Keti Hopkins

Ljubavna
LUTRIJA
Prevod:
Branislava Maoduš

Naziv originala:
Cathy Hopkins
LOVE LOTTERY
 Veliko hvala Brendi Gardner, Melisi Pejti
i fenomenalnom timu u Pikadiliju. I hvala, kao
i uvek, Stivu Laveringu na svoj pomoći i podršci,
naročito na tome što je išao sa mnom na sve
lokacije koje se spominju u knjizi i fotografisao ih.
 1.

Pozdrav svim mojim

kolegama čudacima

„Počeo je letnji raspust!“, pevala sam stojeći između sedišta u prednjem

delu autobusa i mahala rukama u vazduhu kao da sam na rok koncertu.
„Poooooočeo je letnji raspust!“, odjeknuo je odgovor polovine
putnika u autobusu, pa i mojih drugara, Lije, Ket, Skvidža i Meka, koji su
sedeli pozadi. Čak nam se i gospodin Maki, vozač autobusa, sa
zadovoljstvom pridružio. On je obično pravi namćor i odavno bi me već
zamolio da sednem i umuknem da je to želeo. Očigledno se i on radovao
predstojećem raspustu koliko i mi. U pevanju nam se nisu pridružili stariji
penzioneri koji su se vraćali iz kupovine iz Torpointa. Većina se krotko
smešila i kolutala očima kada bi im se pogledi sreli, što je značilo „Ooooo,
današnja omladina! Kakvi li su samo?! I slažeš li se da bi lepo bilo kada bi
ućutali?“
Skvidž i Mek raspustili su se nekoliko nedelja pre nas jer su išli u
jedanaesti razred pa su morali da polažu maturu, a Ket, Lija i ja upravo
smo završile deveti razred. Ali danas smo svi morali da dođemo u školu,
jer je direktorka, gospođa Piterson, zahtevala da svi budu prisutni
poslednjeg dana da uredimo školu, vratimo knjige u biblioteku i tako
dalje.
 „Šest nedelja ne moramo da idemo na časove“, rekla je Ket smešeći se
dok sam išla prolazom u stražnji deo i spustila se pored nje, kada sam
završila sa nastupom. „Ne moramo da radimo domaći. Ne moramo da
ustajemo rano ujutru. Jupiii-jaa-juhu. Život ne može biti bolji.“
„Čitavih šest nedelja možemo da se družimo na plaži Vitsend“, rekla
sam, „i merkamo talentovane turiste. Krajem jula održava se festival u
Mejkeru, koji će okupiti masu ljudi, a pre toga uživanje na suncu, u moru i
kupovini. Moram izgledati savršeno za festival, pa ću morati da pronađem
odgovarajuću odeću.“
Na festival dolaze umetnici iz čitave zemlje, a ove godine trebalo je da
i ja, kao umetnik, nastupim. Nisam mogla da dočekam. Za mene će to biti
vrhunac leta jer se, ma koliko se radovala raspustu, jedan deo mene
užasavao nadolazećih nedelja. Nameravala sam da provedem što je
moguće više vremena napolju, daleko od kuće i neprijatne atmosfere i
napetih odnosa koji su u poslednje vreme vladali između mojih roditelja.
Njihovo neprestano koškanje bacalo me je u bedak. Razmišljala sam da ne
bi trebalo da mi bude preterano teško da mnogo izlazim jer većina ljudi
ovde uglavnom leti to i radi - odlaze na vožnju brodom, plivanje, sunčanje,
surfovanje, pešačenje, piknike. Oblast u kojoj živimo se zove poluostrvo
Rejm; nalazi se u Kornvolu i od maja do septembra preplavljeno je
turistima. To je pravo osveženje za nas lokalce jer preostali deo godine
grad podseća na grad duhova. Lep je i slikovit, ali pust. Svi znaju svačija
posla i šire priče unaokolo jer nemaju šta drugo da rade. Leto znači da će
kroz grad proći sveža krv. Nova lica. I, nadajmo se, mnogo novih momaka.
„I neka slavlje počne večeras", rekao je Skvidž koji je sedeo sa moje
leve strane, pored Lije. „Pozdrav svim mojim kolegama čudacima! Ja,
samoproklamovani kralj Rejma, nalažem vam sledeće: idite kući.
Otarasite se ranaca, školskih tašni i slično. Od srca vam i najsrdačnije
preporučujem da ih ćušnete pod krevet gde će do septembra skupljati
prašinu. Sperite sa sebe svaki trag učionice i dođite u moje dvorište na
prvi roštilj ovog raspusta, za kojim će uslediti gledanje di-vi-dija. Imam
film Veštica iz Blera..“
„Sjajno“, prekinuo ga je Mek. „Gledao sam ga, ali mi ne smeta da ga
gledam ponovo. Dobar je to film, strašan, o gomili klinaca koji jedne noći
odu u šumu, a zatim, uuuuuuuu... jedan po jedan počnu da nestaju...“
„O, ne“, zaječala je Lija, „mrzim horor filmove.“
 „I ja“, rekla je Ket. „Beka, ti bi mogla pred nama da izvedeš pesmu
koju si pripremila za festival. Znaš li šta ćeš pevati?“
„Nisam sigurna. Uvežbavala sam nekoliko različitih pesama, ali
mislim da ću pevati neku od svojih“, odgovorila sam.
Svi su na nekoliko trenutaka ućutali. Znam da svi moji drugari misle
da imam lep glas, ali ne cene me previše kao tekstopisca, znam da je tako.
Možda sam u prošlosti i napisala pokoji ćorak, ali pokazaću ja njima.
Jednog dana ću napisati nešto da će se raspametiti.
„Aha...uh... to bi bilo sjajno“, rekla je Ket. „Ali možda bi trebalo da
ipak uzmeš i druge opcije u razmatranje u ovoj fazi, šta misliš? Ali voleli
bismo da čujemo šta si do sada napisala.“
„Možemo li zatim da gledamo Vešticu iz Blera?“ upitao je Mek.
„O neeeeee“, rekla je Lija. „Hajde da samo slušamo Beku kako peva.
To je mnogo lepše.“
„Ne brini“, rekao je Skvidž. „Držaću te za ruku. Biće sjajno. Malo
klope, pokoja pesma naše lokalne pevačke zvezde, a zatim film. Domaćin
- a to sam ja - će služiti kobasice i pasulj i uh... kobasice i pasulj. I možda
hamburger, ako budete imali sreće. A možda će roštilj pripremati moj tata,
jer sam ja još pomalo van kondicije, ali biću tamo i služiću klopu, ne
možete više od toga tražiti.“
Skvidž je početkom juna doživeo nezgodu u kojoj je oboren sa bicikla i
povredio je ruku i slomio nogu. Oporavlja se, ali još je na štakama dok mu
ne skinu gips.
„Ja ću doneti sokove i čips“, rekla je Ket. „Tata je rekao da mogu da
uzmem iz radnje.“
Ketin tata drži lokalnu prodavnicu mešovite robe i prodaje skoro pa
sve. Počeo je kao bakalin, ali se zatim pošta zatvorila pa je počeo da
prodaje poštanske markice. A zatim se zatvorila i cvećara pa je u radnju
ubacio pokoju biljku, pakovanje semena i cvet. A zatim se zatvorila
prodavnica zdrave hrane pa je počeo da prodaje organsko i zdravo povrće i
voće. Ako nešto nema, dovoljno je samo to zatražiti, i nekoliko dana
kasnije to će se pojaviti u radnji. Zadirkujemo ga govoreći mu kako polako
počinje da preuzima svet - gradi carstvo.
„A ja ću doneti kraljevski desert“, rekla je Lija. „Mina ga baš u ovom
trenutku priprema: tortu s kafom i bananama. Mljac.“
Mina je domaćica kod Aksfordovih. Lijin tata je Zak Aksford, bogata i
slavna rok zvezda - ili je bar to bio osamdesetih, ali i dalje ima mnoštvo
obožavalaca. Njihova kuća je sjajna. Zapravo, to i nije kuća - zove se
Barton hol i toliko je velika da više liči na hotel. Njihova porodica
pobudila je silno uzbuđenje pre nekoliko godina i mislim da je mnoštvo
lokalaca brinulo da će njihovom spokojnom životu doći kraj i da će
Aksfordovi biti strašno iritantni, i da će svake nedelje priređivati divlje
žurke sa golim devojkama u bazenu i drogom, i da će se uopšteno „nositi
kao manijaci“, što bi rekla gospođa Edvards iz kioska za prodaju ribe i
krompirića. Uopšte nisu takvi. Zapravo su veoma normalni, ako se izuzme
poneka sjajna žurka.
„A ja ću dovući svoju božanstvenu personu“, rekao je Mek. „I mama je
obećala da će nam napraviti čokoladnu tortu. Moju omiljenu.“
Mek je nedavno došao u grad. Ovde je tek nešto više od godinu dana,
doselio se sa mamom i sestrom Džejd, kada su mu se roditelji razveli.
Žive sa njegovom bakom u kući, koju izdaju kao pansion koji sada vodi
njegova mama. Ona ima fenomenalan ukus. Sasvim u stilu časopisa El
dekorejšn. Kada su živeli u Londonu, vodila je uspešnu ketering
kompaniju koja je radila za bogate i slavne i još ponekad malo kuva,
premda, ako se izuzmu Aksfordovi, ljudi ovde nisu od onih što će
organizovati otmene, privatne prijeme. Njegova mama pravila je
najsočnije torte na svetu. Volela bih da moja mama ume dobro da kuva. Ne
mogu da se setim kada je poslednji put napravila tortu. Mislim da je to
bilo za moj deveti rođendan. Otada kupuje torte u supermarketu, što je,
pretpostavljam, u redu. Ali mi ponekad nedostaju trenuci kada smo
zajedno pravile koru za tortu, pa mi je dozvoljavala da oližem činiju i
ubacim čokoladne bombonice u šlag.
„Ja ću doneti... ono što uspem da pronađem u frižideru“, rekla sam.
A to neće biti mnogo, pomislila sam dok sam zamišljala sadržaj naše
kuhinje. Mama zarađuje za hleb u našoj porodici, tako da su kupovina i
kućni poslovi u poslednje vreme pali na tatu. A on ne pokazuje baš mnogo
talenta ni za jednu od te dve stvari. Nije da ne radi - radi on. Samo nema
pravi posao i ne zarađuje mnogo. Piše roman, pa se nadam da će se on
prodavati i da ćemo jednog dana biti bogati, ali do tada „oskudacija je“,
kako bi to tata rekao imitirajući seljake. Zarađuje nešto malo od prodaje
organskog povrća koje gaji u bašti, ali najveći deo novca mama zarađuje
tako što predaje engleski kao strani jezik u Plimutu. Tatina verzija
kupovine i pripreme obroka podrazumeva dostavu sa kuvanim povrćem iz
bašte. Dostava je jedna od stvari koja ljuti mamu jer kaže da je to skupo. A
tata joj kaže da barem povrće ne košta ništa. Stalno ostajemo bez nečega,
kao na primer bez toalet-papira i sijalica - što je još jedna stvar koja ljuti
mamu, a opet, nju ovih dana kao da sve ljuti. Jedna od mojih odluka za
ovaj raspust jeste da pregledam sve ormariće u kuhinji i napravim
spiskove i pomognem tati da se organizuje. Mislim da je mama mogla i
malo više da mu pomogne u tom pogledu, ali ona kao da smatra da će, ako
on doživi neuspeh, ona zaraditi dodatne poene. Misle da ne znam da se ne
slažu, ali nisam glupa. Ni gluva. Više ih ne čujem kako se smeju. I retko
sada sede na kauču zagrljeni kao kada smo se tek doselili ovamo. Potajno
brinem da bi se mogli razvesti. Koliko znam, niko još ništa nije rekao, ali
gledala sam sapunice na televiziji. Prepoznajem znake.
Pogledala sam u Liju koja se sa Skvidžom nečemu smejala. Ponekad
ne mogu da ne osetim ljubomoru, iako mi je ona jedna od najboljih
drugarica. Ona ima sve. Najlepša je devojka koju sam ikada videla: visoka
i vitka, sa dugačkom svetloplavom, gotovo belom, kosom i
srebrnastoplavim očima. Ket mene i Liju zove Bela ruža i Crvena ruža, jer
sam i ja visoka i imam dugu kosu, ali je moja crvena. Ticijan-crvena, kaže
Mek. Ja kažem crvenkasto-plava. Mek tvrdi da je na meni najlepša moja
kosa, da je kao svila. Nasledila sam je od mame. Mislim da je to jedino što
nam je zajedničko, ako se izuzme činjenica da obe živimo sa tatom. Više
sam likom na tatu jer smo oboje visoki i imamo plavo-zelene oči i velika
usta. Lijina čitava porodica je lepa. Njena mama bila je model. Njena
starija sestra, Star, sada je model u Londonu. Njen brat, Oli, koji je
nasledio Zakovu tamnu kosu, takođe je veoma zgodan. A i njeni roditelji
se tako lepo slažu. Silno bih želela da se moji i dalje slažu. Mnogo me to
brine i ponekad, u poslednje vreme, ne ide mi se kući zbog svađa, ili, još
gore, one užasne tišine koja je mnogo glasnija od bilo koje ljutite reči.
Ponekad poželim da nisam jedinica da bih mogla o tome da razgovaram sa
bratom ili sestrom. Takođe bih volela da imamo domaćicu, kao
Aksfordovi. Bilo bi genijalno da me, kada se vratim kući uveče, čeka
kuvana večera, a možda bi to sprečilo i neke od glupih svađa... Da, to je to.
Potrebna nam je domaćica da se brine o nama. Reći ću to tati čim dođem
kući.
„Šta ko radi sutra?“, upitala sam.
Mek je složio grimasu. „Mama me je upregla da čistim sobe koje
izdaje. Dolazi neka grupa iz Londona.“
 Ket se ozarila. „Stvarno? Genijalno. Nisam znala da dolaze tako brzo.
Ti Džej i njena porodica neće doći pre ponedeljka. Ne mogu da dočekam
jer ćemo se i sa njima družiti.“
„O, da. Oni“, rekla sam. Ket nedeljama ne prestaje da priča o ovom
novom društvu. Ne znam zašto je njima toliko oduševljena, s obzirom na
to da je upoznala samo jednu osobu iz njihovog društva - devojku po
imenu Ti Džej. Došla je na polugodištu ovamo iz Londona sa mamom i
tatom, a Ket ju je upoznala na plaži, gde su malo popričale. Ispostavilo se
da su se obe, i ne znajući da ona druga postoji, viđale sa Lijinim bratom
Olijem. To se sirotom Oliju obilo o glavu, jer su se njih dve sprijateljile, a
on je dobio korpu. Ipak, zaslužio je, a kladim se da se nije mnogo potresao
jer verovatno, imajući u vidu da je pravi slatkiš, stotine devojaka stoje u
redu da bi bile sa njim.
Nakon toga je Ti Džejin tata kupio vikendicu Rouz Harbor blizu
Kremila da bi mogli da dolaze ovamo na odmor pa se čini da će često
dolaziti. Ket i Ti Džej razmenjuju imejlove i često se čuju telefonom.
Nisam sigurna šta mislim o tome, pošto mi je Ket drugarica i ne želim da
mi je neko ukrade. Imam ja i Liju, ali je ona ovih dana stalno sa
Skvidžom. Čini mi se da se ona previše divi toj Ti Džej i kao da ne može
da dočeka da upozna njene drugarice, Lusi, Izi i Nestu. One su godinu dana
starije od nas i čini mi se da su baš otmene. Pošto su iz Londona,
verovatno su u fazonu, ali i dalje mislim da se Ket ponaša kao zatreskana
klinka. Ti Džej ima dugu, tamnu kosu, pa je Ket počela da pušta svoju
inače kratku tamnu kosu da bi mogla da liči na Ti Džej. Lično smatram da
bi svako trebalo da pronađe svoj stil.
„Stižu ujutro“, rekao je Mek. Porodica Lavering. Gospodin i gospođa i
dva dečaka i devojčica - Lusi. Jedan od dečaka stiže sa njima sutra, a drugi
će doći kasnije.
„A Lusi je već zauzeta“, rekla je Ket. „Znam tačno šta ti je na umu,
Mek.“
„O, znaš, zar ne? Šta mi je to na umu, gospođice Sveznalice?“
„Pomislio si: nova devojka. Juhu.“
Mek se nasmejao. „Provalila si me. Otkud to znaš?“
„Providan si.“
„Ne to. Otkud znaš da je zauzeta?“ upitao je Mek.
„O, Ti Džej mi je rekla. Lusi je u vezi sa Nestinim starijim bratom. I
ozbiljno je. Rekla sam ti, Mek. Izi je slobodna.“
 Mek je slegao ramenima. „Zaboravio sam. Znao sam da je neka od
njih. Kako god. Važno je da je makar jedna od njih slobodna da Mekster
može na njoj da isproba svoj šarm.“
Ket i ja smo zakolutale očima. Nije da Mek nije zgodan - jeste. I
Skvidž je. Devojke ih gledaju gde god da se pojave. Skvidž je visok i
tamnokos i ima lepo, otvoreno lice, a Mek je nešto niži, ima zlatnoplavu
kosu i nežnije crte lica, ali nije Kazanova za kakvog voli da se izdaje.
Suviše je on dobar za to, a ja to najbolje znam jer sam jedno kratko vreme
bila njegova devojka. Raskinuli smo nakon Uskrsa ove godine jer smo
oboje došli da zaključka da ne želimo suviše da se vezujemo u ovom
trenutku. Otada Mek smatra sebe zavodnikom, ali ne bi on mogao da bude
drugi Oli Aksford čak ni kada bi se potrudio.
Kada je autobus skrenuo, ugledala sam svoju stanicu.
„Vidimo se kasnije“, rekla sam dok sam ustajala da izađem.

***

Kada sam otvorila ulazna vrata, do mene je kroz kuću dopro divan miris
vrućeg peciva.
„Stigla sam“, viknula sam.
„U kuhinji sam, vojvotkinjo“, doviknuo je tata. Kada sam bila mala,
tata me je zvao princeza, ali je početkom ove godine, kada sam ušla u
nacionalno takmičenje pevača koje se zove Pop princeza, odlučio da mi
promeni nadimak. Kako sam osvojila treće mesto, šali se da sam
vojvotkinja, pošto nisam uspela da osvojim titulu princeze.
Probila sam se do kuhinje gde me je dočekao neočekivani prizor: tata u
plavo-beloj kecelji na pruge u blistavo čistoj kuhinji.
„Šta se dešava?“, upitala sam dok sam posmatrala blistave površine i
tatu. Čak mu je i kosa, koju ovih dana nosi puštenu (u pokušaju da izgleda
kao rok zvezda, kao Zak Aksford) i koju često zaboravi da počešlja, bila
uredna i sklonjena sa lica.
Tata se nasmešio. „Malo sam radio po kući. Želeo sam da iznenadim
tvoju majku. I tebe.“
„Bogami“, rekla sam osvrćući se. Na stolu je stajala čak i vaza sa
cvećem. Ružičaste ruže. I postavio je sto za večeru.
„Hej, znaš da večeras izlazim, zar ne?“
 Tata je pokazao rernu. „Roštilj kod Skvidža povodom kraja školske
godine. Da, setio sam se i zato sam, tada“, teatralno je otvorio rernu,
„ispekao pogačice koje ćeš da poneseš.“
„Ali tata... nikada nisam... Ti ne umeš da kuvaš.“
Tata je spustio tepsiju na šporet. Pogačice su izgledale savršeno.
„Nema kod mene ’ne umem’. Nabavio sam recept, kupio sastojke. I bingo.
Mislim da će biti dobre.“
Prišla sam mu i zagrlila ga. Zaista volim mog tatu. I vidim da se silno
trudi da popravi stvari, i pored toga što mama to ne može.
„Sigurna sam da će biti savršene“, rekla sam. „Šta si pripremio mami
za večeru?“
„Sve ono što voli. Fetučine. Rukolu izbašte...“ Iznenada me je uhvatila
panika. „O bože! Da joj nije rođendan? Ili vam je godišnjica?“
„Ha. Nisu nam potrebni rođendani i godišnjice da bismo imali povoda
za slavlje u ovoj kući. Jok. Ne...“ Seo je. „Zapravo, imam vesti. Dobre
vesti. Stvari će se ovde promeniti. I to nabolje, veruj šta ti kažem.“
„Hajde, reci mi.“
Tata se nasmešio kao drski klinac koji ima tajnu. „Ne mogu.“
„Zašto?“
„Želim da sačekam da tvoja mama dođe kući. Želim obema da vam
kažem zajedno.“
Izgledao je tako srećno. Odavno ga nisam videla tako srećnog.
„Našao si posao“, rekla sam.
„Neeee. Nije to.“
Trebalo je da znam da nije to u pitanju. Odavno je prestao da traži
pravi posao nakon što je konačno pronašao književnog agenta. Mesecima
su ga odbijali pre nego što je jedan pristao da radi za njega. Prvi stepenik,
rekao je tada. Nisam razumela značaj toga, ali mi je on objasnio da mnogi
izdavači ponude i ne razmatraju ako ih ne iznese agent. Bio je oduševljen
vestima, ali je prošla skoro čitava godina a da njegova agentica nije uspela
da proda njegovu knjigu, premda ju je mnogo puta slala mnogim
izdavačima. Sve više je bilo onih koji su ga odbili. Tada su svađe između
njega mame i postale sve gore i češće. Uglavnom su se svađali oko novca.
Želela je da on pronađe neki honorarni posao. On je želeo da sledi svoj
san, ili bar da mu pruži priliku. Počeo je da radi na novoj ideji i bio je
zaista uzbuđen zbog toga i poslao je sažetak i prva tri poglavlja agentu pre
samo tri nedelje.
 „U pitanju je tvoja nova knjiga“, rekla sam. „To je, zar ne? Agent je
uspeo da proda tvoju knjigu.“
Tata više nije mogao da se obuzdava pa mu se licem raširio osmeh.
„Dobro. Pogodila si. O, ma dođavola, reći ću ti. Tvoja majka će se vratiti
tek za nekoliko sati. Da, agentkinja me je jutros zvala. Zapravo me je
nazvala još prošle nedelje, ali nisam želeo ništa da kažem dok ne bude
sigurno, jer ove stvari umeju da se uruše u poslednjem trenutku. Ali vesti
su dobre. Ne samo jedan, već dva izdavača žele moju knjigu. Nadmetali su
se za nju.“
„Nadmetali se? Šta to znači?“
„To znači, mala moja vojvotkinjo, da se nadmeću ko će ponuditi veću
svotu. To znači da je avans koji će mi isplatiti sve veći i veći.“
„I…“
Tata je počeo da pleše po kuhinji. „Bogati smo“, pevao je, „Bogati
smo.“
 2.

Istina, izazov, poljubac ili obećanje

Sledećeg jutra naglo sam se trgla iz sna. Ispred šatora se čula neka buka.
Glasovi. Neko je napolju...
Zavukla sam se dublje u vreću za spavanje osećajući kako mi srce
divlje udara i počela da osluškujem. Zatim sam shvatila. Kako sam glupa!
Nisam u vreći za spavanje. Nisam u šatoru. Kod kuće sam. U svom
krevetu. Savršeno bezbedna. Uh, kakvo olakšanje, pomislila sam dok sam
sklanjala pokrivač. Sanjala sam da sam izgubljena u šumi kao u Veštici iz
Blera. Kakav je to užasan film bio. Baš strašan. Za razliku od onih horor
filmova sa toliko preteranim specijalnim efektima da su prosto smešni,
ovaj je delovao realno i prepuštao je mnogo toga mašti. A moja je odmah
ubacila u brzinu i baš sam se uplašila. A i Lija se uplašila. Videla sam da
je i ona van sebe i bilo mi je drago kada su se svetla upalila na kraju filma.
Ali i dalje sam čula glasove. Povišene glasove iz kuhinje. Ustala sam
iz kreveta, odšunjala se do stepeništa, a zatim se spustila niz nekoliko
prvih stepenika i počela da osluškujem.
„Zaista mislim da to nije dobra zamisao“, čula sam mamu kako govori.
„Ma hajde, ljubavi“, rekao je tata. „Ovakve stvari ne dešavaju se
svakog dana. Trebalo bi da slavimo dobre trenutke. Ne traju uvek dugo.
Sam bog zna da će tek sada uslediti mučan posao kada budem morao da
sednem i završim knjigu.“
Zadržala sam se još malo u slučaju da ponovo počnu da se svađaju.
 „Znam“, rekla je mama, „i smatram da su to sjajne vesti. Rekla sam ti
to i sinoć. Ali zašto ne možemo da napravimo malu proslavu? Nešto što ne
košta previše.“
Strčala sam niz stepenice i pridružila im se u kuhinji. „Proslava?
Kakva proslava?“
Tata je, ponovo u svom neurednom izdanju sa uobičajeno
razbarušenom kosom, sedeo za stolom u svom toplom kućnom ogrtaču.
Mama je, u odeći za posao - tamnoplavom odelu, beloj košulji i kose
uredno vezane šnalom - stajala za sudoperom.
„Dobro jutro, ljubavi“, rekao je tata i pokazao čajnik. „Čaj?“
Odmahnula sam glavom i prišla frižideru. „Uzeću sok, hvala. Šta se
dešava?“
„Mislim da bi trebalo da proslavimo prvi ugovor sa izdavačkom
kućom koji sam sklopio“, rekao je tata. „I mislim da bi trebalo to da
učinimo na nekom fantastičnom mestu.“
„Sjajna ideja“, rekla sam i sela za sto. „Gde?“
Mama je nastavila da pere sudove. Okrenula se i uzdahnula. „Ne vidim
zašto ne bismo prosto otišli u neki lep restoran u Plimutu ili na vidikovac
gore u zalivu Vitsend.“
„Šta imaš na umu, tata?“
Tata je sanjivo pogledao kroz prozor. „Negde dalje“, rekao je. „Pošto
dugo nigde nismo bili porodično, mislio sam da bismo možda mogli da
odemo malo u neki velegrad. Pariz, London, Barselona, Prag, Istanbul...
Šta misliš?“
„O, da, pristajem na sve gore navedeno“, rekla sam. Obično su
Aksfordovi išli na fenomenalne destinacije, i premda su poveli mene i Ket
kada su proslavljali rođendan Lijine mame u Maroku, bilo bi sjajno, za
promenu, otići negde sa mamom i tatom.
Mama se leđima naslonila na kuhinjski pult i prekrstila ruke. „Znaš, ne
zarađuješ ti koliko i Dž. K. Rouling.“
„Ali uspeo je da postigne lep dogovor, zar ne, tata? Jesi li joj rekao da
su se nadmetali za knjigu?“
Tata je klimnuo.
„A jesi li Beki rekao da je avans jedva toliki da potraje godinu dana?“,
rekla je mama. „A imamo i dugove koje moramo da otplatimo, kreditne
kartice, minuse, da ne spominjem hipoteku. Samo sam praktična. I ne
zaboravi da će tvoj agent uzeti svojih deset procenata, i da nećemo dobiti
sav novac odjednom. Vidiš, Beka, avans koji izdavač uplaćuje deli se na tri
rate. Prva rata dobija se nakon potpisivanja ugovora. Druga kada se preda
kompletan rukopis. A treća nakon izdavanja knjige.“
„Aha. A onda će knjiga dospeti u knjižare i bićemo bogati. Jupi“, rekla
sam.
„Ne mora da znači“, rekla je mama. „Ko zna hoće li se knjiga
prodavati. Nećemo to znati dok ne izađe. I ko zna hoće li konačni rukopis
biti prihvaćen! Ne možemo da spiskamo novac koji još nije ni legao na
račun.“
Po načinu na koji je tata držao ramena videla sam da mu je sasvim
pokvarila raspoloženje. U poslednje vreme to stalno radi. To nije pošteno.
Podržavala sam tatu u ovom slučaju. Proslavi uspeh. Pokreni se.
„Mislim da bi trebalo da idemo“, rekla sam. „Iskoristi dan i tako to.“
Tata se slabašno nasmešio. „Pa, to zapravo zavisi od tvoje majke.“
Mama je zaječala i tresnula šoljom koju je prala o deo sudopere koji je
služio za ceđenje sudova. „O, zaboga. Zašto uvek ja moram biti glas
razuma? Odgovorna odrasla osoba? Zašto uvek ja moram da gledam na
svaki dinar? Pa, znate šta? Neću to da radim ovog puta. Izvoli. Potroši
novac. Rezerviši putovanje. Samo nemoj meni prebacivati kasnije kada se
pokaješ što ga nisi ostavio sa strane.“
Odoh ja odavde, pomislila sam. Nisam volela da gledam tatu tako
nesrećnog, naročito pošto je konačno imao dobre vesti i želeo je da ih
podeli.
„Baš umeš da upropastiš čoveku raspoloženje“, rekla sam mami. „U
ovoj kući više nema zabave.“
Ustala sam i pošla prema stražnjim vratima. Nisam želela da budem
tu. Doručkovaću negde drugde. Negde gde nema napete atmosfere i gde se
ljudi ne svađaju.
I nisam želela da idem na put ako će se mama ovako ponašati. Zašto ne
može da se potrudi i bude kakva je bila pre, zabavna i spremna na sve?

„Da sam izmišljeni lik, ko bih bio“, upitao je Skvidž ležeći na leđima na
Kosend plaži.
Ćutali smo dok smo razmišljali o tome. A tu smo bili Mek, Lija, Ket,
Skvidž i ja. Ležali smo na suncu jedni pored drugih na peškirima za plažu
kojima nas je snabdela Skvidžova mama. Bili smo tu veći deo dana, nismo
radili ništa posebno, malo smo se brčkali, razgovarali, čitali knjige i
časopise i smejali se. Uživala sam što sam na plaži sa prijateljima i skoro
da sam ponovo bila srećna dok sam udisala miris morske trave, slani
vazduh i losion za zaštitu od sunca.
„Digori iz one knjige Tajni vrt“, rekla sam.
„Savršeno“, rekla je Ket.
„Nema šanse“, rekao je Skvidž i seo, obrisao sunčane naočare i stavio
ih. „To je tako staromodna knjiga. Ne. Pogledajte me. Ja sam mnogo više u
trendu. Rekao bih Kijanu Rivs u Matriksu.“
„Samo ti maštaj, dušo“, rekla sam. „Odabrala sam Digorija zbog
njegove ličnosti, a ne njegovog izgleda. Premda kao i ti ima otvoreno lice,
on je dete prirode i voli da je napolju. A i Matriks je sada gotovo jednako
star kao i Tajni vrt.“
„Koješta“, rekao je Mek. „Moraš progovoriti, pa makar i na dupe.“
Ket je prasnula u smeh. „E to bih volela da vidim. Možeš li da
zamisliš? Sjajno bi bilo izvoditi to kao trik na žurkama.“
„Matriks će uvek biti kul“, rekao je Skvidž i ponovo legao. Činilo se
da se naljutio što sam ga uporedila sa likom iz nekog starog romana, ali
njegova je ideja bila da igramo ovu glupu igru Da sam izmišljeni lik.
„A šta je sa mnom?“, upitao je Mek. „Bond? 007?“
Ket, Lija i ja zagrcnule smo se od smeha zbog čega nas je Mek
pogledao povređeno.
„Ma daj“, rekla je Ket. „Svi Bondovi su bili visoki. A ti, moj mili
krzneni prijatelju, ti si, uh...“
„Imaš hendikep u pogledu visine“, rekla sam smejući se, „što je
politički korektan način da se kaže da si nizak.“
„Nema šanse da sam nizak“, pobunio se Mek. „Visok sam sto šezdeset
sedam. Srednje visine.“
„I veoma si simpatičan“, rekla je Lija.
Skvidž ju je razigrano gurnuo u nadlakticu.
„Hej! I ti si“, rekla je i zakolutala očima. „Iskreno! Momci.“
Mek se pokunjio. „Izgled ne govori sve o čoveku“, rekao je nadureno.
„U meni čuči Džejms Bond.“
„A u meni čuči Kijanu Rivs“, rekao je Skvidž koji je odmah požurio da
podrži druga, kao i obično.
„Dobro, nisam Džejms Bond“, rekao je Mek. „Ko sam?“
„Tintin“, rekla je Ket.
 Mek se zagrcnuo. „On ima crvenu kosu. Ne shvataš ovu igru ozbiljno.“
„Shvatam“, rekla je Ket.
„Dobro, onda si ti Beti Bup.“
„Nisam.“
„Jesi“, rekao je Mek. „Slatka, sa tamnom kosom. Baš si Beti Bup.“
„Beti Bup? Ali ona je crtani lik“, rekla je Ket. „Ja sam živo ljudsko
biće.“
„O, prestanite da se svađate“, povikala sam gledajući u nebo. „Zašto se
ovih dana svi svađaju!“
Mek je spustio ruku na moju nadlakticu. „Ne svađamo se. Zadirkujemo
jedni druge. To je velika razlika.“
„Dobro. Ko sam onda ja?“, pitala sam.
Mek me je pažljivo odmerio. „Lako. Gospa od Šalota. Oduvek sam
mislio da izgledaš kao jedna od onih devojaka sa prerafaelitskih slika, sa
tom dugačkom, crvenom, svilenom kosom i bledom kožom. Ali sa slika
Edvarda Bern-Džonsa, ne sa Rosetijevih - njegove dame bile su mračnije,
sa velikim, punim ustima. Tvoje crte lica su delikatnije.“
„Delikatnije? Zvuči mi smrtno dosadno“, rekla sam. „Zar nisu sve
prerafaelitske žene bile tragične junakinje?“
„Pretpostavljam da jesu“, rekao je Skvidž. „Da. Sve su oplakivale
svoje momke vitezove koji su otišli u krstaške ratove, ili su činili neka
druga hrabra dela.“
Ket je sela i čežnjivo pogledala u more. „Šteta što više nema vitezova
na belim konjima“, rekla je. „Mislim da bi mi se to dopalo. Baš bi bilo
romantično kada bi me vitez spasao i odveo u neki zamak. Sada imamo
samo seljačine na biciklima koji se razmeću tako što voze bicikl bez ruku,
a zatim obično padnu. Tako da je, rekla bih, naš život sada mnogo
tragičniji nego život junakinja u ono vreme. Nema ničeg tragičnijeg od
nedostatka lokalnog talenta.“
„Slažem se. Ja sam savremena tragična junakinja“, rekla sam i sela i
nabacila plemenit, ali tragičan izraz lica. „Mislim da bih čak mogla da
napišem i pesmu na tu temu.“ Pokušala sam da pronađem odgovarajuće
reči za pesmu o junakinjama, ali sve što mi je padalo na pamet bilo je: ledi
Beka, čeka doveka, svoga čoveka, o ledi Beka. Bože. Gluposti, pomislila
sam.
„Pff“, dunuo je Mek. „Šta je tragično u tvom životu?“
„Sve“, rekla sam. „Ne znaš ti.“
 „Gluposti“, rekao je. „Kako čujem, sjajno si se provela sa jednim od
Olijevih drugara u Maroku.“
Zabacila sam kosu. „Sa Henrijem. To je bila kratka romansa na
odmoru. Ali on živi u Londonu. Ponekad mi pošalje imejl, ali ne želim
vezu na daljinu.“
Ket je izgledala zbunjeno. „O, stvarno“, rekla je. „Tvoja pesma.“
Mislila je na pesmu koju sam im otpevala prošle noći nakon večere
kod Skvidža. Napisala sam pesmu o Henriju i zvala se Ljubav na daljinu
preduga je za mene. Nije im se dopala. Jasno mi je to bilo na osnovu
izraza na njihovim licima. „Ljubav na daljinu, ljubav na daljinu, udaljena
ljubav, baš je trula“, pevala sam. Pokušali su da mi pruže podršku, ali
poznajem ih dovoljno dobro da znam kada glume, a i nije mi to bila jedna
od boljih pesama - čak sam i ja to znala. Kada sam kasnije otpevala drugu
pesmu, soul numeru iz šezdesetih, iskreno su bili impresionirani i tapšali
su kao ludi.
„Zašto ne bi ostala u kontaktu sa Henrijem? Tako ste se lepo slagali“,
rekla je Lija. „Ket je u kontaktu sa Džejmijem, zar ne, Ket?“
Ket je klimnula, a ja sam ponovo zabacila kosu. „I?“, rekla sam. „Neće
potrajati. Ljubav nikada ne traje. Kako bilo, završila sam sa momcima. I
završila sam sa vezama."
„Otkad to?“, upitala je Ket.
„Od sada. Upravo sam to odlučila.“ Otkako su moji roditelji počeli da
se svađaju, pomislila sam - ali nisam to nameravala da kažem svojim
drugarima. Nisam želela da se pročuje da se ne slažu. I dalje sam se nadala
da će uspeti da prebrode krizu i da ćemo ponovo biti srećna porodica
kakva smo nekada bili.
„Aha“, rekao je Mek.
„Ne, zaista. Ne poznaješ me. Zaista sam, zaista, završila sa momcima.
Veze su trule.“
„Ne, nisu“, rekla je Lija. „Ponekad mogu biti sjajne.“
„Pa, ti i Skvidž ste izuzetak“, rekla sam. „I još ste u fazi koju u
časopisima nazivaju ’medeni mesec’. Samo čekaj. Neće potrajati. Nikada
ne potraje.“
„Beka“, pobunila se Ket. „Zašto si odjednom tako cinična? Obično si
ti najromantičnija od svih nas.“
„Samo sam praktična“, rekla sam, a zatim shvatila da sam zvučala kao
moja mama i naljutila se. „O, ćuti.“
 “Ti ćuti, depresivka“, rekao je Skvidž. „Nećemo ovo trpeti, zar ne
društvo? Istina, izazov, poljubac ili obećanje. Samo što nemaš prava da
biraš. Poljubac. Ja, kralj Rame, i moji kraljevski podanici, svi ti nalažemo
da bi smesta trebalo ponovo da uzjašeš...“
„Kog prokletog konja da uzjašem? Konji, vitezovi - vi sve neke
gluposti pričate. A i ti voziš bicikl, ne jašeš konja - ili si ga bar vozio dok
nisi slomio nogu.“
„Govorim metaforički. Konja života. Ljubavi. Veza“, rekao je Skvidž.
„Iiih“, rekli smo svi uglas.
„On i njegovi teatralni govori“, rekla je Ket. „Ali slažem se. Poljubac.
Moraš... moraš...“
„Poljubiti prvog momka koji dođe na plažu“, dovršio je Skvidž umesto
nje.
„Nema šanse“, rekla sam. „Biće to neki lokalni štreber sa pegama i
krivim nogama.“
„Prekasno ti je sad da se buniš“, rekao je Mek. „Hajdemo, društvo.
Hajde da čekamo na klupama kod kafea da vidimo ko će naići.“
Mek, Ket i Lija ustali su i pomogli Skvidžu da ustane i osloni se na
štake. Zatim su pokupili stvari i stali iznad mene. Skvidž je čak mahnuo
štakom prema meni.
“Neću“, rekla sam. „I ne možete me naterati.“
„Plašljivice, plašljivice“, rekao je Mek. „Plašiš se, zar ne? Nije to
cinizam. To je strah.“
„Nemoj da si jadan. Naravno da se ne plašim.“
„Onda uradi to“, rekla je Ket.
Ustala sam i pošla za njima do klupe pored uličice koja je vodila od
trga Kosend do plaže. Nanela sam sjaj za usne. I očešljala kosu četkom.
„Pokazaću vam ja ko se plaši, a ko se ne plaši“, rekla sam. „Čekam.“
„Pripremite se za pućenje“, rekao je Mek neodređeno dok smo sedali
na klupu i spremali se da čekamo.
Najpre je naišla tročlana porodica. Tata, mama i beba u kolicima.
Ustala sam da priđem muškarcu.
Skvidž me je povukao. „Neeee. Uh... postoje pravila. Ne možeš ljubiti
oženjene muškarce, ni muškarce preko trideset godina, i nikoga ispod...
uh, trinaest.“
„U redu“, rekla sam i ponovo sela.
 Zatim su naišli gospodin i gospođa Makiver. On je imao barem
sedamdeset godina, tako da nije dolazio u obzir.
Nakon njih naišla je gomila devojaka koje su izgledale kao da im je
dvanaest godina. Pogledale su koketno Meka i Skvidža. Lija je odmah
uhvatila Skvidža pod ruku, a Mek im je uputio svoj najbolji frajerski
pogled, što znači da je izgledao kao da će svakog trenutka zaspati.
A zatim narednih deset minuta nije bilo nikoga.
„Ovo je besmisleno“, rekla sam. „Hajdemo na neko drugo mesto.“
„Ne, čekaj“, rekao je Skvidž. „Neki ljudi izlaze iz kola na trgu.
Pogledaj.“
Pogledali smo u uličicu i videli da je ispred paba upravo stao
automobil svetlotirkizne boje. Pomislila sam kako to sigurno nije lokalac
jer bih taj automobil upamtila. Izašao je proćelav muškarac koji je
izgledao kao da je u četrdesetim godinama, a za njim je izašla jedna lepa
devojka sa plavom kosom do ramena. Nosila je baš sjajnu odevnu
kombinaciju: cvetnu haljinu na preklapanje koja je izgledala starinski,
farmerke i najneverovatnije sandale na platformu sa velikim crvenim
cvetom. Definitivno nisu odavde.
Trenutak kasnije je iz automobila izašla i žena sa dugačkom, plavom
kosom upletenom u pletenicu. Mora da je mama, pomislila sam. U
poređenju sa devojkom koja je izgledala baš otmeno, mama je izgledala
kao da se obukla u mraku. Nosila je crveno-belu majicu na pruge i cvetnu
suknju u narandžastoj boji i boji limete. Nije to bila dobra kombinacija.
Iznenada me je Ket gurnula laktom. „Ovo bi moglo biti zanimljivo“,
rekla je kada je sa zadnjeg sedišta izašao momak koji je izgledao kao da
ima petnaest ili šesnaest godina.
Hmmm. Nije loše, pomislila sam. Bio je srednje visine, plavkaste kose
i nosio je farmerke, majicu kratkih rukava i kačket. Nije bio prelep kao
Lijin brat, ali je bio sladak. Uopšte mi neće teško pasti da ga poljubim.
„Ne“, rekla sam. „Možda su momak i devojka.“
„Mislim da nisu“, rekao je Mek koji je očima gutao devojku kao da
nikada pre devojku nije video. „Imaju iste oči. Mislim da su brat i sestra.“
„Aha“, rekao je Skvidž. „A ćelavac izgleda kao tata, a žena sa
pletenicom izgleda kao mama.“
„Pazi, idu ovamo“, rekla je Lija kada su četiri pridošlice primetile
uličicu i okean, a zatim krenule prema nama.
 Ket, Mek, Lija i Skvidž ispratili su pogledom čoveka, ženu, i devojku
dok su prolazili, a zatim su se okrenuli da pogledaju momka koji se vukao
za njima. Kada se približio, okrenuli su se prema meni da vide hoću li se
uplašiti, ili mu zalepiti poljubac.
Duboko sam udahnula, skliznula sa zida, prišla dečaku i uhvatila ga za
ruku dok je prolazio. Okrenuo se prema meni.
„Uh, izvini“, rekla sam i poljubila ga pre nego što izgubim petlju.
„Mo... uh... oho“, zamuckivao je.
Povukao se za korak i odmerio me od glave do pete, a zatim mu se
licem raširio osmeh. „Opa“, rekao je. „Mislim da će mi se Kornvol
dopasti.“
 3.

Sunašce ti žarko

Nisam momku pružila priliku da kaže bilo šta drugo jer sam, nakon što
sam pogledala u njegove roditelje i videla izraz na njihovim licima,
odlučila da bežim odatle. Nisu bili preterano srećni što je njihovom sinu
prišla neka neznanka čim je izašao iz automobila. Devojka je, međutim,
prasnula u smeh.
„Bravo, buraz. Čini se da je danas tvoj srećan dan“, čula sam je kako
govori dok sam se okretala i bežala sa lica mesta ostavljajući dečaka
sasvim preneraženog.
Lija, Mek i Ket došli su na istu ideju kao i ja, pa smo, sa Skvidžom
koji je šetao za nama na štakama, potrčali uličicom smejući se do
iznemoglosti, a zatim se spustili jednom od sporednih uličica i udaljili se
od trga.
„Hvala bogu što ne žive ovde“, rekla sam dok sam virila iza ćoška u
tirkizni automobil u kom su došli. „Nadajmo se da ih više nikada nećemo
videti.“
„Ne znam“, rekla je Ket. „Izgledao je fino. A čini se i da nije imao
ništa protiv poljupca, nakon prvobitnog šoka.“
To je bilo istina. Bio je sasvim privlačan, sa onim svojim nasmešenim
plavim očima, ali sam odlučila da sasvim zanemarim ovo iskustvo. Bila je
to samo igra. Verovatno je u prolazu sa porodicom, kao i mnogi drugi u
ovo doba godine, i ide dalje u Kornvol, u odmarališta kao što su Penzans
ili Pedstou. Ali šta me briga. Ja sam sa momcima završila.
„Lija i ja idemo do mene“, rekao je Skvidž kada smo se približili
njegovoj kući. „Želite li da uđete?“
Mek je odmahnuo glavom. „Ja ću samo uzeti svoj bicikl.“
„I ja“, rekla sam.
„Ket?“, upitao je Skvidž.
Ket je odmahnula glavom i pogledala na sat. „Ne. Obećala sam da ću
čuvati Emili da bi tata i Džen mogli da odu ponovo da pogledaju novu
kuću.“
„Kako to napreduje?“, upitao je Mek.
Svi smo znali da preseljenje mnogo znači Ket. To je značilo da će, po
prvi put u životu, dobiti svoju sobu. Sada je još morala da deli sobu sa
Emili, koja je imala samo šest godina i iako je bila medena, ponekad je
umela da dovede Ket do ludila.
„Ne mogu da dočekam“, rekla je Ket. „Ako sve bude išlo po planu,
razmena će se obaviti sledeće nedelje pa bi trebalo da možemo da se
preselimo početkom avgusta. Ura!“
„Zašto ne bi Luk ili Džo za promenu čuvali Emili?“, upitala sam.
„Uvek je ti čuvaš. Čini mi se da tvojoj braći polazi za rukom da se lako
izvuku od obaveza.“ Ponekad mi je bilo žao Ket. Otkako joj je mama
umrla kada je imala devet godina, ona skoro da je na sebe preuzela ulogu
majke. Obavlja mnogo više kućnih poslova od svih nas, a i kuva, i mora da
se brine o mlađoj braći i sestri. Avgust će za nju biti veoma važan mesec
jer će se njen tata ponovo oženiti, a svi se slažemo da je to fantastično - ne
samo zato što je njegova verenica, Džen, baš fina, već i zato što bi to
moglo da znači da će Ket konačno imati više slobode. Nadam se da će tako
biti.
Ket se nasmejala. „Lepa je to zamisao, i u pravu si, ali možeš li da
zamisliš šta bi bilo kada bismo ih ostavili da izigravaju bebisiterke?
Poslednji put kada smo Luka zadužili da pazi ostale, on i Džo odlučili su
da se pretvaraju da su Daleci iz serije Doktor Hu. Džo je na glavu nabio
tiganj koji nije mogao da skine, a Luk je na čelo zalepio gumu za
otpušavanje ve-ce šolje pa smo obojicu morali da vodimo u urgentni. Oni
su pokretna katastrofa. Tako da ne, to još ne dolazi u obzir. Biće lakše kada
se Džen sasvim preseli kod nas. Vidimo se.“ Nastavila je dalje putem, a mi
smo krenuli za Skvidžom i Lijom prema njegovoj kući.
 „Želiš li da svratiš do mene?“, upitao je Mek. „Mama će nam
verovatno napraviti nešto za užinu ako si gladna.“
Klimnula sam. Nisam još želela da se vratim kući, iako mi je na
telefon stigla poruka i od mame i od tate - tata me je pitao da li sam dobro,
i da li želim da odemo na sladoled u Vitsend, a mama mi je rekla da
uključim telefon. (Uključila sam da proverim poruke, a zatim ga ponovo
isključila). I dalje nisam želela da razgovaram sa njom. Bila sam ljuta na
nju što je sve upropastila. Čemu da se vraćam kući? Letnji je raspust. Šta
očekuju da radim? Da sedim i budem sudija u njihovim svađama? Ili da se
pretvaram kako smo srećna porodica, i kao da se ništa nije desilo i kao da
je sve baš super? Nema šanse.
„Šta se dešava?“, upitao je Mek nakon što smo se pozdravili sa
ostalima i uzeli bicikle iz stražnjeg dela Skvidžove kuće.
„Ništa. Zašto?“, odgovorila sam kada smo krenuli uzbrdo.
„Jer te poznajem, Rebeka Hauard, a danas nisi svoja.“
„Dobro sam. Uradila sam ono što je Skvidž tražio od mene i poljubila
onog momka, zar ne?“
„Da, ali... ne izgledaš mi preterano srećno.“
„Jesam.“
„Nisi.“
„Jesam.“
Mek je sišao sa bicikla i pokazao mi da i ja to učinim. Spustio je ruku
na moju nadlakticu. „Slušaj. Ako ne želiš da razgovaraš, u redu, ali ako
želiš, tu sam. OK?“
Gledao me je sa takvom toplinom da sam osetila kako me suze peku u
očima. Šmrknula sam pokušavši da ih potisnem.
„Vidiš“, rekao je Mek. „Znao sam da se nešto dešava.“
„Možeš li, molim te, ništa da me ne pitaš? Nemoj biti dobar prema
meni. Mrzim kada su ljudi dobri prema meni.“ Osetila sam kako moje
suze prerastaju u srdžbu. Šta sa mnom nije u redu ovih dana, pomislila
sam. Deo mene želi da vrišti na sav glas. Jedan drugi deo želi da nešto
udari nogom. A treći deo želi da cmizdri kao dete. Najbolje bi bilo da sva
ta osećanja potisnem. Užasavala sam se pomisli na to što bi se desilo kada
bi se mama i tata zaista razišli. Mekovi mama i tata su se razveli i njegov
tata živi u Londonu i on jedva da ga viđa. Ne bih mogla da podnesem da ne
vidim mamu ili tatu, i zato ću se nadati da se to neće desiti ako o tome ne
budem razmišljala. „Samo me ostavi na miru, OK?“
 Ovo OK izgovorila sam malo previše agresivno i Mek je izgledao
povređeno.
„OK“, rekao je i ponovo seo na bicikl i počeo brzo da okreće pedale.
Osećala sam se užasno. Samo je želeo da bude fin. Bože, ponašam se
kao moja mama, shvatila sam. Guram od sebe ljude koji samo žele da mi
pomognu. Nikako ne želim da budem kao ona.
Vozila sam bicikl za njim što sam brže mogla, ali nisam mogla da ga
stignem.
Stigao je do svoje kuće pet minuta pre mene.
Kada sam ušla biciklom u dvorište ispred kuće njegove bake, videla
sam ga kako nestaje kroz luk ruže puzavice koji je vodio u stražnji deo
dvorišta.
Žurno sam sišla sa bicikla i pošla za njim.
„Žao mi je“, rekla sam kada se spremao da uđe na stražnja vrata.
Slegao je ramenima, ali sam videla da je i dalje ljut na mene.
„Vidi, loš mi je dan. Ako zaista želiš da znaš šta se dešava, reći ću ti. U
pitanju su... stvari kod kuće. Mama i...“, ponovo sam osetila peckanje suza
u očima.
Mek se odmah istopio. Prišao je, zagrlio me i poveo do stola za piknik
u stražnjem delu dvorišta. „Hajde, idiote“, rekao je.
Seli smo za sto, a ja sam se zagledala u travu snagom volje
pokušavajući da oteram suze.
„Tvoji se ne slažu?“, upitao je Mek.
Odmahnula sam glavom, pa klimnula. „Zaista, zaista, brinem da je
ovog puta ozbiljno. I ranije su se svađali, ali ovo je drugačije. Pre bi se
uvek pomirili. I ako se raziđu... šta će se desiti sa nama? Gde ćemo živeti?
Kako ćemo živeti? Šta će se desiti meni?“ Strašan jecaj pretio je da mi se
otme iz grla i pokušala sam da ga progutam.
Mek mi je stegao ruku. „Pa, ako iko razume tako nešto, onda sam to ja.
Sećam se da je i meni bilo baš teško kada smo živeli u Londonu i kada su
mama i tata počeli da se svađaju.“
Ponovo sam klimnula. „Ja... ne mogu da podnesem da budem u kući.
Ja... Znaš šta, Mek? Ne volim da idem kući. Uvek se trudim da pronađem
neki izgovor da ostanem napolju da ne bih morala sa njima da se suočim.
Ponekad je to užasno, kao nakon što svi odete kući na večeru, a ja ostajem
napolju i sama obilazim razna mesta - a prošle nedelje sam sedela na
jednoj od klupa na Kingsend plaži, a pored mene je prošao gospodin
O’Rajli i pitao me imam li ja kuću. Znam da se šalio, ali sam pomislila
kako je zapravo i nemam. Bar ja više ne osećam da je to moj dom...“
Mek me je pogledao sa mešavinom sažaljenja i panike. „Žao mi je,
Bek...“
A zatim je brana popustila i ja sam počela naglas da plačem.
Mek se osvrnuo kao da se brine da bi neko mogao da nas vidi ili čuje i
pomisli da je on rekao nešto što me je uznemirilo.
„O bože, Beka, ne plači“, rekao je i ponovo stegao moju ruku. „Ne
volim kada plačeš.“
Ponovo mi je stegao ruku, baš snažno.
,Jao!“, povikala sam. „TI si me pitao šta NIJE U REDU. TI si ovo
pokrenuo.“
Mek je izgledao kao da nema pojma šta da radi i samo je zurio u mene
dok su mi se suze slivale niz obraze. Nisam marila. Na neki neobičan
način, bilo mi je lakše jer sam zaplakala.
Mek je sklonio ruku i ustao. „Pa, žao mi je“, rekao je i počeo da korača
gore-dole, osvrće se, pa potišteno da me gleda kao da ne zna šta sad da
uradi. Seo je, pa ponovo ustao. „O,fromage. Uh. Šta da se radi? Uh... čaj?
Šta bi želela? Možemo ovo da rešimo, Beka, ali moraš da prestaneš da
plačeš.“
Iznenada sam shvatila da je jako smešan kada tako maše rukama kao
da su mu pantalone pune mrava pa sam prestala da plačem i počela da se
smejem. Ali ovo ga je samo još više zbunilo.
„O bože. Zašto se smeješ?“, upitao je, a zatim uzdahnuo i seo preko
puta mene. „Izdrobljenih mu ljuskara. Devojke. Nikada ih nisam razumeo.
Želiš li da odem po Ket?“
Odmahnula sam glavom i pokušala da se smirim dišući polako.
„Znaš šta“, rekao je Mek. „Potreban nam je plan. Da. To nam je
potrebno. Plan da te razveselimo. Šta možemo da uradimo?“
„Možemo da nateramo moju mamu da prestane da se ponaša svetski
sumorno i bude LJUBAZNA prema mom tati za promenu. Ne zaslužuje da
se ona tako ponaša prema njemu. Ponekad je baš MRZIM.“
Mek je izgledao još zatečeniji jer sam naglas povikala reč ’mrzim’.
„O, dobro“, rekao je, ali je sada izgledao već potpuno zbunjeno. „Da.
To je to. Da. Dobro. Plači, smej se. Viči. Da. Izbaci to iz sebe. O bože...“
Izgledao je kao da želi da uradim bilo šta drugo osim da izbacim sve iz
sebe, ali odlučila sam da poslušam njegov savet. U jednom od ženskih
časopisa pročitala sam da je najbolji način da se čovek oslobodi stresa
upravo da izbaci sve iz sebe.
Ustala sam i prišla najbližem drvetu i počela da ga šutiram. „MRZIM
JE“, vikala sam koliko me grlo nosi, a onda sam, čisto reda radi, šutnula
drvo još tri puta.“
Nastupila je tišina. Zatim sam čula kako se neko nakašljava.
„Hej! Šta li ti je to siroto drvo zgrešilo?“, rekao je neki mlad muški
glas.
„O bože! Ko je to?“, povikala sam. „Ko je tamo? Mek! Dođi brzo - u
dvorištu je neka skitnica. Tamo! Iza žbuna!“
Začulo se šuškanje i pojavio se neki momak. Bio mi je poznat. Onaj
koga sam poljubila na plaži, i izgledao je kao da se teškom mukom
obuzdava da se ne nasmeje.
Pružio je ruku. „Ćao. Pošto smo već obavili unošenje u lice i
ljubljenje, mislim da bi trebalo da se predstavim. Ja sam Lorens Lavering,
ali me drugovi zovu Lal. Nisam skitnica. Ja sam gost. Boraviću sa
porodicom ovde dve nedelje. Upravo smo stigli. Gospođa u kući rekla mi
je da obiđem dvorište dok ona pripremi čaj.“
„Uh, to je moja mama“, rekao je Mek ustavši od stola. „Ćao. Ja sam
Mek. Moja mama vodi ovaj pansion.“
Trenutak kasnije pored Lala pojavila se i plavokosa devojka sa plaže.
„Ćao“, rekla.je. „Ja sam Lusi.“
Sunašce ti žarko, to je ona grupa iz Londona, pomislila sam. O, ne,
mora da izgledam strašno ovako otečenih očiju, a sigurno mi se i maskara
razlila.
Lal i Lusi pogledali su Meka, pa mene.
„Oh, da. Ja. Uh. Ja sam... Beka. Da. Obično ne šutiram drveće i ne
ljubim nepoznate momke, znate...“
„Nemoj mi reći da ljubiš drveće i šutiraš momke“, rekao je Lal, a Mek
i Lusi su se nasmejali.
Prostrelila sam ga ubistvenim pogledom.
„Izvini“, rekao je Lal široko se smešeći. „Prekinuo sam te. Gde si
stala?“
„Rekla sam - ili sam bar pokušala da kažem - da sam sasvim normalna,
zaista. Ozbiljno vam kažem da jesam. Nisam uopšte luda.“
„Šteta“, rekao je Lal, „jer mi se dopadaju lude devojke. Pored njih je
život zanimljiviji.“
 A zatim me je na trenutak pogledao u oči, a ja sam osetila kako moj
želudac poskakuje pa se grči, onako kako ima običaj kada se u vazduhu
oseti prisustvo zgodnog komada. Hmmm, pomislila sam. Možda ipak
nisam sasvim završila s momcima...
 4.

Osveta

„Ne želim da idem. Izvini“, rekla sam kada mi je mama pokazala brošuru
u utorak uveče za vreme večere.
Mama je polako izdahnula. Bio je to jedan od onih izdaha koji vam
govore kako se neko teškom mukom obuzdava da nekoga ne tresne preko
lica. Taj neko sam, u ovom slučaju, bila ja. Nije me bilo briga. Dovoljno je
puta u poslednje vreme ona meni kvarila raspoloženje.
„Kako to misliš - ne želiš da ideš?“, upitala je. „Prošle nedelje, kada je
tvoj tata predložio odlazak na odmor, jedva si čekala da kreneš.“
„Predomislila sam se.“
„O, Beka. Ponekad umeš da budeš tako teška“, rekla je i uzdahnula.
„Ja, teška? Ti nisi htela nigde da ideš. Ti si želela da ideš u restoran u
Plimutu. Zar se ne sećaš?“
Na trenutak je mama izgledala umorno. „Pretpostavljam. Da,
pretpostavljam da sam se i ja predomislila.“
„Pa sada i ja mislim da je odlazak u restoran sasvim dobra ideja.“
Tata je došao iz bašte gde je otišao da ubere bosiljak: „Što si tako
obesila nos, vojvotkinjo?“, upitao je dok je kidao lišće i posipao njime
našu testeninu, a zatim se okrenuo mami. „Šta se dešava? Jesi li joj
saopštila vest?“
Mama je slegla ramenima. „Ne želi da ide.“
 Tata je izgledao zatečeno. „Ne želi da ide u Prag? Šališ se? To bi
trebalo da je jedan od najlepših gradova Evrope.“
„Mislim da je mama bila u pravu prošle nedelje“, rekla sam igrajući se
hranom. „Mislim da bi trebalo da budemo razboriti i mislim da bi bilo
dobro da štediš novac, tata. Mislim, živimo na tako divnom mestu za
odmor - zašto bismo bilo gde išli?
„Jer je tvoj tata upravo rezervisao...“, počela je da zamuckuje mama.
„Uh... to što ne želiš da ideš“, prekinuo ju je tata, „da to nema neke
veze sa izvesnim momkom koji te je zvao telefonom poslednjih nekoliko
dana, je li?
„Nema“, odgovorila sam i odgurnula tanjir. „Kojim momkom?“
Zapravo je i te kako imalo veze sa „izvesnim momkom“. Lalom
Laveringom. Njega mi je sam bog poslao i upravo mi je on bio potreban da
mi skrene misli sa problema koji se zove mama i tata.
Od subote smo se družili svaki dan i pokazala sam mu sva lepa mesta
koja poznajem. Vreme je bilo sunčano i bilo je divno pokazati mesto
nekom ko ga nikada nije video jer sam imala prilike da sva poznata mesta
vidim njegovim očima i podsetila sam se koliko je sve fenomenalno. A i
imala sam izgovor da se ne viđam sa svojim kornvolskim društvom. Ne
zato što mi se nisu dopadali, već zato što bi, s obzirom da smo toliko dobri
prijatelji, primetili da nisam svoja i počeli bi da me, kao i Mek pre neki
dan, pitaju šta nije u redu, a to nisam želela. To je u meni budilo previše
osećanja sa kojima nisam umela da se nosim. Bili su prosto srećni što sam
sa Lalom - pogotovo Skvidž. On je verovao da je on u potpunosti zaslužan
za ovaj ljubavni spoj i rekao mi je da ga zovem Kupidon. Lal me nije
poznavao dobro kao što su me oni poznavali pa neće znati da li sam
potištena i neće moći da proceni da li me nešto muči.
U nedelju smo istraživali sela i zalive u Kingsendu i Kosendu, a ja sam
mu pokazala skrivenu plažu na Rtu Penli za koju znaju samo lokalci.
Savršena je za ljubljenje i maženje u osami, a on je za to bio izuzetno
raspoložen. To je zapravo bila jedna od stvari koje su mi se kod njega
dopadale. Malo smo se upoznavali na uobičajeni način: govorili jedno
drugom koji su nam omiljeni filmovi, muzika, šta smo u horoskopu i tako
to, i otkrila sam da je, premda je pomalo teatralan i pun sebe, zapravo fin
momak koji želi da mu bude lepo. A ponajviše je voleo da se ljubi, igra se
sa mojom kosom i drži za ruke. A to mi je za sada savršeno odgovaralo.
Obično volim o svemu da razgovaram. O onome što mi se vrti po glavi, o
svakakvim stvarima. Ali ne i u poslednje vreme. Radije bih bila sa
momkom koji može da mi skrene misli sa onoga što mi se mota po glavi,
nego sa nekim koji bi želeo da razgovara, razgovara, razgovara, a Lal
svakako nije veliki pobornik priče. On je bio sav od akcije. Demonstracije.
Sjajno je bilo osetiti da te neko želi toliko. Bez igrica. Bez pokušaja da
budemo kul.
Lal mi je, bez sumnje, od svih mojih momaka, najotvorenije pokazivao
naklonost. Zapravo, podsećao me je na preterano uzbuđeno kučence, koje
očajnički traži pažnju, ali je toliko slatko da nemaš ništa protiv da ga
pomaziš. Predstavljao je prijatnu promenu u odnosu na neke od momaka
sa kojima sam izlazila i koji su ili bili previše stidljivi, ili su se previše
plašili odbijanja da bi rekli šta zaista žele. Lal nije imao inhibicija. Znao
je dobro šta želi, a to je bilo da mi se približi što je više i što je češće
moguće. Morala sam da ga obuzdavam da ne ode predaleko, jer se pomalo
zaneo na plaži i zavukao ruke pod moju majicu. Ubrzo sam ga udarila po
rukama i naterala da se povuče jer ga nisam dobro poznavala. Ali nije mu
to smetalo i samo je rekao da ne mogu da mu zamerim što je pokušao.
Rekao je da bi svaki momak koji ima i zrno pameti to pokušao. Pored
njega se osećam kao najpoželjnija devojka na planeti i zato on ne može da
drži ruke podalje od mene.
U ponedeljak smo obišli stranu poluostrva na kojoj se nalazi Vitsend.
Krenuli smo od vidikovca na vrhu litice, gde sam gotovo morala da
skidam jednu od konobarica sa njega. Zove se Šaza i plavokosa je, sa
velikim grudima koje se ne stidi da pokaže. Lal je izbacio oči kao u
crtanom filmu kada se nagnula preko stola da mu doda meni. Zapravo je
jako fina i duhovita, ali je preterano koketna kada su momci u blizini. Ona
je jedna od onih devojaka koje nemaju mnogo drugarica jer više vole
muško društvo. Skvidž je zove UHŠ - uzavreli hormoni i štikle. Na
trenutak sam otišla do toaleta, a kada sam se vratila, ona gotovo da se
obmotala oko Lala. Uskoro sam uspela da je se otarasim, ali sam videla da
je Lalu laskala njena pažnja i, iskrena da budem, bilo je lepo znati da se
momak sa kojim sam, našao na kornvolskom spisku poželjnih zato što je
tako privlačan.
Nakon soka u kafeu i dugačkog poljupca čisto da se postaram da je
Šaza dobila poruku, spustili smo se niz stazu na litici i pridružili se Liji,
Skvidžu, Ket i Meku na plivanju na jednoj od udaljenih plaža Vitsenda
(gde je Lal pokušao da zavuče ruku pod moju majicu kada je mislio da nas
drugi ne vide). Kasnije smo šetali kroz talase bosonogi i držali se za ruke,
a ja sam se osećala kao da sam u nekom romantičnom filmu. To je bilo
dok me nije podigao i zapretio da će me baciti u more u odeći. Ali čak mi
se i to činilo romantično - premda podozrevam da je on zapravo samo
želeo da vidi kako ću izgledati kada mi se pokvasi majica. On je taj tip
momka. Hodajući testosteron, rekla bi Ket. Kada malo bolje razmislim, on
i Šaza verovatno bi bili savršen par. Nemam ništa protiv toga što je Lal
takav nestaško jer prestane sa svim ludorijama čim kažem „Neee“. A kada
to ne bi upalilo, uvek bih mogla da primenim neki od rezervnih metoda,
kao što je udarac kolenom u klikere. Mislim da bi to trebalo da deluje na
svakog momka koji se preterano zanese. Na svu sreću, nikada to još
nikome nisam morala da uradim.
Jutros smo ustali baš rano i otišli smo na Skvidžovo omiljeno mesto da
gledamo izlazak sunca. To je razrušena crkva na vrhu brda Rejm i pogled
odatle je spektakularan. Nebo, more i kilometri netaknute obale. To je
prelepo mesto u svako doba dana, ali se u tako rano jutro osećao nekakav
neverovatan spokoj, kao da čitav svet spava, a samo smo Lal i ja budni.
Sedeli smo tamo čitavu večnost umotani u tople dukseve. On je sedeo iza
mene, a ja sam se, sedeći mu između nogu, naslanjala na njegove grudi.
Radovala sam se što ću biti sa njim sve vreme njegovog boravka ovde.
Već sam osmislila i raspored aktivnosti.
Poslednje što mi je bilo potrebno bilo je da me odvuku u nekakav
obilazak istorijskih znamenitosti u nekom nepoznatom gradu u
inostranstvu. Strava i užas. Ne, hvala.
„Onaj momak iz Londona koji te stalno zove“, rekla je mama. „Lal, zar
ne?“
Slegla sam ramenima. Nisam želela da razgovaram sa njima o njemu.
On je bio moja tajna. Moj beg. Moj dokaz samoj sebi da je moguće imati
dobru i zabavnu vezu. „Pokazujem mu okolinu", rekla sam. „To je usluga.“
„Kome činiš uslugu?“, upitala je mama. „Zar njegovoj porodici to ne
smeta? Mislila sam da žele da provedu vreme sa njim pošto im je ovo
porodični odmor.“
Slegla sam ramenima. „Niko se do sada nije bunio. Ket vodi njegovu
sestru, Lusi, u obilazak poluostrva, a njegovi mama i tata uživaju u
dugačkim šetnjama. Tako da su svi srećni. A i neki prijatelji su im juče
stigli, a još neki bi trebalo da dođu sledeće nedelje.“
 „O, da, čula sam. Ljudi koji su kupili vikendicu Rouz. Lekari?“, upitala
je mama.
Klimnula sam. „I njihova kćerka, Ti Džej, i još dve njene drugarice.“
Sve o njima sam znala od Lala i od Ket, koja, čini se, ni o čemu
drugom nije ovih dana mogla da priča, osim o njima.
Tata je seo i pogledao me molećivo. „Dopašće ti se Prag, Bek, zato ne
želim da čujem više ove budalaštine kako ne želiš da ideš. A i ponašamo
se razborito. Otišao sam juče u putničku agenciju da vidim šta se nudi i
dobio sam fenomenalnu ponudu. Aranžman u poslednjem minutu, tako da
ćemo odsesti u jednom od najboljih hotela za baš male pare, a i let je
uračunat u cenu. Ne možemo pogrešiti.“
„Koliko dugo?“, upitala sam.
„Od petka do ponedeljka. Krećemo sad u petak. Na svu sreću imamo
direktan let iz Bristola pa samo moramo da stignemo do tamo i krećemo.
Vraćamo se u ponedeljak.“
„Ovaj petak?“, upitala sam.
Tata je klimnuo. „Misliš li da ćeš podneti rastanak od svoje ljubavi na
toliko dugo?“
„Ljubavi?“, upitala je mama. „Tek ga je upoznala! Naravno da može to
da podnese.“
„Nije to u pitanju“, rekla sam. „Moram da vežbam za festival. Moram
da pevam svaki dan da bi mi glas bio u formi.“ Ovo je samo delimično
bilo istina. Bilo je to nešto što sam naučila kada sam se prijavila na
takmičenje Pop princeza. Treneri pevanja terali su nas da vežbamo i
vežbamo, i samo su nas zasipali vokalnim vežbama. I upalilo je. Kada sam
redovno vežbala glas, glasovni obim mi je bio mnogo širi i pevala sam sa
više lakoće, nego kada nisam vežbala.
„Možeš da pevaš bilo gde“, rekao je tata. „Možeš da pevaš i u svojoj
hotelskoj sobi.“
„Pretpostavljam.“
Pokušala sam da ih ubedim da je njima zapravo potrebno da provedu
vikend nasamo, ali nisu naseli.
„Ne bismo ni pomislili da te ostavimo samu“, rekao je tata užasnuto.
„A i ovo putovanje je nagrada za sve nas.“
Pokušala sam da ih zamolim da odlože putovanje do kraja letnjeg
raspusta (kada Lal i njegovi više ne budu tu).
 „Ne možemo ići kasnije“, rekla je mama. „Sve je rezervisano i ja baš
sada mogu da uzmem odmor, tako da se sve savršeno uklopilo.“
Pokušala sam da im kažem da sam otkrila da imam bolest zbog koje
mi se krv zgrušava na dugačkim putovanjima avionom, i da bi za mene
putovanje moglo da bude opasno. Objasnila sam im da im nisam ništa
rekla pre jer nisam želela da ih brinem.
A onda su počeli da se smeju.
Videla sam da ne mogu pobediti, a i tata je bio toliko ushićen i nisam
želela da mu kvarim raspoloženje svojim ponašanjem. Ne bi bilo pošteno
prema njemu.
Tako da je to bilo to. Moja sudbina je zapečaćena. Odvukli su me od
zabave baš kada je situacija postala zanimljiva.
Ponekad život ume da bude tako strašno okrutan.
 5.

Prag

„Biće mi strašno bez tebe“, rekla sam Lalu kada smo završili sa
maratonom u ljubljenju u petak ujutro. Baš je bio pravo srce i pojavio se
nedugo nakon doručka sa buketom ruža. Razboriti deo mene pomislio je
kako je to glup poklon, budući da odlazim na tri dana. Verovatno će biti
potpuno suve kada se vratim. Ali drugi deo mene bio je ganut. Obožavam
cveće.
„Samo se potrudi da se zabaviš“, rekao je Lal čežnjivo dok smo sedeli
na zidu ispred moje kuće, zaklonjeni od pogleda mojih radoznalih roditelja
velikim žbunom rododendrona. „Meni za ljubav. Ne bih mogao da
podnesem pomisao da si nesrećna.“
„Pokušaću“, rekla sam i pokušala da izgledam hrabro. „Ali biće mi
teško. Mislim da je sada bolje da uđem i dovršim pakovanje. Mada ne
marim šta ću poneti niti kako ću izgledati jer ti nećeš biti sa mnom.“
Lal je klimnuo i tužno se zagledao u svoja stopala. „I ja se isto tako
osećam.“
„Zbogoim“, uzdahnula sam.
„Zbogom“, uzdahnuo je.
Ustao je, još jednom me dugo pogledao, a zatim se okrenuo i otišao.
Bila sam stvarno tužna. A bio je i on tužan. Videla sam to po načinu na
koji je oborio ramena.
Nisam to mogla da podnesem. Čitava tri dana bez njega.
 „Laaaal“, povikala sam.
Okrenuo se pa smo potrčali jedno drugo u naručje i još jednom se, za
rastanak, poljubili. Taaaako romantično, kao u romantičnom filmu. Zatim
me je poljubio u čelo, okrenuo se i ponovo oborio ramena. Ovog puta je
zaista otišao.
Niz ulicu. Pa skrenuo za ugao.
Čekala sam pet minuta da se vrati za još jedan strastveni rastanak. Ali
nije. Ha... No, dobro.
Mislim da se u Romeu i Juliji kaže Rastanak je slatka tuga. Bilo je
tužno, da, ali na neki neobičan način i veoma prijatno. Bolje nego ne
osećati ništa...

Do Bristola smo išli automobilom, i sve to vreme Lal i ja smo slali jedno
drugom poruke kako nam je teško, ali mi je posle, premda sam se silno
trudila, bilo teško da dugo zadržim tragično raspoloženje. Volim da
putujem i volim metež i gužvu na aerodromu, obilazak prodavnica u delu
za odlaske, isprobavanje sunčanih naočara, isprobavanje parfema,
ukrcavanje na avion i poletanje u oblake. To mi je skrenulo misli sa Lala i
bola zbog rastanka sa njim.
Kada je avion počeo da se spušta u Prag, pogledala sam u tatu i široko
mu se nasmešila. Bio je to samo jedan vikend, a čak se i mama trudila da
bude dobro raspoložena.
Bilo je toplo, a naš hotel bio je fenomenalan. Znala sam da će mi se
dopasti čim smo ušli u ogromni, mermerom popločani foaje. Bio je baš
otmen, sa džinovskim vazama punim belih ljiljana koji su božanstveno
mirisali.
„Pet zvezdica“, rekla je mama sa osmehom i namignula mi.
Nakon što smo se prijavili u hotel, recepcioner nas je pitao želimo li da
večeramo u hotelu i pozvao nas da pogledamo trpezariju. Bila je
spektakularna. Zidovi su bili obloženi drvenom oplatom, stolovi pokriveni
platnenim stolnjacima, i sve je bilo prepuno cveća. Na svakom stolu
nalazile su se orhideje, a u sredini prostorije bila je ogromna, okrugla vaza
sa bar pedeset orhideja. Mora da su koštale čitavo bogatstvo. Trpezarija je
izgledala veoma otmeno, a otmeno su izgledali i ljudi koji su u njoj sedeli.
Nisu bili nalik na turiste u Kornvolu koji su nosili majice kratkih rukava i
japanke. Ovi ljudi bili su obučeni u odeću za izlaske, a bilo je tek četiri
sata posle podne. Bilo mi je drago što sam, uprkos tome što sam Lalu rekla
da mi nije stalo kako izgledam, zapravo spakovala veoma pristojnu odeću.
Izašli smo na terasu sa stražnje strane da uživamo u pogledu. Hotel se
nalazio na obali reke, a sa naše leve strane video se stari, sivi, kameni
most oivičen statuama. Iza njega, u daljini, na jednom brdu, bio je zamak
koji je izgledao kao zamak iz nekog Diznijevog filma, sa kulama koje su
se pružale visoko ka nebu.
„To je čuveni Karlov most“, rekao je tata pokazujući na most, „a iza
njega je Praški zamak.“
Izgledao je prelepo - bio je tako star, ali i dalje otmen. Ovo putovanje
postajalo je sve bolje i bolje.
„Ovo je sušta suprotnost otvorenim poljima i plažama Kornvola“,
rekla je mama dok smo se vraćali unutra da bismo se liftom popeli na prvi
sprat.
Mladić u crvenoj uniformi uzeo je naše kofere i ušao sa nama u lift i
pratio nas hodnikom, a zatim nam otključao sobe i dao nam ključ-kartice.
„Opa“, rekla sam kada je otišao. „Kul.“
Moja soba bila je prelepa. U njoj se nalazio ogroman krevet, dovoljno
velik za troje, sa svilenim prekrivačem boje kestena i šest punih jastučića,
televizor, mini-bar, pisaći sto, udobna fotelja boje kestena, draperije u
istoj boji, bledi zidovi boje meda i besprekorno čist tepih krem boje na
koji mi se činilo da bi bilo greh zgaziti.
Tata se nasmešio. „A dobila si i svoje kupatilo. Pogledaj, Beka“, rekao
je pokazujući prema vratima kupatila.
„Ostavićemo te“, rekla je mama. „Samo pokucaj ako ti je nešto
potrebno, mi smo odmah pored. Vidimo se za sat vremena i krećemo u
istraživanje.“
Klimnula sam. Bilo je lepo videti mamu da se ponovo smeši.
Čim sam ostala sama, otišla sam u kupatilo. Bilo je ogromno. Gotovo
jednako veliko kao i moja soba kod kuće, sa mermernim podovima i svim
drugim površinama, sa velikim dvostrukim umivaonikom i ogledalom od
zida do zida, i ogromnom kadom sa zlatnim slavinama. Pustila sam vodu u
kadu i sipala pozamašnu količinu gela za kupanje koji je stajao na ivici
kade pored šampona i balzama. Mirisao je božanstveno - na narandže i
začine. A zatim sam pevala koliko me grlo nosi dok sam se kupala. Najpre
sam pevala svoje vokalne vežbe, a zatim sve srećne pesme koje sam znala,
a koje su oslikavale moje raspoloženje.
 Dvadeset minuta kasnije ležala sam umotana u meki, beli, frotirski
ogrtač i, ispružena na jastucima na ogromnom krevetu, menjala
televizijske kanale. U ruci sam držala tablu čokolade i pakovanje
koštunjavih plodova iz mini-bara. Bilo je to pravo blaženstvo. Osećala
sam se kao princeza.
Kada sam uzela telefon da pošaljem poruku Ket i Liji, zapištao je da
me obavesti da mi je stigla poruka.
NEDOSTAJEŠ MI. LAL. LJUBIM, LJUBIM, LJUBIM, LJUBIM,
pisalo je.
Žurno sam mu odgovorila. NEDOSTAJEŠ I TI MENI. LJUBIM.
Ali, ups - nije mi nedostajao. Zapravo sam sasvim zaboravila na njega.
Suviše me je fantastičnih stvari okupiralo umesto da venem za nekim ko je
hiljadama kilometara daleko.

Prvo veče proveli smo šetajući starim gradskim trgom. Bio je to najpre
šok, nakon raja u hotelu, jer je na njemu bilo milijardu ljudi, a najmanje
polovina bili su Italijani koji su putovali u velikim grupama od po
dvadesetoro ili tridesetoro. Ali trg je bio veoma slikovit, okružen starim
zgradama i crkvama koje su izgledale milion godina stare. Tata mi je
objasnio da je arhitektura mešavina stilova - baroka, art nuvoa, gotike,
renesanse... Nije me bilo briga. Želela sam da se vratim u hotel, jer mi je
smetala masa ljudi na ulicama. To mi je smetalo i više nego kada sam bila
u Londonu i kada sam išla u kupovinu u Oksford strit.
Subota je fantastično započela. Za doručkom su se prema nama
ponašali kao da smo kraljevske krvi. Izbor je bio raznovrstan: kroasani,
voće, žitarice, jogurt, slanina, jaja, pečurke - sve što smo želeli. Ja sam
uzela mafine i džem od kajsija, toplu čokoladu, kafu, koju su mi poslužili
u zasebnoj srebrnoj posudi, a uz nju su mi doneli i jednu srebrnu posudicu
sa toplim mlekom. Konobar je bio mnogo sladak, sa tamnom kosom koja
mu je padala na ramena i vatrenim tamnosmeđim očima. Izgledao je kao
da mu je devetnaest godina i sasvim je odgovarao slici češkog princa
kakvu sam ja u svojoj glavi stvorila. Da nisam bila sa mamom i tatom,
više bih flertovala sa njim, ali nisam nameravala da to radim pred njima
da ne bi primetili i da ne bi počeli da me zadirkuju. Malo je falilo da
pošaljem Ket poruku da joj kažem kakav je konobar, ali sam zaključila da
je bolje da to ne činim; mogla bi reći svojoj novoj drugarici Lusi, a ona bi
mogla reći Lalu.
Dan je bio lep i sunčan pa smo ga proveli u obilasku i istraživanju.
Bilo mi je drago što sam obula patike jer smo, bogami, hodali. I hodali. I
hodali. Obišli smo mnoštvo crkvi. Crkvu Svetog Nikole. Svetog Petra,
Svetog Vida. Činilo mi se da je svaki svetac imao svoju crkvu. Obišli smo
dosta starih zgrada. I muzeja. Bio je to lep grad. Stari i lep, a neki njegovi
delovi izgledali su kao iz bajke. Ali nakon nekoliko sati postalo mi je
dosadno. Mislim, u koliko crkvi moramo da uđemo? Sve su mi, nakon
prvih pet, izgledale slično.
Karlov most bio je zanimljiviji.
Tata je pogledao u knjigu koju je nosio sa sobom dok smo se
približavali jednoj od ogromnih kula koje su se podizale na jednom
njegovom kraju. „Most je sagrađen u gotskom stilu, a statue na njemu su
barokne.“
Pokušala sam da izgledam zainteresovano, ali istorija nije bila moja
jača strana. Mene su više zanimale tezge sa suvenirima, muzičari koji su
svirali na mostu i umetnici koji su slikali portrete turista. Oni su barem
bili živi, za razliku od sablasnih statua koje su se izdizale iznad nas dok
smo prelazili na drugu stanu.
„Najčuvenija statua“, nastavio je tata, „jeste statua Svetog Jovana iz
Nepomuka, češkog mučenika koga su bacili sa mosta.“
„To nije bilo naročito lepo“, rekla sam dok sam se podizala na vrhove
prstiju i gledala preko zida u reku koja je tekla pod nama.
„Ne, nije“, rekao je tata. „Ipak, turisti izgleda dodiruju njegovu statuu
jer se veruje da donosi sreću.“
Kada smo pronašli Svetog Jovana, mama i tata su otišli da ga dotaknu,
ali ja nisam. Rezonovala sam, ako su ga već bacili preko mosta u reku i
ubili, mora da nije imao sreće ni sebe da spase, a kamoli viška da deli
gomili ljudi koju ne poznaje.
Kada smo prešli most, otkrila sam mesto koje mi je uskoro postalo
omiljeni deo Praga. Kaldrmisane ulice koje su vodile do zamka bile su
prepune malih prodavnica koje su prodavale džidžabidže, slike i svakakve
zanimljive stvari. Tu sam kupila poklone za Ket i Liju: male plave
staklene bočice parfema prekrivene srebrnom mrežom, sa inicijalom K na
jednoj, i L na drugoj. Tata je meni kupio jednu sa inicijalom R (Rebeka), i
rekao je što da moje drugarice imaju te bočice a ja ne, i da bi to mogao da
bude moj suvenir iz Praga.
Kupili smo po parče pice na nekoj tezgi i jeli dok smo šetali gradom na
suncu. Končano sam ponovo imala utisak da smo srećna porodica.
Nakon obilaska prodavnica, otišli smo do zamka i obišli još velikih
dvorana, još crkvi, statua i slika mnoštva mrtvih ljudi sa žalosnim
izrazima na licu. Neko vreme je to bilo sasvim OK, ali ja sam zapravo
želela da se vratim u naš fenomenalni hotel, da se ponovo okupam u onoj
raskošnoj kadi, slušam muziku na ajpodu i možda poručim neku hranu u
sobu, koju bi, nadala sam se, mogao da mi donese onaj konobar što liči na
češkog princa. Zamišljala sam ga kako se spušta na koleno i govori mi da
je mene čekao celog svog života i da me je konačno pronašao. Možda bi
mogao i da zapeva. Čak bismo mogli zapevati u duetu. Zatim bismo se
sasvim predali ljubljenju na krevetu, pa bismo pojeli ostatak čokolade iz
mini-bara... ili tako nešto.
Ali nisam ja bila te sreće. Mama i tata želeli su da još malo obilaze
grad, pa sam se vukla za njima dok sam slala poruke Ket, Liji i Lalu,
pazeći da ne spomenem češkog princa...
Negde oko četiri sata, činilo mi se, konačno smo krenuli nazad prema
hotelu.
„Gde ćemo na večeru?“, upitala je mama dok smo čekali da prođe
tramvaj da bismo prešli put.
„O, hajde ponovo da večeramo u hotelu“, rekla sam. Večera sinoć bila
je baš ukusna. Rižoto sa bundevom sa sirom i krem brule sa pistaćima koji
je bio nestvarno božanstven.
Mama je odmahnula glavom. „Naš paket obuhvata samo noćenje sa
doručkom“, rekla je, „tako da smo sinoćnu večeru morali da platimo, a
kako je to verovatno najbolji hotel u Pragu, ona nije bila jeftina.“
„Zapravo, za večeras sam rezervisao nešto posebno“, rekao je tata.
„Trebalo je da bude iznenađenje. Čitao sam o tome u jednom od vodiča.
Trebalo bi da je predivno. Pravo boemsko iskustvo.“
Primetila sam da je mama ukrutila leđa kada je izvadio vodič iz ranca i
pokazao nam kritike i fotografije.
Ja sam mislila kako mesto izgleda baš glamurozno, ali je mama
odmahnula glavom. „Ne. Ne možemo jesti tu. Suviše je skupo.“
„Jednom u životu“, rekao je tata. „Hajde. Kada ćemo ponovo doći
ovamo?“
 Videla sam da se mama trudi da podeli njegovo oduševljenje, ali da joj
to teško pada. O, molim vas, nemojte sada početi da se svađate, pomislila
sam. Ne nakon tako lepog dana.
„Mnoga mesta na trgu izgledala su mi sasvim pristojno“, rekla je
mama. „Mogli bismo tamo jesti, sigurna sam da je hrana jednako ukusna,
ali mnogo jeftinija.“
Tata je izgledao razočarano. „Ali ambijent neće biti tako lep“, rekao je.
Sećam se da su se pre svega godinu dana moji roditelji šalili kako je u
njihovoj vezi tata papučica za gas, a mama za kočnicu. I dalje je to bilo
istina, ali im izgleda više nije bilo smešno.
Videla sam hotel ispred nas i krenula prema njemu. „Vidimo se u
hotelu kada se dogovorite oko planova za večeru“, rekla sam i ubrzala
korak. Nisam želela da slušam. Znala sam okidače njihovih svađa, a novac
je uvek bio jedna od njih.
Otišla sam pravo u sobu i pomislila kako bih mogla da obavim vokalne
vežbe ili otpevam neke pesme, ali nisam bila raspoložena za pevanje. Ni
najmanje. Nisam bila raspoložena da otpevam ni jednu jedinu pesmu.
Pozvala sam Lala na mobilni da se malo oraspoložim.
Isključen.
Ha, pomislila sam. Očigledno je da mu ni najmanje ne nedostajem, jer
bi mu telefon bio stalno uključen da mu nedostajem.
Zatim sam pozvala Ket.
„O, ćao, Beka“, rekao je njen tata. „U Pragu si, zar ne?“
„Da. Da li je Ket tu?“
„Izašla je sa onom njenom novom drugaricom iz Londona, Ti Džej“,
rekao je gospodin Kenedi. „Mislim da su svi zajedno otišli na plažu.“
Osetila sam žaoku ljubomore. Ket je bila moja najbolja drugarica, a
izašla je sa tom Ti Džej. Kada sam pokušala da je pozovem na mobilni,
ustanovila sam da ga je isključila. Nadala sam se da je ova nova devojka
neće potpuno opčiniti.
Pozvala sam Liju. Na svu sreću, ona je bila kod kuće, ali je pričala
samo o Ti Džej i njenim drugaricama i kako će svi oni ići u Barton hol
sutra na ručak.
„Ići će i Lal i njegova sestra?“
„Da, mislim da će ići oboje“, rekla je Lija. „Baš su kul. Zaista su
zabavni. Sinoć su stigle Ti Džejine druge drugarice, Nesta i Izi. Nesta je
prelepa, i Izi isto, ali na drugačiji način. Zaista će ti se dopasti.“
 Ma važi, pomislila sam nakon što sam prekinula vezu. Nisam tako
sigurna. Sve mi one zvuče tako pune sebe. Svi padaju na nos od
oduševljenja samo zato što su došle iz velikog grada. Pa, neće biti
dovoljno da se samo pojave da bi se meni dopale, moraće nešto i da urade!
Tata je pobedio u raspravi oko večere pa smo nakon što smo se
okupali, doterali i naparfemisali otišli u restoran malo dalje niz reku od
našeg hotela. Mama je izgledala baš lepo u dugačkoj, crnoj lanenoj haljini
sa crvenom svilenom ešarpom preko ramena. Za promenu je pustila kosu.
Ja sam nosila moju tirkiznu majicu koja se vezuje oko vrata, crne
pantalone i sandale sa kaišićima sa visokim potpeticama.
„Pored mene su dve najzgodnije devojke u gradu“, rekao je tata dok
nam je pridržavao vrata da uđemo u restoran.
Unutrašnjost je bila božanstvena, kao da smo ušli u neko drugo doba,
možda u osamnaest vek - u svakom slučaju izgledalo je starinski. Prozori
su se pružali od poda do plafona i gledali su na reku, mesto je bilo
ukrašeno raskošnim, baršunastim, zelenim draperijama i lusterima koji su
izgledali kao da su koštali čitavo bogatstvo, iako nisu bili uključeni.
Prostorija je bila obasjana svećama. Stolovi su bili pokriveni belim
platnenim stolnjacima na kojima je stajalo kristalno i srebrno posuđe.
Osećala sam se kao da sam na filmskom setu kostimirane drame i kao da
bi trebalo da nosim dugačku haljinu i ogrlicu pripijenu tesno uz vrat i
plešem valcer.
„Taaako je otmeno“, prošaputala sam tati. „Dobar izbor.“ Rođena sam
da budem veoma bogata, pomislila sam kada nas je konobarica povela do
našeg stola. Osećala sam se zaista lagodno na ovakvim mestima.
„Ovo zaslužujemo, vojvotkinjo“, odgovorio mi je tata šapatom.
Hrana je bila ukusna, ali moglo je da je bude više jer sam nakon večere
bila još gladna. Sićušni komadi ukusnih stvari posluženi su na ogromnim
belim tanjirima.
Zalogajčići zanimljivih ukusa aranžirani kao umetnička dela. Činilo
mi se da je prava šteta narušiti dizajn time što ću ih pojesti. A zatim još
jedan krem brule sa pistaćima - mora da je to specijalitet u Pragu - i
čokoladice sa kafom u ljupkim maleckim šoljama koje su poslužene nakon
večere.
Spolja gledano, sve je bilo vrhunski i otmeno, ali je atmosfera između
mame i tate bila užasna - ledena. Nisu se svađali i nisu bili zli jedno prema
drugom. Bili su preterano učtivi, u fazonu: „Molim te, dodaj mi maslac“,
„Hvala“, „Želiš li još vode?“. Bilo je to užasno. Brbljala sam da prekinem
tišinu, o mestima koja smo obišli i ljudima koje smo videli. A oni su
slušali i odgovarali, ali nisu razgovarali međusobno. Nisu se čak ni
gledali. Očigledno je bilo da su se silno posvađali dok sam telefonirala u
svojoj sobi i pripremala se za večeru.
Kasnije te noći, kada sam se ušuškala u svoj prelepi krevet dostojan
princeze, osećala sam se veoma sitno i usamljeno i imala sam užasan
osećaj u dnu stomaka da će se nešto u mom životu uskoro promeniti i da
mi se to neće dopasti.
 6.

Nazad kući

U nedelju je bilo očigledno da se mama i tata nisu pomirili. Za doručkom

je atmosfera bila gora nego ikada, tišina je bila nepodnošljiva, a meni je
ponestalo tema za razgovor.
„Mama i ja smo mislili da bi možda želela danas da ideš sa mamom u
kupovinu“, rekao je tata.
„A posle podne sam mislila da bi možda želela da se provozaš rekom
sa tatom“, rekla je mama.
Klimnula sam, oborila glavu i usredsredila se na kroasan. Poruka
primljena. Stvari među njima bile su toliko loše da nisu želeli da budu
zajedno više nego što je bilo nužno, premda bi trebalo da smo došli na
porodični odmor. Izgladiće oni stvari kada se vratimo kući, kada budu na
poznatom terenu, pokušala sam da ubedim sebe. Pogrešila sam što sam
mislila da bi tri dana na nekom drugom mestu mogla da reše njihove
probleme.
Kako bilo, iako sam govorila sebi da će se sve srediti kada se vratimo
kući i svojoj uobičajenoj rutini, nisam mogla da se ne osećam depresivno.
Ovim putovanjem tata je trebalo da proslavi potpisivanje ugovora za
knjigu, ali je izgledao kao da mu je dosta svega, kao i meni. Nije me
razveselilo čak ni kada mi je konobar, češki princ, doneo još jedan kroasan
i zavodljivo mi se nasmešio kad su mama i tata ustali od stola.
 Mama se svim silama trudila da bude vesela i raspoložena kada smo
krenule u obilazak prodavnica, i oduševljavala se ovom majicom, onim
pantalonama, raznim sandalama i tako dalje, dok je pokušavala da mi
pomogne da pronađem odevnu kombinaciju za festival. I po prvi put nije
cepidlačila u pogledu cene. Kupila mi je fenomenalan par belih kaubojskih
čizama i nije ni trepnula kada joj je prodavac rekao koliko koštaju.
Svim silama sam se trudila da se sasvim unesem u kupovinu. Umele
smo sjajno da se provedemo kada sam bila mala i kada smo obilazile
prodavnice i isprobavale stvari, ali mi se sve to nekako sada činilo
pogrešno i nisam mogla da se ne osećam kao da me potkupljuje.
Posle podne se tata skrivao iza svoje uloge turiste štrebera i
komentarisao je mesta, upućivao me gde se nalazimo, šta se tu desilo i
kada. Zaista se dobro potkovao istorijom i bilo je zanimljivo što su ga
drugi turisti slušali više nego vodiča na brodu. Bilo je lepo boraviti na
vodi i posmatrati Prag sa broda, ali nisam mogla da ne pomislim kako bi
se ovaj obilazak sigurno i mami dopao. Dešavalo se nešto krupno. Loš
osećaj u dnu stomaka i dalje je bio tu, i samo se dodatno pogoršao kada je
mama to veče slagala kako je boli glava pa smo tata i ja sami večerali u
restoranu na trgu. Baš u lokalu u kakvom je ona želela sinoć da večera.
Razgovarali smo o svemu, osim o onome što se dešava. O školi, o
tome kako sledeće godine krećem u deseti razred, pretresali smo lokalne
tračeve, razgovarali o stanju u svetu, o tome šta želim da budem kada
odrastem, o tatinoj knjizi... Ali osećala sam se kao da se nad nama nadvija
džinovski slon kog oboje iz petnih žila želimo da ignorišemo. Deo mene
očajnički je želeo da pita šta se dešava, ali se drugi deo plašio odgovora.
Taj deo je pobedio.
Narednog jutra vratili smo se avionom u Bristol, i jedva sam dočekala.
Mama i tata i dalje su bili učtivi jedno prema drugom kao da su stranci, a
ja sam poželela da zavrištim od muke. Mislim da bi mi milije bilo da su se
svađali. To bi bar značilo da razgovaraju.
Stigli smo kući u tri sata posle podne, i već sam bila poslala poruke
Lalu, Ket i Liji da im javim kada stižem.
Lal me je čekao pred kućom kada smo stigli.
„Ah. Zaljubljeni je stigao“, rekao je tata pokušavši da se nasmeši.
Čim sam ostavila stvari u hodniku, ponovo sam izjurila napolje i otišla
sa Lalom. Ni mama ni tata se nisu protivili, iako bi obično, kada bismo se
vratili sa puta, zahtevali da bacimo odeću na pranje, raspakujemo se i
dovedemo u red.
Lal i ja krenuli smo prema italijanskim baštama u Kremilu, i bilo je
pravo olakšanje skloniti se od one mučne atmosfere koja me je gušila. Lal
je bio zaista srećan što me vidi i čim mu se pružila prilika, povukao me je
iza jednog žbuna na partiju ljubljenja da proslavimo moj povratak.
„Istraživao sam malo dok si bila odsutna“, rekao je smešeći se.
„Istraživao sam mesta na koja možemo da odemo da budemo sami.
Pronašao sam ih desetak širom poluostrva.“
Počeo je da me ljubi i ja sam mu neko vreme uzvraćala, ali zapravo
nisam bila raspoložena. Odgurnula sam ga nakon dvadesetak minuta.
„Šta nije u redu?“, upitao je.
Slegla sam ramenima. „Sve je u redu. Samo... hajde malo da se
prošetamo...“
Uzeo me je za ruku pa smo prošli kroz lavirint živih ograda i izašli u
deo bašte koji gleda prema moru i pomorskoj bazi u Plimutu.
Lal me je obavestio šta je radio dok sam bila odsutna i čula sam sve o
Ti Džej i Lusi i Izi i Nesti, i mogla bih se zakleti da je porumeneo kada je
spomenuo Nestu.
„Dopada ti se Nesta, zar ne?“, rekla sam iznenada.
„Nije tako“, rekao je i zamislio se. „Zapravo, dopada mi se. Kome ne
bi? Čekaj samo da je vidiš. Bio bih lud kada mi se ne bi dopadala. Prelepa
je...“
Spremala sam se da ga udarim kada je dodao: „Kao ti.“
Legli smo na travu i zagledali se u nebo i još malo se ljubili, ali nisam
mogla da se oslobodim mučnog osećanja da nešto nije u redu. Bila sam
preopterećena mračnim mislima. Šta će se desiti? Hoću li ikada ponovo
imati priliku da odem na odmor? Da li ću to želeti? Šta se dešava s
mamom i tatom? A to je vodilo do mnoštva drugih pitanja. Šta je ljubav?
Da li ona ikada traje? Šta moraš da uradiš da bi trajala? Pogledala sam u
Lala. Izgledao je kao da se i on duboko zamislio nad životom i drugim
važnim stvarima.
Okrenula sam se na stranu i oslonila se na lakat. „O čemu razmišljaš?“,
upitala sam ga dok sam kažiprstom pratila liniju njegovog profila.
„O, znaš već“, rekao je. „Da li da svratimo na sladoled kad se budemo
vraćali, i da li da uzmem čokoladu ili vanilu. Zašto? O čemu si ti
razmišljala?“
 „O životu. O ljubavnoj lutriji. Da li je susret sa pravom osobom sreća
ili slučajnost? Šta je svrha života? Da li ikada razmišljaš o takvim
stvarima?“
Lal se grohotom nasmejao. Uskoro je prestao kada je video da se ja ne
smejem. „O! Ozbiljno to misliš?“ Nakašljao se i odmah se uozbiljio. A
zatim je ponovo počeo da se smeje. Gurnuo me je na travu, nadvio se nada
mnom, kolenima mi prikovao ruke i počeo da me golica. Migoljila sam se
ispod njega neko vreme, a kada sam se umirila, legao je preko mene i
počeo da me ljubi.
Dok smo ležali i ljubili se, shvatila sam da se nešto u meni promenilo
u poslednjih nekoliko dana. Sada mi je bio potreban neko sa kim ću
razgovarati i ko će me saslušati, razumeti i saosećati sa mnom. A to
sigurno neće biti Lal Lavering. On je želeo samo fizički kontakt. Šteta što
ne postoji neka malo starija i zrelija verzija tebe, pomislila sam, kada smo
naposletku ustali sa trave i krenuli nazad.
Kada smo prišli mojoj kući, nisam mogla da nateram sebe da uđem.
Spremala sam se da se okrenem prema Lalu i pitam ga da li bih mogla sa
njim u Mekovu kuću, kada sam primetila da se ulazna vrata otvaraju i da
tata izlazi sa koferom u ruci. Na trenutak sam bila zbunjena. Tek što smo
se vratili s puta, i tek što je izneo kofere iz automobila. Zašto onda sada
ponovo stavlja kofer u prtljažnik?
Sakrila sam se iza žbuna i povukla Lala za sobom da nas ne vidi. On je
ovo shvatio kao znak za partiju ljubljenja u tajnosti, ali sam ga žurno
udarila laktom u stomak i odgurnula ga da bih mogla jasnije da vidim šta
se dešava.
Lal me je uhvatio za ruku i presavio se od bola. „Šta...?“
„Šššš!“, rekla sam mu dok sam posmatrala tatu kako seda u kola. Obe
ruke spustio je na volan i ostao tako nekoliko trenutaka: sedeo je, zagledan
u prazno.
Zatim je pokrenuo motor, izašao u rikverc iz dvorišta i odvezao se.
 7.

Slomljeno srce

„Kuda je otišao?“, upitala sam čim sam ušla u kuću.

„O... Beka. Vratila si se“, odgovorila je mama. Bila je u kuhinji i
stavljala je stvari u mašinu za veš. „Uh... otišao je kod nekog prijatelja na
nekoliko dana da...“
„Kog prijatelja? Zašto? Kada će se vratiti?“
„Ne znam. Ali nije...“
„Šta si mu rekla kada je rešio da ode?“
Mama je uzdahnula. „Ništa.“
„Ali mora da si nešto rekla. Videla sam da je poneo kofer. To nikada do
sada nije uradio. Šta se dešava? Da li se razilazite?“
Mama je pogledala kroz prozor, a ja sam pratila njen pogled i
primetila da se Lal mota po dvorištu.
„O, zaboga“, rekla sam, ustala i izašla napolje. Pokazala sam kapiju.
„Lale. Odlazi. Vidimo se kasnije.“
Lal je izgledao zatečeno i na trenutak mu je preko lica preleteo
povređen izraz. Klimnuo je i podigao palčeve. „Dobro... OK. Vidimo se
kasnije“, promrmljao je. Usiljeno mi se nasmešio, zatim se okrenuo na
peti i otišao.
Sunašce ti žarko, pomislila sam dok sam ga posmatrala kako se
klonulo udaljava, pantalona toliko nisko spuštenih na kukovima da se
činilo da će mu spasti, i povijenih ramena, povredila sam ga. Pomislila
sam da potrčim za njim i objasnim šta se dešava, ali sam shvatila da ni
sama ne znam šta se dešava. Srediću to sa njim kasnije. Vratila sam se u
kuću do mame.
Skuvala je sebi čaj i gledala kroz prozor. Na licu je imala isti izraz kao
i tata dok je sedeo u kolima pre nego što se odvezao. Tužan. Umoran.
Zaprepašćen.
„Gde ćemo živeti? Hoćemo li prodati kuću? Pretpostavljam da
hoćemo. Gde će tata živeti? Zašto je on otišao, a ne ti?“
Mamine oči su zasijale od suza kada sam to rekla, ali nisam mogla da
se obuzdam. Moj svet se rušio i počela sam gadno da paničim. „Ništa još
nije definitivno odlučeno“, rekla je mama. „Tvoj tata je otišao jer... O,
Beka, mora da znaš da stvari već dugo ne štimaju.“
„Znam da si mnogo zvocala i zamerala tati, a on se samo trudio da
popravi stvari.“
Mama je stegla usne. „Ne mogu o tome sada da razgovaram, Beka. Idi
u svoju sobu.“
„Da idem u sobu! Nisam ništa uradila, a ti me kažnjavaš?“
„Ne kažnjavam te. Samo... ja... Pre nego što je otišao, tvoj tata i ja smo
se dogovorili da ćemo zajedno razgovarati sa tobom o ovome.“
„Zato je otišao, zar ne? Ne izgleda mi ovo kao zajednički razgovor.
Zašto je on otišao, a ne ti?“
„Zato što on može da radi bilo gde, a ja moram da budem blizu
Plimuta.“
Ove njene reči osetila sam kao udarac u stomak. Tata nas je napustio.
Nije napustio samo mamu. Napustio je i mene.
Ni ja nisam želela više da razgovaram pa sam otrčala na sprat u svoju
sobu, tresnula vrata za sobom i zaključala ih. Bacila sam se na krevet i
zagledala se u tavanicu. Znači, sada svi izgledamo jednako, pomislila sam.
Mama zuri kroz prozor kuhinje. Tata kroz prozor automobila, a ja u
tavanicu. Nemam se čemu u životu radovati. Na raspustu bi trebalo da se
zabavljam, ali ovo leto je do sada bilo užasno. Čak me ni pomisao na
festival na poljima sela Mejker nije ispunjavala vedrinom, a njemu sam se
mesecima radovala i u dnevniku sam ga obeležila zlatnom zvezdicom. U
ovom trenutku pevanje mi je bilo poslednje na pameti.
Zaista mi je potrebno da sa nekim razgovaram.
Pozvala sam Ket. Njen tata mi je rekao da je izašla sa Ti Džej.
Pozvala sam Liju. Ona je izašla sa Skvidžom.
 Pozvala sam Meka. On je izašao sa Lusi, Izi i Nestom.
Moj svet se raspada, pomislila sam. Čak su i moji prijatelji nastavili
dalje bez mene. Svi su izašli sa devojkama iz Londona - koje su tako kul.
Tako otmene. Mrzim ih. Kladim se da njihovi roditelji nisu rastavljeni.
Želela sam da plačem, ali suze nisu dolazile.
Želela sam da vrištim, ali nisam mogla ni glasa da pustim.
Želela sam... želela sam da prestanem ovako da se osećam. Rastegnuta
preko svake mere, izvrnuta naopako, naglavačke i istegljena na
ćoškovima. Osećala sam se kao da ću pući. I osećala sam se prazno. Sve u
isti mah.
Želela sam da razgovaram sa tatom. Ako mama neće da razgovara sa
mnom, možda će on hteti. Spremala sam se da siđem u prizemlje kada sam
čula mamin glas. Razgovarala je sa nekim telefonom. Tiho sam prišla vrhu
stepeništa, trudeći se da ne pravim nikakvu buku da bih mogla da čujem
šta govori.
„... strašno joj je to teško palo“, rekla je. „Jako je vezana za Ijana.“
Tišina dok je slušala nekoga sa druge strane.
„Ne. Ne želimo da dođe do neprijatnosti i ne želimo da uplićemo
advokate jer oboje dobro znamo da će oni jedini imati koristi od cele
situacije. Ne. Pokušaćemo da se dogovorimo.“
Tišina.
„Ne. Mislim da je za to prekasno.“
Mama mora da je osetila moje prisustvo jer je podigla pogled i videla
me na stepeništu. „Moram da idem“, rekla je u slušalicu. „Beka je ovde.
Da. Hoću. Hvala. Ćao.“
Sputila je slušalicu i prišla stepeništu.
„Kako je mogao da ode tek tako?“, upitala sam. „Bez pozdrava?“
„Tvoj tata? Ali vratiće se ujutro. To sam pokušavala da ti kažem.
Otišao je da prenoći kod Majka Pitersona u Kingsend. Vratiće se ujutro.
Samo nam je... bilo potrebno malo prostora da razbistrimo glavu.“
Nisam mogla da ne primetim koliko mama izgleda umorno i na
trenutak sam osetila sažaljenje prema njoj i pokajala se zbog onoga što
sam rekla.
„Mogu li da dobijem njegov broj?“, upitala sam.
„Doći će ujutro, ljubavi“, rekla je. „U međuvremenu raspakuj stvari.
Sve ćemo se sutra dogovoriti.“
 Vratila sam se u svoju sobu i ponovo legla na krevet. Pobeći ću,
pomislila sam. To će ih naučiti pameti.
Zamišljala sam njihove reakcije kada shvate da me nema. Otići ću u
Brajton. Oduvek sam želela da odem tamo. Ili u London. Ili čak nazad u
Bristol, gde smo živeli pre nego što je tata izgubio posao u marketinškoj
kompaniji. Ako bih nestala, možda bi shvatili koliko su silno pogrešili i
možda bi se više potrudili. Ali da li su silno pogrešili? Ne slažu se već
mesecima. Možda i duže. Ali ne moraju mene da upliću. Dok sam pravila
plan bega i sastavljala spisak stvari koje ću morati da ponesem, sklopila
sam oči i za sekund zaspala.

Sunce je prodiralo kroz zavese kada sam se narednog jutra probudila i

taman sam se spremala da se ušuškam dublje pod pokrivač kada sam se
setila. Moj život više nije isti. Moji roditelji se razvode. Verovatno ćemo
morati da se selimo. Tata će se možda odseliti. Možda ću morati da
napustim svoje prijatelje. Osećala sam se prazno u duši. Ništa više nije
bilo sigurno.
Nisam morala da čekam suviše dugo da saznam šta se dešava, jer sam,
kada sam izašla iz sobe da odem u kupatilo, osetila miris kafe i znala sam
da je tata stigao. Mama nije pila kafu, samo tata, i uvek je sam mleo kafu.
Osetila sam kako mi se oči pune suzama kada sam shvatila da više neću
osetiti taj poznati miris u kući. Mamin čaj od kamilice smrdi na vodu u
kojoj su se prali sudovi.
Uzela sam ogrtač i sjurila niz stepenice u kuhinju. Tata je bio sam i bio
mi je okrenut leđima dok je petljao oko aparata za kafu.
„Želim da idem sa tobom“, rekla sam. „Moraš mi dozvoliti.“
Tata se okrenuo. Lice mu je bilo i nežno i tužno, i rekao je: „O, Beka.
Prišla sam, zagrlila ga oko struka i zagnjurila lice u njegovu majicu
kratkih rukava koja je mirisala na mešavinu začinskog bilja iz njegove
bašte, kafe i limuna. Tatin miris. »Ne možeš otići, tata. Molim te, nemoj da
ideš. Ti si moj tata i trebalo bi da živimo u istoj kući.“
Tata me je nekoliko trenutaka grlio, a zatim me je nežno odmakao od
sebe. Izvukao je stolicu i rekao mi da sednem. Prišao je stražnjim vratima.
„Kerol“, pozvao je. „Beka je ustala.“
Mama se pojavila na vratima i sa strepnjom pogledala najpre tatu pa
mene. Kratko je klimnula glavom pa su i njih dvoje seli. Sve mi je to bilo
uvrnuto. Ovo je bio sto za kojim smo sedeli milion puta, za kojim smo
žurno, na brzinu doručkovali, za kojim smo pili poslepodnevni čaj, sedeli
za vreme lenjih nedeljnih ručkova i kasnih večera. A sada mi je za njim
bilo nelagodno. Sve mi se činilo nestvarno, kao da lebdim - kao da nisam
zapravo tu. Moji roditelji izgledali su kao da im je neprijatno. Stomak mi
se vezao u ogroman čvor. Ne želim da se ovo dešava, pomislila sam. Želim
da sklopim oči i želim da sve ovo nestane. Ne mogu da podnesem da se
ovako osećam.
Mama je klimnula glavom tati da kaže nešto. Pogledao je mene pa
mamu. Očigledno im je ova situacija padala teško koliko i meni.
„Beka“, započeo je tata. „Znaš da te oboje mnogo volimo, zar ne?“
Osetila sam knedlu u grlu i osetila kako mi suze naviru na oči.
Pokušala sam da klimnem. Nisam mogla da susretnem njegov pogled.
„Znam šta ćeš reći“, rekla sam iznenada. „Ti i mama se rastajete. Gde ćeš
otići?“
Tata je duboko uzdahnuo. „Za sada mislim da ću otići kod svoje sestre
Marion.“
„U Bristol? Ali to je predaleko! Neću te uopšte viđati. Zašto ti ideš?“
Znala sam da će se ovo desiti, pomislila sam. Desiće se isto što se desilo
Meku. Jako dugo je bio nesrećan i premda mu je njegov tata obećao da će
u kući u Londonu imati svoju sobu, tatina nova devojka se uselila i dovela
svoju kćerku, pa je ona dobila tu sobu.
Tata je ponovo pogledao mamu, pa mene. „Jer ja mogu da radim gde
god da sam.“ Pokušao je da se nasmeši. „Imam računar, putovaću. Tvoja
mama mora da bude ovde zbog posla u Plimutu.“
„Ja ne moram. Na raspustu sam do septembra. Mogla bih poći sa
tobom.“
„Dolaziću svake nedelje da te posetim“, rekao je tata. „Bristol nije
tako daleko. Sat vremena vožnje ako nije gužva u saobraćaju.“
„Znači ne mogu?“, rekla sam grubo. „Zašto ne mogu da pođem sa
tobom? Imaš li novu devojku?“
„Ne. Ne. Nikako.“
Podigla sam pogled i videla kako tata gleda mamu molećivo.
Mama je uzela moju ruku u svoju. Istrgla sam je kao da sam se opekla.
„Zašto se onda ovo dešava? Zašto?“
Sada je mama duboko udahnula. „Ponekad se ljudi u vezi... ljudi se
promene. Kao što je tvoj tata rekao, Beka, oboje te mnogo volimo i to se
nikada neće promeniti. Ti si naša kćerka. Ali..“
Tata je preuzeo. „Zaključili smo da više ne možemo da živimo
zajedno, Bek. Pokušali smo. Oboje smo se trudili. I u Pragu smo odlučili
da... pa, da bi najbolje bilo da se na neko vreme razdvojimo...“
„Privremeno ili trajno?“, upitala sam.
Tata je oklevao. „Ni mi... još to ne znamo.
„Kada ćete znati?“, upitala sam.
„Uskoro, ljubavi“, rekla je mama. „I tebi ćemo prvoj reći sve što se
dešava.“
„Ali gde ću živeti? Gde ću ići u školu?“
„Što se tebe tiče, ništa se neće promeniti, Beka. Možeš ostati ovde.
Možeš ići u istu školu. Mislimo da je u ovom trenutku to za tebe najbolje.
Što ti manje budemo remetili rutinu, to bolje. Imaš ovde divne prijatelje i
škola ti dobro ide, a ja ću dolaziti da te vidim svake nedelje dok ne
pronađem neko trajnije stambeno rešenje.“
“Nećeš.“
„Hoću. Naravno da hoću.“
„Svake nedelje?“
„Obećavam“, rekao je tata.
Usudila sam se da podignem glavu i pogledam ga u oči da proverim da
li to iskreno misli. Nikada ga u životu nisam videla tako tužnog, i osetila
sam kako mi se srce slama. Nije moguće da se ovo dešava, pomislila sam
dok su mi se oči punile suzama. Ovo je najgori dan u mom životu.
 8.

Plašljivica iz Blera

Ovog puta sam zaista pobegla.

Sačekala sam da tata ode, zatim u ranac stavila najnužnije. Sjaj za
usne, putni fen za kosu, četkicu za zube, ajpod, rezervni donji veš,
rezervnu majicu kratkih rukava, mobilni (na kome su bile četiri poruke od
Lala u kojima me moli da mu se javim), punjač i dvadeset pet funti iz
kutije za tajnu ušteđevinu koju sam krila iza cipela u stražnjem delu
ormana.
Provirila sam napolje u nebo. Još jedan divan dan pa mi neće biti
potrebna teška odeća - šorc i majica kratkih rukava će poslužiti.
Kada sam bila spremna, odšunjala sam se u prizemlje. Nameravala
sam da uzmem voće i hleb iz kuhinje, ali sam čula mamu kako se muva
unutra pa sam se predomislila.
Adios, amigo, pomislila sam kada sam otvorila ulazna vrata što sam
tiše mogla i na prstima izašla napolje. Uradiću isto što i tata. Otići ću. I
držati se podalje dok ne razbistrim glavu. Nisu odrasli bili jedini koji
imaju prava na to, a ako on može to da uradi a da ne kaže ni zbogom, kao
što je uradio kada smo se vratili iz Praga, mogu i ja. Da. Da vidimo kako
će im se to dopasti, pomislila sam dok sam žurila putem prema autobuskoj
stanici.
Kada sam sela u autobus za Kosend, pomislila sam da bih mogla da
pozovem nekoga od svojih drugova da im kažem šta se dešava. Nekoliko
puta sam se čula sa Ket i Lijom otkako sam se vratila iz Praga, ali im
nisam rekla kako je strašan odnos između mame i tate. I pored toga što su
mi bile najbolje drugarice, oklevala sam da im kažem sve da ne bi
pokušale da me odgovore od bežanja od kuće. Možda ne bi razumele.
Možda bi pomislile da dramim, a i šta one znaju o onome kroz šta
prolazim? Lijini roditelji bili su gospodin i gospođa Srećni do kraja
života, a isti slučaj bio je i sa Skvidžovima. Ketin tata spremao se da se
oženi svojom verenicom Džen. I obožavao je Ketinu mamu pre nego što je
umrla. Tako da ni Ket nije znala za bol koji duši nanosi nesklad među
roditeljima. Nisam želela da mi neko ko ne razume šta se dešava kaže šta
da radim. Ne, hvala. Mek bi me jedini razumeo, ali nisam želela da
rizikujem da ga nazovem u slučaju da je Lal u blizini.
Poslednje što mi je u ovom trenutku bilo potrebno bio je još jedan dan
rvanja u ljubljenju sa njim. Nisam bila raspoložena.
Kada sam stigla u Kosend, kupila sam pitu sa mesom, jabuku i ribena
sok bez šećera, a zatim kroz šumu krenula prema Rtu Penli.
Definitivno sam odabrala pravo mesto, pomislila sam, pogledavši gusti
zid drveća uz stazu i svod od krošnji iznad nje. Niko me ovde neće
pronaći.
Nakon što sam išla u pravoj liniji nekih petnaest minuta, sa desne
strane primetila sam sam usku stazu koja je vodila do otvora u drveću. Tu
ću podići logor, odlučila sam, i krenula prema niskom rastinju. Raskrčila
sam grančice i lišće i sela.
Dobro, pomislila sam. Pobegla sam.
Evo me, u begu. Dobro. Sjajno. Pokazaću ja njima. Njima. Mislim na
svoje roditelje. Mamu i tatu. Uskoro će oni biti mama. Tata. Razdvojeni.
Neće više biti spojeni veznikom i. Ne mogu da verujem, pomislila sam
dok sam u glavi ponavljala jutrošnji razgovor u kuhinji kada su mi rekli da
se razilaze. Nisam to mogla shvatiti. Ovo se dešava u sapunicama. U
serijama Susedi i Istenderi. Ne u mom životu, gde bi sve trebalo da je
bezbedno i sigurno i zaštićeno. „Zaključili smo da više ne možemo da
živimo zajedno...“, rekao je tata, a moj stomak je proključao od straha.
Ako su mogli da prestanu da vole jedno drugo, mogli bi da prestanu i
mene da vole. Bilo je to veoma deprimirajuće.
Dok sam sedela, poželela sam da sam ponela knjigu ili časopis, jer je
bilo malo dosadno zuriti u žbunje, osećati se potišteno i baviti se
sumornim mislima. Nisam ja od onih što se bacaju u bedak. Obično nisam.
Nije to moj fazon.
Pojela sam pitu i jabuku i legla i zagledala se u nebo.
Oblaci. Pa još oblaka.
I dalje malo dosadno.
Možda je trebalo da odem malo dalje, do Plimuta možda, pomislila
sam. Ali onda ne bih mogla da se vratim kući ako bih se predomislila i
odlučila da ne želim da spavam napolju, jer poslednji feribot kreće u pola
deset. Iako sam pobegla, želela sam da imam mogućnost da se vratim
kući. Želela sam samo da uplašim svoje roditelje i pokažem im da nisu
jedini koji mogu da prave probleme.
Ustala sam i odradila svoje vokalne vežbe, a zatim zamislila da sam
pred publikom na festivalu u Mejkeru. Naklonila sam se i stala pred
zamišljeni mikrofon. Koja bi pesma bila primerena za ovaj boravak u
šumi? Hmmm, zamislila sam se dok sam u mislima listala pesme koje
sam znala. Klasični hit Glorije Gejnor odmah mi je pao na pamet pa sam
zapevala I Will Survive, koliko me grlo nosi. Obično bih se osetila bolje
čim bih zapevala tako nešto živahno, ali na polovini pesme počela sam da
razmišljam šta će biti ako neka sirota duša sada šeta psa u blizini i ne sluti
da sam tu i čuje me da pevam kao lujka. Moglo bi to nasmrt da je zastraši.
Zato sam ućutala i odlučila da radim nešto drugo, što neće privući pažnju
prolaznika.
Ponovo sam sela i neko vreme slušala muziku sa ajpoda. Poželela sam
da sam ponela nešto na čemu bih mogla da sedim. Zemlja je bila tvrda, a
kamenčići i komadići kore drveća bockali su me po nogama. Pokušala sam
da ih ignorišem i opustim se. Sunce je bilo toplo i nakon nekog vremena
spakovala sam ajpod i zadremala.
Malo kasnije probudila sam se drhteći. Počeo je da duva vetar, a na
nebu su se sakupili tamni oblaci. O, ne, pomislila sam, kiša će. Kakav sam
ja baksuz. Ali me to neće naterati da se vratim kući. Pa, bar ne još. Malo
kiše nikome nije naškodilo. Snažna sam ja. Preživeću... i tako to.
Popila sam polovinu soka, ponovo uključila ajpod i neko vreme slušala
pesme podesivši nasumično biranje. Oblaci su nastavili da se gomilaju na
nebu iznad mene. Osvrnula sam se. Ivica prošaranog lišća drveća koja mi
je ranije poželela dobrodošlicu sada je ličila na zid nazubljenih senki. Tada
sam shvatila. Ako je neko u blizini, neću moći da ga čujem od muzike.
Skinula sam slušalice pokušavajući da ignorišem strah koji mi se
nakupljao u dnu stomaka. Iza mene su dve vrane graknule i poletele u
nebo. Skočila sam na noge. Saberi se, rekla sam sebi.
„Glupe ptice“, rekla sam naglas.
Pogledala sam na sat. Jedan po podne. Činilo mi se da sam ovde
satima. Popila sam još gutljaj soka, a zatim uzela slušalice i ubacila ih u
ranac. Pregledala sam stvari koje sam ponela sa sobom. Fen za kosu?
Koliko glupa možeš biti, Beka, pitala sam samu sebe. Kao da ću pronaći
utičnicu ovde u šumi. Isti slučaj je sa punjačem za telefon. A znala sam da
mi je baterija prazna i pre nego što sam krenula od kuće. Glupača. Bila
sam van sebe, nisam razmišljala, rekla sam sebi. Mama i tata su za to
krivi. Ako me neko ovde ubije, moraće sa tim da žive čitav život. I to su
bogami dobro odradili. U mislima sam videle naslove u tabloidima.
Tinejdžerka pronađena mrtva u šumama Rta Penli. Bežala je... ali ne
dovoljno brzo. Verovatno će staviti onu užasnu fotografiju sa takmičenja
Pop princeza, kada sam zauzela treće mesto. Bila je u nekoliko lokalnih
novina ranije ove godine. Umreću od stida ako to urade. Ha-ha. Umreti od
stida. Ket i Lija biće neutešne kada shvate da su bile toliko okupirane
svojim novim drugaricama iz Londona da nisu primetile koliko sam
nesrećna. Ha. Bogami bi ih moja smrt naučila pameti. A mama i tata
nikada sebi neće to oprostili, jer će znati da su oni krivi za moj užasni i
preuranjeni kraj. Godinama će nositi crninu, a tata će prestati da piše
knjigu koju je započeo da piše i pisaće samo knjige o meni, koje će se
zvati Moja vojvotkinja, knjiga prva, druga, treća i četvrta. Lal će biti
mnogo tužan i pisaće srceparajuću poeziju o bledoj devojci riđe kose koja
mu ne da mira ni danju ni noću.
Dok sam zamišljala svoju sahranu i pokušavala da odlučim da li želim
da me sahrane ili kremiraju, još nešto mi je palo na pamet. Možda i nije
baš preterano pametno bilo što sam odlučila da sama dođem u šumu.
Iznenada sam se setila svih predavanja koja smo slušali u školi o tome
kako da preživimo u urbanoj sredini. Niko nas nikada nije učio kako da
preživimo u šumi.
U glavi sam počela da vrtim mantre o preživljavanju: Ne idite na
osamljena mesta gde niko ne može da vas čuje kako dozivate upomoć.
Držite se dobro osvetljenih prometnih ulica gde vas ljudi mogu videti i
čuti.
Osvrnula sam se. Senovito. Mnogo je mesta na kojima se neko može
sakriti i iz kojih me može zaskočiti. Definitivno osamljeno mesto.
 Ups.
O, dovedi se u red, rekla sam sebi. Dobro sam. Ovamo niko nikada ne
dolazi, osim ljudi koji šetaju pse i možda ponekog nesrećnika koji je došao
da trči.
Upravo tako, rekao je zloslutni glas u mojoj glavi. Ovamo niko nikada
ne dolazi. Niko te neće čuti kako vriiiiištiiiš.
Baš u tom trenutku najcrnji oblak sakrio je poslednji slabašni zrak
sunca i temperatura je drastično pala.
Zadrhtala sam i potisnula sve snažniji osećaj panike. Ne. Neću se
vratiti, rekla sam sebi. Pobegla sam! Ne mogu tako lako odustati. Pokušala
sam da to kažem naglas da utešim samu sebe, ali su mi usta bila suva pa je
iz njih izašlo samo nešto nalik na graktanje.
Uzela sam flašicu soka i protresla je. Prazna!
Vetar je počeo snažnije da duva, a granje je počelo da stenje i škripi.
Poželela sam da sam ponela duks. Još jedna stvar koju moram da stavim
na spisak za beg, pomislila sam. Silno sam želela da sam bila
organizovanija.
Plašim se, rekao je glasić u mojoj glavi.
O, odrasti, rekao je jedan samouvereniji glas. Milion puta sam bila u
Penli šumi sa društvom i sa mamom i tatom.
Ali nikada sama, rekao je tihi glas.
A zatim je vetar stao. Vladala je tišina. Kakvo olakšanje. Ne volim
vetar. Pozvaću Ket i Liju i zamoliti ih da mi se pridruže. Da, to ću uraditi.
One će mi doneti sve što mi je potrebno pa ćemo se svemu ovome smejati.
Ustala sam, uzela mobilni i primetila da mi ruke drhte.
Iza mene, u senkama sa moje desne strane, čula sam neki oštar zvuk.
Korak? Još deset zvukova nalik na krckanje, brzo jedan za drugim. Da, to
krckaju grančice. Definitivno nečiji koraci. Neko je tamo. Instinktivno
sam čučnula, trudeći se da se skupim što je više moguće.
Osluškivala sam, iznenada svesna da mi srce zaglušujuće tuče u
grudima. Zadržala sam dah.
Tišina. Tišina je dobra. Ne čuje se više krckanje grančica.
Tada je glas u mojoj glavi izneo novu misao.
O bože. Neko me posmatra.
Zgrabila sam ruksak i pojurila da se sakrijem iza velikog žbuna. Du,
du, du, čulo se moje srce. Umukni, prošaputala sam. Praviš previše buke.
 Nalet vetra naterao je lišće iza mene da zašušti, a meni je srce skočilo
u usta i počelo još snažnije da udara. Disala sam plitko i oštro dok sam
ćulila uši na svaki zvuk. Bila sam okružena sablasnim zvukovima. Tihim,
dubokim ječanjem vetra, šuštanjem suvog lišća, škripom grana, krckanjem
grančica i, u daljini, udarom talasa o stenje.
Siiiiilno sam se pokajala što sam gledala Vešticu iz Blera one noći kod
Skvidža na roštilju. Jedna je stvar tako nešto gledati sa društvom uz činiju
kokica, a sasvim je druga biti sam u šumi kada počnu da se dešavaju scene
iz filma. Sva sam se tresla; neću biti Veštica iz Blera, već Plašljivica iz
Blera.
Još jedan oštar prasak iz senki naterao me je da se usredsredim.
Sada sam se zaista uplašila.
Beg mi nije bio jedna od boljih ideja, pomislila sam, možda bi trebalo
da se vratim kući i unesem neophodne izmene u plan.
Bič blistave munje pocepao je crno nebo i ja sam zgrabila ranac i
potrčala. Kada sam stigla do staze, nebo se otvorilo i krupne kapi počele
su da se rasprskavaju svuda oko mene. Uskoro sam bila mokra do gole
kože, kosa mi je bila slepljena za glavu, crni potočići maskare slivali su
mi se niz obraze. Borila sam se da dođem do vazduha, ali nisam stala dok
nisam stigla do autobuske stanice, na kojoj, na svu sreću, nisam morala
dugo da čekam.
Mama je bila u hodniku kada sam dvadeset minuta kasnije uletela na
ulazna vrata. Iznenadila se kada me je videla.
„Beka! Bila si napolju. O, vidi, potpuno si mokra. Mislila sam... da si u
svojoj sobi.“ Neodređeno je pokazala prema stepenicama i slabašno se
nasmešila.
Toliko o mom dramatičnom begu, pomislila sam dok sam se penjala
stepenicama ostavljajući za sobom mokar trag. Ha! Nije ni primetila da
me nema.

Dopunjeni spisak potrepština za beg:

vodootporna odeća
mobilni telefon (da baterija bude puna)
sjaj za usne (to je uvek potrebno)
prostirka
časopisi
hrana i piće, naročito čokolada (mnogo čokolade)
palica za kriket za udaranje sumnjivih likova po glavi
vodootporna maskara
debeli duks

Dopunjena filozofija bežanja

nemoj ni da se trudiš
 9.

Fantastična četvorka

Cmok. Cmok. Cmok. Cmok.

Zagrljaj. Zagrljaj. Zagrljaj. Zagrljaj.
Milovanje po kosi. Milovanje po kosi. Milovanje po kosi. Milovanje
po kosi..
Nula. Ništa. Jok.
Nije vredelo.
Odgurnula sam Lala.
„Šta...?“, začudio se.
Sela sam. Ležali smo na ćebetu na travi u polju blizu Kremila.
„Žao mi je, Lal, ali osećam se kao da te koristim“, rekla sam.
„Ne smeta mi. Zaista“, rekao je nevaljalo se smešeći i protegao ruke
iznad glave. „Iskoristi me. Čini sa mnom šta ti je volja. Na raspolaganju
sam ti.“
„Ozbiljno ti kažem, Lale. Nije u redu. Nisam svoja. Moji mama i tata
se razilaze, a ja sam van sebe, i izvini, ali ljubljenje mi ne skreće misli sa
toga.“
Ustala sam i krenula da se udaljavam.
„Kuda ideš?“, povikao je za mnom.
„Ne znam“, odgovorila sam.
Sigurno ne kući, pomislila sam. Nakon onog bednog bega, ručala sam,
presvukla se i pozvala Lala. Razvedrilo se i dan je ponovo bio lep i topao
pa sam želela da budem napolju (ali ne sama u šumi). Mama se spremala
da ode u Plimut na poslepodnevni čas, a od tate nije bilo ni traga, pa nije
bilo šanse da ostanem u kući i tugujem. Bila sam sigurna da sam osmislila
dobru diverzivnu taktiku kada sam pozvala Lala, jer sam verovala da ću
pored njega uspeti da zaboravim crne misli koje su pretile da me obuzmu,
ali ne, nije upalilo. Moraću da potražim nešto drugo da mi skrene pažnju.
Lal je na trenutak izgledao zbunjeno, a zatim je pošao za mnom.
„Dobro, kapiram“, rekao je kada me je sustigao. „Pa, na neki način. Ali
ne zapravo. Deo mene nikada neće razumeti devojke. Ali želeo sam da
kažem da nemam ništa protiv ako budeš ponovo želela da me iskoristiš.
Navikao sam da me devojke mlate po glavi kada se tučemo jastucima.
Moja sestra i njene drugarice to stalno rade. A ja u tome baš uživam.“
„Ne, ne mogu. Ne znam... Ne znam šta da radim sa sobom. Mislim...
da mi je potrebno da malo budem sama.“
Krenula sam niz padinu prema stazi u dnu polja.
„Dođi da upoznaš devojke“, rekao je Lal dotrčavši za mnom. „Izi,
Nestu, Ti Džej i Lusi. Danas posle podne idu na plažu u Kosend. Svima
sam im rekao da si mi devojka i jedva čekaju da te upoznaju.“
„Ne, hvala“, rekla sam. „Nisam raspoložena za upoznavanje novih
ljudi. Rekla sam ti, nisam svoja. Želim da me svi ostave na miru.“
Lija mi je sinoć poslala poruku da mi kaže da će večeras pozvati
društvo da prespava kod nje u Barton holu i da će pozvati i nove devojke.
Želi da priredi žurku u pidžamama kojom će im poželeti dobrodošlicu na
poluostrvo Rejm, rekla je. Odlučila sam da ne želim da idem, jer sam već
bila sita tih novih devojaka, iako se još nismo ni upoznale. U mislima sam
ih zvala fantastična četvorka, jer je, ako ćemo verovati Ket i Liji, sve što
su radile i govorile i oblačile bilo fantastično. Bilo mi je dosta priča o
njima. A i nisam želela da upoznajem nove ljude koji će mi postavljati
pitanja kao što su gde živim, i čime se moji bave. Šta da im kažem? Ne
znam. Najbolje je držati se podalje, pomislila sam, jer bi one vrlo uskoro
mogle da shvate koliko sam ja nefantastična.
Lal je pokušao da me uhvati za ruku, ali sam je istrgla.
„Ozbiljna sam, Lale. Želim da budem sama.“
Lal je pokušao da me zagrli. „Potreban ti je zagrljaj“, rekao je. „Dođi
da ih upoznaš. Tako su kul. Mislim da ne poznajem nikoga ko je tako kul
kao one...“
 Ako to samo još jednom čujem, počeću da vrištim, pomislila sam. Lija
nije prestajala da priča o tome kako su kul. Ni Ket. A ni Mek. Kul i
fantastične. Kul i fenomenalne. Aaaaaaaa.
„Imam dovoljno prijatelja i nisu mi potrebni novi“, rekla sam.
„Gluposti. Uvek ima prostora za nove prijatelje. Imaš mnogo toga
zajedničkog sa njima. Naročito sa Izi. Ona ima božanstven glas, a Mek mi
je rekao da i ti pomalo umeš da pevaš...“
Pomalo? Pomalo! Samo sam osvojila treće mesto na nacionalnom
takmičenju, idiote, želela sam da dreknem na njega, ali on nije prestajao
da priča o Izi i njenom booooožanstvenom glasu.
Fantastične i kul i božanstvene... Nije bilo kraja savršenstvu ovih
devojaka. Fantastična četvorka. Mora da su bile vanzemaljci. Ili roboti. Ne
mogu biti ljudska bića.
„Ti i Izi možete da pričate o pevanju“, nastavio je Lal potpuno
nesvestan smrtonosnog pogleda kojim sam ga streljala. „Izi je član nekog
benda u Londonu, a Lijin tata pokušava da je nagovori da nastupi na
festivalu u Mejkeru ili Rejkeru, sledeće nedelje.“
Moooolim? To je bila poslednja kap. Trebalo je da imam solo nastup
na tom festivalu. To je moj domen. Gospodin Aksford obećao mi je da će
mi dogovoriti nastup. A sada će ta Izi da nastupa? Ne! I već se čini da je u
milosti kod Aksfordovih - peva, spava kod njih, ćaska sa Zakom. Ovo je
bilo previše! Ove devojke počele su da preuzimaju primat. Nema šanse da
ću otići da ih upoznam. Znala sam da se nećemo slagati.
Lal se spremao da me zagrli, ali je izgledao nervozno, kao da se ne
usuđuje. Bila sam ljuta zbog toga što je rekao da umem „pomalo“ da
pevam pa sam ga toliko snažno odgurnula da je umalo upao u žbun
žutilovke, ali je uspeo da održi ravnotežu.
„Vidi, samo me ostavi na miru, može? Ne znam zašto si ovde. Užasna
sam. Užasna sam prema tebi. Nisam dobra osoba.“
Lal se nasmešio i počeo da trlja ruke na mestu na kom sam ga stegla
kad sam ga gurnula. „Ne, nisi. Ali ko želi dobru devojku? Ti si sjajna.
Silovita... verovatno najsnažnija devojka koju sam sreo, ali ja volim snažne
devojke.“
„Ti si lud“, rekla sam.
„Hajde, hajde da se rvemo“, rekao je i zauzeo pozu sumo rvača.
Pokušao je da mi priđe, a ja sam ga ponovo odgurnula, ali ne snažno kao
prvi put.
 „Vidi, ozbiljna sam. Ti bi samo da me ljubiš. Život je više od toga,
znaš. Prolazim kroz ozbiljnu krizu, a ti razmišljaš samo o tome kako da mi
gurneš jezik u grlo.“
Lal se nasmešio. „Ne mogu da se obuzdam. Taaaako si leeeepa.“
Kleknuo je. „Ja sam tvoj rob. Iskoristi me. Iskoristi me. O, gospodarice,
bespomoćan sam pred tvojom očaravajućom lepotom, moj mozak se pred
njom pretvara u kašu.“
Očigledno nikada nije pročitao nijedno od onih uputstava Kako osvojiti
devojku, u kojim se momcima objašnjava da ne smeju da se ponašaju kao
očajnici. Ipak, nisam mogla da se ne nasmejem. Izgledao je tako žalosno
dok je klečao preda mnom ruku sklopljenih kao u molitvi.
„O, dobro. Mislim... ne ono u vezi sa iskorišćavanjem, ali poći ću da
upoznam tvoje drugarice.“
Lal je ponovo skočio na noge. „Sjajno!“, rekao je. Zatim me je zgrabio
za ruku i povukao me stazom prema Kremilu.
Na svu sreću, odmah je došao autobus, pa smo uskočili i odvezli se za
Kosend. Lal me je uhvatio za ruku dok smo prilazili plaži, a zatim je
ponovo počeo da brblja kako su devojke fantastične. Počela sam da se
kajem što sam pristala da pođem s njim. Nimalo nisam bila raspoložena da
upoznam Faaantastiiičnu četvorku.
Što smo se više približavali, to sam se osećala manje vrednom. Nije
važno da li će se one meni dopasti - šta ako se ja ne dopadnem njima?
Neminovno je bilo da će imati na sebi neku uber-prelepu odeću za plažu, a
ja sam na sebi imala stari vrećasti šorc i staru ružičastu majicu kratkih
rukava. Odlučila sam da budem suzdržana prema njima i da pobegnem što
pre budem mogla.
Lal je uskoro primetio devojke na desnoj strani plaže. Lusi je sela i
mahnula nam.
Žurno sam ih odmerila dok smo se provlačili između porodica na
ležaljkama i peškirima rasutim po pesku. Čak i iz daljine, devojke su se
isticale u masi. Izgledale su kao sa stranica modnog časopisa, sa reklame
snimane na plaži. Bila je tu Lusi, koja je bila sitna, plavokosa i lepa, sa
milim licem kao u vile. Nosila je beli kačket, beli bikini i beli sarong.
Veoma jednostavno, ali šik. Pored nje je stajala najlepša devojka koju sam
ikada videla, i malo je falilo da se na peti okrenem i odem. Imala je kožu
boje sladoleda od čokoladnog krema i izgledala je kao da sišla sa stranica
italijanskog Voga. Nikada se nisam osećala ovako ugroženo. Imala je
dugačku crnu kosu vezanu u rep, jagodice kojima je mogla da seče staklo,
velike crne sunčane naočare i nosila je slamnati kaubojski šešir i sićušni
limeta-zeleni bikini i espadrile iste boje. Imala je neverovatno telo.
Dugačke, dugačke noge i savršenu građu. Videla sam kako je svi muškarci
u blizini krišom gledaju. Čak su je i njihove žene gutale pogledom. Ovo je
očigledno bila Nesta. Pored nje su bile još dve devojke. Mora da su to Ti
Džej i Izi, pomislila sam.
Lal kao da mi je pročitao misli. „Ti Džej je ona u crnom bikiniju, a Izi
je ona sa grudima u tirkizu.“
Bile su prelepe. Ti Džej je imala dugačku, tamnu kosu vezanu u
pletenicu, a Izi je imala kestenjastu kosu do ramena. Obe su bile visoke i
izgledale su prefinjeno. Poželela sam da nisam pristala da dođem ovamo.
Pogledaće me i pomisliti da sam seljanka.
„Ćao“, rekla je Lusi široko se smešeći kada smo konačno stigli do njih.
„Nesta, Izi, Ti Džej“, rekao je Lal, „ovo je Beka, devojka o kojoj sam
vam pričao. Vratila se iz Praga. Lusi si već upoznala.“
Nesta je skinula naočare da me bolje vidi i zinula u čudu. „O bože. O
bože!“, rekla je gledajući me otvorenih usta.
Okrenula sam se da vidim da se ne dešava neki haos iza mene na plaži.
„Šta je bilo? Šta je bilo?“ Činilo se da se ne dešava ništa neobično, a ona
je i dalje zevala u mene. Da mi ne visi slina sa nosa? Da nemam osu u
kosi? Šta je bilo? U šta gleda?
Nesta je protresla Izi. „Iz. Probudi se. Otvori oči. Pogledaj ko je to!“
Izi je otvorila oči i pogledala me sa mesta na kom je ležala. Zatim je
skočila i zagledala se u mene na isti način kao i Nesta.
„O, bože! To je Beka Hauard!“, rekla je. „Lale! Nisi nam rekao da se
viđaš sa Bekom Hauard!“
Nisam bila sigurna šta da radim. Ako je ovo neka šala, meni nije
smešno.
„Ćao, Beka“, rekla je Ti Džej. „Oprosti mojim drugaricama. Mislim da
danas nisu uzele lekove.“
Nesta se delimično nasmejala, a delimično frknula na ovu njenu
rečenicu. „Ne znaš ko je ovo, Ti Džej?“
Ti Džej je prvo odmahnula glavom, a zatim klimnula. “Uh... Beka
Hauard. Upravo si rekla. Lalova devojka?“
„Oprosti našoj drugarici“, rekla je Nesta. „Ume ponekad da bude pravi
dinosaur. Ne gleda televiziju kao mi.“
 Lusi je izgledala jednako zbunjeno kao i ja. Okrenula se prema Nesti i
rekla: „Misliš li da bi mogla, kada zatvoriš usta, da nas prosvetliš o čemu
se radi?“
„Ma daj, Lusi! Beka Hauard...“, rekla je Nesta. Skočila je i zagrlila me
snažno, „Popprinceza! Glasale smo za tebe u svakoj rundi, zar ne, Iz?“
Izi je ustala da joj se pridruži. „Aha. Mislile smo da si definitivno
najbolja i da je trebalo da pobediš.“
Lal se smejao kao idiot i zagrlio me jednom rukom kao da želi da kaže
da je ponosan što je sa mnom.
„O, bože“, rekla je Lusi. „Naravno. Trebalo je da te prepoznam. Bila si
taaaako genijalna.“
„Nije trebalo da budeš treća“, rekla je Nesta. „Bila si mnogo bolja od
devojke koja je pobedila. Mislim da je takmičenje bilo namešteno.“
„Aha“, rekla je Izi. „Imaš božanstven glas.“
I kako da ih čovek ne zavoli. „O, hvala.“ Očekivala sam da će me
gledati sa visine, ohole, u fazonu - mi smo ribe, a ti nisi. Ali one su bile
sasvim drugačije.
„Bože, moraš nam ispričati sve o tome“, rekla je Izi, uzela me za ruku
i povukla me da sednem pored nje. Primetila sam da ima prelepe zelene
oči. „Umirem od želje da ti postavim milion pitanja.“
Nakon toga se nismo mogle zaustaviti. Poslale smo Lala da nam
donese sladoled od čokolade jer nismo mogle da prestanemo da pričamo. I
bile su kul. I fantastične. A najneverovatnije od svega je bilo što su
smatrale da sam i ja takva.
 10.

Noćenje

„Jesi li jedinica ili imaš brata ili sestru?“, upitala je Izi.

„Živiš li u blizini?“, upitala je Nesta.
„Čime se tvoji bave?“, upitala je Ti Džej.
Zasipale su me pitanjima kojih sam se plašila, ali zanimljivo je bilo da
mi nisu smetala jer su one želele da saznaju sve o meni. Osećala sam se
kao slavna ličnost.
Malo kasnije onog dana kada smo se upoznale u Kosendu, ležale smo
opružene na Lijinom krevetu sa lepršavim tirkiznim baldahinom. Lija i
Lusi sedele su u sedištu u prozoru, a Ti Džej i Ket na vrećama za sedenje
na podu. Lal je preklinjao da i njega pozovemo, tvrdeći da mu je ponekad
u Londonu bilo dozvoljeno da bude počasna devojka, ali je Lusi bila
odlučna i rekla mu da momci nisu pozvani i da se čisti. Toliko je silno
samog sebe sažaljevao kada smo mu mahnule na rastanku na plaži, ali
njegov tužni izraz ni na sekund ih nije pokolebao. Počela sam da shvatam
zašto mu nije smetalo da mu naređujem i šikaniram ga. Mnogo je on
šikaniranja trpeo od ovog društvanca.
Kada smo se smestile u Barton holu i presvukle se u pidžame (Lija mi
je pozajmila bledoplavu pidžamu sa srebrnim zvezdama), saznala sam
mnogo toga o Fantastičnoj četvorki. Nesta je imala brata koji se zvao Toni,
u koga je Lusi bila zaljubljena. Nesta je imala momka po imenu Vilijam u
koga je bila zaljubljena. Ti Džej je imala momka koji se zvao Luk u koga
je bila zaljubljena. Izi je jedina bila slobodna.
Odmahnula sam glavom na Izino pitanje o braći i sestrama. „Ne, samo
ja.“
„A ti, Izi?“, upitala sam. „Jesi li jedinica?"
„Ne. Nisam zapravo. Komplikovano je to. Imam dve sestre po očuhu i
jednog brata, ali ne žive sa nama. Moji mama i tata razveli su se kada sam
imala devet godina. Tata se ponovo oženio i sada imaju bebu, Toma - pa
mi je on polubrat i presladak je. Mama se udala za Angusa, a on ima dve
kćerke iz prethodnog brata, Klodiju i Ameliju. Mrzela sam i njega i njih.
Zvala sam ga Stanar, a njih sam zvala Zle sestre. Ja sam, naravno, bila
Pepeljuga - neshvaćena i nikada nisam imala prilike da idem na bal. Ali
sada mi se dopadaju. Bila sam dugo ljuta na mamu što se razišla sa tatom i
nju sam za sve krivila. Mislim da bih mrzela njenog muža u početku i da
se udala za holivudskog macana.“
„Mislim da bih i ja bila takva“, rekla sam. „Ali šta je tobom? Postoji li
neki momak za koga si zainteresovana?“
Lusi se drsko nasmešila drugarici.
„Bacila je oko na Meka. Zar ne, Iz?“, upitala je Nesta.
Izi je lako udarila drugaricu po ruci. „Još je rano...“
U tom trenutku gospođa Aksford provirila je u sobu. „Samo da
proverim, devojke. Vaši roditelji znaju da ste ovde, zar ne?“
Ket, Izi, Ti Džej, Nesta i Lusi klimnule su glavom. Ja sam nešto
progunđala. Zapravo, nisam se javila mami. Neće se vratiti iz Plimuta pre
devet, pa neće ni znati da nisam u svom krevetu. A i nije me bilo briga šta
će misliti. Jutros čak nije ni primetila da me nema, a sinoć, kada sam
želela da razgovaram, rekla mi je da idem u svoju sobu. Zašto da joj
javljam šta radim?“
„A šta je sa tobom, Beka?“, upitala je Nesta nakon što je gospođa
Aksford zatvorila vrata. „Kakva je tvoja situacija? Da li je to između tebe i
Lala ljubav?“
„Uh...“
„Ostavi je“, rekla je Lusi priskočivši mi u pomoć. „Ne moraš ništa da
kažeš, Beka. Nesta je naša lajava, radoznala bitanga.“
„Hej“, rekla je Nesta. „Samo sam pitala. Pokazala sam zanimanje.“
„Ne smeta mi, Nesta“, rekla sam. Sada kada sam ih upoznala, želela
sam da razgovaram sa njima. A činilo se da je i Izi prošla kroz nešto slično
onome kroz šta ja prolazim zbog rastanka svojih roditelja. „Dakle. Prvo
pitanje: šta je sa mnom...“
Poteklo je iz mene. Kada sam počela da im pričam šta se dešava,
nisam mogla da se zaustavim. Ispričala sam im kako je bilo u Pragu. I
rekla sam im za svađe. I za to kako nisam želela da se vratim kući. Kako
brinem gde će tata završiti i kako se plašim da ga neću više viđati. U
jednom trenutku bila sam na ivici suza, pa su Ket i Lija odmah sele pored
mene i zagrlile me.
A zatim su stigle pice (iz prizemlja, napravila ih je Mina, domaćica
Aksfordovih). Bile su sasvim bogovske - sir, paradajz i španska kobasica.
Nakon pice pojele smo tri kantice sladoleda od čokoladnog krema sa
komadićima čokolade. Kada smo se ušuškale u postelju, pomislila sam
kako nisam čitavu večnost bila ovako srećna. Pored devojaka mi se ova
velika kriza činila sasvim normalnom. Osećala sam se prihvaćeno, i
shvaćeno.
„Čini se da si bliska sa tatom“, rekla je Ti Džej, „i mora da ti je baš
teško. Nedavno, kada se tata razboleo i kada sam mislila da će umreti,
strašno sam se uspaničila. Nisam znala šta bih sa sobom. Drugarice su mi
stvarno pomogle. Mogu da ti pomognu da prebrodiš teške trenutke.“
„Aha“, rekla je Izi i pokazala Nestu, Lusi i Ti Džej, „ove devojke su mi
pomogle da prebrodim mnoge teške trenutke. I dobre.“
„I meni“, rekla je Nesta bacivši se preko postelje kao Kleopatra i
spustivši ruku na čelo kao neka tragična junakinja. „Iako je većina mojih
teških trenutaka bila zbog momaka.“
„Volela bih da si nam rekla šta se dešava“, rekla je Ket gledajući me.
„Osećam se loše što si pokušala da se sa svim tim sama izboriš.“
„Aha“, rekla je Lija. „Ne dopada mi se pomisao da si bila nesrećna.“
„Razumem zašto je ćutala“, rekla je Lusi. „Ponekad, kada si usred
ludnice, teško je reći šta osećaš, a da to ne zvuči pogrešno.“
„Da“, rekla je Ti Džej. „Ja činim klasičnu grešku i sve krijem pa
moraju da me podsećaju da prijateljima ne smeta kada nisi sve vreme
raspoložen.“
„Znala sam da nešto nije u redu“, rekla je Ket. „Ali nisam želela da te
pritiskam.“
„Ni ja“, rekla je Lija. „Baš sam brinula za tebe.“
„Prijatelji slušaju šta im govoriš“, rekla je Ti Džej. „A najbolji
prijatelji čuju i ono što im ne kažeš. Čini mi se da su tvoje drugarice čule i
ono što nisi rekla, Beka.“
„Znam, i žao mi je“, rekla sam. „Samo sam mislila da nećete razumeti
jer, pa, tvoji mama i tata su tako srećni, Lija, a tvoj tata, Ket, on će se
uskoro oženiti. Mislila sam... Ne znam šta sam mislila... možda da sam
jedina koja kroz ovo prolazi i... Nisam želela da vas opteretim i pokvarim
vam raspoloženje,.. jer je raspust tek počeo i svi su bili tako raspoloženi.“
Lija je ustala i pridružila nam se na krevetu. „Mi bismo razumele,
Beka. Uvek, uvek, moraš znati da možeš da nam se obratiš - ma šta da je u
pitanju.
Prišla je i Ket i sela pored nje. „Da, i kao što je Ti Džej rekla, ne samo
kada si raspoložena i zabavna. Volimo te i u dobru i u zlu...“
„U bogatstvu i siromaštvu", rekla je Ket, a zatim nabacila budalasti,
otmeni naglasak, „dok nas smrt ne rastavi. Amin.“
Klimnula sam. Osećala sam se pomalo glupo. Trebalo je da znam da bi
mi Ket i Lija pružile podršku.
Nesta je zgrabila jastuk sa uzglavlja. „Očigledno je da postoji samo
jedan način da joj tu poruku utuvimo u tu tvrdu glavu“, rekla je.
Lija je klimnula i zgrabila jastuk.
„Jupi! Tuča jastucima“, rekla je Lusi i skočila da uzme jastuče. „A ja
sam šampion u borbi jastucima.“
Narednih desetak minuta dobro smo se mlatile jastucima, a kada smo
nakon toga polegale po podu, osećala sam se kao da čitav život poznajem
ove devojke. Tako je lako bilo družiti se sa njima.
Bilo je to sjajno noćno druženje. Nakon tuče jastucima, Lija je sišla u
prizemlje po čokoladu i gumene bombone. Kada se vratila, podelila nam je
slatkiše, a zatim izvadila neseser da bismo mogle da lakiramo nokte.
Sele smo ukrug na podu i ja sam lakirala nokte Lusi, Lusi je lakirala
nokte Liji, Lija Ti Džej, Ti Džej Ket, Ket Nesti, a Nesta meni.
Dok smo nanosile ružičasti, ljubičasti i plavi lak razgovarale smo o
raznim stvarima i otkrile da imamo mnogo toga zajedničkog: momke,
savete za negu lica i kose, sklonost ka modi, putovanjima, filmovima. Čak
su nam se dopadale iste knjige i pisci.
„Tako bih volela da živite bliže“, rekla sam.
„I ja“, rekle su uglas.
Nakon doterivanja, dok smo čekale da nam se nokti osuše, Ket je
predložila da napravimo kućni kabare.
„Sjajno“, rekla je Lusi, „ali ja ne umem ni da pevam ni da igram.“
 Ali je bila sjajna i otvorila je kabare ludim irskim plesom, dok smo mi
tapšale i udarale nogama kao lude.
Nesta je bila sledeća i izvela je fenomenalan flamenko, a mi smo
ponovo sve tapšale. Bila je neverovatna, graciozna. I zaista je veoma lepo
umela da pleše.
Lija je izvela baletsku tačku, a nakon nekoliko minuta sve smo ustale i
počele da mašemo rukama iza nje poput vilinskih slonova. Bilo je to toliko
smešno da sam je zamolila da nas snimi telefonom da bih mogla da
pokažem tati. Dok nas je snimala, osetila sam snažan napad panike u dnu
stomaka. Tata više ne živi sa mnom i mamom. Neću se više vratiti kući i
banuti mu u radnu sobu i smejati se sa njim nečemu što se desilo.
Potisnula sam ovo osećanje. Nisam želela da upropastim veče.
Izi nas je naučila neke egipatske plesne pokrete, a Lija je pustila
pesmu Walk like an Egyptian, pa smo sve vukle noge, uvijale se i teturale
se po sobi kao idioti.
„Ti Džej, ti si sledeća“, rekla je Nesta podigavši drugaricu sa vreće za
sedenje u koju se srušila nakon trbušnog plesa. „Hajde.“
„O, ali ne umem ništa...“, pobunila se, a zatim pokazala na mene.
„Neka Beka bude sledeća. Ona nije još ništa izvela.“
„Aha. Beka! O, pevaj, Beka“, rekla je Nesta. „Izvedi onu pesmu sa
takmičenja.“
„Ali potrebna mi je muzika“, rekla sam i počela da se ponašam kao
primadona. „Ne mogu da nastupam bez svog benda i moram da imam
svoju garderobu, punu isključivo belog cveća! Tako da, žao mi je, ali ne.
Uslovi mi ne odgovaraju.“
Nesta je uzela jastuk i preteći ga podigla iznad mene.
Podigla sam ruke iznad glave da se zaštitim, ali me je ona ipak udarila.
„Dobro, dobro, pevaću... “, rekla sam.
Lija je skočila. „Čekaj. Hoćeš muziku? Imam pravu stvar“, rekla je.
„Mama je to kupila prošle nedelje iz zezanja. Samo malo.“
Izjurila je napolje i vratila se nekoliko minuta kasnije sa nečim
velikim što je oblikom podsećalo na kutiju, što je uključila u zid.
„Sjajno!“, rekla je Izi. „To je karaoke oprema!“
Lija nam je dala brošuru na kojoj su se nalazile sve pesme na aparatu
za karaoke. Pregledale smo spisak i, naravno, na njemu se nalazila pesma
koju sam pevala na takmičenju. Nothing compares 2 U. Lija je pronašla
pesmu, a ja sam ustala i otpevala pesmu dok su se one njihale u ritmu
muzike i pridružile mi se u poslednjem refrenu.
Nakon toga nas ništa nije moglo zaustaviti pa smo sve ustale da
pevamo. Ket i ja smo pevale pesme iz Briljantina, a Lija je u pozadini
igrala kao go-go plesačica. Nesta, Ti Džej, Lusi i Izi su joj se uskoro
pridružile. I sam pogled na njih kako plešu u istoj liniji bio je urnebesan.
Otpevale smo sve uobičajene pesme: I will survive, Total Eclipse of the
Heart, pevale smo Kajline pesme, Madonine, pesme Maraje Keri i Britni, i
niko nije vodio računa o tome da peva pravilno, niti smo se trudile da
nekoga impresioniramo - zapravo, Ti Džej, Lija i Lusi toliko su falširale
da su mi oči suzile. U jednom trenutku u sobu je ušao Lijin tata da vidi
kakva se to buka čuje, i stavio je prst u uvo i počeo da se previja kao da je
u agoniji.
Ali sam i pored toga čula da Izi zaista ima divan glas i nas dve smo,
kada su se ostale devojke umorile od pevanja, treperavim glasom otpevale
I will always love you.
„Zašto se nisi prijavila na takmičenje Pop princeza?“ upitala sam je
kada smo završile. „Imali su audicije u Londonu.“
Izi je klimnula. „Znam. Saznala sam suviše kasno, a kada sam saznala,
već je krenuo drugi krug i nisu više primali nove kandidate. Ali kao što
smo ti rekle, gledale smo takmičenje.“
„Lako bi prošla u finale“, rekla sam. „Imaš sjajan glas.“
„I ti“, rekla je Izi.
„Izi piše pesme, zar ne, Izi?“, rekla je Lusi.
Izi je klimnula.
„I Beka piše pesme“, rekla je Lija.
„Volela bih da ih vidim“, rekla je Izi.
„O... ali...“
„Hej, nemoj da si skromna“, rekla je Nesta. „Ako pišeš pesme onako
dobro kao što pevaš, onda mora da su izvanredne.“
Primetila sam da Ket i Lija ćute, pa sam i ja ćutala. Nikako nisam
želela da nekome pokazujem svoje pesme. Zapravo, otkako je raspust
počeo, jedva da sam nešto i napisala, ako se izuzmu ona dva bedna
pokušaja - pesma o junakinjama i pesma o Henriju. Pisanje pesama za
mene nije bilo isto kao pevanje. Pevanje mi je dolazilo lako. Pisanje
pesama bilo je mnogo teže.
 „Hej“, rekla je Nesta. „Upravo mi je na pamet pala genijalna ideja. Ti i
Izi mogle biste da nastupite kao duet na festivalu u Mejkeru. Šta mislite?“
Pogledala sam u Izi, a ona je klimnula. „Bože. Da. Volela bih. Šta ti
misliš, Beka? Da li bi ti smetalo da pevam sa tobom? Ali ako želiš da
nastupaš solo, ne bih želela da ti se namećem, ili tako nešto.“
Na trenutak sam se zamislila. Da li mi je bilo važno da nastupim solo?
I nije. Zapravo, najviše sam uživala u pevanju. Tek kada sam pevala,
osećala sam se potpuno živom i kao da mogu izrazim sva svoja osećanja.
Nije mi bilo potrebno da budem u centru pažnje, a javni nastup sa Izi
mogao bi biti zabavan.
„Sviđa mi se ideja da nastupimo kao duet“, rekla sam smešeći se.
„Sjajno“, rekla je Nesta. „A sada sve na noge za ples Grka Zorbe.“
Sve smo ustale, stavile jedna drugoj ruke na ramena i otplesale grčki
ples ukrug po sobi. Tada je Lusi počela da se kikoće, što nas je sve nateralo
u smeh, pa smo morale da legnemo na krevet, gde sam nastavila da se
smejem dok me vilica nije zabolela.
Tada je gospođa Aksford provirila kroz vrata i rekla. „Uh, Beka. Tvoja
mama je na telefonu...“
Ups, pomislila sam.
 11.

Prošla vremena

„Zašto si isključila mobilni?“ „Zašto mi nisi javila gde si?“ „Kako da

znam da si kod Lije?“ „Ko je još bio tamo?“ „Jesi li večerala?“ „Misliš li
ti da sam ja vidovita?“
Mama me je zasula kišom pitanja čim sam sledećeg jutra prešla prag.
Dozvolila mi je da ostanem kod Lije da prespavam. Ali u kakvoj li sam se
samo nevolji našla kada sam stigla kući! Pokušala sam da odaberem pravi
trenutak i vratim se kući nakon što ona ode na posao, ali leti su joj smene
bile drugačije pa je ove nedelje radila samo posle podne.
Čekala me je umornih očiju i sa srditim izrazom na licu. Zvoc, zvoc,
zvoc. Nije ni čudo što ju je tata ostavio, pomislila sam kada se okomila na
mene ne pokazujući nikakve naznake da će uskoro prestati. Zvala je sve
redom, probudila je Ketinog tatu, probudila je Mekovu baku, koja je otišla
da pita Lala gde sam, i od njega saznala da sam kod Lije.
„Ne znam što dižeš toliku frku“, rekla sam. „Mislim, kod Lije sam
ostajala milion puta do sada i nikada ti to nije smetalo.“
„Zato što si mi govorila da ideš kod nje.“
„Kuda bih drugo otišla?“, upitala sam. „Trebalo je da znaš.“
Pogrešila sam što sam ovo rekla. Mama je stisnula usne i izgledala je
kao da će podivljati... Ali iznenada su joj se ramena opustila i ona je
izgledala kao da je neko ispustio sav vazduh iz nje.
 Pružila je ruku i spustila je na moju. „Znam da nisi srećna zbog onoga
što se dešava, Beka. Ovo je težak period za sve nas i želela sam da se
uverim da si dobro.“
Povukla sam ruku i prekrstila ruke na stomaku. „Dobro sam. Bar imam
svoje prijatelje.“
Mama je uzdahnula i ustala. „Moram da krenem, Beka“, rekla je.
„Imam zakazano kod zubara u selu. Šta kažeš da radimo nešto kada se
vratim? Da odemo u šetnju, ili na kafu, ili tako nešto, pre nego što odem u
Plimut?“
Slegla sam ramenima. „Već imam planove. Možda ću se videti sa
Lalom ili devojkama iz Londona. Ovde su još kratko.“
„O, sprijateljila si se sa njima, znači?“, upitala je sa nagoveštajem
osmeha na licu.
„Pomalo.“ Nisam želela da joj iznosim sve pojedinosti. Znala sam da
sam zatvorena, ali nisam mogla protiv toga. Deo mene je i dalje smatrao
da je tatin odlazak njena krivica i nisam bila raspoložena da budemo
najbolje drugarice kao da je sve dobro da bolje biti ne može, kada nam je
ona uništila živote.
Nakon što je mama otišla, otišla sam u njenu i tatinu sobu da vidim da
li je poneo još nešto. Jeste, što znači da mora da se vratio juče kada mene
nije bilo. Nije odneo svu svoju odeću, ali definitivno su se videle praznine
u ormanu na mestu gde su visile njegove košulje i pantalone. Jedna fioka u
komodi bila je potpuno prazna.
Sela sam na njihov krevet, zagladila pokrivač na tatinoj strani i
zapitala se da li se mama oseća usamljeno, sasvim sama u tako velikom
krevetu.
U kupatilu sam videla da nema tatine četkice za zube. Osetila sam tugu
kada sam videla dve četkice za zube u ogledalu umesto tri - moju ružičastu
i maminu crvenu. Tatina je bila plava. Njegova četkica biće usamljena u
nepoznatom kupatilu. Osvrnula sam se da vidim čega još nema - nije bilo
njegovog nesesera, pribora za brijanje. Otvorila sam ormarić iznad kade i
ugledala bočicu njegovog losiona posle brijanja zavučenu iza štapića za
uši i šampona. Samo je još malo losiona ostalo na dnu. Uzela sam bočicu i
prsnula malo u vazduh. Osetila sam miris limuna i sandalovine. Tatin
miris. Odnela sam bočicu u moju sobu i sakrila je ispod dušeka, da me
podseća na njega u slučaju da odseli daleko.
 Obišla sam i sve ostale prostorije u kući, tražeći dokaze tatinog
prisustva i pitajući se kako će sve izgledati kada se zaista iseli. Kuća mi se
već činila tišom.
Njegova radna soba bila je netaknuta, njegov računar stajao je na svom
uobičajenom mestu, knjige i fascikle bile su na policama. Mora da se vrati
po sve ovo, pomislila sam i osetila sreću što nije još sasvim otišao.
Nakon što sam procunjala po njegovoj radnoj sobi, otišla sam u dnevnu
sobu i počela da otvaram ormariće. Knjige, video-kasete, di-vi-dijevi, ce-
deovi, albumi sa fotografijama. Kako će odlučiti ko će šta dobiti? Dok sam
sedela na podu da bih bolje videla šta se unutra nalazi, pomislila sam kako
rastanak nakon toliko godina zajedničkog života mora biti strašno težak.
Nije to kao kada se viđaš sa nekim pa ga šutneš. Ako živite zajedno, onda
imate mnogo stvari koje su vaše zajedničke. A šta ako imate kućne
ljubimce? Ne možete prepoloviti psa ili mačku ili zlatnu ribicu. Kada
bolje razmislim, pretpostavljam da biste mogli... ali to ne bi bilo lepo.
Imala sam još sat vremena do sastanka sa Lalom u Kosendu, pa sam
pustila mamin cede sa baladama, izvukla albume na pod i počela da ih
pregledam. Mama je uvek pazila da sve fotografije stavi u album i zapiše
godinu i mesto na kom je fotografija nastala.
Najpre sam pogledala fotografiju mame i tate PB - odnosno pre Beke.
Bila mi je čudna pomisao da su ovi ljudi i ovaj svet postojali i pre nego što
sam se rodila. Bilo je mnoštvo maminih fotografija iz tinejdžerskog
uzrasta, kada je bila mojih godina - jedna u bašti, kako se smeje u
objektiv; na drugoj je bila pognuta nad knjigom i učila. Izgledala je tako
drugačije. Šta li se desilo toj osobi, zapitala sam se dok sam listala
stranice. Izgledala je tako puna života, a sada je tužna, ozbiljna i izmorena
od brige. Kao da ju je život iscrpeo.
Na polovini albuma počele su da se pojavljuju mamine i tatine
fotografije sa fakulteta, gde su se sreli. Tata je izgledao tako mlado - jedva
da je bio nešto stariji od Meka i Skvidža. Na nekim fotografijama imao je
brkove. Bljak. Drago mi je što se njih otarasio, pomislila sam - činilo se da
ima gusenicu pod nosom. Bile su tu fotografije na kojima je mama imala
dugu, ravnu kosu, pa mini-val, a zatim su usledile fotografije na kojima je
nosila poslovna odela i masivni nakit koji su bili toliko popularni
osamdesetih. Potom je usledilo nekoliko stranica fotografija sa svadbe, na
kojima je mama s ljubavlju gledala tatu u oči. Izgledala je tako lepo sa
podignutom kosom, nasmejana, dok su ih gosti zasipali konfetama.
Izgledali su srećno. Onda su tu bile fotografije sa nekog odmora negde
pored mora - mislim da su to bile fotografije sa medenog meseca u Španiji
- mama je bila u bikiniju, a tata je ležao u mreži u nekoj bašti. Zatim
ponovo fotografije iz Velike Britanije, tata u sportskom automobilu ispred
marketinške agencije u kojoj je radio u Bristolu, a mama u gumenim
čizmama i sa kanticom za zalivanje u ruci u bašti. Nasmejana. Srećni dani.
Podigla sam sledeći album na koleno. Ah, evo bebe, mene, koju
ozareni roditelji drže u naručju. Pa ja u bašti, kako teturavim korakom
gazim leje sa cvećem. Škola, držim tatu za ruku i izgledam nesrećno jer
nisam želela da uđem. Moje fotografije sa školske predstave Čarobnjak iz
Oza. Bila sam Doroti. Tada sam prvi put iskusila nastup i shvatila da
umem da pevam. Pesma Somewhere over the Rainbow bila je pesma koju
sam pevala na porodičnim okupljanjima dok nisam porasla i zaključila da
to nikako nije kul.
Počela sam da se osećam utučeno dok sam pregledala albume i slušala
muziku. Sve pesme govorile su o ljubavi, ljubavnom bolu, usamljenosti u
ljubavi. Pevala sam uz pesme koje sam znala dok sam listala stranice
albuma. Neki tekstovi pesama su čitavu situaciju savršeno opisivali i
divila sam se kako to pesmama uspeva. Nikada nisam razumela ljude koji
nisu imali vremena za muziku. Za mene je ona predstavljala slobodu,
ohrabrenje i utehu da nisam sama u onome kroz šta prolazim, bilo da je to
sreća ili tuga.
Izvadila sam i poslednji album. Rođendani, Božići, porodični odmori -
kako su mogli da zaborave sve te trenutke? Čitav srećni život nalazio se na
ovim fotografijama. Svega sam se sećala. Bili smo svi srećni. Nisam to
umislila. Sećam se kako sam zaticala mamu i tatu zagrljene na kauču kada
bih se vratila iz škole. Naglo bi se odmakli jedno od drugog, pa počeli da
se kikoću kao školarci, To je bilo davno. Kada je sve pošlo naopako? I
kako će ove albume podeliti na njegove i njene?
Dok sam listala stranice, pokušala sam da shvatim kada je osmeha
nestalo. Da li je to bilo onda kada je tata ostao bez posla u reklamnoj
industriji i kada smo se preselili ovamo, zapitala sam se. Mislim da je to
bilo baš tada. Zaboravili su da su bili srećni. Zaboravili su da su se voleli.
Moram ih na to podsetiti, odlučila sam dok sam nosila albume u kuhinju i
spuštala ih na sto. Kada bi samo mama mogla da se promeni, da ponovo
bude srećnija. Moglo bi uspeti. Nisam želela da bude bez tate i nisam
želela da tata bude bez nje. Bilo im je suđeno da budu zajedno. To je jasno
svakome ko pogleda ove fotografije.
Pre nego što sam izašla, izvadila sam ce-de iz plejera i ostavila pored
njega poruku na kojoj je pisalo: Draga mama (i tata, ako danas svratiš),
pogledaj ovo i poslušaj ovaj ce-de. Kako ste mogli sve ovo da zaboravite?
Zašto se rastajete? Mora da ste poludeli. Voli vas vaša kćerka, Beka.
Pozvala sam tatu da se postaram da zaista svrati danas I dobila njegovu
govornu poštu. „Ostavila sam nešto za tebe na stolu u kuhinji“ rekla sam u
telefon.
A zatim sam otrčala da se nađem sa Lalom. Nisam želela da se duže
zadržavam u kući. Činila mi se suviše praznom i tihom, kao da su svi već
nastavili dalje sa svojim životima.
 12.

Dvostruka slika pred očima

Cmok, cmok... o, evo nas opet.

Odgurnula sam Lala, izmigoljila mu se iz ruku koje su se priljubile uz
mene poput prilepaka, sela i zagledala se u more u zalivu Kosend. Morala
sam se sa tim suočiti - jednostavno, tu više nije bilo ničega. Nije bilo
vatrometa. Nije bilo trnaca od glave do pete. Uhvatio me je u trenutku
ranjivosti. Da samo nisam nasela na Skvidžov izazov da poljubim prvog
momka koji se pojavi na plaži, nikada se ne bih uvalila u ovaj haos.
„Uh... kada se vraćaš u London?“, upitala sam, pokušavajući da zvučim
nezainteresovano. Nadala sam se da će to biti uskoro, jer ne volim da
raskidam sa ljudima. Ne volim da ih povređujem i, uprkos tome što sam se
ohladila kada su poljupci u pitanju, Lal mi se dopadao kao osoba. Kao
prijatelj. Uskoro prijatelj na daljinu.
Lal me je sumnjičavo pogledao. „Nisam siguran. Za što? Da li sam ti
dosadio?“
Nadala sam se da nisam porumenela, ali imala sam osećaj da jesam.
Duboko sam udahnula i uzela Lalovu ruku u svoju.
„Slušaj, zaista mi se dopadaš...“
Povukao je ruku i zapušio uši prstima. „Aaahhhh. O bože, evo ga opet,
onaj ’Zaista mi se dopadaš’ razgovor... Ne želim da ga čujem, ne želim da
čujem. Suviše brzo. Suviše brzo.“
Sklonila sam mu ruke od glave. „Slušaj me, idiote, neću te šutnuti.“
 I nisam to htela. Odlučila sam da to još ne mogu da uradim. Kako su
kod kuće svi bili snuždeni i očajni, nisam želela da još jedna osoba u mom
životu ide unaokolo sa izrazom na licu nalik na kišni dan. Uskoro će otići,
a i nisam želela da mu upropastim raspust. Možda i jesam nestalna, ali
nisam zla.
„Šta je onda?“, upitao je Lal. „Šta de dešava? I molim te, nemoj mi
servirati ono Dopadaš mi se kao prijatelj.“
Prasnula sam u smeh.
„Zašto se smeješ?“, upitao je Lal.
„O, bez razloga...“ Nisam mogla da mu kažem da sam upravo o toj
rečenici razmišljala.
„Šta je u pitanju?“
„Ništa, valjda.
„Zaista, ali zaista, ne kapiram devojke. Tako ste čudna vrsta.“
„Nismo čudne, samo smo... složene. Zato smo vam i zanimljive. A
sada mi ozbiljno reci kada se vraćaš u London.“
„Za nedelju dana, ili možda malo više. Odmah nakon festivala u
Mejkeru jer tata mora da se vrati u radnju, a mamu čekaju klijenti. Ali ja
bih mogao da ostanem i duže. Ne znam još. Možda bih mogao da
kampujem. Svima se ovde dopada. Možeš li da veruješ da su mama i tata
gledali neke kuće?
Osetila sam nalet panike. O, neeeee. Samo da ne dođe da živi ovde.
„Ali nemaju dovoljno novca“, nastavio je Lal, a ja sam u sebi odahnula
od olakšanja. „Ti Džejini roditelji su mnogo bogatiji od mojih jer su oboje
lekari. Moji mama i tata ne zarađuju toliko. Mislim da bismo mogli da
kupimo neku staru, izlupanu kamp-prikolicu u Vitsendu i to bi bilo to.“
„Šteta“, slagala sam, misleći, hvala bogu, hvaaala bogu.
„Šta si želela da kažeš?“, upitao je Lal.
„Da mi je žao što se u poslednje vreme ponašam pomalo čudno. Nisam
svoja.“
„Devojke nikada nisu svoje“, rekao je Lal. „Zato su one druga vrsta. Sa
momcima, na primer, znaš na čemu si. Pred tobom je uglavnom ista osoba
- stabilna, dosledna. Ali devojka, bože mili, u stanju je da ide od svetice do
grešnice, od kul ženske do lujke i nazad, za pet minuta. Zato mislim da je
najbolje ne pričati previše. To samo unosi zabunu. Najbolje je koristiti
jezik ljubavi.“ Sklopio je oči, napućio usne i prišao mi da me ponovo
poljubi.
 „A razumeš li ti ’ne’ na jeziku ljubavi?“, pitala sam, odgurnuvši ga.
Lal je otvorio oči i slegao ramenima. „Pretpostavljam. Želiš li
sladoled?"
Klimnula sam. „Idem sa tobom.“
Kada smo stigli do kafića na početku plaže, Ket je stajala u redu za
sladoled sa svojom malom sestrom, Emili. Obe su počele da nam mašu
kada su nas videle.
„Hej, Em“, rekla sam.
„Hej, Bek.“
„Ovo je Lal“, rekla sam.
„Ćao, Emili“, rekao je Lal.
„Ćao“, rekla je ona. „Moram da piškim.“
Nasmejala sam se. „Bogami, to je rečenica koja bi svakoga oborila s
nogu.“
Ket je pogledala red, a zatim u Emili, pa u Lala. „Uh... imaš li nešto
protiv da je ti odvedeš, Lale? Želim da zadržim mesto u redu, ali i da
porazgovaram sa Bek. Ženski toalet je tamo pozadi, niz uličicu.“
Lal je izgledao sasvim užasnuto. „Šta... ja?“
Emili ga je gledala sa obožavanjem. „Ti si sjajan muškarac“, rekla je.
„Dopadaš mi se.“
Zanosno sam mu se nasmešila. „Zaradio si mnogo bambija, momčino.“
Lal je uzdahnuo i pružio Emili ruku. „Hajde, mala.“
Otišao je sa njom mrmljajući nešto o ženama koje vole da naređuju i
kako se drugi momci nose sa tim.
„Pa, kako je?“, upitala je Ket čim je otišao.
„Iskreno?“
„Iskreno“, rekla je Ket.
„Mislim da je naša veza došla do kraja puta, ali nisam imala srca da
mu to kažem. Ne mogu da podnesem još nečije očajno lice u svom životu.
„Jesi li pokušala?“, upitala je Ket. „Jer bi moglo biti kao onda kada si
želela da raskineš sa Mekom i silno se grizla zbog toga samo da bi se
ispostavilo da je on sve vreme razmišljao o istoj stvari.“
Pred očima mi se pojavila slika Lala napućenih usta i sklopljenih očiju
pa sam odmahnula glavom. „Ne. Stvarno, Ket. Još se loži na mene.
Nameravam da se družim sa njim dok se ne vrati kući, a zatim ću ga nežno
otkačiti. Mislim, biće u Londonu. Ja ću biti ovde. Ne bi trebalo da bude
problem, a zatim mu mogu reći da sam upoznala nekog drugog, ili tako
nešto.
„Kako su druge stvari?“, upitala je Ket. „Kakvo je stanje kod kuće?“
Uzdahnula sam. „Čudno. Tiho. Kada je tata bio kod kuće, uvek se
znalo da je tu. Čula bih ga kako razgovara telefonom, ili pristavlja čaj, ili
bih čula da svira Radio 4. Nedostaje mi.“
„Kako je tvoja mama?“, upitala je Ket.
„Ne znam i nije me briga.“
„Beka! To je grozno. Zašto te nije briga?“
„Ona je za sve kriva. Oterala ga je...“
„Ne. Ne“, rekla je Ket. „Sigurna sam da nije bilo tako. Potrebno je
dvoje da bi veza uspela i potrebno je dvoje da bi se okončala.“
„Otkad si ti stručnjak za veze?“, upitala sam.
„Nisam, ali... pa, poznajem tvoju mamu i ona je baš fina. A i tvoj tata
je fin, ali ne vidim kako bi mogla da ga otera namerno.“
„Ne znaš ti. Nisi živela sa njom. Uvek ga je napadala, nipodaštavala,
uvek zbog novca.“
„Pročitala sam da su finansije jedan od najčešćih razloga zbog kojih se
parovi rastaju. Gledaću da uvek imam svoju karijeru i svoj novac da ne bih
zavisila od muškarca.“
„I ja“, rekla sam. „Premda mi neće smetati ako tip bude megabogat i
poželi da mi kupi najbolje stvari. Samo ću gledati da imam svoj novac u
rezervi. Vidiš, mama je već jako dugo jedina koja zarađuje i mislim da se
tata osećao loše zbog toga. Ali sada je potpisao ugovor za knjigu i stvari je
konačno trebalo da krenu nabolje jer će početi da zarađuje, ali sve je
postalo samo još gore. Ozbiljno ti kažem, Ket - ona je kriva, ne on.“
Ket je na trenutak izgledala čežnjivo. „Nemoj da si takva prema njoj,
Beka. Ovih poslednjih nekoliko godina sigurno joj nije bilo lako. I. ..
srećna si što imaš mamu. Ona je održavala porodicu na okupu zbog tebe
sve ovo vreme - zamisli da je tvoj tata ostao bez posla, a da tvoja mama
nije bila u stanju da plaća račune. Šta bi se desilo?
„Da, ali... nije morala da to svima stalno nabija na nos.“
„Samo nemoj da si takva prema njoj“, rekla je Ket. „Mislim da uvek
postoje dve strane priče. I... Pa, imaš samo jednu mamu.“
„Pretpostavljam“, rekla sam i slegla ramenima. Pretpostavila sam da
Ket drži mojoj mami stranu jer je njena umrla. Na trenutak sam pokušala
da zamislim kako bi bilo da se to meni desilo. Da li bi mi nedostajala? I
kako bismo tata i ja preživeli? Bože. Mora da je Ket bilo strašno,
pomislila sam. Znam da se mama i ja ponekad ne slažemo, ali ne bih
mogla da zamislim život bez nje.
Misli mi je prekinuo neobičan prizor koji se pojavio iz uličice i izbio
iza ugla. Protrljala sam oči jer sam mislila da vidim duplo i da mi se
privida.
„Ket. Ket. Pogledaj. Pogledaj u Lala. O bože. Duplirao se.“
Ket se nasmejala i pogledala u Lala koji nam se približavao, držeći
Emili za jednu ruku, a za drugu ruku ju je držala viša, i malo starija,
Lalova verzija.
„Tupsone“, rekla je Ket. „To je njegov brat, Stiv. Stigao je sinoć.“
„Stiv?“ Kroz maglu sam se sećala da mi je Lal rekao nešto o nekom
starijem bratu, ali sam zamišljala da je on mnogo stariji, da je u
dvadesetim godinama, a ovaj momak preda mnom izgledao je kao da mu
je osamnaest i bio je baš, baš sladak, kao Hari Poter, sa tamnom kosom do
ramena i očima boje lešnika iza naočara.
Na trenutak sam potpuno izgubila pribranost i uprla prstom u njega.
„Ti brat...“, promrmljala sam i zazvučala kao da sam u filmu o Tarzanu -
Ja Tarzan. Ti Džejn. Ja Beka. Ti Stiv. Uh.
Lal se nasmešio. „Da. On moj brat. Ružan primerak, zar ne? Stive, ovo
je Beka. Moja devojka, Beka.“
Stiv nije izgledao impresionirano. „Ćao“, rekao je. „Lalova devojka,
a?“
„Da. Ne. U najmanju ruku aha, ali nemoj mi to zameriti.“
Stiv umalo da se nasmeši. „Pokušaću, ali moram da dovedem u pitanje
tvoj ukus.“
„Zaista?“, rekla sam i uputila mu svoj najbolji zavodnički osmeh. „A
da li ćeš dovesti u pitanje njegov?“
Stiv je slegao ramenima i skrenuo pogled kao da je izgubio
interesovanje za razgovor. Pogledala sam da vidim da li nas je Lal čuo, ali
Emili ga je vukla za ruku prema moru, pa je bio daleko i nije mogao da
nas čuje.
Ali Ket je čula, i oštro me je ubola laktom u rebra kada je Stiv otišao
da se pridruži Lalu. „Čokolada ili jagoda, Beka?“, upitala je kratko.
„O. Ovaj... koji sladoled bi ti preporučio, Stive?“, doviknula sam.
„Koji bilo“, doviknuo je. „Vanilu.“
„Ja ću isto što i Stiv“, rekla sam Ket.
 Ket je pogledala mene, pa Stiva, a zatim zakolutala očima.
„Zaboga, Beka“, prošaputala je. „On je Lalov brat.“
„Pa?“, upitala sam. „Nije mi se baš bacio pred noge. Zapravo, nikada
mi se pre nije desilo da neki momak pokaže prema meni takav manjak
interesovanja. Nije kao Lal, ni najmanje, zar ne?“
„Šta je to tebe briga?“
„Ma daj. Ozbiljno je zgodan. Zar nisi primetila?“
„Zar baš ništa ne osećaš?“, upitala je Ket. „Ne znam šta ti se desilo u
poslednje vreme. Nije te briga za tvoju mamu. Nije te briga što flertuješ sa
Lalovim starijim bratom njemu ispred nosa. U opasnosti si da postaneš
bezdušna.“
Osećala sam se užasno zbog ovoga što je rekla. „Imam ja osećanja“,
rekla sam. „Naravno da ih imam. I to mnogo. I podivljala su. Na stotine ih
je. Ali u tome i jeste problem, Ket. Ponekad ne znam šta sa njima da
radim, pa ih potiskujem i zatvaram duboko u...“ Iznenada su sva ta
potisnuta i zatvorena osećanja uz glasan urlik izbila na površinu. Zaista
me je povredilo što je Ket pomislila da sam bezdušna i učinilo mi se da ću
zaplakati. Ket je to odmah primetila i zagrlila me.
„Hej, hej, hajde. U redu je. biće sve u redu“, rekla je.
„Ne, neće. Nikada više ništa neće biti u redu i ne mogu da se
zavaravam više pretvarajući se da je sve u redu, jer nije.“
Iznenada sam poželela da idem kući. Nisam želela da se ljubim sa
Lalom niti da flertujem sa njegovim bratom i nije mi se jeo sladoled.
Morala sam da obavim razgovor sa mamom i tatom i zaista se suočim sa
onim što se dešava.
 13.

Drži ga, Rovere

Kod kuće sam zatekla tatu u kuhinji. Pred njim su na stolu stajali albumi
sa fotografijama i moja poruka.
„Gde je mama?“, pitala sam.
„Još se nije vratila“, odgovorio je, a zatim pokazao albume. „Ali
mislim da moramo da razgovaramo. Samo ti i ja. Slažeš li se?“
Polako sam klimnula. Želela sam da se suočim sa realnošću onoga što
se dešava, ali u duši sam se osećala kao da sam nedužna žrtva kojoj će
neko upravo izreći zatvorsku kaznu.
Tata je duboko udahnuo. „Slušaj, Beka, što se tiče tvoje poruke..."
„Da li sam ja kriva?“, prekinula sam ga. „Da li sam ja uradila nešto što
je sve pokvarilo? Da li sam bila suviše zahtevna? Loša kćerka? Bezdušna?
Da li sam mislila samo na sebe? Znam da je bilo teško kada sam želela da
učestvujem u finalu takmičenja Pop princeza, a vi niste imali novca...“
„Nisi ti ni za šta kriva!“, rekao je tata. „I moraš to sebi izbiti iz glave
ovog časa. Razumećeš kada budeš starija. Niko nije kriv, ponekad se
osećanja prosto promene.“
„Pričaj mi o tome“, rekla sam. „Znam ja sve o promeni osećanja. Ne
moram čekati da budem starija!“, pomislila sam na sve svoje bivše
momke. Svu četvoricu. Fila Dejvisa u osmom razredu - potpuni
bezveznjaković, ali mi se dopadao kada sam bila mala i poremećena. Mek
u devetom razredu. Na svu sreću, još smo drugari. Henri, iako to nije bilo
ništa ozbiljno, samo romansa na putovanju. I Lal - još jedan budući bivši.
„Znam. Teško je izneveriti ljude, čak i kada si siguran da ne funkcioniše,
ali... ti i mama ste funkcionisali.“
Tata je klimnuo. „Jesmo. Mnogo godina. Ali ovde niko nikoga nije
izneverio - iskreno ti to kažem. Ovo je sporazumna odluka. I tvoja mama i
ja želimo da se raziđemo, ali ostaćemo prijatelji. Zaista to želimo - za
razliku od nekih parova. Suviše smo godina bili srećni, kao što si videla
listajući albume, da bismo to tek tako pustili. Zapravo, mislim da ćemo
biti bolji prijatelji kada budemo razdvojeni.“
„Zaista?“ Nisam bila uverena. Mekovi mama i tata nisu ostali u
prijateljskim odnosima, Daleko od toga - jedva da su razgovarali. A ni
gospodin i gospođa Abot, koji su nekada živeli pored pošte, nisu ostali u
prijateljskim odnosima. Sećam se da su se strašno posvađali kada su se
razišli. Izbacila ga je napolje, sa svim koferima, a on je, sav utučen, stajao
na ulici okružen gomilom radoznalih nametljivaca. Pogledao ju je i tužno
je pozvao: „Džuli, imaš li neke poslednje reči po kojima bih te pamtio?“ A
ona je rekla: „Da. Drži ga, Rovere.“
„Ponekad u životu, Bek“, rekao je tata, „moraš prihvatiti da nešto ne
funkcioniše i moraš pustiti neke aspekte onoga što ti je postalo poznato i
potražiti način da kreneš dalje. Nije da se nismo trudili da popravimo naš
odnos.“ Uzdahnuo je i provukao prste kroz kosu. „Misliš li da postoji
način da ovo razumeš?“
Na trenutak sam se zamislila. Pomislila sam na svoje pesme. I kako mi
pisanje pesama nikako nije polazilo za rukom i kako bih mogla da
nastavim da teram dalje sa tim stihovima, premda sam znala da su gori
nego prosečni. Ili sam mogla da to ostavim iza sebe. Da prihvatim da sam
pokušala, ali da imam svoje granice - da možda pisanje pesama nije za
mene. Bila sam sigurna da postoje drugi ljudi na planeti koji umeju da
pišu, ali ne umeju da pevaju, i neki srećnici koji umeju i jedno i drugo, ali
tata je bio u pravu. Ponekad u životu moraš da prihvatiš da postoje stvari
koje možeš da uradiš, i da postoje stvari koje ne možeš da uradiš. Moraš
pustiti i nastaviti dalje.
„Razumem, tata“, rekla sam. „Ponekad moraš pustiti i prihvatiti da
stvari ne idu onako kako si se nadao. Ali šta je sa mnom? Ne želim da
odeš. Volim da si ovde. Nije pošteno. Volim da živim sa tobom...“ Osećala
sam kako suze koje sam potiskivala prete da se proliju. „Znam kako to
ume da bude. Videla sam to na Mekovom primeru. Njegov tata je obećao
svašta, ali ga on zapravo retko viđa, i još ima i novu devojku. Mek čak
više nema ni svoju sobu u tatinom stanu...“
Ovo je bio znak tati da počne da me uverava da se to neće desiti, ali se
on samo nasmešio.
„Tata! Zašto se tako smešiš? Da li si toliko srećan što si pobegao od
nas?“
„Nisu sve veze iste. Nisu svi brakovi isti. A nisu ni svi razvodi. Ono
što se desilo Meku nema veze sa nama. Ja, na primer, nemam devojku. A i
da se zna, i ja volim da živim sa tobom.“
Uzeo je papir sa stola i mahnuo njime prema meni.
„Šta si nameravala da radiš danas?“, upitao je.
„Nisam sigurna. Zašto?“
„Želiš li da dođeš i pogledaš jednu kuću u Kingsendu sa mnom?“
„Kuću? U Kingsendu? Kako to misliš?“
„Pa, slažeš li se da bi trebalo, ako ćeš imati sobu kod mene, kao što je
imaš ovde kod mame, da onda i ti odobriš kuću koju nameravam da
uzmem?“
Bila sam zbunjena. „Sobu kod tebe? Mislila sam da ideš u Bristol kod
svoje sestre.“
„Samo na dve nedelje! Nameravao sam da odem kod nje da malo
razbistrim glavu i razmislim o svemu, ali tvoja majka i ja znamo šta
želimo na duže staze. Razgovarali smo o tome u Pragu i, da budem
savršeno iskren, nije to bilo prvi put da smo razgovarali o rastanku. Stvari
između nas ne štimaju već neko vreme. Pokušali smo da to prevaziđemo,
ali sada... pa, oboje smo se složili da je ovako najbolje. Ali ne želim da se
selim daleko - to nikada nije bila opcija. I volim ovaj kraj. Nameravao
sam da pronađem stan, kuću, bilo šta, što je bliže moguće, i dovoljno
veliku da ti imaš svoju sobu.“
„Blizu? Meni? Sa tobom?“
„Da. Naravno. I zadržaćeš sobu kod mame. Mislio sam da će potrajati
dok ne pronađem nešto odgovarajuće, pošto je leto i većina mesta već je
iznajmljena, ali nešto je iskrslo. Video sam matorog Dena Džejsona sinoć
u pabu u Kingsendu pa smo se zapričali. Ima nekoliko poseda u ovom
kraju i upravo mu je otkazao stanar koji je trebalo da se useli sledeće
nedelje. Den je u pabu psovao čoveka, ali sam ja video priliku...
„Ti ćeš... Hoćeš da kažeš da ćeš iznajmiti kuću u Kingsendu?“
 Tata je klimnuo. „Da. Ova kuća bi mogla biti savršena. Na brzinu sam
je pogledao jutros, ali želim da znam šta ti misliš. Ima tri spavaće sobe:
jedna za mene, jedna za tebe i jedna koju ću da pretvorim u radnu sobu. I
ima predivan pogled na zaliv. To je ona plava s leve strane sela ako gledaš
prema moru.“
„Mislim da znam koja je! Tu u blizini je i prodavnica u kojoj se
prodaju riba i krompirići?“
Tata se nasmešio. „Upravo tamo. Možda smo se konačno podigli na
noge, mala. Polovinu nedelje možeš biti sa mamom, a drugu polovinu sa
mnom. Uvek ćeš imati sobu, ma gde da živim. Znaš to, zar ne? I to će uvek
tako biti.“ Izvadio je ključeve i mahnuo njima ispred mene. „Ključevi su
još kod mene, pa možemo da odemo tamo da vidimo šta ćeš ti reći. Možeš
da vidiš svoju sobu. Ali ako ti se ne dopadne, potražićemo nešto drugo.“
Obuzelo me je neverovatno osećanje sreće, kao da je neko uključio
grejalicu ispod mene. Kada su mi emocije navrle iz stomaka u grlo, na
svoje veliko iznenađenje, zaplakala sam.
„Beka! Oh, mislio sam da ćeš biti srećna.“
„I jesam...“, jecala sam. „Bar mislim da jesam. Zaista sam, zaista
srećna. Osećam se kao da sam dobila na lutriji ili tako nešto. Ali sam... ja
sam... zbunjena... Mislila sam da odlaziš i da te više neću videti i morala
sam da budem hrabra i ponašam se odraslo i kao da mi nije stalo jer su se
mnogima roditelji rastali - nije da si umro, ili tako nešto - ali osećala sam
se kao da si otišao, iako si još ovde...“ Obuzeo me je novi talas suza, i
zajecala sam još glasnije. „Izvini. Izvini. Srećna sam. Zaista jesam... I
volim Kingsend. Bliže je Skvidžu, i Ket.“
Tata je počeo da se smeje, pa sam i ja počela da se smejem, a zatim me
je snažno zagrlio.
„Ne bih mogao da ostavim svoju miljenicu, zar ne?“, upitao me je,
zbog čega sam ponovo počela da plačem. Osećala sam se kao da ludim.
Bila sam srećna, tužna, plakala sam, smejala se. Potpuno ludilo.
Kada sam se smirila, seli smo u kola i otišli do sela. Tata je parkirao
iza paba pa smo kupili ogromne sladolede u čajdžinici pored zaliva i otišli
da pogledamo kuću. Prošla sam pored nje hiljadu puta kada sam išla kod
Skvidža. Imala je pastelnoplavu fasadu i ogromne isturene prozore sa
ugrađenim sedištima odakle ste mogli da gledate more.
„Mislim da mi se dopada“, rekla sam dok smo obilazili sobe u
prizemlju i malu terasu koja je gledala na zaliv Kingsend.
 Na spratu su se nalazile tri spavaće sobe i kupatilo, svetle i prozračne
prostorije sa sjajnim pogledom. Lako mi je bilo da zamislim sebe kako
živim ovde i tatu kako piše knjige i gleda u more. Biće fenomenalno.
„Ali... šta ako Den poželi da mu vratiš kuću?“, upitala sam.
Slegao je ramenima. „On zarađuje iznajmljivanjem kuća, Bek, tako da
mislim je neće tražiti nazad neko vreme. Želi da je iznajmi na duže vreme,
tako izbegava sve one odlaske i dolaske prilikom kraćeg iznajmljivanja za
vreme godišnjih odmora, i neizvesnost oko toga hoće li se ljudi pojaviti,
ili će ga u poslednjem trenutku izneveriti. Toliko je srećan što je pronašao
stanara na duže vreme da će mi je iznajmiti po posebno sniženoj ceni. A
ako se iz bilo kog razloga u budućnosti predomisli, biće to u redu. Možda
ću potražiti neku kuću koju bih mogao da kupim kada sam već ovde. Ako
se na tržištu pojavi prava kuća, što da ne? Stvari se menjaju. Život se
menja. Jedino što se ne menja smo ti i ja. Ja sam tvoj tata i zaglavila si sa
mnom doživotno.“
Zagrlila sam ga oko struka.
„Mislim da ćemo biti srećni ovde“, rekla sam.
„I ja tako mislim“, rekao je. „Oduvek sam želeo da živim u kući pored
mora.“
Tata me je odvezao kući, nakon što smo detaljno pregledali kuću, a
zatim otišao da potpiše ugovor sa Denom. Mama je bila u dnevnoj sobi,
pospremala je pa sam otišla da porazgovaram sa njom.
„Dobro, mama, možeš da biraš između tri stvari“, rekla sam joj. „Da
promeniš opredeljenje i postaneš lezbejka, zamonašiš se, ili ti ostaje
gospodin Rajli, prodavac novina.“
Mama se nasmejala. „A zašto biram između te tri stvari?“
„To je izbor kojim ćeš ispuniti ostatak svog života. Mislim da bi
trebalo da počneš da izlaziš.“
„Da izlazim!“
„Da. Suviše si mlada da bi bila sama.“
Mama se počešala po glavi. „Gospodin Rajli? Ali on ima sto godina.“
„Znam. Samo sam se šalila u vezi s njim, i sa promenom opredeljenja i
odlaskom u manastir. Premda ti ne bih zamerila ako bi ti to želela. Mama
Meri Ferguson iz jedanaestog razreda pobegla je sa jednom od servirki,
tako da se i to dešava...“
Mama me je začuđeno pogledala. „Uh. Stani malo. Premotaj. U
jednom trenutku vadiš albume i ostavljaš mi poruku da se pomirim s
tatom, a sada mi kažeš da treba da počnem da izlazim. Šta se desilo?“
„Razgovarala sam sa tatom. On je... pa... Razumem sada malo bolje i
želim da ti se izvinim. Ponašala sam se kao prava svinja, bila sam sebična
i samo sam na sebe mislila. Krivila sam te, a nije tvoja krivica što su se
tvoja i tatina osećanja promenila. I znam da mora da si bila uznemirena jer
nije lako s nekim raskinuti. Tako da mi je žao. I želim da znaš da želim da
budeš srećna i da neću više biti užasna - bar ne ako budem mogla da
utičem na to.“
Mama se nasmejala, ali su joj oči bile pune suza. Pružila je ruke prema
meni i ja sam joj prišla i zagrlila je. „I meni. Znam da sam u poslednje
vreme bila... pomalo napeta. Ali... pa, prebrodićemo ovo. Svi mi.“
„Znam“, rekla sam. „Jer smo svi odrasli.“
Mama se ponovo nasmejala i snažnije me zagrlila. „Važno je samo da
razgovaramo. I dalje smo ti, tata i ja porodica, i pored toga što ne živimo
svi zajedno.“
„Znam. Sada to znam.“
„Oh, Beka... Hvala što si mi predložila da počnem da izlazim, ali ne
želim nikoga. Zaista. Suviše je rano da bih o tome razmišljala. I nadam se
da znaš da se nismo zato razišli da bismo bili sa nekim drugim.“
„Znam. Tata mi je objasnio i shvatila sam. Na neki način.“
Mama me je uzela za ruku. „Dobro. I drago mi je što smo ponovo
prijateljice.“
Još jednom sam je zagrlila i setila se šta mi je Ket rekla o tome kako
imam samo jednu mamu i pomislila sam kako ona nikada neće ovako
nešto doživeti i oči su mi se napunile suzama.
„O bože, evo ponovo počinje“, rekla sam dok sam šmrcala i
pokušavala da potisnem suze. „Još cmizdrenja. Čini se da danas samo
cmizdrim, bilo da sam tužna ili srećna, što je čudno.“
„Moguće je plakati od sreće“, rekla je mama. „Kao da se led u tebi topi
pa izlazi na oči.“
Na ove njene reči još jače sam zaplakala. Najbolje je da se sve to
izbaci, pomislila sam. Ne može biti zdravo nositi velike, silne kocke leda
u grudima.
 14.

Festival u Mejkeru

Još jedan dan.

Dva dana rok muzike. Dvadeset bendova. Biće pravo ludilo.
Prve večeri tata me je dovezao do glavnog šatora gde smo se
dogovorili da se sastanemo. Svi su bili tu - Nesta, Ti Džej, Lusi, Stiv, Lal,
Lija, Ket, Mek i Skvidž. Skvidž je već uzeo karte i mahao mi je njima dok
sam izlazila iz kola. Te večeri su na programu bili bendovi Redfut sisters,
Puka Prinses, Džejson i Batler bojs i Džes Rajder. Neki manje poznati
bendovi već su nastupali posle podne pa je šator, kada smo stigli, već bio
krcat i atmosfera je bila vatrena. Dok smo ulazili, primetila sam Stiva
kako me gleda, ali je žurno skrenuo pogled kao da sam ga uhvatila da radi
nešto nedozvoljeno. Spremala sam se da mu nešto kažem kada me je Lal
zagrlio i odveo dalje. Nisam mogla da ne pomislim kako je prava šteta što
onaj dan na plaži Stiv nije bio prvi momak koji je naišao. Osim što je bio
sladak, delovao je zanimljivo i uživala bih u prilici da ga bolje upoznam i
otkrijem šta se krije iza njegovog hladnog držanja.
„Opa“, rekla je Ket dok smo stajali sa strane i zurili u raznoliku masu
ljudi koja se kretala u ritmu muzike. Bilo je tu ostarelih hipija u dugačkim
haljinama koji su igrali bosonogi, bajkera u kožnim odelima i sa
tetovažama, jedan tip na štulama u klovnovskoj odeći, neki drugi je nosio
kostim Supermena, zatim tinejdžeri kao što smo mi, roditelji, čak je i stari
gospodin Rajli bio ovde i đuskao je u prostoru koji je sebi iskrčio.
 „Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se“, rekla je Izi i povukla me
na podijum, gde su nam se nedugo zatim pridružili i ostali. Uskoro smo se
izgubili u muzici i plesali do iznemoglosti dok su se na bini smenjivali
bendovi. Kao i Lija, Nesta je umela sjajno da igra i momci su stajali i sa
divljenjem ih, otvorenih usta, gledali. Liju sa dugom belo-plavom kosom i
Nestu sa dugom, crnom, svilenkastom kosom. I Skvidža su gledali, ali iz
drugog razloga - kako nikada nije dozvoljavao da ga povrede sputavaju, i
on se našao na podijumu i izgledao je, u gipsu i sa štakama, kao neki
neobičan hibrid čoveka i insekta. Ljudi su se u širokom luku sklanjali od
njega, ne zato što je sjajno plesao, već iz straha da bi mogla da ih povredi
leteća štaka. I Mek, Lal i Stiv došli su na plesni podijum i Lal me, za
promenu, nije spopadao. Kao da je konačno shvatio da sam se ohladila i
nije želeo da mi se nameće. Nekoliko puta sam primetila da me Stiv gleda,
ali čim bi nam se pogledi susreli, on bi baš brzo skrenuo pogled. Nadam se
da ne misli da sam loša osoba zato što gledam njega, a trebalo bi da sam u
vezi sa njegovim bratom. Nisam mogla da se obuzdam - pogled mi se
neprestano vraćao na njega. Nije da sam nameravala da uradim nešto po
tom pitanju. Ne bih povredila Lala.
Na kraju večeri sve devojke vratile su se kod mene da prespavaju, i da
mi pomognu da odaberem šta ću obući za izvođenje numere sa Izi sledeće
večeri. Želela sam da se pojavim u najboljem izdanju jer je trebalo da
nastupimo pred toliko ljudi - gde će među posetiocima biti i drugih
muzičara. Od one noći kada smo spavale kod Lije u kući, kada smo se
dogovorile da ćemo zajedno nastupiti, Izi i ja smo svaki slobodan trenutak
provodile uvežbavajući nastup. Pevale smo svakog bogovetnog dana, kod
mene kući, u kolima, u autobusu, na plaži - gde god smo mogle, jer nam
nije bilo ostalo mnogo vremena do nastupa. Isprobale smo svakakve
pesme - neke od onih koje sam sama vežbala i neke Izine. Njeni tekstovi
bili su sjajni. Pisala je pesme o svemu - o tome kako mrzi svoju mamu,
voli svoju mamu, o hrani, poljupcima, prijateljstvu, momcima, i sjajan rep
o školi, tužne pesme, smešne pesme, vesele pesme. Nakon što smo pred
prijateljima otpevale uži izbor, svi su, uključujući i Lijinog tatu, rekli da
najbolje zvuči kada pevamo jednu od Izinih pesama, a ona nas prati na
gitari. Pesma se zvala Kosmički poljupci i glasovi su nam zaista bili lepo
usklađeni dok smo je pevale. Čitavo ovo iskustvo bilo je sasvim drugačije
od takmičenja Pop princeza, gde je suština bila nadmetanje sa drugim
učesnicama. Pored Izi, i gospodina Aksforda na raspolaganju da nas
savetuje, osećala sam se kao pravi pevač. Profesionalac. I mnogo sam više
u tome uživala, kao da pevamo za sebe, a ne za sudije.
Izi je razumela značaj proba, a ja sam je naučila sve vokalne vežbe
kojima su mene naučili učitelji pevanja na takmičenju. Ona je meni,
zauzvrat, rekla kako piše pesme. Tražila je da vidi moje, ali nisam želela
da joj priredim to da mora da glumi da joj se dopadaju kao što su to
pokušavali da učine Ket, Mek, Lija i Skvidž. Kada sam pročitala njene
pesme, potvrdilo se ono što sam već i sama znala - da nisam za
tekstopisca. Ali Izi je bila. Činilo se da joj to dolazi sasvim prirodno.
Odlučila sam da se ne mučim više sa pisanjem pesama. Ket i društvu će
dobrano laknuti, a da budem iskrena, i meni je laknulo. Duboko u duši
znala sam da su moje pesme loše. Ali i dalje mogu da pevam. Nikada me
ništa od toga neće odgovoriti.
Baš sam sa devojkama pretresala svoj orman kada sam čula neki zvuk
na prozoru.
„Šta je to bilo?“, upitala je Lusi koja je ređala različite kombinacije
majica, haljina i farmerki po mom krevetu.
„Pitanje je pre ko je to“, rekla sam. „Zvučalo je kao da je neko bacio
kamenčić na staklo.“
Prišla sam prozoru i provirila iza zavese. Lal Lavering stajao je u
dvorištu pod prozorom.
Nesta je provirila preko mog ramena, a zatim se sklonila. „Šššš. Nemoj
mu reći da smo ovde“, prošaputala je.
Sklonila sam zavesu i otvorila prozor. Devojke su se iza mene poređale
pored zida da slušaju razgovor.
„Beka...“, pozvao me je Lal glasnim šapatom.
„Ne možeš ući“, prošaputala sam i ja. „Prošlo je jedanaest. Upašću u
nevolju.“
„Ne želim da uđem.“
„Oh. Šta onda želiš?“
Lal se nelagodno promeškoljio. „Gde ti je mama? Ne želim da nas
čuje.“
„Neće. Ona je u dnevnoj sobi, gleda TV. Ne moraš da šapućeš, ali ne bi
joj se dopalo da te pustim da uđeš.“
Lal je ponovo prebacio težinu s noge na nogu. „Dobro, prosto ću reći, u
redu? Vidi, nisam glup. Imam ja iskustva u ovakvim stvarima i iako ne
razumem devojke, znam ponešto o njima.“
 „I?“ Devojke iza mene davale su sve od sebe da ćute, ali sam videla da
su Lusi počela da se tresu ramena i da je u opasnosti da prasne u glasan
smeh.
„Vidim da si se ohladila. Da, znam da ti je teško u ovom trenutku, ali
mislim da tu ima mnogo više i... pa... Ako želiš da se družimo, družićemo
se. Nisam od onih što će ostaviti druga na cedilu, ali... Pa, na odmoru sam
i...“
„Znam i zato te neću šutnuti.“
„Ali o tome se i radi. Nema potrebe da me štediš, veruj mi.“
„Šta onda? Zašto si ovde?“
Lal se pogrbio i obesio ruke ispred sebe i nekoliko puta ih zanjihao i
ukrstio.
Nasmejala sam se. „Došao si da glumiš majmuna?“
„O bože“, prošaputala je Lusi. „Njiše rukama ispred sebe, zar ne? Uvek
to radi kada je nervozan.“ Okrenula sam se i pogledala je, a ona je
zanjihala rukama ispred sebe baš kao Lal. Klimnula sam i okrenula se
prema prozoru. Lal je prestao da njiše rukama.
„Šaza“, rekao je.
„Šaza?“
Lal je klimnuo glavom. „Mislim da bi to mogla biti... ljubav. Naleteo
sam na nju u selu pre nekoliko dana i na autobuskoj stanici danas, i...
iskren da budem...“, ponovo je počeo da maše rukama, „među nama
postoji ozbiljna hemija, a meni je ostalo još nekoliko dana ovde i osećam
da si ti izgubila interesovanje... Znam kada se nekoj devojci dopadam, a
kada joj se ne dopadam, i Šazi se dopadam, a tebi ne. Imaš li nešto protiv
da se družim sa njom još ovih nekoliko dana koliko sam ovde?“
Okrenula sam se prema devojkama. Lija i Ket klimale su glavom kao
manijaci i pokazivale podignute palčeve.
„Mislim da će biti baš dobar par“, prošaputala je Ket. „Savršeno.“
Nagnula sam se kroz prozor. „Naravno. Slobodno. Samo tako uradi. A
mi smo i dalje drugari?“
Lal se široko nasmešio. „Da. Definitivno. Kul.“
U tom trenutku Lusi je povukla zavesu. „A zašto se ti šunjaš devojci po
dvorištu u mrklom mraku?“, upitala je glasom učiteljice.
Ti Džej se pojavila pored nje. „Da, ti si veoma, veoma, nevaljali
dečak!“
 Nesta se pojavila pored mene i nagnula se kroz prozor. „I moraćeš da
budeš kažnjen!“
Lal je zaječao i pao na kolena. „O, neeee. Nemoj mi reći. I Izi je tu, zar
ne? Zaboravio sam da sve spavaju kod tebe.“
Lija je sklonila drugu zavesu pa su se na prozoru pojavile sve devojke i
drsko mu se nasmešila i mahnule.
„Neeeeeeee.“ Udario se u čelo, a zatim u očajanju podigao ruke. „Ne.
Ne. Ne. Neeeee. Zaboga! Nemoguće ste. Vi ste kao košmar kog ne mogu
da se otarasim.“
Sve smo počele da se smejemo, a na svu sreću i on je počeo da se
smeje.
Nesta se još više nagnula kroz prozor pa sam morala da je držim da ne
ispadne. „Idi sada, mili Romeo“, rekla je. „Idi i pronađu ljubav pravu. Idi
Šazi svojoj sa poezijom na usnama i...“
Lal je ustao i nešto joj nepristojno pokazao rukama. „O, gubi se, Nesta
Vilijams“, rekao je, a zatim se okrenuo i pogureno nestao u senkama
dvorišta.
„Dakle, Beka“, rekla je Ket čim sam zatvorila prozor. „Hoćeš li sada da
pokušaš da osvojiš Stiva? Videla sam te kako ga čitavo veče odmeravaš.“
„O, stvarno?“, rekla je Lusi. „O čemu se ovde radi?“
„Beki se sada sviđa tvoj drugi brat“, rekla je Ket.
„Oh, ispričaj svima moje tajne, samo izvoli“, rekla sam i stavila ruku
preko njenih usta i gurnula je na krevet. „Moram te ućutkati.“
„Pa da li je to istina?“, upitala je Ti Džej.
Pustila sam Ket da ustane i okrenula se prema devojkama. „Da, ali...
ne. Dobro, malo. Ali on je Lalov brat. I tvoj, Lusi. Ne bih to uradila Lalu.
Premda je među nama sve gotovo i tako to, ne bih želela da ga povredim.“
„O, neće on imati ništa protiv“, rekla je Lusi. „Poznajem ga duže od
tebe, ne zaboravi to. Njemu je samo važno da ima nekoga. On želi da
isproba što je moguće više devojaka pre nego što se skrasi - njegove reči,
ne moje. Ne bih brinula da sam na tvom mestu. Zaista. On i jedan od
njegovih drugova u Londonu takmičili su se ko će osvojiti više devojaka.
Imali su tabelu na vratima Lalove sobe koju su popunjavali zlatnim
zvezdicama ako bi neki od njih uspeo da osvoji žensku. Ne osećaj se loše,
Beka. Ne sumnjam da si se Lalu dopala, ali ne bih se iznenadila ako bi
završila kao zlatna zvezdica na njegovim vratima. Lal pokušava, pa ako
prođe - prođe, i smatra sebe zavodnikom. Stiv je, u drugu ruku, sasvim
drugačiji. Mislim da bi trebalo da pokušaš sa njim. On se prema
devojkama ponaša kao prema inteligentnim bićima kakve i jesu, ne gleda
ih kao potencijalne zlatne zvezdice u tabeli. Mislim da biste se ti i on
zaista lepo slagali.“
Odmahnula sam glavom. „Ne, mislim da to ne bi bilo dobro“, rekla
sam. „Prerano je. A mislim i da mu se ne dopadam. Svaki put kada
susretnem njegov pogled, on pogleda u stranu. Čudno je to - kada su neki
momci u pitanju, jasno ti je kako na tebe gledaju. Sa Stivom nisam sigurna
čak ni da li me vidi.“
„Dopadaš mu se“, rekla je Ti Džej. „Videla sam da te je čitave večeri
posmatrao kako igraš. Definitivno mu se dopadaš.“
„Zamoli ga da te fotografiše pa ćeš videti da li mu se dopadaš ili ne“,
rekla je Lusi. „Voli da radi portrete i često možeš da proceniš šta misli o
modelu na osnovu načina na koji ga je prikazao.“
„Da. Ne pokazuje osećanja kao Lal“, rekla je Izi.
„Njih dvojica su sušta suprotnost. Lal je otvorena knjiga. Dobijaš tačno
ono što vidiš. Nema kod njega skrivenih dubina. Uvek sa njim tačno znaš
na čemu si. Stiva je teže pročitati.“
„Ali vredi truda, ako si voljna da ga uložiš“, rekla je Ti Džej. „On i ja
smo kratko bili zajedno pre nego što sam upoznala Luka, i iskreno ti mogu
reći da je sjajan tip.“
„Pa šta se desilo?“, upitala sam.
Izi, Nesta i Lusi rekle su uglas: „Luuuuuk.“
„Pronašla je svoju srodnu dušu“, rekla je Izi.
„Hej, ako se zaljubiš u Stiva i udaš se za njega, onda ćemo biti i rod, a
ne samo drugarice“, rekla je Lusi.
Nasmejala sam se. „Hej, oladite malo. Jedva da smo koju reč
progovorili.“
„I sve bismo mogle da ti budemo deveruše“, rekla je Nesta, a Izi i Ti
Džej stale su pored nje.
„I mi“, rekle su Lija i Ket, pa su i one stale pored njih.
Izi je počela da peva: „Stiže nevesta, stiže nevestaaa...“
Nesta je sklopila ruke kao da nosi buket, pa su i ostale devojke
požurile da urade isto i krenule su prema meni. Izgledale su kao da su
potpuno poludele.
„O bože, ovo je zastrašujuće!“, rekla sam smejući se. „Napad zombi
deveruša.“
 To im je bio znak da zakolutaju očima, i naprave užasne grimase, a
Nesta je tiho zaječala. „Uuuuuuu. Bile su mrtve, ali su bile smrtonosne.
Deveruše ubice. Dolaze na venčanje u vaš kraj, uuuuuskoroooo.“
„Ne slušam, ne slušam“, rekla sam i zapušila uši prstima. „Sada neću
moći da razgovaram sa Stivom, a da ne zamislim vas kako se glupirate.
 15.

Grad blata

„O neeeeeee“, zaječala je Lija kada je sledećeg jutra sklonila zavesu.

Nisam morala da izađem iz kreveta da vidim zbog čega ječi. Premda je
bilo devet sati, nebo je bilo crno i čulo se kako kiša šiba po prozoru.
„Bedak“, rekla je Ket. „Toliko o našem sunčanom letnjem festivalu.“
Kucanje na vratima najavilo je mamu koja se pojavila sa
poslužavnikom punim šolja sa čajem. Ušla je i spustila poslužavnik na
ormarić pored kreveta. „Ne prognoziraju dobro vreme ni za kasnije“, rekla
je. „Mislim da se neće razvedriti.“
Pojavile su se Izi, Nesta, Ti Džej i Lusi koje su spavale u susednoj sobi
pa smo se uskoro sve šćućurile u mom krevetu nogu zavučenih pod jorgan.
Ket, Lija i ja sedele smo kod uzglavlja, a ostale su sedele u dnu kreveta.
„Malo kiše nas neće uplašiti“, rekla je Izi dok je pijuckala čaj. „Mi
smo Britanci!“
„I potpuno smo lude“, dodala je Lusi baš kada je napolju blesnula
munja koju je uskoro propratila potmula tutnjava groma.
„Ali hoće li neko uopšte doći po ovakvom vremenu?“, upitala je Nesta.
„Naravno“, rekla je Ket. „Većina ljudi ima dvodnevne karte, a i bićemo
u šatoru. Biće sve u redu. Samo nam je potreban po par velingtonki.“
„Hmmm... seksi. Nikada“, rekla je Nesta.
„Zavisi kako ih nosiš“, rekla je Lusi.
 „Ne znam zašto se uopšte brineš“, rekla je Ti Džej. „Ti bi izgledala
seksi i u džaku za smeće.“
„Nadala sam se da ću obuti svoje sandale sa kaišićima“, rekla je Nesta.
„I ja“, rekla sam. „Ali mislim da ne bi bile dobar izbor za kišu.“
„O, zaboga“, rekla je Ket. „Što ste tako pokisle - uh, dobro, loša
analogija. Drage moje princeze, saberite se. Malo kiše? I pored toga
možemo da se doteramo. Otići ćemo tamo u velingtonkama i kabanicama,
ući ćemo u šator, a zatim skidamo kabanice i otkrivamo boginje koje se
kriju pod njima.“
Nesta je klimnula. „Od čudakinje do boginje jednim pokretom ruke.
Kul.“
Nakon doručka sve devojke osim Izi otišle su da se spreme, a Izi i ja
provele smo nekoliko sati uvežbavajući pesmu. Izi je sinoć donela odeću
da može da se presvuče kod mene pa da zajedno odemo na nastup.
U određeno vreme obukle smo svoju odeću za nastup. Odlučile smo da
ona bude veoma jednostavna i obukle smo se slično - farmerke, majice na
bretele obrubljene čipkom, kožni kaiševi nisko na kukovima i kaubojske
čizme. Njena odeća bila je crna, moja je bila bela. Morale smo neke stvari
da pozajmimo od drugih devojaka da bismo uspele sve da uklopimo.
Farmerke su bile naše, ali je Ket pozajmila Izi crnu majicu, a Ti Džej je
meni pozajmila belu, Nesta je pozajmila Izi fenomenalni crni kožni kaiš sa
srebrnom kopčom, a Lija je meni pozajmila beli sa nitnama od cirkona.
Obula sam bele kaubojske čizme iz Praga, a Izi je imala kaubojske čizme
koje je kupila na Kings roudu u Londonu.
Kada smo se obukle i prestale da petljamo sa fenom za kosu i
šminkom, stale smo jedna pored druge ispred dugačkog ogledala u
hodniku u prizemlju.
„Izgledate feeeenomanalno“, rekao je tata koji je došao ranije da bi bio
naš vozač.
Mama mu se pridružila. Klimnula je. „Prelepo. Hajde da vas
fotografišem.“
Bilo je lepo videti mamu i tatu zajedno. Izgledali su opušteno i
lagodno u društvu onog drugog, i premda je deo mene želeo da i dalje
živimo zajedno, dugi deo počeo je da prihvata da će od sada ovako biti.
Razumela sam da smo i dalje porodica. I to se nikada neće promeniti. A
ponekad ćemo, kao danas, zajedno u nečemu učestvovati, kao nekada.
Samo više ne živimo pod istim krovom. I nisam mogla da poreknem da su
oboje izgledali srećnije, kao da je nestalo one napetosti koja je među
njima vladala poslednjih nekoliko meseci. Mama je, za promenu, nosila
farmerke i izgledala je lepo, kose puštene na ramena.
Kada je tata izašao da doveze automobil, pogledala sam upornu kišu, a
zatim svoju odeću. „Možda je obe trebalo da odaberemo crnu odevnu
kombinaciju“, rekla sam Izi. „Neće se videti ako se umažeš blatom. Belo
nije bilo baš sjajna ideja.“
Mama mi je pružila velingtonke i kabanicu. „Samo ovo obuci i obuj
dok ne uđeš u šator i sve će biti u redu.“
Obukla sam kabanicu, obula velingtonke, na glavu stavila kačket,
pronašla kišobran i pojurila prema kolima. Uskoro smo nas četvoro
ponovo bili na putu za Mejker.
„We’re singing in the rain“1, pevao je tata dok je kiša lila kao iz kabla.
„Just singing in the rain“, pridružila mu se mama.
Parkiralište na mestu održavanja festivala bilo je krcato, vozači su se
trudili da im se točkovi ne zaglave u polju koje se brzo pretvaralo u blato.
Tata je pronašao mesto u nekom uglu na travi pa smo se iskobeljale i
odšljapkale do glavnog šatora. Vladao je opšti haos, neke šatore oduvao je
vetar pa se mnoštvo pokislih ljudi vuklo unaokolo u kabanicama i
gumenim čizmama. Otišle smo do tezge na kojoj su se prodavali čaj i
sendviči sa slaninom, blizu glavnog ulaza, gde smo se dogovorile da ćemo
se naći sa ostalima. Sve su stajale šćućurene pod dva kišobrana i sve su,
kao i ja i Izi, nosile kabanice i razne kape i šešire da se zaštite od kiše.
„Ah, leto u Britaniji“, rekla je Ti Džej smejući se kada smo im se
pridružile.
„Siroti kamperi“, rekla je Ket kada je videla kako gledam more blata
oko sebe.
„Zapravo, čini se da nikome ne smeta preterano“, rekla je Ti Džej kada
je pored nas prošao neki tip samo u majici kratkih rukava i u boksericama
i koji se klizao na stražnjici. Pratila ga je grupa drugova. Neki drugi tip
zabavljao je ljude žongliranjem. Svuda unaokolo ljudi su sedeli sa
bubnjevima ili gitarama, i pevali i svirali pod kišobranima ili priručnim
šatorima. Neki su odustali od pokušaja da ostanu suvi pa su sada bili
pokisli do gole kože - bilo je vlažno, ali nije bilo hladno.
„Došle smo ranije da malo procunjamo“, rekla je Ket. „Ljudi se ludo
zabavljaju.“
 „Ne bih želela da kampujem", rekla je Nesta oholo frknuvši. „Uvek
sam raspoložena za hotel sa pet zvezdica i vrelu vodu. Kampovanje nije u
mom stilu.“
„Ni u mom“ rekla sam. „Bila bih sa tobom, Nesta - u velikim belim,
paperjastim peškirima, suva i na toplom.“
„I imale bismo posluženje u sobi“, rekla je i uzvratila mi osmehom.
„Mini-bar“, rekla sam. Zaista smo se dobro razumele.
Provirila sam u glavni šator dok su devojke dovršavale sendviče sa
slaninom i videla da je Ti Džej bila u pravu. Činilo se da nije važno što
napolju pada kiša. Usred zemljanog mirisa blata i vlažnih tela i odeće koja
se sušila, ljudi su izgledali srećno i svi su igrali uz zvuke benda Plavi
ponedeljak. Uzela sam letak od tipa u kiltu i pogledala raspored: već su
nastupili Lokalni junaci, Magareća posla, Jegulje u želeu, Pelikanov
mesec i Zona manije. Nakon benda Plavi ponedeljak sledio je bend Klub 4,
Pobunjene dame, Izi i ja (jednostavno su nas najavili kao Izi Foster i Beku
Hauard), pa bend Velika smrdljiva mama, a zatim veliko finale, Sambuka,
osmočlani latino ansambl.
Činilo mi se da mi je u stomaku hiljadu leptirića dok sam se osvrtala i
razmišljala o činjenici da ću u narednih sat vremena morati da se popnem
na binu i zapevam.
Iznenada sam osetila kako me je neko gurnuo laktom u rebra. „Pogled
nalevo“, rekla je Lusi pojavivši se pored mene. „Tvoj siroti, tužni, bivši
momak. Izgleda straaaašno razočarano, kao da mu siiiilnooo nedostaješ.“
Prostrelio me je osećaj krivice kada sam pogledala prema mestu u koje
je Lusi gledala, a zatim sam prasnula u smeh. Usred plesnog podijuma bili
su Lal i Šaza. Grlili su se, oči su sklopili i ljubili se, potpuno nesvesni
sveta oko sebe.
„Užasna si“, rekla sam dok se pretvarala da je davim. „Na trenutak si
me baš zabrinula.“
Lusi se nasmejala. „Izvini“, rekla je. „Slušaj, rekli su mi da ti kažem
da se vratiš do glavnog ulaza, došli su fotografi koji žele da fotografišu
tebe i Izi za lokalne novine.“
“Oh, dobro“, rekla sam i okrenula se da pođem.
„Bolje skini tu kabanicu sa sebe, neće sigurno želeti u tome da te
fotografišu.“
Skinula sam kabanicu i kačket, pružila ih Lusi i pojurila prema
glavnom ulazu. Izi je izgledala kao da joj je laknulo što me vidi pa me je
uhvatila za ruku.
„Pitala sam se gde si nestala. Žele da nas fotografišu napolju na kiši sa
brdima i oblacima u daljini. Trebalo bi da bude sve u redu ako budeš
pazila kako gaziš i ako ponesemo kišobrane.“
„Da li da obujem bele čizme?“, pitala sam je.
Izi je odmahnula glavom. „Ne. Ne skidaj gumene. Verovatno će nam
fotografisati samo glave i ramena.“ Jedan fotograf pozivao nas je rukom
da dođemo do njega. Prišle smo, a on nas je postavio pored ograde ulevo
od glavnog šatora. Dok nas je fotografisao, primetila sam da i Stiv
Lavering fotografiše na svoju ruku. Nama zdesna gomila momaka
blatnjavih lica koje smo ranije videle da su se svukli u donji veš, bili su od
glave do pete blatnjavi jer su se klizali po blatu i valjali u njemu.
Sada sam se već sva bila naježila, kiša je šibala i dalje, i nošena
vetrom padala pod takvim uglom da su mi se farmerke i majica svakog
trenutka sve više kvasili i pored toga što sam imala kišobran. Bilo mi je
drago što nisam obula bele čizme, jer bi bile potpuno uništene.
Kada je fotograf završio, zahvalio nam se, okrenuo i pridružio Stivu
koji je fotografisao momke koji su se ludirali u blatu.
„Hajde da se vratimo unutra“, požurivala me je Izi.
Okrenula sam se da pođem za njom, ali je u tom trenutku jedan od
momaka kliznuo pravo na mene i udario me u stražnji deo kolena. Udarac
mi je izbio obe noge, popustila sam stisak i kišobran mi je odleteo iz ruke.
Iznenadni nalet vetra odneo ga je dalje, a ja sam pala na zemlju, a momak
koji me je udario delić sekunde kasnije pao je preko mene.
„O bože!“, povikala je Izi dok je pokušavala da ga odgurne i pomogne
mi da ustanem.
Još jedan snažan nalet vetra iskrenuo je njen kišobran, a momak koji je
pokušavao da se skloni okliznuo se i pao na leđa i sa strane je stopalima
udario u njene noge. Izgubila je ravnotežu i sručila se preko mene.
„Izvinite, izvinite“, bučno se razmetao momak dok sam pokušavala da
se oslonim na kolena. Izi je pružila ruke prema meni, a momak je pokušao
da se popne uz padinu, ali je kliznuo nazad na nas i obe nas ponovo oborio
na zemlju tako da smo, sasvim mokre, ležale jedna preko druge.
Kiša mi je sada već zalepila kosu preko lica i osećala sam peckanje
maskare koja je počela da mi se razliva niz obraze. Izi je ponovo pokušala
da ustane, ali se otklizala niz travnatu padinu i upala u ogromnu blatnjavu
lokvu. I njena maskara se razlila i kosa joj se zalepila za lice, a gole ruke
bile su joj umazane blatom.
Izi je sela, zaječala i pogledala na sat. „O bože“, rekla je. „Nastupamo
za deset minuta...“
Pogledala sam u nebo, a zatim i zaprepašćena lica oko nas. Pogledala
sam u svoju odeću. Moja prelepa bela odevna kombinacija bila je
tamnobraon boje.
„Rekla sam ti da je trebalo da obučem crno“, kazala sam dok su svi
moji snovi o tome kako ću na bini izgledati glamurozno odlazili u
nepovrat. Pogledala sam u Izi, moju natopljenu drugaricu rokerku, i
prasnula u smeh.
I Izi je prasnula u smeh. Dok je kiša šibala svuda oko nas, mi smo
podigle lica prema nebu, podigle se na kolena, raširile ruke i pustile da se
kiša sliva niz nas.
„Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se“, rekla je Izi.
Iznenada sam postala svesna da Stiv Lavering i dalje fotografiše. Sada
znam kako me vidi - kao budalu prekrivenu blatom... Kakvo poniženje,
pomislila sam, dok je usmeravao objektiv prema meni. Kako sam uopšte
mogla i da pomislim da mu se dopadam? Pa dobro, nadala sam se da se
bar dobro nasmejao dok sam pokušavala da ustanem, gubila oslonac i
rukama grabila blato koje mi je curilo između prstiju.
Nekoliko trenutaka kasnije Izi me je podigla na noge pa smo se, kao
dve pokisle budale, vratile u glavni šator.
Mek nam je pritrčao. Užasnuo se kada nas je video. „O bože. Šta se
desilo? Zak vas traži. Nastupate. Ne možete nastupiti takve... Potpuno ste
blatnjave.“
„O, stvarno“, rekla sam. „Nisam primetila.“
„To nam je novi imidž“, rekla Izi. „A i nemamo vremena da se
presvlačimo.“
„Šta ćete da radite?“, upitao je Mek.
„Šou se mora nastaviti“, rekla sam.
Izi je klimnula. „Vodi me“, rekla je pa smo se zajedno, dok se voda
cedila sa nas, uputile prema bini.
Zak nas je pogledao i prasnuo u smeh.
„Ne pitajte“, rekla sam.
„Aha, blato je novi trend“, rekla je Izi. „U pitanju je ratnički izgled
kraljice Budike."
 „Veoma zanosan i nadasve autentičan“, rekao je Zak. „Odlazite,
hajde...“
Popele smo se na binu i stale pred mikrofone. U šatoru je zavladala
mukla tišina.
„Uh... nešto neobično se desilo dok smo dolazile ovamo“, započela je
Izi.
„I niko ne može da kaže da ne umemo da zaprljamo ruke“, rekla sam.
„Ljudi su nas pitali koje nam je umetničko ime“, rekla je Izi. „Nismo
do ovog trenutka to znale, ali smo odlučile da se zovemo Kaljavice.“
Zak je, sa desne strane bine, počeo da tapše i povikao: „Molim aplauz
za Kaljavice!“
U pozadini sam videla Meka, Skvidža i ostale kako se smeju, a zatim
su počeli da nas bodre. Uskoro su nas bodrili svi u šatoru. Okrenula sam se
i pogledala Izi. Izgledala je užasno. Voda joj se i dalje slivala niz lice u
potočićima. I ona je pogledala u mene i prasnula u smeh. Osećala sam
silno ushićenje što sam na bini pred tolikim svetom, i što me ni najmanje
nije briga kako izgledam. Bila sam prekrivena blatom, šminka mi se
razlila, a nekako mi je pošlo za rukom, tek sam u tom trenutku shvatila, da
izgubim jednu gumenu čizmu.
Izi je pružila ruku da uzme gitaru koju joj je Zak pripremio. Prebacila
ju je preko ramena i počela da svira uvodne note pesme Kosmički poljupci.
Duboko sam udahnula, sačekala trenutak, a zatim smo obe zapevale:

Kosmičke poljupce ti šaljem iz duše,

Sudari planeta nas ne mogu da sruše,
Nismo mi udaljeni svetlosnim godinama,
Jer ja tebi hrlim nošena kometama.

Izi me je nazvala sledećeg jutra.

„Jesi li videla novine?“, upitala je.
„Nisam. Zašto?“
„Tvoja fotografija je na naslovnoj strani.“
„Moja? Ali onaj lik nas je obe fotografisao...
„Aha. Ima još fotografija u novinama - mnogo ih je sa festivala, ali na
naslovnoj strani si ti sama. Uslikana si kako plivaš u blatu.“
O bože, pomislila sam dok sam jurila u prizemlje da pronađem novine.
Biće to zaista ponižavajuće. Smejaće mi se svi u školi u septembru. Već
čujem komentare: nije uspela ništa da postigne na takmičenju Pop
princeza, a pogledaj je sad... O bože.
Novine su ležale na otiraču u hodniku pa sam ih uzela, duboko
udahnula i pripremila se na to da ću izgledati kao budala. Moja fotografija
zauzimala je četvrtinu stranice. Ali nije bila užasna.
Bila je fenomenalna!
Izgledala sam kao da se ludo zabavljam. Glavu sam zabacila, lice
podigla prema nebu. Ispod fotografije je pisalo: Blatnjava princeza.
Mama je sišla niz stepenice u kućnom ogrtaču i pogledala preko mog
ramena, a zatim trepnula. „Opa“, rekla je. „To si ti... Izgledaš prelepo,
Beka – zaista prelepo. Slobodno i divlje. To je verovatno tvoja najlepša
fotografija. Moraš da mi je nabaviš.“ Skupila je oči da pročita ime
fotografa.
„Stiv nekako“, rekla je dok se napinjala da pročita sitna slova.
Uzela sam joj novine iz ruke i pročitala ime. Stiv Lavering, pisalo je.
Stiv Lavering?
Na trenutak nisam znala šta da mislim. Otišla sam u kuhinju da
pristavim čajnik da skuvam mami i sebi čaj i pregledam ostale fotografije
sa festivala. Bilo ih je mnoštvo, neke su bile Stivove, neke su pripadale
fotografu koji je fotografisao Izi i mene pre nego što smo pale.
Dok je čajnik pištao, čula sam zvono na ulaznim vratima i mamu kako
ih otvara. Trenutak kasnije pojavila se u kuhinji.
„Na ulaznim vratima je neki momak koji kaže da ima tvoju
velingtonku. Kaže da si je sinoć izgubila“, dodala je, a zatim počela da se
smeje. „Nije baš staklena papučica, a ni on nije obučen kao princ, mada
izgleda prilično šarmantno.“
Izašla sam u hodnik.
Bio je to Stiv.
 O autoru

Keti Hopkins je autor neverovatno uspešnog serijala knjiga Istina, izazov,

poljubac, obećanje. Živi u Severnom Londonu sa svojim suprugom i četiri
mačke, Moli, Mejzi, Emilu i Otisom.
Većinu svog vremena Keti provodi zaključana u baštenskoj kućici,
pretvarajući se da piše knjige, ali zapravo ona tamo sluša muziku, igra i
ćaska sa prijateljima putem imejla.
Povremeno joj se pridruži Moli, mačka koja misli da je urednik, voli
da šeta po tastaturi i menja i briše reči koje joj se ne dopadaju.
Mejzi, druga mačka, strahuje da je Keti možda zaboravila kako je to
biti tinejdžer, pa se svim silama trudi da je podseti na to. Odlično to radi.
Ignoriše sve oko sebe, ulazi u kuću samo da bi spavala, jela i povremeno
umorno rekla „mjuf“ (što na mačjem jeziku znači „ma važi“).
Emilu i Otis su novi u domaćinstvu. Do sada su se pokazali šašavi kao
i druge dve mačke. Njihova omiljena igra je da trče što brže mogu s
jednog kraja kuće na drugi, kao i da proveravaju da li umeju da lete ako
skoče dovoljno visoko sa nameštaja. Ovo se obično dešava u tri sata posle
ponoći, pa oni sleću na svakoga ko u to doba spava.
Osim ovoga, Keti je krenula u teretanu, ali provodi više vremena
smišljajući izgovore zbog čega nema dovoljno vremena da u nju i ode.
1 Pevamo na kiši. (Prim. prev.)