Naziv originala:

Thomas Savage
THE POWER OF THE DOG
Copyright ©1967 by Thomas Savage
Za moju suprugu
Izbavi od mača dušu moju,
od psa jedinicu moju.
– Psalmi
 PRVO POGLAVLJE

F il je uvek bio zadužen za kastriranje; prvo bi isekao vreću sa

mošnicama i zavrljačio je u stranu; zatim bi povukao prvo
jedan, pa drugi testis, isekao i izvukao šarenu membranu kojom
su obloženi, pa je bacio u vatru, u kojoj se sijalo usijano gvožđe.
Iznenađujuće je koliko je malo krvi bilo. Za nekoliko trenutaka
testisi bi pucali poput kokica. Govorilo se da su ih neki jeli sa
malo soli i bibera. Fil ih je uz onaj svoj podrugljiv kez nazivao
„planinskim ostrigama“, a mladim radnicima poručio bi da im je
bolje da ih lično pojedu ukoliko planiraju da se poigraju sa
pokojom devojkom.
Filov brat Džordž, zadužen za vezivanje, crveneo bi nakon
ovakve izjave, pogotovu zato što je njegov brat to činio pred
zaposlenima. Džordž je bio dežmekast, ozbiljan, pristojan
muškarac, a Fil je voleo da nervira ljude. Gospode, koliko je Fil
voleo da ide ljudima na živce!
Niko nije nosio rukavice kada bi se radio tako osetljiv posao
kao što je kastriranje, ali rukavice su se nosile prilikom
obavljanja gotovo svih drugih poslova kako bi zaštitile ruke od
poderotina koje su pravili konopci, zabadanja ivera, posekotina i
žuljeva. Nosili su rukavice dok su vezivali, postavljali ogradu,
žigosali, bacali slamu stoci, pa čak i dok bi jahali, uvežbavali
konje ili vodili stoku na ispašu. Svi su ih nosili, osim Fila. On je
zanemarivao žuljeve, posekotine i ubode, kritikujući one koji su
nosili rukavice kako bi se zaštitili. Njegove šake bile su suve,
snažne, izvajane.
Radnici na ranču nosili su rukavice od konjske kože, koje su
naručivali iz kataloga Sirsa, Roubaka i Montgomeri vorda –
Slinsa, Baraka i Majmunskog odeljenja, kako je Fil nazivao ove
robne kuće. Kada bi se nakon posla ili nedeljom u barakama sve
zaparilo od vruće vode za pranje odeće ili brijanje, a sve
mirisalo na kolonjsku vodu koju bi nanosili oni koji idu u grad,
momci bi se nadvili poput velike dece nad papir i mučili se da
popune formulare za narudžbine, grizući pritom kraj olovke,
mršteći se zbog nakaradnog rukopisa, zbunjeno razmišljajući o
težini pošiljke i poštanskom broju. Često bi odustajali i predali
ovaj zadatak nekome ko se više razumeo u pisanje i brojke,
onima pismenijima koji su uspeli da doguraju do srednje škole i
koji bi ponekad napisali pismo roditeljima ili sestrama kojih su
se još rado sećali.
Ali kakav je samo divan osećaj bio kada se narudžbina ubaci
u poštansko sanduče, kako je izvrsno i zastrašujuće bilo čekati
paket iz Sijetla ili Portlanda, u kome se nalaze nove rukavice,
nove cipele za izlazak, ploče ili muzički instrument kojim će
oterati usamljenost zimskih noći, kada vetrovi zavijaju poput
vukova sa planinskih vrhova.

Naša najbolja gitara. Svirajte akorde i muziku u španskom

stilu. Vrat od bele abonosovine, kvalitetna rezonantna
kutija od smrče, strane i pozadina od ružinog drveta, ivice
od pravog roga. Istinska lepotica.

Čekajući da porudžbina stigne do dvadeset pet kilometara

udaljene pošte, iznova su čitali ovakve opise, prisećali se
popunjavanja narudžbine i tako pothranjivali iščekivanje. Ivice
od pravog roga!
„Šta je, momci, opet se prelistava stari dobri katalog?“,
upitao bi Fil stojeći kraj peći i udarajući nogama po podu kako
bi stresao sneg sa čizama. Osvrtao bi se po prostoriji raširenih
nogu i ruku sklopljenih na leđima. Tokom godina nekoliko
mladića pokušalo je da ga podražava u navici da ide golih ruku,
tražeći njegovo odobrenje u vidu osmejka ili pokojeg klimanja
glavom, ali ovo njihovo oponašanje prošlo je nezapaženo, te bi
se na kraju vratili nošenju rukavica. „Prelistava se katalog?“
„Dabome, File“, odgovarali bi mu, ponosni što ga
oslovljavaju po imenu, no ipak zaklanjajući kataloge pod
plaštom razgovora kako ne bi uočio koliko balave nad
raskalašnim ženama koje reklamiraju korsete i donji veš. Kako
su se samo divili njegovoj nezainteresovanosti! Kao vlasnik
polovine najvećeg ranca u dolini, mogao je imati šta god da
prokleto zaželi, bilo koji automobil, recimo kompanije Lozijer ili
Pirs-Arou, ali nije želeo auto. Njegov brat Džordž jednom je
izrazio želju da kupe Pirsova kola, ali Fil je pitao: „Želiš li da
izgledaš kao neki Jevrejin?“ I tu se priča završila. Ne, Fil nije
bio vozač. Njegovo sedlo, koje je visilo sa stremena okačenog
na kuki u velikoj štali, bilo je staro sigurno dvadesetak godina;
mamuze su mu bile napravljene od običnog čelika – nikakvi
srebrni umeci, ni nalik onim mamuzama o kojima je toliko ljudi
sanjalo; nosio je obične cipele umesto čizama i prezirao je čitav
taj kaubojski stil, iako je u mlađim danima bio jednako dobar
jahač kao i bilo ko od tih kauboja, a laso je koristio bolje od
Džordža. I pored sveg novca i porodičnog imena, bio je običan
čovek iz naroda, obučen u radničke pantalone sa tregerima i
košulju od batista kao i svaki drugi radnik; Džordž ga je tri puta
godišnje vozio u Herndon na šišanje; sedeo bi na prednjem
sedištu starog auta kompanije REO, ukrućen poput Indijanca u
krutom odelu za izlaske, dok su mu ispod pepeljastosivog fedora
šešira štrčali zapovednički orlovski nos i oštra vilica. Tako je
sedeo i u berberskoj stolici Vajtija Džada, nepomično se
oslanjajući dugim, tananim i ostarelim rukama na hladan naslon
stolice, dok mu je odviše porasla kosa padala i gomilala se na
belim pločicama prekrivenom podu.
Jedan bubnjar, prilično kitnjast čovek sa brošem na kravati
koji nije mogao da ne zapadne za oko, jedanput se zakikotao i
stao propitivati Vajtija.
„Ne bih se smejao da sam na vašem mestu, gospodine“,
opomenuo ga je Vajti. „Mogao bi da kupi i vas i sve ostale u
ovoj dolini, osim svog brata. Ponosan sam na to što sedi u mojoj
stolici, veoma ponosan.“ Štrc-štrc-štrc. „Brat i on su poslovni
partneri.“
I jesu, više od partnera, više od braće. Zajedno su jahali kada
stoka treba da se uvede, pričali uvek kao da su se tek upoznali,
razgovarali o nekadašnjem vremenu u srednjoj školi i na
Univerzitetu Kalifornije, iz kojeg se, uzgred rečeno, Džordž
ispisao iste godine kada je Fil diplomirao. Fil se prisećao
smicalica koje je pravio drugim studentima i zajedničkim
prijateljima – bilo je to pravo šegačenje. Fil je bio mozak, a
Džordž snagator.
Može se reći da su zajednički odlučivali kada bi u jesen
prodavali volove ili kada bi kupili pastuva rase morgan kako bi
poboljšali kvalitet krda. Fil bi se svake godine radovao
oktobarskom lovu, kada vrbe pokraj potoka dobiju crvenu boju
rđe, a isparavanje od udaljenih šumskih požara prekrije
planinske vrhove poput vela. Obojica su na teretnim konjima
jahala kroz ravnicu prema planini, Fil sa zdepastim karabinom
ili puškom kalibra trideset. Nije bilo neobično videti ovakav
odnos među braćom: visoki i koščati Fil nebeskoplavim očima
zuri u daljinu, pa prema obližnjem tlu; dežmekasti i neopterećeni
Džordž polako kaska za njim na zdepastom i smirenom
zalivskom konju. Pravili bi opklade – ko će prvi uočiti i upucati
losa? Kako je Fil voleo da jede losovu džigericu! Noću bi
podigli logor ispod ruba šume i sedeli u turskom sedu kraj vatre,
razgovarajući o nekadašnjem vremenu i planovima za novu
štalu, koja nikako da se sagradi zato što bi to značilo da moraju
srušiti staru; rasprostrli bi vreće za spavanje jedan do drugog i
zajedno u pomrčini slušali pesmu potočića što nije bio širi od
koraka, a predstavljao je početak reke Misuri. Zaspali bi, pa bi
se budili uz prizor inja.
I tako je bilo godinama, a Filu je sada bilo tek četrdeset.
Zajedno su spavali i u sobi koju su delili još kao dečaci, i to u
istim mesinganim krevetima, čangrljajući sada po velikoj
brvnari otkad su oni koje je Fil nazivao starima odlučili da
pozne godine provedu u apartmanu najboljeg hotela u Solt Lejk
Sitiju. Tamo se stari bavio berzom, a stara igrala kineske domine
i sređivala se za večeru, kao što je oduvek činila. Zaključana
soba starih skupljala je prašinu, koju su dizali automobili –
bivalo ih je sve više – jurcajući po putu ispred nje. Vazduh u toj
prostoriji bio je ustajao, geranijumi stare su uvenuli, a sat od
crnog mermera je stao.
Braća su zaposlila gospođu Luis, kuvaricu, koja je živela u
maloj brvnari iza kuće i povremeno nalazila vremena da očisti
kuću, žaleći se nakon svakog pokreta metlom. Otišla im je i
poslednja devojka u nizu, koja ih je služila i spavala u maloj
sobi na spratu. Možda je nekima njeno prisustvo u kući neženja
bilo neobično, ali braća su se i dalje ponašala gotovo
zaprepašćujuće skromno, kao da su žene i dalje boravile u kući.
Džordž se kupao jednom nedeljno i u kupatilo ulazio obučen,
zaključavajući vrata za sobom; kupao se u tišini, zapljuskujući
se gotovo nečujno, bez pevanja; izlazio je potpuno obučen, a
jedino je para iz kupatila odavala činjenicu da se uopšte prao. Fil
nikada nije koristio kadu, jer nije voleo da se zna da se kupao.
Umesto toga se banjao jednom mesečno u dubokoj rupi u potoku
za koju su znali samo Džordž, on i, nekada davno, još jedna
osoba. Osvrtao bi se oko sebe pre ulaska ne bi li uočio neki
znatiželjan pogled, a nakon kupanja bi se sušio na suncu, budući
da bi nošenje peškira odalo njegove namere. U jesen i u proleće
nekada je morao da probije tanak sloj leda na vodi. Za vreme
zime nije se ni kupao. Braća se nikada nisu pojavila gola jedan
pred drugim; pre nego što bi se uveče svukli, ugasili bi svetlo –
prvo električno svetlo u dolini.

Sada su doručkovali zajedno sa radnicima u trpezariji u zadnjem

delu kuće, ali su i dalje ručavali i večerali u glavnoj trpezariji sa
belim prekrivačima i posuđem najboljeg kvaliteta. Nije lako niti
poželjno da se otarasite starih navika ili zaboravite ko ste, jedan
Berbank sa najboljim vezama u Bostonu, čak tamo istočno u
Masačusetsu.
Fila bi povremeno brinuo Džordžov izgubljeni pogled dok se
ljuljao u stolici, zato što bi Džordž iznenada zurio u daljinu
prema planini koju su svi voleli i zvali Stari Tom, udaljenoj
pedeset dva kilometra, a Džordž bi se njihao i njihao, gledajući
preko doline.
„Šta je bilo, stari?“, upitao bi ga Fil. „Ponovo su ti odlutale
misli?“
„Šta kažeš?“
„Kažem, jesu li ti opet odlutale misli?“
„Ne, ne.“ Džordž bi polako prekrstio krupne noge.
„Jesi li za kribidž1?“ Godinama su pažljivo beležili rezultat.
Fil je smatrao da je Džordžov problem bio taj što ne uključuje
mozak. Džordž nije umeo sjajno da čita poput Fila. Za Džordža
su maksimum predstavljale novine Saterdej ivning post. Kao
dete, Džordž je obožavao priče o životinjama i prirodi. Fil je
čitao Ejžu, Mentora, Sajentifik Amerikan i knjige o putovanjima
i filozofiji koje bi im otmeni rođaci sa istoka slali u gomilama za
vreme Božića. Njegov um bio je gladan, oštar i znatiželjan –
razvijen um – i zbunjivao je prodavce stoke i druge trgovce koji
su pretpostavljali da čovek koji se oblači poput Fila i priča poput
Fila, sa takvom frizurom i rukama, mora biti prost i nepismen.
Ali su njegove navike i izgled primoravali strance da promene
svoju predstavu o aristokrati i shvate da takva osoba sebi može
priuštiti da bude to što jeste.
Džordž nije imao hobi, niti ikakva aktivna interesovanja. Fil
je obrađivao drvo. Sam je napravio dizalice kojima se pakovalo
seno – mačji rep, bela rosulja i detelina – oblikujući ogromne
drvene stubove bradvom i strugom. Visprenim golim rukama
pravio je stoličice ne više od tri centimetra u šeraton ili adam
stilu2; prsti su mu se kretali poput paukovih nogu, ponekad se
nakratko zaustavljajući kako bi promislili, pošto su Filovi prsti
imali zasebnu pamet smeštenu, možda, u svojim mekanim
vrhovima. Nož bi mu retko omaknuo, a i kada bi se to desilo,
prezao je od joda i natrijum-fenoksida, dva od malog broja
lekova i sredstava u kući, budući da porodica Berbank nije
verovala u medicinu. Rane su mu brzo zarastale nakon što ih
uvije u plavu maramu, koju je uvek nosio u zadnjem džepu.
Neki koji su poznavali Fila govorili su: „Kakva šteta!“ zato
što stočarstvo nije bilo zahtevno i teško zanimanje kada
posedujete rane i iziskivalo je snagu, a ne previše razmišljanja.
Ljudi su se divili činjenici da je Fil mogao biti bilo šta – lekar,
nastavnik, zanatlija, umetnik. Ubio je, odrao i preparirao risa sa
veštinom od koje bi se postideo i profesionalac u taksidermiji.
Matematičke zadatke u Sajentifik Amerikanu rešavao je sa
lakoćom; olovka mu je samo klizila. Iz enciklopedije je sam
naučio kako da igra šah, a često bi provodio po sat vremena
rešavajući probleme u Boston ivning transkriptu, koji je uvek
kasnio dve nedelje. U kovačkoj radnji smišljao bi i kovao
složene ukrasne delove od gvožđa, poput rešetaka za drva u
kaminu, ili žarača u obliku mačeva i trozubaca; bila mu je želja
da talente podeli sa Džordžom, koji se nikada nije zainteresovao
ni za šta i takoreći nije posedovao ni iskru znatiželje, više se ne
radujući ni putovanjima kolima u Herndon, gde su odlazili na
sastanke sa direktorima banke i nakon toga išli na ručak u kafe
Šećerna zdela.
„A da te naučim šahu, Debeli?“, pitao je jednom Fil, radujući
se večerima provedenim kraj kamina. Nadimak Debeli išao je
Džordžu na živce.
„Radije ne bih, File.“
„Zašto, Debeli? Misliš li da je preteško za tebe?“
„Nikada nisam imao nekog dara za igre.“
„Pre si igrao kribidž. A pinokl3?“
„Tačno, jesam, zar ne?“ A onda bi Džordž ponovo uzeo
Saterdej ivning post i zadubio se u neku jeftinu pričicu.
Fil je zviždao, i to dobro, proizvodeći tonove tačne poput
frule; zviždao bi tako neku veselu melodiju, pa otišao u spavaću
sobu, uzeo bendžo i krenuo da svira Red Wing ili Hot Time in
the Old Town. Sam je naučio da svira i bilo je lepo videti te prste
kako poskakuju po žicama. Pre je Džordž obično, kada čuje
muziku, tiho ulazio u sobu i smeštao se na drugi mesingani
krevet kako bi ga slušao. Ali u poslednje vreme to nije činio.
U poslednje vreme Fil bi, nakon što odsvira melodiju-dve,
ustajao sa kreveta na kom je sedeo i svirao, pa bi odložio bendžo
i prošetao stazom kroz ljulj sve do radničke spavaonice.
„Pa, momci“, rekao bi, trepćući od belog bleštavila uljanih
lampi.
Istog trenutka bi neko od radnika ustao i pružio mu stolicu,
uvek istu staru stolicu iz velike kuće.
 „Hej – ne ustajte“, stalno je govorio Fil, ali uvek bi neko
ustao – doduše bespotrebno, jer Fil ni od koga nije prihvatao ni
stolice niti poklone. Svojim dolaskom prekinuo bi poneki
razgovor o kurvama, politici, konjima ili ljubavi, i izazvao tišinu
koja je trajala sve dok glasno pucanje drveta u peći ne naglasi
dužinu ćutanja, nakon čega bi neko, prestravljen od ove tišine,
osetio potrebu da progovori.
„Šta mislite o ovom Kulidžu?“, pitao bi poneko, jer bi
Transkript na kraju završio u spavaonici, gde su ga koristili za
otpad ili potpalu, a tek povremeno za čitanje.
Fil bi se onda namrštio i uvio savršenu cigaretu samo jednom
rukom. Umeo je da ceni vrednost tišine. „Pa, reći ću samo jedno
o njemu.“ Paljenje cigarete. „Dovoljno je pametan da začepi
gubicu.“ Fil bi se zatim nasmejao, nakon čega bi se nastavio
kolebljiv razgovor, možda o Kulidžu. A onda bi možda neki od
mlađih radnika, verovatno laskanja radi, tražio savet za sedlo
koje treba da naruči. Šta je Fil smatrao boljom pozicijom
kaiševa na vestern sedlu – centralnom ili tri četvrtine? Je li sedlo
kompanije Vajsejlija zaista tako dobro kao što tvrde?
Fil bi naposletku nabacio pomalo žalostiv izraz lica. „Pa,
pretpostavljam da ćete uskoro na počinak.“
„Ma nema šanse, File.“ Onda bi usledilo još priče, možda o
poslu koji ih čeka narednog dana, preglasnim kosilicama ako je
prolećno vreme, o tome gde li se nalazi krdo divljih konja, ili bi
im Fil ispričao anegdotu o Divljem Henriju, najboljem od svih
jahača i kauboja, koji je naučio Fila kako da plete sirovu
životinjsku kožu. Fil bi u zadnje vreme, nakon što momcima
ispriča priču, iznenada bacio pogled kroz prozor spavaonice
prema vrhu imanja prekrivenog ljuljem, gde se nalazio
osvetljeni prozor spavaće sobe u velikoj kući. Dok je tako
posmatrao, svetlo se iznenada ugasilo. Džordž ga nije čekao!
 „Pa, momci“, rekao je sa tugaljivim osmejkom, „moram da
idem da se malo ispružim.“
Nakon što je otišao, jedan od brbljivih mladića odmah je
progovorio: „Hej – baš izgleda kao neki usamljen čudak, a? Kao
što smo pričali pre nego što je ušao, mislite li da ga je iko ikada
voleo? Ili, da li je on voleo nekoga?“ Najstariji muškarac u
spavaonici zurio je u mladića. To što je mali rekao zvučalo je
neprikladno, čak i ružno. Kakve je veze imala ljubav sa Filom?
Najstariji čovek u spavaonici spusti ruku i pomazi glavu male,
smeđe kučke koja je spavala blizu kreveta. „Ne bih ja pričao
ništa o njemu i ljubavi. A da sam na tvom mestu, ne bih ga
nazivao čudakom. Time iskazuješ nepoštovanje.“
„E pa, dođavola“, odgovori mladić, sav rumen.
„Moraš naučiti da pokažeš poštovanje. Imaš ti još mnogo da
učiš o ljubavi.“

Na jesen bi braća zajedno sa radnicima povela oko hiljadu grla

prema četrdesetak kilometara udaljenoj stočnoj pijaci u malom
mestu po imenu Bič. Ako vreme ne bi bilo užasno, kiša lila sa
severa, susnežica i grad zasecali lice ili hladnoća zaustavljala
cirkulaciju, ovaj događaj izgledao je poput izleta; mladići su
mislili o ručku koji je kuvarica, gospođa Luis, pripremila kako
bi se pojeo u podne, kada senke zađu iza žbunja pelena;
razmišljali su o gostionici sa druge strane auto-puta i o sobama
na spratu iznad krčme, u kojima su živele kurve.
Kada se jarko sunce pojavilo na nebu i slana se stopila sa
vrhova kratke, suve trave, krdo je već bilo poređano u skoro
kilometar dugim redovima; radnici su bili tihi i braća su ćutala u
začaranoj tami i onoj gotovo svetoj prilici zore koja tera ljude da
se povuku u sebe, slušajući kloparanje i pucketavi zvuk suve
trave mrvljene pod rasplinutim kopitima; kožna sedišta su
ispuštala zvuk škrip-škrip-škrip, a nemački lanci su zveckali.
Novo sunce, koje se promaljalo iza istočnih brda, obasjavalo je
svet tako ogroman i neprijateljski nastrojen prema čovečjoj nadi
da su se radnici iznova vraćali sećanjima na svoj dom; kuhinjski
šporet, majčin glas, svlačionicu u školi i vesele povike dece kada
dođe vreme odmora. Podižući bradu, uperili su pogled prema
jednoj napuštenoj drvenoj straćari, koja je stajala otvorena, a u
kojoj su zalutali konji leti tražili hlad i gde je mnogo godina
ranije jedan čovek poput njih samih propao; tamo gde se put
spajao sa bodljikavom žicom, jedna zarđala tabla izbušena
mecima naterala ih je da žvaću duvan koji je već odavno trebalo
da ispljunu; ispred njih se nad jabuku sedla nadvio najstariji
čovek iz radničke spavaonice; sed muškarac naboranog lica, koji
je poput njih sigurno nekada davno maštao o malom imanju,
štali, nekoliko grla stoke, zelenoj livadi, ženi koja bi mu bila
supruga; bog će ga znati, možda je maštao i o deci.
Sunce se izdizalo iznad brda i njegova toplina ponovo je
pothranjivala njihovu nadu, te su pričali, smejali se i šalili;
njihovi će se planovi ostvariti kada ostare poput onog prikana
nadvijenog nad sedlo, oni će imati svoj dom. Imaće svoj novac;
imaće nove planove. U međuvremenu je njuška njihovih konja
gledala prema stočnoj pijaci, prema krčmi, prema ženama na
spratu.
I braća su ćutala u tami, razaznajući jedan drugog samo po
senovitom obličju, jedan mršav, a drugi nabijen – raspoznavali
su se po obličju i već dobro poznatoj škripi sedla. Tako su,
ugodno je razmišljao Fil, uvek ćutali na početku vožnje, misli
okrenutih prema prošlosti, a ova sadašnja tišina govorila im je
da se prošlost nije promenila, barem ne u velikoj meri. Da,
prezirao je vozila, onaj tamnozeleni sterns-najt, koji je u
današnje vreme jurcao pravo kroz krdo – previše brzo, ako pitate
Fila. Jednom se vozač usudio da legne na sirenu, čiji je zvuk
toliko uplašio stoku da je Fil istog trena odjahao prema
zalutalom vozilu i, visoko na svom riđem konju, očitao bukvicu
vozaču. Trebalo je da vidite kako su se putnici na zadnjem
sedištu šćućurili od stida!
„Proklete budale“, režao je. „Džordžu, jesi li čuo kako je
kučkin sin navalio na sirenu? Blagi Isuse, ne zanima ih što je
stoci duša u nosu. Voleo bih da svaki automobil bude raznet.“
Ali Džordž, koji je bio odan svom autu (kao što je bio odan
svemu što je posedovao), samo je zurio napred u potiljke stoke.
„Aman“, reče. „Aman, File, ljudi moraju napredovati zajedno s
vremenom.“
„S vremenom!“, izgovori Fil i pijunu. Pre deset godina
postojala je fina kočija sa pravim čovekom za uzdama i četiri
dobra konja. „Kako se ono zvaše kočijaš, Debeli?“, upita Fil
Džordža. Retko kad je zaboravljao imena, ali sada mu se nudila
prilika da započne jutarnji razgovor.
„Harmon“, odgovori Džordž.
„Sunce ti, u pravu si.“ To ih je vratilo u prošlost i detinjstvo,
u vreme kada su mogli da sanjare o Divljem Henriju, vreme
poslednjih smrdljivih Indijanaca pre nego što se vlada odlučila
na promenu i sve ih strpala u rezervate. Fil se i dan-danas sećao
onih matorih, sedlastih konja koje su Indijanci uvek jahali i
čangrljavih, starih zaprežnih kola na kojima bi se matori
Indijanci napakovali. Čitave jedne nedelje Indijanci su se vukli
pored kuće na ranču, putujući prema rezervatu u južnom
Ajdahu, dižući prašinu i uznemiravajući rančerske pse. Samo
onaj šeretski matori poglavica nije bio sa njima, umro je pre
toga.
Svaki put kada bi vodili stoku, Fil je voleo da podseti
Džordža na svoj oštar pogled koji uoči indijanske strele, inače
kupljene i pridodate njegovoj zavidnoj kolekciji. Nije se mogao
setiti da je Džordž ikada pronašao strelu. Fil se nasmeja sebi u
bradu. Kako i da ih pronađe? Džordž je uvek gledao pravo
napred, kao i sada, u prašnjava leđa stoke.
Kako bi, pitao se Fil, mogao započeti dnevni razgovor? Ovaj
dan bio je tako poseban. Da li da počne od Divljeg Henrija? Ili
sa prošlogodišnjim incidentom – autom koji je, u pokušaju da
prođe kroz reku stoke, završio u jarku? Dve žene i muškarac, svi
u pantalonama do cevanica, prokleto ludilo, a svi pilje iz auta
prevrnutog na stranu, ne mrdaju. Filu je bilo drago što je Džordž
bio na čelu krda, zato što bi Džordž svezao konopac za auto i
izvukao ih, ne pustivši ih da se nauče pameti.
Ili da pak započne ovo jutro najvažnijom činjenicom, a to je
da je ovo bila dvadeset peta godina! Kako zajedno teraju stoku?
Dvadeset pet godina! Kako su ponosni tada bili, i kako su
matori! Za Fila je bilo nečega značajnog u činjenici da su na prvi
ovakav put krenuli fine, okrugle hiljadu devetstote godine, bez
kusura. Isuse! Isuse! Divlji Henri nije imao više godina od
Džordža i njega sada – istini za volju, nije bio stariji ni od onih
mladih kicoša koji su danas putovali sa njima. Nisu ti mladići
više, dođavola, ni znali ko su – kauboji ili kakve filmadžije. Fil
nikada nije pogledao film i, tako mu boga, nikada to neće ni
učiniti, ali ovi mlađahni su držali časopise o filmovima u
spavaonici i neki prikan po imenu V. S. Hart postao im je nešto
poput boga. Gledaj kako su sada savijali šešire, svilene marame
oko vrata i kitnjaste kaubojske pantalone! Čuo je da je jedan od
njih naručio specijalno rađene čizme sa ukrasima – potrošio je
celu platu na neku vražju obuću. A onda se pitaju zašto
završavaju u radničkim barakama! Pa, razmišljao je Fil, tako
vam je to. Što su ljudi gluplji, to veću potrebu osećaju da ukrase
svoje cipele.
 Džordž je gotovo neprimetno prešao na desnu stranu, a Fil se
sada kretao dijagonalno kroz gegajuće krdo, zviždeći umilno
kako se stoka ne bi razgoropadila. „Pa, moj Džordži“, osmehnuo
se. „Mislim da je to to.“
Jahali su veoma različito za dva brata i drugačije sedeli na
osedlanim konjima, jedan mlitav i opušten sa olabavljenim
uzdama u golim rukama, drugi prav kao strela, uvučenog
stomaka, pogleda uperenog pravo napred. „To?“, upita Džordž i
okrenu glavu. „Šta je to, File?“
„Šta je to? Šta je to, Debeli? Danas je dvadeset pet godina.
Hiljadu devetstota. Devetnaest-nula-nula. Sećaš li se?“
„Zapravo, zaboravio sam“, odgovori Džordž.
Kako je to mogao da zaboravi, pitao se Fil. O čemu je
razmišljao čitave godine? „Dvadeset pet godina. Dođe mu kao
neka srebrna godišnjica, ili tako nešto“, reče Fil, „zar ne?“ Kada
je bio veseo ili ljut, Fil je voleo da omaši gramatiku kako bi
istakao reči.
„Poodavno“, reče Džordž.
„Pa“, uzvrati Fil, „nije ni tako prokleto odavno.“ Nije ovo
pomenuo kako bi naglasio koliko je vremena prošlo otkako su
Džordž i on bili deca. Fil se nije osećao ni dan starijim od
trenutka kada mu je bilo dvanaest, a Džordžu deset godina – bio
je samo mnogo pametniji. „Ali, da ti kažem nešto, Džordže,
prošli smo kroz dobra vremena.“
„Valjda jesmo.“ Džordž izvuče vreću sa duvanom marke bul
daram iz prednjeg džepa košulje; obavio je uzde oko jabuke
sedla, skinuo rukavice i smotao cigaretu; smotao je debelu
cigaretu u obliku levka.
Fil ju je pogledao i frknuo. Nek je proklet ako će sam da nosi
teret čitavog razgovora o godišnjici. Šta je mučilo Džordža? Da
li ga možda boli stomak? Baš je lepo kampovati sa ovim
druškanom čitave jeseni! Bilo je zabavno i celog leta. „Je li,
Debeli“, krenuo je. „Nikada nisi naučio da smotaš pljugu
jednom rukom. Nakon toga Fil hitro odjaha kroz krdo kako bi
razgovarao sa radnicima, pomerajući usnama dok se pripremao
da im ispriča kako je Divlji Henri, dok je goreo od groznice,
izveo jedno od najlepših jahanja koje je čovek ikada video – i to
u četrdeset osmoj godini. Majku mu – ponekad je želeo da
ispriča čitavu priču. To je jedan od razloga zbog kojih je mrzeo
piće, pošto se plašio šta bi sve mogao da kaže u pijanom stanju.
Mala sivkasta ptica izletela je iz jednog žbuna. Filov riđi konj
zastade i krenu da posrće. Fil najednom oseti bes i tegobu poput
mučnine. „Vražja, matora budalo!“, uzviknuo je, cimajući
uzdama glavu konja, nakon čega ga je dobro ćušnuo
mamuzama. Dvadeset pet godina otkako je jahao zajedno sa
Divljim Henrijem.
Sunce je sada bilo visoko na nebu i senke su postale kraće, a
sati pred njima bili su vreli i dugi. Da, a i godine su tako duge,
pomisli Fil, kao i senke koje bacaju.

Ako je vetar pogodan i nos vas služi, mogli ste osetiti miris
stočnih pijaca u Biču mnogo pre nego što ih ugledate; nalazile
su se blizu reke, koja u to doba godine gotovo isušena uzmiče od
svojih obala, a u kojoj se mirno odražava zasvođeno prazno
nebo i poneka svraka koja proleti u potrazi za strvinom, poput
glodara i zečeva uginulih od tularemije ili mrtvog i nadutog
teleta uginulog od onoga što se u toj zemlji zvalo crna noga4.
Da, ako je vreme pogodno i nos vas služi, mogli ste osetiti miris
vode i sumpornog smrada plitkog potočića, koji se ulivao u reku
i zagađivao je.
Ukoliko bi sunce jarko sijalo i pogled vam bio oštar, ponekad
ste mogli uočiti naselje poput fatamorgane koja pluta tik iznad
horizonta, dvorišta, teretna kola kraj reke, dve gostionice sa
kitnjastim prednjim fasadama i sobama na spratu, otrcanu belu
školu sa niskim zvonikom – sve to okruženo žalfijom, uz čistinu
na kojoj su se dečaci igrali loptom, a devojčice preskakale
konopac. Preko puta te čistine nalazila se zgrada po imenu
Krčma, iza koje se uzdizalo golo brdo na čijim su kosinama
pasli mršavi divlji konji dok im je neprestani vetar mrsio grive i
repove. I leti i zimi taj vetar je zavijao, jureći niz brdo prema
groblju u podnožju, gde su zarđala bodljikava žica i ulupane
šerpe sprečavale da zalutale životinje gaze po grobovima i
obaraju činije za voće, u kojima se često nalazilo cveće – u
proleće carevo oko, a kasnije i cvet poznat pod imenom
indijanska četka, ali samo je nedavno umrlima bilo
zagarantovano cveće. Ono je na takvom suncu brzo venulo i
njegova poruka bila je kratkog veka, te bi stabljike samo počele
da se suše u vazama.
Neko je bio pametan, pa se setio da jedan od novijih grobova
ukrasi papirnim cvetovima, pa prebaci staklenu činiju preko njih
kako bi ih zaštitio od kiše.
Srca u Biču uvek su brže tukla kada bi se pročule vesti da je
neko digao prašinu po onoj čistini i da je gomila kauboja
trošadžija dolazila dovodeći stoku; u obe krčme barmeni bi
gledali prema flašama brije u baru, pa iznosili pravi viski,
uvezen iz Kanade, za one parajlije – rančere koji su voleli da se
isprse.
„Kažem ti“, reče barmen jednom trgovačkom putniku koji je
prethodne noći upao sa voza iz Solt Lejk Sitija. „Drž’ se podalje
od autoputa i nemoj da piljiš u stoku koju dovode, inače ima da
je poplašiš, pa neće moći da je uvedu na stočnu pijacu. Pre neku
godinu pucali su tik iznad glave jednom prikanu zato što je
zvrljio i poplašio im stoku. Bože, trebalo je da ga vidiš kako beži
u zaklon dok mu kaput landara!“
„Zvuči kao Divlji zapad“, sarkastično uzvrati trgovački
putnik. Nameravao je da proda male lampe gostionicama, školi i
hotelu po imenu Krčma, ali nije bilo zainteresovanih.
„Majku mu, pa i jeste Divlji zapad“, reče barmen. „Koliko
znam, jedino električno svetlo u dolini postoji na ranču Berbank.
Mi ostali ne koristimo lampe.“
„Ranč Berbank“, reče trgovac i pogleda kalendar iza šanka,
na kome se nalazila slika devojke. Videle su joj se podvezice.
„Oni i dolaze ovog popodneva. Hiljadu grla. Između osam i
deset kauboja. I braća. Poslušaj me i ostani unutra, nemoj da
izazivaš stampedo. Šta ćemo, Doli?“, pitao je jednu plavušu.
„Sunce ti, al’ mirišeš lepo.“
„Hvala“, odgovorila mu je. „To što miriše je kolonjska voda,
a uzeću džin, kao što i sam dobro znaš.“
„Dolazi družina Berbank.“
„Videla sam ih sa sprata“, reče Doli. „I kako mi je samo
mrsko.“
„Pa, sada imaš prijateljicu da ti pomogne.“
„Mnogo mi je ona od neke vajde. Bolesna je.“
„Šta? Da nema isto ono što je imala stara Alma, sećaš se?
„Tuberkulozu? Ma jok. Muče je uobičajene ženske boljke.“

Srca su brže tukla i u jedinoj trpezariji u gradu, koja se nalazila u

malom hotelu Krčma. Trpezarija je bila spremna, a kreveti na
spratu namešteni. Knjiga na stolu bila je otvorena sa spremnom
čistom stranom, a pored nje se nalazila naoštrena olovka koja je
mirisala na kedrovinu.
 DRUGO POGLAVLJE

V etar u Biču nije bio zaludan ni zimi ni leti, a nije bila

beskorisna ni vetrenjača na vrhu kolibe iza Krčme.
Mehanizam za povlačenje i sklanjanje vetrenjače bio je
pokvaren mnogo pre nego što su se Gordonovi tu doselili. I zimi
i leti se okretala, a osovina se samo polako kretala gore-dole bez
ikakve svrhe i tako mučno škripala da su povremeni prolaznici
koji bi se zagubili u gradu teško mogli oka da sklope. Ubrzo
nakon što su se Gordonovi uselili, Džoni Gordon je probao da
zaustavi starudiju nakon što se neko ozbiljno požalio na buku;
prislonio je klimave merdevine uza zid kolibe, popeo se i
pokušao da prokljuvi kako da zaustavi okretanje. Iznenadna
promena pravca zlokobnog vetra okrenula je okretna sečiva
prema njemu, i ona su mu pocepala kaput i posekla rame. Nakon
toga se više nije petljao oko vetrenjače.
„Nikada nije trebalo ni da se doselimo ovde“, često je
govorio supruzi Rouz, a ona bi ga uvek nakon ovih reči gledala
raširenih očiju, preklinjući ga da to više ne ponavlja, ali ne
izrekavši ni reč. Samo su oči te mlade žene govorile.
Ipak, nisu ga samo njene oči privukle u Čikagu, gde je
završavao stažiranje u jednoj očajnoj maloj bolnici, koja je
služila uglavnom za pacijente koji nisu bili belci i beskućnike.
Kako bi pobegao od bola, prljavštine i bede u kojoj je uglavnom
živeo, počeo je da posećuje bioskope dva puta nedeljno. Ah,
pomislio je, kada bi mogao da se nađe sa devojkom koja
poseduje toplinu, nežnost i čestitost gospođice Meri Pikford5,
čiji su osmeh i oči topili ljudska srca, kao i njene jamice, njen
pogled! Jednom je, blago pripit, priznao ovaj svoj san dvojici
mladih lekara, koji su ga izviždali.
„Previše pričaš“, savetovali su ga. Ali on se i dalje držao svog
sna i negovao ga, te je naposletku ubacio i kolibu prekrivenu
lozom i belu drvenu ogradu.
I zamislite! Jedne večeri seo je ispred klavira, čiji su veseli
tonovi i bas objašnjavali i naglašavali dramu koja se prikazivala.
Izgubio se u sanjarenju nekoliko trenutaka, kada su se svetla već
upalila. Devojka za klavirom popravljala je šešir i uređivala
kosu, te se prilikom uređivanja okrenula. Zamislite! Nije bila ni
tri metra od njega, sedeći tamo svaki put kada je dolazio.
Zagledali su se jedno u drugo, nakon čega se osmehnuo.
Nije joj predložio da dođe u njegovu sobu; nije izgledala kao
takav tip, iako bi je oni njegovi prijatelji koji su ga izviždali
odmah pitali tako nešto.
„Uvek može da odbije“, možda bi mu rekli.
Nije želeo da bude tako. I osećaj ga nije prevario. Zamislite
da u sobu pozovete devojku koja je nedeljom svirala klavir u
crkvi.
Odmah je rekao da je lekar, nadajući se da će je zadiviti i
pokazati sebe u dobrom svetlu. „Kraj jezera organizuju vašar“,
predložio je. „Kažu da je zabavno. Voliš li vašare?“
„To mi je jedna od omiljenih zabava!“
„Reci“, upitao ju je Džoni. „A šta ti je inače omiljeno?“
„Cveće“, odvratila je ona.
„Mmmm.“
„Ovo ti nije bio nagoveštaj. Ali pitao si me.“
Njen otac ga je dobro odmerio, čak i nakon što je rekao da je
lekar. „Nećemo kasniti, gospodine.“ Otac ga je još jednom
osmotrio, pa otišao sa novinama u drugu sobu.
„Pa, gospodine Gordone“, rekla je njena majka.
 „Doktor Gordon, gospođo.“
„... jedinica. Razumete kako je to. Možda ćete jednog dana i
vi osetiti isto.“
„Možete biti sigurni da hoću.“ Bez daha je posmatrao Rouz,
koja je prikačila na kaput ljubičice koje joj je doneo; nikada nije
video tako umilne prste.
Njena majka uzdahnu. „Oduvek je volela cveće. Kada je bila
mala, stalno je dodirivala cveće drugih ljudi.“
Jedno je mogao reći za nju – bila je prva liga! Išli su na sve
vožnje, pa i na tobogan, na kome, brale, želudac umalo nije
iskakao kroz usta, a da ne pominjemo kada obrnu čitav krug i
vise naopačke. „Uh“, izgovorila je, prislonivši se uz njega tako
blizu da je mogao osetiti miris ljubičica. „Moram reći jedno“,
kazala je kada je konačno došla do daha. „Za nekoga ko kaže da
nema mnogo samopouzdanja, imaš ga suviše kada smeš da se
voziš na ovim grdosijama!“
„A, pa, vidiš, imam mnogo samopouzdanja kada si ti sa
mnom.“
Ipak, nije želela u šatore sa cirkuskim atrakcijama, a
predložio je da odu samo zato što je želeo da vidi kakav stav ima
prema svim onim izobličenim ljudima. On ih nije voleo,
pogotovo kada se osmehuju.
Nisu otišli u šator da gledaju te ljude, ali su zato išli da čuju
mladića sa šiljato podšišanom bradom, koji je pevao pesme iz
nove operete; i tako su Džoni i Rouz izašli iz šatora pevajući
melodije iz operete The Red Mili. Rouz nije nosila onaj lepi
šeširić ukrašen cvećem kome se na početku divio i prisećao ga
se. Umesto toga je nosila ešarpu vezanu oko glave, nalik
čergarki.
„To je ukrasna marama“, rekla mu je i odmakla se kako bi
mogao lepo da je osmotri. „Dopada li ti se?“
 „Divno izgleda“, rekao je.
„Dobila sam je u jednom časopisu“, kazala je. „Takve nosi i
gospođa Vanderbilt.“
„Znaš šta – mislim da tebi bolje stoji nego gospođi
Vanderbilt“, rekao je on.
„Ne bih rekla.“
„Ja bih“, odvratio je on trezveno. Odnekud se setio slike
gospođe Vanderbilt koja ide prema rols-rojsu i, verovali ili ne,
Rouz je zaista pomalo ličila na nju, ali bi gospođu Vanderbilt
oduvao i najslabiji vetar. „Znaš li da zaista ličiš na gospođu
Vanderbilt?“
„Stvarno?“
Nasmejao se. „Da, a i ti tako misliš.“
„Sada znaš moju malu tajnu.“ Ona marama bila je njen
zaštitni znak.
„Ako ćemo sa tajnama, ja zamuckujem!“, rekao je. U to
vreme svi su mu to govorili. I Džoni se nasmeja.
Ali, kada je nekoliko večeri kasnije pristala da se uda za
njega, caklećih očiju i blago razdvojenih usana poput devojke
koja zna da će biti poljubljena, oči su mu se najednom ispunile
suzama; osetio je da je njegov život, ma kakav bio dotad,
nepotpun bez nje i ispunio ga je strah. Strah za nju ili sebe? Nije
znao.
„Sve što imam da ti kažem, mladiću“, rekao je njen otac,
„jeste da budeš uvek dobar prema njoj.“
„Uveravam vas, gospodine, da ću to učiniti“, odgovorio je
Džoni.
„Kada si prvi put pozvao“, započeo je namršteni otac, „bio si
malo pod gasom.“
„Veoma ste pronicljiv čovek, gospodine“, odvratio je Džoni.
„Priznajem. Popio sam jedno piće kako bih se ohrabrio.“
 „Alkohol je porok.“
„To je samo lek, gospodine“, kazao je Džoni. „Ako ga
konzumirate umereno.“
U bolnici ga nisu pitali da ostane kada je završio sa
stažiranjem; znao je da ga neće pitati, ali je ipak bio razočaran;
no ta činjenica mogla je ukazati na njegovu tananu vezu sa
stvarnošću. Imao je osećaj da bi ga zamolili da ostane da je
samo ranije upoznao Rouz i zasukao rukave, kao što je imao
običaj da kaže. Pa, dok nije upoznao Rouz, radio je sve takoreći
bezvoljno, ili se možda tako činilo direktoru bolnice.
„Ali reći ću nešto za tebe, Džone“, reče direktor, gledajući
preko lobanje koja mu je stajala na stolu. „Imam oči i uši, i
znam da si verovatno jedan od prirodno najdobrodušnijih ljudi
koje sam ikada upoznao.“
„Dobrodušnih?“ upita Džon. „Dobrodušan? Nikada,
gospodine, nisam primetio da sam dobrodušan.“
„Možda nisi“, reče direktor i zapali lulu onako kako bi i
Džoni želeo – zapovednički. „Zato sam i rekao prirodno
ljubazan. Kako mi ovi novi psihijatri kažu, to proističe iz
određene vrste osetljivosti. A...“
„A šta, gospodine?“
„Ponekad je potrebno da kontrolišemo osetljivost. Može biti
opasna. Nisam siguran da je takva vrlina pogodna za lekara.
Šteta, ali tako je.“
„Šta bi onda trebalo da uradim, gospodine, kako bih našao
posao?“
„Varoš, Džone. Neka varošica dok ne staneš na noge.“
Bilo mu je neprijatno kada bi ga ljudi zvali Džon. Nije se
osećao kao Džon. Osećao se poput Džonija i možda je u tome i
ležala nevolja, jer ko još veruje Džonijima, tim ljudima koji
poskakuju kroz svet smejući se i plačući, ali uvek poskakujući.
 Pronašao je varoš. Ovo je bila ta varošica – Bič. Varoš za
koju je toliko puta rekao: „Nikada nije trebalo da se doselimo
ovde.“ A onda bi ga Rouz onako pogledala.
Bič je izgledao kao pravo mesto u kome bi mlad doktor koji
još nije toliko siguran u sebe mogao da se smesti i zarađuje za
život. Nalazio se kraj pruge. Rouz je smestio u jedan hotel u
Herndonu, glavnom gradu okruga, udaljenom četrdeset
kilometara, dok se on raspita za Bič, gde su svi bili zadovoljni
što će dobiti novog lekara.
„Dvadeset pet godina je prošlo“, rekli su mu u gostionici.
„To je mnogo vremena“, kazao je Džoni.
Podrazumeva se da su mu ispričali sve o poljoprivrednicima
na suvom zemljištu iza brda, koji su često dolazili u varoš, kao i
o velikim rančevima sa zapadne strane. Pričali su kako bi pruge
Severnog Pacifika6 mogle proći dovde i povezati se sa Junion
Pacifikom7. Govorili su da će Bič, koji se nalazi na toj
raskrsnici, sigurno procvetati. Samo koji mesec ranije su, rekoše,
geometri dolazili ovde sa svojim instrumentima, i kakvi su to
samo bili fini ljudi!
Ponesen entuzijazmom nastalim u gostionici, Džoni je
naručio turu pića za svoje nove prijatelje, te su svi nazdravili
budućnosti koja je izgledala tako bajno da mu je zastao dah,
velika poput zemlje koja ih je okruživala. A šta je sa stanom za
njega i suprugu?
Ima suprugu? E, to je dobro.
Izvukao je njenu sliku.
Pa, zaista je bio srećnik. „Pada mi na pamet“, reče barmen,
„mogli biste da pogledate stari hotel. Krčma, tako su ga nekad
zvali.“
Bio je to mali hotel sa šest malih, identičnih soba na drugom
spratu, svaka sa gvozdenim krevetom, umivaonikom, ormanom i
uredno spakovanim konopcem pokraj prozora u slučaju da dođe
do požara. Krčma je već dovoljno dugo bila napuštena da bi kod
školaraca zaradila reputaciju uklete kuće; viđali su svetla i lica
na prozorima. Jedan od odvažnijih među njima usudio se da baci
kamen prema jednom prozoru na spratu, pa je ispričao da je čuo
vrisak. Kada bi mesečina pala na oronule braon roletne, obasjala
prozore i osvetlila bele jelenske rogove iznad znaka na kome je
pisalo KRČMA – e, tada je naročito delovala kao ukleto mesto.
Ali na dnevnoj svetlosti hotel je izgledao stabilno i prilično
nedužno; vetrenjača koja je bila prikačena za krov šupe pozadi
davala je čitavom mestu notu praktičnosti, a Džoniju je palo na
pamet da bi, dok ne otvori ordinaciju, mogli ponovo da otvore
ovo mesto – ubili bi dve muve jednim udarcem. Ko će mu sad
reći da je nepraktičan?
Ovu zgradu posedovala je banka u Herndonu i njeni
predstavnici su se odmah dogovorili sa pomenutim gospodinom.
Zaostavština tetke koja je želela za njega da studira medicinu
pokrivala je prvobitne troškove i bila je dovoljna da kupi i
polovni ford, koji mu je bio potreban za put. Ostalo mu je
dovoljno da sredi jednu kancelariju u jednoj od soba na gornjem
spratu. Metalna stolica pala je na sto za pregled; ljudski skelet
kezio se iz staklene vitrine.
Sada je došao do onog najpotrebnijeg. „Dođi da pogledaš,
Rouz“, rekao je. Sa osmehom ju je posmatrao kako se pridiže sa
mesta pokraj zgrade gde je zasadila kalifornijski mak – jedan od
retkih cvetova koji je uspevao u ispucaloj, suvoj zemlji. U
rukama je još nosio ašov kojim je iskopao rupu za stub na kom
je, na četiri vijka, okačio znak koji je istrugao i išmirglao kako
bi mogao da se njiše.

DOKTOR DŽON GORDON

 „Bože, ali ovde je tako vetrovito“, kazala je kad je videla
kako se znak njiše, „međutim, sad ga jedva mogu čuti. O da,
zaista lepo izgleda.“
„Navikneš se na vetar“, odgovorio je, „nakon nekog
vremena.“ Zatim su se vratili u kuću i bacili na sređivanje.
Tečnost za čišćenje i mnogo vruće sapunice oterali su sve
duhove iz ovog mesta.
Sam je pomogao ženi da se porodi. Sam je prihvatio svog
bogomdanog sina iz majčine materice, a zajedno su i pogrešili
kada su detetu dali pomalo bezlično ime Piter, zato što se tako
zvao Rouzin otac, a taj krupan čovek sebi je nadenuo nadimak
Pit.
Džoni pomisli kako nikada nije video lepšu sliku od one u
kojoj mu supruga leži u krevetu i doji dete; služio ju je, sedeo
pokraj nje i čitao joj Bajrona, očaran čudom i lepotom rođenja.
Kako su mu svi čestitali i kako je samo uspravno sedeo za
volanom svog forda, cereći se i razdeljujući cigare. Kada je
primetio svoj odraz u ogledalu, zastao je i zurio u sebe
razmišljajući. Pomislio je kako li je samo moguće da se, kada bi
digla pogled od bilo kog posla koji je obavljala, svaki put
osmehivala. Pitao se da li je iko to ranije primetio.
Mak je cvetao, venuo i umirao; zimski vetar je vrištao sa
dalekih planina, a onda se sneg na tlu ponovo otapao i makovi
su ponovo cvetali, venuli i umirali. Iako nisu o tome pričali,
Gordonove je brinulo to što je mali plavi dečak kasnio sa hodom
i govorom, a kada je napokon prohodao – kakav je to samo dan
za pamćenje bio! – hodao je ukočenim, mehaničkim koracima,
tokom kojih jedva da je savijao kolena, koracima koji su
ukazivali na to da mu je hodanje predstavljalo bolno stečenu
veštinu, a ne nešto instinktivno. A kada je naposletku
progovorio, dečak ih je zapanjio blagim šuškanjem i odmerenim,
odraslim tonom, koji ih je uverio da je zapravo napredan umesto
zaostao, uprkos blago uvećanom čelu, krupnim, nedužnim očima
i pomalo uznemirujućoj navici da se zamisli i sluša zvuke u
daljini. Sa četiri godine umeo je da čita.
Džoni je ubrzo saznao zanimljivost, koja ga u početku nije
zabrinjavala; kada je bogatim rančerima, njihovim suprugama i
porodicama bio potreban lekar, odlazili su u Herndon i iskoristili
priliku za kupovinu, večeri u Herndon hausu ili kafeu Šećerna
zdela. Voleli su da sede u velikim foteljama od zelene kože u
lobiju hotela i pozdravljaju prijatelje, gledaju kroz ogromne
prozore prema meštanima koji su obavljali bogzna koje obaveze,
kao i u svoja motorna vozila koja su stajala parkirana kraj
trotoara; voleli su da opušteno prošetaju gradom, da se dive
ogromnom, uređenom travnjaku koji se prostirao ispred sudnice
sagrađene u gotičkom stilu od žute cigle, i buvare iza, gde je
šerif držao zatvorene pijandure i propalice; uživali su u
platanima koji su se pružali duž ulica stambenog kraja, stajali su
zadivljeni i posramljeni pred gumenim lestvicama na izlozima
prodavnica, odlazili do stanice kako bi videli prispele vozove.
Kako se zemlja tresla! Kako je para zaglušivala! A onda bi se
vraćali u Herndon haus, gde bi rezervisali sobu sa kupatilom,
uživali u ponuđenom luksuzu i sa osmehom očekivali novi film,
koji će odgledati uveče. Takvog luksuza nije bilo u Krčmi, niti
takvog ushićenja u Biču, gde je samo vetar zavijao. A nije
doprinosilo opuštanju ni da odsedate u mestu koje miriše na očaj
i neuspeh.
Za sve godine koje je Džoni Gordon radio u Biču, bio je
predan Hipokratovoj zakletvi i nikada nije odbio poziv, bilo da
za njega dobije naknadu ili ne; pacijenti su mu bili oni farmeri
iza brda, čiji je život bio sličan njegovom; i njih su na Zapad
namamili šarenoliki leci železnice i obećana jeftina zemlja, za
koju je sam bog znao da je tu, ali je sam bog znao i da ovde
nikada nije bilo kiše. Uspevali su samo bogati rančeri koji su
imali monopol nad potocima i rekom. Ali vlasnici tih suvih
zemljišta, svi ti Norvežani, Šveđani i Austrijanci, svoje
neuspehe barem su doživljavali u čistoj okolini.
„Sunce ti, Rouz“, govorio bi Džoni, „moram reći da su svi
čisti. Ma može im se jesti sa poda. Pođi sa mnom nekog dana,
možemo otići na piknik.“
Zvali su ga da sanira polomljene kosti, ruke pokidane i
izmrvljene na cirkularu. Sve su to bili smotani nekadašnji
stanovnici grada, koje su sada konji i krave šutirali u prepone.
Žene su im se porađale. Kada Džoni stigne u fordu, imali bi
spremnu ključalu vodu kako bi mogao da očisti instrumente;
smejao se i hvalio njihove bebe, koje je besne i kmezave
izvlačio u svet; sedeći za oribanim kuhinjskim stolovima, slavio
je sa očevima i šalio se kako bi odvukao pažnju od ženinih
muka. „Zašto Ujka Sem nosi crveno-plavo-bele tregere?“
Smejući se, jurio je nazad u Bič sa nekoliko litara vina od
aronije na zadnjem sedištu forda. „Platiće mi kada budu mogli“,
uveravao je Rouz. I jesu plaćali, kada su mogli.
Ali sada je znak sa njegovim imenom, koji je visio okačen
ispred Krčme, izbledeo gotovo do neprepoznatljivosti; izbledeli
jelenji rogovi jedne noći pali su od vetra; samoj Krčmi je
očajnički bilo potrebno krečenje, ali je unutra sve bilo
besprekorno čisto, prozori su sijali. Ne zbog Džonijeve zarade,
već zbog putujućih trgovaca koji su u prolazu donosili
raznovrsnu robu, ili ponekog kupca stoke, koji bi prespavao i
pojeo poneki obrok – oni su bili ti zahvaljujući kojima su plaćali
račune.

***
Piter ne samo da je preležao sijaset dečjih bolesti već je i
bolovao od čestih groznica, koje su mu ispijale svu snagu, a od
ruku i nogu ostavile mu samo kost i kožu. Džoni se pitao da li
ljudi možda vide bolešljivo stanje njegovog sina kao odraz
njegovih doktorskih sposobnosti i da možda u drevnim knjigama
nije bilo nekog paradoksa – kao kod obućarevog deteta – da je
lekarev sin uvek bolestan. Ali Piter se nikada nije žalio, niti išta
zahtevao, odnoseći se odgovorno prema svim igračkama koje su
mu roditelji poklanjali. Rano je naučio šta znači biti otpadnik i
posmatrao je život prodornim, bezizražajnim očima, koje su
viđale sve, ili ništa. Nije se igrao lopte, birao je knjige i samoću,
imao je averziju prema suncu, na koje je izlazio škiljeći i
sakrivajući pogled rukom.
Ljudi u Biču rano su gasili uljane lampe – samo bi jednom
jače dunuli – te je njihov svet tako ostajao osvetljen jedino
slabašnom svetlošću lampe na prozorima soba za bolesne,
bledunjavim zracima svetlosti kraj železničke stanice, ili
povremeno mesečinom. Tek tada je Piter voleo da izađe iz kuće.
„Šta si radio?“, pitali bi Rouz ili Džoni, a Piter bi im uvek
odgovorio: „Ništa.“
Ništa. Stoga su tome ništa prikačili značenje da je šetao,
besciljno tumarao. Ali jednom prilikom je sat u kuhinji obrtao
skazaljke sve dok nisu prošla dva sata, kada Džonija obuze
iznenadna panika, neko stezanje u predelu utrobe; petnaest
minuta je sedeo grickajući nokte, plašeći se da saopšti svoju
bojazan Rouz. „Mislim da ću prošetati, da vidim šta radi“, reče
Džoni.
Zemlja je bila ravna i osvetljena mesečinom, čiji su se zraci
lepili za rosu na žbunju i osvetljivali put poput meseca na vodi;
nije mu padalo na pamet ništa što bi dečaka moglo namamiti
izuzev reke, a ni na obali reke ga ništa nije moglo privući osim
gomile vrba. Dečak mora biti tamo. Ako nije tamo, pa, šta onda?
Usporio je korak dok se približavao vrbama.
I pronašao je dečaka, koji je sedeo naslonjen na vrbu najbližu
reci, gde se, u sredini, sjajna i nemirna voda razdvajala oko
trupla zaglavljenog u sprudu, a šuštanje vode je verovatno
progutalo Džonijeve pažljive korake, jer je dečak sedeo
nepomičan i osvetljen hladnom mesečinom, dok mu je koščata
slepoočnica bacala senku i skrivala upale oči. Osetivši da se
nalazi u blizini nečeg tajnovitog, Džoni je oklevao. Isto tako je
oklevao u nekoliko navrata kad je naišao na dečaka koji se
ogledao u vijugavom ogledalu iznad lavaboa; Džoni nije umeo
da iz tog pogleda pročita da li je dečak tragao za nečim, sudio o
svom izgledu, ili jednostavno pokušavao da pronađe društvo u
sopstvenom odrazu, a kada se dečak okrenuo, učinio je to bez
osećaja srama – kao da nije bio svestan nečega neprirodnog i
pogrešnog u ovom delu; Džoni je bio taj koji je osećao
neprijatne nalete krivice i želeo je da podeli teret ovih nekoliko
incidenata sa Rouz, ali je svaki put ćutao.
Sada je nešto u načinu na koji je kaput visio na dečaku, nešto
u senci koja je zaklanjala dečakov pogled i tamnim, mrežastim
krošnjama vrba koje su mu se nadvijale nad glavu ukazivalo na
nešto religiozno, poput monaha koji se moli. Džoniju pade na
pamet da ova uobičajena uzdržanost nije bila otuđenost naučnika
ili lekara, već povučenost mistika, nešto svešteničko. Kada je
progovorio, Džoni je ostao zatečen neprikladnošću sopstvenog
glasa. „Pitere?“
„Upravo sam nameravao da se vratim.“ Nimalo iznenađen.
„Pitao sam se šta radiš.“
„Posmatrao sam.“
„Posmatrao?“
„Mesec.“
Kao što u kokošinjcu pilići iskljucaju one osakaćene i falične
među njima, tako su i Pitera u školi zaobilazili, zadirkivali i
nazivali ga sekapersom – ova reč se proširila svuda. Ali se
navrzao na njih tek nakon što su rekli da mu je otac pijanica.
Brži od njega, izmakli su mu i napravili krug oko njega, pa su
caklećih očiju svi uglas izgovarali ono surovo, nazalno „a“. I
znao je da su iste ovakve krugove pravili njihovi očevi i dedovi,
mučeći nekog sirotog izgnanika, nekog čudaka; a isto ovako će
stajati i njihovi sinovi.

Doca Džoni, momče,

voli da loče.

Ponovo se spremao da se zaleti i pogrbio je tanana ramena,

ali se onda zaustavio, gledajući jednog po jednog – u Freda, koji
je svakog dana dolazio jašući konja i sedeći na sedištu od
pedeset dolara, u barmenovog sina Dika, koji je žvrljao po
zidovima toaleta i izbušio rupu kako bi mogao da gleda
devojčice i čije su ocene bile skoro jednako dobre kao Piterove;
u ljigavog Larija, koji je već nabacio skoro devedeset kilograma
i često se kezio ne govoreći mnogo. Posmatrajući ih tako, Piter
je znao jasno poput lukavog starca da im se mora usprotiviti na
svoj umesto na njihov način. I znao je da nije osećao ovu
novootkrivenu, hladnu i neličnu mržnju samo prema njima već i
prema svima onima normalnim, bogatim i obezbeđenim kojima
su svi zavideli i koji su se usuđivali da uvrede sliku koju je on
sam imao o Gordonovima.

Ta slika počela je da poprima pravi oblik kada je krenuo da

pravi album fotografija, crteža i reklama izrezanih iz starih
časopisa za koje je malo njih u ovom okrugu čulo – Taund end
kantri, Internešenel studio, Mentor, Senčeri – sve ove časopise
školi je donirala jedna neobična žena iz doline, te su se
godinama gomilali nepročitani pored kutija zaboravljenih cipela
i rukavica u mračnoj ostavi. Učiteljica, flegmatična i fina
gospođa koja je često razmišljala o svom detinjstvu i mačetu
koje je nekada imala i volela, nije videla razlog zašto ne bi
iseckao ove časopise; nisu imali ništa što bi njoj, ili njenim
učenicima, bilo od značaja. Ono što je bilo karakteristično za
crteže koje je Piter odabirao, rezao i lepio svojim bledim rukama
bili su luksuz i izobilje – slike prekookeanskih brodova,
polazaka velelepnih vozova, raznih dragulja, velikih kuća
sagrađenih u engleskom stilu, teških draperija, kožnog prtljaga,
plaža u Njuportu i automobila kojima su se otmeni kupači tamo
dovozili – lokomobajla, izota fraskinija, minervi. Ali nisu samo
luksuz i izobilje bili razlog njegovih izbora; na svakom crtežu,
fotografiji ili reklami nalazile su se osobe koje su ga podsećale
na oca ili majku, majku koja stoji na terasi i posmatra travnjak
ispunjen skulpturama, oca koji odseda u velelepnom hotelu.
Tako je otpočeo svoju knjigu snova, koji su se suprotstavljali
porodičnoj nemaštini i neprestanom cviljenju vetra, knjigu koja
je predstavljala mapu budućnosti. On će biti taj koji će stvoriti
ovakvu budućnost tako što će postati uspešan hirurg, čitače
novine pokraj drugih učenjaka u Francuskoj, stajaće i slušati
kako nepoznati ljudi govore o lepoti njegove majke i dobroti
njegovog oca.
Sada je stajao nepomičan dok su učenici u školi pričali o
tome kako njegov otac razgovara sa kurvom.
A njegov otac to jeste činio, pričao je sa jednom koja je
nekada radila u jednoj krčmi u Solt Lejk Sitiju. Kada je cvet
lepote uvenuo, a svađe se nagomilale, krenula je vozom za
Herndon i tamo se zaposlila u Crveno-belo-plavim sobama. U
Herndonu je počela dosta da se moli, te su je mnogo puta zatekli
kako izgovara molitvu klečeći pokraj kreveta. Noću bi odlazila u
crkve (dve crkve nikada nisu bile zaključane), te su smatrali da
je poludela. Da nije privukla pažnju na sebe čitavim tim
klečanjem i molitvom, možda bi umakla oštrom oku svoje
sadašnje madam, koja je sada uočila simptome tuberkuloze.
Madam je volela da sve u njenom zdanju bude besprekorno, te je
predložila da bolesnica, kojoj je ime bilo Alma, ode u Bič, gde
im je očajnički bila potrebna devojka i gde mušterije nisu bile
mnogo izbirljive.
„Možda će ti bog pomoći“, rekla joj je madam. „Mnogo se
nešto uzdaš u njega.“
Stigla je u Bič sa kartonskim koferom, u koji je spakovala
nekoliko kućnih haljina, paklo cigareta marke majlo vajolets i
staru fotografiju oca, koji ju je izbacio iz kuće. Da ga je samo
poslušala. Da je nije voleo, ne bi je ni disciplinovao.
Doktoru Džoniju, koji je dolazio svakog popodneva da nešto
popije, odmah je bilo jasno da Almu ne muči tuberkuloza – to
joj se videlo u očima, na tenu i u trezvenom razmišljanju. Imao
je neverovatan dar za otkrivanje dijagnoze. Da je živeo nekoliko
desetina godina kasnije, u doba specijalista, možda bi imao
velikog uspeha, kancelariju sa masivnim španskim nameštajem i
persijskim tepisima – ponekad se jednostavno desi da smo
rođeni na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Kao da je mogao
čuti šapat kraj uva ili kroz stetoskop dok pregleda pacijente, a taj
dar dijagnoze preneo je i na sina.
Džoni odvede kurvu Almu u stranu i naruči joj piće. „Znaš,
ne bi trebalo da radiš“, rekao je.
„Bog mi je rekao da radim“, odgovorila je i pijuckala piće.
„Ne samo zbog sebe.“
„Ništa im ne dugujem“, reče ona.
 „Duguješ. Znaš da duguješ, inače ne bi govorila o bogu. Znaš
šta on želi.“
Prstima je dotakla slepoočnicu. „Šta ću ako me je bog
slagao?“ Ležala je u krevetu nekoliko dana, pa se sada teturala.
„Nemoj ni sa kim imati kontakt, barem zasad.“ I prošao je još
jedan mesec, mnogo noći i zora.
„Možda još nedelju dana“, kazao je Džoni Rouz. „Moguće i
malo duže, ali nikada se neće dići iz postelje; sada govore da ne
žele da im umre tamo, a svakako i jeste užasno umeti u onom
sobičku.“ Pogleda Rouz i izvadi paklu svit kaporala. „Naravno,
neki će reći da bolje nije ni zaslužila.“
„Veoma si hladan, Džone, zar ne?“, zapazi Rouz. „Već sam
joj pripremila sobu ovde.“
Usna mu se nakrivi u osmeh na jednu stranu, pa joj priđe i
podiže joj bradu. „To je moja mala gospođa Vanderbilt.“
„Ne“, reče mu ona. „Gospođa Gordon. Gospođa Džona
Gordona.“
Sada su Krčmu po varoši zvali Kurvinska krčma zato što je
jedna luda kurva tamo umrla, a u Herndonu i Biču su mnoge
fine žene – bez obzira na to što joj je suprug bio lekar – osećale
slobodu da pogledom ubiju Rouz. I zaista, njenu lepotu –
beskorisnu i nemarnu poput leptira – bilo je teško oprostiti, kao i
njen hitar osmeh i ponosno držanje.
„E kladim se da će biti doktor“, reče Džoni, već praveći
planove. „Vidiš kako čita sve vreme? Širom otvorenih očiju –
jesi li primetila? U tome je štos, široko otvorene oči. Obožava
činjenice.“
Piter je stvarno voleo činjenice i čitao ih je iz Britanike u
svojoj zatvorenoj sobi; sa dvanaest godina već je proučavao
Vezalijusove crteže, čitao Hipokrata i određene odlomke iz
Vergilijevog stvaralaštva, kao i medicinske časopise koje njegov
otac više nije ni vadio iz celofana.
„Ah“, reče Džoni, „dostići će ono što ja nikada nisam uspeo.“
I srce mu je bujalo od ponosa dok mu je um preletao preko
očaravajućeg pejzaža sinovljeve budućnosti. „Polako, videćeš.“
„I ti si dobar čovek“, podseti ga Rouz.
„Dobar? Jednom me je neki čovek nazvao finim, ali ne
dobrim. Ne zavaravam se. To je moja vrlina. Ako si primetila,
čovek gotovo uvek želi da sin bude bolji od njega, Rouz.
Primetio sam to. A uostalom, ja nikada nisam imao previše
samopouzdanja. Ali svakom čoveku nešto fali.“ I tako
opraštamo sebi svoje neuspehe, priznamo ih.
Džoni bi se ponekad, kada bi popio, osećao jednak onim
bogatim rančerima; oni su imali novac, on obrazovanje. Kada bi
dovodili stoku u varoš, sišao bi u gostionicu nakon što se slegne
prašina i kauboji se malo opuste uz piće, pa bi počeo da priča –
zabadao bi nos u tuđa posla, što bi rekao barmen. Stajao bi sa
najboljima u tamnom lekarskom odelu sa uštirkanom kragnom i
besedio o svojim stavovima o politici, obrazovanju i Evropi.
„Videćete“, govorio bi. „Ima tamo da krenu sa bitkama i da
nas uvuku, i vas, i mene.“ Mislili su da je lud. Kao da nije
primećivao da su se polako odmicali od njega kada bi počeo da
oteže rečenice, prosipa piće i impulsivno dodiruje ljude po
rukama. Uglavnom su ga poštovali; neki su ga i žalili. Pojedini
su se prisećali kako je skrenuo sa auto-puta kada je prvi put
došao u varoš, jedva čekajući da prvi put vidi krdo stoke, kako
mu je neko pucao tačno iznad glave i opsovao ga, i kako je
uplašen pobegao iza jednog skladišta. Gospode, mora da je
satima tamo sedeo.
Ali jednom je Džoni otpočeo razgovor sa pogrešnim
rančerom. Moglo se videti kako se druškan sa pićem u ruci
polako nervira dok je Džoni pričao o poslednjoj utvari koja mu
je obuzimala misli – nedostatku građanskog ponosa u Biču.
Zašto, pitao se, ne okreče školu? Zašto samo tako bacaju đubre
na brdu, gde ga čitav svet može videti, zašto skrnave ovu divnu
zemlju?
„Pa pogledajte sada!“, zapovedio je i pogledao kroz vrata
gostionice prema delu brda na kome se sunce ogledalo u tek
bačenim limenkama i komadima stakla. „Samo još tri metra i
bacili bi to đubre na groblje. Bode oči, da vam kažem.“
„To bih ja rekao za tebe“, reče rančer.
„Molim, gospodine?“, upita Džoni, koji ga nije razumeo.
Rančer ništa nije dodao, ali se u gostionici začuo tihi žamor
odobravanja.
„Uzmite, na primer, cveće“, nastavi Džoni. „Odete u neki
gradić, a svuda okolo može se videti cveće, i znate da tamošnji
stanovnici imaju ono što se zove građanski ponos, od latinske
reči civatas, što znači grad. Pogledajte železničke stanice, čak i
onu u Herndonu, i videćete kako su zasadili cveće usred onog
lepog travnjaka. Ljudi koji gledaju kroz prozor svog kupea
mogu ih videti, te iz grada odlaze sa lepim utiscima. Ne bi vas
onda čudilo što neki odluče da se vrate u taj grad i u njemu
ostanu, zar ne?“ Džoni zastade, pa se zamišljeno zagleda u svoje
piće. Tišina u prostoriji ga je ohrabrivala. „Uzmite, na primer,
cveće“, ponovo je otpočeo. „Uzmite kao primer ono što smo
uradili supruga, sin i ja.“ Supruga, sin i on ulepšali su Krčmu,
zar to niko nije primetio? Uz trem su se pele puzavice, a za njih
ste morali imati posebnu žicu za penjanje, inače bi se puzavica
popela i neobuzdana padala u zelenu gomilu, presamićena od
sopstvene težine. Dobro, imali su puzavice, kalifornijski mak i
potočarke. I sve je to uspevalo u Biču, zahtevajući samo
zalivanje. „Verovatno ste nas nekada videli kako napolju
zalivamo biljke.“
 Rančer opet progovori: „Jesi li se time bavio pre nekoliko
godina, kada sam ti pucao iznad glave?“
„Molim, gospodine?“
„Kažem, jesi li zalivao te tvoje biljke kada sam ti pucao iznad
glave?“
„Znači, to ste bili vi? Pa, moram priznati, gospodine, zaslužio
sam. Tada još nisam bio upoznat sa običajima.“
„Jelda?“, reče rančer.
„Dođe zima“, nastavi Džoni, „i nemate više cveća, zar ne? E,
zato moja supruga i mali na jesen idu u ravnice izvan varoši i
sakupljaju ono što bi neki nazvali korovom, pa to zatim oboje, i
imate cveće čitave zime.“
„Stvarno?“, promrmlja rančer i neko se zakašlja.
„A to nije sve“, nastavio je Džoni i pažljivo nalio viski u
svoju čašu. „Moj sin ima hirurške ruke, veoma umešne ruke.
Uzme krep-papir, pa ga savije i napravi veštačko cveće, a to
cveće, gospodine, možete videti na našem trpezarijskom stolu u
vreme zime. Zamislite“, reče Džoni, „dvanaestogodišnjaka koji
proučava Vezalijusove crteže i sa dvanaest godina čita veoma
ozbiljno štivo! Možete li zamisliti tako nešto.“
„I još pravi papirne buketiće“, reče rančer.
„Gospodine?“ Džoni se osvrnu oko šanka, gledajući svako
lice. Sada je osetio iznenadnu potrebu da ih dodatno zadivi, pa je
stao nabrajati cveće na grčkom.
„Šta je to?“, upita rančer.
Džoni se ozareno osmehnu. „Grčki, gospodine. Lekari uče
grčki jezik, koji predstavlja deo njihovih mukotrpnih studija.“
„Meni to ne zvuči kao grčki“, odgovori rančer.
„Uveravam vas, gospodine, da jeste.“
Rančer se nasmeja. „Onda ti je bolje da se vratiš u te tvoje
škole, gde god da si ih pohađao. Grčka reč za taj cvet ti je Jóos.
Stavljaju ih na grobove.“
Gromoglasan smeh začu se odjednom kao iz topa, a nesigurni
Džoni stade tražiti neko poznato lice u kome može pronaći utehu
u pokušaju da razume šta se dogodilo. Nije uspeo da pronađe
nijedno lice. „Pa, gospodine...“
Sada je rančer progovorio i u prostoriji nastade opipljiva
tišina. „Jesi li ikad čuo ovo, doktore?“, i rančer poče na
latinskom citirati odlomak iz Ovidija. „Kako ti se čini?“
Džoni ga je razumeo, a obrazi mu poprimiše krvavu boju.
„Zašto biste mi rekli tako nešto?“, upitao je.
„Zato što verujem u to da treba govoriti istinu, doktore. Da li
biste bili fini i rekli ovoj gospodi šta ova rečenica znači?“
„Ne, gospodine, ne bih.“
„Onda ću im ja reći“, odgovori rančer. „Znači da ste konjski
čmar. A kad smo već kod toga, takav vam je i šonja od sina.“
Džoni skide šešir, zagladi kosu, pa vrati šešir na glavu. Nije
sklanjao pogled sa rančera. „Moj sin nije šonja.“
„Momci odavde kažu da jeste.“
„Zato što čita. Zato što razmišlja.“
„Zato što pravi buketiće od papira. Zato što ima dve leve
noge.“
Nepromišljeno je da sitan čovek poput Džonija nasrće na
nekoga. Nepromišljeno je da kaže: „Ne možete mog sina
nazivati šonjom!“, zato što je rančer to mogao, što je tako i
činio.
Rančer uhvati Džonija za kragnu uštirkane bele košulje,
podiže ga i protrese, a zatim ispravi ruke, pa ga zavrljači poput
zakrpe, toliko snažno da je ovaj tresnuo o zid i stropoštao se na
zemlju. Džoni pokuša da ustane, ali je samo iznova pao. Zatim
se pridigao nakon nekog vremena, ne gledajući ni u koga, i svi
su ga posmatrali dok je prelazio preko ogoljenog polja i zaputio
se prema Krčmi. Hodom je uznemirio nekoliko svraka, koje su
taman pronašle uginulog glodara, te su ga ispratile graktanjem.
„Gospode, šta ti se dogodilo?“, povika Rouz. „Ko ti je, ko ti
je pocepao košulju?“
„Potukao sam se, Rouz.“
„Molim te, jesi li povređen?“
„Ne, Rouz, nisam povređen. Samo želim da odem i legnem.“
„Da legneš, Džone? Ako nisi povređen, zašto želiš da
legneš?“
„Ne znam. Ali želim da legnem.“ Ustao je sa stolice. „Gde je
mali, Rouz?“
„Ne znam gde je.“
„Šta misliš, gde može biti?“
Rouz progovori tiho: „Mislim da je otišao do reke.“
„Ne želim da me vidi kako se tučem.“
„Molim te, nemoj brinuti zbog toga.“
„Rouz... Rouz?“
„Da, Džone?“
„Rouz, nisam rekao istinu. Ne brine me što će videti kako se
tučem. Da nije kod mene možda problem što ne mogu da
podnesem istinu?“
„Ne razumem te baš najbolje, Džone.“
„Maločas rekoh da ne želim da me Piter vidi kako se tučem.
Rekao sam to.“
„Jesi.“
„E pa to nije istina.“
„Zašto nije? Ne bi želeo da te vidi kako se tučeš.“
„Želeo bih to.“
„Zašto bi to želeo?“
Džoni napravi grimasu. „Da mu pokažem da sam dobar
borac.“
 „Ima mnogo čega pametnijeg od toga. Znaš to.“
„Kada si dobar borac, možeš nokautirati svakoga ko ti pocepa
košulju, tresne te o zid i kaže da ti je sin... kaže da ti je sin
šonja.“ Džon sklopi oči. „Eto, rekao sam.“
„Šta si rekao, Džone?“
„Rekao sam istinu. Ono što ne bih želeo da vidi jeste kako
mu oca bacaju o zid, dok ga svi okolo posmatraju.“
„Nije video, Džone.“
„Kako možemo biti sigurni? Kako, kada je ono mesto užasno
bučno? Znaš li ono kada ljudi čuju glas, pa se okupe?“
„Sigurna sam da je bio kraj reke. Ima svoje mesto tamo, na
koje odlazi.“
„Vidiš, kakvo poniženje“, reče Džoni, pa stade gledati
suprugu pravo u oči. „Kakvo strašno poniženje. Za jednog
dečaka.“
„Poniženje?“, upita Rouz. „Za dečaka, ili za tebe? Kako
može postojati poniženje, kada smo skromni, kako Isus
zapoveda?“
„Isus?“, upita Džoni. „Molim te, donesi mi hladan peškir.“
Pokvasila je peškir i dala mu ga, posmatrajući ga sve dok nije
zaspao. Očekivala je uobičajeni zahtev kada se bude probudio,
piće; narednih nekoliko dana moraće da mu smanji dozu kako bi
mogao da funkcioniše; nikada nije tražio više od onoga što je
ona smatrala neophodnim.
Ali sada se probudio i samo je ležao, zureći i ne tražeći ništa.
Ništa. Ovoga puta je ona bila ta koja je predložila piće, zato što
joj je često govorio da viski ubija bol, a njega je bol i mučio.
„Ne“, rekao joj je.
Donela mu je čorbu. Ohladila se netaknuta. Ležao je ruku
prekrštenih preko pokrivača; dan se otegao, svetlost je bledela,
guske su odletele na jug. Iz gostionice sa druge strane poljane
čula se vesela melodija automatskog pijaniste8.
„Molim te, Rouz, zatvori prozor.“
Nije mu odgovorila Rouz, već Piter: „Doneo sam ti nešto,
oče.“
Džoni otvori oči i osmehnu se. Sin mu je stajao nasred
prostorije. „Nešto si mi doneo?“
„Možeš li videti na ovom svetlu, oče?“
„Ah, sigurno.“
„Ovo sam pravio za tebe. Ovog leta.“
Džoni se uspravi i sin mu podmetnu par jastuka iza leđa.
„Ovako je dobro, Pitere. Jastuci. A sad, šta to držiš?“
„Crteže, oče.“
Oče, pomisli Džoni. Gospode, kakva reč, kakva odgovornost,
pa uze crteže. Bilo ih je deset, sve korenje biljaka koje su rasle u
blizini reke. Džoni zažmuri i zagrize usnu. Kako su ga samo ovi
predivni nacrti podsećali na njegove jadne crteže! „Veoma sam
ponosan“, reče Džoni. „Ja ih nikada nisam ovako lepo crtao.“
„Ti si me naučio“, odvrati Piter. Kada je Piter izašao, Džoni
se okrenuo prema zidu. Dakle, dečak je znao, ili čuo, jer zašto bi
inače donosio poklone, ako ne iz sažaljenja?
Tokom naredne godine nije pio. Više nije pevao; obrazi su
mu upali, a oči mu više nisu pozivale na prisnost. Pričao je sa
malo ljudi i više ga niko nije zvao Džoni. Kasno jednog jesenjeg
popodneva, dok je vazduh snažno mirisao na sneg, Džoni se
vratio s puta po brdima iza varoši. Pomogao je jednoj ženi da
rodi mrtvorođenče.
Srećnog li, srećnog deteta, pomislio je. Duša koja nikada
neće doživeti neuspeh, koja neće ustuknuti pred neumoljivim
pravilom prirode – da snažni uništavaju slabe. Dok je u fordu
putovao prema staroj straćari, bacio je pogled sa vrha brda i
ugledao prašinu koju su podizala teretna kola i konji dok su
odvodili Indijance sa poslednjeg parčeta zemlje u dolini koje im
je pripadalo – trideset porodica, pravo u rezervat, gde će postati
štićenici vlade i predmeti škrte milostinje. Tako se snažni
otarase slabih. Neke jednostavno izdvoje.
„Video sam one Indijance“, rekao je Rouz te večeri.
„Možda će im na neki način tamo biti bolje?“
„Na neki način. Ali opustošeni su, opustošeni. Rouz, gde je
mali?“
„U šupi iza kuće. Kaže da ima još toga da ti pokaže.“
„Ne treba da radi pod svetlom lampe. Zbog očiju.“
„Džone?“
„Rouz?“
„Džone, jesi li dobro?“
„Naravno.“
„Na trenutak si mi izgledao čudno.“
„Čudno?“
„Kao da si negde nestao. Kao da si me napustio.“
„Dobro sam.“ Osmehnuo se, pa joj je naprasno prišao i
poljubio je. „Hrabra si osoba“, kazao je. „Idem sad do Pitera, a
onda mislim da ću otići gore.“
„Želiš li nešto? Imaš li nešto da mi kažeš?“
„Ne, ništa, Rouz.“
Šupa na kojoj se okretala vetrenjača bila je povezana sa
kućom; unutra je bilo prijatno kraj malog šporeta na drva i uvek
je mirisalo na dim i kerozin. Piter je napravio i okačio police,
koje su se pomalo krivile pod mrtvom težinom Džonijevih
medicinskih knjiga. Tu su se nalazili i preparirani leševi glodara
i zečeva, menzure, retorte i ostali hemijski pribor; ovde je Piter
bežao od bola koji su mu svakog dana priređivali uvredama i
zadirkivanjima, kao u Getsimantskom vrtu; ovde se gubio u
svom svetu, svetu u koji nikada nije sumnjao; dok je tako sedeo
za stolom, kao da je mogao zaviriti unutar sebe, posmatrajući
povučenim i pažljivim pogledom gluve osobe. Bledo lice bilo
mu je tako glatko da se Džoni pitao hoće li ikada morati da se
brije, a ništa osim pulsirajuće vene na desnoj slepoočnici nije
mu moglo odati osećanja.
„Majka kaže da imaš nešto novo da mi pokažeš“, rekao je
Džoni.
„Ovu novu pločicu, oče.“
Džoni mu priđe. „Pitere, kao da nešto osluškuješ.“ Dečak je
pričvrstio baterijsku lampu za jedan drveni stub tako da je bacala
svetlost tačno pod sočivo. „Hm. Ovaj je redak.“ Na pločici se
nalazio bacil koji je ubijao glodare. „A i crtež je dobar.“ Džoni
se polako uspravio i poput starca se uhvatio za nešto i pritisnuo
donji deo kičme, praveći blagu grimasu. „Imaš umešne ruke,
Pitere. Daj mi da ti pogledam jednu šaku.“ Uzeo je Pitera za
ruku i pogledao mu nežan dlan. „Stvarno čudno, znaš.“
„Šta je čudno, oče?“
„Ma.“ Džoni se osmehnu. „Rekao bih da je čudno to što ocu
teško pada da priča. Možda je i mom ocu bilo tako. Možda zato
nikad i nije pričao. Ali ja ću samo jednom reći ono što mislim. A
ono što želim da ti kažem, Pitere, jeste... da te volim.“
Piter utom ućuta i pogleda ogromnim očima, očima u kojima
se ogledala čitava prostorija, čitav svet, u oca. Ona plava vena
na desnoj slepoočnici, koja je bila savijena poput gliste, blago se
uvećala. Džoni se taman spremio da se okrene i izađe, kada Piter
progovori. „Oče“, rekao je. „I ja tebe volim.“
Džoni se ugrize za donju usnu, pa kada oseti da može ponovo
da govori, reče: „Onda je sve dobro. A da sam hteo nešto da ti
kažem, znaš li šta bi to bilo?“
Vetrenjača iznad njih okretala je hladni, suvi vetar, ta
vetrenjača koja se okretala bez ikakve svrhe, dokona, večito u
besciljnom pokretu. Džoni čak ni nju nije uspeo da savlada, zato
što se u tom pokušaju okrenula protiv njega i posekla ga još pre
nego što se njegov divni sin rodio.
„Nisam siguran, oče“, promrmlja Piter.
„Rekao bih ti, Pitere, da ne mariš za ono što ljudi govore.
Ljudi nikada ne mogu poznavati nečije srce.“
„Nikada neću mariti za ono što ljudi govore.“
„Ali, Pitere, nemoj to izgovarati tek tako. Većina ljudi koji ne
mare postane oštra i teška. Moraš biti dobar, moraš. Mislim da
bi čovek u kojeg izrastaš mogao strahovito povrediti ljude, zato
što si snažan. Razumeš li šta znači dobrota, Pitere?“
„Nisam baš siguran da znam, oče.“
„Pa... biti dobar znači uklanjati prepreke sa puteva onih
kojima si potreban i koji te vole.“
„To razumem.“
Džoni ponovo zagrize donju usnu. „Ja sam uvek bio neka
vrsta prepreke, Pitere. Ali sada se dobro osećam. Hvala ti na
razumevanju. A sada ću poći.“ Međutim, ostao je još neki
trenutak sa blagim osmehom na usnama, a onda iznenada istupi
napred i položi dlan na Piterovu glavu. „Dobri, dobri moj
dečače“, reče. Potom izađe i zaputi se u jednu od soba na spratu.
Tu ga je Piter i pronašao kasnije, nakon što je čuo neobičan
zvuk.
„Pitere?“, pozva ga Rouz. „Pitere? Šta, za ime sveta, radiš
gore?“
Piter joj nije odgovorio. Ponovo ga je pozvala šapatom sa
podnožja stepeništa. „Nemoj probuditi oca. Mislim da je baš
umoran.“
„Odmah ću sići.“
Kada je sišao, stao je na vrata kuhinje i obratio joj se sa
„majko“ umesto „Rouz“. Ova reč mu je zvučala tako neobično i
formalno da se okrenuo od šporeta na kom je kuvala vodu za
čaj.
„Reci, Pitere?“
Mora da je tek očešljao žutu kosu, pošto je u desnoj ruci i
dalje držao crni džepni češalj, koji je uvek nosio sa sobom, a pre
nego što je uspela da progovori, počeo je iznova prevlačiti palac
preko zuba. Zvuk trljanja zvučao joj je sablasno. „Molim te,
Pitere.“
Stajao je pogleda uprtog u zid iza nje. Okrenula se kako bi
videla u šta gleda. „Šta vidiš tamo?“
Piter je stajao i pitao se koje reči da iskoristi kako bi joj
saopštio da je na spratu zatekao oca i upravo presekao uže kojim
se ovaj obesio, jedno od užadi uvijenih kraj prozora u slučaju da
dođe do požara.
 TREĆE POGLAVLJE

K omšije, naravno kasnije i turisti, koje su odmah čule vesti

o samoubistvu, sada su upirale prstom u Krčmu kao u
mesto gde se „ono“ dogodilo, a mušterije su pile u gostionici i
zurile prema večito pokretnoj vetrenjači, diveći se hrabrosti
naočite ženice, koja je jurila kako bi skinula odeću sa žice i
saginjala se da zalije cveće. Neki su priželjkivali da vide dečaka
i nju izbliza, da otkriju da li im je na licu još ostao ikakav trag
nakon doživljene tragedije. Sada je počela i spremati hranu za
goste, ali je zahvaljujući pričama po varoši imala tek pokoju
mušteriju: soba u kojoj se jede mogla se nalaziti tačno ispod
prostorije u kojoj se „ono“ dogodilo, možda bi ljude podsetila na
smrti i razočaranja u njihovim životima.
A mnogi koji su zapravo poznavali Džonija rešili su da se
odsele, da pobegnu od marginalnog i očajnog života koji su
vodili u Biču i oko njega. Budući da je bilo manje automobila
koji bi se mogli pokvariti, čovek koji je svoju štalu kraj puta
preuredio u garažu sada je rešio da je zatvori i odseli se, a oko
crvene benzinske pumpe počeo je rasti korov. Farma pilića je
propala. Čovek koji je prodavao neobično kamenje i
okamenjeno drvo nije uspeo da zaradi za život. Došli su novi
barmeni. I sama Krčma sada je bila okrečena u crveno i dobila je
nov naziv: Crvena vetrenjača. Trgovački putnici koji su
prolazili kroz varoš bili su suviše umorni da bi se obazirali na
priče, ili bi dolazili prekasno da bi ih čuli – u svakom slučaju,
jedini drugi izbor bio je jedan štrokav sobičak iznad prodavnice.
Pažnju je skretao i rat, koji je ostavio ljude da se bore sa
uznemirujućom činjenicom da su muškarci koje su poznavali, sa
kojima su pili ili se svađali, koje su voleli ili varali – izginuli u
rovovima u Francuskoj. Kako je moguće, mislili su dok su
gledali kako sunce zalazi iza planina na zapadu – kako je
moguće da je neko koga su poznavali poginuo u Francuskoj?
Zatim su se na neko vreme gostionice zatvorile, te je Rouz
Gordon od jednog vlasnika kupila oko dve hiljade vrednog
automatskog pijanistu za samo deset dolara! Onda su gostionice
ponovo otvorene – oprezno – ali sada su ih držali oni što su
švercovali alkohol, koji su dolazili hadson automobilima čak iz
Kanade. Šta je bilo brže, hadson ili kadilak? Pa, da vam kažem,
pre neki dan su Pol Maklohlin, advokat iz Herndona koji je
vozio kadilak, i Džeri Disnard, švercer koji je posedovao
hadson, rešili da odu na novi auto-put, a onda je Maklohlin
počeo da pretiče Disnarda...
I tako je, pored rata, švercera i njihovih noćnih vožnji iz
Kanade, staro samoubistvo u Crvenoj vetrenjači otišlo u
tajnoviti svet mita i čudesa. Neki su pogrešno čuli priču, pa su
govorili da se Džoni upucao. Neki su pričali da je popio otrov
dostupan lekarima. Neki su pak govorili da je nestao, napustio
suprugu i sina, a da je u svakom slučaju ženica koju je ostavio za
sobom dobra osoba sa mnogo hrabrosti kad je rešila da ostane
ovde i pretvori kuću u neku vrstu motela. Buržoazija i
novostečeni posleratni bogataši iz Herndona jurcali bi auto-
putem u merserima i stacovima, pa bi se zaustavljali u
gostionicama švercera i nakon toga išli na piletinu u Crvenu
vetrenjaču. Pošteno da vam kažem, imali su izvrsnu pohovanu
piletinu!
Naravno, mogli ste naručiti odrezak ukoliko ste želeli, a uvek
je bilo gomile kolačića koji se tope u ustima, kao i sparušene
zelene salate. Kuvala je svežu kafu kada dođete, pa kafa nije po
ceo dan stajala u onim velikim loncima kao na drugim mestima,
a ako biste nakon svega želeli da zaigrate, imali su automatskog
pijanistu sa starim pesmama Just Like a Gypsy i Joan of Arc,
kao i druge ratne pesme, ali ko je želeo o tome da razmišlja. Tea
for Two i By the Light of the Stars.
Dečak? Njen mali? Poslužuje i posprema, ali ona uvek ulazi i
pita je li sve u redu, i sve uvek jeste.
Ne, sve osim dečaka.
Kako ja da znam? Pretpostavljam da je skoro završio, ili je
negde na polovini srednje škole. Ah, kako vas samo gleda. Ali
ne vidi vas, ili ne želi da vas vidi. Pa, većina te bistre dečurlije je
takva. Previše uče. Ne znam. Lekar. Naravno da mnogo košta.
Ko je, kog đavola, rekao da ne košta? Šta mislite zašto ona
onako naporno radi? Kažem vam, trebalo bi da odete tamo, a da
sam na vašem mestu, rezervisao bih na vreme. I, na vašem
mestu, naručio bih piletinu. A možda će vam i odsvirati nešto na
klaviru. Kažu da se time nekada bavila, svirala je da bi zaradila.
Piter je bio taj koji je hranio piliće, koji je mešao kiselu kašu
od mekinja i obranog mleka koje su donosili farmeri, pa bi klao
piliće kada se nagoje, zato što Rouz nije mogla – ni mogla ni
želela – to da gleda. Kada bi došlo vreme klanja, otišla bi unutra
i zatvorila prozore i vrata, pa po potrebi pevala da ne bi čula
strahovito kokodakanje dok je Piter u ćošku kokošinjca terao
pile za piletom. Znali su pilići šta ih čeka, a znala je i Rouz, pa
bi zapušila uši ili pevušila.
Otkidao bi im glavu milostivije, sigurnije i čistije nego da je
koristio sekira ili panj. Na prepad bi uhvatio pticu i samo joj
uvrnuo vrat; telo bi se dvaput zavrtelo ukrug i palo bezglavo na
pod, gde bi skakutalo, posrtalo i grčilo se, dok bi odbačena glava
zapanjenim pogledom zurila u sopstveni pomahnitali trup; kapci
bi se spustili tek kada telo posrne i ostane nepomično, i tu je bio
kraj, kraj svemu. Piter nikada nije krvlju umrljao svoju čistu
košulju; gledao je na ovu besprekornu efikasnost kao na
pripremu za budućnost. Nakon šurenja i čupanja, Rouz je
konačno mogla da gleda na piliće kao na mesni proizvod
spreman za pohovanje.
Sve je sada bilo spremno za družinu Berbankovih; jedan od
Berbankovih pozvao je gostionicu i barmen je preneo Rouz kako
Berbankovi očekuju piletinu za večeru i dvanaest spremnih
kreveta; ona se iselila iz svoje sobe i namestila jedan ležaj u
kuhinji; Piter se preselio u šupu zajedno sa očevim knjigama.
Sve je bilo spremno, čak je i olovka bila zarezana i položena
pokraj registratora. „Ah“, reče Rouz, „kada bi Berbankovi samo
dolazili svake godine, a za njima i ljudi sa drugih rančeva. Ah!“
Piter se retko osmehivao ikome drugom osim svojoj majci.

Moglo se videti kako raspoloženje mladića raste dok su se

približavali Biču; dole je pejzaž delovao malo uređenije, a oni sa
oštrim okom mogli su da vide krovove ambara i kuća na
majušnim rančevima; nekoliko automobila polako se probijalo
kroz krdo, koje se razdvajalo i teklo oko kršne mašine poput
vode oko kamena; kauboji bi se pomalo pravili važni pred
vozačima i putnicima u automobilima, podstičući mamuzama
osedlane konje da poskoče i kaskaju poput pravih divljih
pastuva. Fil stade da se kezi. Proklete balave budale! Ali ti
momci bili su mu iskreno dragi; možda nisu posedovali kvalitet
nekadašnjih kauboja i muškaraca poput Divljeg Henrija, ali bili
su najbolje što se u to vreme moglo naći, a Džordž je u neku
ruku bio u pravu: čovek se mora prilagoditi vremenu, mora
prihvatiti automobile i reklame prodavnica zakačene na
ogradama ili zalepljene na zidovima napuštenih ambara i šupa;
Fil pomisli da gospođa Luis više nikada neće morati da im
spakuje toliko hrane da im potraje i za večeru u Biču, pošto je
ova žena pokrenula svoj posao. Stvar je bila u tome što bi Filu i
te kako prijala piletina za večeru. Štaviše, stomak mu je već
glasno zavijao!
Za šankom će verovatno naići na neke matorce koji se sećaju
kako je država nekada izgledala, pa će uz čašicu-dve početi da
razvezuju jezik. Fil je uživao u piću sa prijateljima i dopadala
mu se činjenica da je grad pripadao Berbankovima svaki put
kada dođu sa svojom svitom. Ološ i boranija držali su se podalje
od bara – svi oni meksički nadničari koji nisu znali ni da pričaju
o Sjedinjenim Državama, priglupi sitni farmeri i čobani iz
severnog dela varoši.
Ako je Fil nešto mrzeo, onda je to bilo pijanstvo; vređalo je
njegov oštar nagon prema redu i pristojnom ponašanju.
Zamislite nekog pijanicu: ima da vas uhvati i brblja dok vam uši
ne otpadnu. Praviće se da je nešto što nije, kao da je sve tesno za
njegovu veličinu. Možete ih vređati i raditi im bogzna šta kako
biste ih postavili na njihovo mesto, ali će samo nastaviti da
trtljaju. Fil se seti kako je pre neku godinu sedeo za šankom i
uživao u atmosferi, a onda je u ušao neki alkos i počeo da se
goropadi. E sad, Filu nije smetalo da se popije piće ili dva – i
sam bi ponekad popio pokoju čašicu. Ali, Isuse!
Pomisli čovek: doveo je stoku iz četrdeset kilometara
udaljenog mesta i taman je seo da se odmori i popije neku, a
onda ga saleti brbljiva pijandura; sasvim je ispravno da ih
barmen izbaci, ali, ako se to ne dogodi, šta da se radi?
Fil je ovoga odmah odmerio, još od samog početka, kad je
ovaj stigao u Bič – ah, kada to beše? I pre su se žalili na ovog
druškana; samo se tako namestilo da Fil nikada ranije nije
naleteo na njega. Pa, jednom je bilo dovoljno!
Nekada je ovde dolazio jedan olešeni čobanin – i to je dolazio
sa svojom kujom, a Fil je mrzeo da vidi životinje u prostoriji u
kojoj borave ljudi. Kuja bi ležala i njuškala oko čobanovih nogu,
zurila u njega i gledala mu pravo u otromboljena usta. Ta bi vam
budala uvo odgrizla od priče o toj životinji, kako je pametna,
brza, spretna, verna i odana bila, a boga ti – što je tek bila
umiljata.
„Taj psić“, reče čobanin, držeći se za šank kako se ne bi
prevrnuo, „taj psić mi je poput supruge.“
„Ne bi me čudilo“, osorno uzvrati Fil. Ali čobanin nije
razumeo. Samo je nastavio da melje. Ubrzo bi ga neko izveo
napolje i birtiju bi ponovo ispunili mir i tišina, pa bi Fil
uzdahnuo.
Ne možete pobediti svaki put i Fil zaglavi sa ovim
tupadžijom koji, za ime božje, nije prestajao da svima iz družine
naširoko priča o cveću, a Filu ponajviše. Siroti Fil je tako sedeo
zarobljen. Ne bi Fil verovao tom tikvanu taman ni da mu je jezik
od zlata. I onda je Fil pokušao da pokaže ovome jasno kao dan
da njegovo prisustvo više nije poželjno. E posle – pa, šta da se
radi.
„Ja to ne bih uradio“, rekao je Džordž Filu.
„Naravno da ne bi“, veselo je odvratio Fil. „Nisi ti bio taj koji
je morao da ga sluša.“
Stari Džordž bio je sjajan kad je trebalo saosećati sa drugima.
Fil se sada pitao koliko je to saosećanje imalo veze sa tim što je
Džordž sad rezervisao prenoćište kod one žene, pošto se onaj
polupijani tupson ubio pre neku godinu. Luđak.
Fil je sada jahao pored Džordža. „Pa, Debeli, evo je ispred
tebe – metropola zvana Bič.“
Džordž klimnu glavom. „Nego šta.“
„Deluje mi da je u varoši prilično tiho. Pretpostavljam da su
se svi povukli unutra. Trebalo bi da lako uvedemo ovu našu
gomilu.“
 „Izgleda.“
Fil se namršti. „Šta ti je, kog đavola, Debeli?“
„Baš ništa, File.“
„Čini mi se da ti je teško i dve reči da spojiš.“
„Nikada nisam bio previše brbljiv, File.“
„Nisi gramofon, to ti je.“ Fil projaha kroz krdo i priđe jednom
od mladića. „Toliko sam gladan“, započe, „da će mi želudac
pojesti creva.“ Mladić se nasmeja, ali Fil se i dalje nije osećao
bolje. Dvadeset pet godina dođe mu kao srebrna godišnjica, a
opet je bilo nečeg trulog za vreme čitavog puta. Nije umeo reći u
čemu je bio problem. Je li to zbog starosti? Bilo mu je tek
četrdeset. Jesu li se vremena otela kontroli? Utom se nasmeja.
Na trenutak je počeo da sažaljeva samog sebe!
Bilo je četiri po podne kada je uspravna i ponosita družina
Berbankovih dojahala u Bič; retko je bilo ovako tiho. Kauboji su
znali da ih sa divljenjem posmatraju sa prozora, a da se devojke
na spratovima ulepšavaju i spremaju. Čak je i vetar duvao tiše.
Visoko na brdu u daljini paslo je nekoliko divljih konja. Retko
kada je bilo ovako tiho, ali je Fil držao četvore oči otvorene ne
bi li ugledao neku budaletinu koja mu može preplašiti stoku.
Niko to nije učinio; ni pas nije zalajao; mladi volovi na čelu
ukočili su se na trenutak pred širokom kapijom, pognuli su glavu
i onjušili, a zatim iznenada pojurili kroz kapiju i pošteno išutirali
stubove. Nakon petnaest minuta krdo se nalazilo na bezbednom,
a za osamdeset hiljada dolara vrednim volovima zatvori se teška
drvena kapija.
„Nikad nije bilo tiše nego sad“, reče Fil. „A, Debeli? Nikada
nisam video da je stoka ovako lako ušla.“
„Tako je“, odvrati Džordž.
„Pa, brbljivi“, reče Fil, „šta misliš da prošetamo i speremo
prašinu sa jezika?“
 Mladi kauboji veselo uskliknuše, a najstariji među njima se
osmehnu. Sedeći uspravno, zveketavih mamuza, odjahali su do
gostionice i vezali uzde oko postolja za vezivanje. Fil se u kafani
široko osmehnu. „Sipaj za družinu“, reče i barmen ga posluša,
sipavši piće svima osim dvojici koja su se već zaputila prema
spoljnim stepenicama što su vodile na sprat. Fil im namignu.
Neće ih videti možda narednih pola sata.
„Pa“, reče Džordž. „Ja ću prošetati do telegrafiste da vidim
ima li vesti o snazi.“ Snaga. Kakav interesantan termin,
polužargon poluezoteričan. Kao što su inženjeri govorili „šiber“
umesto „logaritmar“, a prodavci nekretnina govorili „papiri za
prelaz“ kada bi prebacivali imovinu sa jedne osobe na drugu,
tako su i rančeri govorili „snaga“ kada su mislili na lokomotivu.
Bez lokomotive su jedino mogli da tovare automobile koje su
videli parkirane pokraj prolaza za stoku.
„Već su javili da će kasniti“, odvrati Fil. „Dobro, nemoj se
izgubiti na ulici“, reče, posmatrajući ukrućenog i uspravljenog
Džordža, koji se zaputio kroz žbunje prema skladištu. Siroti
Džordž, pomisli Fil. Ljudima je bivalo neprijatno zbog njega i
znao je to. Mladi radnici nisu umeli da uživaju u piću i da se
vesele kada je Džordž prisutan; spuštali bi pogled i pokušavali
da pričaju tiho kada bi Džordž sedeo u blizini, a do devojaka su
odlazili tako što bi se napolju peli spoljnim stepenicama, dok
devojke nikako nisu kasnije silazile ako je Džordž tu. Niko nije
želeo da ubaci pet centi u muzičku kutiju, a atmosfera bi u
Džordžovom prisustvu uvek ličila na sahranu. Međutim, sada će
otići na stanicu, malo proćaskati sa operaterom i ostati van
vidika što duže može. U svakom slučaju, veoma uviđavno s
njegove strane.
To ne znači da je Fil imao kontakta sa kurvama, pričao divlje
priče ili cupkao okolo kao neki muškarci njegovih godina; to
sranje nije bilo za njega, niti je bilo po njegovom ukusu. Uz to je
bio i Berbank, te su njegovi standardi bili – pa. Ali bio je
tolerantan – život ga je tome naučio – i njegovi ljudi su to znali,
a bilo mu je drago kada ih vidi da se vesele, iako su pravili
proklete budale od sebe. Džordža je toga bilo sramota.
Na primer, kada se već smrklo (izgledalo je da će snaga
kasniti još više), Fil je otišao iza gostionice kako bi se na brzinu
olakšao, pa je spazio najmlađeg od svojih mladića kako sedi na
haubi automobila i drži glavudžu među nogama, boreći se sa
mučninom koja ga je već savladala. Auto mora da je pripadao
nekoj od prijateljica koje su došle auto-putem iz Herndona. Fil
je morao da se nasmeje. Jedan od mladićevih prijatelja sve
vreme gurkao je mladića pokušavajući da ga povrati u život.
„Beži, beži“, jadikovao je mladić. „Isuse, samo beži.“
Ali prijatelj je i dalje insistirao: „Hajde. Moramo to da
uradimo. Moramo odmah.“
„Uh, beži, samo se, molim te, skloni.“ Na bledoj svetlosti
petrolejske lampe koja je dopirala iz gostionice moglo se videti
mladićevo pozelenelo lice. Mali će se dugo sećati kako mu se
smučilo dok se širila vesela melodija muzičke kutije.
Fil završi s mokrenjem, ispusti uzdah olakšanja (zubi su mu
se rasklimali), pa zakopča farmerke i priđe malom. „Zabavljaš li
se?“
„Jao, File“, reče mladić, gledajući u Fila očima koje su ličile
na dve prokuvane cvekle. „Jao, File.“
Fil se zakikota. „Možda ćeš se bolje osetiti nakon što budeš
jeo.“
„Isuse dragi, nemoj to da mi govoriš. Umreću.“
„’Oćeš, sigurno“, reče Fil. „Čekaju tebe još godine i godine
bede.“
I gde će, zapravo, uopšte jesti? Naravno da im je bilo
potrebno više od ukiseljenih jaja, haringe i kikirikija koje su
mogli dobiti za šankom. Da je snaga stigla, dosad bi ukrcali krdo
i ležali bi siti na senu. Ali neće biti prvi put da su utovarivali
stoku pod svetlima fenjera.
„Sećam se, jednom“, ozbiljno započe Fil priču o utovarivanju
stoke u cik zore, usred zime, još u vreme Divljeg Henrija. „Bilo
je četrdeset pet ispod nule“, prisećao se. „Po takvom vremenu
morate biti pažljivi. Jedan tupavi žutokljunac koji je radio za
Ejnsvortove dobro se nalokao, pa je stao juriti stoku po štali,
dišući duboko na usta. Zaledila su mu se pluća. Umro je
sledećeg dana.“ Okrenuo se. „A gde si ti, kog đavola, dosad?“
pitao je Džordža, koji se pojavio niotkuda.
„Telegrafista me je pozvao na šolju kafe u svom stanu iznad
stanice. Ima fin stančić, finu ženicu.“
„Šta kažu za snagu?“
„Ništa do jutra. Svratio sam do gostionice i rekao da ćemo
uskoro tamo na večeru.“
Vlasnica gostionice spojila je tri stola kako bi stali svi iz
družine. Prilično je ljubazno pozdravila Džordža i Fila, te mora
da njen pokojni suprug nije odao kako je uhvaćen za kragnu.
Prokletstvo, koji bi se muškarac i usudio da ženi ispriča nešto
tako sramno? Ponestalo joj je belih salveta za svako mesto, što
je, pomisli Fil, bilo prilično neobično kaubojima, kojima su
salvete bile jednako nepotrebne kao i posude za pranje prstiju.
Lepo, lepo. Vredi svaki novčić koji je dao za noćenje samo da
vidi šta će momci raditi sa onim salvetama. Mesto je izgledalo
poput krčme, a Fil pomisli da su tome doprinosile i sveće koje je
držala u starim vinskim flašama.
I papirno cveće, papirno cveće.
Fil bi više voleo da je mogao da zakupi čitavo mesto samo za
družinu Berbankovih, ali se u jednom ćošku nalazila grupa od
šestoro ljudi, koja je piljila u njih kada su ušli. Fil je oduvek
mrzeo strance koji zure okolo, šapuću i prinose salvete usnama
kao da su dame i gospoda. Jedna od žena iz te grupe je pušila,
izgledajući istovremeno odvažno i jeftino, a kako se samo
trudila da izgleda elegantno dok je prinosila salvetu usnama kao
prava dama, pa nastavljala da puši! Fil je smatrao da je žena
koja puši u javnosti spremna na sve. I bila je. Pila je piće.
I na tom stolu nalazilo se papirno cveće, papirni cvetovi u
ofarbanoj boci, kako se ne bi videlo da cveće zapravo stoji u
flaši za mleko.
„Pa, gde je ovde posluga?“ glasno upita Fil. „Ako moramo
čekati snagu, ne moramo poslugu. A, momci?“ Mladi kauboji,
kojima je bilo pomalo neprijatno od uštirkane motelske
atmosfere i salveta, pogledaše Fila i stadoše se diviti njegovoj
staloženosti.
Utom kroz vrata kuhinje prođe ženin sin sa belom salvetom
preko ruke, kao od šale. Nosio je ispeglane crne pantalone i
uštirkanu belu košulju, uputivši družini Berbankovih osmeh,
nakon čega je produžio do stola u ćošku. Fil se oštro zakikota.
„Hmmm“, izgovori glasno. „Pretpostavljam da mora da smo
crni.“
Pa, Fil je slobodno mogao reći ovo: ovaj klinac sa salvetom
preko ruke bio je šonja. Fil ga je posmatrao kako stoji kraj stola
sa ono šestoro. Previše uštogljeno za Filov ukus, suviše
uglađeno, začuđujuće malo nadmenosti. Mora da je klinac ovako
zamišljao žabarskog konobara, možda je nekada video nešto
slično u nekom filmu, ili je pročitao neku glupavu priču u
novinama.
Da, klinac je pričao sa šestočlanom grupom i, da, klinac je
blago šuškao kao i svaki šonja koga je Fil ikada čuo, kao da je
kušao sopstvene reči. E sad, neki se ljudi mogu lepo slagati sa
takvima, kao što se mogu slagati i sa Jevrejima i crnjama, ali to
je bila njihova stvar. Fil ih, međutim, nije podnosio.
Nije znao zašto, ali u njihovom prisustvu bivalo mu je
neprijatno, gotovo muka. Zašto se, kog đavola, ne trgnu i
postanu ljudi?
I da, zar taj mali šonja nije upravo prošao pored njih sa onim
svojim pogledom i kezom od koga je Fil dobio neopisivu želju
da ga tresne?
„Da“, i Fil se tako navali na stolicu da su dve prednje noge
ostale u vazduhu. „Očito mora da smo crni.“
Džordž je mirno sedeo poput Velikog kamenog lica9.
Hmmm! Fil je znao kako da izazove malog, pa je krenuo da
se kikoće pri samoj pomisli. Zamislite da imate takvo dete! O,
Fil je odlično znao kako da ga izazove. Fil je sedeo na jednom
kraju improvizovane duge trpeze, a Džordž na drugom, baš kao
što su za vreme doručka sedeli za trpezarijskim stolom u
sporednoj trpezariji sada kada su stara dama i stari dasa rešili da
provode društveni život u raju Brigama Janga10, kako je Fil
nazivao Solt Lejk Siti.
Sada je, sedeći za stolom u varoši Bič oko osam časova
jesenje večeri 1924. godine, posegnuo rukom preko stola i
izvukao papirno cveće iz ofarbane flaše za mleko; izgledalo je
smešno u njegovim ogrubelim, ispucalim šakama sa dugim
prstima. Tog popodneva posekao se pri otvaranju limenke sa
sardinom, a to nije ni pomenuo, niti je obrisao krv. I tako se
cveće našlo bespomoćno u tim neverovatno spretnim rukama.
„Vidi ti to“, reče, „pitam se koja je mlada dama napravila ove
lepe bukete?“ Pa se nagnuo da ih pomiriše i prineo ih svom
tananom, osetljivom nosu.
Začudilo ga je što se dečak nije zarumeneo. Lice je ostalo
bledo, a Fil je primetio samo blago pulsiranje plave vene na
mladićevoj slepoočnici, vene koja se niotkuda pojavila, poput
crva. Mladić se utom oštro okrenu i priđe.
„Cveće? Ja sam ga napravio, gospodine. Majka me je tome
naučila. Veoma je umešna sa cvećem.“
Fil se nagnuo i pažljivo vratio cveće, pa ga stao dodirivati
kao da ga uređuje. „Jao, izvinjavam se“, pa vrlo očigledno
namignu svom društvu.
„Da li biste sada voleli da naručite, gospodine?“
Fil se ponovo nasloni na stolicu samo na zadnjim nogarima.
U glasu mu se čulo otezanje. „Mislio sam da smo to rešili.
Mislio sam da smo već sve ugovorili.“
Sada je progovorio Džordž, koji prethodno pročisti grlo:
„Želimo piletinu, dečko.“
Muškarci su odlučili da zanemare salvete. Džordž je svoju
iskoristio na pravi način. Fil je svoju zakačio ispod brade i
nagnuo se napred kako bi uživao u piletini. Morao je priznati da
je ukusna, ali možda zato što ju je začinila glad. Ono šestoro se
pokupilo i otišlo, a klinac je žurno čistio i gasio sveće za njima.
Fil oseti mnogo veću slobodu pošto je grupica otišla, pa je
ispričao zanimljivu priču o Divljem Henriju, koji se jednom pre
mnogo godina olešio od pića u Biču nakon što su doveli stoku,
pa se narednog jutra probudio u štali preko puta sa halterom oko
vrata, vezan poput konja za ogradu. Jedan od njegovih prikana
ga je tako namestio. „A da vam nešto kažem“, smejao se Fil,
„izgledao je prilično blentavo.“
„Pa“, reče Džordž, „vi se, momci, slobodno povucite, ja ću
ovde sve srediti.“
„Zar ti još nije doneo račun?“ upita Fil.
„Nije, slobodno vi idite na muziku“, reče Džordž prilično
otmeno za njegove pojmove, „a ja ću ovde sve završiti.“
I tako su svi ustali i otišli preko puta. Devojke sa sprata su
sišle i stajale su za šankom pušeći i osmehujući se ne bi li
iznudile piće za sebe, a Fil je posmatrao kako im mladići
udovoljavaju. Osećao se neobično udaljeno, čak i usamljeno, i
gotovo da je poželeo da nije Berbank, nešto poput toga, nešto...
Ti klinci su možda mamurni dok ujutru utovaraju stoku, a
možda će uhvatiti i picajzle ili sifilis, ali u ovom trenutku
dobrano su se izduvavali, i ko zna, možda je sve bilo vredno
toga. Razbacivali su ono malo novca koji imaju i udvarali se
damama, a onda su počeli sa pesmom.

... vrelo je vreme u starome gradu večeras.

Većina njih nije znala reči i pevali su samo la-la-la, ali Fil ih
se prisetio, pa je pogledao u svoju praznu čašu i stao otvarati
usta u skladu sa pravim tekstom. Kako se samo sećao svog
nevaljalog detinjstva u vreme španskog rata, prisećao se limenih
orkestara u svakom parku svakoga grada, vatrometa svakog
Četvrtog jula; prohujali, ponosni, mrtvi dani. Zar nije baš takvog
jednog dana prvi put ugledao Divljeg Henrija?

... vrelo je vreme u starome gradu večeras.

Fil ponovo ode da mokri, pa se okrenu prema istoku, gde je

svakog trena trebalo da se pojavi mesec. Uzdahnuo je i stresao
se, zakopčao je pantalone i krenuo oko gostionice, odlučivši da
je za večeras završio sa svima koji su se nalazili unutar krčme,
pa se zaputio preko polja sa žbunovima pelena prema hotelu –
odnosno prema Crvenoj vetrenjači. Nije bilo nikoga za stolom,
stoga je sam uzeo olovku i napisao svoje i Džordžovo ime, zato
što je Džordž očito zaboravio na ovu sitnicu.
Na spratu je Fil prvo zavirio u jednu sobu, pa u drugu, ali ni u
jednoj nije zatekao Džordža, te je ušao u poslednju u koju je
provirio, skinuo cipele i pantalone, i bacio se u postelju. Moraće
da ostane budan sve dok ne čuje Džordžove teške i poznate
korake na stepeništu, a onda će ga pozvati u sobu.
Mesec je sijao, a mesečina osvetlila čitavu prostoriju.
Zahvatila je i belo lonče i lavor, visoki i uzan orman, pa čak i
konopac od konoplje koji se nalazio uvijen ispod prozora; Fil se
prevrtao po krevetu, pa je legao na leđa, zureći i razmišljajući
kako bezobraznoj deci govore da će od mesečine ostati ćaknuta.
Ustao je, sav visok i tanak u dugačkim gaćama, pa je prišao
prozoru. Mesec mu je delovao čudno. Gde je, kog vraga,
Džordž? Najednom se nasmeja sam sebi, prisetivši se reči stare.
Idi i pronađi Džordža. Pronađi brata. Ma koliko se
razlikovali, bili su braća. Barem su jedno delili – krvnu vezu.
Džordž je verovatno bio sa telegrafistom. Fil odšeta u
čarapama do prozora preko puta. Hej, Džordži...
Prozori na spratu stanice bili su mračni; rampa je na mesečini
bila podignuta i spremna da oglasi dolazak snage, a mesečina se
prepirala sa bledunjavobelim okačenim fenjerom. Iza stanice se
mesečina poput vode prelivala po šipražju koje je raslo na brdu
iza varoši, a posebno je obasjavala spomenike u podnožju, koji
su izgledali kao šaka bačenih kockica.
Je li zadremao? Je li Fil to zadremao? Zato što je Džordž
stajao u sobi njemu okrenut profilom, samo stajao, ali Fil oseti
kao da ga je uhvatio u nečemu. U nečemu, jer ko bi stajao tako
mirno usred sobe?
„Džordže?“
„Mmmm.“
Fil oseti kako se Džordž spušta na krevet. Džordž se zatim
nagnu i izu čizme, gunđajući pri čitavom procesu; potom ustade
kako bi olabavio kaiš.
„Gde si bio?“, šapnu Fil. „Jesu li ostali legli?“
 Usledila je duga tišina. Zatim je Džordž progovorio: „Ono što
si večeras rekao, File, o njenom dečaku, rasplakalo ju je.“
Nju?
Nju!
U redu. Znači, klinac je otrčao mamici, ili je mamica
prisluškivala na vratima. Nju! Fil frknu kao da mu je nešto
zasmetalo u nosu, pa proguta knedlu. Ma koliko se Džordž
zabrinuo za „nju“, Fila nije brinulo da će ga Džordž za bilo šta
okriviti zbog toga što, koliko je Filu bilo poznato, Džordž nikada
nikoga nije krivio ni za šta, što je bila tako nepojmljiva i
neljudska vrlina da je verovatno objašnjavala činjenicu da je
ljudima neprijatno u njegovom prisustvu; shvatali su njegovu
tišinu kao neodobravanje, što im nije dozvoljavalo da mu
pronađu neku slabost i započnu kavgu. Njegova tišina je u
ljudima izazivala krivicu, koju nisu mogli razblažiti besom.
Neljudski! Ali Fil nije osećao krivicu. Kod njega je uvek bilo:
što na um, to na drum, i sve je nazivao pravim imenom.
Ako je bila iza vrata dok je govorio – pa, nije trebalo da
prisluškuje, a šta i da jeste slušala? Ne bi joj škodilo da zna šta
ljudi misle o njenom detetu. Možda će pomoći sebi i njemu
ubaciti crva sumnje, možda će ga dovesti u red.
Ali šta je toliko dugo zadržalo Džordža dole? Da nije stajao i
pričao s njom? Da li mu je plakala na ramenu? Da je nije
dodirnuo ili pomilovao? Fil se naježi od takve pomisli. Dok se
Džordž smeštao u krevet, Fil oliza usne. Proklet da je ako može
zamisliti Džordža kako dodiruje i miluje neku ženu.
Fil progovori na mesečini: „Jesi li čuo nešto za snagu?“
„Ne“, odgovori Džordž.
Plakala je.
Ona!
 ČETVRTO POGLAVLJE

F il je umeo da prozre Džordža.

Fil je imao oči boje neba. Bezizražajne? Ali neki bi rekli
nedužne. Bile su to, međutim, prodorne, veoma prodorne oči, a
dužice nisu bile ništa manje osetljive od rožnjača; tako je i
najmanja pramena svetlosti ili senke Filu odmah privlačila
pažnju. Baš kao što je golim rukama umeo da oseti skrivenu
trulež u srcu drveta i njegove slabosti, očima je mogao zaviriti
okolo, izvan i unutar svega. Prozreo je jadnu prevaru majke
prirode koju su nazivali kamuflažom, video nejasan obris gotovo
nepomične srne sakrivene među suvim, gustim granama, lišćem
i zemljom; sa osmehom je pucao. Znao je da prepozna ako sivi
vuk šepa, pošto bi u prašini ili snegu uočio bleđi trag povređene
šape, primećivao je podrhtavanje strnjike i posmatrao kako
belouška otvara čeljusti i grabi male miševe dok im majka
cvileći trči ukrug. Pogledom je pratio isprekidan let svraka koje
okružuju lešinu, nadutu životinju, i koje odvlače iza šupe trulu
goveđu nogu. U iznenadnoj krivini potoka, tamo gde se
zbunjena voda ponovo okretala sebi, posmatrao je pastrmke koje
se „kriju“ u senci stena. Ali video je mnogo više od prirodinih
stvorenja. U samoj prirodi – i navodno nasumičnom i nevinom
načinu na koji je sama sebe uređivala – video je natprirodno. U
razbacanom kamenju po brdu koje se izdizalo pred rančem i
umršenom žbunju pelena koje je poput akni naruživalo lice brda,
video je sliku psa koji trči. Izvajane zadnje noge gurale su
napred snažna ramena; ljutita njuška bila je spuštena u potrazi za
nečim zastrašujućim – za nekom idejom – što je bežalo niz
padine, grebene i senke severnih brda. Ali Fil nije nimalo
sumnjao u ishod te potrage. Pas će doći do svog plena. Fil je
samo trebalo da podigne pogled prema brdu kako bi osetio pasji
dah. Ali, ma koliko uočljiv taj ogroman pas bio, niko osim još
jedne osobe nije uspeo da ga vidi, a ponajmanje Džordž.
„Šta vidiš gore?“, jednom ga je upitao Džordž.
„Ništa.“ Ali Fil izvi usne u neprimetni osmejak osobe koja
gaji blisku vezu sa tajanstvenošću. I tako je Fil živeo –
posmatrajući, pamteći, otkrivajući – dok mi ostali vidimo i
zaboravimo.
Sada je stajao kraj nakovnja u kovačnici i zurio kroz širom
otvorena velika vrata; podigao je nogu na drveni blok koji je
zakucao za stranu nakovnja, naslonio se rukom na glatko,
izlizano vratilo mehova; sa lakoćom je savijao izduženo telo u
struku; mehovi su se širili pa skupljali, potpirujući ogromnim
kožnim plućima plamen koji je zagrevao gvožđe za sanke.
Gledao je kako ugljena prašina putuje i spušta se na suvi ljulj,
koji je izgledao poput prljavog sivog pokrivača. Onjušio je
vazduh i osetio nedvosmisleni miris nadolazećeg snega.
Bila je nedelja. Sinoć su mladi radnici odjurili u grad sa
prijateljima koji su došli u starim, izanđalim automobilima, svi
zajedno u jeftinim odelima i čekovima u ruci, koje će unovčiti u
nekoj od gostionica u Biču ili Herndonu – ako uopšte i stignu
tako daleko. Fil se osmehnuo. Vratiće se pre doručka u
ponedeljak – izmrcvareni od mučnine, sa upalim očima, bez
prebijene pare, možda i bolesni. Fil začu glasno škljocanje reze
na spavaonici i ugleda kako dva starija muškarca iznose korito
vode i prazne ga; gledao ih je kako posmatraju vodu koja se
razliva, teče i nestaje u zemlji. Ako ništa drugo, godine su ih
naučile uzdržavanju. Nedeljom su se kupali i prali odeću,
udarajući po čarapama i gaćama limenkom za kafu, nataknutom
na dršku lopate; brijali su se, mazali se losionom, pa sedali i
ljuljali se. Oni koji su umeli da pišu pisali su pisma stežući
olovku, škiljeći i gurajući nakaradno napisana slova među široke
linije svojih grubih ploča. Kasnije bi odigrali koju partiju
bacanja potkovica, ili bi uzeli pušku kalibra dvadeset dva i
pucali na vrane načičkane na vrbama u blizini Filovog tajnog
mesta za kupanje. Tu u blizini jednom je pri kraju proleća
pronašao rastureno gnezdo – grančice raznete na sve strane – i
četiri svračice koje samo što nisu poletele prvi put. Starije
svrake dozivale su mlade, krešteći i ohrabrujući ih. Zabave radi,
Fil je uhvatio mlade ptičice, strpao ih u džak i odneo ih u štalu –
zaludan posao, a kada ih je doneo kući, više ga nisu zanimale.
Kažu da svrake progovore kada im prerežete jezik, ali Fil je još
odavno saznao da to nije istina.
Bila je nedelja (kao danas) i predao ih je jednom od radnika
iz spavaonice, koji mu je rekao da tačno zna šta će sa njima
raditi.
„Odvratna gamad“, gunđao je dotični. Na to ga je podstakla
činjenica da svrake sleću na leđa konja i stoke, putuju na njima,
kljucaju im rane i jedu meso. U proleće sleću na tlo i samo se
šepure, pa caklećih očiju uvrću glave i sve vide; kidišu i na
telad, kojoj bi oči da iskljucaju.
Lik je imao paket od dvadeset dva štapina dinamita. „Tja“,
reče on, „nekad sam voleo da dižem nešto u vazduh. U čmar
svake svrake ubacio je po štapin dinamita, a zatim i po kratak
fitilj. Svi su izašli iz spavaonice da gledaju. Toplo sunce je
obećavalo; pozvali su i one koji su se sunčali kraj štale i žvakali
šibice.
„Šta se dešava?“, upita Fil.
Jedan šaljivdžija se zakikota. „Ubuljstvo11“, dobaci.
„Pa, gamadi odvratna“, reče ubuljica. Bacao je jednu po
jednu svraku uvis. Čudna prilika bega pružala im je kratku
snagu da se vinu u let, ali bi utom jedna po jedna eksplodirale;
par pera sleteo je na zemlju poput pepela. Pa, bila je to brza
smrt, brža od upucavanja ili lomljenja vrata, a nije čak bila ni
tako besmislena kao tolike druge, jer je ipak pružila malo
nedeljne zabave, pomisli Fil. „Da budem potpuno iskren“,
klimnuo je glavom za sebe, mičući usnama. Fil je često
razgovarao i smejao se sam sa sobom, svestan da to čini, a
znajući da nije posredi luđačka govorancija, već puko
označavanje ili oslobađanje misli, koje bi drugi možda zapisali.
Međutim, nije bio siguran da je odobravao ono što je onaj
uradio, te se namrštio i otišao nakon što su prve dve ptice otišle
u vazduh.
„Šta rade tamo?“, upitao je Džordž.
„Ono što inače rade“, odgovori Fil. „Pucaju u mete.“
„Ne zvuči mi kao puška“, reče Džordž. Fil je otišao u njihovu
sobu i prilegao, ljut na samog sebe, a pomalo i na Džordža.
Oduvek su bili bliski i jedan drugom su upotpunjavali život,
jedan mršav, drugi kršan, jedan bistar, drugi marljiv – bili su
poput jednog celog blizanca, te je Fila razdraživalo kada nije
mogao da bude iskren; osećao se izgubljeno i ljutito.
Spustio je nogu sa drvenog bloka zakucanog za nakovanj,
odabrao odgovarajući malj sa radnog stola pokraj sebe, uzeo
parče gvožđa i počeo da ga udara i kroti; pomislio je da će
Džordž možda čuti udaranje, pa izaći da priča, ako ikada završi
sa večitim čitanjem Saterdej ivning posta. Džordž je uzeo
novine nakon doručka, otišao do svoje fotelje u dnevnoj sobi,
prekrstio noge i počeo da čita. U poslednje vreme po čitav
bogovetni dan je čitao, a reči su mu se morale izvlačiti kleštima.
Džordž nikada nije čitao nešto značajno poput Fila. Fil nije
video svrhu u čitanju priča, tekstova o životinjama, misterija; o
životinjama se više nauči posmatranjem nego čitanjem o njima,
a o misteriji je bolje jednostavno razmišljati.
Da, mirisalo je na sneg, a zar nije još bilo rano za ovako
snažan vetar? Zavijao je oko čekrka na koji su kačili svezu
govedinu; Fil odatle pogleda prema klanici; dve svrake su sletele
na kravlju kožu prebačenu preko ograde, okrenutu mesom
nagore, pa su ptice halapljivo čistile ostatke mesa i sala;
iznenadni vetar poremeti im ravnotežu i nasmeja Fila; kako su se
samo teturale dok ponovo nisu stale na noge i nastavile sa
krkanjem!
Vratio se nakovnju i tankom gvožđu, pa je bacio pogled
preko ljulja, koji se lelujao na jutarnjem vetru – kakva
beskorisna travuljina. A onda Fil ugleda Džordža. Video je kako
Džordž odlazi prema garaži, pa Fil ponovo spusti nogu sa
drvenog bloka.
Šta je to Džordž nameravao?
Džordž otvori jedna od vrata na garaži.
Fil zastade, mehovi uzdahnuše, vatra zgasnu, Fil gledaše
Džordža.
Možda nešto fali starim kolima?
Hm, reče Fil sam sebi.
Kada je Džordž otvarao vrata garaže, to je značilo da će
popravljati auto, skinuti neku svećicu i čistiti je džepnim
nožićem, produvati vod za gorivo i bog zna šta još.
Fil je smatrao da je dobro za Džordža da ima – i da oseća da
ima – posebnu veštinu i funkciju; i tako je Fil dozvoljavao
Džordžu da bude taj koji će da brblja sa kupcima stoke, slušajući
tek toliko kako bi se osigurao da Džordž ne pravi budalu od
sebe. Nedavno je Fil otišao da vidi šta Džordž radi i zatekao ga
je kako sedi za volanom, samo sedi i ne mrda. Fil mu se
pridruži. „Šta se radi? Sanjariš?“
Džordž ga pogleda, pa se zakašlja, nagnu se napred i posegnu
rukom ispod komandne table, kao da se nešto nalazilo ispod nje.
„Osigurač“, promrmlja Džordž.
„Pitao sam se šta radiš.“
„Ovaj, pa pretpostavljam da nikada ništa posebno ne radim“,
odvrati Džordž.
Fil se nije sećao da Džordž popravlja auto nedeljom, a
Džordž nije pominjao da autu nešto fali, a i da je falilo, imao je
silne prilike da to pomene.
Fil je raširenih nogu stajao na velikim otvorenim vratima
radionice i nebeskoplavim očima posmatrao garažu preko puta.
Sam ju je sagradio pod brdom pokraj kuće.
Sada je Džordž bio u garaži, a Fil je taman nameravao da se
zaputi tamo kada su se otvorila druga vrata! Čudno je da
nedeljom ujutru oboja vrata budu otvorena!
Džordž je palio auto. Za trenutak iz auspuha dunu plavi dim,
koji zatim posive, pa pobele i Džordž krenu da izlazi u rikverc,
dozvolivši sivom danu da oslika svoje bledilo u malom
okruglom retrovizoru na zadnjem delu starih kola. Bez
osvrtanja, Džordž izađe na put.
Fil je iz radionice gledao sve dok auto nije postao mala crna
mrlja koja nestaje iza uzvišenja, pa okači nezavršene sanke na
zid radionice i hitro se zaputi prema kući. U spavaćoj sobi ležao
je na leđima u svom krevetu, prstiju prepletenih na potiljku;
ležao je tako neko vreme, pa se uspravio i uzeo bendžo sa police
u ormanu, izvadio ga iz kutije i počeo da svira naherene glave i
namrštenog lica. Da nije malo raštimovan?
Pročistio je grlo, pogledao pravo napred i pokušao da odsvira
Red Wing, pa zatim Jolly Coppersmith. Nakon što su note ovih
pesama zamrle, ponovo se zakašljao i odložio bendžo. Dobro je,
naštimovan je. Ponovo je legao.
Oglasio se triangl na zadnjim vratima, što je značilo da je
vreme za večeru. Fil začu muškarce koji su se čangrljajući
dovlačili u sporednu trpezariju; začu se teško lupanje spoljnim
vratima i zvučalo je kao da se zabavljaju, smejući se i zbijajući
šale. Fil začu ljutiti glas gospođe Luis, koja je možda popovala
muškarcima što su pustili hladnoću u kuću – svi su se odavno
šalili na taj račun; Onda ustade i ostade da stoji u sobi zato što će
gospođa Luis možda ući da najavi večeru, a Fil nije voleo da ga
ljudi vide kako leži, pa čak ni nedeljom. Kada je gospođa Luis
uletela u glavnu trpezariju sa punim tanjirom pečenja, Fil je već
sedeo za stolom i svojim nebeskoplavim očima posmatrao
posivela polja.
„Brat Džordž je otišao autom“, reče gospođi Luis. „Još se
nije vratio. Stavite parče mesa i malo krompira u rernu, da jede
kad se vrati.“
„Onda ga očekujete“, odvrati gospođa Luis.
„Da, očekujem ga“, odgovori Fil. Kada je gospođa Luis otišla
u kuhinju i zatvorila vrata kako ne bi slušala vražju galamu koju
su pravili radnici, Fil priđe Džordžovom mestu, na kome je
gospođa Luis po navici ostavljala oval s mesom, pa iseče sebi
poveće parče, uze dinstani krompir i repu, i sve odnese na svoje
mesto. Opet pogleda kroz prozor, pa započe jesti. Pre nego što je
završio, gospođa Luis je donela sočnu pitu od breskve. Počeo je
da pada sneg.
Nakon večere, kada se gospođa Luis povukla u svoje odaje,
Fil se ponovo opruzi po krevetu. Životinje koje su Džordž i on
ubili zurile su u njega očima koje su čeznule za pranjem – tri
jelena, los, muflon, divokoza. Antilopa je oduvek stajala tu.
Fil je morao da se osmehne. Kada su bili deca, on dve godine
stariji, dakle dečaci od šest i osam godina, Fil je lagao Džordža,
lagao ga i pričao mu da je antilopa živa. Zar je Džordž nije video
kako s vremena na vreme maše glavom? Džordž bi zaokruglio
oči, skupio usne i okrenuo se prema zidu.
„Ne možeš od nje pobeći“, govorio bi Fil. „Gleda te i sada, i
maše svojom zloćudnom starom glavom.“ Džordž bi od straha u
snu mokrio u krevet, a Fil bi ga onda i zbog toga zadirkivao.
Stara je morala da kupi Džordžu gumeni čaršav. Fil se kladio da
i sada može naterati Džordža da pocrveni zbog tog čaršava.
Ali sve druge životinje ubili su sami. Stari nikad ništa nije
kupio, nije bio lovac, pa čak zapravo ni rančer. U stvari, može se
reći da je bio gospodski rančer. Neko mora da je poklonio
antilopu starom, neko ko je želeo da mu se dodvori.
Životinje su gledale nadole. Toliko se smrklo da Fil pomisli
da upali svetlo, ali to nikada nije činio po danu i nikada i neće.
Sneg je žustro vejao. Šta ako se ovako nastavi i mali Džordži
ostane zatrpan u snegu? Je li sa sobom poneo lance za sneg?
Iako je Džordž sporo učio, kada bi jednom nešto savladao,
nikada to ne bi zaboravio, već bi sve zaključavao u glavi. Mogli
ste ga pitati: „Džordže, koliko smo bala sena spakovali 1916.
godine?“, i rekao bi vam, a mogli ste proveriti brojke koje su se
nalazile u njegovom stolu u kancelariji. Nikada nije koristio
obeleživač, niti je savijao stranu knjige, zato što se sećao
stranice na kojoj se zaustavio, što je bilo zaista neobično
mehaničko učenje, mehaničko sećanje koje takvi ljudi poseduju.
Fil je mislio da se Džordž može tako sećati zato što je imao
sporiji um od njega. Džordž nije razmišljao o prevelikom broju
informacija, pa je čitav mozak posvetio razmišljanju o samo
nekolicini.
Tako Džordž nikada nije zaboravljao da podigne tegove
velikog crnog sata kraj ulaznih vrata dnevne sobe. Svakog
subotnjeg popodneva u tačno četiri časa Džordž bi ustao iz
fotelje, prišao satu, pogledao pravo u njega, posegao rukom
prema vrhu, gde je stajao sakriven ključ, ubacio bi ključ u
visoka staklena vrata, okrenuo ga, otvorio vrata, zavukao debele,
nežne ruke pažljivo kako ne bi poremetio teško bakarno klatno u
kome se ogledala svetlost, pa posegnuo prema dva klina čiji su
vrhovi stajali priljubljeni u sredini; Džordž zatim izvuče jedan,
pa drugi lanac, držeći ruku pred rukom, kao da se polako,
snažno i sigurno penje uz uže. Nakon što bi zatvorio vrata i
sakrio ključ, Džordž bi iznova pogledao pravo u časovnik, a
zatim u svoj tačan džepni sat.
I to bi bilo to! Ali bilo je divno posmatrati tu akciju. Bilo je to
više od gledanja čoveka koji podešava neki sat. Bilo je to
posmatranje čoveka koji se stara o tome da sve ide kao i uvek, i
da tako zauvek ostane.
Kada su stara i stari usred jedne zimske sedmice nakon
prepirke sa Filom odlučili da odu u Solt Lejk Siti i žive u
otmenom hotelu, časovnik je nakratko ostao siroče, budući da je
stari bio taj koji ga je uvek podešavao. Fil se pitao šta će se
dogoditi kada otkuca četiri sata bez starog, pa je iskoristio
priliku da se nađe u dnevnoj sobi u tri i krene sa čitanjem Ejže
kako ne bi bilo toliko očigledno da želi da zna šta će se dogoditi
u četiri. Nije voleo da polaže račune. Iznova je čitao jedan isti
red nakon što je sat oglasio četvrt do četiri. Šta ako, na primer, u
četiri Džordž ništa ne uradi, već ostane samo da sedi i čita
Saterdej ivning post? Da tera Džordža, ili da sam naštimuje sat?
Ne, nije želeo tu odgovornost na plećima, niti je smatrao da ta
obaveza mora pripasti njemu.
Začulo se tiho škljocanje sitnih zupčanika, potom je usledio
kratak period. A onda je zvonjava oglasila pun čas:

DONG!

Fil frknu. Zvuk je polako zamro u prostoriji. Gotovo da je

mogao namirisati smrt vremena. A onda je Džordž ustao. Ne
gledajući, spustio je primerak Saterdej ivning posta na fotelju,
pa prišao satu.
Izveo je čitavu proceduru dostojnu starog, a Fil, koji se
osmehnu iza časopisa Ejža, znao je da je Džordž godinama
posmatrao starog i pripremao se za trenutak preuzimanja ove
obaveze. Fil nije imao razloga za brigu, ali se ponekad morate
zapitati da li su ljudi ono što mislite da jesu, ili ih možda samo
takvim smatrate, a oni su zapravo to što jesu, ali ne ono što
mislite da su.
Fil na trenutak požele da ustane i čestita Džordžu na tome što
ga nije razočarao, na tome što je bio ono što je on očekivao,
mislio i znao da Džordž jeste. Ali naravno da tako nešto ne bi
mogao da učini zato što među njima nikada nije bilo izgovorenih
osećanja, niti će ih ikada biti. Njihova povezanost nije se
zasnivala na rečima. Još nije upoznao nikoga ko je previše
pričao a da nije bio prokleta budala.
Zato nije bilo razloga da se pita da li je Džordž poneo lance
za sneg, osim ako ih nije zaboravio usled tako naprasnog
odlaska. Lanci su bili okačeni oko dve šipke na zidu garaže kako
se ne bi umrsili, i tako nešto ličilo je na Džordža. Ali
pretpostavimo da sneg nastavi da veje a da nije poneo lance?
Fil oseti da mu ionako treba malo svežeg vazduha, pa uze
šešir sa vrha police za knjige, gde su uvek držali šešire i
dvoglede, stavi ga na glavu, obuče kombinezon od plavog
teksasa, pa izađe iz dnevne sobe, prošavši pokraj sata. Bogami,
prilično veje. Zastao je i duboko udahnuo, gledajući u sneg koji
pada. Šmrknuo je i pljunuo. Nekoliko odbeglih grla šćućurilo se
na brdu, pokraj ograde sa bodljikavom žicom.
U garaži se sklonio od vejavice i vetra; betonski pod se više
nije video od blata koji je automobil godinama unosio, a dva
brežuljka gline nalazila su se na mestima gde su padala sa
blatobrana, ili kako se to već naziva.
A na šipkama nije bilo lanaca.
Naravno da nije. Fil je znao da ih Džordž neće zaboraviti.
Džordž nije zaboravio ni da podesi sat, pošto je Fil u prolazu
video da su tegovi pomereni. Dakle, naštimovao je sat pre nego
što je odlučio da se otisne na put – nije ni nameravao da se vrati
kući do četiri! Tako mu i treba ako se negde zaglavi u snegu, pa
bude morao da prepešači ostatak puta. Ali, kada se bude vratio
kući, neka je Fil proklet ako će ga išta pitati, nema šanse!
Možete se kladiti u bilo šta da nema šanse! Odmarširao je nazad
do kuće i legao na krevet.

Ubrzo nakon ponoći jedan auto stao je u pomoćnom dvorištu.

E!
Ali u pitanju su bili mladi radnici, koji su se vratili iz
bančenja. Sve dok ih nije čuo kako razgovaraju, pevaju, a zatim
i kako neko povikuje: „Za boga miloga, prestanite sa
šegačenjem“, Fil je pomišljao da su možda izbavili Džordža i
doveli ga kući, ali da su ga doveli sa sobom, ne bi pevali
napolju. Uspravi se u krevetu, a zatim zamahnu dugim nogama
prema podu, razmišljajući da bi možda trebalo da izađe i pita je
li neko možda video Džordža. Ali zašto bi znali? A i izgledalo bi
ružno. Nema potrebe da znaju sve – da je Džordž otišao. Fil se
opet ispruži na krevetu i preplete prste iza glave.
Na satu je otkucalo dva časa.
Onda je Džordž stigao. Umesto da odmah dođe u sobu, svuče
se u mraku i legne u krevet, ostao je neko vreme u dnevnoj sobi.
Sedeći u fotelji? Stojeći pokraj kamina, ispod portreta stare?
Pušeći? Šta god Džordž radio, činio je to tiho. Fil je čekao.
Nakon nekog vremena Džordž se zaputi niz hodnik, pa uđe u
sobu. Fil je čuo škripu kreveta kada je ovaj seo. Džordž
zabrunda i skide čizme. Ne, ne čizme. Cipele. Zvučalo je kao
cipele. Fil zatim ugleda kako se Džordžova crna senka uzdiže,
nakon čega je usledio zvuk otkopčavanja kaiša.
Fil iznenada zastenja poput divlje životinje, kao da se budi iz
sna. „Aaaaaah!“, zevnuo je glasno nekoliko puta. „Hej... ko je
tamo?“
„Stišaj se“, tiho odgovori Džordž. „Ja sam.“
„Koliko je, dođavola, sati?“ Fil se pitao da li će Džordž iz
bilo kog razloga slagati.
„Prošlo je dva.“
„Isuse! Da u ovo vreme bude čoveka.“
„Pa, nastavi da spavaš.“
„Neću, mislim da ću zapaliti jednu, kad sam već probuđen.“
Tama nikada nije zbunjivala Filove ruke. Posegnuo je rukom,
napipao i dohvatio listiće i duvan. Upalio je šibicu, povukao dim
i zakašljao se. „Jesi li dole naišao na sneg?“
„Nikakav“, reče Džordž.
„Koliko si dole odmakao?“, upita Fil.
„Bič. Tamo sam ciljao da odem.“
„Bič?“ A onda Fil prekrši svoje pravilo. Zabadao je nos gde
mu nije mesto. Ali prekri taj svoj prekršaj lepršavim glasom i
veselim tonom. „Šta si radio tamo, Džordži? Jesi li možda malo
jurio šta žensko?“
Usledila je kratka tišina, isprekidana vetrom koji zuji pod
vratima. „Razgovarao sam sa gospođom Gordon.“
„Je li, plakala ti je na ramenu?“
„Upravo tako.“
Ona! Ona bi mogla predstavljati kraj sveta kakav Fil poznaje.

Još dok su bili deca, rođaci sa istoka posećivali bi ih u potrazi za

zabavom, a sa sobom su dovodili i prijatelje, i to obično
devojke, pa je, čim su Džordž i on dostigli doba u kom može da
im se ukruti, bilo prilično očito šta su i stara i te devojke imale
na umu. Fil ih je nazivao siromašnim aristokratkinjama koje su
dolazile s namerom da povrate bogatstvo. Sve su pričale kao da
im se među zubima zaglavilo parče prasetine. Fil nije imao
koristi od ulizica, bilo muških ili ženskih, te je isprva odmah
hvatao maglu kad bi se našao u njihovoj blizini, a Džordž bi
zaglavio sa njima na piknicima koje bi stara organizovala;
Džordž bi onda morao da ih vodi u Jeloustoun park. Bože dragi!
Kada je Džordž počeo da vodi rođake i siromašne aristokratkinje
u Jeloustoun park, još su imali one stare kočije sa šest konja.
Džordž je samo trebalo da pogleda sebe u ogledalu kako bi
znao da devojke nisu želele njega, već njegovo prezime i novac,
veliko i mekano gnezdo do kraja svojih pronicljivih života. Eh,
tokom godina su izvodile Džordža na vožnju po mesečini i
dobile bi šta su zaslužile da ih je Džordž napumpao i šutnuo, ali
naravno, te iz viših slojeva ne ostaju često napumpane. Samo
one iz nižih.
Međutim, Džordž je umakao i, koliko je Fil bio upućen u to,
nije odgovarao na pisamca koja su pristizala iz Bostona i
njegovih otmenijih predgrađa o tome kako su se „dražesno“
provele i kakvo je „neobično mesto“ Zapad, dragi, i zar ne bi
bilo božanstveno kada bi za vreme zimske „sezone“ Džordž
mogao... i tako dalje. Fil je morao da frkne svaki put kad zamisli
Džordža skockanog u smokingu i nije mogao da pomisli na bilo
šta drugo nego na pingvina koji, gegajući se, igra sa nekom
uštogljenom damom. Stara ih je nazivala „novim ljudima“.
„Nikada neću zaboraviti zapadni mesec“, napisala je Džordžu
jedna budala. Pa, Džordž je očito zaboravio lutkicu koja se
sećala.
Recite onda, ako možete, zašto bi Džordž, koji može imati
najbolju mačku na Istočnoj obali, imao nešto sa nekom fuficom
kojoj se muž ubio i koja je nekada svirala, golicala dirke, u
nekom jeftinom baru. Stara bi od muke zakreštala. Izvadila bi
one njene mirišljave soli. A šta da treba predstaviti ženu
rođacima? Ma koliko se smejao, Fil je poštovao kvalitet, i to
pravi kvalitet, a da se Džordž spanđao sa barem onom što je
očarana mesecom, mogao bi da je izvede u javnost a da mora da
propadne u zemlju. Zar nije mogao da vidi šta ta žena
namerava? Zar je zaista neko morao da mu kaže to u lice? Ako
je želeo da se omrsi, ukoliko je zbog toga ovako poludeo,
možete se kladiti u zadnji cent da je to mogao dobiti i bez
dozvole.
Fil se zakikota sam za sebe. Ovo ga je podsetilo na jednu
priču. Neki lik je otišao kod šerifa u jednu varoš po dozvolu za
brak, a kada je već otišao, šerif je shvatio da je izdao dozvolu za
lov umesto za brak, pa reši da prati čoveka sve do hotela gde se
par smestio, te pokuca na vrata i povika: „Ako još niste to
obavili, nemojte. Nije ta ’artija.“
Ne, nije vam potrebna dozvola.
Ili je možda jeste napumpao?
Pa, i za to je postojalo rešenje, osim ako vam srce nije veće
od glave, a Fil je ponekad mislio da je tako sa Džordžom.
Stara će se šlogirati.

Niko više nije čitao Saterdej ivning post, pa su mrke oble kutije
u kojima su novine stajale počele da se gomilaju na stolu poput
cepanica. Ne govoreći ništa Filu, Džordž bi odlazio svojim
putem nedeljom nakon doručka, a ponekad se vraćao tek u sitne
sate. Jedan od zaposlenih slučajno je preneo Filu da su Džordža i
tu ženu – zvala se Rouz – videli na ulicama Herndona, ali Fil se
okrenuo i pravio se da ništa nije čuo.
 Moglo se pretpostaviti, možda, šta je Džordž zaista mislio o
toj ženi i šta je zaista želeo od nje, zato što je nije dovodio na
ranč; zar je ne bi doveo, umesto što se po pomrčini motao sa
njom po ulicama Herndona?
Fil je nedeljom mnogo deljao i rezbario; a voleo je i da plete.
Počeo je da radi novu mapu ranča, koju će okačiti na zid
kancelarije. Trebalo je da to bude poklon za Džordža i da ga
možda podseti na odgovornost koju ima prema porodici. Fil je
mnogo zviždao i ležao razmišljajući na krevetu.
Početkom decembra je nakon snega presekla hladnoća.
Umorno sunce kasno je izlazilo iznad žbunastog brda pred
kućom; tačno na vrhu brda Fil i Džordž su napravili kamenu
kupolu od slojeva i slojeva škriljca, koja se mogla videti sa
prednjih prozora i trema, a nalazila se tačno na mestu gde je
sunce izlazilo dvadeset prvog juna – dovraga, kad je ono
napraviše? Devetsto prve? Otprilike tad. Tog ledenog jutra
sunce je bežalo sve južnije od te tačke. Nakon doručka, i dalje
im je bilo potrebno upaljeno svetlo u dnevnoj sobi; a škljocanje
pri uključivanju električne sijalice odzvoni do brda. Fil izađe na
trem i stade njušiti. Negde preko polja čuo je zavijanje kojota –
neobično je da zavijaju ovako kasno – a onda su prokleti glupi
psi počeli da laju. Fil upali šibicu noktom palca, pa pogleda
termometar koji je stajao zakačen na jednom od velikih drvenih
stubova koji su držali krov trema. Zazviždao je, pa iznova
pogledao. Minus trinaest! Imao je šta i da kaže Džordžu, čime
da započne razgovor.
„Pa, Džordžu“, reče. „Izgleda da ću danas morati da izvadim
rukavice.“
„Otkud to?“
„Minus trinaest, mali! Kao nekad!“
„File“, reče Džordž.
 „Šta želiš da znaš, stari?“
„File, jesi li pisao staroj?“
„Jesam. Pre neki dan sam im poslao reč-dve.“
„Rekao si nešto za Rouz.“
„Rouz? Aaa, Rouz. Pa, iskren da budem, stari, znaš odlično
kao i ja šta bi stara rekla da se upustiš u nešto sa njom. Znaš šta
bi stara mislila o tome i koji bi njen stav bio. Džordžu, oduvek
smo bili bliski, porodični ljudi, zar ne? Pomisli samo kako bi se
stara osećala.“
„Stara bi osećala“, odvrati Džordž, „ono što bi jedna gospođa
Berbank osećala prema drugoj gospođi Berbank.“
„Molim?“ Fil naheri glavu kako bi mogao bolje da čuje.
„Venčali smo se u nedelju“, reče Džordž. „Prodala je svoje
imanje dole.“
Fil je bio tako prokleto zabezeknut da je izašao i otišao u
štalu. Konj je baš našao ovog jutra da pravi scene i stidljivo beži
po štali kao da nikad ranije nije video Fila, đubre glupo, pa ga je
ovaj izveo i vezao u blizini štale, i iznova ga udarao ćebetom po
glavi da ga nauči pameti. Prljava, prokleta budala, pa ponovo
zveknu životinju. Konj je zatezao konopac i kolutao očima tako
da su mu se samo beonjače videle.
 PETO POGLAVLJE

K ada je Džordž zatekao Rouz kako plače, znao je da neće

umeti da se snađe. Pomislio je kako ume da se suoči sa
besom, ali sa suzama je imao malo iskustva. „Došao sam“, reče,
„da platim račun.“ Pogledala ga je i odmahnula glavom. „Onda“,
kazao je, „da mi ga pošaljete?“
Klimnula je glavom i okrenula se. Bio je veoma učtiv.
Posegnuo je rukom i potapšao je po nadlaktici, osmehnuo se i
izašao, pa prošetao do reke kako bi mogao da sedne i razmišlja –
on, koji nikada nije šetao. On, koji nikada ranije nije sišao do te
reke, niti ikada čuo tihi zvuk u sredini gde se spora voda
razdvajala oko peščanog spruda. Šta ako ga, pomislio je, neko
zatekne kako po mesečini sedi na obali reke na kojoj nikada nije
bio. Pa, pomisli, šta i da ga zateknu.

Zapanjila se kada ga je ponovo ugledala nakon dve nedelje.

Vodila je hotel i restoran, pa su ljudi jednostavno ulazili kad
su želeli. Kada radite sa ljudima, možete se pozdraviti sa
privatnošću.
Ali Džordž Berbank je pokucao. Rekao je: „Pomislio sam da
bih vas mogao posetiti.“
„Molim vas, izvolite“, odgovorila je. Zabrinula se, jer zašto
bi Džordž Berbank došao u posetu. Poslala je račun. Dobila je
ček. Zamislila je kako su već svi videli auto kojim je prošao
pokraj gostionice i da joj je ugled već sada ukaljan. „U podne
dolazi jedna grupa“, reče. „Razumećete da sam zauzeta u
kuhinji.“
 „Gospođo Gordon, zaista ne bih želeo da smetam.“
Zašto onda, molim vas, nije otišao kada već nije želeo da
smeta?
„Da li biste želeli da sednete u kuhinji?“
„Da, hvala“, odgovori Džordž Berbank.
Pokraj kuhinjskog prozora nalazio se drveni stočić za kojim
su Piter i ona obedovali. „Da li biste želeli da sednete ovde?
Moram da umesim kolačiće.“
„Samo vi mesite kolače. Ja ću sedeti ovde.“
I tako je sedeo i čitao šta piše na flašicama priloga. Piter je
voleo priloge i začine. Najukusniji sos, čitao je Džordž, odlično
ide uz meso, sireve i ribu. Prstom je pratio linije cveća na
mušemi. „Jesenje stvarno bila suva“, započe. „Primetio sam da
je nivo reke prilično opao.“
„Zaista suva, zar ne? Pre neki dan su neki ljudi što su odseli
ovde govorili o tome kako je ovo najsuvlja jesen koju pamte.“
„Lepo su rekli ti ljudi“, odvrati Džordž. „Suva jesen.“
„Pretpostavljam da se to od njih i očekuje“, reče Rouz.
Dopadale su mu se njene brašnjave ruke. „Da, očekuje se.
Sigurno.“ Pomisli u sebi da ni o ljubavi nije znao mnogo više
nego o suzama, ali je uživao sedeći ovde. A uživao je u
razgovoru, za koji mu se činilo da će ubrzo postati još živahniji.
Drugim rečima, znao je sve što ima da se zna o ljubavi, a to je
uživanje u prisustvu voljene osobe.
„Piter je u školi, pere prozore.“ Zastala je, pomislivši da će
njenu priču o Piterovom odsustvu možda shvatiti kao
nabacivanje.
„Kako čujem, mora da ste ponosni na njega.“
Odjednom oseti žustru potrebu da zaštiti Pitera, a suze su joj
već navirale na oči. „Kako čujete?“
„Ovaj, pa čuo sam da je pametan mladić.“
 Ispred hotela su se parkirala dva automobila sa gostima iz
Herndona. Vrata su se otvorila, zvonce iznad njih se oglasilo, a
glasovi su im bili poput glasova onih koji su uzbuđeni zbog
hladnoće i zahvalni na toplini potpaljenog kamina. „Idem da ih
smestim“, objasni Rouz. „Piter bi trebalo da se vrati za koji
minut.“
Džordžu je zvučalo kao da je u salonu nastala prilična buka.
Kada se vratila, Rouz reče: „Poneli su vino sa sobom. Volela bih
da to ne čine. Nisam sigurna kakav je novi zakon u tom pogledu,
ali izgledalo bi čudno ako bi neko naišao.“
Džordž polako ustade. „Želite li da odem i porazgovaram sa
njima?“
Rouz se zaprepašćeno nasmeja. „Ma ne! Rešiću to neki drugi
put.“ Možete li zamisliti, pomisli ona, da im se iznenada pojavi
Džordž Berbank. I to iz kuhinje.
„Kako vi kažete“, odvrati Džordž.
„Ne znam gde se Piter toliko zadržao.“
Džordž pomirisa kolačiće. „Verovatno nije završio sa
prozorima“, reče joj.
„A ovi ljudi su poranili.“ Poranili, i pritom su glasni.
„Rekao bih“, dodade Džordž, „da su poneli više od vina.
Zvuči mi kao da su drmnuli nešto jače.“
Poranili su i bivali sve bučniji. Ljudi iz Herndona –
pogrebnik koji je ličio na Tedija Ruzvelta i koji je, uz ozareni
kez, razmišljao kako ste nekada izgledali. Bili su tu još apotekar
i dve plavuše. U grupi je bio i glavni zubar iz Herndona, čovek
za kojeg se može reći da je nedavno ostao upamćen po tome što
je prošetao Ulicom Pasifik u palm bič odelu sa štapom, a sa
sobom je tog prohladnog jesenjeg dana poveo ženu koja mu nije
bila supruga, ženu što se zvala Konsuela i koja mu je u
ordinaciji dodavala instrumente; bila je to tamnoputa lepotica
zapažena u Herndonu, dok je zubareva supruga bila žena koja je
mnogo vremena provodila razmišljajući o misionarima i
nevernicima i volela da provodi lepa subotnja popodneva vozeći
se sa suprugom zubarom u njihovom bordo kadilaku, dok na
zadnjem sedištu sedi sveštenik. Supruga se u tom trenutku
nalazila negde izvan države sa jednom bolesnom prijateljicom.
Ovde se sada nalazila nova grupa, nova brza grupa iz Herndona,
ljudi koji su stalno bili u pokretu, uvek na novootvorenim
mestima, poput Zelenog fenjera, Crvenog petla, mrko
osvetljenih motela koji su se otvarali i zatvarali, mutnih i
zagušljivih mesta sa malim orkestrima koji sviraju izazovnu
muziku. Novi ljudi sa novim novcem, ali među njima su se
nalazili i mladi rančeri koji su zanosili automobile po
prašnjavom putu nakon što su nekako uspevali da se dočepaju
porodične čekovne knjižice. Neke od njih mogli ste videti kako
se u zoru vraćaju sa celonoćnih zabava, dok na zadnjem sedištu
njihovog automobila bez krova sedi lepa devojka i nogama
hvata volan dok je pijani par na izvučenom sedištu iza podstiče
urlicima. Niko nije mogao pretpostaviti gde će se i kada ovo
završiti, kada će prestati ti ljudi koji po čitavu noć sede i slušaju
daleke radio-stanice.
„Nikada nije trebalo da unesem taj klavir“, izgovori Rouz.
„Slušajte samo!“
Dok je kroz pokretna vrata izlazila iz kuhinje u restoranu,
Džordž vide da su počeli divljački da igraju i da pritom nisu bili
previše vešti. Čitav pod se tresao, sve do kuhinje.
„Gospode“, reče Rouz. „Volela bih da se Piter vrati. Moram
pripremiti piletinu, a Piter bi trebalo da posluži salatu. Ponekad,
kada iznesete hranu.“ Zastala je i zamislila se. „Gospodine
Berbank, idem začas po Pitera.“
„Ah, lutko!“, vrištali su u restoranu.
 „Prodrmaj nogom!“ povikao je neko.
Džordž reče: „Gospođo Gordon, ja ću poslužiti salatu.“
Pre nego što je stigla da progovori, podigao je dva tanjira sa
kuhinjske površine i ramenom otvorio krilo vrata. Rouz ugleda
tamnoputu lepoticu kako visoko podiže noge i zamahuje dugom
ogrlicom od perlica.
Kada su se pokretna vrata iza Džordža zaustavila, Rouz im se
približila, užasnuta Džordžovim postupkom.
Galama i smeh trajali su još koji trenutak, glasniji nego pre.
A onda je nastala iznenadna i potpuna tišina; jedan akord na
klaviru ostao je neispraćen. U toj tišini je mogla čuti Džordža.
„Dobar dan“, kazao je i nasmejao se. „Izgleda da sam ja ovde
novi konobar. Šta ima, doktore.“
Kada se Džordž vratio po preostale tanjire sa salatom,
zatekao je Rouz nadvijenu nad sudoperu. Odmah je potrčao
prema njoj, zaključivši da plače, budući da ju je već jednom
zatekao takvu. Jeste plakala, ali od smeha. „Bili ste savršeni“,
šapnula je. „Ostali su zaprepašćeni. Ni u najluđim snovima...“ pa
se ponovo presamitila. „Bili ste savršeni.“
Eto, pomislio je. Zaista jeste odradio prilično dobar posao. A
niko ga nikada ranije nije smatrao zanimljivim.
„Gospodine Berbank“, rekla mu je kasnije dok su ispijali
kafu u kuhinji. „Bili ste ovde dvaput kada sam se zabrinula. A,
znate, ne brinem tako često.“

Da joj je Džoni Gordon rekao ko mu je pocepao košulju i bacio

ga kao krpenu lutku o zid, Rouz nikada ne bi prihvatila Džordža
Berbanka. Ali Džoni ništa nije rekao, smatrajući da čoveku sa
imenom dajete i lik, a bilo mu je lakše da podnese poniženje ako
taj čovek nema lice i ostane nešto poput kakve sile, ili sudbine.
Kako je sve više uživala u Džordžovom tihom društvu – pa čak
mu se počela i radovati – pokušavala je da objasni incident sa
papirnim cvećem. Možda gospodin Fil Berbank nije mislio ništa
loše. Pa koji bi to odrasli muškarac pokušavao da ponizi jedno
dete? Da li je možda bila suviše osetljiva, možda se prebrzo
prisećala starih zadirkivanja u školi, pa ih ponovo osluškivala u
rečima savršeno uobičajenog razgovora? Koji bi to odrastao
čovek ponižavao dete!
Džordž joj iznese ozbiljan zahtev. „Mogu li vas zvati Rouz?
Hoćete li vi mene zvati Džordž?“
„Naravno, Džordžu.“
Naredne nedelje usledio je još jedan ozbiljan zahtev: „Hoćeš
li se udati za mene?“
Nije se pravila iznenađena. „Želim da budem iskrena,
Džordžu. Volela sam supruga. Ne znam da li žena može voleti
dvaput.“
„Naravno. Kako bi to znala? Ali, da ti se dopadnem, pa
možda kasnije? A mogu iškolovati tvog malog. U bilo kojoj
školi.“
„To mogu i sama. Džoniju je toliko značilo da ga iškoluje. To
je možda i poslednje u šta je verovao.“
„Znaš da ću ga iškolovati, pozajmiti novac ili šta god želiš,
bez obzira na to da li ćeš se udati za mene. Vidiš, kada smo
zajedno, kada se smejemo i razgovaramo, to je vrednije od bilo
čega što bih mogao pružiti tebi ili tvom malom.“
„Ali, kako ne vidiš, ne želim tvoj novac.“
„Zar to nije čudno“, reče on. „Pre sam mislio da samo to i
posedujem, novac, sve dok nismo ovako počeli sedeti, smejati se
i pričati. Nije li čudno to što se sada osećam divno čak i kada
ostanem sam.“
Spustila je pogled na njegova široka stopala. Cipele su mu
bile stare, ali sveže ispolirane. Podigla je pogled prema
njegovim šakama, koje su bile gotovo jednako široke koliko su
bile duge, i uvek tople, čak i kada bi tek ušao sa hladnoće.
Odjednom joj se učini da tačno može videti kako je izgledao kao
dete.
Rekao je: „Molim te, nemoj.“
Ona reče: „Neću zaplakati. Samo sam razmišljala o tome
kakvu sreću imam što sam upoznala dvojicu dobrih muškaraca.“
Dok je vozio stari auto prema kući, iznova je pevušio
melodiju iz valcera The Pink Lady. Pretpostavimo da će ga
naučiti kako da pleše. Kada je zaškiljio prema zvezdama, učinilo
mu se da njihova svetlost juri prema zemlji poput koplja. A
kakav će samo Božić provesti zajedno!

***
Stariji Berbankovi imali su više sreće od većine penzionisanih
rančera; mnogih, koje su na kraju umorile duge i hladne zime,
zavijajući vetar, pomisao na nenaseljene prostore... koje je
obogaljila reuma, a artritični prsti se iskrivili i privukli
žuljevitim rukama poput kandži, te su ostali primorani da
gledaju kako mladi preuzimaju posao, da gledaju kako mladi
jašu, hvataju lasom, love i rade onako kako ovi prvi više nikada
neće moći... mnogi su se tako bacali u dipsomaniju, tragajući za
barovima po Biču i Herndonu, gde su u surovim ogledalima iza
šanka piljili u odraz svog razočaranog, odvažnog, starog lica;
oni među njima koji su sami sebi napravili ime su tako
završavali sedeći i pijući sa istim onim ljudima iznad kojih su se
čitavog života uzdizali, te su svi skupa tragali za sličnim
zaboravom i tonuli u istu starost. Sedeli su i razmišljali kako
samo jedna drvena ograda deli groblje Vidikovac od Poterovog
polja.
Kod kuće su pomno posmatrali i kritikovali, ne libeći se da
krenu u napad, insistirali su na pisanju čekova i durili se, uvereni
da njihovi sinovi i ćerke žele da ih vide mrtve pre nego što i
sami zavire iza poslednje krivine.
Nije u pitanju bilo to što su stari Berbankovi bili bogatiji od
ostalih, budući da pola tuceta rančera nadohvat ruke ima po dve
stotine hiljada u kešu. Recimo, matori Tom Bart – uprkos
glasinama o divljačkom trošenju i celonoćnim žurkama po
hotelskim sobama; Bartovi i Berbankovi retko su se susretali,
osim možda na ulicama Herndona, a i tada bi Tom Bart bio taj
koji bi skromno ustupio prolaz, on koji je bio poznat po
raskalašnom životu; ukipio bi se, nasmejan i mutav, pred
držanjem stare i pred krojenim odelom starog. Od svih ljudi
Džordž je bio taj koji se tajno divio Tomu Bartu. Fil ga je
smatrao budalom i nazivao raspevanom seljačinom.
Ne, nije u pitanju bilo to što su bili bogatiji, već to što su bili
obrazovani i sa društvenim vezama; viski su smenili čitanje i
razmišljanje; na viktroli su puštali Melbu i Gali-Kurči, i uranjali
u tekstove časopisa Taun end kantri, Internešenel studio, Mentor
i Senčeri, koji su se gomilali na stolu sve dok se neko ne odveze
do Biča i ostavi ih u školi. Ozbiljne diskusije o aktuelnim
događajima odvijale su se umesto neobičnog uzbuđenja koje
neki pronalaze u srdžbi i očaju – ostrašćene diskusije, tokom
kojih bi ponekad zastali i zagledali se jedni u druge u iznenadnoj
tišini.
Nisu odgovarali Filu, nisu mu mogli udovoljiti, a njegovi su
ih pogledi podsećali na njihove beskorisne živote. Nakon
određenih neprijatnih situacija, stari su zakupili apartman na
uglu najboljeg hotela u Solt Lejk Sitiju, naredili da se hotelski
nameštaj (ma koliko luksuzan bio) iznese, pa apartman opremili
svojim stvarima, sprijateljili se sa sličnima sebi, penzionisanim
rančerima, ljudima koji su radili sa drvetom i rudnicima i koji su
poznavali Australiju i Južnu Afriku jednako dobro koliko i
Američki zapad. Često su pisali i slali pisma na istok, čitali
bostonski Ivning transkript, šetali na suncu, ili posmatrali
snegom prekrivene planine sa svojih velikih prozora na
poslednjem spratu. Ali i u tim svojim ponekad dugim tišinama
jedno bi iznenada pogledalo drugo i uputilo mu kratak,
ohrabrujući osmeh, koji bi ovo drugo odmah prepoznalo, a onda
bi ponovo usledila tišina.
Stara iskolači oči, pročitavši da će se Džordž možda ženiti.
Nakon što je dobila prvo pismo od Fila, stara je napisala
nekoliko Džordžu, cepajući svako osim poslednjeg. Kako je
besmisleno, pomislila je, pisati odraslom muškarcu i moliti ga
da se ne ženi sve dok njegova verenica ne bude odobrena,
budući da je u Filovom pismu već stajalo da je žena svirala u
baru i da ima maltene odraslo dete. Nigde nije bilo pomena o
bivšem suprugu. U poslednjem pismu preklinjala je Džordža da
„dobro razmisli“, što je bila fraza koja je već dugo služila kao
porodična maksima, i da im u svakom slučaju dozvoli da
prisustvuju venčanju. „Izgledalo bi čudno“, napisala je Džordžu,
„kada mu ne bismo prisustvovali.“ Pokazala je pismo starom,
koji na trenutak prestade da šeta po prostoriji.
Pregledao je pismo. „Mislim da Džordža nije briga i da
izgleda čudno. Nikada ranije nije učinio ništa što deluje čudno.
Zašto bi ovo jedno bilo značajno?“
„Filu je stalo.“
Stari se okrenu prema njoj. Pitanje koje je nameravao da
postavi često mu se vrzmalo po glavi. Stotinu puta pokušavao je
da se pravilno izrazi i isto toliko puta otvarao je usta kako bi ovo
pitanje izgovorio. Susrećući se sa njenim pogledom, dosad je
ćutao, pitavši se da li će možda u pitanju osetiti kritiku upućenu
njoj samoj. „Misliš li...“ Zaprepašćen, iznenada je shvatio da je i
ona razmišljala o istovetnom pitanju. A onda je ona bila ta koja
ga je izgovorila.
„Mislim li da možda nešto – da nešto nije u redu – nije u redu
sa Filom?“
Stari oseti zjapeću rupu u stomaku, ali bilo je pravo olakšanje
što je tema konačno ugledala svetlost dana. „I da nije, nisi ti
kriva.“
„Nisi ni ti“, reče ona i pogleda na ručni sat. „Molim te, koliko
je sati, mrzim ove male satove. Ne vidim im kazaljke, a vreme
samo odlazi.“ Poslali su pismo i pripremili se da krenu za njim,
spakovali stvari i zamolili sluškinju da zaliva geranijume.
Poslali su telegram da ih Džordž sačeka u Biču.
Čekao ih je na peronu železnice, istupivši iz tame sa
osmehom, u kaputu od bufalove dlake u kojem je izgledao
ogromno, pa se nagnuo ka zimskom vetru koji je raznosio suvi
sneg po železnici. „Zdravo, majko“, reče i nagnu se da je
poljubi. „Zdravo, oče“, dodade, pa se formalno rukova sa starim.
„Kao što primećujete, krenuo je sneg.“
„Lepo je videti te“, kazao je stari.
„Takođe“, odgovori Džordž. „Auto je parkiran iza ćoška, kao
što znate.“
„Kao i uvek?“, pitao je stari.
Stara je pomahnitalo razmišljala o razgovoru, koju bi reč
mogla reći o putovanju, obroku u vozu, nečemu što je videla
kroz prozor, bilo kakvoj anegdoti. Uspela je da se seti jedino
uplakanog deteta, nervozne majke i mirisa oljuštene
pomorandže. „Je li iko pošao sa tobom?“, upitala je.
„Supruga“, odgovorio je Džordž.

***
„Pa, kako ti se čini?“ Stari Berbankovi smestili su se u svoju
nekadašnju sobu.
„Sat ponovo radi“, rekao je stari. „Ali prozori i dalje
čangrljaju.“ Prišao je prozoru, pa bacio pogled napolje.
„Zar me nisi čuo? Pitala sam te kako ti se ona čini.“
„Kako mi se čini? Čini mi se da je zaista obzirno s njene
strane što nam je ustupila ovu sobu dok boravimo ovde. Ali
koliko se toga može zapaziti kada se vozite tridesetak kilometara
u pomrčini?“
„Više od trideset kilometara. Pokucala je na vrata dok si
razgovarao sa Džordžom u kancelariji, te sam je pustila unutra.
Rekla je nešto stvarno neobično.“
„Šta je, zaboga, rekla?“
„Rekla je: ’Znajući Džordža, nekako sam verovala da mogu
računati na vašu dobrotu.’“
„Pa?“
„Bilo mi je drago. Što vidi Džordžovu dobrotu.“
Stari okrenu lice od crnog prozora, u čijem se oknu odgledala
upaljena lampa. „Hoćeš li joj pokloniti nešto nakita, ili nešto
slično?“
Stara se blago nakašlja, potapša se po grudima i priđe
prozoru. Na prozorskoj dasci nalazila se saksija sa uvelim
geranijumom. „Vidim da je gospođica Džouns preminula.
Mislim da je bolje da malo sačekamo. Šteta što ima dete.
Neraskidive veze.“
„Uvenulo je pre nego što smo otišli, sećaš li se? Nije u
pitanju... dete. Znaš to.“ Stari se hitro okrenu, prošeta do drugog
kraja sobe, ponovo se hitro okrenu i vrati se nazad. „Mogu ti reći
jedno. Žao mi je nje.“
Stara reče: „Nisam te videla da tako koračaš otkako smo
napustili kuću.“ Počeli su da se raspakuju. „Nije li strahovito
hladno u ovoj sobi? Čovek zaboravi na hladnoću.“
 Podigao je pogled sa kofera. „Nisam te čuo da pominješ
hladnoću otkako smo napustili kuću.“

I Rouz je osetila hladnoću kada je prvi put kročila u kuću.

Venčali su se nakon Božića u herndonskoj parohiji. Džordž se
pitao da nije možda trebalo da pozovu nekoliko gostiju? Rekla
mu je kako zbog Pitera smatra da bi trebalo da bude bez ljudi.
Da li ju je razumeo? Činilo se da jeste. Kazao je: „Kako ti želiš“,
ali se osmehnuo.
„Ali tvoj brat, naravno“, rekla mu je.
„Nikada ne ide na crkvene događaje. Mrzi da se sređuje.“
I Piter ju je razumeo. „Znaš da ću uvek voleti tvog oca. Znaš
da sam pomislila da će te ovo venčanje povrediti, da nećeš
razumeti?“ Piter se osmehnuo. „Ali razumeš?“
Piter pogleda kroz prozor, preko žbunja i škole prema reci i
šačici vrba kraj kojih je sedeo praveći planove i posmatrajući
mesec. „Razumem.“
Uštogljen način na koji je govorio zbunjivao ju je već dugo,
to njegovo „naravno“ ili „primera radi“ – kao i to što ju je zvao
Rouz. Nije želela da preispituje njegove razloge, možda
strahujući od odgovora, saznanja da je ljubav prema njoj manja
nego što je mislila. Zapravo, ime Rouz bolje se uklapalo u sliku
koju je imao o njoj, gledajući je više kao voljenu nego kao
majku, kao jedini predmet njegove neobične naklonosti nakon
što mu je otac preminuo, kao jedinu osobu u njegovom
spomenaru, koji mu je pet dugih godina služio kao vodič i
Biblija. Nije osećao ljubomoru prema Džordžu Berbanku, a i
ako jeste, bila je to kontrolisana i bezlična mržnja poput one
koju je gajio prema onima koji bi se usudili da unište njegove
privatne slike. Ovaj brak će joj jednostavno omogućiti da ima
ono što zaslužuje mnogo pre nego što i sam bude bio u stanju da
joj to omogući, a njemu je jedino bilo važno da ona dobije ono
što zaslužuje. Brak će je zauvek udaljiti od Crvene vetrenjače,
gde je služila one kojih se gnušao i koje je prezirao, gde se
morala odbraniti od pripitih opaski i izazovnih osmeha zato što
mora da zaradi za život i obezbedi budućnost njemu, koji je
čeznuo jedino za tim da sigurnu budućnost pruži njoj. Sada će, i
pre nego što je mislio, moći da putuje obučena kao iz Harpers
bazara, da vozi linkoln ili pirs, unajmi kabinu na
prekookeanskom brodu i aranžira pravo, sveže cveće.

Nekoliko sati pre venčanja njegova majka je ostala u sobi

Herndon hausa, a Džordž ga je odveo kod Grina kako bi kupio
odelo.
„Sredi ovom mladiću šta god želi“, rekao je Džordž čoveku, a
Piter se osmehnuo kad je video kako Džordž brzo odmerava
sebe u novom plavom odelu od serža, uvlači stomak i zateže
novi kaiš za jednu kopču. „Tvoja majka želi da sami odemo na
večeru“, kazao je Džordž. „Pretpostavljam da želi da se skocka i
iznenadi nas. Gospode, nije li uvek tako lepa!“ Jeli su u bifeu
Šećerna zdela. „Izvoli sad i naruči šta god želiš. Ja uvek naručim
prženi iverak kad sam ovde. To mi dođe kao mala pramena. Ali
ti izvoli i naruči šta god želiš.“ Piter nikada ranije nije pojeo
toliko čilija sa mesom. „Donesite mladiću još jednu činiju“, reče
Džordž konobarici. „Ovo nam dođe kao neka proslava.“
Piter je bio jedini gost na venčanju, kao što je po njegovom
mišljenju i trebalo da bude, s obzirom na to da je bio jedini koji
je osim njih dvoje direktno umešan. Dopao mu se buket ruža
koje je Džordž kupio, a odviše pedantna žena koja je radila u
cvećari takođe je uredila i bakarne vaze kraj oltara. Bio je
istinski dirnut ovako romantičnim Džordžovim gestom i jedva
da je disao tokom čitave ceremonije, ovlaš navlaživši usne
jedino kada je Džordž uzeo njegovu majku za ruku i natakao joj
burmu; ali srce mu je poskočilo kada se majka okrenula i
nasmejala, pa dodirnula i namestila kragnu svog putnog odela
teget boje laganim i elegantnim pokretom kakav nikada nije
video – i od čije se lepote srce slamalo – pokretom šarmantne,
očaravajuće, bogate gospođe Berbank. Hoda u lepoti, citirao je
rečenicu iz očevih knjiga. Hoda u lepoti, kao noć12.
Mora kasnije uzeti jednu od onih ruža. Par presovanih latica
bilo bi odlično za poslednju stranicu spomenara.

Rouz je u Herndonu pronašla neku gospođu Mjuler, urednu,

opeglanu i ambicioznu ženu koja je radila kao dijetetičar u
bolnici, i koja je sa zadovoljstvom prihvatila da iznajmi sobu
Piteru do kraja školske godine.
„Pokušaću da dolazim svakog vikenda“, obećala je Rouz
Piteru. „A možda bi i ti ponekada želeo da navratiš na ranč? Zar
to ne bi bilo zabavno?“
Pomislio je da ne bi, ali nije to izgovorio. Uputio joj je onaj
svoj bledunjavi osmeh i uzeo je za ruku. I tako je izašao iz Biča,
gde su ga zadirkivali i izbegavali zbog činjenice da je potomak
samoubice. U herndonskoj školi nalazila se prava biblioteka,
časovi hemije i fizike. „Ovo je prijatna soba“, rekao je.
„Pitere“, kazala je ona, „ponekad mislim da me ne slušaš.
Slušaš li me? Nikada ne znam o čemu razmišljaš.“
„Posvetiću više pažnje tome“, odvratio je. Pomislio je kakvo
je samo olakšanje predstavljalo to što sada može misliti samo o
sopstvenoj budućnosti. „Pozdravi... Džordža.“
„Znam“, reče mu ona. „Teško je znati kako da ga nazoveš,
zar ne? Ali on toliko toga želi za tebe.“
Rouz se prisetila prvih trenutaka hladnoće u kući na imanju.
Džordžov brat je stajao nasred prostorije kada su Džordž i ona
ušli, sklonivši se sa zimskog popodneva; čekala je na stepeništu
dok je Džordž odvezao stari auto u garažu; zvuk auspuha i
agregata za električno svetlo tutnjao je i odzvanjao o brdo.
Rančerski psi, koji su čuli tutnjavu auta i videli svetlost farova,
počeše da laju i hitaju prema prednjoj strani kuće, a zatim da
cvile i skaču na Džordža, koji se teturao iz garaže sa koferima u
rukama. Spustio je kofere i otvorio vrata. Rouz je ušla prva, pa
ugledala kako Džordžov brat stoji nasred prostorije.
„Zdravo, File“, rekao je Džordž. „Sećaš se Rouz.“
„Zdravo živo“, kazao je Fil.
„Nešto nije u redu sa peći?“, upita Džordž.
„Kaži mi da ti kažem“, odgovori Fil.
Bila je to ogromna prostorija sa malo nameštaja, budući da su
stara i stari na odlasku poneli fotelje i za sobom ostavili zjapeće
praznine; nakon što su pre nekoliko godina otišli, nameštaj je
ostao nepomeren. Ostavili su navaho ćilime, koje bi s vremena
na vreme doneli, smatrajući ih prikladnim za rančersku kuću, ali
ovaj indijanski motiv nikada nije u potpunosti uspeo da otkloni
utisak razočarane elegancije. Drva su bila spremna u kaminu, ali
vatra nije bila podložena. Iznad kamina je portret stare
posmatrao sa visine bostonskim stavom, pogleda prikovanog za
Rouz ma gde ova mrdnula.
„Pa, idem da potpalim vatru“, reče Džordž.
„Putovanje je bilo zaista prijatno“, dodade Rouz.
Fil se oglasi: „Džordžu, pisao je stari. Jutros je stiglo pismo.
Traži neku tapiju koju nikako ne mogu da pronađem. Možeš li
da je potražiš?“
„Pretpostavljam da to može sačekati do ujutru“, reče Džordž.
„Čekao sam te ovde čitavog dana“, odgovori Fil.
„Rouz“, reče Džordž i kleknu kraj kamina, pa prinese šibicu i
potpali vatru. „Dođi i ugrej se. Sići ću začas da podložim
pećnicu.“
„Savršeno mi je dobro, sasvim toplo“, reče Rouz, ali mu ipak
priđe. Bila je prestravljena da ostane sama.
„Ne, idem začas dole“, reče Džordž. „Vraćam se za
trenutak.“ Na tren je zastao i posmatrao kako vatrica slabašno
pokušava da poskoči na čvrstu i otpornu koru zelenih cepanica,
a zatim se okrenuo i izašao kroz veliku trpezariju sa masivnim
nameštajem od mahagonija. Rouz je čula kako se vrata otvaraju
i zatvaraju, a zatim korake koji silaze.
Trebalo je da dobro upozna podrum, taj podrum koji je bivao
poplavljen svakog proleća; nadolazeća voda, masna od ulja koje
je curilo iz pumpe za vodu, pronalazila bi stanovišta miševa, koji
bi se davili i plutali na leđima po slabašnoj svetlosti što je
dopirala kroz prizemne prozore. Čula je strahovito čangrljanje
dole, a zatim nepodnošljivo grebanje lopate o beton, od čijeg se
zvuka dizala kosa na glavi, pa onda škljocaj gvozdenih vrata.
Osetila je miris uglja.
Nije mogla da kontroliše drhtanje, niti da spreči početak
neobične glavobolje. Fil se smestio u blizini lampe sa resastim
obodom na abažuru, koja se nalazila na stolu usred prostorije, pa
je iskrivio časopis u gotovo neprirodni položaj kako bi svetlo
doprlo do stranica; mrdao je usnama dok je čitao. Stekla je
utisak da bi tišina bila neminovno gora od ičega što bi mogla
izgovoriti, ali tanak glas zaglavio joj se u grlu. „Pa, brate File“,
otpočela je, „lepo je biti ovde.“
Nastavio je da mrda usnama, i dalje čitajući. Zatim je skrenuo
pogled sa časopisa pravo prema njoj i osmehnuo se. Osmehnuo
se kada su se Džordžovi teški koraci već začuli na još
nepoznatom stepeništu, i Fil nastavi da se smeje, pa izgovori
razgovetno; „Ja ti nisam brat.“ Džordž uđe. „Čuo sam vas da
razgovarate“, zadovoljno je zapazio. Vrata kuhinje se otvoriše
dok je pričao i gospođa Luis, pevušeći nešto žalostivo, uđe
polako kako bi postavila sto za troje.

Fil je nakon večere još neko vreme čitao kraj lampe; zatim je
naglo ustao i otresito odšetao hodnikom do spavaće sobe,
zatvorio vrata za sobom, izvadio bendžo i počeo ga štimovati.
Morao se osmehnuti, morao se osmehnuti pri pomisli da je
Džordž došao u kuću sa tom ženom u pokušaju da sve prođe
glatko. Kako je ono rekao? Sećaš li se Rouz? Tako. Kakvo je to
ime Rouz! Ime nečije kuvarice. Morao je, morao se osmehnuti
pri pomisli na Džordža koji kleči pred ugašenim kaminom –
pomalo razočaran što ga Fil nije založio pred njihov dolazak, pa
da soba bude ugodna i prijatna. Ha-ha-ha. Džordž bi trebalo da
dovoljno poznaje Fila kako bi znao da ovaj neće učiniti nešto što
mu nije po volji. Fil se morao osmehnuti pri pomisli na pogled
sa strane koji mu je Rouz uputila za trpezom. Znao je kako
izgleda i da će joj to ići na živce. I staroj je išlo na živce –
izgužvana košulja, neočešljana kosa, neobrijana brada, neoprane
ruke. Bolje bi joj bilo da se pomiri sa činjenicom da nije
postupao poput drugih ljudi zato što nije ni bio poput drugih
ljudi, da je namerno ostavljao netaknutu salvetu, posezao za
hranom umesto da pita da mu se doda, i šmrkao nosem ukoliko
je potrebno. Ako otmeni rođaci sa istoka to mogu podneti, onda
bogami može i ova žena, a u slučaju da nije navikla da muškarac
napusti sto bez klanjanja i ne rekavši: „Izvinite me“, mogla bi da
otpočne sa privikavanjem. O, da (morao je da se nasmeje),
čekala su je brojna iznenađenja.
Provalio ju je još kada ju je prvi put ugledao, znajući da je
previše nesigurna u sebe kako bi se usudila da napravi jaz
između Džordža i njega time što će mu pomenuti opasku ovoga
da joj nije brat. Biće veoma pažljiva da ne iskušava Džordža, da
ga ne srdi i meša se u njegove emocije prema porodici, zato što
joj je Džordž predstavljao premiju. A i da nekim slučajem
zacmizdri, čemu će joj to služiti? Kuća je pripadala njemu
koliko i Džordžu, novac takođe, a ranč je bio postavljen tako da
se nije mogao podeliti bez finansijskih problema, poput prava na
vodu, pašnjake i ostalo. Ako potraži nevolju, dobro će sebi
zabiberiti život. I sada ju je mogao videti kako prvi put ulazi u
kuću te kasne zimske večeri u novom odelu koje joj je Džordž
nesumnjivo kupio, nasmrt preplašena.
Fila nije mnogo tangiralo to što se često smejao i razgovarao
sam sa sobom – što bi sam rekao: „Pravio sebi društvo.“
Zabavljalo ga je da ponavlja reči onih koji su ga razonodili,
uživao je u tome. A sada je jezivo tačnim ženskim falsetom
imitirao Rouz. Kako je ono beše rekla? Putovanje je bilo zaista
prijatno. Fil je mogao zamisliti koliko je prijatno to putovanje
bilo dok su sneg i vetar pronalazili svaku pukotinu i prolaz
između zavesa. Smrznuta stopala, šake suviše ukrućene da bi
mrdnule, hladnoća od koje telo boli, gotovo ugašena svetla
starog auta koja poigravaju po smrznutim rupama. Fil, pritom,
nije imao nikakve koristi od ljudi koji pokušavaju da započnu
razgovor, znajući da je to trik kojim se ljudi služe kako bi sebe
načinili prikladnima i pokušali da se uklope. Znala je da ne
pripada Berbankovima. Pitanje je samo bilo koliko će vremena
biti potrebno Džordžu da i sam shvati ovu činjenicu.
A onda Džordžovo penjanje nakon što je prodžarao pećnicu,
pa zadovoljno izgovoreno: „Čuo sam vas kako razgovarate.“ Ah,
Džordža je, jelte, bilo lako zadovoljiti. A žena i Fil su, jelte,
doista razgovarali.
Fil se zakašlja, osmehnu se i poče da svira Red Wing,
gledajući prema praznom krevetu na drugoj strani sobe. Napolju
se u tami nalazila klanica. Moraće uskoro da kolju. U hladnjači
je ostalo tek malo više od jednog čereka.
Filovi prsti iznenada zastadoše, a prsti desne ruke nadviše se
poput pauka nad žice. Hitro je prebacio pogled na svetlost koja
je dopirala ispod vrata kupatila, koje se nalazilo između ove i
sobe starih. Džordž ili Rouzi?
Dok su stari boravili u velikoj sobi sa druge strane zida, uvek
bi otključavali vrata sa Filove strane kada završe unutra, pa
okončaju sa pranjem i spiranjem, te su, ukoliko bi poželeli da
otrče do njih, Fil i Džordž bili dobrodošli poput majskog cveća.
Naravno, Fil nikada nije išao tamo, zato što se iz nekog razloga
osećao neprijatno među stvarima stare, među njenim parfemima
i toaletnim vodama, pirs sapunima i peškirima sa izvezenim
inicijalima; u sobi je vladao napadan miris žene, a šolja za
brijanje i oštri brijači starog nisu to uspevali da naruše; Fil je
jednom naišao na neku prozirnu odoru, koja je visila na čiviluku
kako bi se osušila. Čovek bi pomislio da stara takve stvari čuva
van vidokruga ostalih. Kada je čujete kako priča onim tra-la-la
jezikom i vidite je kako uspravno šeta, rekli biste da takve stvari
drži podalje od očiju drugih.
Ne, Fil je koristio kupatilo u dnu hodnika, bezličnu i
funkcionalnu malu prostoriju koja je mirisala na funkcionalni
sapun i posedovala vlažan, najobičniji sivi peškir. Filu nije bilo
jasno kako se Džordž može kupati u onom kupatilu dok je stara
još živela sa njima, a sada će Džordž otkriti svoje telo pred
onom ženom. Hoće li prvo prigušiti svetla?
Fil naćuli uši. Neko je zaključao vrata između soba.
Je li Džordž okrenuo ključ, ili ta žena? Mora da je bila žena,
zato što se vrata nisu otključavala ni nakon podužeg vremena,
kao nekada. Mora da je ovog puta njena ruka bila ta koja je
snebivljivo testirala bravu kako bi je uverila da je on ostao
zaključan sa druge strane. A možete se kladiti da je, čak i da je
Džordž zaključao vrata, za tu ideju bila zadužena žena. Fil je
nepomično ležao u mraku, razmišljajući o tome kako će ona
žena leći sa Džordžom i pustiti ga da je spopadne, pa čak i dete
da joj napravi.
 ŠESTO POGLAVLJE

F il je krenuo na koledž dve godine pre Džordža, a može se

reći da se kao brucoš na neki način upisao u istoriju
fakulteta; pola miliona je u to vreme bilo mnogo novca, a do
trenutka kada se Fil upisao na fakultet i počeo šetati internatom
na kalifornijskom suncu, vrednost ranca je zahvaljujući
govorkanju bila možda i duplo veća u glavi mladića iz bratstava.
Seljačka odeća koju je poneo sa sobom – ista ona koju je nosio u
srednjoj školi u Solt Lejk Sitiju – samo je još više naglašavala da
je ovo bio druškan dovoljno bogat da zanemari modu, te su ga
jedna kuća za drugom zvale i molile ga da se pridruži baš njima.
Zasipali su ga laskanjima, oblivali pivom, a nuđene su mu
cigare, pa čak i one sa egipatskim božanstvima, koje su neki od
mladića voleli.
I svuda je išao, pitavši se koliko su daleko spremni da odu, pa
je dugih prekrštenih nogu sedeo u njihovim kožnim foteljama,
uspravno i staloženo, zabavljajući se u sebi dok je slušao kako
trabunjaju o bejzbolu i automobilima; a ignorisao je mlade dame
koje su dovodili sa jednog ženskog teološkog fakulteta i njima
paradirali pred njim. „Kao govedina na ceni“, kasnije bi govorio.
Svaka grupa posmatrala ga je kao nagradu i smatrala da se ove
druge koriste nepoštenim prednostima iz želje da učlane ovog
mladića, koji bi im kasnije omogućio izgradnju novog krila,
nove kuće, uređenje dnevne sobe i – što je bilo najvažnije –
privukao mlađane ljude istog staleža, jer para na paru ide.
Poslednje večeri nedelje koju su zvali jurnjava13, za vreme
koje su brucoši odlučivali i svoj izbor stavljali na papirić koji bi
kasnije ubacili u kutiju, Fil je ostao zapisan u analima.
Naravno, mladići kod kojih je večerao prethodne večeri
mislili su da je odabrao njih – jer zašto bi inače bio u njihovom
društvu ove poslednje večeri? – pa su mu se tako sa leve strane
našli predsednik bratstva, a sa desne profesor. Mladići koji su
studije plaćali sopstvenim radom obukli su bele sakoe i služili
pohovanu piletinu i vruće kolače.
Predsednik je održao kratak govor o značenju bratstva. Rekao
je kako je u pitanju prava stvar. Rekao je da ne treba da budu
sami.
Profesor se utom pridiže uz zvuke aplauza, otpi malo vode,
pa poče govoriti šta njemu, kao starijem čoveku, znači činjenica
da je član ovog bratstva. Ova je družina bila uz njega kroz
mnoge nedaće. Seo je, ispraćen aplauzom.
Sveće su sada bile upaljene, a svetla pogašena. Braća su
ustala i u uvežbanoj harmoniji otpevala pesmu bratstva; blago su
pognula glavu, a na završetku su se uhvatila za ruke.
Sveće su bile pogašene, a svetla upaljena. Filu je bilo
zabavno kada je ugledao nekoliko neposramljenih suza. Ustao
je.
„I sam bih voleo da kažem koju reč“, oglasio se i začulo se
pljeskanje.
„Gospodo“, otpočeo je, cedeći okupljenu publiku onim
nebeskoplavim pogledom. „Znam, gospodo, zašto ste me
pozvali ovde. Zvali ste me zbog novca. Zašto biste me inače
želeli, gospodo? Ne znate čak ni da li imam mozga u glavi. Ne
znate nijednu prokletu činjenicu o meni, a pozvali ste me ovde.“
Mora biti, rekao je, da su pomislili da je njihovu poklonjenu
pažnju shvatao kao kompliment. Zapravo ju je shvatao baš
onakvom kakva jeste. Kao uvredu.
U prostoriji se nije čulo ništa osim disanja.
 „A sada, gospodo“, rekao je, „moram da krenem.“
I tako je izašao iz trpezarije i kuće.
Možda je zbog toga, dve godine kasnije, Džordž – koji je
sada i sam bio brucoš – sedeo i čekao u sobi da ga studenti iz
bratstva pozovu. Sedeo je i gledao četvrtasto parče poda između
svojih nogu, posmatrajući četvrtaste šake za radnim stolom,
spreman da se osmehne bilo kome ko pokuca na vrata i uđe.
Lice mu je bilo spremno za pozdrav. Već je duž hodnika čuo
kucanje i glasove, živahan smeh, a zatim korake na stepeništu.
Ranije te nedelje osmotrio je šta je trenutno u modi, pa je
jednom otišao u butik i, sav preznojen, ušao u kabinu i
presvukao se. Izašao je preobražen.
A sada je čekao, čvrsto zalepivši za pod svoja široka stopala
u novim cipelama.
„Verovatno“, kasnije mu je rekao Fil, „verovatno je problem
bio taj što su se svi sećali onoga što sam uradio. Verovatno
uopšte nije tvoja krivica.“
Ali Džordž nikada u to nije poverovao i nikada nije zaboravio
čekanje u toj sobi, u kojoj je kao nabijeni mladić sedeo i širokim
stopalima se naslanjao na pod. Kada je u hodniku najzad sve
utihnulo, obukao je svoju novu pidžamu i legao; kroz otvoren
prozor su dopirali glasovi i pevanje, a kalifornijska noć odisala
je miomirisima nepoznatog cveća umesto pelena.

Februarsko sunce je jarko sijalo po snegu koji je prekrivao

dolinu – sjaj je zaslepljivao kada bi blesnuo o ravni vetrobran
starog auta. Džordž i Rouz stadoše škiljiti na putu za Herndon,
Džordž u svom kaputu od bufalove kože, širokim rukavicama,
grejačima za uši i šeširom; Rouz je nosila ogrtač od fokine
dlake, isti takav šešir navučen preko ušiju i debele rukavice;
Džordž joj je uvio noge u debelo ćebe. Stari auto je lelujao po
smrznutim rupama, a lanci brenda vid krenuli bi da toroču svaki
put kada bi brzina prešla trideset kilometara na čas; Džordž
zaškilji, posmatrajući put i kontrolnu tablu koja je zamenjivala
poklopac hladnjaka, a na kojoj je crvena kolona koja meri
alkohol fino stajala ispod reči Opasnost. Ljudima su se
automobili sve vreme kvarili, hladnjaci su im se ledili, a onda
prokuvali. Neki su govorili da je mešavina meda i vode dobro
rashladno sredstvo, a da ne mrzne; neki su koristili kerozin, ali
Džordž je znao da od kerozina propadaju creva i da curi na
motor, od čega ste mogli da odletite u vazduh. Džordž je koristio
metanol, koji je davao dobre rezultate. „Ali trebalo bi da naprave
nešto što bi se moglo sipati u hladnjak a da ne mrzne“, reče
Džordž. „Ponekad pomislim da bi trebalo da nabavimo
frenklin.« Frenklin je bio dobar automobil, sa vazdušnim
hlađenjem, ali je Džordž čuo da ovi automobili imaju i mnogo
mana. Budući da nisu koristili vodu, niste ih mogli napuniti
vrućom vodom kako biste ih upalili, a morali ste ih pokrenuti, pa
ih vući krdom konja da biste ih upalili. „Stoga ne znam“,
priznao je Džordž. „Na neki način je bilo lakše kada nije bilo
automobila, jer ih nismo morali imati, a nismo ni mogli sve i da
smo želeli.“
Rouz se glasno nasmeja.
„Čemu se, zaboga, smeješ?“, upita Džordž.
„Tebi. Veoma si zabavan čovek.“
Zadovoljni Džordž osmehnu se široko. „Ono što bih zaista
želeo“, kazao je Džordž, „jeste pirs.«
„U redu.“
„Oduvek su mi se dopadali motori.“
„Onda ga kupi.“
„Bojim se da bi izgledalo pomalo čudno“, reče Džordž.
Prošlo je malo vremena. „Ovo deluje kao pogodno mesto“,
iznenada izgovori Rouz.
„Pogodno mesto? Za šta?“
„Za piknik.“
Džordž se zakikota i pogleda na sneg i smeđe obrise nečijih
udaljenih bala sena koje su izgledale poput tačkica, i pokraj njih
šćućurenu stoku, onu bezobličnu formu krda koje se pomeralo i
menjalo položaj kako su se grla gomilala. Sveži tragovi koje je
divlji zec ostavio kraj puta nisu nikuda vodili. Pelen je izgledao
izbledelo i krto, a svaka grančica i list ukočili su se od hladnoće.
„Ne, ovde je lep pogled“, reče Rouz. „Planine. Samo se
zaustavi i parkiraj ovde.“ Pogledao ju je, pa posmatrao kako
poseže rukom pozadi ispod gomile ćebadi. Izvadila je vrećicu i
termos. „Vruća kafa i sendviči.“
„Pa, ja sam ti uporan“, odvrati Džordž. „Ah nije čak ni
podne! Znaš, nikada u životu nisam jeo van vremena za
obedovanje.“
Kafa je bila ukusna i vruća. Džordž pomisli kako bi nakon
ove kafe cigareta imala dobar ukus. „Ne verujem“, zamisli se
Džordž, „da je iko u ovoj državi ikada imao piknik u autu.“
Jedva je čekao da stigne na sastanak u banci i ispriča im šta su
radili. Već je mogao videti izraz na Fosterovom licu. „Nekada
sam mrzeo ova putovanja“, reče. „Nakon ovih sastanaka jedni za
drugima zvali bi me na večeru u svojim kućama. Na neki način
predavali su me drugome na brigu, a njihove supruge nisu znale
šta će sa mnom. Za samca nema mnogo prostora. Nikada mi nije
išao razgovor. Fil je govornik. Mnogo puta sam im govorio da
imam druga posla, pa sam odlazio kući, ili odlazio u Herndon
haus na večeru.“ Zastao je. „Rouz?“
„Da.“
„Ovaj, ništa.“ Bio je na ivici užasnog priznanja, u kojem je
hteo da joj kaže kako bi u restoranu otišao u separe i navukao
zavese da niko ne bi video da je sam. „Želeo sam da kažem kako
je lepo kad nisi sam.“
„Nikada više nećemo biti sami, Džordžu.“
„Znaš, voleo bih da ponekad pozovem ljude na ručak na
rancu. Samo, ne znam od koga da počnem, svi su bili tako
ljubazni i uslužni. Povremeno bih želeo da nam neko dođe,
prijatelji, znaš. Mogli bismo da zaposlimo neku devojku, kao što
smo nekada, pa bi mogla da služi za stolom kao kada je moja
majka bila u kući. Imamo negde zatureno zvonce, pa devojka
dolazi čim pozvoniš. Tako je nekada bilo.“
„Misliš li da nam je zaista potrebna sluškinja?“
„Ne verujem da nam je potrebna. Ali bih voleo da zaposlimo
sluškinju, ili koga god želiš.“
„Pretpostavljam da bi bilo lepo.“
„Vidiš, onda ne bi morala da razmišljaš o stolu, mogli bismo
samo da ustanemo i odemo da razgovaramo, a mogla bi i da
odsviraš nešto na klaviru, kada bismo imali klavir. Čoveče,
zaista volim kada sviraš na klaviru. To je nešto što moja majka
nikada nije umela. Slušali smo viktrolu.“ Zastao je i pogledao je.
„Pričam li previše?“
„Volim kada pričaš.“
„Ne bih želeo da mi previše pričanja pređe u naviku, znaš“, a
onda je u vetrobranu video hitru iskru njenog osmeha; gledajući
pravo, uzeo ju je za ruku, obasut zaprepašćujućom nežnošću. Na
trenutak je ostao opčinjen njenom navikom, koju je sada video
prvi put, kako je, kad god bi digla pogled sa bilo čega na šta je
usmerila pažnju, pa čak i zavijanja sendviča, uvek imala osmeh
na licu. Pitao se da li je iko to ranije primetio.

Prvo što je upadalo u oči kada uđete u Herndon bio je silos, čiji
je metalni krov sijao na suncu; zatim skladišta uglja kraj pruge,
koja su onako crna i masivna podsećala decu na ogromne
životinje. Usledila bi gotička građevina od cigle učiteljskog
fakulteta, koji je gradu davao određeni prizvuk, budući da su na
njemu studirali svi prefinjeni mladići i devojke iz savezne
države, koje ste mogli videti kako sede u sladoledžinici na
visokim stolicama sa nogarima od teške, izuvijane žice dok
razgovaraju o svojim knjigama ili se drže za ruke. Džordž i
Rouz prođoše pored bolnice od opeke, odakle im je vetar
donosio miris kuvanog krompira, pečenog mesa i hloroforma.
Tandrk-tandrk, čuli su se lanci za sneg. Ono što je Rouz osetila
bilo je zajedničko svim rančerima koji bi se dovezli u grad –
nepoznato osećanje postizanja cilja i uzbuđenja, pojačano
uočavanjem izloga, grubih muškaraca koji su zurili kroz prozore
sale za bilijar, ogromnog sata okačenog iznad vrata zlatare,
snežnog prostranstva ispred skladišta gde su lutali psi, betonske
fontane koja zimi nije bila uključena, a gde je leti iz bareljefa u
obliku lavlje glave voda štrcala prema bazenu u obliku školjke,
odakle su konji – kojih je sada bilo malo – mogli piti.
Automobili ispred Herndon hausa bili su dijagonalno
parkirani, a unutra su, sedeći ponosito u velikim zelenim
foteljama, penzionisani rančeri zurili prema putu kao da su
uvređeni automobilima i pešacima koji su prolazili i smrzavali
se na hladnoći. Pa, nije ni čudo, govorili su jedni drugima matori
rančeri dok su se meškoljili u foteljama kako bi odmorili stare
kosti. Ljudi u gradu su se oduvek oskudno oblačili. Među ovim
starcima često se moglo čuti gunđanje i frktanje, jer su često bili
ljuti – ljuti na vladu, nova vremena, cene, na decu i unuke koje
su voleli. Ljutili su se zato što deca i unuci nisu često dolazili u
posetu sa praunucima, a i kada su dolazili, samo je trebalo da
čujete kakve su izgovore pronalazili za brzi odlazak na posao,
šta god to bilo! Stari su retko dobij ali priliku da postave pitanja,
retko im se ukazivala prilika da budu domaćini večere zato što
bi im njihovi mlađi govorili da se moraju vratiti na ranč zbog
posla, retko su imali priliku da odvedu decu na dugometražni
film ili da sa njima prošetaju ulicom. Mladi su se brzo morali
vratiti na ranč, ili su barem tako govorili. Tako tim mladima i
treba ako se ovi ponovo ožene, pa promene testament! To bi ih
opametilo! A u gradu je bilo pregršt žena koje bi odmah
prihvatile ovakvu ponudu!
Eh, ali mladi bi se tad naljutili, a stari bi bili usamljeniji nego
ikada pre. Više nikada ne bi imali priliku da vide svoje
praunuke.
U Herndon hausu je u jednom udubljenju kraj ulaza u
trpezariju sedela stenografkinja i iskucavala obaveštenja i
testamente. Vrata muškog toaleta otvarala su se i zatvarala,
mesingane brave su škljocale i škripale, nudeći kratak pogled na
iste bele pločice koje su se nalazile na podu predvorja. Bilo je
upućenih osmeha i pozdrava, a ljudi koji nisu navikli na
uzbuđenja grada posramljeno bi se osmehnuli.
Danas je u Herndon hausu bilo čak više gužve nego inače; u
predvorju je bilo kao u košnici, deca su odlazila od roditelja,
trčala i ukrućivala noge kako bi se klizala po popločanom podu;
recepcioner je iznova jurio kako bi ih zaustavio, ali mu to nije
polazilo za rukom, te je samo srdito uzdisao i buljio u njih.
„Prilična gužva danas“, primeti Džordž, polako usporavajući
kola. „Došao je neko važan.“
A onda videše. Kraj sporednog ulaza iza ćoška stajale su
parkirane dve crne limuzine sa šoferima. „O, da“, reče Džordž.
„Ovo je guvernerova svita. Neka terevenka se održava u hotelu.
Zaboravio sam.“
„Šta si zaboravio?“
„Zaboravio sam da mu odgovorim. Trebalo je da dođem na
terevenku, a zaboravio sam zato što sam razmišljao o tebi i
ženidbi, pa mu nisam odgovorio. Pa, dobro, svakako imam
sastanak u banci.“
„Onda ga poznaješ?“, upita Rouz.
„Ah, sreo sam se s njim nekoliko puta u prestonici. Stari ga
dobro poznaje. Prilično su dobri.“
Džordž izađe iz auta ispred fasade od cigle banke, u kojoj su
se direktori okupili u izdvojenoj prostoriji i razgovarali o novcu;
zatim su svi otišli na ručak u Šećernu zdelu zato što su tamo
redovno odlazili i naručivali prženi iverak ili odrezak, nakon
čega bi jeli pitu. „Naći ćemo se u tri u hotelu“, reče Džordž.
„Pozdravi Pitera u moje ime i pitaj ga treba li mu šta.“
Rouz se prebaci na mesto vozača. „Nedostajaćeš mi“, reče
Rouz.
Pogledao ju je. „Nedostajaću ti? Zaista, Rouz?“ Lice mu se
ozari. „Ah, što je to lepo.“
Nagnula se i poljubila ga, od čega je pocrveneo. Kakav dan,
kakav divan dan! Pazite, piknik usred zime, a onda poljubac
divne žene usred grada, ispred banke teške petnaest miliona
dolara. Koliko toga čudnog se može dogoditi čoveku kada ima
samo malo strpljenja. „I molim te, neka i ja nedostajem tebi“,
dodade Rouz.
„Želeo sam nešto da ti kažem“, rekao joj je, „sve vreme dok
smo se dovozili ovamo. Želeo sam da kažem koliko sam
ponosan na tebe i koliko sam srećan što sam sa tobom.“ A onda
ju je napustio i ušao u banku pre nego što izgovori nešto
nepodnošljivo delikatno.

U kući u kojoj je Piter stanovao stanari su pre ulaska brisali

cipele, ulazili tiho i gasili svetlo po izlasku iz kupatila, kao što je
mali, čitki znak nalagao. Razgovaralo se tiho i diskretno, kao da
se nalazite u bolnici ili kapeli. Nije ovo bila vesela kuća, ali su
upravo ta tišina i red Piteru bili potaman; tamo je mogao da
razmišlja.
Rouz je pokucala na vrata i Piter ju je, ponašajući se kao
pravi domaćin, propustio i poljubio. Lice mu se sijalo od sapuna
i vode, košulja mu je bila uštirkana, a cipele su mu se caklile.
Odveo ju je u svoju sobu, gde se osećala kao stranac. Ovo je
očito bila prostorija opremljena za ne tako česte goste, sa
nameštajem koji je bio previše dobar za bacanje, ali nedovoljno
dobar za ugodan život. Bila je ovo više dnevna nego spavaća
soba. Krevet od izuvijanog mesinga ličio je na scenu
edvardijanskog porođaja. U jednom ćošku nalazio se sto, čije se
postolje sastojalo od snopa bambusa svezanog ratanom po
sredini, pa raširenog pri vrhu kako bi držao ploču, na kojoj se
nalazila ofarbana vaza sa mačjim repom; tapete su bile boje
sasušene krvi, a na dva zida nalazile su se slike, na jednoj
povređeni i zbunjeni Hristos kao svetlost sveta. Preko puta ove
slike nalazila se duga, uzana plaketa, na čijem vrhu je bila
oslikana loša kopija Nasmejanog kavaljera; ispod se nalazio
odštampani tekst, koji se nije dao pomiriti sa tematikom:

Mirno spavaj u odaji ovoj,

O, ti, ma ko bio...

„Jesi li veoma srećan ovde?“, upita Rouz. Činilo joj se kao

razumno pitanje, pa ga je postavila sedeći u pravoj stolici kraj
stola koji je koristio za učenje. Na stolu je svaka olovka bila
pravo položena, a nijedan papirić ili sveska nisu iskakali iz
urednog reda. Piter je uvek svemu znao mesto, nikada ništa nije
gubio, nikada nije kasnio niti zaboravljao.
„Ne mogu biti srećniji“, rekao joj je. „A imam i novog
prijatelja.“
 „Pričaj mi o njemu.“ Kakvu je samo toplinu osećala!
„Otac mu predaje u školi, A on želi da postane profesor.
Naučio me je šahu, pa dosta igramo. U šahu nema sreće, sve je u
veštini.“
„Verujem da si dobar u igranju.“
„Biću.“
„A škola?“
„Sjajna je.“
Pitala se da li je ikada izrazio snažniju emociju.
Svaki put kada bi mu predložila da za vikend poseti ranč,
tražio je da mu oprosti – mora učiti, čitati, već ima druge
planove, planove o kojima ga nije ispitivala. Bila je sigurna da je
zbog Fila izbegavao ranč, ali nije tek tako mogla govoriti o Filu.
„Jesi li ti srećna?“, sada je on pitao nju.
Nije se pripremila za ovo pitanje; progovorila je uštogljeno:
„Znaš, Džordž je veoma dobar prema meni. Ah, kako smo se
samo zabavili prilikom današnje vožnje ovamo – stali smo da
napravimo piknik, posmatrali smo planine. Ali, bože, koliko
samo snega. Pripremila sam nam sendviče i termos sa vrućom
kafom, i tako smo jeli i razgovarali. Znaš, on je osoba sa kojom
se svašta može uraditi.“ Ali nije odgovorila na pitanje. Osetila je
Piterov pogled. „Znaš, potpuno sam zaboravila na ukrasni mačji
rep!“ Njen iznenadni smeh čudno odzvoni u sobi, pa se
najednom pitala šta traži ovde. Šta je Piter tražio u ovoj
nereprezentativnoj sobi? Hoće li ostati ovde čitavog leta pomoću
niza izgovora, sve dok se na kraju ne obelodani problem koji
ima sa Filom? Kakve je veze ova soba imala sa Piterom i njom?
Samo ju je jedna stvar vezivala za njih – nju, Pitera i Džona, a to
su bile Džonove medicinske knjige, uredno poređane u staklenoj
vitrini, u kojoj su se nekada sigurno nalazili Dikens ili Skot. I
lobanja.
 „Očeve knjige“, reče ona. „Hoćeš li ih poneti na ranč kada se
završi škola?“
„Sve. A poneću i lobanju.“ Samo je lobanja ostala od skeleta
na koji je Džoni bio ponosan, dokaz da je bio lekar, samo je
lekar mogao da poseduje skelet, samo je lekar imao tu jezivu
privilegiju. Piter je kosti sahranio u Biču, spustivši ih prethodno
u jednu vreću. Nadala se da nikada neće saznati gde ih je
zakopao.

Francuska vrata trpezarije u Herndon hausu već su stajala

otvorena, a unutra su konobari jurili sa čangrljavim srebrnim
escajgom i kloparavim hotelskim poređanom, čisteći za
guvernerom. Jedna konobarica sa nedužnim pogledom već je
planirala šta će ukrasti sa guvernerovog tanjira, nešto pored
kašičice za čaj, koju je već ubacila u džep uniforme; daće
kašičicu unuku. Možda će jednog dana imati neku vrednost.
Reći će da joj je guverner, zadovoljan uslugom, to poklonio.
Iz trpezarije je izlazila raspričana gospoda, razmahujući se
skupocenim cigarama; svi oni koji su zastupali grad Herndon i
uživali u napretku predstavljali su lokalno visoko društvo. Nisu
to bili bistri ljudi; kao takvi, ne bi se rado zadovoljili
Herndonom, ali je Herndon imao samo njih, trgovce,
pogrebnika, lekare, zubare; oni među njima koji su bili nešto
ambiciozniji barem su imali diplomu državnog univerziteta i bili
su uzbuđeni nakon prvih pedeset ili stotinu hiljada zarađenih
dolara. Trenutno je – nakon što su se našli u prisustvu veličine –
njihova svrha bila još jasnija. Da li bi bili pozvani da sa
guvernerom podele grašak, piletinu na puteru i napolitanski
sladoled da nije bilo tog njihovog novca? Ne bi. Stvarno ne bi!
Njihov vođa, najbogatiji čovek u gradu, bio je predsednik banke
sa još mnogo kontakata i poslova, ali je poput Džordža
Berbanka i on prisustvovao onom sastanku. Ostavši bez vođe,
ostali su se libili da priđu guverneru – uspeli su jedino da ga
okruže, zadivljeni pričama koje su čuli o guvernerovom
putovanju u privatnom vozu za Vašington sa najbogatijim
čovekom u državi, i to u vozu koji je, među ostalim luksuzom,
posedovao i kadu. U putu su bili posluženi kornjačevinom, a
šampanjac je samo tekao; na određenim stanicama ubiralo se
sveže cveće.
Guverner, usamljen u svojoj veličini i prilično zamoren
razgovorom svog pomoćnika koji nije znao da priča ni o čemu
drugom osim o politici i jednom zubu koji je počeo da mu
zadaje nevolje, sa radošću opazi Džordža Berbanka, čije je
prezime bilo vodeće na spisku u knjizi zvanoj Istaknuti ljudi
naše države.
„Dugo se nismo videli“, ozareno reče guverner i potapša
Džordža po širokim leđima.
„Kako je, guverneru“, odvrati Džordž. Razgovarali su kao
jednaki, istovetno otmenog porekla. Jedan je pitao drugoga za
zdravlje i zdravlje bližnjih. Guverner je pitao koliko ih je oštra
zima zadesila, pa su poredili ovu blagosloveno blagu sa onom
strahovitom zimom hiljadu devetsto devetnaeste, urezanu u
pamćenje, kada je i seno propalo, stoka ostajala gladna i
promrzla, a divlji konji jeli šljunak koji su nalazili pod snegom.
„Gde smo ono beše“, pitao se guverner, „poslednji put
razgovarali?“
„Pa, u restoranu Senata“, reče Džordž. „Otac i ja jeli smo
goveđi gulaš.“
Guverner se zakikota. „Kad se svedu svi računi, Džordžu,
nema ničeg boljeg od goveđeg gulaša.“
„Istina“, odgovori Džordž.
„Taj gulaš je, Džordžu, specijalitet restorana. „Moramo
ponovo otići na gulaš.“
„Eto odlične ideje“, reče Džordž. „Siguran sam da bi se
dopala i mojoj supruzi.“
„Supruzi, kažeš?“ upita guverner i zakorači unazad. Veselo
se osmehnuo. Niko mu ovo nije pomenuo. Jakog je pomoćnika
imao. U čemu je pomagao? „Čestitam. Nisam ništa čuo.“
„Nismo pravili veliko venčanje. Vidite, supruga je bila
udovica.“
Guverner klimnu glavom dok je žvakao cigaru. Kao da je
razumeo da činjenica da je Džordžova supruga udovica
objašnjava nešto. „Nije bilo velikog venčanja, kažeš.“
„Nipošto. To je bila njena želja.“
„Pa, Džordžu“, nasmeja se guverner. „Vidim da su i tebe
upregli kao i nas druge. Opasan si, mali! Slušaj, žena i ja želimo
da dođete na večeru, ali ne na gulaš, Džordžu. Nema gulaša!“
Ali utom Džordžu na pamet pade ideja.

Planine su okruživale Herndon, a sunce je polako zalazilo. Tako

se smrklo pre nego što su obavili svoje poslove; izlozi radnji
izgledali su toplo i primamljivo. Džordž je otišao kod zanatlije
koji pravi uzde kako bi kupio nove ulare i pokupio sedište
jednog radnika, koji ga je tu doneo na popravku. Ostavio je
Rouz ispred prodavnice u kojoj je kupila nekoliko kutija sa
konzerviranim voćem, jer su Berbankovi dobro hranili svoje
ljude, a ovi su to pričali ostalima sa drugih rančeva. Odabrala je
kruške, koje su u ovoj saveznoj državi svi voleli, kao i sitno
iseckane breskve u kojima su svi uživali, a koje su bile tako
tvrde i ljigave od gustog sirupa da su od samo jednog pogrešnog
pokreta kašikom letele pravo na stolnjak. Dok je vodila Crvenu
vetrenjaču, navikla je da kupuje u velikim količinama – pola
svinje, trista šezdeset jaja, četiri šunke, četiri džaka krompira,
kilograme džema od maline. Međutim, dok je radila u Crvenoj
vetrenjači, morala je čekati svoj red da bi je uslužili. Sad ne.
Sada je kao gospođa Berbank bila posramljena uslužnim
ponašanjem radnika, pa čak i vlasnika, koji je došao da je usluži
i pita da li je zadovoljna. „Starija gospođa Berbank“, rekao joj
je, „volela je da pogleda specijalitete“, pa je dodirnuo policu sa
konzervama račića i jastoga, konzerviranim mesom i sirevima.
„Vi ste oduvek birali odličnu hranu“, dodao je i Rouz je
prezirala sebe što je naručila pola kutije ovoga i onoga – nije
tačno znala zašto je prezirala sebe. Možda... možda zato što je
zbog toga Džoni Gordon izgledao kao nešto manje, a
Berbankovi, kojima ništa nije bilo potrebno, kao nešto više.
Niko nikada nije pokazao jastoga Džonijevoj supruzi, niti je
zbog nje ostavljao druge mušterije da čekaju.
Večerali su u Šećernoj zdeli; iznad njih su na visokom
plafonu sa spuštenog metalnog panela bež boje visila dva
nepomična ventilatora, podsetnici dalekog leta. U velikoj
prostoriji nije bilo nikoga osim njih i dvojice putnika koji su
zbijali šale sa lenjom konobaricom koja se nadvijala nad njima,
sigurno tek pridošla u grad, budući da joj se nije žurilo da usluži
Rouz i Džordža.
„Čudna stvar“, reče Džordž, „ali pre nekoliko sati ovde sam
večerao, što bi u gradu nazvali ručkom.“ Nasmejao se. „I znaš
šta. Opet ću naručiti iverak.“
„Ponovo, Džordžu?“ Posvećivala mu je pažnju čitavim srcem
dok je govorio; bilo mu je teško da govori, te je sumnjala da su
mu govorili (a sigurno jesu) da nema dara za priču. Kako se
samo trudio da bude prijatan!
Kada su završili sa jelom, kazao joj je: „Ostani ovde na
trenutak. Hladno je napolju. Idem da podignem platno. Ti
polako dovrši kafu.“
 Spakovao je ulare i sedlo na zadnje sedište, a platno je
sprečavalo da izađe ustajali smrad konjskog znoja, koji je
podsećao na ranč – na to učmalo odredište: psi će zalajati, izaći
iz senki mesečine u kojima su prethodno spavali; Džordž i ona
će zajedno krenuti iz garaže, očarani tišinom noći; otvoriće
velika ulazna vrata i ući u tihu prostoriju; Džordž će posegnuti
rukom da pronađe prekidač; prostorija će dobiti onaj zapanjeni
izgled na iznenadnoj svetlosti; od svetla će agregat u podrumu
početi da brunda, a oni će požuriti u svoju sobu kako bi se svukli
i brzo ugasili svetlo koje je izazvalo buku. A onda će u tišini čuti
Filovo frktanje i kašljanje, frktanje i kašljanje nekoga ko već
dugo čeka budan.
Dok je grad ostajao iza njih i poslednja svetla nestala u
daljini, osetila je blagu melanholiju razmišljajući o ljudima,
prosto o ljudima koje je viđala kako obeduju u izlozima.
„Pa, zaputili smo se kući“, kazao je Džordž. „Molim lepo!“
„Kako je bio lep ovaj izlet“, rekla je i obavila se ogrtačem
oko ramena, drhteći i prisećajući se prijatne toplote u Piterovoj
sobi, neobične atmosfere staklenika i ljudske lobanje. „Volim
mesečinu.“
„Znaš, Rouz, razmišljao sam.“
„O čemu?“
„Sećaš se... pričali smo o klavirima.“
„Sećam se.“
„Rouz, koji je najbolji klavir? Oduvek mi se dopadalo kako
sviraš. Zaista je veselo, znaš li?“
„Naravno da bih volela da imam klavir, ali ne sviram tako
dobro da bih posedovala najbolji.“
„Naravno da sviraš! Fantastična si. Zaboga, moja majka je
volela da sluša muziku na viktroli, ali ništa nije umela da svira,
Rouz. Rekao sam joj da sviraš i kazala mi je koliko bi želela da i
sama to ume. Rekla je da imam sreće što sam pronašao nadarenu
ženu. Tu je reč upotrebila. Nadarena.“
„Da me nisi previše nahvalio?“
„Kako bi čovek to mogao učiniti? A znaš li za koga ćeš
svirati?“
„Za tebe.“
„Za mene, naravno. Ali sviraćeš i za guvernera. I za njegovu
suprugu.“
„Za boga miloga, Džordžu!“ i grlo joj se steglo.
„Dolazi prvog, narednog meseca. Pomislio sam da bi volela
da ga upoznaš. Vrhunski čovek.“ Neko vreme su se vozili u
tišini, pa je iznova progovorio: „Upravo smo prošli mesto na
kome smo imali piknik. Zimski piknik, Rouz.“
„Jesmo li tamo stali?“ Naježila se i osetila da su prošli mnogo
više od običnog mesta piknikovanja, pa se iznova pripremila da
priđe kući na rancu koja će zasijati onako glomazna i drvena na
mesečini; ponovo će čuti lavež pasa – kao da su Džordž i ona
bili stranci ili čergari. Ući će u kuću, a zatim će čuti Filovo
kašljanje i frktanje.

Klavir marke mejson end hamlin stigao je u Bič iz Solt Lejk

Sitija, pa ostao na jednoj od onih brzih šina, pokriven sivom
ceradom, koja ga je štitila od mogućeg snega, sve dok radnik na
stanici nije dobio uputstva da pronađe kamion iz Herndona koji
će klavir transportovati na ranč. Rekao je da po njegovoj proceni
klavir teži čitavu tonu. Radnik je nekoliko puta zvao u Herndon,
kao i Džordža, kako bi ga obavestio da je firma za prevoz
zauzeta i da se jedan od ljudi, koji je ponekad slobodan da
podiže i prevozi stvari, upravo venčao i uzeo nekoliko slobodnih
dana za medeni mesec, kao što bi i svako drugi, reče, ali da
firma pokušava da pronađe nekoga ko bi pomogao vozaču, koji
reče da je nemoguće da ode sam zato što je za klavir potrebno
više ruku nego što bi pronašao u mestu poput Biča. Džordž se
prisećao vozača kao visokog čoveka koji je svima gledao iznad
glave.
A onda je firma za prevoz pozvala radnika na železničkoj
stanici rekavši da su pronašli mladića koji će pomoći vozaču,
krupnog mladog Šveđanina, pomalo smotanog ali voljnog, ali,
kada je stigao sa vozačem u kamionu sa debelim gumama i
lančanim prenosom, loše je prihvatio teret i povredio kičmu pre
nego što su uspeli i da skinu klavir sa brzog voza. Srušio se od
bola na peronu, pepeljast u licu dok su mu sa čela kapale graške
znoja. Je li polomio kičmu? Igrom slučaja, lokalni šerif je sedeo
u jednom od barova u Biču i pio ono što uobičajeno naručuje, pa
je mogao da odveze mladog Šveđanina do bolnice u Herndonu.
Našli su još nekoliko muškaraca iz bara, te su zajedno sa
vozačem i radnikom na stanici uspeli da ubace klavir na kamion,
ali je kasnije vozač rekao Džordžu da je nošenje klavira, iskreno,
specijalizovan posao i da je pravo čudo što niko od njih nije
slomio kičmu. Kazao je da mu je lanac na kamionu pukao negde
između Biča i ranča, i da je na nula stepeni morao da
improvizuje sa novom karikom kako bi popravio kučkinog sina.
Rouz je bila sama kada je klavir stigao. Vozač je odbio kafu
koju mu je ponudila. „Loša je za bubrege“, rekao je. Ni njegov
otac nikada nije pio taj napitak. „Ovo je poslednji put da
prihvatam prevoženje klavira.“
„Ne mogu vam reći“, posramljeno će Rouz, „koliko se loše
osećam što ste se tako namučili.“
„Kada procenjujete da će stići muškarci?“, upita vozač,
vadeći iz džepa sat marke ingersol.
„Do podneva sigurno.“
„Čudo jedno da nije slomio leđa“, reče vozač. „Ima troje
male dece.“
Sneg je počeo da veje dok su pokušavali da istovare klavir.
Unajmljeni ljudi su iz gepeka izvadili pravougaone daske i užad,
pa napravili rampu od kamiona do ulaza, te ih je vozač
usmeravao, gledajući im iznad glave. „Za ime božje“, rekao je,
„nemojte tako. Tako je i onaj Šveđanin sredio leđa.“
I Džordž je radio sa unajmljenim ljudima, pa su nekako
uspeli da odvuku klavir do stepeništa, otpakovali ga i mic po
mic uneli unutra, nakon čega su mu namestili nogare. Fil je
ostao u spavaćoj sobi. „Onaj vaš draškan sa stanice nije
pomenuo da treba doneti klavir“, zapazi vozač. „Obično se
dobije, pa, deset dolara na sat. Očekujem da je toliko, budući da
se lako može kičma slomiti.“

Unajmljene devojke, poput kurvi, uzimali su iz malih farmerskih

porodica ili rančeva na jugu, gde je zemljište bilo siromašno,
alkalno, prašnjavo, puno suvog korova i čička. Te nesrećne,
potuljene i glupe devojke prezirale su svoju sudbinu, svoje
očeve i to što su znale da su bile samo još jedna gladna usta; i
tako dalje.
Dolazile su sa kartonskim koferima i uvijenom kosom –
misleći da moda tako zahteva – pa su prale sudove, nameštale
krevete, ribale podove, konobarisale i kikotale se sa unajmljenim
radnicima koji su kovali sopstvene planove. Malo njih se dugo
zadržavalo na istom mestu. Uskoro bi im se pružio uvid u
beznadežnu situaciju u kojoj su se nalazile; nisu se mogle
udavati za najamnike, jer na rančevima nije bilo mesta za
oženjene muškarce; poput oženjenih sveštenika, ne mogu se
usredsrediti na svoj posao, već večito jure tamo gde im krene
žena. Neke devojke bi zatrudnele, pa nestajale; druge su se
vraćale odakle su došle, te bi tamo ponovo plakale i svađale se
sa roditeljima. Neke bi se našle u Diksi sobama, gde bi
zarađivale dva dolara za jedno izvođenje, a deset za celu noć –
zanimljiv cenovnik.
Lola, koja se javila na Džordžov oglas u Rikorderu, stigla je
sa spavaćicom u koferu i bogatom kolekcijom filmskih časopisa,
koje je iznova čitala u svojoj sobici na spratu. Mnoge filmske
zvezde su takođe krenule od nule, a sada su se vozile u
limuzinama, neprestano se kupale i nosile krzno cenjenih
životinja. Bila je brza i strašljiva devojka, sa iskrivljenim
palčevima na nogama i mnogo volje. Retko je podizala glas
iznad šapata, i to samo ako bi se tako nešto zahtevalo. Bojala se
gospođe Luis koja je citirala sumorne postulate i pričala o lepim
devojčurcima koje su vezivali i pakovali u gepeke po Kaliforniji
i sličnim mestima; bojala se radnika koji bi joj namigivali ili
predlagali da nedeljom zajaše zajedno sa njima.
U njenom prisustvu Rouz nije imala drugog posla osim da
planira obroke i vežba na klaviru zbog kojeg je mladi Šveđanin
sa troje dece povredio leđa. Hvala bogu, nije slomio kičmu.
Klavir je bio crn, uglancan i vredeo je mnogo više od partitura
koje je na njega oslanjala; posedovala je žalostan repertoar, par
Štrausovih valcera, jedan vojni marš, sladunjavu propratnu
muziku pesama poput The Rosary i Just Like a Gypsy, komad
koji je Džordž voleo i koji će sigurno zatražiti prilikom
guvernerove posete. Plašilo ju je koliko se ponosio njenim
osrednjim talentom; nikada ne bi primetio kada joj promakne
nota. Počela je marljivo da vežba kako bi ono što ume da
odsvira odsvirala dobro, kako bi se ponosio njome.
Fil bi izašao iz sobe kada bi zasvirala; njegov izlazak je uvek
bio tako primetan da više nije mogla ni vežbati sve dok ne vidi
da je izašao iz kuće, ili otišao u svoju sobu i zatvorio vrata;
nagađala je da mora imati mnogo bolji ukus od Džordža i da joj
se smeje iza leđa, znajući da vežba samo kako bi zadivila
guvernera.
Vrata, vrata, vrata i vrata; bilo je pet izlaznih vrata, i
poznavala je zvuk svakih. Zadnja vrata, koja je koristio Fil, uvek
bi za sobom ostavila nalet vetra od kojeg se tepih talasao kao da
ispod njega gmiže zmija. Jednog popodneva je znala da je Fil
ušao u kuću; hodao je brzim, lakim i skakutavim korakom, koji
je činio svojim prilično malim stopalima; čula je kako zatvara
vrata svoje spavaće sobe. Kada se jednom uverila da je ta vrata
štite od njegovih misli i emanacija, sela je i počela svirati; ali
dok je kritički osluškivala sopstveno sviranje, čula je drugi zvuk,
i to zvuk Filovog bendža, najednom svesna činjenice da je svaki
put kada ona svira i on svirao. Zastala je, piljeći u dirke. Stao je i
žičani zvuk bendža. Sada je osetila kao da joj nešto gmiže po
vratu; svirao je isti komad, samo što je to činio mnogo bolje.

Fil nije umeo da čita note, niti je za time imao potrebe; svirao je
po sluhu i mogao je odsvirati bilo šta nakon što jednom čuje
melodiju, brzo razumevajući kompozitorovo nahođenje i šablon.
Upravo je tako prepoznavao logiku u Mocartovoj muzici, koju je
često slušao dok je izlazila iz otvora viktrole; na tim starim
pločama zabeležena su izvođenja orkestara koji su svirali
Mocartove aranžmane napravljene samo za limene i duvačke
instrumente, budući da u to vreme vosak nije ostajao na žicama.
Prezirao je sve što je Rouz svirala jer nije ličilo ni na šta – mora
da je ovu muziku svirala u onim kafanama, ili gde već; i odlično
je znao zašto je ovoliko vežbala.
Stari Džordž je propevao.
„Gospodin glavonja dolazi na večeru“, rekao je Džordž.
„Opa, znači penjemo se na društvenoj lestvici“, odgovori Fil.
„Hoćemo li izvaditi činije za pranje prstiju?“ Fil se nasmeja.
Dakle, ovako mali Džordži hoće da predstavi svoju rasviranu
ženicu društvancetu! Zabavljalo ga je da je sluša kako svira na
novom klavirčiću, kako urniše jednu melodiju za drugom i
razbacuje note poput mrvica hleba, te će sačekati da prvo završi,
pa će odsvirati melodiju onako kako treba.
Prošli su dani pre nego što je shvatila šta je radio, nakon čega
je počela da svira samo ako on nije u kući. Iznova bi je čuo kako
prestaje sa sviranjem čim ga čuje kako otvara zadnja vrata, što
mu je pričinjavalo gotovo isto zadovoljstvo kao i šegačenje na
njen račun. Bilo je lako ići joj na živce. Kako su joj se samo
ruke tresle dok je sipala kafu! Fil nije imao koristi od ljudi
ispunjenih samosažaljenjem.
Sirotica je očito utuvila sebi u glavu da se mora lepo obući za
večeru, pa je na glavu nabacila neku stvar za koju joj je sigurno
neko rekao da lepo izgleda, te je možda vežbala za gospodina
glavonju. (Gospodin glavonja je bio seljački advokat sve dok ga
nisu zgrabili uštogljeni političari i oženili ga nešto prefinjenijom
ženom.) Čak se i stari Džordž nakon ženidbe udesio i počeo da
nosi čistu košulju, a Fil bi primetio namučeni pogled i njega i
njegove gospođe kada bi ovaj seo za sto izgledajući onako kako
uvek izgleda, i kako će uvek izgledati. Živeli su na ranču, a ne u
nekom kicoškom kvartu kakvim ga je ova nalickana gospođa
očito smatrala.
Fila je iznenadilo kada mu se Džordž obratio u kovačnici. Fil
je stajao kraj žezla, jednom nogom se oslanjajući na onaj drveni
basamak, a dugom rukom na ručki meha; izduvavao je vazduh,
lako se savijajući u struku i istovremeno žvaćući duvan. U
vatrenom gnezdu uglja nalazilo se još vešto izrađene gvožđurije.
Kovačnica je bila krcata žaračima, držačima za drvo u kaminu i
brojnim različitim komadima koji nisu imali drugu svrhu osim
da pokažu koliko Fil rukama ume da uobliči proizvode svog
izvanrednog uma. Radio je goloruk čekićem i kleštima kako
nikakva koža ili tkanina ne bi zamaglile oštru sliku koju je
njegov mozak zamislio. Dok je čekao da se metal usija do
odgovarajuće boje trešnje, zurio je u snežno brdo i posmatrao
kako gusti ugljeni dim pluta prema vratima i polako se spušta na
tlo. Džordž bi uvek zagolicao maštu pre nego što progovori, zato
što je bio spor. Ali Fil je znao da je imao problema i da je na
neki način predstavljao malo čudo. Možda je mali Džordži
konačno shvatio da brak nije onakav kakvim ga je zamišljao.
Gotovo svakog vikenda morao je da vozi ženicu u Herndon kako
bi videla svoje sunce, kome je bila potrebna mamica. Zašto nije
sama mogla da ide u Herndon i ostavi Džordža na miru sa
primerkom Saterdej ivning posta?Bojala se zimskih puteva.
Ubrzo će joj neko zaista dati razloga da se boji!
Šta je to izvelo Džordža iz kuće? Tandrkanje na klavirčiću?
Gospođa će početi sa jednim od svojih izvođenja, pogrešiti, pa
krenuti iz početka – pa iznova napraviti istu grešku. Da se čovek
naježi. Siroti Džordž ima samo da sedi i čeka grešku.
Ili je Džordž možda kontemplirao o letu kada će u kuću
upasti onaj mališa, koji će ga iznova podsećati na činjenicu da
nije bio prvi koji je poševio svoju ženicu? Osećao je da su
Džordžu picopevci bili jednako mrski kao i njemu, a sada će im
se jedan takav motati po kući. Fil je mrzeo kako takvi hodaju i
pričaju.
Fila ne bi iznenadilo ni da je Džordž počeo da brine zbog
večere sa gospodinom glavonjom. Kako je, uopšte, uspela u
tome? Pa, ako je muškarac dovoljno lud da tako očajnički želi
neku ženu, sigurno je dotična u stanju da sakrije mnogo toga,
osim ako joj dragi na večeru ne pozove guvernera ili tome
slično. Fil je pročitao Lisistratu. Kakva će samo smejurija ta
večera biti. Fil će morati sam da vodi čitav prokleti razgovor, a
zatim će mlada gospa gostioničarka početi da trešti na klaviru i
pravi stare greške. Pa, u redu. Naučiće Džordža pameti. Fil nije
bio snob, ali se ne možete venčati sa nekim izvan svoje klase.
Šta će reći i glavonjina supruga?
Džordž je sedeo na drvenoj kozi za struganje. Bogme, videlo
se da je o nečemu razmišljao i da mu je bilo mrsko zbog onoga
što mora izgovoriti. A bilo bi mu bolje da ubrzo gukne ukoliko
želi da razgovor ostane privatan, jer će uskoro iz spavaonice
početi da pristižu radnici. Iako su radnici nedeljom imali
slobodno nakon što nahrane stoku – pa su imali vremena da
naulje kožnjake, operu veš, napisu poneko pismo (ako su umeli
da pišu), pospreme svlačionicu, ili pročitaju neku od kaubojskih
priča iz časopisa, kojima su se smejali, ali i potajno verovali u
njihovu istinitost – bilo im je prijatnije da izađu iz svlačionice
ukoliko Džordž nije tu; ne znajući je ispoljavao neobičan
autoritet, neku sposobnost da uznemiri ljude, možda zato što je
retko mleo i tom tišinom vas terao da preispitate sebe i krivicu
za koju ste oduvek znali da je prisutna. Za nekoliko minuta ljudi
će izaći, pa ući u štalu kako bi izgledalo da su zauzeti. Fil se
osmehnu.
Nije više imalo smisla da se Džordž muči, pa mu Fil pomože
blaženim ljudskim govorom – može se reći da je malo
podmazao stvari. „Pa, druškane, šta ti se to mota po čuturi?“
Džordž podiže pogled prema Filu. „Pa, File“, otpočeo je.
„Ajde, matori. Hoćeš li da gukneš?“ Fil gurnu duvan dublje
iza obraza kako bi razgovetnije pričao.
Uživao je u kratkim razgovorima sa Džordžom. Jednog ranog
jutra 1917. godine došli su kupci stoke i stali se ulagivati kako bi
uzeli grla po sopstvenoj ceni. E sad, Fil ih je odmah pročitao.
„Samo sačekaj“, savetovao je Fil Džordža. „Onaj ludi profesor
sa Prinstona uvaliće nas brže-bolje u rat, a kada dođe do toga,
ima da plivamo u šuškavcu.“ Međutim, Džordž, koji se nije
uvek dao nagovarati, usprotivio se i prodao stoku. I kako to biva,
u aprilu je gospodin Vilson uvalio zemlju u razjareni rat.
Džordžu je umaklo pet hiljada dolara koje su mogli da zarade, a
Filu je prijalo što je Džordž morao priznati da je pogrešio.
A dok je još bio na fakultetu, Fil je stalno dobijao najbolje
ocene, pa je dekan lično želeo da mu čestita. Dekana je zanimao
rančerski život i ponešto što je išlo uz to. „Ali uzgred budi
rečeno, gospodine Berbank“, iznenada reče dekan, pa priđe
prozoru kako bi spuštanjem roletne zaklonio oholo kalifornijsko
sunce. „Šta je sa vašim bratom? Pogotovo što se tiče engleskog
jezika.“
„Mislite, šta ga muči?“
„Pašće predmet.“
„Pašće?“ upita Fil, naizgled iznenađen.
„Kao da se ne može snaći sa engleskim. Da li biste mu možda
malo pomogli?“
„Nisam baš siguran da poseduje ono što je potrebno za to.“
Ali je porazgovarao sa Džordžom. „Moram ti priznati, stari,
da mi je bilo prilično neugodno. Dekan je želeo da čuje kako to
jedan lik iz porodice može da dobije desetku, a da drugi pojma
nema. Imaš li neki problem, braco?“
Džordž pocrvene poput bulke. „Žao mi je, File“, rekao je.
„A kog mi đavola to izvinjenje služi? Moraćeš da se opasuljiš
i uključiš tu čuturu, inače će te izbaciti, pa ti vidi s kojom ćeš
pesmicom kod starog. Znaš dobro šta stari misli o neuspesima.“
„Znam“, odvratio je Džordž.“
„Pravo ti da kažem“, rekao je Fil, „da sam na tvom mestu, ja
bih se ispisao pre kraja godine. Bolje ti je da se pomiriš sa
činjenicom da nemaš kefala za takozvano više obrazovanje.
Ništa ne vredi da udaraš glavom o zid, mali.“
 Koliko god da se Džordž trudio nakon toga, ipak su ga na
kraju izbacili. Fil se sećao kako je Džordž tada stajao i
posmatrao se u ogledalu. Fil je diplomirao sa svim počastima.
Džordž bi sačuvao ono malo ponosa koje mu je ostalo da je
poslušao Fila.
Dok je sedeo na drvenoj kozi u kovačnici, Džordž ni sada
nije delovao kao da ima više samopouzdanja, a Fil ga je
posmatrao dok je rukavicom podizao šaku miomirisne strugotine
koju je Fil prethodno sastrugao sa daske. Džordž se zagledao u
čistu strugotinu, koja se izuvijala u njegovoj šaci poput mišjeg
gnezda. „Prilično je teško reći“, promrmlja Džordž, „ono što
želim da kažem.“
„Slobodno gukni.“
„Radi se o glavonji, guverneru“, reče Džordž. Dakle, to je. Fil
je bio u pravu. „O glavonji, kažeš?“
„Ne toliko o glavonji koliko o glavonjinoj ženi.“
„Nastavi.“ Uglovi Filovih usana se izviše u osmejak dok je
žvakao duvan.
„Razmišljao sam, i glavonji ne bi mnogo smetalo, ali bi
možda smetalo njegovoj gospođi.“
„Šta bi im smetalo, za ime božje?“
„Ako siđeš na večeru a da se ne dovedeš malo u red.“
Fil jedva da se malo poremetio. Samo je nastavio da gleda
Džordža, sve dok ovaj nije bacio ono pacovsko gnezdo od
strugotine i izašao u mrko, hladno podne.
 SEDMO POGLAVLJE

R ouz u početku nije bilo jasno zašto joj se misli iznova

navraćaju na prošlost – na oca koji je bio ponosan na svoj
dom i sve u njemu, na držač za kišobrane u hodniku i telefon
kojem je uvek ozbiljno prilazio i srdačno se javljao uvek
govoreći povišenim tonom: „Dom Vilsonovih...“, na majčinu
neprestanu brigu o zdravlju kućnih biljaka. Njena majka oblačila
se svečanije za dan kada je poštar donosio Lediš houm žurnal
nego za praznike; i zahvaljivala je poštaru kao da je dobijala
poklon. A zatim bi se najednom, setivši se poštara koji donosi
Žurnal i kućnih biljaka, prisetila neobične tišine pojedinih
nedeljnih popodneva i zvuka klavira koji je dopirao iz komšijske
kuće, prigušenih nota i vežbi njene najbolje drugarice, sa kojom
je svirala duete i povremeno čitala sanovnike. Na spratu bi
tumačile snove i tiho se kikotale.
Setila se glasa svoje majke: „Šta ste to naumile, devojke?
Čula sam vas čak napolju. Hati Brandidž je pozvala i kaže da joj
sutra u kuću dolazi čitav red Istočne zvezde14, bog neka joj je u
pomoći, pa pita da li možeš aranžirati cveće. Da ne poznajemo
te ljude, trebalo bi to da naplaćuješ. Zaista. Mislim da bi trebalo
da se zaposliš u nekoj cvećari. Šta ću, za ime sveta, sada
spremiti tvom ocu za večeru? A mrzi da jede ono što ostane od
ručka.“
Zatim se prisetila srednje škole, razmene fotografija i potpisa
u knjigama, pa maturskog dana, mirisa pokošene trave i
nekoliko devojaka na ivici suza, gospođe Kirkpatrik sa katedre
za engleski, koja se uzvišeno kretala među učenicima i
popravljala ovde karner, onde traku za kosu. „Sada moramo
izgledati onako kako dolikuje.“ Gospođa Kirkpatrik je obazrivo
motrila ne bi li uhvatila neku od devojaka kako na prevaru nosi
ruž. „Rouz, cveće je ove godine izuzetno.“ Ispred sale su jurili
momci, noseći stolice na rasklapanje i nervirajući domara.
Nije bila ni đak generacije niti počasni učenik na svečanosti,
ni približno tome. Na času geometrije sedela bi ukočeno i
uredno crtala trouglove i trapeze u radnoj sveščići, ali predmet
nije razumela. Međutim, njeno ime ipak se pojavilo u programu
svečanosti, iako po strani.

Cvetni aranžman: gospođica Rouz Vilson

Prethodne četiri godine lično je sadila i uređivala cveće koje

su donirali losovi, orlovi i drvoseče.
„Siguran sam da me svi poznajete“, otpočeo je direktor
obraćanje. „Neki od vas poznaju me suviše dobro...“
Svuda se začuo glasan smeh, budući da su neki mladići zaista
previše dobro poznavali direktora, njegovu kancelariju, lakiranu
drvenariju, šuštavi parni radijator, Linkolnovu bistu i prašnjavu
američku zastavu. Direktor je bio stariji čovek sa čvrstim
uverenjima, te je sada govorio o svetlosti kroz tamu15.
I tako – maturiranje. „Divno ti stoji, mama“, rekla je. „Tata,
izgledaš kao pravi mladić.“
„Zar ne?“, promrmlja njena majka. „Da li ti se zaista dopada
ovaj šešir? Stvarno je užasno kako u današnje vreme kače ptičje
perje na ženske šešire.“
Otac se nasmeja. „Pa, sve nas isto čeka. Očekujem da će se
pojaviti još muškaraca mojih godina koji izgledaju mnogo mlađe
nego ja.“
„Od mene“, promrmlja njena majka. „Mlađe od mene. Oca
zanima možeš li nabaviti još ovih pamfleta sa programom. Ovih
gde ti je zapisano ime? Kaže da će ih i platiti ako treba, ali rekla
sam mu da nam ih neće naplaćivati, zar ne?“
„Ovaj, sigurna sam da možemo nabaviti još koji. Ali zaista
nije previše važno uređivati cveće.“
Otac reče: „Koješta! Zašto bi te onda stavili u program? Ne
mogu zamisliti lepši posao za mladu ženu. Gomila njih u
današnje vreme ni dugme ne ume da prišije.“
„Bilo bi lepo da sutradan ovo možeš pokazati i sopstvenoj
ćerki“, kazala je njena majka.
„Reći ću vam šta ćemo“, najavi njen otac. „Idemo sve troje
kod Makfadena, pa ćemo da sednemo i naručimo koji god
napitak budemo želeli. Šta kažete, dame?“
„Pite“, rekla je majka. „Mislim da je ideja izvrsna.“
Ponosni kao da su kraljevskog roda, seli su na stolice od
uvijenog gvožđa u kafeu. „Po mom skromnom mišljenju,
Makfaden drži zaista lep lokal.“
„A kada je ijedno tvoje mišljenje bilo skromno?“, osmehnula
se majka.
„Vidim“, rekao je otac, „da ovde na stolu ima čak i
muskatnih oraščića.“
„To mladi danas stavljaju u mešano mleko“, pojasnila je
majka.
„Pretpostavljam“, nastavi otac, „da bi se čovek prilično
ugojio kada bih svakog dana jeo na ovakvim mestima. Ne bi baš
izgledao mlado.“
„Ne bih rekla“, odvratila je majka, pa je klimnula glavom,
podigla obrve i izustila dobro veče nekim ljudima koje su
poznavali, a koji su im sada prišli. „Dakle, evo devojke koja je
napravila cvetni aranžman.“
„I tako četiri godine“, reče njen otac. „Odlično se razume u
cveće.“
Cveće, cveće, glasovi i cveće. Pitala se da li i ostali gube
vreme prisećajući se ovako krhkih uspomena, dok je tragala
među takvim senkama i prašnjavim glasovima – ali, tragala za
čime? Za sobom?
U poslednje vreme činilo joj se da je izgubila sopstveni
identitet, pa je upravo iz tog razloga napravila cvetni aranžman
od materijala koji je bio dovoljno bizaran da se preispita njena
zavidna veština, materijala koji se prvo dao videti kroz dvogled
koji je Džordž koristio za posmatranje planina. Ugledala je ovaj
naizgled nikakav materijal na ogradi od izuvijane žice koja je
ograđivala pašnjake ispod kuće. Ali šta je umetnost (branila je
sebe), ako ne uređivanje potpuno zanemarljivih stvari? Šta je
Sezan ako ne linija i boja, šta je Šopen ako ne zvuk, šta je
parfem ako ne pažljivo spojena nekolicina mirisa, šta je platno
ako ne skupina lanenih končića? Ovaj aranžman je, poput
sviranja klavira, svakodnevnog urednog odevanja za večeru i
blentavog piknika pokraj puta, nastao iz namere da udovolji
Džordžu. Želela je da ga iznenadi. I uspela je u tome.
Nikada u životu nije tako nešto video i blago je pocrveneo, pa
je progovorio ozbiljno, birajući reči: „Pa, zaista neobično! Ovaj,
ja... mislim da je zaista lepo.“
„Lepo? Nisam baš sigurna, ali sam se nadala da će ti se
dopasti. Pre sam pravila nešto slično.“
„Zaista? Pretpostavljam da nema šta ljudi još nisu napravili.
Da, zaista mi se dopada, a mislim da moja majka ne bi umela da
napravi tako nešto. Znaš, oduvek je više volela da čita i pokreće
raznorazne teme.“ U sebi je pomislio: Moja žena ima jedva
četrdeset pet kilograma. Voleo bih da joj vidim profil. Pomislio
je: Ovo je čudo napravljeno od korova, i već je mogao da
predvidi Filovu reakciju, pa mu odjednom postade
nepodnošljiva pomisao da će ovaj nevini aranžman zasigurno
pokrenuti lavinu Filovog glasnog smeha – ako joj se ne bude
smejao u lice, učiniće to u spavaonici, grohotom se smejući do
suza kao što je ismejao Džordža jednog Božića, ne tako davno,
kada je ovaj, iz želje da udovolji majci, preko odeće obukao
kućnu haljinu i papuče od plave svile, majčin božićni poklon.
Fil se iznenada pojavio.
A grohotni smeh kasnije se mogao čuti iz spavaonice kao da
odzvanja iz bačve. Božić je oduvek bio odličan povod da se
osramoti. Stari su od Džordža očekivali da odabere jelku, koju je
uvek pažljivo birao sa nekog sunčanog mesta na kome bi grane
jelke bile lepe i ujednačene, pa bi jelku donosio sa planine na
sankama, unosio je u kuću i odvlačio do odgovarajućeg ćoška,
nakon čega bi stara uvek govorila: „Volim Božić!“, i počinjala
da je kiti, a stari bi uvek pomagao tamo gde ona ne može da
dosegne, pa kačio sjajne staklene ukrase u kojima se ogledala
iskrivljena slika prostorije i svetlost prozora okrenutog prema
žbunastom brdu. Badnje veče bi uvek bilo dugo i užasno zbog
karakterističnog mirisa ili možda činjenice je kuća mračna,
možda neobična zbog ispremeštanog nameštaja kako bi se
namestila jelka, i svi časovi toga dana vodili su uvek ka samo
jednom, a to je gomila poklona koje bi stara donosila i pakovala
ispod jelke. „Kako divno miriše jelka!“ U njenom pogledu i
osmehu uočavao je trag onoga što je sigurno nekada bila, ali je –
poput prostorije i sjajnih ukrasnih kugli – i to bilo izobličeno.
Usledilo bi otvaranje kutija sa istoka i pakovanje tih poklona
pod jelku, pa večera, a onda bi se iz stražnje trpezarije čuli smeh
i povici ljudi, koji su se radovali poklonima, kravatama i
čekovima koje im je stara uvek delila, što Džordž i dalje čini
(samo ih, naravno, ne uvija u ukrasni papir), a nakon svega toga
usledilo bi Filovo ustajanje od stola i odlazak u spavaću sobu
dok se pokloni još otvaraju, pa pretvaranje stare. Nikada nije
naučila – nikada nisu naučili – da prihvati Fila takvog kakav
jeste i otera sve drugo dođavola. Želela je da misli – želeli su da
misle – da su barem te jedne večeri Berbankovi bili poput svih
drugih. A nisu. Fil ih je gledao kao nespretne šeprtlje i sanjare, a
to su i bili, svi izuzev Fila. Kako jedan čovek, kako to jedan
čovek ima moć da natera ostale da vide u sebi ono što on vidi u
njima? Odakle mu takva nadmoć? Odnekud je zasigurno dobija.
Filu ništa ne bi falilo da te jedne večeri dođe i pretvara se, čak i
da ga je bilo sramota od Božića, čak i da nije imao ništa više
koristi od zlatnih satova, lovačkih noževa i drugih stvari iz
radnji koje je nazivao pogrdnim imenima nego što je imao
Džordž od svilene plave kućne haljine i neobičnih papuča koje
je mogao navući samo na vrhove stopala. Mule, tako ih je zvao.
Mule!
Šta je spopalo staru da mu kupi tako nešto? Kada bi imao
prilike da obuče tako nešto? Da li je negde postojao delić sveta u
kome nose ovakve stvari? Jesu li se muškarci, rođaci, prijatelji
sa istoka usuđivali da nabace na sebe ovakvu odeću i bez srama
se šetaju po prostoriji?
„Naravno da mi se dopada“, rekao joj je. „Zaista mi se
dopada.“ Zatim je, osetivši njen pogled, navukao kućnu haljinu
preko odeće zato što mu je ona majka, a tako mu boga, nije se
plašio ljubavi. Onda se na vratima našao Fil.
„Pazite samo gospodina bogataša.“ I ponovo onaj isprekidani
osmeh.
Pa, pomisli sada Džordž, otad sam prilično smršao.
Stari je rekao: „File, postoji još mnogo svetova izvan ovog.
Lično posedujem jednu od ovakvih kućnih haljina.“
Fil lenjo pogleda starog. „Naravno da imaš. Ali živimo u
ovom svetu. Ti si taj koji je napustio drugi svet. Nikada nisam
shvatio zašto.“ Fil zastade. „Jesi li ti?«
Stara nabaci osmeh, koji joj je uvek predstavljao zaštitnu
masku. Kada je Fil otišao niz hodnik, rekla je: „Mislim da je
došlo vreme da pustite Ernestinu Šuman Hajnk. Bez nje Božić
nikada nije potpun ugođaj.“
Ova ploča na viktroli uvek je poboljšavala atmosferu, zato što
je zamisao anđela, pastira, Device i Sina Čovečjeg u toj
prostoriji predstavljala običnu ludost.
Kupiće Rouz cveće, cveće i još cveća – na desetine buketa.
Kupiće cveće kako bi svi seli uspravno i primetili bukete, ali će
svaki cvet biti na svom mestu! To cveće umanjiće oholost u
smehu koji će neizbežno uslediti zbog činjenice da je pokušala
da napravi cveće od nečega što cveće nije. Napola mu se
dopadalo ono što je napravila. Čak je bio i ponosan! Ah, ali nije
bilo šanse da Fil ne primeti aranžman. Nikakve šanse.
I Džordž je bio u pravu. Fil je osmotrio aranžman onako kako
je samo on umeo; Filu nikada ništa nije promicalo. Stojeći sam u
prostoriji, Fil je raširenih nogu i naherene glave stajao nad
aranžmanom. Njuškao je kao da želi da pokupi miris. Stajao je i
posmatrao ploču sa škriljcem, na koji je nalepila klupko korova
dvaput većeg od ljudske glave; spoljne vlati spojila je gore kako
bi napravila savršeni krug i zadržala kraće travčice unutra. Na
ove spoljašnje vlati trave je, i to isplanirano, žena prilepila
vatrenocrvena krilca nekog materijala koji ga je isprva
zbunjivao, ali oštro oko je utom uočilo oblik i boju prvobitnog
izgleda – prljavu, krvavocrvenu biljku sa ravnim i oštrim lišćem
koje se pelo uz ogradu pašnjaka, a zimi se sušilo i bivalo još
tamnije. Čuo je, ili negde pročitao, da su Indijanci koristili ovu
biljku za dobijanje crvene boje. Lišće se nakon sušenja uvijalo.
A sada je ovako razvučeno bilo nalepljeno na svaku spoljašnju
vlat travnatog klupka, upadljivo poput grimiznog kolibrija.
Zaboga, pomislio je. Ova žena ipak bi mogla biti opasna!
Odmakao se i zaškiljio. Posedovao je bujnu maštu. Često bi u
putujućim oblacima ugledao osmehe ili mrke poglede, ponekad
užasnuta lica, a i u huktanju vetra umeo je da oslušne melodiju.
Ukratko, imao je dar da u prirodi uoči šablone koji mogu
pobuditi čula; upravo mu je taj dar dozvoljavao da vidi ono što
je nazivao psom sa brda.
„Gospode“, promrmljao je dok je posmatrao ženinu
tvorevinu. Mora da je prokleto ponosna na sebe, pomislio je,
kada je ovako nešto napravila od tako malo materijala. Ta ova
stvar izgledala je živo. Ponovo je zaškiljio. Šta je uopšte ovo?
Ptice u kavezu? Dašak dima koji obavija plamen? Toliko toga
od tako malo; pa promrmlja nešto na temu s konja na magarca.
 OSMO POGLAVLJE

B erbankovi su godinama – možda zbog odgovornosti koju sa

sobom povlači prestiž, a možda i zbog osećaja samoće –
priređivali niz svečanih večera, od kojih nijedna nije bila
uspešna. Nije u pitanju bilo samo to što Berbankovi nisu imali
gotovo ništa zajedničko sa ostatkom rančera; u pitanju je bilo to
što su muškarci i žene tih prostora zajedničko imali jedino ono
što se ne pominje na takvim večerama. Još od najranijeg doba
kada su gosti dolazili u kočijama – koje bi vukli parovi
usklađenih hambltonijanaca i standardbreda – sve do dan-danas,
kada bi muškarac sa ponosom za volanom svog maksvela ili
hadson super siksa dovezao suprugu u dvorište, polovi su se
razdvajali, a muževi i žene se razilazili i ostajali odvojeni jedni
od drugih čitave večeri, kao da se nikada nisu ni upoznali, niti
imali želju da išta slično urade. Sati pred večeru bi se razvlačili,
žene bi se poređale na jednom kraju prostorije, a muškarci na
drugom, dok bi atmosfera između njih pucala od naboja
netrpeljivosti i posramljenosti.
Žene su se bojale da nemaju odgovarajuću haljinu, frizuru,
nokte. Tražile su beg u napetom i uspravnom sedenju, onako
kako su zamišljale da bi sedela prava dama, bojeći se da
progovore, da im slučajno iz usta ne bi poput žabe iskočila neka
neprijatnost kojom bi se osramotile. Na ćaskanje gospođe
Berbank o knjigama i člancima na koje je nailazila u novinama
mogle su odgovoriti samo šturim osmehom, budući da nisu
čitale ni knjige, niti novine. Sve do ovog trenutka, kada su se
našle zarobljene u ovoj prostoriji, za to nije bilo ni razloga.
Ni stari, sa druge strane prostorije, nije bio ništa uspešniji u
navođenju muškaraca na razgovor o politici, ratu sa Španijom,
Burskom ratu, problemima na Balkanu. Nisu znali ništa o
Španiji, Burima, a kamoli o Balkanu, te su beg takođe
pronalazili u uspravnom sedenju i preznojavanju. Povlačili su
kravate i kragne, pa zagledali stopala koja su ih bolela od novih
cipela. Ni muzika koju su Berbankovi puštali na viktroli nije
mogla povezati dve odvojene strane – odlomke iz „Aide“ i
tadašnje operete The Runnaway Girl, Mademoissele Modiste,
The Red Mill. Razvili su tepihe i pozivali ljude na ples, ali
Berbankovi nisu imali muziku za igranje šotiša ili rila, te su
rančeri sa suprugama samo nakratko nabadali korake valcera,
čeznući za dragim zidovima sopstvenih domova.
Ovi ljudi nisu bili obrazovani, pa se nisu usuđivali da govore
o onome u šta se razumeju, o poljoprivredi i uzgajanju stoke i
konja, brinući se da će takav razgovor neumitno zaći u teme
razmnožavanja, kupovine i cene bikova i pastuva, koje su radi
manira nazivali mužjacima krava i konja, a samim tim naglasiti
da su život i brak mnogo više od pukog zajedničkog života u
istoj kući, i da je svaki par u ovoj prostoriji nosio krivicu
kvalitetnijeg braka i života – ma koliko razdvojeni i namršteni
bili, ma koliko se jedni drugima u tom trenutku ne odazivali.
Svet mora da je video tu njihovu krivicu. Bilo je malo tema koje
su bile neutralne i koje nisu zahtevale maštu ili obrazovanje.
Razgovaralo se o skorašnjim smrtima, trajanju i prirodi boljki,
poslednjim rečima, poslednjim trenucima, poslednjem obroku i
ožalošćenosti preživelih.
Vremenski uslovi su predstavljali izvor različitih tema za
razgovor, te je ovakav predmet razgovora dočekivan sa gotovo
histeričnim uzbuđenjem, gde je svaki gost mogao da se izrazi i
olakša ponekom rečju sve dok se tema potpuno ne iscrpi, a
govorilo se o ekstremnim promenama temperature, vlažnosti,
kiši, snegu, gradu, jačini vetra, prošlim vetrovima i onima koji
će uslediti. Nakon što se završi sa pričom o vremenskim
uslovima, niko ne bi mrdao sve dok sluškinja zvoncetom na
vratima ne oglasi početak večere.
Stariji Berbankovi odavno su naučili da ne posramljuju goste
činijama za pranje prstiju i tanjirićima za puter; srebrni escajg
sveli su na minimum. Ni zajedničko obedovanje nije bilo ništa
manje sramno od prethodnog razgovora, pa su gosti sve vreme
pomno posmatrali kako Berbankovi koriste pribor.
Posebno je bilo teško jesti i voditi razgovor u isto vreme, ali
se Džordž setio jedne večere na koju je neočekivano upao
sveštenik episkopalne crkve, koji možda nije shvatao da
Berbankovi nemaju neke vajde od boga, a da bi – ako im zatreba
– oni sami došli njemu. Lično je sveštenik pokrenuo priču o
kupusu (njegova supruga, koja je nemačkog porekla, volela je
kupus), pa je bio istovremeno zapanjen i polaskan živahnošću s
kojom su se gosti priključili razgovoru – žene koje su izražavale
ljubav ili negodovanje prema ovom povrću, muškarci koje je
kupus podsećao na majke i njihova jela, na primitivne seoske
bašte i draga, davno prošla vremena. Delili su se recepti za
pripremu i odlaganje kupusa, a sve žene su se klimanjem
glavom zavetovale da će uskoro isprobati dobijene recepte. Fil je
ovu večeru nazvao kupus večerom i bila je to jedna od
poslednjih večera koje su Berbankovi pokušali da organizuju.
Ali bilo je i drugih – poput blatnjave večere, ili grizli večere.
Nakon večere gosti su bili slobodni da hitrim pogledima
izuste mlake izgovore za polazak, ostavljajući tako starog da
čuči pred viktrolom, pakuje ploče, pa ustane i zuri u zeleni file
kojim je prekrivao gramofon pre nego što ga zaklopi poklopcem
koji je izgledao poput sanduka, dok je stara skidala nakit za
noćnim stočićem i trezvenim pogledom posmatrala odraz u
ogledalu. Gosti, koji su sada bili već kilometrima daleko u
svojim hladnim vozilima, vozili su se u tišini, posramljeni zbog
drvenastog nastupa, pitavši se šta im se desilo da onako ćute, da
ne igraju valcer, da se nimalo ne potrude. Zašto su se venčali?
Zašto su se mučili da obezbede imanje i novac, kada ih je kraj
čekao u stolicama Herndon hausa, gde će posmatrati meštane
koji jure da završe svoje tajanstvene poslove?

Dan guvernerove posete sve više se primicao.

„Koga da pitam?“, upita Rouz Džordža, koji se zaista divio
njenoj upotrebi engleskog jezika. „Moraš mi dati spisak. I
naravno da će svi doći. Ne može se odbiti večera koja se
priređuje guverneru. Ah, Džordžu!“
Gospođa Luis je sarađivala; nikada nije srela guvernera, stoga
se radovala ukazanoj prilici.
„Naravno da ga možete upoznati“, rekla je Rouz.
„Ne, hvala vam“, odgovorila je gospođa Luis. Želela je samo
da ga posmatra sa prozora kada pristigne u autu i kada se kasnije
zaputi kući. S vremena na vreme navratiće da proveri je li nešto
potrebno i pripremiće piletinu baš kao što ju je pripremala njena
pokojna majka. „Činilo se neko vreme kao da će odneti recept sa
sobom u grob“, rekla je gospođa Luis. Teraće nekog od radnika
da donese led iz hladnjače, pa će pripremiti mus od javorovog
sirupa.
„Da ti kažem, Rouz“, reče Džordž, prisećajući se kupus
večere. „Ako ti ne smeta, nećemo pozvati nikoga. Samo Fil, ti i
ja. Fil priča kao navijen, a nakon večere možeš malo da
podigneš atmosferu sviranjem na klaviru. Nikada nije dobro
ispadalo kada nam je dolazilo mnogo ljudi.“ Ispričao joj je sve o
kupus večeri. „Majka je prebledela, a prošle su godine pre nego
što je mogla da se nasmeje na tu temu.“
 „Kako god želiš, Džordžu.“ Toliko je računala na sigurnost
koju sa sobom donosi veći broj ljudi (za stolom je bilo mesta za
dvadeset četvoro), toliko je računala da će zadiviti guvernera
brojem ljudi, i u tom istom broju je priželjkivala da se sakrije.
„Samo sam pomislila da bi bilo lakše.“
„Ne, ne bi bilo lakše“, rekao je Džordž. „Bilo bi teže.
Ponekad poželim da nismo sebi ovo natovarili.“
„Ne brini, Džordžu“, kaza mu ona.
„Ma ne brinem“, odgovori Džordž.
Sto je bio postavljen za petoro, a iznesene su činije za pranje
prstiju i tanjirići za puter tog aprilskog dana koji je osvanuo pod
pretnjom snega i oblaka što su se spuštali na planinu i sabijali
prema tlu dim koji je izlazio iz radničke spavaonice. Sa sprata se
poput utvare šunjao miris spaljene kose, koju je sluškinja Lola
uvijala zagrejanim figarom. Do dva po podne nestale su i
poslednje nade da guverner i njegova gospođa neće doći usled
kakvog guvernerskog posla, pomilovanja nekog kriminalca ili
otvaranja neke svečanosti, jer je guverner pozvao iz Herndona
kako bi potvrdio da su se zaputili na ranč. „Zvuči veoma
raspoloženo“, rekao je Džordž Rouz, pa na trenutak stadoše
zuriti jedno u drugo. „Kaže da se raduje piću, a i da bi i njegovoj
supruzi prijalo jedno. Nemoj da te začudi ako mu žena zapali
cigaru.“
Oba krila bara bila su krcata viskijem i džinom kakve niko u
dolini nije okusio, a ključ bara se nalazio sakriven u kredencu sa
porcelanskim posuđem. Pre nego što je stari otišao u Solt Lejk
Siti, samo je on koristio ključ i imao pristup flašama, te se
Džordž osetio neobično emancipovano kada je prvi otvorio vrata
i pogledao red flaša holandskog džina, butsa, viskija haus of
lord i čivas regala. Stari je iskazivao negodovanje prema
ženama koje piju baš kao što su Fil i on bili protiv pomodarstva
žena da se šišaju na kratko i prave ispade, ali su ga današnja
vremena naterala da ženama nudi koktel po imenu pomorandžin
cvet, čiji se recept nalazio u Barmenovom priručniku sa 101
pićem, koji se takođe nalazio u vratima bara.
„Napraviću koktele kada stignu“, rekao je Džordž, „dok ti
razgovaraš sa njima.“ Potom je oborio pogled. Stajala je iza
njega i dodirnula salvete na stolu. Izvadio je džin i liker, pa
položio flaše na srebrni poslužavnik, posežući za srebrnom
mućkalicom sa utisnutim inicijalima, jednim od onih poklona
koje ljudi poput Berbankovih poklanjaju jedni drugima. „Da nisi
možda videla Fila?“
„Ovaj, nisam“, promrmljala je. „Zašto?“
„Verovatno je u radionici“, rekao je Džordž, „ili u
spavaonici.“
„Jesi li pogledao u njegovoj sobi?“
„Jesam. Pogledao sam. Nije tamo.“
„Onda verujem da je napolju.“ Džordž nije mogao znati,
pomislila je, koliko ju je uznemiravalo da priča o Filu. Zar je bio
nesvestan činjenice da joj se Fil direktno obratio ne više od
dvaput? I to oba puta za stolom, kada nešto nije mogao dohvatiti
dugim rukama, nakon čega bi, pokazujući u njenom pravcu,
samo izgovorio naziv potrebnog predmeta ili jela – soli, hleba?
Ili je možda Džordž uzeo zdravo za gotovo da joj se Fil neće
obraćati, budući da kao muška i ženska osoba ne dele nikakve
zajedničke teme? Ili je bio svestan napetosti, koju je mogao
podneti samo ako je ignoriše? Usta bi joj se osušila, a jezik
otupeo kada bi razgovarala o Filu. Pomisao na njega narušavala
je sve prijatne i povezane misli, terajući je da emocije doživljava
poput deteta. Gotovo sa olakšanjem je uočila tačkicu na vrhu
puta, gde su se zraci sunca odbijali od nekog stakla ili metala na
guvernerovom autu.
 „Stižu“, rekla je, osetivši kako joj srce brže tuče.
„Zaista“, odgovori Džordž i prinese ruku kravati. Nikada ga
nije viđala u odelu osim kada odlazi u grad, pa joj se učini kao
da su se spremili za sahranu.
Nabacili su osmeh i zaputili se niz stepenice trema, pa stali
kraj kapije koja je služila da spreči zalutalu stoku da izgazi
osetljivi travnjak. Guverner krenu autom ka prilazu i zaustavi
ga. Utom Džordž i Rouz u novim satenskim papučama sa
metalnim kopčama krenuše šljunkom posutim putem.
Guverner se ozari, pa otvori vrata automobila supruzi. Zatim
se okrenu. „Dugo se nismo videli!“, povikao je dok je njegova
supruga pod okriljem njegovog veselog glasa izlazila i
nameštala krzno, kročivši zatim na pomalo zahtevan šljunak.
Bila je to ugledna seda žena sa ukočenim držanjem i hitrim
osmehom. „Kako lepo od vas što ste nas pozvali“ povika. „Zima
ovde još nije završila svoje. Kakav vam je samo vazduh ovde!“
Pa se oduševljeno nasmejala. „Ali u ovoj državi nikada ne znate
da li da ponesete kišobran, ili cipele za zimu. Stvarno!“
„Ne možemo biti srećniji što vas vidimo“, reče Rouz.
„Gospode!“ udahnu dama. „Ovaj vazduh!“ Sa lakoćom se
okrenu prema Džordžu. „Verujem da tvojim roditeljima
nedostaje ovo mesto. Oseća se takvo obećanje proleća.“ Lako je
zaobišla jednu baru.
Džordž se nasmeja. „Bojim se da je starima već pre nekoliko
godina počela smetati ova hladnoća.“
„Moglo bi se reći“, složi se guverner.
„Pretpostavljam da nam sa godinama hladnoća zaista sve više
smeta“, reče njegova gospođa. „Ali, zar im nije hladno i u Solt
Lejku? I te kako pamtim da mi je tamo bivalo hladno.“
„Prilično je hladno tamo“, priznade Džordž.
„Mislim da je prethodne zime bilo čak trideset ispod nule. A
kakva im je tek vlažnost vazduha. Zbog jezera.“
„Žive u jednom hotelu“, reče Džordž. „Imaju zlatne ribice u
predvorju, koje je uvek toplo.“
„Ah, volim Solt Lejk i hotel Juta.«
Rouz poče pomalo da očajava. „Nikada nisam bila u Solt
Lejku“, priznade.
Guvernerova supruga je uze za ruku. „Ne brinite. Otići ćemo
jednog dana na večeru. Isplaniraćemo nešto izvanredno.“
Izgledalo je kao da nikako ne mogu krenuti prema kući; a
kako bi delovao zauzeto, Džordž zaškilji prema prednjoj gumi
na guvernerovom automobilu, pa je zainteresovano šutnu i
podiže pogled prema guverneru. „Vidim da ste nabavili nove
balon gume!“
„Vala jesam, prijatelju“, zamišljeno reče guverner, „i veruj
mi da se oseća razlika pri vožnji!“
„Mogu pretpostaviti“, odvrati Džordž. „Odlične, velike
gume.“
„Šta trenutno voziš?“, upita guverner.
„REO, i dalje.“
„Hajde, Džordže. REO je odlična mašina.“
Uprkos suncu, vazduh je bio prohladan i nošen povetarcem
koji je naglašavao vejavicu negde na planinama. Stoga su obe
žene prekrštenih ruku posmatrale muškarce. Zašto jednostavno
ne mogu krenuti unutra? Rouz baci pogled prema guvernerovoj
supruzi, primetivši blagi izraz dosade, umora i neprijatnosti.
Vozila se tri stotine kilometara da bi sada stajala ovde i gledala
kako muškarci šutiraju gume.
„Pa“, osmehnu se Rouz, „zašto ne bismo ušli?“
„Sjajna ideja!“, zabrunda guverner. „Sjajna ideja od sjajne
mlade gospođe!“, dodade, pa se zaputiše šljunkovitom stazom,
prvo žene, a zatim i muškarci, dok je Džordž priznavao da je u
jednom trenutku razmišljao o kupovini pirs-aroua.
„Mmm“, reče guverner. „To je prava mašina.“ Džordž odnese
guvernerov kaput u kancelariju do dnevne sobe; guverner zbaci
ramena i osvrnu se oko sebe. Obe žene nestadoše u spavaćoj
sobi, usred koje guvernerova supruga stade i duboko uzdahnu.
„Nikada ne biste rekli da ste na ranču, zar ne? Nikada, ali nikada
se ne bi reklo da se nalazite usred seoskog predela jedne
zapadne države.“
Bila je to ogromna soba sa ružičastim tepihom. Na zidovima
prljavobele boje bili su okačeni srebrni ramovi sa Fragonarovim
delima – lepe šumske scene – na kojima se mogao videti prizor
hladne severne svetlosti; na velikim prozorima bile su okačene
luksuzne čipkane zavese bele boje, uvezane satenskim trakama,
a slične trake nalazile su se u obliku ogromnih leptira na
abažurima lampi od kojih se jedna nalazila kraj kanabeta. Krevet
sa baldahinom stajao je ušuškan između dve visoke komode sa
fiokama; u ogromnom ogledalu iznad noćnog stočića raskošno
se ogledao niz srebrnih predmeta i kristalnih bočica u vrednosti
od nekoliko hiljada dolara; njihov broj, nasumični red i činjenica
da se gospođa Berbank nije pomučila da ih ponese sa sobom u
Solt Lejk izgledali su guvernerovoj supruzi kao uvredljiv stav
prema luksuzu. Kako je neobično što je ona, koja je rođena za
ovako nešto, ovakve stvari posedovala samo u vidu pozajmice,
onoliko koliko joj suprug ostane na poziciji! A onda će morati
da se oproste sa službenim automobilima, vilom, kuvaricom,
baštovanom i sluškinjom, pa da se vrate u svoju osrednju kuću, a
njen suprug na svoj osrednji posao advokata, sve vreme
očekujući da narod iznova promeni mišljenje. A ova sitna ženica
pored nje rođena je bez ičega. Ispitivala je supruga o novoj
gospođi Berbank, te se on raspitao i saznao da je ranije držala
neki motel. Kako bilo, sada je ona bila ta koja je posedovala sva
ova blaga, supruga koji je razmišljao o tome da li će kupiti pirs-
arou zavisno od toga šta bude odlučio – ili od toga šta ona bude
odlučila. Ali šta ako ova ženica u crnom, koja je stala pokraj nje,
ne može dorasti zadatku? Verovatno gaji neprestani osećaj da se
nalazi na sudu, da nosi masku koja može spasti svakog trena.
Guvernerova supruga nije mogla suzbiti osećaj blage ljubomore
usmerene na nju koja se pretvarala da je rođena u ovakvim
prostorijama. „Zamislite da vidite ovakvu eleganciju – na
jednom ranču! Zastala je kako bi sa divljenjem pogledala dve
figure od drezdenskog porcelana, koje su se nalazile sa obe
strane noćnog stočića – figura ljubavi i slepe ljubavi. Na uvo
prve figure jedan debeljuškasti heruvim je šaputao nešto. Sličan
takav heruvim mahao je buketom cveća ispred očiju druge
figure koja se nedužno branila podizanjem ruku. „Kakva
elegancija.“
„Bojim se da je tako“, osmehnu se Rouz. Guvernerova
supruga se najednom ukoči, čuvši takvo nehajno prihvatanje
bogatstva, koje je nalikovalo nehajnosti osobe koja je onako
rasula svuda one silne srebrne predmete. Ali onda se osmehnu
za sebe. Da nije ženica možda bila namerno nehajna i
nezainteresovana za gubitak svih ovih stvari ako joj slučajno ne
pođe za rukom... „Pa, dobro“, reče. „Sigurna sam da se muškarci
dosad pitaju šta li nam se dogodilo!“
Muškarci su zapalili cigaretu. Obojica istovremeno ustadoše.
Džordž reče: „Brat će uskoro doći. Dok ga čekamo, mogli bismo
popiti po koktel. Mora da se negde zadržao.“
I u tom trenutku Rouz je shvatila da se Fil neće pojaviti.
Do tog trenutka pitala se da li je možda i bolje da se ne
pojavi, jer kako bi Džordž i ona objasnili – ako je objašnjenje
uopšte i bilo potrebno – zašto je nosio takvu odeću, imao takvu
frizuru, i zašto su mu ruke ispucale i tek jedva oprane? Sada je
tiho počela da se moli da ipak dođe, jer kada je ona govorila – i
to tako preplašenim glasom da je gotovo zvučala piskavo –
pričala je o istim uobičajenim temama za koje je Džordž rekao
da su toliko puta upropastile večere, a to su još bile večere na
kojima nije bilo važnijih ljudi od okolnih rančera. Sto razgovor
bude bio dosadniji, više će se očekivati od njenog nastupa za
klavirom. Bez Fila je sve zavisilo od sviranja na klaviru.
„Vreme je ovih dana strahovito promenljivo“, otpočela je, a
guverner i supruga se složiše, dok je Džordž zveckao čašama u
trpezariji, praveći narandžin cvet onako kako je učio
posmatrajući oca.
„Žensko vreme“, nasmeja se guverner. „Nikako da se
odluči.“
„Lepo, gospodine!“, reče njegova supruga, praveći se
uvređenom, nakon čega ugledaše Džordža sa koktelima. „Kakvi
divni kokteli!“ povikala je. „Narandžin cvet, ako se ne varam.“
„Upravo“, odgovori Džordž. „Baš taj.“
„Svaka čast!“, zabrunda guverner.
„Bojim se da je u pitanju više žensko piće“, zapazi Džordž
pomalo stidljivo.
„A zašto ne bi bilo?“, odvrati gospođa. „I dame su prisutne!“
Svi su se nasmejali ovoj jednostavno izrečenoj istini, ali, kada
je utom usledila tišina, Rouz zateče sebe kako zuri u prazno
mesto koje je za stolom trebalo da zauzme Fil, da barem samo
sedi tu, pa skrenu pogled i uperi ga prema Džordžu, koji je
izgledao namučeno. Zakašljao se i ustao. „Idem samo da
pogledam da li je brat negde u blizini.“
„Naravno, slobodno“, promrmlja dama, pijuckajući piće i
prijatno gledajući iznad ruba čaše. Guverner napola ustade, pa
sede. „Nedavno se dogodilo nešto zaista smešno“, otpoče
njegova gospođa. Ispričala je priču o šumskom pacovu koji je
ušao u guvernerovu vilu, pokupio kašike sa zvaničnim
amblemom iz državne trpezarije i odvukao ih u orman spavaće
sobe, u kome je napravio gnezdo za svoje blago. „Otišla sam
tamo jedne noći“, prisećala se, „i ugledala pacova na zadnjim
nogama, kako mi prkosno pokazuje zube!“ Ustala je i pokazala
kako je pacov izgledao, pa nastavila: „Pravo da vam kažem,
nisam se smejala – tada! Pozvala sam supruga, koji je dojurio u
pidžami! Mislim da bi ga pacov napao – nije baš imao
poštovanja prema ljudima – ali sin je u taj orman odložio skije,
te ih je suprug uzeo i divno se odbranio, ubivši stvora na kraju.
Zar ih u ovoj zemlji ne nazivate pošast? Ostala sam svakako
večno zahvalna zimskim sportovima...“ Rouz pomisli da ova
priča zaslužuje više od pukog osmeha, da se očekuje više od
osmeha, ali nije mogla uneti iskrenost u smeh; osluškivala je ne
bi li čula zvuk metalne brave na spavaonici, što bi značilo da je
Džordž ušao, pitao za brata, pa izašao ponovo škljocnuvši
metalnom bravom. Džordž je dosad imao vremena da sve to
učini, dovoljno vremena da ode do duge, mračne štale u kojoj je
Fil nekada sedeo i razmišljao, ili nešto pravio. A imao je
dovoljno vremena i da se vrati, pa je Rouz podigla bradu i
osluškivala kako bi čula otvaranje zadnjih vrata. Vrata se
otvoriše, a hladna promaja kao i uvek produva pre nego što su se
začuli Džordžovi koraci.
Džordž se zakašlja. „Bojim se da je bratu iskrsao neki posao.
Rouz... možda bi mogla da javiš gospođi Luis da ćemo za koji
minut sesti za sto.“
„Ah, prava šteta!“, reče guvernerova supruga. „Ne mislim na
večeru. Mislim na vašeg brata. Nije mu se valjda nešto
dogodilo? Toliko sam toga čula o njemu. Zar se ne govori da je
izuzetno inteligentan?“
„Bez brige“, odvrati Džordž. „Siguran sam da mu je nešto
iskrslo.“
Sa ono malo dostojanstva koje joj je preostalo, Rouz ustade i
ode kroz trpezariju do kuhinje.

***
Guvernerova supruga nastavi sa pričom za stolom. „Taman sam
govorila vašoj supruzi, gospodine Berbank, dok ste bili napolju,
kako se dogodilo nešto stvarno čudno. Jedan pacov...“
„Da, umeju to da urade“, ozbiljno reče Džordž. „Moja majka
je tako izgubila nekoliko prstenova i naprstak. Nimalo se ne
plaše ljudi, a mislim da nijedna druga sitna životinja nije tako
prkosna.“
Lola je sada unela kafu u srebrnom čajniku, pa stavila
poslužavnik sa šoljicama ispred Rouz. Dragi bože, molila se
Rouz, samo da mi se ruke ne tresu.
„Šteta da ti brat propusti ovu gozbu“, reče guverner.
„Pa, na ranču se nikada ne zna“, odgovori Džordž. „Uvek
nešto može da iskrsne.“
„Da, mogu pretpostaviti. Nije poput drugih poslova i
zanimanja.“
„Ne“, reče guverner, „na ranču ne može postojati radno
vreme u pravom smislu te reči. I užasavam se dana kada će se
radnici sa rančeva pridružiti sindikatima.“
„Misliš li da će doći do toga?«, upita dama.
„Pa, nikad se ne zna“, nastavi guverner. „Ti radnici se
razgoropade i prkose čoveku, poput onog pacova.“
„Žao mi je“, reče Rouz. „Rekoste da ne želite šećer.“
„De, de, i tako je savršeno. Svaka ovako dobra kafa mi je
potaman.“
Ruke joj se nisu mnogo tresle sve dok nisu nalili po još jednu
šolju i zaputili se prema dnevnoj sobi. Loli nije rečeno da ukloni
escajg za Filovog mesta, a Rouz je sa svog mesta imala pogled
pravo prema njegovoj stolici. Šta ako mu se nešto dogodilo? Šta
ako ga je prezir prema njoj odveo pravo u smrt? Pretpostavke su
joj uletele u misli poput vazduha u vakuum – konj koji se sapleo
o jazavčevu rupu i jahaču slomio vrat, parče stene koje je palo
na prolaznika zajedno sa tonom survanog kamenja; možda je Fil
prelazio potok, pa je aprilom načeti led popustio i Fil se
stropoštao u tihi brzak. Sve ove smrti nisu bile neobična pojava
u ovoj saveznoj državi, a pesme o mnogo ovakvih žrtava pevale
su se po radničkim spavaonicama. Čuvši da joj šolja zvecka o
tacnu, sela je u stranu i prekrstila ruke, nemirno okrećući burmu.
Guvernerova supruga se brzo osvrnu po prostoriji iz nade da
će pronaći kakav predmet koji može podstaći priču, pa se
naposletku usredsredi na portret iznad kamina, sa bujnim
poprsjem, očima, biserima. „Ovo je vaša majka, gospodine
Berbank?“
„Naslikan je pre nekoliko godina“, priznade Džordž.
„Rekla bih da ima lice žene koja je mnogo toga u životu
ostvarila“, kazala je dama, misleći u sebi da žena sa ovakvim
biserima nije morala mnogo razmišljati o životnim ostvarenjima.
„Dosta čita“, rekao je Džordž, „i piše mnogo pisama.“
„Pisanje pisama je zavidna veština“, dodade guverner.
„Ili može biti“, ispravi ga njegova supruga.
„Postoji knjiga sa nazivom Najbolja svetska pisma«, otkri
guverner. „Veoma je poučna.“
Njegova supruga se nasmeja. „Koristio si tu knjigu više
puta“, reče vragolasto, „za svoje govore.“
„Državne tajne!“, nasmejao se i odmahnuo joj rukom.
Džordž se taman pripremio da naglasi kako je njegova majka
potpuno samoinicijativno uspela da prikupi novac za izgradnju
bolnice u Herndonu, ali se predomislio čim je čuo da dama opet
počinje da priča.
„Je li i ona svirala klavir?“
„Ne, ne“, reče Džordž. „Ni ton! Mislim da sam je hiljadu
puta čuo kako govori da bi to zaista želela.“
„Onda samo vi svirate, gospođo Berbank?“
„Teško se to može nazvati sviranjem“, odvrati Rouz ukočenih
usana. „Pre nego što sam se udala za prvog supruga, svirala sam
klavir u sali za puštanje pokretnih slika.“ Osmehnula se. „I
strahovito sam neuvežbana.“
„Nemoj, Rouz“, pobuni se Džordž. „Mnogo si svirala. Znaš
da jesi.“
„Sigurna sam da ste suviše skromni“, reče dama. „Hajte,
odsvirajte nam nešto.“
„Stvarno bi nam bilo zadovoljstvo“, podstaknu je guverner,
videvši u klaviru razumni završetak neprijatne večeri i znajući
da će sa poslednjim tonom moći da ustanu i pronađu izgovor za
odlazak. Podsetio se činjenice da su mu te razloge često pružali
poslednja šolja kafe, poslednji trik u vistu, ponekad i neprestana
zvonjava telefona.
Rouz pogleda Džordža, ali ovaj se ponosno osmehivao, pa je
ustala i prišla klaviru, koji je, sasvim je moguće, polomio kičmu
jednom mladiću, a čije su dirke izazivale Filov zlokoban
podsmeh. Pogledala je pravo u klavir kao što je maločas u
ogoljeni trpezarijski sto, osim Filovog mesta, i u trenutku oseti
strahovitu usplahirenost što je Fil ovako sve isplanirao i sada se
smejao gde god da je bio. Njegova neumoljiva zloba progonila
ju je i zbunjivala. Dlanovi su joj se znojili, a grlo joj je bilo
suvo. „U redu. Pokušaću“, rekla je, pa se osmehnula.
Nekako je izvela jednostavan Štrausov valcer, ne usuđujući
se da ga odsvira išta bolje nego strogo mehanički i nesvesno,
poput deteta koje recituje abecedu.
 Trojac iza nje je tapšao i čekao.
Džordž progovori: „Hoćeš li odsvirati onu koju volim,
Rouz?“
„Koju to?“, upitala je kako bi dobila na vremenu, kako bi
razmislila, kako bi stresla neobičnu otupelost koja joj se iz
ramena širila prema rukama i prstima.
„Pa, onu cigansku. Onu o Ciganki.“
„A da. Just Like a Gypsy.« Pocrvenela je, znajući da je znao
da ga je razumela. Bio je to jednostavan, ali osećajan komad, a
nakon svake fraze načinila bi mali nalet nota koje bi blago
ulepšale komad napisan na papiru. Bila je to inspirativna
melodija od koje bi duh raspevano odleteo u svet slatke čežnje.
Bilo je neobično što je svakidašnji i gotovo nemi Džordž u toj
melodiji možda video isto što i ona, a možda je i ta njegova
privrženost prema ovoj melodiji bila to što je probudilo njenu
privrženost prema njemu onih prvih dana, kada mu je svirala na
starom mehaničkom klaviru u krčmi.
Poput profesionalca protrljala je ruke, duboko udahnula,
dodirnula dirke, užasnuta što u vrhovima prstiju nije imala
nikakav osećaj, niti znanje. Prekrstila je ruke u krilu i pogledala
ih. Iza nje je sat zazujao i pripremao se da se oglasi, te je sedeći
čekala zvono koje će je možda prenuti iz ove mračne
omađijanosti. Ali sat se oglasio, a njoj je um i dalje bio izbrisan,
a prsti umrtvljeni. Okrenula se na klupi i osmehnula se. „Žao mi
je“, reče, „ali se ne mogu setiti.“
Džordž zapanjeno razdvoji usne, ali ne reče ništa. Bio je to
prvi put da je videla razočaranje na njegovom licu, prvo
razočaranje koje neće moći da ispravi.
„Ah“, reče guverner. „Nemojte brinuti.“
„Bože“, dodade njegova supruga. „Ja iznova nešto
zaboravljam.“
 „Govore“, reče guverner tonom koji je bio na ivici smeha.
„Zaboravljao sam i govore.“
„Jednom sam u internatu“, poče njegova supruga, „igrala u
predstavi i otvorila usta kako bih progovorila, i nisam uspela ni
reč da izustim.“
„Zaista mi je veoma žao“, rekla je Rouz. „Ali kao da je
potpuno izbrisano.“
„Nije nimalo važno“, kazao je guverner. „Zaista.“
„A trebalo bi i da krenemo“, rekla je supruga. „Nisam imala
predstavu da je ovako kasno. Izgubite pojam o vremenu kada se
ovako rano smrkne. Ali dugo i prijatno leto je pred nama!“

Ponovo su se našli kraj guvernerovog automobila; sunce, koje je

zašlo iza planina, povuklo je i proleće za sobom. Ledene mreže
su se već razvile preko bare kraj automobila.
„Divno, bilo je zaista divno“, reče dama. „Moramo se ponovo
videti.“
Muškarci su se rukovali. Džordž je otvorio vrata
guvernerovoj supruzi.
„Molim vas, dođite nam ponovo“, kazala je Rouz.
„Sigurno hoćemo“, odvratio je guverner uz široki kez.
Džordž je zurio u jednu od novih prednjih balon guma.
Osmehnuo se guverneru i šutnuo gumu. „Srećno sa novim
gumama“, kazao je. „Bio je ovo prijatan dan.“
„Hvala, Džordžu, hvala“, rekao je guverner i ušao u auto. Sve
četvoro su mahali.

„Dolazim za tren“, reče Rouz Džordžu, koji se odmah zaputio

prema spavaćoj sobi. Čekala je nekoliko minuta nakon što je
zatvorio vrata sobe, dala mu vremena da skine košulju i cipele –
znala je da se bez njih nikada neće odvažiti da se vrati u dnevnu
sobu – a onda je hitro sklonila Filov tanjir, čašu i escajg, brzo ali
tiho, pažljivo gledajući da ne klopara porcelanom i zveketa
srebrom dok sve vraća u kredenac – ne toliko da bi sakrila od
Džordža to što čini, u slučaju da je osluškivao, već zato što bi
zvuk Filovom priboru dao sasvim novu dimenziju. Nije se
mogla susresti sa ovim priborom ujutru.
Kada je završila, Džordž je već legao i nije ugasio svetlo.
„Žao mi je“, kazala je. „Žao mi je što sam onako loše svirala.“
„Ma“, reče joj on. „U redu je. Sigurno bi tremu imao svako
ko nije ranije upoznao guvernera. Da te možda nije stigao
koktel?“
Krenula je da progovori. Nije nimalo osećala tremu. Sviranje
pred guvernerom nije ništa manje izlagalo osobu kritici od grupe
ljudi u bioskopskoj sali, ili na nekoj večeri. Da li bi mu bilo
čudno što ju je jednostavno skamenio prizor pribora za jelo
osobe koja čak nije ni prisutna? Setila se lobanje koju je Piter
držao na stolu u Herndonu. Oduvek je mrzela tu stvar.
U kupatilu se presvukla i ostala kako bi popila čašu vode.
Glava joj je pucala; nije uspevala da pronađe aspirin.
Ćutao je kada je legla, a za nekoliko minuta se okrenuo i
počeo ravnomerno da diše. I ona je disala ravnomerno, kao da je
i ona zaspala. U glavi joj se odvijala svaka etapa čitavog dana,
slike izoštrene tamom. Zašto je rekla guvernerovoj supruzi da je
svoje dane sviranja klavira provela u bioskopskoj sali – zašto,
kada je želela da ta žena pomisli kako se Džordž oženio
dostojnom ženom? Sigurno je imalo neke veze sa Džonijem.
Odvajkada je postojala ta strašna dilema ljudi koji su se dvaput
venčavali, tako teška da su teolozi, kako bi umirili savest ovih
ljudi, govorili da u raju nema brakova.
Džordž se zakašlja i znala je da ne spava. Posegnula je za
njegovom rukom. Jedan od pasa napolju poče da laje iznenadno
i beznadežno; još jedan pas mu se pridružio. Čula je metalnu
rezu na vratima spavaonice i jednog od muškaraca kako
povikuje: „Tišina!“ Psi najednom prestadoše sa lavežom i
zamislila ih je kako se ponovo povlače ispod kuće.
Džordž ukoči ruku.
Trenutak kasnije i ona je čula; topot kopita u daljini, odmeren
i nameran poput marširanja po ledenom tlu; sve se više
približavao, pa prešao u krešendo kada se približio kući, a zatim
u dekrešendo dok se gubio i nestajao prema štali.
Opet psi. Sada je još neko krenuo da psuje.
Fil.
Lecnula se.
Džordž se zakašlja.
Toliko vremena da se konj uvede u mračnu štalu, toliko da se
olabavi remen i otkače uzde, toliko da se sedlo i ćebe skinu i
okače, toliko da se konj odvede u boks.
Čuli su kada je Fil ušao na zadnja vrata i zatvara ih glasno
kao da je podne. Čuli su njegove brze korake. Pri otvaranju vrata
dunu promaja, koja zazvižda čak ispod drugih vrata.
Fil zatvori vrata. Zatim se kroz zaključana vrata kupatila čulo
kašljanje i frktanje.
Džordž se utom otkri i sede na ivicu kreveta.
„Šta je bilo...“
„Bolje da odem i popričam s njim.“
„Da popričaš?“
„Ne znam. Možda sam bio suviše grub prema njemu.“
„Grub?“
„Znaš, Rouz... on nema mnogo toga. A brat mi je.“
„Jeste. Moraš. Znam.“
I tako se Džordž obukao i otišao u Filovu sobu. Nakon nekog
vremena uoči blagi odsjaj mesinganog kreveta. „File?“
Filov glas bio je vedar poput dana. „Da?“
„Pomislio sam da dođem i...“
„Dobro. Došao si. Šta želiš da kažeš?“
„File? Hej? Nije trebalo ono da kažem.“ Čuo je tiho cvrčanje
hartije za cigarete. Blesnula je šibica, pa zamrla i ostavila za
sobom tamu.
Filu sjaj cigarete nakratko osvetli lice kada je uvukao dim.
Rekao je: „Vas dvoje možete zadržati za sebe svoja izvinjenja.“
Guverner i supruga sada su stizali u Herndon, gde su
rezervisali prenoćište u hotelu. Guverner je nekoliko kilometara
vozio u tišini, razmišljajući o izvanrednoj nesposobnosti ljudi da
uživaju, ili barem nesmetano razgovaraju. Teško mu je padalo
da uživa – ali priznanje, pa čak i sopstvenoj ženi, značilo bi da
mora otkriti sopstveno uverenje, a to je da se većina ljudi
okupljala jedino iz dosade ili koristi. Nije bila mala stvar da vas
guverner udostoji svog prisustva na večeri i bio je toga svestan.
Da li je svojom posetom trebalo da vine novu gospođu Berbank
u visoko društvo? Ali imao je i on svoje motive, želju da
obezbedi nekoliko hiljada dolara na koje su uvek mogli računati
kao doprinos Berbankovih njegovoj kampanji. A sada... šta je to
osećao? Imao je potrebu da odbrani Berbankovu suprugu.
„Zamisli da se Džordž Berbank oženio onako lepom ženom.“
„Možeš li mi upaliti cigaretu?“ upita njegova supruga. „Nije
uopšte toliko naočita. U ovom autu toliko duva vetar. Ne,
zapravo jeste, ali je bila toliko uplašena i pretvarala se da je
navikla na koktele. A i te kako su uticali na nju.“
„Nisam to primetio.“
„Žena treba da se stropošta da bi ti primetio. Nisi želeo da
primetiš.“
„Kada smo već kod toga, jesi li primetila cvetni aranžman na
sporednom stolu?“
„Ako se može nazvati aranžmanom.“
„Pa, kako ti izgleda?“
„Pomislila sam da je... domišljato. Iziskivalo je neki
komentar.“
„Pa, nisi ga prokomentarisala.“
„To je trebalo ti da učiniš. Nijedna žena ne želi da joj druga
žena pohvali domišljatost. To je kao kada bi je nazvala
grabljivicom.“
„Ne mislim da je uopšte želela da bude domišljata.“
„Nije valjda.“
Ućutali su. S vremena na vreme bi sa leve ili desne strane
ugledali pokoje usamljeno svetlo nekog ranča. Taman kada su
ušli u Herndon, supruga reče baš ono čega se guverner
pribojavao. Dala je glas bolnoj misli koja mu se motala po glavi.
„... dugo potrajati“, govorila je. Jedan automobil koji se
iznenada usporio ispred njih dao mu je priliku da se uposli
kočenjem i tako se napravi da je nije čuo. Ali nije mogao pobeći,
jer je znao da njegova supruga odlično zna da ju je uvek slušao i
uvek čuo. „Šta si ono rekla?“
„Rekoh, mislim da je verovatno već propala u pokušaju.“
„Uvek suviše rano predviđaš poraze.“
„A onda je, taman pre nego što smo seli u automobil,
izgovorila nešto krajnje neobično. Rekla je: ’Bili ste zaista
ljubazni.’“
„Pa, šta je, kog vraga, loše u tome?“
Okrenula se prema njemu i osmehnula se. „Nemoj biti tako
plahovit. I dodaj mi još jednu cigaretu.“
Jedan pas izlete iz senki i guverner ga jedva izbegnu. „Sto mu
vragova“, kaza nežno. „Previše pušiš.“
 DEVETO POGLAVLJE

D ani su bili blagi, a sunce je sve više putovalo prema

severu; nekoliko teladi se smrzlo pre nego što su uspela da
stanu na noge i šišaju; nekoliko teladi je te godine rođeno sa
kičmom iskrivljenom u slovo S ili izokrenutih kopita na kojima
nisu mogla hodati pravo; tog proleća je bilo nekoliko
mrtvorođene teladi – poslastica za svrake, koje su iskolačenih
očiju i naherenih glava posmatrale svako telenje. Poslastica i za
kojote koji su se motali na rubu vrba koje su procvetale zajedno
sa prolećem.
Sneg je polako počeo da se povlači iznad linije šume,
zumbuli su izrastali iz svog baršunastog lišća među žbunjem,
ptičice su pregledale prostranstva ne bi li pronašle dobro mesto
za gnezdo. Počelo je i žigosanje – tri hiljade teladi. Fil je
kastrirao hiljadu i po grla, diveći se kako je nožem koji je držao
u ruci, a čija je oštrica otupela od sečenja, kastrirao hiljadu i po
mladih bikova. A pre ovog je imao drugi nož, i drugi pre njega.
Dok se poslednje tele koprcalo da ustane, pa raširenih nogu i
bolnih prepona otrčalo ka krdu, Fil je posmatrao uranjajuće
sunce na zapadu; u toru se čulo toliko zapomaganja da čovek
nije mogao čuti sopstvene misli, a bilo je toliko prašine da ste se
mogli ugušiti. Ko se ne bi umorio nakon čitave nedelje
žigosanja? Obrisao je pomalo krvavu oštricu o nogavicu, pa
hitro vratio sečivo u koricu. Nekako je uspeo da recne prst, te
mu je poteklo malo krvi. Zario je šaku u džep kako bi pronašao
maramicu.
Majku mu, izgovorio je. Kastrirate hiljadu i po grla, pa se
zasečete nakon što obavite posao! Ali rana se brzo zatvarala, te
se ozareno osmehnuo. „Pa, Debeli, izgleda da sam završio.“
Ustade i šutnu zemlju preko utihnule vatre.
Džordž je završio sa uvijanjem konopca, pa je prišao i okačio
ga na jabuku svog sedla. „Pravo kažeš“, reče. Ispred tora psi su
ležali sa njuškama među prednjim šapama, odmarajući se, ali
pomno motreći nakon što su izgubili interesovanje za testise.
Dva kauboja koja su se rvala sa teladi sada su ponovo navlačila
košulje od šambrija na znojava tela.
„Tup“, reče Fil. „Završio sam.“

Onog dana kada je Piter došao na ranč iz Herndona radnici su

vodili stoku u šumu, krave i telad kojima su se žigovi polako
ljuštili; sveži pelen je, podstaknut gaženjem kopita, puštao jak
miris. Planine pred njima bile su visoke i hladne.
Većinu ravnice prema kojoj su vodili stoku sada su
nastanjivali vlasnici isušenih farmi, te su rđave žičane ograde
zatvarale prvobitnu stazu do planina; ponegde je krdo moralo
skretati sa puta kako bi prošli; ovo je uvek nerviralo Fila. Ovi
farmeri su uglavnom bili stranci, najviše Finci i Šveđani, i nije
imao previše koristi od stranaca, a ponajmanje od farmera.
Njihove kolibe od debla ili dasaka, pokrivene ter-papirom,
neuspeli pokušaji da zasade drveće za hlad u ispucalom,
bazalnom zemljištu, odeća koju su nosili – široke pantalone sa
tregerima i pocepane cipele – žene koje su sadile i zahvale pored
njih, sve je to Fila podsećalo na vremena koja se menjaju.
„Barabe ne umeju čak ni da govore kao da su iz Amerike“,
reče Fil mladom kauboju koji je jahao kraj njega. Fil je bio
ostrašćeni patriota. „Pre dvadeset godina nije bilo nijedne
barabe, niti bodljikave žice u čitavoj zemlji. Nije ono vreme o
kome sam pričao, kada je Divlji Henri još bio živ i zdrav.“ Krdo
je još jednom moralo da promeni pravac pre nego što su mogli
da se zapute pravo prema šumskom rezervatu. Mnogo vlasnika
isušenog zemljišta je propalo – barem većina – zato što nikada
nije bilo dovoljno kiše, molitve nisu bivale uslišene, a voda iz
potoka je pripadala rančerima. Filu je prijalo da vidi napuštene
straćare, koje su postale sklonište za šišmiše i miševe; nakon što
su vrata pala, viseći na šarkama od suve kože, divlji konji su
unutra počeli nalaziti zaklon od sunca; ali čak i tada su ostajale
bodljikave žice kako bi vam promenile kurs sve dok vam se
prokleto ne smuče i nateraju vas da ih srušite, uvijete i bacite u
šipražje.
„To mora da su bila lepa vremena“, reče mladi kauboj.
„Mož’ se kladiš“, zabrunda Fil.
Ispred njih se jedna krava popela na drugu kako bi iskazala
potrebe, nakon čega se jedan razbacani bik probi kroz krdo
prema njoj. Kada se spustila sa one krave, prišao joj je i onjušio
je. Stidljivo je potrčala napred, ali ju je brzo sustigao, popeo se i
nabio u nju, pa se povukao; zateturala se pod njegovom
ogromnom težinom, sve dok je zasićen nije pustio da izmili i
pogrbljena otkasa napred.
Fil je ponekad birao da ignoriše ove situacije. A ponekad
nije. Posmatrao je mladića, koji je razjapljenih usta jahao pored
njega. „Ne brini“, reče mu Fil, „uskoro ćeš i ti moći u varoš.“
Mladić porumene.
Fil se osmehnu sam sebi. Procenio je da su sve vreme
razmišljali samo o tome, a šta im je to donelo? Izbijalo im je
novac iz džepa, donosilo bolesti, ili bi se na kraju u Herndonu
venčali sa nekom fuficom koja ih vara svaki put kada izađu iz
kuće, i to bi bilo to. Frustriralo je kako su ljudi uništavali sebe
zbog neke ženske, sebe i ostale oko sebe. Činjenica je bila da
Džordž nije bio ništa pametniji od ovog balavca kraj njega.
Venčao se na brzinu i sada mu pastorak dolazi na ranč. „Ne“,
reče Fil. „Bila su to odlična vremena.“ Želeo je da nešto razbije.
Rouz je otišla autom u Herndon čim su muškarci odveli stoku
u planine, i odmah je počela da brine. U njenim godinama nije
mogla da prihvati Filovu tišinu i negodovanje kao obično stanje
stvari. Nema sumnje da u mnogim porodicama ljudi nisu pričali
jedni sa drugima. Ali morali ste to proživeti da biste znali, da
dovoljno odrastete da ne očekujete previše i prihvatite
neprijatnost, da sami dodate i oduzmete kako biste napravili
ravnotežu.
Ali da li je Piter bio sposoban da izdrži? Kako će on podneti
prezir i ćutnju? Da li bi trebalo da ga pripremi za ono što ga
čeka? Koja to majka ne želi da sin vidi kako je poštuju? Koja
majka ne bi želela da poštedi decu haosa u kome su odrasli
naučili da se snalaze?
Stigla je u Herndon neposredno pred podne; volan u kolima
bio je neobičan i previše visok za nju; bilo je teško odlučiti da li
želi da bude viđena – kao gospođa Berbank – dok se ispravljala
da bi gledala iznad volana, ili se saginjala da gleda kroz njega.
Stotine prskalica već je bilo uključeno na stotinu travnjaka, a na
vodenoj izmaglici smenjivale su se dugine boje; na vrhu stuba
ispred sudnice mlitavo je visila zastava; jedan pas je njuškao
donji deo stuba; na stepeništu zgrade je razgovarala grupa
muškaraca okrenutih prema suncu, ali su se okrenuli da je
pogledaju dok je prolazila. Zraci sunca su se odbijali o staklene
prozore Fordove garaže, u kojoj su muškarci stajali oko nekog
novog automobila. U izlogu jedne piljarnice jedan radnik je
pravio piramidu od narandži. Tamo su je i prošli put uslužili; ali
čak se i tamo osećala kao uljez, dete koje se igra odraslih, neko
ko glumi gospođu Berbank.
Piter ju je spremno čekao. Voda kojom je popravio frizuru
već se osušila. Izglancao je cipele i nataknuo kravatu.
 „Nisi dovoljno jeo“, rekla mu je.
„Jeo sam dovoljno“, osmehnuo se.
„Pa, kukovi su ti toliko tanki da ne znam kako ti pantalone ne
spadnu. Zaista ne znam.“
„Hajde, nemoj brinuti“, reče joj. „Izgledam kao i uvek.“
Očeve knjige. Dok je išla za njim na sprat prema sobi koja je
izgledala kao da u njoj nikada niko nije živeo, obuzeo ju je
osećaj užasnutosti koji nije umela da opiše, niti je uspevala da
pronađe izvor takvog straha. Da li je u pitanju bilo to što je soba
odavala utisak da u njoj niko ne živi? Dečak sigurno nekada
mora napraviti nered! Jesu li u pitanju bile knjige njegovog oca?
Bile su bolno sećanje na Džonija i njegovo ubeđenje da je
gubitnik.
Rouz se ponosila Piterovom urednošću; ali sada je videla da
mu to predstavlja pretnju; postala je mučno svesna njegovog
blagog šuškanja. To i ova urednost odmah će navući Filov bes i
sada je sagledala mogućnost da će ovaj dečak biti toliko
nesrećan da će želeti da se vrati u ovu mrtvu herndonsku sobu.
„A i porastao si“, reče. „Mogao bi da izneseš mnogo veću
težinu.“
Ako bi se naposletku vratio u Herndon, u gradu bi, naravno,
krenule priče. Namirisali bi početak kraja. Kako su samo ljudi
voleli da vide početak kraja! Ali je znala da joj ništa ne vredi to
što je svesna govorkanja; a ako je bio srećniji u ovoj mrtvoj sobi
sa šahovskom tablom, knjigama i onom lobanjom – u redu.
... ako je srećniji u ovoj sobi sve do vremena kada... šta kada?
Nemogućnost da zaviri u budućnost izazivala joj je isti onaj
osećaj koji je imala kada su muškarci ispred sudnice zurili u nju:
nije znala ko je, niti kuda se zaputila. „Jesi li razmišljao“, reče,
„da ostaviš knjige ovde preko leta?“
„Da ih ostavim ovde?“ upita Piter. „Zašto bih ih ostavio
ovde?“
„Ima ih zaista mnogo.“ I zaista jeste bilo tako. Britanika.
Čitava medicinska enciklopedija, ogromne, teške, buđave crne
polovne knjige koje je Džoni nabavio. Knjige o mesu i kostima.
„Razmišljao sam o tome“, promrmlja Piter. „Ali razumeš, zar
ne? Razumeš li me?“
„Ovaj, samo sam pomislila – pa, naravno da razumem.“
„A kada se zaputimo na ranč“, rekao je, „ispričaćeš mi kako
je bilo na večeri sa guvernerom. Nisi mi previše rekla.“

***
Preko puta oba mesingana kreveta u Filovoj sobi nalazile su se
slične staklene vitrine, jedna Filova, a druga Džordžova, koje su
oduvek tu stajale. Džordžova godinama nije bila otvarana,
budući da su se unutra samo nalazili nagomilani primerci Sent
Nikolas magazina i Amerikan boja – vitrinu niko nije otvarao
otkad je Džordž prešao na čitanje Saterdej ivning posta. Fil je
oduvek mislio da je ova vitrina predstavljala mikrokosmos
Džordžovog života. Džordžov život se uglavnom sastojao iz
onoga što bi pročitao. Retko kada je imao sopstveno mišljenje.
U Filovoj vitrini nisu se nalazile ni knjige ni časopisi, već ju
je koristio kao izlog za predmete koji su mu tokom godina
okupirali pažnju. Iza stakla su se nalazili vrhovi strela koje je
pronalazio, položeni na postolje koje je prethodno pažljivo
prekriveno zelenim filcem; sam aranžman je bio veličanstven,
svaka strela je po veličini i materijalu bila jednaka onoj na
suprotnoj strani, te su tako zajedno sačinjavale oblik lepeze.
Jedan od najlepših vrhova je natakao na dršku, isto kao što su
Indijanci nekada činili. Ovde su se nalazili i fosili trilobita i
paprat utisnuta na kamenu, uspomene na dane kada je ova
zemlja bila pod drevnim vodama. Tu su bile i vučja lobanja i
kuna belica koju je uhvatio, ubio, odrao, preparirao i realistično
namestio onako izvajanu i opreznu na parče drveta. U svakom
predmetu ogledao se neki od njegovih darova i talenata,
neverovatno umeće da sagleda ono što je drugima promicalo,
njegovo izuzetno strpljenje. Na jednoj polici nalazili su se
kamenje, vodeni kristali, ahat – kao i šaka zlatom napunjenog
kvarca.
Fil bi se često osmehnuo kada pomisli na kvare. Jedan
prijatelj starog, koji je bio rudarski inženjer, posetio ih je pre
nekoliko godina na nekoliko dana, došavši iz Solt Lejka;
draškan je držao kvare u rukama, a oči samo što mu nisu ispale.
„Gde si, za ime sveta, pronašao ovo?“, pitao je Fila.
„Tamo iza“, rekao mu je Fil. „Na brdima.“
„Jesi li dao da se ovaj komad ispita?“
„Pa, nisam“, rekao je Fil. „Zašto bih?“ I zaista, zašto bi? Već
je znao njihovu vrednost.
„Jesi li potražio žilu na mestu gde si pronašao ovaj komad?“
upitao ga je čovek. Fil se zabavljao dok je posmatrao kako
čovek pokušava da obuzda uzbuđenje.
„Ma“, kazao je Fil, „pokušao sam da ponovo pronađem
mesto nekoliko godina nakon što sam ga uočio. Nisam uspeo.“
„Kažeš da je tamo iza?“
„Sećam se samo“, nedužno reče Fil, „da se nalazilo pored
potoka Crni rep, nedaleko od izvora koji se uliva u potok.
Izgleda vam vredno?“ upita Fil i podiže svoj nebeskoplavi
pogled.
„Pa“, reče posetilac. „Kada bolje pogledam, nema preteranu
vrednost.“
I tako je Fil čekao. Čekanje mu je išlo od ruke. Nije se
iznenadio kada je narednog leta jedan čopor krenuo put Crnog
repa. Uzeo je dvogled sa vrha vitrine i posmatrao sa prozora dok
su takozvani prijatelj starog i još nekoliko prikana pravili
žuljeve na rukama od trnokopa i lopata, tražeći nešto čega tamo
nije bilo. Da se razumemo, Fil je znao gde se nalazi žila. Bila je
dobrih tridesetak kilometara udaljena od mesta gde je druškan
čeprkao. Kako je samo prezirao ljude koji se ponižavaju zarad
novca.
Taman pre nego što su druškan i njegova grupa odustali i
pripremili se za odlazak, Fil uze svog konja i odjaha do njih;
prijalo mu je da čuje kako prikan pokušava da se opravda, lica
crvenog kao bulka. „Mislio sam da možda mogu pronaći nešto
od onog kvarca“, rekao je. „Dobro bi izgledalo u ovdašnjem
muzeju.“
„Pa“, kazao je Fil, „samo izvolite i uživajte. Hoćete li svratiti
dole da se vidite sa starim?“ Proklete budale.
Sada zamislite da se Fil vraća u svoju sobu jednog junskog
popodneva i zastaje u mestu. Zato što nešto nije bilo u redu.
Nešto je pomereno, i to ni manje ni više nego Džordžova vitrina.
Ne samo da je pomerena već je nije bilo. Višegodišnja
paperjasta prašina ležala je na podu tačno tamo odakle je vitrina
podignuta, a u debeloj, krznenoj prašini nalazila su se dva
klikera koje su dečaci nazivali porcelancima. Ugledao ih je i
stisnuo ruku u pesnicu, kao da se ponovo igra klikerima. Bio je
stručnjak za igru.
Dobro! Fil odmaršira niz hodnik u dnevnu sobu i izgovori tri
od malog broja reči koje je ikada uputio Džordžovoj gospođi.
„Gde je Džordž?“
Dodirnula je grlo. „Ovaj... mislim da je u garaži.“
Džordž je podigao haubu starog auta i čeprkao dok se
naginjao iznad blatobrana; nije se ispravljao, već je samo
okrenuo glavu kada je čuo zvuk Filovih koraka. „Šta je bilo?“
Fil reče: „Šta je sa vitrinom?“
 „Vitrinom?“
„Znaš. Tvojom vitrinom.“
„A“, rekao je Džordž. „Na trenutak se nisam setio. Rekao
sam Rouzinom malom da je uzme. Potrebna mu je za očeve
knjige.“
Očeve knjige! „Mislio sam“, kazao je Fil, „da je preradim i
napravim od nje vitrinu za puške.“
„Verujem da je ovako korisnija“, odvratio je Džordž i
naslonio se ponovo preko blatobrana.
Očeve knjige! Fil je stajao usred svoje sobe i posmatrao
klikere, pa ih podigao i stavio u džep. Čudo jedno da sekapersa
nije i njih uzeo!

Fil je u spavaonici Pitera zvao sekapersa, te su se radnici dobro

ismejali, pa i sami počeli da ga tako zovu, gledajući malog kako
luta žbunastim brdom, istražuje i navikava se na dugo, zaista
dugo leto. Zašto mu se ne bi smejali? Nije izgledao kao rančer;
bio je besprekorno čist i šuškao je. Za doručkom su radnici
namigivali jedni drugima.

***
Fil je znao da ćete, ako isečete granu jedne vrbe i tu grančicu
zabodete u vlažno tlo, dobiti istu takvu vrbu; odmah puštaju
korenje i šire se. Kada su Džordž i on bili dečurlija, krali su
daske i napravili tajnu straćaru u kojoj su mogli da puše i sakriju
se od matorih i svih ostalih; straćara je bila tako mala da ste se
pri ulazu morali sagnuti. Oko nje su zaboli vrbe. Kada bi onda
izašli iz bazena na prevoju potoka, gde je voda bila mirnija, a
nebo se ogledalo na površini – dakle, kada bi izašli i osušili se
na suncu koje se promaljalo kroz krošnje vrba, mogli su da se
sakriju u straćari, sede i puše ili žvaću duvan dok čitaju one
lascivne časopise od kojih bi se stara šlogirala. Imali su tada oko
dvanaest i četrnaest godina. Nakon prve godine Džordž je
izgubio interesovanje (lako ga je gubio), pa je samo Fil odlazio
na plivanje, ponekad neobično dirnut sopstvenim golim odrazom
u vodi.
Odavno su vrbe koje su zasadili zašle i prigrlile straćaru,
pomerile je i preprečile ulaz i prozore, pa izbile kroz pod i krov,
te se više nije moglo razaznati između drveća i straćare, čije je
natrulelo drvo hranilo sve deblje vijugave vrbe; niko na ovom
svetu osim Džordža i njega – i nekada davno još jedne osobe –
nije znao za straćaru, a čak i izbliza ste morali dobro pogledati
kako biste u tamnom obličju ugledali ono što je ostalo od krova i
zidova; bio je to poslednji dokaz detinjstva, poput onih klikera
koje je našao u prašini – tajna škrinja.
Sam otvor je zapravo postao neka vrsta svetog okna, a bazen
mesto spiranja grehova; samo je tamo mogao ogoliti i okupati
svoje telo. To mesto je za njega bilo dragoceno, i niko drugi ga
nije smeo ukaljati svojim prisustvom. Srećom, do tog se mesta
moglo doći samo ako prođete kroz jedan jedini prolaz kroz vrbe,
koji je toliko obrastao da ste se morali saginjati i puzati. Na
čitavom svetu samo je ovo mesto pripadalo isključivo Filu. Nije
mnogo tražio, zar ne? Čak i sada kao odrastao čovek nikada
odande nije odlazio bez osećaja nevinosti i čistote; tamo bi se
nakratko ispovedio sam sebi, pa tako pročišćen se vraćao
laganim hodom, zviždeći poput dečaka.
Zamislite onda njegovu srdžbu kada je tog leta stajao nag
pokraj potoka i pripremao se da uđe u vodu i okupa se, a onda
se, čuvši šuštanje koje nije poticalo od svrake ili zeca, okrenuo i
ugledao sekapersu. Dečak je stajao strašljivo i zagledano poput
jelena, potrčavši i skočivši u žbunje poput jelena kada se Fil
okrenuo. Fil je taman imao toliko vremena da se sagne, zgrabi
košulju i pokrije golotinju. Stajući tako, piljio je u pravcu gde je
dečak stajao, u rascepanu rupu u atmosferi, u odvratnu prazninu.
Zaprepašćenost se pretvorila u bes, te mu glas jasno odzvonio i
odleteo preko potoka. „Gubi se odavde“, povikao je. „Gubi se,
kurvin sine.“
 DESETO POGLAVLJE

K ada su i poslednje Indijance proterali sa pustih zemljišta i

odvukli ih u rezervate, vlada se više nije ni pretvarala da
veruje u primirje. Zemljište je sada bilo suviše vredno da bi se
pregovaralo, a više nije bilo razloga bojati se nasilnosti
Indijanaca, dok je dakako postojala osnova za bojazan od besa
belog glasača. Poslednji Indijanci iz doline odvezli su se
čangrljajući zaprežnim kolima ili na pogrbljenim ponijima, isti
oni koje je Džoni Gordon video sa visokog sedišta svog modela
T, te su i njegove misli otputovale zajedno sa njima u suncem
opečene ravnice južnog Ajdaha, u kome je zimi vetar zavijao, a
tlo pucalo od mraza. Malo je drveća raslo u tako suvom i
bazalnom tlu, a pijaća voda u plitkim bunarima zaudarala je na
sumpor.
Indijanski posrednik živeo je u lepoj, belo okrečenoj kućici i
svakog dana religiozno je podizao i spuštao američku zastavu
koja je stajala okačena ispred kuće. Pričinjavalo mu je
zadovoljstvo kada mu pomažu njegovo dvoje čiste, svetlooke
dece, koja su naučila da nikada ne dozvole da zastava odleti u
oluji, ili dotakne tlo.
Agent nije bio loš čovek, ali je u slučaju dolaska ljudi iz
Ministarstva unutrašnjih poslova smatrao da je pogodno
insistirati na pravilima rezervata.
Alkohol se nije smeo prodavati i konzumirati. Čitav svet je
znao da Indijanci nisu dobri sa pićem poput belaca.
Rezervat se nije smeo napuštati bez dozvole. Belci se ne
mogu cimati sa zalutalim Indijancima. Dozvole su se izdavale
samo u slučaju nužde. Budući da Indijanci nisu imali kuda da
odu, niti prijatelje kod kojih su mogli otići, ovo se pitanje veoma
retko potezalo.
Nema vatrenog oružja. Nije bilo potrebe za vatrenim
oružjem. Čim su se Indijanci smestili u rezervat, meso je počelo
da se deli iz vladine prodavnice.
Ali Edvard Napo je imao oružje, dvadesetdvojku koja je
pripadala njegovom ocu i koja je bila poslednja stvar koju je
posedovao a da nije spaljena na očevoj sahrani, što je bio običaj.
Mala puška bila je naslonjena u ćošku šupe u kojoj je spavala
krava; nije bila neko oružje, ali je bila precizna i pripadala je
ocu. Njegovom ocu, poglavici.
Sada bi Edvard bio poglavica da ih nisu odveli u rezervat, ali
čak je i tako ponekada sebe smatrao poglavicom kada je
sanjario, i sanjareći tako pričao svom sinu o zavičaju koji je
poznavao kao mali, zavičaju koji dečak nikada nije video, jer je
njegova majka Dženi bila trudna kada su u zaprežnim kolima
krenuli put juga.
Bila je to razumna žena, koja je sređivala jelensku kožu koju
su beli lovci ostavljali u radnji i pravila rukavice i mokasine.
Ponekad bi, dok je Edvard dečaku pričao priče, ustala i otišla u
šupu, u kojoj su se nalazili konj i krava. „Zašto priča te priče?“,
upitala bi ljutito. „Zašto ga samo rastužuje?“
Ali Edvard je osećao dečakovu potrebu za pričama, za
hranom od koje će rasti, koncem kojim će izvesti snove, a Dženi
bi ponekad ostala i slušala umesto da ode u šupu kraj krave.
Govorio je dečaku istinu, kao što je i njemu govorio otac, da
je grom zapravo topot bufalovih kopita na nebu, a munja odsjaj
njihovog pogleda.
„Bufalo?“
„Ne sećaš se, ali se tvoj deda sećao. On je znao, a ja se
sećam.“
 „Sećam se“, reče dečačić razrogačenih očiju. Ponekad ne
morate znati da biste se sećali.
„Lude, divlje priče“, reče Dženi.
„Ali pogledaj samo kako spava nakon njih“, naglašavao je
Edvard Napo.
„Spava“, šapnu Dženi. „I sanja.“
Kada je dečaku bilo dvanaest godina, zima je bila duga i
strahovita; mećave su nosile suvi sneg koji je vejao sa severa, a
temperatura je u pojedinim trenucima padala i do četrdeset ispod
nule. Preminuli su pojedini stariji Indijanci koji su se dobro
držali tokom jeseni, a noći su bile maglovite od ritualnog
spaljivanja mrtvih i glasne od prigušenog jadikovanja i narikača;
sneg se taložio na šupi od ter-papira.
A onda se, avaj, i krava razbolela. Dženi joj je napravila
pokrivač od starog ćebeta, a za vreme kravine bolesti Edvard i
dečak su neprestano ložili vatru u ćošku šupe, očiju suznih od
dima koji je polako izlazio kroz jednu rupu. Dok su čekali,
molili se i nadali, Edvard je pričao još priča o severu, o zavičaju
za vreme leta, o poljima prekrivenim ljubičastim besnikom, koji
se njihao i talasao na povetarcu poput vode; pričao je o
razvodnjenom graktanju žalar slepića u suton, o crnim olujnim
oblacima koji su se nadvijali nad planinama i poput grizlija se
teturali po nebu, puni kiše.
„Tada je to bila zemlja Indijanaca, a tvoj deda je bio
poglavica.“
Dečak je trljao čarobni prsten napravljen od eksera iz
potkovice, koji mu je otac poklonio. „Mogli bismo da
pobegnemo.“
Edvard Napo se osmehnu, pomislivši šta bi Dženi, ta
praktična žena, rekla na bežanje. Ne može se pobeći brzo, niti
odmaći daleko sa bolesnom kravom, rekla bi. „Ta zemlja više ne
pripada Indijancima.“
„Mogli bismo da proverimo. Bili bi dobri prema sinu
poglavice.“
Edvard ubaci još jedno parče topole u vatru. Okrenuvši se,
reče: „Pomislio bi čovek da bi bili, zar ne?“ Odmakao se od
vatre i ponovo čučnuo, bacivši veliku senku na zid. „Da ti nešto
kažem“, reče. „Ako ova krava poživi...“
I krava je poživela.
„Ludost“, reče Dženi. „Te zemlje više nema.“
„Ali bi mali mogao da je vidi. Da vidi gde mu je deda bio
poglavica, da mu ode na grob.“
Dženi je za sve to vreme snažnim rukama obrađivala i mesila
jelenju kožu kako bi je omekšala za pravljenje rukavica i
mokasina. Oči su je već izdavale od napornog prišivanja perli na
jelenju kožu; peckale su je od dima, a naočare sa metalnim
ramom koje je dobila u radnji nisu mnogo pomagale. Uh, možda
malo. „I ti i mali ste ludi.“
Ali je po dolasku leta iznova pomenuo obećanje koje je dao
sebi i sinu ukoliko krava poživi, pa im je spakovala konzerve sa
pasuljem i usoljenom govedinom iz Argentine, kao i slane
krekere koji će sakupiti kiselinu. Budući da je bio poglavičin sin,
Edvard Napo nije osetio potrebu da svoje planove saopšti
indijanskom posredniku; čovek bi u svakom slučaju možda
napravio neki problem, te su stoga otišli jednog jutra u cik zore.
Čuli su proletanje noćne ptice u tami; jedan izmrcvareni pas je
umorno lajao.
Konj je bio star, zato ga nisu jahali, sem ako im prašina u
daljini ne oglasi primicanje nekog automobila; Edvard bi onda
pomislio kako je bolje da se voze u zaprežnim kolima, bez
obzira na čangrljave točkove na pohabanim osovinama. Dečak
je u kola ubacio cipele koje je nosio u školi; pantalone sa
tregerima izbledele su mu od silnog pranja i visile su mu sa
tananog tela, a iako ga je pametno napunio novinama, veliki
kačket mu je i dalje padao na oči.
Edvard je izgledao odlično u kariranoj košulji; nosio je visoki
crni kaubojski šešir.
Kako su se približavali severu, zemlja je izgledala sve
neobičnije, ali Edvard pomisli kako je ranije možda nikada nisu
previše zagledali. Kad su putovali na jug, nije ga previše
zanimalo da razgleda. Primetivši da dečak već dugo ćuti, reče:
„Ne brini za majku. Biće zauzeta, a ima i kravu o kojoj treba da
brine.“
Dečak je trčkarao pokraj njega, gledajući pravo napred.
„Nisam razmišljao o njoj“, pojasnio je dečak. „Razmišljao sam o
planinama.“
I Edvard je o njima razmišljao, o planinama koje je toliko
dugo opisivao, crnim četinarima koji su se peli po njihovim
ivicama, pa o snežnoj šumi koja je ostajala bela čitavog leta;
pričao je o senovitim oblacima koji su plutali po nebu i davili
stene i provalije u senci, pa o izvorima koji su poskakivali iz
stenja. Dečak je voleo da sluša kako je voda slatka i pitka.
Edvard mu je govorio o tišini u borovoj šumi i prgavom
graktanju sivih kreja, koje su obitavale samo u tim blaženim
planinama.
Razmišljao je. Šta ako je indijanski posrednik poslao nekoga
za njima? Ali se nadao da će odmaći dovoljno da mogu videti
planine. Svake noći kampovali su kraj puta – u šancima,
zaklonima, parkovima, ili pod vrbama kraj potoka. Birali su
travnate površine na kojima je konj mogao da pase. Kada bi
samo jednom ugledali te planine! Kada bi ih zajedno videli!
Jednom su morali da iskoriste pušku. Edvard je bio ponosan
kada je mali sredio mrmota, te su se počastili gulašem u koji su
dodali crni luk. „Ne smemo traćiti patrone“, upozorio ga je
Edvard. Imali su samo jednu kutiju, a već im je ponestajalo
mesa iz konzerve. Kako je mali jeo! Imali su nešto novca u
vrećici sa logom bul daram, a Dženi je u poslednjem trenutku
izvadila kutiju za cipele u kojoj se nalazilo pet pari rukavica
koje je sašila. Edvard joj se osmehnuo. Prozreo ju je. Pokušala je
da opravda ovaj odlazak kao poslovni put.
„Tri dolara za rukavice“, ozbiljno je naglasila. „Pet za one sa
perlama i karnerima.“ Nikada ranije nije čuo koliko je uzimala
za rukavice. Zvučalo mu je kao dosta novca, pa mu je palo na
pamet da ostavlja nešto novca po strani za malog. Bila je to
neobično ambiciozna žena.
Sumnjao je da će imati hrabrosti da ponude rukavice na
prodaju. Nikada ništa nije prodao, a od same pomisli na to vrela
krv mu je šikljala u lice. Žene su bile te koje prodaju i zarađuju
jer nisu imale ponosa, niti im je bio preterano potreban.
Ali mora joj se priznati. Rukavice u kutiji su bile neka vrsta
sigurnosti, pružajući mu šansu da sedi uspravno dok su
automobili prolazili.
U indijanskoj školi malog su naučili da oca oslovljava sa tata.
„Tata“, reče dečak. „Pelen drugačije miriše.“
„Naravno. Zemlja je puna vode, pa žbunje ima odakle da je
crpe.“ Izbledele i bazalne ravnice rezervata zamenila su zelena
polja na kojima je pasla bela stoka belaca, krotka poput njihove
krave, ali mnogo deblja. „Sačekaj“, reče i osmehnu se dok je
gledao u daljinu, „sačekaj samo da pomirišeš pelen u blizini
planine.“ Pa izgovori šošonsku reč za prelepo.
„Tata, šta je napred?“
„Napred?“ Hodali su kako bi poštedeli konja, a pogled je
često prikovan za put kada se hoda. „Pa, to su oblaci.“
„Nisu mrdnuli, tata.“
 „Nema vetra, zato što nema vetra.“ Na horizontu je ležao
neki oblik, svetlucajući kroz talase vreline koja se dizala sa
prašnjavog puta; možda je u pitanju bio olujni oblak o kojem je
toliko puta pričao dečaku, jedan od onih koji se naroguše, pa se
sruče čitavom težinom.
Naravno, bilo je do njegovih očiju. I njegove je oči, kao i
Dženine, oštetio dim koji im je zimi ispunjavao kućicu. A nakon
početnog trzaja razočaranja što je dečak ugledao planine pre
njega, osetio je radost. Kako je pogodno bilo što je dečak prvi
ugledao tu svežu lepotu, oduvek je znao da su mladi bili oni koji
vide, a stari oni koji pričaju. Edvard se osmehnu. Ne, indijanski
posrednik nije ih sustigao, a budući da nije, šanse su bile male
da mu to sada pođe za rukom. Dženi je nesumnjivo smislila
neku priču kako bi opravdala njihovo odsustvo. Bila je dobra u
tome. Neverovatno je kakve je priče umela da izveze, ne
podižući pogled sa onoga na čemu je radila, a ljudi su joj uvek
verovali. I njena stara je bila jednako umešna. Ta starica je na
neki sebi svojstven način bila dobra starica.
Osetivši se bezbedno, počeo je da planira.
Iskoristiće novac iz bul daram vrećice kako bi kupio udice i
žicu od koje će napraviti koplje; trenutno je vladala sezona
lososa. Pecaće, pa će dimiti ribu na vatri od slatke zelene
vrbovine. Možda ponese malo dimljene ribe da je pokloni
posredniku; dimljena riba je bila među onim malobrojnim što su
voleli i Indijanci, i belci.
„Imamo otprilike tri dana do planine“, reče sinu, pa se obrati
konju.
Tačno tri dana! I dečak ga je pohvalio!
Ali došli su do jedne male kapije koje se nije sećao.

Fil nije romantizovao priče o Indijancima. To je prepuštao

profesorima i onim likovima sa istoka što su uvek sa sobom
nosili one svoje foto-aparate. Deca prirode, malo sutra. Koje
sranje. Indijanci su zapravo bili lenjivci i lopuže. Pokušavali su
da unajme Indijance za rad u poljima u vreme kosidbe, ali, što se
tiče mašinerije, pojma nisu imali. A nisu umeli ni sa konjima.
Kada su pokušali da smeste Indijance u platnene šatore u polju
zajedno sa ostalim radnicima, ljudi su se žalili na smrad i
govorili da odaberu ili Indijance ili njih. Indijanci su krali – šta
su stigli, od stoke sve do pite pravo sa kuhinjskog stola.
Indijanci koji su nekada kampovali nadomak Herndona noću bi
provaljivali u gostionice i razbijali šta stignu. Nije ni čudo što su
se oni u vladi napokon sabrali i poslali ih sve u ravnice.
Fil je morao da se nasmeje. Kada su oni prikani sa foto-
aparatima dolazili i pokušavali da ubede Indijance da poziraju,
ovi bi se stideli i pretvarali se da veruju kako ih svaka fotografija
oslabljuje, ili da je osoba na fotografiji zapravo njihov duh. Ali
verujte na reč, stali bi pred objektiv čim im se malo zašuška pred
očima.
Pogledajte njihove rukotvorine, govorili su prikani.
Rukotvorine! Đavola, rukotvorine! Fil se razumeo u te
rukotvorine više od onih profesora. Imao je jednu od najboljih
kolekcija vrhova strela i kopalja, koju su već godinama želeli da
preuzmu za muzej u prestonici, a jednog dana će im ih
verovatno i dati. Kada s nečim završi, završio je. Međutim, u
istoj toj kolekciji nalazili su se šiljci koje je sam napravio
koristeći isti alat kao i Indijanci, ahat i kremen koji je lično
nalazio, zbog čega je svoj rad smatrao kvalitetnijim u odnosu na
indijanski. Možete do sutra gledati te njihove rukotvorine! Deca
prirode!
Uvek bi stajali ispruženih ruku, a stara je, dok je još boravila
na rancu, redovno sakupljala odeću i posteljinu koje bi kasnije
razdelila, ali ubrzo bi i njihovi gramzivi rođaci i prijatelji
dolazili po još, pa je stara morala da ih postavi na njihovo mesto.
Ko zna šta bi se desilo da ih vlada nije poslala odatle. Nisu bili
rančeri. A ni farmeri, nisu znali šta je kukuruz, a šta ovas. Što je
najgore, nisu se mirili sa činjenicom da je njihovo vreme prošlo.
Fil dojaha do samog početka letnjeg odredišta za krave, gde
se nalazila fina drvena kućica kraj izvora pored lepog i
prostranog tora. Stavili su na probu novog kauboja, koji bi bio
zadužen za čuvanje krava na pašnjacima, i Fil je namerno došao
usred jutra kako bi video da li je mladić već ustao i otišao na
posao, na kome je trebalo da pazi da stoka ne prelazi granicu
savezne države. Unajmi čovek tu mladež, a mlađani se posle
razmile tamo gde ih niko ne vidi i ponesu časopise, pa lenčare ili
se skupe sa društvom oko flaše, i za tren oka vam krave mile na
sve strane.
Fil se tiho prikrao na konju, pa stao nadomak prozora, vezao
konja za drvo i polako se prišunjao. Ni grančicu nije prelomio!
Hitro je ušao u kućicu.
Na okačenom kalendaru sa slikom nalickane devojke stajao
je septembar prethodne godine. Negde je prokišnjavalo, pa je
kalendar bio sav umrljan.
Hmmm.
Fil priđe i opipa šporet. Nije bio čak ni mlak. Leden. Sudovi
su bili oprani i odloženi, čajnik od granita opran i prevrnut na
šporetu.
Hmmm.
Na inače pospremljenom stolu nalazio se samo list jeftinog
papira na koverti, a na vrhu započetog pisma nalazila su se
ižvrljana slova koje je moglo napisati samo dete ili gluperda,
teško je reći.
 Drga mamo,
Nabaviosam pismo dati ovo napšem. Dati kažem mamo
baš jelepo kadsi kauboj.

Jedina reč koju je umeo lepo da napiše bila je kauboj. Eto,

vidite. Više nisu gledali na „kauboja“ kao na posao, kao na
pravo muško zanimanje, kao za vreme Divljeg Henrija. Sve je
bilo gluma kao sa onih pokretnih slika, što je objašnjavalo
posrebrene mamuze i uzde zbog kojih su uvek bili švorc, ploče
sa kaubojskim pesmama koje su kupovali u Majmunskom
odeljenju, pa puštali na svojim fonografima. Više nisu ni
razaznavali ko su, kog đavola, bili, nisu razaznavali san od jave,
i nije ni čudo što je čovek morao da odjaše kako bi ih
prekontrolisao, pošto je jednom usred jutra došao u posetu
jednom nazovikauboju, koji je sve vreme leškario i slušao ploče
na gramofonu, dok se stoka zagubila bogu iza leđa. Možda je
iznenadno zaklanjanje sunca prenulo malog iz maštanja o
kaubojskom životu, s obzirom na to da je nazalni glas iz roga
nekoliko sekundi pevušio o slobodi poput vetra i tim sranjima, a
onda je mali posegnuo rukom ka napravi i isključio je.
Imao je razlabavljena usta. „Jahao sam čitave noći.“ Uvek su
imali neki izgovor. Ako ste se u nešto mogli kladiti, to je da
svako uvek ima neki izgovor.
„Pa, da ti kažem“, blago izgovori Fil. „Uzimaj prnje, pakuj ih
u tu staru vreću i polako se tornjaj odavde.“
Septembar prošle godine.
Prođe još jedna godina.

Dati kažem mamo baš jelepo kadsi kauboj...

Proveriće Fil koliko je lepo. Ali mali je već izašao, šporet je

bio hladan, a klincu je možda trebalo dati malo vremena, za
boga miloga. Pa ne mogu svi u današnje vreme biti nitkovi! Fil
se protegnu, pa stade uokviren niskim vratima, posmatrajući
dolinu i slušajući veselu pesmu potoka koji je udarao o kamenje.
Zatim je krenuo prema drvetu gde je zavezao konja, pa se jašući
zaputio prema novoj ogradi koja je delila državno zemljište od
gaja. Raj, tako ga je zvao Fil. „Raj...“
Sišao je kako bi otvorio kapiju, vladinu kapiju sa stubovima u
izlivenom betonskom temelju, čudo koje je bilo tako teško da bi
bila potrebna četiri konja da se samo nakrivi, najveća prokleta
kapija koja postoji, ali to vam je bila vlada, a vi ste, prikane, oni
koji je plaćaju. Takvu su kapiju podigli na mestu nekadašnje
obične bodljikave žice! Pitao se koliko administracije je neki
tamo prokleti birokrata morao da odradi pre nego što potraže
ovakvu kapiju, koliko je vremena, novca i materijala potrošio
neki tamo skorojević od inženjera da bi napravio ovu odvratnost,
ovu tvrđavu. Kapiju je osiguravao više nego dugačak metalni
lanac, još jedan vladin izdašan poklon – lanac je sam po sebi bio
tanak, ali tako umotan da je taman išao na znojavu ruku onim
boljševicima, glupavim industrijskim radnicima i ostalim
luđacima. A, sunce li mu žarko, Fil je na tom lancu i prst
uštinuo, ali ne toliko da potekne krv. Samo mu se pojavio žulj.
Hitro i obazrivo se okrenuo na zvuk nečega. Nečega
neobičnog. Dole niz dolinu je ugledao neku družinu sa konjem,
nekakva zaprežna kola. Razaznao je crni šešir, a koliko je znao,
crne šešire nije nosio niko osim Indijanaca.

„Sedi lepo i pravo“, reče Edvard dečaku, mada bez potrebe.

Sedeo je pravo kako se očekivalo za unuka poglavice koji treba
da održi govor pred belim čovekom. Dečaku je kičma bila prava
kao strela. Sklonio je kačket sa čela. Edvard strese prašinu sa
svog crnog šešira i protrlja ga rukom kao da ga glanca.
 Čekali su. Seli su u zaprežna kola kada su ugledali čoveka
kraj velike kapije. Stranac ih je posmatrao dobrih dvadeset
minuta.
„Zašto stoji tamo?“, upita dečak.
„Pa, možda želi da vidi ko smo.“
„Hoćeš li mu reći za svog oca?“
„Da, to mu mogu reći.“
„Znači, moraće da nas pusti da prođemo.“
Edvarda više nije bilo briga za sebe. Kada vas odvedu u
rezervat, prodaju vam buđavi hleb i zabrane vam da posedujete
oružje, ne ostaje vam previše izbora. Sada se samo nadao da će
dečak i dalje moći da veruje u to da je njihovo ime u ovoj zemlji
nešto značilo, da je u pitanju čarobno ime koje otvara vrata. Ili je
Dženi možda bila u pravu kada ga je upozoravala da ne priča
priče?
Istini za volju, bilo je u toj staroj zemlji pojedinih belih ljudi
koji su podržavali Indijance, koji su njihove nevolje shvatali kao
svoje, pa su vesti o njima nosili daleko na istok, u prestonicu
Sjedinjenih Američkih Država, gde nije kročio nijedan Indijanac
kojeg je Edvard poznavao. Bilo je belaca na očevoj sahrani,
belaca koji su sa počasnih mesta posmatrali kako se spaljuju
očeva ćebad, mokasine, traka sa perima, amovi, vigvam.
Je li ovaj čovek bio jedan od njih?
Edvard zaustavi konja polako i elegantno, onako kako bi se
ophodio prema kakvom rasnom pastuvu. „Hau16“, reče i široko
se osmehnu. Predao je uzde dečaku, pa ukočeno sišao sa kola.
Fil je ćutao.
Edvard se osvrnu oko sebe. „Još nema kiše“, reče i priđe
velikoj kapiji.
Fil se zakašlja.
Edvard dodirnu dugačak lanac.
 Fil tiho progovori: „Gde si, kog đavola, ti krenuo?“
Fil sada stade između Edvarda i kapije.
Edvard se sada okrenu prema dečačiću, koji je sedeo ukočeno
i pravo, glave podignute i iz ponosa, ali i da mu kačket ne bi pao
na oči. „Moj mali i ja bismo malo logorovali. Ono tamo je moj
mali.“
Fil nije ni pogledao dečaka. Izvadio je vreću sa duvanom i –
kao što je uvek činio – „napravio“ sebi cigaru samo jednom
rukom.
„... moj mali“, završi Edvard.
Dečakov glas bio je piskav i razgovetan. „Moj deda je bio
poglavica.“
Fil zapali cigaru, ugasi šibicu, prelomi je, pa stisnu fitilj kako
bi se ohladio. Uvukao je dim.
„U pravu je“, dodade Edvard.
Fil je i dalje stajao između Edvarda i kapije. „U pravu? U
vezi sa čim?“
„Moj otac“, reče Edvard Napo, „bio je poglavica.“
„A je li?“, upita Fil. „Pa, da ti kažem nešto. Boli me uvo ko je
bio. A ti. Ti se vraćaj na onu svoju skalameriju, pa se strmekni
niz put sa onim malim što brže možeš, ako ti ono puvalo izdrži.“
Edvard se toliko trudio da nabaci osmeh da ga sada nije
mogao ukloniti. „Ostali bismo samo dva dana“, reče. „Taman
toliko da se konj odmori. Zaista je star.“
„Nema šanse“, odvrati Fil.
Edvard se tada okrenuo i zaputio prema zaprežnim kolima,
bojeći se sinovljevog pogleda. Dečak je gledao Edvarda kako
poseže rukom ispod sedišta, pa je skrenuo pogled. Ali šta je
drugo ocu preostalo nego da upuca ovog čoveka? Onda će njih
dvojica otići u planinu i zauvek živeti kao dva begunca. Ali
slobodni, slobodni kao nikada pre!
 Edvard se okrenu prema čoveku sa onim što je uzeo ispod
sedišta, ali to nije bio pištolj. Ponudio mu je kutiju s rukavicama.
Čovek koji je gledao u Edvarda bio je bedno odeven i nije imao
rukavice. Edvard se osmehu, podiže poklopac kutije, pa mu je
pruži.
„Samo dan-dva?“ Nije imao predstavu šta će reći Dženi.
Rukavice su vredele možda trideset dolara. Edvard podiže
rukavice sa kožnim produžecima i ukrasnim perlama. „Samo
dan-dva, gospodine!“
„Hej“, reče Fil. „Ove rukavice prilično dobro izgledaju.“
„Vrede pet dolara“, reče Edvard. „Dva-tri dana.“
Bilo je čudno kako čovek nije posegnuo prema rukavicama,
niti se za korak odmakao od kapije. „Okreći onu skalameriju“,
reče. „Mito ne primam, a rukavice ne nosim. Pogrešnu si
mušteriju odabrao, stari.“
I tako Edvard sede na zaprežna kola sa kutijom rukavica.
Okrenuo je konja i zaputio se nazad prema rezervatu udaljenom
preko trista kilometara. Edvard se pitao hoće li konj izdržati. Šta
će sa kolima ako konj ugine? Nije mogao da pogleda dečaka, ali
reče: „U svakom slučaju, videli smo planine. Videli smo očeve
planine.“
Dečaku je kačket pao preko čela.
„Nisam ništa mogao da učinim“, dodade Edvard. „Video si,
ništa nisam mogao.“
Fil ih je posmatrao. Na neki način bilo mu je žao siromaha,
pa odveza sa sedišta jaknu, u kojoj mu se nalazio uvijen ručak.
Gospođa Luis poslala mu je jabuku i dva sendviča sa
govedinom. Dobro je, ali Fil toliko ožedne da pomisli da se vrati
do potoka i navlaži grlo.

Kuća Berbankovih sastojala se od ogromnih debala; iz daljine je

podsećala na one višespratne bungalove koji su nicali po
Kaliforniji oko Prvog svetskog rata; ali ovaj bungalov bio je
umnogome raskošniji. Radoznali prolaznik bi zastao da pogleda
ovu kuću. Sa veće daljine moglo se videti da to nije bungalov,
zato što ne bi izgledao ovako veliki. Na onom „spratu“ nalazilo
se kupatilo i šest velikih spavaćih soba, koje su vodile u plakare
sa blago iskošenim plafonima, gde su se čuvale sve moguće
koještarije Berbankovih. Sa krova se puštao dugačak trem, a
Piter je često stajao na prozoru iznad krova i zurio u pelenom
prekrivena brda, gde se ponekad mogao uočiti jedva pokoji
primetni pokret – let kakve sive ptice ili skakutanje ponekog
zeca. Iznad brda su obletali oštrooki jastrebovi, koji su motrili na
uginule, umiruće ili smotane životinje. Brdo je bilo toliko visoko
da je sunce tek kasno zapljuskivalo prozore kuće, i toliko strmo
da se svaki zvuk odbijao od njega. Piter je čuo rezu na vratima
spavaonice, psovke radnika, lavež pasa, mukanje krava, pucanje
agregata za električnu energiju, a nedeljom i pucanje pištoljima
u metu i zveckavi zvuk potkovica koje odzvanjaju na čeliku.
Olujni oblaci su se sa zapada nadvijali nad planine; neznatno
su menjali oblike na laganom povetarcu – oblike Engleske,
životinja, zečeva.
„Hoće li pasti kiša, Džordžu?“ Piter je čuo majku kako
sramno razgovetno postavlja pitanje pod tremom.
„Tako miriše“, začu se Džordžov glas. „Ali ubij me ako
znam.“ Piter se osmehnu. Kada bi Džordž izgovorio ovu frazu,
uvek bi zarivao ruke u džepove i gledao u stopala.
„Hoću da zasadim drveće“, govorila je njegova majka. „I još
trave. Neobično je što niste uradili više sa dvorištem.“
„Majka je pokušavala. Zemlja je neplodna. Ah, pričala je o
drveću u Novoj Engleskoj. Pomislio bi čovek da se radi o zemlji
drveća. Naručila je da joj se pošalju neki brestovi. Stigli su u
džakovima, ali su uvenuli. Pričala je i o nekim planikama, kako
je magla izgledala na njima, i o zvuku okeana. Mogao se čuti
zvuk okeana dok je pričala o tome. Ponekada bih zaželeo.“
„Zaželeo.“
„Ovaj, da ga vidim.“
„Nikada te nisam čula da govoriš tako nešto.“
„Pa, verovatno nikada i nisam rekao tako nešto. Rouz, nije
bilo nikoga da sasluša.“ Piter je zamišljao Džordžov osmeh.
Pred kućom su umirale dve uvenule topole, čije je tanano
lišće bilo oivičeno prljavštinom, a krvožedne biljne vaši crple su
i ono malo što im je ostalo od života; iznad njih je požutelo
jedno parče trave koja se mogla zalivati iz bazena pokraj kuće;
ali nadolazeća voda je tako nalazila tajne prolaze i plavila
podrum – pa je tamo davila miševe, ili novorođene mačiće.
„Zar malo đubriva ne bi pomoglo?“, upita Rouz.
„Možda i bi. Rouz, je li Piter srećan?“
„Piter?“
„Pre dva dana sam ga video kako zaliva drveće. Razmišljao
sam o njemu.“
„Mislim da je srećan. Sigurno mu se dopada soba, a bilo je
lepo od tebe što si mu dao onu policu.“
„Ne zaboravljam da sam očuh. Mislim da bi očuh morao da
se potrudi malo više od oca. Ne verujem da bi ijedan dečak imao
razloga da voli očuha, sem ako se ovaj ne trudi. Znam kako bih
se ja osećao.“
„A i oduvek je voleo da istražuje. I ovde istražuje.“
Piter ih je bezizražajno slušao. Istraživao je kada je naišao na
nagog Fila. I dalje je pred sobom video belo, ćosavo telo. Nije
majci ispričao za ovu nezgodu – normalno – a imao je utisak da
ni Fil ništa nije rekao. Fil i on su na neki način bili povezani –
možda povezani mržnjom, ali Piter je smatrao da svaka
povezanost može biti korisna. Piter je sa majkom šetao po brdu,
pa su u hladu žbunja pronašli zumbul, gorki koren i baršunasto
cveće kaktusa sa neverovatnim bisernim sjajem. „Neverovatno,
a stalno ovuda šetam“, rekla je njegova majka.
„U Biču nisi mnogo šetala“, odvrati on i pogleda je.
„Zaboravljam. Zar nisam i tamo dosta šetala?“
„Zbog brata, zar ne? Zbog njega si nervozna.“
Zastala je i sagnula se kako bi podigla kamičak. Svako koga
je poznavao uvek bi se lecnuo od istine. „Nervozna?“
„Ne progovara kada uđe u prostoriju. Unosi hladnoću.“
„Ah, Pitere, on ni sa kim ne razgovara.“
Džordž je sada govorio na tremu: „... došla ovde, nikada
nisam provodio nijedno lepo popodne, samo bih dangubio.“
„Zašto ne bi proveo jedno prijatno popodne? Ja to ne bih
nazivala dangubljenjem ako donesemo ono malo drveće
otpozadi. Možda nam je potrebno malo đubriva.“
„Dobro, dozvoli da razmislim.“
Piter pomisli kako je Džordž dobar čovek. A zatim je sišao i
pridružio im se na tremu. Sišao je tako tiho da ih je iznenadio.
Umeo je nečujno da otvara i zatvara vrata. Pomislio je da im
kaže koliko su se jasno čuli, ali je ipak rešio da ostavi tu
informaciju negde u podsvesti. Njegov svet je iziskivao tajne,
koje je pažljivo odlagao.
„Hodaš tako tiho, Pitere. Je li to zbog tih patika? Pogledaj
ono malo drveće koje je Džordž doneo. Hoćeš li mi pomoći s
njim? Mislim da nam je potrebno malo đubriva.“
„Krv“, reče Piter. „Krv je najbolje đubrivo.“
„Gospode, užasno!“, odvrati Rouz.
„Čuo sam da je u pravu“, dodade Džordž. „Pomisli samo na
onaj visok korov kraj klanice. Visok je skoro poput čoveka.“
„Ako vam ne smeta, gospodine, mogao bih da uzmem kolica
i donesem nešto zemlje kraj klanice. Mora da je puna krvi.“
„Pa, samo izvoli. I hvala.“
Gledali su kako Piter odlazi iza kuće, neobično odabravši
čiste pantalone i belu košulju za tovarenje krvlju natopljene
zemlje koja se delom još nije ni osušila od vlage i smrada
nedavnih klanja. Sunce su zaklanjali oblaci, vlažni i hladni
poput vode. „Ponekad poželim da me ne oslovljava sa
gospodine«, rekao je Džordž.
„I njegov otac je imao tu naviku“, kazala je Rouz.
„Nikad nisam sreo urednijeg dečaka“, rekao je Džordž.
„Neverovatno je kako mu ne smeta da ode do klanice i kopa – i
to đubrivo. Nije li neobično to što zna za krv.“
„Možda i nije, kada ti je jedina želja da budeš lekar. Ima...“
„Šta ima?“
„Pa, ima u sebi nekakvu hladnoću. Vidiš, zaista ga volim, ali
ne znam kako da ga volim. Želim da mu ta ljubav pomogne u
nečemu, ali njemu kao da ništa ne treba. Mislim da bi njegov
otac bio mnogo uspešniji da je posedovao takvu hladnoću.“
Posmatrali su oblake što su se nadvijali nad njih. „Hoćeš li mi
dodati taj džemper? Hvala. Ne mogu to nazvati ni hladnoćom.
Ravnodušnost? Ne želim da kažem ništa loše. Ni za Džona. Bio
je dobar čovek.“
„Čuo sam to“, odgovori Džordž. „Čuo sam da nije jurio ljude
za isplatu. Kakva vrlina.“
Sada se već začulo udaljeno brundanje grmljavine. „Sad će
možda pasti kiša“, reče Džordž.
„... kada munja udari negde u blizini. Može se čak i
namirisati“, do dade Rouz. Ponovo se začu grom, pa Rouz reče i
pre nego što je odzvanjanje utihnulo: „Eno ponovo onih
indijanskih zaprežnih kola.“
„... zaprežnih kola? Kakvih zaprežnih kola?“
 „Ovaj, jutros. Bilo je tako neobično... videla sam ih kako idu
putem zaobilazeći one stene i pričali su, Džordžu, dok su za
sobom vodili starog konja. Gledala sam ih, pa su zastali i seli na
kola, pa prošli ne skrećući pogled, a onda su na onom uzvišenju
tamo – vidiš? – ponovo sišli sa kola i poveli konja.“
„Rekao bih da je u pitanju ponos“, kazao je Džordž.
„Ali gde misliš da su se zaputili... mislim, jutros. Gde god
bilo, izgleda da se nisu zadržali. I odakle li su uopšte došli?“
„Verovatno iz rezervata. Čekaj da donesem dvogled.“ Otišao
je i uzeo ga.
„To mora da je barem trista kilometara daleko.“
„U svakom slučaju, mislim da su želeli da prave logor u
planinama. Znaš, ne bi trebalo da kroče van rezervata.“
„A zašto?“
„Umeju da... uhh, da budu navalentni. Ako se nekoliko njih
vrati da uznemirava, onda će se svi vratiti, pa uznemiravati.“
Džordž ih je i dalje posmatrao. Vetar je šaputao kroz
puzavice koje su se pele na trem. Dok su sedeli, Džordž je
nastavio da ih posmatra, pa je pružio dvogled Rouz. „Nisam
primetila ranije da je jedan od njih dečak“, šapnu Rouz.
„Nisi? Rekao bih da ima nekih jedanaest ili dvanaest godina.
Nije rođen u vreme kada su Indijanci još živeli ovde. Ne može
se sećati kako je izgledala njihova zemlja.“
„Onda je onaj sa crnim šeširom otac? Misliš li da je otac
doveo sina ovde kako bi mu pokazao gde su nekad njihovi
živeli?“
„Pretpostavljam.“
„A tako su kratko ostali u planinama.“
„Mislim da uopšte nisu ni stigli do planina.“ Zakašljao se.
„Zašto nisu? Zbog starog konja?“ Indijanci su sada prolazili
pokraj kuće, a za neki minut će nestati iza stena.
 „Fil je jutros otišao tamo da proveri jednog od jahača.
Verujem da ih je on poslao natrag.“
„Vratio natrag? Nakon trista kilometara? Zašto bi to uradio?“
„Pa, kao što rekoh, u slučaju da krenu da se vraćaju. A Filu se
nikada nisu dopadali Indijanci, bez obzira na to ko su.“
„Kako to misliš ko su?“
„Osim ako ne grešim... dodaj mi ponovo taj dvogled... onaj
stariji Indijanac je poglavičin sin.“
„Poglavičin sin!“
„Poglavica je umro gore malo pre nego što su oterali
Indijance. Sahranili su ga gore pod stenom. Mogli bismo nekada
da mu posetimo grob. Da odemo na piknik.“
„Pretpostavljam da su želeli da vide grob.“ Rouz najednom
ustade. „Možeš li zamisliti kako se onaj dečak oseća, Džordžu?“
„Kako se oseća, Rouz?“
„Povodom toga što neki belac ima moć da otera njegovog
oca, sina poglavice. Zamisli to. Nikada to neće zaboraviti.“
„Pa, pretpostavljam da si u pravu. Ali strogo...“
Nije ni uspela da čuje šta je strogo jer je već trčala niz
stepenice. Jedan od radnika koji se vraćao na konju ugledao ju je
kao bezumno trči i nešto povikuje.
Nije nosila cipele za pešačenje. Spoticala se na potpeticama
dok je trčala i skakutala, vičući nešto Indijancima. „Stanite,
molim vas, stanite.“ Bila je bez daha kada ih je sustigla, pa se
naslonila na zaprežna kola. Osmehnula se starijem Indijancu, pa
napokon došla do daha kako bi progovorila. „Videla sam vas
jutros“, rekla je. Stariji Indijanac skinu šešir, dok je dečak
gledao između ušiju starog konja. „Izašla bih da vas
pozdravim“, dodala je. „Nisam znala da ste sin poglavice.“
Edvard Napo progovori: „Jeste li poznavali mog oca?“
„Moj suprug ga je poznavao. Vidite, bili bismo ponosni kada
biste kampovali sa nama. Stvarno bismo bili ponosni.“ Edvard
pogleda dole prema sitnoj, ljupkoj ženi koja čoveku ne bi mogla
previše pomoći oko krave, kuvanja, ili pravljenja rukavica.
Gledajući je, moglo bi se reći da neće izdržati mnogo zima, ako
zime uopšte budu surove. „Hvala“, reče joj Edvard. „Sin i ja
bismo veoma rado kampovali s vama.“ I dok je Edvard okretao
konja, dečak je posmatrao oca sa užarenim ponosom, pa podigao
kačket.

Kada konj kaska, noge mu se kreću dijagonalno – u isto vreme

napred kreću prednja leva i zadnja desna noga, i tako
naizmenično. Korak mu je grub, te se sve vreme morate truckati
na sedlu i primati pritisak na savijena kolena, i bez obzira kako
to činite, i dalje ćete poskakivati poput federa.
Ali, kada konj šeta, istovremeno pokreće noge sa iste strane
tela – prvo prednju desnu i zadnju desnu u isto vreme, lakim,
hitrim i raskalašnim korakom koji se može izdržati na sedlu tako
što pustite da vam se telo kreće u skladu sa pokretima konja.
Svaki prokleti konj ume da kaska: a malo njih ume da seta. Filov
sorel bio je dobar i lagan šetač koji je sa kontrolisanom snagom
koristio noge, koje su Fila podsećale na klipove. Hitro je jahao
kanjonom, visok i uspravan na sedlu, opuštajući se s vremena na
vreme tako što stane na stremene i stane mirisati nadolazeće
veče, zemlju i kamenje koje se hladi. Na planinama je padala
kiša; krajičak omanjeg pljuska zakačio je Fila, ali je ovaj voleo
kada malo pokisne, pa u vlažnom vazduhu uhvati miris
procvetalog pelena i divljih ruža koje su cvetale kraj puta. Fil je
oduvek uživao u određenim miomirisima. Pokraj puta je potok
udarao o stene; bela magriva je procvetala, a jedan jelen
uplašeno je skočio među drveće, naivno verujući da se sakrio.
Mladi radnik nije se vratio dok je Fil čekao i gasio žeđ na
izvoru, što znači da će na kraju možda i biti nešto od malog. Fil
je pazio da u kućici ne pomeri ništa i kako ne bi otkrio da je
dolazio, a putić do kućice je bio tako nabijen i čvrst da se nisu
mogli ostaviti otisci. Fil će, verovatno nepotrebno, ponovo doći
u proveru. Ali pismo koje je mala baraba započela odavalo je
utisak da je možda posao shvatao previše olako, kao neku
zanimaciju.
Fil se dobro osećao; krenuo je prečicom prema ranču – sa
zadnje strane, kroz konjske pašnjake, što je značilo da mora sići
sa konja četiri puta kako bi otvorio one nabudžene
„mormonske“ žičane kapije koje su farmeri na isušenom
zemljištu namerno postavili kako bi ometale železnički put, koji
je još u vreme Filovog detinjstva bio star, a zbog činjenice da ga
niko više ne koristi – sad kad su ga zatvarale četiri kapije –
gotovo potpuno je zarastao u korov. Fil je ponekad ostavljao
kapije otvorene kako bi pokazao šta misli o njima i onim
luđacima koji su padali na priče iz letaka železnice, koje su
svašta obećavale Šveđanima, Fincima i bogzna kome još.
Kupujte zemljište! Uzgajajte pšenicu! Pa, mnogo je njih zagrizlo
mamac. Uzimali bi celu, ili pola parcele od vlade, kupovali
seme, orali, sadili i čekali kiše, koje su retko padale. Malo ih je
sada ostalo. Otpuzali su nazad u rudnike i fabrike iz kojih su
došli.
Svuda redom mogli ste videti njihove kolibe kako zjape
otvorene na vetru, pokazujući zarđale krevete na kojima su
muškarci i žene nekada spavali i voleli se. Štampa na novinama
koje su koristili kao tapete sada je izbledela. U ponekom ćošku
videle su se dečje lutke. Zaista je čitav ovaj prizor terao čoveka
na razmišljanje. Na neki način neumitno ste morali osetiti
sažaljenje prema tim bednicima koji su i pored svega bili živa
bića. Ali ono što Fil nikako nije mogao oprostiti jeste što nisu
odmah mućnuli glavom i malo se bolje raspitali o svemu.
Malo je ogrebao spoljašnji deo šake na poslednjoj kapiji, tek
toliko da pođe malo krvi, ali mu je ovo služilo kao upozorenje
na druge manje neprijatnosti; primetio je da mu u životu uvek
krene jedan maler za drugim. I tako je i bilo. Dok se saginjao
iznad jabuke na sedlu kako bi sklonio glavu od vrba što su se
nadvijale nad stazom, jedna grana ga je pošteno šljepnula po
nosu. Uhvatio je granu i slomio je.
Sada je izlazio iz krošnji vrba prema pašnjaku koji se nije
nalazio ni stotinak metara od mesta na kom se kupao. Najednom
zaustavi konja na otvorenom, usred visokog mačjeg repa i
rosulje.
Nije mogao da poveruje svojim očima.
Usamljen, odvojen od drugih konja, stajao je neobični
kajus17. Filu pade mrak na oči! Ukočio mu se svaki mišić u
dugom telu. Frknuo je. Okrenuo je glavu i u jednom hladu vrba
u blizini potoka video je gde su Indijanci podigli šator i zapalili
vatru. Tanani dim je pucketao i izdisao se iznad vrba.
Pa, Fil istog časa odjaha tamo. Bacio je pogled sa konja.
Mladog Indijanca nije nigde bilo, možda je spavao u šatoru ili se
krio u žbunju. Matori je bio okrenut leđima i nije se odmah
okrenuo, iako je zasigurno čuo Fila koji prilazi. Matori je možda
odlagao neizbežno do poslednjeg trenutka, kao što to neki čine.
Matori se naginjao nad vatrom. Sa obe strane razbuktalog
plamena postavio je po vrbovu granu sa račvastim krajevima; na
ovim granama bila je okačena treća, sa koje je visilo ulupano
vedro poput onih u kojima se kupuje ulje za podmazivanje
mašina. U vedru se nalazilo nešto što je Filu izgledalo i
zamirisalo kao sveže meso, sveza govedina.
Pa, matori je izgledao prilično blentavo.
Fil progovori: „Mislim da sam ti rekao da se tornjaš odavde.“
 „Ali dama“, odgovori matori.
„Ali šta sa damom?“, upita Fil.
„Dama iz velike kuće. Reče kampujte ovde.“
Fil je morao da frkne. „Znači, tako je rekla dama iz velike
kuće, a? Pa, počni da pakuješ šator.“
Fil okrenu svog pastuva i zaputi se prema zadnjim vratima
štale.
Bila je to dugačka i vlažna štala od debala, sa vratima na oba
kraja. Iznenadna i prohladna tama zaslepe Fila na trenutak dok
je uvodio pastuva u štalu. Skinuo mu je sedlo i okačio ga o jedan
klin; krenu da vodi konja prema zadnjim vratima, ali konj se
nakratko pobuni, pa je morao da povuče uzde. Kada se pušteni
konj sada baškario u prašini iza štale, Fil se hitro zaputi kroz
mračnu štalu, pa se onako zaslepljen pomrčinom umalo ne
sudari sa Džordžom.

Džordž je posvećeno koristio dvogled. Jedan dobar i u kutiji

spakovan bauš i lomb odvajkada je stajao na vrhu police za
knjige u dnevnoj sobi. I iznova je svaki dvogled nestajao –
možda u kartonskim koferima odlazećih sluškinja i kuvarica,
budući da su dvogledi bili vredni, kao i laki za nošenje. Ali
dvogled je i dalje ostajao izložen na polici, jer bi njegovo
skrivanje značilo sumnju na zločin koji je Džordžu bio
nerazumljiv, pa mu je bilo lakše da uvek kupi novi dvogled
umesto da razmišlja o ovoj bolnoj temi. Ponekada bi provodio
po sat vremena kraj prozora, posmatrajući kretanje stoke i konja,
procenjujući udaljenost mećave, prateći šumske požare. Tog
dana je sa prozora na spratu posmatrao Filovo hitro primicanje,
a čim je Fil stao kako bi se obratio Indijancima, Džordž je
odmah sišao, uzeo šešir i rukavice, pa otišao u štalu kako bi
sačekao Fila. Kada je bio ljut, Fil je iznosio mišljenje ne
obazirući se na prisutne, bilo da su u pitanju radnici, kuvari,
porodica, gosti ili prijatelji, a Džordž je na neki način i mogao
opravdati Fila – ovaj je uvek sve otvoreno govorio i ništa nije
držao u sebi. Međutim, nedostatak povučenosti Filu je pružao
veliku prednost, zato što bi se ljudi dobro zamislili pre nego što
ga naljute, užasavajući se paljbe i rafala najstrašnijih istina koje
bi im uputio – pa čak i starom i staroj.
Stoga, ako će pući zbog Indijanaca, bilo je bolje da to učini u
mračnoj štali.
„Šta je ovo, sunce mu poljubim“, otpoče Fil čim je naleteo na
Džordža. Kao i uvek kada se uznemiri ili naljuti, Fil je počeo da
maši gramatiku. „Šta koji moj đavo oni Indijanci traže tamo?“
„Smiri se malo“, tiho reče Džordž. „Ja sam im rekao“,
nastavi, „da mogu da ostanu tamo nekoliko dana.“
„Ti si im rekao?“ Fil se odmače od Džordža, pa ga odmeri od
glave do pete. „Prijatelju... jesi li potpuno pošandrcao?“
„Neće nikome smetati“, pojasni Džordž. „Smatram da se
hiljadu devetsto dvadeset pete možemo nositi sa Indijancima.“
„Imaš dugačak jezik, a, Džordži? Ali za šta, za humor ili
sarkazam? Kreni već jednom da koristiš tu čuturu.“
„U redu je, File. Smiri se malo. Moraš malo da misliš na
osećanja ljudi.“
„Osećanja ljudi? A ko to oseća? Ajde kaži ko to oseća?“
„Za početak, oni Indijanci. Onaj mali Indijanac.“
Fil ponovo odmeri Džordža onim nebeskoplavim očima
kojima ništa nije promicalo, pa izvi usne u osmeh. „Otkud ova
iznenadna ljubav prema Indijancima? Sad ću ovde da se
prospem od smeha.“ I Fil se nasmeja. „Ponekad mi stvarno ide
na živce kako neko može biti tako slep, mali moj Džordži.“
Džordž se nasloni na ogradu jednog boksa. „Kako to misliš,
File?“ Fil obori glavu nakon što je prestao sa onim isprekidanim,
razarajućim i suvim smehom, koji nije bio upućen samo
Džordžu već i onoj ženi u kući, koja će morati da leti. „Uzmi pa
se dobro pogledaj. Idi i pogledaj se u ogledalo, lepo se odmeri.
A onda se zapitaj zašto se ona tvoja gospođa udala za tebe.“
Džordž trepnu, ali zadrža pogled na Filu. „Misli šta želiš,
File“, reče. „Ali Indijanci ostaju.“ Džordž se okrenu i izađe iz
štale. Ali, eh, kako je Fil umeo da žacne pravo u bolnu ranu.
Gospode, kako je samo znao da udari nisko.
 JEDANAESTO POGLAVLJE

D avno, davno pre nego što je gospođa Luis počela da kuva

za Berbankove, jedno drvo u šumi palo je na gospodina
Luisa i ubilo ga u „cvetu mladosti“. Gospođa Luis se nadala da
će se ponovo sjediniti s njim u onome što je nazivala večnim
domom, ali se zbog tolike razdvojenosti počela koristiti oporim
izrekama, gorkim zapažanjima i hladnim poštapalicama.
„Pojedeno voće brzo se zaboravi“, iznenada bi izgovorila,
podižući pogled sa testa koje je nemilosrdno mesila i udarala ga
o izrezbareno lice pocinkovanog stola. „Kada bismo samo mogli
videti pred sobom“, često je govorila, „i najdublja reka ne bi bila
tako duboka.“
Rouz se lagano i nesigurno osmehnu. „Nije valjda sve tako
loše, gospođo Luis.“
„Verujete li zaista u to, gospođo Berbank?“ upita je gospođa
Luis. „Svet je mali“, jednom je rekla dok se teškim korakom
primicala šporetu. Isekla je teške crne cipele kako bi je manje
boleli čukljevi, koje je zaradila hodajući po tuđim podovima.
Bacila je pismo na ugalj i gledala kako se uvija i nestaje.
„Prijatelj gospodina Luisa“, reče. „Pio je sa gospodinom
Luisom. Svet je mali.“
Plašila je Lolu pričama o „lošim“ devojkama koje su
završavale zaključane u gepecima automobila zaboravljenih u
šupama ili na železničkim stanicama, kao i pričama o ljudima,
prijateljima i neprijateljima kojih se sećala. Ispričala joj je priču
o ženi kojoj se za vreme obroka niz grlo spustila pantljičara
kako bi je upozorila. Gospođa Luis bi nakon završene priče
trepnula polako poput kornjače.
 Uklanjanje groblja koje se preprečilo projektovanom
federalnom auto-putu zahtevalo je iskopavanje sanduka, među
kojima je bio i sanduk jedne prijateljice gospođe Luis; jedan
smotani traktorista pocepao je sanduk traktorskom kosačicom, te
su otkrili da je ženi kosa nastavila da raste i nakon smrti.
„Čitav sanduk“, iščuđavala se gospođa Luis, „ispunjen
njenom divnom zlatnom kosom, koja je samo nekoliko
centimetara na krajevima osedela.“
Kada je Lola došla da radi za Berbankove, novac od prve
plate potrošila je na pretplatu za Tru romans, časopis koji joj je
otac zabranjivao da čita; kada ju je jednom zatekao kako čita
primerak koji je pozajmila od prijateljice, naterao ju je da stane
pred njim i pocepa stranu po stranu. Bila je zahvalna na činjenici
da je nije išibao.
Budući da su provodile mnogo vremena ispred kuće, Rouz i
ona su se sprijateljile, a ovo prijateljstvo je možda počelo tako
što je Lola upitala da li je istina sve ono što se priča o filmskim
zvezdama. Poput radnika u spavaonici, i ona je mislila da je
istina sve što se napiše u novinama. Verovala je da ljudi mogu
otići u zatvor ako objave neistine.
„Šta tačno imaš na umu?“, upitala je Rouz.
„Pa, ima jedna velika zvezda“, rekla je Lola. „Darlin O’Her.“
„Da, mislim da sam čula za nju.“
„Pa, piše...“ I Lola porumene. „Piše da se kupa u mleku.“
„Onda sam sigurna da je tako. Ne vidim zašto bi napisali tako
nešto da nije istina.“
„Moj otac nikada ne bi odobrio tako nešto“, rekla je Lola.
„Mislim da je tvoj otac u pravu“, kazala je Rouz. „Neko tako
može upasti u nevolje. Nedaće se zatim samo ređaju.“
„Možete se kladiti da je tako“, reče iznenada ostrašćena Lola.
„Moj otac je veoma strog.“
 Dosta je pričala o ocu. Govorila je da odlazi u crkvu u Biču.
O tome kako se jednom pas zagubio u strahovitoj mećavi, pa je
otac usred noći otišao da ga pronađe. Kako je pronašao psa u
klopci. Jednom su, govorila je Lola, naišli neki bolesni Šveđani
bez prebijene pare, pa im je otac dao nešto mesa koje su imali,
rekavši da će im bog vratiti.
„I znate li šta se dogodilo?“, upita Lola. „U dvorište nam je
ušao jelen. Ušao je pravo u dvorište, stao i pogledao oca u oči,
moleći da ga ovaj upuca.“
Svake nedelje pisala je ocu, a Rouz je brinula zbog činjenice
da ovoj otac nikada nije odgovarao, zbog čega ju je naposletku
pitala: „Čuješ li se često sa ocem?“
„O, ne“, odgovori joj Lola. „Otac nikada nije naučio da piše.
Ne ume mnogo ni da pročita. Deca moraju da mu pročitaju
pisma. Ali majka je umela izvanredno da čita i piše.“
„Onda te je ona naučila?“
„O, dabome. Čak i pre nego što sam krenula u školu. A već
godinama je mrtva, gospođo Berbank. Znate li šta je otac
rekao?“
„Šta je rekao?“
Lola ustade, mlitavo držeći krpu za brisanje u ruci i zureći
prema žbunastom brdu. „Rekao je da majka nije morala umreti.“
„Šta je pod tim mislio?“
„Lekar nije hteo da dođe. Znao je da nemamo novca. Ah,
nikada nismo imali novca. Otac kaže da majka ne bi umrla da je
stari lekar još bio tu.“
Časovnik kraj vrata pripremao se da oglasi sat pre podneva.
„Kako se zvao taj drugi lekar?“
„Zvao? Kako se zvao?“ Sat je počeo da zvoni, ali nije ugušio
Lolin glas. Rouz pogleda kroz prozor prema putu. Nekoliko sati
pre nego što je sa trema posmatrala kako se stari REO gubi iza
brda, naišla je na neobičan prizor. Džordž je nije čuo kada je
ulazila u spavaću sobu, pa ga je zatekla kako se ogleda u
ogledalu kupatila. Završio je sa brijanjem i samo stajao
posmatrajući sebe. Tiho je izašla iz sobe. Nakon toga je izašao
obučen za odlazak do grada. Nije je pitao da pođe s njim. Nije
razumela zašto.
„Da se nije možda zvao“, upita Rouz, „doktor Gordon...
mislim, stari lekar?“
Lola je zapanjeno pogleda. „Jeste. Taj je. Znači, i vi ga
poznajete.“ Lolu je oduševila takva slučajnost, ona vrsta
slučajnosti koja je davala na značaju užasnim pričama gospođe
Luis. „Doktor Džon Gordon.“
Rouz razdvoji usne. Kao da je čula sopstveno ime sa usana
duha. „Džon.“
„Svet je mali“, reče Lola.
Jeste, pomisli Rouz. Premali.
Sada se na uzvišenju puta pojavio Fil na svom odmerenom
pastuvu. Kako je Džordž otišao, ovo je bio dan kada mora
popričati sa Filom, pa je već mogla osetiti prestravljenost koja je
prethodila mučnim glavoboljama.

Da li ju je i sada bolela glava, želeo je da zna lekar.

Ne, odgovorila je. Trenutno nije.
Da li bi mogla da opiše glavobolje?
Rekla je da je boli tačno iza očiju, te da joj se od pritiska
činilo da će joj oči ispasti iz glave.
Dobro. Je li možda previše čitala?
Nije u skorije vreme. Istina, nekada je mnogo čitala. Često je
čitala suprugu i sinu. „Svom prvom suprugu“, objasnila je.
Lekar je posla preko puta kod oftalmologa. „To mi je zet“,
naglasi lekar.
 Sitan, zbunjeni oftalmolog terao ju je da čita velika i mala
slova. Navukao je zavese i blesnuo nekim svetlom prema njenim
očima. Zatim ju je opet poslao kod lekara sa beleškom.
„Kakve su vam navike što se hrane tiče, gospođo Berbank?“
Nije se mogla setiti ničega neobičnog, osim činjenice da
retko doručkuje, a onda.... pa, gotovo nikad ne doručkuje.
A, eto! Glad može izazvati glavobolje. Je li primećivala da
glavobolje počinju pred ručak?
...Jeste, primetila je. Glavobolje bi je često zadesile tačno
pred podne. „Trebalo bi da počnete dan sa zdravim doručkom,
gospođo Berbank. Doručak je najvažniji obrok! I uveravam vas
da...“

Radnici su doručkovali u šest, kada bi im se u zadnjoj trpezariji

pridružili Džordž i Fil, pa sa njima doručkovali ovsenu kašu,
palačinke, šunku, jaja i kafu, a dok bi nakon doručka pušili i
čačkali zube, Džordž bi im davao naređenja za predstojeći dan.
Zatim bi se muškarci zaputili prema spavaonici, i dalje pušeći i
čačkajući zube, sa hladnim palačinkama koje bi poneli
ushićenim psima.
Nekada, kada su u osam časova doručkovali u prednjoj
trpezariji, stari i stara su sedeli na suprotnim krajevima dugog
stola, uljudno razgovarali i jeli omlet, a ponekad sitno iseckanu
govedinu u sosu na prepečenom hlebu, usoljenu skušu i kuvani
krompir. Nekada bi jeli jagode ili grejpfrut, đakonije za koje nije
znao gotovo niko u ovoj saveznoj državi i koje su dopremali iz
Solt Lejk Sitija uz velike troškove i rizik da voće promrzne u
putu. Nakon doručka bi dodirnuli usta vrhom salvete, pa bi
prstima dodirnuli vrh vode u činijama, obrisali prste, presavili
salvete, uvili ih i provukli kroz metalno prstenje. Ovi mali
gestovi donekle su umanjivali kletvu beznadežnog pogleda sa
prednjih prozora, sa žbunastog brda, gorkog zimskog vremena i
ponekad zastrašujuće činjenice da je Boston bio udaljen pet
hiljada kilometara odavde. Nikada se nisu usuđivali da jedno
drugom iskažu sumnju u način na koji su vodili život, oboje
zaviseći od ubeđenja onog drugog da je ono što su učinili sa
svojim godinama razumno, pa čak i hvale vredno. Svakog jutra
bi, nakon završenog doručka i raščišćenog stola, jedno ili drugo
govorilo dok je sunce polako provirivalo iza brda.
„Izgleda da je pred nama lep dan.“
Ili: „Izgleda da nailazi oluja.“
Ili: „Ta i ova oluja se u nekom trenutku mora završiti, zar ne
misliš?“
A onda bi stari prekrstio ruke iza leđa i počeo ukočeno,
uspravno i vojnički da šeta po tepihu.
Korak, korak, korak. Hitar okret. Korak, korak, korak. Gledaj
u stopala, gledaj u stopala, korakni, okreni se.
Stara bi pobegla u svoju ružičastu sobu, pa bi malo prilegla
na kanabetu ukoliko je u sobi toplo; malo bi posmatrala udaljene
planine, pa se malo zanimala heklanjem. Pisala je opširna pisma,
koja bi slala na istok. Ljude je često zbunjivalo to što je ovo
dvoje otišlo na zapad, dvoje koje nije razlikovalo herefordsko
govedo od šorthorna, koje nije ni jahalo ni lovilo, i koje je umelo
samo da pravi svoje male svečanosti.
Odlučila je da ne kaže Džordžu za lekareva naređenja u vezi
sa doručkom; možda bi joj predložio da jede za stolom, kao što
je činila njegova majka; ali bilo ju je sramota od slugu. Često je
osećala Filov pogled dok joj je Lola nudila grašak ili cveklu,
svesna činjenice da je sedela uspravno i ukočeno zbog srama, a
ne ponosnog držanja, kao što je Lola možda smatrala. Zato je
svakog jutra odlazila u kuhinju po činiju ovsene kaše.
Lekar je možda bio u pravu.
 Uspravila se, spremna za hod na žici bez sigurnosne mreže.
A onda su glavobolje ponovo krenule da je kose, a bol joj je
terao suze na oči. Lekar je bio u pravu u vezi sa jednim. Bol je
počinjao neposredno pred obrok. Ponovo aspirini i
bromoselcer18. Prstima je pritiskala slepoočnice ne bi li tako
zaustavila bol koji je strujao kroz nerve.
Negde pred smrt, kada je obećao da više nikada neće piti,
zaticala je Džonija Gordona kako sebi naliva piće. Bio je
zbunjen, a pogled mu je delovao ogoljeno; zamuckivao je dok je
govorio. To ju je iznenađivalo, budući da ga nikada nije
osuđivala. „Boli me zub“, objašnjavao je. „Umreću od bola.“
Govorio je istinu. Izvadio je zub.
Sada je ona, primorana na istu meru, odlazila do malog
kredenca sa pićem, prethodno otkačivši sa kuke ključ koji je
stajao sakriven u vitrini sa porcelanom. Čučnula je pred
vratanca, zapanjena činjenicom da joj srce luđački tuče. Čula je
Loline korake na stepeništu. Zatim je ponovo čučnula i odjurila
sa viskijem u kupatilo, skrivajući i štiteći flašu u prevoju ruke.
Zaključala se u kupatilo i počela se nalivati. Od ispijanja se
zadihala. Toliko je snažno pritiskala slepoočnice da su joj u tami
uma sevali beli plamenovi.
I uspelo je. Smireno se pogledala u ogledalo iznad lavora za
umivanje. Jedini bol koji je mogla uporediti sa ovim bio je
porođaj. Te se agonije slabo sećala; bol sigurno nije bio oštriji, a
nipošto dug kao ove glavobolje.
Ručak je bio prijatan.
„Čoveče, danas baš srećno izgledaš“, osmehnuo se Džordž i
neko vreme ostao u dnevnoj sobi. Pogledao je u pravcu
trpezarije, pa se nagnuo i poljubio je kada se uverio da tamo
nema nikoga.
„Veoma sam srećna“, promrmljala je, a Džordž je otišao
zviždeći.
Nakon što je Lola pospremila sto, Rouz je vratila flašu i
okrenula ključ, razmišljajući kako nesnosan bol nije bio vredan
srama koji je sada osećala. Barem je u datom trenutku tako
mislila, budući da nije bilo bola koji ju je sprečavao da misli.
Neće se više vraćati flaši.
Naredni napad je stavio na iskušenje njenu rešenost, zbog
čega je počela sa besmislenim šetnjama po žbunastom brdu,
misleći da će pronaći olakšanje u svežem vazduhu i fizičkoj
aktivnosti; i te šetnje su u početku zaista pomagale, budući da je
u jednoj takvoj šetnji shvatila svoju nevolju kada je Piter ispred
nje naišao na putić koji je vodio kroz pelen. Zato što je Piter i
rekao da je uznemirava brat.
Možda je negde u očevim knjigama pročitao da čoveku glava
može da puca od uznemirenosti; ćutala je, jer, zašto bi
opterećivala Pitera, koji je želeo da veruje da je srećna i
poštovana? Ali svakog jutra je brinula zbog ručka, a svakog
popodneva zbog večere, zgrožena pri pomisli da mora sedeti sa
Filom i biti predmet njegove ćutnje i bezobrazluka, razlog
njegovog vrpoljenja i frktanja, što mora gledati kako je ne
primećuje dok se obraća Džordžu. Počeo je da je opseda način
na koji bi povlačio i opkoračivao stolicu, kako je govedinu
nazivao „parčetom krave“. Ako je ovo izazivalo ove nesnosne
glavobolje, gde im je onda bio kraj? Pa, nije im bilo kraja, nije
bilo kraja tom užasnom bolu koji će je ponovo odvesti do
kredenca, kraj kojeg će se pitati kako da ponovo nalije viski koji
se tako teško nabavljao? Koliko će još dugo moći da naliva vodu
prvo u jednu, a zatim i u drugu flašu, pre nego što Džordž
primeti da nešto nije u redu kada ponudi piće nekom prijatelju u
prolazu?
Gde je ovome bio kraj? Šta će uraditi kada je ponovo saleti i
zaslepi bol, kada šetnja sa Piterom više ne bude uteha... i kada
bude postala svesna činjenice da se olakšanje nalazi iza malih
zaključanih vrata?
Koliko je samo neprirodno da Džordž i ona žive u istoj kući
sa njegovim bratom! Tako nešto nikada nije uspevalo; svuda ste
to mogli pročitati i videti ishod. Ali kako je mogla stavljati na
probu Džordžovu privrženost bratu, porodici? Kada bi Fil samo
razumeo i izgradio neko drugo mesto za sebe. I blizu, ako je
potrebno, neko mesto koje će mnogo bolje pristajati njegovim
potrebama. Razumela je zašto Filu nije ništa bolje sa njom nego
njoj sa njim – ali bilo je besmisleno da Džordž i ona naprave
kuću u drugom delu ranča, a da Fil ostane u kući sa šesnaest
soba. Ne, ne, nije bilo šanse da se Fil preseli, niti da se oni
presele. Nekako će morati da porazgovara sa Filom, da ponovo
ponudi svoje prijateljstvo, da ga urazumi. Ipak je i on bio
ljudsko biće. Zar nije?
Ali kako da ga urazumi? Da mu objasni da je nepristojan,
prljav i uvredljiv? Šta ako, na primer, nakon „razgovora“ ode i
kaže bratu kako ga je nazvala nepristojnim, prljavim i
uvredljivim? Hoće li joj Džordž oprostiti? Bog će znati, krv nije
voda, a supruga nije bila u krvnom srodstvu sa mužem.
Kasnije je pomislila da je možda poludela, da drugu ženu
nimalo ne bi doticalo Filovo ponašanje. Nije se udala za Fila.
Počela je sa nizom zamišljenih govora koji su u njenoj glavi
zvučali mirno i razumno, a svaki od ovih govora započinjala je
sa: „Zašto ti se ne dopadam, File?“
Na šta je, u njenoj glavi, odgovarao: „Ne dopadaš? Ne
razumem...“
Sam Džordž joj je govorio da je Filova neobična tišina samo
deo njegovog „karaktera“.
Zatim bi, u njenoj mašti, Fil stao kraj prozora – razgovor se
uvek odvijao u dnevnoj sobi – a onda bi se naposletku
osmehnuo, pružio ruku pomirenja i to bi bilo to. Imajući njegovo
prijateljstvo, ne bi više obraćala pažnju na neurednu kosu,
neprijatne mirise, cimanje i preskakanje one stolice, ruganje
kada bi svirala klavir i – ono najvažnije – neoprane ruke. One
ruke! To je Fil! Imao je svako pravo da svira na svom bendžu!
Zbog te uznemirenosti počela je da ludi. Glavobolje same po
sebi...
Ali, kada bi se zatekla sama u dnevnoj sobi, u tačno onakvom
okruženju kakvo je zamišljala, sa Džordžom koji je negde otišao
i Piterom koji je radio nešto gore u svojoj sobi – srce bi joj
poigralo kao da se nalazi na ivici provalije. Ponovo je hodala na
onoj žici bez sigurnosne mreže i pitala se poseduje li dovoljno
smelosti da čak i pomisli da mu priđe.
On je samo običan čovek, iznova bi govorila sebi, samo još
jedna osoba sa prikrivenim problemima; ali, dok je tako visila na
ivici provalije i hodala po žici, znala je da je bio mnogo više od
običnog čoveka, ili mnogo manje; njega nijedan ljudski govor
neće dirnuti.
Opet bezbedna u svojoj ružičastoj sobi, povratila bi malo
samopouzdanja i ponovo razmišljala o govoru. Čim bi ga videla
ili čula, snaga bi je napuštala i ostavljala je namučenu i ispraznu
– njegov pogled, oči, moć sa kojom je zatvarao vrata, silovito
otvarao knjigu; bojala se da će prasnuti u hladan, podrugljiv
smeh koji je čula kako odzvanja u spavaonici kada bi odlazio
kod radnika, smeh koji je bio oštar poput stakla i napet poput
munje; da nije bio upućen njoj, ili njenom sinu? A sada ga je još
naljutila i zbog Indijanaca.
Ali, zaboga, na koji način je ikome naudila sa Indijancima?
Malo trave za starog konja, poneki krompir i malo govedine
koja bi se ionako pokvarila? U letnjem periodu meso se kvarilo
u strahovitim količinama: čitav čerek bi se redovno usmrdeo, te
su morali da ga bace da se njime goste svrake, psi i podivljale
mačke. S jedne strane stajalo je to; s druge je bilo poniženje
jednog deteta, jednog malenog dečaka. Bilo bi kukavički s njene
strane da nije ništa rekla; a istini za volju, Fil se prema njoj
ponašao isto kao i pre događaja sa Indijancima.
Imala je samo jednu šansu da razgovara sa Filom, i to samo
ukoliko prikupi hrabrost. A hrabrost se nalazila iza istih onih
zaključanih vratanca. Zapravo, nije: poslednji put kada je
izvadila flašu, zavila ju je u peškir i sakrila u korpi za odeću u
kupatilu, rezonujući da Džordž neće primetiti da nema jedne
flaše. A uzimanje flaše bilo je bezbednije od opasnog poduhvata
dolivanja vode. Svakako će ovu zameniti novom flašom.
Kada jednom zasvagda porazgovara sa Filom (rekla je sebi),
nikada više neće lagati. Čim bude progovorila, priznaće Džordžu
svoju malu krađu.

Džordžovo odsustvo za stolom uvek je donosilo osećaj

neprijatnosti; sedeo on za stolom ili ne, escajg je stajao
postavljen na njegovom mestu, kao i meso koje je bilo deo
obroka. Nakon odlaska starog, Džordž je bio taj koji je sekao
meso. Poštovao se nepromenljiv šablon mesa, strogo poštovani
red mesa na stolu; i oni koji su vodili računa tačno su znali kada
je krava čije se meso nalazilo na stolu zaklana – da, krava, jer se
bikovi nikada nisu klali; bikovi su bili mnogo vredniji na tržištu,
a ništa ukusniji od krava.
U ovom kraju se govorilo da je govedina jedino meso koje
vazda možete jesti.
Odmah nakon klanja, možda čak i te iste večeri, seckala se i
pržila jetra sve dok joj se ivice ne zakrive, pa se služila sa lukom
i slaninom. Zatim bi sledilo pečeno srce napunjeno hlebom.
Rebra su dugo mogla stajati, kuvana ili dinstana, potopljena u
topljeni loj. A onda bi sledila nedelja pečenja – neka su bila
teška i po trinaest kilograma. Poslednji na redu su bili odresci –
besomučno isprženi na masti i udavljeni u kečapu. Na sto je
retko dolazilo meso s prednjih čereka jer bi muve do trenutka
kada se iskoriste zadnji čereči već pronašle svoj put uprkos
belim čaršavima u koje se meso uvijalo, te je tako prednji deo
krava odlazio na radost crvima, životinjama i pticama.

U toj kući od debala ljudski govor je bio odvratan i odbojan,

prosto laprdanje gluperdi i brbljanje budala. Pravo je čudo što su
oni povučeniji nekako uspevali da govore o kupusu i brzini
vetra.
Rouz više nije mogla da razgovara ni sa Piterom, ali je
razmišljala da problem leži u tome što je u pitanju bio dečak od
šesnaest godina; nije mogla da razume njegovu posvećenost
nesigurnoj budućnosti i radnje kakve je takav poziv iziskivao.
Izmamio je dva glodara iz njihovih rupa i ubacio ih u kutijice
pokrivene mrežom; nije ih mogla zamisliti kao ljubimce; ali
njemu su se očito dopadali, pošto ih je odneo u sobu. Uplašili su
Lolu, koja je otišla da namesti Piterov krevet; javila je da su oba
glodara dobro – „slatki mali stvorovi“. Kasnije joj je „čudan
smrad“ otkrio da su glodari bili mrtvi i odrani, sa šapama
okrenutim prema nebesima.
„Ne treba to da radiš u kući“, rekla je Rouz Piteru. „Ozbiljna
sam.“
Osmehnuo se i obgrlio je. „Dokle bi čovek dogurao da uvek
sluša svoju majku?“
Kako je samo odrastao, pomislila je i zagledala se u svoje
šake. Da li da upita za sudbinu zeca kojeg je odneo gore?
Ne samo da je govor bio odbojan u ovoj kući već i svaki
drugi iznenadni zvuk; i od glasnog zveketanja triangla pokraj
vrata zadnje trpezarije Rouz bi srce počelo brže da tuče; triangl
se sada oglasio nekoliko časova nakon što je Džordž otišao na
sastanak banke.
Radnici su uleteli kroz zadnja vrata prema trpezariji i mogla
je čuti kako njihov prigušeni smeh nadjačava neprestano
blebetanje jednog čoveka za kojeg je Lola govorila da je lud, a
koji bi ponekada ostao u trpezariji i davao joj komplimente.
„Došlo mi je d’ umrem“, govorila bi Lola Rouz. „Ah, stvarno
nije normalan.“ Zbog tog njegovog ludila počela je više da brine
o kosi, zbog čega je sve češće grejala figaro, od kojeg bi miris
spaljene kose putovao po kući. Mladić joj je na svetlosti
mesečine rekao kako štedi novac. Otići će u Čikago, prenela je
Lola; popravljače radio-aparate u jednoj školi iz časopisa i
mnogo će zarađivati.
Lola otvori vrata prednje trpezarije sa pečenjem u rukama,
koje je postavila na Džordžovo prazno mesto; iza nje je dopirao
smeh iz zadnje trpezarije. „Sve je spremno“, oglasila je i udarila
u triangl pokraj vrata.
Po poslednji put, zaista poslednji put, Rouz je popila piće
kako bi se ohrabrila – dobro, tokom jutra je zapravo popila tri
pića dok se odlučivala na korak. Zamaskirala je miris alkohola
mentol bombonom. Ali je ipak držala distancu kada je Piter
sišao. Kosa mu je bila vlažna od vode koju je koristio kako bi
sredio frizuru. Osećala se izvrsno mirno. „Šta si radio gore?“
„Radio sam na zecu“, odgovorio je.
„Fil još nije stigao“, rekla je, pa je ponovo morala da odluči
da li će Piter i ona sesti, ili sačekati Fila – da li joj je išlo naruku
to što će sedeti za stolom pokraj sina, ih bi ipak trebalo da
sačeka iz kurtoazije i reda. Ugušila je blag ali oštar osećaj ljutnje
što je Džordž nije pozvao da pođe sa njim, što ju je ostavio da
odlučuje o ovako smešnim stvarima. Kakve je veze imalo da li
će ući u trpezariju ili ne? Ali sve je zavisilo od toga. Kakav je to
bio Džordžov, Piterov i njen život kada su ovakve nebitne
sitnice predstavljale suštinu? Život je postao tako uzan da je
uveče razmišljala o tome koju će haljinu nositi sutradan; svakog
dana radovala se prolazu kočija, gledajući prašinu koju su
ostavljale za sobom; užasavala se nedelje kada kočije nisu
prolazile i kada se nije imala čemu radovati, kada joj ništa nije
moglo odvratiti misli od Fila u njegovoj sobi, tihog ali prisutnog
iza zatvorenih vrata. Osećala bi da se guši, a suze bi joj
najednom navrle na oči.
Kada je triangl utihnuo i radnici se bacili na jelo, ustala je i
bacila pogled prema Piteru, koji je prelistavao časopis. Čudno ju
je pogledao.
Zašto bi je tako pogledao? Šta je uradila? Progovorila je oštro
kako bi proverila sopstveni autoritet: „Pitere, rekla sam ti da ne
želim da... to radiš zečevima. Ne unutar kuće. Zaista ne tražim
previše.“ U tom trenutku znala je da ovo sa zecom nije bilo ništa
važnije od onoga sa kočijom, ili sa odabirom haljine. „Hajdemo
za sto.“
I tako ih je Fil zatekao za stolom.
Uputio im je pogled. Povukao je Džordžovu stolicu. Stao je
između stolice i stola, isekao meso, pa ga prosledio Piteru, koji
ga je zatim prosledio majci. Fil gurnu još jedan tanjir mesa
prema Piteru, izvuče svoju stolicu, opkorači je i sede. Niko nije
progovarao ni reč. Dok je žvakao, Fil je nebeskoplavim očima
posmatrao tri i po hiljade metara visoke planine. Svi za tim
stolom su posmatrali planine; većina bi, posramljena zbog tišine
i željna ljudskog glasa, krenula da govori o padanju snega i
njegovom povlačenju iznad ruba šume. Rouz otvori usta kako bi
progovorila, ali je iznenadni inat spreči da poklanja pažnju
planini. Umesto toga podiže pogled, osetivši mučninu od
zveketanja srebrnog pribora za jelo. „Sutra je“, progovorila je,
„najduži dan.“
„Tačno“, rekao je Piter. „Najduži dan u godini.“
„Volim duže dane“, dodala je Rouz.
„Ja bih voleo još malo mesa“, kazao je Piter. „Da li bi ti
volela da pojedeš još malo mesa, Rouz?“
„Još mesa?“ Zapanjeno je pogledala Pitera; nikada ranije nije
čula da iko od gostiju ili članova porodice traži još mesa;
Džordž je, kao dobar domaćin, uvek gledao da ponudi meso pre
nego što iko za njim izrazi želju. Piter ne samo da je prekršio
pravilo time što je zatražio meso pre nego što mu se ponovo
ponudi već je i pitanjem da li i ona želi još mesa najednom
nametnuo sebe kao osobu koja to meso može ponuditi.
Rouz nikada nije saznala da li bi Fil ustao, otišao na
Džordžovo mesto i isekao još mesa; zato što je Piter nakon
obraćanja ustao, otišao do Džordžovog mesta i odsekao dva
parčeta. Pre nego što je Rouz uspela da doda tanjir, Fil prvo
uputi dugi reptilski pogled Piteru, a zatim i njoj. Jednom je
trepnuo, odgurnuo stolicu, ustao i otišao od stola. Nikada ga nije
čula da se izvinjava pri ustajanju. Fil se nije izvinjavao. Ali ga
nije videla ni da odlazi pre deserta. Srce joj je tuklo dok ga je
posmatrala kako u dnevnoj sobi bira časopis, seda i počinje da
čita.
Preko belog stolnjaka pogledala je Pitera i osmehnula se, ne
znajući zašto se tačno smeši; zazvonila je srebrnim zvoncetom.
Desert se sastojao od neobične tvorevine koja se zvala
ambrozija – u pitanju su bile iseckane pomorandže posute
kokosovim brašnom. Dotakla je kašiku. Desert od pomorandži
joj se utom našao u krilu, pa na stopalu.
„Ja ću to pokupiti“, reče Piter kraj nje.
 „Mislim da mi se ne jede desert“, izgovori Rouz, „trenutno.“
Ustala je.
„Ne jede se ni meni“, dodade Piter i oboje ustadoše – Piter
koji se zaputio prema sobi kako bi se možda posvetio zecu, a
ona prema polici za knjige, gde je pogledom tražila neki novi
naslov. Osetila je spokoj. Mogla je nasumično da izabere knjigu,
kao Fil časopis. Čudno kako su se spokoj i uznemirenost
smenjivali. Odabrala je knjigu, otvorila ju je, pročitala rečenicu,
a zatim je zatvorila, ostavivši unutra prst kao obeleživač iz želje
da drži nešto u rukama, da ih uposli dok bude pričala umesto da
ih pusti da samo vise.
Okrenula se i obratila mu se.
„File“, započela je, uputivši otvoren, prijateljski i staložen
osmeh, „zašto ti se ne dopadam?“
Tišina je pala poput senke. Zurila je u sat kao da traži kakav
trag. Zazvoniće za koji minut. Iznova je pogledala Fila.
Posmatrao ju je sa hladnoćom reptila.
„Molim te, File, kaži mi.“
Rekao je i pre nego što se pripremila da ga čuje. Spremala se
za još jednu pauzu, ali je umesto toga usledio njegov glas. „Ne
dopadaš mi se“, rekao je, „zato što si jeftini, mali spletkaroš i
zato što cugaš Džordžovo piće.“ Vratio se na čitanje časopisa.
Podigla je ruku kako bi dodirnula kosu. Zatim se okrenula.
Odjurila je do svoje ružičaste sobe najbrže što je mogla i
zatvorila vrata za sobom. U sobi je oklembesila ramena, pa se,
naslanjajući se na nameštaj, zaputila prema krevetu. Zarila se
licem u krevet i pokušavala da odbije upućene reči. Oči su joj
bile suve i bilo joj je neverovatno hladno uprkos letu, koje je
ulazilo kroz prozor. Ležala je poput nekoga zaprepašćenog,
pasivno upijajući zvuke ranča koji su dopirali od spolja, zveket
reze na vratima spavaonice, rafal male puške kojom su radnici u
popodnevnoj zanimaciji pucali na svrake nasađene na klanici,
povike nakon uspeha ili promašaja – zvuke koji su neko vreme
držali u daljini zvuk Filovog glasa, njegovu surovu smirenost,
ledeni pogled, nemilosrdno izgovoreno „cugaš“ i prezrivo
„jeftina“, njen drvenasti osmeh kada je ustao od stola – a koji je
trebalo da poruči Piteru da je bila u stanju da ga zaštiti. Osećala
je kako je guši procep između namere i mogućnosti, i kako je
slama samoća.
Sada je ispred vrata čula Filove odlučne korake koji su se
gubili u hodniku. Nedavna zaštitnica Indijanca i nekadašnja
cvećarka sada prinese pesnicu ustima. Na spratu je Piter sa
krovnog prozora posmatrao pelenom obraslo brdo, prekrštajući
tanane i duge ruke. Okrenuo se i otišao do prozora iznad vitrine
u kojoj je držao očeve knjige, pa pažljivo začešljao kosu. Kada
je završio sa tim, nastavio je da se ogleda, pa je palcem prešao
preko zubaca češlja. Na usnama mu se pojavila samo jedna reč:
„Fil...“
 DVANAESTO POGLAVLJE

K ao što je Džordžova obaveza bila da sedi na čelu stola,

vodi knjige, brblja sa kupcima, piše pisma, javlja se na
telefon i brine o starom autu, tako su se Filova zaduženja ticala
nadgledanja kosidbi, proveravanja opreme i popravke osam
pokretnih mašina – četiri džon dira i četiri makormak-diringa –
šest traktorskih grabulja, šest kosilica, dve dizalice, kuhinjice i
trpezarijice – poslednje dve bile su pokretne kućice koje su
odvlačili sa sobom od kampa do kampa. Naredio je da se iz šupe
iznese dvanaest platnenih šatora kako bi se proverilo da nisu
negde iscepani. Vodio je računa o tome kuda će se usmeravati
voda iz potoka tokom letnjeg navodnjavanja, pratio je rast
deteline; određivao je datume početka kosidbe – što bi uvek bilo
gotovo odmah nakon Četvrtog jula – Fil je ovaj datum zvao
Veličanstveni četvrti.
Četvrti jul je bio poslednji dan za ludovanje migranata koji su
se u Herndonu okupljali ispred sala za bilijar, budući da su
nakon ovog praznika uvek odlazili iz grada kako bi nadničili na
rančevima.
Poslednji dan za ludovanje: kako bi izdržali devedeset dana
kosidbe, držali su se sećanja na razvijene zastave na ulicama, na
odsjaj sunčevih zraka sa žutog lima herndonskog opštinskog
orkestra koji je lumpovao na poravnanom i miomirisnom
travnjaku kraj železničke stanice, na rodeo na vašarištu, prašinu
i hot-dogove, petarde i vatromete, logorske vatre i – ukoliko su
imali sreće – mnogo pića i uzbuđenih šapata damica sa sprata.
Naravno, predstavnici zakona su ih hapsili – one koji bi pravili
nered na javnom mestu i ispoljavali neumesno ponašanje.
Hapšeni su kao skitnice, pa bi noć-dve pevali, plakali i tukli se u
prljavim ćelijama zadnjeg dela sudnice. Na rančeve su dolazili
ubledeli, tihi i izlomljeni od terevenke. Silazili bi iz grupnih
kočija kraj ranča Berbankovih, ili bi stopirali, ili pešačili iz Biča,
u koji su prethodno stigli na nekom tovarnom vozilu. Spremni
za posao, okrvavljenih očiju i drhtavih ruku, ali voljni i željni.
„Zdravo, matori“, pozdravljao ih je Fil pred kućom.
„Zdravo, File“, odgovorili bi mu, a onda bi se Fil, dirnut
odanošću koju mu pokazuju, rukovao sa njima. Fila bi odanost
uvek dirnula i mnogo puta bi osetio knedlu u grlu. Dobro se
ophodio prema radnicima, koji su zauzvrat dobro radili posao i
često među sobom govorili kako je u ophođenju prema njima
bio prost kao pasulj.
„Pa, dođe još jedna godina“, podsetio bi ih Fil, ponosan na
njihovo uporno navraćanje i činjenicu da je barem nešto ostajalo
nepromenjeno. Odlazio je sa njima iza kuće, prema štali, gde su
psi, koji su bili kratkoročnog pamćenja, počinjali da reže i laju.
„Umuknite, džukele“, nasmejano bi viknuo Fil i zapretio im
kamenom. Psi su se zatim cvileći zavlačili ispod štale, odakle bi
nastavili da laju prigušeno i prkosno, a nadničari bi na senu
razvijali vreće za spavanje sve dok se svi ne zapute ka poljima
sa mašinama, konjima, šatorima i pokretnom kuhinjom.
Jedno se moralo znati za Fila – nije bio snob. Uvek je hvalio
one koji bi to zaslužili – to je stalno činio i tako je stekao
poverenje ljudi koji nikada pre nisu nikome uputili ni jednu
jedinu iskrenu reč. Godinu za godinom vraćao bi se jedan naočit
i sed stariji čovek, koji je pre radio u cirkusu; kretao se i stajao
poput dečkića, ali su mu se u pogledu mogle videti sve tragedije
koje je priznao Filu. Uprkos lepom izgledu, bio je najbedniji u
cirkusu: izbacivao je konjsku balegu i izmet slona. U to loše i
nemoralno doba njegov veseli pogled zaveo je mnogo mladih
žena. Poslednja od njih umrla je rodivši mu dete.
Ova zaprepašćujuća smrt ga je trgnula; pronašao je strog
moralni kompas, podložan jedino prolaznim ljudskim
slabostima. Napredovao je do pozicije vozača, pa je od grada do
grada prevozio skerletni kavez sa lavovima. Nabavio je Bibliju i
čitao je kraj uljane lampe, pripremavši se da odoli narednim
iskušenjima i postane otac kakav je želeo da bude.
Zamislite da onda otkrijete da je zlatokosa devojčica – toliko
ljupka da su je izvođači ponekad dodirivali kako bi im donela
sreću pre nego što odu na trapez – i sama pronašla ljubav u
trapezu i da je u dvanaestoj godini (još zlatokosa) proglašena za
najmlađu umetnicu na trapezu! Njen otac je i dalje nosio mlitavu
hartiju iz novina u novčaniku, i upravo je ovo pažljivo savijeno
parče papira započelo prijateljstvo između njenog oca i Fila. I
tako sudbina nagrađuje one koji čiste za životinjama i dobiju
decu koja ih učine ponosnim!
Ali Fil je znao da sudbina kažnjava ponosne i oduzima nadu.
Jedne noći je pred očima hiljada ljudi dete palo sa visoke žice,
pa je izlomljeno odneseno u garderobu. Upravo je to Fil video u
očevim očima, a otac je upravo zbog toga napustio cirkus i lutao
sa jednog poslića na drugi. Nakon takve tragedije nikada se nije
žalio, a Fil je u njemu pronašao dobrog radnika i divio mu se na
hrabrosti i tvrdoglavoj posvećenosti onoj pohabanoj Bibliji, koja
ga je izneverila, a koju je svake noći čitao pod svetlom uljane
lampe što je bacala njegovu ogromnu senku na krilo šatora,
pokazujući ogromnu glavu koja se klanjala bogu, te je i Fil
saosećao sa njim; zato što je Fil znao kako je kada se tuguje.
Budući da je i sam posedovao najstroža moguća moralna
načela, Fil je retko sudio onima koji su u tom pogledu imali
manje sreće od njega. Među ljudima koji su radili za njega i koje
je ponosno mogao nazvati prijateljima nalazio se i jedan bivši
zatvorenik. Druškan nije ništa morao da prizna Filu, jer je
ovome oštro čulo govorilo sve što treba da zna – posmatrao je
pogled, primetio ogorčeni smeh, video izgorelu kožu osobe koja
je prethodne godine provodila u senci. Kao što je i onaj iz
cirkusa nosio sa sobom Bibliju poput nekoga koji oko pasa nosi
pištolj, tako je i ovaj bivši zatvorenik sa sobom nosio pohabano
izdanje Šekspirovih Soneta u kožnom povezu. Fil nije voleo da
ispituje, niti da pita za ožiljak – izgledalo je kao da ga je načinio
džepni nož – jer ko zna zašto ljudi rade ono što rade, ko može
znati pod kakvim su pritiskom bili? Ono što je bilo važno, i
čemu se Fil divio, bilo je to što je ovaj čovek iz zatvora izneo
nešto vredno, a to je jezovita snaga da se dostojanstveno suoči sa
neizbežnim krajem svog života – sa smrću u nekoj dobrotvornoj
ustanovi, na farmi, ili u nekoj rupi od varoši u blizini Herndona,
kada će ga žaliti samo neko (možda) poput njega.
Ovaj čovek po imenu Džo izašao je iz zatvora sa
izvanrednom, pa i jednostavnom veštinom – posedovao je
izvrsno umeće u radu sa konjskom dlakom, koju je umeo da
uvija i plete tako vešto da je ovu veštinu stekao sigurno po ceni
istinskog očajanja.
Ovaj Džo bio je ili mladoliki četrdesetogodišnjak, ili izborani
tridesetogodišnjak, a u jednoj kutiji za cigare držao je nekoliko
vezica za satove, ispletene od crne i bele dlake i debljine olovke.
Fil je brzom računicom zaključio da se svaka veza sastojala od
stotinak metara dlake. Da, čovek može uraditi bilo šta ako mu
date neograničeno vreme.
Radne letnje večeri bile su duge; sunce je visilo nad
planinama, probijajući svoje rumenilo kroz dim udaljenih
šumskih požara; a zatim bi najednom potonulo, ostavljajući za
sobom samo krvave zrake. Filu se uvek dopadalo to što je za
nestalim suncem uvek nastajala zapanjujuća tišina, sablasni
šušanj u koji bi se polako uvlačili tihi zvuci – poput noćnih
stvorova koji puze u mraku – šapati vrbinog lišća, ljubljenje i
milovanje grana, voda koja miluje glatko kamenje u potoku,
lenji ljudski glasovi iza platna šatora, u kojima se moglo čuti
prijateljstvo. Nestajuće sunce je za sobom ostavljalo iznenadnu
svežinu koja je podizala izmaglicu poput venca iznad potoka,
ispunjenu miomirisima svežeg sena.
Nakon što su se malo odmorili od večere, osmorica koji su
upravljali frezama izašli su iz svojih šatora, protegli se i
podrignuli, pa se zaputili prema grabuljama kraj kojih su ostavili
kosilice, pa ih zatim prikačili. Kosilice su bile jednostavne
naprave – imale su dva točka poput grčkih trkačkih kočija, ali se
iznad osovine nalazilo sedište. Teške, ali lake za korišćenje,
predstavljale su savršeno vozilo na konjsku vuču sve dok je
oštrica stajala uspravno. Ali, čim bi se dvometarska oštrica
spustila na tlo i počela da se kreće napred-nazad, nije bilo
opasnije mašinerije. Tako nedužna, a tako opasna. Svake godine
bi ponegde u toj velikoj dolini neko od muškaraca pao sa sedišta
pravo na oštricu; onako krvavi i zaprepašćeni imali bi sreće ako
im kosilica odnese samo nogu ili ruku. Zbog činjenice da su
radili sa konjima neutreniranim za vuču i živeli u opasnosti, da
su nakon posla, dok su drugi lenčarili, oni morali da skidaju
sečiva sa mašina i oštre ih na kamenu koji bi obrtali poput
bicikle dok pažljivo drže opasnu oštricu – zahtevali su veću
platu; njima je bila upućena neobična popustljivost: šatori su im
bili noviji, njihovi su se glasovi slušali, prvi su preturali po
ovalima sa mesom i tražili najukusnije odreske.
Fil je prekrštenih nogu sedeo pred šatorom koji je drage volje
delio sa još tri stara prijatelja, među kojima su bila i dva kosača.
Gledao je kako kosači oštre svoja sečiva; od vriska čelika o
kamen što se okreće dizala se kosa na glavi. Onaj Džo, bivši
robijaš, bio je kosač; i nije se vratio.
A obećao je.
„Vratiću se“, obećao je Filu; dao mu je ruku. Čovek je
sigurno bio mrtav, ili u zatvoru. Koje je drugo objašnjenje
postojalo? U pitanju nije mogla biti prosta izdaja, zato što je Fil
osećao da između njih dvojice postoji nekakvo poštovanje i
priznanje.
Palo je veče, vreme tihovanja; Fil je razmišljao o tome kako
jedan čovek poklanja drugome i kako je, poput istih onih vezica
i konopaca od životinjske kože koje čovek pravi, i ljudska ćud
satkana od različitih končića – ponekad divna, a nekad očajna.
Fil je u čast Džoa i Divljeg Henrija, te dvojice pletilaca, i sam
počeo da pravi pletenice od kože. Svaki od njih ga je nečemu
naučio.
Pokraj nogu mu se nalazio limeni lavor, gde je u vodi natopio
šaku traka od kože. Onako izbledele od sunca i nabrekle od
vode, tračice su izgledale poput krupnih glista.
Fil nije isprva imao nameru da isplete više od metra kožnog
konopca; samo je želeo da dokaže sebi da i dalje ume dobro da
plete. Takav je konopac, nakon što se dobro osuši na suncu i
premaže lojem, bio jači od konoplje i precizniji u toru – prava
pametna zmija. Onaj Džo je tvrdio kako je odbio pedeset dolara
za devet metara dug konopac koji je nosio u kartonskom koferu i
Fil mu je verovao; divio se čoveku koji je odbio da za novac
proda proizvod svojih nadarenih ruku; prezriv odnos prema
novcu i poštovanje vremena takođe su bile karakteristike koje su
ljudi sticali u zatvoru; Divlji Henri je tako naučio da prezre smrt;
i na taj način se izdvojio od ostatka ljudi.
Fil je taman počeo da pošteno plete, kad je njegov pastuv,
koji je bio zavezan za jedan stub, iznenada podigao glavu prema
njemu, frknuo i zacvileo. Fil se ponosio time što je njegov
pastuv imao oštar njuh, pogled i sluh poput kakvog divljeg
konja, pa između iznenadne tišine i škripe čelika na kamenu za
oštrenje i sam začu zveket lanaca na uzdama.
Džordž, na zaprežnim kolima. Fil je poznao zvuk ovih
lanaca.
Da, da, bio je to Džordž u zaprežnim kolima, na kojima su se
nalazile kutije sa konzervama i čerek govedine uvijene u beli
čaršav. Ali osim konzervi sa hranom i govedine poneo je
dodatni prtljag – pored brata Džordža uspravno je sedela
Rouzilica, a u zadnjem delu zaprežnih kola sedeo je mali peško i
belim patikama raščišćavao strnjiku. Kao upisani dok su izlazili
iz vrbaka prema širokoj čistini, Džordž kao panj sa šeširom,
žena sa crvenim šalom uvijenim oko vrata, za koji je Fil
pomislio da je smatrala atraktivnim ili – kako to žene vole da
kažu – „zapanjujućim“. Zapanjujuće je bila prava reč. Fila je
ovaj šal podsetio na nešto što bi nosila neka skvo. Koliko se
samo ta skorojevićka trudila da izgleda kao neko!
Zaprežna kola polako su cijukala pokraj otvorenih šatora;
muškarci su pomno posmatrali; žena je gledala pravo napred, ali
Fil je primetio da je blago porumenela. Džordž dotera zaprežna
kola do pokretne kuhinjice, iz koje sa cigarom u ustima izađe
kuvar, matori i žgoljavi druškan, noseći šerpu uvijenu krpom;
šerpa mu ispade kada je ugledao ženu.
Džordž siđe i mrzovoljno se pozdravi sa kuvarom. Žena je
namerila da siđe, ali joj dečak priđe kako bi joj pružio ruku i pre
nego što je uopšte i ustala – kakva učtiva formalnost. Žena je
sada nameštala onu krpu koju je stavila na glavu, pa je bacila
pogled na nove čizme sa pertlama koje je, Fil je bio siguran,
naručila iz kataloga koji je stizao na rane čak sa istoka, istog
onog mesta odakle ste mogli naručiti kompase, oružje i slično, a
koje je Fil iz šale nazivao Abi, Debi i Kuja, radnja koju su stari i
stara najviše voleli za vreme Božića.
Možda su dečak i Fil u toj ženi videli nešto što Džordž nije, a
to je da joj je očajnički bila potrebna pomoć da siđe. Je li još
cugala? Pred Džordžom ste morali pasti da bi primetio tako
nešto. Iskreno, Fil se iznenadio što je ona ta koja je potegnula
flašu; isprva je mislio da je samo jednom posegnula za tim, i to
kako bi sakupila snagu da mu se obrati. Ali proverio je.
Dabome! Nalivala je vodu u piće – stari trik – pa je čak i
maznula koju bocu. Mogao se kladiti u bilo šta da može pronaći
mesta na kojima ih je sakrila. Sve što je sada bilo potrebno jeste
da sačeka da se žena obesi; postala je alkoholičar, što je mogla i
da potvrdi kada bi uzela neku od muževljevih knjiga. Ovo je bio
prvi put da joj se mantalo od Džordžovog pića. Rouzilica
pijanica!
I mali lord Fontleroj19 nabacio je na sebe nove rite. Nove
bele teniske patike upario je sa finim farmerkama. E sad, u
ovom kraju bi nakon kupovine čovek odmah na nekoliko dana
ostavio nove farmerke u potoku i pričvrstio ih teškim kamenom,
pa pustio da se dobro natope sve dok se ne suze i dobro izblede.
Kicoša ste odmah mogli uočiti, zato što kicoši ovo nisu radili.
Mali lord je neko vreme stajao kraj mamice, a onda ga je Fil
ugledao kako preko čistine posmatra jednu vrbu u čijoj su
krošnji svrake napravile jedno od onih svojih pacovskih gnezda
sačinjenih od grančica. Dečak se utom hitro zaputio prema
otvorenim šatorima, pa je Fil rešio da malo istražuje.
Tokom večeri koje su provodili tamo, sparnih večeri koje su
mirisale na travke kojima su muškarci rasterivali komarce, Fil je
ljudima pričao o dečaku, o tome kako se zatvarao u sobu sa
knjigama i slikama, kako su mu se dečaci u Biču smejali zato što
je imao dve leve noge, kako je pravio i aranžirao papirno cveće,
a ljudi su bez ikakve sumnje prezirali – što je za njih bilo
prirodno – to maleno stvorenje koje nije bilo ni žensko ni
muško, tog sina nekog tamo propalog hirurga, što se sada vozio
u zaprežnim kolima Berbankovih samo zato što mu je stara
imala lepo lice. Nadničari – posedovali su klimave principe i
lako su mirisali nepravdu.
Fil je nastavio da plete kožne tračice, ispravljajući svaku
kako bi je iscedio. Spretni prsti dozvoljavali su mu da skrene
pogled prema dečaku koji je prelazio čistinu; pri svakom koraku
i češanju noge o nogu čuo se šuštavi zvuk grubog teksasa.
Uštogljen poput motke, dečak je šetao sa blagim ženstvenim
njihanjem kukova, koje Fil nije mogao da podnese, pritom
noseći one bele i osetljive patike. Žena, koja je stajala po strani
dok je Džordž pričao sa kuvarom, posmatrala je malog kako
šeta, a Fil primeti da se ukočila kada se kod drugog šatora poput
strele začuo prvi zvižduk upućen dečaku. Pa, dečak bolje da je
mrtav nego da bude predmet ovakvog prezira.
Ovaj nepristojni zvižduk, koji je bio rezultat Filovih priča i
koji su čuli Džordž, žena, kao i dečak, dao je Filu do znanja da
je on bio taj koga su radnici gledali kao šefa i gazdu ranča, a ne
Džordž; jer ni njemu, kao ni ženi, nije pošlo za rukom da svojim
prisustvom zaštite malog.
Avaj!
Ali Fil je malome morao nešto priznati. Nije zastajao, niti se
libio dok je u svojoj čudnoj odeći šetao pred otvorenim
šatorima. Kao da nije ni čuo podrugivanje, čim je prošao pored
kezavih i zablenutih muškaraca, usmerio je pogled ka vrbama i
onom sklepanom gnezdu, u kome teturave i propevale svračice
nisu umele da se primire.
Fil je pleo i posmatrao. Mali nije morao da se vrati mamici
istim putem. Mogao je da ode iza šatora i tako zaobiđe podsmeh
i piljenje.
 Mali se okrenuo i ponovo se zaputio pokraj otvorenih šatora.
Za divno čudo, sada se nisu čuli zvižduci.
E sad, Fil je iskazivao poštovanje tamo gde je za tako nešto
bilo osnova. Mali je imao neobično mnogo petlje. Zar ne bi bilo
đavolski zanimljivo kada bi Fil uspeo da ga odvikne od mamice?
Bilo bi, zar ne? Ta mali bi poskočio od sreće kada bi mu se
ukazala prilika za prijateljstvo, i to sa muškarcem. A žena – žena
bi se osećala sve usamljenije, pa bi utehu sve češće pronalazila u
cugi, staroj dobroj čašici.
Ali šta onda?
Evo šta. Razdor između Džordža i žene bio bi brži nego u
bilo kojoj drugoj prilici; zato što bi stari Džordž, ma koliko bio
spor, bio primoran da u ženinom opijanju uvidi činjenicu da je
nije usrećio.
A plan je bio savršen u još jednom izvanrednom smislu.
Upravo u ovom trenutku, u rukama je držao sredstvo koje će ga
dovesti do krajnjeg rešenja, ovo poluzavršeno uže koje će kao
poklon započeti proces prisvajanja malog. Ovo uže će, takoreći,
predstavljati vezu između njih dvojice. Zaustavio je ruke.
Spustio je kožne tračice i posmatrao šake koje su ličile na dva
velika pauka. Najednom je bio obuzet, omađijan, a ova ideja mu
je preplavila čitav um; ovo uže koje je držao u rukama bilo je
njegovo sredstvo za postizanje cilja.
„Pitere...“, izgovorio je baršunastim glasom.
Mali je nastavio da uštogljeno korača prema pokretnoj
kuhinji, odakle je poslednji tračak dima gotovo neprimetno
izlazio kroz iskrivljeni, zarđali čunak i nestajao negde iznad
vrba.
„Pitere!“ Ovoga puta je Fil bio nešto oštriji, zato što je na
trenutak pomislio da će se mali usuditi da se ne osvrne.
Mali se okrenuo nonšalantno poput jedrilice i zaputio se
prema njemu, pa je zastao i gurnuo šake u džepove novih,
grubih farmerki.
„Želite nešto, gospodine Berbank?“
Fil najednom nabaci tobože zbunjen izraz, pa se osvrnu i
stade gledati levo i desno, kao da nekoga traži. „Gospodin
Berbank, kažeš? Ne znam ja nijednog gospodina Berbanka. Ja
sam ti, Pite, Fil.“
„Da, gospodine Berbank“, odvrati Piter. „Tražili ste me?“
„Pa, sad“, nastavi Fil. „Verovatno je mlađanom dečku poput
tebe teško da matoru drtinu poput mene jednostavno zove Fil...
barem u početku.“
Zatim podiže novo uže. „Pogledaj ovo, Pite.“
Piter pogleda. Filu se učinilo da može videti odraz užeta u
Piterovim očima. „Lep rad, gospodine.“
„Pleteš li ti nekada, Pite?“
„Ne, gospodine. Nisam nikada.“
„Pite“, nastavi Fil, „nešto sam razmišljao. Mislim da smo nas
dvojica loše započeli.“
„Jesmo li, gospodine?“
„Ma zaboravi na to gospodine«, reče Fil i blago se zakašlja.
„To je moj utisak. Znaš, dešava se to ljudima. Ljudima koji
kasnije postanu dobri prijatelji.“
„Verujem da je moguće.“
„Pa, znaš šta?“
„Šta... šta, File?“
„E, vidiš? Uspeo si. Nazvao si me Fil. Dovršiću ovo uže i
pokloniću ti ga, dovršiti, dati i pokazati kako da ga koristiš. Kad
ćeš već biti ovde na ranču, mogao bi malo da naučiš i da koristiš
uže, jelda? A jahanje? Ume ovde da bude pomalo usamljeno,
Pite, ako se malo ne prilagodiš.“
„Hvala... File. Koliko očekujete da će vam biti potrebno da
dovršite uže?“
Fil ponovo steče utisak da se čitavo uže ogledalo u Piterovim
očima; mali je, bogami, bio zainteresovan. Fil slegnu ramenima.
„Pa, ako ga budem pleo postepeno, pretpostavljam da ću ga
dovršiti pre nego što se vratiš u školu.“
Piter je pomno posmatrao tračice kože koje su ležale
potopljene u vodi. „Onda neće dugo trajati, File“, reče Piter.
„Samo svrati kada budeš dolazio sledeći put“, napomenu Fil.
„Dođi da vidiš kako napredujem.“
I mali mu se čak i osmehnu, pa se okrenu i zaputi se nazad
prema zaprežnim kolima, dok su mu nove grube farmerke
štrcale poput makaza.
Čudan mali, pomisli Fil. Da, gospodine. Ne, gospodine. Mali
kao da nije bio ljudsko biće. Pričao je kao pokvarena ploča.
Hvala, gospodine; ali, kako mali i sam reče, neće dugo trajati.
 TRINAESTO POGLAVLJE

P iter je čeznuo za svojom urednom sobom u Herndonu, za

partijom šaha sa prijateljem, onim bubuljičavim i krakatim
sinom profesora srednje škole, koji baš kao i Piter nikada ranije
nije imao prijatelja i koji bi prasnuo u neobuzdani smeh do suza.
Čeznuo je da razgovara sa drugom o mogućem postojanju boga i
razmeni sa njim opis budućnosti, u kojoj je jedan želeo da
postane poznati hirurg, a drugi poznati profesor engleskog
jezika. Prvo su iz šale, a zatim potpuno ozbiljno, počeli jedan
drugoga oslovljavati sa doktore i profesore; ali nikada pred
drugim ljudima.
Ova dva momka upoznala su jedan sasvim drugačiji
Herndon, noćni Herndon u kome su sve kuće mračne, osim
svetala u hodnicima, u kome su sve radnje stajale u tami sa samo
jednom ogoljenom sijalicom upaljenom iznad kase u rokoko
stilu; znali su za muškarce koji su se peli uz stepenište Crveno-
belo-plavih soba i silazili niz njega, za maricu kojom je šef
policije krstario nekim prikrivenim poslom. Ali posebno su
dobro poznavali železničku stanicu, čije su ukočene drvene
klupe bile prazne, a čekaonice tihe uz žubor tankog mlaza vode
na fontani za piće, ili iznenadno histerično cijukanje telegrama u
pretrpanoj kancelariji gde je njihov prijatelj noćni telegrafista
zurio u daljinu i pisao poruke iz bogzna kog mesta. Budući da je
i sam bio usamljen, ovaj je čovek rado prihvatio ove čudnovate
dečake što su dolazili na gorku crnu kafu koja se kuvala iznad
sterno limenke20; priznao im je svoju želju da dobro nauči
španski i ode u Argentinu, gde su postojale brojne prilike. Zaista
je učio španski putem pismene prepiske, pa nisu videli razloga
da se njegov san ne ostvari i to su mu uvek govorili.
»Buenos noches21», govorili bi mu kada bi došli noću, »Que
tal?22», a on bi ustao sa mesta pred telegrafom, okrenuo ključ i
pustio ih unutra. Nije znao šta bi se desilo da neki železnički
inspektor naiđe! Nikoga drugog iz Herndona nije noću puštao u
ovu prostoriju, bilo je to sveto mesto; niko drugi nije razumeo
čežnju koju su osećali za tim dalekim mestima o kojima je
telegraf govorio, čežnju budućeg profesora i budućeg hirurga.
Kako bi majka i on mogli da upoznaju ova daleka mesta,
Piter je prihvatio ovaj novonastali odnos sa Filom; moraće da
ignoriše prekor u majčinom pogledu. Smatrao je da malo
ljudskih bića istinski razume mnogo; pogotovo žene.
Sada je stajao u njenoj ružičastoj sobi, u prostoriji u kojoj se
nikada neće osećati prijatno, budući da je u njoj jedan stranac
dobio pravo da igra ulogu muža, a bez obzira na to da li je sve
ovo bilo deo Piterovog plana ili ne, stvari tog čoveka su se u
ormanu nalazile pored majčinih stvari, njegovi oštri brijači
pokraj njenih parfema i krema – Džordžove stvari, stvari čoveka
koji tek treba da se pokaže, samo su upoznale njegovu majku sa
guvernerom savezne države na večeri o kojoj nije pričala.
Sišao je iz svoje sobe, u kojoj je prethodno čitao, a na dnu
stepeništa majka je iznenada otvorila vrata i progovorila:
„Pitere, možeš li nakratko ući da porazgovaramo?“ Brinuo ga
je oblik njenih usana. Pomislio je na list koji se nalazi na vetru.
Stajala je u ružičastoj sobi i posmatrala kako kiša pada po
kosilicama donetim sa polja, kako dim lagano izlazi kroz vrata
radionice u kojoj je Fil radio za žezlom i na dizalicama, praveći
visoke i tanane šipke koje su je podsećale na vešala. Stajao je
posmatrajući i čekajući je da opet progovori, te je svojim
pogledom pratila njegov. „Šta vidiš napolju?“
 „Samo kišu. O čemu da razgovaramo?“ Već odavno se
užasavao razgovora sa majkom, koji bi neizbežno odveli u
nostalgičnu prošlost, a sve što je bilo iole približno osećanjima
ulivalo mu je nemir. Poželeo je da stisne pesnice.
„Možemo pričati o bilo čemu. Verovatno sam pomalo
usamljena. Džordž čita negde napolju.“
„Izgledaš kao da ti je hladno“, reče joj. „Doneću ti džemper.“
„Jahao je zalivskog konja“, kazala je. „Moraš biti pristojan
prema Filu, zar ne?“
„Pravi mi uže.“
„Pravi ti uže?“
„Umešan je. Pravi uže od kože.“
„Kakva je to koža?“
Bio je strpljiv. „Ništa posebno. Obična isušena kravlja koža,
koja se potapa i... obrađuje.“
„Obrađuje?“
„Plete se.“
„Pitere, zamoliću te da ne radiš to sa češljem.“
Prestao je da prevlači palcem preko zubaca češlja. „Nisam ni
primetio.“
Pomodarstvo, pomislila je. Nije on primetio. Stajao je kraj
prozora, pa joj se pomalo smučilo od svetlosti koja joj je bleštala
pravo u oči. Kao da je uvek stajao, nikad ne sedeći, uvek
spreman na pokret, na slušanje, a nikada na odmor, nikada ne
želeći da bude deo kakve situacije ili razgovora, već je samo
strpljivo... šta strpljivo? Čekao? Za sobom je u prostoriju uneo
čudnovati, i nekako poznat miris. „Takvi zvuci. Kada sam bio
mali, osetio bih jezu koja mi je silazila niz kičmu svaki put kada
neko piše po tabli. Bila je tu gospođica Merčant.“
„Gospođica Merčant?“
„Da, i davala nam je zvezdice nakon ispisanog imena na
tabli, zaboravio sam zašto tačno, ali je uvek bilo za nešto što
bismo uradili kako treba. Sećam se zvezda i kako si mogao
izabrati bilo koju boju, a onda bi gospođica Merčant uzela
odgovarajuću kredu i pravila zvezdu bez podizanja ruke sa table.
Ovaj, nije crtala zvezdu, već ju je pisala. Sada se pitam zašto
smo uvek dobijali samo zvezde, a ne dijamante ili pikove. Zašto
ne srca? Pitam se zašto baš zvezde.“
Govorio je tiho, lica okrenutog njoj profilom, a poput kakvog
lutkarskog umetnika jedva da je pomerao usne. „Zato što bi
trebalo da su nedostižne.“
„Da, nedostižne“, reče ona, brinući da je previše otegla reč.
Tih dana je izbegavala da priča jer se bojala otezanja i
prevrtljivih reči poput nedostižno. Govorila je polako. „Ali eto,
nisu bile nedostižne u šestom razredu. I, Pitere“, nastavila je,
„mi smo nekada imali kutiju za ljubav, kutiju koju bi neko
nabavio ili doneo od kuće, a koju bismo oblepili belim krep-
papirom i dodavali velika srca, od kojih su neka bila iskrivljena
zato što nismo svi znali kako da presavijemo papir da bi obe
strane bile jednake. Neki bi prosto nacrtali srca.“ Sada se pitala
da li je blaga nesvestica koja je hvata proizvod hladne svetlosti
koja joj je bleštala prema očima, ili ipak mirisa koji ga je
okruživao.
„I, jesi li imala mnogo simpatija?“, pitao je jedva
razmaknutih usana.
„Mnogo simpatija?“
„Zato što si i tada bila prelepa“, rekao je.
Pitala se kako je to mogao da kaže. Kako je moguće da je
tako loše protumačio ovu priču, kojom je samo želela da ubedi
njega i sebe da je nekada posedovala ličnost, sopstveni sto,
obeleženu kuku za kaput, mesto u učionici, pogled na ljuljaške i
udaljenu ogradu. Ili je bio u pravu što stiče utisak da se hvalila
dobijenim zvezdama i simpatijama zato što je... prelepa? Kako
je samo užasno dovesti razgovor do tačke gde je neko u obavezi
da kaže kako se sve to dogodilo zato što ste prelepi!
Govorio je sa tako neobičnom žestinom da se zablenula u
njega i primetila ne tako često rumenilo koje mu je prekrilo čistu
kožu. „Mora da se sećaš“, rekla je, „nekog zvuka od kojeg te
podilazi jeza.“
„Ne sećam se“, odgovorio je. Naravno da se sećao – sećao se
panike koja mu se poput knedle stisnula u grlu kada bi neko
povikao sekapersa; bojao se krvavog nosa, izbijenog daha ako
ga neko obori. Ranije se plašio da uđe u neku prostoriju ili izađe
iz nje. „Moram sada na sprat“, rekao je. „Imam nešto da
završim.“
Polako je ustala i sa osmehom posegnula ka njegovoj glavi,
pa prešla rukom po njegovoj urednoj kosi. „Lepo smo
razgovarali, jelda“, promrmljala je. „Jedno sa drugim“, dodala je
i upotrebila varljivu reč: „Nismo nedostižni.“
Podigao je pogled, pa potražio njen. „Majko“, kazao je, „ne
moraš ovo da radiš.“
Pokušala je da skrene pogled, spremajući se da pita: „Šta ne
moram?“
Ali nije se usuđivala da pita, zato što bi rekao: „Ne moraš da
piješ.“ A onda bi sve izbilo na površinu.
I dalje ju je držao prikovanu pogledom. „Pobrinuću se da više
to ne moraš da radiš“, kazao je.
Želela je da ga pita: „Kako ćeš se to pobrinuti?“ Možda bi im
životi bili mnogo drugačiji da je progovorila, ali, bog neka joj je
u pomoći, nije ni reč rekla.
Utom je otišao (niko nije umeo da zatvori vrata tako tiho kao
on), a ona se okrenula i posmatrala kišu, koja je neprekidno
padala po kosilicama. Piter je za sobom ostavio samo miris koji
je maločas uneo.
Šapnula je samoj sebi: hloroform.

***
Uže od kože je sada bilo dugačko dobra dva metara; Fil je
mogao da ga dovrši lepim krunskim čvorom ili turskom glavom;
ali je ipak nastavio da radi na užetu; počeo je da se raduje
dečakovom prisustvu dok radi, plete i oblikuje, zato što je Piter
bio savršena publika, opčinjen Filovim pričama o nekadašnjem
vremenu, toliko omađijan i uhvaćen u sivu mrežu prošlosti da se
Fil jednom naglas nasmejao kada je primetio da je mali od
očaranosti ostao nepomičan. Zurio je kao slep ili hipnotisan
prema žbunastom brdu ispred kuće. „U šta gledaš, stari?“, upita
Fil, kome je bilo zabavno što je prenuo malog. Zaustavio je
ruke.
Piter polako usmeri pogled prema Filu; bio je to pogled
mesečara. „File, razmišljao sam o nekadašnjem vremenu.“
Fil je posmatrao lice malog, na koje su padali zraci sunca,
koji su se kroz vrata uvukli u kovačnicu. „Kladim se da jesi“,
izgovori Fil polako. „Nemoj nikada dozvoliti staroj da napravi
sekapersu od tebe. Nekada su živeli pravi muškarci.“ Klinac
mahnu glavom, ozbiljnog izraza na licu. Fil mu je ispričao za
jednu liticu koja usamljeno visi nad izvorom, a na kojoj je neko
izrezbario inicijale i datum – 1805. godinu. „Mora da je bio neki
druškan sa ekspedicije Luisa i Klarka“, reče Fil. „Prošlo je
pedeset godina pre nego što su se belci najzad doselili ovamo. A
kada sam bio tvojih godina, Pite, tamo iza brda sam nailazio na
gomile kamenja koje kao da je nekuda vodilo. Nikada nisam
tačno utvrdio gde; nisam ga pratio do kraja. Šta kažeš da neki
dan ti i ja probamo opet da ih pronađemo? Da ih ispratimo do
kraja?“
Sunce – koje je Fil zvao stari zrak – povlačilo se na jug; noći su
bivale sve hladnije, a sve deblji jutarnji led dugo se nije topio,
sve dok se tvrdoglavo ne bi povukao pod bledim sunčevim
zracima; snežne oluje na planinama jurile su stoku dole prema
poljima i smeđoj travurini koju će pasti sve dok ne padnu prvi
snegovi. Gotovo u svakom trenutku mogli ste podići pogled i
videti po nekoliko krava koje sa svojom već povećom teladi
prolaze u redu dobro utabanim stazama na brdu pred kućom.
Ponekad bi se pokoja krava obliznila, ali ni ta dodatna telad nije
bila dovoljna da zameni krave koje su ostajale mrtve iza brda, ili
u ravnici – vukovi bi ih osakatili, pokidali i pojeli, ili bi pak
ležale nadute i preminule od antraksa – ovde su ovu bolest zvali
crna noga. „Ne brini, stari“, reče Fil Piteru. „Završiću ti uže pre
nego što se vratiš u školu.“
Fil je naučio Pitera da jaše i opremio mu je krotkog smeđeg
konja, pa su zajedno jahali prema poljima, gde mu je Piter
pomagao da ograde plastove sena, a gde bi po podne ručali
začinjene sendviče sa šunkom i jabuke dok Fil priča priče o
Divljem Henriju. „Lepo smo se, bogme, proveli ove jeseni, a,
stari?“, upitao je Pitera. I Fil je zaista uživao.
„Neću to nikada zaboraviti, File“, trezveno je odgovorio
Piter.
Uže, onu vezu između njih, Fil je poput zmije držao
sklupčano u vreći i radio je na nezavršenom kraju, hranio ga i
puštao ga da u toj vreći raste.
Iskreno rečeno, Fil nije očekivao da će ikada iskoristiti kože
koje su, jedna po jedna, ostajale prebačene preko ograde nakon
što se krave zakolju. Obazrive svrake pažljivo su skidale svaki
delić mesa koji je ostajao na koži, budući da su radnici bili
trapavi u dranju, želeći samo da što pre završe posao i vrate se u
spavaonicu, u kojoj su mogli da lenčare i duvaju u one svoje
usne harmonike. Većina koža bila je probušena i beskorisna, ali
svakako i nisu imale nikakvu svrhu pre nego što je Fil započeo
sa pravljenjem užeta. Za godinu dana tamo se moglo nakupiti
dvadeset koža, koje bi se sušile i smežurale na suncu i vetru, a
onda bi Fil naredio ljudima da ih pokupe, poliju dobrim starim
kerozinom i zapale. Kako su samo smrdele!
Gotovo svakog septembra pred paljenje bi došli ljudi – pre u
zaprežnim kolima, a u današnje vreme u krntijama od kamiona –
s namerom da otkupe kože za dolar, ili dolar i četvrt, ali bi im se
Fil smejao u lice. Neki od njih su tu i tamo kupovali kožu, pa je
prodavali po duplo većoj ceni i tako se bogatili. Jevreji, sve su to
bili Jevreji sa kožom, Jevreji sa otpadom, Jevreji koji su imali
njuh za paru i cenkali se za rđavo gvožđe, ramove kosilica, cevi
i još svašta što ostaje da se vuče po rančevima; ali Fil je radije
ostavljao da se otpad skuplja i da se kože suše i sprčkaju na
suncu sve dok se ne zapale nego da išta proda ovim lopužama.
Fil nije imao ništa protiv ispravnih Jevreja, onih pametnih i
talentovanih, sve dok se drže podalje od njega. Ali ovi drugi,
sačuvaj bože.
Ovi drugi, ti lutajući Jevreji, kako ih je zvao, bogatili su se od
otpada. Šta mislite kako je počeo onaj prikan što drži veliku
prodavnicu u Herndonu? Pa Fil se dobro sećao dok je ovaj
putovao na sedištu čangrljavih zaprežnih kola i cenkao se za
kože odranih životinja. I šta sad? Sad je imao veliku kuću u
Herndonu, veliku belu kuću sa stubovima, najveću u Herndonu,
sa zelenim travnjakom i prskalicama. Pirs-arou na šljunkom
posutom prilazu – zabave sa japanskim lampionima i tako to –
sve zahvaljujući koži, đubretu i prevrtanju stare dobre pare.
Grinberg.
Sada je, tobože, sebe nazvao Grin. Grin! Uvukao se u
herndonsko društvance i šurovao sa onim iz banke –
Džordžovim prikanom. Fil se zakikotao dok se prisećao. U
jednoj od retkih poseta Herndonu povodom šišanja, Fil se
udobno smestio u stolici Vajtija Potera, zato što je odlučio da se
počasti i brijanjem – ponajviše zbog činjenice da Vajti za vreme
brijanja nije pričao kao što ume: Vajti je bio jedan od onih
berbera koji su mislili da im plaćate da brbljaju. Pa, Fil je tako
ležao i opružio duge noge, koje su mu sa jeftinim cipelama za
grad virile ispod plašta, a budući da je bila subota, druga dva
berberina su takođe bila zauzeta i štrickala višak dlaka sa
mušterija. Vladala je vedra atmosfera, u kojoj su neki čitali
časopis Elks ili bilo šta drugo od štiva koje je Vajti pripremio
kako bi se mušterije zanimale i čemu bi se prosvećivale dok
njuškaju miris laki tajger losiona za brijanje ili se već bave
nečim drugim.
Čekala je i jedna žena, sva doterana sa krznom oko vrata i
dijamantom velikim poput jajeta na malom prstu – ovom
mladom katolikinjom se Grin (Grinberg) oženio kako bi sa sebe
skinuo kletvu svog porekla. Katolikinja i on pridružili su se
herndonskoj crkvi, po kojoj se vrzmala i njegova stara, te Fil
pomisli kako je čitava jedna generacija sada odrastala ne
poznajući pravog Grinberga. Pa, rasla je i nova generacija
Grinbergovih, koja je sebe smatrala Grinovima, a jedno od te
dece, devojčica, zajedno sa ženom čekalo je tatu.
I tako je salon bio krcat ove subote, osvetljen suncem, koje je
bacalo zrake na ogledala i poređane bočice, a muškarci su
razgovarali, šegačili se, pušili i čitali časopis Elks, dok su deca
trčkarala ispred hotela u kom su boravili stari ljudi, a Vajti
iznenada pritisnu pedalu koja je Fila uspravila i vratila iz onog
sveta u koji vas uvede ležanje i brijanje, iz maštovitog sveta
starog dobrog laki tajgera.
„Je l’ ti dosta ovo?“, šaljivo upita Vajti, ponavljajući reči koje
je Fil jednom upotrebio kada mu je davao sedamdeset pet centi i
još dvadeset pet kao bakšiš.
Opasan je bio taj Vajti.
Fil je posmatrao tanano, golo, obrijano lice lisca u velikom
ogledalu, u kome se zahvaljujući ogledalu preko puta ogledala
beskonačnost. „Fino, momče“, rekao je Fil. „Sasvim dovoljno.“
A zatim se čovek u stolici pored obrati Filu.
„Kako ste, gospodine Berbank?“, upita druškan srčanim
tonom rotarijanca.
Bio je to glasan, grlat glas; nakon ovakvog glasa i narednih
nekoliko trenutaka Filove tišine, ljudi počeše da podižu poglede
sa svojih časopisa Elks.
Utom Fil progovori: „Zar to nije gospodin Grinberg?“
Da vam kažem, nakon toga je usledila tišina, a ženi se crveno
lice slagalo sa crveno ofarbanom kosom. Grinberg? Više je
izgledala kao Crvenberg23.
Ne, što se Fila tiče, koža je mogla da trune tamo na ogradi, a
gvožđe da se pretvori u rđavi prah pre nego što Fil dozvoli da ga
obrlate svojom pričom i dozvoli im da profitiraju kao što i jesu
od tuđe lakovernosti, bezbrižnosti ili prostog dobročinstva.
Ispalo je tako da su ovi šarlatani retko odlazili na ranč
Berbankovih, nakon što su putem svojih kontakata čuli da
Berbankovi nisu prosti – i ovi su imali kontakte, poput Cigana.
»Poput Ciganina“, kao što je Rouzilica pijanica svirala na
klaviru.
Sve u svemu, toliko o Jevrejima. A sada se ispostavilo da Fil
i te kako ima koristi od kože. Ko bi rekao!

Uprkos svim Filovim strpljivim uputstvima, Piter je nezgrapno

sedeo na sedlu, a Filu je bilo jadno, pa čak i simpatično kako je
dečak pokušavao da sedi uspravno, lagano drži uzde i podigne
se pri kaskanju.
„Samo moraš vežbati, Pite.“
Ali nije samo vežba odvela Pitera iza brda, prema ostalim
brdima koja su se protezala u daljinu; u tom tajnovitom predelu
je mnogo razmišljao, tragao, pa čak se na neki način i molio, a ta
je molitva bila u obliku molbe u očevo ime.
Gledao je i gledao, hitro jureći smeđim očima poput smeđih
ptica koje lete sa žbuna na žbun. Uočio je skelet konja kome je
jedan zumbul nicao kroz očnu šupljinu u lobanji, kao i mršavog
kojota koji ga je posmatrao sa obližnjeg uzvišenja; pronašao je
ahat i kremen koji su Indijanci koristili za glave strela, čitav
jedan predeo prekriven indijskom smokvom i čauru kalibra
četrdeset četiri, koja je već pozelenela od korozije. Pronašao je
parče kamena koje je izgledalo kao da ga je oblikovala ljudska
ruka, pa je, dok ga je stavljao u džep, razmišljao koliko će Filu
imponovati kada ga zamoli da mu identifikuje ovaj kamičak; ali
dugo nije naišao na ono što je tražio.
A onda je jednog popodneva zaustavio konja kraj jedne niske
gomile naslaganog rozikastog kamenja; ovo bi prošlo kao
nasumični proizvod prirode da nije činjenice da je iza ove našao
još jednu ovakvu gomilu, pa još jednu, svaku udaljenu nekih
dvadesetak koraka od prethodne, postavljene tako po nečijem
planu, radi neke drevne ceremonije, poput pozivajućeg stražara.
Ovo mora da su rasturene gomile kamenja o kojima je govorio
Fil, od kojih su neke gotovo u potpunosti utonule u zemlju, te
Piter reši da ih sledi, ali sunce je već zalazilo i planinska
hladnoća je bivala sve osetnija, nateravši Pitera da se vrati pre
nego što isprati ove gomile do kraja. Te noći imao je pregršt
prilika da prijavi svoj pronalazak Filu, budući da je Fil proveo
veče drndajući svoj bendžo, svirajući melodiju za koju je Piter
znao da predstavlja poziv na dolazak i razgovor. Ali rešio je da
svoje otkriće sačuva kao tajnu.
Narednog jutra odjahao je rano i još dalje ispratio kamenje,
pa je u podne seo da ruča i posmatrao poslednju stoku koja se
teturala niz brda, gledajući grla koja prate drevne puteve koji su
vijugali kroz pelen, a zatim se popeo na konja i nastavio da ide
za kamenjem.
Dok je jahao, primetio je da gomile postaju sve manje i
manje, te je pohitao ne bi li pronašao kraj dok gomile ne iščeznu
u potpunosti; i jesu nestale, i to na rubu isušene provalije, koja je
bila ugušena otpadom i šutom koji je odozgo padao od
poplavom nošenog kamenja, sivog i izbušenog korenja pelena,
natrulelih dasaka napuštenih šupa. I vetrovalja – onih sablasnih
kotura koje oživi i najblaži povetarac, onih čuda koja su
prestravljivala konje. U toj provaliji, kraj koje je prolazio jedan
od drevnih kravljih puteva, Piter je pronašao upravo onu mrtvu
životinju za kojom je tragao; pomislio je kako je prikladno što
ga je upravo Fil na neki način doveo do nje.
Osvrnuo se smireno poput kojota koji su ga posmatrali, pa
oslušnuo; zatim je posegao rukom u džep i izvadio rukavice, pa
ih navukao poput hirurga, sišao sa konja, osetio kako mu se bog
smeši i bacio se na posao.

***
Za muškarce na ranču bilo je nezamislivo da lenčare bilo kojim
drugim danom osim nedelje, pa to možda može da objasni zašto
je čak i stari, koji je imao sopstvena uverenja i nije imao drugog
posla, uštogljenim i vojničkim korakom šetao i habao gomilu
tepiha sa istom istrajnošću kojom je neko drugi kopao jame ili
potkivao konja. To je objašnjavalo zašto je Džordž, koji je
smatrao da od čoveka nikada ne treba tražiti nešto što ni sami ne
biste učinili, praznio septičku jamu; bio je to posao koji nije
mogao nametnuti nikome drugom. Rouz ga je posmatrala kroz
trpezarijski prozor (dok se iza njega mogla videti čitava lepota
Stenovitih planina) kako zaranja motkom sa zakovanom kofom
na kraju u bazdeću jamu, kako se okreće i grči od mučnine svaki
put kada prospe sadržaj kofe u gvozdena kolica. Tada se i ona
okrenula.
Džordž je tako često bio odsutan. Kada su Fil i Piter odlazili
na polja kako bi ogradili plastove sena, Džordž bi odlazio da čini
isto na nekom drugom delu polja. Zašto nisu Džordž i dečak bili
ti koji će ići zajedno! I šta da radi kako bi ispunila ove
besmislene dane – kada Lola obavlja kućne poslove, a gospođa
Luis kuva?
Često je autom odlazila u Herndon – „pazarila“ je u
Rikorderu, a kod Grina je bila laka meta prodavačica koje bi joj
uvaljivale šešire, rukavice i cipele. Isprobavala je haljinu za
haljinom – počeli su da ih nazivaju toaletama – sigurna da su
ove haljine bile naručivane isključivo za nju. Počela je da gleda
na odeću kao na kostime i maske koje je koristila da sakrije ovu
sve beskorisniju i uplašeniju sebe. Sve je stavljala na crtu,
budući da nikada nije imala previše gotovine kod sebe. Džordžu
nikada nije palo na pamet da joj otvori čekovnu knjižicu; poput
engleske kraljice, njegova majka nikada nije nosila više novca
nego što joj je bilo potrebno za davanje bakšiša, te je tako i Rouz
davao novčanicu od deset dolara kada bi se zaputila u grad –
čisto da može nešto staviti u torbicu. Zvao je to kusur. Shodno
tome, nakon što je na njegov račun stavila neke dve stotine u
cipelama, šeširima i haljinama, rešila je da ode i obavi posao
zbog kojeg je i došla u grad – prvo u apoteku po „propisani lek“,
a zatim u kuću na Aveniji Kentaki, koja je leti bila prekrivena
ljubičastom tekomom, a kojoj je prišla otpozadi, prezirući sebe.
Jednog popodneva prestravila se kada je sjurila sa puta;
pomogao joj je jedan rančer iz komšiluka. Slagala je Džordža
kako je oštetila blatobran.
Glavobolje su se nastavile. Plašeći se da će biti podložna
Filovim kritikama – kritikama koje će svakog trenutka uputiti u
Džordžovom prisustvu – držala se svoje ružičaste sobe i tamo se
opijala. Verovala je da prepoznaje Filove namere, sigurna da
ništa nije rekao Džordžu o njenom opijanju, stičući utisak da je
Fil dobro znao da neizrečene reči imaju mnogo veću težinu od
onih izrečenih. Zar ga nije uhvatila kako je posmatra s
radoznalim, vrebajućim strpljenjem?
Ah, ali u kući je bilo tako hladno! Sunce nije imalo šanse
protiv izolacije od debala i gipsa pomešanog sa zemljom, a iz
poplavljenog podruma se podizala vlaga. Nije umela da podloži
peć, niti je znala kako da dođe do nje skakanjem sa jednog
natopljenog parčeta drveta na drugo, nije razumela nekoliko
načina regulisanja o kojima je Džordž pričao, koliko uglja treba
ubaciti, niti kada. I tako je tih kišnih dana već prolazećeg leta
vatra često jenjavala, a svaki njen pokušaj da je ponovo potpali
je propadao. Iznova se izvinjavala Džordžu za svoje neuspehe, a
kada bi silazio tiho i bez žalbi kako bi popravio štetu, nije mogla
podneti zvuke lupanja gvozdenih vrata i grebanja lopate o
betonski pod. Slušala bi i počela da seta ružičastom sobom kako
bi se sredila za večeru, kako bi nabacila masku iz nade da će mu
udovoljiti svojim izgledom i skrenuti mu pažnju sa svojih sve
nesigurnijih gestova i hvatanja za nameštaj dok hoda
prostorijom.
Imala je više sreće sa kaminom, pa je počela da spaljuje
otpad koji bi nalazila oko štale ili kovačnice. Noseći
tamnozelene uske pantalone za jahanje, koje je kupila dok je još
imala hrabrosti da misli kako će naučiti da jaše, lovila je drva za
potpalu, gajbice za pomorandže i jabuke, šipčice od kojih su se
pravili zubi grabulja, drva koja su donesena da se njima podupre
mašinerija, pa ostala zaboravljena.
Kako joj je ponestajalo zapaljivog otpada, primetila je da je
njen trud da održava toplotu i uposli sebe doveo do određenog
reda i urednosti koji su joj pružali osećaj ostvarenosti. Nikada
nije razumela zašto dvorište najbogatijeg ranca u dolini mora
izgledati kao deponija, ali sada je raščistila deo iza štale i
kovačnice i uklonila zavidnu količinu đubreta, koje se uglavnom
sastojalo od bačene odeće, čarapa i radnih kombinezona, cipela
koje je štenad krala ispod kreveta spavaonice – sve to iscepano i
smežurano od vremenskih uslova.
Neki otpad nije mogla da skloni, poput travom ispunjenih
želudaca sveže zaklanih krava, koje su muškarci navodno
zakopali, ali koje su u dvorište ponovo dovlačili stariji psi
zajedno sa ostalim iznutricama. Nije mogla da ukloni ni
odsečene, iskopane glave.
„Nije mi teško“, govorio joj je Piter i vilama ubacivao
iznutrice i želuce zajedno sa utihnulim u gvozdena kolica, koja
je posle gurao do mesta na kome je sve ovo trebalo ponovo
zakopati. Psi, koji su najviše žalili, stajali su sa strane i
posmatrali.
Pomislila je da kože prebačene preko ograde kraj klanice
mora da ostavljaju loš utisak na one koji prolaze pokraj ranča.
Šta li će ljudi pomisliti kada ugledaju svrake koje se bore za
parčence mesa?
„Ovaj, možda kasnije, Fil spaljuje kože“, rekao je Džordž.
„Pali ih jednom godišnje.“

Fil bi nekada u spavaonici uzeo pokoji komični strip. Bini i

Bum, Hepi Huligan, Porodica Tarana. Gledao je kako muškarci
mrdaju usnama dok ih čitaju i pitao se da li oni malo bistriji u
oštrom humoru vide komentar na društvo. Ko je među njima u
Bimu i Bumu video definitivnu pobedu buntovnika i nepotlačeni
duh mladosti? Da li su se mogli poistovetiti sa Hepi Huliganom,
onim moronom sa konzervom na glavi umesto šešira kome je
glupost bila oklop? Šta su mislili o Gastonu i Alfonsu, koji su se
svojim „posle tebe, dragi moj Alfonse“ i „posle tebe, dragi moj
Gastone“ držali toga da je učtivost važnija od inteligencije?
Pažljivo je slušao smeh za vreme čitanja Porodice Tarana, kada
se Džigs odšunja kod Ugostitelja Toše na govedinu i kupus
umesto da bude na operi. Ali da li su videli da je prikan koji je
pisao ovo, crtao limuzine i bojio otmenu odeću koju je Megi
obukla za neku terevenku jednostavno ismevao one koji
pokušavaju da se penju na društvenoj lestvici?
Imajući ovo na umu, nije ni čudo što je Fil, posmatrajući
Džordža, koji je dvogledom gledao preko ravnice prema
planinama, iznenada rekao: „Šta ima tamo, Džigse?“
Džordž je nepomično stajao i zurio. Zatim je polako spustio
dvogled i okrenuo se. „Džigs?“, rekao je. „Džigs?“

Na jugu su se sakupljali olujni oblaci i nadvijali se nad planinu.

Prestravljivali su je munje i gromovi, koji bi povremeno udarili
toliko blizu da zvono telefona zazvoni i vazduh iznenada
zamiriše na ozon. Još je bila sveža priča koju je Džordž ispričao
o kondukteru u Biču koga je udario i ubio grom dok je nailazio
voz, o šest grla koja su se šćućurila kraj ograde i poginula na
mestu kada je grom udario u žicu, više od kilometar dalje. Ovog
popodneva se nad čitavim područjem nadvila tišina koja je
označavala prvu jesenju oluju. Gospođa Luis još nije došla iz
svoje kućice da gunđa i prži meso. Lola je na spratu čitala
časopis Tru romans. Rekla je Rouz kako je jednu priču čuvala za
baš ovakvo jedno popodne, a zvala se „Zašto sam prodala svoju
bebu“.
Stajući u ružičastoj sobi sa džemperom prebačenim preko
ramena, Rouz je nehajno posmatrala svoj „kostim“ za veče.
„Uvek izgledaš lepo“, pre joj je govorio Džordž. „Tako se
ponosim tobom.“
Brinula je za Džordža i Pitera, koji su bili na poljima, pitavši
se može li izdržati ako telefon zazvoni. Je li bilo bezbedno kraj
prozora? Vetar je tresao lišće na sirotoj topoli ispred kuće.
Šta to bi? Prašina?
Oblak prašine na putu! A iz oblaka se pojavi vozilo, otrcani
kamiončić koji je usporio i oklevao, a zatim se ušunjao u
dvorište i stao.
Pažljivo je ustala. Poslednjih nekoliko meseci naučila je da
hoda obazrivo, da se kreće od stolice do stola, pa od stolice do
zida, pažljivo se naslanjajući svaki put kao da je tako pronalazila
snagu. Bilo je nemoguće proći kroz prostoriju bez zastajanja –
mogla bi da posrne, ili se saplete. Pažljivo je otišla do dnevne
sobe i pogledala napolje prema čudnom kamionu. Sa vozačeve
strane su stajala nevešto iscrtana izlizana bela slova reči KOŽA,
a u prikolici su se nalazili slojevi užetom privezane kože.
Trepnula je, zadivljena formalnim držanjem čoveka koji je
otvorio vrata kamiončića i izašao; nosio je tamno poslovno
odelo, taman i prilično širok šešir od filca, a imao je bradu koja
je podsećala na kakvog proroka. Na prsluku mu je visio zlatan
lanac koji nije previše sijao na tmurnom vremenu. Dok je
prolazio kroz malu kapiju i išao prema stepenicama, iza njega je
u vozilu ugledala još jedno obličje. Njegovog sina?
Otvorila je vrata pre kucanja.
Skinuo je šešir i blago se poklonio. „Dobar dan, gospođo.“
Kakav nežan glas, pomislila je. Kakav dobroćudan, nežan
glas. „Dobar dan“, promrmljala je.
„Zanima me da li možda imate starih koža?“, upitao je.
Pitanje je, naravno, bilo retorsko, zato što se klanica mogla
videti odatle, udaljena manje od stotinu metara. „Ovaj, ne
znam“, rekla je i izašla pored njega na trem, gde se uhvatila za
jednu stolicu i stala gledati prema kožama. Odvratan prizor.
„Vidim da imamo“, odgovorila je. „Znate, spaljuju ih.“
U daljini se začula grmljavina.
„Spaljuju?“ Čovek je pogledao u taman šešir koji je držao u
ruci, pa u Rouz.
„Da, rečeno mi je da ih pale.“
„Zašto za njih ne biste uzeli trideset dolara, gospođo?“
„Trideset dolara?“
„Zaista ne bih mogao da ponudim više.“
„A, ma nije to“, kazala je i čvršće se uhvatila za naslon
stolice.
„Šta onda, gospođo?“
Nije mogla objasniti čoveku šta je, ako ne to. Ali trideset
dolara je bila neobična suma. Trideset dolara nije bilo ni od
kakve vrednosti Berbankovima. Trideset dolara bi nekada davno
predstavljalo bogatstvo za Džonija Gordona i nju, ali bi ček od
trideset dolara napisan Berbankovima završio na gomili ostalih
neunovčenih čekova koje je viđala u fioci u Džordžovoj
kancelariji, refundiran novac iz prodavnica odakle se naručivala
roba, sitni rabati na poreze, nekoliko dolara koje je neki čovek
platio za staro sedlo, možda sveukupno nekih stotinak dolara u
starim čekovima. Jesu li i ovakvi čekovi, poput kože, paljeni
posle određenog perioda? Slabašno se osmehnula pri ovoj
pomisli.
„Šta, gospođo?“
„Ništa. Jesam li nešto rekla?“ Uhvatila se za stolicu. Džordž
joj je uvek davao deset ili dvadeset dolara kada je odlazila u
„kupovinu“ i to je bilo to. Sa otvorenim računom u radnjama
mogla je kupiti šta poželi, sem onoga što je dobijala u apoteci i u
onoj lozom obrasloj kući. Za to je morala koristiti gotovinu.
„Ne, ovo zvuči kao razumna cena.“ Pomislila je kako tišina
predugo traje, pa je iznova progovorila: „Napišite ček na ime
mog supruga.“
„Vašeg supruga?“
Osetila je suze u očima, pa se osmehnula kako bi ih potisnula.
Upitao ju je: „Šta, gospođo?“
„Jesam li nešto rekla?“, upitala je. Činilo joj se da nije. Fil je
taj koji spaljuje kože. On je taj koji treba da dobije ček. Može
spaliti ček umesto koža. „Napišite ček na Filovo ime“, reče.
„Na Filovo ime, gospođo?“
„Ovaj, da, napišite samo Fil.“ Pitala se zašto mu je ovo
zvučalo toliko čudno. „Ne“, izgovori iznenada. „Nemojte.“ Ako
ček već neće biti unovčen ili će završiti spaljen, zašto mora baš
biti ček? Zašto ne gotovina? Novac će biti u njenim rukama!
„Da li bi bio problem da mi novac date u gotovini?“
„Naravno da ne bi, gospođo.“
Sada je pažljivo posmatrala dok je izvlačio crnu i dugačku
vrećicu poput čarape, sa metalnim otvorom koji se otvarao kada
okrznete jednu metalnu kuglicu o drugu. Otvorio je i ubacio
šaku, mešajući među srebrnjacima. Kada su Džoni i ona tek
došli ovde – ah, beše to tako davno – u ovu zemlju srebrnog
dolara, jedan pacijent je isplatio Džonija sa dva srebrna dolara, a
ovaj se ozario dok je zveckao novcem u džepu. „Ništa ne zvuči
poput novca kao srebro“, rekao je. „Divan, dragi zvuk srebra,
lepi zvuk srebra, lepa moja damo.“ Gledala je dok čovek izvlači
novčanice, pohabane novčanice koje mora da su prošle kroz
mnogo ruku za ovu ili onu uslugu. Ponudio ih je; uzela ih je.
„Hvala.“
„Hvala vama“, odgovorio je i ponovo se onako formalno
poklonio, pa se okrenuo i mahnuo rukom onom drugom u
kamionu. Zatim je krenuo bez osvrtanja. Gledala ga je kako
odlazi i, posmatrajući tako, osetila je nagon da krene za njim, da
ga pozove i vrati novac, ali grlo joj je bilo suvo, a jezik
nepomičan. A dodir novčanica ulivao joj je istinski dražesan
osećaj sigurnosti. Tako je stajala držeći se za stolicu i
posmatrala kako se kamion udaljava od kuće i polako skreće
preko čangrljavog mostića prema klanici. Jato vrana se uzdiglo i
palo poput oblaka prašine, jedna po jedna slećući na sigurniju,
udaljenu ogradu.
Pažljivo se okrenula, poslednji put umirivši telo hvatanjem
naslona stolice, pa je ušla u kuću. Unutra je počela da se smeje
samoj sebi. Koliko je sve ovo čudno?
Kako čudno, kako čudno.
Postala je podmukla otkako se udala za Berbanka.
Postala je nepoštena.
Postala je alkoholičar, obična pijandura. Nedeljama se već
nije u potpunosti treznila. Džordž je ćutao isključivo zbog svoje
dobrote. Ali ima da se razvede od nje za koju nedelju. A sada još
i ovo, da postane lopuža zarad bednih trideset dolara.
Zaboravila je na veliku, zaista veliku razdaljinu između vrata
spavaće sobe i kreveta, pa je shvatila da nema nijednu zgodnu
stolicu između, niti sto na koji se može nasloniti. Zateturala se i
pala na pola puta do kreveta, nakon čega joj je ispala papuča,
toliko otmena vrsta cipele na koju se nikada nije navikla, a koja
je bila naručena posebno za nju i predstavljala je odličan izgovor
za odlazak u „kupovinu“. Cipele za gospođu Vanderbilt, koja je
bila gospođa Vanderbilt samo u Džonijevom umu, samo u
njegovom. Verovao je da je bila, stoga i jeste. Nije mogla biti
niko osim ako neko nema vere u nju, apsolutno niko i ništa. Nije
mogla biti ništa osim onoga što bi neko drugi verovao da je bila.
Ostavila je cipelu i odmilela do kreveta, do velikog Berbank
kreveta. Ležeći tako, prinela je pesnicu ustima.
Takvu ju je Džordž zatekao usnulu u krevetu, dok su tri
novčanice od deset dolara poput lišća ležale pokraj nje.
 ČETRNAESTO POGLAVLJE

G omile stubića bile su utočište za malene životinje. Glodari

bi se tamo krili od jazavaca koji su želeli da ih prožderu.
Tri zeca su se tamo sakrila od kojota koji su šapama i čeljustima
nasrnuli na stubiće. Živeći tako sve dok muškarci ne dođu i
iskoriste stubiće za ograđivanje sena, maleni stvorovi su
poznavali svaku pukotinu i šupljinu, drsko vređajući veće
životinje svojim sićušnim glasovima. Delili su ovu tvrđavu sa
još manjim stvorovima poput krtica i miševa, pa svi zajedno
ratovali protiv zmija, koje su pokušavale da se uvuku, šušteći
kožom dok su gmizale pokraj drveta s nadom da će pojesti
nečije mladunče. Divlji zec može noktima na zadnjim nogama
da raspori zmiju.
Radnicima na ranču bilo je zabavno da izmamljuju glodare,
divlje zečeve, miševe – zamarali su se tako podižući stubić za
stubićem kako bi otkrili skrovište nekog prestravljenog i odviše
samouverenog stvorenja. Kako je dirljivo bilo gledati ih kako
podrhtavaju, kako im u očima poigrava luđački strah, a udovi im
drhte, dok se još nadaju da će, ako ostanu nepomični, ipak uspeti
da pobegnu. Radnici su ih često puštali da odjure u neko drugo
skrovište, pa su zamišljali kako ovim životinjicama strah polako
jenjava i vraća se smelost. Ali bi se momci onda ponovo bacili
na posao i pomerali utočište od stubića, radeći smireno i
strpljivo sve dok opet ne izlože stvora neizrecivoj opasnosti.
Neki mladići bi se zamorili i odustajali. Nekima bi pažnju
skrenuo cvrkut žalar slepića, koji je klepetao krilima praveći se
da ih je slomio kako bi odvratio pažnju od gnezda sa položenim
jajima. Pokoji mladić bi osetio nalet krivice. Oni drugi – kojima
je bilo dosadno nakon što su očekivali zanimljiviju rekreaciju –
mučili bi ili motkama udarali stvorenja, pa im čak ni to nije
predstavljalo neko zadovoljstvo. Saznavali bi koliko je isprazna
bila potraga za zadovoljstvom.
Za Fila se govorilo da nikada nije izgubio taj mladalački duh;
to mu se moglo videti u očima i odvažnom koraku. Bilo mu je
četrdeset godina, ali mu je lice bilo pošteđeno bora, osim onih
oko očiju, koje uvek pokazuju osobu koja često i dugo gleda u
daljinu. Ostarele su mu jedino šake, i to samo zbog čudnog
ponosa koji je iskazivao time što nije nosio rukavice. Međutim, i
dalje je uživao u dečačkim igrama. Tražeći ponekad odmor u
hladu vrbe, umeo je da izvadi džepni nož, pa izvadi i veliko i
malo sečivo, koja je, držeći ih između palca i kažiprsta, bacao i
prevrtao jednom, dvaput ili triput u vazduhu pre nego što se
oštrica zabode u zemlju pod uglom od tačno četrdeset pet
stepeni. Tako je ostao majstor u staroj igri po imenu mambleti
peg24. Ako izgubite, morali ste zubima iz zemlje izvući dršku
noža zarivenog u zemlju. Morali ste jesti zemlju. Mnogo je puta
Fil ovo igrao sa Džordžom, i mnogo je puta Džordž morao
zubima da čupa nož iz zemlje.
Fil je zapanjio mladog sina jednog kupca stoke, koji je sebe
predstavio Filu kao stručnjaka za klikere i zaista je poneo vreću
od jelenske kože punu staklenaca, porcelanaca i klikera od
ahata, kao i one manje od pečene i glazirane gline. Debeli mali,
pomisli Fil, pohlepno dete koje je zveckalo vrećicom kako bi
pokazalo raskošnost klikera. Džordž i kupac, neki novi prikan,
trabunjali su o pragu na otmenom automobilu ovog potonjeg. Fil
je čučnuo i gledao u daljinu kada se mali debeljko dogegao i
obratio mu se.
„Hoćeš li da vidiš moje klikere?“ odvažno i bez srama pitao
je Fila.
 „Što da ne“, odvratio je Fil, osmehnuvši se prijatno.
Mali je izgledao kao prava cicija dok je gledao tamo-amo pre
nego što je otvorio vrećicu, pa kleknuo i prosuo svoje cenjene
klikere. „Ima ih dvesta“, nežnim glasom kazao je mali.
„Vidi ti to!“, rekao je Fil, slušajući istovremeno Džordžovo
čavrljanje sa kupcem.
Mali pokupi klikere, pa ih baci jedne preko drugih. „Jesi li se
ti igrao klikerima kad si bio mali?“, upitao je klinac.
„Pa, pomalo.“
„Znaš šta?“, upita mali.
„Ne, šta?“
„Ja sam ove godine velemajstor u svojoj školi.“ Mali je
pogledom izazivao Fila.
„Lepo, bogami!“, kazao je Fil.
Džordž i kupac su i dalje tupili. Fil je znao da još nisu prešli
na stvar, pa je slobodno mogao da usmeri pažnju na nešto drugo.
Sunce je nemilosrdno peklo nasred polja gde su bikovi koje su
doveli kupcu – radoznali neki bikovi – stajali u daljini i spuštene
glave odmeravali ulickani automobil.
„Šampion sam već dve godine zaredom.“ Mali je bio debeo,
toliko debeo da je dobro osetio vrućinu; bila mu je potrebna jača
vežba da bi skinuo ono salo. Fil je znao da je mali iz grada, ali je
nosio čizme i stetson šešir poput svog starog. Čudnu odeću nosi
ovaj šampion u klikerima, pomisli Fil.
„Verovatno si baš ponosan“, ravnodušno reče Fil.
Da, sunce je peklo. Delovalo je da će Džordž i kupac još
dugo trabunjati. Kupac je izvukao blokče i počeo da računa.
„Hoćeš li da odigramo jednu partiju, gospodine?“
Kakva petlja, pomisli Fil. „Pa, sine, nemam ovde klikera.“
„Mogao bih možda da ti pozajmim neke od svojih.“
„A kako bi to mogao možda da pozajmiš nešto? Da ti kažem
nešto, šta misliš da ti otkupim nekoliko?“
Malom debelom pade senka preko očiju; moglo se videti
kako prevrće po debeljuškastom umu. Tako je i otac razmišljao i
prevrtao po glavi dok je zapisivao nešto na blokčetu. Imao je
one klikere od gline: mogao je da ih proda, ponovo ih dobije u
igri i da mu ostane čista zarada od onoga što uspe da izvuče Filu.
I, naravno, mali izdvoji nekoliko klikera od gline.
„Koliko tražiš, sinko?“
Stari ga je dobro naučio. „Vrede dvadeset pet centi.“
Fil je znao da nisu vredeli ni deset. „Dobro, sinko.“ I Fil
izvadi vrećicu u kojoj je držao srebrnjake i pokojeg duplog
orla25 negde u dubini.
„Izvoli ti prvi, gospodine“, podsticao ga je mali.
„Zaista“, rekao je Fil, „ne mogu pustiti gosta da gađa drugi.
Samo ti kreni, sinko.“
Mali je bio prilično dobar. Već je vratio četiri klikera koje je
otkupio od Fila pre nego što je na ovog došao red. Fil podiže
štap i napravi krug tamo gde je mali koračao. „Sad je red na
mene, a?“
„Tvoj red, gospodine“, rekao je mali i oblizao znoj sa gornje
usne.
„Ovako držim kliker kada bacam?“ upitao je Fil.
„Bolje ovako“, rekao je mali.
„Aha“, kazao je Fil. I onda je kleknuo na jedno koleno kao
nekada i, čoveče, kako se samo vratio u detinjstvo, osećajući
sunce, onaj stari zrak na leđima, zemlju na zglobovima prstiju i
udah pre nego što usmeriš kliker u krug. „Evo ga!“ I bacio je
deset jeftinih klikera u krug. „Hoćeš da ti dam ovih deset za
jedan porcelanac, pa da igramo njima?“
Zapanjen i iskolačenih očiju, mali pristade.
E pa, gospodo, Fil je malome uzeo sve do poslednjeg klikera,
a kada ih je sakupio sve pred sobom, vratio ih je u dečakovu
vreću. „Uzmi sada nazad svoje klikere“, rekao je. „Možda te je
stari naučio da malo mućneš glavom, ali ti još nije pokazao kako
se to radi.“ Mali sada nije bacakao vrećicu u vazduh, već ju je
pribio uz sebe kao da mu život od toga zavisi. Fil je voleo da uči
ljude pameti. Ustao je i prišao automobilu kraj kojeg su Džordž i
kupac još razglabali. „Imam utisak da ne želite ovu stoku“,
razvukao je Fil i pogledao kupca. „Rekao bih da bratu i meni
samo oduzimate vreme.“
Fil je i dalje umeo da napravi i pušta zmaja. Doskora su
Džordž i on nedeljom u zadnjem delu dvorišta vežbali bacanje i
hvatanje bejzbol lopte; bio je izvanredan igrač prve baze. Umeo
je da zavrti čigru. Godine nisu postojale za njega i nikada nije
izgubio mladalački duh. Ostali su se pitali šta se dogodilo i
odakle im se stvorila reuma, bol u kostima i sve veći trbuh; i gde
su nestali oni stari dobri dani.
Tako dečački raspoložen, Fil usmeri Piterovu pažnju na
divljeg zeca koji je odskočio pod stubiće tamo gde su radili na
ograđivanju sena. Bila je to stara gomila, koju godinama nisu
dirali. Radnici su dovukli nove miomirisne kočeve od borovine i
istovarili ih sa zaprežnih kola; stare još nisu odvukli prema kući
za potpalu. Zec je možda dve godina imao ove stubiće za sebe i
u njima je pronašao bezbrižnost. Pazite, skakutao je okolo kao
da je gazda, a Fil ga je uočio kada su Piter i on seli da ručaju.
Sunce je toliko peklo da su morali da pređu u hlad napakovane
gomile, na koju su se naslonili i ispružili noge. Fil ubra vlat
mačjeg repa pokraj sebe i poče da grize i sisa jedan kraj ove
travke, razmišljajući kako čudnovato Piterovo lice i ruke sijaju.
Zakašljao se i izbacio parče sena iz usta. „Prilično si potamneo“,
rekao je, pa ućutao. A onda je dodao: „Ono što je zanimljivo za
Divljeg Henrija jeste da nije bacao laso niti jahao dok nije bio tu
negde tvojih godina. E, pogledaj onog zeca.“
Koliko je zec bio odvažan, neko bi rekao da se odomaćio. Fil
se osmehnuo, skinuo šešir, naciljao i bacio ga prema zecu; šešir
polete poput sokola, bacivši senku poput sokolove senke, nakon
čega se obrušio na zemlju. Zec je pobegao u senku, pa poskočio
prema stubićima. Fil ustade, pa se zatetura prema suncu i podiže
šešir, sa kojeg je skinuo prašinu. Zatim se namrštio, pa se
sagnuo i protresao stubić na vrhu gomile, pa se od čangrljanja,
vrućine i mirisa podneva osmehnu i zamisli. „Hej, Pite“, viknuo
je. „Da vidimo koliko će sačekati ovaj Zec Piter26 pre nego što
se opet da u trk na otvorenom.“ Ovo su i dečaci nekada radili,
kladili su se koliko će stubića morati da sklone pre nego što
životinje istrče.
Piter stade na jednu stranu gomile, Fil na drugu, pa počeše
podizati i odlagati stubiće; nakon desetog stubića zec se i dalje
krio i čekao negde u dubini. Filu se učini da ga je u jednom
trenutku ugledao; verovatno i jeste, jer su ga oči retko varale. U
to možete biti sigurni.
„Mali stvor ima petlju, a?“, zadihano izgovori Fil. Piteru kao
da ste kleštima morali vaditi reči iz usta. Malom ste morali da
uputite direktno pitanje. Osetio je neobično nagrađivanje kada je
Piter progovorio.
„Verovatno mora imati petlju“, kazao je Piter.
„Mislio sam da će dosad već pojuriti“, rekao je Fil.
Sklonili su još dva stubića; drugi je poremetio ravnotežu
ostalih, koji se srušiše poput čačkalica i napraviše novo obličje;
ispod se začu podivljala jurnjava, koju uguši zvuk grmljavine.
Šta je ovo? Zec izađe sa polomljenom nogom; mučio se dok
je poskakivao i vukao se na zdravoj nozi. Fil je posmatrao
Pitera, koji podiže stvora u naručje. „Stubići su pali na njega“,
zapazi Fil.
 „Izgleda da jesu“, odgovori Piter.
„Pa, reši tog stvora muka“, naredi Fil. „Rekao bih da je
najbrži način da mu tresneš glavu. Čudno, zar ne? Da nije imao
toliko petlje, ne bi se ni povredio.“
„Ovo kao da pokazuje kako stvari funkcionišu“, odvrati Piter.
Znači, mali je bio neki filozof, je li? Fil se osmehnu.
„Pokazuje da se nikada ne zna“, reče Fil.
Gledao je Pitera kako miluje zeca po glavi i umiruje ga, a
zatim mu zavrće vrat sa takvom spretnošću da Fil nije mogao da
se ne zadivi – nikada nije video išta slično. Zečeve noge, koje
više nisu imale osećaja nakon prekinute kičmene moždine, sada
su visile u dečakovoj ruci, dok mu se u pogledu već videla
skrama smrti. Nije bilo nikakve krvi! Fil je taj koji se okrvavio,
zakačivši se na nešto oštro.
Piter pogleda krv koja je curila. „Duboko je“, primeti.
„Ma ko ga šiša“, lagano reče Fil, pa izvuče svoju plavu
maramu i previ ranu. Grmljavina je odzvanjala dolinom; crni
oblaci su sakrili sunce. Fil liznu i podiže kažiprst. Zbog
pljuvačke je mogao da oseti i najblaži povetarac. „Neće nas
uhvatiti oluja“, reče. „Južni vetar.“ Ali bio je namrgođen jer su
mu planovi osujećeni. Ovo sa zecom nije uspelo. Nije uspeo da
oseti nostalgiju koju mu je srce tražilo; kada su se ponovo vratili
da dovrše ručak, nastavio je da priča o Divljem Henriju. „Ne“,
kazao je, „Divlji Henri je došao u ovaj predeo a da pojma nije
imao o hvatanju lasom ili jahanju. Znao je manje od tebe, dobri
moj Pite. Ta u zadnje vreme čak i dobro sediš na konju! Ali,
tako mu svega, naučio je. Eh, koliko je samo i mene naučio.
Naučio me je da se sve može kada imaš petlje, petlje i strpljenja.
Nestrpljivost je skupa roba, Pite. Naučio me je i kako da
koristim oči. Pogledaj tamo. Šta vidiš?“ Fil slegnu ramenima.
„Vidiš stranu brda. Ali šta misliš šta je Divlji Henri video kada
bi gledao tamo?“
„Psa“, odgovorio je Piter. „Psa u trku.“
Fil stade zuriti, pa obliza usne. „Šta kog đavola“, rekao je.
„Možeš da ga vidiš?“
„Čim sam došao“, kazao je Piter.
„Pa, da se vratim na priču. Mislim da je čoveku potrebno da
se suoči sa malim šansama za uspeh.“
Piter privuče kolena sebi i obgrli ih rukom. „Moj otac je
govorio o preprekama. Koje moraš ukloniti.“
„Možda je to drugi način da se kaže isto. Pa, Pite, i ti imaš
prepreke, i to kakve, mali moj Pite.“ Ponekad bi progovorio
irskim akcentom, zato što su mu Irci bili interesantni zbog
odvažnosti i nestašluka.
„Prepreke?“ Piter ga je posmatrao blagim pogledom.
„Na primer, staru.“
„Majku?“
„Kako se samo podmazuje.“ Fil zadrža dah. Je li rekao
previše? Da nije bilo prerano? Da nije možda udaljio dečaka od
sebe pre nego što u potpunosti dovrši plan? I dalje se
osmehujući prijatno i sa razumevanjem, pitao se zašto je ovo
rekao. Je li možda progovorio iz nekog razloga koji ni sam nije
razumeo? Majku mu!
„Podmazuje?“, upita Piter, pretvarajući se. Fil pomisli da se
možda može praviti zbunjen, kao da ne razume ovaj izraz.
„Pije, Pite. Loče.“ Dečak se lecnu nakon reči loče. Da nije
ova reč previše jaka za njega? Ali, majku mu, upravo je to Fil
želeo da vidi. Da odmeri taj trzaj, da mu sudi, a kada ga je
ugledao, znao je da nije previše rekao, da je sada bilo nemoguće
reći previše. „Verujem da si primetio da je čitavog leta pod
gasom.“
„Da. Znam. Nije pre pila.“
 „Zar nije?“ Ponovo pomalo irski akcenat, da situacija ostane
vedra. Ali da li je mogla biti?
„Ne, nije nikada.“
„Ali stari, Pite?“
„Moj otac?“
„Otac. Stari. On je znao dobro da drmne, a? Da loče, Pite?“
Filu srce zakuca nešto brže. Da nije opet rekao previše? Zar se
mali nije pomalo ukočio? Fil zagrize gornju usnu.
„Nije sve do kraja“, kazao je Piter. „A onda se obesio.“
Fil posegnu rukom da dodirne dečaka, ali je povuče i snizi
ton. „Siroto dete“, rekao je, a Piter se blago osmehnuo. „Srediće
se tebi sve.“
„Hvala, File“, promrmlja Piter.

***
Olujni oblaci odleteše, baš kao što je Fil i rekao. Dok su jahali
prema kući kroz predeo obrastao pelinom, u jednom delu polja
naišli su na napušteno gnezdo šumske koke, u kome nije bilo
ničega osim nekoliko ljuski. Retko kad možete naići na gnezdo
šumske koke. Morali ste obazrivo gledati. A Fil je to uvek činio.
I tako je, boga mu, primetio da su kože nestale sa ograde
mnogo pre nego što su prišli imanju. Fil je imao fotografsko
pamćenje; njemu se svaki detalj pred očima urezivao u onaj
tamni prostor u kome nama ostalima plutaju vijugavi oblici i
pojavljuju se bezoblične mrlje prouzrokovane svetlošću.
Fil vide da su kože nestale i u trenutku mu je pao mrak na
oči. Uzdigao se na uzengijama. „Pa neka sam proklet!“ rekao je
i podupro pastuva, koji potrča dugim korakom prema klanici.
„File... File, šta se desilo?“ upita Piter. „Je li sve u redu?“
„U redu? Šta je, za ime božje, u redu?“ izgovori Fil. „Nema
nijedne proklete kože. Ovog puta je stvarno prekardašila.“
 „Misliš da je ona, File... da ih je prodala?“
„Mož’ da se prokleto kladiš“, odvrati Fil. „Ili ih je možda
poklonila.“
„Zašto bi to uradila, File? Zašto? Znala je da su nam te kože
potrebne.“
„Zato što je bila pijana. Otupela. Nacvrckala se. E pa, sinko,
mislim da si iz onih knjiga koje ti je stari ostavio mogao za
zaključiš da ti majka ima, što se kaže, alkoholičarsku ličnost.
Mož’ u tim tvojim knjigama da pronađeš termin pod slovom A.“
„Ali, File... nećeš joj valjda nešto reći?“
„Nešto reći?“, brecnuo se Fil. „Neću reći ništa! Nije mi kožu
s dupeta skinula, ali prokleto sam siguran da brat Džordž ima šta
da kaže. Vreme je da se toj šljokari kaže, što bi se reklo, reč-
dve.“
Ušli su u dugu, mračnu štalu koja je mirisala na prašinu,
đubrivo i seno. Da, i na godine. Bleda svetlost prosecala je
nenormalno visoke prozore.
„File?“
Filu je jezik sada natekao od besa. „Mmmm?“
Dečak mu utom dodirnu ruku – dodirnu je. „File, imam ja
kožu od koje možemo dovršiti uže.“
„Imaš? Odakle tebi koža?“
Dečakova šaka ostade na istom mestu. „Isekao sam, File.
Želeo sam da naučim... da pletem kao ti. Molim te, hoćeš li uzeti
to što imam?“ Gledali su jedan drugoga, a dečak je i dalje držao
šaku naslonjenu na njega. „Bio si dobar prema meni, File.“
Uzmi to što imam. Bio si dobar prema meni. U tom trenutku,
na tom mestu koje je mirisalo na godine, Fil oseti u grlu nešto
što je već jednom davno osetio i što je sam bog znao da više
nikada nije očekivao niti želeo da oseti, jer se od takvog gubitka
slamalo srce.
 Naravno. Moglo je biti da je dečak svojom ponudom samo
tražio jeftin način da izvuče lepu majčicu iz sosa. Ali to što je
želeo da plete poput njega! Zašto bi inače dečak imao kožu ako
nije želeo da plete poput njega! Da bude poput njega! Zašto bi
inače iseckao tračice od kože? Dečak je želeo da postane on, da
se sjedini sa njim kao što je i on jedom davno želeo da postane
jedno sa nekim, nekim koga više nije bilo i ko je bio nasmrt
izgažen dok je dvadesetogodišnji Fil sve posmatrao sa ograde
tora za kroćenje divljih konja. Gospode, Fil je već zaboravio šta
dodir nečije ruke može učiniti, a srce mu je brojalo sekunde
Piterovog dodira i radovalo se ovom dražesnom stisku. Ovo mu
je reklo sve što je srce želelo da zna.
Molim vas, zar nije bila sudbina (jer, svako mora verovati u
nešto), zar nije bila sudbina to što je dečak ugledao njegovu
nagost na onom skrivenom mestu koje su znali samo Džordž i
on – i Divlji Henri? Isto je tako i on ugledao dečakovu
ogoljenost u onom beskrajnom trenutku u kome je dečak
ponosno koračao pored otvorenih šatora i izložio se podsmehu i
preziru – poput izgnanika. Ali sam bog je znao da je Fil razumeo
šta znači biti izgnanik, i prezreo je svet pre nego što svet prezre
njega.
Glas mu je promukao: „Vražje lepo od tebe, Pite“, pa obgrli
dugom rukom dečakova ramena. Već je jednom pre ovog dana
bio u iskušenju, ali je odustao zato što se iz stare odanosti
zarekao da više nikada neće načiniti takav korak. „Da ti kažem
nešto. Odsad će ti sve ići kao podmazano. I znaš šta, ima do
večeras da dovršim ono uže. Hoćeš li da sediš kraj mene i gledaš
dok završavam, Pite?“ I tako je te noći dečak sedeo i posmatrao
kako Fil dovršava uže nervirajući se zbog sveže povređene ruke.
I Piter je bio dirnut. Na neki zapanjujući način, koji je
prevazišao njegove paganske molbe, njegova mu je sirota majka
lično uzela plan iz ruku, te je, dok je tako stajao i osećao stisak
ruke na ramenu, mogao čuti glas kako mu šapuće da je poseban
kao što je oduvek i verovao da jeste.

Za Fila je bilo pitanje ponosa doći prvi u trpezariju na doručak.

„Pa, gospodo“, pravio bi se zvaničan dok su se radnici motali
oko vrata. „Preživeli smo još jednu noć. Dobro vam jutro!“
Ponekad ih je pozdravljao i sa »Gut’ Morgen“ u sećanje na
jednog Holanđanina koji je nekada radio na ranču. Uživao je u
raznovrsnim dijalektima. Voleo je ukusan i obilan doručak i nije
imao strpljenja prema ljudima sa osetljivim želucem. „Uzmi još
neko jaje“, terao bi nekog jadnika kome je i od kafe bilo muka.
„Ma hajde“, pa bi namignuo ostalima. Ovsena kaša i pavlaka,
palačinke, pržena jaja, ružičasti kolutovi šunke, kafa sa puno
mleka. Obrok se nikada nije razlikovao, niti će. Nijedan mladić
nikada nije odbio Fila, a muškarcima je ova predstava uvek bila
zabavna. Fil je voleo da zadirkuje ljude, a voleo je i da ih
zasmejava, a za vreme doručka uvek bi ih sve zasmejavao,
uključujući i Džordža.
Džordž, koji je bio spavalica, i ranije se pojavljivao tek nakon
što svi sednu i navale na hranu, a njegova ćutljivost bila je
zarazna poput Filove jutarnje razdraganosti. Fila bi ponekada
iznerviralo Džordžovo ponašanje, pa ga je podbadao.
„Loša noć, Džordžu?“, pitao bi i namignuo ostalima.
„Ponovo si se zaglavio u Morfejevom naručju?“
Nakon ženidbe, Džordž je kasnio najviše pet minuta, a oni
koji su brzo jeli dotad bi već počistili svoj tanjir i odgurnuli
stolicu, nakon čega su odmah uvijali cigaru.
Kada je Džordž nedavno zakasnio više od pet minuta, Fil mu
razrogačenih očiju i nedužno uputi pitanje: „Šta ’e, Džordžu? Da
ti se nije ženica prevrnula preko noćne haljine?“
 Fil je imao nagon da se nasmeje svaki put kada se prisećao te
zaprepašćene tišine, jer su za ove ljude, koji su bili skitnice i
beskućnici, postojale samo dve vrste žena, dobre i loše. Loše
žene nisu imale prava na više poštovanja od životinja, pa su se
prema njima ophodili i govorili o njima kao o životinjama.
E, ali dobre žene! Dobre žene su bile čiste, bespolne i svete
poput boga. Dobre žene bile su sestra, majka i dečačka simpatija
od čijeg se pogleda topilo srce. Crteže i fotografije ovih dobrih
žena muškarci su čuvali u koferima, ili kraj ikona i malih oltara.
Ono malo što su povremeno videli od žene po dvorištu, ili
kako vuče đubre koje je bilo teže od nje, držeći ručicu na glavi
kako bi sklonila kosu sa očiju – ličilo im je na dobru ženu, a ne
na ženu koju bi trebalo povezivati sa slikama kreveta i noćnih
haljina.
Džordž porumene u toj tišini, u kojoj se čulo samo zveckanje
viljušaka i noževa i kloparanje porcelana. Muškarci su prikovali
pogled za tanjir i dosta je vremena prošlo pre nego što je Fil
posegnuo rukom prema udaljenim palačinkama – zvao je ovo
zahvatom preko granice, zato što bi mu se rukav košulje od
plavog šambrija zadigao iznad zgloba i otkrivao mu zapanjujuće
belu kožu, koja kao da je ležala pod nekim kamenom. Koliko su
mu samo šake bile crvene i ispucale, te svetovne, izgrebane i
osakaćene šake.
Čovek nauči da računa na uobičajeno i očekivano, na izlazak
sunca, jezivi zvuk divljih gusaka koje odlaze na jug, lomnjavu
leda, sramežljivu zelenu travu koja se pojavljuje na južnim
padinama, jake povetarce koji uznemiravaju ljubičaste prerijske
ljiljane. Sunce, guske, led, trava i zaljuljani prerijski ljiljani –
sve je to ukazivalo na predvidivu budućnost u kojoj je sve bilo
dobro.
Ali Fil je sada kasnio. Izostao je veseli pozdrav kuvarici, nije
bilo onog „dobro vam jutro“, niti pozdravljanja na svim onim
dijalektima koji su mu bili zanimljivi.
Gospođa Luis je donela prvu turu palačinki, sva usporena i
teška na nesigurnim nogama.
Ni Džordž ni Piter se još nisu pojavili. Muškarci su se
neobično uzvrpoljili i tu su nervozu želeli da sakriju
prepričavanjem neke šale koju su maločas spomenuli pred
spavaonicom – neko od ljudi je uhvatio beloušku, sigurno jednu
od poslednjih ove sezone, budući da je mraz sada zahvatio skoro
sve. Čovek – još niko nije znao koji tačno – ubacio je zmiju u
posteljinu jednog radnika koji je spavao. Ovaj se probudio,
osetio nešto, dodirnuo i shvatio da mu se kraj vrata sklupčala i
stegnula zmija. Sada je bio naduren i ljut, govoreći da takve šale
mogu zbijati samo deca. Budući da je njegovo jedino dostignuće
dosad bilo to što je odrastao, ljubomorno je čuvao svoje
dostojanstvo. Znao je šta mu je činiti kada bude otkrio ko je ovo
uradio, u to možete biti sigurni.
„Kladim se da je zmija čvrsto spavala“, reče jedan muškarac i
blago se zakikota. „Ali to i može samo zmija. Ja sigurno pored
tebe ne bih spavao.“
„A ko te je, kog vraga, i zvao?“, zabrunda ovaj drugi.
Džordž uđe i požele svima dobro jutro.
Piter uđe u tišini i sede. Uzeo je jednu palačinku. Onaj koji
najbrže jede već je završio, odgurnuo stolicu i počeo da čačka
zube.
Čačkajući zube, možda pomalo ponosan što je ponovo
završio prvi, druškan je pao u iskušenje da zadirkuje Fila zbog
kašnjenja, te je otvorio usta, ali odmah ih je i zatvorio nakon što
je ugledao izraz na Filovom licu. Fil očito nije lepo obrisao lice
o peškir u malom kupatilu – ili je ovo možda bio znoj? – a tek je
površno prešao prstima kroz kosu. Povukao je stolicu i seo.
 I samo je sedeo. Gospođa Luis se dovuče sa vrelom šoljom
kafe, koju je spustila pred njega. Posegnuo je rukom, podigao i
spustio šolju, pa nastavio da gleda u šaku. Osvrnuo se za stolom
blagog izraza na licu, odgurnuo stolicu, ustao i izašao iz
prostorije. Videli su ga tek nakon pola sata kako sedi na pragu
kovačnice. Sunce, koje se tek uzdiglo iza brda, obasjavalo mu je
lice. Sveže inje na zemlji počelo je da se topi.
Fila su zatim videli kako sporim korakom i dostojanstvenim
držanjem starca hoda nazad prema kući. Otišao je u spavaću
sobu i zatvorio vrata. Nije se čuo unutra, niti otvorio vrata kada
je Džordž pokucao. Džordž udahnu i učini nešto nepojmljivo –
otvorio je bratovljeva vrata bez poziva da uđe. „Odvešću te u
Herndon“, rekao je Džordž.
„Dobro“, odvratio je Fil.
Navukao je na sebe ono nezgrapno gradsko odelo; obuo je
cipele iz radnje Armi end nejvi. Mnogo je vremena prošlo
otkako je poslednji put sedeo u stolici Vajtija Potera, a gusta
kosa mu je toliko porasla da mu je šešir smešno stajao navrh
glave, kao nekom pajacu. Bio je sav naoštren dok je prolazio
kroz dnevnu sobu prema glavnim vratima. Kada je naišao, Rouz
se iz dnevne sobe zaputila prema kuhinji, u kojoj je drhtavom
rukom nasula sebi šolju kafe kako bi opravdala svoj odlazak iz
sobe. Nije razumela otkud ovako zjapeća tišina u kući, niti šta se
događalo. Fila je poslednji put videla kako ulazi u garažu, gde je
stari REO na hladnom jutru ispuštao dimne krugove iz auspuha;
Fil je stajao po strani dok je Džordž izvozio auto. Pod brdom je
sve bilo u senci. Pijuckala je kafu; pre dva dana se prestravila
kada se pijana srušila na krevet, i otad više nije okusila ni kap
alkohola, odlučna da ostane trezna kada Džordž bude
porazgovarao sa njom, što će sigurno učiniti. Zašto još ništa nije
rekao? Zašto? Mučio ju je iracionalan osećaj da je sve što se tog
jutra odigravalo zapravo bila njena krivica. Tako krivica guši i
ubija.

Stari i stara rešiše da im ne preostaje ništa drugo nego da krenu

prvim vozom za Herndon, gde je Džordž telegramom poručio da
će ih sačekati.
„Ne, dobro će ona to obaviti“, rekla je stara. „Ako im se
dobro plati, sve odrade dobar posao.“ Govorila je o sobarici koja
je pristala da dolazi i zaliva geranijume koji su od hotelske sobe
činili dom. „Koliko je sati?“
Stari, čiji je kaput blago podsećao na stil princa Alberta,
izvadi sat iz džepa na prsluku. „Tačno je pet i trideset sedam“,
kazao je.
„Mrzim te sitne satove“, rekla je i namršteno posmatrala
sićušno lice svog dragim kamenjem ukrašenog ručnog sata.
„Oduvek sam ih prezirala. Ne možeš ih videti i ne pokazuju
tačno vreme. Možemo nešto pojesti u vozu.“ Stara najednom
zaroni lice u šake, a stari joj istog časa priđe kao da je očekivao
ovakav pokret.
„De, de“, šapnuo je.
„Žao mi je, dobro sam sada“, navaljivala je. Nakon nekoliko
minuta izašli su iz sobe i zatvorili za sobom vrata, koje stari
isproba da vidi jesu li zaključana. Kofere su već poslali u
predvorje, pokraj kojeg su u trpezariji neki ljudi u prolazu,
nenavikli na ritam velikog hotela, rano večerali pod svetlima
kristalnih lustera.
„Ne, zaista mi je dobro“, rekla je starom dok su išli za
vozačem prema pokretnim vratima. „Već sam se pripremala za
tako nešto.“
Fil je imao sreće što je bio u gradskom odelu, budući da mu je
takvo odelo bilo potrebno za nedeljno veče, iako bi se gospodin
Grin od Grinovih, naravno, isprsio u ovakvim okolnostima.
Vreme je poslužilo, pravo miholjsko leto – lenjo. Jednako lenjo
bilo je i na selu, gde je mlitav vazduh mirisao na dim udaljenih
šumskih požara. Zimski posao hranjenja stoke još nije počeo, te
su tog ponedeljka ljudi bili slobodni. Došao je predstavnik svake
radnje sa kojom su Berbankovi trgovali, pa čak i oni iz radnji sa
kojima Berbankovi nisu trgovali – ovi potonji su imali njuh za
budućnost. Naravno, došla je i skupina iz banke. Rančeri su
došli sa suprugama i decom, a žene – barem neke – nosile su
krzna životinja koje su njihovi muževi ulovili i za božićni
poklon poslali na izradu krznarima u prestonici – ovdašnje
životinje poput dabra, kune belice, crvene lisice i ostalih. Budući
da je sahrana bila zakazana u dva (što je u ovoj državi bilo
uobičajeno vreme), planirali su vreme kako bi mogli da ručaju u
Šećernoj zdeli ili hotelu, pa da nakon toga odu u posetu, budući
da su se mnogi viđali jedino u ovakvim žalosnim prilikama.
Na Džordža je, naravno, pao težak zadatak odabira sanduka
među asortimanom u pogrebnoj kući Bejker. Malo je svetlosti
ulazilo kroz prozore koji su gledali na zadnju ulicu; namerno su
ostajali prljavi kako pljačkaši ne bi tako lako mogli da vire
prema opremi za mrtve, u te kutije od hladnog drveta ukrašene
lažnim srebrom. Među ovima se nalazio i jedan skupi sanduk od
mahagonija, nabavljen upravo za porodice poput Berbankovih i
još par ostalih. „Ne, nemojte paliti svetla“, promrmlja Džordž.
„Vidim dobro ionako.“
„Drži se, Džordžu“, reče mu Bejker.
„U redu je“, odgovori Džordž. „Uzeću ovaj ovde.“
„Ovo je dobar komad, Džordžu“, reče Bejker. „Dostojan
dobrog čoveka. Znao sam da ćeš želeti da uradiš stvari kako
treba.“
Crkva je mirisala na dim uglja i staru drvenariju. Oni koji
nisu bili episkopalci ili episkopalopijci, kako ih je zvao Fil –
šaputali su jedni drugima kako je prava šteta što nije održan
govor. Govorili su kako je toliko toga moglo da se kaže za Fila –
toliko toga o njegovoj inteligenciji, druželjubivosti, prizemnosti
i dobroti; a kada su se samo prisetili kako je svirao bendžo,
veselo zviždao, pamteći njegovu dečačku harizmu i dela
njegovih snažnih, ožiljcima prekrivenih ruku – onih izrezbarenih
stoličica i kovanog gvožđa... Gospođa Luis, koja je ostala na
ranču, plakala je nad jastučetom za šivenje kojim ju je jednom
iznenadio.
Stari su sa groba otišli odmah na železničku stanicu; inače bi
morali da provedu noć u Herndonu. Nisu imali šta da kažu bilo
kome i toga su bili svesni.
„Nemoj tako da gledaš“ naredi stara starom. „Nisi imao ništa,
ama ništa sa ovim. Čovek je ono što jeste, radi ono što mora i
završava onako kako mu je sudbina zapisala.“
„Smem li da ti uputim iste ove reči?“, nežno reče stari.
„Ah, toliko cveća“, zapazi stara. Dovoljno cveća da se ulepša
svaka soba u herndonskoj bolnici, pa čak i odeljenje za
prikupljanje humanitarnih sredstava.“
„Gledao sam“, reče stari, „kada si poljubila Rouz.“
„Znači, sada je zovemo Rouz. Gledao si? Naravno. Barem se
za toliko mogu nadati.“
„Možeš, naravno. Tada sam primetio da ne nosiš prstenje.“
„Prstenje? A, da.“
„Oduvek sam voleo tvoje šake. Znaš, nikada ti i nije bilo
potrebno prstenje.“
„Mislim da njoj tek nije potrebno. Međutim, ponekad prija.
Poput simbola? Ali hvala ti, neizmerno hvala. Posmatrala sam
kako izlazi iz automobila, kako pruža ruku Džordžu, kojeg je
iznenada pogledala. Tako su dobri, oboje. I tad sam otišla do nje
i rekla: „Evo...“
Budući da su ih smestili u izdvojeni letnji salon brzog voza
maslinaste boje, koji se vraćao za Solt Lejk Siti, stara je imala
priliku da plače u samoći. Stari je ustao kada je prestala, pa
čvrsto stao dok je voz skretao u poveću krivinu, nakon čega je
prišao jednoj od torbi, otvorio je i izvadio dva špila karata sa
inicijalima, pozvavši dugmetom portira, koji je doneo sto. Tu
kraj prozora Berbankovi su sedeli i igrali krapet, i bez obzira na
brzinu kojom je voz išao, mesečina je lagano tekla pokraj njih
poput žutog balona na struni.
„Rekla bih“, kazala je starica, „da sam oduvek znala da će se
nešto čudno dogoditi.“
„... zbunjena. Ali rekla si da si bila spremna na tako nešto. I
seti se da si uvek bila strpljiva i dobra.“
Iznenada se nagnula napred i počela da krši prste kako joj
ruke ne bi podrhtavale. „Dobroti!“ Glas joj je pukao. „Šta još, za
ime božje, postoji osim toga?“
„Zapravo, ništa.“
Blago se osmehnula i progovorila umilno: „Znaš? Treba da
provedemo Božić sa njima. Lično ona je tražila. Nekada sam se
osećala tako staro.“
„Kunem se da nikada tako nisi izgledala.“
„Zaista? Ali uvek sam imala tebe. Stalno sam imala tebe baš
kao što ona ima njega. Tek joj je trideset sedam.“
„Nekada je teško ispratiti o čemu pričaš.“
„Je li... stvarno?“ Podigla je bradu i pogledala ga u oči.

I Filov lekar bio je zbunjen. Nakon što je Fil primljen u bolnicu,

uzeta mu je krv i odneta na analizu. Date uzorke kulture – bledu
želatinastu masu u zatvorenoj posudi – poslali su u državnu
bolnicu, gde su se razumeli u te stvari. Iako milosrdno kratak,
Filov poslednji napad bio je zaista zastrašujući. Pa, za dan-dva
će znati šta je pošlo naopako. Smatrao je da je čitava ova
peripetija slanja uzoraka, kako je rekao medicinskoj sestri, poput
zaključavanja štale nakon što je konj već ukraden.
Uzorci u posudi reći će mu ono što je jedna osoba već znala.

Piter, koji je za vreme sahrane strpljivo čekao na ranču, imao je

zanimljiv dan. Jedan od pasa, mešanac kolija, išao je za njim do
štale i igrao se sam sa sobom, lajući u odraz na prozorima
podruma. Bio je to prvi pas koji ga je obožavao. Prvi prijatelj.
Cvileo bi za njim ispred ulaznih vrata kada bi ovaj ušao unutra.
Piter je zatim proveo neko vreme prelistavajući gomilu
Džordžovih primeraka Saterdej ivning posta. Među njima je
prošao dokaz jednog od Džordžovih malih snova, pomalo
poderanu brošuru automobila marke pirs-arou. Na licu mu se
pojavi gotovo širok osmeh kada je osetio iznenadnu prijatnu
povezanost sa Džordžom. Ko se ne bi divio tim izvanrednim
mašinama, gotovo drskim sečenjem blatobrana i farovima koji
su ga krasili? To su bila vozila moćnika i znao je da je jedino
lokomobajl (koji je, među ostalima, voleo i general Peršing)
mogao da parira pirsu.
Sunce je šmugnulo pozadi i senka kuće je padala na put i
šunjala se prema licu brda. Piter je pregledao knjige na polici u
dnevnoj sobi, gledajući pažljivo (budući da je bivalo sve
mračnije) i razmišljajući o njihovom sadržaju. Ovde su Memoirs
of the Russian Court, koje je napisala velika vojvotkinja, davali
prestiž u odnosu na Trave zapadnih Sjedinjenih Država, nakon
čega je sledilo moderno izdanje Hojlovih Card Games-a., pa
knjige o snovima i knjige o činjenicama. A tu se nalazio i
Molitvenik. Pretpostavio je da će ga tog dana koristiti u
Herndonu, pa ga je izvukao; otvorio ga je na strani sa psalmima,
šesti dan. Ali bio je četvrti septembar, te se vratio nazad, a
budući da se senka već nadvijala nad brdom, počeo je da čita
Molitve večernje. Dvadeseti stih je zaista bio prikladan, pa ga je
naveo da okrene stranu i pređe preko Molitve za upokojene, koja
je bila jednako prikladna i mnogo kraća služba nego što je
zamišljao, jedva nešto duža od Molitve za svetu tajnu braka,
koju je pročitao pre svega devet meseci. Pomislio je kako se
zaborav proslavlja sa malo reči. Čitajući polako poput
bledunjavog sveštenika, shvatio je da je potrebno nekih
petnaestak minuta na velikom časovniku kako bi završio –
računajući razumne pauze i zareze; međutim, tu je i unošenje i
iznošenje sanduka, a i sam sanduk je glomazan i težak. U tom
slučaju će služba sigurno trajati bar pola sata.
Sa prozora uredne i tihe sobe u kojoj je stanovao u Herndonu
posmatrao je pratnju što je odlazila prema kilometar i po
udaljenom groblju na brdu, gledao je kako sunce sija na flašama
i vazama sa natrulelim cvećem; pogrebna kola kretala su se
toliko sporo da im je do groblja uvek bilo potrebno dobrih pola
sata, ali su zimi malo ubrzavali stvar. Međutim, ovaj dan je bio
topao. Sledile su reči „treba da se pročita na grobu“ – ovo je
trajalo nekih petnaest minuta (dok je čitao u maniru starog
sveštenika), a zatim bi trebalo da usledi vraćanje nazad sa
praznim pogrebnim kolima, plavim bjuikom, kupljenim te iste
godine. Čitao je nešto o tome u Herndon rekorderu. Pogrebnik
Bejker i porodica odvezli su stari pogrebni auto u Čikago, pa
naručili novi i dovezli ga nazad, usput organizujući piknike i
doživljavajući brojne sitne avanture, koje je urednik teksta
šaljivo prikazao.
A onda će se negde poslužiti kafa i sendviči, pa će uslediti
pozdravi i opraštanja, te se čitav događaj neće završiti pre pet,
kada se već smrkne.
Ali kakvih je samo očaravajućih reči bilo u Molitveniku,
kakvu su samo veličanstvenost i težinu posedovale. Koliko bi
ocu bilo drago da su ove reči bile izrečene nad njegovim
sandukom, ali nisu, zato što je otac izigrao boga i sam sebi uzeo
život. Ali, eh, kakve je samo reči mogao pročitati – otpevati nad
ocem!
Vreme za večeru je već odavno prošlo kada su se majka i
Džordž vratili. Devojka je izašla iz kuhinje i sa poštovanjem se
obratila Piteru: „Želite li da ostavim njihova postavljena mesta?“
„Molim vas“, rekao je. Zatim je otišao na sprat i pažljivo
oprao ruke, pa pokvasio i očešljao kosu. Psi su ubrzo krenuli u
predvidivi lavež, pa je pažljivo očešljao kosu, otvorio prozor i
bacio pogled napolje. U početku su se krili u senci brda; čuo je
majčin nežni glas. Zatim su laganim korakom krenuli da šetaju
na mesečini. Kako je divno izgledala na mesečini, kako je samo
uspravno i mirno stajao onaj Džordž, zagrlivši i poljubivši je.
Zbog čega je, ako ne zbog ove scene pod mesečinom, koja je
obeležila pravi početak života njegove majke, otac rešio da
oduzme sebi život – zašto bi se inače žrtvovao da leži pod onim
drugim brdom u Biču, ispod šačice papirnog cveća, veran
sopstvenoj knjizi snova?
Psi su se držali senki i tiho cvileli, pa su najednom ućutali.
Dirnut, Piter je šapnuo stih iz Psaltira, koji ga je pre nekoliko
sati toliko raznežio.

Izbavi od mača dušu moju,

od psa jedinicu moju.27

Pitao se da li se ovaj Molitvenik često koristi, da li može

iscepati ovaj deo i zalepiti ga u svoj spomenar, radi završetka
koji će biti mnogo bolji od i dalje crvenih latica ruža koje su
izgubile svoj miris. Zato što je sada bila spasena – zahvaljujući
očevoj žrtvu i onoj koju je sam uspeo da ponudi zahvaljujući
znanju koje su mu pružile očeve velike, crne knjige. Pas je
mrtav.
U tim crnim knjigama, jednog avgustovskog popodneva
saznao je da je antraks – koji su ovde nazivali crna noga –
predstavljao životinjsku bolest koja može preći i na ljude, a da
može ući u krvotok kroz posekotine ili rane na koži ukoliko
osoba dira odranu kožu preminule životinje – recimo, ako čovek
sa ispucalim i posečenim rukama koristi obolelu životinjsku
kožu za pletenje užeta.
 BELEŠKA O AUTORU

T omas Sevidž rođen je 1915. godine u Solt Lejk Sitiju.

Studirao je pisanje na Univerzitetu u Montani i diplomirao
na Kolbi koledžu 1940. godine, dobivši počasnu titulu magistra
lepih umetnosti 1952. godine. Njegova književna karijera
pokriva pet decenija i trinaest romana. Pored zanimanja pisca
bavio se i brojnim drugim poslovima: bio je krotitelj, radnik na
ranču, pomoćnik vodoinstalatera, varilac, radnik na pruzi, agent
za osiguranja i nastavnik engleskog jezika – između ostalog na
Univerzitetu Brandajs i Vašar koledžu. Sevidž je 1980. godine
postao počasni član bratstva Gugenhajm. Pablišers vikli je
njegov poslednji roman The Corner of Rife and Pacific uvrstio u
jedan od petnaest najboljih romana 1988. godine, a roman je
takođe nominovan i za nagradu PEN/Fokner. Dobio je nagradu
PNBA.
 Napomene
[←1] En.: Cribbage – kartaška igra. (Prim. prev.)

[←2] En.: Sheraton and Adam style – neoklasični stilovi

nameštaja i enterijera, popularni u osamnaestom veku. (Prim.
prev.)

[←3] En.: Pinochle – kartaška igra. (Prim. prev.)

[←4] En.: Blackleg – antraks; bakterijsko oboljenje koje pogađa

stoku. (Prim. prev.)

[←5] Kanadsko-američka glumica. (Prim. lekt.)

[←6] En.: Northern Pacific Railroad – nekadašnja železnica u

Sjedinjenim Državama. (Prim. prev.)

[←7] En.: Union Pacific Railroad – američka železnica. (Prim.

prev.)

[←8] Klavir koji sam svira. Pojavio se krajem XIX veka u

Americi. (Prim. prev.)

[←9] En.: Nadimak stenske formacije u Nju Hempširu koja se

urušila. Poslužila je kao inspiracija za delo The Great Stone
Face Natanijela Hotorna. (Prim. prev. i lekt.)

[←10] Američki verski vođa i političar. Osnivač Solt Lejk

Sitija. (Prim. lekt.)
[←11] Igra reči u izvornom tekstu ass-ass-ination:
assassination – ubistvo i ass – zadnjica. (Prim. prev.)

[←12] Eng.: She walks in beauty, like the night – stih pesme
lorda Džordža Gordona Bajrona. (Prim. prev.)

[←13] Eng.: Rush week. (Prim. prev.)

[←14] Ogranak masonske organizacije. (Prim. prev.)

[←15] En.: Brightness through obscurity – moto jednog

bratstva, počasnog fakultetskog odreda. (Prim. prev.)

[←16] Indijanski pozdrav za muškarce. (Prim. prev.)

[←17] Eng.: Cayuse – termin koji se koristi na Američkom

zapadu; vrsta malog, temperamentnog konja. (Prim. prev.)

[←18] Eng.: Bromo-Seltzer – brend leka koji se nekada koristio

protiv bolova. (Prim. prev.)

[←19] Eng.: Little Lord Fauntleroy – roman britansko-američke

spisateljice Franses Hodžson Bernet; u romanu je glavni lik
dečak koji živi sa siromašnom majkom, a koji kasnije saznaje da
potiče iz aristokratske porodice. (Prim. prev.)

[←20] Brend denaturalisanog alkohola u konzervi; svrha ovih

konzervi je zagrevanje hrane tako što se alkohol u konzervi
zapali. (Prim. prev.)

[←21] Španski: Dobro veče. (Prim. prev.)

[←22] Španski: Kako si? (Prim. prev.)

[←23] Igra reči: deo prezimena se sastoji od reči green, koja na
engleskom jeziku znači zelen. (Prim. prev.)

[←24] Eng.: Mumblety-peg – igra koja je bila popularna na

Divljem zapadu; cilj je da igrač baci nož što bliže sopstvenoj
nozi. (Prim. prev.)

[←25] Eng.: Double eagle coin – zlatni novčić u vrednosti od

dvadeset američkih dolara. (Prim. prev.)

[←26] Izmišljeni zec iz dela Torntona Berdžesa. (Prim. lekt.)

[←27] Psalam 22,20. stih. (Prim. lekt.)