Definicija opasnih materjala

Opasne materije jesu eksplozivne, zapaljive, oksidirajuće, otrovne, gadne, zarazne, korozivne,
kancerogene i radioaktivne materije utvrđene standardima i drugim propisima a koje se proizvode,
koriste ili skladište u procesu rada, kao i materije čija su svojstva kada su vezane za neke supstance
opasne po život i zdravlje ljudi.

PODELA OPASNIH MATERIJA NA KLASE

1) klasa 1 – eksplozivne materije i artikli;
2) klasa 2 – gasovi;
3) klasa 3 – zapaljive tečnosti;
4) klasa 4.1 – zapaljive čvrste materije;
5) klasa 4.2 – materije sklone samozapaljenju;
6) klasa 4.3 – materije koje u dodiru sa vodom oslobađaju zapaljive gasove;
7) klasa 5.1 – oksidirajuće materije;
8) klasa 5.2 – organski peroksidi;
9) klasa 6.1 – otrovne materije;
10) klasa 6.2 – infektivne materije;
11) klasa 7 – radioaktivne materije;
12) klasa 8 – korozivne materije;
13) klasa 9 – ostale opasne materije i predmeti.

Klasa 1. Eksplozivne supstance

Eksplozivne supstance i predmeti koriste se za izvođenje eksplozija

i pirotehničkih efekata dele se na razrede

1.1. Materije i predmeti kojima je imanenta opasnost od akumulirane (koncentrisane, masene)

eksplozije (akumulirana eksplozija je ona eksplozija koja dovodi do toga da praktično celokupno
punjenje trenutno reaguje). Primeri: TNT, barut, nitroglicerin, ANFO (smeša amonijum nitrata i dizel
goriva, ponekad kerozina). Ovaj eksploziv je najzastupljeniji u rudarstvu (ugalj, metali) i u
građevinarstvu.
1.2. Materije i predmeti kojima je imanentna opasnost od rasejavanja šarpnela, ali ne i opasnost od
akumulirane eksplozije. Primer: bombe, granate, protivgradni projektili.
1.3. Materije i predmeti kojima je imanentna opasnost od vatre (požara), manjih detonacija,
rasejavanja šarpnela ili od obe ove poslednje opasnosti zajedno, ali ne i opasnost od akumulirane
eksplozije. Koje prilikom sagorevanja oslobađaju značajnu energiju putem zračenja ili koje
progresivno sagorevaju proizvodeći manje detonacije, manja rasejavanja šrapnela ili oba ova efekta
zajedno. Primer: raketno gorivo, sredstva vatrometa.
1.4. Materije i predmeti koji predstavljaju samo manji rizik od eksplozije u slučaju upaljenja ili
inicijacije (aktiviranja) tokom prevoza. Efekti su u velikoj meri ograničeni na pakete tako da se ne
očekuje izbacivanje fragmenata znatnije veličine ili opsega. Spoljašnji požar ne sme dovesti do toga
da praktično celokupni sadržaj paketa trenutno eksplodira. Primer: petarde, manevarski metak.
1.5. Materije kojima je imanenta opasnost od akumulirane eksplozije ali koje su u toj meri
neosetljive da je verovatnoća njihovog aktiviranja ili prelaza sa normalnog na detonativno
sagorevanje u uslovima normalnog prevoza zaista vrlo mala. Minimalni zahtev za ove materije je da
ne smeju da eksplodiraju prilikom ispitivanja u uslovima okruženja zahvaćenog požarom. Primer:
eksploziv GX20
1.6. Izrazito neosetljivi predmeti kojima nije imanenta opasnost od akumulirane eksplozije.
Predmeti sadrže isključivo izrazito neosetljive detonativne materije kod kojih je mogućnost
akcidentalnog aktiviranja ili prostiranja svedena na minimum

Klasa 2. Gasovi pod pritiskom, u tečnom stanju ili rastvoreni pod pritiskom
Gasovi se ne razvrstavaju u ambalažne grupe kao većina materija već postoji podela na
razrede. To je zbog toga što različiti gasovi imaju opasne karakteristike ali ipak pripadaju istoj
generičnoj porodici. Aerosoli se takođe svrstavaju u klasu 2.

Zapaljivi gasovi. Gasovi koji se pale u kontaktu sa izvorom

paljenja. Primer: gasovi za zavarivanje (acetilen, vodonik), tečni propan-
butan gas, metan,etilen-oksid i predmeti kao što su upaljači za jednokratnu
upotrebu
Razred 2.1.

Nezapaljivi gasovi. Gasovi koji nisu ni zapaljivi ni toksični. Glavna

opasnost kod ovih materija je pritisak pod kojim se one čuvaju u svojim
kontejnerima. U slučaju gubitka ventila, tipična boca ponašala bi se kao
čelični torpedo. Primer: komprimovani vazduh, kiseonik, azot, ugljen-
dioksid, argon,helijum, medicinski gas entonox (smeša kiseonika
i azot(I)-oksida u odnosu 1:1).
Razred 2.2.

Otrovni gasovi. To su gasovi čijom inhalacijom mogu nastati smrt ili

teška oštećenja. Tipični predstavnici su: hlor, sumpor-dioksid, sumpor-
vodonik, amonijak i čitav niz pesticida.
Razred 2.3.

Klasa 3. Zapaljive tečnosti

Ovoj grupi pripadaju tečnosti sa tačkom ključanja od 35°C ili nižom i
tačkom paljenja (plamište) od 60.5°C ili nižom. Zapaljive tečnosti klase 3
su najuobičajenije materije koje se prevoze. One pokrivaju širok opseg
materija kao što su neki rastopi čvrstih materija neki tečni eksplozivi
učinjeni neosetljivim, i sve tečnosti temperature paljenja ≤100°C (benzin,
dizel, rastvarači, boje, razređivači, alkoholi itd.). Zapaljive tečnosti su
podeljene u ambalažne grupe.

Visoko zapaljive tečnosti sa tačkom

Ambalažna grupa I Primer: dietil etar, ugljen disulfid
ključanja ispod 35°C
Zapaljive tečnosti sa temperaturom
Ambalažna grupa II paljenja manjom od 23°C i sa Primer: benzin, aceton, metanol
tačkom ključanja iznad 35°C
Tečnosti sa tačkom paljenja iznad
Ambalažna grupa III 23°C ali ne preko 61°C i tačkom Primer: kerozin, mineralni terpentin
ključanja većom od 35°C
Klasa 4. Zapaljive čvrste materije

Primer: sumpor, heksamin, kamfor,

Zapaljive čvrste materije koje se
naftalen, drveni ugalj
lako pale i lako sagorevaju

Razred 4.1.

Supstance podložne spontanom Primer: beli fosfor, alkili aluminijuma,

paljenju vlažna vuna, tekstilni otpaci

Razred 4.2.

Materije koje emituju zapaljiv

Primer: aluminijum, magnezijum, cink,
gas kada su vlažne ili burno
litijum, natrijum, kalcijum, kalijum
reaguju sa vodom
Razred 4.3.

Klasa 5. Oksidirajuće supstance

Oksidirajući agensi različiti od Primer: vodonik peroksid, nitrati,

organskih peroksida hromati, hlorati, bromati

Razred 5.1.

Primer: benzoil peroksid,

Organski peroksidi
kumenhidroperoksid

Razred 5.2.

Klasa 6. Otrovne (toksične) i infektivne supstance

Otrovne supstance koje su

sposobne da uzrokuju smrt ili Primer: cijanidi, jedinjenja olova
ozbiljno oštećenje zdravlja ljudi
Razred 6.1. a
Toksične supstance koje su
Razred 6.1. b Primer: pesticidi male toksičnosti
štetne po zdravlje ljudi

Infektivne supstance
(biohazardni materijal koji može Primer: vakcine, patološki uzorci
uzrokovati bolesti)
Razred 6.2.
Klasa 7. Radioaktivne supstance

Nivo radioaktivnosti ne prelazi 0,005 mSv/h na svakom delu

spoljne površine tereta (transportni indeks 0)

Kategorija I

Nivo radioaktivnosti je veći od 0,005 mSv/h ali ne veći od 5

mSv/h (transportni indeks veći od 0, ne veći od 1)

Kategorija II

Nivo radioaktivnosti je veći od 0,5 mSv/h ali ne veći od 2 mSv/h

(transportni indeks veći od 1, ne veći od 10)

Kategorija III
Maksimalni radijacioni nivo u mikrosivertima po času na
Transportni indeks (TI)
rastojanju od 1m od spoljašnje površine tereta podeljen sa 10

Klasa 8. Korozivne supstance

Materije koje imaju sposobnost da kontaktom razore kožu i

membrane ili u slučaju prosipanja da razore druga dobra i transportnu
jedinicu

Klasa 9. Mešovite opasne supstance

Materije koje ne pripadaju navedenim klasama, ali ipak predstavljaju

opasnost. Primer: azbest

PREVENTIVNE MERE PRI PROIZVODNJI, PAKOVANJU, KORIŠĆENJU, SKLADIŠTENJU I

UNIŠTAVANJU OPASNIH I ŠTETNIH MATERIJA

Preventivne mere u fazi projektovanja

Tehničko-tehnološke mere
Preventivne mere u fazi proizvodnje
Preventivne mere prilikom pakovanja i označavanja proizvoda
Preventivne mere prilikom skladištenja proizvoda
Preventivne mere prilikom transporta proizvoda
Preventivne mere u toku odlaganja – uništavanja
TABLE ZA OBELEŽAVANJE VOZILA KOJA PREVOZE OPASNU ROBU
Table za obeležavanje vozila postavljaju se uvek na prednjoj i zadnjoj strani vozila, a u pojedinim
slučajevima i na bočnim stranama vozila, tako da budu lako uočljive i jasno vidljive.
 U gornjem delu table mogu da budu ispisane najmanje dve, a najviše tri cifre i jedno slovo
“X“. Ove oznake identifikuju opasnost od opasne materije.
 U donjem delu table uvek je ispisan četvorocifren broj koji identifikuje opasnu materiju (UN
broj).

ZNAČENJE BROJEVA U GORNJEM DELU TABLE:

 2 – oslobađanje gasa usled pritiska ili hemijske reakcije,
 3 – zapaljive tečnosti i gasovi ili samozagrevajuće tečnosti,
 4 – zapaljive čvrste materije ili samozagrevajuće čvrste materije,
 5 – oksidirajuće delovanje materija,
 6 – otrovnost ili opasnost od infekcije,
 7 – radioaktivnost,
 8 – korozivnost,
 9 – opasnost od spontane burne reakcije.

Prva cifra u gornjem delu table pokazuje glavnu opasnost, a druga cifra i treća ako postoji pokazuje
dodatne opasnosti. U slučaju da opasna materija nema dodatnu opasnost, na drugom mestu nalazi se
″0″. Slovo ″X″ ispred dve ili tri cifre u gornjem delu table, znači da materija burno reaguje u dodiru
sa vodom.
KAKO SE ZAŠTITITI?
1. Zameniti opasne materije potpuno bezopasnim ili manje opasnim gde god je to moguće!
2. U procesima gde je nemoguće izbeći kontakt sa opasnim
materijama koristiti kolektivna sredstva zaštite!
3. Koristiti sredstva lične zaštite!
SLZ – Sredstva lične zaštite
Za zaštitu očiju i lica
Za zaštitu disajnih organa
Za zaštitu ruku i šaka
Za zaštitu stopala i nogu
Za zaštitu kože
Za zaštitu trupa i abdomena
Za zaštitu celog tela

POSTUPANJE NA INTERVENCIJAMA SA OPASNIM MATERIJAMA

INTERVENCIJE SA OPASNIM MATERIJAMA U SRBIJI

NAJČEŠĆA MESTA NASTANKA AKCIDENTA

Cevovodi
Rezervoari i cisterne
Skladišta opasnih materija
Vozila za prevoz opasnih materija

Zone opasnosti
Razlikujemo sledeće zone opasnosti
 ZONA 0 ili VRUĆA ZONA – to je zona u kojoj je najveća kontaminacija i ljudi u njoj su
najugroženiji. U ovu zonu ulaze samo specijalno opremljeni vatrogasci–spasioci koji imaju
potpunu zaštitu, a čiji zadatak je spašavanje unesrećenih i zatvaranje otvora kroz koje
nekontrolisano ističe uzrok kontaminacije.
 ZONA 1 ili TOPLA ZONA je prostor u kojem postoji verovatnoća pojave kontaminacije, a
koncetracija opasne materije je takva da ne ugrožava živote ljudi. U ovu zonu ulaze
vatrogasci–spasioci koji koriste delimičnu zaštitu i obavezno izolacione aparate za zaštitu
disajnih organa. Zadatak im je da prihvate unesrećene iz ZONE 0 i da ih otpreme na
dekontaminaciju, a imaju zadatak da koristeći specijalnu opremu spreče širenje ZONE 0.
 ZONA 2 ili HLADNA ZONA je prostor u kojem kontaminacija postoji u tragovima, a
koncetracija opasne materije je zanemarljiva. Ovaj prostor je siguran za rad svih interventnih
službi koje su pozvane na mesto akcidenta. U ovoj zoni mogu boraviti samo ovlašćene
službena lica.
 ZONA 3 ili SIGURNA ZONA je prostor koji je potpuno siguran i u kome nema mogućnosti
za pojavu kontaminacije pa ni minimalne koncetracije opasne materije. Osiguranje sigurne
zone bi trebalo da vrši policija. Obzirom na vrstu kontaminacije sigurna zona može biti
udaljena nekoliko stotina metara, a u nekim slučajevima i više kilometara od samog mesta
akcidenta.

NAJČEŠĆA MESTA NASTANKA AKCIDENTA

Cevovodi
Rezervoari i cisterne
Skladišta opasnih materija
Vozila za prevoz opasnih materija

POSTUPANJE
PROCESI GORENJA

Sa sigurnošću se može tvrditi da je pojava vatre sa svim njenim pratećim korisnim i štetnim efektima
označila nastajanje jedne nove ere u razvoju ljudskog društva. Ove početke je vremenski veoma
teško precizno odrediti, ali je sasvim izvesno da to vreme duboko zadire u praistoriju čovečanstva.
Tokom dugog perioda vatra je predstavljala nerazjašnjenu pojavu kojoj su pridavana izuzetna često i
nad pripodna svojstva.
 Definicija gorenja
 Istorija proučavanja vatre
- flugistonska teorija (Georg Stal)
- Lavoazije
Gorenje predstavlja hemijski proces sjedinjavanja gorive materije sa kiseonikom (oksidacija), pri
čemu dolazi do oslobađanja toplote i plamena, dima sl.
 Uslovi potrebni za proces gorenja
 Prisustvo materije koja može da gori (goriva materija)
 Prisustvo materije koja potpomaže gorenje (kiseonik)
 Toplotna energija da bi se postigla temperatura paljenja gorive materije
 Vazduh : Azot 78%, kiseonik 21%, ostali gasovi 1%
USLOVI GORENJA

Definicija gorivih i negorivih materija

 Podela materija prema agregatnom stanju (čvrste materije, tečnosti, gasovi i plazma)
 Prema gorivosti (gorive i negorive)
 Način ispitivanja (peći za ispitivanje dovođenjem toplote do 815,6 °C) ispitivanje vrši IMS
Beograd
 Gorive materije su one materije koje se pri normalnim uslovima paljenja mogu lakše ili teže
zapaliti i dovesti do pojave požara potpomognuti njegov normalan razvoj i širenje (benzin,
etri, estri, alkoholi, zemni gas, amonijak, vodonik, drvo, seno, papir, tekstil, usijani laki
metali, sumpor, fosfor i dr.)
 Negorivi materijali su oni koji se pri normalnim uslovima paljenja (815,6 °C u vremenu od
5 minuta) ne mogu zapaliti, a mnogi ni pored delovanja i viših temperatura (beton, staklo,
azbest, kamen, cigla i dr.)
 Teško zapaljive materije su one koje se uticajem inicijalnog plamena zapale, ali se
uklanjanjem istog gase (životinjska vlakna, drvo, mineralna vuna, polistireni i sl.)

Temperatura paljenja – plamište

 Toplota prestavlja oblik energije i u neposrednoj vezi je sa kretanjem molekula i atoma
(jedinica za merenje je Džul, a oznaka je J), meri se kalorimetrom
 Temperatura je stepen zagrejanosti nekog tela, a predstavlja kretanje čestica-molekula i
atoma u njima (Celzijusov stepen °C i Kelvinov K 0 °C=273 K), 0 K=-273 °C je apsolutna
nula na kojoj nema kretanja
 Temperatura paljenja ili plamište odnosi se na zapaljive tečnosti i predstavlja najnižu
temperaturu pri kojoj je iznad tečnosti prisutno dovoljno pare da dođe do paljenja na površini
tečnosti . Pri ovoj temperaturi tečnost prestaje da gori kada se izvor paljenja ukloni (Bitno je
za određivanje klase paljenja tečnosti) primer:– 30 °C benzin

Tačka gorenja
Tačka gorenja je temperatura na kojoj se materija održava u stanju sagorevanja najmanje 5 sekundi
nakon paljenja. Pri T manjoj od Tp može se zapaliti ali nema dovoljno isparenja da se održi plamen

Kod čvrstih materija jake su kohezione sile između molekula

Kod tečnosti slabe su kohezione sile (tečnosti zauzimaju oblik suda u kome se nalaze)
Kod gasova skoro da ne postoje kohezione sile
Tečnosti ne gore, gore samo zapaljiva isparenja

Načini prenošenja toplote

  Provođenje kondukcija (karakteristično za čvrsta tela) Kinetička energija (Ek) se prenosi
delić po delić sa molekula na molekul
 Strujanje konvekcija (karakteristična za tečnosti) lakši atomi izlaze na površinu
 Zračenje (grejalice)

PROSTIRANJE TOPLOTE
Vrlo je bitno, sa aspekta utvrđivanja uzroka požara poznavanje načina prostiranja toplote, imajući u
vidu da izvor toplote ne mora da bude na mestu početka požara.
Prenos toplote sa jednog tela na drugo može da se odigrava kada postoji temperaturska razlika
između ta dva tela. Toplota prelazi sa tela koje je zagrejano do više temperature na telo sa nižom
temperaturom.
Prostiranje toplote može se vršiti na sledeće načine:
- prevođenjem ili kondukcijom,
- prenošenjem ili konvekcijom, i
- zračenjem ili radijacijom.

PREVOĐENJE – KONDUKCIJA
Prevođenje ili kondukcija je prostiranje toplote od jedne čestice na drugu koja se nalazi u
neposrednoj blizini. Ovaj način prenosa toplote moguć je jedino kod čvrstih tela.
Količina toplote koja se prenese proporcionalna je koeficijentu provodljivosti toplote i padu
temperature.
Postoji više primera požara do kojih je došlo usled provođenja toplote:
- paljenja zapaljivog poda ispod peći,
- paljenje drvene grede krovne konstrukcije uzidane u dimnjak,
- paljenje nekog zapaljivog materijala od zagrejane čelične cevi najčešće kod radijatorskog grejanja
prilikom izvođenja radova autogenog sečenja i zavarivanja u prostoriji gde se ne izvode ovi radovi

PRENOŠENJE – KONVEKCIJA
Prostiranje toplote konvekcijom odigrava se između gasa ili tečnosti i čvrstog tela pri njihovom
neposrednom dodiru. Toplotna energija se prenosi pomoću čestica gasa ili tečnosti koje se kreću kao
i provođenjem toplote kroz sloj gasa ili tečnosti koje naleže na površinu čvrstog dela. Ovo je složen
način prostiranja toplote koji umnogome zavisi od osobine gasa ili tečnosti i načina njihovog
kretanja.
Zavisno od načina kretanja postoji prirodna i prinudna konvekcija. Prirodna konvekcija nastaje kao
posledica razlike specifične težine gasa ili tečnosti usled razlike u temperaturama zbog čega dolazi
do kretanja a time i prostiranja toplote.
Prinudna konvekcija ja izazvana kao posledica prinudnog kretanja gasa ili tečnosti (ventilatori,
fenovi, pumpe itd.).
Usled prenošenja toplote konvekcijom može doći do požara kod
- gorionika na tečno ili gasovito gorivo,
- plamena sveće, petrolejske lampe,
- grejalice na benzin, petrolej, propan – butan gas,
- kod ognjišta itd.

ZRAČENJE – RADIJACIJA
Svako telo zagrejano na određenu temperaturu zrači toplotnu energiju koje drugo telo niže
temperature apsorbuje. Zračenje toplote je jedan od mnogih vidova zračenja energije koja se prenosi
pomoću elektromagnetskih talasa.
Kao uzroci požara koji se često javljaju usled prostiranja toplote zračenjem mogu se uzeti:
- paljenje ostavljenog rublja pored peći;
- paljenje gorivog materijala od uključene električne grejalice koja se nalazi na određenoj
udaljenosti.

Temperatura samopaljenja
 Temperatura samopaljenja je T na kojoj se neka materija počinje da gori bez spoljnjeg izvora
toplote (faktori koji utiču su pritisak kiseonika, vlažnost, nadmorska visina i vreme potrebno
za paljenje)
 Primeri. lignit, masti, laneno ulje, seno, žitarice, fini prah pojedinih metala (Al, Mg)
  Preventiva

Temperatura ključanja vrelište

 Temperatura ključanja vrelište je temperatura pri kojoj dolazi do isparavanja tečnosti po
celoj zapremini.
 Zagrevanje tečnosti molekuli lakši izlaze na površinu
 Destilacija – pečenje rakije – etil alkohol
 Primeri: He - 268 °C, O2 - 182 °C, Butan - 0.5°C, voda 100°C, Fe 2750 °C, Volfram 7770
°C

Potpuno i nepotpuno gorenje

 Potpuno (dovoljno kiseonika) – produkti gasovi i CO 2 (25 - 30% je smrtonosno), CO2 je teži
od vazduha, ne gori, a koristi se i kao sredstvo za gašenje požara
 Nepotpuno (nedovoljno kiseonika) raspadanje – produkti gasovi CO (0.1 – 0.2% sa O 2
nastupa trenutna smrt). Nešto je lakši od vazduha, sagorevanjem nastaje CO2.

Egzotermne i endotermne reakcije

 Hemijske reakcije predstavljaju promenu polaznih supstanci i nastajanje novih supstanci,
koje se po sastavu i svojstvu razlikuju od polaznih supstanci
 Reakcija sinteze A+B=AB
 Reakcija analize AB=A+B
 Prosta zamena AC+B=AB+C
 Hemijske reakcije koje se odigravaju uz oslobađanje toplote su egzotermne reakcije.
 Reakcije koje se odvijaju uz korišćenje toplote iz okoline su endotermne.
 Ako je reakcija u jednom smeru egzotermna, onda je povratna reakcija endotermna.

Oksidacija
Oksidacija je proces vezivanja gorive materije sa kiseonikom. Pri čemu se oslobađa manja ili veća
količina toplote u jedinici vremena.
Razlikujemo:
- Tiha oksidacija je proces koji se odvija veoma sporo pri sobnoj temperaturi bez pojave vatre i
plamena (korozija gvožđa, truljenje raznih organskih materija)
- Burna oksidacija je proces koji se odvija vrlo brzo uz razvijanje veće količine toplote i uz pojavu
svetlosti odnosno plamena (gorenje drveta, slame, petroleja benzina, lakih metala i sl.).
Burna oksidacija može biti sa pojavom, plamena (vosak, parafin), žarom (ugljenik, metal i legure) i
plamena i žara (drvo, slama, papir, ugalj).

POŽAR
DEFINICIJA POŽARA

VATRA ≠ POŽAR
Često se poistovećuju pojmovi “vatra” i “požar”, iako među njima postoji bitna razlika. Verovatno je
tome razlog što se pod pojmom i “vatre” i “požara” podrazumeva gorenje.
 “vatra” podrazumeva svako kontrolirano gorenje,
 “požar" svako nekontrolisano gorenje u kojem su ugroženi ljudski životi i nastaje materijalna
šteta.
Požar predstavlja proces nekontrolisanog gorenja koji se odvija u određenom prostoru i
vremenu, a za čiji je nastanak potrebno ispunjenje osnovnih uslova tj:
- Postojanje gorive materije u određenim potrebnim količinama
- Neprekidan dotok kiseonika u zonu požarne aktivnosti
- Potrebna energija za nastajanje požara i oslobađanja toplotne energije.
Navedeni uslovi imaju naziv ''požarni trougao'', i samo uz ispunjenje sva tri uslova može doći
do požara. Proces gorenja je društveno korisna kategorija, koju usmerava i kontroliše čovek.
Nasuprot procesu gorenja, požar je ne kontrolisana pojava koja se odvija mimo interesa
društva i koja izaziva teške posledice po ljude i po okolinu.

Gorenje čvrstih materija

Tok gorenja zavisi u prvom redu od sastava materije. Hemijski elementi koji mogu da gore, a koji su
pod normalnim uslovima u čvrstom stanju, gore tako što se direktno jedine sa kiseonikom iz
vazduha (Mg + O= MgO).
Neke čvrste materije gore tako što prvo promene agregatno stanje, pređu u tečno stanje, isparavaju
i u smeši sa vazduhom sagorevaju (vosak).
Međutim, za čvrste materije je karakteristično sagorevanje drveta. Sagorevanje se deli na sledeće
faze: paljenje drveta, sagorevanje drveta, zaštitna faza i faza dogorevanja drveta.
1. Do paljenja dolazi na 250 – 300 °C, pri čemu, pod uticajem izvora paljenja, dolazi do
ugljenisanja pojedinih delova drveta, što je praćeno oslobađanjem toplote i ima za posledicu
paljenje drugih delova drveta i održavanje gorenja.
2. U drugoj fazi, toplota se prenosi u unutrašnjost drveta. Gasovite materije isparavaju –
izbijaju na površinu drveta i u smeši sa vazduhom sagorevaju.
3. Treća faza (“zaštitna”) se manifestu je kroz pojave koje su posledica izdvajanja za izvesno
vreme, da bi se nakon toga povećao plamen (dolazi do rasplamsavanja) i još intenzivnijeg
sagorevanje, što se tumači time da se drvena masa ispod ugljenisanog sloja toliko zagrejala
da je rasprsla sloj ugljenika.
4. Fazom dogorevanja drveta prestaje sagorevanje gasovitih materija koje se izdvajaju. Pristup
kiseonika je olakšan i sada dolazi do punog sagorevanja, razvija se CO2, a kao sam proces
nije praćen plamenom, naziva se tinjanjem drveta.

Paljenje i sagorevanje tečnih goriva

Sagorevanje gorivih tečnosti moguće je samo u gasnoj fazi. Kao primer, može da posluži podatak da
je temperatura paljenja tečnih goriva uvek veća od temperature ključanja. Da bi se neko tečno
gorivo upalilo potrebno je da se obrazuje smeša para zapaljive tečnosti i vazduha u granicama
zapaljivosti. Oblast zapaljivosti je oblast između donje granice zapaljivosti i gornje granice
zapaljivosti.
Donja granica zapaljivosti ili eksplozivnosti je najniža koncentracija para gorive tečnosti sa
vazduhom kada dolazi do paljenja, ako se smeša zagreje do temperature paljenja. Ako je
koncentracija niža od ove granice nema sagorevanja.
Gornja granica zapaljivosti ili eksplozivnosti je najviša koncentracija para gorive tečnosti sa
vazduhom pri kojoj dolazi do paljenja ako se smeša zagreje do temperature paljenja. Ako je
koncentracija veća od gornje granice zapaljivosti nema procesa sagorevanja, bez obzira na
temperaturu do koje se zagreje smeša.
Granice zapaljivosti mogu se iskazati u zapreminskim odnosima (%) i masenim jedinicama g/m.
Na pr. za benzin su granice zapaljivosti ili eksplozivnosti 1,0 - 6% zapreminskog udela, dok je
alkohol 3,3 – 18,9%.
Kod gorivih tečnosti karakteristične su dve temperature i to: temperatura zapaljivosti i temperatura
paljenja.
Temperatura zapaljivosti (Tz) ili tačka paljenja je najniža temperatura kod zapaljivih tečnosti na
kojoj se iznad tečnosti stvara dovoljna količina para koje sa vazduhom obrazuju zapaljivu smešu i
mogu se upaliti otvorenim plamenom.
Temperatura paljenja (Tp) ili temperatura samopaljenja je ona temperatura na kojoj se materija
(ili njena optimalna smeša sa vazduhom) pali sama od sebe bez varnica ili plamena pri čemu
nastavlja da sagoreva.
Primjer: benzin ima temperaturu zapaljivosti -20 °C dok mu je temperatura paljenja 260 °C dok dizel
gorivo ima temperaturu zapaljivosti Tz = 40 °C a temperaturu paljenja Tp = 220 °C.

Paljenje i sagorevanje gasovitih goriva

Kod sagorevanja čvrstih i tečnih goriva videli smo da se sve dešava u gasnoj fazi tj. prvo dolazi,
usled zagrevanja, do isparavanja gasnih komponenti, stvaranja zapaljive smeše i na kraju do paljenja
i sagorevanja.
Da bi otpočeo proces sagorevanja potrebno je ostvariti određene uslove i to:
- stvoriti smešu u granicama zapaljivosti (eksplozivnosti);
- zagrejati je do temperature paljenja.
Vidimo da kod gasovitih goriva ne postoji temperatura zapaljivosti već samo temperatura paljenja.
Paljenje gasne smeše može se izvesti na dva načina. Prvi način se sastoji što se cela smeša gorivog
gasa i vazduha (ili kiseonika) zagreva do temperatura na kojoj se pali po celoj zapremini bez
spoljašnjeg uticaja. Ovaj način paljenja naziva se samopaljenje.
Drugi način paljenja gorive smeše sastoji se u tome što se hladna smeša pripaljuje samo u jednoj
tački zapremine smeše pomoću nekog izvora toplote zagrejanog do određene temperature kao što je
električna varnica, usijano telo ili plamen. Ovaj način paljenja se naziva prinudno paljenje ili
pripaljivanje.
Kod gorivih smješa temperatura paljenja ili temperatura samopaljenja zavisi od procentualnog
sastava smešte.
Siromašna smeša je ona smeša gde imamo višak vazduha u odnosu na potrebnu količinu vazduha da
bi se proces sagorevanja odvijao po stehiometrijskoj jednačini.
Bogata smešta je smeša koja ima višak gorive materije u odnosu na stehiometrijsku jednačinu.
Ako je pritisak smješe veći temperatura samopaljenja je niža i obrnuto,

KLASIFIKACIJA POŽARA
Klasifikacija požara, sa gledišta vatrogasne intervencije, moguća je na više načina, kao npr.:
a) po fazama razvoja požara,
b) po veličini požara,
c) po mestu nastajanja požara i
d) po vrsti gorive materije.

Pojasnimo svaki od navedenih načina :

a) Klasifikacija po fazama razvoja požara

Svaki požar ima tri faze i to: početnu, razbuktalu i fazu živog zgarišta.
Početna faza požara karakteriše se malim intenzitetom izgaranja, relativno niskom temperaturom i
sporim širenjem vatre. Dužina trajanja ove faze nije strogo određena i zavisi od onoga što gori
(čvrste materije vremenski najduže sagorevaju).
Razbuktala faza se razlikuje od prethodne po tome što intenzitet izgaranja požara je najveća.
Obično u ovoj fazi, dolazi do rušenja noseće konstrukcije, a često i celog objekta. Požar u
razbuktaloj fazi je teško lokalizovati, pa su za gašenje potrebne jače snage i više sredstava.
Faza živog zgarišta predstavlja završnu fazu u kojoj je glavna masa gorive materije izgorela i nema
više uslova za stvaranje novih žarišta vatre. Intenzitet izgaranja se postepeno smanjuje, temperatura
opada i požar se gasi. Međutim obavezna je kontrola zgarišta, kako bi se utvrdilo ima li skrivenih
žarišta ispod ruševina ili pepela.

b) Klasifikacija po veličini požara

Prema veličini požara, požari se mogu podeliti na: male, srednje, velike i katastrofalne (biokovske)
požare.
Mali požar je onaj kada je zahvaćena mala količina gorivog materijala (pojedini predmeti, male
površine i mala količina goriva). Ako se odmah pristupi gašenju, može se bez teškoća ugasiti raznim
priručnim sredstvima ili ručnim vatrogasnim aparatima.
Srednji požar je onaj u kojem su vatrom zahvaćene jedna ili više prostorija nekog objekta, ili veće
količine gorive materije, odnosno manje površine na otvorenom prostoru. Za gašenje požara ove
veličine potrebno je angažovanje vatrogasne jedinice jednog odeljenja (ili voda) koja može
dejstvovati sa dva ili tri mlaza vode (ili pene).
Veliki požari su požari u kojima je zahvaćen krov, čitav sprat, veći podrumski prostor ili čitav
objekat. Na otvorenom prostoru ovi požari obično zahvataju veće površine ili veće količine goriva
(veća skladišta, požari različitog tekućeg goriva, veliki poljski i šumski požari itd.). Za gašenje ove
vrste požara koristi se vatrogasna jedinica jačine voda ili čete, sa odgovarajućom opremom uz
primenu 6 – 12 mlazeva vode i pene) i upotrebom ostalih specijalnih sredstava za gašenje.
Za eventualne druge intervencije (spašavanja ljudi i imovine) neophodna je i dodatna specijalna
oprema i vozila.
Katastrofalni (blokovski) požari su oni požari koji su zahvatili više objekata, veći kompleks šuma,
ali i velike površine otvorenih skladišta. Gašenje ovih požara zahteva brojne i dobro opremljene
vatrogasne jedinice, a često i angažovanje stanovništva, vojske i jedinica civilne zaštite, uz masovno
korišćenje tehnike. Gašenje može trajati danima.

c) Klasifikacija požara po mestu nastajanja

U zavisnosti od mesta nastanka, požare delimo na:
- unutrašnje požare i
- spoljne požare.
- Unutrašnji požari su oni koji se razvijaju u zatvorenom prostoru (prostorije u zgradi, objektu ili u
šupljinama konstrukcija). Unutrašnji požar može prerasti u spoljni požar, kada vatra eksplozijom,
rušenjem ili na neki drugi način probije pregradu požarnog sektora.
Spoljni požari nastaju kada su zahvaćeni spoljni delovi objekta ili se požar u potpunosti razvija na
otvorenom prostoru, izvan zgrada. Ovde spadaju pre svega šumski požari, poljski požari, požari
otvorenih skladišta, požari na prevoznim sredstvima.

d) Klasifikacija požara po vrsti gorive materije

Prema vrsti gorive materije tj. njene požarne karakteristike, kao i prema mogućnostima gašenja
primenom određenih sredstava za gašenje, požari se razvrstavaju u pet osnovnih klasa i to: A, B, C,
D i E, o čemu je detaljno govoreno u poglavlju "Sredstva za gašenje"

Standardna požarna kriva i Flash over

Standardna požarna kriva predstavlja porast temperature u vremenu. Kolika temperatura će biti
ostvarena u požaru i koliko dugo požar će trajati zavisi od mnogo faktora (vrsta gorive materije,
količina gorive materije, mesta nastanka požara, prisustvo-dotok kiseonika, usitnjenost materije i sl.)
Vreme trajanja požara meri se u časovima, a može trajati od nekoliko minuta pa do više dana i
nedelja (naftne i plinske bušotine). Temperatura koja se postiže u toku požara kreće se od nekoliko
stotina stepeni pa i do dve – tri hiljade °C (požari na lako zapaljivim tečnostima). U principu ako
požar duže traje raste i temperatura.
Požar se u sektoru razvija, tako se nastali požarni gasovi skupljaju pod stropom (plafonom).

Temperatura u sektoru raste zbog:

- toplotnog zračenja nastalog samim gorenjem, toplinskog zračenja nastalog unutar granica požarnog
sektora (minimalna temperatura treba biti 600°C).
- dve trećine nastale toplote zračenjem bi će zadržano i usmereno od stropa (neutralne površine)
prema dole, uz povećan nastanak požarnih gasova kao rezultat pirolize. Tada nastaje kritičan
trenutak kada se sav gorivi materijal i svi gasovi nastali pirolizom odjednom upale. Upravo taj
opisani trenutak nazivamo flashoverom.
Ako se dogodi da je dotok vazduha u požarni sektor prevelik, prostor se hladi i ne može doseći
potrebnih 600°C. Isto važi i za slučaj kad u sektor ne dotiče dovoljno vazduha, intenzitet gorenja će
biti nizak te zbog toga temperatura opada.
Flashover se može sprečiti odimljavanjem, a zatim ubacivanjem vode na žarište požara.
Odimljavanje je poželjno izvesti neposredno iznad žarišta požara kako bi se na taj način
onemogućilo širenje dima prostorom.

1.0 ZONE OPASNOSTI OD POŽARA I EKSPLOZIJE

Prilikom manipulacije sa tečnim gorivima (benzin, bezolovni benzin, dizel, TNG), može doći do
evaporacije ili curenja gasovitih organskih materija, koje pomešane sa vazduhom čine eksplozivne
gasne smeše.
Klasifikacija eksplozivnih gasova i para na osnovu SRPS N. S8. 003 (Sl. list SFRJ, br.18/81)
pokazuje da isti spadaju u grupu A i temperaturni razred T3.
Kao izvori opasnosti klasifikuju se mesta unutrašnjosti rezervoara, šahtovi, šahtovi indirektnog
punjenja, odušci rezervoara i pumpni automati.
Zone opasnosti prostora ugroženih eksplozivnim smešama gasova i para, određuju se u skladu sa
SRPS N. S8. 007. (Sl. list SRJ, 62/91). Ugroženi prostor klasifikovan je na osnovu učestalosti
pojavljivanja i trajanja eksplozivne atmosfere i to:
 Zona opasnosti 0 - prostor u kom je Ex atmosfera prisutna stalno ili duži period vremena.
 Zona opasnosti 1 - prostor u kom je verovatno da će se Ex atmosfera pojaviti za vreme
normalnog rada.
 Zona opasnosti 2 - prostor u kom nije verovatno da će se Ex atmosfera pojaviti za vreme
normalnog rada, a ako se ipak pojavi trajaće samo kratko vreme.
U smislu definisanja zona opasnosti pod eksplozivnim smešama podrazumevaju se smeše u
koncentracijama od 20 % DGE. Jasno je da i smeša ispod DGE nije u stanju da eksplodira ali iz
razloga dodatne sigurnosti već smeša od 20 % DGE tretira se kao eksplozivna. Klasifikacija zona
opasnosti odražava verovatnoću da eksplozivna koncentracija postoji. Neopasnim prostorom se
smatra onaj kod kojeg je verovatnoća postojanja eksplozivne smeše manja od 20 %.
U tom smislu prostor u kome eksplozivna smeša postoji trajno ili se pojavljuje često ili je njena
pojava ne suviše česta ali je trajanje duže, naziva se zonom 0 opasnosti. Verovatnoća egzistencije
smeše u tim prostorima ima granice od 10-2 do 1 (izvesnosti). Vremenski kriterijum zone 0
predstavlja prisustvo smeše od 100 i vise sati godišnje.
Zona 1 opasnosti je prostor u kome smeša ne postoji trajno niti je učestalost njenog pojavljivanja
velika, ali se ipak može očekivati i u normalnim pogonskim situacijama. Zona 1 karakteriše se
prisustvom eksplozivne smeše sa verovatnoćom od 10-2 do 10-4. Ovo odgovara postojanju smeše u
trajanju od 1 do 100 sati godišnje.
Ako je verovatnoća postojanja eksplozivne smeše (10% od DGE) između 10-8 do 10-4, to odgovara
pojavi smeše samo u nenormalnim pogonskim situacijama. Ovakav prostor klasifikuje se kao zona 2
opasnosti. Njoj odgovara vremenski kriterijum egzistencije smeše od manje od 1 sat godišnje.
Sprovođenje protiveksplozivne zaštite u zonama opasnosti, određeno je zahtevima i merama za
električne instalacije i uređaje u prostorima ugroženim od eksplozivne atmosfere. Električni uređaji
moraju biti atestirani, što se potvrđuje dokumentom “Pojedinačno ispitivanje”. Isti moraju biti
instalirani u skladu sa zahtevima SRPS N.S8.090 (Sl. list SFRJ br. 31/82) i ostalim posebnim
zahtevima definisanim na pripadnom dokumentu “Pojedinačno ispitivanje”.
Zone opasnosti od nastajanja požara i eksplozije određene odredbama Tehničkih propisa o izgradnji
postrojenja za zapaljive tečnosti i o uskladištavanju i pretakanju zapaljivih tečnosti koji čine sastavni
deo Pravilnika o izgradnji postrojenja za zapaljive tečnosti i o uskladištavanju i pretakanju zapaljivih
tečnosti, odnose se i na stanice za snabdevanje motornih vozila TNG
U pogledu bezbednosti od požara Tehnički propisi predviđaju da se područja na stanici dele:
Zona I obuhvata unutrašnjost rezervoara i betonskog korita odnosno komore ukoliko postoje, okno
iznad ulaznog otvora rezervoara, okno u kome su smešteni priključci za punjenje, merač protoka,
armaturu i ostalu opremu koja čini celinu uređaja za punjenje.
Zona II obuhvata:
1) prostor oko okna ulaznog otvora podzemnog rezervoara, okna u kome su smešteni priključci
za punjenje (ako su locirani odvojeno), odušnog cevovoda i ventila, poluprečnika 3m
mereno horizontalno i visine 1m iznad odnosnog okna, odušnog cevovoda i ventila
mereno od tla;
2) prostor oko automata za istakanje goriva odnosno otvora za istakanje auto-cisterne,
poluprečnika 2,5m mereno horizontalno i visine 1 m iznad tog automata odnosno otvora
mereno od tla;
3) prostor oko otvora za punjenje pogonskih rezervoara motornih vozila koja se snabdevaju
gorivom na stanici, poluprečnika 1 m mereno horizontalno i visine 1 širine iznad otvora
mereno od tla;
4) prostoriju objekta za smeštaj zaposlenog osoblja u kojoj se drže zapaljive tečnosti grupa I, II i
III.

Zona III obuhvata prostor iznad okolnog terena, širine 5m mereno horizontalno od ivice zone II i
visine 0,5 m mereno od tla.

U zoni II ne smeju se nalaziti kanalizacioni otvori za odvođenje atmosferskog taloga, jame i otvoreni
kanali za kablove i cevovode.
Izuzetno iz odredbe Tehničkih propisa o izgradnji postrojenja za zapaljive tečnosti i o
uskladištavanju i pretakanju zapaljivih tečnosti, koji čine sastavni deo Pravilnika o izgradnji
postrojenja za zapaljive tečnosti i o uskladištavanju i pretakanju zapaljivih tečnosti, u zonama II i III
dozvoljava se ulazak i izlazak motornih vozila bez hvatača varnica.
Na slici 7.2. dat je primer definisanja zona opasnosti na stanici za snabdevanje TNG-om motornih
vozila.
 Zone opasnosti od izbijanja požara podzemnog rezervoar na stanici za
snabdevanje gorivom motornih vozila R 1:200

Legenda:
1-Podzemni rezervoar 30 JUS M.Z3.010
1.1-Pristupno okno rezervoara sa
prikljuccima za punjenje
1.2-Odušni venti (AT ventil)
1.3-Cevovod
1.4-Prikljucci za punjenje
1.5-Odušni cevovod
2-Automat za utakanje goriva
3-Prostorija objekta sa smeštaj zapošljenog
osoblja

Zona opasnosti I

Zona opasnosti II
Vertikalni presek
Zona opasnosti III
1000

1000
3
1.2 2 2

1000
500
500

500
Sloj peska min 150 mm (4.3.3.7)

Uk

1.5 1 1.4 1.1 1.3

Slika 7.2. Zona opasnosti na stanici za snabdevanje motornih vozila TNG-om

Očigledno je da se zone opasnosti od nastajanja požara i eksplozije [I, II i III] i zone opasnosti
prostora ugroženih eksplozivnim smešama gasova i para [0, 1, 2] u značajnom obimu preklapaju. U
praksi je uobičajeno, a Pravilnik o izgradnji postrojenja za zapaljive tečnosti i o uskladištavanju i
pretakanju zapaljivih tečnosti "Službeni list SFRJ", broj 20/1971 i 23/1971 u tački 3.6 usmerava da
se zona I izjednači sa zonom 0, zona II sa zonom 1 i zona III sa zonom 2.

1.1 IZVORI OPASNOSTI

Postoje tri osnovna izvora opasnosti, a navode se po redosledu smanjivanja verovatnoće da dođe do
ispuštanja TNG:
 Trajan;
 Primaran;
 Sekundaran.

Trajan izvor opasnosti je izvor koji ispušta trajno, ili se očekuje da će ispuštati duže vreme, ili pak
kratko vreme, ali često. Trajni izvori opasnosti su:
 priključni elementi na pretakalištima,
 odušni ventili.
Primaran izvor opasnosti je izvor za koji se očekuje da će ispuštati periodično ili povremeno u toku
normalnog pogona. Primarni izvori opasnosti su:
 zaptivači pumpi,
 sigurnosni ventili i ventili kojima se često rukuje.
Sekundarni izvor opasnosti je izvor za koji se očekuje da neće ispuštati u normalnom pogonu, a ako
ispušta, onda će to da bude retko i trajaće samo kratko. Sekundarni izvori opasnosti su:
 rastavna spojna mesta i zaptivači,
 ventili kojima se često ne rukuje.

1.2 PALJENJE EKSPLOZIVNIH SMEŠA

Postojeću eksplozivnu smešu treba inicijalno zapaliti da bi uz ispunjenje drugih uslova došlo do
eksplozije. Za ovo paljenje uzročnik mora da ima:
  energiju iznad minimalne energije paljenja
 temperaturu iznad najniže temperature paljenja te smeše.
Sam proces eksplozije može da se podeli u tri faze:
 Paljenje
 Lančana reakcija
 Gorenje i izgaranje sagorivog ostatka
Teorija eksplozivnog sagorevanja je veoma složena i sagorevanje eksplozivne smeše odvija se uz
plameno zračenje. Izmerene temperature plamena se kreću od 1870 °C do 3140 °C.
Značajno je istaći da pritisak eksplozije zavisi od mnogo faktora a posebno od temperature smeše,
količine oslobođene toplote, veličine i zapremine prostora. Pri nižim temperaturama pritisci
eksplozije rastu, koncentracije bliže stehiometrijskoj daju veće pritiske, zatvoren prostor isto tako.
Maksimalni pritisci gasnih smeša su dovoljno veliki da mogu da razore lake pregradne zidove i sl.
Smeša gasova bogata gorivim materijama ne detoniraju već intenzivno gore obrazujući vatrenu
loptu. U odnosu na detonaciju ovaj proces je češći jer su kod većine ugljovodonika koncentracione
granice paljenja šire nego granice detonacije. Objekat benzinske stanice spada u prvu kategoriju
ugroženosti od požara, prema uredbi o osnovama, merilima i uslovima za razvrstavanje organizacija
i organa u odgovarajuće kategorije ugroženosti (Sl. list SRS, br. 58/89).

1.3 PROCENA OPASNOSTI

Pri havarijskom ispuštanju gasa iz sistema i pri pojavi nekog izvora paljenja (otvoren plamen,
cigareta i sl.), kao i zbog zagrevanja gasa u cisterni pri dejstvu sunčeve toplote postoji mogućnost
pojave akcidenata, zbog čega su na pumpi predviđene mere zaštite. Posledice paljenja i eksplozije
TNG mogu da budu značajne i njima mogu da budu ugroženi ljudi, objekti na gasnoj stanici, kao i
učesnici saobraćaja na saobraćajnicama na i u neposrednoj blizini stanice.
Teorijska istraživanja mogućih udesa na stanicama TNG su utvrdila udaljenosti na kojima se može
ispoljiti negativan efekat paljenja i eksplozije tečnog naftnog gasa. Dobijene vrednosti su ugrađene u
zakonsku regulativu Republike Srbije i prikazane su u Pravilniku o izgradnji postrojenja za TNG i o
uskladištenju i pretakanju TNG (Sl. list SFRJ, br. 24/71, 26/71) koji se primenjuje pri uskladištenju
gasa kod proizvodnje, distribucije i potrošnje, kao i na pretakalištima.
U oblasti pravne regulative iz oblasti zaštite životne sredine na snazi je Pravilnik o metodologiji
procene opasnosti od hemijskog udesa i od zagađivanja životne sredine, merama pripreme i merama
za otklanjanje posledica udesa, čije odredbe obuhvataju posebne mere zaštite počev od prostornog
planiranja, projektovanja, izgradnje, procesa rada, deponovanja i čuvanja opasnih materija, kontrole
korišćenja i održavanje rizičnih delova instalacija kojima se smanjuje verovatnoća nastanka udesa i
moguće posledice.

Eksplozije
Eksplozija je proces naglog sagorevanja koji nastaje kao posledica upotrebe zapaljivih tečnosti i
gasova i ostalih gorivih materija koje sa vazduhom mogu stvoriti eksplozivnu smešu, praćenu
udarnim talasom pritiska produkata sagorevanja i porastom temperature, kao i naglog razaranja
plašta posuda usled neplaniranog ili nekontrolisanog širenja fluida i razletanja delova uređaja,
tehnološke opreme ili objekata, kojim se ugrožavaju život i zdravlje ljudi i materijalna dobra.
Eksplozije predstavljaju vrstu sagorevanja. Razlika između eksplozije i gorenja je u brzini
sagorevanja. Brzina sagorevanja kod eksplozija može biti i nekoliko hiljada m/s (brizantni
eksplozivi).
Postoji više vrsta eksplozije
- gasne eksplozije
- nuklearne (fizija-cepanje atoma i fuzija-spajanje atoma)
- mehaničke eksplozije (usled povećanja pritiska dolazi do razaranja plašta suda)
- električne eksplozije
- eksplozivno raspadanje eksplozivnih sredstava (živin fulminat)

Uslov za nastanak eksplozija (gasne eksplozije)

- da gorivo bude fluidizovano (pomešano) u vazduhu
- da smeša sa vazduhom bude homogena (isti odnos po celoj zapremini)
- da postoji određena koncentracija goriva u vazduhu (između DGE i GGE)
- da postoji minimalna količina smeše
- da postoji izvor paljenja dovoljne energije za paljenje smeše

Deflagracija predstavlja sagorevanje čija je brzina sagorevanja nešto veća od običnog sagorevanja a
manja od eksplozije (crni barut do određene količine prosut na otvorenom prostoru, bez inicijalne
detonacije će sagoreti bez eksplozije).
Kod ove vrste eksplozije produkti sagorevanja idu od centra prema vani
Ako imao eksploziv u obliku cevi da bi došlo do detonacije potrebno je da dužina cevi bude
najmanje jednaka 10 prečnika.
Detonacija predstavlja vid eksplozije pri kojoj se produkti sagorevanja kreću prema centru
eksplozije (Primer eksplozija TNT iniciran kapislom). Kod ovog vida eksplozije brzine sagorevanja
su velike.

Kategorije opasnog prostora

Prema dejstvu eksplozije prostor oko opasnog objekta (pojedinačnog ili grupe objekata u kojima se
vrši proizvodnja, dorada, prerada, laboracija, delaboracija, ispitivanje, uništavanje i čuvanje
eksploziva i baruta) se deli u 5 kategorija:
I kategorija: zona prenosa detonacije
II kategorija: zona teških oštećenja
III kategorija: zona srednjih oštećenja
IV kategorija: zona lakih oštećenja
V kategorija: zona bezbednosti.
U zoni prenosa detonacije podrazumeva se direktan prenos detonacije.
U zoni teških oštećenja ruše se noseći zidovi zgrada usled dejstva udarnog talasa i teških letećih
komada, ali ne dolazi do direktnog prenosa detonacije vazdušnim udarnim talasom.
U zoni srednjih oštećenja ruše se laki pregradni zidovi, nadstrešnice i laki krovovi, izbijaju okviri
prozora i vrata, oštećuju spoljni cevovodi i sl.
U zoni lakih oštećenja pucaju prozorska stakla, crep, oštećuju se okviri prozora i vrata i sl. Ova zona
se smatra sigurnom u smislu ugroženosti ljudskih života.
U zoni bezbednosti dolazi samo do oštećenja prozora.
Grafički prikaz zona oštećenja

Lokacija opasnih objekata sa eksplozivima

Objekti u kojima se proizvode i drže EM mogu se graditi samo na mestima i na takav način da se
time ne stvara opasnost od eksplozije i požara za ove i okolne objekte. Opasan deo pogona mora da
bude tako lociran da su zadovoljene bezbednosne udaljenosti od naselja, škola, bolnica, javnih
objekata, železničkih i autobuskih stanica, rečnih i vazdušnih pristaništa, vodova visokog napona i
dr. što se reguliše kroz urbanističke planove i lokacijske uslove.
Opasni objekti mogu se locirati u granicama zone srednjih oštećenja. U zoni teških oštećenja mogu
da budu locirani samo neopasni objekti u kojima se ne zadržavaju ljudi i čije eventualno razaranje ne
dovodi u povećanu opasnost susedne objekte i postrojenja. Dva ili više opasnih objekata mogu da se,
zbog jedinstvenosti tehnološkog postupka, razmatraju kao jedna celina, kada se lociraju u zoni teških
oštećenja.
Neopasni delovi objekta u kojima se nalaze veće grupe ljudi, bez obzira na njihov karakter moraju da
se lociraju u granicama sigurne zone.
Za određivanje sigurne udaljenosti objekata primarna je osetljivost odnosno energetska vrednost
eksploziva i baruta, koji su podeljeni u tri kategorije:
I kategorija: inicijalni eksplozivi i inicijalne smeše za detonatore u suvom stanju (do 25% vlage),
detonatorske i dupleks kapsle;
II kategorija: brizantni eksplozivi, nitroceluloza sa sadržinom vode do 10%, pirotehničke smeše
koje posle aktiviranja mogu da se eksplozivno raspadaju, inicijalni eksplozivi sa preko 25% vode i
crni barut u slobodnom i presovanom stanju,
III kategorija: malodimni baruti, kompozitne smeše, suva dinitro-jedinjenja (DNT), nitroceluloza sa
sadržinom vode ili alkohola preko 10% i pirotehmčke smeše koje se ne raspadaju eksplozivno, ili je
to moguće samo u izuzetnim uslovima.

Eksplozivne prašine (EPVsmeše)

Prva eksplozija koja je protumačena kao eksplozija prašine dogodila se u Italiji, 14. decembra 1785.
(izveštaj Akademije nauka Torina o eksploziji brašna u skladištu u Torinu). Nekoliko drugih velikih
eksplozija u XIX veku (Šćećin, 1858; Milvoki 1860; Hameln 1887.) pripisano je sticaju okolnosti u
radu sa prašinama brašna u mlinovima i silosima.
Kasniji industrijski razvoj doneo je nove materijale i procese - nastaju i eksplozije u mlevenju šećera,
struganju i brušenju drveta, plastike i metala, korišćenju sumpora, itd. Najveća eksplozija ove vrste
dogodila se 1979. u Bremer Roland Mill - kad je u eksploziji prašine poginulo 14 lica, a 17
povređeno, dok je šteta iznela oko 100 miliona DEM. Prema proučenih 357 eksplozija prašina u
Nemačkoj u periodu 1965 - 1980. bilo je 32% eksplozija drvene prašine; 25% prašina
prehrambenih proizvoda; 13% od plastike; 13% od metala; 9% od uglja; 2% od papira i 6% od
ostalih prašina. Kao mesta ovih eksplozija zabeleženo je da je 20% eksplozija nastalo u silosima i
bunkerima; 14% na pogonima za brušenje; 14% na filterima i separatorima; 10% na
transportnim sistemima; 8% na sušačima; 5% na pećima; 5% na mikserima i 24 % na ostalim raznim
pogonima. U 29% slučajeva izvor paljenja je bila mehanička varnica; 10% užarene čestice; 9%
mehaničko zagrevanje trenjem; 9% statički elektricitet; 8% požar; 5% vrele površine; 5%
samopaljenje i preostalih 25% raznim drugim ili neutvrđenim izvorima.
Prvo objašnjenje eksplozije organske prašine dao je M. Faraday. On je dokazivao da je žestina
eksplozije u rudniku uglja u Haswell-u, septembra 1844., bila moguća zbog prisustva ugljene prašine
koja se dispergovala usled primarne eksplozije metana. U Nemačkoj je još 1822. odlučeno da se
razvije program određivanja testova za ponašanje ugljene prašine prema opasnosti od eksplozije.
Poznati istraživač Engler je oko 1885. eksperimentisao sa čađima i prašinom drvenog uglja
izmešanom sa metanom ili svetlećim gasom.
Tada je utvrđeno da ima prašina koje su kao takve neopasne od eksplozija, ali da hibridne mešavine
mogu da budu eksplozivne. Godine 1881. R Holtzvvart i E.v. Meyer izveštavaju o eksplozivnosti
prašine mrkog uglja i oblaka prašine koji je upaljen električnom iskrom; 1891. H Stockmeier
izveštava o paljenju prašine aluminijuma električnom varnicom.
Eksplozivne smeše prašina-vazduh imaju mnoge specifične osobine koje proističu iz prirode
prašine. Radi se o gorenju čvrstog materijala, sitnih čestica koje imaju vrlo veliku reakcionu
površinu, a masa im je mala tako da se veoma brzo zagrevaju po čitavoj svojoj zapremini. To,
kao i niz drugih činilaca, omogućava da se proces sagorevanja dispergovanih čestica prašine u
vazduhu odvija velikom brzinom i da poprima karakter eksplozije. Smanjenjem dimenzija
čestica mlevenjem povećava se njihova ukupna površina a samim tim i reakciona sposobnost,
te prema tome i brzina sagorevanja. Sem mlevenjem vrlo sitne čestice se mogu dobiti i drugim
tehnološkim procesima (brušenje, poliranje, naglim hlađenjem para - kristalizacija, sušenjem
rastvora itd.).
Za mnoge prašine utvrđeno je da postoje najmanje 2 faze eksplozije. Tako je kod šećerne prašine
utvrđena prva faza - gasifikacija (stvaranje "šećernog gasa"), a zatim oksidacija ovog "gasa". Ovim
se sasvim približavamo poznatom procesu gorenja parno-gasnih smeša.

Dominantna interpretacija gorenja ugljene prašine se sastoji iz tri faze:

 progrevanje granule i piroliza (formiranje i oslobađanje parnih frakcija i katranskih
produkata),
 paljenje i sagorevanje pirolitičkih produkata,
 paljenje i sagorevanje čestica - ostataka gasifikacije.

Kod mnogih disperznih sistema postoji kritična veličina čestica iznad koje sistem ne sagoreva
eksplozivno.
Kritična veličina čestica iznad koje sistem ne sagoreva eksplozivno
Kritična veličina Kritična veličina
Materija Materija
čestice mikro m čestice mikro m
Ugalj 10 Brašno 20
Koks 5 Tekstilna vlakna 20
Drveni ugalj 5 Veštačka svila 50
Žitarice 100 Papir 50

U prirodi čestice nemaju pravilan oblik; tako na primer tekstilna vlakna daju čestice prašine
duguljastog oblika, dok kristalne materije - na primer šećer daju čestice koje su po obliku bliže
kocki, odnosno lopti. Na eksplozivnost disperznih sistema čvrstih čestica u vazduhu utiče vlažnost
čestica kao i količina prisutne vlage u vazduhu. Uopšte, prisustvo vlage smanjuje eksplozivnost
sistema. Ovo se može objasniti time da se u prisustvu vlage (vodene pare), smanjuje parcijalni
pritisak kiseonika u smeši, kao i činjenicom da vodena para ima veliki toplotni kapacitet.

Granice eksplozivnosti EPV smeše

U uvodnom delu o eksplozivnim prašinama istaknuto je samo nekoliko pojmova iz ove oblasti. Kao i
kod EA tako je i za prašine u vazduhu potrebno da se ostvari određena koncentracija zapaljive
prašine, da bi moglo doći do kontinualnog procesa gorenja posle delovanja izvora paljenja.
Kod tehničkih prašina koje se najčešće sreću, granice eksplozivnosti se nalaze u domenu 20 - 60
g/mn3 za donju granicu eksplozivnosti (DGE) i 2 - 6 kg/m n3 za gornju granicu eksplozivnosti
(GGE).
Da bi se dobila što objektivnija predstava o količinama prašine na donjoj granici eksplozivnosti,
poslužimo se primerima:
Ako se u vazduhu nalazi koncentracija od 50 g/m 3 prašine uglja, veličine čestice 10 mikrometara,
onda u valjku visine 1 m, površine osnove 1 cm ima 3000000 čestica i kroz ovu "atmosferu" se ne
vidi.
Ako se u vazduhu nalazi koncentracija prašine od 40 g/ m 3 jasna svetlost sijalice snage 25 W ne
može da se vidi ni na udaljenosti od 0.8 m.

Ovaj gubitak vidljivosti proističe od optičkih osobina prašine - rasipanja svetla.

Parametri eksplozivnosti prašina uglavnom zavise od:

 a) Granulacije prašine. Najpovoljnija veličina za eksplozivno sagorevanje prašine je reda
veličine molekula. Krupne čestice otežavaju paljenje, ali je karakteristično da do paljenja lako
dolazi kad u prašini, pored krupnijih, ima i sasvim sitnih čestica. Svetlija površina na vrhu
naslage ukazuje na sasvim sitnu granulaciju sa eksplozivnim karakteristikama, pod
određenim uslovima.
b) Hemijskog sastava. Mnogobrojna ispitivanja su pokazala da prisustvo sumpora povećava
eksplozivnost prašine.
c) Oblika čestica prašine. Pri istoj težini čestica teže se pale čestice okruglog oblika.
d) Vlažnosti prašine. Veći procenat vlažnosti prašine smanjuje sposobnost uzvitlavanja i
značajno otežava paljenje.
e) Strukture prašine. zapaljivost prašina opada sa porastom nesagorivih sastojaka.
f) Sastava vazduha. Uz kiseonik, prisustvo primesa zapaljivih gasova i para umnogome
uvećava opasnost od eksplozije.

Osnovni uzroci paljenja prašine, uz odgovarajuću temperaturu, energiju i dr. parametre su:
 samoupala sloja nataložene prašine,
 strani izvor paljenja,
 trenje,
 mehanička iskra,
 statički elektricitet, i
 električni uređaj svojom iskrom, lukom, previsokom temperaturom kućišta.

Bezbednosni parametri nekih prašina dati su u sledećoj tabeli:

Minimalna
Temperatura Pritisak
Prašina energija DGE mg/m3
paljenja °C eksplozije bar
paljenja mJ
aluminijum 645 20 35 5.47
aluminijustearat 400 15 45 7.19
acetat celuloze 410 15 25 4.86
cirkonijum — 15 40 4.05
celuloza 480 80 — _
drvena prašina 430 20 40 4.45
fenolformaldehid 500 _ 25 _
fenolna smola 500 10 25 4.86
fenacetin — 4.2 -
ftalni anhidrid 650 15 15 3.44
kazein 520 60 45 3.44
kameni ugalj 610 40 35 3.74
kalofonijum 390 10 45 4.35
lignin smola 450 20 40 4.96
magnezijum 520 20 40 —
metilmetakrilat •440 105 20 4.05
pamučna prašina 470 25 15 3.44
polietilen 450 80 25 6.68
polipropilen 420 10 12.6 -
polistirol 490 120 20 3.14
prah sapuna 430 60 15 4.86
sumpor 190 15 35 3.24
titan 480 - 45 4.15
vinilna smola 550 160 40 3.44
vanilin - 3.3 - -
Prema eksplozivnim karakteristikama zapaljive prašine se dele u tri grupe:
1. Metalne prašine,
2. Prašine organskog porekla, i
3. Ugljene prašine.
U prvu grupu spadaju metalne prašine sa sklonošću ka brzoj oksidaciji kad su uzvitlane u vazduhu.
U drugu grupu spadaju brašna žitarica, granulati plastike i sl.
U treću grupu spadaju razne ugljene prašine.
Poslednjih godina, naročito u USA, preduzeta je inicijativa da se prašine podele i označe na sledeći
način:
 metalne prašine - grupa E
 ugljene prašine - grupa F
 prašine žitarica - grupa G

1.4 DEFINISANJE MOGUĆIH UDESNIH SITUACIJA

Tečni naftni gas možemo tretirati kao i svaku drugu ekološki opasnu supstancu. Udesne situacije
mogu se manifestovati kroz sledeće pojave:
 eksplozija para tečnosti koja je u stanju ključanja (BLEVE-boiling liquid expanding vapor
explosions)
 eksplozija gasnog oblaka (UVCE-unconfined vapor cloud explosions)
 oštećenja i otkazi delova infrastrukturnih instalacija
 hemijski udesi u transportu
Posledice navedenih situacija mogu dovesti do ugrožavanja ljudskih života, izazivanja
materijalne štete, širenja opasnih, toksičnih gasova iz procesa sagorevanja i ugrožavanja ekosistema
u širokom prostoru.

Vatrena lopta (BLEVE)

Vatrena lopta je rezultat iznenadnog prostornog oslobađanja utečnjenog gasa i trenutnog paljenja
stvorenog oblaka, kada dođe do brze disperzije zapaljive materije koja ekspandira i dospeva u
atmosferu. Tokom ekspanzije pod pritiskom utečnjeni gas-tečnost prelazi u parnu fazu i intenzivno
se meša sa vazduhom stvarajući aerosol pri čemu sitne kapljice tečnosti lete dalje od mesta
oslobađanja što je posledica ekspanzije para. Neposredno nakon početnog oslobađanja,
ekspandirajući oblak zapaljivih para će usisati dovoljno vazduha da se dostigne donja granica
zapaljivosti. Ako tada postoji izvor zapaljenja, oblak para će se upaliti i brzo izgoreti.
Upaljeni oblak i dalje ekspandira pri čemu se i front plamena kreće u radijalnim pravcima i može
dosegnuti veliku udaljenost od mesta zapaljenja. Ovo sagorevanje je čisto, skoro bezdimno. Plamen
stvara intenzivnu toplotu. Kako se sagorevanje primiče kraju, gustina gasova i vazduha u vatrenoj
lopti opada zbog visoke temperature produkata sagorevanja. Kada se to dogodi oblak počinje da se
uzdiže u visinu. To je razlog stvaranja "pečurke" koja se uvek javlja zajedno sa vatrenom loptom.
Iz same definicije BLEVE-a kao razaranje rezervoara u dva ili vise delova kada je tečnost u
rezervoaru na temperaturama znatno višim od temperature ključanja tečnosti na atmosferskom
pritisku proizilazi da se ovi uslovi eventualno mogu postići jedino u slučaju velikog požara u okolini
rezervoara ili diverzijom.
Verovatnoća mogućeg odigravanja procesa BLEVE-a na podzemnim rezervoarima za benzin je
veoma mala i može se isključiti iz dalje procene opasnosti.

Eksplozija (UVCE)
Tečni naftni gas, može u parnom stanju u smeši sa vazduhom, uz dovoljno energije aktivacije da
deflagrira, odnosno detonira. Prema tome, za nastanak UVCE-a neophodna je prisustvo TNG u
granicama eksplozivnosti i izvor toplote za inicijaciju. Ako je u vazduhu koncentracija zapaljivih
supstanci manja, od donje eksplozivne granice, tada je broj molekula eksplozivne materije, u odnosu
na broj molekula kiseonika mali, što znači da je vrlo mala mogućnost da dođe do reagovanja i do
eksplozije. Nasuprot ovome, kada je koncentracija zapaljivih supstanci iznad gornje eksplozivne
granice, broj molekula zapaljive komponente je znatno veći, pa za aktivne sudare postoje velike
mogućnosti.
1.5 PALJENJE I SAGOREVANJE TEČNIH GORIVA
Sagorevanje gorivih tečnosti moguće je samo u gasnoj fazi. Kao primer, može da posluži podatak da
je temperatura paljenja tečnih goriva uvek veća od temperature ključanja. Da bi se neko tečno gorivo
upalilo potrebno je da se obrazuje smeša para zapaljive tečnosti i vazduha u granicama zapaljivosti.
Oblast zapaljivosti je oblast između donje granice zapaljivosti i gornje granice zapaljivosti.

Donja granica zapaljivosti ili eksplozivnosti je najniža koncentracija para gorive tečnosti sa
vazduhom kada dolazi do paljenja, ako se smeša zagreje do temperature paljenja. Ako je
koncentracija niža od ove granice nema sagorevanja.

Gornja granica zapaljivosti ili eksplozivnosti je najviša koncentracija para gorive tečnosti sa
vazduhom pri kojoj dolazi do paljenja ako se smeša zagreje do temperature paljenja. Ako je
koncentracija veća od gornje granice zapaljivosti nema procesa sagorevanja, bez obzira na
temperaturu do koje se zagreje smeša.
Granice zapaljivosti mogu se iskazati u zapreminskim odnosima (%) i masenim jedinicama g/m.
Na pr. za benzin su granice zapaljivosti ili eksplozivnosti 1,0 - 6% zapreminskog udela, dok je
alkohol 3,3 – 18,9%.
Kod gorivih tečnosti karakteristične su dve temperature i to: temperatura zapaljivosti i temperatura
paljenja.
Temperatura zapaljivosti (Tz ) ili tačka paljenja je najniža temperatura kod zapaljivih tečnosti na
kojoj se iznad tečnosti stvara dovoljna količina para koje sa vazduhom obrazuju zapaljivu smešu i
mogu se upaliti otvorenim plamenom.
Temperatura paljenja (Tp ) ili temperatura samopaljenja je ona temperatura na kojoj se materija (ili
njena optimalna smeša sa vazduhom) pali sama od sebe bez varnica ili plamena pri čemu nastavlja da
sagoreva.
Primjer: benzin ima temperaturu zapaljivosti -20°C, dok mu je temperatura paljenja 260°C, dok dizel
gorivo ima temperaturu zapaljivosti Tz = 40°C, a temperaturu paljenja Tp = 220°C.

1.5.1 Paljenje i sagorevanje gasovitih goriva

Kod sagorevanja čvrstih i tečnih goriva videli smo da se sve dešava u gasnoj fazi tj. prvo dolazi,
usled zagrevanja, do isparavanja gasnih komponenti, stvaranja zapaljive smeše i na kraju do paljenja
i sagorevanja.
Da bi otpočeo proces sagorevanja potrebno je ostvariti određene uslove i to:
 stvoriti smešu u granicama zapaljivosti (eksplozivnosti);
 zagrejati je do temperature paljenja.
Vidimo da kod gasovitih goriva ne postoji temperatura zapaljivosti već samo temperatura paljenja.
Paljenje gasne smeše može se izvesti na dva načina. Prvi način se sastoji što se cela smeša gorivog
gasa i vazduha (ili kiseonika) zagreva do temperatura na kojoj se pali po celoj zapremini bez
spoljašnjeg uticaja. Ovaj način paljenja naziva se samopaljenje.
Drugi način paljenja gorive smeše sastoji se u tome što se hladna smeša pripaljuje samo u jednoj
tački zapremine smeše pomoću nekog izvora toplote zagrejanog do određene temperature kao što je
električna varnica, usijano telo ili plamen. Ovaj način paljenja se naziva prinudno paljenje ili
pripaljivanje.
Kod gorivih smeša temperatura paljenja ili temperatura samopaljenja zavisi od procentualnog sastava
smešte.
Siromašna smeša je ona smeša gde imamo višak vazduha u odnosu na potrebnu količinu vazduha da
bi se proces sagorevanja odvijao po stehiometrijskoj jednačini.
Bogata smešta je smeša koja ima višak gorive materije u odnosu na stehiometrijsku jednačinu.
Ako je pritisak smješe veći temperatura samopaljenja je niža i obrnuto.

2 TOPLOTA I TEMPERATURA
Toplota je energija koja je u neposrednoj vezi sa kretanjem velikog broja molekula u materiji.
Toplota se prenosi sa toplijeg na hladnije telo sve dok se temperature ne izjednače i predstavlja meru
unutrašnje energije tela.
Kako je suština toplote energije u kretanju čestica (molekula i atoma) toplotno stanje neke materije je
odraz određenih veličina – veličina stanja (temperatura, pritisak i specifična zapremina).
Uređaj za mjerenje količine toplote naziva se kalorimetar a jedinica za toplotu je J (džul), kao i za
svaku drugu energiju.
Temperatura se obično definiše kao stepen zagrejanosti tela. Međutim temperatura predstavlja
fizičku veličinu koja je proporcionalna srednjoj kinetičkoj energiji translatornog kretanja velikog
broja molekula tj.
Temperatura je veličina koja se direktno ne može izmeriti već preko neke druge veličine (širenje
materije, električne veličine i dr.).
Instrumenti za merenje temperature su termometri. Jedinice za merenje temperature su stepeni.
Postoje skale Celzijusa, Reomira, Farenhajta i Kelvina.
Fizičar Celzijus je stepen Celzijusa (°C) dobio na taj način što je temperaturu topljenja leda obilježio
sa 0°C, a temperaturu ključanja vode sa 100°C i skalu podeli na 100 jednakih delova.
Apsolutna temperatura se izražava u stepenima Kelvina. Temperatura od 0 K predstavlja apsolutnu
nulu tj. temperaturu na kojoj nema kretanja čestica u materiji. Zavisnost između apsolutne
temperature (T K) i temperature izražene u stepenima (t °C) data je sledećim odnosom:
T K = 273 + t °C.
Toplota je jedan od presudnih faktora koji dovode do požara uz prisustvo gorivog materijala i
vazduha (kiseonika). Toplota za nastanak požara može biti dovedena spolja ili može nastati u samom
zapaljivom materijalu usled raznih fizičkih, hemijskih ili bioloških procesa.

2.1 PROSTIRANJE TOPLOTE

Vrlo je bitno, sa aspekta utvrđivanja uzroka požara poznavanje načina prostiranja toplote, imajući u
vidu da izvor toplote ne mora da bude na mestu početka požara.
Prenos toplote sa jednog tela na drugo može da se odigrava kada postoji temperaturna razlika između
ta dva tela. Toplota prelazi sa tela koje je zagrejano do više temperature na telo sa nižom
temperaturom.
Prostiranje toplote može se vršiti na sledeće načine:
- prevođenjem ili kondukcijom,
- prenošenjem ili konvekcijom, i
- zračenjem ili radijacijom.

2.1.1 Prevođenje – kondukcija

Prevođenje ili kondukcija je prostiranje toplote od jedne čestice na drugu koja se nalazi u
neposrednoj blizini. Ovaj način prenosa toplote moguć je jedino kod čvrstih tijela.
Količina toplote koja se prenese proporcionalna je koeficijentu provodljivosti toplote i padu
temperature.
Postoji više primjera požara do kojih je došlo usled provođenja toplote:
 paljenja zapaljivog poda ispod peći,
 paljenje drvene grede krovne konstrukcije uzidane u dimnjak,
 paljenje nekog zapaljivog materijala od zagrijane čelične cijevi najčešće kod radijatorskog
grijanja prilikom izvođenja radova autogenog sečenja i zavarivanja u prostoriji gde se ne
izvode ovi radovi

2.1.2 Prenošenje – konvekcija

Prostiranje toplote konvekcijom odigrava se između gasa ili tečnosti i čvrstog tela pri njihovom
neposrednom dodiru. Toplotna energija se prenosi pomoću čestica gasa ili tečnosti koje se kreću kao
i provođenjem toplote kroz sloj gasa ili tečnosti koje naleže na površinu čvrstog dela. Ovo je složen
način prostiranja toplote koji umnogome zavisi od osobine gasa ili tečnosti i načina njihovog
kretanja.
Zavisno od načina kretanja postoji prirodna i prinudna konvekcija. Prirodna konvekcija nastaje kao
posledica razlike specifične težine gasa ili tečnosti usled razlike u temperaturama zbog čega dolazi
do kretanja a time i prostiranja toplote.
Prinudna konvekcija ja izazvana kao posledica prinudnog kretanja gasa ili tečnosti (ventilatori,
fenovi, pumpe itd.).
Usled prenošenja toplote konvekcijom može doći do požara kod
 gorionika na tečno ili gasovito gorivo,
 plamena sveće, petrolejske lampe,
 grejalice na benzin, petrolej, propan – butan gas,
 kod ognjišta itd.

2.1.3 Zračenje – radijacija

Svako telo zagrijano na određenu temperaturu zrači toplotnu energiju koje drugo telo niže
temperature apsorbuje. Zračenje toplote je jedan od mnogih vidova zračenja energije koja se prenosi
pomoću elektromagnetskih talasa.
Kao uzroci požara koji se često javljaju usled prostiranja toplote zračenjem mogu se uzeti:
 paljenje ostavljenog rublja pored peći;
 paljenje gorivog materijala od uključene električne grejalice koja se nalazi na određenoj
udaljenosti.

3.UZROCI POŽARA PREMA NAČINU STVARANJA TOPLOTE

U normalnom uslovima postoji mnogo gorivih materija koje su okružene vazduhom (kiseonikom).
Da bi došlo do procesa sagorijevanja tj. požara potrebno je gorivoj materiji dovesti toplotu da bi se
zagrejala do temperature paljenja.
Načini na koji se stvara toplota sistematizovani su u sledeće grupe:
 Direktan kontakt gorive materije sa plamenom, užarenom materijom ili usijanim
predmetom;
 Samozapaljenje i hemijske reakcije;
 Eksplozija;
 Atmosfersko pražnjenje elektriciteta;
 Električna energija;
 Statički elektricitet;
 Mehanički uzrok požara (trenje, pritisak, udar);
 Prirodni uzrok požara (sunce, zemljotres).
Iz ovoga se može zaključiti da je uzrok požara način stvaranja toplote da bi se goriva materija
zagrejala do temperature paljenja, a utvrđivanje uzroka požara predstavlja utvrđivanje načina
stvaranja i dovođenja toplote gorivoj materiji da bi otpočeo proces sagorijevanja.

3.1 DIREKTAN KONTAKT GORIVE MATERIJE SA PLAMENOM, UŽARENOM

MATERIJOM I USIJANIM PREDMETOM
Otvoreni plamen predstavlja vidljivi plamen od usijanih zapaljivih gasova nastao sagorijevanjem,
čvrste materije, zapaljivih tečnosti i zapaljivih gasova (sagorijevanje drveta, papira, plamen sveće,
plamen gorionika za gasovito ili tečno gorivo itd.). Temperatura ovako nastalog plamena kreće se od
600-1000°C i više, i dovoljna je zapali svaki gorivi materijal.(seno-namerna paljevina dečja igra,
šumski požari).
Užareni materijal predstavlja čvrsti zapaljivi materijal koji sagorijeva bez plamena (drvo, papir u
uslovima kada je smanjeno prisustvo vazduha). Najtipičniji predstavnik užarenog materijala ja
opušak cigarete. (dimnjaci, staje, senici šumski požari).
Usijani predmet predstavlja bilo koji negorivi predmet zagrejan na temperaturi iznad 400°C.
Ovakvi predmeti javljaju se prilikom autogenog zavarivanja i rezanja, kod električnog zavarivanja
i kod brušenja (ZA-montaža).

Direktan kontakt otvorenog plamena, užarenog materijala ili usijanog predmeta sa gorivim
materijalom posle određenog vremenskog intervala dovodi do pripaljivanja tog materijala. Požar se
može razvijati kao tinjajući (žareći) ili plamteći a najčešće kombinovan.
Najčešći predstavnik užarenog materijala kao izvora toplote za izazivanje požara predstavlja opušak
cigarete ili žar od cigarete. Pored opuška cigarete užareni materijal predstavlja užareno drvo, užareni
ugalj i dr.
Ovi užareni toplotni izvori su veoma opasni jer u većini slučajeva požar počinje neprimetno, bez
spoljašnjih manifestacija (plamena i dima) tj. razvija se kao tinjajući požar a kada se primeti obično
je sve kasno.
Kada se neki materijal pripali užarenim izvorom toplote on nastavlja da gori žareći. Žareći požar u
zatvorenoj prostoriji će trajati duže vremena zbog nedostatka kiseonika potrebnog za ovakvo
gorenje.
Žarenje se može nastaviti sve dok ima materijala za ovako gorenje. Ovakvi požari, praksa je
pokazala mogu da traju i do nekoliko dana zavisno od materijala koji je upaljen žarećim izvorom i
strujanja vazduha.
Kada se iz bilo kog razloga u prostoriju dovede kiseonik (pucanjem stakla na prozorima ili
otvaranjem vrata) požar postaje plamteći i naglo se razvija u cijelom prostoru.
Ispitivanja koja su vršena na upaljenim cigaretama pri brzinama strujanja vazduha od 5 m/s
pokazala su da se temperatura žara kreće između 350°C i 650°C zavisno od kvaliteta i mekoće
cigarete.

3.2 SAMOZAPALJENJE I HEMIJSKE REAKCIJE

Samozapaljenje je proces koji dovodi do paljenja gorive materije na običnoj ili nešto povišenoj
temperaturi kao posledica bioloških, fizičkih i hemijskih reakcija koji se dešavaju pod određenim
uslovima u gorivom materijalu.
Reakcije se odvijaju uz izdvajanje toplote koja sa manjim delom odvodi u okolinu a daleko većim
dijelom sakuplja – akumulira u unutrašnjosti gomile materijala.
Proces samozapaljenja je vremenski i odvija se u dve faze. Prva faza je samozagrevanje i ona često
traje dosta dugo, a druga faza je samozapaljenje tj. stvaranje takozvanih užarenih jezgara. Na
mestima gde je materijal manje sabijen, užareni deo se preko požarnih kanala širi prema spoljašnjoj
površini, a na mestu gde dođe u dodir sa spoljnom atmosferom počinje sagorevanje otvorenim
plamenom.
Samozapaljenje je moguće kod čvrstih, tečnih i gasovitih materijala.
Dužina vremena potrebnog za samozapaljenje zavisi od više činilaca:
 stanje materijala (suv, vlažan, sitan, impregniran, vruć, čist, buđav i sl.);
 načina uskladištenja (ima li ventilacije ili nema, veličine gomile);
 spoljne temperature;
 vrste materijala.
Najtipičniji oblici samozapaljenja su:
 Samozapaljenje masti i ulja;
 Samozapaljenje materijala biljnog porekla;
 Samozapaljenje uglja;
 Samozapaljenje prašina;
 Samozapaljenje raznih hemijskih materijala.

3.2.1 Samozapaljenje ulja i masti

Do samozapaljenje ulja i masti najčešće dolazi ako su natopljene u materijale koji su loši provodnici
toplote, a mogu se lako upaliti (tkanine, pamuk, papir itd.).
Od ulja koja mogu biti mineralna, biljna i životinjska, najveću sklonost prema samozapaljenju imaju
ulja biljnog porekla.
Najveća sklonost ka samozapaljenju izražena je kod sledećih ulja i masti:
 laneno ulje,
 konopljino ulje,
 orahovo ulje,
 makovo ulje,
 suncokretovo ulje,
 sojino ulje,
 ulje od pamukovog semena,
 ulje od repice,
 ulje od kikirikija,
  kokosovo ulje,
 ulje od ricinusa,
 maslinovo ulje,
 koštana mast,
 svinjska mast,
 goveđi loj.

3.2.2 Samozapaljenje materijala biljnog porijekla

U ovu grupu spadaju nedovoljno osušeni materijali kao što su seno, detelina, silosna mast, slad,
pamuk, žitarice itd.
U procesu sušenja materija biljnog porekla stvara se pogodna podloga za razvoj mikroorganizama.
Delovanjem nekih mikroorganizama (termofilnih bakterija) dolazi do stvaranje toplote. Usled loše
toplotne provodljivosti biljnih materijala stvorena toplota se troši na zagrevanje te materije i tako se
može dostići temperatura oko 70 o C. Na ovoj temperaturi mikroorganizmi izumiru ali se proces
oksidacije nastavlja i čak na ovim temperaturama počinje ugljenisanje biljnih materija uz
oslobađanje toplote i povećanje temperature.
Utvrđeno je da se u poslednjem stadijumu samozapaljenja iz delova biljaka stvara piroforni ugalj koji
ima veliku moć oksidacije pa se u kontaktu sa vazduhom pretvara u žar.
Temperatura paljenja sena iznosi 220 - 240°C. Glavni uzrok koji dovodi do samozapaljenje
materija biljnog porekla je voda.
Ona može da nastane ako seno pre uskladištenja nije dovoljno osušeno, ako je za vreme kosidbe
padala kiša. Seno može da povuče vlagu iz zemljišta na kome je smešteno. Značajnu ulogu pored
vlage ima i količina materijala biljnog porekla i način uskladištenja iz razloga odvođenja stvorene
toplote unutar gomile.
Kada je uskladišteni biljni materijal sklon samozapaljenju, sabijen ili pokriven nekim drugim
materijalom, ili se nalazi u potpuno zatvorenom prostoru, moguće je da dođe do samozapaljenja i
manjih količina ovog materijala.
Žitarice, koje su takođe sklone samozapaljenju, sastoje se od belančevina, ugljenih hidrata (šećer,
skrob, celuloza) masti i neorganskih soli. U zrnu ima i takozvanih enzima ili fermenata koji imaju
zadatak da na određenoj temperaturi i vlažnosti izazovu klijanje zrna.
Proces samozapaljenja je posebno intenzivan u slučaju skladištenja vlažnog i nečistog žita što
pogoduje razvoju enzima. Kod žita kao i kod drugih biljnih materija proces počinje u dubini gomile
gde se stvara požarno jezgro koje se putem požarnih kanala širi na površinu.
Proces samozapaljenja materija biljnog porekla može da traje najmanje nekoliko dana (za seno oko
10 dana) pa do 3 i 4 meseca.(SILOSI-Preventiva)

3.3 SAMOZAPALJENJE UGLJA

Sklonost samozapaljenja uglja je različita i zavisi od:
 vrsta uglja
 prisustva pirita i vlage
 hemijske građe
 stepena usitnjenosti.
Ugalj kao i mnoge druge materije ima sklonost da apsorbuje gasove iz okoline. Apsorpcija je
najintenzivnija u početku odnosno odmah posle vađena uglja iz nalazišta. Apsorbovan kiseonik vrši
oksidaciju organskih materija u uglju, pri čemu se oslobađa toplota, pa se ugalj zagreva. Takođe,
zbog oksidacije uglja stvaraju se produkti, kao sumpordioksid, koji sa vodom iz uglja stvara
sumpornu kiselinu a koja dalje rastvara gvožđe, mangan i druge metale koji se tu nalaze. Reakcija
rastvaranja metala od strane sumporne kiseline oslobađa određenu količinu toplote koja se akumulira
u gomili uglja i tako povećava temperaturu.
Kada temperatura u unutrašnjosti gomile uglja dostigne vrijednost od 300-400°C otpočinje proces
gorenja.
Od svih vrsta ugljeva najsamozapaljiviji je usitnjeni treset. Česta je slika da na velikim deponijama
uglja postoji proces gorenja u unutrašnjosti gomile uz vidno oslobađanje produkata sagorijevanja.
Proces gorenja nastao kao posledica samozapaljenja uglja se ne prekida jer ne postoje takve metode
gašenja koje bi imale ekonomsku opravdanost.
Opasnost od samozapaljenja uglja na deponijama može nastati odvođenjem uglja na neka druga
mesta ili izazivanjem požara na transportnim linijama za ugalj.

3.4 EKSPLOZIJA KAO UZROK POŽARA

Sve eksplozije se mogu podijeliti u dvije osnovne grupe:
 Mehaničke eksplozije;
 Hemijske eksplozije.

3.4.1 Mehaničke eksplozije

Mehaničke eksplozije su rasprskavanje ili raspadanje sudova i vodova pod pritiskom. One
predstavljaju čisto fizičku pojavu. Mehaničke eksplozije su propraćene efektima razaranja i
odbacivanja sudova pod pritiskom, rušenjem objekta ili dela objekta, pojavom udarnih talasa i dr.
Kod mehaničkih eksplozija nemamo oslobađanje toplote kao posledicu hemijske reakcije ali dešava
se da do požara može doći kao posledica rušenja ognjišta i ložišta, kao posledica oštećenja
električnih instalacija koje mogu izazvati paljenje gorive materije. Ukoliko dođe do eksplozije
sudova pod pritiskom u kojima se nalazi neki zapaljivi gas, požar može nastati kao posledica paljenja
zapaljivog gasa od varnice koja nastaje od cepanja čeličnih posuda.
U praksi su vrlo česte pojave eksplozija bojlera u domaćinstvima. Nastaju u slučaju da je sigurnosni
ventil neispravan ili nepravilno ugrađen i ako je došlo do kvara na termostatu bojlera. Ako ova dva
uslova nisu ispunjena ni u kom slučaju ne može doći do eksplozije.
Rasprskavanje sudova u kojima vlada podpritisak nazivaju se implozije. Efekti implozija mogu biti
isti kao i eksplozija sudova pod pritiskom.
Eksplozije sudova pod pritiskom mogu da nastanu kao posledica:
 upotrebe neodgovarajućeg materijala ili neadekvatne obrade materijala,
 slabljenje zidova usled korozije materijala,
 prepunjavanje, čime se prekoračuje dozvoljeni pritisak,
 izlaganje sudova pod pritiskom povišenim temperaturama,
 neadekvatno održavanje,
 greške u rukovanju i manipulaciji itd.

3.4.2 Hemijske eksplozije

Hemijske eksplozije su procesi sagorevanja određenih materija velikom brzinom pri čemu se
oslobađa velika količina toplote i stvara veliki nadpritisak. Ove eksplozije su praćene udarnim
talasima koji se kreću nadzvučnom brzinom usled čega se javljaju zvučni efekti.
Materije koje mogu proizvesti hemijsku eksploziju svrstavaju se u sledeće grupe:
 eksplozivne materije,
 zapaljivi gasovi i pare lakozapaljivih tečnosti,
 prašine organskog porekla i prašine metala.

Eksplozije eksplozivnih materija

Pod pojmom eksplozivne materije podrazumijevaju se u smislu zakona čvrste i tečne hemijske
materija i predmeti punjeni tim materijama, koje imaju osobinu da pod pogodnim spoljnim uticajem,
eksplozivnim hemijskim razlaganjem oslobađaju energiju u vidu toplote ili gasova.
U eksplozivne materije se svrstavaju:
 eksplozivi
 sredstva za paljenje eksploziva
 pirotehnički proizvodi
 privredna municija
 barut
 sirovine eksplozivnog karaktera za proizvodnju navedenih materija.

Kod eksploziva imamo tri vida sagorijevanja:

 obično sagorijevanje na otvorenom prostoru (deflagracija),
 eksplozivno sagorijevanje u zatvorenom prostoru (eksplozija)
  detonaciono sagorijevanje (kao poseban vid sagorijevanja – detonacija).
Kod običnog sagorijevanja eksploziva brzine su male, nekoliko metara u sekundi (crni barut 3-
5m/s). Eksplozivno sagorevanje ima daleko veću brzinu koja se kreće do 1000 m/s a dok je
detonaciono sagorijevanje najsavršeniji vid eksplozije sa ogromnom brzinom sagorijevanja, sa
visokim pritiskom u centru eksplozije i temperaturom od oko 6000°C.
Kod eksplozije eksplozivnih materija bez obzira na visoku temperaturu koja se stvara i koja može da
zapali svaku gorivu materiju često ne dolazi do požara iz razloga što je vreme trajanja eksplozije
vrlo malo.
Eksplozija može i posredno da izazove požar rušenjem ognjišta i ložišta kao i kidanjem električnih
instalacija pod naponom.

Eksplozije zapaljivih gasova i para zapaljivih tečnosti

Do eksplozije gasova i para lakozapaljivih tečnosti doći će samo ako su ispunjeni sledeći uslovi:
 zapaljivi gas, odnosno pare zapaljivih tečnosti, moraju se u vazduhu nalaziti u određenoj
količini odnosno biti u određenoj srazmjeri (DGE-GGE).
 smješa mora postojati u većem zatvorenom ili otvorenom prostoru;
 mora postojati izvor energije koji će inicirati stvorenu smješu (Emin).
Paljenje smeše se obično vrši na jednom mestu pa se sagorevanje rasprostire kroz gasovitu smešu
brzinom od nekoliko cm/sec do nekoliko km/sec. Kao posledica velike brzine sagorevanja oslobađa
se velika količina toplote a usled velike količine produkata sagorevanja dolazi do porasta pritiska i
stvaranja udarnih talasa uz zvučne efekte.
Minimalna koncentracija para zapaljivih tečnosti ili zapaljivog gasa u vazduhu pri kojoj smeša u
određenim uslovima može eksplodirati naziva se donja eksplozivna granica. Ispod ove granice ne
može doći do eksplozije. Povećanjem koncentracije para zapaljivih tečnosti i zapaljivih gasova
smeša može da bude eksplozivna do određene koncentracije koja se naziva gornja eksplozivna
granica i koja predstavlja maksimalnu koncentraciju para zapaljivih tečnosti ili zapaljivih gasova u
vazduhu pri kojoj će doći do eksplozije. Iznad ove koncentracije nema eksplozije.
Eksplozivne granice mogu biti date procentualnim učešćem zapaljive tečnosti ili zapaljivog gasa u
smeši ili masenom količinom po jedinici zapremine.
Područje između donje i gornje eksplozivne granice naziva se eksplozivno područje.
Eksplozivna smeša je opasnija ukoliko ima nižu donju eksplozivnu granicu i šire eksplozivno
područje.
Pri svim koncentracijama gorive materije unutar eksplozivnog područja snaga eksplozije nije ista.
Najveći efekti eksplozije su pri stehiometrijskim koncentracijama tj. pri koncentraciji gde svaki
molekul gorive materija ima teoretsku potrebnu količinu kiseonika da potpuno sagori.

Na primer, smeša vodonika i vazduha eksplozivna je u granicama od 4,1% - 74,2%, a najveći efekti
su kod koncentracije od 28,6% vodonika.
Energije koje su potrebne da upale odnosno iniciraju smješu su vrlo male i primjera radi najmanje su
za smješu vodonika i vazduha i iznose Emin = 0,019mJ, dok je za metan Emin = 0,28mJ.
Tragovi koji nastaju prilikom eksplozije su vrlo karakteristični i uočljivi pa je jednostavno utvrditi
njihovo poreklo. Kod eksplozije bitno je utvrditi način nastanka eksplozivne smeše tj. koji je gas ili
para zapaljivih tečnosti dospeo u prostor gde je došlo do eksplozije i na koji način je inicirana
eksplozivna smeša.
Vrlo su retke eksplozije para zapaljivih tečnosti ili zapaljivih gasova na otvorenom prostoru iz
razloga što je teško stvoriti eksplozivnu smešu, ali zahvaljujući vremenskim uslovima i do ovakvih
eksplozija može doći.

Eksplozije prašina organskog porekla i prašina metala

Pod prašinom se smatraju vrlo sitne čestice čvrstih materija koje se u industriji pojavljuju kao
koristan proizvod (npr. brašno) ili kao otpadni produkt (prašine gvožđa kod brušenja) koje sa
vazduhom mogu stvoriti eksplozivne mešavine.
Poznato je da se smanjivanjem veličine, čestice čvrste materije mnogo lakše pale i brže sagorijevaju
iz razloga što je povećana površina koja je u kontaktu sa kiseonikom.
Da bi mešavine prašina sa vazduhom bile zapaljive potrebno je da su ispunjeni sledeći uslovi:
  prašina mora biti goriva,
 prisustvo dovoljne količine kiseonika,
 postojanje izvora paljenja čija će energija biti dovoljna za iniciranje procesa sagorevanja.
Ukoliko se sagorevanje odvija u zatvorenom prostoru, a što se u većini slučajeva događa
sagorevanje prelazi u eksploziju.
Prema poreklu prašine se mogu podijeliti na neorganske, organske i mešovite. Neorganske prašine
mogu biti sastavljene od čestica metala i njihovih jedinjenja, raznih minerala i veštački proizvedenog
neorganskog materijala kao što su cement, staklo, radioaktivne prašine i sl. Prašine metala
aluminijuma i magnezijuma su vrlo opasne posle proizvodnje jer je tada oksidacija intenzivna a posle
određenog vremena se presvlače oksidom pa je dalja oksidacija otežana. Organske prašine se
sastoje od čestica biljnog ili životinjskog porekla. To su na primer celulozne prašine, prašine
žitarica, krmnih sirovina, pamuka, vune, kostiju i dr. Ovde se ubrajaju i prašine od sintetičkih
organskih materijala raznih plastika od organskih boja i dr.
Mnoge prašine zavisno od veličine čestica mogu biti samozapaljive, dok neke prašine mogu biti
eksplozivne ako su prisutne čestice kritičnih veličina.
U većini slučajeva temperatura paljenja zapaljivih prašina leži između 260°C i 600°C a
prilikom eksplozije prašine zavisno od sastava razvijaju se temperature i do 2500°C.
Vrlo fini prah određenih materija ima tako nisku temperaturu paljenja da se može smatrati
pirofornim (materije koje se pale u dodiru sa vazduhom).
Mehanizam paljenja i rasprostiranja fronta plamena je sličan kao i kod smješa para zapaljivih
tečnosti ili zapaljivih gasova.

3.5 ELEKTRIČNA ENERGIJA KAO UZROK POŽARA

U današnje vrijeme električna struja je našla primenu skoro na svim mestima, bilo da se radi o
industrijskim postrojenjima, o domaćinstvima, transportu, poljoprivredi itd.
Električna struja pri prolazu kroz provodnik ili prilikom korišćena u mašinama i uređajima delom se
pretvara u toplotnu energiju. Svakoj vrednosti električne struje odgovara određeni porast
temperature. Ovaj porast temperature se mora ograničiti kako ne bi došlo do oštećenja izolacije a
time I do izazivanja požara.
Električna struja može izazvati požar na sledeće načine:
1. Zagrevanje električnih provodnika, namotaja i drugih uređaja kroz koje protiče
električna struja;
2. Kratki spoj;
3. Veliki prelazni otpor;
4. Varničenje;
5. Elektrotermički uređaji.

3.5.1 Zagrijavanje električnih provodnika, namotaja i drugih uređaja kroz koje protiče
struja
Prolaskom električne struje kroz provodnike, namotaje i druge uređaje dio električne struje se
pretvara u toplotu.
Ukoliko dođe do prekomernog zagrevanja provodnika može doći do oštećenja izolacije i do paljenja
lakozapaljive materije koja se nađe u neposrednoj blizini.
Do pregrijavanja provodnika, uređaja i instrumenata dolazi prilikom prekoračenja strujnih
opterećenja od dozvoljenih jer provodnici nemaju odgovarajući presek.
Prema tome ukoliko je struja jača od dozvoljene dolazi do pregrevanja provodnika i dolazi do
oštećenja izolacije a kod većih preopterećenja i do zapaljenja izolacije na provodniku.
Vrlo je čest slučaj da preopterećenje nije tako veliko ali čestim zagrevanjem provodnika na 65°C
dolazi do dehidracije izolacije čime se gubi elastičnost izolacije i dolazi do pucanja. Tako oštećena
izolacija gubi svojstvo izolatora te vrlo često dolazi do proboja i kratkog spoja.
Preopterećenja se najviše manifestuju na spojevima i kontaktima provodnika pa se na tim mestima
mora obratiti posebna pažnja.
Prilikom preopterećenja dolazi do pada napona u električnoj mreži što se odražava na rad potrošača a
posebno se oseti kod električnih sijalica.
Vrlo su česti slučajevi preopterećenja provodnika u seoskim domaćinstvima gde je električna
instalacija dimenzionisana za mali broj potrošača (osvetljenje i nekoliko utičnica) što je uslovljavalo
izbor provodnika malog poprečnog presjeka. Vremenom su se domaćinstva opremila sa potrošačima
velike snage (električni štednjaci, bojleri, itd) a da instalacija nije rekonstruisana što ima za posledicu
pregrevanje provodnika i izbijanje požara.
Poznati su primeri da kod vazdušnih mreža sa aluminijumskim provodnicima usled preopterećenja
dolazi do topljenja provodnika i prekida snabdevanja električnom strujom.
Do preopterećenja provodnika i topljenja može doći i usled smanjenje poprečnog preseka kao
posledica opterećenja. Ova pojava je česta kod licnastih napojnih kablova potrošača gde usled
savijanja provodnika dolazi do kidanja određenog broja licni a time i do smanjenje poprečnog
preseka što ima za posledicu pregrevanje provodnika, paljenje izolacije i često izazivanje požara.
Treba imati u vidu da u ovom slučaju osigurač neće pregoreti jer ne postoji preopterećenje u odnosu
na snagu potrošača već snaga ostaje ista ali se smanjuje poprečni presek provodnika.

3.5.2 Kratki spoj

Kratki spoj je pojava u električnim mrežama u kojima dolazi do međusobnog spajanja preko malog
otpora provodnika različitih potencijala.
Ukupni otpor električnog strujnog kruga u trenutku kratkog spoja naglo se smanjuje što dovodi do
naglog povećanja jačine struje u odnosu na jačinu struje u normalnom režimu rada.
Kratki spojevi mogu biti od jedne faze na drugu ili od faze na zemlju. U većini slučajeva otpori
kratkog spoja su mali pa se mogu zanemariti osim u slučaju zemljospoja.
Najkarakterističniji tragovi kratkog spoja su istopljeni provodnici i drugi delovi instalacije i uređaja
usled nastalog električnog luka čija temperatura može da iznosi od 1500-4000°C.
Ovo topljenje u većini slučajeva ima izgled kuglice iz zadebljanja na krajevima prekinutog
provodnika. Prekinuti provodnik sa čela ima glatku, zaobljenu formu sa jasno izraženim granicama
topljenja.
Topljenje na provodniku usled delovanja toplote požara širih je razmera i nema oštro izraženu
granicu. Površina takvog provodnika izgleda kao da je prekrivena neravnim školjkama.
Nemoguće je utvrditi tragove kratkog spoja na provodnicima od aluminijuma iz razloga što
temperatura topljenja aluminijuma iznosi oko 660°C a prosečne temperature požara kreću se od 900–
1100°C pa se aluminijumski provodnici potpuno istope, a vrlo često i sagore u požaru.
Glavni uzroci nastajanja kratkih spojeva su oštećenja izolacije električnih provodnika. Oštećenja
izolacije električnih provodnika mogu nastati usled:
 mehaničkog oštećenja,
 oštećenja od životinja,
 starenja izolacije,
 stalnog preopterećenja provodnika i
 delovanja vlage i agresivnih sredstava.
Sve iznete činjenice odnose se na kratki spoj koji je nastao usled raznih neispravnosti pre izbijanja
požara, međutim moraju se uzeti u obzir i kratki spojevi koji nastaju kao posledica oštećenja izolacije
od toplote požara. Imajući u vidu da je vizuelni izgled kratkog spoja na provodniku koji je izazvao
požar i kratkog spoja koji je nastao kao posledica požara isti, vrlo je teško utvrditi kako je nastao
kratki spoj.
U daljem tekstu razlikovaćemo dva kratka spoja i to:
 primarni kratki spoj je kratki spoj koji delovanjem električnog luka izaziva požar,
 sekundarni kratki spoj je kratki spoj koji je nastao kao posledica požara tj. zbog oštećenja
izolacije od toplote požara.

3.5.3 Veliki prelazni otpori

Prelazni otpori nastaju na svim spojnim mestima gde se provodnici pod naponom spajaju, bilo da se
nastavljaju ili spajaju sa različitim elementima (potrošačima, sklopkama, razvodne kutije, utičnice I
dr). Ako je na spojnom mestu slab kontakt dolazi do varničenja i zagrevanja spojnog mesta usled
čega može da dođe do paljenja gorivog materijala i požara.
Najkarakterističnija mesta koja dovode do pregrevanja su razne vrste utičnica u koje su uključeni
termički ili drugi potrošači. Na tim mestima dolazi do prelaznog otpora usled oslabljenih kontakata,
dotrajalosti kontakata i korozije kontakta.
Česti su primeri izbijanja požara usled velikih prelaznih otpora na produženim kablovima sa
utikačkom kutijom na kojoj se nalazi više utikačkih mesta koje se često u stanovima stavljaju iza
kreveta, ormara pa usled dotrajalosti kontakta dolazi do pregrijavanja i paljenja lako zapaljivog
materijala u neposrednoj blizini.
Takođe požari izbijaju u razvodnim ormarima kao posledica velikih prelaznih otpora na spojevima
koji vremenom olabave.
Osim labavih spojeva prelazni otpori mogu nastati kada su spojevi provodnika oksidirali, što je
dosta izraženo kod aluminijumskih provodnika.
Vibracija opreme dovodi do slabljenja kontakata a time i do pojave prelaznih otpora.

3.5.4 Varničenje
Varničenje može da izazove požar, a češće da inicira eksplozivnu smešu para zapaljivih tečnosti ili
zapaljivih gasova sa vazduhom. Prilikom varničenja dolazi do rasprskavanja čestica metala koje nose
veliku toplotnu energiju i ako padnu na gorivu podlogu mogu je zapaliti.
Varničenje može nastati iz više razloga:
 prekid ili uspostavljanje strujnog kola u različitim električnim uređajima,
 prekid strujnog kola usled mehaničkog oštećenja,
 varničenje kao prateća pojava zavarivanja ili rezanja,
 slabi i oksidirani kontakti,
 varničenje u električnim mašinama (kolektori, klizni prstenovi, četkice),
 oštećenja izolacije i dodirivanje provodnika položenih na malom rastojanju ili blizu
uzemljenih konstrukcija,
 dodirivanjem golih provodnika padom jedan na drugi ili usled vibracije, vetra itd.
Varničenje vazdušnih provodnika iznad nekog uskladištenog lako zapaljivog materijala ili iznad
objekta sa zapaljivim krovom česti su uzroci požara.

3.6 ATMOSFERSKO PRAŽNJENJE ELEKTRICITETA

Munja je električno pražnjenje između dva oblaka koji su suprotno naelektrisani, dok je udar
groma pražnjenje između naelektrisanog oblaka i zemlje koja je uvek negativno naelektrisana.
Jačina struje koja se javlja prilikom udara groma kreće se od 3 – 50KA. Najčešća vrednost jačine
struje groma je oko 30KA dok za područje Alpa, tzv. „gigantski gromovi“ imaju struju pražnjenja
oko 200KA. Naponi koji se javljaju prilikom udara groma kreću se od nekoliko MV pa do nekoliko
stotina MV, a snaga groma je veličine 10 8-109MW. Temperature koje se javljaju kreću se i do
5000 o C pa je iz ovih razloga udar groma čest uzrok požara.
Udari groma se javljaju u većini slučajeva prilikom vremenskih nepogoda što ne mora da uvеk bude,
ali se obavezno mora utvrditi kakvi su vremenski uslovi vladali prilikom izbijanja požara, jer se često
vremenske neprilike koriste za podmetanje požara.
Usled udara groma na mjestu požara ostaju vrlo karakteristični tragovi na osnovu kojih zaključujemo
da je udar groma uzrok požara.

3.7 STATIČKI I DINAMIČKI ELEKTRICITET

Stvaranje statičkog elektriciteta može nastati:
 trenjem čestice ili trenjem dvеju površina,
 dodirivanjem i rastavljanjem dvеju različitih supstanci,
 proticanjem lako zapaljivih tečnosti,
 strujanjem prašina,
 prenošenjem obrtnog kretanja putem remenica i remenika.
Štetni uticaj pojave elektrostatičkog naelektrisanja u opasnom, eksplozivno ugroženom prostoru,
može da u određenim uslovima bude uzročnik paljenja i izazivač eksplozije i požara. Sam postupak I
metodološki pristup dokazivanju ovog uzroka je veoma složen, jer podrazumijeva potpunu primenu
različitih metoda, zaključno sa metodom eliminacije.
Međutim, samo dokazivanje ili eliminacije ove pojave, kao uzročnika paljenja, usložava se I sasvim
neodgovornim odnosom prema ovoj problematici, počev od preventivnog istraživanja same pojave,
do primjene mjera zaštite, koje moraju da imaju podlogu u tehnološkom procesu koji se odvija, od
strane pravnih subjekata.
Ilustracije radi, navode se neka praktična iskustva.
a) Naelektrisani oblak CO2 sa količinom naelektrisanja od Q=6x10 C, prečnika 1m, dovodi do
paljenja eksplozivne atmosfere propana. Zapaljive tečnosti su posebno opasne, jer pored toga što
mogu da se upale elektrostatičkom varnicom, one same po sebi predstavljaju generator statičkog
elektriciteta.
Primjera radi, tabela pokazuje moguće naponske nivoe pri različitim manipulacijama.

37.1 Trenje, udar, pritisak

Trenje, pritisak i udar spadaju u mehaničke načine izazivanja požara kojom prilikom se mehanički
rad pretvara u toplotu.
Mehanički uzroci su kada se gasna smeša zapali prilikom sabijanja, kada se usled toplote prilikom
trenja zapali goriva materija ili usled udara dođe do iniciranja eksploziva ili se stvori varnica koja
ima dovoljnu energiju da zapali gorivu materiju.
Prilikom utvrđivanja uzroka požara, kada se pretpostavi da je mogući mehanički uzrok požara
obavezno treba proveriti:
 stanje površina koje se taru,
 ispravnost mazalica,
 ispravnost pogonskih vratila i osovina,
 neispravnost kočionih sistema,
 ispravnost ležajeva.
U mehaničke uzroke izazivanja požara spadaju i oštećenja i lomovi koji nastaju kao posledica
zamora materijala kojom prilikom može doći do porasta temperature u određenim postrojenjima i do
paljenja gorive materije.
U ove uzroke spadaju i mehaničke eksplozije sudova pod pritiskom sa zapaljivim tečnostima i
gasovima koje se pale usled varnice nastale prilikom kidanja materijala.
Vrlo česti požari usled trenja su požari na trakastim transporterima usled blokiranja jedne od rolnica
(valjak preko koje traka prolazi). Paljenje trake nastaje posle zaustavljanja trakastog transportera
usled prenošenja toplote sa blokirane rolnice na traku. Početni požar se može prenijeti na cijelu traku
koja može biti duga i do nekoliko stotina metara.

IZDAŠNOST IZVORA OPASNOSTI

 KOLIČINA OM/VREME
 VRSTA OM
 KOLIKO DUGO

VENTILACIJA KAO MERA ZA SPRECAVANJE STVARANJA EKSPLOZIVNIH

KONCENTRACIJA
 utvrditi tezinu para
 prirodna (otvori – cug zatvaranje otvora)
 prinudna (ventilatori – vrste i Ex izvedba)
 broj izmena predventiliranje
 nadpritisak
 podpritisak
 opšta i lokalna
 drvna industrija (haube, ventilatori, silosi, zaštitne rešetke)

Zakonska regulativa:

1. Закона о заштити од пожара ("Сл. гласник РС" бр.111/09 и измене и допуне бр.20/2015 )
 2. Закона о запаљивим и горивим течностима и запаљивим гасовима ("Сл. гласник РС"
бр.54/2015)
3. Закона о експлозивним материјама, запаљивим течностима и гасовима ("Сл. гласник
РС" бр.44/77)
4. Закон о транспорту опасног терета ("Сл. гласник РС" бр.88/2010)
5. Правилник о изградњи станица за снабдевањем горивом моторних возила и о
ускладиштавању и претакању горива ("Сл. лист СФРЈ " бр.27/71).
6. Правилник о изградњи постројења за течни нафтни гас и о ускладиштењу и претакању
течног нафтног гаса ("Сл. лист СФРЈ " бр.24/1971 и исправке у броју 26/1971).
7. Правилник о техничким нормативима за заштиту од статичког електрицитета ("Сл. лист
СФРЈ " бр.62/73)
8 . Правилник о југословенским стандарима за противексплозијеку заштиту ("Сл. лист
СФРЈ " бр.62/1991 и измене и допуне у "Сл. лист СФРЈ " бр.10/92)
9. Правилник о техничким нормативима за вентилацију и климатизацију ("Сл. лист СФРЈ "
бр.38/89)
10. Правилник о техничким нормативима за покретне затворене судове за компримоване,
течне и под притиском растворене гасове ("Сл. лист СФРЈ"бр.25/1980 и измене и допуне "Сл.
лист СРЈ" бр.56/1995)
11. Правилник опреме под притиском током века употребе ("Сл. гласник РС" бр. 87/2015).
12. Правилник о техничким нормативима за електричне инсталације ниског напона (" Сл.
лист СФРЈ " бр.53/88 и 54/88 и измене и допуне у "Сл. лист СФРЈ " бр.28/95)