UNIVERZITET U KRAGUJEVCU

FAKULTET TEHNIČKIH NAUKA

HEMIJSKO PREČIŠĆAVANJE INDUSTRIJSKIH

OTPADNIH VODA

- SEMINARSKI RAD -

Mentor: Kandidat:
Prof. dr Branka Jordović Ričard Simić 504/2012

April, 2013. godine

 SADRŽAJ

UVOD.......................................................................................................................................................................1
1.INDUSTRIJSKE OTPADNE VODE.................................................................................................2
2.POSTUPCI PREČIŠĆAVANJA INDUSTRIJSKIH OTPADNIH VODA.....................................................7
3.HEMIJSKI POSTUPCI PREČIŠĆAVANJA INDUSTRIJSKIH OTPADNIH VODA..........8
3.1 Neutralizacija..................................................................................................................................8
3.2 Oksidacija (Dezinfekcija)...............................................................................................................9
3.3 Produvavanje (Striping) gasa........................................................................................................11
3.4 Prečišćavanje vode ozonom..........................................................................................................11
4.HEMIJSKO – FIZIČKO PREČIŠĆAVANJE INDUSTRIJSKIH OTPADNIH VODA............13
4.1 Aeracija.........................................................................................................................................13
4.2 Koagulacija i flokulacija...............................................................................................................15
4.3 Adsorpcija.....................................................................................................................................17
4.3.1 Adsorberi sa pokretnim slojem..............................................................................................17
4.3.3 Adsorberi pod pritiskom........................................................................................................18
4.3.4 Jonska izmena.......................................................................................................................19
ZAKLJUČAK........................................................................................................................................................21
LITERATURA......................................................................................................................................................22
 UVOD

U XXI veku životna sredina postaje sve više zagađena, a površinske i podzemne vode su,
direktno ili indirektno, ugrožene, usled svakodnevnog izbacivanja otpadnih voda
najrazličitijeg sastava.

Šta je voda za nas, za čoveka, za pojedinca? Jedan od odgovora je i onaj Ive Andrića. Andrić
kaže:

„Voda igra važnu ulogu u životu čoveka. U našim narodnim pesmama i pripovetkama voda se
češće pominje nego hleb, ili odelo i obuća, nego kula ili njiva. Osim toga što je potrebna za
piće, za pranje, za plovidbu, ili upravo zbog toga, oko nje se stvorio neki oreal misterije. Ona
dolazi odmah posle sunca, ili uporedo s njim.“
(Ivo Andrić)
A šta je voda za industriju? Mnogo toga. Ona je jedna od sirovina, ona se koristi za pranje, za
proizvodnju pare, vodom najčešće hladimo. Gde je problem, u naizgled tako jednostavnoj
supstanci, koja se podrazumeva; za koju, kao i za vazduh, za tlo pod nogama smatramo da je
prirodno da je imamo, u dovoljnoj količini i čistu? Problem je taj, što najveći deo upotrebljene
vode vraća se u prirodu kao otpadna voda. Pošto su količine sveže vode koje stoje na
raspolaganju ograničene, a potrebe za njom se povećavaju, voda počinje u sve većoj meri da
se ponovo koristi, svesno ili nesvesno (ispuštanjem otpadne vode u iste vodotokove iz kojih
se uzima voda). Na taj način kvalitet sveže vode je sve više povezan sa kvalitetom otpadne
vode. Da bi se zaštitio recipijent, odnosno izvorišta sveže vode, otpadna voda se mora
prečišćavati, odnosno moraju se preduzeti mere da se voda u prirodu vrati u približno istom
stanju u kojem je iz nje pozajmljena.
Prečišćavanje otpadnih voda danas privlači sve više pažnje, zahtevi koji se nameću su sve
veći, a zakonske kazne za nepoštovanje istih svakodnevno rastu. Vode se mogu koristiti i
opterećivati, a otpadne vode ispuštati u recipijent uz primenu odgovarajućeg tretmana, na
način i do nivoa koji ne predstavlja opasnost za prirodne procese ili za obnovu kvaliteta i
količine vode i koji ne umanjuje mogućnost njihovog višenamenskog korišćenja. Načelo
odgovornosti zagađivača - pravno ili fizičko lice koje svojim nezakonitim ili neispravnim
aktivnostima dovodi do zagađenja životne sredine odgovorno je u skladu sa zakonom o zaštiti
životne sredine.
Rešavanje savremenih kanalizacionih sistema leži u organizovanom sakupljanju i odvođenju
otpadnih voda, sa obaveznim prečišćavanjem, kao poslednjom, veoma bitnom karikom u
lancu racionalnog, tehno-ekonomski i naučno potvrđenog rešavanja predmetne problematike.

1
 1. INDUSTRIJSKE OTPADNE VODE

Industrijske otpadne vode razlikuju se po kvalitetu i kvantitetu, čak i kada potiču iz srodnih
industrijskih objekata. Industrijske otpadne vode nemaju sezonski karakter kvaliteta kao
komunalne otpadne vode, već imaju ciklusni karakter. Ciklusni karakter industrijskih
otpadnih voda najviše zavisi od proizvodnog ciklusa, a sa vremenskog aspekta može biti
sedmični, dnevni, pa i satni, što najviše zavisi od tipa proizvodnje, stepena kontinuiranosti
proizvodnih procesa i dinamike evakuacije otpadnih voda iz proizvodnih procesa.
Takođe, industrijske otpadne vode nastaju upotrebom vode u tehnološkim procesima i u
proizvodnji energije.

Tabela 1. Karakteristika otpadnih voda po industrijskim granama

Hemijska, naftna i petrohemijska industrija
Velika potrošnja vode. Voda se troši za tehnološke svrhe, napajanje kotlova i
rashlađivanje. Sastav otpadnih voda zavisi od vrste sirovina, proizvoda i od
tehnološkog postupka. Specifični parametri zagadenja ove grane su;
temperatura, pH, suspendovane materije, organske materije, azot, fosfor,
nitrati, sulfati, kalijum, kalcijum, fluoridl, arsen, nikl, hrom, hloridi, olovo,
cink, bakar, fenoii, ugljovodonici, cijanidi, titan, silikati, merkaptani, sulfldi,
ulja, masti itd.

Prehrambena industrija
U toj grani se voda troši za transport sirovina, izluživanje korisnih sastojaka,
termičku obradu gotovih proizvoda, rashladivanje, čišćenje opreme i
prostorija. Najznačajnije industrije koje se svrstavaju u ovu granu su:
šećeranc, pivare, mlekare, fabrike za preradu voća i povrća, industrija vrenja,
mesna industrija i industrija konditorskih proizvoda. Karakteristični parametri
zagadenja ove grane su: taložive materije, suspendovane materije. organske
materije, azot, fosfor, ulje. masnoća, hloridi i temperatura.
Industrija papira
Uloga vode u ovoj industriji je tako velika da se često smatra kao „druga
sirovina“ pored biljnih tkiva. Voda služi pre svega kod izluživanja sirovina, a
zatim kod stvaranja pulpe za presovanje papaira. Karakteristični parametri
zagađenja ove grane su: rN, suspendovan ematerije, boje, rastvorene
neorganske materije, organske materije, hrom, sulfidi, fenoli, ulja, masnoće.

Kožarska i tekstilna industrija

Voda se troši za pripremu sirovine i za doradu proizvoda. Karakteristični

parametri zagađenja ove grane su: temperatura, rN, taložive materije,
suspendovane materije, boje, rastvorne neorganske materije, organske
materije, hrom, sulfidi, fenoli, ulja, masnoća.

Metaloprerađivačka industrija

2
 Voda se troši za rashlađivanje i u procesu termičke obrade i površinske
zaštite metala. Količina otpadnih voda ove grane je relativno mala, ali je
zagađenje specifično i veliko. Karakteristični parametri su: rN, ulje,
masnoća, hrom, olovo, cink, kadmijum i fenol.

Otpadne vode stočarstva

Otpadne vode potiču prvenstveno sa stočnih farmi sa tečnim
izdubrivanjem. Količina i saslav tečnog stajnjaka na jednoj farmi zavisi
od više faktora, kao što su brojno stanje, tehnologija ishrane, način
kdubrivanja i sl. Glavna karakteristika tečnog stajnjaka je visoko
organsko zagađenje. Pri tome znatan deo prisutnih organskih materija se
naiazi u taložnom suspendovanom obliku. Posebna karakteristika ovih
otpadnih voda je visok sadržaj anionijaka usled čega imaju izražen
alkalni karakter.

Sastav industrijskih otpadnih voda bitno se razlikuje od sastava komunalnih otpadnih voda i
zavisi od primenjenog tehnološkog postupka. One su danas, najveći zagađivači vodnih
resursa. Industrijske otpadne vode potiču iz proizvodnih procesa i obuhvataju: procesne,
rashladne, sanitarne i otpadne vode od čišćenja opreme.

Specifične su za svaku industrijsku granu. Za razliku od komunalnih otpadnih voda, čiji je

sastav uglavnom poznat, karakterizacija i prečišćavanje otpadnih voda iz različitih
industrijskih pogona retko trpi uopštavanje i tipizirne.
Što je veći udeo industrijskih otpadnih voda u kanalizacionim otpadnim vodama, to je kvalitet
kanalizacionih otpadnih voda promenljiviji, nestabilniji i nepovoljniji sa stanovišta postavke
postrojenja za prečićavanje otpadnih voda i efikasnosti eksploatacije istih. Stoga je
najpovoljnija postavka kod kanalizacionih otpadnih voda da se strogo propišu MDK
supstanci-zagađivača, kao i opštih parametara zagađenja u industrijskim otpadnim vodama
pre upuštanja u sistem gradske kanalizacije.
Za najveći broj industrijskih objekata to znači da moraju posedovati postrojenja za
predtretman svojih otpadnih voda pre upuštanja u sistem gradske kanalizacije. Industrijske
otpadne vode spadaju u kompleksne zagađivače okolne sredine, posebno površinskih
vodotokova i podzemnih vodnih resursa.

Slika 1. Izgled hemijskih otpadnih voda

Otpadne vode industrije po svom kvalitetu, posebno po broju supstanci-zagađivača i njihovim
kvalitetima, zahtevaju kompleksne tretmane pre ispuštanja u prirodne recipijente.
Industrijske otpadne vode se ne mogu ispuštati ni u gradske kanalizacione sisteme bez
prethodnih tretmana iz nekoliko razloga:

3
 visok sadržaj velikog broja teških metala i pojedinih neorganskih soli, od kojih se
dobar deo kategoriše kao opasne supstance, otpadne vode industrije onemogućavaju
biološki tretman komunalnih otpadnih voda (ćelisjki otrovi), pa efluent odlazi u
recipijent sa otrovnim materijama, kao i nedovoljno biološki stabilizovan.

 veliki broj različitih organskih i mineralnih jedinjenja u sastavu otpadnih voda zahteva
poseban tretman za obradu, koji se ne vrši u tretmanu gradskih otpadnih voda, pa
navedene materije nepromenjene, ili nedovoljno promenjene odlaze sa efluentom u
recipijenta velika količina čvrstog sedimenta i taložljivih materija, bilo u obliku
inertnog nanosa, bilo u obliku hemijskih taloga, koji može dospeti u kanalizaciju sa
industrijskom otpadnom vodom, ili nastati u samoj kanalizaciji usled promene fizičko-
hemijskih uslova sredine, koja prevazilazi procenjene kapacitete mehaničke separacije
na postrojenjima za prečišćavanje kanalizacionih voda, čime mehanički isključuje
pojedine uređaje iz funkcije.

 visok sadržaj hemijski nestabilnih supstanci u industrijskim otpadnim vodama zahteva

poseban hemijski tretman, koji se ne vrši u konvencionalnim sistemima za obradu
komunalnih otpadnih voda, kako po tipu tehnologije koja se koristi, tako i po obimu
obrade u odnosu na ulazno opterećenje sistema za obradu, pa se u sistemu za
prečišćavanje ne vrši potreban stepen prečišćavanja, niti hemijski nestabilnih
supstanci, niti biodegreabilnih supstanci, koje sa visokim sadržajem u efluentu odlaze
u recipijent.

 organsko opterećenje, sadržaj BPK5, osim u sanitarnim otpadnim vodama iz

industrijskih i drugih proizvodnih objekata, predstavlja parametar koji osciluje u jako
širokim granicama, od jako velikog sadržaja, kao kod otpadnih voda iz objekata
poljoprivredno-prehrambene industrije, do izuzetno niskog sadržaja, kao kod objekata
neorganske hemijske industrije, pa efluent sa, većim ili manjim, nedopustivim
sadržajem organskog opterećenja - biodegreabilnim supstancama, odlazi u recipijent

 visok sadržaj velikog broja dispergovanih čestica, bilo koloidnih bilo

makromolekulskih karakteristika, zahteva poseban tretman, koji se ne primenjuje u
sistemima za obradu komunalnih otpadnih voda, pa se ometa kompletan mehanički,
fizičko-hemijski i biološki postupak obrade na postrojenju za prečišćavanje, što čini da
efluent sa nedopustivim sadržajima većeg broja supstanci-zagađivača odlazi u
recipijent.

Iz svega navedenog se ne preporučuje se da se otpadne vode industrije obrađuju zajedno

sa komunalnim otpadnim vodama, kako sa tehničko-tehnološkog stanovišta, tako i iz
ekonomskih razloga.
Industrijske otpadne vode mogu se razvrstati u dve grupe:

 biološki razgradljive ili kompatibilne, koje se smeju mešati sa komunalnim

otpadnim vodama,
 biološki nerazgradljive ili inkompatibilne, koje se ne smeju mešati sa komunalnim
otpadnim vodama, bez hemijskog pred tretmana.

4
Pored napred istaknutog industrijske otpadne vode, često sadrže razne materije štetne i opasne
za objekte sisteme kanalizaciju kao i za osoblje koje radi na njima. To su:

 toksični joni, koji negativno utiču na biološku razgradnju organskih materija,

 kiseline i baze, koje izazivaju koroziju, usporavaju biološke procese, prouzrokuju
miris i intenzivnu boju,
 zapaljive materije,
 masnoće, koje začepljuju otvore, vodove i crpke,
 otrovne gasove, koji su opasni za osoblje na sistemu,
 deterdžente koji izazivaju penu kod aeracije,
 vlaknaste materije, koje začepljuju otvore, remete rad crpki,
 kamenčiće i pesak, koji se talože u objektima, a izazivaju abraziju crpki,
 fenole i ostale toksične materije.

Štetne materije u industrijskim otpadnim vodama

 Toksični joni metala, koji negativno utiču na biološku razgradnju organskih materija,
 Kiseline i baze, koje izazivaju koroziju vodova, objekata, opreme, utiču na proces
taloženja, usporavaju ili zaustavljaju biološke procese, prouzrokuju miris i intenzivnu
boju,
 Zapaljive materije, koje dovode do požara i eksplozije,
 Masnoće, začepljuju otvore, vodove i crpke, preopterećuju digestore,
 Otrovni gasovi, opasni su za osoblje na sistemu za prečišćavanje,
 Deterdženti, izazivaju penu kod aeracije,
 Vlaknaste materije, začepljuju otvore, opterećuju digestore, remete redovno
funkcionisanje crpki,
 Kamenčići i pesak, začepljuju vodove, talože se u objektima, izazivaju abraziju crpki,
remete funkcionisanje rešetki i sita,
 Fenol i ostale toksične materije.

Količine industrijskih otpadnih voda i uticaj koji one vrše na gradski efluent mogu se
proceniti upoređivanjem osobina gradskog efluenta koji sadrži industrijske otpadne vode s
osobinama efluenta u kojem ovih voda nema. Pri tome se uzimaju u obzir sledeći kriterijumi:
biodegradabilnost, prisustvo amonijaka, uticaj ph, redoks potencijal i toksičnost
Toksičnost industriskih otpadnih voda:

 Ako u vodi ima teških metala Cu2+, Cr6+, Cd2+, makar i u malim količinama (na
primer 0,1 mg/l), delovanje bakterija može da bude potpuno onemogućeno,
 Sulfidi, u koncentraciji od 25 mg/l, potpuno zaustavljaju biološke procese u
neaklimatizovanom aktivnom mulju,
 Adaptiranje u trajanju od nekoliko dana povećava stepen tolerancije i do 100 mg/l,
 Postoji veliki broj toksičnih materija; njihovo izlivanje u kanalizacionu mrežu, a
pogotovo njihovo izlivanje u prirodnu sredinu je zakonom zabranjeno (cijanidin,
hidroksilna ciklična jedinjenja, itd.),

5
  I neke farmaceutske materije mogu štetno da deluju na razvoj bakterija (antibiotici,
itd.).

Organsko opterećenje (BPK5) u industrijskim otpadnim vodama

Organsko opterećenje, odnosno sadržaj biodegreabilnih materija u nekim industrijskim
otpadnim vodama, ili je ekstremno nisko, < 100 mgBPK5/l (hemijska industrija kiselina, baza,
soli i nemetala, metalska industrija, građevinska industrija i slično), a kod drugih je ekstremno
visoko, sa udarima i do nekoliko hiljada mg/1 (šećerane, klanice, mlekare i slično).
Ispuštanje otpadnih voda sa ekstremno visokom biološkom potrošnjom kiseonika u
kanalizaciju izaziva promenu režima opterećenja postrojenja za biološku obradu
kanalizacionih voda, kada usled ekstremnog rasta organskog opterećenja na postrojenju
(visoko koncentrovanje) dolazi do preteranog uvećanja količine aktivnog mulja, koja može
dovesti i do potpunog zamuljivanja uredaja i objekata u okviru postrojenja za biološku
obradu, čime se čitavo postrojenje za prečišćavanje kanalizacionih voda stavlja van funkcije.
Ispuštanje otpadnih voda sa malom potrošnjiom kiseonika u kanalizaciju izaziva promenu
režima opterećenja postrojenja za biološku obradu kanalizacionih voda. Usled ekstremnog
pada organskog opterećenja na postrojenju (visoko razblaživanje) dolazi do velikog
odumiranja mikroorganizama u aktivnom mulju, koje može dovesti i do potpunog prekida
biološke obrade u postrojenju za biološku obradu, čime se potpuno prekida osnovni proces
prečišćavanja komunalnih otpadnih voda na postrojenju za prečišćavanje kanalizacionih voda.
Tada je efluent komunalnih otpadnih voda sa nedopustivo visokim BPK5 neprerađen i
ispušten u recipijent, sa katastrofalnim posledicama po floru i faunu recipijenta.
Takode, mulj iz komunalnih otpadnih voda je potpuno nestabilizovan i aktivan, tako da se ne
može adekvatno izvršiti njegov dalji tretman i evakuacija, posebno kod postrojenja sa
aerobnom stabilizacijom mulja (postupci sa produženom aeracijom).
Posebno je nedopustivo ovakvo mešanje industrijskih i komunalnih otpadnih voda kod
slučajeva manjih urbanih sredina, ispod 50 000 ES sa recipijentima malih kapaciteta, manjim
rekama ili kanalima, a odnosi se skoro na sve razvijene industrije, bilo da su u grupi sa
ekstremno visokim ili niskim BPK5.
Najveći broj urbanih naselja u Srbiji koja imaju postrojenja za prečišćavanje mešanih
industrijskih i komunalnih otpadnih voda, je upravo opterećen ovim problemima.

1.
2. POSTUPCI PREČIŠĆAVANJA INDUSTRIJSKIH OTPADNIH
VODA
Prečišćavanje vode podrazumeva da se ukloni zagađenje otpadne vode do te mere da
obrađena otpadna voda može da se ispušta u recepijent bez štetenih posledica ili se može
ponovo upotrebiti.
Dakle, radi sprečavanja zagađenja recipijenata direktnim ispuštanjem otpadnih voda,
pristupilo se gradnji postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Prečišćavanje otpadnih voda
predstavlja smanjenje ili eliminaciju negativnih uticaja otpadne vode na vodoprijemnike i
životnu sredinu, uopšte.
Metode prerade (prečišćavanja) otpadnih voda mogu se podeliti na:

6
  mehaničke (izdvajanje grubih nečistoća pomoću rešetki i sita, taloženje, flotacija,
filtriranje, centrifugiranje),
 toplotne (u ovu grupu postupaka spadaju: isparavanje, destilacija, ekstrakcija,
membranska filtracija, hlađenje),
 hemijske (u ovu grupu postupaka spadaju: taloženje, flokulacija neutralizacija,
katalitička oksidacija, izmena jona i dezinfekcija), i
 biološke (aeracija, aerobna i anaerobna fermentacija).

Proces prečišćavanja otpadnih voda se može podeliti na više celina (predtretmanseparacija,

proces flotacije, primarno taloženje, biološka aeracija, sekundarno taloženje, filtriranje). Pri
naglim promenama protoka otpadnih voda narušava se rad taložnika i filtara, dok se pri
promenama sastava narušava rad uređaja za oksidaciju i neutralizaciju. Usrednjavanje sastava
otpadnih voda se postiže mešanjem voda različitog sastava ili uvoođenjem reagenasa u vodu.
U prvom slučaju primenjuju se usrednjivači, a u drugom mešači.

Slika 2. Postupci prečišćavanja otpadnih voda

Koji postupak prečišćavanja će se koristiti zavisi u svakom konkretnom slučaju od niza

činilaca: karaktera zagađenja otpadnih voda, zahtevnog stepena prečišćavanja, od

3. HEMIJSKI POSTUPCI PREČIŠĆAVANJA INDUSTRIJSKIH

OTPADNIH VODA

U tretmanu otpadnih voda mogu se koristiti gasovi: ugljen dioksid, kiseonik i ozon.
Upotrebom ovih gasova, potencijal modernih tehnika prečišćavanja se može maksimalno
iskoristiti, uz istovremeno povećanje kapaciteta postrojenja tretirane vode. Tehnologije
prerade vode gasovima ne samo što su ekonomičnije od drugih, već se ostvaruje i efikasnija
zaštita životne sredine.

Kao hemijski postupci za prečišćavanja industrijskih otpadnih voda, koriste se:

 Neutralizacija,
 Oksidacija
 Produvavanje (striping gasa)

3.1 Neutralizacija
7
Kiselost ili alkalitet mnogih otpadnih voda je toliko da bi njihovo ispuštanje ugrozilo živi svet
u recipijentu, odnosno u slučaju njihovog biološkog prečišćavanja negativno bi uticalo na
radnu mikrofloru. Mnoge industrijske otpadne vode su alkalnog karaktera i nipošto se ne
smeju ispustiti u recipijent dok im se ne snizi pH vrednost do dozvoljenih granica (6,5 – 9,5).
Neutralizacija, kiselosti/alkaliteta tih otpadnih voda ne mora se izvesti u potpunosti, do pH 7,
već se pH dovodi u dozvoljeni opseg: za otpadne vode koje se ispuštaju u recipijent pH 6 do
8,5 ili 9; a u slučaju biološkog prečišćavanja se obično traži pH 6,5 do 8.
Kiselost koja obično potiče od sumporne kiseline, se neutrališe najčešće sa krečom koji je
najjeftini ali i najmanje poseban jer je neutralizacija spora a nastali kalcijumsulfat je
nerastvorljiv. Pogodnija ali i daleko skuplja sredstva su natrijum-karbonat, natrijum-
hidroksid, amonijak. Za neutralizaciju alkaliteta najjeftinija je sumporna kiselina. Primenjuje
se često i CO2 iz dimnih i izduvnih gasova ili gasova koji potiču od fermentacija, i to po
ekologiju na manje štetan, način, dejstvom CO2.

Slika 3 . Kriva neutralizacije CO2 Slika 4. Šema eliminacije teških metala u alkalnim
otpadnim vodama pomoću CO2

Prednosti ugljen dioksida u odnosu na mineralne kiseline: opasna materija zamenjena manje
opasnom, nema prekišeljavanja (kriva neutralizacije sa ugljen dioksidom ima blagi pad),
nema zasoljavanja koje može dovesti do korozije, čuvanje i rukovanje je jednostavno i
sigurno, nema štetnih isparenja kao pri radu sa mineralnim kiselinama, ekonomičniji
postupak neutralizacije.
Količina sredstva za neutralizaciju se proračunava na osnovu utroška standardnog rastvora
kiseline/baze za titraciju uzorka otpadne vode do željenog pH. Prilikom neutralizacije je
potrebno obezbediti intezivno mešanje i kontrolu pH (slika 5). Pošto su reakcije neutralizacije
jako egzotermne, neutralizaciju treba izvoditi pažljivo da ne dođe do pregrevanja. Oprema
(sudovi, pumpe, uređaji za mešanje) moraju biti od materijala, ili zaštićena materijalima, koji
su otporni na agresivnost ovakvih otpadnih voda i sredstava za neutralizaciju.

8
 Slika 5. Oprema za izvođenje neutralizacije

3.2 Oksidacija (Dezinfekcija)

Oksidacijom se prevode pojedine neorganske i organske supstance u industrijskim otpadnim

vodama (dvovalentno gvožđe i dvovalentni mangan, vodoniksulfid, formaldehid, fenoli,
amini, merkaptani, alorfenoli, pesticidi, cijanid) u jedinjenja koja daleko manje zagađuje
okolinu. Te supstance mogu da utiču na boju, miris i ukus vode a mnoge od njih su
toksične.Najčešće primenjivani oksidant je hlor. Često korišćeni oksidanti su: vodonik-
peroksid, kalijumpermanganat i ozon. Na izbor oksidanata utiče više faktora: karakter
zagađenje koje se uklanja, reaktivnost oksidanata, stvaranje sporednih produkata prilikom
oksidacije i njihove karakteristike, uslovi čuvanja i rukovanja sa oksidantom, cena oksidanta.

Oksidacija ne treba da se primenjuje za obradu otpadnih voda sa velikim sadržajem ukupnog

zagađenja (preko l%) pošto su oksidanti neselektivni te će pored oksidacije željene
komponente zagađenja (na-primer cijanida) reagovati i sa dmgim materijama koje se mogu
oksidisati.To višestruko povećava utrošak oksidanata a time i cenu postupka
oksidacije.Karakteristična primena oksidacije je uklanjanje cijanida (nalazi se u otpadnim
vodama prerade mda, proizvodnje sintetskih hemikalija, površinske obrade metala). Cijanid je
veoma toksičan za živi svet recipijenta i u koncentracijama manjim od 1 mg/1. Oksidacija
cijanida se izvodi obično sa hlorom ili derivatima hlora, u alkalnoj sredini:

NaCN + 2 NaOH + Cl2  NaCNO + 2 NaCl + H2O

NaCN + NaOCl  NaCNO + NaCl

Nastali cijanat, NaCNO, se oksiduje viškom hlora do netoksičnih produkata, ugljendioksida i

azota:

2 NaCNO + 3 Cl2 + 4 NaOH  N2 + 2CO2 + 6 NaCl + 2 H2O

Oksidacija cijanida do terminalnih produkata, CO2 i vode, odvija se u vremenu od 10 do 30

min. Oprema za oksidaciju, koja se u osnovi ne razlikuje od opreme za neutralizaciju (slika
35), sastoji se od suda (reaktora ) sa potpunim mešanjem u kome se izvodi oksidacija, sudova

9
za oksidaciono sredstvo i sredstvo za korekciju pH, pumpi za doziranje, i odgovarajuće merne
i regulacione tehnike.

Slika 6 prikazuje postupak proizvodnje ClO2 kao i sistem njegovog ubacivanja pri obradi
vode. Treba napomenuti da bi optimalno vreme zadržavanja vode u tanku posle ubacivanja
sredstva bilo oko 15 minuta.

Slika 6. Tok dijagram procesa stvaranja ClO2 i sistem ubacivanja

Veličina reaktanata zavisi od brzine reakcija oksidacije, koje se kreće od nekoliko sekundi, na
primer za oksidaciju natrijumbisulfita sa natrijumhipohloritom, pa do nekoliko sekindi, na
primer za oksidaciju natrijum bisulfita sa natrijum hipohloritom, pa do nekoliko časova
prilikom oksidacije nekih organskih supstanci. U tom slučaju pogodnije je postaviti nekoliko
serijski vezanih reaktora.

3.3 Produvavanje (Striping) gasa

Pojedine rastvorene materije se iz otpadne vode mogu ukloniti produvavanjem sa gasom,

obično vazduhom ili vodenom parom. Prenos mase iz otpadne vode u gas je posledica razlike
koncentracije materije koja se uklanja u otpadnoj vodi i gasu. Obično se prehodnim
podešavanjem pH otpadne vode postiže da se materija koja se uklanja nalazi u najpogodnijem
(nejonizovanom) obliku za striping sa gasom . Na primer, ukoliko se iz vode želi ukloniti
amonijak, onda se alkalisanjem vode do pH 10,5-11,5 ravnoteža: NH3 + H2O = NH4 + OH
pomera skoro sasvim u levo, i amonijak se, kao u vodi rastvoreni gas, uklanja produvavanjem
sa vazduhom. Ili, ako se želi ukloniti vodoniksulfid rastvoren u vodi, zakišaljavanjem vode se
ravnoteža: H2S = HS + H, pomera ka nedisosovanom H2S gasu koji se uklanja
produvavanjem, obično sa vodenom parom (180 do 300 kg pare/m3 vode).

3.4 Prečišćavanje vode ozonom

10
Pored hlora danas se sve više koristi ozon kao oksidacioni agens. Naime, ozon je jako
oksidaciono sredstvo, koji poboljšava organoleptičke osobine vode i ne zagađuje je
proizvodima sporednih reakcija, kao na primer hlor. Evantualni višak ozona ne mora se
udaljavati posebnim dodatnim metodama kao što je to u slučaju hlora.

Delovanje ozona se zasniva na raspadanju ozona uz nastanak atomskog kiseonika:

O3 O + O2

Veoma je nestabilan u vodi i brzo se raspada. Brzina raspada je od nekoliko sekundi do

nekoliko minuta i zavisi od rN, temperature, koncentracije rastvorenih jedinjenja.

Reakcija ozonizacije:

O3+ 2H ++ 2e -  O2+H2O

Potpuno steriliše vodu u roku od 5-6 min. Dezinfekcija se nabolje obavlja pri koncentraciji
ozona od 0,4 mg/L. Najbolje funkcioniše u neutralnim ili blago kiselim vodama.

Slika 7. Skica uređaja za prečišćavanje vode ozonom: 1-kompresor sa rezervoarom vazduha, 2-Hladnjak
vazduha, 3- Sušenje vazduha, 4-Transformator, 5-Ozonizator, 6- Toranj za ozonizaciju vode, 7-Cevi za uvođenje
ozona u vodu, 8-Komandna tabla, 9-Ulaz vode u toranj, 10- Izlaz prečišćene vode, 11-Izlaz gasova

On se dobija u uređajima (ozonizatori) na taj način što se suv vazduh (sušenje se vrši
silikagelom) provodi između elektroda koje su pod naponom od 10.000 - 20.000, pri čemu se
kiseonik pretvara u ozon. Iz ozonizatora nastali ozon uvodi se u toranj sa vodom za
prečišćavanja. Na slici 8 je data skica procesa prečišćavanja vode sa ozonom.

Ozon se u vodu najčešće ubacuje različitim difuzorima, turbinskim mešačima, injektorima

(slika ).

11
 Slika 8. Difuzori, turbinski mešači i injektori za ubacivanje Ozona

Neutrošen ozon koji ostaje u vodi je nestabilan i brzo se razgađuje, pa se voda prečišćava
ozonom posle određenog vremena može da zagadi, prvenstveno algama i drugim
mikroorganizmima. Zbog toga se prečišćenoj vodi, koja se odmah ne koristi dodaje neko
dezinfekciono sredstvo (hlor) koje sprečava razvoj organizama.
Naravno, ovo se vrši samo u slučajevima kada se voda koristi za piće ili pri proizvodnji i
obradi životnih namernicama. Vodi koja se posle prečišćavanja ozonom pušta u prirodni
vodotok ili se koristi kao industrija vode nije potrebno dodavanje dezinfekcionih sredstava.
Pored pomenutih oksidacionih agenasa koriste se i niz drugih zavisno od namene vode, cilja
prečišćavanja i dr.

12
 4. HEMIJSKO – FIZIČKO PREČIŠĆAVANJE INDUSTRIJSKIH OTPADNIH
VODA

Hemijsko prečišćavanje otpadnih voda se koristi za smanjenje sadržaja (neorganskih i

organskih) hemijskih supstanci do dopuštenih kocentracija koje se mogu ispuštati u prirodne
recipijente.

Zavisno od vrste, kvaliteta i količine, industrijske otpadne vode se prečišćavaju pre upuštanja
u sistem gradske kanalizacije ili u vodotok. Danas je izgrađen veliki broj raznih uređaja,
pomoću kojih se hemijskim postupcima mogu iz otpadne vode odstraniti (smanjiti sadržaj):
anjoni, katjoni, fenoli, deterdženti, derivati nafte, ulja, određene bojene materije i dr.

Važniji fizičko-hemijski postupci kod obrade industrijskih otpadnih voda su:

 Adsorpcija
 Koagulacija i flokulacija
 Hemijska neutralizacija i taloženje zagađivača
 Aeracija
 Jonska izmena,

4.1 Aeracija

Aeracija je fizicko-hemijska operacija za obradu voda. Podrazumeva kontakt gasovite faze,

vazduha i vode u cilju intenzivnog prenošenja gasova ili isparljivih materija u vodu ili iz nje.
Gasovi koji se prenose u jedan ili drugi fluid najčešće su: O2, CO2, N2, H2S, CH4, NH3 i
brojna isparljiva organska jedinjenja koja zagađuju otpadne vode i/ili utiču na organoleptička
svojstva pijaće vode (ukus i miris).

Aeratori se, prema načinu ostvarivanja kontakta gas-voda, mogu podeliti na:
 gravitacioni aeratori
 sprej aeratori
 mlazni aeratori
 aeratori sa uduvavanjem vazduha
 mehanički aeratori
Gravitacioni aeratori se konstruišu kao kaskade (stepenasti prelivnici između dva bazena),
strme ravni (padovi sa filmom tečnosti između dva bazena), kontaktne kule (kule sa
gravitacionim razlivanjem vode preko punjenja ili kaskada), u kojima se dovode u kontakt
tanki slojevi vode (razliveni slojevi), koji se gravitaciono kreću na dole, sa vazduhom pod
pritiskom, koji se kreće na gore. Razmena gasova se vrši na velikoj kontaktnoj površini faza.
Sprej aeratori su aeratora kod kojih se voda raspršuje u vidu finih kapi u vazduhu stvarajući
veliku kontaktnu površinu sa gasom (otvorene i zatvorene kule sa raspršivanjem vode sa
diznama u struji gasa). Razmena gasova se vrši na velikoj kontaktnoj površini faza.
Mlazni aeratori su oni aeratori kod kojih se recirkulacija vode pomoću snažnih pumpi kroz
gasnu zonu (fontanski procesi), pri čemu mlaz "povlači" gas i "ubacuje" ga u vodu, čime

13
povećava brzinu mešanja gasa i vode (turbulencija), kao i kontaktnu površinu gas-voda.
Razmena gasova se vrši na velikoj kontaktnoj površini faza.
Aeratori sa uduvavanjem vazduha su uređaji koji ubacuju komprimovani gas pod pritiskom
u vodu i to:
 preko difuzora za fine mehuriće (= 0.1 mm), u obliku raznih poroznih ili sinter
materijala, najčešće oblika ploče
 preko poroznih cevi za srednje fine mehuriće (= 2-5 mm), u obliku perforiranih cevi i
sličnih elemenata
 preko otvora na cevima za grube mehuriće (> 5 mm), preko krajeva cevi ili creva
potopljenih u vod

Mehanički aeratori Aeratori sa uduvavawem vazduha

Sprej aeratori (sa raspršivačem): 1. Ulaz otpadne vode, 2-dizna za raspršivanje, 3 – sistem razvodnih
cevi, 4-Otvori za ulaz vazduha, 5- izlaz vode posle aeracije

Slika 9. Različite vrste aeratora

Mehanički aeratori su uređaji koji mehanički povećavaju turbulenciju, kontaktnu površinu i

uduvavanje vazduha u vodu, principima intenzivnih mehaničkih mešanja faza. Prema
konstrukciji mehanički aeratori mogu biti:
 površinske četke različitih konstrukcija
 turbine sa vertikalnom osovinom.

4.2 Koagulacija i flokulacija

14
Flokulacija (skupljanje sitnih čestica u veće, krupnije) predstavlja ukrupnjavanje, agregaciju
kapljica emulzije, kao što je shematski prikazano na slici 2. Proces flokulacije odvija se zbog
privlačnih sila između kapljica i može imati veliki uticaj na svojstva adsorbovanog sloja na
emulziji (menjaju se elektrostatičke sile ili nastaju prostorne, štetne smetnje) ili na
karakteristike kontinualne faze (menja se kvalitet rastvarača, dodavanjem neadsorbujućeg
polimera).

Slika 10. Pogon za koagulaciju i flokulaciju

Savremeni flokulagori su komore takvog oblika koji obezbeđuju kretanje vode bez kratkih
veza i povratnih tokova. To se postiže polelom ukunne zapremine na više komora. Najmanji
broj komora je tri, a u izuzetnim slučajevima dve. Zapremina flokulatora treba da je tolika da
obezbeđuje vreme zadržavanja vode od 15 do 30 minuta, a u retkim slučajevima i do 40
minuta. U komore se ugrađuju mehanički mešači, kojima se postiže unošenje energije u
vodu. Broj okretaja mešalice je takav da odgovara perifernim brzinama 0.1 - 0.6 t/s. U retkim
slučajevima koriste se perifrne brzine od 1 t/h. Ukupna energija u flokulaciji kreće se u
rasponu 10 – 100s-1 izražena preko gradijenta brzine. Najveći gradijent brzine primenjuje se
na počegku flokulanije, a najmanji pri kraju flokulacije. Umesto mehaničkog mešanja,
energija se može uneti i hidrauličkim gubitkom, koji se ostvaruje ugradnjom suženja ili
denivelacijom ulaz - izlaz u komoru.

Slika 11. Vertiklani i horizontalni flokulator (1-pogon, 2-mešalica)

Koagulacija je proces destabilizacije mikroskopski sitnih čestica kojim se uz pomoć
hemikalija neutrališe njihov električni naboj i omogućava spajanje u krupnije čestice koje se

15
brže talože ili se zadržavaju u prostoru filterske ispune. Koagulacija se odvija kroz dve faze.
Prva je ravnomeran raspored dodate hemikalije po celoj zapremini vode koja se zbog
razblaženja hidroliše obrazujući pri tom metal-hidroksilne komplekse. Druga faza je
destabilizacija, u kojoj se odigrava sorpcija hidrolisane hemikalije-koagulanta na površini
čestica i neutralizacija naelektrisanja. Ove dve faze veoma su brze. Obrazovanje metal-
hidroksilnih kompleksa odvija se za 0,01 - 1 s, a njihova sorpcija na nerastvorenim česticama
i koloidima za 10-4 s.
Uslov za uspešno sprovođenje koagulacije je da se na mestu dodavanja koagulanta obezbedi
njegov ravnomeran raspored po celoj zapremini vode. To se efikasno može ostvariti u maloj
zapremini vode i uz primenu intenzivnog mešanja i turbulencije.
Uređaji koji koriste energiju i mehaničku opremu mogu se razvrstati na sledeći način:

 Pumpa koja ubacuje vodu u cev. Hemikalije koje se koriste u ovom procesu dodaju se
ispred pumpe ili u samoj pumpi. Nakon toga voda treba da prođe kroz cev minimalne
dužine 60 - 100 t brzinom 0,65 - 1 t/s i da se u njoj zadrži oko 1 minut. Ovaj uređaj
dobro radi, ali se teško prilagođava promeni protoka.
 Mlaznice i injektori, koji nisu ekonomični.
 Mehaničke mešalice, koje se najčešće koriste, mogu biti različitog oblika (propelerna,
turbinska, gredasta, mrežasta, spiralna i sl.).

Pa slici 8 prikazani su neki od najčešće primenjivanih načina destabilizacije. Pa vrhu

vertikalne osovine (slika 12) nalazi se motor koji je pokreće. Bazen za mešanje ima
kvadratnu ili kružnu osnovu. Korisna dubina bazena trebalo bi da je približno jednaka širini i
obično se koristi samo jedna mešalica. Izbegavaju se potopljeni oslonci osovine mešalice.
Motor je sa nepromenljivim brojem obrtaja jer uspešno funkcionisanje mešalice zavisi samo
od veličine bazena, a ne od protoka.

Slika 12. Način izvođenja brzog mešanja u fazi koagulacije vode: 1-brzi mešač sa motornom
mešalicom, 2-statički brzi mešač

4.3 Adsorpcija

Adsorpcija je postupak kondicioniranja koji se primenjuje prvenstveno da se iz vode uklone

rastvorene organske materije. Adsorpcija se zasniva na osobini nekih čvrstih materija -
sorbenata da na svojoj površini koncentrišu organska jedinjenja prisutna u vodi. Proces se

16
odvija prenosom mase iz vode preko granice dodira na površinu sorbenta. Osnovna
karakteristika sorbenata je njihova velika specifična površina koja se kreće u rasponu od 50
do 500 t2 po 1 gramu za prirodne sorbente, pa do 1000 - 1500 t2 po 1 gramu za aktivni ugalj.
Organoleptičke osobine koje se u vodi mogu uspešno popraviti sorpcijom su: ukus, miris,
boja i preterano penušanje. Ovim procesom uklanjanju se toksične materije iz vode: pesticidi,
hlor-organska jedinjenja, policiklični aromati, organski rastvarači i metali.
Aktivni ugalj je sorbent koji je našao naveću primenu u kondicioniranju vode. Karakteristika
aktivnog uglja je velika specifična površina koja se postiže specijalnom termičkom obradom
uglja, ili nekih drugih sirovina. Aktivni ugalj se primenjuje u dva oblika, granulama i prahu.
Koji će se od ova dva oblika primeniti zavisi od dužine perioda pojave štetnih materija u vodi.
Ugalj u prahu se primenjuje ako su to kraći periodi sa ukupnim trajanjem u toku godine - do 2
meseca, uključujući i sezonska i slučajna zagađenja. Granulisani aktivni ugalj se primenjuje u
slučajevima trajnog pogoršanja kvaliteta sirove vode. U zavisnosti od oblika aktivnog uglja
razlikujese i tehnika pripreme.
Danas u zavisnosti od vrste i načina prečišćavanja otpadnih voda moguće je razlikovati
sledeće vrste adsorbera, i to:

 Adsorberi sa pokretnim slojem,

 Adsorberi sa silaznim tokom,
 Adsorberi pod pritiskom.

4.3.1 Adsorberi sa pokretnim slojem

Ovi adsorberi se koriste u slučajevima kada su potrebne velike količine adsorbenta za obradu
vode, jer im je glavna prednost u odnosu na apsorbere sa nepokretnim slojem bolje
iskorišćanje kapaciteta apsorpcije prijemnog adsorbenta. Kod adsorbera sa nepokrtnim slojem
se , nakon zasićenja, uklanja sav adsorbent i zamenjuje svežim. Međutim, kod adsorbera sa
pokretnim slojem kada se, koncentracija rastvora u efluentu približi kritičnoj koncentraciji,
samo deo iskorišćenog adsorbenta zamenjuje odgovarajućom kolićinom svežeg adsorbenta.
Na taj način se postiže da se zona adsorpcije održava u sloju adsorbenta, odnosno da se sloj
adsorbera kreće „kroz" zonu adsorpcije i da se tako koristi sav adsorbent. Sem toga, ovaj tip
adsorbera daje ujednačeniji kvalitet efluenta od adsorbera sa nepokretnim slojem, ali je i
investiciono il eksploataciono skuplji.
Adsorberi sa pokretnim slojem su sa ulaznim tokom vode i silaznim tokom adsorbenta. Da bi
se formirala što kompaktnija zona adsorpcije teži se ka ostvarivanju klipnog potoka
adsorbenta.
Po pravilu, adsorberi se pune sa adsorbentom od vrha, kako bi se sprečilo ekspandovanje sloja
adsorbenta čime se narušava zona adsorpcije. Najrašireniji su adsorberi sa semikontinualnim
radom, kod kojih se zamenjuje deo po deo adsorbenta u određenim intervalima, i takvi
adsorberi se nazivaju sa „pulsirajućim" slojem. Moguć je i i potpuno kontinualan rad,
kontinualni protivstrujni protok vode i adsorbenta, sa konstantnim efluenta,ali je takav
adsorber daleko složeni i skuplji.

4.3.2 Adsorberi sa silaznim tokom

Adsorber sa silaznim tokom može da obavlja dve funkcije: (1) uklanjanje suspendovanih
čestica, koje se zadržavaju u slojevima adsorbenta, i (2) samu adsorpciju; tj. da istovremeno
17
sliži i kao filter i kao adsorber. Međutim, to zahteva česta pranja sloja adsorbenata usled brzog
porasta vrednosti pada pritiska što je povezano sa povećanim troškovima i skraćenjem
vremena trajanja ispune adsorbenata (računa se da, ukoliko se obrađuje voda sa preko 50 mg/l
suspendovanih čestica, treba prati adsorber više od jednom dnevno, a svako pranje troši oko
2,5% obrađene vode), tako da se umanjuju ekonomski efekti kombinovanja postupka filtracije
i adsorpcije u jednom uređaju. Po načinu ostvarivanja silaznog toka razlikuju se gravitacioni
adsorberi i adsorberi pod pritiskom, koji su najviše zastupljeni.

Slika 13.Adsorberi sa silaznim tokom

Gravitacioni adsorberi su veoma slični po izgledu i radu otvorenim bazenima peščanim
filtrima(razlikuju se od njih praktično samo po opremi za zamenu zasićenog adsorbenta).
Grade se po pravilu od betona, sa minimalnom visinom sloja adsorbenta od 1m (i dovoljnoj
visini zidova da se omogući povećanje visine sloja prilikom pranja, obično za 50%) i
hidrauličkim opterećenjem od 5 do 15 m3/m2 x h.

4.3.3 Adsorberi pod pritiskom

Adsorberi pod pritiskom su slični po izgledu zatvorenim peščanim filtrima. Sud pod pritiskom
pravi se od čeličnog lima. Dimenzije adsorbera su ograničene mogućnošću optimalnog
razvođenja vode po poprečnom preseku sloja adsorbenta (maksimalni prečnik 4m) i veličinom
dozvoljenih gubitaka pritiska (minimalna visina sloja adsorbenta lm, maksimalna 12 m,
odnosno visina adsorbera do 18 m, pošto se mora ostaviti prostor za manipulaciju). Prednost
adsorbera pod pritiskom nad gravitacijom je u većim hidrauličkim opterećenjima, do 25
m3/m2 x h; odnosno, za iste protoke vode koja se obrađuje adsorberi pod pritiskom su manjih
dimenzija od gravitacionih. Prilikom korišćenja adsorbera sa ulaznim tokom vode kroz sloj
adsorbenata može se propuštati samo voda bez suspendovanih čestica, jer se sloj adsorbenta u
ovom tipu adsorbera obično ne pere. Da bi sloj ostao nepokretan primenjuju se manja
hidraulična opterećenja. Koriste se i granule adsorbenta manjih dimenzija tako da je brzina
adsorpcije veća.

18
 Slika 14. Adsorberi pod pritiskom

Ukoliko se u adsorberu sa ulaznim tokom poveća protok vode, tako da se sloj adsorbenta u
koloni ekspanduje ili čak fluidizuje, tada se može obrađivati i voda sa suspendovanim
česticama.
Druga prednost adsorbera sa ekspandovanim ili fluidizovanim slojem je manji pad pritiska u
odnosu na adsorbere sa nepokretnim slojem. Utročak adsorbenta je, međutim, veći usled
gubitka adsorbenta zbog abrazije granula izazvane njihovim međusobnim trenjem.

4.3.4 Jonska izmena

Metoda jonske izmene koristi se za prečišćavanje vode od elektrolita. Kao i prečišćavanje

adsorpcijom, ova metoda služi za uklanjanje niskih koncentracija jona koji predstavljaju
izrazito štetne zagađujuće sustancije. Sem toga koristi se i za dobijanje meke vode tj. vode
oslobođene mineralnih soli. Ovom metodom ne može da se vrši prečišćavanje vode od
organskih supstancija, kao ni drugih koje ne spadaju u elektrolite.

Pored katjonskih i anjonskih jonoizmenjivača postoje i takvi koji istovremeno imaju i

katjinsko izmenjivačku grupu i anjonsko-izmenjivačku grupu u istom molekulu , pa mogu
istovremeno da vrše izmenu obe vrste jona. Procesprečišćavanja vode jonskom izmenom vrši
se korešćenjem kolona, odnosno tornjeva za prečišćavanje (slika 30.).
Na slici 15. dat je prikaz omekšavanje vode postupkom jonske izmene.

19
 Slika 15. Omekšavanje vode postupkom jonske izmene
Ovi tornjevi sadrže stacionarnu fazu koju sačinjava jonoizmenjivač, napravljen u vidu sitnih
kuglica tako da sačinjava porozan sloj kroz koji voda može da se kreće. Jonoizmenjivač se
nalazi na nosaču koji je porozan, ali sprečava odnošenje izmenjivača sa prečišćenom vodom.
Voda za prečišćavanje dolazi odozgo, prolazi kroz jonoizmenjivač gde se prečišćava, a zatim,
iz donjeg dela tornja,izlazi prečišćena.
Ovom konstrukcijom postignuto je da voda prolazeći kroz stub jonoizmenjivača naprekidno
dolazi u dodir sa sve čistijim jonoizmenjivačem. Na kraju kolone izlazi voda vrlo visokog
stepeena čistoće. Radi porečenja, voda prečišćena pomoću jonoizmenjivača ima sadržaj
elektrolita kao voda koja se prečišćava trostrukom destilacijom. Ako se želi prečišćavanje
vode samo od katjona onda se u tornju za prečišćavanje koristi katjonski izmenjivač dok se pri
prečišćavanju vode samo od anjona toranj puni anjonskim jonoizmenjivačem. Pored toga,
birajući oblik jonoizmenjivača, može se izdvajati samo odredena vrsta jona.

Treba napomenuti i to da danas postoji veliki broj jonoi zmenjivača podešenih tako da vrše
selektivnu izmenu, tj. da se sa njima vezuje samo određena vrata jona dok se ostali ne mogu
izmenjivati. Ova metoda se obično koristi za prečišćavanje otpadnih voda od niskih
koncentracija jona visokotoksičnih ili radioaktivnih elemenata.

Regeracija jonoizmenjivača u velikom broju slučajeva vrši se, sa rastvorima HCl (katjonskog
izmenjivača) i NaOH (anjonskog izmenjivača).

20
 ZAKLJUČAK

Strategija jedne države, a samim tim regiona-opštine kao celovit i trajan program u
savremenim uslovima treba da obezbedi jedinstvene osnove angažovanja umnih, duhovnih i
materijalnih potencijala zajednice, uz saradnju i uspešno funkcionisanje spoljne i unutrašnje
politike, eko-bezbednost, prava na rad i zdravu radnu-životnu sredinu. Kvalitet životne
sredine u direktnoj je vezi sa postizanjem ravnoteže između društva i prirode. Put realizacije
ovog sklada uključuje: individualne akcije,delovanje privrednih sistema i političkih subjekata,
te raznih centara moći, eksperata kao i državni i međunarodni angažman. U duhu
postindustrijalizma goruće pitanje postaje: Kako izvršiti najbezbolniju intervenciju čoveka nad
prirodom i kako da se količine rastućeg otpada svedu na najmanju moguću meru?
Nacionalna strategija upravljanja otpadom predstavlja aktivnosti za dugoročni period.
Uspostavljanje zakonodavno-pravnog i institucionalnog okvira, hijerarhije upravljanja
otpadom svih kategorija i ekonomskih instrumenata, odnosno inplementacija predloženog
okvira, doprineće približavanju standardima EU u narednom periodu, što predstavlja cilj i
opredeljenje naše zemlje. U takvim okolnostima posmatranja uticaja zagađivača, nametnulo
se pitanje postupanja otpadima veoma složenog sastava koji nastaju na teritoriji naselja.

U našoj zemlji, na osnovu relativno mlade važeće zakonske regulative uglavnom se sve više
zagovara da nalaženje idelanog zakonskog rešenja da pravilno odlaganje vode iz industrije
može sprečiti velike katastrofe. Danas, stanje na industrijskim postrojenjima u Srbiji je takvo
da postoji više tehnoloških pravaca u rešavanju problematike prečišćavanja otpadnih voda, a
ne samo razlike u postavljenim tehničkim rešenjima i opremi, što jako otežava bilo kakvu
koordinaciju i objedinjavanje problematike na nivou Srbije. Dakle, samo nalaženjem
idealnog rešenja za pravilno odlaganje voda iz industrije možemo sprečiti velike katastrofe.
Čiste, pitke vode danas ima toliko malo i ima je sve manje, tako da će čista voda za piće u
budućnosti biti sve skuplja.. Zbog toga štednja i racionalno korišćenje vode odlažu i njeno
neminovno poskupljenje. Pored aktivnih vidova zaštite, vodeni tokovi se štite i odgovarajućim
zakonskim sredstvima.

Nacionalni i međunarodni zakoni danas ograničavaju izbacivanje otpadne vode u more i

kopnene vode. Međutim, oni tško mogu da primoraju ljude da to čine, ali sigurno određenom
zakonskom regulativom i propisom strogih zakonskih kazni industrijske proizvođače mogu
primorati da na pravilan način, i izborom odgovarajućih metoda i postupaka prečišćavanja
otpadnih voda zasigurno spreče velike katastrofe. Ovaj rad je samo mali doprinos početka
vrlo ozbiljnih poslova koji predstoji na putu standardizacija postrojenja za prečišćavanje
industrijskih otpadnih voda u Srbiji. Nadam se da u daljoj budućnosti po pitanju
standardizacije prečišćavanja industrijskih otpadnih voda da se neće stati, i da će se iz godine
u godinu sve više akcenat staviti na zaštitu životne sredine u Srbiji shodno zakonu EMS, i da
će se nastaviti ozbiljni koraci i dalja razrada iznalaženja adekvatnih rešenja nagomilanih
problema, a sve u opštem interesu svih stanovnika Srbije.

21
 LITERATURA

1. Biočanin R. Zaštita radne i životne sredine u uslovima hemijske kontaminacije,

PMF Univerziteta N. Sad, 1999.
2. Gaćeša S.: Osnove tehnologije vode i otpadnih voda, Novi Sad, 1980.
3. Grupa autora: Prerada komunalnih otpadnih voda , tehnološko tehnički prikazi i
kritički osvrt rada karakterističnih postojećih objekata, davanje optimalnog
predloga sistema-objekata za preadu komunalnih otpadnih voda , sa aspekta zaštite
vazduha i zemljišta, naseljenih mesta Republike Srbije, Ministarstvo zaštite
životne sredine Republike Srbije, Beograd, 1999. godine.
4. Grdžetić, I.: Procesi prerade i dorade vode, Hemijski fakultet, Univerzitet u
Beogradu, 2010.
5. Đukanović, M.: Životna sredina i održivi razvoj, Elit, Beograd, 1998.
6. Đukić, V.: Osnovi zaštite životne sredine, Panevropski univerzitet, Banja Luka.
7. Đurić B., Petrović J. Zagađenje životne sredine i zdravlje čoveka, Velerta,
Beograd, 1996.
8. Jović R., Đarmati Š., Jović N. Pesticidi, hemija, toksikologija, primena i zaštita,
IRO Privredapublik, Beograd, 1988.
9. Lješević M. Urbana ekologija, Univerzitet Beograd, 2005.
10. Matović, M.: Životna sredina, PMF Kragujevac, 1997.
11. Nikolić, D.: Zaštita životne sredine, Užice, 2009.
12. Pantelić, M., Braun, G.: Ekologija i zaštita životne sredine, Tehnički fakultet u
Čačku, Čačak, 2007.
13. Pantelić, M., Jordović, B., Brun, G., Brković, D.: Ekologija i zaštita životne
sredine, Univerzitet u Kragujevcu, Tehnički fakultet u Čačku, Čačak, 2007.
14. Tuhtar, D.: Ekologija i zaštita životne sredine, Čačak, 2001.

22