanja prema Huengu, zbog
čega su ljudi oko stola podigli obrve – i sišao s podijuma.
Pozvao je svoju kancelariju i razgovarao sa Džinom. „Pogledajte
najnovije satelitske snimke Severne Koreje“, rekao je, govoreći
tiho dok se udaljavao od podijuma. „Nebo bi trebalo da je vedro;
bilo je pre nekoliko sati kad sam bio tamo. Želim da vidim
oblast južno od Pjongjanga, preko granice, do Seula na drugoj
strani. Ono što me stvarno zanima jeste šta se nalazi između ta
dva grada, put koji zovu Auto-put ujedinjenja. Kad budete imali
dobar snimak, pošaljite ga na ekran u Komandnoj sobi. Pobrinite
se da sever bude gore.“
„Razumem.“
Kaj se vratio za veliki sto na podijumu. Hueng je i dalje
govorio. Kaj je gledao ekrane. Nakon nekoliko minuta, jedan od
njih je prikazao jedan noćni snimak. Crnu boju su razbijala dva
skupa svetala, jedan na jugu a drugi na severu, glavni gradovi
dve Koreje. Između je bila tama.
Uglavnom.
Gledajući pažljivije, Kaj je video četiri uska snopa svetlosti,
previše dugačka da bi to bila neka prirodna pojava. Sigurno su to
kolone vozila. Izračunao je da se svaka proteže od trideset do
pedeset kilometara. To je značilo na stotine vozila.
Hiljade.
Eto objašnjenja zašto Nil i Išikava nisu bili iznenađeni. Nisu
saznali za Pakovu nameru da napadne Pjongjang, ali znali su da
druga sila namerava da uništi noćas taj režim.
Ostali oko stola su pratili Kajev pogled, i jedan po jedan
gubili zanimanje za Huengov govor. Čak je i predsednik
pogledao.
Napokon je Hueng ućutao.
Čen je pitao: „Šta to gledamo?“
„Severna Koreja“, rekao je Kaj. „Ti snopovi svetlosti su
konvoji, njih četiri. Ta vozila idu ka Pjongjangu.“
Ministar odbrane Kung Džao je rekao: „Samo na osnovu ovih
fotografija, rekao bih da su to dve divizije, svaka u dve kolone,
sa oko dvadeset pet hiljada vojnika i nekoliko hiljada vozila.
Demilitarizovana zona između Severne i Južne Koreje je
minirana dva ili tri kilometra od granice, tako da mora da su
očistili široke prolaze kroz tu prepreku – što je odavno planirana
operacija, prilično sam siguran. Istovremeno, pretpostavljam da
će vazduhoplovstvo uskoro zauzeti mostobrane i uska grla pred
prolazak glavnine vojske, a biće i iskrcavanja na obalu; možemo
da pokušamo to da potvrdimo.“
Čen je kazao: „Niste rekli čija je to vojska.“
„Pretpostavljam da je južnokorejska.“
Čen je rekao: „Dakle, to je invazija.“
„Da, gospodine predsedniče“, kazao je Kung. „To je
invazija.“

Kaj je konačno legao u krevet pored Ting malo posle jedan

ujutro. Okrenula se, zagrlila ga je i poljubila strastveno, a onda
odmah ponovo zaspala.
Zatvorio je oči i razmišljao o poslednjih nekoliko sati.
Usledila je žučna rasprava u Komandnoj sobi o tome kako da
odgovore na južnokorejsku invaziju. Kajevi pregovori s Pakom
odmah su postali nevažni. Prekid vatre sad nije dolazio u obzir.
Kineski odbrambeni sporazum sa Severnom Korejom je
ostavljao nekoliko otvorenih mogućnosti. Kajev otac Čang
Đenđun i general Hueng predložili su kinesku invaziju kako bi
zaštitili Severnu Koreju od napada s juga. Razboriti su ukazali
na to da kad kineska vojska ode tamo, ubrzo će doći i američka
vojska, a kineska i američka armija će započeti rat. Na Kajevo
veliko olakšanje, većina prisutnih je prepoznala tu opasnost jer
je cena bila previsoka.
Vrhovni vođa je bio znatno oslabljen, ali Pak i njegovi
pobunjenici su bili jaki i već na terenu. Uz pristanak ostalih,
Hueng je lično telefonirao Paku, rekao mu sve što zna o invaziji
i ohrabrio ga da bombarduje južnokorejske konvoje koji se
približavaju. Radar je pokazao da je Pak to uradio odmah, dok je
nastavio da napad na Pjongjang.
Pobunjenici su dosad upotrebili nekoliko svojih projektila, a
imali su ih mnogo; konvoji su zaustavljeni.
To je bio prvi dobar korak.
Kineska vojska neće morati da se umeša, ali Kina će u zoru
morati da dostavi pobunjenicima sve drugo: rakete, dronove,
helikoptere, lovačke avione, artiljeriju, puške i neograničene
količine municije. Ultranacionalisti su već kontrolisali pola
zemlje i mogu da zauzmu još teritorije u narednih nekoliko sati.
Ipak, ključna će biti bitka za Pjongjang.
Ovo je izgledalo kao najmanje loš ishod. Ako Japanci budu
razumni, rat će ostati ograničen samo na Koreju.
Predsednik Čen je otišao na spavanje, a većina je uradila isto,
ostavljajući samo one koji su morali da rade na slanju ogromne
količine oružja preko granice u Severnu Koreju, u kratkom roku.
Kaj je otišao na počinak osećajući da se kineska vlada
prilično dobro ponela u ovoj situaciji.
Čim se probudio, pozvao je Guoanbu i razgovarao s
dežurnim zapovednikom Fan Jimuom, koji mu je saopštio dobre
vesti: pobunjenici su uhapsili Vrhovnog vođu, a general Pak je
napravio svoje sedište u predsedničkoj rezidenciji u severnom
delu Pjongjanga. Ipak, južnokorejska armija bila je tvrd orah, i
nastavila je da napreduje prema glavnom gradu.
Jutarnje vesti na kineskoj televiziji izvestile su da je vrhovni
vođa Kang podneo ostavku iz zdravstvenih razloga i zamenio ga
je general Pak. Kineski predsednik je poslao Paku poruku
podrške, potvrđujući posvećenost svoje države odbrambenom
sporazumu. Upad južnokorejskih snaga odlučno je odbila hrabra
Narodna armija Severne Koreje.
Kaj je očekivao sve to, ali druga najvažnija vest ga je
zabrinula. Besni japanski nacionalisti okupili su se u Tokiju u
zoru da bi protestovali protiv bombardovanja. Izveštači su
primetili da je među Japancima već postojala izvesna
netrpeljivost prema Korejcima i nju su vešto raspirivali rasistički
propagandisti, a samo delimično ju je ublažavala ljubav
japanske omladine prema korejskim filmovima i muzici. Jedan
nastavnik korejskog porekla prebijen je ispred škole u Kjotu.
Predsednik jedne ekstremne desničarske političke partije dao je
intervju i, promuklim i uzbuđenim glasom, pozvao je ljude u rat
protiv Severne Koreje.
Premijer Išikava je zakazao sednicu vlade za devet sati. Ti
protesti će primorati japansku vladu da preduzme drastične
mere, ali predsednica Grin će dati sve od sebe da obuzda Japan.
Kaj se nadao da bi Išikava mogao da kontroliše situaciju.
U kolima, na putu prema kancelariji, pročitao je vojne
obaveštajne izveštaje o toku bitke za Pjongjang. Izgledalo je da
su se Južnokorejci kretali brzo i sad su opsedali glavni grad.
Nadao se da će saznati nešto više od generala Hama.
U kancelariji je uključio televizor i video da japanski
premijer počinje obraćanje medijima nakon zasedanja vlade.
„Režim u Pjongjangu je započeo rat protiv Japana, i nemam
drugog izbora nego da naredim japanskoj vojsci da se pripremi
za odbijanje napada Severne Koreje.“
Naravno, to su bile prazne priče. Član 9 japanskog ustava
branio je vladi da krene u rat. Ipak, mogli su da koriste pravo na
samoodbranu. Sve što japanska vojska radi moralo je da se
podvede pod odbranu.
Ali ta najava je bila zanimljiva iz drugog razloga. Od koga se
oni sad brane? Dve suprotstavljene vojske nadmeću se za
Severnu Koreju, a nijedna od njih nije odgovorna za jučerašnje
bombardovanje. Režim koji je to uradio više ne postoji.
Šef odeljenja za Japan rekao je Kaju ono što su mu preneli
kineski špijuni u Tokiju. Japanske i američke vojne baze su
vrvele od aktivnosti, ali nije izgledalo da se spremaju za rat.
Nijedan razarač nije napustio luku i nije bilo priprema za
ispaljivanje raketa. Satelitske fotografije su potvrdile izveštaje
špijuna. Sve je bilo mirno.
General Ham se javio iz Pjongjanga. „Ultranacionalisti
gube“, rekao je.
Kaj se bojao toga. „Zašto?“
„Južnokorejci su brojniji i bolje naoružani. Zalihe iz Kine još
nam nisu stigle, a naši tenkovi još pristižu iz baza na istoku.
Ponestaje nam vremena.“
„Šta će Pak uraditi?“
„Tražiće pojačanje iz Pekinga.“
„Mi ćemo odbiti. Ne želimo da uvlačimo Amerikance.“
„Onda će Južnokorejci osvojiti Pjongjang.“
I to je bilo nezamislivo.
Ham je iznenada kazao: „Moram da idem“, i prekinuo vezu.
Mora da je bilo ponižavajuće za Paka da moli Peking za
pomoć, mislio je Kaj. Ali šta drugo je vođa pobunjenika mogao
da uradi? Kajevo razmišljanje je prekinuto i pozvan je u salu za
sastanke. Japanska vlada je preduzela mere.
Dvanaest borbenih aviona je uzletelo iz baze Naha, na
Okinavi, i krenulo ka zapadu i, nekoliko minuta kasnije, počelo
da patrolira iznad Južnog kineskog mora, između Okinave i
Kine. Njihovi naleti bili su ograničeni oko grupice nenaseljenih
ostrva i stena nazvanih ostrva Diaoju. Nalazila su se hiljadu
kilometara od Japana, ali svega trista pedeset kilometara od
Kine, a Japanci su tvrdili da pripadaju njima i nazvali su ih
ostrva Senkaku.
Kineski avioni su takođe leteli iznad Istočnog kineskog mora,
a Kaj je gledao njihove snimke. Video je ostrva kako štrče iz
vode kao da su ih nemarno rasejali drevni bogovi. Čim su
japanski avioni pristigli, dve podmornice klase Sorju izronile su
blizu ostrva.
Da li su Japanci stvarno odabrali ovaj trenutak da se bave
gomilom bezvrednih stena u moru?
Kaj je gledao kako se mornari s podmornica ukrcavaju u
gumene čamce i iskrcavaju na usku obalu, gde su istovarili nešto
što je izgledalo kao ručni raketni bacači zemlja-vazduh. Otišli su
do jedne od retkih zaravni i poboli japansku zastavu.
Tokom narednih nekoliko minuta, počeli su da dižu šatore i
postavljaju poljsku kuhinju.
Šef odeljenja za Japan pozvao je s donjeg sprata da kaže Kaju
kako je japanska vojska izjavila da je postavljanje baze na
ostrvim Senkaku „mera predostrožnosti“ – jer ona, naglasili su,
pripadaju Japanu.
Trenutak kasnije, Kaja su pozvali u Džungnanhaj.
U kolima je nastavio da čita izveštaje i gleda video-snimke.
Istovremeno je jednim okom motrio na radarske izveštaje, koje
je pratio preko telefona. Nije bilo borbe. Sad je sve bilo samo
demonstracija sile.
Atmosfera u Komandnoj sobi bila je ozbiljna. Kaj je ćutke
seo na svoje mesto.
Kad su svi stigli, Čen je pitao Čanga Đenđuna za najnovije
vesti. Kaj je primetio da njegov otac izgleda staro: kosa mu je
bila proređena, koža opuštena i siva, nije se dobro obrijao. Još
nije imao ni sedamdeset godina, ali pušio je pola veka, što se
videlo po njegovim žutim zubima. Kaj se nadao da je zdrav.
Nakon pregleda trenutne situacije, Đenđun je rekao:
„Poslednja dva meseca videli smo sve veći broj napada na Kinu.
Pre svega, Sjedinjene Države su pooštrile sankcije protiv
Severne Koreje, što je dovelo do ekonomske krize i pobune
ultranacionalista. Onda je više od sto naših građana ubio
američki dron u Port Sudanu. Zatim smo uhvatili američke
geologe – neuspešno sakrivene na palubi jednog vijetnamskog
broda – kako traže naftu u našim vodama. Na kraju, naša bliska
saveznica Severna Koreja napadnuta je južnokorejskim
projektilima, američkim avionima, brodovima i raketama, a
onda je sinoć izvršena invazija. A danas su ostrva Diaoju –
kinesku teritoriju prema svim pravednim procenama – osvojili i
okupirali japanski vojnici.“
To je bio upečatljiv spisak, nesumnjivo, i Kaj je na trenutak
osetio kako je možda propustio da prepozna obrazac.
„I za sve to vreme“, polako i naglašeno je rekao Đenđun, „šta
je Kina uradila? Uz izuzetak potapanja Vu Trong Fanga, nismo
ispalili ni metak. Vaša je odgovornost, drugovi, što smo
ohrabrili ovu sve veću agresiju svojom slabašnom odmazdom.“
Ministar odbrane Kung Džao je odgovorio. „Ne ubijaš
čoveka kad ti ukrade bicikl“, počeo je. „Da, moramo da
odgovorimo na ovu nečuvenu japansku invaziju... ali naš
odgovor mora da bude proporcionalan. Američki zvaničnici su
potvrdili da su ostrva Diaoju pokrivena američko-japanskim
vojnim sporazumom, tako da su Amerikanci u obavezi da brane
ta ostrva. I budimo iskreni: ta okupacija nam ne predstavlja
pretnju. Nema toga što japanski vojnici mogu da urade tamo, što
je nemoguć uraditi u podmornici – osim da pobodu zastavu.
Zastave su simboli, naravno – to im je jedina svrha – kao što je
japanska akcija simbolična. Naš odgovor mora biti dobro
odmeren.“
Ni ja to ne bih bolje rekao, pomislio je Kaj. Kung je
promenio raspoloženje sastanka.
U tom trenutku je general Hueng kazao: „Imamo snimak
okupiranih ostrva koji je napravio kineski dron. Traje nekoliko
minuta. Drugovi, želite li da ga vidite?“
Naravno da su želeli.
 Hueng je izdao naređenje jednom pomoćniku i pokazao na
ekran.
Videli su neko ostrvce: samo stenovit greben, malo ravne
zemlje prekrivene retkim žbunjem i travom i usku plažu. Dve
podmornice su plutale u zalivu, svaka ukrašena crveno-belim
japanskim suncem. Na tom ostrvu je bilo tridesetak ljudi,
uglavnom mladih i veselih. Snimak izbliza pokazao je da
razgovaraju i smeju se dok podižu šatore. Jedan od njih je
mahnuo letelici koja ih je snimala. Drugi joj je pokazao
podignut prst, u znak prezira i neprijateljstva koji je veoma
uvredljiv u Japanu i Kini, a ostali su se nasmejali. Film se
završio.
Ljudi za stolom su besno mrmljali. Ponašanje tih vojnika je
bilo uvredljivo. Uobičajeno umereni ministar Vu Baj je kazao:
„Te mlade budale nas ismevaju.“
Predsednik Čen je rekao: „Šta mislite da treba da uradimo,
Vu Baje?“
Vu je očigledno bio uvređen tim snimkom i progovorio je sa
neuobičajenom ogorčenošću. „Drug Čang Đenđun je ukazao da
smo pretrpeli niz poniženja zbog mira.“ Reč poniženje je bila
jaka: vratila je razmišljanja o godinama koje je ova zemlja
provela pod čizmom zapadnog kolonijalizma, i uvek je mogla da
razbesni ljude. „Moramo u nekom trenutku da zauzmemo stav i
negde povučemo granicu, a po mom mišljenju ovo je pravo
vreme i mesto. Ovo je prvi put da je neko okupirao kinesku
teritoriju.“ Zastao je i udahnuo. „Drugovi, treba jasno da
stavimo do znanja neprijateljima da su prešli tu granicu.“
Predsednik Čen je iznenadio Kaja odmah podržavajući Vua.
„Saglasan sam“, kazao je. „Moja osnovna dužnost jeste da
zaštitim teritorijalni integritet ove zemlje. Ako omanem u tome,
omanuo sam kao predsednik.“
 To je bila jaka izjava – i to sve zbog nekoliko veselih
momaka koji su iskazali nepoštovanje! Kaj je bio razočaran, ali
nije ništa rekao. Nije mogao da nadglasa pripadnike tvrde struje
kad imaju podršku predsednika i ministra spoljnih poslova.
Odavno je naučio da se bori samo u bitkama u kojima može da
pobedi.
Čen je onda malo popustio. „Ipak, naša reakcija treba da bude
odmerena.“
To je bio tračak nade.
Čen je nastavio: „Jedna bomba će uništiti taj mali logor koji
su Japanci napravili i verovatno ubiti i većinu mornara.
Admirale Lju, koje brodove imamo u blizini?“
Lju je već gledao u svoj laptop i odmah odgovorio: „Nosač
aviona Fuđen je udaljen osamdesetak kilometara. Taj brod ima
četrdeset četiri aviona, uključujući i dva borbena aviona leteća
ajkula. Leteća ajkula nosi četiri laserski navođene bombe, svaka
je teška petsto kilograma. Predlažem da pošaljemo dva aviona,
jedan da baci bombu a drugi da snimi napad.“
„Dajte tom bordu tačne koordinate mete i kažite im da se
pripreme za uzletanje, molim vas, admirale.“
„Da, gospodine.“
Kaj je napokon progovorio, ali nije se otvoreno pobunio
protiv bombardovanja. Samo je rekao: „Trebalo bi da
razmislimo kakva će biti reakcija Amerikanaca na ovo. Ne
želimo da nas iznenade.“
Kung Džao ga je odmah podržao. „Amerikanci neće stajati i
gledati. Zbog toga bi njihov odbrambeni sporazum s Japanom
izgledao beznačajno. Moraju da urade nešto.“
Vu Baj je bolje namestio maramicu u džepu na grudima
sakoa i rekao: „Predsednica Grin će izbegavati agresivne akcije
ako bude mogla. Bila je slaba kad su njene vojnike ubile
Norinkove puške u Čadu; bila je slaba kad su američki geolozi
potonuli s Vu Trong Fangom; i, na početku, bila je slaba kad su
poginuli Amerikanci u Južnoj Koreji, sve dok drugovi u
Pjongjangu nisu bili dovoljno nepromišljeni da upotrebe
hemijsko oružje. Ne mislim da će ući u rat zbog nekoliko
japanskih mornara. Biće neke simbolične odmazde, možda samo
diplomatska nota.“
Samo se ti zavaravaj, mislio je Kaj, ali nije bilo svrhe da to
govori.
Admiral Lju je kazao: „Gospodine predsedniče, avioni su
spremni.“
Čen je rekao: „Naredite im da uzlete.“
Lju je naredio preko telefona: „Krenite“, kazao je.
„Ponavljam, krenite.“
Drugi avion je snimao onaj prvi, i na jednom od ekrana u
Komandnoj sobi pojavila se jasna slika. Kaj je video rep prve
leteće ajkule, s prepoznatljivim podignutim krilcima i dva
izduvna ventila. Trenutak kasnije, rulao je preko palube, uzleteo
preko zakrivljene rampe na prednjem delu nosača aviona i onda
se brzo popeo na nebo. Kamera je to pratila, a Kaj je na trenutak
osetio vrtoglavicu dok je avion ubrzavao i izletao s kraja rampe.
Dok su dva aviona ubrzavala, neko je kazao: „Koliko brzo
lete, jebote?“
Admiral Lju je odgovorio: „Najveća brzina je oko dve i po
hiljade kilometara na sat.“ Malo kasnije je dodao: „Neće je
dostići na ovako kratkom letu.“
Avioni su se peli dok nisu bili previše visoko da vide
brodove, i ponovo su počeli da gledaju snimak s drona. Na
njemu su se videli japanski mornari u logoru. Šatori su sad bili
uredno poređani, a neki su ručali. Drugi su bili na maloj plaži,
glupirali se, prskali i gađali peskom. Jedan od njih je snimao
pametnim telefonom.
Njihovo blaženo neznanje trajalo je još svega nekoliko
trenutaka.
Neki su pogledali uvis, možda jer su čuli mlaznjake. Avion
mora da im je izgledao predaleko da bi bio pretnja, a sa zemlje
sigurno nisu mogli da vide njegove oznake, tako da su mornari
samo stajali i gledali.
Prvi avion se iskosio i okrenuo, praćen kamerom drugog
aviona, a onda počeo bombardovanje.
Možda su mornari dobili neko upozorenje od podmornice jer
su iznenada uzeli automatske puške i ručne bacače raketa i brzo
zauzeli odbrambeni položaj u naizgled unapred utvrđenoj
formaciji, svuda po tom ostrvcu. Njihovi raketni bacači, veličine
i oblika musketa iz šesnaestog veka, bili su verovatno japanska
verzija američkog FIM-92, koji je ispaljivao stinger
protivavionske projektile.
Admiral Lju je kazao: „Avioni su na visini od oko deset
hiljada metara i lete brzinom od sto pedeset metara u sekundi. Ti
ručni bacači im ne predstavljaju pretnju.“
Na trenutak je sve bilo mirno. Mornari na ostrvu su bili na
položajima, a prvi avion je bio u dometu kamere drugog.
Admiral Lju je naredio: „Izbaci bombe“, i Kaju se učinilo da je
video treptaj prilikom ispaljivanja rakete.
Zatim je malo ostrvo prekrio plamen i dim. Pesak i stene su
poleteli uvis, pomaljajući se iz dima i padajući u more, uz blede
objekte koji su zastrašujuće ličili na delove tela. Vojnici u
Komandnoj sobi su počeli da kliču.
Kaj im se nije pridružio.
Krhotine su pale, dim se razišao, a površina vode smirila.
Niko nije preživeo.
U Komandnoj sobi je zavladala tišina.
 Kaj ju je prekinuo. „I tako, drugovi“, rekao je, „upravo smo
zaratili s Japanom.“
 STANJE PRIPRAVNOSTI 1
NUKLEARNI RAT JE NEMINOVAN ILI JE VEĆ POČEO.
 40.

Polin nije spavala kad ju je Gas pozvao. Bilo je neobično za nju

da leži budna noću. Nijedna prethodna kriza nije joj omela san.
Kad je telefon zazvonio, nije morala da pogleda u sat pored
kreveta jer je već znala vreme: 12.30.
Javila se i Gas je kazao: „Kinezi su bombardovali ostrva
Senkaku. Ubili su mnogo japanskih mornara.“
„Jebote“, rekla je.
„Ključni ljudi su u Komandnoj sobi.“
„Obući ću se.“
„Otpratiću te do tamo. Ja sam u Rezidenciji, na tvom spratu,
u kuhinji pored lifta.“
„Dobro.“ Prekinula je vezu i ustala iz kreveta. Gotovo je
osetila olakšanje što nešto radi umesto samo da leži i razmišlja.
Spavaće kasnije.
Navukla je teksas jaknu preko tamnoplave majice i očetkala
kosu. Prošla je kroz Centralno predvorje, ušla u kuhinju i zatekla
Gasa tamo gde je rekao da će biti, kraj lifta. Ušli su i on je
pritisnuo dugme za suteren.
Polin se iznenada osetila obeshrabreno i plačljivo. Kazala je:
„Sav moj trud da učinim svet bezbednijim mestom samo
pogoršava stvari!“
U liftu nije bilo bezbednosnih kamera. Zagrlio ju je, i ona mu
je naslonila obraz na rame. Stajali su tako dok se lift nije
zaustavio, a onda se razdvojili pre nego što su se vrata otvorila.
Jedan agent Tajne službe je čekao ispred.
Polinin trenutak slabosti je brzo prošao. Kad su stigli do
Komandne sobe, ponovo je bila ona stara. Sela je, pogledala oko
sebe i rekla: „Čese, kako stojimo?“
„Priterani smo uza zid, gospođo predsednice. Naš
odbrambeni sporazum s Japanom je temelj stabilnosti u Istočnoj
Aziji. U obavezi smo da branimo Japan od napada, a dva
skorašnja predsednika potvrdila su da taj sporazum uključuje i
ostrva Senkaku. Ako ne uzvratimo, to će obezvrediti naš
sporazum s Japanom. Mnogo toga zavisi od onog što ćemo
uraditi sada.“
Zar nije uvek tako, mislila je.
Načelnik Generalštaba Bil Šnajder je kazao: „Smem li da
kažem nešto, gospođo predsednice?“
„Izvoli, Bile.“
„Moramo ozbiljno da ugrozimo njihovu sposobnost da
napadnu Japan. Ako pogledamo istočnu obalu Kine, odnosno
deo najbliži Japanu, tamo se nalaze njihove glavne pomorske
baze, Ćingdao i Ningbo. Predlažem jak raketni napad na obe, uz
pažljivo ciljanje, kako bismo umanjili broj civilnih žrtava.“
Čes je već odmahivao glavom jer se nije slagao s tim.
Polin je kazala: „Bila bi to velika eskalacija.“
„To je ono što smo uradili s režimom u Pjongjangu – uništili
smo im sposobnost da nas napadnu.“
„Zaslužili su to. Upotrebili su hemijsko oružje. Svet je bio na
našoj strani zbog toga. Ovo nije isto.“
„Smatram to odgovarajućom reakcijom, gospođo
predsednice.“
„Svejedno, hajde da razmotrimo i manje provokativne
opcije.“
Čes je rekao: „Možemo da zaštitimo ostrva Senkaku čeličnim
prstenom: razarači, podmornice i avioni.“
„Na neodređeno vreme?“
 „Ta zaštita će kasnije biti umanjena, kad pretnja nestane.“
Ministar odbrane Luis Rivera je kazao: „Kinezi su snimili
film o bombardovanju, gospođo predsednice. Emitovali su ga...
ponosni su na ono što su uradili.“
„Dobro, hajde da pogledamo.“
Film je počeo da se prikazuje na jednom od zidnih ekrana. To
je bio samo dug snimak jednog ostrvca, zatim japanski vojnici
koji pobadaju zastavu, a onda kineski borbeni avion koji uzleće
s nosača aviona. Uz snimke leta aviona, pojavio se i jedan mlad
mornar, u krupnom planu, kako podiže prst i njegove kolege
koje se smeju.
Luis je rekao: „To je istočnoazijska verzija srednjeg prsta,
gospođo predsednice.“
„Pretpostavila sam da je tako.“ Taj pokret je razbesneo
kinesku vladu, mislila je Polin. Ti ljudi su vrlo osetljivi. Setila se
priprema za sastanak s predsednikom Čenom na samitu G20:
njegovi pomoćnici su zahtevali izmenu desetak sitnica za koje
su rekli da bi mogle da ga uvrede, od visine stolica do izbora
voća na stolu pored.
Na tom snimku, vojnici su se uznemirili i zauzeli
odbrambene položaje, a onda to ostrvo kao da je eksplodiralo.
Kad su se krhotine slegle, snimak verovatno napravljen iz drona
pokazao je leš jednog mladog mornara koji je ležao na pesku, a
glas na mandarinskom i titl na engleskom rekli su: „Strane
vojske koje ugroze kinesku teritoriju doživeće sličnu sudbinu.“
Polin je osetila mučninu zbog svega što je videla, i zbog
ponosa koji su Kinezi očigledno osećali. „To je grozno“, rekla
je.
Luis Rivera je kazao: „Ta pretnja na kraju nagoveštava da
jedan čelični prsten neće biti dovoljan. Postoje i druga sporna
ostrva. Nisam siguran da možemo sve da ih okružimo.“
 „Dobro, ali ipak neću da preterujem“, kazala je Polin. „Dajte
mi nešto što je više od čeličnog prstena, a manje od raketnog
napada na teritoriju Kine.“
Luis je imao odgovor. „Taj avion koji je bacio bombe poleteo
je s kineskog nosača aviona Fuđen. Imamo protivbrodske
projektile koji mogu da ga unište.“
„To je istina“, rekao je Bil Šnajder. „Samo jedan od naših
protivbrodskih stelt krstarećih projektila mogao bi da potopi
brod, mada bismo ih ispalili više kako bismo se pobrinuli za
nešto tako veliko kao što je nosač aviona. Domet im je oko
petsto pedeset kilometara, a imamo ih mnogo na manjoj
udaljenosti. Mogu da budu ispaljeni s brodova i iz aviona, a
imamo i jedno i drugo na raspolaganju.“
Luis je rekao: „Ako uradimo to, trebalo bi da objavimo kako
ćemo reagovati na isti način na slične napade. Gospođo
predsednice, Kina ne može da dopusti gubitak nosača aviona.
Imamo ih jedanaest, a oni samo tri i, ako potopimo Fuđen,
ostaće im dva. A ne mogu tako lako da ga zamene. Nosači
aviona koštaju po trinaest milijardi dolara i prave se godinama.
Mislim da ako potopimo Fuđen, uz pretnju potapanjem i druga
dva nosača, to će imati veliko otrežnjujuće dejstvo na kinesku
vladu.“
Čes je rekao: „Ili će ih možda naterati na očajničke mere.“
Polin je pitala: „Imamo li snimak Fuđena?“
„Naravno. Imamo avione i dronove u blizini.“
Za manje od minut, na ekranu se pojavio taj veliki sivi brod,
viđen iz vazduha. Oblik mu je bio prepoznatljiv, sa zakrivljenom
rampom na pramcu, kao skijaška skakaonica. Šest aviona i
helikoptera bilo je na palubi, blizu gornje palube broda, a
nekoliko ljudi je radilo oko njih, izgledajući iz ove daljine kao
mravi koji hrane larve. Ostatak ogromne palube prekrivala je
pista.
Polin je kazala: „Koliko mornara ima na tom brodu?“
Bil je odgovorio: „Oko dve hiljade petsto, uključujući i
letačko osoblje.“
Gotovo svi su se nalazili u potpalublju. Taj brod je bio kao
poslovna zgrada, gotovo ništa se nije videlo spolja.
Eksplozija će ubiti neke od njih, mislila je Polin; nekolicina
će preživeti, a većina će se utopiti.
Nije želela da ubije dve i po hiljade ljudi.
Luis je kazao: „Ubili bismo ljude koji su ubili te japanske
mornare. Brojevi nisu proporcionalni, ali načelo je pošteno.“
„Kinezi to neće videti tako“, odgovorila je Polin. „Osvetiće
se.“
„Ali ne mogu da pobede u toj igri i znaju to. Ako se odigra do
kraja, postoji samo jedan moguć rezultat: Kina će postati
nuklearna pustoš. Kina ima oko trista hiljada nuklearnih bojevih
glava, a mi više od trista hiljada. Stoga ćemo u nekom trenutku
morati da pregovaramo. Ako im nanesemo ozbiljnu štetu sad,
pre će zatražiti mir.“
Svi su zaćutali. Tako je kako je, mislila je: sve informacije su
dostupne, svi imaju svoje mišljenje, ali na kraju jedna osoba
mora da donese odluku... a to sam ja.
Kineska pretnja joj je pomogla da odluči: Strane vojske koje
ugroze kinesku teritoriju doživeće sličnu sudbinu. Uz sporazum
koji je obavezivao Sjedinjene Države da brane Japan, to je
značilo da neki simboličan protest neće biti dovoljan. Njen
odgovor morao je da bude oštar.
„Uradi to, Bile“, kazala je.
„Da, gospođo predsednice“, rekao je Bil i uzeo telefon.
Jedna žena u kuhinjskoj beloj uniformi je ušla, noseći
poslužavnik. „Dobro jutro, gospođo predsednice“, kazala je.
„Mislila sam da ćete želeti malo kafe.“ Spustila je poslužavnik
kraj Polin.
Polin je rekla: „Lepo od vas što ste ustali usred noći, Merili.
Hvala vam.“ Sipala je kafu u šolju i dodala malo mleka.
„Nema na čemu“, odgovorila je Merili.
Na stotine ljudi čekalo je da ispuni i najmanju predsedničinu
želju, ali je iz nekog razloga Polin bila dirnuta time što joj je
Merili skuvala kafu usred noći. „Veoma sam vam zahvalna“,
dodala je.
„Molim vas, javite mi ako želite još nešto.“ Merili je otišla.
Polin je popila malo kafe i ponovo pogledala Fuđen na
ekranu. Bio je dug trista metara. Da li će stvarno potonuti?
Jedan duži snimak pokazao je da uz nosač plovi nekoliko
manjih brodova. Polin je pitala: „Može li neki od tih manjih
brodova da uništi naše projektile?“
Bil Šnajder je odgovorio: „Mogu da pokušaju, gospođo
predsednice, ali neće ih uništiti sve.“
Na poslužavniku je bilo i peciva. Uzela je jedno i zagrizla.
Ništa mu nije falilo, ali jedva je mogla da proguta. Popila je
malo kafe i odložila pecivo.
Bil je rekao: „Krstareći projektili su spremni za lansiranje,
gospođo predsednice. Ispalićemo ih s brodova i iz aviona.“
„Počnite“, kazala je, teška srca. „Pali.“
Trenutak kasnije, Bil je rekao: „Prva dva plotuna ispaljena su
s broda. Moraju da putuju osamdesetak kilometara i očekujemo
pogodak za šest minuta. Avion je bliži i lansiraće rakete za pet
minuta.“
Polin je gledala Fuđen. Dve hiljade petsto ljudi, mislila je.
Nisu propalice ili ubice, uglavnom mladići koji su odabrali da se
pridruže mornarici, da žive na okeanskim talasima. Imali su
roditelje, braću i sestre, partnere, decu. Dve hiljade i petsto
porodica će biti ožalošćeno.
Polinin otac je bio u američkoj ratnoj mornarici pre nego što
se oženio. Pročitao je sve Kanterberijske priče na
staroengleskom, rekao je, znajući da više nikad neće imati toliko
slobodnog vremena.
Jedan helikopter uzleteo je s palube Fuđena. Taj pilot je
izbegao smrt za nekoliko minuta, mislila je Polin. Najsrećnija
osoba na svetu.
Započele su užurbane aktivnosti oko nečeg što je izgledalo
kao platforma za smeštaj topova. Bil je rekao: „To je lansirna
rampa za projektile kratkog dometa, zemlja-vazduh. Tu se nalazi
osam projektila crvena zastava, svaki je dug oko dva metra, i
može da leti iznad površine mora. Njegov cilj je da presretne
nadolazeće projektile.“
„Dakle, crvena zastava je protivraketna raketa.“
„Da, a ova aktivnost nam govori da je kineski radar video
naše protivbrodske projektile.“
Neko je kazao: „Tri minuta.“
Lanser na brodu se okrenuo, i trenutak kasnije izbacio je
oblak dima iz cevi, što je značilo da je opalio. Zatim je jedan
snimak iz vazduha pokazao tragove vodene pare od šest ili više
nadolazećih projektila koji su se približavali neverovatno brzo,
na putu da udare u bok Fuđena. Raketni bacač na brodu je
ponovo opalio, brzo, i jedan od nadolazećih projektila se raspao
u komade koji su pali u more.
Zatim je Polin primetila još jedno jato projektila koji su se
približavali Fuđenu s druge strane. Oni su došli iz aviona,
pretpostavila je.
Neki od manjih brodova koji su pratili Fuđen sad su pucali,
ali do udara je ostalo svega nekoliko sekundi.
Mornari na palubi su se trudili da ponovo upotrebe crvene
zastave, ali nisu bili dovoljno brzi.
Udarci su se dogodili gotovo istovremeno. Pogoci su bili
koncentrisani na sredini broda. Usledila je ogromna eksplozija.
Polin je zastenjala kad se paluba Fuđena naizgled podigla i
pukla nadvoje, a sve letelice pale u more. Plamen je buknuo
unutra i dim je pokuljao. Zatim su polovine trista metara duge
palube počele polako da tonu. Polin je užasnuto gledala kako se
ogromni brod lomi nadvoje. Obe polovine su se uspravile, a
središnji deo je tonuo dok su se krma i pramac uzdigli. Učinilo
joj se da je videla neke ljude, male sa ove udaljenosti, kako lete
kroz vazduh i padaju u vodu, i prošaputala je: „Oh, ne!“ Osetila
je kako ju je Gas nežno uhvatio za ruku, a onda sklonio svoju
ruku.
Minuti su prolazili i olupina se polako ispunjavala vodom i
tonula dublje. Krma je prva potonula, ostavljajući krater u moru
koji se odmah ispunio vodom i zapenio. Pramac je takođe
potonuo na sličan način. Polin je zurila u površinu vode koja se
smirivala. Neko vreme je more bilo mirno. Nekoliko
nepokretnih tela je plutalo među ostacima broda: drvo, guma i
plastika. Brodovi iz pratnje spustili su čamce za spašavanje, da
pokupe preživele. Polin je mislila da ih neće biti mnogo.
Izgledalo je kao da Fuđen nikad nije postojao.

Ljudi koji vode Kinu bili su zaprepašćeni.

Imali su malo ratnog iskustva, mislio je Kaj. Poslednji put je
kineska vojska bila uključena u ozbiljne borbe 1979, tokom
kratke i neuspešne invazije na Vijetnam. Većina ljudi u ovoj
prostoriji nikad nije prisustvovala onom što su upravo gledali na
snimku, kako hiljade ljudi biva ubijeno namerno i nasilno.
Bes i bol ljudi u prostoriji sigurno su bili isti kao kod običnih
građana, mislio je Kaj. Želja za osvetom biće ovde jaka, a još
veća na ulicama, među ljudima od čijih poreza je plaćen taj
nosač aviona. Kineska vlada je morala da uzvrati. Čak je i Kaj
mislio to. Ne smeju da pređu preko ubistva toliko Kineza.
General Hueng je kazao: „Moramo da potopimo makar jedan
od njihovih nosača aviona.“
Kao i obično, Kung Džao, mladi ministar odbrane, bio je glas
razuma. „Ako to uradimo, oni će potopiti još jedan naš. Još
jedna runda uzvraćanja jednakom merom i nećemo imati nijedan
nosač aviona, a Amerikancima će ostati“, razmišljao je kratko,
„još osam.“
„Mislite da nikako ne reagujemo na ovo?“
„Ne, ali smatram da treba da razmislimo.“
Kajev telefon je zazvonio. Ustao je od stola i pronašao miran
kutak u prostoriji.
To je bi Ham. Rekao je: „Južnokorejci su zauzeli Pjongjang.
General Pak je pobegao.“
„Kuda je otišao?“
„U svoju staru bazu, Jeongdžeo-dong.“
„Tamo gde su nuklearni projektili.“ Kaj ih je video onog dana
kad je bio u poseti: njih šest, postavljenih na velika lansirna
vozila.
„Postoji način da ga sprečiš da ih upotrebi.“
„Reci mi ga, brzo.“
„Neće ti se svideti.“
„Kladim se.“
„Neka Sjedinjene Države nateraju južnokorejsku vojsku da se
povuče iz Pjongjanga.“
Taj predlog je bio radikalan, ali imao je smisla. Kaj je ćutao i
razmišljao.
Ham je dodao: „Imaš kontakt sa Amerikancima, zar ne?“
„Pozvaću ih, ali možda neće moći da urade to što ti želiš.“
 „Kaži im da će, ako se Južnokorejci ne povuku, Pak
upotrebiti nuklearno oružje.“
„Hoće li?“
„Moguće je.“
„To bi bilo samoubistvo.“
„To mu je poslednja mogućnost. Sve što mu je ostalo. Ne
može da pobedi na neki drugi način. A ako izgubi, ubiće ga.“
„Stvarno misliš da bi upotrebio nuklearno oružje?“
„Ne vidim šta bi moglo da ga spreči.“
„Videću šta mogu da uradim.“
„Reci mi nešto. Kaži mi šta misliš. Kakvi su izgledi da ću
umreti u naredna dvadeset četiri sata?“
Kaj je mislio da duguje Hamu iskren odgovor. „Pedeset-
pedeset“, rekao je.
„Dakle, možda nikad ne budem živeo u svojoj novoj kući“,
tužno je prošaputao Ham.
Kaj je osetio sažaljenje. „Još nije gotovo“, kazao je.
Ham je prekinuo vezu.
Pre nego što je pozvao Nila, Kaj se vratio na podijum.
„General Pak je pobegao iz Pjongjanga“, rekao je. „Južnokorejci
su osvojili prestonicu.“
Predsednik Čen je pitao: „Kuda je Pak otišao?“
„U Jeongdžeo-dong“, odgovorio je Kaj. Zastao je, pa dodao:
„Tamo gde su nuklearni projektili.“

Sofija Maglijani, direktorka obaveštajne službe, razgovarala je

telefonom i sad je kazala: „Gospođo predsednice, smem li da se
obratim?“
„Izvoli.“
„Znate da imamo sporedni kanal u Pekingu.“ Sporedni kanal
je bio nezvanična, neformalna komunikacija između vlada.
 „Znam, naravno.“
„Upravo smo saznali da su pobunjenici napustili Pjongjang.
Južna Koreja je pobedila.“
„To su dobre vesti... zar ne?“
„Ne obavezno. General Pak sad samo treba da upotrebi
nuklearno oružje.“
„Hoće li to uraditi?“
„Kinezi veruju da hoće... osim ako se Južnokorejci ne
povuku.“
„Bože.“
„Hoćete li razgovarati s predsednicom No?“
„Naravno.“ Polin je pogledala šeficu kabineta Džeklin Brodi.
„Pozovi je, molim te, Džeklin.“
„Da, gospođo.“
„Ali nemam velika očekivanja“, dodala je Polin.
Predsednica No Do-huj je ostvarila svoju životnu ambiciju:
ujedinila je Severnu i Južnu Koreju pod jednim vođom – sobom.
Da li bi se odrekla toga pod pretnjom nuklearnim napadom?
Da li bi se Abraham Linkoln odrekao Juga nakon pobede u
Građanskom ratu? Ne, ali Linkoln nije pretio nuklearnim
oružjem.
Telefon je zazvonio i Polin se javila i kazala: „Halo, gospođo
predsednice.“
No je odgovorila pobedonosno. „Halo, gospođo
predsednice.“
„Čestitam vam na izvrsnoj vojnoj pobedi.“
„Od koje ste pokušali da me odgovorite.“
Na neki način je bilo loše to što je No tako dobro govorila
engleski. To joj je omogućavalo da se izražava jasnije.
Polin je rekla: „Bojim se da će vam general Pak oduzeti tu
pobedu.“
 „Neka proba.“
„Kinezi misle da će upotrebiti nuklearno oružje.“
„To bilo samoubilački.“
„Možda ipak to uradi... osim ako ne povučete svoje trupe.“
„Povučem?“, rekla je s nevericom. „Pobedila sam! Narod
slavi dugo očekivano ujedinjenje Severne i Južne Koreje.“
„To slavlje je preuranjeno.“
„Ako sad naredim povlačenje, neću biti predsednica duže od
jednog dana. Vojska će se pobuniti i zbaciće me vojnim
udarom.“
„A šta je s delimičnim povlačenjem? Možete da se povučete
van Pjongjanga, proglasite ga za neutralan grad i pozovete Paka
na konstitutivnu sednicu o budućnosti Severne Koreje.“ Polin
nije bila sigurna da bi Pak prihvatio to kap osnovu za mir, ali
vredelo je pokušati.
Ipak, Noova nije pristala na to. „Moji generali će to doživeti
kao nepotrebnu predaju. I biće u pravu.“
„Dakle, spremni ste da rizikujete nuklearno uništenje.“
„Svi rizikujemo svakog dana, gospođo predsednice.“
„Ne ovako.“
„Uskoro ću se obratiti svom narodu preko televizije. Hvala
vam na pozivu i, molim vas, izvinite.“ Prekinula je vezu.
Polin je bila zaprepašćena. Nema mnogo ljudi koji spuštaju
slušalicu predsedniku SAD.
Trenutak kasnije je rekla: „Možemo li da vidimo
južnokorejsku televiziju na ekranima, molim vas? Pokušajte
YTN, to je informativni kanal.“
Pojavio se spiker, koji je govorio na korejskom, i nakon
izvesne pauze, titl sa simultanim prevodom video se na dnu
ekrana. Negde u Beloj kući, shvatila je Polin, nalazi se
prevodilac koji simultano prevodi s korejskog na engleski, i piše
titlove.
Slika se promenila, i sad je prikazivala drhtav snimak
bombardovanog grada, snimljen iz nekog vozila, a u potpisuje
stajalo Južnokorejska vojska je preuzela kontrolu nad
Pjongjangom. Jedan histeričan izveštač sedeo je na tenku u
pokretu, držeći mikrofon i urlajući u kameru. Na glavi je imao
vojnički šlem, a bio je odeven u odelo i kravatu. Titlovi su
prestali, možda jer prevodilac nije mogao da razazna šta je taj
izveštač govorio; ali komentar je ionako bio suvišan. Iza
izveštačeve glave, Polin je videla dugu kolonu vojnih vozila na
nečem što je izgledalo kao glavni put do grada. Bio je to
trijumfalan ulazak u neprijateljsku prestonicu.
Polin je rekla: „Dođavola, kladim se da Pak gleda ovo i jede
se u sebi.“
Stanovnici Pjongjanga su gledali s prozora i otvorenih vrata,
a nekoliko hrabrijih se usudilo da mahne, ali nisu izašli na ulice
da proslave oslobođenje. Živeli su pod jednom od
najrepresivnijih vlada u svetu, i sačekaće dok ne budu sigurni u
njen odlazak, pre nego što rizikuju da pokažu svoja osećanja.
Slika na televizoru se ponovo promenila, i Polin je videla
ozbiljnu sedu frizuru i naborano lice predsednice No. Kao i
uvek, stajala je pored južnokorejske zastave, bele, s crveno-
plavim znakom, simbolom kosmičke ravnoteže, okruženim s
četiri podjednako simbolična tri grama. Ali sad je s njene druge
strane stajala plavo-bela zastava ujedinjene države. Bila je to
nepogrešiva izjava: vladala je u obe polovine zemlje.
Ipak, Polin je bila u kancelariji predsednice No, a to nije bila
ova prostorija. Noova je bila u podzemnom bunkeru,
pretpostavila je Polin.
Noova je počela da govori, a titl se vratio. „Naši hrabri
vojnici su zauzeli grad Pjongjang“, rekla je. „Veštačka barijera
koja je delila Koreju od 1945. sad pada. Uskoro će u stvarnosti
postojati ono što je oduvek postojalo u našim mislima: jedna
zemlja.“
Dobro se snalazi, mislila je Polin, ali hajde da čujemo i
ostalo.
„Ujedinjena Koreja će biti slobodna i demokratska zemlja s
bliskim, prijateljskim vezama i s Kinom i sa Sjedinjenim
Državama.“
Polin je rekla: „To je lakše reći nego uraditi.“
„Odmah ćemo napraviti komitet za organizaciju izbora. U
međuvremenu, vojska Južne Koreje će održavati mir.“
Bil Šnajder je iznenada ustao, gledajući u ekran i rekao: „Oh,
bože dragi, ne!“
Svi su pratili njegov pogled. Polin je videla radarski prikaz
lansiranja jednog projektila. Bil je kazao: „To je Severna
Koreja.“
Polin je pitala: „Odakle je lansirana ta raketa?“
Bil je i dalje imao slušalice na glavi, i bio je na vezi s
Pentagonom. Rekao je: „Poletela je iz Jeongdžeo-donga...
nuklearne baze.“
Polin je kazala: „Jebote, uradio je to. Pak je lansirao
nuklearni projektil.“
Bil je rekao: „Leti tik iznad oblaka. Meta je blizu.“
Polin je kazala: „Seul, gotovo sigurno. Uključite snimke iz
Seula. Podignite dronove.“
Prvo je videla satelitski snimak grada, sa širokom rekom Han
koja vijuga kroz njega, s više mostova nego što je mogla da
izbroji. Nevidljivi operater zumirao je snimak dok se nije ukazao
saobraćaj na ulicama i bele linije na nekom fudbalskom
igralištu. Trenutak kasnije, nekoliko drugih ekrana je zasvetlelo,
prikazujući snimak verovatno sa saobraćajnih i drugih nadzornih
kamera u gradu. Bila je sredina popodneva. Kola, autobusi i
kamioni stajali su na semaforima i uskim mostovima.
Tu živi deset miliona ljudi.
Bil je rekao: „Udaljenost je oko četiristo kilometara, što je
dvominutno putovanje, a projektil je lansiran pre oko minut,
tako da nam ostaje šezdesetak sekundi.“
Polin nije mogla da uradi ništa za šezdeset sekundi.
Nije videla taj projektil. Znala je da je pogodio cilj kad je
nestala slika iz Seula.
Nekoliko trenutaka su svi zurili u prazne ekrane. Zatim se
pojavila nova slika, verovatno s nekog američkog vojnog drona.
Polin je znala da je to Seul, jer je prepoznala krivudavu reku u
obliku slova W; ali ništa drugo nije bilo isto. U centru grada, u
krugu od nekoliko kilometara, nije bilo ničeg: ni zgrada, ni
automobila, ni ulica. Sve je izgledalo prazno. Zgrade su bile
sravnjene sa zemljom, shvatila je, sve do jedne; a nagomilane
ruševine prekrivale su sve drugo, uključujući i leševe. To je bilo
deset puta gore od najgoreg uragana, možda i sto puta gore.
Iza centra, požari su izbijali svuda, neki veliki, neki mali,
goreo je benzin iz zapaljenih vozila i izbijali su požari u
poslovnim zgradama i kancelarijama. Kola su bila prevrnuta i
razbacana kao igračke. Dim i prašina su prikrili deo štete.
Uvek je postojala neka kamera negde, i sad je jedan od
tehničara pronašao emitovanje uživo iz nekog helikoptera koji je
uzletao s jednog aerodroma u zapadnom delu grada. Polin je
videla da se nekoliko automobila kreće u predgrađu Seula, što je
značilo da ima preživelih. Ranjenici su hodali, neki su se
spoticali, verovatno oslepeli od bleska; neki su krvarili, možda
ranjeni razbijenim staklom; neki su bili nepovređeni i pomagali
su drugima.
Polin je bila zaprepašćena. Nikad nije mislila da će videti
takvo razaranje.
Trgla se, morala je da uradi nešto povodom toga.
Kazala je: „Bile, podigni borbenu gotovost na stepen 1.
Nuklearni rat je počeo.“

Tamara se probudila u Tabovom krevetu, kao i većinu jutara u

poslednje vreme. Poljubila ga je, ustala, otišla gola do kuhinje,
uključila aparat za kafu, a zatim se vratila u sobu. Otišla je do
prozora i pogledala u Ndžamenu koja se brzo zagrevala pod
pustinjskim suncem.
Neće još dugo gledati taj grad ujutro. Dobila je premeštaj u
Pariz. Dekster se protivio, ali njen uspeh sa Abdulovim
projektom učinio ju je prirodnim izborom da upravlja agentima
koji se infiltriraju u arapsko-francuske islamističke grupe, i
Dekster je bio nadglasan. Ona i Tab će se preseliti.
Stan je ispunio okrepljujući miris kafe. Uključila je televizor.
Glavna vest je bila da su SAD potopile jedan kineski nosač
aviona.
„E, jebiga“, rekla je. „Tabe, probudi se.“
Sipala je kafu i popili su je u krevetu dok su gledali. Brod
Fuđen potopljen je u znak odmazde zbog kineskog
bombardovanja japanske vojske na spornom ostrvu Senkaku,
rekao je spiker.
„Ovo nije kraj“, kazao je Tab.
„Nego šta.“
Istuširali su se, obukli i doručkovali. Tab, koji je umeo da
spremi ukusan obrok od namirnica iz gotovo praznog frižidera,
spremio je kajganu s parmezanom, peršunom i malo aleve
paprike.
Obukao je tanak italijanski blejzer, ona je stavila pamučnu
maramu na glavu, i Tab je upravo nameravao da isključi
televizor kad su videli još šokantniju vest. Severnokorejski
pobunjenici su bacili nuklearnu bombu na Seul, glavni grad
Južne Koreje.
Tab je kazao: „Nuklearni rat.“
Sumorno je klimnula glavom. „Ovo nam je možda poslednji
dan života.“
Ponovo su seli.
Tamara je kazala: „Možda treba da radimo nešto posebno.“
Tab je izgledao zamišljeno. „Imam predlog“, rekao je.
„Šta?“
„Malo je bezvezno.“
„Reci.“
„Mogli bismo... da li bi... hoću da kažem... Hoćeš li da se
udaš za mene?“
„Danas?“
„Danas, naravno!“
Tamara je ostala bez reči. Dugo je ćutala.
Tab je kazao: „Nisam te uznemirio, zar ne?“
Tamara je uspela da progovori: „Ne znam kako da ti kažem
koliko te volim“, i suze su joj potekle niz obraze.
Poljupcima joj je obrisao suze. „Shvatiću to kao pristanak.“
 41.

Informacije su počele da pristižu u Komandnu sobu u

Džungnanhaju, a Kaj ih je primao dok se borio sa osećanjem
zbunjene bespomoćnosti. U narednih nekoliko minuta će čitav
svet biti zaprepašćen. Ovo je bio prvi put da je nuklearno oružje
upotrebljeno od 1945. Vesti su putovale brzo.
U roku od nekoliko sekundi, berze u Istočnoj Aziji potpuno
su se srušile. Ljudi su prodavali akcije, kao da će im novac
koristiti tokom nuklearnog rata. Predsednik Čen je zatvorio
šangajsku i šendžensku berzu, sat pre kraja radnog vremena.
Naredio je i zatvaranje honkonške berze, ali Hongkong je odbio,
a vrednost akcija pala je za dvadeset odsto u roku od deset
minuta.
Vlada Tajvana, ostrva koje nikad nije bilo deo komunističke
Kine, izdalo je zvanično saopštenje da će napasti vojsku svake
zemlje koja bude ugrozila tajvanski vazdušni prostor ili
teritorijalne vode. Kaj je odmah shvatio značenje toga.
Godinama su kineski avioni nadletali Tajvan, tvrdeći da imaju
pravo na to jer je Tajvan Kina, a Tajvanci su stalno ometali
avione i postavljali protivvazdušne topove... ali nikad nisu
napali uljeze. Sad se to, izgleda, promenilo. Obarače kineske
avione.
„Ovo je nuklearni rat“, kazao je general Hueng. „A u
nuklearnom ratu je bolje napasti prvi. Imamo projektile na
zemlji, u podmornicama i u avionima bombarderima, i trebalo bi
da ih upotrebimo odmah. Ako dozvolimo da Amerikanci
napadnu prvi, većina naše nuklearne opreme biće uništena pre
nego što je upotrebimo.“
Hueng je uvek govorio kao da iznosi nepobitne činjenice, čak
i kad je nagađao, ali u ovom slučaju je bio u pravu. Ako
Amerikanci napadnu prvi, onesposobiće kinesku vojsku.
Ministar odbrane Kung Džao je izgledao očajno. „Čak i da
napadnemo prvi, setite se da imamo tačno trista dvadeset
nuklearnih bojevih glava, a Amerikanci imaju više do tri hiljade.
Zamislite da svaka od naših raketa uništi jednu njihovu u prvom
udaru. Oni bi i dalje imali mnogo, a mi ništa.“
„Ne obavezno“, rekao je Hueng.
Kung Džao se iznervirao. „Ne pokušavajte da me
obmanjujete!“, povikao je. „Video sam te jebene ratne
simulacije, a i vi ste ih videli. Mi uvek izgubimo. Uvek!“
„Ratne simulacije su ratne simulacije“, kazao je prezrivo
Hueng. „Rat je rat.“
Pre nego što je Kung odgovorio, Čang Đenđun je kazao:
„Smem li da predložim kako možemo da vodimo ograničen
nuklearni rat?“
Kaj je čuo oca kako je ranije govorio o tome. Kaj nije imao
poverenja u ograničen rat. Istorija je pokazivala da je retko
ostajao ograničen. Ipak, odlučio je da ćuti.
Đenđun je kazao: „Treba da izvedemo mali broj prvih udara
na pažljivo odabrane američke mete – bez velikih gradova, samo
vojne baze u retko naseljenim oblastima... a onda da ponudimo
prekid vatre.“
Kaj je kazao: „To bi moglo da upali, i sigurno je bolje od
sveopšteg rata. Ali zar ne postoji nešto što bi trebalo da
pokušamo pre toga?“
Predsednik Čen je pitao: „Šta ste imali na umu?“
„Ako bismo upotrebili samo konvencionalno oružje, mogli
bismo da porazimo sve upade na svoju teritoriju. Na kraju bismo
mogli da izbacimo Južnokorejce iz Severne Koreje.“
„Možda“, rekao je predsednik. „Ali kako da sprečimo
Amerikance da ne posegnu za nuklearnim oružjem?“
„Tako što ćemo im se prvo izviniti, pa onda zapretiti.“
„Objasnite.“
„Treba da kažemo predsednici Grin da su nuklearni napad na
Seul izveli pobunjenici u Koreji koji će uskoro biti uništeni i
lišeni nuklearnog oružja, i neće više biti sličnih strahota.“
„Ali to možda neće biti istina.“
„Neće. Ali možemo da se nadamo. A ta izjava će nam kupiti
vreme.“
„A pretnja?“
„Ultimatum predsednici Grin. Predlažem sledeće: ’Nuklearni
napad Sjedinjenih Država na Severnu Koreju biće smatran
nuklearnim napadom na Kinu.’ To je slično onom što je
predsednik Kenedi rekao šezdesetih. ’Politika ove nacije biće da
je svaki nuklearni projektil lansiran s Kube na bilo koju državu
zapadne hemisfere napad Sovjetskog Saveza na Sjedinjene
Države, i da zahteva sprovođenje odmazde protiv Sovjetskog
Saveza.’ Mislim da je upravo tako rekao.“ Kaj je jednom pisao
rad na fakultetu o Kubanskoj raketnoj krizi.
Čen je zamišljeno klimnuo glavom. „To znači da će, ako bace
nuklearnu bombu na Severnu Koreju, baciti bombu na nas.“
„Upravo tako, gospodine.“
„To se ne razlikuje mnogo od naše trenutne politike.“
„Ali je mnogo jasnije. A možda navede predsednicu Grin da
okleva i ponovo razmisli. U međuvremenu, možemo da
potražimo načine da izbegnemo nuklearni rat.“
„Mislim da je ovo dobra ideja“, rekao je predsednik Čen.
„Ako su svi saglasni, uradiću to.“
General Hueng i Čang Đenđun su izgledali nezadovoljno, ali
niko se nije pobunio protiv tog predloga, i prihvaćen je.

Polin je pozvala načelnika Generalštaba. „Bile, moramo da

sprečimo generala Paka da upotrebi nuklearne bombe protiv
naših saveznika u Južnoj Koreji... ili igde drugde, dođavola. Šta
mogu da uradim?“
„Vidim samo jednu mogućnost, gospođo predsednice, a to je
nuklearni napad na pobunjeničku teritoriju u Severnoj Koreji, uz
uništenje Jeongdžeo-donga i svih baza koje imaju nuklearno
oružje.“
„A kako misliš da će Peking reagovati na to?“
„Možda shvate logiku“, rekao je Bil. „Oni ne žele da
pobunjenici koriste te nuklearne projektile.“
Gas je bio sumnjičav. „A opet, Bile, mogli bi da smatraju da
smo započeli nuklearni rat napadajući njihovog najbližeg
saveznika, što će ih prinuditi da izvedu nuklearni napad na
SAD.“
Polin je rekla: „Hajde da se uverimo da svi znamo o čemu
razgovaramo ovde. Luise, daj nam prikaz posledica kineskog
nuklearnog napada na SAD.“
„Da, gospođo.“ Ministar odbrane je imao informacije pri ruci.
„Kina ima oko šezdeset nuklearnih interkontinentalnih
balističkih projektila sposobnih da stignu do Sjedinjenih Država.
To su sve ili ništa oružja, koja će najverovatnije biti uništena na
samom početku nuklearnog rata, tako da će ih sve lansirati
odjednom. U poslednjoj Pentagonovoj velikoj ratnoj simulaciji,
pretpostavili smo da će polovina tih raketa biti usmerena na
deset najvećih američkih gradova, a polovina na strateške mete
kao što su vojne baze, luke, aerodromi i telekomunikacioni
centri. Videćemo ih kad dolaze i upotrebićemo protivraketnu
odbranu, koja bi mogla da obori svaku drugu raketu, prema
optimističkoj proceni.“
„A koliko će Amerikanaca stradati u takvom ratu?“
„Oko dvadeset pet miliona, gospođo predsednice.“
„Bože dragi.“
Luis je nastavio: „Odmah bismo lansirali većinu od svojih
četiri stotine interkontinentalnih raketa, a onda i preko hiljadu s
podmornica i iz aviona. To bi značilo da nam slična količina
ostaje u rezervi, ali neće nam biti potrebna jer ćemo dotad
onesposobiti sposobnost kineske vlade da nastavi rat. Predaja bi
usledila brzo. Drugim rečima, gospođo predsednice,
pobedićemo.“
Pobedićemo, mislila je Polin, s dvadeset pet miliona mrtvih, i
ranjenih, i gradovima pretvorenim u pustoš. „Sačuvaj me bože
od takve pobede“, rekla je ljutito.
Jedan od televizora prikazivao je CNN, a Polin je videla
poznate vašingtonske ulice, i dalje u mraku, ali prepune vozila.
„Šta se događa napolju?“, pitala je. „Sad je pola pet ujutro...
ulice bi trebalo da budu gotovo prazne.“
Džeklin Brodi je odgovorila: „Ljudi napuštaju grad. Pre
nekoliko minuta su razgovarali s vozačima koji su čekali na
semaforu. Misle da će, ako dođe do nuklearnog rata, Vašington
biti prva meta.“
„Kuda idu?“
„Veruju da će biti bezbedniji daleko od gradova... u šumama
Pensilvanije, na planinama Blu ridž. Njujorčani rade nešto
slično, voze se do Adirondaka. Pretpostavljam da će Kalifornijci
krenuti u Meksiko čim se probude.“
„Iznenađena sam što su ljudi već saznali za ovo.“
„Jedna od televizijskih stanica ima dron iznad Seula. Čitav
svet je video razaranje.“
Polin se okrenula ka Česu. „Šta se događa u Severnoj
Koreji?“
„Južnokorejci napadaju svako pobunjeničke uporište.
Predsednica No napada svim raspoloživim snagama.“
„Neću upotrebiti nuklearno oružje ako ne budem morala.
Hajde da damo predsednici No priliku da obavi posao umesto
nas.“
Džeklin Brodi je kazala: „Gospođo predsednice, imate
poruku od kineskog predsednika.“
„Pokaži mi.“
„Sad je na ekranu.“
Polin je naglas pročitala ultimatum predsednika Čena. „Svaki
nuklearni napad Sjedinjenih Država na Severnu Koreju biće
smatran nuklearnim napadom na Kinu.“
Čes je rekao: „Kenedi je kazao nešto slično tokom Kubanske
raketne krize.“
Polin je pitala: „Da li to menja nešto?“
Luis Rivera je odlučno kazao: „Baš ništa. Pretpostavili bismo
da je to njihova politika i bez te izjave.“
„Postoji nešto drugo što bi moglo da bude važnije“, rekla je
Polin. „Kažu da je Seul napala odmetnička grupa iz Severne
Koreje koja će uskoro biti lišena nuklearnog oružja, i više se
neće događati takve strahote.“
Luis je kazao: „Da li su na kraju napisali ’nadamo se’?“
„Ne grešiš, Luise, ali mislim da moramo da im damo priliku.
Ako južnokorejska vojska može da uništi pobunjene
ultranacionaliste, problem će biti rešen bez daljih nuklearnih
napada. Ne možemo da odbacimo tu mogućnost samo zato što
mislimo da nije mnogo verovatna.“
Pogledala je okupljene ljude. Nekima od njih se to nije
svidelo, ali niko se nije usprotivio.
Rekla je: „Bile, molim te, obavesti Pentagon da se pripremi
za moguć napad na severnokorejske pobunjenike. Ciljajte
nuklearno oružje u svim vojnim bazama u pobunjeničkoj oblasti.
Ovo je plan za slučaj nužde, ali moramo da budemo spremni.
Nećemo pucati dok ne vidimo kako se odvija bitka na terenu.“
Bil je kazao: „Gospođo predsednice, čekanjem dajete
Kinezima priliku da prvi izvedu nuklearni napad.“
„Znam“, odgovorila je Polin.

Ting je pozvala Kaja. Glas joj je bio piskav i drhtav. „Šta se

događa, Kaje?“
Udaljio se od podijuma i tiho progovorio: „Pobunjenici u
Koreji su bacili nuklearnu bombu na Seul.“
„Znam! Snimali smo jednu scenu i iznenada su svi članovi
ekipe skinuli slušalice i otišli. Prestali smo da radimo. Idem
kući.“
„Nadam se da ne voziš sama.“ Zvučala je previše uznemirena
da bi mogla da vozi.
„Ne, imam vozača. Kaje, šta ovo znači?“
„Ne znamo, ali radimo sve što možemo da se situacija ne
pogorša.“
„Neću se osećati bezbedno dok ne budem s tobom. Kad ćeš
se vratiti kući?“
Kaj je oklevao, a onda joj je rekao istinu. „Nisam siguran da
ću se uopšte vraćati kući noćas.“
„Stvarno je loše, zar ne?“
„Moglo bi da bude.“
„Idem po majku. Dovešću je u naš stan. Ne smeta ti, zar ne?“
„Naravno da mi ne smeta.“
„Samo ne želim da noćas budem sama“, rekla je Ting.

***
Polin se svukla u Linkolnovoj spavaćoj sobi i otišla da se
istušira. Imala je nekoliko minuta da se osveži i presvuče: danas
nikako nije mogla da ima na sebi teksas jaknu.
Kad je izašla iz kupatila, Džeri je sedeo na ivici kreveta,
odeven u pidžamu i staromodan vuneni kućni ogrtač.
Rekao je: „Hoćemo li zaratiti?“
„Ne ako se ja pitam.“ Uzela je peškir. Iznenada je osetila stid
što je naga pred njim. To je bilo čudno, nakon petnaest godina
braka. Rekla je sebi da ne bude luda, i počela je da se briše.
Kazala je: „Čuo si za Rejven Rok.“
„Nuklearni bunker. Nameravaš li da ideš tamo?“
„Na neko slično mesto, samo tajnije. I da, možda ćemo
morati da odemo tamo danas. Ti i Pipa treba da budete
spremni.“
„Ja ne idem“, rekao je Džeri.
Polin je odmah znala kako će teći ostatak razgovora. Reći će
joj da je njihov brak gotov. Napola je očekivala to, ali ju je ipak
bolelo. „Kako to misliš?“, pitala je.
„Ne želim da idem u neki nuklearni bunker, ni sad niti
kasnije, s tobom ili bez tebe.“ Zaćutao je i pogledao u nju, kao
da je dovoljno rekao.
Polin je kazala: „Ne želiš da budeš sa ženom i ćerkom ako
počne rat?“
„Ne.“
Čekala je, ali nije objasnio zašto.
Navukla je grudnjak, gaćice i hulahopke, i osetila se manje
neprijatno.
Nije nameravao da kaže to što je moralo da se kaže, tako da
je ona to morala da uradi. „Ne želim da te mučim niti unakrsno
ispitujem“, rekla je. „Kaži mi ako grešim, ali prilično sam
sigurna da želiš da budeš sa Amelijom Džad.“
 Niz osećanja prešao mu je preko lica: prvo iznenađenje; a
onda radoznalost dok se pitao kako je ona znala i odlučila da ga
ne pita; a onda stid jer ju je prevario; i na kraju prkos. Podigao je
bradu. „U pravu si“, rekao je.
Izrazila je svoj najveći strah. „Nadam se da nećeš pokušati da
povedeš Pipu sa sobom“
Izgledao je zadovoljno što mu je postavila tako lako pitanje.
„Oh, ne.“
Na trenutak je Polin osetila takvo olakšanje da nije mogla da
govori. Oborila je pogled i sakrila oči rukom.
Džeri je rekao: „Ne moram ni da pitam Pipu o tome, jer znam
šta će mi reći. Želeće da ostane s tobom.“ Očigledno je
razmišljao i doneo odluku. „Devojci je potrebna majka. Shvatam
to, naravno.“
„Hvala ti na tome.“
Obukla je najautoritativniju odeću, crn dvodelni komplet i
srebrnosiv džemper od merino vune.
Džeri nije otišao. Nije završio. Kazao je: „Ne verujem da si
nevina.“
To ju je iznenadilo. „Kako to misliš?“
„Imaš nekog. Poznajem te.“
„To stvarno sad nije važno, ali samo da se zna, nisam imala
seks ni sa kim drugim otkako smo počeli da izlazimo. Mada sam
razmišljala o tome u poslednje vreme.“
„Znao sam.“
Želeo je raspravu, ali ona nije pristajala na to. Bila je previše
tužna da bi se svađala. „Šta nije u redu, Džeri?“, pitala je.
„Nekad smo se voleli.“
„Mislim da svi brakovi pre ili kasnije ostanu bez goriva.
Jedino pitanje jeste da li par ostaje zajedno iz lenjosti ili se
rastane i pokuša da nađe druge partnere.“
 To je bilo tako plitko, mislila je. Niko nije kriv, to je samo
normalan život, i bla, bla, bla: to je više bilo opravdanje nego
objašnjenje. Nije mu poverovala, ali nije imala želju da mu se
suprotstavlja.
Džeri je ustao s kreveta i otišao do vrata.
Polin je postavila praktično pitanje. „Pipa će se uskoro
probuditi“, rekla je. „Ti moraš da joj kažeš da se razvodimo.
Moraš da joj to objasniš najbolje što možeš. Neću to da radim
umesto tebe.“
Zastao je s rukom na kvaki. „Dobro.“ Bio je očigledno
nezadovoljan time, ali nije mogao da odbije. „Ne sad. Možda
sutra?“
Polin je oklevala, ali ipak joj je bilo drago zbog odlaganja.
Danas nije želela da ima posla s traumatizovanom tinejdžerkom.
„Onda ćemo u nekom trenutku to reći.“
„Nema žurbe.“
„Možemo da se dogovorimo kako i kad. Ali molim te, nemoj
da ta vest procuri. Budi diskretan.“
„Naravno. Amelija je takođe zabrinuta. To će očigledno
uticati na njenu karijeru.“
Amelijina karijera, mislila je Polin, boli me dupe za
Amelijinu karijeru.
Zadržala je to za sebe.
Džeri je izašao.
Polin je iz kutije za nakit izvadila zlatnu ogrlicu s jednim
smaragdom i navukla je preko glave. Pogledala se nakratko u
ogledalu. Izgledala je predsednički. Dovoljno dobro.
Napustila je Rezidenciju i vratila se u Komandnu sobu. „Šta
se događa?“, pitala je.
Gas je odgovorio. „Predsednica No vrši sve veći pritisak na
ultranacionaliste, ali oni ne popuštaju. Kinezi i dalje razmišljaju
kako da reaguju na potapanje Fuđena, ništa nisu uradili, ali
sigurno hoće. Zvali su vas premijeri predsednici mnogih država,
uključujući Australiju, Vijetnam, Japan, Singapur i Indiju. Hitna
sednica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija će uskoro
početi.“
„Bolje da počnem da uzvraćam pozive“, rekla je Polin.
„Počnimo od Japana.“
Džeklin je kazala: „Pozvaću premijera Išikavu.“
Ali Polin je prvo razgovarala sa svojom majkom, koja je
rekla: „Zdravo, dušo. Nadam se da si dobro.“
Polin je čula zvuk automobilskog motora. „Mama, gde si?“
„Mi smo na putu 1-90, nedaleko od Gerija u Indijani. Tvoj
otac vozi. Gde si ti?“
„U Beloj kući, mama. Šta radite u Geriju?“
„Idemo u Vindzor, u Ontario. Samo se nadam da neće pasti
sneg pre nego što stignemo tamo.“
Vindzor je bio kanadski grad najbliži Čikagu, udaljen pet-
stotinak kilometara. Polinini roditelji su zaključili da u
Sjedinjenim Državama više nije bezbedno, shvatila je. Osetila je
nevericu, mada nije mogla da ih krivi. Izgubili su veru u njenu
sposobnost da ih štiti. Kao i milioni drugih Amerikanaca.
Ali ipak je imala priliku da ih spase.
Kazala je: „Mama, molim te, pozovi mi i javi kako ste. Ne
oklevaj, u redu?“
„Dobro, dušo. Nadam se da možeš da popraviš sve.“
„Daću sve od sebe. Volim te, mama.“
„Volimo i mi tebe, dušo.“
Dok je prekidala vezu, Bil Šnajder je kazao: „Infracrveni
satelit je izdao upozorenje na raketni napad.“
„Gde?“
„Samo malo... Severna Koreja.“
 Sneveselila se.
Gas, koji je sedeo kraj Polin, kazao je: „Pogledajte radar.“
Polin je videla crveni luk. „Samo jedan projektil“, rekla je.
Bil je preko slušalica bio u stalnoj vezi s Pentagonom. Rekao
je: „Ne ide ka Seulu... leti previše visoko.“
Polin je pitala: „Kuda leti?“
„Triangulacija traje... samo malo... Busan.“
To je bio drugi najveći grad u Južnoj Koreji, velika luka na
južnoj obali, sa osam miliona stanovnika. Polin se uhvatila za
glavu.
Luis je kazao: „To se ne bi dogodilo da smo pre sat vremena
razneli Jeongdžeo-dong nuklearnom bombom.“
Polin je iznenada izgubila strpljenje. „Luisi, ako je sve što
umeš da kažeš rekao sam ti, bolje da jebeno zavežeš.“
Luis je prebledeo od zaprepašćenja i besa, ali je zaćutao.
Neodređeno je kazala: „Hajde da pogledamo satelitske
fotografije ciljanog grada.“
Jedan pomoćnik je rekao: „Ima oblaka, ali vidljivost je
prilično dobra.“
Slika se pojavila na ekranu i Polin ju je gledala. Videla je
reku, široku železničku prugu i ogromnu luku. Setila se kratke
posete Busanu, kad je bila članica Kongresa. Ljudi su bili
ljubazni i prijatni. Dali su joj deo narodne nošnje, crveno-zlatan
svilen šal, koji je i dalje nosila.
Bil je kazao: „Radar potvrđuje da je to samo jedan projektil.“
„Imamo li video-snimak?“
Na jednom od ekrana pojavio se taj grad, snimljen iz daljine.
Po načinu na koji se kamera dizala i spuštala, bilo je jasno da je
to snimak s nekog broda. Čuo se i zvuk, brujanje velikog motora
i pljuskanje talasa, kao i opušten razgovor između dva muškarca
koji očigledno nisu znali šta će se dogoditi.
 Zatim se narandžasto-crvena kupola pojavila iznad dokova.
Ko god da je snimao, zaprepašćeno je viknuo. Kupola se od
stuba dima pretvorila u oblak užasnog pečurkastog oblika.
Polin je želela da zatvori oči, ali nije mogla.
Osam miliona ljudi, mislila je; neki su umrli odmah, drugi su
teško ranjeni, mnogo zauvek otrovani radijacijom. Korejci,
Amerikanci i, kao u svakom lučkom gradu, ljudi drugih
nacionalnosti. Školarci, babe, novorođenčad. Luis je bio u
pravu: mogla je da spreči ovo i nije to uradila. Neće ponoviti tu
grešku.
Zakasneli udarni talas pogodio je brod, i na snimku se prvo
videla paluba, onda nebo, pa ništa. Polin se nadala da je mornar
koji je snimao preživeo.
Kazala je: „Bile, neka Pentagon potvrdi da smo upravo videli
nuklearnu eksploziju.“
„Da, gospođo.“
Nije stvarno sumnjala u to, ali detektori radijacije su to mogli
da potvrde, a nije moglo da bude previše dokaza za ono što je
nameravala da uradi.
General Pak je uradio to dvaput. Više nije mogla da se
pretvara kako nuklearni rat može da bude izbegnut. Bila je
jedina osoba na svetu koja je mogla da ga spreči da to uradi i
treći put.
Kazala je: „Čese, kontaktiraj predsednika Čena po svaku
cenu, i reci mu da će Sjedinjene Države da unište sve nuklearne
baze u Severnoj Koreji, ali neće napasti Kinu.“
„Da, gospođo.“
Polin je izvadila Kolačić iz džepa. Uvrnula je plastično
kućište da bi slomila pečat, zatim izvadila karticu.
Svi u sobi su je ćutke posmatrali.
Bil je rekao: „Potvrđeno je. To je bio nuklearni napad.“
 Polinina poslednja nada se ugasila.
Rekla je: „Pozovite mi Ratnu sobu.“
Telefon joj je zazvoni i javila se. Jedan glas je kazao:
„Gospođo predsednice, ovde je general Evers iz pentagonske
Ratne sobe.“
Kazala je: „Generale, u skladu s mojim prethodnim
naređenjima, usmerili ste nuklearno oružje ka svim vojnim
bazama u pobunjeničkom delu Severne Koreje.“
„Da, gospođo.“
„Sad ću vam dati šifru za odobrenje. Kad čujete ispravnu
šifru, dajte naređenje za ispaljivanje projektila.“
„Da, gospođo.“
Pogledala je Kolačić i pročitala šifru: „Oskar, novembar, tri,
sedam, tri. Ponavljam, Oskar, novembar, tri, sedam, tri.“
„Hvala vam, gospođo predsednice. To je ispravna šifra i
izdali ste naređenje za napad.“
Polin je prekinula vezu. Teška srca je rekla: „Obavljeno.“

U Džungnanhaju su posmatrali radarski prikaz koji je pokazivao

projektile koji se dižu u nebo iznad Amerike kao jato sivih
gusaka koje kreću na jug.
Čen je rekao: „Pokrenite sajber-napad na sve američke
komunikacije.“
To je bilo uobičajeno. Kaj je pretpostavljao da će biti samo
delimično uspešno. Amerikanci su bili spremni za sajber-rat, kao
i Kinezi; obe strane su imale rezervne planove i strategiju za
kontranapad. Sajber-napad će naneti izvesnu štetu, ali ne
presudnu.
Fu Čuju je kazao: „Gde su ostali projektili? Vidim samo
dvadeset ili trideset.“
Kung Džao je rekao: „Izgleda da je to ograničen napad. Ne
započinju svetski nuklearni rat. Što znači da meta verovatno nije
Kina.“
Hueng je kazao: „Ne možemo biti sigurni u to. A ne možemo
da rizikujemo i prekasno pokrenemo kontranapad.“
Kung je kazao: „Saznaćemo uskoro. Sad bi meta mogla da
bude bilo šta između Vijetnama i Sibira.“
Kaj je video na ekranu da su projektili već iznad Kanade.
Dreknuo je: „Neka nam neko da procenu vremena udara.“
Jedan pomoćnik je kazao: „Dvadeset dva minuta. A ta meta
nije u Sibiru. Projektili lete previše južno.“
Kaj je shvatio da bi meta mogla da bude upravo ova zgrada u
kojoj se nalazi. Komandna soba je bila zaštićena od svega osim
direktnog udara nuklearne bombe. Ako američki projektili budu
precizni, biće mrtav za dvadeset dva minuta.
Sad i manje.
Osetio je potrebu da pozove Ting. Odupro se tome.
Rakete su sad nadletale okean.
„Petnaest minuta“, rekao je jedan pomoćnik. „Vijetnam nije
pogodna meta. Koreja ili Kina.“
To je Koreja, Kaj je bio siguran. Ovo nije bilo samo puko
nadanje. Predsednica Grin bi bila luda da napadne Kinu sa svega
trideset raketa. Šteta bi bila podnošljiva, a Kinezi bi se osvetili
svim raspoloživim oružjem, uništavajući veći deo američke
vojske pre nego što bi se uključila u rat. U svakom slučaju,
general Pak je, a ne Kina, bombardovao Seul i Busan.
Ministar spoljnih poslova Vu Baj je rekao: „Dobio sam
zvanično saopštenje Bele kuće u kome kažu da napadaju samo
nuklearne baze u Severnoj Koreji i ništa drugo.“
Hueng je kazao: „Možda lažu.“
Pomoćnik je rekao: „Deset minuta. Više ciljeva, svi u
Severnoj Koreji.“
 Pod pretpostavkom da to nije laž, kako će se ljudi u ovoj sobi
to podneti? Amerikanci su potopili nosač aviona, ubivši dve
hiljade petsto kineskih mornara, i nameravaju da pretvore
polovinu Severne Koreje, jedinog kineskog vojnog saveznika, u
nuklearnu pustoš. Kaj je znao da njegov otac i stari komunisti ne
bi mogli da žive s toliko poniženja koje im je naneo stari
neprijatelj. Patriotski i lični ponos im nisu to dozvoljavali.
Zahtevaće nuklearni napad na SAD. Znali su posledice, ali ipak
će ga želeti.
„Pet minuta. Mete su na severu i istoku Koreje, daleko od
Pjongjanga i teritorije pod kontrolom južnokorejske vojske.“
Nakon ovoga će Kaju i Kungu Džaou biti teško da obuzdaju
generala Huenga i njegove saveznike, uključujući Čanga
Đenđuna. Ali predsednik Čen će imati poslednju reč, a Kaj je
mislio da će, na kraju, biti naklonjen umerenom rešenju.
Verovatno.
„Jedan minut.“
Kaj je zurio u satelitsku sliku Severne Koreje. Bio je obuzet
osećajem tragedije, znajući da nije uspeo ovo da spreči.
Radarski prikaz je pokazao pogotke projektila u razmaku od
nekoliko sekundi, po čitavoj severoistočnoj Koreji. Po Kajevom
proračunu, bilo je jedanaest vojnih baza u toj oblasti, i izgledalo
je da je predsednica Grin pogodila svaku od njih.
Ista slika je bila mnogo jasnija na infracrvenom satelitskom
prikazu.
Čang Đenđun je ustao. „Ako smem da se obratim, gospodine
predsedniče, kao načelnik Komiteta za nacionalnu bezbednost?“
„Samo izvolite.“
„Naš odgovor mora da bude oštar, i moramo da nanesemo
veliku štetu Sjedinjenim Državama, ali treba da bude
proporcionalan napadu. Predlažem tri nuklearna napada na
američke vojne baze van matice: na Aljasci, na Havajima i u
Guamu.“
Čen je odmahnuo glavom. „Jedna će biti dovoljna. Jedna
meta, jedna bomba... ako to uradimo, onda je kraj.“
Kung Džao je kazao: „Uvek smo govorili da nećemo prvi
upotrebiti nuklearno oružje.“
Đenđun je rekao: „I nećemo biti prvi. Ako uradimo ono što
sam predložio, bićemo treći. Severnokorejski pobunjenici su bili
prvi, a Amerikanci drugi.“
„Hvala vam, Čangu Đenđune.“ Predsednik je pogledao Kaja,
očigledno želeći da čuje drugačije mišljenje.
Kaj se našao u otvorenom javnom sukobu s ocem. „Prvo,
treba se setiti da američka agresija na nas, potapanje Fuđena,
nije uključivala nuklearno oružje.“
„Važna stvar“, rekao je Čen.
Kaj je bio ohrabren. Predsednik je očigledno preferirao
uzdržanost. Možda će razum prevladati. Nastavio je: „Drugo,
Amerikanci su upotrebili nuklearno oružje protiv grupice
pobunjenika kojima Narodna Republika Kina ne duguje odanost,
a ne protiv nas ili naših prijatelja u Severnoj Koreji. Možemo
čak smatrati da je predsednica Grin učinila veliku uslugu nama i
svetu, tako što se otarasila opasne otpadničke grupe uzurpatora
koji su gotovo započeli nuklearni rat.“
Jedan pomoćnik prošaputao je nešto na uvo ministru spoljnih
poslova Vu Baju. Vu je izgledao besno. „Guverner Hongkonga
se okrenuo protiv nas“, rekao je ozbiljno. „Zvanično je zahtevao
da se kineska vojska evakuiše odmah iz Hongkonga, svih
dvanaest hiljada ljudi, kako Hongkong ne bi postao sledeća meta
nuklearnih projektila.“ Zastao je. „Javno je izneo taj zahtev.“
Hueng je pocrveneo. „Izdajnik!“
Predsednik Čen besno je kazao: „Mislio sam da je to pod
kontrolom! Imenovali smo tog guvernera jer je bio odan Partiji.“
Ti si postavio marionetsku vladu, mislio je Kaj, i nisi
očekivao da te marioneta ujede.
„Vidite?“, kazao je Hueng. „Prvo se pobunio Tajvan, a onda
Hongkong. Stalno vam govorim, opasno je da izgledamo slabo!“
Kajev šef Fu Čuju odlučio je da progovori. „Žao mi je što
imam još gore vesti“, rekao je. „Ali dobio sam poruku od
zamenika ministra za unutrašnju bezbednost koju morate da
čujete. Izgleda da ima nekih problema u Sinđengu.“ To je bila
prostrana pustinjska provincija na zapadu Kine, s većinskim
muslimanskim stanovništvom i malim pokretom za nezavisnost.
„Separatisti su preuzeli kontrolu na aerodromom u Divopuu i
sedištem Komunističke partije u glavnom gradu Urumkviju.
Proglasili su da je Sinđeng sad nezavisna država Istočni
Turkmenistan i da će ostati neutralna u trenutnom nuklearnom
sukobu.“
Kaj je pretpostavljao da će ta pobuna trajati verovatno pola
sata. Vojska u Sinđengu će se obrušiti na separatiste kao vukovi
na ovce. Ali u ovakvom trenutku, čak je i tako komičan pokušaj
državnog udara bio udarac za kineski ponos.
To je bilo zastrašujuće, kao što je general Hueng odmah
iskazao. „To je očigledno reakcionarni kapitalizam“, besneo je.
„Pogledajte šta se dogodilo u poslednja dva meseca. Severna
Koreja, Sudan, Južno kinesko more, ostrva Diaoju, Tajvan, a sad
Hongkong i Sinđeng. Žele da iskrvarimo nasmrt, to je brižljivo
planirana kampanja da se otkidaju delići kineske teritorije, a
Amerikanci stoje iza svega toga! Moramo to odmah da
zaustavimo. Moramo da nateramo Amerikance da plate cenu
svoje agresije... inače se neće zaustaviti dok Kina ne bude
svedena na poslušnu koloniju kakva je bila pre sto godina.
Ograničen nuklearni napad je jedino što nam sad preostaje.“
 Predsednik Čen je kazao: „Nismo još toliko očajni. Možda
ćemo biti, znam. Ali zasad moramo da pribegavamo manje
apokaliptičnim metodima.“
Kaj je, krajičkom oka, video poglede koje su razmenili
njegov otac i general Hueng. Naravno, mislio je, razočarani su
što ne ide kako bi želeli.
Zatim je Đenđun ustao, promrmljao nešto o zovu prirode i
napustio prostoriju. To je bilo iznenađujuće. Kaj je znao da
njegov otac nije imao probleme s bešikom koji su bili česti kod
starijih muškaraca. Đenđun nikad nije pričao o zdravstvenim
problemima, ali majka ga je stalno obaveštavala. Ipak, Đenđun
mora da je imao neki jak razlog da napusti prostoriju usred tako
važne diskusije. Da li je bio bolestan? Bio je kao dinosaurus, ali
Kaj ga je voleo.
Čen je rekao: „Generale Hueng, molim vas, pripremite
Kinesku narodnu armiju za nasilan ulazak u Hongkong i
preuzimanje vlasti tamo.“
To nije bilo ono što je Hueng želeo, ali bilo je bolje nego
ništa, i pristao je bez otpora.
Kaj je primetio da je Vang Ćingli ušao u prostoriju. Vang je
bio šef predsednikovog obezbeđenja. Mada je bio pajtaš Huenga
i Đenđuna, bio je mnogo bolje odeven, i ponekad su ga greškom
smatrali za predsednika koga je štitio. Sad se popeo na podijum i
rekao nešto na Čenovo uvo.
Kaju se to nije svidelo. Nešto se događa. Đenđun je napusti
prostoriju, a onda je ušao Vang. Slučajnost?
Pogledao je svog saveznika Kunga Džaoa. Kung se namrštio.
I on je izgledao uznemireno.
Pogledao je predsednika. Čen je, slušajući Vanga, izgledao
iznenađeno, onda napeto, i čak pomalo bledo. Bio je
zaprepašćen.
 Sad su svi za stolom shvatili da se događa nešto čudno.
Razgovor je prestao i svi su ćutke čekali.
Fu Čuju, ministar državne bezbednosti i Kajev šef, sad je
ustao. „Oprostite mi, drugovi, ali moram da prekinem razgovor.
Obavešten sam da je domaća istraga Guoanbua otkrila jake
dokaze da je Čang Kaj agent Sjedinjenih Država.“
Kung Džao je viknuo: „Gluposti!“
Fu je nastavio. „Čang Kaj je vodio svoju tajnu spoljnu
politiku, nepoznatu njegovim drugovima.“
Kaj nije mogao da poveruje šta se događa. Da li stvarno
pokušavaju da ga se otarase, usred globalne nuklearne krize?
„Ne, ne, ne možete da uradite ovo“, kazao je. „Kina nije neka
banana republika.“
Fu je nastavio kao da Kaj nije govorio. „Imamo tri ključne
optužbe protiv njega. Prva, obavestio je CIA o slabosti režima
vrhovnog vođe u Severnoj Koreji. Druga, u Jeongdžeo-dongu je
napravio sporazum s generalom Pakom koji nije imao
ovlašćenje da sklopi. Treća, upozorio je Amerikance na našu
odluku da zamenimo vrhovnog vođu generalom Pakom.“
Sve je to bilo manje-više tačno. Kaj je uradio te stvari, ali ne
zato što je izdajnik već zato što su bile u najboljem kineskom
interesu.
Ali ovde se nije radilo o pravdi. Takve optužbe nikad nemaju
veze s pravdom. Mogao je lako da bude optužen i za korupciju.
Ovo je bio politički napad.
Mislio je da je zaštićen od svojih političkih neprijatelja. Bio
je kraljević. Njegov otac bio je potpredsednik Komiteta za
nacionalnu bezbednost. Trebalo je da bude nedodirljiv.
Ali njegov otac je napustio prostoriju.
Kaj je sad video simboliku tog postupka.
Fu je rekao: „Kajev bliski saradnik u tim aktivnostima bio je
Kung Džao.“
Kung je izgledao kao da je udaren u stomak. „Ja?“, rekao je s
nevericom. Brzo se pribrao i kazao: „Gospodine predsedniče,
očigledno je da su ove optužbe iznete baš u ovom trenutku jer
agresivne i ratoborne snage u vladi vide to kao jedini način da
pobede u raspravi.“
Čen nije odgovorio.
Fu je rekao: „Nemam drugog izbora nego da uhapsim Čang
Kaja i Kung Džaoa.“
Kaj je mislio: Kako mogu da nas uhapse usred Komandne
sobe?
Ali mislili su i na to.
Vrata su se otvorila i šest pripadnika Vangovog obezbeđenja
je ušlo, u prepoznatljivim crnim odelima i kravatama.
Kaj je kazao: „Ovo je državni udar!“
Pretpostavio je da je to ono što je njegov otac dogovarao s Fu
Čujuom i generalom Huengom dok su jeli svinjske papke u
restoranu Jedi dok je vruće.
Vang se ponovo obratio Čenu, ali ovog puta dovoljno glasno
da ga svi čuju. „Uz vašu dozvolu, gospodine predsedniče.“
Čen je oklevao na tren.
Kaj je kazao: „Gospodine predsedniče, ako pristanete na ovo,
više nećete biti vođa naše zemlje nego obična vojna marioneta.“
Čen je izgledao kao da je saglasan s tim. Očigledno je mislio
da je umerena struja pobedila u raspravi. Ali stara garda je bila
moćnija. Da li je mogao da im se suprotstavi i preživi? Da li je
mogao da su usprotivi vojsci i kolektivnom autoritetu starih
komunista?
Nije mogao.
„Nastavite“, rekao je predsednik Čen.
Vang je pozvao svoje ljude.
 Svi su kao omamljeni gledali kako obezbeđenje prelazi
prostoriju i penje se na podijum. Dvojica su stala kraj Kaja, a
dvojica kraj Kunga. Obojica su ustala i obezbeđenje ih je držalo
za laktove.
Kung je besno progovorio. Gledajući Fu Čujua, povikao je:
„Uništićete svoju zemlju, jebeni idioti!“
Fu je tiho kazao: „Odvedite ih u zatvor Ćinčeng.“
Vang je rekao: „Da, ministre.“
Obezbeđenje je izvelo Kaja i Kunga s pozornice, do vrata, i
van prostorije.
Čang Đenđun je bio u predvorju, kraj liftova. Izašao je kako
ne bi morao da prisustvuje hapšenju sina.
Kaj se setio razgovora s ocem koji je rekao: Komunizam je
sveta misija. On je iznad svega drugog, uključujući i porodične
veze i ličnu bezbednost. Sad je razumeo na šta je starac mislio.
Vang se zaustavio i nesigurno kazao: „Čangu Đenđune, želite
li da razgovarate sa svojim sinom?“
Đenđun nije mogao da pogleda Kaja u oči. Rekao je:
„Nemam sina.“
„Ali ja imam oca“, kazao je Kaj.
 42.

Polin je ubila stotine ljudi, možda hiljade, bombardujući

severnokorejske vojne baze, a još veći broj je osakaćen
eksplozijom i povređen radijacijom. Znala je da je uradila pravu
stvar: ubilački režim generala Paka morao je da bude oboren.
Ali nijedno opravdanje ne može je navesti da bude zadovoljna
zbog toga. Svaki put kad je prala ruke, mislila je o ledi Magbet
koja pokušava da spere krv.
Obratila se naciji preko televizije, u osam sati jutros. Izjavila
je da je nuklearna pretnja iz Severne Koreje završena. Kinezi i
ostali treba da shvate da takva sudbina čeka sve koji koriste
nuklearno oružje protiv Sjedinjenih Država i njenih saveznika.
Dobila je poruke podrške od polovine svetskih vođa, izjavila je:
taj odmetnuti nuklearni režim bio je pretnja svima. Apelovala je
na smirivanje, ali nije obećala gledaocima da će sve biti u redu.
Bojala se da će Kinezi uzvratiti, mada to nije rekla. Ta
pomisao ju je ispunjavala užasom.
Govorenje da se ne paniči nikad nije davalo rezultate, i sve
više ljudi je napuštalo američke gradove. U centru svih velikih
gradova bio je saobraćajni kolaps. Stotine automobila stvarale su
kolone na granicama Kanade i Meksika. Prodavnice oružja
rasprodale su municiju. U supermarketu u Majamiju jedan čovek
je upucan prilikom rasprave o kupovini poslednje limenke
tunjevine.
Nedugo nakon obraćanja, Polin i Pipa su ušle u Helikopter
jedan da odlete u Zemlju Žvakača. Polin je bila budna čitave
noći, pa je odremala. Kad je helikopter sleteo, nije želela da
otvori oči. Odspavaće sat-dva ako kasnije bude imala vremena.
Sišle su liftom u podzemlje. Polin je bila zahvalna što su
duboko ispod zemlje, ali osećala se kao kukavica što misli na
sopstvenu bezbednost, a onda je pogledala Pipu i ponovo joj je
bilo drago.
Kad je prvi put došla u Zemlju Žvakača, bila je kao neka
slavna ličnost koja dolazi u obilazak. Sve je bilo besprekorno
čisto, a atmosfera mirna. Danas je bilo drugačije. Sad je to mesto
radilo i hodnici su bili prepuni ljudi, uglavnom u uniformama.
Polinin kabinet i visoki oficiri iz Pentagona su se ovde preselili.
Kredenci su bili puni, a svuda su se nalazile napola pune
kartonske kutije. Inženjeri su pregledali mašineriju za kontrolu
životnih uslova, proveravali, podmazivali i ponovo proveravali.
Posluga je stavljala peškire u kupatila i postavljala stolove u
oficirskoj kantini. Atmosfera užurbane efikasnosti nije mogla u
potpunosti da prikrije nagoveštaj potisnutog straha.
Dočekao ju je general Vitfild okruglog lica, ali sav napet.
Prošli put je bio prijatni kustos nikad korišćenog objekta; danas
je bio pod pritiskom upravljanja nečim što bi moglo da bude
poslednje utočište američke civilizacije.
Polinin smeštaj je bio skroman za predsednički apartman:
jedna spavaća soba, dnevna soba koja je ujedno bila i radna,
kuhinjska niša i malo kupatilo s kombinacijom tuš-kabine i
kade. Bilo je prikladno skromno, kao neki osrednji hotel, s
jeftinim uramljenim fotografijama i zelenim tepihom. Čuo se
stalan zvuk klima-uređaja i osećao se neprirodan miris
pročišćenog vazduha. Pitajući se koliko dugo će morati da živi
ovde, osetila je malo žaljenja za Rezidencijom u Beloj kući, koja
je bila raskošna kao palata. Ali ovde se radi o preživljavanju, ne
udobnosti.
Pipa je dobila sobu odmah pored. Bila je uzbuđena zbog
preseljenja i jedva je čekala da istraži bunker. „Ovo je kao u
nekom starom vesternu kad poređaju kola ukrug“, kazala je.
Pretpostavila je da će im se njen otac pridružiti kasnije, a
Polin nije želela da je razuverava. Ne treba joj još šokova u
ovom trenutku.
Ponudila je Pipi gazirani sok iz frižidera. „Imaš i mini bar!“,
rekla je Pipa. „Ja imam samo flaširanu vodu. Trebalo je da
ponesem slatkiše.“
„Ovde imaju prodavnicu. Možeš da ih kupiš.“
„I mogu da idem u kupovinu bez telohranitelja. Kakvo
zadovoljstvo!“
„Da, možeš. Ovo je najbezbednije mesto na svetu.“ Što je
bilo ironično, mislila je.
I Pipa je primetila ironiju. Oduševljenje joj je isparilo. Sela
je, izgledajući zabrinuto. „Mama, šta se stvarno događa u
nuklearnom ratu?“
Polin se setila kad je, pre manje od mesec dana, pitala Gasa
da je podseti na činjenice i ponovo je osetila strah dok je
ponavljala govor o patnji i uništenju. Sad je brižno gledala svoju
ćerku, koja je bila odevena u staru Polin za predsednicu majicu.
Na Pipinom licu videla je radoznalost i zabrinutost pre nego
strah. Zaslužila je istinu, mislila je Polin, čak iako će je
uznemiriti.
Ipak, prećutala je neke pojedinosti. U prvom milionitom delu
sekunde, stvoriće se vatrena lopta prečnika dvesta metara. Svi u
njoj će odmah umreti. Promenila je to u: „Prvo, mnoge ljude će
odmah ubiti vrućina. Neće ništa osetiti.“
„Blago njima.“
„Možda.“ Udar će sravniti sa zemljom zgrade u krugu od dva
kilometra. Gotovo svi u toj oblasti će umreti. „Zatim će udar
uništiti kuće i zgrade i razbacati krhotine.“
 Pipa je pitala: „A šta će, kao, vlasti raditi?“
„Nijedna zemlja na svetu nema dovoljno lekara i bolničarki
da se pobrinu za žrtve nuklearnog rata. Naše bolnice bi bile
prepune i mnogi ljudi bi umrli zbog nedostatka nege.“
„Ali koliko?“
„To zavisi od toga koliko bi bombi palo. U ratu između SAD
i Rusije, koje imaju ogromne zalihe nuklearnog oružja,
verovatno bi umrlo oko sto šezdeset miliona Amerikanaca.“
Pipa je bila zbunjena. „Pa, to je, kao, pola zemlje.“
„Da. Trenutna opasnost je rat s Kinom, koja ima manje
zalihe, ali mislimo da će umreti oko dvadeset pet miliona
Amerikanaca.“
Pipa je znala matematiku. „Svaki trinaesti.“
„Da.“
Pokušavala je da zamisli to. „To je tridesetoro dece u mojoj
školi.“
„Da.“
„Pedeset hiljada stanovnika Vašingtona.“
„A to je samo početak, nažalost“, rekla je Polin. Mogla bih i
da joj ispričam sve užasne pojedinosti, mislila je. „Radijacija
izaziva rak i druge bolesti u budućnosti. Znamo to iz Hirošime i
Nagasakija, gde su eksplodirale prve nuklearne bombe.“
Oklevala je, pa dodala: „A ono što se dogodilo danas u Koreji je
kao trideset Hirošima.“
Pipa se skoro rasplakala. „Zašto si to uradila?“
„Da sprečim nešto gore.“
„Šta bi moglo da bude gore?“
.„General Pak je bacio nuklearne bombe na dva grada. Treći
bi možda bio u SAD.“
Pipa je izgledala zabrinuto. „Američki životi ne vrede više od
korejskih.“
 „Svi ljudski životi su važni. Ali američki narod je izabrao
mene da im budem vođa, i obećala sam da ću ih štititi. Dajem
sve od sebe. I ne mogu da se setim ničeg, u poslednja dva
meseca, što sam mogla da uradim, a što bi sprečilo ovo sad.
Sprečila sam rat između Sudana i Čada. Pokušala sam da
sprečim države da prodaju oružje teroristima. Dozvolila sam da
Kinezi nekažnjeno potope vijetnamski brod. Uništila sam sedište
ISGS-a u Sahari. Uzdržala sam se od invazije na Severnu
Koreju. Ne vidim gde sam pogrešila.“
„Šta je s nuklearnom zimom?“
Pipa je bila neumoljiva, ali imala je pravo na odgovore.
„Toplota od nuklearnih eksplozija izazvala bi na hiljade požara,
a dim i čađ bi se podigli u atmosferu i preprečili sunčevu
svetlost. Neki od najvećih poljoprivrednih regiona možda bi
postali previše hladni ili suvi za uzgoj biljaka. Stoga bi mnogi
ljudi koji su preživeli udar i radijaciju na kraju umrli od gladi.“
„Dakle, ovo je kraj ljudske rase?“
„Verovatno ne, ako Rusija ne uđe u rat. Čak i u najgorem
slučaju, jedan broj ljudi će preživeti na mestima gde ima sunca i
kiše. Ali u svakom slučaju, to bi bio kraj civilizacije kakvu
poznajemo.“
„Pitam se kakav će život biti tada?“
„Ima na hiljade romana o tome, a svaki priča drugačiju priču.
Istina je da niko ne zna.“
„Bilo bi bolje da niko nema nuklearno oružje.“
„Što se neće dogoditi. To je kao da tražiš od Teksašana da se
odreknu svog oružja.“
„Možda ne bi trebalo da ga imamo toliko.“
„To se zove kontrola naoružanja.“ Polin je poljubila Pipu. „A
to je, pametna moja ćerko, početak mudrosti.“ Dugo je
objašnjavala Pipi životne činjenice, ali sad je morala da se
pobrine i za druge Amerikance. Uzela je daljinski upravljač
televizora. „Hajde da pogledamo vesti.“
Jedan spiker je rekao: „Milioni američkih kuća i firmi jutros
je ostalo bez struje nakon pada sistema nekoliko različitih
snabdevača električnom energijom. Neki komentatori sumnjaju
da je to posledica nekog kompjuterskog virusa.“
Polin je kazala: „To su Kinezi.“
„Mogu li da urade to?“
„Da. A i mi verovatno radimo isto njima. To se zove sajber-
ratovanje.“
„Sreća je što je ovde sve u redu.“
„Ovo mesto ima nezavisno napajanje.“
„Pitam se zašto su odlučili da ometaju napajanje strujom
običnih ljudi?“
„To je jedan od desetak različitih načina koje će pokušati.
Najviše žele da sabotiraju vojne komunikacije, tako da ne
možemo da lansiramo rakete i ometamo avione. Ali naš vojni
softver je veoma zaštićen. Civilna bezbednost nije tako dobra.“
Pipa se zagledala u Polin i promućurno rekla: „Reči su ti
umirujuće, ali ti je lice zabrinuto.“
„U pravu si, dušo. Mislim da možemo da preživimo sajber-
napad. Ali brine me nešto drugo. U kineskoj vojnoj filozofiji,
sajber-napad je samo uvod. Ono što sledi je pravi rat.“

***
Abdul je napustio Nicu i krenuo na zapad duž obale, s Kijom
kraj sebe i Nažijem u dečjem sedištu pozadi. Kupio je mali
porodični auto s dvoja vrata, star tri godine. Mesto za vozača
bilo je pomalo tesno za njegovo krupno telo, ali auto je bio
dobar za kratka putovanja.
Put je vodio pored pustih mediteranskih plaža i restorana
zatvorenih preko zime. U Parizu i ostalim velikim gradovima
bilo je saobraćajne gužve jer su uplašeni ljudi bežali u sela, ali
Azurna obala nije bila verovatna nuklearna meta, i mada su ljudi
bili uplašeni, nisu mogli da smisle neko bezbednije mesto.
Kija nije znala mnogo o globalnoj politici i samo je bila
neodređeno svesna nuklearnog oružja, tako da nije shvatala
grozotu onog što bi moglo da se dogodi, a Abdul joj nije
objašnjavao.
Zaustavio je kola u jednoj velikoj marini u nekom gradiću.
Pogledao je uređaj u svom džepu i signal ga je ohrabrio, baš kao
i prvi put kad je stigao ovde, dva dana ranije.
Parkirao je kola i on i Kija su izašli i udahnuli okrepljujući
morski vazduh. Obukli su nove zimske kapute koje su kupili u
robnoj kući Galeri Lafajet. Sunce je bilo toplo, ali bilo je i
povetarca, a za ljude naviknute na Saharu, ovo je bilo hladno
vreme. Kija je kupila crni platneni kaput s krznenim
okovratnikom, u kojem je izgledala kao princeza. Abdul je nosio
plav žaket zbog koga je izgledao kao mornar.
Kija je obukla Nažiju novu perjanu jaknu i stavila mu vunenu
kapu. Abdul je izvadio kolica i udobno su smestili Nažija u njih.
„Ja ću ga gurati“, kazala je Kija.
„Ja ću, ako ti ne smeta.“
„To je ponižavajuće za muškarca. Ne želim da ljudi misle da
si papučar.“
Abdul se osmehnuo. „Francuzi ne misle tako.“
„Jesi li pogledao oko sebe? Ima na hiljade Arapa u ovom delu
sveta.“
To je bilo tačno. U toj oblast Nice živeli su mnogi
Severnoafrikanci.
Abdul je slegnuo ramenima. Stvarno nije bilo važno ko gura
kolica, a s vremenom će Kija promeniti shvatanja. Nije bilo
potrebe da je požuruje.
Hodali su po marini. Abdul je mislio da bi Naži možda želeo
da vidi brodove, ali Kija je reagovala. Bila je zadivljena. Imala
je čamac, ali nikad nije videla ovakva plovila. Najmanja jahta joj
je izgledala nezamislivo luksuzno. Na nekima od njih, vlasnici
su se bavili čišćenjem, farbanjem ili su samo sedeli i pili. Bilo je
tu i nekoliko velikih prekookeanskih jahti. Abdul je zastao da
pogleda jednu koja se zvala Mi amore. Posada u belim
uniformama je prala prozore. „Veća je od kuće u kojoj sam
živela!“, rekla je Kija. „Čemu služi?“
„To je za njega.“ Abdul je pokazao na jednog muškarca u
debelom džemperu koji je sedeo na palubi s dve devojke
oskudno odevene za ovakvo vreme i izgledale su kao da im je
hladno. Pili su šampanjac. „Samo za njegovo zadovoljstvo.“
„Pitam se otkud mu toliki novac?“
Abdul je znao otkud tom čoveku novac.
Hodali su marinom sat vremena. Tu su se nalazila četiri
kafića, tri zatvorena, i jedan otvoren, ali bez mnogo gostiju.
Unutra je bilo čisto i toplo, s blistavim srebrnim aparatima za
kafu i žustrim vlasnikom koji se osmehnuo Nažiju i rekao im da
sednu gde žele. Odabrali su sto kraj prozora s dobrim pogledom
na brodove, uključujući i Mi amore. Svukli su kapute i naručili
toplu čokoladu i pecivo.
Abdul je rashladio malo napitka u kašici i dao ga Nažiju.
Svidelo mu se i tražio je još.
Ako ovo poslepodne protekne po planu, Abdulova misija će
biti gotova do večeri.
Nakon toga nije više mogao da zavarava svoje poslodavce
niti sebe. Morao bi da se suoči sa činjenicom da ne želi da se
vrati kući. Ali imao je dovoljno novca za nekoliko meseci
dokolice, a nije bio siguran da je ljudskoj rasi ostalo toliko.
 Kad je pogledao Kiju i Nažija, bio je siguran u jedno: neće ih
ostaviti. Pronašao je tiho zadovoljstvo u životu s njima, i nikad
neće odustati od toga. Znao je šta se događa u Koreji, i koliko
god da mu je vremena ostalo – šezdeset godina, šezdeset sati ili
šezdeset sekundi – želeo je da ga provede s njima.
Video je kako dva mala plovila ulaze u marinu, jedan gliser i
jedan gumeni čamac, oba bela s crvenim i plavim prugama i reči
POLICIJA. Pripadali su specijalnoj policiji, koja se bavila
ozbiljnim nacionalnim zločinima, nešto slično FBI-ju.
Trenutak kasnije, čuo je sirene i nekoliko policijskih
automobila ušlo je u marinu s puta. Ignorišući znakove Ne ulazi,
vozili su kejom opasno brzo. Kija je kazala: „Drago mi je što im
ne stojimo na putu!“
Automobili i čamci približili su se brodu Mi amore.
Policajci su iskočili iz kola. Bili su dobro naoružani. Svi su
imali pištolje u futrolama za pojasom, a neki od njih i puške.
Kretali su se brzo. Neki su se raširili po keju dok su ostali brzo
prešli mostić i ukrcali se na jahtu. Ovo je bilo planirano i
uvežbano, i Abdulu je bilo drago.
Kija je kazala: „Ne sviđaju mi se te puške. Mogle bi slučajno
da opale.“
„Hajde da ostanemo u kafiću. Ovo je verovatno
najbezbednije mesto.“
Mornari u belim uniformama s broda Mi amore podigli su
ruke uvis.
Nekoliko policajaca otišlo je u potpalublje.
Jedan s puškom se popeo na gornju palubu. Krupni muškarac
je razgovarao s njima, besno mašući rukama. Policajac je ostao
smiren, držao je pušku i odmahivao glavom.
Zatim je jedan krupan policajac izašao na palubu noseći
veliku vreću od debele plastike na kojoj je pisalo: Oprez: opasne
kemikalije, na nekoliko jezika.
Abdul se setio noćne scene u luci u Gvineji Bisao, i ljudi koji
su istovarivali slične vreće pod svetlošću uličnih svetiljki, dok je
limuzina čekala, s upaljenim motorom. „Pogodak“, rekao je tiho
sebi u bradu.
Kija je čula to i radoznalo ga pogledala, ali nije tražila
objašnjenje.
Mornarima su stavili lisice, odveli ih s jahte i ubacili u
kombi. Krupni muškarac i devojke su doživeli sličnu sudbinu
uprkos njegovom gnevu. Još nekoliko ljudi se pojavilo iz
potpalublja i njima su takođe stavljene lisice i odvedeni su u
vozila.
Poslednja osoba koju su izveli izgledala je poznato.
Bio je to jedan bucmast Severnoafrikanac u zelenoj dukserici
i prljavom belom šortsu. Oko vrata je imao ogrlicu od perlica i
kamenčića, koju je Abdul video ranije.
Kija je kazala: „Da li je moguće da je to Hakim?“
„Izgleda kao on“, rekao je Abdul. U stvari, znao je da je to
on. Ljudi koji upravljaju tim poslom odlučili su, iz nekog
razloga, da Hakim prati pošiljku sve do Francuske, gde se sad i
nalazio.
Abdul je ustao i izašao da bolje vidi. Kija je ostala unutra s
Nažijem.
Jedan policajac uzeo je Hakimovu grigri ogrlicu i jako je
povukao. Lanac je pukao, a kamenčići su se razleteli po keju.
Hakim je bolno kriknuo: njegova magijska zaštita je nestala.
Policajci su se nasmejali ukrasima koji su odskakivali od
betona.
Dok su se bavili time, Hakim je skočio s doka u vodu i počeo
brzo da pliva.
Abdul je bio iznenađen time što Hakim tako dobro pliva. Nije
bilo mnogo stanovnika pustinje koji su umeli da plivaju. Hakim
je možda to naučio u jezeru Čad.
Ipak, njegov pokušaj bekstva izgledao je beznadežno. Kuda
je mogao da ode? Ako izađe na kej ili plažu, biće ponovo
uhapšen. Ako ispliva iz luke, verovatno će se utopiti na
otvorenom moru.
U svakom slučaju, neće otići daleko. Dva policajca u
gumenom čamcu su krenula za njim. Jedan je upravljao čamcem
dok je drugi držao teleskopsku čeličnu palicu i produžio je do
kraja. Lako su sustigli Hakima, a policajac je visoko podigao
palicu i udario Hakima u glavom svom snagom.
Hakimova glava je potonula i promenio je smer, i dalje
plivajući brzo, ali čamac ga je pratio i policajac ga je ponovo
udario, ovog puta u lakat. Krv se pojavila u morskoj vodi.
Hakim je nastavio da se batrga, plivajući jednom rukom i
trudeći se da drži glavu ispod površine, ali policajac je imao
spremnu palicu, i čim je Hakim izronio da udahne, ponovo ga je
udario. Policajci na doku su klicali i aplaudirali.
Abdul se setio dečje igre udari krticu.
Policajac je ponovo udario Hakima u glavu, uz još klicanja.
Napokon se Hakim opustio, izvukli su ga iz vode, ubacili u
čamac i stavili mu lisice. Leva ruka mu je izgledala slomljeno, a
glava mu je krvarila.
Abdul se vratio unutra. Surov čovek doživeo je surovo
prebijanje. To je bila surova pravda.
Zarobljenike su odvezli, a traka koja označava mesto zločina
postavljena je oko jahte. Iz potpalublja je izneto još plastičnih
vreća – što je ostavilo ISGS bez miliona dolara, zadovoljno je
mislio Abdul. Naoružana policija se udaljila, a došli su detektivi
i verovatno forenzičari.
„Možemo da idemo“, kazao je Abdul Kiji.
 Platili su toplu čokoladu i vratili se u kola. Dok su se
udaljavali, Kija je pitala: „Znao si da će se to dogoditi, zar ne?“
„Jesam.“
„Da li je u onim plastičnim džakovima bila droga?“
„Da. Kokain.“
„Da li si zato bio u autobusu s nama, sve od jezera Čad?
Zbog kokaina?“
„Nije to tako jednostavno.“
„Hoćeš li mi objasniti?“
„Hoću. Mogu sad, jer je gotovo. Imam mnogo toga da ti
ispričam. Nešto je i dalje tajna, ali mogu da ti ispričam ostatak.
Možda večeras, nakon što Naži zaspi. Imaćemo mnogo
vremena. I mogu da odgovorim na sva tvoja pitanja.“
„Dobro.“
Padao je mrak. Odvezli su se do Nice i parkirali ispred svoje
zgrade. Abdul je voleo to mesto. U prizemlju se nalazila pekara i
miris svežeg hleba i peciva podsećao ga je na detinjstvo u
Bejrutu.
Abdul je odneo Nažija do stana. Bio je mali ali udoban, s dve
spavaće sobe i dnevnom sobom, kuhinjom i kupatilom. Kija
nikad nije živela u kući s više od jedne prostorije i mislila je da
je u raju.
Naži je bio pospan, možda zbog svežeg morskog vazduha.
Abdul mu je dao kajganu i bananu. Kija ga je okupala,
promenila mu pelenu i obukla pidžamu. Abdul mu je pročitao
priču o koali Džoiju, ali Naži je zaspao pre kraja.
Kija je počela da sprema večeru, začinjavala je jagnjetinu
susamom i s umakom. Gotovo uvek su jeli tradicionalnu arapsku
hranu. Mogli su da kupe sve sastojke u Nici, obično u libanskim
i alžirskim prodavnicama. Abdul je sedeo i divio se njenoj
spretnosti u kuhinji.
 „Zar ne želiš da gledaš vesti?“, pitala je.
„Ne“, zadovoljno je odgovorio Abdul. „Večeras ne želim da
gledam vesti.“

Činčeng je bio zatvor za političke zatvorenike, koji su imali bolji

tretman nego ostali zatvorenici. Gubitnici u političkim borbama
često su bili zatvarani na osnovu izmišljenih optužbi; to je bio
profesionalni rizik za pripadnike kineske elite. Kajeva ćelija bila
je pet sa četiri metra, a imala je sto, televizor i tuš.
Smeo je da nosi svoju odeću, ali oduzeli su mu telefon.
Osećao se kao go bez njega. Nije mogao da se seti kad je
poslednji put bio bez telefona duže od nekoliko minuta.
Današnji državni udar u Pekingu potpuno ga je iznenadio, ali
sad je video da je trebalo da misli kako postoji mogućnost za to.
Usredsredio se da ubedi predsednika Čena da ne započne rat, a
nije zamišljao da bi pristalice rata mogle da oduzmu Čenu moć
odlučivanja.
Zaveru protiv predsednika trebalo je da otkrije polovina
Guoanbua zadužena za državnu bezbednost, ali načelnik tog
odeljenja, zamenik ministra Li Đenkang bio je deo zavere, a
njegov nadređeni, ministar državne bezbednosti Fu Čuju, bio je
jedan od kolovođa. Uz podršku vojske i tajne policije, to nije
moglo da doživi neuspeh.
Najviše ga je zaprepastila očeva izdaja. Naravno da je čuo
kad je Đenđun rekao da je komunistička revolucija važnija od
svega drugog, uključujući i porodicu; ali ljudi govore takve
stvari bez mnogo razmišljanja. Ili je Kaj uvek tako mislio. Ali
njegov otac je bio ozbiljan.
Dok je sedeo za stolom, gledajući vesti, Kaj je osetio kako je
čudno biti bespomoćan. Sudbina Kine i sveta sad nije u
njegovim rukama. Budući da je Kung Džao takođe u zatvoru,
nije ostao niko ko bi obuzdao vojnike. Verovatno će sprovesti
Đenđunov plan ograničenog nuklearnog napada. Mogli bi da
izazovu uništenje Kine. Samo je morao da sačeka i vidi.
Samo je želeo da je mogao da čeka s Ting. Nikad neće
oprostiti svom ocu što ih je razdvojio u danima koji bi mogli da
budu poslednji u njihovim životima. Očajnički je želeo da
razgovara s njom. Pogledao je na sat. Sat pre ponoći.
Taj sat dao mu je ideju.
Pokucao je na vrata da bi privukao pažnju. Nekoliko minuta
kasnije, jedan mišićavi zatvorski čuvar po imenu Ljeng ušao je u
ćeliju. Nije preduzeo nikakve mere opreza: stražari su očigledno
zaključili da im Kaj ne predstavlja opasnost, što je bila istina.
„Nešto nije u redu?“, pitao je.
„Moram da pozovem svoju suprugu.“
„Nije moguće, žao mi je.“
Kaj je skinuo svoj sat i okrenuo ga da ga Ljeng pogleda.
„Ovo je čelični roleks dejtdžast koji polovan košta osam hiljada
dolara. Daću vam ga za vaš sat.“ Ljeng je nosio vojnički
oficirski sat koji je koštao deset dolara.
Ljengove oči su zasvetlele pohlepno, ali oprezno je kazao:
„Mora da ste korumpirani kad možete da priuštite takav sat.“
„To je bio poklon moje supruge.“
„Onda mora da je ona korumpirana.“
„Moja supruga je Tao Ting.“
„Iz Ljubavi u palati?“ Ljeng je bio oduševljen. „Volim tu
seriju!“
„Ona glumi Sun Majlin.“
„Znam! Carevu omiljenu konkubinu.“
„Možete da je pozovete u moje ime i date mi telefon.“
„Mislite, mogu da razgovaram s njom?“
„Ako želite. Onda mi dajte telefon.“
 „Oh, čekajte da moja devojka čuje za ovo!“
„Zapisaću vam broj koji treba da pozovete.“
Ljeng je oklevao. „Uzeću i sat.“
„Dobro. Čim mi date telefon.“
„Dogovoreno.“ Ljeng je pozvao broj koji mu je Kaj dao.
Trenutak kasnije, Ljeng je pitao: „Da li razgovaram s Tao
Ting? Da, ja sam s vašim mužem, ali pre nego što vam ga dam,
samo sam želeo da vam kažem da moja devojka i ja volimo
seriju i velika mi je čast što razgovaram s vama... Oh, vrlo ste
ljubazni, hvala vam! Da, evo ga.“
Dao je telefon Kaju, a Kaj njemu roleks.
Zatim je Kaj kazao: „Draga moja.“
Ting se rasplakala.
„Ne plači“, rekao je Kaj.
„Tvoja majka mi je rekla da si u zatvoru... kaže da je kriv tvoj
otac!“
„To je istina.“
„I da su Amerikanci uništili pola Severne Koreje nuklearnim
bombama i da svi kažu kako je Kina sledeća! Da li je to istina?“
Kaj je osetio da će se ona još više uznemiriti ako joj kaže
istinu. „Ne mislim da je predsednik Čen toliko nepromišljen da
dozvoli da se to dogodi“, kazao je, ne govoreći laž, ali ne
govoreći ni istinu.
„Sve je poludelo“, rekla je. „Svi semafori u Pekingu su se
isključili i saobraćaj je zakrčen.“
„To rade Amerikanci“, rekao je. „Sajber-rat.“
Ljeng je skinuo svoj stari sat i stavio novi roleks. Podigao je
zglavak, uživajući u lepoti.
Ting je pitala: „Kad ćeš izaći odatle?“
Nikad, mislio je Kaj, ako stari komunisti ispale nuklearne
projektile na SAD. Ali rekao je: „Ukoliko ti i moja majka
izvršite pritisak na mog oca, možda uskoro.“
Ting je glasno šmrcnula i prestala da plače. „Kako ti je tu?
Da li ti je hladno? Jesi li gladan?“
„Mnogo je bolje nego u prosečnom zatvoru“, rekao je Kaj.
„Ne brini se za moju udobnost.“
„Kakav je krevet? Hoćeš li moći da spavaš?“
Kaj sad nije mogao da zamisli da će zaspati, ali
pretpostavljao je da će priroda učiniti svoje, pre ili kasnije.
„Jedino što fali mom krevetu jeste što ti nisi u njemu.“
Zbog toga se opet rasplakala.
Ljeng je prestao da se divi satu i kazao je: „Nemate još
mnogo vremena. Ostali stražari će se pitati šta radim.“
Kaj je klimnuo glavom. „Draga, moram da prekinem vezu.“
„Staviću tvoju fotografiju na jastuk kraj sebe da mogu da te
gledam.“
„Samo lezi mirno i razmišljaj o lepim trenucima koje smo
proveli zajedno. To će ti pomoći da zaspiš.“
„Idem kod tvog oca rano ujutro.“
„To je dobra ideja.“ Ting je umela da bude vrlo ubedljiva.
„Uradiću sve što treba da te izvučem odatle.“
„Ostaje da se nadamo.“
„Moramo da mislimo pozitivno. Laku noć, vidimo se sutra.“
„Lepo spavaj“, rekao je Kaj. „Zbogom, ljubavi moja.“

Polin je prvi put održala sastanak u Komandnoj sobi u Zemlji

Žvakača. Bila je to kopija one u Beloj kući. Ključni ljudi su bili
tu: Gas, Čes, Luis, Bil, Džeklin i Sofija. Napetost je bila velika,
ali i dalje nisu znali šta će Kina uraditi. U Pekingu je bila noć i
možda tamošnja vlada donese odluku ujutro. Dotad Sjedinjene
Države nisu mogle da urade mnogo toga osim da se bore protiv
sajber-napada koji su zasad bili neprijatni ali ne i ozbiljni.
 Polin se vratila u svoju sobu da ruča s Pipom. Naručile su
hamburgere iz menze. Zatim je Pipa kazala: „Kad će tatica
doći?“
Polin je očekivala ovo. Trudila se da pozove Džerija, ali nije
se javljao. Sad je morala da kaže Pipi istinu. U redu, mislila je.
Rekla je: „Tatica i ja imamo problem.“
Pipa je bila zbunjena i uznemirena. Mogla je da pretpostavi
da će biti gadno. „Kako to misliš?“
Polin je oklevala. Koliko je Pipa razumela? Koliko je Polin
razumela kad je imala četrnaest godina? Nije bila sigurna: to je
bilo odavno i, u svakom slučaju, njeni roditelji se nisu razveli.
Progutala je pljuvačku i kazala: „Tatica se zaljubio u nekog
drugog.“
Pipa je izgledala izbezumljeno. Očigledno nije pomislila na
to. Kao i većina dece, smatrala je roditeljski brak večnim.
Kazala je: „Neće nas valjda ostaviti?“
Pipa će shvatiti da Džeri napušta nju koliko i njenu majku.
Ali Džeri nije rekao da će se iseliti. „Ne znam šta će uraditi“,
kazala je iskreno Polin, mada je mogla da doda kako
pretpostavlja. „Samo znam da sad želi da bude s njom.“
„Šta fali nama?“
„Ne znam, dušo.“ Polin je i sebi postavila to pitanje. Da li je
to zbog njenog posla? Da li je seks bio dosadan? Ili je
jednostavno želeo nešto drugačije? „Možda ništa“, rekla je.
„Možda nekim muškarcima treba promena.“
„A ko je ona, inače?“
„Neko koga poznaješ.“
„Stvarno?“
„To je gospođa Džad.“
Pipa je prasnula u smeh. Naglo je prestala. „To je
besmisleno“, rekla je. „Moj otac i moja direktorka. Izvini što
sam se nasmejala. Nije smešno. Ali jeste.“
„Znam na šta misliš. Ima nečeg besmislenog u svemu tome.“
„Kad je to počelo?“
„Možda tokom putovanja u Boston.“
„U tom usranom hotelu? Ko bi to rekao!“
„Radije se ne bih bavila pojedinostima, dušo, ako ti ne
smeta.“
„Samo se osećam kako da se sve raspada. Nuklearni rat, a
tatica nas napušta, šta je sledeće?“
„I dalje imamo jedna drugu“, rekla je Polin. „Obećavam ti, to
se neće promeniti.“
Doneli su im hranu. Uprkos uznemirenosti, Pipa je pojela
čizburger i pomfrit i popila čokoladni šejk. Zatim se vratila u
svoju sobu.
Polin je konačno dobila Džerija. „Moram da razgovaram s
tobom o dve stvari“, rekla je. Osećala se zvanično, što je bilo
neobično s muškarcem s kojim je spavala petnaest godina. Pitala
se da li je gospođa Džad u sobi s njim. A i gde je on, uopšte? U
njenom stanu? U nekom hotelu? Možda su otišli u vinariju njene
prijateljice u Midlbergu. Tamo bi bilo manje opasno nego u
centru Vašingtona, ali ne mnogo.
„Dobro“, oprezno je rekao. „Slušam.“
Čula je po njegovom glasu da je srećan. Srećan bez mene. Da
li sam ja kriva? Gde sam pogrešila?
Odbacila je te glupe misli. „Rekla sam Pipi šta se događa“,
kazala je. „Morala sam. Nije mogla da razume zašto nisi ovde s
nama.“
„Žao mi je. Nisam mislio da prebacim tu odgovornost na
tebe.“ Nije zvučalo kao da mu je žao. „Rekao sam Tajnoj službi,
ali već su pretpostavili.“
Rekla je: „I dalje moraš da razgovaraš s njom. Ima mnogo
pitanja, a ja ne mogu da odgovorim na sva.“
„Da li je s tobom?“
„Ne, u svojoj je sobi, ali ima telefon i možeš da je pozoveš.“
„Hoću. Šta si još htela? Rekla si da imaš dve stvari.“
„Da.“ Polin je odlučila da se ne svađa s muškarcem koga je
volela godinama. Ako je moguće, želela je da misle lepo o
vremenu koje su proveli zajedno. „Samo sam želela da ti se
zahvalim“, rekla je. „Hvala ti na lepim trenucima. Hvala ti što si
me voleo toliko dugo.“
Posle kratke ćutnje je progovorio, a glas mu je zapinjao. „Baš
divno što si to rekla.“
„Podržavao si me godinama. Zaslužio si više vremena i
pažnje nego što sam mogla da ti pružim. Sad je prekasno, znam,
ali žao mi je zbog toga.“
„Nemaš zbog čega da mi se izvinjavaš. Bila mi je čast da
budem s tobom. Uglavnom je bilo dobro, zar ne?“
„Da“, odgovorila je Polin. „Uglavnom je bilo dobro.“

***
Neki nisu mogli da se odvoje od televizora, a drugi su se
zabavljali kao da je kraj sveta. Tamara i Tab su se zabavljali.
Uprkos svemu, uspeli su da se venčaju nekoliko sati posle
donošenja odluke i organizovali su svadbu.
Tamara je želela samoproglašenu sveštenicu koja je održala
obred na venčanju Drua Sandberga, atašea za štampu ambasade i
Anet Sesil, iz MI6. Pozvala je Anet i pitala za broj te žene.
„Tamara!“, zakreštala je Anet. „Udaješ se! Draga, to je
divno!“
„Smiri se, smiri se.“
„Ko je on? Nisam ni znala da izlaziš s nekim.“
„Ne uzbuđuj se, ne pitam za sebe, pitam za prijateljicu.“
 Anet joj nije poverovala. „Ti potuljena kravo. Sad očajnički
želim da saznam.“
„Molim te, Anet, samo mi daj kontakt.“
Anet je popustila i dala joj informacije.
Ta samoproglašena sveštenica se zvala Kler i bila je slobodna
te večeri.
„Zakazano je“, rekla je Tamara Tabu, poljubivši ga
oduševljeno. „Dobro, gde ćemo održati obred i zabavu.“
„Hotel Lami ima divnu privatnu salu koja gleda na vrt. Može
da primi stotinak ljudi. Možemo da obavimo obred i zabavu na
istom mestu.“
Proveli su dan organizujući sve detalje. Sala Oaza u Lamiju
je bila slobodna. Hotel je imao velike zalihe Traversovog starog
šampanjca. Tab ga je naručio.
„Hoćemo li imati ples?“, pitao je.
„Oh, da. Zaljubila sam se u tebe kad sam videla kako grozno
plešeš.“
Malijski džez orkestar Pustinjski fank je bio slobodan, i
Tamara ih je rezervisala.
Poslali su pozivnice imejlom.
Tamara je kasno tog popodneva stajala pored otvorenih vrata
Tabovog plakara, gledajući njegova odela i rekla: „Šta da
obučemo?“
„Moramo da se doteramo“, odmah je kazao. „Svi moraju da
znaju da to nije neko venčanje kao u Las Vegasu, iako je
organizovano u poslednjem trenutku. To je pravi brak, do kraja
života.“
Nakon toga je morala da ga poljubi. Zatim se vratila do
plakara. „Smoking?“
„Dobra ideja.“
Primetila je zaštitnu foliju za odelo na kojoj je pisalo
Teinturerie de l’Opéra. Pripadala je radnji za hemijsko čišćenje,
verovatno blizu Trga opere u Parizu. „Šta je unutra?“
„Beli frak i kravata. Nikad nisam nosio tu odeću u Čadu. Zato
je i dalje u vreći iz radnje za hemijsko čišćenje.“
Izvadila je odelo. „Oh, Tabe, izgledaćeš predivno u ovom.“
„Rečeno mi je da mi lepo stoji. Ali onda ćeš morati da obučeš
balsku haljinu.“
„Hoću. Imam savršenu haljinu. Dići će ti se kad me vidiš.“
U osam uveče, sala Oaza bila je ispunjena dvostruko većim
brojem gostiju nego što su ih pozvali. Niko ih nije odbio.
Tamara je bila odevena u svetloružičastu haljinu s veoma
izazovnim dekolteom.
Pred svojim prijateljima zakleli su se da će biti saputnici,
saveznici i ljubavnici do kraja života, koliko god dug bio. Kler
ih je proglasila mužem i ženom, konobar je otvorio šampanjac i
svi su aplaudirali.
Pustinjski fank je počeo da svira bluz. Konobari su sklonili
poklopce s poslužavnika s hranom i sipali šampanjac. Tamara i
Tab prvi su dobili čaše i popili po gutljaj.
Tab je rekao: „Sad zaglavila sa mnom. Kako ti se čini?“
Tamara je odgovorila: „Nikad nisam zamišljala da mogu da
budem ovako srećna.“

Pipa je kazala: „Mama, rekla si mi da postoje tri uslova za

upotrebu nuklearnog oružja.“
Polina je smatrala Pipina pitanja korisnim. Navodila su je da
se usredsredi na najvažnije stvari. „Sećam se, naravno.“
„Ponovi mi koje su.“
„Prvo, pokušali smo sva miroljubiva sredstva za rešavanje
problema... i doživeli neuspeh.“
„A izgleda da ste to uradili.“
 Da li smo? Dobro je razmislila. „Da, jesmo.“
„A drugo?“
„Ne možemo da rešimo problem konvencionalnim oružjem.“
„Da li je to bilo istina u Severnoj Koreji?“
„Verujem da jeste.“ Ponovo je Polin zastala i razmislila, ali
došla je do istog zaključka. „Nakon što su pobunjenici uništili
dva grada nuklearnim bombama, morali smo da ih potpuno
onesposobimo kako ne bi mogli to da ponove. Konvencionalno
oružje nam ne bi to garantovalo.“
„Pretpostavljam da ne bi.“
„I treće, Amerikanci su ubijeni ili će biti ubijeni
neprijateljskim delovanjem.“
„A Amerikanci su ubijeni u Južnoj Koreji.“
„Tako je.“
„Hoćeš li to ponovo uraditi? Lansirati još nuklearnih
projektila?“
„Ako budem morala, dušo, ako su Amerikanci ubijeni ili
ugroženi – da.“
„Ali trudićeš se da ne uradiš to.“
„Svim silama.“ Polin je pogledala na sat. „Što ću uraditi
upravo sad. Imamo zakazan sastanak, a u Pekingu su se upravo
probudili.“
„Srećno, mama.“
Idući ka Komandnoj sobi, Polin je prošla kraj vrata s
natpisom Savetnik za nacionalnu bezbednost i odlučila da
pokuca.
Čula je Gasov glas: „Da?“
„Ja sam, jesi li spreman?“
Otvorio je vrata. „Vezujem kravatu. Hoćeš li ući na
trenutak?“
Dok ga je gledala kako vezuje tamnosivu kravatu, rekla je:
„Šta god da Kinezi žele da urade, uradiće to u narednih dvanaest
sati, mislim. Ako ostave to za sutra, delovaće kao da su se
naknadno setili.“
Gas je klimnuo glavom. „Sve to ima veze sa željom da
izgledaju jaki, i pred saveznicima i pred neprijateljima.“
„A to nije samo pitanje taštine. Ako izgledaš jako, manji su
izgledi da ćeš biti napadnut; međunarodna politika je kao dečje
igralište.“
Okrenuo se ka njoj. „Da li mi je kravata u redu?“
Namestila ju je, mada to nije bilo potrebno. Osetila je miris
zapaljenog drveta i lavande. Spustila mu je šake na grudi i
pogledala ga je. Nešto što nije nameravala da kaže izletelo joj je
iz usta gotovo neželjeno. „Ne možemo da čekamo pet godina.“
Iznenadila je sebe. Ali to je bila istina.
„Znam“, kazao je.
„Možda nemamo pet godina.“
„Možda nemamo ni pet dana.“
Duboko je udahnula i napokon rekla: „Ako preživimo ovaj
dan, Gase, hoćemo li spavati zajedno?“
„Bože, da.“
„Jesi li siguran da želiš to?“
„Svim srcem.“
„Dodirni mi lice.“
Spustio joj je šaku na obraz. Okrenula je glavu i poljubila mu
je dlan. Želja je nabujala u njoj. Osećala je kao da će izgubiti
kontrolu. Nije želela da čeka do večeras.
Telefon u sobi je zazvonio.
Udaljila se od njega mučena krivicom, kao da bi osoba koja
poziva mogla da vidi šta se događa u sobi.
Gas se okrenuo i podigao slušalicu. Trenutak kasnije je
kazao: „Dobro“, prekinuvši vezu. Zatim je rekao: „Predsednik
Čen te zove.“
Raspoloženje se odmah promenilo.
„Rano je ustao“, kazala je Polin. U Pekingu je bilo pet ujutro.
„Razgovaraću s njim u Komandnoj sobi kako bi svi mogli da
čuju.“
Zajedno su izašli iz sobe.
Zanemarila je osećanja prema Gasu i usredsredila se na
zadatak koji je čeka. Morala je da zaboravi na svakodnevni
život. Bila je majka tinejdžerke, imala je nevernog muža i bila
zaljubljena u kolegu; morala je da ostavi te odnose po strani i
bude vođa slobodnog sveta. A ipak je morala da se seti da će,
ako donese pogrešnu odluku, posledice trpeti Pipa, Džeri i Gas.
Ispravila je leđa i otišla u Komandnu sobu.
Ekrani na zidovima prikazivali su sve raspoložive izvore
informacija: satelitske, infracrvene, i televizijske vesti iz
Sjedinjenih Država, Pekinga i Seula. Njene najvažnije kolege i
saradnici su bili za stolom. Ne tako davno, volela je da započne
sednicu vlade nekom šalom. Više nije to radila.
Sela je. „Prebacite ga na zvučnik.“ Glas joj je zvučao
prijateljski. „Dobro jutro, predsedniče Čene. Vrlo rano ste
ustali.“
Njegovo lice se pojavilo na ekranima u sobi. Bio je odeven u
uobičajeno tamnoplavo odelo. „Dobro jutro“, kazao je.
Ništa drugo. Nikakve učtivosti, nikakvo ćaskanje. Ton mu je
bio hladan. Polin je pretpostavljala da se pored njega nalaze
drugi ljudi, koji pažljivo slušaju svaku njegovu reč.
Rekla je: „Gospodine predsedniče, mislim da oboje moramo
da zaustavimo eskalaciju krize. Sigurna sam da ste saglasni.“
Njegov odgovor je bio brz i agresivan. „Kina nije doprinela
eskalaciji! Sjedinjene Države su potopile nosač aviona, napale
Severnu Koreju i upotrebile nuklearno oružje! Vi ste eskalirali!“
 „Vi ste bombardovali nevine japanske mornare na ostrvima
Diaoju.“
„To je bila odbrana. Izvršili su invaziju na Kinu!“
„To je diskutabilno, ali u svakom slučaju, nisu bili nasilni.
Nisu naudili nijednom Kinezu. Ali vi ste ih ubili. To je
eskalacija.“
„A šta biste vi uradili da su kineski vojnici okupirali San
Migel?“
Polin je morala da razmisli da bi se setila kako je San Migel
veliko nenastanjeno ostrvo nedaleko od obale Južne Kalifornije.
„Bila bih vrlo ljuta, gospodine predsedniče, ali ne bih
bombardovala vaše ljude.“
„Pitam se da li je tako.“
„U svakom slučaju, ovo sad mora da se završi. Neću
preduzimati dodatne vojne akcije ako se vi obavežete na isto.“
„Kako možete da kažete nešto tako? Vi ste potopili nosač
aviona, ubili na hiljade Kineza i napali ste Severnu Koreju
nuklearnim oružjem, a sad tražite od mene da ne sprovodim
vojne akcije. To je besmisleno.“
„Za svakog ko želi da spreči svetski rat, to je jedino razumno
rešenje.“
„Da vam objasnim nešto“, rekao je Čen, a Polin je imala
uznemirujuć osećaj da će čuti najavu propasti. „Nekad je
postojalo vreme kad je Zapad mogao da radi šta želi u Istočnoj
Aziji, bez straha od posledica. Mi Kinezi to nazivamo Doba
poniženja. Gospođo predsednice, ti dani su gotovi.“
„Vi i ja smo uvek razgovarali kao jednaki...“
Ali on nije završio. „Kina će odgovoriti na vašu nuklearnu
agresiju“, kazao je. „Cilj ovog poziva jeste da vam kažem kako
će naš odgovor biti odmeren, proporcionalan i okrenut
deeskalaciji. Posle toga, možete da tražite od nas obustavu daljih
vojnih operacija.“
Polin je kazala: „Ja bih odabrala mir, nikako rat, sve dok
mogu, gospodine predsedniče. Ali sad je moj red da vam
objasnim nešto. Mir se završava onog trenutka kad ubijete
Amerikance. General Pak je jutros naučio tu lekciju, a znate šta
se dogodilo njemu i njegovoj zemlji. Nemojte misliti da će s
vama biti drugačije.“
Polin je čekala Čenov odgovor, ali on je prekinuo vezu.
Kazala je: „Jebiga.“
Gas je rekao: „Zvučao je kao da mu je neki komesar uperio
pištolj u glavu.“
Direktorka državne bezbednosti Sofija Maglijani kazala je:
„To je možda potpuna istina, Gase. Centralna obaveštajna služba
u Pekingu misli da je došlo do nekih promena na vrhu, možda i
državnog udara. Čang Kaj, zamenik ministra za međunarodnu
bezbednost, izgleda da je uhapšen. Kažem ’izgleda’ jer nije bilo
objave, ali naš najbolji agent u Pekingu je dobio tu informaciju
od Čangove žene. Čang je mladi reformista, tako da njegovo
hapšenje nagoveštava da je tvrda struja preuzela kontrolu.“
Polin je rekla: „Zbog toga je verovatnije da će se ponašati
agresivno.“
„Upravo tako, gospođo predsednice.“
„Pročitala sam plan za Kinu pre nekog vremena“, kazala je
Polin. Pentagon je imao ratne planove za razne nepredviđene
slučajeve. Najveći i najvažniji je bio plan za Rusiju. Kineski je
bio drugi. „Hajde da ga pregledamo kako bi svi znali o čemu
govorimo. Luise?“
Ministar odbrane je izgledao iscrpljeno, uprkos tome što je
bio doteran, kao i uvek. Svi su ulazili u drugu neprospavanu noć.
Luis je rekao: „Svaka kineska vojna baza koja ima nuklearne
projektile, ili možda ima, već je na meti jednog ili više
balističkih projektila naoružanih nuklearnim bojevim glavama,
koji su spremni za lansiranje iz Sjedinjenih Država. Njihovo
lansiranje bilo bi prvi čin u ratu.“
Kad je Polin pregledala taj plan, to joj je bilo apstraktno.
Pažljivo ga je pročitala, ali sve vreme je mislila kako je njena
prava misija da se pobrine da se taj plan nikad ne primeni. Sad je
bilo drugačije. Sad je znala da će možda morati da uradi to, i u
mislima je videla tu užasnu narandžastocrvenu eksploziju,
zgrade koje se ruše i užasna ugljenisana tela dece, žena i
muškaraca.
Ali zadržala je ton žustre praktičnosti. „Kinezi će ih videti na
svojim satelitskim i radarskim snimcima u roku od nekoliko
sekundi, ali tim projektilima treba tridesetak minuta da stignu do
Kine.“
„Da, i čim se pojave, Kinezi će početi nuklearni napad na
SAD.“
Da, mislila je. Moćni soliteri u Njujorku će se srušiti, blistave
plaže Floride će postati radioaktivne, a moćne šume na zapadu
će goreti dok ne ostane samo sloj pepela.
Kazala je: „Ali imamo nešto što Kinezi nemaju – antiraketne
projektile.“
„Sigurno, gospođo predsednice: presretačke baze u Fort
Griliju na Aljasci i vazduhoplovnoj bazi Vandenberg u
Kaliforniji, i manje sisteme presretača smeštene na moru.“
„Da li funkcionišu?“
„Ne očekuje se da budu stoprocentno efikasni.“
Bil Šnajder, koji je uvek na glavi nosio slušalice i bio u vezi s
Pentagonom, zarežao je: „Najbolji su na svetu.“
„Ali nisu savršeni“, rekla je Polin. „Shvatam da u najboljem
slučaju mogu da odbiju polovinu nadolazećih raketa.“
Bil se nije usprotivio.
 Luis je rekao: „Takođe imamo podmornice s nuklearnim
naoružanjem koje patroliraju Južnim kineskim morem. Imamo
četrnaest takvih plovila, a polovina njih je u dometu Kine. Svaka
je naoružana s dvadeset balističkih projektila, a svaki ima od tri
do pet bojevih glava. Gospođo predsednice, svaka od tih
podmornica ima dovoljno naoružanja da uništi bilo koju državu
na svetu. I odmah mogu da otvore vatru na teritoriju Kine.“
„Ali pretpostavljam da Kinezi imaju nešto slično?“
„Ne baš. Imaju četiri ili pet podmornica klase Đin, a svaka
nosi dvanaest balističkih projektila, ali oni imaju samo po jednu
bojevu glavu. Mi imamo veliku nadmoć u oružju?“
„Da li znamo gde su te podmornice?“
„Ne. Moderne podmornice su vrlo tihe. Naši hidroakustički
senzori mogu da ih primete tek kad se približe našim obalama.
Detektori magnetnih anomalija, obično postavljeni na avione,
mogu da pronađu samo podmornice koje su blizu površine.
Ukratko, podmornice mogu da se kriju sve do poslednjeg
trenutka?“
Polin je odobrila plan za Kinu, iako nije videla kako ga je
moguće poboljšati, ali on nije garantovao brzu pobedu. Amerika
bi pobedila, ali milioni bi umrli u obe zemlje.
Iznenada je Bil Šnajder povikao: „Projektili su ispaljeni,
projektili su ispaljeni!“
„Oh, ne!“ Polin je pogledala ekrane po sobi i nije videla ni
traga od projektila. „Gde?“
„Tihi okean.“ Govoreći u telefon, rekao je: „Zaboga, budite
precizniji!“ A onda, nakon pauze: „Istočni Pacifik, gospođo
predsednice.“ Ponovo govoreći u telefon, kazao je: „Podignite
neke dronove s kamerom koji su u blizini... brzo!“
Gas je rekao: „Radar na ekranu tri.“
Polin je pogledala taj ekran i videla grafikon koji pokazuje
crven luk ili plavo more. Zatim se slika pomerila, a na levom
delu ekrana videla je poznato ostrvo.
Bil je rekao: „Jedan balistički projektil, to je sve.“
Gas je pitao: „Odakle je ispaljen? Nemoguće da je iz Kine...
videli bismo ga pre pola sata.“
Bil je odgovorio: „Mora da je lansiran iz neke podmornice,
koja onda odmah zaronila.“
Gas je rekao: „Evo slike iz drona.“
Polin se dobro zagledala. To ostrvo je bilo uglavnom
šumovito, ali na jugu su se nalazile građevine, s velikim
aerodromom i lukom. Većina obale bila je prekrivena zlatnim
plažama. Kazala je: „Oh, zaboga, to je Honolulu.“
„Bombarduju Havaje“, rekao je Čes s nevericom u glasu.
Polin je pitala: „Koliko daleko je taj projektil?“
Bil je odgovorio: „Minut do udara.“
„Bože! Da li Havaji imaju protivraketnu odbranu?“
„Da“, rekao je Bil, „na kopnu i na brodovima u luci.“
„Kažite im da pucaju!“
„Već im je rečeno, ali projektil leti nisko i brzo i teško ga je
pogoditi.“
Svi ekrani su sad pokazivali različite slike Honolulua. Na
Havajima je bilo popodne. Polin je videla suncobrane živopisnih
boja u pravim redovima na plaži Vaikiki. Došlo joj je da
zaplače. Jedan veliki avion uzleteo je sa aerodroma u
Honoluluu, verovatno pun turista koji se vraćaju kući, i koji su
možda izbegli smrt za nekoliko sekundi. Bojni brodovi i
podmornice američke ratne mornarice su bili usidreni u Perl
Harboru.
Perl Harbor, mislila je Polin, bože, to se dogodilo i pre.
Mislim da to ne mogu da podnesem.
Bil je rekao: „Trideset sekundi. Infracrveno satelitsko
osmatranje potvrdilo je da je podmornica kineska.“
Polin je znala šta mora da uradi. Srce joj je bilo puno i jedva
je mogla da progovori. „Kaži Pentagonu da bude spreman da
aktivira plan za Kinu na moju komandu.“
„Da, gospođo.“
Gas je tiho rekao: „Jeste li sigurni?“
„Ne još“, odgovorila je Polin. „Ako je ovaj projektil ima
konvencionalnu bojevu glavu, možda ćemo moći da izbegnemo
nuklearni rat.“
„Ali ne i u suprotnom.“
„Ne.“
„Saglasan sam.“
„Dvadeset sekundi“, rekao je Bil.
Polin je shvatila da stoji, kao i svi ostali u sobi. Nije znala
kad je ustala.
Slike s drona su se stalno smenjivale, iz sekunda u sekund, i
prikazivale su trag pare iznad šume i obrađenih polja, a onda
auto-put prepun automobila i kamiona, i sve je izgledalo mirno
na sunčevoj svetlosti. Polinino srce se cepalo. Mislila je: moja
greška, sve ovo je moja greška.
„Deset sekundi.“
Iznenada se pojavilo šest novih tragova pare na nebu, kad su
odbrambeni projektili lansirani iz Perl Harbora. „Jedan sigurno
mora da pogodi!“, viknula je.
Zatim je snimak pokazao užasno poznat narandžastocrven
krug smrti koji se pojavio u gradu, istočno od luke i severno od
aerodroma.
Vatreni krugovi su prekrili ljude i zgrade, a onda se pretvorili
u stubove dima s pečurkastim vrhom. Veliki talas u luci prekrio
je ostrvo Ford. Sve zgrade na aerodromu iznenada su sravnjene
sa zemljom, a avioni na pistama su planuli. Grad Honolulu je
goreo dok su rezervoari s benzinom eksplodirali u svim kolima i
autobusima.
Polin je htela da se sruši, da se uhvati za glavu, da plače, ali
morala je da kontroliše. „Prebacite pentagonsku Ratnu sobu na
zvučnik, molim vas“, rekla je glasom koji je blago zadrhtao.
Izvadila je Kolačić. Slomila je plastično kućište jutros: da li
je ovo stvarno isti dan?
Jedan glas preko zvučnika je rekao: „Ovde general Evers iz
pentagonske Ratne sobe, gospođo predsednice.“
Svi su zaćutali. Zurili su u Polin.
„Generale Everse, kad čujete da čitam ispravnu šifru,
sprovešćete plan za Kinu. Da li je to jasno?“
„Da, gospođo.“
„Imate li nekih pitanja?“
„Ne, gospođo.“
Polin je ponovo pogledala satelitske snimke. Pokazivali su
prizore noćne more čovečanstva. Pola Amerike će izgledati kao
pakao ako ne pročitam ove brojeve, mislila je.
A možda će izgledati i ako ih pročitam.
Kazala je: „Oskar, novembar, tri, sedam, tri. Ponavljam:
oskar, novembar, tri, sedam, tri.“
General je rekao: „Izdao sam naređenje za izvršenje plana.“
„Hvala vam, generale.“
„Hvala vama, gospođo predsednice.“
Polin je vrlo sporo sela. Spustila je ruke na sto i oborila
glavu. Mislila je na mrtve i umiruće na Havajima, i one koji će
uskoro umreti u Kini, a kasnije i u velikim gradovima u
Sjedinjenim Državama. Čvrsto je zatvorila oči, ali je i dalje
mogla da ih vidi. Njeno hrabro držanje i samouverenost su
iscurili kao krv iz arterijske rane. Bila je obuzeta bespomoćnim
bolom tako velikim da joj se celo telo treslo. Osetila je da će joj
srce pući i da će umreti.
A onda je, napokon, počela da plače.
 Zahvalnost

Moji konsultanti za Nikad bili su Ketrin Ešton, Džejms Kauan,

Kim Darok, Mark Lantenj, Džefri Luis, Kim Sengupta i Tung
Džao.
Nekoliko osoba mi je ljubazno dalo korisne intervjue,
posebno Gordon Braun, Des Braun i Ena Park.
Moji urednici bili su Džilijan Grin, Viki Melor, Brajan Tart i
Džeremi Trevatan.
Prijatelji i porodica koji su pomogli uključuju Eda Bolsa,
Lusi Blajt, Darena Kuka, Barbaru Folet, Pitera Kelnera, Krisa
Manersa, Šarlot Kvelč, Džena Tarnera, Kim Tarner i Fila
Vulasa.
Zahvalan sam svima vama.