САН У КОМЕ ЈЕ КРУПНО, БЕЛО ЈАЈЕ

Велики кокошињац уз жичану ограду повртњака до пре неку годину био је пун.
Баба Добринка је по читав дан проводила крај нахерене зграде од храстових дасака: ˗
Морам да нахраним моје кокице и мог петлића који је највећи раноранилац у читавом
селу. Џаба што моје комшије имају сатове који се не кваре и аларме са најлепшим
мелодијама, кад мој будилник закукуриче нема тога ко ће остати будан у целом нашем
крају! Пи-пи-пи... Дођите, миле моје, спремила вам ваша бака доручак. Има и кукуруза, и
пшенице, па која шта воли, нека кљуца... ˗ разнежено се својој живини обраћала баба,
бацајући из тамноплаве шерпице зрневље на утабану земљу. Уживала је док гледа како
њене љубимице чепркају по бусењу траве или се купају у непрегледном облаку прашине.
Ни ноћу није престајала да брине о њима: ослањајући се на штап који јој је изрезбарио
комшија Остоја, по два-три пута их је обилазила и вирећи кроз рупу од повеликог
храстовог чвора, проверавала да ли све њене љубимице спавају мирним сном. Али, узалуд
је баба била на опрезу. Крајем зиме, једна по једна, најпре су без трага нестале три беле
пуначке кокице, а убрзо за њима ишчезла је и тамножута квочка. Баба данима није
скидала поглед са неба, грдећи све копце, лисице и лопуже на свету, њихове ближе и даље
рођаке. Али, откад се једног мартовског јутра њен петао није огласио, баба се прекорно
обраћала јединој преосталој коки: ˗ Е моја ти, да ми је твоја кокошја памет. Теби је,
изгледа, мило што је читав кокошињац твој. Можда си и срећна што више не трпиш
петлову надменост... Не знаш ти, Круно, колико је тешка самоћа... Тежа је него врећа
пшенице. Немаш с ким да се раскокодачеш ни да се посвађаш око зрна ишчепрканог из
земље. Крунослава би на те речи само жмирнула, а онда мирно наставила да извлачи
глисту испод камена.

И синоћ је око кошињца владала тако дубока, тако мекана тишина да је у њу

Крунослава слободно могла и јаје да да снесе. Уморна, јер читав дан чепркала по тек
преораној башти, брзо је задремала. И, чинило јој се да још није добро завукла главу под
крило, уснила је: поново је била јаје ˗ велико, крупно и бело јаје које је спокојно лежало у
гнезду од сламе... Али, одједном, изнад себе угледала је нечију крупну шаку и зачула
безбрижни звиждук: ˗ О, каква срећа! Кад више нема кока, добро је и јаје. Нема везе ко је
старији, ако ти је стомак пун. Из ових стопа идем да испечем кајгану! А могу и да га
скувам на разне начине: тврдокувано мекокувано, ровито... Крадљивац је, звиждућући
кроз зубе, покушао да јаје из гнезда премести у свој качкет, али руке му задрхташе и том
часу зач се само једно пљас. Незнанац се дугим корацима хитро удаљавао гунђајући. ˗ Е
баш сам остарио: ни једно обично јаје од једне обичне бабе не могу да украдем...

А насред кокошињца, из разбијене љуске почело је да цури беланце. Тада се

Крунослава снажно тргла из сна и гласно закокодакала. Није чула ни када се баба
Добринка створила испред кокошињца и протепала јој: ˗ Ето, не морам ја ни да имам
петла... Моја Круна, моје злато и јутро најављује и јаја носи. Таквог чуда нема у три села!
 Заборавивши у страху да кокошке уопште не лете, Крунослава је раширила крила и
винула се напоље из кокошињца и из страшног сна. Баба Добринка је забринуто
посматрала једно пиргаво перце које се лагано, сасвим лагано спуштало на тло, тик испред
њеног штапа, али ништа јој није био јасно.

САН МЕДВЕДА