Knjige.

Club Books

1
Knjige.Club Books

Naslov originala:
Lisa Kleypas
Prince of Dreams

LISA KLEJPAS

Prevela:
Tatjana Katanić

BDR MEDIA d.o.o.

2024.

2
 Knjige.Club Books

Prvo poglavlje

Čudno je to kako smo se upoznali. U salonskim krugovima ispunjenim

praznim razgovorima. Skoro krišom, ne poznajući se, naslućivali smo
međusobnu povezanost. Duše su nam se prepoznale, ne koristeći strasne
reči koje nasumično klize sa usana, već smo ćutke komunicirali sjajem
skrivenih misli.
Karolina Pavlova

London 1877.

„Da li čekaš nekoga?“ Začuo se neki muški glas prekinuvši prijatno šuštanje
vetra kroz baštu. Mekani ruski naglasak delovao je milozvučno. Ema se okrenula
sa blagim smeškom i ugledala princa Nikolasa Angelovskog kako izlazi iz senke.
Sa preplanulom kožom, kosom posvetlelom od sunca i nepredvidivom
surovom prirodom, Nikolas je više ličio na tigra nego na ljudsko biće. Ema nikada
ranije nije videla tako savršen spoj lepote i opasnosti u nekom muškarcu. Iz
iskustava je znala da bi trebalo da ga se plaši. Međutim, budući da je bila vična u
gajenju divljih životinja, znala je da može da bude povređena samo ako pokaže
strah.
Ema je udahnula, opustila se i udobnije smestila na kamenoj klupi, koja se
nalazila u najzabačenijem delu veoma lepo uređene bašte na imanju. „Sigurno ne
čekam tebe“, žustro je odgovorila. „Zašto si došao?“
Nasmejao se, a njegovi beli zubi su blesnuli u mraku. „Hteo sam malo da se
prošetam.“
„Prošetaj se negde drugde. Nameravam da se sastanem sa nekim nasamo.“
„Ko je u pitanju?“ Kružio je oko nje sa rukama u džepovima.
„Odlazi, Nikolase.“
„Kaži mi.“
„Odlazi!“
„Ne možeš da mi naređuješ na mom imanju, dete.“ Nikolas se zaustavio na
nekoliko koraka od nje. Bio je visok čovek, jedan od retkih u Londonu od kojih
Ema nije bila viša. Bio je vitke, snažne građe, dugačkih ruku i nogu. Lice mu je
bilo u senci i samo se žućkasti sjaj njegovih očiju nazirao.

3
 Knjige.Club Books

„Ja nisam dete. Ja sam odrasla žena.“

„To je tačno“, tiho je rekao Nikolas preletevši pogledom preko njene vitke
figure obučene u jednostavnu belu haljinu. Emino lice je, kao i uvek, bilo bez
pudera i šminke. Kosa joj je bila skupljena u čvrstu punđu, ali joj je nekoliko
bujnih kovrdžavih pramenova padalo pored lica i po vratu. Kosa joj je imala
predivnu crvenu nijansu, prošaranu bronzanim pramenovima.
„Večeras izgledaš prelepo“, rekao je.
Ema se nasmejala. „Ne laskaj mi. Najviše što mogu da postignem je da
atraktivno izgledam i svesna sam toga. Ali čak ni to nije vredno onolike muke
kroz koju sam prošla dok su mi zabadali ukosnice u kosu i stezali mi rebra
korsetom toliko da sada jedva dišem. Radije bih išla stalno u pantalonama i
čizmama kao muškarci jer ako neko ne može da bude lep, ne treba ni da
pokušava.“
Nikolas nije želeo da ulazi u raspravu sa njom, iako se nije slagao sa tim.
Emin jedinstveni šarm i izgled oduvek su ga fascinirali. Bila je jaka žena puna
života, graciozna poput nekog visokog jedrenjaka. Njeno lice krasile su blago
izražene jagodice, senzualne usne i zlatne pegice šarmantno raspoređene po nosu.
Vitkog tela i dugačkih udova bila je visoka blizu metar osamdeset, tako da je
Nikolas bio viši od nje samo pet centimetara. Često je zamišljao njeno telo
priljubljeno uz njegovo i njene duge ruke i noge obavijene oko njega.
Bili su stvoreni jedno za drugo. Nikolasu je to bilo jasno godinama, još otkako
ju je prvi put sreo. Bila je vragolasto dete, eksplozivna kombinacija vitkih,
nezgrapnih udova i divlje crvene kose. Sada je izrasla u mladu ženu od dvadeset
godina. Podsećala ga je na žene koje je poznavao u Rusiji, žene koje su nosile
vatru u duši... tako različite od mlakih Evropljanki koje je upoznao u poslednjih
sedam godina.
Svesna njegovog ispitivačkog pogleda, Ema je napravila grimasu. „Ne smeta
mi da budem obična“, rekla je. „Koliko ja mogu da procenim, lepota je jedna
užasna neprijatnost. Sada zaista moraš da odeš, Nikolase. Dok ti budeš kružio oko
mene, nijedan muškarac se neće usuditi da mi priđe.“
„Koga god da čekaš, neće izdržati duže od ostalih.“
Ema se prkosno namrštila. „Ovaj hoće.“
„Niko od njih nikada ne ostane“, nastavio je on smirenim tonom. „Ti ih sve
oteraš od sebe. Zašto je to tako?“
Ema je vidno pocrvenela i stisnula usne jer su je njegove reči pogodile. Ovo
je bila njena treća sezona1 i ukoliko se uskoro ne bude udala, opašće joj vrednost
na bračnom tržištu i biće na dobrom putu da postane usedelica.

1
Sezona je bio period tokom proleća i leta kada je britansko visoko društvo vreme provodilo u
svojim kućama u Londonu, družeći se na balovima, večerama i drugim okupljanjima, prim.
prev.

4
 Knjige.Club Books

„Ne vidim zašto bi mi bio potreban muž“, rekla je. „Ne sviđa mi se ideja da
budem u nečijem vlasništvu. Verovatno misliš da me to čini manje ženstvenom.“
„Naprotiv, smatram te veoma ženstvenom.“
Iznenađeno je podigla svoje kestenjaste obrve. „Da li je to kompliment ili
ismevanje? Kod tebe je to teško protumačiti.“
„Tebi se nikada ne rugam, Ema. Drugim ljudima da, ali tebi nikada.“
Namrštivši se izrazila je svoju nevericu.
Nikolas je u tom trenutku iskoračio ka slabašnom osvetljenju koje je dopiralo
od baštenskog fenjera. „Sada ćeš poći sa mnom unutra. Kao tvoj domaćin - i daleki
rođak - ne mogu da dozvolim da ostaneš ovde bez pratnje.“
„Ne pokušavaj da tvrdiš da smo u srodstvu. Ti si rođak moje maćehe i nemaš
nikakve veze sa mnom.“
„Mi smo rođaci po bračnoj liniji“, insistirao je.
Ema se na to nasmešila, znajući da su kao rođaci mogli da imaju daleko
neformalniji odnos, da zovu jedan drugog po imenu i da razgovaraju nasamo bez
pratnje. „Kako god kažete, Vaše visočanstvo.“
„Možda bi želela da pogledaš moju umetničku kolekciju“, predložio je
Nikolas. „Imam zid sa ikonama koje bi mogle da ti budu zanimljive. Mnoge od
njih su dela iz Novgoroda iz XIII veka.“
„Ne zanima me umetnost i svakako ne želim da gledam neke stare ikone.“
Ema ga je sumnjičavo pogledala. „Zašto ih uopšte čuvaš? Ti si poslednja osoba
za koju bih očekivala da sakuplja slike sa religioznim motivima.“
„Ikone su prozor ruske duše.“
Ema se podrugljivo nasmešila. „Nikada do sada nisam primetila nijedan
dokaz da imaš dušu.“
„Možda nisi dovoljno dobro obratila pažnju.“ Približio joj se sve dok mu
stopala skoro nisu dodirnula rub njene haljine.
„Šta to radiš?“ upitala je.
„Ustani.“
Ema se nekoliko trenutaka nije pomerala. Nikolas nikada na taj način nije
razgovarao sa njom. Delovao je smireno, nije nosio rukavice i ruke su mu
opušteno visile pored bokova, ali ona je osećala neku napetu tišinu jer je delovao
poput neke mačke koja se spremala na napad. Ema ga je sa nelagodom poslušala
i ustala, a nosevi su im se skoro dodirnuli.
„Šta hoćeš, Nikolase?“
„Želim da čujem nešto više о tom tvom prijatelju. Da li te drži u naručju? Da
li ti šapuće ljubavne reči? Da li te ljubi?“ Uhvatio ju je za ruku, a toplina njegovih
dlanova prodirala je kroz njene tanke svilene rukave.

5
 Knjige.Club Books

Ema se trgnula, i srce joj je snažno i bolno zaigralo u grudima. Delovalo joj
je nestvarno što je osetila njegove ruke na sebi, što je stajao tako blizu nje i što su
im se grudi dodirivale. Pokušala je da se otrgne, ali ju je on još jače stegao.
„Ako si se zabavio, Nikolase, onda te ljubazno molim da skloniš svoje
kraljevske šape sa mene. Ne prija mi tvoj smisao za humor.“
„Ne šalim se, rujška.“ Ruke su mu skliznule oko njenog struka, te ju je
privukao ka sebi i rekao: „To znači ‘mala crvenokosa’.“
„Ja nisam mala“, rekla je trudeći se da se oslobodi. Bez napora je uspevao da
je zadrži priljubljenu uz sebe. Iako su bili skoro iste visine, bio je dvostruko teži
od nje, mišićavog krupnog tela i veoma širokih ramena.
Nastavio je da govori tiho, ignorišući njene uznemirene uzdahe. „Znaš, lako
bi mogla prođeš kao slovenska žena, sa tom crvenom kosom i svetlim tenom.
Tvoje oči su boje Baltičkog mora - najtamnija plava boja koju sam ikada video.“
Ema je pomislila da pozove nekoga u pomoć. Zašto je ovo radio? Šta je hteo?
Prisetila se glasina о Nikolasu. Njegova prošlost bila je vezana za izdaje i ubistva.
Bio je prognan iz Rusije zbog zločina protiv carske vlasti. Mnogim ženama je bio
privlačan upravo zbog tog vela misterije koji ga je obavijao, ali ne i njoj.
„Pusti me“, rekla je bez daha, „ne volim tvoje igre.“
„Možda bi mogla da ih zavoliš.“ Držao ju je sa takvom lakoćom kao da se
radilo о nekoj lutki ili mačetu. Osetila je da on uživa u svojoj nadmoći u odnosu
na nju, da želi da joj pokaže koliko je snažniji od nje. Zabacila je glavu unazad i
zatvorila oči. Očekivala je svakog trenutka njegove usne na svojima, te je
udahnula i čekala...
Opustio je svoj stisak i rukom joj je lagano pomilovao vrat. Zadrhtala je
osetivši neočekivanu prijatnost od njegovog dodira. Ema je otvorila oči i
pogledala ga ispod svojih drhtavih trepavica. Njegovo lice bilo je veoma blizu
njenog. „Jednog dana ću te poljubiti“, rekao je. „Ali ne večeras.“
Ema se trgnula osetivši se uvređeno. Povukla se nekoliko koraka unazad i
prekrila je svojim dugim rukama grudi. „Zašto se ne vratiš svojim gostima i
nastaviš da izigravaš domaćina?“ odbrusila je. „Sigurna sam da unutra ima mnogo
žena koje umiru od želje da budu u tvojoj blizini.“
Nikolas je stajao obasjan svetlošću fenjera, kosa mu je blistala, a usne su mu
se razvukle u osmeh. Uprkos svojoj ljutnji, Ema je morala da prizna da je bio
prosto nepristojno lep. „U redu, rođako moja. Uživaj u zagrljaju svog... prijatelja.“
„Hoću.“ Ema se nije pomerala sve dok nije bila sigurna da je otišao. Zatim se
vratila do klupe i sela, ispruživši svoje dugačke noge: Nikolas ju je ostavio pomalo
uznemirenu... i neobično razočaranu.
Jednog dana ću te poljubiti... On joj se samo rugao, naravno, jer ona svakako
nije bila tip žene zbog koje su muškarci gubili glavu. Ema se sećala svih dečjih
okupljanja kada su je pegavi dečaci ismevali jer je bila najviša u prostoriji; kao i
svojih prvih izlazaka u društvo, kada su je sve potencijalne mladoženje ignorisale
6
 Knjige.Club Books

zbog nižih devojaka u njenom okruženju. Sa sedamnaest godina već je spadala u

kategoriju zidnih cvetića2, iako je iza sebe imala veliko porodično bogatstvo.
Međutim sada je konačno imala udvarača. Bila je zaljubljena u Adama, lorda
od Milbanka. On joj se tajno udvarao već mesecima, od početka sezone. Srce joj
je nestrpljivo zaigralo pri samoj pomisli na njega. Adam je već uveliko trebalo da
dođe. Šta ga je toliko zadržalo?

***

Vrt Angelovskog bio je uređen i podeljen u posebne sobe od kojih je svaka

bila oivičena živicom, cvetnim lejama ili drvećem. Nikolas je kružio oko čistine
gde je Ema sedela, skrivajući se iza drvoreda tise. Pronašavši zgodno mesto za
osmatranje, zastao je i sačekao da se pojavi Emin tajanstveni udvarač.
Misleći da je sama, Ema se vrpoljila na klupi, pokušavajući da zagladi svoje
riđe lokne i da namesti noge kako bi izgledale kraće. Zaključivši da su ti napori
uzaludni, odustala je. Nikolas se nasmejao gledajući njene komične pokrete. Ema
je potom ustala, namestila i zagladila suknju, pa je protegnula leđa stojeći
profilom okrenuta ka njemu. Nikolas se divio njenoj elegantno izduženoj figuri i
fino zaobljenim grudima. Odlomila je grančicu sa žive ograde koračajući oko
klupe.
Iznenada se začuo muški glas i prekinuo prijatno šuštanje bašte. „Draga!“
Ema se okrenula ispustivši grančicu iz ruku. Istog trenutka joj se na licu
pojavio očaravajući osmeh. „Kasniš“, rekla je i pojurila je ka posetiocu. Bacila
mu se u zagrljaj i počela je da ga obasipa poljupcima.
„Morao sam da se iskradem da ne bih izazvao sumnju.“ Mladić se nasmejao
pokušavajući da se odbrani. „Znaš da me ništa ne bi sprečilo da dođem kod tebe.“
„Svaki put kada te vidim na drugoj strani prostorije, želim da ti potrčim u
zagrljaj.“
„Uskoro ćemo biti zajedno.“
„Kada?“, upitala je nestrpljivo.
„Vrlo brzo. Sada budi mirna jer želim da te poljubim.“ Potom ju je uhvatio za
glavu i pritisnuo svoje usne na njene.
Nikolas je veoma skoncentrisano posmatrao ovo dvoje ljubavnika. Čovek mu
je bio okrenut leđima. Pažljivo je pomerio granu kako bi ih bolje video. Čovek se
lagano povukao unazad i svetlost mu je obasjala lice. Bio je to lord Milbank.
Nikolas je odjednom osetio olakšanje. „Savršeno“, tiho je izgovorio.
Tek sada je razumeo Eminu potrebu da bude tajnovita. Milbank je bio
siromašni vikont. Lovac na miraz. Emin otac nikada ne bi dozvolio da se njegova

2
Devojke na zabavama koje niko ne zove na ples, niti im se bilo ko udvara, prim. prev.

7
 Knjige.Club Books

ćerka jedinica uda za jednog manipulatora bez novca poput Milbanka. Nema
sumnje da im je Stoukherst zabranio da se viđaju. Nikolas se okrenuo i zadovoljno
vratio nazad u balsku dvoranu. Biće mu lako da se otarasi Milbanka i ništa mu
više neće stajati na putu da osvoji Emu.

Ema je zagrlila Adama oko vrata. Udahnula je miris njegove kože, a onda mu
je uvukla ruke u sako uživajući u njegovoj blizini. On je bio visok, zgodan
muškarac od dvadeset četiri godine sa privlačnim dečačkim šarmom. „Svakim
danom sam sve zaljubljenija u tebe“, rekla je. „Mislim na tebe sve vreme.“
Adam joj je nežno pomilovao lice. „Očarala si me, Ema.“ Ljubio joj je tople
usne sklopivši ruke oko njenih vitkih leđa. Kada je podigao glavu, oboje su bili
zadihani. „Moraćemo uskoro da se vratimo na zabavu“, rekao je. „Odvojeno,
naravno. Neće biti dobro ako neko posumnja u nas. I nemoj se tako mrštiti. Znaš
da je to neophodno.“
„Čini mi se kao da ovo traje čitavu večnost, Adame. Desetak minuta tu i
tamo... nije dovoljno. Sada kada smo oboje sigurni šta osećamo, trebalo bi da se
suočimo sa mojim ocem. A ako nam ne bude dao blagoslov, pobeći ćemo.“
„Tiho, dušo“, smirivao ju je Adam sa iznenadnom zabrinutošću. „Nikad više
ne želim da čujem reč ‘bežati’ iz tvojih usta. Znam koliko je za tebe važna tvoja
porodica. Neću da budem uzrok razdora između tebe i tvog oca.“
„Ali tata nam možda nikada neće dati svoj blagoslov.“
„Vremenom će prihvatiti.“ Adam je nežno poljubio njeno namršteno čelo..
„U stanju sam da budem veoma strpljiv, Em.“
„Ali ja nisam.“ Ema se nervozno nasmejala. „Strpljenje je možda jedna od
tvojih vrlina, ali nije i moja.“
„Pokušaj da razgovaraš sa maćehom“ predložio je Adam. „Ako budeš uspela
da je privoliš da nas podrži, možda bi ona mogla da smekša srce tvog oca.“
„Možda“, rekla je Ema zamišljeno. Njena maćeha, Tasija, joj je bila kao
starija sestra i uvek se saosećala sa njenim problemima. „Ako bi neko mogao da
natera mog oca da se predomisli, to je Tasija. Ali ako to ne upali...“
„Mora da upali, Em. Moraš da razumeš koliko je važno da dobijemo
blagoslov tvog oca jer nikada nećemo moći da se venčamo bez toga.“
Iznenađeno je ustuknula. „Nikada? Zašto?“
„Nećemo imati novac za život.“
„Ali važnije je da budemo zajedno.“
„To je veoma lepo osećanje, dušo, ali ti si odrasla okružena lepim stvarima.
Ne znaš kako je živeti bez svega toga. Bez miraza ćeš biti primorana da se
odrekneš svojih životinja i da ih prodaš nekom zoološkom vrtu ili privatnim
kupcima.“

8
 Knjige.Club Books

„Ne!“, užasnuto je uzviknula. „U tom slučaju bi moje životinje bile izložene

strašnom nasilju. Ne bih to mogla da dozvolim.“ Godinama je držala različite
životinje na imanju svoje porodice tako što je skupljala pse lutalice i sva moguća
ranjena živa bića na koja je nailazila. Tako su kod nje utočište pronašli konji,
medvedi, vukovi, psi, majmuni, pa čak i jedan azijski tigar. „Svi oni zavise od
mene i veoma malo njih bi uspelo da preživi bez posebne nege.“
„Vidiš zašto nam je neophodno da dobijemo saglasnost tvoje porodice?“
„Da“, rekla je Ema nevoljno. Čeznula je da natera Adama da se suoči sa
njenim ocem. Priželjkivala je da mu se Adam suprotstavi i zatraži dozvolu da se
oženi njom. Međutim, sudeći po svemu to se nikada neće dogoditi. Siroti Adam
je mrzeo svađe, a kao i svi ostali, gajio je veliko strahopoštovanje prema njenom
ocu.
To je bilo razumljivo jer je njen otac, lord Stoukherst, delovao zastrašujuće
na ljude. U njegovim očima niko nije bio dovoljno dobar za njegovu ćerku. Pre
samo nekoliko meseci je otvoreno zabranio Adamu da se udvara Emi. Adam je
bio prestravljen i nije imao hrabrosti da se raspravlja, pa se samo povukao.
„Razgovaraću sa svojom maćehom“, rekla je Ema. „Uspeću nekako da je
nateram da razume da smo ti i ja stvoreni jedno za drugo. Onda će ona ubediti tatu
da nam dozvoli da se venčamo.“
„To je moja dobra devojka.“ Adam se osmehnuo i poljubio je. „Vrati se prvo
ti na bal. Em, a ja ću sačekati ovde nekoliko minuta.“
Oklevala je nekoliko trenutaka zureći u njega setno. „Voliš li me, Adame?“
Naglo ju je privukao, umalo joj oduzevši dah. „Obožavam te. Ti si za mene
nešto najdragocenije na svetu. Ne boj se - ništa nas neće razdvojiti.“

***

Ema je pronašla svoju maćehu u balskoj dvorani, raskošnoj prostoriji kružnog

oblika ukrašenoj zlatnim listićima, rezbarijom i ogledalima. Dok je stajala
pijuckajući vino i veselo čavrljajući sa svojim prijateljima, Tasija je izgledala više
kao neka tinejdžerka, a ne kao već udata žena od dvadeset pet godina. Posedovala
je istu mističnost koja je njenog rođaka Nikolasa Angelovskog činila tako
neodoljivim. Oboje su bili čistokrvni Rusi koji su, sticajem okolnosti, bili
primorani da se nastane u Engleskoj.
Ema je prišla svojoj maćehi i povukla je u stranu. „Belle-mere3“, rekla je
uznemireno, „moram da razgovaram sa tobom о nečem veoma važnom.“

3
Maćeha na francuskom jeziku, prim. prev.

9
 Knjige.Club Books

Tasija ju je pogledala kao da je to očekivala jer skoro ništa nije moglo da joj
promakne - ponekad se činilo da je imala moć da čita misli. „U pitanju je nešto u
vezi sa lordom Milbankom, zar ne?“
„Ko ti je to rekao?“
„Niko. To je očigledno već mesecima, Ema. Svaki put kada nestaneš sa neke
zabave, nestane i lord Milbank. Sastajali ste se u tajnosti.“ Tasija ju je prekorno
pogledala. „Ti znaš da ne odobravam kada radiš stvari svom ocu iza leđa.“
„Bila sam prinuđena“, rekla je Ema pokajnički. „Radila sam to jer tata ne
dozvoljava Adamu da mi se udvara.“
„Tvoj otac ne želi da dozvoli da te bilo ko iskoristi, a ponajmanje neki lovac
na miraz.“
„Adam nije lovac na miraz!“
„Svakako je ostavio takav utisak na sve nas, naročito posle onog užasnog
slučaja sa ledi Klarisom Enderli prošle godine...“
„On mi je sve to objasnio“, rekla je Ema, nerado se prisećajući da je Adam,
pre nego što je njoj počeo da se udvara, uhvaćen u pokušaju bekstva sa naivnom
mladom naslednicom. Ogorčena porodica Enderli mu je zapretila smrću i brzo
udala svoju ćerku za nekog bogatog matorog barona. „To je bila greška.
Nesporazum.“
„Ema, tvoj otac i ja želimo da imaš muža koji te ceni, koji te je dostojan...“
„Koji je dovoljno bogat“, prekinula ju je Ema. „Jedino se о tome radi. Tebi i
tati se ne sviđa što Adam nema porodično bogatstvo.“
„А ako bi ti bila bez novca?“ tiho je upitala Tasija. „Da li bi Adam i dalje
želeo da se oženi tobom? Naravno da novac nije jedini razlog što te želi - ali ne
možeš poreći da je to važan faktor.“
Ema se namrštila. „Zašto svima deluje tako neverovatno da bi jedan muškarac
zaista mogao da me zavoli? Njega ne zanima moje bogatstvo, bar ne na način na
koji vi mislite. Sve što želi je da ja budem srećna!“
Tasijin nežni pogled bio je pun saosećanja. „Znam da ga voliš, Ema, i veruješ
da su ti osećanja uzvraćena. Ipak, tvoj otac bi mnogo više cenio Adama da je imao
hrabrosti da mu priđe i kaže, ‘Lorde Stoukherste, želeo bih da preispitate svoju
odluku i da mi dopustite da se udvaram Emi jer bih voleo da mi se pruži prilika
da dokažem koliko je poštujem i volim’... ali ne, Adam te je umesto toga
nagovorio na ovo sumnjivo sastajanje po mračnim ćoškovima...“
„Da li kriviš Adama što se uplašio tate?“ upitala je Ema besno. „Ja ga svakako
ne krivim! Ima dosta ljudi koji misle da je tata pravo čudovište.“
Tasija se nasmejala pogledavši u široka ramena svog muža koja su se isticala
u masi. „I ja sam to nekada mislila. Ali sada je potpuno drugačije.“
Kao da je osetio Tasijin pogled, Stoukherst se okrenuo i pogledao je. Nije bio
toliko zgodan, koliko je bio upečatljiv čovek, snažnih muževnih crta lica i

10
 Knjige.Club Books

živopisnih plavih očiju. Imao je srebrnu kuku umesto leve šake. Davno je izgubio
ruku u nesreći prilikom spašavanja Eme i njene majke iz velikog požara koji im
je zahvatio kuću. Ema je preživela tu katastrofu, ali njena majka nije. Ema se
ponekada pitala kakva bi bila da je odrastala pored majke, jer je u njenom životu
postojao samo otac, pun ljubavi, dominantan i prezaštitnički nastrojen.
Ugledavši suprugu i ćerku, Stoukherst se izvinio svojim sagovornicima i
krenuo ka njima dvema.
„Ti zaslužuješ čoveka kao što je tvoj otac“, promrmljala je Tasija gledajući u
svog muža. „U stanju je da učini sve za ljude koje voli, pa čak i svoj život da da.“
„Ne postoje muškarci kao što je on“, rekla je Ema sa žaljenjem. „Pobogu, ako
budem morala da se držim tih standarda nikada se neću udati.“
„Naći ćeš nekoga ko te je dostojan. Samo će ti biti potrebno malo vremena.“
„To će trajati večno. Ne znam da li si primetila, ali za mnom baš i ne juri
čitava horda pomahnitalih mladoženja.“
„Kada bi im pokazala onu svoju stranu koju samo tvoja porodica vidi, imala
bi gomilu udvarača. Poseduješ urođenu toplinu i šarm, ali kada si u blizini
muškaraca ukočiš se kao statua.“
„Ne mogu da se menjam.“ Ema je duboko uzdahnula, „ali sa Adamom sam
drugačija, belle-mere. On čini da se osećam posebnom... čak i lepom. Molim te
pokušaj da razumeš. Moraš da razgovaraš sa tatom umesto mene i da ga nateraš
da pozove Adama u kuću.“
Tasija je uhvatila Emu za ruku i klimnula glavom. „Videću šta mogu da
uradim. Ali ne očekuj previše - Luku se ta ideja uopšte neće dopasti.“
Emin otac je stigao do njih dve i iako je njegov osmeh bio upućen obema,
pogled mu je bio prikovan za Tasiju. Na trenutak su izgledali kao da su uplovili u
neki svoj svet. Bila je prava retkost videti tako strasno zaljubljene supružnike.
Nakon što mu je prva žena umrla. Luk nije imao nameru da se ponovo oženi, ali
kada je Tasija ušla u njegov život, bio je potpuno opčinjen njom. U tom braku su
se rodila dva dečaka, Vilijam i Zakari. Bilo je trenutaka kada se Ema osećala
izdvojeno iz tog porodičnog kruga, uprkos njihovim naporima da je uključe.
„Da li uživaš?“, upitao je Luk Tasiju, gledajući u njene sive mačkaste oči.
„Da“, tiho je odgovorila, nameštajući mu široki rever crnog večernjeg sakoa.
„Još nisi pitao svoju ćerku za ples.“
Ema ju je brzo prekinula. „Radije bih da budem zidni cvetić nego da mi otac
bude jedini plesni partner večeras“, rekla je. „I ne, ne želim da mi ti izabereš
partnera, tata. Niko ne voli da pleše iz obaveze.“
„Dovešću mladog lorda Lindona da ga upoznaš“, rekao je Luk. „On je
inteligentan i oštrouman mladić...“
„Već sam ga upoznala“, rekla je Ema hladno. „On gaji izrazitu netrpeljivost
prema psima.“

11
 Knjige.Club Books

„Ne treba čoveka zbog toga odbacivati.“

„Budući da sam skoro uvek prekrivena nekom vrstom životinjske dlake i
smrdim ili na pse ili na konje, mislim da se ne bismo dobro slagali. Nemoj da
provodadžišeš, tata - počinješ da me plašiš.“
Luk se osmehnuo i lagano ju je povukao za jednu njenu riđu kovrdžu. „U
redu.“ Okrenuo se ka Tasiji. „Hoćete li mi učiniti čast, madam?“ Par je otišao na
plesni podijum, a Luk je uhvatio svoju vitku ženu u naručje. Prepustivši se ritmu
valcera ukazala im se prilika da malo nasamo porazgovaraju.
„Zašto se Ema ne druži ni sa kim?“, upitao je Luk. „Čini mi se da je večeras
povučena.“
„Zainteresovana je samo za jednog muškarca.“
Luk se namrštio. „Još uvek je u pitanju lord Milbank?“, pitao je smrknuto.
„Mislio sam da sam taj problem resio.“
Tasija se osmehnula. „Dragi moj, to što si im zabranio da se viđaju ne znači
da su se njihova osećanja ugasila.“
„Udao bih je za bilo koga pre nego za tog beskičmenjaka, lovca na miraz.
Svako bi bio bolji izbor od njega.“
„Ne izgovaraj takve stvari naglas“ upozorila ga je Tasija, namrštivši svoje
tanke obrve. „Ti baš voliš da izazivaš sudbinu.“
Luk se nasmejao. „Ti i tvoje rusko sujeverje. Mislio sam upravo ono što sam
rekao. Ko bi mogao biti gori zet od Milbanka?“

***

Ostavši sama, Ema je otišla do zida i naslonila se. Uznemireno je uzdahnula,

poželevši da može da ode sa bala ili bar da se malo prošeta po zamku
Angelovskog. U zamku se nalazilo drevno rusko blago, veličanstvena umetnička
dela, skupoceni nameštaj u duborezu, ormari optočeni draguljima. Nikolas je sve
to doneo sa sobom - kao i čitavu armiju porodične posluge - kada je došao u
Englesku.
Nikolasov dom je bio poput muzeja. Bio je zapanjujuće raskošan, bogato
sumoran i izazivao je strahopoštovanje. U centralnoj sali se nalazilo petnaest
visokih zlatnih stubova - jedan je bio naknadno dodat da bi se ispoštovalo drevno
rusko sujeverje po kome su parni brojevi donosili nesreću. Veliko stepenište sa
plavo zlatnim balusterima4 vijugavo se uzdizalo do drugog i trećeg sprata. Zidovi
golubije plave boje bili su ukrašeni vitražima, a pod je bio od sivo-crnog mermera.
Zamak je bio smešten na imanju koje se sastojalo od pedeset hiljada jutara
obradive zemlje zapadno od Londona i obuhvatalo je teritoriju sa obe obale

4
Stubići koji su deo stilskog gelendera, prim. prev.

12
 Knjige.Club Books

Temze. Nikolas je kupio to imanje tri godine ranije i uredio ga je po svom ukusu.
Bio je to prelep ambijent dostojan jednog princa, ali i veoma mali u poređenju sa
palatama koje je Nikolas posedovao u Rusiji. Bilo mu je dozvoljeno da ponese sa
sobom u egzil samo deseti deo svog bogatstva, a samo taj deo je iznosio oko
trideset miliona funti. Nikolas je bio jedan od najbogatijih ljudi u Evropi i daleko
najpoželjniji mladoženja. Čovek sa svim tim bogatstvom trebalo bi da bude
veoma srećan, ali Nikolas je delovao kao jedan od najtužnijih ljudi koje je Ema
ikada upoznala. Da li je u pitanju bila neka neuhvatljiva stvar koju je želeo da ima,
da li je postojala neka potajna želja koja mu nije bila ispunjena?
Iznenada joj je jedan mazni, ali prodorni glasić prekinuo misli. „Vidi,
Redžina, pa to je naša prijateljica Ema, koja kao i obično stoji pored zida.
Iznenađena sam što još uvek tu nisu postavili ploču za tebe... Da piše ‘Ovde je
ledi Ema provela hiljadu sati čekajući da je neko pozove na ples’.“
Osoba koja je izgovarala ove reči bila je ledi Fibi Koterli, u pratnji svoje
prijateljice ledi Redžine Bredford. Fibi je bila najpopularnija devojka sezone jer
je posedovala magičnu kombinaciju blistave plave kose, lepote, uvaženog
porodičnog imena i pozamašnog miraza u najavi. Njen jedini problem je bio da se
odluči za koga će se od svojih mnogobrojnih udvarača udati.
Ema se osmehnula sa nelagodom, osećajući se kao džin u odnosu na njih dve.
Spustila je ramena i povukla se unazad do zida. „Zdravo, Fibi.“
„Znam zašto se oseća ovako nelagodno“, rekla je Fibi Redžini. „Našoj Emi je
mnogo prijatnije u štali nego u balskoj dvorani. Zar nije tako, Ema?“
Ema je osetila kako joj se grlo steže. Bacila je pogled na Adama na drugom
kraju prostorije, koji je bio usred razgovora sa prijateljima. Gledajući ga Ema je
pokušavala da se ohrabri, podseti sebe da je Adam voli, i da podrugljivi komentari
ove devojke ne bi trebalo da joj budu važni. Međutim, ipak su je boleli.
„Ti si baš jedna zdrava i neiskvarena devojka“, mazno je nastavljala Fibi
zarivajući sve dublje svoje kandže u njeno srce. „Tako si jedinstvena. Muškarci
bi trebalo da se otimaju oko tebe. Prosto ne razumem zašto ne cene taj tvoj rustični
šarm.“
Pre nego što je Ema stigla da odgovori, princ Nikolas se iznenada pojavio
pored nje. Trepnuvši, iznenađeno je pogledala u njegov nedokučiv izraz lica.
„Smatram da je vreme za ples koji si mi obećala, rođako moja“, rekao je tiho.
Ema je na trenutak zanemela, kao i druge dve devojke. U tom blistavom
ambijentu balske dvorane gde su svi bili obučeni u formalna crno-bela večernja
odela, Nikolas je delovao nestvarno. Svetlost je obasjavala njegovo strogo lice,
dajući svakom prevoju i konturi neki zlatni odsjaj i pretvarajući mu oči u dva
svetlucava žuta jezerceta. Njegove trepavice bile su toliko dugačke da su se skoro
mrsile na svojim uvijenim zlatastim krajevima.

13
 Knjige.Club Books

Fibi Koterli se uplašila kada je shvatila da je Nikolas čuo njene zajedljive

komentare. „Prinče Nikolase“, rekla je bez daha, „ovo je jedno božanstveno veče,
a vi ste izuzetan domaćin! Baš uživam večeras. Sve je savršeno, muzika, cveće...“
„Drago nam je što ste zadovoljni“, hladno ju je prekinuo Nikolas.
Ema se suzdržavala da se ne nasmeje. Nikada ranije nije čula da Nikolas
koristi kraljevsko „mi“5, ali je u ovoj situaciji to bilo veoma delotvorno.
„Da li ste Emu nazvali ‘rođakom’?“, upitala je Fibi. „Nisam znala da ste u
srodstvu.“
„Daleki smo rođaci, povezani smo po bračnoj liniji“, objasnila je Ema
ignorišući blagi osmeh koji se pojavio na Nikolasovom licu.
„Hoćemo li da plešemo?“ upitao je ispruživši ruku.
„Ali, Vaše visočanstvo“, pobunila se Fibi, „sa mnom ste plesali samo jednom,
na balu Brimfortovih. Bilo je to jedno veoma prijatno iskustvo koje bi vredelo
ponoviti, zar ne?“
Nikolas je ispitivački odmerio Fibi od glave do pete. „Smatram da je taj jedan
put bio dovoljan, ledi Koterli.“ Uhvatio je Emu za ruku i odveo je na plesni
podijum. Fibi je ostala bez teksta, a Redžina je delovala zbunjeno.
Ema i Nikolas su se naklonili jedno drugome, te je ona stavila svoju ruku u
njegovu. Gledala ga je osmehujući se. „Hvala. Nikada nisam videla da je neko
uspeo da postavi Fibi na svoje mesto. Ovim si me baš zadužio.“
„Onda ćemo te smatrati mojim dužnikom.“ Kliznuo je rukom oko njenog
struka i zaplesali su valcer. Ema je sa lakoćom pratila njegove korake, a njihove
duge noge kretale su se u savršenom skladu. Iznenadila se shvativši da nikada nije
tako dobro plesala. Imala je utisak da leti, njena bela suknja je lepršala oko njih,
a stopala su joj se pokretala sama od sebe. Videla je da ljudi gledaju u njih. Neki
parovi su čak prestali da plešu povukavši se u stranu kako bi ih gledali. Ema nije
volela da bude u centru pažnje, te je osetila nalet vrućine na licu.
„Opusti se“, promrmljao je Nikolas, i tek tada je postala svesna da ga steže za
ruku.
„Izvini.“ Ema je istog trena olabavila stisak. „Nikolase... zašto me večeras
ranije nisi pozvao na ples?“
„Da li bi prihvatila moj poziv?“
„Verovatno ne.“
„Zato te i nisam pozvao.“
Ema je radoznalo gledala u čoveka koji ju je držao. Bilo je nemoguće
odgonetnuti da li je uživao ili ne. Nije imao nikakav izraz na licu. Kretao se sa
iznenađujućom lakoćom za jednog tako visokog čoveka. Telo mu je bilo sačinjeno
5
Pluralis maiestatis - stari običaj gde vladari i crkveni poglavari za sebe koriste množinu, prim.
prev.

14
 Knjige.Club Books

od vretenastih mišića i gipko kao kod neke mačke. Prijatno je mirisao na mešavinu
tople muške kože i sapuna od breze, a u dahu mu se osećala aroma čaja.
Na mestu gde mu je ivica belog okovratnika dodirivala zlatnu kožu, Ema je
ugledala vrh ožiljka. Spustila je pogled na njegovo rame, prisetivši se kako je bio
na ivici života i smrti kada je tek došao u Englesku pre sedam godina. Posetila ga
je tada sa svojom maćehom. Nikada neće zaboraviti kako je Nikolas izgledao,
kako je bio mršav i bled, i jedva uspevao da podigne glavu dok su mu ožiljci
prekrivali grudi i zglobove. Nikolas je tada sa mukom uhvatio pramen njene kose
svojim tankim prstima. „Eto“, rekao je tiho. „Znam jednu rusku narodnu priču о
devojci koja spasava princa na samrti... tako što mu donosi magično pero... sa
repa žar ptice. Ptičije pero je bilo zlatno crvene boje baš kao tvoja kosa...“
Ema je tada namršteno ustuknula, ali te neobične reči su joj podstakle
radoznalost. Kasnije je pitala Tasiju šta mu se dogodilo i zašto je imao te rane.
„Nikolasa su mučili“, tiho je rekla Tasija, „i prognali iz zemlje zbog izdaje!“
„Hoće li umreti od ovih rana?“
„Ne, od fizičkih rana neće. Ali unutrašnje su mnogo gore, bojim se.“
Ema je pokušavala jedno izvesno vreme da gaji saosećanje prema njemu, ali
je to bilo nemoguće. Nikolas je bio previše arogantan bez obzira na to koliko je
patio zbog svojih grehova.
Misli su joj se naglo vratile u sadašnjost baš dok su, plešući valcer, promicali
pored lorda Adama Milbanka. Adam ju je začuđeno posmatrao. Šta li je u tom
trenutku mislio? Ema se naglo ukočila, a njeni pokreti su postali neprirodni. Kada
bi samo mogla da otrči do Adama i objasni mu celu situaciju!
„Tvoj prijatelj nas sigurno sad posmatra“, rekao je Nikolas.
Emu je iznenadila njegova pronicljivost. „Nažalost, da.“
„Malo ljubomore ne može da naškodi jednom ljubavnom odnosu.“
„Pretpostavljam da to vrlo dobro znaš jer si imao prilike da posetiš dosta
kreveta, zar ne?“
Nikolasa je sve to veoma zabavljalo. „Da li ti je ikada pošlo za rukom da
obuzdaš taj svoj jezik, rujšenka?“
„Da li te to vređa?“
„Ne.“
„Ponekad uspem da budem pristojna i uzdržana. To traje oko pola sata, a onda
se odmah vratim na staro.“ Ema se nestrpljivo izvila kako bi pogledala muzičare,
te je zahvaljujući tome Nikolas izgubio korak. „Da li će ovaj valcer uskoro da se
završi? Čini mi se da traje čitavu večnost.“
„Ne uživaš?“ upitao je Nikolas pokušavajući da se ponovo vrati u ritam.
„Ne, zato što nas svi ovi ljudi posmatraju. Možda si ti navikao, ali mene to
čini nervoznom.“

15
 Knjige.Club Books

„Onda ću ti prekinuti muke.“ Odvukao ju je u stranu sobe i oslobodio joj je

struk, te joj je ovlaš poljubio ruku. „Hvala na plesu, rođako moja. Veoma si
šarmantna partnerka. Želim ti sreću sa prijateljem.“
„Oh, ne treba meni sreća“, odgovorila je samouvereno.
„Nikad se ne zna.“ Nikolas se naklonio i udaljio, pomislivši kako Emi ni sva
sreća ovoga sveta neće pomoći da ostvari svoj cilj. Ona nikada neće pripadati
nijednom dugom muškarcu. Oduvek je znao da je ona namenjena njemu i samo
njemu... i uskoro će je imati.

Milbankovi su bili tip evropskih aristokrata koje je Nikolas najviše prezirao.

Živeli su od ostataka svog nekadašnjeg bogatstva i bili su ili previše lenji ili
previše ponosni da bi ga dopunili, pa su se odlučili da svoju decu venčavaju za
bogate naslednike. Odlučivali bi se da rade samo ukoliko bi to bila neka istaknuta
pozicija u banci, advokatskoj firmi ili osiguravajućem društvu.
Stojeći na ulaznim vratima kuće Milbankovih u Londonu, Nikolas je blago
iznenađenom batleru uzvratio ravnodušnim pogledom.
„Došao sam da se vidim sa lordom Milbankom“, rekao je pružajući pozivnicu.
Batler je uzeo karticu. „Svakako, Vaše visočanstvo. Verujem da je lord
Milbank kod kuće, ali možda grešim. Hoćete li da sačekate u predvorju?“
Nikolas je potvrdno klimnuo glavom i ušao u kuću. Bezizražajno je preleteo
pogledom po hodniku primetivši izlizanu stazu na stepeništu i uglancanu, ali
izgrebanu drvenariju. U vazduhu se osećao miris budi i truleži. Kao što je i mogao
da očekuje, toj kući je bila potrebna ozbiljna popravka i renoviranje.
Batler se vratio za samo dva minuta i izbegavajući da pogleda Nikolasa u oči,
obavestio ga je. „Nažalost, pogrešio sam, Vaše visočanstvo. Izgleda da lord
Milbank nije kod kuće.“
„Shvatam…“ Nikolas je namerno napravio dugačku pauzu prodorno
gledajući u batlerovo bledo lice. Batler je delovao napeto, a čelo mu je prekrivao
znoj. „I vi i ja znamo da je on ovde“, tiho je rekao Nikolas. „Vratite se i recite
lordu Milbanku da moram da razgovaram sa njim о poslu. Neće dugo potrajati.“
„Da, Vaše visočanstvo.“ Batler je tako brzo nestao da je jednom svojom
uglancanom cipelom ostavio trag na mermernom podu.
Ubrzo se Milbank pojavio u predvorju. „Prinče Nikolase“, rekao je oprezno.
„Ne znam šta je moglo da vas dovede ovamo. Stvar je poslovne prirode, zar ne?“
„Stvar je zapravo lične prirode.“
Razmenili su poglede, Milbank je nehotice napravio korak unazad, kao da je
osetio netrpeljivost iz Nikolasovog izraza lica. Izgledao je mlađe nego što se
Nikolas sećao, sa pravilnim crtama lica i smeđim krupnim očima kao u šteneta.
„Dozvolite da vas poslužim nečim u salonu?“ ponudio je Milbank oklevajući.
„Da li ste za malo čaja i tosta?“

16
 Knjige.Club Books

Čaj i tost. Tipično englesko gostoprimstvo - pa čak i izdašno. Posluženje se

nije uvek nudilo gostima u ovoj zemlji. U Rusiji je tradicija bila da svakoga, bilo
prijatelja ili neprijatelja, dočekate uz posebnu hranu i piće. Razmišljajući sa
nostalgijom о tradicionalnom ruskom posluženju - kiseli krastavčići, kavijar,
salate, hleb sa puterom i sve to uz hladnu votku - Nikolas je utučeno uzdahnuo.
Stvorio je sebi dom ovde u Engleskoj, ali je znao da se nikada neće osećati sasvim
udobno u jednoj tako različitoj kulturi od njegove.
„Hvala, nisam za posluženje“, promrmljao je. „Ovo neće dugo trajati. Došao
sam da razgovaram sa vama о Stoukherstovima, a naročito о jednom njihovom
članu.“ Namerno je zastao, posmatrajući kako je Milbankovo lice postajalo
napeto. „Želeo bih da prekinete svoj odnos sa Emom.“
Njegove pitome smeđe oči su se raširile od iznenađenja, „ja... ja ne razumem.
Da li vas je vojvoda poslao da me odvojite od njegove ćerke?“
„Ne budite smešni“, rekao je Nikolas. „Stoukherst je u stanju da to učini i bez
moje pomoći.“
Milbank je zbunjeno pretresao glavom. „Onda mi to tražite u vaše lično ime?
Šta bi bio vaš motiv?“
„Ne morate da znate.“
Milbank je nervozno udahnuo. „Video sam vas kako plešete sa Emom sinoć.
Gospode bože, šta je u pitanju? Nemoguće je da gajite interesovanje za nju.“
„Zašto da ne?“
„Ne postoji ništa što biste vi mogli da poželite od devojke poput Eme. Sigurno
vam nije potreban njen miraz.“
Nikolas je podigao obrvu. „Mislite da je novac sve što Ema može da ponudi?“
„Nisam to rekao“, brzo je odvratio Adam.
Nikolas je zadržao ravnodušan izraz lica, ali mu se u glasu osećao prezir.
„Sezona će uskoro biti gotova. Kao i obično, biće tu nekih zaostalih naslednica
koje nisu bile dovoljno privlačne da uhvate muža i koje će vas dočekati širom
raširenih ruku ukoliko ih budete zaprosili. Pošto je novac jedino što želite,
odaberite neku od njih. Sklonite se od Eme Stoukherst.“
„Đavola ću to uraditi!“ Adamova brada je zadrhtala od nečega što je izgledalo
kao bes ili strah, ili neka čudna mešavina to dvoje. „Nameravam da pokušam sa
Emom. I za vašu informaciju ja je volim. Sada idite sa mog imanja i nemojte više
da dolazite.“
Nikolasove usne su se raširile u preteći osmeh. Bez obzira na to koliko je
ubedljivo Milbank odigrao ovu ulogu, Nikolas je prozreo njegovo pretvaranje, laž
i manipulaciju. „Mislim da niste razumeli“, promrmljao je.
„Ako pokušavate da me uplašite...“
„Ne nudim vam nikakav izbor u vezi sa Emom. Neće više biti poseta, prepiski,
tajnih sastanka. Ako pokušate da je vidite, samo ćete sebi navući patnju.“

17
 Knjige.Club Books

„Da li vi to meni pretite?“

Nikolasu je u tom trenutku nestao smešak sa lica i smrtno ozbiljan je
odgovorio. „Obećavam ti da ću ti od života napraviti takav pakao da ćeš
proklinjati dan kada te je majka rodila.“ Mirno je sačekao dok je u vazduhu rasla
tenzija. Uživao je gledajući Milbanka kako se muči vodeći unutrašnju borbu
između pohlepe i straha. Milbank je bio uplašeni šakal, želeo je Emu i njen novac,
ali ne toliko da bi rizikovao sopstvenu bezbednost.
Milbank je pocrveneo od besa. „Čuo sam za sve živote koje si uništio. Čuo
sam za tvoju brutalnost... Ako budeš povredio Emu, ubiću te!“
„Niko neće biti povređen... sve dok se budeš pridržavao mojih želja.“
„Zašto ovo radiš?“, upitao je Milbank promuklim glasom. „Kakve planove
imaš sa Emom? Imam pravo da znam!“
„Što se Eme tiče, nemaš više nikakva prava.“ Nikolas se graciozno naklonio
i izašao, ostavivši za sobom Adama Milbanka da drhti od zbunjenosti i besa.

Ema je veselo zviždala dok je ulazila u londonsku vilu Stoukherstovih na

Temzi. Junska jutra, još uvek dovoljno sveža, bila su pogodna za energično
jahanje Hajd parkom. Tog dana joj je bilo posebno teško da upravlja svojim
prelepim, ali nemirnim dvogodišnjim konjem. Crvenih obraza i znojava, Ema je
otkopčala kratku jaknu svog jahaćeg odela čim je ušla u predsoblje.
„Gospođice Ema.“ Batler je ispružio mali srebrni poslužavnik na kome se
nalazilo zapečaćeno pismo. „Ovo je stiglo za vas malopre.“
„Hvala, Simore. Pitam se ko je...“ Emin glas je utihnuo kada je prepoznala taj
sitan, savršeno oblikovan rukopis. Pismo je bilo od Adama. Emino srce je
uzbuđeno zaigralo, te je užurbano pogledala batlera. „Da li tata ili Tasija znaju za
ovo?“
„Niko od njih dvoje nije video ovo pismo.“
Uputila mu je svoj najšarmantniji osmeh. „Mislim da nema ni potrebe da se
ovo spominje, zar ne?“
„Gospođice Ema, ako tražite od mene da ih lažem...“
„Za boga miloga, Simore, ne tražim od tebe da lažeš bilo koga... samo nemoj
ništa da govoriš osim ako te neko ne pita. Je li to u redu?“
Ispustio je kratak, gotovo neprimetan uzdah. „Da, gospođice.“
„Ti si divan, divan čovek!“ Ema je snažno zagrlila šokiranog batlera, a zatim
je otrčala uz stepenice da na miru pročita pismo.
Nakon što je zaključala vrata svoje sobe, bacila se na krevet, ne obazirući se
na to što je blato sa njene suknje i čizama palo na izvezenu čistu posteljinu.
Prelomila je braon voštani pečat i otvorila pismo. Vrhom prsta je nežno prešla
preko prvih redova.

18
 Knjige.Club Books

Najdraža moja Ema,

Voleo bih da mogu da pronađem reči kojima bih ti opisao koliko te
volim...

Ema je zastala na sekund i prislonila pismo na svoje usne. „Adam“,

prošaputala je, a u očima su joj se pojavile suze radosnice. Ali kada je spustila
papir i nastavila da čita, osmeh joj je nestao sa usana i prebledela je.

Moj život se promenio na bolje u ovih poslednjih nekoliko meseci od

kada sam te upoznao. Sa najdubljom tugom... odnosno, mukom... shvatio
sam da je bilo kakav odnos između nas nemoguć. Tvoj otac nam nikada
neće dati svoj blagoslov. Umesto da te osudim na život ispunjen
poteškoćama i žrtvovanjem, moraću da odustanem od svog sna о sreći.
Veoma mi je teško da budem ovako nesebičan, draga moja ljubavi, ali mi
čast nalaže da te ostavim i napustim zemlju jedno vreme. Nemoj me
čekati. Moja najveća želja je da jednog dana nađeš sreću pored nekog ko
će biti u stanju da ti priušti sve ono što tvoj otac očekuje. Za kraj, neću
reći au revoir6, već adieu7.
Zauvek tvoj Adam

Ema je neko vreme osećala prazninu, ali je bila svesna užasnog bola koji se
krio iza tog ništavila i koji je samo čekao da je preplavi. „Ne, ja to ne mogu da
podnesem. Oh, bože...“ Otkotrljala se na bok i pritisnula je pismo na stomak,
trudeći se da dođe do vazduha. Oči su joj bile suve jer ju je previše bolelo da bi
plakala. „Adame... nisi morao da me ostaviš... rekao si da ćeš čekati. Rekao si...“
Grlo joj se steglo. Nije bila svesna da zadržava dah sve dok nije osetila jedan nalet
vazduha u plućima, a zatim još jedan. „Adame“, dahnula je, a zatim zaćutala,
očajnički se pitajući da li će ikada više moći nešto da oseti.

Luk je ležao na tepihu pored kamina dok mu je Tasija bila naslonjena na grudi.
Pijuckali su brendi, povremeno se ljubeći. Dnevni boravak, povezan sa njihovim
privatnim odajama, bio je obasjan zlatnim sjajem vatre iz kamina.
„Gde su deca?“ upitao je Luk.
Tasija je laganim kružnim pokretima promućkala brendi u čaši koju je držala
i ponudila mu je još jedan gutljaj, nežno nagnuvši stakleni rub ka njegovim
usnama. „Dečaci se igraju u dečjoj sobi. Skoro im je vreme za kupanje... Mislim
da bi trebalo sada da odem do njih.“

6
Doviđenja (fra.), prim. prev.
7
Zbogom (fra.), prim. prev.

19
 Knjige.Club Books

„Ne još.“ Spustio je svoju veliku šaku na njenu ruku. „Ovo je moj
najomiljeniji deo večeri, kad te imam samo za sebe.“
Tasija se nasmejala i zavukla je svoj nos u mekano mesto ispod njegove
čekinjaste brade. „Stvarno moram da odem da pomognem dadilji. A želela bih i
da proverim kako je Ema. Bila je zatvorena u svojoj sobi ceo dan. Rekla sam
kuvaru da joj pošalje večeru, ali ne znam da li ju je okusila.“
Luk se blago namrštio. „Verovatno pati za Milbankom.“
„Verovatno.“
„Bio sam siguran da će ga Ema do sada već preboleti. Zar ne možemo da
učinimo nešto da to ubrzamo?“
„Očigledno da nikada nisi patio zbog neuzvraćene ljubavi“, rekla je Tasija
zajedljivo.
„Jesam kada si ti bila u pitanju.“
„Teško da je to bio slučaj! Shvatio si da me voliš i dva dana kasnije došao si
u moj krevet.“
„Bila su to najduža dva dana u mom životu.“
Tasija se nasmejala njegovom iskrenom tonu. Odložila je brendi i obuhvatila
ga je rukama oko struka, zaustavivši se na njegovim mišićavim leđima. „I od tada
smo zajedno skoro svake noći.“
„Ne računajući to što nam se princ Nikolas mešao u odnos“, rekao je Luk
mračno.
„Psst.“ Tasija je pritisnula svoje usne na njegove. „Dogovorili smo se da sve
oprostimo i zaboravimo. Prošlo je sedam godina.“
„Nisam zaboravio.“
„А izgleda da nisi ni oprostio.“ Tasija se zagledala u njegove sitne oči boje
safira i zatresla je glavom. „Ti si, dragi moj, druga najtvrdoglavija osoba koju
poznajem.“
„Tek druga?“
„Mislim da je Ema ipak malo gora od tebe.“
Luk se nagnuo ka njoj smešeći se. „To su Stoukherstovi geni“, rekao je.
„Tvrdoglavost je jača od nas.“
Tasija se zakikotala, okrećući glavu u stranu kako bi izbegla njegove poljupce.
„Stoukherstovi geni su ti izgovor za sve!“
Legao je preko nje i zaljubljeno ju je ljubio u vrat dok je ona pokušavala da
se otrgne od njega. „Tvrdoglavi smo i veoma strastveni... Dozvoli mi da ti
pokažem.“
„Već sam do sad imala mnogo prilika da se u to uverim“, rekla je jedva
dolazeći do daha od smeha.

20
 Knjige.Club Books

Iznenada je njihovu igru prekinulo energično kucanje na vratima. Tasija je iz

ležećeg položaja ugledala Eminu visoku figuru. Odmah se odvojila od svog muža
trudeći se da se uspravi. „Ema, draga...“ Zastala je i trepnula kada je videla
devojčino lice, bledo i iscrpljeno, kao da je doživela neki užasan šok.
Luk je to sigurno isto primetio jer se upitnim tonom obratio svojoj ćerki.
„Izvinite što vas prekidam“, rekla je Ema hladno.
„Šta se dogodilo?“, zabrinuto je upitala Tasija. „Izgledaš uznemireno...“
„Dobro sam.“ Ema je raširila pesnicu i bacila list zgužvanog papira pred
Lukove noge. Svetlost vatre se poigravala bacajući preko njega crvene i zlatne
tonove. „Nadam se da si zadovoljan, tata.“
Luk je ćutke podigao pismo, gledajući i dalje u iscrpljeno lice svoje ćerke.
„Pročitaj ga“, rekla je Ema. „Od Adama je. Izgubio je svaku nadu da će se
oženiti mnome. Odlučio je da napusti zemlju na neko vreme. Zahvaljujući tebi
nikada neću imati nikoga.“ Sitni mišići na njenim obrazima su vidno zadrhtali.
„Nikada ti neću oprostiti što si mi oduzeo jedinu šansu da budem voljena.“
Na Lukovom licu se pojavio zabrinut izraz. „Milbank te nije voleo.“
Emina usta su se iskrivila u ogorčeni osmeh. „Kako ti to možeš da znaš? Šta
ako me jeste voleo? Šta ako je to zaista bila prava ljubav? Možeš li sa sigurnošću
da tvrdiš da nisi pogrešio? Moj otac, tako plemenit, tako mudar... tako prokleto
savršen da je u stanju da prodre u čovekovo srce i proceni ga samo jednim
pogledom! Mora da je lepo biti apsolutno nepogrešiv!“
Luk nije ništa odgovorio.
„Ti ne želiš da se ja udam“, nastavila je Ema žestoko, „osim ako se ne radi о
nekom beskičmenjaku koga ćeš moći da kontrolišeš kao i sve ostale...“
„Dosta je bilo“, prekinula ju je Tasija.
Ema ju je uznemireno pogledala. „Ne misliš valjda da sam povredila svog
oca? Moraš da voliš nekoga da bi te njegove reči povredile, a ja nemam privilegiju
da se nalazim na toj kratkoj listi ljudi do kojih je mom ocu stalo.“
„To nije istina“, rekao je Luk hrapavim glasom. „Ja te volim, Ema.“
„Stvarno? Mislila sam da voleti nekoga znači želeti mu da bude srećan. Pa,
možeš da zadržiš tu svoju takozvanu ljubav za sebe, tata. Sita sam je za ceo život.“
„Ema...“
„Mrzim te.“ Drhtala je preplavljena emocijama. Nakon toga je nastupio
potpuni muk, pa se ona okrenula i otišla.

21
 Knjige.Club Books

Drugo poglavlje

Tasija se prva pomerila i pažljivo je uzela pismo iz Lukove ruke, te je počela

ćutke da ga čita. Luk je ostao da sedi pognute glave zaokupljen mislima.
Nakon što je pročitala pismo, Tasija ga je odložila sa gađenjem. „Kakvo
melodramatično lupetanje“, rekla je ravnodušno. „Predstavio ih je kao ljubavnike
zle sudbine gde si ti, naravno, negativac. Adam je napušta ‘zbog časti’ i krivi tebe
za njihov razlaz.“
Luk je podigao glavu, bled, napetog izraza lica. „А ko je drugi kriv osim
mene?“
„Ti si uradio ono što si smatrao da je najbolje.“
Zahvaljujući ovim utešnim rečima Luku se vratila toplina u očima, ali je
odmah zatim umorno odmahnuo glavom. „Ema je bila u pravu. Trebalo je da
dozvolim da joj Milbank dokaže ljubav, ali...“ Zastao je i namrštio se. „I ti i ja
veoma dobro znamo da je on jedan običan parazit.“
„Bojim se da je to svima jasno osim Emi.“
„Da li je trebalo da mu dozvolim da joj se udvara iako sam znao da će je
povrediti? Gospode, ja ne znam ništa о tvrdoglavim ćerkama. Ali znam je da je
previše dobra za Milbanka. Nisam mogao da dozvolim da je iskoristi.“
„Ne, naravno da ne“, rekla je Tasija nežno. „Previše je voliš da bi to dozvolio.
A ni Meri nikada ne bi želela čoveka kao što je on pored svoje ćerke.“
Pominjanje imena njegove prve žene delovalo je veoma snažno na Luka.
Okrenuo je glavu prema vatri i zastenjao. „Nakon što je Meri umrla, nastupile su
godine usamljenosti za Emu... Trebalo je odmah da se oženim. Bila joj je potrebna
ženska figura. Trebalo je da razmišljam о tome kako se osećala što je odrastala
bez majke, umesto što sam mislio samo na sebe...“
„Ne treba sebe da kriviš“, insistirala je Tasija. „Osim toga, Ema te ne mrzi.“
Luk se kiselo nasmejao. „U tom slučaju je sjajno odglumila.“
„Ona je samo ljuta i povređena jer ju je Adam ostavio, a ti si joj trenutno
najpogodnija meta. Razgovaraću sa njom kada se malo smiri. Biće sve dobro.“
Tasija ga je svojim malim rukama uhvatila za vilicu i okrenula mu je glavu ka
sebi. Njene plavo sive oči bile su ispunjene ljubavlju. „I možda si u pravu kada
kažeš da je Emi bila potrebna majka kada je bila mala“, prošaputala je. „Ali drago
mi je što se nisi oženio nekim drugim. Tako mi je sebično drago što si baš mene
čekao.“

22
 Knjige.Club Books

Luk je spustio glavu na njeno oblo rame, pokušavajući da se uteši njenom

blizinom. „I meni je drago“, rekao je tihim glasom.
Tasija se nasmešila i pomilovala ga po crnoj kosi, zadržavajući se na
srebrnasto sedim pramenovima kod slepoočnica. Za ostatak sveta, Luk je bio
moćan, samouveren čovek koji je retko kad pokazivao emocije. Samo pred njom
je pričao о svojim strahovima i osećanjima, poveravajući joj sve tajne svog srca.
„Volim te“, rekla mu je tiho na uvo, nežno mu dodirnuvši jezikom resicu.
Luk joj je potražio usne i gladno ih je poljubio snažno je zagrlivši.
„Zahvaljujem se Gospodu na tebi“, rekao je i povukao je na tepih.

***

Sada kada je sezona u Londonu zvanično bila završena, domaćinstvo

Stoukherst - porodica, posluga i životinje - preselilo se na svoje prostrano seosko
imanje. Sautgejt hol je bila romantična kuća izgrađena na ostacima normanske
tvrđave, smeštena na velikom brdu sa pogledom na uređeno seoce u podnožju. Sa
svojim visokim tornjevima i fasadom od cigle i stakla, izgledala je kao savršeni
ambijent za neku bajku. Porodica je nameravala da se odmori nekoliko meseci,
daleko od zagušljive atmosfere Londona. Priređivače kućne zabave, primati
prijatelje i rođake, i obavljati poslove vezane za letnju žetvu.
Ema je većinu svog vremena provodila jašući sama kroz raskošnu prirodu ili
baveći se svojom životinjskom farmom, koja se nalazila na petnaestak kilometara
od Sautgejt hola. Mnogobrojne obaveze oko životinja pomogle su joj da odvrati
misli od Adama. Danju je radila sve dok je ne zabole mišići, a noću bi zaspala od
iscrpljenosti. Međutim, nije uspevala da zaboravi šta je izgubila. Bilo joj je teško
da prihvati da više nikada neće biti sa Adamom.
Najgori deo dana joj je bilo vreme večere. Ema bi brzo jela i odlazila od stola
što je pre moguće jer nije uspevala da izdrži prisustvo svoje porodice. Nikada nije
bila toliko ljuta na svog oca. Krivila ga je za svaki trenutak svoje usamljenosti.
Otac je pokušao nekoliko puta da joj se izvini, ali ona je ostajala nepokolebljiva.
Ema nije imala nameru ikada više da uspostavi blisku vezu koju je imala sa njim.
Bilo je prekinuto nešto što nikada više neće moći da se popravi.
Emi nije bilo važno da li je bila istina to što je njen otac tvrdio da je Adam
želeo samo njen miraz. Naravno da ga je privlačio novac - Adam to nikada nije
krio - ali mu je takođe i do nje stalo. Vodili bi lep zajednički život. Sada je sve
bilo izgubljeno i Ema je znala da nikada neće biti nečija žena. Nije nameravala da
se zadovolji nekim debelim matorim udovcem ili nekim dosadnjakovićem samo
da bi bila udata.
Vremenom joj je skoro skroz opala vrednost na tržištu udavača. Svake sezone
pojavljivao se sve veći broj mlađih i lepših devojaka od nje koje su uspevale da
se dočepaju preostalih pristojnih slobodnih momaka. Njen otac i Tasija bili su

23
 Knjige.Club Books

potpuno slepi za sve njene mane koje su drugi primećivali. Činilo se da nisu
shvatali da je Adam bio njena jedina prilika.
„Ema, da li se životinje ikada venčavaju?“ upitao ju je jednog dana njen
šestogodišnji brat Vilijam dok ju je posmatrao kako čisti kavez za šimpanze. Tu
je jedina stanarka bila stara majmunica Kleo, koja je svoje debele prste provlačila
kroz Vilijamovu tamnu kosu u uzaludnoj potrazi za insektima. Vrata prostorije su
ostala otvorena propuštajući da unutra uđe dašak svežeg vazduha spolja.
Ema je prekinula svoj posao i naslonila se na dršku grabulje, smešeći se.
„Ne, Vilijame, ne onako kako to rade ljudi. Ali neke vrste životinja se uparuju
za ceo život. Vukovi, na primer, ili labudovi.“
„Šta je to znači ‘uparuju’?“
„To je nešto slično kao sa tvojom majkom i ocem - dva stvorenja koja ostaju
verna jedno drugom celog života.“
„Da li se majmuni uparuju za ceo život?“ Vilijam je odgurnuo Kleine ruke i
pogledao u njene tople smeđe oči. Šimpanza je napućila usne i negodujući je
kriknula nekoliko puta, te je još jednom posegnula za njegovom kosom.
„Ne“, hladno je odgovorila Ema, „oni nisu toliko isključivi.“
„А tigrovi?“
„Ni tigrovi.“
„Ali ljudi se zato uparuju za ceo život.“
„Većina ljudi“, složila se ona „Kad god je to moguće.“
„А kad nije, oni onda postanu usedelice. Kao ti i Kleo.“
Ema se nasmejala čisteći slamu sa svoje odeće. „Tako nešto.“
Odjednom se u razgovor umešao neki novi glas. „Tvoja sestra je isuviše mlada
i ljupka da bi bila usedelica.“
Ema i Vilijam su se okrenuli i ugledali princa Nikolasa kako stoji na pragu,
obasjan zaslepljujućom sunčevom svetlošću. Sumnjičavo je pogledao šimpanzu i
dodao: „Bojim se da ne mogu to isto reći i za Kleo.“
Kleo je zacvilela i kriknula kada je Vilijam nestrpljivo jurnuo ka gostu. Činilo
se, pomislila je Ema ironično, da niko nije ostajao imun na Nikolasovu moćnu
mešavinu šarma i misterije.
„Princ Nikolas!“, uzviknuo je dečak. „Zdravstvujte8.“
„Zdravstvuj, Villiam“, rekao je Nikolas čučnuvši da bi pozdravio dečaka.
Nasmejao se kada je Vilijam ponovio reč trudeći se da je izgovori bez greške.
„Kakav dobar akcenat. Majka te je dobro naučila. Samo dečak koji ima ruske
gene, kao ti, može tako razgovetno da izgovori tu reč.“
„Ja imam i Stoukherst gene“, ponosno je rekao Vilijam.

8
Pozdrav (rus.), prim. prev.

24
 Knjige.Club Books

Nikolas je preko dečaka pogledao Emu. „Moćna kombinacija, njet?“

Ema ga je skamenjeno posmatrala. Iako je Nikolas povremeno imao naviku
da svrati do Sautgejthola gde bi ispijao litre kineskog čaja i razgovarao sa Tasijom
na ruskom jeziku, on nikada nije dolazio do Emine farme životinja. Ovo je bio
njen privatni svet i niko nije smeo da dođe nepozvan. „Šta hoćeš, Nikolase?“
On joj se šeretski osmehnuo. „Nikada nisam video tvoju farmu životinja. Hteo
bih da je obiđem.“
„Radim“, rekla je Ema odsečno. „Sigurna sam da možeš da pronađeš bolju
zabavu nego da me gledaš kako hranim životinje i čistim štale.“
„Ne mora da znači.“
Iskrivila je usne. „Ostani onda ako hoćeš.“ Iznela je gomilu prljave slame iz
kaveza i zamenila je svežom. Zatim je dala znak Kleo da uđe. „Vrati se unutra,
stara devojko. Uđi.“ Šimpanza je snažno odmahnula glavom, kezeći se i
pokazujući zube. „Da, znam“, rekla je Ema, „igraćemo se kasnije, Kleo. Kasnije.“
Šimpanza je ogorčeno zarežala dok je uzimala krpenu lutku sa male gomile
igračaka. A zatim se to malo žilavo telo uspelo uz merdevine naslonjene na žičanu
ogradu kaveza. Kada je stigla do vrha, sela je na jednu drvenu dasku i namršteno
je pogledala u njih. Ema je zatvorila vrata kaveza i okrenula se malom bratu.
„Vilijame, mislim da je vreme da se vratiš kući.“
„Mogu li da ostanem sa Kleo?“, molio je dečak gledajući u šimpanzu.
„Vrlo dobro znaš pravila - nema poseta životinjama ukoliko ja nisam sa
tobom. Doći ćemo da je vidimo kasnije.“
„Dobro, Ema.“
Kada je dete otišlo, Ema je obratila pažnju na Nikolasa. Bio je obučen u tamne
jahačke pantalone i belu košulju koja je naglašavala njegovu tamnu boju kože.
Kosa mu je danas delovala tamnije nego obično. Tanak sloj znoja na njegovoj
koži davao joj je neku specifičnu glatkoću i sjaj, te je delovao kao skulptura
izlivena od nekog plemenitog metala. Guste trepavice koje su uokvirivale
žućkaste oči blistale su kao neke svetlosne niti.
Po prvi put od Adamovog raskida, Ema je umesto besa osetila u sebi neko
drugo osećanje, mešavinu nervoze, zbunjenosti i osvešćenosti. Shvativši da bulji
u njega, okrenula se i uzela je metalnu kantu. Otišla je do velike gvozdene česme
u uglu i počela je da pumpa vodu sve dok se nije pojavio mlaz.
Nikolas joj je prišao i posegnuo za ručkom od pumpe. „Dozvoli da ti
pomognem.“
„Ne“, brzo je odvratila, gurnuvši ga laktom u stranu. „Mogu ja to sama.“
Nikolas je slegnuo ramenima i ustuknuo, pustivši je da sama nastavi da radi.
Pomno ju je posmatrao. Zategnuti mišići Eminih leđa nazirali su se ispod košulje
prošarane znojem. Udobne sive pantalone isticale su njenu vitku zaobljenu
zadnjicu i butine. Nakratko se prisetio njenog izgleda na balu u Londonu, bele

25
 Knjige.Club Books

haljine i brižljivo skupljene kose. Ovakva mu se više dopadala, jaka, sposobna,

rumena od napornog rada. Bila je neverovatna. Nikada nije upoznao
aristokratkinju koja je radila kao seljanka. Zašto je ona sama vodila računa о
životinjama kada je mogla da naredi slugama da to urade umesto nje?
„Nemam često priliku da vidim ženu u pantalonama“, rekao je on. „U stvari,
ovo je možda prvi put.“
Ema se odmah ispravila i oprezno ga je pogleda. „Da li si šokiran?“
„Potrebno mi je mnogo više od toga da budem šokiran.“ Odmerio ju je sa
neskrivenim divljenjem. „Podsećaš me na jedan stih Tjutčeva...9 ‘lice lepote
zajapureno daškom proleća’.“
Pomislivši da joj se ruga, Ema ga je ljutito pogledala i okrenula se prema
česmi. „Ne volim poeziju.“
„Šta onda čitaš?“
„Veterinarske priručnike i novine.“ Sa mukom je podigla tešku kantu sa
česme.
Instinktivno je pokušao da joj je uzme iz ruke. „Dozvoli mi da...“
„Navikla sam na ovo“, grubo je rekla. „Ostavi to.“
Nikolas je podigao ruke u šaljivom gestu predaje. „Svakako.“
Ema je ljutito skupila svoje guste kestenjaste obrve. Pokazala je na drugu
kantu u blizini. „Ako hoćeš da pomogneš, ponesi ovo.“
Nikolas je odmah poslušao, zasukavši rukave u nekoliko spretnih poteza. U
kanti se nalazilo otprilike pet kilograma mesa. Miris krvi mu je ispunio nozdrve i
on je nekoliko trenutaka oklevao pre nego što je pokupio kantu.
„Gadiš se?“, podrugljivo ga je upitala Ema. „Ova vrsta posla je ispod tvog
nivoa, zar ne?“
Nikolas joj nije odgovorio, mada je bila u pravu. Niko nikada od njega nije
tražio, niti je bilo potrebe da obavlja takav posao. Kao i svi ostali pripadnici viših
staleža, bavio se isključivo jahanjem, lovom, mačevanjem i boksom.
Kada je podigao kantu osetio je još snažniji miris krvi. Težak, slano-sladak...
Skupio je prste i zastao kada su počele da mu naviru slike u glavi... mračne i
bolesne... Borio se da ih odagna, ali su one nadolazile kao plima.
Krv mu je curila niz grudi. Leđa su mu bila izranavljena od bičevanja, a grubo
uže oko zglobova usecalo mu se u kožu i mišiće. Pjotr Petrovič Ruvim, carski
islednik, dodirivao mu je lice vrhovima prstiju, sprečavajući da mu slani znoj
upadne u oči. Iako je bio izuzetno umešan u veštini mučenja, izgleda da Ruvim
nije uživao u tome. „Zar nije dovoljno?“, upitao je tiho. „Hoćete li sada da
priznate, Vaše visočanstvo?“

9
Fjodor Tjutčev - ruski pesnik i diplomata 1803. - 1873. godine, prim. prev.

26
 Knjige.Club Books

„Ništa nisam uradio“, promrmljao je Nikolas.

To je bila laž i svi su to znali. Bio je ubica. Ubio je Samvela Šurikovskog,
carevog najomiljenijeg savetnika, ali pošto nisu mogli ništa da dokažu, optužili
su ga za izdaju. U tim turbulentnim reakcionarnim i reformističkim danima svuda
je vrebala opasnost za cara. Dokazi nisu bili čak ni potrebni da bi se čovek osudio
na doživotni zatvor, samo je sumnja bila dovoljna.
Nedelju dana su Nikolasa ispitivali Ruvim i drugi vladini zvaničnici, nanoseći
mu bol za nijansu niži od granice koja bi mogla da ga ubije. On se više nije osećao
kao čovek, već kao neka zver koja trpi i čeka trenutak kada će mu okončati muke
i kada će napokon odneti svoje tajne u grob.
Ruvim je uzdahnuo i rekao ostalima: „Donesite opet bič.“
„Ne“, rekao je Nikolas stresavši se od jeze. Nije više mogao da izdrži bič, te
bolne udarce koji su mu parali kožu skoro do kostiju... dok bi mu u ušima brujala
pitanja, „da li ste simpatizer nihilista10? Da li se slažete sa carskom politikom?“
Ironija je bila u tome što se nikada nije bavio politikom, jedino do čega mu je
stalo bili su njegova zemlja i porodica.
Ruvim je izvukao vreli žarač i prineo ga je blizu Nikolasovog lica. „Da li biste
više voleli ovo od biča, Vaše visočanstvo?“
Osetivši tu vrelinu Nikolas je snažno zadrhtao. Klimnuo je glavom i klonuo
dok su mu znoj i suze curili niz lice...
„Šta je bilo?“ upitala je Ema. Pogledala je u njegove gole ruke i prebledela.
Brzo je vratila pogled na njegovo lice. „Oh“, tiho je uzdahnula.
Nikolas se ukočio. Uvek je nosio spuštene i zakopčane rukave košulje, ali je
čudno bilo to što je sad pred Emom to zaboravio. Međutim za nju ti ožiljci nisu
bili iznenađenje. Videla ih je i ranije, kada je bila dete.
Polako je izdahnuo i opustio se. „Danas izgledaš posebno razdražljivo“, rekao
je glumeći ležernost. „Jesam li te nečim uvredio, rođako moja?“
Ema je krenula da se udaljava. Laknulo mu je što nije spomenula ožiljke. „U
poslednje vreme me ceo rod kome pripadaš vređa“, odgovorila je drsko.
„Je li to zato što te je lord Milbank napustio?“
„Nije me on napustio, bio je oteran od mene, i...“ Iznenada se okrenula,
pljusnuvši oko sebe vodu iz kante koju je nosila. „Kako znaš? Oh, bože, da li se
о tome priča po Londonu?“
„Načuo sam neke glasine.“
„Prokletstvo.“ Ema je pocrvenela. „Pa, baš me briga šta ko kaže. Samo neka
laprdaju.“ Pogrbila je ramena kao da se brani. „To nije bila Adamova krivica. Moj

10
Ruski nihilisti su bili grupa koja se zalagala za demokratske reforme, i odbacivala sve
religiozne i političke autoritete kao i tradicionalne kulturne norme, prim. prev.

27
 Knjige.Club Books

otac se poneo kao savremeni Džingis-kan. Adam nije imao izbora, te je morao da
me ostavi i nastavi sa svojim životom.“
„Milbank je bio preslab za tebe.“
„Ne znaš ti ništa о tome.“
„Da te je hteo, izborio bi se za tebe.“
„Adam je civilizovan čovek“, rekla je defanzivno.
„Civilizovan?“ ponovio je Nikolas. „Da li je to čovek kakvog želiš?“
Iznenada je u Eminim očima zaiskrio nevoljni osmeh. Spustila je pogled na
svoju košulju i prljave pantalone. „Pa da. Ja sam toliko neverovatno
necivilizovana da mi je potreban neko ko bi me izbalansirao. Zar se ne slažeš?“
„Ne“, rekao je tiho. „Potreban ti je neko ko će ti dozvoliti da budeš
necivilizovana koliko god želiš.“
Ema je sa osmehom odmahnula glavom. „To bi bio baš lep prizor.“ Odvela
ga je do susednog objekta, gde je jedna riđa lisica trčala napred-nazad unutar
nekog velikog obora. Životinja je bila čista i zdrava, ali se kretala šepajući.
Nikolas se namrštio kada je video da joj nedostaje prednja leva šapa.
„Nazvala sam je Presto11“, rekla je Ema, „jer je tako brza i okretna.“
„Očigledno nije bila dovoljno okretna da sačuva sve noge.“ Lisica je spretno
skočila do posude sa vodom koju je Ema napunila do vrha. Nakon što je uzela
nekoliko gutljaja, lisica je ponovo usmerila pažnju ka Emi gledajući je sjajnim
tamnim očima kako vadi jaje iz svog džepa.
„Imam poslasticu za tebe, Presto“, rekla je Ema zavodljivim tonom. Ogulila
je kuvano jaje i ispružila joj ga je kroz rešetke kaveza. Lisica se, drhteći od
nestrpljivosti, približila.
„Bila je uhvaćena u zamku.“ Ema je sa uvežbanom spretnošću ispustila jaje
baš kada ga je lisica zgrabila. Presto je progutala ovu poslasticu u dva zalogaja.
„Bila je polumrtva i izgubila je mnogo krvi. Odgrizla je sama sebi nogu da bi
pobegla. Da je nisam pronašla verovatno bi završila kao ukras za ogrtač neke
otmene dame ili kao muf...“
„Molim te“, rekao je Nikolas ljubazno, „sačuvaj te svoje govore za klub
kojem pripadaš - prijatelji životinja ili kako god se zvao.“
„Kraljevsko društvo za humano postupanje sa životinjama.“
„Da, upravo to.“
Ema ga je iznenadila pogledavši ga preko ramena sa osmehom. Nijedna žena
na svetu nije imala takav osmeh, lukav i neodoljiv, kao kad sunce ogreje. „Ako
želiš da obiđeš moje životinje, Niki, moraćeš da slušaš moje govore.“

11
Brzo (ita.), prim. prev.

28
 Knjige.Club Books

Nikolas je obratio pažnju na ruski deminutiv svog imena. Samo nekoliko

prijatelja iz detinjstva ga je tako zvalo. Delovalo mu je čudno što ga je Ema
izgovarala sa svojim oštrim engleskim akcentom. Odjednom je osetio potrebu da
pobegne od tog njenog bezazlenog osmeha, od tih njenih detinje bistrih očiju.
Međutim, ipak je odlučio da ostane i da završi ono što je započeo, nakon što je
pažljivo bude namamio u zamku koju joj je postavio.
„Ne vidim nikakvu svrhu u držanju govora“, čuo je sebe kako izgovara, „sve
dok se ne bude pronašla adekvatna zamena za proizvode za koje se životinje
koriste - uključujući i meso na tvojoj trpezi.“
„Ja sam vegetarijanka.“
Videvši da mu ta reč nije poznata, Ema je objasnila. „To je engleska reč za
nekoga ko ne jede meso.“ Nasmejala se njegovom izrazu lica. „Izgledaš
iznenađeno. Zar u Rusiji nema vegetarijanaca?“
„Rusi imaju tri pravila ishrane: meso jedu da ojačaju kosti i poboljšaju krv,
crni hleb da napune stomak i votku da unesu radost u život. Daj jednom Rusu
tanjir zelene salate i on će odmah nahraniti kravu tim.“
Ema nije bila impresionirana. „Mogla bih da jedem salatu svakog dana.“
„Mislim da su ti stavovi malo ekstremni, dušenka moja.“ Nikolas je
ljubopitljivo zurio u nju. „Kada si odlučila da prestaneš da jedeš meso?“
„Mislim da sam imala trinaest godina, možda sam bila malo starija. Jedne
večeri, usred večere, slušala sam kako svi oko mene pričaju, i dok sam zurila u
pečenu divljač ispred sebe, osećala sam se kao da gledam u mali leš... videvši sva
ta malena rebarca, mišiće, masnoću i kožu.“ Napravila je grimasu prisetivši se
toga. „Izvinila sam se, otišla u svoju sobu i pala sam u postelju bolesna.“
Nasmejao se. „Ti si jedno baš čudno dete.“
„Tako svi ljudi govore.“ Ema mu je dala znak da pođe za njom, te su otišli do
malih vrata koja su vodila do zgrade u nastavku. Dok su hodali, Ema ga je iskosa
pogledala. „Kako beše ona ruska reč kojom si me nazvao?“
„Dušenka.“
„Šta to znači?“
„Možda ću ti jednog dana reći.“
Namrštila se na ovaj njegov odgovor. „Pitaću svoju maćehu večeras.“
„To ne bi bilo mudro.“
„Zašto? Da li je to ružna reč? Uvreda?“
Pre nego što je Nikolas stigao da odgovori, ušli su u susednu zgradu. Nikolas
je osetio oštar mačji miris, uprkos obilju svežeg vazduha koji je dolazio spolja
kroz rešetke i prozore. Međutim, odmah je zaboravio na taj neprijatni miris čim
je ugledao ogromnu životinju sa prugama, zatvorenu iza gvozdenih šipki, kako je
krenula prema Emi. Veličanstveni tigar imao je zagasito crvenkasto-narandžasto
krzno sa debelim crnim prugama. Karakteristična duga dlaka krasila je njegov

29
 Knjige.Club Books

vrat i leđa. Nikolas nikada nije video tako velikog tigra - definitivno je imao preko
dvesta kilograma - a svakako ga nikada nije video tako blizu.
„Doneo si mi ga dok je još bio mladunče, sećaš li se?“
„Naravno“, Nikolas je tiho rekao. To je bio jedini poklon koji je doneo Emi,
kada je imala dvanaest godina. Pronašao je bolesno mladunče tigra u jednoj staroj
prodavnici egzotičnih životinja i kupio joj ga je. Od tada nikada nije video tu
životinju.
Ema je čučnula pored rešetke, te je počela da mu tepa i obraća mu se kao bebi.
„Manču, ovo je princ Nikolas.“
Velika mačka se smestila blizu rešetke i gledala ju je poluzatvorenih,
pospanih očiju sa uživanjem. U zidu se nalazio otvor koji je omogućavao Mančuu
da izađe u ograđeno dvorište gde je mogao da se sunča. Noge i stomak su mu bili
mokri od ležanja u plitkom bazenu sa vodom.
„Zar nije prelep?“, upitala je Ema sa majčinskim ponosom. „Pogledaj mu
veličinu šapa. Tigrovi su usmrtili više ljudi od bilo koje druge životinje iz roda
mačaka. Oni su tako divno nepredvidivi.“
„To je baš divno“, cinično se složio Nikolas. Dah mu je zastao kada je Ema
proturila ruku kroz rešetke kaveza i pomazila tigra.
„U Aziji, odakle Manču vodi poreklo, tigar je simbol reinkarnacije.“ Ema je
pogledala Mančua, pa onda u Nikolasa. „Vas dvojica zapravo ličite. Možda ste vi
bili tigar u nekom drugom životu, Vaše visočanstvo.“
„Skloni ruku odatle.“ Nikolasov glas je bio tih, ali je imao izvesnu paničnu
notu zbog koje su ga i Ema i tigar upitno pogledali.
Ema je gurnula ruku još dublje u kavez i još snažnije pomazila vrat ove
ogromne mačke. „Da te podsetim, on nema kandže“, rekla je. „Iščupao mu ih je
njegov prvi vlasnik. Sada Manču nikada više neće moći da vodi računa о sebi.
Nikada više neće biti slobodno ovo jadno malo mače.“ Pogledala je Mančua sa
ljubavlju. Tigar je počeo nežno da prede zureći u nju poput mladunčeta koje gleda
u svoju majku. Nikolas je vidno bio napet sve dok Ema nije povukla ruku.
„Nema potrebe da se brineš“, rekla je. „Manču me smatra prijateljem.“
„Ili pak popodnevnom užinom.“ Nikolas je podigao kofu sa mesom.
„Pretpostavljam da je ovo za njega?“ Tigar je iznenada podigao glavu i sa
neobičnom budnošću je počeo da gleda u kantu.
Ema je ustala i uzela kantu od Nikolasa, te je vešto istresla njenu sadržinu u
kavez. „Bon appetit12, Manču.“ Tigar je zarežao od sreće i veselo navalio na svoj
obrok. „Užas“, Ema je napravila grimasu i nasmejala se. „Okružena sam
mesožderima.“ Obrisala je ruke о pantalone i osmehnula se. „Pa, kakav je osećaj
uprljati ruke. Vaše visočanstvo? Ovo je novo iskustvo za vas, pretpostavljam.“

12
Prijatno (fra.), prim. prev.

30
 Knjige.Club Books

Polako joj je prišao. „Verujem da pokušavaš da me namamiš, Ema.“ Uhvatio

ju je za zglob, okrenuo ruku i pogledao joj u dlan.
Emin osmeh je nestao sa lica i ona je stidljivo ustuknula. Njen dlan je bio
crven i žuljevit. Imala je tanke i duguljaste prste, ali su joj nokti bili skraćeni skoro
do živaca. Od prstiju do zglobova ruku imala je ogrebotine i tragove ujeda. Mora
da mu je delovala užasno nakon svih onih negovanih dama na koje je navikao.
„Svakako nije damska ruka, zar ne?“, konstatovala je.
Nežno je prešao palcem preko njenih tankih plavičastih vena. „Ovo je ruka
jedne prave žene.“
Ema je nervozno pokušala da se povuče. „Šta hoćeš od mene? Zašto si ovde?“
Njegov stisak je postao još snažniji. „Uživam u tvom društvu.“
„To ne može biti istina.“
„Zašto da ne? Ti si inteligentna, zabavna... i veoma lepa.“
„Ti arogantno kopile“, rekla je besno. „Da se nisi usudio da mi se rugaš!“
„Zar zaista imaš tako loše mišljenje о sebi? Ja ti se ne rugam.“ Uhvatio ju je
potom za drugi zglob, ignorišući njen nalet besa. „Moja crvenokosa“, promrmljao
je. „U starom ruskom jeziku, koristili smo istu reč za ‘crveno’ i ‘lepo’.“
Ema je pokušala da izvuče svoje zarobljene ruke. „Šta to radiš?“
„Rekao sam ti da ću te jednog dana poljubiti i ja uvek održim svoje obećanje.“
Napregla je mišiće pokušavajući da se oslobodi iz njegovog čvrstog stiska.
„Ako ne skloniš ruke sa mene, udariću te tako da će ti pomodreti oba oka. Ako
nisi primetio, visoka sam koliko i ti!“
Nikolas ju je sa lakoćom gurnuo ka obližnjem zidu. Leđima je lagano udarila
о drvene daske. „Pa nisi baš.“ Nagnuo se nad nju i prikovao joj je ruke za zid. „А
takođe si i upola lakša od mene.“
„Ja... ja ću te tužiti ocu!“ U prošlosti bi te reči izazivale magični efekat jer su
se svi plašili njenog oca.
„Hoćeš li?“ Oči su mu blistale koliko ga je sve to zabavljalo. „To bi moglo da
bude zanimljivo.“
Ema je okrenula lice, znajući da je pogrešila. Trebalo je da odreaguje sa
prezirom i da mu uz podrugljiv osmeh kaže da se ponaša smešno. Umesto toga,
ona je izgubila živce i postupila tako da je samo podstakla njegovo interesovanje.
Pustio je njene ruke i primakao joj se bliže, pritisnuvši je svojim telom uza
zid. Obmotao je njenu pletenicu oko svoje ruke i povukao joj je glavu unazad.
Njegove usne su se našle tik iznad njenih. Osetila je vrelinu njegovog daha u
nežnom i ujednačenom ritmu na svojim usnama, te je zadrhtala.
Progovorila je grlenim glasom koji kao da nije njoj pripadao. „Šta god da želiš
da uradiš, uradi već jednom. Čeka me mnogo posla.“

31
 Knjige.Club Books

Iznenada je osetila njegove usne na svojima, u strastvenom naletu koji se

završio brzo kao što je i počeo. Podigao je glavu, zureći u nju očima sa zlatnim
trepavicama. Emina usta su bridela od tog silovitog poljupca. Oprezno je oblizala
svoje usne i osetila je blago slatkast ukus šećera i čaja koji se zadržao na njima.
„Sada me ostavi na miru“ rekla je nesigurno.
Njegove široke jagodice su delovale oštrije nego obično. Izgledao je
egzotično, gotovo orijentalno u toj strogoj smirenosti. „Nisam još završio.“
Ema se pomerila, pokušavajući da ga odgurne. Sklopio je svoje ruke oko nje,
a ona je nastavila da se bori sve dok je nije savladala snaga njegovog tela. Nikolas
je ponovo sagnuo glavu i počeo da je ljubi takvom silinom koja joj je izbrisala
sećanja na sve druge muškarce koji su postojali u njenom životu. Nikada više neće
moći da se seti nespretne ljupkosti svog prvog poljupca sa seoskim dečakom, pa
čak ni nežnih zagrljaja koje je razmenjivala sa Adamom. Nikolas je sve to odneo,
obeleživši je svojom brutalnom strašću koja nije ostavljala prostora ni za šta
drugo. Emi se zavrtelo u glavi od brzine kojom se sve to dešavalo. On više nije
bio samo mračna glamurozna figura koja je postojala negde u dalekim
fragmentima njenog života. Odjednom je postao stvaran i opipljiv, nateravši je da
ga upozna na način na koji se nikada ranije nije usuđivala.
Njegove široke šake prelazile su preko njenih leđa, prateći liniju kičme i
spuštajući se ka njenim zaobljenim bokovima. Ispod košulje i pantalona nosila je
samo majicu i tanki platneni donji veš... nije imala korset, steznik, vrpce; nije
imala nikakav zaštitni sloj koji bi prikrio oblik njenog tela. Znala je da može da
oseti mekoću njenih grudi, i prirodnu krivinu njenog struka. Vrtelo joj se u glavi
od unutrašnje borbe stida i uzbuđenja. Zadrhtala je trudeći se da ga ne zagrli i ne
priviče ka sebi, da ne zarije prste u njegovu divnu kosu. Koža ju je bolela na
mestima gde je osećala pritisak njegovih grudi, nogu, stomaka... htela je da
približi njegove ruke ka svom telu... Gospode, želela je...
Odvojio je svoje usne od njenih i ona je tiho zastenjala. Promrmljao je nešto
na ruskom, a dah mu se probijao kroz njenu kosu. Ruke su joj se postepeno
opuštale na njegovim ramenima.
Otvorivši oči, Ema je pogledala preko njegovog ramena i videla da ih je
Manču netremice posmatrao svojim žutim očima, lagano pomerajući rep. Otrgla
se od Nikolasa i nervozno je upasala košulju i namestila kaiš.
Nikolas se povukao zureći u nju bez emocija. „Ako ti ikada nešto zatreba“,
tiho je rekao, „možeš da dođeš kod mene. Želim da budem tvoj prijatelj, Ema.“
„Mislim da imaš sasvim dovoljno prijatelja.“
Palcem je zagladio njenu riđu svilenkastu obrvu. „Nemam takve kao što si ti.“
„Prijatelji se ne ljube tako.“
Lagano ju je taknuo kažiprstom po obrazu. „Ne budi dete, Ema.“

32
 Knjige.Club Books

Ova primedba ju je povredila, te se potrudila da odgovori najnadmenijim

tonom koji je mogla da da izvuče iz sebe. „Šta bi bilo ko od nas dvoje mogao da
dobije od tog prijateljstva?“
Ukočila se dok je klizio prstima ispod njene brade. Njegove usne su skoro
okrznule njene dok je odgovarao: „Možda ćemo to tek saznati, rujška.“
Tek tada ju je pustio. Ostala je da stoji poluzatvorenih očiju, naslonjena na
zid dok je odlazio.
Do kraja te nedelje Ema nije uspevala ni na šta drugo da misli osim na
Nikolasovu posetu i moguće razloge za njegovo ponašanje. Nije razumela šta je
želeo od nje. Nikolas sigurno nije pokušavao da započne neki ljubavni odnos sa
njom, ekscentričnom ćerkom engleskog vojvode, kada je toliko lepotica u
Londonu čeznulo za njim. Takođe sigurno ne želi prijateljstvo sa njom. Stalno je
bio u društvu aristokrata, intelektualaca, umetnika, političara, koji su bili spremni
da dotrče kad god bi on to poželeo. Nikada mu nije nedostajalo društva.
Taman kada je napokon došla do zaključka da je to bila samo prolazna
zabavna epizoda za Nikolasa, on je ponovo došao u posetu.
Ema je u svojoj sobi čitala roman i uživala u jutarnjem suncu koje ju je
obasjavalo na sedištu pored prozora. Njen pas, Samson, mešanac koji je jednim
delom vodio poreklo od vučjaka, podigao je glavu na zvuk koraka.
Tasija se pojavila na vratima i kucnula je na dovratak. „Ema“, rekla je čudnim
tonom, „Nikolas je ovde.“
Emi su zadrhtale ruke, pa je pogledala Tasiju sa neskrivenim iznenađenjem.
Tasija je tiho nastavila. „Pitao je da li bi htela da pođeš na jahanje sa njim.“
Ema je osetila nalet zbunjenosti i dobila poriv da skoči i krene da korača po
sobi. Umesto toga, okrenula se i pogledala kroz prozor u daljinu. „Ne znam“, rekla
je uznemirena na samu pomisao da bi mogla da ostane nasamo sa Nikolasom. Šta
će joj reći? Šta hoće od nje? Da li će pokušati ponovo da je poljubi?
„Mislim da Luk ne bi odobrio“, rekla je Tasija nesigurno.
Ema se namrštila. „Sigurna sam da ne bi! Tata želi da ostanem sama i da se
ni sa kim ne viđam. Nije me briga kakav me pakao čeka kada se on bude vratio iz
Londona - radiću šta mi je volja, reci Nikolasu da ću biti dole za pet minuta.“
„Nisi fer prema svom ocu.“
„Da li je on bio fer prema meni?“ Ema je ustala i otišla do svog ormara, pa je
otvorila gornju fioku tražeći rukavice za jahanje.
„Potrebna ti je pratnja.“
„Zašto?“, upitala je Ema prezrivo. „Nikolas je rođak, zar ne?“
„Pa i nije baš. Možda bi moglo da se kaže je on izuzetno daleki rođak po
bračnoj liniji.“

33
 Knjige.Club Books

„Sumnjam da postoji bilo kakva mogućnost za skandal ako budem otišla na

jahanje sa njim. Niko pri zdravoj pameti ne bi pomislio da se Nikolas Angelovski
iznenada zainteresovao za neku riđu usedelicu.“
„Ti nisi usedelica.“
„Nisam baš ni najpoželjnija devojka Londona.“ Ostala je okrenuta leđima
Tasiji, nastavljajući da pretura po ormaru.
Čuo se Tasijin tihi uzdah. „Ema, kada ćeš prestati da se toliko ljutiš na svoju
porodicu?“
„Možda kada budete prestali da se mešate u svaki segment mog života.
Osećam se u kao da sam u kavezu, kao one jadne životinje na mojoj farmi.“ Ema
je tvrdoglavo ostala okrenuta leđima Tasiji sve dok nije začula zvuk njenih koraka
kako se udaljavaju. Prkosno je bacila pogled na Samsona, koji ju je zbunjeno
gledao isplaženog jezika.
„Ne gledaj me tako“, promrmljala je Ema. „Stala je na tatinu stranu, kao i
uvek.“ Pas je nastavio da bulji u nju, radoznalo trzajući uši. Odjednom se prevrnuo
na leđa i ispružio šape u znak poziva da ga pomazi po stomaku.
Emin gnev je istog trenutka nestao i ona mu je prišla uz prigušeni smeh. „Ti
si jedan blesavi matori pas. Smešan pas.“ Čučeći pored njega, provlačila je svoje
kratke nokte kroz njegovu grubu dlaku dok je on cvilio i veselo se migoljio. Ema
je duboko uzdahnula. „Oh, Samsone... koliko sam ti samo svojih tajni poverila?
Ti si moj najbolji prijatelj.“ Mazila mu je dugačke uši dok je sa čežnjom
nastavljala da priča. „Pitam se zašto ne mogu da budem odmerena kao Tasija. Ona
tako dobro upravlja svojim osećanjima. Moja uvek nekontrolisano eksplodiraju.
Fibi Koterli je bila u pravu - više vremena provodim u štali nego u balskoj dvorani.
Sa životinjama ne moram da budem prefinjena ili da pazim na ponašanje. Sve što
treba da uradim je da ti pružim ljubav koju mi ti odmah uzvratiš. Zar nije tako,
Samsone?“ Setno se osmehnula kada joj je pas gurnuo ruku njuškom. „Možda bi
Adamova ljubav prema meni vremenom izbledela. Mislim da ne bih bila dobra
žena nikome. Ljubav nije dovoljna. Žena treba da bude poslušna, odana, lepa i
korisna svom mužu. Umesto toga, ja sam prosečna, divlja i...“
Pogledala je sebe namrštivši se na svoju uobičajenu odevnu kombinaciju
pantalona, čizama i bele košulje. Više je volela da jaše muškim stilom, u muškoj
odeći. Tako je bilo daleko udobnije, a da ne spominjemo lakše kontrolisati konja.
Međutim iz nekog razloga danas nije htela da se pojavi pred Nikolasom
Angelovskim u svojim pantalonama.
Vratila se do svog ormara i otvorila ukrašena vrata, a zatim je počela a pomera
slojeve odeće sve dok nije pronašla svoju plavu odeću za jahanje. Veoma lepo
ukrojen sako i vunena suknja bili su indigo plave boje koja je pristajala njenim
očima. Kopajući dublje po ormaru, Ema je pronašla svetio plavi veo koji je išao
uz njen crni visoki svileni šešir.

34
 Knjige.Club Books

Okrenula se i nacerila svom radoznalom psu. „Princ Nikolas čeka. Šta misliš,
Samsone? Da li da ga iznenadim tako što ću se obući kao dama?“

Čekao ju je u predvorju, oslonjen na ivicu osmougaonog kamenog stola sa

ležernom elegancijom. U jednoj ruci je držao bič za jahanje, lagano udarajući
njime о svoje pantalone od jelenske kože i uglačane čizme. Sunčeva svetlost je
dopirala sa prozora na vrhu hodnika, pretvarajući njegovu kosu u zlatni blesak.
Dok je posmatrao Emu kako silazi niz veliko stepenište, u njegovim očima se
pojavio drski sjaj kao da su njih dvoje delili neku tajnu. A zapravo i jesu, prisetila
se Ema sa iznenadnom nelagodom. Nikolas je nekako znao da ona nikome neće
reći da ju je poljubio.
Razmišljala je о tome da kaže nekome. Ali joj se činilo da ne bi imalo smisla.
Znajući kakva bi bila reakcija njenog oca i kakvu primedbu bi pokušao da uputi
Nikolasu, pomislila je da bi sve to bilo previše ponižavajuće.
Osmehnuo joj se. „Drago mi je što si pristala da me vidiš, rođako moja.“
„Bilo mi je dosadno“, rekla je ravnodušno. „Pomislila sam da bi mogao malo
da me razonodiš.“
„Baš imam sreće što nisi imala boljih ponuda za danas.“ Njegov ton je bio
ležeran, gotovo veseo.
Ema ga je sa interesovanjem pogledala i došla do zaključka da je delovao
zaista zadovoljno što ide na jahanje sa njom. Samozadovoljno, zapravo.
Sumnjičavo je skupila oči. „Šta ti zapravo hoćeš, Niki?“
„Hoću malo da te razonodim.“ Ponudio joj je savijenu ruku kako bi i krenula
sa njim.
Ema je ignorisala ovaj kavaljerski gest. „Ne treba mi pratnja džentlmena do
sopstvene štale“, rekla je pokazujući mu da krene za njom. „I ako se danas budeš
usudio samo jednim prstom da me dotakneš, osakatiću te.“
Nikolas se nasmejao i požurio da stigne njen žustri korak. „Hvala na
upozorenju, rođako moja.“
Konj kojeg je Ema odabrala, gipki i energični riđan, dobro se slagao sa crnim
pastuvom kojeg je Nikolas doveo. Jahali su u savršenom skladu, nakon što je
nervozni temperament pastuva doveden u red. Ema nije mogla da nađe manu u
načinu na koji je Nikolas jahao. Bio je strpljiv sa životinjom i koristio je odmerene
disciplinske mere kako bi ga držao pod kontrolom. Ipak, osećala je sudar njihovih
karaktera i po načinu na koji je Nikolas vodio pastuva. Skoro svi muškarci su
jahali na isti način, kao da su imali potrebu da dominiraju nad životinjom i stave
je u inferioran položaj. Ema je pak tretirala svoje konje kao ravnopravne partnere.
Zbog toga su mnogo bolje reagovali na njene komande.
Ema i Nikolas su jahali spustivši se sa velikog brda na kojem je sagrađen
Sautgejt hol, sve do periferije jednog živopisnog gradića koji se nalazio u
podnožju. Dan je bio vedar i topao, duvao je prijatni povetarac. Nakon što su prešli
35
 Knjige.Club Books

mali potok, presekli put kroz hrastovu šumu koja se graničila sa Sautgejtom,
jurnuli su preko široke zelene livade. Pastuv je lako pretekao Eminog riđana, pa
je ona usporila, prihvatajući svoj poraz kroz smeh.
„Bila bih ti ozbiljna konkurencija da nisam jahala bočno“, povikala je.
Nikolas je zauzdao svog pastuva i uzvratio joj je osmehom. „Nikada nisam
video neku ženu da jaše kao ti, Emelija. Lastavica u letu ti nije ravna.“
„Je li to ruska verzija mog imena?“
Klimnuo je glavom. „Jedna moja prabaka se zvala Emelija. Pristaje ti.“
Napravio je krug oko nje. „Hoćemo li malo da prošetamo?“
„U redu.“ Ema je lako sjahala pre nego što joj je ponudio pomoć.
Nikolas je skliznuo sa sedla i prekorio je kao tvrdoglavo dete. „Previše si
samostalna, rujška. Da li je toliki zločin povremeno uhvatiti muškarca za ruku?
Da ti neko pomogne da siđeš sa konja ili da se popneš uz stepenice?“
„Ne treba mi pomoć. Ne želim da zavisim ni od koga.“
„Zašto?“
„Zato što bih mogla da se naviknem na to.“
„Je li to tako strašno?“
Slegnula je ramenima. „Bolje mi je kad sam sama. Uvek je tako bilo.“
Ostavili su konje da pasu pod krošnjom jednog starog hrasta, a oni su krenuli
da se prošetaju po širokoj zelenoj livadi.
Po travi su zujale pčele koje su sakupljale polen sa poljskog cveća. Ema je
često krišom bacala pogled na Nikolasa, diveći se njegovom gracioznom hodu
poput mačke. Nikada nije upoznala tako nepredvidivog muškarca. Prvi put kada
ga je videla, napravio je razdor u njenoj porodici i svi su ga tada mrzeli. Međutim
kako su godine prolazile uspeo je da pronađe svoje mesto u njihovim životima.
Možda nije bio rado viđen gost kod Stoukherstovih, ali se u svakom slučaju
njegovo prisustvo tolerisalo.
„Nikada ne bih pomislila da ćemo jednog dana šetati ovako sami“,
prokomentarisala je.
„А zašto?“
„Za početak, moj otac te ne voli, moja porodica ti ne veruje, a svi koje znam
kažu da si opasan.“
„Nisam opasan“, rekao je smešeći se.
„Priča se da si podlac, izdajnik, zavodnik udatih žena, neki čak kažu da si i
hladnokrvni ubica.“
Nikolas je dugo ćutao, a onda je usred njihove bezbrižne šetnje po travi tiho
odgovorio: „Sve te stvari su istinite. Čak i poslednja. Napustio sam Rusiju jer sam
ubio čoveka, ali u tome nije bilo ničeg hladnokrvnog.“

36
 Knjige.Club Books

Ema se malo zateturala, pogledavši ga zapanjeno. Izraz lica mu je bio

nedokučiv, a smeđe-plave duge trepavice zaklanjale su mu oči. Zašto joj je,
zaboga, ovo priznao? Osetila je kako joj srce uznemireno lupa. On je nastavio da
hoda dok ga je ona nesigurno pratila. Stigli su do staze oivičene drvenom
ogradom.
Nikolas se zaustavio na sredini staze, osećajući napetost u mišićima.
Rizikovao je što priznaje Emi šta je sve uradio, ali je znao da će ona to pre ili
kasnije saznati, pa je odlučio da je bolje da to čuje od njega. Obrisao je rukavom
znoj sa čela. „Da li bi želela da čuješ nešto više о tome?“
„Mislim da bih“, rekla je nesigurno, međutim on je osetio veliku radoznalost
koja se krila iza njene smirenosti.
„Čovek koga sam ubio zvao se Samvel Šurikovski.“ Nikolas je zastao i sa
mukom progutao pljuvačku. Pet carskih islednika i dve nedelje mučenja nisu
uspeli da izvuku te reči iz njega. Odjednom je osetio da su ožiljci počeli da ga
peku i svrbe. Nastavio je sa mukom da govori, odsutno trljajući svoje zglobove.
„Šurikovski je bio guverner Sankt Petersburga i carev omiljeni savetnik. On i moj
brat Mihail bili su ljubavnici. Kada je Mihail prekinuo njihovu vezu, Šurikovski
je poludeo od besa... i nožem ga je usmrtio.“
„Oh“, rekla je Ema sa zaprepašćenjem pokušavajući da obradi u glavi
informaciju da, ne samo da je njegov brat imao ljubavnika, već i da ga je taj isti
ljubavnik ubio. Bilo je to šokantno otkriće, posebno izgovoreno tako ležernim
tonom. U njenom prisustvu nikada se nije razgovaralo о temama kao što su seks i
ubistva, izuzimajući Tasijina majčinska predavanja о moralu.
„Mihail mi je bio sve što sam imao“, rekao je Nikolas. „jedino mi je do njega
bilo stalo. Osećao sam odgovornost prema njemu. Kada je ubijen, ja sam...“
Zastao je i odmahnuo glavom. Sunčeva svetlost se poigravala po njegovoj
zlatnosmeđoj kosi praveći pregršt iskrica. „Jedina stvar koja me je držala živim i
terala me da funkcionišem bila je želja da pronađem njegovog ubicu.“
Nikolas je na trenutak delovao kao da naglas razmišlja dok su mu se vraćala
zamagljena sećanja. Držao je otvorene oči, ali kao da nije video ništa ispred sebe.
„Prvo sam mislio da je Tasija to uradila. Kao što se sećaš, pratio sam je od Rusije
do Engleske u nastojanju da je nateram da plati za ubistvo. Međutim, onda sam
saznao da je Šurikovski bio odgovoran i odmah sam znao da pravda nikada neće
biti zadovoljena ukoliko je ja sam ne uzmem u svoje ruke.“
„Zašto nisi mogao da dozvoliš nadležnim organima da se pozabave time?“
„U Rusiji je politika na prvom mestu. Šurikovski je bio carev pratilac i
miljenik, te sam znao da nikada neće biti krivično gonjen za Mihailovo ubistvo.
Bio je previše uticajan.“
„Znači, osvetio si se“, rekla je Ema muklim tonom.
„Vodio sam računa da ne ostavim dokaze, ali sam ipak bio osumnjičen. I bio
sam uhapšen.“ Nikolasu su na jednom reči zapele u grlu. Bilo je toliko toga što

37
 Knjige.Club Books

nije mogao da joj kaže, stvari koje nikada ne bi mogao da izgovori, noćne more
koje su ga pritiskale duboko u duši. Sa mukom je ponovo navukao svoju
uobičajenu smirenu masku. „Vlada je pokušala da iznudi priznanje od mene, ako
ne za ubistvo, onda za izdaju. Budući da sam odbio da pričam, bio sam prognan.“
Tada je zaćutao, gledajući u tvrdu zemlju pod svojim nogama. Povetarac mu je
hladio vlažno čelo i kosu. Izgnanstvo iz Rusije bilo mu je gore od mučenja ili čak
i smrti. Za njega je to značilo biti odsečen od samog izvora života.
Čak su i najozloglašenije zločince svi žalili kada bi bili proterani iz svoje
voljene zemlje. Zvali su ih neščastnie - ‘nesrećnici’. Rusija je bila kao neka velika
majka, a svoju decu je odgajala ledenim vazduhom i mračnim šumama, ljuljajući
ih u svom naručju od zemlje i snega. Deo Nikolasove duše je uvenuo od kada je
poslednji put napustio Sankt Peterburg. Ponekad bi sanjao da je još uvek tamo, a
onda bi se probudio sa nepodnošljivim bolom zbog čežnje.
„Zašto mi ovo govoriš?“ upitala je Ema prekidajući njegove sumorne misli.
„Ti nikada ništa ne radiš bez razloga. Zašto si želeo da baš ja to čujem?“
Nikolas ju je pogledao, cinično se nasmejavši zbog njenog ozbiljnog izraza
lica. „Zar se prijatelji ne poveravaju jedni drugima?“
„Kako znaš da nikome neću reći?“
„Prosto ću morati da ti verujem, dušenka.“
Ema ga je pomno posmatrala. „Da li ti je žao što si ubio Šurikovskog?“
Nikolas je odmahnuo glavom. „Ne verujem u žaljenje. To ne može da
promeni prošlost.“
„Ti si čovek bez morala“, rekla je Ema, gledajući ga svojim plavim očima.
„Trebalo bi da te se plašim, ali ja to ne osećam.“
„Kako si ti hrabra“, podrugljivo je rekao sa osmehom.
„Čak mislim da bih uradila istu stvar da sam bila na tvom mestu.“
Pre nego što je Nikolas uspeo da odgovori, osetio je kako mu je dodirnula
zglob. Zastao je shvativši da je nesvesno trljao ožiljke na grudima dok su
razgovarali. Ruka mu se ukočila ispod njenih tankih prstiju. Nije bilo sažaljenja
na Eminom licu. Posmatrala ga je sa čudnim prihvatanjem, kao da je u pitanju
divlje stvorenje koje se ne može kriviti zbog svoje urođene prirode.
„Dakle, ne kriviš me za ubistvo?“, upitao je grubim glasom.
„Nije moje da ti sudim, ali razumem zašto si to uradio.“ Njena ruka je nežno
dodirivala njegovu. „Čuvaću tvoje tajne, Niki.“
Nikolas se nije pomerio. Mišići su mu se skupili kada je osetio iznenadno
strujanje osećanja. Želeo je da je zagrli, stegne, poljubi... da je odmah spusti tu na
zemlju, raspusti njenu crvenu kosu i uzme je nasred polja kao neku seljančicu.
Umesto toga, on se samo povukao i izvukao je svoju ruku iz njene. Odgovorio joj
je prijatnim, prijateljskim tonom: „Verujem da hoćeš, Emelija.“

38
 Knjige.Club Books

Oprezno mu se osmehnula i ponovo je počela da hoda, dok joj se suknja vukla

po prašnjavom putu.
Nikolas je išao pored nje sa rukama u džepovima. Nije odreagovala kako je
očekivao. Previše je lako prihvatila njegovu priču. Bila je prezaštićena od strane
svoje porodice koja joj je omogućavala da živi život kao iz romana. Bila je
naivnija nego što je mislio. Sirota mala ladice, pomislio je, gledajući je kroz svoje
duge trepavice boje ćilibara. Zašto moraš baš toliko da mi olakšavaš da te
iskoristim?
„Mogu li ponovo da te vidim sutra?“, upitao je.
Ema je oklevala, grickajući donju usnu. „Ne“, konačno je rekla. „Biću u
Londonu do kraja nedelje.“
„Društveni angažman?“
„Zapravo, prisustvujem sastanku K.D.H.T.Ž13. Zamolili su me da kažem
nekoliko reči о najnovijim zakonima о zaštiti životinja.“
„Hoće li tvoja porodica poći sa tobom?“
Ema je stegla vilicu. „Ne. Oni se ne interesuju za moje lične ratove, a čak i da
nije tako, ne bih želela da budu tamo.“
„Ah“, rekao je tiho. „Znači, još se nisi pomirila sa ocem.“
Zatresla je glavom. „Moj otac je oterao ljubav mog života. Kada bi tebi neko
tako nešto učinio, sumnjam da bi mu brzo oprostio!“
„Možda ne bih. Ali meni niko ne treba, dok si ti... ti si izgubila svoju ljubav i
porodicu u isto vreme.“ Nikolas je očekivao njenu reakciju, ali je ona dobro
prikrivala svoje emocije. Odlučio je da joj uputi još jedan pažljivo smišljeni
komentar koji je trebalo da pogodi u cilj. „Nije lako biti usamljen, zar ne?
Praznina, tišina, nametnuta samoća... mogu da pretvore i jednu palatu u zatvor.“
Ema se začuđeno okrenula ka njemu, širom otvorenih očiju. Ne obazirući se
kuda hoda, spotaknuta se о duboku brazdu na putu. Nikolas ju je odmah zadržao
i pre nego što je stigla da se pobuni, provukao je svoju ruku ispod njene.
Nonšalanto se osmehnuo gledajući u njeno zajapureno lice. „Prihvati pomoć kada
ti se nudi, rođako moja. Ovo je samo ruka na koju treba privremeno da se osloniš.“

Kraljevsko društvo za humani tretman životinja održalo je svoju godišnju

generalnu skupštinu u jednoj sali za predavanja u Londonu, nedaleko od Kovent
gardena. Ta zgrada je nekada bita stari hotel i nalazila se u ulici poznatoj po
aukcijskim i izdavačkim kućama, kao i prodavnicama knjiga. Pogledavši oko sebe
prostoriju osvetljenu samo svetlošću koja je dolazila spolja kroz poluzatvorene
prozorske kapke, Ema je osetila bliskost sa gomilom od dve stotine članova
Društva. To su bili uglavnom muškarci srednjih godina, jedni su bili mršavi i

13
Kraljevsko društvo za humani tretman životinja, prim. prev.

39
 Knjige.Club Books

sedeli su ukočeni u svojim stolicama od mahagonija, dok su drugi bili

debeljuškasti i jedva su uspevali da se smeste na četvrtasta sedišta. Tu se nalazio
i mali broj žena od kojih je najmlađa bita duplo starija od nje.
Ema je znala da nisu sve one imale isti motiv za prisustvo na tom skupu, tako
su neke od njih delile njenu strast za dobrobit životinja, druge su pak bile tu samo
zato što je ta vrsta aktivizma bita u modi. Ipak, ništa od toga nije bilo važno sve
dok su se zajedno borile za važan cilj.
Osetivši nečiji pogled na sebi, pogledala je u red sa svoje desne strane.
Nekoliko mesta dalje sedeo je mladić uskog lica i živahnih tamnih očiju.
Razmenivši sa njim diskretan osmeh, Ema je pokušala da se priseti njegovog
imena. Bio je to gospodin Henri Dauling, ili mu je ime bilo Hari. Razgovarali su
jednom ili dva puta. Ako se dobro sećala, radio je za jednu izdavačku kuću, ali je
zapravo njegovo pravo interesovanje bilo vezano za pse. Bio je poznat kao jedan
od najistaknutijih odgajivača škotskih ovčara u Engleskoj. Njegovo lice sa
šarmantnim oštrim crtama podsećalo ju je na Presto, njenu lisicu. Ema mu se
osmehnula pre nego što je skrenuta pogled. Ipak, osećala je da je nastavio da zuri
u nju, te su joj se obrazi zarumeneli od iznenadnog naleta topline.
Sastanak je prolazio, govornici su se smenjivali, dok su ostali članovi hvatali
beleške ili pripremali svoje govore. Čulo se škripanje drvenih stolica svaki put
kada bi neko prekrštao ili pomerao noge. Povremeno je dolazilo do prekida jer su
članovi tražili da se pojasne određene izjave ili informacije.
Posle četvrtog govornika došao je red i na Emu. Lord Krauls, predsednik
Društva, tražio je izveštaj о priručniku vezanom za zakon о zaštiti životinja i Ema
je osetila da joj se od treme suše usta.
Činilo se da je prostorija odjednom utihnula. Ema je oprezno krenula ka
govornici, držeći hrpu papira u rukama kao neku vrstu štita. Stomak joj se prevrtao
od nervoze i uzbuđenja. Zgrčivši ramena kao da se brani, čvrsto je stegla papire i
zagledala se u lica ispred sebe u prvim redovima. Iznenadila se kada je shvatila
da joj glas zvuči jasno i staloženo.
„Gospodo, donela sam predložene izmene u Priručniku za zaštitu životinja.
Prepravili smo ga u skladu sa mnogim mudrim i korisnim sugestijama uglednih
članova Društva. Ako priručnik bude bio odobren, odštampaćemo ga u mnogo
primeraka i razdelićemo ga građanima.“
Jedan stariji gospodin iz prvih redova se javio. „Da li bi ledi Ema želela da
nas upozna sa izmenama?“
Ema mu je brzo klimnula opustivši malo ramena. „Naravno, gospodine.
Priručnik daje detaljnije objašnjenje postupka za podnošenje tužbe za
zlostavljanje životinja. Trebalo bi prikupiti izvesne dokaze u trenutku izvršenja
krivičnog dela kako bi se sprovelo uspešno krivično gonjenje. Javnost je i te kako
svesna svakodnevnog zlostavljanja životinja po ulicama - svi smo viđali konje
koje udaraju bičevima, toljagama ili lopatama; stoku koju maltretiraju na putu do
pijace; iživljavanje nad psima i mačkama lutalicama. Mnogi ljudi su uznemireni
40
 Knjige.Club Books

jer su svedoci te okrutnosti kojom su okruženi, ali ne znaju šta mogu da urade da
to zaustave. Priručnik sadrži smernice za prepoznavanje krivičnog dela i
procedure za prijavu kriminalaca nadležnim organima.“
Na Emino iznenađenje, gospodin Dauling je postavio pitanje. „Ledi Ema, šta
je sa naučnim eksperimentima? Da li se u priručniku pominje praksa vivisekcije?“
Ema je sa žaljenjem odmahnula glavom. „Medicinska i naučna zajednica
tvrde da treba da nastave sa vršenjem vivisekcije - postupak seciranja živih
životinja - kako bi unapredili svoje znanje. Međutim nemaju dokaza da se time
postiže bilo šta, osim što na hiljade životinja izlažu okrutnoj i bolnoj smrti.
Svakako bih ovu temu spomenula u priručniku, ali trenutno nemam nikakve
smernice. Nemamo način da saznamo koje su naučne prakse neophodne, a koje
su samo puko sadističko eksperimentisanje. Možda će članovi Društva razmisliti
da bi vredelo imenovati komisiju za proučavanje ove situacije.“
Ema je želela da nastavi, ali joj je nešto u zadnjem delu prostorije privuklo
pogled, muška silueta obučena u tamno odelo i poznati zlatni sjaj. Bio je to princ
Nikolas. Čak i na ovoj udaljenosti, njegove oči i kosa boje ćilibara bile su
upadljive. Obuzela ju je zbunjenost i jedva je uspela da čuje kako je lord Krauls
podržao njen predlog, kao i to da su ga potom svi izglasali i prihvatili. Nekako je
uspela da skrene pogled sa Nikolasa i preda rukopis sekretaru kluba, koji je stajao
blizu nje. Muškarci koji su sedeli u njenom redu su ljubazno ustali da bi joj
omogućili da se vrati na svoje mesto.
Sastanak je trajao još sat vremena. Ema je držala prikovan pogled za leđa
stolice ispred sebe, nesposobna da se koncentriše. Ipak, uspela je da se odupre
iskušenju da pogleda u Nikolasa. U njoj su se preplitali nelagodnost i bes. Ali...
da li je ipak postojala mogućnost da je osetila i tračak zadovoljstva? Nikolas je
bio zgodan i moćan čovek. Mnoge žene bi učinile sve kako bi privukle njegovu
pažnju na samo nekoliko minuta... a on je bio tu i čekao nju.
Nakon što su završne napomene lorda Kraulsa označile kraj sastanka,
okupljeni su počeli da se razilaze. Ema se probila do kraja svog reda i najednom
se našla pored gospodina Daulinga. Njegove duboke tamne oči su joj se
osmehivale.
„Ledi Ema, predložiću lordu Kraulsu da se vaše ime nađe u priručniku u znak
priznanja za sjajan posao koji ste obavili.“
„O, ne“, rekla je Ema iskreno. „Hvala vam, ali nisam uradila baš mnogo toga.
I ne želim nikakvo priznanje, već samo da se pomogne životinjama.“
„Biću slobodan da kažem da ste skromni koliko i privlačni, ledi Ema.“
Zbunjena, ali ujedno i polaskana, Ema je spustila pogled.
Gospodin Dauling je ponovo progovorio, ali ovog puta malo opreznijim
tonom. „Ledi Ema, pitao sam se da li biste razmotrili...“

41
 Knjige.Club Books

„Rođako moja.“ Meki ruski akcenat je presekao njihov razgovor. „Baš lepo
što sam te pronašao ovde. Vidim da je negde nestao tvoj pratilac. Moraš mi
dozvoliti da te bezbedno vratim kući.“
Ema se trgla i namršteno pogledala Nikolasa, koji je savršeno dobro znao da
je ona često odbijala da ispoštuje osnovni bonton u vezi sa pratnjom. To je bila
jedna od privilegija njene opšteprihvaćene ekscentričnosti. Shvativši da je ipak
bila u obavezi da upozna ovu dvojicu muškaraca, prekrstila je ruke na grudima i
grubim tonom ih je predstavila. „Prinče Nikolase, mogu li da vam predstavim
gospodina Daulinga.“
Muškarci su se kratko rukovali. Nikolas je odmah okrenuo leđa Daulingu,
grubo mu dajući do znanja da je sa njim završio upoznavanje. „Danas izgledaš
veoma dobro, Emelija.“
Gospodin Dauling je malo sačekao dok mu se pogled nije susreo sa Eminim.
Ona mu se osmehnula sa izvinjenjem u očima. „Želim vam ugodan dan, ledi
Ema“, rekao je oklevajući. „Sve najbolje želim vama i vašoj... porodici.“
Nesigurno je pogledao u Nikolasa, očigledno se pitajući kako se plavokosi Rus
uklapao u tu kategoriju. Zatim se diskretno povukao kao oblačić dima.
Ema je ljutito pogledala Nikolasa. „Šta ti radiš ovde?“
„Zainteresovan sam za zaštitu životinja“, rekao je blagim tonom.
„Đavola si zainteresovan. Ovo je bio zatvoren sastanak. Kako si ušao?“
„Kupio sam članstvo.“
„Ne možeš da kupiš članstvo, moraš da popuniš papire i prođeš kroz intervjue,
a onda sledi glasanje glavnog odbora...“ Naglo je zastala. „Pa ti si podmitio
nekoga iz odbora.“
„Dao sam donaciju“, ispravio ju je.
Ema se ogorčeno nasmejala. „Postoji li nešto što tvoj novac ne može da ti
obezbedi? Šta sada želiš?“
„Nameravam da te ispratim kući, rođako moja.“
„Hvala, ali ispred me čeka kočija.“
„Bio sam slobodan da otkažem tvoju kočiju.“
„Ti drski čoveče“, rekla je hladno. „Da li uvek sve bude po tvome?“
„Gotovo uvek.“ Nikolas ju je ispratio iz zgrade, ne obazirući se na radoznale
poglede koji su ih pratili. „Volim da te gledam kako držiš govore, Emelija. Divim
se ženama koje ne pokušavaju da sakriju svoju inteligenciju.“
„Jesi li zato krenuo za mnom u London? Zato što mi se toliko diviš?“
Nasmejao se njenoj drskosti. „Priznajem da sam se zainteresovao za tebe. Da
li možeš da osudiš čoveka zbog toga?“
„Ja ne osuđujem, ali imam dosta sumnji. Posebno kada si ti u pitanju. Mislim
da imaš gomilu skrivenih motiva, Niki.“

42
 Knjige.Club Books

Na ovo se oduševljeno nasmejao, te ju je odveo do ivičnjaka, gde ih je čekala

lakirana kočija upregnuta sa četiri crna blistava Orlov kasača, najboljim
zaprežnim konjima na svetu. Dvojica visokih lakeja u crnim livrejama stajali su
pored kočije.
Ema je ušla u kočiju i smestila se na presvlaku od tamnocrvenog somota.
Unutrašnjost je bila ukrašena drvenim panelima sa intarzijom, prozori su bili
uokvireni zlatnim ramovima, a svetiljke optočene poludragim kamenjem. Čak i
pored značajnog bogatstva svoje porodice, Ema nikada nije bila u tako luksuznom
vozilu. Nikolas je sedeo naspram nje dok je kočija sa neverovatnom lakoćom
klizila po neravnim londonskim ulicama.
Očarana ovim luksuzom, Ema se zapitala kakav je život Nikolas vodio u
Rusiji. „Niki“, iznenada ga je upitala, „da li si za ovo vreme uspeo da vidiš nekoga
iz svoje porodice? Da li su ti ikada došli u posetu?“
Nije pokazao nikakvu reakciju, ali je ona osetila da ga je ovo pitanje zbunilo.
„Ne... niti sam to očekivao od njih. Prekinuo sam sve veze kada sam napustio
svoju zemlju.“
„Ali valjda ne i rodbinske veze. Imaš sestre, zar ne? Tasija je jednom
spomenula da imaš četiri ili pet...“
„Pet“, rekao je ravnodušno.
„Zar ti ne nedostaju? Zar ne bi voleo da ih vidiš?“
„Ne, ne nedostaju mi. Bili smo praktično stranci. Mihail i ja smo odgajani
odvojeno od naših sestara.“
„Zašto?“
„Zato što je moj otac tako želeo.“ Na licu mu se pojavio gorki osmeh. „Bili
smo poput životinja na tvojoj farmi. Svi smo boravili u svojevrsnim kavezima i
bili prepušteni na milost i nemilost mog oca.“
„Nisi ga voleo?“
„Moj otac je bio jedno bezdušno kopile. Kada je umro, pre deset godina, niko
na ovom svetu nije žalio za njim.“
„Šta je sa tvojom majkom?“ upitala je Ema zaprepašćeno.
Nikolas je odmahnuo glavom i osmehnuo se. „Ne bih voleo više da pričam о
svojoj porodici.“
„Razumem“, promrmljala je.
Nikolas je nastavio da se osmehuje. „Ne, ne razumeš. Angelovski su loša sorta
ljudi i svaka naredna generacija je gora od prethodne. Započeli smo karijeru kao
zavađeni članovi kraljevske loze iz Kijeva, a zatim smo se pomešali sa nekim
prostim seljacima i dodali smo na to i gene mongolskog ratnika koji je imao običaj
da pije krv svog konja kako bi se osvežio tokom dugog puta. Loza nam je pretrpela
samo moralni sunovrat, a ja sam dobar primer toga.“
„Pokušavaš li da me uplašiš?“

43
 Knjige.Club Books

„Samo te upozoravam da ne gajiš iluzije о meni, Ema. Trulo drvo ne rađa

dobar plod. Bilo bi mudro da to zapamtiš.“
Veselo se nasmejala. „Zvučiš kao Tasija kada citira Bibliju. Nikada te nisam
doživljavala kao religioznog čoveka.“
„Religija je upletena u svaku poru života jednog Rusa. Ne postoji način da se
to izbegne.“
„Da li ideš nekada u crkvu?“
„Ne idem od kada sam bio dečak. Moj brat i ja smo mislili da anđeli žive na
vrhovima crkvenih kupola i da sakupljaju naše molitve, pa ih šalju na nebo.“
„Da li su vaše molitve ikada bile uslišene?“
„Nikada“, rekao je hladno i slegnuo ramenima. „Ali naš glavni talenat je
velika izdržljivost... to je božji dar Rusima.“
Kočija je prošla pored jedne prljave pijace prepune tezgi sa voćem i povrćem
i štandovima sa ribom i polovnom robom. Bučna gomila ljudi koja je prolazila
ulicom izazvala je zastoj u saobraćaju. Do njih je dopirala neka neobična galama,
mešavina ljudskih glasova i životinjskih urlika.
Kada se kočija zaustavila, Ema se nagnula i radoznalo pogledala kroz prozor.
„Nešto se dešava na ulici“, rekla je. „Neka tuča, možda.“
Nikolas je otvorio vrata kočije i lagano iskočio iz nje. Ema je sačekala
nekoliko minuta, slušajući žamor. Pomislila je da su se možda dva vozila sudarila
ili da je neko pregažen. Srce ju je zabolelo kada je začula njištanje konja - ili je to
možda njakao magarac. Mogla je lako da prepozna bol i strah u njegovim kricima.
Nije uspela da izdrži i iskočila je iz kočije baš kada se Nikolas vratio sa smrknutim
izrazom lica.
„Šta se dešava?“ upitala je zabrinuto.
„Nije ništa. Vrati se unutra, proći ćemo za nekoliko minuta.“
Ema je pogledala u njegove bezizražajne oči, a zatim je hitro projurila pored
njega.
„Ema, vrati se...“
Ignorišući njegov odsečan ton, jurnula je kroz uzavrelu gomilu ljudi.

44
 Knjige.Club Books

Treće poglavlje

Jedna zaprežna kola natovarena ciglama blokirala su saobraćaj na jednoj

prometnoj raskrsnici. Izmučeni pogrbljeni magarac, kome su se ocrtavala rebra,
iz sve snage je pokušavao da povuče kola uz jednu uzbrdicu. Njegov vlasnik,
nabijeni omanji čovek sa rukama veličine lopate, tukao je magarca lancem. Jadna
životinja bila je krvava i u ranama i kolutala je očima.
U priručniku koji je Ema upravo predstavila Kraljevskom društvu za humano
postupanje sa životinjama, nalazila se lista procedura u ovakvim situacijama.
Trebalo je da se zapisu imena krivaca i svedoka, specifičnost zločina, opisi
nanetih rana... međutim kada je začula bolne urlike tog jadnog magarca,
zaboravila je na sve propisane postupke. Osetila je nalet besa koji joj je celo telo
uzdrmao, te se progurala kroz gomilu.
„Prestani! Istog trenutka da si prestao ili ću te ubiti!“
Zatečeni nastupom ove vatrene crvenokose, okupljeni ljudi su joj se brzo
sklonili sa puta. Čovek debelog vrata zastao je i pogledao u nju. „Gledaj svoja
posla, kučko!“
Ignorišući ga, Ema je prišla prestravljenoj životinji, te je počela da je umiruje.
Magarac je u jednom trenutku gurnuo njušku u njena nedra, kao dete koje traži
utočište. Među okupljenim svetom razlegao se iznenađeni žamor.
Vlasnika nije dirnula ova scena. „Skloni se od moje životinje“, viknuo je i
preteći podigao ruku. „Nateraću ga da se popne uz ovo brdo makar mu to bilo
poslednje.“
„Pozvaću policiju da te uhapsi“, viknula je Ema, mazeći vrat životinje koja se
tresla od straha. „Kola su preteška i neće moći da ih povuče, ti glupo kopile!“
„Odlazi!“ Lanac je poleteo kroz vazduh i odmah potom udario u tlo blizu
njenih stopala. „Odmakni se ili ću ti razbiti glavu ovim lancem.“
Ema je refleksno zagrlila magarca. Pogledavši u čovekovo modro lice, znala
je da mu je bes pomutio razum i da je bio smrtno ozbiljan što se pretnji tiče. Ipak,
nije mogla da odustane, nikada sebi ne bi oprostila da sad ostavi životinju i dozvoli
da bude na smrt pretučena. „Gospodine“, počela je pomirljivim tonom, ali on je
prasnuo i iz njega je izletela bujica uvreda, te je ponovo zamahnuo lancem.
Odjednom se sve toliko brzo odigralo da nije uspela da shvati šta se dešava.
Nikolas se tu stvorio brzinom svetlosti i snažno ju je zgrabio, zaklonivši je svojim
telom, dok se sjajni lanac vitlao ispred njih. U jednom trenutku je osetila kako se

45
 Knjige.Club Books

trgnuo kada su ga metalne karike udarile, te je začula bolan uzdah koji je ispustio.
Onda se zateturao i grubo ju je odgurnuo.
Za Nikolasa je ovaj udarac izazvao unutrašnju eksploziju kakvu nije
očekivao. Izgubio je pojam о sadašnjosti; u njemu se pojavila samo prošlost koja
ga je kompletno obuzela učinivši ga bezosećajnim, bezumnim i krvožednim.
Iznova je počeo da proživljava agoniju kroz koju je prolazio dok su ga carski
islednici mučili... Hoćete li sada da priznate, Vaše visočanstvo? Ugledao je svoje
ruke stisnute oko vrata čoveka koji je zurio u njega svojim vodenasto plavim
očima ispunjenim besom i strahom u isto vreme. Mračan krvožedni poriv mu je
pomutio razum.
„Ne,“ cvilio je čovek uplašeno se izvijajući i bespomoćno se hvatajući svojim
debelim rukama za Nikolasove zategnute zglobove.
Nikolas ga je ućutkao nastavljajući da steže svoje ruke oko njegovog debelog
napetog vrata. Ubilački nagon je kao znoj kuljao kroz sve njegove pore. Samo je
jedan zvuk uspeo da dopre do njega... bio je to ženski glas, tih i intenzivan koji ga
je vratio u realnost.
„Niki! Niki, pusti ga!“
Trepnuo je i zadrhtao, a onda je pogledao u pravcu odakle je dopirao glas.
Ema je bila blizu njega i netremice ga je posmatrala svojim tamnoplavim očima.
„Pusti ga“, ponovila je. Ostrašćenost je splasnula i Nikolas je poslušao njene tihe
zahteve, te je nevoljno sklonio ruke sa čovekovog vrata.
Ovaj čovek je prestravljen pobegao ka okupljenoj gomili, držeći se za otečeno
grlo i upozoravajući ljude oko sebe promuklim glasom. „On je đavo! Pogledajte
mu u oči i uverićete se sami! Sam đavo...“
Neki ljudi su se u međuvremenu razišli, a drugi su ostali da se bune što im je
put blokiran i da traže da se raskrsnica što pre raščisti. Nekoliko dobrovoljaca se
udružilo i pomerilo zaprežna kola sa ciglama u stranu.
Nikolasovi prsti su bili i dalje ukočeni i zgrčeni. Savijao je i razgibavao
zglobove, skoro nesvestan da se Ema pobrinula da se magarac odvoji od zaprežnih
kola. Odsečnim tonom je iskusno davala instrukcije jednom od lakeja da zaveže
mršavog magarca za zadnji deo lakirane kočije. „Odvešćemo ga u dom moje
porodice“, rekla je ona odgovarajući na lakejevu diskretnu znatiželju. „Mislim da
će izdržati ukoliko se kočija ne bude kretala prebrzo.“
Nikolas je hteo da ode što pre odatle. Metež koji se odigravao oko njega nije
bio ništa u poređenju sa njegovim unutrašnjim haosom. Morao je da ode negde i
na miru da razmisli i da se sabere. Vratili su se u kočiju i seli jedno naspram
drugog. Sa iznenađenjem je konstatovao da joj je lice bilo bledo, a prsti snažno
upleteni u čvor.
„Stalno viđam ovakvo zlostavljanje životinja“, rekla je uznemireno. „Nikada
se neću naviknuti na to. Zašto ljudi moraju da budu tako okrutni?“

46
 Knjige.Club Books

Nikolas ništa nije odgovorio, već je samo navukao zavese pogledavši sa

prozora okupljenu gomilu ljudi.
Ema je zurila u njega u mračnoj kočiji, a vozilo je konačno krenulo. „Mora
da je bolelo kada te je lanac udario“, rekla je oprezno. „Da li si dobro?“
Nikolas je samo klimnuo glavom, još uvek opterećen starim mračnim
uspomenama. Kako je mogao tako lako da izgubi kontrolu? Nikada nije
dozvoljavao da ga emocije savladaju... bila je to slabost koju nije smeo sebi da
dozvoli.
Ema je ponovo progovorila provukavši prste kroz uvojke svoje kose. „Hvala
ti što si došao da me spasiš. Čini mi se da sam opet tvoj dužnik.“
„Ovaj put ne.“ Polako je počeo ponovo da obraća pažnju na nju. Iako joj nije
video lice znao je da se bori sa svojim osećanjima. „Hoćeš li maramicu?“, upitao
ju je iznenada.
Ema je odmahnula glavom, ali on je uzeo jednu iz svog kaputa i pružio joj je.
„Ne plačem“ rekla je. „Nikada ne plačem. To ništa ne rešava, i nikada mi ne
pomaže da se bolje osećam.“ Uzela je platnenu belu maramicu i glasno izduvala
nos, prkosno ga pogledavši.
Nikolas je odjednom osetio kako mu srce snažno udara. Druge žene su
koristile suze u cilju zavođenja ili izazivanja saosećanja, ali ga nikada nisu ganule.
Samo je Ema, negirajući svoju slabost, mogla ovako da utiče na njega.
Nikolas joj se instinktivno približio i zagrlio je, ignorišući njeno negodovanje.
Nakon kratke borbe, opustila se, pritisnuvši svoje grudi na njegov struk i rebra.
Kosa joj nije mirisala na parfem, već na svežinu šume, divlji komorač i zelenu
mahovinu. Duboko je udahnuo taj miris i osetio je ljutnju što su svi njegovi
planovi mogli lako da propadnu zbog silne želje. Nekako je uspeo da zadrži svoje
ruke mirne na njenim leđima, uprkos očajničkoj potrebi da je dodirne.
„Tvrdoglava, nepromišljena ludice“, šapnuo je na ruskom, znajući da ga neće
razumeti. „Čekao sam te noćima. Zamišljao sam tebe u drugim ženama... Vodio
sam ljubav sa njima, uvek se pretvarajući da si ti u mom naručju. Uskoro ćeš
saznati da si mi bila suđena. Uskoro ćeš mi doći.“
Ema je zbunjeno odmahnula glavom slušajući strani jezik. „Šta si rekao?“
Nikolas je bio opčinjen tamnim sjajem njenih očiju. Žudeo je da prisloni usta
na njenu kožu, da joj izljubi zlatne pegice na obrazima i crvenkaste trepavice.
Trudio se da zadrži samokontrolu koja je pretila da mu isklizne kroz prste kao
pesak. Upotrebio je svu svoju snagu, zaključao je svoja osećanja i progovorio
hladnim, pomalo veselim glasom: „Rekao sam ti da nema potrebe za suzama,
rujška. Ne smeš da budeš tako emotivna.“
„Ne mogu protiv sebe“ rekla je mrzovoljno. „Uvek sam bila ovakva... malo
drugačija i neobična. Volela bih da mogu da budem kao svi ostali. Jedina nada mi
je bila da se udam za lorda Milbanka.“

47
 Knjige.Club Books

Nikolas se osmehnuo, pažljivo gladeći njenu razbarušenu kosu. „Ako ti budeš

postala kao svi ostali, ja ću zauvek napustiti Englesku. Nije ti bilo suđeno da budeš
kao ostatak sveta. I ako misliš da bi ti lord Milbank doneo sreću, grešiš. Veoma
dobro poznajem taj tip muškarca.“
„Neću da slušam nikakve uvrede na Adamov račun...“
„Da li si mu ikada dozvolila da vidi ovu tvoju stranu? Da li si se ikada usudila
da se posvađaš sa njim? Njet, navukla si nežnu masku kako bi mu ugodila jer ti se
dopao njegov izgled i ljigavi šarm, a mislila si da te ne bi želeo kada bi saznao
koliko si inteligentna, hrabra i divlja. I bila si u pravu. On nije dovoljno jak
muškarac da bi cenio te kvalitete.“
„Pa, ‘divlja’ je svakako jedan od lepših kvaliteta koji krase jednu ženu“,
promrmljala je Ema sarkastično, odmaknuvši se od njega. „Stvarno se pitam zašto
se Adam sa tim ne bi složio.“
„U Rusiji bi ti bila najpoželjnija žena u zemlji.“
„Ne živim u Rusiji, hvala bogu. I prestani da mi laskaš - znaš da mi se to ne
sviđa.“
Nikolas ju je uhvatio za bradu i pogledao u njeno zajapureno lice. Koža joj je
bila nežna i mekana pod njegovim prstima. „Najpoželjnija žena“, ponovio je ne
dozvoljavajući joj da se okrene.
Ema je zadrhtala kao da je i ona osetila tu sudbinsku silu koja ih je povezivala.
Nikolas je kao i svaki Rus verovao u sudbinu... i sve što se očekivalo od njega bili
su strpljenje i izdržljivost... a Nikolas je posedovao obe te osobine.
Kočija je trucnula prešavši preko neke rupe na putu. Nikolas se odvojio od
Eme i smestio se nasuprot nje. Nastavio je netremice da je gleda, ali je ona
zadržala pogled na svojim sklopljenim rukama. Ćutali su sve dok nisu stigli do
vile Stoukherstovih na Temzi.
Ema je opreznim tonom prekinula tišinu. „Zahvalna sam ti na pomoći,
Nikolase. Ali... bih volela da ubuduće prestaneš da insistiraš da se viđamo. Mislim
da ne treba da budemo prijatelji. Ne vidim da bi bilo šta dobro moglo da proizađe
iz tog prijateljstva.“
Očekivala je da se ne složi, i da pokuša da je ubedi u suprotno. Umesto toga,
on je samo slegnuo ramenima i osmehnuo se. „Kako god ti želiš.“
Ema se sa neskrivenim olakšanjem udaljila od Nikolasa. Uz pomoć kočijaša
i konjušara, smestila je magarca u štalu iza vile i pobrinula se za njegove
ogrebotine i rane. Kopita su mu bila inficirana i da je bio neuhranjen. Ipak, činilo
se da će se životinja veoma brzo oporaviti. Zbrinuvši ga u štali, ušla je u vilu.
Vila Stoukherstovih je imala živopisni italijanski dekor. Bila je ispunjena
stubovima od svetlog mermera i istim takvim podovima, imala je elegantno
ozidane kamine i nekoliko unutrašnjih fontana, lako je vili nedostajala udobnost
Sautgejt hola, Ema je oduvek volela da boravi ovde.

48
 Knjige.Club Books

Osećajući se uznemireno i van sebe, Ema je odlučila da se okupa u prostranoj

porcelanskoj kadi. Mokrim vrhom prsta je lenjo pratila linije egzotičnih ptica
nacrtanih na pločicama kupatila... i razmišljala о Nikolasu.
Njeni susreti sa njim su je sve više zbunjivali. Nikada nije doživela toliko
oprečnih osećanja prema jednoj osobi. Bio je izazovan, šarmantan i zastrašujuć.
Čula je glasine о njegovim aferama, о mnogim, kratkotrajnim vezama sa ženama
Iz visokih krugova. To je bila kategorija žena koje je Nikolas voleo - hladnokrvne,
elegantne dame kojima su dosadili njihovi monotoni brakovi. Zašto je onda
odlučio da se angažuje oko nje? Šta bi mogao da bude njegov motiv?
U svakom slučaju, sada je sve bilo gotovo. Nikolas više nije bio deo njenog
života, baš kao ni Adam. Podigla je svoju dugu, nasapunjanu nogu i kritično je
pogledala u nju. Da je bila sitna i krhka, da li bi Adam ostao sa njom? Ema je
spustila nogu pljusnuvši vodu oko sebe i uzdahnula. Da je bila samo dovoljno
lepa, Adam nikada ne bi dozvolio da im bilo šta stane na put... ni njen otac, ni
novac, ni bilo šta. „Kada bih bila kao Tasija“, rekla je naglas.
Tasija je bila sitna, nežna i posedovala je izuzetnu lepotu koja je fascinirala
muškarce. Trudeći se da potisne tračak zavisti koji se u njoj javio, Ema je zahvatila
šaku tople vode i pokvasila je vrat i ramena.
Sada kada je izgubila Adama, sigurno će završiti kao osušena stara usedelica.
Nikada neće saznati kako je to biti sa muškarcem, kako izgleda strastveno mu se
predati i zaspati u njegovom naručju. Mogla je da pronađe ljubavnika, ali pomisao
na to ju je ispunila bolom. Osećala bi se veoma usamljeno kada bi delila krevet sa
muškarcem koga ne voli.
„Gospođice Ema?“ Jedan glas joj je prekinuo misli. Pogledala je ka vratima
gde je njena sluškinja, Kejti, stajala držeći u rukama zagrejane peškire i beli
platneni ogrtač. „Jeste li završili sa kupanjem, gospođice?“
„Mislim da jesam.“ Ema je ustala, uzela je peškir od nje i obmotala ga oko
sebe dok je izlazila iz kade.
Kejti joj je obrisala ramena drugim peškirom i pomogla joj da obuče ogrtač.
„Hoćete li da odem dole i kažem kuvaru šta biste želeli za večeru, gospođice
Ema?“
„Nisam mnogo gladna večeras.“
„Oh, ali morate nešto pojesti, gospođice.“
Ema je nevoljno klimnula glavom. „U redu, popiću čaj i poješću tost u svojoj
sobi. I želela bih nešto da pročitam. Molim te donesi mi i primerak Tajmsa.“
„U redu, gospođice.“
Ema je bosa ušla u svoju sobu i sela za toaletni stočić. Izvukavši ukosnice
rasplela je kosu, a zatim je izmasirala bolno teme. Počela je da četka dugu
kovrdžavu kosu, trudeći se da je raspetlja i uredno raščešlja sve dok je ruka nije
zabolela. Nakon što je odložila četku u jednu od pregrada toaletnog stočića,
zagledala se u svoj odraz u zlatnom ogledalu.
49
 Knjige.Club Books

Prosečne crte lica, pomislila je. Bleda pegava koža, ravan nos, oštra brada.
Jedino što joj se dopadalo bile su plave oči, identične očevim, samo što su joj
trepavice bile kestenjasto crvenkaste, a ne crne kao njegove.
Princ Nikolas joj je rekao da je poželjna. Nazvao ju je čak i lepom. Da li joj
je Adam ikada nešto tako rekao? Nije mogla da se seti. Mršteći se, otišla je do
svog kreveta i sklupčala se na plavom svilenom prekrivaču. Oslonila se potom na
jastuk i zadubila u misli sve dok se Kejti nije pojavila sa poslužavnikom.
„Izvolite, gospođice... čaj, tost i Tajms.“
„Hvala ti, Kejti.“
Kejti ju je pogledala zabrinuto. „Da li je sve u redu, gospođice? Delujete mi
iscrpljeno.“
„Dobro sam. Ovo je bio veoma dugačak dan.“ Ema je uzela parče tosta sa
puterom, a onda se potrudila da se osmehne pre nego što ga je zagrizla. Sobarica
se tek tada umirila i napustila njenu sobu.
Ema je sipala čaj iz malenog porcelanskog čajnika u šolju sa cvetovima i
zasladila ga kašičicom šećera. Otpila je gutljaj, uživajući u jakom čaju. Otvorila
je novine i prešla je pogledom po dugačkim stupcima zadržavajući se samo na
onome što ju je zanimalo. Pažnju joj je privuklo nešto pri dnu unutrašnje stranice,
jedna objava skoro sakrivena u moru slova. Zagledala se u nju sa blagim
iznenađenjem. Kako su reči polako počele da dobijaju smisao u njenoj glavi,
činilo joj se da je mastilo postajalo sve crnje i da se razlivalo pred njenim očima
kao mrlja od krvi. Iz usta joj se oteo skoro nečujni uzdah. Šolja joj se zatresla u
ruci, te je osetila vrelu tečnost po svojim prstima i zglobu. Uspela je nekako da
vrati šolju na mesto i sa neprirodnom skoncentrisanošću je poređala stvari na
poslužavnik. Ponovo je pogledala novine... ne, to nije moglo da bude istina; to je
bila neka užasna šala, laž. Tokom svog nedavnog putovanja u inostranstvo, vikont
Milbank verio se gospođicom Šarlot Brikston, poznatom američkom naslednicom
fabrike emajliranog posuđa...
„Nije moguće da si to uradio, Adame“, prošaputala je Ema. „Prošlo je samo
nekoliko nedelja. Ne bi me tako brzo zaboravio. Ne bi me ovako izdao.“
Ali ispisane reči su joj bole oči, a bol u grudima je bivao sve jači. Trebala joj
je pomoć. Bio joj je potreban neko... neki glas razuma kako bi je sprečio da ne
poludi. Nikada u životu nije osetila takav bol i to nije mogla da podnese sama.
Oči su joj se napunile suzama. Ustala je iz kreveta i drhtavim rukama je obrisala
mokro lice, pa je potražila pantalone i košulju. Kada se konačno obukla, navukla
je ogrtač sa kapuljačom i izašla je iz svoje sobe.
Kejti je prošla pored nje hodnikom koji je vodio do glavnog stepeništa i
zaprepašćeno je zastala. „Gospođice Ema, šta to...“
„Izlazim“, rekla je Ema promuklim glasom, krijući lice velikom kapuljačom.
„Ne znam kada ću se vratiti. I ako kažeš bilo kome da sam izašla, otpustiću te.“
„Da, gospođice“, rekla je Kejti, zureći u nju raširenih očiju.

50
 Knjige.Club Books

Ema je rukavom obrisala svoj vlažni nos i trepnula nekoliko puta kako bi
zadržala suze. „Sve će biti u redu, Kejti“, promrmljala je. „Samo nemoj nikome
ništa da govoriš.“
Sobarica je bojažljivo klimnula glavom. Ema je požurila iz kuće i krenula ka
štali, pazeći da je niko ne vidi. Sama je osedlala konja, rekavši pospanom
konjušaru da je slobodan. „Sama ću, vrati se u svoju sobu.“
„Idete da spasite još jednu zver, gospođice?“
Ignorisala je njegovo smelo pitanje i nastavila je da zateže pojas sedla. Ruke
su joj drhtale i bila je neuobičajeno nespretna.
„Mogu li nešto da uradim za vas, gospođice?“
„Samo idi odavde, molim te“, rekla je grubo. On ju je nevoljno poslušao,
bacivši još nekoliko puta pogled preko ramena dok je odlazio.
Ema je uzjahala konja i odjahala kroz dvorište na ulicu, osećajući se kao da
joj je preostala samo jedna šansa da preživi. Nije donela svesnu odluku о tome
gđe da ide, već joj se činilo kao da je ta odluka doneta umesto nje. Podstaknuvši
konja u galop krenula je na zapad prema imanju Angelovskog dok joj je vlažan
letnji vazduh sušio suze koje su joj tekle niz lice.
Kada je stigla do dvorca sa visokim stubovima od belog mermera i klasičnom
fasadom, popela se polukružnim stepenicama do ulaza i iz sve snage je pesnicom
počela da lupa na vrata. Pojavio se stariji batler sede kose, crnih obrva i širokih
slovenskih crta lica. Nikada nije uspevala da zapamti njegovo ime, iako ga je
videla u nekoliko navrata.
„Molim vas, neka se neko pobrine za mog konja“, rekla je Ema. „I kažite
princu Nikolasu da ima posetioca.“
Batler je odgovorio na engleskom sa ruskim akcentom. „Gospodine, moraćete
da se vratite sutra. Dajte mi vašu posetnicu, ako želite.“
„Ja nisam gospodin!“, Ema je očajnički povikala. Skinula je kapuljaču sa
glave, a blistava riđa kovrdžava kosa joj se rasula do struka. „Želim da vidim svog
rođaka. Recite mu...“ Zastala je i odmahnula glavom uz prigušeni uzdah. „Nema
veze. Ne bi trebalo da budem ovde. Ne znam šta radim.“
„Ledi Stoukherst“, rekao je batler sa nežnijim izrazom lica. „Uđite unutra.
Otići ću da vidim da li je princ Nikolas slobodan da razgovara sa vama.“
„Ne, ne mislim...“
„Požalujsta“14, insistirao je, pokazujući joj da uđe. „Molim vas, ledi.“
Ema je poslušala i nervozno sačekala u predvorju, zureći u šaru intarzije na
drvenom podu. Nakon samo jednog minuta začula je Nikolasov tihi glas.
„Ema.“ Par uglancanih crnih cipela je ušetalo u njeno vidno polje. Nikolas joj
je nežno stavio prst ispod brade i podigao joj je lice ka sebi. Pogledi su im se
14
Izvolite (rus.), prim. prev.

51
 Knjige.Club Books

susreli i on je palcem nežno prešao po njenom obrazu vlažnom od suza. Imao je

miran izraz lica i zračio je nekom utešnom energijom. „Hajde sa mnom, dušenka.“
Uzeo joj je ruku i provukao je ispod svoje.
Ema je bojažljivo ustuknula. „Da li je neko sa tobom? Nisam se setila da
pitam, ali...“
„Niko nije sa mnom.“ Brzo je promrmljao nešto na ruskom svom batleru koji
je odlučno klimnuo glavom.
Ema je zahvalno uhvatila Nikolasa ispod ruke i krenula sa njim uz stepenice.
Osetila je njegovu snagu i samim tim se malo umirila. Nikolas joj svojom
hladnokrvnošću i nepristrasnošću neće dozvoliti da se raspadne.
Otišli su u zapadno krilo zamka, gde su se nalazile Nikolasove privatne odaje.
Ušli su u sobu koju nikada ranije nije videla. Soba je bila u jarkim bojama, a na
plafonu su se nalazili ukrasi od plavog stakla i bronze. Lampa od gorskog kristala
prijatno je osvetljavala ambijent.
Nikolas je za sobom zatvorio vrata optočena ametistom. Pogledao ju je na
prigušenoj svetlosti lampe, a njegove stroge crte lica su delovale nestvarno lepo.
Košulja boje slonovače mu je bila otkopčana na vratu, otkrivajući ožiljak koji se
prostirao duž njegovih grudi. „Reci mi šta se dogodilo“, upitao je.
Ema je iz džepa pantalona izvukla izgužvani komad papira koji mu je ćutke
pružila. Dok ga je uzimao nije skidao svoj blistavi pogled sa njenog uznemirenog
lica. Spustivši papir na sto, mirno je pročitao objavu veridbe. Duge trepavice su
pravile senku na njegovim obrazima.
„Ah“, tiho je rekao.
„Ne i-izgledaš mnogo i-iznenađeno“, rekla je Ema zamuckujući.
„Pretpostavljam da niko nije iznenađen osim mene. Ja... mislila sam da me je
Adam zaista voleo. Sve je to bila samo varka, a ja sam ubedljivo najveća budala
na svetu što sam verovala u njegove laži.“
„On je budala“ rekao je Nikolas tiho. „Ne ti.“
„O bože.“ Prekrila je lice svojim drhtavim rukama. „Nisam znala da je
moguće da ovoliko može da boli.“
„Sedi.“ Nikolas ju je poveo ka kožnoj sofi boje ćilibara. Ema se sklupčala na
jednom kraju sofe dok joj je kosa padala preko lica. Čula je zvuk zveckanja stakla
i sipanja tečnosti, a onda joj je Nikolas pružio malu ledenu čašu. Ema je otpila
gutljaj. Tečnost je imala ukus limuna i bila je veoma hladna, glatko je curila niz
njeno grlo, ostavljajući za sobom ukus leda i vatre.
„Šta je ovo?“, upitala je blago zadihana.
„Limun votka.“
„Nikada ranije nisam probala votku.“ Otpila je veliki gutljaj, zatvorila oči
osetivši žarenje u grlu, a zatim je uzela još jedan. Zakašljala se, ali mu je pružila
čašu da je opet napuni.

52
 Knjige.Club Books

Zabavljen ovim, Nikolas joj sipao još votke, pa je nasuo i sebi jednu čašu.
„Pij je polako jer je mnogo jača od vina na koje si navikla.“
„Da li Ruskinje piju votku?“
„Svi u Rusiji piju votku. Najbolja je kada se konzumira uz hleb namazan
puterom i kavijarom. Hoćeš li da kažem da nam donesu?“
Ema se stresla pri samoj pomisli na hranu. „Ne, ne mogu ništa da jedem.“
Nikolas je seo pored nje i pružio joj platnenu salvetu, pa ju je gledao kako
briše svoje vlažno lice.
„Ne mogu da prestanem da plačem“, rekla je prigušenim glasom. „Mislim da
mi je srce slomljeno.“
„Ne.“ Nežnim pokretom joj je sklonio loknu sa čela blago je dotaknuvši.
„Tvoje srce nije slomljeno. To je samo povređeni ponos, Emelija.“
Ona se trgnula i besno ga je pogledala. „Trebalo je da znam da ćeš biti
snishodljiv!“
„Ti ne voliš Milbanka“, hladno je rekao.
„Volela sam ga! I uvek ću ga voleti!“
„Oh? A šta je on to uradio kako bi zaslužio tu veliku ljubav? Šta ti je dao?
Nekoliko osmeha, poneku laskavu reč, tu i tamo poneki skriveni poljubac. To nije
bila ljubav, već zavođenje, očigledno loše izvedeno. Kada budeš imala više
iskustva, moći ćeš da uvidiš razliku.“
„Bila je to ljubav“, insistirala je ispijajući ostatak svoje votke. Zakašljala se i
duboko udahnula, a onda je protrljala oči koje su je pekle. „Ne razumeš se u to jer
si previše ciničan.“
Nikolas se nasmejao uzevši joj čašu. „Da, ciničan sam. Ali to ne menja
činjenicu da te je Milbank bio nedostojan. I ako si već odlučila da daš svoje srce
nekom nitkovu, izaberi onog ko će ti pružiti luksuz i slobodu... onog koji će znati
kako da ti ugodi u krevetu. Takav bi ti bio daleko korisniji od Milbanka.“
Da je bila trezna, uvredila bi je njegova grubost. Džentlmen nikada ne bi
uputio takve reči devojci koju poštuje. Međutim, alkohol joj je u mozgu stvorio
ledenu izmaglicu i jedino na šta je mislila u tom trenutku bilo je to da joj je Adam
bio jedina šansa, jedina nada. Bila je sigurna da je niko drugi nije čekao raširenih
ruku. „Na koga si mislio?“, upitala je ogorčeno.
Stavio joj je ruke na ramena i lagano ih je spustio nadole. Nežno joj je
dlanovima okrznuo grudi. Ema se ukočila i dah joj je zastao. Gledala ga je ne
trepćući. Na licu su joj se smenjivale različite emocije... zbunjenost, ljutnja,
poticanje... usne su joj zadrhtale kada je stavio ruku na njen obraz. Palcem je
nežno dodirnuo ivicu njene donje usne.
Ema je progovorila promuklim šapatom. „Ja... nisam došla ovde zbog toga.“
„Zašto si onda ovde?“ upitao je tiho.
„Ne znam. Htela sam... utehu. Htela sam da se osećam bolje.“
53
 Knjige.Club Books

„Dobro si postupila što si došla kod mene, rujška.“

Pokušala je da ustane sa sofe, ali Nikolas je zadržao laganim i odlučnim
stiskom, držeći joj jednu ruku na ramenu, a drugu oko struka.
„Niki...“ rekla je pomalo molećivo i prkosno u isto vreme.
Nagnuo se ka njoj i nežno ju je poljubio, a zatim je progovorio skoro ne
odvajajući svoje usne od njenih. „Mogu da ti ponudim više nego što tvoja
porodica ima, više nego što bi Milbank ikada mogao. Mogu da ti pomognem, da
se brinem о tebi... da ti pružim zadovoljstvo kakvo nikada ranije nisi osetila.“
„Moram da idem“, rekla je očajno. Votka joj je zamaglila razum, a misli su
joj se utapale pod plimom osećanja.
„Ostani sa mnom, Ema. Uradiću samo ono što želiš, što ti izabereš.“ Vrhom
jezika joj je liznuo usta, a onda ju je gricnuo za donju usnu. Počeo je da je zasipa
sporim i istraživačkim poljupcima, prelazeći usnama preko njenog čela,
slepoočnica, obraza. Nežno joj je milovao kosu, lagano joj sklonivši riđe kovrdže
sa vrata.
Ema je zadrhtala od tog novog osećaja. Usnama je polako prelazio preko
njenog vrata, dražeći joj je svaki nerv i podižući joj telesnu temperaturu. Lagano
je sklopio njene ruke oko svog vrata. Nijedan muškarac joj se nikada ranije nije
toliko približio. Osećala je njegovo snažno telo ispod snežno bele košulje i mišiće
nabijene razornom snagom. Znala je da je bilo pogrešno što se tu nalazila sa njim,
i što su njegove usne i ruke bile na njoj. Ipak, to joj se činilo kao savršeni čin
pobune protiv njenog oca, protiv njenog nevernog ljubavnika, protiv svih ljudi
koji su je smatrali ekscentričnom i nepoželjnom. Zašto da ne dozvoli Nikolasu da
vodi ljubav sa njom? Na njoj je bilo kome će pokloniti svoju nevinost - to više
nije ni bilo važno pošto je izgubila jedinog muškarca kojeg je ikada želela. Možda
će počiniti greh, ali je u tome pronalazila izvesno zadovoljstvo.
Ema je podigla ruke ka njegovoj predivnoj zlatastoj kosi, čiji su pramenovi
delovali kao sirova svila pod njenim prstima. Osetivši njen neodlučni dodir, oštro
je udahnuo i privukao ju je ka sebi, a onda se lagano spustio preko nje. Ema se
čvrsto priljubila uz njega, želeći da oseti trenje, pritisak i njegovu težinu na sebi.
Poljupci su mu bivali sve duži, dublji i zahtevniji. Nije se opirala dok joj je
Nikolas otkopčavao košulju. Čim je završio, skliznuo je rukom ka njenom
stomaku. Nije ni sanjala da bi muški dodir mogao da bude tako nežan, tako pun
poštovanja. Svojim toplim dlanom je obuhvatio njenu oblu dojku. Od te toplote
bradavica joj se naježila i prijatno je bridela. Otvorivši oči, uhvatila je njegov
pogled na sebi.
Zaprepastila se primetivši izvesnu hladnoću u jarko žutim dubinama njegovih
očiju. Pogled mu je bio intenzivan kao u tigra, lišen osećanja. Čak i sada, dok su
delili intimne trenutke, njegovo srce i duša su bili zaključani. Osećala je potrebu
da dopre do njega, da ga nekako učini ranjivim. Prsti su joj drhtali kada je počela
da mu otkopčava košulju. Pažljivo mu je otkrila ramena i pogledom je preletela
preko njegovog torza... preko mreže od ožiljaka i tragova opekotina.
54
 Knjige.Club Books

Iako je Ema znala šta može da očekuje, ipak je bila zapanjena tragovima
mučenja koje je pretrpeo u Rusiji. Njegovo telo je pre toga sigurno bilo prelepo,
remek-delo od glatko izvajanih mišića i blistave zlatne kože. Koliko je morao da
bude jak da bi preživeo toliki bol. Nikolas je mirno podnosio njen pogled, čekajući
bez stida i samosažaljenja njenu reakciju. Želela je na neki način da izrazi svoje
saosećanje i razumevanje, ali nije uspevala da pronađe reči. Umesto toga se
nagnula i nežno je pritisnula svoje usne na njegov ožiljak na vratu.
Nikolas je stisnuo pesnice kada su mu Emine usne dodirnule kožu, a njena
kosa se razlila preko njegovih grudi poput nekog vatrenog slapa. Neke žene su se
gadile njegovih ožiljaka, druge su oni pak uzbuđivali, ali mu niko do sada nije
pokazao ovakav gest nežnog prihvatanja. Mišići su mu se napinjali i grčili. Hteo
je da je odgurne, a istovremeno je želeo i da je zagrli. Nikada se ničeg nije plašio,
ni bola, čak ni smrti, ali ova nežna bliskost mu je izazvala osećaj straha.
Promuklo je šapnuo: „Prokleta bila, ne budi tako dobra prema meni.“
Ema je pogledala u njega zamagljenog pogleda. „Nisam dobra.“ Zatim je
ponovo spustila glavu do njegovog vrata i usnama je ispratila njegov ožiljak do
ključne kosti.
Nikolas se snažno otrgnuo od nje i ustao sa sofe.
Ema je na trenutak pomislila da je napušta, ali joj je on pružio ruku. Oklevala
je pre nego što je prihvatila njegovu ruku. „U redu je“, tiho je rekao.
Ema je imala utisak da sa strane posmatra sebe kako ga hvata za ruku i snažno
prepliće prste sa njim.
Nikolas ju je odveo u svoju spavaću sobu. Nameštaj je bio od lakiranog
tamnog drveta sa izrezbarenom dekoracijom. Na zidovima se nisu nalazile slike,
već samo jednostavni paneli od mahagonija na kojima se nalazila samo jedna
ikona sa likom čoveka koji vozi kočiju koju vuku četiri crvena konja ka
ogromnom narandžasto-crvenom suncu. Krevet je bio prekriven svilom u krem
boji ispod koje se nalazila bela posteljina. U sobi se osećao lagani povetarac koji
je prolazio kroz rešetke na prozorima.
Nikolas je odveo Emu do prostranog kreveta, obasjanog mesečinom. Sela je
na ivicu kreveta, puštajući ga da joj skine cipele i čarape. Znao je da je uplašena.
Mogao je to da oseti po njenim ukočenim mišićima i neujednačenom ritmu
disanja. Ema je ćutala dok ju je svlačio i pustila ga je da u potpunosti otkrije njeno
belo telo.
Ema se naslonila na bok i drhtavim šapatom je jedva progovorila. „Niki, ja...
treba mi još votke.“
Blago se osmehnuo. „Dosta ti je“, rekao je skidajući odeću sa sebe.
Ema je čvrsto zatvorila oči kada joj se pridružio na krevetu i privukao ka sebi.
Prešao je svojom toplom rukom duž njenih leđa kako bi je malo umirio.
„Nema potrebe da se plašiš, pokazaću ti koliko si poželjna. Rekla si da želiš
da se osećaš bolje.“
55
 Knjige.Club Books

„Osećala sam se bolje sa odećom na sebi“, rekla je prigušenim glasom, na šta

se on nasmejao.
„Zagrli me.“
„Nikada ranije ovo nisam radila.“
„Da, znam. Biću pažljiv, dušenka.“ Poljubio ju je u rame razdvojivši svoje
usne pri dodiru sa njenom kožom. Ema je bojažljivo odgovorila na sličan način,
prešavši jezikom duž njegovog vrata.
Nikolas je goreo od potrebe da zaroni u nju. Emino telo bilo je vitko i čvrsto,
a grudi raskošnije nego što je očekivao. Koža joj je bila vrela, kao da joj je krv
ključala od prevelike životne energije. Ima nekog neverovatnog zadovoljstva u
posedovanju mlade i jedva razvijene duše... Sada je po prvi put u životu razumeo
tu rečenicu Ljermontova, jer je poželeo da se udavi u njenoj nevinosti, da je
proždere kao najfiniju egzotičnu poslasticu.
Rukama je prelazio preko njenog tela, istražujući joj udubljenja sa zadnje
strane kolena, krhku strukturu članaka, oblik njene ključne kosti. Oslobodivši se
malo, Ema je kliznula rukama oko njegovog struka, smestivši vrhove prstiju u
udubljenje njegove kičme. Nikolas je vrelim poljupcima obasipao njene grudi i
vrhove bradavica uvlačio u usta, šišajući ih, nežno ih grickajući, terajući je da
uzdiše od zadovoljstva. Tek tada je dodirnuo mekane uvojke boje cimeta između
njenih butina, nežno provukavši prste kroz njih. Bila je nevina i zatvorena, ali je
tu ipak osetio vlažnost zbog čega je njegovo telo počelo da pulsira od nestrpljenja.
Ispitivački potezi njegovih prstiju izazvali su još veću vlažnost i vrelinu
između njenih nogu. Nežno je gurnuo svoj srednji prst u nju, gladeći meku i
klizavu unutrašnjost. Zacvilela je i zaledila se ispod njega, ukočivši noge.
„Da li te boli?“, šapnuo je Nikolas.
Ona je brzo i zbunjeno odmahnula glavom, ne uspevajući bilo šta da izgovori.
Nikolas je poljubio njene razdvojene usne, a zatim se povukao gledajući kako
se lagano opušta i kako mu se konačno prepušta bespomoćna pred njegovom
željom. Izvila se, tražeći još, zatim je okrenula glavu u stranu i zatvorila oči
puštajući da je preplavi želja. Vešto ju je doveo do vrhunca, uživajući u
nehotičnom stezanju njenih butina oko njegove ruke.
Kada ju je napustio poslednji sladostrasni grč, uhvatio je dlanovima njeno
lice. „Još si nevina, Ema. Da prestanem?“
„Ne“, rekla je drhtavim glasom. „Nastavi.“
Iako je Nikolas unapred znao njen odgovor, ipak je osetio olakšanje. Legao je
preko nje i svojim kolenima je raširio njena. Nikada ranije nije bio sa devicom i
bilo je teže nego što je očekivao. Bila je natečena i uska, a njeno telo se opiralo
njegovom prodoru. Gurao je sve jače, trudeći se da uđe u taj čvrsti obruč koji je
pružao otpor. Ispustila je prigušeni bolni krik pored njegovog vrata. Odjednom
mu je bilo lako da sklizne dublje u nju, te je osetio kako polako popušta pod
njegovim sporim prodiranjem.
56
 Knjige.Club Books

Uživajući u toploti u koju je zaronio, zario je svoje lice u njen vrat, savladan
milinom koja ga je obuzela. „Emelija“, promrmljao je, „uvek sam želeo ovo...
uvek sam želeo samo tebe...“
Uhvatila ga je svojim tankim rukama za glavu i usmerila ju je ka svojim
usnama. Doveden do ivice samokontrole, strasno ju je poljubio, dok je svojim
donjim delom tela izvodio ritmične pokrete. Obmotala je svoje ruke i noge oko
njega i čvrsto ga je stegla, a Nikolas je najednom osetio da ne može više da izdrži.
Zadrhtao je i zastenjao, čula su mu se rasplinula i on je eksplodirao u naletu
zadovoljstva. Ema ga je zagrlila još snažnije dok je dlanovima klizila po njegovim
znojavim leđima. Nikolas se pomerio u stranu, naslonivši obraz na njenu kosu dok
su oboje pokušavali da povrate dah.
Ema nije bila sigurna koliko je dugo spavala. Probudila se sa rukom na
Nikolasovom ramenu. Osećala je slabost i umor, ali je ipak bila neobično mirna.
Pokušala je da shvati šta se to dogodilo. Nije verovala da je otišla u krevet sa
muškarcem, i to sa Nikolasom. lako je očekivala udar groma i katastrofu, ništa joj
se od toga nije dogodilo. Mora da u sebi nije imala nikakve skrupule ili principe
pošto uopšte nije osećala stid.
U tom trenutku joj je bezbroj misli prolazilo kroz glavu. Morala je da pronađe
svoju odeću, da se vrati u vilu... ali što je najvažnije, morala je da se uveri da on
о ovome što se večeras dogodilo nikome neće pričati. U obostranom interesu je
bilo da to ostane tajna. „Niki“, počela je nespretno.
Dodirnuo je prstom njene usne. „Želim da razmisliš о nečemu, rujšenka. Nije
mi potreban odgovor večeras jer će ti biti potrebno vreme da razmisliš šta želiš.
Za sada me samo slušaj.“
„U redu“ rekla je oprezno.
„Sada nemaš nikoga, zar ne? Nikoga za koga se nadaš da ćeš se udati?“
Ovo pitanje joj je izmamilo gorak osmeh. „Ne, i nikada neće biti.“
„Onda je tvoj plan da živiš sa ocem i Tasijom do kraja života?“
„Nemam mnogo izbora.“
„Jesi li sigurna da nemaš?“ Palcem joj je zagladio zbunjeni nabor na čelu.
„Zašto se ne udaš za mene, Ema?“
Odmahnula je glavom kao da ga nije dobro čula. „Molim?“
„Kada bi postala moja žena, sva vrata bi ti bila otvorena. Bila bi deset puta
bogatija i uticajnija nego sada. Pružao bih velikodušnu podršku tvojim projektima
i dobrotvornim akcijama. Mogla bi da provodiš sve slobodno vreme sa svojim
životinjama ako želiš. Nudim ti život bez pravila i ograničenja. Imaćeš sve što
poželiš, samo će biti potrebno da pucneš prstima. Razmisli о tome, Ema.“
Emino srce je snažno zakucalo. Začuđeno je zurila u njega i dugo nije mogla
ništa da izusti. „Zašto baš ja? Mogao bi da imaš bilo koga. Bilo koga.“

57
 Knjige.Club Books

Prešao je rukom preko njenih golih grudi, zavukavši joj nežno jedan prst u
dekolte. „Podsećaš me na žene koje sam poznavao u Rusiji... vatrene, odvažne,
potpuno prirodne. Poštujem tvoju iskrenost. Uživam u tvojoj lepoti. Zašto to ne
bi bila ti?“
„Koliko dugo imaš na umu ovu ludu ideju?“
Nikolas je uzeo dugački uvojak njene kose i namotao ga oko prsta. „Od tvoje
trinaeste godine“, ležerno je rekao.
„Bože moj.“
„Nikada nisam video neko dete sa takvom snagom volje. Bila si
veličanstvena. Gledao sam te kako sazrevaš od svojeglavog devojčurka u prelepu
ženu. Ti si jedina osoba koja mi nikada nije bila dosadna. Želim da mi budeš
žena.“
Ema je odmahnula glavom u čudu. „Prava žena?“
„U svakom pogledu“, potvrdio je gledajući je pravo u oči.
„Šta ako te odbijem? Hoćeš li pokušati da me kazniš? Da li ćeš mi zapretiti
da ćeš nekome ispričati...“ Mahnula je svojom tananom rukom ka izgužvanoj
posteljini na kojoj su ležali. „O ovome?“
Izgledao je kao da ga sve to zabavlja. „Da li je tvoje mišljenje о meni baš
toliko loše?“
„Da“, rekla je bez razmišljanja nasmejavši ga. „Ipak, sve i da želim da se
udam za tebe, ne bih to mogla. Moj otac to nikada ne bi dozvolio.“
„Znam kako da postupam sa tvojim ocem“ odgovorio je Nikolas. „Odluka je
samo tvoja. Ako budeš pristala da se udaš za mene, to će se i dogoditi.“
Skeptično se namrštila. „Nikada nisam srela nekoga ko bi mogao da se nosi
sa mojim ocem.“
„Razmotrićeš, dakle?“
„Razmotriću, ali ne verujem...“
Ućutkao ju je usnama. „Kasnije“, prošaputao je. „Daćeš mi svoj odgovor
kasnije.“
„Ali...“
Zasuo ju je poljupcima po licu i vratu, ne obazirući se na njeno slabašno
protivljenje. Ema je zadrhtala i ućutala se prepustivši mu se dok je vodio ljubav
sa njom sa zadivljujućom nežnošću. Mazila je i dodirivala baršunastu površinu
njegovih leđa u ožiljcima, osećajući gipke pokrete mišića i tetiva dok se pomerao
u njoj. Neko vreme joj se činilo da više nije pripadala samo sebi, već da je njeno
telo on zaposeo i da je ono služilo njegovom zadovoljstvu. On je nežno rukovodio
njime i strpljivo dražio svaki njen nerv. Nikada nije mogla da zamisli kakav je
osećaj da nečija gola koža dodiruje njenu. Sve misli, brige i griža savesti su joj
nestale iz glave... prepustila se tom njihanju i milovanju, sve dok je nije
zapljusnuo nezadrživi talas strasti.

58
 Knjige.Club Books

Kada su oboje doživeli vrhunac i zadovoljenje, Nikolas se okrenuo na stomak

i zaspao, lica napola zagnjurenog u jastuk. Ema je poželela da mu zagladi kosu
koja se uvijala na potiljku, te ga je dodirnuta veoma lagano kako ga ne bi
probudila.
Bilo joj je žao svake žene koja je bila dovoljno budalasta da ga zavoli, a
sigurno je postojalo više njih. Čovek tako lep i nedostižan kao Nikolas lako je
mogao da slomi nečije srce. Povrh svega toga još i moćan, misteriozan... a i tako
sam. Ema je zbunjeno naslonila glavu na svoju ruku. Proklet Adam što ju je
ostavio i pustio je da završi u ovakvoj nezamislivoj situaciji. Međutim on je sada
zauvek nestao, a princ Nikolas ju je želeo. Da li bi bilo baš tako strašno živeti kao
njegova žena? 1 onako su se skoro svi venčavali bez ljubavi.
Pokušala je da zamisli kakav bi odnos imali. Znala je da ju je želeo, ali on nije
bio tip čoveka koji bi ikada mogao nekoga da voli.
„Nisi baš dobar materijal za muža“, prošaputala je posmatrajući njegovo
usnulo lice. „Ipak, nisam ni ja baš model savršene žene.“
Prsti su mu se trzali dok je sanjao blago namrštenog lica. Ema je shvatila da
joj Nikolas nikada do ovog trenutka nije izgledao kao ljudsko biće, već više kao
jedna od njenih egzotičnih životinja: bio si bezbedan dok im se diviš iz daljine,
ali čim bi ti se približile nadohvat ruke odmah je vrebala opasnost. Međutim,
Nikolas je bio samo običan čovek, podjednako ranjiv i usamljen kao i ona.
Odjednom joj je odluka izgledala lakše.
Dodirnuta mu je obraz i počela da mazi njegovu čekinjastu bradu sve dok se
nije promeškoljio. „Nikolase.“ promrmljala je. „Moram da idem kući, dok je još
mrak.“
Podigao se na laktove i pretresao je glavom kako bi se razbudio. „Ispratiću te
svojom kočijom do kuće.“
„Ne, mogu da jašem...“
„Nije bezbedno. Idem sa tobom.“
Ema je malo razmislila, a zatim klimnula glavom. „Ne treba mi vremena da
razmišljam о tvom predlogu, Niki. Mogu odmah sada da ti odgovorim. Ja... ja
prihvatam tvoju bračnu ponudu.“
Nikolas nije pokazao iznenađenje, pa čak ni radost, ali je osetila njegovo
zadovoljstvo. Uhvatio ju je za ruku i poljubio joj je prste. „Znao sam da hoćeš“,
rekao je tako mirno da se Ema skoro nasmejala.
„Mislim da bi bilo bolje da ja prva saopštim svojoj porodici ovu vest. Prvi
impuls mog oca može da bude želja da te ubije.“ Ema je zadrhtala pomislivši na
očevu reakciju. Biće besan i uradiće sve da je spreči da se uda za Nikolasa. Možda
će je se čak i odreći.
„Imao sam posla sa tvojim ocem i ranije“, odgovorio je Nikolas sa ironijom
u glasu. „On neće biti problem.“

59
 Knjige.Club Books

Ema je samo trepnula na to i ništa nije rekla. Samo jedna misao joj je trenutno
bila u glavi - nakon udaje za Nikolasa više niko neće smeti da joj govori šta da
radi.

60
 Knjige.Club Books

Četvrto poglavlje

Ema se narednog jutra probudila ošamućena i zbunjena u svom krevetu.

Sunčeva svetlost je ulazila kroz razmaknute zavese i od njihovog bleska ju je
zabolela glava. Na neuobičajenim mestima telo joj je bridelo. Konfuzija je
potrajala još nekoliko sekundi, a onda joj se sećanje vratilo. „Bože...“ prošaputala
je, a srce je počelo ubrzano da joj lupa. Mučninu je osetila, vrtoglavicu i strah.
Nije moguće da je radila sve te stvari sa Nikolasom. Mora da je to bio san.
Ipak, previše detalja joj se vraćalo u sećanje: njen očajnički odlazak u
Nikolasovu kuću, njihovo vođenje ljubavi, njegova bračna ponuda...
Rekla je da. Ema je sa mukom progutala pljuvačku i zatvorila oči. Da li je
Nikolas zaista nameravao da je zaprosi? Da li je stvarno bila toliko luda da to
prihvati? Panično je počela da smišlja načine kako sve to da poništi. Reći će
Nikolasu da je bila pijana; da nije znala šta radi i govori. Preklinjaće ga da zadrži
za sebe sve što se sinoć dogodilo. Šta ju je nateralo da učini nešto tako
neodgovorno? Izgubila je nevinost i dozvolila princu Nikolasu da joj uništi život.
„O ne“, promrmljala je osećajući mučninu. „Oh...“
„Gospođice Ema?“ Prvo se začulo diskretno kucanje, a onda je Kejti provirila
glavu kroz vrata. Služavka je bila zbunjena i zurila je u Emu kao da je ne
prepoznaje.
„Koliko je sati?“ upitala je Ema trljajući svoje pospane oči.
„Osam sati je, gospođice.“
„Hoću da spavam još malo.“ Ema se prevrnula na stomak.
„Da, gospođice, ali... Njegovo visočanstvo, princ Nikolas Vas čeka dole.
Stigao je pre petnaestak minuta i poslao me je da vas probudim.“
Ema se iznenađeno uspravila. Telo joj se odmah pobunilo zbog naglog
pokreta, te su joj se stegle butine od nekog neočekivanog bola. „Reci mu da ide -
ne, ne, sačekaj. Reci mu da ću sići. Neka sačeka u salonu.“
Kejti je klimnula glavom i izašla iz sobe, a Ema je iskočila iz kreveta. Ruka
joj je drhtala dok je sipala vodu iz porcelanskog bokala u umivaonik ukrašen
cvetovima. Prala se i trljala sve dok joj koža nije postala ružičasta, a zatim je
obukla čisto donje rublje. Trgnula se osetivši pulsirajući bol u glavi, pa se
očešljala i uplela kosu u gustu pletenicu koju je pustila da joj visi niz leđa.
Sobarica se vratila da joj pomogne da obuče suknju od bledoplavog batista i
laganu belu bluzu sa mašnom boje safira koja se vezivala na vratu. Ema je bacila

61
 Knjige.Club Books

pogled na svoje zajapureno lice u ogledalu i zadenula je nemirni uvojak kose iza
uveta.
Da li je Nikolas nameravao da povuče svoju bračnu ponudu? Uvređeno je
stegla usne na samu takvu pomisao. Šta god je nameravao da joj kaže, bila je
spremna da čuje. Biće hladna i staložena, a ako bude pretio ili imao neke
podrugljive opaske, samo će se prezrivo nasmejati.
Isprsila se i žustro izašla iz sobe, pa je sišla do salona gde ju je Nikolas čekao.
Oklevala je da uđe. „Možeš sada da nas ostaviš, Kejti“, obratila se služavki koja
je krenula za njom.
Služavka je htela da negoduje, ali kada se susrela sa Eminim odlučnim
pogledom, samo je klimnula glavom.
Ema je duboko udahnula, zatvorila vrata i okrenula se prema Nikolasu koji je
ustao sa stolice, ne skidajući pogled sa nje. Bio je kao i uvek zgodan i dalek, a oči
su mu blistale kao topaz. Ema je nameravala prva da progovori, ali najednom nije
bila u stanju nijednu reč da izusti. Bilo joj je teško da se suoči sa njim u tim
formalnim okolnostima nakon što su prethodnu noć delili postelju. Ćutke je stajala
osećajući da joj lice crveni i da joj se puls ubrzava.
Nikolas joj je prišao i uhvatio je njenu hladnu ruku. „Jesi li se predomislila?“,
tiho je upitao.
„Ja... ja sam mislila da bi ti mogao da se predomisliš“, rekla je Ema.
Oči su mu vragolasto sevnule. „Nikada ne bi moglo da dođe do toga, nakon
što sam te ovoliko dugo čekao.“
„Kako to može da bude istina? Da sam lepa, uspešna ili na neki način
nadarena, mogla bih da poverujem u to, ali ja sam samo...“
Nikolas je provukao ruku iza njenog vrata i privukao je ka sebi. Njegov
poljubac je bio dubok i topao i podsetio ju je na vrtoglavu strast koju su delili
prethodne noći. Zatim je podigao glavu i zagledao se u njene snene plave oči.
„Želim te. Nikada neću prestati da te želim, čak i ako ipak budeš odlučila da me
odbiješ.“ Ruka mu je skliznula niz njena leđa i zaustavila se pri dnu kičme.
„Razmisli о ovome, Ema... postoji mnogo razloga zašto ljudi odlučuju da stupe u
brak. Ljubav, usamljenost, pogodnost, nužda, a ponekad, kao u našem slučaju, to
bude prijateljstvo. To i nije tako loš razlog, zar ne?“
Njegove reči su izazvale neverovatan osećaj olakšanja u njoj. Nije mogla da
odoli impulsu koji ju je terao da prihvati njegovu pomoć i da se osloni na njega.
„Ne“, rekla je u jednom dahu. „Hoću reći, i dalje želim da se udam za tebe. Nisam
se predomislila.“
„Dobro.“ Poljubio ju je ponovo, snažno je privukavši uz svoje uzbuđeno telo
kako bi joj pokazao koliko je zaista želi. Ema mu je obmotala ruke oko vrata
razdvojivši usne pod njegovim. Nijedan muškarac do sada nije tako vladao njome,
ne samo zahvaljujući fizičkoj lepoti, već i silini svoje ličnosti. Uprkos tome, želela
je da se suoči sa izazovom koji joj je nudio, da ga upozna i savlada sa istom

62
 Knjige.Club Books

lakoćom kao on nju. Malo ju je iznenadilo to što je shvatila da joj uopšte ne bi

smetalo kada bi je sada odvukao u krevet.
Nikolas se malo odmakao od nje i blago nasmešio, kao da je mogao da joj
pročita misli. „Hoćemo li da odemo u Sautgejt hol i obavestimo tvoju porodicu?“
„Neće nam dati svoj blagoslov“, upozorila ga je Ema.
On se nasmejao i nežno joj je dodirnuo plavu mašnu na vratu. „Ja i ne
nameravam da im ga tražim, rujška.“
Skoro da uopšte nisu razgovarali dok su kočijom išli ka seoskom imanju
Stoukherstovih. Ema je bila zaokupljena sopstvenim mislima, dok je Nikolas bio
ispunjen osećanjem trijumfa. Kratko je pogledao njen odsutni izraz lica dok je
gledala kroz prozor. Sunčeva svetlost davala je njenoj koži blistav sjaj i činila je
da njene pegice svetlucaju poput zlatnog praha. Ema mu je pružila veće
zadovoljstvo nego što je to mogao da zamisli - a najvažnije je to da je po prvi put
u svom životu osećao spokoj.
Trudio se da potisne svoj zlobni osmeh zamišljajući Stoukherstovu reakciju
na vest о veridbi. On i Stoukherst se nikada nisu voleli, ne samo u ličnom već i u
kulturološkom smislu. Emin otac je otvoreno prezirao ruski fatalizam i
misticizam, smatrajući varvarskim sve što je drugačije od zapadne civilizacije.
Stoukherst je voleo svoju ženu Tasiju, ali se ta ljubav nije odnosila i na njenu
rodnu zemlju koju je Nikolas pak predstavljao, u najgorem mogućem svetlu.
Nikolas se osmehnuo sa dozom đavolskog zadovoljstva pomislivši kako će se
sada Stoukherstova ćerka udati upravo za jednog Rusa.
„Nisam sigurna da mi se sviđa tvoj izraz lica“, prokomentarisala je Ema.
„Deluješ mi kao neka mačka koja drži miša pod svojom šapom.“
Pogledao ju je sa širokim osmehom. „Ko je miš? Ti svakako nisi.“
„Kako se približavamo mom ocu, ja se sve više tako osećam.“
Pronicljivo ju je pogledao. „Nadam se da se ne plašiš?“
Ema je slegla ramenima. „Ne, ali... neće biti lako.“
„Naravno da će biti lako. Neće biti rasprave, ako se toga bojiš.“
Ona se prezrivo nasmejala. „Kako možeš tako nešto da tvrdiš, a veoma dobro
poznaješ moju porodicu?“
„Imaj malo poverenja u mene. Ja sam izuzetno ubedljiv čovek.“ U očima mu
se pojavio bezobrazni sjaj, pa je dodao, „u to si se već i sama uverila.“
Ema se namrštila i besno ga je pogledala, ali se on samo podrugljivo
osmehnuo.
Napokon su stigli do imanja Stoukherst. Jedan lakej im je pomogao da izađu
iz kočije, dok je drugi požurio da obavesti batlera о njihovom dolasku. Ema je
uhvatila Nikolasa pod ruku dok su se peli uz stepenice.

63
 Knjige.Club Books

Napeto se osmehnula batleru. Simorovo lice je bilo bezizražajno kao i obično,

ali se Emi ipak učinilo da je primetila tračak radoznalosti u njegovim očima.
„Simore, gde su tata i Tasija?“
„Mislim da su u biblioteci, gospođice.“
„Da li imaju goste?“
„Ne, gospođice Ema.“
Ema je smišljala razne rečenice dok su ona i Nikolas išli kroz veliku salu
približavajući se biblioteci. Kako će reći svojoj porodici šta je odlučila? Kako će
se odbraniti od njihovih argumenata? Ovo je ono što želim, tvrdoglavo je ponovila
u svojoj glavi. Osim toga, sada je bilo prekasno da se povuče.
Njen otac je bio za svojim radnim stolom i čitao je naglas deo iz nekog pisma.
Tasija je sedela na fotelji pored stola držeći vez u krilu. Oboje su se pogledali
prilikom Eminog neočekivanog ulaska, a na njihovim licima se pojavilo blago
iznenađenje. Bilo je nemoguće ne primetiti da su njih dvoje bili veoma lep par,
oboje privlačni i tamnokosi. Njihova bliskost je bila očigledna i delovali su kao
da jedno drugom mogu da čitaju misli. To je upravo ono što sam ja možda imala
sa Adamom, pomislila je Ema i osetila je iznenadni nalet besa. Ti si za ovo kriv,
tata. Udaću se za čoveka koga ne volim, jer mi nisi dozvolio da imam onog koga
sam zaista želela.
„Ema“, rekla je Tasija sa zbunjenim osmehom ostavljajući sa strane svoj ručni
rad. „Zašto si se ranije vratila iz Londona? Šta...“ Pogled joj je pao na Nikolasa,
te je ostala bez reči.
Emi se činilo da je taj zamrznuti prizor trajao sat vremena, iako se radilo о
samo nekoliko sekundi. Tasija je netremice gledala svojim prodornim plavo-sivim
očima u njih dvoje. Ema je osetila da je njena maćeha, zahvaljujući svojoj
neverovatnoj intuiciji, shvatila da se dogodila neka značajna promena.
„Tata i belle-mere“, rekla je Ema prigušenim glasom, „imamo nešto da vam
kažemo.“
Lukovo lice se skamenilo. Lagano je odmahnuo glavom i već je krenuo da
odbija ono što je nameravala da kaže.
„Nikolas i ja...“ Ema je nespretno nastavila, „nas dvoje hoćemo da...“ Zastala
je kada je osetila Nikolasov lagani dodir na svom laktu.
„Dozvoli mi“, promrmljao je. Usmerio je pogled ka Luku, skoro ne trepćući.
„U poslednje vreme prijateljstvo između Eme i mene se razvilo u nešto prilično...
značajno. Zaprosio sam Emu, i ona je ljubazno prihvatila...“
„Ne.“ Ova reč mu je izletela odsečno i odlučno. Luk nije ni pogledao Emu,
već je zurio samo u Nikolasa. Lice mu je prebledelo i izgubilo uobičajenu
preplanulu boju. „Ne znam šta se, dođavola, to dogodilo. Ne želim, zapravo, ni da
znam. Odlazi iz moje kuće, a mojom ćerkom ću se ja pozabaviti.“

64
 Knjige.Club Books

Ema je eksplodirala. „Nećeš se ti pozabaviti mnome, tata! Ja sam odrasla žena

i radiću šta hoću, a ako Nikolas ode, i ja idem sa njim! Ovog puta nećeš
pobediti...“
„Emelija“, prekinuo ju je Nikolas tiho, okrenuvši je prema sebi. „Nema
potrebe da se svađamo. Zašto ne odeš sa Tasijom i objasniš njoj neke stvari?
Potrebno mi je da budem nekoliko minuta nasamo sa tvojim ocem.“
„Šta da joj kažem?“, šapnula je Ema dok su joj goreli obrazi.
Blago se osmehnuo. „Šta god ti hoćeš, dušenka.“
Ema je klimnula glavom i bacila pogled na svoju maćehu. Tasijino lice je bilo
bezizražajno, ali joj se između obrva jasno ocrtavao jedan zabrinuti nabor. Izašla
je iz sobe, hodajući graciozno, ispravljenih leđa, a Ema je krenula za njom
nesigurnim korakom.
Čim su žene otišle, Stoukherstovo ponašanje se promenilo. Prvobitni šok je
prerastao u bes. „Zašto moja ćerka?“ viknuo je. „Ti podmuklo rusko kopile -
trebalo je da ti iščupam grkljan još pre mnogo godina, onda kada si prvi put počeo
da njuškaš po mojoj kući i mojoj porodici!“ Zamahnuo je svojom srebrnom
kukom na ruci koja je preteći blesnula. Većina ljudi je osećala neverovatan strah
prilikom izliva besa lorda Stoukhersta, pa čak ni Nikolas nije ostao sasvim imun
na to. „Neću ti dozvoliti da je imaš“, zarežao je Stoukherst.
Nikolas je ipak ostao pri svom stavu. „Bojim se da nemaš izbora. Ako ovo ne
budeš dozvolio, izgubićeš Emu zauvek. Ona ti neće oprostiti. Veruj mi kada ti
kažem da će se ovaj brak sklopiti, sa ili bez tvog pristanka. Stoga nam slobodno
možeš dati svoj blagoslov.“
„Moj blagoslov?“, ponovio je Stoukherst i grubo se nasmejao.
„Ne treba da se plašiš za Emu“, nastavio je Nikolas. „Kunem ti se da nikada
neću dići ruku na nju. Imaće više novca nego što će moći da potroši. Nikada se
neću mešati u njene dobrotvorne akcije, njeno društveno angažovanje, niti u njenu
farmu životinja. Imaće slobodu - što joj je, kao što znaš, najpotrebnije.“
„Ono što njoj treba je muž koji je voli, a ti joj ne možeš ponuditi dovoljno
dobru zamenu za to.“
„Ipak mogu“, tiho je rekao Nikolas. „Pitaj je. Ona će ti reći šta želi.“
„Tvoj tajming je bio savršen. Izabrao si pogodnu priliku da se uvučeš u njen
život, baš onda kada je ostala ranjiva i povređena...“ Stoukherst je zastao kada mu
je jedna pomisao pala na pamet i tada se njegov bes iznenada još više rasplamsao.
„Jesi li se usudio da je dodirneš? Boga mi, ubiću te!“
Nikolas je zadržao ravnodušan izraz lica. „Ema mi se obratila jer je bila
nesrećna. Život koji ste joj pružili u Sautgejtu joj više nije dovoljan. Ona je žena,
a ne devojčica. Vreme joj je da se uda.“
„Ne za tebe!“, zaurlao je.
„Neće pristati da se uda ni za koga drugog.“

65
 Knjige.Club Books

Stokeherst je snažno stegnuo vilicu. „Pronaći ću način da ovo sprečim.“

„Što je više stežeš, brže će ti iskliznuti iz ruku.“
Nikolas ga je posmatrao znajući da će od svih patnji koje je Stoukherst
pretrpeo u svom životu, ovaj udarac najteže podneti. Osetio je čak i tračak
sažaljenja prema njemu, ali šta da se radi, život je nepravedan. I sam je to iskusio
na svojoj koži. „Kao što sam rekao, nemaš izbora“, rekao je ozbiljno.
„Zašto ovo radiš?“ kroz zube je procedio Stoukherst. „Da li nameravaš da
Emu koristiš kao svog pijuna? Želiš da se oženiš njom da bi mi se osvetio za nešto
što sam učinio?“
Nikolas se kratko nasmejao i raširio ruke kao znak otvorenosti. „Radim ovo
iz jednog jednostavnog razloga. Želim je, Stourkherste. Obavesti svoju ćerku da
ću je nazvati za nekoliko dana.“ Izašao je iz sobe bez ijedne reči, zadovoljan što
će konačno uspeti.

Ema je sedela sa Tasijom u obližnjem salonu. Tasija je do tog trenutka

delovala mirno, ali Ema je primetila da je njena maćeha bila veoma zabrinuta.
Osećala se krivom što je kod Tasije izazvala takav nemir, ali nije mogla tu ništa
da uradi. Udaće se za Nikolasa i Tasija će na kraju i sama shvatiti da je to bila
najbolja odluka.
„Sigurna sam da ti Nikolas deluje kao veoma romantična osoba“, počela je
Tasija. „Ima iskustva sa ženama. Može da ih natera da se osete toliko poželjnim
da počnu bezuslovno da mu veruju. Ali on ne zaslužuje ničije poverenje, Ema.
Nikolas je opasan čovek. Ne znaš za mnoge užasne stvari koje je počinio, niti na
šta je sve bio spreman...“
„Nemoj mi to govoriti“, naglo je odvratila Ema. „Nema svrhe jer je prekasno
da se promeni ono što je već urađeno.“
„Šta je već...“ Tasija je prebledela. „O Ema“, zamuckivala je, „nisi mu valjda
dozvolila... nisi valjda...“
Ema je spustila glavu. „To nije važno.“ Nije podigla pogled, čak ni kada je
čula Tasijin uznemireni uzdah. „Činjenica je da želim da se udam za Nikolasa.
Šta god me bude sačekalo sa njim biće više od onoga što imam sada.“
„Ne budi tako sigurna. Navikla si da živiš sa ljudima koji te vole, a to nije
nešto što treba uzimati zdravo za gotovo. U pravu si - nije važno da li si spavala
sa njim. Nikada nikome nećemo reći. Sada je najvažnije da te zaštitimo i
odvedemo...“
„Nigde ja ne idem...“
„Dozvoli mi da kažem“, rekla je Tasija sa takvom neobičnom oštrinom u
glasu da je Ema odmah utihnula. „Nikolas je drugačiji od svih muškaraca koje si
do sada upoznala. Bez razmišljanja će te izdati jer sve što radi, radi u cilju
sopstvenog zadovoljstva i za svoje potrebe.“ Tasija je čvrsto uhvatila Emu za

66
 Knjige.Club Books

ruku. „Nikolas nije bio prognan iz Rusije zbog izdaje, Ema, već zato što je
hladnokrvno ubio čoveka. I kada su ga državni službenici ispitivali i mučili skoro
do smrti, verujem da je tada izgubio i poslednji delić svoje duše. Njemu više niko
ne može da pomogne. Neke stvari nekada budu toliko oštećene da se više nikada
ne mogu popraviti.“
Ema je sa nelagodom slegnula ramenima. „Ja znam za čoveka koga je ubio.
Nije me briga šta je Nikolas radio u prošlosti. Udaću se za njega.“
Suze su zaiskrile u Tasijinim očima. „Molim te, nemoj to da radiš. Nemoj da
odbacuješ šansu da budeš srećna još dok si tako mlada, kada imaš još toliko toga
da pružiš...“
Ema je istrgla ruku. „Ne želim više da pričam. Odlučila sam.“
Tasijine svetle oči su je tako intenzivno gledale, da je Ema na trenutak osetila
neprijatnost. „Radiš ovo da bi kaznila Luka, zar ne? Hoćeš da mu se osvetiš što te
je odvojio od Adama. Ali na kraju ćeš povrediti sebe više nego bilo koga drugog.“
Ema je stegla vilicu. „Tata je napravio grešku u vezi sa Adamom.“
„Pa šta i ako jeste? O Ema, imaš toliko toga da naučiš о opraštanju. Samo
mladi mogu da se osećaju tako izdano i tako nabusito kada njihovi roditelji prave
greške. Pa šta ako je tvoj otac pogrešio? Možeš li da tvrdiš da ti njega nikada nisi
povredila ili mu nanela nepravdu?“
„Ja tatu nikada nisam lišila osobe koju voli. Nikada mu nisam uskratila da
bude sa osobom koja bi ga učinila srećnim.“
„Odlaskom iz njegovog života upravo to radiš. Ako ne znaš koliko si mu
potrebna da bi bio srećan, onda ga uopšte ne poznaješ.“
„Sve što je tati potrebno si ti, Tasija. To svi znaju.“
Na licu njene maćehe se pojavio šok. „Znaš da to nije istina! Ema, šta ti se,
za ime boga, dogodilo?“ Na Emino ćutanje, Tasija je odmahnula glavom i duboko
uzdahnula. „Pričaćemo opet malo kasnije, nakon što obe dobro razmislimo.“
„Neću se predomisliti“, rekla je Ema prkosno, gledajući Tasiju kako izlazi iz
sobe.

Tasija se vratila u biblioteku i videla da je Nikolas otišao. Njen muž je stajao

na prozoru i gledao u suncem obasjani pejsaž ispred sebe. Osetivši njeno
prisustvo, Luk je hladnim glasom progovorio. „Rekao je da ne mogu da sprečim
brak a da je ne izgubim, i bio je u pravu. Ako im ne dozvolim da se venčaju, oni
će pobeći.“
„Šta misliš о tome da je pošalješ negde na neko izvesno vreme?“ predložila
je Tasija. „Možda bi mogla da ode kod tvoje sestre u Škotsku. Ili bi tvoja majka
mogla da je povede na proputovanje po inostranstvu...“
„Nikolas će je pratiti gde god da je pošaljem. Jedini način na koji to mogu da
sprečim je da ga ubijem - ili da zaključam svoju ćerku u sobu do kraja života.“

67
 Knjige.Club Books

„Nastaviću da pričam sa Emom. Nekako ću je naterati da shvati kakav je

Nikolas čovek.“
„Možeš da pokušaš“, rekao je muklim tonom.
„Luk...“ Prišla mu je otpozadi i pokušala da mu provuče ruke oko struka, ali
on se nije pomerio.
„Potrebno mi je da budem sam“, rekao je odmakavši se od nje. „Moram da
razmislim.“ Odmahnuo je glavom i očajno uzdahnuo. „Gospode, kako sam
izneverio Eminu majku. Kad samo pomislim šta je sve Marija želela za svoju
ćerku... a ja sam dozvolio da dođe do ovoga.“
„Nisi nikoga izneverio. Ti si bio najbrižniji i najdivniji otac na svetu i ovo nije
bila tvoja greška.“ Tasija ga je pomazila duž kruto uspravljene kičme. „Ema je
rođena sa nesvakidašnjim duhom. Ona je tvrdoglava i naprasita, ali ima srce
ispunjeno ljubavlju i uči iz svojih grešaka.“
Luk se tada okrenuo prema njoj, a njegove plave oči su se caklile od suza.
„Iz ove greške neće“, rekao je promuklim glasom. „Ova greška će je
upropastiti... i ja prokleto ne mogu ništa da uradim po tom pitanju.“

Nakon što se vratio na imanje, Nikolas je proveo popodne čitajući finansijske

izveštaje о svojim investicijama, a onda se uveče opustio uz flašu ohlađene votke.
Obukao je sivi svileni ogrtač, izležavao se na kožnoj garnituri boje ćilibara u
svojim privatnim odajama i dokono je listao Ljermontovu zbirku pripovedaka.
Njegov sluga Karl je obazrivo pokucao na vrata. „Vaše visočanstvo, imate
posetioca iz domaćinstva Stoukherst.“
Nikolas se pomalo iznenadio. „Da li je to ledi Ema?“
Karl je provirio kroz vrata, a na njegovom svetlom ruskom licu se ocrtavala
zbunjenost. „Ne, Vaše visočanstvo. Došla je njena maćeha, vojvotkinja.“
Iznenađenje je preraslo u čuđenje i Nikolas je upitno podigao obrve. Tasija
mu je poslednji put bila u poseti pre sedam godina, kada ga je negovala dok je bio
na umoru.
„Ovo će da bude interesantno“, rekao je. „Uvedi je.“
Sa nestrpljenjem je gledao ka vratima dok se Tasija nije pojavila. Lice joj je
bilo nežno i belo kao porcelan. Kao i uvek, bila je savršeno pribrana i mirna, a
svaki pramen njene blistave tamne kose bio je uredno zaglađen i na svom mestu.
Haljina boje lavande koju je nosila savršeno je pristajala uz njene srebrnasto plave
oči. Izgledala je isto kao i kada je imala osamnaest godina, noseći u sebi i dalje
neku posebnu magičnu notu koja ga je uvek intrigirala.
„Obučena si u boju žalosti“, rekao je Nikolas pomalo podrugljivo, ustavši dok
je ulazila u sobu. „Ipak je ovo vreme za slavlje, rođako Tasija.“ Pokazao je na sto
sa posluženjem pored sebe. „Votka? Zakuski?“

68
 Knjige.Club Books

Tasija je odmahnula glavom pogledavši na ‘sitne zalogaje’ tako omiljene

među Rusima: komadiće hleba sa maslacem i kavijarom; mesne pitice sa
pavlakom; sardine; kisele krastavčiće; sve poređano na srebrnom poslužavniku.
„Barem sedi“, rekao je Nikolas.
Tasija je ostala da stoji. „Moj si dužnik“, rekla je tiho. „Prihvatio si to pre
mnogo godina. Rekao si da je taj tvoj dug prema meni toliki da će preći i na decu
tvoje dece. Mislio si da sam ti ja ubila brata, Mihaila - i od svih ljudi koji su se
zalagali za moje pogubljenje, ti si bio najglasniji. A kada sam pobegla iz Rusije,
krenuo si za mnom u Englesku, kidnapovao me i vratio u Sankt Petersburg. Želeo
si da budem pogubljena i da tako platim za zločin koji nisam počinila.“
„Pogrešio sam“, rekao je Nikolas nervozno. „Otkrio sam da sam pogrešio i
dao sam sve od sebe da se iskupim.“
„А onda sam, nakon svega toga,“ nastavila je Tasija mirno, „kada si bio
prognan i kada si polumrtav došao u Englesku, brinula о tebi i negovala te dok
nisi ozdravio. Možda bi umro bez moje pomoći.“
„Umro bih sigurno“, priznao je.
„Nikada ti nisam tražila ništa zauzvrat - sve do sada.“
„Šta sada tražiš od mene, rođako?“ Nikolas je promrmljao, iako je već znao.
„Nemoj da se oženiš Emom. Napusti Englesku zauvek i nemoj nikada više da
se vidiš sa mojom pastorkom.“
„А kako misliš da će podneti to što su je za tako kratko vreme napustila dva
muškarca?“
„Ema je mlada. Ona je jača nego što misliš. Veoma brzo će se oporaviti.“
Usne su mu se iskrivile u podrugljivi smešak. „Ne budi luda. Ako je budem
ostavio, to će je uništiti. Nikada više neće verovati muškarcima. Zamrzeće tebe i
tvog uobraženog muža Engleza. Da li je to ono što želiš?“
Tasijina prisebnost je bila uzdrmana, a lice joj je pocrvenelo od besa. „I to će
za nju biti bolje nego da je ti uništavaš, dan za danom, deo po deo, sve dok ništa
ne bude ostalo od nje!“
„Biću Emi bolji muž od bilo kog muškaraca kojeg bi joj vi odabrali.“
„Ah, da, dobar muž“, složila se Tasija kiselo, „koji je do sada samo
manipulisao njome i zavodio je. Jedva čekam da vidim šta sledi. Možda imaš
dobre namere, Nikolase - možda si čak uspeo i sam sebe da uveriš da ćeš joj biti
adekvatan muž - ali na kraju ćeš samo povrediti Emu. Ne možeš da promeniš
svoju prirodu. Prošlost te je oblikovala, ispunjena bolom i užasima, zahvaljujući
kojoj si zauvek oštećen. Za većinu tih stvari nisi ti kriv, ali to sada nije važno. Ti
si ono što jesi. Razumem zašto želiš Emu. Ona ima svu dobrotu i saosećanje koje
ti nikada nisi mogao da osetiš. Nameravaš da je pretvoriš u deo svog poseda i da
je držiš ovde zajedno sa svim ostalim dragocenim predmetima koje si sakupio.

69
 Knjige.Club Books

Ipak, sada te molim da ispoštuješ onaj dug prema meni. Moraš da ostaviš Emu na
miru.“
Tasijin pogled je bio tako intenzivan da je Nikolas bio primoran da se okrene.
Znao je da je njen zahtev bio pravedan. Uvek je vraćao svoje dugove kada bi za
to došlo vreme. To je bilo pitanje časti i samopoštovanja. Ali da se odrekne Eme...
ne. Bilo šta drugo je mogao da uradi, ali ne i to.
Njegov tihi glas je prekinuo tu napetu tišinu. „Ne mogu.“
Tasija se ogorčeno osmehnula, kao da je u tom trenutku potvrdio sve najgore
što je mislila о njemu. „Ti sebično kopile“ prošaputala je i izašla iz sobe.

Emu je iznenadilo koliko se njena porodica malo protivila njenoj veridbi sa

princom Nikolasom. Svakako su pokušavali da je ‘urazume’, na šta je ona
reagovala tvrdoglavim ćutanjem. Znala je ako imalo popusti, da bi to bio znak da
mogu da nastave da je maltretiraju i rade ono što žele. Činilo se da je njena
tvrdoglavost delovala i da su njen otac i Tasija shvatili da ona nikada neće odustati
od udaje za Nikolasa. Ema je duboko u duši verovala da će imati dovoljno
vremena da se pomiri kasnije sa njima, nakon što se bude skrasila pored Nikolasa.
Kada se budu uverili da je zadovoljna, sigurno će i sami doći do zaključka da je
njihovo protivljenje tom braku bilo pogrešno.
Venčanje je bilo najavljeno za šest nedelja, što je izazvalo tračeve zbog tako
kratkog vremena. Ema nije očekivala da će toliko uživati u reakcijama ljudi, a
posebno u ljubomori i zaprepašćenju svih žena koje su joj dolazile u posetu. Nisu
se trudile čak ni da sakriju svoje čuđenje što je baš Ema uspela da se dočepa princa
Nikolasa, jednog od najpoželjnijih neženja u Evropi.
„Ali, draga moja, kako ti je to uspelo?“, upitala ju je jedna od radoznalih
gošći, ledi Siford, gospođa iz visokih krugova čija je ćerka bila verena za nekog
običnog grofa. „Princ jedva da je moju Aleksandru ikada pogledao u prolazu - a
ona je bila jedna od najatraktivnijih devojaka sezone! Da li se zainteresovao za
tebe zbog svog srodstva sa tvojom maćehom? Je li to bilo u pitanju?“
Ema se krišom osmehnula. „Spomenuo je da ga podsećam na žene iz Rusije.“
Ledi Siford ju je ispitivački pogledala preko ruba šoljice za čaj. „Nisam znala
da su Ruskinje tako, ovaj, visokog rasta. Moja draga Aleksandra očigledno nije
imala šanse, jer je tako nežna i sićušna.“
Videvši da je ova opaska malo uzdrmala Emu, Tasija se umešala. „Ruskinje
su poznate po svom duhu i snazi karaktera, ledi Siford“, rekla je Tasija
ravnodušno, netremice zureći u tu ženu. „Možda je princ Nikolas primetio da Ema
ima više ovih osobina nego vaša draga Aleksandra.“
„Pa, ne znam baš“, ledi Siford je napućila usne i uvređeno zaćutala.
Ema se zahvalno osmehnula Tasiji. Iako se Tasija privatno protivila braku, u
javnosti je štitila Emu više nego ikada. Čak ju je odvela i kod svog omiljenog
dizajnera kako bi joj sašio venčanicu. Venčanica je trebalo da bude od svile boje
70
 Knjige.Club Books

slonovače, sa visokim okovratnikom ukrašenim skupocenom starinskom čipkom.

Ema i Tasija su zajedno planirale detalje ceremonije, koja je trebalo da se održi u
kapeli Sautgejt hola, kao i prijema, planiranog u zlatno-beloj balskoj dvorani. Ema
je većinu vremena provodila sa arhitektom i baštovanom koje je Nikolas
angažovao da dizajniraju i osmisle obore i prostor za njene životinje na imanju
Angelovski. Čak je i Tasija nerado morala da prizna da se Nikolas trudio da
zadovolji Emine potrebe. Odlučio je da čitav jedan deo kuće preuredi po njenom
ukusu, te joj je poslao svežanj uzoraka materijala i boja da ih pogleda i odabere.
Ema je izabrala ledenu nijansu svetloplave boje za zidove, a za draperije i
prekrivače brokat boje safira.
Onim danima kad Nikolas nije stizao da joj dođe u posetu, slao joj je cveće i
poklone, šećerne keksiće upakovane u šarene limene kutije ili pak u zlatne kutije
sa pečatom porodice Angelovski. Jednog dana joj je doneo ogrlicu sa dvadeset
dijamanata, po jedan za svaku godinu Eminog života. Iako je Tasija smatrala da
je taj poklon bio neprikladan, ipak Emu nije savetovala da ga vrati.
Ema je bila zbunjena Nikolasovim pažnjom. Njegovo ponašanje je bilo puno
poštovanja, uvek se držao na odgovarajućoj udaljenosti od nje kad god bi
provodio vreme sa njom u salonu ili na njenoj farmi životinja. Razgovarao je
prijateljskim tonom sa njom skoro kao stariji brat, nežno je zadirkujući. Ali
ponekada bi zurio u nju blistavim očima u kojima se primećivao seksualni naboj
i tada ju je činio nervoznom. Spolja je delovao civilizovano, ali je duboko u sebi
bio strastven i nepredvidiv čovek. Još uvek nije uspevala sasvim da poveruje da
ju je Nikolas želeo, ali deo nje je prihvatao da je postojala izvesna privlačnost jer
je i ona sama to osećala. Bez obzira što ga nije volela, bila je fascinirana njime i
činilo joj se da tako nešto ni prema kome drugom nije osetila.

***

Na dan venčanja, Ema je bila napeta. Otac joj je nesvesno pomogao da odagna
svaku neodlučnost koju je osećala u tom trenutku. Luk je ušao u njenu sobu nakon
što je obukla svoju venčanicu. Ema je stajala ispred ogledala i pokušavala da
obuzda nemirne lokne koje su joj padale preko lica, pa se okrenula ka njemu i
bojažljivo mu se osmehnula.
Bila je visoka i vitka u haljini boje slonovače, kose skupljene u opuštenu
punđu, ukrašenu krem belim ružama. U jednoj ruci je držala majčinu malu Bibliju,
zajedno sa čipkanom maramicom koju je pozajmila od Tasije. Bogata biserna
ogrlica - Nikolasov poklon koji je dobila baš tog jutra - bila joj je zakopčana oko
vrata. Njen otac je osetio knedlu u grlu. „Izgledaš prelepo, Ema.“
„Hvala ti“, rekla je skoro nečujnim glasom.
„Voleo bih da Meri može da te vidi.“
Ema je zatreptala uplašeno, pitajući se da li bi njena majka odobrila ovaj brak.
Bila je veoma mala kada je Meri umrla, pa je se nije baš dobro sećala... ostao joj
71
 Knjige.Club Books

je u pamćenju samo osećaj topline, milozvučni glas i gusta riđa kosa baš kao i
njena. Tata je oduvek govorio da su se on i Meri voleli. Možda ni njena majka ne
bi želela da je vidi udatu Nikolasa.
„Ema“, tiho je počeo njen otac, „ako se ikada pokaješ... ako ikada shvatiš da
je ovo bila greška... uvek se možeš vratiti. Dočekaću te raširenih ruku.“
„Očekuješ da se pokajem zbog ovoga, zar ne?“ upitala je.
Nije odgovorio, ali je skrenuo pogled čime je pokazao šta je želeo da kaže.
„Moj brak će biti u redu“, hladno je rekla Ema. „Neće biti onakav kakav ti
imaš sa Tasijom, ali će za mene biti sasvim zadovoljavajući.“
„Nadam se.“
„Zaista?“, upitala je tiho. „Nisam baš sigurna u to, tata.“ Ponosno je ispravila
ramena i odlučila da je ništa neće sprečiti da se uda za Nikolasa Angelovskog.
Međutim, kasnije, kada su zajedno hodali ka oltaru, u njenim očima su se pojavile
neisplakane suze.
Zatočena u sopstvenoj bolnoj tišini, Ema se skoro uopšte nije sećala samog
venčanja, osim što je znala da je bilo kratko i lišeno radosti. Nikolas je izgledao
veoma privlačno, ali je bio ozbiljan, po čemu je shvatila da je to venčanje za njega
predstavljalo samo obavezu koju mora da ispoštuje. Po Eminom mišljenju
ceremoniji je nedostajala duhovnost, koja se osetila samo tokom čitanja odlomka
iz Starog zaveta: „...kuda ti ideš, ja ću ići, a gde ti prenoćiš, ja ću prenoćiti. Tvoj
narod će hiti moj narod, a tvoj Bog moj Bog...“ Činilo joj se da te reči večne
ljubavi i posvećenosti sa sobom nose zvuk zatvaranja teških vrata.
Tek posle ceremonije, za vreme prijema na kome je vladala usiljena veselost,
Ema je počela lakše da diše. Nazdravljali su i plesali, a svadbena gozba se
sastojala od engleskih i ruskih jela. Svadbena torta je bila visoka, ukrašena
cvećem, pticama i anđelima napravljenim od šećera. Konačno, kako se veče
primaklo kraju, došlo je vreme da mladenci odu, te su njih dvoje požurili u kočiju
koja ih je čekala ispred, dok su ih zvanice ispraćale kličući i zasipajući ih
pirinčem.
Čim su ušli u kočiju, Ema je prasnula u nervozni smeh i zatresla glavom
raspršivši oko sebe ostatke pirinča. Nikolas je prošao prstima kroz kosu, uzalud
pokušavajući da se oslobodi zrnaca koji su se zakačili za njegove guste plavo
smeđe pramenove.
„Mislim da ćemo biti plodni“, rekla je Ema, a Nikolas se nasmejao na ovaj
njen smeli komentar.
„Nikad nisam sumnjao u to, rujška.“
Pocrvenela je videvši njegov izraz lica, te je sagnula glavu i stidljivo upitala:
„Koliko bi dece želeo da imaš?“
„Koliko bog smatra da treba da mi podari.“

72
 Knjige.Club Books

Ema je dodirnula prsten koji joj je poklonio, raskošni krvavo crveni rubin
uokviren dijamantima. „Hvala ti na ovome“, rekla je. „Divan je.“
„Da li ti se zaista sviđa? Tvoj izraz lica je bio prilično čudan kada si ga prvi
put videla tokom ceremonije.“
„Bila sam iznenađena“, rekla je iskreno. „Nikada nisam imala ovako veliki
kamen.“
Nasmejao se, dohvatio joj je ruku i počeo da se poigrava sa njenim dugim
prstima. „Pokloniću ti još veći. Tvoje ruke su stvorene za drago kamenje.“
„Da, potrebni su mi da pokrijem sve životinjske ugrize“, rekla je povlačeći
ruku.
Nikolas se sagnuo i podigao njena stopala u svoje krilo, nateravši je da ispruži
svoje duge noge preko njegovih. „Niki“, pobunila se, izvijajući se dok joj je on
skidao satenske cipelice sa niskom potpeticom. „Šta to radiš?“
„Trudim se da ti bude što udobnije dok ne stignemo na imanje.“ Počeo je da
joj masira gležnjeve i stopala, ne obraćajući pažnju na njeno negodovanje.
„Ne želim da mi bude udobno. Ja...“ Trgnula se dok joj je on nežno trljao
bolne gležnjeve i shvatila da počinje polako da se opušta. „Stopala su mi
prevelika“, promrmljala je.
„Očaravajuća su.“ Nikolas je pritisnuo taban njene desne noge između svojih
butina. Ema se zbunila kada je osetila tvrdu izbočinu njegove uzbuđene muškosti
na svom tabanu, ali nije uspevala da se odmakne.
Njihova predigra se prekinula kada su se približili dvorcu Angelovski i kada
joj je Nikolas navukao cipele na noge. Ema još uvek nije uspevala da se navikne
na to da će ova raskošna rezidencija biti njen novi dom. Ogromna balska dvorana
kružnog oblika sa stubovima i ogledalima, prostrane sobe ukrašene zlatom i
dragim kamenjem, bezbroj apartmana, galerija, zastakljenih prostorija... sve je to
pripadalo njoj i mogla je slobodno tuda da luta i istražuje.
„Princeza Ema“ rekao je Nikolas kao da je mogao da joj pročita misli. „Da li
će ti biti potrebno mnogo vremena da se navikneš na tu titulu?“
„Možda se nikada neću navići“, odgovorila je napravivši grimasu.
Kočija se zaustavila ispred širokog stepeništa koje je vodilo do ulaznih vrata.
Nikolas je pomogao Emi da izađe iz kočije. Iznenada je gomila slugu pohrlila
napolje: lakeji su potrčali da otvore vrata, batler je izašao da ih pozdravi, a
služavke su se okupile u predvorju.
Nikolas ju je odveo do praga i pokazao ka batleru koji ih je čekao. „Upoznala
si Stanislava, naravno, u nekim malo indiskretnijim okolnostima.“
Ema je pocrvenela setivši se poslednjeg puta kada je boravila kod Nikolasa.
Batlerovo lice je ostalo ohrabrujuće ravnodušno. Govorio je na engleskom sa
blagim ruskim naglaskom. „Vaše visočanstvo, u ime celog domaćinstva vam
iskreno čestitam i želim vam sreću. Nadamo se da ćemo vam dobro služiti.“

73
 Knjige.Club Books

„Hvala, Stanislov, ovaj, Stanlisl...“ Ema mu je uputila pogled kao da se

izvinjava. „Vežbaću tvoje ime dok ne budem mogla pravilno da ga izgovorim.“
Pre nego što je batler uspeo da odgovori, Nikolas je podigao Emu u naručje.
Ona je ispustila uzdah iznenađenja. „Šta to radiš?“
„Nosim te preko praga“, odgovorio je Nikolas. „To je engleska tradicija, zar
ne?“
„Samo kad je mlada sitna! Nemoj, preteška sam! Molim te spusti me...“
„Prestani da se koprcaš jer ću te ispustiti.“
Ema je očajno zastenjala od sramote kada ju je Nikolas preneo preko praga.
Čuo se tihi žamor i kikot među slugama dok su pratili pogledima svog gospodara
kako nosi svoju nevestu ka privatnim odajama na spratu.
„Zar nećeš da me upoznaš sa njima?“, upitala je Ema, bacivši pogled na
okupljenu poslugu koja je čekala.
„Sutra ću to uraditi. Večeras želim da budem sam sa tobom.“
„Mogu da prepešačim ostatak puta. Povredićeš leđa.“
„Ovo za mene nije ništa“ podrugljivo je rekao. „Prenosio sam jelene na
ramenima koji su bili duplo teži od tebe.“
„Kakvo laskavo poređenje!“ Ema je uvređeno zaćutala i ostala je nema do
kraja puta.
Nikolas ju je odneo u novi apartman koji je preuredio za nju.
„Oh“, rekla je ona bez daha, polako se okrenuvši oko sebe.
„Ako ti se ne sviđa, promenićemo ga.“
„Da ga promenimo?“ ponovila je ošamućeno. „Ne bih ni pomislila na to.“
Apartman, sa odvojenim prostorijama za prijem, presvlačenje, kupanje i
spavanje, bio je lepši od bilo čega što je ikada videla. Prostorije su bile dostojne
kraljevske porodice, uređene u nijansama plave boje, sa mnogo ukrašenih
stubova. Zidove su krasila umetnička dela od neprocenjive vrednosti u masivnim
srebrnim ramovima. Ruska peć obložena pločicama u boji lavande nalazila se u
uglu. Preko ogromnog prostranog kreveta bio je prebačen tamnoplavi izvezeni
svileni prekrivač po kome je bila raspoređena gomila jastuka sa kićankama...
Ema je otvorila ormar od mahagonija u kome se nije nalazilo skoro ništa osim
nekoliko stvari, deo njenog miraza koji je poslat par dana ranije. „Gde je tvoja
odeća?“, upitala je ona iznenađeno.
„Moj apartman je na drugom kraju krila.“
„Nećemo deliti sobu?“
Nikolas je odmahnuo glavom, a Ema je pocrvenela zbog svoje nesmotrene
greške. Njen otac i Tasija su uvek delili krevet, započinjući i završavajući dan
zagrljeni. Ema je naivno pretpostavila da će i Nikolas želeti istu vrstu odnosa.

74
 Knjige.Club Books

Očigledno je da Nikolas nije želeo takvu vrstu zbližavanja. Možda je ovako bilo
bolje... a možda će se on ipak jednog dana predomisliti.
Na stolu od mahagonija nalazile su se figurice raznih životinja. Bile su tu žabe
od malahita, zlatni lav, slon od slonovače, vuk od ametista sa zlatnim šapama, kao
i medved, riba i ptice, takođe od plemenitih metala i dragog kamenja. Zadržala se
na najupečatljivijoj figurici od svih, bio je to tigar od ćilibara sa očima od žutog
dijamanta i zubima od bisera.
„Kolekcija je pripadala mojoj pra-pra-prababi Emeliji. Mislio sam da ti je
poklonim.“
Ema se okrenula prema njemu sa sjajem u očima. „Hvala.“
Nikolas je pokazao na tigra u njenoj ruci. „Priča se da joj je taj komad bio
omiljeni.“
Ema mu je oprezno prišla i nežno ga je poljubila u obraz. „Hvala ti“, ponovila
je. „Veoma si dobar prema meni, Niki.“
Nikolas ju je pogledao, imajući utisak da mu obraz gori od njenog poljupca.
Obuzeo ga je neki neobičan osećaj: pogled Eminih plavih očiju, zvuk njenog
glasa, način na koji je držala figuricu od ćilibara u ruci... činilo mu se da je sve to
već proživeo. Njegovo srce je počelo snažno da udara. Vazduh oko njega je
postajao sve topliji dok mu se slika te scene u glavi nije razbistrila.
Ona je podigla figuricu neke druge životinje, gledajući je ispitivački iz svih
uglova. „Vidi, Niki, zornije prelepa?“
„Veoma je lepa“, rekao je Nikolas gledajući u njeno ozareno lice. Zatim je
rekao juveliru: „Sve ćemo ih kupiti.“
Ona se nasmejala i zagrlila ga je. „Tako si dobar prema meni“, tiho mu je
rekla na uvo. „Nateraćeš me da te previše zavolim.“
Prešao je usnama preko njenog mekog obraza. „Ne postoji ništa što je
previše...“
„Šta ti je?“, upitala je Ema zabrinuto.
Vizija je nestala. Nikolas je zatresao glavom i kratko se nasmejao. „Ništa.
Neki čudan osećaj.“ Odstupio je korak unazad, i dalje zureći u nju. Srce mu je
toliko snažno udaralo da je osećao bol u grudima. Obrisao je rukom čelo i shvatio
da ga je oblio hladan znoj. Osećaj je bio sličan onom kao kada bi nakon izlaska iz
ruske saune skočio u ledenu reku.
„Da li si dobro?“, Ema je insistirala.
„Pozovi služavku da ti pomogne oko haljine“, grubo je rekao, te se okrenuo i
krenuo ka vratima. „Brzo se vraćam.“
Ema se zbunjeno namrštila. Pažljivo je vratila izrezbarenog tigra na mesto i
pogladila ga je vrhom prsta. Ćilibarska figurica je zasijala kao da je bila živa.
Nikolas je malopre tako čudno zurio u nju. U izrazu lica mu se ogledao strah,
a pogled mu je bio unezveren kao da je ugledao neku čudnu prikazu... Ema se

75
 Knjige.Club Books

zapitala gde je ranije viđala taj izraz lica. „Tasija“, tiho je rekla. Tasija je upravo
tako izgledala kad god bi joj se javila neka slutnja. Ona joj je jednom objasnila da
su Rusi veoma sujeveran narod. Kroz njihove živote su se stalno provlačile
fantazija i misterija i snažno su verovali u predskazanja i simboliku. Šta je
Nikolasu prošlo kroz glavu? Kakva mu se vizija javila?
Uznemirena Ema je pozvala sobaricu i ubrzo se pojavila jedna mala žena. Bila
je Eminih godina, možda malo starija, sa gustom kestenjastom kosom upletenom
u pletenicu i sa inteligentnim sivim očima. Prilično je dobro govorila engleski i
predstavila se kao Rašel Fjodorovna. „Sviđa mi se tvoje ime, Rašel“, rekla je Ema
dok joj je sobarica sa mukom otkopčavala gomilu zakačaljki i dugmića koji su se
nalazili sa zadnje strane njene venčanice. „Da li je to ruska verzija imena Rejčel?“
„Da, Vaše visočanstvo. Iz Biblije. Imam dva brata, Mateja i Adamku, i sestru
Marinku.“
„Metju, Adam i... Meri?“ Ema je pokušala da pogodi.
„Mirijam“, ispravila ju je sobarica, pomažući joj da izađe iz haljine. Stručno
je podigla tešku venčanicu od svile i odnela je do obližnje stolice.
„Da li su tvoja braća i sestra još uvek u Rusiji?“ Ema je snažno udahnula kada
je Rašel počela da joj otkopčava mider.
„Ne, Vaše visočanstvo. Svi su ovde i rade za princa Nikolasa. Došli smo s
njim posle... posle...“ Sluškinja je zastala, tražeći adekvatan način da se izrazi.
„Nakon što je prognan“, rekla je Ema otvoreno.
Rašel je klimnula glavom i stidljivo se osmehnula. „Dobro je što govorite tako
jasno, Vaše visočanstvo. Rusi vole direktnost. Da vam raspletem kosu?“
„Da, molim te.“ Ema je sela za toaletni stočić ostavši samo u donjem vešu.
Sluškinja je pažljivo izvukla bele ružice iz Eminih riđih lokni i počela da joj
raspetljava i češlja deo po deo kose koristeći četku sa srebrnom drškom.
„Da li ste hteli da dođete u Englesku sa Nikolasom?“ upitala je Ema. „Da li
ste mogli da birate?“
„O da, moja porodica je htela da dođe. Mi pripadamo porodici Angelovski.
Ne po zakonu, naravno, pošto je car Aleksandar oslobodio kmetove pre petnaestak
godina. Međutim, moja porodica, Sidarovi, služi Angelovskima više od sto
godina. Osećali smo da je ispravno da pratimo princa Nikolasa gde god da ode.“
„Sigurna sam da on ceni vašu odanost“, rekla je Ema iako je pomislila da je
Nikolas, zbog svoje arogancije, to verovatno uzimao zdravo za gotovo.
Rašel je veselo slegnula ramenima. „Uvek ćemo ostati sa njim, po božijoj
volji. Princ Nikolas je dobar gospodar.“
„To je utešno“, promrmlja Ema.
Sluškinja je zastala usred češljanja i zamišljeno uzdahnula. „Ponekad mi
nedostaje Rusija. Princ Nikolas izgleda kao da nije nostalgičan, ali mislim nije
baš tako. Kakav je samo život on tamo imao! Bio je bogatiji i od samog cara.

76
 Knjige.Club Books

Dvadeset sedam palata, i posedi na sve strane. Jednom je svom mlađem bratu,
princu Mihailu, poklonio planinu za rođendan.“
„Planinu?“
„Da, prelepu planinu na Krimu.“ Rašel se skoncentrisala na jedan čvor, nežno
ga češljajući sve dok ga nije razmrsila. „Imali smo život u Rusiji kakav jedva
možete da zamislite, Vaše visočanstvo. Ponekad čeznem za tim životom.
Ali mi imamo jednu izreku, ‘nije važno gde živiš sve dok nisi gladan’.“
„Slažem se“, rekla je Ema i nasmejala se. „Drago mi je što si ovde, Rašel.“
Nakon što je Emina bujna kosa bila raščešljana i sjajne kovrdže se rasule po
ramenima i leđima, Rašel joj je pomogla da se presvuče u spavaćicu sa vezom, sa
odgovarajućim ogrtačem.
„Izgledate veoma ruski. Vaše visočanstvo.“
Smatrajući to komplimentom, Ema se nasmešila u znak zahvalnosti. „Ipak,
bojim se da sam sto posto Engleskinja.“
„Mi svi imamo veliko srce i često se smejemo. Mislim da ste vi u dubini duše
Ruskinja.“
Ema je htela da odgovori, ali joj je stomak glasno zakrčao, te je pocrvenela i
nasmejala se. „Danas nisam skoro ništa jela“, rekla je držeći ruku na praznom
stomaku. „Bila sam tako nervozna... zbog venčanja...“
„Da vam donesem supu i zakuski?“
„Zakuski?“, ponovila je Ema, boreći se da izgovori ovu nepoznatu reč.
„Mali zalogaji hrane. Svideće vam se, veoma će vam se svideti. Vaše
visočanstvo. Doneću vam malo da probate.“
Sluškinja je otišla, a Ema je počela da tumara po apartmanu. Odmahnula je
glavom u čudu kada je otkrila da joj je kupatilo bilo kompletno obloženo belim
mermerom. Četiri zlatne slavine u obliku delfina bile su postavljene iznad
porcelanske kade.
Zapitala se da li je i njena maćeha živela u ovakvom luksuzu tokom detinjstva
u Rusiji. Tasija je veliki deo svoje prošlosti držala za sebe. Ema je po prvi put
počela da shvata koliko je Tasija morala da potisne svoje rusko poreklo, kada je
za sobom ostavila svoj maternji jezik i običaje. To je bila potpuno drugačija
kultura i sigurno je i Nikolasu i Tasiji bilo veoma teško da se prilagode.
Rašel je blago kucnula na vrata spavaće sobe dajući joj do znanja da se vratila.
Donela je veliki poslužavnik prepun mirisnih jela, na kome su se našli aromatična
kupus čorba, seckane kobasice, dimljeni losos, male pite punjene pečurkama i
mlevenim mesom, i još neka jela. Ema je oduševljeno krenula za Rašel u sobu za
prijem i sela na malenu sofu. Sobarica je postavila hranu na sto, preporučivši joj
nekoliko specijaliteta, te ju je ostavila samu.
Hrana je bila ukusna, većina jela je bila začinjena belim lukom, biberom i
muskatnim oraščićem. Ema je sve probala, zalivajući zalogaje izdašnim

77
 Knjige.Club Books

gutljajima crnog vina. Zahvaljujući tom luksuznom ambijentu kojim je bila

okružena, Ema se osetila povlašćenom i razmaženom. „Mogla bih da se naviknem
na ovo“, promrmljala je, naslonivši se na debele somotske jastuke.
Iznenada se začuo Nikolasov glas: „Nadam se da hoćeš, rujšenka.“ Nosio je
kućni ogrtač od zlatno braon svile, za nijansu tamnije od njegove kose i bio je bos.
Ema se panično zapitala da li je nosio nešto ispod ogrtača.
Pokušala je da sakrije svoju nervozu blistavim osmehom. „Hoćeš li da mi se
pridružiš, Niki?“
„Hoću, samo pod uslovom da se ne smešiš više tako.“
„А zašto?“ upitala je gledajući sa strahom kako joj se približava.
„Zato što mi se od tvog osmeha zavrtelo u glavi“, prošaputao je klizeći joj
rukom oko potiljka.
Emi su zatreperili kapci kada je osetila lagani dodir njegovih usana. Kada je
Nikolas završio sa poljupcem i seo pored nje, ona mu je nespretno ponudila hranu
sa poslužavnika, trudeći se da glumi ljubaznu domaćicu.
„Hoćeš piroži?“
„Piroški“, ispravio ju je i sagnuo je glavu kako bi zagrizao punjeno pecivo
koje je držala u ruci.
Iznenađeno se osmehnula. „Ti si prvi čovek koji mi jede iz ruke.“ Sačekala je
da proguta i ponudila mu je sledeći zalogaj. Nikolas se nasmejao i uzeo ostatak,
gricnuvši je za vrh prsta.
Ema je osećala nelagodu, ali je bila i zaintrigirana u isto vreme, te je
oklevajući prinela čašu vina usnama svog muža. On je počeo da pije iz pehara
optočenog draguljima, zureći u nju preko sjajne ivice. Polako joj je uzeo vino iz
ruke, odložio je čašu u stranu i umočio vrh prsta u nju. Ema ga je opčinjeno
posmatrala. Mirno je sačekala da joj na mekanu donju usnu nežno spusti kapljicu
crvenog vina. Zatim se nagnuo ka njoj, liznuo je kapljicu, te je nežno spustio svoje
usne na njene i počeo da ih ljubi i liže sve dublje i dublje... sve dok Ema nije
zadrhtala i posegnula za njim. Ruke su joj klizile po njegovom svilenom ogrtaču.
Zagrlio ju je, držeći je čvrsto uz sebe.
Ema se opustila osećajući vrtoglavicu od uzbuđenja i zadovoljstva. Prošlo je
već šest nedelja otkako ju je poslednji put ovako ljubio, pa je zaboravila kako je
to dobar osećaj. Odjednom joj se javila želja da je uzme i ispuni celu, da se ponovo
stvori ona ista magija između njih.
Nikolas je uzeo Eminu ruku i gurnuo je između njihovih tela. Spustio ju je
ispod svog ogrtača i sklopio joj je prste oko svog glatkog nabreklog uda.
Uzdahnula je i pritisnula je svoje telo uz njegovo, trudeći se da mu bude još bliže.
Nikolas je zario lice u njenu kosu, trljajući svoj obraz i čelo о njene meke
kovrdže i prolazeći prstima kroz njih. Nije mu bilo jasno zašto je tako bilo baš sa
Emom, kada je poznavao toliko žena i nijedna nije tako uticala na njega.

78
 Knjige.Club Books

Uhvatio ju je za zglob i povukao da ustane. Ema se podigla i pritisnula svoje

zajapureno lice uz njegovo. „Niki“, prošaputala je, „hoćeš li večeras da posetiš
moj krevet?“
„Je li to poziv?“
Ema se zaustavila usred svojih razigranih poljubaca. „Želiš li da ti uputim
pisani poziv?“
„To neće biti potrebno.“ Svukao je ogrtač sa njenih ramena i spustio ga je na
pod. Lagano je kliznuo rukom niz njene grudi i stomak. Telo joj je bilo vretenasto
i toplo ispod tanke spavaćice. „Emelija... ženo moja...“ Reči su ga ponovo izdale
i on je silovito pritisnuo svoje usne na njene da bi samog sebe ućutkao.
Otišla je sa njim u spavaću sobu, gde je on skinuo svoj ogrtač i nag seo na
krevet. Raširivši kolena, Nikolas je privukao Emu ka sebi. Stajala je ispred njega,
držeći se za njegova ramena, dok joj je on podizao rub spavaćice sve do bokova.
Toplim dlanovima je pratio spoljašnje konture njenih glatkih butina i zategnute
zadnjice. Spustio je usne na njene oble grudi. Sišući ih preko nežne tkanine, osetio
je kako maleni vrh njene bradavice raste pod njegovim jezikom. Ema je zastenjala
i naslonila se na njega, uhvativši ga svojim vitkim rukama za glavu. Prinela je
njegove usne ka svojoj drugoj dojci i uzdahnula kad joj je gricnuo mekani vrh
bradavice.
Ema više nije mogla da stoji, te ju je Nikolas spustio na krevet i skinuo
spavaćicu. Spustila je ruke na njegova leđa i lagano počela da miluje splet ožiljaka
kao da je želela da zaleči davnašnje rane. Prevukao je svoje usne preko njenog
vrata, grudi, stomaka, jezikom dodirujući skrivena mesta zbog čega se njeno telo
grčilo i drhtalo.
Spustio se do žbunića boje cimeta i počeo da ga ljubi, hladeći ga ujedno
svojim dahom. Ema je zacvilela od zaprepašćenja i užitka u isto vreme, nije znala
da li treba da mu dozvoli to, ali i nije želela da prestane to da radi. Uhvatila ga je
za kosu i počela da je miluje drhtavom rukom prolazeći prstima kroz guste
pramenove. U tom trenutku joj se ceo svet sveo na to treperavo kretanje između
njenih butina i njegove iskusne i izazovne pokrete usana. Izvijala se ka njemu
gonjena silovitim i strastvenim nagonima, sa svakim uzdahom ispuštajući skoro
molećive krike.
Nikolas je podigao glavu, a zatim je ustao i legao preko Eme, raširivši joj
bedra. Počeo je da ulazi u nju, ali se ona trgnula od neočekivane stegnutosti.
„Pažljivo“, prošaputala je kroz uzdah. Bio je veoma nežan i polako je prodirao u
nju, čekajući dok se ona potpuno ne opusti ispod njega. Počeli su sporim ritmom,
pritiskajući se jedno uz drugo i osećajući sve veću glad. Ema je zabacila glavu
unazad, a Nikolas joj je ljubio vrat i ramena, šapućući joj na ruskom jeziku.
Njihova dugačka tela bila su ispreplitana, udovi obmotani jedni oko drugih, a
mišići su se grčili težeći ka oslobađanju koje samo što nije naišlo. Osećaj slatkog
grča ih je obuzeo u istom trenutku. Nikolas je do kraja snažno uronio u nju i tu se
čvrsto zadržao, dok je Ema zadrhtala od bolnog olakšanja. Kada je žestoki nalet
79
 Knjige.Club Books

krvi utihnuo, Nikolas se otkotrljao na leđa. Ema se okrenula za njim, prebacila

ruku i nogu preko njega i stavila glavu na njegove glatke, vlažne grudi. Ona se
potpuno opustila, prebacivši se preko njega poput usnule mačke.
Nikolas je nežno počeo da miluje njenu raspuštenu kosu dok je širom
otvorenih očiju zurio u mrak. Preplavila ga je čudna mešavina emocija; odjednom
je osetio očajanje jer je u isto vreme želeo da je čvrsto stegne u naručju, ali i
odgurne od sebe. Njegova žena je spokojno ležala pokraj njega i zadovoljno
uzdahnula zbog čega je osetio bol u grudima. Nije smeo sebi da dozvoli da se
opusti i da prihvati tu laganu naklonost koju mu je ona pružala. Kad bi makar na
trenutak sebi dozvolio da bude ranjiv, brana bi popustila i iz njega bi pokuljalo
sve ono što se čeličnom voljom trudio zaboravi.
Oslobodivši se od nje, ustao je iz kreveta i pronašao svoj ogrtač.
„Nikolase?“, pospano je promrmljala.
Navukao je svoj ogrtač ne obazirući se na nju i tiho napustio sobu. Otišao je
u svoj mračni, prazni apartman na drugom krilu dvorca.
Ema je zbunjeno ustala, sklonivši kosu sa lica. Zašto je otišao tako iznenada?
Šta je pogrešila? Ugrizla se za usnu da ne bi zaplakala. Nije više bila dete, već
udata žena i nije smela više da plače.
„Ti si ovo izabrala“, neraspoloženo je rekla samoj sebi. „Sada moraš da budeš
zadovoljna time što imaš.“ Trebalo joj je dosta vremena pre nego što se naterala
da ponovo legne, a još više da opet zaspi. Konačno je ipak zaspala sklupčana i
sama na sredini velikog kreveta.

80
 Knjige.Club Books

II DEO

Koga je briga što ovo zaključano srce drži u sebi

nikad zaboravljene slike?
Puškin

81
 Knjige.Club Books

Peto poglavlje

Začuli su se glasni krici ispred prozora koji su prekinuli Nikolasa usred posla.
On je istog trenutka skočio sa svoje stolice, iako su zbunjeni gospodin Medouz i
gospodin Bejli, agenti za nekretnine sa kojima je razgovarao, ostali da sede.
Nikolas se u samo tri koraka našao pored prozora i pogledao napolje u mokri
oktobarski dan i za trenutak ućutao.
„Vaše visočanstvo?“ upitao je Medouz sa nelagodom. „Da li je neko
povređen?“
Nikolas je odmahnuo glavom. „To je moja žena“, promrmljao je. „Izvodi
svoju svakodnevnu rutinu.“ Sa blagim osmehom je posmatrao kako se Ema,
obučena u belu bluzu, čizme i pantalone, jurila po uređenom travnjaku sa svojim
psom Samsonom. Ljudi koji je nisu poznavali verovatno bi se usudili da kažu
kako bi bilo neophodno princezu dovesti u red. Ema je trčala sa svojim mešancem
preko cvetnih leja i niskih živica dok se njena riđa raspuštena kosa vijorila.
Ukućani domaćinstva Angelovski su se za mesec dana već bili navikli na
Emin nesvakidašnji način života, pa čak i na to što je nosila mušku odeću. Nije
im više bilo čudno ni to što je šetala po kući ruku pod ruku sa matorom
šimpanzom. Stoga, jurcanje po travnjaku sa psom nije bilo ništa neuobičajeno u
poređenju sa svim ostalim.
Nikolas nikoga nije upozoravao na njeno ekscentrično ponašanje jer je
posebno uživao kada je to šokiralo druge ljude. Obožavao je Eminu oštroumnost
i nekonvencionalnost, kao i direktnost i prirodnost. Posedovala je neobuzdanu
energiju, radila je gotovo do iznemoglosti, a zatim bi se oslobađala od napetosti
jašući konja vrtoglavom brzinom, ili jureći po livadi za Samsonom.
Nikolas je uživao u skoro svakom trenutku sa Emom... sem u trenucima kada
bi počela da se umiljava sa namerom da se privije uz njega i nasloni svoju
kovrdžavu glavu na njegovo rame. Tada bi bio primoran da pobegne od nje obuzet
panikom. Ema nije bila svesna da je za njega predstavljala pretnju i da je svaki
njen osmeh bio uvod u njegovu propast. On nije želeo - nije smeo - da je zavoli.
Međutim, nije mogao ni da porekne svoju potrebu za njom, tako da su se u njemu
stalno borili osećaj privlačnosti i odbojnosti prema njoj.
Nikolas je nameravao da se odmakne od prozora, ali je Samson iznenada
stigao do Eme i skočio na nju, te ju je svojim ogromnim šapama udario u krhka
leđa. Ona je pala na stomak i više se nije pomerila.
Nikolas je osetio iznenadni nalet adrenalina i bez reči je jurnuo kroz francuska
vrata direktno u baštu, ostavivši dvojicu zaprepašćenih muškaraca za sobom.
82
 Knjige.Club Books

„Ema“, vikao je iz sveg glasa, trčeći ka njenom nepomičnom telu. Kada je

stigao do nje odmah je kleknuo na mekani zeleni travnjak.
Delovalo je kao da se guši. Okrenuo joj je glavu ka sebi i ugledao je krv koja
joj je tekla niz lice dok se ona borila da dođe do vazduha. „Emelija...“ Grozničavo
joj je otkopčao tri gornja dugmeta bluze.
„Ja sam... u redu“, izgovorila je dahćući. „Vetar... me je oborio...“ Pokušala
je da sedne, ali ju je on vratio nazad na zemlju.
„Tiho. Samo se opusti. Da li te nešto boli? Da li ti je muka?“
Ema je odmahnula glavom, dok je on proveravao da li još negde krvari ili ima
neki prelom. „Ne“, dahtala je pokušavajući da odgurne njegove ruke.
Nikolas se namrštio kada im je Samson prišao. Pas je zacvilio kao da se
izvinjava i uronio njušku u Eminu kosu. Nikolas ga je nestrpljivo odgurnuo u
stranu. Samson se povukao nekoliko stopa i legao, uznemireno stenjući.
„Vaše visočanstvo?“, začuo se batlerov glas. Očigledno je da su sluge već bile
upoznate sa ovim nemilim događajem. „Da pošaljem nekoga po doktora?“
„Ne još“, odgovorio je Nikolas, gledajući u Emino bledo lice. „Videćemo
kako će se osećati za nekoliko minuta. Vrati se unutra, Stanislave.“
„U redu, gospodine.“
Ema je povratila dah i na Nikolasovo iznenađenje je počela da se cereka.
„Igrali smo se“, rekla je brzo dahćući. „Pala sam na stomak... i to je sve.“
„Da, video sam.“ Nikolas je povukao Emu u svoje krilo, držeći je za ramena.
Sklonio joj je kovrdže sa lica, pa se umirio prateći njeno disanje. Vrhom prsta joj
je pomilovao obraz kome se vratila rumena boja, pa je nežno pomazio njene zlatne
pegice. Pomislio je kako drugi možda gledaju ovaj prizor, ali nije mogao da je
pusti. „Želiš li da sedneš?“, upitao ju je.
„Da, molim te.“
Nežno joj je pomogao da sedne, držeći ruku na njenim leđima. „Jesi li dobro?“
„Da“, prošaputala je Ema. Njene plave oči su ga nežno i zbunjeno gledale.
Lica su im bila veoma blizu, a dah im se mešao. Nikolas je imao nameru da je
opomene da bude pažljivija, ali je u tom trenutku jedino bio u stanju da zuri u
njene razdvojene usne... tako meke, tako fino oblikovane...
„Niki?“, promrmljala je stavivši mu ruku na grudi kako bi osetila njegove
snažne otkucaje srca.
Bez reči je spustio svoje usne na njene, prepustivši se mračnoj strasti koja je
bila jača od njega. Ema je bila gipka i krhka i bespogovorno mu se pokoravala,
nežno provlačeći svoje prste kroz gustu kosu na njegovom potiljku.
Nikolas je osetio snažnu erekciju. Poželeo je da je baš u tom trenutku položi
na zemlju i zabode se u nju. Hteo je da je natera da zadrhti i dobije želju da mu
rastrgne odeću kako bi mu što pre dodirnula kožu. I taman kada je pomislio da će
da eksplodira od požude, trgnuo se i odgurnuo ju je sa svog krila.

83
 Knjige.Club Books

Ema se oslonila na svoje pete i pogledala ga zbunjeno.

Nikolas se potrudio da mu glas zvuči što oštrije. „Zamolio bih te da za danas
poštediš ukućane svojih nestašluka. Imam mnogo posla. Ukoliko ipak nameravaš
da provedeš popodne sa ovom džukelom punom buva, savetujem ti da se posle
toga okupaš. U ovom trenutku oboje imate isti neprijatni miris.“
Ema se ukočila osetivši se povređeno. „Samson može ponekad malo jače da
miriše, ali nema buve!“
Nikolas je bacio pogled na psa koji se energično češkao zadnjom šapom, pa
je ironično šmrknuo i otišao.
Ema se nagnula da pomazi Samsonovu glavu i besno je pogledala u svog
muža. „On je nemoguć čovek“, rekla je svom psu koji se vrpoljio. „Ne obraćaj
pažnju na njega. Ne zanima nas njegovo mišljenje.“
Odmahnula je glavom pitajući se šta je to spopalo Nikolasa. Jednog trenutka
ju je strastveno ljubio, a već sledećeg se povlačio kao oparen. Nakon tri meseca
braka, Nikolas je za nju i dalje bio stranac. Retko kad joj je objašnjavao svoje
postupke ili odluke, a još rede joj je govorio о svojim osećanjima. Ipak, uprkos
ozlojeđenosti, Ema je bila fascinirana svojim mužem.
Nikolas je umeo da bude đavolski zabavan i uspevao je da izazove kod nje
smeh, čuđenje, a ponekad i zgroženost pričajući о svom životu i ljudima koje je
poznavao. Strpljivo je slušao kad god bi naglas čitala povremena pisma od Tasije,
a čak bi je ponekad i tešio kada bi se snuždila zbog svog napetog odnosa sa
porodicom. Sa druge strane takođe je umeo da bude i bezosećajan i nepodnošljivo
hladan bez nekog posebnog razloga. Većinu Nikolasovih loših faza pripisivala je
tome što je previše pio. Imao je naviku da uz večeru, popije nekoliko čaša vina, a
nakon toga još pola flaše votke. Ipak, nikada ga nije videla pijanog.
Većina pripadnika visokih društvenih krugova smatrala je Nikolasa jednim
od svojih, aristokratom koji se isključivo zabavljao i koji je radio samo da mu ne
bi bilo dosadno. Ema je veoma brzo shvatila da je to bilo daleko od istine. Nikolas
je radio više od bilo kog čoveka koga je poznavala, čak više i od njenog oca.
Svojim bogatstvom je upravljao veoma pažljivo, ulažući novac i pokrećući
preduzeća koja su imala složene finansijske strukture.
Emi nimalo nije teško padalo priređivanje zabava jer nije morala mnogo da
se angažuje. Vremenom je posluga u tome stekla rutinu, te su efikasno sređivali
kuću, pripremali i servirali obroke i brinuli se da zadovolje sve potrebe gostiju.
Nikolas je ispunio svoje obećanje i Ema je bila slobodna da veći deo vremena
provodi sa svojim životinjama i da se bavi projektima koje je pokrenula.
Imanje Angelovski je uvek bilo puno posetilaca, pa je više ličilo na neki hotel
nego na porodični dom. Za trpezom u vreme večere stalno su bili prisutni različiti
gosti iz inostranstva, većina njih su bili iz Evrope i Amerike, ali dolazili su
povremeno neki i iz ruskih kneževina. Muškarci bi posle večere isključivo
razgovarali о poslu, akcijama, investicijama i porezima. Ema bi ponekad tiho

84
 Knjige.Club Books

sedela sa strane i slušala te ozbiljne diskusije. Zabavljalo ju je što su skoro svi

gajili strahopoštovanje prema njenom mužu, a opet želeli da mu budu prijatelji...
ipak, uspevala je pomalo da razume tu vrstu osećaja.
Nikolas je u jednom trenutku mogao da bude apsolutno očaravajuć, a već u
sledećem neverovatno neprijatan. Bio je najokrutniji prema onima koji su
pokušavali da mu laskaju. Nemilosrdnim osmehom bi im saopštavao da ne mari
ni za koga drugog osim za samoga sebe, te da je budala svako ko bi mogao
drugačije da pomisli. Činilo se da je odbijao bilo čije prijateljstvo, a ironija je bila
u tome što je upravo to ljude teralo da još više žele da se zbliže sa njim.
Ema je pak naučila da obuzdava svoju potrebu da bude nežna prema Nikolasu.
Činilo se da ga je nerviralo kada bi ga nehajno poljubila u prolazu. Bio je nežan i
vešt ljubavnik, ali nakon vođenja ljubavi nikada je ne bi zagrlio, niti pomilovao.
Jedne noći se ipak usudila da na minut položi svoju ruku na njegovu, ali je on
odmah iskočio iz kreveta uz tiho negodovanje. Dodirivanje i milovanje bilo je
prihvatljivo samo kada bi on to inicirao, a čak ni tada ne bi dugo trajalo. Ema je
prihvatila distancu koju je on postavio između njih i sebe ubedila da je tako
najbolje. Bilo joj je mnogo lakše bez ljubavi jer je bila pošteđena bola i čežnje
koje je ona sa sobom nosila.

Ustajali vazduh se ispunio prašinom dok su Ema i dve Sidarov devojke, Rašel
i Marinka, dovlačile glomazan kovčeg iz ugla sobe. Otkrivši pet zaključanih
skladišta na poslednjem spratu vile Angelovski, Ema je upitala Nikolasa šta se u
njima nalazilo. On je slegnuo ramenima i odgovorio: „Stara porodična imovina.
Posuđe, rezbarija, ukrasi - ništa značajno. Pregledaj ih ako želiš.“
Vođena radoznalošću Ema je zatražila ključ od domaćice, gospođe
Evstafjeve, krupne i srdačne žene koja je veoma efikasno vodila domaćinstvo.
„Povedite sestre Sidarove da vam pomognu“, predložila je ona. „Šta god poželite
da ponesete dole i očistite, one će vam u tome pomoći. Obe su vredne i snažne
devojke.“
Emi se taj predlog veoma dopao. Rašel i Marinka su izuzetno ličile jedna na
drugu. Obe su imale kestenjastu kosu, razoružavajući osmeh i veselu, praktičnu
prirodu. Koristeći alat koje su uzele iz spremišta za kočije, njih tri su se smestile
u jednu od prostorija i otvorile sve sanduke i kovčege, razvalivši male pozlaćene
šarke i brave. Ema je sa oduševljenjem otkrila razne antikvitete koji su pripadali
porodici Angelovski - prostirku od medveđeg krzna sa zlatnim porubom, ženski
toaletni pribor od srebra, izrezbarenu drvenu kutiju punu marama sa vezom.
„Predivno!“, uzviknula je Ema, pažljivo odmotavajući jedan svileni
smotuljak. „Pitam se čemu ovo služi.“
Sestre Sidarove su oduševljeno ciknule bacivši se na razgledanje sadržaja
kutije. „Koriste se za pokrivanje ženske kose, Vaše visočanstvo“, rekla je Rašel.
Zavukla je ruku ispod marama i izvukla zlatnu dijademu sa koje je visio rubin u
obliku suze. „Hoćete li da vam pokažem kako se ovo nosi?“ upitala je.
85
 Knjige.Club Books

Ema je klimnula glavom i ostala da sedi na podu, a Rašel je ustala i prekrila

joj je kosu maramom ukrašenom biserima. Zatim joj je preko stavila dijademu
tako da se rubin našao po sredini Eminog čela. „Udate žene moraju kompletno da
pokriju kosu, da bi je sakrile od pogleda stranca“, objasnila je Rašel i odmakavši
se zadivljeno ju je pogledala. Pružila je Emi ručno ogledalce iz srebrnog toaletnog
seta. „Međutim, mlada devojka može da namesti maramu tako da joj vrh glave
ostane otkriven.“
Ema je pogledala svoj odraz u mutnom, iskrivljenom staklu. „Osećam se
prilično egzotično“, rekla je kroz smeh dodirnuvši rubin ha svom čelu.
„Lepo vam stoji“, prokomentarisala je Rašel.
Marinka se složila klimnuvši glavom. „Izgledate kao prava Ruskinja, Vaše
visočanstvo.“
„Hajde da vidimo šta još možemo da nađemo!“ Ema je skinula dijademu i
maramu i nastavila da kopa po sanduku. Bili su tu prelepi tkani šalovi i čipkaste
marame, starinski češljevi, izbledele svilene cipele i torbice prekrivene
svetlucavim draguljima. „Pogledajte ovo“, rekla je pokazavši jednu od tih torbica
sa draguljima. Na ružičastoj svili bila su izvezena ruska ćirilična slova.
Rašel je malo bolje pogledala torbicu. „To bi moglo da bude nešto što je
pripadalo supruzi princa Nikolaja I. Ona se zvala Emelija.“
„Stvarno? Nikolas mi je jednom spomenuo. Bila mu je daleka baka, zar ne?“
Rašel je klimnula glavom. „Da, Emelija je bila seljanka iz jednog sela blizu
Sankt Petersburga. Da li biste voleli da čujete priču о Nikolaju i Emeliji?“
„Naravno“, rekla je Ema, prekrstivši noge i udobnije se smestivši. Do sada je
već primetila kako su svi članovi posluge iz Rusije jedva čekali da im se pruži
prilika da ispričaju neku zanimljivu priču. I uvek su počinjali na isti način: Jednom
davno... Ili pak: Nekada davno, u neka stara vremena... Ema je sa nestrpljenjem
pogledala u Rašel, čekajući da krene sa pričom.
Sluškinjine oči su zasijale od zadovoljstva. „Bio jednom davno, jedan princ
gvozdene volje po imenu Nikolaj. Bio je najhrabriji od svih boljara15 i tako lep da
mu je čak i sunce zavidelo na sjaju. Međutim, Nikolaj nikada nije iskusio ljubav.
Tokom godina njegovo srce je postalo poput tvrdog, hladnog kamena.
Kada je došlo vreme da se princ Nikolaj oženi, naredio je da mu se dovedu
sve mlade devojke iz Moskve i okolnih mesta kako bi među njima izabrao svoju
buduću nevestu. Pojavilo se pet stotina lepih mladih devojaka u nadi da će postati
njegove izabranice. Prolazio je pored svake od njih i jednu za drugom je otpuštao
dajući im po jedan zlatnik.
Kada je Nikolaj već izgubio svaku nadu da će pronaći devojku po svom
ukusu, ugledao je Emeliju, ljupku seljančicu. Sunce je svojim zracima obasjalo

15
Viši sloj feudalne aristokratije u Rusiji, Bugarskoj i Rumuniji, prim. prev.

86
 Knjige.Club Books

njenu kosu i učinilo da zasija kao magično crvenkasto zlatno perje žar ptice. Što
je princ Nikolaj duže zurio u tu prelepu svetlost, to je više topline osećao u svom
srcu, sve dok se kameni oklop nije otopio. ‘Ovo je moja nevesta’, rekao je Nikolaj
i podigao Emeliju u naručje, te ju je odneo u svoju palatu. Sve ostale razočarane
devojke poslali su nazad svojim porodicama. Princ Nikolaj i Emelija su se venčali,
na veliku radost svih u zemlji. Između njih je vladala velika ljubav i oni su začeli
dete... ali od tog trenutka priča postaje tragična.“
„Zašto?“ upitala je Ema, zaintrigirana za nastavak priče. „Šta se dogodilo?“
„Ubrzo nakon njihovog venčanja, princ Nikolaj je pao u nemilost cara, a
mnogi ljubomorni boljari su iskoristili tu priliku da se okrenu protiv njega. Nikolaj
je bačen u tamnicu gde se razboleo i umro. Umalo je umrla i princeza Emelija, ali
od tuge. Otišla je u manastir da se sakrije od svojih neprijatelja i tamo je u tajnosti
rodila Nikolajevog sina naslednika. Dečak je izrastao u plemenitog i zgodnog
momka kakav je bio i njegov otac, i postao je jedan od najmoćnijih ljudi u Rusiji
- supružnik carice Jelisavete.“
„Da li je ovo istinita priča?“ upitala je Ema skeptično.
„O da. Vaše visočanstvo.“16
Ema je zurila u malenu vezenu torbu u svom krilu poigravajući se sa blistavim
draguljima. Bila je dirnuta ovom tužnom pričom, ali je ipak sa druge strane osetila
blagi prezir. „Samo bi jedan Angelovski mogao da bude tako arogantan. Naterati
sve mlade seljanke da stoje i čekaju dok on među njima bira ženu... ma ja bih mu
pljunula u lice!“
„Možda“, rekla je Rašel sa lukavim sjajem u očima. „Ali priča se da je princ
Nikolaj bio veoma lep čovek. Ponekad to malo nadoknađuje aroganciju, zar ne?“
„Ne interesuje me koliko je bio zgodan. Sve mi to zvuči varvarski.“
„To je bila porodična tradicija. To su bila druga vremena. Sada su, naravno,
Rusi usvojili zapadnjački stil života i to se više ne radi.“
„Hvala bogu za taj progres“, rekla je Ema. Zatim se nagnula i izvadila je iz
kovčega jedan ram umotan u platno. Uz pomoć devojaka, otkrila je sliku i
ugledala neki stari, uništeni pejsaž. Boja je već popucala i bila je prekrivena
decenijama nataloženom prljavštinom. Emu slika nije impresionirala jer se
očigledno radilo о nekom amaterskom pokušaju. „Zašto bi neko ovo sačuvao?“
upitala je namršteno. „Da li bi ovo moglo da ima bilo kakvu vrednost, osim
sentimentalne?“
Rašel i Marinka su se stale iza nje da pogledaju sliku. Bila je to scena lova u
kojoj su ruski hrtovi jurili vuka po mračnom pejsažu. U pozadini se videla seoska

16
Priča je možda istinita unutar romana, ali ne i u stvarnosti, kao i porodica Angelovski, prim.
prev.

87
 Knjige.Club Books

vila iza koje se prostirao ljubičasti horizont. „Pogledajte“, rekla je Marinka,

pokazujući na ugao slike gde se boja sasušila. „Ispod se nalazi još nešto.“
Ema se približila platnu i zagrebala popucalu boju. Veliki komad boje se
sljuštio, otkrivajući sjajnu bakarno braon boju ispod. „Mislim da si u pravu. Neko
je jednom slikom prekrio drugu. Pitam se šta bi to moglo biti.“
Odložila je sliku na gomilu koju je trebalo odneti dole i nastavila je da prebira
po predmetima u ostavi. Nakon dva sata, Ema je bila prekrivena prašinom i
znojem. Nasmešila se sestrama Sidarov, koje su izgledale umorno koliko i ona.
„Hoćemo li da završimo za danas?“ upitala je na šta su obe devojke odmah
pristale. Ema je imala pune ruke stvari koje je nosila u svoj apartman.
Tek što je stavila sliku na somotsku sofu u svojoj sobi za prijem, Ema je začula
kucanje na vratima i Nikolasov glas.
„Došao sam da proverim da li si spremna za večeru. Došla je grupa američkih
proizvođača, a ti...“ Nikolas se zaustavio videvši njenu izgužvanu odeću i
prašnjavu kožu. Ljutit izraz lica mu se na trenutak pojavio, ali se odmah zatim
nevoljno nasmešio. „Razgledala si sobe u potkrovlju.“
„Tamo je prava riznica blaga!“
„Moraš odmah da se okupaš i obučeš za večeru“, rekao je bacivši sumnjičav
pogled na gomilu ‘blaga’ koje je pronašla. „Amerikanci...“
„Dođi da pogledaš ovu sliku“, insistirala je Ema, pokazavši mu u pravcu sofe.
„Da li ti je poznata? Da li ti ona nešto znači?“
„Baš ništa.“
„Vidiš tu u uglu, gde se oljuštila boja? Mislim da se ispod ove slike krije još
jedna.“
„Možda“, ravnodušno je rekao. „Dakle, da se vratimo na večeru...“
„Možemo li da pitamo nekoga da li je ova slika vredna restauracije? Možda
se ispod nalazi neka predivna slika koja samo čeka da bude otkrivena.“
„Ako želiš, naći ćemo nekoga da se pozabavi time. Mada sumnjam da se ispod
nalazi bilo šta vredno. Ema, moraš odmah da se obučeš i da siđeš dole.“
„Šta bih uopšte ja mogla da pričam sa grupom industrijalaca?“
„Samo sedi i smeškaj se.“ Nikolas ju je značajno pogledao. „I molim te samo
bez opaski na račun leševa malih životinja kada budu izneli fazana.“
Na licu joj se pojavio blistav osmeh. „А šta će se u suprotnom dogoditi?“
Prišla je toaletnom stočiću, pa je stavila starinsku rusku maramu i dijademu na
kosu, baš onako kako joj je Rašel pokazala. A zatim je, pogledavši preko ramena
sa izazovnim osmehom, rekla: „Kada bih uvredila svojim ponašanjem tvoje
američke goste, da li bih dobila batine zbog toga? Kako bi tačno ruski princ kaznio
svoju ženu?“

88
 Knjige.Club Books

Ućutala se kada je primetila promenu na Nikolasovom licu. Prebledeo je i

užasnuto ju je pogledao. Ema je polako skinula lagani veo sa glave. „Šta nije u
redu?“, upitala je.
Nikolas nije odgovorio. Nije uspevao da objasni da se obreo na nekom
drugom mestu i da je imao osećaj da je otišao u neko drugo vreme. Pred njim se
stvorila slika Eme kako plače, crvenog lica i raspuštene kose...
... „Molim te, kazni me“, preklinjala je.
„Ti ludo mala“, čuo je sebe kako grubo odgovara. Privukao ju je bliže sebi u
pokušaju da je umiri dok je drhtala. „Za ime boga, kako misliš da bih mogao da
ostavim bilo kakav trag na tebi? Kako bih mogao da se usudim da ti nanesem bol
svojim rukama? Oh, nemoj misliti da mi nije primamljiva ta ideja, ti mala
mudrice. Ali čak i kada bih pokušao, nikada ne bih mogao ni prstom da zamahnem
ka tebi.“
„Zato što sam ja tvoja žena?“, upitala je drhteći.
„Zato što si moja. Ti si jedina koju sam ikada želeo, bez obzira na to što sam
znao da će to biti moja propast...“
Snažno je zatresao glavom i odagnao je ovu viziju koja se stvorila ispred
njega. Nije razumeo tu jaku emociju, tako slatku, prodornu i bolnu koja mu je
stezala grlo. Svestan da je Ema čekala da on nešto kaže, samo ju je besno
pogledao.
„Niki“, počela je, ali se on već okrenuo. Izleteo je osećajući panični napad
klaustrofobije jer nije bio u stanju da napravi dovoljno prostora između sebe i
svoje zbunjene žene.

Ema je dočekala američke goste sa vedrinom koju nimalo nije osećala.

Obukla je jednu od svojih omiljenih haljina od svile u kombinaciji žute i boje
slonovače, sa četvrtastim nisko sečenim izrezom koji joj je otkrivao dekolte.
Raskošni nabori su joj krasili suknju i rukave. Kosa joj je bila skupljena u punđu,
a samo su joj dva kovrdžava pramena ležerno padala niz leđa. Njena celokupna
pojava je odisala svežinom i davala joj je preko potrebno samopouzdanje.
Nikolasa je obuzelo nepredvidivo raspoloženje posle one epizode u njenom
apartmanu. On se prema njoj ponašao ravnodušno, ali i sa dozom podrugljivosti
što ju je izuzetno nerviralo. Ema je znala da nije uradila ništa loše. Nije mogla
ništa protiv njegovih povremenih ‘začaranih’ epizoda - šta god da je bilo u pitanju
- ali je znala da ih nije ona izazivala. Previše je pio ili je možda bio premoren od
rada. Planirala je uskoro da poseti Tasiju i porazgovara sa njom о Nikolasovom
problemu. Tasija je uvek govorila da Rusi imaju veoma mističnu i misterioznu
prirodu. Možda će ona biti u stanju da joj malo pojasni ovu situaciju. Ema je
priželjkivala da joj Nikolas sam pomogne da shvati šta se događa... ali je znala je
bilo bolje da ga ne ispituje mnogo.

89
 Knjige.Club Books

Deset gostiju sedelo je za dugačkim trpezarijskim stolom prekrivenim

stolnjakom, a Ema i Nikolas su bili smešteni na suprotnim krajevima. Kao i
obično, posluženje je bilo u stilu ‘a la russe’, što je značilo da su lakeji iznosili
jela iz kuhinje servirana u pojedinačnim porcijama. Okrenuvši se nalevo, Ema se
nasmešila gospodinu koji je sedeo pored nje, čoveku u ranim tridesetim po imenu
gospodin Oliver Brikston. Nije bio preterano zgodan, imao je okruglo lice
prosečnih crta i proređenu kosu, ali u njegovom ponašanju bilo je izvesnog
samopouzdanja i srdačnosti koje su ga činile privlačnim.
„Da li je ovo vaše prvo putovanje u Englesku, gospodine Brikstone?“ upitala
je.
„Da, jeste“, odgovorio je. „Nikada do sada nisam bio u inostranstvu. Moje
putovanje je počelo u Francuskoj, zatim se nastavilo u Italiji, a sada sam
Engleskoj. Ovde ipak nije sve tako uštogljeno kao što sam mislio da će biti.“
Ema je bila očarana njegovom iskrenošću. „Da li je Engleska više ili manje
uštogljena od Njujorka?“
„Malo manje, na moje iznenađenje. Mislim da je to zato što Amerikanci još
uvek imaju potrebu da se dokazuju, budući da se radi о tako mladoj zemlji.
Njujorško društvo je jedan veliki skup snobova. Valjda je to zbog toga što mislimo
da ćemo tako zamaskirati svoju sirovost.“
Zastavši usred jela, Ema ga je pogledala šaljivo ispitivački. „Koliko ja mogu
da primetim, ovde nema nikakve sirovosti.“
Brikston se nasmejao, jedući aromatičnu čorbu od tartufa. „To je lepo čuti,
Vaše visočanstvo, pošto planiram često da dolazim u Englesku.“
„Jesu li u pitanju samo poslovni razlozi, gospodine Brikstone?“
„Da, ali pored toga nameravam da posećujem i svoju sestru, Šarlot. Verena je
za Engleza, znate. Šarmantan momak koga smo slučajno sreli u Francuskoj pre
nekoliko meseci.“
Ema je spustila kašiku i počela da zuri u njega, dok se u sebi preispitivala.
Brikston, Brikston... gde je ranije čula to ime? Ne, to ne može biti istina...
Nikolas je sa svog mesta prekoputa stola primetio njen čudan izraz lica.
Skrenuo je svoj pogled sa žene sa njegove desne strane i svoju pažnju je usmerio
na Emino bledo lice.
Pogrešno protumačivši Eminu reakciju kao radoznalost, Brikston je nastavio
da objašnjava. „Za nedelju dana će se moja sestra udati za lorda Adama Milbanka.
Možda znate za njega, Vaše visočanstvo?“
Zanemela od zaprepašćenja, Ema je samo klimnula glavom. Nikolas je pak
odgovorio umesto nje, prekinuvši ostale za stolom u svojim laganim razgovorima.
„Naravno da princeza zna za njega. Pre nego što smo se venčali, princeza je bacila
oko na Milbanka, ali joj je on izmakao... pa je morala mnome da se zadovolji.“
Ema ga je pogledala i u njegovim očima boje ćilibara je primetila iskru
zlobnog naslađivanja. Da li je ovo planirao? Da li se setio da je Brikston prezime
90
 Knjige.Club Books

žene sa kojom je Adam bio veren? Zbunjenost i bes su se preplitali u njoj.

Pokušala je da sakrije svoja osećanja stavivši srebrnu kašiku u usta, dok su joj
prsti blago podrhtavali.
Iznenada se jedna očaravajuća lepotica sa Nikolasove desne strane umešala.
Tamnog vragolastog pogleda koketno mu se obratila umilnim glasom. „Vaše
visočanstvo, teško da bih vas mogla da svrstam u grupu muškaraca koji su za neku
ženu ‘drugi izbor’. Muškarac tako bogat i privlačan kao što ste vi uvek bi bio prvi
izbor svake razumne žene.“
„Moj jedini izbor“, rekla je Ema sa otrovnom ljupkošću.
Samo je Nikolas uspeo da razume ovu njenu žaoku. Prihvatio je tu opasku sa
podrugljivim osmehom, podižući čašu prema njoj. „Mogu samo da kažem da je i
lorda Milbanka i mene bog blagoslovio - on je dobio ruku gospođice Brikston, a
ja sam osvojio prelepu Emeliju.“
Narednih nekoliko minuta Ema je mehanički jela i slušala Brikstonovo
brbljanje. Srećom, činilo se da mu nije bilo potrebno ništa više od povremenog
osmeha i klimanja glavom.
Večerašnji susret sa Brikstonom došao joj je kao šamar posred lica.
Zahvaljujući svim obavezama koje su je sačekale u njenom novom životu, Ema
nije tako često razmišljala о Adamu. Ipak, susret sa ovim čovekom ju je vratio u
realnost i uverio da je sve zaista bilo stvarno - zaista je postojala žena koja će se
udati za Adama za nedelju dana - samo nedelju dana... Suzdržavala se da ne
zaplače i da ne zavapi, bože, želela bih da to budem ja...
Svaki put kada bi pogledala u Nikolasa, zaticala bi ga kako je mirno posmatra,
analizirajući njeno zajapureno lice i svaki njen treptaj. Šta je želeo od nje? Šta se
nadao da će videti na njenom licu?
„Vi ste najprijatnija engleska dama koju sam upoznao“, rekao je Brikston.
„Tako ste druželjubivi i otvoreni. To je veoma osvežavajuće.“
Ema se potrudila da ponovo usmeri pažnju na njega. „Priznajem da su Englezi
zaslužili reputaciju rezervisanih ljudi.“
„Zašto onda i vi to niste?“
„Ne znam“, odgovorila je smešeći se. „Pretpostavljam da sam samo
neobična.“ Brikston ju je pogledao sa neskrivenim divljenjem. „Možda, Vaše
visočanstvo. Ali na najlepši mogući način.“
Ema je pocrvenela i pogledala preko stola. Nikolas ju je ravnodušno
posmatrao sa skoro neprimetnim podrugljivim smeškom.

Iako odnos između Eme i Nikolasa nikada nije bio nežan, njih dvoje su barem
uvek uspevali prijateljski da se šale pred gostima. Večeras je to bilo nemoguće.
Ema je bila bolno svesna napete tišine koja je vladala među njima, a Nikolas je
večeras bio u svom najneprijatnijem izdanju, upućujući joj hladne poglede i

91
 Knjige.Club Books

podrugljive komentare. Ema je čeznula da može da mu kaže da nije učinila ništa

što bi kod njega izazvalo takvo ponašanje. Da li je Nikolas nekako shvatio da je
na nju prisustvo Olivera Brikstona večeras i te kako uticalo? Da li ga je nerviralo
to što ona još uvek gaji osećanja prema Adamu? Da li je bio ljubomoran? Ne,
Nikolas nikada nije pokazivao naklonost te vrste prema njoj. Sigurno je samo
njegov povređeni ponos bio u pitanju.
Ema se mučila do kraja večeri i osetila je veliko olakšanje kada su se gosti
posle ponoći konačno razišli. Bez reči je otrčala do svog apartmana i zalupila
vratima. Osećala se iscrpljeno od napora koji je ulagala da se smeje, jede i vodi
razgovore. Pokušavajući da se smiri pozvonila je Rašel da dođe da joj pomogne
da se skine. Nervozno je koračala po apartmanu sve dok služavka nije stigla.
Činilo se da je Rašel razumela bes svoje gospodarice, te je ćutala dok joj je
otkopčavala haljinu i mider.
„Ja mogu da uradim sve ostalo“, rekla je Ema kratko, pokazujući joj da ode.
„Hvala, Rašel. Spakojnaja noč.“17
„Laku noć, Vaše visočanstvo“, odgovorila je služavka i izašla.
Ema je obukla vezenu platnenu spavaćicu i otišla u krevet, zastavši samo da
bi izvadila ukosnice iz kose. Ležala je u mraku pokrivena do grudi, pokušavajući
da se do detalja priseti lica Olivera Brikstona. Da li je Šarlot Brikston ličila na
svog brata? Da li je imala iste okrugle obraze, istu svetlu, tanku kosu? Nadam se
da poseduje dovoljno veliko bogatstvo koje bi moglo da te zadovolji, Adame,
pomislila je Ema mračno, ako je to ono što zaista želiš. Setila se Adama prilikom
njihovog poslednjeg susreta, na balu Angelovskog... njegovih toplih smeđih očiju,
njegovog dečačkog osmeha, njegovog poljupca i glasa koji joj je govorio,
obožavam te... Jedna suza joj je kanula niz trepavicu i ona je zarila svoje lice u
jastuk.
Počela je polako da tone u san baš u trenutku kada je u mraku začula neko
kretanje. Ema se prevrnula na leđa zastenjavši pospano. Jedno teško telo
zategnutih mišića je leglo preko nje. U svojoj snenoj omamljenosti mislila je da
sanja i da ju je njen tigar, Manču, napao. Osetila je vreli muški dah kod svog uveta
i tada je sa iznenađenjem shvatila da je to bio njen muž.
„Nikolase?“
Svojom težinom ju je prikovao za dušek. Iako je bio potpuno obučen, veoma
tvrda izbočina njegovog uzbuđenog uda je preko odeće pritiskala njen donji deo
tela. Ema je iznenađeno dahnula, izvivši se da bi se oslobodila od njega dok je do
njenih nozdrva dopirao miris alkohola.
„Ti si za mene samo vlasništvo, razumeš li me?“ čuo se Nikolasov podrugljivi
glas. „Posedujem svaki prokleti deo tebe. Primetio sam kako si flertovala i

17
Laku noć (rus.), prim. prev.

92
 Knjige.Club Books

smeškala se dok te je Brikston odmeravao. Htela si da me napraviš ljubomornim,

bezobraznice moja mala, ali nije ti uspelo. Nikada neću biti ljubomoran.“
Ema je uspela da se oporavi od prvobitnog šoka, pa ga je udarila laktom u
rebra. „Sklanjaj se sa mene, ti pijana budalo“, povikala je prigušenim glasom.
Nikolas ju je prevrnuo i smestio se između njenih butina. Teško je disao od
besa i strasti u isto vreme. „Hoćeš da mi vežeš dušu u čvor“, promrmljao je. „Ali
nećeš me naterati da osetim nešto što ne želim. Nikada te neću zavoleti.“
„Ko je to od tebe tražio?“, Ema mu je žestoko odbrusila. Onda se umirila i
odjednom joj je sinulo da se Nikolas zapravo plašio, da se očajnički borio protiv
sopstvenih osećanja. Iznenada ga je zagrlila i provukla prste kroz njegovu
razbarušenu kosu. „Niki...“
Snažno se trgnuo uz besni povik. „Ne zovi me tako.“
„Kukavice“, nežno je izgovorila. „Zašto se toliko plašiš da mi se približiš?“
Ema je osetila kako je drhtao od besa kada čučnuo i opkoračio njene bokove,
a onda se ukočio i zgrčio mišiće. Zatim je Nikolas poraženo zastenjao i sagnuo se
nad njom. Usnama je čežnjivo i strastveno potražio njena dok joj je cepao
spavaćicu u želji da što pre dodirne voljeno telo. Potrudila se da mu pomogne,
povlačeći svoju i njegovu odeću, cepajući mu belu košulju i raskopčavajući mu
pantalone u takvoj žurbi da mu je pokidala dugmiće.
Kada su pobacali iscepanu odeću oko sebe, Nikolas je svoje nago telo
pritisnuo uz njeno. Usne je prilepio uz njen nežni, mekani vrat, šišajući i ližući joj
kožu dok se spuštao ka njenim grudima. Zastenjavši od zadovoljstva, Ema je
raširila bedra i posegnula rukom kako bi ga uvukla u sebe. Njegov tvrdi, zategnuti
ud ju je ispunio tako da je zadrhtala od ekstaze. Izvila se kako bi ga još dublje
uvukla u sebe, a onda je dahnula kada ju je neočekivano okrenuo. Odjednom se
našla na njemu i čvrsto ga je zajahala, uživajući u njegovom uzbuđenom telu.
Nikolas ju je privukao na svoje grudi i zagrlio zabivši se pravo u njen centar.
Ema je pomerila usne ka njegovom uvetu i zubima mu je zgrabila resicu, nateravši
ga da zareži od želje. Prikovana za njegovo dugačko telo u ožiljcima, osetila je
kako joj uzbuđenje nadolazi u sve dubljim talasima, a onda je naišao žarki
vrhunac. Kriknula je pored njegovog vrata i izvila se od zadovoljstva. Skoro
odmah zatim se i Nikolas zgrčio od istog osećaja, ispustivši vazduh kroz zube
prilikom snažnog izdaha. Tiho i bespomoćno je zaječao zabivši se snažno još
jednom u nju, te je ostao još nekoliko trenutaka da uživa u njoj.
Znajući da nije voleo dugo da se mazi, Ema je pokušala da se otkotrlja od
njega. Ali Nikolas ju je refleksnim pokretom uhvatio za kukove, zadržavši je uz
sebe. Ležali su tako zagrljeni još nekoliko minuta, dišući i opuštajući se, dok je
hladan vazduh sušio znoj sa Eminih leđa. Obuzelo ju je neko novo osećanje
smirenosti i spokoja kakvo nikada do tada nije spoznala.
Nikolasovi otkucaji srca bili su stabilni, a rukama je nežno pratio konture
njenih bokova i butina. Svojim dahom je nežno golicao njenu slepoočnicu, a zatim

93
 Knjige.Club Books

joj je usnama okrznuo obraz. Bio je to njegov najnežniji gest koji je ikada osetila.
Ema je ubrzo zaspala. Bila je previše umorna, te se samo blago promeškoljila kada
je osetila da je napušta usred noći.

Prvo što je Ema videla kada se probudila bio je spljošteni jastuk pokraj
njenog. Ležala je u gomili izgužvanih čaršava, ali je imala čudan osećaj lakoće
koji joj je gotovo izazivao vrtoglavicu. Prošla noć sa Nikolasom bila je drugačija
od bilo koje druge. Bila je tako intenzivna, divlja... a trenutak intime posle odnosa
kao da je srušio barijeru koju je Nikolas postavio.
Prisetivši se svega, Ema se zarumenela od uzbuđenja koje nije uspevala da
razume. Šta će joj Nikolas danas reći?
Natenane se okupala, namirisala je zglobove i vrat parfemom, a zatim je
zavezala kosu na potiljku trakom boje breskve. Uz Rašelinu pomoć obukla je belu
bluzu sa volanima i suknju boje breskve. Na suknji se nalazio dubok, bočni džep,
ukrašen velikom svilenom rozetom. Zadovoljna svojim okupanim, blistavim
izgledom, Ema je sišla na doručak baš kada je sat otkucao devet.
Bila je zadovoljna što je zatekla Nikolasa za stolom u trpezariji kako čita
novine. Nije se potrudio da ustane, pa čak ni da je pogleda, već je samo pažljivo
okrenuo stranicu.
„Dobro jutro“, vedro je rekla Ema.
Njen muž ju je samo bezizražajno pogledao preko novina. Kosa mu je bila
mokra, tek oprana, a njegova sveže izbrijana koža je blistala. Ema se zapitala da
li se i on kao ona jutros pomučio oko svog izgleda. „Ne dešava se tako često da
doručkujemo u isto vreme“, prokomentarisala je, sedajući pored njega. „Obično
sam u ovo doba sa životinjama.“
„Zašto nisi i danas sa njima?“
„Pa... nema ničeg što sluge same ne mogu da završe. Samo rutinski poslovi.“
Prvi put posle dužeg vremena Ema je poželela da provede jutro radeći nešto drugo
osim čuvanja svojih životinja. Srce joj je malo brže zakucalo kada je pomislila da
bi Nikolas možda mogao da joj predloži da provedu dan zajedno. Mogli bi odu na
jahanje ili u šetnju, da odu do pijace ili da razgledaju prodavnice. „Šta planiraš da
radiš danas, Niki?“
„Imam posla u Londonu.“
„Mogla bih da pođem sa tobom“, rekla je nehajno.
„Zašto?“
„Da bismo proveli vreme zajedno.“
Nikolas je spustio novine i podrugljivo je izvio obrvu. „Zašto bismo,
dođavola, želeli to da radimo?“
„Samo sam mislila...“ počela je Ema i utihnula.

94
 Knjige.Club Books

Videvši razočaranje na njenom licu, Nikolas je postao zajedljiv. „Nadam se

da se nećeš zavaravati da između nas postoji nešto više od pukog prijateljstva.
Hajde da se ne igramo, Ema. Nema potrebe da komplikujemo stvari. Sigurno nisi
toliko naivna da bi gajila romantične iluzije о meni.“
Osetivši da joj je ponos povređen Ema je počela da ključa od besa. „Ti si
poslednja osoba prema kojoj bih gajila bilo kakve iluzije!“
„To je olakšanje. Ne budi meka srca, Ema, jer ćeš tako brzo dosaditi
muškarcu.“
„Pa, ne bih volela ti postanem dosadna“, rekla je ona trudeći se da zvuči
hladno i podrugljivo kao i on.
Baš u trenutku kada je razgovor pretio da preraste u svađu, na vratima se
pojavio Stanislav. Iako je batler izgledao i zvučao isto kao i obično, na njegovom
licu se videla napetost. Njegove namrštene obrve su uznemirile Emu i Nikolasa.
„Vaše visočanstvo“, rekao je Stanislav, „imate posetioce na glavnom ulazu.
Došli su jedna seljanka i jedan mali dečak. Žena traži da vas vidi.“
„Reci joj da sve pritužbe koje ima prijavi svom agentu za nekretnine“, Nikolas
je kratko odgovorio.
„Gospodine, možda...“ Batler je diskretno zastao. „Možda biste želeli da
čujete šta žena ima da vam kaže.“
Takva sugestija od strane jednog batlera je bila zapanjujuće smela. Samo pod
krajnje neobičnim okolnostima bi sebi mogao da dozvoli da kaže nešto tako.
Dvojica muškaraca su razmenili značajne poglede. Nikolas je bez reči ustao i
izašao iz sobe, a Ema je odmah krenula za njim, previše radoznala da bi odolela.
Otišli su do glavnog ulaza u vilu gde su dve sitne osobe čekale napolju.
Seljanka je bila obučena u jednostavnu odeću i nosila je izlizani šal koji je
nekada bio plav, a sada više siv. Imala je lepo lice, ali ga je narušavao zabrinut
izraz. Mršavo dete pored nje, dečak od pet ili šest godina, nosio je pristojne, ali
pohabane pantalonice i somotski kaputić sa prekratkim rukavima. Lice mu je bilo
potišteno i preplanulo, a guste obrve su se slagale sa njegovom crnom kosom.
Mlada žena je prva progovorila, otkrivajući niz neravnih žutih zuba. „Ovo je
Džejkob. Njegova majka je umrla pre nedelju dana od groznice. Njene poslednje
reči su bile da ga neko dovede kod vas. Ionako ga niko u selu ne želi. Ja sam jedina
koja je preuzela tu muku na sebe da se brine о njemu.“ Ispružila je ruku, želeći da
dobije naknadu za svoje zalaganje.
Nikolasovo lice je bilo bezizražajno. Veštim potezom ruke je dao znak
batleru, i on je devojci spustio nekoliko novčića u ruku. Stavila je svoju nagradu
u džep i krenula niz put, ne rekavši ništa dečaku, pa čak ni ne pogledavši za
sobom.
„Šta se to dešava?“ upitala je Ema začuđeno. „Ko je on, Nikolase?“

95
 Knjige.Club Books

„To nije tvoja briga. Vrati se unutra.“ Nikolas se obratio Stanislavu. „Nađi
nekoga da se brine о njemu“, promrmljao je. „Samo na nekoliko dana, dok ne
smislim šta ću da uradim.“
Ema je zurila u dečaka, koji je neprirodno strpljivo čekao, pognute glave.
Prišla mu je kao što bi se približila nekoj plašljivoj životinjici. Čučnula je kako bi
bila u visini njegovih očiju. „Zdravo, Džejkobe“, rekla je nežno.
Dečak ju je pogledao ne odgovorivši joj ništa.
„Da li je to tvoje ime?“ nastavila je ona. „Ili više voliš da te zovu Džejk?“
Dečak je podsećao na ruske ikone, tamne kože zlatastog sjaja, sa
melankoličnim očima boje ćilibara i gustim crnim trepavicama. Nikada ranije nije
videla takve oči, osim... osim...
Ema se uspravila i sa nevericom pogledala u Nikolasa. Kolena su joj
zadrhtala. Ovlažila je svoje suve usne i progovorila promuklim glasom. „On je
tvoj sin.“

96
 Knjige.Club Books

Šesto poglavlje

Njegov sin, njegov sin... Nikolas je nepomično stajao dok je Stanislav odvodio
dečaka u kuhinju da ga nahrani. Bio je svestan da ga je Ema obasipala gomilom
pitanja, ali ju je ignorisao kao neku dosadnu mušicu. Nakon što je dete nestalo iz
njihovog vidokruga, Nikolas se vratio u dvorac omamljen poput mesečara. Otišao
je u biblioteku i otvorio je ormarić sa pićem.
Mislio je da nikada neće morati da vidi dete. S vremena na vreme je čak i
uspevao da zaboravi na dečakovo postojanje. Ovaj iznenadni susret bio je
ogroman šok za njega, a još veći je bila neverovatna sličnost između deteta i
njegovog mrtvog brata... O bože, Mihail je izgledao isto tako u tom uzrastu: gusta
raščupana crna kosa, namrgođeno lice anđeoske lepote, blistave zlatne oči.
Nikolas je potražio čašu i flašu brendija.
Setio se kako je bezbroj puta u detinjstvu pronalazio Mihaila sklupčanog ili u
ćošku ili u ormaru kako plače nakon što bi ga otac zlostavljao. Nikolas je naiskap
popio svoje piće i sipao još jedno. Krivica i bes iz detinjstva su ga još uvek
proganjali, iako se retko kad usuđivao da razmišlja о tom vremenu. Zašto je njihov
otac odlučio da Mihail postane predmet njegovog bestidnog nasilja?
„Pronaći ću način da te zaustavim!“, viknuo je Nikolas skočivši da napadne
oca malim nožem nakon jedne od tih epizoda. „Ubiću te!“ Njegov otac se na to
samo nasmejao i snažno mu je zavrnuo ruku tako da je Nikolas bio primoran da
ispusti nož, a onda ga je nemilosrdno pretukao. Nakon toga je nastavio da
zlostavlja Mihaila.
To je Mišu zauvek uništilo, učinilo ga je ogorčenom, praznom osobom čiji se
život prerano završio. To je takođe upropastilo i Nikolasa. Bez obzira na to što su
mu roditelji i brat sada bili mrtvi, sećanja su mu i dalje bila živa i nepovratno su
mu uništavala dušu. Nisu postojala nikakva osećanja ljubavi, straha, kajanja, tuge
koja bi mogla da ga dotaknu. Odlučio je da nikada više sebi neće dozvoliti da bude
slab i da više niko neće imati tu moć da ga povredi.
„Nikolase“, čuo se Emin ogorčeni glas iza njegovih leđa.
Prenuo se iz svojih mračnih misli i odgovorio joj je ne okrećući se. „Ovo nema
nikakve veze s tobom.“
„Samo želim da znam ko je bila Džejkobova majka i zašto mi nikada nisi
spomenuo da imaš sina. Mislim da ne tražim previše!“
Nikolas je pogledao svoju ženu. Ema je delovala besno i zbunjeno. Nekoliko
pramenova riđe kose joj je palo na lice, te ih je nervozno vratila na mesto.

97
 Knjige.Club Books

Uzdahnuo je i kratko odgovorio. „Pre šest godina imao sam aferu sa ženom
koja je radila u mlekari na jednom od mojih imanja. Mesec dana nakon što sam
okončao vezu, došla je kod mene sa vestima da je trudna. Od tog trenutka sam joj
redovno davao novac da se brine о sebi i detetu. Nikada ti to nisam spomenuo jer
to nema nikakve veze ni sa tobom, ni sa našim brakom.“
Ema se ogorčeno namrštila. „Novac - to je tvoje rešenje za sve, zar ne?“
„А šta je po tebi trebalo da uradim? Da se oženim dečakovom majkom? Seli
je bila lepa mlekarka koja je imala nezasiti apetit prema muškarcima. Nisam bio
prvi koji joj je došao u krevet, niti sam bio poslednji.“
„I tek tako si odlučio da pustiš da tvoj sin ostane običan seljak i da nikada ne
sazna svoje pravo poreklo? Da nosi tuđe prezime i da ostane bez pristojnog
obrazovanja, da nastavi život u kolibi sa slamnatim krovom? Zar ne osećaš
nikakvu odgovornost prema njemu?“
„Izdržavao sam ga od kada se rodio i svakako to planiram da nastavim.
Poštedi me svojih pridika о moralu i odgovornosti. Većina zemljoposednika u
Engleskoj ima vanbračnu decu. Ne bih se baš kladio da tvoj otac tu i tamo nije
posejao nekoliko kopiladi...“
„Nemoguće! Moj otac se brine о svojoj deci - i sigurno nikada nije
iskorišćavao mlade mlekarke!“ Ema je prezrivo iskrivila usta. „Da li je Džejkob
tvoje jedino vanbračno dete ili ih ima još?“
„On je jedini.“ Nikolas se namrštio osetivši oštar bol u slepoočnicama. „Sada,
ako je tvoj nastup gneva i moralizovanja završen, ljubazno te molim da me ostaviš
da razmislim kako da rešim ovu situaciju?“
„Šta nameravaš da uradiš?“
„Nameravam da pošaljem dečaka odavde čim mu nađem odgovarajuću
porodicu koja će se brinuti о njemu. Ne brini se jer te neće još dugo uznemiravati
njegovo prisustvo.“
„Misliš da tebe neće uznemiravati“, rekla je Ema i napustila biblioteku brzim
koracima. „Ti cinično... bezdušno... čudovište“, procedila je kroz zube.
Kakav je to čovek koji nema osećanja prema sopstvenom sinu? Izletela je
napolje dok joj se suknja vukla po zemlji. Nije joj bilo važno što joj je odeća bila
neprikladna za odlazak u menažeriju. Nije marila što će uništiti haljinu jer je u
tom trenutku morala da bude blizu svojih životinja.
Ušavši u jednu hladnu zgradu okrečenu u belo, otišla je do Mančuovog kaveza
i sela je na pod pored rešetki. Manču je delimično ležao u bazenu, te se protegnuo
kao neki veliki mačor kada ju je ugledao. „Zdravo“, rekla je Ema naslonivši glavu
na gvozdenu šipku. Zatvorila je oči trudeći se da zadrži suze. „Tasija je bila u
pravu. Ne bih to priznala nikom drugom sem tebi, Manču. Nikolas ne mari ni za
koga osim za samog sebe. I što je najgore, on me nikada nije lagao. Uvek je
otvoreno pokazivao da je bezosećajni gad.“

98
 Knjige.Club Books

Manču joj se približio i posmatrao je blago nakrivljene glave kao da analizira

situaciju. „Šta sada da radim?“ upitala je Ema. „Samo zato što Nikolas želi da se
reši Džejkoba ne znači da ja ne treba nešto da uradim za njega. Jadni dečak je
ostao bez kuće, bez majke... ali ja svakako nisam sposobna da budem nečija
majka. Osim toga, svaki put kada bih ga pogledala uvek bih se setila da je on
Nikolasovo kopile. To bi bilo ružno i nepravedno. Sa druge strane... da je Džejkob
životinja, prihvatila bih ga bez razmišljanja. Zar ne bi trebalo da učinim barem
nešto tome slično za jednog malog dečaka? Osećam neku vrstu obaveze prema
njemu, čak i ako Nikolas ne oseća.“

U kući je vladala potpuna tišina kada se Ema vratila nazad. Samo je jedan
lakej zviždukao neku tužnu rusku pesmicu noseći tek ispolirane srebrne čajnike u
trpezariju. „Vasili“, pozvala ga je Ema na šta se lakej trgnuo.
„Da, Vaše visočanstvo?“
„Gde je onaj mali dečak?“
„Mislim da je u kuhinji. Vaše visočanstvo.“
Ema je iz hodnika ušla u kuhinjski deo, koji se sastojao od perionice posuđa,
pekare, nekoliko ostava, trpezarije za poslugu i same kuhinje, ogromnog prostora
sa pravougaonim drvenim radnim stolom na sredini. Kuhinjske spremačice su
prale sudove i glancale lonce, dok su kuvarice bile zauzete pravljenjem kolača.
Ema je osetila nalet neočekivanog sažaljenja kada je ugledala Džejkoba kako
sedi za drvenim stolom ne uspevajući svojim malim nogama da dohvati pod.
Ispred njega se nalazio tanjir jagnjeće čorbe koju nije ni taknuo. Bezizražajno je
zurio u rashlađenu čorbu klateći nožicom.
Primetivši Emin neočekivani ulazak, kuvar i kuhinjsko osoblje su razmenili
zbunjene poglede. „Vaše visočanstvo“, uzviknuo je kuvar, „da li želite nešto?“
„Ne, hvala“, rekla je Ema ljubazno. „Molim vas, nastavite sa svojim poslom.“
Prišla je stolu i naslonila se na njega, osmehnuvši se kada je primetila da je dete
odmerilo njenu prljavu odeću.
„Nisi gladan?“ ležerno ga je upitala. „Sigurna sam da je hrana malo drugačijeg
ukusa od one na koju si navikao kod kuće. Zašto ne probaš jednu od onih zemički,
Džejk? One su neutralnog ukusa i mekane su.“
Značajno ju je pogledao svojim zlatnim očima, te je dohvatio zemičku svojom
malom rukom.
„Mora da je zastrašujuće doći na neko novo mesto i ne poznavati nikoga.“
Ema ga je zadovoljno posmatrala kako jede zemičku. Izgledao je kao dobro
uhranjeno dete. Koža mu je bila zdrave sjajno ružičaste boje, a zubi jaki i beli.
Kakvo lepo dete, pomislila je, primetivši egzotične tamne obrve i guste čekinjaste
trepavice.
Dečak je napokon po prvi put progovorio sa izraženim seoskim akcentom.
„On ne želi da mi bude tata.“
99
 Knjige.Club Books

Ema je pokušala da smisli neku laž, da izmisli neku priču da bi ga utešila, ali
istina je uvek bila najbolja opcija. „Ne, izgleda da ne želi“, rekla je nežno. „Ali ja
ću se pobrinuti da ti ništa ne zafali, Džejk. Takođe bih volela da ti budem prijatelj.
Moje ime je Ema.“
Dečak je ćutao, čupkajući komade hleba iz zemičke i stavljajući ih u usta.
Ema ga je posmatrala sa prijateljskim saosećanjem. „Da li voliš životinje,
Džejk? Imam malu farmu životinja ovde na imanju. Imam konje, jednu šimpanzu,
vuka, lisicu - pa čak i tigra. Hoćeš li da pođeš sa mnom da ti ih pokažem?“
„Da.“ Džejkob je spustio izdubljenu zemičku i skliznuo je sa stolice,
radoznalo je gledajući. „Visoka si“, primetio je, a Ema se na to nasmejala.
„Zaboravila sam da prestanem da rastem“, odgovorila je namignuvši mu. Ali
dečak joj nije ni namignuo, niti joj se osmehnuo zauzvrat, samo je oprezno zurio
u nju. Kakvo neveselo dete, tako zatvoreno i sumnjičavo, kao i njegov otac.

Džejkob je bio neobično dete, bistro, ali neobrazovano, pritisnuto

nagomilanim neispoljenim emocijama. Činilo se da nije mario za društvo drugih
ljudi, iako je Emino prisustvo tolerisao više od bilo čijeg drugog. Ema je uložila
veliki napor da ga nagovori da se pridruži njoj i Samsonu u njihovim
svakodnevnim igrarijama, ali se zbunjeni i neobični Džejkob nije uklapao u
koncept igre. Nikada nije spomenuo svoju majku ili selo u kojem je odrastao, a
Ema nije želela da ga tera da priča о svojoj prošlosti.
Kako su dani prolazili, razvijao se izvesni obrazac ponašanja. Ema je već
navikla da je Džejkob svako jutro, čim se probudi i obuče, dolazio do vrata njenog
apartmana i strpljivo čekao da se ona pojavi. Doručkovao je sa njom u trpezariji,
pomagao joj je u poslovima oko životinja, a popodne bi ga učila da jaše. Pratio ju
je svuda kao senka, iako nije bilo sasvim jasno da li je zaista uživao u njenom
društvu ili je samo shvatao da nema drugu mogućnost. Sluge nisu znale kako da
postupaju prema njemu, a Nikolas je bio rešen da ga ignoriše.
„Zar ne možeš barem da se potrudiš da razgovaraš sa Džejkom?“ Ema ga je
upitala za večerom u jednoj od retkih prilika kada su ona i Nikolas ostali sami.
„Prošlo je skoro dve nedelje otkako je stigao. Zar nećeš barem na neki način da
ga prihvatiš?“
„Planiram da pronađem neko novo rešenje za njega u narednih nedelju dana.
Ako ti do tada bude bilo zabavno da provodiš vreme sa njim, slobodna si da to i
radiš.“
„Kakvo rešenje?“
„Porodicu koja će biti voljna da ga uzme u zamenu za rentu koju neće morati
da plaća sve do njegovog punoletstva.“
Ema je odložila nož i viljušku i zabrinuto pogledala u svog muža. „Ali Džejk
će znati da ga je porodica uzela samo zbog novca. Druga deca će ga zadirkivati -
neće ga prihvatiti.“
100
 Knjige.Club Books

„Preživeće.“
Ema je tvrdoglavo stegla vilicu. „Možda ja ne želim da Džejk ode.“
„Šta bi tačno želela da radiš sa dečakom? Da ga zadržiš ovde kao dokaz greha
iz moje prošlosti?“
„Nikada ne bih koristila dete na taj način!“, besno je rekla.
„Tako je. Nećeš ni imati priliku za to, jer on odlazi.“
Ema je želela još mnogo toga da mu kaže, ali je uspela da se suzdrži. Uzela je
viljušku i poigrala se sa sufleom od kupusa na svom tanjiru. „Čini se da ne obraćaš
pažnju na Džejka kao što ne bi obratio pažnju na bilo koje drugo dete“, rekla je
tihim i oštrim tonom. „Ali sigurno imaš bar neko osećanje prema njemu, on je
tvoja krv. Zato i planiraš da ga udaljiš odavde, zar ne? Ne želiš da ga zavoliš, pa
čak odbijaš mogućnost i da ti se svidi. Kad bi samo znao koliko stvari sebi
uskraćuješ i kakav ograničen život vodiš. Živiš u stalnom strahu, a pokušavaš da
se zaštitiš podsmehom, sarkazmom i hladnoćom.“
Oči su mu sevnule ledenim sjajem. „А čega se ja to, molim te, plašim?“
„Plašiš se da zavoliš nekoga, a još više da tebe neko zavoli. Ali nedostatak
osećanja nije snaga, Niki. Upravo je suprotno.“
Ema je osetila kako mu je telo zadrhtalo i bilo napeto kao struna. Nikolas se
odgurnuo od stola. „Dosta mi je bilo ovoga za jedno veče“, promrmljao je.
„Ako budeš odveo Džejkoba, ja ću ga pronaći! On zaslužuje više od toga. To
je nevini, mali dečak kome je uskraćeno pravo dobijeno po rođenju. I ako je ovo
tvoje poimanje roditeljstva, nadam se da nikada neću morati sa tobom da podižem
decu!“
„Zadrži ga onda“, podrugljivo je rekao Nikolas. „Trebalo je ovako nešto da
očekujem, znajući da uživaš da usvajaš izgubljene životinje. Samo ga drži podalje
od mene.“ Izašao je iz sobe dok je Ema ostala da zuri za njim bez reči.

Svađu oko Džejkoba je prekinuo narednog dana dolazak gospodina Roberta

Somsa. Sredovečni umetnik je veoma brzo stekao dobru reputaciju zbog svojih
čudesnih restauracija uništenih i zapuštenih umetničkih dela. Emi se Soms odmah
dopao.. Bio je blag i nenametljiv, bez i trunke uobraženosti koja je bila uobičajena
kod ljudi iz umetničkog sveta. Njegovo mršavo, bledo lice bilo je prijatno, ali
neupadljivo, osim što su ga krasile prodorne plave oči. Činilo se da je taj zapušteni
pejzaž veoma zainteresovao Somsa i da se sa posebnim oduševljenjem prihvatio
posla razotkrivanja slike ispod.
„Možda se ne radi о nekom vrednom umetničkom delu“, rekao je Emi
slegnuvši ramenima. „А može biti i nešto sasvim posebno. Pretpostavljam da
ćemo za petnaestak dana znati više. Vaše visočanstvo.“

101
 Knjige.Club Books

Gospodin Soms se smestio u gostinjsku sobu donevši samo nekoliko ličnih

stvari potrebnih za vreme boravka na imanju. Ema i Džejkob su svakog dana
dolazili u njegovu radnu sobu da bi pratili kako napreduje otkrivanje nove slike.
Nikada nisu dugo ostajali, jer je vazduh u prostoriji bio zagušljiv od
razređivača, uprkos širom otvorenim prozorima.
„Trik je u uklanjanju površinskih slojeva boje uz oprez da se ne unište donji
slojevi“, rekao im je Soms radeći na platnu delikatnim četkicama. „Ukoliko se
skine i najmanji deo boje slika može da izgubi svoju originalnu vrednost. Moram
da pazim da portretu ne uništim teksturu koju je umetnik zamislio.“
„To je, dakle, portret?“ upitala je Ema.
„Bez sumnje. Vidite li ovaj ugao? To je definitivno deo neke muške ruke.“
„Nadam se da je to neki predak Angelovskih“, rekla je Ema i potapšala je
Džejka po ramenu kada se približio da pogleda sliku. „Jedan od tvojih rođaka,
Džejk. Zar to ne bi bilo interesantno?“
Dečak je samo nešto nerazgovetno promumlao. On ili nije razumeo ili nije
mario za to što je bio potomak Angelovskog.
„Da, bilo bi zanimljivo“, rekla je Ema odlučno, odgovarajući sama na svoje
pitanje. Potom je prišla prozoru i naslonila se na njegovu ivicu. „Stvarno, Džejk,
otpašće mi uši od tvog blebetanja. Moraš malo da zavežeš taj jezik.“
Njeno zadirkivanje izazvalo je skoro neprimetni osmeh na Džejkobovom licu,
a onda je odgovorio svojim grubim seoskim naglaskom. „Ne mogu ništa da kažem
kada ti stalno pričaš.“
Ema se nasmejala, zamahnuvši svojom dugom nogom. „Džejkobe, nije lepo
da jednoj dami govoriš da previše priča.“
„Pa, dame ne nose pantalone“, odvratio je pogledavši u njenu belu košulju,
tamnosive pantalone i sjajne crne cipele.
„Ali ja sam princeza, a princeza može da nosi šta god želi. Zar nije tako,
gospodine Somse?“
Umetnik je sa osmehom podigao pogled sa svog rada primetivši kako je Ema
uspela da uvuče dečaka u razgovor. „Rekao bih da je tako, Vaše visočanstvo.“ Za
trenutak je zadržao pogled na Emi koja se ležerno smestila na prozorsku dasku
veselo prekrstivši noge. Sunčeva svetlost joj je obasjavala kožu čineći njene
pegice zlatnim, imala je blistav osmeh, a riđa kovrdžava griva joj je bila zavezana
u rep. „Princezo Ema“, rekao je Soms oklevajući, „da li bih mogao da izrazim
jedno svoje zapažanje...“
„Svakako, samo napred. To bi moglo da mi ulepša jutro.“
„Vi ste neverovatno privlačna žena, Vaše visočanstvo. Bila bi mi čast da vas
jednog dana naslikam. Tačno ovako kakvi ste sada.“
Ema se nasmejala. „А kako biste nazvali tu sliku? ‘Luda žena’? ‘Ekscentrična
dama’?“

102
 Knjige.Club Books

„Iskren sam. Vaše visočanstvo. Posedujete retku i originalnu lepotu koju bi

svaki umetnik poželeo da naslika.“
Ema se skeptično osmehnula. „Mogla bih da vam pokažem stotinu lepših
žena, počevši od svoje maćehe.“
Soms je odmahnuo glavom. „Pravilne crte lica i uobičajene forme lako se
pronalaze i nisu predmet mog interesovanja. Ali vi...“ Zastao je kada se Nikolas
pojavio na ulaznim vratima.
„Slažem se“, rekao je Nikolas čuvši poslednju rečenicu. „Želeo bih da portret
princeze naslika neko ko ceni njenu lepotu. Posao će biti vaš kada budem procenio
da li mi se dopada ono što ste do sada uradili.“
„Naravno, ja...“, počeo je gospodin Soms.
„Ne želim svoj portret“, rekla je Ema mrko gledajući svog muža.
„Ali ja to želim.“ Nikolas je slučajno bacio pogled na dečaka, koji je sada
stajao pored Eme i osmeh mu je odmah nestao sa lica. Naglo se okrenuo i prišao
pejzažu. „Došao sam da vidim kako napreduje vaš rad, Somse.“
„Posao će ići mnogo brže sada kada sam pronašao najefikasniji način da
rastvorim gornje slojeve boje“, objasnio je Soms. „Do sada sam otkrio samo deo
leve ruke čoveka.“
„Vidim.“ Nikolas je zurio u fragment portreta, najednom kao hipnotisan.
Njegova leva ruka je u tom trenutku počela da trne i gori, te je prekrstio ruke na
grudima. Obuzela ga je blaga vrtoglavica, pa je odmah odvojio pogled od slike.
„O portretu moje žene ćemo razgovarati kasnije“, promrmljao je Somsu. „А sada,
nemojte da im dozvolite da vas odvraćaju od posla.“
„Ne smetaju mi...“ Somsov glas je utihnuo kada je Nikolas naglo izašao iz
sobe. Umetnik je bacio upitni pogled ka Emi, koja je odgovorila uz smešak.
„Moj muž je baš jedna ljubazna osoba... zar ne?“ Rekavši to odmah je
napustila sobu u pratnji dečaka, ne dozvolivši Somsu da odgovori.

***

Sledeće noći Nikolas je konačno bio primoran da direktno razgovara sa

svojim sinom. Pio je ohlađenu votku sam u svom apartmanu, sporo i zamišljeno,
misleći da će sa svakom novom čašom uspeti da ublaži nemir u sebi. Ništa više
nije delovalo kako treba. Po prvi put u životu osećao je da ne uspeva da se
prilagodi promenama oko sebe. Već nedeljama nije posećivao Emin krevet, a
njegova želja za njom je bivala sve jača. Želeo je da je dodirne, da joj poljubi
kožu, stegne njene mekane crvene uvojke svojim rukama i oseti kako njeno vitko
telo podrhtava od strasti dok uranja u nju. Ali nije želeo da ona sazna koliko je
žudeo za njom, jer bi mogla da pronađe način da to iskoristi protiv njega.
Razbesnelo ga je što je Ema pojavu njegovog vanbračnog deteta iskoristila
veoma vešto. Prvo je igrala na kartu izneverene žene, a zatim je odlučila da zadrži
103
 Knjige.Club Books

dečaka. Ona, naravno, nije imala realnu moć da zadrži Džejkoba jer je Nikolas
mogao da ga udalji sa imanja već sutra, ako to želi. Nikolas je često zaticao sebe
kako bulji u dečaka, žudeći da razgovara sa njim, a istovremeno ga je mučila
Džejkobova sličnost sa Mihailom.
Neka neobična, tiha buka je prekinula njegove misli. Nikolas je spustio votku
i pažljivo osluškivao. Bio je to prigušeni plač.
„Miša“, instinktivno je prošaputao, osetivši strah. Nije to bio njegov brat...
već šmrcanje i suze... plač malog dečaka...
Nikolas je ustao i potrčao iz sobe posrćući, obuzet osećanjem paničnog straha
koji nije osetio još od detinjstva. Pratio je zvuk tihog jecanja, sve dok nije ugledao
sitnu figuru sklupčanu kraj vrata Eminog apartmana.
„Džejkobe“, sa mukom je izgovorio Nikolas.
Dečak je zapanjeno podigao pogled ka njemu, a lice mu je bilo tužno i u
suzama. Njegov svetlucavi pogled uspeo je da prodre duboko u Nikolasovu dušu
tamo gde se nalazila skrivena bol. „Šta je bilo?“, upitao je Nikolas. „Jesi li
povređen?“
Džejkob je odmahnuo glavom i još čvršće se stisnuo uz dovratak, podvlačeći
svoje nožice ispod noćne košulje.
„Šta hoćeš? Jesi li gladan? Žedan?“
Tada su se vrata otvorila i pospana Ema se pojavila samo u spavaćici. Prvo je
ugledala Nikolasa i taman je krenula da mu postavi pitanje, a onda joj je pogled
pao na tužno malo stvorenje kraj njenih nogu. „Džejk?“ Sela je odmah na pod i
povukla dete u krilo, a zatim je uputila optužujući pogled ka Nikolasu. „Šta si mu
uradio?“
„Ništa“, zarežao je Nikolas. Imao je utisak da su mu stopala bila zalepljena
za pod dok je Ema grlila malog dečaka.
„Šta je bilo, Džejk?“ upitala je. „Reci mi šta nije u redu.“
Džejkob se borio sa rečima dok su mu usne podrhtavale, a suze tekle niz lice.
„Želim moju mamu!“ Zagrlio je Emu oko vrata, a njegove malene ruke su se
zaplele u njenu kosu.
„Naravno da želiš, dragi“, promrmljala je čvrsto ga držeći. „Naravno.“
Ljuljala ga je u krilu, ne obazirući se na to što mu je curio nos i što mu je lice bilo
mokro.
Prizor žene - posebno neke Eminog ranga - kako teši dete bio je retkost za
Nikolasa. Njegova rođena majka je prepustila brigu о svojoj deci slugama i
vaspitačima. Nikolas nikada nije imao priliku da uživa u toplim porodičnim
trenucima, osim onda kada bi povremeno posećivao domaćinstvo Stoukherstovih.
Otkriće da Ema može da bude majčinska figura za njega je bilo neočekivano i
ispunilo ga je nostalgijom i bezrazložnim besom u isto vreme. Da je onda postojao
neko poput nje ko je mogao da se bori za njega i Mihaila, niko ne bi smeo da se
iživljava nad malim dečakom. Ona bi utešila i zaštitila malog Mišu.
104
 Knjige.Club Books

Nikolas se borio sa luđačkom željom da ne klekne pored nje na pod i zagrli

nju i uplakano dete. Želeo je da i on na neki način postane deo te scene. Naježio
se od hladnoće i sopstvene izolovanosti. Upravo u tom trenutku Ema ga je
pogledala kao da je uljez. Iako ništa nije progovorila, bilo je sasvim jasno šta
misli. Ne možeš ništa da uradiš za nas... nisi poželjan.
Nikolas se okrenuo bez reči i otišao niz hodnik. Skrenuvši iza ugla, zaustavio
se i naslonio na zid, tresući se pritisnut sećanjima. Setio se one noći u Rusiji kada
su ga izvukli iz kreveta njegove ljubavnice i doneli mu poruku. „Vaš brat je
večeras ubijen, Vaše visočanstvo. Uboden je u vrat...“ Usledila je duga potraga
za pravdom, koja je kulminirala njegovom osvetom nad grofom Šurikovskom. Ne,
ne razmišljaj о tome - ali sećanje se ipak vratilo kao plameni oganj, i on je video
sebe kako hoda prema pijanom Šurikovskom ispruženom na izgužvanoj
posteljini. Sobom se širio neobičan smrad, bila je to kombinacija alkohola i
ustajalog znoja, a Nikolasovo srce je tuklo od straha i žudnje za krvlju. U jednom
trenutku više ništa nije mogao da čuje osim svojih otkucaja srca, pa čak ni krike
Šurikovskog dok je unezvereno gledao u lice svog ubice.
Skliznuo je na pod naslonjen na zid. Omamljeno se zapitao о čemu je
razmišljao tokom hapšenja, ispitivanja i višesatnog mučenja i bola. Nije mogao
da se seti mnogo toga. Ispitivali su ga о Mišinim ljubavnim vezama, posebno о
onoj sa Šurikovskim. Nikolasu nije bilo važno što je njegov brat spavao sa
muškarcima. Posle svih onih užasnih iskustava iz detinjstva, Miša je imao pravo
da uživa kako god mu je odgovaralo.
Nikolas je zavrnuo rukave i zagledao se u ožiljke na zglobovima, tamo gde su
mu konopci sekli i kidali kožu i mišiće. Naljutio je carske islednike onda kada je
odbio da komentariše Mišino seksualno opredeljenje. „Možda vi ne vidite ništa
loše u naklonosti prema momcima“, govorili su. „Mora biti da i vi imate istu
bolest. Da li žudiš za drugim muškarcima, ti izopačeno kopile?“
Nikolas je odmahnuo glavom, ne mogavši da izgovori reči svojim drhtavim
usnama. Telo mu se hladilo od šoka i gubitka krvi. Ne, on nikada nije žudeo za
muškarcima, oduvek je voleo žensku gracioznost i putenost, udobnost koju su
nudile njihove mekane grudi, i pronicljivost koja je bila svojstvena ženskom umu.
Starije žene su svakako bile najbolje jer nisu mnogo zahtevale, razumele su
složenost života, a takođe su bile i daleko strastvenije od mlađih.
Međutim on nikada nije razmišljao о braku ni sa kim, sve do Eme. Čekao je
sedam godina da je dobije, ne sumnjajući da će mu jednog dana pripasti. Njegova
želja za njom nije bila ljubav, već kao osnovna potreba poput disanja, jela i
spavanja. Problem je sada bio u tome što je ona postala njegova slabost. Moraće
da je odseče iz svog života ili će u suprotnom potpuno izgubiti sebe.
Nikolas je ustao i sišao dole, te je kratko porazgovarao sa Stanislavom i
jednim dežurnim slugom. „Neka mi dovezu kočiju.“ Imao je nameru da izađe da
se kocka, pije i da nađe ženu. Bilo koja žena će dobro doći, samo da nije Ema.

105
 Knjige.Club Books

***

Nakon što je utešila Džejkoba, Ema je odnela dečaka do njegovog kreveta u

dečjoj sobi na trećem spratu. Pokrivši ga mekim platnenim čaršavom, kleknula je
pored kreveta i pomilovala ga je po tamnoj kosi. „Znam kakav je osećaj izgubiti
mamu“, promrmljala je. „Moja je umrla kad sam bila još mlađa od tebe. Ponekad
sam plakala jer mi je nedostajala, a nisam uspevala ni da je se setim.“
Džejk je protrljao oči i rekao plačući: „Želim da se vrati., N e sviđa mise
ovde.“
Ema je uzdahnula. „Ponekad se ni meni ne sviđa ovde, Džejk. Ali Nikolas je
tvoj otac i ti ovde pripadaš.“
„Ja ću da pobegnem.“
„I da ostaviš mene i Samsona? To bi me jako rastužilo, Džejk.“
Ćutao je, uronivši još dublje u jastuk dok su mu kapci podrhtavali od
iscrpljenosti.
„Imam ideju“, nastavila je Ema. „Zašto sutra ne pobegnemo na piknik i
ponesemo sa sobom ručak u korpi? Pronaći ćemo jezerce u kome ćemo brčkati
noge i loviti žabe.“
„Dame ne vole žabe“ rekao je pospano.
„Ja volim. Takođe volim bube, crve, miševe... sve osim zmija.“
„А ja volim zmije.“
Ema se nasmešila i poljubila ga u kosu koja je mirisala na sveže i čisto nakon
što su mu je dobro oprali to jutro. Nikada nije imala takav zaštitnički poriv ni
prema jednom detetu, čak ni prema sopstvenoj braći. Ali oni su imali porodicu
koja ih je volela, a ovaj mali dečak nije imao nikog, osim ravnodušnog oca. „Laku
noć, Džejk“ šapnula je. „Sve će biti u redu. Ja ću se uvek brinuti о tebi.“
„‘Noć, Ema“, promrmljao je i zaspao.
Ema je ugasila lampu i tiho izašla iz njegove sobe. Krenula je prema
Nikolasovom apartmanu. Osetila je nalet energije. Bilo je vreme da se jednom za
sva vremena suoči sa njim u vezi sa detetom. Imala je nameru da mu jasno stavi
do znanja da će Džejk ostati, i da od njega očekuje da ostvari neku vrstu
komunikacije i druženja sa njim. Nije bilo fer da dečak pati zbog nesmotrenih
postupaka svojih roditelja. Džejkob je bio Angelovski i imao je pravo na sve što
je to prezime podrazumevalo. Obrazovanje, nasledstvo, da se upozna sa istorijom
svojih predaka... to su bile stvari koje su mu pripadale.
Bila je ogorčena kada je otkrila da Nikolas nije u svom apartmanu. Nakon što
je pretražila celo krilo, sišla je u prizemlje i pitala je Stanislava da li ga je video.
Batler ju je bezizražajno pogledao. „Princ je izašao, Vaše visočanstvo.“
„Vidim.“ Ema se okrenula, skrivajući svoju zbunjenost i povređenost. Bilo je
kasno i jedini razlog izlaska u ovo doba bio je odlazak kod druge žene. On joj

106
 Knjige.Club Books

nikada nije bio neveran, čak ni nakon njihovih sitnih svađa i zahlađenja odnosa.
Odjednom joj je došlo da zaplače. Poželela je da krene za njim i da mu nešto kaže
- ali šta? Ako je Nikolas želeo nekog drugog, telo neke druge žene, nije mogla da
ga spreči. Očigledno je bio umoran od nje jer nije uspevala da ga zadovolji.
Njegovom visočanstvu je već dosadilo da posećuje krevet svoje žene. „Proklet
bio, Nikolase“, prošaputala je. „Na kraju ću početi da mrzim i sebe i tebe.“
Satima je koračala po svojoj sobi, sve dok se sluge nisu povukle, a dvorac nije
utonuo u potpuni mrak. Konačno je shvatila da je udaja za Nikolasa bila tragična
greška. Njihov brak nikada neće postati bolji. U stvari, bila je gotovo sigurna da
će biti sve gori. Nikolas će je neprestano ponižavati svojim neverstvima, biće sve
više svađa i gorčine između njih, osim ako ne bude našla način da postane hladna
i ravnodušna kao i on. Njena porodica je bila u pravu u vezi sa Nikolasom, ali joj
ponos nije dozvoljavao da to prizna. Žudela je za prijateljem kome bi se poverila,
za nekim kome bi se obratila.
Ema je izašla do glavnog stepeništa i smestila se pri dnu obgrlivši kolena dok
je čekala da joj se muž vrati kući. Bilo joj je potrebno da ga samo jednom pogleda
u lice i odmah će znati da li joj je bio neveran.
Neposredno pred zoru, probudila ju je škripa točkova. Ustala je sa stepenica,
trgnuvši se od bolova u mišićima. Zatreptala je i zagledala se u ulazna vrata.
Nikolas je ušao raščupan i bled, a njegova uobičajena blistava pojava delovala
je ugašeno i mračno. Ema je odmah osetila kombinaciju mirisa alkohola, parfema
i seksa iako su bili nekoliko stopa udaljeni jedno od drugog. Dakle, ipak je to
uradio, pomislila je i osetila je iznenadni bol u grudima.
Nikolas je nije primetio sve dok nije krenuo ka stepenicama. Iznenada je
zastao i mrzovoljno ju je pogledao. „Šta hoćeš?“
„Ništa od tebe.“ Glas joj je podrhtavao od gađenja i gneva. „Apsolutno ništa.
Trudiću se da se da ovo prihvatim kao dama. Ne moraš da me podsećaš da su
ovakve stvari uobičajene u brakovima više klase. Ali bolje se navikni na krevete
drugih žena, jer ti ja neću dozvoliti da se ikada više vratiš u moj!“
„Radiću sa tobom šta god hoću“ rekao je Nikolas, približivši joj se preteći.
„Ti si moja žena. Posedujem tvoje telo i dušu i dovoljno će biti da samo pucnem
prstima, pa da mi ti odmah raširiš noge, gde god i kad god poželim.“
Emu je obuzeo neobuzdani bes, pa je zamahnula stisnutom pesnicom i udarila
ga je pravo u neobrijano, mrsko lice. Udarac je iznenadio Nikolasa i on se malo
zateturao unazad. Izraz lica mu je bio zaleđen od šoka. Ema je zurila u njega sa
podjednakim iznenađenjem, pitajući se da li će joj uzvratiti udarac. Utrnula je od
straha i nije se pomerala trljajući svoj bolni zglob.
Oboje su teško disali i gledali jedno u drugo. Nikolas se zatim samo cinično
nasmejao i dodirnuo vilicu. Ema je nepomično ispratila pogledom svog muža koji
je prošao pored nje i otišao do svog apartmana. Kada su zvuci njegovih koraka

107
 Knjige.Club Books

napokon utihnuli, sela je ponovo na stepenice i naslonila je glavu na kolena.

Nikada se nije osećala tako zarobljeno i beznadežno.

Naredne nedelje Ema i Nikolas nisu razgovarali, osim što su razmenili

nekoliko oštrih reči u prolazu. Ema nije uspevala ni da jede, ni da spava. Osećala
se kao da živi u neprijateljskom logoru, noću bi zaključavala vrata svoje sobe, a
danju bi žurila kroz hodnike da bi izbegla susret sa Nikolasom. Bila je svesna da
izgleda iscrpljeno čak i pre nego što ju je gospodin Soms oprezno upitao da li se
dobro oseća. Nikolas je, sa druge strane, delovao odmorno i bio je pun energije,
zbog čega je Ema došla do zaključka da je njemu ta situacija zapravo prijala.
Namerno je napravio razdor između njih i trudio se da tako i ostane.
Ema je davala sve od sebe da ignoriše dolaske i odlaske svog muža sa imanja.
Ne samo da je Nikolas prekršio svoje bračne zavete, već se činilo da nije želeo da
održi čak ni privid prijateljstva sa njom. Sve je bilo u redu dok Džejkob nije stigao.
Zašto je Nikolas tako teško podnosio dečakovo prisustvo? Zašto joj se činilo da
ga je prosto bolelo kad pogleda dete?
Međutim, kako je Emin brak sa Nikolasom bivao sve gori, njena veza sa
Džejkom je svakim danom postajala sve jača. Dečak je počeo da joj veruje. Ona
nije želela da izneveri to poverenje, čak i kada je Džejk počeo da joj postavlja
neizbežna pitanja о Nikolasu. Zašto njegov otac nije hteo da razgovara sa njim?
Zašto je uvek bio namrgođen i tih?
„Tvoj otac je specifičan čovek“, objasnila mu je Ema pokušavajući da
pronađe način da mu na ublaženi način saopšti istinu. „Imao je težak život. Da li
si primetio one čudne tragove na njegovim rukama, ili možda one na njegovim
grudima? To su ožiljci od jednog strašnog iskustva koje je pretrpeo u prošlosti.
Moraš da se potrudiš uvek toga da se setiš, posebno kada je hladan ili nepravedan.
To je jače od njega. Svi smo mi proizvod naših iskustava. Isto je kao i sa
životinjama koje imam na svojoj farmi. Neke od njih su opasne i zle zato što su
ranije bile povređene i zato što se plaše.“
„Da li se moj otac plaši?“ upitao je Džejkob ozbiljno je gledajući.
„Da“, promrmljala je. „Mislim da se plaši.“
„Hoće li se ikada promeniti?“
„Ne znam.“
Njih dvoje su potom zajedno otišli do njene menažerije da prekontrolišu
šimpanzin kavez. Kleo je pronašla način da rasplete žicu kaveza i napravi
dovoljno veliki otvor kroz koji je mogla da pobegne.
„Nevaljala devojka“, prekorila ju je Ema, posmatrajući štetu koju je napravila.
Kleo je skrenula pogled kao da glumi nezainteresovanost. Posle nekoliko
trenutaka, šimpanza je uzela pomorandžu i počela da je guli sa velikom pažnjom.
Ema je razmenila osmeh sa Džejkom. „Kakva je to matora pametnica. Mora da je
pronašla neki zalutali kraj žice i počela da je odmotava. Moraćemo ovo da

108
 Knjige.Club Books

popravimo, Džejk. Biće nam potreban alat iz...“ Zastala je jer ju je obuzeo neki
čudan i neprijatan osećaj, pa je pokušala da nastavi. „Verovatno je alat u
radionici...“
„Ema.“ Začuo se muški glas sa vrata.
Ema je nekoliko trenutaka stajala nepomično i gledala ka žičanom kavezu.
Kleo je bacila pogled na pridošlicu i napućila usne, te je počela da proizvodi zvuke
slične ljubljenju.
Konačno je Ema uspela da se pribere i suoči sa ovim uljezom. „Lord
Milbank“, rekla je hladno i okrenula se.
Adam je izgledao isto kao i uvek, samo što mu je svilenkasto smeđa talasasta
kosa bila duža i dosezala mu je skoro do ramena. Nosio je pantalone sa tamnim
prugama koje su mu veoma dobro pristajale, sivi prsluk i vuneni kaput. Izraz lica
mu je bio ozbiljan, a oči nežne i radoznale. „Lepša si nego ikad, Em.“
Emin pogled se spustio na njegovu levu ruku. Ugledavši burmu osetila se kao
da ju je neko polio hladnom vodom u lice. „Kako si znao da sam ovde? Sluge nisu
smele da ti dozvole...“
„Nisam od njih saznao. Zaustavio sam kočiju pre nego što sam stigao do
imanja kako bih malo prošetao. Znao sam da ćeš biti sa svojim životinjama.
Sačekao sam da se uverim da niko ne gleda, a zatim sam prošao pored spoljne
kapije i kroz baštu...“
„Kapija je trebalo da bude zaključana.“
„Ali nije bila.“ Slegnuo je ramenima. „Menažeriju nije bilo teško pronaći.
Ovo je prilično impresivan skup zgrada.“ Budući da je Ema skamenjeno ćutala,
Adam je pogledao u dečaka koji je stajao pored nje. „А ko je ovo? Tvoj mlađi
brat Vilijam... ili je to Zakari?“
„Nijedan od njih dvojice. On je moj posinak, Džejkobe.“
„Tvoj posinak...“
Ema je zapazila iznenađenje, pa ožalošćenost, a zatim i trag sažaljenja na
Adamovom licu. To sažaljenje ju je najviše pogodilo i povredilo joj ponos. Umrla
bi pre nego što bi dozvolila bilo kome, a posebno ne Adamu, da je sažaljeva.
„Čestitam ti na venčanju“, rekla je sa blagim podsmehom koji je naučila od
Nikolasa. „Nedavno sam imala sreću da upoznam tvog šuraka. Opisao te je kao
šarmantnog momka. Očigledno da te nije dobro upoznao.“
Adam, prema kome je ona uvek pokazivala samo naklonost, izgledao je
zapanjeno. „Ema, ne zvučiš kao obično!“
„Prilično sam se promenila u poslednjih nekoliko meseci, zahvaljujući tebi i
mom mužu.“
„Ema?“, rekao je Džejk uznemiren njenim tonom. „Ema, šta nije u redu?“

109
 Knjige.Club Books

Nežno je pogledala u dečaka. „Sve je u najboljem redu“, promrmljala je ona.

„Lord Milbank je moj stari poznanik. Zašto se ti sada ne bi vratio u kuću i zamolio
kuvara da ti da slatkiše? Reci da si od mene dobio dozvolu.“
„Ne, ne želim da...“
„Odmah, Džejk“, rekla je odlučno uputivši mu ohrabrujući osmeh. „Hajde,
idi.“
Dečak je poslušao, te je polako krenuo bacivši samo pogled preko ramena.
Kleo se smestila u ugao svog kaveza i posvetila se razdvajanju narandže na kriške.
„Morao sam da te vidim“ tiho je rekao Adam. „Hteo sam da proverim da li si
razumela šta se zaista dogodilo pre nekoliko meseci.“
„Savršeno sam razumela. Ne želim da čujem tvoje objašnjenje. Ja sam sada
udata, a i ti si oženjen. Šta god imaš da mi kažeš, nije važno.“
„Istina je važna“, insistirao je Adam sa žestinom koju Ema nije primetila kod
njega ranije. Ona je uvek bila ta koja je nosila žar u sebi, dok je Adam uvek bio
tih i neuhvatljiv. „Neću otići dok me ne saslušaš. Em. Bez obzira na to u šta bilo
ko veruje, ja sam tebe voleo. I još uvek te volim. Nisam shvatao koliko te volim,
zapravo, dok te nisam izgubio. Ti si posebna žena. Tebe je prokleto lako voleti.“
„Mislio si da kažeš, lako me je ostaviti.“
Ignorisao je njen sarkazam. „Bio sam primoran da te ostavim. Nikada to
nisam želeo, ali nisam bio dovoljno jak da mu se suprotstavim. Žaliću zbog toga
svakoga dana do kraja života.“
„Ko ti je pretio? Moj otac?“
„Tvoj muž. Došao je da me vidi jutro posle bala u vili Angelovski.“
„А šta je rekao?“, tiho je upitala Ema.
„Nikolas mi je rekao da te ostavim na miru, zauvek, ili će mi život pretvoriti
u pakao. Rekao je da se oženim nekom drugom i da nemam više prava na tebe.
Napomenuo je da će neko stradati ukoliko budem nastavio da ti se udvaram.
Uplašio sam se, Ema, za oboje. Možeš da me mrziš jer sam kukavica, ali moraš
barem da znaš da te volim.“
Ema je prebledela od šoka. Adamova priča se uklapala u sve ono što je već
saznala о svom manipulativnom, lažljivom mužu. Setila se kako ju je Nikolas
tešio nakon Adamovog raskida, koristeći njenu povređenost i poniženost... kako
ju je zavodio one noći kada je saznao za Adamovu veridbu. Svaki potez je bio
proračunat. Nikolas joj je uništio ljubav sa Adamom i sistematično joj je
upropastio život samo da bi dobio ono što želi. A povrh svega ju je ohrabrio da za
sve okrivi svog oca.
„Molim te idi“, rekla je promuklo.
„Ema, reci da mi da mi veruješ.“
„Verujem ti. Ali to ništa ne menja jer je prekasno za oboje.“

110
 Knjige.Club Books

„Ne mora da bude. Još uvek možemo da spasimo nešto od onoga što smo
nekada imali.“
Ema je zurila u njega sa nevericom. Šta je ostalo da se spase? Šta bi on sada
mogao da poželi od nje? „Da li ti to predlažeš da budemo ljubavnici?“
Adam ju je zapanjeno pogledao, kao da nije očekivao da će to otvoreno
izgovoriti. „Direktna kao i uvek“, promrmljao je, a njegove smeđe oči su veselo
zasijale. „Upravo je to jedna od stvari koje najviše volim kod tebe. Ono što
pokušavam da kažem je da želim da na neki način budem deo tvog života.
Nedostaješ mi, Ema.“
Zatvorila je oči, prisetivši se kako je Adam bio topao i brižan. I on je njoj
nedostajao. Kad bi samo mogla da ga zagrli i pusti ga da je poljubi i umiri. Ali
ona je izgubila tu vrstu slobode. Samo zato što je njen muž bio neveran to nije
značilo da je i ona mogla da napusti svoja načela. Ne postoji nikakvo opravdanje
za prevaru. Ukoliko bi to uradila ne bi mogla da živi sama sa sobom.
„Mislim da ne postoji ništa što bih mogla da ti dam“, prošaputala je.
„Biću zadovoljan i najmanjim delom tvog srca. Ti si moja prava ljubav, Em.
To niko ne može da promeni - čak ni Nikolas Angelovski.“ Lice mu je iznenada
postalo neuobičajeno grubo. „Gospode, neko bi trebalo da učini svetu uslugu i da
ga se otarasi, pre nego što uništi još nevinih života!“

Nikolas je začuo kucanje na vratima svoje biblioteke i okrenuo se uz

nestrpljivo gunđanje. Imao je glavobolju celo jutro i to mu je otežavalo posao.
Činilo mu se da mu brojevi i slova igraju pred očima. Prokleti mamurluk, pomislio
je i odlučio da od sada smanji količinu votke koju je pio posle večere.
„Šta je bilo?“, upitao je.
Robert Soms je proturio glavu kroz vrata, izgledajući neobično uzbuđeno.
„Prinče Nikolase, došao sam da vam kažem da sam skoro potpuno otkrio sliku.
Biće potrebno malo popravke, naravno, ali imamo odličan uvid u originalni
portret.“
„Pogledaću ga malo kasnije.“
„Vaše visočanstvo, da li biste mi dozvolili da ga donesem dole kako biste ga
odmah videli? Mislim da ćete biti prilično začuđeni.“
Nikolas se namrštio. „U redu, onda.“
Umetnik je tako užurbano otišao da je ostavio otvorena vrata za sobom.
Nikolas se vratio svojim papirima, međutim i dalje nije uspevao da se
skoncentriše. Čuo je neko tiho mljackanje i opet je bacio pogled ka vratima.
Dečak, Džejkob, je stajao tamo držeći kolač u rukama, žvaćući i mrveći oko
sebe.
„Šta hoćeš?“ promrmljao je Nikolas.
Džejkob ništa nije odgovorio, već je nastavio radoznalo da ga posmatra.

111
 Knjige.Club Books

„Gde je Ema? Obično si sa njom u ovo doba dana.“

Džejkob je tada progovorio grubim seoskim naglaskom koji je uvek iznova
uspevao da iznenadi Nikolasa. „Ona je kod svojih životinja. Došao je jedan čovek
da je vidi.“
Nikolas je imao utisak da mu je dečak to namerno rekao u nadi da će izaći
napolje i oterati stranca. „U kom delu menažerije se nalazi?“, upitao je,
kontrolišući svoj ton. „Je li kod tigra otišla?“
„Ne... kod Kleo je.“
Nikolas je ustao i izašao direktno kroz francuska vrata napolje. Došao je već
do pola bašte kada je ugledao Emu kako mu prilazi iz pravca štale. Začula se
škripa kapije u blizini kuće što je bio znak da je neko dolazio na glavni ulaz.
Dvoumio se da li da požuri da sačeka gosta ili da ispita Emu о čemu se radi, te se
ipak odlučio za ovo drugo.
„Ko je to bio?“, upitao je.
„Stari prijatelj. Lord Milbank, zapravo.“ Ema je nastavila da hoda, te ju je
Nikolas uhvatio za ruku. Grubo se istrgla iz njegovog stiska. „Ne diraj me!“
„Šta je hteo?“
„Ništa.“
Nikolasa je obuzeo talas zaslepljujuće ljubomore, pa je krenuo za njom u
kuću. „Želim da razgovaram sa tobom“, rekao je uhvativši je za zglob i povukavši
je za sobom u biblioteku.
„Ne vređaj mi inteligenciju ovim igrama“, rekla je Ema prezrivo. „Nije te
briga za mene, niti za bilo šta što ja radim.“
„Reci mi zašto je došao ovde.“
U njenim plavim očima je sevala mržnja. „Adam mi je rekao šta si uradio,
kako si mu pretio i naterao ga da se drži podalje od mene. Razdvojio si nas, a onda
si me izmanipulisao kako bismo se venčali.“
„Milbank nije morao da te napusti. Imao je izbor.“
„Adam te se plašio. I ne krivim ga. Ti si opako, sebično stvorenje i svet bi bio
mnogo bolje mesto bez tebe!“ A onda je ogorčenim šapatom dodala: „Prezirem te
zbog onoga što si mi uradio, Nikolase. Upropastio si mi život.“
Uprkos svojoj bezosećajnosti, Nikolas je ustuknuo pred izrazom lica svoje
žene. Teška srca je shvatio da je to bila istina. Ona ga je mrzela. Sve je to bilo
njegovo maslo... želeo je po svaku cenu da je odgurne od sebe i da se tako spasi...
i uspelo mu je, ali taj uspeh mu nije prijao. Umesto da oseća olakšanje, bio je
uznemireniji nego ikada. Glava mu je pulsirala, a u ušima mu je zvonilo i sa
svakim minutom mu je bivalo sve gore. Protrljao je čelo u pokušaju da ublaži bol.
Odlučio je da se za sada više ne svađa i da će se malo kasnije pozabaviti svojom
ženom. Gubi se odavde, pokušao je da izgovori, ali su mu reči izletele na nekom

112
 Knjige.Club Books

čudnom iskrivljenom jeziku, kombinaciji engleskog i ruskog. Osećao se kao da je

sišao sa uma dok mu je u glavi vladala konfuzija.
„Šta ti je?“, upitala je Ema oštro, ali on je samo zbunjeno odmahnuo glavom.
Zavladala je napeta tišina koju je prekinuo gospodin Soms ušavši u biblioteku
sa platnom na kojem je radio. „Vaše visočanstvo“, počeo je nesvestan scene koju
je prekinuo. Osmehnuo se oduševljeno kada je ugledao Emu. „Princezo Ema,
otkrio sam portret. Morate ga videti. Neverovatan je.“ Pažljivo je stavio sliku na
Nikolasov sto i odmaknuo se. „Pogledajte.“
Nikolas se usredsredio na portret čoveka u ranim tridesetim sa zlatnosmeđom
kosom, očima boje ćilibara... visokim jagodicama... tvrdim usnama i oštro
sečenom vilicom... Gospode... Bilo je kao da se gledao u ogledalo. To je bio
njegov lik. Moje lice, moje oči...
Iznenada je osetio oštar bol. Pokušao je da skrene pogled, ali nije mogao.
Kao u bunilu je čuo Emin šokirani uzdah. „To si ti“, rekla je, a njena poslednja
reč mu je odjekivala u glavi: ti, ti, ti, ti...
Nikolas je očajnički pokušao da pobegne, ali telo ga nije poslušalo. Posrnuo
je i pao na pod. Činilo se kao da ga slika uvlači u sebe i isisava njegovu dušu,
izvlačeći sav život iz njegovog tela. Tonuo je u mrak dok su boje, osećaji i samo
vreme nestajali u vrtlogu.
Pomislio je da umire, i preplavilo ga je panično kajanje. Kakav je samo prazan
život vodio, ne ostavivši nikoga iza sebe ko bi ga oplakivao. Odjednom je poželeo
Emu: bilo mu je potrebno da oseti njene vitke, snažne ruke oko sebe, njenu
toplinu... ali ničega nije bilo... ostao je sam sa svojim mučnim mislima koje su se
lagano gasile.

113
 Knjige.Club Books

III DEO

I srce puno je pregnuća

Ti vraćaš sve što vreme uze,
I rajske sne i nadahnuća,
Božanstva čar i žarke suze.
Puškin

114
 Knjige.Club Books

Sedmo poglavlje

1707. novembar, Moskva

Neko je govorio na ruskom. „Vaše visočanstvo, vreme je da krenete. Vaše

visočanstvo...?“
Taj neznanac bio je izrazito uporan. Nikolas se polako probudio, stenjući zbog
udarca u glavu. U ustima je osećao jak i opor ukus vina. Trepnuo je nekoliko puta,
pa je otkrio da sedi za nekim popločanim stolom, glave i ruku oslonjenih na
njegovu tvrdu površinu.
„Pili ste celu noć“, prekorio ga je muški glas. „Nemate vremena da se obrijete,
pa čak ni da se presvučete pre izbora neveste. Molim vas, prinče Nikolaju, morate
sada da se probudite.“
„O čemu govoriš?“ Nikolas je mrmljao omamljen i zbunjen. U vazduhu se
osećao prijatan i poznati miris, nije to bio onaj slatkasti koji je dolazio od
uštirkanog platna u njegovoj engleskoj rezidenciji, već miris brezovog drveta i
voštanih sveća pomešan sa citrusnom notom brusnice. To ga je tako snažno
podsetilo na dom da je ponovo zatvorio oči i duboko udahnuo. Postepeno se
prisećao šta se sve događalo... svađa sa ženom, portret... „Ema“, rekao je on, sa
naporom podižući glavu. Protrljao je svoje bolne oči. „Gde mi je žena? Gde...“
Zastao je usred rečenice kada je video da se nalazi u nekoj nepoznatoj
prostoriji. Jedan vitki mladić, obučen u starinsku odeću stajao je blizu njega.
Nervozno ga je posmatrao tamnim očima, iste čokoladne nijanse kakva mu je bila
i kosa. „Naći ćemo vam ženu čim se probudite i krenete na izbor neveste, Vaše
visočanstvo.“
Nikolas se uhvatio za glavu i oštro je pogledao stranca. „Ko si ti?“
Čovek je uzdahnuo.
„Mora da ste popili mnogo više nego što sam mislio! Kada čovek zaboravi
ime svog omiljenog upravnika, može se slobodno reći da mu se mozak pretvorio
u kašu. Ja sam Fjodor Vasiljevič Sidarov, kao što dobro znate.“ Posegnuo je za
Nikolasovom rukom kako bi mu pomogao da ustane.
Nikolas ga je odgurnuo tiho zarežavši. „Ne diraj me.“
„Pokušavam da vam pomognem, prinče Nikolaj.“
„Onda mi reci gde sam i šta se dogodilo posle...“

115
 Knjige.Club Books

Nikolas je prestao da govori kada je spustio pogled na sopstvenu odeću. Bio

je obučen u somotski dublet18, uske pantalone i belu košulju sa napumpanim
rukavima. Odeća je izgledala smešno i staromodno kao i upravnikova. Pocrveneo
je od neprijatnosti i besa, misleći da se neko šali sa njim. Međutim, kako je sve
više počeo da obraća pažnju na svoje okruženje, njegove emocije su prerasle u
čuđenje.
Soba je bila identična replika one koja se nalazila u privatnoj rezidenciji
Angelovski u Moskvi. Drveni pod je bio izrađen u intarziji i imao je šaru
persijskog tepiha. Pozlaćeni nameštaj, izrezbareni paneli na zidovima - sve te
stvari je pamtio iz detinjstva i sve je to ostavio iza sebe posle izgnanstva.
Nikolas se nesigurno uspravio. „Šta se to dešava?“, prošaputao je. „Gde sam
ja ovo? Ema, gde si dođavola?“ povikao je.
Sidarov je počeo već da izgleda uznemireno. „Prinče Nikolaj, da li se osećate
dobro? Možda treba nešto da pojedete... hoćete da vam donesem hleb? Ribu?
Dimljenu govedinu...“
Nikolas je žurno prošao kraj njega i zaprepašćeno je na trenutak zastao na
pragu. Počeo je da tumara dezorijentisano hodnicima i sobama kao životinja
uhvaćena u zamku, znojeći se i osećajući se kao da će mu srce iskočiti iz grudi.
Sve je bilo tu, nameštaj, rezbarija, sve što je mislio da nikada više neće videti.
Nekoliko čudno obučenih slugu zbunjeno ga je posmatralo, ali se niko nije
usuđivao da progovori.
„Prinče Nikolaj?“ čuo se zabrinuti glas upravnika iza njega.
Nikolas se nije zaustavljao u svom unezverenom tumaranju sve dok nije došao
do ulaznih vrata i širom ih otvorio. Zapahnuo ga je oštar hladan vazduh koji je
odmah počeo da mu štipa lice i nagriza kožu ispod tanke košulje. Na trenutak je
zadrhtao od iznenađenja, ali je ostao potpuno miran.
Pred njim se prostirala cela Moskva pod svojim zlatno-belim prekrivačem.
Nikolasu su se kolena toliko snažno tresla da je bio primoran da sedne na led.
„Jesam li mrtav?“, upitao se, ne shvatajući da je to naglas izgovorio sve dok se
iza njega nije čuo Sidarovljev sarkastični odgovor.
„Ne, ali niste daleko od toga. Siguran sam da ćete uskoro umreti ako ostanete
da sedite ovde bez kaputa.“ Upravnik ga je nežno dodirnuo po ramenu. „Prinče
Nikolaj, morate odmah da uđete unutra. Postavili ste me da se brinem о vašem
domaćinstvu i vašim ličnim potrebama, pa neću biti dostojan svoje plate ako
dozvolim da se razbolite. Hajde, kočija će uskoro biti spremna, a vi treba da
krenete na izbor neveste koji ste sami tražili.“
Nikolas je ostao da stoji i gleda u grad. Došlo mu je da zaplače od straha i
radosti u isto vreme i da izljubi tvrdu zemlju ispod sebe. Rusija, njegova voljena
domovina... ipak, ova Moskva je delovala mlađe i sirovije nego što je pamtio. Bila
18
Vrsta muške košulje-prsluka, prim. prev.

116
 Knjige.Club Books

je mračna i primitivna, a šuma oko grada nije bila posečena i iskrčena. Ulice su
bile bučne, pune zaprežnih kola, životinja, trgovaca, ljudi i prosjaka. Nije bilo
kuća ili kočija modernog dizajna. Sela u daljini bila su raštrkana i izolovana, za
razliku od gusto naseljenih mesta koje je pamtio.
Možda je ovo bio samo san koji će se uskoro završiti. Kako je dospeo ovde?
Šta se dogodilo Emi i Džejkobu? Predao se, te se nesigurnim korakom vratio za
Sidarovim u kuću. Upravnik mu je doneo plišani kaput, iste tamnoplave nijanse
kao i dublet koji je nosio. „Dozvolite mi da vam pomognem sa ovim, Vaše
visočanstvo.“ Glomazni komad garderobe sa ukrasnim dugmadima koji mu je
dosezao do polovine butina, obavio je Nikolasa toplinom. Sidarov se odmaknuo i
kritički ga je odmerio, a onda je zadovoljno prokomentarisao: „Nije baš dostojan
vaše slave, ali sumnjam da će buduća mlada biti nezadovoljna kada vas vidi.“
„Čija mlada?“
Sidarov se nasmejao, kao da se Nikolas upravo našalio. „Vaša nevesta, prinče
Nikolaj. Koga god izaberete da vam bude partnerka.“
„Ja sam već oženjen.“
Upravnik je počeo još jače da se smeje. „Drago mi ;e da vam se vratio smisao
za humor, Vaše visočanstvo.“
Nikolas se nije osmehnuo. „Neću da biram mladu“, rekao je stisnutih usana.
Sidarov se odjednom uznemirio. „Ali, prinče Nikolaju... i sami ste rekli da je
vreme da se ženite! Poslali ste izaslanike da pozovu lepe i neudate devojke iz svih
sela u okolini Moskve. Porodice su ih dovele iz cele Rusije - neke su čak došle iz
Kijeva i Ukrajine! Da li hoćete da kažete da ne želite ni da ih pogledate?“
Zagledao se u Nikolasovo bledo lice i coknuo je sa neodobravanjem. „Vino govori
iz vas. Jedva da ste svesni šta govorite. Kao i svim Rusima, potreban vam je jedan
dan da se napijete, jedan da uživate, a jedan da se oporavite.“
„Ja sada ne uživam“, promrmljao je Nikolas, žarko se nadajući da se zaista
napio i da je izgubio razum od pijanstva. Možda kada se otrezni, sve ovo nestane.
Imao je utisak da u međuvremenu neće biti u stanju da bilo šta da promeni.
„Hajdemo“ požurivao ga je upravnik, „moramo da krenemo. Barem ih
ispoštujte tako što ćete proći pored njih kada se budu poređale. Ko zna? Možda
ćete ipak uspeti da vidite neku prelepu devojku u koju ćete se zaljubiti na prvi
pogled.“
Nikolas je nervozno provukao ruke kroz svoju raščupanu kosu. Nije želeo da
učestvuje u ovoj farsi. Imao je već dovoljno problema sa ženom kojom je bio
oženjen, ali je odlučio da će se poigrati dok se ovaj san ne završi. „Hajde da
završimo to“, rekao je grubo. „Ići ću, ali neću izabrati nijednu od njih.“
„U redu“, rekao je Sidarov smireno. „Samo ih pogledajte. Time ćete im
ukazati poštovanje što su prevalile toliki put samo zbog vas.“
Omanja grupa slugu izašla je da isprati Nikolasa i sprovede ga niz klizave
stepenice do kočije. Veoma spretno su mu prekrili noge i krila krznenim
117
 Knjige.Club Books

prekrivačem, stavili mu toplo kamenje pod stopala i dali mu pehar sa kuvanim

vinom.
„Nema više vina za...“ počeo je Sidarov dok se penjao u kočiju.
Nikolas ga je ućutkao jednim pokretom ruke i besno ga je pogledao preko
ivice pehara ukrašenog dragim kamenjem. Bilo mu je preko potrebno piće, a i
smučile su mu se upravnikove konstantne primedbe. Kuvano vino je bilo jako i
opojno, tako da je ublažilo njegovu paniku.
Šest crnih konja vuklo je pozlaćenu kočiju koja je umesto točkova imala
široke klizače, te je lagano i brzo klizila po snežnom prekrivaču. Grb porodice
Angelovski bio je izvezen na somotskim jastucima, a nalazio se i na plafonu i
zidovima kočije izrađen u kombinaciji dragulja, kristala i zlata. „Ja sam
Angelovski“, rekao je Nikolas nesigurno, stavljajući ruku na grb.
„Naravno da jeste“, složio se Sidarov osećajnim tonom.
Nikolas je pogledao upravnika koji je počeo da mu deluje neobjašnjivo
poznato. Generacije Sidarovih su radile za njegovu porodicu, čak su i u izgnanstvo
pošli za njim, ali Nikolas nije mogao da se seti nikoga po imenu Fjodor. Ipak...
setio se kada je bio dete da je najstariji Sidarov nosio ime Vitja Fjodorovič. Možda
je ovo bio Vitjin otac ili deda?
U tom slučaju, ko sam onda ja? Nikolas je ispio ostatak vina da bi se ugrejao.
Sluga ga je zvao Nikolaj... Princ Nikolaj!.. ali tako se zvao njegov pra-pra-
pradeda.
Vozilo je prolazilo pored domova i pijaca na periferiji, izvan zidina grada.
Ljudi zamotani u duge kapute, debele ogrtače i sa krznenim kapama počeli su da
se okupljaju sa obe strane ulice i da pozdravljaju kočiju mašući. Prizor je Nikolasa
podsetio na neprijatnu uspomenu kada se radoznala gomila okupljala da gleda
kako on napušta Sankt Petersburg prilikom svog izgnanstva.
„Gde mi to idemo?“ upitao je.
„Zar se ne sećate? Vaš prijatelj princ Golorkov jedini je u Moskvi koji ima
kuću dovoljno veliku da primi sve žene. On vam je veoma ljubazno ustupio svoju
balsku dvoranu i paviljon za izbor neveste.“
„Vrlo ljubazno od njega“, smrknuto je ponovio Nikolas, stežući prazan pehar
svojim hladnim prstima. Vozili su se kroz grad, izgrađen u obliku prstenova poput
slojeva luka, sa Kremljem koji se nalazio u sredini. Neki delovi grada su bili
rezervisani isključivo za plemićke vile sa malim, savršenim baštama i voćnjacima.
U drugim su se, pak, nalazile crkve sa svojim zlatnim kupolama, oko kojih su bile
male, drvene kolibe. Putevi nisu bili asfaltirani, niti moderni, a kuće i građevine
su bile od drveta.

Nikolas je imao utisak da sanja kada je začuo zvona sa pravoslavne crkve koja
su najavljivala početak jutarnje službe. Ni u jednom drugom gradu na svetu se

118
 Knjige.Club Books

nisu tako često čula zvona koja su ispunjavala atmosferu tim radosnim zvucima.
Ako je ovo bio san, bio je detaljniji i živopisniji od svih koje je ranije sanjao.
Konačno su se saonice zaustavile kod jedne velike kuće sa tankim drvenim
stubovima i osmougaonim paviljonima sa obe strane. Narod koji se okupio kod
kapije počeo je da kliče kada je spazio Nikolasa na prozoru kočije. On je pak
utonuo u svoje sedište mračnog i zamišljenog lica.
„Mora da ste nervozni“, primetio je Sidarov. „Ne brinite, Vaše visočanstvo,
uskoro će sve biti gotovo.“ |
„Nadam se.“
Lakej je otvorio vrata kočije i ispratio Nikolasa do kuće. Sidarov je išao za
njim, noseći drvenu kutiju sa zlatnim bravama. Golorkov je bio proćelavi starac
sa tankim sedim brkovima koji ih je dočekao sa širokim osmehom.
„Nikolaju, prijatelju moj“, rekao je sa lukavim sjajem u očima. Krenuo je ka
Nikolasu da ga zagrli, a onda je zastao da ga pogleda. „Veruj mi, bićeš veoma
zadovoljan ženama koje te čekaju unutra. Takvu lepotu ja u životu nisam video.
Kose su im kao najfinija svila, a grudi kao najsočnije voće - neće ti biti lako da
izabereš. Hoćemo li prvo da popijemo piće ili idemo direktno u balsku dvoranu?“
„Nemamo vremena za piće“, žurno se umešao Sidarov ne obazirući se na
Nikolasov pogled. „Siguran sam da princ Nikolaj jedva čeka da vidi žene.“
Golorkov se nasmejao. „А ko bi mogao da mu zameri? Pođi za mnom,
Nikolaju, ja ću te sprovesti kroz rajska vrata.“
Hodnikom su odjekivali uzbuđeni ženski glasovi koji su bivali sve glasniji
kako su se približavali balskoj dvorani. Golorkov je samozadovoljno posegnuo za
kvakom u obliku lavlje glave i širom otvorio vrata. Najednom se začuo horski
uzdah prisutnih devojaka, a onda je prostorijom zavladala napeta tišina. Nikolas
je oklevao da uđe, sve dok ga Sidarov i Golorkov nisu ugurali unutra.
„Gospode bože“, promrmljao je Nikolas. U balskoj dvorani bilo je najmanje
pet stotina žena, možda i više. Poredale su se u neravnomerne redove, zureći u
njega i čekajući da ih pogleda. Većina njih je nosila crvene ogrtače i haljine jer je
to bila omiljena boja kod Rusa. Svaka devojka je imala kosu upletenu u
tradicionalnu kiku ukrašenu trakom, neke su na glavi nosile maramu, a neke pak
dijademu. Nekoliko smelijih žena zadivljeno je uzdahnulo kada im je Nikolas
prišao bliže.
Nikolas je osetio kako ga obuzima talas vrućine, te se okrenuo ka Sidarovu.
„Ne mogu...“ počeo je, a upravnik ga je snažno ćušnuo laktom.
„Samo bacite pogled, Vaše visočanstvo.“
„Jesi li ti to stidljiv?“ upitao je Golorkov uz podrugljiv smeh. „Ovo ne liči na
tebe, Nikolaj. Ili ti se još uvek ne mili da se ženiš? Uveravam te da nije to baš tako
loše. Osim toga, prezime Angelovski mora da se nastavi. Izaberi ženu, prijatelju,
pa da podelimo flašu votke.“

119
 Knjige.Club Books

„Izaberi ženu“, izgovoreno je tako nehajno kao da mu nude poslužavnik sa

zakuskom. Nikolas je sa mukom progutao pljuvačku i prišao početku reda. Osećao
je kao da su mu stopala od olova. Prolazio je polako pored devojaka, jedva
uspevajući da ih pogleda u oči. Bio je obasut tihim kikotanjem, nasmejanim
pogledima, podsticajnim šapatima - a povremeno i ponekim uplašenim pogledom
od strane nekih devojaka koje očigledno nisu želele da budu tu. Dok je hodao duž
reda, devojke su se prsile kako bi istakle svoje privlačne figure dok su svojim
vitkim prstima nervozno stiskale šalove i suknje. Svaku devojku koju bi Nikolas
odbio tako što bi samo prošao pored nje, Sidarov je tešio i davao po zlatnik iz
kutije koju je nosio.
Otprilike na pola puta, Nikolas je kroz gomilu mogućih nevesta ugledao
devojku riđe kose, višu od svih ostalih. Stajala je malo dalje u redu, ali je upadala
u oči zbog svoje mirnoće u odnosu na sve ostale devojke koje su se vrpoljile. Lice
je okrenula u stranu, a ramena spustila kako bi ublažila svoju visinu...
On je krenuo pravo ka njoj, a Sidarov je potrčao za njim zapanjeno povikavši:
„Prinče Nikolaju, prošli ste pored nekih veoma lepih devojaka..
Čim je Nikolas stigao do mlade žene, uhvatio ju je za ruke, zagledao se u
njene zaprepašćene plave oči i blago je prodrmao. Pomešani bes i olakšanje
prostrujali su njegovim telom. „Ema“, povikao je, automatski prešavši na engleski
jezik. „Šta se dešava? Šta radiš ovde?“
Ona je zbunjeno odmahnula glavom i odgovorila na besprekornom ruskom.
„Vaše visočanstvo... Ne razumem. Oprostite mi ako sam vas uvredila.“
Nikolas ju je iznenada pustio kao da se opekao. Ema nije govorila ruski, ali
to je bio njen glas, njeno lice, telo, njene oči. Ućutao se i zbunjeno je nastavio da
zuri u nju, dok se među ostalim okupljenim devojkama razlegao upitni žamor.
Sidarov je preuzeo na sebe da se obrati devojci. „Ti sa crvenom kosom“, rekao
je smireno. „Kako se zoveš?“
Ona je odgovorila gledajući i dalje u Nikolasa. „Emelija.“
„Želim da razgovaram sa tobom“, rekao je Nikolas tihim glasom. „Sada.“
Pre nego što je bilo ko stigao da odreaguje, on ju je izveo iz balske dvorane.
Žene su počele da se komešaju i okupljaju u grupice, te se red rasplinuo u
zbunjenu masu.
Golorkov se od srca nasmejao. „Nikolaj“, povikao je, „trebalo da sačekaš to
da uradiš tek posle ceremonije!“
Nikolas je ignorisao prisutne i nastavio da vuče devojku za sobom. Ona ga je
ispratila manje-više poslušno do prve slobodne sobe gde ju je uveo i zatvorio vrata
za sobom. Tek tada se otrgla od njega, snažno izvrnuvši zglob kako bi se
oslobodila od njegovog stiska.
„Šta se dogodilo?“, upitao je Nikolas, nadvivši se nad njom. „Svađali smo se
u salonu, Soms je doneo prokleti portret, a onda je sve utonulo u mrak i...“

120
 Knjige.Club Books

„Izvinite, ali ja ne razumem“, rekla je na ruskom trljajući svoj pocrveneli

zglob. Uplašeno je zurila u njega, kao da se pitala da li je sa njim sve u redu.
Nikolasa je razbesnela lakoća sa kojom je govorila ruski jezik. „Poslednji put
kada sam te video, nisi znala više od deset reći ruskog!“
Devojka je počela da uzmiče. „Mislim da se nikada ranije nismo sreli“,
prošaputala je i namrgođeno ga je pogledala. „Vaše visočanstvo, molim vas,
pustite me da idem...“
„Čekaj. Sačekaj. Nemoj da me se plašiš.“ Nikolas je privukao njeno ukočeno
telo uz svoje. Pokušavao je da se pribere. „Zar me ne prepoznaješ, Ema?“
„Ja... znam za vas prinče Nikolaju. Svi vas poštuju i plaše vas se.“
Nikolas je oslobodio jednu ruku i dohvatio je njenu jarko crvenu pletenicu
koja joj je visila niz leđa. „Ista kosa“, promrmljao je on. Prstima je okrznuo snežno
belu, nežnu površinu njenog obraza. „Ista koža, iste pege, iste plave oči.“ Osetio
je nalet zadovoljstva što je drži u naručju. Njene usne, poluotvorene od
zaprepašćenja, bile su pune i zavodljive kao inače. Iznenada se sagnuo i poljubio
je. Ona je dahnula od šoka, ne pružajući mu ni odgovor, a ni otpor. Nikolas je
završio poljubac nežno protrljavši svojim usnama njene i podigao je glavu. „Isti
ukus“, rekao je promuklo. „To mora da si ti. Zar me se ne sećaš?“
Začulo se kucanje na vratima i Sidarovljev zabrinuti glas. „Prinče Nikolaju?
Vaše visočanstvo...“
„Ne sada!“ zarežao je Nikolas. Sačekao je da se koraci udalje, a onda je
ponovo obratio pažnju na devojku u svom naručju. Nikolas ju je čvrsto privukao
uz sebe, a onda je zatvorio oči i udahnuo miris njene kože. „Ne znam šta se to
dešava“, šapnuo je prislonivši usne u mekani deo vrata tik ispod njenog uveta.
„Ništa mi nije jasno.“
Emelija je upotrebila svu snagu kako bi se oslobodila od njega. Odaljivši se
nekoliko stopa, razrogačenim plavim očima ga je pogledala i drhtavom rukom je
dodirnula svoje usne. „Vaše visočanstvo... jeste li mene izabrali? Da li ste me
zbog toga ovde doveli?“
Nikolas je ćutao, pokušavajući da shvati šta se dešava.
Pročitavši nekako odgovor na njegovom licu, Emelija je kratko klimnula
glavom, kao je upravo dobila potvrdu za svoju nedoumicu. „Mislila sam da
hoćete“, rekla je ozbiljno. „Ne znam kako... ali sam znala da ćete me izabrati.“
„Kako si to znala?“ upitao je Nikolas promuklo.
„To je bio samo osećaj. Čula sam šta govore о vama i pomislila sam da bih
bila dobra žena čoveku kao što ste vi.“
Nikolas je krenuo ka njoj, ali je ona ustuknula. Naterao je sebe da se ne
pomera, iako je žudeo da je još jednom zagrli. „Šta kažu о meni?“
„Da ste veoma inteligentni i moderni. Kažu i da vam je car naklonjen jer ste
proveli neko vreme na Zapadu i razumete strance. Čak i brijete lice, baš kao i oni.“

121
 Knjige.Club Books

Emelija je sa neskrivenom radoznalošću zurila u tvrdu liniju njegove vilice. „Svi

muškarci u mom selu imaju brade.“ Polako mu je prišla, te je približila ruku
njegovom licu. Pogladila je površinu njegove brade jednom, pa još jednom,
vrhovima svojih mekanih prstiju. Pojavio se stidljivi osmeh na njenim usnama.
„Glatko je kao kod malog dečaka.“
Nikolas ju je uhvatio za ruku i stavio njen dlan na svoj obraz. Bio je topao i
stvaran... previše stvaran da bi ovo bio san. „Ema, pogledaj me. Reci mi da nikada
ranije nisi bila sa mnom. Reci mi da se nikada nismo dodirnuli, da se nikada nismo
poljubili. Reci mi da me ne poznaješ.“
„Ja...“ Ona je bespomoćno odmahnula glavom.
Pustio ju je i obišao oko nje. „Ko si onda ti?“ upitao ju je tihim glasom
osećajući se ljutito i prazno iznutra.
„Ja sam Emelija Vasiljevna.“
„Šta je sa tvojom porodicom?“
„Moj otac je umro. Moj ujak i brat su odvedeni iz sela da rade na izgradnji
novog grada na Nevi. Nisam mogla da nastavim da živim sama u selu, a nisam
htela da se udam za nekog od tamošnjih seljaka.“
„Zašto ne?“
„Većinu ljudi je car odveo iz sela da grade Petersburg. Oni koji su ostali nisu
hteli da se venčaju sa mnom.“ Primetivši njegov upitni pogled, neodlučno je
nastavila. „Moja porodica nije bila baš omiljena zbog političkih uverenja mog
oca. Uostalom nije mi ni bilo važno što me niko nije zaprosio. Ili su bili prestari
ili premladi i niko od njih nije bio sposoban za rad. Povrh svega, svi su bili
siromašni, a ja sam želela više od toga.“
„Više novca?“
„Ne“, usprotivila se. „Htela sam nekoga sa kim mogu da razgovaram. Htela
sam da naučim neke nove stvari i da saznam kakav je svet iza šume.“ Spustila je
glavu i stidljivo je dodala, „naravno, ne bih imala ništa protiv da budem bogata.
Mislim da bih volela i to da iskusim.“
Nikolasa je ovo iskreno zabavilo, te je prasnuo u smeh. Komentar je toliko
ličio na Emu da ga je snažno podsetio na šarmantnu iskrenost njegove žene. „Pa,
tako otvorenu ambiciju treba nagraditi.“
„Vaše visočanstvo?“, rekla je očigledno zbunjena.
Nikolas je duboko udahnuo. „Ono što sam mislio da kažem je da ću se oženiti
tobom. Pristaću na ovo neko vreme. Ako bog da, završiće se pre ili kasnije.“
„Šta će se završiti?“
„Noćna mora“, promrmljao je. „Vizija. Kako god želiš da nazoveš ovo. Sve
izgleda tako stvarno da počinjem da mislim da sam poludeo. Ali ne mogu mnogo
da uradim povodom toga, zar ne? Ja biram tebe, Ema... Emelija... ko god da si.
Uvek ću te birati, iako ćeš me kasnije možda prokleti zbog toga.“

122
 Knjige.Club Books

„Ne razumem...“
„Nema veze.“ Pružio joj je ruku. „Samo pođi sa mnom.“
Oklevala je, a onda ga je uhvatila za ruku i svila svoje duge prste oko
njegovih.
Nikolas se vratio sa njom u plesnu dvoranu, gde su Golorkov, Sidarov i
gomila žena čekali sa nestrpljenjem. Teatralnim zamahom ruke, Nikolas je
pokazao na ženu pored sebe. „Ovo je moja buduća nevesta“, rekao je glumeći
zadovoljnog mladoženju.
Golorkov je zapljeskao. „Odličan izbor, Nikolaju! Kakva zgodna žena! Ona
će vam sigurno roditi mnogo zdravih sinova.“
Nikolas se okrenuo ka Sidarovu i izvio obrvu. „Kada je venčanje?“
Ovo pitanje je Golorkova nateralo da se grohotom nasmeje. „Kako si ti
duhovit!“
Sidarov je pokušao da prikrije svoju zabrinutost blagim osmehom. „Večeras,
naravno. U kući Angelovskih. Osim ako Vaše visočanstvo ne želi da sačeka...“
„Neka bude večeras“, rekao je Nikolas. „Želim da se vratim kući sada.“
„Ali naše piće...“ protestovao je Golorkov.
Nikolas je pokušao da se prijateljski osmehne. „Da li bi ti smetalo da ga
popijemo neki drugi put?“
„Kad god hoćeš“, odgovorio je ovaj stariji čovek, i dalje se smejući.
Nikolas se vraćao kući u svojoj kočiji. Emelija se smestila pored njega, a
Sidarov je zauzeo mesto prekoputa. Emelija skoro da ništa nije govorila, osim što
je odbila da podeli krzneni prekrivač sa Nikolasom.
„Nije mi hladno“, rekla je.
Nikolas je ironično šmrknuo. „Stvarno? Zašto si onda pomodrela i drhtiš?“
Podigao je jednu stranu krzna i dao joj je znak da mu se pridruži. „Nema potrebe
da pokazuješ svoju čednost. Teško da ću pokušati da te zavedem dok moj
upravnik sedi prekoputa nas - uostalom, venčaćemo se za nekoliko sati. Dođi,
približi mi se.“
„Nije mi hladno“, ponavljala je tvrdoglavo dok su joj zubi cvokotali.
„Dobro. Ne krivi onda mene ako se budeš smrzla pre nego što stignemo kući.“
„Manja je opasnost za mene ovde“, odgovorila je, „nego tamo ispod“ rekla je,
i okrenula se kako bi pokazala da je rasprava završena.
Sidarov je pomno pratio ovaj razgovor sa iznenađujućom dozom
zadovoljstva. „Izgleda da ste dobro izabrali, prinče Nikolaju“, primetio je. „Svaki
muškarac bi trebalo da se oženi jednom snažnom ženom koja ima stav.“
Nikolas ga je kiselo pogledao ništa mu ne odgovorivši.
Čim su stigli na imanje Angelovskih, Nikolasa je od Emelije odvojila grupa
slugu zadužena za pripremu ceremonije venčanja. On se povukao u svoje odaje i

123
 Knjige.Club Books

zatražio je da mu donesu flašu votke i poslužavnik sa zakuskom. Posluženje su

mu brzo doneli, uz molbu Sidarova da se suzdrži od pića pre venčanja.
Nikolas je hodao po spavaćoj sobi, pijući votku direktno iz flaše. Mogao je da
čuje zvukove koji su dopirali iz soba sa donjeg sprata - užurbane korake i glasove,
te povremene nalete oduševljenog smeha. Njegovo raspoloženje je sa svakim
minutom postajalo sve mračnije. Razgledajući prostoriju, Nikolas se zagledao u
baldahin na krevetu izrađen od skupocene vizantijske svile i oivičen zlatnim
koncem i biserima. Na sredini svilenog pokrivača bilo je izvezeno ogromno slovo
A. U izrezbarenom drvenom sanduku u uglu nalazio se set pištolja sa zlatnim
drškama i okidačima u obliku zmaja, gomila raskošnih krznenih ćebadi i
emajlirana kutija za luk zajedno sa zlatnom futrolom za strele. Nijedan od tih
predmeta mu nije bio poznat.
Dok je Nikolas zatvarao škrinju pogled mu je privukla jedna mala prašnjava
ikona na zidu, u kombinaciji starog zlata i jarkih crvenih tonova. Dok je zurio u
tu sliku, gutljaj votke mu je klizio niz grlo kao bolni grumen. Video je tu ikonu
hiljadu puta do sada. U detinjstvu je visila na zidu njegove dečje sobe. Premestio
ju je u svoju spavaću sobu kada je odrastao i doneo ju je sa sobom u Englesku
nakon što je bio prognan iz Rusije. „Gospode bože“, rekao je naglas, posrćući dok
je išao prema ikoni. „Šta ova ikona radi ovde? Šta se to dešava?“
Na njoj se nalazio veoma lep crtež Svetog Ilije, okruženog sjajnim crvenim
oblakom dok se uspinje ka nebesima vatrenim kočijama koje vuku plameni konji.
Nikolas je oduvek cenio tu ikonu zbog njenih živopisnih boja i neobične slikarske
tehnike. Nikada nije video nijednu drugu sličnu njoj.
Prepoznavši ovu ikonu kao nešto tako stvarno i opipljivo, odjednom je imao
utisak da je njegov drugi život, onaj pravi, zauvek nestao. „Ne želim ovo“, rekao
je oštrim šapatom. „Nisam ovo tražio, niti sam ovo prokleto izabrao!“ Zagledao
se u crveni vatreni krug, ustuknuo je i bacio bocu votke direktno ka njemu. Flaša
se razbila kada je udarila u ikonu i oborila ju je sa zida.
Sluga je odmah pokucao na vrata i pitao je da li je sve u redu. Nikolas mu je
odvratio odbojnim tonom, te se sluga užurbano povukao. Stojeći iznad srušene
ikone, Nikolas je zurio u duboku ogrebotinu koja je tom prilikom nastala i uništila
ivicu crvenog oblaka. Da li će ta ogrebotina biti tu za sto godina? Sto pedeset,
možda i više?
Šta ako je sve ovo stvarno? Možda je umro i otišao u pakao. Možda je pakao
za njega bio to da mora da proživi mučnu isto riju svoje porodice iz ugla svog
pretka.
Nikolasu je pala na pamet nova misao, pa je osetio slabost u kolenima. Prišao
je krevetu i strovalio se na njega. Ako je on zaista bio princ Nikolaj, koji se
spremao da se oženi seljankom po imenu Emelija, onda je istorija tek trebalo da
se stvori. Njihov sin bi onda bio Aleksej, njegov sin bi bio Sergej, za njim Sergej
II i Dimitrij... „А onda“, rekao je Nikolas naglas, „sve do rođenja i samog
Mihaila.“
124
 Knjige.Club Books

Ako bi nekako uspeo da spreči da on i Emelija dobiju dete, onda bi loza

Angelovskih bila prekinuta. Zlostavljanje i ubistvo Mihaila se ne bi dogodilo, a
Nikolasov grešni i bolom ispunjen život nikada ne bi ni postojao.
Nikolasovim telom prostrujao je uplašeni drhtaj. Možda mu je pružena moć
da spreči svoje rođenje.

Uprkos Sidarovljevom insistiranju, Nikolas se nije okupao pre venčanja, niti

se obrijao, pa čak se nije ni presvukao. Zatvorio se u svojoj sobi i neprestano je
pio nastojeći da odagna ovu noćnu moru. Nije mogao da zamisli kako će izgurati
ceremoniju venčanja do kraja. Za njega je moglo da se kaže mnogo stvari, ali da
je bigamista nikako. On nije bio Nikolaj I, već Nikolas Dimitrijevič Angelovski i
mesto mu je bilo u Londonu, u 1877. godini... sa Emom Stoukherst.
Začuo se Sidarovljev prigušeni glas kroz vrata. „Stigli su gosti, prinče
Nikolaju. Ceremonija će početi čim vi to kažete. Nećete dozvoliti da još dugo
čekaju, zar ne?“
„Neću da se ženim“, rekao je Nikolas izvaljen u stolici.
Nastupila je dugačka tišina, a onda je Sidarov odgovorio uzbuđenim tonom.
„Vrlo dobro, Vaše visočanstvo. Ali morate sami о tome da obavestite goste i
mladu. Ja odbijam da to učinim, čak i po cenu da me ovog trenutka izbacite na
ulicu gde bih umro od hladnoće. Ne, apsolutno im to neću ja saopštiti.“
Nikolas je skočio na noge, otišao je do vrata i širom ih je otvorio. Oštro je
pogledao upravnika koji je bio bled i uznemiren. „Neću imati nikakav problem da
im to kažem“, rekao je sa smeškom. „Pokaži mi gde su.“
Sidarov je čvrsto stegnuo usne. „Da, Vaše visočanstvo.“
Upravnik je odveo Nikolasa do jedne ogromne prostorije na prvom spratu. Od
poda do plafona je bila prekrivena ikonama. Na velikom stolu u zadnjem delu
sobe nalazilo se posluženje koje se sastojalo od jednog velikog kolača sa medom,
više tanjira sa bademima, smokvama i raznim drugim đakonijama, kao i peharima
vina. Grupa lepo obučenih gostiju, uključujući i Golorkova, okupila se oko
sveštenika u crnoj mantiji i improvizovanog oltara na kome se nalazila ogromna
Biblija. Svi su počeli da se smeju i veselo kliču kada se Nikolas pojavio. Kratko
je pogledom preleteo preko prisutnih, a onda se zaustavio na Emeliji.
Srce mu se steglo kada ju je ugledao. Nosila je sarafan19 od krem svilenog
brokata i zlatnu jaknu malo kraćih rukava. Verovatno su joj neki ljubazni
porodični prijatelji, možda upravo Golorkov i njegova žena, poklonili venčanicu.
Biserom izvezen veo preko njene kose držala je dijadema od zlatne žice sa malim
rubinom koji se svetlucao na njenom čelu. Činilo se da je potpuno mirna, osim što

19
Duga široka ruska haljina koju nose devojke i žene - deo je ruske narodne nošnje, prim. prev.

125
 Knjige.Club Books

ju je odavao buket suvog cveća u njenim rukama koji se toliko tresao da su latice
sa njega ispadale na pod.
Upravo taj znak nervoze pokolebao je Nikolasa. Nije mogao sada da odbije
Emeliju pred svim ovim gostima. Jednostavno nije mogao da je napusti. Dok ga
je gledala u njenim plavim očima blesnuo je tračak nade, a na usnama joj se
pojavio blagi osmeh... isto tako ga je nekada gledala Ema Stoukherst.
Nikolas je ošamućeno krenuo napred i zauzeo svoje mesto pored nje. Uz
ohrabrujuća dobacivanja i komplimente od strane gostiju, Golorkov se uputio da
preda Nikolasu ceremonijalni srebrni bič, simbol autoriteta muža nad svojom
ženom. Nikolas je odmahnuo glavom kad je to video.
Golorkov se namrštio. „Ali, Nikolaj...“
„Ne“, rekao je Nikolas odsečno, okrenuvši se od Golorkova ka Emeliji.
Zagledao se u njene zaprepašćene plave oči. „Venčaćemo se kao zapadnjaci. Neću
nositi bič.“
Gomilom se razlegao začuđeni žamor, a onda je sveštenik klimnuo glavom, ।
mlatnuvši svojom dugom bradom po grudima. „Biće kako princ zapovedi.“
Sveštenik je započeo ceremoniju tihim pojanjem. Nikolas i Emelija su dobili
po jednu malu ikonu da drže u ruci i po zalogaj usoljenog crnog hleba. Razmenili
su burme, masivne zlatne komade nakita koje su se Nikolasu učinile poznatim iz
stare riznice porodice Angelovski. Nije gledao u Emeliju, već se koncentrisao na
ceremoniju, držeći mirno ruku dok su im zglobovi bili povezani svilenom
tkaninom. Sveštenik ih je svečano poveo oko malog oltara, te im je razvezao
povez oko ruke. Prateći instrukcije sveštenika, Emelija je krenula da klekne na
zemlju jer je tradicija nalagala da mlada nasloni čelo na mladoženjinu cipelu kako
bi pokazala svoju pokornost.
Shvativši šta se dešava, Nikolas je uhvatio Emeliju za lakat i povukao je da
ustane pre nego što se spustila na pod. Iznenađeno je udahnula i zanjihala se pored
njega.
„Po zapadnom običaju bi sada trebalo da se poljubimo“, rekao je Nikolas
dovoljno glasno kako bi svi mogli da ga čuju. „Moja žena neće biti moj rob, već
moj saputnik i ravnopravni partner.“
Nekoliko zvanica se na ovo sa nelagodom nasmejalo misleći da se radilo о
nekoj neprikladnoj šali. Nikolas se nije osmehnuo, već je nastavio netremice da
gleda u Emeliju iščekujući njen odgovor.
„Da, Nikolaju“, konačno je rekla prigušenim šapatom. Sklopila je oči kada se
on nagnuo nad nju i poljubio je.
Njene mekane i nevine usne su se rastvorile pod snagom njegovih. Nikolas je
skliznuo rukama oko njenog vrata, osetivši pod prstima toplu, svilenkastu kožu
dok ju je privlačio ka sebi. Osetio je njene čvrste dojke na svojim grudima, te mu
se iz grla oteo uzdah zadovoljstva. Iznenada ju je poželeo tako snažno da su ga
zabolele prepone, nervi i cela utroba. Ipak je nekako uspeo da se odvoji od nje.
126
 Knjige.Club Books

Sveštenik im je potom pružio crveni drveni putir sa vinom da popiju i kada se

obred završio, gosti su aplauzom pozdravili njegov kraj.
„Vreme je za slavlje!“ neko je povikao i svi prisutni su u isto vreme krenuli
ka kolaču od meda i peharima sa vinom.
Nikolas je zurio u svoju novu nevestu; krv mu je ključala u venama, a prsti su
mu se grčili dok je razmišljao о svim stvarima koje je želeo sa njom da radi. Nije
bilo važno kako se zove. Čula su mu govorila da je ovo Ema. Njeno telo, njen
zavodljivi duh i njeno prisustvo su ga uzbuđivali baš kao i uvek.
Sidarov se najednom našao pored njega, diskretno ga gurnuvši laktom. „Vaše
visočanstvo“, promrmljao je sa strane, „možete sada odvesti svoju mladu gore.
Ima li nešto što vam je potrebno?“
Nikolas je na trenutak sklonio pogled sa Emelije da bi odgovorio.
„Privatnost“, rekao je značajno. „Ako neko dođe u moju sobu, ubiću ga. Da li je
to jasno?“
„Ali, prinče Nikolaju, po tradiciji, gosti imaju pravo da pregledaju čaršave za
dva sata...“
„Ne po zapadnoj tradiciji.“
Sidarov je klimnuo glavom sa zabrinutim izrazom lica. „Nije baš lako biti
sluga savremenog čoveka. U redu, Vaše visočanstvo, potrudiću se da vam niko ne
smeta.“
Nikolas je ponudio Emeliji ruku, a ona ju je odmah prihvatila, sagnuvši glavu
kako bi velom sakrila da je pocrvenela. Gosti su ih horski veselo pozdravljali dok
su njih dvoje odlazili. Nikolasa je obuzela strastvena nestrpljivost. Previše ju je
želeo da bi dozvolio bilo kome ili bilo čemu da im stane na put - više nije
razmišljao о posledicama. Ostatak sveta će na nekoliko sati nestati i on će se
izgubiti uživajući u njenom telu. Odveo ju je u svoju spavaću sobu i zatvorio vrata.
Sluge su već ostavile vrčeve sa vodom i vinom i upalile debele voštane sveće koje
su ispunile prostoriju žućkastom ćilibarskom svetlošću. Emelija je stajala mirno,
ubrzano dišući, dok ga je posmatrala raširenih očiju. Nikolas je nežno skinuo
dijademu i veo sa njene kose. Odložio je te stvari na stočić i okrenuo se ka njoj.
„Okreni se“, rekao je tiho.
Poslušala ga je i glasno udahnula kada je osetila kako je hvata za pletenicu
koja joj je visila niz leđa. Raspleo joj je guste crvene pramenove, oslobodivši
sjajne kovrdže, pa je prstima prošao kroz njenu raspuštenu grivu. Svaki njegov
pokret je bio spor i pažljiv, iako je imao neodoljivu potrebu da je baci na krevet i
odmah uzme. Skinuo joj je zlatnu jaknu sa ramena, pa ju je spustio na pod.
Privukao ju je ka sebi i počeo da polako prelazi rukama preko njene haljine
opipavajući joj telo. Dahtala je, pritiskajući se uz njega, dok joj je on lagano
milovao oble grudi osećajući kako joj bradavice postaju sve tvrđe.
Nikolas je bio zapanjen sa koliko mu se poverenja prepustila. Spustio joj je
glavu na rame, pa je uronio svoje lice u njen vrat dok mu je srce mahnito tuklo u

127
 Knjige.Club Books

grudima. Spustio je svoju ruku na njen ravni, zategnuti stomak, a onda i niže do
zanosne uvale među njenim butinama. Drhteći, Emelija se snažnije naslonila na
njega, a dah joj se nesigurno ubrzao kada je pritisnuo svoj dlan preko njenog
mekanog brežuljka čekajući da joj se telo zagreje.
Nikolas je oduvek više voleo da vodi ljubav u tišini, svodeći taj čin na čisto
fizičko uživanje, bez uplitanja razmene emocija. Izgovorene reči u tom trenutku
su uvek bile previše intimne i lako su mogle da izdaju. Ipak, osetio je potrebu da
joj sada nešto kaže kako bi ublažio napetost zbog koje joj se iznenada ukočila
kičma. „Neću da te povredim, rujška.“
„Ne plašim se“, odgovorila je okrenuvši se prema njemu, „u pitanju je samo...
to što se ne poznajemo.“
Zar se ne poznajemo?, hteo je da joj kaže. Držao sam te u naručju toliko puta.
Poznajem te, Ema. Svaki centimetar tvog tela, svaki izraz na tvom licu. Znao je
kako njome da manipuliše, kako da je natera da oseti zadovoljstvo, sram, bes... ali
da li je sve to značilo da ju je zaista poznavao? Tajne njenog srca, njen um, stvari
о kojima je sanjala i kojima se nadala bile su za njega misterija.
Zagledao se u ženu ispred sebe, pa je prstom dodirnuo kovrdžavi pramen boje
cimeta koji joj je ležao preko ramena. „U pravu si“, rekao je tiho. „Mi jesmo
stranci. Ovo je novi početak za oboje i moraćemo da verujemo jedno drugom.“
„Da.“ Ona se oklevajući osmehnula i stidljivo posegnula je za njegovim
kaputom. Pomogao joj je da mu skine odeću, a onda je izvukao košulju iz svojih
uskih pantalona. Ohrabrena, Emelija je počela da otkopčava sićušnu dugmad na
ukrašenim manžetnama koje su prikopčavale naduvene rukave njegove košulje.
Kada je otkopčala svu dugmad, Nikolas je svukao košulju preko glave, bacivši je
na pod. Trudio se da se ne pomera dok joj je pogled radoznalo lutao po njegovim
golim grudima, čekajući njenu reakciju kada ugleda ožiljke.
Ipak na Emelijinom licu nije bilo ničega osim izvesne stidljive radoznalosti.
Dodirnula je njegovu ključnu kost i tvrde mišiće ispod, prelazeći vrhovima prstiju
koji su delovali kao žeravice. „Ti si prelep čovek“, šapnula je.
Iznenađen ovom izjavom jer nikome njegovi ožiljci nisu mogli da budu lepi,
spustio je pogled ka svojim grudima. Trgnuo se od iznenađenja.
Nije bilo ožiljaka, koža mu je delovala savršeno glatko na svetlosti sveća.
Nikolas je drhtavim rukama dodirnuo svoje grudi. Pogledao je svoje zglobove,
čiste i savršene. „Bože“, promuklo je izgovorio osetivši kako mu noge klecaju.
„Šta mi se to desilo?“
Emelija se povukla nekoliko koraka i zbunjeno se zagledala u njega. „Prinče
Nikolaju? Jesi li bolestan?“
„Izlazi napolje“, rekao joj je.
Ona je prebledela. „Molim?“

128
 Knjige.Club Books

„Izlazi“, ponovio je umorno. „Molim te. Nađi drugu sobu gde ćeš prespavati.“
Emelija je duboko udahnula i obrisala je suze koje su joj se iznenada pojavile u
očima. „Šta sam pogrešila? Da li sam te nečim uvredila?“
„Ovo nema nikakve veze sa tobom. Izvini, ja...“ Nikolas je odmahnuo
glavom, ne mogavši više da govori. Okrenuo joj je leđa, čekajući da izađe iz sobe.
Osetio je oštar bol u slepoočnicama, kao da mu neko zabija eksere kroz lobanju.
„Bože“, šapnuo je, pretopivši molitvu, strah i čuđenje u tu jednu reč. Ponovo je
opipao mesto gde je trebalo da budu ožiljci i u šoku je shvatio da su mu prsti
prelazili po glatkoj koži. Tragovi biča i opekotina bili su deo njega godinama.
Gledao ih je svaki put kada je hteo da se podseti na okrutnost na koju su ljudi bili
spremni. Kako su ožiljci mogli da nestanu? Nestao je opipljivi dokaz о iskustvima
koja su ga oblikovala, a bez njih njegov identitet više nije postojao.
Nikolas je seo na obližnju stolicu. Nikada se nije osećao tako izolovano. Bio
je odsečen od svega što je znao. Činilo mu se da nema načina da se vrati životu
koji je nekada imao, ali nije čak ni bio siguran da to želi. U tom životu nije imao
ništa i nikog, a namerno je uništio sve šanse da ostvari vezu sa Emom Stoukherst.
Čemu je mogao da se vrati?
Iznenada mu je razum proradio. Napraviće ogromnu grešku ako bude spavao
sa Emelijom. Odlučio je da ne učini ništa čime bi rizikovao da ona ostane u
drugom stanju. Neće je ni prstom dotaći. Loza Angelovskih će umreti zajedno sa
njim i svet će postati mnogo bolje mesto.
Pomislio je na Emu Stoukherst koja ga je čekala u budućnosti, na to da se
nikada neće oženiti njome, da je nikada neće imati i trudio se da ignoriše bol koji
je pri tome osećao u stomaku.
Nikolas se zagledao u krčag vina i pomislio je da se napije. Ipak to ne bi
promenilo ništa. U najboljem slučaju to bi mu pružilo privremeni predah nakon
koga bi se probudio i suočio sa istim problemom - šta sledeće uraditi?
Bez obzira na to da li je Sidarov znao ili je samo pretpostavljao da Nikolas
nije spavao sa Emelijom, narednog jutra ništa nije komentarisao. Mršavo lice mu
je delovalo bezizražajno, ali njegove tamnosmeđe oči pažljivo su analizirale
Nikolasovu neurednu pojavu: „Dobro jutro, Vaše visočanstvo“, rekao je. „Bio
sam slobodan da vam pripremim kupatilo, u slučaju da poželite da ga koristite
danas.“
Nikolas je klimnuo glavom i krenuo za upravnikom.
„Niste se presvukli već dva dana“, primetio je Sidarov, skupljajući njegovu
odeću dok se Nikolas svlačio. „Vaše kupanje će biti lepa vest za celo
domaćinstvo.“
Ovaj komentar je Nikolasa podsetio na veoma stroge standarde čistoće kod
Rusa. Čak i najskromniji seljaci su se često prali. To je bila jedna od retkih oblasti
u kojoj su Sloveni bili napredniji od svojih zapadnih suseda, posebno u tom

129
 Knjige.Club Books

istorijskom periodu. Englezi su se, zapravo, plašili da se prečesto kupaju, verujući

da će im to oslabiti imunitet.
Drveno kupatilo je bilo dobro očišćeno i prostrano, sa staklenim prozorima
visoko na zidovima koji su propuštali spoljašnju svetlost. Kupatilo je vratima bilo
povezano sa jednom udobnom prostorijom u kojoj se nalazio elegantni nameštaj
od brokata i veliki kamin. Vrata su u tom trenutku bila zatvorena da bi se zadržala
toplota u kupatilu. Para se skupljala na prozorskim staklima i slivala se niz njih u
potočićima. Nikolas je sa olakšanjem uzdahnuo kada je zakoračio u kadu i uronio
do grudi u toplu biljnu kupku. Vrelina vode je prožimala njegovo telo, smirujući
mu napete mišiće i bol koji je osećao. Zatvorio je oči i naslonio je glavu na ivicu
drvene kade.
„Hoćete li da vas ostavim na miru neko vreme?“, upitao je Sidarov.
„Da“, rekao je Nikolas, držeći zatvorene oči.
„Vratiću se sa priborom za brijanje kada Vam brada bude malo omekšala.“
Neko vreme se nije čulo ništa sem kapljica na prozorima i talasanja vode kada bi
Nikolas pomerao noge. Iz kaljeve peći su se dizali oblačići pare. Nikolas je počeo
da se opušta i uživa, skoro zadremavši, kada je iznenada začuo škripu nečijih
koraka. „Sidarove?“, promrmljao je.
„Ne“, odgovorio je ženski glas.
Nikolas je otvorio oči. Kroz vrelu paru ugledao je Emeliju kako prilazi kadi.
Nosila je jednostavnu plavu seljačku haljinu. Oči su joj bile crvene od plakanja, a
vilica odlučno stegnuta što mu je bilo i te kako poznato. Sedeo je i oprezno gledao
u nju, pitajući se da li je došla da ga prekori, na šta je imala potpuno pravo.
Glas joj je pomalo podrhtavao. „Pitala sam Sidarova gde si. Ja... morala sam
odmah da porazgovaram sa tobom, da... da te pitam...“
„Šta da me pitaš?“ promrmljao je Nikolas, opčinjen njenom nestvarnom
pojavom i vitkom figurom u oblaku pare.
„Da li ti je žao što si mene izabrao.“ Emelija se namrštila i žurno nastavila.
„Možda nisam dovoljno lepa ili možda delujem čudno, ali obećavam da ću ti biti
veoma dobra žena! Mogu da naučim da se ponašam poput žena sa Zapada...“
„Emelija“, prekinuo ju je, „dođi ovamo.“
Oklevala je, pa je krenula napred i bokom se naslonila na ivicu kade. Nikolas
je ispružio ruku i obavio je svoje vlažne prste oko njenih. Naterao je sebe da je
pogleda pravo u oči. „Ja... žao mi je zbog prošle noći i zbog toga što sam te onako
oterao.“ Umalo se nije zagrcnuo od sopstvenih reči. Izvinjenja mu nikada nisu
bila jača strana. „Nisi ništa loše učinila“, dodao je sa naporom.
Ona ga je sumnjičavo posmatrala, a onda mu je jače stisnula ruku. „Nadam se
da je to istina, ali...“
„Ti si bila jedina žena koju sam želeo. Da nisi juče bila na Golorkovom
imanju, ja nikoga ne bih izabrao.“

130
 Knjige.Club Books

Blago rozikasto rumenilo se pojavilo na njenoj bledoj koži. „Je l’ to istina?“

„Ti si prelepa žena. Smatram te veoma poželjnom.“
„Zašto onda sinoć nisi...“
„Stvari su veoma... komplikovane za mene.“ Nikolas je napravio grimasu
zbog sopstvene nemoći. „Ne mogu to da objasnim onako kako bi ti razumela.
Dođavola, voleo bih da mogu i ja da razumem.“
Emelija ga je nekoliko trenutaka ćutke gledala pokušavajući da shvati šta je
rekao. „Sve što bih želela da znam je... da li želiš da me zadržiš kao svoju ženu?“
Nikolas je bio opčinjen njenim intenzivnim plavim očima. „Da“, čuo je sebe
kako izgovara.
Klimnula je glavom sa očiglednim olakšanjem. „Onda ću ostati. Kad budeš
želeo da ti dođem u krevet, biće potrebno samo da mi to kažeš.“
Nikolas je progutao knedlu, pustio joj je ruku i pljusnuo je vrelu vodu sebi u
lice. Nije smeo sebi da dozvoli da razmišlja о njoj u svom krevetu. To je za njega
bilo zabranjeno, osim ako nije želeo da izazove lančanu reakciju koja bi donela
katastrofu u budućnosti. „Sidarov bi uskoro trebalo da mi donese brijač“, rekao je
prešavši rukom po svojoj mokroj bradi i licu.
Emelija je stidljivo pokazala na posudu sa sapunom od lavande pored kade.
„Da ti operem kosu, prinče Nikolaju?“
„Ne, ja ću se sam pobrinuti za to.“
„Meni to ne predstavlja problem. Žena treba da nauči da radi te stvari za svog
muža.“ Uzela je jednu kantu vode koja se nalazila na kaljevoj peći i donela je do
njega.
Nikolas je oklevao, pitajući se kako da je odbije. Video je u njenim očima
iščekivanje, pa je uzdahnuo predavši se. Zašto da joj ne dozvoli da mu pomogne
oko kupanja? Kakvu štetu bi to moglo da izazove? Nagnuo se malo napred, blago
se trgnuvši kada je osetio vrelinu vode koju mu je Emelija prelila preko glave.
„Kakva lepa kosa“, prokomentarisala je sklonivši mu mokre pramenove sa
lica. „Boje je tamnog meda prošarana svetlim pramenovima.“
„Nije ništa posebno.“ Oprezno je pogledao Emeliju koja je zasukala rukave
do laktova.
Uzela je klizavi komad sapuna. „Dobro je da nisi uobražen.“ Glas joj je
zvučao veselo. „Mislim da bi mnogi muškarci koji izgledaju kao ti bili takvi.“
Stala je iza njega i počela je da mu sapunja kosu, a onda je nastavila da mu utrljava
penu na glavu. „Zatvori oči, molim te. Ne želim da ti sapun upadne u oči.“
Nikolas se naslonio na zid kade dok mu je Emelija prala kosu. Prsti su joj
klizili po njegovoj glavi i potiljku, a zatim su mu nežno masirali mesto iza ušiju.
Oduvek je voleo njene ruke, snažne, vitke i graciozne. Iznenada ju je tako jako
poželeo da je počeo teško da diše. Dovoljno je bilo samo da okrene glavu i odmah
bi mogao usnama da dohvati njenu dojku, da joj gricka i sisa bradavicu sve dok

131
 Knjige.Club Books

se ne ukruti pod njegovim jezikom. Ispustila bi onaj dobro poznati umiljati uzdah
i izvila bi se ka njemu, nudeći mu se.
Zamislio ju je golu u kadi sa njim, njenu glatku i mokru kožu, njene vlažne
zagasito crvene pramenove kose kako plutaju oko njih. Poskakivala bi na
njegovom telu gore-dole dok bi voda iz kade pljuskala na sve strane od siline
njihove strasti.
„Dosta je bilo“, rekao je promuklo i uspravio se. „Jesi li skoro gotova?“
„Da, prinče Nikolaju.“
Čuo je kako odlazi do peći, a onda se vratila i isprala mu je kosu sa novom
kantom vruće vode, te mu je dodala suvu krpu da obriše mokro lice. Kada je
otvorio oči, primetio je njen stidljivi, ali radoznali pogled usredsređen na obrise
njegovog tela ispod vode. Obrazi su joj se caklili od uzbuđenja koje ju je obuzelo.
Nikolas se uplašio da više neće moći da kontroliše svoje nagone. „Hvala“,
uspeo je da izgovori. „Nađi mi odmah Sidarova i reci mu da želim da se obrijem.“
„Da, ali hoćeš li prvo da...“
„Ne“, grubo ju je prekinuo.
Emelija je poslušno klimnula glavom i otišla, a Nikolas je sa mukom
uzdahnuo. Utonuo je još dublje u vodu u želji da umiri svoje telo. „Ne znam koliko
ću dugo još moći da izdržim“, promrmljao je. Zaprepastio se kada se kupatilom
najednom prolomio gromoglasan smeh.
„Razgovaraš sam sa sobom, Nikolaju?“
Nikolas se okrenuo i pogledao u stranca trudeći se da sakrije iznenađenje koje
je osetio.
Čovek visok skoro dva metra, u srednjim tridesetim godinama, prišao je kadi
i posmatrao ga je sa srdačnom osmehom. „Upravo sam video tvoju novu ženu“,
obavestio ga je ovaj div. „Lepa žena, dobrog, čvrstog stasa, kao moja Katarina.
Daj bože da si mudro izabrao, prijatelju.“
Lice ovog čoveka, nesrazmerno malo i okruglo za tako krupnu građu, bilo mu
je neobično poznato. Gusta kestenjasta kosa mu je padala na uska ramena. Tanki
brkovi su krasili njegovu gornju usnu, ali nije imao bradu koja bi ublažila tvrde i
grube linije njegove vilice. Njegove oči boje lešnika bile su živahne i energične i
odisale su istim onim nemirom koji je prožimao celu njegovu pojavu. Nosio je
zapadnjačku odeću, ali je govorio ruski sa karakterističnim dubokim i kotrljajućim
glasovima tipičnim za jednog pravog Slovena.
„Došao sam sa pratnjom u kratku posetu“, obavestio je Nikolasa. „Želimo da
večeramo onu tvoju finu hranu i da se malo zabavimo. Menšikov se vratio sa svoje
komande u Poljskoj i želimo da ga razgalimo“, namignuo je čovek. „Mom
Aleksaški dugujemo mnogo posle trijumfa nad Šveđanima u bici kod Kališa.
Kada bi samo još ti prihvatio da budeš komandant, odmah bismo dobili rat!“

132
 Knjige.Club Books

„Ja nisam vojnik“, uspeo je da odgovori Nikolas, dok mu je mozak grozničavo

radio, Menšikov... najbliži prijatelj i saradnik cara Petra.
Čovek koji je stajao u njegovom kupatilu bio je Njegovo carsko veličanstvo,
Petar Veliki.

133
 Knjige.Club Books

Osmo poglavlje

Zahvaljujući Sidarovljevom blagovremenom dolasku, Nikolas je dobio malo

vremena da se sabere. Sedeo je u kadi, a srce mu je snažno tuklo dok ga je sluga
vešto brijao. Petar je za to vreme koračao naokolo držeći energični monolog.
Nikolas je u isto vreme bio uplašen i oduševljen ovim čovekom. Uvek se divio
dostignućima cara Petra. U svojim školskim knjigama čitao je о Petru Velikom, о
tome kako je oformio moćnu rusku mornaricu, izvojevao pobedu u
dvadesetogodišnjem ratu sa Šveđanima i izgradio veličanstveni grad Sankt
Petersburg. Za sve to bila je potrebna kombinacija genijalnosti i divljačke volje,
a čovek koji je stajao pred njim posedovao je obe osobine.
Car je opširno govorio о ratu, о preteranom samopouzdanju švedskog kralja
Karla i о uspehu nove ruske taktike ‘spaljena zemlja’20. „Tvrdoglave budale
pokušavaju da napreduju kroz Poljsku, iako ne mogu da snabdeju svoje trupe
hranom“, rekao je Petar sa mrkim osmehom. „Neće dugo izdržati, glupi Šveđani.
Moraće nekako da smanje svoje gubitke ili će ih zima potpuno uništiti.“
„Karl će verovatno uskoro krenuti na severoistok“, prokomentarisao je
Nikolas, pokušavajući da se priseti vojne istorije koju je učio u detinjstvu.
„Pokušaće da zaobiđe vašu odbranu kod Varšave i da nastavi ka Litvaniji...“ Glas
mu je na trenutak utihnuo jer mu je Sidarov stavio čist peškir preko lica.
„Nikada neće moći da prođe kroz sve one reke i močvare“, podrugljivo je
rekao Petar. „А čak i da uspe, zaustavićemo ga u pograničnom gradu Grodno.“
Nikolas je slegnuo ramenima, setivši se iz istorije da je Karl ipak uspeo da
pređe Poljsku i da sa lakoćom zauzme Grodno. „Samo bog i car mogu to da
znaju“, rekao je citirajući staru rusku izreku. Sidarov je na ovo laskanje zakolutao
očima što je Nikolas ignorisao.
Petar se široko osmehnuo. „Nedostajao si mi, Nikolaju. Često ćemo se viđati
sad tokom mog boravka u Moskvi. Dve godine sam bio daleko od prestonice!
Čeka me mnogo posla ovde, dovoljno da ostanem tokom božićnih praznika.
Nažalost, Menšikov će pak morati da se vrati svom puku u Poljskoj.“
„Šteta“, ležerno je rekao Nikolas ustajući iz kade i oblačeći ogrtač koji mu je
Sidarov dodao.

20
Vojna strategija kojom se tokom povlačenja namerno uništava sve što bi mogao da posluži
neprijatelju, prim. prev.

134
 Knjige.Club Books

Petar se kratko nasmejao, kao da se Nikolas našalio. „Nema potrebe da se

pretvaraš da će ti nedostajati. Svi znaju da se ti i Menšikov ne podnosite. Ali moraš
da ostaviš svoju mržnju po strani, bar za večeras. Menšikov je mnogo učinio za
svoju zemlju i moramo da ga poštujemo zbog dostignuća na bojnom polju.“
Nikolas se složio promrmljavši nešto neodređeno. Osećao se neprijatno što je
morao da gleda u vis cara koji je bio džin u odnosu na njega iako ni on sam nije
bio zanemarljive visine.
„Osim toga“, nastavio je Petar, „nema razloga da se vas dvojica ne volite,
imate mnogo toga zajedničkog. Obojica ste inteligentni, ambiciozni - i voljni da
raskrstite sa starim načinom razmišljanja kako bi Rusiju približili Zapadu.
Aleksaški samo nedostaje tvoja uglađenost i lep izgled, ali on ima svoje kvalitete.“
„Pogotovo kada je u pitanju sticanje bogatstva“, odsutno je rekao Nikolas,
prisećajući se istorijske reputacije Aleksandra Menšikova kao nekog ko je bio
pohlepan i ko je zloupotrebljavao moć kako bi krao novac od ruskog naroda i
vlade. Sidarov je tiho uzdahnuo začuvši ovu drsku opasku.
Peteru je nervozno zaigrao levi brk, ali je odmah zatim prasnuo u smeh.
Uputio je Nikolasu upozoravajući pogled. „Moj Aleksaška ima svoje mane, ali mi
je učinio veliku uslugu. A ti, moj pametni prijatelju... kako napreduješ sa
moskovskim trgovcima? Da li si uspeo da ih ubediš da formiraju trgovačka
preduzeća slična engleskim i holandskim?“
Nikolas je oklevao, razmišljajući kakav odgovor da smisli. „Sumnjam da će
to učiniti dobrovoljno“, rekao je pogledavši Petra pravo u oči. „Prelazak sa
pijačnih tezgi na ozbiljniju industriju neće biti lak.“
Petar je na ovo nezadovoljno progunđao, iako nije pokazao veliko
iznenađenje. „Sa mojim narodom je uvek ovako. Moraju da budu prisiljeni da
napreduju. Dakle, budi spreman na još jedan sastanak, Nikolaj. Od sada želim da
ti odlučuješ о komercijalnim i finansijskim poslovima grada. Ti ćeš savetovati
guvernera, koji izgleda ne shvata kako se te stvari rade na Zapadu.“
„Ali ja ne...“ Nikolas je krenuo da se pobuni jer nije želeo mesto u vladi.
„Da, znam da si mi zahvalan“, prekinuo ga je car i krenuo ka vratima. „Moram
da obiđem novo utvrđenje u gradu i proverim kako napreduje gradnja. Vratiću se
kasnije večeras, da uživam u jednoj od tvojih uvek odličnih i zabavnih večera.
Čuo sam da si renovirao svoje privatno pozorište - jedva čekam da ga vidim.“
Kada je ovaj grubi džin otišao, Nikolas je seo na ivicu kade i odmahnuo je
glavom u neverici. „Izgubio sam razum“, promrmljao je.
Sidarov mu je pokazao da uđe u susednu prostoriju da bi se presvukao.
„Nakon što vam budem pomogao da se obučete, Vaše visočanstvo, pripremiću
sve za večeras. Ne smemo da gubimo vreme.“ Zastao je na trenutak i tiho dodao:
„Ne bi bilo loše da pokušate da malo više šarmirate cara, Vaše visočanstvo. Nema
sumnje da je Menšikov skovao zaveru protiv vas kao i obično. Mnogo toga će
zavisiti od vaše sposobnosti da ostanete u milosti cara.“

135
 Knjige.Club Books

„Naravno“, rekao je Nikolas smrknuto. Vladavina jednog cara je uvek

funkcionisala po istom principu, bez obzira na istorijski period. Život pojedinca
je uvek bio prepušten na milost i nemilost carske volje. „Trebalo bi da ljubim
carsku čizmu bolje od Menšikova. Plemstvo ima svoje privilegije.“
Sidarov ga je šokirano pogledao, ali ništa nije rekao, već je samo nastavio tiho
da obavlja svoje dužnosti.

Celo imanje je vredno radilo zbog predstojeće večeri. Sluge su pomahnitalo

pripremale sobe za slučaj da car i njegova svita odluče da prenoće. Privatna
glumačka trupa je bila pozvana da izvede francusku komediju, dok je glavni kuvar
sa svojim kuhinjskim osobljem pripremao ogroman banket. Sidarov je bez
prestanka jurio kroz kuću, izdajući naređenja svima na koje bi naišao.
Nikolas je ostao sam u sobi, pa je odlučio da malo prouči imovinske knjige
tadašnjeg poseda Angelovski. Bio je iznenađen kada je otkrio da veći deo imovine
koja je pripadala porodici nije bila adekvatno dokumentovana. Pregledavši
nekoliko papira i knjiga koje je pronašao, otkrio je da je porodično bogatstvo
trenutno bilo samo delić onoga u šta će prerasti u budućnosti. Prihod Angelovskih
je poticao isključivo od kirija sa nekoliko privatnih poseda i minimalne zarade od
učešća u carskoj fabrici porcelana. Činilo se da princu Nikolaju nije bila
najvažnija zarada.
„Nikolaju?“, začuo se Emelijin tihi glas sa vrata biblioteke.
Nikolas je podigao glavu i video svoju ženu kako stidljivo proviruje. „Da?“
Ona je oprezno ušla u sobu. „Sidarov je rekao da će car večeras jesti za našim
stolom. Hoću li i ja morati da budem tamo?“
„Da“, rekao je, zatvarajući knjigu računa. „Žene sa Zapada uvek jedu za istim
stolom zajedno sa svojim muževima.“
„Oh.“ Namrštila se i nervozno je počela da čupka rukave svoje jednostavne
haljine. „Ja... nemam šta da obučem osim ovog sarafana.“
„To će biti sasvim prikladno.“
„Ali ovo nije moderno. Nije elegantno.“
„Narediću da ti sašiju nove haljine. U međuvremenu, nosi taj sarafan.“
„U redu, Nikolaju.“
Pogled mu se zadržao na njenom licu jer je primetio da je delovalo neobično
bledo. „Priđi bliže“, rekao je iznenada.
Emelija ga je poslušala i tihim koracima je prišla njegovom stolu. Nikolas je
ustao i pregledao njeno lice. Debeli sloj pudera prekrivao je prirodno rumenilo
njene kože, čineći joj lice neprirodno belim. Nikolas je nežno prešao prstom preko
njenog obraza, ostavljajući trag na puderu. Na njenim kestenjastim trepavicama
se takođe zadržalo malo tog puderastog praha.

136
 Knjige.Club Books

„Dala mi ga je žena kneza Golorkova“, rekla je Emelija. „Sve dvorske dame

koriste puder. Potreban mi je kako bi pokrio moje fleke.“
„Fleke?“ ponovio je Nikolas zbunjeno. „Misliš na ovo?“ prešao je prstom
ponovo po njenom obrazu, otkrivši zlatne pegice. „Sviđaju mi se tvoje pegice.
Nemoj da se trudiš da ih pokrivaš.“
Ona ga je sumnjičavo pogledala. „Nikome se ne sviđaju, pa čak ni meni.“
„Meni se sviđaju.“ Nikolas joj se nežno osmehnuo.
„Mogu li da ostanem ovde i da te gledam malo?“ upitala je Emelija iznenada.
„Svi su veoma zauzeti, a ja nemam šta da radim.“
Nikolas je shvatio da se i ona osećala zarobljeno i nemirno isto kao i on celo
jutro. „Da li bi volela da se provozamo gradom? Mislio sam da odem malo do
Kitajgoroda.“
Emelijin pogled se odmah razvedrio čim je čula ime trgovačke oblasti kod
Kremlja gde su se nalazile najbolje prodavnice. „Nikada ranije nisam bila tamo!“
Nikolasa je zabavljalo njeno ushićenje. „Požuri. Nađi svoj ogrtač i umij lice.“
Emelija je oduševljeno odjurila, a Nikolas je naložio slugama da spreme
saonice. Kada se Emelija našla sa njim na ulazu, bila je uvijena u više starih,
vunenih šalova. Nikolas je posegao za jednim šalom najbližim njenom vratu. „Zar
nemaš ogrtač, dete?“
„Ne, ali ovako mi je veoma toplo. Ne verujem da ću uopšte osetiti hladnoću.“
Nikolas se mrštio gledajući u njene pohabane šalove. „Svakako ćemo dodati
i ogrtač na listu stvari koje su ti potrebne.“
„Žao mi je, Nikolaju“, rekla je ozbiljnim tonom. „Nemam nikakav miraz, niti
odeću. Došla sam kod tebe bez ičega.“
„Ne bih to rekao“, tiho je odgovorio, zureći u njene blistave plave oči.
Vrhovima prstiju je slučajno okrznuo nežnu kožu njenog vrata. Nikolasu su prsti
za trenutak utrnuli od tog dodira. Poželeo je da je odnese gore, skine je i zagrli
njeno nago telo. Krv mu je nekontrolisano jurnula u glavu, ali nije mogao da se
prepusti tom porivu, ma koliko je to želeo. Nije smeo da rizikuje da ona zatrudni
i da se na taj način nesrećna budućnost Angelovskih ponovi.
„Dođi“ promrmljao je i poveo je sa sobom ka saonicama. „Hajde da krenemo
u obilazak Moskve.“
Emelija je na trenutak oklevala pre nego što je ipak pristala da podeli krzneno
ćebe sa njim u saonicama. Tako ušuškani u uskoj kabini sa stopalima naslonjenim
na zagrejano kamenje, krenuli su kroz grad prema Kremlju.
Nikolas je bio zadivljen razlikama koje je primećivao na tom drevnom
utvrđenju, lako su tu već bili izgrađeni poznati bedemi od crvene cigle, kao i skup
prepoznatljivih kupola, velika palata Kremlja još uvek nije bila završena. Carsko
zvono, najveće na svetu, još uvek nije bilo izliveno, pa čak nije bilo ni u pripremi.

137
 Knjige.Club Books

Ogromne ikone bile su postavljene na kapije bedema od crvene cigle, kao simbol
prizivanja božije milosti i zaštite.
„Neverovatno izgleda“, primetila je Emelija gledajući kroz prozor. „Kad
samo pomislim šta se sve tamo dešava...“ Lice joj se na trenutak uozbiljilo. „Car
i vladini zvaničnici bezbedno sede iza tih zidova i samo jednim potezom su u
stanju da promene živote svih koji se nalaze ovde napolju. Petar poželi rat i zbog
toga hiljade ljudi u njegovoj službi mora da izgubi život. Petar poželi novi grad
pored Baltičkog mora, a ljude poput mog ujaka i braće odmah pošalju da rade na
njegovoj izgradnji. Toliki ljudi su umrli, izvršavajući carsku volju. Tu će
verovatno poginuti i moj ujak i braća.“
„Ne možeš da budeš toliko sigurna u to.“
„Petersburg je jedno veoma opasno mesto gde ima dosta nesreća, bolesti, pa
čak i divljih životinja. Znaš li da tim gradom vukovi noću lutaju ulicama. Car nije
smeo moju porodicu da pošalje tamo protiv njihove volje. Možda je mudar i veliki
čovek, ali mislim da je i veoma sebičan!“ Emelija je zastala i oprezno ga je
pogledala, čekajući njegovu reakciju na ovo njeno impulsivno izlaganje.
„To su izdajničke reči“, tiho je rekao Nikolas.
„Izvini...“
„Nemoj da ti bude žao. Možeš meni da kažeš, samo je važno da te niko drugi
ne čuje. Ljude hapse i ubijaju zbog najmanjeg nagoveštaja pobune.“
„Da, znam.“ Radoznalo ga je posmatrala. „Nećeš me kazniti što govorim
protiv cara?“
Nikolas je frknuo, pomislivši na svu patnju koju je proživeo od strane carske
vlade. „Teško da ću to uraditi. Svako na ovom svetu - bilo muško ili žensko - ima
pravo na svoje mišljenje.“
„Veoma si čudan“, rekla je Emelija sa ozarenim licem. „Nikada nisam čula
da muškarac tako nešto izgovara.“
Kočija se zaustavila kod trgovačke zone. Dok su izlazili iz saonica pomno su
ih pratili mnogi pogledi. Nikolas je čvrsto pridržao Emeliju kada je stala na ledenu
površinu. „Polako“, promrmljao je, uhvativši je za ruku. „Pazi kako ideš ili ćeš
pasti pre nego što budem stigao da te uhvatim.“
„Hvala ti“, rekla je ona, zadržavši dah, a onda se nasmejala kada je ugledala
pijacu. „Oh, ovde ima toliko toga da se vidi!“
Nikolas je držao ruku na njenim leđima kada su počeli da šetaju pored tezgi
sa raznovrsnom robom. Trgovci su glasno reklamirali svoju robu. „Čizme od fine
kože!“
„Mekana ćebad od ovčije vune!“, „Svete ikone na prodaju!“
Ulični prodavci hrane i pića prolazili su pored njih noseći oko vrata okačene
poslužavnike sa raznim prehrambenim proizvodima: male flaše sa medovačom,
piroške punjene kupusom i pirinčem, sitnu usoljenu ribu, delikatese od limuna ili

138
 Knjige.Club Books

jabuka. I bogati i siromašni su se hranili sa istih tih poslužavnika, ne pokazujući

nikakvu odbojnost što su kupovali iste namirnice.
Iza prvih redova tezgi nalazile su se malo finije radnje u kojima su svoju robu
izlagali zlatari, stolari i trgovci pozamanterijom. Juveliri su doneli svoju robu iz
Jekaterinburga: savršeno oblikovanu dugmad i priveske od živopisnog zelenog
malahita ili svetio plavog lapisa; zatim perle i drugi nakit od kristala, topaza i
ametista. Druge radnje u tom okrugu su prodavale kavijar i začine, kao i luksuzno
krzno, uključujući tigrovu i vučju kožu. Osim brojnih kineskih čajdžinica, činilo
se da je veoma malo bilo radnji koje su držali stranci, za razliku od mnoštva koje
su se kasnije pojavile, u devetnaestom veku.
Nikolas se zaustavio kod jedne radnje gde se prodavala čipka, pa je uveo
Emeliju unutra. Ushićeno je uzdahnula videvši stolove prepune raznovrsne čipke,
od kojih su neke bile fine poput paukove mreže. Prebirajući po izloženoj robi,
Nikolas je odabrao šal od bele čipke komplikovane izrade koja je iziskivala barem
sat vremena posla za samo nekoliko centimetara.
„Da li ti se sviđa?“ nehajno je upitao, a onda je na Emelijino zbunjeno
klimanje glavom bacio novčić prodavačici, koja je stajala pored njega.
„Je li to za mene?“ uzviknula je Emelija, a lice joj je blistalo od uzbuđenja.
„Naravno da je za tebe.“ Nikolas se osmehnuo i pažljivo je skinuo tamnu
tkaninu sa njene glave, te joj prebacio finu čipku preko kose.
Čipkarka, mala starica sa rukama poput grančica kvrgavog drveta, klimnula
je sa odobravanjem. „Veoma lepo. Izgleda kao sneg na vašoj crvenoj kosi.“
Emelija je lagano dodirnuta čipku na svojoj glavi. „Nikada nisam posedovala
ništa ovako lepo. Čak je i moja svadbena odeća bita pozajmljena.“
Njene šalove su pažljivo umotali u jedan papirni zamotuljak. Zatim je Nikolas
odveo Emeliju u parfimeriju čiji je vazduh bio ispunjen raznim mirisnim notama
tamjana, ulja i parfema. Dok je Emelija razgledala zanimljivu ponudu parfema,
Nikolas se obratio starijem Francuzu koji je stajao u uglu radnje: „Monsieur21,
voleo bih da izaberem neki miris za svoju ženu.“
Parfemdžija je pogledao Emeliju. „Ona je veoma lepa žena. Možda ćete mi
jednog dana dozvoliti da napravim poseban parfem za nju, Vaše visočanstvo. U
međuvremenu, imam jedan izvrstan već pripremljen. Ruža, bergamot i malo
nane.“ Izvadio je iz ostave jednu bocu od plavog stakla sa koje je skinuo poklopac.
Ljubazno ga je ponudio Emeliji. „Vaš zglob, madame.“
Emelija je oprezno ispružila ruku, a parfemdžija je utrljao sićušnu kapljicu na
njenu kožu. Emelija je pomirisala zglob i pogledala je Nikolasa sa začuđenim
osmehom. „Miriše baš kao livada u proleće!“

21
Gospodin (fra.), prim. prev.

139
 Knjige.Club Books

„Rekao sam vam da je izvrstan“, rekao je parfemdžija ponosno. „Ja pravim

parfeme za sve žene na dvoru.“
Nakon kratkog pregovaranja, Nikolas je kupio parfem i dao ga je Emeliji.
Ona ga je primila sa zadivljenim izrazom lica. „Nisam očekivala da ću dobiti
poklone“, rekla je stidljivo držeći flašicu dok je izlazila za Nikolasom iz
prodavnice. „Nisam učinila ništa da bih zaslužila ovo.“
„Ti si sada moja žena i možeš da imaš šta god poželiš.“
„Ono što ja stvarno želim...“ počela je i izrazito je pocrvenela.
„Da?“ insistirao je da čuje Nikolas, pomalo se plašeći šta bi mogla da kaže.
„Stvarno želim...“ Emelija je pokušala ponovo da kaže, ali je nervozno zastala.
Nikolas se zaustavio nasred ulice i pažljivo joj je pogledao lice. Nije bio siguran
zašto joj je kupio poklone ili zašto je imao potrebu da joj pokaže da mu se sviđa.
Ona je bila jedna žena na svetu koju nije mogao da ima. Ogorčeno se zapitao zašto
njemu život nije mogao da bude jednostavan kao drugim muškarcima. Nikada nije
uspevao da pomiri sukobljene strane unutar sebe, stranu koja ju je želela i stranu
koja je se plašila.
„Bolje da se vratimo na imanje“ konačno je rekao. „Petar i njegova svita će
uskoro stići.“

Odeća odvojena za Nikolasa, koja je uključivala dugački plišani kaput boje

ćilibara sa brokatnim manžetnama, uske plišane pantalone i brokatni prsluk sa
ukrasnim dugmićima od dragog kamenja, bila je po poslednjoj modi. Njemu je
pak ta garderoba bila izuzetno mrska. Uski kroj, svetle boje i upadljivost - sve je
to bilo suprotno njegovom ukusu. On je navikao na elegantnu jednostavnost crno-
bele kombinacije za veče, na ležerne sakoe i pantalone, na čiste i uredne linije,
jednom rečju na stil oblačenja u vreme kraljice Viktorije. Početkom osamnaestog
veka, međutim, imućan čovek se oblačio poput pauna.
Osećajući se smešno u svojoj raskošnoj odeći, Nikolas je otišao u Emelijinu
sobu. Zatekao je svoju ženu kako sedi za toaletnim stočićem od mahagonija
francuskog dizajna, zbunjeno gledajući u plavu bočicu sa parfemom koju joj je
poklonio tog popodneva. Pogledavši ga preko ramena, Emelija se zadivljeno
osmehnula. „Kakva predivna odeća, Nikolaju.“
Nešto je neodređeno promrmljao i prišao toaletnom stočiću. Emelija je nosila
crveni sarafan, sa odgovarajućom crvenom trakom upletenom u njenu pletenicu.
Prebacila je nežni veo preko svoje kose i pričvrstila ga je zlatnom dijademom. Ne
mogavši da odoli da je ne dodirne, Nikolas je ispružio ruku pod izgovorom da želi
da joj namesti sićušni rubin koji je visio sa njene dijademe. Palcem je lagano
prešao preko njene obrve, zagladivši joj taj svetio kestenjasti luk. Morao bi da joj
pokloni nakit - žena jednog Angelovskog ne bi smela da nosi lažno kamenje.
Emelija je nervozno uzela plavu flašicu. „Nikada ranije nisam nosila parfem.
Kako da ga stavim?“

140
 Knjige.Club Books

„Većina ljudi napravi grešku tako što previše nanese. Samo utrljaj malu kap
na zglobove i iza ušiju.“ Nikolas je izvukao čep iz staklene flaše, pa je njegovim
vrhom dotakao njen zglob. Zatim je prstom utrljao parfem u njenu kožu. Miris
letnjeg cveća je istog trenutka zapahnuo njene nozdrve. „Neke žene vole da
namirišu mesta gde puls najjače kuca. Vrat, zadnji deo kolena...“
Emelija se nasmejala, pokušavajući da ostane mirna dok joj je on dodirivao
nežna udubljenja iza ušnih resica. „Ali niko neće videti moje noge!“
Pomislivši na njene čvrste, vitke listove, kako se stežu oko njega, Nikolasu su
se osušile usne. Zagledao se u njene nasmejane plave oči. Da je hteo, mogao je
odmah da je zavede i odvede u krevet samo nekoliko metara dalje, da joj zadigne
suknju do struka...
Emelijino lice je bilo u ravni sa njegovim kukovima, pa je uspela da primeti
kako mu se na uskim pantalonama ocrtavao ukrućeni ud. Porumenela je i
pročistila grlo pre nego što je upitala: „Nikolaju, hoćeš li da...“
„Ne“, odbrusio joj je. Krenuo je da izađe, ali je zastao na pragu i ne okrećući
se joj je dobacio, „predlažem da požuriš. Sviđalo se to tebi ili ne, večeras ćeš caru
morati da izigravaš domaćicu. I bolje bi ti bilo da budeš dobra u toj ulozi jer nas
u suprotnom oboje očekuje pakao.“

Trupa od šest glumaca izvela je Molijerovu komediju sa šarmantnom

ležernošću. U publici privatnog pozorišta na posedu Angelovski nalazilo se oko
tridesetak gostiju okupljenih oko cara. Pozorište je bilo malo, ali veoma raskošno,
zidovi su bili prekriveni ovalnim portretima predaka u pozlaćenim ramovima. Car
se od srca smejao glumačkim vratolomijama dok mu je sa leve strane sedeo
Nikolas, a sa desne Aleksandar Menšikov.
Nikolas je veoma snažno osećao napetost kod svoje žene jer je Emelija
ukočeno sedela pored njega krišom povremeno gledajući u cara. Nikolas je
pretpostavljao da je imala veliki strah od Petra. Svi seljaci iz skromnijih slojeva
kojima je Emelija pripadala, bili su naučeni da je car Rusije najmoćniji čovek na
svetu, svemoćna figura i da je jedino biće iznad njega Bog. Da bi umirio Emeliju
i skrenuo njenu pažnju na predstavu, Nikolas joj je skoro sve vreme na uvo tiho
prevodio dijaloge i šale sa francuskog na ruski.
Kada se predstava završila, gosti su se uputili u trpezariju i smestili su se za
jednim dugačkim stolom. Nikolas je opet sedeo Petru sa leve strane, a Menšikov
sa desne. Emelija se smestila nekoliko mesta dalje i videlo se da se osećala
neprijatno među svim tim moderno obučenim dvorskim damama za stolom. Na
velikim ovalima bila je poslužena začinjena riba i pečena divljač, a vino je točeno
u srebrne pehare oivičene ružičastim staklom.
Nikolas je vrlo malo pričao i samo je zavaljen u svojoj stolici posmatrao cara
i Menšikova. Postojao je veoma mali broj ljudi koje je Nikolas na prvi pogled

141
 Knjige.Club Books

zamrzeo, ali Aleksandar Danilovič Menšikov, odnedavno knez Ižorski 22, bio je
svakako jedan od njih. Možda je to bilo upravo zato što ga je Menšikov veoma
otvoreno mrzeo istim intenzitetom.
Menšikov je bio visok čovek hladnog lica, mršav i koščat, koji je kao senka
pratio cara trudeći se da predvidi sve njegove misli i potrebe. Imao je neobične
tirkizne oči, intenzivne i proračunate, i mala, stisnuta usta ukrašena brkovima koji
su bili identični Petrovim. Zahvaljujući kombinaciji izdržljivosti, pameti i
ambicije, Menšikov se domogao moći koja mu je često omogućavala da govori u
Petrovo ime. Činilo se da se između dvojice muškaraca razvilo čvrsto
prijateljstvo, pa je Menšikov bio izuzetno ljubomoran i osećao se ugroženim od
strane svakog sa kim bi Petar razgovarao ili kome bi se divio.
Menšikov se obratio Nikolasu mjaukavim tonom. „Baš lepo od tebe što si
ispoštovao tradiciju Angelovskih i oženio se jednom običnom seljankom! One se
razmnožavaju bez većih teškoća i lako ih je izdresirati.“
„Aleksaška“, Petar ga je opomenuo, ali Menšikov je smireno nastavio.
„Mudro si postupio što si se oženio bez ljubavi, Nikolaju. Ništa ne srne da
ometa privrženost jednog muškarca caru i Rusiji, a pogotovo ne ljubav prema
ženi. Žene su zahtevna bića... žele sve za sebe. Dobro je kad muškarac zna šta
treba da mu je na prvom mestu.“
„Znam ja dobro šta treba da mi je na prvom mestu“, uverio ga je Nikolas tihim
glasom, sasekavši ga pogledom. Primetivši kako je Emelija pocrvenela od
sramote zbog Menšikove opaske о njenom poreklu, Nikolas se okrenuo ka njoj i
bezobraznim tonom dodao: „Pogledaj samo koliko daleko jedan muškarac može
da dogura, rujška. Naš prijatelj Menšikov je sada možda ruski knez, ali je svoju
karijeru započeo kao prodavač graška na moskovskoj pijaci.“
Menšikov se na ovo trgnuo kao da ga je nešto ubolo, a Petar se grohotom
nasmejao. „Sam si ovo tražio, Aleksaška“, rekao je i dalje se kikoćući. „Trebalo
je do sada da si već naučio da ne izazivaš Nikolaja. On je tigar koji spava. Najbolje
je da ga ne budiš.“
„Ne možemo svi da se rodimo kao aristokrate poput Angelovskih“,
promrmljao Menšikov. „Sva sreća pa u Rusiji car nagrađuje ljude zbog njihovih
zasluga, a ne zbog plemićkih titula!“
„Sve što tražim je da mi moji ljudi budu lojalni i da me revnosno služe“,
odgovorio je Petar. „Na taj način jedan seljak se može pokazati mnogo
plemenitijim od kneza.“ Prateći Nikolasov pogled, Petar je obratio pažnju na
Emeliju. „Iz kog si ti sela, dete?“
Bilo je to uobičajeno pitanje, ljubaznost koju je većina Rusa iskazivala
prilikom prvog razgovora kao znak učtivog interesovanja. Međutim to pitanje je
na Emeliju imalo neočekivani efekat. Prebledela je, a čelo joj je oblio znoj. Njeno
22
Ingrija ili ižorska zemlja je istorijska regija duž južnih obala Finskog zaliva, prim. prev.

142
 Knjige.Club Books

ćutanje je trajalo toliko dugo da je u jednom trenutku postalo neprijatno, a Nikolas

je pomislio da možda neće ni odgovoriti. Ipak, napokon je jedva čujno odgovorila.
„Ja sam iz... to je... Preobraženskog.“ Petar je bio miran, ali mu se na levom
obrazu pojavio neobičan tik.
Šta bi, dođavola, to trebalo da znači? Nikolas je zabrinuto razmišljao, a onda
je iznenada shvatio da je Preobražensko mesto gde su počele mnoge krvoločne
pobune. Bio je to dom Pobune strelaca23, koji su bili odgovorni za smrt velikog
dela Petrove porodice kada je on bio dete. Ubili su mu rođake pred očima, a ta
trauma mu je prouzrokovala doživotne povremene tikove na levoj strani lica i
vrata. Posle druge Pobune strelaca u Preobraženskom, izvršena su masovna
pogubljenja zbog kojih je celo područje bilo natopljeno krvlju. Ništa nije moglo
da izazove negativniju Petrovu reakciju od pomena tog sela.
Menšikov je gledao u Emeliju sa jedva prikrivenim ushićenjem. „А da li je
tvoja cela porodica iz Preobraženskog, draga moja?“, upitao je blago zlobnim
tonom.
„Da“, prošaputala je držeći pognutu glavu.
Ovo novo saznanje je pogodilo Nikolasa kao cigla posred lica. Setio se delova
razgovora koji su vodili u vili Golorkov i njenih nevoljnih odgovora na njegova
pitanja...
„Moj otac je mrtav... moja porodica je bila nepopularna zbog političkih
uverenja mog oca...“ Njen otac je verovatno bio pogubljen jer je bio jedan od
pobunjenika.
Trudeći se da obradi sve ove nove informacije, Nikolas je bio samo delimično
svestan prizora koji se odvijao pred njim.
Petrovo lice je bilo smrknuto, ali je odlučio da promeni temu. „Dosta priče za
sada“, zapovedio je. „Hajde da jedemo!“ Bacio je strog pogled na Emeliju. „Nije
ni čudo što si toliko mršava - jedva da u tanjiru imaš zalogaj hrane. A ne vidim
čak nijedan komadić mesa!“
„М-meni se ne dopada meso.“ Emelija je zadrhtala.
Petar se namrštio. „Ne sviđa ti se meso? Budalasta devojko, pa niko ne može
da živi bez mesa.“ Svojim ogromnim prstima je zgrabio komad piletine i bacio ga
je na njen tanjir. „Evo ti hrana direktno iz moje ruke. Odmah to pojedi!“
Emelija je uzela viljušku svojim drhtavim prstima, a ceo sto je gledao pravo
u nju. Ubola je masni komad piletine i posmatrala ga je sa gadljivim izrazom lica.
Nikolas ju je gledao sa novonastalim razumevanjem. Emelija je bila upravo
onakva kakva će biti i u budućnosti, sa istim instinktivnim sklonostima.
Konzumiranje mesa je bilo protivno njenoj prirodi. Nije smeo da dozvoli da bude
maltretirana na taj način, posebno kada je znao da bi je to nateralo na povraćanje

23
„Strelci“ su bili ruski vojnici naoružani puškama, prim. prev.

143
 Knjige.Club Books

pred svima. Tada se tiho umešao. „Baćuška, poslaću svoju neposlušnu ženu u
njenu sobu bez večere da malo razmisli о svojoj gluposti.“
Petar je pokazao na pile. „Ne, dok ovo ne pojede.“
Nikolas je bacio pogled na Emeliju. Približila je zalogaj mesa usnama.
Pozelenela je u licu i on je znao da neće moći da ga zadrži u ustima. „Idi“, odbrusio
je.
Emelija ga je tužno i zahvalno pogledala i pobegla iz sobe osetivši se
poraženo.

Šest sati kasnije, Nikolas se umornim korakom popeo uz stepenice. Celo telo
mu je bilo napeto od besa, frustracije i osećanja da je izdan. Bilo je to jedno
pakleno veče. Nakon što je Emelija otišla, Petrovo loše raspoloženje je uticalo na
svaki pokušaj razgovora. Menšikov ga je još više podsticao neprestanim lukavim
šaputanjem i insinuacijama, dok su gosti bili rastrzani između oduševljenja i
nelagode zbog ovog skandala. Očigledno se Petru nije dopao Nikolasov izbor
neveste, a i sam Nikolas je bio na dobrom putu da se složi sa njim. Nakon što su
ispili mnoge flaše vina i votke, Petar i njegova svita su otišli. Nikolas je napokon
bio slobodan da se obračuna sa prevarantkinjom od svoje žene.
Savršeno, pomislio je mahnito. Sve što mi treba u ovoj prokletoj nesigurnoj
situaciji je da budem opsednut ženom čija je porodica bila umešana u zaveru
protiv cara. Jedva je čekao da stigne do Emelijine sobe i iskali svoj bes na njoj.
Imao je nameru da je natera da prizna da joj je otac bio Strelac, a onda i da zažali
što ga je prevarila da se oženi njome. Morala je da zna da nikada ne bi rizikovao
da izabere ćerku jednog izdajnika. Sada je senka sumnje pala i na Nikolasa i od
sada će svaki njegov korak biti pažljivo praćen.
Stigavši do Emelijine odaje, Nikolas je ušao unutra i sa izuzetnom pažnjom
je zatvorio vrata. Jedini izvor svetlosti u prostoriji bio je crvenkasto žućkasti sjaj
vatre iz kamina. Jedva je uspeo da razazna Emelijino sklupčano telo pored
kreveta. Činilo se da se moli. Dobro, podrugljivo je pomislio, biće ti potrebno baš
mnogo molitve kada ja budem završio sa tobom. „Sada ćemo ti i ja da
razgovaramo“, rekao je glasom napetim od besa.
Emelija mu je brzo prišla. „Prinče“, rekla je prigušenim glasom. Unezvereno
ga je pogledala poput preplašene srne. „Moraš me kazniti. Razljutila sam cara, a
njegov bes će sada i na tebe da se prelije. Evo - uzmi ovaj bič - moraš da me
disciplinuješ. Molim te, ne mogu da podnesem to što sam izazvala...“
„Čekaj“ rekao je Nikolas prekidajući njeno brbljanje. Video je odsjaj drške
srebrnog biča i pokazao joj da ga odloži. „Želim da ti postavim neka pitanja...“
„Evo, uzmi ga“, insistirala je.
„Gospode, neću da te bijem!“ Uzeo joj je bič i bacio ga u ugao sobe. Kada se
suočio sa svojom uzdrhtalom ženom i video suze koje su lile iz njenih uplašenih
očiju, njegov bes je iščezao. Proklinjao je sebe što je tako popustljiv.

144
 Knjige.Club Books

„Ali moraš,“ Emelija je prošaputala.

„Neka sam proklet ako bilo šta moram da uradim!“
„Molim te...“ Ona je pognula glavu i zadrhtala.
Ne mogavši da izdrži, Nikolas je ispružio ruku i privukao njeno vitko telo uz
svoje. „Samo mi reci istinu“, rekao je, pritisnuvši svoje usne uz njenu raspuštenu
kosu. „Da li je tvoj otac bio pripadnik pobunjenika iz redova Strelaca?“
Počela je da jeca, te je zamuckujući jedva izgovorila. „Da!., obesili su ga...
majka mi je umrla od tuge... nisam mogla da ti kažem... želela sam... da ti budem
žena, a da si znao...“
„Da sam znao, ne bih se oženio tobom“, završio je rečenicu umesto nje.
„Molim te, kazni me“, molila ga je.
„Ti mala budalo“, rekao je grubo i privukao je bliže u pokušaju da je umiri.
Milovao ju je po leđima dok se tresla. „Kako misliš, za ime boga, da bih mogao
da ostavim trag na tebi? Kako bih mogao da ti nanesem bol svojim rukama? Oh,
nemoj misliti da mi nije primamljivo, pametnice moja. Ali čak i kada bih pokušao,
ne bih mogao ni prst da dignem na tebe.“
„Zato što sam ja tvoja žena?“, upitala je drhtavim glasom.
„Zato što si moja. Ti si jedina koju sam ikada želeo, bez obzira na to što ćeš
verovatno biti moja propast. Sada prestani da plačeš jer tako nećeš ništa da rešiš.“
„Ne mogu“, jecala je uz njegov vrat.
„Prekini“, rekao je Nikolas doveden do očaja. Razgrnuo je njene guste riđe
kovrdže i usnama je potražio njen vlažni obraz. Zavrtelo mu se u glavi kada je
osetio slan ukus suza. Pomerio se ka uglovima njenih usana, a onda se spustio do
njihovih sočnih oblina. Ljubio ju je nežno, zatim sve jače i jače, prodirući jezikom
do ruba njenih zuba sve dok je nije kompletno zaposeo. Njen plač se kao nekom
magijom zaustavio, a ona je svoje telo priljubila uz njegovo. Bila je tako topla,
tako ljupko neodoljiva, da mu je malo falilo da izgubi kontrolu i uzme je odmah
tu na licu mesta. Umesto toga, istrgnuo se iz njenog zagrljaja bolno zastenjavši i
otišao je do kamina. Gledao je u plamen koji pucketa pokušavajući da se smiri.
„Ne mogu ovo da uradim“, rekao je kratko.
Emelija je stala iza njega. „Zašto?“, zadihano je upitala.
Pomisao na to da joj objasni о čemu se tu zapravo radilo naterala ga je da se
podrugljivo nasmeje. „Ne mogu da ti objasnim. Gospode, nikada mi ne bi
poverovala u ono što bih ti ispričao.“
„Mogla bih“, rekla glasom punim nade približivši mu se još malo.
„Je li?“ Sada je njegov smeh prerastao u grohot. „Šta ako ti kažem da mogu
da vidim budućnost? Šta ako tvrdim da ćemo se ponovo sresti za sto sedamdeset
godina?“
Posle dugog oklevanja ona je ipak odgovorila. „Mislim da bih... mogla bih da
poverujem u to.“
145
 Knjige.Club Books

„To je istina. Znam tačno šta donosi budućnost. Ništa dobro neće da proizađe
iz našeg braka. Angelovski su korumpirani gadovi. Pošto znam kakav će bol i
nesreću sebi i drugima prouzrokovati naredne generacije, ne smem da dozvolim
da se ta budućnost dogodi. Ne možemo da imamo decu jer ne mogu da dozvolim
da se porodična loza nastavi.“
Emelija je delovala zbunjeno. „Ako se tako osećaš, zašto si se onda oženio
mnome?“
Odmahnuo je glavom i tiho opsovao. „Ne znam. Privlačnost koju osećam
prema tebi je jača od mene.“
„To je sudbina“, rekla je jednostavno.
„Ne znam šta je“, promrmljao je. „Ali nije ništa dobro.“ Uzeo je žarač i njime
je snažno razgoreo vatru u kaminu.
„Niki“ rekla je, „hoće li biti ljubavi među nama kada se ponovo budemo sreli
u budućnosti?“
Trgnuo se i naglo okrenuo začuvši ovaj svoj nadimak.
Izgledala je zbunjeno i uplašeno, a u očima joj se videla nežna čežnja koja ga
je ganula. „Ne“, odgovorio je, odloživši žarač. „U budućnosti ćeš me mrzeti zato
što sam ti oduzeo sve što ti je bilo drago. Završiće se tako što ću te ja neprestano
povređivati.“
„Nikada ne možeš da naškodiš nekome ako ga voliš“, prošaputala je. „Ne
znam mnogo stvari, ali sam u ovo sigurna.“
„Problem je u tome što ja ne znam kako da volim“, rekao je glasom punim
mržnje prema sebi. „Nikad to nisam znao. I nisam toga dostojan. Veruj mi.“
U njenim plavim očima su se ponovo pojavile suze. „Mogla bih da te volim,
a ti ne bi morao ni da mi uzvratiš ljubav.“
„Ne.“ To je bilo sve što je mogao da kaže, zureći u njeno zajapureno lice.
Emelija mu je prišla i obavila je svoje duge ruke oko njega. Privila se uz
njegovo telo, uronivši lice u njegov vrat. „Nije me briga za budućnost.“ Od njenih
reči mu je koža bridela. „Sve do čega mi je stalo je ovo. Sa tobom sam... i iskreno
te volim.“
„Ne možeš da me voliš“, rekao je tiho dok je u grudima doživljavao eksploziju
osećanja. „Nemaš nikakav razlog da...“
„Meni nije potreban razlog. Ljubav nije takva.“
Nikolas nije mogao da se odbrani od tog njenog ljubavnog žara lišenog bilo
kakve logike. Zastenjao je i potražio njene usne, a onda ju je požudno poljubio
izbacivši svu vatru koju je u sebi držao. Pohlepnim i bludnim pokretima ju je
hvatao za zadnjicu, bokove i grudi. Otvorila je svoje usne i velikodušno mu je
predala svoje telo zbog čega je izgubio glavu. Zagrlio ju je i stegao tako snažno
da se ona trgnula i uzdahnula od bola. Malo je popustio stisak i naslonio je svoje
čelo na njeno, teško dišući priljubljen uz njene usne.

146
 Knjige.Club Books

„Ne znam šta da radim“, rekao je. Nikada ranije nije priznao tako nešto.
„Šta želiš?“ prošaputala je. Bilo je to provokativno pitanje, posebno kada je
bila tako čvrsto stisnuta uz njegovo uzbuđeno telo.
Želeo je da nepodnošljivi pritisak u grudima nestane... „Želim da nema ni
prošlosti, ni budućnosti. Želim da mogu da ti kažem...“
„Šta da mi kažeš?“
Nikolas se povukao i pogledao u njeno ozareno lice. Srce mu je zagrmelo od
nečeg nalik strahu. Zgrabio joj je glavu drhtavim rukama i zagledao se pravo u
njene oči. Bila je toliko lepa i toliko njegova. „Ne mogu“, čuo je sebe kako
izgovara.
„Neka se budućnost sama pobrine za sebe“, insistirala je ona. „Neka drugi
budu odgovorni za sebe. Sve što možeš da uradiš je da pokušaš da napraviš dobar
život za sebe sada, sa mnom.“
Nikolas je odmahnuo glavom, pitajući se da li to zaista može biti tako
jednostavno. Nikada nije živeo samo za sebe, a da pri tom nije nosio teret mračne
prošlosti svoje porodice. Šta ako sve to bude odbacio? Gotovo sigurno će se sve
ponoviti - očevo zlostavljanje, bratovljevo ubistvo, njegova korumpiranost. Kako
bi mogao da voli Emeliju, znajući šta će se sve dogoditi?
Ali on je tako silno želeo da bude sa njom i činilo mu se da nema izbora.
Koliko dugo je već pokušavao da negira svoja osećanja? Danima, mesecima,
godinama... i sve je to bilo uzalud. Zašto bi nastavio da pokušava? Nije ga
zanimalo koliku je cenu nosila ljubav prema njoj. Ona je bila vredna bilo čega.
Odjednom je emocionalna uzrujanost počela da jenjava, ostavljajući za sobom
osećaj mira kakav nikada do tada nije iskusio. „Mislim da konačno znam zašto
sam ovde“, rekao je promuklo. „Nisam tu da promenim istoriju svoje porodice,
već da budem sa tobom. Da se prisetim vremena kada sam... želeo da se ovako
osećam.“
„Kako?“ prošaputala je i čvrsto ga je uhvatila za zglobove ruku.
Vid mu se zamaglio i on je sa mukom progutao pljuvačku uprkos tome što
mu se grlo snažno stezalo. „Volim te.“ Pritisnuo joj je usne na čelo, po prvi put u
životu krajnje nežno i ponizno. Preplavilo ga je osećanje čistije i snažnije nego
ikada. „Volim te“, ponovio je ljubeći njene nežne kapke. Nastavio je da joj šapuće
te čudesne reči ne odvajajući usne od njene kože i kose. Izvesno vreme su stajali
stopljeni jedno u drugo okupani svetlošću vatre iz kamina. Nakon toga su prešli
na krevet, iako Nikolas nije mogao da se seti kako su došli do tamo.
Skinuo ih je oboje i privukao je, trudeći se da je pokrije toplim i nežnim
svilenim prekrivačima. Vrhom prsta je ispratio rub njenih senzualnih usana, pravu
liniju nosa i luk riđih gustih obrva. Opreznim pokretima je milovala njegova leđa
i struk. Vrelina njenog dodira izazvala je u njemu divljačko nestrpljenje.
Nežno ju je milovao usnama dok je kolenom klizio između njenih dugih,
svilenkastih nogu razdvajajući ih lagano. Dlanovima je obuhvatio njene grudi sve
147
 Knjige.Club Books

dok joj se vrhovi bradavica nisu stvrdnuli. Emelija je drhtala i molećivo se izvijala
ispod njega, ali je on nastavljao da je miluje mekim i laganim pokretima. Po prvi
put u životu je bio očaran što je konačno mogao da vodi ljubav, da pokaže ljubav
usnama, rukama i telom. Nežno je ljubio svaki centimetar njene kože, od glave do
dugih, vitkih stopala, vraćajući se polako ka riđim kovrdžavim maljama između
njenih butina. Prislonio je usne na najmekši deo, gurnuvši jezik duboko u ljupki
žbunić boje cimeta. Emelija se trgnula od iznenađenja i zadovoljstva, zaplela je
prste u njegovu kosu dok su joj se iz grla otimali strastveni uzdasi. Osetivši da je
dovoljno vlažna i spremna za njega, podigao se i legao preko nje.
Emelija mu je rukama kliznula oko vrata. „Ne znam kako da ti ugodim“,
očajnički je prošaputala. „Šta da radim? Šta bih mogla da ti dam?“
„Sebe. To je sve što želim“, poljubio ju je i pomilovao, terajući je da istražuje
njegovo telo bez zadrške. Kada više niko od njih dvoje nije mogao da izdrži,
pažljivo je ušao u nju, trgnuvši se kada je začuo njen bolni krik. „Žao mi je“,
uzdahnuo je i zastao je zaglavljen u njoj. „Žao mi je što sam te povredio.“
„Ne, ne...“ Obmotala se oko njega i rukama i nogama, privukavši ga bliže i
izvivši se u znak ohrabrenja.
Nikolas je počeo da se pokreće, trudeći se da bude nežan, dok mu je
zadovoljstvo lagano raslo dovodeći ga do ludila. Zaboravio je sve što je ikada bio,
iščezao je u njemu svaki trag prošlosti i budućnosti. U tom trenutku je samo ona
postojala... Emelija... Ema... koja je odagnala svu gorčinu i bes. Duša mu je
napokon bila otključana i po prvi put u životu je osetio šta znači biti srećan.

148
 Knjige.Club Books

Deveto poglavlje

Prošlo je već mesec dana, a Nikolasu su ti zimski dani prolazili kao u snu.
Pružena mu je šansa da ima novi život i da bude neko drugi, a on se sa
iznenađujućom lakoćom snalazio u toj ulozi. Osobine koje su mu oduvek bile
strane, kao što su saosećanje, tolerancija i velikodušnost, sada je doživljavao kao
prirodno stanje svoje ličnosti. Nikome nije zavideo jer je konačno imao sve što je
želeo. Bio je neprestano zauzet održavanjem sastanaka sa trgovcima i sa
upravnicima različitih poseda porodice Angelovski, a povremeno je bio primoran
da provodi večeri u pijančenju sa Petrom i njegovom dvorskom svitom. Ipak,
većinu svog slobodnog vremena se trudio da provodi sa Emelijom.
Supruga ga je očaravala svojom vedrinom i snagom. Vozili bi se saonicama
preko zaleđenih reka, okupljali bi na svom imanju muzičare i glumce da ih
zabavljaju ili bi provodili vreme u miru kada bi joj Nikolas čitao odlomke iz raznih
romana. Vodili su ljubav satima i svako novo iskustvo je bilo bolje od prethodnog.
Nikolas je bio zadivljen koliko ju je želeo i koliko je žudeo za njenom blizinom
nakon toliko samoće. Nikome nije nikada dopustio da ga tako dobro upozna kao
ona. Emelija je imala slobodu da ga zadirkuje, da se poigrava se sa njim i da ima
razne prohteve, a njemu je pričinjavalo zadovoljstvo da joj udovoljava.
Neprestano ju je zasipao poklonima - raznobojnim svilenim haljinama, zatim
od pliša i brokata, raskošnim kaputima ukrašenim čipkom. Bilo je tu i svilenih
čarapa, papuča, kožnih čizama, cipela sa visokim potpeticama u kojima je
ponosna Emelija jedva hodala. Nikolas joj je takođe poklonio kutiju od zlata i
srebra u kojoj su se nalazili češljevi od oklopa kornjače, dijademe ukrašene
draguljima, dijamantske ukosnice i trake za kosu u duginim bojama.
„Ovo je previše“, pobunila se jedan dan Emelija dok su sedeli u salonu sa
Iljom Iljičem, suvonjavim, malim starcem, najboljim juvelirom u Moskvi. „Ne
treba mi više nakita, Niki. Imam više nego što ću ikada stići da nosim.“
„Ne postoji ništa što je previše kada je nakit u pitanju“, protestovao je juvelir,
predstavljajući ispred nje svoju ponudu na crnoj plišanoj tkanini.
„Zašto da ne uzmemo narukvicu?“, predložio je Nikolas uhvativši prstom
svetlucavi crveni kolut.
Emelija je odmahnula glavom. „Imam toliko narukvica da bih mogla da
prekrijem obe ruke do lakata.“
Iljič je pokazao na druge dragocene predmete. „Ogrlica od dijamanata i
ćilibara? Krst od safira za odlazak u crkvu?“

149
 Knjige.Club Books

Nasmejala se i podigla ruke kao da se brani. „Ne treba mi ništa. Stvarno!“

„Princeza zaslužuje nešto posebno“ rekao je Nikolas juveliru ignorišući
negodovanje svoje supruge. „Nešto neobično. Šta si još doneo?“
Uja je skupio izborane usne, pa je počeo da pretura po svojoj torbi. „Hm...
možda bi princeza volela... da, mislim da će joj se ovo dopasti.“ Zavukao je ruku
duboko u svoju torbu i izvukao je više dragocenih figurica koje je brižljivo
rasporedio po stolu.
Emelija je ushićeno uzviknula kada ih je ugledala. „O, kako je ovo divno!
Nikada nisam videla ništa slično.“
Na Nikolasovom licu se pojavio začuđen osmeh. „Ni ja“, rekao je, iako je to
bila laž. Kolekcija životinjskih figurica bila je ista ona koju je poneo sa sobom
kada je bio prognan iz Rusije. Beli labud od korala sa zlatnim kljunom, žaba od
malahita, vuk od ametista sa zlatnim šapama, i među svim tim figuricama - tigar
od ćilibara sa očima od žutog dijamanta.
Emelija je uzela tigra i pažljivo ga je proučila. „Vidi, Niki. Zar nije prelepa?“
„Veoma je lepa“, tiho se složio pogledavši njeno ozareno lice. Skrenuo je
pogled ka juveliru i rekao: „Sve ćemo ih uzeti.“
Emelija se oduševljeno nasmejala i prišla da ga zagrli. „Tako si dobar prema
meni“, šapnula mu je na uvo. „Nateraćeš me da te previše zavolim.“
Prešao je usnama preko njenog mekanog obraza. „Ne postoji ništa što je
previše kada je ljubav u pitanju.“

Uprkos njegovom spokojnom životu sa Emelijom neka zlokobna senka je

počela da se nadvija nad njim. Nikolas je bio svestan da se njegov odnos sa
Petrom, kakav god on nekada bio, sada sveo samo na obično mlako prijateljstvo.
Osećao je izvesno divljenje prema tom čoveku, ali Petrov eksplozivni
temperament, njegova okrutnost i bezrazložna tvrdoglavost sprečavali su
Nikolasa da ga istinski zavoli. A samo ljudi u Petrovoj milosti uspevali su da
prežive ta nesigurna vremena.
Petar je tih dana bio pod ogromnim pritiskom, vodeći rat ne samo protiv
Šveđana već i protiv sopstvenog naroda. On je regrutovao na stotine hiljade
seljaka da protiv svoje volje služe vojsku i grade Sankt Petersburg i tako je
izazivao gnev podanika iz svih slojeva društva. Zavladalo je opšte nezadovoljstvo,
a samim tim i sklonost izdaji, te je mali broj ljudi bio pošteđen Petrove sumnje.
Tajna policija je neprestano tragala za informacijama о svakome ko bi izgovorio
makar i jednu reč protiv cara i vlade. Bog zna koliko je samo nevinih ljudi bilo
optuženo, a potom i pogubljeno nekad čak i bez suđenja, samo da bi drugima
služili kao primer. U Moskvi je svuda vrvelo od intriga i skandala, a Nikolas je
shvatio da je i on sam bio predmet velike mržnje.
„Ljubomora“, rekao je Sidarov, njegov upravnik, kada je Nikolas spomenuo
hladno ophođenje drugih plemića prema njemu. „U njihovim očima vi imate više
150
 Knjige.Club Books

nego što jedan čovek zaslužuje. Ime, bogatstvo, lep izgled...“ Nikolas ga je
prekinuo frknuvši podrugljivo. „Da, veoma lepo izgledate, a oženili ste se takođe
i ženom izuzetne lepote. Stekli ste naklonost cara zbog svojih modernih
prozapadnih ideja, pa zašto bi vas onda bilo ko od boljara voleo?“
„Naklonost cara“, promrmljao je Nikolas. „To mi vredi koliko i kanta
konjskog izmeta.“
„Vaše visočanstvo“, pobunio se Sidarov uplašeno ga pogledavši svojim
čokoladno smeđim očima. „Ne treba tako nešto naglas izgovarati. Ovde i zidovi
imaju uši! Time ćete da dovedete u opasnost sebe i princezu.“
„Već smo u opasnosti“, tiho je rekao Nikolas dodirnuvši jedva vidljivu
modricu na svojoj bradi. Tu modricu je zadobio dan ranije prilikom jednog
sastanka sa Petrom i ljudima koje je car trebalo da imenuje za guvernere novih
ruskih pokrajina. Menšikov je trebalo da bude zadužen za Sankt Petersburg, knez
Golicin za Kijev, Kazanj je trebalo da pripadne boljaru Apraksinu i tako dalje.
Nikolas je razbesneo Petra kada je odbio imenovanje za upravnika
Arhangelske oblasti ne želeći da objasni svoje razloge. Jedan od glavnih razloga
je zapravo bio taj što nije želeo da učestvuje u još većem bogaćenju Vlade. Petar
je od svojih upravnika pre svega želeo da stvore armiju poreznika koji bi cedili
novac od napaćenog stanovništva. Nikolas je znao da će mu ovo odbijanje
funkcije stvoriti velike probleme, ali ipak nije mogao to da prihvati.
Petar se razbesneo i prostrelio je Nikolasa optuživačkim pogledom od koga
se nekolicina prisutnih uplašeno trgla, dok su drugi bezuspešno pokušavali da
prikriju svoje zadovoljstvo. „U redu, imenovaću nekog drugog!“ iskezio se Petar.
„Ali ako smatraš da si slobodan da odbiješ jedan carski zahtev, onda mi makar
možeš reći šta si do sada uradio, ako si uopšte nešto uradio, za moju korist! Reci
mi zašto još uvek nisi ubedio moskovske trgovce da formiraju trgovačke
kompanije?“ Ustao je i prišao Nikolasu, te se nagnuo nad njim i viknuo mu je
pravo u lice. „Ja želim da razvijem industriju, da vidim napredak! Zašto se moj
narod tako sporo menja? Zašto mi ne obezbeđuju dovoljan prihod koji mi je
potreban za rat protiv Šveđana? Želim da odmah čujem odgovore od tebe!“
Nikolas nije promenio izraz lica, nije se čak ni trgnuo pred carevim urlanjem
koje je paralo uši dok su mu iz ogromnih usta izletale kapljice pljuvačke. Nekako
je smogao snage da mirno odgovori. „Pronašli ste sve moguće izvore prihoda i
isušili ste ih, baćuška. Vaši poreznici su oteli i poslednju kopejku ovom narodu.
Uveli ste poreze na sve, od poreza za rođenje, preko poreza na brak, pa do vode
za piće. Postoji čak i porez na brkove, koliko god to smešno izgledalo.“
Nikolas je zastao jer je shvatio da je u sobi zavladala grobna tišina. Peterove
oči su se pretvorile u dve sante leda. Niko nije mogao da veruje da će se Nikolas
usuditi da caru kaže istinu. „Povrh toga“, nastavio je on mirnim tonom,
„zahvaljujući državnom monopolu koji ste stvorili cena robe je pet puta veća od
njene prave vrednosti. Ljudi ne mogu da sahranjuju svoje mrtve kako dolikuje jer
su kovčezi preskupi. Seljaci ne mogu da kupe ni so za svoju trpezu. Alkohol,
151
 Knjige.Club Books

krzno, pa čak i karte za igru su preskupi. Pod ovakvim uslovima trgovci ne mogu
pristojno da zarade. Oni su ogorčeni i nemaju više da daju.“
„Cenim tvoju iskrenost.“ Rekavši to Petar ga je udario pesnicom posred vilice,
od čega Nikolas umalo nije pao na pod. „А ovo je bilo za tvoju drskost.“
Careva želja za napretkom bila je u savršenom skladu sa njegovim zapadnim
idealima, ali njegovi metodi da dođe do toga nisu bili. Nikolas je nekoliko puta
trepnuo da bi odagnao tačkice koje su mu se pojavile pred očima, a onda se
potrudio da se uspravi. Čuo je neobičnu zvonjavu u ušima i bes je počeo da ga
obuzima, pa je poželeo da mu uzvrati. Međutim, podizanje makar i jednog prsta
na cara značilo bi automatsko potpisivanje sopstvene smrtne kazne.
Nikolas se polako podigao na noge. „Hvala na lekciji“, rekao je. „Sada znam
koja je nagrada za izgovaranje istine.“ Prisutni su zapanjeno udahnuli zbog ove
drske izjave, a onda su ga svi, uključujući i Petra, u tišini ispratili pogledom dok
je izlazio iz sobe.
Nikolas je još jednom dodirnuo bolno mesto na bradi i mrko se osmehnuo dok
je Sidarov zabrinuto nastavio da govori. „Ali, Vaše visočanstvo, car je navikao
svakoga da udara. To je njegov stil ponašanja. Pa, udario je i samog Menšikova
jednom u ovoj kući, tako jako da je počeo da krvari! To za cara ništa ne znači.
Ljudi koji su mu bliski moraju da snose posledice kada on pobesni - to ste oduvek
znali.“
„Znam, ali njegov bes ima prokleto jak desni kroše“, promrmljao je Nikolas.
„Modrica će uskoro nestati.“ Sidarov se namrštio. „Molim vas, prinče
Nikolaju, morate se potruditi da ovo zaboravite.“
Nikolas je bio spreman da pokuša pre svega zbog Emelije, a onda i zbog sebe.
Kasnije te noći, kada je otišao u sobu koju su on i Emelija delili, zatekao ju je
kako sedi za malim stolom okružena ogledalcima okrenutim jedni prema drugima.
U sredini je gorela jedna sveća. Nežna i kolebljiva svetlost sveće se protezala do
senovitog zida iza njenih leđa, obasjavajući ikonu svetog Ilije i čineći da crvena
boja na njoj deluje kao da gori.
Nikolas je zastao na vratima i posmatrao svoju ženu. „Šta radiš?“ upitao je.
Emelija se trgnula, a onda mu se osmehnula. „Nisam te čula kada si ušao!“
Usmerila je svoju pažnju ponovo na ogledala. „Pokušavam da proreknem našu
budućnost. Gledaću u ogledala dok mi jedno od njih ne otkrije našu sudbinu. Ako
posle nekog vremena ništa ne budem videla, onda sam mislila da istopim sveću u
činiji sa vodom, gde će vosak formirati oblik koji će nam dati odgovor.“
Nikolas je zatvorio vrata i prišao joj, a onda joj je nežno zagladio nemirni riđi
uvojak. „Da li stvarno veruješ u te stvari?“
Ona ga je ozbiljno pogledala. „O, da, ovom tehnikom se veoma precizno
proriče budućnost. Zar zapadnjaci ne veruju u proricanje sudbine?“
„Neki verovatno veruju. Ali većina njih više veruje u nauku nego u magiju.“

152
 Knjige.Club Books

„U šta ti veruješ?“
Pomilovao joj je vrat. „Verujem i u jedno i u drugo.“ Odvukao ju je od stola
i okrenuo prema sebi. „Zašto se brineš za našu sudbinu, malena?“
Nežno je dodirnula vrhovima prstiju modricu na njegovom licu. „Caru se ne
dopada to što si oženjen mnome. Svi to znaju.“
Stegao je vilicu. „Da li se neko usudio da ti kaže bilo šta...“
„Čujem kako šapuću kad god izađemo. Mislim da su se Menšikov i njegovi
prijatelji pobrinuli da prošire vest о tome ko sam ja. Loše je za tvoju reputaciju da
imaš ženu kao što sam ja.“
„Dođavola sa svima njima“, grubo je rekao i poljubio je.
Emelija se okrenula posle nekoliko trenutaka. „Ponekad poželim...“ Sagnuo
je glavu ka njenom vratu i počeo da je ljubi. „Šta želiš, rujška?“
„Da ceo svet nestane i da ostanemo samo nas dvoje.“
„Ja mogu da učinim da ceo svet nestane“, promrmljao je, nežno protrljavši
svoje usne о njene.
Emelija se malo odmakla i zabrinuto ga je pogledala svojim plavim očima.
„Ne bih volela da izazovem nevolju. Želim samo da ti pružim utehu i mir.“
„Daješ mi mnogo više od toga“, rekao je Nikolas, zavukavši ruku ispod
njenog plišanog ogrtača. „Zahvaljujući tebi osećam stvari koje nikada nisam
mogao da zamislim da ću osetiti. Volim te više od svog života, rujška.“ Rukom
je obuhvatio njenu dojku, a njeno disanje se ubrzalo i ona se privila uz njega
molećivo zastenjavši. Trijumfalno ju je povukao za sobom u krevet, sa namerom
da joj pruži zadovoljstvo koje će joj izbrisati i najmanju zabrinutost, pa makar i
na kratko.

***

Svestan da su Emelijine sumnje u vezi sa Menšikovim verovatno bile tačne,

Nikolas je počeo da smišlja kako da se suoči sa njim na najbolji mogući način.
Čudnim spletom okolnosti, slučajno su se susreli u knjižari, gde su se u
popodnevnim časovima uglavnom okupljali učeni ljudi u Moskvi. Uzevši sa
police neke ruske prevode stranih knjiga, Nikolasa je obuzela neobična hladnoća,
te se okrenuo i iza sebe zatekao Menšikova, udaljenog nekoliko koraka.
Menšikovljeve plavo-zelene oči bile su hladne poput reptilskih kada se
osmehnuo u znak pozdrava. „Dobar dan, prinče Angelovski. Jesi li našao nešto
zanimljivo za čitanje?“ Pokazao je na jednu knjigu. „Preporučujem ovaj izveštaj
о slavnim dostignućima cara.“
Nikolas ga je netremice posmatrao. „Znam sve što treba da znam о toj temi.“

153
 Knjige.Club Books

„Možda bi trebalo to ponovo da pročitaš, da bi se podsetio Petrove veličine?

A da ne spominjem sve što je učinio za tebe, kao i za sve nas ostale. Znaš, on i ja
smo baš jutros о tebi razgovarali.“
„I?“, upitao je Nikolas zgrčivši mišiće.
„izgleda da je Petar razočaran u tebe. Polagao je tako velike nade u tebe, a ti
si to protraćio. Nisi prihvatio vojno imenovanje, a onda si odbio svoju građansku
dužnost da preuzmeš namesništvo u Arhangelskoj oblasti... pa si čak odlučio da
se oženiš ćerkom jednog izdajnika.“
„Ni reč da nisam čuo о njoj“, upozorio je Nikolas, a oči su mu preteći sevnule.
Menšikov je nastavio malo prigušenijim tonom. „Da li ti je pričala о svom
ocu, Vasiliju? Saznao sam dosta о njemu od jednog našeg zajedničkog prijatelja,
šefa Tajne službe. Vasilij je zaista bio jedan od vojnika Strelaca, istih onih koji
su kovali zaveru protiv Petra još od njegovog rođenja i koji su ubili članove
njegove porodice. Trebalo je da mu čuvaju život, a umesto toga su pokušali da
mu ga oduzmu. Car ih je nazivao ‘začetnici zla’. Otac tvoje žene je bio poznat po
moćnim govorima о preuzimanju prestonice, likvidaciji svih boljara i vraćanju
careve sestre Sofije na presto. Vasilij je imao običaj da drži zapaljive izdajničke
govore, a bio je poznat i po svojoj riđoj kosi... što je navelo ljude da ga nazovu
crvenim đavolom. Sećaš li se kada su Strelci krenuli na Moskvu pre osam godina?
Vasilij je bio veoma istaknut član te pobune. Naravno, uhapšen je i umro je usled
mučenja u tamnici. Međutim izdaja Strelaca nikada neće umreti u carevom
sećanju. I svaki put kada bude video tebe i tvoju riđokosu ženu, Petrovo srce će
se sve više hladiti prema tebi. Emelija je loš izbor za tebe u političkom smislu. Da
sam na tvom mestu, otarasio bih je se.“
Nikolas više nije mogao da se kontroliše. Poleteo je na njega i gurnuo ga uza
zid stegnuvši ga rukama oko vrata. „Možda ću se samo tebe otarasiti.“
Ljudi u radnji su ih zapanjeno pogledali, a Menšikov je prebledeo od
pomešanog straha i besa u isto vreme. „Skidaj ruke sa mene“, prosiktao je.
Nikolas ga je poslušao, pustivši ga lagano. „Dosta mi je tračeva i glasina koje
si toliko marljivo širio po celoj Moskvi“, promrmljao je on. „Ako budem čuo još
neke klevete na račun mene ili moje žene, odgovaraćeš za to.“
Menšikove usne su se razvukle u zloban osmeh. „Prekasno je da popravljaš
svoju reputaciju, moj arogantni prijatelju. Tvoja zvezda se već ugasila. Više nisi
u Petrovoj milosti jer si stavio svoj ponos i privatan život ispred njegove
naklonosti. Zar ne vidiš da je sve ovo jedna igra? Odbio si da igraš... i sada si
izbačen iz nje.“
Menšikov je bio u pravu, pomislio je Nikolas sa jezom. Ako nije bio voljan
da udovoljava carevim hirovima, onda nije imao pravo ni da očekuje Petrovu
naklonost.

154
 Knjige.Club Books

Zima je zavladala Rusijom u svojoj punoj snazi. Vazduh je postao toliko

hladan da su se promrzline javljale svima koji bi se zadržavali napolju duže od
nekoliko minuta. Niko se nije usuđivao da izađe napolje, a da nije uvijen u debelo
zečije ili samurovo krzno. Velike kaljeve peći u vili Angelovski su prijatno
zagrevale sve prostorije, dok su se ukućani dodatno utopljavali pijući vreli čaj,
toplu čokoladu ili kuvano vino. Predstojeće božićne praznike su po običaju pratile
svečane zabave i igranke, i koledari koji su pevali na ulicama. Maleni medenjaci
ili takozvani prjaniki, pekli su se u svim domaćinstvima i nudili su se gostima.
Obuzeta prazničnim raspoloženjem, Emelija je insistirala da je Nikolas
odvede na ledeno brdo koje je bilo napravljeno za zabavu dece, ali i odraslih. Bio
je to džinovski drveni tobogan prekriven ledenim blokovima. Ljudi su se peli na
vrh tobogana od skoro dvanaest metara, a zatim se svojim drvenim sankama
spuštali niz njega zapanjujućom brzinom smejući se i vrišteći od uzbuđenja.
„Hoćeš da se spuštaš niz ovo?“ nevoljno je upitao Nikolas dok ga je Emelija
molila i vukla za sobom.
„Da, da, to je najlepši osećaj. Jesi li se ikada spuštao niz brdo?“
„Da, kada sam bio mali dečak.“
„U tom slučaju je dosta vremena prošlo!“
Na silu ga je odvukla do visoke naprave i nagovorila je nekoga da im pozajmi
obojene drvene sanke. Popeli su se stepenicama do platforme na vrhu, gde im je
vetar snažno zviždao oko glave.
„Zažaliću zbog ovoga“, promrmljao je Nikolas gledajući sanke kako jure niz
dugu, neverovatno strmu padinu.
Emelija mu je pokazala na sanke značajno. Oči su joj blistale od ushićenja.
Nikolas je zastenjao i poslušao je, te se smestio na zadnji deo ispruživši noge.
Emelija je sela između njegovih nogu, ukočena od uzbuđenja. Ljudi koji su čekali
iza njih veselo su im pomogli da se pokrenu, gurnuvši zadnji deo sanki.
Hladan i oštar vazduh je jurnuo u Nikolasova pluća, onemogućivši mu za
trenutak da udahne. U ušima mu je zabrujalo od oštrog zvuka klizanja sanki po
ledu. Telom im je prostrujao uzbudljiv osećaj brzine koja se još više razvila kada
su prešli polovinu ledenog tobogana. Emelija se smejala i vrištala, snažno se
naslonivši na njega dok su sve brže i brže jurili po ledu. A onda su stigli do
podnožnja, gde je bio posut pesak kako bi usporio sanke.
Nikolas je nogama zakočio, a Emelija se i dalje glasno smejala srušivši se na
njega. Izvila se kako bi mu poljubila vetrom sprženo lice, nespretno ga zagrlivši
kao neko neposlušno štene. „Želim još jedan spust!“ zavapila je.
Nikolas se nasmejao i snažno je poljubio, „jednom mi je bilo sasvim
dovoljno.“
„Oh, Niki!“ Sa mukom je ustala i zagrlila ga dok se podizao. „Pa, možda je
tako najbolje. Plašila sam se da će mi suknja završiti preko glave.“

155
 Knjige.Club Books

„Kasnije ćemo ponoviti“, obećao joj je, onjušivši joj hladan obraz, a ona ga
je u šali odgurnula od sebe.

Te noći održana je božićna zabava u domu kneza Golorkova. Kad su ušli u

veliku balsku dvoranu, Emelija se osmehnula Nikolasu prisetivši se onog
popodneva kada ju je izabrao među pet stotina žena. „Ova prostorija sada izgleda
drugačije“, rekla je Emelija.
„To je zbog božićnih ukrasa“, odgovorio je Nikolas gledajući u ukrase od
crvenog pliša uvezane cvećem i zlatnim trakama koji su prekrivali zidove. Dugi
stolovi bili su ukrašeni jelovim grančicama, a na njima su se nalazili tanjiri sa
pecivom, suvim jabukama i drugim voćem, kao i više različitih vrsta orašastih
plodova. Na drugom stolu su se nalazili samo medenjaci sa glazurom, koji su bili
napravljeni u obliku svih važnih objekata u Moskvi, uključujući Kremlj i hram
Svetog Vasilija Blaženog sa mnoštvom raznobojnih kupola. Aromatični i prijatni
miris đumbira mešao se sa mirisom voska i borovine.
Uplašena količinom zvanica, Emelija je nervozno stezala svoju suknju.
„Izgledam kao seljanka u pozajmljenoj garderobi. Da si mi bar dozvolio da stavim
puder na lice...“
„Veličanstvena si“, prekinuo ju je Nikolas prešavši usnama preko zlatnih
pegica na njenom obrazu.
To je bilo tačno, Emelija nije ličila na plemkinju uprkos svojoj raskošnoj
odeći. Ostale žene na zabavi bile su blede sa napuderisanim licima, krhke građe i
mlitavih pokreta. Emelija je delovala izuzetno živo u odnosu na njih kao svitac
među moljcima. Raskošna riđa kosa joj je bila podignuta u visoku punđu ukrašenu
biserima, sa nekoliko puštenih lokni. Nosila je plišanu haljinu u plavoj boji
zahvaljujući kojoj su joj oči dolazile do izražaja blistajući poput safira. Četvrtasti
izrez obrubljen plavom čipkom isticao je njeno bujno poprsje, a korset joj je
savršeno oblikovao tanak struk. Nikolas je bio opčinjen živopisnom lepotom svoje
supruge, a sudeći po zadivljenim pogledima, i svaki drugi muškarac na zabavi.
Uživajući u njegovom zadivljenom pogledu, Emelija je otvorila lepezu i
koketno ga je pogledala preko njene ivice. „Znam na šta misliš kada me tako
gledaš“, tiho mu je rekla. „Hoćeš da me odvedeš u krevet.“
„Uvek na to mislim.“
Potapšala se po svom korsetu. „Zavezana sam sa toliko traka da večeras nećeš
moći da dopreš do mene.“
Nasmejao se i prešao je prstima preko njenih. „Naći ću način, veruj mi.“
Njihovo zadirkivanje je prekinuo dolazak cara. Žamor i uzbuđenje koji su
obično pratili Petrovo pojavljivanje ovog puta su bili mnogo izraženiji nego inače.
Zapitavši se šta je moglo da izazove pometnju, Nikolas je pogledao u gomilu koja
se okupila oko cara i njegove svite. Ugledavši Petra Nikolas je iznenađeno
odmahnuo glavom, dok je Emelija glasno udahnula.

156
 Knjige.Club Books

Za razliku od svih zvanica obučenih u svečane toalete, car je nosio

jednostavnu seosku odeću, crvenu tuniku, široke sive pantalone i filcane čizme sa
vezom.
„Zašto?“, upitala je Emelija zbunjeno.
Nikolas je muklim tonom odgovorio, ne gledajući je. „To je jedna najobičnija
neukusna šala. Ruga se seljacima što se žale na njegovu politiku.“
Gosti su počeli da se smeju i aplaudiraju dok je Petar izvodio smešni narodni
ples, vrteći se oko sebe kako bi svi videli njegov kostim.
„To je užasno“ rekla je Emelija pocrvenevši od stida i besa.
Nikolas nije znao kako da reaguje, pa je usredsredio svoj pogled na šareni
parket ukrašen sedefom, žarko se nadajući da će se car uskoro umoriti od ovog
glupiranja.
„Izgleda da ne cenite Petrovu duhovitost“, začuo se jedan muški sladunjavi
glas nedaleko od njih.
Nikolas je skupio obrve pogledavši u Aleksandra Menšikova. „Ako to tako
želite da nazovete“, rekao je tiho uputivši čoveku preteći pogled. U ponašanju
Menšikova postojalo je neko zlonamerno likovanje što je Nikolasa činilo
nervoznim.
Menšikov se teatralno okrenuo ka Emeliji. „Kako ste Vi, princezo?“
„Vrlo dobro, hvala vam“, rekla je odbijajući da ga pogleda.
Nikolas je uhvatio svoju ženu za lakat i krenuo da je odvede odatle. „Izvini
nas, Menšikove...“
„Ne još“, promrmljao je Menšikov. „Imam vesti za tvoju lepu ženu. Sada
možda nije pravi trenutak da se to saopšti... ali na kraju krajeva nikada nije dobro
vreme za ovakve vesti.“
Nikolas je pogledao Emeliju, koja mu je uzvratila zbunjeno odmahujući
glavom.
„Izgleda da ste se raspitivali, princezo, о svojoj porodici - da budem precizniji,
о svom ujaku i bratu, koji su poslati da rade u Sankt Petersburgu.“ Menšikov je
naglašavao reč „princeza“ na podrugljiv način.
Nikolas je zurio u Emeliju. Šta se dođavola dešavalo? Nije mu govorila ništa
о tome da želi da pronađe svog ujaka i brata - nijednom rečju nije pokazala svoju
zabrinutost. Sidarov je takođe о tome ćutao.
Emelija je pokajnički pocrvenela i prigušenim glasom objasnila. „Ja...
zamolila sam Sidarova da pokuša da sazna kako su mi ujak i brat. Nisam dobila
vest о njima otkako su poslati da grade kuće i crkve u Sankt Petersburgu. Želela
sam da ih pronađem i obavestim ih о svojoj udaji, i...“ Uplašeno je zastala i
pogledala u Menšikovo lice.
„Zašto nisi zatražila pomoć od mene?“, upitao je Nikolas.
„Ne znam“, rekla je tužno.
157
 Knjige.Club Books

Menšikov se zadovoljno osmehnuo zbog nemira koji je uneo. „Očigledno je

potrebno izvesno vreme kako bi se izgradilo poverenje u jednom braku. U svakom
slučaju, vaš sluga Sidarov nije uspeo ništa da sazna. Nedavno su me obavestili da
pokušava da dođe do nekih informacija, pa sam odlučio da sam sprovedem istragu
- naravno, sa ciljem da vama učinim uslugu.“ Zatim je duboko i tobože tužno
uzdahnuo. „Vaš ujak i brat su imali sreće da ih u isto vreme dočeka ista sudbina,
iako je šteta što su tom prilikom stradali. Radili su jedan pored drugog kada se na
njih obrušio zid. Obojica su na mestu poginuli. Međutim život mora da se nastavi
za nas koji smo ostali živi, zar ne?“
„Odlazi odavde“, povikao je Nikolas na Menšikova, „da te ne bih ubio.“
Menšikov se odmah povukao, ali je ipak ostao veoma blizu njih i nastavio
pažljivo da ih posmatra.
Emelija je čvrsto stezala lepezu u rukama dok joj je celo telo podrhtavalo.
„Ne možemo da znamo da li je to zaista istina“, promrmljao je Nikolas,
zagrlivši je oko struka.
„Istina je.“ Suze su joj nekontrolisano potekle niz lice. „Predosećala sam da
će im se nešto dogoditi. Sada više nemam nikoga.“
„Imaš mene.“ Nikolas ju je utešno pomilovao po ramenima i leđima. Bio je
zabrinut za nju, ali je takođe bio svestan i situacije u kojoj su se nalazili, kao i
opasnosti kojoj su u tom trenutku bili izloženi. „Tiho, rujšenka, ljudi nas slušaju.“
„Nijedan od njih dvojice nije želeo da ide tamo“, plakala je. „Mogli su da
ostanu na selu, da žive sa svojim porodicama i mirno ostare. Mrzim cara što ih je
naterao protiv njihove volje da odu u Sankt Petersburg! To je uradio i hiljadama
drugih ljudi. Nema prava da se sada ruga seljacima koje je toliko toga lišio...“
Nikolas ju je uhvatio za nadlakticu i snažno ju je stegnuo. „Tiho. Moraš da
ućutiš sada.“ Klimnula je glavom, trudeći se da suzbije suze i nalet ogorčenosti.
Međutim šteta je već bila načinjena. Nikolas je to odmah shvatio po
Menšikovom zadovoljnom osmehu i zaprepašćenim izrazima ljudi koji su ih
okruživali. Petar je sa svog mesta u balskoj dvorani primetio komešanje i
smrknuto ih je pogledao naslutivši о čemu se radi.

Emelija je bila u stanju šoka, pa nije uspevala ništa da primeti od sopstvene

tuge. Poslušala je Nikolasa i bez reči je krenula sa njim kući. U saonicama se
privila uz njega kao neko uplašeno dete. Nikolas ju je čvrsto grlio, povremeno joj
šapućući neke utešne reči i ljubeći je u kosu. Osećao se poraženo i činilo mu se
da je sve u njemu utrnulo.
Pomislio je kako su od početka bili osuđeni na propast. Ćerka jednog
pobunjenika i carev savetnik nisu dugo mogli da opstanu kao par. Ipak, da je
mogao sve ispočetka da uradi, opet bi se oženio njom.
Nije bio budala i znao je da ga prijateljstvo sa Petrom više nije štitilo. Nakon
večerašnjeg događaja, Emelija će uskoro biti prisilno odvedena u Kremlj gde će
158
 Knjige.Club Books

biti podvrgnuta ispitivanju о svojoj prošlosti i političkim uverenjima - što će

najverovatnije uključivati i neki oblik mučenja. Nikolas je bio spreman pre sam
da je ubije nego da dozvoli da se to dogodi. Postojala je mogućnost da je Emelija
u drugom stanju. Stoga je morao da pronađe način da bude bezbedna, čak i ako
on sam ne bude bio u stanju da je zaštiti.
Pomisao na bebu - njegovo dete - ispunila je Nikolasa strepnjom. Malo,
savršeno biće, sva nada i nevinost sadržani u jednom bespomoćnom zamotuljku...
„Gospode bože“, tiho je prošaputao, prvi put pomislivši na Džejkoba. Njegov
sin, sam, nevoljen i ostavljen u budućnosti, kome je potrebna očeva zaštita...
„Bože moj, kakvu sam grešku napravio.“ Nikada sebi nije dozvolio da gaji bilo
kakve emocije prema svom vanbračnom detetu i odjednom je poželelo da zagrli
dečaka, da ga uveri da je bezbedan i da negde pripada.
Nikolas je poljubio svoju ženu u slepoočnicu, provukavši usne kroz njene riđe
uvojke kao da joj ćutke utiskuje određene reči u kožu. Ako se ponovo sretnemo u
budućnosti, iskupiću se i tebi i njemu. Voleću vas oboje, kunem ti se.
Kada su stigli kući, Nikolas se zadržao u predvorju da bi obavestio Sidarova
šta se dogodilo. Upravnik je prebledeo od straha i kajanja. „Vaše visočanstvo,
nisam nameravao da izazovem nevolju...“
„U redu je“, rekao je Nikolas. „Ti si samo pokušavao da služiš mojoj ženi.
Osim toga, do ovoga bi došlo bez obzira na sve. Sve je u božjim rukama, Fjodore.“
„Ali šta će sada biti?“
„Verujem da će uskoro doći po nas“, odgovorio je Nikolas, osetivši da se
Emelijino telo pored njegovog ukočilo. Zadrhtala je i pogledala ga je zapanjeno.
On je pak zadržao svoju pažnju na Sidarovu. „Slušaj me, Fjodore. Pomoći ću sada
svojoj ženi da spakuje stvari, a onda želim da odmah pođeš sa njom. Odvešćeš je
u Novodevični manastir, da li si razumeo? Isti onaj gde je careva sestra Sofija
prognana. Tamo će Emeliji pružiti utočište.“ Nikolas se okrenuo ka svojoj ženi.
„Moći ćeš da odeš odande tek kada bude bilo bezbedno. Sidarov će ti pomoći da
pronađeš neko pristojno mesto za život na selu.“
Emelijino lice je bilo užasnuto. „Ne“, prošaputala je. To je bila jedina reč koju
su njene drhtave usne mogle da izgovore.
Nikolas je pogledao u Sidarova. „Učinićeš ono što sam ti tražio?“ Sluga je
klimnuo glavom i otišao ispustivši neki neodređeni zvuk.
Emelija je izbezumljeno govorila dok ju je Nikolas odvodio na sprat. „Niki,
molim te, nemoj me slati odavde! Ovo nije neophodno...“
„Ako se ispostavi da nije bilo neophodno onda ću doći u manastir po tebe.“
Držao je ruku na njenim leđima. „Ali mi smo ipak u nevolji, rujška. Želim da
budeš bezbedna.“
Počela je da plače dok se polako pela uz stepenice. „Kamo lepe sreće da nisam
tražila od Sidarova da pronađe moju porodicu...“

159
 Knjige.Club Books

„To nema nikakve veze sa ovim. Imam neprijatelje koje predvodi Menšikov
i oni su uticali na cara da se okrene protiv mene. Možda im je moj brak sa tobom
malo olakšao stvari, ali to bi se pre ili kasnije dogodilo. Sudbina je takva,
Emelija.“ Preplavio ga je talas poricanja i čežnje, ali je uspeo da se iskontroliše
kako bi pomogao svojoj ženi da prihvati ono što će se dogoditi. U suprotnom bi
ona zauvek samu sebe krivila.
„Neću da idem nigde bez tebe“, rekla je Emelija tihim glasom. „Ne možeš me
naterati da odem.“
„Kakvu bi ti korist to donelo?“ upitao je tiho. „Biću u mogućnosti sve da
podnesem dokle god znam da si dobro. Postoji velika mogućnost da smo do sada
već začeli dete. Da li bi u tom slučaju izložila našu bebu riziku?“ Po načinu na
koji je uzdahnula shvatio je da joj to nije palo na pamet. „Ako si trudna, beba će
biti u opasnosti. Kao potomak osumnjičenog izdajnika, a posebno kao naslednik
titule i poseda Angelovskih, on će svima biti meta. Niko ne srne da zna za njega,
pa čak ni ostatak porodice, sve dok ne poraste dovoljno da može da se zaštiti...“
„Zašto tako govoriš?“ prasnula je ljutito plačući. „Ako pokušavaš da me
uplašiš, i te kako si uspeo u tome! Žao mi je zbog svega što sam uradila - žao mi
je što sam ikada ušla u tvoj život i uništila ga!“
„Ne, ne...“ Nikolas ju je uvukao u sobu i zatvorio vrata. Čvrsto ju je zagrlio.
„Nikada nemoj to da govoriš. Ti si jedino biće koje daje smisao mom životu.
Emelija. Nemoj da žališ što me voliš.“
Emelija ga je plačući još jače stegla uz sebe.
„Moramo da spakujemo tvoje stvari“, rekao je Nikolas posle nekoliko
trenutaka. „Nemamo vremena...“
Okrenula se ka njemu i pritisnula je svoje usne sa ukusom suza na njegove.
Misli su mu se raspršile poput lišća na vetru i on joj je nehotice odgovorio snažno
priljubivši njene grudi uz svoje. Tek tada je shvatio koliko mu je srce brzo udaralo
još od božičnog bala. Plašio se za nju, ali i trenutka kada će morati da se rastane
od nje. Obuhvatio joj je lice rukama, uživajući u pogledu na njenu odlučnu bradu
i blago istaknute jagodice. Njeni prsti su očajnički stezali njegov debeli plišani
kaput. „Samo još jednom“, rekla je blistavih očiju. „Molim te... ako je to poslednje
što mogu da dobijem od tebe.“
„Emelija“, odmahnuo je glavom, ali kada ju je pogledao u oči, njegova
odlučnost je istog trenutka nestala i on ju je svom silinom zagrlio. Nestrpljivo je
počela da ga miluje po leđima i bokovima, a svojim ubrzanim dahom mu je
zagrevala kožu.
Nikolas je prekinuo poljubac i počeo je da je skida sa neuobičajenom žurbom,
pokidavši joj kopče koje nije uspevao dovoljno brzo da otkopča. Rastvorio joj je
korseti Emelija je izdahnula od olakšanja. Kada je Nikolas počeo da skida svoju
odeću, Emelija mu je pomogla da svuče belu košulju preko glave. Spustila je usne
na njegove glatke grudi, a onda je počela da mu ljubi i liže vrat sve dok je Nikolas

160
 Knjige.Club Books

nestrpljivo nije povukao u krevet. Izvukao je ukosnice i ukrase iz Emelijine kose

koja se rasula po njemu kao vatreni talas.
Minuti su nemilosrdno odmicali dok su se njih dvoje dodirivali i ljubili
mahnitim intenzitetom. Nisu im bile potrebne nikakve reči, ni misli, vodila ih je
zajednička rešenost da se izoluju od ostatka sveta što duže budu mogli. Nikolas je
svojim toplim rukama grejao Emelijinu hladnu kožu, klizeći dlanovima od njenih
rebara do tankog struka. Izvila je svoje telo predajući mu se poluzatvorenih očiju.
Osetio je da mu se ud snažno ukrutio i počeo da pulsira od preterane želje za njom.
Kada više nije mogao da izdrži, uhvatio ju je za bokove i utonuo u nju. Njegovu
muškost je dočekala njena topla i vlažna unutrašnjost. Počeo je kratkim i površnim
pokretima, a onda ih je sve više produbljivao da bi se na kraju snažno zario u nju
što je dublje mogao.
Nikolas je držao svoje lice tik iznad njenog ne skidajući pogled sa nje, sve
dok se nije potpuno izgubio u plavetnilu njenih očiju.
„Moja riđokosa lepotice, sa tobom sam spoznao pravu sreću.“ Grlo mu se
steglo od tuge i čežnje za njom. „Obećaj mi da ćeš me se setiti ako se ikada ponovo
budemo sreli.“
„Kako bih mogla da te se ne sećam?“ upitala ga je zbunjeno.
Nastavio je da se pomera u njoj, a ritam njegovih pokreta ju je naterao da
zaječi od sladostrašća. „Reci mi da me voliš.“
„Volim te Niki, i uvek ću te voleti.“ Emelija je to nastavila da ponavlja
utiskujući mu te reči u vrat, vilicu i kožu, a onda ga je podstaknuta strastvenom
olujom još jače povukla ka sebi obujmivši ga i rukama i nogama. On više nije
mogao da se suzdrži i pustio je da ga savlada razorni vrhunac.
Nikolas je poželeo da zaspi u njenom naručju i prepusti se blaženom spokoju,
ali je umesto toga se sa mukom odvojio od nje ustavši iz toplog kreveta. Zadrhtao
je od hladnoće koja je vladala u prostoriji i brzo se obukao.
Emelija je mirno ležala prateći pogledom svaki njegov pokret. Nikolas je
otvorio orman i pretražujući po njenim haljinama izvukao je jednu jednostavnu
crnu od pliša, zatvorenu sa dugim rukavima.
Tada se začuo njen tužni glas iz kreveta. „Da li ću morati da nosim monašku
odeždu kada budem boravila u manastiru?“
Nikolas se osmehnuo. „Gospode, ne.“ Doneo je haljinu do kreveta i prebacio
je preko zgužvanih čaršava, a onda je zadivljeno pogledao u njenu poluobnaženu
figuru, duge noge, bujnu riđu kovrdžavu kosu i ljupke usne koje bi čak i jednog
sveštenika navele na greh. „Ti nikada ne bi mogla da izgledaš kao monahinja,
rujška, šta god da obučeš.“
Ona se pridigla držeći prekrivač na svojim grudima. „Šta će se sa tobom
dogoditi?“ tiho je upitala.
Nikolas je ćutao, ne znajući šta da joj odgovori.

161
 Knjige.Club Books

„Oni će te ubiti, zar ne?“, pitala je. „Žrtvovaćeš se zbog mene i zbog onoga
što sam izjavila.“
„Ne“, brzo je odgovorio i seo na krevet privukavši ka sebi njeno nago telo.
„Ti nećeš biti kriva ni za šta što se bude dogodilo. Ja sam bio taj koji je ceo život
pravio greške pre nego što je tebe upoznao.“
„Neću da dopustim da umreš zbog mene.“ Zaplakala se ostavljajući mokre
tragove na skupocenoj tkanini njegovog dubleta.
„Kad smo već kod toga, ja sam spreman da hiljadu puta za tebe umrem“,
prošaputao je.
„Molim te, dozvoli mi da ostanem sa tobom“, molila ga je trudeći se da ga
grli što je snažnije mogla dok je on pokušavao da se odvoji od nje.
Nikolas joj je dao znak da obuče haljinu, a onda je prišao kaljevoj peći koja
ih je slabašno grejala, te je spustivši ruke na njenu mlaku površinu, preko ramena
grubo dobacio: „Obuci se, Emelija, nemamo još mnogo vremena.“ Trudio se da
se ponaša distancirano i poslovno dok joj je pomagao da spakuje malu torbu sa
ličnim stvarima i kozmetikom. Pogledavši kroz prozor, video je da su
pripremljene saonice već čekale ispred kuće.
Okrenuo se ka Emiliji i video da je glavu prekrila belom čipkastom maramom
koju joj je on poklonio. Zaklonila je veći deo lica, pa su joj se nazirale samo sjajne
oči i obrisi drhtavih usana.
Nikolasa je pogađala činjenica da ga je jedna žena proganjala kroz više života.
U glavi je počeo da mu se smenjuje njen lik u raznim situacijama; dok svojim
nogama u ljubavnom zanosu čvrsto steže njegov struk, dok se probija kroz snežne
ulice obučena kao beskućnica, dok sedi u kupatilu mokre kose i kao Ema sa
svojim očaravajućim osmehom, pa zatim dok se žučno raspravlja, a onda i kako
ulazi u kuću obučena u mušku odeću... Voleo ju je u svakom mogućem izdanju,
a već ju je dva puta izgubio.
Emelija ga je uhvatila za ruku snažno ga je stegla. Ne ispuštajući joj ruku,
Nikolas je podigao njenu torbu i poneo je sa sobom, te su zajedno izašli iz sobe.
Sidarov je čekao kod ulaza. Kosa mu je bila neuobičajeno neuredna, a lice
bledo. U rukama je držao jedan Emelijin ogrtač tamno plave boje. „Sve je
spremno, Vaše visočanstvo.“
„Odlično.“ Nikolas se približio upravniku. „Nemoj da dozvoliš da je se
dočepaju“, veoma tiho je rekao tako da Emelija nije mogla da ga čuje. „Znaš šta
će uraditi...“ Odmakao se i namršteno pogledao u Sidarova ne završivši svoju
misao. Bolje je bilo da joj Sidarov presudi po kratkom postupku, nego da je se oni
domognu.
Upravnik je klimnuo glavom, dajući mu do znanja da je razumeo prećutnu
poruku. „Neće doći do toga“, rekao je mirno.
Nikolas mu je spustio ruku na rame i stegnuo ga je. „Poveravam ti sve što mi
je vredno.“
162
 Knjige.Club Books

„Razumem, Vaše visočanstvo.“

Nikolas je uzeo ogrtač od Sidarova i okrenuo se da ga prebaci preko
Emelijinih ramena. Pažljivo joj je navukao kapuljaču preko glave, a onda je
pokušao da se osmehne, ali nije uspeo. Ostao je da zuri u nju sa očajnim izrazom
lica. Nije znao kako da se oprosti od nje, a grlo je već počelo da ga peče od
potiskivanja emocija. „Ne želim da te napustim“, rekao je iskreno i uhvatio je za
hladne ukočene ruke.
Emelija je spustila glavu dok su joj suze tekle niz lice. „Nikada te više neću
videti, zar ne?“
Odmahnuo je glavom. „Ne u ovom životu“, rekao je promuklim glasom.
Izvukla je ruke iz njegovih i zagrlila ga oko vrata. Osetio je kako mu njene
mokre trepavice dodiruju obraz. „Onda ću te čekati narednih sto godina“,
prošaputala je. „Ili još hiljadu ako budem morala. Imaj to na umu, Niki. Čekaću
da mi dođeš.“
Nikolas je ostao na vratima, gledajući kako je Sidarov vodi ka saonicama.
Vozilo je brzo nestalo u tamnoj noći. „Neka bog bude sa tobom“, tiho je rekao
uhvativši se za dovratak.
Izdao je naređenje jednom od sluga da mu donese flašu votke u salon gde je
odlučio da čeka pored kaljeve peći. Počeo je da pije sa prividnom ležernošću dok
je bezizražajno zurio u zid.
Nakon sat vremena, sluga se pojavio da ga obavesti da su dva agenta tajne
službe došla. Tajna služba koju je Petar osnovao imala je zadatak da otkriva
kriminalne radnje koje su pretile da ugroze stabilnost careve vlade.
Agenti su ušli u kuću i krenuli su za slugom pravo kod Nikolasa. Jedan od
njih je bio tih i uviđavan, dok je drugi, čovek oštrog lica sa masnom crnom kosom,
imao podrugljiv izraz lica.
„Prinče Nikolaju“, počeo je čovek oštrog lica. „Ja sam Valentin Nečerenkov,
a moj kolega je Jermakov. Poslala nas je Tajna služba zbog incidenta koji je
prijavljen večeras...“
„Da, znam.“ Nikolas je prišao srebrnom poslužavniku i pokazao na bocu
ohlađene votke. „Želite li možda da popijete nešto?“
Nečerenkov je klimnuo glavom: „Hvala, Vaše visočanstvo.“
Nikolas je pažljivo sipao tri čaše votke i pružio im je piće.
Nečerenkov je značajno gledao u Nikolasa. „Vaše visočanstvo, došli smo da
razgovaramo sa princezom Emelijom.“
„Nema potrebe da se vidite sa njom.“
„Oh, i te kako ima“, uveravao ga je Nečerenkov. „Prijavljeno nam je da je
večeras imala izdajničke izjave. Izgleda da joj je i poreklo sumnjivo...“
„Ona nije pretnja ni caru, ni bilo kome drugom“, prekinuo ga je Nikolas uz
blagi osmeh. „Ona je jedna privlačna žena, ali ne previše bistra, nadam se da

163
 Knjige.Club Books

razumete? Prosta seljanka, nesposobna da formira samostalno mišljenje. Bojim se

da je samo ponavljala stvari koje je čula. U interesu pravde bi trebalo da privedete
pravu osobu koja je za to odgovorna.“
„А ko bi to bio, Vaše visočanstvo?“
Nikolasov slabašni osmeh je odmah nestao. „Ja“, rekao je iskreno. „Neće vam
biti potrebna istraga da biste otkrili da sam se posvađao sa carem jer to svi već
znaju. Smatram da su poslednji atomi snage ove zemlje isceđeni zarad Petrovog
statusa u svetu - nisam oklevao da to izjavim čak ni u njegovom prisustvu.“
Nečerenkov ga je zamišljeno posmatrao pijući votku. „Mi bismo i pored toga
želeli da ispitamo vašu ženu. Vaše visočanstvo.“
„Tako ćete samo izgubiti vreme.“ Nikolas je diskretno izvukao crnu plišanu
vrećicu iz svog džepa i pružio mu je. „Siguran sam da ste vi jedan veoma uticajan
čovek i nadam se da ćete uspeti da sredite da princezu svi zaborave.“
Uzevši vrećicu od Nikolasa, Nečerenkov je prosuo deo njenog sadržaja na
dlan. Vrećica je bila puna savršeno brušenih dijamanata, od kojih je većina bila
od petnaest i dvadeset karata, a nekoliko njih čak i većih. Nikolas je jedva odoleo
da se ne osmehne kada je najednom začuo ubrzano disanje ova dva agenta.
Nečerenkov je tiho progovorio: „Ako je ona ipak samo jedna obična glupa
seljanka, onda zaista da nema smisla ispitivati je.“
„Drago mi je da se slažemo.“
Nečerenkov je zatim pogledao Nikolasa pravo u oči. „Međutim oslobodivši
svoju ženu od sumnji, svu krivicu ste preuzeli na sebe, pa smo mi u obavezi da
vas privedemo u Kremlj na ispitivanje.“
„Naravno.“ Uprkos veoma izvesnoj mračnoj sudbini koja ga je čekala,
Nikolas je duboko u sebi napokon odahnuo.

Nikolas je tri dana boravio u Beklemiševskoj kuli, jednoj od niza utvrđenja

koje su pripadale Kremlju, na obali reke Moskve. Kameno utvrđenje bilo je toliko
vlažno i hladno da je Nikolas primećivao sopstveni dah kako se ledi na oštrom
vazduhu njegove ćelije. Neobično je bilo to što uporno niko nije dolazio da ga
odvede na ispitivanje. Mogao je samo da sedi i čeka u tišini. Dva puta dnevno
dobijao je vodu i činiju kuvane pšenice. U ćeliji nije bilo nikakvog nameštaja,
slamarice, pa čak ni pobacane slame. Sa njim su ćeliju delila još dva muškarca
izgubljenih pogleda i bezizražajnih lica. Nisu se predstavili, niti su razgovarali sa
njim, osim što su odreagovali kada je Nikolas spomenuo da je trebalo barem neko
ćebe da im obezbede.
„Odlučili su da nam ne pruže ni najmanju udobnost ovde“, tupo je rekao jedan
od njih. „Zločin jednog boljara ima mnogo veću težinu od pobune nekog običnog
seljaka jer car od njega očekuje bezrezervnu lojalnost.“

164
 Knjige.Club Books

Drugi čovek, koji je ćutao, bio je očigledno bolestan. Hladan i vlažan vazduh
u kuli je pogoršavao njegovo stanje, terajući ga da kašlje i snažno drhti. Trećeg
dana ova dvojica su izvedena iz ćelije i više se nisu vratili.
Prisetio se kako je bilo onda kada su ga mučili i po prvi put je osetio strah, a
pomirenost sa sudbinom kao da je za trenutak nestala. Nije mogao ponovo da
prolazi kroz to. Rane na njegovom telu su zarasle, ali na njegovoj duši nisu, i to
ne bi preživeo po drugi put. Nikolas se skupio na ledenom podu i naslonio se
bokom na vlažni zid. Nikada se nije osećao ovako usamljeno.

Nakon nekoliko dana, Nikolas se razboleo. Uhvatila ga je groznica, a misli su

mu postale konfuzne. Obgrlio se rukama, pa je jedno vreme drhtao, a onda je
zaspao konačno pustivši i suzu. U nekim trenucima delirijuma u ćeliji su mu se
priviđali duhovi... Tasija... otac... Džejkob... Miša, njegov ubijeni brat, koji ga je
posmatrao sa umornim izrazom lica. Uzmicao je od svih njih, ali je povremeno
dozivao Emeliju... Emu... koja se nikako nije pojavljivala. Govorio je duhovima
da će umreti, pa im je tražio da mu dovedu ženu kako bi joj položio glavu u krilo
pre nego što zauvek zaspi.
U jednom trenutku kada je Nikolas došao sebi, pojavio se neočekivani
posetilac, car glavom i bradom. Sklupčan u uglu ćelije, Nikolas je posmatrao kako
neka džinovska figura ulazi u tu mračnu i memljivu prostoriju. „Nikolaju“, rekao
je Petar, a njegov duboki glas je odjeknuo u praznoj kamenoj ćeliji. „Rekli su mi
da si bolestan, pa sam odlučio da te posetim.“
„Zbog čega?“, upitao je Nikolas, a reči su mu zaparale osušeno grlo.
Petar ga je pogledao kao roditelj posrnulog sina. „Hteo sam da proverim da li
postoji način da se urazumiš. Ovo nisi ti, Nikolaju. Već mesecima ne ličiš na
samoga sebe. Ljubav koju si nekada gajio prema meni i ona duboka odanost... šta
se sa svim tim dogodilo?“
Nikolas je okrenuo glavu, odbijajući da odgovori.
„Dopustio si ženi da te uništi“, nastavio je Petar tiho. „Jedna obična seljančica.
Zahvaljujući njoj si se okrenuo protiv mene. Ona te je na neki način omađijala jer
u suprotnom nikada ne bi mogla da te odvoji od svega onoga što si nekada voleo.“
Nikolasa je opet obuzela drhtavica, i on se još čvršće skupio u ćošku. „Nikada
nisam voleo nikoga - niti bilo šta - dok nisam nju upoznao.“
Car je uzdahnuo i čučnuo pored njega. „А sada te je ta ljubav odvela u propast.
Da li takvu nesreću može da izazove nešto što je dobro?“
„Ja tebe nisam izdao“, rekao je Nikolas.
„Možda još nisi, ali seme je posejano. Ja za tebe moram da budem najvažnije
biće u životu. Čak ni bog ne srne da ti bude preči. To je ono što mi je potrebno da
bih oblikovao Rusiju u zemlju kakva mora da postane.“ Petar je pažljivo gledao u
Nikolasovu okrenutu glavu. „Čak i sada“, tiho je primetio, „ti si jedno od najlepših

165
 Knjige.Club Books

stvorenja, i među muškarcima i među ženama, koje sam ikada video. Bog ti je
previše dao, Nikolaju. Mislim da ti je zato bio suđen tragičan kraj.“
„Šta hoćeš od mene?“ promrmljao je Nikolas, pre nego što je dobio napad
kašlja toliko žestok da je osetio ukus krvi u ustima.
Petrova ogromna ruka, poput šape, nežno je pomilovala Nikolasovu glavu,
zaglađujući mu kosu kao da je omiljeni kućni ljubimac. „Voljan sam da ti
ponudim drugu šansu, Nikolaju. Šansu da živiš i da povratiš moju naklonost.
Oprostiću ti sve ako mi dokažeš svoju lojalnost.“
Nikolas ga je bledo pogledao. „Na koji način bih to mogao da uradim?“
„Poništi svoj brak tako što ćeš naterati Emeliju da se zamonaši. Pošalji je u
neki manastir i nikada više nemoj da se vidiš sa njom. Možeš slobodno da izabereš
neku drugu ženu koja će ti mnogo više odgovarati. Vrati se životu koji si nekada
imao i ponovo se posveti mojoj službi. Obećaj mi sve ove stvari i ja ću te izbaviti
odavde u roku od sat vremena. Narediću svom ličnom lekaru da se brine о tebi
dok ne ozdraviš.“
Nikolas se blago osmehnuo. „Ne bih mogao da se držim podalje od nje“, rekao
je promuklo. „Kada bih znao da je negde tamo... a da ne mogu da je vidim, da je
dodirnem...“ Odmahnuo je glavom. „Ne“, rekao je i ponovo se snažno zakašljao
osetivši kao da mu se pluća raspadaju.
Petar je povukao ruku i ustao prostrelivši ga pogledom. „Žao mi je što tako
malo ceniš sopstveni život. Pogrešio sam što sam ti ponudio drugu šansu. Nijedan
čovek koji bira smrt i izdaju umesto života ne zaslužuje sažaljenje.“
„Ljubav“, prošaputao je Nikolas, položivši glavu na pod. „To je ono što sam
ja izabrao.“
Opet ga je obuzeo delirijum, srećom pre nešto su ga odveli na ispitivanje. Bilo
mu je hladno, a telo ukočeno i smrznuto. Nijedna od prikaza koje su promicale
ćelijom nije reagovala na njegove vapaje da mu se donese kaput, ćebe ili upali
mala vatru koja bi mu zagrejala ruke i stopala. Mislio je na svoju ženu, na njenu
vatreno crvenu raskošnu kosu i na to kako su se njeni glatki udovi uvijali oko
njega. „Emelija, hladno mi je“, pokušao je da kaže, ali ona je otišla, ne mogavši
da ga čuje. Počeo je da drhti toliko snažno da se uplašio da će mu se kosti polomiti
od udaranja о tvrdi kameni pod. Stvorenja iz ruskih bajki iz njegovog detinjstva
su mu se ušunjala u ćeliju - čudovišta, začarani labudovi, veštice, žar ptica koja
se šepurila sa svojim crvenim i zlatnim perjem. A onda se ta ptica pretvorila u
Emu, lica uokvirenog sjajnim kovrdžama boje cimeta. Nikolas je posegnuo za
njom, ali je ona uzmicala.
„Ema, ne idi“, dahtao je, ali ona ga nije slušala. Udaljavala se sve više dok je
on molio da mu se vrati. „Ema... potrebna si mi.“ Izgubio je kontrolu i sve oko
njega se zavrtelo, a život je počeo polako da mu se gasi. Osećao je kako ga tama
prekriva, odvlačeći svaku njegovu misao i sećanje u svoje beskrajne dubine.

166
 Knjige.Club Books

IV DEO

Kada spora kazaljka sata,

Napravi svoj puni krug i otkuca kraj,
opominjući neznance da rastanak kuca na vrata,
ponoć nas dvoje rastaviti neće, znaj.
Puškin

167
 Knjige.Club Books

Deseto poglavlje

London, 1877. godina

„Niki, otvori oči.“

Nikolas je nešto nezadovoljno promrmljao želeći da se ponovo vrati u svoju
udobnu tamu. Ali taj glas je bio toliko uznemiren i nestrpljiv da ga je potpuno
probudio iz duboke kome. Mršteći se, protrljao je oči i jedva ih je otvorio. Ležao
je na krevetu, a njegova žena je sedela pored njega.
Bio je živ... i ona se nalazila veoma jasno ispred njega i bila je lepa kao i uvek.
„Emelija“, uzdahnuo je trudeći se da se uspravi i odmah je požurio da joj postavi
mnoga pitanja koja su mu se vrzmala po glavi.
„Polako! Opusti se malo.“ Ema se nagnula i stavila mu je ruku na usne, čudno
ga gledajući. „Govoriš na ruskom. Znaš da jedva razumem neku reč.“
Zbunjeno je zaćutao pokušavajući da se prebaci na engleski jezik. „Mislio
sam da te više nikada neću videti“ konačno je izgovorio, promuklim glasom.
„I ja sam to pomislila“, hladno je odgovorila Ema. „Prvo sam pomislila da
glumiš sve dok ti nisam poprskala lice hladnom vodom. Kada sam videla da te to
nije osvestilo, pozvala sam doktora. Još nije stigao.“ Nagnula se i položila mu je
hladan dlan na čelo. „Jesi li dobro? Boli li te glava?“
Nikolas nije uspevao ništa da odgovori jer je očarano gledao u nju. Obuzeo
ga je neki luđački nagon - imao je želju da je zgrabi u naručje i da joj kaže sve šta
mu leži na duši, ali bi ona pomislila da je poludeo. Trudeći se da ostane miran i
ne posegne za njom zasuzile su mu oči.
Ema je lagano povukla ruku. „Zašto tako buljiš u mene?“
Robert Soms je stajao blizu njih i jasno se videla zabrinutost na njegovom
mršavom licu. „Bili smo veoma zabrinuti za vas, Vaše visočanstvo.“
Trepćući zbunjeno, Nikolas je vratio pogled ka Emi. „Šta se dogodilo?“
Ema je slegla ramenima. „Sve što znam je da si pogledao u portret koji je
Soms otkrio - na kome se nalazi, uzgred budi rečeno, neko ko neverovatno liči na
tebe - te si prebledeo i pao u nesvest. Gospodin Soms je bio ljubazan da pomogne
meni i slugama da te odnesemo gore. Bio si bez svesti najmanje sat vremena.“
„Sat vremena“, ponovio je Nikolas tupo. Spustivši pogled primetio je da mu
je košulja bila otkopčana do struka.
„Nisi dobro disao“, objasnila je Ema pocrvenevši.

168
 Knjige.Club Books

Nikolas je prešao prstima po svojim grudima i osetio je poznate tragove

ožiljaka, te ih je malo jače protrljao da bi se uverio da su stvarni.
Robert Soms je okrenuo glavu, očigledno se osetivši neprijatno zbog pogleda
na njegove ožiljke. „Možda bi trebalo da vas ostavim malo nasamo“, rekao je
umetnik, izlazeći iz sobe.
„Nema potrebe...“ počela je Ema, a zatim je zakolutala očima kada je Soms
ipak otišao. Ogorčeni osmeh joj se pojavio na usnama. „Kao da je nama potrebno
da budemo sami“, promrmljala je.
Nikolasova glava bila je ispunjena kakofonijom slika i reči, prošlost i
sadašnjost su mu se još uvek mešale u mislima. Preplavljen ljubavlju i potrebom
za njom, krenuo je da je dodirne, ali se ona naglo trgla. „Ne diraj me“, rekla je
tihim glasom i ustala. „Sada kada znam da si dobro, možeš i sam da sačekaš
doktora. Imam posla. Hoćeš li čašu vode pre nego što odem?“
Sipala je vodu iz porcelanskog bokala u kristalnu čašu i dodala mu. Prsti su
im se nakratko dodirnuli i Nikolasovim telom je prostrujala toplota. Bio je žedan,
pa je halapljivo, u jednom cugu, progutao hladnu vodu i obrisao usta rukavom.
„Ne ličiš mi na samoga sebe“, ponovila je Ema. „Možda je to posledica tvog
preteranog opijanja votkom. Uzimajući u obzir koje količine unosiš u sebe, čudi
me da se ovo ranije nije dogodilo...“ Glas joj je utihnuo kada je primetila da
Nikolas hipnotisano zuri u ikonu na zidu. „Šta je bilo? Šta se dešava?“
Nikolas je polako odložio čašu i ustao, pa se lagano zateturao kada je krenuo
ka ikoni Svetog Ilije. Još od osamnaestog veka, slika je bila ukrašena zlatnim
pločicama koje su činile oreol oko Iljine glave, ali su pokrivale i njegovu kočiju i
ocrtavale crveni oblak. Nikolas je prešao prstima po površini slike i odlomio jednu
zlatnu pločicu, ignorišući Emina zbunjena pitanja. Nastavio je da zuri u sliku
stežući malenu pločicu u šaci.
Tu, na rubu crvenog oblaka nalazila se ogrebotina... to je bila ista ona
ogrebotina koju je on napravio pre sto sedamdeset godina. Nikolas je prešao
vrhom prsta po njoj i iznenada je osetio kako mu se tople suze slivaju niz lice. „To
nije bio san“, rekao je prigušenim glasom.
Ema mu je prišla. „Zašto se ponašaš tako čudno?“ upitala je. „Zašto uništavaš
tu ikonu? Zašto...“ Zastala je i zadržala dah kada se okrenuo ka njoj. „Gospode“,
prošaputala je, ustuknuvši jedan korak. „Šta nije u redu sa tobom?“
„Ostani ovde sa mnom.“ Nikolas je ispustio tanku zlatnu pločicu na pod i
polako joj prišao, kao da se plašio da bi je neki njegov nagli pokret naterao da
pobegne. „Ema... ima stvari koje moram da ti ispričam.“
„Ne zanima me ništa što ti imaš da mi kažeš“, oštro mu je odgovorila. „Posle
onoga što sam danas saznala - da si mi uništio vezu sa Adamom, a samim tim i
ceo moj život...“
„Izvini.“

169
 Knjige.Club Books

Ema je odmahnula glavom kao da ga nije dobro čula. „Oh, pa to je tvoje prvo
izvinjenje! Nikada te ranije nisam čula da se izvinjavaš. Da li bi to trebalo da
nadoknadi sve što si mi učinio?“
Očajnički je pokušavao da pronađe reči. „Nešto mi se dogodilo... Ne znam
kako da te nateram da razumeš. Ja... ja nikada nisam bio iskren u vezi sa svojim
osećanjima prema tebi. Nikada nisam želeo da ih priznam, a kada su postala
previše jaka, pokušao sam da te povredim i držim na distanci...“
„Jesi li zato otišao u krevet sa drugom ženom?“ upitala je prezrivo. „Zato što
su tvoja osećanja prema meni tako jaka?“
Nikolas od stida nije imao smelosti da je pogleda u oči. „Neću to ponoviti,
Ema. Nikada.“
„Nije me briga šta ćeš raditi. Svake noći možeš da imaš drugu ženu što se
mene tiče. Samo me ostavi na miru.“
„Ne želim nikog drugog.“ Nikolas ju je zagrlio pre nego što je uspela da se
udalji. Srce mu je snažno tuklo od radosti što je ponovo mogao da je drži u
naručju, a prsti su mu nesvesno stiskali njenu mekanu kožu. Ema je stajala mirno,
ukočenog tela. Gledala ga je hladnim i optužujućim pogledom.
„Nateraću te da zaboraviš sve stvari koje sam uradio“, rekao je Nikolas.
„Kunem ti se, učiniću te srećnom... samo me pusti da pokušam. Sve što želim je
da te volim. Ne tražim čak ni da mi uzvratiš ljubav.“
Ema je skamenjeno slušala njegove reči koje su joj odzvanjale u glavi kao
davno zaboravljeni eho. „Molim?“ upitala je tiho, počevši da drhti.
Odlučio je da odbaci sav svoj ponos i strah i da potpuno otvori svoje srce pred
njom. „Moraš da znaš istinu. Volim te već veoma dugo, Ema. Učinio bih sve za
tebe, čak bih i svoj život dao...“
Ema je prebledela i oslobodila se iz njegovog zagrljaja. „Šta, za ime boga,
pokušavaš da uradiš - da me izludiš? Već nedeljama se trudiš da izigravaš
bezdušnu svinju, a onda odjednom padneš u nesvest u dnevnoj sobi i kažeš mi da
me voliš kada se probudiš? Kakva je ovo bolesna igra?“
„Nije igra.“
„Ti nisi sposoban da voliš. Tvoja glavna briga oduvek je bila - i uvek će biti -
samo tvoj interes.“
„Nekada je zaista bilo tako, ali sada više nije. Sada sam konačno shvatio...“
„Da se nisi usudio da tvrdiš da si iznenada odlučio da se promeniš! Samo bi
budala mogla da poveruje u te reči čoveku koji odbacuje sopstveno dete.“
Nikolas se trgnuo na to. „Imam nameru da sve nadoknadim Džejkobu“, rekao
je mrko. „Biću mu dobar otac. Biće bezbedan i srećan do kraja života...“
„Dosta je bilo!“ Lice joj se crvenelo od besa. „Nisam ni sanjala da i ti možeš
da budeš ovako zloban. Mene možeš da prevariš svojim praznim obećanjima, ali

170
 Knjige.Club Books

ako se usudiš da lažeš tog dečaka i uveriš ga da ti je stalo do njega, emotivno ćeš
ga uništiti.“
„Zaista mi je stalo do njega.“
„Napustićeš ga jednako bezočno kao i sve ostale, a ja neću biti u stanju da mu
pomognem da se oporavi. Oh, vi muškarci ste takve lažljive kukavice! Naterate
nekoga da vam poveruje da može da se osloni na vas, a onda ga napustite bez
razmišljanja. Nećeš imati priliku da izdaš Džejka i mene na taj način - neću
dozvoliti da se to dogodi.“
„Od sada pa nadalje, možeš potpuno da se osloniš na mene. Dokazaću ti to na
bezbroj načina.“ Nikolas je uhvatio njenu ukočenu ruku i prineo je usnama, pa joj
je poljubio tvrde zglobove na prstima. „Neću te više povrediti. Veruj mi.“
Ema je zurila u njegove oči i najednom joj je zastao dah od nečeg što je
primetila u njima. Okrenula se i izašla je iz sobe. „Proklet bio“, promrmljala je,
zalupivši vratima za sobom.

***

Ema se sklupčala na fotelji u svojoj dnevnoj sobi, obgrlivši kolena. Po glavi

su joj se rojila razna pitanja. Morala je da oda priznanje Nikolasu što je uspeo da
pronađe način da je iznenadi. Ništa drugo nije moglo da dostigne ovakav nivo
cinizma i zlobe. Pokušavao je da je natera da poveruje da mu je stalo do nje, a
onda kada bi u tome uspeo počeo bi da je ponižava i prezire. Kakav je to đavolski
um!
Ipak, njegove oči... videla se u njima neka neobična ranjivost. Šta mu se, za
ime boga, dogodilo? Prisetila se scene u biblioteci: u jednom trenutku Nikolas je
bio kao i obično arogantan, a već sledećeg, nakon što je ugledao portret svog
pretka, iznenada se srušio u nesvest. „Izgleda da je u pitanju moždana kap“, rekao
je Robert Soms kada su on i Ema kleknuli pored Nikolasa na pod.
„Ali on je premlad za to!“ plakala je Ema stavivši Nikolasovu glavu u krilo.
„Oh, bože, možda je njegovo preterano uzimanje alkohola ovo izazvalo. Molim
vas, kažite nekome da dovede doktora!“ Pažljivo mu je držala glavu u krilu,
milujući mu kosu prošaranu svetim pramenovima. Ema je angažovala sluge da joj
pomognu da ga prenese u njegovu sobu i sve vreme je provela pored njega. Nije
joj bilo jasno zašto se toliko uplašila jer i onako više nisu imali nikakav bračni
odnos. Među njima više nije bilo ljubavi, pa ipak... kada je otvorio oči, osetila je
olakšanje.
Šta se dogodilo tokom tih sat vremena nesvesti što ga je navelo da se tako
čudno ponaša kada se probudio? Rekao je da je voli. Nasmejala se sa nevericom
osetivši da joj malo fali da zaplače.
„Kunem ti se, učiniću te srećnom... samo me pusti da pokušam. Sve što želim
je da te volim. Ne tražim čak ni da mi uzvratiš ljubav.“

171
 Knjige.Club Books

Te reči su je jako pogodile. Nikolas je imao talenat da oslabi odbrambeni

mehanizam ljudi oko sebe, a posebno njen. „Tasija me je upozorila na to kakav
si“, tiho je izgovorila Ema. „Rekla je da ćeš lagati, manipulisati i izdati me, i bila
je u pravu. Pa, zaustaviću tu tvoju igru, Niki, za Džejkobovo i moje dobro.“
Otišla je do Nikolasove sobe, ispravivši ramena pre nego što je ušla unutra.
Doktor Vajd, mali čovek brižnog izgleda sa sedom kosom i naočarima, odlagao
je instrumente u svoju torbu.
„Kako je on?“ upitala je Ema žustro ulazeći u sobu.
„Vaše visočanstvo“, rekao je doktor sa osmehom, prišavši joj da joj poljubi
ruku. „Po hitnosti poziva, očekivao sam da ću zateći čoveka na samrti. Međutim,
vaš muž je izgleda izuzetno dobrog zdravlja. Sve je u redu sa njim.“
„Šta bi moglo da izazove tu njegovu duboku nesvesticu?“ upitala je mršteći
se. „Bio je bez svesti oko sat vremena.“
Doktor je odmahnuo glavom. „Ne mogu da pronađem nijedan očigledan
fizički razlog za to.“
„Ali on nije glumio“, rekla je Ema. „Učinila sam sve da ga nateram da se
probudi i malo je falilo da počnem i igle da mu zabadam u kožu.“
„Postoje mnoge nepoznanice vezane za mozak“, odgovorio je doktor Vajd.
„Ukoliko sam ja dobro shvatio, pogled na određeni portret izazvao je pad u
nesvest kod princa Nikolasa. Možda ga je to podsetilo na neki traumatičan
događaj iz njegove prošlosti.“
Ema je ispitivački pogledala u svog muža čiji je izraz lica bio tajanstven i
nedokučiv. Takođe je osetila i da je jedva čekao da doktor što pre ode.
„Traumatičan događaj“, promrmljala je. „Pa, dosta si takvih događaja imao, zar
ne?“
Nikolas je zakopčavao dugmad na svojoj košulji. „Ovo se više neće ponoviti.“
„Molim vas obavestite me ako se ipak bude ponovilo. U međuvremenu, želim
vam oboma sve najbolje.“
„Ispratiću vas“, rekla je Ema.
Doktor je odmahnuo glavom. „Molim vas ostanite sa svojim mužem, Vaše
visočanstvo. Savršeno sam sposoban da sam pronađem izlaz iz vile - barem mi se
tako čini.“ Namignuo je i tiho otišao.
Ema je prekrstila ruke dok je posmatrala svog muža. „Kako se osećaš?“
„Dobro. Nije bilo potrebe da me doktor pregleda.“
„Malo bockanja i čačkanja nikoga nije ubilo.“
„Čekaj dok tebe ne počnu da bockaju.“ Ustao je i upasao je košulju uz svoj
vitki struk.
Ema se nervozno prebacivala sa jedne noge na drugu, osećajući se neprijatno
dok je gledala svog muža kako se oblači. „Došla sam da te upozorim“ rekla je
grubo. „Razmišljam da napustim imanje i povedem Džejka sa sobom.“
172
 Knjige.Club Books

Ništa nije govorio, ali mu je svaki mišić na telu bio napet, po čemu se jasno
videla njegova reakcija na ovu vest.
„Nisam još donela konačnu odluku“, nastavila je Ema mirno. „Međutim,
prvom prilikom, čim budem osetila da nanosiš zlo Džejku ili meni, odvešću ga
bez razmišljanja.“
„Samo probaj“, rekao je Nikolas tiho, „pa ćeš videti šta će se dogoditi.“ Iako
mu je ton bio miran, na nju je delovao prilično zastrašujuće. „Džejk ostaje ovde.
On je moj sin. A ti si moja žena.“
„Svemoćni princ Nikolas“, podrugljivo je rekla. „Možda te se svi drugi plaše,
ali ne i ja. Nisam neko bespomoćno stvorenje koje možeš da maltretiraš i koristiš
kako ti odgovara. I ne možeš me naterati da ostanem ovde.“
„Mogu da te nateram da poželiš da ostaneš.“
Njegova arogancija je još uvek imala moć da ostavi Emu bez daha. Nije
odreagovala onako kako je on sigurno priželjkivao jer se nije raspravljala sa njim
i tražila mu da joj objasni kako i zašto je to nameravao da uradi. Umesto toga,
odlučila je da se povuče. „Rekla sam ti šta nameravam“, promrmljala je.
Tom rečenicom je želela da završi razgovor i ode. Međutim, Nikolas je
silovito krenuo za njom i ona je osetila gotovo fizički strah. Za jednu ženu koja se
igrala sa tigrovima i divljim životinjama, taj osećaj je bio zastrašujuće neobičan.
„Pre nego što budeš otišla, želim da ti kažem šta nameravam“, promrmljao je
Nikolas. „Uskoro ću se vratiti u tvoj krevet. Biću onakav muž kakav je trebalo od
početka da budem.“
„Ti si jedan đavo!“
„Neću te pustiti. Previše si mi potrebna.“
Nikada ranije nije bio ovakav, direktan i šokantno iskren. To je bilo mnogo
opasnije od njegove uobičajene ravnodušnosti. „Tebi niko nije potreban“, uspela
je da izgovori.
„To nije istina. Pogledaj me malo bolje, Ema. Pogledaj me i reci mi šta vidiš.“
Nije smela da ga pogleda u oči jer se plašila šta bi mogla u njima da vidi.
Umesto toga je sagnula glavu, prošla je pored njega i pobegla. Na svu sreću, pustio
ju je da ode, ali je osećala njegov vreli pogled koji je pratio sve dok mu se nije
izgubila iz vidokruga.
Nikolas je ostao sam nekoliko minuta. Bilo mu je potrebno neko žestoko piće,
ali ga ipak nije uzeo. Odlučio je da više neće piti. Bila mu je potrebna trezvenost.
Mrzeo je to mračno stanje u koje je sebe dovodio i nije mogao više da podnese da
vidi neprijateljstvo u Eminom pogledu. Kad bi samo mogla ponovo da mu pruži
razumevanje i poverenje, kao nekada davno. Morao je da pronađe način da je
natera da ga ponovo zavoli.
„Emelija“, prošaputao je žudeći da sazna šta se dogodilo sa njegovom ženom.
Da li je patila posle njegove smrti? Da li je našla utehu u nekom drugom
muškarcu? Ta pomisao ga je ispunila besom i ljubomorom. Pod hitno je morao da
173
 Knjige.Club Books

sazna šta se dogodilo sa njom da ne bi poludeo. Otišao je u biblioteku i počeo je

da pretura po starim knjigama i zapisima, tražeći bilo kakve informacije. О
sudbini Emelije Vasiljevne nije bilo ničega, ali о njihovom sinu Alekseju je uspeo
da pronađe nešto veoma dragoceno.
U jednoj porodičnoj knjizi pisalo je da se mladić Aleksej Angelovski iznenada
pojavio u Moskvi nakon detinjstva provedenog u jednom izolovanom selu istočno
od Kijeva. Po onome što je pisalo, vodio je veoma lep život, uvećavajući svoje
porodično bogatstvo i kupujući imanja. U tim poduhvatima mu je dosta pomagala
i dugogodišnja povezanost koju je održavao sa caricom Jelisavetom. Princ Aleksej
je bio poznat kao šarmantan i učen čovek, ljubitelj umetnosti koji je svirao violinu.
Na kraju se oženio i dobio je dvoje dece koja su dočekala duboku starost. Ali šta
se dogodilo sa njegovom majkom? Šta je bilo sa Emelijom?
Nikolas je besno odgurnuo gomilu knjiga u stranu. Odlučio je da angažuje
istoričara da istraži taj slučaj. Poslaće ga čak u Rusiju, ako treba, sa čitavom
pratnjom prevodioca. Naslonio se na pisaći sto i zario je prste u svoju gustu kosu.
Pomislio je da je poludeo što je tako očajnički želeo da sazna sudbinu žene koja
je živela pre više od jednog veka. Da li se to njemu zaista dogodilo? Da li je
ogrebotina na ikoni Svetog Ilije bila samo puka slučajnost? Možda je njegov
izmučeni um stvorio ovu fantaziju da bi ga sprečio da razmišlja о svom uništenom
životu.
Iznenada je izleteo i uputio se na sprat u dečju sobu. Morao je da vidi
Džejkoba i da ispravi odnos sa svojim sinom. Molio je boga da mu dečak oprosti
što ga je napustio. Nikolas je usporio i zastao nasred stepenica. Morao je sebi da
prizna istinu - plašio se sopstvenog sina. Nije imao ni najmanju predstavu о tome
kako je biti otac. Njegov otac je bio nasilna zver, a sećanja na detinjstvo su mu
bila bolna i sumorna. Nije mu bila namera da povredi Džejkoba, a ipak je to već
učinio. „Odbacio sam ga i zanemario“, promrmljao je Nikolas. „Jedan roditelj ne
može goru stvar od toga da učini.“
Kako bi trebalo da razgovara sa dečakom? Kako bi mogao da ubedi Džejkoba
da se osloni na njega kao na oca? Sada mu se činilo prosto neverovatnim da je
nekada planirao da ga se otarasi. On tada sebi nije dozvoljavao da zavoli
Džejkoba, ali sada ništa nije moglo da ga spreči u tome. Hteo je da brine о dečaku,
da mu pruži sve što mu je potrebno. Postojalo je toliko lepih stvari na ovom svetu
koje bi mogao da mu pokaže. Prostrano imanje na jugu, gde će moći da grade
dvorce od peska i sakupljaju školjke na plaži. Ili njegov zamak u Irskoj, gde će
moći da se voze po vresištima, idu na piknik, pecaju i plivaju u reci. Mogao bi da
odvede Džejkoba na plovidbu na jednoj od njegovih jahti ili u lov na nekom od
njegovih imanja.
Mogao sam do sada sve to već da uradim za njega, pomislio je Nikolas
očajno. Mogao sam da mu pružim dobar život, a umesto toga sam mu okrenuo
leđa. Nastavio je da se penje i stigao je do dečje sobe. Malo je oklevao kod
odškrinutih vrata, a onda je kucnuo pre nego što je ušao.

174
 Knjige.Club Books

Džejkob je sedeo na podu, okružen svim i svačim: bio je tu jedan lonac iz

kuhinje, neko kamenje, jedna grana i drvena figurica medveda. Nikolas je
prepoznao da je ta drvena figura bila delo ruku njegovog kočijaša, koji je u
slobodno vreme voleo da rezbari. Nikolasu se steglo srce kada je pomislio da je
jedan sluga morao da pokloni igračku njegovom sinu pošto od oca ništa nije
dobio. Pažljivo je osmotrio dečju sobu. Osim malog kreveta, starog kovčega i,
starinskog drvenog konjića, soba je bila žalosno prazna.
Džejkob ga je radoznalo pogledao, očima koje su bile iste kao njegove.
Podseća na Mišu, tužno je pomislio Nikolas, ali je uspeo da se osmehne.
„Zdravo, Džejk“, tiho je rekao. „Mislio sam da te posetim malo. Da li je to u
redu?“
Dečak je klimnuo glavom i nastavio je da se igra svojim drvenim medvedom.
„Da li si znao da je medved omiljena životinja kod Rusa?“ prokomentarisao
je Nikolas smestivši se pored njega na pod. „Mi smo doživljavali medveda kao
neko božanstvo. Postoji verovanje da prisustvo medveda tera zle duhove.“
Džejkob je zurio u izrezbarenu životinju u svojim rukama, a zatim je gurnuo
lonac ka Nikolasu. „Šta je sa žabama?“
Nikolas je podigao komad mreže koji je prekrivao lonac i primetio da se u
njemu baškarila jedna zelena žaba na glatkom kamenu uronjenom u malo vode
pri dnu. Nikolas se nasmejao i spretno podigao žabu koja je nekoliko puta
mlatnula nogicama. „Lep primerak“, zadivljeno ju je pogledao. „Gde si je
uhvatio?“
„Juče, u baštenskom ribnjaku. Ema mi je pomogla.“
„Nisam iznenađen“, rekao je Nikolas, vraćajući žabu ponovo u njeno
privremeno stanište.
„Ema kaže da moram da je se otarasim večeras.“
„Mnogo ti se sviđa Ema, zar ne?“
Džejkob je klimnuo glavom, a onda je uznemireno pogledao Nikolasa. „Bio
si bolestan danas. Video sam te kako si pao na pod.“
„Sada sam dobro“, rekao je Nikolas odlučno. „Osećam se bolje nego ikada.“
U tišini koja je usledila, on je pogledao po sobi i nezadovoljno je odmahnuo
glavom. „Potrebne su ti neke knjige i igračke, Džejk, a da ne spominjem
nameštaj.“ Posegnuo je ka kovčegu i podigao je škripavi poklopac. Tu se nalazilo
nekoliko izbledelih dečjih knjiga na ruskom, špil karata i stara izgrebana drvena
kutija. Blagi osmeh mu se pojavio na usnama, pa je izvukao tešku, zveckavu
kutiju iz kovčega. „Nisam ovo video otkako sam bio tvojih godina.“
Dok ga je Džejk posmatrao sa sve većim interesovanjem, Nikolas je odmotao
kožni kaiš koji je bio pričvršćen oko kutije. Unutra su se nalazile dve kompletne
armije olovnih vojnika u boji i lakirana daska koja se rasklapala u bojno polje.
Bio je to set koji je predstavljao Krimski rat, zajedno sa topovima, konjima,
zaprežnim kolima i malim mostom. „Ovo su Englezi“, rekao je Nikolas, uzevši
175
 Knjige.Club Books

jednu crvenu figuru, „a oni u plavom su Rusi. Sa ovim smo se igrali moj brat Miša
i ja. U stvarnom životu, Englezi su pobedili u tom ratu, ali kada smo Miša i ja
igrali,
Rusi su uvek trijumfovali.“ Predao je vojnika Džejkobu. „Sada oni pripadaju
tebi.“
Džejk je pažljivo pregledao jednu figuru za drugom. „Hoćeš li da se igraš sa
mnom?“ upitao je. „Ti možeš da budeš Englez.“
Nikolas se osmehnuo i pomogao svom sinu da uredno poreda vojnike i
artiljeriju. Krišom je bacao pogled ka detetu, ispunjen ponosom što je Džejk
njegov. Bio je to lep dečak, izraženih i pravilnih crta lica, tamnih očiju sa
dugačkim trepavicama i gustim obrvama.
„Džejk“ tiho je rekao Nikolas, „ima nešto važno о čemu želim da razgovaram
sa tobom.“
Dečak je zastao i pogledao ga dok je u svojoj malenoj ruci stezao igračku
konja kao da se plašio šta bi Nikolas mogao da mu kaže.
„Žao mi je zbog tvoje majke“, nastavio je Nikolas polako. „Trebalo je to ranije
da ti kažem. Znam koliko ti je teško, ali sada kada si ovde sa mnom i voleo bih da
provodimo vreme zajedno i da se bolje upoznamo. I... ono što želim iznad svega
je da od sada živiš sa mnom.“
„Zauvek?“
„Da, zauvek.“
„Nećeš me onda poslati odavde?“
Nikolas je sa knedlom u grlu rekao: „Ne, Džejk. Ti si moj sin.“
„Da li to znači da neću više biti kopile?“
Kod Nikolasa je ta reč izazvala šok. To ga je ispunilo bolnim kajanjem... i
besom. „Ko te tako nazivao?“
„Ljudi u selu.“
Nikolas je za trenutak zaćutao i pomilovao sina po raščupanoj crnoj kosi
svojom pomalo drhtavom rukom. „Tako su te nazivali zato što se nisam oženio
tvojom majkom. To nije bila tvoja greška, Džejk. Trebalo je da preuzmem
odgovornost za tebe. Ako te neko ponovo bude nazvao kopiletom, reci mu da si
Angelovski, ruski princ. Dobićeš sve najbolje što možeš da zamisliš -
obrazovanje, kuće, punokrvne konje - i proklet neka je svako ko bude rekao da
sam te razmazio.“
Upijajući njegove reči, dečak je zurio u njega tim svojim čudesnim očima.
„Zašto nikada nisi došao po mene?“ upitao je tihim glasom. „Zašto mi mama
nikada nije о tebi pričala?“
„Ja...“ Nikolas je skupio snagu da se susretne sa dečakovim pogledom i
iskreno odgovori. „Napravio sam mnogo grešaka u životu, Džejk. Bio sam
sebičan i ogorčen i izazivao sam patnju kod svih oko sebe. Ali obećavam ti da ću

176
 Knjige.Club Books

pokušati da budem dobar otac. Daću ti najbolje što mogu od sebe... kolika god
cena toga bila.“

***

Ema je jednog jutra krenula na jahanje i u galopu je projurila kroz lokalno

selo, ne obraćajući pažnju na zapanjene poglede prolaznika. Znala je da je za
prolaznike predstavljala neobičan prizor: crvenokosa furija, amazonka na konju,
koja juri poput vihora kao da joj je sam đavo za petama. Nije marila što je šokirala
ljude.
Jahala je dok se konj nije umorio, a zatim se vratila na imanje Angelovski.
Pomoglo joj je što se malo izduvala, ali je to bio samo privremeni beg. Činjenica
je bila da živi sa strancem koji je izgledao kao Nikolas, gestikulirao je, kretao se
i govorio kao Nikolas, ali niko nije mogao da porekne da se duboko promenio.
Dve nedelje je prošlo od njegove epizode sa nesvesticom, ali on još uvek nije
pokazivao znake da bi mogao da se vrati na staro. Sluge su jedva obavljale svoj
posao od zaprepašćenja budući da su i oni bili svedoci te transformacije njihovog
gospodara.
Za početak, Nikolas je smanjio svoje poslovne obaveze i svakodnevno je
posvećivao veći deo svog vremena Džejku. Činilo se kao da je dečak procvetao
zahvaljujući njegovoj pažnji.
Nikolas je svuda vodio sina sa sobom... išli su u šetnje po Londonu, vozili su
se kočijama po parku, odlazili su u obilazak pilane i spremišta za kočije ili bilo
koje drugo mesto koje je Džejk smatrao zanimljivim. Džejk više nije jeo sam, već
zajedno sa Nikolasom i Emom u svečanoj trpezariji. Dok bi Nikolas radio za
svojim stolom u biblioteci, Džejk bi sedeo blizu njega igrajući se sa svojim
igračkama. Najčudnije od svega je bilo to što je Nikolas prestao da pije, osim što
bi ponekad uveče uzeo čašu vina.
Ema je svaki put bila pozvana da im se pridruži kad god bi negde išli, ali je
ona većinu tih poziva odbijala. Bila je zbunjena onim što se dešavalo i davala je
sve od sebe da prihvati život na imanju Angelovski koji im je Nikolas iz korena
promenio. Kupio je sjajnog crnog ponija za Džejka, po imenu Ruslan, po
njegovom omiljenom junaku iz bajke, kao i malu lakiranu kočiju koju je on vukao.
Ispunio je dečju sobu igračkama i nameštajem i svake večeri je igrao karte ili
društvene igre sa sinom u glavnom salonu.
Ema je bila nezadovoljna koliko brzo je Nikolas dopreo do Džejka. Deca su
poklanjala svoje poverenje sa neverovatnom lakoćom, pa je Džejkob veoma brzo
počeo da obožava svog oca. Između njih je postojala veza, iako još uvek krhka,
koja je proizilazila iz suštinske sličnosti. Obojica su bili nezavisni, oštroumni,
nepoverljivi prema svetu; obojica su, zapravo, žudeli za sigurnošću. I očigledno
su to našli jedan u drugome.

177
 Knjige.Club Books

Poslednjih dana Nikolas je počeo razgovore sa velikim brojem potencijalnih

dadilja i vaspitača, konsultujući se u svemu sa Džejkom što je ili vređalo ili
zabavljao skoro sve sagovornike. Opšte mišljenje je bilo odrasli ne bi trebalo da
pitaju dete za mišljenje, a posebno ne о značajnim stvarima, ali Nikolas nije mario
za to. Džejk je uživao u svom novom životu, smejao se, vikao i svakim danom je
postajao sve neposlušniji, ali je bio toliko ljubak da se na to niko nije posebno
žalio. Konačno, Ema je ipak odlučila da spomene da je Džejku bio potreban neki
vid discipline.
Nakon što je Džejk otišao u krevet tek u deset sati uveče, došla je da nasamo
razgovara sa Nikolasom. „Samo želim da ti kažem da je deci potrebna neka vrsta
uređenosti u životu“, rekla je ostavši da stoji na vratima spavaće sobe svog muža.
„Bilo bi bolje za Džejka da ima utvrđeno vreme za spavanje. Sinoć je otišao u
krevet u devet, a večeras u deset. I ne samo to, dozvolio si mu da pojede tri kolača
uz čaj danas po podne, pa nije bio gladan za večerom...“
„Imao je dovoljno ograničenja u svom životu. Neka sada malo uživa.“
„Misliš samo na to kako da umiriš svoju savest, a ne na Džejkovo dobro“,
odbrusila je. „Svima praviš samo medveđu uslugu. Moraš da prestaneš da mu
ovoliko udovoljavaš!“
„Ali onda neću imati koga da razmazim“, rekao je tiho, a u očima mu se
pojavio žar koji ju je uznemirio. „Osim ako se ti ne javljaš za tu ulogu.“
„Ne budi smešan.“
Nikolas se blago nasmejao zbog njene zbunjenosti i pokazao ka plišanim
foteljama pored kamina. „Uđi, rujška. Hajde da razgovaramo i da popijemo
piće...“
„Ne“, rekla je, trudeći se da ga ne gleda u oči. Nosio je smeđi plišani ogrtač,
a njegova plava kosa bila je razbarušena. Bez obzira na to da li se poneo kao loš
muž, on je i dalje bio jedan od najatraktivnijih muškaraca koje je ikada videla.
„Umorna sam. Idem u krevet.“
Prišao joj je bliže i sklonio joj je dugi riđi uvojak koji joj je padao preko
ramena. „Ne brini za Džejka“, promrmljao je, poigravajući se pramenom njene
kose. „Biće on dobro.“
Ema je nervozno ovlažila usne. Činilo joj se kao da joj je kosa živi provodnik
osećanja. Pomislila je na njegove ruke na svojoj koži, kako je miluje vrhovima
prstiju, a otkucaji srca su joj se istog trenutka ubrzali. „Ne mogu da ne brinem“,
rekla je. „Veoma me zbunjuje da te sada gledam kako provodiš toliko vremena sa
Džejkom, a ranije nisi mogao ni da ga pogledaš.“
„Da, znam.“ Obmotao je njen crvenkasti uvojak oko svog prsta i čvrsto ga je
stegao. „Kada sam prvi put ugledao Džejka, jedino о čemu sam razmišljao bilo je
koliko liči na Mišu. Bolelo me je da ga pogledam jer bih se uvek setio svog mrtvog
brata.“ Pogled mu se zamaglio, a guste zlatne trepavice sakrivale su njegove
emocije. „Sećaš li se kada sam ti pričao kako nas je otac zlostavljao? Miša je

178
 Knjige.Club Books

najgore prošao, možda zato što je bio slabiji od mene. Pokušao bih da ga utešim,
ali bih ga zatekao kako plače i krvari posle svakog očevog napada. Ne možeš da
zamisliš koliki sam bes i krivicu osećao kad god bih video da je neko u stanju da
povredi tako malo i ranjivo stvorenje...“ Zastao je i blago se osmehnuo. „U suštini,
možda i možeš. U svakom slučaju, nisam mogao ništa da uradim za Mišu. Bio
sam premlad da bih ga zaštitio. Ali zato mogu da uradim nešto za svog sina, a to
je da ga čuvam i da mu pružim sve što mu je potrebno da bude srećan. To je za
mene kao da je Miša dobio drugu šansu.“
Ema se nije pomerala osetivši kao da je zarobljena tišinom i skoro opipljivom
čežnjom koja se stvorila u vazduhu između njih. Nikolas je oduvek znao kako da
kod nje izazove reakciju. Mrzela ga je zbog čitave ove šarade, ali je istovremeno
očajnički želela da sve to bude istina. Glumio je čoveka u koga bi mogla da se
zaljubi, čoveka kakvog je oduvek sanjala. I bio je toliko prokleto dobar u toj svojoj
novoj ulozi da je povremeno hvatala sebe da mu na trenutak poveruje. Srce ju je
bolelo od naprezanja da ne zavoli čoveka koji je nije bio dostojan, koji bi je
odbacio i izdao onda kada njemu to bude odgovaralo.
„Zašto mi to radiš?“ upitala je bolnim šapatom sa suzama u očima.
„Ema“, nežno je rekao, pustivši joj kosu.
Ona se trgnula i ustuknula odmahujući glavom. Brzo je izašla iz sobe ne
dopustivši mu da završi rečenicu.

Posle ponoći, kada je Ema čvrsto zaspala, Nikolas je ušao u njenu dnevnu
sobu. Zurio je u vrata spavaće sobe koja su bila malo odškrinuta. Činilo mu se da
čuje njeno tiho disanje. Pažljivo je seo na plišanu fotelju i uzeo je malog tigra od
ćilibara iz kompleta koji joj je poklonio. Prešavši prstom po uglačanim leđima
figurice, Nikolas je nastavio da gleda u senke koje su dolazile iz spavaće sobe
njegove žene. Obuzela ga je požuda i osećaj usamljenosti jer je znao da je njeno
toplo telo tako blizu. Ali on je neće uzeti sve dok ga sama ne bude pozvala i dok
ga ne bude zavolela kao Emelija nekada.
„Emelija, šta se sa tobom dogodilo?“ prošaputao je na ruskom, čvrsto
stegnuvši figuricu tigra u ruci. Ispitao je sve porodične sluge, uključujući i sestre
Sidarove, kako bi saznao da li su raspolagali nekim dodatnim informacijama о
Emeliji, ali ništa novo nije saznao osim stare, već poznate priče. Potom je
angažovao jednog od kustosa Britanskog muzeja, ser Vinsenta Almaja, da
otputuje u Rusiju i istraži privatne i javne zapise kako bi saznao sudbinu princeze
Emelije. Nikolas je smatrao da se njegova porodica neće mešati u Almajevu
istragu. Možda će čak i neka od njegovih sestara da se ponudi da mu pomogne u
istrazi. Dok ne bude saznao šta se dogodilo sa njegovom ženom, Nikolas nikada
neće biti miran.
Da je samo mogao nešto više da učini za Emeliju, da je zaštiti...

179
 Knjige.Club Books

Naterao je sebe da ostane u fotelji, iako je goreo od želje da ode kod Eme i da
je uzme u naručje. Obećala si da ćeš me se setiti, pomislio je zagledan u sobu
svoje žene. Rekla si da ćeš me prepoznati.

Narednog dana, dok su Nikolas i Džejk bili u Londonu, Ema je imala jednu
iznenadnu posetu. Nakon obilnog ručka je uživala u šoljici čaja kada se u sobi
pojavio Stanislav noseći srebrni poslužavnik sa karticom. Ema je raširila oči od
iznenađenja kada je na kartici pročitala ime lorda Milbanka.
„Da li da mu kažem da ode, Vaše visočanstvo?“, upitao je Stanislav.
„Ne“, rekla je rasejano. „Odvedite lorda Milbanka u salon.“
Ema je zagladila kosu, koja je bila upletena u pletenicu zavezanu zelenom
svilenom trakom. Namestila je turnir24 na svojoj tamno zelenoj plišanoj haljini i
zagladila je svilene nabore na prednjoj strani suknje dok je žurila u salon. Zašto
bi je Adam posetio, kada je otvoreno pokazivao gnušanje prema njenom mužu?
Možda je želeo da razgovara sa njom о prošlosti ili čak da obnovi prijateljstvo sa
njom, iako nije uspevala da shvati sa kojim ciljem bi to učinio. Uostalom to više
nije bilo važno - njegova poseta je svakako odgovarala njenim ciljevima. Kada
Nikolas bude saznao za to sigurno će se razbesneti. Želela je da njen muž oseti
bol koji je ona iskusila u prošlosti. Možda nije bilo pošteno prema Adamu, ali nije
marila. Uostalom i Adam i Nikolas su je koristili u prošlosti, te je bilo vreme da
se to promeni.
Stanislav je doveo lorda Milbanka do salona i upitao Emu da li im je nešto
potrebno.
„Možeš da nam doneseš čaj“, rekla je. Batler je izašao, a Ema je raširenih
ruku prišla Adamu, čoveku koga je oduvek smatrala ljubavlju svog života.
„Adame“, rekla je sa osmehom. „Nameravala sam da ti pišem i da te pozovem na
čaj. Baš mi je drago što te vidim!“
Iznenađen njenom toplom dobrodošlicom, Adam ju je uhvatio za ruke i nežno
ih je stegao. Njegovo dečačko lice delovalo je uznemireno, ali mu se u smeđim
očima videla nada. „Nameravao sam samo da ti ostavim posetnicu.“
„Ne, ostani da popiješ čaj sa mnom. Ako imaš vremena.“
„Ne postoji bolji način da ispunim svoje vreme.“ Adam je ušao u sobu, noseći
šešir i bič za jahanje. Pogledao je oko sebe u čudu. „Okružena si neverovatnim
luksuzom, a i izgledaš kao da tu i pripadaš.“
„Pa, ovo je moj dom“, rekla je Ema sa osmehom. „Ali nisam se toliko
promenila. Većinu vremena i dalje provodim sa svojim životinjama, koje su i dalje
sve na broju - Manču, Kleo, Presto...“
„Kako su oni?“

24
Nabor na gornjem, zadnjem delu suknje koga je pratio šlep, popularan u 19. veku, prim. prev.

180
 Knjige.Club Books

„Oh, dobro su se snašli u novoj okolini.“

„Ati?“
Osmeh joj je nestao sa lica, pa je sela u fotelju sa izvezenim jastucima,
pažljivo namestivši svoju suknju. „Potrebno mi je još malo vremena da se
prilagodim“, rekla je iskreno. „Nikolas je veoma... zbunjujuć čovek. Nije ga lako
razumeti, niti živeti sa njim.“
„Da li te on čini srećnom, Ema?“
Bio je to previše prisan razgovor za dvoje venčanih ljudi. Ipak, zahvaljujući
njihovom odnosu iz prošlosti Ema se prijatno osećala u Adamovom društvu.
„Ne... ali nisam toliko nesrećna koliko sam mislila da ću biti. Ne mogu to da
objasnim.“
Adam je seo pored nje tužno je gledajući svojim smeđim očima. Duboko je
udahnuo. „Mnogo sam razmišljao о tebi posle našeg poslednjeg razgovora. Hteo
sam dosta toga da ti kažem, ali nije bilo vremena. Tada mi je jedino bilo važno da
ti odmah otkrijem šta nam je tvoj muž uradio. Želeo sam da malo razmisliš о
svemu pre nego što te ponovo budem video.“
„Oh, i te kako sam razmišljala о tome“, rekla je Ema neraspoloženo. „Takođe
sam i Nikolasu iznela svoje mišljenje о toj njegovoj manipulaciji.“
„On nam je oboma uništio živote, Em. Oženio sam se ženom koju ne volim
jer mi se tada to činilo kao jedini izlaz. Znao sam da ne mogu da te imam jer su
se tvoja porodica i Nikolas previše protivili tome, a onda sam upoznao Šarlot...“
„Molim te“, rekla je Ema sa nelagodom, podigavši ruku. „Ne moramo о njoj.“
„Svakako. Ali dozvoli mi da ti barem ovo kažem... Šarlot i ja nismo srećni
zajedno. Ne odgovaramo jedno drugom kao ti i ja.“ Adam je uznemireno prošao
rukom kroz svoju svilenkastu smeđu kosu. U glasu mu se osećala oštrina, a oči su
mu sevale nekim čudnim sjajem što nije ličilo na njega. „Stalno razmišljam о tome
šta smo nas dvoje mogli da imamo“ rekao je otvoreno. „Da li se ti ikada zapitaš
kako bi bilo da smo se venčali?“
„Nekada sam se stalno to pitala“, priznala je. „Ali u poslednje vreme ne jer
ne dozvoljavam sebi više da razmišljam о tome.“
„Ja pak ne mogu da prestanem da razmišljam о onome što mi je oduzeto. Tvoj
muž se umešao u naše živote i oduzeo mi je sve što sam želeo. Maštam о tome da
ga povredim i ponizim...“ Zastao je začuđeno kada je Ema počela da se smeje.
„Izvini!“ Pokušala je da se suzdrži od smeha. „Stvar je u tome... da ti nisi
jedini koji о tome razmišlja, veruj mi! Mislim da su se skoro svi koji su ikada
upoznali Nikolasa tako osećali.“
„Mislim da to nije smešno“, rekao je Adam trudeći se da zvuči dostojanstveno
uprkos tome što je pocrveneo.
Ema se potrudila da se uozbilji, iako joj se u glasu i dalje osećao potisnuti
smeh. „U pravu si. Nikolas je apsolutni nitkov.“

181
 Knjige.Club Books

„Muči me kada pomislim na vas dvoje - na to kako te sigurno zlostavlja, kako

te ponižava i kako ti je nametnuo svog vanbračnog sina...“
„Ne“, odmah ga je prekinula. „Ja sam od njega zahtevala da Džejk ostane
ovde. Stalo mi je do dečaka, a takođe i Nikolasu.“ Zastala je shvativši suštinsku
istinitost ove svoje izjave. „Mislila sam da Nikolas ne može nikoga da voli“,
nastavila je ona začuđenim tonom, „ali on obožava svog sina. Ili se Nikolas
promenio ili... postoji nešto u njemu što nikada ranije nisam primetila. U svakom
slučaju, on je najbrižniji otac kojeg sam ikada videla, pored mog oca.“
„Tvog oca!“, ogorčeno je ponovio Adam. „Govoriš о dve osobe koje su uspele
da nas razdvoje! To su dominantni, manipulativni muškarci koji vole da
kontrolišu sve oko sebe!“ Uhvatio ju je za ruku i čvrsto ju je stisnuo. „Em, zar se
ne sećaš kako nam je bilo? Toliko smo se voleli, a razdvojilo nas je dvoje ljudi
zbog svoje sebične potrebe za tobom. Učinili su to tako bezdušno i sa takvom
lakoćom...“ Zastao je usred rečenice uz nervozni uzdah.
„Da“, promrmljala je Ema. „А zašto im je to tako lako pošlo za rukom? Ako
smo se zaista toliko voleli, zašto su uspeli da nas razdvoje?“
Oboje su tada zaćutali, prisetivši se onog vremena od pre samo šest meseci.
Ema nije osetila bol koju je očekivala da će osetiti kada je spomenula prošlost.
Nije joj se steglo srce, niti joj se javila čežnja. Zapravo, iznenadilo ju je to što je
osetila olakšanje jer se napokon oslobodila gorčine i bola. Još više ju je začudilo
to što je Adam izgubio deo one magičnosti kojom je bio obavljen u njenom
sećanju; delovao joj je manje privlačno i manje savršeno nego ranije. U stvari, na
neki način je izgledao prilično obično. To otkrovenje ju je poprilično zbunilo.
Adam više nije činio da joj srce veselo zaigra ili da bude ispunjeno zanosom.
Ne želim ga više kao nekada, pomislila je.
„Prolepšala si se“, promrmljao je, zureći u nju. „Sada izgledaš tako uzvišeno
i elegantno.“
„Nisam se nimalo promenila“, rekla je zbunjeno.
„jesi. Nekada si imala dozu ljupke nesigurnosti u pogledu, kao da želiš da se
sakriješ od ostatka sveta. Sada je to nestalo i ti deluješ tako prefinjeno... zrelo...
nesavladivo.“
Ema se namrštila i nasmejala. „Nesavladivo? To je reč koju bih upotrebila da
opišem neku tvrđavu, veliki brod ili planinu!“
Adam joj se osmehnuo. „Ti si, zapravo, kao ruža u punom cvatu. Je l’ tako
bolje?“
„Mnogo bolje.“
Činilo se da mu se dopao taj trenutak između njih. „Oboje se smejemo i
prijatno nam je“, razmišljao je naglas. „Baš kao što je nekad bilo. Sećaš li se...
kako smo jedno drugo činili srećnim? Nikada se nisam tako osećao ni pre ni
posle.“

182
 Knjige.Club Books

„Hajde da budemo iskreni“, rekla je Ema gledajući ga pravo u oči. „Želeo si

me samo zbog porodičnog nasledstva. Da uz moje ime nije išao i značajni miraz,
nikada se ne bi zainteresovao za mene.“
„Hteo sam tebe, pre svega. Tim bolje što je uz tebe išao i veliki miraz. Da li
je to toliko neprihvatljiv stav? Zašto ne bih poželeo da imam novac i svu sigurnost
i udobnost koje idu uz to?“
„Sada imaš novac. Oženio si se prilično bogatom ženom.“
Pogled mu je iznenada postao neobično grub i bolan. „To ne nadoknađuje
činjenicu da sam tebe izgubio. Nikad ništa neće.“
Ema je pokušala da pronađe reči kako bi ublažila iznenadnu napetost koja je
nastala između njih, ali je čula da neko ulazi u salon. Očekujući da je to sluškinja
koja je trebalo da donese čaj, sa olakšanjem je podigla glavu. A onda je užasnuto
konstatovala da je u pitanju bio njen muž.
Trebalo je da bude zadovoljna ovim srećnim spletom okolnosti. Nije ni
sanjala da će se pogoditi tako savršen tajming i da će je Nikolas zateći usred
prisnog razgovora sa njeni bivšim udvaračem. Ipak, umesto toga obuzela ju je
zabrinutost. Htela je da uskomeša strasti, ali sada više nije bila toliko sigurna da
to želi.
Nikolas je bio zajapuren u licu. To je bio neobičan prizor jer je on obično
vešto skrivao svoja osećanja , ali sada je izgledao besno kao da će iz njega da
pokulja neko demonsko ludilo.
Adam Milbank je ustao sa stisnutim pesnicama podjednako besan. U vazduhu
je vladala skoro opipljiva mržnja. Ema je bila zapanjena tom prosto zaglušujućom
tišinom. Nekada bi možda uživala u svađi između njih dvojice, ali sada je poželela
da smiri situaciju.
„Niki“, rekla je slabašno se osmehnuvši, „rano si se vratio. Upravo
razgovaram sa lordom Milbankom i čekam da nam donesu čaj...“
„Bojim se da nemam vremena za čaj“, prekinuo ju je Adam, pogleda
prikovanog za njenog muža. „Upravo sam se setio da imam neka neodložna posla.
Moram odmah da idem.“
„Oh, baš šteta“ rekla je Ema i krenula ka vratima da ga isprati. „Baš mi je
drago što sam vas videla. Molim vas, prenesite naše pozdrave ledi Milbank.“
Nikolas je tada progovorio pretećim tonom. „Ovo je poslednji put da te
zatičem kako oblećeš oko moje žene, Milbanče. Ako još jednom budeš pokušao,
otkinuću ti i ruke i noge.“
Ova izjava je umesto straha kod Adama izazvala prkos. Zaustavio se kod vrata
stegnuvši mišiće toliko jako da mu je ruka delovala kao čelik pod Eminim prstima.
„Ovo nije poslednji put da me vidiš“, tiho je procedio kroz zube. „Nekada si
mogao da razbiješ moje snove na komade jer sam te se plašio. Više te se ne plašim.
Osveti ću ti se uskoro, to ti obećavam. Dugujem to Emi, kao i samom sebi.“

183
 Knjige.Club Books

Ema je pustila Adamovu ruku i iznenađeno ga je pogledala. Nikada ga ranije

nije čula da tako govori. Brzo se udaljio, ostavivši je da se suoči sa svojim mužem,
koji je gledao za Adamom sa prezrivim osmehom.
„Gde je Džejk?“, upitala je pokušavajući da glumi ležernost, iako joj se
stomak stezao od strepnje.
„Kada mi je Stanislav rekao da je Milbank ovde, poslao sam Džejka gore.“
Odmerio ju je brzim pogledom. „Jesi li ga ti pozvala ovamo?“
„Ne, zvanično je najavio posetu, mada ubuduće nameravam da pozivam i
njega i bilo koga drugog ovamo bez tvoje dozvole!“
Nikolas je zakoračio prema njoj, smrknutog izraza lica. „Ne odobravam
njegovo prisustvo u svom domu.“
„Posle svega što si mi učinio, nemaš prava da se žališ na bilo koga od mojih
prijatelja ili na bilo šta što ja odlučim da radim sa njima.“
„Ne žalim se, već ti naređujem da se držiš podalje od njega.“
„Ti, arogantni egoisto! Možeš da izigravaš malog diktatora svima oko sebe,
ali ne i meni! I prestani da me tretiraš kao glupaču i da se ponašaš ljubomorno
kada savršeno dobro znam da te nije briga za mene...“
„Volim te“ zarežao je. „Prokleta bila što mi ne veruješ!“
Ona se ogorčeno nasmejala. „Na veoma nežan način to pokazuješ.“
„Ja te zaista volim“, procedio je Nikolas kroz zube. „Toliko te volim da ću
eksplodirati. Imaš li predstavu koliko si mi potrebna? Ludim skoro svake noći
znajući da si tako prokleto blizu, sama u svom krevetu...“
Zastao je i čvrsto ju je uhvatio, ne ostavljajući joj prostora da se izvuče.
„Ema“, promrmljao je, privlačeći je ka sebi. Osetila je kako mu telo drhti od
zarobljene požude koja se borila da se oslobodi. Bio je jako uzbuđen i njegov
nabrekli ud čvrsto pritisnut uz njena bedra je goreo. Ema se zaprepastila kada je
osetila snažan odgovor svog tela. Puls joj se ubrzao kao da se neka struna otkačila
unutar nje. Odjednom je poželela da zauvek ostane ovako u njegovom zagrljaju,
a zapravo je to želela sve ovo vreme.
Osetila je njegove usne na svojima, željne, čvrste i zanosne; osetila je pritisak
njegovih ruku koje su je privlačile sve jače. Pluća su mu zadrhtala od naleta
olakšanja i on je produbio svoj poljubac, pohlepno istražujući toplu unutrašnjost
njenih usta. Osećala je miris hladnog spoljašnjeg vazduha na njegovoj odeći i
poznate mirise vune i čaja koji su se savršeno uklapali. Obavila ga je svojim telom
i rukama trudeći se da ga zadrži u svom zagrljaju. Ubrzano je dahtala od
zadovoljstva i uzbuđenja. Nikolas je nikada ranije ovako nije ljubio, i nije u
pitanju bila tehnika, niti veština, već čista emocija. Osećaji su bili preintenzivni i
rasli su vrtoglavom brzinom, pa se ona iznenada otrgla uz glasni jecaj.
Nikolas ju je pustio bez borbe, zureći u nju svojim uzavrelim zlatnim očima.

184
 Knjige.Club Books

Ema se borila da dođe do daha. Nikada se nije osećala tako bespomoćno i tako
neverovatno ranjivo. U tom trenutku je odlučila da mu se ne suprotstavlja, niti da
ga postavlja na svoje mesto. Morala je da se drži podalje od njega da bi samu sebe
sačuvala. „Nemoj više da me uznemiravaš“, rekla je drhtavim glasom. „Ako ti je
žena toliko potrebna nađi nekog drugog. Ne želim te. Čak i kada bih pronašla
zadovoljstvo u tome, mrzela bih samu sebe posle.“ Grlo joj se steglo i ne mogavši
više ništa da progovori istrčala je iz salona.
Nikolas je krenuo za Emom jer još nije završio sa njom. Želeo je da sazna о
čemu su ona i Milbank razgovarali i šta Ema oseća prema svom bivšem udvaraču.
Išla je ka svojim životinjama dok joj se suknja vijorila na vetru.
„Ema“, viknuo je za njom, a ona ga je ljutito pogledala preko ramena.
„Odlazi! Ne želim da razgovaram sa tobom!“
„Zašto je Milbank dolazio? Šta hoće od tebe?“
„Želi da bude prijatelj sa mnom“, rekla je prezrivo. „Ništa više.“
„Đavola je to hteo“, promrmljao je Nikolas idući za njom ka menažeriji.
„Ne ulazi ovamo, Niki!“, Emin glas je dopirao iz pravca tigrovog kaveza.
„Želim da provedem nekoliko minuta u miru i tišini sa svojim...“
Odjednom je nastala tišina.
„Ema?“ Nikolas se namrštio i oprezno je ušao u objekat. Tada je shvatio zašto
je Ema utihnula. Srce mu je zastalo kada je ugledao Mančuov kavez.
Džejk se nalazio unutra sa tigrom.

185
 Knjige.Club Books

Jedanaesto poglavlje

Nikolas nije mogao ni da diše, ni da razmišlja, a telo mu se zaledilo od straha.

Klin koji je zatvarao bravu kaveza bio je izvađen, te je Džejkobu bilo dovoljno
samo da podigne rezu i tako uđe unutra. Dečak je stajao na jednoj strani ograđenog
prostora, a za to vreme je tigar čučao na sredini kaveza. Manču je zbunjeno i
uznemireno režao gledajući to malo stvorenje koje je upalo na njegovu teritoriju.
Ema se polako okrenula da pogleda Nikolasa. Lice joj je bilo bledo, a obrve
su joj bile zabrinuto izvijene kao dva sjajna crvena luka. Usne su joj se trzale kao
da je želela nešto da izgovori, ali nije uspevala.
Ema je mahnitom brzinom razmišljala pažljivo gledajući u tigra i
pokušavajući da proceni njegovo raspoloženje. Nije joj se dopadalo to što se
Manču intenzivno pogledom fokusirao na dete. Takva usmerena pažnja mogla je
da prethodi iznenadnom napadu. Nakostrešio je svoje bele brkove i počeo je
oprezno da prilazi dečaku. Manču nije imao kandže, ali je imao veoma oštre zube.
Za malo stvorenje poput Džejka, dovoljan je bio samo jedan ugriz. Međutim,
Manču je delovao neodlučno, a Ema se poradovala jer se još uvek nije spremao
za napad. Privukla mu je pažnju veselim zviždukom, pa je prišla praznoj kanti za
otpatke podižući je kao da je puna mesa.
„Manču!“, pozvala ga je noseći kantu na drugi kraj kaveza što dalje od
Džejka. „Dođi ovamo, ti zgodni dečko... dođi da vidiš šta sam ti donela!“
Tigar ju je poslušao i polako je krenuo prema njoj uz tiho mjaukanje. U isto
vreme, Nikolas je dojurio do kaveza, podigao je rezu i uvukao se unutra. Osetivši
ulazak još jedne osobe u njegov prostor, Manču je iznervirano zarežao i okrenuo
se, ignorišući Emin glas. Nikolas je snažno zgrabio svog sina i izneo ga napolje,
zalupivši vrata za sobom baš kada je tigar stigao do njih.
„Tata“, uznemireno je vikao Džejk koprcajući se u želji da se oslobodi iz
njegovog stiska. „Nisam još hteo da izađem! Tata, pusti me!“
Ali Nikolas nije mogao da ga pusti, već je čvrsto stezao njegovo malo telo u
svom zagrljaju i drhtao je od olakšanja. Ema je ispustila kofu i naslonila se na
obližnji zid, osećajući vrtoglavicu od ubrzanog lupanja srca.
Kada je Nikolas smogao snage da progovori, spustio je dečaka i kleknuo,
zureći u njegovo majušno lice. „Šta radiš ovde?“ upitao je prigušenim glasom.
„Poslao sam te u tvoju sobu. „
„Nisam želeo da idem tamo. Hteo sam da vidim tigra.“ Džejk je imao prkosan,
ali tužan izraz lica, još uvek ne shvatajući opasnost u kojoj je bio.

186
 Knjige.Club Books

„Rekli smo ti da nikada ne dolaziš ovamo sam bez Eme ili mene.“
„Manču me nikada ne bi povredio, tata. On me voli.“
Nikolas je bio bled i smrknut. „Nisi me poslušao, Džejk. Ne želim da te
kažnjavam, ali ovog puta mi nisi ostavio izbora. Zabranjujem ti da posećuješ
životinje narednih mesec dana.“ Kada je dete počelo da negoduje, Nikolas ga je
presavio preko kolena i tri puta ga je snažno udario po turu. Džejk je iznenađeno
jauknuo i počeo da plače. Nikolas je uspravio dete i postavio ga je ispred sebe, te
je promuklim glasom rekao: „Taj tigar je opasan, kao i ostale divlje životinje.
Veoma si uplašio Emu i mene. Ne želim da ti se bilo šta dogodi i zato moraš da
poštuješ pravila koja smo postavili, čak i ako ne razumeš uvek razlog.“
„Dobro, tata“, jecao je Džejk, sagnuvši glavu da bi sakrio svoje suze.
Nikolas ga je privukao ka sebi i čvrsto ga je zagrlio, a dete mu je obavilo ruke
oko vrata. „U redu je“, promrmljao je. „Sve ti je oprošteno - samo zapamti da
moraš da slušaš sve što ti se kaže.“
„Mogu li sada da idem da se igram u svojoj sobi?“
Nikolas je klimnuo glavom i još jednom ga je čvrsto zagrlio. „Da, možeš da
ideš.“
Džejk se odaljio od njega, a svojim malim rukama je brisao suze sa lica.
Radoznalo je pogledao u oca. „Zašto ti plačeš, tata?“
Nastupila je kratka tišina, a onda mu je Nikolas grubo odgovorio. „Zato što
mrzim kada moram da te udarim.“
Džejk se mrzovoljno osmehnuo. „I ja to mrzim.“ Pritrčao je Emi i zagrlio je
oko struka. „Žao mi je, Ema.“
Previše dirnuta da bi bilo šta rekla, Ema ga je pomilovala po kosi i poljubila
ga u glavu, pre nego što je odjurio ka kući. Kada su njegovi mali koraci utihnuli,
Nikolas je ustao i protrljao lice rukama, duboko uzdahnuvši.
Ema mu je prišla. „Niki, mislila sam da sam mu jasno stavila do znanja...“
„Znao je da ne treba ovde sam da dolazi“, rekao je Nikolas okrenuvši se prema
njoj. „On je svojeglavo, radoznalo dete. Očekivao sam da će se ovo dogoditi.“
Ema se zapitala zašto je još uvek bio tako siv u licu i zašto mu se u očima i
dalje video strah. „Pa, sada je sve u redu, hvala bogu. Nije se ništa loše dogodilo.“
Činilo se da se Nikolas nije složio sa tim. Obrisao je rukavom svoje znojavo
čelo i sklonio mokre pramenove kose sa lica. „Ja nikada ranije nisam udario dete.“
U tom trenutku je Ema shvatila о čemu se radi. Ova epizoda ga je podsetila
na Mišu, njegovog brata, i na to kako ga je njihov otac zlostavljao. „Ti nisi udario
Džejka“, rekla je tiho. „Samo si ga malo šljepnuo i to veoma nežno. To si učinio
da bi ga opomenuo da ne sme više da se izlaže opasnostima. Džejk je to razumeo,
Nikolase. Nisi ga povredio...“ Zastala je i nastavila veoma nežnim tonom. „I
samo da znaš, ti nisi kao tvoj otac.“

187
 Knjige.Club Books

On je ćutao zagledan u daljinu kao da se za trenutak izgubio u nekom drugom

vremenu i mestu.
„Nije lako biti roditelj, zar ne?“ tiho je upitala Ema. „Postoji toliko stvari zbog
kojih brineš, toliko neočekivanih situacija, a povrh svega muče te odluke koje
pokušavaš da doneseš za dobrobit svoje dece...“ Zastala je jer je pomislila na svog
oca i osetila iznenadnu nostalgiju i krivicu. Lukas Stoukherst je oduvek bio
roditelj pun ljubavi, iako preterano zaštitnički nastrojen, a ona ga je praktično
isključila iz svog života. Nedostajao joj je. Bila je umorna od kažnjavanja svoje
porodice, kao i sebe same i poželela je da se pomiri sa njima. „Nemoj da se osećaš
krivim“, promrmljala je odsutno, zaokupljena svojim mislima.

***

Te večeri, Ema je oko osam sati krenula u dečju sobu. Nameravala je da

objasni Džejku da je Manču, iako je često govorila о njemu kao о voljenom
ljubimcu, ipak opasna životinja i da nije ni približno pitom kao pas Samson.
Mančua treba voleti, ali ga se i plašiti, jer je njegova priroda nepredvidiva. Osećala
se krivom što to ranije nije dovoljno dobro objasnila Džejku.
Dok se približavala, čula je dečakov pospani glas kroz vrata sobe. „Tata,
hoćeš li mi pričati priče i kada budemo uzeli dadilju?“
„Naravno“, odgovorio je Nikolas. „Iako smatram da će i ona imati neke svoje
zanimljive priče kojima će te zabavljati.“
„Ja najviše volim ruske bajke.“
„I ja“, rekao je Nikolas sa osmehom u glasu. „Gde smo ono stali?“
„Princ Ivan je upravo sreo sivog vuka.“
„Da.“ Začulo se šuškanje stranica knjige. „Ispostavilo se da je to bio začarani
vuk, koji je znao sve о potrazi princa Ivana za magičnom žar pticom. ‘Ja znam
gde se ta ptica nalazi’, povikao je vuk i ponudio se da odvede Ivana tamo. Popevši
se na leđa vuka, Ivan je brzo dojahao do bašte opasane visokim zlatnim zidovima.
To je bila palata cara Afrona...“
Ema se tiho iskrala, zamišljajući Džejkoba sklupčanog u krevetu kako sluša
umirujući baršunasti glas svog oca. Osećala se usamljeno, nesrećno i želela je
nešto što nije umela da definiše. Popila je čašu crnog vina i povukla se u krevet.
Soba je bila mirna i mračna, a do nje su počeli da dopiru razni glasovi kao da joj
se rugaju.
Setila se Tasijinih reči: „On nije dostojan ničijeg poverenja, Ema. Nikolas je
opasan čovek.“
Zatim joj se javio tihi tužni glas njenog oca: „Uvek se možeš vratiti. Dočekaću
te raširenih ruku.“
A onda i Nikolasova rečenica: „Neću te više povrediti. Veruj mi.“

188
 Knjige.Club Books

Zaglavljene uspomene su je mučile satima, sve dok je konačno san nije

savladao. Ali za nju nije bilo predaha čak ni tada. Usnila je jedan od
najintrigantnijih snova u svom životu koji je toliko bio živopisan da joj se sledila
krv u žilama.
Nalazila se u jednoj ledenoj, mračnoj ćeliji sa drvenim zidovima, kamenim
podom i malim pravougaonim prozorčićem. Na zidovima su bili okačeni krstovi i
ikone, a ozbiljna lica svetaca zurila su u nju, analizirajući njenu tugu. Očajno je
jecala dok je koračala malom prostorijom, a njena tamna haljina vukla se po
podu. Znala je da Nikolas pati i da nije mogla da ode kod njega. Sve što je mogla
da uradi bilo je da čeka tako tužna i bespomoćna. Druge dve žene - jedna od njih
monahinja u sivoj odeždi - pokušavale su da je umire, ali ona se otrgla iz njihovih
nežnih ruku i okrenula je glavu od tih saosećajnih pogleda. „On umire“, plakala
je. „Potrebna sam mu jer je usamljen. Moram da odem kod njega! Ne mogu to da
podnesem, ne mogu...“
Ema se trgnula, snažno udahnula i naglo se uspravila. Njena spavaća soba bila
je sablasno tiha. „To je bio samo san“, rekla je za sebe, brišući suze sa lica. Ali
suze su nastavile da teku, a srce joj se stezalo kao da je neko zaista umro. Nije
znala kako da ublaži bol. Ustala je i krenula je prema Nikolasovom apartmanu.
Zaustavila se na vratima njegove sobe izgledajući kao neka tanana prikaza u tami.
„Niki“, prošaputala je.
Čula je šuškanje čaršava i Nikolasov sanjivi glas. „Ko je to? Ema?“
„Imala sam noćnu moru“, prošaputala je. Nikada do tada nije osetila takvo
beznađe i tugu. On je naslućivao nešto jer mu se učinilo kao da je još neko sa
njima bio u sobi.
„Ispričaj mi“, rekao je.
„Umirao si... bila sam ti potrebna, ali nisam mogla da dođem do tebe. Nalazila
sam se u sobi nekog manastira i nisu mi dali da idem odatle.“
Ništa nije odgovorio, već je samo prošaputao njeno ime na ruskom.
Boreći se sa suzama, Ema nije uspevala da progovori nekoliko trenutaka.
Upravo tada je poželela da mu postavi pitanja koja su je nedeljama mučila
izazivajući u njoj nervozu i čežnju. „Zašto si se toliko promenio? Šta ti se dogodilo
onog dana kada si se onesvestio?“
Nikolas isprva nije mogao da progovori jer je znao da će zvučati
nerazumljivo. U glavi je uvežbavao stotine načina kako to da joj objasni, tražeći
prave reči kojima bi je ubedio da prihvati i poveruje, ali mu se činilo nemoguće.
Kako je mogla da razume kad ni on sam nije uspevao?
Glas mu je bio gotovo nečujan kada je napokon počeo da odgovara. „Tokom
tih sat vremena koliko sam bio u nesvesti, sanjao sam da sam u Rusiji. Sanjao sam
da sam moj predak Nikolaj.“
„Nikolaj“, oprezno je ponovila. „Onaj koji je izabrao svoju ženu među pet
stotina devojaka?“
189
 Knjige.Club Books

„Kako si to znala?“ upitao je iznenađeno.

„Rašel Sidarova mi je ispričala tu priču. Kako se Nikolaj oženio jednom od
devojaka...“
„Da. Sve je to bilo u mom snu. Ti si bila nevesta. Zvala si se Emelija
Vasiljevna i ja sam se zaljubio u tebe.“
„Šta se onda dogodilo?“ upitala je sa nelagodom.
„Bili smo zajedno samo jedan kratak period pre nego što sam završio u
zatvoru zbog sumnje da sam izdajnik. Kako bi izbegla istu sudbinu, ti si otišla u
Novodevični manastir, gde si rodila moje dete. Ne znam šta je bilo sa tobom posle
toga.“ A onda je tiho dodao: „Pokušavam da saznam.“
Bila je zapanjena njegovim ležernim tonom. „Bože moj... pa ti veruješ da se
to zaista dogodilo, zar ne? Misliš da je to bilo više od sna.“
„To se stvarno dogodilo.“
Njegovo priznanje ju je zaprepastilo. Stavila je ruku na usta uplašeno se
nasmejavši. „Govoriš kao da si poludeo!“
„Voleo sam te pre sto sedamdeset godina, a sada sam te ponovo pronašao.“
Počela je da drhti. „Ne.“
„Ne boj se“, rekao je tiho.
„Ovo nema nikakvog smisla!“
„Zašto si sanjala da si u manastiru, Emelija?“
„Ne zovi me tako! To je bila samo slučajnost!“ Ubrzano je disala i strah ju je
lagano potpuno obuzimao. „Ovo ne liči na tebe, Niki. Ti si uvek bio veoma
racionalan. Mora da pokušavaš da me zaplašiš čim uporno ponavljaš tu priču i
tvrdiš da je istina! Ali neće ti uspeti...“
„Ali to jeste istina.“
Ema ga je videla kako ustaje iz kreveta i prilazi joj dok mu je poluobnaženo
vitko telo odisalo nekom erotičnom energijom. Iako je imala nameru da pobegne,
noge je nisu poslušale i ostala je da stoji ukopana u mestu.
Svojim snažnim toplim rukama je počeo da klizi po njenom telu, pa joj je
jednu zavukao ispod kose i uhvatio je za vrat. Trgnula se i ispustila je uzdah. „Ne
verujem ti“, prošaputala je. „Ne verujem u tvoj san.“
Nikolas je osetio olakšanje jer je uspeo to da podeli sa Emom. Opijao ga je
njen miris, blizina i toliko drugih stvari koje je hteo da joj kaže, pa je morao odmah
da je ima. Počeo je da joj šapuće nešto na ruskom.
„Šta to govoriš?“, upitala ga je.
Ponovio je na engleskom dok joj je poluobnažen svojim vrelim dahom
zagrevao kožu vrata. „Nije me briga da li mi veruješ. Želim te večeras u svom
krevetu. Želim da budem u tebi i da osetim tvoje ruke i noge oko sebe.“

190
 Knjige.Club Books

Ema se izvila pokušavši da se odvoji od njega, ali ju je on snažno i odlučno

zadržao u svom zagrljaju. „Želim te“, rekao je sa izraženijim naglaskom nego
inače. „Želim da vodim ljubav sa mojom ženom.“
Osetila je njegove usne na svojim grudima i njihovu toplinu koja se probijala
kroz tanku tkaninu spavaćice. Pronašao joj je bradavice i počeo je da ih gricka i
sisa sve dok se ona nije predala i zastenjala od zadovoljstva. Lagano je skliznuo
rukom između njenih butina i pronašao je mekanu uvalu, te je počeo da je miluje
preko tankog sloja pamuka koji ju je prekrivao. „Ema“, zastenjao je, snažno je
pritisnuvši na svoju nabujalu muškost zarivenih prstiju u njene guzove.
„Da“, prošaputala je, dajući mu svoj pristanak.
Nikolas ju je odveo do kreveta i nadvio se nad njom, grozničavo joj uhvativši
rub spavaćice. Okrenula je lice ka izgužvanoj posteljini i raširila noge osetivši
kako se on smešta između njih. Uronio je u nju jednim silovitim pokretom,
ispustivši krik zadovoljstva kada je osetio da ga njeno telo prima u svoje tamne
slasne dubine. Nastavio je snažno da se zabija u nju, odgovarajući na strastveni
ritam njenih bokova koji ju je vodio ka vrtoglavom vrhuncu. Zajecala je i zadržala
ga je u sebi, drhteći od ushićenja kada je osetila da je ispunjava svojom semenom
tečnošću.
Oboje su se lagano sklupčali na krevetu, opušteni i iscrpljeni. Ema je osećala
toplotu njegovog tela duž svojih leđa, noge su mu bile podvijene uz njene, a ruka
ispod njenog vrata. Blagi drhtaji su još uvek potresali njeno telo, a onda je nakon
nekog izvesnog vremena tihim šapatom konačno uspela da progovori.
„Plašim se.“
„Zašto se plašiš, dušenka?“
„Šta to znači?“
„To znači, moja malena dušo“, spremno je odgovorio, zaglađujući njene
neobuzdane kovrdže. „Zašto se plašiš?“
Suza joj se otkotrljala niz obraz i zadržala na vrhu brade. „Zato što ne želim
da te volim“, rekla je uzdahnuvši. „Onda ću zavisti od tvoje milosti, a ti ćeš mi
dušu rastrgnuti na komade. Neću dozvoliti da se to dogodi, Niki.“
Ućutkao ju je tihim mrmljanjem i gurnuo joj je ruke u stranu. Počeo je da joj
ljubi vrat uz čipkasti rub spavaćice, mekim poljupcima od kojih joj se dah ubrzao,
a bradavice odmah ukrutile ispod tanke tkanine. Legao je preko nje dok mu je
široka ramena obasjavala mesečina svojom srebrnkastom svetlošću. Njegove
moćne ruke, sposobne i za bilo koju vrstu surovosti, nežno su klizile od njenih
bokova do grudi. Šaputao joj je nežne reči, malo na engleskom, malo na ruskom,
koje su se slivale niz njeno telo. Polako je zadizao njenu spavaćicu, uživajući u
otkrivanju njenog tela uz nežne ugrize i poljupce. Ema ga je uhvatila za leđa i
osetila je pod prstima poznatu teksturu njegovih ožiljaka.
Povukao joj je spavaćicu preko glave i potpuno je obnažio. Ema se uvila oko
njega, obgrlivši ga svom snagom i rukama i nogama. Ljubili su se vatreno,

191
 Knjige.Club Books

valjajući se po krevetu. Nikolas je zastenjao kada je Ema nežno rukom uhvatila

njegov nabrekli ud. Spustio je glavu na njen zategnuti stomak, pa se pomerio
naniže ka mekanoj uvali između butina, a onda je jezikom vešto pronašao nežnu
tačku gde se nalazio centar njenog zadovoljstva.
Drhteći od požude, Ema ga je uhvatila za kosu i zaronila prste u njegove
svilenkaste pramenove. „Sada“, nestrpljivo je prošaputala, izvijajući se pod
njegovim zahtevnim usnama. „Molim te, sada...“
Nikolas se prebacio preko nje i polako ušao u nju, klizeći i ispunjavajući je
lagano dok nije kriknula od zadovoljstva. Ležali su i dalje potpuno spojeni kada
ga je Ema pogledala i primetila misteriozni sjaj u njegovim očima. Za nju je on u
tom trenutku bio stranac, nežniji i strasniji nego ikada. „Ko si ti?“ šapatom je
pitala.
„Ja sam onaj koji te voli“, šapnuo je. „Zauvek, Ema“, gurnuo se još dublje u
nju, izgledajući kao da uživa u njenom bespomoćnom sladostrasnom jecanju.
Tada mu se bez razmišljanja predala, ponudivši mu sebe celu. On se takođe
predao, pustivši u sebi vatru da nekontrolisano besni sve dok mu sećanja nisu
potpuno izgorela, a svet oko njega postao nov i čist.

Ema se po prvi put probudila u muževljevom zagrljaju. Bila je zbunjena, pa

je sačekala nekoliko trenutaka i onda se tek pomerila i pogledala u Nikolasovo
lice. Njegove oči boje ćilibara su bile otvorene i prodorno su je gledale. „Dobro
jutro“, rekao je hrapavim, sanjivim glasom.
Grlio ju je celu noć, povremeno je budeći poljupcima. Još jednom su pre jutra
vodili ljubav, a tela su im se kretala u laganom ritmu dok oboje nisu klonuli nakon
vrtoglavog vrhunca. Šta je mogla da mu kaže posle noći ispunjene takvom
senzualnošću? Skrenula je pogled dok su joj obrazi goreli, pa je napravila pokret
kao da želi da izađe iz kreveta.
Zaustavio ju je, prikovao za dušek i zagledao se u njene oči. „Kako se
osećaš?“
„Ne znam. Nemam predstavu u kom pravcu će ovo da ide, niti kako da budem
sa tobom. Lako je svađati se stalno - na to sam navikla. Ali da budemo u miru...
ne znam da li je to moguće za nas.“
Spustio je svoje tople ruke na njenu golu zadnjicu i čvrsto je stisnuo. „Lako
će biti, rujška. Ići ćemo dan po dan.“
Ema je osetila njegov topli ud kako pulsira i kako mu se lagano ponovo budi
strast. Uhvatio ju je za zadnjicu i prebacio ju je preko sebe, a usnama je nežno
obuhvatio njenu dojku.
Bunila se kroz uzdahe. „Nemoj, Niki. Vreme je za doručak...“
„Nisam gladan.“
„...ali još nisam obišla svoje životinje...“

192
 Knjige.Club Books

„One mogu da sačekaju.“

„Džejkob bi mogao da dođe ovde da te potraži...“
„Neće. On je ipak moj sin.“
Pokušala je i poslednji put da ga odvrati. „Boli me...“
„To mogu da rešim“, šapnuo je otkotrljavši je na leđa. Razdvojio joj je butine
i namestio se između njih tako da nije mogla da se pomeri. Ema se predala i
strasno zastenjala prepustivši se njegovim rukama i usnama da je uvere u ono što
joj je obećao.

Nikolas je od tog trenutka bio dobrodošao u njenom krevetu. Nedelja je brzo

proletela, a Ema se svaki dan budila sa osećajem da nešto novo otkriva. Naučila
je neke stvari о svom mužu koje nije ni slutila da postoje. Bilo je trenutaka kada
je bio zapanjujuće nežan, pomažući joj da rasplete svoju gustu kosu pred spavanje
i masirajući joj bolne tačke koje bi joj na temenu napravile ukosnice i češljići.
Trljao bi joj melem na ruke kada bi ih povredila ili izgrebala tokom rada, ili bi je
kupao kao malo dete.
Drugog dana bi se pretvarao u predatora, pa ju je jednom tako iznenada
saterao u ćošak dok je radila oko svojih životinja. Nije obraćao pažnju na njeno
zaprepašćeno negodovanje, već joj je otkopčao pantalone i uzeo ju je priljubivši
je uza zid. Nakon toga oboje su ostali obliveni znojem i zadihani od zadovoljstva.
Nemilosrdno ju je zadirkivao i provocirao, a ujedno i zasmejavao, pa nekada nije
znala da li da ga poljubi ili ubije.
U popodnevnim satima dok je Robert Soms obično slikao Emin portret,
Nikolas bi dolazio da gleda. Jednom je tako opčinjeno zurio u nju da nije mogla
da izdrži, te ga je oterala iz sobe. „Ne mogu da sedim mirno i izgledam
dostojanstveno kada me ti tako gledaš“, rekla mu je, gurajući ga prema vratima.
Nikolas ju je nevoljno poslušao, mršteći se dok mu je pred nosom zatvarala
vrata.
Još jednom je spomenuo svoj san kada su se jednog dana šetali po snegu oko
imanja. Pahulje su lagano padale, a Nikolas je zastao da poljubi Emino vlažno
lice. „Izgledaš kao anđeo“, promrmljao je, dodirujući snežne pahuljice koje su joj
se zadržavale na kosi.
„I ti isto“, dodala je i nasmejala se sklonivši sneg sa njegovih zlatnih
pramenova. „Ali kao pali anđeo.“
Nikolas je odjednom zaćutao. Ema je primetila da je zapanjeno zurio u nju.
„Šta je bilo?“ upitala je oprezno.
„Ovako si izgledala i ranije, onda u Rusiji. Poklonio sam ti beli šal od čipke,
a ti si ga nosila preko glave.“
Nikad nisam bila u Rusiji, htela je da kaže, ali se suzdržala. Koliko li je često
razmišljao о tih tajanstvenih sat vremena? Primetila je čežnju u njegovom

193
 Knjige.Club Books

zamišljenom pogledu i želju da ponovo proživi ono što mu je bilo oduzeto.

Nikolas je zaista verovao da su se poznavali i voleli u prošlom životu. Svakako
da nije želela da ga ohrabruje, ali nije mogla ni da mu se podsmeva zbog toga.
„Voleo si tu ženu u svom snu, zar ne?“ rekla je tiho.
„Ta žena si bila ti.“
„Čak i da je to istina, to sada nema nikakve veze sa nama“, rekla je ona. „Nije
važno za naš odnos.“
„I te kako je važno za mene. Setio sam se kako je bilo voleti te i biti voljen.“
„Žao mi je ako to želiš od mene“, rekla je Ema ukočeno. „To jednostavno više
nije moguće. Zar ne može ovo što sada imamo da ti bude dovoljno? Da budemo
na neki način prijatelji i uživamo da provodimo vreme zajedno?“
„Ne“, nezadovoljno je odgovorio. „Nije dovoljno.“
Nastavili su da se šetaju u tišini sve dok nisu naišli na jednu malu kamenu
građevinu, kapelu imanja koja je bila preuređena za potrebe ruskih slugu.
„Nikada ranije nisam ulazila unutra“, rekla je Ema. „Kako izgleda?“
Nikolas je doveo Emu do malih zasvođenih vrata, te ih je otvorio i pridržao
da ona uđe. Pokrivši kosu plavom vunenom maramom, Ema je pažljivo osmotrila
unutrašnjost kapele. Bila je ispunjena ikonama i oltarima oko kojih su se nalazile
sveće. Nekoliko sveća je bilo upaljeno, pa je njihov slabašni plamen blago
osvetljavao unutrašnjost. Vladala je tužna i svečana atmosfera. Zidovi kao da su
upijali sve ispovesti i molitve onih koji su tu dolazili.
„Da zapalim sveću?“, upitala je Ema prigušenim glasom.
Nikolas ništa nije odgovorio. Njegove crte lica bile su mirne kao i lica svetaca
na ikonama kojima su bili okruženi.
„Pa, ne može da škodi“, prokomentarisala je Ema i uzela dugačku voštanu
sveću. Upalila ju je na plamen jedne sveće koja je već gorela i pažljivo ju je stavila
pored ostalih. Okrenula se ka Nikolasu i dah joj je zastao.
Nikolasove oči su bile vlažne od suza. Nije mogao da kontroliše svoju
reakciju pri pogledu na Emu okruženu ruskim ikonama i upaljenim svećama.
Činilo mu se da ona ima moć da mu podari život, kao i da mu ga oduzme. Nije
znao šta će se dogoditi sa njim ako ga ona nikada ne bude zavolela.
Nikolas je progovorio kontrolisanim, tihim i ujednačenim tonom. „Ne znam
šta mi se dogodilo tog dana. Više nisam siguran šta je stvarno. Sve što znam je da
si mi potrebna.“
Ema je stajala osećajući se bespomoćno i zbunjeno. Gledala je u čoveka koji
ju je zaveo, oženio se njome, izdao je... bio je to najkompleksniji i najintrigantniji
čovek koga je ikada upoznala. Bila joj je potrebna velika hrabrost da bi ostala sa
njim. Osećala se kao da stoji licem u lice sa tigrom. Gajila je toliko različitih
osećanja prema njemu u isto vreme... strah, požudu, bes, nežnu naklonost. Da li

194
 Knjige.Club Books

bi iko bio u stanju da je fascinira kao on? Da li ipak treba da rizikuje da bi saznala
koliko mu je zaista stalo do nje?
Krenula je prema njemu i nežno mu je spustila ruku na bradu. Osetila je da je
izuzetno napet i kako mu telo drhti. „Možda si i ti meni potreban“, prošaputala je.
Provukao je ruku kroz njenu kosu i posesivno ju je stegnuo, a onda ju je
snažno privukao ka sebi. Utisnuo je svoje prigušene reči na njene usne, a zatim ju
je divljački poljubio, grleći je kao da je nikada neće pustiti.

„Gde me vodiš?“ upitao je Džejk narednog dana, dok ga je Ema vodila ka

kočijama koje su ih čekale na glavnom ulazu. „I zašto smo ovako otmeno
obučeni?“
Ema mu je obukla male crne pantalone, plavi prsluk i stavila mu je plavi
šeširić. Za sebe je izabrala elegantnu sivu haljinu obrubljenu ljubičasto-sivim
svilenim karnerima. Kosa joj je bila uredno ispletena i pokupljena u strogu punđu,
a na glavi je imala filcani šeširić sa trakom od ripsa i prozirnu koprenu boje
lavande. Ramena joj je prekrivao baršunasti ogrtač sa kapuljačom i šalom.
„Idemo u posetu mojoj porodici“, rekla je Džejku. „Maćeha mi je poslala
pismo u kome me je obavestila da će biti u gradu narednih nekoliko dana.“
„I ti imaš maćehu?“
„Pa, da.“ Ema mu je pažljivo namestila šeširić i nasmešila se. „Znaš, nemaš
samo ti pravo na maćehu.“
„Kakva je tvoja?“
„Ona je Ruskinja, kao ti i tvoj otac.“
„Da li ona zna ruske bajke?“ Dečakove oči su radoznalo zasijale.
Ema se osmehnula. „Verovatno ih zna na stotine.“ Bila je srećna što je Džejk
veselo čavrljao i što se u kočiji igrao svojim figuricama vojnika. Svako odvraćanje
pažnje joj je bilo dobrodošlo jer joj je pomagalo da ne razmišlja о nervozi u
stomaku koju je osećala.
Odbijala je da se vidi sa svojim roditeljima još od venčanja sa Nikolasom, pre
četiri i po meseca. Veoma malo su komunicirali, izuzev nekoliko izveštačenih
pisama koja su ona i Tasija razmenile. Pitala se kako će reagovati kada je budu
videli. Da li će njihov prijem biti topao ili hladan? Šta će reći о Džejkobu? Možda
je bilo bolje da je otišla sama, ali joj je veoma značilo dečakovo društvo. Takođe
je želela i da upoznaju dečaka, jer će im pomoći da shvate stvari koje je
nameravala da im saopšti. Džejkob je zapravo bio sastavni deo promene koju je
Nikolas doživeo.
„Verovatno ćeš upoznati i moju braću, Vilijama i Zakarija“, rekla je u jednom
trenutku. „Vilijam je tvoj vršnjak, Džejk, i vi ste na neki način i rođaci, mada
toliko udaljeni da je veoma teško pronaći vezu. Rusi mnogo vole velike porodice

195
 Knjige.Club Books

i veoma su ponosni na sve svoje rođake, tako da pretpostavljam da će Vilijam

jedva dočekati da te prisvoji.“
Džejk je oprezno upitao: „Hoće li mi se on svideti?“
„Naravno da će ti se svideti“, rekla je Ema odlučno. „On je fin dečak, Džejk.
Nije od onih koji koriste pogrdna imena ili ismevaju druge.“
„Ali ja pričam kao ljudi sa sela... i još sam i kopile.“
Ema je tek tada shvatila da je dečak bio i te kako svestan svog grubog seoskog
naglaska. „Pre svega, ne moraš to ljudima da govoriš, Džejk. Ne treba da se stidiš
svog porekla, a svakako tu više ništa ne možeš ni da promeniš. Drugo, Vilijam
neće misliti ništa loše о tvom naglasku. Uostalom kako vreme bude odmicalo, taj
tvoj naglasak će sve više nestajati.“
„Hoće li?“ Džejka je donekle zadovoljio ovaj odgovor, pa je nastavio da se
igra sa svojim vojnicima.
Emina nervoza se povećavala kako su se približavali njenoj porodičnoj vili na
Temzi. Na vidiku se ukazao poznati skup od tri okrugle kule sa zašiljenim
krovovima i lođama. Kočija se zaustavila ispred vile, a lakeji u upadljivim
uniformama od brokata došli su da Emi i Džejku pomognu da izađu iz kočije.
Naslutivši Eminu nervozu, a možda je čak i sam osetivši, Džejk ju je uhvatio za
ruku dok su išli ka ulaznim vratima. Ema ga je brzo odmerila, pa je onda
prekontrolisala i samu sebe kako bi se uverila da izgledaju najbolje što mogu.
Batler ih je dočekao na vratima, a na njegovom uobičajeno smirenom licu se
pojavio skoro neprimetni osmeh. „Gospođice Ema“, rekao je, čim ih je uveo u
predvorje. U istom trenutku pojavila se Tasija koja je žurila da ih dočeka.
„Videla sam kočiju kroz prozor“ uzviknula je Tasija oduševljeno hitajući ka
Emi. „Kako je divno videti te!“ Obe su se nasmejale i radosno poletele jedna
drugoj u zagrljaj. Emu je počela da popušta nervoza jer je osetila poznatu toplinu
doma zahvaljujući Tasijinom ljubaznom dočeku.
Tasija se povukla malo unazad i kratko je odmerila. „Neverovatno“, rekla je.
„Nasmejana, blistava, savršena... čini se da si procvetala, Ema.“ Pogled joj se
spustio na maleno stvorenje pored Eme, a njene plavo-sive oči su se pomalo
raširile. Lice joj je pobledelo od iznenađenja. Njene mekane usne su zadrhtale i
nešto prošaputale na ruskom jeziku. Konačno je uspela da se sabere, pa je
nesigurno upitala: „Ko... ko je ovo?“
„Ovo je Džejk“, odgovorila je Ema, držeći ruku na detetovom ramenu.
„Nikolasov sin.“
Trudeći se da ostane pribrana, Tasija je uspešno sakrila svoje iznenađenje.
„Naravno... nema greške, pravi Angelovski. Posebno oči.“ Susrela se sa
dečakovim pogledom i nasmejala se, pa mu je veoma ljubaznim glasom rekla:
„Nikolasov sin... Pretpostavljam da me to onda čini tvojom bakom, zar ne?“
Kleknula je pored njega zašuštavši svojom svilenom suknjom, te ga je zagrlila
zapahnuvši ga oblakom parfema.

196
 Knjige.Club Books

„Previše si lepa da bi bila baka“ rekao je Džejk iskreno, prihvatajući njen

zagrljaj. A onda je dodao prigušenim glasom: „А i ne mirišeš tako.“
Tasija se nasmejala: „А ti, dečače, umeš sa ženama, baš kao i tvoj otac. Možeš
me zvati babuška, ako ti se dopada ta ruska reč za baku.“ Ustala je i skinula dečaku
šeširić, zagladivši mu kosiću. „Hoćeš li da budeš malo sa mojim sinom Vilijamom
i njegovim učiteljem dok ne završe čas? Pođi sa mnom da vidimo šta rade.“
„Šta je sa Zakarijem?“ upitala je Ema.
„On je u svojoj sobi, vreme mu je za popodnevno spavanje.“ Tasija je pružila
ruku Džejku koji ju je poslušno prihvatio.
Njih troje su prošli kroz hodnik sa mermernim stubovima, pa su krenuli
stepeništem pored kojeg su se na zidovima nalazile neprocenjive tapiserije sa
srednjovekovnim motivima. Tasija je postavljala pitanja Džejku, a on joj je
oduševljeno pričao о životinjama na imanju Angelovski i svim stvarima koje je
radio sa svojim ocem.
Stigli su do školske učionice, veoma udobne prostorije ispunjene igračkama i
knjigama, čiji su zidovi bili prekriveni mapama i uramljenim gravurama sa
prikazima iz dečjih bajki.
Vilijam, koji je sedeo za stolom sa jednim mladićem, podigao je pogled ka
posetiocima. Prvo je primetio Emu, pa je oduševljeno ciknuo i skočio sa stolice.
„Ema!“ povikao je, uzbuđeno je zagrlivši. „Ema, vratila si se!“
Ona se nasmejala i čvrsto ga zagrlila. „O, Vilijame, porastao si bar za jedan
centimetar.“ Njen tamnokosi brat bio je lepo razvijen i pun energije kao i uvek.
Bacio je pogled prema Džejku, a onda se povukao nekoliko koraka unazad,
posmatrajući ga sa mešavinom radoznalosti i ljubomore.
Ema je uhvatila Džejka za ramena i pogurala ga je malo napred. „Vilijame,
ovo je tvoj rođak Džejk. Nikolasov sin.“
Dečaci su se pažljivo pogledali, a proces ocenjivanja i prihvatanja trajao je
samo nekoliko sekundi. „Da li si ti onda Angelovski?“, upitao je Vilijam.
Džejk je ponosno klimnuo glavom. „Ja sam jednim delom Rus.“
„I ja sam“, odgovorio je Vilijam, nakon čega su razmenili stidljive osmehe.
„Vidi šta imam.“ Džejk je izvukao figurice vojnika iz džepa, a Vilijam ih je
sa velikim interesovanjem pregledao.
Tasija je tada iskoristila priliku da kratko porazgovara sa učiteljem i zamoli
ga da uključi i Džejka u svoj čas. Kada su se oba dečaka smestila jedan pored
drugog u klupi, Tasija i Ema su napustile učionicu i krenule prema salonu.
„Da li je tata kod kuće?“ upitala je Ema.
„On je na sastanku odbora železničke kompanije. Očekujem da će uskoro doći
kući.“ Tasija je provukla ruku oko Eminog vitkog struka. „Ispričaj mi sada sve о
Džejku.“

197
 Knjige.Club Books

„Nikolas ga nikada nije video do pre nekoliko nedelja. Majka je radila u

mlekari na jednoj od Nikolasovih farmi. Nedavno je umrla, a dete nam je dovela
jedna žena iz njenog sela. Nikolas je odlučio da zadrži Džejka i da ga zvanično
prizna za sina.“
„Priznajem da sam iznenađena“, rekla je Tasija iskreno. „Ne sećam se da je
Nikolas ikada voleo decu. I ne samo to, taj dečak toliko liči na Mihaila - to mora
da je kod Nikolasa izazvalo veliku nelagodu.“
„Da“, otvoreno je odgovorila Ema, „u početku je jedva i gledao dečaka. Ali
sada obožava Džejka. Neverovatno ih je videti zajedno.“
Tasija je zbunjeno odmahnula glavom. „Pretpostavljam da deca bude ono
najbolje u ljudima. Čak i kod nekoga kao što je Nikolas.“ Zastala je na trenutak.
„Izgledaš tako zdravo i srećno, Ema. Nadam se da to znači da se Nikolas dobro
ponaša prema tebi?“
„Nije se ponašao tako dobro u početku“, priznala je Ema, blago pocrvenevši.
„Ali u poslednje vreme...“ Njeno rumenilo je postalo primetnije. „U poslednje
vreme stvari su krenule na bolje. On je sada potpuno drugi čovek. Ne mogu da
tvrdim da će ta promena biti trajna, ali mi jedino preostaje da se nadam.“
Smestile su se u salon i nastavile razgovor, a Tasija je za to vreme uzela da
šije. Svojim nežnim rukama spretno je zašivala pocepanu manžetnu na košulji
svog muža. Ema je odlučila da se rastereti, pa joj je ispričala sve о Nikolasovom
čudnom ponašanju proteklih meseci. „U početku je doživljavao te čudne epizode
u kojima je imao osećaj da vidi nešto što je već proživeo. Imao je vizije о kojima
nije voleo da priča i činilo se da su ga veoma uznemiravale.“
„Vizije“, ponovila je Tasija, spustivši zašivenu košulju u krilo i zagledavši se
značajno Emu. „Kakve vizije?“
„Ne znam tačno. Ali svaki put kada bi se to dogodilo, na njegovom licu bi se
pojavio čudan izraz, mešavina straha i besa... a onda sam pronašla jednu sliku. Da
li se sećaš pisama u kome sam ti pomenula da restauriramo neki stari pejzaž?
Ispostavilo se da se ispod njega nalazio portret jednog od predaka Angelovskih...
zapravo, Nikijevog dalekog dede koji je izgledao identično kao on. Čim je
ugledao tu sliku, prebledeo je, onesvestio se i upao je u komu. Nismo mogli da ga
osvestimo sat vremena. A kada se Niki konačno probudio, bio je... potpuno
drugačiji.“
„Drugačiji?“ Tasija je bila zaprepašćena i zaintrigirana.
„U jednom trenutku nije želeo ništa da ima ni sa Džejkom, ni sa mnom, a već
u sledećem smo nas dvoje za njega bili najvažnije osobe svetu. Kasnije mi je
ispričao da se prisetio svog prošlog života, u kome smo nas dvoje bili u braku.
Izgledalo je kao da mu je to sećanje sve promenilo.“ Ema se namrštila. „Nijedna
razumna osoba ne bi poverovala u takvu priču. Iznenađujuće je da je Nikolas, baš
od svih ljudi, izmislio ovako nešto. Reci mi, belle-mere, da li je moj muž poludeo
ili pokušava da od mene napravi najveću budalu na svetu?“

198
 Knjige.Club Books

Tasija je neko vreme ćutala, gledajući u svoj pribor za šivenje. „Mislim da

mogu da poverujem u Nikolasovu priču“, rekla je konačno.
„Mora da se šališ!“
„U prirodi Rusa je da veruju u takve stvari. Mi smo narod pun kontradikcija.
Neumeren, mističan, sujeveran...“ Tasija je slegnula ramenima i blago se
osmehnula. „Možda smo svi imali neke prošle živote. Ko sam ja da sudim о
tome?“
„Ali ti si tako religiozna! Znaš Bibliju napamet!“
„Za Ruse je religija jedna veoma rastegljiva kategorija. Obuhvata mnoga
različita verovanja i ideje.“
„Ja nisam takva. Ne mogu sebi da dozvolim da verujem u nešto tako neobično.
Ali znam da je Nikolas uveren da je njegovo iskustvo bilo stvarno, i čini mi se da
je dobro uticalo na njega.“
„Onda možda ne treba previše da sumnjaš u to, Ema. Pokušaj da prihvatiš da
se to dogodilo i jednostavno odatle nastavi dalje.“
„Ali kako...“, počela je Ema i odjednom je postala svesna nečijeg ulaska u
prostoriju. Podigla je glavu i srce joj je poskočilo kada je ugledala oca. Čim su im
se pogledi susreli izraz lica mu je smekšao, a oči su mu se ispunile ljubavlju i
nadom.
„Ema...“
Potrčala je ka njemu i zagrlila ga. Bio je tako snažan i pun topline. Obuzeo ju
je nalet sreće. „Tata, slušaj me“, rekla je brzo, zagrlivši ga oko vrata. „U poslednje
vreme sam mnoge stvari shvatila. Uvek sam mnogo zahtevala od drugih ljudi i
očekivala da budu savršeni. A bila sam najstroža prema ljudima koje volim, tako
da sam se ljutila i bivala razočarana kad god bi pokazali svoju ljudsku stranu.
Pokušavao si da me zaštitiš i pomogneš mi i bio si potpuno u pravu u vezi sa
Adamom Milbankom. Oprosti mi za stvari koje sam izrekla. Bila sam tako besna
i nisam mislila ništa od onoga što sam rekla. Volim te, tata. Toliko si mi
nedostajao.“
Njen otac nije mogao da progovori, već je samo prislonio bradu na njenu kosu
sa knedlom u grlu i još jače je stegnuo uz sebe. Ema je obrisala suze radosnice.
Bila je sa svojom porodicom i konačno je sve bilo u redu.
Ema je potom sela i razdragano je razgovarala sa svojim roditeljima,
ispričavši im pažljivo odabranim rečima sve о svom životu na imanju Angelovski.
Osetila je zadovoljstvo kada ju je otac uhvatio za ruku i nežno je stisnuo. Tasija
je oduševljeno pratila kako se među njima ponovo rađa bliskost. Posle nekog
vremena dečaci su došli u salon da popiju čaj i posluže se kolačima. Vilijam i
Džejk su se već uveliko sprijateljili, a Zakari je još uvek bio pospan od
popodnevne dremke, pa je sedeo kod Tasije u krilu.

199
 Knjige.Club Books

„Želim da posetim Džejka i vidim životinje“, glasno je izjavio Vilijam dok su

mu prsti i obrazi bili lepljivi od šećernog preliva kolača koje su on i Džejk
proždirali. „Kada mogu da idem? Hoćeš li me ti tamo odvesti, Ema?“
„Moraš da dođeš uskoro“, odgovorila je Ema smešeći se. „Životinje bi volele
da te vide, Vilijame.“ Oklevala je pre nego što se osmelila da predloži nešto
svojim roditeljima. „Pošto će uskoro praznici, možda biste mogli da dođete na naš
božićni matine i posle toga ostanete sa nama na večeri.“
Tasija je odmah pristala, sa ushićenjem pomislivši na sve one ruske
specijalitete koje će kuvar imanja Angelovski sigurno pripremiti. Dok su pravili
planove oko predstojećih praznika, pojavio se batler sa obaveštenjem da je stigao
policijski inspektor. „Očekivao sam ga“, rekao je Luk. „Izvinite me. Moram da
razgovaram sa njim nasamo.“
Vilijam i Džejk su istog trenutka pronašli izgovor da napuste sobu, a Ema je
bila sigurna da su požurili da vide posetioca.
Kada se salon ispraznio, Ema je zaprepašćeno pogledala Tasiju. „Zašto je, za
ime boga, ovde policijski inspektor?“
Tasija je na to napravila grimasu. „Kuća nam je opljačkana pretprošle noći,
dok smo spavali! To je užasno uznemirilo mene i decu, a tvoj otac je bio van sebe
od besa.“ Snizila je ton i nastavila je da joj govori u poverenju. „Ponos jednog
čoveka je veoma povređen kada mu neko ukrade svojinu ispred nosa. Luk je
alarmirao Skotland jard i oni su juče poslali dva narednika i inspektora. On se
neće smiriti dok krivac ne bude uhvaćen.“
„Već mi je žao tog jadnog lopova kada ga se tata bude dočepao“, rekla je Ema.
„А šta je ukradeno?“
„Nešto nakita, kasa sa novcem, kutija sa pištoljima.“ Tasija se namrštila i
odmahnula glavom. „S obzirom na to da je sve veoma glatko prošlo, došli smo do
zaključka da je lopov bio upoznat sa planom kuće i mestima gde su se nalazile
naše dragocenosti.“
„U tom slučaju mi verovatno poznajemo osobu koja je to uradila?“
Tasija je klimnula, poljubivši zaštitnički Zakarija u glavu. „Sve naše sluge su
godinama sa nama i oni su ljudi od poverenja, pa smatramo da je krivac verovatno
nekada dolazio kao naš gost. Možda smo ga čak i pozivali na naše zabave i
večere.“
Ema je lagano zadrhtala. „To mi se nimalo ne dopada.“
Tasija je slegnula ramenima ponašajući se pragmatično kao i obično. „Život
je uvek pun iznenađenja, bogu hvala.“

Kada su se Ema i Džejk vratili na imanje Angelovski, Nikolas je ispraćao

malu grupu ljudi koju su činili agenti za nekretnine, računovođe i advokati, koji
su mu dostavljali polugodišnje izveštaje о njegovim posedima. Kada su i poslednji
posetioci otišli, Nikolas je posadio svog sina na koleno i upitao ga kako mu je
200
 Knjige.Club Books

prošao dan. Strpljivo je saslušao Džejka koji mu je uzbuđeno pričao о svojim

novim rođacima, baki i deki. „Dakle, dopali su ti se Stoukherstovi?“
„O, da“, uveravao ga je Džejk. „Nikad ranije nisam upoznao nikoga poput
njih.“
„U to sam siguran“, odgovorio je Nikolas, iskosa pogledavši Emu. Nasmešio
se zbog njenog blagog mrštenja, pa se opet okrenuo svom sinu. „Zašto ne odeš u
svoju sobu, Džejk? Možda te tamo čeka nova igračka.“
Džejk je tako brzo otrčao gore da su se Nikolas i Ema od srca nasmejali.
Nikolas je ustao i upitno je izvio obrvu. „Pa, kako je prošlo?“
Ema mu je prišla i zagrlila ga je oko struka. „Tasija je bila ljupka i ljubazna
kao i uvek, a tata i ja smo uspeli da izgladimo naše nesuglasice. Na kraju je čak i
izjavio da ti ne možeš da budeš baš tako loš muž ako ja izgledam ovako dobro.
Mislim da bi tata voleo da se pomiri da tobom, Niki. Nemoj da se iznenadiš ako
jednog dana bude poželeo da nasamo porazgovara sa tobom - mislim da je
spreman da te prihvati kao zeta.“
Nikolas se podrugljivo osmehnuo. „Ne znam zašto me od te pomisli neka jeza
podilazi?“
„Ako tata odluči da bude dobar prema tebi, očekujem da ćeš učiniti sve što je
u tvojoj moći da ga šarmiraš. Učini to meni za ljubav.“
Nikolas je Emi skinuo šešir i pomilovao je po glavi. „Ne volim kada tako
čvrsto stegneš kosu.“
„Pokušavam da izgledam ugledno.“
„Ti ne treba da izgledaš ugledno, već neobuzdano i prirodno kao i tvoje
životinje. Imam poklon za tebe.“
„Kakav poklon? Gde je?“
„Moraćeš da ga pronađeš“, rekao je smešeći se kada je počela da mu
pretražuje džepove. „Nemoj da budeš tako gruba, rujška... mogla bi da oštetiš
nešto vredno.“
Ema je pobedonosno izvukla jednu plišanu vrećicu. Odvezala je tračicu i
istresla je sadržinu vrećice na svoj dlan. „Oh“, rekla je tiho zadržavši dah. U
pitanju je bio zlatni prsten sa prilično velikim safirom u sredini, koji se presijavao
u svim nijansama plave boje. Ema je zapanjeno pogledala u svog muža.
„Probaj ga“, rekao je.
Ema je ispratila pogledom dok joj je stavljao ogromni dragi kamen na prst.
„Zašto si mi ovo kupio?“ upitala ga je bojažljivo.
„Zato što se slaže s tvojim očima.“
„To je tako divno, ali...“ Pomilovala ga je po grudima, duž čvrstih mišića.
„Zašto si mi ovo kupio?“

201
 Knjige.Club Books

„Pričinjava mi zadovoljstvo kada te gledam da nosiš lepe stvari... skoro isto

kao i kada te gledam bez ičega na sebi.“ Počeo je da joj šapuće nežne reči, lagano
je milujući, a onda joj je otkopčao kragnu od haljine. Usnama je nastavio da miluje
njen otkriveni vrat, a jezikom joj je golicao udubljenje u kome je kucao puls.
Ema je uzdahnula i zatvorila oči. „Niki, nemoj...“
„Hajdemo gore.“
„Ne pre večere“, uzviknula je, pocrvenevši.
„Želim da te vidim potpuno golu samo sa prstenom na ruci.“
„Ti si nemoguć“, rekla je, dopustivši mu da je izvuče iz sobe.

***

Nedelju dana pred Božić, Ema se bavila ukrašavanjem vile zvončićima,

metrima crvene trake, božikovinom i imelom. Sestre Sidarove i dva lakeja su
stajali na merdevinama i kačili su ukrase na visoku jelku smeštenu u centralnom
holu. Dok su radili, zabavljali su Emu pevajući ruske božićne pesme.
„Samo da ova kuća nije ovoliko velika“, rekla je Ema, vezujući božikovinu
za ogradu. „Potrebno je toliko mnogo ukrasa da bi se napravila prava atmosfera.“
„Da, ali izgleda tako predivno“ rekla je Rašel, pažljivo kačeći medenjak u
obliku čovečuljka na jednu od grana jelke. Spremili su medenjake u raznim
oblicima i već su imali problema sa nekim uljezima koji su na sve moguće načine
pokušavali da se domognu tih ukusnih ukrasa. Samson je bio konstantna pretnja
jer se trudio da zagrize medenjake koji su bili okačeni pri dnu božićne jelke. Bio
je ispružen ispod mirisnih grana i povremeno bi šapom pokušavao da strgne
svečanu mašnu koju su mu zavezali oko vrata.
Batler je prišao Emi sa zbunjenim izrazom lica. „Vaše visočanstvo“,
promrmljao je, „upravo sam zatekao ovaj paket na pragu.“
Zastavši sa ukrašavanjem gelendera, Ema je sišla niz stepenice i uzela je taj
paket od njega. Bila je to jedna bela kutija sa crvenom mašnom, na kojoj je pisalo
samo, Ema.
Lice joj se odmah ozarilo. „Pitam se ko bi mi na ovakav način poslao poklon.“
Odvezala je traku i otvorila je pomalo vlažnu kartonsku kutiju. Unutra se
nalazilo parče plišane tkanine, ruža kao krv crvena i mala posetnica sa inicijalom
A. Osmeh joj je odmah nestao sa lica i čelo joj se namrštilo. Ko bi mogao da bude
taj misteriozni pošiljalac? Da li bi to mogao da bude Adam? Jednom, davno,
poklonio joj je crvenu ružu baš kao ovu. Dodirnuta je ružu i odmah je trgnula ruku
jer se ubola na trn. „Jao!“ Stavila je kažiprst u usta i počela je da sisa bolno mesto
osetivši ukus krvi.
Stanislav je skupio svoje crne obrve. „Vaše visočanstvo, ako mi dozvolite...“
Uzeo je kutiju od nje i razmotao komadić pliša, ispustivši njegov sadržaj na Emin

202
 Knjige.Club Books

dlan. Ona je uzdahnula ugledavši na svojoj ruci par teških minđuša od bisera
nanizanih na karike. Sidarove su prišle da ih pogledaju, pa su zadivljeno
uskliknule. „Veoma su lepe“, rekla je Rašel.
Emu je obuzeo neki hladan i nelagodni osećaj. Jednom je pročitala da biseri
simbolizuju suze. Kutija sa crvenom ružom i biserima... krv i suze. Vratila je
minđuše nazad u kutiju. „Dobro je da Nikolas nije tu“, promrmljala je. „Mislim
da mu ne bi bilo dobro da zna da mi drugi muškarci šalju poklone.“
„Ne bi. Vaše visočanstvo“, složio se Stanislav.
Ema je namršteno pogledala poklon. „Molim vas, vratite ovo lordu Milbanku.
Pretpostavljam da je on pošiljalac.“ Zastala je i pogledala sluge oko sebe.
„Nema potrebe da se to pominje princu Nikolasu. Mogao bi da se naljuti ili bude
ljubomoran, a ja bih više volela da naš prvi Božić prođe u miru.“
Svi su se složili sa tim i vratili se na posao, pokušavajući da povrate veselo
raspoloženje od pre nekoliko trenutaka.
Emu je ovaj neočekivani poklon uznemirio, ali je rešila da ne razmišlja о
tome. Šta je Adam hteo da poruči ovim gestom? Da joj stavi do znanja da mu je i
dalje stalo? Da želi nešto od nje, možda čak i ljubavnu vezu? Kako su neki
muškarci bili glupi, jurili su samo za onim što nisu mogli da imaju. Ili je možda
tim poklonom želeo da se oprosti od nje?
Ništa od toga više nije bilo važno - nameravala je da se koncentriše na
budućnost, a ne na prošlost. Imala je lep život sa Nikolasom. Trudiće se svim
silama da im ništa ne pokvari tu sreću.

203
 Knjige.Club Books

Dvanaesto poglavlje

Ujutru se pojavio Stanislav dok je Ema pila čaj u svojoj dnevnoj sobi. „Vaše
visočanstvo“, rekao je batler i zastao je mršteći se kao da se pitao kako da nastavi.
„Šta se dogodilo, Stenli? Imaš veoma čudan izraz lica.“
Nije obratio pažnju na nadimak kojim ga je nazvala. „Vaše visočanstvo,
pronašao sam ovo na kućnom pragu“, rekao je pokazujući predmet u ruci.
Ema je odložila svoju šoljicu i začuđeno ga pogledala. U pitanju je bila ista
krvavo crvena ruža koja joj je juče bila uručena. „Zar je nisi vratio nazad?“
„Jesam, Vaše visočanstvo, zajedno sa biserima. Ovog puta je neko očigledno
samo ružu poslao.“
Zavrtela je glavom u neverici, zureći u taj pomalo uprljani cvet. „Ko god da
je pošiljalac, moram da primetim da je veoma uporan.“
„Hoćemo li da kažemo princu Nikolasu?“
Ema je razmislila nekoliko trenutaka. Bila je sigurna da je ružu poslao Adam
samo da bi izazvao nemir i isprovocirao Nikolasa. „Ne“, odsečno je odgovorila.
„To je samo nečiji glupi gest. Molim te, baci tu ružu i sve ćemo zaboraviti.“

Došlo je Badnje veće i miris bora se širio sa malog božićnog drveta smeštenog
u uglu porodičnog salona, udobne prostorije obložene tapiserijama i lamperijom
u boji svetlog hrasta. Prozorske draperije od tamnocrvenog pliša bile su širom
razmaknute kako bi se bolje videlo zvezdano nebo. Gorela je i prijatno pucketala
vatra u kaminu, obasjavajući prostoriju svojom treperavom žućkastom svetlošću.
Nikolas je bio ispružen na plišanim jastucima pobacanim po podu i posmatrao
je svoju ženu. Džejkob je spavao u svojoj sobi na spratu i sanjao je naredno
božićno jutro. Ema i Nikolas su imali celu noć pred sobom. „Dođi ovamo“, rekao
je lenjo, pijući vino iz pehara ukrašenog dijamantima i rubinima.
„Evo me uskoro“, odgovorila je Ema, nameštajući grančice brusnica na
božićnom drvetu. „Još nisam završila.“
„Već dva dana samo nameštaš ukrasne trake i pomeraš girlande gore-dole za
po jedan centimetar...“
„S obzirom na to da nam sutra dolazi skoro dve stotine gostiju, želim da sve
bude savršeno.“
„Sve i jeste savršeno.“ Nikolas je sebi natočio još vina „Dođi ovamo, imam
poklon za tebe.“

204
 Knjige.Club Books

„Imam i ja za tebe“, rekla je i izvukla iza fotelje jedan veliki četvrtasti predmet
čija bi veličina i oblik mogli da ukazuju na uramljenu sliku. Bila je prekrivena
tamnom tkaninom.
Nikolas se malo uspravio i pogledao taj predmet sa interesovanjem. „Je li to
tvoj portret?“
„Da, gospodin Soms je radio dan i noć da bi ga završio na vreme.“
„Daj da ga pogledam.“
„Prvo moj poklon“, rekla je, prilazeći mu. Prekrstila je svoje duge noge i
spustila se u turski sed pored njega, uzevši mu pehar sa vinom.
Nikolas je veoma brižljivo zavukao ruku ispod jednog jastuka sa kićankama i
izvukao umotani paketić. Ema je kao dete veselo posegnula za kutijom veličine
šake. „Oh, dobro je, najviše volim male ove kutije.“ Pocepala je papir i otvorila
kutiju obloženu plišom, pa je oduševljeno pogledala šta se nalazilo unutra.
Pažljivo je izvadila iz kutije jedan predmet koji je zablistao na svetlosti vatre. U
pitanju je bio broš u obliku tigra sa prugama od crnog oniksa i žutih dijamanata
koji je Nikolas specijalno naručio da se za nju napravi. „Hvala ti“, rekla je široko
se osmehnuvši. „Podseća me na tebe.“
„Trebalo bi da te podseća na Mančua.“
„Ti i on niste toliko različiti“, prokomentarisala je i pomilovala ga je po
potiljku. „Obojica ste usamljena bića, ranjena u prošlosti i nijedno od vas dvoje
nikada neće biti u potpunosti pripitomljeno.“
Oči su mu svetlucale kao da su od zlata. „Ti to ne bi ni volela.“
Ema se nasmejala jer je bio u pravu, pa je dohvatila sliku pored sebe. „А sada
poklon za tebe.“ Zastala je pre nego što ju je otkrila i namrštila se. „Prilično je...
nekonvencionalna.“
Ćutke joj je dao znak da nastavi.
„Dobro onda.“ Jednim energičnim pokretom je sklonila tkaninu sa portreta.
„Šta misliš?“
Nikolas je u tišini pažljivo analizirao portret. Robert Soms je naslikao Emu
naslonjenu na prozorsku dasku. Na sebi je imala belu košulju otkopčanu oko vrata
i svetio bež pantalone, a kao neobično senzualan detalj na slici bila su njena
obnažena stopala. Kosa joj je bila raspuštena. Zamišljen i pomalo ozbiljan izraz
lica činio je savršeni kontrast sa položajem njenog tela. Po Nikolasovom mišljenju
taj portret je bio izuzetno privlačan i erotičan.
„Veoma je neobičan, zar ne?“ upitala je Ema pažljivo prateći njegovu
reakciju.
Nikolas se nasmešio i povukao je u svoje krilo, gledajući i dalje u portret.
„Prelep je. Hvala ti, rujška. Za mene će on biti vredniji od bilo kog drugog
umetničkog dela koje posedujem.“

205
 Knjige.Club Books

„Ne znam gde bismo mogli da ga okačimo“, rekla je Ema, naslonjena na

njegove grudi. „Nekoga bi mogao da uvredi prizor princeze u pantalonama.“
Nežno je prešao rukom po njenim snažnim, vretenastim nogama. „Upravo
takvu princezu ja želim, rujška.“
Nasmejala se zadovoljna ovim komplimentom, pa je krenula nervozno da se
poigrava sa dugmićima njegove košulje. „Niki, nešto sam razmišljala... postoji
nešto što bi trebalo da znaš.“
„O čemu se radi?“ Nikolas je osetio njenu iznenadnu promenu raspoloženja.
Strpljivo je sačekao dok je ona pokušavala da pronađe prave reči.
„Ne znam kako to da ti kažem“, konačno je progovorila.
Nikolas joj je podigao bradu ka sebi i pogledao u njene duboke plave oči.
Zadrhtao je i istog trenutka su ga obuzeli strah i neverica. Naslutio je šta bi moglo
da bude u pitanju, ali je morao to od nje da čuje. „Hajde, Ema, reci mi.“
„Ja...“ Uhvatila ga je za košulju. „Mislim da sam...“ Zastala je i zurila je u
njega bez reči jer nije bila u stanju da završi rečenicu.
Spustio je ruku na njen ravni stomak i upitno je pogledao. Ona mu je samo
blago klimnula glavom umesto odgovora, a obrazi su joj se jako zarumeneli.
Nikolas je duboko udahnuo. Dete sa Emom, deo njega u njoj... ta pomisao
nije izazvala ushićenje kod njega, već neku vrstu neobične zahvalnosti što mu je
pružena ta šansa. Osećao je grižu savesti zbog tri deteta u svom životu: Miše, brata
kojeg nije bio u stanju da spasi; Džejka, dečaka kojeg je izneverio i odbacio; i
Alekseja, za njega zauvek izgubljenog sina. Napokon se javila mogućnost da vidi
rađanje svog deteta, da učestvuje u njegovom životu, da izbriše sve greške iz svoje
prošlosti nekim novim početkom... Nikolas je uronio lice u Eminu raskošnu kosu.
„Dakle, zadovoljan si?“, upitala je Ema sklopivši ruke oko njegovog vrata.
Neko vreme nije bio u stanju da odgovori. „Ti si moj ceo svet“, konačno je
izgovorio promuklim glasom od naleta emocija.

Budući da je raskošna božićna zabava uskoro trebalo da počne i gosti da

pristižu, Ema se presvukla u plavu svilenu haljinu obrubljenu tankom ukrasnom
pletenom trakom. Suknja joj je bila jednostavna, bez volana i nabora, sa širokim
crnim resama. Nije nosila nikakav nakit osim broša u obliku tigra koji je bio
zakačen za njenu belu čipkanu kragnu.
Sluškinje su čistile bačeni ukrasni papir od otpakovanih poklona, dok su
kuvari sa kuhinjskim osobljem pripremali božićnu gozbu za oko dve stotine
gostiju. Spremali su ukusne engleske specijalitete od ćurećeg i guščijeg mesa, i
ruska jela od pečuraka, pavlake, začinjenog kupusa, kao i sočne kolače sa rumom
i suvim grožđem. Džejkob je veselo trčkarao po kući, mašući svojim novim
igračkama i nestrpljivo je zapitkivao kada će njegovi novi rođaci doći.

206
 Knjige.Club Books

„Uskoro“, odgovarala mu je Ema jedva uspevajući da se suzdrži od smeha

zbog kontrasta između Džejkovog radosnog iščekivanja i Nikolasovog
rezigniranog izraza lica. Znala je da se Nikolas ne raduje susretu sa
Stoukherstovima, posebno ne sa Lukom. Njih dvojica nikada nisu bili u dobrim
odnosima i Nikolas je bio presrećan što od venčanja nije morao nijednom da se
vidi sa svojim tastom.
Uhvativši Emin veseli pogled, Nikolas se potrudio da napravi grimasu koja je
mogla da prođe kao osmeh.
Prišla mu je i poljubila ga je u obraz. „Proći će bezbolno“, promrmljala je.
„Svi će biti praznično raspoloženi, a moji roditelji su veoma srećni što dolaze.
Prestani da izgledaš kao da se neko sprema da ti izvadi zub.“
„Da li planiraš svojoj porodici da kažeš za bebu?“
„Volela bih da to neko vreme zadržim za sebe.“
Uronio je nos u mekane kovrdže kraj njenog uveta. Pre nego što je uspeo bilo
šta da kaže, Rašel Sidarova se pojavila na vratima. „Kolona kočija se približava
vili“, najavila je jedva dolazeći do daha.
„Hvala, Rašel.“ Ema je uzbuđeno pljesnula rukama i povukla Nikolasa za
sobom kako bi gostima zajedno poželeli dobrodošlicu.
Ubrzo se kuća ispunila glasovima i smehom. Veliki broj dece se okupio oko
jelke u centralnom holu, dok su odrasli odlazili pravo u salon da se posluže
kuvanim vinom, likerom od jaja i ruskom medovačom.
Lord Šepli, poznat po svojoj muzikalnosti, svirao je božićne pesme na klaviru
dok su ostali pevali. Ema se opustila kada se uverila da je sve prolazilo u
najboljem redu. Njen otac i Nikolas su bili ljubazni jedan prema drugome i držali
su se na pristojnoj distanci, praveći se da uživaju u posmatranju ludorija prisutne
dece. Tasija, koja je predivno izgledala u svilenoj haljini boje šljive, uhvatila je
Emin pogled i namignula joj je. Odlučivši da proveri kako kuvaru ide sa prvim
jelom koje je trebalo poslužiti za večerom, Ema je diskretno izašla iz salona.
Pevušila je poznatu ariju jedne božićne pesmice dok je išla prema kuhinji.
Iznenada ju je neko nežno uhvatio za lakat. Okrenula se iznenađeno i ugledala
Nikolasa. Krenula je da mu postavi pitanje, ali ju je on uhvatio za lice i strasno
poljubio.
„Zašto si to uradio?“, upitala je kad se odvojila od njega.
Nikolas je pokazao na gore, ka grančici imele. „Mogao bih to da iskoristim
kao izgovor. Ali sam, svejedno, to planirao da uradim.“
Ema se osmehnula. „Trebalo bi da zabavljaš goste.“
„Radije bih da tebe zabavljam.“
Nasmejala se i odgurnula ga, ali ju je on još čvršće zagrlio. „Želim da budem
sam sa tobom“, rekao je spuštajući svoje usne na njene.

207
 Knjige.Club Books

Odjednom ih je prekinuo neočekivani kikot dece. Ema je prestala da se ljubi

i okrenula se ka malim uljezima. Odmah je pocrvenela čim je ugledala poznatu
grupicu od tri dečaka: Džejka i njena dva polubrata, Vilijama i Zaka... koji su bili
u pratnji njenog oca. Luk je zadržao smireni izraz lica, upitno podigavši obrvu.
Džejk je prekinuo tišinu. „Ne obazirite se na njih“, rekao je prevrnuvši očima.
„Oni to stalno rade.“
Pocrvenevši, Ema se otrgnula iz muževljevog zagrljaja i namestila je svoj
korset. „Gde ste vas četvorica krenuli?“, upitala je.
Džejk se veselo iscerio. „Vodim ih da vide mog ponija Ruslana.“
„Ne želimo da vas zadržavamo“, promrmljao je Nikolas.
Ema ga je diskretno uštinula zbog ove grube opaske i nakašljala se: „Možda
bi Nikolas mogao da vas isprati do tamo.“
Luk je zamišljeno pogledao u Nikolasa. „Da, zašto da ne?“
Džejk i ostala deca su odmah počeli da preklinju Nikolasa da pođe sa njima,
te je on nevoljno pristao, uputivši Emi preteći pogled. Ona mu je na to odgovorila
ljupkim osmehom, nadajući se da će on i njen otac uspeti malo nasamo da
porazgovaraju.
Prošavši kroz centralni hol, Ema je nastavila ka kuhinji. Odjednom ju je
obuzelo neko čudno osećanje, neko peckanje u potiljku, pa je usporila korake.
Osetila je da nešto nije u redu, kao da se neka senka spuštala na kuću. Bacivši
pogled preko ramena, videla je kako Stanislav dočekuje tri gosta. Prva osoba bio
je gospodin Oliver Brikston, američki proizvođač emajliranog posuđa koji je već
jednom bio gost na njihovom imanju. To je brat žene kojom se Adam Milbank
oženio. Za njim se pojavila jedna niska žena neupadljivih crta lica, obučena u
skupocenu svilu i čipku, sa uredno pokupljenom kosom u jednostavnu punđu.
Držala je ispod ruke jednog veoma poznatog tamnokosog muškarca.
To je bio Adam u pratnji svoje supruge.
Ema se skamenila dok su joj se po glavi mahnito rojile razne nepovezane
misli. Kako je to bilo moguće? Poziv je bio upućen samo gospodinu Brikstonu i
to reda radi. Međutim, on je, uprkos tome, odlučio da dođe i grubo je prekršio
bonton povevši i Milbankove sa sobom. Brikston se nonšalantno osmehivao,
očigledno zaboravivši na Eminu vezu sa Adamom. Međutim Šarlot, ledi Milbank,
je to i te kako znala. Dok je gledala u Emu u njenim sivim očima su se jasno videli
radoznalost i nepoverenje.
Emino srce je počelo tako snažno da udara da joj se činilo da će joj iskočiti iz
grudi. Zašto se Adam pojavio ovde? Šta je nameravao? Ljudi će sigurno obratiti
pažnju i biće veoma znatiželjni da vide da li će biti nekih razmirica između Adama
i Nikolasa. Usiljeno se osmehnula i krenula je ka njima da bi im poželela
dobrodošlicu. Brikstonovo priprosto, ali ljubazno lice se ozarilo, pa se sagnuo da
joj poljubi ruku.
„Srećan Božić, Vaše visočanstvo.“
208
 Knjige.Club Books

Ema je tiho odgovorila na čestitke i spustila pogled ka Adamovoj ženi, koja

je barem za glavu bila niža od nje.
Šarlot Milbank je prva progovorila tihim, ali veoma odlučnim tonom. Njen
duboki glas bio je u neskladu sa njenom niskom i punačkom figurom. „Nadam se
da vam neće smetati da primite još dva gosta, Vaše visočanstvo. Moram da
priznam da sam ja insistirala da dođemo sa mojim bratom na vašu zabavu. Otkako
sam se preselila u Englesku, stalno slušam ljude kako pričaju о princu Nikolasu i
njegovom veličanstvenom imanju - a da ne spominjemo о njegovoj ženi i njenim
životinjama.“
Ema je zadržala pogled na ženi, ne usuđujući se da pogleda u Adama. „Vi i
vaša porodica ste dobrodošli da proslavite Božić sa nama, ledi Milbank.“
Izgovorivši to ime Emi je neki čudan osećaj prostrujao niz kičmu. Ledi
Milbank - bila je to titula za kojom je nekada toliko čeznula.
Lice Šarlot Milbank bilo je okruglo i mesnato, a njena koža je bila
besprekorna, mlečno bela sa blagim prirodnim rumenilom. Možda bi i mogla da
prođe kao privlačna žena samo da je posedovala živahni karakter, ali u njenim
hladno sivim očima videla se samo ogorčenost, a njene tanke usne su bile stisnute
i ozbiljne.
Kod Eme se iznenada javila želja da uteši ovu ženu. Nema potrebe mene da
se plašiš, čeznula je da joj kaže. Umesto toga, ona se ljubazno osmehnula i povela
je Šarlot sa sobom prema jednoj grupici gostiju u salonu kako bi je upoznala sa
njima. Brikston i Adam su se zadržali u centralnom holu diveći se ogromnoj jelki.
Ema se odvojila od Šarlot Milbank i nastavila je da razgovara sa ostalim
gostima, ali joj je pogled ipak nemirno lutao unaokolo. Nikolas je trebalo uskoro
da se vrati i morala je što pre da ga pronađe. Htela je da ga upozori da su Brikston
i Milbankovi došli na zabavu. Trudila se da ne gleda u Adama, iako je osećala
njegov pogled na sebi. Proklet bio, Adame, pomislila je ljutito. Zašto mi praviš
probleme? Šta je bilo, bilo je. Napustio si me i oženio si se drugom ženom, a ja
sam uspela da te prebolim. Pusti me da nastavim svoj život!
Ema se kretala kroz gomilu ljudi i dobro se snalazila u ulozi domaćice, pa je
na kraju ipak na trenutak pogledala u Adama. Imao je prijatan izraz lica, ali je
delovao napeto i usiljeno se osmehivao. Njegova žena je stajala pored njega držeći
svoju belu punačku šaku na njegovoj ruci. Ema je čula kratak deo razgovora dok
je prolazila pored njih. Adam je pokušavao da ispriča priču.
„...za neke naše prijatelje radio je jedan prilično nadmeni lakej koji je uvek
nosio elegantnu teget uniformu...“
„Crnu uniformu, dragi“, prekinula ga je Šarlot nežno.
Adam je nastavio kao da je nije čuo. „...! tako smo se mi jednog dana šetali
po njihovoj bašti, pored živice od tise...“
„Ne, u pitanju su bila stabla nekog voća, dragi“, ispravila ga je Šarlot.

209
 Knjige.Club Books

„...a onda smo začuli vrisak i prskanje vode! Upravo taj isti lakej se okliznuo
i upao u ribnjak na putu do spremišta za kočije. Nikada se nisam toliko smejao.“
„To je bilo baš prostački sa tvoje strane“, dodala je Šarlot kiselo.
Ema je osetila nečiji dodir na svom laktu, pa se okrenula i zatekla je Tasiju
pored sebe. Tasijino lice je bilo pomalo zabrinuto. Pogledom je pokazala na
Milbankove. „Vidim da vam se pojavilo neočekivano društvo“, tiho je rekla.
Ema je napravila grimasu i uzdahnula. „Kada ih Nikolas bude video...“
„Nikolas neće da pravi scenu“, uveravala ju je Tasija. „On i te kako ume da
se iskontroliše.“
„Nadam se.“
„Adam mi deluje kao prilično veliki papučar“, primetila je Tasija.
„Da, i ja sam to primetila.“
Adam je bio osetljiv i ponosan čovek koga je bilo veoma lako uvrediti. Zašto
se oženio ženom kao što je Šarlot? Možda se tako ponašala zbog svoje
nesigurnosti.
„Jadna žena“, rekla je Ema iznenada. „Znam kako je to kada pokušavaš da
zadržiš neuhvatljivog muškarca pored sebe. Dugo sam pokušavala i konačno sam
shvatila koliko je to bilo glupo.“
„Na koga misliš?“ upitala je Tasija. „Na Adama ili Nikolasa?“
Ema se skrušeno osmehnula. „Pretpostavljam da sam mislila na obojicu, s tom
razlikom što se Nikolas promenio, a Adam nije. Mislim da Adamov uspeh leži u
tome što ženu uvek drži malo van ravnoteže, ne dozvoljavajući joj da oseti da
može u potpunosti da se osloni na njega.“
„А da li ti možeš da se osloniš na Nikolasa?“ usledilo je Tasijino nežno
pitanje.
„Da. Sve što sam u ovih proteklih nekoliko nedelja doživela ubedilo me je u
to. Odlučila sam da verujem Nikolasu, sve dok se ne bude dokazalo da grešim.“
Tasija ju je ispitivački pogledala. „Jesi li počela nešto da osećaš prema njemu,
Ema?“
Ema je oklevala, razmišljajući šta da odgovori. Krajičkom oka je uspela da
vidi Adama kako se odvaja od svoje žene i hoda kroz gomilu, pa zastaje na vratima
koja su vodila u baštu. Okrenuo se i pogledao pravo u Emu.
Adam je želeo da razgovara sa njom nasamo. Ema je skrenula pogled i
zabrinuto se namrštila. Ipak je odlučila da će se iskrasti i otići do njega.
„Da Ii si sigurna da je to mudra odluka?“ upitala je Tasija, pročitavši celu
situaciju.
„Možda nije mudro, ali je neophodno. Moram da rešim neke stvari vezane za
nas dvoje, jednom za svagda.“

210
 Knjige.Club Books

Nikolas se vratio u salon sa osećajem olakšanja. Džejk je bio oduševljen što

je uspeo da zadivi dečake svojim ponijem. Stoukherst je bio ljubazan prema
Nikolasu, pa čak i pomalo prijateljski raspoložen, pomenuvši da bi želeo uskoro
da porazgovara sa njim uz čašicu brendija. Nikolas je to rado prihvatio, shvativši
da je Ema bila u pravu - njen otac je izgleda želeo da izgladi odnose sa njim.
Čim je prešao prag salona, prišla mu je neka nepoznata žena. Bila je mala i
punačka, sa zapanjujuće sivim pronicljivim očima na svom okruglom licu. „Vaše
visočanstvo“, rekla je ona dubokim glasom. „Ja sam ledi Milbank. Čini mi se da
su vaša žena i moj muž nestali. Pošto ne poznajem vaše imanje, moram da vas
zamolim da mi pomognete da ih pronađem.“

***

U bašti je bilo veoma mračno i samo se čulo šuštanje lišća na zimskom vetru.
Zemlja je bila zaleđena, a živice prošarane mrazom. Emi se dah ledio na hladnom
noćnom vazduhu dok je koračala.
Bašta je bila jedino mesto gde su ona i Adam mogli da dobiju privatnost koja
im je bila potrebna. Činilo se prikladnim da se sretnu baš na mestu gde su
poslednji put bili zajedno pre nego što se Nikolas umešao u njihove živote.
Ema je došla do male čistine sakrivene iza grana irske tise. Adam ju je tu
čekao dok je vetar mrsio njegovu gustu kosu. Delovao je mnogo starije nego pre,
kao da su prošle godine, a ne meseci. Ema se osećala kao da je i ona ostarila. Kako
je moguće da su se oboje tako promenili?
Više ih nije doživljavala kao mlade i plahovite ljubavnike. Shvatila je da im
prepreka nisu bili samo brakovi, već i mnoge druge stvari. Ona zapravo nikada
nije volela Adama. Definicija prave ljubavi bila je prihvatanje mana kod drugog
čoveka i spremnost za oproštaj, kao i razumevanje partnerovih slabosti. Ono što
su ona i Adam imali bila je iluzija koja se raspršila pri prvom pravom izazovu sa
kojim su se suočili.
Zaustavila se nekoliko stopa dalje od njega. Usne su joj drhtale od hladnoće.
„Zašto si došao, Adame?“
Ispružio je dlan na kom su mu zasijali beli biseri. „Hteo sam ovo da ti dam.“
Bile su to minđuše koje je vratila nazad. Ema je odmahnula glavom i
prekrstila ruke na grudima. „Ne mogu da ih prihvatim.“
„Zašto? Zar ovi biseri nisu podjednako dragoceni kao i drugi nakit koji ti on
poklanja?“ Pogled mu se spustio na broš u obliku tigra na njenom vratu.
Ema je sa mukom progutala pljuvačku, osećajući se neprijatno što se tu
nalazila sama sa njim. „Šta hoćeš od mene?“, upitala je.
„Želim da se vratim u onu noć kada smo ti i ja bili ovde u ovoj bašti. Sve bih
drugačije uradio. Ovog puta ne bih dozvolio da me bilo ko zaplaši i nikada te ne
bih ostavio. Tek kasno sam shvatio da si ti bila moja jedina šansa za sreću.“
211
 Knjige.Club Books

„To nije istina.“

„Misliš da nije? Ljudi kažu da se Nikolas promenio i da ga je brak sa tobom
učinio boljim čovekom. Možda bi se to dogodilo i sa mnom da sam se oženio
tobom. Bila bi u stanju da prkosiš svojoj porodici i celom svetu samo da postaneš
moja žena. Iskreno bi me volela.“
Nekada bi ovaj trenutak Emi pružio veliko zadovoljstvo. Međutim sada joj
nije bilo potrebno Adamovo kajanje - jedino što je želela bilo je da oboje pronađu
mir i spokoj. „Adame, nikome od nas dvoje ne pomaže da se zadržavamo na
prošlosti.“
„Šta ako ne mogu da se prestanem?“, razjareno ju je upitao, bacivši minđuše
pred njene noge tako silovito da se jedna karika rasprsnula, a biseri razleteli oko
njene suknje. „Hteo sam da te vidim kako nosiš ove minđuše večeras... da vidim
da nosiš nešto moje.“
„Trebalo je da ih pokloniš svojoj ženi.“
„Ne volim je“, rekao je Adam, a oči su mu se ispunile tugom. „Onda kada
sam se tebe odrekao, odlučio sam da prodam svoju dušu. Mislio sam da će
Šarlotino bogatstvo moći da bude adekvatna uteha. Znaš li šta sam iz toga
naučio?“ Gorko se nasmejao. „Moje novostečeno bogatstvo je imalo i određenu
cenu od koje mi se prevrće stomak. Šarlot me tretira kao da sam dresirani majmun.
Očekuje da ispunjavam sve njene prohteve, a nagrađuje me samo kada joj
udovoljim. Izgubio sam ponos i samopoštovanje.“
„O, Adame“, tužno je prošaputala Ema. „Ne smeš da mi govoriš takve stvari.
Ne mogu da ti pomognem.“
„Ali možeš.“
Ema je zaustila da se pobuni, ali je začula korake po tvrdoj zemlji i šuštanje
baštenske živice. Nekoliko sekundi kasnije, pojavila se ledi Šarlot Milbank. Na
njenom bledom licu se nije videla nikakva emocija, ali su joj oči gorele od besa.
„Pronašli smo ih“, rekla je svom pratiocu, koji je iskoračio na stazu pored nje.
„Niki“, rekla je Ema snuždeno.
Njen muž se veoma tihim tonom obratio Adamu: „Sklanjaj se sa mog imanja
ili ću te ubiti.“ Za neke muškarce bi ta rečenica bila samo jedna obična fraza, ali
Nikolas je bio smrtno ozbiljan.
„Ne“, Ema se odmah umešala. „Pusti ih da ostanu, Niki. Nemoj da dozvoliš
da počnu da se šire tračevi. Osim toga, ušao si u poslovne pregovore sa
gospodinom Brikstonom i njegovom američkom kompanijom, zar ne? Ne bi smeo
da uvrediš Brikstona time što ćeš izbaciti njegovu sestru i njenog muža iz svoje
kuće.“
Nikolas ju je kao tigar divlje pogledao. „Zašto želiš da Milbank ostane?“
„Ionako moramo da krenemo sada“, promrmljala je Šarlot Milbank, hvatajući
Adama za ruku. „Počinje da me boli glava. Videla sam ono što sam došla da
vidim. Hajdemo, dragi moj.“
212
 Knjige.Club Books

U početku se činilo da je Adam oklevao. Nastupila je mučna tišina, ali je na

kraju ipak poslušao zapovest svoje žene i napustio je baštu zajedno sa njom.
Nikolas je zurio u rasute bisere pored Eminih nogu.
Osećala se kao da je trebalo da se brani, a nije bilo razloga za tim. Ljuta zbog
sopstvene nelagode, Ema je krenula u napad. „Šta sada sledi, Niki?“ oštro je
upitala. „Rasprava? Optužbe?“
„Jesi li ga ti pozvala?“ I dalje je gledao u bisere.
„Misliš da sam ja želela da on dođe ovde?“
„Možda. Da li ti to mene stavljaš na test, Ema?“
Ovo pitanje je u njoj izazvalo iznenadni bes. „Neću da se branim. Veruj u šta
hoćeš.“
„Želim da čujem tvoje objašnjenje.“
„Stvarno?“, upitala je sarkastično naivnim tonom. „Kako je to divno što si
odlučio da budeš pošten prema meni, nakon što si već uveliko doneo svoje
zaključke! Ti i Adam ste zapravo potpuno isti - kao dva psa koji se bore oko jedne
koske. Pa, neću dozvoliti da me vas dvojica gurate, vučete i manipulišete mnome.
Kako se usuđuješ da me gledaš sa sumnjom u očima kada sam se toliko mnogo
trudila da poverujem u ono najbolje u tebi! Zar ne zaslužujem isti tretman? Isto
bespogovorno poverenje?“
Nastupila je tišina, nije bilo odgovora, niti bilo kakvih suvišnih reči, sve je
bilo mirno. Nikolas je bio zaokupljen unutrašnjom borbom koja je zahtevala
kompletnu koncentraciju. Ema je posmatrala njegov strogi profil, linije nosa i
jagodice istaknute srebrnom mesečinom.
Nikolas je duboko udahnuo i polako izdahnuo, izgledajući kao da se opušta.
„Znam da ga ti nisi pozvala“, grubo je rekao. „Kada sam te video ovde sa njim,
hteo sam da vas oboje zadavim. Bio sam ljubomoran.“
Ema je osetila kako je ljutnja popušta. „Nema razloga za tim.“
„Zar nema?“ Ćutao je nekoliko dugih trenutaka. „Pre šest meseci sam stajao
u ovoj bašti i čuo sam te kako si Adamu izjavila da ga voliš. To su reči koje meni
nikada nisi uputila.“
„Zar ti nisam to izjavila u onom tvom prošlom životu?“, upitala je sa namerom
da unese dozu duhovitosti.
„Da“, odgovorio je potpuno ozbiljno. „I želim to ponovo da čujem. To je
jedina nada koja me održava u životu, Ema.“

Praznici su, srećom, prošli bez daljih incidenata. Nikolas više nije razmišljao
о Milbankovima jer je svoju pažnju usmerio na porodicu, vođenje imanja i posao.
Napokon je uspeo da pronađe visoko kvalifikovanog kandidata za poziciju
Džejkobovog tutora i pozvao ga je na imanje Angelovski. Stariji čovek se pojavio
u biblioteci gde su ga Nikolas i Džejkob čekali.

213
 Knjige.Club Books

Nikolas je pokazao čoveku da sedne. „Gospodine Robinsone, moj sin i ja

bismo želeli da vam ponudimo mesto tutora. Vaše preporuke su odlične, a nakon
susreta sa vama prošle nedelje, obojica smo se složili da ste vi pravi čovek za nas.“
Robinson, krupni, sedokosi gospodin, predavao je na koledžu Iton poslednjih
četrdeset godina, a sada je poželeo da se povuče i živi jednostavnijim životom kao
privatni učitelj. Posedovao je izvesnu ljubaznost i duhovitost koje su se Nikolasu
dopale, ali i odlučnost koja je ukazivala na disciplinu i zdrav razum. Najvažnije,
Džejk ga je odmah prihvatio gledajući na njega kao da mu je deda.
Robinson se široko osmehnuo. „Prihvatam“, rekao je bez oklevanja. „Moram
da priznam da mi je bilo prilično neobično to što ste dozvolili dečaku da odlučuje
о takvim stvarima - ali ujedno smatram da je bilo i osvežavajuće.“ Oči su mu
zasijale kada je pogledao u Džejka. „Verujem da ćemo gospodin Džejkob i ja
dobro sarađivati.“
„Pružićemo vam odličan smeštaj gde god da porodica bude boravila. Takođe
bismo voleli da povremeno putujete sa nama.“
„Radujem se tome, Vaše visočanstvo. Putovanja su uvek odlična prilika za
učenje. Čak i za čoveka mojih godina.“
„To je dobro...“ Nikolas je zastao kada je ugledao da se batler pojavio na
vratima biblioteke. „Da, Stanislave?“
„Poštar je upravo ovo doneo, Vaše visočanstvo.“ Batler mu je pružio
presavijenu i zapečaćenu cedulju na srebrnom poslužavniku, a zatim je izašao iz
sobe.
„Izvinite“, rekao je Nikolas gospodinu Robinsonu, prelomivši voštani pečat i
pogledavši u poruku.

Nikolase,
Želeo bih da razgovaramo о jednoj veoma važnoj stvari koja se tiče
Eme. Hajde da se nađemo kod stare stražarnice na kapiji Sautgejt hola,
u četiri sata po podne. Voleo bih da ovo nikome ne pominješ.
Stoukherst

„Šta je dođavola...?“, promrmljao je Nikolas za sebe pročitavši još jednom

poruku. Zagonetna poruka nije bila napisana u Stoukherstovom uobičajenom
maniru. Možda je to bilo zbog toga što je čovek bio iskreno zabrinut za svoju
ćerku. Nikolas nije imao drugog izbora osim da se odazove pozivu. Želeo je da
bude u dobrim odnosima sa Eminom porodicom, a ako je to značilo da treba da
se potrudi da ugodi njenom ocu, onda je vredelo da pokuša.
Džejk je radoznalo zurio u njega, dok je gospodin Robinson izgledao pomalo
zabrinuto. „Loše vesti, Vaše visočanstvo?“

214
 Knjige.Club Books

„Ne“, odgovorio je Nikolas zamišljeno. „U pitanju je nešto neočekivano.“

Sumnjao je da je Ema bilo šta znala о poruci koju je njen otac poslao. Ona je tog
dana prisustvovala sastanku Kraljevskog društva za humani tretman životinja.
Često su takva okupljanja prerastala u celodnevni događaj, pa je bilo malo
verovatno da će se ona kući vratiti pre večere. Kada bi odmah krenuo, stigao bi
do imanja Stoukherstovih, uspeo bi da se sastane i porazgovara sa Eminim ocem
i vratio bi se kući pre nje.
Nikolas je gurnuo poruku u ugao radnog stola. „Tazbina“, cinično je rekao.
„Izgleda da ne mogu da budu zadovoljni sve dok svog zeta dobro ne namuče.“
Stariji gospodin se osmehnuo. „Slažem se, Vaše visočanstvo. Moja draga
žena je preminula pre deset godina, a njena porodica me i dalje muči.“
Nikolas se osmehnuo i energično je pomilovao svog sina po glavi,
razbarušivši mu tamnu kosiću. „Džejk, moram da idem sada, pa bi možda ti
mogao da pokažeš gospodinu Robinsonu svoju sobu za učenje.“ Onda se okrenuo
ka učitelju. „Stanislav će vam pomoći da do kraja nedelje preselite vaše stvari
ovamo. Dajte mu spisak svega što vam bude bilo potrebno.“
„Hvala, prinče Nikolase. Čast mi je što ste mi poverili obrazovanje gospodina
Džejkoba.“
Džejk je nestrpljivo povukao Nikolasa za rukav. „Gde ćeš, tata?“
„Vratiću se do večere.“
„Želim da idem sa tobom.“
„Ovog puta ne možeš. Moraš da ostaneš ovde i da budeš gazda kuće dok se ja
ne vratim.“
„Dobro, tata.“ Džejk je poslušno odgovorio, ali se nezadovoljno namrštio.

Ema se vratila sa sastanka Društva blistajući od zadovoljstva zbog uspešnog

dana. Sam sastanak je bio prilično dosadan, bez nekih značajnih odluka ili
pokretanja inicijativa, te se završio ranije nego obično. Ono što je bilo drugačije
tog dana, bio je način na koji su je svi tretirali. Kao što joj je Nikolas jednom
davno obećao, njen društveni uticaj je neverovatno porastao samo zato što je
postala njegova žena.
Članovi Društva su saznali za ogromno bogatstvo koje je Ema udajom stekla,
kao i za njene impresivne titule. Svi su joj se dodvoravali, pristajali na njene
predloge i hvalili njenu inteligenciju i dobročinstvo. Ema je bila zbunjena,
zadovoljna, ali takođe i pomalo iznervirana što za sav svoj prethodni rad nije
postigla takvo priznanje kakvo je sada dobila kao Nikolasova žena.
Ušla je u kuću prijatno zadrhtavši od kontrasta između toplog vazduha unutra
i arktičke temperature koja je vladala napolju. „Zdravo, Stenli“, rekla je batleru,
dozvolivši mu da joj uzme ogrtač, a zatim je skinula sivi filcani šešir i rukavice.
„Gde mi je muž? U biblioteci?“

215
 Knjige.Club Books

„Napustio je imanje pre nekoliko minuta, Vaše visočanstvo.“

„Stvarno, a zašto?“
„Nije rekao, gospođo.“
„Ema!“ začuo se Džejkov glas i ona ga je ugledala kako je potrčao niz veliko
stepenište dok je jedan stariji i dobro obučeni gospodin išao iza njega sporijim
korakom. „Ovo je moj učitelj, gospodin Robinson.“
Ema se široko osmehnula. „Moj muž mi je pričao о vama, gospodine
Robinsone. Da li ste odlučili da prihvatite poziciju koja vam je ponuđena?“
„Jesam, Vaše visočanstvo.“
„Baš mi je drago.“ Bacivši pogled na Džejka, nehajno je upitala: „Da li je
Nikolas rekao kada će se vratiti?“
„Pre večere.“
„Znaš li gde je otišao?“
„Da.“
Kada je shvatila da joj dalje ništa više neće reći, Ema se nasmešila i strpljivo
ga je upitala: „А hoćeš li to da mi kažeš?“
„Ne mogu da ti kažem, moraću da ti pokažem.“
Zbunjena Ema je otišla za dečakom u biblioteku, dok je učitelj za to vreme
ostao u predvorju sa Stanislavom.
Prišavši Nikolasovom stolu, Džejk je dohvatio presavijenu ceduljicu. „Evo.“
Ema je prekorno odmahnula glavom. „Nije u redu da njuškaš po tuđim
pismima, Džejk.“
„Ali htela si da saznaš gde je otišao.“
„Da, ali...“ Nestrpljivo je pogledala u poruku, žudeći da pročita njen sadržaj.
„Dođavola“, rekla je tiho i uzela je. „Veoma je loše raditi ovo što ja radim, Džejk.
Moramo uvek da poštujemo tuđu privatnost.“
„Razumem, gospođo“, rekao je i nastavio da gleda u nju svojim blistavim
očima dok je čitala poruku.
Ema se, pročitavši poruku, zbunila. „Baš čudno.“ Uopšte nije ličilo na njenog
oca da pošalje takvu poruku. Zašto bi to uradio, i zašto... „Ali ovo nije njegov
rukopis!“ povikala je. Stomak joj se istog trenutka zgrčio. Nešto nije u redu - ovo
je bio rukopis lorda Milbanka. Oči su joj se na trenutak zamaglile, a crno mastilo
kao da je počelo da se razliva po papiru.
Milbank je želeo da se vidi sa Nikolasom nasamo.
Poruka je ispala iz Emine ruke i lagano pala na pod. Setila se svih stvari koje
joj je Adam rekao о Nikolasu, njegove reči su joj se vrtele po glavi...
„Ne mogu da prestanem da razmišljam о onome što mi je oduzeo. Tvoj muž
je ušao u naše živote i uzeo je sve što sam želeo.

216
 Knjige.Club Books

Osvetiću mu se i obećavam ti da nećeš morati dugo da čekaš. Dugujem to

tebi, Ema, kao i sebi.
Gospode, neko treba da učini ovom svetu uslugu i da ga se otarasi - pre nego
što bude uništio još neke nevine živote.“
„Ne“, rekla je Ema, stisnuvši pesnice. „Ovo je suludo. On nikada ne bi uradio
tako nešto.“ Ali u srcu je znala da je Nikolas u opasnosti.
Ignorišući Džejkova zbunjena pitanja, otišla je do drvenog ormarića u kome
je Nikolas držao kristalne boce sa pićem i još neke dragocenosti. „Dobro si
postupio što si mi pokazao ovu poruku, Džejk“, rekla je tražeći nešto u ormariću.
„Sada te molim da izađeš u predvorje.“
„Ali zašto...“
„Uradi ono što sam ti rekla, Džejk“, rekla je, a onda mu je uputila umirujući
osmeh preko ramena. „Sve je u redu“, rekla je nežno.
Džejk ju je nevoljno poslušao i izašao iz sobe vukući noge po tepihu.
Ema je pronašla ono što je tražila, a to je bio komplet pištolja fine izrade u
kutiji od mahagonija. Izvukla je francuski zlatno srebrni revolver tipa Lefoše sa
drškom od slonovače. Umirila se osetivši njegovu težinu na svom dlanu, a potom
je proverila da li je napunjen.
Ubacila je revolver u džep svoje haljine, koji je lepo bio zaklonjen raskošnim
naborima na suknji. Vrativši se u predsoblje, Ema je dala znak rukom da joj
donesu ogrtač. Iako se trudila da zadrži miran izraz lica, postojao je nagoveštaj
uznemirenosti koju je osećala, i dvojica muškaraca su je čudno pogledala.
„Stenli, reci im da mi ponovo dovezu kočiju“, kratko je naredila. „Sigurna
sam da još uvek nisu raspregli konje.“
Batler je oklevao, kao da je bio u iskušenju da joj postavi pitanje, ali kada su
im se pogledi susreli, samo je klimnuo glavom. „Da, Vaša visosti.“

Mala, veoma stara kapija nalazila se kilometrima udaljena od Sautgejt hola.

Bila je pozicionirana blizu ulaza u jednu gustu šumu, na krivudavoj stazi koja je
nekada služila kao glavni prilaz rezidenciji. Sada se više nije korist la, nakon što
je pre mnogo godina napravljena nova kapija na bližem prilazu kući.
Nikolas je izašao iz svoje kočije i krenuo ka kapiji. Vreme je bilo veoma
hladno, ali ništa nije bilo ni nalik opakoj ruskoj zimi na koju je svojevremeno bio
navikao. Ipak, želeo je da se ovaj sastanak što pre završi kako bi mogao da se vrati
svojoj kući i Emi. Nikolas je proklinjao svog tasta što je želeo da na ovakav način
bude ispoštovan, ali je ipak smatrao da mu to duguje.
Nikolas je otvorio teška drvena vrata i ušao je u stražarnicu ispunjenu vlagom
u koju se jedva probijala dnevna svetlost kroz malene prozore.
Prilagođavajući se tami koja je vladala u prostoriji u odnosu na bleštavo belu
dnevnu svetlost, Nikolas je trepnuo nekoliko puta.

217
 Knjige.Club Books

„U redu, Stoukherste“, promrmljao je. „Reci mi о čemu se radi.“

Ali glas koji je odgovorio nije bio Stoukherstov. Bio je to jedan tih,
pobedonosni i neprijateljski glas. „Nisi navikao na ovako skromno okruženje, zar
ne? Za princa Nikolasa sve treba da bude najbolje. Lep dom, luksuzne stvari, lepa
žena... ali sada će ti sve to biti oduzeto. Od strane čoveka koga si upravo ti svega
lišio.“
Osoba koja je govorila koraknula je napred, a Nikolas je odmah prepoznao
crte lica lorda Milbanka.
Zaprepašćen i dezorijentisan, Nikolas je zurio u njega ne trepćući. „Šta
dođavola hoćeš?“
Milbank je ispružio ruku u kojoj je držao revolver. „Želim osvetu. Bio si
ljubomoran na ono što sam imao sa Emom i uzeo si je za sebe. Misliš da si bolji
čovek od mene, zar ne? Pa, nema velike razlike između nas dvojice, Angelovski.
Nijedan od nas nije dostojan Eme.“ Adam ga je pažljivo nišanio, držeći palac na
zadnjem deiu, i polako je počeo da napinje čekić revolvera. „Ovo je Stoukherstov
revolver. Upucaću te njime i ostaviću te ovde na njegovom imanju. Ti i Stoukherst
ste se urotili protiv mene. Sada je vreme za pravdu.“
„Budalo jedna“; tiho je rekao Nikolas, zureći u revolver koji se tresao u
Adamovoj ruci odajući njegovu uznemirenost. „Niko neće poverovati da je
Stoukherst to učinio.“
„Ako ništa drugo ukaljaće se to lepo prezime na koje je toliko ponosan. A svet
će svakako biti lepše mesto bez tebe, ti sebični ruski gade!“
„Šta misliš da će se dogoditi posle toga?“ upitao je Nikolas, prešavši
pogledom na Milbankovo oznojeno lice. „Završićeš na vešalima. I opet nećeš
dobiti Emu. Ona te ne želi.“
„Želela me je sve dok nas ti nisi razdvojio!“ Cimnuo je pištolj na šta se i
Nikolas instinktivno trgnuo. Milbank se oholo nasmejao. „U pravu si što se plašiš,
Angelovski. Imam nameru da to uradim. Ubiću te bez ikakvog kajanja, kao što
bih muvu zgnječio. Ali prvo klekni na kolena.“ Kako je Nikolas oklevao, Milbank
se još više razbesneo. „Da si smesta kleknuo! Želim jednom i ja tebe da te vidim
poniženog.“
Nikolas se polako spustio na kolena, zureći u drugog čoveka dok su bes i
neverica strujali njegovim telom.
„Počeo sam da planiram ovo onog dana kada sam čuo da si se oženio Emom“
rekao je Adam. „Tvoj život za mene od tada više nije vredeo ni šilinga.“
Nikolas je oblizao svoje suve usne. „Spreman si da žrtvuješ sopstveni život
zbog osvete? A šta je sa tvojom ženom?“
„Moja žena“, ponovio je Adam, a zatim se gorko nasmejao. „Debela mala
kokoška, koja je u stanju da svima oko sebe iskljuca mozak. Svaki put kada
pogledam Šarlot, setim se da si ti kriv što sam završio sa njom. A ti imaš Emu. Ti,
koji je najmanje od svih ljudi na svetu zaslužuješ.“
218
 Knjige.Club Books

„To ne mogu da poreknem“, tiho je rekao Nikolas.

„Ema će mi biti zahvalna za ovo što ću uraditi.“
„Ne, Adame.“ Začuo se još jedan glas koji ih je obojicu zaprepastio. Bili su
toliko obuzeti svojim nadmudrivanjem da nijedan od njih nije primetio tanku
figuru koja se tiho uvukla u prostoriju kroz poluotvorena vrata. Ema je stajala
ispred njih u senci. Krenula je napred, držeći revolver mnogo odlučnije od Adama.
„Ovo je suludo. Prestani da držiš Nikolasa na nišanu. Ako mu bude falila i dlaka
sa glave, pucaču u tebe.“
„Ema, gubi se odavde!“, povikao je Nikolas osetivši da ga obliva hladan znoj.
Njegova žena, njegovo dete... ne smeju da budu povređeni, ma šta se dogodilo sa
njim.
Adam je kratko skrenuo pogled ka Emi. „Ne želim da ga ubijem pred tobom.
Ali hoću ako budem morao.“
„Zaboga, zašto ovo radiš?“ upitala je Ema napeto. „Da li pokušavaš da uplašiš
Nikolasa? Pa, uspeo si da nas oboje uplašiš. Sada skloni pištolj.“
Adam je izgledao mračno i sve nervoznije, dok mu je pištolj podrhtavao u
ruci. „Trebalo bi da mi budeš zahvalna što ću ga se rešiti. Zar to nije ono što želiš,
Ema? Ti nikada ne bi mogla da zavoliš ovakvo čudovište. Ti zapravo želiš da ga
se oslobodiš.“
„Ja to ne želim.“ Zadrhtala joj je vilica. „Moraš da prestaneš sa ovim
glupostima, Adame!“
„Prokletstvo, Ema, molim te idi“, rekao je Nikolas očajno. Gospode bože, nije
moguće da će ga sudbina ponovo odvojiti od nje. Posle svega kroz šta je prošao,
svega što je naučio, da li ovo značilo da će je sada definitivno izgubiti? Prošlost
mu je odzvanjala u ušima, Emelijin žalosni šapat... „Nikada te više neću videti,
zar ne?“
„Ne u ovom životu.“
„Ema, gubi se odavde“, grubo je rekao.
„Ni reč više da nisam čuo od tebe!“, Adam je viknuo, a iz očiju mu je sevnula
mržnja. Nakon toga je tužno ponovo pogledao u Emu. „Nikada nisam do kraja
shvatao šta zaista osećam prema tebi sve dok te nisam izgubio. Jednostavno
moram ovo da uradim jer ne mogu da mu dozvolim da pobedi. Nikada se više
neću osećati kao muškarac ako ga budem pustio da prođe nekažnjeno. Niko nije
verovao da te volim, Ema - čak ni ti. Ovo je jedini način na koji to mogu da
dokažem. Tek tada ćeš u to biti sigurna.“
„Ne moraš ništa da dokazuješ“, rekla je Ema. „Verujem ti.“ Osetila je kako
joj suze naviru, dok je glas unutar nje očajnički vikao: Molim te, nemoj ga
povrediti, molim te... Trepnula je da bi zaustavila suze i još odlučnije je uperila
revolver u Adama. „Ali ja tebe nisam volela, Adame. Bila sam usamljena,
nesigurna u sebe, a ti si mi laskao i činio sve da se osećam poželjnom.
Zahvaljujući svojoj nezrelosti pogrešno sam to protumačila kao ljubav...“
219
 Knjige.Club Books

„Naterao te je da poveruješ u njegove laži“, žestoko joj je odvratio Adam.

„Ti i ja smo bili samo prijatelji koji su gajili nežna osećanja jedno prema
drugome. To nije isto što i ljubav. Sada smo stvorili nove živote sa drugim
osobama. Nemoj sve to da uništiš. Ništa nećeš ovim postići. Samo skloni taj
revolver i mi ćemo otići. Ja... ja ću otići negde sa tobom da porazgovaramo...“
„Ne“, rekao je Nikolas brzo.
„Ti se ovde ništa ne pitaš“, podrugljivo je odvratio Adam. „Ja kontrolišem
situaciju, a ne ti!“
„Spusti taj revolver sada“, rekla je Ema. „Ozbiljna sam, Adame.“
„Ne mogu“, usledio je njegov tvrdoglavi odgovor.
„Prekasno je.“
Ema će do kraja života pamtiti događaje koji su usledili, sekunde su se
pretvorile u sate, a svaki pokret je delovao usporeno i bio je veoma detaljan i
jasan. Nikolas je ugledao nešto u Adamovim očima što ga je uverilo da će umreti.
Pogledao je u Emu poslednji put, bledih i tužnih očiju.
Stisnula je okidač svog revolvera. Pucanj je delovao neprirodno glasno i
neprekidno joj je odzvanjao u glavi. „Nikolaju!“, začuo se neki vrisak, a kasnije
je shvatila da je zapravo došao iz njenih usana. Adam se zateturao, a iz gornjeg
dela ramena mu je šiknula crvena bujica. Njegov pištolj je opalio, a hitac je
poleteo u stranu pa je metak završio u zidu iza Nikolasa.
Nikolas se nije pomerio kada je Adam pao ispred njega. Bio je skamenjen jer
mu je mozak još uvek bio u stanju obamrlosti od iščekivanja smrti. Osećao se kao
da je šlep i gluv, izgubljen u nekom tamom bezdanu. Čula su postepeno počela da
mu se vraćaju i postao je svestan sebe kako kleči na podu. Ema je čučala ispred
njega, držala mu je lice rukama.
„Niki“, prošaputala je, dok su joj suze svetlucale u plavim očima. „Bože,
koliko te volim!“
Ljubila mu je očne kapke, obraze i usne. „Pogledaj me“, rekla je plačući
glasno. „Ne smem nikada da dozvolim da te izgubim, razumeš li? Volim te.“
Nikolas ju je zagrlio, osetivši da je grmljavina u njegovim ušima polako
počela da se umiruje. Pogledao je u Milbankovo nepomično telo. Činilo se da mu
se rana nalazila na nadlaktici ili ramenu; taj gad će verovatno preživeti.
Usredsredivši se ponovo na Emu, pokušao je da joj obriše suze koje su joj tekle
niz obraze. Delovala je tako ranjivo, kao tigrica koja se iznenada uplašila i
potražila utehu. Među njima više nije bilo nikakve prepreke. Priljubili su se jedno
uz drugo osećajući da su konačno kompletni. „Kako si znala...“, uspeo je da upita.
„Videla sam poruku. Znala sam da je to Adamov rukopis i da je imao nameru
da ti naudi. Morala sam da dođem i da te pronađem.“
Snažno ju je stisnuo uz sebe. „Nemoj više nikada da ti je palo na pamet da se
izlažeš bilo kakvoj opasnosti. Šta god da je u pitanju.“

220
 Knjige.Club Books

Slabašni osmeh joj se pojavio na usnama. „Ne možeš da mi govoriš šta da

radim“, rekla je, brišući lice rukavom.
„Ne plači“, šapnuo je. „Sve je gotovo sada. Oboje smo bezbedni.“
„Kada sam pomislila da bi Adam mogao da te ubije, shvatila sam koliko bi
moj život bio prazan bez tebe. Potreban si mi.“ Drhtala joj je brada dok je
pokušavala da savlada svoje emocije. „Zato bi ti bilo bolje da ostaneš sa mnom
zauvek, Niki... ili ću ti od života napraviti pakao.“
„Nazvala si me imenom Nikolaj“, rekao je pomazivši je po obrazu.
„Stvarno?“ Ema ga je pogledala zaprepašćeno i na trenutak se zamislila. „Da,
jesam“, tiho je rekla. „Pitam se zašto. Možda... počinjem da verujem u onaj tvoj
san.“
Više ga to nije toliko interesovalo jer je pred njima bila lepa i svetla
budućnost. „Nije važno. Važno je samo da me ti sada voliš, rujška.“
„Da“, prošaputala je povukavši njegovu glavu ka svojoj.

221
 Knjige.Club Books

Epilog

Nakon nekoliko meseci od suđenja i zvanične optužbe da je lord Milbank kriv

za pokušaj ubistva, njegova supruga Šarlot više nije mogla da podnese kritiku
javnosti, kao i prezir visokih društvenih krugova. Zato je odlučila da pobegne u
Ameriku kod svoje porodice gde su je njeni Brikstonovi primili pod svoje okrilje.
Adam je proglašen krivim od strane porote koju je sačinjavalo plemstvo, te je
osuđen samo na kratku zatvorsku kaznu, ali mu je oduzet veći deo zemljišta i
imovine.
Ema je ponekad, kada ostane sama, razmišljala о Adamu sa osećajem griže
savesti, pitajući se da li je mogla da uradi ili kaže nešto što bi ga sprečilo da pokuša
da ubije Nikolasa. Adam je isto kao i ona bio zaljubljen u iluziju i krivio je druge
za sva razočaranja u svom životu. Hvala bogu da se opametila jer u suprotnom
nikada ne bi uspela da pronađe sreću sa Nikolasom.
Tokom poslednjih meseci trudnoće, Ema je boravila isključivo na svom
imanju i samo povremeno bi posećivala porodicu i bliske prijatelje. Žene u
drugom stanju nisu volele da se pojavljuju u javnosti, osim u prvim mesecima
kada su uspevale da sakriju svoj stomak šalovima i pelerinama.
Tasija i još nekoliko žena su joj redovno dolazile u posetu, trudeći se da joj
prekrate vreme, međutim ona nije mogla da odlazi u pozorišta, na zabave i balove,
da jaše kroz park ili pak da se šeta po Londonu; a najgore joj je bilo to što joj je
skoro skroz bilo zabranjeno da posećuje svoje životinje.
Nikolas ju je skoro izneo iz štale jednog popodneva kada je doveden novi
konj. Životinja je bila veoma nervozna jer ju je prethodni vlasnik maltretirao, pa
nije imala poverenja u ljude. Nakon što je konj udario konjušara koji je pokušao
da se pobrine za njegovo povređeno kopito, Ema je došla da pokuša da ga smiri.
Nikolasa je о tome odmah obavestio jedan sluga i on je dojurio u štalu.
Ema je prvo osetila krivicu, a zatim ju je obuzeo prkos jer ju je muž izvodio
iz štale držeći joj ruke iza leđa. „Samo mi daj nekoliko minuta da ga umirim“,
rekla je ljutito. „Radim to stalno i sa drugim životinjama, zaboga, video si me
toliko puta!“
„Taj prokleti konj je ujeo i šutnuo svakoga ko mu se približio“, kratko je
odgovorio Nikolas, brzo vukući Emu sa sobom kako ne bi imala vremena da se
petama ukopa u zemlju.
„Mogu sama da donosim odluke“, bila je uporna, iako je znala da je on u
pravu.

222
 Knjige.Club Books

„Ne dok nosiš moje dete.“

Tog popodneva je dugo pokušavala da se smiri. Bila je besna na samu sebe
jer je po prvi put u životu fizički zavisila od drugih. Počela je toliko lako da se
umara da je njen uobičajeno brzi korak tih dana ličio na geganje patke.
„Neće trajati večno“, uveravao ju je Nikolas, smeštajući se pored nje na
krevet. Zagrlio ju je otpozadi i rukom je nežno klizio po njenom zaobljenom
stomaku i grudima. Ema je osetila na svom potiljku kako se osmehuje. „Uskoro
ćeš se ponovo vratiti na svoj posao sa životinjama i opet će te ujedati i grebati i sa
radošću ćeš čistiti njihovu balegu.“
Čežnjivo je uzdahnula pomislivši na to. „Znaš, nije mi lako što sluge rade
posao koji volim sama da obavljam. I nije samo to u pitanju, već i to što postajem
polako tako troma i debela...“
Tiho se nasmejao i spustio je dlan na njen stomak. „Vitka si svuda osim ovde,
rujška. I nisi debela, nego trudna. Rusi smatraju da nema ništa lepše od žene u
drugom stanju.“
„Mi nismo u Rusiji“, gunđala je. „U Engleskoj smo, gde buduća majka
definitivno nije u modi.“
Nikolas je počeo nežno da joj masira krsta, ublažavajući joj tako ukočenost,
pa je Ema zadovoljno uzdahnula. „Oh, kako volim tvoje ruke“, promrmljala je
lagano se izvijajući.
„Samo moje ruke?“
„Pa, tvoje ruke su sve što mogu da osetim u ovom trenutku.“
„А šta je sa ovim?“ Pritisnuo je butine uz njenu zadnjicu, omogućivši joj tako
da oseti njegov uzbuđeni ud. „Smatram da si očaravajuća, lepa... i veoma
poželjna“, rekao je ljubeći je u vrat. „Šta imaš da kažeš na to, buduća mamice?“
Ema se osmehnula i lagano izvila. „Mislim da si ti jedan čudan čovek sa
perverznim ukusom.“ Okrenula se na leđa i obgrlila ga je oko vrata. „I ja sam
veoma srećna što sam tvoja žena.“

***

Dva meseca kasnije, Ema je sedela na krevetu i mazila svoju ćerkicu, a onda
se i Nikolas smestio pored njih. Vrhom kažiprsta Ema je zagladila mali pramen
crvene kosiće. Beba je imala i riđe trepavice koje su joj se spuštale na bucmaste
ružičaste jagodice. „Kako ćemo je nazvati?“, upitala je. „Nijedno od imena na
koje pomislim ne čini mi se prikladnim za nju.“
„Predložio bih jedno ime.“ Nikolas je spustio ruku na Emino koleno. „Voleo
bih da je nazovemo Meri, po tvojoj majci.“
Ema je na trenutak zaćutala i sagnula glavu ka bebi. Kada je podigla pogled
ka Nikolasu, oči su joj blistale od suza radosnica. „Da, volela bih to. Njeno ime

223
 Knjige.Club Books

će biti Meri Nikolajevna Angelovski. Sigurna sam da nikada neće naučiti da

speluje svoje ime.“
U tom trenutku je neko tiho pokucao na vrata spavaće sobe. „Da?“, Nikolas
se upitno okrenuo ka služavki koja se pojavila.
„Vaše visočanstvo, stigao vam je jedan paket pre pet minuta. Gospodin
Stanislav je rekao da ga šalje ser Almaj. Da ga ostavim u biblioteci, gospodine?“
Ema je primetila neku neobičnu zamišljenost na licu svog muža.
„Ne“, rekao je. „Donesi ga ovde.“
„Šta je u pitanju?“, upitala je Ema kada je sluškinja otišla. „Ko je ser Almaj?“
Činilo se da je Nikolas nije čuo, ali posle nekoliko trenutaka odsutno je
odgovorio. „Istoričar kojeg sam unajmio da istraži sve zapise о porodici
Angelovski u Rusiji.“
„Aha.“ Pogled joj je prešao sa njegovog zamišljenog lica ka njegovim rukama
kojima je nervozno gužvao posteljinu. Tada je shvatila о čemu se radi. „Unajmio
si ga da sazna šta se dogodilo sa Emelijom.“
„Morao sam.“
„Da, naravno.“ Ema ga je uhvatila za ruku i pomilovala po zgrčenim prstima.
Mogla je samo da nagađa koliko mu je to značilo. I dalje je verovao da je proživeo
to vreme i ono je na njega uticalo na bezbroj načina, pa bi sigurno tugovao kad bi
otkrio da je Emelija Vasiljevna doživela tragičnu sudbinu. „Niki, šta god da joj se
desilo... nisi ti kriv za to. Svestan si toga, zar ne?“
Nikolas nije odgovarao, već je zurio u vrata kao da je očekivao da će se
pojaviti duh. Služavka se vratila sa paketom i predala ga je Nikolasu. Ema je dala
znak služavki da uzme bebu, pa ju je ona odmah odnela u dečju sobu.
Nikolas je lagano odvezivao vrpcu sa paketa i razdvajao slojeve smeđeg
papira. Ema se radoznalo nagnula napred nestrpljivo iščekujući da vidi šta se
nalazilo unutra. Paket je sadržao presavijeno pismo, dve ili tri sveske sa ćiriličnim
slovima na koricama i još jedan predmet koji Ema nije uspela da vidi. Nikolas je
uzeo taj predmet i okrenuo joj je leđa, pa je nastavio u to da gleda. Ćutke je ustao
i otišao do prozora. Videla je kako rukom briše lice, ali nije bila sigurna da li su u
pitanju bile suze ili znoj.
Ema je uzela pismo i videla da je bilo napisano na engleskom. Počela je da
čita.

Budući da sam okončao istraživanje koje ste mi poverili, pre svega

bih želeo bih da vam se zahvalim na pruženoj prilici da steknem novo
iskustvo odlaskom u Rusiju. Smeštaj je bio odličan, a prevodilac,
gospodin Sigejov, je po mom mišljenju bio veoma efikasan. Ukoliko
budete imali pitanja u vezi sa materijalom koji sam vam poslao, biće mi
zadovoljstvo da se nađem sa vama kako bih vam pružio dodatna

224
 Knjige.Club Books

objašnjenja. Većina informacija о sudbini Emelije Vasiljevne nalazi se u

ličnoj prepisci njenog sina, princa Alekseja Nikolajeviča Angelovskog.
Pisma su bila u posedu vaše najstarije sestre, Katje, šarmantne žene koja
mi ih je poklonila poželevši vam od srca sve najbolje u životu. Tu se
spominje i Emelijina rezidencija u kojoj je živela u svojim poslednjim
godinama života. U pitanju je malo imanje blizu Moskve koje je i carica
Jelisaveta navodno posećivala u društvu Alekseja...“

„Šta se dogodilo sa njom?“, upitao je Nikolas promuklim glasom, i dalje

okrenut ka prozoru.
Ema je brzo preletela pogledom preko pisma, preskačući stranice. „Emelija je
napustila manastir sedam godina posle tvoje... posle smrti princa Nikolaja“, rekla
je. „Zadržala se kratko u Sankt Petersburgu kod nekih rođaka iz porodice
Angelovski. Ipak, pošto su krenuli da ih uznemiravaju gradski zvaničnici i agenti
carske vlade, Emelija je odlučila da nestane negde narednih deset godina. Moguće
je da su za to vreme živeli u njenoj bivšoj kući u Preobraženskom jer je u nekom
trenutku tamošnja crkva upisala u svoj registar neidentifikovanu ženu i njeno dete
bez oca. Upravo je to mogla da bude Emelija.“ Ema je pronašla još jedan značajan
pasus iz Almajevog izveštaja i pročitala ga naglas.

Dve godine nakon smrti cara Petra 1725. godine, Emelija i njen sin
su konačno napustili svoje sklonište. U to vreme Aleksej je imao oko
devetnaest, dvadeset godina. Preuzeo je kompletno vlasništvo nad svim
posedima Angelovskog i zvanično je postao Nikolajev zakoniti naslednik.
Očigledno niko u porodici nije mogao, niti je hteo da ga ospori. Aleksej
je Emeliju smestio u jednu palatu nadomak Moskve, gde je udobno živela
do kraja svog života. U narednih dvadeset godina on se potpuno posvetio
uvećanju bogatstva porodice Angelovski. Postoji i nekoliko pisama
sačuvanih iz tog perioda, napisanih Aleksejevim rukopisom i upućenih
njegovoj majci. Ta pisma su takođe uvrštena u materijal koji sam vam
poslao. Iz te prepiske se jasno vidi da se Emelija protivila što je njen sin
bio intimni prijatelj carice Jelisavete, Petrove ćerke. Ipak, ona je poživela
dovoljno dugo, pa je doživela i da se njen sin oženi jednom ruskom
plemkinjom i dobije dvoje dece, Sergeja i Lidu. Emelija je umrla 1750.
godine, u šezdeset trećoj godini. U kolekciji vaše sestre Katje pronašli
smo minijaturu Emelije Vasiljevne, naslikanu malo pre njene smrti...

Ema je zastala shvativši šta je Nikolas držao u ruci. „Niki?“, tiho ga je

pozvala, odloživši pismo. Ustala je iz kreveta i pridružila mu se kod prozora. U
prvi mah nije uspela da vidi sliku od sunčeve svetlosti. Dodirnula mu je ruku, te
je on nagnuo minijaturu tako da je mogla jasno da vidi lice na njoj. Ema je gledala
u sićušni portret starice sa sedom kosom prošaranom riđim pramenovima. Lice
225
 Knjige.Club Books

joj je bilo ozbiljno i izborano, ali kraljevski dostojanstveno, dok su joj oči imale
jedinstvenu nijansu plave boje. Izgledala je kao da sa čežnjom gleda u nešto - ili
nekoga - u daljini. „Da li liči na mene?“, upitala je Ema Nikolasa uhvativši ga za
ruku. Grlo joj se u tom trenutku steglo, pa je dodala: „Da, pretpostavljam da liči.“
„Nikada se više nije udavala“, promrmljao je.
Ema je podigla pogled i ugledala suze na njegovom obrazu. „Ne, izgleda da
nije.“
„Nije čak ni imala nekoga.“
„Imala je svoje dete“, rekla je Ema. „Pronašla je utehu u Alekseju, kao i u
uspomenama na Nikolaja. A što je najvažnije od svega, znala je da će se ponovo
sresti... i jesu se sreli.“
Ema je u tom trenutku osetila olakšanje kod njega i kako mu se prsti opuštaju.
„I jesu li se zaista sreli?“, upitao je, okrenuvši se prema njoj. „Kako možeš u to
da budeš sigurna?“
Ema se nasmešila i naslonila na njega. „Jednostavno znam.“
Nikolas je uronio lice u njenu kosu i nastavio je da joj šapuće nežne ljubavne
reči, dok su zajedno uživali obasjani toplim jutarnjim suncem.

Scan i obrada:
Knjige.Club Books

226