Naziv originala:

Sandra Brown
OUTFOX
Copyright © 2019 by Sandra Brown
 PROLOG

Izmaglica sumorne sitne kiše zaklanjala je od pogleda telo na

plaži.
Magla se u oreolima hvatala oko stubova svetiljki duž
pristaništa, ali nije rasipala blesak prenosivih reflektora koje su
postavile ekipe hitne službe. U čudovišnoj parodiji blistave
svetlosti scenskih reflektora na zvezdi pozornice, ona su grubo
obasjavala prekriveno telo.
Policijski helikopter se spustio nisko. Nemilosrdni snop
svetlosti njegovog reflektora pretraživao je pristanište. Šarao po
marini u kojoj su brodići poskakivali na vodi koja je mirnoćom
odudarala od okolnog haosa.
Na trenutak je snop svetlosti, pre nego što je krenuo da
pretražuje vodu, preleteo preko leša. Udar vetra ispod elisa
podigao je ugao drečavožutog najlona i na nabijenom pesku
otkrio ruku, nepokretnu i belu kao kreč.
Nakon što je telo otkriveno, policajci nekoliko policijskih
agencija su se sjatili na plažu. Obojena svetla helikoptera službe
za spasavanje treperila su ispod niskih oblaka koji su pritiskali
luku. Brod obalske straže sekao je iza Fort Samtera vode
Atlantika reflektorom pretražujući talase.
Stigla su televizijska kombi vozila opremljena satelitskim
antenama i počela da izbacuju uzbuđene reportere i ekipe sa
kamerama.
Na pristaništu su se okupili i neizbežni radoznalci. Tiskali su
se nadmećući se za najbolju poziciju sa koje su mogli da zevaju
u telo, prate aktivnosti medija i policije i slikaju selfije sa telom
prekrivenim plastičnim čaršavom u pozadini. Razmenjivali su
informacije i nagađanja.
Pričalo se da je večernja plima izbacila telo na obalu i da su
ga otkrili jedan čovek i njegov maloletni sin koji su doveli svog
čokoladnog labradora na plažu da se istrči.
Govorilo se da je davljenje očigledan uzrok smrti.
Šuškalo se da je ono posledica nezgode na brodu.
Nijedna ova pretpostavka nije bila tačna.
Labrador je, pušten sa povoca, trčao ispred svog vlasnika i
upravo je on, gacajući po vodi, otkrio ovaj jezivi prizor.
Jedan od posmatrača na pristaništu se, čuvši ovu razmenu
činjenica, izmišljotina i žalopojki, samozadovoljno i nemo
nasmešio.
 POGLAVLJE 1

Tri nedelje ranije

Automatska vrata su zašištala i otvorila se. Dreks Iston je jednim

pogledom obuhvatio lobi hotela. U njemu nije bilo nikoga osim
lepe mlade žene na recepciji. Imala je ten poput porcelanske
lutke, sjajan crni konjski rep i dočekala ga je s nesigurnim
smeškom.
„Dobro jutro, gospodine. Kako mogu da vam pomognem?”
Dreks je spustio aktovku pored nogu. „Nemam rezervaciju,
ali mi je potrebna soba.”
„Prijava novih gostiju počinje tek u dva sata.”
„Hmm.”
„Radi... radi lagodnosti naših gostiju, odjava je tek u podne.”
„Hmm.”
„Službi čišćenja je potrebno vreme da...”
„Znam to, gospođice Li. „Pročitao je ime sa pločice na
njenom bordo sakou. Nasmešio se. „Nadao sam se da ćete
napraviti izuzetak.”
Gurnuo je ruku u stražnji džep pantalona, pri čemu mu se
sako dovoljno raširio da otkrije futrolu za pištolj ispod leve ruke.
Kada ju je ugledala, mlada žena je nekoliko puta žurno trepnula
pre nego što je ponovo susrela njegov netremičan pogled.
„Nema razloga za brigu”, izgovorio je tiho. Otvorio je futrolu
za dokumente i pokazao joj značku i identifikacionu karticu koja
ga je predstavljala kao specijalnog agenta Federalnog istražnog
biroa.
Nije voleo prečesto da koristi ovaj pristup i radio je to samo
kada je želeo da skrati proceduru i zaobiđe pravila i birokratiju.
Ali na gospođicu Li ostvario je snažan uticaj i odmah je mnogo
voljnije bila spremna da mu udovolji.
„Dozvolite da vidim šta mogu da uradim.”
„Smatrao bih to za veliku uslugu.”
Vitki prsti su otkucali nešto na tastaturi. „Jednokrevetnu ili
dvokrevetnu?”
„Nisam probirljiv.”
Pogledala je monitor. Spustila je stranicu, pa ju je opet
podigla. „Mogu da kažem službi održavanja da vam pripremi
lepu dvokrevetnu sobu, ali za to će biti potrebno pola sata. A
imam i jednu manje lepu jednokrevetnu sobu u koju odmah
možete da se smestite.”
„Uzeću manje lepu jednokrevetnu sobu u koju odmah mogu
da se smestim.” Pružio je kreditnu karticu preko granitnog pulta.
„Koliko dugo ćete ostati, gospodine Iston?”
Nije bila nemarna, upamtila mu je ime. „Nisam siguran. Još
dvojica... mojih saradnika će uskoro stići. Neću znati koliko ću
se zadržati dok se ne sastanem sa njima. Tada ću vam reći.”
„Nema problema. Možete da zadržite sobu dok me ne
obavestite kada nameravate da se odjavite.”
„Sjajno. Hvala.”
Provukla je njegovu karticu i prijavila ga. Dala mu je da stavi
paraf ispod cene sobe i potpiše se punim imenom na dnu
formulara: a zatim mu vratila karticu zajedno sa karticom za
otključavanje sobe. „Taj ključ otključava i vrata fitnes-centra na
drugom spratu.”
„Hvala, neću ga koristiti.”
„Restoran je malo dalje niz onaj hodnik iza vas. Doručak se
služi...”
„Ni on mi neće biti potreban.” Sagnuo se i podigao aktovku.
 Shvativši ovaj suptilni nagoveštaj, pokazala je prema
liftovima. „Kada izađete na vašem spratu, soba će vam biti sa
leve strane.”
„Hvala, gospođice Li. Mnogo ste mi pomogli.”
„Kada vaši saradnici stignu, smem li da im dam broj vaše
sobe?”
„Nema potrebe. Poslaću im ga. Neka se odmah popnu u
sobu.”
„Nadam se da će vaš sastanak biti uspešan.”
Nasmešio joj se jednom stranom usana. „I ja se nadam.” A
zatim se nagnuo prema njoj i tihim glasom rekao: „Opustite se,
gospođice Li. Dobro vam ide.”
Izgledala je posramljeno. „Ovo mi je drugi dan. Zar je moja
nervoza bila toliko očigledna?”
„Verovatno nikom drugom ne bi bila, ali brza procena ljudi je
deo mog posla. A ako vam je ovo tek drugi dan, zadivljen sam
načinom na koji ste izašli na kraj sa teškim gostom.”
„Niste uopšte bili teški.”
Lenjo joj se nasmešio. „Danas sam dobre volje.”

***
Manje lepa jednokrevetna soba nije bila nešto što bi hotel
prikazao u reklami, ali će poslužiti. Dreks je otvorio aktovku na
stolu i uključio laptop. Poslao je Majku broj sobe, a zatim prišao
prozoru. Soba se nalazila na četvrtom spratu i iz nje se pružao
pogled na raskrsnicu na kojoj su se ukrštali auto-putevi. Gotovo
ništa drugo i nije imalo da se vidi.
Vratio se do stola i proverio mejl. Ništa značajno. Otišao je u
malo kupatilo da obavi nuždu. Telefon u sobi je zazvonio kada
je izašao. Javio se na aparat na stolu. „Da?”
„Gospodine Iston?”
 „Gospođice Li.”
„Vaši saradnici su stigli.”
„Dobro.” Pre nego što je očekivao.
„Da li biste želeli da vam u sobu pošaljem nešto iz kuhinje?
Možda poslužavnik sa voćem? Ili pecivom?”
„Hvala, ali nema potrebe.”
„Nemojte se ustručavati da me pozovete ako se
predomislite.”
„Dogovoreno, gospođice Li. Hvala još jednom što ste mi
pronašli sobu.”
„Nema na čemu.”
Uključio je lampu na stolu, premda se dovoljno svetlosti
probijalo kroz prozore. Spustio je temperaturu za nekoliko
stepeni. Pogledao je svoj odraz u ogledalu iznad toaletnog
stočića i pomislio kako izgleda sasvim pristojno, ali ne i
doterano. U žurbi se istuširao i obukao.
Na tiho kucanje prišao je vratima, pa pogledao kroz špijunku
pre nego što ih je otvorio. Pomerio se u stranu i pozvao dva
muškarca da uđu.
Gilford Luis je, dok su prolazili pored njega, rekao: „Devojka
na recepciji nas je zaustavila da nas pita da li smo mi saradnici
gospodina Istona. Zagledala se u tebe.”
„Sve što gospodin Iston poželi”, progunđao je Majk Malori.
„Kada je već ponudila, dobro bi mi došao poslužavnik sa voćem
i pecivom. Još imaš vremena da je pozoveš i poručiš.”
Dreks je, iz navike, pogledao u hodnik – koji je bio prazan –
a zatim zatvorio vrata i navukao rezu. „Probudiš me u zoru i
kažeš mi: ‘Pronađi mesto na kom zidovi nemaju uši.’ I još si mi
rekao da ne gubim vreme. Nisam gubio vreme i pronašao sam
mesto i evo nas. Zaboravi na voće i pecivo. Šta se desilo?”
Druga dvojica su se pogledala, ali nijedan mu nije odgovorio.
 Dreks je nestrpljivo upitao: „Šta je to toliko tajno da nismo
mogli da komuniciramo redovnim kanalima?”
Gif se jednim ramenom naslonio na zid. Majk je izvukao
stolicu ispod stola i uglavio svojih sto pedeset četiri kilograma
između naslona za ruke, koji su zaškripali u znak protesta.
Dreks je spustio ruke na bokove i sa nestrpljenjem ih
pogledao. „Zaboga, hoćete li progovoriti?”
Majk je pogledao u Gifa, koji je rukom prepustio reč Majku.
Ovaj je pogledao u Dreksa i rekao: „Pronašli smo ga.”
Majkov glas je zvučao radosno koliko i zvonjava posmrtnog
zvona. Nije bilo potrebe pojašnjavati koga su pronašli.
Godinama je Dreks čekao da čuje ove reči. Maštao je o ovom
trenutku deset hiljada puta. Zamišljao sebe kako doživljava
jednu ili više fizičkih reakcija. Zamišljao kako mu zvoni u
ušima, kako mu se usta suše, kolena klecaju, dah zastaje, a srce
se napinje do pucanja.
Ali on je, nakon što je spustio ruke sa bokova, gotovo
natprirodno obamro.
Mora da su i Gif i Majk očekivali nekakav izliv emocija jer
su izgledali zbunjeno ovom njegovom iznenadnom i potpunom
nepomičnošću i zanemelošću, koje su i njemu samom bile
načisto jezive.
Ponovo je prišao prozoru čitav minut kasnije, kada je
parališući šok počeo da popušta. Nikakav kataklizmični događaj
nije promenio prizor otkako je poslednji put pogledao kroz
prozor. Saobraćaj na ukrštanju auto-puteva nije usporio. Zemlju
nisu presecali nazubljeni rasedi. Nebo se nije srušilo. Sunce nije
sagorelo.
Prislonio je čelo na prozor i ostao iznenađen koliko je staklo
bilo hladno. „Jesi li siguran?”
„Siguran? U smislu provereno? Nisam”, odgovorio je Majk.
„Ali ovaj tip izgleda dobro na papiru?”
„Starost?”
„Šezdeset dve godine. Tako kaže njegova važeća vozačka
dozvola.”
Dreks je okrenuo glavu i upitno podigao obrve.
„Južna Karolina”, rekao je Majk. „Maunt Plezant.
Predgrađe...”
„Čarlstona. Znam. Kojim se imenom predstavlja?”
„Um-uh.”
Na ovo se Dreks sasvim okrenuo. „Molim? Šta to znači?”
„Znači da nećeš saznati ime dok mi ne saznamo šta
nameravaš da uradiš sa tom informacijom”, rekao je Gif.
„Šta, dođavola, misliš da nameravam sa njom da uradim?
Najpre ću se odvući u Čarlston.”
Gif je razmenio pogled sa Majkom, a zatim se odmakao od
zida i stao naspram Dreksa. Nije to bio ratoboran stav, što bi bilo
smešno jer je Dreks bio krupan, a Gif mu ni izbliza nije bio
ravan. Ali je razdvojio stopala i pripremio se kao da je Dreksova
samokontrola nestabilna i da je previše nadati se razboritosti od
njega.
Rekao je: „Saslušaj me, Drekse. Majk i ja smo razgovarali o
tome na putu ovamo. Mislimo da bi trebalo da razmotriš...
Odnosno, mudro bi bilo da... Pametan korak bi bio da...”
„Šta?”
„Obavestiš Rudkovskog.”
„Ne dolazi u obzir, jebote.”
„Drekse...”
Dreks je glasnije i silovitije ponovio svoju izjavu.
Majk je dobacio Gifu šaljiv pogled. „Rekao sam ti.”
Dreksu je ipak počelo da zvoni u ušima. Sad kad mu je vest
zaista doprla do svesti skočio mu je pritisak. Staklo mu se činilo
hladno jer mu je lice bilo vrelo. Krvni sudovi u slepoočnicama
su mu pulsirali. Teme mu se pod kosom znojilo. Odeća je počela
da mu se lepi za trup.
Skinuo je sako i bacio ga na krevet, pa trapavo svukao i
futrolu i spustio je na sako, a zatim popustio čvor na kravati i
otkopčao dugme na kragni košulje, kao da se priprema za
pesničenje kojim bi, ako bude nužde, ova rasprava i mogla da se
završi.
Nateravši snagom volje sebe da barem zvuči smireno, on je
ponovo upitao: „Koje ime koristi?”
„Pod pretpostavkom da je to on”, rekao je Majk.
„Pretpostavljate da je on, jer da nije tako, ne biste mi
predložili tajni sastanak. Reci mi šta imate o njemu, i krenite od
imena.”
„Ništa od imena.”
Majk Malori je bio šampion kada je bilo u pitanju
iskopavanje podataka iz računara, ali nije bio naklonjen ljudima.
Gajio je opšti prezir prema ljudima i većinu je smatrao za
kompletne budale, a Dreks i Gif su bili jedini mogući izuzeci.
Toliko je bio dobar u onome što je radio da je Dreks trpeo
njegovu naprasitu narav i nedostatak socijalne veštine, ali je
sada ispod glasa počastio epitetom i Majka i Gifa, koji je, u
ovom slučaju, stao na Majkovu stranu.
„U redu”, rekao je Majk, „samo ti nas vređaj. Mi mislimo na
tebe.”
„Sam ću misliti na sebe, hvala.”
„Možda ćeš, nakon što čuješ sve, ipak odlučiti da ne uzmeš
stvar u svoje ruke.”
„Neću.”
Majk je slegao ramenima. „Onda ćeš sam sebi iskopati raku.
Ali neću da ti pomažem u tome i svakako nemam nameru da u
nju s tobom legnem. Pošteno upozorenje.”
„Pošteno. Sam ću otkriti njegovo jebeno ime. Samo me
uputite u pravom smeru.”
Majk je klimnuo. „To je u redu. Zato što ne želim ni da
pobegne. Ako je to uopšte on.”
Dreks se malo povukao i promrdao ramenima da ih opusti.
„Da li tajanstveni čovek ima neki posao?”
„Nisam ništa uspeo da pronađem”, rekao je Majk, „ali dobro
živi.”
„Kladim se”, izgovorio je Dreks tiho. „Koliko dugo je u
Maunt Plezantu?”
„To još ne znam. Na trenutnoj adresi boravi deset meseci.”
„Šta je u pitanju?”
„Kuća.”
„Unajmljena?”
„Kupljena.”
„Pod hipotekom?”
„Ako i jeste, nisam uspeo da pronađem taj podatak.”
„Znači kupio ju je za keš.”
Majk je podigao mesnata ramena u neizgovoreno valjda.
Gif je nagađao da je možda u pitanju nasledstvo, ali niko od
njih nije u to verovao, pa se nisu dalje time bavili.
Dreks je upitao: „Kakva je kuća?”
„Na osnovu spiska nepokretnosti, u pitanju je starija kuća,
nije nova”, rekao je Majk. „U uređenom naselju. Otmenom.”
„Cena?”
„Preko milion i po. Gugl ert kaže da izgleda prostrano i
održavano. Sve je ovde.” Majk je iz džepa pantalona izvukao
fleš memoriju.
Dreks ju je uzeo od njega.
„Neće ti koristiti bez šifre, a šifru ti neću dati dok ne
raščistimo ovo.”
Dreks je frknuo. „Mogu da pronađem način da provalim
šifru. Kada si ti u pitanju, reč zaluđenik zvuči smešno, ali nisi ti
jedini zaluđenik za računare na svetu, znaš.”
Majk je podigao ruke. „Slobodno. Nađi nekog zaluđenika da
se baci na posao. Ali ako te uhvate, kako ćeš objasniti svoje
interesovanje za ovog naoko uzornog građanina?”
„Podmićenog hakera neće biti briga za moje interesovanje.”
„Podmićeni haker će primiti tvoj novac a da ne trepne, a
zatim...”
„Zabiće ti nož u leđa”, ubacio se Gif.
„Tvoj haker će pozvati tvog čoveka u Južnoj Karolini
telefonom i reći mu da ga neki tip iz dalekog Leksingtona u
Kentakiju špijunira.”
Gif je nastavio. „Haker će te prodati za više para nego što si
mu ti dao.”
„A zatim će tebe, specijalni agente Istone”, nastavio je Majk
uperivši zdepasti prst u njega, „početi da špijuniraju i
nakalemiće ti sam bog zna koliko prestupa i prekršaja,
administrativnih i krivičnih, i to će ti upropastiti i ovu i sve
buduće šanse da uhvatiš ovog skota, što je u suštini tvoja životna
misija.” Šištavo je udahnuo. „Reci nam da grešimo.”
Dreks je seo na ivicu kreveta, naslonio podlaktice na butine i
oborio glavu. Nakon jednog trenutka je podigao pogled. „Dobro.
Neću unajmiti hakera. Pristupiću ovome odmereno.
Zadovoljan?”
Druga dvojica su se pogledala. Gif je rekao: „Budi oprezan,
diskretan.”
„Nemoj uleteti sa pola snage”, kazao je Majk.
Gif je dodao: „Samo to želimo da ti kažemo.”
Dreks je stavio ruku na srce. „Biću oprezan, diskretan i u
punoj snazi.”
Nijednom se nije dopalo ovo poslednje i činilo se da nisu
ubeđeni da je sasvim iskren, ali je Majk rekao: „Dobro. Sledeće
pitanje?”
„Imaš li njegovu fotografiju?”
„Samo onu iz vozačke dozvole.”
„I?”
„Ne izgleda ni približno onako kako je izgledao kada se
poslednji put pojavio.”
„Na ostrvu Ki Vest”, podsetio ih je Gif, premda nije bilo
potrebe da ih podseća.
„Čovek ne bi pomislio da je isti čovek u pitanju”, rekao je
Majk. „Što znači da sam možda gadno pogrešio u vezi sa ovim
čovekom.”
„Ako je pogrešio”, rekao je Gif, „a ti uletiš kao pomahnitao i
razoriš mu život, navući ćeš sebi na vrat mnogo nevolje.
Pogotovo ako Rudkovski čuje za to.”
„Rudkovski može da jebe sam sebe u dupe.”
„Priča se da je pokušao, ali nije mogao da dokuči kako.”
Gifova dosetka je izmamila Majku redak frktaj smeha, a
Dreksu nevoljan smešak. Gif je umeo da ublaži napetost.
Prosečne visine i težine, sve rede smeđe kose i bez ijedne
specifične crte lica, Gif je svoju prosečnost koristio kao
kamuflažu. Mogao je da posmatra druge a da oni njega ne
primete i ne upamte zbog čega je bio dragocen kao član tima.
Umeo je pouzdano da predvidi ljudsko ponašanje, što je upravo
dokazao.
Dreksov prvi impuls je bio da uleti kao pomahnitao i napravi
pustoš.
Kako mu je bio potreban trenutak da sabere misli, pokazao je
mini-bar. „Poslužite se.” Ustao je i počeo da korača u
ograničenom prostoru između kreveta i prozora.
Majk i Gif su odabrali limenke sa sokom. Majk se požalio da
mu je potrebna ćuskija da skine poklopac sa staklenke sa
mešavinom koštunjavih plodova. Gif je ponudio da mu
pomogne. Majk je na to frknuo i rekao mu da je slabić.
Dreks je isključio njihovo podbadanje i usredsredio misli na
svoj plen, čoveka koga je znao kao Vestona Grejama, premda je
i to moglo da bude samo još jedno od njegovih brojnih lažnih
imena. Nakon što je godinama izmicao vlastima, mogao je da
uživa u sladoledu u poslastičarnici prekoputa ili da pali
mirišljavi štapić u nekom od manastira na Himalajima, i ništa od
toga ne bi iznenadilo Dreksa.
Bio je kameleon, izuzetno vešt u menjanju izgleda i
prilagođavanju sredini. Neka od mesta na kojima je udobno
živeo, ne izazivajući ni najmanju sumnju, bila su penthaus u
Gold Koustu u Čikagu, ranč za uzgoj konja pored Santa Barbare
i jahta ukotvljena u luci ostrva Ki Vest. Druga mesta u kojima je
ostavio svoj pogani trag – ona za koja je Dreks znao – nisu bila
tako otmena. Nisu morala da budu. Sva su za njega bila izuzetno
unosna.
Kada su se njegove kolege umirile, Dreks je upitao: „Šta te je
navelo na trag tima iz Južne Karoline?”
„Povremeno proveravam mreže, ali šta me je navelo da na
njega obratim pažnju?”, rekao je Majk podrignuvši. „Onlajn
služba za upoznavanje. Zaključio sam da mora nekako da
pronađe žrtve, pa povremeno pecam na tim sajtovima da vidim
da li će nešto kliknuti. Prekjuče sam naišao na profil koji je
pretraživao. Tekst mi je bio poznat. Imao sam osećaj da sam ga
već negde pročitao.
Bilo mi je potrebno neko vreme da to pronađem i uspeo sam.
Ako se izuzme njegov fizički opis, ostatak je bio do poslednje
reči i zareza identičan jednom nedavnom opisu. Ono što voli i ne
voli, petogodišnji plan, životna i ljubavna filozofija. Sva ta
sranja. Ali pazi sad. Objavljen je šest meseci pre nego što je
Piksi nestala.”
Patriša Montgomery prijateljima poznata kao Piksi, nestala je
iz svoje vile u Talsi i niko je više nije video.
„Slučajnost, Majk”, rekao je Dreks. „Piksini poznanici su
nam rekli da nikada nije koristila službe za upoznavanje.”
„Poznanici svih nestalih žena su to tvrdili. Takođe su tvrdili i
da su njihove prijateljice bile suviše promućurne da bi dozvolile
da ih nasamari prevarant. Ali Piksi je nestala nekoliko dana
nakon što je prodala deonice i podigla sve svoje naftno
bogatstvo sa bankovnih računa.”
Gif je rekao: „Jedino što je iz njene kuće nestalo, bio je njen
računar. Čovek koji ju je zaveo ostavio je za sobom desetine
hiljada dolara u nakitu i krznu, ali je poneo zastareli računar.”
„Da ne bismo pronašli dokaze o onlajn flertu”, rekao je Majk.
Kožna stolica pod njim je zaškripala kada se nagnuo napred da
uzme skoro praznu staklenku od Gifa. „Mrštiš se”, rekao je
Dreksu.
„Želim da budem uzbuđen, ali ovo je vrlo tanko.”
„U pravu si. Ovo je baš tanko. Pa sam se vratio žrtvi posle
Piksi. Barem onoj za koju sumnjamo da je bila njegova žrtva.”
„Marijan Haris. Ki Vest.”
„Osam meseci pre njenog nestanka, objavljen je isti ovaj
prokleti opis. Druga služba za upoznavanje, ali i služba koja
pruža usluge „zrelim” klijentima koji imaju „istančan ukus”.
„Od reči do reči?”, upitao je Dreks.
„Kao otisak prsta.”
„Loša šala”, rekao je Gif.
Čovek koga su tražili nikada nije ostavio otisak prsta. Ili ga,
ako i jeste, niko nije pronašao. Prokleti Ted Bandi1.
Majk je istresao poslednje koštunjave plodove iz teglice
pravo u usta. „U Pitsburgu mu nije bilo potrebno toliko dugo”,
rekao je žvaćući. „Pre šest godina je tražio ‘društvo prefinjene
dame’, svega tri meseca pre nestanka Lorete Dons.”
„Da li su sve službe koje si pregledao nacionalne?”
„Da. Neće njega potreba za preseljenjem odvratiti. Mislim da
kreten voli da menja okolinu.”
„Kada je najnoviji profil osvanuo?”
„Pre dva meseca.”
Dreks je složio lice u grimasu. „Traži sledeću damu.”
„To sam i ja zaključio. Pa sam ga testirao. Odgovorio sam mu
koristeći karakteristične reči zbog kojih sam verovao da ću
zvučati kao njegova idealna meta. Opisao sam sebe kao udovicu
u šestoj deceniji, bez dece, koja je situirana i nezavisna. Volim
dobru hranu, dobro vino i strane filmove. Većina muškaraca
smatra da sam privlačna.”
„Ja ne mislim tako”, rekao je Gif.
„Ni ja”, kazao je Dreks.
Majk im je pokazao srednji prst. „Mora da nije ni on. Nije
zagrizao mamac.”
Gif se zamišljeno počešao po čelu. „Možda si preterao.
Zvučao si suviše samouvereno, prefinjeno i pametno. On traži
žene sa trunkom naivnosti. Ranjivosti. Uplašio si ga.”
„Ili je”, rekao je Dreks, „primetio ključne reči, nanjušio
klopku i zaključio da je njegova žena iz snova zapravo federalac
u lovu.”
„Možda”, kazao je Majk. „Ali verovatnija mogućnost je –
ona koje se plašim – da je požurio. Da je suviše rano počeo da
traži novu žrtvu. Da ne odgovara jer se još nije rešio trenutne
žrtve.”
 Bila je to razborita teorija u koju je Dreksu bilo lako da
poveruje jer mu se stomak od pomisli na nju zgrčio. „Što znači
da je ona u ovom trenutku u smrtnoj opasnosti.”
„Još gore.”
„Šta je gore od smrtne opasnosti?”
Majk je oklevao.
„Reci”, insistirao je Dreks.
Masivni čovek je uzdahnuo. „Ponavljam, Drekse, možda
grešim.”
„Ali misliš da ne grešiš.”
Podigao je šake veličine rukavica za hvatanje u bejzbolu.
„Zašto misliš da je on?”, upitao je Dreks.
„Samo mi obećaj...”
„Neću ništa da obećavam. Zašto misliš da je to naš tip? Moj
tip?”
„Drekse, ne možeš da ideš...”
Gif je rekao: „Rudkovski će.
„Reci mi, dođavola!”, povikao je Dreks sa namerom da
nadglasa njihova upozorenja.
Nakon još jedne pauze, Majk je promumlao: „Oženjen je.”
Dreks nije ovo očekivao. „Oženjen?”
„Oženjen. Znaš ono: Uzimaš li? Ovim prstenom.
Proglašavam vas.”
Gif je sumorno klimnuo glavom u znak potvrde.
Dreks ih je gledao zbunjeno, a zatim je odmahnuo glavom, pa
dunuo i gorko se, razočarano, nasmejao. „Pa, to sve šalje
dođavola, a vas dvojica ste mi protraćili jutro. Mogli bismo da
požurimo da vidimo služi li restoran još doručak.” Provukao je
prste kroz kosu.
„Sranje! Sav sam ustreptao kada se činilo da je naše
usamljeno srce ponovo krenulo u napad i da još traži srodnu
dušu. Ali to nije naš čovek. Zato što se supruga ne uklapa.”
„Jeste jednom”, podsetio ga je Gif.
„Jednom. Ali otad ne. Brak sa uzimaš li i ovim prstenom nije
se godinama uklapao u njegov profil ni način rada. Nikako.”
„Zapravo, Drekse, poklapa se”, izgovorio je Majk sumorno.
„Kako?”
Gif je pročistio grlo. „Žena je puna para.”
Dreks se zagledao u svakog od njih. Dva muškarca nisu
mogla biti različitija, ali na licu im je bio identičan izraz straha i
strepnje.
Okrenuo se od njih i pogled mu je sasvim slučajno pao na
sopstveni odraz u ogledalu. Čak i on je video da mu se izraz,
otkako je poslednji put pogledao u ogledalo, izmenio, postao
suroviji, napet od rešenosti. U očima mu se videla jarost koje tu
nije bilo pre svega nekoliko minuta, pre nego što je saznao da je
život jedne žene ugrožen. I da je na njemu da je spase.
Glas mu je bio tih, ali se iza njega krio čelik. „Recite mi
njegovo ime.”

POGLAVLJE 2

„Da li ti je potrebna pomoć?”

Dreks je spustio praznu kartonsku kutiju na ivičnjak, okrenuo
se i doživeo prvi susret oči u oči sa svojim zakletim
neprijateljem.
Ako je ovo zaista bio Veston Grejam, bio je visok sto
sedamdeset šest centimetara i bio je, za jednog
šezdesetdvogodišnjaka, u izuzetno dobroj formi. Polo majica se
pripijala uz čvrste bicepse i uzak struk. Linija kose mu se
povlačila od lica, ali mu je proseda kosa na potiljku bila
dovoljno dugačka da je veže u ravan konjski rep. Zubi su mu bili
veoma beli i pravi, a srdačan osmeh uokviren kratkom,
prosedom bradom.
Dreks je obrisao mokro čelo pocepanim rukavom široke
majice. „Hvala, ali ovo je poslednja.”
„Nadao sam se ćeš to reći. Ponudio sam se iz čiste
kurtoazije.”
Nasmejali su se.
„Ali uzeću jedno pivo”, rekao je Dreks. „Ako nudiš.”
Njegov sused je prešao preko svog i njegovog travnjaka sa
hladnom bocom piva u svakoj ruci. Pružio je jednu Dreksu.
„Dobro došao u kraj.”
„Hvala.”
Kucnuli su se bocama, pa je svaki potegao jedan gutljaj.
„Džasper Ford.” Rukovali su se.
„Džasper”, izgovorio je Dreks kao da prvi put čuje to ime i
pohranjuje ga u sećanje, kao da nije morao na silu da ga iscedi iz
Gifa i Majka, kao da nije čitavu prošlu nedelju proveo
sakupljajući što je mogao više informacija o ovom čoveku.
„Ja sam Dreks Iston.” Gledao ga je u oči čekajući reakciju na
svoje ime, ali nije primetio ništa.
Džasper je pokazao gomilu praznih kutija koje je Dreks
naslagao na ivičnjak.
„Već dva dana naporno radiš.”
„Prava je muka bila odvući sve to uz one stepenice.
Ubistvene su.”
Pokazao je bradom strmo spoljnje stepenište koje je vodilo do
stana iznad garaže, dovoljno velike da se u nju smesti pet i po
metara dugačak motorni čamac. Građevina se nalazila dobrih
trideset metara iza glavne kuće. Dreks je pretpostavljao da je
izgrađena na tom mestu da bi se sakrila iza masivnog hrasta.
 Zaškiljio je i kroz grane pogledao u stan pretvarajući se da ga
procenjuje iz novog ugla. „Ali useljenje je vredelo bola u
leđima. Čini mi se da živim u kućici na drvetu.”
„Nikada nisam video unutrašnjost”, rekao je Džasper. „Da li
je lepa?”
„Sasvim prihvatljiva.”
„Koliko soba ima?”
„Samo tri, ali meni je to dovoljno.”
„Znači, sam si?”
„Nemam čak ni zlatnu ribicu”, nasmešio se. „Ali mogao bih,
uprkos zabrani držanja kućnih ljubimaca, da nabavim mačku.
Primetio sam mišji izmet u kuhinji.”
„Jasno mi je kako miš može da se uvuče. Vlasnici dolaze
sezonski, u zimskim mesecima.”
„Tako mi je gospodin Arnot i rekao. Dolaze ovamo posle
Dana zahvalnosti i ostaju do prvog juna.”
„Iskreno, kada sam otkrio da su izdali stan, zabrinuo sam se.”
„Kako si saznao?”
„Nisam. Pojavio si se i počeo da tegliš kutije uz stepenice.”
Dreks se nasmejao. „A kroz glavu ti je proletelo ‘Koji je ovo
đavo?’”
Nasmešio se u znak priznanja i blago slegao ramenima.
„Imam Arnotov broj u slučaju vanrednih okolnosti, pa sam ga
pozvao.”
„Ja sam vanredna okolnost?” Dreks je pogledao svoju
pocepanu majicu, prljavi šorts sa džepovima i iznošene patike.
„Razumem zašto si to pomislio. Pogledao si me i pomislio ‘ode
susedstvo dođavola’.” Nasmešio se. „Sasvim pristojno izgledam
kada se doteram, časna reč.”
Džasper Ford se dobrodušno nasmejao. „Ne može čovek biti
suviše oprezan.”
 „To je moj moto.”
„Dobra ograda donosi mir među susedima.”
„Samo što ovde nema ograde.” Dreks je pogledao veliku
travnatu površinu između dve kuće. Ponovo je susreo tamne oči
Džaspera Forda i rekao: „Svoju nepristojnost ću zadržati s ove
strane granice između poseda. Nećeš ni znati da sam ovde.”
Džasper se nasmešio, ali je njegov telefon zapištao javljajući
da mu je stigla poruka pre nego što je stigao da nešto kaže.
„Izvini me.” Izvadio je telefon iz džepa košulje.
Dok je on čitao poruku, Dreks je prenaglašeno izvio leđa
unazad, zbog čega se bolno trgao, pa uzeo još jedan gutljaj piva.
„Moja supruga”, rekao je Džasper gaseći palcem ekran
telefona. „Let joj je otkazan zbog lošeg vremena. Zaglavila je na
Međunarodnom aerodromu O’Her.”
„Šteta.”
„To se često dešava”, izgovorio je pomalo odsutno dok se
osvrtao preko ramena prema svojoj kući, a zatim se ponovo
okrenuo prema Dreksu. „Šta kažeš na morske plodove i crveno
meso?”
„Molim?”
„Spremio sam pljeskavice od morskih plodova. A odresci su
u marinadi. Nema smisla da polovina propadne.”
„Ne želim da se namećem.”
„Da to smatram za nametanje, ne bih te pozvao.”
„Pa...” Češući neobrijan obraz, Dreks se pretvarao da
razmišlja. „Nisam još stigao da napunim frižider. Preživljavao
sam na brzoj hrani.”
Džasper se zacerekao. „Mogu da ti ponudim nešto bolje.
Vidimo se u sumrak. Popićemo piće na tremu.” Uzeo je bocu od
Dreksa. „Baciću ovo da ti ne moraš.”
Dreks je izašao ispod tuša i sa ivice umivaonika uzeo mobilni
koji je počeo da zvoni. Pogledao je da vidi ko zove. „Hej.”
„Kako se snalaziš?”, upitao je Majk.
„Sada dobro. Stojim mokar i nag pod ventilatorom.”
„Poštedi me.”
„Ventilator škripi, ali ovako prijatno nije mi bilo otkako sam
stigao ovde. Zašto mi nisi rekao da ovaj stan nema klima-
uređaj?”
„Nisi pitao.”
Kada su njih trojica odlučila da je Džaspera Forda potrebno
bliže istražiti, Dreks je odleteo za Čarlston. Nije gubio vreme i
smesta se odvezao u Maunt Plezant i pronašao Fordovu kuću.
Gugl ert je nije prikazao u pravom svetlu. Kuća na sprat bila
je izgrađena od cigle i imala je belu fasadu. Bila je sagrađena u
klasičnom južnjačkom stilu, sa širokim prednjim tremom, koji se
pružao čitavom dužinom kuće, i dva identična stuba pored
ulaznih vrata na kojima se nalazio zvekir od mesinga u obliku
ananasa. Kuća je bila okružena prostranim travnjakom i
zasenjena decenijama starim drvećem.
Izgledala je kao da se u njoj živi. Cveće je cvetalo u svim
lejama. Na tremovima je bujala paprat. Američka zastava je
visila sa zabata. Novine i poštu su redovno dostavljali.
Za razliku od nje, kuća pored izgledala je zapuštenije i tri
noći, koliko ju je nadzirao, svetlo se uključivalo i isključivalo u
isto vreme. Tako je bilo programirano. Nije bilo cveća, paprati
ni pošte.
Vratio se u Leksington, obavestio Majka i Gifa o svemu i
naložio Majku da otkrije ko je vlasnik poseda pored Fordovog,
pošto se činilo da u kući na njemu vlasnici provode samo jedan
deo godine ili, u svakom slučaju, da je to kuća u kojoj se ne
boravi često.
 Majk je sa svojom uobičajenom marljivošću saznao ime i
kontakt-podatke iz poreske evidencije.
A zatim je Dreks uradio svoje. Pozvao je gospodina Arnota,
koji je sa suprugom veći deo godine živeo u Pensilvaniji, ali je
nakon što se penzionisao kupio ovu kuću u Južnoj Karolini da bi
pobegao od snega i hladnoće.
Dreks mu je, lažući koliko je težak, izložio svoj položaj, koji
je bio čista izmišljotina. A zatim je prešao na stvar. Tražio je
privremeni smeštaj blizu Čarlstona ili u njemu. Dok je bio u
obilasku da vidi šta se nudi, prešao je reku Kuper i ušao u Maunt
Plezant, i dok se vozio naokolo i upoznavao se sa okolinom, da
se tako izrazi, primetio je stan iznad garaže. Bio je idealan:
Izolovan. Miran. „Koliba u šumi”, ali unutar slikovitog i
bezbednog susedstva.
Veličina stana će mu biti sasvim po meri. Živeće sam, nema
kućne ljubimce. Ne puši. I još će paziti na glavnu kuću.
„Stvarno, gospodine Arnot, da sam provalnik, odabrao bih
vašu kuću. Očigledno je da vlasnik ne boravi u njoj.”
Kada je Arnot počeo da se ograđuje, Dreks je pao u iskušenje
da odigra na FBI kartu. Ali nije to učinio jer je strepeo da bi
Arnot javio Džasperu da će mu se federalac doseliti u susedstvo.
Pa je umesto toga dao Arnotu nekoliko izmišljenih referenci,
koje je napisao Gif, kog je Arnot pozvao da bi potvrdio njihovu
tačnost. Majk je takođe dobio poziv da potvrdi pismo preporuke
koje je potpisao. Zajedničkim snagama uspeli su da ubede
gospodina Arnota da je Dreks Iston čovek zdravog razuma,
dobrog karaktera i upravo ono što tvrdi da jeste.
Arnot se složio da mu iznajmi stan na tri meseca, premda će
Dreks tu biti svega dve nedelje – koliko je imao godišnjeg
odmora. Samo će Majk i Gif znati šta radi. Nikome ništa neće
govoriti dok ne postigne značajan napredak.
 Zamoliti Arnota da mu iznajmi kuću na tri meseca njegovoj
priči davalo je kredibilitet i predstavljalo ga kao stabilnog,
odgovornog podstanara. Platio je punu cenu stanarine unapred.
„Kako je, ako zanemarimo činjenicu da nema klima-
uređaja?”, upitao je Majk sada. „Jesi li se uselio?”
Dreks je sa vrata kupatila mogao da vidi praktično čitav stan,
i gotovo svaki kvadratni centimetar bio je prazan kao i kutije
koje je doneo uz stepenice čisto radi publike iz susedstva. Stan
je bio namešten, premda oskudno. On je poneo samo
najosnovnije što mu je bilo potrebno da bi mogao da se obuče i
održava higijenu. Poneo je aparat za kafu, ali nije lagao o
preživljavanju na brzoj hrani.
„Smestio sam se”, rekao je Majku. „Moj laptop je na
kuhinjskom stolu. Pištolj sam stavio između madraca i okvira
kreveta.”
„Drugim rečima, izgleda kao tvoj stan ovde”, rekao je Majk.
„A ovde živiš koliko dugo?”
„Da li si me nazvao iz nekog konkretnog razloga? Ako jesi,
reci. Jer ne želim da zakasnim na sastanak.”
„Za dva dana si već pronašao žensku?”, rekao je Majk. „Nisi
se šalio kada si rekao da si u punoj snazi? Moraću da proverim
evidenciju, ali mislim da je ovo rekord.”
„Nema devojke i ne seri. Da li je Gif sa tobom? Stavi me na
spikerfon.” Kada je Dreks zaključio da je Majk uključio
spikerfon, rekao je: „Džasper Ford me je pozvao na večeru.”
Nakon sekunde ili dve prigušene tišine, Majk i Gif su
iznenađeno povikali.
„Ja pripremio moj moćni dvogled i spremio se da ga
špijuniram, a on došao sa hladnim pivom da mi poželi
dobrodošlicu u susedstvo. Drago mi je što je on napravio prvi
korak. Uštedeo mi je trud, neću morati da osmislim način kako
da se sretnem i upoznam sa njim.”
Preneo im je njihov razgovor. „Bio je neobavezan, srdačan,
ali definitivno me je procenjivao. Kada je video da se useljavam,
pozvao je Arnota da se raspita za mene.”
„Misliš li da je paranoičan?”, upitao je Gif.
„Ili samo pažljiv čovek, na oprezu s neznancima”, rekao je
Majk. „Svako u tom susedstvu će biti takav.”
„Može da bude i jedno i drugo”, kazao je Dreks. „Trebalo bi
da steknem bolju sliku o njemu posle večere.”
„A gospođa?”, upitao je Majk.
Zabrinuli su se zato što Dreks u poslednja dva dana nije video
ni traga od Džasperove žene premda je Džaspera viđao kako
dolazi i odlazi. „Rekao mi je da je na putovanju, a nadam se da
je to istina i da je živa. Dok smo razgovarali, stigla mu je
poruka, navodno od nje.” Ispričao im je za odložen let.
„Zašto Čikago?”, upitao je Gif.
„Nije rekao. Ali je rekao da se to njoj često dešava,
nagoveštavajući da ona često putuje.”
„Ima smisla”, kazao je Majk. „Bavila se turizmom.”
„Da, bavila se”, rekao je Dreks. Majk je otkrio da je prodaja
Putničke agencije Šafer bila izvor megabogatstva gospođe Ford.
„Pitanje je zašto ona i dalje često putuje?”
Kada nije dobio odgovor, Dreks je rekao: „Osećaću se bolje
kada potvrdim da je još sa nama. Možda ću večeras dobiti
odgovore na mnoga pitanja. Kad smo već kod toga...” Pogledao
je kroz prozor. Sunce je zalazilo. „Moram da se obučem i otrčim
do prodavnice pića.”
„Zašto?”
„Ne bi bilo lepo da se pojavim na večeri praznih ruku.”
Dok je prekidao vezu, pomislio je kako je bilo lepo od
Džaspera što mu je doneo pivo i što je ponudio da baci bocu.
 Međutim, zar ne bi bilo još lepše da je dozvolio Dreksu da
popije pivo do kraja? Ali ne, Džasper Ford je želeo da mu Dreks
vrati bocu.

„Belo za pljeskavice od morskih plodova. Crno za odrezak.”

Dreks je podigao jednu pa drugu bocu vina dok je prilazio tremu
zaštićenom mrežom protiv komaraca, na kom je Džasper sedeo
u stolici na ljuljanje ispod uključenog ventilatora.
Ustao je i otvorio vrata. „Nisi morao, ali hvala.” Uzeo je boce
od Dreksa. „Šta kažeš da najpre popijemo piće?”
„Šta piješ?” Dreks je pokazao čašu na pletenom stolu pored
stolice na ljuljanje.
„Burbon s ledom.”
„Voda?”
„Ne.”
Dreks se nasmešio. „Savršeno.”
„Sedi.” Džasper je spustio belo vino na mini-frižider ispod
ugradnog bara i nasuo Dreksu piće. Pružio mu je čašu i rekao:
„Zaista izgledaš pristojno kada se doteraš.”
Dreks je podigao čašu u tobožnjoj zdravici. „Trudim se.”
Obrijao se, ali je ostavio malo čekinje. Obukao je ležerne
pantalone i košulju koju nije upasao. Obuo je brodarice, ali ne i
čarape.
Džasper se vratio u stolicu na ljuljanje i uzeo gutljaj pića.
„Dakle, ti si pisac.”
Dreks se pretvarao da s mukom guta gutljaj viskija i
iznenađeno je pogledao svog domaćina.
„Tvoj agent je bio jedan od ljudi koji su ti napisali pismo
preporuke za Arnota.”
„O! Na sekund sam pomislio da si vidovit.” Posramljeno je
dodao: „Pokušavam da budem pisac. Ne mogu još da se okitim
tim zvanjem. Nisam ništa objavio.”
„Tvoj agent je rekao Arnotu da imaš veliki potencijal.”
Odmahnuo je rukom. „Svi agenti to kažu za svoje klijente.”
„Mora da u to veruje jer te u suprotnom ne bi zastupala.”
„Zastupao.”
„Molim?”
„Moj agent je muškarac.”
„O. Izvini, pogrešio sam.”
Malo sutra, pomislio je Dreks. To je bio test.
„Baviš li se samo pisanjem?”
„U poslednje vreme da.”
„Kako se izdržavaš?”
„Štedljivo.” Džasper se nasmejao šali. Dreks je rekao: „Moj
tata je umro pre dve godine i ostavio mi malo nasledstvo. Ništa
čime bih mogao da se razmećem, ali obezbeđuje mi krov nad
glavom dok radim na knjizi.”
„Fikcija ili nefikcija?”
„Fikcija. Roman o građanskom ratu.”
Džasper je podigao obrve ohrabrujući ga da nastavi.
„Ne želim da ti dosađujem”, rekao je Dreks.
„Ne dosađuješ mi.”
„Pa”, kazao je Dreks i duboko udahnuo, „protagonista kreće
na putovanje kroz konflikt u stilu Foresta Gampa, od bitke kod
Bul Rana do bitke kod Apomatoksa. Koleba se između
zaraćenih strana, bori sa svojim moralnim kompasom i smrtnim
strahom tokom bitke. Takve stvari.”
„Zvuči zanimljivo.”
Dreks se nasmešio kao da je shvatio da je to bila ljubaznost,
ali je ipak ceni. „Mom agentu se priča dopada i rekao je da sam
sasvim solidno istražio činjenice, ali smatra da priči nedostaje
kolorit. Rekao je da joj je potrebno više srca. Duše.”
„Pa si došao ovamo zbog kolorita, srca i duše.”
„Nadam se da ću upiti nešto od toga dok dorađujem roman.
I”, rekao je pružajući noge i rastežući reč, „morao sam da
pobegnem od smetnji svakodnevice.”
„Kao što je supruga?”
„Ne više.”
„Razveden?”
„Hvala bogu.”
„Zvučiš ogorčeno. Šta se desilo?”
„Optužila me je da sam je prevario.”
„Jesi li?”
Dreks ga je pogledao i podigao obrvu, ali nije odgovorio.
Samo je uzeo gutljaj burbona. Bilo je to pitko, skupoceno piće.
„Razvod me je skupo koštao i održao mi surovu lekciju.”
„Nikada više nećeš varati ženu.”
„Nikada se više neću ženiti.”
„Ah, nikad ne reci nikad”, rekao je Džasper preteći mu
kažiprstom. „Nakon što sam izgubio prvu suprugu, žalio sam za
njom i dugo bio sam. Zapravo, trideset godina.”
„Čoveče, to je odanost. Kako je umrla?”
Pogledao je Dreksa pravo u oči i rekao: „U mukama.” Na
trenutak je zadržao njegov pogled, a zatim iskapio burbon
jednim gutljajem, pa ustao i krenuo u kuhinju. „Kakav odrezak
voliš?”

Srednje pečeni goveđi rib aj odrezak bio je savršeno začinjen i

ispečen. Džasper se izvinio što obrok nije poslužio u zvaničnoj
trpezariji, ali sto je bio postavljen mnogo otmenije nego što je
Dreks bio navikao i on je to i rekao
 Dok su jeli, Dreks je pokušavao iz svog domaćina da izvuče
još poneku ličnu informaciju, ali na način za koji se nadao da
deluje prirodno. „Ova kuća je zaista divna.”
„Hvala.”
„Da li si unajmio profesionalnog dekoratera?”
„Samo radi konsultacija. Talija je znala šta želi.”
„Talija? To ti je supruga? Lepo.” Osvrnuo se. „Ima dobar
ukus.”
„Ima sjajan ukus.”
„Skup?”
Džasper se na ovo samo nasmešio, ali mu nije odgovorio.
Dreks je uzeo gutljaj kabernea koji je doneo i obrisao usne,
pa uzeo pribor za jelo i ponovo zasekao odrezak. „Čini se da
lepo živiš”, rekao je sekući meso. „Čime se baviš?”
„Uživanjem u plodovima svog rada.”
Dreks je prestao da žvaće i pogledao je u Džaspera da proceni
da li se šali. Izraz na Džasperovom licu se nije promenio. Nije ni
trepnuo. Dreks je progutao zalogaj i naglas se nasmejao.
„Srećniče. Rano si se penzionisao?”
„Pre nekoliko godina.”
„Čime si se bavio? Mora da je to bio vrlo unosan posao.”
„Napravio sam softver koji se pokazao kao unosan.”
Ili si nagomilao bogatstvo oduzimajući na prevaru ženama
njihovo?
To je Dreks pomislio kada mu se Džasper prijatno nasmešio i
rekao: „Pripremio sam sorbe od limuna za desert.”
Dreks je odbio sorbe. A pošto je bilo jasno da Džasper ne želi
da mu pruži više pojedinosti o svom nekadašnjem zanimanju,
Dreks je odustao od te teme. Odbio je i kafu ne želeći da se dugo
zadrži.
Premda se ponudio da pomogne oko pranja sudova, Džasper
je to odbio.
Kada se spremao da ode, Dreks je rekao da u stanu nema
klima-uređaja. Džasper je insistirao na tome da mu pozajmi
ventilator. Doneo ga je iz garaže i rekao Dreksu da ga zadrži
koliko god mu je potreban.
„Hvala. Hvala na svemu.” Dreks je pružio ruku.
Dok su se rukovali, Džasper je rekao: „Talija je javila da će
stići oko ponoći. Sutra posle podne ćemo otići na kraću
plovidbu. Ne predaleko od obale. Čisto malo da se razonodimo.
Želiš li da nam se pridružiš?”
Dreks je željno iščekivao da upozna njegovu suprugu, da je
proceni, ali nije želeo da izgleda željno. „Lepo od tebe što si me
pozvao, ali danima već nisam pogledao svoj rukopis. Zbog
useljenja i ostalog. Zaista bi sutra trebalo da radim.”
„Ne možeš da uzmeš slobodnu nedelju? Siguran sam da će
Bog razumeti.”
Dreks se pretvarao da popušta. Džasper mu je rekao naziv
marine i broj broda. „Naći ćemo se tamo sutra oko podneva. Mi
ćemo otići ranije i pripremiti sve. Nemoj jesti pre nego što
pođeš. Ručaćemo na brodu.”
„Zvuči sjajno.” Dreks mu je ponovo zahvalio na prijatnoj
večeri, pa je odneo ventilator preko travnjaka i uz stepenice.

Krenuo je da se skida tako što je zavukao ruku pod košulju i

izvadio futrolu sa pojasa pantalona na leđima. Možda i jeste
cinik, ali morski plodovi i biftek su mu se činili pomalo
preteranim za prvu posetu i pored toga što nije imao njega na
umu kada je planirao večeru.
Petnaest minuta kasnije skinuo se u donji veš, podesio
ventilator na najveću brzinu, isključio sva svetla, pa stao na
prozor da kroz dvogled posmatra Džaspera kako posprema
kuhinju. Ovaj je, kad je završio, zaključao vrata i isključio
svetla. Na spratu se nekoliko trenutaka kasnije uključilo svetlo.
Ubrzo je, međutim, i to svetlo isključeno.
Nije čekao suprugu, Taliju.
Dreks je postavio ventilator da duva preko kreveta. Legao je
na leđa i položio ruke na grudi. Ali je, premda je bio umoran, još
bio budan kada je čuo automobil. Vratio se do prozora sa koga
se pružao najbolji pogled na kuću Fordovih.
Na prilazni put je stigao najnoviji model BMW sedana. Dreks
je pogledao na sat. Gospođa Ford je precenila vreme dolaska za
dvadeset sedam minuta. Mora da je vrata garaže otvorila
daljinskim. Uvezla se, a zatim su se vrata zatvorila.
Dreks nije uspeo da vidi ništa više osim senovite prilike za
volanom, ali je preko uključivanja i isključivanja svetala pratio
njeno kretanje kroz kuću. Poslednje svetlo koje se isključilo bilo
je svetlo iza roletne u maloj sobi na spratu. Pretpostavljao je da
je to bilo kupatilo. Dreks se još nekoliko minuta zadržao na
prozoru, ali je kuća ostala mračna.
Vratio se u krevet i ležao budan opterećen mislima o Taliji
Ford, koja je ležala pored svog muža. Da li mu je, kada je legla
pored njega, šapatom poželela laku noć, poljubila ga u obraz,
privila se uz njega, dodirnula ga i podstakla na vođenje ljubavi?
Pomisao na to je kod Dreksa izazvala mučninu.
Barem je bila živa. Ali koliko još dugo? Jer ako je Džasper
bio čovek kakav je Dreks verovao da je, njegovoj ženi dani su
bili odbrojani. Ukoliko je Džasper bio čovek koga je Dreks prvi
put sreo pod imenom Veston Grejam, onda će ova žena biti
sledeća u nizu mnogih sa kojima je Džasper sklopio
prijateljstvo, koje je zaveo, pa im ukrao milione pre nego što su
bez traga nestale. Dreks je bio ubeđen da se Džasper rešio tih
žena.
Kako je umrla?
U mukama.
Od tih reči i Džasperovog neumoljivog staklastog pogleda
koji ih je propratio Dreksu su se naježile dlačice na vratu. U tom
trenutku mu se činilo kao da ga Džasper izaziva.
Dreks nije zagrizao mamac, ali je želeo.
Poželeo je da se baci na njega i zgrabi tog čoveka – dobrog
kuvara, savršenog domaćina, srdačnog suseda – za gušu i
zahteva da mu kaže da li je on govnar psihopata koji je ubio
njegovu majku.

POGLAVLJE 3

U marini nije bio vezan običan brod, već jahta. Nije to bila
najveća jahta u marini, ali se dobro držala i bila je impresivno
blistava i dobro održavana. Dreks je imao osećaj da bi trebalo da
nosi bele pantalone i plavi džemper, i možda šarenu maramicu u
džepu i šešir sa zlatnom pletenicom i sjajnim crnim obodom.
Ali on je nosio pantalone boje zemlje, kariranu košulju i
kačket.
Džasper mu je mahnuo sa krmene palube. Žena pored njega
je doviknula: „Ehej, Drekse. Stižeš taman na šampanjac.” Držala
je bocu šampanjca od jedne i po litre za grlo.
Široko joj se nasmešio i krenuo da se penje rampom.
„Zadovoljiću se i pivom.”
„Imamo i njega.”
Bila je deset godina mlađa od muža i veoma lepa na neki
nežan način i – koju je ono reč Gif upotrebio? Naivna? Imala je
tu dozu detinje naivnosti koju bi prevarant mogao da iskoristi.
Kosa joj je bila plava, kratka i vešto razbarušena. Nosila je bele
kapri pantalone i jarkoružičastu majicu bez rukava sa opuštenom
kragnom koja je isticala raskošan dekolte. Najbolji koji novcem
može da se kupi, pretpostavio je Dreks.
Kada im se pridružio na palubi, on i Džasper su se rukovali.
„Da li ti je bilo teško da nas pronađeš?”
„Ni najmanje.” Osmotrio je jahtu, a zatim pogledao Džaspera
i njegovu suprugu, pa zadržao pogled na njemu. „Pravo si srećno
kopile. Prava je lepotica.” A zatim se nagnuo i dodao: „A ni
jahta nije loša.”
Sve troje su se nasmejali. Gospođa Ford je spustila ruku na
nabrekle grudi, a dijamanti na njenim prstima blesnuli su na
suncu u duginim bojama. „O, hvala. Džasper me je upozorio da
si šarmer. Tako mi je drago što si nam se pridružio danas,
premda te, koliko sam razumela, odvlačimo od posla.”
„Hvala na pozivu, nije me bilo potrebno prisiljavati da poziv
prihvatim. Pisac uvek traži izgovor da ne piše.”
„Mene bi pomisao na pisanje knjige načisto uplašila”, rekla
je.
„I mene ona načisto plaši, Talija. Izvini, smem li da te zovem
imenom?”
Ona i Džasper su se pogledali, pa prasnuli u smeh. Rekla je:
„Mogao bi tako da me zoveš da mi je to ime. Ja sam Elejn. Elejn
Koner.”
Zapanjeni Dreks se spremao da se zamuckujući izvini, kada
je Džasper pogledao pored njega i izgovorio: „Evo Talije.”
Dreks se okrenuo za 180 stepeni.
Uz stepenice koje su vodile iz brodske kuhinje pela se žena u
potpuno beloj odeći sa poslužavnikom sa kanapeima u desnoj
ruci. Kada je čula svoje ime, zabacila je glavu i pogledala kroz
otvor pravo u Dreksa.
 Stomak mu je potonuo kao sidro jer je u tom trenutku znao:
Najebao sam.

Kada je Talija izašla na palubu, prišao joj je visoki neznanac.

„Potrebna ti je pomoć.” Uzeo je poslužavnik od nje.
„Hvala.” Bio je okrenut leđima suncu. Zaklonila je oči da bi
ga bolje videla. Štitnik kačketa je bacao senku preko njegovih
očiju, ali čekinjava vilica i osmeh su se jasno videli. Nije
izgledao baš toliko „grube spoljašnjosti”, kao što je Džasper
rekao. „Mora da si ti naš novi sused.”
„Kriv sam.”
Džasper ju je zagrlio oko ramena. „Talija, ovo je Dreks Iston.
Drekse, ovo je moja supruga.”
„Drago mi je što sam te upoznala, Drekse.” Pružila mu je
ruku. Držao je poslužavnik levom rukom, pa mu je desna bila
slobodna. Čvrsto joj je stegao ruku, ali ne previše.
„I meni je drago što sam upoznao tebe, Talija.”
„Džasper mi je rekao da ste vas dvojica sinoć uživali uz
večeru.”
„Šteta što nisi uspela da dođeš. Tvoj muž je izvanredan
kuvar.”
„Što je sjajno, jer sam ja užasna kuvarica.”
„Ovo mi ne izgleda užasno.” Pokazao je šarenilo kanapea na
poslužavniku.
„To je kupovno”, prošaputala je.
„Ali je remulad za salatu od škampa domaći, rekao je
Džasper. „Jutros sam ga spremio.”
„I ja ga toplo preporučujem”, rekla je.
Elejn im je privukla pažnju pljesnuvši rukama. „Okupite se.
Insistiram da svi popiju makar čašu šampanjca.” Napunila je
četiri čaše za šampanjac i spustila ih na sto. „Ovo je posebna
prilika. Stekli smo novog prijatelja. Dobro došao, Drekse.”
„Hvala. Drago mi je što sam ovde.”
Premda je bio stranac, sasvim je opušteno odneo poslužavnik
do stola i pridržao stolicu Elejn, pa i sam seo.
„Zaboravila si šešir, Talija.” Džasper je stao iza nje i stavio
joj slamnati šešir širokog oboda na glavu.
„Hvala. Ne bi mi trebalo dugo da primetim da ga nisam
stavila.”
„Mudra devojka”, rekla je Elejn Dreksu. „Izbegava izlaganje
suncu. Za mene je prekasno.”
„Ti uhvatiš lepu boju. A ja se sva ospem pegicama”, kazala je
Talija.
„Ona je praktično vampir”, rekao je Džasper.
Uvređena i postiđena njegovim bezosećajnim komentarom,
pogledala je u pridošlicu koja je sedela tačno preko puta nje.
Stavio je naočare, ali je videla da gleda njeno lice, kao da traži
na njemu spomenute pegice.
Trenutak koji je pretio da postane neprijatan spasila je Elejn,
koja ih je pozvala da podignu čaše. Poželela im je svima
uzdravlje, pa je pažnju posvetila Dreksu i počela da ga zasipa
pitanjima.
Džasper se tiho obratio Taliji: „Mislim da sam te postideo
ovim komentarom o vampiru. Žao mi je.”
„U redu je.”
Potapšao ju je po ruci, pa se okrenuo Eleni i Dreksu i
pridružio se njihovom razgovoru. Taliji je prijalo da sedi i sluša
razgovor bez potrebe da u njemu učestvuje u velikoj meri.
Načisto su je iscrpli dugi sati provedeni na aerodromu O’Her i
truckavi let do Čarlstona, a zatim i vožnja sa aerodroma.
Džasper se nije probudio kada je legla u postelju, a njoj je zbog
toga laknulo. Imao je naviku da od nje traži detaljan izveštaj o
putovanjima.
Za doručkom je predložila da propusti današnji izlet. „Idite ti
i Elejn bez mene. Uživajte. Rado ću ostati kod kuće i čitav dan
leškariti.”
„Planiramo ovo već danima. Elejn će biti razočarana ako ne
pođeš. Pozvao sam još jednu osobu da nam se pridruži.”
Tada joj je rekao za čoveka koji se uselio u stan iznad
susedove garaže.
„Da li tu uopšte može da se živi?”, upitala je.
„Čini se da on misli da može. Ali ne verujem da ima visoke
standarde.”
„Zašto tako misliš?”
„Pustiću te da sama doneseš sud. Pomalo je grube
spoljašnjosti, ali mislim da ume da se služi priborom za jelo, a i
vino koje je doneo je bilo sasvim prihvatljivo.”
„Ako ti se nije naročito dopao, zašto si ga pozvao da danas
pođe sa nama?”
„Znatiželja.”
Dreks Iston je bio prefinjeniji nego što ga je Džasper
predstavio, ali Džasper je imao veoma visoke kriterijume. Ako
je suditi prema Elejninom govoru tela, a bila je nagnuta prema
piscu preko naslona za ruke svoje stolice, ona ga je smatrala
magnetno privlačnim.
Činilo se da na njega njeno živo interesovanje ne ostavlja ni
najmanjeg uticaja i na salvu njenih pitanja odgovarao je šaljivo
ali, primetila je, bez zalaženja u pojedinosti. Šalio se na svoj
račun i nije se ponašao izveštačeno.
Kada je pogledao u nju preko stola i nasmešio se, Talija se
zapitala da on to ne primenjuje na njoj obrnutu psihologiju.
Možda je tobožnja nezainteresovanost da ostavi dobar prvi
utisak bio proračunat pokušaj da upravo to postigne.
Ne tako davno, ona bi prihvatila njegovu otvorenu i srdačnu
prirodu bez i najmanje sumnje, i ne bi tražila dvoličnost.
Džasper je bio manje sklon da prihvata ljude onako kako se
predstavljaju. Pretpostavljala je da je i ona počela da poprima
ovu njegovu osobinu.
Popili su šampanjac, a zatim je Džasper odgurnuo stolicu i
ustao. „Hoćemo li zaploviti? Ili bi ti pre da poslužiš ručak,
Elejn?”
„Hajde da isplovimo, pa ćemo se negde usidriti da ručamo.”
Džasper je salutirao. „Posle vas, kapetane.” Sagnuo se i
provirio ispod oboda Talijinog šešira. „Nećeš se ljutiti ako
budem izigravao prvog oficira, zar ne?”
„Znam da ne možeš da dočekaš da se domogneš kormila.
Idi.”
Poljubio ju je u obraz. Dreksu je rekao: „Pivo i sokovi su u
frižideru u kuhinji. Posluži se.”
„Hvala. Za sada imam sve što mi je potrebno.”
Džasper je pošao za Elejn u kabinu i zatvorio vrata. Smesta
se osetilo odsustvo Elejninog ćaskanja. Dreks je prvi to
prokomentarisao. „Da li je Elejn prema svima ovako otvorena?”
Talija se nasmejala. „Otkako je poznajem.”
„A koliko dugo je poznaješ?”
„Nekoliko godina.”
„Kako ste se srele?”
„Ona i njen muž često su iz Delavera dolazili ovamo brodom.
Nakon što je on preminuo, ona je rešila da se preseli ovamo.
Upoznale smo se kada se učlanila u kantri-klub.”
Osvrnuo se. „Pretpostavio sam da jahta pripada tebi i
Džasperu.”
„Ne, Elejnina je.”
 „Da li sama upravlja njom?”
„Obično je samo izveze iz marine.”
„Za to su potrebne ozbiljne veštine manevrisanja.”
„Ona kaže da je pokojni gospodin Koner gajio veliku strast
prema brodovima. On ju je naučio da upravlja brodom u slučaju
da se nađu u nekoj vanrednoj situaciji u kojoj će ona morati da
preuzme kormilo. Ona podučava Džaspera. Kada prođemo bove,
prepušta mu upravljanje.”
„Čini se da je jedva dočekao da se nađe za kormilom.”
„Voli brodove i sve što je u vezi sa vodom.”
„A ti?”
„Ja uživam u našim izletima, ali ne gajim strast prema vodi.”
„Ne? Šta tebe uzbuđuje?”
Verovatno je u ovom pitanju pročitala aluziju koja njemu nije
ni bila na pameti. Zato što bi inače pitanje bilo na granici
neprimerenog. A pošto će biti zarobljeni na brodu satima i pošto
će morati to vreme da provedu zajedno, odlučila je da sve
okrene na šalu.
„Nutela”, rekla je. „Jedem je kašikom, pravo iz teglice.”
Nasmejao se.
Uspeli su da povrate vedrinu. Sada se osećala lagodnije, pa se
udobnije smestila u stolicu zavukavši desno stopalo pod sebe.
Pokazala je njegov kačket. „Da li si studirao na Univerzitetu u
Tenesiju?”
„Ne. Jedan moj prijatelj je njihov diplomac i ljubitelj sporta.
Prošle godine smo išli na kampovanje i ja sam spakovao njegov
kačket. Nikada mu ga nisam vratio.” Nasmešio se. „Malo je
pohaban. Mislim da mu ne nedostaje.”
Nasmešila se, pa je skrenula pogled, jer joj je pažnju
privukao brod koji je prolazio pored njih u marini. Mahnula je
onima na palubi, a oni su joj uzvratili pozdrav. Ali kada je brod
prošao, ponovo je imala osećaj da je Dreks Iston proučava, a
kada se okrenula prema njemu, uhvatila ga je kako je gleda. „Šta
je bilo?”
Pokazao je njenu praznu čašu. „Nisi htela još šampanjca. Da
odem dole i donesem ti nešto drugo?”
„Ne bi trebalo da ti služiš mene. Ti si gost.”
„Ali nisi me ti pozvala. Džasper me je pozvao. Tebi bi
verovatno danas bilo prijatnije da ne moraš da se baviš gostima.
Sinoć si kasno stigla.”
Upitno je nagnula glavu u stranu.
„Čuo sam kada si stigla.”
„Žao mi je što sam te uznemirila.”
„Nisi. Nisam spavao. Nisam uspeo da prespavam čitavu noć
otkako sam se uselio.”
„Ponekad je potrebno vreme da se čovek navikne na novi
stan. Sačekaj još koju noć.”
„Mislim da to neće uticati na kvrgav madrac. Ventilator koji
mi je Džasper pozajmio pomogao mi je da lakše podnesem
vrućinu.”
„Pozajmio ti je ventilator?”
„Njegovoj velikodušnosti nema kraja.”
Nasmešila se. A zatim je zevnula, što ju je razljutilo. „Izvini.
Istina je da se ni ja nisam noćas naspavala, a šampanjac me je
omamio, pa mi se prispavalo.”
„Onda ću umuknuti i pustiti te da odremaš. Ili bi više volela
da te ostavim na miru i... promenim mesto?”
Kada se smešio na određeni način, iza gusarske brade mu se
na desnom obrazu pojavljivala privlačna jamica. Mislila je da on
zna da je ta jamica privlačna i sumnjala je da bi promenio mesto
i kada bi prihvatila njegovu ponudu.
„Možeš ostati”, rekla je.
 „Dobro. I ja sam pospan. I nakon dva dana selidbe prija mi da
sedim i ne radim ništa.” Spustio se dublje u stolicu, pa navukao
štitnik kačketa na naočare i upleo prste u krilu. Nije nosio
prsten. I nosio je povelik ali neupadljiv sat sa kaišem od crne
kože.
Imao je krupne šake i dugačke prste, a preko nadlanica su mu
se presecale nabrekle vene. Rukave je podigao do polovine
podlaktica. Premda je izgledao opušteno, ona je osećala da mu je
telo zategnuto.
Skrenula je pogled i zagledala se u usamljeni oblak koji je
plutao između njih i horizonta. Prošao je jedan minut. Nije se
pomerao. Tišina između njih je postajala tegobna. Osećala je
potrebnu da nešto kaže. „Dreks je neobično ime.”
Trgao se i uspravio. „Izvini? Dremao sam.”
„Nisi.”
Čim su joj se reči otele, poželela je da ih vrati. Ali bilo je
prekasno. Upitno je podigao jednu obrvu iznad naočara za
sunce.
Sa dozom izazova u glasu rekla je: „Zurio si u mene. Videla
sam ti oči kroz naočare.”
Udario je naslon stolice pesnicom. „Dođavola! Provaljen
sam.” Ponovo joj je uputio onaj osmeh. „Jesam zurio u tebe.”
„Zašto?”
„Paaa, ako bih ti rekao pravu, kunem se na Bibliju, istinu,
Džasper bi me verovatno ušio u juteni džak i bacio u vodu.”
Talija nije mogla da odoli. Nasmejala se. Bestidno je
flertovao, ali je zaključila da je, pošto flert nije krio, to bilo
bezazleno. „Kao grof Monte Kristo.”
„Moja omiljena knjiga”, rekao je.
„O? Zašto?”
Na trenutak se zamislio. „Bio je posvećen.”
 „Osveti.”
Potvrdno je klimnuo glavom. „Nije ničemu dozvolio da ga
spreči, čak ni zatvoru. Bio je strpljiv. Sve je dobro proučio.
Izveo je najbolje prerušavanje na svetu. I naposletku sredio svog
čoveka.” Zastao je, a zatim se zlobno iscerio. „I dobio ženu koju
je želeo.”
„Ženu svog neprijatelja.”
Uspravio se i nagnuo se napred prekrstivši podlaktice na
stolu. „Rekao sam Džasperu da je srećno kopile kada sam
greškom pomislio da mu je Elejn žena.”
„Više ne misliš da je srećnik?”
Nije joj odmah odgovorio. A zatim je kazao: „Mislim da je
dobio na lutriji. Dva puta. Najmanje.”
Jamica je nestala, a nestao je i nestašan osmeh. Iznenada joj
se njegovo flertovanje nije više činilo tako bezazlenim.

POGLAVLJE 4

Elejn je baš tada otvorila vrata upravljačke kabine i provirila

napolje. „Držite šešire i pazite da čaše ne skliznu sa stola. Izašli
smo iz marine, a Džasper se sprema da dâ gas.” Ponovo se
povukla unutra. Jahta je ubrzala i izašla na otvoreno more.
Elejn je prekinula neprijatan trenutak. Ali Talija je pomislila
da joj se možda pričinila žestina u Dreksovom glasu, jer mu se
na lice vratio nestašni smešak.
„Zašto sam zurio u tebe? Zamislio sam se. Evo me, pisanje
mi je zanat, ali ne mogu da se setim nijednog prideva koji u
potpunosti oslikava boju tvoje kose. Kada sam te video kako se
penješ stepenicama, pomislio sam ‘riđa’.”
„Sasvim ispravno.”
 „Ispravno, ali joj nedostaje nijansa.”
„Potrebna ti je nijansa?”
„Da. Jer sam, kada si izašla na sunce, video da ti je kosa
prošarana zlatnim i bakarnim tonovima. Pa koju onda reč da
upotrebim da je opišem?”
„Zašto bi ti za to bila potrebna reč? Zašto bi želeo da me
opišeš? Ukoliko ne nameravaš da me iskoristiš za gradnju lika u
knjizi.”
„O bože, ne! Imam suviše visoko mišljenje o tebi da bih to
uradio.”
Nasmejala se, a zatim je usledila prijatna tišina dok su oboje
zurili u vodu. On je nastavio razgovor upitavši je zbog čega je
išla u Čikago.
„Išla sam da procenim jedan hotel.” Nasmešila se kada je
videla zbunjen izraz na njegovom licu. „U pitanju je prototip.
Novi koncept. Veoma minimalistički. Išla sam da ga isprobam.”
„Zašto?”
„Duga priča.”
Raširio je ruke. „Ne idem nikuda.”
„Dobro, ali imaj na umu da si sam to tražio.”
„Samo ti počni.”
„Isprobavala sam hotel za moju klijentelu.”
„Klijentelu?”
„Moji roditelji su imali turističku agenciju. Počela sam da
radim u njoj još dok sam bila u srednjoj školi. Kada sam
diplomirala, postala sam menadžer, a oni su se delimično
penzionisali. A zatim je tata umro, a godinu i po dana za njim i
majka. Bila sam jedinica i naslednica, pa je Putnička agencija
Šafer pripala meni.”
„To zvuči kao pročišćena verzija. Nastavi.”
„Pa, proširila sam njihovo poslovanje, najpre otvorivši
kancelariju u Savani, a zatim još jednu u Berminghamu. Obe su
lepo radile. Otplatila sam kredit za pokretanje poslovanja
zahvaljujući kom sam ih otvorila, a zatim uzela još jedan, pa
otvorila još dve kancelarije, u Dalasu i Šarlotu.”
„Opa”, rekao je. „I to u vreme kada su ljudi počeli da sve što
je u vezi sa putovanjima rezervišu preko interneta.”
„Većina ljudi, da. Ali čak i kada su najbolje putničke agencije
počele da smanjuju broj zaposlenih i usluga koje nude, otvorilo
se tržište za luksuzne usluge. Moje agencije su reagovale i
počele da pružaju usluge klijentima koji nisu imali potrebu, ili
želju, da traže najjeftiniju avionsku kartu na internetu ili se
cenkaju za cenu sobe.”
„Prestala si da rezervišeš izlete u šumu autobusom?”
„I počela da rezervišem privatne letove za obilazak sedam
svetskih čuda. Raširio se glas o našoj specijalizovanoj usluzi.”
„Milioneri pričaju međusobno.”
Nasmešila se. „Nije prošlo dugo, a Šafer je privukao pažnju
kompanije koja poseduje desetine agencija širom zemlje. Nije
blagonaklono gledala na konkurenciju koju je za njih
predstavljala moja agencija.” Podigla je ramena. „Dali su mi
ponudu koju nisam mogla da odbijem.”
„Prodala si agenciju.”
„Sve.”
„Čestitam.”
„Hvala.
„Dobro, zašto si onda isprobavala hotel u Čikagu, ako
agencija nije više tvoja?”
„Jesi li siguran da želiš sve ovo da slušaš?”
„Ne znam. Koliko ću se još nesposobnije i neuspešnije
osećati kada završiš?” Jamica se ponovo pojavila.
Sklopila je prste i počela da tapka njima po usnama,
zamišljeno ga posmatrajući. „Ne verujem ti mnogo.”
„Molim?”
„Ne verujem tom tvom samonipodaštavanju. Mislim da ga
koristiš da razoružaš ljude da bi imali o tebi lošije mišljenje
nego što bi trebalo.”
Stavio je ruku na srce. „Kakvo olakšanje. A ja mislio da je
moja nesposobnost stvarna. Drago mi je što čujem da je lažna.”
Nije se nasmejala kao što je očigledno očekivao. Pre je
nastavila da se pita zašto je uporno umanjivao oštroumnost koju
mu je videla u očima iza onih tamnih stakala. Premda nju njegov
izgled nije ni najmanje zanimao, podsetila je sebe. Nastavila je
sa pričom, ali samo zato što joj je on dao znak da nastavi.
„Otkrila sam da nisam stvorena da se penzionišem u trideset
drugoj godini”, rekla je. „Za mesec dana sam počela da se
dosađujem. Pa sam, kada su moji bivši klijenti krenuli da me
zovu i žale se na nedostatak pažnje i lične usluge, pristala da se
pobrinem za njihova putovanja, za sve od trenutka kada izađu iz
kuće, do trenutka povratka. Do najsitnijih detalja.”
„Radiš to iz zabave? Dobre volje?”
„Ne, za procenat onoga što potroše na putovanju.”
„Ah!” Nasmešio se. „Sumnjam da bih mogao da priuštim
tvoje usluge.”
„Malo ljudi to može”, priznala je. „To ograničava broj
klijenata kojima pružam usluge. Uspevam da ostanem u poslu,
ali samo u onoj meri do koje ja to želim.”
„I dalje si konkurencija velikim igračima?”
„Pre ih... nerviram. Pogotovo kompaniju koja je otkupila
moje agencije.”
Nasmejao se naglas. „Kladim se. Zadržala si zlatne koke za
sebe.” Naslonio se na jastuče stolice. „Dao bih ti pet zvezdica
zbog čiste pronicljivosti.”
 Njegovo laskanje joj je prijalo na način na koji verovatno ne
bi trebalo da joj prija. Osetila je toplinu u kojoj je želela da
uživa.
„Kako ti se dopao minimalistički prototip?”, upitao je.
Srećna što su ponovo prešli na posao, rekla je: „Soba je bila
puna utičnica za uređaje.”
„Ali?”
„Bila je sterilna. Nije imala ni ličnost ni karakter. Nije
imala...”
„Odgovarajuću atmosferu?”
„Dobar izraz.”
„Sad mi je lakše! Možda ipak obećavam kao pisac.”
Pogledala ga je značajno pre nego što je nastavila. „Sve je
bilo puno visoke tehnologije, bilo mi je potrebno petnaest
minuta da shvatim kako da uključim svetla i ostavim ih
uključena. Nisam naročiti ljubitelj baroka ni cica, ali volim da se
stolica prilagodi ljudskom telu i volim kada na njoj može da se
sedi.”
„Nećeš preporučiti taj hotel.”
„Neću. Moji klijenti vole kada im je putovanje
automatizovano i vole da imaju mnogo utičnica za svoje
spravice, ali vole i udobnost.”
„I ja volim udobnost.”
„Zašto si se onda uselio u onaj majušni stan bez klima-
uređaja i sa kvrgavim madracem?”
„Još nisam dovoljno patio. Da bi bio dobar pisac, čovek mora
da pati.”
„Da sam sebe šiba?”
„Nisam to još probao, ali sam gotovo došao do te tačke.”
Nasmešili su se jedno drugom, a zatim je on upitao: „Ide li
Džasper ikad sa tobom na ova putovanja?”
 „Ne tako često. Samo ako odem da pogledam nešto
egzotičnije od hotela za poslovne ljude.”
„Da li ikada ideš u inostranstvo?”
„Idem dva-tri puta godišnje. Ali Džasper ne putuje u
inostranstvo.”
„Zašto? Pomislio bih da bi on rado pošao na takva
putovanja.”
„Ne voli dugačke letove.”
„Razumem.”
Osećala je da se iza njegovog kratkog nemarnog komentara
krije nešto više. „Šta je bilo?”
„Ništa.”„Šta si hteo da kažeš?”
„Pa, mislim da nikada nisam sreo čoveka koji je toliko
siguran u sebe kao Džasper, kada se usudi da te pusti da sama
putuješ po svetu i da mu to ne smeta.”
„Nisam tražila dozvolu od njega i nije da me on pušta”,
izgovorila je ledeno. „I nisam rekla da mu to ne smeta.”
„Znači da mu smeta?”
„Ne smeta mu, ali prati moj plan puta.”
„I zna gde si u svakom trenutku.”
„Da.” Pre nekoliko minuta je razmišljala koliko joj je drago
što je uspela da izbegne jedno od Džasperovih ispitivanja kasno
sinoć. A sada je branila zabrinutost svog muža od drugoga. „Ima
smisla. To je mera bezbednosti.”
„Ja bih ti stavio čip.”
Ponovo je Dreksov smešak ublažio težinu razgovora i
smanjio napetost koja je počela da joj se nakuplja u grudima.
Nije joj se dopadalo što mora da pravda pažnju sa kojom je
Džasper pratio njen raspored.
Dreks je pogledao u kabinu za upravljanje. „Koliko dugo ste
zajedno?”
 „Zajedno, godinu i po. U braku smo jedanaest meseci.”
„To je bila kratka veza.”
„Relativno.”
„Mora da te je oborio s nogu čim ste se sreli. Kako ste se
upoznali?”
„Ne bi verovao.”
Okrenuo se prema njoj. „O ne. Nemoj mi reći da ste se
upoznali preko interneta.”
„Pa, na neki način, ali ne preko agencije. Dopisivali smo se
mejlom nekoliko nedelja pre nego što smo se uživo sreli.”
Podigao je obrve iznad naočara za sunce. „Pričaj.”
Nasmejala se. „Nema tu ničeg sočnog. Rezervisao je
putovanje – u državi – preko naše kancelarije u Savani. Kada se
vratio, požalio se na jedan od hotela koje smo rezervisali za
njega i želeo je da razgovara sa upravom.”
„A to si bila ti.”
„Dali su mu moj mejl. Pogledala sam njegovu pritužbu i
zaključila da je opravdana. Iste noći dobio je povrat novca. Bio
je impresioniran odličnom uslugom.”
„I nedeljama posle toga je nastavio da te obasipa
komplimentima.”
„A zatim mi je doneo cveće.”
„Veeešto. Šta je pisalo na kartici?”
„Nije je bilo. Dovezao se iz Savane u Čarlston da bi mi lično
predao buket.”
Tiho je zviznuo. „Još veštije.”
„Bila je to promena u odnosu na poziv za izlazak preko SMS-
a.”
„Znači da je ovaj njegov uglađeni potez urodio plodom, i evo
te. U srećnom braku.”
Pogledala je burmu na ruci i okrenula je. „Evo me.” Nakon
njenog tihog komentara začulo se pištanje. Podigla je glavu i
pogledala ga preko stola. „Da li je to tvoj telefon?”
„Da.” Ljut zbog smetnje pružio je nogu i izvukao telefon iz
džepa. Pogledao je šta piše na ekranu. „Podesio sam podsetnik.
Trebalo bi da se javim agentu. Ali da li imam signal ovde?”
„Pruža se još dvadeset-trideset kilometara od obale.”
„Onda bi mi bolje bilo da ga pozovem. Očekuje moj poziv.”

Spremao se da ustane, kada mu je pokazala da sedne, pa je sama

ustala. „Idem unutra.”
„Ne, ostani ovde. Idem ja malo dalje. Kada se zanese, ume da
brblja.”
„Ne bi ništa čuo od vetra. Moram da budem od koristi.”
Dreks nije bio voljan da prekine njihov privatni razgovor.
Pratio ju je pogledom dok nije ušla, a zatim je ukucao broj. I
gotovo odmah čuo: „Šerifova kancelarija. Zamenik šerifa Grej
na telefonu.”
„Agent Iston. Da li ste pronašli dokument?”
„Jesmo, gospodine.”
Dreks je, rano tog jutra, pozvao kancelariju šerifa Okruga
Monro na Ki Vestu u Floridi misleći kako je nepoželjna nedeljna
jutarnja smena verovatno dopala nekom nižem po činu. Neko
višeg čina ne bi bio impresioniran što razgovara sa federalnim
agentom i stvarao bi mu mnogo veće nevolje.
Ali Grej je, srećom, bio novajlija.
U ranijem razgovoru Dreks mu je rekao da njegova
kancelarija u Leksingtonu istražuje slučaj nestale osobe.
„Neudate, imućne, sredovečne žene. Gotovo je sasvim sigurno u
pitanju otmica. Jedan od naših analitičara je ubeđen da su neke
pojedinosti ovog slučaja slične slučaju koji je odeljenje
istraživalo pre nekoliko godina.”
Nije postojao nijedan takav aktivan slučaj u Leksingtonu, ali
je jedan takav zaboravljen slučaj postojao na Ki Vestu, gde je
nestala Marijan Haris, nakon što je ostavila jahtu u privatnoj luci
i sa računa podigla sav novac.
Možda je u pitanju bila puka slučajnost što je svega nekoliko
sati nakon što ga je upoznao Džasper Ford pozvao Dreksa da
pođe na plovidbu sa njim. On možda nikada ni dana nije boravio
na Ki Vestu. Ali Dreks je poslušao instinkt i ipak tog jutra
pozvao šerifovu kancelariju.
Bilo mu je drago što mu je sinula ova ideja i nije mu bilo žao
što je lagao u vezi sa istragom u Leksingtonu, jer je, nakon što je
tog jutra razgovarao sa zamenikom šerifa Grejom, od Talije
saznao da je Džasper voleo da plovi i da upravlja jahtom.
Grej je zamolio Istona da mu dâ nekoliko sati da pronađe
dokument. Dreks mu je rekao da će pozvati u dogovoreno
vreme. Nije to bilo idealno vreme za razgovor, ali Grej je trebalo
uskoro da završi smenu, a i Dreks je želeo da čuje sve što je
zamenik mogao da mu kaže.
„Šta imaš za mene? I molim te, pričaj glasnije, napolju sam.”
„Ovaj slučaj se desio pre nego što sam počeo da radim u
policiji. Pregledao sam ga u pauzama između redovnih
zaduženja, pa znam uopštene stvari. Pomoglo bi mi kada bih
znao šta tačno tražite.”
„Tražim podatke o jednom poznaniku gospođe Haris.
Izvesnom Danijelu Nolsu.” Dreks je spelovao prezime.
Čuo je Greja kako kuca na tastaturi. „Nakon što je nestala,
Nolsa su ispitali i pustili. Priznao je da je u nekoliko navrata
prespavao na njenoj jahti. Ali i drugi ljudi su to radili. Njihova
veza je bila platonska, ne romantična. Nikada ga nisu uzeli u
obzir kao osumnjičenog. U potpunosti je sarađivao sa
istražiteljima.”
Dreks je sve to već znao. Danijel Nols je u potpunosti
sarađivao, a zatim je nestao. Iselio se iz stana i nije ostavio novu
adresu. Do sada nisu ponovo čuli za njega. Njegova kreditna
kartica nije bila aktivna. Nije bio aktivan ni njegov broj
socijalnog osiguranja. Nije imao pasoš. Prema podacima kojima
su raspolagali, on je prestao da postoji dve nedelje nakon
nestanka Marijan Haris.
Dreks je pogledao prema upravljačkoj kabini. Video je
Džasperovu siluetu za kormilom. „Postoji li negde neka njegova
fotografija u dokumentaciji?”
„Jedna.”
Dreksu je i ona bila poznata. Kvalitet fotografije je bio loš.
Mešavina nasmešenih ljudi koji se vesele na palubi jahte
Marijan Haris. Zamagljene prilike s leđa obasjane zracima
zalazećeg sunca. Čovek sa fotografije koji je stajao licem
okrenut od objektiva mogao je da bude i sam Dreks.
Rekao je: „Možeš li da skeniraš fotografiju i pošalješ mi je na
imejl adresu koju sam ti jutros dao?”
„Naravno, gospodine.”
„Ima li nekih novosti u vezi sa slučajem? Ima li novih
informacija o Nolsu?”
„Da vidim. Piše da su ga tražili da ga ispitaju nakon što je
telo Marijan Haris otkriveno, ali...”
„Izvini, šta si rekao?” Slobodno uvo je zapušio kažiprstom.
„Da li si rekao da je njeno telo otkriveno?”
„Jeste, gospodine.”
Dreksu je srce snažnije počelo da kuca. Nijedna od ranijih
žrtava nikada nije pronađena. „Kada se to desilo? Gde?”
„Samo sekundu, molim te.”
Potrajalo je duže od sekunde. Dreks je pomislio da će mu
glava eksplodirati pre nego što je zamenik šerifa izgovorio:
„Dobro. Evo šta ovde stoji: Građevinska ekipa u Okrugu Kolijer
kopala je potok da bi mogla da stare potporne stubove mosta
zameni novima. Bager je iskopao kutiju.”
„Kutiju?”
„Kao brodska škrinja. Drvenu. Dimenzija sto osamdeset puta
devedeset puta sto dvadeset centimetara. Poklopac je bio
zakucan. Ostaci su bili u njoj.”
„Kada se to desilo?”
„Uh... pre svega tri meseca. FBI je obavešten. Sve su poslali
izvesnom agentu Rud... Rud...”
„Rudkovskom.”
„Tako je.”
Skotina. Dreks je skinuo kačket i naslonio lakat na sto, pa
spustio čelo na dlan. Šampanjac mu se penio u želucu.
„Potvrđeno je da je u pitanju telo Marijan Haris?”
„Pomoću zubarskog kartona.”
„Uzrok smrti?”
„Gušenje”, a zatim je dodao „O bože.”
„Šta je bilo?”
Brod je usporavao. Uskoro će baciti sidro. Kroz staklene
zidove koji su okruživali dnevni boravak, Dreks je video Elejn i
Taliju kako sede za stolom u trpezariji i smeju se.
Dreks je rekao: „Greje, da li si još na vezi? Šta je bilo?”
Čuo je zamenika kako s mukom guta pljuvačku. „Čoveče,
ovo je gadno.”
„Reci mi.”
„U sanduku je bilo krvi. Na donjem poklopcu. Brazde nalik
tragovima nokata. Čini se da je žrtva živa zakopana.”
 POGLAVLJE 5

Gif je bio užasnut koliko i Dreks. „Živa zakopana?”

Čim se Dreks vratio sa krstarenja jahtom, istuširao se da
opere so sa kože i pogan Džaspera Forda. Stao je ispred
pozajmljenog ventilatora i pozvao Gifa i Majka na
konferencijski poziv. Čekali su da čuju detalje sa njegovog
današnjeg izleta, ali su vesti o Marijan Haris bile neočekivane.
Pogodile su ih baš kao i Dreksa.
„Minut nakon što sam to čuo morao sam da sednem za sto
preko puta njega i pojedem hladnu supu od potočarke i salatu od
škampa sa njegovom domaćom remuladom.”
„Blagom ili začinjenom?”
„Jebote, Majk”, rekao je Dreks. „To je bezosećajno čak i za
tebe.”
„U pravu si. Izvini. Pokušavam da skrenem sebi misli sa
osećanja krivice. Kako je mogla da mi promakne činjenica da su
pronašli njeno telo?”
„Nemoj da se grizeš”, rekao je Gif. „Zaista nam ne bi vredelo
da smo pre današnjeg dana to znali.”
„Pronašli su je dve godine nakon nestanka”, kazao je Dreks.
„Udovica, bez dece. Većina njenih prijatelja sa Ki Vesta su ljudi
koji tu borave sezonski, džet-seteri iz Sjedinjenih Država i
inostranstva. Siguran sam da je vest i do njih naposletku stigla,
ali ne verujem da je bilo burnih reakcija. Lokalne vesti u Južnoj
Floridi su možda i prenele vest da su njeni ostaci pronađeni
naslovom: ‘Vlasti se nadaju da će ovo otkriće pružiti neki trag o
otmici i očiglednom ubistvu žene koja je nestala na Ki Vestu.’ A
zatim su prešli na vremenske prilike i sport.
Ne znam da li je održana služba ili nekakav pomen. Ali vest
svakako nije dospela do nacionalnih medija, pa ju je bilo lako
prevideti, Majk.”
Sudbina Marijan Haris je uznemirila Majka i Gifa, ali je
Dreksa, zbog njegove majke, pogodila na način koji oni nisu
mogli da razumeju.
Nije imao jasna sećanja na nju, samo su majušne krhotine
uspomena vrebale u tamnim uglovima njegovog mozga. Ali bile
su beznačajne, jer nije mogao da ih smesti ni u kakav kontekst.
Nije imao nikakvu referentnu tačku. Kada je bio dovoljno
odrastao da pamti, ona je već dugo bila odsutna iz njegovog
života.
Kada je dovoljno odrastao da postane svestan ovog
nedostatka u životu i znatiželjan u vezi s tim, i kad je zatražio da
vidi majčinu sliku, otac mu je rekao da nema nijednu. I tada je,
kao i sada, Dreks smatrao da laže ili da je, ako je i govorio
istinu, on sam uništio sve fotografije svoje bivše žene.
Njihov raskid je bio gorak, potpun i trajan. Njegov otac je čak
išao toliko daleko da zakonski promeni svoje i Dreksovo ime da
ne bi mogla da ih pronađe čak i kada bi promenila odluku i
poželela pomirenje. Dreks je ovo saznao tek nekoliko godina
kasnije.
U ranim tinejdžerskim godinama je, kada je prolazio kroz
buntovnu fazu, zahtevao da zna kako može da stupi u kontakt sa
njom. Otac je odbio da mu bilo šta kaže, opisavši njihov prekid
kao odstranjivanje i egzorcizam.
Jedina njena fotografija koju je Dreks imao bila je ona koja je
podeljena Policijskoj upravi Los Anđelesa kada je njegova
majka nestala, a on ju je video godinama nakon toga, kada
majku više niko nije tražio.
Tada je on preuzeo potragu. Nije se zaista nadao da će
pronaći majku kako živi negde u osami. Pomirio se sa
činjenicom da je ubijena i da je njeno telo negde zakopano i da
je malo verovatno da će ikada biti pronađeno.
Ne, nije krenuo da traži majku. Već čoveka odgovornog za
njen nestanak. Zakleo se da neće stati dok ga ne pronađe. I nije.
Međutim, od početka svoje potrage izbegavao je da se bavi
nagađanjima o načinu njene smrti. Ali nakon onog što je čuo o
Marijan Haris, na pomisao da je žena koja ga je rodila patila na
sličan način, na pomisao na to koliko je užasna njena smrt mogla
biti oblio ga je znoj, uprkos tome što se upravo istuširao i što je
stajao ispred uključenog ventilatora.
Provukao je prste kroz vlažnu kosu, pa ustao i stao pored
prozora. Fordovi su se vratili svega nekoliko minuta posle njega.
Nije ih otad video. Ni sada nije bilo traga od njih.
Da li su na spratu ili u prizemlju? Jesu li u istoj sobi? U
krevetu? Ljube li se? Miluje li Taliju istim rukama kojima je
zakucao poklopac onog brodskog sanduka u kom je Marijan
Haris još bila živa?
Duboko je udahnuo kroz nos i izdahnuo na usta šapućući:
„Zakopao je tu ženu živu.”
„Kažeš to kao da nešto znači”, rekao je Gif. „Mislim, više od
očiglednog.”
Dreks je kazao: „Lovili smo prevaranta koji ubija svoje žrtve
samo da bi uklonio svedoke. Ali meni je sada, nakon što sam
saznao kako je Marijan umrla, očigledno da je ovaj tip više od
toga. On voli da ubija.”
„Ubija radi uzbuđenja?”, upitao je Majk.
„Možda nije toliki ekstrem”, rekao je Dreks zamišljeno. „Ali
je blizu. Možda polako ide ka tome.”
„To je njegova verzija sredovečnog ludila?”
„Šališ se, Gif, ali to na neki čudan način ima smisla. Stari.
Gleda vesti. Vidi da ga mlada generacija degenerika nadmašuje.
Da bi mogao da se nadmeće sa njima, mora da unapredi igru.”
Tiho je opsovao. „Što znači da moram i ja. Moram da izmenim
način razmišljanja, da počnem da tražim crte u Džasperu koje...”
„Ne znaš da li je tvoj sused Nols”, rekao je Majk. „Ili Veston
Grejam, ili kako li mu je već pravo ime.”
„On je. Znam to.”
„Ne, ne znaš, Drekse.”
Nerviralo ga je odbijanje njegovih kolega da prihvate ono što
on oseća – zna – u kostima, u stomaku. „Da li si dobio
fotografiju?”
Dreks je zamolio zamenika šerifa na Ki Vestu da pošalje
fotografiju sa žurke na imejl nalog sa kojim ne mogu da povežu
nijednog od njih trojice.
„Da”, rekao je Majk. „Uveličao sam je i uporedio tipa u
pozadini sa Fordovom fotografijom sa vozačke dozvole. Ne
liče.”
„Verujem mom osećaju više nego fotografiji. Pogledaj
pažljivije.”
„Drekse...”
„Uvećaj tu fotografiju do veličine fudbalskog igrališta. Izbroj
svaku poru na kopiletovom licu ako moraš. On je.”
Gif je tiho izgovorio: „Želiš da to bude on.”
„U redu, da!”, gnevno je prosiktao Dreks. „Želim da to bude
on.”
Pogled na Fordovu kuću samo ga je izluđivao. Prišao je
frižideru, uzeo bocu s vodom i vratio se do stolice. Nijedan od
druge dvojice nije progovarao.
Nakon što je potegao dugačak gutljaj i malo se smirio, rekao
je: „Saznajte sve što možete o Elejn Koner.”
Rekao im je šta je saznao o njoj kroz razgovor. „Jahta se zove
Lejni Bel, tako je Elejn zvao njen muž. Registrovana je u
Doveru u Delaveru, odakle je on poreklom. Imam osećaj da je
bio stariji i pun para, ali to je samo pretpostavka. Ona je
privlačna, bogata udovica.”
„Tip našeg čoveka.”
„To mi je palo na pamet”, rekao je Dreks. „Premda je Elejn
živahnija od drugih. Samouverenija je, manje gladna pažnje.
Društvena je. Uvek je u centru pažnje. Ali je on veoma uljudan
prema njoj, a ona na to naseda.”
„Njegova žena nije ljubomorna?”, upitao je Gif.
„Ako i jeste, nisam to primetio. Ona i Elejn deluju kao da su
prijateljice.”
„Kakva je?”
„Rekao sam ti, Majk. Živahna.”
„Ne ona. Talija Ford.”
„Šafer. Danas sam saznao da koristi devojačko prezime zbog
firme.”
Majk, nije mnogo mario za političku korektnost i na ovo je
samo frknuo: „Današnje žene.”
Gif je ponovio Majkovo pitanje. „Kakva je?”
Uzeo sam joj poslužavnik iz ruke, a ona je meni oduzela dah.
Oči su joj boje dima i jednako hipnotične. A njen osmeh sam
poželeo da pojedem.
Pročistio je grlo. „Đavolski pametna, to je sigurno. Ispričala
mi je istorijat svoje kompanije. Nasledila ju je, ali ju je proširila
i prodala, a zatim je matirala kupca. Mene je zastrašila.”
„Nisam siguran da je aždaja tip žene našeg čoveka.”
„Nije ona aždaja.”
„Ha. Kako se razmetala svojim uspehom...”
„Nije se razmetala”, odvratio je Dreks ljutito. „Zašto se malo
ne uputiš, Majk?”
„U šta?”
„U društvene promene.”
 „Molim?”
„Nije važno. Ti si izgubljen slučaj.”
Gif se umešao: „Dreks, mislim da je ono što Majk trapavo i
glupavo pokušava...”
„Hej!”
„... da izvuče iz tebe je tvoj utisak o supruzi Džaspera Forda.”
„Upravo sam vam rekao”, kazao je Dreks. „Za ženu njenih
godina...”
„Ima trideset četiri godine.”
Majk i njegovo istraživanje. Zna i kada joj je rođendan.
„Dobro, onda. Postigla je đavolski mnogo za svoje trideset četiri
godine.”
„Da li je privlačna?”
„Moglo bi se reći da jeste. Sve njegove žrtve su bile
privlačne. Mislio sam da tražiš oglase za Putničku agenciju
Šafer iz vremena pre nego što ju je prodala. Nisi imao sreće?”
„Pronašao sam oglase”, rekao je Majk, „ali na njima se
nalazio porodični logo nalik na grb, nije bilo njenih fotografija.
Pronašao sam neke fotografije na Guglu, a nijedna nije dobra i
nijedna nije skorašnja. Firma ima naloge na društvenim
mrežama, ali i oni se prikazuju sa logom. I da ima privatne
naloge, njima se ne može pristupiti.” Nakon značajne pauze
dodao je: „Uspeo sam da pronađem jedan otmeni poslovni
žurnal koji je pisao članak o njoj kratko pre nego što je prodala
firmu. U njemu se nalazi njena fotografija. Portret.
Profesionalno urađen. Žurnal je objavljen pre nekoliko godina,
ali ne verujem da je otad propala.”
Gif je rekao: „Hajde, Drekse, nemoj da nas farbaš. Moglo bi
se reći da je ona mnogo više nego ‘privlačna’. Ili je fotografija iz
časopisa obrađena?”
„Mislim da nije”, promumlao je Dreks. Potočić znoja mu se
slivao niz rebra. „Lepotica je, u redu? I sa čim to ima veze?”
„S tim da ti voliš da gledaš lepotice”, kazao je Gif.
„Priznajem. Ali žena je udata, sećate se?”
„Gif i ja se sećamo”, rekao je Majk. „Pitanje je da li se ti
sećaš?”
Niko nije ništa rekao. Dreks nije imao nameru da se brani
kada nije uradio ništa neprimereno. Ukoliko se požuda ne
računa.
Gif, večiti medijator, upitao je: „Kakvi su zajedno, kao par?”
„Opušteni. I pored sve pažnje kojom je obasipao Elejn, bio je
pažljiv i prema Taliji.”
„Da li su razmenjivali nežnosti?”
„Poljubac u obraz. Držao je ruke na njenim ramenima kada ju
je pustio da upravlja brodom. Ona je njemu poljubila nadlanicu
kada je poslužio čokoladni mus. Mislim da je ona luda za
čokoladom. Jede nutelu iz teglice.”
„I ja to radim”, rekao je Majk.
„Da, ali ne verujem da ona pojede sve u jednoj turi”, rekao je
Dreks. Bio je potpuno siguran da Majk ne bi izgledao kao Talija
kada liže kašiku. O čemu je Dreks maštao. Do detalja.
Usporeno. Sa zvučnim efektima.
Gif je pitao: „Nisi stekao utisak da ga se plaši?”
„Ni najmanje.”
Bio je tu onaj trenutak kada je pogledala burmu i okrenula je
oko prsta. I evo me. Rekla je to tako tiho da se njene reči gotovo
nisu čule od vetra. Kakav je ono izraz na licu imala? Nije bio
uplašen. Ni oprezan. Čežnjiv?
Možda. A možda je to Dreks želeo da vidi. Njegovi drugovi
će verovatno doći do takvog zaključka, pa to nije spomenuo.
Već im je izneo svoju ideju: „Ne znam hoću li, i kada, ponovo
biti sa njima i posmatrati ih. Elejn je spomenula još jedno
druženje uskoro, ali to može biti sutra ili za mesec dana. Jedini
način da saznam kakvi su kada su nasamo je da postavim
mikrofon.”
„Ja sam prokleti genije”, rekao je Majk stenjući. „Znao sam
da ćeš to reći.”
„Drekse, ne smeš”, kazao je Gif. „Rudkovski će se usrati.”
„Godiće mu. Kladim se da već godinama pati od zatvora.”
„Ovo nije nešto sa čim se možeš šaliti.”
„Meni kažeš. Rudkovski već tri meseca zna da su pronašli
ostatke Marijan Haris. Da li me je obavestio? Nije.”
„Za tvoje dobro.”
„Ja ću odlučiti šta je za moje dobro. A ono što bi bilo dobro
po mene sada je prisluškivanje para koji živi u kući u
susedstvu.”
Majk je frknuo, što je bio njegov način da kaže da je jasno da
će Dreks prekršiti pravila i uraditi to, i da je besmisleno
odgovarati ga od toga.
Gif nije bio spreman da odustane. „Ako te uhvate...”
„Pokušaću. Isplati se rizikovati. Vredelo je i pre. Ali sada
kada znam šta je uradio Marijan Haris? Da. Isplati se rizikovati.”
„Da li si siguran, Drekse?”
Rekao je: „Ako je to on..”
„Veliko ako.”
„... i ako ga uhvatimo.”
„Još veće ako”, kazao je Majk.
„... onda će se taj rizik mnogo više isplatiti.”
„Ma koliko to tebe lično koštalo?”, upitao je Gif.
„Ma koliko to mene lično koštalo.” U tišini koja je usledila,
on je osećao teret njihovog neodobravanja. „Momci, povredio je
osam žena. Osam za koje znamo. Moja majka mu možda nije
bila prva žrtva. Nemojte razmišljati o posledicama po mene.
Mislite na te žene. Mislite na to kako je Marijan Haris pokušala
da prokopa put iz sanduka.”
„Razumemo, Drekse”, rekao je Gif. „Ali prekršićeš zakon.”
„Svestan sam toga. Ali vi nećete. Ako me uhvate, preuzeću
punu odgovornost. Dajem vam reč da će tako biti.”
„Ne brine mene to”, rekao je Gif.
„Pa, mene mnogo brine”, kazao je Dreks. „Neću dozvoliti da
vas dvojicu okrive. Ni Rudkovski, ni ma ko drugi.”
Nakon dugačke tišine, Majk je uzdahnuo i pitao Dreksa da li
želi da mu pošalje opremu.
„Ne, poneo sam sve.”
„Znači ova ideja ti se nije naprasno javila.”
Dreks nije odgovorio.
„Kako nameravaš da podmetneš mikrofon?”, upitao je Gif.
„Gde u kući? Kada?”
„Sve to još ostaje da se vidi. Obaveštavaću vas.”
Prekinuo je vezu da ne bi i dalje pokušavali da ga odgovore
od njegove namere.

Naočare koje je Dreks nosio bile su rekvizit. A rekvizit je bila i

hrpa papira na kuhinjskom stolu pored računara. Kraj gomile
praznih listova stajalo je i nekoliko stotina stranica kuhinjskim
gumicama uvezanog rukopisa koji je otkucala jedna žena iz
njegove kancelarije. Zvala se Pem nekako. Tekst je izvučen iz
istorijskog romana čija se radnja dešava u vreme Građanskog
rata.
Kada je izneo Pem svoj zahtev, ona ga je sumnjičavo
pogledala. „Šta će ti to?”
„To je za nešto na čemu radim.”
Podigla je obrvu. „Ne možeš da kažeš šta je u pitanju?”
 „Ne još.”
Prelistala je žute stranice mekog poveza romana. „Slovne
greške? Da li mora biti savršeno?”
„Ne. Zapravo bi bilo dobro da bude ponegde neka greška. Tu
ću staviti beleške.”
Bivši muž ove samohrane majke dvoje dece bio je bitanga.
Pristala je da prekuca tekst za tri dolara po stranici. Kada mu ga
je predala, Dreks ju je zagrlio i dao joj bonus od pedeset dolara.
Ispisao je beleške crvenom hemijskom, presavio uglove
nekih stranica, prosuo kafu po nekima, ostavio izdignute vlažne
otiske čaše na drugima.
Sada je njegova postavka izgledala veoma „spisateljski” u
slučaju da ga neko posmatra iz potaje, a osećao je da ga
posmatraju.
Dok je sedeo za računarom kao da radi na knjizi, zapravo je
čitao dodatni materijal koji je Majk iskopao. Parohijska crkva
Marijan Haris održala je memorijalnu misu. Nakon što je
forenzički patolog završio obdukciju i predao nalaze vlastima,
njeni posmrtni ostaci su kremirani i smešteni u grobnicu
crkvenog groblja.
Testamentom je zaveštala izvesne sume raznovrsnim
dobrotvornim organizacijama, ali novca koji bi im se prosledio
nije bilo. Jedina njena imovina koja nije prodata pre njenog
nestanka bila je njena jahta. Kako je stajalo u testamentu,
prodata je na aukciji, a sredstva su dodeljena parohiji.
Dreks nije tražio od Majka da sve to istraži, ali mu je bio
zahvalan što je to uradio. Marijan Haris nije bila osuđena da
zauvek ostane u onom sanduku. Dreks je pronašao nešto utehe u
tome.
Ali ne mnogo.
Želeo je da uhvati kučkinog sina koji joj je to uradio. Osećao
je, instinktom koji je bio gotovo životinjski, da ga je pronašao.
Čitave večeri su se svetla u kući sa druge strane travnjaka
uključivala i isključivala. Senke su se kretale ispred roletni.
Dreks je gledao Džaspera kako sebi pravi sendvič. Pojeo ga je za
stolom u kuhinji dok je čitao nedeljne novine. Video kako Talija
uključuje svetlo kada je ušla u sobu na spratu.
Video ju je samo na trenutak pre nego što je zatvorila vrata za
sobom, ali je video da je kosu neuredno podigla navrh glave i da
nije više nosila veliku belu lanenu košulju i pantalone širokih
nogavica koje je obukla za vreme plovidbe.
Kada su bili na palubi i kada bi je vetar pogodio pod pravim
uglom i pomerio tkaninu košulje u stranu, Dreks je na trenutak
video belu majicu na tanke bretele i nežnu ključnu kost, i tek
neznatan nagoveštaj dekoltea iznad ivice pripijene majice.
Ništa se nije videlo. Što je bilo đavolski iritantno. I erotično.
Želeo je da je raspakuje i istraži zanosni teren koji je njegova
mašta iscrtala.
Veče je utonulo u noć. Nedugo nakon deset sati skinuo je
naočare, sklopio računar i isključio svetla u svom stanu. Ali je
ostao pored prozora. Posmatrao je i čekao da prođe pola sata
otkako su se isključila sva svetla u kući u susedstvu.
Pištolj mu je utešno pritiskao donji deo leđa dok je tiho
izlazio iz svog stana i spuštao se niz spoljašnje stepenice.

Džasper je, sedeći duboko u senkama svog mrežama zatvorenog

trema, posmatrao kako se Dreks iskrada iz stana i tiho zatvara
vrata za sobom, a zatim žurno silazi niz stepenice. U potpunoj
tami. Premda se i na vrhu i na dnu strmih stepenica, koje je
Dreks nazvao smrtonosnim, nalazila po jedna sijalica.
Sišao je niz stepenice nepovređen. Nije otišao do svog
automobila, već je oštro skrenuo udesno, pa krenuo pored
udaljenog zida garaže i najzad se izgubio Džasperu iz vida.
Nekoliko trenutaka kasnije pojavio se iza garaže na njenom
suprotnom kraju.
Džasper se nije pomerao i nije radio ništa čime bi odao svoje
prisustvo dok je posmatrao kako se Dreks kreće granicom
njegovog travnjaka, paralelno sa kućom, sve vreme vidljiv, osim
kada bi ga progutala neka duboka senka ili ga od pogleda
zaklonilo deblo nekog drveta.
A nakon jednog od tih nestanaka iz vidokruga više se nije
pojavio. Ostao je iza debla najvećeg drveta na posedu.
Džasper je skočio sa stolice i izleteo kroz vrata sa mrežicom.
Dugačkim, žurnim koracima prišao je drvetu. Gotovo se sudario
sa Dreksom kada je zaobišao drvo. Uključio je baterijsku lampu
koju je poneo sa sobom i usmerio je Dreksu u lice. „Šta to
radiš?”
Dreks se klatio na petama. „Hriste, Džaspere. Nasmrt si me
uplašio.”
Nasmešio se onim svojim dečačkim osmehom. Elejn bi srce
ustreptalo svaki put kada bi joj se nasmešio. Džasper je sumnjao
da je taj smešak neiskren i da ga je Dreks vešto koristio svaki
put kada mu je to odgovaralo.
Sada je trebalo da mu odvuče pažnju dok je Dreks desnu ruku
pružao iza leđa. Podigao je levu ruku da zakloni oči od snopa
baterijske lampe. „Mislio sam da si već legao.”
„Ponovo te pitam, šta radiš ovde?”
„Vidi, izvini. Ja...”
„Šta to imaš?”, Džasper je oborio baterijsku lampu i nagnuo
se da vidi šta Dreks krije iza leđa.
Dreks se žurno povukao korak unazad.
„Šta ti je to u ruci? Daj da vidim.” Džasper je ispružio levu
ruku sa dlanom okrenutim nagore.
Dreks je oklevao, a zatim krenuo da spusti mrtvog miša
Džasperu na dlan. Džasper je naglo trgao ruku. Miš je pao na
zemlju.
„Sačekao bih do jutra da ga izbacim, ali usmrdeo mi je čitav
stan.”
Džasper je zauzdao bes kao i ubrzan dah. „Kuda si ga nosio?”
„Do onog kontejnera u susednom bloku? Mislio sam da ga
ubacim u njega. Da ne bi trulio u kanti za smeće pored ivičnjaka
ispred kuće. Pretpostavljam da je trebalo da krenem dužim
putem, ulicom. Odlučio sam da presečem preko tvog dvorišta.
Strašno mi je žao što sam te uznemirio.”
„Nisam znao da si to ti”, slagao je. „Video sam visoku,
mračnu priliku”, rekao je Džasper i usiljeno se nasmešio. „Ako
ponovo kreneš prečicom, trebalo bi da se javiš.”
„Nisam očekivao da me neko vidi.”
„O, ja sam uvek na oprezu.”
Nekoliko trenutaka su se gledali u oči, a zatim se Dreks
sagnuo i podigao beživotnog miša za rep. Šaljivo je slegao
ramenima, držeći ga palcem i kažiprstom. „Pretpostavljam da mi
ipak neće biti potrebna mačka.”
Džasper se zacerekao.
„Pa, laku noć.” Dreks je počeo da se udaljava.
Džasper ga je pustio da napravi nekoliko koraka pre nego što
je doviknuo: „Stani.”
Dreks se okrenuo.
„Ponesi ovo”, prišao mu je Džasper i pružio mu baterijsku
lampu.
„Hvala. Nisam je imao u stanu.”
Džasper se nasmešio. „Čemu služe susedi?”
Dreks se vratio nakon što je bacio miša u kontejner, po treći put
tog dana se istuširao, pa otišao u krevet i pokrio se samo do
struka. Ventilator je, postavljen pored kreveta i usmeren pravo
na njega, brujao.
Te noći je želeo da iz drugog ugla sagleda raspored kuće
Fordovih u pokušaju da pronađe način da se uvuče u kuću. Iza
drveta je zumom na telefonu pokušavao da primeti bezbednosne
uređaje na prozorima i vratima. Kada je Džasper kao posednut
izleteo iz kuće, nije imao izbora nego da se suoči s njim.
Na sreću, setio se da ponese mrtvog miša kao izgovor za
prelazak preko Džasperovog dvorišta u slučaju da ga ovaj
otkrije. Nije bio uveren da je Džasper u potpunosti naseo na
njegovu priču. Ali su se obojica ponašala kao da jeste. Dreksu
nije bilo lako da nasamari čoveka čiji su srce i um bili mračniji
nego što je u početku mislio.
I dalje nije znao kako će se probiti u zamak, ali je saznao da
je Džasper preko svake mere oprezan. Što je značilo da će Dreks
biti đavolski srećan ako uspe da podmetne makar jedan
mikrofon. Poželeo je da može da postavi jedan u svaku sobu.
Ali čak i da u tome uspe, u neke delove kuće nije želeo da
zadire. Ponajviše u Džasperovu i Talijinu spavaću sobu. Nije bio
siguran da bi mogao da podnese da čuje njihov intimni razgovor
ili, ne daj bože, vođenje ljubavi.
Verovao je da je Džasper čovek kog je tražio. Što je značilo
da je Džasperova bogata, uspešna žena u opasnosti. Ali dok ne
ukloni svaki element sumnje, dok ne pronađe neoboriv dokaz da
Talija živi sa muškarcem koji je zakopao drugu ženu živu, nije
smeo da rizikuje i upozori je.
Neće pozvati konjicu sa Rudkovskim na čelu. To bi značilo
katastrofu. Rudkovski nije znao za suptilnost i uprskao bi stvar i
odao ih, a ni bog sveti ne zna šta bi Džasper tada uradio. Dreksa
je podilazila jeza od pomisli na to. Imao je posla sa ličnošću kod
koje je lako bilo prevršiti meru, ličnošću koja je bila suzdržana i
koja je vladala sobom... dok to više ne bi bio slučaj.
Njegov kratkoročni cilj je bio jasan: održati sliku o sebi
kakvu je stvorio i truditi se da zaštiti Taliju od muškarca sa
kojim je živela. Učiniće sve što može da ne dozvoli da ona
postane njegova deveta žrtva i doživi sudbinu kakvu je doživela
Marijan Haris. Bio je rešen da joj sačuva život, ma kako ona
izgledala.
Ali izgledala je kao Talija Šafer i ne bi lagao samo prijatelje
već i samog sebe kada ne bi priznao da je njen izgled znatno
uticao na njegovu rešenost da joj spase život. Ako je Džasper
Ford bio onaj ko je Dreks podozrevao da jeste, neće mu biti
dovoljno i neće ga umiriti da ga samo izvede pred lice pravde.
Dreks je želeo da se upusti sa njim u borbu prsa u prsa, do smrti.
Želeo je da mu prospe utrobu.
Naravno da je bio svestan da je ovo mačo-razmišljanje bilo
infantilno, glupo i opasno. Ako se okomi na Džaspera iz nekog
drugog razloga osim želje da se izbori za pravdu za osam
ubijenih žena, biće u problemu sa Rudkovskim do kraja života.
A dozvoliti osećanjima da upravljaju njime bio je recept za
katastrofu. Osećanja su umela da poremete čoveku um. Ili su
štetila njegovoj rešenosti ili njegovu rešenost do te mere
pojačavala da je postajao nemaran. Jedan pogrešan korak, jedna
nepromišljena reakcija ili neplanirana primedba mogli bi da ga
razotkriju. Zato što će ga Džasper držati na oku. Jedna greška,
ma koliko mala, mogla bi da dovede do neuspeha. Još gore,
mogla bi da dovede do Talinije smrti.
I, naravno, Veston Grejam, odnosno Danijel Nols, odnosno
Džasper Ford igraće svoju igru besprekorno, ostaće hladne glave
i igraće pametno.
 Pa će i Dreks to morati.
Ali, bože, to će biti teško jer nije mogao da iz glave izbaci
Talijinu kosu boje brendija, kožu koja je bila sklona pegicama
od sunca, i sive oči koje su odavale inteligenciju i toplinu, ali i
nagoveštavale neodoljivu neuhvatljivost.
Široka odeća koju je nosila na jahti nije bila provokativna ni
oskudna, ali je Dreks zamišljao kako je telo u njoj bilo
kompaktno i lepo. Kada je govorila o tome kako želi stolice koje
se prilagođavaju obliku ljudskog tela, on je poželeo da se njeno
ljudsko telo prilagodi njegovom, da smesti njenu zadnjicu na
središnji deo svog tela, potraži savršeno poklapanje, pronađe...
Bože!
Zavukao je ruku pod čaršav. Bio je vreo. Bio je nabrekao.
Završiće u paklu jer je poželeo ženu svog bližnjeg. Goreće zbog
toga što je počinio greh seksualnog samozadovoljenja, ma kakav
bio biblijski izraz za to.
To ga nije odvratilo od njegove namere.

POGLAVLJE 6

Bil Rudkovski je ušao u kancelariju sa termosom kafe od 500

mililitara u jednoj ruci, aktovkom u drugoj, i sa večitim gnevom
prema čitavom svetu u duši.
Nije preterano voleo jutra, ali je načisto prezirao ponedeljak
ujutro. Osorno je klimnuo asistentkinji u znak pozdrava.
„Sve čemu moraš da posvetiš pažnju je na tvom stolu.”
„Ne mogu da dočekam.”
„Ako je suditi prema tom mrkom pogledu, rekla bih da je tvoj
tim juče izgubio.”
„Nisi ni za šta.” Ušao je u kancelariju i petom zatvorio vrata.
 Na stolu je bilo previše papirologije, sa kojom nije želeo da
se hvata u koštac pre nego što popije kafu. Osnažen kofeinom i
pomiren sa činjenicom da je ovo početak još jedne nedelje,
polako je počeo da prolazi kroz gomilu papira.
Poruke na kojima je stajalo da bi trebalo da nekoga pozove
razvrstao je prema nivou hitnosti, nečitki potpis je naškrabao na
dokumente koji su to zahtevali i pregledao je napredak nekoliko
aktivnih slučajeva. Kada je to završio, okrenuo je stolicu prema
računaru i uključio ga.
Treći mejl u inboksu smesta mu je privukao pažnju zbog
imena u naslovu poruke. Marijan Haris.
Iza njenog imena stajao je broj slučaja. Uz poruku je išao i
prilog. Kratka poruka je glasila: Mislio sam da biste i vi možda
želeli da ovo ponovo vidite. U potpisu je stajalo ime za koje
nikada nije čuo, zamenik šerifa, Randal Grej.
Njegovi zvanični kontakt-podaci bili su podaci šerifove
kancelarije u Okrugu Monro na Floridi, ali je u imejlu naveo i
svoj broj mobilnog telefona.
Rudkovski je otvorio prilog. Prepoznao je fotografiju kao onu
nastalu na palubi jahte Marijan Haris za vreme koktel-prijema
pred zalazak sunca. Kada je nekoliko meseci kasnije nestala,
policija Ki Vesta, šerifova kancelarija i/ili FBI su identifikovali i
pronašli sve ljude sa fotografije i obavili razgovor sa njima.
Rudkovski, koji je pažljivo pratio slučaj, zamolio je kolege iz
Južne Floride da ga obaveštavaju o napretku istrage jer je
tajanstveni nestanak Harisove ličio na jedan drugi nerešeni
slučaj nestale osobe sa kojim je bio upoznat.
Slučaj se ohladio, a zatim i pao u zaborav. Prošlo je, manje-
više, dve godine.
Nije čuo ništa više dok pre tri meseca nije otkriveno telo. Bio
je to jeziv prizor. Zbog močvarne sredine u kom je bilo
zakopano, telo je bilo potpuno razloženo. Nije bilo nikakvih
nagoveštaja o tome ko ju je zatvorio u sanduk u kom je
pronađena. Krvavi tragovi noktiju sa unutrašnje strane poklopca
ukazivali su na to da je počinilac bolesnik najgoreg reda.
Dok su vlasti na Floridi istraživale slučaj, Rudkovski je
okupio tim agenata da u svim bazama podataka u vezi sa
zločinima, domaćim i inostranim, traže vezu između Marijan
Haris i počinilaca poznatih po tome što svoje žrtve zakopavaju
žive.
Uznemiravajući broj kriminalaca poznatih policiji još je bio
na slobodi. Neki su bili nepoznati. Od onih koji su uhvaćeni i
osuđeni, nekoliko ih više nije bilo među živima. Nekoliko je
pogubljeno zbog počinjenih zločina, jednog je ubio drugi
osuđenik za vreme nereda u zatvoru, a drugi su umrli prirodnom
smrću u zatvoru. Oni koji su još bili živi nalazili su se iza
rešetaka. Rudkovski se postarao da ih sve ispitaju.
Jedan je priznao da je oteo Marijan Haris i ubio je, ali je bio
šizofreničar i imao je naviku da priznaje zločine i voleo je da se
hvališe užasima koje nije počinio. Bio je zatvoren u San
Kventinu kada je žena sa Floride nestala.
One koje su ispitali, a što su tvrdili da nikada nisu čuli za
Marijan Haris, nisu mogli ni za šta da optuže jer nije bilo
dovoljno dokaza. Nikoga nisu uspeli da povežu sa njom.
Istraga je ponovo stala.
Rudkovski se pitao zašto su mu poslali već poznatu
fotografiju sada bez ikakvog objašnjenja. Ako su novootkriveni
dokazi doveli do ponovnog aktiviranja slučaja, zašto nije stigao i
propratni izveštaj?
Zatvorio je prilog i vratio se mejlu. Pogled mu je pao na reči i
vi, što je značilo takođe, i osim.
Jutro prvog dana u nedelji dotaklo je dno.
 Zgrabio je slušalicu telefona na stolu mrmljajući pogrdna
imena sebi u bradu i rekao asistentkinji da pozove zamenika
šerifa Greja. A zatim je lupkajući prstima čekao da se veza
uspostavi.
„Grej?”
„Da, gospodine, agente Rudkovski. Dobro jutro.”
Malo sutra. „Zovem u vezi sa fotografijom koju si mi sinoć
poslao mejlom.”
„Da, gospodine?”
„Da li je došlo do novog razvoja u slučaju Marijan Haris o
kom nisam bio obavešten?”
„Nije, gospodine. Pa, mislim da nije.”
„Poslao si mi ovu fotografiju iz ćefa? Iznenada? Zašto?”
„Pa, vaše ime je spomenuto u razgovoru koji sam vodio sa
specijalnim agentom Istonom. Uverio sam ga da ste obavešteni o
otkriću ostataka Marijan Haris. Vaši podaci su stajali na
poslednjoj službenoj prepisci između FBI-ja i našeg odeljenja,
pa sam imao vašu mejl adresu.”
Rudkovskom se zacrvenelo pred očima, ali nije zamenik
šerifa bio za to kriv, pa se trudio da mu glas bude što je moguće
mirniji. „Kada ste vodili taj razgovor?”
„Sa agentom Istonom? Juče.”
„Da li je rekao šta ga je podstaklo da pozove vaše odeljenje?”
„Rekao je da, kao i vi, radi na slučajevima nestalih osoba.”
„Aha.”
„Zvao je zbog nekog slučaja nestale osobe u Leksingtonu.
Siguran sam da ste čuli za njega.”
„Preko vikenda sam bio potpuno isključen i tek sam sad
stigao u kancelariju. Nisam video ništa u vezi sa tim slučajem.”
„Pa, Iston je rekao da postoje sličnosti između tog slučaja i
slučaja Marijan Haris. Želeo je da ih uporedi.”
 „Naravno.”
„Tražio je da pristupim podacima slučaja Harisove i uputim
ga u napredak koji je ostvaren u međuvremenu. Zamolio sam ga
da mi dâ nekoliko sati jer sam imao i drugih poslova, ali sam sve
imao pred sobom kada me je ponovo pozvao.”
„Siguran sam da je cenio tvoj trud.”
„Pretpostavljam, ali... mislim da nije znao da su njeni ostaci
pronađeni. Zvučao je uznemireno kada sam mu rekao da je bila
zakopana živa i sve ostalo. Mora da ne sarađujete tako tesno, jer
bi u protivnom znao.”
„Ne, uopšte tesno ne sarađujemo”, rekao je Rudkovski,
cedeći reći kroz zube.
„Zamolio me je da mu pošaljem fotografiju na mejl. Kasnije
sam pomislio kako mora da i vi radite na tom slučaju, ako on
radi na njemu, pošto ste u istoj državi i tako to. Pa sam i vama
poslao fotografiju.”
„Dobro si postupio, zameniče. Hvala. Pozvaću Istona. Imaš li
njegov broj telefona pri ruci?”
„Pisalo je privatan broj. Skriven. Znate, zbog poverljivog
posla koji obavlja.”
Rudkovski je sklopio oči i protrljao očne duplje, koje su
počele bolno da mu pulsiraju. „Naravno. Zaboravio sam. Nije
važno. Imam njegov privatni broj ovde u bazi podataka. Mogu
da pogledam. Još jednom hvala.”
„Nema na čemu.”
Rudkovski je vratio slušalicu na mesto, pa uzeo mobilni i
pronašao poslednji Istonov broj telefona koji je imao. Pozvao ga
je. Javila se govorna pošta. Nije to bilo nikakvo iznenađenje.
Kreten se neće javiti ako je na ekranu pročitao da ga zove
Rudkovski, pogotovo ako nešto smera.
Rudkovski je odgurnuo stolicu od stola i domarširao do vrata
svoje kancelarije, pa ih silovito otvorio i zarežao na
asistentkinju: „Pozovi glavnog specijalnog agenta u
Leksingtonu.”
Podigla je obrve i u bradu promrmljala: „Mora da je u pitanju
Iston.”
„Proveri da li imaju lokalni slučaj nestale osobe. Žena,
verovatno sredovečna i situirana. A zatim pozovi Istonovu
kancelariju. Ne javlja se na mobilni, a ja želim da razgovaram sa
njim. Smesta. Neću da čujem nikakve izgovore. Ako se neko
drugi javi, neka ga dovuče do telefona.”
Vratio se u kancelariju i zalupio vrata.
Čuo je prigušeni glas svoje asistentkinje dok je obavljala
pozive koje joj je naložio da obavi. Pušio se od besa. Možda je
trebalo da kaže Istonu za jezivo otkriće na Floridi, ali, dođavola,
upravo zbog ovoga to nije uradio. Znao je da Iston neće to
ostaviti na miru.
Godinama je on trn u peti Rudkovskom, još otkako se pojavio
u Santa Barbari i počeo, nepozvan i bez posledica, da zabada
nos u istragu Rudkovskog u vezi sa slučajem nestanka i
verovatne otmice.
Iston je bio mlad, idealista, odlučan, pametan i strastven, kao
stvoren da Rudkovski pored njega izgleda star, otupeo, trom,
glup i ravnodušan. Za Rudkovskog, Dreks Iston nije
predstavljao krstaša u ime pravednosti, već pre optužujući prst
koji ističe njegove nedostatke. Bio je uporan svrab. Kapitalna
smetnja.
Samo je jednom Rudkovski uspeo da odnese pobedu, ali bila
je to prazna pobeda, zbog koje je naposletku on ispao sitničav, a
Iston samopožrtvovan.
Asistentkinja je otvorila vrata, ali tek neznatno, i provirila
kao da se plaši da bi mogao da je gađa nečim.
 „Ove nedelje ni u Leksingtonu ni u okolini nisu imali
slučajeve nestalih osoba, osim što je prijavljen slučaj nestanka
muškarca u osamdesetim godinama. Izdali su srebrni alarm.
Iskrao se iz staračkog doma i pronađen je nekoliko sati kasnije
kako ispija tekilu i blene u konobaricu u Hutersu.”
Rudkovski je i mislio da je slučaj nestale osobe izmišljotina
koju je Iston upotrebio da bi iskoristio zamenika šerifa na
Floridi. „Jesi li dobila Istona?”
„Na odmoru je.”
„Molim?”
„On je na...”
„Čuo sam i prvi put”, zarežao je. „Od kada?”
„Otišao je u podne prošlog petka.”
„Na koliko dugo?”
„Dve nedelje.”
„Kuda je otišao?”
„Nije rekao. Niko ne zna.”

POGLAVLJE 7

„Kuc-kuc?”
Talija je iz kuhinje izašla na zatvoreni trem sa krpom za
sudove prebačenom preko ramena. Nasmešila se Dreksu, koji je
stajao na stepeniku sa druge strane vrata sa mrežicom. „Ćao.
Poranio si.”
Pogledao je na sat. „Mislio sam da deset minuta kasnim. Zar
nije poziv bio za šest?”
„Pola sedam.”
„O. Izvini. Vratiću se.”
„Nemoj da si blesav. Uđi.” Prišla je i otvorila mu vrata.
„Džasper je morao da skokne do prodavnice. Zaboravila sam da
kupim zemičke.”
Dreks je znao da Džasper nije u kući i zato je i došao ranije.
Već je bio istuširan i obučen kada je video kako Džasper izvozi
automobil sa prilaznog puta. Na bose noge je obuo brodarice,
odustao je od doterivanja kose, uzeo kutiju kolačića koje je
kupio ranije u pekari i sjurio se niz opasne stepenice, pa preko
travnjaka korakom koji nije bio trčeći, ali nije bio ni daleko od
takvog.
Ušao je i pružio Taliji kutiju iz pekare.
„Šta je ovo?”
„Rekao sam Džasperu da ću doneti desert.”
Džasper je došao do njega u rano poslepodne da ga pozove na
večeru. Dreks ga je video da dolazi, pa je požurio da ga, kada se
popne stepenicama, dočeka kao odsutni pisac koji nije svestan
ničega osim svog rukopisa. Pretvarao se da izlazi iz kreativne
magle, a poziv je prihvatio samo pod uslovom da on donese
slatkiše.
Talija je podigla poklopac kutije. „Kolačići! Sjajno! Biram
jedan od ovih sa čokoladom.”
„A moj je drugi.”
Nasmešila mu se, pa pogledala njegovu kosu. Prešao je
zglavcima preko temena i postiđeno se nasmešio. „Da li je
neuredna? Izvini. Rizici zanata.”
„Razbarušena kosa i šta još?”
„Zaboravljanje da mi je kosa razbarušena.”
Na trenutak ga je posmatrala kao da nije sigurna šta da misli
o njemu, a zatim je klimnula glavom prema baru. „Posluži se. Ja
ću ovo odneti u kuhinju.”
„Šta da ti spremim?”
„Već imam čašu vina.”
 Otišla je u kuhinju i ostavila ga samog pruživši mu time
idealnu priliku da podmetne uređaj za prisluškivanje. Sobni
odašiljač je bio lagan kao pero, ali je bio svestan da ga nosi u
džepu pantalona kao da je kamen.
Talija i Džasper su mnogo vremena provodili na tremu sedeći
jedno pored drugog u stolicama na ljuljanje. Voleo bi da čuje te
razgovore, ali trem nije bio pogodan za skrivanje elektronskog
odašiljača. Stradao bi od vlage i prašine. Sredina u kući je manje
štetna po opremu, a i prijem će tako biti jasniji.
Nasuo je sebi burbon sa ledom i poneo ga sa sobom, pa
prišao otvorenim vratima kuhinje i provirio kroz njih. „Ah.
Umeš da kuvaš.”
Talija je stajala pored šporeta i samo ga je pogledala preko
ramena. „Umem da stavim vodu da provri. Što upravo sada
radim da bih mogla da stavim kukuruz da se kuva.”
Ušao je i prišao joj. Na pultu su, još neočišćena, stajala tri
klipa kukuruza. „Bolje ih je skuvati u mikrotalasnoj.”
Okrenula se prema njemu i svukla krpu sa ramena. „Džasper
ne želi ni da čuje za to.”
„Džasper nije ovde.” Spustio je piće na pult. „Gde ti je
mikrotalasna?”
Pokazala je ugradnu mikrotalasnu u kuhinjskom elementu.
„Jesi li siguran? Ovo je sve što imamo, ako ih upropastiš...”
„Neću. Gledaj i uči. Prvi korak. Uberi zreo kukuruz u polju.
O, to je već obavljeno.”
Nasmejala se.
„Drugi korak, stavi klipove kukuruza u mikrotalasnu.”
„Sve tako sa lišćem?”
„Kao što vidiš.” Teatralno je, kao mađioničar, stavio kukuruz
u mikrotalasnu. „Zatvori vrata.”
„To je treći korak?”
 „Ne. To je drugi deo drugog koraka.”
„Razumem”, rekla je ozbiljno, ali ju je odao smešak koji nije
mogla da sakrije.
„Treći korak je da podesiš temperaturu i tajmer na četiri
minuta za svaki klip kukuruza.”
Izbrojala je na prste. „Dvanaest minuta.”
„Vrlo dobro, pomoćniče kuvara. Možda bi trebalo da to
zapišeš.”
Potapšala se po slepoočnici. „Beležim.”
„Dobro. Zato što ćeš želeti da to upamtiš.”
„Kažeš ti.”
„Veruj mi.”
„Ni najmanje ti ne verujem.”
Ovog puta ozbiljan ton nije bio lažan i zatekao je Dreksa
nespremnog. Nestašnog osmeha je nestalo. „Zašto?”
Pognula je glavu i odmahnula. „Nije važno.”
„Ne. Voleo bih da znam zašto si to rekla.”
Podigla je bradu i pogledala ga pravo u oči. „Suviše si
sjajan.”
„Suviše sjajan za šta?”
„Da bi bio stvaran.”
„O, stvaran sam ja, Talija.” Rekao je ovo tihim, treperavim
glasom, pa spustio pogled na njene usne. Nije se povukla, ali je
zadržala dah.
Trenutak je trajao tek jedan otkucaj srca, a zatim ju je
pogledao u oči i nastavio šaljivim tonom. „Zaista sam gladan.
Hajde da kuvamo.” Podesio je tajmer na mikrotalasnoj i otresao
ruke.
„Šta sada?”, upitala je.
Pokušala je i ona da zvuči šaljivo, ali nije uspela. Nije je
dotakao, ali ju je njegova blizina potresla, a mužjak u njemu je
poželeo da zaprede od zadovoljstva.
Ali nije došao da je zavede. Nije želeo da kod nje podstakne
još veće nepoverenje. Želeo je da ona bude opuštena u njegovoj
blizini. Da se oseća prijatno, druželjubivo i brbljivo. Želeo je da
ona priča o svom mužu da bi mogao da proceni da li je Džasper
Ford, naoko čestit čovek iz predgrađa što je otišao da obavi neki
sitan posao koji mu je supruga poverila, zapravo izopačeni
manijak koji je zakopao Marijan Haris živu.
Pa je potisnuo nalet testosterona i ponovo uzeo piće. Podigao
je čašu da nazdravi i rekao: „A sada ja pijem burbon, a ti piješ
vino dok čekaš najbolji kuvani kukuruz koji si ikada probala.”
Sumnjičavo je provirila kroz staklo mikrotalasne u klipove
kukuruza koji su se vrteli unutra, a zatim slegla ramenima.
„Dobro. Šta kažeš da čekamo na tremu?”
Dok ju je pratio iz kuhinje, trudio se da ne razmišlja o tome
koliko joj je lepo lagana suknja od džinsa prianjala uz zadnjicu.
Sa tih zanosnih oblina se širila i padala nekoliko centimetara
iznad kolena.
Nosila je crnu, pripijenu, rastegljivu majicu na kojoj su otvori
za ruke bili isečeni toliko da su otkrivali i dobar deo ramena.
Primetio je nekoliko pegica ispod pramenova kose koji su joj
ispali iz punđe i ukovrdžali se na vratu.
Poželeo je da sve to temeljno, pobliže istraži.
Sela je u stolicu na ljuljanje za koju je znao da je njena jer je
često posmatrao nju i Džaspera. Spremao se da sedne u drugu
stolicu, ali je zastao. „Da li da ostavim ovo mesto Džasperu?”
Pokazala mu je da sedne i uzela gutljaj vina. Dok su se
smeštali, pitala je: „Jesi li danas pisao?”
„Nekoliko sati.”
„Sinoć si do kasno radio.” Pogledao ju je zbunjeno; izgledala
je postiđeno. „Roletne su ti bile podignute a svetlo uključeno.
Videla sam te kako sediš za računarom.”
Zaječao je. „Nadam se da nisam uradio ništa neotesano i
nepristojno?”
Tiho se nasmejala. „Ja tako nešto nisam videla.”
Setio se šta je radio u krevetu nadahnut maštanjima o njoj i
nije baš mnogo glumio kada je obrisao čelo nadlanicom kao da
mu je silno laknulo. „Uh, lakše mi je.”
„Mislim da pisanje mora da je teže nego što većina ljudi
misli.”
„Ne mogu da govorim u ime drugih pisaca, ali meni je jako
teško. Morao sam danas da odem na trčanje plažom jer sam se
sav upetljao.”
„Čovek se sav iskrivi kada dugo sedi za računarom.”
„Istina, ali ja sam mislio na zaplet.”
„O”, rekla je smejući se. „Da li si uspeo da se ispetljaš?”
„Nakon nekoliko kilometara uspeo sam malo da izgladim
neke probleme.”
„Dobro.”
Pružio je noge ispred sebe i prekrstio gležnjeve. „A šta je sa
tvojim poslom? Hoćeš li uskoro ići na neko putovanje?”
„Sledeće nedelje. A u međuvremenu sastavljam plan
putovanja za klijenta koji želi da odvede čitavu porodicu u
jednomesečni obilazak Afrike. Prvom klasom. Nekoliko
zemalja, rezervati, Viktorijini vodopadi, Kejptaun, foto-safari u
divljini.”
„Zvuči strašno.”
„Ne šaljem svoje klijente na mesta koja ne smatram
bezbednim.”
„Ne, strašno je jednomesečno putovanje sa porodicom.”
„Osam odraslih, jedanaestero dece.”
Zadrhtao je. „Jezivo.”
 Nasmejala se, pa se uozbiljila i zagledala se u čašu vina dok
je prelazila prstom po njenom obodu. „Džasper mi je rekao da si
razveden. Imaš li dece?”
„Nemam.”
Neko vreme nije ništa govorila, a zatim je vedrijim tonom
rekla: „Ispričao mi je i za vaš sinoćni susret.”
„Sledeći put ću ga pozvati pre nego što počnem da se šunjam
preko vašeg dvorišta. Kada je Džasper dojurio do drveta,
pomislio sam da je sa mnom gotovo.”
„Sa sirotim mišem je bilo gotovo.”
„Da. Ali mora da je umro mirno. Poštedeo me je potrebe da
ga hvatam u zamku. Ili da nabavim mačku.”
Nagnula je glavu u stranu i osmotrila ga od kose do izlizanih
vrhova cipela. „Ne deluješ mi kao neko ko bi mogao da drži
mačku.”
„I nisam. Ali nisam ni neko ko bi mogao da drži miša.”
Nasmešila se.
„Da li si pre za psa ili za mačku?”, upitao je.
„Više volim pse.”
„Nisam video da ih imate.”
„Džasper je alergičan.”
„Šteta.” Okrenuo se prema njoj, nagnuo glavu u stranu, pa je
i on odmerio nju kao i ona njega. Glavom je pokazao na čašu
vina. „Crno voliš više od belog?”
„Da.”
„Tropska ili hladnija klima?”
„Odrasla sam u Čarlstonu.”
„Znači tropska.”
„Da.”
„Ratovi zvezda ili Zvezdane staze?”
„Ratovi zvezda.”
 Prešao je rukom preko brade. „Da vidimo, šta još? Već znam
da je čokolada, a ne vanila. I kopno, ne more.”
„Na mene je red. Znam veoma malo o tebi, ne znam čak ni
ono osnovno. Ne pričaš mnogo o sebi.”
Raširio je ruke. „Moj život je otvorena knjiga.” Pogledao je
preko travnjaka prema svom stanu. „Na neki način.”
„Hoće li tvoj roman otkriti nešto o tebi?”
„Bez sumnje. Podsvesno će se nešto verovatno potkrasti.”
„Onda ću, da bih te bolje upoznala, morati da ga pročitam.”
Podigao je obrvu. „Želiš bolje da me upoznaš?”
Shvativši da je sama sebe uhvatila u zamku, udobnije se
namestila u stolici na ljuljanje kao da postavlja nove granice.
Uzela je gutljaj vina. „Juče na brodu si šturo odgovarao na
Elejnina pitanja.”
„Teško je doći do reči kada razgovaraš sa Elejn.” Nadao se
da će ovim uspeti da je navede na drugi tok razgovora. Nije.
„Vidiš? To je savršen primer kako izbegavaš svaki razgovor
o sebi. Zašto?”
Podigao je ramena. „Nemam ništa zanimljivo da kažem.”
„Ne verujem ti, Drekse.”
„Veruj mi. Čak sam i sebi dosadan.”
Nasmešila se na ovu njegovu šalu, ali nije dozvolila da je
odvrati od njene namere. „Hajde da krenemo od mesta gde si
odrastao.”
„Ako ti kažem, nećeš mi verovati.”
„Odgajili su te vukovi.”
Nasmejao se. „Ne baš. Ali zapravo nisi mnogo omašila.”
Prinela je čašu s vinom usnama i uzela gutljaj sve vreme ga
gledajući u oči da bi mu dala do znanja da će navaljivati dok joj
ne kaže.
Odmerio je rizik i pomislio: ma dođavola. Ići će na sve ili
ništa. „Na Aljasci.”
Spustila je čašu, potpuno iznenađena. „Rođen si tamo?”
„Ne. Preselili smo se tamo pre nego što sam napunio tri
godine. Ostao sam tamo dok nisam završio srednju školu.”
„Dalek je put od Aljaske dovde.”
Frktavo se nasmejao: „Duži nego što možeš i da zamisliš.”
„Nisam imala na umu geografsku udaljenost.”
Susreo je njen pogled. „Nisam ni ja.” Nastavili su da se
gledaju u oči, a on je prvi skrenuo pogled. Protresao je preostale
kockice leda i iskapio burbon, pa spustio čašu na sto. Mislio je
da će to biti kraj, ali Talija još nije bila završila.
„Gde si živeo?”, upitala je. „U gradu.”
„Ni u jednom mestu za koje si čula, i nikada se nisam dugo
zadržavao na jednom mestu. Često smo menjali mesto boravka.”
„Čime su se tvoji roditelji bavili?”
„Tata je radio na gasovodu. Zato smo se često selili. Živeli
smo na nekim tako zabačenim mestima da nisam siguran da su
ucrtana na mapi.”
„Mora da vam život nije bio lak.”
„Nije. Težak posao. Dugo radno vreme. Izolacija.”
Pogledala ga je kao da očekuje da nastavi i kaže joj nešto više
o tome. Kada to nije uradio, rekla je: „Da li je bilo nečeg dobrog
u takvom načinu života?”
Nasmešio joj se jednom stranom usta. „Za tatu? Težak posao.
Dugo radno vreme. Izolacija. Ali je plata bila dobra.”
„Ostavio ti je nasledstvo. Džasper mi je rekao.”
Privukao je noge i nagnuo se prema njoj. Skupio je jedno oko
i rekao: „Čini se da sam često bio tema razgovora između tebe i
Džaspera. Postoji li neki konkretan razlog za to?”
„Ne. Samo znatiželja.”
„Ha. Retko budim toliku znatiželju u ljudima.”
 Promeškoljila se u stolici, pa podigla čašu kao da želi da
otpije iz nje, a zatim se predomislila. „Na osnovu tvojih reči
zaključujem da si odrastao u sredini u kojoj su dominirali
muškarci.”
„Jesam.”
„I tvojoj majci to nije smetalo? To često seljenje, izolacija?”
Dugo ju je gledao pre nego što je tiho izgovorio: „Moja
majka nikada nogom nije kročila na Aljasku.”
Iznenađeno je razdvojila usne, i činilo se da se sprema da
postavi još jedno pitanje, kada se iza njih začuo Džasperov glas:
„Čim sam leđa okrenuo.”

POGLAVLJE 8

Talija se uplašila kada je čula Džasperov glas. Vino koje joj je

ostalo u čaši prosula je kada je ustala iz stolice na ljuljanje da se
nađe sa suprugom na pola puta. I premda Džasperov ton nije bio
sasvim šaljiv, ona je odgovorila kao da jeste.
„Uhvatio si nas na delu.” Uzela je kesu sa namirnicama od
njega i poljubila ga u obraz. „Hvala što si išao do prodavnice.”
„Nema na čemu.” Poljubio je i on nju. „Drekse”, rekao je
smešeći se i pokazujući praznu čašu na stolu. „Čini se da ti je
potrebno novo piće.”
„Ne bih ga odbio. Dozvoli da naspem i tebi kada već sipam.”
„Hvala.” U tom trenutku se oglasila mikrotalasna. Džasper se
okrenuo prema kuhinji. „Šta je to bilo?”
Talija se nasmejala. „Zove se mikrotalasna. Sjajan izum. Nije
grozota kako si je ti nazvao.”
„To je stvar mišljenja.”
„Pa, moći ćeš uskoro da oformiš mišljenje. Dreks je
pripremio kukuruz.”

Dreks je nasuo Džasperu i sebi po burbon, a zatim se pridružio

njemu i Taliji u kuhinji, gde su dovršavali večeru. Sa istom
teatralnošću sa kojom je stavio kukuruz u mikrotalasnu navukao
je rukavice za rernu i pokazao kako da se izvuče kukuruz iz
lišća.
„Otfikari kraj sa svilom.” Odsekao ga je sa klipa jednim
snažnim udarcem mesarskim nožem i osetio krvoločnu želju da
ga zarije Džasperu u srce. „Okreni kukuruz naopačke držeći ga
za stabljiku. Iiiii, evo ga izlazi, čist kao suza.”
Talija je počela da tapše. „Idem po maslac.”
Postavila je mali trpezarijski sto na trem i zapalila sveće sa
etarskim uljem citronele. Džasper je na roštilju, koji je
verovatno koštao više nego Dreksov automobil, ispekao
pljeskavice.
Džasper je jedno oko držao na pljeskavicama, a drugo na
Dreksu i pratio je svaki njegov pokret, zbog čega se Dreks pitao
da nije pokazao svoj sve snažniji antagonizam. Odlučio je da
proveri. U jednoj ruci je držao piće, a drugu je spustio u prednji
džep pantalona, pa se pridružio svom domaćinu pored roštilja.
Džasper je okrenuo pljeskavice lopaticom. „Ono sa
kukuruzom je bilo baš vešto. Gde si to naučio?”
„Pokazao mi je jedan prijatelj. On je...”
„Gurman?”
Pomislivši na Majkove gabarite, Dreks se nasmejao. „Nije.
To bi značilo da ima prefinjeno nepce. Ovaj bi pojeo sve što je
pred njim.”
„Da li te je naučio još neki trik?”
„Nije. Moje kulinarske veštine se tu završavaju. Uzgred, ovo
sjajno miriše”, rekao je misleći na meso koje se pržilo.
„Očigledno imaš dara.”
„Da li je kurirska služba donela paket za tebe ili Aronta?”
Dreks ga je oštro pogledao.
„Video sam kada je kamion stigao.”
„Ha.” Dreks je zavrteo led u čaši. „Poručio sam ventilator.
Hteo sam da ti večeras vratim onaj koji si mi pozajmio, ali su mi
ruke bile pune kolačića.”
„Nisi morao da kupuješ ventilator. Naš si mogao da koristiš
dok god ti je potreban.”
„Hvala, ali počinjem da se osećam kao žicara. Zapravo, voleo
bih da pozovem tebe i Taliju na večeru. Nemoj paničiti. Izaći
ćemo negde. Mislim da ne bi uživao u večeri za mojim
kuhinjskim stolom.”
Džasper se nasmešio. „Nemoj da se osećaš kao da si nam
nešto dužan.”
„Želim da to uradim. Ali želim da mi ti predložiš neki dobar
lokalni restoran. Nisam još bio ni u jednom, a ne verujem onlajn
ocenama.”
„Zapisaću ti imena naših omiljenih restorana.”
„Voleo bih da pozovem i Elejn.” Dreks je zastao pre nego što
je dodao: „Ako nemaš ništa protiv?”
Džasper se okrenuo i belo ga pogledao: „Zašto bih imao
nešto protiv?”
I ponovo je Dreks napravio proračunatu pauzu. Pogledao je
Taliju, koja je postavljala vazu sa cvećem na sredinu stola. Kada
je iznova pogledao Džaspera, rekao je: „Samo sam želeo da se
uverim da se niko neće osećati neprijatno.”
„Ko bi se osećao neprijatno? Ne razumem.”
Malo sutra ne razumeš. „Mislio sam da ste možda ti i
Elejn...” Dreks je podigao obrve.
 „Samo prijatelji.”
Dreks se široko nasmešio ignorišući Džasperov ledeni ton.
„Sjajno. Tako sam i mislio, ali znaš.” Blago je udario pesnicom
Džaspera u rame. Onaj „razumemo se” udarac u rame kakve
muškarci razmenjuju. „Daj mi onaj spisak restorana, pa ćemo
izaći učetvoro.”
Prišla im je Talija sa poslužavnikom za pljeskavice. Ne
skidajući pogled sa Dreksa, Džasper je rekao:
„Savršen odabir trenutka, draga.” A zatim se nagnuo i snažno
je poljubio u usta, da obeleži svoje vlasništvo.
Kada je okončao poljubac, Talija se okrenula, delujući
zbunjeno i iznenađeno ovim iznenadnim izlivom ljubavi. Dreks
je zaključio da Džasper to nije često radio, i da je to sada uradio
zbog njega, ne zbog Talije.
Shvatio sam, kučkin sine.
Talija ih je, brzo se povrativši i pokazavši divljenja vrednu
smirenost, ljubazno pozvala da sednu za sto. Svako je sebi, u
skladu sa svojim ukusom, sklopio hamburger. Kada su bili
spremni da otpočnu sa večerom, Talija je primetila da je
zaboravila ražnjiće za kukuruz.
„Ja ću ih doneti”, Dreks je skočio sa stolice. „Video sam ih
na kuhinjskom pultu.”
Pre nego što je ijedno od njih stiglo da ga zaustavi, Dreks je
već prošao kroz vrata kuhinje. Pokupio je ražnjiće sa pulta, a
zatim kroz otvorena vrata pogledao prema tremu. Džasper i
Talija su raspravljali o prednostima kečapa nad senfom.
Nasmejala se nečemu što je rekao. Kucnuli su se čašama za vino
iznad treperavog plamena sveća.
Dreks se spustio na koleno, sagnuo se prema podnoj dasci
ispod kuhinjskih elemenata i prešao prstom preko brazde koja ih
je spajala.
 „Tražiš nešto?”
Dreks se napeo, a zatim se okrenuo i nasmešio dok je ustajao.
„Pronašao sam.” Podigao je ražnjić. „Jedan se skotrljao sa pulta
ispod ormarića.” Odneo ga je do sudopere i isprao.
Džasper je sa vrata prodorno gledao Dreksa činilo se čitavu
večnost pre nego što mu se osmeh vratio na lice. Pomerio se u
stranu i pokazao Dreksu da pođe ispred njega. „Nadam se da se
kukuruz nije ohladio. Jedva čekam da zarijem zube u njega.”

„Mislim da je mislio na moj vrat, a ne na kukuruz.”

Nakon što se vratio sa večere, Dreks je spustio roletne na
prozorima. Pola sata kasnije isključio je svetla kao da je otišao
na spavanje. Pozvao je Majka i Gifa i odmah im ispričao ono što
su čekali da čuju: da li je uspešno postavio uređaj za
prisluškivanje i da li on funkcioniše. „Slušao sam dok su
pospremali kuhinju.”
Obojica su odahnula od olakšanja.
„Kakav je bio?”, upitao je Majk. „Kukuruz.”
„Toliko sočan da je odlepio.”
„Rekao je to?”, upitao je Gif.
„Ne, ali bilo je jasno.”
Džaspera je još više iznerviralo kada je Talija sa zanosom
počela da liže maslac sa prsta rekavši da je Dreks u potpunosti
ispunio svoje obećanje. Srdačan izraz njenog muža se nije
menjao, ali je, kako je veče odmicalo, on govorio sve osornije, a
osmeh mu je delovao usiljeno.
„Čak i ako nije Veston Grejam, ne dopada mi se”, rekao je
Dreks. „Drži se nadmeno. Arogantno. Priznajem da mi je
zabavno da ga podbadam.”
„Ti se zabavljaš. A on ume da vlada sobom i arogantan je, što
su, kako si sam rekao, odlike serijskih ubica. Ovo tobožnje
prijateljstvo mi budi nelagodu”, kazao je Gif.
„Moram da prilagodim ponašanje okolnostima, momci. Kada
bih pokušao da se nadmećem sa njim udaranjem pesnicama u
grudi, ne bi želeo da razgovara sa mnom. A ovako je znatiželjan.
To mi je rekla Talija. Poziva me u goste jer me još nije
provalio.”
„Ne daj bože da se to desi.”
„Razvedri se, Majk. Ako nestanem, znaćeš gde da me tražiš.”
„To nije smešno”, rekao je Gif. „Ideš li naoružan na ove
večere?”
„Neće se on upustiti u okršaj vatrenim oružjem. To nije
njegov stil.”
„Nema veze”, kazao je Gif, guru praktičnosti.
„Večeras sam prvi put ostavio značku i pištolj u stanu. Poneo
sam samo odašiljač. Dovoljna mi je briga bila kako da ga
sakrijem.”
Rekao je kako je iskoristio Džasperovo odsustvo tako što je
došao ranije, ali nije pričao mnogo o privatnom razgovoru
između njega i Talije. Možda joj je otkrio više nego što je
trebalo. Ali je možda time zadobio njeno poverenje, što je bilo
nužno ako želi da je navede da mu se otvori u vezi sa
Džasperom.
Bilo je rizično reći joj istinu o svom detinjstvu umesto da joj
servira izmišljenu priču. Ali je njoj možda ono što joj je opisao
zvučalo pre kao fikcija nego kao činjenica. Ako prenese te
informacije Džasperu, on bi mogao da ih odbaci kao čistu
izmišljotinu.
Čak i da Džasper to prihvati kao istinu, malo je verovatno
bilo da će povući paralelu između Dreksa Istona, čoveka iz
susedstva koji želi da postane pisac, i deteta koje je otac odveo
na Aljasku nakon što ga je majka napustila. Dreks nije čak bio
siguran ni da li je njegova majka rekla Vestonu Grejamu za svoj
prethodni brak. Možda nikada nije ni saznao za Dreksa. Možda
ga sada štiti nekadašnja izdaja njegove majke.
„Dakle”, rekao je Gif, „koji je tvoj drugi utisak o njima?”
„Ništa u njihovom ponašanju i komunikaciji nije
zabrinjavajuće. Ponašali su se kao bračni par.”
Majk je rekao: „Pošto niko od nas nema bračnog iskustva, da
li bi mogao to malo pobliže da nam opišeš?”
„Bliski su. Sklonila mu je mrvicu zemičke iz brade. On je
uklonio komarca sa njene ruke. Takve sitnice.”
„Da li su pokazivali nežnost jedno prema drugom?”
„Do izvesne mere.”
„Koje?”
„Idi, Gife, ako želiš da ti pričam nevaljalštine, moraćeš da mi
platiš šezdeset dolara po minutu.”
„Ne moraš da mi otkineš glavu. Samo mi daj primer.”
Dreks je opsovao sebi u bradu. „Dobro. Na primer, kada se
Džasper vratio iz prodavnice, ona mu je zahvalila poljubivši ga
u obraz, a on joj je uzvratio na isti način.” Zatim ju je poljubio u
usta. Snažno, i časna reč, verujem da je to uradio da vidi kako
ću ja reagovati. Ali to nije rekao Gifu i Majku jer će oni želeti
da znaju kako je reagovao.
„Da li si nabavio dvogled za noćno osmatranje?”
„Stigao je danas. Zajedno sa ventilatorom. Dobro je što sam
ga poručio. Džasper je rekao da je video vozilo kurirske službe.”
„Kao da je želeo da zna šta si poručio?”
„Tako mislim. Objasnio sam mu rekavši mu da mi je stigao
ventilator. Kada mu budem vraćao njegov ventilator, imaću
izgovor da barem još jednom uđem u njihovu kuću. I pozvao
sam ih na večeru, zajedno sa Elejn.”
 „Kada?”
„Čim uspem da to izvedem. Trudio sam se da ne zvučim
suviše željno. Majk, šta si saznao o Elejn?”
„Gospodin Koner iz Delavera joj je bio suprug broj dva.”
„Šta se desilo sa brojem jedan?”
„Brak se vrlo rano raspao. Nije bilo značajnije imovine koju
bi podelili. On se ponovo oženio pre nego što se ona preudala.
Gospodin Koner je bio stariji udovac, stub društva, umro je od
karcinoma. Bili su u braku trinaest godina.”
„Deca?”
„Nemaju zajedničke dece. On je imao jednog sina koji je
poginuo u saobraćajnoj nezgodi na dvadeset prvi rođendan.
Izgubio je sina pre nego što mu je supruga umrla.”
„Znači Elejn je sve nasledila?”
„Tako je”, rekao je Majk. „Ali njena ukupna imovina nije
toliko velika kao što smo mislili. Bogata je. Nikada neće morati
da sakuplja kupone. Ali ne pliva u parama. Nije ni izbliza bogata
kao što je bila Marijan Haris ili Piksi, ili većina drugih, kada
malo bolje razmislim.”
„Kako stoji u odnosu na Taliju Šafer?”
„Na šta tačno misliš?”
„Odjebi, Gife”, brecnuo se Dreks. „Radim, ne patim za
udatim ženama. Nemoj sada da počinješ sa tim sranjem.”
„Da li je to sranje?”, upitao je Majk. „Čim se ona spomene, ti
počneš da se ponašaš kao da te je neko bocnuo električnim
goničem.”
„Ne ponašam se tako.”
„Kao da te je neko bocnuo sa dva električna goniča”, nastavio
je. „Zašto? Zašto si tako osetljiv?”
„Nisam osetljiv.”
„U pravu si. Pre padaš u vatru.”
 „Nije tačno.”
„Jeste.”
„Ako i osećam vrelinu”, rekao je Dreks, „to je zato što nema
klime u ovom jebenom stanu. I svaki čas osetim zadah mrtvog
glodara. Čitavog dana se pretvaram da pišem knjigu, što znači
da moram da sedim na kuhinjskoj stolici dok mi dupe ne utrne.”
„Pretpostavljam da bi to moglo da objasni tvoju zlovolju.”
Ovo je rekao Gif.
„Nisam zlovoljan.”
„Dobro, kako bilo”, rekao je Majk. „Ono što ću ti reći neće te
oraspoložiti.”
Dreks je pritisnuo koren nosa, tek sada shvativši koliko je
iscrpljen. Neumoljiva napetost – večiti oprez da se nekom
greškom ne oda, neprestano osmatranje i život pod lupom, da ne
spominje da prećutkuje istinu svojim prijateljima – počinjala je
da uzima i fizički danak.
Nije bilo mesta za umor u njegovom poduhvatu. Oslobodio
ga se i duboko udahnuo. „Šta je bilo?”
Majk je rekao: „Ona žena koju si unajmio da ti otkuca lažni
rukopis?”
Dreks je bio spreman na nešto mnogo gore. „Pem? Šta s
njom?”
„Danas me je pozvala. Rekla je da si joj dao moj broj.”
„Jesam.”
„Zašto?”
„Jer joj iz očiglednih razloga nisam želeo dati moj broj.
Rekao sam joj da se tebi obrati ako u kancelariji izbije neka
vanredna situacija i ukoliko bude morala da stupi u kontakt sa
mnom.”
„Pa, izbila je vanredna situacija u tvojoj kancelariji.”
Dreksu je srce snažnije zakucalo, ali nije ništa pitao. Čekao je
da Majk kaže šta ima.
„Rudkovski je zvao, tražio te je.”
„Molim?”
„Tri puta nakon što je njegova asistentkinja prvi put zvala.
Išao je redom uz lanac komande i zahtevao da zna gde si i kako
da dođe do tebe.”
„Sranje!”
„Ova Pem je mislila da bi trebalo da mi to javi da bih mogao
da te obavestim. Ponudila se da pomogne ukoliko si u nevolji i
ako je potrebno da te pokriva. Zamolila me je da ti to kažem.
Naterala me je da obećam da ću ti reći. Delovala je iskreno.”
„Ona je iskreno željna da upeca muškarca”, rekao je Dreks
odsutno dok je pokušavao da obradi vesti o Rudkovskom. „Želi
očuha za svoje dvoje dece. Možda je mislila da je projekat koji
sam joj dao bio uvod u... nešto.”
„Da li je?”
„Nikako”, odgovorio je nestrpljivo. A zatim je pitao: „Da li je
Rudkovski pokušao da kontaktira sa nekim od vas dvojice?”
„Još nije”, rekao je Gif. „Ali Majk me je upozorio, pa sam do
kraja dana izbegavao pozive.”
„Neće dugo moći tako”, kazao je Dreks. „Ukoliko se ne
pojavi pored tvog stola lično, poslaće nekoga. Ako te pitaju –
kada te pitaju – nisi me video i ne znaš kakvi su moji planovi za
odmor.”
„Kao i obično”, rekao je Gif. „Pravim se lud.”
„U šta on neće poverovati”, prokomentarisao je Majk.
„Igraj na tu kartu što duže budeš mogao”, rekao je Dreks.
„Drži se svoje rutine, ali vreme je za uzbunu, momci.”
„Mene brine...”, kazao je Gif.
„Odabir trenutka i što je kreten baš danas želeo da razgovara
sa mnom.”
 „To je i mene i Majka uznemirilo”, rekao je Gif. „Otkad vas
dvojica niste imali nikakav kontakt?”
„Nedovoljno dugo.”
Dreks je ustao iz stolice i prišao prozoru. Pomerio je ivicu
platnene roletne taman toliko da usmeri novi dvogled prema
kući sa druge strane travnjaka.
„Mislim da poziv Rudkovskog nije neka bizarna slučajnost.”
„Ali šta ga je nateralo da reaguje?”, upitao je Majk.
„Mora da je onaj zamenik šerifa sa Floride”, rekao je Dreks.
„Njegovo ime je bilo u dosijeu. Grej je zvučao kao žutokljunac,
bio je željan da pomogne. Ako je pronašao još nešto a nije
mogao da stupi u kontakt sa mnom, verovatno je kontaktirao sa
Rudkovskim.”
Majk je uzdahnuo. „Ako si u pravu, moraš da uništiš telefon
sa kog si ga zvao.”
„Već jesam. Na dnu je Atlantika. Nakon što sam razgovarao
sa njim, bacio sam ga kroz prozor čeonog dela broda.” Ovo ga je
podsetilo na još nešto: „Da li si postigao neki napredak sa
fotografijom, Majk?”
„Tim stručnjaka za fotografiju u Bombaju2 radi na njoj. U
zamrzivaču imam gotove obroke starije od njih i ne razumem
ništa od onoga što rade, ali dobri su. Preneo sam im da želiš da
vidiš pore na njegovom licu.”
Sva trojica su ućutala, a zatim je Gif rekao: „Znamo tvoje
utiske o paru iz susedstva. Šta misliš kakvi su njihovi utisci o
tebi?”
„Dok su pospremali kuhinju, on je prokomentarisao moju
nošnju.”
„Tvoju nošnju?”
„Tu je reč upotrebio. Rekao je da se oblačim kao student koji
ide na pijanku.”
 Nasmejali su se. Gif je upitao: „Šta je ona rekla?”
„Da im je gotovo nestalo deterdženta za pranje sudova.”
„Ništa više o tebi?”
„To je bilo to. Pospremili su kuhinju i isključili svetla u
prizemlju. Mislim da su otišli na spavanje.” Želeo je da veruje
da oni u krevetu ne rade ništa drugo osim što spavaju. Čak ni o
tome nije želeo da razmišlja.
Optimistični Gif je rekao: „Pa, postigao si određeni
napredak.”
Majk je, večito turoban, kazao: „Imaš još samo deset dana da
utvrdiš da li je to on.”
„On je.”
„Želiš...”
„On je, Gife. Smeši se, prijatan je, ali ako dirneš u pravu
tačku, pokulja ledena voda. Nenormalno je oprezan. Uzmi samo
prošlu noć za primer. On kao da je čekao i posmatrao da vidi da
li ću ući na njegov posed. I ko primećuje vozila kurirske službe
u kvartu i pred čijom kućom staju?”
„Ja”, rekao je Gif.
Majk je prezrivo frknuo.
Dreks je nastavio: „Ne dozvoljava mi pristup ničemu što je
on dotakao.”
„Na primer?”
Tek sada je podelio sa njima onu situaciju sa bocom piva.
„Bio je to dobrosusedski gest, ali zašto je uzeo bocu nazad kada
ja nisam ni pola piva popio? Nije želeo da uzmem bocu na kojoj
su njegovi otisci.”
„Ali naš počinilac je duh. Niko nema njegove otiske. Niko
čak i ne zna ko je on. Ove žene nestaju, ali mi nikada nismo
pronašli mesto zločina.”
„Dok nije pronađeno telo Marijan Haris”, rekao je Dreks.
„Pre manje od sto dana. To mora da mu je raspirilo paranoju i
izazvalo nervozu.”
„Ali forenzičari nisu ništa pronašli.”
„Mi to znamo, Gife, ali on ne zna.”
Majk je prostenjao nešto u znak slaganja sa Dreksovim
objašnjenjem. „Ta uporna sumnja će ga naterati da bude
sumnjičav prema svakome ko se doseli u susedstvo.”
„Upravo tako.”
Gif nije bio uveren. „Ne znam. Sve su to pretpostavke.
Moramo da pronađemo nešto konkretno.”
„Svestan sam toga”, rekao je Dreks. „Majk, da li je u ijednom
slučaju nestanka bilo nekog dokaza na kom se vidi nečiji
rukopis? Ali ne žrtvin. Ne nečiji čije se ime zna. Rukopis koji
istražitelji nikada nisu povezali sa određenom osobom. Moglo bi
da bude bilo šta. Poruke, spisak za kupovinu, račun. Bilo šta.”
„Moraću da proverim.”
„Proveri. Zamolio sam Džaspera da mi napravi spisak
restorana koje preporučuje. Rekao mi je da će ih zapisati. On
je... Čekajte. Šta je, dođavola, ovo?”
„Šta je bilo?” Gif je nepotrebno spustio glas u šapat.
„Dok smo razgovarali, isprobavao sam novi dvogled za
noćno osmatranje. Džasper je upravo ušao u kuhinju.”
„Na ponoćnu užinu”, rekao je Majk.
„U mrklom mraku?”, kazao je Dreks. „Nije uključio svetla.
Koristi baterijsku lampu na telefonu.”
„To je čudno.”
„Možda i nije”, rekao je Dreks.
„Zašto? Šta radi?”
Dreks je izdahnuo. „Otišao je pravo do mesta na kom me je
danas zatekao kako čučim.”
„O, sranje”, zaječao je Gif.
 Majk je promumlao psovku.
Dreks je posmatrao Džaspera kako se spušta na jedno koleno
i saginje do poda dok ga gotovo nije dotakao čelom. Osvetlio je
podnu dasku i donji deo ormarića. „Traži ga. Prelazi prstima u
potrazi za odašiljačem.”
„Nije naseo na tvoj izgovor da si tražio izgubljeni ražnjić.”
„Kapitalno smo najebali”, rekao je Majk.
Dreks je spustio dvogled i nasmešio se u tami. „Bilo bi tako
da sam tu postavio prisluškivač.”

POGLAVLJE 9

„Talija?”
Sedeli su za doručkom, i ona je sada podigla pogled sa tableta
i pogledala u Džaspera. „Izvini. Čitala sam vesti koje sam
propustila ovih dana.”
Zamišljeno je zurio u svoju šolju s kafom. „Kada sam se
sinoć vratio iz prodavnice, ti i Dreks ste bili toliko zaokupljeni
razgovorom da niste shvatili da sam se vratio dok nisam
progovorio. O čemu ste razgovarali?”
„O njegovom odrastanju na Aljasci.”
Džasper ju je pogledao i prasnuo u smeh. „Na Aljasci?”
„Od svih mesta.”
„U Ankoridžu?”
Odmahnula je glavom. „Na udaljenim mestima kojih nema na
mapama. Želiš li još kafe?”
„Ne, hvala.”
Ustala je od stola da naspe sebi još jednu šolju kafe iz otmene
mašine koju je kupila Džasperu za Božić. Nekoliko nedelja joj je
bilo potrebno da nauči kako da je koristi, ali ju je napredna
tehnologija aparata i dalje plašila. Dok je čekala da mašina
pripremi kafu, uputila je Džaspera u ono što joj je Dreks rekao o
svom detinjstvu.
Kazao je: „Zvuči veoma surovo i romantično.”
„Ili turobno.”
„Meni se to čini kao žalosna priča koju je istkao ambiciozni
romanopisac koji pokušava da napravi javni lik otpadnika po
uzoru na Džeka Londona ili Ernesta Hemingveja.”
Vratila se do stola, pa sela smotavši nogu ispod sebe. „Misliš
da je priča izmišljena?”
„Talija, zaudara na smeće.”
Nasmejala se pijuckajući kafu, pa uzela poslednji kolačić sa
tanjira i pružila ga Džasperu. „Poslednja prilika, ili je samo
moj.”
„Ne bih ni pomislio da ti ga uzmem.”
Ubacila je zalogaj u usta. „Uhhh. Čokoladni kolačić. Doručak
šampiona.” Zalila je kolač još jednim gutljajem kafe. Dok je
vraćala šolju na tanjirić, rekla je: „Ako Dreks laže da bi ostavio
utisak, zašto nas nije počastio pričama o odvažnim poduhvatima
u divljinama Aljaske? On radi upravo suprotno. Kada dođe red
na njega da kaže nešto o sebi, on vešto menja temu.”
Džasper je rekao: „Čovek se zapita zašto.”
„Jasno je da se ti pitaš zašto.”
„Ti se ne pitaš? Da te nije opčinila jamica?”
Namrštila se razdraženo. „Molim te. Nemoj me potcenjivati.
Prozrela sam ja njegov uvežbani šarm i to sam mu i rekla.”
Liznula je vrh prsta i njime pokupila mrvice sa tanjira, a zatim ih
polizala, što joj je dalo vremena da formuliše odgovor.
Dok je sklanjala prazan tanjir u stranu, rekla je: „Mislim da
su osnovne crte detinjstva koje je opisao tačne, ali mogao je da
ih dotera zarad dramatičnosti.”
 „To me i muči. Zašto želi da stvori bilo kakav efekat?”
„Zabave radi?”, kazala je i podigla rame. „Ili možda, kao što
si rekao, da prikaže svoj život kao živopisniji i ispunjeniji
avanturama, kao priču koja može da se proda na tržištu koju bi
svaki izdavač požurio da ugrabi.”
„Nadam se da je to sve na šta se njegova neiskrenost svodi.”
Prekrstila je ruke na ivici stola i nagnula se napred. „Pa šta
ako malo nateže istinu? Zašto te to toliko brine?”
„Začuđen sam što tebe ne brine.” Pokazao je stan iznad
garaže. „Stranac se, bez ikakve najave, doseljava u kuću pored
naše. Ne poznaju ga ni Arnotovi, a on praktično živi u senci
našeg doma. Kada smo se upoznali, rekao mi je da je došao ovde
zbog kolorita i da bi svom romanu dao dušu. Zar to ne znači da
bi trebalo da luta naokolo, posmatra, doživljava kulturu? A on
retko da izlazi iz stana.”
„Zaokupljen je pisanjem.”
„Zar? Možda. Ali imam utisak da nije baš toliko nemaran kao
što želi da poverujemo.”
Zagledala se u godove drvene ploče stola. „Iskreno, i ja imam
taj utisak.”
„Onda bi bilo mudro da ne verujemo svemu što nam kaže i da
pazimo šta mi govorimo njemu. Slažeš li se?”
„Slažem se.” A zatim je podigla glavu i susrela njegov pogled
i rekla: „S druge strane, možda preterano sve ovo analiziramo i
postajemo paranoični a da za to nemamo nikakvog razloga.
Možda je Dreks sinoć prosto proveravao svoju pripovedačku
veštinu. Želeo je da vidi može li da isplete zanimljivu priču o
svojoj prošlosti i navede me da u nju poverujem.”
„Moguće. Naposletku, suštinski su svi pisci fikcije samo
glorifikovani lažovi, zar ne?”
„Ne bih to baš tako rekla.”
 Nije je pitao kako bi to ona rekla. Kako se činilo da je
zadovoljan zaključkom ovog razgovora, ustao je i odneo svoje
prljavo posuđe do sudopere. Pomalo ju je nerviralo što je odbio
da sasluša njeno mišljenje, ali je odlučila da oćuti. Nije želela da
se upušta u raspravu u kojoj bi morala da brani Dreksa, koga
nije poznavala i koji je možda i bio drski lažov za kakvog ga je
Džasper smatrao.
Ali njoj se činilo da je Dreks govorio istinu kada joj je
opisivao taj period svog života. Nije bilo šaljivog sjaja u
njegovim očima ni vragolastog smeška koji bi nagovestio da
govori bezazlenu neistinu ili tešku laž.
Moja majka nije nogom kročila na Aljasku. Kada je to rekao,
njegove oči i čitavo njegovo držanje svedočili su da je govorio o
surovoj, žalosnoj realnosti. „Odrastao je bez majke.”
„Molim?”
Kako ju je uhvatio da razmišlja naglas, ponovila je:
„Odrastao je bez majke.”
„Umrla je?”
„Ne znam. Tada si ti uleteo. I ja sada ne znam šta je dalje
bilo.”
„Šteta. Nepoznate strane života Dreksa Istona su ono što
mene zanima.” Smotao je kuhinjsku krpu koju je koristio i
prebacio je preko ivice sudopere, pa podigao sportsku torbu sa
poda i prebacio kaiš preko ramena. „Imaš li nešto protiv da se
zadržim u klubu nakon treninga? Možda ću ostati da ručam
tamo.”
„Mogla bih doći da ti se pridružim.”
„Mislio sam da nameravaš da radiš na putovanju Afrikom za
svog klijenta.”
„Ti planovi su fleksibilni.”
„Bolje ništa ne menjaj. Nisam siguran kada ću hteti da
jedem.” Na licu mora da joj se videlo razočaranje. Kruto ju je
upitao: „Da li je to problem, Talija?”
Problem je bio što je ona morala njemu da štampa svoj plan
puta svaki put kada je odlazila iz grada, ali je on uzimao sebi za
pravo da se ljuti kada bi ona njega pitala kakvi su mu planovi za
poslepodne.
Jednako kruto mu je odgovorila: „Nije.”
Stao je iza njene stolice i spustio ruke na njena ramena, pa se
sagnuo i prošaputao joj na uvo: „Šta kažeš da umesto na ručak,
svoju najmiliju devojku večeras izvedem na večeru?”
Pokušavao je da je odobrovolji i to ju je ljutilo. Želela je da
skloni njegove ruke sa svojih ramena. Ali mu se, zarad bračne
harmonije, nasmešila. „Tvojoj najmilijoj devojci će to prijati.”
Poljubio ju je iza uha. „Bolje bi mi bilo da se pazim. Jer
mislim da je naš novi sused ispričao onu tužnu priču o svom
detinjstvu da bi te zaveo.”
„Nemoj da si smešan.”
„Nije to nimalo smešno. Verujem da si suviše pametna da bi
nasela na njegovo detinjasto zavođenje, ali isto tako verujem da
je on dovoljno drčan da pokuša.”
Kada je pokušao da se povuče, ona je spustila ruku na
njegovu. „Ako te ozbiljno brinu Dreksov identitet i njegove
namere, ne moramo da nastavimo da se družimo sa njim.”
„Već sam mu rekao da ćemo ići sa njim na večeru. Biće to
izlazak učetvoro sa njim i Elejn.”
„Elejn?”, povikala je. Okrenula se u stolici i pogledala ga.
„Prvi put čujem za to.”
„Sinoć nas je pozvao.”
„I ti si prihvatio? Džaspere, Elejn...”
„U redu je. Manje-više je tražio moju dozvolu da joj se
udvara. Mislio je da smo ona i ja u tajnoj vezi.” Džasper joj je
namignuo. „Smešno, zar ne?”

Dreks je pomislio: Nije baš toliko smešno, jebote.

Odgurnuo je stolicu i prišao prozoru taman na vreme da vidi
kako Džasper izvozi automobil sa prilaznog puta. Preko
odašiljača za nadzor čuo je Taliju kako posluje po kuhinji.
Zatvarala je kuhinjske ormariće. Puštala vodu. Blesak sunca na
prozorima nije mu dozvoljavao da je vidi. Pitao se šta je obukla
za doručak.
„Hriste.” Pretvarao se u pravog voajera. Pritisnuo je oči
korenom dlanova u pokušaju da spreči da mu pred očima iskrsne
ona u nekakvoj mekoj odeći za spavanje, razbarušena i
bosonoga, zamršene kose i pospanih očiju.
Pre zore ga je probudio erotski san u kom je ona imala glavnu
ulogu. Nije je video jasno, bila je nestvarna i maglovita. Ali više
ju je osećao nego što ju je video, i ta osećanja su bila snažna.
Probudio se bolno uzbuđen, a čaršavi su bili natopljeni znojem
uprkos buri koja je iz novog ventilatora duvala preko njega.
Bio je bezvoljan i nezadovoljan i pored sinoćnog uspeha.
Kada je rekao Majku i Gifu da je Džasperova potraga za
uređajem za prisluškivanje bila uzaludna, da ga je tražio na
pogrešnom mestu, oni su mu čestitali na genijalnosti.
„Mislio je da me je uhvatio”, rekao je, „ali sam ja nasamario
njega.” Kada je Džasper ostao praznih ruku, Dreks je poželeo da
drekne: Prevario sam te, naivčino!
„Odao se”, rekao im je Dreks. „Ko ide da traži skrivene
uređaje za nadzor nakon što mu je sused bio na večeri? Niko, eto
ko. Kažem vam, on je naš čovek.”
Majk i Gif su ga pritisnuli da im kaže kako je uspeo da
sakrije uređaj i gde. Odbio je. „To je moja tajna. Moj zločin.
Ako me uhvate, samo ću ja biti kriv.”
U tom trenutku Gif je, na svoj razborit način, počeo da
ubeđuje Dreksa da bi trebalo da o svemu obavesti Rudkovskog.
„To što radiš je rizično, Drekse. Mogao bi se odati a da toga ne
postaneš svestan dok ne bude prekasno. Ako već ne želiš da
obavestiš Rudkovskog, uputi nekoga u ono što radiš. Pomisli
samo kakva bi dodatna sredstva mogao da...”
„Ne, Gife. To sam jednom već pokušao i obilo mi se o glavu.
Baš gadno. Sećaš li se?”
„Živo”, progunđao je Majk.
„Dobro onda. Pre nego što ovog puta uključim Rudkovskog,
osumnjičenog ću svezati i naterati da mi cvileći sve prizna.”
Gif je poraženo uzdahnuo. „U međuvremenu...”
„Čuvaću leđa.”
„Bolje bi bilo da mu ne okrećeš leđa.”
Nakon što je prekinuo vezu, Dreks je legao u krevet, ali nije
spavao ni dugo ni dobro pre nego što ga je san probudio. Digao
je ruke od spavanja, pa ustao i skuvao kafu i, nemiran i napet,
uključio prijemnik i sačekao da čuje nešto iz kuće u susedstvu.
Džasper je prvi sišao niz stepenice i pripremio sebi doručak.
Dreks je čuo vesti na televiziji u pozadini, zveckanje posuđa,
mlevenje kafe. Najzad mu se i Talija pridružila. Rekla mu je
dobro jutro glasom pomalo promuklim od sna. Dreks je zamislio
zagrljaj, tapšanje po zadnjici, poljubac. Samo je toliko sebi
dozvolio da zamišlja.
Zatim je gotovo jedan sat slušao njihov razgovor za
doručkom. Uglavnom je bio potpuno nevažan. Podsetila je
Džaspera da mora da pozove nekog stručnjaka za orezivanje
zbog jednog stabla na posedu. Njegov krojač je zvao; može da
dođe po odeću koju je odneo na prekrajanje. Učtivo se raspitivao
za porodicu koja se spremala na putovanje u Afriku, ali nije
zvučao zainteresovano za Talijine odgovore.
Čuo je i duže periode prijatne tišine.
Dreks nije počeo pažljivije da sluša dok Džasper, sasvim
iznenada, nije pitao o čemu su sinoć Talija i Dreks razgovarali
dok su bili sami. Srce mu je preskočilo otkucaj, ne zato što mu
je pitanje izazivalo nemir, već zato što je želeo da čuje kako će
Talija odgovoriti.
Rekao je sebi da to nije važno. U poslednje vreme je mnogo
sam sebe lagao.
Nije ga čudilo što ga Džasper gleda ispod oka. Ali Džasper
nije rekao Taliji do koje je mere bio nepoverljiv u vezi sa
Dreksom, zar ne? Nije joj rekao da je sišao u prizemlje po
mraku da potraži uređaj za prisluškivanje koji je mislio da je
Dreks postavio.
Da li je propustio da to spomene jer nije želeo da ispadne
smešan i budalast? Ili zato što nije mogao da joj objasni zašto
mu se uopšte takva misao javila?
Dreks je već bio svestan Džasperove sumnjičavosti, ali bilo je
korisno znati do koje je mere bio sumnjičav?
Talija je takođe gajila sumnje u njegovu iskrenost, ali ipak
nije želela olako da ga optuži, i činilo se da pre misli da on
preteruje nego da otvoreno laže. A zvučala je i saosećajno kada
je govorila o njegovoj majci.
Nakon toga se ton njihovog razgovora promenio, suptilno, ali
primetno. Činjenica da ga je čuo preko slušalica kao da je
pojačala prikriveno značenje koliko i izgovorene reči. Poželeo je
da je mogao da vidi izraze na njihovom licu tokom tog
razgovora, da proceni da li je razdražljivost u njihovom odnosu
bila stvarna ili umišljena.
Nakon što je Džasper izašao iz kuće, nije više bilo svrhe da
prisluškuje. Dreks je sklonio opremu za prisluškivanje, uključio
laptop i počeo iznova da iščitava informacije koje je sakupio
tokom godina o osam žena koje su nestale. Da je ovaj materijal
odštampan, mogao bi njime da se napuni kombi za selidbe.
Danas je primenio ono što je sada znao i osećao o Džasperu
Fordu i pokušao da pronađe vezu sa žrtvama. Da li je neka od
njih volela da kuva gurmanska jela? Je li neka volela burbon
koji je Džasper pio? Da li je neka volela dižon senf, koji je on
koristio radije nego kečap? Jedna ranije previđena sitnica mogla
bi dapredstavlja vezu koju je Dreks očajnički želeo da pronađe,
pogotovo sada kada je strepeo da počinilac zločina ima još
mračniju stranu nego što je naslućivao.
Je li ona bila nevidljiva njegovim žrtvama dok nije bilo
suviše kasno? Da li su je njegove žrtve osetile, ali su odlučile da
je ignorišu? Zbog čega su bile podložne njegovom uticaju? Zbog
čega je to Talija bila?
Tim pitanjem se i dalje bavio kada je nekoliko sati kasnije
začuo kucanje na vratima.

Sedeo je pokrivajući rukom usta udubljen u ono što se nalazio

na ekranu njegovog laptopa. Kada je pokucala o dovratak, toliko
je naglo iskočio iz stolice da se ona prevrnula i glasno tresnula o
drveni pod.
„Bože”, Talija je stavila ruku preko srca koje je počelo
ubrzano da kuca. Teško bi bilo reći šta ju je više uznemirilo:
njegova iznenadna reakcija i pogled na njega onako bosonogog i
bez majice, obučenog samo u šorts sa džepovima. Uzbuđeno je
rekla: „Nisam želela da te uplašim.”
„Mene je lako uplašiti.”
Nije verovala u to. Muškarac sa tako munjevitim refleksima
ima veoma malo razloga za strah.
 Podigao je stolicu, zatvorio laptop i prišao vratima. Upitala
je: „Čega se najviše plašiš?”
„Neuspeha.”
Zadirkivala ga je, ali on nije ni zastao da razmisli, i
odgovorio je tako nedvosmisleno da je znala da to misli
ozbiljno. Osećala se nelagodno i preispitivala je mudrost odluke
da mu dođe u posetu, kada je rekla: „Da li je trebalo najpre da te
pozovem telefonom?”
„Nemaš moj broj.”
„O, tako je.”
Nasmešio se. „Ako si došla da pozajmiš šećer, ponestalo mi
je.”
„O, dobro onda...” Uzdahnula je i okrenula se kao da se
sprema da ode.
Nasmejao se. „Šta je bilo?”
Vratila se i pogledala pored njega u stvari na stolu. „Ne želim
da te odvlačim od posla.”
„Molim te. Spasi me.”
„Ne smetam ti?”
Izgledao je kao da želi da kaže nešto, ali se očigledno
predomislio. Do sada su razgovarali kroz komarnik na vratima.
„Želiš li da uđeš?”
„Samo da bih pronjuškala.”
Nasmešio se i otvorio vrata.
„Nikada nisam bila ovde gore”, rekla je ulazeći.
„Mislim da ćeš zaključiti da pogled ne vredi penjanja uz one
stepenice.”
Stajala je u sredini prostorije i okrenula se ukrug. Kada se
ponovo okrenula prema njemu, složila je grimasu i protrljala
potiljak.
„Znam”, rekao je. „Nije čak ni – kako se ono kaže?”
 „Pohabani šik?”
„Ovo je pohabano sranje.”
Nasmejala se. „Ima potencijala. Uz kantu farbe i...”
„Sto hiljada dolara.”
Ponovo su se nasmejali. Pokazala je prozor iza sebe. „Ali
drvo je divno. Mahovina izgleda kao da ju je oko drveta obavio
dekorater.”
„Da. U nju mogu da zurim dok maštam.” Ali nije zurio u
špansku mahovinu na drvetu. Gledao je njene oči. Naglo je
rekao: „Izvini me na sekund.”
Zaobišao ju je i otišao u spavaću sobu pritvorivši vrata za
sobom. Prišla je prozoru. Nije baš živeo u senci njihove kuće
kao što je Džasper rekao, ali je kroz grane drveća mogao da vidi
njen stražnji deo gotovo u celosti. Trem sa mrežicom protiv
komaraca, prozore kuhinje, prozore glavne spavaće sobe na
spratu. Otkako su Arnotovi otišli u junu, nije se opterećivala
spuštanjem roletni noću. Sada je shvatila da će morati to da radi.
Okrenula se kada je čula da se vratio u sobu. Obukao je
izbledelu majicu i obuo brodarice, ali ona ništa nije
prokomentarisala jer bi ih time oboje podsetila da ga je zatekla
golih grudi u šortsu koji mu je labavo visio sa oštrih kukova.
Činilo se da je najbolje pretvarati se da ništa nije primetila.
Majica kratkih rukava bila je izbledela. Brada mu je bila
prekrivena čekinjom. Kosa mu je izgledala kao da je tek ustao,
svetlosmeđi uvojci su bili razbarušeniji nego prethodne večeri.
Ali njegove oči – boje ahata i uokvirene crnim kao oči tigra –
bile su sve samo ne pospane kada su se usredsredile na nju.
„Nisam znala da nosiš naočare”, rekla je.
Skinuo ih je zbunjenog izraza lica, pa ih pogledao. „Ko je to
stavio tu?”
Nasmejala se.
 Spustio je okvir od kornjačevine na sto pored laptopa. „Šta
Džasper radi jutros?”
„Otišao je u naš kantri-klub.”
„Igra golf?”
„Ne. Klub ima olimpijski bazen. Pliva. Ozbiljan broj puta
prelazi čitavu dužinu bazena.”
„Svaki dan?”
„Ukoliko zbog oluje ne zatvore bazen.”
„Ha. To objašnjava njegove definisane trapezaste mišiće. Da
li i ti plivaš?”
„Ne.”
Pucnuo je prstima. „Ne voliš izlaganje suncu i vodu.”
„Tako je. Umem da se održavam na površini, ali to je sve.”
„Kako se ti rekreiraš?”
„Idem na treninge spina. Na sobnom biciklu.”
„Ah. To objašnjava tvoje dobro definisane...” Zastao je,
skrenuo pogled, pa oborio glavu i počešao obrvu palcem. A
zatim je rekao: „Da li bi želela nešto da popiješ?”
„Naravno.” Rekla je to vedro, možda suviše vedro, jer se
pitala šta je on to na njoj smatrao lepo definisanim i zašto se
predomislio i rešio da prećuti.
Kuhinja je bila u sklopu prostorije, odvojena jedino
pravougaonim linoleumom. Ručka na vratima frižidera bila je
razlabavljena i zaklepetala je kada ju je povukao. „Voda,
dijetalna kola, pivo.”
„Šta ćeš ti?”
Pogledao ju je preko ramena. „Želiš li da se razulariš i uzmeš
pivo?”
Podigla je obrve u znak pristanka.
Otvorio je dve boce i doneo ih do nje. Kucnuli su se pre nego
što su počeli da piju. Pivo je bilo hladno i gorko. „Zabavno je
kada se čovek razulari.”
Posmatrao ju je sekund, a zatim frknuo.
„Šta je bilo?”
„Budi iskrena”, rekao je. „Nikada u životu ti nisi bila
razularena.”
Sagnula je glavu. „Moji roditelji su mnogo od mene
očekivali.”
„Bilo ti je važno njihovo uvažavanje.”
„Da, ali sam bila stroža prema sebi nego oni.”
„Nisi bila nevaljala? Nikada?”
„Ne često.”
„Hmm. Vidim potencijal. Ostani blizu mene”, otegao je. „Ja
ću te iskvariti očas posla.”
„Džasper je rekao da bi bio dovoljno drčan da pokušaš.”
„Rekao je da sam drčan?”
„Jeste.”
„Podseti me da mu zahvalim.”
Salutirao joj je bocom piva, a ona mu je na isti način
otpozdravila, a zatim prišla stolu. Spustila je kažiprst na praznu
prvu stranu hrpe papira koji su često bili prevrtani u rukama.
„Tvoj rukopis?”
„Ili gomila đubriva. Teško je proceniti.”
„Ne verujem da je loš.”
„Veruj mi.”
„Da li je ovo jedini primerak?”
„Jedini odštampani primerak. Svaki dan ono što sam napisao
sačuvam na dva fleš-drajva.”
Prešla je prstom preko uvijenih ćoškova stranica.
„Pretpostavljam da mi nećeš dozvoliti da virnem.”
„Nikako.”
„Daću ti iskren sud.”
 „Već imam iskren sud. Moj. Ne valja ništa.”
„Onda će ti drugo mišljenje goditi.”
Odmahnuo je glavom. „Ne još.”
Džasper je bio otvoreno sumnjičav prema Dreksu. Njena
rezervisanost nije bila toliko snažna, ali je morala da prizna da je
intrigira njegova uzdržanost. Njegova knjiga bi, premda je u
pitanju bila fikcija, mogla da joj pruži uvid u muškarca iza
razoružavajuće jamice. Ali premda je tražila da joj dozvoli da je
pročita, ona je bila sasvim sigurna da će on to odbiti. Nije
pokušala da ga ubeđuje. Samo je rekla: „Jutros sam te potražila
na Guglu.”
Ubedljivo je podigao obrvu. „Maštao sam o tome da me lepe
žene potraže na Guglu.”
Ne obrativši pažnju ni na kompliment ni na njegov
nagoveštaj, spustila je bocu na sto i prekrstila ruke na stomaku.
„Još jedna šala, još jedno skretanje teme. Zar nećeš pitati zašto
sam krenula da pretražujem internet u potrazi za informacijama
o tebi?”
„Nisam toliko tašt.” A zatim je, kao da se predomislio,
dodao: „Dobro, pretpostavljam da jesam. Šta te je kod mene
nateralo da se baciš u potragu?”
„Da li je Dreks Iston nom de plume ili tvoje pravo ime?”
Osmeh mu se raširio licem. „Nisi ništa pronašla, zar ne?”
Nije priznala, ali je njeno ćutanje potvrdilo njegovu
pretpostavku, i on se još šire nasmešio.
„Rekao sam ti sinoć, Talija. Čak sam i samom sebi dosadan.”
„Da li ti je to pravo ime?”
„Da. Nadenuo mi ga je moj otac.”
Oklevala je, a zatim tiho upitala: „Šta se desilo sa tvojom
majkom?”
„Nemam pojma.”
 Trgla se. „Kako to misliš?”
„Upravo tako kako sam rekao. To je istina, i to je sve to ću
reći na tu temu.”
„Čemu tajnovitost?”
Spustio je bocu s pivom dovoljno snažno da ona udari o sto.
„Zašto je tebi važna moja prošlost? Ili, kada smo već kod toga,
moja sadašnjost ili moja budućnost?”
„Zbog Elejn.”
 POGLAVLJE 10

Dreks je izgledao zatečen njenim odgovorom, koji nije bio u

potpunosti iskren, ali ih je skrenuo sa teme kojom su se bavili –
njegove prošlosti. Postajao je jogunast i gnevan kada bi se ova
tema načela.
Sada je zbunjeno nabrao čelo. „Elejn? Da li mi je nešto
promaklo?”
„Džasper mi je rekao da si planirao da je pozoveš na večeru.”
Podigao je ramena nemo upitavši: I šta s tim?
„Nisam sigurna... Odnosno, nadam se...” Zastala je, pa
provukla prste kroz kosu i rekla: „Uprskala sam.”
Spustio je ruke na kukove i blago nagnuo glavu u stranu. U
nestrpljivom iščekivanju.
Duboko je udahnula. „Elejn je, otkako je poznajem, doživela
čitav niz ljubavnih razočaranja. Pojavi se muškarac i pokaže
interesovanje za nju, a ona se brzo zainteresuje i snažno zaljubi,
a zatim se ispostavi da njega nije toliko zanimala ona koliko
njeno...”
Podigao je ruku. „Razumem. Želiš da je zaštitiš od muškaraca
kao što sam ja, koji nemaju očigledan izvor prihoda i koji traže
bogatu...”, vrteo je rukom u potrazi za odgovarajućom reči.
„Zaštitnicu?”
„Uvredila sam te.”
„Nije valjda.”
„Nije mi to bila namera, Drekse. Ali Džasper i ja mnogo
volimo Elejn. Ona je puna ljubavi i velikodušna, zbog čega ju je
lako iskoristiti. Ne želimo da je neko povredi.”
„Da je povredi guja kao što sam ja.”
 Dunula je. „Uvređen si i ljut.”
Nije ništa rekao.
„Izvini. Nije trebalo da se mešam.” Okrenula se da ode, ali ju
je on uhvatio za prevoj lakta i nežno je okrenuo prema sebi.
„Vidi, prosto mi se čini da bi bio red da izvedem Elejn na
večeru da joj zahvalim za njeno gostoprimstvo u nedelju. To mi
je jedina namera. U redu?”
Pogledala ga je ogorčeno. „Sada se osećam sitno.”
Dozvolio je da prođe nekoliko sekundi, a zatim je spustio
dlan na njeno teme pre nego što ga je povukao do svojih grudi i
pokazao joj da mu seže do ključne kosti. „Ti i jesi sitna.”
Ona je podigla pogled prema njemu, a on spustio pogled
prema njoj, pa su se nasmešili jedno drugom. Osmehom koji nije
otkrivao zube. Ovi osmesi su bili mala maslinova grančica, i
kako je vreme prolazilo, oni su bledeli i poprimali drugačiju,
nesigurnu i uznemiravajuću prirodu, dok naposletku to više
uopšte nisu bili osmesi.
On je prvi progovorio. Promuklo. „Koje veče?”
„Molim?”
Pročistio je grlo. „Koje veče odgovara tebi i Džasperu? Ti
reci, pa ću proveriti sa Elejn. I da, dala mi je broj telefona. Ali
ne, nisam ga tražio.”
Talija je zaključila da je zaslužila ovo bockanje. „Četvrtak?”
„Savršeno. Za šta si raspoložena?”
„O!” Udarila se po čelu korenom dlana.
„Zato sam i došla. Džasper mi je rekao da si tražio spisak
dobrih restorana. Zamolio me je da ga ja ispišem.”
Izvadila je parče papira za poruke iz prednjeg džepa farmerki
i pružila mu ga. „Ovo su restorani koji su relativno blizu. Svi su
provereno dobri. Najviše volim italijanski restoran.”
I ne gledajući spisak, rekao je: „Onda idemo u italijanski
restoran.”
Počela je da se povlači unatraške prema vratima. Mahnula je
rukom prema stolu i rekla: „Hvala na pivu. Ne sećam se kada
sam ga poslednji put pila.”
„Vidiš? Već si na pola puta da budeš iskvarena. Kolač za
doručak. Pivo za ručak.”
Nasmejala se i krenula prema vratima. Stigao je do vrata pre
nje i otvorio joj ih. Izašla je na terasu stepeništa, pa zastala,
vratila se i stala između praga i vrata sa mrežicom, koja je držao
otvorena. „Kako si znao da sam za doručak jela kolač?”
Otvorio je usta da progovori, ali ništa nije izašlo.
„Drekse? Kako si to znao?”
Ponovo je oklevao pre nego što je prešao palcem slobodne
ruke preko njenog obraza blizu ugla njenih usana, pa ga podigao
prema njoj. „Čokoladni krem.”

Nakon Talijine posete, poslepodne se mučno vuklo. Dreks je

gotovo poželeo da nije došla. Gotovo. Jer sada nije mogao da je
ne vidi u ovoj neuglednoj prostoriji. Stajala je tamo. Dodirivala
ono. Njen glas i smeh su se odbijali od ružnih tapeta. Njen miris
se širio zagušljivim vazduhom.
Pokušao je da radi na slučajevima, ali je sadržaj
dokumentacije znao napamet, pošto je na njima radio godinama.
Na osnovu prvih nekoliko reči rečenice znao je kako glasi njen
kraj. Materijal bi mu držao pažnju svega nekoliko minuta pre
nego što bi njegove misli odlutale do nečega što je Talija rekla
ili uradila.
U sumrak je odustao, sklopio je računar i otišao da trči po
susedstvu. Kada se vraćao, Fordovi su Džasperovim
automobilom izlazili u rikverc sa svog prilaznog puta. Oboje su
mu mahnuli.
Nasmešio se, pa je i on njima mahnuo, a zapravo je poželeo
da probije pesnicom vetrobransko staklo. Uprkos razlici u
godinama, morao je da prizna da su bili veoma naočit par.
Pre nego što se istuširao, spustio je Džasperov ventilator niz
stepenice, pa ga odneo do vrata njihovog trema i tu ga ostavio.
Za jedan ćošak je zakačio list papira za štampanje na kom je
zahvalio što su mu pozajmili ventilator i zapisao ime restorana u
kom je rezervisao sto. Četvrtak veče. 7.30. Sto za četvoro.
Elejn je prihvatila njegov poziv. Talija bi se zabrinula kada bi
saznala sa kolikim je oduševljenjem to učinila.
Na laptopu je, dok je jeo odmrznutu picu za večeru, odgledao
neku kriminalističku seriju. Od stare rerne u stanu pica je
poprimila miris užeglog masnog dima. Nije je pojeo do kraja.
Svakako nije bio gladan.
Nije izlazio napolje, plašeći se da će se Talija i Džasper
vratiti za vreme njegovog odsustva i da će mu promaći razgovor
iz kog bi mogao nešto da sazna.
Došlo je deset sati, a oni se još nisu vratili. Preko svake mere
nestrpljiv, pozvao je Majka i Gifa. „Još se nisu vratili, ali sam
mislio da bih mogao da podnesem današnji izveštaj.”
Preneo im je razgovor za vreme doručka i rekao im: „Džasper
je sumnjičav prema meni, ali me nije napao sekirom.”
„Još”, rekao je Majk.
Dreks je pitao da li su čuli nešto od Rudkovskog. „Ni glasa.”
„Što je dobro”, rekao je Gif.
„Ili nije”, ubacio je Majk. „Da smo čuli grmljavinu, bar
bismo znali šta smera.”
Dreks se složio. „Grišće ga što sam se raspitivao za slučaj
Marijan Haris, a zatim uzeo dve nedelje odmora i otišao na
nepoznatu destinaciju. Tražiće me. Nemam još mnogo
vremena.”
Naveo je ono malo što je uspeo da sazna tog dana i, u skladu
s tim, najzad naterao sebe da im kaže za Talijinu posetu. „Samo
se pojavila, zatekla me potpuno nespremnog.”
Ispričao im je kako je žurio da zatvori laptop da ne bi videla
šta je na ekranu, kako je odjurio da se obuče i postara se da
skloni pištolj, značku i dvogled za noćno osmatranje. „Srećom,
već sam bio sklonio opremu za nadzor.”
Majk je zastenjao. „Došla je nepozvana?”
„Kao što sam rekao. Donela je spisak lokalnih restorana.
Nadao sam se da ću dobiti uzorak Džasperovog rukopisa. Ali
Talija mi je donela otkucan spisak koji je ona sastavila. Na
njegov zahtev.”
„Koliko se zadržala?”
„Hmm, desetak do dvanaest minuta.” Barem dvostruko duže.
„O čemu ste razgovarali?”, upitao je Gif.
„Tražila je da pročita moj rukopis. Rekao sam joj da ne
dolazi u obzir. Ne tim rečima. Zatim se okomila na mene i
počela da me ispituje o mojoj prošlosti. Pa sam ja nju pitao zašto
je to zanima.”
„Zašto je zanima?”, upitao je Majk.
„Plaši se da će se njena prijateljica zaljubiti u mene.”
„Njena prijateljica Elejn?”
„Da. Talija se ponašala kao mama kvočka. Rekao sam joj
zašto sam pozvao Elejn na večeru.” Izneo im je osnovne podatke
i preskočio pojedinosti.
Preskočio je mnogo toga. Nije im opisao Talijine stare,
pocepane farmerke ni kako su joj isticale lepo definisanu
zadnjicu. Da li su zaista morali da znaju kako su njene visoke,
oble B korpe napinjale njenu belu majicu. Nije spomenuo pivo. I
nipošto im nije rekao kako je sklonio komadić čokolade sa
njenog lica palcem poželevši da može da ga poliže, a zatim da
nastavi da se poigrava uglom njenih usana dok ih ne rastvori
pred njim.
Pošto im ništa od toga nije rekao, nije mu bilo jasno zašto je,
kada je završio, nastupila tišina. „Momci? Da niste zadremali?”
Majk ga je pitao: „Jesi li za računarom?”
„Nisam. U spavaćoj sobi sam.”
„Upravo sam ti poslao mejl. Pozovi nas nakon što ga
pogledaš.”
Prekinuo je vezu pre nego što je Dreks stigao da kaže još
nešto.
Iston je ustao sa kreveta, pa otišao u dnevnu sobu i otvorio
laptop. Mejl nije imao nikakav naslov, a nije bilo ni teksta u
telu. Sadržao je samo prilog.
Dreks ga je otvorio, a srce mu je uzbuđeno zatreperilo kada
se preko čitavog ekrana pojavila fotografija sa jahte Marijan
Haris. Momci u Bombaju su bili geniji i vredeli su svake pare
koju su naplatili. Fotografija je bila izoštrena i posvetljena, a
kvalitet je bio mnogo bolji nego što je Dreks mogao i da se nada.
Uveličao je priliku za koju je verovao da je Džasper Ford.
„Dođavola!” Nadao se da će moći da kaže voilà, da će na
fotografiji videti lice čoveka iz susedstva.
Ali jača zasićenost bojom povećala je kontrast između
blistavog zalaska sunca i muške prilike koja se oslikavala
naspram njega. Crte lica su mu ostale tamne i neprepoznatljive.
Kosa mu nije bila vezana u konjski rep, već je bila venac
razbarušenih kovrdža. Nos iz profila? Mogao bi biti Džasperov,
ali Dreks nije mogao da se zakune u to, a mogao je i da operiše
nos. Čak i najmanja izmena bi mogla znatno da utiče na njegov
izgled.
Posmatrao je uveličanu fotografiju nekoliko munuta pre nego
što je priznao da on na njoj ne vidi ništa novo ni revolucionarno.
Vratio je fotografiju na originalnu veličinu, pa se navalio na
naslon stolice, i pogledao je čitavu sliku pitajući se šta su Majk i
Gif želeli da vidi. Jahta se uglavnom nije videla na fotografiji, a
Dreks nije zapazio ništa značajno u onome što se na fotografiji
videlo. Korekcija nije dramatično izmenila sliku Marijan Haris.
U pozadini nije bilo ničega osim rasplamsalog neba.
Ostali prisutni? Manipulacija bojama je produbila neke
nijanse, druge posvetlila, pa je bilo lakše razaznati oblike u masi
lica i ekstremiteta. Pojedinci su se sada lako mogli prepoznati.
Jedna osoba na obodu mase privukla je Dreksu pažnju jer je
tanki zrak sunca obasjavao njenu kosu i...
Zbog čega se ona stapala sa zlatnim i crvenim nijansama
kojima je zalazak sunca bio protkan.
Dugo vremena je sedeo savršeno mirno jer od osećanja
mučnine nije mogao da se pomeri. Mogao je samo da zuri u
njeno lice, koje nije bilo izoštreno, ali je bilo kao iz snova,
nesporno ljupko i nesumnjivo prepoznatljivo.
Ipak je mogao da kaže voilà.

POGLAVLJE 11

Od trenutka kada je primio prvi poziv zamenika šerifa Greja sa

Ki Vesta, Rudkovskom su bila potrebna tri dana da pronađe
hotel.
U ta sedamdeset dva sata iskoristio je sva sredstva koja je
imao na raspolaganju u pokušaju da satera u tesnac Dreksa
Istona a da ne napravi suviše veliki metež. Nije želeo da
glavešine saznaju da Iston ponovo radi na slučaju.
Kučkin sin.
 Rudkovski je pao u iskušenje da ga pusti da nastavi kako je
krenuo i da se ne upliće. Zašto se ne bi zavalio u fotelju,
uključio ESPN i pustio Istona da se uništi? Rudkovskom bi život
bio jednostavniji kada Istona ne bi bilo.
Ali Iston će u procesu samouništenja nadići pakao. I nešto od
toga će neminovno naškoditi Rudkovskom. On nije bio jedan od
onih entuzijastičnih i neuništivih agenata koji su smatrali da je
FBI veličanstvena kompanija i da je čast biti u njenim redovima.
Nije bio slepo odani sledbenik biroa.
No bio je fanatično odan svojoj penziji.
Nije pružio Istonu zadovoljstvo, pa nazvao Majka Malorija ili
Giforda Luisa da ih pita gde je, dođavola, i šta smera. Njegovi
ortaci bi mu smesta javili da je Rudkovski na ratnom pohodu i
Iston bi zbrisao. Štaviše, uživao bi u saznanju da pobeđuje u
ovoj konkretnoj igri žmurke.
Ali Rudkovski je imao agente koji su krišom pazili na
Malorija i Luisa. Poslednja tri dana su dolazili na posao kao i
obično. Nakon posla je svaki odlazio kući. Nijedan nije bio
oženjen, obojica su živela sami, i činilo se da nemaju društveni
život, ni prijatelje osim jedan drugog i Istona. Na površini su
izgledali kao dva najveća glupana na kugli zemaljskoj.
Rudkovski nije dozvolio da ga to prevari. Osećao je da su iza
zatvorenih vrata svojih depresivnih stanova do sitnih sati crnčili
i marljivo u ilegali radili za svog kolovođu Istona.
Rudkovski će nastaviti da prati njihove aktivnosti, premda je
znao da je to uzalud. Nijedan neće pogrešiti, i nijedan neće
izdati Dreksa Istona, čak ni da mu život od toga zavisi.
Rudkovski je to znao jer im je u jednom trenutku život od
toga zavisio i nijedan nije popustio.
Dva puta je u poslednja tri dana Rudkovski pozvao zamenika
šerifa Greja na Ki Vestu da pita da li mu se Iston ponovo javljao.
Nije. Rudkovski se pozvao na svoj položaj i poslao narednika u
šerifovo odeljenje da proveri da li može da pronađe broj telefona
koji je zvao kancelariju dva puta u nedelju u razmaku od
nekoliko sati. Potrajalo je, ali je narednik uspeo da pronađe broj.
Bila je to kratkotrajna pobeda jer ga je, kada je pozvao broj,
sačekala snimljena poruka da poziv ne može da se uspostavi. Što
ga zapravo i nije iznenadilo s obzirom na to sa kakvim je
lukavim kopiletom imao posla. Iston je verovatno uništio telefon
svega nekoliko minuta nakon što je razgovarao sa Grejom.
Ali čuda su bila moguća. Vratila mu se sve slabija vera u njih
baš tog jutra nakon što je stigao u kancelariju. Svratio je jedan
drugi agent koji mu je pomagao u potrazi. „Još pratiš Istona?”
„Šta imaš?”
„Onaj njegov poslednji broj telefona?”
„Nije više aktivan.”
„Nije, ali bio je aktivan pre devet dana. Poslao je poruku sa
njega.”
„Kome?”
„Majku Maloriju.”
„Vidi čuda. Odakle?”
„Iz jednog lanca hotela u Leksingtonu. Imam adresu.”

Rudkovski je otišao iz kancelarije za taj dan i angažovao drugog

agenta da ga preveze onih sto i nešto kilometara od Luivila do
Leksingtona. Kada su stigli na odredište, Rudkovski je agenta
ostavio da ga čeka u automobilu jer je želeo da razgovore obavi
sam.
Kada su se dvokrilna automatska vrata otvorila, pored njega
je prošla grupa muškaraca i žena u uniformi koji su vukli za
sobom kofere i išli prema kombiju koji ih je čekao. Posada
aviona, zaključio je Rudkovski. Nakon što su otišli, lobi hotela
je ostao prazan.
Recepcionerka ga je pozdravila kada je prišao pultu. „Dobar
dan, gospodine.”
„Zdravo.” Pokazao je značku i dao mladoj ženi vremena da
pročita njegovo ime sa identifikacione kartice.
„Izgovara se baš kako se i piše, kratko u. Želeo bih da
razgovaram sa menadžerom.”
„Ona je na pauzi za ručak. Mene je ostavila da rešavam sve
poslove u njenom odsustvu.”
Nagnuo se preko pulta i pročitao njeno ime na pločici.
„Gospođica Li?”
„Da, gospodine.”
„Ovde sam da se raspitam za jednog gosta...”
„Specijalnog agenta Istona?”
Rudkovski se namrštio. „Kako znate?”
„On je jedini FBI agent kome sam izdala sobu.” Široko se
nasmešila. „Nije ga lako zaboraviti, jer je bio jako fin.”
Rudkovski je poželeo da zaškripi zubima. „Da. Sjajan tip.”
„Da li ste vi...”
Presekao ju je: „Ja ću postavljati pitanja, gospođice Li. Ako
nemate ništa protiv.”
Njen topli smešak je postao hladniji. Klimnula je.
„Koliko noći je ostao?”
„Nije ostao da prenoći.”
„Uzeo je sobu, ali nije ostao?”
„Bili su ovde svega dva sata. Ali je gospodin Iston platio
sobu za ceo dan.”
„Oni? Da li je doveo neku ženu?”
„Nije ništa takvo bilo u pitanju”, izgovorila je ukočeno.
„Sastao se sa dvojicom saradnika.”
 „Malorijem i Luisom?”
„Nisam saznala njihova imena.”
„Da li je jedan od njih bio debeo tip sa licem kao kod
buldoga?”
Očigledno uvređena ovim opisom, rekla je: „Bio je... krupan.
I nije bio naočit.”
„Nije bio naočit kao fini agent Iston.”
Nije ništa rekla na to, samo ga je netremice gledala.
Upitao je: „A treći čovek?”
„Ne sećam ga se dobro.”
Gif Luis, pomislio je Rudkovski. Taj se stapa sa okolinom.
Rudkovski je zagrizao donju usnu. „Da li je Iston koristio
kreditnu karticu?”
Odgovorila je krutim klimanjem glave. „Pregledao je račun
da se uveri da sam dodala i račun za piće iz mini-bara. I tortu.”
„Tortu?”
„Pozvao je i zatražio da mu se u sobu donese...”
„Torta?”
„Da.”
Nije ga više oslovljavala sa „gospodine”, primetio je. Premda
nije mario za njeno mišljenje, sledeće pitanje je malo zašećerio
jer je bilo važno. „Gospođice Li, da li vam je Iston, nakon što je
platio račun uz dodatne stavke, nekim slučajem rekao kuda dalje
ide? Je li rezervisao sobu u nekom od vaših drugih hotela?”
„Nije. Ali je ostavio nešto za vas.”
„Za mene?”
„To sam htela da vas pitam na samom početku pre nego što
ste me prekinuli. Htela sam da vas pitam da li ste došli po
kovertu. Gospodin Iston je rekao da ćete možda doći za nekoliko
dana. Iskreno, već sam gotovo digla ruke od vas. Samo trenutak,
molim vas.”
 Nestala je u kancelariju i ubrzo se vratila sa kovertom za
pisma. „Izvolite.”
Uzeo joj je kovertu iz ruke. „Hvala.”
„Gospodin Iston mi je već zahvalio. Rado sam mu učinila
uslugu.” Okrenula mu je leđa i vratila se u kancelariju.
Rudkovski je srditim korakom prešao preko lobija, pa izašao
kroz pokretna dvokrilna vrata i sačekao da izađe napolje pre
nego što je pocepao kovertu i izvadio iz nje jedan jedini list
papira sa logom hotela. Na sredini lista je stajalo odštampano:
‘De si, Rudkovski. Poljubiš me u dupe.

POGLAVLJE 12

Jedna je stvar bila ukloniti mrvicu čokoladnog krema sa obraza.

Sasvim je druga bila polizati palac posle toga. Da se Dreks
zaustavio na ovom prvom i da nije uradio ovo drugo, ona bi do
sada zaboravila na to. Verovatno. Možda. Ali pošto je to uradio,
ona je dva dana kasnije još razmišljala o tome. Svaki put kada bi
u mislima ponovila tu scenu, varnice su bile snažnije. A bila je
snažnija i nelagoda koju je osećala.
Nije to bio nehotičan postupak kome bi mogla da se nasmeje.
Nije bučno mljacnuo usnama i nije se našalio na račun njene
zavisnosti od čokolade. Nije u pogledu koji je prikovao za njen
vrila duhovitost. Ni izbliza.
Ne, lizanje čokolade sa palca je bila provokacija. I ona je
zbog toga osećala potrebu da to prijavi Džasperu.
Ali nije.
Nije mu rekla kasnije u toku dana kada se vratio iz kantri-
kluba, ni za vreme večere, ni kada su se vratili kući i videli da
im je Dreks vratio ventilator i ostavio poruku u vezi sa
večerašnjom rezervacijom.
U bilo kojoj od tih prilika je mogla Džasperu, onako uzgred,
da spomene ovaj incident i ne pripiše mu veliki značaj. Ali nije
to ubacila u razgovor, a sada je prošlo previše vremena koje mu
je davalo značaj.
U poslednje vreme je između nje i Džaspera vladala sve veća
napetost, koja je postajala tim gora što je nijedno od njih dvoje
nije priznavalo. Ako bi mu ispričala incident sa Dreksom,
možda bi bili primorani da iznesu svoje bračne probleme, što u
ovom trenutku nijedno nije bilo voljno da uradi.
U svakom slučaju joj se činilo da bi, kada bi sada Džasperu
spomenula ovaj incident, to zvučalo kao priznanje. Želeo bi da
zna zašto mu tek sada, sat vremena pre nego što se nađu sa njim
u restoranu, to govori. Nije želela da se upušta u raspravu sa
njim pre izlaska.
Kao što je i predvidela, Elejn je bila ustreptala kao
studentkinja koju je na matursko veče pozvao kapiten
univerzitetskog tima. Pozvala je Taliju svega nekoliko minuta
nakon što je Dreks pozvao nju i prenela joj, od reči do reči, sve
što je rekao i govorila je kao da se svaka rečenica završavala sa
dva uzvičnika. U poslednja dva dana je pozvala Taliju više od
deset puta u panici oko izbora odeće za to veče.
Talija, u međuvremenu, Dreksa nije ni videla ni čula otkako
je otišla sa njegovog praga. I ne trudeći se da se pozdravi sa
njim, pobegla je koliko su je noge nosile. Nekoliko puta je
primetila da njegovog automobila nema na prilaznom putu, ali
nije ga videla kako odlazi ili se vraća. Kada je upitala Džaspera
da li se sretao sa njim, on je nezainteresovano rekao: „Ne.”
Sada se, ležeći u penušavoj kupki, do brade uronjena u
mirisnu sapunicu, pitala da li je i Dreks osećao isti nemir koji je
i ona osećala u vezi sa incidentom sa čokoladom. Ako je
razmišljao o tih nekoliko trenutaka ovoliko koliko je ona o njima
razmišljala, možda se pokajao zbog onoga što je uradio i možda
će, kada je večeras vidi, osećati stid. Hoće li atmosfera zbog
toga biti nelagodna?
Ne. Neće biti nelagode jer ona to neće dozvoliti. Ponašaće se
prema njemu kao i do sada: srdačno, ali sa jasnim granicama.
Verovatno je i ovome pripisivala preveliki značaj.
Nakon što je ovo rešila, izašla je iz kade i otišla da se obuče
za to veče. Ona i Džasper su ponudili Elejn da dođu po nju u
sedam. U petnaest do sedam, Talija je poslednji put pogledala
svoj odraz u ogledalu, uzela tašnu i, izlazeći iz svoje garderobe,
doviknula Džasperu: „Spremna sam.”

Elejn je živela u otmenom naselju gradskih kuća u

gregorijanskom stilu koje su vlasnicima pružale mnogo skupih
stambenih kvadratnih metara, ali ne i velike placeve. Talija je
parkirala pored ivičnjaka i popela s stazom koja je od trotoara
vodila do Elejninih vrata, koja je od pogleda sa ulice štitila
ograda od kovanog gvožđa obrasla zelenilom.
Nekoliko sekundi nakon što je Talija pozvonila, Elejn je
otvorila vrata i povikala. „O bože, izgledaš prelepo!”
„Hvala. I ti izgledaš divno.”
„Nova je.” Elejn je raširila punu suknju svoje haljine i
spustila se u naklon.
„Divna je.”
„Ne mogu više da nosim pripijene haljine”, rekla je čežnjivo
odmeravajući Taliju. „Da li je Džasper otišao da parkira
automobil? Uđi da nas komarci ne pojedu. Drekse, da li bi se,
molim te, pobrinuo za piće?”
Talija je naglo stala baš kada je prekoračila prag i primetila
ga kako sedi na kauču. Velika mačka koja je upravo pojela
svežu lovinu i izležava se na suncu ne bi izgledala tako
zadovoljno i lenjo kao što je on izgledao kada je ustao. „Zdravo,
Talija.”
Nosio je pantalone i kravatu, ali je kravata bila popuštena, a
dugme na kragni košulje otkopčano. Nije još stigla da se
pripremi da ga pogleda u oči prvi put nakon poslednjeg susreta i
toliko je bila zatečena što ga je zatekla ovde da su njene prve
reči zvučale kao optužba: „Mislila sam da ćemo se sa tobom
naći u restoranu.”
„Pozvao me je da me pita da li može da dođe ranije”, rekla je
Elejn. „I vidi šta mi je doneo!”, pokazala je na stočić za kafu na
kom je ležao rukopis uvezan kuhinjskom gumicom.
„Odštampao mi je jedan primerak i zamolio me da ga
pročitam i iznesem svoj iskren sud, a ja sam mu dala reč da
hoću.”
Talija je pogledala rukopis, pa Dreksa. Osmeh mu je bio
nadmen, a u očima mu je svetlucao značajan pogled, i bila je
sigurna da je na trenutak, tek ovlaš, pogledao mesto pored njenih
usana koje je dotakao palcem.
Pre nego što je popustila pred iskušenjem da pređe preko
prostorije i ošamari ga što snažnije može, okrenula mu je leđa i
obratila se Elejn. „Sigurna sam da će imati koristi od tvog
mišljenja.”
„Već je imao koristi od njega. Izneo je nekoliko naslova i
jedan smo odabrali neposredno pre nego što si stigla. Smem li da
joj kažem koji smo naslov odabrali, Drekse?”
„Voleo bih da to za sada ostane među nama.”
Pažljivije se zagledala oko sebe i primetila da su Elejnine
sandale na visoku potpeticu ležale oborene pored kauča.
Dreksov sako je bio prebačen preko naslona stolice. Na stočiću
za kafu su stajale dve dopola pune staklene čaše. Plamen je
treperio u kaminu na gas. Doprinosio je romantičnoj atmosferi,
ali nije odavao toplotu.
Talijini obrazi su, s druge strane, isijavali vrelinu. Bila je
besna zbog načina na koji se poigrao sa njom. Činjenica da je
zamolio Elejn da pročita njegov rukopis nakon što je onako
odlučno odbio njenu ponudu bila je uvreda. I poigravao se sa
Elejn upravo onako kako ga je Talija upozorila da ne čini.
„Gde se Džasper zadržao?”, upitala je Elejn.
Talija je gnev sakrila iza žalosnog smeška. „Izvinjava se.”
„Ne ide? Zašto?”
„Obavestila bih te, ali ni sama nisam znala dok nismo
krenuli. Sačekao je poslednji trenutak da mi to kaže da ne bih
otkazala večeru. Insistirao je da ja pođem. A i dogovor je bio da
te mi povezemo večeras. Nije želeo da te ostavi na cedilu. Ali
izgleda...” Ostavila je rečenicu nedovršenu i samo je slegla
jednim ramenom i pokazala glavom prema Dreksu.
On je upitao: „Zašto Džasper ne dolazi?”
Okrenula se prema njemu. „Stomačni problemi.”
„Virus?”
„Ostrige koje je pojeo za ručak.”
Elejn je rekla: „Upozoravala sam mog muža da ih nikada ne
jede sirove.”
Ni Dreks ni Talija nisu ništa na ovo rekli. On ju je i dalje
gledao kao da dele neku internu šalu. Nevaljalu internu šalu.
Veče u njegovom društvu biće nepodnošljivo.
„Žao mi je što i ja moram da te ostavim na cedilu”, rekla je
Talija Elejn. „Ali zaista mislim da bi trebalo da odem kući i
proverim da li je Džasper dobro.”
Elejn joj je prišla i zagrlila je. „Besmislice. Znaš kakvi su
muškarci kada su bolesni. Ili su očajni i žele da ih mama tetoši,
ili su namćorasti. Mislim da Džasper spada u ovu drugu
kategoriju. A i nemam nameru da ti dozvolim da protraćiš tu
ubistvenu haljinu. Dreks, nemaš ništa protiv da nas obe pratiš,
zar ne?”
Pojavila se jamica. „Biće mi zadovoljstvo. I ne bih voleo da
propadne jedan desert koji sam dao sebi za slobodu da poručim
unapred.”
„Oooo, šta?”, upitala je Elejn.
„Čokoladni sufle.”
Talija se nakostrešila zbog prepredenog pogleda koji joj je
uputio.
Prišao je baru, pa se okrenuo prema njoj i podigao obrvu.
„Želiš li jedno lepo crno vino?”
Nimalo nežno je bacila tašnu na najbližu stolicu. „Ne. Votka-
martini. Suv. Bez leda.”

Želeo je da je ubije.
Ali je pre toga želeo da je jebe.
Ne, želeo je da je jebe, zatim da je muči, a onda da je ubije.
Dreks je osećao ove nasilne porive otkako ju je video na
fotografiji nastaloj na palubi jahte Marijan Haris. Bila je
nekoliko metara udaljena od Džaspera Forda, ali je ipak bila
tamo. Bili su zajedno.
„Sva ta sranja o pritužbi na uslugu, razmeni mejlova, ručno
isporučenim ružama, bila su upravo to: sranje”, rekao je Majku i
Gifu kada se oporavio od šoka i dovoljno pribrao da ih nazove.
„Jesi li siguran da je to ona?”, upitao je Majk. „Mislim, Gifu i
meni se učinilo da jeste, ali mi smo se oslanjali samo na
fotografije. Ti si je video izbliza.”
Nisu znali iz kolike blizine. „Ona je.”
 „Šta misliš?”, upitao je Majk. „Da li je ona sledeća žrtva svog
muža ili njegov saučesnik?”
„Nemam pojma”, promrmljao je Dreks u odgovor.
Nakon što je video nju i Džaspera tako blizu jedno drugom na
palubi jahte, u vreme kada navodno nije trebalo ni da se
poznaju, on je metodično pretresao svaki svoj susret sa Talijom i
procenio ga u novom svetlu. Pogotovo njenu neopravdanu
posetu njegovom prljavom stanu.
Spisak restorana je bio prihvatljiv izgovor da dođe kod njega,
ali je vrlo verovatno bilo da ju je Džasper poslao u akciju
sakupljanja činjenica. Da mu je došla na vrata u providnom
negližeu, ne bi izgledala zavodljivije nego u farmerkama i majici
na kratak rukav. Ali možda je upravo tu odeću i odabrala želeći
da svoju posetu predstavi kao nedužnu.
Da li je ona mrvica čokolade bila slučajan i neprimećen trag
doručka ili ju je nanela namerno na mesto na kom ne može da je
ne primeti? Mesto zbog koga je osećao bol i napetost u
slabinama.
Pitanje njene krivice je ostalo da visi u vazduhu bez odgovora
dok Majk nije rekao: „Drekse, dozvoli da postavim pitanje koje
bi moglo da ti pojednostavi i razjasni situaciju.”
„Izvoli.”
„Ako ne zna ništa o svom mužu i njegovim nedelima iz
prošlosti, zašto je lagala o tome kako su se upoznali?”
Sva trojica su u tišini razmišljali o ovom pitanju.
Dreks je prvi progovorio, progunđavši: „A ja ne spavam
noćima jer brinem za njenu bezbednost.”
A evo sada dosipa Elejn u čašu poslednjih nekoliko gutljaja
vina iz druge boce koju su poručili. Nikada u životu nije istrpeo
dužu večeru. Bilo je to mučenje. Od trenutka kada je Talija ušla
na vrata Elejnine kuće, on ju je provocirao, i to uspešno. Bacila
je malu tašnu na stolicu kao da baca bojnu rukavicu sa šiljcima.
U onoj svojoj haljini – koja je, uzgred, bila pripijena
ubistvena haljina ispod koje nije uspevao da nazre nikakav donji
veš – ona se pušila. Čitavo telo bi joj zatreperilo od gneva svaki
put kada bi ga pogledala, što nije bilo često. Zapravo, veći deo
vremena za večerom potpuno ga je ignorisala.
Pitao se da li njena očigledna jarost ima neke veze sa onim
bremenitim trenutkom na njegovom pragu, sa kog je pobegla
kao da je stan buknuo u plamen. Možda ju je njegov sugestivni
postupak uvredio.
No bio je ubeđen da se večeras tako ratoborno ponaša zbog
Elejn, koja je na njegovu učtivu pažnju reagovala baš kako je
Talija i predvidela, a od čega je želela da je zaštiti.
Elejn se čoveku morala dopasti zbog svoje živosti, ali je, kao
da je osetila napetost između njega i Talije, samu sebe proglasila
za predsedavajućeg među njima i nije mogla da dozvoli da
makar i najmanja tišina ostane nepopunjena. Svaku pauzu u
razgovoru je popunjavala brbljanjem. Dreks je odgovarao kao da
ga svaka njena besmislica beskrajno zabavlja, što je dodatno
podsticalo Elejn na koketiranje, i hranilo Talijin gnev.
Kada su završili sa večerom i čekali da im posluže sufle,
Elejn se izvinila i otišla do toaleta, ostavljajući ga nasamo sa
Talijom prvi put te večeri. Ova je izvadila mobilni iz tašne i
počela da kuca poruku.
„Pišeš Džasperu?”
Kratko je potvrdila. Dok je čekala odgovor, polako je prešla
pogledom preko draperija, lustera, tkanja stolnjaka. Poigravala
se tankom dijamantskom narukvicom kao da je otkrila da ju je
neko stavio na njenu ruku a da ona toga nije bila svesna. Nije
gledala u njega.
„Večeras izgledaš neraspoloženo.”
 Prestala je da zagleda narukvicu i pogledala je u njega, ali
ništa nije rekla.
„Zašto se duriš? Nedostaje ti Džasper?”
U tom trenutku je njen telefon zapištao. Pročitala je poruku,
pa ga isključila.
„Kako je?”
„Bolje.”
„Da li je sve povratio?”
„Popio je pivo od đumbira.” A zatim je, krajnje neprijateljski,
rekla: „Prava si mustra, zar ne?”
Dreks nije imao vremena da odgovori jer se Elejn vratila do
stola u istom trenutku kada je konobar doneo suflee.
Pojeli su ih, a razgovor su ograničili na komentare o
kalorijama i kako za neku hranu ne bi trebalo žaliti novca.
Poručili su kafu, ali su je brzo popili, a kada je Elejn predložila
da poruče piće posle večere, Talija se brzo izvukla.
„Mrsko mi je što moram da skratim druženje”, slagala je.
„Džasper kaže da mu je bolje, ali zaista bi trebalo da krenem
kući da ga obiđem.”
Elejn je insistirala da svi idu zajedno do restorana, što je
značilo da je Talija morala svoj automobil da ostavi ispred njene
kuće. Kada je poslužitelj parkinga dovezao Dreksov automobil,
Elejn je sela na suvozačevo sedište, kao i kad su dolazili, a
Talija je sela pozadi.
Sedela je tako da je Dreks mogao da je posmatra u
retrovizoru. Okrenula je glavu i gledala kroz prozor.
Kada su se približili Elejninom susedstvu, ona je izrazila
žaljenje što je Džasper propustio tako ukusnu večeru. „Ako bude
raspoložen, hajde da sutra sve četvoro odemo na ručak u kantri-
klub.”
Talija je nastavila da zuri kroz prozor. „Zavisi od toga kako
će se osećati sutra ujutro. Obavestiću te.” Nije zvučala preterano
oduševljeno ovom idejom.
„Rezervisaću sto za četvoro u nadi da ćete moći da dođete.
Oko podneva? Ili malo kasnije?”
Dreks je rekao: „Izvini, Elejn, ali ja ću morati da odbijem.”
„O, ne.”
„Zaglavio sam kod ključnog dela u romanu i hitno mi je
potrebna inspiracija. Moram da idem da je potražim.”
„Gde pisac ide da pronađe inspiraciju?”
„Na sveto tlo?”
„U crkvu?”
„Hemingvejevu kuću na Ki Vestu.”
Talija je na ovo odmah odreagovala. Okrenula je glavu.
Pogledi su im se sreli u retrovizoru.
„Da li si bila u njoj?” Pitanje je postavio Taliji, ali je Elejn
odgovorila:
„Muž i ja smo pristajali tamo. Ali samo jednom. Za njega je
atmosfera bila malo previše boemska.”
Dreks je na ovo klimnuo glavom, ali nije sklonio pogled sa
Talije, koja je, nakon što je nekoliko trenutaka izdržala njegov
pogled, ponovo okrenula glavu u stanu. Aha. Nema šanse,
pomislio je. Neće joj dozvoliti da izbegne da odgovori na
pitanje. „A ti, Talija?”
Blago je spustila bradu, ne gledajući u njega. „Bila sam tamo
pre nekoliko godina.”
„I?”
„I...” Podigla je gotovo nago rame. „Bilo je dobro.”
„Samo dobro?”
„Nije najgore odredište na kom sam bila, ali mi nije ni
najmilije.”
„Šta ti se nije dopalo? Hrana? Noćni život? Šta?”
 Sa očiglednim nestrpljenjem je odvratila: „Ništa konkretno.”
„Hmm. Da li si išla u obilazak Hemingvejeve kuće?”
„Nisam, ali me ne čudi što ti nameravaš da to uradiš.”
„Zašto?”
Srela je njegov pogled u retrovizoru. „Džasper smatra da
pokušavaš da svoj profesionalni lik oblikuješ po ugledu na
Džeka Londona ili Hemingveja.”
„Džasper je toliko pažnje posvetio meni i mojim
ambicijama?”
„Prokomentarisao je to nakon što sam rekla da si odrastao na
Aljasci.”
„Aljaska?”, zacvrkutala je Elejn. „Fascinantno.”
„I nije”, rekao je Dreks.
„Nikada nisam srela nikoga sa Aljaske. Moraš mi ispričati
sve o životu tamo. Da li si raspoložen da svratiš na piće?”
Zaustavio je automobil pored ivičnjaka ispred njene kuće,
ubacio menjač u položaj za parking, ali nije isključio motor.
„Ako ću putovati na Floridu, moram sutra rano da ustanem i
počnem da se pripremam za putovanje. Šta kažeš da odložimo
za drugi put?”
„Naravno. A i verovatno bi trebalo da otpratiš Taliju kući.”
Pogledao je u nju. „To sam i nameravao.”
„Ne želim da ti se namećem. A i velika sam ja devojka.”
Izašla je iz automobila i zatvorila stražnja vrata.
Kada je Dreks izašao i zaobišao automobil da otvori Elejn
suvozačeva vrata, Talija se nestrpljivo poigravala priveskom za
ključeve. „Hvala na večeri, Drekse. Bilo je lepo.” Njen ubistveni
pogled je doveo u sumnju iskrenost ove izjave. „Laku noć,
Elejn.” Nagnula se i poljubila vazduh uz Elejnin obraz.
„Čućemo se.”
„Pozdravi Džaspera. Obećaj mi da ćeš me pozvati sutra da mi
javiš kako je.”
„Da, hoću.”
Bez reči se, i ne pogledavši više prema Dreksu, okrenula i
pošla prema svom automobilu gazeći visokim potpeticama po
trotoaru strojevim korakom.
Elejn ga je gurnula u rame. „Nije me briga koliko je velika
devojka, vidim da je uznemirena. Nije svoja čitave večeri.
Postaraj se da bezbedno stigne kući.”
„Nakon što te otpratim do vrata.”
„Besmislice. Ima čitavih dvadeset koraka.”
„Jesi li sigurna?”
„Idi. Mislim da brine za Džaspera više nego što pokazuje.”
Sumorno se nasmešio ovoj nenamernoj ironiji. „Siguran sam
da si u pravu.” Poljubio ju je lako u obraz i poželeo joj laku noć,
a zatim se žurno vratio do svog automobila i odvojio se od
ivičnjaka, pa požurio da sustigne Taliju.
Kada ju je sustigao, nastavio je da vozi iza nje i zaustavio se
na svom prilaznom putu svega nekoliko sekundi nakon što je
ona skrenula na svoj. Otvorila je vrata garaže daljinskim
upravljačem i zatvorila ih čim je stražnji branik prošao ispod
njih.
Dreks je izašao iz svog automobila, pa otvorio prtljažnik.
Izvadio je sportsku torbu iz njega, zatvorio ga, pa krenuo stazom
prema stanu iznad garaže.
„Kako je proteklo veče?”
Trgao se i naglo se okrenuo. Džasper je sedeo u mraku na
tremu i lenjo se ljuljao na stolici. Dreks mu je srdačno nasmešio.
„Nedostajao si nam. Da li se osećaš bolje?”
„Mnogo.”
„Talija je rekla da si pojeo pokvarene ostrige.”
„Mora da je to bilo u pitanju. Da li ti se dopao restoran?”
 „Vrhunski je. Hvala na preporuci.”
Uključilo se svetlo u kući i Talijina silueta se ocrtala na
otvorenom prolazu između kuhinje i trema. Pogledala je Dreksa,
ali nije ništa rekla. Džasper se okrenuo prema njoj i pružio ruku.
Prišla mu je i preplela prste sa njegovima.
Ovaj gest je mnogo govorio, poruka je bila jasna: Mi smo
par, nastupamo jedinstveno.
Dreks je pokrio usta rukom i zevnuo, pa bradom pokazao
prema stepeništu. „Pa... mrtav sam. Laku noć.”
Džasper mu je poželeo laku noć.
Talija nije rekla ništa.
Dreks se popeo stepenicama. Vrata sa mrežicom su bila
otključana, ali je druga vrata otvorio ključem. Ušao je, prešao
prostoriju u tami i otišao u spavaću sobu, pa uključio lampu na
klimavom noćnom stočiću. Zatim se vratio do vrata spavaće
sobe i zatvorio ih da spreči radoznale poglede da ga vide kako
otvara sportsku torbu koju je izvadio iz prtljažnika. Izvadio je iz
nje laptop, dvogled, opremu za audio-nadzor, značku i pištolj.
Otkako je otkrio da su se Talija i Džasper poznavali još na Ki
Vestu, sve ovo je nosio sa sobom svaki put kada je izlazio iz
stana. Kao meru predostrožnosti. U slučaju da neko dođe da
pretraži njegov stan. Neko koga zaključana vrata neće odvratiti
od njegove namere.
Ali želeo je da zna da li je neko dolazio da njuška.
Preduzeo je još jednu meru predostrožnosti.
Podigao je lampu i spustio je pored kreveta, gde je prosuo
malo pudera po podu, ali ne mnogo da se ne primeti ako ga
čovek ne traži.
„Ha.”
Puder je bio razmazan kao da je neko klečao pored kreveta,
možda da potraži nešto ispod njega ili između ploče i madraca.
 Vratio je lampu na noćni stočić i isključio je, pa uzeo
dvogled, otvorio vrata spavaće sobe i ušao u dnevnu sobu. Stao
je pored prozora i usredsredio se na kuću u susedstvu. Svetlo
nije bilo uključeno u kući, ali to nije značilo da ga nisu
posmatrali.
Džasper nikada nije nameravao da ide na večeru. Imao je
druge planove za to veče.
Dreks se tiho nasmejao. „Pokvarene ostrige, malo sutra.”

POGLAVLJE 13

Talija nije ni dotakla kafu s mlekom.

Kupila ju je samo da bi mogla da zauzme sto jer ih nije bilo
dovoljno. U kafić se ulazilo iz lobija višespratne zdravstvene
ustanove. Jutros je mesto bilo krcato; bariste su jedva postizale
da odgovore na sve porudžbine.
Talija je pretpostavljala da su nebrojeni pacijenti došli ovamo
nakon medicinskih procedura ili pregleda, čiji rezultati su bili ili
povod za slavlje ili za trenutnu procenu prioriteta.
Za stolom pored njenog jedan mladi par se smejao u telefon,
očigledno deleći srećne vesti preko Fejs tajma. U blizini se
nalazio i jedan stariji par. Žena je tiho plakala u maramicu, a
muškarac je sedeo povijenih ramena, ispijenog lica i očiju koje
su se staklile od očajanja.
Talijina osećanja su padala negde između. Nije bila srećna,
ali je odbijala da dozvoli beznađu da je obuzme.
„Talija?”
Podigla je glavu. Dreks Iston je stajao iznad nje.
„I učinilo mi se da si ti. Primetio sam te sa...” Krenuo je da
palcem pokaže lobi, ali je zastao, pa se sagnuo da je pažljivije
pogleda. „Šta je bilo?”
Ponovo je pognula glavu i pritisnula čelo prstima. Bio je
poslednja osoba koju je u ovom trenutku želela da sretne. Prosto
nije bila sposobna da se nosi sa njim. Umesto da se upusti u
razgovor, odlučila je da se povuče. Uzela je tašnu i ustala.
„Spremala sam se da pođem. Možeš da sedneš ako želiš.”
Uhvatio ju je za nadlakticu i zaustavio je. „Šta je bilo?”
„Ništa.”
„Nemoj reči da nije ništa. Nešto jeste. Da li si bolesna? Da li
je Džasper ipak zakačio neki virus?”
„Ne, dobro sam.”
„Ne izgledaš dobro.”
„Pusti me.”
„Talija...”
„Pusti me.” Povukla je ruku i oslobodila se njegovog stiska.
Ponovo je krenuo da je uhvati.
„Da li je sve u redu ovde?”
Talija nije primetila drugog muškarca dok se nije našao pored
njih. Zabrinuto je gledao čas nju, čas Dreksa, pa zaustavio
pogled na Dreksu strogo i prekorno nabravši obrve.
Dreks je rekao: „Da, druže, sve je u redu.”
Muškarac se nije izvinio i nije se povukao, već je nastavio da
sumnjičavo strelja pogledom Dreksa.
Dreks je prostrelio pogledom njega. „Rekao sam da je sve u
redu.”
Muškarac je, ignorišući njega, pogledao nju i tiho je upitao:
„Gospođo?”
Progutala je pljuvačku. „Sve je u redu.” Osmeh joj je bio
drhtav i neuverljiv, pa je dodala: „Bila sam uznemirena, još sam,
zbog... zbog...”
„Zbog dijagnoze njenog oca”, ubacio je Dreks. „Bliski su.”
 Talija se divila lakoći sa kojom je lagao. Okrenula se u stranu
i rekla: „Zahvalna sam vam na brizi. Zaista. Ali dobro sam.
Samo mi je potrebno malo vazduha.”
„Naravno, mila.” Dreks je mrko pogledao muškarca dok je
prolazio pored njega, a zatim ju je, uhvativši je za lakat, izveo iz
kafića.
Poveo ju je preko lobija do sedišta odvojenih redom biljaka u
saksiji. Pružale su koliku-toliku privatnost, ali Talija nije želela
da ostane nasamo sa Dreksom. Ništa dobro nije proizašlo iz
trenutaka kada su njih dvoje bili nasamo: činilo se da se
Džasperu to ne dopada, a i Dreksovo sinoćno sladunjavo
ponašanje joj je još bilo sveže u sećanju.
Pokazao joj je da sedne na jednu od tapaciranih klupa.
Odmahnula je glavom. „Moram da idem.”
Pogledao ju je preneraženo. „Uznemirena si.”
„Nisam bila dok mi ti nisi nametnuo svoje prisustvo.”
Samo je stajao pred njom, krupan i nepokolebljiv, a ona nije
mogla da ga zaobiđe a da ne napravi još jednu scenu. Spustila se
na klupu. On je seo na ivicu druge preko puta nje. Pomerila je
kolena u stranu da ne bi dotakla njegova.
„Šta se dešava?”, upitao je.
„Ništa. Praviš od sitnice...”
„Jasno mi je da nešto nije u redu.”
„Na osnovu čega ti je jasno? Ne poznaješ me dovoljno dobro
da proceniš moje raspoloženje. Ne poznaješ me uopšte.”
Naglo joj se primakao i strastveno izgovorio: „I to me izjeda.
Veoma.”
Promena u njegovom držanju je bila uznemiravajuća.
Nagnula se unazad da izbegne da mu bude tako blizu. „Zašto?
Šta se tebe tiče i da mi se ceo svet ruši?”
„Da li ti se ceo svet ruši?”
 „Ne!”, povikala je.
„Zašto si onda sedela i natmureno zurila u svoju kafu?”
„Natmureno?”
„Dok nisam proverio u rečniku, ni ja nisam znao šta znači.”
„Znam šta znači, a znaš i ti.”
„Dobro, šta te je natmurilo?”
„Bože”, rekla je dunuvši. „Ne odustaješ, zar ne?”
Umesto odgovora je prekrstio ruke na grudima i smestio se
udobnije na klupu kao da se sprema da tu provede neko vreme.
Na trenutak je sklopila oči, pa rezignirano rekla: „Bila sam
kod zubara. Sa poslednjeg sprata.” Podigla je ruku da pokaže
spratove iznad njih. „Još sam pomalo omamljena od anestezije.
Mislila sam da će me kafa s mlekom razdrmati pre nego što
sednem za volan i krenem kući.”
Oprezno je dotakla obraz. „Utrnulost je počela da popušta.
Nisam se osećala baš najbolje. A onda si se pojavio ti i napravio
scenu i osramotio me.” Zastala je, udahnula i pogledala ga
skupljenih očiju. „Nemoj više da me onako grubo hvataš za
ruku.”
„Nisam te uhvatio grubo.”
Prostrelila ga je ledenim pogledom.
Provukao je prste kroz kosu, okrenuo glavu u stranu i
pogledao u požutelo lišće najbližeg fikusa, a zatim ponovo
pogledao u nju. „Nije mi namera bila da budem grub. Nisam
želeo da te osramotim. Izvini.”
Izgledao je kao da to iskreno misli. „Izvinjenje prihvaćeno.”
Nakon kraće pauze je dodala: „Mislila sam da ideš na Floridu.”
„I ja sam tako mislio. Dok nisam jutros proverio cenu karte.”
Nasmešila mu se bledo.
„Poseta Hemingvejevoj kući je i dalje na mom spisku onoga
što moram da uradim pre nego što umrem”, rekao je, „ali možda
neću stići da je posetim pre nego što objavim knjigu.”
„Pratiću popuste i obavestiti te ako pronađem nešto.”
„Što je definitivno prednost kada ti najbolji igrač iz sveta
turističkih agenata živi u susedstvu.”
Osmeh koji joj je uputio bio je suviše privlačan, suviše
razuzdan, suviše... suviše sve.
Skrenula je pogled prema liftovima. Baš u tom trenutku su se
vrata jednog lifta otvorila. Jedna grupa ljudi je izašla, druga je
ušla. Zgrada je bila puna ljudi, ali niko nije sedeo blizu njih,
zbog čega se osećala kao da su sami.
Pomislila je kako je neobična slučajnost to što se on pojavio
ovde.
Pogledala ga je sumnjičavo. „Šta radiš ovde, Drekse?”
„U gradu?”
„U ovoj zgradi. Šta ćeš ti ovde?”
„Tražio sam glavnu biblioteku. Izgubio se. Ugledao kafić, pa
ušao da popijem espreso i orijentišem se”, rekao je nemarno, pa
slegao ramenima. A zatim mu se pogled izoštrio. „Još si
omamljena? Hoćeš li biti dobro?”
„Kafa s mlekom mi je pomogla.”
„Nisi je popila. Nisi uzela ni gutljaj.”
Uznemirilo ju je što je to primetio. Nelagodno se zapitala šta
je još primetio i da li je primetio nešto daleko značajnije.
„Trebalo bi da krenem.” Prebacila je kaiš tašne preko ramena i
ustala.
I on je ustao. „Da li ti je zubar dao nešto protiv bolova?”
„Recept. Ali mislim da mi neće biti potreban. Samo je
plomba u pitanju.”
„Uzmi tablete. Popij jednu pre nego što ti bude potrebna. Da
preduprediš bol.”
„Mislim da mi je potrebno samo da odremam.” Udaljila se.
„Vidimo se, Drekse.”
„Gde ti je auto?”
„Na parkingu.”
„Ove zgrade?”
„Treći nivo.”
„Mogao bih te otpratiti...”
„Ne, hvala.” Podigla je ruku i mlako mu mahnula, a zatim se
okrenula i žurno pošla prema liftovima.

Dreks ju je posmatrao kako se udaljava.

Nije bio jedini.
Sa klupe koja je bila okrenuta prema onoj na kojoj je sedela
Talija, Dreks je pogledao preko njenog ramena i ugledao onog
dobričinu iz kafića. Zauzeo je sto sa druge strane staklenog zida
sa pogledom na prostor za sedenje. Tip ih je sve vreme
razgovora posmatrao kao da se sprema da joj priskoči u pomoć
ako se za tim ukaže potreba. Ovo je Dreksu veoma smetalo.
Dreks je, dok je dobri Samarićanin gledao kako Talija ulazi u
lift, izašao kroz protivpožarna vrata u blizini prostora za sedenje.
Preskakao je po dva ili tri stepenika odjednom da bi stigao do
trećeg nivoa garaže.
Garaža se osećala na motorno ulje, benzin i gumu. Bila je
loše osvetljena. Tavanica je bila niska i izgledala je preteći.
Mogao je to da bude parking u bilo kom gradu, bilo gde u svetu.
Samo što je na ovom parkingu Talija Šafer stajala naslonjena na
vozačeva vrata svog automobila i plakala.
Ne želeći da je uplaši, Dreks se postarao da ga čuje kako joj
se približava. Brzo se okrenula. U očima joj je, zajedno sa
suzama, zatreperio gnev kada ga je ugledala. „Šta radiš ovde?”
„Rekao sam ti. Tražio sam gradsku biblioteku, ali sam se
izgubio...”
„Lažeš!”
„Lažeš i ti”, odbrusio je, pa joj se približio za korak. „Nema
zubara na gornjem spratu. Tu se nalazi odeljenje ginekologije i
akušerstva.”
Na ove njegove reči je, kao da ju je sav bes napustio, zagrizla
donju usnu i okrenula glavu u stranu. Suza joj je skliznula iz oka
niz obraz i spustila se sve do vilice, gde ju je obrisala.
Dreks je progutao knedlu. Nije želeo da zna, ali je morao da
pita: „Da li si trudna?”
Odmahnula je glavom, a zatim promuklo rekla da nije.
Kolena su mu klecnula od olakšanja, premda pre pet minuta
ne bi poverovao da je to moguće. A zatim mu se javila jedna još
gora misao: „Da nije neko...” Nelagodno je pokazao rukom njen
stomak. „Zlo?”
„Nije.” Kada ju je sumnjičavo pogledao, ponovila je da nije.
„A čak i da jeste, o tome svakako ne bih sa tobom razgovarala.”
Protrljala je pesnicama oči, pa ulila sebi snagu tako što je
ispravila leđa i pogledala ga pravo u lice. „Pratio si me. Znam da
jesi. Reci mi zašto.”
„Sinoć sam se ponašao kao šupak.”
Zastao je, a kada nije nastavio, ona je rekla: „Da li čekaš da
se tome usprotivim? Ako je tako, uzalud čekaš.”
Nasmešio joj se jednom stranom usana. „Video sam kada si
otišla od kuće. Pratio sam te u nadi da će mi se ukazati prilika da
se izvinim.”
„Što si obmanjivao Elejn?”
„Zbog svega. Rukopisa, podsmeha, nagoveštaja, čitave
postavke. Udesio sam prizor tako da, čim uđeš, dođeš do
određenog zaključka.”
„Pa, i jesam.”
 „Znam.”
Gledala ga je zbunjeno. „Ali zašto?”
„Da vidim hoćeš li biti ljubomorna.”
Žurno je udahnula, a zatim spustila glavu i zagledala se u
zrnasti, uljem isflekani beton pod njihovim nogama. „Ne mogu
da budem ljubomorna, Drekse. Udata sam.”
„Da, znam. Samo o tome razmišljam. O tvom bračnom
stanju. O činjenici da si udata za njega.”
Podigla je glavu i pogledala ga u oči. „Nemaš povoda, ni
prava, da o tome razmišljaš.”
„Ali imam.” Pružio je ruke i spustio ih na krov njenog
automobila. Prislonio je čelo na biceps i ispustio dugačak uzdah.
„Mislim na to sve vreme i to me dovodi do ludila.”
Dugo vremena se nijedno nije pomerilo. Jedva da su i disali.
Da li je delila njegov strah da bi nešto zanemarljivo kao što je
treptaj moglo da izazove kataklizmu od koje se nikada ne bi
oporavili ili kojoj ne bi umakli? Nije mogao da joj čita misli.
Mogao je samo da tumači njenu nepomičnost.
Dok najzad nije čuo kako joj kosa češe rame kada je okrenula
glavu prema njemu. „Žao mi je, Drekse”, promrmljala je. „Ne
znam šta da kažem.”
Podigao je glavu s ruke i okrenuo se prema njoj. Udaljen od
nje svega nekoliko centimetara, usredsredio se na njene usne
kada je dodala: „Ne znam šta očekuješ da kažem.”
„Nemoj reći ništa.” Kada mu je poslednji, šapatom
izgovoreni slog pao sa usana, one su već ovlaš dodirivale njene.
Trgla je glavu od njega. On je sklonio ruku sa krova
automobila i podigao obe ruke u znak predaje dok se povlačio.
„Preterao sam. Prevršio sam meru. Izvini.”
Okrenuo se i udaljio za nekoliko koraka pre nego što je stao,
pa se okrenuo. Gledao ju je koliko je bilo potrebno da se izbroji
do pet. „Dođavola”, zarežao je. „Ako ću se već kajati, onda ću
se postarati da to ne bude bez razloga.”
Prešao je istu razdaljinu sa upola manje koraka. Kada je
stigao do nje, obuhvatio je njeno lice rukama, podigao ga prema
sebi i poljubio je. Propisno. Ne nežno, i ne stidljivo. Duboko.
Odvažno. Zavodljivo. U poljubac je izlio svu frustraciju, gnev i
požudu koje je probudila u njemu.
Zatim ju je naglo pustio, okrenuo se i otišao.
Ušao je u lift i spustio se na sledeći nivo parkinga gde je
ostavio automobil. Ali čim je izašao iz lifta, naslonio je leđa na
betonski zid i udario glavom o njega dovoljno snažno da ga
zaboli.
Šta je on to, dođavola, radio?
Kada je video Taliju kako izvozi automobil sa prilaznog puta,
nije zastao da razmisli o tome da pođe za njom. Prosto je
reagovao. Na sreću, svakako je kasnije planirao da izađe, pa su
stvari koje je počeo da nosi sa sobom kada je izlazio već bile u
sportskoj torbi. Bio je dovoljno priseban da je zgrabi pre nego
što je izjurio iz stana, i gotovo slomio vrat jureći niz one
proklete stepenice, i kršio ograničenja brzine da je sustigne, a
zatim i da je ne izgubi iz vida.
Nije planirao da joj otkrije da ju je pratio. Od trenutka kada je
ušla u lift i popela se na poslednji sprat, pa do trenutka kada se
spustila nazad, prošlo je četrdeset sedam minuta. Četrdeset
sedam minuta tokom kojih je on razmatrao motive za ovako
ishitrenu reakciju.
Nakon žustre rasprave sa samim sobom, zaključio je da on
nije samo muškarac opsednut ženom već i da je ovaj dodatni
nadzor bio opravdan. Ona je sada bila osumnjičena jednako
koliko i Džasper. Morao je da zna kuda je išla, sa kim se viđala,
i zašto.
 U redu?
U redu.
Pa je nastavio da korača gore-dole duž lobija i drži na oku
sve koji su izlazili iz liftova i trudi se da ne privuče pažnju
obezbeđenja sa ulaza u bolnicu.
Kada se Talija ponovo pojavila, ignorisao je silovit udarac
svog srca. Sa druge strane lobija pratio je njenu aktivnost u
kafiću. Nakon nekoliko minuta je zaključio da joj se niko neće
pridružiti. Nije gledala u telefon. Nije se osvrtala povremeno
kao da nekoga očekuje. Sedela je sama i izgledala usamljeno i
kao da joj je potreban prijatelj.
I u tome je bio dobar, podsetio je sebe. U igranju različitih
uloga. Zar to nije bila jedna od njegovih najrazvijenijih veština?
Pa je ušao u kafić.
Sada je već znao da laže sam sebe. Njena očigledna patnja je
prevladala nad činjenicom da je osumnjičena za najmanje jedan
kapitalni zločin. Što ju je češće viđao, to je slabija bivala
njegova veza sa realnošću sve dok, kao sada, ona gotovo da nije
postojala. Otišao je toliko daleko da je priznao svoju sumanutu
opsesiju njome.
O, dobro. Bilo je prekasno da se sada predomišlja. Prekasno
da počne iznova. Nije mogao da povuče ništa od onoga što je
rekao i uradio. Nije želeo da povuče poljubac.
Odgurnuo se od zida i krenuo da se spušta do svog parking-
mesta. Naglo je stao kada je ugledao svoj automobil. „Sranje!”
Onaj dobričina iz kafića je, duboko u senci, stajao naslonjen
na haubu njegovog automobila i očigledno čekao njega.
Gonjen gnevom, Dreks je pošao pravo prema njemu i upitao
ga: „Koji ti je kurac, Gife?”
 POGLAVLJE 14

Dreks je sedeo pogrbljeno na vozačevom sedištu svog

automobila. Što je duže mogao, izdržao je teret prodornog
pogleda kojim ga je Gif streljao sa suvozačevog sedišta. „Šta
je?”
Ozbiljni Gif je rekao: „Moraš da pitaš?”
„Zašto si me pratio?”
„Zašto si ti pratio nju?”
„Nadzor.”
„Nadzor?”
„Mora da ti je ta reč poznata. Gradi se od...”
„Drekse...”
„... glagola...”
„Drekse”, ponovio je Gif uz malo žustrine u glasu.
Iston je utonuo u gnevnu tišinu, a zatim podrugljivo upitao:
„Da li ste ti i Majk bacali novčić da odlučite ko će me pratiti, pa
si ti pobedio? Ili si možda izgubio?”
„On i ja smo razgovarali o tome ko bi trebalo da dođe i
odlučili smo...”
„Ti si podmukliji špijun.”
„Nesporno.”
Dreks se podsmehnuo. „Žao mi je što moram to da ti kažem,
druže, ali počeo si da grešiš. Prvo pravilo rada u tajnosti je da
ostaneš u tajnosti, dođavola. Ne smeš onome koga pratiš da daš
do znanja da ga pratiš. Šta ti je bilo na pameti kada si se umešao
u kafiću?”
„Da bi trebalo da se umešam.”
„Zašto?”
„Zbog damine očigledne uznemirenosti.”
„Nisam ja kriv za njenu uznemirenost.”
 Gif je izrazio sumnju podigavši obrve.
„Nisam”, rekao je Dreks.
„Dobro, ali ništa nisi postizao svojom grubošću.”
„Nisam bio grub.”
Ponovo je podigao obrve.
Dreks ga je ignorisao. „Od sada gledaj da ostaneš nevidljiv da
ne bi zaboravio kako.”
Gif mu je uputio redak i donekle nadmen osmeh. „Ja sam
poručio teletinu milaneze i čašu brunela.”
Dreks je zurio u njega kao zanemeo, a zatim je zatresao
glavom u neverici.
„Nisam te video.”
„Nije ni trebalo da me vidiš.”
„Kako si uopšte znao gde ćemo otići na večeru?”
„Stigao sam juče posle podne, parkirao blok dalje od tvog
stana i sačekao da izađeš, ulickan kao mladoženja. Pratio sam
te.” Slegao je ramenima kao da je to bilo lako. „Čini se da je
večera dobro prošla.”
„Ako se ne računa para koja je izbijala Taliji iz ušiju.”
Ispričao mu je za rukopis. „To ju je razbesnelo. A nije joj se
dopalo ni što sam se umiljavao Elejn. Vidi me kao oportunistu
koji želi da iskoristi Elejninu naklonost i njen bankovni račun.”
„Gle ironije.”
„Pričaj mi”, rekao je. „Kako bilo, kao što si, uveren sam,
video, pratio sam je kući, ali nisam razgovarao sa njom nakon
što smo se rastali ispred Elejnine kuće. Džasper je bio na tremu.
Poželeli smo jedan drugom laku noć.”
„Zašto nije išao na večeru?”
Dreks je objasnio, ali mu nije izneo svoje ubeđenje da je ova
iznenadna bolest bila osmišljena da Džasperu pruži priliku da
pretrese njegov stan iznad garaže. Time bi samo još više
uznemirio svoje partnere. Već su zbog nečega bili nezadovoljni
jer Gif u protivnom ne bi bio ovde.
Ako su imali nešto protiv njegovog ponašanja ili protiv ove
situacije, trebalo je da o tome razgovaraju s njim umesto da ga
ovako potajno proveravaju. Nije mu se to dopalo. Nimalo.
„Zašto, Gife?”
„Šta zašto?”
Dreks ga je razonođeno pogledao. „Nešto vas je pomerilo. Da
nije, ti ne bi bio ovde.”
Gif je složio grimasu kao da ga muče gasovi. „Večera koju si
udesio nas je zabrinula.”
„Zašto?”
„Nisi želeo da pričaš o tome.”
Istina. Nije im izneo planove za ovaj izlazak jer nije želeo da
oni dovode u pitanja razloge zbog kojih je odlučio da ga priredi.
Koji su i bili problematični. Ali Gif je umeo da oseti vrdanje i da
nanjuši laž sa udaljenosti od jednog kilometra, pa njegov
otvoren odgovor nije iznenadio Dreksa.
Osećao je mešavinu uznemirenosti i divljenja. „Ljuti me što
ste vas dvojica sebi uzeli u zadatak da budete moje bebisiterke.
Jesi li došao da vidiš da li se ponašam kako dolikuje? Šta ćeš
uraditi? Poslati me u ćošak? Da li sam kažnjen?”
„Nemoj da se ljutiš.”
„Već sam ljut.”
„Onda bolje da odmah pređem na stvar.”
„Molim te.”
„Da li si udesio večeru samo da bi mogao da provedeš više
vremena sa njom?”
„Da! Da bih mogao da provedem više vremena sa njom, i
njenim mužem. Za koga verujemo da je serijski ubica. Nisam li
zato došao ovamo?”
 Gif je podigao ruku u znak primirja. „Samo smo želeli da se
uverimo da na oku držiš metu... a ne nešto drugo.”
„Sada možeš da budeš siguran u to. Idi kući.”
Gif je cimnuo ušnu resicu. „Nije to bio jedini razlog mog
dolaska.”
„Šta još?”
„Ne šta, ko.”
„Rudkovski?”
„Nabio se Majku u bulju.”
Dreks je tiho opsovao. „Sjajno. Koliko duboko?”
„Pojavio se juče ujutro u Majkovoj kancelariji sav razmetljiv
i važan. Odvukao je Majka od stola u salu za konferencije.
Ispitivao ga je u vezi sa našim sastankom u hotelu. Sećaš li se
gospođice Li?”
Dreks nije mogao da se ne zasmeje. „Predala je moju poruku
Rudkovskom?”
Gifu to nije bilo smešno. „Mislim da nisi shvatio suštinu.”
Dreks je uzdahnuo i pritisnuo oči palcem i kažiprstom i
počeo da ih masira. Iznenada je osetio strašan umor. „Razumem
te. Ne samo da pokušava da otkrije gde sam otišao na odmor već
upravlja i potragom za mnom.”
„Upravo tako.”
„Predvideo sam ovo i upozorio vas. Kada nije uspeo da
pronađe mene, okomio se na vas. Rekao sam vam da pazite.”
„Agenti nas drže na oku, danju i noću. Pretvarali smo se da ih
nismo primetili. Ali da se pojavi u Majkovoj kancelariji i onako
ga načepi? To revnost Rudkovskog podiže na sasvim novi nivo.”
Na trenutak je posmatrao Dreksa. „Ostavio si mu trag do
hotela.”
„Ti i Majk ste vršili pritisak na mene da stupim sa njim u
kontakt?”
 „Preko zvaničnih kanala, Drekse. Nismo mislili da ga
ismevaš.”
Dreks se nije branio. Pretpostavljao je da je zaslužio ovu
pljusku. „Rudkovski je pronašao hotel tako što je pratio poruku
koju si nam poslao sa svog telefona?”
„Zar nisi tako i planirao?”
Slegao je ramenima, što je bilo isto kao da je i priznao.
„Rudkovski je lično otišao u hotel”, rekao je Gif.
„Razgovarao je sa gospođicom Li.”
„Postarao sam se da me upamti. Rođendanska torta i sve
ostalo.”
„Upamtila bi ona tebe i bez toga.”
„Nova je na poslu. Željna da udovolji.”
„Premda mislim da ona ne bi bila baš toliko željna da
udovolji da joj se ti nisi toliko ulagivao.” Zastao je. Pa nastavio:
„Šta je uopšte pisalo u poruci koju si ostavio Rudkovskom?”
Dreks mu je rekao, a Gif se uprkos sebi nasmešio. „Dobro bih
platio da sam mogao da mu vidim izraz kada je pročitao poruku.
Ali bilo bi lepo da si mene i Majka uputio u šalu pre nego što si
je udesio.”
Dreks je zatresao glavom. „Ovako možete iskreno da kažete
da ništa niste znali i da nemate ništa s tim.”
„Nije važno šta mi kažemo. Možemo da položimo i krvnu
zakletvu, Rudkovski nam svakako ne bi verovao.”
„Verovatno ne bi. Ali, pozitivna strana je što vam je savest
čista.” Nasmešio se Gifu, ali Gif nije bio raspoložen za šalu.
„Ovo je ozbiljno, Drekse.”
Prestao je da se smeši. „Znam.”
„Ne znaš ti najgore.”
„Ima još?”
„Rudkovski se nije zaustavio kod isleđivanja. Optužio je
Majka da je falsifikovao dokaze, da je ukrao poverljive
dokumente, da je ugrozio bezbednost mejl naloga. Izlistao je
čitav spisak prestupa.”
„Sranje.”
„Upravo tako. Unedogled.”
„Kako je Majk reagovao?”
„Tako što je poleteo da sarađuje sa njim. Predao je svoj
računar lakejima Rudkovskog da kopaju po njemu.”
„U njemu nema ništa povezano sa ovim.”
„Nema, ali je Rudkovski zapretio da će uzeti nalog za pretres
njegovog stana i da će zapleniti sve u njemu, od krova do
podruma.”
Dreks je spojio vrhove prstiju i počeo da tapka njima po čelu.
„Ne može da dobije nalog na osnovu osećaja. Sudija će tražiti
razlog, a Rudkovski ga nema.”
„Mogao bi da navede našu prošlost. Tvoju opsesiju. Našu
odanost tebi. I...”
„Dobro, dobro. To je zabrinjavajuće, ali Majk će se postarati
za to.”
„Već se postarao. Kada smo čuli da je zamenik šerifa sa
Floride probudio usnulog džina, Majk je očistio sve sa svojih
računara, a zatim ih uništio.”
„A ti?”
„Rudkovski na mene gleda kao na manji problem. Ja nisam
genije za računare. Ali čim mi je Majk dojavio šta se dešava, ja
sam zbrisao iz grada pre nego što je Rudkovski stigao da i mene
zaskoči. Uzeo sam nedelju dana slobodno.”
„Koji si razlog naveo?”
„Operacija hemoroida.”
„Patiš od hemoroida?”
„Zato sam to i naveo. Moji nadređeni će možda biti skeptični,
ali ko će da traži da vidi dokaz?”
Dreks se ponovo zasmejao.
„I dalje nije smešno”, rekao je Gif. „Radno mesto i stan su mi
čisti kao suza. Mogu da ih prevrnu naglavce, neće ništa pronaći.
Ali Rudkovski će da rilja dok ne pronađe tebe i mene.”
„Bez sumnje.”
Gif je oklevao, a zatim je rekao: „Još imaš vremena da ga
nazoveš...”
„Ne.”
„Dobro, onda preskoči Rudkovskog i uzbuni one gore.”
„Koji bi opet vratili to Rudkovskom ili poslali nekog ovde da
to proveri, ko bi verovatno sve zajebao, onda bih ja bio sjeban, a
Džasper bi se izvukao.”
„Ako bi objasnio delikatnost situacije...”
„Neću to učiniti, ne još.”
Gif je popustio. „U redu. Ali molim te, prestani da
podjebavaš Rudkovskog. Zato što, bez obzira na to da li ćemo
uspeti ili propasti u vezi sa Fordom, Rudkovski neće zaboraviti
kako si ga napravio budalom. On ne misli da su tvoje šale
zanimljive.” Ućutao je radi efekta. „Ono zbog čega smo Majk i
ja zabrinuti...”
„Opet se vraćamo tome?”
„Zabrinuti smo da će ti ovih dana tvoje interne šale prisesti.”
Otrežnjen prijateljevim tonom, Dreks je zamišljeno počešao
svoju čekinjastu bradu, ponavljajući tiho: „Ovih dana.”
„Možda ti je jedna već prisela.”
Kada je Gif gledao u nekog onako kako je sada posmatrao
Dreksa, presekao bi glupost poput sečiva. Mislio je na Taliju,
naravno. Dreks je odgovorio što je iskrenije mogao. „Ne znam.”
„Mislim da znaš.”
Dreks se okrenuo napred i naslonio se čelom na volan,
psujući u sebi Gifa i njegovu žestoku sposobnost da čita ljude.
Usledila je dugačka tišina, pa je Gif rekao: „Zašto ona?
Možeš da se vratiš u Leksington noćas i, dok pucneš prstima,
ona lepa hotelska recepcionerka bi bila tvoja.”
Dreks je okrenuo glavu prema Gifu. „Misliš da je ona lepa? I
očaravajuća? Što se ti ne vratiš u Leksington? Kad si zadnji put
imao seks? O, ne, čekaj. Bio si prezauzet vodeći računa o mom
seksualnom životu da bi imao sopstveni.”
„Nemoj to da radiš. Ne pokušavaj da menjaš uloge ovde.
Majk i ja smo do guše u ovome...”
„Možeš da odustaneš kad god poželiš.”
„Pravo u metu, Drekse.” Nekarakteristična jačina njegovog
glasa govorila je koliko je gnevan. „Ne želimo da odustanemo.
Svi smo u ovome. Svi smo ovo odabrali i skupo nas je to
koštalo. Ali sve bi sada, kada smo došli tako blizu rešenju
slučaja, moglo da ode dođavola jer se ti ložiš na ženu
osumnjičenog.”
„Ne znamo da li je saučesnik.”
„Ne znamo ni da nije.”
Premda je znao da je Gif u pravu, razbesneo se što ga je grdio
kao školarca uhvaćenog sa rukom u gaćama. „Možeš da se
opustiš. Ništa se nije desilo.” Gif nije odustao. Dođavola, koliko
je Dreks znao, Gif je možda bio udaljen svega jedan metar kada
je odlučio da poljubi Taliju. Ispravio se i promrmljao: „Ništa
značajno se nije desilo.”
„Nije važno”, rekao je Gif. „Dovoljno je da želiš da se nešto
desi, kompromitovan si.”
„Đavola. Ni izbliza nije isto razmišljati o nečemu i upustiti se
u to.”
„Tvoja večera...”
„Bila je pokušaj da saznam više o njoj. Da li je prijatelj ili
neprijatelj? Je li kriva kao sam đavo ili čista kao sneg? Da li će
biti zgrožena kada sazna za zločine svog muža, ili se smejuljila
gledajući ga kako zakucava poklopac sanduka nad Marijan
Haris? Postavio sam sebi ta pitanja hiljadu puta.”
„Majk i ja te razumemo.”
„Zašto si onda došao ovamo da me proveravaš?”
„Da se uverim da nisi izgubio perspektivu.”
„Nisam.”
„Nisi?”
„Nisam.”
Gif ga je samo pogledao, a zatim je rekao: „O čemu ste
pričali dok ste se skrivali iza fikusa?”
„Ako si mogao da nas vidiš, nismo se skrivali? A pokušavao
sam da je navedem da mi kaže zbog čega je uznemirena.”
„I?”
„Nešto žensko.”
„O. To onda može da bude samo oko milion različitih stvari.
Da li bi mogao da budeš konkretniji?”
„Pokušao sam. Nije htela da mi kaže.” Gubeći strpljenje zbog
isleđivanja, rekao je: „Još nešto? Da li si najbolje sačuvao za
kraj?”
„Zapravo, jesam.” Gif je malčice skupio oči. „Moram da te
pitam. Šta ti je ponajviše bilo na pameti kada si je izveo iz
kafića? Jesi li pokušavao da utvrdiš da li je Fordov saučesnik ili
si poželeo da mu nije žena?”
Neka se nosi. Od Gifa je mogao i da očekuje da udari pravo u
srž. Bilo je to pitanje na koje se Dreks nije usuđivao da
odgovori. Nije znao kako bi odgovorio čak i da je želeo da se
time pozabavi. Gif je bio u pravu: privlačnost koju je osećao
prema Taliji je bila opasna. Ali to ga nije sprečavalo da je želi.
Njegov zdrav razum, integritet i rešenost bili su u iskušenju
svaki put kada bi joj se približio.
Međutim, nije imao nameru da raspravlja o ovom ličnom
konfliktu sa Gifom. Bio je to njegov problem, i on će ga sam
rešiti, neće Majk morati da ga silom tera na to i neće Gif morati
da ga savetuje.
Rekao je: „Malopre si spomenuo krvnu zakletvu. Da li si je
položio?”
Gif je odmahnuo glavom.
„Pa, ja jesam.” Pružio je ruku preko središnje konzole
okrenutu dlanom prema gore da Gif može da vidi ožiljak koji se
pružao preko nje.
„Zakleo sam se tati da ću uhvatiti kučkinog sina koji mu je
ukrao moju majku i ubio je. Nikada se nije oporavio. Bio je
mrtav u duši decenijama pre nego što je udahnuo poslednji put.”
Kažiprstom je udario po centralnoj konzoli. „Ja ću uhvatiti skota
koji ih je oboje uništio.”
„Bez obzira...”
Dreks ga je presekao: „Rekao sam ti, Gife. Zakleo sam se.
Bez daljih pitanja.”

POGLAVLJE 15

Elejn je klimnula glavom konobaru da mu zahvali za

kosmopoliten koji je spustio pred nju, a zatim se nasmešila svom
pratiocu koji je sedeo preko puta nje za niskim stočićem. „Drago
mi je što si me pozvao.”
Džasper je rekao: „Baš mi je žao što sam propustio sinoćnu
večeru. Znam koliko si joj se radovala.”
„Nije bilo isto bez tebe.”
„Ma hajde.”
 Zakikotala se. „Veče je bilo prijatno, ali ti si nam
nedostajao.”
„Hvala.” Podigao je čašu sa burbonom prema njoj, a zatim
uzeo gutljaj. „A pošto danas nisam mogao da dođem na ručak,
nisam želeo da pomisliš da te izbegavam.”
„Ne bih tako nešto nikada pomislila. Važno je da ti je bolje.
Da li je bilo strašno?”
„Mislim da ću neko vreme izbegavati ostrige.”
„Siroče.” Uzela je gutljaj iz čaše za martini. „Šta Talija radi?”
„Ništa. Imala je ranije u toku dana nešto zakazano. Kada je
stigla kući, izvinila se i otišla da odrema.”
„Da li je dobro?”
Nagnuo se prema njoj i prošaputao: „Mislim da je malo
mamurna od sinoć.”
Elejn se značajno nasmešila. „Ne bi me čudilo. Ne pije
onoliko koliko ja pijem i nije u kondiciji. Sahranili smo dve
boce vina za večerom, a pre toga joj je Dreks pripremio baš
veliki votka-martini.”
Džasper je stegao zube, ali se nasmešio. „Dreks je spremao
piće?”
„Priredila sam piće pre izlaska.”
„Mislio sam da ćete se sa Dreksom naći u restoranu.”
„To je bio originalni plan, ali je on pozvao da me pita da li bi
mogao da dođe malo ranije da mi donese rukopis.”
„Zašto?”
„Ostavio mi ga je da ga pročitam. Talija ti nije rekla?”
„Nismo mnogo razgovarali nakon što je došla kući. Bio sam
budan, ali mi je još bilo muka. Oterala me je u krevet, a ona je
spavala u gostinskoj sobi u slučaju da sam ipak pokupio virus.”
Nepotrebno je pažljivo namestio podmetač ispod čaše. „Čudno
je što je Dreks tebe zamolio da pročitaš njegovu knjigu. Strašno
je zaštitnički nastrojen prema njoj.”
„Bila sam načisto zgranuta! Oduševljena, ali zgranuta. Ja
teško da sam kvalifikovana da budem književni kritičar.”
„Siguran sam da te je zamolio da je pročitaš jer si pokazala
veliko interesovanje za temu i za spisateljski proces.”
„Pretpostavljam. Ali ja bih pomislila da će, ako će već
nekoga zamoliti da pročita knjigu, to biti Talija.”
Uzeo je gutljaj burbona, a zatim nemarno upitao: „Zašto?”
„Ona je mnogo pametnija od mene. Ja nemam njen intelekt.”
Zacoktao je. „Potcenjuješ sebe. A i sumnjam da je Dreksov
roman kompleksno književno delo.”
„Iskrena da budem, nije. Pročitala sam nekoliko poglavlja
sinoć pre odlaska u krevet, i još nekoliko jutros uz kafu. Čudi
me da nije... hmm... kako se to kaže? Silnija?”
„Može i tako da se kaže. Ali u kom smislu nije silna?”
„Ne umem da objasnim. On je tako...”
Džasper je nagnuo glavu u stranu. „Tako...”
„Pa, muževan.”
„Roman ne oslikava njegovu muževnost?”
„Navodiš me”, rekla je pretvarajući se da ga udara po ruci.
„Ali istina je da tu nema mnogo muževnosti. Mislim, ima je, ali
ne u meri u kojoj... O, ne znam šta hoću da kažem.”
„Očekivala si da će knjiga koju je on napisao da zvuči
drugačije.”
„Da. Nije onako muška kao što sam mislila da će biti.” Činilo
se da se postidela što je izrazila mišljenje, pa je pokušala da
okrene sve na šalu. „Ali ko sam ja da sudim? Lagano je štivo.
Brza radnja. Sve u svemu, prijatna je za čitanje, i to ću mu i reći
kada me bude pitao za mišljenje. Kao što sam rekla, nisam
kritičar. Ne želim da mu osujetim ambicije, i nikako ne bih
želela da ga povredim.”
 „Možda je zato i zamolio tebe da pročitaš roman, a ne Taliju.
Ona bi iskreno istakla sve slabosti koje bi primetila.”
„Ne sumnjam da si u pravu, i to ne bi dobro prošlo. Već
jedno drugo strašno iritiraju.”
Dok je ispijala piće, nekoliko kapi joj je palo na bradu, pa je
uzela ubrus da se obriše. U suprotnom bi možda primetila da je
Džasperovo desno oko zaigralo na ovu njenu poslednju izjavu.
„Zapamti gde si stala”, rekao je, pa dao znak konobaru da
donese još jednu rundu pića.
Elejn se usprotivila. „Zaista ne bi trebalo da popijem dva.”
„Slažem se.” Prepredeno joj je namignuo. „Najmanje tri.”
„O, kako si samo zao.”
„Draga moja”, izgovorio je svilenkasto, „i ne znaš koliko.”
Zatim joj je dao zna da nastavi gde je stala.
„Rekla si da Talija i Dreks jedno drugo iritiraju?”
„Verovatno je do mene, ali...”
„Ne, i ja sam primetio.”
Nagnula se prema njemu i grudima umalo oborila praznu
čašu za martini. „Jesi li? Mislila sam da umišljam. Čim je sinoć
stigla, osetila sam antagonizam, a kako je veče prolazilo, bivalo
je sve gore.”
„Mora da je rekao ili uradio nešto što ju je uvredilo.”
„Mislim da nije. Bio je šarmantan kao i obično.”
Konobar je doneo piće. Čim je otišao, Džasper je upitao:
„Kako objašnjavaš neprijateljstvo među njima?”
„Nisu bili neprijateljski nastrojeni, u pravom smislu. Samo se
nisu osećali lagodno u društvu onog drugog kao onog dana na
jahti. Sećaš se da su tada dugo razgovarali na palubi. Pomislila
sam kako se možda desilo nešto za šta ja ne znam. Da nije došlo
do nekog sukoba među njima.”
„Ne, koliko ja znam. Zapravo, nismo videli Dreksa nekoliko
dana pre sinoćne večere.”
„Hmm.” Naglašeno je slegla ramenima. „Ko može da objasni
zašto nam se neki ljudi dopadaju a druge ne podnosimo? Premda
je Talijina averzija razumljiva ako uporediš Dreksa sa tobom. Ti
si uglađen i prefinjen. A on je...”
„Muževan?”
Nasmejala se uz glasan nalet vazduha. „Nisam to htela da
kažem. Da nema Talije, tuce žena bi ti stajalo pred vratima sa
tepsijom sa musakom, a ja bih bila među prvima. Znaš da te
obožavam.”
Prislonio je ruku na grudi i skromno pognuo glavu.
Uzela je gutljaj pića i nasmešila mu se, ali se, kada je spustila
čašu, zamišljeno namrštila. „Ne liči na Taliju da bude oštra. Čak
ni prema nekome ko joj se ne dopada naročito.”
„Talija? Oštra?”
„Znam, zar ne? Ali na putu od restorana do moje kuće vrlo je
odsečno s njim razgovarala.”
„Šta je dovelo do takvog njenog ponašanja?”
„Nemam pojma. Razgovarali smo o Ki Vestu.”
Džasper je vrlo pažljivo spustio čašu na sto, ali je zadržao
prste na obodu, pa počeo lenjo da je vrti. „Kako ste došli do
toga?”
„Dreks želi da poseti Hemingvejevu kuću. Pitao je da li smo
bile u njoj. Bio je to neobavezan razgovor. A onda odjednom to
više nije bio. Nisam sigurna u kom trenutku je krenuo nizbrdo ni
zašto.” Grickala je kristale leda koji su plutali na površini njenog
pića. „Mislim da je počeo da joj dosađuje pitanjima.”
„Pitanjima?”
„Pitanjima kakva bi turista mogao da postavi turističkom
agentu. Nastavio je, premda mu je dala do znanja da ne želi da
priča o poslu.”
 „Nije želela da priča o Ki Vestu.”
Primetivši promenu tona, Elejn ga je oštrije pogledala. „O?
Zašto?”
„U pitanju je privatna stvar. Nije nešto o čemu Talija voli da
priča, čak ni sa mnom. Reći ću ti samo da je imala klijenta sa
kojim se zbližila. Ali se njihov odnos vrlo naglo završio.” Zastao
je, pa dodao: „I vrlo loše.”
„Žao mi je.”
„Bilo je to davno, ali je to za nju vrlo osetljiva tema. Nadam
se da to nećeš više spominjati.”
„Naravno, Džaspere.” Uzela je čašu i podigla je. „Na temu Ki
Vesta biću nema kao grob.”
Džasper je jedva uspeo da se suzdrži da ne prasne u smeh.

„Džaspere?”
Talija je uključila svetlo u kuhinji i zatekla zabrinjavajući
prizor. Džasper je, u pidžami, čučao na podu i prelazio rukom
preko podne daske ispod kuhinjskog elementa. „Šta to, zaboga,
radiš?”
Ustao je i obrisao ruke. „Ispala mi je kockica leda.” Zaklonio
je oči od svetla. „Molim te, isključi to. Mislim da nas
posmatraju?”
„Posmatraju?”
„Isključi svetlo, Talija.”
Nije joj se dopao njegov zapovedni ton, ali je uradila kako je
rekao, a zatim sačekala da on objasni svoje čudno ponašanje.
Upitao je: „Da li si spavala čitavog poslepodneva i večeri?”
„Nisam, probudila sam se i zatekla praznu kuću. Pronašla
sam tvoju poruku na toaletnom stočiću. Ti i Elejn mora da ste
uživali. Vaše piće se oteglo do večere.” Pogledala je sat iznad
šporeta. „I duže.”
„Zvao sam te da nam se pridružiš. Ali je poziv preusmeren na
govornu poštu.”
„O, da”, odvratila je ozlojeđeno. „Utišala sam ga kada sam
legla i zaboravila sam da ga ponovo uključim.”
„Pretpostavio sam da spavaš, pa nisam želeo da zovem na
fiksni da te ne uznemiravam.”
Odsutno je klimnula glavom. „Kako je Elejn?”
„Prosvetlila me je. Da li si preskočila večeru?”
„Nisam. Nakon što sam pročitala tvoju poruku, pojela sam
sendvič sa puterom od kikirikija i vratila se u krevet. Kada si
stigao kući?”
„Pre jednog sata. Manje-više.”
„Nisam te čula.”
„Bila si praktično bez svesti.”
Mora da je tako bilo. Osećala se kao da je izašla iz kome i
otkrila da je, dok je ona bila bez svesti, sve pošlo naopako. Ništa
joj se nije činilo ispravno ni poznato, pogotovo ovaj iščašeni
razgovor sa Džasperom. Šunjao se po sobi zastajkujući pored
svakog prozora da proviri napolje.
Zatresla je glavom da pokuša da je izbistri. „Hoćeš li mi reći
šta se dešava? Šta si mislio kada si rekao da nas posmatraju? Ko
nas posmatra?”
„Dreks.”
Srce joj je izdajnički poskočilo. Vratila se kući nakon susreta
s njim na parkingu bolnice potresena do srži onim što joj je
rekao, i poljupcem. Uzela je blagi sedativ u nadi da će snom
uspeti da se oslobodi sukobljenih osećanja koja su je obuzela. A
ona su išla od razjarenosti – kako se usuđuje? – do stida. Čak i
sada je osećala trnce i treperenje koje je poljubac u njoj izazvao.
Pogledala je prema stanu iznad garaže i setila se kako je
stajala pored prozora u dnevnoj sobi i gledala kroz grane hrasta
kada je shvatila da on može da vidi prozore stražnjeg dela
njihove kuće. „Zašto misliš da nas posmatra?”
„Hajde da sednemo.” Bilo je dovoljno svetlosti da vide kuda
idu. Seli su jedno pored drugog za trpezarijski sto. „Mislim da je
Dreks Iston, u najboljem slučaju, prevarant. U najgorem...
strašno je i pomisliti.”
„Džaspere...”
„Saslušaj me.”
Srce joj je divlje tuklo. Ruke su joj se ohladile i postale
lepljive od znoja, što je postalo još očiglednije kada je Džasper
njenu desnu ruku uhvatio između obe svoje.
Rekao je: „Elejn mi je rekla da čita Dreksovu knjigu i da je
užasna.”
„To je rekla?”
„Sročila je to malo blagonaklonije.”
„Da li namerava to da mu kaže?”
„Elejn to nikada neće reći neuvijeno. Čak i da mu to kaže,
mislim da njemu nije stalo ni do njenog ni do ma čijeg drugog
mišljenja. Mislim da on uopšte nije pisac.”
„Ali radi na knjizi. Videla sam ga. Video si ga i ti.”
Snažno je odmahnuo glavom. „Pretvara se. Samo se pretvara
da je pisac dok ne pronađe nekoga, ženu kao što je Elejn, da ga
izdržava.”
I premda nije želela da u to veruje, ona sama je Dreksa
praktično optužila za isto to. „Ne priča mnogo o svom poslu.”
„Ni o čemu.”
„Ali zašto pisac? Ako mu je cilj zavođenje, postoje mnogo
uzbudljivije i fascinantnije profesije.”
„Ali te profesije nije tako lako podražavati. Ovo je jedino
zanimanje za koje ne moraš pokazati nikakvu primetnu veštinu.
Mora samo da sedi na dupetu čitav dan.”
„Videla sam ga kako radi. Onog dana kada sam otišla do
njega da mu odnesem spisak restorana bio je zaokupljen nečim
na računaru.”
„Da li si sigurna da je to bio roman?”
„Rekao je da jeste.”
„Da li si videla šta je bilo na monitoru?”
„Ne. Sklopio je laptop.”
„Mogao je biti zaokupljen i pornografijom. Onlajn pokerom.
Bilo čime.” Pogledao je ruku koju je držao u svojoj. „Kada smo
kod tog dana, Talija, da li se nešto neprimereno desilo dok si
bila kod njega?”
„Nije.”
Podigao je pogled prema njoj. Morala je da uloži napor da ga
gleda netremice. Praktično je mogla da oseti dodir Dreksovog
palca u uglu svojih usana.
„Pitam jer mi je Elejn”, rekao je Džasper, „rekla da je odnos
između tebe i Dreksa sinoć bio zategnut, da je postojalo izvesno
neprijateljstvo koje se pogoršavalo kako je veče odmicalo. Da li
je ona to umislila?”
„Nije.”
Pogledao ju je kao da očekuje da ovo pobliže objasni.
„Žedna sam.” Izvukla je ruku iz njegove, pa ustala i prišla
frižideru. „Želiš li bocu s vodom?”
„Ne, hvala.”
Vratila se do stola sa jednom bocom, otvorila je i uzela
gutljaj.
„Talija? Kako objašnjavaš napetost između tebe i Dreksa?”
„Spomenuo je Ki Vest. I ne slučajno. I nije želeo da prestane
da priča o tome.”
„Znam.”
 Trgla se.
„Elejn mi je sve ispričala. Ali mi ti nisi ništa rekla. Zašto mi
to nisi rekla čim si sinoć stigla kući?”
„Zato što se oboje uznemirimo čim se Marijan spomene.
Dreksovo navaljivanje me je uznemirilo, ali kada malo bolje
razmislim, mislim da je Ki Vest spomenuo samo u kontekstu
posete Hemingvejevoj kući. Ništa više.”
Džasper je sedeo nepomično kao kamen, ali nije bio pribran
kao što je izgledao. Čula je svaki duboki udah na nos i svaki
izdah. „Nisam tako siguran. Elejn je rekla da ti je dosađivao
pitanjima.”
„Rekla sam mu da ne volim naročito to ostrvo, a on je želeo
da zna zašto. Rafalno je ispaljivao pitanja. Kao da...”
„Šta?”
„Kao da pokušava da isprovocira reakciju, natera me da se
izlanem.”
„Misliš li da zna za Marijan?”
„Ne. Možda, Džaspere.” Izvukla je ruku iz njegove i
protrljala njome čelo. „Ne znam.”
„Živi u kući pored naše, Talija”, prosiktao je. „Trebalo je da
mi to odmah kažeš.”
„Nisam ti rekla jer sam predvidela da ćeš baš ovako
reagovati. Naprečac si doneo zaključak za koji nemaš realnog
osnova. Od samog početka si nepoverljiv prema Dreksu.”
„I ispostavilo se da sam imao dobar razlog.”
„Ne znamo to!”, povikala je šapatom. „On je spomenuo Ki
Vest, što je kod mene izazvalo reakciju koju je on primetio.
Pokušala sam da prekinem razgovor na tu temu.”
„Ali je on navaljivao.”
„Samo da bi me ljutio. Iskreno, mislim da je to bilo sve.”
I zaista je tako mislila. Jer je jutros Dreks odbacio svaku
pomisao da otputuje tamo uskoro, i činilo se da nije imao
nikakve zadnje namere kada je to spomenuo. Zapravo, ona je
načela razgovor na tu temu kada ga je pitala za njegov planirani
put.
Ali nije mogla da kaže Džasperu za taj razgovor a da mu ne
kaže da ju je Dreks pratio do bolnice. To bi samo pojačalo
njegovu sumnju.
Razmišljao je i sada je rekao: „Ki Vest je potegao pred kraj
večeri. Elejn je antagonizam primetila čim si ti stigla u njenu
kuću.”
„Ispričala sam mu za Elejnine poteškoće sa muškarcima,
kako se snažno zaljubi i završi povređena. Upozorila sam ga da
joj se ne udvara. A prošle noći on je, vrlo razmetljivo, upravo to
radio. Bio je baš ljigav.”
„Kako je Elejn reagovala?”
„Kao što se moglo i očekivati. Jela mu je iz ruke.”
Elejnina podložnost flertu je nije čudila. Ono što Talija nije
mogla da pomiri bila je slika čoveka sa kojim je bila jutros i
onog kazanove od prošle noći koji ju je iritirao do ludila.
Sada joj se, međutim, njegovo ponašanje od sinoć činilo kao
gluma, kao preterano iskarikirana uloga koja nije vodila ničemu.
Jer da je on makar i poljubio Elejn pre nego što je ona stigla u
njenu kuću, Elejn bi pronašla priliku da joj to sa oduševljenjem
prenese do najsitnijih detalja.
Ne, nije poljubio Elejn. Protraćio je romantičnu atmosferu u
Elejninoj dnevnoj sobi i umesto Elejn je poljubio nju, na
parkingu, na mestu koje teško da pogoduje razvoju romantike.
Sinoć je možda i glumio, ali jutros u njegovom ponašanju nije
bilo neiskrenosti. Bio je suviše iskren. Sve u vezi s njim.
Njegova teskoba. To me dovodi do ludila. Njegova požuda.
Onda ću se postarati da to ne bude bez razloga.
 I postigao je šta je hteo. Sa žarom i veštinom je prodro
mnogo dublje, nije se zaustavio samo na njenim usnama.
Dotakao je duboko potisnutu usamljenost za koju nije ni znala
da je tako snažna dok je njegova sirova potreba nije probudila i
izazvala u njoj snažan trzaj čežnje. Nikada više ne sme da ostane
nasamo s njim.
„Nakon danas više neću imati ništa sa njim?”
„Nakon danas?”
Trznula se na zvuk Džasperovog glasa i, suviše kasno,
shvatila svoju omašku. „Sada kada sam malo bolje razmislila”,
rekla je. „Dok se Dreks ne odseli, držaćemo se na odstojanju.
Problem rešen.”
„Zar? Nisam kao ti spreman da na spominjanje Ki Vesta
gledam kao na slučajnost. Kako mi je Elejn opisala njegovo
interesovanje, čini mi se da je bilo prekomerno.”
„Da li je primetila tvoju zabrinutost? Mogu li očekivati da me
sutra pozove da me pita šta se dešava?”
„Rekao sam joj da je u pitanju privatna i osetljiva tema i
zamolio je da to više ne spominje. Obećala je da neće.”
Talija je zaječala.
„Šta je bilo?”
„Elejn voli intrige. Sada si joj samo podstakao znatiželju.
Tražiće da čuje priču.”
„Ako to potegne, otresi je. Sipaj joj piće i reci da
preterujem.”
„Što je istina.”
Pogledao je kroz prozor. Nije se videlo svetlo u stanu iznad
garaže. Bio je on prosto nejasan taman obris u senkama.
„Držaćemo se podalje od njega”, rekao je Džasper. „Ukoliko je
običan sused, shvatiće poruku i prestati da se nameće. Ako je
više od toga, nećemo moći da ga se rešimo. Tako ćemo znati.”
 „Nećemo znati.”
„Dobro, imaćemo osnova za snažnu sumnju. Ukoliko nastavi
da dolazi, to će potvrditi moje sumnje, i bićemo primorani da
preduzmemo drastičnije mere.”
Uplašeno je rekla: „Kakve?”
Potapšao ju je po ruci. „Sačekaćemo i videti. U
međuvremenu sam iz predostrožnosti promenio šifru alarma.”
„To nije nužno, Džaspere. Preteruješ.”
„Bolje biti oprezan nego se kajati. Nova šifra je datum naše
godišnjice braka, ali unatraške. Razumela?”
„Da.” Ponovila je niz brojeva.
„Dobro. Nemoj zaboraviti.” Odgurnuo je stolicu i ustao. „A
sada, hajdemo u postelju.”
„Ti idi. Ja sam spavala čitavog dana. Mislim da ću neko
vreme čitati. Možda pogledati neki film.”
„Onda laku noć.” Sagnuo se i poljubio je u obraz, ali ga je,
kada je pošao, uhvatila za ruku.
„Čekaj. Ima još nešto. Nešto što bi trebalo da znaš.” Poželela
je da ne stoji nad njom. Ovo joj je bilo još teže jer je morala da
pod čudnim uglom podigne glavu prema njemu. „Moram nešto
da ti priznam.”
„U vezi sa Dreksom?”
„Da.” Glas joj je bio promukao. Oblizala je usne. „On je... on
je...”
„Šta?”
Spustila je glavu, duboko udahnula i u nanosekundi
promenila odluku. „Pitao si da li se nešto desilo onog dana kada
sam otišla u njegov stan.”
„Nešto neprimereno.”
„Nije bilo neprimereno, ali nešto se jeste desilo. Ponudila
sam mu da pročitam njegov rukopis. Uvijeno je odbio moju
ponudu. Ne, nije to bilo uvijeno. Otvoreno je odbio.”
„Verovatno jer se plašio da ćeš otkriti da je prevarant.”
„Možda. Ali kada sam sinoć stigla kod Elejn i zatekla ga kod
nje i saznala da je dao njoj rukopis da čita, ponela sam se
detinjasto. Bila sam uvređena što mu je njeno mišljenje važnije
od mog. To je bio izvor napetosti.”
„Tebe je odbio, ali se udvarao Elejn. Bila si ljubomorna.”
„U najmanju ruku uvređena. Rekla sam ti da sam se ponela
detinjasto.”
„Ali to nije prestup koji se kažnjava kamenovanjem”, rekao
je, pa je potapšao ispod brade.
Uprkos ovom razigranom gestu, njegov izbor reči je bio
zabrinjavajući. U nekim kulturama je preljuba bila prestup koji
se kažnjavao kamenovanjem.
„Ne uključuj svetla u prostorijama koje se vide iz njegovog
stana.”
Gotovo je izašao iz prostorije, kada ga je ponovo zaustavila.
„Mislim da ću otići u Atlantu na nekoliko dana.”
Ovu odluku je donela u trenutku kada ju je i saopštila.
Džasper se okrenuo. Lice mu je bilo u senci, ali je osetila da je
posmatra znatiželjno, možda čak i sumnjičavo.
Rekla je: „Sećaš li se onog novog butik hotela o kome sam ti
pričala? Zvuči kao nešto što bi moglo da privuče moje klijente.
Mislim da ću otići da proverim da li je prašina koja se oko njega
digla opravdana.”
Beskrajno dugo nije ništa govorio, a zatim je rekao: „Obično
svoja poslovna putovanja planiraš dobrano unapred. Iznenadna
odluka da odeš na ovo putovanje je neuobičajena, ali je savršeno
u skladu sa tvojim raspoloženjem u poslednje vreme.”
„Mojim raspoloženjem?”
„Ne ličiš na sebe, Talija.”
 Oporo je rekla: „Ni ti ne ličiš na sebe, Džaspere.”
„Ja? Na koji način?”
„Nije to nešto u šta bih mogla da uprem prstom. Ali nešto je
u pitanju.”
Vratio se do nje. „Da li je medeni mesec završen?”
„Mogla bih to ja tebe da pitam.”
„Zašto?”
„Jer podozrevam da me varaš sa Elejn.” Eto, rekla je.
„Nemoj da si smešna.”
„To kaže svaki neverni partner kada ga optuže za neverstvo.”
„Ovo je smešno. Ne spavam sa Elejn. Bože blagi.”
Njegovo poricanje je nije navelo da se povuče niti da povuče
svoju optužbu. Susrela je njegov prodoran, uvređen pogled.
Frustrirao je rekao: „Nisam se upustio u ljubavnu vezu ni sa
kim, ali u pravu si. Moramo da se vratimo u ravnotežu. Promena
okoline će nam goditi. Poći ću sa tobom u Atlantu.”
„Poći ćeš sa mnom?”
„Da li je to tako teško zamisliti?”
„Ne, nije. Dobrodošao si da pođeš sa mnom, ali retko to činiš.
Ne mogu da se setim kada si poslednji put išao sa mnom.”
„Čitao sam o tom hotelu i zaista zvuči posebno. Uspeli su da
preotmu glavnog kuvara jednog njujorškog restorana. Moći
ćemo da se posvetimo jedno drugom. Neće biti Elejn da priča
kao navijena. Neće biti dosadnih suseda”, rekao je pogledavši
prema prozoru. „Ovaj plan nema loših strana, uživaćemo i
posvetiti se sebi.”
Loša strana je bila što bi ona više volela da tih nekoliko dana
provede sama. Bilo joj je potrebno vreme da razmisli o značaju
onoga što joj je rekao lekar tog jutra i o svim događajima koji su
uneli nemir u njen život, a koji se smenjuju od nedelje otkako je
otišla na plovidbu jahtom Lejni Bel i upoznala Dreksa Istona.
 I morala je da pronađe razlog zbog kog je osećala blagu
nelagodu koja je muči već nekoliko meseci. Neprestano ju je
pratila neka slutnja na zlo, što je bila sušta suprotnost njenom
večitom optimizmu. Nije uspela da pronađe nikakvo objašnjenje
za ovu postepenu, ali neumoljivu promenu, ali ako je rastakanje
njenog braka bilo uzrok tome, to je bio i više nego dovoljan
razlog da provede vreme sa Džasperom i pokuša da popravi
njihov odnos.
Nasmešila mu se. „To zvuči lepo.”
„Rezerviši.”
„Kada želiš da pođemo?”
Pomilovao ju je po obrazu, sklonio joj pramen kose iza uha,
pa sklopio ruku oko njenog grla. „Sutra.”

POGLAVLJE 16

Dreks je dugo nakon Džasperove poslednje reči „sutra” zurio u

tamu. Kao bokser koji je primio nokaut udarac i teško pao, bilo
mu je potrebno neko vreme da povrati svest.
Ali se, kada je najzad došao sebi, povratio uz nalet jarosti.
Silovito je svukao slušalice sa glave, pa uzeo mobilni i pozvao
jedan broj.
Gif se javio sneno. „Mislio sam da ti ne razgovaraš sa
mnom.”
„Gde si odseo?”
Gif mu je dao ime motela.
„Koja soba?”
„Dolaziš sada?”
„Čim pre budem mogao.”
„Da li se nešto desilo?”
 „Oni su.”
„Oni su?” Sada je zvučao potpuno razbuđeno. „Kako znaš?”
„Uređaj za prisluškivanje. Slušao sam ih. Mnogo sam čuo.”
Gif je razmišljao. „Rekao si ‘oni’. Znači, i ona?”
Dreks je otključao vilicu dovoljno da kaže: „I ona.”
Obukao se u mraku, ubacio opremu za nadzor u sportsku
torbu i poneo je sa sobom. Pipao je put niz stepenice, pa žurno
prošao udaljenom stranom garaže do stražnjeg dela. Provirio je
iza ugla zgrade gotovo očekujući da vidi Džaspera kako prelazi
travnjak za njim kao što je već jednom uradio.
Posmatrao je i čekao, toliko miran da je osećao kako mu krv
kola venama i kako mu srce bubnja u ušima. Za njega je, onako
punog gneva i adrenalina, mirovanje bilo mučenje. Ali stajao je
tako pet dugih minuta. Kuća Fordovih je ostala mračna.
„Lepo spavajte”, prošaputao je, pa kliznuo u tamu.
Probijao se kroz zeleni pojas koji je skrivao posed Arnotovih
od ulice koja se nalazila iza. Noć je bila bez mesečine. Vazduh
je bio težak od vlage. Lagana magla mu se poput paučine lepila
za lice. Kada je stigao do ulice, dao se u trk i prešao kilometar i
po do najbliže prodavnice za manje od šest minuta.
Tamo je, pazeći na nadzorne kamere, navukao kapuljaču
vindjakne, došao do kase i zamolio radnika za kasom da pozove
taksi sa njegovog telefona. „Baterija mi se ispraznila.” Ne
podižući glavu sa časopisa o automobilima, momak mu je pružio
svoj telefon preko pulta.
Taksiju je bilo potrebno dva puta duže da stigne do
prodavnice nego do motela. Dreks je zamolio da ga ostavi pored
zgrada koje su se nalazile sa druge strane magistralnog puta od
motela. Platio je kešom, pa sačekao da se tip izgubi sa vidika i
tek onda prešao put i zaputio se do motela.
Gif mu je poslao broj sobe u poruci. Nalazila se u prizemlju.
Dreks je tiho pokucao na vrata, čuo pomeranje reze i lanca, a
zatim je Gif blago odškrinuo vrata. Pomerio se u stranu da
propusti Dreksa i rekao: „Nisam se obukao.” Bio je u
boksericama, beloj majici kratkih rukava i crnim čarapama.
Zaključao je vrata, pa prišao komodi i izvadio limenku piva iz
plastične mreže, te je pružio Dreksu.
„Prijao bi mi gutljaj viskija.”
„Nema viskija.”
„Onda zaboravi.” Dreks je svukao vetrovku, izvukao stolicu
ispod stola za dvoje ispred prozora i seo. Naslonio je laktove na
kolena i sa svih deset prstiju povukao kosu sa čela. Adrenalin je
popuštao.
Gif je seo na ivicu nenameštenog kreveta. „Nisam čuo
automobil.”
„Ostavio sam ga kod stana da ne znaju da sam otišao.”
Objasnio je kako je došao do njega.
Gif je pitao: „Jesi li siguran da te niko nije pratio?”
„Naravno da sam siguran. Proverio sam.”
Gif ga je odmerio i primetio da mu je odeća vlažna. „Jel’ to
pada kiša?”
Dreks je podigao glavu. „Da nećeš da čuješ vremensku
prognozu?”
Gif je otvorio usta kao da želi da mu odgovori, ali se
predomislio i uz glasno škljocanje zuba zatvorio usta.
Dreks je počastio sam sebe sa nekoliko sočnih psovki. Pa
duboko udahnuo i izdahnuo. „Izvini, druže.”
„Nije važno.”
„Jeste. Izvini. Hvala što si došao.”
Gif je klimnuo glavom, a zatim se zainteresovao za zanokticu
na palcu. „Jesi li siguran da je i ona učestvovala?”
„Poslušaj sam.”
 Dreks je izvadio prijemnik/rekorder iz platnene torbe i
povezao ga sa slušalicama, pa pružio Gifu. „Njihov razgovor će
ti sve objasniti.”
Pustio je Gifa da sluša i otišao u kupatilo. Obavio je nuždu i
umio se hladnom vodom. Zgađeno je pogledao svoj odraz u
ogledalu. „Čak i sada bi je jebao kada bi ti se pružila prilika, zar
ne? Glupo kopile.” Bacio je peškir na pod i otvorio vrata.
Gif je i dalje slušao, ali njegov izraz nije odavao kakvo
mišljenje ima o onome što sluša. Dreks se vratio do stolice i
novim jednokratnim telefonom pozvao Majka.
Javio se režeći: „Ko je to?”
„Da li je ovaj telefon bezbedan?”
„Prolazi kroz nekih pet baznih stanica. Trebalo bi da bude
bezbedan.”
„Da li si spavao?”
„Nisam. Nadzirem ljude koji mene nadziru.”
„Gif mi je rekao šta radi Rudkovski. Strašno mi je žao, Majk.
Kada smo započeli ovo, pošteno si me upozorio da mi nećeš
pomoći da sam sebi iskopam grob i da nećeš leći sa mnom u
njega.”
„Tako sam rekao, ali nisam to mislio.” Njegov smeh je više
ličio na frktanje. „Zapravo, ovo je donekle i zabavno. Oni su
napolju u kombiju, jedu hladnu picu i češu jaja. Ja sam večerao
svinjsku krmenadlu sa svim prilozima. Popio bocu vina. Uživam
u udobnosti mog doma. Još imam sve moje igračke.”
„Nisu ti uručili nalog za pretres?”
„Rudkovski blefira. Zna da su izgledi da na mojim
računarima nešto pronađe ravni nuli. Kada bi ostvario svoju
pretnju i došao u pretres, ostao bi praznih ruku. Nije on toliko
glup da to i uradi jer nikada ne bi mogao da podnese da ispadne
tolika budala.”
 „Ali i dalje te njegov tim nadzire?”
„Nisu to kauboji. Matorci kojima ne bi poverili nijednu drugu
dužnost.”
„Da li bi mogao da se izvučeš a da te ne uhvate?”
„Da pobegnem?”
„Da pobegneš iz grada.”
„Naravno. Ali bi to Rudkovskom dalo izgovor da mi stavi
omču oko vrata. A ukoliko bi to uradio, onda ti ne bi imao
nikakve koristi od mene. Zašto bih želeo da pobegnem iz
grada?”
„Imamo ih.”
Ova vest, saopštena ravnim glasom i bez hvalisanja,
zazvučala je daleko snažnije nego da ju je uzviknuo sa
oduševljenjem. Istim tonom ukratko je ispričao Majku šta se
desilo.
Kada je završio, Majk je rekao: „Znači, i ona, a?”
„Da.”
Majk je prvi put pokazao da je ipak ljudsko biće. Nije kazao:
Rekao sam ti. „Dobro. Šta sada?”
„Sada čekaj. Gif sluša razgovor. Javićemo ti se.”
Dreks je imao nekoliko pitanja za Gugl. Kada je dobio
informacije koje je tražio, Gif je skinuo slušalice sa glave. Dreks
ga je pogledao sa iščekivanjem.
„Ne želim da ti kvarim radost, Drekse, ali daleko je ovo od
dokaza ili potpisanog priznanja. Nezakonito si došao do ovog
snimka, zbog čega on nije prihvatljiv...”
„Sve to znam.”
„Rudkovski će nas skuvati i poslužiti u menzi u Kvantiku.”
„Majk je spomenuo omču.”
„Nijedno mi ne zvuči privlačno.” Gif se poigravao
slušalicama dok je razmišljao o ovom novom razvoju situacije.
„Misliš li da spava i sa Elejn Koner?”
„Ne znam, ali ne bi me iznenadilo. Bliski su.”
„Brak Fordovih zvuči nestabilno, ako ne i poljuljano.”
„Ne znači da nisu partneri u zločinu. Ili su barem bili kada su
ubili Marijan Haris.”
„Ali da li su?” Gif je mahnuo slušalicama. „Ovo nije
dovoljno čvrsto ni da im se izda kazna za parking. Niko, ne
samo FBI, niko to ne bi želeo ni da dotakne. Zapravo, ako
predamo ovo kao dokaz ili čak osnovanu sumnju, svaki
pripadnik reda i zakona bi nam se nasmejao u lice, a zatim nas
uhapsio za narušavanje zakona o privatnosti.”
„Zato moramo nastaviti kao i do sada. Sami. Neprimetno.”
Gif je složio lice u grimasu i bacio slušalice na krevet.
„Drekse...”
„Pozovi Majka. Molim te.”
Kada su uključili spikerfon, Dreks se obratio Majku: „Sutra
ljupki par iz susedstva ide na put u Atlantu. Želim da otkriješ
ime nekog novog butik hotela koji je maznuo kuvara nekog
njujorškog restorana. Ako možeš.”
„Lotos.”
„Molim?”
„Tako se zove hotel. Pročitao sam članak na netu o tom
kuvaru.”
Gif i Dreks su se pogledali, pa su se, uprkos ozbiljnoj
situaciji, nasmešili.
„Dobro. Hvala”, rekao je Dreks. „Možeš li da odeš tamo do
sutra posle podne?”
„U Atlantu?”
„Nemoj to tako da pitaš. Da li si ikada bio tamo?”
„Nisam.”
„Lepo je.”
 „Lepo je i tu gde sam sada.”
„Ne smeš ostaviti trag, što znači da ne možeš da letiš.
Moraćeš da voziš.”
„Koliko je daleko?”
„Veoma. Gugl kaže gotovo šest stotina četrdeset kilometara.”
Majk je progunđao nešto nerazumljivo. Dreks je rekao: „Nisam
raspoložen da se raspravljam u vezi s tim, Majk. To je šest sati
vožnje. Možeš da grickaš nešto usput. Hoćeš li to uraditi ili
nećeš? Ako nećeš, laku noć.”
Nakon kraće tišine Majk je pitao: „Šta da radim kada stignem
tamo?”
„Prijavi se u Lotos. Rezerviši večeras.”
„Skupo je.”
„Ja ću platiti.”
„Vikend je. Šta ako je pun?”, upitao je Gif.
„Dečija igra”, rekao je Majk. „Hakovaću njihov sistem i
otkazati nečiju rezervaciju.” Zastao je. „Pretpostavljam da me ne
šalješ tamo da uživam u kuhinji sa pet zvezdica.”
„Šaljem te tamo da držiš na oku Fordove.”
„Da li si ti poludeo?”, povikao je Gif. „On se ne bi stopio sa
okolinom ni da sekvoja raste u lobiju hotela.”
„On nije tipičan tajni operativac, tu se slažemo”, rekao je
Dreks. „Gojazan je i ružan...”
„Još sam ovde”, rekao je Majk.
„... i zato niko i neće pomisliti da je on špijun.”
Dreks je želeo da Majk ode u Atlantu, ali ne iz razloga koji je
naveo. Želeo je da ga skloni iz Leksingtona. Nije želeo da Majk
bude Rudkovskom nadohvat ruke ako dođe do sranja.
Naposletku će ih pohvatati, ali Dreks nije želeo da mu olakšava
posao.
Gif je, razborito, predložio da on ode u Atlantu. „Već sam u
susednoj državi.”
„Da, ali Čarlston je, ugrubo, dalje od Atlante u odnosu na
Leksington za dvesta četrdeset kilometara. Proverio sam. A i
ako te Talija vidi, mogla bi da te se seti iz kafića.”
„Njega nije moguće upamtiti”, rekao je Majk. „A kakva je to
priča o kafiću?”
„Ispričaćemo ti kasnije”, odvratio je Dreks nestrpljivo.
„Majk, može li Semi da ti do jutra nabavi automobil kome ne
može da se uđe u trag?”
„Jednim telefonskim pozivom.”
Semi – Dreks nije bio siguran koje mu je pravo prezime – bio
je mehaničar koji je umeo kantu da dotera da radi kao porše.
Majk je, kada je tek počeo da radi u birou, učestvovao u
operaciji u kojoj je Semi uhapšen za prevoz ukradene robe preko
državnih granica.
Semi je odslužio svoje, ali je do trenutka kada je izašao iz
zatvora, Majk već počeo da radi sa Dreksom i uvideo je
prednosti negovanja odnosa sa tipom kao što je Semi, samo
malo pokvarenim. Koristili su Semija i njegovu veštinu krađe
automobila više nego jednom.
„Nezgodno će biti obaviti zamenu”, rekao je Majk. „Ali Semi
je kreativan.”
„Kreni što ranije budeš mogao”, rekao je Dreks. „Želim da
budeš tamo u vreme prijave.”
„Primetiće da me nema kada se ne pojavim na poslu.”
„Samo malo, vas dvojica”, rekao je Gif. „Molim vas. Ovaj
plan ima nekoliko vrlo očiglednih zamki.”
Nakon još nekoliko minuta natezanja, Dreks je okončao
raspravu rekavši: „Ili učestvujete ili ne učestvujete, momci. Ako
želite da se izvučete, neću se ljutiti. I zato to ili uradite sada, ili
umuknite.”
 Nijedan nije ništa rekao.
Nakon jednog trenutka Dreks je nastavio: „Majk, ne znam
koliko će dugo ostati. Moraćeš to nekako da saznaš. Moraću da
znam kada se vraćaju.”
Gif se osvrnuo po svojoj sobi. „A šta je moj zadatak?”
„Čekaj dok mi ne zatreba podrška, a onda dojuri.”
„Šta ćeš ti raditi?”, upitao je Gif.
„Rasturiću im jebenu kuću.”

Majk i Gif su se ubeđivali sa njim narednih pola sata. Ali Dreks

je bio odlučan. Dok se Fordovi budu provodili u luksuznom
hotelu, on će se uvući u njihovu kuću, odnosno u njihove živote.
Tražiće dok ne pronađe nešto što će ih povezati sa Marijan
Haris. Fotografija sa njene jahte nije bila dovoljno čvrst dokaz.
Vlasti na Floridi su je upotrebile da identifikuju Džaspera,
odnosno Danijela Nolsa, kada je Marijan nestala. Policija je
obavila razgovor sa njim, a zatim ga pustila.
Dreks se sada pitao da li su ispitali i Taliju. Napravio je
mentalnu zabelešku da opet pozove zamenika šerifa Greja.
Potisnuo je ovu misao i usredsredio se na ono što bi današnji
dan mogao da mu priredi. Njegovi saradnici su ga preklinjali da
ne ulazi u kuću Fordovih. Rekli su mu da je to zločin. Naveli
brojne prepreke sa kojima će se verovatno suočiti. Bezbednosni
alarm. Kamere.
„Dođavola, ovaj ludak je možda postavio zamke po kući”,
rekao je Majk.
„To me ne bi začudilo”, kazao je Dreks. „Biću oprezan.”
„Recimo da uđeš bez problema i ispostavi se da si pronašao
rudnik dokaza”, rekao je Gif. „Od kakve će nam to koristi biti?
Ništa od onoga što pronađeš neće biti prihvatljivo na sudu.”
 „Sve što pronađem daće mi još jedan razlog da ga ubijem.”
Ovo ih je ućutkalo.
Nakon što je prekinuo vezu s Majkom, Gif je počeo da
pakuje stvari pripremajući se da pređe u drugi motel. „Sa
kreditnom karticom koju niko ne zna da imam”, uverio je
Dreksa.
Otišli su zajedno Gifovim automobilom. Zora samo što nije
svanula, ali je razlika između zore i noći bila zanemarljiva. Bilo
je oblačno. A napolju se kiša smenjivala sa izmaglicom, koja je
bila dovoljno vlažna da su morali da se uključe brisači.
Dreks je rekao Gifu kako da dođe do prodavnice. „Ostavi me
ovde. Ostatak puta ću preći pešice.”
„Jesi li siguran?”
„Ne želim da moji znatiželjni susedi vide kako me dovoziš.”
Gif je zaustavio automobil. „Pozovi me kada stigneš na novu
lokaciju”, rekao je Dreks.
„Čim se prijavim u motel.”
Dreks je uhvatio kvaku na vratima, ali je Gif iznenada rekao:
„Slušaj, Drekse. Kritikovao sam te zbog nje, ali sam se, tebe
radi, nadao da smo pogrešili.”
Dreks je samo grubo odvratio: „Čućemo se.” Izašao je
napolje, zalupio vrata i dva puta udario dlanom o krov
automobila. Kada je Gif počeo da se udaljava, tiho je
promrmljao: „Hvala, druže.”
Ušao je u prodavnicu koja je radila non-stop. Za kasom je
bila druga osoba. Kupio je ono što mu je bilo potrebno, pa
krenuo u svoj stan. Zaobilazio je zeleni pojas i tražio prečicu
koja nije bila suviše zarasla u šiblje, kada je iz magle, iz
suprotnog smera, izronila jedna usamljena prilika, trčeći.
Mora da ga je ugledala otprilike u isto vreme kada je i on
ugledao nju jer je usporila. Pogledala je drugu stanu ulice kao da
razmišlja da pređe na drugu stranu da bi ga izbegla. Ali je tada
ispravila ramena i nastavila prema njemu.
Ostao je da stoji u mestu primoravši je da ona priđe njemu.
Ali mu to nije priuštilo veliko zadovoljstvo, jer je, i pored
ledenog gneva koji je osećao zato što je dozvolio da ga tako
propisno obmane, pogled na nju bio dovoljan da se uzbudi.
Helanke i majica su joj bili mokri od znoja i kiše. Prianjali su uz
nju kao farba i otkrivali obris njenih nogu, savršenstvo njenih
grudi i kvržice njenih bradavica.
Oči su joj bile boje oblačnog neba. Kao i magla, skrivale su
tajne. Konjski rep joj je visio težak i vlažan na potiljku. Kap
vode joj je kanula sa pramena kose pored lica i kliznula niz
obraz kao i jučerašnja suza.
Na koju je naseo. Kao zaljubljeni klinac. Kao prokleti idiot.
Potisnuo je novi nalet gneva i rekao: „Rano si izašla? Nisi
mogla da spavaš?”
„Grmljavina me je probudila.”
„Nije grmelo.”
„Onda mora da me je probudilo nešto drugo.”
„Mora da je tako bilo.” Odmerio ju je pogledom dajući joj do
znanja da je svestan svake obline, udubljenja i zategnute
tkanine. „Danas nisi otišla na spin?”
„Još nisu otvorili.”
„Mogla si da sačekaš da otvore.”
„Želela sam da rano ustanem. A čini se i ti.” Pokazala je
namirnice koje je kupio.
„Ostao sam bez mleka.”
„Zašto nisi išao kolima?”
„Moram da budem aktivniji.”
„Šta je to?” Pokazala je platnenu sportsku torbu.
Visila mu je, sa ramena, pored tela. Potapšao ju je. „To? To
je moja magična torba.”
„Vidim da si rešio da se joguniš.”
„Jogunim. To je u istom rangu kao i natmuren.”
Pogledala ga je iznervirano i mahnula rukom kao da želi da
kaže da mora da krene. „Lep dan ti želim.” Pokušala je da ga
zaobiđe. Pomerio se da joj prepreči put. „Molim te, pusti me da
prođem.”
„Da li si mu rekla?”
„Kome, šta?”
Uputio joj je osmeh koji je bio drzak i, nadao se, iritantan.
„Tvom mužu, Talija? Da li si rekla Džasperu za poljubac?”
Ponovo je ispravila ramena. „Jesam.”
„Stvarno?”
„Naravno da sam mu rekla.”
„I kako je on na to reagovao?”
„Isto kao i ja.”
„O, u to već ne verujem.”
Shvatila je nagoveštaj njegovog otegnutog tona i smeška
kojim ga je propratio. „Idi dođavola.” Pokušala je da prođe
pored njega, ali joj je opet preprečio put. „Prestani, Drekse!”
„Džasper se naljutio?”
„Nije. Pobesneo je što si se usudio da to uradiš.”
„Stvarno? Kako to da nije dojurio uz stepenice i razvalio
vrata mog stana i pokidao me na komade?”
„Jer njime ne upravljaju životinjski impulsi.”
„Ne upravljaju ni mnome. Da upravljaju, ne bi se sve završilo
samo na poljupcu.”
Ošamarila ga je. Snažno. Bridelo je kao sam đavo, ali se on
samo nasmejao. „Nisi mu rekla, zar ne?”
„Ne prilazi mi.” Gurnula ga je laktom prolazeći pored njega,
pa potrčala.
 Okrenuo se za njom, pa tiho promrmljao: „Lažljivice.”
Zastala je i okrenula se. „Šta si rekao?”
Nije joj odgovorio.
Podigla je glas i ponovila pitanje naglašavajući svaku reč.
On se nagnuo prema njoj i prošaputao dovoljno glasno da
može da ga čuje: „Raste ti nos.”

POGLAVLJE 17

Nakon razgovora sa Dreksom i Gifom, Majk nije mogao da

spava. Ležao je na krevetu i zurio u tavanicu dok nije svanulo, a
zatim je ustao, istuširao se i obukao, ne menjajući svoju jutarnju
rutinu.
Ali nije imao metod da se psihički pripremi za ono što je
planirao da uradi.
Njegov doručak se sastojao od dva prepečena đevreka sa
krem sirom i dimljenim lososom, činije jagoda u gustoj pavlaci,
i tri šolje kafe sa po tri kašike šećera.
Smatrao je, nakon što se ovako okrepio, da je spreman za ono
što ga je čekalo.
Ali ga je, dok je držao telefon na dlanu, ponovo uhvatila
neodlučnost. Narednih nekoliko minuta se duboko preispitivao,
govoreći sebi da još ima vremena da se predomisli.
No, naposletku je odlučio da postupi ispravno. Bez daljeg
razmišljanja, koje bi samo dovelo do novih dvoumljenja, obavio
je poziv od koga je strepeo.
Javio se promukli glas. „Rudkovski.”
„Majk Malori ovde.”
Kao da čeka provokaciju, Rudkovski nije rekao ništa.
Da li je od zaprepašćenja zanemeo? Ili je pripremao opremu
da snimi razgovor? I jedno i drugo, pretpostavljao je Majk.
Najzad je Rudkovski izgovorio: „I?”
„Mislim da si najgori govnar koji postoji.”
„Prekinuo si me u doručku da mi to kažeš?”
„Ne, samo sam mislio da bi trebalo da ti kažem šta mislim o
tebi, u slučaju da to još ne znaš.”
„Imao sam prilično snažnu slutnju da tako stvari stoje. Ako je
to sve, ovsena kaša mi se hladi.”
„Ona dreka koju si nadigao oko naloga za pretres? Samo si
uspeo da me prikažeš kao žrtvu tvoje zlovolje, a sebe da
predstaviš kao kretena.”
„To je stvar ličnog mišljenja.”
„Jednoglasno je. Čak se i agenti koji nadziru moju kuću
slažu. Nećeš rizikovati pretres jer znaš da nećeš ništa pronaći.”
„Možda ću uzeti nalog, a možda neću. Ali ma šta da odlučim
u vezi s tim, držim te pod lupom dok ne saznam šta se dešava.
Tvoj drugar Gif je uzeo slobodne dane da operiše hemoroide.
Stvarno? Hemoroide? Niko u njegovoj kancelariji se ne seća da
se na njih žalio.”
„To teško da je nešto o čemu bi razgovarao sa kolegama na
pauzi za ručak.”
„Nemoj nikad pokušavati da ga pokrivaš. Njegova iznenadna
potreba za operacijom poklopila se sa godišnjim odmorom vašeg
kolovođe. Godišnjim odmorom”, ponovio je sa prezirom. „Znam
da Iston nešto smera. Vas trojica musketara se igrate vatrom, i
svi ćete se opeći. Ponovo.”
Rudkovski mu je napravio uvod. Iskoristio je to: „Zato sam te
i nazvao.” Nije rekao ništa više da bi bio siguran da ima njegovu
nepodeljenu pažnju. „Dreks nešto smera. Ali ovog puta mislim
da je...” Zastao je pa duboko udahnuo. „Ono što se sprema da
uradi moglo bi da ima ozbiljne posledice. Po sve nas, a
ponajviše po njega.”
„Šta se sprema da uradi? Gde je?”
„A-ne. Pre nego što ti bilo šta kažem, želim da sklopimo
dogovor.”
„Nema dogovora.”
„Onda uživaj u ovsenoj kaši.”
„Čekaj! Dobro. Kakav dogovor?”
„Dreks će dobiti ukor. Ništa više. Moraš mi obećati da se
nećeš okomiti na njega. Nije još ništa uradio. Samo je pričao o
tome.”
„Obećavam.”
Majk se nasmejao. „Suviše brzo si pristao, Rudkovski. Misliš
da ću ti verovati?”
„Dajem ti reč.”
„Kao da to nešto znači. Želim to napismeno.”
Rudkovski se zamislio. „Biću što je moguće blaži. To je
najbolje što mogu da ponudim. Ne morate vi samo zbog mene
da brinete, znaš.”
„Ali tvoj uticaj...”
„Ima granice. Ne zove se to biro bez razloga. Moram da
podnosim račune nadređenima ovde u Luivilu.”
Majk je znao da je to istina. „Pretpostavljam da će to morati
da bude dovoljno dobro.”
„Imamo li dogovor?”
„Da. Ali želim da imam svedoke da sam ti dobrovoljno dao
informacije. Predaću ti sve što imam, ali tek nakon što me
napismeno oslobodiš odgovornosti i daš dozvole za Dreksa, Gifa
i mene.”
„Iston ti neće biti zahvalan.”
„To mi nije dalo da spavam noćas. Biće besan. Ali nadam se
da ću ga ubediti da sam mu i dalje odan. Zajednička nam je želja
da uhvatimo tog tipa i sklonimo ga.”
Rudkovski je frknuo. „‘Tog tipa.’ Niko nije dokazao da on
postoji.”
„Postoji. Ti samo ne želiš tako da misliš jer ga nisi sam
identifikovao i uhvatio. On je na slobodi i obmanjuje i ubija
žene, a ti nameravaš da premećeš papire sa jedne hrpe na drugu
dok ne odeš u penziju.”
„A Iston je čovek od akcije.”
Rekao je to sa nipodaštavanjem, ali se Majk nasmešio.
„Iznosiš argumente u moje ime, Rudkovski. Uvek si svoj prezir
prema njemu pretpostavljao hvatanju negativca. Ovaj bolesnik je
stvaran, i ja se iskreno nadam da će ga Dreks naposletku
uhvatiti.” Oklevao je.
„Ali ovog puta je nešto drugačije, i to me plaši. Osećam to od
samog početka, ali nedavno su na svetlo izašle nove informacije.
Imamo posla sa opasnim bolesnikom, ne samo sa prevarantom. I
Gif ima loš osećaj u vezi s ovim, i to smo i rekli Dreksu.”
„Ali on misli da je pametniji od svih.”
„Definitivno je pametniji od tebe”, rekao je Majk. „Ali je isto
tako usredsređen samo na jedno i tvrdoglav. Karakteristično za
njega, uhvatio se za ovu informaciju i rukovodi se njome. Plašim
se da juri prema litici punim gasom i da će se, ako preleti,
razbiti. Rekao sam mu da mu neću pomoći da iskopa sam sebi
grob. A ni meni. A ne postajem ništa mlađi.” Zastao je pa
pročistio grlo: „Volim ga kao mlađeg brata. Ali ovog puta su
ulozi za neposlušnost suviše visoki.”
„Postupio si ispravno i odgovorno.”
Majk je na ovo zarežao i prekorio ga: „Nemoj zvučati tako
prokleto pobožno, Rudkovski. Već si se upiškio od sreće zbog
ovoga. Uživaj u ovom trenutku. Zabavi se. Ali ja se ne osećam
nimalo dobro zbog onoga što radim. Izdajem najboljeg prijatelja,
premda za njegovo dobro.”
Rudkovski je imao dovoljno pameti da se uzdrži od
komentara.
Majk je duboko udahnuo pa izdahnuo toliko snažno da je
zazvučao kao kovački meh.
„Sranje, hajde da ovo obavimo. Vidimo se u kancelariji.
Dopada mi se pomisao na svedoke kojima sam ja simpatičniji od
tebe.”
„Kada?”
„Krećem sada. Pre nego što se predomislim.” Pogledao je na
sat na zidu. „Obično ne idem na posao ovako rano. Hoće li me
tvoji čuvari pustiti da izađem sa prilaznog puta?”
„Pozvaću ih. Vidimo se uskoro.”
Prekinuli su vezu. Majk je, pet minuta kasnije, obavio još
jedan poziv. Dreks se javio na prvo zvono. „Da li je prošlo?”
„Kao po loju”, rekao je Majk. „Krećem u Atlantu. Pozdravio
te je Semi.”

Dreks je pozvao Gifa da mu javi da je Majk uspeo da obavi svoj

deo. „Mora da je lagao kao pas jer je Rudkovski naseo. Zamisli
šta će biti kada se pojavi u Majkovoj kancelariji spreman da
preuzme robu.”
Rekao je Gifu da je Majk dao Rudkovskom dovoljno
vremena da pozove svoje ljude koji su nadzirali kuću a zatim je
podigao vrata garaže da bi videli njegov automobil i pomislili da
se sprema da krene kao što je planirano.
Izneo je pune ruke fascikli – u kojima su se nalazili kulinarski
časopisi – i stavio ih na suvozačevo mesto. Zatim se vratio u
kuću i izneo kutiju – u kojoj su se nalazila izdanja časopisa Vajn
spektejtor – koju je stavio na zadnje sedište.
 Ponovo se vratio u kuću... pa izašao na stražnja vrata. Prošao
je kroz kuću iza njegove. Semi ga je čekao u susednoj ulici u
standardnom sivom automobilu koji je izgledao kao svaki drugi
model standardnog sivog automobila.
„Motor je bio uključen”, rekao je Dreks Gifu. „Majk je seo u
kola. I krenuli su.”
„Pitam se koliko je dugo bilo potrebno onim agentima da
shvate da je pobegao?”
„Ne znam, ali Rudkovski je verovatno, kada je saznao,
odlepio.”
„Imam osećaj da ovaj plan bega nije osmislio Majk.”
Dreks je frknuo. „Znam da si me savetovao da ne
podjebavam Rudkovskog, ali...”
„Ali ne možeš da odoliš da ga ne čačneš.”
„Važno je da je Majk uspeo da mu umakne.”
„Šta ako pretresu susedstvo? Neko je mogao da primeti
Semija i upamti automobil.”
„I to smo uzeli u obzir. Semi je odvezao Majka do parka za
izletnike nekoliko kilometara izvan grada gde je ostavio drugi
automobil. Majku se više dopadao sivi sedan, ali je Semi rekao
da on možda nije onoliko običan kao što izgleda.”
„Ukraden?”
„Majk nije pitao. Kako bilo, ide u Atlantu u teget minivanu.”
Iznosio je ove činjenice duže nego što je bilo potrebno.
Obigravali su oko teme koja je prevazilazila sve druge. Činilo se
da Gif okleva da je pokrene jednako koliko je Dreks oklevao da
se njome pozabavi.
Gif je prvi popustio: „Da li si ih video jutros?”
„Ne.” Pošto je Gif pitao za „njih”, kolektivno, Dreks i nije
slagao kada je propustio da mu kaže za svoj susret sa Talijom u
zoru. „Ali sam ih prisluškivao za doručkom. Džasper joj je rekao
da će malo sačekati da mu se obrok slegne, a da će zatim otići u
klub na plivanje. Ona je pitala da li se spakovao. Rekao je da će
se spakovati kada se vrati iz kluba, što me navodi da pomislim
da neće krenuti pre poslepodneva.”
„Možda će voziti.”
„Ne. Složili su se da mogu da prođu i bez predaje prtljaga.
Delta ima direktne letove u tri sata i četrdeset šest minuta i u pet
i petnaest. Mislim da će krenuti jednim od tih letova, ali nećemo
znati kojim dok ne krenu od kuće. Ako krenu posle dva, teško da
će stići na let u tri i četrdeset šest.”
„Idu li svojim kolima?”
„Nisu rekli, ali javiću ti kada krenu. Budi spreman da kreneš.
Želim da budeš na aerodromu, blizu bezbednosne provere da
potvrdiš da su prošli.”
„Ali da pazim da me ona ne vidi.”
„Pazi da te ona ne vidi.”
„A ti?”
„Ja ću ih pratiti mojim kolima do aerodroma da se uverim da
neće otići negde drugde. Ako skrenu s puta, nastaviću da ih
pratim dok me ti ne sustigneš. Ukoliko odu na aerodrom, javiću
ti da znaš da ih očekuješ, a zatim ću se vratiti ovamo i...”
„Obićeš njihovu kuću i otići u neodobreni pretres.”
„Pa, kad mi odobrenje neće dati.” Gif nije odgovorio na ovu
njegovu dosetku. Dreks je uzdahnuo. „Nemoj ponovo počinjati.”
„Rizično je, Drekse. Zašto da se izlažeš tolikom riziku?”
„Jer smo već ustanovili da su zakoniti kanali zatvoreni, a ja
ne znam nijedan drugi način.”
„Dobro. Ali ne moraš da ideš sam. Šta kažeš da ti se
pridružim nakon što ih ispratim? Uz još jedan par očiju i ruku
brže ćeš obaviti posao.”
„Ne. Plan je moj i samo ću svoj vrat rizikovati. Ako me
uhvate, biće mi potrebno da doletiš sa značkom i izvučeš me iz
pritvora.”
„Radije bih da te ne uhvate.”
„To se podrazumeva.”
„Šta sada radiš?”
Radio je isto što i uvek otkako je sreo Taliju u zoru: želeo je
da je Džasper dotrčao uz stepenice i razvalio njegova vrata.
Želeo je da je Džasper pokušao da ga pokida na komade.
Pokazao bi i njemu i njegovoj ženi lažljivici kako izgleda kada
se neko prepusti životinjskim instinktima.
Ali Gifu je rekao: „Ubijam vreme dok ne odu.”

Koračao je. Sedeo je. Prisluškivao povremeni razgovor Fordovih

dok su ulazili u kuhinju i izlazili iz nje, ali ništa konkretno iz
toga nije saznao. Ako je Talija i rekla Džasperu da ga je videla
tog jutra i o čemu su razgovarali, on to nije uspeo da čuje. Činilo
se da je odnos među njima bio topliji nego prethodne večeri.
Dreksu nije bilo prijatno da razmišlja o onome što je moglo
da izazove ovu promenu.
U 10.05 Džasper je sam izašao iz kuće. Vratio se u 12.36.
Svestan da bi svakog trenutka mogli da krenu, Dreks je stao
pored prozora i započeo svoje bdenje. U 2.07 mu je zazujao
telefon. Javio se. Gif je rekao: „Let u pet i petnaest?”
„Čini se da je tako. Čekaj.”
Prošla su tri sata. Prošlo je i tri i petnaest, a od njih nije bilo
ni traga. U 3.22 je Džasper, baš kada je Dreks bio na ivici da se
uruši sam u sebe, izvezao automobil iz garaže.
Dreks je pozvao Gifa. „Kreću.”
„Pozvali su prevoz?”
„On vozi.”
 „Krećem.”
Prekinuli su vezu. Dreks je pratio da vidi na koju stranu će
automobil krenuti sa prilaznog puta, a zatim je čekao pored vrata
i polako brojao do pedeset pre nego što je strčao niz stepenice.
Nije ih video dok nije stigao do velike raskrsnice i ugledao
njihov automobil na semaforu. Delilo ih je nekoliko automobila.
Usporio je da dozvoli da ga pretekne još nekoliko automobila i
napravi bezbednu barijeru između njih i njega, ali da ih ipak ne
zaklone od njegovog pogleda. Pratio ih je preko mosta u
Čarlston, pa na sever auto-putem prema aerodromu.
Džasper je poštovao ograničenje i držao se spoljne trake,
zbog čega ga je bilo lakše pratiti. Kada je dao migavac da će
skrenuti prema izlazu za aerodrom, Dreks je pozvao Gifa. „Čini
se da dolaze. Jesi li na položaju?”
„Trudim se da ne upadnem u oči carini.”
„Stižemo. Čekaj.” Držeći se na diskretnoj udaljenosti od
Džaspera, Dreks ga je pratio prema parking-garažama, a zatim je
javio Gifu kada je Džasper ušao u garažu za kratkotrajno
parkiranje vozila, koja se nalazila direktno preko puta terminala.
„Trebalo bi da krenu prema tebi za nekoliko minuta.”
„Razumem. Držim oči otvorene.”
„Ja se vraćam nazad do kuće.”

Odlučio je da uđe preko trema zatvorenog mrežicom, a

očigledan razlog je bio taj što se on nije video sa ulice. To je bio
deo kuće koji mu je bio najpoznatiji.
Brava na vratima sa mrežicom nije predstavljala izazov.
Navukao je rukavice od lateksa i za nekoliko sekundi razvalio
slabašnu bravu. Bravu na čvrstim stražnjim vratima je već teže
obio, ali je ipak uspeo. A zatim je, imajući na umu Majkove
slutnje da je Džasper mogao da postavi zamke, zadržao dah i
gurnuo vrata. Alarm je počeo da pišti. Ukucao je novu šifru koju
je prethodne večeri čuo kada ju je Talija izrecitovala Džasperu.
Pištanje je prestalo.
Zatvorio je vrata. Kretao se od prozora do prozora u kuhinji i
pregledao različite delove poseda tražeći znak da je primećen.
Ali nije se čulo ni videlo ništa osim kišnice koja je kapala sa
zabata i mreškala površinu barica pod njima.
Odahnuo je, zadovoljan što je uspeo neopaženo da uđe, i bio
je to jedini zvuk u kući. Tišina je bila potpuna. Nije se čulo
kucanje sata, ni brujanje električnih aparata, nije bilo tihog
zujanja ventilacije. Nije se čulo ništa.
Sablasnu tišinu je još sablasnijom činila tama. Roletne su bile
podignute, a kapci otvoreni, ali je dan bio tmuran, pa je sumrak
ranije pao. Svetlost koja je prodirala u kuću bila je toliko slaba
da je Dreks morao da dozvoli očima da se priviknu na tamu.
Kada je Majk pronašao podatke o kući u spisku
nepokretnosti, odštampao je i plan kuće iz dokumentacije. Dreks
je zapamtio plan kuće, pa je, premda je boravio u svega nekoliko
prostorija u prizemlju, poznavao raspored ostalih prostorija u
kući. Prošao je kroz kuhinju, trpezariju, pa u predsoblje, koje se
pružalo kroz celu kuću, i iz kog je glavno stepenište u otmenom
luku vodilo na sprat.
Odlučio je da krene od sprata, da prođe kroz kuću da vidi šta
se nalazi u sobama i proceni šta bi u njima mogao da pronađe, a
zatim da pretraži svaku sobu zasebno prema procenjenom
prioritetu.
Popeo se stepenicama na sprat. Pred njim se pružao širok
hodnik, a na pola hodnika su se nalazila dvokrilna vrata. Otvorio
ih je i ušao u glavnu spavaću sobu. Prešao je pogledom levo-
desno, osmotrio čitavu sobu, pa upamtio nameštaj koji je u njoj
video. Krevet je bio postavljen direktno pred njim, tačno preko
puta dvokrilnih vrata. Prišao je i stao u njegovo podnožje.
Namestili su ga i čak postavili dekorativne jastučiće na njega.
Jednaki noćni stočići stajali su sa obe strane tapaciranog
uzglavlja. Predmeti na noćnim stočićima su ukazivali na to ko je
spavao sa koje strane. Na Džasperovom noćnom stočiću su
stajali lampa i budilnik. Na Talijinom noćnom stočiću su se
nalazili identična lampa i budilnik, ali i kristalna činija u kojoj se
nalazilo nekoliko komada nakita, koje mora da je skinula
neposredno pred odlazak na spavanje. Dreks je prepoznao
narukvicu i zlatne alke koje je nosila na večeri u četvrtak uveče.
U kristalnoj bočici sa pumpicom nalazila se, činilo se, krema
za ruke. Rekao je sebi da to ne radi, ali je ipak zaobišao krevet i
sagnuo se da je omiriše. Bio je to njen miris, i izazvao je u
njemu trzaj čežnje. Opsovao je sebe što se ponaša kao prokleta
budala.
Ne dozvoljavajući sebi da se ne bavi dokazima bračnog
života, žurno je pregledao fioke njenog noćnog stočića. Knjiga u
tvrdom povezu, turistički vodič za Norvešku u mekom povezu,
kutija personalizovanog papira za pisma na ime Talija Šafer. Ne
Ford. To mu je pričinilo sitno zadovoljstvo.
U fiokama se nije nalazilo ništa značajno ni naročito lično.
Hvala bogu. Ne bi to podneo. Ali možda je Džasper držao seksi
igračke u svom noćnom stočiću.
Dreks je prešao na tu stranu postelje i počeo da otvara fioke
jednu po jednu. Nije pronašao seksualna pomagala ni igračke za
nastrane ludorije u krevetu. Nije pronašao ništa. Ništa. Nada.
Fioke su bile prazne. Kucnuo je poleđinu noćnog stočića da
proveri da nije lažna. Nije zvučala šuplje, a unutrašnje dimenzije
fioke su odgovarale spoljašnjim dimenzijama noćnog stočića.
Pogledao je pod krevet. Džasperu bi to, bez sumnje, bilo
veoma zabavno. Ni tu nije bilo ničega.
Zatim je prešao na komodu. Prva fioka koju je otvorio
pripadala je Džasperu. Donji veš – skupocenog brenda – bio je
smotan i složen u redove koji teško da bi bili uredniji i da ih je
slagao iskusan sobar. Isto je bilo i sa fiokom sa čarapama. U
jednoj fioci je mnoštvo svilenih džepnih maramica izgledalo kao
platno moderne umetnosti.
Dreks je pao u iskušenje da sve fioke istrese na pod, ako ni iz
jednog drugog razloga, a onda da napravi nered u Džasperovom
besprekornom okruženju. Odlučio je da sačeka da završi pretres,
ali proklet da je ako ne krene od ove fioke sa otmenim
maramicama.
Džasperov orman je izgledao kao muško odeljenje neke
prodavnice na Rodeo drajvu. Besprekoran. Svaki komad odeće
je bio savršeno okačen na vešalicu i odvojen dva centimetra od
sledećeg. Košulje, pantalone i sakoi bili su razvrstani prema
boji. Cipele su bile složene kao da je koristio lenjir da se postara
da im prsti ne štrče izvan ivice police.
Da li je Džasper sve ovo slagao ovako precizno da bi znao da
li mu je neko dirao stvari?
Dreks je razmišljao o svemu ovome kada je njegov telefon
zavibrirao, uplašio ga i naterao da poskoči. Izvadio je telefon iz
džepa farmerki i javio se šapatom. Bio je to Gif.
„Nisu se pojavili.”
„Molim?”
„Nisu se pojavili.”
„Šta to znači?”
Gif je nestrpljivo dunuo. „Nisu se prijavili i nisu prošli kroz
bezbednosnu proveru.”
„Mora da su ti promakli.”
„Nisu. Bezbednosna provera se ne može zaobići.”
 „Ali video sam ih kada su ušli u garažu.”
„Možda i jeste tako bilo, ali nisu seli u avion. Pretvarao sam
se da kasnim i pitao sam službenicu na šalteru za karte imam li
vremena da stignem. Rekla mi je da su vrata aviona zatvorena. I
da je verovatno već počeo da rula po pisti.”
Dreks je pogledao na sat i zaključio da je Gif u pravu. Misli
su mi divljale dok je pokušavao da ovo obradi. „Talija se bavi
turizmom. Mora da ima pravo na neku uslugu koja joj
omogućava da zaobiđe redovne provere.”
„Pretpostavljam da je to moguće.”
„Šta bi drugo moglo da bude?”
„Privatni avion?”, rekao je Gif.
„Ne bi koristili javni parking.”
„Dobro.”
„Možeš li da odeš do garaže da proveriš da li je njihov
automobil još tamo?”
„Naravno, ali biće mi potreban trenutak.”
„Ne prekidaj vezu.”
„Dobro. Ali, Drekse, ukoliko su se predomislili i ako su na
putu ka kući, moraš da izađeš odatle.”
„Već sam krenuo.” Zatvorio je dvokrilna vrata, pa potrčao niz
stepenice. U kući je sada bilo još mračnije, ali on nije želeo da
uključi baterijsku lampu. Baterijsku lampu koju je pozajmio od
Džaspera.
„Da li si nešto dirao?”, upitao ga je Gif.
„Nisam, to sam čuvao za kraj. Jesi li stigao u garažu?”
Gif je duvao. „Još malo. Šta vozi?”
„Crni mercedes SUV. Sranje!”
„Šta je bilo?”
„Udario sam u ćošak trpezarijskog stola. Zašto bi se
predomislili? Dođavola! Mislio sam da ću nekoliko dana imati
slobodan pristup ovoj kući.”
Gif je sve pliće disao. „Sve što se naprečac isplanira može da
se promeni, otkaže.”
„Ali razgovarali su o tome jutros. O vremenskoj prognozi za
Atlantu. O tome šta da spakuju. Da li da ponesu neobaveznu ili
poslovnu odeću. Punih pet minuta su pričali o...”
„Dobro, u garaži sam. Kuda sad?”
Dreks je stao kao ukopan u središtu kuhinje i ponavljao u
glavi ono što je čuo sam sebe da govori.
„Drekse? Kada je ušao, da li je išao levo ili desno?”
„Razgovarali su o putu. Nadugačko. I sinoć i jutros.”
Okrenuo se prema šporetu. Nakon sekunde oklevanja, prišao
mu je i ugurao prste u uski procep između šporeta i elemenata
gde je sakrio mali predajnik dok je vezao poetske fraze o
najboljem načinu kuvanja kukuruza.
Nije bio tu.
Povukao se za korak, nekoliko puta duboko udahnuo, pa
pokušao ponovo zavukavši prste što je dalje mogao, ali znao je
gde je stavio prisluškivač, i sada ga tu nije bilo.
„Drekse!”, povikao mu je Gif na uvo. „Levo ili desno?”
„Nije važno. Nećeš pronaći njihov automobil.”
„Molim? Zašto?”
„Sačekaj.” Prišao je mestu ispred kuhinjskog elementa gde ga
je Džasper zatekao kako kleči te večeri. Neveseo se nasmejao.
„Čuli smo tačno ono što su želeli da čujemo.”
„Kučkin sin.”
„Na kub”, rekao je Dreks. „Nasamario nas je.”

POGLAVLJE 18
Gif mu je urlao na uvo i kao strogi vojni zapovednik ponavljao:
„Izlazi iz kuće. Izlazi iz stana. Požuri.” Ovo urlanje mu je bilo
potrebno da ga izbaci iz privremene obamrlosti koja ga je
obuzela kada je shvatio da je nasamaren.
„Čućemo se.”
Prekinuo je vezu. Skočio je sa poda još dok mu je odjek
Gifovih uspaničenih uputstava odjekivao u ušima. Pri izlasku je
ponovo podesio alarm i zaključao stražnja vrata ostavljajući sve
kako je bilo. Ispravio je bravu na vratima sa komarnikom da
niko na prvi pogled ne bi mogao da vidi da je oštećena.
A zatim je kao vetar pojurio do stana iznad garaže. Stepenice
su zbog padavina bile opasne, ali je on ustrčao uz njih i uleteo u
stan. Još dok je zatvarao vrata za sobom, začuo je sirenu.
„Mora da me zajebavaš!”
Stajao je u sredini sobe, srce mu je bubnjalo, pluća se borila
za vazduh, dok je mahnito razmatrao opcije koje su mu na
raspolaganju i odbacivao ih dok mu najzad nije ostala samo
jedna.
Žurno je potražio prekidač na zidu i uključio svetlo. Trepnuo
je zbog iznenadnog bleska, pa sljuštio rukavice i ugurao ih u
džep vindjakne iz kog je izvadio pištolj. Svukao je jaknu, pa je
bacio namerno na pohabanu fotelju.
Držeći pištolj u jednoj ruci, drugom je otkopčao farmerke, pa
doskakutao čas na jednoj čas na drugoj nozi do spavaće sobe
svlačeći ih usput. Ostavio ih je na podu i uključio lampu.
Sportska torba je stajala na krevetu. Vratio je pištolj u nju i
izvadio računar i hrpu papira koji su predstavljali originalni
rukopis – živela Pem. Odneo je sve u dnevnu sobu i žurno
namestio radni prostor.
Na ulici su rotaciona svetla ostavljala rasplinut trag boje u
magli. Sirena je utihnula kada je policijski automobil skrenuo na
prilazni put Fordovih i naglo se zaustavio. Oboja prednja vrata
automobila su se otvorila.
Dreks je požurio nazad u spavaću sobu, svukao košulju,
stavio lažne naočare, izuo cipele i zgrabio sportsku torbu. U tom
trenutku je u njoj ugledao futrolu značke na dnu platnene torbe.
Zastao je da razmisli. Mogao bi da je upotrebi sada i to mu je
zvučalo đavolski privlačno. Ali ako bi to uradio, razotkrio bi se.
Ne bi mogao više da bude nesrećni pisac i žigolo. Bio je to
đavolski kec u rukavu, ali ako ga odigra prerano, može da izgubi
veliki ulog: Džaspera Forda.
Zatvorio je rajsferšlus sportske torbe i bacio je u orman.
Zatim je odjurio u dnevnu sobu i izvadio pivo iz frižidera.
Otvorio ga je i prosuo polovinu u sudoperu, a zatim odneo bocu
do stola i spustio je pored laptopa. Smestio se u stolicu, rukom
obrisao znoj sa lica i pokušao da izgleda kao da ga muči
spisalačka blokada.
Ispostavilo se da je imao dovoljno vremena da povrati dah.
Prošlo je pet minuta pre nego što je čuo korake kako se penju
stepenicama. Pustio ih je da se popnu do polovine stepenica, pa
odgurnuo stolicu i polako krenuo prema vratima, stigavši do njih
u isto vreme kada i oni.
Sa druge strane mrežice gledala su ga dvojica patrolnih
policajaca, a oznake na rukavu uniforme govorile su da su
pripadnici Policijske uprave Maunt Plezanta. Mladi. Žustri. I
iznenađeni što ih je dočekao muškarac obučen samo u donji veš.
Dreks se pretvarao da je tek tada shvatio da se nije obukao i
da se postideo. „Izvinite, momci. Šta se dešava?”
„Kako se zovete?”, upitao je policajac broj jedan.
„Dreks Iston.”
„Živite ovde?”
Dreks je sa prezirom pogledao prostoriju iza sebe. „Krov nad
glavom je. Unajmio sam stan na tri meseca.” Objasnio im je da
su vlasnici Arnotovi. „Želite li da uđete ili...” pustio je da poziv
izbledi.
Ali oni su ga prihvatili, pa su ušli u stan i osvrnuli se oko
sebe.
„Živite sami?”, upitao je broj dva.
„Da.”
„Šta je to?”, broj jedan je pokazao rukopis na stolu.
„Prvi roman.”
„Vi ste pisac?”
Dreks je složio lice u grimasu i rekao: „Ako je suditi prema
gomili odbijenica, nisam.”
Broj jedan se zasmejao. Broj dva je pitao: „Poznajete li ljude
koji žive u kući sa druge strane travnjaka?”
„Fordove? Naravno. Družili smo se.”
„Oglasio se njihov alarm.”
Dreks je pogledao prema kući glumeći zbunjenost. „Nisam
čuo. Kada?”
„Pre dvadeset minuta, koji minut manje-više”, rekao je
policajac broj jedan. „Nije se čuo zvuk. Isključen je nakon
oglašavanja upozoravajućeg tona. Ali gospodin Ford ima na
telefonu aplikaciju koja ga obaveštava kada je alarm aktiviran.
Pošto niko nema ovlašćenje da ulazi u kuću, na primer
spremačica, pozvao nas je.”
Dreks je klimnuo u znak razumevanja, ali je ćutao.
Broj dva je upitao: „Da li ste videli nekoga u susedstvu ko
izgleda kao da tu ne pripada?”
„Osim mene?” Broju jedan je ovo bilo smešno. Broju dva ne
baš. Dobar pandur/loš pandur. Dreks se uozbiljio. „Nisam video
ni žive duše, a ovde sam čitav dan. Pa, ako se ne računa
nekoliko minuta rano jutros kada sam otišao po mleko. Šta je
uzeo?”
„Ko?”
„Provalnik.”
„Čini se da nije ništa odneo. Nema znakova provale.”
„Ha. Čudno da se oglasio alarm. Možda aplikacija ima
grešku.”
„Može biti. Pošto se alarm ponovo resetovao.”
Dreks je zakolutao očima. „Tehnologija, a?”
Dvojica mladih policajaca su se pogledala i verovatno došla
do prećutnog zaključka da je bezopasan. Broj dva je rekao:
„Ako vidite ili čujete nešto neobično, molim vas da nas
obavestite.”
„Naravno.”
Broj jedan mu je poželeo sreću sa romanom.
„Hvala. Potrebna mi je.”
Zahvalili su mu, rekli laku noć, pa se spustili niz stepenice.
Minut kasnije su se izvezli sa prilaznog puta Fordovih i otišli.
Dreks je iskapio pivo, pa uzeo vetrovku sa fotelje i izvadio
mobilni iz džepa.
Gif je bio van sebe. „Zvao sam te deset puta.”
„Imao sam društvo.” Ispričao mu je za posetu. „Da su stigli
minut ranije, uhvatili bi me kako jurim nazad u stan. Da sam
potrčao kada sam čuo sirenu, videli bi me kako bežim. Lažna
uzbuna.”
„Ovo je bilo blizu. Moraš da odeš odatle. Iz stana.”
„Da li ti se javio Majk?”
„Stigao je u otmeni hotel. Rekao sam mu da ne očekuje
Fordove i uputio ga u dešavanja. U pripravnosti je, čeka da čuje
šta želiš da uradi.”
„Nemam pojma, jebote.”
„Moraš da bežiš odatle. Moja soba je dvokrevetna. Možeš da
spavaš ovde noćas. Razgovaraćemo o opcijama koje su nam na
raspolaganju.”
„Vidimo se za koji minut.”
Gif ga je, kada se pojavio u motelu bez prtljaga, razdraženo
pozdravio: „Gde su ti stvari?”
„Nisam se iselio.”
„Dogovorili smo se.”
„Nisam se ja ništa dogovorio.”
„Ali nisi ni odbio.”
„Gladan sam. Prošao sam pored jednog mesta udaljenog
odavde kilometar i po.” Dreks se okrenuo i pošao prema
automobilu. Ostavio je motor uključen. Gif je zatvorio vrata
motela i pošao za njim.
Na putu do restorana, Gif je rekao: „Dok sam te čekao, dao
sam sebi za pravo da pozovem Majka.”
„Da li si ga prekinuo u večeri od pet jela?”
„Otkazao je rezervaciju.”
„Molim?”
„Znam. I ja sam u šoku. Bio je u sobi i radio je.”
„Šta?”
„Ako su Fordovi otišli sa aerodroma u vozilu u kom su došli
na aerodrom, onda bi se ono moralo videti na snimku nadzorne
kamere.”
„To bi samo dokazalo da su otišli. Ne bi nam reklo kuda.”
„Majk će se svakako time pozabaviti.”
Riblji restoran je bio oivičen tirkiznim i ružičastim neonskim
svetlima, a na znaku je bila prikazana riba kako iskače iz tiganja.
Škampi su bili vrući i prženi u dubokom ulju, a pivo ledeno.
Nekoliko minuta su jeli u tišini pre nego što je Gif ponovo rekao
Dreksu da bi trebalo da napusti stan.
Dreks se nije predomislio. „Ukoliko se vrate u kuću, bolje će
izgledati ako i dalje budem tamo i ako se budem ponašao kao da
se ništa nije desilo. Vratio sam odašiljač tamo gde ga je Džasper
stavio. To će prvo proveriti. Sumnjaće da sam ja bio u kući, ali
neće moći da dokaže.”
„Ako nema kamere.”
„Čak i da ima snimak na kom se vidi kako kradem Talijin
nakit, hoće li se usuditi da uključi policiju?” Odmahnuo je
glavom. „Neće. Ne želi da se petlja sa policijom.”
„Večeras ih je pozvao.”
„Samo da mi da do znanja da me je uhvatio na delu. Uveren
sam da se slatko smejao. Ali bila je to taktička greška.”
„Kako?”
„Zašto bi igrao žmurke ako nema šta da krije?”
Gif se zamislio, pa klimnuo glavom u znak slaganja. „Ali šta
ako su nestali i ako ih više nikada ne vidimo?”
Dreks se trudio da se ne prepusti malodušnosti koju je ova
misao u njemu izazivala. Poražavajuće bi bilo da nakon svega
ostane praznih ruku. A još bi ga više pogodila činjenica da je
Talija pobegla sa Džasperom i da mu se njih dvoje smeju i likuju
koliko ga je lako bilo obmanuti.
„Ako su odleteli”, rekao je Gifu, „neće biti važno da li sam
ostao u stanu ili nisam, zar ne? Oni će biti daleko, a mi ćemo
opet biti na početku, s tom razlikom što ću ja biti lakši za
tromesečnu stanarinu za onu rupu.”
Svestan njegovog raspoloženja, Gif je odustao od daljeg
razgovora na ovu temu. Završili su obrok, podelili račun plativši
po dvadeset dolara, i polako pili pivo, kada je Dreksov telefon
zavibrirao. „Mora da je Majk.” Javio se.
Majk ga je bez pozdrava pitao: „Gde si?”
„U restoranu. Upravo smo večerali.”
„Da li je Gif s tobom?”
 „Gledam ga.”
„Jeste li videli vesti?”
„Nismo.”
„Krenite.”
Reagujući na ozbiljan ton Majkovog glasa, Dreks se izvukao
iz separea i dao znak Gifu da pođe za njim. Dok su se provlačili
između stolova, upitao je Majka: „Šta se dešava?”
„Jahta koja pripada onoj Konerovoj se zove Lejni Bel, zar
ne?”
„Da. Šta s njom?”
„Pa, predveče je kruzer obalske straže pronašao prevrnut
čamac sa jahte.”
„Molim?”
„Lejni Bel je pronađena kako pluta osamsto metara dalje. Na
palubi nije bilo nikoga.”
„Molim?”
„I to nije najgore.”
Dreks je naglo stao, zbog čega je Gif udario u njega s leđa.
„Voda je izbacila telo na obalu”, rekao je Majk.
Dreks je osetio kako mu se škampi i pivo vraćaju iz želuca.
„Čije telo?”
„Ime nije otkriveno. Sve što su rekli je... Drekse, u pitanju je
žena.”

POGLAVLJE 19

Dobacio je svoj mobilni Gifu, koji se ušeprtljao pre nego što ga

je čvrsto uhvatio, i rekao: „Razgovaraj s Majkom. Pitaj ga kuda
da idemo.”
Progurao se pored skupine ljudi koji su čekali sto, stigao do
izlaza, pa izašao napolje i dao se u trk. Gif je trčao iza njega
držeći Dreksov telefon pored uha. Do trenutka kada su zakopčali
pojaseve, Majk je objasnio Gifu prirodu hitne situacije i dao mu
ime marine blizu koje je otkriveno telo žene.
„Majk je rekao da je najbrži put...”
„Znam kako da dođem do tamo.” Dreks je izjurio sa parkinga
restorana, zaškripavši gumama dok je izvodio oštro polukružno
okretanje da bi izašao na glavni put. „Uključi spikerfon.”
Gif ga je poslušao. Majk je pitao Dreksa šta želi da on uradi.
„Budi iskren prema meni.” Dreks je stezao i opuštao prste na
volanu. „Ako je žena identifikovana i ako mi tajiš tu
informaciju, iščupaću ti srce.”
„Časna reč, Drekse. Nisu objavili njeno ime.”
Dreks je primorao sebe da se smiri, da potisne lična osećanja
i da razmišlja pragmatično. „Pakuj se. Ostavi automobil...”
„Semijev automobil.”
„Semijev automobil. Posle ćemo se razračunati s njim.”
Pogledao je sat na komandnoj tabli. Bilo je skoro devet sati.
„Mislim da je poslednji let iz Atlante za Čarlston u...”
„Deset i dvadeset devet. Već sam rezervisao kartu.”
„Bravo.”
„Mislio sam da ćeš želeti da dođem. Kuda da idem kada
stignem?”
„Nemam pojma. Nisam toliko unapred razmišljao.”
„Poslaću ti poruku kada sletim.”
„Ima li ikakvog nagoveštaja da ti je Rudkovski na tragu?”
„Ne.”
„Imaš li drugi telefon?”
„Napunjen i spreman.”
„I ja ću promeniti telefon. Ti i Gif razmenite brojeve.”
Gif je isključio spikerfon dok su on i Majk razmenjivali nove
brojeve telefona.
Dreks se usredsredio na vožnju. Menjao je trake i psovao
vozače koji su vozili suviše sporo. Gif se držao za dršku iznad
suvozačevih vrata, ali bio je dovoljno razborit da ne komentariše
brzinu kojom je Dreks vozio i rizične manevre.
Kada su se približili marini, postalo je jasno da je pristup već
ograničen. Neke ulice su bile zatvorene. U onima koje su bile
otvorene, saobraćaj su preusmeravali policajci sa baterijskim
lampama i fluorescentnim prslucima. Videvši da se jedan od njih
sprema da mu pokaže da skrene tamo kuda nije želeo da ide,
Dreks je smotao na parking tržnog centra u kom su prodavnice
bile za tu noć zatvorene i rekao da će ostatak puta preći pešice.
„Možda su postavili barikade”, rekao je Gif.
„Drži značku pri ruci.”
„Nameravaš li na silu da se uključiš u istragu?”
„Samo ako budem morao.”
„Ako to uradiš, Rudkovski će...”
„Drži značku pri ruci.” Dreks je presekao Gifa ne želeći da
sluša njegove argumente. Biće razumni. Savetovaće ga da bude
razborit. Da bude oprezan.
Dreks nije želeo da to sluša.
Stigli su do podnožja pristaništa a da ih niko nije zaustavio.
Dreks je pokazao deo plaže odvojen užadima gde su saterali
medije. „Idi pomešaj se sa novinarima. Pokušaj da saznaš još
nešto osim onoga što nam je Majk rekao.”
„Gde ćeš ti biti?”
„Ovde gore.” Pokazao je izdignuto pristanište. „Potraži me
pored ograde.”
Popeo se stepenicama. Pristanište je bilo prepuno
radoznalaca, ali su oni bili neočekivano tihi. Dreks se probijao
kroz masu dok nije stigao do drvene ograde i ugledao ono u šta
su svi gledali na plaži ispod pristaništa.
Ekipa hitne pomoći je prenosila telo u vreći sa nabijenog
peska na nosila. Prebacili su ga i vezali kaiševima. Nosila su
odneli u kola hitne pomoći. Pa uz tresak koji je imao prizvuk
konačnosti zatvorili vrata kola. Sanitet se odvezao niz plažu.
Kao da gledaju poslednju scenu tužnog filma, okupljeni ljudi
su ostali mirni i tihi, zatim su počeli polako da se razilaze tiho
razgovarajući, postavljajući pitanja, nagađajući i teoretišući o
krhkosti života.
„Drekse”
Trgao se i okrenuo prema Gifu na tihi zvuk njegovog glasa.
„Još nije zvanično potvrđena informacija”, rekao je, „ali gotovo
su sigurni da je to Elejn Koner.”
Dreksu se učinilo da će mu grudna kost pući i da će mu se
grudni koš urušiti. Od žalosti za Elejn. I krivicom protkanog
olakšanja što to nije bila Talija. Okrenuo se prema ogradi,
uhvatio se rukama za vremenskim prilikama nagrizeno drvo, pa
se presavio i počeo duboko da diše na usta.
Gif mu je dao čitav minut pre nego što je nastavio: „Ljudi u
marini su videli jahtu kako isplovljava iz luke i pitali se zašto bi
bilo ko želeo da isplovi po ovakvom vremenu. Nekoliko
svedoka kaže da je jahtom upravljao, ah, muškarac.”
„Džasper.”
„Neidentifikovan.”
„Bio je to Džasper.” Dreks je još jednom duboko udahnuo, pa
se ispravio. „Dok smo mi gledali na drugu stranu, on mora da je
došao pravo ovamo sa aerodroma i ukrcao se na jahtu.” Okrenuo
je samo glavu i strogo pogledao Gifa. Njegov prijatelj je znao
koje je pitanje želeo da postavi, ali nije mogao da pronađe
dovoljno hrabrosti da ga postavi.
Gif je podigao ramena pokajnički. „Ne zna se da li je na jahti
bio još neko osim Elejn i tog muškarca.”
Neizgovoreno je ostalo da je Talija, poslednji put kada je
viđena, bila u društvu svog muža, ali je nepoznato bilo da li kao
žrtva ili kao saučesnik. Kao da čita Dreksu misli, Gif je rekao:
„Vlasti nemaju nagoveštaja o postojanju druge žrtve, pa je
potraga okarakterisana kao akcija spasavanja, a ne traženja tela.”
Dreks je zurio u vodu. „Možda će pronaći Taliju, ili njeno
telo”, izgovorio je hrapavim glasom. „Ali mogu do sudnjeg dana
da traže, njega neće pronaći.” Odgurnuo se od ograde, okrenuo
se, i odlučno se zaputio prema stepenicama. „Skotina je dobar
plivač.”

Bio je zadovoljan svojim novim izgledom.

Istina, Hauard Klement nije bio naočit kao Džasper Ford,
suprug Talije Šafer, prijatelj Elejn Koner, ugledan član
ekskluzivnog kantri-kluba, otmen muškarac, poznavalac vina i
gurman.
Ali ovaj novi izgled i lik će poslužiti. Nikada ga neće
prepoznati u masi radoznalaca koji su na pristaništu posmatrali
kako Elejn postaje glavna vest u medijima, i kako se njen život
svodi na kratak snimak njenog govora.
No to je bilo više slave nego što većina ljudi doživi. Sa te
tačke gledišta Džasper joj je učinio uslugu. Obezbedio joj je u
smrti pažnju za kojom je žudela za života.
Njena poletnost je ponekad bila iritantna, naročito kada bi se
njegov finansijski savet isplatio u vidu ogromnih dividendi. U
tim prilikama su njih dvoje slavili nasamo. Često ga je Elejn
nagovarala da dozvoli Taliji da se uključi. On je odbijao.
„Ona je konzervativni investitor i nikada se ne bi usudila da
rizikuje kao što ti rizikuješ, Elejn.” Elejn je na ove njegove reči
likovala.
Naravno, nije imao stoprocentan učinak. Kada bi njegov
savet za posledicu imao gubitak, Elejn bi to prihvatila filozofski,
potapšala ga po obrazu i rekla mu da ga ipak voli, a zatim pitala
gde zatim da uloži novac.
Istresao bi obimnu analizu raznovrsnih investicionih prilika
kako u Sjedinjenim Državama, tako i na stranim tržištima.
Podstakao bi njeno uzbuđenje projekcijama, a zatim ga ugušio
nabrajanjem rizika. Mamio bi je procenjenim dobitkom, a zatim
je upozoravao da ozbiljno razmisli o nepredvidivosti
međunarodne trgovine u nestabilnoj diplomatskoj klimi.
Imala je sposobnost koncentracije vinske mušice. Žargon ju
je lako zbunjivao i naposletku bi je količina informacija načisto
porazila. „O, samo odaberi nešto i pobrini se za to u moje ime.”
Zapravo, bilo je gotovo suviše lako. Pomalo mu je dosadila.
Večito vedra i optimistična, retko je dovodila u pitanje ono što
bi joj predložio.
Sve do večeras. Pozvao ju je i rekao joj da je svađa između
njega i Talije za posledicu imala otkazivanje putovanja. Pitao je
Elejn da li bi mogla da se nađe sa njim na Lejni Bel. „Potrebno
mi je žestoko piće i dobar prijatelj.”
Bio je siguran da će mu rado priuštiti i jedno i drugo.
Dočekala ga je saosećajnim zagrljajem i sa otvorenom bocom
burbona. Ali se, kada je predložio da pođu na kraće krstarenje,
usprotivila. Vreme nije bilo idealno, rekla je. Nisu mogli da
razgledaju okolinu u tako gustoj magli, a najavljeno je bilo
pogoršanje vremena, ne poboljšanje. Želela je da se ne izlaže
riziku i da jahtu ostavi na sigurnom u marini.
Kukala je i kukala i kukala, dok nije poželeo da je zadavi.
Nije popustila dok nije rekao – razdraženo – da je pogrešio što
se njoj obratio da mu pruži utehu nakon svađe sa Talijom i da
odlazi.
„O, dobro. Ali samo nakratko.”
Obećao je da će biti brz. To je bilo obećanje koje ga je
primorala da prekrši.
Ubedio ju je da mu dozvoli da izveze jahtu iz marine jer je
ona popila nekoliko pića. Postarao se da popije još dva pre nego
što je predložio da isprobaju čamac.
„Večeras? Talija će mi skinuti skalp ako ti to dozvolim.”
„U tome i jeste stvar”, rekao je zaverenički joj namignuvši.
„Nikada to ne bi dozvolila. Plaši se vode, znaš. Hajde da
budemo nevaljali i da to uradimo dok nas ne gleda.”
Elejn nije mogla da odoli prilici da se ponaša neprimereno.
Kikotala se dok su spuštali čamac u vodu i sedali u njega.
Nije prestala da ponavlja „opa” i da se smeje svojoj opijenosti.
Cičala je kao devojčica kad god bi se čamac zanjihao na
talasima, i počela je da se smeje kada je talas udario u čamac i
izbacio je iz ravnoteže.
Prestala je da se smeje kada ju je gurnuo u vodu. Usta su joj
se napunila vodom i presekla njen vrisak kada je počela da tone.
Uskočio je u vodu nekoliko sekundi posle nje i s leđa je uhvatio
laktom oko vrata dok se borila da ispliva na površinu.
Bio je to manevar kojim spasioci hvataju davljenike, pa se
opustila, dok nije shvatila da se on ne trudi da je održi na
površini, već da je gurne ispod površine. Tada je počela da se
bori. Obećao joj je da će biti brzo, ali nije mu dozvolila. Činilo
se da joj je bila potrebna čitava prokleta večnost da umre.
Pustio ju je i udaljio se od nje, pa otplivao do čamca i držao
se za njegovu ivicu dok nije povratio dah. Kada se oporavio,
svukao je odeću. Vežbao je ovo u plićoj vodi. Bilo je to teže
nego što je mislio i bilo mu je potrebno više vremena, ali
naposletku je ostao samo u kupaćim gaćicama.
 Pustio je cipele da plutaju i pocepao košulju pre nego što ju je
pustio. A zatim je ostatak svoje odeće vezao i pričvrstio za
aparat za gašenje požara koji je uzeo iz ormarića na jahti. Stavio
ga je u čamac dok je Elejn točila novu rundu pića. Teški aparat
je odneo njegovu odeću u dubine.
Najteže mu je u čitavoj ovoj muci bilo da prevrne čamac, koji
je očigledno bio napravljen da se ne prevrće.
A zatim je zaplivao. Procenio je da će mu biti potrebno
najmanje jedan sat da stigne do obale, premda nije mogao da
proceni koliko se čamac udaljio od jahte. Povremeno je zastajao
da se odmori, ali je nastavljao dalje.
Za dvanaest minuta je pogrešio u proceni vremena, ali je
odredište promašio za svega trideset metara. Dok je išao do
mesta na kom je ostavio automobil, posmatrao je kako plima
briše tragove njegovih stopala čim ih je ostavio za sobom.
Automobil je bio krš koji je kupio pre nekoliko meseci na
placu automobila. Platio je u kešu i tražio da se automobil
prepiše na Hauarda Klementa. Nije se trudio da ga registruje.
Sastrugao je identifikacioni broj automobila. Bio je siguran da
nikada neće moći da ga povežu sa njim.
Parkirao je u skupini zakržljalih palmi ispod kojih je tlo bilo
pokriveno čipkastim pokrivačem morske trave koju je voda
izbacila na plažu. U malo verovatnom slučaju da neko otkrije
tragove njegovih guma, teško će odatle uzeti otisak. Navukao je
rukavice od lateksa koje je nosio smotane u kupaćim gaćicama,
a zatim dohvatio kutiju na magnetno zatvaranje koju je sakrio
ispod automobila, pa ključem sa priveskom koji je izvadio iz nje
otvorio prtljažnik. Izvadio je kofer sa točkićima koji je tobože
spakovao za putovanje sa Talijom, ali u kom se nalazilo sve što
mu je bilo potrebno za prerušavanje.
Stražnje sedište automobila je poslužilo kao čaura.
 Kada je sat vremena kasnije izašao iz automobila, nije više
nosio konjski rep i bradicu. Obrijao je glavu ostavljajući samo
prsten kose na donjoj trećini glave. Pokrio je svetlije teme glave
ribolovačkim kačketom boje zemlje.
Obukao je bezoblični šorts sa džepovima sa strane i drečavu
havajsku košulju kupljenu na Ki Vestu pre dve i po godine, kada
je odlučio da će njegova sledeća meta biti ljupka Talija Šafer,
koja je živela u Čarlstonu, gradu koji je privlačio hiljade turista
koji su nosili neprikladnu odeću. Prednji deo košulje je popunio
da simulira stomak sredovečnog čoveka. Na noge je navukao
gumene japanke. Odabrao je neupadljive naočare koje su za
nekoliko dolara mogle da se kupe u svakoj prodavnici.
Kada se pogledao u retrovizor, naglas se nasmejao. Čak ga ni
njegova žena ni žena koju je upravo udavio ne bi prepoznale.
Sve što je koristio vratio je u kofer da bi kasnije mogao to da
baci. Pre nego što ga je zatvorio, izvadio je novčanik, star i
pohaban, koji je kupio na buvljaku, pa proverio da li je u njemu
sve što mu je potrebno. Vozačka dozvola izdata u Džordžiji, na
kojoj se nalazila fotografija nastala nakon što se rešio kovrdžave
perike koju je nosio kao Danijel Nols, stidljivi finansijski
menadžer Marijan Haris, a pre nego što je pustio kosu i bradu i
postao Džasper Ford.
Imao je kreditnu karticu na ime Hauarda R. Klementa.
Kartica je bila godinu dana stara i korišćena je taman toliko da
ostane aktivna. U novčaniku se takođe nalazila skromna količina
novca koju je Džasper Ford podigao sa bankomata pre tri dana.
Stavio je novčanik u stražnji džep šortsa.
I najzad je iz džepa sa rajsferšlusom u postavi kofera izvadio
malu baršunastu kesu i prebacio je u prednji džep šortsa,
zatvorivši je unutra čičak-trakama pričvršćenim za tkaninu.
Potapšao se po džepu sa ljubavlju i nasmešio se.
 Večeras je svojoj zbirci dodao još jedan predmet.
Nakon što je zaključao kofer u prtljažnik, odvezao se sa
plaže. Njegov prvobitni plan je bio da krene uz obalu, možda
sve do Mirtl Biča, gde može da unajmi sobu i primiri se
nekoliko dana, barem dok se metež ne smiri i dok se ne okonča
potraga za njim i Elejn.
Zatim će se vratiti da udesi Talijino samoubistvo. Poznanici
će zaključiti da je to uradila od žalosti zbog smrti dobre
prijateljice i muža, čije telo, nažalost, nije pronađeno.
Bio je to veoma izvodljiv plan. Ali dok je Hauard Klement
brektao glavnim putem u svojoj kanti, kolona vozila hitnih
službi je primorala njega, i druge vozače, da se zaustave pored
puta da bi ona mogla da prođu. Išla su prema obali i marini.
Može li biti?, upitao se.
U svojoj blistavoj karijeri nikada nije doneo spontanu odluku.
Nikada. Ali ovog puta je podlegao iskušenju.
Povinovao se impulsu i promenio smer.

Sada je, dok je gledao u telo na plaži, pretpostavljao da je

Elejnino telo isplivalo na površinu zbog njenih lažnih sisa i da
ga je zato voda tako brzo izbacila na obalu. Računao je da će za
to biti potreban dan ili dva, ako se to uopšte desi.
Ali ona je sada ležala na plaži, licem okrenuta prema gore,
prekrivena žutim plastičnim čaršavom. Policijski helikopter je
nadletao plažu. Udar vetra pod njegovim elisama je podigao
ćošak plastičnog čaršava i otkrio njenu šaku. Činilo se da to niko
osim Džaspera nije primetio.
„Hriste, nikad se ne zna, zar ne?”
Džasper se okrenuo. Tik iza njega je stajao neki seljačina sa
žvakom u ustima u odsečenim farmerkama, vojnim čizmama i
majici na bretele na kojoj se nalazila slika sklupčane kobre sa
iskeženim očnjacima iz kojih je kapao otrov. Odvratno.
„Izvini?”
„Kada ustaneš ujutro, ne razmišljaš o tome da bi to mogao
biti poslednji dan.”
„Tu si u pravu, druže”, rekao je Hauard nazalnim glasom
njegovog novog lika.
Okrenuo je leđa seljačini i sa sve većim zadovoljstvom
posmatrao sve veću aktivnost na plaži. Džasper je uživao u
komentarima koje je čuo.
Kad bi samo znali pored koga stoje, pomislio je.
Stajao je na pristaništu duže od jednog sata, kada ga je,
zajedno sa drugima oko njega, laktom u stranu pomerio
muškarac koji se probijao do ograde.
Dreks.
Džasper je osetio nalet straha.
Ali je uskoro shvatio da Dreks ne traži njega. Bio je
usredsređen na ono što se dešavalo na plaži. Stigao je taman na
vreme za poslednji čin: na odnošenje tela.
Kada su kola hitne pomoći otišla, Džasper je dozvolio da ga
masa ponese sa pristaništa. Na stepeništu je došlo do zagušenja.
Džasper je sačekao svoj red, pa se spustio niz stepenice. Ali nije
otišao daleko, jer je Dreks ostao na pristaništu, zurio je u pučinu
i grčevito stezao ogradu, a telo mu je bilo napeto kao struna.
Što je Džasperu potvrdilo ono što je sve vreme sumnjao. Nije
bio ono za šta se izdavao, i nije pisao roman. Čovek ne stavlja
uređaj za prisluškivanje u kuću svog suseda ukoliko nema razlog
za to. A sada je ovo davljenje u njemu izazvalo očigledan nemir
koji nije bio u skladu sa površnim poznanstvom sa Elejn.
Od samog početka je trenutak njegovog dolaska u susedstvo
kod Džaspera izazivao nelagodu jer se blisko – u svega nekoliko
meseci – poklapao sa pronalaskom posmrtnih ostataka Marijan
Haris.
To je bio šok. Jedne večeri se vratio kući, nakon što je
pozavršavao neke obaveze, i zatekao Taliju u radnoj sobi kako
se guši u suzama.
„Sećaš li se da sam ti pričala o mojoj prijateljici Marijan koja
je živela na Ki Vestu?”
„Naravno. Onoj koja je nestala pre dve godine.”
„Upravo sam se čula sa našom zajedničkom prijateljicom”,
rekla je Talija brišući suze. „Pronašli su njene ostatke zakopane
u brodskom sanduku. Užasno.”
Svakako su to za njega bile užasne vesti. Nijedna druga
nikada nije pronađena. Ovo je bila neželjena prva takva situacija
i potresla ga je. Bio je genijalan. Nije grešio. Ali bio bi lud kada
bi ignorisao mogućnost da bi mogao da pogreši.
Neće to biti velika greška. Ne, previd će biti sitan, glup,
smešan, sitnica koju genije kao što je on neće ni pomisliti da
izbegne zbog njene puke trivijalnosti.
Te večeri je, dok je Talija oplakivala jezivu smrt svoje
prijateljice, on rešio da je došlo vreme da Džasper Ford ispari.
Njegov brak sa Lindsi je bio kratak, ali prepun drame. Nakon
nje se zakleo da će ostati neženja i četrdeset godina je držao reč.
A zatim je, nesmotreno kako se ispostavilo, ponovo
eksperimentisao sa brakom. Bračna intimnost, u spavaćoj sobi i
van nje, stvarala je rizike koje nije predvideo kada je zaprosio
Taliju. Pogrešno je procenio kada je nju odabrao. Bolje bi mu
bilo da je odabrao praznoglavicu kao što je bila Elejn.
Talija je bile previše pronicljiva. Osećao je kako postepeno
postaje sve nepoverljivija prema njemu, što je za posledicu
imalo sinoćnu optužbu da je počinio preljubu. Nikada nije
spavao sa Elejn, ali činjenica da je Talija osećala da nešto nije u
redu njemu je bila znak da je vreme da se oprosti od Džaspera
Forda.
Ali kako da to izvede, predstavljalo je poseban problem:
ovog puta je morao da se reši dve žene. Nije mogao da ostavi ni
Taliju ni Elejn u životu da ga traže. Bio je uveren da može da se
izbori sa izazovom i ukloni ih obe, ali je rešenje moralo da bude
dobro osmišljeno, metodično isplanirano i pažljivo sprovedeno u
delo.
Međutim, tada je Dreksov neočekivani dolazak načisto
poremetio Džasperovu strategiju. Kod Talije je probudio sumnju
prema njihovom susedu iz nade da će osujetiti svaku
komunikaciju između njih dok ne osmisli novi plan.
A zatim mu se – srećom – ukazala prilika kada je Talija
spomenula odlazak na putovanje.
Još bolje, mogao je da objavi svoj odlazak preko odašiljača
koji je Dreks podmetnuo. Kakvo obijanje o glavu. Bilo je to
prosto divno.
Delao je brzo ali efikasno, i za sada je sve išlo sjajno.
Ali sada je Dreks bio ovde da mu pomrsi račune.
Džasper je rizikovao da mu upadne u oči zadržavši se pored
pristaništa, ali za nekoliko minuta se Dreksu pridružio jedan
drugi čovek. Nešto su kratko razgovarali, a zatim se Dreks
odlučnim pokretom okrenuo od ograde. Krenuli su pristaništem i
žurno se spustili niz stepenice. Prošli su pored njega i ne
pogledavši ga.
Džasper nije drugom muškarcu pripisivao veliki značaj
zaključivši da je on tek pomoćnik.
Ali u oči mu je upalo Dreksovo nepoznato držanje. Nije bilo
veselog koraka ni smeška koji otkriva jamice u obrazima. Ovaj
Dreks nije bio trapavi nesposobnjaković. Bilo je u njemu neke
oštrine, gnevne odlučnosti u njegovom držanju. Nije mogla da
se ne primeti. I definitivno nije smela da se zanemari.
A na ovu misao Džasper je osetio kako mu se sveže ošišane
dlačice na vratu kostreše.
Dreks Iston je bio taj.
Džasper ga je osećao godinama, nepoznati entitet koji nije
video, ali čije je prisustvo osećao. Senka. Nedodirljiv, ali
prisutan. Češće nego što je želeo da prizna on ga je osećao kao
sablasni nalet ledenog vazduha. Probudio bi se zamišljajući
nečije preteće prisustvo kako lebdi nad njim dok spava. Ponekad
bi se, u masi, naglo okrenuo sa nadom – i strahom – da će ga
ugledati, da će moći da ga prepozna u moru nepoznatih lica.
Nikada ga nije video, ali je znao da postoji. Znao je da je
stvaran i da ne obitava samo u njegovim košmarima i slutnjama.
Bio je stvaran i bio je Džasperu na tragu, sa neumornom
usredsređenošću krvoslednika i žarom hodočasnika, i nije
dozvoljavao da ga pokolebaju ni vreme, ni udaljenost, ni
neuspeh.
Ali kako da se čovek bori protiv nekoga koga ne vidi? Bilo bi
to kao mačevanje u potpunom mraku. Nije mogao da udari a da
ne oda svoj položaj. Nije mogao da ga pobedi u njegovoj igri jer
nije znao ko je, kako izgleda ni kako se zove.
Sve do sada.
 POGLAVLJE 20

Talija je bila kod kuće jedva petnaest minuta pre nego što se
sklupčala u ogromnoj fotelji sa čašom vina u ruci. U kompaktnoj
sobi u prizemlju koja je bila zavučena ispod stepeništa i u kojoj
je ona radila, nalazio se radni sto, ali i udobniji komadi
nameštaja, pa je ona bila ne samo radno mesto nego i utočište.
Uživala je u miru svoje sobe, kada je začula zvono.
Nezadovoljna zbog ove smetnje i zbunjena jer nije znala ko
bi mogao da joj se ovako kasno u subotu uveče pojavi na pragu,
ona je spustila čašu s vinom, pa otišla do ulaznih vrata i provirila
kroz špijunku.
Dvojica pred vratima bili su joj nepoznati. Sa strepnjom je
doviknula. „Mogu li da vam pomognem?”
„Gospođa Ford?”
„Da.”
„Ja sam Dejv Lok, ovo je Ed Menandez. Mi smo detektivi
Policijske uprave Čarlstona.” Podigli su značke da bi mogla da
ih vidi. „Možemo li da razgovaramo sa vama?”
„Policija?”
„Želeli bismo da razgovaramo sa vama, molim vas.”
Oklevala je trenutak, a zatim deaktivirala alarm, pomerila
rezu i otvorila vrata. Zbunjeno je pogledala najpre jednog pa
drugog detektiva i upitala: „O čemu želite da razgovarate sa
mnom?”
„Smemo li da uđemo?”
„Šta se desilo?”
„Smemo li?”
Neodređeno je klimnula glavom u znak pristanka i pomerila
se u stranu. Shvatila je da je ostavila papuče ispred fotelje.
Mermerni pod predvorja je bio hladan pod njenim bosim
stopalima. Zatvorila je vrata, pa se okrenula ovoj dvojici i
ponovila: „Šta se desilo?”
„Da li ste sami?” Lok, očigledno portparol ovog para, bio je
visok i mršav, prijatnog držanja i blago oborenih spoljnjih
uglova očiju.
„Da.”
„Gospodin Ford?”
„On je u Atlanti.” Prva uspaničena misao koja joj se javila
bila je da se avion srušio. „Njegov let...”
„Ne, nije u pitanju let.”
„Onda vas molim da mi kažete zašto ste ovde.”
„Poznajete li Elejn Koner?”
Progutala je pljuvačku, klimnula glavom i odgovorila: „Vrlo
dobro je poznajem. Ona je moja dobra prijateljica.”
„Tako smo i mislili jer se vaše ime mnogo puta pojavilo na
spisku nedavnih poziva na njenom telefonu.”
„Imate Elejnin telefon?”
„Pronašli smo ga na njenoj jahti.”
„Žao mi je, ne razumem. Šta ste tražili na njenoj jahti? Da li
je ona dobro?” Ali je, još dok je postavljala ovo pitanje, znala.
Oči su joj se raširile od straha. „Da li se desila neka nezgoda?”
Lok je pružio ruku, ali je nije dotakao. „Gospođo Ford, telo
žene je večeras pronađeno na plaži, izbacila ga je voda.
Verujemo da je u pitanju Elejn Koner.”
Talija je zevala u njih u neverici, a zatim je pokrila usta, pa
zakoračila unazad i sela na jednu od drvenih stolica pored
konzolnog stola. Udarila je u nogu stola, zbog čega se kristalna
vaza toliko zatresla da bi pala da Menandez nije reagovao
dovoljno brzo i uhvatio je.
 Lok je i dalje pričao. Talija je morala da se usredsredi na
svaku reč da bi razumela šta govori: „... pitati da li znate kako da
stupimo u kontakt sa najbližim članovima porodice gospođe
Koner.”
Talija je želela da se probudi iz ovog užasnog sna pre nego
što on postane gori, ali ma koliko se trudila da se probudi, prizor
je ostajao stvaran, opipljiv i surov. Stopala su joj se smrzavala.
U ušima joj je zujalo. Dvojica glasnika užasnih vesti su je
gledala i čekala odgovor.
„Ona je...” Stala je, pa dva puta brzo udahnula i pokušala
ponovo: „Elejn nema živih rođaka. Nema nikoga.”
„Onda ćemo morati vama da nametnemo neprijatnu dužnost.”
„Da mi nametnete neprijatnu dužnost?”
„Da pogledate crtež i potvrdite da je to ona.”
Talija je zurila u njega, ali je bila suviše obamrla da bi
progovorila. Nije moguće da se ovo dešava.
Lok je rekao: „Patolog će je identifikovati, ali mnogo biste
nam pomogli kada biste je identifikovali na osnovu crteža.
Uskoro ćemo ga dobiti.” Pokazao je ajped koji je njegov partner
držao u ruci.
Talija je drhtavo ustala. „Moram da se obujem.”
„Ja ću vam doneti cipele”, rekao je Lok. Imala je utisak da to
nije bila ljubazna ponuda.
„Ostavila sam ih u radnoj sobi. Sobi ispod stepeništa. Moj
telefon je na stočiću pored vrata. Molim vas, donesite i njega.”
Ostavio ju je sa Menandezom, koji je bio mlađi, zdepastiji i
držao se službenije. Nije je samo gledao. Procenjivao ju je. Da
bi prekinula napetu tišinu, upitala ga je da li i dalje pada kiša.
„Povremeno”, rekao je.
Lok se vratio sa njenim telefonom. Trapavo joj je pružio
jednu po jednu cipelu. Obula ih je, a zatim, osećajući se malo
stabilnije, ustala.
„Da li se osećate bolje?”, upitao je Lok.
„Dobro sam.”
Znala je da bi trebalo da ih pita da li žele da pređu u dnevnu
sobu i sednu dok čekaju mejl, ali time bi ova njihova poseta
postala još zvaničnija, a ona se tome opirala.
Tihim glasom koji čovek koristi da umiri uplašenu životinju,
Lok joj je rekao kada je stigao poziv hitnoj službi i okvirnu
lokaciju na kojoj je voda izbacila telo na obalu.
„Kod pristaništa?”, upitala je. „To je blizu marine u kojoj je
privezana njena jahta.”
„Jahta je iz marine izašla nešto posle sedam sati večeras.”
„Izvezla ju je sama?”
„Da li bi to bilo neobično?”
„Da. Bila je vešta u upravljanju jahtom, ali savesna i pažljiva.
Ne liči na nju da izveze jahtu u ovakvoj noći, i to još sama.
Možda ju je nekome pozajmila. Ili ju je možda neko ukrao.”
„Gospođa Koner je bila na jahti. Istražitelji su razgovarali sa
nekoliko ljudi koji su potvrdili da su je videli na palubi.”
„Istražitelji?” Pogledala je Menandeza, čiji je izraz ostao
uznemiravajuće bezizražajan, a zatim vratila pogled na Loka.
„Da li mislite da je žena koju ste pronašli na plaži žrtva
zločina?”
„To još ne znamo. Nekoliko agencija se bavi time. Policijska
uprava grada Ajl of Palms pozvala nas je u ispomoć. Patrola
obalske straže je pronašla čamac.”
„Čamac?”
Rekao joj je da je čamac bio prevrnut.
„To nema smisla. Zašto bi Elejn sela u čamac po mraku i po
ovakvom vremenu?”
„To su pitanja na koja bismo želeli da dobijemo odgovore”,
rekao je.
Činilo se da od nje očekuju da im pruži odgovore. „Mora da
je došlo do neke vanredne situacije na jahti. Da li je Elejn
poslala SOS ili neki drugi signal da je u nevolji?”
„Nije, gospođo.”
„Ta jahta je opremljena najmodernijom tehnologijom.
Razmetala se time. Na prvi znak nevolje bi poslala poziv u
pomoć.” Lok ju je samo gledao ništa ne govoreći. A zatim je,
naglašavajući reči, kazala: „Mora da ste pogrešili. To ne može
biti ona. Ko je otkrio telo?” Lok joj je odgovorio. „O. Kako
strašno za dete.”
„Kada je njegov otac shvatio šta je u pitanju, postarao se da
ga klinac ne vidi.”
Pokušala je da poveže Elejn i njenu živahnu ličnost sa
beživotnim telom na obali. Bilo je nemoguće. „Ne verujem da je
to Elejn.”
Lok je klimnuo glavom, što je moglo da se protumači na
mnogo načina, ali je ona zaključila da je izrazio neslaganje.
Svi su čuli pištanje koje je javilo da je stigao mejl. Menandez
je otvorio futrolu ajpeda, pristupio mejlu, a zatim klimnuo
glavom Loku.
Lok se okrenuo prema njoj. „Možete li da pogledate?”
Talija je pokušala da se distancira od ove nadrealne situacije,
da se emocionalno povuče, da postane posmatrač, a ne učesnik,
verujući da će ovo pregurati samo ako bude posmatrala sve što
se dešava kao da se nalazi izvan svog tela.
„Moram li da se pripremim za ono što ću videti?”
„Pitate da je li lice unakaženo?”
„Da, to pitam.”
„Ne. Nema krvi. Ničeg sličnog.”
Duboko je udahnula, pa klimnula, a Menandez je podigao
ajped da može da vidi ekran.
Lice koje je policijski crtač nacrtao nije pokazivalo nikakve
znake traume. Definitivno je to bilo Elejnino lice, ali lišeno
njene vitalnosti i živosti.
Detektivima mora da je na osnovu njene reakcije bilo jasno
kako glasi njen odgovor, ali je Lok ipak tiho upitao: „Da li je to
Elejn Koner?”
Talija je klimnula, hrapavim zvukom potvrdila, pa rekla:
„Molim vas, izvinite me.” Nije sačekala dozvolu.
Otišla je u najbliže kupatilo i sagnula se nad toaletom. Počela
je da riga. Snažno. Nekoliko puta. Ali pošto nije jela od doručka,
ništa nije izbacila. Nakon ovog napada mučnine sva se tresla i
osećala se isceđeno.
Zahvatila je rukom vodu iz slavine i isprala usta, a zatim
nakvasila hladnom vodom peškir, pa obrisala čitavo lice njime.
Provukla je prste kroz kosu, pa se vratila do detektiva.
Znala je da nisu završili s njom. Nisu joj nudili saučešće niti
se opraštali izvinjavajući se što su joj upropastili veče. Došli su
sa pitanjima i želeli su da od nje dobiju odgovore.
Poželela je da pokrije glavu i plače zbog gubitka prijateljice
koja se zarazno smejala i koja je uživala u životu. Ali je samo
umorno ponudila detektivima kafu.
„Kafa će mi prijati”, rekao je Lok.
„Hvala”, rekao je Menandez.
Povela ih je u kuhinju, pa stala pred komplikovani aparat za
kafu i zagledala se u njega omamljeno kao da je komandna tabla
svemirskog broda. Nije mogla da se seti koju dugmad da pritisne
ni kojim redosledom.
Menandez je primetio njenu nevolju, pa joj je prišao i rekao:
„Imam ja isti takav. Smem li?”
„Hvala.” Preuzeo je na sebe da skuva kafu. Možda ipak nije
bio bezosećajan.
Stavila je čajnik na šporet da sebi skuva čaj, a zatim poslala
poruku Džasperu da mu kaže da je pozove čim pre bude mogao.
Kada je videla da je Lok gleda zbunjeno, rekla je: „Poslala sam
poruku Džasperu.”
„Da li ste se čuli s njim?”
„Nisam, ali nisam ni očekivala da se čujemo. Imali smo
rezervaciju za kasnu večeru.”
U isto vreme su ona i detektiv pogledali na sat na
mikrotalasnoj. Bilo je gotovo pola dvanaest. „Ako se ne javi
uskoro, pokušaću da stupim s njim u vezu preko hotelske
centrale. Ovo će ga jako pogoditi. Elejn je bila i njegova
prijateljica.”
„Da, vaši zajednički prijatelji su nam rekli da su njih dvoje
juče bili na piću u kantri-klubu.”
„I na večeri.” Premda je rekla Džasperu da sumnja da je vara
sa Elejn, sada je osećala potrebu da razjasni stvari: nisu se oni
juče sastali njoj iza leđa. „Nisam se osećala dobro sinoć. Pa sam,
umesto da im se pridružim, ostala kod kuće i prespavala
večeru.”
Lok je zahvalno klimnuo glavom partneru koji mu je pružio
kafu. Dunuo je u nju. „Zašto niste i vi otišli u Atlantu? Da li je
gospodin Ford otišao na poslovno putovanje?”
„Nije. On je u penziji.” Osećajući sve veću nelagodu zbog
tona njegovih pitanja, ona mu je okrenula leđa, otvorila
kuhinjski element, pa uzela kutiju sa čajem od kamilice.
„Trebalo je da to bude odmor. Ja sam stigla do aerodroma, a
zatim sam osetila mučninu. Morala sam da odustanem, ali sam
rekla Džasperu da on ode bez mene. U pitanju je nov hotel.
Džasper je gurman. Radovao se što će probati hranu novog
kuvara.”
 „Koji novi hotel?”
„Lotos.”
Menandez je ostavio svoju sveže skuvanu kafu na pultu, pa
izašao iz kuhinje da obavi poziv.
„Da li ste se oporavili?”
Talija je posmatrala drugog detektiva kako izlazi i sada ga je
čula kako tiho razgovara na telefon. Okrenula se prema Loku.
„Molim?”
„Od mučnine.”
„Dolazi u talasima.”
„Nadam se da nije ništa ozbiljno.”
Odmahnula je glavom. „Juče sam bila kod zubara. Mora da
mi propisani lekovi protiv bolova ne odgovaraju.”
„Sinoć ste pokušali da snom prebrodite posledice lekova koje
ste dobili dok su vaš suprug i gospođa Koner bili u kantri-
klubu.”
„Mislila sam da sam ih prebrodila. Ali pretpostavljam da
nisam. Mučnina se danas vratila.”
Lok je spustio nepopijenu kafu na sto. „Znate li zašto se
danas posle podne aktivirao alarm u vašoj kući?”
Pratila je njegov pogled do kontrolne kutije na zidu pored
stražnjih rata. „Alarm se oglasio?”
„Ne sirena. Isključen je u periodu upozoravajućeg pištanja, i
to bez mnogo gubljenja vremena. Što je neobično jer niko nije
bio kod kuće.”
Odmahnula je glavom zbunjeno. „Kada se to desilo?”
Menandez se vratio taman na vreme da čuje njeno pitanje. „U
pet sati i sedam minuta”, rekao je. „Poslali su patrolu. Nije bilo
tragova provale.”
„Da li bi mogla da bude greška u sistemu?”, upitao je Lok.
Menandez je rekao: „Ili još neko zna šifru.”
 Talija ne bi mogla biti zbunjenija ni da su govorili stranim
jezikom. „Ko, na primer?”
„Nadali smo se da ćete nam vi reći”, rekao je Menandez.
„Žao mi je. Ne znam ništa o aktivaciji alarma, pa ne mogu da
objasnim zašto se to desilo.”
„Prava je slučajnost što je policija dva puta u jednom danu
dolazila do vaše kuće”, prokomentarisao je Lok.
Uznemirena načinom na koji ju je gledao, prekrstila je ruke
na stomaku premda je znala koliko to defanzivno izgleda. „Zašto
me sve ovo pitate?”
„Moramo da eliminišemo svaku mogućnost.”
„Čega?”
Pitanje je postavila Loku, ali je Menandez odgovorio:
„Mogućnost da smrt gospođe Koner nije bila posledica nezgode
do koje je dovela njena pogrešna procena. Mogućnost ubistva.”
Pre nego što je Talija stigla da ovo obradi, Lok je upitao: „Da
li ste otpratili muža na aerodrom?”
Bilo joj je potrebno nekoliko sekundi da joj do svesti dopre
ovo naoko nepovezano pitanje. „Ne. Nisam, pozdravili smo se u
parking-garaži. Zašto?”
„Jer su neki od ljudi sa kojima smo razgovarali, a koji su
videli kako jahta Lejni Bel isplovljava iz marine, rekli da je
jahtom upravljao muškarac, ne gospođa Koner.”
Talija je snažnije rukama stegla stomak.
Lok je nastavio: „Takođe nam je rečeno i da je gospođa
Koner često vašem mužu dozvoljavala da upravlja jahtom.”
„To je istina”, rekla je Talija, „ali to večeras nije mogao da
bude Džasper.”
„Da li je gospođa Koner ikada nekom drugom ponudila da
upravlja jahtom?”„Ne, koliko ja znam, ali to ne znači da nije.”
„Bile ste bliske.”
 „Jesmo.”
„Da li ste poznavali sve njene druge prijatelje?”
„Mnoge.”
„Muškarce?”
„Neke.”
„Da li bi vam rekla da je srela novog muškarca?”
„Više nego verovatno”, izgovorila je promuklo.
„Da li je u poslednje vreme pokazala romantično
interesovanje za nekoga?”
Snagom volje naterala je sebe da ne pogleda u stan iznad
garaže, pa je žustro odmahnula glavom.
„Nije se ni sa kim viđala?”
„Mislim da nije na način na koji vi aludirate.”
Dvojica detektiva su se pogledala, pa su vratila pogled na nju.
Menandez je rekao: „Gospođo Ford, da li je moguće da se vaš
suprug u poslednjem trenutku predomislio u vezi sa putovanjem
u Atlantu?”
„Obavestio bi me. Vratio bi se kući još pre nekoliko sati.”
„Ukoliko nije bio na palubi Lejni Bel sa Elejn Koner”, rekao
je Lok.
„To je uvredljiva optužba, detektive Lok.”
„Ali ona po vas ima mnogo strašnije značenje od bračnog
neverstva. Ako je vaš suprug bio na jahti i ukoliko je došlo do
vanredne situacije, mogao je da pretrpi povredu. U ovom
trenutku, spasilačke ekipe traže ili njega ili njegovo...”
Čajnik je zapištao. Talija je gotovo iskočila iz kože. Žurno se
okrenula i podigla ga sa ringle. Pri čemu je prosula malo vrele
vode po ruci. Kriknula je. Detektivi su skočili spremni da joj
pruže pomoć, ali ih je odbila.
„Dobro sam. Dobro sam.” Opečenu ruku je zavukla pod
pazuh druge ruke. „Verujete da je Džasperu ili potrebna pomoć
ili da je mrtav? Da li to hoćete da kažete?”
Turoban izraz na njihovom licima je to potvrdio.
„Grešite. Da je išao da plovi sa Elejn, rekao bi mi to.”
„Da li su često išli da plove zajedno?”
„Ne često. Ali dešavalo se.” Ovlažila je usne. „Imate li opis
muškarca koji je bio sa njom?”
„Ne naročito dobar. Niko ga nije video na jahti. Bio je
sumrak. Magla je ograničavala vidljivost. Jedan svedok je rekao
da je muškarac koga je video da upravlja jahtom nosio kačket.
Osim toga...”
„Kačket?”
Lok i njegov partner su se trgli zbog ove njene nenadane
reakcije. Lok je rekao: „To je potvrđeno. Kačket je pronađen na
jahti.”
Talija se presavila preko ivice pulta. „Narandžast sa velikim
štampanim slovom T?”
„Univerzitet u Tenesiju”, kazao je Lok.
Pokrila je lice obema rukama.
„Da li vaš suprug ima takav kačket?”
Odmahnula je glavom, pa u vlažne dlanove rekla ne, a zatim
spustila ruke. Grlo joj se steglo. Morala je da proguta nekoliko
puta. „Ne. Ali naš sused ima takav kačket.”
„Koji živi u kući do vaše?”
„Unajmljuje stan iznad garaže iza kuće u susedstvu.”
Menandez je rekao Loku: „Patrolni policajci koji su se
odazvali na poziv zbog alarma razgovarali su sa tim čovekom.”
Lok je pogledao Taliju: „Da li je on poznavao gospođu
Koner?”
„Džasper i ja smo ih upoznali.”
„Kako se on zove?”
Menandez je žurno listao ekran telefona. „Imam ovde ime.”
 „Moje ime je Dreks Iston.”
Sve troje su se kao jedan uplašeno trgli. Stajao je na
otvorenim vratima između trema i kuhinje. Kako ih je otvorio a
da ga nisu čuli? Nosio je isto tamno odelo koje je nosio i one
noći kada je odveo Elejn i nju na večeru. Istu košulju i kravatu.
Ali mu je držanje bilo sasvim drugačije.
Desnu ruku je podigao da pokaže malu kožnu futrolu u kojoj
se nalazio džep od providne plastike i zlatna značka. Pogledao je
Taliju pravo u oči. „Specijalni agent FBI-ja, Dreks Iston.”

POGLAVLJE 21

Rudkovski je ležao pružen na krevetu hotelske sobe i

nezainteresovano gledao porno-film na televizoru ravnog
ekrana, držeći u ruci treću čašu skoča i pitajući se kako je čovek
koji teži gotovo sto šezdeset kilograma mogao tek tako da
nestane. Bio je to nezgodan trik, ali ga je Majk Malori uspešno
izveo i od Rudkovskog napravio budalu. Ponovo.
Njegov mobilni telefon je zazvonio. Prosuo je polovinu
viskija u žurbi da utiša stenjanje na ekranu i javi se.
„Rudkovski.”
„Ovde zamenik šerifa Grej.”
„Ko?”
„Sa Ki Vesta. Razgovarali smo pre nekoliko dana.”
„O, da, da.” Rudkovski se ponovo naslonio na jastuk. „Molim
te, požuri. Imam posla.”
„Žao mi je što vas uznemiravam, ali pokušavam da stupim u
kontakt sa agentom Istonom jer mi, kao ni prvi put, nije ostavio
broj telefona kada me je jutros nazvao. U pitanju je moj previd.
Trebalo je da se pobrinem da...”
 „Samo malo. Jutros? Jutros si razgovarao sa Istonom?”
„Pa, zapravo je to bilo juče ujutru.”
Ponoć je prošla dok je Rudkovski lizao rane i ispijao jeftin
skoč. „Dobro. Juče ujutro. Da li je rekao odakle zove?”
„Pa, nije, gospodine, ali i nije ni mogao jer je...”
„Na tajnom zadatku.”
„Tako je, gospodine.”
„Zašto te je zvao?”
„Iz istog razloga iz kog je zvao i prvi put. Zbog slučaja
Marijan Haris.”
„Konkretnije?”
„Pitao je da li je Talija Šafer ispitana u toku istrage nestanka
Harisove.”
Rudkovski se okrenuo na leđa i uzeo blok i olovku sa noćnog
stočića. „Molim te, speluj mi to ime. I ko je ona?”
Zamenik mu je spelovao ime i prezime. „Nalazi se na
fotografiji sa jahte.”
„Na toj fotografiji je još desetak ljudi. Zašto se Iston
interesovao za nju konkretno?”
„Nije mogao da mi otkrije jer je to...”
„Poverljivo.”
„Tako je, gospodine. Mislio sam da ćete vi znati zašto ga ona
zanima.”
Ono što on nije znao o nedavnim Istonovim aktivnostima
moglo bi da popuni jebeni stadion Superdoum. „Da li je Talija
Šafer bila osoba od posebnog interesa za policiju u slučaju
Harisove?”
„Nije, gospodine. Agent Iston je tražio beleške sa razgovora
sa njom, ali u zapisniku su samo osnovne stvari. Datum i ime.
Imena policajaca koji su razgovarali sa njom. Ništa nije
proisteklo iz tog razgovora, i nije bilo ničega što je trebalo
kasnije proveriti. Agent Iston mi je zahvalio i to je bilo to.”
Rudkovski je pomislio kako je previše popio. Nije uspevao
da uspostavi vezu. „Dakle, ako je to bilo to, zašto onda sada
pokušavaš da stupiš u vezu sa Istonom?”
„Jer je naše odeljenje pre jednog sata pozvala Policijska
uprava Čarlstona.”
„Iz Južne Karoline?”
„Da.”
Rudkovski je sa sve manjim strpljenjem slušao kako mu
zamenik šerifa prenosi ono što je znao o smrti Elejn Koner.
„Nisu isključili mogućnost nezgode, ali veruju da je u pitanju
ubistvo. Sa njom na jahti je bio i jedan muškarac. Njega nisu
pronašli. Kako bilo, jedan od istražitelja se setio da je čitao o
slučaju koji se desio ovde i upale su mu u oči sličnosti ova dva
slučaja.”
„Bogata žena. Moderna jahta.”
„Tako je, gospodine. Pa su nas pozvali da uporede beleške.
Pomislio sam kako bi agent Iston možda želeo da se pozabavi i
ovim slučajem u Čarlstonu.”
„Siguran sam da će želeti. Preneću mu...”
„Pogotovo pošto je Talija Šafer odatle.”
Rudkovskom je ruka sa čašom stala na pola puta do usta. „Šta
si rekao, zameniče?”
„Talija Šafer živi u Čarlstonu. Barem je živela. Nisam
siguran da to agent Iston zna. Ovaj slučaj u Čarlstonu se desio
svega nekoliko sati nakon što me je nazvao da se raspita za nju.
Luda slučajnost.”
„Ne tako luda”, rekao je Rudkovski suviše tiho da bi ga Grej
čuo.
„Mislio sam da će želeti da zna za ovaj novi slučaj ako već
nije saznao. Pošto ne mogu da stupim sa njim u vezu, hoćete li
se vi postarati da mu prenesete poruku?”
Rudkovski je isključio TV i prebacio noge preko ivice
kreveta. „Računaj na to, zameniče Grej. Zapravo, pronaći ću ga i
lično mu preneti poruku.”

POGLAVLJE 22

Talija je ostala paralisana Dreksovim prodornim pogledom dok

su ga dvojica muškaraca zaobišla ulazeći u kuhinju i predstavila
se detektivima. Dreks je pošao prema njoj i zašao joj u lični
prostor pre nego što se zaustavio.
„Iznenađenje.”
„Ti si FBI?”
„Pisanje mi nije išlo.”
Kroz glavu joj je proleteo niz slika. Njene nevoljne reakcije
na njegov varljivi šarm, nervozno povlačenje iz njegovog stana,
nemir zbog onoga što se desilo na parkingu bolnice, podeljena
osećanja sa kojima se borila, trenuci kada ga je branila pred
Džasperom. Sve se to iskristalisalo u mržnju.
Tiho, ali odrešito je rekla: „Teraj se dođavola.”
„To si već pokušala.” Raširio je ruke. „Još sam ovde, a ti si u
govnima.”
Zadržao se još trenutak, a zatim se okrenuo i rukovao sa
Lokom i Menandezom.
„Izvinjavam se što ovako upadam, ali verujem da ćete imati
koristi od moje nametljivosti. Možemo da vam razjasnimo
mnogo toga u vezi sa istragom. Izvini, Majk.”
Gurnuo je ogromnog čoveka u stranu i kleknuo da dohvati
nešto ispod kuhinjskog elementa. Kada se uspravio, pružio je
dlan da pokaže detektivima predmet koji je držao.
 „Šta je to?”, upitala je Talija.
Dreks se okrenuo prema njoj. „Ljudi ga zovu prisluškivač.
Koristio sam ga da prisluškujem tebe i Džaspera.”
„Ozvučio si našu kuću?”
„Govoriš kao da nisi znala da je tu.”
„Nisam! Nije li to nezakonito?”
Pitanje je postavila svima njima, ali je Dreks odgovorio:
„Nije nezakonito kao otmica, saučesništvo u ubistvu i ubistvo,
za šta ćete ti i Džasper biti optuženi, pa ne bih, da sam na tvom
mestu, mnogo cepidlačio.”
Nije je zadirkivao. Nije je provocirao kao što ju je provocirao
u Elejninoj dnevnoj sobi. Ovo nije bila gluma. Bio je ozbiljan, a
značaj njegovih optužbi na trenutak ju je ostavio bez daha. „O
čemu pričaš?”
„Stići ćemo i do toga. Najpre, upoznaj agenta Majka
Malorija, koji je pronašao tvoj i Džasperov trag.”
„Zadovoljstvo mi je.”
Njegov odgovor je bio toliko neodređen da Talija nije mogla
da proceni da li je rekao da mu je zadovoljstvo što je nju
upoznao, ili što je pomogao Dreksu.
Dreks je pokazao drugog čoveka. „Agent Gif Luis. On je...”
„Čovek iz kafića”, rekla je. „Sećam vas se.”
„Ovo se još nije desilo”, kazao je krupni muškarac sebi u
bradu.
Gif Luis ju je pozdravio učtivim klimanjem glave. „Gospođo
Ford.”
Osećajući se iznevereno i povređeno, rekla je: „Ali delovali
ste tako ljubazno. Zaista sam pomislila kako želite da mi
pomognete.”
„I jesam. Dreks je bio suviše nametljiv.”
„Ume on to.” Pogledala je Dreksa, pitajući se da li njegove
kolege znaju koliko je nametljiv bio na parkingu. I dalje ju je
posmatrao sa ledenim prezirom, kao da je ona kriva za njegovo
ponašanje, za poljubac. Nije sklonio pogled sa nje dok mu se
Lok nije obratio.
„Rekao si da možeš da nam razjasniš slučaj?”
Dreks kao da je otresao ono o čemu je razmišljao, pa je
prešao na stvar: „Da li je neko pogledao finansijski portfolio
Elejn Koner, njene bankovne račune?”
„To je na spisku obaveza drugog tima”, rekao je Menandez.
„Dozvolite da vam kažem šta će pronaći.” Dreks je palcem i
kažiprstom napravio nulu. „Ništa. Prazno. Počistio ih je. Ubije
ih. A zatim nestane.”
„Ne možeš misliti na Džaspera.”
Dreks je ignorisao Talijin povik, a svojim kolegama je rekao:
„Odvedite gospodu u dnevnu sobu i sve im ispričajte. Stižemo
za minut.”
Lok je izgledao kao da se koleba da li da je ostavi nasamo sa
Dreksom, ali Menandez je odmah pošao za Dreksovim ljudima.
Lok je pošao za njim. Sačekala je da se udalje pre nego što se
okomila na Dreksa.
„Špijunirao si nas?”
„Većina onog što sam čuo bila je dosadna. Nisam stavio
prisluškivač u vašu spavaću sobu.”
„Kopile.”
„Ali pripremam đavolski dobar kukuruz u mikrotalasnoj.”
Gnevno se okrenula od njega. „Želim da čujem šta govore.”
„Čekaj. Da li si opekla ruku?”
Pogledala ga je i zapitala se kako to zna.
„Čajnik je zapištao. Kriknula si.”
„Nije to važno sada.” Stavila je ruke iza leđa. „Želim da
znam šta se dešava. Najpre Elejn...” Žalost, iscrpljenost,
strepnja, strah, i još tuce osećanja sručilo se na nju i savladalo je.
Oči su joj se napunile vrelim suzama. Glas joj je pukao. „Mrzim
te.”
„Daj da ti pogledam ruku.”
Nije se pomerila, pa joj je prišao i uzeo je za ruku. Dodir mu
nije bio grub, ali se ona ipak trgla kada ju je dotakao. Pregledao
je crvenu opekotinu na nadlanici, a zatim je povukao ka
sudoperi i gurnuo joj ruku pod mlaz hladne vode. „Ne pomeraj
se.”
Želela je da mu kaže da odjebe, ali hladna voda joj je donela
olakšanje, pa je poslušala. Uzeo je kockice leda iz ledomata u
vratima frižidera. Stavio je ruku pod njenu, oslonivši njen dlan
na svoj i nežno protrljao kocke leda preko opekotine.
Posmatrala je njihove spojene ruke dok je voda tekla preko
njih, hipnotisana laganim kruženjem njegove ruke po nadlanici
njene. „Nemoj da si tako fin prema meni”, izgovorila je
promuklim glasom. „Uništavaš mi život.”
„Sama si svoj život uništila onog dana kada si se udružila sa
Džasperom, koga sam ja prvi put upoznao pod imenom Veston
Grejam.”
„Ne znam o čemu pričaš. Ništa od toga ne znam.”
Prodorno ju je pogledao. „Gde je on, Talija?”
„U Atlanti. Ako si prisluškivao, onda si nas bez sumnje čuo
sinoć kako planiramo putovanje. On i ja smo...”
„Nije u Atlanti. Nije ni otputovao. Nije nikada ni imao
nameru da to uradi.”
„Pokušavaš da me prevariš kao što pokušavaš otkako smo se
sreli.” Pokušala je da izvuče ruku, ali je on savio prste prema
gore preplevši ih sa njenima, ne dozvoljavajući joj da se udalji.
„Slušaj me.” Glas mu je bio tih i odlučan. „Sećaš li se pitanja
koja su ti detektivi postavili o Džasperu, o tome gde se nalazi i
tako dalje? Već znaju odgovore. A tvoji odgovori se ne
poklapaju sa onim što oni pouzdano znaju.
Lokalna policija, šerifova kancelarija, državna policija. Imaju
svoje izvore informacija. Majk ima još bolje izvore informacija.
Svi smo mi pokušavali da saznamo gde se Džasper nalazi otkako
je Elejnino telo isplivalo na obalu a jedan svedok rekao da je
muškarac upravljao jahtom.”
„Noseći kačket koji pripada tebi.”
„Nisam ni skapirao da ga nema dok Lok to nije spomenuo.
Siguran sam da ga je Džasper uzeo iz mog stana one noći kada
smo bili na večeri.”
Otvorila je usta da se pobuni, ali ju je on presekao snažnim
odmahivanjem glavom. „Kasnije ćemo raspraviti pojedinosti.
Ono što je važno za tvoju budućnost, kratkotrajnu i dugotrajnu,
jeste da prestaneš da lažeš. Smesta.”
„Ne lažem.”
Gnevno je stegao vilicu. „Lagala si detektive za prokleti
odlazak kod zubara i pilule koje ti nisu prijale. Ako ćeš lagati u
vezi sa nečim tako nevažnim, onda ćeš lagati i u vezi sa nečim
krupnim.”
Oborila je glavu. „To je bila beznačajna laž.”
Osećala je njegov gnevni dah na svom temenu. „Lagala si ti i
o mnogim značajnim stvarima, Talija. Avio-kompanija je
potvrdila da se Džasper nije ukrcao na taj let, niti na ma koji
drugi. Nije leteo nijednim Deltinim, privatnim niti nekim drugim
avionom. Što je potvrdila Transportna bezbednosna
administracija: njegov kupon za ukrcavanje nikada nije skeniran.
Ne vidi se na nadzornim kamerama. Hotel Lotos je potvrdio da
se nikada nije prijavio u hotel i nije došao na rezervisanu večeru.
A ti si detektivima rekla da jeste.” Prstom joj je podigao glavu
prema sebi primoravši je da ga pogleda u oči. „Gde. Je. On?”
 „Ako nije u hotelu Lotos u Atlanti, onda. Ne. Znam.”
Gledao ju je u oči nekoliko sekundi, a zatim ispustio kockice
leda u sudoperu i zatvorio slavinu. Obrisali su ruke istom
kuhinjskom krpom. „Želiš li da staviš melem na tu opekotinu.”
„Mislim da je dobro.”
Poveo ju je u dnevnu sobu. „Upamti, pružio sam ti priliku.”

Majk, Gif i dvojica detektiva su privukli stolice do stočića za

kafu i sedeli jedan pored drugog udubljeni u razgovor. Kada su
Dreks i Talija ušli u sobu, Lok je rekao: „Ali tela nisu
otkrivena?”
Dreks je kazao: „Nijedno pre Marijan Haris?”
Talija je stala u mestu. „Marijan?”
„Tvoja prijateljica, Marijan Haris.” Dreks je pokazao na
kauč. „Sedi.”
„Stajaću.”
„Kako želiš, ali ovo će potrajati.” Da bi se pridružio grupi,
privukao je stolicu, skinuo sako i prebacio ga preko naslona pre
nego što je seo. Dok je popuštao kravatu, upitao je Majka: „Jeste
li išli od početka ili od kraja?”
„Od početka. Počev od...”
„Lindsi Kamings”, rekao je Dreks. „Prve za koju znamo.”
„Tako je.” Majk se promeškoljio u stolici. „Upravo smo stigli
do Harisove.”
„Molim vas, nemojte tako da je zovete”, rekla je Talija. „Bila
mi je prijateljica.”
Dreks je prekrstio ruke preko grudi i navalio se na naslon
stolice. „Ti i Džasper ste naširoko pričali o Marijan sinoć. Zbog
mog ‘prekomernog’ interesovanja za Ki Vest oboje ste se
unervozili.”
 „Da li je Ki Vest bio mamac?”
„Da. I pogodi šta se desilo. Zagrizla si.”
Okrenuo se detektivima. „Tokom razgovora sa mužem, Talija
je priznala da se uznemirila zbog spominjanja Ki Vesta i/ili
Marijan Haris.” Prepričao je šta je čuo.
„Ovo je direktan citat koji se odnosi na mene, Džasper pita:
‘Misliš li da zna nešto o Marijan?’, a Talija odgovara: ‘Ne.
Možda. Džaspere, ne znam.’ Džasper je bio uznemiren i uporan:
‘Živi u kući pored naše, Talija. Trebalo je da mi to odmah
kažeš.’
Nastavljaju tako još deset minuta. Nijedno nije priznalo da ju
je zakucalo u drveni sanduk, ali je razgovor bio indikativan. Na
samom kraju razgovora su se dogovorili da napuste grad. Sve je
snimljeno. Možete da poslušate ako želite.”
Talija ga je posmatrala užasnuto. „Džasper je mislio da ti
pokušavaš nešto da otkriješ, da si ti možda zakucao Marijan u
sanduk.” Okrenula se prema drugim muškarcima. „Džasper mu
nije verovao od samog početka. Mislio je da je folirant.
Postao je još sumnjičaviji kada je Dreks pokazao
interesovanje – koje jeste bilo preterano – za Ki Vest.”
Pogledala je Dreksa, pa rekla: „Ako je i zvučao nervozno, to je
zato što nije želeo da se meni desi ono što se desilo Marijan.”
Ona se razbesnela, a Dreks je ostao hladan. „Počinilac se
unervozio, to je sigurno, zato što se plašio da znam da je
prevario Marijan, a zatim je ubio.”
„Džasper je nije poznavao!”
Dreks se nagnuo napred i gotovo ustao iz stolice. „Upoznali
ste se preko nje.”
„Nismo. Rekla sam ti kako smo se upoznali.”
Naslonio se nazad na naslon. „Podeli to sa detektivima. Majk
i Gif već znaju čitavu priču.”
 Brzo je, zastajkujući, pa ponovo otpočinjući, Loku i
Menandezu iznela skraćenu verziju.
Kada je završila, Dreks je rekao: „To je baš slatko, ali
neistinito.”
Majk se obratio dvojici detektiva: „Naš čovek je druge žene
pronašao preko onlajn službe za upoznavanje.”
„On i ja se nismo tako upoznali”, kazala je Talija.
„Tako je”, rekao je Dreks. „Vas je upoznala Marijan Haris.”
„Džasper i ja smo se upoznali nekoliko meseci nakon njenog
nestanka.”
Dreks je dao znak Majku, koji je iz fascikle koju je poneo
izvadio fotografiju sa žurke na jahti. Dreks je ustao i prišao
kauču na koji je Talija, nakon što se predomislila, sela. Pružio
joj je fotografiju. „Da li si ikada ovo videla?”
„Jesam. To je Marijanina poslednja fotografija. Nakon njenog
nestanka policija je razgovarala sa svima koji su bili na toj žurki,
pa i sa mnom.”
Pogledao je fotografiju kao da je ponovo procenjuje. „Ne
učestvuješ u slavlju. Kako to da stojiš sasvim sama po strani?”
„Nisam poznavala nikoga od gostiju.”
Nagnuo je glavu u stranu da izrazi sumnju.
Rekla je: „Otišla sam na Ki Vest da pogledam hotel. Marijan
je bila dobar klijent. Pozvala sam je da vidim da li želi da odemo
na ručak. Rekla je da je baš dobro što sam u gradu. Priređivala je
zabavu te večeri i insistirala je da dođem.”
„Nisi poznavala nikoga?”
„Upravo sam to rekla.”
„Nisi se mešala sa drugima i razgovarala?”
„Pošto sam bila stranac, Marijan me je upoznala sa nekoliko
ljudi.”
„A šta je s njim?”, pokazao je nejasnu priliku koja se
ocrtavala naspram zalaska sunca. „Da li te je upoznala s njim?”
Skupila je oči. „Možda.”
„Kako se zove?”
„Ne znam.”
„Danijel Nols.”
„Ako nas je i upoznala, nisam ga upamtila.”
Nagnuo se prema njoj i prošaputao: „Spavaš sa njim.”
Trgla se. „To nije Džasper!”
Pružio je fotografiju Loku, koji ju je pogledao i pružio je
svom partneru. Stigla je nazad do Majka, koji ju je vratio u
fasciklu. Dreks se vratio do svoje stolice i zagledao se u Taliju.
Ona mu je uzvratila pogled, prkosno i neprijateljski. „Recimo da
si čista i da govoriš istinu.”
„Jesam.”
„Zar nisi uočila sličnosti između Elejn Koner i Marijan
Haris?”
Po oprezu u njenim očima video je da ih jeste primetila. Malo
je sačekao, pa kazao: „Rekla si detektivima da ste se ti i Džasper
rastali na parkingu.”
„Tako je.”
„Rekla si Džasperu da nisi raspoložena za putovanje, ali si
njemu rekla da ide bez tebe. Poljubili ste se i mahnuli jedno
drugom.”
Klimnula je, ali tek nakon neznatnog oklevanja, što je Dreks
upamtio da bi mogao time da se pozabavi kasnije.
Rekao je: „Odvezla si se njegovim automobilom sa
aerodroma.”
„Da.”
„Jeste”, rekao je Menandez. „Poslali su mi zamrznuti snimak
bezbednosne kamere.”
I Majk ga je imao, ali Dreks to nije rekao. Lokalna policija
nije morala da zna za Majkove hakerske veštine ukoliko se
uskoro ne pokaže potreba za ponekim izbegavanjem pravila.
Taliji je rekao: „Kamera je snimila tebe, ali ako je neko bio u
prtljažniku tvog automobila, na primer Džasper, njega ne bi
videla.”
„Uh, Istone. On je pozvao taksi.” Menandez je podigao
telefon. „Poslali su mi ovaj snimak. Jasno se vidi da nije ušao u
zgradu aerodroma. Proveravaju sada sa taksi službom da vide ko
ga je pokupio.”
Majk je tu informaciju dobio pre više od jednog sata. Dreks
je ovu priču o bekstvu u prtljažniku upotrebio samo da bi video
kako će Talija reagovati kada otkrije da ju je Džasper zaista
ostavio na cedilu.
Izgledala je zatečeno, i tiho je upitala: „Mogu li da pogledam
ja taj snimak, molim vas?” Menandez joj je pružio telefon.
Stoički je pogledala kratki deo snimka, a zatim mu vratila
telefon. „Hvala.”
Dreks je ponovo ustao, prišao kauču i ovog puta seo pored
nje. Tik pored nje. Dovoljno blizu da oseti kako drhti. „Talija,
nije kasno da razgovaraš sa nama. Ne znam šta ti je Džasper
rekao, ili obećao, ali čini se da te je ostavio da snosiš posledice.”
„Za šta?”
„Elejnino ubistvo?”
„Nije utvrđeno da je ubijena. Možda je u pitanju bila
nezgoda. Možda je i on negde u vodi i čeka da ga spasu.”
„Muškarac koji svaki dan pliva nekoliko kilometara?”
„Možda je povređen.”
„A možda je bezbedan na obali i menja izgled. Sledeći put
kada ga vidiš, nećeš ga prepoznati kao čoveka sa kojim si delila
postelju. Nisi ga prepoznala kao čoveka sa žurke koju je Marijan
priredila, ali to je bio on, predstavljao se kao Danijel Nols.
Marijan je bila njegova poslednja žrtva pre Elejn, ali bilo je
mnogo drugih pre nego što je tebe sreo. Ne zaslužuje da mu
budeš odana. Još jednom te pitam, gde je?”
„Ne znam.” Glas joj je bio toliko promukao da je bio jedva
čujan.
Ostao je da sedi u mestu zagledan u njene oči. Bile su vlažne,
ali nije skrenula pogled.
Uzdahnuvši žalosno, Dreks je ustao i dao drugim muškarcima
znak da pođu za njim. Povukli su se sve do ulaza. Još su joj bili
u vidnom polju, ali Dreks je govorio tiho da ga ne može čuti.
Postavio je pitanje svima: „Šta mislite?”
Lok je rekao: „Otkako smo joj prvi put saopštili vest da je na
plaži pronađeno telo, izgledala je uznemireno i činilo se da nije
upoznata sa aktivnostima svog muža.” Pogledao je svog
partnera.
Menandez je slegao ramenima. „Ne znam. Premišljam se.”
Dreks je pogledao Gifa: „Šta ti kažeš?”
„Mnogo smo je pritisnuli. Ja ću se uzdržati.”
Dreks ga je kiselo pogledao. „Majk? Tvoje mišljenje?”
Majk se obratio detektivima: „Koliko znate o njoj? Znate da
je situirana?”
„Nismo videli konkretne brojke”, rekao je Lok, „ali priča se
da je prilično teška.”
„Pa, sve do sada smo se Gif, Dreks i ja pitali da li će ona biti
sledeća žrtva ovog skota? Ili je saučesnik u njegovim
pljačkaškim aktivnostima?” Podigao je jedno mesnato rame.
„Ona još diše. Elejn Koner je u mrtvačnici. Za mene je tu sve
jasno.”
„Bilo da je žrtva ili saučesnik”, rekao je Dreks. „Došli smo
do mrtve tačke sa njom.”
Pogledao je u dnevnu sobu, u kojoj je Talija sedela ruku
sklopljenih u krilu i klatila se napred-nazad prazno zureći preda
se. Izgledala je krhko i uplašeno. Ali on se setio koliko je bila
zgodna i zavodljiva kada ga je iznenada posetila u njegovom
stanu. To je moglo da bude proračunato. Upalilo je. Želeo je ono
što se nalazilo u onim pocepanim farmerkama.
Ovaj izgled žalosne žrtve takođe bi mogla da bude gluma
usmerena da kod njega probudi jedan drugi instinkt. Želeo je da
bude njen zaštitnik, da je zagrli, da je umiri i uteši nakon što je
saznala tragičnu vest o prijateljičinoj smrti. Zbog ove svoje
osetljivosti ljutio se na nju, ali je na sebe bio besan.
Okrenuo se drugima. „Mislim da će nakon noći u pritvoru biti
spremnija na saradnju.”

POGLAVLJE 23

Dreksov predlog je naterao Loka da se trgne. „Nemamo ništa na

osnovu čega bismo mogli da je zadržimo.”
„Ozbiljno, Drekse?”, upitao je Gif glasnim šapatom.
„Zatvor?”
„Bilo bi to samo za jednu kratku noć”, rekao je. „Svega
nekoliko sati. Tek dovoljno dugo da je uverimo da se ne
šalimo.”
„Jedno se ovde ne slaže”, rekao je Gif. „Audio-nadzor.”
Ispričao je detektivima da je Džasper pronašao odašiljač i
premestio ga. Pogledao je Dreksa i rekao: „Ako je znao da
prisluškuješ, zašto je uopšte spominjao Marijan Haris?”
„Jer ne može da se ne hvali kako ju je ubio i izvukao se.”
Okrenuo se ka drugoj dvojici detektiva. „Dugo ga već progonim,
ali nakon što sam proveo neko vreme s njim, i otkrio neizrecive
okolnosti ubistva Marijan Haris, meni je sasvim jasno da on ima
ego karakterističan za sve serijske ubice. Ne želi da ga
uhvatimo, ali ga ego tera da nam nabija na nos koliko je
pametan.”
Ogorčeno je dodao: „Ma koliko mi bilo mrsko da to priznam,
ovog puta me je nadmudrio. Rekao je dovoljno. Ali nije ništa
priznao. Zna da će advokat odbrane saseći snimak na sudu, čak i
kada bi on bio prihvatljiv dokaz, a nije. Džasper je iskoristio
prisluškivanje da me otera u drugom smeru i sada mi se smeje iz
potaje.”
„Pretpostavljam da si u pravu”, rekao je Gif, a ostali su preko
volje klimnuli glavom.
Dreks ih je upitao: „Šta ćemo?”
„Ako spomenemo zatvor, tražiće advokata”, rekao je
Menandez.
„Sranje.” Dreks je prešao rukom preko lica. „U pravu si. U
tom slučaju će se saznati da smo upleteni. Pre ili kasnije, ako
već nije, FBI će saznati za ovu istragu. Ovde ima jedna
kancelarija, zar ne?”
Lok je klimnuo.
„I sve su dobri ljudi, ali bih ja radije nastavio da radim
nezavisno ako je moguće.”
„Dobro bi nam došla njihova pomoć, Drekse”, rekao je Gif.
„Istina, ali evo šta ja mislim. Džasper zna da ga progonim, ali
ne zna zašto. Mogao bih biti i lopov koji želi da lovi na njegovoj
teritoriji. Mogao bih biti žigolo koji želi njegovu zgodnu ženu.
Mogao bih biti policajac koji želi da ga uhvati. Dok god je
nesiguran, imamo prednost.”
„Kako?”, upitao je Lok.
„Mislim da neće moći da izdrži neizvesnost. Mislim da neće
otići suviše daleko a da me ili ne odbaci kao ozbiljnu pretnju ili
ne ukloni jer sam upravo to. Ali ako ja budem u središtu istrage
biroa, neće rizikovati da se zadrži u blizini. Prepustiće me
đavolu na staranje i nestati.”
Majk je rekao: „Predviđam i da će nestati ako odvedeš
njegovu ženu u zatvor. Kao što si joj rekao, okrenuće joj leđa i
pustiti je da snosi krivicu.”
Dreks se namrgodio. „Hvala ti na ovim mudrim rečima,
Majk.”
„Samo kažem...”
„I u pravu si”, brecnuo se. „Samo joj ne verujem da neće
odmagliti, a ne možemo da joj stavimo nanogicu.”
„Bože, ne”, rekao je Gif.
Lok je izgledao kao da je u neprilici, a zatim je kazao: „A šta
kažete na ovo? Nećemo je odvesti u pritvor, ali joj jasno stavi do
znanja da ne može nikuda da ide. I neka Policijska uprava
Maunt Plezanta pošalje policajku da boravi sa njom u kući.”
„A kako smo mi odmah u susedstvu, to bi bilo previše”,
rekao je Dreks. „A ako vidi uniformu, postaće još ćutljivija dok
ne uspe da dozove advokata. Gif, Majk i ja ćemo na smenu
stražariti do jutra.”
„Neće joj se to dopasti”, kazao je Lok.
„Nije me briga šta će se njoj dopasti.” Dreks se zamislio, pa
dodao: „Ali ne bi bilo loše postaviti dvojicu patrolnih policajaca
ispred kuće. Biće to još dva para očiju, a njoj će uliti osećaj
sigurnosti.”
„Kako da im objasnim vas trojicu?”, upitao je Lok.
Dreks je slegao ramenima. „Reci im istinu, ali im objasni da
smo na tajnom zadatku i da ćemo im, ako bilo kome kažu da
smo ovde, makar i svojim kolegama, odseći jezik.”
„Drugim rečima, suptilan i taktičan pristup”, rekao je Gif.
„Pozabaviću se time”, Menandez je izvadio telefon, ali je pre
nego što je obavio poziv pročitao još jednu poruku. „U pravu si,
Istone. Lokalna kancelarija FBI-a učestvuje u istrazi”, rekao je,
pa nastavio da čita. „Pročulo se koliko je naš slučaj sličan
slučaju Marijan Haris. Sutra će doći agent koji je upoznat sa tim
slučajem da razgovara sa gospođom Ford.”
Majk je zaječao.
„Rudkovski?”, upitao je Dreks Menandeza.
„Kako znaš?”
Gif, Majk i Dreks su se zgađeno pogledali. Dreks je rekao:
„On je razmetljivac. Samo priča. Nema pameti. Nas trojica smo
uzeli slobodne dane koristeći se lažnim izgovorima da bismo
pratili ovaj trag pre nego što Rudkovski uleti i sve upropasti.
Majk mu je juče umakao, i još od njega napravio magarca, što
nije naročito teško. Neće biti srećan što nas vidi.”
„Ko ima viši čin?”, upitao je Lok.
„On. Po stažu, ne veštini. Kada bi trebalo da stigne?”
„Oko deset. Želi odmah da razgovara sa gospođom Ford.”
„Kažu li gde?”, upitao je Majk.
Menandez je odmahnuo glavom.
„Otkrij i javi nam lokaciju”, rekao je Dreks. „Mi ćemo je
odvesti.” Kada je video zaprepašćenje na licu Majka i Gifa,
dodao je: „Bilo je to samo pitanje vremena, momci. Imamo
sreće što nas nije zgazio i pre.”

***
Talija je ostala da sedi na kauču. Kada su se muškarci rastali,
dvojica detektiva su joj prišla i izjavila joj saučešće zbog
Elejnine smrti. „Žao mi je što ste morali da je identifikujete”,
rekao je Lok.
„Samo ste radili svoj posao.”
Zahvalio joj je na saradnji i kazao: „I dalje računamo na vašu
saradnju, gospođo Ford. Molim vas da ne odlazite iz grada.”
 „Nemam nameru da idem bilo gde dok ne pronađete mog
muža.”
Klimnuo je i dao joj svoju posetnicu. Menandez joj je pružio
svoju.
Lok je rekao: „Pozovite bilo koga od nas dvojice ako se setite
nečega što bi moglo da bude od koristi u istrazi.”
Premda su Dreksovi argumenti bili osuđujući, ona nije bila
spremna da prizna da je Džasper bio na Elejninoj jahti. „Da li
još traže muškarca sa jahte?”
„Da, gospođo. Obavestićemo vas ako saznamo nešto novo.”
„Molim vas. Ma koliko loše vesti bile.”
Nasmešio joj se stegnuto. „Pokušajte da se odmorite. Vidimo
se sutra.”
Menandez je klimnuo u znak pozdrava, a zatim pošao napolje
za Lokom ostavljajući je samu sa Dreksom i njegovim
partnerima.
Gif je rekao: „Ja ću preuzeti prvu smenu.”
Talija je skočila. „Kako to mislite, prvu smenu?” Prišla je
Dreksu. „Sada ste i moji tamničari?”
„Zaštitnici.”
Podsmehnula se na ovo: „Manje sam bezbedna sa tobom
nego sa bilo kim drugim.”
„Onda će ti laknuti kada ti kažem da će dvojica policajaca u
uniformi biti parkirani u ulici. Ako se budeš osećala ugroženo,
možeš ih pozvati i oni će odmah dotrčati.”
„Smem li da odem u moju sobu? Sama.”
Ignorišući pakost u njenom glasu, rekao je: „Naravno.
Zapravo ti predlažem da to uradiš. Čini se da ti sutrašnji dan
neće biti naročito prijatan. Naspavaj se ako možeš. Vidimo se
ujutru.”
Okrenuo se i izašao iz sobe, a veliki čovek je teškim korakom
pošao za njim. Gif joj je pružio svoju posetnicu. „Ovo je broj
mog mobilnog telefona. Pošalji mi poruku ako ti bude nešto
potrebno u toku noći.”
Uzela je posetnicu, ali je i dalje gledala u lučni prolaz kroz
koji je prošao Dreks. „Da li uvek nosi taj pištolj?”
Videla je futrolu na kaišu na leđima.
„Kada je na dužnosti.”
„Da li je on dobar ili loš momak?”
„Zavisi ko pita.”
Pogledala je Gifa: „Ja pitam. Mogu li da mu verujem?”
„Možeš da veruješ u njegovu posvećenost kada je u pitanju
hvatanje Vestona Grejama.”
„Misliš Džaspera?”
„Za Dreksa će on uvek biti Veston Grejam.”
„Zašto?”
„To ćeš morati da pitaš njega.” Povukao se. „Biću u kuhinji.”
Ostavio ju je. Okrenula se prema stepeništu koje joj se, onako
iscrpljenoj, činilo zastrašujuće kao Mont Everest. Polako se
popela pridržavajući se na gelender. Ušla je u kadu, ali je sela
pod tuš i naslonila glavu na kolena. Od trenutka kada su
detektivi stigli, pa sve do sada, od nje se zahtevalo da
funkcioniše koliko-toliko pribrano i razumno.
Sada, kada je ostala sama, na nju se sručila stvarnost situacije
u kojoj se našla. Elejn je bila mrtva. Džasper je bio složena
misterija. A ona? Ona je bila zarobljena u nepredvidivoj situaciji
koja je prkosila njenim pokušajima da je dokuči.
Dok je voda lila preko nje, ona je plakala. Snažno. Obilno.
Kidajućim jecajima. Kada je potekla hladna voda, ustala je i
obukla staru pamučnu pidžamu koju nije nosila otkako se udala.
Dezen, vrećast donji deo i širok gornji deo bili su krojeni za
udobnost, ne za zavođenje.
 Otišla je da spava u gostinsku sobu sa druge strane hodnika.
Legla je u postelju i ostala nepomično da leži u tami i zuri u
tavanicu.
Gde je Džasper? Ako je istina da nije otišao u Atlantu, zašto
joj se nije javio? Ako je preživeo nezgodu koja je ubila Elejn, da
li se trudio da preživi dok ga ne spase? Ili je mrtav? Zašto je
otišao kod Elejn večeras? Ko je od njih predložio da isplove?
Zašto su bili u čamcu? Šta je uradio?
Suze je isplakala za Elejn, ali su je oči, kada su se na nju
sručile nezamislive mogućnosti u vezi sa njenim mužem,
zapekle od želje da ponovo zaplače. Pitanja su joj se kovitlala u
glavi poput roja svitaca, palila se i gasila pre nego što bi uspela
da odgovori na njih.
Kada su se vrata otvorila, znala je ko je i pre nego što je
progovorio. „Nisi popila čaj.”
Podigla se na laktove. „Molim?”
„Primetio sam kesu čaja u praznoj šolji na pultu. Opekla si
ruku kada si podigla čajnik sa šporeta i nikada nisi sebi spremila
kamilicu.”
Uključila je lampu na noćnom stočiću. Držao je vrelu šolju u
jednoj ruci. U prevoju druge ruke nosio je debelu fasciklu sa
pregradama. Ušao je u sobu bez poziva, ali je ona bila suviše
iscrpljena da bi se raspravljala sa njim. Spustio je šolju na njen
noćni stočić, a zatim ostavio fasciklu u podnožje njenog kreveta.
„Šta je to?”
„Lako štivo u slučaju da ne možeš da zaspiš. Ali pazi. Ako
počneš da čitaš, mislim da uopšte nećeš moći da spavaš.”
„Hvala na čaju.”
Iznervirala se kada je privukao fotelju do kreveta i seo.
„Nema potrebe da ostaješ.”
Nije se trudio da primeti nagoveštaj da bi trebalo da ode.
Pitao ju je kako je njena ruka.
„Jedva je i osećam.”
„Dobro.”
No ipak nije otišao. Raširio je kolena i sklopio ruke između
njih. Oborene glave je izgovorio: „Mučno mi je zbog Elejn.
Imaš opravdane razloge da sumnjaš u moju iskrenost, ali
ozbiljan sam, Talija. Držao sam Džaspera na oku. Držao tebe na
oku. Ali trebalo je ovo da predvidim. Da je upozorim. Da nešto
uradim.”
„Ne bi ti verovala, pogotovo da si je upozorio na Džaspera.”
„Verovatno ne bi. Ali trebalo je da pokušam. Upozorenje je
možda ne bi spaslo, ali ne bih se osećao tako loše što sam je
izneverio.” Ispravio je leđa i pogledao pravo u nju. „Da li su bili
u vezi?”
„Slušao si. Čuo si da sam ga pitala, čuo si da je Džasper
porekao.”
„Čuo sam da si pitala i čuo sam da je porekao. Ali da li si
pitala zbog mene ili zbog sebe? Jesi li znala za prisluškivač ili si
gajila sumnje u vezi sa prirodom njihovog odnosa?”
„Nisam znala za prokleti prisluškivač! I ne znam da li da
verujem njegovom poricanju. Znam samo da bih više volela da
je Elejn živa i da je u vezi sa mojim mužem nego mrtva u
mrtvačnici.” Glas joj je pukao. „Možemo li da odložimo ovaj
razgovor? Barem do jutra?”
„U redu”, rekao je iznenađujuće saosećajno. „Ako ti to nešto
znači, dopadala mi se. Zapravo mi se mnogo dopadala.”
„Nije bilo moguće ne voleti je. Nedostajaće mi njene...
njene...”
„Vitalnost i živost.”
Slabašno mu se nasmešila. „Dobre reči. Možda bi ipak
trebalo da budeš pisac.”
 „U sledećem životu.”
Nakon dugačke tišine koja je njoj postala neprijatna, on se
znatiželjno osvrnuo i osmotrio prostoriju koju je namerno
ostavila raščišćenu da bi gostima bilo udobnije.
Ali gosti nikada nisu koristili ovu sobu. Džasper nije voleo da
poziva prijatelje u goste preko vikenda ili za vreme praznika.
Nikada joj nije dao zadovoljavajući razlog za to, i uvek je njene
prigovore odbacivao uz nešto kao što je: „Više volim da te imam
samo za sebe.” Nikada nije navaljivala, a prijatelje koji su živeli
u drugim mestima posećivala je kada bi otišla na poslovna
putovanja.
Kao što je posetila Marijan kada je stigla na Ki Vest. Čim joj
se ta misao javila, rekla je: „Ne sećam se da sam upoznala
muškarca sa fotografije. Ako je to bio Džasper, nisam to znala.”
Podigao je obrvu.
„Kažem ti istinu. Nisam ga te večeri izdvojila kao nekoga
koga bih želela da upoznam.”
„Možda. Ali sam ja siguran da je on izdvojio tebe.”
„Kako to misliš?”
„Vratićemo se na to. Sutra. Mnogo toga moramo da pređemo
sutra.”
Ljuta zbog njegove uzdržanosti, rekla je: „Što je samo još
jedan razlog da se sada rastanemo.”
„Zašto spavaš ovde? Zašto nisi u glavnoj spavaćoj sobi?”
„Nisam želela da me špijuniraš. Ova soba se ne vidi sa
prozora tvoje dnevne sobe.”
„Pošten odgovor.”
Njegov iskošen osmeh je blago istakao njegovu jamicu, i to
ju je iznerviralo. „Ne znaš ti razliku između poštenog i
nepoštenog, Drekse. Mene optužuješ da lažem, a ti lažeš od
samog početka.”
 „A sada i znaš zašto.”
„U rok službe, pretpostavljam.”
„Da. Koji je tvoj izgovor?”
Ućutala je, bila je suviše umorna da bi se raspravljala.
Pokazao je šolju. „Popij čaj dok je vreo.”
„Nije dovoljno dugo stajao.”
„Zašto si išla kod lekara?”
Ova promena teme je bila taktički potez i za cilj je imao da je
uhvati potpuno nespremnu. I jeste. „U pitanju je lična stvar.”
„I ubistvo je.”
„Nemoj da me maltretiraš. Zar nisam imala dovoljno
problema večeras?” Uzela je šolju, ali joj je ruka drhtala.
Uzeo je šolju sa čajem od nje. „Ponovo ćeš se opeći.”
„Kao da je tebe briga za to.”
„Jeste, dođavola!”
„To nisi rekao svojim drugarima!” Možda je ipak u njoj još
bilo borbenosti. „Imam odličan sluh i čula sam kakav si obzir
izrazio prema mojim osećanjima, i onome što mi se dopada i ne
dopada.”
Izgledao je kao da se sprema da se brani, ali je ona podigla
ruku da ga zaustavi. „Nije važno.” Uz umoran uzdah spustila je
glavu na jastuk i pogledala u tavanicu. „Ostavi me na miru.
Drekse. Ako želiš da znaš zašto sam bila kod ginekologa,
uverena sam da neko od tvojih prijatelja može da pronađe taj
podatak, pa makar time narušio pravila poverljivosti.”
„Majk se već ponudio. Rekao sam mu da to ne radi.”
Vratila je pogled na njega.
„Više bih voleo da mi sama kažeš”, rekao je.
Nije videla kako to što će znati može da joj naškodi. Ako mu
poveri ovo, možda će zadobiti određenu meru poverenja koja će
joj, plašila se, možda biti potrebna u predstojećim danima.
 „Želela bih da dobijem dete. Džasper me je zamolio da mu
dam vremena da se prilagodi pomisli na roditeljstvo u njegovim
godinama. Ali ni ja se ne podmlađujem. Biološki sat. I tako to.
Pa sam išla da mi uzmu jajne ćelije i zalede ih dok on... dok ne
dođe pogodan trenutak za veštačku oplodnju.”
Dreks se nije pomerio, progovorio ni trepnuo.
„Neposredno pre nego što si mi prišao u kafiću, ja sam dobila
razočaravajuću vest da neke od jajnih ćelija – a nije ih ni bilo
mnogo – nisu bile snažne. Što znači da su šanse za uspeh manje
u slučaju da odlučimo da pokušamo sa veštačkom oplodnjom.”
Gledala je u svoje prste, kojima se poigravala sa nabranom
ivicom prekrivača. Njegova ruka se pojavila u njenom vidnom
polju. Držao je šolju čaja tako da je drška bila okrenula prema
njoj. Prihvatila ju je i uzela gutljaj. Čaj je bio mlak, ali je ona
nastavila da uzima male gutljaje. Tako je imala šta da radi
umesto da gleda u njega.
Otkako se upustila u vezu sa Džasperom, nije često ostajala
nasamo sa muškarcima, a svakako ne sa nekim ko je u njoj
izazivao nemir kakav je izazivao Dreks. On je predstavljao
neodređenu, ali veoma stvarnu pretnju. Osećala je to od trenutka
kada ga je srela. Instinkt ju je upozoravao da se drži dalje od
njega, ne iz straha od nekog njegovog hotimičnog postupka, već
više iz strepnje da bi mogla suviše da se približi otvorenom
plamenu. Izvor svetlosti koji privlači leptira nije odgovoran za
toplotu koja je njegov sastavni deo, i ne može njemu da se
pripiše krivica što leptir ima potrebu da uleti u njega.
I premda je u svakom drugom aspektu svog života bila
potpuno samouverena, kada je bila blizu Dreksa, bila je
nesigurna i osećala je stid. Pored njega je bila svesna svega u
vezi sa samom sobom. Kao sada. Osećala je svaki centimetar
kože unutar pidžame, svaki delić tela uz koji se pamuk privijao,
i svaki delić koji je tek ovlaš dodirivao.
Bila je još bolnije svesna njega. Skinuo je kravatu.
Raskopčao je dugme na kragni košulje, zasukao je rukave,
ispasao košulju. U najboljem slučaju prstima je prošao kroz
kosu. Ali je tako razbarušen izgledao samo još privlačnije. Setila
se pogleda na njegove gole grudi i stomak i malje koje su se
skupljale u jednu prugu što je nestajala ispod spuštenog pojasa
šortsa.
Ova svesnost je stvorila pritisak u njenim grudima koji je
želela da odgurne... ali i da snažno privije uza se.
„Još jedno pitanje, pa ću te ostaviti da spavaš”, rekao je.
„Zašto se niste poljubili na rastanku?”
Podigla je glavu. Susrela je njegov pogled. Izdahnula je na
usta. „Molim?”
„Ti i Džasper se niste poljubili na rastanku na aerodromu, zar
ne? A razlog zašto ti nisi otišla na to putovanje nije imao
nikakve veze sa napadom mučnine. Džasper je zapodenuo svađu
na putu do aerodroma, zar ne?”
„Nije.”
„Talija.”
Vratila je šolju na noćni stočić, zbacila prekrivače i pokušala
da ustane. Spustio je ruke na njena ramena. Opirala se, ali su je
njegove oči držale prikovanu snažnije nego njegove ruke.
„Džasper je zapodenuo svađu”, rekao je tiho, ali sa žestinom.
„Svađali ste se. Niste se poljubili i nisi ga ispratila, zar ne? To je
bila laž.”
Streljala ga je pogledom i teško disala, ali bi pre umrla nego
priznala da je u pravu.
„Oko čega ste se svađali? Želela si da odete na veštačku
oplodnju, a on nije?”
Odmahnula je glavom. „Nisam mu čak ni rekla da sam išla na
prikupljanje jajnih ćelija. Još nisam.”
„Zašto nisi?”
„Nije mi se ukazala prilika.”
„Sereš. Imala si dovoljno prilike da mu kažeš. Nisi mu rekla
jer si se plašila da će mu laknuti i da će njegovo olakšanje tebi
slomiti srce.”
„Neću da razgovaram s tobom o ovome. To je lična stvar. I
pritom je nevažna.”
„Zar?”
„Jeste.”
„Dobro, oko čega ste se svađali na putu do aerodroma?”
„Bila je to čarka ni oko čega. Ni oko čega važnog.”
„Bilo je dovoljno važno da ti otkažeš romantično putovanje.”
„Volela bih da mogu sve da ponovim.”
„Pa, ne bi!”
Odsečnost u njegovom glasu ju je presekla. Okrenula je glavu
u stranu. Uhvatio ju je za bradu i ponovo je okrenuo prema sebi.
„Ko je započeo svađu?”
Odgurnula je njegovu ruku od lica. „Ne sećam se.”
„Sećaš se.”
„Zašto je to važno?”
„To je izuzetno važno. Zapodenuo ju je Džasper, zar ne?”
Tvrdoglavo je ćutala. „Zar ne?”
„Dobro, jeste! Naljutio se.”
„Na šta?”
„Na mene se naljutio.”
„Zbog čega?”
„Zbog tebe!”
Trgao se i spustio ruke sa njenih ramena, a zatim se umirio.
„Zbog čega u vezi sa mnom?”
Krenula je da uzme šolju, predomislila se, pa vratila ruku na
krevet. Ovlažila je usne. „Dok smo se vozili prema aerodromu,
Džasper je nastavio gde je stao prethodne večeri. Ponavljao je
kako tebi ne može da se veruje. Ja sam te branila. I ispostavlja se
da sam pogrešila.” Zastala je i žurno udahnula da potisne jecaj.
„Trebalo je da ga poslušam kada je rekao da nisi onaj za koga se
izdaješ. Sve vreme si lagao. Sve je bila laž. Prevario si nas.
Džaspera. Elejn. Mene.”
Povukla je silovito pokrivače nazad i namestila ih pažljivo
pre nego što ga je pogledala. „Ili me uhapsi i odvuci u zatvor, ili
se gubi odavde i ostavi me na miru.”
Okrenula se na bok, okrenuvši mu leđa.
Držala je oči čvrsto zatvorene. Dugo je ostao da sedi, ali je
naposletku osetila pomeranje vazduha kada je ustao. Isključio je
lampu. U mraku je osetila kako se nadvija nad njom.
Prošaputao je: „Poljubac nije bio laž.” Provukao je prste kroz
njenu kosu i namestio je na jastuku.
Zatim je izašao iz sobe i tiho zatvorio vrata za sobom.

POGLAVLJE 24

Gif je u kuhinji sedeo za stolom i jeo žitarice. „Poslužio sam se”,

rekao je Dreksu žvačući.
„Siguran sam da se neće ljutiti.”
„Čime si se ti poslužio?”
Dreks je krenuo prema stražnjim vratima, ali je stao, okrenuo
se i prekorno pogledao svog saradnika.
Gif je, nimalo potresen, stavio još jedan zalogaj u usta
kašikom. „Odem u kupatilo, vratim se. Tebe nigde nema. Poslao
sam ti poruku. Nisi odgovorio. Poslao sam poruku Majku.
Rekao je da se nisi istuširao tamo. Nisi bio ni u jednoj sobi u
prizemlju, tako da...”
„Dobro, shvatio sam.”
Gif je pojeo žitarice zagrabivši i posrkavši još dve kašike, a
zatim je sklonio činiju u stranu. „Da li si zato izmanipulisao ovu
situaciju? Oterao si detektive da bi mogao da je ušuškaš?”
„Nije zato.”
„Mislim da će nakon noći u pritvoru...”, citirao ga je Gif
kolutajući očima. „Aha.”
„Hvala što si izneo protivne argumente. Time si mom
predlogu dao kredibilitet.”
„Radim sa tobom dovoljno dugo da znam kada nekim
manipulišeš.”
„Ovako su otišli misleći kako je njihova ideja bila da je
ostave nama na staranje.”
„O, kapiram zašto si to uradio. Samo nemoj pokušati da
upražnjavaš manipulaciju na Majku i meni.”
„Vi ste suviše pametni za mene.”
„Pitanje je”, rekao je Gif i pogledao u tavanicu, „da li je i ona
suviše pametna za tebe?”
Dreks se naslonio na pult i prekrstio ruke. Odgovorio je
zureći u vrhove svojih cipela. „Ne znam, Gife.”
„Majk misli da jeste.”
„To mi je i više nego jasno stavio na znanje, ali on ne veruje
nijednoj ženi.”
„I nijednom muškarcu.”
„I nijednom muškarcu”, ponovio je Dreks, pa se zasmejao. A
zatim se ponovo uozbiljio i kazao: „Odneo sam joj šolju čaja, to
je sve. Izgledala je plačljivo i ranjivo. Iskoristio sam to i
pokušao da izvučem još nešto iz nje.”
„I jesi li uspeo?”
„Ništa. Ili je iskreno potresena Elejninom smrću i zbunjena
Džasperovim nestankom...”
„Ili?”
„Ili je đavolski dobar prevarant.”
„Učila je od najboljeg.”
„To je ono što ne mogu da odbacim”, rekao je bez radosti u
glasu. „Dakle, sutra ćete je ti i Majk predati Rudkovskom.”
„A gde ćeš ti biti?”
„Zbrisaću.”
Gif je odmahnuo glavom. „Drekse...”
„Nemoj počinjati, Gife. Ako ću mu prilaziti, bolje da odmah
odsečem sam sebi đoku i uskratim mu zadovoljstvo.”
Gifovo ćutanje je govorilo da se slaže. „A Majk i ja? Šta želiš
da uradimo nakon što je ostavimo?”
„To mora biti vaša odluka, i svaki od vas mora sam da odluči,
nezavisno od drugog i od mene. Ne mogu da tražim od vas da
ostanete sa mnom u ovome i ne očekujem to. Znate kakav će
ovo haos izazvati. Nemojte potceniti Rudkovskog. To smo
jednom uradili.”
„Ovo je drugačije.”
„Ne, gore je. Razmisli. Dobro razmisli.” Odgurnuo se od
pulta i pošao prema vratima.
„Drekse?”
Okrenuo se.
„Dok Majk i ja budemo razmišljali da li da ostanemo pored
tebe ili da se predamo Rudkovskom na milost, pomoglo bi nam
kada bismo znali šta ćemo da radimo sa njom ako se ispostavi da
je ona partner svom mužu u zločinu.”
Ovo pitanje je bilo uvreda. Proklet da je ako mu na njega
odgovori. „Majk će te smeniti za dva sata.”
Narednog jutra su, kada je Talija ušla u kuhinju, trojica
muškaraca stajala okupljena oko trpezarijskog stola toliko
udubljena u razgovor da je bilo potrebno da sačeka neko vreme
da je primete.
Kada su je ugledali, ućutali su i zagledali se u nju, bez
sumnje zatečeni njenim izgledom. Preko pidžame je obukla
ogrtač, ali nije se potrudila da se umije i očešlja pre nego što je
sišla.
Gif je gurnuo stolicu i ustao. „Dobro jutro. Želiš li kafu?”
Prostorija je mirisala na sveže samlevenu kafu, i krofne.
Kutija krofni je stajala na sredini stola. Gif ju je gurnuo prema
njoj.
„Majk je otišao da ih kupi”, rekao je. „Posluži se.”
Zanemarivši Gifovu ponudu, prišla je pravo do stola i uz
tresak spustila debelu fasciklu ispred Dreksa, gotovo oborivši
šolju kafe pred njim. „Nisam mogla da spavam, pa sam
poslušala tvoj savet i pozabavila se ovim lakim štivom.”
Uhvatio je naslon stolice iz koje je Gif ustao i pokazao joj da
sedne. „Donesi joj kafu, molim te, Gife.”
Sela je na ponuđenu stolicu ne skidajući pogled sa Dreksa
otkako je ušla u prostoriju. Ispod očiju su mu se širili tamni
polumeseci. Ni on nije spavao.
Gif je spustio šolju kafe pred nju, pa je upitao želi li još nešto
u kafi, a ona je odmahnula glavom. Dreks je uzeo krofnu sa
čokoladnom glazurom iz kutije i stavio je na papirnu salvetu, pa
je gurnuo prema njoj.
Ignorišući kafu i krofnu, pokazala je nabreklu fasciklu.
„Veruješ da je Džasper odgovoran za nestanak svih ovih žena?”
Prekrstio je podlaktice na sto, pa se naslonio na njih i
narednih pola sata pričao, gotovo bez prekida. Povremeno je
tražio od Majka da potvrdi neki datum ili mesto. Gif je objasnio
ono što ga je zamolio da objasni. Ali uglavnom je njena pažnja
bila prikovana za Dreksa, i njegova za nju.
„Uklopio se u životni stil naftne naslednice iz Talse. Piksini
poznanici su rekli da je Herb Votkins imao kratku crnu kosu i
jareću bradicu i da je voleo umetnost američkih Indijanaca, što
je bila Piksina strast.
U Marijaninom slučaju kosa mu je bila kovrdžava, verovatno
je stavio mini-val, jer je znao da će je to podsećati na hipi fazu
njenog života i da će joj se dopasti.
Tada je ugledao tebe na zabavi. Saznao je da si imućna.
Video te je kao priliku. Preko Marijan i svog istraživanja saznao
je sve što je mogao o tebi. Verovatno te je pratio, Talija. Beležio
kuda ideš, šta jedeš, šta piješ, gde ideš u kupovinu.
Zaključio je da će ti, kao svetskom putniku, biti privlačan
prefinjen gospodin koji će ti lično uručiti cveće, pa makar to
značilo da će morati zbog toga da pređe dvesta četrdeset
kilometara. Neko ko se otmeno oblači. Ko ume da kuva.
Muškarac koji ceni skupi burbon i luksuzne stvari. Oprostio se
od Danijela Nolsa i njegove kovrdžave kose i postao Džasper
Ford sa kosmopolitskim konjskim repom.”
Kada je završio, pogledala je svakog muškarca ponaosob.
Izrazi na njihovim licima su bili ozbiljni. Isuviše je očigledna
bila dubina njihovog ubeđenja da je Džasper čovek koga traže.
Nije porekla optužbe, nije branila muža, jer bi to bilo kao da je
prihvatila užasne optužbe da je on zaista počinilac koga traže.
Dreks je pitao da li joj je Marijan ikada rekla nešto o svom
prijatelju Danijelu Nolsu.
„Nije.”
„Ništa?”
„Bila je ponosna žena i povučena. I ako su se njih dvoje i
upoznali preko interneta, ona možda ne bi želela da se to zna.”
 „To se uklapa”, rekao je Dreks. „On ne želi ženu koja će to
otvoreno reći i na taj način navesti nekoga na njegov trag. Da
nema tako dobro pamćenje, Majk možda ne bi pronašao tu
temu.”
„Mora da se obradovao kada si ga upoznala sa Elejn Koner”,
rekao je Majk. „Nije morao toliko naporno da radi.”
Sagnula je glavu i počela da masira čelo. „Pre nego što sam
sišla, pozvala sam detektiva Loka. Sigurni su da su Elejn i
muškarac sa jahte zajedno ušli u čamac. Njegov identitet i
sudbina su još nepoznati.”
„Ja znam njegov identitet”, rekao je Dreks. „Bio je to
Džasper, i otplivao je na obalu. Životom sam spreman da
garantujem da se to desilo.”
Želela je da ne veruje u to. Želela je da od Džaspera čuje da
je promenio planove za putovanje, da je otišao negde drugde, i
da, nakon što je proveo nemirnu noć i zažalio zbog toga, dolazi
kući da se pomire.
Želela je da vrati vreme do trenutka kada su tek bili venčani i
kada ona nije gajila ni najmanju sumnju u njegov karakter. Ili bi,
ako je istina ono u šta veruju ovi federalni agenti, želela da se
vrati životu koji je vodila pre nego što je njega srela.
Ali vreme nije moglo da se vrati. Ovo je bilo ovde i sada i
ona mora otvoreno da se suoči sa ovom nesrećom.
Pogledala je Dreksa. „Recimo da je to istina, da je Džasper
bio na jahti sa Elejn. Kako je došao u marinu? Lok mi je rekao
da ga je taksi sa aerodroma odvezao u hotel u blizini.”
„Nije se prijavio”, rekao je Majk.
Lok joj je i to ispričao. „Lok kaže da je Džasper naložio
taksisti da ga ostavi na određenoj udaljenosti od ulaza. Ne mogu
da dokučim zašto.”
„Da izbegne nadzorne kamere”, rekao je Dreks. „Ostavio je
automobil ili na posedu hotela ili negde u blizini. Odvezao se do
Ajl ov Palmsa, do unapred određenog mesta na nekoj od plaža.
Udaljenog. Mesta koje će biti mračno čim sunce zađe, ali koje se
nalazi na razumnoj udaljenosti od marine i sa kog do nje može
da dođe peške. Otišao je do marine peške, odabrao trenutak, i
uspeo da se ukrca na Lejni Bel a da ga niko ne vidi. Ako ga je
neko i video, opisali bi muškarca koji je nosio narandžasti
kačket, ne muškarca sa sedim konjskim repom.”
„Lok je rekao da su Elejn susedi videli kako sama odlazi iz
kuće, negde oko pola šest. Pretpostavljam da su se ona i Džasper
dogovorili da se nađu na jahti.”
„Ne nužno”, rekao je Dreks. „On je mogao da je pozove,
kaže joj da ste se vas dvoje svađali i pita je da li bi bila voljna da
mu pomogne da ublaži jad ili gnev, na jahti. Tako nešto.”
„Ona bi ostavila sve da mu ponudi rame za plakanje.”
„On je na to i računao.”
„Ali Elejn ne bi bila voljna da izveze brod po lošem
vremenu.”
„Džasper se verovatno pozvao na njen avanturistički duh. Ili
ju je nagovorio. ‘Molim te, Elejn. Okean će mi pomoći da
razbistrim glavu.’ Kada su se našli na otvorenom okeanu, ubedio
ju je da je došlo do kvara na opremi, ili da je došlo do neke
druge opasne situacije i da moraju da napuste brod. Nekako ju je
ubedio da uđe u čamac.”
„Bez oba telefona?”
„Zanemarljivo”, rekao je bez razmišljanja. „Već bi se on
nečega dosetio. Da na primer vremenske prilike ometaju signal
telefona. Bili su izvan dometa. Da je postavila pitanje telefona,
on bi lako pronašao neki logičan odgovor. Nakon što ju je ubio –
tek posle autopsije znaćemo na koji način – otplivao je na
obalu.”
 „Odeven?”
„Možda. Ali možda je, nakon što se rešio Elejn, svukao i
odeću privezao za nešto teško da potone, imao je rezervno odelo
u automobilu na obali. Kladim se da ta odeća nije ni nalik
onome što je Džasper nosio.”
Gif je rekao: „On je verovatno već bio daleko kada su
pronašli telo Elejn Koner.”
Talija je želela da pokrije uši rukama i da ne sluša više. Ali
morala je to da čuje, morala da nađe način da to obradi, morala
da se pripremi da prihvati nezamislivo. „Sve što ste rekli je
uverljivo. Ali sve su to pretpostavke.”
Dreks se složio klimanjem glave.
„Moguće je i da ste pogrešili.”
„Jeste.”
„Kako onda možete sa takvom sigurnošću da pretpostavljate
da se sve desilo baš na taj način?”
„Jer bih ja tako uradio.”
Ova izjava ju je naterala da zadrži dah. Sve vreme je osećala
da Dreks Iston ima još jednu stranu koju ne pokazuje, da je
prepredeniji nego što se pretvarao, da nije ni izbliza tako
opušten, da ona jamica krije tamnu stranu.
Ali pogrešno je procenila kakvu je žestinu skrivao ovom
fasadom. Bio je čovek na zadatku. I prosto nije mogla da ne
poštuje njegovu posvećenost. Ali ju je ona ispunjavala i zlim
slutnjama.
„Koliko dugo ga progoniš?”
„Dugo.”
„Od...”
„Čini mi se oduvek.”
„I nećeš stati dok ga ne uhvatiš, zar ne?”
„Ne sumnjaj u to.”
 Pokazala je fasciklu koja je ležala na stolu između njih. „A
ako se ispostavi da Džasper nije on?”
„Jeste, Talija. Jeste.”
Njegov ton nije ostavljao mesta sumnji.

POGLAVLJE 25

„Talija, kuda si se uputila kada si otišla sa aerodroma?”, upitao

je Dreks.
„Došla sam kući.”
„U deset sati.”
„Zar je bilo toliko?”
Majk je rekao: „Deset i tri minuta da budemo precizni.”
„Kako možeš biti tako precizan?”, upitala je.
„Spremao sam se da se ukrcam u avion.”
Dreks je objasnio: „Majk je bio u Atlanti i čekao je da se ti i
Džasper pojavite u hotelu Lotos.”
„Da bi mogao da nas špijunira?”
„Da”, odgovorio je bez izvinjenja. „Ali kada smo saznali da
se ti i Džasper niste ukrcali na let, i da je telo isplivalo na obalu,
brzo smo promenili planove. Gif i ja smo otišli u marinu. Stigli
smo taman na vreme da vidimo kako odnose Elejnino telo. Iz
marine smo došli u stan i telefonom smo Majka upućivali u
dešavanja, kada si ti stigla na prilazni put.”
„U deset i tri minuta”, ponovio je krupni muškarac.
Ignorisala ga je. „Kada sam stigla kući, u stanu iznad garaže
nisu bila uključena svetla. Ali ako ste me špijunirali, i logično je
što nisu bila uključena, zar ne?”
„Ne. Špijuniranje je lakše kada su svetla isključena.”
„Nemoj me ismevati.”
 „Ne ismevam te. Ništa od ovoga nije zabavno ni smešno,
Talija. Želiš li da čuješ ostatak?”
Klimnula je glavom potiskujući poniženje i gnev.
„Gif i ja smo se premišljali šta da radimo s tobom kada su se
Lok i Menandez pojavili. Prisluškivač je bio predaleko da uhvati
njihove reči dok niste prešli u kuhinju. Mislili smo da su možda
došli da te uhapse. Sada znamo da su te zamolili da identifikuješ
telo.”
„Ako već sve to znate, zašto to sada spominješ?”
„Zbog velike vremenske rupe. Nadzorne kamere pokazuju da
si otišla sa aerodroma u četiri i četrdeset sedam.”
„Osam”, rekao je Majk.
Dreks se namrštio, ali se ispravio: „Četiri i četrdeset osam.
Talija, gde si bila do deset sati?”
„Zar je važno?”
„Biće važno Loku, Menandezu i svim drugim istražiteljima
na ovom slučaju, okružnim, državnim i federalnim, pa i našem
Bilu Rudkovskom.”
Majk je rekao: „Biće mnogo važno ako si se, u tih peti sati,
našla sa mužem, recimo na plaži, odakle si bleskala svetlom
baterijske lampe da bi on znao gde da pliva nakon što se uverio
da Elejn Koner više ne diše.”
Talija je počela da gaji silnu netrpeljivost prema ovom
čoveku, i nadala se da mu je pogled kojim ga je prostrelila to i
rekao. Pogledala je Dreksa. „Sa aerodroma sam se odvezla u
centar grada.”
„Šta si radila?”
„Šetala.”
„Baš je bilo prijatno veče za šetnju”, rekao je Majk. „Po kiši i
izmaglici i svemu ostalom.”
„Nisam bila svesna vremena.”
 „Kuda si šetala?”, upitao je Dreks.
„Duž Ulice Bej. Ušla sam u restoran i zadržala se tu.”
„Zadržala se, zašto?”
„Nisam žurila da se vratim kući. Verovala sam da je Džasper
otišao u Atlantu.”
Muškarci su se pogledali i zaključili da je njen odgovor
barem verovatan, premda ne i iskren.
„Gde si u centru parkirala auto?”, upitao je Gif.
„Imala sam sreće i pronašla jedno prazno mesto u jednoj od
sporednih uličica.”
„Rekao bih da je to baš srećna okolnost, jebote”, promrmljao
je Majk.
Prasnula je: „Dosta mi je tebe i tvojih podmuklih komentara.
Ako želiš da me optužiš da lažem, reci tako. Ako ne, onda
prestani da mumlaš sebi u bradu, u redu?”
Dreks joj je rukom pokazao da se smiri, pa predložio Majku
da se uzdrži od komentara ukoliko nisu primereni. Pitao je
Taliju za naziv restorana, a ona mu ga je dala.
„Konobar me je upamtio. Popila sam dve čaše vina i poručila
večeru. Ali nisam bila gladna, pa hranu nisam ni okusila.
Konobar je to primetio, pa me je upitao da li mi se hrana
dopada. Ponudio je da mi donese nešto drugo. Odbila sam,
ostavila mu veliku napojnicu i otišla.”
„Da li si platila kreditnom karticom?”
„Jesam.”
Dreks se okrenuo Gifu. „Prenesi sve to Loku. Njihovi momci
mogu da provere navode.”
Gif je izašao da telefonira. Dreks je pogledao na sat.
„Menandez je poslao poruku da kaže da će Rudkovski razgovor
s tobom obaviti u centralnoj policijskoj stanici.” Odmerio ju je
primetivši da je još u pidžami. „Moraćeš da budeš spremna za
dvadeset minuta ili otprilike toliko, da bi Majk i Gif mogli da te
odvezu do tamo u deset sati.” Odgurnuo je stolicu i ustao.
„Zar ti ne ideš sa nama?”
„Ne.”
„Zašto?”
„Imam drugih obaveza.”
Ustala je. „Na primer?”
„Moram da pronađem tvog muža, ali ne želim da me u tome
sputava birokratija. Srećno.”
„Čekaj. Šta će se desiti sa tim Rudkovskim?”
Slegao je ramenima. „Ne znam.”
„Nagađaj”, rekla je zajedljivo.
„Pa, ako bih morao da nagađam, on će te veći deo dana na
smenu ispitivati do iznemoglosti i ostavljati samo duži
vremenski period da bi mogla da preispitaš svoju savest, da
dobro razmisliš o svemu i možda da iznova proceniš svoj
položaj. Ni reč nemoj da kažeš ako advokat ne bude pored tebe.”
„Brineš za mene?”
„Ne, brinem da bi mogli da odbace tvoje svedočenje zato što
advokat nije bio prisutan. Rudkovski će možda položiti pravo na
tebe i reći da pripadaš federalcima, ali ako Loku takođe bude
dozvoljeno da te ispituje, on će biti dobar pandur. Menandez je
mlad i tek bi trebalo da se dokaže, pa verovatno možeš da
računaš na to da će on biti neprijatniji. Ali verovatno nećeš
videti nikog poznatog. Osim tvog advokata. Nadam se da je
dobar.”
„A oni?” Pokazala je Majka, koji je gledao šta je od krofni
još ostalo, i Gifa, koji se u tom trenutku vratio i rekao da je
avion Rudkovskog upravo sleteo.
U odgovor na njeno pitanje Dreks je rekao: „Nas trojica
nismo u milosti Rudkovskog i ne znamo na koji će nam se način
osvetiti. Mogao bi samo da nam odredi packu, a mogao bi i
mnogo strože da nas kazni. Majk i Gif su se dobrovoljno javili
da se suoče sa njegovim gnevom i gnevom biroa da bi meni dali
priliku da pronađem tvog zakonitog supruga.”
„Koji bi mogao biti mrtav?”
„Nije.”
„Ne znaš to.”
„Znam. A što je još važnije, znaš i ti, Talija.”
„Ne znam ja to.”
„Ma hajde. Ne veruješ ni na sekund da se koprca negde u
okeanu i moli da ga spasu. Znaš kako znamo? Reci joj, Gife.”
Drugi muškarac je kazao: „Da misliš da se tvoj muž bori da
ne potone u vodenu grobnicu, bila bi histerična.”
Dreks je zaobišao sto i nadvio se nad nju tako da je morala da
se uhvati za naslon stolice da bi održala ravnotežu. „Histerična.
Van sebe. Bila bi očajna. Čupala bi kosu i pravila haos obalskoj
straži, svima, tražila da ga pronađu, da spasu tvog muža.”
Nagnuo se bliže i tiho dodao: „Ti to nisi uradila.”
Pomerila se u stranu, ali se i on pomerio tako da mu se lice
ponovo našlo nekoliko centimetara od njenog. „Kada su ti rekli
da je Elejninim brodom upravljao muškarac i kada su isključili
mogućnost da sam to bio ja, za tebe nije bila tajna ko je to bio.
Što Majku, Gifu i meni i svim drugim policajcima koji rade na
ovom slučaju ostavlja samo dva moguća zaključka.
Jedan je da si sve vreme znala ko je taj muškarac jer ste se
dogovorili da ubijete Elejn. Ili”, rekao je udarivši dlanom
fasciklu na stolu, „veruješ da je Džasper Ford samo najnovija
inkarnacija našeg čoveka. Veruješ da je povredio ovih osam
žena. Sada devet. Sprijateljio se sa njima, opljačkao ih, ubio i
otarasio se njihovih tela.”
Oteo joj se jecaj. „Ne želim u to da verujem.”
 „Ali veruješ, zar ne?”
Dreks je na površinu izvlačio strah koji već dugo gaji, strah
da zapravo ne poznaje svog supruga. Sada su se nad njom
sklopile sve one neodređene i nesigurne stvari na koje je
žmurila, koje je racionalizovala i pripisivala neverstvu, pa čak i
preuzimala krivicu za njih. Bile su tako okrutne i zastrašujuće da
je pokušala da ih drži po strani. „Kakve dokaze imate protiv
njega?”
„Ni jedan jedini.”
„Onda...”
„Ali reci mi jedno. Veruješ li zaista da će pronaći Džasperovo
telo? Da li bi u opasnoj situaciji tvoj muž, koji se vrlo vešto
snalazi na vodi, napustio tako dobro opremljeno plovilo kao što
je ta jahta? Čak i da im telefoni nisu radili, čak i da su svi
zaštitni sistemi otkazali, ne bi on tu jahtu zamenio za prokleti
čamac.
Zar zaista očekuješ da će teturavo ući na ova vrata, izubijan i
modar, zagrliti te i ispričati ti svoje mučno iskustvo? Ne. Ne
očekuješ. Nijednom od nas se ti ne činiš kao dama koja sva
očajna čeka povratak supruga koji je nestao i za koga strepi da je
mrtav.”
Odsečno je mahao kažiprstom u praznom prozoru između
njih. „Odveo je Elejn na tu ekskurziju sa namerom da je ubije. I
ubio ju je. Poriči dok se pakao ne zaledi, ali znaš da je tako bilo,
a znamo i mi.”
Pritisnuta svojom sumnjom i osećajući teret njihovih užasnih
optužbi, uhvatila se za laktove i sela u stolicu.

Dreksu je sve rekla činjenica da mu nije odmah odgovorila i gest

kojim je pokušala da se zaštiti. Sada je bio trenutak da je još jače
pritisne. Rekao je Gifu: „Pozovi policijsku stanicu. Daj nam
malo vremena.”
„Kako?”
„Sranje, ne znam. Pokušaj da dobiješ Loka. On je mekog
srca. Reci mu da joj nije dobro, da ne možemo da je izvučemo iz
kupatila, nešto. Zamoli ga da umiri Rudkovskog. Reci da ćemo
je uskoro dovesti. Relativno skoro. Sat kasnije nego što je
predviđeno.”
„Hoće li to biti samo sat kasnije nego što je predviđeno?”
„Ostaje da se vidi.” Gif je izašao iz kuhinje da uradi kako mu
je rečeno. Dreks je gurnuo kutiju sa krofnama prema Majku i
rekao: „Odnesi ih policajcima napolju.”
„Već sam im odneo kutiju krofni kada sam išao da ih nama
kupim.”
„Onda ih pitaj moraju li u toalet. Da li žele vodu. Sok. Reci
im da se gospođa Ford ne oseća dobro, ali da pokušavamo da joj
pomognemo.”
„Rudkovski neće dugo ćutati i trpeti.”
„Neće ni gospođa Ford ako zna šta je dobro po nju.”
To ju je trglo. Ispravila je povijena ramena i pogledala ga.
Rekao je: „Jedva čekaju da te ispitaju. I nemoj da se zavaravaš,
to će današnji dan za tebe biti. Jedno dugačko, mučno
isleđivanje. Predlažem ti da počneš da razmišljaš o onome što
ćeš im reći.”
„Potrebno mi je vreme da...”
„Imala si vremena, Talija. Dao sam ti ga sinoć. Nemaš više
vremena.”
„Dozvoli mi da shvatim sve ovo. Molim te.”
Dreks se zamislio, pa rekao Majku: „Kupi mi par minuta kod
momaka napolju.”
Majk je svoje mišljenje izrazio tako što je pročistio grlo i
mrko ih pogledao, a zatim je izašao kroz vrata koja su vodila do
garaže. Čuli su kako se automatska vrata garaže podižu. Dreks je
ponovo seo za sto. Zurio je u nju dok nije počela da se meškolji i
upitala: „Šta je bilo?”
„Teče ti vreme.”
Podigla je ruke bespomoćno. „Previše mi je sve ovo.”
Pogledala je fasciklu. „Tako je užasno. Ne znam odakle da
krenem.”
Ustao je i dovukao stolicu do njene. Opkoračio ju je
naslonivši se grudima na naslon. Pogledao ju je u oči i čekao.
Čekao je još malo. A zatim rekao: „Ovo te neće iznenaditi.
Želim te otkako sam te prvi put video.”
Razdvojila je usne, ali nije ništa rekla.
„Kada smo bili sami na palubi Elejnine jahte, zurio sam u
tebe. Upustio sam se u učtiv razgovor, ali sam u mislima svlačio
sa tebe sve one slojeve tvoje bele odeće i gledao te kako naga
ležiš na leđima nenameštenog kreveta. Kada si nenajavljena
došla u moj stan, iskreno, ne umem da ti kažem kako sam uspeo
da se uzdržim da te ne dodirnem. Dozvolio sam sebi samo da ti
dodirnem lice, i to je bilo mučenje. Još osećam ukus tog
poljupca i tvojih usana. Želim da te čitavu okusim. Želim da...”
Ućutao je, pa oborio glavu i grubim glasom završio: „Želim
sve da uradim.” Podigao je glavu i nežnim ali odlučnim glasom
rekao: „Ali ako me sada slažeš, postaraću se da dugo, dugo
vremena provedeš u zatvoru.”
Progutala je pljuvačku. Slabašno je rekla: „Sve što sam ti
rekla je istina. Dajem ti reč. Kako smo se Džasper... to je jedino
ime pod kojim ga poznajem. Kako smo se sreli, istina je,
Drekse. Elejn je bila moja prijateljica. Marijan. Kako možeš da
pomisliš da bih...”
Morala je ponovo da proguta pljuvačku, a zatim se oporavila
i suočila se s njim sa malom dozom prkosa. „Lagala sam te u
vezi sa nedužnim sitnicama. Ali nisam kriminalac. Nikada nisam
kovala planove da nekoga povredim.”
„Dobro. Dobro. To nam i dalje ostavlja sledeće. Muškarac za
koga si udata je serijski ubica. Lovim ga već godinama. Uvukao
sam se u njegov izopačeni mozak, stavio se na njegovo mesto,
mogu ti reći da je to užasno, dijabolično mesto. Mučno mi je.
Prezirem ga. Ne želim do kraja života da živim u njegovoj
sjebanoj glavi.
Dok se nisam doselio u stan u susedstvu i sreo ga licem u
lice, bio je fantom. Para. Ništa opipljiviji od magle i jednako ga
je bilo nemoguće uhvatiti. Strepeo sam da to nikada i neću
uspeti. Ali sada znam da je ljudsko biće.”
Podigao je šaku i stegao je u pesnicu. „Od krvi i mesa je. Jede
i pije. Oblači pantalone nogavicu po nogavicu. Znoji se. Stvaran
je i živi među nama. Mogu da ga dotaknem i uhvatiću ga.”
Zastao je, pa duboko udahnuo. „Gde bi mogao da bude, Talija?”
„Ne znam. Kunem se da ne znam.”
„U svom rodnom gradu?”
„Nije mi rekao gde je rođen. Rekao mi je da su njegovi
roditelji bili putujući trgovci.”
„Gde?”
„Stekla sam utisak da je u pitanju bila Južna Kalifornija. Ali
ne znam da li mi je on rekao ili sam ja to pretpostavila.”
„Imena njegovih roditelja?”
„Nije želeo da priča o njima. Rekao je da je prerastao svoje
korene i da ne želi da se vraća u prošlost. Nikada. A i oboje su
pokojni.”
„Nema porodicu?”
„Nikoga.”
„Stare prijatelje?”
 „Ne.”
„Zgodno.” To je i očekivao. „Da li je spominjao ranije veze,
brakove?”
„Bio je jednom već oženjen, davno. Žena je umrla.”
„Nije umrla. Ubio ju je. Zvala se Lindsi Kamings.”
Talija je pogledala u fasciklu. „Bila je prva od osam žena?”
„Prva za koju znamo.” Obrisao je vlažnu gornju usnu
kažiprstom. „Da li je ikada govorio o njoj i njihovom braku?”
„Rekao je da su sećanja suviše bolna.”
„Ne sumnjam.”
Spustila je ruku na fasciklu i zagledala se u nju. „Nijedno telo
nije otkriveno, Drekse.”
„Što ne znači da nisu ubijene. Znači da nismo imali
forenzičke dokaze koji bi povezali nestanak jedne žene sa
nestankom druge, a zatim i sledeće, čime bismo uspostavili
šablon koji bi nas naposletku uputio na počinioca. Sve do
Marijan Haris.”
Pritisnula je prste na usne. „Nije mogao to da uradi.”
Nije se raspravljao sa njom, ali je ona ipak osetila da lakše
diše kada se Gif vratio u prostoriju. „Poruka od Rudkovskog.
Kaže da će, ako u narednih pola sata ne isporučimo svedoka, on
doći ovamo i onda teško nama.”
„Sranje!”
„Lok pokušava da ga umiri, ali znaš Rudkovskog. Gde je
Majk?”
„Umiruje patrolu napolju.”
„Koliko si voljan da čekaš, Drekse?”
„Još pet minuta.”
Gif je pogledao njega, pa Taliju, i način na koji su sedeli, i
mora da je zaključio da je Dreks pritiska svom silom. Rekao je:
„Idem da vidim da li nekako mogu da pomognem Majku.”
Izašao je na vrata koja vode u garažu.
„Čula si”, rekao je Dreks. „Imaš pet minuta. Zato razmišljaj i
pričaj brzo. Šta je Džasper uneo u brak?”
„Molim?”
„Stvari, Talija.”
„Ne razumem šta me pitaš.”
„Tipovi kojima se ja bavim su sociopate, i svi imaju slične
karakterne crte. Nemaju savesti. Misle da se pravila ne odnose
na njih. Nadmeni su i imaju preuveličan ego.”
„Čula sam kada si to sinoć govorio detektivima.”
Klimnuo je. „I još su kompulzivni kolekcionari.”
„Kolekcionari?”
„Uzimaju suvenire.”
Posmatrao joj je lice dok je pokušavala da razume šta joj
govori. Spustila je pogled na fasciklu. „Šta im je uzeo?”
„Ne znamo i to je đavolski frustrirajuće. Ni jedna od žena
nije bila slične građe, nisu imale slične odlike kao što su plave
oči, nepravilni zubi, duga kosa, kratka kosa, beleg. Sve su bile
fizički različite i stil života im je bio različit. Nisu imale
zajednički hobi.
Ništa zajedničko nisu imale, osim zdravih bankovnih računa
koji su ispražnjeni nekoliko dana od njihovog nestanka. Mogao
bi da sakuplja ključeve sefova, hemijske, pramenove kose,
nokte. Ne znamo. Ali spreman sam da se opkladim u svoju
karijeru da nešto uzima od njih. I to čuva. I povremeno to vadi iz
skrovišta i premeće po rukama. Možda čak i masturbira.”
Izgledala je kao da joj je muka od ove pomisli.
„Ima li sef, kutiju koju drži pod ključem, kutiju za alat, kutiju
za pecaroški pribor, bilo šta što ti je rekao da ne otvaraš?”
Počela je da odmahuje glavom pre nego ste je završio.
„Rekao je da je prodao sve kada se preselio u Savanu.”
 „Sa Floride.”
„Iz Minesote. Rekao je da mu više nisu bile potrebne zimska
odeća i obuća, pa se svega rešio.”
„Logična laž. Ali zar nije imao ništa od ličnih stvari?
Fotografije? Uspomene? Zbirku poštanskih markica? Novčića?
Kutiju od cigara punu razglednica?”
„Ništa, Drekse.”
Pogledao je na sat na ruci. „Misli, Talija.”
„Imao je automobil, odeću i kuvare.”
Skočio je. „Gde su?”
„To su kuvari.”
„Gde su?”
Ali se, još dok je ponavljao pitanje, setio police iznad šporeta.
Prišao joj je i uzeo jednu od knjiga nasumice. Bilo je to dve
godine staro izdanje sa sjajnim koricama. Kičma nije bila
izlomljena. Stranice su bile tako nove i netaknute da su se neke
zalepile. Prokomentarisao je stanje knjige.
„Nije bio zaluđenik za kuvanje dugo pre nego što smo se
upoznali”, rekla je. „To je hobi kojim je počeo da se bavi nakon
što se penzionisao.”
„Knjige su dobro skrovište. Reći ću Gifu da ih pregleda.”
Činilo se da je na ivici da se usprotivi i on ju je napao:
„Želiš li ti da ga uhvatimo, Talija?”
Jedan zamišljen trenutak je posmatrala fasciklu, a zatim je
pogledala u njega. „Ako je uradio sve što navodiš, onda želim,
naravno da želim. Te žene zaslužuju pravdu.”
Nije rekao ništa, samo ju je gledao.
„Ne veruješ da sam iskrena?”
„Udala si se za njega, Talija, i delila sa njim sve što bračno
stanje podrazumeva. Mislim da će ti biti teško da ubediš
Rudkovskog i društvo da nikada nisi osetila da nešto nije u redu
kod tvog supruga.”
„Imala sam osećaj da čuva tajne”, izgovorila je tiho i
nevoljno. „Više u poslednje vreme nego u početku. Pripisala
sam to neverstvu.”
„Da li si ga ikada pre prekjučerašnje večeri optužila za
neverstvo?”
„Nisam.”
„Izložila si se opasnosti tom optužbom. Imaš sreće što je
odlučio da najpre krene na Elejn. Kada sam dojurio ovamo u
Južnu Karolinu, mislio sam da dolazim da spasem tebe. Ti si
puna para. Svi smo mislili da si ti sledeća. Ali nisi bila.”
„Zvučiš razočarano.”
„Ne, samo želim da znam šta to tebi znači. Ako vlasti ne
pronađu njegovo telo, a neće, držaće te na oku. Možda nećeš
zvanično biti osumnjičena, ali uvek će postojati senka sumnje u
vezi sa onim što si znala ili nisi znala, koliko si bila upućena u
sve i u kolikoj meri si učestvovala.”
„Nisam!”
„Dobro.”
„Ne veruješ mi”, povikala je. „Šta moram da uradim da ti
dokažem da sam nedužna?”
„Da umreš.”
Mlitavo se sručila na naslon stolice i pogledala ga u neverici
zbog ove grubosti.
Rekao je: „Ako osvaneš mrtva, vlasti će pretpostaviti da te je
ubio da te ućutka, bilo da si bila kriva ili ne. Ukoliko nastaviš da
živiš, uvek će pored tvog imena stajati znak pitanja.”
Osvrnula se i osmotrila svaki kutak prostorije kao da je
postala nepoznata teritorija. Kada je ponovo pogledala u njega,
rekla je: „Shvatila sam još sinoć, ali nisam želela da priznam.”
„Šta?”
 „Ma kako da se ovo završi, ja nikada više neću moći da
povratim život kakav sam imala pre, zar ne?” Nije ništa rekao,
ali je ona dobila poruku. Klimnula je, pa ispravila leđa i upitala:
„Hoće li me zadržati u zatvoru?”
„Ne znam.”
„Da se ti pitaš?”
„Ne pitam se. Ne sasvim.”
„Da se pitaš. Sasvim.”
„Ja bih radije da ti u potpunosti sarađuješ. Želeo bih da čujem
tvoje mišljenje, instinkte i sećanja, želeo bih tvoju bezuslovnu
pomoć.”
„A ako bih je ponudila?”
„To bi kod njih imalo veliku težinu.”
Pogledala je i krilo u koje je spustila ruke. „Dobar si u
ovome, zar ne?”
„Čemu?”
„Manipulaciji. Primoravanju ljudi da ti se povinuju.”
„Jesam. Veoma sam dobar u tome. Ali to sa tobom ne
pokušavam. Govorim ti kako stoje stvari.”
„Zašto da verujem da je to istina?”
Nije mogao da pronađe odgovor. „Sat otkucava, Talija.”
Pogledala ga je molećivo. „Da li si ti dobar momak?”
„Mogao bih ti reći da jesam. Mogao bih da se zakunem da je
tako. Da položim zakletvu na Bibliji. Ali bila bi luda kada bi mi
verovala na reč.”
„Ko je tebi bio Veston Grejam?”
Pitanje ga je zateklo, ali je odgovorio bez oklevanja: „Ne bio,
jeste.”
„Ko je on tebi?”
„Čovek koji je ubio moju majku. Lindsi Kamings.” Zanemela
je od šoka. Pustio je da joj ove reči dopru do svesti pre nego što
je dodao: „Zato ga želim, Talija. Želim da ga vidim kako gori. I
ne marim da li me to činim dobrim ili lošim momkom.”
Bio je svestan kako sekunde prolaze dok ga je gledala u oči.
Najzad je rekla: „Nudim bezuslovnu pomoć.”
Ustao je. „Siguran sam da će je rado prihvatiti.”
„Ne nudim je njima. Nudim je tebi.”

Majk, Gif i dvojica mladih policajaca popeli su se u koloni

stepenicama do stana. Policajci su na smenu otišli u toalet, a
zatim su im Majk i Gif podelili boce sa vodom iz frižidera.
Otvorili su ormarić u kuhinji i pronašli neotvorenu kutiju keksa,
koju su policajci zahvalno prihvatili. A zatim su se njih
četvorica, ponovo u koloni jedan za drugim, spustili niz
stepenice i krenuli prema kući.
Dok su prelazili preko travnjaka, Gif se divio stražnjem delu
kuće Fordovih. „Lepo mesto, zar ne? Tera me da dovedem u
pitanje moje životne izbore.”
„Mene ne tera. Gledaj svu tu travu koju bi trebalo kositi? Ne,
hvala.”
„Majk, da li imaš ikakvih estetskih sklonosti?”
Zamislio se. „Volim kada mi tartar biftek ukrase svežim
peršunom.”
Gif se nasmejao, ali je spustio glas kada su prišli tremu i
upitao: „Šta misliš o čemu pričaju?”
„Pokušava da iscedi iz nje što je moguće više informacija pre
nego što zatraži advokata.”
„Misliš da je pokvarena, zar ne?”
„Pokvarena ili ne, opasna je.”
„Kako?”
„Po Dreksa”, progunđao je Majk. „Glava mu je pod njenom
suknjom. Muškarci zbog toga postanu glupi.”
„Mislim da bi trebalo da malo o’ladimo u tom pogledu.”
Majk je zastao i okrenuo se prema njemu. „Da o’ladimo?”
„Da prestanemo da mu zvocamo.”
„Da ga pustimo da je kreše i pretvaramo se da ne
primećujemo?”
„Tako je, Majk. Ne tiče nas se.”
„Otkad?”
„Otkad je još nije kresnuo. Znaš li da se ikada uzdržao kada
je želeo da kresne neku ženu?”
Čitajući između redova ono što je Gif rekao, Majk je
gunđanjem izrazio svoj prezir prema slabostima ljudskih bića još
od pada Adamovog, a zatim nastavio bez daljih komentara.
Ušli su kroz stražnji trem. Kuhinja je bila prazna. Pogledali
su se. Gif je doviknuo: „Drekse?”
Ime je odjeknulo kućom. Majk se progurao pored Gifa i
počeo da se gega što je brže mogao do trpezarije, a zatim i
dnevne sobe. „Proveri sprat.”
Gif je ustrčao uz stepenice. Proverio je sve sobe – prazne
sobe – pre nego što je dotrčao nazad u prizemlje odmahujući
glavom Majku, koji je pregledao sobe u prizemlju. „Dođavola!”,
rekao je šištavo. „Pravo je prokletstvo kada si u pravu sve
vreme.”
Gif ga je zaobišao. „Šta je ovo?”
Na trpezarijskom stolu je stajao kuvar na kom se nalazila
Dreksova rukom ispisana poruka. Gif ju je naglas pročitao:
„Rasturite sve kuvare. Skrovište za suvenire?”
Pored kuvara je stajala žuta fascikla zatvorena mesinganim
jezičkom. Dreks je na koverti napisao: Specijalni agente
Rudkovski, čestitam. Ispunila ti se želja.
Majk i Gif su se užasnuto pogledali. Gif je otkopčao jezičak i
istresao sadržaj koverte.
Bila je to futrola u kojoj su se nalazile Dreksova
identifikaciona kartica i značka.
Sa njima je napolje ispalo i parče papira. Na njemu je pisalo:
P. S.: Zadržaću pištolj i devojku.

POGLAVLJE 26

„Podneo je ostavku?”, uzviknuo je Lok.

Gif i Majk su žalili što moraju ovo da natovare detektivu koji
je izgledao kao savestan policajac i uopšte kao fin čovek.
Očekivali su nevericu koju je izrazio. Sasvim se slagala sa
njihovom.
Gif je rekao: „Ima još.” Zatim je naglas pročitao poslednju
rečenicu Dreksove poruke.
„Hoćeš da kažeš da je otišao i da je poveo gospođu Ford?”
„Čini se.”
„Tek tako su ustali i otišli?”
„Čini se.”
„Kuda su mogli da odu?”
„I mi smo jednako zatečeni”, rekao je Gif. „Kada smo ih
poslednji put videli, pokušavao je da je izmori i mislim da je
uspeo nešto da izvuče od nje. Možda je mislio da će, ako ostane
nasamo na njom...”
„Pravo da to uradi je izgubio kada je predao značku. Kojim
su automobilom otišli?”
„Nisu. Sva četiri su još ovde. Njen, automobil njenog muža,
Dreksov i moj.”
„Otišli su pešice?”
„Ako im nisu izrasla krila.”
 „Kako li su, dođavola, to uspeli? Zašto?”
„Nisam siguran da postoji logično objašnjenje.”
„Postoji”, rekao je Lok, a u glasu mu se osećala ljutnja koju
kod njega pre nisu čuli. „Iston ili krije svedoka koji je to od
njega tražio, ili ju je kidnapovao, a ja naginjem ovom drugom.”
„Dreks je ne bi ni prisilio ni primorao da pođe sa njim. U to
sam siguran.” Gif je pogledao Majka, koji mu je značajno
uzvratio pogled, a Gif se ispravio: „Prilično sam siguran.”
Lok je rekao: „Ta žena ga se sinoć plašila.”
„Ona zazire od svih nas, ne samo od Dreksa.” Gif nije rekao
da je Dreks proveo pola sata sam sa njom u spavaćoj sobi. „Ali
ju je on ubedio da bi trebalo da se plaši svog nestalog muža.”
Lok je uzdahnuo. „U tom pogledu se plašim da je Iston u
pravu. Nakon autopsije patolog je smrt Elejn Koner
okarakterisao kao ubistvo. Nije se udavila; ugušena je.”
Gif je ovu vest prihvatio bez komentara. Majk je promrmljao
niz psovki. Nijedan nije osećao zadovoljstvo što je predskazao
njenu sudbinu.
Lok je zatim rekao: „Kada ste me pozvali, spremao sam se da
pozovem Istona da ga obavestim o izveštaju patologa. Ne znamo
da li je počinilac Džasper Ford...”
„Mi znamo.”
„Još ga traže.”
„Nećete ga pronaći.”
„Pa, sada moramo da pronađemo njegovu ženu”, kazao je
Lok strogo. „Ona je ključna za ovu istragu. Prenesite ove
najnovije informacije Istonu. Mora da se opameti i dovede je
nazad pre nego što neko primeti da je nema.”
„Zvali smo ga već desetak puta”, rekao je Gif. „Ne javlja se.”
„Imate li broj telefona gospođe Ford? Ako nemate, imam ga
ja. Pozvaću je.”
 „Neće vam vredeti. Pokušali smo. Nije dostupan.”
Lok je rekao: „Izvadio je bateriju da ne iskoristimo telefon da
nas odvede do nje.”
„Najverovatnije.”
„To nedužna osoba ne radi, agente Luis.”
„Nedužna osoba to radi kada se dovoljno plaši krive osobe.
Ako vi ne možete da pratite njen telefon, ne može ni Ford. Za
nas, za Dreksa, on nije nestao, on je na slobodi. Razlika u
terminima je značajna.”
„Nije utvrđeno da je on bio na jahti.”
„Ko je drugi mogao biti?”
„Bilo ko.”
„Ne veruješ u to. Otisci prstiju?”
„Uzeli smo ih sa upravljača. Ali čak i da uspemo da ih
povežemo sa Fordom, on je često upravljao brodom. Okružni
beležnik će nam reći da pokušamo ponovo.”
„Ko?”, upitao je Gif.
„Javni tužilac. Tako ih zovu u Južnoj Karolini”, objasnio je
Majk. Slušao je razgovor, ali se do sada nije oglašavao. „Lok,
ako ti je potrebno nešto o Fordu za tužioca, uzmi nalog da
pretražiš ovu kuću, od tavana do podruma.”
„Pokušali smo”, rekao je Lok. „Sudija je odbio da ga izda.
Nije potvrđeno da je Ford čovek koji je bio na jahti. Alibi
gospođe Ford je validan. Konobar je se seća baš kao što je rekla.
Nemamo osnovanu sumnju. Ali možda bi vredelo da se, sada
kada je pobegla, vratim do njega. Da insistiram.”
Gifu je bilo jasno da je Lok počeo da oseća pritisak ovog
novog razvoja situacije sa Talijom. Moraće da se suoči sa
burnim reakcijama odeljenja zato što je izgubio svedoka i
mogućeg osumnjičenog.
Osim toga, Rudkovski će odlepiti. Zahtevaće zadovoljenje. A
jedino prihvatljivo zadovoljenje biće Dreksova glava na pladnju.
Ali Lok je ponajviše bio zbunjen onim što je Dreks uradio,
što detektivu mora da se čini krajnje neobičnim. Nije se uklapalo
u njegov kodeks profesionalnog ponašanja ni poštovanja pravila
snaga reda.
Gif se sažalio na njega: „Detektive, slušaj. Dreks te nije
prevario, premda tako izgleda. Garantujem ti da će ti se nekako
iskupiti. I Menandezu. Veruj mi, ne bi predao značku da nije
uveren da je to najbolji, možda i jedini put koji mu je preostao.
Nešto ga je nateralo da izvuče Taliju, jer to u protivnom ne bi
uradio.
Nemoj napraviti grešku i otpisati ga, ili dovoditi u pitanje
njegovu posvećenost hvatanju ovog serijskog ubice koga smo ti
sinoć spomenuli. Dreks mu se nikada nije ovoliko približio, i
neće protraćiti tu priliku. Ići će na sve ili ništa. Učiniće sve što je
potrebno, pa makar to značilo njegovu ličnu propast.”
Uz oklevanje, i nešto što je zvučalo kao nevoljan izraz
poštovanja, detektiv je rekao: „Osetio sam sve to. Tip je
strastven. Ali ti radiš sa njim već dugo. Ja sam ga tek upoznao.
Da li je ikada do sada na ovakav način prekršio pravila?”
Gif je pogledao Majka, koji je slegao ramenima poručujući
mu da će Lok pre ili kasnije saznati za sve Dreksove smicalice.
Gif je rekao: „Uveren sam da će agent Rudkovski jedva dočekati
da te uputi u stvar.”
„Preneću mu ove najnovije vesti dok budemo išli prema
vama.”
Gif se trgao. „Dolazite ovamo?”
„Rudkovski je već rešio da neće čekati da Iston dovede
gospođu Ford. Nameravao je da dođe u kuću da je ispita. Nakon
što mu saopštim ovu vest...”
„Traži zaklon kada kažeš šta imaš”, rekao je Majk.
 „... želeće da počne potragu za njom tamo gde je poslednji
put viđena. Kako će prihvatiti Istonovu ostavku?”
„Sa veseljem. I želeće da ga ubije zbog ove egzibicije. Drago
mi je što ćeš mu ti za to reći, a ne ja. Srećno. Vidimo se kada
stignete.” Gif je prekinuo vezu.
„Siroti čovek.”
Majk je bio okrenut leđima i gledao je kroz prozor prema
ulici.
Tihim, dubokim glasom i uz redak izraz saosećanja je rekao:
„Pripiši još jednu žrtvu ovom kučkinom sinu.”
„Broj devet.”
„Sranje, Gife.”
Uzdahnuo je. „Da. I ne možemo da znamo koliko nam ih je
promaklo.”
„Ne želim da pričam o tome.”
Gif je rekao: „Poslaću Dreksu izveštaj patologa. Neće se
iznenaditi. Već je znao.” Poslao je poruku na poslednji broj
mobilnog telefona koji je Dreks koristio ne znajući da li taj
telefon još postoji.
Vest o Elejn Koner je teško pritisnula njega i Majka. Dugo su
stajali u tišini, a zatim je Majk frknuo i sa svojim
karakterističnim prezirom izgovorio: „Ona dvojica pandura
pretražuju žbunje preko puta.” Zamolili su dvojicu mladih
policajaca da pretraže neposredno susedstvo ne bi li pronašli
neki trag Dreksa i Talije. „Zar zaista misle da će ih pronaći u
čestaru?”
Bilo je to retorsko pitanje na koje se Gif nije trudio da
odgovori. Majk se okrenuo od prozora i postavio mu drugo
pitanje. „Kako li su, dođavola, nestali tako brzo idući pešice?
Bilo je to đavolski vešto, čak i za Dreksa.”
„Ona poznaje susedstvo, i možeš se kladiti da ga je on dobro
upoznao za vreme provedeno ovde. Do mog motela je pre neko
veče stigao tako što je otrčao do lokalnog mini-marketa i pozvao
Uber. Ja sam ga sledećeg jutra vratio.”
„Da li da se odvezemo tamo, da proverimo?”
„Neće upotrebiti istu lokaciju, i ne verujem da će postupiti na
isti način.”
„Ni ja to ne verujem”, rekao je Majk. „Predložio sam to samo
zato što nemam ništa drugo.”
Gif je na brzinu u glavi izračunao vreme. „Kada sam prošao
kroz kuhinju, bili su udubljeni u razgovor.”
„Da li je ona i dalje bila u pidžami?”
„Jeste, ali imali su dobrih deset-dvanaest minuta nakon što
sam ti se pridružio.”
„Dovoljno vremena da pobegnu dok smo mi čekali da
panduri piške i nudili ih keksom. Hriste”, rekao je Majk smejući
se sopstvenoj lakovernosti. „Kako te je nagovorio da ga ostaviš
nasamo s njom?”
„Nije. Dobrovoljno sam se prijavio da ti pomognem.”
„Samo misliš da si to svojevoljno uradio”, rekao je Majk.
„Izmanipulisao je tobom.”
Gif mu se turobno nasmešio. „A sinoć mi je rekao da smo
suviše pametni za njega.”
„Jutros to nismo bili.”
„Znaš šta me brine?”, upitao je Gif češući nabrano čelo.
„Ovog puta je možda bio suviše pametan za svoje dobro.”
„To i mene brine”, kazao je Majk. „Rekao sam ti da on ne
ume da razmišlja kada je ta žena u pitanju. Otišao je bog sveti
zna gde sa njom a to, pazi šta ti kažem, neće izaći na dobro. Ne
samo to, ostavio nas je Rudkovskom.”
Gif je bacio pogled na kuvar koji je i dalje stajao na stolu.
„Ali nam je ostavio i zadatak.”
 ***
Koverta naslovljena Rudkovskog čekala ga je na trpezarijskom
stolu. Poigravao se sa podsmešljivom porukom koju mu je
Dreks ostavio i streljao pogledom dvojicu mladih policajaca koji
su prošle noći čuvali kuću.
„Gde su?”
Jedan od policajaca je na njegov urlik poskočio. „Ne znamo,
gospodine. Češljali smo susedstvo. Jedna žena malo dalje niz
ulicu poznaje gospođu Ford, ali ona...”
„Ne oni”, zarežao je Rudkovski. „Malori i Luis.”
„O. Otišli su. Pre...” Policajac je pogledao partnera, koji je
rekao: „Pre dvadeset minuta. Otprilike.”
Rudkovski je pogledao Loka. „Rekao si im da dolazimo?”
„Luis je rekao da ćemo se videti kada stignemo.”
Rudkovski je kružio oko njih jedva obuzdavajući gnev. Kada
se vratio do mladih policajaca, upitao ih je: „Da li su rekli kuda
idu?”
„Da se nađu sa vama.”
„Kojim automobilom su otišli?”
„Mora da je bio Luisov. On je vozio.”
„Da li ste upamtili broj tablica?”
„Ne, gospodine, ali zašto bismo?”
Menandez se umešao: „Niste se dobro razumeli, to je sve.”
Rudkovskom je skočio pritisak. „Nakon svega što sam vam
rekao na putu ovamo o njima trojici, ti zaista misliš da su Malori
i Luis odmaglili zato što se nismo dobro razumeli?”
Lok je priskočio mlađem partneru u pomoć. „Možda su se
čuli sa Istonom i možda su morali da odu na brzinu. Hajde da ih
pozovemo pre nego što ishitreno donesemo zaključke.”
Rudkovski je pucnuo prstima. „Dobra ideja. Pokušaj.”
Lok je klimnuo glavom Menandezu. Mlađi detektiv je, kada
se odmakao da posluša naređenje, uputio Rudkovskom prezriv
pogled, koji je Rudkovski ignorisao. „Vas dvojica”, rekao je
policajcima u uniformi, „vratite se onome što ste radili, što je
suštinski vrlo malo.”
„Želite li da pozovemo naše odeljenje ili FBI da pošalju još
nekoga...”
„Ne”, rekao je Rudkovski. „Za sada želim da ovo držim u
tajnosti.”
Nije želeo da ispadne još veći klovn. Preskočio je lanac
komande i pozvao rukovodioca lokalne kancelarije u Kolambiji i
tražio da mu se on što je pre moguće javi. Nije znao da li da se
raduje što će imati priliku da mu prijavi Istonovu najnoviju
podvalu, ili da strepi od ribanja koje će uslediti jer je ponovo
dozvolio da ga Iston nadmudri.
Nakon što je ostao nasamo sa Lokom, rekao je: „Pokaži mi
kuću.”
„Još nemamo nalog.”
„Imamo svedoka koji je pobegao da bi izbegao razgovor sa
nama.”
„To nije potvrđeno.”
„Pobegla je u pidžami. Zar ne bi rekao da to upućuje na
beg?”
„Ili prinudu”, kazao je Lok.
„Za šta je Iston i više nego sposoban i nije mu to ispod časti.
Ali na ovom posedu su bila još četiri druga muškarca. Ako ju je
prisilio na to, zašto nije urlala koliko je grlo nosi? Nema traga
borbe. Ne, detektive, otišla je svojevoljno. A sada mi pokaži
kuću.”
Otišli su na sprat. Sa prozora glavne spavaće sobe Lok je
pokazao stan iznad garaže. „Iza onog hrasta se nalazi prozor.
Iston je imao dobar položaj. Mogao je da ih nadzire a da ga ne
primete.”
Rudkovski je frknuo. „Ako za nadzor smatraš virenje kroz
prozor i nezakonito podmetanje uređaja za prisluškivanje.”
Lok je stegao vilicu, ali nije ništa prokomentarisao.
Obišli su sobe i u prizemlju i na spratu, ali nisu pronašli ništa
naročito zanimljivo. Obilazak su završih u maloj sobi iz glavnog
stepeništa. „Radna soba gospođe Ford”, objasnio je Lok. „Kada
je sinoć došla da nam otvori vrata, ostavila je cipele ovde. Ja
sam došao da joj ih donesem.”
„Da li si tako uslužan prema svim osumnjičenima za
ubistvo?”
„Nismo tada znali da je u pitanju ubistvo. Nije bila
osumnjičena.”
„Pa, bilo je, i sada jeste.”
Menandez im se pridružio. „Pozvao sam Malorija i Luisa na
brojeve koje imam. Prebacili su me na govornu poštu.”
„Aha. I dalje misliš da se nismo dobro razumeli? Očigledno
je da nisi sasvim usvojio ono što sam ti rekao. Iston je Petar Pan.
Lusi i Malori su izgubljeni dečaci. Nisu to oduvek bili. Bili su
dobri agenti. Luis je oduvek bio zaluđenik za tehniku, ali je
Malori radio na terenu pre nego što se pretvorio u mešinu. A
onda su počeli da rade sa Istonom. On ih je privukao laskanjem,
rekao im je da su mu potrebni muškarci njihovih individualnih i
jedinstvenih veština. Iskvario ih je. Nemaju porodicu, nemaju
društveni život, ništa. Njihov svet se okreće oko njega. Kroz
vatru bi hodali zbog njega. Već su to radili.”
„Jer veruju u ono što radi”, rekao je Menandez. „Meni se čini
da su jednako posvećeni kao i Iston.”
Divljenje mladog detektiva prema ovoj trojici razjario je
Rudkovskog. „Posvećeni su kršenju pravila, to je sigurno.”
„Gospodine, bez obzira na njihove metode, ovaj počinilac je
stvaran. Prikupili su mnogo...”
„Poštedi me, Menandeze”, brecnuo se Rudkovski.
„Godinama Iston sklapa scenario i oblikuje ga prema
zamišljenoj babarogi.” Raširio je ruke. „Nema tela da dokaže da
su te žene mrtve.”
Lok je, za razliku od njega, tihim glasom izgovorio:
„Harisova na Ki Vestu je mrtva. Ne možete poreći paralele
između njenog slučaja i slučaja Elejn Koner.”
„Ona fotografija, zar ne? Sa tipom kovrdžave kose u
pozadini? Na kojoj se jasno vidi Talija Šafer Ford. Ne možemo
da potvrdimo da je čovek na fotografiji Džasper, ali svakako
možemo da kažemo da je to ona. Dve njene prijateljice, obe
bogate, obe mrtve.
Ne kažem da ovaj slučaj i slučaj Marijan Haris nisu povezani.
Samo kažem da ova dva slučaja nisu povezana sa ostalim
Istonovim slučajevima. Šta je zajednički imenilac, momci?”,
pucnuo je prstima nekoliko puta kao da želi da ih podstakne da
mu brže odgovore.
„Talija Šafer. Možda se njen muž udavio nakon ubistva
Konerove. Možda ga se ajkula dokopala. Ili je možda pobegao i
ostavio nju da snosi posledice. Ma kako da se sve odigralo, ona
je u to bila upućena.”
„Nisam ubeđen u to, agente Rudkovski”, rekao je Lok.
„Pa, ako dobijemo nalog za pretres ove kuće, možda ćemo
iskopati nešto što će vas uveriti u moje reči. Pritisnite sudiju.
Pošaljite one novajlije kući. Beskorisni su. Iston je odavno
otišao.”
„Njegov automobil je i dalje ovde.”
„Otišao je”, ponovio je. „Čak i nakon svega što sam vam
rekao, još vam to nije doprlo do svesti, zar ne? Nikada niste sreli
nekoga kao što je on, i verovatno, u svojoj karijeri, i nećete.”
 Pogledao ih je obojicu, ali je pogled zadržao na Menandezu.
„Imaj na umu da se on bavi psihopatama.” Dotakao se
kažiprstom po slepoočnici. „Razmišlja kao oni. Lukav je,
beskrupulozan, egoističan i neumoljiv.”
Pustio je da im njegove reči dopru do svesti, a zatim rekao:
„Pronađite ga i pronaći ćete svoju osumnjičenu. Biro će vam
pružiti svu potrebnu pomoć. Radujem se čitanju dugačkog pisma
ostavke koje će Iston poslati šefu kancelarije u Kolambiji. Ovaj
će biti zadovoljan. Iston je među svima, i agentima i
nadređenima, uspeo da stekne reputaciju. On je već duže od
jedne decenije pošast biroa.”
Prišao je vratima. „Pozovi sudiju i reci mu da nam je
potreban nalog. Dok ga čekamo, možemo da odemo na ručak.”
Okrenuo se da ode, pa je zastao i vratio se. „Da li je fotografija
gospođe Ford verodostojan prikaz? Da li je mlada? Lepog lica i
tela?”
Dvojica detektiva su se pogledala, a zatim je Lok odgovorio u
ime obojice: „Moglo bi se reći.”
Rudkovski je frknuo. „Iston ima sreću samog đavola sa
pičkama.”

Dreks je osetio da se Talija sprema da se pobuni zbog

vulgarnosti Rudkovskog. Sprečio ju je spustivši joj prst uzdužno
preko usana. Čak i najtiši zvuk, udah, mogao bi da oda njihovo
sklonište.

POGLAVLJE 27

Pravo je mučenje bilo ostati savršeno miran i tih tokom

razgovora koji je Rudkovski vodio sa dvojicom detektiva,
pogotovo dok je slušao ružne rečima kojima je opisao Gifa i
Majka.
Dreksu je bilo drago kada je čuo kako se njegovi glasni
koraci udaljavaju iz radne sobe i gube niz hodnik. Čim se udaljio
dovoljno da ne može da ih čuje, Menandez je rekao nešto na
španskom sebi u bradu. Lok je tražio da prevede šta je rekao.
Ono što je rekao nije bilo laskavo po Rudkovskog i njegove
pretke, ali je bilo manje uvredljivo nego što je kreten zaslužio.
Dvojica detektiva su ostala u radnoj sobi dok je Lok zvao
sudiju koji mora da nije bio dostupan. Detektiv je rekao: „Recite
mu da je došlo do novog razvoja situacije. Zamolite ga da me
pozove. Hvala.”
Nakon kraće pauze, Menandez je pitao: „Šta misliš kuda su
otišli?”
„Moraćeš da budeš precizniji.”
„Malori i Luis.”
„Oni su na zadatku koji im je Iston odredio.”
„To i ja mislim. A on i ona?”
Lok je rekao: „Možda je pokušala da pobegne, a on je morao
da pođe za njom.”
„Da li to zaista misliš?”
„Dođavola, ne.”
„Iston ima muda. To mu se mora priznati. Da li bi ti imao
petlje da izvedeš tako nešto?”
„Ne bih.”
„Divim mu se.”
„Nemoj da te Rudkovski čuje.”
„Kakav seronja. Čak i nakon onoga što smo čuli o Istonu i
njegovom timu, ja bih pre njih odabrao nego njega da predvode
napad i pokrivaju mi leđa.”
 „Iston je za njega rekao da je razmetljivac. To nije ni izbliza
dobar opis.”
„Kako je dospeo u FBI i uspeo da ostane tu?”
„Mora da je nečiji rođak”, rekao je Lok. „Nabaviću mu nalog
za pretres, ali među nama, mislim da je to gubljenje vremena.”
„Zašto?”
„Ako je Džasper Ford čovek koga Iston traži, i ako je on
lukav kao što Iston kaže, on ne bi ostavio za sobom ništa
inkriminišuće. Nije to uradio nikada pre.”
„Možda jeste, ali je istražiteljima promaklo.”
„Ali Istonu ne bi.” Nakon Menandezovog nerazumljivog
odgovora, Lok je kazao: „Bolje da se pridružimo Rudkovskom.”
„Zar zaista moramo da jedemo sa tim tipom?”
„Mi ga vozimo.”
Menandez je nastavio da gunđa. Glasovi su im izbledeli kada
su izašli iz sobe.
Iz Talije je iščilela napetost. „Ovo je bilo blizu”, prošaputao
je Dreks.
„Nisam ja stvorena za ovakve avanture.”
„Ni ja. Suviše sam visok. Krivi mi se vrat.” Morao je da
sagne glavu da bi se smestio ispod tavanice.
„Kako čvoruga?”
„Preživeću.” Udario je glavu dok su se uvlačili u tesan
prostor. „Mogla si da me upozoriš na nisku tavanicu.”
„Nije bilo vremena.”
„Naravno da je bilo. Imali smo možda sekund i po.”
U zatvorenom prostoru u kom su bili bio je mrkli mrak. Nije
mogao da je vidi, ali je osetio nemi smeh, zbog koga su se njene
dojke pomerile na njegovim grudima, pa se smestile u
udubljenje između njegovih rebara. Bile su meke, nesputane i za
njega je bila i agonija i zadovoljstvo istrpeti ovaj prisilni
položaj.
Osim što je prislonio prst Taliji na usne, nije se usudio da se
pomeri. Procenio je da je prošlo dva sata otkako ga je njena
ponuda bezuslovne pomoći naterala da se pokrene. Sa stražnjeg
trema je video svoje partnere kako se, sa dvojicom policajaca za
petama, penju stepenicama u stan.
„Moram da odem odavde”, rekao joj je. „Sada. Pre nego što
se vrate. Pokušaće da me spreče i imaće puno pravo.”
Razmišljao je o ovom problemu dok je posmatrao četvorku
kako ulazi u stan. Kako da on i Talija izađu, bilo na prednji ili
stražnji ulaz a da ih ne vide? Ako bi uzeli automobil, odmah bi
se dali u poteru za njima.
A zatim se setio nečega što je video na planu kuće kada ga je
proučavao pre nego što je provalio u kuću. „Ispod stepeništa se
nalazi povelik neobeležen prostor”, rekao je Taliji. „Ostava?”
„Sigurna soba.”
„Odakle se u nju ulazi?”
„Iz moje radne sobe.”
„Ko zna za nju.”
„Džasper i ja.”
„Pa, ukoliko on nije unutra, tu ćemo se sakriti, i moramo
požuriti.”
Prekopali su fioku u kuhinji tražeći hemijsku olovku, papir i
kovertu. Nakon što je videla zašto je to tražio, Talija je povikala:
„Ne možeš dati otkaz!”
„O tome ćemo razgovarati kasnije.” Žurno je stavio stvari na
trpezarijski sto, a zatim je hitro poveo niz hodnik u njenu radnu
sobu, pa stao. „Gde je?”
„Drekse, ne možeš da odbaciš svoju karijeru”, izgovorila je
nepokolebljivo.
„Ne odbacujem je, ispunjavam je. Kako da uđemo u sigurnu
sobu?”
Kroz prozor je video kako se Majk i Gif rastaju sa
policajcima i kreću preko prostranog travnjaka prema kući.
„Talija? To mora da bude sada.”
Oklevala je gledajući ga prodorno u oči, pa prišla polici za
knjige ugrađenoj u zid i pružila ruku između dve knjige. Uz
metalno škljocanje deo police je iskočio za nekoliko
centimetara. Dreks ju je gurnuo prema njemu. „Postoji li unutra
ventilacija?”
„Da.”
„Ulazi.” Još jednom je pogledao kroz prozor. Njegovi
partneri su se približavali tremu.
Talija je ušla u prazan prostor. On se nagurao iza nje. „Kako
da nas zatvorim?”
Okrenula se prema njemu, pružila ruku pored njega i
zatvorila vrata uhvativši kvaku koja ga je otad žuljala preko
desnog bubrega. Bez daha, kao i ona što je bila, upitao ju je da li
je dobro.
„Malo sam klaustrofobična.”
„Sklopi oči.”
„Mislim na Marijan.”
Prislonio je usne na njeno uvo. „Nemoj. Samo sklopi oči.
Diši.”
Više nisu razgovarali jer su čuli korake kako grme uza
stepenice, i korake kako se približavaju prostoriji. Sudeći prema
teškom koraku, u radnoj sobi ih je potražio Majk. Zadržavali su
dah dok ga nisu čuli kako se udaljava hodnikom prema
prednjem delu kuće, gde su on i Gif otkrili predmete koje je
Dreks ostavio na trpezarijskom stolu.
Dreks je osetio grižu savesti što ih je nasamario, ali neće
moći da ih okrive za nešto za šta nisu znali. Posle će ih moliti da
mu oproste.
On i Talija su ostali zatvoreni u tami. I on je nešto od tog
vremena proveo razmišljajući o poslednjim minutima Marijan
Haris. Satima? Ko zna koliko dugo se borila da se oslobodi, da
preživi.
To mu je bilo dovoljno opravdanje za ono što je radio. Bilo je
to ishitreno, nesmotreno i nepovratno. Nikakvo izvinjenje ni
objašnjenje neće moći da umiri ni FBI ni lokalne vlasti. Ali on je
bio spreman da snosi posledice svojih postupaka. Bilo da greši u
vezi sa drugim ženama ili ne, Marijan Haris je bila mrtva, a sada
je mrtva i Elejn Koner. Pre će umreti nego dozvoliti da Talija
postane još jedna u tom nizu.
Sigurna soba nije bio precizan naziv za ovu prostoriju. Nije
bila ništa veća od telefonske govornice. Nisu mogli da promene
položaj a da ne rizikuju da naprave buku. Najmanji udar, tresak
ili ogrebotina mogli su da se prenesu kroz zidove i odaju ih. A
pošto nisu mogli da budu sigurni ko je u kući, morali su da budu
savršeno mirni.
Vreme se vuklo. Do njih su dolazili zvuci, ali su bili nejasni i
nisu se uvek mogli prepoznati. Povremeno bi čuli reč ili dve
koje bi neko izgovorio u sobama sa prednje strane kuće, ali bi
zatim usledili duži periodi kada su mogli da čuju samo svoj dah.
Za vreme jednog od tih perioda, Talija je prošaputala:
„Koliko dugo moramo da ostanemo?”
„Duže.”
Uzdahnula je, ali se nije žalila.
U tom trenutku nije znao da li su njegovi partneri još u kući
ili su se možda vratili u stan. Mogli su da postave dva mlada
policajca da čuvaju stražu u kući. Smatrao je da je mudro da
ostanu gde su.
A tada se Rudkovski pojavio u velikom stilu. Dreks je osetio
njegov dolazak i pre nego što ga je čuo kako kori policajce zato
što su dozvolili Majku i Gifu da odu. Dreks se nasmešio kada je
saznao da su umakli pre nego što se Rudkovski okomio na njih.
Talija i on su se napeli kada su Rudkovski i Lok ušli u radnu
sobu. To je dodatno nateglo njihove ionako napete mišiće, ali je
Dreksu bilo drago što je čuo ratni plan.
Naravno da je poželeo da iščupa Rudkovskom grkljan
zubima zbog njegovog nepristojnog komentara, ne zato što je
time uvredio njega, nego Taliju. Lakše mu je bilo što je čuo da
su ga Lok i Menandez dobro procenili. Nisu želeli čak ni da
ručaju sa njim.
Nakon što su se njihovi koraci izgubili, Talija je prošaputala:
„Da li su otišli?”
„Dajmo im još nekoliko minuta pre nego što rizikujemo.”
„Da se iskrademo?”
„Da pretražimo kuću pre nego što se vrate sa nalogom.”
„I... Šta onda?”
„Onda ćemo rizikovati da se iskrademo.”
„Hoćemo li moći?”
„Nadam se. Još se nismo izvukli.”
Kada je kratko klimnula glavom, njena kosa je dotakla
njegov obraz. Mislio je da je poneka vlas ostala uhvaćena u
njegovu bradu.
„Plašila sam se da će mi se stomak oglasiti”, rekla je.
„Trebalo je da pojedeš krofnu.”
„Iz principa nisam htela ni da je dotaknem.”
„Jer sam ti je ja dao?”
„Tačno tako.”
„Sledeći put ćeš znati da ne smeš da dozvoliš da ti se ponos
nađe na putu.”
„Sledeći put.” Na ove reči je malaksala kao da joj je ova
mogućnost iscrpla snagu. „Plašim se, Drekse.”
„Strah je zdrav.”
„Iscrpljujući je. Zamoran. Umorna sam.”
„Nasloni se na mene.”
I jeste.
Bože, umreće. „Samo još nekoliko minuta, pa ćeš se
protegnuti.”
„Ne, hoću da kažem da sam strašno umorna od života koji
sam vodila.”
„Kako?”
Pažljivo je birala reči: „Večito na oprezu. Već neko vreme
hodam na prstima sa Džasperom.”
Zamislio se na ove njene reči: „Želim da mi sve ispričaš. Sve.
Kasnije. Kada izađemo odavde. U redu?”
Opet je klimnula glavom. Ponovo je on pomislio kako su mu
se vlasi njene kose uhvatile za brkove, a na pomisao na to, pored
ovolike njene blizine, iz središta tela mu se raširila vrelina.
Pokušao je da ostane usredsređen. „Reci naglas. ‘U redu.’”
„U redu. Objasniću kasnije. Za sada ću samo reći hvala.”
„Šta sam uradio? Osim što sam te ugurao u orman.”
„Naterao si me da prihvatim ono što sam intuitivno osećala u
vezi sa Džasperom, ali što sam odbijala da prihvatim. Osećam se
rasterećeno, oslobođena svog poricanja, tvog mrkog pogleda.
Svesna sam da si samo radio svoj posao, ali sam ti ipak
zahvalna.”
„Talija.” Sagnuo je glavu i protrljao nos tik ispod njenog uva.
„Ovo nije samo obavljanje posla.” Zagrizao je njenu ušnu
resicu.
Promeškoljila se i zaječala u isti mah. Pratio je tihi izdah do
njegovog izvora, njenih razdvojenih usana, i pokrio ih svojima.
Usne su joj bile vrele, vlažne i podatne kada je gurnuo jezik
unutra.
Za razliku od prošlog puta, ovog puta nije okrenula glavu u
stranu i izmakla se. Nagnula se prema njemu, čitavim telom.
Menjali su položaj instinktivno, uklapajući delove koji su bili
predviđeni da se dopunjavaju. Ipak, bio je to ukus onoga što bi
moglo da bude. Verovao je da nemaju dovoljno prostora da
promene položaj, ali je, dok je savijao ruku oko njenog struka,
otkrio da ga ipak imaju.
Dok ju je grlio oko struka, udario je laktom u zid. Ovaj zvuk
bi ga ranije uplašio, ali ga je sada zanemario i usredsredio se na
to da raširi prste preko Talijinog dupeta i privuče je bliže sebi i
malo više na sebe. Odgovorila je izvijanjem leđa sve više dok im
– o bože – poklapanje nije oduzelo dah. Sve do tog trenutka nisu
prekidali divlji poljubac, ali sada su ga prekinuli i uglas
uzdahnuli.
Usne su im se, tren kasnije, spojile i ponovo je njima ovladao
životinjski instinkt. Dlanom je pratio njene obline od struka do
vrha butine, milovao nagu kožu koja mu je pod rukom bila nalik
na toplu svilu, premda se nije sećao da je zavukao ruku pod
donji deo njene pidžame.
Nije mogao da kaže kada je podigla ruku do njegove glave,
ali su joj prsti bili upleteni u njegovu kosu i žurno ga je vukla da
ga približi sebi.
Njena bradavica, po kojoj je kružio palcem, bila je kruta, ali
kako ju je pronašao pod gornjim delom pidžame? Nije znao, ali
mu se dopadalo ono što je osećao pod rukom, dopadala mu se
njena koža, njeno uzbuđenje, i svest da ga je on probudio.
Nije nameravao da počne da gura kukove u prostor između
njenih butina, koji ga je spremno dočekao, ali je to radio, i
ubijalo ga je što nije u njoj.
Ova neverovatna osećanja su se stopila u trenutak bistrine i
on je shvatio da neće moći da se zaustavi ako sada ne stane.
Podigao je usne sa njenih gladnih usana i obuhvatio joj
obraze rukama. „Talija, Talija.” Čela pritisnutog uz njeno,
dahćući je nastavio da ponavlja njeno ime dok se nije sasvim
umirila na njemu. „Bog zna da želim”, prostenjao je. „Ali ne
mogu. Ne pod njegovim krovom.”
Pustio ju je, pa zavukao ruku iza leđa i potražio onu prokletu
kvaku i podigao je. Zid se pomerio iza njega. Sagnuo je glavu i
teturavo je, unatraške, izašao u radnu sobu. Uzeo ju je za ruku i
izveo je iz njihovog skrovišta.
Kuća je bila tiha i, osećao je, prazna, ako se ne računaju njih
dvoje. Bio je to još jedan siv dan. Roletne su bile delimično
spuštene. Soba je bila mračna. Smatrao je da je verovatno i bolje
što ne mogu da se vide jasno. Nije mogla da joj promakne
njegova erekcija. Nikada nije bio ovako čvrst a da nije neka žena
ležala pod njim, na njemu, ili mu pušila.
Talija, onako razbarušena, nikada nije izgledala zavodljivije.
Usne su joj bile pune i vlažne. Kosa neuredna. Bezoblični ogrtač
joj je visio sa jednog ramena. Bradavice su joj štrčale ispod
gornjeg dela pidžame. Izgledala je zavodljivo. Izgledala je
zavedeno. E, kad bi tako bilo. Hriste, da li je poludeo?
Ne. Dobro je postupio što se zaustavio.
„Morao sam”, rekao je promuklo. „Nikada ne bih mogao da
pređem preko toga što sam bio sa tobom ovde. U njegovoj kući.”
Sa očiglednom mukom je progutala pljuvačku, pa vratila
ogrtač na rame i prekrstila ruke na grudima. „Razumem. Zaista.
I ja bih verovatno mrzela sebe posle. Nije trebalo da dozvolim
da ode ovako daleko.”
Prešao je rukama preko lica.
„Dobro. Osim toga, doveo sam nas u ozbiljnu situaciju. Nije
prekasno da se predomisliš. Mogla bi ostati ovde, sačekati Loka
i društvo, reći im da sam te nagovorio da pobegneš, ali da si se
ipak urazumila.”
„Ne, idem s tobom.”
„Sada mi veruješ?”
„Teško si stekao moje poverenje, ali da.”
Duboko je udahnuo, oborio glavu i nekoliko sekundi zurio u
pod. A zatim je podigao glavu i neumoljivim glasom izgovorio:
„Veruj mi i ovo, Talija. Ako mi se pruži prilika da ga ubijem,
učiniću to.”
„Nadam se”, rekla je grubo. „Jer ako ti ne ubiješ njega, on će
sasvim sigurno ubiti mene.”

POGLAVLJE 28

Kao što je Dreks i pretpostavio, u kući nije bilo nikoga i samo su

dvojica policajaca u patrolnim kolima ispred kuće čuvala stražu.
„Nadam se da Rudkovski nije želeo brzu hranu za ručak”,
prošaputao je okrećući se od prozora. „Nemoj da pališ svetla i
nemoj da podižeš nepotrebnu buku, moramo što je bolje moguće
da iskoristimo ove minute. Odakle da krenemo? Već sam
pretražio glavnu spavaću sobu.”
„Kada?”
„Juče kada ste otišli na aerodrom.”
„Ti si aktivirao alarm.”
„Mislio sam da sam se na lukav način domogao nove šifre za
alarm. Džasper mi je postavio zamku. Da li si ti znala za
aplikaciju na telefonu?”
„Aplikaciju?”
„Zaboravi. Sada nije važno.” Na trenutak se zamislio. „Ima li
još neka prostorija nalik na onu sigurnu sobu?”
 „Ne. Sve do danas nije bilo razloga da se ona koristi.”
„Džasperovi trofeji će biti mali, laki za sakrivanje i držaće ih
uz sebe, ne negde gde bi ti mogla lako da dođeš do njih. Gde je
provodio najviše vremena?”
Povela ga je na sprat u sobu na kraju hodnika. Bila je slične
veličine kao njena radna soba. U njoj su se nalazili sto i računar,
kožna fotelja, a na zidu je stajao televizor ravnog ekrana. Kao i
svaka muška soba. Samo što je ova soba bila sterilna pozornica
na kojoj nije bilo dovoljno rekvizita da bi izgledala kao da je
neko zaista koristi.
Pod od drvenih dasaka nije bio prekriven ni tepihom ni
stazom. Dreks nije imao vremena da vidi da li su neke daske
labave, ali nije primetio nikakve pukotine koje bi ukazivale da
se pod nekom od njih nalazi skrovište. A i Džasper ne bi bio
tako banalan.
Izvukao je stolicu ispod stola i uključio računar. „Znaš li
šifru?”
Talija mu je rekla šifru. Ukucao ju je. „Ako ti je dao šifru,
ovde nećemo pronaći ništa. Da li je ovo njegov jedini računar?”
„Koliko znam, jeste.”
Dreks je pristupio Džasperovom mejlu. Talija je
identifikovala imena koja je prepoznala, uglavnom imena
prodavaca koji su im pružali raznovrsne usluge ili poznanika iz
kantri-kluba.
„Džasperovi prijatelji?”
„Ponekad igra dubl u tenisu i povremeno posle meča ode na
ručak sa ekipom. To je sve. Ne voli previše da se druži.”
Razmenio je nekoliko mejlova sa Elejn, ali ništa u njima nije
moglo da se pronađe. Poslednji mejl od nje je dobio juče ujutru,
na dan njene smrti. Zahvalila mu je za piće i večeru prethodne
večeri. Nije spominjala večernju plovidbu jahtom.
 Dreks je otišao u istoriju pretraživača da proveri koje je
sajtove Džasper gledao. Uglavnom su to bili sajtovi za gurmane
i ljubitelje vina. Ništa egzotično ili vredno pomena.
Isključivao je računar kada je, stojeći iza njega, Talija
izgovorila: „Drekse, nema naše fotografije.” Gledala je u okrugli
koktel stočić pored fotelje. „Džasper je napravio čitav spektakl
oko postavljanja naše fotografije sa venčanja na taj stočić onog
dana kada smo se uselili.”
„Dirljivo.”
„U to vreme sam tako mislila.”
„Ko je dao fotografiju na uramljivanje, ti ili on?”
„Ja. Zašto?”
„Moglo bi biti značajno što ju je poneo sa sobom. Suvenire
može da drži u nečem prenosivom, kao što je ram za fotografije.
Ukoliko zbirku nije držao negde u zidu da bi mogao kasnije da
je uzme.”
„Da je kidao zidove, znala bih.”
„Možda kada ste renovirali kuću?”
„Nismo pravili nikakve strukturalne izmene.”
„Dok si bila na nekom putovanju? Nikada nije vršio
‘opravke’ ili tako nešto?”
„Ne koliko ja znam.”
„Ima li drugih fotografija?”
„Mojih da. Nijedne njegove.”
„Logično. Jedina njegova fotografija za koju znam je ona
nastala na Marijaninoj jahti. Mislim da ne zna da je
fotografisan.”
Zamolio je Taliju da pogleda napolje. Pazeći da je ne
primete, provirila je kroz spuštene roletne. „Još su tu. Sede.
Nema drugih automobila u ulici.”
Dreks, koji je pažljivo posmatrao spartanski nameštenu
prostoriju, primetio je prazne police. „Ne voli nered, zar ne?”,
upitao je zajedljivo. „DVD-jeve? Knjige? Šolje sa duhovitim
natpisima?”
„Rekla sam ti, nije doneo mnogo stvari.”
„Da, ali ko nema stvari?” Tada je shvatio da ih on sam nema.
Majk i Gif su ga večito gnjavili zbog toga što mu je stan prazan.
Oslobodivši se misli da ima nešto zajedničko sa Džasperom,
pitao je Taliju gde je ulaz na tavan.
„U garaži. Spuštaju se lestve sa tavanice.”
„Nemamo vremena za to.”
„Moram da se obučem”, podsetila ga je.
Klimnuo je. „Nešto tamno. Ništa preterano fino. Udobno.”
„Mogu li da ponesem nešto sa sobom?”
„Ako spakuješ stvari u torbu koju možeš da nosiš u jednoj
ruci ili na ramenu. Odlazi. Ja ću završiti ovde.”
Izjurila je. Svestan da mu vreme prolazi, Dreks je pregledao
orman, ali je tu pronašao samo dva teniska reketa i par peraja,
sve uredno stavljeno na posebne kukice. Kucnuo je stražnju
stranu ormana. Nije zvučala šuplje, a čak i da jeste, nije imao
vremena da je sada razbija. Nije bilo ničega ni na podu ormana,
čak ni para starih patika.
Frustriran zbog manjka vremena, još jednom je pogledao
sobu, a zatim prešao preko hodnika i ušao u spavaći apartman.
Pošto Talija prošle noći nije tu spavala, sve je izgledalo baš
onako kako je izgledalo kada je juče bio ovde. Kristalna činija sa
Talijinim nakitom je i dalje stajala na noćnom stočiću.
Čisto u slučaju da je Džasper uspeo neopaženo da uđe u
kuću, Dreks je iznova pregledao fioke noćnog stočića. I dalje su
bile prazne. Donji veš, čarape, umetnički složene maramice – u
komodi je sve stajalo na svom mestu. Kao i u ormanu.
Dreks je zurio u orman mrmljajući sebi u bradu: „Jebeni
ludak.”
„Šta si rekao?” Talija je stala iza njega.
„Rekao sam da njegov orman izgleda isto kao i moj.”
Nasmejala se, ali u njenom smehu nije bilo veselja. „Kada
smo se venčali, zadirkivala sam ga što je toliko opsednut
urednošću.” Prešla je rukom preko rukava sakoa koji je bio
pažljivo stavljen na vešalicu. Dreks je zaključio da uživa u
remećenju savršenstva. „Zapravo, čudi me što je ostavio odeću”,
rekla je. „Mnogo vidi računa o njoj. Često je menja. Gotovo sve
mu se pravi po meri. On održava promet svom krojaču.”
„Po meri za Džaspera Forda. Jedna druga njegova inkarnacija
je nosila farmerke, flanelske košulje i kaubojske čizme. Išao je
na jahanje i mušičarenje.”
„Kako znaš sve to?”
„Znam ja još mnogo više. Ono što sada znam je da moramo
da se gubimo odavde.”
„Kako predlažeš da to uradimo?”
„Imam stazu pozadi.”
„Mogli bi da nas vide.”
„Oni bi trebalo da spreče ljude da uđu u kuću, ne da iz nje
izađu.” Dok je govorio, ukucavao je Gifov broj mobilnog.
Smesta je javio. „Vidi, vidi. Već smo digli ruke od tebe.”
„Želim da dođeš po nas.”
„Nas? Znači još je sa tobom?”
„Da. Sećaš li se kako da dođeš do prodavnice?”
„Naravno.”
„Koliko će ti biti potrebno da dođeš tamo?”
„Četrdeset pet sekundi.”
Dreks se zamislio, pa se zacerekao. „Ko je shvatio?”
„Majk. Rekao je da mora da si ostao u kući jer nema šanse da
se žena tako brzo obuče.”
 Talija je obukla farmerke, crnu majicu kratkih rukava i
nepromočivu jaknu sa kapuljačom. Sa ramena joj je visila mala
torba. „Iznenadio bi se”, rekao je Dreks i namignuo joj. „Vidimo
se kod prodavnice.”
„Ne moraš da ideš čak do tamo. Mi smo u susednoj ulici.
Tamo gde ste se ti i Talija sastali da proćaskate nakon što sam te
ostavio kod prodavnice.”
„Lukavo pseto.”
„Nemoj da te uhvate.”
Prekinuli su vezu. Dreks je pokazao Talijinu torbu. „Nadam
se da si dobro odabrala. Ne znam kada ćemo moći da se
vratimo.”
Prišla je noćnom stočiću i skinula burmu sa prsta. Uz zveket
je pala u kristalnu posudu. „Nikada se neću vratiti.”

***
Kada su izašli kroz vrata kuhinje na trem, Dreks je zastao da
ponovo podesi alarm.
„Zašto to radiš?”
„Da iznerviram Rudkovskog kada se vrati.”
„Znaće da si bio ovde.”
„U tome i jeste draž.”
„Šta je to između vas dvojice?”
„Duga priča. Ispričaću ti jednog dana.”
Nije bio baš onoliko siguran koliko se pretvarao pred Talijom
da će uspeti da umaknu neopaženo, ali kiša je počela jače da
pada. To im je pomoglo. A i dovoljno je često presecao put
preko travnjaka i zelenog pojasa da zna koji su delovi stražnjeg
dela poseda vidljivi sa ulice.
Gifov sedan je bio parkiran gde je i rekao da će biti. On i
Talija su požurili da se smeste na stražnje sedište otresajući kišu
sa sebe. „U poslednjem trenutku”, rekao je Gif. „Kolona
patrolnih automobila je upravo prošla kroz onu raskrsnicu iza
nas.” Pokazao je u suprotnom smeru. „Kuda?”
„Samo kreni”, rekao je Dreks. „Daj mi vremena da
razmislim.”
„Uzeli smo sobu sa kuhinjom u hotelu”, rekao je Majk.
„Nekoliko minuta nakon što smo se prijavili, shvatio sam da nisi
ni izašao iz kuće. Gde ste se krili?”
Dreks im je rekao. „Trebalo je da se setim tog prostora sa
plana kuće.”
Kao da ju je ovaj komentar probudio, Talija je prvi put
progovorila: „Setila sam se nečega.” Okrenula se u sedištu
prema Dreksu. „Da li si nas posmatrao onog dana pre nego što
smo otišli na aerodrom?”
„Kao soko.”
„Džasper je tog jutra otišao u kantri-klub na plivanje.”
„Otišao je u deset i nešto.”
„Vreme nije toliko važno. Da li si ga video kada se vratio?”
„Video sam da je stigao u garažu oko...”
„Ali nisi video njega?”
„Samo automobil.”
„Mislim da nije vratio sportsku torbu.”
„Možda ju je ostavio u prtljažniku svog automobila.”
„Nije. Bila sam sa njim kada je tovario kofere za odlazak na
aerodrom. Torba nije bila tamo.” Nagnula se napred i upitala
Gifa: „Znaš li gde je kantri-klub?”
„Ne, ali umem da sledim uputstva.”
Rekla mu je gde najpre da skrene, pa se okrenula prema
Dreksu. „Imam šifru njegovog ormarića. Jednom je ostavio sat u
njemu. Bila sam u klubu na ručku sa drugaricama. Pozvao me je
i zamolio da uzmem njegov sat. Nije želeo da šifru kaže osoblju,
pa ju je dao meni, a zatim je obavestio osoblje da mi omoguće
pristup ormariću kada nikoga ne bude.”
„Možda je promenio šifru.” Ovo je rekao Majk.
Talija je kazala: „Vredi pokušati.”
„Kako ćeš ući u mušku svlačionicu?”, upitao je Dreks.
„Zar ne vidiš da sam na ivici nervnog sloma, da me kida
briga za mužem, da sam pomahnitala jer vlasti nisu uspele da ga
pronađu? Možda u njegovom ormariću ima nešto što će im
pomoći da ga pronađu. Ko će mi zabraniti pristup ormariću?”
Majk je mišljenje o ovom planu izrazio frktanjem. Gif je
pogledao u retrovizor. Dreks se široko nasmešio. „Počinjem da
utičem na tebe.”
„Bog neka nam je u pomoći”, promumlao je Majk.

Insistirala je da uđe sama. „Ako svi uđemo, izgledaće kao

parada i privući će pažnju.”
„Ne moramo svi da uđemo. Samo ja”, rekao je Dreks. „Ako
budem sa tobom i ukoliko ti neko zabrani pristup, ja ću samo da
pokažem...”, ućutao je.
Talija ga je značajno pogledala.
Gif je ponudio da uđe sa njom. „Ako se ukaže potreba,
upotrebiću moju značku.”
„Pošto ti nisi bio dovoljno glup da je predaš”, rekao je Majk,
pa okrenuo glavu i prostrelio pogledom Dreksa. „Ali neko bi
ipak trebalo da ide sa njom.”
Obratila se Majkovom potiljku. „Da vam ne umaknem?”
„Samo kažem. Neko bi trebalo da ide sa tobom.”
Do dolaska u kantri-klub odlučili su da će Gif ući sa njom.
Kada je izašla ispred ulaza kluba, Dreks joj je poželeo sreću i
stegao joj ruku. Odmahnuo je rukom da kaže momku da nema
potrebe da parkira automobil, pa zauzeo Gifovo mesto za
volanom. „Parkiraću tamo.” Pokazao je jedan deo parkinga.
Osoblje je prepoznalo Taliju, ali se činilo da su zapanjeni što
vide da izgleda tako neuredno. Prolazak kroz zeleni pojas po kiši
doprineo je celokupnom utisku očajne žene.
Član osoblja koji je radio za pultom ispred muške svlačionice
izgledao je načisto uplašeno. „Gospođo Ford?”
„Ćao, Tode. Ti si Tod, zar ne?”
„Da, gospođo.” Bio je mlad. Ako je suditi po njegovom
izgledu, koristio je teretanu kluba često i dugo. „Ima li vesti o
gospodinu Fordu?”
„Nema. Zato sam i došla. Da li je neko unutra?”
„U...”
„Svlačionici, svlačionici.” Nestrpljivo je udarala o pult u
ritmu reči koje je izgovarala. „Moram da uđem unutra.”
Potrudila se da joj glas zvuči slabašno. „Želim da pogledam u
ormarić mog muža. Možda je ostavio u njemu nešto što...”
„Bio je prazan.”
„Molim?”, rekla je Talija sa iskrenim zaprepašćenjem.
„Dvojica detektiva su već bili ovde.”
„Kada?”
Tod je naborao lice. „Pre jednog sata, rekao bih. Menadžer
kluba im je otvorio ormarić vašeg muža. Bio je prazan. Sâm sam
video.”
Otvorila je usta da progovori, ali Gif joj je prišao i spustio
ruku na njeno rame u znak upozorenja. „Objasnili su joj sve to,
Tode. Ili su pokušali. Narednici Lok i Menandez?”
„Nisam čuo njihova.”
„Da li je specijalni agent Rudkovski bio sa njima?”
„Treći tip? Mislim da im je on šef.”
„Da, i on tako misli. Rekli su gospođi Ford da je ormarić
njenog muža bio prazan, ali je ona, uh, strašno uznemirena kao
što možeš i da zamisliš. Insistirala je da ga sama pogleda.
Pristao sam da dođem ovamo sa njom.”
„I vi ste detektiv?”
„Policijski kapelan.”
„O.”
„Ako ti ne bi bilo teško...”
„Da, naravno. Naravno.” Momak je utešno namignuo Gifu.
„Naravno da možete da uđete, gospođo Ford”, rekao je
obraćajući joj se kao da je pomerila pameću. „Mislim da niko
nije unutra. Vreme je golfere zatvorilo u sobi za kartanje. Ali
čekajte da proverim. Odmah se vraćam.”

Gif je pohvalio njen nastup. Talija je pohvalila njegov. Ali ih je

sve četvoro obuzela malodušnost dok su odlazili iz kantri-kluba.
Osećajući se utučeno do kosti, Dreks je odgovornost vožnje
prepustio Gifu, što mu je omogućilo da se usredsredi na
problem.
Kratki pretres kuće nije dao nikakve rezultate. Odlazak u
kantri-klub je bio potpuni promašaj. Nije imao sa čim da radi.
Ništa. Kao i pre. Kao uvek. Džasper nije ostavio ništa čemu bi
se vratio. Osim Talije.
Poneo je jedinu fotografiju sa venčanja i... i šta?
Promeškoljio se, pa se umirio, pa se ponovo promeškoljio.
„Talija, ti i Džasper ste poneli kofere na aerodrom, zar ne?”
„Da.”
„Svako po jedan?”
„Da. Kao ručni prtljag.”
„Da li si ga ti pakovala i jesi li videla šta je spakovao?”
„Nisam. Kada se vratio kući iz kluba, ja sam pakovanje već
završila. Ostavila sam ga u sobi da se pakuje i sišla u radnu sobu
da pročitam mejlove i obavim poslovne pozive. Radila sam dok
nismo krenuli na aerodrom.”
„Majk, onaj snimak bezbednosne kamere na kom se vidi
Džasper kako seda u taksi?”
„Da?”
„Kofer je bio kod njega, zar ne?” Dreks je mislio da se dobro
seća, ali je želeo da proveri sa Majkom, koji je imao računarsko
pamćenje.
„Stavio ga je na stražnje sedište taksija kada je sedao.”
Dreks se umirio na sedištu, pa okrenuo glavu i zagledao se
kroz prozor automobila niz koji su se slivale kapi kiše. Džasper
je ostavio za sobom po meri krojenu odeću i poneo samo ono što
je mogao da spakuje u ručni prtljag. Dreks je vrhom prsta pratio
potočić kiše koji je tekao niz staklo sa spoljnje strane.
„Šta je spakovao u taj kofer? Gde je on sada?”
Gif ih je odvezao do motela u kom su on i Majk već unajmili
sobu sa kuhinjom. Gif se zaustavio ispod pokrivenog ulaza
motela. Majk mu je rekao: „Ja ću ovo srediti, velečasni Luise.”
Okrenuo se Dreksu. „Svaki apartman ima dve sobe.”
Dreks nije zagrizao mamac. „Onda je sve taman.”
Majk je pogledao Taliju, pa s mukom ustao sa suvozačevog
sedišta i teškim korakom ušao u lobi.
„Da istaknem očigledno”, rekla je Dreksu, „ne dopadam mu
se.”
„Nemoj to lično da shvataš. Njemu se niko ne dopada.”
Nekoliko minuta kasnije, Majk se vratio i pružio ključ-karticu
Dreksu. „Nisi ništa rekao, ali poneli smo sve tvoje stvari iz stana
iznad garaže.”
„Hvala.”
„Mislili smo da se nećeš tamo više vraćati”, rekao je Gif.
 U neuspešnom pokušaju da razvedri atmosferu, Dreks je
odvratio: „Već mi taj stan nedostaje.” Niko nije odreagovao.
Gif je rekao: „Šta će biti sa tvojim automobilom?”
„Privremeno je napušten. Mogu ga zapleniti. Ne znam. Nije
me briga. Brinuću o tome posle... Posle.”
Gif je parkirao. Svi su izašli iz automobila. Majk je rekao:
„Evo vašeg. I našeg.” Pokazao je drugi apartman, koji se nalazio
naspram njegovog i Gifovog sa druge strane dvorišta prošaranog
patuljastim palmama.
„Odvešću Taliju u sobu, pa ću se vratiti po stvari”, rekao je
Dreks.
Bez dalje rasprave otpratio je Taliju do vrata njihovog
apartmana, otključao ih i rekao joj da će se vratiti za nekoliko
minuta. „Stavi lanac.” Klimnula je glavom, bila je potištena
koliko i on.
Sačekao je da čuje kako stavlja lanac, a zatim je, ne mareći za
kišu, prešao preko dvorišta i pokucao na vrata. Gif ih je otvorio.
Dreks je prošao pored njega i zaputio se pravo prema Majku,
koji se pružio u fotelju u dnevnoj sobi i izgledao kao Džaba Hat.
„Prestani, Majk.”
„Šta?”
„O’ladi, jebote. Znaš ti šta.”
„Dobro.” Majk je podigao ruke u znak predaje.
„Ne šalim se”, rekao je naglašavajući reči.
„Da budem fin ili da se čistim?”
„Ne bih to ni sam bolje sročio. Potreban si mi ti. Ali mi nisu
potrebna tvoja sranja. Situacija je dovoljno loša i bez njih. Budi
fin. Ili odlazi.”
Majk je podigao ruke više. „Rekao sam dobro.”
Dreks se povukao. Sada kada je raščistio ovo, kazao je:
„Rudkovski vas je verovatno već stavio na listu za odstrel.
Misliš li da bi mogao da hakuješ izveštaj Elejnine autopsije?”
„Neću morati.” Majk je klimnuo glavom Gifu. „On je zajebao
nekog na patologiji da mu ga pošalje.”
„Pošalji mi ga na mejl, molim te, Gife.”
„Naravno”, rekao je Gif.
Dreks je primetio hrpu kuvara na stolu u dnevnoj sobi.
„Vidim da ste dobili moju poruku. Počnite da kopate po njima.”
„Ne izgledaju mi dovoljno korišćeno da kriju tajne”, rekao je
Gif.
„Možda i jeste tako, ali ipak proverite.”
„A šta ćeš ti raditi u međuvremenu?”
Obojica su pogledali u Majka kao da očekuju provokaciju na
Talijin račun. Ponovo je podigao obe ruke: „Šta je? Vidite kako
sam fin. A i postavka je bila toliko naivna da mi je ispod časti.”
Dreks mu se nevoljno nasmešio dok je podizao platnenu
torbu sa kauča. „Idem u sobu da razmislim.”
„O čemu?”
„O tome šta bih sada radio da sam Džasper.”

POGLAVLJE 29

Talija je sklonila lanac. Izgledala je toliko utučeno da ju je

Dreks upitao u čemu je problem.
„Žao mi je što nije bilo koristi od mog razmišljanja.”
„Od većine razmišljanja nema koristi. Slavimo retke prilike
kada razmišljanje urodi plodom.”
„Te retke prilike te teraju dalje?”
„Mene dalje tera činjenica da ga još nisam uhvatio.”
„Biće teže sada kada si dao ostavku. Možda bi Rudkovski,
ako mu se obratiš za pomoć, bio voljan da zanemari ono što si
jutros uradio.”
„Čula si ga. Da li ti zvuči kao čovek na koga bi mea culpa
mogla da ima uticaja?”
„Ne.”
„Odvažio bih se možda na to kada me to ne bi skupo koštalo
vremena.”
„Misliš da je vreme ovde od ključnog značaja, zar ne?”
Ne želeći da je plaši – još – izbegao je odgovor. „Moram da
se osamim i razmislim. Hoćeš li moći da ostaneš sama neko
vreme?”
„Nakon noći i jutra kakve sam upravo proživela? I meni je
potrebno malo vremena da se odmorim.”
Povukao je pramen njene kose, ali ga nije pustio. „Voleo bih
da sam te video na delu u svlačionici. Gif je rekao da si pogodila
pravu meru. Negde između agresije i sažaljivosti.”
„Ne mogu da se takmičim sa konkurencijom.”
Sklonio joj je pramen kose iza uha, pa protrljao ušnu resicu
koju je ranije ugrizao. „Plašim se da ni ja to ne mogu.”
„Zašto to kažeš?”
Spustio je ruku. „Džasper se ovim bavio mnogo pre nego što
sam ja počeo da ga lovim. Ima više iskustva.” Sumorno joj se
nasmešio, pa pogledao na sat. „Naći ćemo se da dogovorimo
plan akcije oko šest. Gif će doneti večeru.”
Popeli su se stepenicama. Dve sobe su bile razdvojene
kratkim hodnikom, a između njih se nalazilo zajedničko
kupatilo. „Stavila sam stvari ovde.” Pokazala je sobu sa desne
strane. „Vidimo se nešto pre šest.”
Okrenula se, ali ju je on, pre nego što je stigla da napravi
korak, uhvatio i okrenuo prema sebi. Privukao ju je sebi i
zagrlio.
„Strašno želim da legnem sa tobom.” Poljubio ju je u vrat.
„Ali ne bi želela da ideš tamo kuda ja sada moram da idem.”
Zagrlio ju je snažnije, a zatim popustio zagrljaj i najzad
spustio ruke pored tela. Ostavio ju je, ušao u mračnu sobu i
zatvorio vrata za sobom.

Gif je doneo kinesku hranu. Podelili su kartonske kutije i seli za

trpezarijski sto da jedu.
Kuvari su, primetio je Dreks, bili pokidani. Stranice iz njih su
bile nalik na snežni nanos u jednom uglu sobe. Dreks je glavom
pokazao stranice kuvara i rekao: „Ništa?”
„Ni jedna jedina beleška”, odgovorio je Gif. „A prošli smo
kroz njih stranicu po stranicu. Ništa nije bilo zalepljeno za
korice. Nismo našli ništa. Nada.”
„Ali neki recepti izgledaju dobro”, rekao je Majk. „Njih sam
sačuvao.”
„I ovo možeš staviti na gomilu papira”, Dreks je pokazao
viljuškom lažni rukopis koji je spustio na pult kada je ušao.
Nalazio se među stvarima koje su Majk i Gif doneli iz stana
iznad garaže. „Neće mi više biti potreban.”
„Da li si zaista to napisao?”, upitala je Talija.
„Dao sam da se prekuca neka knjiga.”
„Elejn je rekla Džasperu da nije naročito dobra.”
„Pem će biti slomljena”, rekao je Majk tamaneći rolnicu sa
jajima.
Talija je pogledala Dreksa. „Pem?”
Dreks je uputio Majku upozoravajući pogled. „Žena u
kancelariji koja mi ga je otkucala. Nisam ga ni pročitao, samo
sam išarao stranice da bi izgledao autentično.”
„Mene si prevario”, rekla je Talija. „Onog dana kada sam
došla u stan i pitala...”
 Svestan da ih Majk i Gif slušaju sa besomučnim
interesovanjem, Dreks je rekao: „To mu je i bila svrha. Da te
prevarim.”
Razgovor je nakon toga utihnuo i oni su se usredsredili na
hranu. Kada su završili, žurno su pospremili, pa seli u dnevnu
sobu. Majk je zauzeo najveću fotelju, Gif je opkoračio jednu od
stolica iz trpezarije, Talija se sklupčala u jednom uglu kauča.
Dreks je seo na naspramni naslon za ruke istog kauča.
Odlučio je kako će otpočeti sastanak, uprkos tome što će to
po Taliju biti neprijatno. Morao je da bude iskren, možda čak i
grub, jer je bilo nužno da u glavi svojih partnera izbriše svaku
sumnju u njenu krivicu.
„Talija?”
Udahnula je i polako izdahnula. „Ovo je ono kasnije iz ‘želim
da mi sve ispričaš kasnije’, zar ne?”
„Da. Govorim u ime sve trojice kada kažem da nam je
potrebno da nam objasniš kako je moguće da nisi znala da si
udata za psihopatu.”
Bio je to uvod koji je Majk čekao. „Kada sam te video na
onoj fotografiji sa žurke Marijan Haris, meni je to bilo
dovoljno.”
„I nisi promenio mišljenje”, rekla je.
„Recimo da nisi te večeri upoznala svog muža...”
„Nisam.”
„... i da je sve drugo što si nam rekla istina, zar ti se nikada
nije učinilo da on nije sav svoj?”
„I ja bih to želeo da čujem”, rekao je Gif tiše i sa manje
osude.
„Da, osećala sam da nešto nije u redu”, rekla je. „Ali nisam
mogla da procenim šta. Vas trojica svaki dan razmišljate o
kriminalu i psihopatama. To nije moj domen. Tako da, ne”, rekla
je obraćajući se Majku, „nije mi jednog dana palo na pamet da je
moj muž serijski ubica.”
„Dobro”, rekao je Dreks. „Diši. Ovo nije inkvizicija.
Pokušavamo da analiziramo i razumemo njega pre nego tebe.
Šta ti je probudilo osećaj da nešto nije u redu?”
„Nije to bila samo jedna stvar. Dolazilo je postepeno. U
početku sam sebi govorila da je to zbog razlike u godinama. Od
tri decenije.”
„Ali si se ipak udala za njega”, rekao je Dreks.
„Počelo je da se ispoljava tek nakon što smo se venčali. No
vrlo brzo nakon venčanja počela sam da primećujem čudne
stvari. Na primer, način na koji je govorio. Reči i izrazi kao da
su imali dvosmislen značaj koji mi je izmicao. Osećala sam se
posebno nelagodno kada smo bili sami, ali nisam to mogla ničim
da objasnim. Mislila sam da je možda do hormona. U to vreme
sam se podvrgla izvesnim procedurama.” Pogledala je Dreksa.
„Ali nelagodan osećaj se nastavio. U poslednjih nekoliko meseci
je ono što je govorio postalo još čudnije.”
„Da li se to jače ispoljilo u vreme kada su otkriveni ostaci
Marijan Haris?”, upitao je Dreks.
Nabrala je čelo. „Sada kada si to spomenuo, da. Negde u to
vreme.”
„To se uklapa”, rekao je, na šta su Majk i Gif klimnuli. „To
bi ga uznemirilo. Nateralo ga da počne da dovodi u pitanje
odluku da je živu zakopa.”
„Možda mu to nije bila namera”, rekao je Gif. „Možda je,
kada je zakucao poklopac na sanduku, pogrešno mislio da je
mrtva.”
Majk je na ovo skočio. „‘Pogrešno’ je ovde ključna reč.
Takva greška je za njega nešto nečuveno. To bi ga izbacilo iz
ravnoteže.”
 Dreks je sa interesovanjem pratio ovaj razgovor, ali nije još
želeo da se bavi činjenicama. „Svakako bi ga to izbacilo iz
ravnoteže. Otkriće groba je pokvarilo njegov savršen rezultat.”
A zatim se ponovo obratio Taliji: „Jedne večeri u toku ove
nedelje izašli ste na večeru. Mahnuo sam ti dok ste odlazili.”
„Da.”
„Izgledali ste lepo. Doterano. Kao muž koji izvodi svoju
omiljenu devojku na večeru.”
„Znači čuo si razgovor?”
Klimnuo je.
Izgledala je postiđeno. „Njegov poziv me je iznenadio. Bio
nam je to prvi izlazak u poslednjih nekoliko nedelja.”
„Bila je to predstava za mene?”
„Mora da je tako bilo. Ali ja sam mislila da pokušava da
prikrije preljubu.”
Dreks je pogledao svoje saradnike da proceni njihovu
reakciju. Gif je izgledao zainteresovano, ali i dalje neodlučno.
Majkov skepticizam je mogao da se seče nožem.
Ponovo se obratio Taliji: „Kako se njegovo neobično
ponašanje ispoljavalo? Šta je uradio kada si pomislila da nešto
zaista nije kako bi trebalo da bude?”
„Ništa preteće ni upadljivo čudno. Nikada me nije
zlostavljao. Upravo suprotno, bio je brižan, čak toliko da je to
bilo iritantno. Ali ponekad bi me, kada bi me pogledao na
određeni način, podišla jeza. Počela sam da pronalazim izgovore
da izbegavam intimnosti.”
„Kako je reagovao?”
„Opušteno.”
„Ne nasilno?”
„Nipošto. Upravo suprotno. Bio je ravnodušan.”
Privukla je jedan od jastuka sa kauča na krilo i privila ga na
grudi. Štiti se, pomislio je Dreks, od onoga što još okleva da
prizna.
„Njegova ravnodušnost je delovala neprirodno”, rekla je.
„I jeste neprirodna”, kazao je Dreks, „jer je on takav. Neki od
ovih tipova nisu seksualno funkcionalni ukoliko odnos nije
nasilan. Ali Džaspera seks ne zanima. On se loži na mentalne
igrice. Osim sa mojom majkom, njegov odnos sa ženama je bio
platonski.” Majk i Gif su izgledali kao da ih je podišla jeza. „Da,
rekao sam to Taliji jutros, i verujem da to neće nikom otkriti. Ali
da se vratimo na ono što sam hteo da kažem. Nijedna od
njegovih veza nije bila okarakterisana kao ljubavna veza.”
Majk je rekao: „Čak ni u oglasima koje je ostavljao na
sajtovima za upoznavanje ne spominje ni seks ni ljubav. Samo
druženje.”
Dreks je, gledajući u Taliju, rekao: „Ako ti nešto znači, ne
verujem da je bio u romantičnoj vezi sa Elejn. Ne verujem da bi
te ona izdala. Ali tebi je preljuba zvučala kao logično
objašnjenje za njegovo ekscentrično ponašanje.”
„Zašto sam ja bila izuzetak od platonskih odnosa koje je imao
sa drugim ženama?”, upitala je Talija.
„Vratićemo se na to”, rekao je Dreks. „Nastavi sa onim što si
počela da pričaš. Kako se njegovo neobično ponašanje
manifestovalo?”
„Bile su to sitnice, i svaku je lako bilo prevideti, ali su mi,
kada su se nakupile, zasmetale. Kao što je opsesija odećom i
ormanom.”
Dreks je drugoj dvojici opisao njegov orman.
„Fanatično je opsednut time da mu svaki komad mora
savršeno pristajati”, nastavila je Talija. „Pravio je problem oko
dužine rukava, dugmadi, svega. Nisam smela da motam njegov
veš i da ga stavljam u fioke i vešalice. Imao je ‘sistem’ rekao je.
Zadirkivala sam ga zbog načina na koji je ređao pribor za jelo u
kuhinjskoj fioci.”
„Nije se smejao tome”, upitao je Dreks.
„Ne, uvredio se. Te takve njegove opsesije su počele da me
zamaraju. Iscrpljujuće je bez prestanka paziti na svaku reč.
Počela sam da pronalazim razloge za odlazak iz grada. Poslovna
putovanja su mi postala način da pobegnem od kuće. Mogla sam
da se opustim samo kada sam bila daleko od njega. Što je
trebalo nešto da mi kaže, zar ne?”
Pitala je svu trojicu, na svakom je na trenutak zadržala pogled
pre nego što bi prešla na drugog, dok najzad nije stigla do
Dreksa. On nije rekao ništa jer je želeo da čuje kako će sama
sebi odgovoriti na pitanje.
„Trebalo bi da verujemo svom strahu. To nam govore. Ja mu
nisam verovala. Racionalizovala sam ga ili ga potpuno
poricala.” Sačekala je trenutak, pa dodala: „Dok se ti nisi uselio
u stan u susedstvu. Onda se sve promenilo.”
Majk se promeškoljio u sedištu. Gif je pročistio grlo. Dreks
se nije pomerio, samo je nastavio da gleda Talijine uznemirene
oči.
„Džasper je bio nepoverljiv prema tebi od samog početka,
premda mu nisi dao razloga za to. Čak si mu vratio ventilator
koji ti je pozajmio. Nisam mogla da razumem njegovu averziju.”
„Video je Dreksa kao konkurenciju.”
Klimnula je Gifu. „Muška dominacija i potreba da zaštiti
svoju teritoriju bile bi razumljive da su se ispoljile s vremenom,
i da smo mu Dreks i ja dali povoda za ljubomoru. Dreks je bio tu
čitavu nedelju, a on je postao paranoičan u vezi s njim od dana
kada se doselio.”
„‘Sumnja večito opseda um čoveka nečiste savesti’”, citirao
je Dreks.
 „Molim?”
„Šekspir”, rekao je Majk.
„Ali nemoj biti suviše impresionirana”, kazao je Dreks.
„Znam taj citat zato što se odnosi na um kao što je Džasperov.”
Podigao je kažiprst. „Sa tom razlikom da on oseća samo sumnju,
ali ne i grižu savesti. U njegovoj glavi je svaki njegov postupak
opravdan.
O, on je suptilan”, nastavio je. „Ne kida muvama krila i ne
kasapi mačiće. Premda je u mladosti to možda radio, ili sada
radi krišom. Ali kada ‘radi’, on poprima sve odlike normalnog
čoveka.
Izražava žaljenje kada se to od njega zahteva. ‘Žao mi je što
je tvog psa udario auto.’ Izvinjava se za manje prestupe kao što
je kašnjenje na dogovoreni sastanak ili se izvinjava što je
nekome zaboravio rođendan. Nosi male darove domaćicama.
Poziva nove susede na večeru. Zato što to civilizovani ljudi rade.
Ali on glumi. Snishodljiv je. Krišom se smeje svakome ko
nasedne na njegovu glumu. Imao je devet ličnosti za koje znam,
ali sve su one potekle iz iste izopačene psihe i svima je
upravljala ista ta izopačena psiha koja mu kaže da je on daleko
iznad svih ostalih i da pravila za njega ne važe.”
„Osećam se tako glupo, tako budalasto.”
„Nemoj, Talija. Sjajno te je izigrao. ‘Ne večeras, mili?’ U
redu. Bio je savršen kavaljer. Otelotvorenje obzira. Nikada se
nije ljutio, nikada se nije žalio i naposletku je prestao i da traži.
Zar ne?”
Kratko je, postiđeno klimnula.
„To se savršeno uklopilo sa njegovim viđenjem vaše veze.
Gospodario je, a nije morao da bude nasilan i samovoljan. Koja
bi se supruga požalila na tako idealnog muža? Došlo ti je da
zavrištiš kada si videla onaj orman i one savršene fioke, ali nisi,
jer bi većina žena smatrala pravim čudom kada bi njihovi aljkavi
muževi podigli svoj prljavi veš sa poda kupatila.
Džasper je namerno koristio uznemiravajuće reči i fraze, a
zatim kao protivtežu pokazivao krajnu brižljivost. To te je
izbacilo iz ravnoteže. Nateralo te je da budeš... Koju si ono reč
danas upotrebila? Na oprezu. To ga je ložilo više od svega.
Osećao je tvoj sve veći oprez. Za njega je negovanje tog opreza
bila predigra.”
„I čemu je ona vodila?”
„Ubistvu.”
„Bolesno, jebote”, promrmljao je Majk.
Uznemireno je snažnije privila jastuk uza se. „Nikada neću
oprostiti sebi što nisam poslušala svoj instinkt i rekla nešto,
uradila nešto, podelila svoje strahove sa Elejn. Da jesam, možda
bi još bila živa.”
„A ti bi bila mrtva.”
Nakon Dreksove otrežnjujuće izjave, usledila je tišina. A
zatim je Gif kazao: „Nakon čega bi, bez sumnje, potražio utehu
u njenom zagrljaju.”
„Pa i nju zadavio”, dodao je Majk.
„To je jedna od činjenica koje sam želeo da vam kažem”,
rekao je Dreks. „Ove okolnosti su drugačije od svih ranijih.
Ovog puta su u pitanju bile dve žene. Od kojih je sa jednom bio
u braku. I sa Marijan Haris je odstupio od onoga što je za njega
bilo uobičajeno.”
„Kako?”, upitao je Gif.
Dreks je ustao i prišao pultu koji je razdvajao dnevnu sobu od
kuhinjice. Pruženih ruku se oslonio na njega.
„Mislim da Marijan nije greškom zakopana živa. Mislim da
mu je dosadila rutina i da je želeo da isproba nešto novo. Bio je
to izazov koji je sam sebi postavio. Želeo je da vidi može li to da
uradi i da se izvuče. I do sad se izvlačio.
Talija je bila još jedan izazov. Nije bila sredovečna, nije bila
krotka i nesigurna, nije bila naslednica. Ni nalik svojim
prethodnicama, bila je mnogo mlađa, lepša i bogatstvo je sama
stekla. Može li da zavede takvu ženu? Ili još bolje, najveći
trijumf, da je navede da se uda za njega? Uspeo je.
Upoznao je Elejn. Sama za sebe ona ne bi predstavljala
izazov. Ali dve žene? Dve žene koje su se poznavale, bile
prijateljice, koje su se često viđale i mogle da razgovaraju o
njemu?
Ah, to je bio rizik koji je nadmašivao sve druge rizike. Čak i
rizičnije od načina na koji je ubio Marijan, odnosno ostavio je da
sama umre pre nego što neko čuje njene krike. Izazov koji su
Talija i Elejn zajedno predstavljale bio je suviše veliki da bi mu
odoleo. Usuđuje li se da pokuša?” Dreks je oborio glavu između
ramena. „Usudio se i pola cilja je ostvario.”
Niko iza njega se nije pomerao. Niko nije progovarao. Najzad
je Gif rekao: „Ovo je njegov način eskalacije.”
„Verujem da je tako. To je njegovo sredovečno ludilo o kom
smo razgovarali. Izlaže se rizicima kojima se nije izlagao pre, i
to me smrtno plaši.” Zastao je, pa rekao: „Pokušaj da pozoveš
Loka.”
Kao što je i predvideo, preostalih troje su se na ovaj njegov
zahtev trgli. Pre nego što je iko stigao da pita zašto ili se
usprotivi, rekao je: „Potreban nam je neko unutra, da nam daje
informacije i obaveštava nas o napretku istrage. Rudkovski?
Zaboravi. Izgubljen slučaj. Ima li neki od vas dvojice vezu u
nekoj od kancelarija FBI-ja u Južnoj Karolini?”
Odmahnuli su glavom.
„Znači da ne možete da zatražite ni od koga da vam uzvrati
uslugu. A i možete se kladiti da ih je Rudkovski do sada sve
okrenuo protiv nas. Isto važi i za Policijsku upravu Čarlstona,
šerifovu kancelariju, državnu policiju, Službu državne
bezbednosti. Sve agencije snaga reda.”
„Lok je član tog bratstva”, rekao je Majk.
„Kao i Menandez”, rekla je Talija.
„Da, ali čula si ih kada su ostali sami u tvojoj radnoj sobi.”
Preneo je Majku i Gifu šta su on i Talija čuli iz sigurne sobe.
„Prozreli su razmetljivost Rudkovskog i nijednom se ne dopada.
Nama se dive. Verujem da bi Menandez jedva dočekao priliku
da nam pomogne.”
„Zašto onda ne zoveš njega?”, upitao je Majk.
„Jer je Lok iskusniji, zreliji, promišljeniji, manje je
impulsivan, stariji je i baš nam je takav potreban.”
Gif je oklevao, ali je uzeo telefon, pa otišao u spisak
poslednjih pozvanih brojeva i pronašao Lokov. „Stavi ga na
spikerfon”, rekao je Dreks, a zatim pokazao mesto na pultu, na
koje je Gif stavio telefon. Privukao je stolicu bliže pultu.
Majk je ostao gde je i bio. Talija je prišla Dreksu. Okrenuo se
prema njoj i tiho rekao: „Izvini što sam ti ovo priredio.”
„Zapravo je to bilo zdravo po mene. Bolje nego da sam sve
sakupljala u sebi. Želim da ga nema, Drekse.”
„I ja.”
Prodorno ga je pogledala u oči. „Ti si sebi priredio nešto
mnogo gore, zar ne? Dok si satima boravio u onoj mračnoj sobi
iza zatvorenih vrata?”
„Za to me plaćaju.”
„Plaćali su te.”
Nasmešio joj se slabašno baš kada se Lok javio rekavši svoje
ime iznurenim glasom.
Dreks mu se predstavio. „Možeš li da razgovaraš bez
publike?”
 „Daj mi pet minuta, pa ponovo nazovi.”
„Ne. Sad ili nikad. Da ili ne? Pobegao sam sa tvojim
svedokom. Zar te ne zanima zašto te zovem?”
„Da bi dogovorio razmenu zatvorenika?”
„Dobro, budi magarac. Zdravo.”
„Čekaj!” Čuli su prigušene kletve, nakon kojih je usledila
poduža tišina, prigušeni zvuci, a zatim je usledilo: „Dobro, sâm
sam. Zašto si me zvao?”
„Misliš li da je Džasper Ford ubio Elejn? I molim te, nemoj
da mi daješ standardno neodređeni odgovor. Da ili ne?”
„Da.”
„To su dobre vesti. Loše vesti su što ga nikada nećeš uhvatiti
tako što ćeš ga tražiti.”
„Kako?”
„Ti pratiš standardne korake. Avio-kompanije. Kompanije
koje iznajmljuju automobile. Prijavljivanje u hotele. Reci mi da
grešim.”
Tišina.
„Tako sam i mislio”, rekao je Dreks. „Slušaj me. On više nije
Džasper Ford. Sada je neko drugi. Prošao je toliko potpun
preobražaj da ga ne bi prepoznao ni da ti priđe i zgrabi te za
jaja.” Dao je Loku vremena da razmisli o ovome, što je detektiv
uradio bez komentara. Dreks je nastavio: „Sa aerodroma je
otišao sa koferom. Da li ga je ostavio u taksiju?”
„Nije.”
„Da li je pronađen na jahti?”
„Nije.”
„Bio je u automobilu.”
„Gospođa Ford je vozila njegov automobil.”
Dreks je objasnio detektivu teoriju da je Džasper u blizini
hotela do koga je stigao taksijem ostavio rezervni automobil.
„Neupadljivo vozilo koje neće moći da se poveže sa njim. Tim
vozilom se kretao te noći. U njemu je bio kofer. Džasper je
doplivao do obale, ali je sa plaže otišla druga osoba.”
„Nagađaš.”
Dreks je protrljao čelo. „Danas posle podne sam ulazio u
glavu tog bolesnika. Želeo je da svi misle da je Džasper Ford
izgubljen u moru. Slažeš li se?”
„Dobro.”
„Nije smeo da rizikuje da iko ikada više vidi Džaspera Forda.
Džasper Ford je morao da prestane da postoji baš kao i njegove
ranije inkarnacije. Promenio je izgled i identitet negde na plaži.”
Ekipe za potragu prečešljavaju plaže...”
„Nećete pronaći ni omot žvakaće gume. On je uredan.
Pedantan. Jebena picajzla. Sve je vratio nazad u kofer. Ne znam
šta je uradio nakon toga. Ali u njemu se nalazilo sve što mu je
bilo potrebno da se transformiše u nekog drugog.”
„Dobro, rasprave radi...”
„Ne iznosim ti argumente rasprave radi, Lok”, rekao je
gnevno. „Želim da ga uhvatim, ali ne mogu da letim naslepo.
Pokušavam da ti kažem da ćeš, ako želiš da ga uhvatiš, morati
da zaboraviš na udžbenik policijske metodologije.” Duboko je
udahnuo. „Ali slušam te. Šta si hteo da kažeš?”
„Ako je promenio izgled, i uradio sve kako si rekao, onda
smo ga već izgubili. Nestao je.”
Dreks je pogledao u Gifa. „Gif je to rekao jutros. Njegova je
pretpostavka da je Džasper bio daleko i pre nego što je more
izbacilo Elejnino telo na obalu. Nisam ništa rekao na ovu
pretpostavku jer sam tada smatrao da je ona verovatna. Ali ne
mislim više tako.”
„Zašto?”, upitao je detektiv.
„Jer sam se stavio na njegovo mesto i pronašao tri razloga
zašto ne bih odmah želeo da se udaljim iz kraja. Prvi je da sam
uspešno sproveo u delo tako složen plan da prosto ne mogu da
odolim da se ne zadržim i ne uživam u njemu. Bilo bi to kao
propuštanje vatrometa nakon osvajanja šampionata. Želi da
uživa u prašini koju je podigao. U poslednjim vestima koje sam
slušao opisali su ga kao čoveka od interesa u istrazi Elejnine
smrti.”
„Dogovoreno je da ne bude okarakterisan kao osumnjičeni.
Još ne možemo da ga smestimo ni na jahtu ni u čamac. Nabacili
smo da je na brodu možda bila i neimenovana treća osoba.”
„Ako budu sledili takav način razmišljanja, umaći će. Lok,
moraš ubediti nekoga da se ovaj čovek nije juče probudio i rešio
da smakne svoju prijateljicu. Nije to slučaj ljubavnog trougla
koji je pošao po zlu. Nije čak ni obična pljačka. Nije on
reagovao impulsivno.
Veruj mi kada ti kažem da je on ovo planirao. Nakon što sam
razgovarao sa Talijom o njegovom ponašanju u poslednje
vreme, došao sam do zaključka da ga je otkriće tela Marijan
Haris nateralo da ubrza planove.”
„Detektive?”, rekla je Talija.
„Gospođo Ford?”, povikao je Lok. „Nisam znao da slušate
razgovor. Da li ste dobro?”
„Ako me pitate da li sam sa Dreksom pošla svojom voljom,
jesam. Nije me primorao.” Zastala je. „Ali osećam se loše zbog
nepovoljnog položaja u koji sam dovela vas i gospodina
Menandeza. Sinoć ste bili ljubazni prema meni u vrlo teškoj
situaciju. Hvala vam.”
„Nema na čemu”, rekao je kruto. „Šta mislite o Istonovim
pretpostavkama?”
„Nemam zamerki. Zapravo, otvorio mi je oči za mnoge stvari
koje sam birala da ne vidim. Ne želim da vređam ni vaše
odeljenje ni bilo koju drugu vladinu agenciju, ali verujem da bi
trebalo da poslušate njegov savet.”
Detektiv je uzdahnuo. „Istone, rekao si da si zaključio da
postoje tri razloga da se zadrži. Koji je drugi?”
„Da ubije Taliju.”
Dreksova iskrenost je zatekla Loka. Pročistio je grlo pre nego
što je pitao da li joj je Džasper ikada pretio.
„Nije.”
„Da li ste se ikada osećali ugroženo bilo posredno...”
„Nisam”, odgovorila je prekinuvši ga. „Zato je meni ovo sada
toliko zastrašujuće. Imao je neke čudne navike, ali ih ja nisam
doživljavala kao devijantne niti ih posmatrala kao znake
upozorenja, a trebalo je.”
„Nemamo vremena da ti prepričavamo sve što je već nama
rekla o njihovom odnosu”, rekao je Dreks. „Veruj mi na reč.
Neće otići odavde dok je ona živa. To bi bilo nemarno.”
„U pravu je, detektive”, rekla je. „Živela sam sa Džasperom.
Poznajem njegove navike. On neće ostaviti nedovršena posla.”
„Da ne spominjemo da neće ostaviti njenu lovu”, rekao je
Majk.
„Ko je to?”, upitao je Lok.
„Malori.”„Znači čitavo društvo je tu?”
„Zdravo”, rekao je Gif.
„Znate da ste svi najebali”, rekao je detektiv. „Rudkovski se
zakleo da će se postarati za to. Da li je istina da...”
„Vidi”, kazao je Dreks. „To ćemo rešiti kada budemo morali.
Sada moramo da smislimo kako da izvučemo Džaspera na
otvoreno.”
Lok je rekao: „Nisi mi objasnio koji je njegov treći razlog za
zadržavanje u kraju.”
„Ego.”
 Dreks se odgurnuo od pulta i stao pored jednog od uskih
prozora pored ulaznih vrata. Razmakao je venecijanere. „Znam
da sam ga pročitao. Njemu nije važno da li nosim značku ili ne,
zna da sam mu za petama, a mora da je barem naslutio, zbog
truda koji sam uložio u izigravanje pisca, koliko sam rešen da ga
uhvatim.
Ali umakao mi je. Isplanirao je i izveo složeno ubistvo.
Prevario je Taliju. Naterao me je da vijam svoj rep. Nekako je
uspeo da izmanipuliše Elejn. Niko od nas nije ovo očekivao. Ja
to nisam očekivao, a trebalo je. Nadmudrio me je i želeće da mi
to natrlja na nos.”
„Dobro, ali kako?”, upitao je Lok. „Tako što će ubiti Taliju?”
To je bilo pitanje koje je mučilo Dreksa tog poslepodneva
dok je ležao u tami usredsređen na svoj plen. Da je on Džasper,
da li bi želeo da se odmah reši Talije i reši problem? Igra bi bila
završena. Gde je tu zabava?
„Ja mislim”, izgovorio je polako, „da će želeti da ja brinem
za nju, da se pitam i strepim kako će udariti. Želeće i nju da
uplaši i dovede je do ivice nerava.”
„Sada sam sebi protivrečiš”, rekao je Majk razdražljivo.
„Upravo si rekao da neće otići dok se ne pobrine za nju.”
„Ali ne još.” Dreks se zagledao u kišu. „Da bi meni privukao
pažnju, da bi mi dao do znanja da još nije završio sa mnom, da
on i dalje vuče konce, udariće brzo. Ali ubiće nekog drugog.”
Lok je glasno izdahnuo. „O, sranje.”
 POGLAVLJE 30

Dreksa je uznemirio ton detektivovog glasa, pa se okrenuo od

prozora i pogledao u telefon na pultu. „Šta je bilo? Lok? Šta je
bilo?”
Lok je počeo da se povlači. „Nije to njegov način rada.
Nikako.”
Dreks je prišao pultu i povikao u telefon: „Šta se desilo?”
„Pronađeno je telo žene u Voterfront parku.”
„Blizu vode, a ti kažeš da nije njegov način rada? Poslao mi
je čestitku. Kada se to desilo?”
„Prvi poziv je stigao pre manje od jednog sata.”
„Kako je ubijena?
„Nema vidljivih rana. Nema krvi. Nema očiglednog oružja.”
„Zašto je onda mrtva?”
„Vrat joj je slomljen. Čini se da ju je ubio golim rukama.”
Dreks je zavukao prste u kosu i stegao teme.
Lok je rekao: „Ali nisi to čuo od mene. Slučaj je dodeljen
drugim detektivima. To je njihov slučaj...”
„Nije više. Moj je.” Dreks je gurnuo telefon Gifu. „Saznaj
pojedinosti.”
„Možda neće želeti da kaže...”
„Onda ih saznaj od nekog drugog.”
Gif je uzeo telefon da razgovara sa Lokom.
Dreks je rekao Majku: „Uključi laptop. Možda je već dospelo
na vesti. Saznaj šta se priča.”
„To je sve što ćeš saznati. Nasumične priče.”
„Samo ti proveri.”
„Kuda ideš?”
 „Po automobil. Gde je ključ?”
Dok je razgovarao sa Lokom, Gif je izvadio ključ iz džepa
pantalona i dobacio ga Dreksu. Ali Talija je podigla ruku i
uhvatila ga u letu. „Ja ću voziti”, rekla je.
„Ti ostaješ ovde s Majkom.”
„Pre pola sata si rekao da nemaš kontakte u Čarlstonu. Ne
znaš grad.”
„Pronaći ćemo ga.”
„Idem.”
„Moraš da ostaneš ovde.”
„Ne, moram to da uradim. Za mene je važno da to uradim.”
Pokušao je da je oštrim pogledom natera da ga posluša, ali je
shvatio koliko bi to bilo nepošteno. Ponudila je da mu pomogne,
i morala je nekako da ublaži osećanje krivice koje ju je mučilo
zbog Elejn.
Majk je dunuo iza njih. „Imam tačnu lokaciju. Idem i ja.”

Sve četvoro su seli u Gifov automobil. Dreks se vozio na

suvozačevom mestu, a druga dvojica su sedela pozadi. Talija je
vozila – jurila – prema ušću reke Kuper u Atlantik što je
Voterfront park, pristanište i druge atrakcije činilo
prepoznatljivim obeležjem Čarlstona.
Gif im je preneo šta mu je Lok rekao: „Lok kaže da CID3 trči
sa jednog lica mesta na drugo.”
„CID?”, upitala je Talija.
„Grupa za kriminalistiku”, rekla su sva trojica uglas.
Gif je nastavio: „Smatraju da su dve ubijene žene u roku od
dvadeset četiri sata razlog za brigu.”
„Nemoj srati”, rekao je Majk.
„Da li su identifikovali žrtvu?”, upitao je Dreks.
 „Sara Barker. Našli su tašnu ispod tela, kaiš joj je još bio na
ramenu. Vozačka dozvola, kreditne kartice, sve je tu. Burma sa
dijamantima joj je još na ruci. Veruju da je napadnuta s leđa dok
se spremala da sedne u automobil.”
„Starost?”
„Trideset devet. Izašla je na večeru sa tri drugarice. Njen muž
je bio kod kuće sa njihovo dvoje dece, dečakom od devet godina
i devojčicom od šest.”
Dreks je stegao pesnicu i udario se u čelo njome. „Potpuno
nasumična žrtva. Što je još nešto što do sada nije pokušao. A
možda i jeste. Možda je ubio desetine žena za koje ne znamo, i
možda sam ja samo uočio one čija se smrt uklapala u šablon.”
„A ova se ne uklapa”, rekao je Majk. „Pa ne znaš da je to
on.”
„Znam”, rekao je Dreks. „Razmeće se. Uhvati me ako možeš,
kretenu. To on misli.”
Talija se ubacila: „Vidim prazno mesto tamo.” Pokazala je
parking jednog popularnog restorana. „Ovo je možda najbliže
što mogu da priđem parku, a i ovde nećemo upadati u oči.”
Dreks je klimnuo u znak saglasnosti. Ušla je na parking i
parkirala automobil na slobodno mesto. Čim je isključila motor,
Dreks je uhvatio rukom kvaku.
„Drekse, ne možeš da ideš”, rekao je Gif. „Ne može ni Talija.
Lok me je upozorio da će Rudkovski na silu da se ubaci ovamo
bilo da to policija Čarlstona želi ili ne. Ako te vidi...”
„Gotovi smo.” Dreks je počeo da psuje Gifovu razboritost, a
onda je psovke začinio novim psovkama jer je Gif bio u pravu.
Majk je rekao: „Vi ostanite ovde. Gif i ja ćemo pronjuškati
naokolo i saznati šta možemo.”
„Hvala, Majk”, rekao je Gif, „ali ti si suviše masivan da bi
prošao nezapaženo.”
 Dreks je rekao: „U pravu je.”
„Ne vređam se. Ostajem ovde u lepom, suvom automobilu i
pratiću vesti na laptopu.”
Dreks je uzeo od Gifa Lokov broj telefona. Pre nego što je
izašao, Gif je pitao Dreksa želi li da potraži nešto konkretno.
„Rudkovskog”, rekao je Dreks.
„To se podrazumeva.”
„Vidiš li ga, povuci se i smesta se vrati. Otvori oči i naćuli uši
i traži Džasperovu posetnicu.”
„Kako to misliš?”
„Želi da znam da je to on”, rekao je Dreks. „Sigurno mi je
ostavio neki znak.”
„Na primer?”
„Ne znam. Ali biće suptilan. Biće to naša mala interna šala.”

Nakon što je Gif otišao, Dreks je pozvao Loka. Čuo je da je

detektiv u automobilu u pokretu. „Gde si?”
„Menandez i ja smo pozvani na mesto ubistva.”
Način na koji je ovo rekao bio je znak Dreksu da Menandezu
nije spomenuo njihov razgovor. „To je srećna okolnost sa moje
tačke gledišta”, rekao je.
„Nije naša istraga, ali žele naše mišljenje, žele da vidimo da li
možda postoji veza između ovog ubistva i ubistva koje se desilo
sinoć.”
„Druga veza osim pola žrtve?”
„Da. Nešto što bi nam reklo da je počinilac isti.”
„Ja već znam da je počinilac isti. Ako pronađeš dokaze,
smesta me pozovi.”
„Videću šta ću zateći.”
Bilo je jasno da Lok neće razgovarati sa njim otvoreno tamo
gde Menandez može da ga čuje. Dreks je pretpostavio da time
želi da zaštiti mlađeg muškarca koliko i samog sebe. I premda
ovaj časni postupak u ovom trenutku nije išao Dreksu u korist,
on nije mogao da se ne divi detektivu što ne želi da dovede u
opasnost mlađeg partnera.
„U redu. Čujem te. Ali kada budeš mogao da mi daš više
informacija...”
„Ništa ne obećavam.”
„Razumem. Ali čisto u znak dobre volje poslaću ti moj broj
mobilnog i trenutnu lokaciju.”
„Koliko dugo ćete biti tu?”
„Dok ne odemo.”
„Koliko dugo će telefon biti aktivan?”
„Dok ga ne isključim.”
„Moram da idem”, rekao je Lok. „Stigli smo.”
Detektiv je prekinuo vezu, pa ju je prekinuo i Dreks. Smesta
je poslao poruku koju je obećao da će poslati. A zatim je,
udarajući se frustrirano telefonom po bradi, preneo Taliji i
Majku šta mu je Lok rekao.
„Neko bi mogao da previdi značajnu vezu. Prokletstvo.”
Uhvatio se za kvaku i pritisnuo je.
„Drekse?”, povikala je Talija.
„Ne mogu da sedim i ne radim ništa”, rekao je.
„Moraš, Drekse”, kazao je Majk. „Ako te uhvate, gotov si. A
gotovi smo i Gif i ja. Lok će nastradati jer će Rudkovski znati da
ti je on javio.”
„Neću dozvoliti da Lok snosi posledice.”
„Nećeš ti o tome odlučivati. Zar želiš da ostane bez posla?”
Pokolebao se, otvorio je vrata, ali nije izašao iz automobila.
Pogledao je Taliju, a ona mu je rekla: „Majk je u pravu.”
Pogledao je preko ramena u Majka, kome je na licu bio
zlokobniji izraz nego obično. Dreks je priznao da je mudro
uzdržati se od petljanja. „Dobro, ali ne mogu samo da sedim.
Ostaću na parkingu. Protegnuću noge. Izbistriti glavu.”
Nabacio je kapuljaču i izašao iz automobila.

Talija je uhvatila kvaku vozačevih vrata sa namerom da mu se

pridruži, ali je Majk sa stražnjeg sedišta rekao: „Daj mu koji
minut. Biće on dobro. Ume da zapadne u ovakvo raspoloženje.”
Naslonila se na sedište. „Boli ga, zar ne? To što radi.”
„Dešava se. Kada se desi, mi – Gif i ja – se držimo po strani i
puštamo ga da to sam reši. Naposletku uspe da se izbori.”
„Dreks Iston koga sam ja upoznala – mili bože. Bilo je to pre
tačno nedelju dana”, rekla je zapanjeno jer je imala utisak da je
on mnogo duže prisutan u njenom životu. „Taj Dreks je bio
opušten i duhovit.”
„Ima on i takvu stranu. Ume da bude pravi šaljivdžija.”
Gledala je Dreksa kako nestaje u kiši. Hodao je povijenih
ramena, ruku uguranih u džepove vetrovke. „Koliko dugo radi
ovo?”
„Zvanično? Otkako je doktorirao kriminalnu psihologiju.”
Pogledala je u Majka, koji je zauzimao više od polovine
zadnjeg sedišta. Videvši njeno iznenađenje, on je pokazao
glavom u pravcu u kom je Dreks otišao i rekao: „Doktor Iston.”
„Nisam znala.”
„Ne govori o tome.”
„Pretpostavljam da se on i Rudkovski odavno poznaju.”
„Odavno.”
„Došlo je do razmimoilaženja među njima?”
„Ne. To bi značilo da su nekada bili saveznici. Od samog
početka se ne trpe.”
 „Zašto?”
„Zbog nesposobnosti Rudkovskog. To je Dreksu odmah bilo
jasno, još u Kaliforniji. Jedna žena u Santa Barbari je nestala.”
„Nikada nije pronađena.”
Majk je klimnuo. „Ni njen novac. Kako bilo, nakon tog
slučaja Rudkovski se preselio u Luivil. Đavolski mu je mrsko
što se Dreks smestio u Leksingtonu. Tako je Dreksu lakše da
prati aktivnosti Rudkovskog, ali i Rudkovski može da drži
Dreksa na oku. I drži ga. Prati ga kao soko.”
„Zato Dreks radi na svoju ruku i njega izbegava.”
„Rudkovski je klovn i on to zna. Zavidi Dreksu. Dreks je
pametniji, rođeni vođa, zgodniji, uspeva da osvoji mnoge
devojke.”
Zastao je pre nego što je rekao ovo poslednje, a Talija je
shvatila da je to dodao samo da bi nju provocirao. Odlučila je da
dozvoli da je isprovocira. „Pokušavaš li da mi pokažeš gde mi je
mesto? Da mi kažeš kako stojim sa Dreksom? I sa tobom?”
Nije ništa rekao.
„Znaš, gospodine Malori, u poslednjih trideset šest sati moj
život se srušio. Načisto je razoren i ja ne znam hoću li uspeti da
se izvučem iz ruševina, čak ni da li ću preživeti. Tako da mi
trenutno nije prioritet da se tebi umilim. Istina je da ne marim da
li ću ti se dopasti ili ne.”
Nije se trgla pod njegovim oštrim pogledom, ali se iznenadila
kada je videla kako mu se trza ugao širokih usta, što je bilo nešto
najbliže osmehu što je kod njega do sada videla. „Nakon ovog
govora, počinješ da mi se dopadaš.”
Dreks je odlučio da se vrati. Otvorio je suvozačeva vrata i seo
na sedište. „Zaista počinje jako da pada. Da li mi je nešto
promaklo?”
Talija je pogledala Majka, pa odmahnula glavom.
 Majk je pitao Dreksa da li mu se Lok javio. „Nije, ali
verovatno je...”
Sve troje su umalo iskočili iz kože kada je neko pritrčao
suvozačevim vratima i snažno pokucao na prozor. Menandez je
gledao u njih, zgrčenog, mokrog lica.
Dreks je otvorio vrata. „Kako si znao da smo ovde?”
„Lok me je poslao po tebe.”
Dreks je već krenuo da izlazi. „Šta ste pronašli?”
„Luisa.”
Dreks se zaledio. „Molim? Gifa?”
Menandez je pogledao Taliju, pa Majka, pre nego što je
vratio pogled na Dreksa. „Upravo su ga odvezla kola hitne
pomoći.”

POGLAVLJE 31

Menandez im je, zamuckujući i zastajkujući, rekao da su Gifa

pronašli kako leži na trotoaru. „Trpeo je strašne bolove. Nije
mogao da govori. Jedva je mogao da diše. Neko je pozvao hitnu
pomoć. Ali je, kada je hitna pomoć stigla, on je bio bez svesti.”
Dreks je zgrabio detektiva za kragnu i gotovo ga uvukao u
automobil.
„Da li je bio živ?”
„Ne znam. Časna reč, ne znam.”
„Šta mu se desilo?”
„Niko ne zna. Bio je u masi. Samo je pao. Ljudi oko njega su
pomislili da je možda srčani ili moždani udar. Lok je ostao da ih
ispita. Mene je poslao da vas obavestim.”
„Hvala.”
Talija je već pokrenula motor. Čim je Dreks pustio
Menandeza, izvezla je automobil sa parking-mesta i odvezla se
ostavljajući detektiva samog na parkingu.
Vozila je ulicama centra grada prema urgentnom centru
Univerzitetske bolnice, gde su, kako im je Menandez rekao,
odvezli Gifa. Samo je jednom pogrešila, skrenula je u
jednosmernu ulicu u pogrešnom smeru. Izbegavala je
automobile koji su joj trubili i bleskali svetlima, ali nije usporila.
Dreks je bio van sebe, svalio je na sebe svu krivicu što je
dozvolio da Gif ide sam. Ostavila ga je na ulazu u urgentni
centar. Izleteo je iz automobila i utrčao unutra, a ona i Majk su
otišli da potraže parking.
Kada su ga ponovo pronašli, pretio je osoblju na prijemnom
razaranjem bolnice ako mu ne kažu u kakvom je stanju njegov
prijatelj.
„Barem mi recite koliko je ozbiljno povređen”, povikao je na
ženu koja mora da je bila zadužena za davanje informacija o
pacijentima. „Da li je u pitanju rana od metka? Noža? Da li
krvari? Šta mu je?”
Ona mu je, nimalo uznemirena, rekla: „Ne mogu ništa da
vam kažem, gospodine. Možete da sednete u čekaonicu...”
„Neću da sedim!”
Talija i Majk su stali pored njega i uhvatili ga svako pod
jednu ruku i odvukli ga. Odgurali su ga u čekaonicu, gde ga je
Majk gurnuo u stolicu i rekao mu da se sabere.
„Nisi samo ti zabrinut, znaš. Divljanje ti neće pomoći.”
Dreks mu je rekao da se nosi, pa spustio laktove na kolena i
pokrio lice rukama.
„Drži ga na oku”, rekao je Majk Taliji. „Moja značka će
možda naterati onu harpiju da bude predusretljivija.”
„Čekaj.” Uhvatila ga je za rukav. „Možda ćeš time skrenuti
neželjenu pažnju na nas.”
 Postala je svesna drugih ljudi u čekaonici koji su podigli
poglede sa mobilnih telefona i pamfleta o čudotvornim lekovima
i sada ih posmatrali sa živim interesovanjem, kao da je lična
drama zbog koje su se večeras našli u urgentnom centru
izbledela u poređenju sa Draksovom.
Majkov gnevan pogled je naterao većinu da se posveti
dotadašnjim aktivnostima.
Talija je čučnula ispred Dreksa i spustila ruku na njegovo
koleno. „Drekse, imaš li kod sebe moj mobilni telefon i
bateriju?”
Podigao je glavu i pogledao je kao da govori nerazumljivim
jezikom. Kada su do njega doprle njene reči, klimnuo je
potvrdno. „Zašto?”
„Vrati bateriju u njega.” Kada je počeo da odmahuje glavom,
pritisnula mu je koleno. „Jedan poziv, a onda možeš ponovo da
je ukloniš. Veruj mi. Znam šta radim.”
Ili joj je zaista verovao, ili je bio suviše zabrinut za Gifa da bi
se raspravljao, ali počeo je da radi kako mu je rekla. Ostavila ga
je Majku na staranje i vratila se do prijemnog.
Žena je bez žurbe sortirala formulare, a zatim je, i ne
podigavši pogled, rekla: „Da?”
„Da li je doktor Filips u bolnici večeras? Endru Filips.”
Tada je podigla pogled. „On je šef hirurgije.”
„Znam. Da li bi ste mogli da pošaljete poruku ili njemu ili
njegovoj asistentkinji?”
Zasmejala se kao da se Talija našalila. „Mislim da neće
moći.”
„Razumem. Pa, hvala.” Prijatno joj se nasmešila. „Pozvaću
Margaret.”
„Ko je to?”
„Gospođa Endrua Filipsa.” Talija ju je pogledala u oči. „Ili
biste, da ne bih morala nju da uznemiravam, mogli da pošaljete
poruku nekom od njegovog osoblja i zamolite ih da me pozovu.
Moje ime je Talija Šafer.”
Žena je promenila položaj kao da su joj cipele iznenada
postale pretesne. „Iz fondacije za decu.”
„Upravo. Margaret je član odbora.”
Žena se zamislila, pa rekla: „Koji je broj vašeg telefona?”
Talija joj ga je dala, a žena ga je zapisala. „Molim vas, recite
da se nalazim u čekaonici urgentnog centra i da želim da saznam
u kakvom je stanju pacijent po imenu Gif Luis.”
Žena joj je zlovoljno klimnula glavom.
Talija se vratila do Dreksa. Sela je u stolicu pored njegove, pa
uzela svoj telefon iz njegove beživotne ruke i proverila da vidi
da li je vratio bateriju u telefon i uključio ga. „Uskoro bi trebalo
nešto da saznamo.”
„Tvoj pristup mora da je bio veštiji od mog.”
„Nisam ja koristila diplomatiju. Potegla sam veze.”
Videla je da zapravo ne razmišlja o razgovoru koji je vodio sa
njom. Zurio je preda se praznim, izmučenim, pogledom. Spustila
je dlan na njegov, pa uplela prste među njegove. Nisu
razgovarali.
Na redu stolica preko puta je sedeo Majk i prelivao se iz
sedišta koje je odabrao, ali je izgledao krepko. Talija je shvatila
da mu manje oštro sudi. Bio je neprijatni mrgud, ali je bio i
trezven i pouzdan prijatelj. Mnogo je bolje od Dreksa
kontrolisao zabrinutost, ali je ona videla da je zabrinut jednako
koliko i Iston.
U jednom trenutku Dreks je pogledao u njega i izgovorio:
„Hriste, Majk.”
„Znam.”
„Priželjkujem srčani udar.”
 Majk je priznao da se i on nada da je to u pitanju. „To se
može preživeti.”
Nakon toga su zapali u turobnu tišinu, iz koje su se trgli tek
kada je stameni muškarac u hirurškom odelu sa belom bradom
prošao kroz vrata i ušao u čekaonicu držeći se poput generala. Ili
šefa hirurgije velike univerzitetske bolnice.
Osvrnuo se, ugledao Taliju, pa joj smesta prišao. Ustala je, a
za njom su ustali i Dreks i Majk. Rekla je: „Endi, nisam
očekivala tebe! Mogao si poslati nekog od podređenih ili me
samo pozvati.”
„Ima li ovo neke veze sa Džasperom? Margaret i ja smo
ostali zapanjeni kada smo čuli šta se desilo. Ima li vesti o
njemu?”
„Hvala ti što brineš. Nema nikakvih novosti u vezi sa
Džasperovim nestankom, ali je on, indirektno, razlog zašto sam
ovde. Jednog od ljudi iz istražnog tima su pre kratkog vremena
dovezla kola hitne pomoći.”
„Luisa.”
„Da. Šta možeš da mi kažeš?”
„Mogu da ti kažem da je živ.”
Ona, Dreks i Majk su se opustili od olakšanja. „Svima nam je
mnogo drago što to čujemo”, rekla je. „Hvala, Endi.” Žurno ih je
predstavila. „Gospodin Luis im je više od saradnika, on im je
dobar prijatelj. Prirodno, želeli su da saznaju u kakvom je
stanju.”
„A ona žena tamo nije želela čak ni da nam kaže šta mu se
desilo”, rekao je Dreks.
Hirurg ga je odmerio. „Vi mora da ste krajnje nepristojan i
vulgaran čovek kog je spomenula.”
Dreksa ovo nije pogodilo. „Hoće li Gif biti dobro?”
Talija je znala da je Endru Filips dobar čovek ali je bio i
osoran. „Pođite sa mnom.”
Bez ijedne reči se okrenuo. Pošli su za njim kroz vrata na
koja je ušao i krenuli prema liftovima. Pritisnuo je dugme za
penjanje. „Gospodina Luisa su dovezli sa pokidanom jetrom, što
je zahtevalo hitnu operaciju.”
Talija je rukom pokrila usta. „Bože.”
„Nož?”, upitao je Dreks dok su ulazili u lift.
„Tup udarac.”
„Primio je udarac u stomak?”, upitao je Majk.
Hirurg je skupljenom pesnicom dotakao spoj grudnog koša.
„Ovde. Ranjivo mesto. Pitajte bilo kog boksera. Ako ovde
dobijete udarac, verovatno padate. Boli kao đavo. Izvini, Talija.
Potpuno te parališe. Izbije ti vazduh. Krvni pritisak pada. Evo
nas.”
Hirurg je prvi izašao iz lifta i poveo ih u jednu mnogo manju
čekaonicu, koja je bila prazna. „Onaj ko ga je udario znao je šta
radi”, rekao je. „Udarac je bio savršeno pozicioniran i izveden sa
namerom da naškodi. Ne bih isključio bokser ili neku drugi
predmet. U svakom slučaju bio je dovoljno tvrd da dovede do
znatnog cepanja. Dobra vest je što je vaš prijatelj stigao ovamo
pre nego što je došlo do katastrofalnog krvarenja, i na njemu je
radio odličan tim hirurga. Ranu smo sanirali. Čini se da je zdrav
čovek. Ukoliko ne dođe do komplikacija, a ne očekujem ih,
preživeće.”
Dok su Majk i Talija izražavali olakšanje, Dreks se okrenuo
od njih i spustio jednu ruku na potiljak što je Taliji reklo da su
mu se strepnja i napetost tu nakupili. I verovatno mu je bio
potreban trenutak da ovlada osećanjima.
„Kada sam dobio tvoju poruku, ušivali su ga”, rekao je
hirurg. „Tako da će, ako već nije izašao iz sale, uskoro izaći.
Postaraću se da vas neko obavesti.”
 Dreks se okrenuo. „Mogu li da ga vidim?”
„Biće na intenzivnoj nezi nekoliko sati.”
„Mogu li da ga vidim?”, ponovio je Dreks.
„Biće pod sedativima. Ali ako želite...”
„Želim.”
Doktor Filips ga je odmeravao kao da potvrđuje reputaciju
nepristojnog čoveka koju je stekao, ali i sa poštovanjem jer nije
kitio reči. „Reći ću osoblju da vam dozvoli da uđete na minut
čim to bude moguće.”
„Hvala. Na svemu. Zaista to mislim.”
Hirurg je na Dreksove reči odgovorio kratkim klimanjem
glavom, a zatim uzeo Taliju za ruku i potapšao je.
„Ovo sa Džasperom...”, ućutao je. „Margaret i ja smo tu za
tebe, u svakom trenutku.”
„Svakako si bio večeras. Hvala.”
Još jednom ju je potapšao po ruci, pa se okrenuo Dreksu i
Majku i rekao: „Gajim veliko poštovanje prema birou. Želim
sreću vašem prijatelju.” A zatim ih je ostavio kao da već kasni
na sledeći hitan slučaj.
„Prijatelji na visokim položajima”, prošištao je Majk dok je
spuštao masivno telo na tapacirani dvosed.
„Drago mi je što sam mogla da budem od koristi”, rekla je
Talija.
„Pa, hvala”, odvratio je Majk.
Dreks joj nije zahvalio verbalno. Prosto ju je privukao u
snažan zagrljaj.

Dreks je prešao nekoliko kilometara koračajući pre nego što ga

je jedna sestra pozvala i rekla mu da može da poseti Gifa. Pratio
ju je do jedne od soba na odeljenju intenzivne nege, gde ga je
ostavila. Gif je, ispod široke bolničke košulje, izgledao krhko i
bledo i, da Dreks nije bio siguran u suprotno, mrtvo. Ritmično
treptanje i pištanje mašina za koje je bio prikačen uveravalo ga
je da Gifovo telo funkcioniše.
Kada se sestra vratila da ga izvede iz sobe, istakla je da se Gif
lepo oporavlja, da su mu vitalni znaci snažni i da ona veruje da
će se u potpunosti oporaviti.
„Dobro se brinite o njemu”, rekao je.
„Hoću.”
„Prigovaraće, ali će slušati. Uradite sve što je potrebno da se
oporavi.”
„Dajem vam reč.”
Dreks je i nju snažno zagrlio.
Čim se vratio u čekaonicu, umirio je Majka i Taliju rekavši:
„Izgleda loše, ali je dobro. Njegovo stanje su okarakterisali kao
stabilno.” Spremali su se da mu postave pitanja, kada je njegov
telefon zavibrirao u džepu. „Sačekajte trenutak. Ovo bi mogao
da bude Lok.” Pogledao je telefon. „Jeste. Poslao je poruku.”
Upozorenje. Rudkovski ovde. Penjemo se.
Dreks je poruku pročitao u tišini, a zatim i naglas.
„Dođavola.” Gifovo stanje mu je na trenutak skrenulo misli sa
druge krize. Ovo ga je smesta u nju vratilo.
„Još kuca”, rekao je Majku i Taliji, pa pročitao novu poruku
naglas: „‘Idite požarnim stepenicama. Potražite M’.”
„Menandez”, rekao je Majk. „Idite!” Poterao ih je prema
vratima.
Dreks je rekao: „Ne mogu da ostavim Gifa.”
„Nikada ti neće oprostiti ako ga ne ostaviš. Idi!”
„Šta je sa Rudkovskim?”
„Ja ću biti žrtveno jagnje.” A zatim je trljajući svoj
pozamašni stomak, rekao: „Žrtveni vo.”
 ***
Požurili su požarnim stepenicama do prizemlja. Menandez ih je
čekao na mestu gde je stepenište vodilo do lobija. „Kako je
Luis?”
„Izašao je iz sale i prebačen je na odeljenje intenzivne nege.”
Dreks mu je ukratko preneo reči lekara. „Ne mogu dovoljno da
ti zahvalim što si mi javio.”
„Naravno, druže.” Menandez im je skrenuo pažnju na
neobično veliku aktivnost u lobiju bolnice. „Kao što vidite, ovde
je mnogo policije.”
„Zbog nas?”, upitao je Dreks.
„Teška noć. Dva napada, jedan sa smrtnim ishodom u istom
kraju u razmaku od svega nekoliko sati.”
„Majk Malori je ostao da uspori Rudkovskog, ali tražiće da
sazna gde smo Talija i ja.”
„Kapiram. Pritajite se”, rekao je detektiv i krenuo prema
jednom od ulaza. Osvrnuo se, pa spustio glas: „Rudkovski je
idiot. Nakon ovoga sa Luisom, Lok mi je sve rekao.”
„Jeste li razgovarali sa svedocima koji su bili blizu Gifa kada
je pao?”
„Da, ali nismo mnogo saznali. Mnoštvo ljudi se upravo
iskrcalo sa obilaska luke. Pročulo se da je ubijena jedna žena.
Masa je krenula prema mestu zločina. Mora da ga je masa
ponela.”
„Niko nije video napad?”
Odmahnuo je glavom. „Jedan tip sa kojim smo razgovarali je
rekao da je, gotovo čim je Luis pao, primetio čoveka kako se
žurno probija kroz masu. Nije tome pripisao naročit značaj u
tom trenutku.”
„Opis?”
„Video ga je s leđa, i seća se samo da je nosio kabanicu nalik
na pončo. I mogao je to biti samo čovek u žurbi. Moguće je da
ga je snimila jedna od nadzornih kamera. Proveravamo ih.”
„Biću ti zahvalan na svakoj informaciji koju budeš mogao da
mi preneseš.”
„Naravno. Lok i ja ćemo učiniti sve što možemo da ti
pomognemo.”
„Ako vas pozovu na odgovornost zbog toga, dajem ti reč da
vas neću ostaviti na cedilu.”
„Gospodine Iston”, rekao je sumorno, „ako to znači da ćemo
uhvatiti Forda, ne bih imao ništa protiv ni da to urade.”
Približavali su se izlazu na kom su stajala dvojica policajaca
u uniformi koji su više tračarili nego pazili. „Samo nastavite
dalje”, rekao je Menandez krajičkom usana. „Čućemo se.”
Skrenuo je i krenuo prema policajcima rekavši: „Momci.
Menandez iz odeljenja za kriminalistiku. Ona druga situacija
blizu keja? Bio je to napad.”
„Da li je povezan sa ubistvom?”
„Ne znamo još, ali...”
To je bilo sve što su Dreks i Talija čuli pre nego što su izašli.
Dreks ju je, prvom prilikom, povukao sa jarkih svetala
nadsvođenog ulaza u bolnicu i povukao u senke zgrade. Tu je
stao.
„Mislila sam da žurimo”, rekla je.
„Hajde da sačekamo ovde minut ili dva, da vidimo hoće li
nas neko pratiti.”
„Policija?”
„Džasper.” Razmišljajući naglas, izgovorio je: „Ubio je onu
ženu samo zato što je želeo mene da izvuče na otvoreno, da me
natera da se pokažem da bi mogao da me prati. Do tebe. Nisam
se pojavio, ali je prepoznao Gifa.”
„Ali kako. Odakle?”
 „Proklet da sam ako znam. Ne mogu to da dokučim. Gif ne
samo da se stapa sa pozadinom. On postaje pozadina. Ali
Džasper ga je prepoznao u masi.”
Skupio je oči od gneva zbog onoga što je Džasper uradio
Gifu. „Posetnica koju mi je ostavio je bila sve samo ne suptilna.
Kada bi se pojavio sada preda mnom, ma kako prerušen, kunem
ti se da bih ga ubio.”
Nakon što su sačekali nekoliko minuta a da nisu primetili
nikoga koga bi vredelo pažljivije osmotriti, uzeo je Taliju za
ruku. Zajedno su stigli do mesta gde je parkirala Gifov
automobil. Dreks je tražio ključeve. „Ja ću da vozim.”
„Možda ćeš se izgubiti.”
„Nadam se. Tako će trag biti očigledniji.”

Ranije tog dana, Džasper se toplo oprostio od Hauarda

Klementa. Njegova ljubav prema košuljama drečavih dezena
poslužila je svrsi, ali došlo je vreme da preuzme novi identitet.
Noćas na njega, dok se kretao među običnim ljudima i
izgledao kao jedan od njih, niko nije obraćao pažnju. Čak i da ga
je žena koju je ubio videla kako joj se približava, ne bi se
osećala ugroženo. Da ga je videla dok je išla sama preko
mračnog i napuštenog parkinga – kakva glupost – verovatno bi
mu se nasmešila i poželela mu dobro veče pre nego što bi mu
okrenula leđa da otključa vrata automobila.
Ali nije ga videla kada je izbio iz tame i stao iza nje. Hvat
dvostruki nelson ju je do te mere zatekao nespremnu da je jedva
ciknula iznenađeno kada ju je uhvatio rukama za glavu kao
mengelama i gurnuo je napred i prema dole pod tako oštrim
uglom da su joj pršljenovi u vratu pukli kao grančice. Kičmena
moždina je bila presečena. Bila je mrtva. Nije potrajalo ni
sekund.
Ostavio ju je gde je pala i laganim korakom otišao na kej. Bio
je prepun turista koji su prkosili hladnom vremenu. Stopio se sa
njima. Otišao je sve do samog kraja keja i zadržao se nekoliko
minuta da uživa u pogledu preko vode. Krenuo je nazad kada je
čuo zavijanje i jauke sirene, koji su poput truba objavljivali
njegov uspeh. Poželeo je da stane u mestu i nakloni se.
Kako je želeo da bude blizu mesta zločina kada radoznalci
počnu da se okupljaju, ubrzao je korak, ali ne toliko da ga
primete. Sasvim pristojna masa se već skupila i nastavila da
raste. Zaobišao je porodice, tinejdžere koji su se pipkali, čopore
bučnih mladića koji su svi zajedno oticali prema mestu najveće
policijske aktivnosti.
Džasper nije želeo da vidi telo. Video ga je. On je čekao
Dreksa Istona.
Doći će, baš kao što je došao na plažu. U to Džasper nije
sumnjao. Iston će ili želeti da potvrdi ili da odbaci mogućnost da
je ovo ubistvo bilo delo Džaspera Forda. A Džasper je želeo da
on zna da je to zaista bilo njegovo delo.
Eto ti, Istone.
Pitao se kada je Iston krenuo u lov na njega? Džasper je
godinama slutio da on postoji, ali nije mogao da odredi kada ga
je prvi put osetio. Svest da ga neko progoni nije mu se javila kao
iznenadna spoznaja. Više se polako uvukla u njegovu podsvest.
Kada je počeo to da oseća? Posle Piksi? Pre Lorete? Da li je
Iston znao sva njegova lažna imena, pitao se, pa i Vestona
Grejama?
Ali kako bi mogao? Veston je postojao pre trideset godina.
Iston je tada bio tek dečak.
Razmišljao je o tome kako je došlo do toga da se Iston
zainteresuje za njega kada je zastao da bolje osmotri jednog
muškarca u masi. Bio je bezličan da bezličniji nije mogao biti,
ali ga je Džasper odmah prepoznao kao Istonovog pomoćnika
koga je video sa njim na onom pristaništu iznad plaže.
Muškarac je posmatrao mesto zločina i zagledao svako lice sa
istim promišljenim nemarom kojim se i Džasper kod sebe
ponosio. Odmah je shvatio da muškarac njega traži. Ali tražio je
Džaspera Forda, a ne ovog novog čoveka koji je postao.
Džasper je zaista želeo da pronađe Istona. Kada pronađe
njega, pronaći će Taliju.
Ali ova prilika je bila suviše srećna da bi je propustio.
Darovani konj, da se tako izrazi.
Džasper je držao čoveka na oku trudeći se da mu se skloni iz
vidnog polja. Nije žurio, dozvolio je da se masa zgusne toliko da
je postalo gotovo nemoguće probiti se kroz novopridošlice koje
su pitale šta se desilo i krivile vratove da bi videle.
Naposletku je napravio polukrug i krenuo pravo prema
drugom muškarcu. U njihovoj neposrednoj blizini stajala je
grupica ljudi, ali niko nije primetio kada je Džasper snažno
udario čoveka.
Istonov drugar je pao bez glasa. Zbog komešanja mase oko
njih, nekoliko dragocenih minuta niko nije primetio njegov pad,
dovoljno dugo da se Džasper udalji. Nastavio je da se kreće,
uzvodno u odnosu na masu, ponekad uhvaćen u struju ljudi oko
sebe.
Ali uskoro je čuo povike iza leđa i osetio nemir kako se širi
kroz masu sa mesta gde je čovek pao. Džasper je, kao i svi
ostali, stao i okrenuo se da pogleda šta je to izazvalo ovaj novi
metež.
Dok je odlazio sa mesta nesreće, osetio je kako mu se grudi
nadimaju od zadovoljstva. Bila je ovo produktivna noć. Mnogo
produktivnija nego što se nadao. Poželeo je da obeleži svoj
uspeh, da proslavi. Ali odrekao se proslave. Bio je odvažan, ali
ne nemaran.
Pa se razborito vratio do svog automobila, stavio najnoviji
trofej u baršunastu torbicu, koju je vratio u unutrašnji džep
trenerke i zakopčao ga.
Dok se udaljavao, mimoišao se sa kolima hitne pomoći koja
su jurila prema mestu još jednog hitnog slučaja, mestu razaranja,
još jednom njegovom remek-delu.
Kružio je gradom, nije bio ni u kakvoj žurbi, tražio je novi
smeštaj.

POGLAVLJE 32

Dreks je iz bolnice pošao okolnim putem. Nakon što se dvadeset

minuta besciljno vozio gradom i nekoliko puta vraćao istim
putem, bio je uveren da ih niko nije pratio.
Pomislio je da promeni hotel, ali to je značilo da bi morao da
prolazi kroz proces prijave u novom hotelu koji bi radije
izbegao. Vratili su se u apartman u kom su se smestili, i on se,
kada je ušao, bacio u stolicu i poslao Majku poruku. Nekoliko
sekundi kasnije iznenadila ga je zvonjava telefona.
„Očekivao sam nešto tajnovitije od poziva.”
„Sâm sam i napušten.”
„Rudkovski?”
„Pobesneo je kada je otkrio da ste mu pobegli. Pretio je da će
me uhapsiti. Dobro sam ga izazivao da to uradi. Nisam ja
odmaglio sa svedokom, zar ne? Ja sam bdeo nad prijateljem koji
je noćas mogao da umre.
Lok mu je rekao da se ponaša nerazumno. Talijin vrhunski
hirurg je došao da vidi kakva je to dreka, rekao je Rudkovskom
da spusti ton da ne bi morao da naloži obezbeđenju da ga izbaci.
Rudkovski mi je rekao da ti kažem da si završio, da će se on
postarati za to, a zatim je otišao sa Lokom i Menandezom.
Mislim da su obojica dobri.”
„I ja. Da li si video Gifa?”
Nije, ali su ga povremeno obaveštavali da se Gif drži.
Nije bilo nikakvih novih podataka ni o ubistvu ni o napadu na
Gifa. „Pregledaju snimke nadzornih kamera”, rekao je Majk,
„ali još ih mnogo moraju pregledati. Kada Rudkovski nije
mogao da ih čuje, detektivi su obećali da će nas obaveštavati.
Izveštaj patologa o ženi koja je noćas ubijena očekuje se ujutro.
Lok je rekao da će nam ga poslati, zajedno sa izveštajem za
Elejn Koner.”
„Džasper je noćas naterao ljude da rade prekovremeno.”
„Mora da je strašno ponosan na sebe”, odgovorio je Majk
šaljivo. „Kako bilo, noćas ne možemo da uradimo više ništa
osim da čekamo.”
„Osećam krivicu što ja imam krevet, a ti nemaš”, rekao je
Dreks.
„Mogu da spavam sedeći. Ionako tako najčešće spavam.”
„Obavesti me ako se Gifovo stanje promeni. Odmah ću doći.”
„Dobro.”
„Ne šalim se, Majk. Svaku promenu.”
„Napaćene mi duše”, rekao je, pa prekinuo vezu.
Dreks je pogledao Taliju. „Da li si čula?”
„Suštinu.”
„Talija.” Zastao je da bi svojim narednim rečima dao težinu.
„Hvala ti.” Upitno je nagnula glavu. „Što si potegla veze. Da
nisi, možda još ne bismo znali kakvo je Gifovo stanje. I ja bih i
dalje gubio razum.”
„Mislim da je žena na prijemnom pomislila kako si ga već
izgubio.”
„Čudi me da nije poslala po ekipu sa psihijatrije.”
Nasmešili su se jedno drugom. A zatim je zabacio glavu i
pritisnuo oči korenom dlanova. „Bože, koliko ovaj dan traje?”
„Dugo.”
Spustio je šake sa očiju i udario njima o kolena, pa ustao iz
stolice. „Idem da se istuširam ukoliko ti ne želiš prva da odeš u
kupatilo.”
„Samo ti idi.”
Teškim korakom se popeo uz stepenice, otišao u svoju sobu i
skinuo vetrovku i cipele. Skinuo je futrolu sa pojasa i pomislio
da ponese pištolj u kupatilo da mu bude nadohvat ruke. Ali ga je
ipak spustio na noćni stočić. Kada je krenuo u kupatilo, primetio
je da su vrata Talijine sobe zatvorena.
Dok je svukao odeću sa sebe, iz tuša je već tekla vrela voda.
Spustio je dlanove na zid iznad slavina i stao direktno ispod
mlaza, koji ga je toliko snažno udarao po potiljku i vratu da ga je
to bolelo.
U stvarnost ga je vratio jedan mekši, nežniji dodir između
lopatica. Naglo je podigao glavu.
„Ne, ostani tako.” Talija je stala iza njega i privila telo –
čitavo – uz njegovo. Protrljala je središte svog tela o njegovo
dupe. Dojke je prislonila sa obe strane njegove kičme.
„O bože. Talija...”
„Ostani tako.”
„Ali želim da te vidim. I tako mi prija.”
„I meni.” Spustila je obraz na njegova leda. „Dobar je osećaj
kada si nekome potreban. Dozvoli mi da uradim ovo za tebe. U
redu?”
Na ove njene reči odgovorio je ćutanjem i mirovanjem.
Odmakla se taman toliko da nešto uzme. Mora da je u pitanju
bila bočica gela za tuširanje, jer je na rukama kojima je počela
da mu trlja vrat imala sapunicu.
Krenula je od korena vrata prema gore, pritiskom zglavaka
uklanjajući bol iz mišića, a zatim je zavukla prste u njegovu
kosu i počela da mu masira teme. Dok je povlačila prste nazad,
nežno mu je uštinula vrhove ušiju i ušne resice, pa prešla na
ramena stiskajući ih i otpuštajući napetost u njima.
Ispustio je jedno dugo i otegnuto ah. „To je bilo sjajno.
Hvala.”
„Nema na čemu.”
„Mogu li sada da se okrenem?”
„Ne.”
„Kada?”
„Kada završim.”
„Kada će to biti?”
„Kada ja kažem.”
Ponovo je uzela gel za tuširanje, pa snažno prislonila ruke uz
njegova leđa, sa obe strane kičme, kružnim pokretima mu
masirajući leđne mišiće, spuštajući ruke sve niže dok nije stigla
do njegove zadnjice, koju je dodirivala poput pera lakim
pokretima od kojih mu je zastajao dah.
„Dođavola, Talija. Sada?”
„Ne još.”
Ponovo je sipala gel za tuširanje na dlan. Bočica mora da je
gotovo prazna, pomislio je. Ali svaka misao mu je izletela iz
glave kada je pružila ruke i spustila dlanove na njegove grudne
mišiće.
„Dopadaju mi se malje”, prošaputala je čupkajući ih.
„Stvarno?”
„Aha. Taman prava mera.”
Prešla je palčevima preko njegovih bradavica, pa niz njegov
torzo, krivudavim pokretima klizavih dlanova, preko rebara i
stomaka, ispod pupka, sve dok joj prsti nisu kliznuli niz brazde
iznad mesta na kom su mu se butine spajale u korenu penisa.
Hriste. Nije želeo da je moli.
Nije morao. Njene svilenkaste pesnice su se na smenu
sklapale oko njega, jedna ga je masirala od korena prema vrhu i
sklanjala se, a u stopu ju je pratila druga koja mu je pružala još
veće zadovoljstvo. Kada mu se učinilo da više neće moći da
izdrži, jedna ruka nije skliznula sa vrha njegovog penisa.
Zadržala se na njemu. Prsti sa kojih je kapala pena kružili su
provokativno oko njega, preko njega, pa ponovo, kao da
proveravaju njegovu čvrstinu, a zatim je nešto nevaljalo uradila
otvoru na njemu.
Kroz stegnute zube je procedio: „Kada.”
Okrenuo se i privukao je uza se. Pokušao je da zastane i
obrati pažnju na sva neverovatna osećanja koja je u njemu
izazivao osećaj njenog vlažnog, nagog tela uz njegovo, ali
njegov mozak je funkcionisao na mnogo primitivnijem nivou.
Zgrabio je šakom njenu kosu i povukao njenu glavu unazad i
podigao njeno lice ka svom. Pogledao ju je u oči, pa pokrio
njene usne svojima. Gladno ju je ljubio. Nije mogao da je se
zasiti, a i ona je bila gladna.
Prešao je ovlaš dlanom preko njene dojke, pa je zgrabio i
preoblikovao i podigao je, pa spustio glavu i uzeo njenu
bradavicu u usta. Sa svakim trzajem njegovih usana jecala je od
zadovoljstva i snažnije stezala njegovu glavu i privlačila ga sebi.
Prešao je pogledom preko prednjeg dela njenog tela diveći se
ženstvenim oblinama i udubljenjima, neverovatnoj mekoći njene
kože. Na trenutak je upleo prste u malje između njenih butina,
pa razmakao meko tkivo pod njima.
Bila je klizava i podatna oko prstiju koje je gurnuo u nju.
Kada je počeo da je miluje, spustila je glavu na njegove grudi.
Osetio je struganje njenih zuba na grudnim mišićima. Žurno je
spustila ruku i sklopila je oko njegove erekcije.
„Talija”, prodahtao je gurajući njenu ruku u stranu i izvlačeći
prste iz nje. „Ovo će biti mahnito jebanje. Ako pokušamo da to
izvedemo pod tušem, završićemo kao pacijenti na urgentnom.
Hajdemo u krevet.”
Omamljeno je klimnula glavom.
Za petnaest sekundi je sprao sapunicu sa sebe, zavrnuo
slavine i pomogao joj da izađe iz kabine. Svukao je peškir sa
držača i pružio joj ga, pa uzeo jedan za sebe. Žurno su se
obrisali dok su teturavo ulazili u jednu od soba. Njegovu,
pomislio je, premda nije bio siguran i nije mario. Imala je
krevet.
Sklonio je prekrivače, pa seo na ivicu kreveta, spustio ruke na
njenu zadnjicu i privukao je između svojih raširenih nogu.
Nagnuo se prema njoj i protrljao lice o njene dojke, jezikom joj
dotakao bradavice, prešao njime preko poneke pegice i zamislio
da mu se ona topi na jeziku kao zrno sirovog šećera. Protrljao je
nos o njen stomak i okružio jezikom njen pupak. Spustio se niže,
pa dunuo u vlažne kovrdže.
Promuklim šapatom ju je pozvao po imenu.
Okrenuo ju je i položio na leđa ruku, a ona je ruke spustila
pored tela, dlanove podigla u visinu ramena i okrenula dlanove
napolje. Prihvatajući poziv koji je pročitao u ovom položaju
predaje, i pogledu njenih sivih očiju, on joj je razmakao butine i
poljubio je, intimno, jezikom radeći ono što je pre nekoliko
minuta radio prstima. Nežno ju je grickao, nežno uvlačio kožu
između usana, dražio je erotskom igrom i tek potom dotakao
ono najranjivije mesto.
Njeno telo se trglo na dodir njegovog jezika, a zatim počelo
da se kreće u odgovor na njegovo kretanje i u susret svakom
glatkom pokretu. Ubrzala je pokrete kukova, a trenje je sa
svakim pokretom bivalo sve intenzivnije, dok nije počela da se
izvija želeći više, i još više, i još više, dok je orgazam nije
obuzeo. Ostao je s njom milujući je usnama i mrmljajući njeno
ime dok je poslednji trzaj nije potresao i dok se nije umirila.
Nadvio se nad nju – i ostao zatečen kada je video kako joj se
suze niz slepoočnice slivaju u kosu. Zgrabila ga je i vukla sebi
dok im se usne nisu stopile i dok nije prodro u nju.
Ali ušao je tek toliko da se nađe unutra. I tu je čekao, želeći
da pohrani u pamćenje ovaj trenutak u kom ju je prvi put osećao
oko sebe. A zatim je nastavio da prodire dok nije sasvim ušao.
Snažno ga je privila uza se i bilo je fantastično, ali morao je
da se pokrene da ne bi umro. Zagnjurio je lice u njenu kosu.
„Ako postanem suviše grub, uspori me, zaustavi me, želim...
želim... O bože...”
Instinkt ga je preuzeo. Uprkos najboljim namerama, njegovi
pokreti su postali brži i snažniji. Blaga promena položaja
omogućila mu je da prodre dublje i to je i učinio. Bože, kako je
to samo učinio.
„Ne uzdržavaj se”, gotovo je zajecala Talija podigavši
njegovu glavu sa prevoja svog vrata da bi ga pogledala u lice.
Poljubio ju je i nastavio da je ljubi dok nije više bio sposoban
da se usredsredi ni na šta osim na orgazam koji ju je potresao i
naterao da zabaci glavu i stegne se oko njega. To ga je raščinilo.
Srastao sa njom, svršio je u blesku svetlosti.

Pospano je rekla: „Prelazak u krevet je bila dobra ideja.”

„Jedna od najboljih koja mi se u poslednje vreme javila.
Mogao sam nas nepopravljivo povrediti u tuš-kabini.”
 „Vredelo bi.”
Podigao je obrvu. „Stvarno?”
„Hmm”, rekla je protežući se zadovoljno.
Ležala je na leđima, ali je bila blago nagnuta prema njemu.
On je ležao na boku, oslonjen na jedan lakat, izuzetno posvećen
njenoj nagosti, ali naoko nesvestan svoje.
Naravno da nije imao razloga za stid. Bio je dugonog i vitak,
mišićav, ali ne masivan, i prekriven divnim smeđim maljama na
svim pravim mestima.
I sve joj je to prijalo.
„Može li se čovek napiti od seksa?”, upitala je.
„Ja bih mogao da se napijem od tebe.”
„Osećam se kao da sam u izlogu.”
Dreks joj se lenjo nasmešio. „Gutam te pogledom, to je
sigurno.”
„Pogledom tigrovih očiju.”
„Tigrovih očiju?”
„Podsećaju me na oči tigra.”
Sagnuo se i liznuo joj oblinu dojke. „Čuješ li kako predem?”
Nasmejala se i zavukla prste u njegovu nepokornu kosu.
„Čula sam te kako režiš. Nekoliko puta.” Privukla ga je sebi i
poljubila. Bio je to lenj, razvučen, predivan poljubac.
Kada su se najzad razdvojili, on je ponovo zauzeo isti položaj
i nastavio da istražuje njeno telo dotakavši joj bradavicu vrhom
prsta. „Moraću da skujem neke nove prideve da opišem boju...”
Njena bradavica se pod njegovim prstima skupila, „...i teksturu.”
Spustio je ruku niz sredinu njenog tela, prstima joj tek ovlaš
dodirujući kožu. Kada je stigao do njenog brežuljka, počeo je da
se poigrava maljama na njemu. „Ali nešto je nemoguće opisati.”
„Nisu ti potrebni opisni pridevi. Nisi pisac.”
„Hmm.” Zaokupljen onim što su njegovi prsti radili, rekao je:
„Mogao bih da počnem da se bavim time u svrhe istraživanja.”
Zabacio je glavu i nakrivio je da je čitavu osmotri, prelazeći
pogledom od njene razbarušene kose do vrhova njenih nožnih
prstiju. „Prelepa si, Talija Šafer.”
„Upravo sam ja to tebi htela da kažem.” Prešla je preko
njegove čekinjave vilice zglavcima, zagladila mu suncem
posvetljene obrve kažiprstom, pa ga spustila niz njegov obraz do
jamice. Produbio je jamicu nasmešivši se, a ona se lako
nasmejala.
Tako joj je prijalo, činilo se tako ispravnim da bude sa njim
ovako da je oklevala da kaže nešto što ju je bockalo. Uzela ga je
za ruku i podigla je do sredine grudi, između dojki, ali ne
provokativno. Pratila je splet vena na njegovoj nadlanici.
„Drekse, ono što smo upravo uradili bilo je neverovatno.”
„Na skali od jedan do deset?”
Nasmešila se, ali on mora da je osetio da se ona ne šali, da je
ono što ima da mu kaže ozbiljno, jer je navukao čaršave preko
njih, pre nego što je legao pored nje i prepleo noge sa njenima.
„Ne želim ovo da pokvarim”, rekla je. „Ali moram da pitam.”
Nabrao je obrve. „Šta?”
„Spominjao si nekakvu internu šalu između tebe i Džaspera.”
„Nešto čime će mi staviti do znanja da me je nasamario.”
Pogledala je njegovu ruku i prešla prstom preko grebena
njegovih zglavaka. „Da li si spavao sa njegovom ženom da bi ti
njega nasamario?”
Toliko se umirio da se uplašila da je upropastila nešto
dragoceno, i da će se posle ovoga sećati samo kako ga je
uvredila, i kako je odjurio iz kreveta, apartmana i iz njenog
života.
Ali nakon teške tišine, on je rekao: „Pogledaj me.” Pogledala
ga je. Rekao je: „Ne. Veruj mi, to što sam poželeo da te
odvedem u krevet nije bila šala, ni interna ni ma kakva druga.
Majk, Gif i ja smo razgovarali na tu temu. Kao matore usedelice
su mi držali slovo o tome kako ne smem da dozvolim sebi da
razmišljam kurcem. Naveli su sukob interesa koji bi ovo...”,
rekao je mašući rukom između njih, „... izazvalo. Vidiš li šta je
izašlo iz njihovih mudrih saveta.”
Okrenuo je ruku koju je držala na svojim grudima, pa prepleo
prste sa njenima. „Da sam želeo tebe da iskoristim da se
podsmevam Džasperu, to bih i uradio. Podsmevao mu se. Naveo
bih ga da pomisli da smo spavali zajedno ili da nameravamo to
da uradimo prvom prilikom.”
Posmatrao je njihove sklopljene ruke. „Verovatno mi nećeš
verovati, ali dajem ti reč da i pored sveg mog švrljanja, nikada
nisam bio sa udatom ženom. Ti si mi prva preljuba, i nikada ne
bih prekršio svoj lični moralni kod samo da bih osvojio koji
poen protiv Džaspera.”
„Ali bio si neveran svojoj ženi.”
„Nisam.”
„Rekao si Džasperu...”
„Nikada nisam imao ženu koju bih mogao da varam.”
Povukla je glavu. „Molim?”
„Nikada nisam bio oženjen.”
Ostala je zatečena radošću koja ju je obuzela na ove njegove
reči. „Nisi sreo nijednu ženu koja je dovoljno posebna da se
odrekneš švrljanja?”
„Nisam imao ni vremena ni sklonosti da dozvolim da se nešto
posebno desi. A i ne bih nikada dobru ženu uvukao u moj
pakao.”
„U ono mračno mesto na koje moraš da ideš?”
Klimnuo je. „Rizik mog posla.”
„Nisi mene danas uvukao. Zapravo, istisnuo si me.”
 „Zato što to teško da može da doprinese boljoj predigri, a ja
sam se nadao da će mi se posrećiti.”
Nasmešila se, ali mu nije dozvolila da flertom skrene sa teme.
„Majk i ja smo razgovarali.”
„O, sjajno. Da li je pokazao lice matore usedelice?”
„Malo. Doktore Iston.”
Prepričala mu je razgovor sa Majkom. Kada je završila,
Dreks je rekao: „Počeo sam da tražim Vestona Grejama davno
pre nego što sam doktorirao.”
„Kada si otkrio da je on ubio tvoju majku? Kako se to
desilo?”
„Jesi li sigurna da želiš to da čuješ?”
„Da. Volela bih da znam.”
„Slažeš se da su Veston Grejam i Džasper Ford ista osoba?”
„Ubedio si me. Ne, zapravo, on me je ubedio svojim
postupcima u poslednja dva dana.”
Na trenutak se zamislio, pa rekao: „Nisam siguran, ali
verujem da je karijeru započeo sa mojom majkom. Možda nije
svesno sebi za karijeru odredio ubijanje žena. Ali je nakon što se
otarasio nje i prošao nekažnjeno uvideo da tu leži njegov
potencijal i da mu budućnost leži u njegovom iskorišćavanju.”
Primakla mu se i spustila ruku na njegove grudi. „Videla sam
njenu sliku u tvojoj fascikli. Bila je lepa.”
„Ne sećam je se.”
„Koliko si imao godina kada je nestala?”
„Desetak, čini mi se. Ali tata i ja smo se preselili na Aljasku
pre toga.”
„Pričaj mi o tome.”
Duboko je udahnuo, protrljao nogama njene, pa udobnije
namestio glavu na jastuku. „Mnogo toga sam morao sâm da
dokučim, jer tata nije želeo da priča o tome. Nikada. Ali sam
shvatio da nas je napustila da bi bila sa Vestonom Grejamom.”
„Napustila je i tebe?”
„Ne znam da li je to uradila od svoje volje ili je tata insistirao
da ostanem sa njim. Potpuno me je odvojio od nje. Sasvim.”
Ispričao joj je da su promenili ime. „Zato se nisam plašio da
upotrebim svoje ime kada sam se predstavio Džasperu. Znao
sam da ga neće prepoznati.”
„Zar to nije bilo prilično pakosno od tvog oca?”
„Bez sumnje je zaista želeo da joj napakosti. Postarao se da
ne može da nas pronađe. Ali to je bila srećna okolnost, jer tako
ni Veston nije mogao da nas pronađe nakon što se rešio nje.
Mogli smo postati dva nedovršena posla koja si ranije
spominjala.
Imaj na umu da ja tada ništa od ovoga nisam znao”, rekao je.
„Moja prva jasna sećanja se odnose na život na Aljasci, i sećam
se da smo oduvek bili otac i ja.”
„Ono što si mi opisao, često menjanje mesta boravka i tako
dalje?”
„Sve je to istina.”
„Mora da si bio usamljen.”
Priznao je to žalosno joj se nasmešivši. „Sa druge strane,
nisam znao za drugo. Ne dok nisam odrastao i shvatio da drugi
očevi razgovaraju sa svojom decom za vreme obroka. Smeju se i
šale. Da imaju prijatelje sa kojima piju pivo i gledaju utakmice.
Da imaju žene sa kojima spavaju. U našoj kući nije bilo ženskog
dodira. Počeo sam da primećujem detalje u kućama mojih
prijatelja kojih u našoj kući nije bilo. Bila je to... ona posebna
draž koju žena odaje.”
Na trenutak je ućutao, a zatim rekao: „Majčin odlazak je mog
oca lišio svih tih užitaka, sve radosti. Ukrala mu je dušu. A
zatim je Veston nju pokrao.”
 „Imala je novca?”
„U to vreme je to bilo mnogo. Prema današnjim merilima to
je skromna suma. Posle nje je Veston, sa novim identitetom,
ciljao mnogo više. Kada je nestala i kada su istražitelji počeli da
kopaju po njenom životu, otkriveno je da je sva njena imovina,
koju je nasledila od svojih roditelja, nekim čudom nestala
zajedno s njom.”
„Kako je tvoj otac to saznao?”
„Dospelo je u novine. Tek kasnije sam otkrio da ih je
sačuvao. Ali sećam se kada se promenio. Nikada nije mnogo
pio, ali počeo je da pije te noći, svake noći, do kasno. Postao je
još ćutljiviji nego inače. Nisam ga pitao šta se desilo, mislim da
sam se plašio onoga šta će mi reći. Ali čak i da sam ga pitao, ne
bi mi rekao. On je nju sasvim iskorenio iz mog života.”
„Ali tvoj tata ju je i dalje voleo. Žalio je za njom.”
„Sada to shvatam. Tada nisam. Godinama kasnije, kada sam
bio dovoljno star da čitam o njenom nestanku, uporedio sam
trenutak njenog nestanka sa tim mračnim periodom kada se tata
potpuno zatvorio.”
„Imao si desetak godina? To mora da je za tebe bilo strašno.”
„U jednu ruku je bilo korisno. Tada sam naučio da budem
društven. Često sam išao da prespavam kod prijatelja. Mora da
su me njihovi roditelji žalili. Primili bi me, postarali se da me
nahrane. Kako bilo, s vremenom je tata prestao da pije i opet
počeo da liči na sebe. Ali je i dalje u određenoj meri žalio. Žalio
je za mojom majkom, za svime u vezi s njom, do dana svoje
smrti.”
„Kada je to bilo?”
„Bio sam na prvoj godini koledža u Mizuli. Pozvali su me
kući. Doživeo je moždani udar, koji ga nije odmah ubio.”
„Da li si stigao kući na vreme da budeš sa njim?”
 „Tada mi je ispričao sve o mojoj majci. Sačuvao je sve
novinske navode o njenom nestanku. Ispričao mi je za Vestona
Grejama, koga su smatrali za glavnog osumnjičenog, ali ga
nikada nisu uhvatili. Njen nestanak je i dan-danas zaboravljeni
slučaj Policijske uprave Los Anđelesa.”
Prineo je desnu ruku njenom licu. „Vidiš ovaj ožiljak?” Dlan
mu je presecao bledi ožiljak. „Dok je moj tata umirao, rasekao
sam moj i njegov dlan, prislonio ih jedan na drugi i položio
krvnu zakletvu da ću uhvatiti kopile.” Zajedljivo je dodao:
„Đavolski mi je dugo bilo potrebno. Čitav život otkako sam
odrastao. I još na tome radim.”
Grubim glasom je nastavio: „Ali ne bih menjao te poslednje
trenutke sa tatom ni za šta. Kada sam se zakleo, on je zaplakao.
Bilo je to najogoljenije osećanje koje sam kod njega video.
Ikada. U životu. Bilo je to nešto najbliže istinskom odnosu
između oca i sina koji smo nas dvojica ikada imali. Umro je
kasnije tog dana.”
Poljubila ga je u dlan, otvorenih usta. „Mnogo te je voleo.”
Pogledao ju je sumnjičavo.
„Možda te je i odveo da napakosti tvojoj majci, ili da je
povredi, ali možda je i prozreo Vestona i plašio se za tebe.”
„Možda”, rekao je nevoljno. „To mi je palo na pamet”
„Drekse, da te nije voleo i da nije želeo da budeš sa njim,
mogao je da te ostavi bilo gde usput, u bilo kom trenutku. Nije
moglo biti lako neoženjenom muškarcu koji radi na gasovodu da
sam podiže dete.”
„Možda je osećao obavezu prema meni. Ali je izgubio volju
za životom.”
„Zašto se onda nije ubio i završio s tim? Ostavio te da se sam
snalaziš”, upitno je podigla obrve.
Prodorno ju je pogledao, ali nije ništa rekao.
 „Voleo te je. Veruj u to.” Ponovo mu se približila. „Šta
osećaš prema majci?”
„Kolebam se između dubokog gneva zato što me se odrekla i
žalosti zbog sudbine koju mora da je doživela. Da li je pošteno
reći da su moja osećanja podeljena?”
„Jeste.”
Nekoliko minuta su ležali u tišini, a zatim je spustio
podlakticu preko očiju i zaječao.
„Šta je bilo?”
„Najzad sam te dovukao nagu u svoj krevet. Trebalo bi da ti
pričam nešto lascivno, a ne da blebećem sva ova sentimentalna
sranja.”
„Još ti stigneš da pričaš lascivno.” Zavukla je ruku pod
čaršav. Bio je potreban samo jedan dodir da ga podigne.
Nasmejala se. „Pa, to je bilo brzo.”
„Ispričao sam ti tužnu priču. I ti ovo radiš iz sažaljenja?”
„Mislim da niko ne bi mogao da žali tako obdarenog
muškarca.”
Nasmešio joj osmehom kojim bi se i sam đavo ponosio.
„Kada bi bilo iz sažaljenja, da li bi želeo da prestanem?”,
zadirkivala ga je.
„Nikako. Navali.”
Legla je preko njega i počela da mu ljubi grudi.
„Talija?”
„Nemoj da me uznemiravaš, imam posla.”
„Samo želim da pitam...”
„Kasnije.”
Razmakla je butine i primila ga u sebe. Prosiktao je psovku
dok je polako tonula na njega i počinjala da se njiše. Prostenjao
je od zadovoljstva. „A ja sam mislio da je prvi put bilo dobro.”
Podigao se prema njenim grudima. Usta su mu bila vrela i
gramziva i ovlažila su njene bradavice poljupcem.
Kada se ponovo spustio na leđa, uhvatio je njene kukove
rukama i počeo da je navodi, podstiče i nagovara najvulgarnijim
izrazima. Nekoliko minuta kasnije je, plitko dišući, rekao:
„Navali. To sam rekao. Ali, dušo... bože mili.”
Spustio je ruku između njih. Palcem je počeo da kruži i
izvodi magiju, i ona je pola minuta kasnije ležala zadovoljna na
njegovim grudima.
Kada je povratila dah, prošaputala je: „Nešto si rekao?”
„Hmm?”
„Hteo si nešto da me pitaš pre nego što sam te iskoristila.”
„O. Nije važno.”
„Ne, pitaj.”
Provukao je prste kroz njenu kosu i namestio joj je na
ramenima.
„Sećam se da si to uradio sinoć kada si došao u gostinsku
sobu.”
„Nisam mogao da se uzdržim da te ne dotaknem. Radije bih
zavukao ruku u onu ružnu pidžamu, ali sam se zadovoljio
milovanjem tvoje kose.”
„Bilo je to lepo. Tada mi je takav dodir bio potreban. Šta si
hteo da me pitaš?”
Oklevao je. „Kada si bila pod tušem, rekla si da je dobar
osećaj kada si nekome potreban. Praktično si tražila od mene
dozvolu da mi priuštiš najbolje zadovoljenje rukom u životu.”
„Stvarno?”
„Nemoj da me skrećeš sa teme. Pitam se... Ne moraš da mi
kažeš. Ne duguješ mi nikakvo objašnjenje. Samo...”
„Džasper nikada nije tražio, niti je prihvatao takvu pažnju.
Nije... Nikada nije rekao: ‘Navali.’”
Nije odmah odgovorio, ali kada je progovorio, nije se dalje
bavio Džasperom. „Verovatno sam mogao da kažem nešto
romantičnije.”
„Meni je to bilo romantično.”
Podigao je njenu glavu prema sebi. Prešao je pogledom preko
njenog lica upijajući svaku crtu lica. Prešao je palcem preko
njene donje usne. „Pospana?”
„Teško mi je da držim oči otvorene.”
„Hajde da spavamo.” Ruka mu je bila dovoljno duga da
isključi lampu na noćnom stočiću.
Talija se spremala da se pomeri sa njega, ali on ju je zagrlio,
jednom rukom je uhvativši ispod zadnjice, a drugom tik ispod
ramena. Pridigao se i poljubio je, a zatim usana naslonjenih na
njene rekao: „Ne mrdaj.”
„Ovako da ostanem.”
„Baš tako.” Dotakao je ugao njenih usana vrhom jezika.
„Nisam još spreman da te napustim.”
„Mogla bih ti postati teška.”
„Ja bih mogao da počnem da hrčem.”
Spustila je obraz na njegove grudi i sklopila oči osećajući se
opuštenije i bezbednije nego ikada pre. „Misliš da je moja
pidžama ružna?”
Odgovorio joj je tihim hrkanjem.

POGLAVLJE 33

U nekom trenutku u sitnim satima Dreks se izvukao ispod

Talije, spustio je i okrenuo na bok, pa je zagrlio s leđa. Kada se
probudio, ruka koja se nalazila ispod njene glave bila mu je
utrnula. Pogledao je na sat na noćnom stočiću i iznenadio se
kada je video koliko je sati. Nije nameravao da spava tako dugo.
Uskoro će svanuti.
Ma koliko privlačna bila pomisao da ostane priljubljen uz
Taliju, morao je da razmisli.
Izvukao je ruku ispod njene glave i primakao se ivici kreveta
uspevši da je ne probudi. Uzeo je samo telefon i pištolj, pa na
prstima ušao u kupatilo. Pet minuta kasnije izašao je istuširan i
obučen u odeću koju je nosio prethodnog dana, a koja je ostala
na podu kupatila prošle noći.
U prizemlju je skuvao kafu, pa poslao Majku poruku u kojoj
je zatražio da mu kaže kako je Gif. Majk ga je nazvao. Govoreći
tiho, Dreks se javio na prvo zvono. „Kako je?”
„Video sam ga oko pola pet. Probudio se, ali je i dalje bio
omamljen. Želeo je da zna šta mu se desilo.”
„Nije se sećao?”
„Sećao se mase ljudi. Probijao se što je bolje mogao prema
ograđenom mestu zločina. A sledeće čega se sećao bilo je da se
našao na tlu, trpeći bol kakav u životu nije osetio, paralisan. Nije
čak mogao ni da diše.”
„Nije video napadača?”
„Nije ga tražio.”
„Dobro”, rekao je Dreks. „Da li si uspeo da odspavaš?”
„Dva sata. Ti?”
„Isto.”
„Da li je Talija dobro?”
„Još spava.”
Neizgovoreno pitanje je ostalo da visi između njih. Dreks je
odlučio da ga ignoriše. „Jesi li se čuo sa Lokom?”
„Proveri mejl. Poslao je izveštaje patologa pre deset minuta.”
„Još nisam uključio laptop. Pročitaću ih čim prekinemo
vezu.”
„Nema iznenađenja u izveštaju za Elejn Koner. A što se tiče
žene od sinoć? Njoj je prišao s leđa, verovatno izveo na njoj
hvat dvostruki nelson i slomio joj kičmu. C6.”
„Hriste.”
„Pričaj mi.”
Dreks je rekao: „Mene brine njegova drskost. Ubio je onu
ženu i zadržao se u blizini.”
„Nadajući se da ćeš se ti pojaviti.”
„Bez sumnje, ali zadržavanje nije uobičajeno za njega.
Uradio je to već dva puta u dvadeset četiri sata. Za to moraš
imati petlju.”
„Ne, ne moraš”, rekao je Majk. „Za to moraš biti psihopata.
Počinje nekontrolisano da udara.”
„I to munjevitom brzinom.”
„Jer si mu se suviše približio.”
„Izaziva me. Ove dve mrtve žene su crvena marama.”
„Moramo da izbacimo ovog skota iz stroja, Drekse.”
„Znam. Ali slušaj, Majk, ne smeš da se vratiš ovamo.”
„Već sam to shvatio.”
„Osim što postoji mogućnost da dovedeš Rudkovskog do
mene i Talije, želim da ostaneš sa Gifom.”
„I to sam skapirao. Barem do kraja dana da se uverim da se
oporavlja.”
„Možeš li da ostaneš tu?”
„Meni je bolje nego Gifu.”
„Znam, ali...”
„Da li si zagrlio medicinsku sestru?”
„Molim?”
„Medicinska sestra. Seda kosa, nasmejane oči?”
Dreks se sada setio. „Obećala je da će brinuti o Gifu.”
„Pa, mora da joj se zagrljaj dopao. Pošto ti nisi ovde, mene je
uzela pod okrilje. Donela mi je sinoć jastuk i ćebe. Jutros mi je
donela ubrus da se operem i peškir. Obrisao sam se vlažnim
ubrusom u muškom toaletu. Imaju ovde veliku kafeteriju. Imam
laptop i punjač. Radiću ovde ono što bih radio tamo. Dobro sam.
Samo da me Rudkovski ostavi samog, ali mislim da neće
ponoviti scenu od sinoć.”
„Hvala, Majk. Čućemo se. Obavesti me ako se ukaže prilika
da razgovaram sa Gifom.”
„Dogovoreno.”
Prekinuli su vezu. Dreks je sebi skuvao još jednu šolju kafe i
postavio laptop na pult. Otvorio je mejl koji mu je poslao Lok, a
u kom je pisalo: Jedina veza između dva ubistva su pol žrtava i
činjenica da su obe rođene u aprilu. I dalje misliš da je on?
„Možeš se kladiti da mislim.” Ali Dreks je znao da će mu biti
potrebno više od „Osećam ga” da ubedi snage reda da je čovek
koji je nestao, i za koga strepe da je izgubljen u moru, zapravo
na kopnu, živ, zdrav i smrtonosan.
Otvorio je prvi prilog u mejlu koji je bio izvešaj patologa u
vezi sa smrću Elejn Koner. Pročitao ga je od reči do reči. Kao
što je Majk rekao, nije tu bilo ničeg što im Lok već nije rekao.
Dreksu je bilo teško da čita izvešaj o Sari Barker, ženi
ubijenoj prošle noći. Bio je to gnusan, besmislen čin. I tu je
Džasper sebi sasvim dao na volju.
Nakon što je jednom prošao kroz izveštaj, Dreks se odmakao
od pulta i otišao do dnevnog boravka, gde je uključio televizor.
Jutarnje emisije su bile u punom jeku. Za vreme kratke pauze na
jednoj lokalnoj stanici puštena je priča o ubistvu Sare Barker.
Žena koja je predstavljala porodicu opisala je svoju prijateljicu
kao velikodušnu, toplu osobu. „Ko bi uradio nešto tako
nezamislivo?”
„Ko, zaista?”, upitala je mlada novinarka gledajući pravo u
kameru afektiranim tragičnim tonom i neiskrenim izrazom
žalosti na licu.
„Isti muškarac koji je jednu ženu živu zakopao”, odgovorio je
Dreks.
Kada se novinarka upustila u energičnu raspravu sa momkom
koji je čitao vremensku prognozu, Dreks je isključio ton na
televizoru i vratio se do pulta. Ponovo je otvorio izveštaj o Elejn
Koner. „Hajde, Elejn. Volela si da pričaš. Pričaj sa mnom. Reci
mi šta ne vidim. Mora da je bilo tu: Vestonov/Džasperov zaštitni
znak, inicijal, pečat, potpis. Nešto. Šta li je, dođavola, to bilo?”
Ponovo je naglas pročitao izveštaj, kao da će reči, kada ih
naglas izgovori, postati oštrije i otkriti dublje značenje.
A zatim je pročitao reč, i čim ju je oblikovao usnama, njegov
um je legao na kočnicu. Vratio se na početak rečenice, pročitao
je do te reči, pa ponovo stao.
Ruke su mu postale lepljive od znoja. Srce je počelo snažnije
da mu kuca. Ali se, pre nego što je dozvolio sebi da se previše
uzbudi, vratio na izveštaj o Sari Barker. Listao je različite
formulare, dok nije pronašao onaj koji je tražio. Uvećao ga je na
monitoru. I ugledao. Istu reč. U naoko nevažnoj napomeni u
izveštaju sa autopsije.
Naježio se.
U žurbi da ustane, oborio je barsku stolicu na kojoj je sedeo.
Preskakao je po dve stepenice odjednom i bolno udario rame o
dovratak kada je proleteo kroz njega i uleteo u spavaću sobu.
„Talija!” Zaobišao je krevet i seo na ivicu prema kojoj je bila
okrenuta u snu. „Talija.” Prodrmusao joj je rame.
Probudila se i trepnula, a zatim se sneno nasmešila. „Dobro
jutro.”
Spustio je ruke na njena ramena da povrati ravnotežu i da se
usredsredi na nju. „Ponovo mi pričaj o Džasperovoj po meri
krojenoj odeći i zahtevima koje je iznosio krojaču.”
 S mukom je ustala, pa navukla čaršav preko grudi i sklonila
kosu sa lica. „Šta? Da li se nešto desilo?”
„Rekla si da je jako vodio računa o sitnicama kao što su, na
primer, dugmad.”
„Da. Nedavno je rekao krojaču da zameni dugmad koju je
nazvao ‘zastarelom’.”
Dreksu se želudac stegao. „Zaista?”
„Nema ni nedelju dana. Na nekoliko komada odeće je
zamenio staru dugmad novom.”
Dreks se umirio upijajući informaciju, a zatim ju je pustio i
seo na podvijenu nogu. Zagledao se uprazno, i tiho rekao:
„Uzima dugme.” Vratio je pogled na Taliju, iz čijih je očiju
nestala sanjivost. „Uzima dugme.”
Ustao je sa kreveta i počeo da korača pored njega. „Skuplja
dugmad. Stavlja ih na odeću koja mu je napravljena po meri i
nosi ih naočigled svih. Njegovi trofeji su izloženi pred očima
čitavog sveta, a niko i ne pomišlja da ih je uzeo sa tela žena koje
je ubio. Time se podsmeva nama gluperdama.”
Prešao je rukom preko temena, pa niz vrat. I dalje mu je bilo
teško da ravnomerno diše. Srce mu je divlje tuklo, ali ne od
penjanja uz stepenice velikom brzinom.
„Kako si došao do tog zaključka?”, upitala je Talija tiho kao
da ne želi da mu prekine tok misli ili poremeti proces dedukcije.
„Patolog je u izveštaju koji se odnosi na Elejn opisao njeno
telo kako je zatečeno na plaži. Opisao je položaj tela, i slično.
Bila je potpuno odevena. Jedna crna sandala na nisku potpeticu
nalazila joj se na desnoj nozi. Leve nije bilo. Nosila je crne kapri
pantalone i svetloplavu košulju. Patolog je zabeležio da jedno
dugme za manžetne košulje nedostaje.”
Talija je razmislila o ovome. „Kako ti to pomaže?”
„To je veza između ova dva ubistva, Elejninog i ubistva Sare
Barker. To je prepoznatljivi potpis koji do sada nisam imao jer
nikada pre nismo imali telo. Sve do Marijan Haris.” Oštro je
pogledao Taliju, pa izašao iz spavaće sobe, spustio se niz
stepenice, zgrabio telefon i nazvao Majka. Kada se javio, Dreks
je rekao: „Uzima dugme.”
„Molim?”
Zamuckujući u žurbi da saopšti vest što pre, Dreks mu je
izneo svoje otkriće.
„Možda je slučajnost”, rekao je Majk.
„Moguće je da me proglase za papu, ali koliko je to
verovatno? Da li ti je onaj zamenik šerifa sa Ki Vesta poslao
izveštaj patologa za Marijan Haris?”
„Nismo ga tražili.”
„Sranje! U pravu si. Grej – tako se zove – rekao je da su
ostaci bili u poodmakloj fazi raspadanja. Bio sam usredsređen na
jezivost zločina, a zatim i na fotografiju sa žurke. Pozvaću ga
sada. Ako je Marijan bila odevena kada ju je skot zakopao,
forenzičari će imati opis odeće, pa makar ona bila delimično
raspadnuta. U izveštaju će pisati da nedostaje jedno dugme.”
„Nadaš se.”
„Nadam se. Ali ovo mi se čini ispravno, Majk. Ako uspemo
da povežemo Marijanino ubistvo sa ova poslednja dva,
Rudkovski neće moći da porekne da imamo serijskog ubicu.
Ako to uradi, mi ćemo preskočiti lanac komande i otići
nadređenima.”
„Ali i dalje moraš da dokažeš da je Džasper Ford bolesnik.”
„Korak po korak. Ovo je skok. Nastavi da budeš od koristi.
Idem da zovem onog zamenika šerifa.”
Talija je sišla niz stepenice dok je pretresao svoju sportsku
torbu tražeći mobilni telefon u kom se nalazio Grejev broj
telefona. Kosa joj je još bila vlažna od tuša. Mirisala je na gel za
tuširanje čiji će mu miris zauvek ucrtati u sećanje ono erotsko
iskustvo.
Dok je prolazila pored njega na putu do kuhinje, rekao je:
„Uzgred, dobro jutro i tebi”, i nagnuo se da je na brzinu poljubi,
pa je nastavio da vraća bateriju u telefon.
Talija je rekla: „Džasper je dugmad zamenio nedavno da bi
mogao da ponese sve svoje trofeje sa sobom kada nestane.”
„To je moja teorija. Dugmad su mala, prenosiva.”
„Kada nastavi dalje, tražiće da mu ih ušiju na druge komade
odeće i dodaće i ova dva.”
„Uradio bi on to, ali neće on nastaviti dalje, Talija.” Uključio
je telefon. „Ovog puta nigde ne ide.”
Pronašao je broj šerifove kancelarije na Ki Vestu i ponadao
se da je Grej na dužnosti. Kada se službenik javio na telefon
kancelarije, tražio je da razgovara sa njim i, dok je čekao, gledao
je Taliju kako kuva sebi kafu. Ruke su joj drhtale. Kada se
okrenula prema njemu, upitao je: „Da li si dobro?”
Smešila se nesigurno. „Jesam. Ali ovo je sada više od
nagađanja. Sada postaje stvarno.”
„Znam.” Prišao je i pomilovao je po licu. „Žao mi je.”
Pokrila je rukom njegovu i snažnije je pritisnula uz svoj
obraz. „Neka ti ne bude žao. Neka ti nimalo ne bude žao.”
Ponovo ju je nežno poljubio, pa namestio barsku stolicu i poveo
je do nje.
„Ovde zamenik šerifa, Grej.”
Dreks je pažnju ponovo posvetio mobilnom telefonu. „Grej,
ovde specijalni agent Iston.”
Nakon kraće tišine koja je isijavala gnev, mladi zamenik je
odvratio: „Agent Rudkovski me je nazvao pre pola sata. Rekao
mi je sve o vama i onome šta ste uradili. Ne mogu da
razgovaram sa vama.”
 „Zameniče...”
„Žao mi je.”
„Grej! Ne prekidaj vezu. Slušaj. Moram da...”
„Ne mogu da razgovaram sa vama.” Bio je odsečan, ali je
govorio tiho kao da se plaši da će ga neko čuti. „FBI me je
upozorio da ne razgovaram sa vama, i da vam ništa ne šaljem.
Rudkovski je sve prijavio mom naredniku, koji je pobesneo.”
„Dobro. Provaljen sam. Iskoristio sam te i moja taktika je bila
diskutabilna.”
„Diskutabilna? Da li ste zaista pobegli sa svedokom?”
„Da, da bih pokušao da joj spasem život. Ne želim da doživi
sudbinu sličnu sudbini Marijan Haris. Zato i zovem. Mislim da
sam pronašao vezu između...”
„Ne čujete me, Istone. Nemate ovlašćenje. Ne mogu da vam
pomognem.”
„Tražim samo da mi pošalješ izveštaj patologa o Marijan
Haris.”
„Taj izveštaj se ne iznosi u javnost, jer je istraga u toku.”
„Taj odgovor mi zvuči uvežbano.”
„I jeste uvežban. Rudkovski mi je rekao šta da kažem da bih
imao odgovor kada ponovo kontaktirate sa mnom.”
Dreks je ispljunuo psovku, ali je primorao sebe da ostane
smiren. Bezobrazlukom ništa neće postići kod Greja, koga je
zastrašio pritisak sa svih strana. U svakom drugom trenutku
Dreks bi se osećao loše što je zloupotrebio prvobitnu želju
žutokljunog policajca da mu pomogne.
Rekao je: „U redu. Razumem tvoje oklevanje da mi pošalješ
izveštaj. Pošalji ga agentu Maloriju. Sećaš se njega? Poslao si
mu...”
„Rudkovski je rekao da ni njemu ne smem nikakve
informacije da šaljem. Ni nekome po imenu Luis. Rekao je da
ste se vas trojica udružili i da radite samostalno. Da ometate dve
istrage ubistva. I još mi je rekao da ovo nije prvi put da izvodite
nezakonite i etički neprihvatljive egzibicije.”
Dreks je stegao koren nosa. „Hoćeš li barem pročitati
izveštaj, pa mi dozvoliti da ti postavim samo jedno pitanje koje
se na njega odnosi?”
„Ne. Mogu. Da. Razgovaram. Sa. Vama.”
„Ne tražim od tebe da razgovaraš sa mnom. Prosto mi reci da
ili ne. Zapravo, ne moraš čak ni da izgovoriš reči. Mogao bi da
se nakašlješ. Jednom za da, dva puta za ne.”
„Rudkovski je rekao da ćete vi ovo pretvoriti u nekakvu
igru.”
„Ograničiću se na samo jedno pitanje. Jedno. To je sve.
Hoćeš li mi toliko učiniti?”
„Izvinite, ali neću.”
„Životi su u pitanju, zameniče Grej.”
„Rudkovski mi je rekao da ćete to reći. Rekao je da ste...”
„Šta sam?”
„Izgubili dodir sa realnošću.”
„Misliš li i ti tako?” Zamenik je ćutao. Dreks je rekao:
„Pretpostavljam da ti je naloženo da ovaj broj telefona zabeležiš
ako ponovo nazovem da bi Rudkovski mogao da me pronađe.”
Dreks ga je čuo kako guta pljuvačku. „Žao mi je, Istone”,
rekao je i prekinuo vezu.

„Majkl Malori?”
Majk je pokušavao da hakuje policijski izveštaj o sinoćnom
ubistvu Sare Barker. Podigao je pogled očekujući da vidi nekoga
od bolničkog osoblja. Ali pred njim su se nalazila dvojica
uniformisanih zamenika šerifa, muškarac i žena.
 Sklopio je laptop. „Ja sam.”
„Želeli bismo da vam postavimo neka pitanja.”
„Proverite sa detektivima Lokom i Menandezom iz Policijske
uprave Čarlstona. Oni sve znaju. Muškarac koji je napadnut
sinoć na keju je moj prijatelj. Imam dozvolu da ovde pazim na
njega.”
„Možda i jeste tako. Ali agent FBI-ja, Rudkovski, rekao nam
je gde da vas potražimo.”
Majku se nije dopadalo kako je ovo zvučalo. „Pa, pronašli ste
me.”
„Poznajete li izvesnog Semija Marksona? Poznatog i kao...”
„Znam sva njegova lažna imena.”
„Znači, poznajete ga?”
„Ja sam pomogao da se on prvi put uhapsi.”
„Da li ste pre nekoliko dana vozili automobil koji vam je on
obezbedio da biste iz Leksingtona u Kentakiju stigli do
Atlante?” Žena je pogledala u notes. Pročitala je marku, model i
broj tablica minivana. „Vozilo je plave boje.”
Majk se namrštio. „Zašto pitate?”
„Jeste li?”
Tvrdoglavo je ućutao.
„Ako ne želite da nam odgovorite”, rekla je žena, „moraćemo
da vas odvedemo na dalje ispitivanje.”
„Najpre mi morate reći zbog čega, i ako ćete me odvesti na
ispitivanje, kada stignemo tamo, morate mi obezbediti pravnog
savetnika pre nego što kažem i reč.”
„Ovo je nezvanični razgovor”, rekla je žena.
Majk je frknuo. „Svi mi znamo da tako nešto ne postoji.
Kakav opravdan razlog imate da me uznemiravate?”
Pogledali su se i žena je, kao da su postigli nekakav dogovor,
rekla: „Semi Markson je sinoć uhapšen i optužen za nekoliko
krađa automobila.”
To malo govno. Sklopio je dogovor sa šerifovom
kancelarijom Okruga Fejet u Kentakiju.
Majk je obavestio Semija da dolazi u Čarlston i da je ostavio
minivan na aerodromu u Atlanti da bi posle mogao da ga
pokupi. Činilo mu se da je to pošteno. Sada mu je došlo da šutne
sam sebe u dupe.
Muškarac je rekao: „Markson nam je dao vaše ime rekavši da
ćete vi jamčiti za njega.”
„Jamčiti da je kriv ili da je nedužan?”
„Nije naveo. Tako da je to opravdan razlog zašto vas
uznemiravamo.”
Majk je prezrivo progunđao: „Semi bi prodao svoju majku.”
„I jeste. Kasno prošle noći. Hajdemo, gospodine Malori.”
„Čekajte, moj prijatelj...”
„Obaveštenja o Luisovom stanju dobijaće agent Rudkovski.
Prema poslednjem izveštaju, njegovo stanje je stabilno. Bićete
obavešteni ako mu se stanje pogorša.”
Majk nije video razlog da se dalje raspravlja sa ovo dvoje,
koji su samo slušali naređenja. On je bio u sukobu sa
Rudkovskim. Podigao se teško iz dvoseda, pa stavio laptop pod
ruku. Baš u tom trenutku mu je zazvonio telefon. „Smem li?”
Par se ponovo nemo konsultovao. Muškarac je stao iza njega.
„Požurite.”
Javio se. Dreks je rekao: „Rudkovski je pritisnuo zamenika
na Ki Vestu. Ućutao je i ne mogu da ga slomim. Izgubili smo taj
izvor informacija.”
Majk je uzdahnuo. „To su još i dobre vesti.”

Dreks je bacio telefon na pult ne obazirući se na zveket koji je

usledio. Ali i pre ovog izliva gneva, Talija je znala da je Majk
rekao Dreksu nešto što on nije želeo da čuje.
Sa mučnim osećanjem u stomaku upitala je: „Loše vesti o
Gifu? Molim te, reci da nisu.”
„Nisu, on je i dalje dobro.”
„Šta je onda bilo?”
Kada ju je Dreks probudio i rekao joj za svoje otkriće,
treperio je kao preopterećeno strujno kolo. Poziv zameniku na
Floridi je donekle umanjio voltažu. Ali ovaj razgovor sa
Majkom ga je načisto ugasio.
„Što se pomoći tiče, Gifa sam izgubio sinoć. A sada su i
Majka sputali. Da ne znam da nije tako, pomislio bih da je
sudbina protiv nas. Dođavola!”
Uzeo je šolju s kafom i stegao je kao bacač u bejzbolu. Čak je
i pogledao naspramni zid kao da odmerava razdaljinu.
Pre nego što je stigao da je baci, prišla mu je i uzela šolju od
njega, pa je spustila na pult. „Šta se desilo s Majkom?”
Ukratko joj je preneo šta mu je Majk rekao, nakon čega je
pitala: „Da li je automobil zaista ukraden?”
„Verovatno?”
„Da li je Majk to znao?”
„Nije pitao. Semi ga neće optužiti jer mu je potreban kao
saveznik u budućnosti, a čini se da će mu biti potreban. Ali
problem je u tome što je Majk sada zaglavio u ovome i ne može
meni da pomaže.”
„Kako ja mogu da ti pomognem?”
Spremao se da joj odgovori, kada je jedan od njegovih
telefona zazvonio. Pročitao je ime. „Lok.” Javio se i uključio
spikerfon da bi i ona mogla da sluša. „Jutro.”
Lok je rekao: „Još se javljaš na mobilni.”
„Za sada. Da li si čuo za Majka?”
 „Nisam. Šta je s njim?”
„Duga priča i potrajaće. Šta ima?”
„Sećaš se kada sam ti rekao da je jedan od ljudi sa kojima
smo sinoć razgovarali primetio muškarca kako se udaljava od
mesta na kom je Luis pao?”
„Svedok je rekao da se činilo da žuri.”
„Pronašli smo ga na dve nadzorne kamere.”
Dreks je pogledao Taliju. „Džasper?”
„Pošto ga nikada nismo sreli, a ti kažeš da je promenio
izgled, ne znamo. Moraš ti da pogledaš.”
„Naravno. Imam i ja trag za tebe.”
„Šta?”
„Najpre želim da potvrdim. Uskoro. Sada.”
„Da li je gospođa Ford i dalje sa tobom?”
„Zdravo, detektive”, rekla je. „Ovde sam.”
„Dobro jutro, gospođo Ford. Jeste li dobro?”
Dreks je kazao: „Znaš, svaki put kada razgovaraš sa njom, a
ona je u mom društvu, ti je pitaš da li je dobro. Osim što me to
ljuti, sada već počinje i da me vređa.”
„Pa, je li?”
„Dobro sam”, rekla je. „Gde da se nađemo sa vama?”
„Ne u policijskoj stanici.”
„Rudkovski je još tu?”, upitao je Dreks.
„Predložili smo mu da pređe u kancelariju FBI-ja. Kaže da
ima posla sa nama.”
„Mislim da mu lokalni agenti ne bi poželeli dobrodošlicu.”
„Kako bilo, zaglavili smo s njim. Menandez i ja ćemo doći do
vas.”
Dreks se kratko nasmejao. „Neće moći.”
„Sinoć si mi rekao gde mogu da te pronađem i ispostavilo se
da je bilo dobro što si mi rekao.”
 „Da, ali ovo bi mogla da bude zamka, a mamac je lažni
snimak nadzorne kamere.”
„Nije. Ali bih voleo da sam se toga setio juče.”
Dreks je pogledao Taliju, koja je blago slegla ramenima u
znak pristanka.
„Dobro”, rekao je. „Ali moram da te zamolim za uslugu. Dve
usluge.”
Detektiv je, zvučeći iznervirano, rekao: „Već ti činim
uslugu.”
„Ove su sitne i neće te dovesti u nepriliku.” Rekao mu je da
pozove zamenika Greja na Ki Vestu. „Traži izveštaj patologa za
Marijan Haris.”
„Već jesam. Juče. Poslali su mi ga mejlom.”
„Bravo!”
„To je povezano sa tvojim otkrićem?”
„Ako sam dobro pretpostavio.”
„Poslaću ti ga.”
I premda je jedva čekao da pročita izveštaj, Dreks je odbio.
Mejlovi ostavljaju trag. Lok mu je bio potreban da bi mogao da
radi za njega unutra. Ako detektiva uhvate da mu pomaže,
izgubiće vitalnu vezu sa slučajevima. „Odštampaj ga i ponesi ga
sa sobom.”
„Zašto mi ne kažeš šta tražiš?”
„Nema potrebe da ti dajem lažnu nadu ako grešim. A i želim
sam da se uverim.”
Detektiv je ozlojeđeno uzdahnuo. „Šta je druga usluga?”
„Hrana. Dva sendviča.”
„Dobro. Gde ste?”
Dreks mu je rekao naziv hotela i ulice u kojoj se nalazio.
„Stižemo za dvadeset minuta.”
„O, Lok.” Dreks je zaustavio detektiva pre nego što je stigao
da prekine vezu. Gledajući Taliju u oči, rekao je: „Talija koristi
prezime Šafer.”

POGLAVLJE 34

Dreks im je otvorio vrata kada su pokucali. „To je bilo dvadeset

pet minuta.”
„Bio je dugačak red u drajv-in restoranu.” Menandez je ušao i
pružio kesu sa hranom Taliji, koja ju je spustila na sto u
trpezariji.
„Šta si otkrio?”, upitao je Lok.
„Daj da vidim taj izveštaj sa Floride”, rekao je Dreks.
Sve četvoro su se okupili oko stola. Menandez je iz džepa na
grudima izvadio svežanj presavijenih dokumenata spojenih
spajalicom. Pružio ih je Dreksu, koji ih je žurno prelistao.
Talija mu se primakla da bi i ona mogla da pročita izveštaj
koji je do najsitnijih detalja opisivao sadržaj drvenog sanduka
kada ga je patolog prvi put pregledao, odmah nakon što je
otkriven. Nigde se nije spominjalo dugme. Boreći se da potisne
razočaranje, Dreks je potražio izveštaj o obdukciji.
Žurno je preleteo pogledom preko njega, ali je Talija prva
primetila navod i pokazala mu ga. Tiho je uzviknuo sa blagim
čuđenjem. „Dođavola. Zaista je ovde.”
„Što dokazuje da si bio u pravu”, prošaputala je.
Nasmešio joj se, u sebi pobedonosno podigao pesnicu, ali je
tada shvatio šta proslavlja. „Gadno je radovati se tako nečemu.”
Ispod stola je spustila ruku na njegovu butinu.
Lok je ispustio uzdah nestrpljenja. „Ne bih da prekidam vaš
intimni trenutak, ali možete li, molim vas, da nas uputite u
dešavanja?”
 „Da li je ijedan od vas ovo pročitao?” Ne čekajući da mu
odgovore, Dreks je okrenuo izveštaj i pokazao prstom rečenicu
koju je čitao. „Nedostaje dugme.”
Lok je smesta povezao. Trepnuo je gledajući u Dreksa. „I
Konerovoj i Barkerovoj nedostaje dugme sa odeće.”
„To je njegov suvenir”, rekao je Dreks. „To je veza koju do
sada nisam uspeo da uspostavim.”
Menandez se široko osmehnuo.
Lok je bio manje ushićen. „To podržava tvoju hipotezu da je
u pitanju serijski ubica, ali ne dokazuje da je to Džasper Ford.”
„Svestan sam toga, što mi donekle kvari veselje”, priznao je
Dreks. „Bez konkretnog dokaza ovo i dalje može da se odbaci
kao slučajnost. Možda će nam snimak nadzorne kamere
pomoći.”
Uzeo je zalogaj sendviča koji je Talija raspakovala i pružila
mu. Primetio je iznenadnu i očiglednu potištenost detektiva, pa
je prestao da žvaće, progutao zalogaj i upitao: „Šta je bilo?”
„Snimak nam ne pomaže, ali ćemo vam ga ipak pokazati.”
Lok je otvorio laptop i okrenuo ga prema Dreksu i Taliji da bi
mogli da vide zamrznuti kadar. „Ovo je tip koji nas zanima.”
Čovek koga je Lok pokazao bio je umotan u kišni pončo iz
suvenirnice i izgledao je kao sablasna mrlja. Samo se deo lica
video. Dreks je rekao: „Na ovom snimku čak ni Gifa ne
prepoznajem.”
„Evo Gifa. Morali smo da zumiramo da bismo ga pronašli.”
Čovek na snimku je išao prema Gifu.
„Građa tela je pogrešna”, rekla je Talija. „Suviše je visok i
mršav. Mislim da to nije Džasper.”
„Nije”, rekao je Lok mrko. „Svedok od sinoć ga je prepoznao
na ovom kadru rano jutros. Prepoznao je pončo. Ispostavlja se
da je nekoliko kamera snimilo čoveka sa pončom, ne samo dve.
Na snimku kamere sa parkinga vidi se kako sa suprugom i troje
dece seda u terenac. Tablice su bile jasne kao dan. Menandez ih
je proverio.”
Mlađi detektiv je nastavio: „Dobili smo kućnu adresu na koju
je vozilo registrovano. Poslali smo dvojicu policajaca u uniformi
da ga propitaju. Priznao je da je bio u masi. Razdvojio se sa
porodicom nakon što su se iskrcali sa turističkog broda. Žurio je
da ih sustigne. Osim tih nekoliko minuta kada su bili razdvojeni,
on je čitavo veče bio sa porodicom na izletu koji su isplanirali
pre nekoliko nedelja.”
Dreks je odgurnuo delimično pojedeni sendvič u stranu.
„Znači, zaista je to bio čovek koji je negde žurio.”
„Čini se”, rekao je Lok. „Što nam ne ostavlja skoro pa ništa.”
„Mora da ste juče, pretresajući kuću, pronašli Džasperove
otiske prstiju”, rekla je Talija.
„Ali nemamo otiske prstiju Danijela Noksa ni bilo kog
drugog čoveka za koga se izdavao”, rekao je Dreks. „Nemamo
sa čim da ih uporedimo.” Nakon kraće tišine pitao je da li
Rudkovski zna za čoveka sa pončom za koga se ispostavilo da je
beznačajan.
Lok je sa neskrivenim gađenjem klimnuo.
„Njegova reakcija?”, upitao je Dreks.
Menandez je spremno počeo da priča: „Rekao je da si izgubio
dodir sa realnošću, da si paranoičan i da si od Džaspera Forda
napravio osumnjičenog samo da bi ti se ukazala prilika da mu
otmeš ženu.” Mladi detektiv je pogledao prema Taliji.
„Izvinite.”
„Nema potrebe da se izvinjavaš”, rekla je. „Nije mi stalo do
mišljenja tog užasnog čoveka.”
Dreks nije ništa prokomentarisao osim što je počastio
Rudkovskog jednom sočnom psovkom.
 „Ima još”, rekao je Lok.
Dreks je uzdahnuo i navalio se na naslon stolice. „Hajde da
čujem.”
„Jutros su neki momci pecali blizu obale i izvukli su iz vode
mušku cipelu.” Pogledao je u Taliju. „Odgovara opisu obuće
koju je vaš suprug, prema vašim rečima, nosio kada ste ga
poslednji put videli. Broj četrdeset tri, smeđa brodarica sa
ukrasnom resicom.” Pogledao je Dreksa, pa dodao: „Spasilački
timovi, uključujući i obalsku stražu, misle da je to sve što će od
njega pronaći.”
„Što donekle obara moju teoriju da je još živ, zar ne?”
„Ako se ništa drugo ne otkrije do mraka večeras, obustaviće
potragu.”
„Zar ne bi trebalo da o tome obaveste njegovu suprugu”,
rekla je Talija.
„Pokušali su. Niko nije mogao da stupi u kontakt sa vama”,
podsetio ju je Lok, pa pogledao Dreksa. Pustio ih je da to svare,
pa rekao: „Ima još.”
„Hriste”, rekao je Dreks. „Ne znam koliko dobrih vesti ću još
moći da podnesem.”
Lok mu se sumorno nasmešio. „Finansijski portfolio Elejn
Koner, kao i finansijski portfolio gospođe Šafer su...”
„Dozvoli da pogađam”, prekinuo ga je Dreks, „netaknuti.
Nema skorašnje aktivnosti. Nema većih podizanja sredstava.
Nema neobjašnjivih troškova.”
Lok je slegao ramenima. „Pretpostavljam da ne može da
prazni bankovne račune ako se pravi mrtav. Ili je spreman da
čeka da se sve smiri pre nego što podigne pare, ili će žrtvovati
novac da bi izbegao da ga uhvate.”
„Neverovatno”, nasmejao se Dreks neveselo. „U pravu si,
naravno, ali znao je i da ću ja najpre proveriti da li je novac i
dalje tu. Zato ga i nije dirao.”
Ponovo se nagnuo napred, pa se ozbiljno obratio ostalima:
„Zar ne vidite? Džasper je znao šta ću reći jer je to njegov način
rada. Postarao se da se pokaže da grešim. Više od svega želi da
me diskredituje i ponizi.”
Primetio je da su dvojica detektiva razmenila značajan pogled
i zaječala. „Šta još ima?”
„Najbolje smo sačuvali za kraj.” Lok je izvadio list
presavijenog papira iz džepa na grudima svoje sportske jakne i
spustio ga, još presavijenog, na sto. „Ovo je nalog za tvoje
hapšenje.”
„Molim?”, povikala je Talija.
„Zamenik sa Ki Vesta te je cinkario da si ga pozvao jutros.
Rudkovski nije traćio vreme. Insistirao je. Ruke su nam vezane.”
Dreks je razmotao papir i pročitao nalog. „Detektivi grupe za
kriminalistiku su poslati da reše ovaj govnavi problem
nedoličnog ponašanja?”
„Rudkovski je zaključio da ćemo te mi videti pre nego što te
neko drugi pronađe.”
„Ne mogu da verujem”, rekla je Talija.
„Ja mogu”, rekao je Dreks. „Njegova pakost ne zna za
granice. On je ovo svoje jednostrano rivalstvo pretpostavio
hvatanju muškarca koji je sposoban da priđe bespomoćnoj ženi s
leđa i slomi joj vrat.”
„Može li da te strpa u zatvor?”, upitala je Talija.
Lok je odgovorio umesto njega: „Ne moramo da žurimo da
ga tamo strpamo.”
„Hvala.” Dreks je ustao i počeo nemirno da korača. „Problem
je u tome što me je taj kivni kreten vrlo efikasno sputao. Sada,
kada bi jedan sat mogao da napravi veliku razliku. Džasper
može da odluči da Talijino bogatstvo i/ili njen život ne vrede
rizika od hapšenja. Odabraće da nestane kao što je činio i pre.
Ili bi mogao da zaključi da mu se sviđa ovo ubijanje i da
nastavi pomamno da ubija dok ga policija ne satera u ćošak. On
bi se zapravo sasvim naložio na tu vrstu slave. Garantujem vam
da sada, ma gde da je, gleda sve televizijske izveštaje o ženi
koju je sinoć ubio. Ponosan je na sebe. Status slavne ličnosti mu
hrani sujetu, a kada se lepo nahrani i napuni baterije, ponovo će
udariti.”
„Nadajmo se da neće.”
„Ne slušaš, Lok.” Dreks se vratio do stola i naslonio se na
njega rukama. „Njemu nema pomoći. Sećaš li se kuće Či Omega
sestrinstva? Bandi je ubio one devojke, a zatim nekoliko minuta
kasnije napao još jednu nekoliko blokova dalje. Džasper nam se
na isti takav način ruga. Dokazao je to sinoć. Počinio je
nasumično ubistvo samo zato što je to želeo i što mu je pružilo
priliku da mene muči. Napad na Gifa mora da je bio spontan, jer
nema šanse da je to mogao da isplanira.
Takvo nesputano nasilje možda kod vas ne izaziva nervozu,
ali mene plaši nasmrt. Ako ubije još nekoga, možda ćete ti,
Menandez i Rudkovski moći mirno da spavate noću, ali ja neću.
I ako kaže, ma dođavola, napusti okolinu i pobegne, nikada
mi se više neće pružiti nova prilika da ga uhvatim, jer sada me
zna. Od sada će se osvrtati preko ramena tražeći me i videće
kako mu se približavam.”
Snažno je odmahnuo glavom. „Sada je trenutak. Moramo
sada da ga zaustavimo. Moramo da ga uhvatimo na delu.
Moramo da ga uhvatimo sa onim prokletim suvenirima.”
„Dobro. Razumem”, uzvratio mu je Lok gotovo jednako
jarosno. „Ali pokušavaš to već godinama. Mi to radimo svega
nekoliko dana. Imaš li neku ideju kako da to izvedemo?”
Dreks je popustio pred detektivovim gnevom. Bio je jednak
njegovom. „Nemam.”
Odgurnuo se od stola, pa otišao na drugi kraj dnevnog
boravka i sklonio draperije. Napolju je kiša i dalje padala. Nebo
je već danima odbijalo da se razvedri. Ali da je bilo sunčano,
Dreksa bi to ljutilo. Sivilo je odgovaralo okolnostima.
Talija je u međuvremenu objašnjavala detektivima položaj u
kom se Majk našao. Policijskim žargonom su joj odgovorili na
pitanja u vezi sa istragom smrti Sare Barker.
Dreks je jednim uhom slušao njihov razgovor hvatajući
ključne reči, ali isključujući pojedinosti. Većina je ionako bila
nevažna. Neće uhapsiti Džaspera koristeći standardne policijske
procedure.
Da bi ga uhvatili, ne smeju da razmišljaju kao policija.
Moraju da razmišljaju kao on.
Zapitao se šta bi uradio da je na Džasperovom mestu, da je
Džasper? Za kakav bi se manevar odlučio? Za nagli zaokret?
Podvalu? Ironiju? Šta bi bila poslednja šala?
U trenutku mu se javila inspiracija.
Vratio se prema stolu, uzeo Lokov laptop, pa otvorio zaleđeni
kadar snimka i smesta se razgnevio zbog ograničenja sa kojim se
susreo. „Da li je ostatak video-snimka ovde?”
Pitanje je zateklo Loka usred rečenice. Ućutao je i pogledao
Dreksa, koji je nestrpljivo nastavio: „Da li su minuti neposredno
pre napada na Gifa na ovom laptopu?”
„Nisu. Snimak je iseckan. Teško ga je pratiti, pa sam skinuo
samo zamrznuti kadar. Čitav snimak je u stanici.”
„Moram da ga pogledam. Smesta. Neka ti ga neko pošalje
mejlom.”
Nijedan detektiv se nije pomerio, njihovo oklevanje je bilo
očigledno.
„Šta je bilo?”, upitao je Dreks. „Malopre ste nudili da mi ga
sami pošaljete mejlom.”
„To je bilo pre ovoga.” Lok je pokazao rukom nalog za
hapšenje. „Mogli bismo zapasti u ozbiljnu nevolju kada bismo ti
sada poslali dokaze.”
„Dobro, onda me krišom uvedite u stanicu. Dajte mi tamo da
ga pogledam.”
„Da te krišom uvedemo? Trebalo bi da te predamo
Rudkovskom. Ako to ne učinimo, gotovi smo.”
„Kapiram, momci. Ali, bože, odabir trenutka je truo.” Udario
je dlan pesnicom druge ruke. „Džasper počinje da se ponaša
nekontrolisano. Rudkovski je napet kao praćka. Neverovatno.
Imam dva neprijatelja i oni žele isto, da mene ugase.”
„Da te diskredituju i ponize”, rekla je Talija ponavljajući
njegove reči od pre nekoliko minuta.
Ali je sada, kada ih je čuo, stao kao ukopan. Polako i tiho je
rekao: „Žele isto. Žele da me pobede.”
U glavi je počeo da mu se formira plan. Zgrabio ga je pre
nego što je izvetrio. Još dok se formirao i postajao jasniji,
obratio se detektivima: „Krišom me uvedite u stanicu. Dajte mi
da pogledam snimak pre mog okršaja sa Rudkovskim.”
„Šta očekuješ da ćeš videti?”, upitao je Menandez.
„Tražili ste nekoga ko se kretao kroz masu u žurbi. Možda bi
trebalo da tražimo nekoga ko nije toliko žurio.” To nije delovalo
dovoljno značajno da ih ubedi, ali to je bilo sve što je Dreks
želeo da im u ovom trenutku kaže.
„Dajte mi da pogledam snimak, i više neću tražiti od vas
nikakve usluge. Časna reč. Molim vas.” Pogledao je na sat. „Ali
odlučite. Želim da se što pre suočim sa Rudkovskim. Pre nego li
uradi nešto glupo.”
„Strpa te u zatvor, na primer”, rekao je Lok. „Čim te vidi, to
će uraditi.”
 „Onda moram da ga ubedim da to ne uradi.” Pogledao ih je.
„Stavite mi lisice ako želite, ali samo me pustite da pogledam
snimak. Da li smo se dogovorili?”
„Jesmo”, rekao je Menandez.
A Lok je u istom trenutku rekao: „Nismo.”
„Petnaest minuta”, molio je Dreks.
Lok se pokolebao. „Moramo nešto da predamo
Rudkovskom.” Pogledao je Taliju. „Još želi vas da ispita. To bi
moglo da ga umiri na petnaest minuta.”
Dreks se okrenuo prema njoj. Pitala je: „Hoće li ti to
pomoći?”
„Iskreno, ne mogu da garantujem da hoće.”
Nasmešila se i podigla ramena. „Pronaći će me pre ili kasnije.
Mogla bih baš i da završim sa tim.”
Dreks se pomerio kao da ga je neko udario mamuzama.
Zgrabio je Taliju za ruku i povukao je iz stolice, pa je poveo uz
stepenice. „Idemo po stvari i odmah se vraćamo.”
Talija je, reagujući na njegovu žurbu, poletela uz stepenice.
Dreks joj je bio za petama.
Kada su stigli do hodnika na spratu, povukla ga je u spavaću
sobu i zatvorila vrata. „Kakav ti je plan?”
„Nemamo vremena. Ne mogu sve sada da ti iznesem.”
„Hoćeš da kažeš da nećeš.”
„Tako je, neću. Slušaj”, rekao je pre nego što je stigla da se
pobuni. „Da li su te cipela koju su pronašli i netaknuti računi
uverili da je Džasper mrtav?”
„Nisu.”
„Ne. Ako želi da nastavi svoju blistavu karijeru, ne sme da
dozvoli sebi da nas ostavi u životu. Ne želim da se prikrade
nijednom od nas dvoje kao što se prikrao Gifu i Sari Barker.
Moram da ga izvučem na otvoreno.”
 „Razumem to, ali kako...”
„Što manje budeš znala...”
„Prestani! Reci mi.”
Odmahnuo je glavom. „Ovo mora da bude moja stvar.”
„Pa, u slučaju da si zaboravio, ovo je i moja stvar.”
Smesta se pokajao i rekao: „Naravno. Izvini. To je bilo glupo.
Ja sam od toga napravio tvoju stvar, zar ne?”
Uhvatila ga je za nadlakticu i blago protresla. „Ne, Džasper
je to uradio. Nikada neću vratiti godinu koju sam provela s njim,
ali nemam nameru ni da dozvolim da upravlja više nijednim
danom mog života. Ne ako se ja tu nešto pitam.”
„Pomozi mi tako što ćeš mi verovati.”
„Moram da verujem sebi, Drekse.” Spustila je ruku na
njegove grudi. „Nisam pre verovala svojim instinktima. Iz svih
onih razloga koje sam pokušala da navedem, ja sam potiskivala
svoje sumnje i živela sa muškarcem koji je suštinski zao. Sada
mi svi moji instinkti govore da ti verujem. Ali da nisam ponovo
zaslepljena, ovog puta zato što me fizički privlačiš? Kažeš da si
pozitivac, ali deluješ izvan zakona. Da li da sumnjam u svoje
instinkte ili da im verujem?”
„Veruj im.” Obuhvatio je rukama njeno lice. „Moje metode
su sumnjive. Zaobilazim pravila. Kršim ih. Ali sam pozitivac.”
„Te tvoje sumnjive metode me plaše.”
„Razumem. Ali seti se šta mene najviše plaši? Rekao sam ti
onog dana kada si došla u moj stan.”
„Neuspeh.”
„Neuspeh. Da ga neću uhvatiti.”
Začulo se oštro kucanje na vratima, a zatim je Lok povikao:
„Istone!”
„Dolazim”, povikao je u odgovor. A zatim je šapatom rekao:
„Moj najveći strah je da će mi Džasper kliznuti kroz prste, da će
opšteprihvaćeni stav biti da se udavio, da sam ja ludak, i da je
nestala dugmad besmislica. A zatim će se, kada svi prestanu da
ga traže, on vratiti da te dokrajči. Moram ovo da okončam,
Talija, i moram to da uradim sada. Možeš da sumnjaš u moje
metode, ali nemoj da sumnjaš u moju svrhu.”
Zagledala mu se u oči, pa klimnula i promuklo rekla: „U to
verujem.”
Spustio je čelo na njeno, pa joj je iskreno zahvalio i rekao:
„Fizički te privlačim, a?” Privukao ju je u zagrljaj i poljubio je
privlačeći je bliže sebi rukom koju je držao na njenoj zadnjici.
Uvukla je ruke u njegovu kosu. Poljubac je bio kratak i to je
samo pojačalo strast koja se krila iza njega.
„Istone!”
Dreks je ignorisao lupanje na vrata, ali je ipak prekinuo
poljubac. „Još nešto. Rudkovski će pokušati da te zastraši.”
„Mogu da se nosim sa njim.”
„Ne sumnjam.” Još ju je jednom poljubio na rastanku, pa ju
je okrenuo i gurnuo prema vratima. „Pokaži se pre nego što Lok
dobije srčani udar.”

POGLAVLJE 35

Lok je otpratio Taliju u prizemlje. Dreks je zamolio da mu dâ

minut da ode do toaleta. Zatvorio je vrata i pozvao Majka.
„Ko je to?”
„Ja sam. Izvini što šapućem. Zaključao sam se u kupatilo.
Ima li vesti o Gifu?”
„Tvoja obožavateljka iz bolnice me je nazvala pre pola sata.
Prebacuju ga u privatnu sobu.”
„To je sjajna vest.”
 „I ja tako mislim.” Preneo mu je broj sobe u koju je Gif
smešten. „Ali nisam uspeo da ga vidim.”
„Još te drže u šerifovoj kancelariji?”
„Zajebavaju se. Ubiću Semija.”
„Zar ne možeš da se pričom izvučeš odatle?”
„Radim na tome. Hteo sam bivšem robijašu da pružim priliku
i unajmim automobil od njega. Kako sam mogao da znam da je
ukraden? Čovek se uči dok je živ. To je moja priča i ja je se
držim.”
„Ne izgleda dobro što si pobegao iz grada i ostavio
Rudkovskog da te čeka.”
„Nismo se najbolje razumeli. Njegova reč protiv moje. A
agenti koji su čuvali moju kuću ga mrze, a vole domaće lazanje
koje sam im pripremao, pa se kladim da će me oni podržati. U
svakom slučaju ovi momci nemaju ništa za šta bi me uhvatili, jer
se i Semi, koji se plaši mog ubistvenog gneva, kune da ja ništa
nisam znao. Moraće da me puste u nekom trenutku.”
„Možeš li da proceniš kada bi to moglo da bude?”
„Zašto?”
„Pa, kada smo kod Rudkovskog...” Žurno ga je, ignorišući
njegove brojne pokušaje da ga prekine, uputio u skorašnje
poteškoće, završivši sa hapšenjem. „Nemaju izbora, moraju da
me privedu.”
„Rudkovski je govnar.”
„Istina. Ali želim da uradiš nešto osim vređanja.”
„Na primer?”
Dreks je izneo svoj zahtev. Majkov odgovor je bio: „Da li si,
jebote, poludeo?”
„Nemam vremena da ti objašnjavam zašto, ili da se
raspravljam sa tobom oko toga. Već sam do krajnjih granica
iscrpeo Lokovo strpljenje. Reci mi da ili ne.”
 „Svestan si da ovo neće moći da se poništi, ako pristanem da
to uradim.”
„Devet ubistava ne može da se poništi.”
Začulo se kucanje na vratima. „Sada, Istone.”
„Moraš mi reći, Majk”, prošaputao je Dreks. „Hoćeš li to
uraditi?”
„Ukopaćeš se.”
Kada je Majk to rekao, onim svojim karakterističnim
gunđavim glasom, Dreks je znao da ga je pridobio. „Hvala.
Čujemo se kasnije.”
Prekinuo je vezu, okrenuo ključ i otvorio vrata.
Lok je stajao na pragu. „Sa kim si razgovarao?”
Široko mu se nasmešio u odgovor. „Sa bolnicom. Gifa su
prebacili sa intenzivne nege u privatnu sobu.”
Lok mu je uzeo telefon. Pregledao je nedavne pozive i
pogledao poslednji broj.
„To je Malorijev broj.”
„Dobro, preskočio sam stepenik. Pozvao sam Majka, koji mi
je preneo vesti dobijene iz bolnice.”
„Farbaš me.”
Dreks je uzdahnuo, skrenuo pogled, a zatim ga vratio na
Loka. „Zvao sam Majka da pitam hoće li me izvući iz zatvora.”
„Šta je rekao?”
„Želiš li da ti prenesem njegove reči otvoreno i bez cenzure?”
„To bi bila dobrodošla promena.”
„Pitao je da li sam poludeo, jebote.”

Dreks je pitao mogu li da pođu Gifovim automobilom, da Talija

ne ostane bez prevoza. Lok je pristao pod uslovom da Dreks ide
sa njim, a Talija sa Menandezom.
 Kada su stigli u policijsku stanicu, Lok je parkirao automobil
na za to predviđeno mesto. A sa Talijom i Menandezom su se
našli na ulazu za osoblje. Pre nego što su ušli, Lok se okrenuo
Dreksu. „Nosiš li oružje?”
„Da.”
„Ne nameravaš da ga ubiješ, nadam se?”
„Rudkovskog. Nisam planirao.”
„Šteta. Ali ne mogu da ti dozvolim da uđeš sa oružjem. Daj
ga Menandezu.”
Znajući da je besmisleno raspravljati se, Dreks je pružio
detektivu pištolj rekavši: „Otprati Taliju Rudkovskom. Zadrži ga
dovoljno dugo da ja pogledam onaj snimak.”
Lok se umešao: „Znaš, obično uhapšeni ne izdaju naređenja.”
„Pristao si da mi daš petnaest minuta”, rekao je Dreks.
„Ni na šta ja nisam pristao.”
„Moram da pogledam taj snimak pre nego što se vidim sa
Rudkovskim.”
„Nećeš ga ubediti da odustane od hapšenja.”
„Ne potcenjuj moje moći ubeđivanja.”
Lok je i dalje bio sumnjičav, ali je rekao Menandezu: „Pošalji
mi poruku u kojoj ste sobi. Za petnaest minuta ili manje, doći
ćemo.”
Pre nego što su se razdvojili, Dreks je uhvatio Taliju za ruku i
stegao je. „Priredi mu pakao.” Nasmešila se i uzvratila mu
stisak.
Lok je poveo Dreksa u prostoriju u kojoj su imali barem
privid privatnosti. Pristupio je slobodnom računaru i sačuvao
snimak nadzorne kamere. Dreks je na izolovanom kadru snimka
koji je gledao primetio vremenski zapis. Ubrzao je snimak do
tog trenutka, pa ga vratio tri minuta odatle i pustio. Na Dreksovo
razočaranje, slike nisu bile ništa jasnije na ovom većem
monitoru nego na Lokovom laptopu.
„Upozorio sam te da je loš”, prokomentarisao je Lok dok je
gledao preko Dreksovog ramena.
I bio je. Dreks je često zaustavljao, pa ponovo puštao snimak,
povećavao zamrznute kadrove, smanjivao ih, ubrzavao i
premotavao toliko često da je Lok rekao: „Dobiću morsku
bolest.”
„I ja. Prijala bi mi kola. Ima li je ovde?”
„Zaboravi. Ne ostavljam te samog.”
„Neću ti pobeći. Časna reč.”
„Imaš još deset minuta. Ja moram da obavim neke pozive.”
Lok se udaljio, ali ga je i dalje držao na oku, pa je izvadio
telefon. Dreks je zaustavio snimak u određenom trenutku i
nagnuo se prema monitoru da prouči još jedan zamrznuti kadar.
Odzumirao je i ugledao istu osobu. Ubrzao je, ali sporije,
pažljivo prateći snimak.
Lok se vratio. „Vreme”, rekao je.
Dreks je odgurnuo stolicu i ustao. „Hvala.”
„Čekaj. Da li si pronašao nešto što bi trebalo da vidim?”
„Rudkovski čeka.”
„Vidi”, rekao je Lok gnevno, „možeš da nastaviš da sereš ili
možeš da mi izneseš svoj plan.”
„Plan?”
Lok je ozlojeđeno uzdahnuo. „Istone, poštujem te i više nego
što mi se dopadaš. Mislim da si pametan, i mislim da si pošten.
Menandez je opčinjen tobom. Uklapaš se u njegov ideal
pandura-kauboja Kada nam je Rudkovski ispričao sve o tebi, šta
si sve uradio u ime ‘dužnosti’, najpre sam pomislio da mora da
laže.”
„A sve ovo pričaš zato što zapravo želiš da kažeš...”
„Radije bih tebe imao da mi čuvaš leđa, čak i bez značke,
nego njega sa značkom. Ali moram da znam kakav to plan
kuješ.”
Dreks je suviše cenio Lokov integritet da bi nastavio da se
pretvara. „Da sam na tvom mestu, i ja bih bio jednako frustriran.
Ali nisam voljan da razgovaram o planu koji nije čak ni blizu
skovan. Još je u fazi sirovine.”
„Mogao bih da ti pomognem, da ubacim poneku ideju.”
„Kada za to dođe vreme.”
Lok je, još iznerviran, rekao: „Da li si ikada sreo glavnog
specijalnog agenta u Kolambiji? Onog koji je nadređen
Rudkovskom?”
„Ne.”
„Nije važno. Preskoči lanac komande. Pozovi njega direktno.
Objasni mu ovo trvenje između tebe i Rudkovskcg.”
„Koji me je predstavio kao ludaka. Čak i kada bih mogao da
se probijem do glavnog specijalnog agenta, dok bih ja njemu
objasnio da nisam pomerio pameću i da nisam paranoičan,
moglo bi biti prekasno.”
„Dobro, a šta kažeš na ovo? Odvešću te kod našeg šefa. On je
razuman čovek koji mora da rešava ubistva dve žene koja su se
desila u dva dana. Želi da pronađe krivca. Iznesi mu svoju
ideju... Zašto ne?”, upitao je kada je Dreks počeo da odmahuje
glavom.
„Jer on, ma koliko razuman bio, mora da poštuje pravila. A
dok on bude pokušavao da dokuči šta da radi sa mnom, vreme
ističe.”
„Možda je već isteklo. Možda je Džasper Ford do sada već
umakao.”
„Zar zaista tako misliš? Ako misliš, reci.”
„Ne. Mislim da je živ i da gubi kontrolu, baš kao što si
rekao.”
 „Dobro. Ovo je odlučujuća trojka pred samo oglašavanje
pištaljke i ne želim da mi moj tim podiže blok.”
„To sam i hteo da ti kažem, mi nismo tim.”
„Jesmo”, rekao je Dreks. „Časna reč.”
Detektiv ga je pogledao nesigurno i tiho upitao: „Možeš li da
pogodiš koš?”
„Ne znam. Nadam se da mogu, ali ne gajim iluzije. Ako
doživim neuspeh, on će biti spektakularan. Ali samo ću sebi
grkljan preseći. Samo sebi.”
„O tome se i radi”, rekao je Lok. „Ako zauvek ispadneš iz
stroja, biće to đavolski protraćen talenat i petlja. Želim da
pobediš. Samo bih voleo da igraš u skladu sa pravilima.”
„Ne mogu.”
„Zašto?”
„Jer on ne igra po pravilima.”

„Nemojte da se pravite blesavi, gospođo Ford. Nemojte da se

ponašate kao da niste znali da želim da razgovaram sa vama. Vi
ste svedok u krivičnom slučaju otmice i ubistva Elejn Koner,
kao i neobjašnjivom nestanku vašeg supruga.”
Jedino Talijino iskustvo sa specijalnim agentom Rudkovskim
bio je razgovor koji je čula dok se skrivala u sigurnoj sobi sa
Dreksom. Njeno mišljenje o njemu nije se poboljšalo nakon što
ga je upoznala. Otkako je ušao u prostoriju za ispitivanje u koju
ju je Menandez dopratio, Rudkovski je besneo na nju, bukvalno
ne zastavši da udahne.
Dok je nastavljao da besni, ona se trudila da joj na licu bude
što je moguće uzdržaniji izraz, i nije sklanjala pogled sa njega.
Nije bila navikla na ovu atmosferu lopova i policajaca, a još
manje je bila navikla da na nju viču. A on je počeo da viče sve
glasnije kada ona nije u strahu zadrhtala pred njim.
Menandez je sada rekao: „O’ladi, Rudkovski. Nije ona
osumnjičena.”
„Ja ću to odlučiti.”
Talija je iskoristila prvu priliku da ubaci koju reč. „Agente
Rudkovski, svesna sam ozbiljnosti ovih zločina.”
„Zaista? Zašto ste onda ometali istragu izbegavanjem
razgovora? I još ste manipulisali dokazima.”
„Nisam ništa slično uradila. Kada sam otišla iz kuće, pre
nego što ste mi uručili takav nalog, nisam ponela ništa osim
nešto rezervne odeće i higijenskih potrepština.”
„Kuvare vašeg muža. Menandez kaže da su stajali na polici
iznad šporeta. Ta polica je bila sumnjivo prazna.”
„Nisam ponela kuvare.”
„Onda ih je Iston uzeo.”
„Nije ih imao kod sebe kada smo otišli iz kuće. Čak ni svoje
lične stvari nije poneo.”
„Onda su njegovi drugari pobegli sa njima. Zašto? Šta su
uradili sa njima?”
Pošto se ispostavilo da su Džasperovi kuvari bili
razočaravajući, pogrešan trag, i stoga nevažni, ona nije videla
zašto da poriče da su ih uzeli niti da brani ovaj njihov postupak.
Ali Rudkovskog je kuknjava zbog njih sasvim zaokupila, što je
Dreks i želeo.
Agent je naslonio kuk na ćošak stola gurajući joj se u lični
prostor sa očiglednom namerom da je zastraši. „Kakve je taktike
Iston koristio da vas natera da pobegnete sa njim?”
„Nikakve.”
„Ma, hajte. On je prevarant. Da li vas je očarao svojim
dečačkim šarmom? Mrsko mi je što ja to moram da vam kažem,
ali niste prva žena koja je na to pala, znate.”
 „Ubedio me je da je moj muž okoreli kriminalac i da bi, kada
bi mu se pružila prilika, vrlo verovatno pokušao i mene da
ubije.”
Prezrivo se nasmejao. „Verujete u to?”
„Da sam i gajila neku sumnju, ona bi sinoć, kada je Džasper
ubio onu ženu i povredio gospodina Luisa, bila raspršena.”
„Ti zločini se ne pripisuju Džasperu Fordu. Oni nemaju
nikakav značaj za ovaj slučaj. Pretpostavka da je vaš suprug
upleten je samo još jedna od Istonovih sumanutih ideja. Da li je
vaš suprug ikada sreo Gifa Luisa?”
„Koliko ja znam, nije.”
„Kako je onda znao da bi trebalo njega da napadne?”
Dreks to nije mogao da objasni. Uzdržala se od odgovora.
Rudkovski je stavio ruku oko uha. „Molim? Nisam to čuo”,
podsmevao joj se.
„Vidite šta želim da kažem, gospođo Ford? Iston izmišlja da
bi podržao svoje pomerene pretpostavke. Njegove tvrdnje da
postoji serijski ubica nemaju nikakvog osnova, nikada ga nisu
imale.” Dotakao je slepoočnicu prstom. „On je lud. Opsednut je
babarogom koju je sam izmislio.”
Odmakla se od njega i lagano ga odmerila pogledom. „Zašto
ste onda vi tako uznemireni?”
Trepnuo je. „Molim?”
„Ne razumem vašu pometnju. Ako verujete da je Dreks lud,
zašto niste odbacili sve njegove sumanute ideje kao takve i
nastavili dalje sa svojim poslom?”
„Jer on ometa moju istragu.”
„Izvinite”, izgovorila je ledeno, „ali sa moje tačke gledišta
čini se da ste vi veoma malo doprineli istrazi ubistva Elejn
Koner i potrazi za mojim mužem, živim ili mrtvim, nedužnim ili
krivim. Ali ste zato mnogo vremena posvetili poteri za Dreksom
i nastojanjima da ga javno ismejete. Ako je neko opsednut,
specijalni agente Rudkovski, onda se čini da ste to vi.”
Menandez je počeo da se smejulji.
Rudkovski se sav naduo od gneva. Čelo mu se oblilo masnim
znojem. Odgurnuo se od stola i, spustivši ruke na kolena, sagnuo
dok se nije našao licem u lice sa njom. „Bolje bi vam bilo da se
pazite, gospođo Ford, ili Šafer, ili kako već želite da vas zovu.
Zatvoriću vas dok ne odlučite da sarađujete.”
„Kako bih mogla da sarađujem više nego sada? Došla sam
ovamo svojevoljno.”
„Ali niste odgovorili na moje pitanje.”
„Koje?”
Rudkovski se uspravio u punoj visini. „Gde je Iston?”
Uz prijatan osmeh odgovorila je: „Iza vas.”

POGLAVLJE 36

Dreks je stigao taman na vreme da čuje kako je Talija

odgovorila Rudkovskom. Ako je suditi prema njegovoj
očiglednoj jarosti, ona mu je vrlo uspešno podigla pritisak u
crveno. Sa praga je rekao: „Zvučiš mi neraspoloženo, Bile. Čuli
smo te sa kraja hodnika.”
Lok je gurnuo Dreksa u prostoriju i zatvorio vrata za njima.
Pitao je Menandeza da li je sa Rudkovskim podelio rezultate
obdukcije Marijan Haris.
„Nisam još. Želeo sam tu čast da prepustim Istonu.” Mlađi
detektiv je izvadio izveštaj i pružio ga Dreksu. „Zaokružio sam
rečenicu crvenim.”
„Hvala.”
Rudkovski je stao između njih i oteo odštampani izveštaj
Dreksu iz ruke. „Uhapšen si. A bavim se mišlju da i nju
uhapsim.”
Talija je zaprepašćeno uzdahnula. „Zašto?”
„Zbog napuštanja policijskog nadzora bez dozvole. I
ometanja sprovođenja pravde.”
Lok i Menandez su se usprotivili, ali ih je Dreks nadglasao,
rekavši: „Nećeš uhapsiti Taliju. Prestani da se ponašaš kao
kreten i pročitaj to.”
Rudkovski je nestrpljivo stavio naočare za čitanje i pogledao
obeleženi deo teksta. „Nedostajalo je jedno dugme sa njene
bluze. Šta s tim?”
„To...”, Lok je stručno objasnio značaj nalaza, „povezuje
slučaj sa Floride sa naša dva slučaja ovde.”
Menandez je imao odštampana i druga dva izveštaja i
pokazao je Rudkovskom rečenice u kojima se navodi da je
žrtvama sa odeće nedostajalo po jedno dugme.
Rudkovski je sklonio naočare i rekao: „Pa, to je zajednička
crta koja zahteva dalju istragu. Ali bi mogla da bude i
slučajnost.”
„Naš šef policije ne misli tako”, rekao je Lok. „A ne misli ni
šerifova kancelarija, državna policija, lokalni agenti FBI-a koji
rade na slučaju Elejn Koner, i glavni specijalni agent u
Kolambiji.”
Rudkovski je rekao: „Preskočili ste me i razgovarali sa njim
pre nego što ste meni ovo pokazali?”
„Nismo mogli da vas pronađemo”, odsekao je Menandez.
„Mora da ste bili u klonji.”
Pre nego što je Rudkovski osmislio odgovor, Dreks je
podigao ruku tražeći tišinu. „Lok, ako nemaš ništa protiv želeo
bih da razgovaram sa Rudkovskim nasamo, molim te.”
Rudkovski je dunuo. „Da bi mogao da likuješ.”
 „Ne smatram da je ubistvo tri žene povod za likovanje”,
odvratio je Dreks ravnim glasom.
„O, postao si sentimentalan? Mora da je to uticaj ove tvoje
nove devojke.”
Talija je zakoračila kao da želi da ga napadne. Dreks ju je
uhvatio da je zadrži. „Ti si uskogrudi pacov, Bile. Pitaj koga
hoćeš. I mnogo je zle krvi između tebe i mene. Ali molim te da
to, bar jednom, ostaviš po strani. Dok ti ovde vređaš ženu koja je
nekoliko klasa iznad tebe, i pokušavaš mene da nadmudriš,
serijski ubica slobodno seta.”
„Čak i da je tako”, rekao je Rudkovski, „to se tebe ne tiče, zar
ne? Ti si završio, sećaš se?” Podigao je odštampane izveštaje
Dreksu pod nos i protresao ih. „Uzgred, ovo je krađa
dokumenata koji su u vezi sa aktivnom federalnom istragom.
Dodaću to spisku tvojih drugih prestupa.”
Dreks je sklonio papire u stranu. „Nisam ukrao izveštaj, Lok
ga je dobio regularnim putem. Kao i obično, ne uspevaš da vidiš
širu sliku. Hajde da porazgovaramo u četiri oka.”
„Naravno, možemo da razgovaramo, ali ja sam na tebe imun.
Ništa što ti kažeš neće me naterati da promenim mišljenje.”
Dreks se okrenuo ostalima i pokazao prema vratima. „Možda
ću uspeti da ga nateram da se urazumi, pa će pocepati nalog za
hapšenje.”
„To se neće desiti”, rekao je Rudkovski.
Dreks je ignorisao njega i obratio se Loku: „Daj mi nekoliko
minuta sa njim.”
Lok je kazao: „Bog zna da umeš da nagovoriš ljude da urade
ono što ne žele.” Pozvao je Menandeza i Taliju da pođu za njim.
Talija je pogledala Dreksa zabrinuto. Utešno joj je klimnuo
glavom. Pošla je za Menandezom, premda je i dalje bila
nesigurna i zabrinuta. Lok se još malo zadržao. „Zaslužio si
poverenje i blagonaklonost dobrovoljnim dolaskom ovamo.
Nemoj to upropastiti.”
„Primio k znanju.”
Lok je otišao. Dreks je zatvorio vrata i okrenuo se prema
Rudkovskom, koji se odmah, glave nagnute u stranu i škiljeći na
jedno oko, okomio na njega: „Želiš da pregovaraš?”
„Samo zato što su sve druge opcije iscrpljene. Boli me što
moram od tebe bilo šta da tražim, ali možemo li da sklopimo
primirje?”
„Šta pokušavaš da izvedeš? Jednu od tvojih smicalica?”
„Ne.”
„Jednu od onih tvojih obmana koje su tebi tako slatke i
zabavne?”
„Ne ovog puta. Časna reč.”
Rudkovski je frknuo.
„Saslušaj me, Bile.” Dreks je izvukao stolicu ispod stola.
„Sedi.” Rudkovski je pogledao stolicu kao da bi mogla biti
rekvizit nekog klovna koji bi mogao da se sruči pod njim, ali je
ipak seo. Dreks je seo preko puta njega.
Rudkovski je rekao: „Da čujem.”
„Vrati mi značku.”
Rudkovski ga je belo pogledao. „U čemu je štos?”
„Nema štosa?”
„Mora da se šališ.”
„Ne šalim se.”
„To je nešto najsmešnije što sam čuo u poslednjih deset
godina.” A zatim se zaista naglas nasmejao. „Čak i da ti je
vratim, sada je bezvredna.”
„Potrebna mi je samo na jedan dan, jedan dan, dvadeset četiri
sata. A zatim...” Dreks je podigao obe ruke u znak predaje.
„Možeš da me hapsiš.”
 „Već sam te uhapsio.”
Dreks je udahnuo. „Video si izveštaje sa obdukcija. Znaš li
šta znače?”
„Misliš da sam suviše tup da pojmim njihov značaj?”
„Nisam to hteo da kažem. Hteo sam samo da...”
„Hteo si da kažeš da si ti, doktore Iston, pametniji nego ja.”
„Od mene”, ispravio ga je Dreks tiho.
Rudkovski ga je pakosno prostrelio pogledom. „Ti si završio.
Zauvek. Kada će ti to dopreti do svesti? Možda dok budeš sedeo
u zatvoru. Imaćeš dovoljno vremena za razmišljanje.”
„Potpisaću ti priznanje, Bile. Krvlju.”
„Dopada mi se ta ideja.”
„Sutra.”
Rudkovski je povukao stolicu unazad. „Ostani ovde dok ne
dođu da te odvedu u zatvor.”
„Čekaj. Molim te. Molim te”, ponovio je Dreks i pružio ruku
kao da želi da ga zadrži u mestu.
Rudkovski je oklevao, a zatim ponovo seo.
Dreks je pokušao drugu taktiku. „Ovako sam blizu da ga
uhvatim.” Držao je palac i kažiprst tek neznatno razmaknute.
„Blizu je.”
„Znaš to?”
„Osećam to.”
„Misliš li da će ono što ti osećaš proći kod tužioca? Nemaš
dokaz da ta osoba postoji. Ovo sa dugmadima je posredno.”
„Svestan sam toga. Ali je više nego što sam imao u
prethodnim slučajevima. Misli da nas je nadmudrio. Nije.
Pametniji smo. Pogrešio je, i on to još ne zna. Ovo nam je
prilika da ga uhvatimo.”
„Misliš na Forda? Njegovo naduveno telo će jednog od ovih
dana isplivati na obalu.”
 „Moglo bi, ali mislim da neće. Daj mi dvadeset četiri sata i
značku. Ako ga ne uhvatim, nisam uspeo. Možeš da me zatvoriš
i smeješ se do iznemoglosti. Možeš javno da me ismeješ.”
Zastao je da dozvoli Rudkovskom da uživa u ovoj sočnoj
misli. „Ali ako uspem i ukoliko uhvatimo kučkinog sina, onda
će to po tebe biti još bolje.”
„Kako to misliš?”
„Ti ćeš dobiti sve zasluge.”
„A ti?”
„Nijednu.”
„Nećeš prihvatiti nijednu zaslugu?”
„Daću ti to napismeno.”
„Ništa što ti zapišeš ne vredi papira na kom je zapisano.”
„Poslaću ti to mejlom. Mejlovi ne mogu da se obrišu.”
„Tvoji mogu. Imaš Malorija da ti to reši.” Nasmešio se
nadmeno Dreksu. „Tvoj prijatelj Gif je trenutno zaštićen od
hapšenja, ali debelog drže u šerifovoj kancelariji.”
„Zahvaljujući tebi. Ali neće ga uhapsiti za zločin koji je
počinio kriminalac povratnik iz druge države.”
„Ako ih ja pozovem, uhapsiće ga za ometanje sprovođenja
pravde u ovoj državi.”
Dreks je rekao: „U redu, igraj nemilosrdno. Pozovi ih sada.
Neka uhapse Majka. Znaš li šta će uraditi? Iskoristiće pravo na
poziv da pozove glavnog specijalnog agenta u Kolambiji.
Ponoviće sve ono što mu je Lok već rekao. Naglasiće od kakvog
je značaja izveštaj patologa sa Floride po ove slučajeve ovde, i
kako si nam ti, ni iz kog drugog razloga osim da meni
napakostiš, odložio pristup njemu. Uskoro će uvideti da si ti
predstavljao smetnju po ovaj slučaj više nego Majk ili ja.
U najmanju ruku će naložiti agentima iz lokalne kancelarije
da te provere, pa ćeš proći još gore. Oni će želeti da znaju zašto
si ovde, u policijskoj stanici, i zašto ometaš vredne detektive u
istraživanju dva ubistva koja imaju da reše, a ne u kancelariji
FBI-a.”
Zastao je. „Bile. Razmisli. Zar ne bi radije dao meni još jedan
dan slobode nego ispao loš u očima drugih? Glup, pakostan i
zao?”
„Blefiraš?”
„Misliš?”, Dreks je slegao ramenima. „Onda prozri moj blef.”
Nije povlačio izazov, a zatim je dodao: „Ja sâm nisam pozvao
glavnog specijalnog agenta jer nisam želeo da se ističem.”
„Da ne bi završio u zatvoru.”
„Pa, i to. Nevoljno priznajem. Ali nisam želeo da se ističem
jer znaš kakve su ove policijske stanice, kada dođe do curenja,
kao cediljka su. Zadržavao sam dah i strepeo da će do medija
procuriti činjenica da sam povezao oba lokalna slučaja sa onim
na Floridi. Ako bi se to pročulo i ukoliko bi Ford to čuo, njegov
ego bi procvetao. On bi...”
Dreks je prestao da priča i prodorno je pogledao
Rudkovskog, čije je lice poprimilo ružičastiji ton. „Šta je bilo?”
Rudkovski je tvrdoglavo nastavio da ćuti.
„Šta je bilo?”, Dreks ga je prostrelio pogledom, pa poleteo iz
stolice i nadvio se nad njim. „Reci mi da nisi razgovarao sa
medijima.”
Rudkovski se defanzivno naduo. „Pristao sam na intervju.”
„O bože, ne! Kada?”
„U podne.”
Dreks se okrenuo da pogleda sat na zidu. „To je za deset
minuta.”
„Zato moramo ovo što pre da završimo. Još nešto?”
„Bile, ne možeš da daješ intervjue.”
„Zašto?”
 „Sa kim si razgovarao?”
„Sa novinarkom po imenu Keli Konro. Stupila je u vezu sa
mnom”, rekao je Rudkovski razmetljivo.
Dreks se setio novinarke koju je tog jutra video na televiziji
kada je izveštavala o ubistvu Sare Barker. Lepa, živahna, rečita i
ozbiljna. Delovala mu je ambiciozno. Neko ko se ulaguje
kameri, ko će iskoristiti priču.
Rudkovski je i dalje pričao: „Neko ovde joj je dao moje ime i
rekao da sam ja glasnogovornik biroa. Što tebe izostavlja iz te
priče, zar ne?”
„Nazovi je, Bile”, rekao je Dreks. „Zamoli je da pričeka do
sutra.”
„Zašto bih želeo da to uradim?”
„Iz svih onih razloga koje sam ti naveo.”
„Zbog Fordovog rascvetalog ega? Ne mogu tu frazu da
izgovorim ozbiljnog izraza lica.” Ustao je. „Nalazim se sa njom
u prizemlju. Ne mrdaj dok Lok ne dođe po tebe.”
„Hriste.” Dreks je okrenuo leđa, spustio glavu, pa počeo da
masira potiljak. „Ovo je košmar.” Žurno se oporavio, pa rekao:
„Dobro, neka Keli, kako se već preziva, snimi razgovor, ali
zamoli je da ga ne prikazuje pre kasnih vesti noćas.”
„Medijske kuće tako ne funkcionišu.”
Dok je išao prema vratima, Dreks ga je uhvatio za ruku i
okrenuo ga prema sebi. „Preklinjem te da razmisliš.”
„Pusti me.” Pokušao je da se oslobodi Dreksovog stiska, ali
ga on nije puštao.
„Dvadeset četiri sata.”
„Pusti me da ti ne prišijem još i optužbu za napad.”
„Optuži me za šta želiš, jebote”, povikao je Dreks. „Izaći ću
pred sudiju i priznati krivicu za sve što mi prišiješ. Sutra.
Današnji dan mi je potreban.”
 Rudkovski je oslobodio ruku. „Tvoji planovi za danas su
čitanje optužnice.” Okrenuo se i otvorio vrata.
Dreks je pojurio za njim, pa naleteo na Loka, koji je stajao sa
druge strane praga. Uhvatio je Dreksa oko grudi, a ovaj je
pokušao da mu se otme mahnito poput ludaka. Lok mu je
naredio da se smiri. Dreks je počeo da se bori još snažnije da
pođe za Rudkovskim.
Kada je stigao do ugla drugog hodnika, Rudkovski se
okrenuo i sa trijumfalnim smeškom pogledao Dreksa.
„Nemoj to da radiš, Bile.”
Rudkovski je nestao iza ugla.
Dreks je oborio glavu. „Kopile će to zaista uraditi.”
Detektiv ga je saterao uza zid i pridržavao ga pritiskajući mu
ramena rukama. „Ako te pustim, hoćeš li uraditi nešto ludo?”
Dreks je odmahnuo pognutom glavom.
Lok je polako popuštao stisak, a zatim je spustio ruke.
„Pretpostavljam da ovo znači da ne ideš nikuda.”
„Nije hteo da popusti.”
„Da li si zaista to očekivao od njega?”
„Nisam.”
„Žao mi je što nije bolje prošlo po tebe.”
Dreks je podigao glavu, pa mu namignuo i nasmešio se.
„Prošlo je savršeno.”

POGLAVLJE 37

Džasper je iz jutarnjih vesti saznao ime drugara Dreksa Istona

koga je napao. Giford Luis je bio teško povređen, ali se
očekivalo da će preživeti naoko nasumičan i ničim izazvan
napad.
 „Nije bio ni nasumičan ni ničim izazvan”, rekao je Džasper
televizoru u sobi motela.
Luisa su tek usput spomenuli. Mnogo više pažnje su posvetili
ženi koja je smrtno stradala u napadu za koji nije postojao
nijedan očigledan motiv. Novinar je tupio o tome koliko je divna
osoba Sara Barker bila. Prikazali su srceparajuće fotografije na
kojima su ona i njen suprug bili okruženi decom, i svi su se
vedro smešili.
Džasper je primetio da ljudi žrtve ničim izazvanog nasilja
nisu pamtili kao bedne pokvarenjake, lažove i varalice,
društvene parazite kojih se svet, na svoju sreću, rešio. Uvek su
ih veličali kao požrtvovane svece.
„Neka sam i cinik.”
Nakon što je pogledao vesti, ostatak jutra je proveo u
pripremama za odlazak iz Čarlstona. Ali kako se podne bližilo,
postajao je sve željniji da čuje još nešto o pustoši koju je
izazvao.
Uključio se baš kada su vesti počinjale. Jedan od voditelja je
rekao: „Naša Keli Konro se uključuje uživo u intervjuu sa
glavnim istražiteljem zaduženim za ove slučajeve. Ona nam
donosi ekskluzivni izveštaj. Keli, kakve su najnovije vesti?”
Usta plavokose novinarke su bila poput pruge crvenog
karmina, što je, prema Džasperovom mišljenju, na neprijatan
način odvlačilo pažnju od suštine.
„Ja sam ovde sa specijalnim agentom FBI-ja Vilijamom
Rudkovskim, koji pomaže lokalnim vlastima u istrazi ubistva
Elejn Koner, čije je telo isplivalo na obalu preksinoć.”
Kamera je proširila kadar i prikazala muškarca koji je
izgledao kao da je u kasnim pedesetim godinama i u čijoj pojavi
nije bilo ničeg upečatljivog, premda je njegovo držanje
ukazivalo na ratoboran stav muškarca koji ima visoko mišljenje
o sebi, što je verovatno bila kompenzacija za brojne nesigurnosti
i mane.
Novinarka ga je zamolila da objasni ulogu biroa.
„Slučaj Konerove mi je privukao pažnju jer njegove
okolnosti podsećaju na dve godine staro ubistvo na Ki Vestu na
Floridi. Istražujemo sličnost ova dva slučaja. Ako se ustanovi da
su ovi slučajevi povezani, to će predstavljati značajno otkriće i
predstavljaće korak ka identifikaciji i hvatanju serijskog
počinioca kome se pripisuje nestanak najmanje devet žena.”
Novinarka ga je pitala da pojasni o kakvim sličnostima je reč,
i pitala ga je da li su otkriveni neki novi dokazi. „Ne mogu da
komentarišem istragu koja je u toku”, rekao je. „U ovom
trenutku mogu samo da kažem da ovaj počinilac živi u iluziji da
nas je nadmudrio. Nije. Mi smo pametniji. Ostavio je jasan
potpis. Pogrešio je i nije toga ni svestan.”
Ova tvrdnja nije ni najmanje potresla Džaspera. Bile su to
budalaštine. Da imaju neki dokaz koji ga povezuje sa Marijan
Haris, Dreks ne bi morao da glumi ambicioznog pisca. Agenti bi
uleteli u Džasperovu kuću i uhapsili ga.
Smatrao je da je čuo dovoljno blebetanja i spremao se da
isključi TV, kada je novinarka rekla: „Jutros ste uhapsili jednog
čoveka, Dreksa Istona, koji ima doktorat iz kriminalne
psihologije. Na koji način je on povezan sa ovim slučajevima i
za šta ga teretite?”
Dreks ima doktorat? Uhapšen je?
Jedan od voditelja je prešao na stvar: „Za njega se priča da se
nedavno upoznao sa Elejn Koner, Džasperom Fordom i
Fordovom suprugom Talijom Šafer. Da li se on sumnjiči za
ubistvo Elejn Koner?”
„Ne”, odgovorio je agent. „Ali Iston već godinama ometa
istrage biroa i bez ovlašćenja se meša u njih. Od one noći kada
je gospođa Koner ubijena i kada je Ford nestao, Iston je sprečio
Fordovu suprugu da sarađuje sa istražiteljima. Jutros je uhapšen.
Zajedno su došli na ispitivanje. Protiv njega će danas posle
podne biti podignuta optužnica, i suočava se sa optužbama za
manipulaciju dokazima i ometanje sprovođenja toka pravde.
Čekaju ga i slične federalne optužbe.”
Džasperu se činilo da je agent želeo da kaže još nešto.
Džasper je želeo da čuje više, ali njegova znatiželja nije bila
zadovoljena. Novinarka je zahvalila agentu i okrenula se prema
kameri, koja ju je prikazala u krupnom planu.
„Istonova bliskost sa ključnim akterima, koja je i dovela do
njegovog hapšenja, iznenađujući je obrt u ovom slučaju, koji je
već načisto zbunio istražitelje.”
„Keli, kako napreduje potraga za gospodinom Fordom?”,
upitao je jedan od voditelja.
„I dalje se traga za njim. No, nije ostvaren nikakav
napredak.” Zatim je rekla da je jedan ribar pronašao jednu
njegovu cipelu. „Sve je veća verovatnoća da se udavio. Nisam
dobila zvaničnu potvrdu, ali priča se da će se potraga za njim
danas obustaviti.”
Završila je uključenje, nakon čega su voditelji nastavili
razgovor u studiju. Džasper je utišao ton televizora, ali je još
čitav minut zurio u glave koje su otvarale usta pokušavajući da
upije zapanjujuće vesti da će protiv Dreksa Istona kasnije tog
dana biti podignuta optužnica.
Kakav zaslužen pad! Neće biti tako drčan kada se nađe pred
sudijom, zar ne? Neće biti slatkorečiv i šarmantan. Sud neće sav
zatreperiti zbog jamice u obrazu koja je Elejn bila tako zanosna.
Vredelo bi videti Dreksa Istona uniženog na nivo običnog
kriminalca.
Premda Džasper neće ni pokušati da priđe toj zgradi suda.
 U ovoj trenutnoj inkarnaciji šanse da ga prepoznaju bile su
male ili nikakve. Ali bilo bi budalasto da rizikuje da ga uhvate
kada je bio tako blizu da se domogne slobode i udalji od ovog
poduhvata i pređe na drugi.
Isključio je televizor i obrisao daljinski upravljač. Sve drugo
u sobi je već bio sterilisao. Sve je, osim poslednje dve stvari,
spakovao u kofer koji je ležao otvoren na kraju kreveta. Okačio
je karticu na kojoj je pisalo Ne uznemiravaj na spoljašnju kvaku
da spreči spremačicu da uđe i dok je tu i nakon što ode.
Podnevne vesti su bile poslednje čime je nameravao da se
pozabavi pre nego što ode. Priznao je sebi da je ovo odlaganje
odlaska za pola sata bilo mali znak slabosti, ali nije mogao da
odoli da ne pogleda sve izveštaje o sebi i silno je uživao u njima.
Mogao je iz Čarlstona da ode zaista ponosan na sebe.
Premda ga je iritiralo što je odlazio ne zadovoljivši svoju
veliku ambiciju: da ubije Taliju. Nikada pre nije ostavio projekat
nezavršen, i grizlo ga je što je to sada uradio.
Naravno, nije on imao nameru da odustane. Ubiće je. Ali je
sada rizik bio preveliki. Sačekaće nekoliko meseci, možda čak i
čitavu godinu. Što, sada kada je o tome razmislio, i nije bilo
toliko loše. Iščekivanje trenutka kada će joj okončati život,
pogotovo sada kada je verovala da je mrtav, u njegovoj mašti
sazreće kao vino. Provodiće dane dokolice maštajući o tome.
Pitao se da li su ona i Dreks konzumirali njihovu prljavu,
nisku požudu? Naravno da jesu. Bez sumnje su to radili dok je
ona trebalo da sarađuje sa policijom. Džasper nije mario ni
najmanje da li su se kresali kao zečevi. Samo je želeo da njih
dvoje znaju koliko je on prema svemu tome bio ravnodušan.
Grizlo ga je i što je morao da ode a da ne otkrije šta je Dreksa
navelo da na njega obrati pažnju. Godinama se nagoveštavalo da
je Dreks veći deo svog života gajio opsesiju koja ga je toliko
okupirala da je bio spreman da se zbog nje sukobi sa FBI-jem.
Džasper nije mogao da se ne zapita šta je podstaklo tu
fiksaciju. Da li je u pitanju bila neka konkretna epizoda, osoba,
ili je Iston prosto rođen sa pravedničkim žarom da traži pravdu
za one koji sami ne mogu da se izbore za nju?
Voleo bi da dobije odgovore na ta pitanja. Čisto iz znatiželje.
Nije se plašio da će ga Dreks, i pored svoje fine doktorske titule,
uhvatiti. Ma kakva ovlašćenja da je imao, sada je ostao bez njih.
Prevršio je meru, oglušio se o pravila i sada je do guše bio
zatrpan optužbama. Džasper bi voleo da bude u zgradi suda kada
Dreks bude morao da odgovara za njih.
Ali ne. Ne bi bilo mudro iskušavati sudbinu. Otići će kao što
je i planirao. Talija i Dreks mogu da odigraju ostatak svoje
plebejske melodrame i bez njega.
Nije da je želeo da glumi u njoj.
Čekali su ga novi izazovi. Išao im je u susret. FBI je bio
korak bliže identifikaciji i hvatanju serijskog ubice? Ostavio je
potpis? Nadmudrili su ga? To je bilo smešno. Šta su oni mislili
sa kim imaju posla?
„Nisam ja amater, znaš. Pitaj nju.”
Osvrnuo se prema mrtvoj ženi na krevetu. Ležala je licem
nadole, a glava joj je bila iskrivljena pod neobičnim uglom.
Haljina joj se podigla otkrivajući debele butine kvrgave od
celulita.
Glupača. Bilo mu je potrebno sklonište, a nije želeo da
izaziva sreću prijavljivanjem u hotel. Bila je tako puna
poverenja. Ali opet, zašto i ne bi bila? Izgledao je bezazleno.
Gadila mu se pomisao na to da je ponovo dotakne, ali je
potisnuo odbojnost i majušnim makazama za manikir presekao
je končiće koji su vezivali dugme za kragnu njene haljine tik
iznad rajsferšlusa. Zavrteo je malu tkaninom prekrivenu lopticu
držeći je za otvor za ušivanje. Zapitao se na koji bi dovitljiv
način mogao da ga nosi.
Nije sada morao da odluči. Može da razmisli o tome natenane
i bude kreativan, kao što je bio sa nekim dugmetima koja je već
imao u svojoj zbirci. Još se nije desilo da ne uspe da pronađe
genijalan način da ih sakrije na vidnom mestu.
Vratio je makaze u kožnu futrolu kompleta za manikir,
zakopčao je, pa je stavio u kofer, a zatim izvadio baršunastu
kesu iz džepa. U poslednja dva dana je povećao svoju zbirku sa
parnih dvanaest dugmadi na petnaest. FBI je potcenio njegova
postignuća za šest žena, što je bio dokaz da njihovi agenti nisu
bili tako genijalni kao što se onaj moron na televiziji razmetao.
Džasperov okretni um je mogao da izmori um doktora Istona.
I jeste to uradio, zar ne?
Otvorio je uzicu kese od baršuna i spremao se da doda novo
dugme u nju kada je, povinovavši se neodoljivoj želji, istresao
sadržaj kese na komodu. Mahniti tempo poslednjih nekoliko
dana nije mu dozvoljavao da pogleda svoje suvenire.
Pitao se da li su „zapanjujuće sličnosti” i „potpis” o kojima je
govorio FBI bila dugmad što su nedostajala. Da li je Iston to
shvatio? Džasper nije video kako bi to bilo važno, osim što je
kod njega izazivalo jedan jači, oštriji bol što nije uspeo da uzme
dugme od Talije. To bi bila najbolja nagrada.
Ali zaista mora da prebrodi to razočaranje. Ne sme da dozvoli
sebi da ga ono zadrži. Za sada – i samo za sada – Talija mu je
izvan domašaja. Moraće to da prihvati.
Umirio se kada je počeo da širi dugmad ispred sebe da bi
mogao da im se svakom zasebno divi i da se seća kako je došao
do svakog od njih. Bila su tu tri biserna dugmeta, ali je svako
bilo različite veličine. Dva su bila od kornjačevine. Četiri crna
dugmeta različitih oblika i tekstura. Mat belo dugme je
ukrašavalo suknju žene koju je ubio sinoć. Razume se, sva
mesingana dugmad su izgledala kao da su sa uniforme. Jedan
srebrni krug je izgledao glatko kao saten. A sada i ovo dugme od
tkanine.
Na trenutak se divio njegovoj jedinstvenosti, a zatim ga
prvog stavio u kesu. Jedno po jedno dodavao je ostala, a svako
se zbirci pridruživalo uz zadovoljavajuće zveckanje. Spremao se
da zategne uzicu kada mu se nešto učinilo čudno. Zastao je,
zamislio se, pa istresao sadržaj kese i ponovo raširio dugmad.
Prebrojao ih je. Pa ih ponovo prebrojao. Pažljivo ih je svrstao u
hrpice od pet dugmića.
Nije pogrešno izbrojao. Jednoj hrpici je nedostajalo dugme.
Srce mu je snažnije zakucalo, a obrijana glava počela je da se
preznojava, i on je stisnuo kesu od baršuna da proveri da nije
neko manje dugme zapalo u unutarnji šav. Ništa nije osetio, ali
je, da bi bio siguran, sasvim iskrenuo kesu.
Pregledao je časopise na komodi. Prešao je rukom preko
podnožja televizora misleći kako je možda jedno kliznulo iza
njega. Pomerio je kofu s ledom i čaše umotane u plastiku.
Nije bilo na komodi. Spustio se na kolena, pa pogledao ispod
kreveta, stola i komode. Puzio je preko poda mahnito prelazeći
rukama preko tepiha.
Ustao je zadihan kao da je preplivao nekoliko kilometara.
Crvene varnice su mu praskale pred očima. U ušima je osećao
pritisak i pištanje kao da mu kroz njih prolaze dva teretna voza.
Jedan od njegovih trofeja je nestao.

POGLAVLJE 38

Nakon sukoba sa Rudkovskim, kojim je postigao tačno ono što

je želeo da postigne, Dreks se sastao sa Lokom, Menandezom i
Talijom u sobi za ispitivanje.
„Želeo si da sve ono iznese na televiziji?”, upitao je Lok.
„Sa nadom da će namamiti Džaspera u sud na podizanje
optužnice protiv mene. Kada sazna da ću biti javno osramoćen,
mislim da neće moći da podnese da to propusti.”
„To je tvoj plan?” Detektiv je izgledao skeptično.
„Imaš li drugi?” Kada niko nije progovorio, Dreks je rekao:
„Prvi korak je uspeo, a to je bilo od ključnog značaja. Dok je
Rudkovski zauzet izigravanjem televizijske zvezde, hajde da još
jednom pogledamo onaj snimak nadzorne kamere.”
„Trebalo bi da te hapsim”, rekao je Lok.
„Minut ili dva neće ništa značiti.”
Detektiv je nevoljno uradio ono što se od njega tražilo. Dreks
je seo za mali sto. Preostali su se okupili da pogledaju snimak.
„Kada ga pustim, obratite pažnju na ovu osobu i gledajte
kako se kreće.” Dreks je pokazao nejasnu priliku na monitoru.
„Vidite? Prolazi pored Gifa, a zatim se okreće i vraća se. Teško
je proceniti pored sveg tog guranja i komešanja, ali mislim da su
se sudarili ramenima prilikom tog drugog prolaska. Možda ga je
tada napao.”
„Kako je to mogao da izvede tako brzo i još da niko ne
primeti”, upitala je Talija.
„Neko je to uradio.” Dreks je zaustavio snimak. „A sad
gledajte, pet sekundi kasnije Gif je nestao. Znamo da je ležao na
zemlji. Minut kasnije evo iste te osobe kako stoji nekoliko
metara dalje i posmatra kola hitne pomoći kako stižu. Polako
kruži okolinom.”
Ubrzao je snimak opet pronalazeći istu osobu na različitim
mestima unutar kruga dometa kamere. „Nakon što su Gifa
odvezli...” Ubrzao je pre nego što je ponovo zaustavio snimak,
„... na trenutak se pojavljuje ovde, gde ga guta masa. To su mu
leđa”, rekao je pokazujući.
„Ne znam”, kazao je Lok mršteći se. „Meni izgleda kao još
jedan znatiželjni prolaznik. Bilo ih je na desetine naokolo.”
„Ali svega je nekoliko bilo u bliskom kontaktu sa Gifom
nekoliko sekundi pre nego što je pao. Dobra je fasada pretvarati
se da si nedužni prolaznik. Nije privukao pažnju na sebe begom,
čak ni žurbom da se udalji.”
„Visina odgovara” rekla je Talija. „Malo je puniji oko
stomaka od Džaspera.”
„Popunio je odeću.”
„Čak i pored toga”, rekla je, „ne bih mogla da se zakunem da
je to on.”
„Izvini, Istone, ali ni ja ne mislim da je on”, rekao je
Menandez škiljeći prema ekranu. „Zapravo, meni tvoj
osumnjičeni izgleda kao žena.”
Dreks se okrenuo od ekrana prema njima i lukavo im se
nasmešio. „Savršena maska. Niko ne traži ženu. Niko ne bi
posumnjao da je starija žena mogla da, ničim isprovocirana, na
takav način napadne Gifa. Sara Barker bi joj okrenula leđa bez i
najmanje brige.”
„Majku ti”, prošaputao je Lok.
Menandez je rekao nešto na španskom što je, verovao je
Dreks, bilo malo eksplicitnije.
Talija ga je samo pogledala usana razdvojenih od
zaprepašćenja.
Dreks je pitao Loka da li bi mogao da okupi ljude iz odeljenja
kojima veruje. „Koji umeju da otvore oči i zatvore usta. Neka
pogledaju snimak, pa ih pitaj da li bi bili voljni da danas posle
podne procunjaju zgradom suda i potraže sličnu osobu? Koliko
mogu da procenim na osnovu ovog snimka, nosio je običnu
tamnu trenerku koju može da nosi i muškarac i žena. Kratku
periku.”
„Možda će ponovo da promeni identitet.”
„Možda”, rekao je Dreks. „Ali ovo je đavolski dobra
smicalica, šala koja bi se Džasperu dopala i dobro mu je
poslužila sinoć.”
Lok je kazao: „Ja idem da regrutujem poverljive ljude, a
Menandez će da te uhapsi.”

I pored protesta Rudkovskog, detektivi nisu Dreksa zatvorili u

pritvor da tamo čeka podizanje optužnice, već su ga ostavili u
sobi za ispitivanje sa strogim upozorenjem da ne izda njihovo
poverenje pokušajima da se iskrade.
Dao im je reč, ali su oni ipak pred vrata postavili jednog
policajca. Rudkovski je bio previše zauzet razgovorima sa
medijskim kućama da bi obraćao pažnju na povlašćeni tretman
koji je Dreks imao. Jer da jeste, digao bi dreku.
Dreksu su oduzeli telefon zajedno sa svim ostalim ličnim
stvarima, ali su mu dozvolili da pozajmi Talijin telefon da
pozove Gifa.
Kada se javio, Dreks je rekao: „Čoveče, drago mi je što ti
čujem glas.”
„Drekse, da li si ti, jebote, poludeo?”
„Vidim da si razgovarao s Majkom.”
„Upravo smo prekinuli vezu. Šerifova kancelarija ga je
najzad pustila i krenuo je prema tebi. Pozvao me je iz Uberovog
vozila i sve mi ispričao. Rekao je da si majstorski izmanipulisao
Rudkovskim.”
„Uz Majkovu pomoć. On je, anonimno, novinarki dao
podatke o meni. A ona je, zbog tajnovitosti, bila još čvršće
rešena da zatraži komentar od Rudkovskog. Znao sam da će
jedva dočekati priliku da me javno optuži. Dok sam se pretvarao
da pokušavam da ga odgovorim od razgovora sa novinarkom,
zapravo sam ga snabdevao materijalom koji sam želeo da
Džasper čuje. Čak me je i citirao. Nadajmo se da će to izmamiti
Džaspera.”
„Razumem tvoj rezon, ali Drekse, nema povratka. Optužen si
da si prekršio zakon ove zemlje.”
„I jesam.”
„Ali sada to čitav svet zna.”
„Vredeće, Gife, ako ga uhvatimo.”
„Da li si u pritvoru?”
„Sobi za ispitivanje. I imam pravo posete.” Preko puta njega
je sedela Talija i smešila se.
„Kako ćeš se izjasniti?”
„Nisam kriv. Neću olakšati Rudkovskom. Sastao sam se sa
advokatom koga mi je sud dodelio. Star je i umoran, ali poznaje
zanat. Rekao mi je da imamo sreće sa tužiocem kome je
dodeljen slučaj jer je zelen, lenj i ne mnogo pametan. Uhapsili
su me pod optužbom za manji prekršaj, na državnom nivou. Čak
i da dospe pred sud, u šta sumnjam, verovatno ću dobiti uslovnu,
i novčanu, kaznu.”
„Rudkovski se neće time zadovoljiti. Podneće on i federalnu
optužbu protiv tebe i postarati se da dospeš u zatvor. Znaš da
hoće. Dalje...”
„Gife, ako želiš da mi kažeš koliko sam lud, moraćeš da
staneš u red. Ali ja sam uradio ovo iz očajanja, ne ludila. A sada
dosta o tome. Kako si? Da li te boli?”
„Dali su mi jednu od onih stvarčica koje ti omogućavaju da
sam uzmeš dozu leka.”
„Dobre narkotike su ti dali?”
 „Nedovoljno dobre.”
„Hriste, Gife. Nikada neću oprostiti sebi što sam te pustio
sinoć da sam lutaš okolinom znajući da je onaj ludak...”
„Ne pokušavaj da promeniš temu.”
„Ne pokušavam.”
„Pokušavaš. Prepoznajem taktiku. Šta Talija misli o onome
što si uradio?”
Dreks ju je pogledao, sedela je čela nabranog od brige. Ruke
je prekrstila na stomaku naslanjajući na njih sočne grudi.
Premda je bilo jasno da joj nije bila namera da ga zavodi.
„Toliko je ljuta na mene da će joj pegice eksplodirati.”
„Zašto je ljuta?”
„Kaže da sam postavio zamku i sebe postavio za mamac.”
„Pa jesi.”
„Slušaj, Gife, ovaj razgovor te zamara. Čujem ti u glasu.
Moraš da se odmoriš. Ne brini ni za šta.”
„To mi zvuči kao da me otresaš.”
„I otresam te.” Premda je Gif zaista zvučao kao da je ostao
bez daha, i glas mu je utanjio.
„Mrzim ovo, Drekse. Kada sam ti najpotrebniji, ja ležim ovde
beskoristan. Želim da ti pomognem, želim da radim nešto.”
„Zaceljuješ. To je važno. Oporavi se dovoljno dobro da me
patosiraš kada se sledeći put vidimo.”
„Kada će to biti?”
„Ne zna se. Zavisi od toga hoće li me pustiti uz kauciju.
Rudkovski će reći da postoji rizik da ću pobeći.”
„I postoji.”
„Da, ali možda će sudija presuditi u korist optuženog sklonog
begu pre nego u korist lakrdijaša.”
„Šališ se, ali mogao bi da dospeš u zatvor. Nakon svih godina
i svega što si za ovo žrtvovao, ne mogu da podnesem pomisao
da će se sve završiti tako što ćeš ti dospeti iza rešetaka.”
„Ne plačeš valjda?”
„Možda.”
Dreks se nasmešio, ali mu je glas bio stegnut od osećanja
kada je rekao: „Bio si pravi prijatelj, Gife. Hvala.”
Prekinuo je vezu, zagledao se uprazno na nekoliko sekundi,
pa otresao melanholiju i pružio Taliji njen telefon. „Neko je
zvao.”
Pogledala je broj. „Treći put danas. Ne prepoznajem broj.
Bez sumnje neki trgovac.” Spustila je telefon, pa uzela Istona za
ruke i privukla ih sebi preko stola. „Drekse...”
„Već smo o ovome razgovarali”, rekao je, prekinuvši ono što
je znao da će biti nova tura argumenata, naravno razumnih, koje
nije želeo ponovo da sluša. „Ti ne smeš da priđeš zgradi suda.
Ako se pojaviš u sudnici...”
„Šta ćeš uraditi?”, upitala je izazivajući ga.
„Trebalo bi da te brine šta će on uraditi.”
„I brine me”, uzviknula je prigušenim glasom. „Brinem za
tebe. Ti si od sebe napravio metu. Čak ni tvoji najbolji prijatelji
ne znaju zašto.”
„Da, znaju. Raspravljaju se, ali razumeju.”
Okrenula je njegov dlan nagore i poljubila ožiljak na njemu.
„Ali ne bi mi se ni upola ovoliko dopadao kada to ne bi uradio.”
„Život je put sličnih okrutnih ironija.” Uzeo je pramen njene
kose i protrljao ga između palca i prstiju. „Došao sam ovamo u
potrazi za zakletim neprijateljem, a pronašao sam tebe. Ti si bila
neočekivani udar munje, Talija Šafer.”
„I ti si to bio, Drekse Istone.”
„Poslednji put...” Podigao je obrve značajno. „Dopao mi se
način na koji si me probudila.”
„Mislila sam da nikada nećeš primetiti.”
 Frktavo se nasmejao. „Kada muškarac spava ispod žene, i
kada njegovu kitu nešto počne da steže na taj poseban način, on
to primeti. Čisto da znaš.”
Koketno je pognula glavu. „Upamtiću to za ubuduće.”
„Nisam znao koliko mi se dopada lagani, pospani seks.”
„Meni je bio prvi.”
„I meni. Zato i nisam znao koliko mi se dopada.” Pogled je
lenjo spustio niz njeno telo. „Isplanirao sam posebno iskvaren
bis za nas.”
„O?”
„Hmm. Đavolski.”
Dotakla je prstom njegovu jamicu. „Daj nagoveštaj.”
Okrenuo je obraz u njenu ruku, pa zubima zagrizao njen prst.
„Hteo sam da počnem sasvim pitomo, ali da završim tako što ćeš
videti boga i vrištati moje ime.”
„Mašta mi je načisto podivljala.”
Žalosno joj se nasmešio. „Nažalost, moraćemo da sačekamo.
Idem u ćuzu.”
„Nemoj da se šališ na taj račun.”
„Ne šalim se”, rekao je ozbiljno. „Dođi.” Nagnuli su se preko
stola i ovlaš se dotakli usnama.
Majk je odabrao baš taj trenutak da uleti. Videvši da je
prekinuo intiman trenutak, stao je, ali samo na sekund, pre nego
što je ušao i zatvorio vrata za sobom. „Sreo sam Menandeza u
hodniku. Uzeo je ovo iz prtljažnika Gifovog auta.” Spustio je
Dreksovu sportsku torbu na pod.
„Unutra mi je odelo. Želim da na sudu izgledam pristojno.”
„Lok ti je dao deset minuta da se presvučeš pre nego što
krenete u centar.”
„Da li si uzeo od Menandeza ključ Gifovog automobila?”
Majk je podigao ključ.
 „Ti i Talija se vratite u hotel. Nismo se zvanično odjavili.
Vidi da li možeš da uzmeš ponovo iste sobe.”
„Šta ćemo raditi tamo?”, upitao je Majk.
„Čekati glas.”
„Ti imaš zadatak da me čuvaš”, rekla je Talija medeno.
Dreks ju je pogledao značajno, pa vratio pogled na Majka.
„Čekaj glas. Uz malo sreće, moći ćeš da platiš kauciju za mene
pre večere.”
„Dobro, ali moram da te upozorim. Ako Rudkovskog ponovo
neko šilo ubode u dupe, ja nemam nameru da ga nagovorim da
me uvali u ćuzu, kao neki magarac koga poznajem. Ja se gubim
iz grada.”
„Primio k znanju. A sada se gubite oboje da bih mogao da se
presvučem.”
Prišao je vratima i otvorio ih pa rekao: „Nemoj zaboraviti da
isključiš telefon. Majk će izvaditi bateriju.”
„Čim proverim poruke.” Pogledala ga je sa mešavinom
ljutnje i strepnje. Hiljadu joj je stvari želeo reći, ali je policajac
ispred vrata mogao da čuje svaku reč. Izašla je u hodnik bez
pozdrava.
Kada je Majk krenuo prema njemu, Dreks je pružio ruku i,
tiho da ga samo on čuje, kazao: „Ako mene zatvore, a Džasper
ostane na slobodi, krenuće na Taliju. Biće joj potreban
telohranitelj, Majk.”
„Znaš kako sam ti rekao malopre kako ću se izgubiti iz
grada?”, mahnuo je krupnom šapom. „Svugde vodim nju sa
sobom.”
„Hvala. Pravi si prijatelj.”
„Da, da”, progunđao je, „od svih mojih ružnih navika, ti si
najgora.”
Dreks je zatvorio vrata za njim, čučnuo i otkopčao sportsku
torbu. Izvadio je odelo i košulju iz nje. Bili su užasno izgužvani,
ali moraće da posluže. Odlučio je da ne stavi kravatu. Spremao
se da počne da se presvlači, kada su se vrata otvorila i na njima
se pojavila Talija, a za njom i Majk.
Mahala je mobilnim telefonom. „Onaj poziv što je stigao?
Broj koji nisam prepoznala, sa koga je neko zvao tri puta? Bio je
to gospodin Sing.”
„Ko je, dođavola...”
„Džasperov krojač.”

POGLAVLJE 39

Talija je sipala reči jednu za drugom u žurbi da mu što pre

objasni. „Zvao je dva puta ranije. Ovog puta je ostavio glasovnu
poruku. Pitao je za dugme.”
„Šta s njim?”
„Naglasak mu je težak, i teško ga je razumeti, ali zvao je da
proveri da li sam ga pronašla.”
„Pronašla?”
Zatresla je glavom pokazujući da ni ona ništa ne razume.
„Sad ću ga pozvati. Znala sam da želiš da čuješ šta ima da
kaže.”
„Zovi ga”, rekao je, a zatim provirio napolje i rekao policajcu
u hodniku da pozove Loka i Menandeza.
„Doći će po tebe za deset minuta.”
„Reci im da dođu sada.”
„Pitaće zašto.”
„Reci im da bežim.”
Zalupio je vrata. Talija je okrenula broj. Ona, Majk i on su
bez daha slušali kako telefon nekoliko puta zvoni pre nego što se
Sing javio rekavši naziv prodavnice. „Kako mogu da vam
pomognem?” Kao što ih je Talija upozorila, akcenat mu je bio
težak. A zvučnik je dodatno istakao težinu njegovog akcenta, pa
ga je bilo još teže razumeti.
„Gospodine Sing, ovde Talija Šafer. Gospođa Ford.”
„Gospođa Ford”, rekao je očigledno sa olakšanjem. „Pronašli
ste dugme?”
„Nisam... Ne, žao mi je, gospodine Sing. Ne znam na šta
mislite.”
„Dugme koje u svojoj gluposti nisam vratio gospodinu Fordu
zajedno sa ostalima.”
Vrata su se širom otvorila. Lok i Menandez su uleteli
izgledajući izmučeno i iznervirano. Majk ih je ućutkao pre nego
što su ih zasuli pitanjima. Tihim glasom im je, i šturo, objasnio
šta se dešava.
Singovi maniri su bili besprekorni, uvažavanje koje je
pokazivao je bilo divljenja vredno, ali je Dreks želeo da iskoči iz
kože od nestrpljenja. Naposletku je, zahvaljujući Talijinim
taktičnim podsticajima, krojač izneo svoju priču.
Ukratko, Džasper je tražio od njega da sačuva svako dugme
koje je menjao. Gospodin Sing je svu dugmad stavio u kovertu
koju je zapečatio i dao Džasperu kada je došao po odeću.
Narednog dana je, a to je bila subota, dana kada je Fordovi
trebalo da odu u Atlantu, gospodin Sing čistio radnju u vreme
zatvaranja i pronašao jedno dugme na podu.
„Iza pulta”, rekao je žalosno. „Bila je to strašna greška. Mora
da mi je ispalo kada sam ih stavljao u kovertu.”
Nastavio je da žali i izvinjava se dok ga Talija nije
diplomatski vratila nazad na glavnu priču. „Gde je dugme sada,
gospodine Sing?”
Odmah nakon što je otkrio ovaj svoj „nesrećni propust”,
pozvao je gospodina Forda, ali mu se javila govorna pošta.
Ostavio je poruku u kojoj se najdublje izvinjavao, ali mu
gospodin Ford nije odgovorio. Narednog jutra je Sing čuo vest o
njegovom nestanku. Otad nema mira. Verujući da bi Talija
želela da ima to dugme, pogotovo sada kada će ono imati mnogo
veću sentimentalnu vrednost ako gospodin Ford ne bude
pronađen, on je otišao do njihove kuće ranije danas i lično ga
vratio.
„Ali nikoga nije bilo kod kuće, pa sam kovertu sa dugmetom
ubacio kroz vaš otvor za poštu.”
Menandez je pobedonosno podigao ruku. Lok je dunuo sebi u
čelo. Majk je zadovoljno frknuo. Dreks je sklopio oči i ponadao
se da ne sanja. Stisak Talijine ruke ga je uverio da ne sanja.
„Gospođo Ford?”
„Da, da, gospodine Sing, ovde sam i zaista sam duboko
ganuta vašom ljubaznošću. Još jednom hvala što ste me pozvali.
Zaista će mi to dugme mnogo značiti.”
Dok je ponovo sipao izvinjenja, Dreks je dao znak Taliji da
ga navede da im opiše dugme. Da bi to mogla da uradi, isključila
je zvučnik.
Četvorica muškaraca su se približila jedan drugom. „Ako je
Džasper želeo da mu krojač vrati dugmad, mora da su to bili
njegovi trofeji. Ovo je jedan od njih.” Dreks im se svima široko
nasmešio. „Hajdemo.”
„Čekaj”, rekao je Lok. „Za manje od pola sata moraš da se
pojaviš na sudu.”
„A ti mora da se šališ!”, povikao je Dreks. „Želim da se
domognem tog prokletog dugmeta!”
Majk je, razborito i smireno, kazao: „Ja ću otići po dugme.”
„Idem ja sa njim.” Talija je prekinula vezu. „Na osnovu opisa
gospodina Singa tačno znam koje je dugme u pitanju.
Mesingano, okruglo, sa utisnutim sidrom. Bilo je to jedno jedino
dugme na teget sakou. Džasperovom omiljenom.”
„Sidro. Nautički motiv”, rekao je Dreks. „Hriste. Ako
odgovara nekom dugmetu pronađenom u improvizovanom
koferu Marijan Haris, biće to konkretan dokaz, neposredan.”
Okrenuo se Loku, ali je detektiv odmahivao glavom.
„Vodimo te na čitanje optužnice.”
Talija je spustila ruku na Dreksovu nadlakticu. „Majk i ja
ćemo uzeti dugme i doneti ti ga. Čak i ako budeš u zatvoru.”
Nije imao izbora. „Dobro. Što se dokaza tiče, ovaj je
kompromitovan”, rekao je Majku. „Ali ponašajte se kao da je u
pitanju dokaz. Čuvajte ga. Ma šta da se desi meni u zgradi suda,
to dugme morate da predate birou.”
„Dogovoreno.”
Dreks je značajno pogledao Taliju, ali nijedno nije ništa reklo
jer su imali publiku. Sa neuobičajenim izrazom galantnosti,
Majk je otvorio vrata i pomerio se u stranu da bi ona mogla da
prođe ispred njega, a zatim su oboje žurno pošli hodnikom.
Lok je pitao Dreksa da li i dalje želi da se presvuče.
Dreks je klimnuo. „Neću dugo.”
„Pet minuta.”
Bila su mu potrebna dva. Prebacio je sportsku torbu preko
ramena i otvorio vrata. „Spreman sam”, obavestio je policajca
na dužnosti.
„Lok je rekao da čekaš dok ne dođe po tebe.”
Dreks se povukao u sobu i zatvorio vrata.
Koliko je potrebno Majku i Taliji da stignu do kuće? U
mislima je iscrtao njihov put i pokušao da utvrdi njihovo vreme
dolaska. Imao je poverenja u njih. Manje je verovao sudbini.
Želeo je da im bude pri ruci ako se ona umeša, pa on bude
morao da je drži na odstojanju. I, dođavola, sebično je želeo da
on bude taj koji će uzeti blago koje je godinama tražio.
Ali ni za šta na svetu ne bi propustio hvatanje Džaspera. A
problem je bio što nije mogao da se pripremi za ono što će se
desiti u zgradi suda. To je potpuno bilo izvan njegove kontrole i
sasvim u Džasperovim rukama. Njegovo hvatanje bi moglo da
bude sasvim nezanimljivo ili eksplozivno. Nije mogao da zna.
Ali najgora mogućnost je bila da se ništa ne desi. Veston
Grejam će mu u tom slučaju umaći, verovatno zauvek.
No, doživeo uspeh ili neuspeh, bio je spreman da krene.
Izluđivala ga je nesigurnost u kombinaciji sa željom da bude na
dva mesta odjednom. Uzbuđen i pun nemira, počeo je da kruži
skučenom prostorijom dok se najzad vrata nisu otvorila i Lok ga
pozvao da izađe.
„Šta te je zadržalo?”
„Nazvala me je novinarka koja je razgovarala sa
Rudkovskim. Želi tonski zapis od tebe kada stignemo u zgradu
suda.”
„Sve što kažem moraće da se cenzuriše.”
Izašli su napolje. Menandez ih je čekao u automobilu sa
uključenim motorom. Kada su krenuli, Dreks je pitao da li su
njihovi ljudi na mestu.
„Motaju se po zgradi u civilnoj odeći, kao što si tražio”,
rekao mu je Lok.
„Koliko?”
„Šestorica u zgradi. Jedan na svakoj od četiri strane zgrade
spolja. Svi su videli snimak i znaju šta traže.”
Moraće da se osloni na njihovu sposobnost i Lokovu
procenu. Sve mu se ovo činilo suviše nesigurno, suviše je toga
bilo prepušteno Džasperu. Dođavola! Bilo je teško predvideti šta
bi mogao da uradi, a Dreks zaista nije mogao na to da se
usredsredi jer su mu se misli večito vraćale na dugme.
 „Imaš li izveštaj obdukcije sa Ki Vesta na laptopu?”, upitao
je Loka, a ovaj je potvrdno klimnuo. „Možeš li da ga otvoriš?”
Dok je detektiv otvarao dokument, Dreks je naglas
razmišljao: „Neminovno je bilo da ga nešto oda. Ko bi pomislio
da će to biti dugme?”
„Čudak”, prokomentarisao je Menandez sa vozačevog mesta.
Lok je pružio laptop Dreksu. „Ovde su sve fotografije koje su
nam poslali. Ostaci odeće pronađene u sanduku izgledaju kao
gomila starih rita. U opisu sadržaja škrinje ne spominje se
dugmad, ni ona na odeći, ni dugmad koja je možda bila rasuta
po škrinji. Navodi se samo da jedno dugme nedostaje.”
„Što znači da je, kada je ubijena, Marijan nosila nešto što je
imalo samo jednu rupu za dugme.”
„Kao što je Džasperov sako”, rekao je Lok.
„Kao što je Džasperov sako.” Iznenada se nečega setivši,
Dreks je pitao: „Imaš li u dokumentaciji fotografiju sa jahte?”
„Samo kopije koje ste nam vi dali, a one su u kancelariji.”
„Dođavola.” A zatim je dodao: „Daj mi svoj telefon, molim
te. Gif je želeo da nam pomogne.”
Lok mu je pružio telefon. Dreks je ukucao Gifov broj. Javio
se, pospan, ali priseban.
„Da li i dalje želiš da budeš od koristi?”
„Šta ti je potrebno?”
„Imaš li fotografiju sa jahte u telefonu?”
„Imam.”
„Ako se dobro sećam, Marijan je nosila sako.”
„Beli. Od nekog letnjeg materijala, kao što je lan, na primer.”
„Tako je”, rekao je Dreks setivši se. „Zumiraj što više možeš
dugme sakoa.”
„Dugme?”
„Objasniću ti kasnije. Napravi sliku ekrana kada povećaš
dugme. Što je jasniju moguće, pa nam je pošalji.”
Gif je obavio zadatak za manje vremena nego što je njima
bilo potrebno da sačekaju da se promeni svetlo na semaforu.
Fotografija nije bila ni jasna ni oštra, ali je bila dovoljno dobra.
Dreks je rekao: „Mesingano, okruglo, sa utisnutim sidrom.”
Lok je uzeo svoj telefon da bi i sam pogledao. „Pa. Proklet da
sam.”
Menandez se nasmešio Dreksu u retrovizoru. „Imamo ga.”
„Ne još”, rekao je Dreks. „Znamo da je on, ali i dalje moramo
da ga uhvatimo.”
Iz nekog neobjašnjivog razloga smatrao je da je suviše rano
radovati se. Zašto? On i njegovo prokleto zašto. Mrzeo ga je, ali
mu je verovao. Uvek je bilo opravdano.
Naslonio je glavu na naslon za sedište automobila, sklopio
oči, pa potražio grešku u ovom razvoju situacije. Šta mu se to
činilo pogrešno? Šta to nije dozvoljavalo da se raduje?
Šta je znao o Džasperu? Šta je pretpostavljao. Kako se
Džasper uklapao u profil?
Precizno kao komadić 3D puzli.
Dreks je opet počeo da razmišlja o razgovoru koji je vodio sa
Talijom kada joj je opisao zajedničke odlike serijskih ubica.
Nema savesti. Preuveličan ego. Nadmeni su. I kolekcionari
su.
Uzimaju suvenire.
Bio je potpuno siguran da Džasper uzima nešto od svojih
žrtava, i da će ta zbirka biti tajna, ali njegova najsvetija svojina.
Rekao je Taliji da će on gajiti bolesnu naklonost prema svojim
suvenirima, da će ih često dodirivati i verovatno pronalaziti
seksualno zadovoljstvo u tome. Ponašaće se prema toj dugmadi
kao prema voljenoj ljubavnici. Nikada ne bi...
Svest je pogodila Dreksa kao da je Džasper njega udario kao
Gifa.
Džasper nikada, nikada, ni pod kakvim uslovima ne bi svoju
zbirku ostavio u tuđim rukama, pa čak ni u rukama krojača.
„O, jebote, o, jebote!” Dreks se uspravio, pa udario u
tavanicu automobila pesnicom i povikao: „A ja sam se postarao
da zna gde ću biti.”

Talija je rekla Dreksu da se nikada neće vratiti u kuću. U tom

trenutku je tako i mislila, ali je, kada je Majk skrenuo u ulicu,
shvatila koliko je ta njena izjava bila nepraktična. Kuća je za nju
predstavljala Džaspera i zato neće više provesti nijednu noć pod
njenim krovom.
Ali bilo je u njoj stvari koje nisu imale nikakve veze s njim,
stvari njenih roditelja, foto-albuma u kojima je bio pohranjen
njen život sa njima i njenim dragim prijateljima, i te stvari će
želeti da zadrži. No uzimanje tih stvari bio je projekat kome se
nije radovala.
Sada je, međutim, jedva čekala da uđe u kuću.
Majk je toliko oštro zaustavio automobil na prilaznom putu
da je jednom gumom udario u ivičnjak. „Gde su policajci koji
čuvaju kuću?”, upitao je.
„Lok ih je jutros, kada smo Dreks i ja mirno pošli u policijsku
stanicu, opozvao. A veruje se da je Džasper ili mrtav ili u begu.
Niko ne očekuje da se on vrati.”
Povukla je ručicu na vratima, izašla napolje i krenula prema
ulaznim vratima.
„Stani”, Majk se izvukao iz vozačevog sedišta. „Ako otvoriš
vrata, pomerićeš kovertu. Moram da je fotografišem onako kako
smo je pronašli.”
„Nemam daljinski i ne mogu da otvorim vrata garaže.
Moraćemo da uđemo preko stražnjeg trema.”
Brava na vratima komarnika koju je Dreks slomio labavo je
visila, ali su vrata koja su vodila u kuhinju bila zaključana.
Talija ih je otključala svojim ključem. Alarm je zapištao kada je
otvorila vrata.
Majk je prokomentarisao da je Rudkovski bio barem toliko
obazriv da aktivira alarm kada je odlazio nakon pretresa kuće.
„Lok je to uradio”, rekla je Talija. „Sinoć je tražio šifru i
rekao je jednom od policajaca da aktivira alarm.”
Žurno su prošli kroz kuhinju i trpezariju, pa u široko
predsoblje. Gomila pošte je ležala na podu ispred vrata ispod
otvora za poštu. „Mora da je ono na vrhu”, rekla je Talija.
Bila je to obična bela koverta bez poštanske marke i adrese.
U sredini se videla upadljiva izbočina. Majk je počeo da
fotografiše kamerom na telefonu. „Imaš li zip kesicu?”
Talija se vratila u kuhinju. Otvorila je vrata ostave i uključila
svetlo. Uzela je kutiju zip kesica sa police i vratila se u dnevnu
sobu.
„Imam nekoliko veličina. Da li ti ova odgovara?”
Majk, koji je i dalje fotografisao, podigao je pogled. „Dobra
je. Šaljem fotografije Loku. Dreks će želeti da zna da ga
imamo.”
Nakon što je poslao poruke, spustio je telefon u džep na
grudima, pa izvadio jednu kesu iz kutije. Kleknuo je i, ne
dodirujući kovertu, uspeo da je ubaci u kesicu i zatvori je. Dok
je s mukom ustajao, rekao je: „Možda bi trebalo da uzmemo i
sako.”
„Dobra ideja. Idem po njega. Ukoliko ga nisu uzeli kada su
juče pretraživali kuću.”
„Hajde da proverimo.” Majk je krenuo za njom uz stepenice.
Rekla je: „Ostani.”
 Klimnuo je, teško dišući od napora koji je uložio da bi ustao
sa poda, i kazao: „Dobro. Idem da uzmem malo vode.”
„Imaš vode u frižideru. Srešćemo se u kuhinji.”
Otrčala je uz stepenice i žurno pošla hodnikom, ali je kada je
stigla do dvokrilnih vrata glavne spavaće sobe, zastala je. Nije
joj se ponovo ulazilo u toksičnu atmosferu te sobe. Nije želela
da vidi krevet u kom je ležala pored Džaspera Forda, udisala isti
vazduh koji je on udisao, ranjiva u snu.
Ali Dreks ju je čekao.
Skupila je odlučnost, pa otvorila vrata i na trenutak ostala
zatečena neredom. Ali tada se setila pretresa. Pretpostavljala je
da policajci predvođeni Rudkovskim nisu naneli onoliko štete
koliko su mogli, ali su stvari definitivno bile pomerene i
razbacane.
Džaspera bi trenutno stanje njegove fioke sa maramicama
razbesnelo.
Vrata njegovog ormana su bila odškrinuta. Prišla im je i
širom ih otvorila. Odeća je bila gurnuta u stranu, kutije sa
džemperima otvorene i prečešljane, cipele su bile skinute sa
polica i bačene na gomilu na podu. Ali činilo se da ništa nije
odneto... osim možda teget sakoa.
Dva puta je žurno pregledala odeću plave boje koja je bila
grupisana zajedno. Sakoa nje bilo.
„Ovo tražiš, gospođo Ford?”
Okrenula se.
Džasper je stajao na vratima. Nosio je sako.
A u rupici za dugme videlo se jedno jedino dugme.
Mesingano, okruglo sa utisnutim sidrom.
Smešio se bestidno, ulagivački, i zvučao je baš kao gospodin
Sing. „Nije uopšte bilo izgubljeno.”
Dreksov ispad je uplašio Menandeza. Naglo je zakočio,
primoravši ostale učesnike u saobraćaju da to isto urade. Gume
su zaškripale. Sirene zatrubile.
Dreks je, nadvikujući se sa svom tom larmom, povikao Loku:
„Zovi Majka. Zovi Majka. Smesta. Reci mu da izlazi iz kuće.
Pozovi Taliju. To je zamka. Menandeze, okreni se. Kreni prema
Talijinoj kući.”
Lok ga je gnevno pogledao. „O čemu to, dođavola, govoriš?
Idemo na sud.”
„Džasper neće tamo doći. Sranje! Moram reći Majku.” Dreks
je poleteo da zgrabi Lokov telefon, ali je detektiv povukao ruku
unazad i zadržao ga je njemu izvan domašaja. Dreks je, van
sebe, povikao: „Menandeze, okreni jebeni auto!”
Shvativši da će ga, što poremećenije bude izgledao, oni
manje ozbiljno shvatati, Dreks je uložio napor da smireno kaže:
„Molim te. Znam da sam na trenutak izgubio prisebnost, ali
moraš me poslušati.”
„Slušali smo te. Zato smo i ovde. Svi su na svojim mestima. I
on je jedan od naših.” Lok je pokazao rukom na tipa u
biciklističkom šortsu sa kacigom na glavi koji je stajao pored
nabudženog bicikla. Gledao ih je sa oprezom policajca.
Dreks je poželeo da zaplače, da čupa kosu, želeo je da
Menandez okrene automobil!
„Moraš mi verovatno još jednom.”
Loku je telefon zazvonio u ruci. Dreks je ponovo poleteo
napred pokušavši da mu ga otme. „Javi se, javi se, možda su
oni.”
Lok je uključio spiker. Rudkovski je povikao: „Gde ste?
Spremaju se da nas pozovu da uđemo. Dovodite tog kučkinog
sina ovamo. Smesta!”
Dreks nije čekao da čuje dalje. Uhvatio je ručku na vratima.
 „Nemoj to da radiš!”, povikao je Menandez.
Dreks se okrenuo i zagledao se u cev detektivovog pištolja.
„Pucaj u mene, samo vozi do Talijine kuće.”
Urlanje Rudkovskog bilo je nalik zvuku električne bušilice,
činilo mu se da mu probija lobanju. „Prekini vezu tom idiotu i
slušaj me!”
Lok se nije pomerio. Menandez nije spustio pištolj. Dreks,
kome je glas napukao, rekao je: „Preklinjem te. Udesio je ovo da
bi je ubio i ubiće je.”
Dvojica detektiva su se pogledala. Menandez je i dalje držao
podignut pištolj, ali je oborio cev. Lok je u telefon izgovorio:
„Imamo hitnu situaciju”, pa prekinuo vezu razjarenom
Rudkovskom. „Jesi li siguran?”
„Jesam.”
Lok je, čuvši u ovoj jednoj reči koliko je Dreks siguran,
pokazao Menandezu da krene. Mlađi muškarac nije gubio
vreme. Stavio je magnetna rotaciona svetla na krov automobila
i, mahnito pokazujući drugim automobilima da se sklone,
prokrčio sebi put kroz krkljanac. Prvom prilikom je legao na
papučicu gasa.
„Dobro”, rekao je Lok, „dobio si šta si hteo. Bolje bi ti bilo
da imaš đavolski dobro obrazloženje za to.”
„Najpre pozovi Majka.” Detektiv je to uradio bez dalje
rasprave. Svi su sa sve većom strepnjom slušali kako Majkov
telefon zvoni.
Dreks je kroz stegnute zube kazao: „Molim te, ne, ne.”
„Dobro je on”, rekao je Lok. „Poslao mi je fotografije.
Koverta je tamo, baš tamo gde je krojač rekao da će biti.”
„Možda i jeste tamo, ali nije je ostavio krojač. Pozovi Taliju.”
Lok je okrenuo Talijin broj. „Prebacilo me je na govornu
poštu.”
 „Rekao sam joj da ga isključi”, rekao je Dreks očajno.
„Menandeze, nagazi.”
Lok je naredio Dreksu da se smiri. „Zašto misliš da je
Džasper u kući?”
„Nikada ne bi ostavio dugmad kod krojača. Ne bi ih dao
nikome. Džasper je zvao Taliju i naveo nju, i sve nas, da
poverujemo u srećnu okolnost u vidu savesnosti – gospodina
Singa.”
Menandez je opsovao.
Lok je, i dalje skeptičan, rekao: „Mislio si da si u pravu i u
vezi sa njegovim pojavljivanjem u zgradi suda.”
„To je greška sa kojom ću morati da živim. I umrem.”
„Nismo se pojavili na sudu, umakli smo tužiocu i
Rudkovskom. Gotovi smo, a gotov si i ti ako se ispostavi da je
ovo bila lažna uzbuna. Bolje se moli Bogu da si u pravu.”
Dreks, kome se srce popelo u grlo, rekao je: „Molim se Bogu
da grešim.”

POGLAVLJE 40

Talija je muškarca koji je stajao na otvorenim vratima jedva

prepoznala kao muškarca sa kojim je razmenila bračne zavete.
Obrijao je kosu i bradu. Sada nije bio besprekorno odeven kako
je bila navikla, i pored sakoa je nosio prevelike i prljave
pantalone sa džepovima na nogavicama i polo majicu.
Ali naravno, sada je shvatila da je sako obukao čisto efekta
radi.
Kako je ušao a da ga Majk nije presreo? Verovatno je već bio
u kući kada su stigli. Ušao je sam, isključio alarm i ponovo ga
podesio.
 Osetila je kako joj se jeza spušta niz kičmu kada je pomislila
da je čekao u zasedi i iščekivao trenutak da okine ovu savršenu
zamku.
Srce joj je divlje tuklo, ali se trudila da ne izgleda uplašeno.
Što je pribranije mogla, rekla je: „Zdravo, Džaspere. Baš si bio
vredan otkako smo se rastali na aerodromu.”
„I ja bih za tebe to isto mogao da kažem, mila.”
„Prestani tako da pričaš”, brecnula se. „Zvučiš smešno.”
„Svim srcem se slažem. Ali uspeo sam da te nasamarim.”
Iza njegovog osmeha se krila snishodljivost koja joj je bila
suviše dobro poznata. Čudila se kako je moguće da je nije
podilazila jeza, kao sada, svih tih meseci provedenih sa njim.
„Možda bi ti se više dopao glas Danijela Nolsa.” Prešao je sa
indijskog akcenta na duboku grlenu grmljavinu. „Ne sećaš me se
sa one zabave na Marijaninoj jahti, zar ne?”
Nije mu odgovorila.
„Marijan nas je upoznala. Ti si bila ljubazna, ali
nezainteresovana.” Ušao je dublje u sobu. Ona se povukla.
Činilo se da ga njen oprez zabavlja.
Rekao je: „Ja sam se, s druge strane, mnogo zainteresovao za
Marijaninu mladu, lepu i veoma imućnu prijateljicu. Marijan je
postala dosadna. Već sam počeo da joj tražim zamenu na onlajn
službi za upoznavanje, ali nisam morao dalje time da se bavim
jer si ti bila idealan kandidat. Bukvalno si pala sa onog
plamenog neba pri zalasku sunca meni u krilo. Te noći sam
počeo da osmišljavam Marijaninu smrt.”
Talija je nevoljno zadrhtala.
I on je to primetio, ali njeno gađenje kao da mu je bilo po
volji. „Zapravo, Talija, ti si kriva za Marijaninu jezivu smrt.
Sada, kada malo bolje razmislim, kriva si i za Elejninu. Da im
nisi bila prijateljica, još bi bile žive.”
 Kada se trgla, rekao je: „Šta je bilo, Talija? Ne možeš da
podneseš ukor zbog toga što si skrivila smrt svojih prijateljica?”
„Moje prijateljice su mrtve samo iz jednog razloga. Zato što
si ti poremećen.”
„Ko ti je to rekao? Doktor Iston?”
Dok mu se suprotstavljala, njen um je mahnito pokušavao da
pronađe način da ga zaobiđe, da pređe preko njega, da ga
savlada i onesposobi dok ne stigne pomoć. Mora da će pomoć
stići! „Gde je Majk?”
Nasmejao se. „Onaj čabar masti?”
„Šta si mu uradio?”
„Lišio ga muka. Duvao je i puvao kao parna lokomotiva pre
nego što sam ugušio život u njemu.”
Nije mogla da potisne jauk bola, ali je čistom snagom volje
ostala na nogama. Ako makar imalo pukne, načisto će se
raspasti. Ukoliko se to desi, nema joj spasa. Verovatno joj
ionako nije bilo spasa, ali nije imala nameru da Džasperu pruži
zadovoljstvo da je gleda kako puca.
„Dreks zna da sam ovde.”
„Ne čudi me to. Vas dvoje ste postali mučno povezani. Ali on
je u zgradi suda i čeka da se ja pojavim tamo.” Tapkao se po
obrazu kao da razmišlja. „Moram da kažem da sam se danas u
jednom kratkom trenutku zaista i bavio mišlju da odem tamo da
gledam kako pada u nemilost.”
„Obučen kao žena i sa perikom na glavi?”, prezrivo je rekla
Talija. „Dreks te je video na snimku nadzorne kamere,
Džaspere, a izazov mu nije predstavljao čak ni loš kvalitet
snimka.”
„A ipak je tamo, a ti si ovde željna da se domogneš ovoga.”
Poigravao se dugmetom na sakou.
„Šta je bilo u koverti?”
 „Oblutak”, rekao je smešeći se. „Koji ne može da se koristi
kao dokaz. Priznajem da sam danas u toku dana doživeo manji
napad panike kada sam pomislio da sam izgubio ovu lepotu.”
Ponovo je protrljao dugme. „Ali sam se tada setio da je to jedino
dugme koje nisam zamenio. Želeo sam jedno dugme da nosim, a
ostala da ušijem u novu garderobu, ma kakva ona bila.
Prestao sam da paničim kada sam shvatio da je ovaj sako, sa
dugmetom, sve vreme bio u mom koferu. Ali mi je ta epizoda
dala ideju kako da te namamim ovamo. Zaista mi je bilo mrsko
da ostavim nedovršena posla među nama.”
Bez sumnje su ta nezavršena posla bila njen završetak ako ne
uspe da pronađe način da mu umakne. „Dreks zna za tvoju
budalastu malu zbirku dugmadi. Zna kako razmišljaš. Već će on
dokučiti da je poziv gospodina Singa bio obmana. Doći će po
mene.”
Žalosno je nabrao usne. „Ne bih da te vređam i tako to,
najdraža, ali mislim da on mene traži. Dugo me već progoni, zar
ne?”
„Od svoje devetnaeste godine. Tada je saznao da si mu ubio
majku.”
Trgao se. „Njegovu majku?”
„Lindsi Kamings.”
„Vidi, vidi, ko bi rekao?” Nasmejao se. „On je to dete?
Lindsi je mislila da je uspela da sakrije od mene postojanje svog
bivšeg muža i sina, ali sam ja za njih, razume se, znao. Baš kao
što znam za tvoju jajnu ćeliju u posudi s ledom.”
Nije mogla da sakrije zaprepašćenje, na šta joj se zlurado
nasmešio: „Pitam se šta rade sa jajnim ćelijama ako ih ne
upotrebe pre nego što majka umre. Hmm.” Odmahnuo je rukom
na ovu misao. „Kako bilo, nakon što sam se otarasio Lindsi,
nekoliko meseci sam pokušavao da pronađem trag njenom
bivšem mužu i dečaku. Nisam želeo da živim osvrćući se preko
ramena u iščekivanju osvete Kamingsovih.”
„Dreksov otac je zakonski promenio njihova imena da ne bi
mogao da ih pronađeš.”
„Zar? Pa, nije ni čudo što mi Dreksovo ime nije zvučalo
poznato. U svakom slučaju, dosadilo mi je da ih tražim.”
„Nije ti dosadilo, Džaspere. Nisi uspeo da ih pronađeš. A
Dreks je, s druge strane, bio uporan. Nije odustao dok te nije
pronašao.”
„Što samo ističe koliko je tužan i uzaludan njegov život. Da
protraći život u traženju osvete za majku koja ga je napustila?”
Odmahnuo je glavom i coknuo. „Znaš šta je zaista bedno? A tek
je počeo.”
„Kako to misliš?”
„Mislim, Talija, da će biti zaista žedan moje krvi nakon što
tebe ubijem.”
Bez ikakvog daljeg upozorenja bacio se na nju.
Okrenula se, reagujući instinktivno, i pokušala da stigne u
kupatilo, gde bi mogla da se zaključa. No ubrzo je shvatila da
nikako nije smela da mu okrene leđa. Zgrabio ju je s leđa,
jednom rukom joj je pribio ruke uz telo, a prevojem lakta druge
ruke preteći joj stegao vrat tik ispod brade.
„Pusti je ili ću te ubiti.”
Dreksov glas!
Džasper se naglo okrenuo, vukući i nju za sobom.
Dreks nije vikao. Prosto je smireno i zapovednički izneo
činjenice. Svakako je izgledao smrtonosno. Očima tigra je
streljao Džaspera. U pruženim rukama je držao pištolj. Ciljao je
mesto blago iznad i iza nje: Džasperovo čelo.
Džasper je rekao: „Slomiću joj vrat.”
„Metak će biti brži.”
 „Nećeš me ubiti.”
„Misliš?”
„Ograničava te kodeks ponašanja. Pravila FBI-a. Zakon i
red.”
„Ako je ne pustiš, nema kodeksa, ni pravila, ni zakona,
ničega što će me sprečiti da ti prospem mozak.”
„Uradi to i nikada nećeš znati gde ti je majka sahranjena.”
Dreks je zgrčio lice.
Džasper se nasmejao. „Ah, sada sam te doveo u nedoumicu.
Želiš da spaseš Taliju, to je romantično preko svake mere. Ali
ako me ubiješ, nikada nećeš znati poslednje počivalište svoje
majke.”
„U pravu si”, rekao je Dreks spustivši pištolj. „Pucaću ti u
nogu.”
Povukao je obarač, na šta se Džasperovo telo trznulo.
Kriknuo je. Kada ga je noga izdala i kad je počeo da pada,
povukao je Taliju za sobom. Ona je iskoristila tu nanosekundu
slabosti da mu se otme.
Uhvatio ju je za kosu i pokušao da je povuče unazad.
Prasnulo je nekoliko brzih hitaca.
Toliko joj je naglo pustio kosu da je poletela unapred i teško
se dočekala na kolena boreći se da dođe do daha, zaglušena
pucnjavom.
A zatim je Dreks kleknuo pored nje. Uhvatio ju je za ramena
i nežno je podigao u sedeći položaj. Još nije mogla da ga čuje,
ali usne su mu se pomerale, pitao ju je da li je dobro.
Nemo je klimnula.
Poljubio ju je u čelo, pa je prepustio Menandezu, koji je sa
njene druge strane klečao na jednom kolenu. Veliki broj
policajaca u uniformi pokuljao je na otvorena vrata. Lok im je
pokazivao da se vrate, ne dozvoljavajući im da uđu u sobu.
 Sve je ovo primetila, ali je pogledom pratila Dreksa dok je
prilazio mestu na kom je ležao Džasper. Ovaj se sručio na vrata
svog ormana nagnut u jednu stranu pod oštrim uglom. Krvario je
iz brojnih rana na grudima i stomaku.
Dreks je čučnuo ispred njega.

Iston je sa hladnom objektivnošću posmatrao rane koje mu je

naneo. Rana u Džasperovoj butini bila je jedina koja je zahtevala
streljačku veštinu. Morao je da nanese dovoljno ozbiljnu ranu,
ali da ne povredi Taliju.
Što se drugih rana tiče, ciljao je sredinu tela. Nije morao
pažljivo da cilja da bi naneo fatalnu štetu.
Da je osetio makar i blago kajanje zbog toga, dovoljno bi bilo
da pogleda u te crne, nedokučive oči iz kojih nije zasjao ni
treptaj ljudske duše. Trebalo je samo da se seti žena koje su
patile i umrle i bile ostavljene u bednim grobovima.
Rekao je: „Već si mrtav. Imaš nekoliko minuta, ako i to.
Vestone.”
Džasperove usne su se zgrčile u nadmeno zadovoljstvo.
„Tvoja majka je volela moje ime. Volela je mene. I to toliko da
te se odrekla da bi bila sa mnom.” Krkljavo se nasmejao.
„Nikada je nećeš pronaći, znaš.”
„Verovatno neću. Ali to i nije bila želja mog srca. Ovo je.”
Dreks je pružio ruku i snažno cimnuo dugme sa sakoa. Konci
su popucali i ono se otkinulo. Dreks ga je stavio na dlan i počeo
da ga lagano odbacuje. „Toliko o tvojoj zbirci.”
Džasperu su se usta napunila krvlju, koja mu je prekrila zube,
zbog čega je njegov osmeh izgledao groteskno. Šištavo se borio
za svaki plitak dah i izbacivao krvave mehuriće, ali je primorao
sebe da progovori:
 „Pretpostavljam da ćeš mi otvoriti mozak i proučiti ga, zar
ne, doktore Istone? Želećeš da znaš šta me je pokretalo. Mogao
bi napisati udžbenik o meni.” Njegov smeh je bio krvlju
isprskana parodija. „Pregledaćeš moj mozak, rezati ga na kriške
i kocke, kopati po njemu dok ne umreš. Nikada ti neće reći gde
da tražiš svoju majku.”
Dreks se nagnuo malo bliže. „Tvoj mozak nema nikakvu
vrednost, Vestone. Skuvaće se u krematorijumu i pretvoriti u
pepeo. Nikada neće biti seciran i analiziran. Niko ne misli da si
ti uzorak o kome vredi pisati. Znaš zašto?” Prineo je usne
Džasperovom uhu. „Jebeš ga, običan si.”
Nekoliko sekundi kasnije gledao je kako Veston Grejam
umire neslavnom smrću i nosi ovu razornu uvredu u pakao sa
sobom.

***
Talija je zaplakala od olakšanja kada je čula da je Majk živ.
Dreks je želeo da je uteši; ali držali su ih odvojeno dok su ih
istražitelji policije Maunt Plezanta ispitivali. Kada je došao red
na Dreksa, Lok mu je savetovao da pusti njega da govori. Dreks
ga je rado poslušao. Spuštao se sa gadnog adrenalinskog udara.
Lok i Menandez su objasnili istražiteljima šta ih je nateralo
da dojure u kuću Fordovih. „Obavestili smo vaše odeljenje na
moguću kriznu situaciju”, rekao im je Lok, „ali smo imali
početnu prednost i stigli smo pre svih ostalih.”
Menandez je objasnio kako je Džasper završio sa ranama
pištolja malog kalibra koji je pripadao njemu. „Nosim rezervni
pištolj u futroli na gležnju. Dao sam ga Istonu pre nego što smo
ušli u kuću.”
Oni koji su ih ispitivali kao jedan su se okrenuli da
sumnjičavo pogledaju Dreksa. Jedan je pitao Menandeza:
„Danas ste ga uhapsili. Zar nisi zastao da razmisliš hoćeš li mu
dati oružje?”
„Zamislio sam se kada je trebalo da mu oduzmem oružje”,
odgovorio je Menandez.
Lok je nastavio: „Ušli smo preko stražnjeg trema i pronašli
Malorija kako leži na podu kuhinje. Bio je bez svesti, ali ne i
mrtav.”
I zaista, Majk je otvorio oči dok je Dreks prstima pokušavao
da prodre kroz nabore sala ispod njegove brade i opipa mu puls.
Majk je odgurnuo Dreksa jednom rukom, a drugom im pokazao
da idu na sprat.
Lok je rekao: „Ja sam ostao da pozovem hitnu pomoć za
Malorija i da obavestim naše momke šta se dešava. Zamolio sam
ih da priđu oprezno. Iston i Menandez su otišli na sprat.”
„Šta se desilo kada ste stigli gore?” Pitanje je bilo upućeno
Dreksu.
„Čuli smo glasove. Oprezno smo se približili. Čim sam dao
znak Menandezu da ulazim, čuli smo ga kako govori da će je
ubiti. Kada sam ušao u sobu, video sam da je drži za vrat.
Pokušao sam da ga nagovorim da je pusti. Nije me slušao.
Upucao sam ga u nogu.”
„Nezgodan pogodak”, prokomentarisao je jedan policajac.
„Mora da ste negde prošli odličnu streljačku obuku.”
„Na Aljasci. Sa jednim školskim drugom.”
„Lovcem.”
„Siledžijom.”
Baš tada se Lok odvojio od grupe policajaca u uniformi.
Dreks i Menandez su nastavili da odgovaraju na pitanja. Kada se
Lok vratio, sumorno je izjavio da je u jednom lokalnom motelu
pronađeno telo žene. „Procenjuje se da je mrtva najmanje
dvanaest sati. Uzrok smrti je nasilno slomljen vrat. Sa haljine joj
nedostaje dugme.”
Ova vest je još više pomračila ionako mračnu atmosferu.
Patolog je došao i otišao. Džasperovo telo su odneli, ali ne pre
nego što su u jednom džepu njegovih pantalona pronašli
baršunastu kesu vezanu trakom. Stavili su je u kesu za dokaze.
U kesu sa dokazima je Dreks dodao i mesingano dugme koje je
on otkinuo.
Iz kuće je otišlo nepotrebno osoblje, premda su policajci i
istražitelji i dalje išli iz jedne sobe u drugu i obavljali različite
zadatke. Dreks je pronašao Taliju u dnevnoj sobi kako razgovara
sa Lokom.
„Oboma nam je potreban vazduh.” Ne čekajući dozvolu, dao
je znak Taliji da ustane sa kauča, pa je uhvatio za ruku.
Lok se nije protivio, ali im je dobacio: „Ne idite daleko.”
Prošli su kroz kuhinju, gde je Menandez uključio mašinu za
kafu. Prešli su travnjak do stana iznad garaže i seli jedno pored
drugog na donji stepenik spoljašnjeg stepeništa. Drvo je bilo
vlažno od skorašnje kiše, ali je ona sada bila stala. Prvi put za
nekoliko dana nebo je bilo vedro. Mesečina je sijala kroz grane
hrastovog drveta i bacala senke.
Nekoliko minuta nisu razgovarali, samo su se grlili. Kada se
odmakla od njega, upitala ga je: „Majk će biti dobro, zar ne?”
„Razgovarao sam sa njim telefonom pre pola sata. Sestre su
nalik vojnim narednicima, lekari su golobradi idioti, hrane ga
želeom i zovu to hranom. Rekao je da je suviše debeo da bi ga
neko zadavio golim rukama, i da bi svako sa pola mozga to
trebalo da zna. Bio je u najmrzovoljnijem mogućem
raspoloženju. Drugim rečima – dobro je.”
„Da li Gif zna?”
„I sa njim sam razgovarao. Sve sam mu rekao.”
„Šta je imao da kaže?”
 Dreks je znao na šta misli, ali je odgovorio rekavši: „Da je i
sam mnogo puta želeo da zadavi Majka.”
Nasmešila se, a on joj je uzvratio smešak, ali ih je posledica
krize uhvatila u istom trenutku i oni su počeli izgladnelo da se
ljube grabeći jedno drugo da se uvere da je ono drugo tu, čitavo i
živo.
Dreks je osetio suze na njenim obrazima, ili je to on plakao?
Obuhvatio je njeno lice dlanovima i rekao: „Na putu dovde sam
umro hiljadu smrti. Kada sam čuo tvoj glas...”
„Znam, znam”, rekla je smejući se i plačući u isti mah. „I ja
sam isto osetila kada sam čula tvoj glas. Hvala što si mi spasao
život.”
„Ubio sam ga pred tobom, Talija. Da li si... nisam bio siguran
kako ćeš se osećati u vezi s tim.”
„O bože, Drekse.” Privila se bliže njemu. „Osećam duboku
zahvalnost i olakšanje što se sve završilo. Nema ga više. Eto šta
osećam.”
Sagnuo se nad nju i poljubio je u teme.
„Eno ih.”
Smesta su se razdvojili i pogledali prema kući. Rudkovski je
išao prema njima, a za njim su išli Lok, Menandez i još jedan
nepoznati muškarac.
„Hriste”, Dreks je ustao i rekao Rudkovskom: „Nemamo
vremena za ovo sada.”
„Ne pitaš se ti, zar ne?” Rudkovski je stao neki metar dalje od
njih, pa se pomerio u stranu i dao znak čoveku koga Dreks nije
poznavao. „Pročitaj mu njegova prava.”
Muškarac se okrenuo prema Dreksu, okrenuo ga i stavio mu
lisice dok ga je upućivao u njegova prava.
„Šta to radite?” Talija se progurala pored neznanca i stala
pred Rudkovskog. „Šta nije u redu sa vama?” Gurnula ga je u
grudi obema rukama. „Džasper mu nije ostavio izbora. Spremao
se da ubije mene i ubio bi me da Dreks nije reagovao.
Menandeze, reci mu. Da ti i Dreks niste...”
„Sve to znam”, rekao je Rudkovski podmuklo. „Hapsim ga za
ometanje pravde i manipulaciju dokazima...”
„O, zaboga!”
„... i lažno predstavljanje u svojstvu federalnog agenta.”
„To je smešno. Dao je otkaz da bi...”
„Nije on dao nikakav otkaz”, rekao je Rudkovski. „Ona
značka koju je tako teatralno predao, bez sumnje da te
impresionira svojom požrtvovanošću, bila je krivotvorena. Biće
predata kao dokaz na suđenju.”
„Krivotvorena?”
„O! Kao da nisi znala”, izgovorio je prezrivo.
Okrenula se prema Dreksu. „O čemu on to priča?”
Pre nego što je Dreks stigao da odgovori, Rudkovski je
praktično zacičao. „On je prevarant. On i njegova vesela družina
se lažno predstavljaju. Oni samo tvrde da su agenti FBI-a i
pokazuju naokolo lažne identifikacione kartice kada im se
prohte.”
Okomila se na Rudkovskog, pa pogledala Loka i Menandeza.
Lok je pročistio grlo. „I nas je, uh, ubedio. Dok nam
Rudkovski nije rekao kako stoje stvari.”
Rudkovski je kazao: „Pretpostavljao sam da znate, gospođo
Ford. Zato sam vas onako i pritisnuo na razgovoru. Mislio sam
da ste odlučili da odete sa njim bez obzira na to što je
kriminalac. Većina žena tako postupi.”
„Kriminalac je prilično oštra reč”, rekao je Lok.
„Šta kažeš na to da kažemo da krši zakon?”, odvratio je
Rudkovski. „Upotrebi kakvu god hoćeš reč. Sve one imaju isto
značenje. On čini krivična dela. A pošto je povratnik, i pošto je
već bio u zatvoru za isti prestup, neće se ovog puta tako lako
izvući. Tražiću najveću kaznu.”
Dreksu se činilo da je Talija čitavu večnost nepomično zurila
u Rudkovskog, pre nego što se okrenula prema njemu. Čim ga je
pogledala u lice, videla je na njemu istinu. Razočaranje na
njenom licu steglo mu je srce.
Tihim glasom je rekao: „Pre pet godina sam odslužio osam
meseci, od kazne koja je trebalo da traje dve godine, u
federalnom zatvoru zato što sam se predstavljao kao FBI agent.
Majk i Gif su se izvukli sa uslovnom kaznom.”
Spustila je ruku na koren vrata, na kom se već videla modrica
koju joj je Džasper naneo. Dreks je znao da joj i on sada izaziva
jednako dubok bol.
„On je sjajan prevarant”, rekao je Rudkovski.
Dreks je, ne obraćajući pažnju na njega, kazao: „Koristio sam
značku, izigravao agenta, ali nikada za ličnu korist. Samo da bih
uhvatio Vestona Grejama.”
Slabašnim glasom je pitala: „Nikada nisi bio FBI agent?”
„Majk i Gif su bili dok...” Pokazao je bradom prema
Rudkovskom. „Radili su za FBI kada sam im se obratio za
pomoć.”
„Zato što su bili potkupljivi”, kazao je Rudkovski.
„Zato što su imali određene veštine”, rekao je Dreks.
„Pomogli su mi...”
„Tajno i nezakonito.”
„... jer su verovali u ono što radim. Nakon što sam pušten iz
zatvora, napustili su biro i počeli da rade za mene.”
„Kao saučesnici”, rekao je Rudkovski. „I uzgred, FBI je
jedva dočekao da ih se otarasi.”
„Zašto ne umukneš?”, promrmljao je Menandez.
Činilo se da ih Talija nije bila svesna. Povređenim pogledom
je gledala Dreksa. „Da li je i doktorat lažan?”
„Nije.”
„Zašto ga onda nisi upotrebio da pristupiš FBI-ju?”
„Jer nisam želeo da me sputavaju procedure i birokratija.”
„Lakše je bilo glumiti?”, rekla je.
„Nije bilo lakše. Efikasnije.”
„Efikasnije.” Ogorčeno se nasmejala. „Dobra reč.
Spisateljska. Bogami si lakovernu mene nasamario. Dreks je
pisac. Dreks je federalni agent. Dreks pozitivac”, završila je
promuklo.
„Ja sam isti čovek, Talija.”
„Isti prevarant”, rekao je Rudkovski. „Hajdemo.”
Smireni neznanac, za koga je Dreks pretpostavljao da je još
jedan agent, gurnuo ga je napred. Dreks je pošao bez
protivljenja, ali je, kada je stigao do Talije, zastao i rekao:
„Talija...”
„Ne želim da čujem šta imaš da kažeš. Neću više da slušam
tvoje laži”, rekla je i okrenula mu leđa.
 EPILOG

Dreks je pročitao diskretan znak na vratima kancelarije, prikupio

hrabrost, pa ih otvorio. Talija je sedela za stolom i gledala u
monitor računara. Okrenula je glavu sa smeškom dobrodošlice.
Čim ga je ugledala, smešak je nestalo.
Ušao je u kancelariju i zatvorio vrata.
Prostor je bio otmen ali prijatan. Starinski art deko reklamni
posteri putničkih agencija u mat crnim ramovima su svetlosivim
zidovima davali moderan izgled. Venecijanski prozor, praktično
zid za sebe, gledao je na uređeno dvorište zatvoreno zidom od
cigle obraslim bršljanom sa žuboravom fontanom u sredini.
Mešavina šika i nostalgije stvarala je sredinu kakvu je od nje i
očekivao.
Njena obična bela košulja je na njoj izgledala sve samo ne
obično. Sunčeva svetlost sa prozora obasjavala joj je kosu s leđa
stvarajući oko njene glave oreol crvene i zlatne boje.
Nije ustala da ga pozdravi, ali je on, pošto nije zgrabila
kristalnu umetninu sa stola i bacila je na njega, rekao: „Potrebna
mi je pomoć u planiranju putovanja.”
„Radim samo sa dugogodišnjim klijentima.”
„Imaš sjajne preporuke.”
„Ko me je preporučio?”
„Elejn Koner.”
Žalosno je malo oborila pogled.
On je ugurao ruke u džepove pantalona i prišao jednom od
postera pa, zagledan u glatke linije umetničkog dela, rekao:
„Čuo sam da si otpratila njeno telo u Delaver.”
„Navela je u testamentu da želi da bude tamo sahranjena
pored muža.”
„Postarala si se da se njena imovina razdeli različitim
dobrotvornim organizacijama.”
„Pre nekog vremena me je pitala da li bih želela da budem
izvršilac njenog testamenta. Pristala sam, naravno, i ne sluteći...”
Kada je ućutala, Dreks je rekao: „Neka počiva u miru.”
Na trenutak su sa poštovanjem ućutali, a zatim je Talija
kratko promenila temu. „Čujem da si se izjasnio kao kriv.”
Okrenuo se od postera i pogledao je. „Od koga si to čula?”
„Gifa.”
„Oporavio se. Skoro je kao nov.”
„Da, znam”, rekla je. „Svratio je do mene pre nego što je
otišao kući u Leksington.
„Stvarno? Jeste li se lepo ispričali?”
„Veoma lepo. Izvinio se.”
„Za šta?”
Ošinula ga je ubistvenim pogledom koji bi manje rešenog
muškarca naterao da se pogne i beži. On je ostao.
Njen sto je bio ploča sivog stakla na gvozdenom postolju.
Crnom. Iste boje kao i visoka potpetica kojom je gnevno tapkala
o pod ispod stolice na kojoj je sedela prekrštenih nogu, što mu je
pružalo pogled na petnaest centimetara njene butine iznad
poruba uske, crne suknje.
„Kuda putuješ?”
Njeno pitanje ga je nateralo da podigne pogled sa pejzaža
ispod stola na njene olujne oči. „Molim?”
„Na kakvo to putovanje ideš zbog koga si došao da mi traćiš
vreme?”
„Da ti traćim vreme?” Pokazao je palcem vrata. „Primaš
klijente.”
„Stare klijente.”
 „Čuo sam.”
Pogledala je na sat. Tako tanan zglob, sa zlatnim pegicama.
„A jedan bi uskoro trebalo da stigne sa suprugom da
dogovorimo njihovu avanturu u Africi.”
„Još nisu otišli?”
„Morali su da odlože putovanje?”
„Ha.”
„Zato te molim da mi kažeš zašto si došao.”
„Rekao sam ti. Planiram...”
„Ne možeš da ideš na putovanje!”, povikala je i udarila
dlanom o stakleni sto. „Znam da će ti danas izreći kaznu. Gif je
rekao...”
„Nisi samo jednom razgovarala sa Gifom?”
„Rekao je da si pristao da se izjasniš kao kriv ako Rudkovski
pristane da izostavi njega i Majka.”
Slegao je ramenima. „Ja sam ih iskvario. Da nije bilo mene,
ne bi prekršili zakon.”
„Rudkovski je nevoljno pristao da ih ne dira, ali je tebi
nakalemio još nekoliko optužbi. Majk je rekao da su to sve bila
govna.”
„I sa Majkom si razgovarala?”
„Rekao je da te možda, uz sve te dodatne optužbe, čeka pet
godina.”
„Dobio sam dve.”
„O”, rekla je stegnutog grla. Iz njenog držanja je nestalo
krutosti. Spustila je pogled.
„Uslovno.”
Naglo je podigla glavu. „Molim?”
„I ja sam se iznenadio. Rudkovski je pomahnitao. Sudija je
izrekao kaznu, pa rekao da je ona uslovna zbog olakšavajućih
okolnosti.”
 „Kakvih?”
„Činjenice da je Rudkovski nesposobni kreten. Sada stavljam
reči sudiji u usta, ali to je bila suština. Dalje, mnogo je ljudi
branilo moje sumnjive postupke.”
„Lok i Menandez, sigurna sam.”
„Oni. Njihov šef. I glavni specijalni agent u Kolambiji. Ljudi
iz moje kancelarije u Leksingtonu su se založili za mene.”
Prišao je stolu i uzeo u ruke figuru od kristala, pa počeo da je
zagleda iz različitih uglova i posmatra duge koje je bacala kako
ju je okretao na ovu ili onu stranu. „Šta bi ovo trebalo da bude?”
„Ništa. Spusti to. Znači, sudija te je pustio?”
„Aha. Ono što mi je zaista išlo u korist, a što je njegova
milost smatrala za najznačajnije, bio je iskaz koji si snimila i
poslala mu.”
Iznenada je ustala, otela mu predmet iz ruke i vratila ga na sto
uz odlučan tup udar. „Nije trebalo da znaš za to! Majk mi je dao
reč...”
„Majk ti je dao reč. Gif je rekao. Koliko često ste se ti i ta dva
njuškala sastajali? O čemu ste pričali?”
„Za početak, o tvom poslu.”
„Poslu?”
„Baš sam budalasta. Brinula sam da ćeš zbog optužbi koje su
protiv tebe podignute možda ostati bez posla. Pitala sam se
hoćeš li moći da podneseš pravne troškove. Ispostavlja se da
sam nepotrebno brinula.”
„Koji od brbljivaca ti je rekao?”
„Prodao si patent kada si imao dvadeset godina? Dvadeset? I
zaradio milione?”
„Nisam ja radio na njemu. Pao mi je u krilo. Bukvalno. Dok
sam pregledao tatine stvari istresao sam jednu fioku i iz nje je
ispala gomila inženjerskih crteža. Na desetine crteža. Nisam ni
znao šta je to, morao sam nekoga da pitam. Dizajnirao je ono što
se stavi na ono što će poboljšati performanse neke mašine.”
„Mašine koja je od suštinskog značaja za izgradnju i
održavanje gasovoda na Aljasci. I u stotinak drugih industrija.
Brodarstvu, šumarstvu. Teškoj mašineriji.”
„Nisam to znao kada sam predao patent. Nisam imao pojma
šta je tata radio svih onih dugih, mračnih noći kada se zatvarao u
svoju spavaću sobu. On je bio inženjer, ne ja. Nikada nisam čak
napravio ni prototip te stvari.”
„Nisi morao.”
„Ne. Još dok sam bio u Mizuli, proizvođači su počeli da me
zovu, želeli su da otkupe moj patent. Pregovarao sam sa njima
mesecima i prodao sam ga onome ko je ponudio najviše. Do
danas mi nije jasno šta ta skalamerija radi.” Podigao je ruke.
„Nije to bilo moje polje interesovanja. Nastavio sam dalje sa
onim čime sam želeo da se bavim, stekao doktorat i otišao da
radim za kompaniju koja pruža usluge zaštite, u kojoj i danas
radim.”
„Učiš megakonglomerate kako da izvrše selekciju
potencijalnih zaposlenih da ne bi zaposlili utajivače, plagijatore,
špijune i slično.”
„Svaki dan neki kriminalac pronađe način da to postane.
Neprestano mora da se uči. Plaćaju me da pokušam da
nadmudrim kriminalce. To je sjajna tezga. Volim taj posao.”
„Tezga.” Spustila je ruke na kukove. „Ti si većinski deoničar
u kompaniji koja ima osam nacionalnih ogranaka.”
Ubiće Majka i Gifa. „Idem u kancelariju svaki dan i ručam u
kafeteriji na kampusu, baš kao i svi ostali, i uzimam dve nedelje
odmora.”
„Dve nedelje. Šest puta godišnje.”
„Svaki zaposleni dobija...”
 „Prestani, Drekse.” Dunula je ozlojeđeno. „‘Koliko ću se još
nesposobnije i neuspešnije osećati?’”, rekla je citirajući reči koje
joj je uputio onog dana kada su se sreli. „A kada samo pomislim
da sam te žalila, pisca koji jedva spaja kraj s krajem i živi u
onom otrcanom stanu.”
„Pa, ako ćeš se osećati bolje, onaj u Leksingtonu je jednako
otrcan. Poslednjih petnaest-dvadeset godina sam imao drugog
posla.”
Očigledno je bilo da je bila ljuta, počela je da grize obraz.
„Zašto nisam mogla da pronađem ništa o tebi, čudu od deteta, na
internetu?”
„Patent sam podneo pod kompanijskim imenom. Kada sam
ga prodao, kompanija je zatvorena. I svoje druge poslove sam
sprovodio iza sličnih kulisa. Nisam želeo da moje ime bude u
opticaju u slučaju da ga Veston Grejam ikada sazna.”
Razmislila je o svemu ovome i činilo se da je to smatrala
zadovoljavajućim odgovorom. „Da li ti je glumljenje federalnog
agenta i dalje hobi?”
„Sudija me je strogo ukorio i naložio mi da se toga zauvek
odreknem. Ali svakako sam sa tim završio. Jer njega više nema.
Gotovo je. Tvoje reči, Talija.”
„Šta još ne znam o tebi? Imaš li još neko iznenađenje za
mene?”
Imala je pravo da bude ljuta. On nije. Ali nije muškarac
mogao mnogo da trpi a da se ne razljuti. „Ne”, rekao je. „I
moram ti reći da si veoma dobro obaveštena za nekoga ko mi je,
kada sam te poslednji put video, rekao da ne želi da čuje ništa
što ja imam da kažem i ko mi se otad nije javio ni na jedan
telefonski poziv. Niti mi je odgovorio na mejl. Ili poruku.
Ništa!” Ovo poslednje je uzviknuo.
Odgovorila mu je istim tonom. „Šta bi mi rekao?”
 „Zamolio bih te da mi oprostiš.”
„Nikada!”
„U redu! Nemoj. Hoćeš li se jebati sa mnom?”
Razdvojila je usne. Tiho je izdahnula.
Povukao se i spustio ton. „Izvini. Bio bih romantičniji, ali za
to je potrebno više strpljenja nego što ga ja sada imam.”
Pomerio je u stranu onu kristalnu stvarčicu da bi mogao da se
nagne prema njoj.
„Nemam prava da te to pitam. Nikada nisam imao. Bila si
udata, a ja sam te varao svakom rečju i delom. Ali svaki put
kada sam bio pored tebe, otkako sam te prvi put video kako se
penješ kroz onaj otvor na brodu, želeo sam da te uzmem na
način koji je... dođavola, gotovo primitivan. I zaista ne znam
koliko ću još dugo moći da stojim ovde a da ne podlegnem toj
svojoj želji.”
Kasnije će se raspravljati oko toga ko se prvi pomerio da bi
zaobišao sto. Nakon kratke, ali mahnite runde ljubljenja i rvanja
da izvuku jedno drugom košulje, otkopčaju ih, svuku njemu
kravatu preko glave i njoj otkopčaju brusthalter, našli su se uza
zid nadmećući se čije će ruke pokriti više gole kože za manje
vremena.
„Da li je ovo dvorište javno?”, upitao je.
Pružajući ruku udesno, Talija je rukom pretražila mali sto, pa
uzela daljinski. Pritisnula je dugme, a zatim daljinski ispustila na
pod.
Dreks je okrenuo glavu, pa video kako se zavesa tiho spušta
preko prozora i rekao: „Zaista moram ovo da nabavim.”
Zgrabila ga je za kosu obema rukama i privukla ga sebi.
Počeo je da joj zasipa poljupcima vrat, grudi. Ljubeći joj
bradavicu, pitao je: „Kada ti klijenti dolaze?”
„Nisi ti jedini lažov ovde. Niko ne bi trebalo da dođe. Ali bi
verovatno trebalo da zaključamo vrata. Nikad ne znaš ko će
prosto nepozvan ući.”
„Ne mrdaj.”
Na kratkom rastojanju do vrata i nazad otkopčao je dugme na
pojasu pantalona i otkopčao rajsferšlus. Talija je stajala sagnuta
izvlačeći se iz suknje. Uspravila se, a on je ostao zapanjen
prizorom. Između njenih butina nalazilo se slovo V od
materijala iste boje kao i njena koža, suviše providnog i bledog
da sakrije ono što se nalazi pod njim.
„Dođavola.”
Rekao je da želi da je uzme. Fizički, bez pitanja. Ali je isto
tako želeo da postignu dogovor, sklope pakt, i čin posedovanja
osveštaju, i želeo je to sada.
Prišao joj je i podigao je na sebe. Snošaj je bio brz i
bezuslovan, naleti žudni i nesputani. Gurali su i vukli jedno
drugo. Svršili su istovremeno uz zadovoljno stenjanje i uzdahe
koji su govorili sve i bez reči.
Zapečatili su to dubokim, strastvenim poljupcem kojim su
stopili duše u jedno.

Sedeo je na podu leđa okrenutih prema zidu, Talija mu je ležala

u krilu. Lako je prevlačila noktima preko čekinjavih obraza i
brade. „Čitam ponovo Grofa Monte Krista.”
Pratio je pojas njenih gaćica od kuka do kuka, milovanjem
koje ih je oboje dražilo. „Da li sam ti rekao koliko mi se
dopadaju?”
„Desetak puta. I prestani da pokušava da skreneš sa teme.”
„Potpuno sam udubljen u ovu temu.” Prstima je lenjo
prelazio preko providne tkanine.
Da bi mu privukla pažnju, podigla se i ugrizla ga za donju
usnu. „Znaš, želela sam da te ubijem.”
„I pomislio sam na to.”
„Ali sam čeznula da te vidim. Želim da ti ispričam sve o sebi.
Želim da znam sve o tebi.”
„Biće i za to vremena. Imamo o mnogo čemu da
razgovaramo, i hoćemo. Odnosno, ako želiš da ti i ja postanemo
‘mi’.”
„Mislim da sam poslednjih nekoliko minuta dokazivala da
želim. Ili je to, ili sam baš laka.”
„Obožavam kad si baš laka. Uzmimo na primer ovo bedno
parče tkanine koje se naziva gaćice.”
„Nepopravljiv si.” Njen ukor je bio beznačajan; njen osmeh
je imao hiljadu vati.
Sada kada nije više živela pod Džasperovim uticajem, na
površinu je izbijala njena energična priroda, i Dreksu se ona
dopadala. Verovatno nije ni shvatila, dok Džasper nije umro,
koliko je suptilno potisnuo sve aspekte njene ličnosti.
Dreks je od Majka i Gifa saznao da se iselila i da je dala kuću
na prodaju. Rekli su mu da je sa izuzetnom snagom izdržala
cunami medijske pažnje koju je izazvalo razotkrivanje
Džasperove prošlosti. Odani klijenti i prijatelji su se okupili oko
nje, štitili je i neumorno joj pružali podršku dok se metež najzad
nije smirio. Nije video razlog da to ponovo sada pokreće.
Sačekaće da ona pokrene temu.
Ali ju je ipak pitao gde živi.
„Unajmila sam kuću u gradu dok pokušavam da pronađem
nešto trajnije. Ali bila mi je potrebna i kancelarija, pa sam
unajmila ovu.”
„Imaš li rezervni ključ kuće u gradu?”
„Videću da li ću uspeti da pronađem neki.” Privila se uz
njega i zagnjurila nos u malje na njegovim grudima. „Kuda
putuješ?”
„Na Aljasku.”
Podigla je glavu i pogledala ga.
Poigravao se pramenom njene kose. „Zbog dugmadi sada
ponovo otvaraju sve one stare slučajeve. Naposletku će jedno od
njih biti povezano i sa mojom majkom. Ako se to desi i ukoliko
mi ga vrate, staviću ga u hermetički zatvorenu kutiju, odneti ga
na Aljasku i sahraniti tamo pored tate.”
„Mislim da bi mu se to dopalo”, rekla je glasom grubim od
osećanja.
„U međuvremenu sam mislio da odem tamo, posadim drvo,
stavim ploču, nešto što će za mene prestavljati završetak.”
„Ispunjenje zakletve.”
„To zvuči tako moralno, ali da, pretpostavljam. Voleo bih da
pođeš sa mnom.”
Poljubila je vrh prsta i prislonila ga na njegove usne. „Ako bi
voleo, onda hoću.”
Uronio je prste jedne ruke u njenu kosu i počeo da joj masira
teme, a drugom je prelazio preko njenih dojki. „Želim da se
dobrovoljno prijavim.”
„Za šta?”
„Da budem donor sperme kada otopiš jajne ćelije.”
Protrljala je obraz o njegove grudi. „Već si to bio.”
Obe ruke su mu pale. „Molim?”
„Ispostavilo se da je jedna jajna ćelija koja nije uzeta snažnija
od onih koje su uzete.”
Spustio je pogled na ženstveni pejzaž koji ga je opčinio pre
nekoliko trenutaka, pa je susreo njen pogled.
Stidljivo je rekla: „Oboje smo bili pomalo primitivni te noći.”
Dreks ju je samo gledao. Nakon nekog vremena ga je pitala:
„Hoćeš li trepnuti?”
 Trepnuo je.
Zatim ju je privukao u zagrljaj, pa su uradili nešto što nisu
nikada pre. Počeli su se smejati, naglas i dugo.
 O AUTORKI

Sandra Braun je jedna od pedeset najčitanijih autorki po

mišljenju Njujork tajmsa, što potvrđuje podatak da je više od
sedamdeset miliona njenih knjiga prevedeno i štampano širom
sveta. Počela je da piše osamdesetih godina prošlog veka i od
tada je napisala više od sedamdeset romana, a svi su se našli na
prestižnim bestseler listama. Pre nego što je počela da piše,
radila je kao manekenka i TV voditeljka. Udata je, ima dvoje
dece i živi u Teksasu.
 Napomene
[←1] Američki ubica, silovatelj, kriminalac. (Prim, lekt.)

[←2] Gradić u državi Njujork. (Prim, prev.)

[←3] Criminal Investigation Division – Odeljenje za

kriminalističku istragu. (Prim. prev. i lekt.)