TRAGOMS

VETOG
GRALA

NELSON DE MIL
Mojim troma kreativnim genijima -
Loren, Aleksu i Džejmsu
 BELEŠKA AUTORA

Prethodna verzija ove knjige objavljena je pre skoro četrdeset godina, a

kad sam napisao Tragom Svetog grala, istorijski događaji u ovoj knjizi - etiopska
revolucija i građanski rat - bili su skorašnja istorija. Stari car Hajle Selasije,
poznat kao Lav Judejski, svrgnut je s prestola i umro u zatočeništvu, a Etiopija je
utonula u haos.
Kao stuđenta istorije i političkih nauka, i zaluđenika za vesti, Etiopija me
je zanimala kao prastara, izolovana, maltene biblijska civilizacija koja je krvavo
uvučena u XX stoleće. Takođe, sudeći po porodičnoj istoriji, neki od mojih
italijanskih predaka borili su se u italijanskoj vojsci kada je Italija 1895. godine
izvršila invaziju na Etiopiju, i ponovo kada ju je Musolini napao 1936. godine.
Stoga, ta porodična istorija podstakla je moje zanimanje za ovu zemlju, a ja sam
pomislio da bi roman čija se radnja odvija u pozadini tri hiljade godina stare
kraljevske dinastije, koja se bliži kraju pod rukama marksističkih revolucionara,
činio veličanstvenu epsku priču, sličnu Doktoru Živagu, romanu koji sam
nedavno pročitao. Sad, četrdeset godina kasnije, shvatam da je ta pripovest o
ratu, ljubavi i gubitku bezvremena.
Pri pisanju romana uvek postoje izvesne literarne slobode, ali istorijski
događaji u ovoj priči zbilja su se odigrali - ili su se, makar, dogodili, bar prema
medijima tog doba, čije mi je izveštavanje predstavljalo glavni izvor informacija
dok sam pisao Tragom Svetog grala. Dozvolio sam sebi izvesne slobode sa
terenom i geografijom radi postizanja dramskog efekta, ali zemlja koju sam
opisao bila je 1975. godine umnogome i dalje neistražena i opasna - savršeno
okruženje za pustolovinu u srcu tame.
 PRVI DEO
ETIOPIJA, SEPTEMBAR 1974.

„Šta je to?
Prikaza pehara koja dolazi i odlazi?“
„Ne, monaše! Kakva prikaza?“,
odgovori Parsifal.
„Pehar, sam pehar, iz koga je naš Gospod
pio na poslednjoj tužnoj večeri sa svojima.
To je, iz blagoslovene zemlje Aromatske...
Josif iz Arimateje doneo u Glastonberi...
i tamoje neko vreme ostao;
a ukoliko bi neki čovek
mogao da ga dodirne ili vidi,
smesta bi se iscelio,
snagom vere, od svih bolesti.
Ali onda su vremena
postala toliko zla da se sveti pehar
vazneo na nebo i nestao. “

- LORD ALFRED TENISON, Sveti gral

 1

Vremešni italijanski sveštenik čučnuo je u ćošak svoje ćelije i pokrio je

slamaricom. Napolju, fijukave artiljerijske granate eksplodirale su o mekanoj
afričkoj zemlji, a šrapneli su tukli po kamenim zidovima njegovog zatvora. S
vremena na vreme granata bi se rasprsla u vazduhu, a usijane metalne krhotine
probušile bi zarđali metalni krov.
Stari sveštenik se sklupčao i privukao bliže sebi jadnu tanku slamaricu.
Eksplozije su naprasno prestale. Starac se opustio. Doviknuo je svojim
tamničarima na italijanskom: „Zašto nas bombarduju? Ko to radi?“
Ali nije dobio nikakav odgovor. Stariji Etiopljani, oni koji su govorili
italijanski, tokom godina su postepeno nestali, a on je kroz kamene zidove čuo
sve manje i manje svog maternjeg jezika. Zapravo, shvatio je da već bezmalo pet
godina nije čuo ni reč italijanskog. Povikao je na amharskom, a zatim na tigrinji.
„Šta je to? Šta se dešava?" No, nije bilo odgovora. Nikad mu nisu odgovarali. Za
njih je on bio mrtviji od tela koja su trulela po dvorištu. Kada četrdeset godina
postavljate pitanja, a niko vam ne odgovara, to može da znači samo da ste mrtvi.
No, znao je da se ne usuđuju da mu odgovore. Jedan mu je odgovorio, nekad
davno, kada je prvi put ušao u tu ćeliju. Da li je od tada prošlo četrdeset godina?
Možda manje. Godine je bilo teško pratiti. Nije mogao čak ni da se seti čoveka
koji mu je odgovorio, izuzev lobanje. Tamničari su mu dali lobanju čoveka koji je
odgovorio. Lobanja mu je služila kao čaša. Setio bi se tog čoveka i njegove
ljubaznosti svaki put kada bi pio. A tamničari su se sećali kada bi mu punili čašu;
setili bi se da ne smeju da razgovaraju s njim. Ali on im je svejedno postavljao
pitanja. Opet je povikao. „Zašto se ratuje? Hoćete li da me oslobodite?“
Zagledao se u železna vrata na udaljenom zidu. Zatvorila su se za
mladićem 1936. godine, kada je Etiopija bila italijanska kolonija, i od tada se
nijednom nisu otvorila. Koristio se samo mali otvor u dnu železnih vrata. Kroz
taj mali portal jedanput dnevno ulazila je hrana, a izlazio njegov izmet.
Prozorčić, ne veći od velike knjige - zapravo samo nedostajući kamen - iznad
nivoa očiju, propuštao je svetlost, zvukove i vazduh.
Njegov jedini imetak u ćeliji, ne računajući dronjavu šamu, behu lavor za
pranje, tupe makaze, koje je koristio da seče kosu i nokte, i Biblija koju su mu
dopustili da zadrži kada su ga utamničili. Da mu nije bilo Biblije, znao je da bi
odavno poludeo. Pročitao je svetu knjigu možda stotinu, dve stotine puta, i
premda mu je vid oslabio, napamet je znao svaku reč. Stari i Novi zavet pružali
su mu utehu i bekstvo, čuvaii njegov um od odumiranja, krepili mu dušu.
Starac je pomislio na mladića koji je 1936. prošao kroz metalna vrata.
Znao je svaki detalj mladićevog lica i svaki pokret njegovog tela. Noću je pričao s
tim mladićem i pitao ga mnogo toga o rodnoj Siciliji. Toliko dobro je poznavao
mladića da je čak znao šta mu se motalo po glavi, kako se osećao, gde je išao u
školu i selo iz koga je poticao i koliko mu je otac bio star. Taj mladić nikad nije
ostario, dabome, a priče su mu uvek bile iste. No, njegovo lice bilo je jedino koje
je starac znao dovoljno dobro da ga se seća. Poslednji put je video to mlado lice
u ogledalu pre skoro četrdeset godina i od tada nikad više, izuzev u mašti.
Zaplakao je.
Starac je obrisao suze štrokavom urođeničkom šamom, naslonio se
leđima na zid i duboko uzdahnuo. Misli su mu se na kraju vratile u sadašnjost.
Ratovi su splašnjavali i tekli oko njegovog malog zatvora, a on je
zamišljao da se svet znatno promenio za vreme njegovog odsustva. Tamničari
bi ostarili i umrli. Mladi vojnici starili su dok su tokom godina paradirali po
dvorištu nevelike tvrđave. Kada je bio mlađi, bio je sposoban da mnogo duže
visi sa okvira prozora. Ali sada više nije mogao da sakupi snagu da se podigne
duže od nekoliko minuta dnevno.
Granatiranje je otkačilo mnoštvo misli u njegovom umu. Znao je da se
njegovo utamničenje bliži kraju; ako ga eksplozije ne ubiju, onda će to učiniti
čuvari, jer je znao da imaju naređenja da ga umore ukoliko više ne budu mogli
da nastave da garantuju njegovo utamničenje na ovom mestu. A sada je mogao
da čuje zvukove vojnika iz garnizona u bekstvu. A tamničari će uskoro otvoriti
ta nikad pre otvarana vrata i izvršiti svoju dužnost. Ali on im ništa nije zamerao.
To su bila naređenja, a on im je opraštao. Međutim, nije bilo bitno da li će ga
ubiti oni ili eksplozije. Telo ga je ionako izdavalo. Umirao je. U zemlji je vladala
glad, a hrana je duže od godinu dana bila loša. U plućima mu je grgotalo kada bi
se nakašljao. Smrt je bila tu. Unutar njegove ćelije i izvan nje.
Starčeva najveća žalost beše to što će umreti u neznanju - jer je, kao
posledica četrdeset godina tamnovanja u tami, o svom svetu znao manje od
prostog seljaka. Nije žalio zbog umiranja - to ga nije naročito mnogo užasavalo -
ali pomisao na umiranje bez znanja o tome šta se desilo sa svetom u njegovom
odsustvu predstavljala je neobično tužan kraj. S druge strane, njegov poziv nije
bio od ovoga sveta, već sledećeg, i ne bi trebalo da predstavlja nikakvu razliku
šta se u međuvremenu desilo sa svetom. Ipak, bilo bi lepo znati makar ponešto
o ljudskim poslovima. Nije mogao a da se ne zapita šta se desilo sa njegovim
prijateljima, porodicom, svetskim liderima iz njegovog vremena.
Čvršće je obmotao šamu oko sebe. Sunčeva svetlost čilela je s njegovog
prozora, a prohladni vazduh zaduvao je sa gora. Malecni gušter, repa delimično
odsečenog komadom šrapnela, trapavo se popeo uza zid kraj njegove glave.
Napolju, u tišini, čuo je kako vojnici pričaju na amharskom o tome ko će morati
da ga ubije ukoliko to postane nužno.
Poput toliko mnogo drugih utamničenih i na smrt osuđenih ljudi, poput
svetaca mučenika, ono što mu je pomagalo da izdrži teška iskušenja bilo je isto
ono što ga je na prvom mestu i osudilo na smrt. A njega je na smrt osudilo
znanje o jednoj tajni. A ta tajna pružala mu je utehu i pomagala mu da izdrži, i on
bi drage volje trampio dodatnih četrdeset godina svog života, kad bi ih imao, za
još jedan pogled na ono što je video. Takva je bila njegova vera. Godine
provedene u zatvoru su ga rastužile, jer je tu zato što svet još nije saznao tu
tajnu. Jer da svet zna, više ne bi bilo razloga za njegovo usamljeno zatočeništvo.
Često bi poželeo da su ga tada ubili i poštedeli ga ove četrdeset godina
duge žive smrti. Ali on je bio sveštenik, a oni koji su ga uhvatili, monasi, i oni
koji su ga utamničili, carevi vojnici, bili su koptski hrišćani, i zato su mu
poštedeli život. Međutim, monasi su upozorili vojnike da nikad ne razgovaraju
sa sveštenikom, iz bilo kog razloga, ili će ih snaći smrt. Monasi su takođe kazali
vojnicima da imaju dopuštenje da ga ubiju ukoliko se njegovo ćutanje i
utamničenje ne mogu sprovesti. A sada, pomislio je, taj dan je svakako došao. A
on ga je dočekao s dobrodošlicom. Uskoro će biti s Tvorcem.
Iznenada, artiljerijska vatra je iznova započela. Čuo je njene udarce i
tresku dok je obilazila oko zidina malog utvrđenja. Artiljerijski izviđač
naposletku je obavio korekcije i granate su počele preciznije da padajunutar
zidina tvrđave. Zvuci sekundarnih eksplozija - nagomilanog benzina i municije -
ugušili su zvuke artiljerijske vatre. Stari sveštenik čuo je kako ljudi vrište od
bola s druge strane prozora. Obližnja eksplozija uzdrmala je majušnu ćeliju, a
gušter je izgubio oslonac i pao pored njega. Zaglušujuće eksplozije umrtvile su
mu um i pomračile svesnost, izuzev svesti o gušteru. Gmizavac je pokušavao da
koordinira svoje delimično presečene polovine, bacakajući se na podu od blata,
a svešteniku je bilo žao stvorenja. Palo mu je na pamet da bi vojnici mogli da
napuste garnizon i ostave ga da umre od gladi i žeđi.
Udarni talas podigao je deo zarđalog metala sa krova i oduvao ga u
ljubičasti sumrak. Komad šrapnela ga je pronašao i vrelo ošamario po obrazu,
od čega je jeknuo od bola. Starac je čuo uzbuđene povike s druge strane železnih
vrata. Vrata su se bezmalo neprimetno pomerila. Starac je zurio u njih. Ponovo
su se pokrenula. Čuo je njihovu zarđalu tvrdoglavost uprkos urlanju ognjenog
pakla napolju. Međutim, četrdeset godina je dug period i vrata nisu poklekla.
Usledilo je još povika, a zatim tišina. Polako, otvor u dnu nepopustljivih ćelijskih
vrata se otvorio. Dolazili su po njega. Prigrlio je Bibliju na grudi.
Krakati mršavi Etiopljanin provukao se kroz otvor i skliznuo na blatnjavi
pod, a starac se setio guštera. Etiopljanin se osovio na noge, pogledao u njega, a
zatim iz pojasa isukao zakrivljeni mač. U polutami, stari sveštenik mogao je da
vidi njegove fine crte lica. Čovek je nesumnjivo bio Amhara, hamitskog porekla.
Krivi nos i visoke jagodice činili su da izgleda skoro semitski, ali su ga ravna
crna kosa i tamnosiva koža odavali kao potomka Hamovog. Sa sabljom u ruci i
šamom, izgledao je maltene biblijski, a stari sveštenik je pomislio da je to
upravo onako kako i treba da bude, premda nije mogao reći zašto.
Stari sveštenik je ustao, držeći Bibliju, a kolena su mu toliko klecala da je
jedva mogao da stoji. Usta su mu, primetio je, sada bila potpuno suva. Iznenadio
je Etiopljanina kada je hotimično pošao preko nevelike ćelije ka njemu. Bolje je
umreti brzo i umreti dobro. Jurnjava po ćeliji sa podignutim rukama u odbrani
od sablje bila bi groteskna.
Etiopljanin je oklevao, ne želeći da obavi svoju dužnost i pitajući se može
li možda da je zaobiđe. Ali nakon što je izvukao najkraću slamku, postao je
dželat. Šta mu je činiti? Stari sveštenik je kleknuo i prekrstio se. Etiopljanin,
hrišćanin drevne Koptske crkve, poče da se trese. Progovorio je na lošem
italijanskom. „Oče, oprostite mi.“
,,Da“, rekao je stari sveštenik i pomolio se za obojicu na skoro
zaboravljenom latinskom. Oči su mu zasuzile kad je poljubio Bibliju.
Pucanj je odjeknuo i zaglušio sve tiše zvuke artiljerije napolju, a on je čuo
povik. Još jedan pucanj, a zatim zvuci automatske puščane paljbe.
Vojnik reče na italijanskom: „Gale1 su ovde.“
Zvuči uplašeno, pomislio je starac, a bogami i treba da bude. Sveštenik se
setio plemena Gala, nemilosrdnog kao drevni Huni. Sakatili su zatvorenike pre
nego što ih ubiju.
Sveštenik je pogledao u vojnika sa sabljom i spazio da ovaj drhti od
straha. Povikao mu je: „Učini to!“
Međutim, vojnik je ispustio sablju, a potom izvukao prastari pištolj iz
kaiša i ustuknuo ka vratima, osluškujući zvuke napolju.
Vojnik deluje neodlučno, pomislio je sveštenik, rastrzano između
ostanka u relativnoj bezbednosti ćelije i odlaska svojim saborcima, da se sretne
sa Galama, koji su već bili unutar utvrđenja. Takođe se lomio da li da ubije
starog sveštenika ili da ga ostavi u životu, što ga je moglo koštati života ukoliko
njegov komandant otkrije šta je uradio - ili nije uradio.
Stari sveštenik odlučio je da odabere brzu i milosrdnu smrt od ruku tog
vojnika; Gale neće biti ni brze ni milosrdne. Ustao je i kazao mu na amharskom:
„Učini to. Brzo.“ Pokazao je na svoje srce.
Vojnik je stajao, ukipljen, ali je onda podigao pištolj. Ruka mu se toliko
tresla da je metak, kada je opalio, odleteo uvis i odbio se od kamena iza starčeve
glave.
Stari sveštenik je dovoljno propatio i obuzelo ga je neobično osećanje
gneva. Eto ga tu, nakon skoro četrdeset samotnih godina provedenih u tamnici,
a sve što želi u zadnjim trenucima života jeste da umre brzo i hrabro, ne gubeći
veru, kao što se mnogima desilo u tim poslednjim trenucima. No, dobronamerni
i nesposobni dželat mu je produžio agoniju, a sveštenik je osetio kako njegova
vera posrće. Vrisnuo je: „Učini to!“
Pogledao je u cev pištolja i video kako bljuje još jedan oganj ka njemu.
Pomislio je na predmet koji ga je osudio na smrt. A vizija tog predmeta bleštala
je poput plamena iz pištolja, sva zlatna i zaslepljujuća - blistava poput sunca.
Onda je sve utonulo u tamu.

Probudio se, božjim čudom i dalje živ. Krov je najvećim delom nestao, a
on je mogao da vidi treperenje zvezda na nebeskom svodu. Plavičasti mesec
bacao je senke po podu posutom krhotinama drveta i kamena. Sve je bilo
neprirodno tiho. Čak su i insekti napustili tvrđavu.
Osvrnuo se i naslepo pipao oko sebe tražeći Bibliju, ali nije mogao da je
pronađe u kršu. Pomislio je da ju je možda vojnik uzeo.
Starac je počeo da puzi ka vratima, a zatim se pažljivo provukao kroz
otvor. Vojnik je ležao nag ispred vrata, a sveštenik je video da su mu genitalije
odsečene. Skidanje, sakaćenje; to je bilo obeležje plemena Gala. Možda su još
uvek negde u blizini.
Starac se nesigurno osovio na noge. U dvorištu su gola tela ležala na
plavoj mesečini. Utroba mu je gorela, ali se osećao dobro. Bilo je teško osećati
se ikako drugačije nego dobro, hodajući sada pod nebom i prelazeći više od pet
koraka u bilo kom pravcu.
Prohladni lahor uskovitlao je oblačiće prašine, a on je osetio miris
spržene zemlje i smrti svuda oko sebe. Oštećene betonske zgrade beličasto su
se presijavale na mesečini, nalik slomljenim zubima. Zadrhtao je i uvukao ruke u
šamu. Telo mu je bilo hladno i lepljivo. Postao je svestan da mu je šama
prekrivena skorelom krvlju i da mu se lepi za kožu, i usporio je korak da ne bi
otvorio ranu.
Prošlo je četrdeset godina, ali sećao se puta i pošao prema glavnoj kapiji.
Vratnice su bile otvorene. Prošao je kroz kapiju, kao što je činio u snovima pet
hiljada puta, i bio je slobodan.
 2

Džip se polako truckao po neravnom drumu, a prednja svetla pronalazila

su put između gustog rastinja prašume. U daljini, artiljerija je tutnjala i
osvetljavala crno nebo, nalik sevanju dalekih munja. Frenk Persel čvršće stegnu
volan i pomno se zagleda u izobličene senke čvornovatog drveća i izuvijanih
puzavica. Legao je na kočnicu, a potom isključio farove i motor koji se zatresao
u leru. Henri Merkado, na suvozačkom sedištu, upitao je: „Šta je bilo?“
Persel podiže ruku, zahtevajući tišinu.
Merkado se nervozno zapiljio u gustu džunglu. Činilo mu se kao da se
svaka senka pomera. Iskrenuo je srebrnokosu glavu u stranu i oslušnuo, a zatim
krajičkom oka pogledao u tminu, ali nije ništa video.
Iz otvorenog stražnjeg dela vozila, sa poda, među zalihama i
fotografskom opremom, začu se tihi ženski glas. ,,Da li je sve u redu?“
Merkado se okrenu na seđištu. ,,Da, sve je OK.“
„Onda, zašto smo stali?“
„Dobro pitanje." Prošaputao je: „Zašto smo stali, Frenk?“
Persel mu nije odgovorio. Uključio je motor i ubacio menjač u brzinu.
Pogon na četiri točka zario se u drum, a oni su suknuli napred. Ubrzao je, a džip
je počeo jače da se trucka. Merkado se uhvatio za sedište. Vivijan je na zadnjem
sedištu ispružila vitko telo i pridigla se u sedeči položaj, hvatajući se za bilo šta
što je mogla da nađe u mraku.
Nastavili su da se voze nekoliko minuta. Odjednom, Persel oštro cimnu
volan udesno, a džip se probi kroz visoko šipražje i izbi na čistinu.
Vivijan reče: „Šta to radiš kog đavola? Frenk?“
Nasred proplanka, belo se blistajući na punom mesecu, videle su se ruine
italijanske mineralne banje. Čudnovato i nesvakidašnje zaveštanje iz vremena
italijanske okupacije, banja je bila sagrađena u starom rimskom stilu i stajala je,
raspadajući se, kao nekakvo Cezarevo kupatilo u nekom drugom vremenu i
prostoru.
Persel je usmerio džip prema najvećem zdanju i ubrzao. Omalterisana
struktura postajala je sve veća dok je vozilo poskakivalo po livadi visoke trave.
Džip je stigao do širokib prednjih stepenica građevine, vučni pogon je
našao oslonac, a vozilo je počelo da se uspinje. Projezdio je između dva
kanelirana stuba, prešao preko glatkog kamenog portika i prošao kroz prednji
ulaz, zaustavivši se u središtu glavnog predvorja onoga što je nekad bilo
hotelski deo banje. Persel je isključio motor i svetla. Noćna stvorenja su se
utišala, a zatim ponovo počela da prave nerazumnu i kakofoničnu larmu.
Mesec je sijao plavičastobelo kroz uništenu zasvođenu tavanicu i
obasjavao pseudorimsku odaju eteričnim sjajem. Ogromne freske, koje su se
ljuštile, predstavljale su klasiče scene kupanja i ukrašavale svaki zid. Persel je
obrisao lice znojavim dlanom.
Merkado je došao do daha. „Zašto si to uradio?"
Persel slegnu ramenima.
Vivijan je povratila pribranost i podrugljivo se nasmejaia iz stražnjeg
dela džipa. „Mislim da je naša junačina upravo izgubila živce u mračnoj džungli.“
Naglasak joj je uglavnom bio britanski, sa primesama egzotičnih dijalekata.
Merkado mu je rekao da je njen maternji jezik nepoznat a poreklo u jednakoj
meri tajnovito, premda je posedovala švajcarski pasoš s prezimenom Smit.
„Tajanstvena žena“, rekao je Perselu, koji mu je odgovorio: „Sve su žene
tajanstvene.“
Merkado je iskočio iz džipa i protegao udove. „Izašli smo iz džungle, ali
ne iz šume.“ Merkadov glas je imao onaj neobični srednjoatlantski naglasak,
svojstven ljudima koji su ceo život putovali između Britanskih ostrva i Severne
Amerike. Majka mu je bila Engleskinja, a otac Španac - otuda prezime - premda
je najveći deo mladosti proveo po internatima u Švajcarskoj i tečnoje govorio
francuski, nemački i italijanski.
Frenk Persel je šakom zaklonio cigaretu i zapalio je. Na svetlosti šibice,
izgledao je starije od svojih trideset i kusur godina. Sitne bore vijugale su mu
oko usta i braonkastocrnih očiju. Čupava crna kosa bila mu je prošarana sedim
vlasima, i delovao je umorno. Zavalio se u naslon sedišta i otpuhnuo duvanski
dim. „Kakvo je ovo mesto, tačno?“
Merkado se šetkao tamoamo po mozaičkom podu golemog predvorja.
„Rimske terme. A na šta ti liči, starče?“
„Rimske terrne?"
,,Pa, eto ti ga na. Prokleti fašisti sagradili su ih u sklopu svoje
prosvetljujuće misije 1936. godine. Radio sam priču o njima, koliko se sećam.
Mogu se naći na najneverovatnijim mestima. Hajdemo, onda. Ukoliko izvori
mineralne vode i dalje teku, lepo ćemo se okupati."
Persel je ukočeno izašao iz džipa. „Govori tiše, Henri.“
,,Ne mogu da govorim tiše ako sam ja ovde, a ti tamo, zar ne, Frenk? Pođi
sa mnom. Hajde da malo istražujemo."
Vivijan se pridružila Merkadu na početku kolonade koja je vodila ka
unutrašnjem dvorištu. Persel je polako krenuo preko poda posutog kršem. Pet
godina u Indokini u ulozi ratnog dopisnika iskorenile su svaku fascinaciju koju
je možda nekada imao prema ruševinama. Zadnje razvaline koje se potrudio da
vidi bile su one drevnog grada Angkor Vat u Kambodži, ali ta ekskurzija ga je
koštala godinu dana u zatvorskom logoru crvenih Kmera. Jednogodišnje
zatočeništvo postalo je značajan deo njegovog života. Tamo je izgubio, zajedno
s mnogo čime drugim, sve iluzije koje je nekada gajio o ljudskoj rasi.
Pridružio se Vivijan i Merkadu dok su sporo hodali niz mesečinom
osvetljenu kolonadu. Na sredini prolaza stajao je kip Neptuna s podignutim
trozupcem, a oni su morali da ga zaobiđu. Kolonada je skretala pod uglom od
devedeset stepeni, a dok su zavijali za ugao, začuli su nežno pljuskanje vode.
„Imamo sreće“, reče Merkado. „Osećam miris sumpora. Kupatila bi
trebalo da se nalaze pravo napred."
Vivijan se popela na nisku mramornu klupicu i pogledala preko dvorišta.
,,Da, vidim vodenu paru. Tamo, iza onog drveća."
Krenuli su preko dvorišta prema drvoredu eukaliptusa. Veliki prostor,
nekad popločan belim kamenom, sada je bio zarastao u lišajeve i travu. Bog
Janus, sa dva lica, uzdizao se iz šipraga žive ograde i bacao monstruoznu senku
kroz koju su na brzinu prošli. Kolonađa je okruživala dvorište, a većina stubova
bila je obrasla puzavicom. Dvorište je bilo istačkano skršenim statuama rimskih
bogova i boginja. Opšti utisak bio je kao na jednoj od onih fantastičnih
predstava Rima u mračnom srednjem veku, sa pastirima i stadima ovaca koja
tumaraju kroz ogromne carske građevine obrasle gustom vegetacijom.
Prošli su pored presahle fontane u melanholičnom vrtu i između dva
eukaliptusa. Ispred njih je stajala kamena balustrada do zavojitog stepeništa, i
oni su se spustili niz trošne basamake. Na dnu se nalazio bazen površine
otprilike četrdeset kvadratnih metara. Vazduh se skoro nije mogao disati od
sumpornih isparenja.
Prišli su bazenu. Voda je delovala crno, ali se mesečina reflektovala na
njenoj nežno namreškanoj površini. Velika kamena riba bljuvala je beskrajnu
zalihu mineralne vode u večito žedan bazen. Pljuskanje vode odjekivalo je od
kupatila na udaljenoj strani bazena.
,,Bazdi“, obznanio je Persel.
,,Oh“, reče Merkado. ,,Vi Jenkiji. Vama sve mora da miriše kao
dezodorans. Ova kupatila su prastara evropska tradicija. Terme i putevi su
jedine dobre stvari koje je Musolini uradio za ovu zemlju.“
,,I putevi bazde, takođe“, reče Persel, protežući mišićavo telo.
Vivijan je skinula pantalone zemljane boje. Stala je na ivicu bazena, naga,
a mlečnobela koža, nalik finom alabasteru, presijavala joj se na mesečini.
Persel ju je posmatrao nekoliko sekundi. Tokom trodnevnog putovanja iz
Adis Abebe viđao ju je golu na svakom zaustavljanju. Isprva ga je zgranulo njeno
pomanjkanje čednosti, ali ona je insistirala da se prema njoj ponašaju bez
posebnih obzira.
Merkado je seo na mahovinom obraslu mermernu klupu i počeo da skida
čizme. Persel je seo pored njega, s vremena na vreme bacajući pogled ka Vivijan.
Pretpostavljao je da nije starija od dvadeset pet godina, što je značilo da je imala
svega šesnaest kad je on 1965. sišao s aviona u vrtlog aerodroma Tanšonjat u
Sajgonu. Osećao se matoro u njenom prisustvu. Ko je ona? - zapitao se. Crte lica
su joj uglavnom belačke a koža poput mleka, ali oči su joj definitivno iskošene, a
njena ugaljcrna kosa bila je duga, ravna i gusta kao kod Istočnoazijaca, ili možda
američkih starosedelaca. Ali te iskošene oči su tamnozelene. Zapitao se da li je
takva kombinacija genetički uopšte moguća.
Vivijan je podigla ruke i udahnula isparenja. „Zaista smrdi, Henri.“
„Osvežavajuće je i zdravo. Slobodno udahni."
Udahnula je. „Graviora quaedam sunt remedia periculis."
Persel se zapiljio u Vivijan. Nije bilo greške, to je bio latinski. Nov jezik u
njenom repertoaru. Upitao je Merkada: „Šta je rekla?“
Merkado je podigao pogled sa čizme koju je izuvao. „A? Oh, lekjegori od
bolesti“, odgovorio je, skidajući čizmu.
Persel nije odgovorio.
Merkado reče: „Nemoj se osećati inferiornim, starče. Ona ne govori
zaista taj jezik. Zna samo frazudve. Samo se razmeće.11
„Pred kim?“
„Preda mnom, razume se.“
Persel je izuo čizme i pogledao u Vivijan, koja je čučala i prstima pipkala
tamnu vodu.
Doviknula im je: „Topla je.“
 Merkado je skinuo šorts i pošao prema ivici bazena. Njegovo telo,
primetio je Persel, počinje da pokazuje znake starosti. Koliko može biti star? Bio
je u Etiopiji za vreme italijanske invazije 1935. godine, zato je morao imati
najmanje šezdeset. Persel je pogledao u Vivijan, a zatim ponovo u Merkada,
pitajući se kakva je njihova veza, ako uopšte postoji. Skinuo je šortsa i stao
pored Merkada.
Vivijan je, nekoliko stopa dalje, ustala i propela se na prste, a zatim
protegla ruke u vazduh. Povikala je ka nebu: „Pakao tu je, tama, sumporni brlog i
prženje i ključanje i truljenje i kužni zadah!“2 Skočila je, a crna topla mineralna
voda tiho se sklopila oko nje.
Merkado je čučnuo i pipnuo vodu. ,,To je bio Šekspir, Frenk. Lirov opis
vagine, zapravo.“
„Nadam se da mu to nije bila žvaka za muvanje."
Merkado se nasmejao.
Persel uskoči u vodu i zapliva. Topla voda smrdela je na trula jaja, ali
posle nekog vremena više nije bila neprijatna. Osetio je kako mu umor ističe iz
tela, ali mu je toplota učinila misli tromim i sporim.
Merkado je spustio telo u vodu, a zatim zaplivao.
Persel se izvrnuo na leđa i pustio da ga voda nosi. Osećao se dobro po
prvi put u zadnjih nekoliko dana. A možda i nedelja. Pustio je da ga struja bazena
nosi, a vodena para ga je uljuljkala u san. U daljini, čuo je kako se Vivijan praćaka
tamoamo u vodi, a njeni životinjski krici radosti odjekivali su od okolnih
građevina. Poželeo je da joj kaže da bude malo tiša, ali to iz nekog razloga nije
bilo bitno. Zapazio je da mu se vršnjak ukrutio. Prevrnuo se i zaplivao ka
kamenoj platformi u središtu bazena. Platforma se nalazila nekoliko
centimetara iznad nivoa vode, a on se popeo na nju i legao na leđa, a potom
sklopio oči.
Merkado je doplivao do njega. „Jesi li živ, Frenk?"
Persel je otvorio oči. Kroz vodenu paru mogao je da vidi Merkadovo lice.
„Reci joj da se malo stiša“, kazao je pospano. „Privući će sve Gale u ovoj
provinciji.“
„Šta? Oh, ona spava pored bazena, Frenk. Već sam joj to rekao. Jesi li
sanjao?“
Persel je pogledao na ručni sat. Prošao je čitav sat.
„Hajde da se vratimo do džipa, starče. Brinem se za opremu.“
„Važi.“ Persel se okrenuo i postojanim i ravnomernim zamasima
zaplivao ka ivici sumpornog bazena, a zatim izašao. Spazio je Vivijan, koja je
spavala sklupčana u fetusnom položaju pored bazena. Još uvek je bila naga.
Merkado se osvrnuo oko sebe. „Siguran sam da negde u blizini postoji
izvor sveže vode. Verovatno u onom tamo kupatilu.“
„Radije bih da se što pre izgubimo, Henri. Dovoljno smo rizikovali.“
,,U pravu si, dabome, ali sad smrdimo."
Persel je seo na mermernu klupu prekrivenu lišajevima i obrisao se
svojom safari jaknom. Merkado je seo pored njega. Persel je osetio nelagodu
zbog bliske nagote starijeg muškarca.
Merkado je iscedio vodu iz guste prosede kose, a zatim klimnuo glavom
ka usnuloj goloj Vivijan i upitao: ,,Da li se ti osećaš... nelagodno?"
Persel slegnu ramenima. Merkado se nije ponudio da definiše svoj odnos
sa mladom damom, a Persel nije znao da li ga je uopšte briga. Ali jeste bio
radoznao. Posedovao je uobičajenu i profesionalnu znatiželju novinara, a ne
ličnu ljubopitljivost nametljivca. U Adis Abebi je pristao da poveze Henrija
Merkada i Vivijan Smit do severozapađa zemlje, gde je građanski rat bio
najžešći, a zauzvrat nije tražio mnogo. Međutim, sada je računao da mu
Merkado duguje objašnjenje. ,,Ko je ona?“
Sada je bio red na Merkada da slegne ramenima. „Nemam pojma, ali
stvarno.“
„Mislio sam da je fotografkinja."
,,I jeste. Ali upoznao sam je pre svega nekoliko meseci. U hotelu Hilton u
Adis Abebi. Ne znam ni da li zaista ume da fotografiše ili ne. Snimili smo brdo
fotografija, ali još ništa nije razvijeno. Ne znam čak ni da li koristi film, da ti
pravo kažem.“ Nasmejao se.
Persel se nasmešio. Mesec se sada nalazio ispod glavne građevine, a
prijatna tama obavila je banju. Svilenkasti večernji povetarac nosio je miris
tropskog cveća, a njega je ispunilo osećanje veoma slično unutrašnjem miru.
Zapitao se da li konačno izbacuje Indokinu iz svog sistema. Što se toga tiče,
upitao je Merkada: ,,Ti si bio u zatvoru, zar ne?“
,,Ne u zatvoru, starče. Mi politički zatvorenici to ne zovemo zatvorom.
Ako ćeš da govoriš o tome, upotrebi pravi termin, za ime sveta. Logor. Bolje
zvuči. Dostojanstvenije.“
,,I dalje zvuči posrano."
Merkado je nastavio da govori: ,,To što mi se dogodilo čista je ironija, jer
sam u tim danima bio malčice ružičast.“
„Kakvim danima?“
„Posleratnim. Rusi su me zgrabili u Istočnom Berlinu. U januaru 1946.
Nisam radio ništa drugo osim što sam fotografisao prokleti red za hranu. U
zimu 1946. su u celoj Evropi postojali redovi za hranu. No, pretpostavljam da
nisu smeli da postoje u radničkom raju. A proklete komunjare su tamo vladale
samo - koliko? Otprilike devet meseci? Teško je izgraditi socijalistički raj za
svega devet meseci. To sam im i rekao. Ne shvatajte to lično, momci, rekao sam.
Pobedili ste Švabe, nema šta. Pa šta ako moraju da stoje u redu za hleb? To je
dobro za te male naciste. Shvatate? Ali nisu baš najbolje skontali šta sam hteo
da im kažem.“
Persel je odsutno klimnuo glavom.
Merkado je nastavio: „Sredio sam da Rojters pošalje sve članke koje sam
napisao još od Španskog građanskog rata 1936. godine. Sva moja najbolja
antifašistička pisanija. U nekima od njih sam čak imao štošta lepo da kažem o
hrabroj Crvenoj armiji. Ne znam jesu li prokleta kopilad uopšte videla moje
članke. Znam samo da su me poslali u Sibir. Izvukao sam se tek 1950.
zahvaljujući razmeni zatvorenika. A nisam dobio čak ni izvinjenje, čisto da znaš.
Jednog dana bio sam I68AM382. Narednog sam opet bio Henri Merkado,
Rojtersov dopisnik, ponovo u Londonu, koga je čekala pozamašna svota
zaostalih plata. Četiri godine, Frenk. A bilo je hladno. Mili bože, ala je bilo hladno.
Četiri godine zbog nekoliko fotografija. A bio sam fini ružičasti momak sa
Kembridža. Fabijansko društvo i sve to. Proleteri svih zemalja, ujedinite se.“
Persel opet ništa nije odgovorio.
Merkado je upitao: „Koliko godina si ti robijao, Frenk? Godinu dana u
Kambodži? Pa, to ne možemo da poredimo samo po godinama, jelda? Pakao je
pakao, a kada si u njemu, traje celu večnost, zar ne? Pogotovo sa kaznom
neograničenog trajanja. Ne možeš čak ni da brojiš preostale dane.“ Persel je
potvrdno klimnuo glavom.
Merkado je retorički upitao: „Šta si ti njima? Ništa. Da li te obaveste da ti
je žena umrla? Svakako ne. Ni sami ne znaju, verovatno, da si oženjen. Ne znaju
ništa o tebi, sem da si I68AM382 i da moraš da radiš. Pa šta ako ti supruga
umire od upale pluća, a penicilin vredi suvog zlata, a žena sama ne može da...“
Merkado je naglo zaćutao, a u vodnjikave plave oči mu se uvukao umorni
izraz. Rekao je tihim i hrapavim glasom: „Jebene komunjare. Jebeni nacisti.
Jebeni političari. Ne veruj nikom od njih, Frenk. To ti je dobar savet od starijeg
čoveka. Svi oni žele tvoje telo i tvoju dušu. Telo nije važno, ali duša jeste. A ona
pripada Bogu, kada je On zatraži.“
„Henri, bez religije, molim te.“
„Izvini. Ja sam veliki vernik, znaš. Oni sveštenici u logorima. Ruski
pravoslavni sveštenici. Bilo je i nekoliko baptističkih. I nekoliko katoličkih
popova, i nekoliko rabina. Bio sam u logoru sa mnogo religioznih ljudi. Neki od
njih su bili tamo još od tridesetih godina XX veka. Oni su me održali u životu,
Frenk. Posedovali su nešto.“
„Mene su u Kambodži u životu održali gušteri i stonoge.“ Persel je
navukao pantalone i ustao. „Hajde da krenemo.“ Otišao je od Henrija Merkada.
Vivijan je probudio njihov razgovor i prošla je pored Persela u tami.
Mogao je da čuje tihe zvuke šaputanja dok je pričala sa Merkadom. Njene reči
bile su nerazgovetne, ali je ton bio utešan. Jadni Henri, pomisli Persel, prosedi
stari reporter plače pred ženom upola mlađom od sebe.
Obukli su se i u mraku zaputili nazad ka predvorju hotela. Merkado, koji
se naizgled osećao bolje, reče: „Dajem ovom mestu tri zvezdice.“
Odjednom, severno nebo se osvetlilo toliko jakim bleskom da su sve
troje stali kao ukopani i čučnuli.
Pogledali su uvis i videli da na noćnom nebu eksplodiraju signalne
rakete. Pešadijski napad otpočeo je negde u brdima na severu, a jedna strana
ispalila je ta veštačka sunca da osvetli put. Sada su mogli da čuju paljbu
automatskog oružja, a zeleni i crveni svetleći meci unakrsno su leteli preko
brežuljaka. Potmuli grleni zvuci prigušene artiljerije dokotrljali su se u
kompleks banje, a eksplozije su osvetlile niski planinski venac kao hiljadu
logorskih vatri.
Persel se zagledao u obližnja brda. Video je kako signalne baklje
eksplodiraju i polako padaju na zemlju na padobranima. Čak i nakon svih godina
u Indokini, prizori i zvuci bitke ulivali su mu strahopoštovanje. Stajao je i zurio,
kao hipnotisan, dok su brda svetlela i slala krešendo zvuka kroz noćni vazduh.
Beše to kao zvučni i svetlosni šou, multimedijalna simfonija izvođena samo za
njegove oči i uši.
Merkado upita: ,,Ko koga ubija večeras?“
„Zar je to bitno?“
,,Ne, pretpostavljam da nije. Sve dok to nismo mi.“ Merkado je predložio:
„Trebalo bi da noćas ostanemo ovde.“
Vivijan se složila, a Persel je rekao: ,,U redu. Pronašli smo vojske. Ujutru
ćemo otići da vidimo ko je pobedio."
Nastavili su da hodaju i ušli u glavnu zgradu. Džip je stajao nasred foajea,
izgledajući veoma izloženo. Persel se osvrnuo unaokolo, pogledom tražeći
mesto gde bi mogao da pomeri vozilo i provede noć. Zapazio je da jedan ćošak
predvorja bez krova ostaje u mraku kada se signalne baklje rasprsnu na nebu.
Između džipa i mračnog ugla nalazila se kamara krša s tavanice, ali proterati
terensko vozilo preko nije bio nemoguć zadatak. Prišao je vozilu i počeo da ga
gura, ne želeći da upali motor i napravi buku. Vivijan je sela za volan, a Merkado
mu je pomogao.
Kad se njihov džip približio tamnom uglu, signalna baklja osvetlila je
predvorje, a oni su ispred sebe ugledali čoveka koji je držao ljudsku lobanju.
 3

Položili su ga na vreću za spavanje između džipa i mračnog ugla, a Vivijan

ga je nahranila hladnom supom izkonzerve. Persel je bacio lobanju kroz prozor.
Covekova šama bila je u dronjcima, pa su njegovo drhtavo telo pokrili
jedinim ćebetom. U mračnom ćošku nisu videli sasušenu krv na njegovoj šami.
Nisu mogli da dokuče šta je ili ko je on. Toliko mnogo Etiopljana ima
svetlu put, prave noseve i semitskohamitske crte lica, a mnogi nose i brade, baš
kao ovaj čovek.
Merkado se nagnuo iznad njega i upitao ga na amharskom: ,,Ko si ti?“
Odgovorio je na amharskom: ,,Weha.“ Vode.
Merkado mu je dao da pije iz čuturice, a zatim uzeo baterijsku lampu iz
džipa i obasjao čovekovo lice. „Nije Etiopljanin. Nije ni Amhara, po svemu
sudeći. Možda je Arapin iz Eritreje. Znam ponešto o...“
,,Italiano“, reče starac.
Usledila je duga tišina.
Merkado je čučnuo pored njega i polako progovorio na italijanskom: ,,Ko
ste vi? Ođakle dolazite? Jeste li bolesni?"
Starac je zatvorio oči i nije mu odgovorio.
Persel je uzeo baterijsku lampu od Merkada, kleknuo pored starca i
zagledao se naniže u njega. Čovekova brada bila je raščupana i zapuštena, a koža
mu godinama nije videla svetlost sunca. Izvadio je starčevu ruku ispod ćebeta.
Šaka je bila štrokava, ali koža vrlo mekana. „Mislim da je proveo dosta vremena
iza rešetaka."
Merkado je klimnuo glavom u tami.
Starac je ponovo otvorio oči, a Vivijan mu je kašikom sipala još supe u
bezuba usta. ,,U užasnom je stanju, jadni starac."
Starac je pokušao da progovori, ali su mu usne zadrhtale i začuli su se
samo uzdasi. Napokon, tiho je progovorio na italijanskom. Vivijan je sela blizu
Persela i šaputala prevod u njegovo uvo dok ga je hranila supom. „Kaže da je
ranjen u stomak.“
Persel je uzeo limenku i kašiku od Vivijan i spustio ih na zemlju. Starac se
usprotivio. „Reci mu da ne sme da jede sve dok mu ne pregledamo ranu.“
Merkado je svukao ćebe i pokidao šamu. Ponovo je uključio baterijsku
lampu. Čovekov trbuh je prekrivala velika masa usirene krvi. Obratio se starcu.
„Kako se ovo desilo? Šta vam je napravilo ovu ranu?“
Čovek je jedva primetno slegnuo ramenima. „Metak, valjda. Možda
šrapnel.“
Merkado je rekao Vivijan i Perselu: „Pregledaćemo je ujutru. Sada ništa
ne možemo da učinimo. Pustimo ga da spava.“
Persel je razmislio na tren. „Ujutru će možda biti mrtav, Henri. Onda
nikad nećemo znati. Pričaj s njim.“
„Vidim zašto su te nominovali za Pulicera, Frenk. Pusti sirotog starca da
se odmara.“
„Imaće čitavu večnost da se odmara.“
,,Ne otpisuj ga tek tako.“
Starac je okretao glavu sleva nadesno, kao da se trudi da prati njihov
razgovor.
Merkado ga je pogledao. „Deluje dovoljno budno, zar ne? Hajde da
saznamo kako se zove i sve to - čisto za svaki slučaj.“
,,Nastavi“, reče mu Persel.
Vivijan se ponovo primakla do Persela i stavila glavu pored njegove.
Merkado je počeo da priča na italijanskom: ,,Ne smemo da vam damo još hrane
zbog stomačne rane. Sad morate da se odmorite i naspavate. Ali najpre, recite
nam kako se zovete.“
Starac je klimnuo. Na usnama mu je zaigrao slabašan osmejak. ,,Vi ste
dobri ljudi." Upitao je: ,,Ko ste vi?“
Merkado mu je odgovorio: ,,Novinari.“
,,Da? Ovde ste zbog rata?“
,,Da“, odgovorio je Merkado, „zbog rata.“
Starac je upitao: „Americano? Inglese?“
Merkado je odgovorio: ,,I jedno i drugo.“
Starac se nasmešio i rekao: „Dobri ljudi.“
Merkado je položio šaku na starčevu ruku i upitao: „Kako se zovete,
moliću?“
„Zovem se - zovem se Đuzepe Armano. Ja sam sveštenik."
 Dugačka tišina visila je u tami. Napolju, zvuci bitke polako su zamrli,
ukazujući na to da su obe zaraćene strane zadovoljne krvoprolićem te noći.
Povremeno, bi signalna baklja osvetlila nebo i nežno zaplutala ka tlu. Dok je
padala, unakrsne čelične armature srušene betonske tavanice bacale su
neobične mrežaste senke po podu, a odaja je bila okupana plavobelom
svetlošću. No, neveliki ugao prostrane odaje ostajao je u senci.
Merkado je uhvatio starčevu šaku i stisnuo je. „Oče, šta vam se
dogođilo?“
Stari sveštenik štrecnuo se od bola i nije odgovorio.
Merkado je čvršće stegnuo sveštenikovu šaku. ,,0če. Možete li da
govorite?"
„Da... da, mogu. Moram da govorim. Mislim da urnirem."
,,Ne. Ne. Bićete dobro. Bićete...“
„Ćuti i pusti me da govorim.“ Stari sveštenički autoritet ispunio je njegov
nejaki glas. „Podigni mi glavu.“ Merkado je stavio kamen ispod vreće za
spavanje. „Tako. Dobro je.“ Stari sveštenik je znao kada se nalazi u prisustvu
vernika i ponovo je postao vođa stada - pa makar i jednočlanog. Vivijan mu je
nakvašenom maramicom ovlažila usne.
Duboko je udahnuo i počeo da priča: ,,Ja sam otac Đuzepe Armano i
sveštenik sam Reda Svetog Franje. Moja parohija je u selu Berini na Siciliji.
Proveo sam poslednjih... rekao bih četrdeset godina, od 1936... koja je ovo
godina?“
„Sad je 1974, oče.“
,,Da. Od 1936, gotovo četrdeset godina. Bio sam u zatvoru. Istočno
odavde.“
„Četrdeset godina?“ Merkado je razmenio pogled sa Perselom. „Četrdeset
godina? Zašto? Zašto ste bili četrdeset godina u zatvoru?"
„Držali su me daleko od sveta. Da bi zaštitili tajnu. Ali nisu hteli da me
ubiju jer sam i ja, takođe, sveštenik. Ali oni su stari hrišćani. Kopti. Imaju svetu
krv i...“ Glas mu je utihnuo i ležao nepomično, zureći u nebo.
Merkado je kazao svešteniku: „Nastavite. Polako.“
,,Da. Morate da odete u Berini i kažete im šta se dogodilo sa mnom.
Đuzepe Armano. Setiće se. Tamo imam porodicu. Brata. Dve sestre. Jesu li i dalje
živi?“ Sveštenikove oči ispuniše se suzama, ali je insistirao da nastavi. Sada je
govorio znatno brže. „Napustio sam selo 1935. U avgustu. Dan je bio vreo. Čovek
je došao i rekao da sam mobilisan. Duče je tražio sveštenike za svoju vojsku.
Stoga smo otišli... i neki drugi sveštenici, takođe... i mnogo mladih dečaka.
Hodali smo po suncu i stigli do Alkama. U Alkamu nas je čekao voz, a potom
brod iz Palerma. Nikad ranije nisam bio na vozu ili brodu i plašio sam se voza,
ali ne toliko broda. A dečaci, seljaci poput mene, neki su se plašili, ali je većina
bila uzbuđena. Brodom smo otplovili u Ređo. A u Ređu nas je čekao voz i otišli
smo na sever u Rim...“ Klonuo je i liznuo suve usne. Vivijan ih je ponovo ovlažila
dok je Perselu prevodila starčeve reči.
Starac se nasmešio i klimnuo glavom na njenu ljubaznost. Opet je odbio
Merkadovu ponudu da spava. „Veoma mi je loše. Moraš me pustiti da završim.
Osećam vatru u stomaku."
,,To je samo hrana, oče. Napravila vam je kiselinu. Razumete?“
„Razumem da umirem. Ćuti. Kako se zoveš?“
„Henri Merkado."
„Henri... dobro. I tako smo otišli u Rim, Henri. Čitav život želeo sam da
odem u Rim. A sad sam bio u Rimu. Kakav grad... jesi li ga video? Svako bi
trebalo da poseti Rim pre nego što umre... ti si katolik, Henri?“
,,Pa, u neku ruku. Jesam.“
,,Dobro.“ Sveštenik je neko vreme ćutao, a zatim je nastavio da govori.
„Odveli su nas u Vatikan... sve sveštenike sa Sicilije... bilo nas je dvanaest, sećam
se... u Vatikan, na neko mesto u Vatikanu... u neveliku građevinu nadomak
Sikstinske kapele. Tamo nas je čekao kardinal, sav u belom. Nije nam se
predstavio, a ja se sećam kako sam pomislio da je to neučtivo, ali šta sam
mogao da kažem kardinalu iz Svetog kolegijuma? Seli smo na stolice od fine
tkanine i slušali. Kardinal nam je rekao da ćemo ići sa Musolinijevom vojskom.
U rat, u Etiopiju. S tugom smo slušali, ali niko nije progovarao. Kardinal nam je
pokazao kovertu, predivnu kovertu od tvrdog papira, boje putera. Na koverti se
nalazio pečat njegove svetosti... prsten ribara...“ Starac je zastao, a Vivijan je
završila prevođenje.
Persel je pomislio da se sveštenik onesvestio, ali je onda otvorio oči i
upitao: ,,Ko sada sedi na prestolu Svetog Petra? Koliko je papa bilo od Pija?“
„Trojica od Pija, oče“, odgovorio mu je Merkado.
Persel reče Merkadu: „Tip je jednom nogom u grobu, a želi da zna ko mu
je šef. Slušaj, Henri, postaviće ti hiljadu nevažnih pitanja. Navedi ga ponovo na
glavnu priču, molim te.“
„Neka priča kako god želi, Frenk. Strašno je propatio. Ti i ja znamo koliko.
Ta pitanja su mu važna.“
Vivijan je spustila šaku na Perselovu mišicu i tiho kazala: „Pusti Henrija
da sredi ovo.“
 Persel zabrekta. Merkado je ponovo progovorio na italijanskom. „Posle
Pija XI bio je Pije XII. A zatim Jovan XXIII. On bi ti se dopao, oče. Dobar čovek.
Umro je pre jedanaest godina. Sada na prestolu Svetog Petra sedi Pavle VI.
Takođe dobar čovek“, dodao je.
Stari sveštenik izustio je zvuke nalik tihom plaču. Kada je ponovo
progovorio, glas mu je bio hrapav. ,,Da. Sve dobri ljudi, siguran sam. A Duče? Da
li je on i dalje u životu?“
Merkado je odgovorio: „Izbio je rat i u Evropi. Musolini je u njemu ubijen.
Evropa je sada u miru.“
,,Da. Rat. Znao sam da dolazi, čak i u Beriniju. Mogli smo to da vidimo."
Merkado je upitao: „Oče, jeste li videli šta je bilo u toj koverti? Onoj koju
vam je pokazao kardinal?“
,,U koverti..." Zaćutao je. ,,Da. Postojala je koverta za svakog sveštenika.
Kardinal nam je rekao da ih uvek moramo čuvati pri sebi. Nikad, nikad ne
smemo da ih ostavimo... niti da ih ikome spomenemo. Čak ni oficirima. Kardinal
nam je objasnio da se, kad sveštenik umre u vojsci, sav njegov imetak predaje
drugom svešteniku. Na taj način će koverta vazda biti u rukama onih koji su se
zakleli... morali smo da položimo zakletvu... zakleli smo se da je nikad nećemo
otvoriti... ali da ćemo znatikada da je otvorimo. Taj bezimeni kardinal je rekao
da je, kao dodatna mera opreza, poruka u koverti napisana na latinskom, tako
da ukoliko je neko drugi otvori, imaće poteškoća da pročita. Moje znanje
latinskog bilo je loše, i sećam se da sam se toga stideo. Seoski sveštenik ne
koristi latinski toliko često. Jedino na misi. Shvatate? Međutim, pismo je bilo na
latinskom, tako da ako bi ga greškom otvorili, nesumnjivo bi ga odneli
svešteniku na prevod. Taj kardinal je kazao i da, ukoliko ikada nabasamo na
pismo na taj način, treba da kažemo da moramo da ga uzmemo i proučimo.
Onda je trebalo da napišemo lažan prevod na papir i spalimo pismo." Sveštenik
je tegobno udahnuo, a potom zastenjao.
Vivijan je završila prevođenje za Persela, a zatim rekla: „Ovo postaje
zanimljivo.“ Predložila je: „Henri, podstakni ga samo malčice.“
,,Na svoj način“, izrično je odgovorio Merkado. „Ispričaće celu priču.“
Sveštenik opet zastenja. Vivijan mu je stavila dlan na oznojeno čelo. „Ima
groznicu, Henri. Zar ne možemo baš ništa da uradimo?"
„Plašim se da ne. Ako izdrži do jutra, za nekoliko sati možemo da
stignemo u Gondar. Tamo postoji engleska misionarska bolnica.“
Persel ih je podsetio: „Vojska princa Džošue i vojska prelazne vlade su na
manje od sat vremena odavde - u onim brdima. Ne bih to sada pokušavao, ali
ujutru možda. Trebalo bi da imaju hirurga."
Merkado je razmislio trenutakdva, a zatim odgovorio: ,,Ne znam. On je
očigledno nekakav begunac. Kada saznamo od koga, onda ćemo moći da
odlučimo kuda ga da vodimo.“
„Tako je. Ali poguraj ga malo, Henri“, kazao je, oponašajući Vivijan.
Merkado se ponovo okrenuo svešteniku i upitao ga: „Oče? Možete li da
nastavite?"
,,Da. O čemu to govorite? Ne mogu da idem u Gondar.“
Merkado mu reče: „Ujutru ćemo vas odvesti u englesku bolnicu.
Nastavite, ako se osećate..."
„Da. Moram da završim. Koverta... kazao nam je da ni u kom slučaju ne
smemo da je otvorimo, osim ako, kad stignemo u Etiopiju, u džungli vidimo crni
manastir. Crn kao ugalj, sačinjen od crnog kamena, rekao je. Skriven... u džungli.
U celoj Etiopiji ne postoji nijedan sličan njemu, kazao je. To je manastir starih
hrišćana... Kopta. A u tom crnom manastiru postoji relikvijar, a u tom relikvijaru
nalazi se relikvija sveca, kazao nam je. Važnog sveca. Sveca iz Isusovog vremena,
rekao nam je... Relikvija sveca je toliko važna da Njegova svetost žarko želi da se
ta rebkvija vrati natrag u Rim, gde i pripada, u pravu crkvu Isusa Hrista. U Crkvu
Svetog Petra.“ Vivijan je prevela reči Perselu, koji je prokomentarisao: „Zar
nemaju već dovoljno drangulija u Vatikanu?“
Merkado se nagnuo bliže svešteniku. „Kog sveca? Kakva vrsta relikvije?
Uvojak kose? Kost? Komad odežde?“
Sveštenik se nasmejao. ,,To uopšte nije bila relikvija nekog sveca. Možete
li to da zamislite? Kardinal Svetog kolegijuma laže svoje stado seoskih
sveštenika... Da, dobro su nas odabrali da pratimo i služimo sa italijanskom
pešađijom. Nismo postavljali takva pitanja kakva ti sada postavljaš, Henri. Bili
smo neuki seoski sveštenici. Imali smo jake noge, jaka srca i jaka leđa za
pešadiju. I nismo postavljali nikakva pitanja kardinalu koji nam je govorio u
senci Bazilike Svetog Petra, čoveku koji nije imao ime, ali koji je govorio u ime
Njegove svetosti. Jedan sveštenik, međutim, mladić... pitao je zašto treba da
uzmemo relikviju iz hrišćanske zemlje, iako to nije katolička zemlja. To je bilo
dobro pitanje, zar ne? No, kardinal je rekao da je relikviji mesto u Rimu. Taj
sveštenik nije otišao u Etiopiju s nama.“ Stari sveštenik se tiho nasmejao, a
zatim bolno zaječao i legao.
Persel je odslušao Vivijanin prevod i rekao: „Meni zvuči kao da je otac
Armano u stvari video tu relikviju - ili štagod da je.“
Merkado klimnu.
 Persel nastavi da govori: „I verovatno pokušao da je ugrabi za papu, po
naređenju. A zbog toga je završio četrdeset godina u buvari.“
Merkado ponovo klimnu glavom i reče: ,,To je moguće objašnjenje onoga
o čemu govori."
,,U ovome možda leži dobra priča za naslovnu stranu, Henri.“
Merkado je pogledao u sveštenika, koji je sada ili spavao ili bio u
nesvesti, i rekao: „Ovo je možda kraj priče.“
„Probudi ga“, sugerisao je Persel.
,,Ne“, reče Vivijan. „Pusti ga da spava.“
Persel i Merkado se zgledaše, znajući da se sveštenik možda nikad više
neće probuditi.
No, Merkado reče: „Ako je suđeno da čujemo ostatak priče ovog čoveka,
onda će tako i biti.“
„Zavidim ti na tvojoj veri, Henri“, reče mu Persel.
Vivijan je pogledala u sveštenika i kazala: „Prešao je dug put da bi se sreo
s nama, i dovršiće svoju priču kada se probudi."
Persel nije uviđao nikakav način da se raspravlja sa besmislenošću
Merkadove vere i Vivijaninim misticizmom, tako da je samo klimnuo glavom i
rekao: „Držaćemo stražu kako bismo motriii na Gale i videli hoće li se starac
probuditi ili će umreti."
,,Ti si veoma praktičan čovek“, primeti Vivijan. Dodala je: „Samo razum,
ništa srce.“
,,Hvala“, reče joj Persel.
Merkado se dobrovoljno javio da prvi drži stražu, a Persel i Vivijan legli
su na dve vreće za spavanje.
Dve vojske u brdima naizgled su izgubile žar za borbom, mada bi s
vremena na vreme pokoji rafal rascepio noćni vazduh.
Persel se zagledao u crno nebo, razmišljajući o sveštenikovoj priči i
Henriju Merkadu. Merkado, pomislio je, ili zna nešto ili je izveo nekakav
zaključak iz onoga što im je sveštenik ispričao.
Takođe je razmišljao o Vivijan, koja je ležala pored njega, i zamislio ju je
kako gola stoji pored sumpornog bazena.
Pomislio je na vreme od pre nekoliko dana, kada je sreo nju i Henrija
Merkada u baru hotela Hilton u Adis Abebi. To je ličilo na slučajan susret, a
možda to i jeste bio, baš kao što je susret sa sveštenikom u ovoj vukojebini bio
potpuno neočekivan. Ipak... pa, Vivijan bi rekla da je to sudbina, a Henri da je to
božja volja.
 Signalna baklja eksplodirala je u vazduhu i osvetlila nebo. Persel je neko
vreme zurio u nju, a zatim sklopio oči da zaštiti noćni vid, i utonuo u nespokojan
san.
 4

Na smenu su sedeli pored usnulog sveštenika, osluškujući znakove smrti

i zvuke opasnosti.
U otprilike tri izjutra, Persel je probudio Vivijan i obavestio je da je
sveštenik budan i da želi da govori.
Zapitala se da li je on probudio sveštenika, i kazala mu: „Pusti ga neka se
odmara.“
„Želi da priča, Vivijan."
Pogledala je u oca Armana, koji jeste bio budan i izgledao željan da
govori. Prodrmusala je Merkada i obavestila ga: „Otac Armano jebudan."
Merkado je prišao svešteniku i ideknuo pored njega. „Kako se osećate,
oče?“
„Utroba mi gori. Treba mi voda.“
,,Ne. To je stomačna rana. Ne smete da pijete.“
Vivijan reče: „Daj mu malo, Henri. U suprotnom će umreti od dehidracije,
zar ne?“
Merkado se okrenuo ka Perselu u mraku. ,,Frenk?“
,,U pravu je.“
Vivijan mu je dala pola čaše vode. Stari sveštenik je ispljunuo najveći deo
tečnosti, a Persel je video da je voda obojena crvenilom.
Persel reče: „Biće gusto. Pričaj s njim, Henri.“
,,Da, važi. Oče, želite li da...“
,,Da, nastaviću.“ Duboko je udahnuo i kazao: ,,U Rimu... kardinal...
relikvija...“ Razmišljao je nekoliko trenutaka, a zatim polako progovorio. „I tako
nam je rekao da pođemo sa Dučeovom armijom. Idite u Etiopiju, kazao je. U
Etiopiji će uskoro izbiti rat. A onda nas je upozorio - crni manastir čuvaju
monasi starih hrišćana. Oni imaju viteški red... kao malteški vitezovi, ili
templari. Kardinal nije znao mnogo o njima, ali je znao da će oni svojim
životima čuvati tu relikviju. Toliko je znao.“
Vivijan je prevela sveštenikove reči Perselu, koji je upitao: „Kako može
da se seti toga posle četrdeset godina?“
Merkado je odgovorio: „Mislio je o malo čemu drugom u tom zatvoru.“
Persel klimnu glavom, ali reče: „Ipak... možda halucinira, ili ga sećanje vara.“
Vivijan je odgovorila: „Meni zvuči racionalno.“
Merkado reče svešteniku: „Nastavite, molim vas, oče.“
Otac Armano je snažno klimnuo, kao da zna da vodi trku sa smrću, a
morao je da se rastereti te tajne koja je gorela u njemu poput vatre u njegovom
stomaku.
Kazao je: „Kardinal nam je rekao da budemo pažljivi, da idemo samo sa
vojnicima, i da, ukoliko pronađemo taj crni samostan, uđemo unutra. Izbegnite
krvoproliće ako možete, rekao je, jer će monasi odneti relikviju kroz podzemne
prolaze ako pomisle da su nadjačani. Govorio je kao da zna nešto o tome.“ Ocu
Armanu je bilo potrebno još vode, a Persel je uzeo čuturicu i polako mu sipao
vodu na usne dok je Vivijan prevodila.
Sveštenik je zatražio da ga podignu u sedeći položaj pa su ga naslonili
uza zid u uglu. Počeo je da govori bez podstreka. ,,I tako, smeli sveštenik je
upitao: Kako ćemo znati šta da tražimo i šta da radimo nakon što uđemo u
manastir? A kardinal je rekao: Reči Njegove svetosti su u koverti, ukoliko ikada
stignete na odredište, otvorićete kovertu i znaćete sve.“
Otac Armano je zaćutao, a pogled mu je odlutao u daljinu. Persel je isprva
pomislio da starac umire, ali se sveštenik onda nasmešio i nastavio da govori.
„Onda se dogodilo nešto što nikad neću zaboraviti. Njegova svetost, glavom i
bradom, ušla je u sobicu gde smo sedeli s kardinalom. Popričao je s kardinalom,
a mi smo čuli kako mu se obraća po hrišćanskom imenu. Nazvao ga je Euđenio. I
tako, bezimeni kardinal je sada imao ime koje smo mogli da koristimo u našim
glavama kada mislimo na njega. Ali nismo mogli da ga zovemo Euđenio, zar ne?“
Sveštenik je zatražio malo vremena da predahne.
Činilo se da Merkado razmišlja, a Persel ga je upitao: „Znaš li ko bi mogao
da bude taj kardinal Euđenio?"
,,Ne...“
Persel je upitao: „Koliko je kardinala moglo da živi u Rimu u to doba? I
koliko ih se zvalo Euđenio?"
Merkado mu je odgovorio: „Tih dana nisam bio vernik, i uopšte me nije
bilo briga za kardinale... ali je postojao jedan, državni sekretar Pija XI... Euđenio
Pačeli.“
 „Zašto mi to zvuči poznato?“
„Zato što je 1939. promenio ime u Pije XII.“
,,To mi već zvuči poznatije."
Vivijan je razmislila o toj informaciji. „Ali ne znamo zasigurno...“ ,,Ne“,
reče Merkado. „Moraćemo da odemo do italijanske biblioteke kada se vratimo u
Adis Abebu.“
Stari sveštenik je pratio neke reči. Merkado se okrenuo ka njemu. „Ako
vam pokažem sliku tog kardinala kako je izgledao 1935, da li biste...“ ,,Da.
Naravno. Ne bih mogao da zaboravim to lice.“
Shvativši da otac Armano možda neće poživeti dovoljno dugo da vidi
fotografiju, Merkado ga upita: ,,Da li je taj kardinal bio visok i mršav? Orlovski
nos? Svetla put?“ Dodao je još nekoliko detalja.
,,To bi mogao biti on. Da.“
Merkado se nagnuo bliže ocu Armanu i upitao: ,,A da li vam je Njegova
svetost išta kazala?“
,,Da. Došao je pravo do nas. Stajali smo, razume se. Izgledao je kao
ljubazan čovek. Čak je pokušao da govori na sicilijanskom dijalektu. Govorio ga
je sa lošim naglaskom, ali se niko nije nasmejao, naravno. Govorio je o
pokornosti i poslušnosti... govorio je o dužnosti i o crkvi, pravoj crkvi. Rekao je
da prema sveštenicima Etiopske crkve treba da se ophodimo sa poštovanjem,
ali takođe i sa čvrstinom... nije pomenuo koverte. Kardinal ih je još imao kod
sebe. Ponekad se činilo kao da Njegova svetost uopšte ne zna za misiju, ali
ponešto nam je pak delovalo kao da zna. Reči su bile uopštene. Shvatate?
Blagoslovio nas je i otišao. Kardinal je onda dao svima po kovertu, a onda smo
položili zakletvu tajnosti. Ta zakletva me još obavezuje, ali moram da vam
ispričam sve što se dogodilo, zato ću je prekršiti. Ionako više nije bitna, nakon
tako mnogo vremena... a mi smo je položili pod lažnim...“ Glas mu je utihnuo.
Merkado mu je dodirnuo ruku i rekao: ,,U redu je, oče...“
,,Da. Da. Pusti me da završim. I tako, odveli su nas na Venecijanski trg.
Tamo je u toku bila vojna parada. Tenkovi, topovi, kamioni. Nikad nisam video
te stvari. Činilo se kao da je cela Italija u uniformi. I on je bio tamo, takođe. Novi
cezar, Duče. Stajao je kao cezar na balkonu. Nije mi se dopadao taj čovek.
Previše je voleo oružje i pričao o ratu. Kralj je takođe bio tamo. Vitorio
Emanuele. Pristojan čovek. Da li je...“
„Mrtav je. Italija više nema kraljeva, oče. Nastavite.“
,,Da. Mrtav. Svi su mrtvi. Četrdeset godina je dugo vremena. Da... moram
da završim. Na trgu su održavali ceremoniju blagosiljanja topova. Uposlili su
nas, sveštenike sa Sicilije. Pomogli smo u blagosiljanju. Onda je stigla Njegova
svetost. I on je blagoslovio topove. To mi se nije svidelo. Njegova svetost je
stajala pored kralja i Musolinija. Onda je došao kardinal Euđenio. Bio sam im
blizu. Žustro su razgovarali. Čitava parada je prolazila zbog njih, vojnici su
marširali, ali oni nisu obraćali pažnju. Nisu mi se dopali pogledi u njihovim
očima. Toliko sam im bio blizu. Možda sam umislio sve to kasnije... u zatvoru.
Poglede u njihovim očima, hoću da kažem. Možda su pričali o nečemu drugom.
Ko zna? Ali tada sam, ili možda kasnije, osetio da razgovaraju o predmetu..."
Glas mu je napukao i prestao je da govori.
Persel je uzeo čuturicu, ali ga je Merkado uhvatio za ruku. „Ubićeš ga,
Frenk.“
„Ako nema gadnu stomačnu ranu, ubijamo ga dehidracijom. Ako je
gadna, onda je već mrtav. Ne možemo ga odvesti do lekara u narednih nekoliko
sati.“
Merkado je klimnuo.
Persel je ispraznio čuturicu iznad starčevih usta, govoreći Merkadu:
„Drži ga na putu, Henri. Manastir."
Merkado reče: „Počinjem da osećam krivicu zbog toga što teram
sveštenika na samrti da se pridržava činjenica i pruži nam dobru priču.“
Persel je odgovorio: „Krivica je čitav smisao katolicizma."
Merkado ga je ignorisao i upitao oca Armana: „Želite li da se odmorite?"
,,Ne. Moram da završim.“ Otac Armano je nastavio: „Sutradan su me
odveli u moj pešadijski bataljon. Svi vojnici bili su seljaci iz moje pokrajine na
Siciliji. Ukrcali smo se na brod, a brod je plovio mnogo dana. Projezdili smo kroz
Egipat i mogli smo da ga vidimo s obe strane kanala. Brod je otplovio do Masaue
u Eritreji. Znate to mesto? To je bilo afričko carstvo novog cezara. Zvao nas je
svojim legijama. Idite u Afriku, kazao je, i učinite da Etiopija postane italijanska. U
Masaui su naši inženjeri gradili pristanište. Brodovi su pristizali sa vojnicima i
tenkovima... rat je bio na pomolu. I slepac je to mogao da vidi. Vojska je
marširala do Asmare. Kiša je padala svakog dana. Međutim, onda je počela
sušna sezona... guverner Eritreje sazvao je vojsku ispred svoje palate. Pročitao
nam je telegram od Dučea. Avanti! Napred! Onda je neki general - ne mogu da
mu se setim imena - pročitao proglas. Govorio je o novoj fašističkoj Italiji i o
požrtvovanju. Asmarski biskup zazvonio je crkvenim zvonima i svi su otpevali
fašističku himnu Mladost. Spolja su svi izgledali srećno. Ali iznutra je bilo mnogo
tuge. Znam to, jer su mi vojnici dolazili i pričali da su tužni. Marširali smo ka
Etiopiji. Isprva nije bilo toliko loše, izuzev vrućine i umora. Početkom oktobra
ušli smo u Advu. Bilo je malo borbe. Međutim, onda smo napustili Advu, a vojska
Etiopije počela je da se bori. Taj etiopski car je bio hrabar čovek. Hajle Selasije -
zvali su ga kraljem nad kraljevima. Osvajač Lav Judejski. Potomak kralja
Solomona i kraljice od Sabe, govorili su. Potomak loze Davidove. Hrabar čovek.
Lično je predvodio svoju vojsku dok je naš novi cezar sedeo u Rimu. Siguran
sam da je i on mrtav, ne? Sigurno je poginuo u bici.“
,,Nije“, reče Merkado, ,,car je pobegao u Englesku, a potom se vratio u
Etiopiju kada su Britanci isterali Italijane. Još je živ, ali danas je veoma star.“
Persel se zapitao može li otac Armano da isprati sve to, ali sveštenik je
rekao: „Znači, ipak nisu svi mrtvi. Dobro je. Neko iz mog vremena i dalje živi. Taj
car je bio hrabar čovek. Vojska mu je bila loše opremljena, ali su se protiv naših
tenkova i aviona borili poput lavova. Ali mi smo pobedili u tom ratu. Toliko sam
mogao da vidim pre svog utamničenja.“
,,Da“, reče Merkado, „pobedili ste u tom ratu. Ali ste izgubili sledeći, veliki
rat. Protiv Amerikanaca i Engleza. Italija je tad ratovala na strani Nemačke.“
,,Sa Nemcima? Ludost! Koji je onda ovo rat?“
Merkado je bio rastrzan na dve strane. S jedne strane, želeo je đa upozna
starog sveštenika sa svime što se desilo u proteklih četrdeset godina. Zapravo,
uživao je u pripovedanju. No, s druge strane, tu je bila sveštenikova priča koja je
morala što pre da se dovrši.
Krajičkom oka je pogledao u Persela, koji se sada naizgled pomirio sa
sveštenikovim prepričavanjem svega čega se sećao o prošlosti i sa svim
njegovim pitanjima o sadašnjosti. Rekao je ocu Armanu: „Ovo je sad građanski
rat, oče. Etiopija sada poseduje bivšu italijansku koloniju Eritreju, a neki
Eritrejci, uglavnom muslimani, žele nezavisnost i ratuju protivEtiopljana. U
Etiopiji hrišćani i muslimani više ne žele cara. Odnosno, vojska više ne želi Hajla
Selasija za cara i uhapsili su ga, ali on je dobro. Živi u svojoj palati u kućnom
pritvoru. Postoje neke rojalističke snage koje se i dalje bore protiv vojske.
Postoje i drugi, koji ne žele ni cara ni vojsku. Ovo je veoma zbunjujući rat, a u
zemlji ima mnogo nesreće. Takođe vlada glad. Već dve godine vlada glad.“
,,Da, znam za glad.“ Upitao je: ,,A Gale? Čuo sam da ih spominjete. Njima
ne treba verovati. U poslednjem ratu iskoristili su borbe i pobili mnoštvo ljudi
na obe strane. Oni vole da ratuju. Obožavaju kad postoji razdor u zemlji.“ U
sveštenikovom nejakom glasu sada se čuo gnev. Kazao je: „Gale su napale i
mesto gde sam bio utamničen... sve su pobili..."
Henri Merkado se vrlo dobro sećao Gala - surovih plemenskih ratnika
bez osećanja odanosti ikome osim svojim klanovima. Rekao je svešteniku: ,,Da.
Sećam ih se iz prošlog rata. Tada sam bio ovde. I ja sam iz vašeg vremena, oče.“
Stari sveštenik je klimnuo i rekao: ,,Ne smete im pasti u šake.“ Pogledao
je u Vivijan.
Merkado nije odgovorio, ali je sveštenikovo upozorenje probudilo stara i
loša sećanja na kolonijalni rat, a naročito na Gale. Između 1936. i 1940. borili su
se protiv etiopskih partizana koji su i dalje ratovali protiv Italijana, a kada su
Britanci uzeli Etiopiju od Italijana 1941. godine, Gale su napadale i italijansku
vojsku u povlačenju, i Britance koji su napredovali i etiopske partizanske snage.
Gdegod je postojao zveket oružja, Gale bi ga čule i odjahale tamo na konjima. To
je bio njihov način života; ratna otimačina. I nisu znali za belu zastavu ili
novinarsku legitimaciju kad ih vide. U mirnodopskim vremenima ostajali su u
Danakilskoj pustinji nadomak Eritreje, ili u Ogadenskoj pustinji blizu Somalije.
Ali kada pse rata puste s lanca, kao sada, pomisli Merkado, razmile se svuda po
zemlji, kao da je neko uznemirio košnicu, a glad ih je učinila još surovijim i
grabljivijim nego inače.
Merkado je sumnjao, a sveštenik je potvrdio da su Gale u toj oblasti, da ih
je rat između rojalističkih snaga princa Džošue i vojske prelazne vlađe privukao
kao što miris krvi privlači ajkule. Sedeli bi na nekom mestu kao što je ova banja i
strpljivo čekali zalutale vojnike iz bilo koje armije. Ili, ako bi jedna strana bila
teško poražena i razbijena, napali bi celu vojsku. Da, Merkado ih se veoma dobro
sećao. Iskasapili su više no jednu poraženu etiopsku vojsku i nikad nisu
poštedeli zapadnjačke novinare koji su bili s njima, a pleme Azebe Gala, koje je
nastanjivalo ovaj region, nije bilo ni hrišćansko ni muslimansko, već pagansko, i
bilo je najgore od svih Gala. Strasno su mrzeli starosedeoce Amhare, ali su
najkreativnija mučenja i najužasnije smrti čuvali za zapadnjake.
Sveštenik je ponovo zaspao, a Merkadove misli vratiše se na prve nedelje
italijanske invazije, o kojoj je izveštavao za londonski Tajms. Imao je tu nesreću
da u februaru 1936. bude sa amharskim vojvodom Mulugetom na planini
Aradam, mestu istorijski i topografski sličnom Masadi, gde su Izraelci zauzeli
zadnje uporište protiv Rimljana, i gde je vojvoda zauzeo zadnje uporište protiv
Musolinijevih novih rimskih legija. Dok su dani odmicali, sedamdeset hiljada
Mulugetinih ljudi bilo je sistematski uništavano. Merkado je bio s Mulugetom u
njegovom generalštabu, a zajedno s njima i savetnik britanske armije sa
asocijativnim imenom Bergojn i neobični kubanskoamerički plaćenik kapetan
Del Valje.
Mulugeta je, setio se, zaplakao u šatoru na vest da su mu Azebe Gale
unakazili i ubili sina, i odlučio je da siđe u podnožje planine Aradam da nađe
njegov leš. Merkado, Bergojn i Del Valje, mladi i ludo odvažni, igrajući ulogu
kiplingovskih Evropljana, dobrovoljno su se javili da pođu zajedno s njim i
njegovim osobljem. Kada su stigli u oblast gde su izviđači - Gale navodno odane
Mulugeti - rekli da se telo nalazi, opkolile su ih Gale. Iskasapili bi ih do
poslednjeg, ali se italijanska avijacija obrušila i počela celo područje da zasipa
mitraljeskom vatrom, ubijajući i Etiopljane i Gale. Mulugeta je ubijen, kao i
većina njegovog osoblja. Preživele Gale su svukle i kastrirale sva tela, a Merkado
je uspeo da utekne tako što je skinuo odeću i namazao se krvlju po čitavom telu,
tako da je svakom Gali izgledao kao da je već ubijen i unakažen.
Merkado je sumnjao, razmišljajući kasnije o tome, da je čitava ujdurma
bila pažljivo osmišljena klopka, možda i u dogovoru s Italijanima. No, to je bilo
neko drugo vreme. Mesto je, međutim, bilo isto. Nisu bili daleko od Aradama,
gde je ležao kao od majke rođen, trudeći se iz petnih žila da deluje kao da je
mrtav.
Duboko je udahnuo, a zatim pogledao u oca Armana, koji se probudio, i
upitao ga: „Jeste li bili kod planine Aradam?“
,,Da. Bio sam tamo. Nekoliko nedelja pre nego što su me zarobili. To je
bio najveći pokolj do tada. Hiljade mrtvih. Tih nedelja sam imao pune ruke
posla.“
Merkado je pomislio kako je zapanjujuća slučajnost što su i on i ovaj
sveštenik bili u istoj bici pre skoro četrdeset godina. A možda i nije. Smrt
podjednako privlači lešinare, sveštenike i novinare; svi oni tamo imaju posla.
Persel je zapalio još jednu cigaretu. Lažna zora je osvetlila istočno nebo s
druge strane zjapećih prozora. Kazao je Merkadu: „Ljudi češće umiru u zoru
nego u drugo doba dana. Kaži mu da završi priču."
„Da. U redu. Upravo sam se prisećao bitke kod Aradama.“
„Prisećaj je se u svojim memoarima."
,,Ne budi bezosećajan, Frenk“, reče mu Vivijan.
Merkado je pogledao u oca Armana. „Želite li da nastavite, oče?“
,,Da. Hajde da okončam pripovest. Dakle, pitao si me za Aradam. Da.
Planina je bila natopljena krvlju, a Gale su posle došle i iskasapile etiopsku
vojsku dok se povlačila. A general Badoljo pokušao je da sklopi savez sa Galama,
jer je bilo mnogo italijanskih jedinica, poput mog bataljona, slabih i izloženih
Galama, a italijanski generali su već potkupljivali Gale hranom i odećom.
Međutim, Gale su prevrtljive; tad su masakrirali i male italijanske jedinice
iznurene borbama. Mom bataljonu - otprilike četiri stotine ljudi koji su preostali
od hiljadu - rečeno je da marširaju do jezera Tana na izvoru Plavog Nila. Gale su
nas napadale dok smo marširali, a ostaci etiopske vojske su nas kinjili
napadima. Međutim, Gale su takođe napadale i Etiopljane. Da li je ikad bilo
toliko krvoprolića na takav konfuzni i besmisleni način? Svi su bili nalik
ajkulama i lešinarima. Napadali su slabe i bolesne u svakoj prilici. Sahranio sam
dečake krštene u mojoj crkvi. No, stigli smo do jezera Tana i postavili logor,
leđima okrenuti jezeru, jer dalje nismo mogli.“
Otac Armano je zaćutao, a Merkado nije nimalo sumnjao da se starac ne
samo priseća, već i da iznova preživljava tu užasnu bitku i njene posledice.
Nakon punog minuta, otac Armano je nastavio da govori: „Zapovednik
bataljona bio je mladi kapetan - svi stariji oficiri bili su mrtvi - a nama je
preostalo možda dve stotine ljudi. A taj mladi kapetan poslao je patrolu u
džunglu, da vide čega tamo ima. Poslao je deset ljudi, a vratila su se svega
petorica. Oni su rekli da su ih Gale napale iz zasede u džungli. Zarobili su
dvojicutrojicu od petorice ljudi koji fale. Povratnici su rekli da su mogli da čuju
njihovo vrištanje dok su ih mučili... a ljudi iz patrole takođe su kazali da su u
džungli videli visoki crni zid. Crn kao ugalj. Nalik tvrđavi, rekli su, ali su na tornju
unutar zidina videli krst, pa su pretpostavljali da je to ipak neki manastir. Upitao
sam kapetana mogu li da se vratim i pronađem tela nestalih vojnika. Nije mi
dozvolio, ali sam ja rekao da mi je to dužnost kao sveštenika bataljona, i on mi je
uslišio želju. Takođe, želeo sam da vidim taj crni zid i toranj u džungh... ali mu
nisam rekao ništa o tome.“
Vivijan je prevela sveštenikove reči Perselu, koji je prokomentarisao:
„Ovaj tip je imao muda.“
,,Zapravo“, reče Merkado, „imao je naređenje od pape i čvrstu veru.“
Vivijan je dodala: ,,I znao je da je našao ono što je tražio.“
Otac Armano pogledao je u troje dobročinitelja kao da zna o čemu
pričaju, klimnuo glavom, a zatim nastavio: ,,I tako, sa petoricom vojnika koji su
preživeli zasedu i nisu bili mnogo voljni da se vrate, i sa petoricom drugih,
vratili smo se na mesto zasede. Vojnici koje smo tražili bili su mrtvi, razume se.
One koje su Gale zarobile žive - trojicu - vezali su za drveće i kastrirali. Obavio
sam poslednje pomazanje i sve smo ih sahranili.“
Neko vreme je ćutao, a potom rekao: ,,I tako, morao sam da donesem
odluku... morao sam da znam... zato sam otvorio kovertu koju sam nosio sa
sobom iz Rima i pročitao... i morao sam iznova i iznova da čitam reči na
latinskom, kako bih bio siguran...“
Merkado je upitao: „Šta je pisalo u tom pismu?“
Sveštenik je zavrteo glavom, udahnuo punim plućima, a zatim nastavio
da govori: ,,I tako sam prinudio vođu te patrole, mladog narednika, za koga se
sećam samo da se zvao Đovani, da mi pokaže gde su ti crni zidovi koje je video.
Zatražio je moj oproštaj i odbio. Onda sam njemu ijudima iz njegove patrole
ispričao za moju misiju da pronađem crni manastir... pokazao sam im pismo sa
pečatom svetog oca i rekao sam im da mi je sveti otac lično zapovedio da to
uradim... da se unutar zidina manastira nalazi sveti predmet iz Isusovog
vremena... obečao sam im da ću, ukoliko pronađemo taj manastir i svetu
relikviju, zamoliti svetog oca da ih vrati kući i da će primiti velike počasti...
Možda sam im obećao previše, ali oni su porazgovarali među sobom i pristali,
pa smo se otisnuli u džunglu."
Otac Armano je neko vreme zurio u tamu. „Uđaljenost je bila velika i
trebalo nam je mnogo dana, a i izgubili smo se, čini mi se. Narednik nije bio
siguran. Osećao sam da nas prate ili Etiopljani ili Gale... malo vode, moliću.“
Vivijan mu je dala da pije dok je prevođila za Persela. Mračni čas pred
zoru je došao i prošao, a nebo je sada počelo ponovo da se osvetljava.
„Možemo da krenemo za otprilike pola sata“, obznanio je Persel.
Merkado reče: „Možemo smesta da pođemo. Moramo da ga odvezemo u
Gondar.“
Persel je odgovorio: „Mora da dovrši priču, Henri. Nismo čuli kraj.“
Merkado je opet bio rastrzan, ali nije bilo dobrih izbora.
Vivijan reče: „Slažem se sa Henrijem."
,,Pa“, reče Persel, „ja se ne slažem. A džip je moj.“ Dodao je da ublaži svoje
reči: „Ovde nije reč samo o manastiru. Otac Armano želi da njegovim ljudima i
svetu ispričamo šta mu se desilo - ako umre.“
Merkado reče: „Zapravo, jeste o manastiru i relikviji. Ali imaš pravo,
Frenk.“
Sveštenik se pridigao u sedeći položaj u ćošku. Na svetlosti praskozorja,
crte njegovog lica počele su da se materijalizuju, i više nije bio senka glasa.
Zagledali su se u njega dok su im se oči privikavale na sivkastu svetlost.
Sveštenik je izgledao polumrtvo, ali su mu oči bile mnogo bleštavije nego što bi
trebalo da budu, a njegovo lice - ono što su mogli da vide kroz skorelu
prljavštinu i gustu bradu - beše rumeno. Međutim, to rumenilo, Persel je znao,
bila je groznica, a bleštavilo očiju takođe je bilo posledica groznice, a možda i
bunila.
Merkado je obrisao svešteniku čelo. „Oče. Ubrzo ćemo krenuti."
Sveštenik je klimnuo, a potom kazao: „ Ali najpre moram da završim."
Persel ga je pogledao. Odjednom je postao stvaran. Glas je dobio telo.
Persela je obuzela melanholija i osetio je duboku tugu, ne samo zbog sveštenika
već i zbog sebe. Video je sebe kakav je bio u zatvorskom logoru. Sveštenikovo
bradato lice prizvalo je tu sliku i osetio se nelagodno s tim licem. To je bilo lice
strašnog mučenja. Indokina mu se opet vratila u misli, a on nije mogao da se
nosi s tim tako rano izjutra.
Sveštenik je tiho udahnuo vazduh i nastavio da govori. „I tako, nabasali
smo na njega. U dolini duboko u džungli. Ne biste ga pronašli ni za milion
godina, ali taj narednik je bio dobar vojnik, i nakon što ga je jedanput slučajno
našao, znao je kako da ga ponovo pronađe. Stena. Drvo. Potok. Shvatate? I tako
smo prišli crnom mestu. Džungla je dopirala do zidova i skrivala ih od pogleda,
ali se jedno drvo srušilo i otkrilo deo zida. Hodali smo kroz džunglu ukrug oko
zida od crnog kamena, koji se sijao kao staklo, sazdan u stilu starih manastira, a
nije bilo ni kapije ili vrate.“
Otac Armano zatražio je još vode, a Vivijan mu je nakvasila lice vlažnom
maramicom. Persela je zakratko dirnula njena samilost; uvideo je zašto se
dopadala starom Henriju.
Otac Armano reče; „Napravili smo pun krug i vratili se na mesto odakle
smo krenuli. Tamo je sada bila košara na konopcu, kao što se radilo u
srednjovekovnim manastirima. Košara nije bila tamo ranije pa smo shvatili to
kao znak gostoprimljivosti. Vikali smo, ali nam niko nije odgovorio. Košara je
bila velika, i popeli smo se u nju... svi mi. Bila je od pletenog pruća, ali jaka. I svi
smo stali - nas jedanaestorica -- i košara je počela da se diže.“
Zaćutao je, duboko udahnuo, a zatim nastavio. „Ljudi su bili donekle
uznemireni, ali smo videli krstove usečene u crni kamen pa smo znali da je to
hrišćansko mesto i nismo se bojali, premda sam se setio kardinalovih reči o
monasima. Košara se zaustavila na vrhu zida. Tamo nije bilo nikoga. Košara je
podignuta pomoću naprave od kamenja i zupčanika i nije bilo nužno stajati
pored nje nakon što bi se pokrenula. Razumete? I tako, bili smo sami na vrhu tog
zida... izašli smo iz košare, popeli se preko parapeta i stupili na stazicu."
Sveštenikovo lice zgrčilo se od bola i obema rukama se uhvatio za
stomak.
Vivijan je kleknula pored njega i rekla na italijanskom: „Morate da legnete
i odmorite se.“
Merkado reče: „Zapravo, bolje mu je kad sedi. Zbog toga se i pridigao u
sedeći položaj.“
Vivijan reče: „Moramo da ga odvezemo u bolnicu. Smesta.“
Persel je sugerisao: „Pitaj njega šta želi da uradi.“
 Merkado je upitao oca Armana, a sveštenik je odgovorio: „Moram da
završim ovo... blizu sam... kraja...“
Merkado je klimnuo glavom.
Otac Armano je duboko udahnuo vazduh i ispljunuo krv u bradu. Neko
vreme je ćutao, a potom počeo da priča. „Unutar zidina samostana stajale su
predivne građevine od crnog kamena, zeleni vrtovi, plava jezerca i fontane.
Ljudi su bili veoma srećni zbog tog prizora i postavili su mi mnoga pitanja na
koje nisam znao da odgovorim. Ali sam naredniku Đovaniju ispričao za monahe,
a on je naredio ljudima da drže puške nagotovs. Dozivali smo, ali su nam
odgovarali samo odjeci naših glasova. Sada su se svi ponovo uznemirili. Ali
pronašli smo drveno stepenište ka nivou tla. Hodaii smo oprezno, kao patrola,
jer smo se osećali nelagodno. Još jednom smo povikali, ali su nam opet
odgovorili samo naši vlastiti glasovi, a odjeci su učinili da se osećamo još
nelagodnije, pa više nismo vikali, već smo hodali u tišini. Otišli smo do glavnog
zdanja... crkve. Vrata crkve bila su obložena uglačanim srebrom i zaslepila su
nas na sunčevoj svetlosti. Na vratima su stajali simboli prvih hrišćana... ribe,
jagnjad, palme. Ušli smo u crkvu. Unutra smo primetili da je krov napravljen od
materijala nalik staklu, ali koji nije bio staklo. Bio je to kamen, možda alabaster,
koji je propuštao svetlost, a crkva je bila okupana sjajem od koga su me zabolele
oči i zavrtelo mi se u glavi. Nikad ranije nisam video tako nešto i siguran sam da
to više nigde ne postoji, čak ni u Rimu.“ Naslonio je glavu na zid i sklopio oči.
Persel, Merkado i Vivijan su ga pomno posmatrali na mutnoj svetlosti.
Merkado je upitao: „Radimo li ispravno? Ili ga ubijamo?“
Persel reče: „Mislim da se pomirio sa smrću, zato i mi moramo da se
pomirimo.“
Vivijan se složila i dodala: „Želi da svet sazna njegovu priču... i njegovu
sudbinu.“
Persel se složio: ,,To je ono što najbolje radimo. Zato mislim da treba da
ga probudimo."
Merkado je oklevao, a zatim čučnuo i nežno prodrmusao sveštenika.
Sveštenik je polako otvorio oči. Rekao je: „Sada mogu da vas vidim. Ova
žena je vrlo lepa. Ne bi trebalo da putuje ovako.“
Persel ga je obavestio: „Žene ovih dana rade sve što i muškarci, oče.“
Međutim, niko nije preveo njegove reči.
Sveštenik je duboko udahnuo. ,,I tako, sada stižem do kraja priče. Dobro
me slušajte." Drhtavim prstima je pritisnuo očne kapke. „Prošli smo kroz
neobičnu svetlost crkve i ušli u susednu građevinu. Izgledalo je kao veće mesto,
ali možda se tako činilo zbog tame. Beše to zdanje sa mnoštvom stubova. Hodali
smo po mraku, a vojnici su skinuli šlemove jer su bili u crkvi, ali nisu okačili
puške o ramena, već su ih držali nagotovs. Mada to nije bilo od velikog značaja.
U deliću sekunde, iza svakog stuba stvorio se po jedan monah u rizi. Sve je bilo
gotovo za sekundudve.
Vojnici su toljagama oboreni na zemlju i nisu ispalili ni hitac. Bilo je i vrlo
malo buke...“
Činilo se da otac Armano izdiše, ali bio je čvrsto rešen da okonča
pripovest i žustro je nastavio da govori. ,,Na šlemu sam nosio veliki krst, što je
bilo vojno pravilo. To me je spaslo. Drugi su ponovo mlatnuti toljagama i
odneseni. Sečam se da sam to video, iako me je udarac u glavu ošamutio. Ali,
shvatate, i dalje sam nosio šlem, jer ja nisam bio dužan da ga skinem u crkvi.
Razumete? I tako je čelik apsorbovao udarac, a Bog me je spasao. Monasi su me
odvukli i strpali u ćeliju."
Sveštenik se iznenada ukočio, a lice mu je prebledelo. Krezavim desnima
je zagrizao bradatu usnu, a bol je zatim uminuo i uzdahnuo je, duboko udahnuo
vazduh i kazao nešto na latinskom što je Merkado prepoznao kao de Očenaša.
Završio je molitvu, a zatim nastavio priču na italijanskom. „Monaška ćelija... ne
zatvor... starali su se o meni... dvojicatrojica koptskih monaha natucali su
italijanski... stoga sam im rekao... rekao sam: Došao sam da vidim svetu relikviju...
- a jedan, koji je govorio italijanski, odgovorio je: Ako si došao da je vidiš, videćeš
je. Ali je takođe rekao: Oni koji je vide nikad ne smeju da pričaju o njoj. Pristao sam
na to, premda nisam shvatio da sam time zapečatio svoju sudbinu..."
Persel je sačekao da Vivijan završi prevođenje, a zatim prokomentarisao:
„Mislim da jeste shvatio.“
I uistinu, otac Armao je dodao: „Ali možda ipak jesam razumeo... mada,
kada sam video svetu relikviju, to više nije bilo bitno...“
Merkado je upitao oca Armana, bezmalo ležerno: „Šta je to bilo, oče? Šta
su vam pokazali?"
Sveštenik je izvesno vreme ćutao, a zatim rekao: ,,I tako... i tako su mi je
doneli, a ja sam je video... a to je bio predmet opisan u pismu... a ja sam pao na
kolena i pomolio se, a monasi su se molili zajedno sa mnom... a bol od udarca u
glavu je iščezao... i duša mi je bila u miru.“
Otac Armano se nasmešio i sklopio oči, kao da iznova proživljava spokoj
koji ga je tada obuzeo. Telo mu je zadrhtalo, a onda se umirilo.
Merkado je oslušnuo udaranje srca, a Persel je opipao puls. Zgledali su se,
a Merkado je rekao: „Mrtav je.“
 Sačekali su da se razdani kako bi mogli da ga sahrane.
Vivijan je ostala da sedi pored sveštenika, držeći ga za ruku, još uvek
toplu. Osetila je kako se njegovi prsti stežu oko njenih. ,,Henri.“
,,Da?“
,,On mi... steže ruku.“
„Rigor mortis. Pusti ga, Vivijan.“
Pokušala je da izvuče šaku iz sveštenikovog stiska, ali ju je čvrsto držao.
Prislonila mu je obraz na čelo, koje je i dalje gorelo od groznice. „Henri... on je
živ.“
,,Ne...“
Sveštenik je odjednom otvorio oči i zapiljio u sunčevu svetlost koja je
dopirala kroz srušenu tavanicu.
Persel mu je brzo dao vode, i svi su klekli pored njega. Merkado reče:
„Oče - možete li da govorite?“
Klimnuo je, a zatim jedva čujnim glasom kazao: „Video sam ga... bleštao
je. Beše to sunce u Beriniju. Vratio sam se kući... bilo je tako prelepo...“
Niko nije odgovorio.
„Moja sestra, Ana... morate otići do nje i ispričati joj. Ona želi da čuje od
vas.“
Merkado reče: „Otići ćemo do nje.“
Klimnuo je, a zatim se naizgled setio šta želi da im ispriča. ,,I onda...
odveli su me u džunglu i predali nekim vojnicima carske vojske. Mislio sam da
me puštaju na slobodu... da me menjaju, možda, za etiopske zarobljenike koje je
držala naša armija... ali su me umesto toga odveli lokalnom rasu Teodoru, koji je
imao mali garnizon u džungli...“ Zastao je, zamišljen, a zatim nastavio. ,,To je bilo
pre skoro četrdeset godina. A sinoć sam izašao iz te tvrđave.“ Otac Armano je
pogledao u Merkada, Persela, Vivijan i kazao: „Dakle, sada znate, a ja mogu da
počivam u miru. Morate otići u Berini i ispričati im šta se dogodilo sa
Đuzepeom Armanom. Takođe otidite u Vatikan. Recite im da sam pronašao crni
manastir... i video relikviju.“
Persel je pomislio da je propustio nešto u priči ili u prevodu. Pogledao je
u Vivijan, ali je ona samo slegnula ramenima.
Merkado je upitao: ,,Oče, šta se nalazilo u tom samostanu?“
Otac Armano je podigao pogled. „Nikad ga nećete pronaći. A ne bi ni
trebalo da ga tražite."
„Šta ste tamo videli?"
Otac Armano nije direktno odgovorio, već je rekao: „Glava mi je krvarila
od udarca toljagom. Železni šlem je ublažio udarac, ali sam i pored toga nekako
posekao glavu. Dotakli su mi njime glavu i bol je nestao, a rana se smesta
zacelila... a monasi su rekli da sam jedan od blagoslovenih. Jedan od verujućih..."
Persel je odslušao prevod i kazao: „Možda nije razumeo pitanje, Henri.“
Merkado je razdraženo uzdahnuo. ,,Frenk...“ Okrenuo se ka svešteniku.
„Recite nam šta ste videli, oče, molim vas.“
Sveštenik se nasmešio. „Naravno da želite da znate šta sam video. Ali to
je izazvalo toliko mnogo patnje. Blagosloveno je i prokleto u isto vreme.
Prokleto ne samo po sebi, već prokleto zbog ljudske pohlepe i prevrtljivosti.
Treba da ostane tamo gde jeste. Treba da ostane skriveno sve dok čovečanstvo
ne postane manje zlo... monasi su mi to kazali."
„Šta je to?“, upita nepopustljivo Merkado.
Sveštenik je zatražio vode. Vivijan mu je dala da pije koliko god želi; on je
popio previše, ali ga niko nije sprečio. Sklopio je oči, a zatim tiho kazao: „Sveti
gral... pehar iz koga je Hrist pio na Tajnoj večeri... napunjen je njegovom
đragocenom krvlju. Može da izleči smrtonosne rane i umiri napaćene duše. Ako
verujete. A koplje kojim je rimski legionar Longin probo našeg Gospoda... visi
iznad Grala, a sa koplja neprekidno kaplje krv u Gral. Video sam to, i iskusio sam
čudo.“ Pogledao je u Merkada. „Veruješ li u to, Henri?“
Merkado mu nije odgovorio.
Sveštenik reče, iznenađujuće razgovetnim glasom: „ Ako ga pronađete,
poverovaćete u njega. Ali vam savetujem da odete odavde. Otidite u Rim, u
Vatikan, i kažite im da sam ga našao i da je bezbedan tu gde jeste. A potom
zaboravite sve što sam vam ispričao.“ Upitao je: „Hoćete li učiniti to?“
Niko mu nije odgovorio.
„Takođe otidite u Berini." Otac Armano ih je blagoslovio, a zatim
izgovorio Očenaš na latinskom i sklopio oči.
Sunce je sad bilo žuto, a ptičice su, ugnežđene u kavernoznoj tavanici
predvorja, letele po uništenim svodovima iznad njihovih glava i pesmom
pozdravljale novi dan.
Klekli su oko starog sveštenika i obratili mu se, ali im nije odgovorio, i u
narednih četvrt časa spokojno je preminuo.
Vivijan se sagnula i poljubila sveštenikovo hladno čelo.
 5

Henri Merkado je otišao da iz džipa donese kratki ašov, a Frenk Persel je

preneo telo mrtvog sveštenika, umotano u ćebe, u dvorište banje.
Vivijan je izabrala mesto u zaraslom vrtu blizu presahle fontane, a Persel
je iskopao grob dovoljno dubok da zadrži šakale podalje od tela.
Persel, Merkado i Vivijan spustili su telo u grob i počeli da ga na smenu
zatrpavaju crvenom afričkom zemljom. Kada su završili, Merkado je iznad groba
izgovorio kratku molitvu.
Vivijan je obrisala znoj sa lica, a zatim uzela fotoaparat i fotografisala
neobeleženi grob i okolne ruševine. Složili su se da ne prave beleške o ovom
susretu, za slučaj da njihove beležnice padnu u pogrešne ruke, a Persel nije bio
siguran da bi Vivijan trebalo da fotografiše, ali je ipak oćutao. Ona je kazala:
„Ovo možemo da pokažemo njegovoj porodici." Dodala je: „Možda će želeti da
vrate telo kući.“
Persel nije mislio da će posle četrdeset godina iko u Beriniju želeti to da
uradi. Ali to jeste bilo moguće, i bilo je lepo od nje što se toga setila.
Merkado je pogledao u grob, a zatim kazao svojim saputnicima: ,,Nekako
se osećam kao da smo ga ubili podsticanjem da priča... i tom silnom vodom...“
Persel je odgovorio: „Bio je mrtav kad smo ga pronašli, Henri.“ Dodao je:
„Učinili smo ono što je želeo da uradimo. Saslušali smo ga.“ Podsetio je
Merkada: „Želeo je da javimo njegovim ljudima šta se desilo s njim. Ao ćemo i
učiniti.“
Vivijan je sela na kamenu klupicu i zagledala se u grob. Kazala je: „Takođe
je želeo da znamo za crni manastir... i Gral. Hteo je da odemo u Rim... u Vatikan, i
kažemo im da je otac Đuzepe Armano našao ono za šta su ga poslali da
pronađe.“
Persel je bacio pogled ka Merkadu, siguran da obojica misle isto: Neće
saopštiti ovu priču Vatikanu. Makar ne sada. Štaviše, otac Armano je sugerisao
da je Gral bezbedan tu gde jeste, kao da je hteo da kaže - ostavite ga tamo.
Merkado je seo pored Vivijan, pogledom obuhvatio ruševnu banju u
pseudorimskom stilu i rekao: „Ovo je prikladno mesto da ga sahranimo.“ Upitao
je: ,,Pa, šta da mislimo o onome što nam je rekao otac Armano?“
Niko mu nije odgovorio, a Merkado ih je ponukao: „O crnom manastiru... i
Svetom gralu?“
Persel je zapalio cigaretu. ,,Pa... mislim da je njegova priča u suštini
tačna... hoću da kažem, oni delovi o kardinalu, papi, njegovim ratnim
doživljajima i manastiru. Međutim, malo me je smutio sa Longinovim kopljem s
koga krv kaplje u Sveti gral.“
Merkado je razmislio trenutakdva, a zatim klimnuo glavom i kazao:
„Trebalo bi da sam vernik, ali... znate, u gulagu je postojao jedan zatvorenik koji
je rekao da su ga poslali tamo zato što je pokušao da ubije Staljina. Međutim,
zapravo je bio tamo zbog krađe državne imovine - dvadeset godina. Ali
shvatate, bio mu je potreban zločin dovoljno veliki da opravda zatvorsku kaznu,
umesto da bude obrnuto.“
Niko mu nije odgovorio pa je nastavio da govori. ,,Ne znamo šta je otac
Armano uradio da provede četrdeset godina u ćeliji. Ali ja mislim da je ubedio
samog sebe da su ga zatvorili zato što je video nešto što nije trebalo da vidi.“
Vivijan reče: „Ali njegova priča je bila toliko detaljna."
Merkado joj je rekao: „Vivijan, da si ti imala četrdeset godina da izmisliš
priču, i ti bi sasvim dobro osmislila detalje." Dodao je: „Nije nas zaista lagao.
Samo je obmanjivao samog sebe do tačke kad je to i u njegovom umu postala
istina.“
Persel je rukavom obrisao lice. Sunce je sada nemilosrdno pržilo. Upitao
je Merkada: „Šta misliš, u kom trenutku njegova priča postajeamozavaravanj e?
“
Merkado slegnu ramenima, a zatim reče: „Možda nakon dela s jezerom
Tana. Možda ga je etiopska vojska zarobila i stavila u zatvor kao ratnog
zarobljenika."
Persel je upitao: „Ali zašto su ga držali zatvorenog četrdeset godina? Rat
sa Italijanima okončao se za godinu dana.“
Merkado je ponovo slegnuo ramenima i odgovorio: ,,Ne znam... lokalni
ras Teodor zarobio je italijanskog neprijatelja... sveštenika koga nisu želeli da
ubiju... možda su ga bacili iza rešetaka i jednostavno zaboravili na njega.“
Persel je istakao: „Ali kada su Italijani pobedili u ratu, ras Teodor bi im
bržebolje predao oca Armana kako bi dospeo u njihovu milost, ili za određenu
cenu. Umesto toga, četiri decenije su ga držali u samici. Zašto?“
Merkado je priznao: „Pretpostavljam da je moguće da je otac Armano
zaista našao taj crni manastir i ušao u njega, i možda su monasi zaista pobili
italijanske vojnike koji su bili s njim, a to je dovoljan razlog da ga predaju u ruke
etiopskom poglavaru i srede da ga doživotno strpaju u zatvor - kako ne bi
mogao nikom da otkrije šta su učinili, ili lokaciju manastira.“ Dodao je: „Ućutkali
su svedoka ne ubivši ga. Da, mogu to da zamislim ako je svedok bio sveštenik."
Persel je sugerisao: „Dakle, možda je sve ono što nam je ispričao istina -
izuzev dela o Svetom gralu i koplju s koga kaplje krv.“
Merkado je odgovorio: ,,To je veoma moguće."
Persel upita: ,,Pa, treba li da potražimo taj crni manastir?“
,,To bi bio opasan poduhvat“, reče Merkado.
„Ali vredan rizika“, reče Persel, „ako tragamo za Svetim gralom.“
,,Da“, složio se Merkado, ,,ali Sveti gral ne postoji, Frenk. To je legenda.
Mit.“
„Mislio sam da si ti vernik, Henri.“
„Jesam, starče. Ali ne verujem u srednjovekovne mitove, već u Boga.“
Vivijan je zamišljeno pogledala u Merkada i kazala mu: ,,Ja mislim, Henri,
da nisi baš toliko siguran u to što govoriš.“
„Siguran sam.“
Persel je spekulisao: „Možda pokušavaš da nas dvoje isključiš iz ovoga,
Henri. Ili da isključiš mene i povedeš svoju fotografkinju sa sobom u potragu za
crnim manastirom.“
Merkado je delovao uvređeno pa reče: „Predugo si bio na suncu.“
„Slušaj, Henri“, reče Persel, ,,ti i ja i Vivijan verujemo u svaku reč priče
oca Armana, uključujući i Sveti gral u manastiru. Međutim, problem je sam Gral.
Pop ga je video, ali da li je to zaista bio Sveti gral? Pehar iz koga je Hrist pio na
Tajnoj večeri? Ili je to bilo nešto za šta monasi samo misle da je Sveti gral?“
Merkado klimnu. ,,To je najlogičniji zaključak." Retorički je upitao:
„Koliko lažnih relikvija postoji u Katoličkoj crkvi?“ Odgovorio je na vlastito
pitanje: „Verovatno na hiljade. Parče pravog krsta. Ekseri upotrebljeni za
Hristovo raspinjanje. Komadić njegove odore. Eto šta je sveštenik video - lažnu
relikviju.“
,,Tačno“, složio se Persel. „Ali mi moramo da odlučimo hoćemo li ili
nećemo potražiti taj crni manastir i takozvani Gral. Da li je ta priča dovoljno
vredna da za nju rizikujemo živote?“ Dodao je: ,,Ne zaboravi šta se dogodilo...“
Klimnuo je glavom prema grobu.
 Merkado je bacio pogled na humku sveže iskopane zemlju, ali nije
odgovorio.
Vivijan ih je podsetila: „Otac Armano je rekao da mu je sveta krv iscelila
ranu.“
Persel je objasnio: „Ukoliko neko veruje dovoljno jako, može doživeti
psihosomatsko isceljenje tela, a svakako uma. Svi to znamo.“
,,Pa... da...“, odgovorila je Vivijan. „Ali takođe je opisao kako je sa
Longinovog koplja neprekidno kapala krv u Gral.“
,,Pa, ostavila si me bez teksta, Vivijan."
Nastavila je da govori: ,,A Vatikan očigledno veruje u to - ako verujete
tom delu priče oca Armana. A ja verujem.“
Persel je istakao: „Vatikan ne veruje nužno da Sveti gral postoji, ih da je
nekako završio u Etiopiji. Ali odlučili su da iskoriste italijansku invaziju na
Etiopiju i zajedno s vojskom pošalju buljuk sveštenika da provere nešto što su
načuli ili pročitali - a kad su več tamo, da ugrabe sve što mogu da nađu.“
Merkado se složio i kazao: „Italijanska vojska je u Etiopiji poharala
ogroman broj crkava." Dodatno ih je informisao: „Stele ispred italijanskog
ministarstva spoljnih poslova u Rimu uzete su iz drevne etiopske prestonice
Aksuma.“ Dodao je: „Etiopljani ih odavno traže natrag.“
„Ratni plen“, reče Persel, ,,ide pobednicima.“
Merkado se složio. „Evropa, Vatikan i Britanski muzej puni su predmeta
poharanih iz ostatka sveta. Ali ti pljačkaški dani su okončani. Zato i mi, čak i da
odlučimo da potražimo tu relikviju i pronađemo je, nemamo nikakvo pravo da
pokušamo da je... uzmemo.“
Persel reče: „Trčiš ispred rude, Henri. Nismo sigurni da ćemo uopšte
krenuti u potragu za njom. A ukoliko pođemo i pronađemo je, samo ćemo
snimiti nekoliko fotografija i napisati priču o tome - nećemo ništa krasti.“
Merkado je pojasnio: ,,Ne verujemo da je to zaista pehar iz koga je Hrist pio na
Tajnoj večeri, a to ionako ne bismo mogli da dokažemo. A definitivno ne
verujemo da ta relikvija poseduje ikakve mistične moći, nasuprot legendama.
No, sveštenikova pripovest - Vatikan, kardinal, papa, crni samostan, monasi,
Gral i Longinovo koplje - sve to su sastojci sjajne priče za naslovnu stranu
novina." Dodao je: „Ljudsku emotivnu priču. Sveštenik na samrti, u zatvoru još
od vremena italijanske invazije..."
„Tako je, ali ne bismo mogli da pišemo samo o onome šta nam je ispričao
sveštenik na samrti, a zatim ne izvestimo da smo pošli tragom njegove priče i
krenuli u potragu za crnim manastirom.“ Persel je dodao: „Izgledali bismo kao
svi oni novinari koji sede u baru Hiltona u Adis Abebi i samo prepisuju režimska
saopštenja za štampu."
Merkado je odgovorio: ,,Mi to svakako nismo.“ Dodao je: ,,Mi smo ovde.“
Persel je retorički upitao: „Dakle, jesmo li se rešili na ovo? Jesmo li voljni da
rizikujemo živote u potrazi za Svetim gralom na čijem dnu verovatno piše Made
in JapanT'
Merkado se usiljeno osmehnuo, a potom rekao: „Mislim da je priča
dovoljno dobra da je sledimo do kraja.“
Persel ga je podsetio: „Baš kao i otac Armano."
Izvesno vreme niko nije progovarao, svako izgubljen u svojim mislima.
Naposletku, Vivijan reče: „Ako to ne učinimo, žalićemo zbog toga do kraja
života."
„Koji će možda biti veoma kratki ako to učinimo“, istaknu Persel.
Merkado reče: „Ili još kraći ukoliko ne uspemo da odemo odavde.“ Podsetio je
svoje saputnike: „Naš trenutni problem jeste to što se nalazimoa opasnoj
teritoriji. Ne predlažem da pokušamo da se odvezemo nazad u Adis Abebu.
Imam propusnicu prelazne vlade i zato bi trebalo da stignemo do etiopske
vojske, koja se nalazi na manje od sat vremena odavde. Ili, ako to nije moguće,
da se pridružimo rojalistima. Svakako ne želimo da naletimo na Gale.“
,,To nije dobra priča“, složio se Persel. Predložio je: „Provešćemo
nekoliko dana s vojskom, izveštavajući o njihovoj pobedi, a zatim ćemo im
ponuditi džip u zamenu za vožnju helikopterom do Adis Abebe. Onda, kada se
urazumimo, možemo uz piće da odlučimo žeiimo li da se vratimo ovamo i
potražimo crni manastir.“
Vivijan reče: ,,Ja sam već odlučila.“
,,Ne budi brzopleta“, posavetova je Persel.
Merkado reče: ,,Ne možemo biti sigurni da taj manastir i dalje postoji
nakon četrdeset godina - niti da je ikada postojao. Moraćemo da obavimo
izvesno istraživanje u italijanskoj biblioteci u Adis Abebi, a trebaće nam mape
terena i bolja oprema...“
„Tako je“, Persel mu upade u reč, ,,ali hajde da se prvo izgubimo iz ove
banje pre nego što Gale dođu na kupanje.“
Merkado i Vivijan su ustali i pošli preko dvorišta, a zatim krenuli kroz
kolonadu ka džipu.
Vivijan upita: „Kako da nađemo glavni štab vojske?“
Merkado joj odgovori: „Verovatno slučajno. Samo treba da se odvezemo
u brda i uz malo sreće ćemo nabasati na vojnu jedinicu ili predstražu."
Sugerisao je: „Vežbaj mahanje novinarskom akreditacijom.“
Vratili su se do predvorja hotela i uskočili u džip. Persel je uključio motor
i odvezli su se preko foajea do portika, a zatim niz stepenice uz koje su se popeli
prethodne noći. Nastavio je da vozi preko travnate livade i izašao na uzani drum
kroz džunglu, a potom skrenuo ka brdima i dodao gas.
Bili su svesni da se nalaze u ratnoj zoni i da je sve moguće, a naročito
nešto loše. Snage prelazne vlade trebalo bi da poštuju njihovu propusnicu, koju
im je izdala upravo prelazna vlada. A rojalističke snage, koje su sinoć verovatno
bile potučene, sigurno neće biti u dobrom raspoloženju, ali njihov utamničeni
car Hajle Selasije gajio je simpatije ka Zapadu i Persel je mislio da će ih rojalisti,
svi odreda hrišćani, dobro tretirati ukoliko najpre nalete na njih. Ali kao sa svim
vojskama, to se nikad ne zna zasigurno. Jedino sigurno bilo je to da će ih Gale
iskasapiti bez razmišljanja o njihovim novinarskim akreditacijama.
Pokušao je da se usredsredi na izlokani drum i problem izbegavanja Gala.
No, misli su mu se neprestano vraćale na sveštenika i njegovu pripovest. Otac
Armano je pronašao crni manastir za koji je Vatikan znao da postoji. Bio je
siguran u taj deo priče. Posle toga... pa, kao što je Henri Merkado rekao, sve to je
srednjovekovni mit. Potraga za Svetim gralom traje već otprilike hiljadu godina,
a razlog zbog čega nikad nije nađen je taj što nikad nije ni postojao. Ili možda
jeste postojao na kratkih satdva na Tajnoj večeri - ali je pokupljen sa ostalim
prljavim sudovima, opran i zanavek izgubljen na budućim večerama. Još važnije,
nije imao nikakve specijalne moći; to je bila priča koju su izmislili pripovedači, a
ne istoričari ili bogoslovi. Ta činjenica, međutim, nikoga nikad nije sprečila da
traga za njim.
Zapitao se koliko je Ijudi proćerdalo ili izgubilo živote u potrazi za tim
nepostojećim predmetom. Nije to znao, ali je znao da će ubrzo na taj spisak
možda moći da se doda još troje idiota.
 6

Persel je uvideo da uzani planinski drum nije bio popravljen još

odavršetka kišne sezone. Dok su se peli, džungla se proređivala, a iza sebe su,
kroz prašinu, mogli da vide razvaline bele banje u dolini. Ispred, crvene stene
štrčale su iz crvene zemlje. Nije bilo znakova sinoćne bitke, opazio je, ali su
planinski vetrovi donosili sa brda slabašan miris bezdimnog baruta i mesa u
raspadanju.
Vivijan je upitala: „Zašto ne vidimo nikoga?“
Persel je bacio pogled na nju u retrovizor. Skinuli su platneni krov s džipa
kako bi vojnici lakše mogli da vide da su zapadnjaci. Vetar je mrsio njenu kao
ugalj crnu kosu i taložio finu crvenu prašinu na njene visoke jagodice. Nosila je
australijski šešir sa širokim obodom kako bi od sunca zaštitila mlečnobelu
kožu. Kazao joj je: „Videće prašinu za nama pre nego što mi spazimo njih.“
Merkado je odsutno zurio u krivudavi drum. Misli su mu bile daleko. Od
svog oslobađanja iz ruskog gulaga, napravio je karijeru od traganja za
religioznim iskustvima. Na putovanjima je razgovarao s papom Jovanom XXIII,
dalajlamom, hinduističkim misticima, budističkim kaluđerima i ljudima koji su
tvrdili da su bog, ili bar dobri prijatelji bogova. Njegov život i pisanje, sve do
hapšenja, bili su antifašistički i prosocijaiistički. Ali s kolapsom bivšeg
fašističkog sistema i sa utamničenjem od strane potonjeg, njegov život i pisanje
takođe su doživeli slom. Postali su bajati. Šuplji.
Ljudi su ga podsticali da piše o godinama provedenim u sovjetskom
gulagu, ali on nije posedovao reči da opiše svoja iskustva. Ili, priznao je, nije
mogao da pronađe hrabrost da nađe reči.
Tek je potraga za Bogom iznova oživela njegovu strast prema pisanoj
reči i sposobnost da ispriča dobru priču.
Napisao je članak za Njujork tajms o bekstvu dalajlame od kineskih
komunista i životu u izgnanstvu u Indiji, što mu je donelo novu posleratnu
novinarsku slavu. Smelo se vratio nazad u Rusiju 1962. i napisao nekoliko
članaka o progonima na verskoj osnovi. Za dlaku je izbegao povratak u sibirski
zatvor, samo su ga isterali iz zemlje. Od tada je bilo još dobrih članaka, ali se
njegovo pisanje u poslednje vreme ponovo ubajatilo.
Merkado je brinuo za svoju karijeru u jednakoj meri kao što je brinuo za
svoj slabaŠni religiozni žar. To dvoje je biio povezano. Trebala mu je nekakva
vatra u stomaku - poput sveštenikove smrtonosne rane - da bi dobro pisao.
Njegov trenutni zadatak za UPI3 bio je da napiše seriju članaka o tome šta se
zbiva sa drevnom Koptskom crkvom u građanskom ratu. Takođe je imao
kontakte sa vatikanskim novinama Oservatore rornano, one su kupovale veliki
deo njegove produkcije. Ali u njegovim rečima više nije bilo vatre i njegovi
urednici su to znali. Skoro da je digao ruke. Sve do sada. Sada je njegov um
potajno plamteo od noćašnjeg đoživljaja. Osećao je da ga je Gospod odabrao da
ispriča sveštenikovu priču. Nije bilo drugog objašnjenja za niz slučajnosti koje
su ga uputile u tu tajnu. Spolja gledano, bio je smiren i staložen, ali duša mu je
gorela od iščekivanja potrage za Gralom. Ali to je bila njegova tajna.
Persel je bacio pogled na njega na suvozačevom sedištu. „Jesi li dobro?“
Merkado se prenuo iz sanjarenja. „Dobro sam.“
Persel je mislio o Henriju Merkadu kao o svom barometru opasnosti.
Henri je video sve i svašta, a ako je pun zebnje, to znači da je haos na pomolu.
Ni Perselu rat nije bio stran, a obojica su verovatno videli više borbe i
smrti od prosečnog pešadinca. Međutim, Merkado je bio prekaljeni
profesionalac, a Persela je tokom trodnevne vožnje kroz haos i nasilje ove ratom
izmučene zemlje impresionirao Merkadov instinkt za preživljavanje. Henri
Merkado je znao kada treba da blefira i prazno preti, kada treba da podmićuje,
kada treba da bude učtiv i pun poštovanja, a i kada treba da beži koliko ga noge
nose.
Persel je mislio da su on i Merkado, uprkos robijama, uglavnom imah
sreće kao ratni dopisnici, ili da su barem bili dovoljno pametni da ostanu u
životu. No, Merkado je tako ostajao živ kudikamo duže od Frenka Persela. Zato,
kada su mu Henri Merkado i Vivijan prišli u baru hotela Hilton, naoružani
propusnicom prelazne vlade, i upitali ga da li bi želeo da pođe s njima do
trenutnog ratnog žarišta, pristao je bez mnogo oklevanja.
Ali sada... Pa, ono što je zvučalo dobro u Adis Abebi, nije izgledalo nimalo
dobro tri dana kasnije. Bio je na mnogo gorim mestima i u mnogo opasnijim
situacijama, ali posle godinu dana u logoru crvenih Kmera, svakog dana
gledajući u oči smrti od gladi i bolesti, i gledajući pogubljenja ljudi bez ikakvog
razloga, osećao je da je potrošio svoju zalihu sreće. Nažalost, do te spoznaje je
došao tek nakon dana provedenog van Adis Abebe. A sada su stigli do te tačke
bez povratka. Avanti!
Zapalio je cigaretu, jednom rukom čvrsto držeći volan. Kazao je: ,,Nadam
se da ćemo naleteti na vojsku prelazne vlade. Siguran sam da su sinoć razbili
princa Džošuu, a radije bih putovao sa pobednicima jer s gubitnicima putuju
Gale.“
Merkado je dvogledom osmatrao visoki teren dok je odgovarao: ,,Da, ali
ja mislim da je sa princom Džošuom bolja priča.“ Dodao je: „Propali ciljevi i
carstva u nestajanju uvek su dobra priča za novine.“
Vivijan upita: „Možemo li da prestanemo da pričamo o Galama?"
Merkado je spustio dvogled i rekao joj: „Bolje je da pričamo o njima nego
sa njima.“
Nastavili su dalje, a Merkado se zavalio u sedište. Kazao je: „Najopasnije
u vezi sa građanskim ratom jeste to što se borbene linije razvlače kao špagete u
cediljki."
Persel je upitao: „Mogu li da te citiram?"
Merkado ga je ignorisao i nastavio da priča. „Izveštavao sam u Španskom
građanskom ratu. Sve dok putuješ s jednom ili drugom stranom, deo si njihove
komore. Ali ako se nađeš između, ili napolju na rubu, i pokušaš da se vratiš
unutra, postaješ lak plen za hapšenje. Znaš, Frenk, da si putovao sa crvenim
Kmerima, verovatno te ne bi uhapsili. Pretpostavljam da sve to ima neke veze
sa strahom od špijuniranja. Niko ne voli ljude koji se kreću između dve vojske.
Trik je u tome da se uvučeš unutar borbenih linija a da te niko ne upuca. Ako te
stražar presretne, moraš da budeš odvažan i da mašeš novinarskim
akreditacijama i fotoaparatima, kao da imaš specijalnu pozivnicu za rat. Nakon
što se uvučeš unutra, obično uvidiš da su glavešine pristojni ljudi. Ali nikad ne
smeš da izgledaš lak plen za hapšenje. Posao vojske, pored ratovanja, jeste i
hapšenje i pogubljenje uljeza. Ne može protivtoga. Programirana je za to. Ne
smeš izgledati lak plen za hapšenje i pogubljenje." Upitao je Persela: „Razumeš
li?“
„Zašto ti malo ne voziš, Henri, a ja ću tebi da solim pamet?“
Merkado se nasmejao. „Jesam li potrefio bolnu tačku, Frenk? Ne ljuti se.
Govorim iz ličnog iskustva.“
Persel je mislio da to govori kako bi impresionirao Vivijan.
Merkado je nastavio. ,,U Istočnom Berlinu mi se dogodilo da se praznim
pretnjama izvučem od hapšenja. Ali taj jedan put sam počeo da se ponašam
uplašeno. A oni su zbog toga postali samouvereniji. Od tog trenutka je sve bila
prosta mehanika. Od uličnog ćoška u Istočnom Berlinu, manje od hiljadu metara
od kontrolnog punkta Čarli, do radnog logora na Uralu, hiljadu ledenih
kilometara dalje. Ali je postojao taj jedan trenutak kada sam još mogao da se
izvučem iz te situacije blefiranjem. Eto šta se dešava kad imaš posla sa
društvima u kojima vladaju ljudi, a ne zakon. Frankove snage u Španiji ubile su
mi prijatelja jer je nosio crvenocrnubandanu, boje anarhista. Jednostavno je
nosio nešto zbog znoja. Zapravo, poneo je tu maramicu iz Engleske. Smestili su
ga uza zid i streljali na svetlosti farova kamiona. Nesrećnik nije čak ni govorio
španski. Nije ni shvatio zašto su ga pogubili. Da je napravio odgovarajuće
gestove kad je shvatio da ih vređa njegova marama, da ju je skinuo i pljunuo na
nju ili tako nešto, danas bi još bio živ.“
„Zajebao bi na nekom drugom mestu i takođe popio metak.“ „Možda. Ali
nikad nemoj da izgledaš kao lak plen za hapšenje, Frenk.“ Persel zabrunda.
Jednom je u Kambodži... bio je tamo oficir crvenih Kmera koji je govorio
francuski. Mogao je da kaže nešto tom oficiru. Američko državljanstvo nije
nužno bilo povod za hapšenje. Neki Amerikanci bili su sa komunističkim
snagama po celoj Indokini. Neki američki novinari bili su sa crvenim Kmerima.
Međutim, Persel je uprskao. Da, Merkado mu je pogodio bolnu tačku.
Persel je prošao krivinu na putu i kazao: ,,Pa imaš priliku da dokažeš
istinitost svojih tvrdnji, Henri. Pred nama se nalazi čovek sa puškom uperenom
u nas.“
Vivijan se žustro uspravila i pogledala. ,,Gde?“
Merkado je dreknuo: ,,Stani!“
Persel je nastavio da vozi i pokazao prstom. „Vidite li ga?“
Pre nego što su Merkado ili Vivijan mogli da mu odgovore, čovek je
zapucao iz automatskog oružja, a crveni svetleći meci prozviždali su kroz
vazduh visoko iznad njihovih glava.
Persel je znao da čovekovo nišanjenje ne može biti toliko loše, što je
značilo da je to bio pucanj upozorenja. Međutim, Merkado je iskočio iz džipa i
skotrljao se u jarak pored puta.
Persel je zaustavio džip i doviknuo mu: „Izgledaš kao lak plen za
hapšenje, Henri!“ Popeo se na sedište i mahnuo obema rukama. Povikao je:
„Hajle Selasije! Hajle Selasije!“ Dodao je: „Ras Džošua!"
Vojnik u štrokavoj sivoj šami spustio je pušku i mahnuo im da priđu.
Vivijan je provirila između sedišta. „Frenk, kako si znao da je rojalista?" Persel je
skliznuo natrag na sedište i ubacio menjač u brzinu. ,,Nisam.“ Merkado se
iskobeljao iz jarka i upuzao na suvozačko sedište. ,,To je bio jebeno glup rizik.“
„Ali ti uopšte nisi rizikovao." Polako je pošao niz drum.
Merkado, trudeći se da objasni svoj skok u jarak, reče: „Mislio sam da je
Gala.“
„Video sam da nije.“
,,Da li ti uopšte znaš kako Gale izgledaju?“
„Zapravo, ne znam.“
Dovezli su se bhže čoveku, koji je nosio zelenožutocrveni pojas -boje
Etiopije i cara.
Persel reče: ,,Pa, sada smo u carskoj armiji.“
Merkado je odgovorio: „Odlično. Ovo je pravo mesto za priču.“ Persel ga
je podsetio: „Snage prelazne vlade mogle su da nas vrate nazad u Abebu. Princ
Džošua verovatno ne može ni sam sebe da izbavi odavde.“ ,,Ne znamo kakva je
situacija.“
„Tako je. Ali ja znam da nam tvoja propusnica prelazne vlade neće mnogo
koristiti kod princa."
Merkado nije odgovorio još trenutakdva, a zatim je rekao: „Zapravo,
upoznao sam ovde Hajla Selasija 1936. godine, a zatim sam ga sreo još jednom
dok je bio u izgnanstvu u Londonu.“ Uverio je Persela i Vivijan: „Kazaću to
princu Džošui.“
Vivijan, koja je poznavala Henrija Merkada bolje od Persela, upita: ,,Da li
je to istina, Henri?“
„Jok. Ali to će nam obezbediti kraljevski tretman."
Vivijan reče: „Zato te volim, Henri.“
Persel ih posavetova: ,,Ne izgledajte lako za hapšenje."
Došli su nadomak trideset metara od vojnika i mahnuli mu. Nije im
uzvratio pozdrav, ah je pokazao udesno.
Merkado reče: „Želi da krenemo onom tamo stazicom.“
„Vidim je.“ Persel je skrenuo udesno i u znak oproštaja mahnuo
dronjavom vojniku na steni. Miris mrtvih počeo je da prožima vazduh, iako još
uvek nisu videli nijedno telo. Poterao je džip uz uzani putić koji je ličio na kozju
stazu.
Merkado je pokazao na ravno područje ispred njih. Otprilike desetak tela
ležalo je na suncu i trulelo. Vojnik sa starom repetirkom pošao je ka njima.
Persel je obišao tela na tlu i krenuo prema čoveku, koji ih je znatiželjno
posmatrao.
Merkado je ustao i povikao nekoliko reči pozdrava na amharskom. „Tena
yastalannr
„Alal ti vera, Henri“, reče mu Vivijan. „Pitaj ga šta mu deca rade na Jejlu."
„I jesam.“
Čovek je prišao džipu, a Persel je stao. Merkado je mahnuo novinarskom
akreditacijom i rekao: ,,Gazetanna“, u isto vreme kad je Persel vojniku pružio
paklicu egipatskih cigareta.
Vojnik je nosio iscepanu šamu i raznorazne komade ratne opreme.
Nasmešio se i uzeo ponuđene cigarete. Persel mu je zapalio jednu. „Ras Džošua.“
Čovek je klimnuo i pokazao rukom.
Persel je krenuo uzbrdo kroz travu koja je dopirala do vetrobranskog
stakla. Bilo je malo dokaza vojne aktivnosti i svega nekoliko fizičkih znakova
nočašnje artiljerijske vatre. Kao i u većini armija Trećeg sveta, Persel je to znao,
moderno naoružanje bilo je namenjeno više za buku i predstavu nego za nešto
konkretno. Artiljerijska baražna vatra bila je mala u poređenju sa savremenim
armijama, a najveći deo granata padao je daleko od mete. Pravo ubijanje vršilo
se na način koji se nije mnogo promenio za dve hiljade godina - nožem, kopljem,
sabljom i katkad bajonetom pušaka bez municije.
Nastavili su đalje, a Persel je shvatio da se nalazi usred prinčevog
glavnog štaba. Niski šatori, odveć živopisni za taktičku upotrebu, nicali su iz
visoke trave i žbunja. Napred, dalje niz uzani putić, mogao je da razabere
zelenožutocrvenu zastavu Etiopije ukrašenu grbom judejskog lava. Dok je vozio
ka njoj, šiprag je oživeo od vojnika. Niko nije govorio.
„Maši, Henri“, reče Vivijan. „Sve ih pozovi u svoju vikendicu u Sariju. To je
dobar momak.“
„Vivijan, budi mirna i sedi.“
Persel je zaustavio džip na pristojnoj udaljenosti od šatora sa carskom
zastavom. Sve troje su izašli iz vozila, prijateljski mašući vojnicima i smešeći se.
Nekoliko vojnika im je uzvratilo osmeh. Nekolicina je, međutim, izgledala
neraspoloženo i nabusito, primetio je Persel, poput pešadinaca iz celog sveta
koji tek što su izašli iz bitke. Nisu im se sviđali relativno čisti stranci koji se
šetkaju unaokolo. Naročito ako je vojska poražena. Pobeđena vojska je opasna
stvar, znao je to, mnogo opasnija od pobedničke. Moral je loš, poštovanje prema
nadređenim oficirima takođe, a ljudstvo na ivici živaca. Video je to u vojsci
Južnog Vijetnama dok su gubili rat. Merkado je to viđao po čitavom svetu.
Sramota poraza. To vodi u silovanja, pljačku i nasumično ubijanje. Neka vrsta
katarze vojnika koji ne mogu da pobede druge vojnike.
Žustro su krenuli ka prinčevom šatoru, kao da kasne na zakazani
sastanak. Persel se zabrinuo za njihovu opremu, ali svaki pokušaj da je ponesu
sa sobom ili da mahnu rukama ka džipu u znak zabrane pristupa samo bi
izazvao nevolje. Najbolje je odšetati od svog skupog imetka kao da očekujete da
će sve i dalje biti tamo kada se vratite, Vivijan je, međutim, ponela jedan od
svojih fotoaparata.
Princ im je pošao u susret. Nije to mogao biti niko drugi. Bio je mlad,
otprilike četrdesetogodišnjak, i veoma visok. Nosio je krunu od zlata i dragog
kamenja u evropskom stilu, ali je bio odeven u šamu od lavlje kože, sa širokim
pojasom od leopardovog krzna. Taltođe je nosio koplje. Njegovi ađutanti, koji su
hodali iza njega, bili su odeveni u savremene vojne uniforme, ali su oko vrata
nosili lavlje grive. Očigledno su odenuli sav aksesoar zarad Evropljana. Merkado
je znao da je to dobar znak.
Princ i njegova svita su stali. Radoznali vojnici oivičavali su utabani putić
kroz visoku travu.
Merkado je ubrzao korak, direktno prišao princu i naklonio se. „Ras
Džošua." Govorio je na lošem amharskom jeziku. „Oprosti nam što nismo
najavili naš dolazak. Prešli smo dug put da budemo s tvojom vojskom...“
„Govorim engleski", odgovorio je princ s britanskim naglaskom.
„Odlično. Zovem se Henri Merkado. Ovo je Frenk Persel, američki
novinar. I naš fotograf, Vivijan Smit.“ Ponovo se presamitio u struku, a zatim
zakoračio u stranu.
Vivijan je došla do Merkada, koji je prošaputao: „Nakloni se.“ Vivijan je
napravila naklon i kazala: „Drago mi je što smo se upoznali.“ Persel je klimnuo
glavom u znak pozdrava i kazao: „Hvala vam što ste nas primili."
„Dođite“, reče im princ Džošua.
Sledili su ga do njegovog šatora i ušli. U paviljonu na crvenobele pruge
bilo je sparno, a vazduh je mirisao kiselkasto. Princ im je pokazao da sednu na
jastuke poređane oko niskog izrezbarenog stočića, nalik na neki evropski
antikvitet, sa odsečenim nogarima. To je, pomisli Persel, jednako neskladno kao
i sve ostalo u ovoj državi.
Etiopija je, otkrio je, mešavina dostojanstva, velelepnosti i apsurda.
Antikvarni sto sa skraćenim nogarima sve je govorio. Vojne uniforme s lavljim
grivama možda još su bolji primer. Zemlja nije bila mešavina kamenog,
bronzanog i savremenog doba, kao najveći deo podsaharske Afrike; bila je to
prastara izolovana civilizacija, koja je samostalno dostigla zenit mnogo pre
nego što su pristigli Italijani. A sada je, kao što je Persel mogao da vidi,
jedinstveni ukus stare civilizacije umirao sa starim carem.
 Merkado je upitao: „Želite li da vidite naše novinarske akreditacije?"
,,Zašto?“
,,Da utvrdite...“
,,A ko biste drugi mogli budete?“
Merkado klimnu glavom.
Princ Džošua ih upita: „Kako ste stigli ovamo?“
Persel mu je odgovorio: „Džipom, iz Adis Abebe.“
„Zaista? Iznenađen sam što ste stigli ovako daleko."
,,I mi smo“, priznao je Persel.
Prinčeve sluge donele su bronzane pehare do stola i njih usule viski
Džoni Voker blek lejbl. Merkado i Persel su se pretvarali da nisu iznenađeni
dobrim izborom osveženja, ali je Vivijan napravila čitavu predstavu, kao da je
očekivala fermentisano ovčije mleko. „Opa, šta to imamo ovde?“ Nagnula se
preko astala i podigla fotoaparat, upitavši princa: „Imate li nešto protiv?“, a
zatim je snimila fotografiju flaše sa princom Džošuom u pozadini. „Sjajan
snimak."
Merkado je obamro. Loši maniri su bili nešto što nije mogao da toleriše
kod mladih. To je možda ljupko u Londonu i Njujorku, ali je i te kako opasno u
zemljama kao što je ova. Princ je delovao kao sasvim pristojan tip, ali nikad se
ne zna šta može da razjari ove ljude. Nasmešio se princu i kazao: „Wattatacc“ -
amharska reč za „mladost".
Princ se takođe nasmešio i klimnuo glavom. „Nema sode, nažalost. I
nema leda za Amerikanca." Nasmešio se Perselu. Međutim, Merkado je znao da
je veliki napor biti učtiv kada se tri hiljade godina stara dinastija bliži sramnom
kraju, car u zatvoru, a otprilike stotinu članova kraljevske porodice već
pogubljeno.
Princ Džošua je pogledao u goste i upitao: „Dakle, došli ste u lavlju
jazbinu? Zašto?“
Merkado je bio i te kako svestan da je ovo starozavetna zemlja, i da se
važne stvari uvekgovore sa biblijskim aluzijama. Odgovorio je: ,,I Gospod bijaše
sa Isusom, i razglasi se ime njegovo po svoj zemlji."
Princ se ponovo nasmešio.
Vivijan reče: „Može li Etiopljanin promeniti kožu svoju ili leopard šare
svoje?“ I ona se, takođe, nasmešila.
Merkado je zgranuto pogledao u princa, a zatim u Vivijan. „Vivijan?"
„Knjiga proroka Jeremije, Henri.“ Osvrnula se oko sebe. „Loš izbor?" Princ je
pogledao u nju, a potom rekao: „Crna sam, ali sam lepa; dve su ti dojke kao dva
laneta blizanca, koji pasu među ljiljanima. Solomonova Pesma nad pesmama.“
Gledao je u nju jedan dugi trenutak.
Vivijan se osmehnula. ,,To mi se sviđa.“
Princ je podigao pehar i rekao: „Dobro došli!“
Svi su podigli pehare, a Merkado reče: ,,U carevo zdravlje!"
Svi su otpili, ali princ više ništa nije rekao.
Merkadojepreuzeo vođstvo i počeo: „Bio samovde 1935. godinekada su
Italijani izvršili invaziju na vašu zemlju. Imao sam čast da tada upoznam
Njegovo kraljevsko visočanstvo. A zatim u Engleskoj, dok je car bio u
izgnanstvu, imao sam čast da napišem priču o njemu.“
Princ Džošua je sa izvesnim zanimanjem gledao u Henrija Merkada, a
onda rekao: ,,Ne izgledate mi dovoljno staro za to, gospoditie Merkado." ,,Pa...
hvala vam. Ali vas uveravam da zbilja jesam toliko star.“
Princ je upitao: „Dakle, šta mogu da uradim za vas?“
,,Pa“, odgovorio je Merkado, „došli smo iz Adis Abebe da nađemo vas i
vašu vojsku. Ali smo usput imali mnogo pehova. Gale tumaraju po zemlji, a
borbe su zbunjujuće. Zato od vas tražimo da nam date propusnice -možda da
nam obezbedite nekoliko vojnika kako bismo mogli bezbedno da se vratimo u
prestonicu i izvestimo...“
„Gospodine Merkado, molim vas, ja nisam budala. Ovde ste zato što niste
uspeli da nađete snage prelazne vlade. Ja ne mogu da izdam nikakve propusnice.
Ne kontrolišem ništa u državi osim ovog brda. Moje snage su teško poražene, a
neprijatelj će u svakom trenu zatražiti moju predaju, ili će opet napasti. Osim
ako nas, razume se, Gale prve ne napadnu. Moji ljudi dezertiraju u stotinama. Mi
ovde živimo u pozajmljenom vremenu."
Merkado je bacio pogled na svoje saputnike, a zatim rekao princu:
„Shvatam... ali... to nas stavlja u prilično nezgodnu situaciju...“
,,Pa, žao mi je zbog toga, gospodine Merkado."
Persel reče: „Svakako razumemo da je vaša situacija lošija nego naša. Ali
voleli bismo da budemo u mogućnosti da ispričamo vašu priču i da ispričamo o
hrabrosti rojalističkih snaga. Tako da, ukoliko biste mogli da odvojite nekoliko
ljudi...“
Princ ga je prekinuo: „Videću šta mogu da uradim da vas ubacim u vojne
snage. Tu možda možete naći helikopter ili konvoj za snabdevanje do
prestonice. Ne želim da vas vidim kako umirete ovde sa mnom.“ Reči je
izgovorio jednostavno, ali je zvučao umorno. Upitao je: „Ima li novosti o caru?“
Merkado je odgovorio: ,,I dalje je dobro. Vojska ga premešta iz jedne
palate u drugu nadomak prestonice, ali javljeno je da je u dobrom zdravlju.
Kolega novinar ga je video prošle nedelje."
,,Dobro.“ Princ je srknuo viski. „Ovde imam još jednog Engleza.
Pukovnika ser Edmunda Gana. Poznajete li ga?“
Merkado klimnu glavom. „Čuo sam za njega, da.“
,,On je moj vojni savetnik. Na terenu je, vrši inspekciju naših položaja.
Rekao sam mu da više nema položaja koje treba pregledati, ali on je uporan."
Princ je zavrteo glavom na tu ludost. „Englezi su ponekad jako čudni.“
Persel je podigao čašu. „Nazdraviću u to ime.“
„Dosad je već trebalo da se vrati. Ali kada se vrati, pokušaću da napravim
planove da vas sve otpremim na bezbedno mesto, ako ikako mogu.“ „Hvala vam,
rase.“ Merkado je osetio povratak stare tuge. To je ponovo bio Španski
građanski rat; planina Aradam, 1936; zarobljeni ljudi kod Dankerka; bekstvo iz
Tibeta s dalajlamom. Svi izgubljeni ciljevi susretali su se ovde na ovom vrhu
brda. A on, Henri Merkado, uvek se izvlačio u poslednjem trenu dok su mu
hrabri i na propast osuđeni ljudi mahali i želeli sretan put. No, dobio je svoj.
Berlin 1946. S bednim kodakom, vojnim viŠkom iz armije SAD. Više nije osećao
nikakvu grižu savesti zbog izvlačenja. Osećao je olakšanje. ,,Da. To bi bilo fino.“
„ A ukoliko vam pođe za rukom da se izvučete odavde, napišite dobru
priču o caru i njegovoj armiji - kao što ste učinili i kada su stigli Italijani.“
„Učiniću to.“
,,Odlično.“ Princ je ustao. „ A sad moram da se postaram za svoje
dužnosti.“ Persel, Merkado i Vivijan su ustali i naklonili mu se. Kad se princ
okrenuo da pođe, Vivijan ga je pozvala: „Prinče Džošua?“
„Da?“
„Sigurno znate ras Teodora. Borio se protiv ItaJijana kada su napali i
imao je utvrđenje u džungli na nekoliko dana marša odavde.“
Princ je klimnuo. „Teodor mi je bio stric. Ubijen je s grupom partizana
dok se borio protiv Italijana 1937. godine. Moj rođak, takođe Teodor, i dalje drži
garnizon u džungli. To je fina tvrđava. Cement i kamen. Zašto me to pitate?“
„Čula sam da je tamo bilo borbi. Samo sam se pitala znate li za to.“ ,,Ne.
Ništa nisam čuo. Ne bih znao čak ni koja strana je držala tvrđavu, a koja ju je
napadala. Zašto me to pitate?"
,,Oh, naprosto sam mislila da, ako su borbe gotove, možda tamo možemo
da nađemo utočište."
„Bolje nemojte. Izvinite me.“
„Prinče Džošua?“
 Princ se okrenuo i nestrpljivo uzdahnuo. ,,Da, madam?“
,,U toj oblasti takođe postoji izvesni manastir. Mislili smo da možda
možemo da stignemo do njega. Manastir od crnog kamena, mislim."
,,Ne postoji takvo mesto. Ser Edmund će vam se ubrzo pridružiti, pa ćete
moći njemu da postavite pitanja. Izvinite me.“ Okrenuo se i otišao.
Persel je obrisao znoj sa vrata. ,,Ti si navalentna kučka, Vivijan. Ali
postavljaš dobra pitanja.“
Merkado je seo na jastuk i rekao Vivijan: „Čovek čeka galanski masakr ili
streljački stroj, a ti baš moraš da ga nerviraš. Zaista, baš si bezosećajna.“ Vivijan
je takođe sela i sipala sebi još jedan viski. „Nismo u Hiltonu u Abebi, znaš, Henri.
Njegova sudbina bi vrlo lako mogla da bude i naša.“ ,,Da, U pravu si, naravno. Ali
mi imamo kakvutakvu šansu.“
Persel je seo na niski stočić i poslužio se viskijem. Rekao je: ,,Pa, makar
znamo da je garnizon u džungli stvaran."
Izvan šatora su čuli uzbuđene glasove i nepogrešive zvukove popuštanja
discipline. Izbile su svađe, a najmanje jedna razmirica rešena je upotrebom
oružja. Dezerteri su pljačkali šatore oko njih, ali je zastava lava judejskog za sada
čuvala njihov šator neoskrnavljenim, mada su osećali kako im se perimetar
bezbednosti sužava dok su sedeli i pijuckali viski u tom zagušljivom smrdljivom
šatoru.
Persel reče Merkadu: „Bio si u pravu, Henri. Ovde leži dobra priča. I
mislim da ćemo ubrzo postati deo nje.“
Merkado mu ništa nije odgovorio.
Vivijan reče: „Volela bih da napravim nekoliko fotografija."
Persel je pokazao rukom na niz ceremonijalnih štitova i kopalja
naslonjenih na zid šatora. „Henri, skockaj se malčice.“
Opet, Merkado mu nije odgovorio, ali je kazao Vivijan: „Nećeš izaći iz
ovog šatora.“
Persel je predložio da pogledaju unaokolo i vide ima li nekog drugog
oružja u šatoru osim kopalja.
Merkado je izričito rekao: ,,Ne smeju nas zateći s vatrenim oružjem. Mi
smo novinari.“
„Svi ostali imaju nešto.“
,,U tome i jeste poenta, Frenk. Ne možemo pucnjavom da se izvučemo
odavde.“ Dodao je: „Ovo nije američki film sa kaubojima i indijancima."
Persel je ćutao trenutakdva, a potom kazao: „Razmišljao sam više u stilu
izbegavanja sudbine gore od smrti.“
 Niko mu nije odgovorio, a onda Merkado reče: „Maio si fatalista, Frenk.“
Upitao je: „Šta želiš da uradiš?"
Persel je razmislio na tren, a zatim odgovorio: „Ostala nam je još samo
jedna opcija."
,,A to je?“
„Još jedna tura.“ Ispraznio je preostali viski u tri bronzana pehara i rekao:
„Nadam se da sa ovih kopalja može da kapne još malo viskija u naše pehare.“
„Nemoj da bogohuliš."
Persel je uzeo koplje i zabo ga u zemlju pored stola. Sve troje su seli oko
stola, licem okrenuti ka zatvorenom šatorskom krilu.
Persel nije imao pojma ko može doći kroz to krilo -- buntovni vojnici,
pukovnik Gan, princ ili Gale. Uz malo sreće, stići će konjica vladinih trupa, a
Henri će moći da mahne svojim novinarskim akreditacijama i propusnicom i
seti se kako se na amharskom kaže: „Hvala vam što ste nas spasli od princa.“
U međuvremenu, zvuci izvan šatora su se utišali. U stvari, postali su
zlokobno tihi.
Vivijan reče: „Mislim da smo ostali sami.“
Šatorsko krilo se otvorilo, a Persel reče: „Više nismo.“ Mašio se za koplje.
 7

Visok i mršav čovek u znojem umrljanoj uniformi zemljane boje sagnuo

se i ušao u šator. Bacio je pogled na koplje u Perselovim rukama, a onda kazao
sa britanskim naglaskom: „Zdravo. Mislim da smo izgubili rat.“
Persel je zapazio da pukovnik Edmund Gan ima riđe brkove i da nosi
kratak jahački bič. Nije imao šešir, ali je na čelu imao preplanulu liniju, što je
značilo da je negde izgubio šešir, ali ne i vojni revolver, koji je nosio u futroli na
kuku. Takođe je imao dvogled, koji mu je visio okačen oko vrata. Persel je
ponovo zabo koplje u zemlju i ustao.
Merkado se predstavio, a pukovnik Gan je rekao: „Da, čitao sam vaše
članke.“
„Hvala vam.“ Merkado mu je predstavio svoje saputnike, a Vivijan reče
pukovniku Ganu: „ Ako ste čitali Henrijeve članke, već mi se sviđate.“
Pukovnik Gan se usiljeno nasmešio i kazao im: „Moramo brzo da
pođemo.“ Obavestio ih je: „Na manje od hiljadu metara odavde ima nekoliko
stotina Gala opakog izgleda.“
Niko mu nije odgovorio, ali je Persel video da je Merkado prebledeo.
Pukovnik Gan dodade: „Ali nisu na konjima i sporo se kreću.“ Objasnio je:
„Svlače leševe, ubijaju ranjenike i traže plen.“
I - Persel je bio siguran - sakate mrtve i ranjene, a to oduzima dosta
vremena.
Izašao je iz šatora i osvrnuo se unaokolo. Logor je bio napušten, a on je
primetio da je nestala i prinčeva zastava. Još važnije, takođe je iščezao i njihov
džip.
Merkado, Gan i Vivijan izašli su na bleštavu dnevnu svetlost, a Persel je
upitao Gana: „Imate li konje koji idu zajedno s tim jahačkim bičem?“ „Bojim se
da nemam.“
Vivijan je upitala: „Gde je naš džip?“
 Gan joj je odgovorio: „Kad sam ga zadnji put video, u njemu je bilo
desetak vojnika na putu južno prema dolini u džungli."
Vivijan reče: „Sve što posedujemo bilo je u tom džipu.“
Merkado je dodao: „Uključujući i našu šansu da se izgubimo odavde.“
Upitao je Gana: „Gde je princ Džošua?“
„Kad sam ga zadnji put video, on i šestorica njegovih ađutanata bili su na
konjima, takođe na putu ka jugu.“
Persel je napomenuo: „Nadam se da se setio da ponese krunu.“ Vivijan
reče: ,,To nije smešno, Frenk.“
„Gledaj na ovo s vedrije strane, Vivijan."
,,A to je?“
„Gale tebe ne mogu da kastriraju.“
Pukovnik Gan im se ubacio u reč: „Vojne snage prelazne vlade nalaze se
severno odavde. Savetujem vam da pokušate da stignete do njihovih linija i
pokažete im novinarske akreditacije. Međutim, očito su dozvolili Galama da se
malo zabave pre nego što vojska krene napred. A to stavlja Gale između vas i
vladine vojske.“
Niko mu nije odgovorio, a pukovnik Gan je nastavio: „Ali možete da
pokušate, ako želite.“
Vivijan ga je upitala: „Hoćete li vi poći s nama?“
,,Ne. Ja sam poznati savetnik kraljeve vojske. Vladine snage bi me
verovatno streljale na licu mesta."
Persel reče: „Onda hajde da svi krenemo na jug i sustignemo rojaliste u
povlačenju.“
Pukovnik Gan ih je obavestio: „Plašim se da me ne vole baš previše."
Pojasnio je: „Vatreni sam pobornik stroge discipline. Shvatate?"
Persel je primetio: „Čini mi se da se nikome ne dopadate, pukovniče.“
„Nisam ovde da bih se dopadao drugima.“
Vivijan reče: „Pa, meni se dopadate. Pođite s nama.“
Merkado je upitao: „Kuda idemo?“
Pukovnik Gan je predložio: „Možemo da pratimo zaštitnicu rojalističke
armije, na bezbednoj udaljenosti, i da ostanemo nekoliko koraka ispred Gala u
napredovanju."
„Između čekića i nakovnja“, reče Persel.
Pukovnik Gan je takođe predložio: „Vas troje verovatno možete da se
priključite zaštitnici rojalističke vojske... premda nisam siguran da bi dobro
postupali sa vama.“ Objasnio je: „Princ je u bekstvu, a disciplina se urušila.“
 „A vi“, podsetio ga je Persel, „više niste u položaju da održavate red i
disciplinu."
„Tako je.“
,,Pa...“
U daljini, ka severu, začuli su vrištanje.
Pukovnik Gan reče: „Gale su stigle.“
Merkado je bez reči počeo brzo da silazi nizbrdo prema kozjoj stazici.
Vivijan je na brzinu snimila nekoliko fotografija prinčevog šatora i
napuštenog logora, a onda su ona i Gan pošli za Merkadom, ali je Persel rekao:
„Potražiću vodu u šatoru i stići ću vas.“
Gan ga je obavestio: „Gledali smo. Nema vode.“ Dodao je: „Viski je takođe
nestao, nažalost.“
Sustigli su Merkada i zaputili se na jug, vraćajući se putem kojim su stigli
od banje do glavnog štaba princa Džošue. Prošli su pored zaravni gde su ležala
naduvena tela i pronašli usku kozju stazu, a zatim krenuli njome nizbrdo,
nastavljajući južno prema dolini u džungli. Persel je zapazio da su tragove
njihovih guma u potpunosti izbrisali otisci sandala i bosih nogu rojalističkih
vojnika u bekstvu ka džungli.
Sunce je nemilosrdno pržilo, a stene su isijavale žestoku vrelinu. Iza leđa
su mogli da čuju bojne pokliče Gala, a Persel je pretpostavio da su stigli do
prinčevog napuštenog logora.
Merkado je imao poteškoća sa disanjem, pa su zastali da se odmore.
Pukovnik Gan je iz džepa izvadio staru italijansku mapu i prostudirao je. Pcrsel
je zapalio cigaretu i pogledao u Henrija Merkada. Činilo se da je Merkado u
dobroj fizičkoj kondiciji, ali njegove poodmakle godine sada su se jasno videle.
Vivijan je maramicom obrisala znoj s Merkadovog lica i kazala: „Treba
nam voda.“
Gan je podigao pogled sa mape i odgovorio: ,,U blizini ima nekoliko
planinskih potoka, ali sada su verovatno suvi.“
Persel je zapazio da je Vivijan ostavila šešir u džipu i da su joj obrazi
jarkocrveni od sunca.
Pukovnik Gan se popeo iz jaruge i kroz dvogled osmotrio krajolik. Tiho je
rekao svojim saputnicima: „Nekoliko Gala na konjima je ispred nas - između nas
i zaštitnice rojalista. Štaviše, svuda su oko nas.“
Persel je ispuzao iz jaruge i bacio pogled kroz pukovnikov dvogled. Niz
brdo, sa obe strane klisure, video je kako se konjanici oprezno ali vešto spuštaju
krševitim padinama.
 Dalje uz padinu, idući u njihovom pravcu, nalazilo se još konjanika
odevenih u crne odore, glava i lica uvezanih crnim šalovima. Nosili su sablje, a
Perselu su ličili na otelotvorenje smrti.
Na vrhu brda, odakle su došli, spazio je oblačiće prašine, što je značilo još
konjanika.
Pogledao je preko klisure prema zapadu. Visoki nazubljeni greben
protezao se do susednog vrha.
Spustio je dvogled i pokazao na brdski greben.
Gan je klimnuo i kazao: ,,Da, skoro je neprolazan za konje...“ Bacio je
pogled na mapu i kazao: „ Ako bismo mogli da se popnemo na taj greben,
odvešće nas do onog vrha.“ Pokazao je Perselu mapu i uperio prstom. „Taj
greben će nas odvesti do ove visoravni ispod visija gde su ukopane vladine
snage.“ Upitao je Persela: „Umete li da čitate terenske mape?“
„Pomalo. I mogu da se verem na planine."
„Odlično. Ukoliko se razdvojimo, samo pratite liniju grebena - zapadno, a
zatim na sever.“
Persel i Gan sišli su nazad u jarugu, a Persel reče: ,,U redu, čini mi se da
postoji put odavde, ali ima mnogo da se ide uzbrdo.“ Pogledao je u Merkada i
upitao: „Možeš li, Henri?“
Merkado je klimnuo, ali je Persel primetio da nije skočio na noge. Pružio
je ruku i podigao ga na noge.
Vivijan je upitala Merkada: „Jesi li dobro?“
,,Da... ne mogu da sedim ovde i čekam Gale.“
Gan je od Persela uzeo dvogled i popeo se uz zapadnu stranu klisure.
Pregledao je okolinu, a zatim im mahnuo da dođu gore.
Persel i Vivijan pomogli su Merkadu da izađe iz klisure i svi čučnuše oko
neravnih stena, tražeći znake Gala između njih i podnožja grebena otprilike tri
stotine metara preko padine posute stenama i prekrivene braonkastim
žbunjem u visini grudi.
Na padini su se videli oblačići prašine, ali ne i konjanici.
Gan je hodao na čelu povorke, za njim su išli Vivijan i Merkado, a Persel je
bio na začelju, podstičući Merkada. U čučnju su išli od stene do stene, držeći se
ispod šipražja.
S vremena na vreme Persel bi na delić sekunde spazio Gale i video da
neki od njih idu pešice, vodeći konje na povocu, dok su neki i dalje jahali.
Napredovali su natenane, poput lešinara, što i jesu, zainteresovaniji za pale
Ijude i odbačenu opremu nego za zaštitnicu prinčeve vojske.
 Gan je stao da predahne među visokim nazubljenim stenama i
prokomentarisao: „Kad Gale sa bojnog polja pokupe sve od vrednosti,
pregrupisaće se, a zatim će većati jesu li dovoljno jake da napadnu prinčevu
vojsku." Dodao je: „Veoma bi želeli da se domognu prinčeve krune - i njegove
glave zajedno s njom.“
,,Da ne pominjemo prinčeve carske dragalje“, reče Persel.
Na njegove reči Merkado se malčice oporavio i kazao: „Hajde da
krenemo.“ Prešli su još tri stotine metara za svega nekoliko minuta i stali u
podnožju grebena.
Persel je pogledao gore u uzani greben. Uspon je bio strm, sastavljen od
velikih oštrih crvenih stena, a između stena se nalazilo još braonkastog
zakržijalog šiblja.
Gan reče: „Dobar zaklon, neprohodno za konje.“ Upitao je: „Jesmo li
spremni?“
Persel je pogledao u Merkada, koji je klimnuo glavom bez entuzijazma.
Započeli su uspon, verući se uz greben između velikih stena. Povremeno
su morali da se provlače bočno između blisko grupisanih stena, što ih je uverilo
da Gale na konjima neće moći da ih prate - mada će pešice moći.
Približno na pola puta zastali su da se odmore i seli u senku velike
kamene izbočine.
Gan je, primetio je Persel, delovao u redu, iako nije bio mlad čovek.
Očvrsnuo je u nekoliko ratova, a verovatno se prethodne noći forsirao mnogo
više od ovoga, trudeći se da oko sebe okupi razbijenu prinčevu armiju.
Pogledao je u Merkada. I on je, takođe, doživeo nedaće, ali su te nedaće
uzele danak.
Vivijan je opet brisala Merkadovo lice, ali je Persel zapazio da se Henri
jedva znoji, što nije bilo dobar znak.
Vivijan je bila u pristojnom stanju, ali su joj ruke i lice izgoreli od sunca.
Persel je skinuo safari jaknu, što ga je ostavilo u znojem natopljenoj majici
kratkih rukava. Bacio joj je jaknu i rekao: „Obmotaj to oko glave.“
Oklevala je, a zatim podigla jaknu zemljane boje i dobacila mu je.
Pukovnik Gan popeo se na visoku stenu i počeo kroz dvogled da osmatra
okolinu. Kazao je: „Gale se okupljaju... ima ih možda dvetri stotine... spuštaju se
u dolinu. Kinjiće napadima ostatke rojalističke vojske... a ako pomisle da je
armija dovoljno oslabljena, napašće ih svom snagom.“ Niko nije imao ništa da
kaže na to, ali je svima pao kamen sa srca što su Gale usmerile pažnju na vojsku
u povlačenju.
 Persel se nadao da će ugledati neki znak vojske prelazne revolucionarne
vlade u poteri za rojalistima. To bi ih poštedelo dugog pešačenja. Upitao je
pukovnika Gana: „Vidite li neki znak revolucionarne vojske?“ Gan je nastavio da
osmatra okolinu, odgovorivši: ,,Ne. Puštaju Gale da obaveprljavposao.
Lenjakopilad.“ Dođaoje: „Banda prokletih marksista!“ Vivijan je rekla Ganu: „
Ako stignemo do prelazne vojske, možemo da vas proguramo kao novinara."
Persel je dodao: „Ali moraćete da skinete kraljevske insignije i da se
ratosiljate tog pištolja i jahačkog biča.“
Gan je odgovorio: „Cenim ponudu. Ali moje prisustvo će vas samo
dovesti u opasnost.“ Dodao je: „Znaće ko sam čak i bez kraljevskih insignija na
mojoj uniformi, a onda mogu da me streljaju kao špijuna umesto kao rojalistu."
Obavestio ih je: „Radije bih da poginem kao vojnik.“ Persel nije uviđao u čemu je
razlika, ali pukovnik Gan jeste, a imao je pravo i u vezi sa ugrožavanjem svih
njih. Takođe, njihova propusnica prelazne vlade u Adis Abebi imala je na sebi
svega tri imena, a nijedno od tih imena nije bilo ime pukovnika Edmunda Gana.
Pogledao je u Merkada, koji nije ništa rekao na tu temu. „Šta ti misliš,
Henri?“
Merkado je odgovorio: „Treba da pređemo taj most tek kad stignemo do
njega. I dalje smo u lošoj situaciji."
Gan se složio i kazao: „Pokušaću da vas dovedem što bliže mogu vojnim
linijama, a onda ću uteći.“
Vivijan ga je upitala: ,,Kuda?“
Obavestio ih je: „Najveći deo amharskih seljaka ovde u okolini odan je
caru pa ću potražiti neko prijateljsko selo.“
Niko nije odgovorio, ali Persel nije imao bogzna kakvo mišljenje o planu
pukovnika Gana. Štaviše, mislio je da ni sam pukovnik Gan nema bogzna kakvo
mišljenje o svom planu. Najverovatnije će umreti od žeđi, gladi ili boleštine u
brdima ili džungli. Ali Gale ga se neće dočepati. Sve dok ima svoj vojni revolver i
bar jedan metak. Persel je rekao Ganu, Merkadu i Vivijan: „Mislim da treba da
ostanemo zajedno. Možda možemo da nađemo tog rasa Teodora, ili nekog
drugog rasa.“
Gan reče: „Koješta. Imate novinarske akreditacije i propusnicu. Najbolja
šansa su vam snage prelazne vlade, a one su ovde u blizini."
Opet, niko mu nije odgovorio, ali onda Persel reče: „Ravnaćemo se prema
prilikama. Spremni?"
Svi su ustali i nastavili da se penju uz greben. U roku od pola sata stigli su
do vrha, s koga je pucao jasan pogled na okolinu.
 Sunce im je sada bilo tačno iznad glava i nije bilo mnogo hlada, ali je
Merkado legao u tračak senke u podnožju visoke stene. Vivijan je kleknula pored
njega i stavila mu od znoja vlažnu maramicu preko lica.
Gan je kroz dvogled osmotrio krajolik i kazao: „Vidim vojnike ukopane na
grebenu." Pružio je dvogled Perselu.
Ispod se nalazila travnata zaravan, poput planinskog pašnjaka, između
njih i brda na severu, a krševiti grebeni pružali su se od brda do zaravni.
Persel se usredsredio na najbliži greben, udaljen manje od kilometra, i
video grupu uniformisanih ljudi. Nagomilali su nekoliko stena kako bi izgradili
bezbedan vatreni položaj, a njemu se učinilo da vidi kako iznad stene štrči
dugačka cev minobacača. Pogledao je dalje niz greben ka sledećem vrhu i
ugledao još artiljerijskih položaja.
Gan reče: „Glavnina vojske prelazne vlade je u onim brdima." Rekao im je:
„Napali su nas u pnnoj snazi prošle noći, baš tamo na onoj zaravni, a mi smo im
naneli velike gubitke. Nažalost, imali su teške minobacače i tukli su nas čitave
noći.“
Persel je klimnuo glavom. Videli su to iz banje.
Gan je nastavio da govori: „Očekivali smo još jedan napad u svitanje, i ja
sam se spremao za njega, ali je ljuđe uhvatila panika i počeli su da dezertiraju. A
kada dezertiranje počne, nemoguće ga je zaustaviti.“
Persel je upitao Gana: ,,Da li vas je princ dovoljno plaćao za ovo?“ Gan je
razmislio o pitanju, a zatim odgovorio: „Vojnička plata nikad nije dovoljna.
Morate verovati u cilj.“
Persel ga je podsetio: ,,Vi ste najamnik." Dodao je: „Časna profesija,
siguran sam. Ali to nije zvanje koje zahteva veru u ciljeve."
Gan je sve obavestio: „Bio sam ovde 1941. godine sa britanskim
ekspedicionim snagama koje su isterale Italijane." Dodao je: „Razvio sam
privrženost prema Etiopiji. I monarhiji. Prema caru. On je izuzetan čovek...
poslednji izdanak tri hiljade godina stare loze.“
„Tako je“, reče Persel. ,,Poslednji.“
Gan je obrnuo pitanje i upitao: „Zašto ste vi ovde?“
Persel mu je odgovorio: ,,Da izveštavamo o ratu.“
„Plaćaju li vas dovoljno za to?“
,,Ni izbliza.“ Predložio je: „Hajde da krenemo.“ Pogledao je u Vivijan, koja
je klečala pored Merkada i štitila ga od sunca. ,,Da li je dobro?“
,,Nije.“
Persel reče: „Pokušaj da ga probudiš, Vivijan."
 ,,Ne. San mu je preko potreban."
,,Do zaravni je sve nizbrdo.“
Gan je predložio: „Slušajte, neću ići s vama do borbenih linija, pa ću ostati
ovde s njim. Vas dvoje uspostavite kontakt sa vladinim snagama, a zatim se
vratite po njega s bolničarem i nekoliko ljudi da ga ponesu.“ Dodao je: „Pobeći
ću pre nego što se vratite.“
Persel je mislio da je to loša ideja, ali Vivijan reče: „Neću da ga ostavim.“
Gan joj je objasnio: ,,Ne ostavljaš ga. Ideš po pomoć.“
Persel joj reče: ,,I ti možeš da ostaneš ovde. Nije mi potrebno društvo."
Merkado se probudio i uspravio u sedeći položaj, naslonivši se leđima na
stenu. Čuo je diskusiju i nejakim glasom rekao Vivijan: „Idi sa Frenkom."
,,Ne. Ostajem s tobom.“ Klekla je pored njega i stavila mu dlan na čelo.
,,Goriš...“
Persel je pogledao u Gana, a obojica su znali da je Merkado na ivici
toplotnog udara.
Gan reče Perselu: „Bolje da smesta pođeš.“
Merkado je iz džepa izvadio plastificirani papir i dao ga Vivijan.
„Propusnica... idi sa Frenkom."
Uzela je propusnicu i dodala je Perselu, ali je ostala da kleči pored
Merkada. Persel je stavio propusnicu u džep i rekao Ganu: „Nećemo se videti
kasnije. Hvala na pomoći."
Rukovali su se, a Gan reče: ,,Pa, srećno.“ Dodao je: „Komandant snaga
prelazne vlade je tip po imenu Getaču. Opak lik. Crven do srži. Voli da ubija
rojaliste. Nema bogzna kakvo mišljenje ni o zapadnjacima. Vaša propusnica
dobijena od prelazne vlade trebalo bi da bude u redu, ali budite oprezni s njim.“
Persel je odgovorio: „Znam ko je.“ Rekao je Vivijan i Merkadu: ,,Vidimo se
kasnije.“
Pošao je nizbrdo, a onda se okrenuo i upitao Gana: „Jeste li ikada čuli za
crni manastir u ovoj oblasti?"
Pukovnik Gan mu nije odmah odgovorio, a potom je kazao: „Jesam. Ali
nije vredan skretanja s glavnog puta.“ Dodao je: „Možda posle rata.“
Persel je klimnuo, a zatim počeo da silazi niz krševiti greben.
 8

Travnata zaravan je izgledala primamljivo, a Persel je pomislio da tamo

možda ima i vode. Ili Gala.
S druge strane zaravni nalazilo se podnožje stenovitih brda, a u tim
brdima pobednička vojska prelazne vlade. Ali čak i ako stigne do predstraže, nije
bio siguran kakva vrsta dočeka ga čeka. Teoretski, njegov američki pasoš,
novinarske akreditacije i propusnica prelazne revolucionarne vlade osiguraće
dobar prijem - što je na prvom mestu i bio razlog zašto su on i njegovi saputnici
pokušavali da stignu do vojnih snaga. Međutim, kada se teorija sučeli sa
stvarnošću, ponekad daje neočekivane rezultate. Naročito ako bude morao da
ima posla s generalom Getačuom, ozloglašeno okrutnim i verovatno ludim;
savršeni subjekt za intervju - ako ne ubije novinara.
Persel je začuo nešto iza leđa i ukipio se, a zatim se uvukao u procep
između stena. Oslušnuo je i ponovo čuo zvuk. Neko je dolazio niz greben.
Sačekao je, a potom je video kako se sulja na dupetu niz dugu i ravnu
stenu, držeći fotoaparat koji joj je visio oko vrata. Skočila je sa stene, a on ju je
pustio da malo odmakne ispred njega, a zatim pošao za njom dok se pela preko
još jedne velike stene.
„Predomislila si se?“
Preneraženo je zacičala, a potom se okrenula ka njemu. „Gospode...
Frenk... nasmrt si me preplašio..."
,,I ti mene. Kuda ideš?“
,,Da te pronađem..." Duboko je udahnula, a onda rekla; „Henri ti je dao...
nije ti dao propusnicu."
„Stvarno?" Iz džepa je izvadio plastificirani papir i otvorio ga. Nasmešio
se i kazao: „Liči na njegov račun iz bara u Hiltonu.“
Nije mu odgovorila na to, već je kazala: ,,fa imam propusnicu."
„Odlično. Uzeću je.“
 Dala mu je propusnicu.
Pogledao je u hartiju, strpao je u džep i rekao: „Hvala ti. Vidimo se
kasnije.“
Bacila je pogled ka grebenu.
Kazao je: „Jašta. Uspon će te ubiti. Ostani ovde.“
„Idem s tobom.“
Nije odgovorio na to, već je upitao: „Kako je Henri?“
„Malo bolje.“
„Dobro. A ti?“
„Vrti mi se u glavi.“
Stavio joj je dlan na čelo pokriveno plikovima i upitao je: „Jezik ti je
otečen?“mm-
„Malčice..."
Skinuo je safari jaknu i obmotao joj je oko glave. ,,U redu. Hajdemo."
Sledila ga je dok je silazio niz greben.
Kazala mu je: „Pukovnik Gan je video kako tri Gale na konjima jašu kroz
visoku travu tamo napred.“
„Loše vesti.“
Nastavili su da hodaju, a Vivijan je kazala: ,,Ne bih ga ostavila... ali me je
obmanuo. Obmanuo je tebe.“
Persel joj nije odgovorio.
Rekla je: ,,On i pukovnik Gan mislili su da imaš veće šanse ako budem s
tobom.“
,,Ti mi nisi povećala šanse."
„Za slučaj da se povrediš. Ili... šta god. Bolje je poslati dvoje ljudi u
spasilačku misiju."
,,Istina.“ Osim ako jedno od njih nije privlačna žena.
Greben se poravnao, a oni su stali tridesetak metara dalje od visoke
trave. Persel joj reče: ,,Ti ostani ovde. Ako sve prođe dobro, vratiću se s
bolničarem i nekolicinom vojnika da pokupe tebe i donesu Henrija. Ako se ne
vratim za, recimo, dva sata...“
„Neću da ostanem ovde.“
„Uradićeš kako ti kažem...“
„Frenk, ako ti se nešto dogodi, ovde sam praktično mrtva. Baš kao i
Henri.“
„Vivijan..."
,,Ne mogu da se vratim natrag uz ovo brdo, a neću da sedim ovde
čekajući Gale - ili da umrem od jebene žeđi.“ Pošla je ka njemu i gurnula ga u
grudi. ,,Hajdemo.“
Nastavili su da hodaju i zašli u visoku travu. Persel joj reče: „Drži se
dvadeset stopa iza mene, a ako čuješ topot kopita, baci se na zemlju i ne miči
se.“
Hodali su nečujno kroz slonovu travu, višu od njih. Persel je video
tragove bitke koja se ovde vodila tokom noći - gola naduvena tela ležala su
raštrkana u visokoj travi, prekrivena velikim zelenim muvama. Nije bilo
znakova sakaćenja, a on je pretpostavio da bedni ratni plen ubijenih vojnika
princa Džošue nisu odnele Gale, već pobedničke vladine vojne snage. Sveže
iskopani grobovi označavali su mesta gde su vladine snage zakopale svoje. Ako
se i nadao da će usred masakra pronaći čuturicu s vodom, ta nada je brzo
izbledela.
Nastavili su dalje, a u vrelom vazduhu visio je zadah smrti koji je terao na
povraćanje. Lešinari su kružili po nebu, a jedan se spustio kroz vazduh i sleteo
pored golog tela, a zatim sagnuo dugi vrat i kljunom iskopao očnu jabučicu.
Vivijan, koja je došla iza ptice, ispustila je prigušen uzvik gađenja.
Persel je pohitao ka lešinaru i oterao ga. Nastavili su dalje.
Visoka trava je bila ugažena na mestima kuda su prošli konji i gde su se
ljudi borili i umirali. Video je kratere načinjene minobacačkim granatama, koje
su zapalile travu, a u pepelu je video krhotine šrapnela i spržene delove tela. Tlo
su prekrivale prazne mesingane čaure.
Pokušao je da zamisli šta se ovde dogodilo u toku noći, ali uprkos
godinama ratnog izveštavanja, nije u mašti mogao da prizove ljude u borbi prsa
u prsa. Međutim, mogao je da zamisli kako se pukovnik Gan osećao kada je
shvatio da je bitka izgubljena.
Visoravan je počela da se uzdiže prema podnožju visokih brežuljaka, tlo
je postalo krševito, a trava je počela da se proređuje dok su nastavljali da se
penju uzbrdo.
Negde sa zapada čuo je bat kopita i nadao se da ga Vivijan je takođe čula.
Ignorišući vlastiti savet da se ne miče i baci na tlo, vratio se natrag i ugledao je
kako ide ka njemu. Bat kopita postao je glasniji, a ona ga je čula u isto vreme
kada je ugledala njega. Oboje legoše na zemlju u retkoj travi, ne mičući se i
zureći jedno u drugo preko otvorenog prostora.
Topot kopita im je sada bio blizu, a Persel je pretpostavio da su posredi
tri ili četiri konja, udaljeni otprilike dvadeset ili trideset metara. Bat kopita je
utihnuo, a on je čuo šuštanje trave dok su se jahači sporo kretali, tražeći bilo šta
od vrednosti, i bilo koga dovoljno nesrećnog da i dalje bude živ.
Uspostavio je kontakt očima sa Vivijan i uvideo da je prestrašena, ali se
nije micala i odupirala se porivu da ustane i potrči.
Gale su sada bile toliko blizu da ih je čuo kako govore. Jedan od njih se
nasmejao. Konj je zafrktao.
Posle naizgled čitave večnosti, čuo ih je kako odlaze.
Pokazao je rukom Vivijan da se i dalje ne pomera, potapšao ručni sat, a
zatim dvaput podigao svih pet prstiju. Klimnula je.
Sačekali su punih deset minuta. Persel je zatim ustao, a Vivijan mu je
brzo prišla. Bacio je pogled na greben udaljen otprilike tri stotine metara i
kazao: „Trčaćemo ka onome. Spremna?“
Klimnula je, ali je uvideo da se nalazi blizu kolapsa.
Uhvatio ju je za ruku i zajedno su potrčali upola brzine prema uzdižućem
grebenu od crvenih stena, neprohodnom za konjanike.
Morali su da zastanu na svakih nekoliko minuta, da se odmore, a Vivijan
je pogledom tražila znake vode. Prilikom jednog zaustavljanja, saopštila je da je
videla jezerce, za koje se posle ispostavilo da je ravna stena. Persel je prepoznao
znake akutne dehidracije, zbunjenost i haluciniranje. Voda, posvuda voda.
Pomislio je na sva naduvena tela - 98 posto voda... ali još nije bio toliko očajan.
Stigli su do podnožja grebena i nastavili da se penju uz izloženu padinu
sprženih stena. Vivijan se iznenada odvojila od njega. On ju je uhvatio za gležanj,
ali ona se ritnula, oslobodila i nastavila ulevo.
Pošao je za njom i spazio ono što je i ona videla; gustiš nečega što je ličilo
na bodljikave kaktuse, ugnežđene između dve ravne stene.
Ščepala je rastinje i prinela ga direktno ustima. Persel je učinio isto i
pretpostavio, po mekanom i viskoznom mesu biljke, da je u pitanju neka vrsta
aloje. Iscedio je malo pulpe na dlan i njome natrljao izgorelo lice, a zatim je
učinio isto za Vivijan dok je ona i dalje žvakala biljku.
U roku od minutdva pojeli su sve aloje, a Persel je džepnim nožičem
iskopao i plitko korenje, koje su takođe pojeli.
Nisu progovarali neko vreme, a zatim je Vivijan kazala: „Hvala bogu...“
Persel je podigao svoju safari jaknu, koju je Vivijan pustila da joj padne sa
glave, i njome ih prekrio dok su sedeli i gledali naniže u visoravan. Počastio se
cigaretom.
Nekoliko stotina metara dalje spazio je četvoricu Gala na konjima, kako
polako jašu kroz slonovu travu pognutih glava, i dalje tragajući za živima i
mrtvima.
 Vivijan je sledila njegov pogled i tiho rekla: ,,Gulovi.“
Pogledao je preko visoravni prema planini niz koju su maločas sišli, gde
su Henri i pukovnik Gan, uz malo sreće, još bili živi. Gan je možda kroz dvogled
mogao da prati njihovo napredovanje, pa je mahnuo rukama.
Vivijan je takođe mahnula, a Persel ju je čuo kako mrmlja: „Drži se,
Henri.“
Persel nije želeo da privuče pažnju Gala, koje bi, ako bi ih spazile, počele
da ih gađaju kao glinene golubove - ili bi sjahale i počele da se penju uz greben.
Pod pretpostavkom da su Gale u boljem stanju od njega ili Vivijan, sustigle bi ih
pre nego što bi uspeli da dođu do vojnih linija.
Bacio je pogled na Vivijan. Usne su joj bile ispucale, lice u plikovima, ali
su joj oči sada bile budnije. Njene iscepane pantalone zemljane boje skorele su
se od soli sasušenog znoja, ali nisu bile vlažne od novog znoja. Naslutio je da je
veoma blizu toplotnog udara, ali bi trebalo da može da dovrši uspon. On se
osećao bolje. Imao je i gore dane u logoru crvenih
Kmcra, bolestan od dizenterije i groznice... drugi zatvoreni novinar, Frani
ii/, spasao mu je život, a zatim umro nekoliko nedelja kasnije.lpitao ju je: „Kako
si?“
Ustala je i pošla uz greben, a on je krenuo za njom.
Nastavili su da se penju, stenu po stenu. Bio bi to lak uspon da su imali
nešto drugo u trbusima osim malo aloje. Takođe, njihov cilj - vladiiu' snage -
možda neće biti tačdaun ukoliko Getaču igra po sopstvenim pravilima.
Persel je stao na ravnu stenu, šakom zaštitio oči od sunca i pogledom
pret ražio padinu ispred njih. Na manje od dve stotine metara uz greben spazio
je nešto što je iičilo na nasip od kamenja. Onda je ugledao figuru koja se kretala
između stena. Rekao je Vivijan: „Mislim da vidim vojnu predstražu."
Nastavili su da se penju uz greben. Kad su se približili nagomilanom
kamenju, video je najmanje petoricu u kamuflažnim uniformama, sedeli su
ispod zelenog nakatranjenog platna razapetog između podupirača šatoi a. Činilo
se da su ljudi zadubljeni u razgovor, i da nisu primetili da im se iko približava.
To je kritičan trenutak, znao je, dvetri sekunde kada tipovi s puškama
moraju da odluče jesi li prijateij ili dušmanin, ili nešto treće.
Pokazao je Vivijan da legne potrbuške iza stene, a zatim je iz džepa
izvadio beiu maramicu i povikao jednu od malobrojnih fraza na amharskom
koje je znao. „ Tena yastalann!“ Zdravo.
Pucanj je odjeknuo, a Persel se prućio po tlu. Začulo se još pucnjeva, a on
je shvatio da pucnjava dopire iza njegovih leđa - Gale - a zatim su vojnici
uzvratili paljbu. Stavio je šaku na Vivijanina leđa i snažno je pritisnuo na zemlju,
kako bi je sprečio da se pomera.
Razmena vatre potrajala je nekoliko minuta, a zatim naprasno prestala.
Prošaputao je Vivijan: ,,Ne mrdaj.“
Klimnula je.
Blago je podigao teio i proturio glavu iza stene da bi video jesu li (iale iza
njega. Ispod nije video nikakav pokret i okrenuo je glavu ka vojnoj predstraži. Na
lakat od njegovog lica stajala su dva tamna stopala u kožnim sandalama.
Podigao je pogled i ugledao cev AK-47.
Vojnik mu je pokretom automatske puške pokazao da ustane.
Persel se polako osovio na noge. Držeći ruke u vazduhu, nasmešio se i
kazao čoveku u kamuflažnoj uniformi. „Amerikavvi. Gazetanna."
Vivijan je takođe ustala i upitala: „Capisce italiano?“
Vojnik je razumeo pitanje, ali je odmahnuo glavom. I dalje je držao pušku
uperenu u njih, ali je gledao niz greben da vidi da li Gale dolaze.
Persel je pokazao na greben i rekao na engleskom: ,,U redu, druže, ovde
smo da se vidimo sa generalom Getačuom.“
Vivijan je dođala: „Giornalista. Gazetanna.“ Potapšala je fotoaparat.
„General Getaču.“
Vojnik je čutke zurio u nju.
Druga dva vojnika u kamuflažnim uniformama sišla su sa utvrđenog
vatrenog položaja noseći kalašnjikove sovjetske izrade. Tri čoveka počela su da
pričaju na nečemu što je zvučalo kao amharski jezik. Dok su govorili, neprestano
su bacali poglede na Vivijan, za koju je Persel mislio da izgleda grozno, ali možda
vojnicima nije tako izgledala.
Vivijan se potapšala po džepu pantalona kako bi im pokazala da ima
nešto za njih, a onda izvukla svoj pasoš i novinarske akreditacije.
Jedan od vojnika uzeo je predmete iz njene šake i pogledao u novinarske
akreditacije, napisane na nekoliko jezika, uključujući i amharski. Onda je otvorio
njen pasoš, za koji je Persel znao da je švajcarski - pasoš koji je dobro imati - i
prelistao stranice.
Persel je iz džepa izvadio svoj američki pasoš i novinarske akreditacije,
zajedno sa plastificiranom propusnicom. Jedan vojnik je uzeo dokumente od
njega i sva trojica su ih zagledali, premda se činilo da nijedan od njih ne zna da
čita čak ni amharski.
Persel je pokazao na propusnicu i kazao: „Potpisao ju je general Andom.“
Dodao je: „Brežnjev je glavni dasa. Moć narodu! AvantiT
 Jedan vojnik je pogledao u njega, a zatim pokazao njemu i Vivijan da
pođu uz greben. Vojnici su ih sledili.
Na putu do gore, Vivijan ga je upitala: „Hoćemo li dobiti metak u leđa?“
Persel se setio pogubljenja koja je video u Kambodži; žrtve su skoro uvek bile
nage kako njihova odeća ne bi propala. Takođe, žene su obično prvo bile
silovane. Slutio je da se i ovde slično radi. ,,Ne“, odgovorio je. „Novinare sme da
ubije samo general."
Stigli su utvrđenog vatrenog položaja, a Persel je ugledao minobacač
kalibra 81 mm, okružen nagomilanim kamenjem. U rupi u zemlji nalazili su se
izgoreli ostaci sanduka za municiju i pocrnele kosti sitnih životinja. Stali su, a
Persel reče na amharskom: ,,Weha?“
Jedan vojnik je pokazao na kanister od dvadeset litara, koji je Persel
podigao i sipao vodu Vivijan na glavu i odeću kako bi joj spustio telesnu
temperaturu. Ona je uzela kanister i učinila isto za njega, rekavši: „Banja u
etiopskom stilu.“ Vojnik im je dodao čuturicu i oni popiše malo vode.
Vivijan se nasmešila vojnicima i zahvalila im se na amharskom: „Azger
yastallan“
Persel je dao vojnicima poslednju paklicu egipatskih cigareta, i svi su
zapalili. Za sada je dobro, pomislio je, mada je Vivijan kao žena mogla da
zakomplikuje situaciju.
Jedan od vojnika govorio je nešto u vokltoki, a zatim kazao nešto svojim
saborcima. Vojnik koji je naizgled bio glavni pružio im je njihove dokumente i
pokazao im da krenu uz greben.
Pre nego što se predomisle, Persel je uhvatio Vivijan za ruku i nastavili
su da se penju bez pratnje na planinu.
Vivijan reče: „Mislim da smo u redu.“
,,Ja mislim da sam ovo mogao i sam da izvedem.“
,,I ja takođe.“
Nije joj odgovorio, i nastavili su dalje u tišini.
Napokon, kazala mu je: „Idi dođavola."
„Već sam tu.“
Upitala ga je: „Jesi li oženjen? Imaš li devojku?“
,,Ne.“
,,Ne mogu da zamislim zašto nemaš.“
„Možemo li ovo da sačuvamo za Hilton?“
,,Ne želim da te ikad više vidim posle ovoga.“
„Žao mi je što se tako osećaš."
 ,,I ne trebaš nam u potrazi za crnim manastirom.“
Nije joj odgovorio i nastavili su dalje ka vrhu planine.
Pomislio je na oca Armana, crni manastir i takozvani Gral. Ne postoji
Sveti gral, ali ponekad su njegovi urednici i drugi ratni dopisnici opisivali neku
priču kao Sveti gral svih priča - priču koja će dobiti Pulicera ili Nacionalnu
novinarsku nagradu, ili bar divljenje kolega, i koja će svom autoru doneti
nekoliko besplatnih pića u baru.
Bacio je pogled ka Vivijan i pomislio na Henrija Merkada. Može li da ih
pusti da idu bez njega? Sta ako umru? Šta ako ne umru i zaista pronađu nešto?
Poželeo je da ima nešto pametnije da radi sa svojim životom.
 9

Persel i Vivijan sedeli su jedno pored drugog na poljskom krevetu u

bolničarskom šatoru. Vivijanino lice prekrivala je bela krema i nosila je čistu
sivu šamu, baš leao i on.
Vojni doktor sedeo je na sklopivoj stolici i pušio cigaretu. Persel je
takođe pušio jednu od doktorovib cigareta dok je Vivijan dovršavala činiju
kuvanog žita koju je doneo doktor Mato.
ReJda je na italijanskom: „Hvala vam, doktore. Veoma ste ljubazni."
Krupni Etiopljanin se nasmešio. „Nema na čemu. Oboje ste dobro.
Nastavite da se rehidrirate." Dodao je: „Možete zadržati kremu.“
Vivijan je prevela njegove reči Perselu, a zatim upitala doktora: „Ima li
vesti o našem kolegi?“
Doktor Mato joj je odgovorio: „Kao što rekoh, poslali smo deset
naoružanih ljudi i mazgu po njega. Siguran sam da će vam se vaš kolega uskoro
pridružiti.“
Vivijan je klimnula i ponovo prevela Perselu.
Lekar je ustao. „Imam mnogo bolesnih i ranjenih. Izvinite me.“ Otišao je.
Persel reče: „Siguran sam da će Henri uživati u jahanju na mazgi."
Vivijan je odsutno klimnula, a onda rekla: „Nadam se da će ga naći na
vreme.“
Nije joj odgovorio.
Nastavila je: „Brinem zbog Gala.“
,,Gale“, rekao je, „napadaju slabe i ljude na samrti. Neće ni prići desetorici
naoružanih vojnika.”
Pogledala je u njega, usiljeno se osmehnula i kazala: ,,Ti stvarno znaš
kako da utešiš zabrinutu damu.“
Uzvratio joj je osmeh, premda je shvatio da ga iz nekog razloga nervira
njena briga za Henrija Merkada, ma koliko bila opravdana. Ustao je i osvrnuo se
po šatoru. Njegove i njene stvari bile su, u uredno složenim gomilicama, u
podnožju ležaja, ali su im odeća i čizme nestali, a on nije video nikakve lokalne
sandale ni za jedno od njih dvoje. Kazao joj je: „Idem da malo razgledam
unaokolo.“
Ustala je. „Idem s tobom.“
„Bolje budi ovde kada dovedu Henrija.“
Oklevala je, a zatim klimnula i rekla: „Nađi četkicu za zube.“
Kad je izašao, video je da vojnici leškare ispod na brzinu sklepanih
nakatranjenih platna, jedu, pričaju i puše, što vojnici obično rade kada ne ubijaju
druge vojnike. U svakom slučaju, nisu delovali naročito zainteresovano za belca
koji je bosonog hodao unaokolo u sivoj šami - mada su neki pokazali rukom na
njega. Da je Vivijan bila s njim, vojnici bi možda pokazali više interesovanja.
Prošao je pored dugačkog otvorenog šatora obeleženog belim
medicinskim krstom, a unutra je video ljude koji su ležali zbijeni na podu od
utabane zemlje, uglavnom nagi i uvijeni u zavoje. Iz šatora je dopirao grozan
zadah, a on je čuo ječanje i plač ljudi u bolovima. Ljudska beda. Rat, kuga, glad i
građanski nemir. Etiopija je imala sve to.
U daljini, na niskom brdu, zapazio je veliki šator na kome se vijorila n
volucionarna zastava nove Etiopije. To mora da je bio generalštab, a Lula - i ako
- Henri stigne, svi će otići tamo i videti da li je general Gelaću u dovoljno
dobrom raspoloženju da im ponudi vožnju helikopterom ilo Adis Abebe - nakon
što intervjuišu generala pobednika, naravno. U ovom ratu nije bilo mnogo
izveštavanja s prvih linija fronta, a sudeći po događajima u zadnjih četrdeset
osam sati, shvatio je i zašto.
Nadomak brda video je vetrokaz, koji je označavao helidrom, iako lamo
nije bilo helikoptera. Zamislio je sebe u Getačuovom helikopteru, zajedno s
Merkadom i Vivijan, visoko iznad vreline i smrada ovog mesla. Helikopter je
leteći ćilim modernog rata, a ako odu odavde sutra do podneva, već bi sutra
uveče mogli biti u Hiltonu i odgovarati na pitanja kolega o ekskurziji u
unutrašnjost ove neprosvećene zemlje. Pravila lepog ponašanja nalagala su da
se skromno umanji opasnost avanture, ali da se priča ipak učini dovoljno
zanimljivom da zadrži svačiju pažnju, kako bi pića nastavila da pristižu.
Pomislio je kako da spomene susret sa sveštenikom na samrti a da ne otkrije
čitavu priču.
Takođe je pomislio na pukovnika Gana. Čovek mu se svideo i stekao jc
poštovanje prema njemu nakon što je video ono bojno polje. Nadao sc da će
pukovnik uspeti da pronađe neko selo prijateljski naklonjenih urođenika i na
kraju se izvuče iz Etiopije. No, šanse za tako nešto nisu bile preterano velike, a
on je pomislio da napiše posthumnu priču, s naslovom Vitez lutalica. Takođe je
pomislio da bi mogao otputovati u Englesku da pronađe porodicu Edmunda
Gana.
Sunce je zalazilo, a duboke ljubičaste senke ispunile su vododerine i
jaruge koje su prolazile kroz logor, ispunjene izmetom nekoliko hiljada vojnika.
Nekoliko vojnih vozila bila su zbrdazdola parkirana, ali činilo se da su glavni
oblik prevoza mazge i konji privezani za stubove šatora.
Persel je u toku karijere video na stotine poljskih vojnih logora, a svaki
od njih je - bez obzira na to jesu li bili štrokavi kao ovaj ili besprekorno čisti kao
američki - odavao isto osećaj života na čekanju i smrti na pomolu.
Smatrao je da je video dovoljno od Getačuovog logora i odlučio da
upozna generala Getačua lično, ne obavestivši svoju fotografkinju, koja bi
insistirala na tome da sačekaju Merkada. Bilo kako bilo, smatrao je da makar
treba da prijave svoje prisustvo, što je bio protokol.
Dok je išao ka šatoru generalštaba, setio se šta je pročitao o generalu
Getačuu u novinama na engleskom jeziku u Adis Abebi. Sudeći po tom članku
prepunom hvalospeva, koji su i prelazna vlađa i sam njegov autor cenzurisali,
general je bio izuzetan čovek - odan revoluciji, sposoban vojni zapovednik i
čovek iz naroda, rođen u siromašnoj seljačkoj porodici. Roditelji su mu gladovali
kako bi sakupili dovoljno novca da pošalju mladog sina u britansku misionarsku
školu u Gondaru. Mikael Getaču pokazao se kao briljantan učenik, razume se, i
pre sedme godine naučio je engleski jezik. Takođe, odbacio je največi deo svojih
buržoaskih uverenja i vrlo rano u potaji prigrlio marksizam. Nikad nije upisao
fakultet, ali se vratio u rodno selo i organizovao potlačene seljane u borbi protiv
Iokalnih rasova, za koje je Persel bio siguran da su uključivali i princa Džošuu.
Laskavi članak govorio je još o tome kako se Mikael Getaču priključio
kraljevskoj vojsci kako bi se infiltrirao u njene redove, i bio stacioniran u Adis
Abebi. A kada je vojska svrgnula cara i dočepala se vlasti, mladi kapetan Getaču
našao se na pravom mestu u pravo vreme, i sada je postao general, i zapovednik
armije u svojoj nekadašnjoj provinciji. Lokalni momak uspeva u životu i vraća se
kući da svom narodu donese mir i pravdu.
Međutim, po pričama u barovima i ambasadama u Adis Abebi, Getaču je
bio psihopata, i šuškalo se i da je svojeručno zadavio desetak pripadnika
kraljevske porodice u njihovim palatama, uključujući i žene i decu. Plašio ga se
čak i revolucionarni komitet - Derg - i govorkalo se da su ga imenovali za
zapovednika severne armije sasmo da bi ga držali što dalje od prestonice.
 Dok je Persel hodao uzbrdo prema prostranom paviljonu generalštaba, u
daljini je primetio nešto što nije video ranije. Nije mogao da razabere šta je to
na sve bleđoj svetlosti, ali kada se približio, shvatio je da vidi motku razapetu
između dva uspravna stuba - a sa horizontalno postavljene motke visilo je
otprilike desetak ljudi. Kad je prišao bliže, video je da su odeveni u uniforme
rojalističke vojske.
Stao je na tričetiri metra od prizora, uvidevši da su ljudi bili obešeni
telegrafskom žicom, kako bi se osiguralo sporo i bolno davljenje. Ruke im nisu
bile vezane, kako bi mogli da uhvate žicu oko vrata i pokušaju da olakšaju
davilački stisak, ali su se na kraju umorili i izgubili bitku s gravitacijom.
Persel je duboko udahnuo i stajao tamo, zureći u izobličena lica, krvave
prste i krvave vratove. Prebrojao je trinaest tela, nepomičnih na mirnom
vazduhu. Zapitao se koliko je još rojalista upucano tamo gde su bili zarobljeni.
Držanje zarobljenika nije bilo naročito omiljena ideja u ovoj zemlji.
Zapazio je da ga kraj šatora glavnog štaba posmatra nekolicina stražara, i
iznova je preispitao svoju posetu generalu Getačuu.
Okrenuo se i vratio nazad u bolnički šator. Vivijan nije bila tamo, a
usamljeni bolničar u šatoru nije mu dao nikakve korisne odgovore na njegova
pantomimom postavljena pitanja.
Standardna procedura u ovakvim situacijama bila je da se ostane na
poznatoj lokaciji i sačeka odsutni kolega. Ako pođe u potragu za njom,
najverovatnije će se mimoići, kao u skečevima braće Marks. Pogledao je ila li mu
je ostavila neku ceduljicu. Nije, ali je video da su njen fotoaparat, pasoš i
novinarske akreditacije nestali, što je značilo da ih je ponela sa sobom.
Međutim, onda je uvideo da je takođe nestao i njegov pasoš, baš kao i novčanik,
novinarska akreditacija i propusnica. ,,Sranje!“
Izašao je iz šatora, tražeći bilo kakav znak Vivijan u sumraku. Možda je
otišla da pronađe nužnik, koji ovde nije postojao, tako da bi to moglo ila potraje.
Odlučio je da sačeka deset minuta, a zatim ode pravo do šatora generalštaba i
zahteva da vidi Getačua. Ili će Getaču već poslati po njega. Staviše, pomislio je,
možda se upravo to desilo i Vivijan.
Sačekao je, ali on nikad nije bio naročito strpljiva osoba. Posle otprilike
pet minuta, pošao je ka Getačuovom generalštabu.
Spazio je figuru koja je trčala ka njemu u mraku. Bila je to Vivijan, koja ga
je opazila i viknula: „Frenk! Našli su Henrija!"
,,Dobro.“
Zaustavila se nekoliko koraka od njega, zadihana, i rekla: „Našli su i
pukovnika Gana, takođe.“
Loše.
Žustro mu je objasnila: „Pukovnik Gan se obeznanio na planini. I I lenri
takođe. Vojnici su ih obojicu pronašli...“
„Sačekaj. Ko ti je to rekao?“
„Doktor Mato. Sada su u bolničkom šatoru. Uhapšeni su. Doktor Mato
kaže da će biti dobro, ali...“
„Okej, hajde da ih vidimo.“
„Neće da me puste u šator.“
Možda je, pomislio je, tako i bolje. ,,U redu, hajde da se vidimo sa
generalom."
„Pokušala sam, ali...“
„Hajdemo."
Brzo su se popeli do mesta gde je stajao štabni šator. Nekoliko bočnih
krila bilo je otvoreno, unutra se nazirala svetlost.
Persel je primetio da Vivijan ne nosi fotoaparat i da u njenoj šami ne
postoji mesto gde je mogla da stavi dokumente, ali možda je sve to negde
sakrila, pa ju je upitao: „Znaš li gde su naši pasoši i dokumenti?“
„Ne... kada je doktor Mato došao po mene, istrčala sam...“
,,Pa, sve je nestalo, uključujući i tvoj fotoaparat.“
,,Dovraga...“
„Tako je. Sada je sve to Getačuovo."
„Taj kučkin sin. To je moj fotoaparat, i trideset slika...“
„Vivijan, to nam je trenutno najmanji problema.11
Uvideo je da je uzrujana zbog Merkadovog hapšenja, i da sada postaje
srdita zbog konfiskacije njenog vlasništva. Sve je to bilo razumljivo, i bilo bi
opravdano u Adis Abebi, ali ne i ovde, na frontu.
Trebalo je da je neko vrati u stvarnost pre odlaska kod Getačua, pa ju je
zato odvukao do udaljenog dela šatora i kazao: „Evo šta general Getaču radi
rojalistima. Još ne znamo šta radi novinarima koji mu idu na živce.“
Zapiljila se u obešene ljude. ,,Oh... oh, gospode...“
,,Spremna?“
Okrenula se i klimnula.
Prišli su čuvanom ulazu u šator generalštaba. Dva vojnika s
kalašnjikovima su ih budno i sumnjičavo osmotrila. Ženi su već jedanput
zabranili ulaz i zapitali su se zbog čega se vratila. Jedan je preteći mahnuo
puškom, a drugi je pokretom ruke pokazao da se okrenu i odu.
 Persel im je na amharskom rekao reč koju znaju svi novinari u Etiopiji:
„Gazetanna.“ Dodao je: „General Getaču." Potapšao se po levom ručnom zglobu
gde je trebalo da mu bude sat, nadajući se da će vojnici pomisliti da ima zakazan
sastanak.
Dva vojnika su nakratko porazgovarali, a zatim je jedan nestao u
unutrašnjosti šatora. Preostali vojnik se zabuljio u Vivijanino lice namazano
kremom, a zatim u njene noge ispod šame.
Vivijan tiho reče: „Plašim se. A ti?“
„Pitaj me to kasnije.“
Vojnik se vratio i pokazao im da pođu za njim.
Ušli su u paviljon, mnogo veći od šatora princa Džošue. Persel je takođe
zapazio da u oskudno opremljenom šatoru nema ceremonijalnih kopalja i
štitova - jedino terenska oprema, uključujući i dve radiostanice na stolu na
rasklapanje. Stari fenjeri slabo su osvetljavali veliki prostor.
Šator je bio pregrađen zastorom na dva dela, a vojnik im je pokazao da
prođu kroz otvor. U drugoj polovini šatora bilo je mračnije i trebalo im je
nekoliko sekundi da primete čoveka koji je sedeo iza prenosivog stola. Čovek
nije ustao, ali je pokazao na dve platnene stolice ispred svog stola i na
engleskom rekao: ,,Sedite.“
Seli su.
General Getaču je zapalio cigaretu i zagledao se u njih kroz oblačić
duvanskog dima. Gasni fenjer visio je iznad stola, osvetljavajući mu ruke, ali ne i
lice.
Kada su se Perselove oči privikle na polutamu, uvideo je da Getaču ima
neurednu bradu i da mu je glava ili prirodno ćelava ili obrijana. Preplanula linija
išla mu je preko čela na mestu gde je nosio šešir; koža mu je bila prirodno
tamna, ali je dodatno potamnela na suncu.
Persel je u etiopskim novinama video fotografiju generala i zapazio je da
Getaču ima široke crte lica, tipične za hamitske a ne semitske crte lica
aristokrata i arapskog stanovništva. Zapravo, to je delimično bilo ono o čemu se
radilo u ovom ratu - o poreklu i rasnim razlikama toliko suptilnim da prosečni
zapadnjak nije mogao da ih vidi, ali koje su Etiopljani izjednačavali s vladarima i
podanicima. Odista, pomislio je, Getačuov narod konačno ima priliku za osvetu
posle tri hiljade godina. Nije mogao da ih krivi, ali je mislio da bi mogli da se
svete na manje brutalan način.
Imao je posla sa sveže ustoličenim revolucionarima u mnogo zemalja, a
svima su zajednički ksenofobična paranoja, ekstravagantni gnev i opasno
iracionalno razmišljanje. A sada će otkriti koliko je ovaj tip psihotičan.
Getaču je delovao zadovoljno što ih pušta da sede u njegovoj kancelariji
dok on lista hartije na svom stolu. Na stolu su se takođe nalazili Vivijanin
fotoaparat, Perselov novčanik i sat, njihovi pasoši i novinarske akreditacije, ali
Persel nije mogao da vidi njihovu propusnicu, koju im je izdala prelazna
revolucionarna vlada. Palo mu je na pamet da je Getaču odlučio da se pozabavi
tim nezgodnim dokumentom tako što ga je uništio.
Getaču je zapalio još jednu cigaretu i otpio gutljaj pića iz plehane šolje.
Pogledao je u njih i s jedva primetnim britanskim naglaskom upitao: „Zašto ste
ovde?“
Persel mu je odgovorio: ,,Da izveštavamo o ratu.“
,,Da špijunirate za rojaliste."
,,Da izveštavamo o ratu.“
„Špijune streljamo. Kad smo dobre volje.“
,,Mi smo novinari, ovlašćeni od prelazne revolucionarne vlade, ' imamo
propusnicu koju nam je izdao Derg i potpisao general..."
„Nemate vi ništa od toga.“
Vivijan reče: ,,Imamo.“ Upitala ga je: „Zašto ste uhapsili našeg kolegu?“
Pogledao je u nju i rekao: ,,Umukni!“
Getaču je još jednom pustio da tišina potraje, a onda rekao: „Vas dvoje i
vaš kolega bili ste u logoru rojalista."
Persel je odgovorio: „Izgubili smo se. Na putu dovde.“
„Sreli ste vašeg kolegu pukovnika Gana.“
„On nije naš kolega.“
„Pobegli ste s njim da uteknete od revolucionarne armije, iako tvrdite da
ste pokušavali da je nađete.“
„Pobegli smo da uteknemo od Gala.“ Persel je takođe ukazao: „Popeli smo
se na ovu planinu da vas pronađemo."
Getaču nije odgovorio.
Persel je mislio da nema svrhe truditi se da generalu objasni okolnosti.
Getaču je izvukao svoje zaključke, i mada je verovatno znao da nisu sasvim
tačni, odgovarali su njegovoj paranoji.
Rekao je: „Ovde smo da izveštavamo o ratu. Ne biramo strane..."
,,Vi imate romantičnu predstavu o caru i njegovoj familiji, o rasama i
vladajučoj klasi.“
Persel je mislio da to možda jeste istina što se tiče Merkada i Vivijan, i
svakako u slučaju pukovnika Gana, ali ne i u njegovom. Kazao je: ,,Ja sam
Amerikanac. Mi ne volimo plemstvo.“
„Pa, volite li marksiste?“
,,Ni njih.“
Getaču se zapiljio u njega, a zatim klimnuo. Rekao je: „Pukovnik Gan je
odgovoran za smrt mnogih mojih ljudi. Osudio sam ga na smrt.“ Persel je to več
pretpostavio, ali je kazao: „Ako mu poštedite život i prognate ga iz zemlje, moje
kolege i ja obećavamo da ćemo napisati...“ „Ništa vi nećete napisati. Svi ste krivi
jer ste bili u vezi s njim. I vi takođe špijunirate za rojaliste. Sutra ujutru ćete biti
izvedeni pred preki vojni sud.“ Persel je to naslutio, a očigledno i Vivijan, jer je
postojanim i ravnim glasom kazala: „Moj kolega, gospodin Merkado,
međunarodno je poznati novinar koji se često susretao sa uglednim članovima
Derga i intervjuisao generala Andoma, vašeg pretpostavljenog oficira. Upravo je
general Andom potpisao našu propusnicu...“
„General Andom nije dao Merkadu - ili vama - dozvolu da špijunirate u
korist kontrarevolucionara.“
Persel je oprobao drugačiji pristup. „Slušajte, generale, dobili ste bitku i
verovatno ste dobili rat. Prelazna vlada je pozvala novinare da...“
,,Ja vas nisam pozvao.“
„Onda ćemo otići.“
Getaču mu nije odgovorio, a Persel je imao utisak da se general možda
koleba. Možda je svoju želju da ubije svakoga koga poželi da ubije razmatrao iz
novog aspekta: da prelazna vlada ne želi da on ubije tri zapadna novinara. U
svakom slučaju, pukovnik Gan je praktično već bio mrtav.
Persel se već nalazio u sličnim situacijama, pri čemu je svaka od njih
imala srećan kraj, u suprotnom ne bi bio i u ovoj situaciji. Prisetio se
Merkadovog saveta da ne izgleda kao lak plen za hapšenje, ali mu u ovoj
situaciji to nije mnogo koristilo. Nije bio sasvim siguran šta sledeće da kaže ili
uradi, pa je stoga upitao: „Mogu li da dobijem cigaretu?“
Činilo se kao da je Getaču bio donekle iznenađen pitanjem, ali onda je ka
njemu gurnuo paklicu egipatskih cigareta s kutijom šibica.
Persel je pripalio, a zatim kazao: „Ako mi omogućite pristup pisaćoj
mašini, napisaću ćlanak za Herald tribjun i za novine na engleskom jeziku u Adis
Abebi, gde ću opisati vašu slavnu pobedu nad princom Džošuom i rojalističkim
snagama. Razume se, vi ćete ga prvi pročitati i tek onda dostaviti mojoj
novinarskoj kancelariji u Adis Abebi, zajedno sa mojom ličnom beleškom u kojoj
će napisati da na frontu putujem sa trijumfalnom vojskom generala Getačua."
Getaču ga je dugo posmatrao, a zatim pogledao u Vivijan, pa u njen
fotoaparat. Upitao ju je: „Ako razvijem ovaj film snimljen u Adis Abebi, šta ću
videti?"
Vivijan mu je odgovorila: „Mahom slike sa našeg putovanja od prestonice
do stare italijanske banje... a zatim i nekoliko fotografija logora princa Džošue.“
,,Te fotografije će biti dobro pokazati na vašem prekom sudu,
gospođice..." Bacio je pogled na njen švajcarski pasoš. „Gospođice Smit.“ Vivijan
je odgovorila: ,,Ja sam fotoreporterka. Fotografišem...11 ,,Umukni!“ Nagnuo se
napred i zagledao u nju, a potom kazao: ,,Na drugoj strani ovog logora stoji
šator. U tom šatoru ima deset, možda dvanaest žena - koje gaje simpatije prema
rojalistima, uključujući i jednu princezu - a one su tamo da zabave moje
vojnike." Gurnuo je fotoaparat preko stola. „Želite li da fotografišete šta se
dešava u tom šatoru?“
Persel je ustao. „Generale, vaše ponašanje..."
Getaču je potegao pištolj i uperio ga u Persela. ,,Sedi!“
Persel sede.
Getaču je vratio pištolj u futrolu i kazao, kao da se ništa nije desilo: „ A vi,
gospođice Smit, takođe možete da fotografišete obešene rojaliste koje ste
videli. A takođe možete da fotografišete pogubljenje pukovnika Gana.
I pogubljenje vašeg prijatelja gospodina Merkada. Da li biste to želeli?“
Vivijan nije odgovorila.
Getaču je zurio u nju, a zatim obratio pažnju na Persela i rekao: „Ili
možda, kao što je gospodin Persel predložio, on može da napiše neke dobre
članke o borbi napaćenog naroda protiv vekovnih tlačitelja. A onda, možda, neće
biti prekog suda i neće biti pogubljenja.“
Ni Persel ni Vivijan nisu ništa odgovorili.
Getaču je nastavio da govori. „Narodni neprijatelji moraju se ili
likvidirati, ili naterati da služe revoluciji." Dodao je: „Možda biste bili korisniji
živi.“
Vivijan je upitala: ,,A gospodin Merkado?“
„Nekad je bio prijatelj potlačenog naroda, ali je zastranio. Mora se
prevaspitati.“
Persel je upitao: ,,A pukovnik Gan?“
„Težak slučaj. Ali poštujem ga kao vojnika. I gajim izvesne sklonosti ka
Britancima.“ Objasnio je: „Pohađao sam britansku misionarsku školu."
I očigledno propustio čas o sportskom ponašanju i ferpleju, pomisli
Persel.
Getaču je dodao: „Direktor je voleo da koristi šibu, ali možda sam to i
zasluživao.“
U to nije bilo sumnje.
Getaču reče: „Možda se pukovnik Gan može ubediti da podeli svoje vojno
znanje sa mojim pukovnicima.“
Persel reče: „Razgovaraću s njim.“
Getaču je ignorisao njegove reči i kazao: „Ubiti čoveka - ili ženu -previše
je lako. Više volim da ljude vidim slomljene."
Persel nije sumnjao da je Getaču bio iskren.
Getaču reče: „Možete ići.“
Vivijan reče: „Želimo da vidimo gospodina Merkada. I pukovnika Gana.“
„Naći ćete ih u bolničkom šatoru."
Persel je uhvatio Vivijan za ruku i okrenuo se da pođe, ali Getaču reče:
„Pre nego što odete, imam nešto što vas može zanimati."
Pogledali su u njega i videli da uzima nešto iz senke ispod stolice.
Podigao je zlatnu krunu, optočenu dragim kamenjem. Persel i Vivijan prepoznali
su krunu princa Džošue.
Getaču reče: „Dao sam Galama odrešene ruke da love rojaliste. Sve što
sam tražio zauzvrat bilo je da mi dovedu princa, živog ili mrtvog, zajedno s
njegovom krunom. A evo je njegova kruna.“
Persel i Vivijan ponovo nisu ništa rekli.
Getaču je zagledao krunu ispod visećeg fenjera, kao da razmišlja da li da
je kupi. Spustio ju je na sto, a zatim rekao: „Dozvolite da vam pokažem još
nešto.“ Prišao je drugoj strani šatora, a vojnik u senkama upalio je gasni fenjer.
Na podu od utabane zemlje potrbuške su ležala tri čoveka, sva trojica goli
kao od majke rođeni. Getaču je pokazao rukom Perselu i Vivijan da priđu bliže, a
oni su zakoračili ka krugu svetlosti. Videli su da krvave pruge prekrivaju leđa i
guzove muškaraca, kao da su bili bičevani.
Getaču je zarežao nešto na amharskom i ljudi se pridigoše na kolena.
Svaki je oko vrata nosio ogrlicu - nalik psećoj - s prikačenim lancem. Na
svetlosti fenjera Persel je razabrao tri izubijana lica, od kojih je jedno pripadalo
princu Džošui. Dugi aristokratski nos bio mu je slomljen, a oči otečene i skoro
zatvorene, ali princ je svesno gledao u njega i Vivijan.
Getaču im reče: „Vidite, nisam ih streljao ili obesio kao što sam mislio da
ću uraditi. Ali ako pomnije pogledate, videćete da su ih Gale kastrirale."
Persel je nastavio da gleda u prinčevo lice, ali je Vivijan okrenula glavu u
stranu.
Getaču je zavukao šaku u džep pantalona i izvadio parče hleba, koje je
prineo do prinčevih otečenih usta i kazao: ,,Jedi.“
Princ je zagrizao hleb. Getaču je ponovio postupak i s drugom dvojicom
zarobljenika, za koje je Persel pretpostavio da su pripadnici prinčevog osoblja.
Getaču je bacio hleb na zemlju i rekao: „Revolucionarna vlada pogubila je
skoro sve članove kraljevske porodice i brojne lokalne rasove, tako da su postali
retke zverke. Moja je ideja da ih učinim korisnim.“ Dodatno je objasnio: „Ovi
ljudi su moje sluge, i brinu se o mojim ličnim potrebama. Kada mi se smuči da ih
gledam - što će se uskoro desiti -postaće evnusi u šatoru žena koje su njihovi
verni podanici." Dodao je: „Ovi ljudi će takođe pružati zadovoljstvo mojim
vojnicima koji uživaju na malo drugačiji način.“
Vivijan je okrenula leđa prizoru, ali je Persel nastavio da gleda u princa
Džošuu, čija je glava sada bila pognuta.
Getaču upita princa: „Nije li ovo bolje od smrti?“
Princ klimnu glavom.
Getaču je opet zarežao nešto na amharskom, a tri čoveka padoše ničice
pred njim. Izvadio je jahački bič iz dubokog džepa pantalona i stao iza njih.
Rekao je: „Bič pukovnika Gana.“ Ošinuo je prinčeve guzove, a ovaj zaurla od bola.
Vojnik sa fenjerom u ruci se nasmeja.
Getaču je kamdžijom ošinuo drugu dvojicu, koji su takođe zaurlali od
bola, usled čega se vojnik nasmejao još glasnije.
Getaču je sklonio bič i kazao: „Mnogo bolje od vešanja ili streljanja. Bolje i
za mene.“ Stao je ispred muškaraca i preterano zamahnuo rukom, rekavši
princu Džošui: „Oprosti mi, rase. Ja sam samo neuki seljak koji ne zna kako da na
propisan način ukaže poštovanje svom gospodaru."
Vojnik se ponovo nasmejao.
Getaču se okrenuo ka Perselu i Vivijan. „To je sve.“
Persel je uhvatio Vivijan za ruku, zajedno su prošli kroz zastor i izašli iz
šatora. Vivijan je drhtala, a on ju je zagrlio.
Dok su hodali ka bolničkom šatoru, kazala je drhtavim glasom: „ Jadni
ljudi... Frenk... obećaj mi...“
„To se nama neće dogoditi."
,,On je lud... sadista..."
„Da.“ I bio je istorija koja uživa u osveti. Persel reče: „Ali nije glup. Zna sa
čime može, a sa čime ne može da se izvuče."
Nijedno od njih dvoje nije u to verovalo, ali to beše sve za šta su mogli da
se uhvate u tom trenutku. Persel je pomislio na njihovu nesmotrenu odluku da
napuste relativnu sigurnost prestonice i pronađu generala Getačua. Merkado je
pogrešno procenio situaciju i poverovao je dobrom publicitetu koji je Getaču
dobijao u engleskim i italijanskim novinama u Adis Abebi. Persel je bio besan na
njega, i na samog sebe, ali bes ih neće izbaviti odavde. Moraće da obrade
Getačua. Malo laskanja, malo praznih pretnji i mnogo sreće.
Vivijan je, međutim, imala drugu ideju i jedva čujnim glasom je kazala:
„Izvući ćemo se odavde jer treba da pronađemo crni manastir i Gral.“ Upitala ga
je: „Veruješ li u to?“
„Jok. Ali ti veruješ. A siguran sam da i Henri veruje.“
„Svi znaci su tu, Frenk.“
,,Da, da.“ Svi znaci su govorili: ćorsokak. No setio se da je Henri rekao da
ga je vera održala u životu u gulagu, pa joj je stoga kazao, kako bi je osokolio:
„Možda si u pravu.“
Uhvatila ga je za ruku i žustro su krenuli prema bolničkom šatoru.
 10

Persel i Vivijan ušli su u dugački bolnički šator, loše osvetljen svećama i

uljanicama. Vazduh su prožimali zadah krvi i izmeta, ječanje i krici bolesnika i
ranjenika. Bleštavi gasni fenjer visio je u pozadini, a Persel je ugledao tri čoveka
sa hirurškim maskama, koji su stajali oko stola i operisali pacijenta.
Uhvatio je Vivijan za ruku i zajedno prošli između redova bandažiranih
ljudi koji su ležali nagi na tamnim ćebadima. Ogromne muve sletale su im na
lica, a Vivijan je šakom prekrila usta i nos dok je hodala i gledala levodesno,
tražeći Merkada i Gana.
Doktor Mato ih je spazio i skinuo hiruršku masku, on i Vivijan su
razmenili nekoliko rečenica na italijanskom, a zatim je ponovo obratio pažnju
na pacijenta.
Vivijan reče Perselu: „Henrija i pukovnika Gana odveli su čim je doktor
Mato rekao da su dovoljno dobro za pokret. Uhapšeni su.“
,,To već znamo. Gde su ih odveli?“
„Kaže da postoji campo... parata militare - vežbalište gde čuvaju
zarobljenike. Na istok, otprilike pet stotina metara."
Persel ju je uhvatio za ruku i brzo izveo iz šatora.
Iznad istočnih brda dizao se bezmalo pun mesec, a tihi logor bio je
okupan jezivim srebrnkastim sjajem. Crvene varnice dizale su se iznad stotina
logorskih vatri, a vazduh je bio tmast od mirisa zapaljene slame i suve balege.
Zaputili su se prema istoku, izbegavajući grupice ljudi okupljenih oko
logorskih vatri i raštrkane šatore, trudeći se da drže pravac kroz prostrani
logor. U tami u šamama nisu privlačili ničiju pažnju.
Nijedan vojni logor, pomisli Persel, nije kompletan bez zatvora, gde se
neprilagođeni vojnici i kriminalci čuvaju dok čekaju na suđenje i kaznu.
Pogledom je pretraživao mesečinom obasjani logor tražeći zdanje koje bi moglo
da služi kao zatvor, ali nije video ništa solidnije od platnenih šatora.
 Nastavili su dalje, a Persel je spazio drugu neophodnu stvar u vojnim
logorima; stvar koju je Getaču pomenuo Vivijan. Dugi red vojnika stajao je
ispred velikog šatora, pušeći i šaleći se, čekajući na svoj red.
Vivijan je upitala: „Šta se tamo dešava?"
Nije joj odgovorio, a ona reče: ,,Oh...“
Krenuli su dalje.
Vivijan se zabrinula i rekla: „Mislim da smo ga promašili. Hajde da
pitamo...“
„Bolje ne.“
Nastavili su dalje i naišli na veliko ulegnuće u tlu, koje je tvorilo prirodan
amfiteatar. Persel je na kraju tog ulegnuća ugledao izdignutu drvenu platformu,
i shvatio je da je to vežbalište i područje za smotru, gde general Getaču i njegovi
oficiri mogu da se obrate svojim trupama.
Ispred platforme je video niz stubova pobodenih u zemlju, koje je iz
previše vojnih logora Trećeg sveta prepoznao kao stubove za bičevanje, gde su
vojnike lancima vezivali zarad kažnjavanja i poniženja pred očima saboraca.
Spazio je kretanje blizu jednog stuba i kazao: ,,Tamo.“
Potrčali su ka stubovima, a kad su se približili, ugledali su tri čoveka koji
su visili okačeni o ručne zglobove, ruku podignutih iznad glave.
Persel je video da su Merkado i Gan i dalje odeveni u odeću u kojoj ih je
poslednji put video, ali su bili bosonogi. Između Merkada i Gana visio je treći
čovek, goli Etiopljanin u nesvesti.
Vivijan je dotrčala do Merkada i zagrlila ga. I on je, takođe, delovao kao da
je u nesvesti - ili mrtav - ali je Persel zatim opazio da mu se grudni koš podiže i
spušta. Vivijan je zajecaia: „Henri... probudi se...“ Povikala je: ,,Henri!“
Otvorio je oči i pogledao u nju. Propela se na vrhove prstiju i poljubila ga
u obraz.
Persel je video da tri čoveka oko ručnih zglobova imaju okove spojene sa
lancem koji je visio s alki ugrađenih u stubove. Stopala su im dodirivala tlo, tako
da su mogli da stoje sve dok im kolena ne popuste od umora ih nesvestice.
Na blistavoj mesečini pogledao je u Etiopljanina i video da je čovekovo
lice otečeno i u plikovima, a na njegovoj tamnoj koži ostali su tragovi bičevanja.
Merkado se sada potpuno razbudio i uspravio kad je Vivijan zakopala lice
u njegove grudi, jecajuči dok ga je stiskala u naručju.
Persel je prišao Ganu, koji je bio budan i na oprezu, i rekao mu: „Izuzetno
mi je drago što vidim da ste vi i gospođica Smit dobro i na slobodi.“
Persel je shvatio da se donekle oseča posramljeno zbog razlike u
njihovim sudbinama. Ali to bi brzo moglo da se promeni. Nije hteo da daje lažnu
nadu čoveku u lancima osuđenom na smrt, ali je kazao: „Pričao sam s Getačuom,
i postoji šansa...“
„Getaču se poigrava sa svojim žrtvama. Ne trudite se.“
Persel je promenio temu i upitao: „Mogu li nešto da vam donesem?"
„Doktor Mato nas je nahranio i oporavio u dovoljnoj meri da visimo ovde
do zore.“ Dodao je: „Moći ću na vlastitim nogama da odem na svoje
pogubljenje."
Persel mu nije odgovorio.
Pukovnik Gan je nastavio. „Sarno vidite možete li da ubedite Getačua da
to učini brzo i čisto, pred streljačkim strojem.“
„Rekao je da vas poštuje kao vojnika."
,,Ne mogu da kažem isto za njega. Ali držaću ga za reč i očekivaću
propisan streljački vod.“
Persel nije odgovorio, ali je klimnuo glavom i kazao: „Ostaćemo s vama
tokom noći.“
„Dobro. Ima mnogo praznih stubova, kućo stara.“
Persel se nasmešio na galgenhumor4 uprkos okolnostima. Pogledao je u
okove i video da su zaključani katancem, baš kao i lanci na alkama. Ako bi uspeo
da nađe nešto da preseče lokote ili lance, mogao bi da oslobodi Gana i Merkada i
svi zajedno bi mogli da pokušaju da pobegnu odatle.
Gan je primetio šta Persel posmatra i rekao: „Ovde nema ni jednog
jedinog stražara, ali ako pogledate udesno, nekoliko stotina metara dalje,
videćete stražarsku kulu.“
„Dobro... možda kad mesec zađe.“ Persel je razmislio da li da pukovniku
Ganu saopšti da je njegov stari gazda, princ Džošua, zarobljen i da više nije ni
princ ni muškarac. Međutim, to nisu bile vesti koje bi pukovniku pomogle ili
ulile nadu. Kazao mu je: „Odmah se vraćam.“
„Biću ovde.“
Persel je prošao pored Etiopljanina, koji je i dalje bio u nesvesti, i prišao
Vivijan, koja je nešto mrmljala Merkadu na uvo i milovala mu grudi i kosu.
Pogledao je u Merkada pravo u oči. Merkado je konačno duboko udahnuo
i rekao: „Izvini zbog svega ovoga.“
„Bilo je zanimljivo, Henri.“
„Dobra priča, ako možeš da je dostaviš novinama.“
„Svakako."
Merkado reče Vivijan: „Idi i pozdravi pukovnika Gana. Oseća se
zapostavljeno."
Oklevala je, a zatim prošla pored Etiopljanina, ali se zatim vratila i
pogledala u njega. Stavila mu je šaku na lice i grudi i kazala: ,,On umire.“
Persel je pogledao u tri čoveka okačena na stubove. Ujutru će Getaču
izvršiti smotru trupa, kako bi mogle da vide šta se dešava s ljudima koji mu idu
na živce. Ako je lud, što jeste bio, harangiraće vojnike i pretiće im istom kaznom
ako se budu nedolično ponašali. A ako pretegne sadista, govoriće im o njihovoj
pobedi, ili o nekoj drugoj temi, ne objašnjavajući zašto su trojica Ijudi okačeni
na stubove. Vojnici će sami morati da izvlače zaključak.
Perselu je takođe palo na pamet da će njega i Vivijan možda svečano
izvesti prilikom prvog okupljanja trupa i takođe privezati za stub. Ili... Vivijan bi
možda odveli u šator. Setivši se prinčeve sudbine, takođe je znao da bi i on,
Merkado i Gan mogli da provedu neko vreme u tom šatoru.
Nije dobro biti u milosti i nemilosti svemogućeg psihopate, koji je
verovatno i seksualni sadista. Shvatio je da mora nešto da uradi dok još može.
Ali šta? Bekstvo nije moguće. Ali može li da ostavi Henrija i pukovnika Gana? I da
li da sa sobom povede Vivijan?
Merkado reče: ,,Ja sam kriv, stvarno. Nije trebalo da napuštamo Adis
Abebu.“
,,U to vreme je ovo izgledalo kao dobra ideja.“
„Nije trebalo da zaspim. Gan me je upitao mogu li da ostanem budan dok
on odmori oči na nekoliko minuta... Rekao sam mu: ’Odmori se, kućo stara’ A
sledeće što znam - opkolili su nas vojnici i jedan magarac.“ ,,Mazga.“
„Šta god da je. I sada smo svi krivi zbog poznanstva s njim.“
„Henri, nismo krivi ni za šta, osim za to što smo bili dovoljno glupi da
dođemo ovamo, očekujući da se prema nama ponašaju kao prema
akreditovanim novinarima.“
,,Pa... možda bismo bolje prošli da se nismo družiii s pukovnikom
Ganom.“
Persel je pomislio da ih je pukovnik Gan najverovatnije spasao od Gala,
ali Henri je morao s nekim da podeli krivicu.
Merkado je osetio da Persel ne saoseća s njegovim tumačenjem njihove
nedaće, pa je rekao: „Sudbina. Sudbina nas je dovela ovamo. Postoji razlog za
ovo...“
„Obavesti me kada saznaš koji.“
Merkado je nastavio: „Kada mi je doktor Mato kazao da ste Vivijan i ti
ovde i da ste živi i zdravi, znao sam da neka viša sila bdi nad nama.“ ,,Ta
pomisao mi nijedanput nije pala na pamet, Henri.“
„Moraš imati vere, Frenk. Vera će nam pomoći da ovo pregrmimo.“
Persel je bio u iskušenju da istakne kako sa stuba ne visi on, nevernik, ali je
umesto toga rekao: „Vivijan i ja smo se videli s Getačuom." Merkado mu nije
odgovorio.
Persel je nastavio da govori. ,,U suštini, u njegovoj glavi je već zasedao
preki sud i osudio Gana na smrt.“
Merkado ponovo ništa nije odgovorio, a Persel ga je pogledao da vidi da
li je pri svesti. Bio je i zurio je u Persela očekujući vesti o sopstvenoj sudbini.
Persel mu reče: „Tebe, Vivijan i mene ujutru će takođe izvesti pred preki sud.“
Dodao je, da mu ublaži strah: „Ali možda i neće.“
Merkado nije imao odgovor, pa mu je Persel prepričao njihov susret sa
Getačuom, trudeći se da zvuči optimistično, ali takođe i realistično, premda nije
pomenuo Getačuovu slabo prikrivenu pretnju da će strpati Vivijan u logorski
bordel. Henri je imao dovoljno toga na pameti. Zaključio je: „Getaču možda čeka
da se čuje sa svojim šefovima. Ili je možda za nas isplanirao nešto drugo, što nije
rekao.“
Merkado nije smesta odgovorio, a onda je kazao: „Korisniji smo mu živi
nego mrtvi.“
„Nažalost, to može da bude istina.“
„Ili će mu prelazna vlada prosto narediti da nas pusti na slobodu. Štaviše,
siguran sam da hoće.“ Dodao je: „General Andom i ja imamo dobar odnos.“
„Odlično. Nadam se da general Andom i general Getaču imaju jednako
dobar odnos."
Merkado mu nije odgovorio.
Persel je upitao: „Da li ti je Vivijan rekla da su Gale zarobile princa
Džošuu i dvojicu njegovih ađutanata i predali ih u ruke Getačuu?“
„Nije... neka im se Bog smiluje."
„Bog je ove nedelje na odmoru, Henri. U međuvremenu, uradiću ono što
mogu za sve nas, sve što me neće dovesti do sledećeg stuba.“
„Znam da hoćeš, Frenk. Ako nastaviš da pričaš sa Getačuom..."
„ Ali moram da ti kažem, Henri, možda ću odlučiti da zapalim odavde. Bez
Vivijan. Ako uspem da stignem u Gondar, možda ću moći da se ukrcam na let za
Adis Abebu i doprem do američke, švajcarske ili britanske ambasade, i izbavim
sve vas.“ Pogledao je u Merkada i upitao: „Jesi li u redu s tim?“
Merkado je neko vreme razmišljao, a zatim odgovorio: „Nikad nećeš
uspeti, Frenk.“
 „Vredi pokušati."
„Nemaš novca, nemaš akreditacije, nemaš... nemaš ni cipele, za ime
sveta.“
„Pokušaću da uradim ono što je Gan nameravao da učini - da nađem neke
prijateljski nastrojene rojaliste."
„Oni ne mogu da pomognu ni sami sebi. Gotovi su. Loviće ih kao zečeve.“
Kazao je: „Treba da ostaneš ovde. Da nam pomogneš ovde.“
„Ostaviću vas ovde u božjim rukama.“
Vivijan se vratila i zagrlila Merkada, rekavši Perselu: „Moramo da im
nabavimo malo vode, Frenk.“
,,U redu. Ostani ovde.“
Zaputio se uz padinu amfiteatra, orijentisao se, a zatim pošao zapadno
ka bolničkom šatoru - jedinoj oazi humanosti u toj pustinji smrti. Premda, ako
ćemo pravo, svaki čovek ovde bi mu verovatno ponudio vodu, kao što su to
učinili vojnici na predstraži. Vojnici sami po sebi nisu loši ljudi, ali rat, kao što je
to video mnogo puta i na previše mesta, menja ljude.
Kad god bi počeo da veruje u čovečnost, pomislio bi na crvene Kmere
koji su pobili na milione pripadnika vlastitog naroda. A sada se upoznao sa
Galama, koji su bili varvarski podsetnik na tamnu stranu čovečanstva. Zapravo,
morao je da prizna, njegove šanse da stigne do Gondara ili Adis Abebe bile su
ravne nuli.
Vera, rekao je Henri Merkado. Viša sila bdi nad nama. Postoji razlog za sve
ovo. Pa, pomislio je, bolje da postoji dobar razlog. A Henri i Vivijan mislili su da
razlog, pretpostavio je, mora imati neke veze s ocem Armanom, što je Persel
smatrao čistom slučajnošću, verovali su da je to božansko proviđenje. U svakom
slučaju, ujutru će videti ko je bio u pravu.
Stigao je do bolničkog šatora i poslužio se dvema čuturicama s vodom
koje je našao među stvarima koje su nazivali „ukaljanim i okrvavljenim“ -
odbačenim uniformama i ratnom opremom mrtvih i ranjenih.
Potražio je nož ili bajonet, ili bilo šta drugo što bi moglo da bude od
koristi, ali gomilica je bila očišćena od svega upotrebljivog.
Umotao je čuturice u kamuflažnu košulju i krenuo nazad.
Nije bio sasvim siguran zašto je Getaču dozvolio Vivijan i njemu da
slobodno lutaju po logoru, ali njegova iskustva sa sadističkim despotima uvek
su imala taj jedan element nedoslednosti - nasumične okrutnosti prošarane
sporadičnim plemenitim delima. Despot želi da ga se boje, ali takođe i da ga vole
zbog njegovog milosrđa. Despot želi da bude Bog.
 Vratio se do vežbališta i pružio čuturicu Vivijan, koja ju je prinela
Merkadovim usnama.
Prišao je Etiopljaninu, ali se činilo da je čovek mrtav. Stavio je dlan na
njegove grudi, a zatim prislonio uvo na nečujno srce.
Gan sa sledećeg stuba jeknu: „Video sam ga kako prolazi kroz samrtni
ropac.“
Persel je prišao Ganu i prislonio mu grlić druge čuturice na usne.
Gan reče: „Sačuvaj se malo.“
Persel ga je uverio: „Sve ovo će biti gotovo sutra ujutru."
,,Uistinu.“
Nije bilo mnogo toga drugog da se kaže, zato je Persel pošao ka Vivijan,
koja je vodom prala Merkadovo lice.
Stao je u mestu, posmatrajući taj prizor ženske samilosti i tuge. Pieta. To
na italijanskom, znao je, istovremeno znači i samilost i pobožnost. Sin ili suprug
na samrti, ratnik ili otac, koga u smrtnom času teši majka ili žena, ispunjena
ljubavlju i milosrđem. Svi bi trebalo da imamo toliko sreće da, pomislio je,
umremo na takav način.
Rekao je Vivijan i Merkadu: „Idem na onu platformu da se naspavam."
Uverio je Merkada: „Tu sam ako ti nešto zatreba." Ponovio je to Ganu, a onda se
popeo uz tri stepenika na grubo sagrađenu platformu. Mesec je sada bio visoko
na nebu i osvetljavao prostrano prazno polje.
Prebrojao je deset stubova pobodenih u zemlju ispred platfbrme. Gan mu
se nalazio s leve strane, stojeći uspravno, a mrtvi Etiopljanin bio je levo od
njega, mlitavo viseći okačen za ručne zglobove. Zapitao se šta je taj čovek uradio
da zasluži takvu smrt. Verovatno ne mnogo. Direktno ispred njega nalazio se
Henri Merkado, udaljen nepunih deset stopa, a Persel je čuo kako mu Vivijan
tiho govori dok mu miluje lice. Merkado je s vremena na vreme nešto
progovarao, ali Persel nije čuo reči, a u svakom slučaju nije želeo da prisluškuje
njihov privatni momenat - ako bi se ovo mesto javnog kažnjavanja i smrti moglo
nazvati privatnim. Nadao se, međutim, da je Merkado dovoljno muško da
dostojanstveno pati u tišini, a da su njegove reči upućene ljubavnici u
podjednakoj meri utešne kao i njene reči njemu.
Persel je raširio košulju iz bolnice na pod platforme i legao. Otkrio je da je
preumoran da zaspi.
U nekom trenutku, možda petnaest minuta kasnije, Vivijan mu se
pridružila i bez reči legla tik pored njega, iako je platforma bila velika.
Pomerio se ulevo i kazao joj: „Lezi na košulju.“
 Premestila se na košulju i legla na leđa, zureći u nebo.
Vetar je zaduvao s okolnih planina, a ona je rekla: „Hladno mi je. Lezi
pored mene.“
Prišao joj je bliže, a ona se okrenula na bok, licem ka njemu. On je učinio
isto, pa su prepleli gole noge i ruke i primakli se bliže da se zagreju.
Osetio je kucanje njenog srca, i disanje, i pritisak njenih grudi na svojima.
Šame su im se zadigle do bedara, a ona je protrljala noge i stopala o njegova, a
zatim se prevrnula na leđa s njim na sebi.
Oklevao je, a zatim ju je poljubio, a ona mu je obavila ruke oko vrata i
prislonila usne na njegove.
Zadigao je obe njihove šame do struka i ušao u nju bez otpora. Podigla je
noge, a zatim ih prekrstila na njegovim guzovima i povukla ga ka sebi dok je
ulazio sve dublje u nju.
Telo joj je zadrhtalo, onda se ukočilo, a potom omlitavilo kad joj se iz grla
oteo dug jecaj. Svršio je u njoj, posle čega su nepomično ležali, zadihani, udišući
prohladni noćni vazduh.
„Gospode bože...“ Suze su joj se slivale niz obraze.

Ležali su na leđima, jedno pored drugog, držeći se za ruke i zureći u

zvezdano nebo.
Nisu progovorili ni reč, a Persel je mislio da nema šta ni da se kaže, ali je
naposletku ipak kazao: „Pokušaj da malo odspavaš.“
„Moram da proverim Henrija. I pukovnika Gana.“
Ustao je. ,Ja ću.“
Ustala je, uzela čuturicu i rekla: „Vraćam se za minut.“
Stajao je u mestu dok je Vivijan silazila niz stepenice i gledao ju je kako
ide prvo ka Ganu.
Mesec je sada bio na zapadu i bacao senke niz red stubova. Persel je
shvatio da se Merkado obrnuo oko stuba i da je sada licem okrenut ka platformi.
Vivijan je proverila Gana, a zatim sporo pošla ka Merkadu, koji nije
gledao u nju već u njega.
Da li je moguće, zapitao se, da je Merkado video - ili čuo - šta se maločas
desilo?
Vivijan je prišla Merkadu, a on ju je naizgled primetio po prvi put. Kad je
podigla čuturicu do njegovih usana i dodirnula mu lice, kazao je iznenađujuće
snažnim glasom: „Skloni se od mene.“
Tiho mu se obratila, ali je Merkado zavrteo glavom i nije hteo da otpije iz
čuturice. Ponovo je pokušala, ali on je ponovio: „Skloni se od mene!“ Konačno,
Vivijan se okrenula i vratila na platformu, a Persel je primetio da hoda polako,
oborene glave.
Bacio je pogled na Merkada, koji je opet gledao u njega na blistavoj
mesečini.
Okrenuo se i gledao kako se Vivijan penje uz stepenice. Bacila je čuturicu
na pod, a zatim legla na košulju i zagledala se u nebo.
Kleknuo je nekoliko stopa dalje od nje i rekao: „Izvini."
Nije mu odgovorila.
Odmaknuo se deset stopa od nje i legao na leđa.
Čuo je kako mu kaže: „Nisi ti kriv.“
Ne, pomislio je, svakako da nisam. Kazao je: „Naspavaj se. Sutra nas čeka
dug dan.“
„Sutra ćemo svi biti mrtvi. Onda ništa od ovoga neće biti bitno.“ „Sutra
ćemo biti u Adis Abebi.“
„Mislim da nećemo.“ Upitala ga je: „Hoćeš li ponovo da vodiš ljubav sa
mnom?“
,,Ne... ne ovde. U Adis Abebi.“
„Ako se izbavimo odavde, ovo se neće ponoviti.“
Upitao je: „Hoćeš li biti sa Henrijem?“
„Možda... preboleće."
„Dobro. Svi ćemo preboleti.“
,,Hoćemo.“ Kazala mu je: „Laku noć.“
,,Noć.“
Pogledao je u zvezdano afričko nebo. Prelepo, pomislio je. Gore je tako
predivno.
Sklopio je oči, a dok je tonuo u san, čuo je kako Vivijan tiho jeca. Želeo je
da je uteši, ali nije mogao, i pao je u dubok san i sanjao Vivijan nagu u vodi, i
Merkada kako je doziva po imenu.
 11

"U zoru, Persel je gledao kako vod vojnika maršira kroz jutarnju
izmaglicu prema trojici ljudi koji su visili sa stubova.
Prerano je za streljački stroj, pomislio je - vojnici još uvek nisu stigli da
prisustvuju pogubljenju.
Pustio je Vivijan da spava i sišao sa platforme.
Činilo se kao da desetorici vojnika ne smeta njegovo prisustvo - nisu
imali naređenja u vezi sa njim i nisu znali da li je on generalov gost ili naredna
žrtva, pa su ga jednostavno ignorisali.
Persel je uvideo da je Merkado napola budan i posmatra približavanje
vojnika. Upitao ga je: „Kako si?“
Pogledao je u Persela, ali mu nije odgovorio.
Persel je prineo čuturicu do Merkadovih usana, i on je otpio, ali mu je
onda ispljunuo vodu u lice.
Persel mu reče: „Nočas si bio u delirijumu."
„Beži mi sa očiju.“
Zapravo, pomisli Persel, Henri je imao košmar o Vivijan koji se obistinio.
Vojnici su sada odvezivali Gana, koji je mogao da stoji bez tuđe pomoći, a
zatim su prišli Merkadu, ostavivši mrtvog Etiopljanina da visi kao primer
vojnicima na jutarnjoj smotri.
Persel je prišao pukovniku, koji je trljao oguljene zglobove, i pružio mu
čuturicu. Gan je iskapio poslednjih nekoliko kapi vode, a potom upitao: „Kako je
Merkado?"
„Izgleda dobro.“
„Imao je tešku noć.“
Persel je podsetio Gana: „Nijedan od vas dvojice ne bi visio ovde da je on
ostao budan na planini."
,,Ne krivim ga. Trebalo je da ja ostanem budan.“
 Persel mu nije odgovorio, a Gan reče: „Cele noći je vikao na Boga.“
Persel mu opet nije odgovorio, ali je čuo kako Henri viče na Boga, i
takođe proklinje njega i Vivijan, a Gan je to takođe čuo, i verovatno naslutio na
koga je Henri besan, i zašto. Ali to je trenutno bio najmanji njihov problem.
Gan upita: „Gde je gospođica Smit?“
,,Spava.“ Upitao je Gana: „Šta se događa?"
,,Ne znam, kućo stara. Ili nešto veoma dobro, ili nešto vrlo loše, rekao
bih.“
„Zadovoljiću se bilo čime između."
,,To se ovde ne dešava.“ Upitao je Persela: „Zašto noćas nisi pokušao da
pobegneš?"
„Zaspao sam.“
Persel je sada, na svetlosti praskozorja, primetio da je stub sa koga je Gan
visio pun rupa koje su mogli da naprave samo meci.
Gan je to takođe primetio i kazao: ,,Pa, dobre vesti su da oni zaista ubijaju
ljude streljanjem.“ Klimnuo je glavom ka mrtvom Etiopljaninu. ,,Ne kao ovog
nesrećnika."
Persel nije želeo da se upliće u taj razgovor pa se vratio na Ganovu drugu
temu i rekao: ,,Da sam pokušao da pobegnem, kuda sam mogao da odern?"
Gan je odgovorio: ,,Pa, kao prvo, savetovao bih ti da pođeš sam. Ne
trebaju ti fotografije."
Persel mu nije odgovorio, ali nije hteo da ostavi Vivijan.
Gan je nastavio. „Otprilike deset kilometara jugoistočno od italijanske
banje nalazi se falašmursko selo. Falašmuri su etiopski Jevreji. Pružiće ti
utočište i tamo ćeš biti bezbedan."
„Kako znaš?“
„Poznajem Etiopiju, kućo stara. Nameravao sam tamo da se zaputim. Oni
su rojalisti.“
Prisetivši se šta mu je rekao Merkado, Persel je istakao: „Rojaliste love
kao zečeve.“
„Falašmuri su trenutno zaštićeni.“
,,Zašto?“
,,To je prilično složeno pitanje. Falašmuri vode poreklo još od vremena
Solomona i kraljice od Sabe, i neki ih obožavaju kao direktnu vezu sa
solomonskom prošlošću, kao što je car.“
,,A svi znamo šta se njemu dogodilo.“
,,Da, ali Etiopljani su sujeveran narod, i veruju da ćeš razbesneti Boga -
zajedničkog Boga hrišćana, muslimana i Jevreja - ukoliko povrede Falašmure.“
„Sreća po Falašmure.“
,,Za sada. Ime tog sela je Šoan.“ Predložio je: „Ukoliko te danas ne streljaju
ili okuju, večeras bi trebalo da pokušaš da pobegneš.“
„Nadao sam se vožnji helikopterom do Adis Abebe jutros.“
,,I ja se nadam da ćeš večeras popiti čašu viskija u moje ime u Adis Abebi.
Ali trebalo bi da imaš alternativni plan.“
„Svakako."
,,A ukoliko se ikada zatekneš u Šoanu, večeras ili neki drugi put, oni će
znati ponešto o crnom manastiru.“ Pogledao je u Persela. „Ako te to i dalje
zanima."
Persel se osetio kao da je zakoračio u Tolkinovu Srednju zemlju.
Tajanstveni sveštenik na samrti, nadrealne moderne rimske ruševine, utvrđeni
grad Gondar, dobri princ Džošua, zli general Getaču, ser Edmund Gan i crni
manastir. I Sveti gral, razume se. A sada i falašmursko selo. Ništa od svega toga
nije delovalo moguće ili stvarno - ali je bilo. Izuzev Grala.
Pogledao je u Gana. ,,Hvala.“ Osetio je da treba da mu ispriča šta se desilo
sa njegovim bivšim poslodavcem, princom Džošuom, pa je to i učinio, ne
poštedevši ga grozomornih detalja.
Gan ga je slušao bez komentara, a Persel je uvideo da je pukovnik više
besan nego uplašen da to može biti i njegova sudbina. Kad je završio, Gan reče:
„Prokleto kopile!"
,,On je lud.“
„Jeste, ali sam siguran da ga možeš ubediti da britanski vojnik zaslužuje
streljački vod, ili makar metak u potiljak."
„Pokušaću da uradim nešto bolje od toga.“ Podsetio je Gana i samog
sebe: „Nisam siguran šta je Getaču isplanirao za nas.“
„Hođa kao po jajima s tobom i gospođicom Smit, ili biste već visili sa
ovih stubova.“
„Utešna pomisao."
„Getaču možda jeste umobolan, ali nije toliko nepromišljen da ugrozi
svoje odnose s Dergom." Objasnio je: ,,0ni ne bi voleli ništa više nego da
pronađu izgovor da ga opozovu nazad u Adis Abebu, a generalu Andomu ništa
ne bi bilo slađe do da uhapsi svog suparnika i strelja ga.“
,,To je dobro.“
„Ili da ga zadavi.“
„Još bolje.“
 ,,Revolucija“, reče pukovnik Gan, „jede vlastitu decu.“
„Uvek je tako.“
„Predviđam da će Getaču ukrcati tebe i gospođicu Smit u helikopter za
Adis Abebu.“
„A Merkado?"
„Getaču će ga poslati u Abebu da se njime tamo pozabave više strukture.
Verovatno će ga prognati iz zemlje." Dodao je: „Još uvek ne ubijaju zapadnjačke
novinare.“
„Odlično. Pa, čini mi se da poznaješ ove ljude.“ Obavestio ga je: „Getaču je
nagovestio da bi možda želeo da obučavaš i savetuješ njegove oficire."
„To se neće desiti.“
„Ne odbijaj ponuđeni posao.“
Gan mu nije odgovorio, a Persel je istakao: „Rat je skoro gotov. Nećeš mu
mnogo pomagati."
„Uopšte mu neću pomagati."
,,Ne budi glup.“
„Zamolio sam te za uslugu. Učini mi, molim te.“
„Učini to sam.“ Pogledao je Gana u oči i kazao: „Slušaj, pukovniče, trudim
se da ti spasim život, a ti mi nimalo ne pomažeš. Nemoj previše ozbiljno da
shvataš to viteštvo.“
Gan mu nije odgovorio, ali je pogledao mimo Persela i rekao: „Mislim da
je kucnuo čas za polazak.“
Persel se okrenuo i video da Henri Merkado stoji bez pomoći vojnika, da
se Vivijan probudila i da sada pokušava da pomogne svom ljubavniku, koji je
odbijao njenu pomoć - što je zbunjivalo vojnike koji nisu znali razlog za
Merkadovo loše ponašanje prema gospi.
Pogledao je u mrtvog Etiopljanina, koji je poput Hrista visio tamo sa
iskidanim mesom. Palo mu je na pamet da nova Etiopija ne izgleda ništa
drugačije od stare.
Okrenuo se prema izlazećem suncu iznad istočnih planina, a potom ka
prostranom otvorenom polju obavijenom jutarnjom izmaglicom. Bog je uradio
dobar posao sa nebesima i Zemljom. Ne tako dobar sa ovim ljudima.
Zapovednik voda je sve postrojio u formaciju za marš, zarežao nešto na
amharskom, a zatim dreknuo: ,,Avanti!“
Napred.
 12

General Getaču sedeo je za stolom na rasklapanje u svom

generalštabnom šatoru, pričajući sa ađutantom na amharskom i ignorišući
četvoro gostiju koji su sedeli licem okrenuti ka njemu.
Merkado je sedeo skroz desno, a Vivijan je izabrala stolicu pored njega,
premda ju je Merkado ignorisao. Gan je seo između Vivijan i Persela, a iza njih je
stajao vojnik naoružan kalašnjikovom.
Persel se iznenadio što je Getaču uključio Gana u ovaj susret, ali možda je
ovo bio preki sud gde je general bio i sudija i porota, a vojnik momentalni
dželat.
U šatoru nije bilo mračno kao te noći, a jutarnje sunce sijalo je kroz
mrežu za komarce, otkrivajući pod od utabane zemlje posut opušcima. Getaču je
ima o poziv na poljskom telefonu i govorio dok je potpisivao papire za svog
ađutanta. Zaposleni upravitelj, pomisli Persel, mada uvek nađe dovoljno
vremena za razonodu.
U tom pogledu Persel je video da ni princ Džošua ni njegova dva oficira
nisu prisutni, i zapitao se da li je Getaču poslao Njegovo kraljevsko visočanstvo
u ženski šator.
Ađutant je otišao, a Getaču je pogledao u pukovnika Gana i upitao: „Znaš
li da je tvoj princ ovde?“
Gan mu nije odgovorio, a Getaču je izgledao besno zbog njegoverskosti.
Persel reče: ,,Ja sam ga obavestio."
„Ćuti dok ti se ne obratim!" Getaču je ponovo pogledao u Gana, nasmešio
se i kazao: ,,To sam naučio u engleskoj misionarskoj školi.“ Takođe je
informisao pukovnika Gana: „Princ je priznao da ste vas dvojica bili umešani u
ratne zločine."
Gan ništa nije rekao.
Getaču je uvideo da to ne vodi nikuda, pa je pogledao u Persela i upitao:
,,Ko ti je dao dozvolu da napustiš bolnički šator i šetaš kroz moj logor?“ „Nismo
dobili nijedan nagoveštaj da nam je ograničena slobodaretanja."
„Ovo je strogo čuvani vojni objekat.“
„Kao što znate, tražili smo naše kolege."
„Jelda? I da li je pukovnik Gan vaš kolega?"
„Sudeći po vama, jeste."
„Onda ste svi krivi zbog veze s njim.“
„Sudeći po vama.“
Getaču je otpio vodu iz čuturice, a Persel reče: „Treba nam nešto zaelo i
piće.“
„Zašto bih traćio hranu i vodu na ljude koji će ubrzo biti pogubljeni? Ali
obećavam vam cigaretu pre streljanja." Getaču je mislio da je to smešno i
preveo je svoje reči vojniku, koji se nasmejao.
Getaču je potapšao Vivijanin fotoaparat, a zatim podigao tri beležnice i
kazao: „Ovde ima dovoljno dokaza da osudim vas, gospodine Persele - i vas,
gospođice Smit - i vas, gospodine Merkado - na smrt streljanjem.“ Persel nije
tako mislio, ali je takođe znao da Getačuu ne trebaju nikakvi dokazi, izuzev
možda kako bi opravdao njihovo pogubljenje kod svojih pretpostavljenih u Adis
Abebi.
Rekao je: „Moram od vas da zatražim, generale, da nam vratite naše lične
stvari, uključujući i naše akreditacije i pasoše, i da nam obezbedite prevoz do
prestonice." Podsetio ga je: „Došli smo ovamo očekujući da se prema nama
ponašaju kao prema novinarima, a ne kriminalcima.“ Getaču je istakao: „Mislim
da smo već vodili ovaj razgovor.“
„Mislim da ga moramo opet voditi.“
General Getaču je pogledao u pukovnika Gana, a zatim kazao svojim
drugim gostima: „Pre nego što porazgovaramo o vašem statusu, slažete li se da
ovaj čovek zaslužuje ono što će ga snaći?“
Persel je odgovorio: ,,Ne, ne slažemo se. Pukovnik Gan je zarobljen u
uniformi i po Ženevskoj konvenciji, koju je i Etiopija potpisala, morate ga
tretirati kao ratnog zarobljenika."
,,To je uradila prethodna vlada.“
Gan reče Perselu: ,,Ne trudi se.“
„Izvrstan savet!“, složio se Getaču.
Merkado je pročistio grlo i rekao: „Generale... ako pristanete da nas
oslobodite, mi ćemo napisati i potpisati izjave o bilo kakvom prekršaju koji smo
možda počinili. Takođe ćemo napisati novinsku priču o vašoj slavnoj pobedi i
liderskim vrlinama. Takođe pristajemo da vaše ministarstvo spoljnih poslova
zadrži naše pasoše i da ostanemo u Adis Abebi, pišući članke sve dok traje ovaj
rat.“
Getaču je pogledao u Merkada. ,,Pa, nudite manje nego što su gospodin
Persel i gđica Smit već ponudili.“ Obavestio je Merkada: „Ponudili su mi da
ostanu ovde sa mnom do kraja rata. Unapred sam se radovao njihovom
društvu.“
Vivijan je duboko udahnula, oklevala, a zatim kazala: „Generale, ako bi
ovo trebalo da bude ispitivanje ili suđenje, zapravo je farsa.“ Zaključila je:
„Držite nas ovde protivzakonito i protiv naše volje, a naše redakcije i ambasade
znaju gde smo, i raspitivaće se, ako to dosad već nisu učinile. Molim vas da nam
obezbedite prevoz do prestonice i da nam vratite naše stvari.“
Getaču je dugo zurio u nju, a potom rekao: „Ali izgledaš veoma dobro u
šami.“
Vivijan nije odgovorila i stoički je podnela njegovo zurenje. Napokon,
general reče: „Revolucionarna armija došla je u posed zanimljive opreme koju
su Amerikanci dali rojalistima. Jedan takav predmet je snajperski durbin
Starlajt. Znate za to? Teleskopski nišan koji omogućava snajperisti da vidi i u
mraku, koji moji stražari na osmatračnicama koriste da motre na neprijatelje,
kako van, tako i unutar logora.“
Niko mu nije odgovorio, a Getaču je nastavio da govori. „Izgleda - makar
je tako izgledalo mom stražaru - da ste se vi gospođice Smit i vi gospodine
Persel noćas upustili u ponašanje koje se nije dopalo gospodinu Merkadu."
Upitao je: „Ili je moj stražar pogrešno shvatio ono što je video?“ Ponovo mu niko
nije odgovorio, a ukoliko je iko mislio da je Getaču to pomenuo isključivo da bi
se zabavio, Persel je znao da nije tako.
Getaču reče Merkadu: „Zato ćete možda u vašem priznanju napisati da
ste otkrili da gospodin Persel i gospođica Smit špijuniraju za rojaliste.“ Uverio
ga je: ,,Ne morate da to napišete i za sebe. To bi vas osudilo na smrt.“
Persel je bacio pogled na Merkada, očekujući da ovaj shvati kako mora da
odgovori čvrstim „jebi se!“, ali Merkado ništa nije odgovorio. „Gospodine
Merkado?“
,,Ja... ne znam o čemu to govorite, generale."
„Znate. I trebalo bi da razmotrite moju ponudu.“
Merkado opet nije ništa odgovorio.
Getaču je bacio pogled na sat, kao da mu sve ovo ođuzima više vremena
nego što je očekivao. Kazao je: „Što se mene tiče, svi ste krivi, ali kao što sam
noćas rekao gospodinu Perselu i gospođiđ Smit, vaše kazne je moguće ublažiti."
Pogledao je u Gana. „Čak i vi, pukovniče, možete biti pošteđeni smrti.“
„Kao što ste poštedeli princa Džošuu?“
„Drago mi je što vidim da vam je gospodin Persel sve ispričao, i drago mi
je što vidim da umete da govorite."
„Nosi se dođavola!"
„Đavo ne postoji. Ni raj. Ne postoji ništa više od onoga što vidite ovde.“
Gan nije odgovorio, a Getaču je nastavio da govori: ,,U misionarskoj školi su me
učili drugačije, ali nisam im verovao ni tada, a ni sada. Ali verujem u upotrebu
zemaljskog bola za kažnjavanje rđavog ponašanja, ili da bi se neka osoba
naterala da prizna svoje grehe.“ Izvukao je Ganov jahački bič iz džepa i kazao: „Ili
naprosto da mi pruži uživanje." Zamahnuo je bičem.
Persel je pomislio da je Getaču odlepio, i shvatio je šta je na pomolu, pa je
rekao: „Generale, nećemo sedeti ovde i prisustvovati..."
General je ošinuo bičem po stolu. ,,Začepi!“ Rekao je Ganu: „Poštedeću ti
život ako skineš pantalone, kao što sam ja učinio mnogo puta u školi, i dopustiš
mi da te trideset puta ošinem po golim guzovima." Dodao je: „Ovde i sada,
nagnut preko stola, pred očima tvojih prijatelja."
„A ja mislim, Mikaele, da tebi treba još jedno dobro šibanje."
Getaču se doslovno zatresao od besa, a onda isukao pištolj, uperio ga u
Gana i viknuo: „Dajem ti pet sekundi da uradiš ono što kažem!“ „Možeš da mi
daš i pet godina, a ja ću ti opet reći da ideš dođavola.“ ,,Jedan...“
Persel ustade. „Prekinite ovo!“
,,Dva!“
Vivijan reče: „Pukovniče, molim vas, samo uradite ono što želi... molim
vas...“
„Tri!“
Merkado je sklopio oči i pognuo glavu.
„Četiri!"
Gan ustade, a Getaču se nasmeši. Gan se okrete, skide pantalone i reče:
„Evo, možeš da me poljubiš u dupe!“
Perselu se učinilo da je čuo glasnu eksploziju pištolja, ali je u sobi
zavladao potpuni tajac.
Napokon, Getaču se usiljeno nasmeja, a potom reče: „Vrlo dobro,
pukovniče, možete da sednete.“
Gan je navukao pantalone, ali nije seo i ostao je da stoji leđima okrenut
Getačuu.
 Getaču je shvatio da se Gan neće okrenuti, i kazao je: „Nećete me
isprovocirati da vam pružim laku smrt.“
Gan je ostao da stoji leđima okrenut generalu, a Getaču je kazao nešto
vojniku, koji je prišao i zario kundakkalašnjikova u Ganove prepone. Gan se
presamitio, a vojnik ga je gurnuo na stolicu.
Getaču je vratio pištolj u futrolu i spustio jahački bič, ali je ostao da stoji.
„Nadam se da razumete da svakog od vas mogu da streljam kao špijuna.“ Vivijan
je iznenadila sve, i samu sebe, rekavši: ,,Da je to istina, već biste to uradili."
Getaču je pogledao u nju i rekao: ,,To jeste istina, gospođice Smit, ali kao
što smo pričali, postoje izvesni ljudi - i žene - koje bih radije video skršene nego
mrtve.“ Podsetio je sve: ,,A oni koji pristanu da služe narodnoj revoluciji, možda
će biti pošteđeni."
Merkado je progovorio: ,,Ja sam dugi niz godina služio revoluciji, i bio bih
voljan da joj ponovo služim svojim pisanim rečima..."
„Tvoje pisane reči su kao dodavanje tvojih govana na vatru.“
Činilo se kao da se Merkado skuplja na stolici.
Getaču je pogledao u Gana, koji je očito bio u ekstremnom bolu, i rekao:
„Pukovniče, ako pristanete da postanete savetnik mojoj vojsci - kao što ste
radili za vojsku bivšeg princa - poštedeću vam život."
Gan je odmahnuo glavom.
Getaču je pobesneo zbog njegove tvrdoglavosti i rekao: „Odvešću vas da
vidite svog nekadašnjeg poslodavca i njegove pomoćnike, koje sigurno
poznajete, a onda možete odlučiti želite li da pomognete revoluciji ili želite da
asistirate princu u njegovim novim dužnostima."
Gan mu nije odgovorio, a Getaču reče: „Ili ću vas možda predati Galama i
oprati ruke od vas.“
Persel se nagnuo prema Ganu i tiho rekao: „Samo mu kažite da ćete to
uraditi."
Gan je zavrteo glavom, a Persel se zapitao da li Getaču zaista želi ili treba
vojne veštine pukovnika Gana, ili naprosto želi zadovoljstvo da vidi kako Englez
- vitez - puzi pred njim pre nego što ga ubije. Getaču je pokušao i štapom i
šargarepom, ali nijedno nije upalilo kod Gana, koji je, Persel je sumnjao, znao
Getačuovu igru bolje od ikoga.
Getačuov telefon je zazvonio, on se javio, nakratko razgovarao, a zatim
prekinuo vezu i rekao: „Moj helikopter je stigao iz Gondara." Upitao je: ,,Da li
biste svi uživali u vožnji do prestonice?"
Persel je pretpostavljao da postoji neka caka, ali je šargarepa zvučala
dobro. Kazao je: „Spremni smo da pođemo.“
,,To ste već rekli. Ali najpre moram da dobijem neke informacije od svih
vas. Ako mi date tu informaciju, staviće vas u helikopter i odvesti u prestonicu.
Ako mi ne date ono što tražim, onda vas čeka sudbina gora od smrti.“ Pogledao
je u Vivijan i kazao: „Osim ako, razume se, ne uživate u pažnji trideset ili
četrdeset muškaraca dnevno."
Persel je znao da to nisu prazne pretnje, i činilo se da su svi zanemeli na
njegove reči. Getaču je to takođe osetio, pa je seo i zapalio cigaretu, a zatim se
setio da ponudi Persela, koji je odbio.
Getaču je delovao zamišljeno, a zatim počeo da govori. „Grupa mojih
vojnika okupirala je italijansku banju, gde su našh prazne konzerve hrane i
tragove guma.“ Pogledao je u Persela. „Bili ste tamo?“
Persel je odgovorio: „Rekli smo vam da jesmo.“
„Tako je.“ Nastavio je: „Moji ljudi su takođe pronašli i sveže iskopanu
zemlju za koju su pomislili da je grob, i koju su raskopali.“ Upitao je svoje goste:
„Jeste li vi iskopali taj grob?“
Lak odgovor, pomisli Persel: Jesmo, pa šta? Međutim, Getaču nije pitao iz
puke znatiželje, i možda bi bolji odgovor bio: Ne. Vivijan je, međutim,
fotografisala grob, a njen fotoaparat ležao je na Getačuovom stolu. Ipak, mogli
su da poriču kopanje groba, a Persel bi to i učinio da su samo on i Vivijan
odgovarali na pitanja ovog psihopate; međutim, Henri je, shvatio je, bio
spreman da kaže ili uradi sve samo da spase sebe smrti ili mučenja. Neki Ijudi,
poput Gana, mogu čitavu noč da vise sa stuba i ujutru kažu: „Poljubi me u dupe.“
Drugi, kao što je Henri, pucaju lako i rano. AU Persel nije mogao da sudi Henriju
dok lično ne bude visio sa suseđnog stuba. „Jeste li vi iskopali taj grob?“
Persel je odgovorio: ,Jesmo.“
„Koga ste sahranili?“
„Sahranili smo onoga koga ste iskopali."
„Moji ljudi iskopali su telo nekog starca, gospodine Persele. A ja vas
pitam ko je to bio?“
„Čovek na samrti koga smo zatekli u banji.“
„Zašto je umirao?"
„Imao je stomačnu ranu.“
„Kako je ranjen?"
„Nemam pojma.“
„Jeste li pričali s njim?“
Persel je pomislio da je došlo vreme da preda ovo Henriju u ruke i vidi
šta, ako išta, ovaj ima da kaže o tome, stoga je odgovorio: „Čovek je govorio
italijanski, a ja ne.“
Getaču je pogledao u Merkada. „Doktor Mato mi kaže da govorite
italijanski."
Merkado je klimnuo.
„Jeste li razgovarali s tim čovekom na samrti?“
,,Ja... jesam... ali umro je pre nego što sam mogao da... saznam nešto o
njemu.“
Persela nije potpuno iznenadilo što Merkado ne govori detalje Getačuu,
zato što je za njega to bila tajna vredna čuvanja.
Getaču je dugo netrernice gledao u Merkada. „ Ako me lažete, saznaču, a
onda ništa od dogovora, gospodine Merkado. A zatim... pa, zapečatili ste svoju
sudbinu."
Merkado nije skidao pogled s Getačuovih očiju. „Čovek je umro ne
rekavši nam ni ko je.“
Getaču je nastavio da pilji u njega, a zatim obratio pažnju na Vivijan.
„Doktor Mato mi kaže da i vi govorite italijanski.“
„Govorim."
„ A šta je vama rekao taj samrtnik?"
Persel se zapitao hoće li Vivijan iskoristiti ovu priliku da se oduži
Merkadu zbog toga što je nije čvrsto branio od Getačuovih optužbi za
špijuniranje. Ali žene su, Persel je naučio, odane i muškarcima koji ne zaslužuju
odanost. S druge strane, Vivijan je ta koja je bila neverna, i verovatno se osećala
jednako krivom kao što se Henri osećao gnevnim. Seks ima posledice i nakon
samog čina.
„Gospođice Smit?“
Vivijan je odgovorila: „Čovek mi nije kazao ništa više nego što je rekao
gospodinu Merkadu.“
„Baš zgodno. Pa dopustite mi da vam saopštim šta ja mislim ko je bio taj
starac. To je mogao da bude samo otac Armano.“ Pogledao je u svoje goste. „Kao
što sam siguran da vam je rekao.“
Niko nije odgovorio, a Getaču je nastavio. „Pre dve noći, jedna od mojih
topovskih baterija bombardovala je obližnju tvrđavu rasa Teodora, rođaka mog
trenutnog gosta princa Džošue. U toj tvrđavi nalazio se otac Armano, zatvoren
tamo još od italijanskog rata.“ Upitao je svoje goste: „Znate li tu priču?“
Vivijan i Merkado odmahnuli su glavom.
Getaču je nastavio dalje. „Bombardovanje je privuklo pažnju Gala, kao što
to uvek biva, a oni su se obrušili na utvrđenje i izmasakrirali preživele rojaliste,
premda su neki uspeli da pobegnu u džunglu. Ali moja pešadijska jedinica
zarobila je nekoliko i dovela ih ovamo. U stvari, možda ste videli te vojnike rasa
Teodora obešene ispred ovog šatora zajedno s vojnicima rasa Džošue.“
Zapalio je još jednu cigaretu, otpio gutljaj vode, a onda nastavio. „Ali pre
nego što su ih doveli ovamo, odveli su ih nazad u tvrđavu. Zašto? Da
pripomognu mojim ljudima u utvrđivanju sudbine oca Armana - a kao što su
otkrili, sveštenikova zatvorska ćelija bila je prazna, a zarobljeni vojnici nisu
mogli da identifikuju njegovo telo. Ali na podu njegove ćelije našli su Bibliju na
italijanskom jeziku, sa rupom - možda od metka. Zato pretpostavljam da je
ranjenik koga ste pronašli bio otac Armano.“ Pomno je pogledao u svoje goste, a
zatim direktno upitao Merkada: „Šta mislite, zašto je taj sveštenik na koga ste
nabasali bio toliko važan?"
Merkado je odgovorio: ,,Ne znam.“
„Onda ću vam reći. A možda i neću. Čini mi se da nemate nikakvih
informacija o tom čoveku, što znači da nemamo o čemu da razgovaramo, a vi
nemate ništa da trampite u zamenu za svoju slobodu ili živote."
Persel reče: „Nadam se da ste bili dovoljno pošteni da ponovo zakopate
starca."
,,Ne sviđa mi se vaš stav moralne superiornosti, gospodine Persele. Bilo
mi je dosta toga u školi.“
„Očigledno nije.“
,,Ne provocirajte me.“
„Nemamo nikakve informacije za vas, generale. Možemo li da idemo?“
Činilo se kao da ga Getaču ne čuje, zavalio se u naslon stolice i kazao: „Biću
iskren prema vama, a možda ćete i vi učiniti isto za mene.“ Pogledao je u svakog
od njih ponaosob, a onda rekao: „Crni manastir. Znate za to mesto. Šta je u
njemu, ja ne znam, niti znam gde se nalazi. Ali otac Armano je znao i možda vam
je rekao nešto o tome.“ Pogledao je u Persela, zatim u Vivijan, pa u Merkada, i
kazao: ,,Za vaše dobro, nadam se da jeste.“ Merkado reče: ,,Nije.“
„Pitaću vas još jedanput kasnije. Ali za sada, objasniću vam svoje
zanimanje za crni manastir.“ Nagnuo se napred i rekao: „Prelaznu
revolucionarnu vladu interesuje prodaja dragocenih predmeta muzejima i
crkvama u inostranstvu. Vlada sada prodaje većinu carevih tričarija. Treba nam
novac za hranu i lekove za narod. Ali kad god se neki stari režim okonča, izvesni
ljudi se uznemire. Postanu nostalgični. Neki ljudi vole kraljeve i careve i
aristokrate na konjima - pa makar i ne bili u njihovoj zemlji. Razumete? Kraj
carstva je istorijska nužnost. A zlato i dragulji su bezvredni u modernoj državi.
Nama treba kapital. A nabavljamo ga na jedini mogući način. Na tradicionalni
način revolucionarnih vlada. Uzimamo od bogatih njihove drangulije. Tako
samo manjina pati, a većina je na dobitku. A crkvama će biti bolje bez njihovog
zlata. Tako mogu više da se koncentrišu na Boga i spasavanje duša, ne brinući se
za materijalni imetak. Tu su svi na dobitku. Zato, u zamenu za bilo kakvu
informaciju koju možda imate o položaju tog manastira - i šta se nalazi u njemu
- dozvoliću vam da se vratite u prestonicu, uključujući i pukovnika Gana, s kojim
će se pozabaviti na višim nivoima, i samim tim će proći mnogo blaže nego ovde
sa mnom na frontu.“ Dodao je: „Dajem vam reč.“
Persel se zapitao zna li Getaču konkretno za Sveti gral, ili ga samo zanima
da opljačka još jedan koptski manastir. Njemu je bilo svejedno, ali Henriju
Merkadu nije. Henri je želeo da ode odavde i krene u potragu za samostanom i
Gralom; Henri je hteo svoju tortu i da pojede. Ali nije mogao.
Getaču je predložio: „Možda biste želeli da nasamo porazgovarate o
tome.“
Persel je znao, a nadao se da Henri i Vivijan to takođe znaju, da čak i da
mogu verovati Getačuu na reč, ono malo što znaju nije dovoljno da ih izbavi
odavde. Ali jeste bilo dovoljno da ih Getaču zadrži kao svoje goste veoma dugo -
baš kao što je otac Armano dugi niz godina bio gost u Etiopiji. Ili bi naprosto
završio s njima ukoliko Henri odluči da pojasni svoju laž.
„Gospodine Merkado?“
Merkado reče: „Rekli smo vam sve što znamo o tom čoveku. Umirao je u
bolovima i nije rekao skoro ništa osim što je tražio da pije vode.“
„Znam da lažete.“
Persel je mislio da Merkadu ne ide baš najbolje privođenje ovog
razgovora kraju, pa je istakao: „Zašto bismo lagali o nečemu što nam ništa ne
znači?"
„Rekao sam vam. Neki ljudi vole stari režim i staru crkvu, koji su jedno.“
„Briga me i za jedno i za drugo.“ Dodao je: ,,A ako taj starac jeste pričao sa
nama, i ako to jeste bio otac Armano, šta mislite da bi nam rekao? Položaj
manastira? Ne shvatam kako bi to mogao da zna. Rekli ste da je skoro četrdeset
godina bio zatvoren u toj tvrđavi. Ne razumem šta mislite da bi trebalo da
znamo.“
Činilo se kao da Getaču ima trenutak lucidnosti i klimnuo je. „Imate
pravo. Zapravo, nemate ništa da mi date.“ Dodao je: „ A i ja nemam ništa da dam
vama.“
 ,,Izuzev“, sugerisao je Persel, „naših stvari i vožnje do Adis Abebe.“ Dodao
je: „Naše ambasade i redakcije očekuju vesti o nama.“
„Onda će se načekati.“ Getaču ih je obavestio: „Ovaj postupak je završen.
Razmotriću presudu. Vi do daljeg ostajete u pritvoru.“ Kazao je nešto vojniku,
koji ih je potom izveo iz šatora na bleštavu sunčevu svetlost, gde ih je čekao vod
vojnika s bukagijama.
 13

Sproveli su ih do duboke gudure, a Persel je na dnu video sveže iskopane

humke, i ašove, i bilo je očigledno da je to masovna grobnica, a možda i
gubilište. Naređeno im je da siđu u klisuru, a njemu se činilo da je Getačuova
presuda putovala brže od njih. No, s vedrije strane, mislio je da Getaču još nije
završio s njima.
Na dnu klisure su namirisali zakopane leševe. Persel i Gan pogledali su
naviše u vojnike, da vide jesu li ti ljudi njihovi dželati, ali su vojnici sedeli na ivici
klisure, pušili i ćaskali.
Gan reče Perselu: „Aljkava disciplina.“
„Trebalo je da prihvatiš ponuđeni posao.“
„Oni su beznadežna bagra.“
„Svakako." Ali su pobedili.
Niko nije imao ništa drugo da kaže, a Persel je bio siguran da svako od
njih razmišlja o onome šta se dogodilo u Getačuovoj kancelariji. Bilo je to veoma
neprijatno iskustvo, ah su mogli da prođu i mnogo gore, ali ne i bolje. U svakom
slučaju, svima je laknulo što je gotovo, iako zapravo nije bilo.
Konačno, Gan reče: „Čovekje jebeni ludak!“
Tome niko nije protivrečio, a Gan dodade: „Nezahvalni kučkin sin! Dobio
je pristojno obrazovanje od dobre misionarske škole Engleske crkve, a sada se
žali zbog nekoliko udaraca šibom po guzici. To mu je donelo više dobra nego zla,
siguran sam.“
Persel se nasmešio, uprkos činjenici da je mali Mikael odrastao sjeban i
da sada želi osvetu. A ne mora da ide naročito daleko da bi je našao.
Vivijan je priznala: „Mnogo sam se uplašila.“
Persel je želeo da joj kaže da se dobro pokazala, ali to je bio Henrijev
posao, iako ovaj nije pričao s njom. Merkado je, u stvari, nervozno gledao nagore
u vojnike sa automatskim puškama.
 Pukovnik Gan primetio je Merkadovu nervozu i uverio ga: „Nečemo se
izvući tako lako, gospodine Merkado.“
Merkado mu nije odgovorio.
Vivijan je pogledala u Persela i kazala: ,,Ti mi ulivaš hrabrost, Frenk.“
Nije joj odgovorio.
Rekla je Ganu: „Veoma ste hrabri."
„Hvala vam, ali ovo je više gnev nego hrabrost." Dodao je: „Ljudi poput
Getačua preuzimaju svet.“
To može biti istina, pomisli Persel. Video je već razne Getačue iz
jugoistočne Azije, a činilo se kao da oni niču posvuda. Ili su se možda muvali
unaokolo još od početka vremena. Pisao je o tim ljudima i njihovim takozvanim
ideologijama, bez komentara ili osude. Izveštavao je. Možda bi, pomislio je, ako
se izvučem odavde, trebalo da počnem da pišem više kritički. Ali onda bi zvučao
kao Henri Merkado.
Pogledao je u Merkada, koji je sedeo na hrpi sveže iskopane zemlje,
zureći uprazno, nesvestan da mu se ispod dupeta najverovatnije nalazi leš u
raspadanju. Henriju niko nije rekao koliko je bio hrabar. Možda zato što nije bio.
Ali jeste dobro lagao, smelo i bezobzirno, o ocu Armanu. A Vivijan ga je verno
podržala u toj laži. Bila je to dobra i prava laž, ali je Persel znao da je Merkado
lagao iz pogrešnog razloga. Stoga, budući da jc ovo bio privatni trenutak koji im
je Getaču ponudio, kazao je Merkadu: „Doveo si nas u opasnost, Henri, lažući o
popu.“
Očigledno, Henri Merkado nije imao šta da kaže Frenku Perselu, ali je
odgovorio za svačije uši: „Getaču nema načina da otkrije istinu.“
,,Pa ima. Može sve da nas priveže za stub na nekoliko dana.“ Merkado
nestrpljivo reče: „Zar ti nije palo na pamet da nas ne bi pustio na slobodu čak i
da sam mu rekao i ono malo što znamo?“
„Svakako. Štaviše, možda bismo onda zaglavili ovde zauvek. Ali nisi mi
odgovorio na pitanje, Henri. Zašto si rizikovao lažući ga o ocu Armanu i crnom
manastiru?“
Merkado je oštro odgovorio: „Prokleto dobro znaš zašto!“
„Znam, ali ako se izvučemo odavde, niko od nas ne bi trebalo da se vraća
i traži crni manastir.“
Merkado je bacio pogled na Gana i rekao Perselu: ,,Ne znam hoćemo li se
izvući odavde, niti hoću li se ikada vratiti, ali ne želim da ga oni pronađu."
Henri Merkado je, Persel je to znao, nalazio utehu u razmišljanju da štiti
Sveti gral od antihrista, ili štagod, i drage volje bi prihvatio mučeništvo u znanju
da može reći Isusu kada ga bude sreo: „Spasao sam tvoj pehar.“ Pukovnik Gan
osetio je tenziju između dva muškarca, i znao je njen uzrok, što je bila izuzetno
stara priča; jedan tip je nabio rogove drugom, a da sve bude još gore, dotična
gospa se još nije jasno opredelila za jednog ili drugog. Nezgodna situacija,
pomislio je, i premda je bio siguran da treba da se brine zbog kudikamo većih
problema, svejedno je činila da se oseća nelagodno.
Kako bi razvejao maglu bar s jedne strane, Gan reče: „Kao što sam
priznao gospodinu Perselu, znam za crni manastir, i premda je dobro skriven u
džungli, Getaču će ga naposletku ipak naći ako ga bude tražio. U to možete biti
sigurni."
Niko mu nije odgovorio, a on je nastavio da govori. „Kao što ste možda
takođe čuli, možda od oca Armana, postoji legenda da je taj manastir mesto gde
se čuva Sveti gral.“
Opet mu niko nije odgovorio, a Gan je nastavio: ,,Ne mogu reći da
verujem u sve to, ali vas mogu uveriti da kad god se ovdašnja revolucionarna
kopilad pojave u nekoj crkvi ili manastiru, sveštenici i monasi uhvate maglu sa
svim ovozemaljskim blagom.“
Persel je to već shvatio. Crkve su dobre u dve stvari: u sticanju blaga i
čuvanju istog. Polovina svetskih religijskih predmeta od neprocenljive
vrednosti je u ovo ili ono vreme bila u bekstvu. A nije bilo razloga za sumnju da
će ovo biti išta drugačije kada se etiopski revolucionari približe crnom
manastiru. Isto kao kad se Henri Merkado ili Vivijan približe. Puf! Gral opet
nestaje.
Persel reče Merkadu: „Izvući ćemo se odavde, a ja mogu da ti garantujem
da se nikad neću vratiti. Tebi i Vivijan savetujem da zaboravite na to da ste
ikada sreli oca Armana ili čuli za crni manastir. Znanje o tome nije dobro.“
Merkado mu nije odgovorio.
Persel je dodao: „Bog ti ne govori da nađeš Sveti gral, Henri. Govori ti da
ideš kući.“
„ A ja tebi kažem da gledaš svoja posla.“
Persel je promenio temu na nešto neposrednije i upitao Gana: „Mislite li
da je Getaču iole zabrinut zbog prekoračenja autoriteta?"
,,To je pravo pitanje, zar ne? Pa, mogu vam kazati da on ne može
prekoračiti svoju moć, koja je ovde apsolutna, kao što vidite. Ali može da
prekorači svoj autoritet i zameri se Dergu i svom suparniku generalu Andomu.
Ne da je njih briga za nas, ili za međunarodno pravo, ali Andom tek treba da
odluči da li bi po njega bilo dobro ili loše ako nas Getaču ubije."
 Vivijan je upitala: „Mislimo li da iko izvan revolucionarne vlade uopšte
zna da smo ovde?“
Merkado je sve podsetio: „Naše redakcije znaju da smo se zaputili
ovamo, a nekim kolegama spomenuli smo da imamo propusnice i da idemo da
intervjuišemo generala Getačua."
Što, pomisli Persel, ne znači ništa. U suštini, svi oni su bili slobodni
strelci, što je dobro funkcionisalo dok se ne uvale u nevolju ili nestanu. Ako se ne
pojave u baru hotela Hilton za nedelju dana, nekome bi možda i palo na pamet
da se raspita za njih u ambasadama - ako se uopšte sete nacionalnosti svojih
drugara u piću.
Što se njega lično tiče, Persel je bio svestan da američka ambasada u Adis
Abebi tek što je otvorena, kao i da nije u dobrim odnosima s novom vladom. Da
ne nosi bukagije, šutnuo bi samog sebe u dupe zbog polaska na ovo putovanje.
A što se tiče Merkada i njegovog pasoša Ujedinjenog Kraljevstva, i Vivijan
sa njenim švajcarskim pasošem, svaki zahtev njihovih ambasada za
informacijama etiopskoj vladi bi po dobrom danu naleteo na ravnodušnost, a
uglavnom na neprijateljstvo i laži.
Kada se podvuče crta, pomislio je, nikakva pomoć nije na pomolu.
Merkado bi to trebalo da zna, ali Vivijan možda nije toga svesna.
Sunce je sada bilo više i vrelije, a temperatura na dnu klisure prelazila je
trideset stepeni Celzijusa. Persel je zapazio da je najveći deo Vivijanine bele
kreme nestao, a da joj lice i ruke ubrzano crvene. Doviknuo je vojnicima na vrhu
klisure: „Weha!“
Pogledali su ga, a zatim je jedan od njih otkačio čuturicu s kaiša i dohacio
mu.
Dao je čuturicu Vivijan i ona je otpila, ali je zatim izgledala neodlučno
kome da je doda. Starom ljubavniku? Novom? Dodala je čuturicu Ganu. On je
otpio i pružio je Merkadu, koji je otpio nekoliko gutljaja i pružio je Perselu.
Persel je iskapio zadnjih nekoliko gutljaja, a zatim predložio Merkadu: I
)aj Vivijan košulju da prekrije glavu.“
Merkado je delovao ljutito što mu Persel govori da bude džentlmen i
brecnuo se: „Daj joj ti svoju!"
Persel bi to uradio da je imao košulju, ali je imao samo šamu, bez donjeg
veša, a to nije hteo da pominje. Zapiljio se u Merkada, koji je počeo da otkopčava
dugmiće košulje zemljane boje.
Ali Gan je već skinuo svoju košulju i dodao je Vivijan, koja je kazala:
„Hvala vam“, i obmotala je oko glave.
 Persel je razumeo Merkadov bes, ali ga je zapanjilo to što je mogao da ga
drži u sebi čak i dok razmišlja o streljačkom stroju, ili nečemu još gorem. No,
kad se malo bolje razmisli, muškarci su muškarci. Mislio je da bi, kad bi mu se
pružila prilika da iznova proživi prošlu noć, opet uradio isto, ali dvaput. Bez
kajanja. Zapitao se da li bi mogao da ubedi Merkada da je ono što se noćas
dogodilo bilo božja volja.
Pogledao je u Vivijan, koja je sedela na ivici klisure, bliže Merkadu nego
njemu. Uspostavili su kontakt očima, a ona nije skidala pogled s njegovog, a
onda je pogledala u stranu.
Zapitao se šta misli i oseća. Verovatno nikad neće saznati, ali ko zna
zašto je to dobro.
Na vrhu klisure pojavila se još jedna grupa vojnika, i bilo je očevidno da
će se nešto dogoditi, i to najverovatnije ništa dobro.
Vivijan je iznenada prišla Merkadu i uhvatila ga za ruku. ,,Henri...“
Činilo se da je Merkado svesniji prisustva vojnika, pomisli Persel, nego
njenog stiska. Perselu se učinilo da ju je čuo kako tiho kaže: „Volim te... oprosti
mi.“
Činilo se da je Merkado primećuje po prvi put, i oklevao je, a zatim
upitao: ,,Da li ti je zaista žao?“
,,Jeste.“
„Onda ti opraštam."
Zagrlila ga je i zaronila lice u njegove grudi.
Persel je pretpostavljao da Merkadov oproštaj ne uključuje i njega, čak ni
kad bi ga zatražio, ali nije smatrao da mu je oproštaj potreban, te ga nije ni
tražio. Međutim, želeo je da kaže nešto Vivijan, za slučaj da se rastanu zauvek.
Ali ono što je želeo da joj kaže nije mogao da izgovori pred Merkadom, pa se
okrenuo i pogledao u vojnike koji su žustro razgovarali i gledali u zarobljenike
na dnu klisure.
Merkado je donekle razumeo amharski, ali je delovao prezauzeto, stoga
je Persel pitao Gana: „Razumete li šta pričaju?“
„Pomalo... mislim da će vas troje odvesti na neko drugo mesto.“ „Zašto to
mislite?“
„Bukagije su za putovanje, kućo stara. Kada ti vežu ruke iza leđa, znaš da
ne ideš daleko.“
Persel je znao da to ima smisla, ali je istakao: „Vaše noge su takođe u
bukagijama, pukovniče."
,,Da, primetio sam. Ne znam zašto, doduše.“
 Činilo se da su Henri i Vivijan nesvesni onoga što se događa, ali im je
onda jedan vojnik doviknuo: „Dođite! Dođite!" Pokazao im je da se popnu iz
klisure.
Svi su pogledali jedni u druge, a potom ustali i počeli da se penju uz
padinu, vukući lance za sobom dok su im vojnici dovikivali: „Dođite! Dođite!“
Stigli su do vrha klisure i stali među vojnike, koji su delovali ravnodušno. Persel
je zapazio da u daljini, na mestu gde je primetio helidrom, stoji hjui5 američke
izrade sa elisama koje su se okretale.
Vođa čete pokazao je na helikopter i dreknuo: „Idite! Idite!“
Persel je pogledao u Gana, očekujući da će ga odvući u stranu, ali je jedan
vojnik gurnuo pukovnika u leđa i povikao: ,,Idite!“
Vivijan i Merkado su se uhvatili za ruke i potrčali onoliko brzo koliko su
im bukagije dozvoljavale. Persel i Gan su ih sledili. Pratila su ih četiri vojnika,
goneći ih da se brže kreću. Vivijan se spotakla, a Merkado ju je pridržao, nakon
čega su nastavili ka helikopteru.
Vivijan i Merkado stigli su do otvorenih vrata letelice i ušli. Kad se Persel
približio, na maslinastozelenom trupu helikoptera ugledao je veliku crvenu
petokraku - zvezdu revolucije, koja je prekrivala stari amblem lava judejskog.
Gan se ukrcao bez pomoći, a Persel ga je sledio.
Vivijan je viknula, nadglašavajući buku motora i elise: „Pilot kaže da
idemo u Adis Abebu!" Široko se osmehnula i povikala: ,,AvantU“
Helikopter je uzleteo, okrenuo se oko svoje ose i zaputio na jug, ka Adis
Abebi.
 DRUGI DEO
RIM, DECEMBAR 1974.

Tutte le strade conducono a Roma.

Svi putevi vode u Rim.

 14

„Zdravo, Henri.
Henri Merkado se nije okrenuo prema glasu iza svojih leđa, ali jeste bacio
pogled na ogledalo iznad šanka.
Frenk Persel je seo na praznu barsku stolicu pored Merkada i naručio
džek danijels s ledom, Kazao mu je: „Dobro izgledaš.“
,,Da li je ovo slučajnost?“
„Čuo sam da si u Rimu.“
Merkado mu nije odgovorio.
„Mogu li da te častim pićem?“
„Upravo odlazim.“
Barmen je Perselu sipao piće, a on je podigao čašu. „CentanniF Merkado
je zatražio račun.
Persel je promešao piće i rekao: „Ostavio sam ti poruku u Hiltonu u Adis
Abebi.“
,,Iz zatvora su me odveli direktno na aerodrom.“
„I Vivijan ti je takođe ostavila poruku.“
Merkado ništa nije odgovorio.
Stigao mu je račun, a on je na šank stavio novčanicu od dvadeset hiljada
lira, za koje je Persel mislio da je dovoljna za otprilike tri pića, sudeći po cenama
u Harijevom baru.
Bilo je četiri sata po podne, a tihi elegantni bar još nije radio punom
parom. Tu i tamo je stajala šačica površnih, ali ukusnih božićnih ukrasa.
Napolju je Venetska kao i uvek bila zakrčena automobilima i ljudima, a
možda čak i više, mislio je Persel, zbog predstojećih božićnih praznika. Nebo je
bilo oblačno i sivo, a vazduh vlažan, pa je nosio kišni mantil, ali je primetio da
Merkado nosi samo sportski sako od tvida, koji mu je bio prevelik. Zapravo,
Henri nije izgledao dobro i bilo je mnogo prostora između njegovog vrata i
kragne i kravate. Obojica su izgubili ten iz Etiopije, a Merkadova koža sada je
bila siva kao zimsko nebo.
Merkado je skliznuo sa stolice i kazao: „Živim u Ekscelzioru, i obično
tamo odlazim u bar.“
,,Znam.“
„Onda takođe znaš da ne treba da svraćaš tamo.“
Persel je klimnuo i kazao: „Srećan Božić, Henri!“
Merkado se okrenuo prema vratima, a zatim okrenuo i rekao: „Dobro,
pitaću te. Kako je ona?“
„Možda je bolje da me pitaš gde je ona.“
,,U redu, gde je?“
„Nemam pojma. Ostavila me je u Kairu krajem oktobra. Rekla je da ima
nekog posla u Ženevi i da će se vratiti za nedeljudve. Koji je danas dan?“
Merkado je neko vreme stajao u mestu, a potom upitao: „Koliko si već dugo
ovde?“
„Dva dana. Dozvoli da te častim pićem. Došao sam u Rim tebe da vidim.“
,,Zašto?“
Persel je skliznuo sa stolice i uhvatio Merkada za mišicu. „Treba mi deset
minuta tvog vremena. Imam dobre vesti o pukovniku Ganu.“ Merkado je
oklevao, a zatim dozvolio Perselu da ga povede ka stolu pored prozora. Persel je
doviknuo barmenu: „Još jednu turu, moliću."
Seli su jedan naspram drugog, a Merkado je bado pogled na sat.
,,Sastajem se s nekim u pet.“
,,U redu. Pa, upravo sam se čuo sa izvesnim tipom Vilisom u Asošijejted
presu u Adis Abebi. Znaš li ga? Kaže da su Gana pustili iz zatvora i da će doleteti
u London za Božić.“
Merkado klimnu glavom. „Drago mi je što to čujem."
,,I meni. Samo na mestu kao što je Etiopija mogu te osuditi na smrt, a
zatim pustiti na slobodu i dati dozvolu da odeš iz zemlje.“
„Siguran sam da je britanska vlada papreno platila za svog viteza
lutalicu.“
„Naravno. Novac vrti tamo gde burgija ne može, a revolucionarnoj vladi
je i te kako potreban, pa su prodali Gana. Svi su na dobitku." Takođe je obavestio
Merkada: „Loša vest je to što nakon božićnih praznika mora da se vrati u Adis
Abebu na saslušanje, ili će izgubiti kauciju." Nasmešio se. ,,Ne verujem da će
poći na to putovanje.“
Merkado se takođe nasmešio. „ Ako se vrati, onda i zaslužuje streljački
vod.“
„Dva streljačka voda.“
Merkado reče: „Tim ljudima je važno da sačuvaju obraz. Pre nego što su
me prognali, izrekli su mi petogodišnju kaznu zbog moje povezanosti sa
kontrarevolucionarima.“
„Samo pet? Kada bi trebalo da se vratiš?“
„Nisam siguran.“ Upitao je Persela: „Šta je s tobom?“
„Proveo sam samo nedelju dana u buvari.“
„ A zatim nedelju dana kućnog pritvora u Hiltonu."
„Tacno.
,,Sa Vivijan.“
,,Tačno.“
„Oboje ste se lako izvukli.“
„Tako je.“ Podsetio je Merkada: „Ti si jedini koga su uhvatili u Ganovom
društvu. Vivijan i ja nismo uradili ništa loše.“
,,Pa, siguran sam da jeste u Hiltonu."
Persel je promenio temu razgovora. „Trebalo bi da odemo u London da
se vidimo sa Ganom.“
Merkado je nastavio sa starom temom. ,,Ja nisam učinio ništa loše, a
proveo sam mesec dana u najgroznijem zatvoru koji sam ikada video, dok ste ti
i Vivijan..."
„Samo toliko? Pa, obojica smo bili i na gorim mestima."
„Kuda si otišao nakon što si napustio Adis Abebu?“
,,U Kairo.“
,,Sam?“
,,Ne.“ Persel je objasnio: „Nije bio naš izbor da odemo tamo... niti da
odemo zajedno", što je delimično bila laž. Kazao je: „Izgleda da je Kairo deponija
za ljude prognane iz Etiopije." Upitao je: „Kuda su tebe poslali?" ,,U Kairo."
„Eto, voleo bih da sam znao da si tamo.“
„Bio sam tamo dva sata i ukrcao sam se na prvi let za London.“ Merkado
je upitao: „Zašto si ti ostao?“
„Bio mi je potreban posao. Zato sam kontaktirao s kancelarijom AP-a, a
šef kairskog biroa, Gibson, baš je tražio slobodnog strelca.“ Dodao je: „Očekuje
još jedan rat sa Izraelom, a ja sam izuzetno dobar ratni dopisnik.“
Merkado nije reagovao na to, niti je upitao zašto je Vivijan ostala u Kairu.
Zapravo, rekla je Perselu da je uzbuđena zbog fotografisanja piramida i sve to, a
takođe je htela da bude njegov fotograf ako izbije još jedan rat. Takođe, bili su i
zaljubljeni.
Konobar im je doneo pića, a Persel je video da Henri i dalje pije džin i
šveps. Podigao je čašu, a Merkado je na tren oklevao, a zatim učinio isto. ,,Za
slobodu!"
,,I život!“
Kucnuli su se, a zatim se zavalili u naslon i posmatrali kako Rim prolazi
pored njih.
Rim, primetio je Persel, nije bio toliko blistavo ukrašen za Božić kao,
recimo, London ili Njujork. Voleo je da boravi u jednom ili drugom gradu za
vreme praznika, i mislio je da će biti zajedno s Vivijan, ali to nije izgledalo
verovatno. Božić u Kairu ne bi bio veseo.
U mislima se vratio u Adis Abebu. Te dve nedelje delovale su nadrealno.
Sve su ih odveli iz helikoptera u zasebnim vozilima, i dalje u lancima, u sumorni
centralni zatvor i strpali u posebne ćelije, tako da nisu mogli međusobno da
komuniciraju. Neki tužilac sa površnim znanjem engleskog ispitivao ga je
svakog dana i govorio mu da su njegovi prijatelji već priznali svoje zločine, koji
god oni bili, i da su ga okrivili.
Zatvor je imao unutrašnje dvorište, s vešalima, i svakog dana bi obesili
po jednog ili dva zatvorenika. Upitao je Merkada: „Jesi li imao sobu s pogledom
na vešanja?"
„Jesam. Nadao sam se da ću te tamo videti.“
Obojica su se nasmešili.
Persel je zapalio cigaretu i promešao piće.
Posle nedelju dana u zatvoru, bez kupanja, sa užeglom hranom i vodom,
stigla je neka fina dama iz američke ambasade i otpratila ga, i dalje bosonogog i
odevenog u šamu, do parkiranog automobila i odvela u Hilton nekoliko
stambenih blokova dalje.
Ta dama En rekla mu je da ne izlazi iz sobe koju je hotel sačuvao za njega
i koju mu je u međuvremenu naplaćivao. Nije mu predložila da se okupa, ali
jeste predložila da pozove doktora zarad lekarskog pregleda. U odgovor na
njegova pitanja o Vivijan, Ganu i Henriju Merkadu, kazala mu je: „Gospođica
Smit je ovde. Ostali su i dalje u pritvoru."
Ponudila se da ga isprati do recepcije, ali je odbio, a onda mu je pružila
njegov pasoš i poželela sreću.
Bosonog, u šami, otišao je do recepcije, gde mu je službenik rekao:
„Dobro došli nazad, gospodine Persele“, i dao ključ od njegove sobe.
Njegova soba bila je pretražena, a najveći deo stvari oduzet, uključujući i
njegove beležnice, ali to je bio najmanji od njegovih problema.
Sačekao je čitav dan pre nego što je pozvao Vivijan, a onda su se sreli u
njenoj sobi na piću, jer su oboje bili u kućnom pritvoru, a u svakom slučaju nisu
želeli da nalete na kolege novinare u baru, ili policiju u lobiju.
Vivijanina soba takođe je bila ispremetana, a svi filmovi su joj bili
oduzeti, što ju je razljutilo, ali je i ona razumela da je njihov pravi problem u
stvari odlazak iz Etiopije.
Dok je dovršavao piće, podsetila ga je: „Kao što sam rekla, ništa se neće
desiti između nas ovde.“
„Razumem."
Kasnije, u krevetu, rekla mu je: „Kada oslobode Henrija...“ ,,Razumem.“
„Žao mi je.“
,,I meni.“
Međutim, Henrija nisu pustili na slobodu, a Persela i Vivijan su nedelju
dana kasnije zvanično prognali iz Etiopije. Obreli su se na letu aviokompanije Er
Egipat za Kairo.
Persel je sada rekao Merkadu: „Vivijan i ja smo se svakodnevno
raspitivali za tebe i Gana u britanskoj ambasadi, a oni su nas uveravali da ste
dobro i da rade na vašem puštanju na slobodu." Dodao je: „Brinuli smo se za
tebe.“
,,I niste želeli da vam iznenada zakucam na vrata.“
I to je bilo istina, ali Persel se držao teme i kazao: „Bio sam siguran da će
Gana streljati. Ili obesiti."
„Sve je dobro kad se dobro završi."
„Tako je.“ Persel je pogledao u rimski zid koji je opasavao grad. Shvatio je
da cigle prastarog grada izgledaju potpuno isto kao i cigle zatvora italijanske
izrade u Abebi. Ukazao je Merkadu na to i rekao: „Italijani znaju kako da grade.“
Merkado mu nije odgovorio.
„Ona mineralna kupatila bila su impresivna.“
„Nemoj sada da mi postaješ nostalgičan, Frenk."
„Henri... jesi li razmišljao o tome da se vratiš?“
Merkado je izvesno vreme ćutao, a zatim odgovorio: „Zapravo, jesam. Ali
to je sad, očigledno, previše rizično.“
,,Pa, ako odlučiš da se vratiš, javi mi.“
,,Ti si poslednji čovek kome ću se javiti.“
Kelner je prošao pored njih, a Persel je naručio još dva pića. Upitao je
Merkada: „Jesi li čuo današnje vesti iz Etiopije?"
 ,,Nisam.“
,,Pa, izvesni general Banti preuzeo je upravljanje vojnim savetom i
proglasio novu vladu. Ista grupa razbojnika u Dergu, ali drugačije vođe, pa zato
mislim da je sada moguć povratak ako ti novi tipovi nisu ludi kao prethodni.“
„Gle ko govori o ludosti.“
„Samo mi je palo na pamet.“ Obavestio je Merkada: „Sad je velika priča
Bliski istok. Kanal je i dalje zatvoren, a Sadat govori metafore poput
bliskoistočna tempirana bomba. Nadrkan je na sve ruske Jevreje koji se
doseljavaju u Izrael. Zaista izgleda kao da je na pomolu još jedan rat.“ „Ako jeste,
izveštavaj o njemu iz Kaira.“
„Naravno. Samo što ni te propusnice do fronta ne funkcionišu baš
dobro.“ Nasmešio se, a onda rekao: „Čujem da radiš za Oservatore romano.a
,,Da. Pišem za njih neke članke na engleskom o predstojećoj jubilarnoj
godini. Uglavnom saopštenja za štampu."
,,Dosadno?“
„Sviđa mi se Rim.“
„Kairo je sranje.“ Upitao je: „Radiš li na nečemu drugom?“
,,Na nečemu kao što je naša etiopska pustolovina?"
,,Da.“
,,Ne, ne radirn. Ali očekivao sam da ću od tebe videti nešto u vezi s tim.“
,,Odugovlačim“, odgovorio je Persel. „Hteo sam najpre da popričam s tobom."
,,Ne treba ti moja dozvola, niti moja saradnja."
„Mislio sam da uradimo nešto zajedno."
„Nisam zainteresovan."
„Stvarno?"
Merkado je razmislio trenutakdva, a zatim kazao: „Ako ti - mi -pišemo o
tome, onda se neće samo Getaču, već i sijaset drugih kučkinih sinova i idiota
lomatati kroz džunglu tražeći crni manastir.“
Persel klimnu glavom. To mu je svakako palo na pamet. Kazao je
Merkadu: „Getaču ga je možda već pronašao."
„Možda. Ali i da jeste, mislim da bismo čuli da je neki dragoceni sakralni
predmet ponuđen na prodaju.“
„Takve stvari prodaju se ispod žita“, podsetio ga je Persel.
„Istina. A ovaj ide u Vatikan.“ Dodao je: „Ili su ga monasi možda već
odneli."
,,Pa, mogli bismo da odemo da proverimo.“
„Nisam zainteresovan."
 ,,U redu.“ Upitao je Merkada: „Jesi li obavestio Vatikan o smrti oca
Armana?"
,,Ne.“
„Zašto nisi?“ekao bih da nema razloga za žurbu. Uradiću to čim nađem
vreena.“
„Tvoja kancelarija je u Vatikanu, Henri.“
„Uradiću to čim nađem slobodnog vremena."
„Dobro. Možda bi trebalo da odemo u Berini i potražimo njegovu
porodicu."
„Zašto?“
„Sveštenik nas je zamolio da to uradimo. Takođe nas je zamolio da
ispričamo njegovu priču nekome u Vatikanu. Ili možeš da kažeš svojim Ijndima
u redakciji.“
„Važi. Uradiću to čim nađem vremena.“
,,Ne razumem sasvim, Henri, zašto ne radiš ništa u vezi s ovim.“ „Zašto ti
nisi uradio ništa?“
„Već sam ti rekao. Hteo sam da najpre razgovaram s tobom.“ Podsetio je
Merkada: „Sklopili smo neku vrstu pakta.“
Merkado ga upita: „Šta Vivijan planira?“
„Želi da se vrati u Etiopiju i pronađe Sveti gral. Eto šta planira.“
„Ludost!“
„Žao mi je što si izgubio entuzijazam za ovo, Henri."
„Meni je žao što si ga ti našao.“
„Nešto sam razmišljao."
„Bolje nemoj!“
„ Ali to je sjajna priča, Henri.“
,,U to vreme jeste tako izgledala."
Persel je pogledao u njega i upitao: „Jesi li njuškao po vatikanskim
arliivama? Znaš, u pauzama za ručak?“
„Jesam... da zadovoljim znatiželju u vezi s nekim detaljima.“
„Jesi li išta našao?“
„Nabaviću ti propusnicu pa možeš i sam da istražuješ."
,,Ne znam jezik.“
„Tamo možeš da unajmiš prevodioce."
,,Za nekoliko dana moram da se vratim u Kairo.“
„Oprosti mi na znatiželji, Frenk, ali ne shvatam zašto ne ideš u Ženevu."
Persel im je naručio još jednu turu pića, a Merkado se nije usprotivio. Nijedan
čovek nije progovarao neko vreme, a zatim Persel reče: „Primio sam pismo iz
Ženeve u kome mi je napisala... pa, napisala mi je dae oseća užasno zbog toga
što te je ostavila u Adis Abebi, i da oseća grižu savesti zbog onoga što se
dogodilo i načina na koji se desilo.“
„Bogme, i treba.“
,,Da, da. Ja, takođe.“
Merkado je zurio u svoju čašu, a potom rekao: „Preboleo sam sve to,
Frenk. Osirn gneva. Oboje ste se rđavo poneli."
„Znamo to.“
,,I ja sam, takođe... onaj trenutak u Getačuovom šatoru... kada me je
upitao...“
„Oprošteno ti je.“
Merkado ga je pogledao. „Hvala ti na tome.“
„Vivijan to nijednom nije pomenula."
„Siguran sam da je razmišljala o tome.“
„Svi moramo da krenemo dalje.“ Nasmešio se i rekao: „Avanti!“ „Moram
da krenem.“
„Imam vesti i o princu Džošui. Pogubili su ga u Adis Abebi.“
,,To je za njega bila milost.“
„Jeste." Upitao je: „Jesi li čitao o masovnim pogubljenjima krajem
novembra?“
,,Ne pratim situaciju u Etiopiji.“
„Trebalo bi.“
Merkado upita: „Šta se desilo?“
„Pa, streljali su još jednu grupu likova iz starog režima. Bivšeg generala
Makonena, generala Amana, koji je bio nekadašnji načelnik štaba ili tako nešto,
Voldea, još jednog bivšeg premijera, i kontraadmirala Aleksandera Destu,
carevog unuka.“
Merkado je klimnuo i prokomentarisao: „Revolucija se hrani krvlju.“
„Svakako. I streljali su još pedeset šest drugih tipova, uključujući i princa
Džošuu.“
„Javi mi kad streljaju Getačua i Andoma.“
„Držaću telegrafsku žicu na oku.“
Merkado je ustao i nesigurnim korakom otišao u bagno.
Persel je zapalio još jednu cigaretu i posmatrao Rimljane. Sada je skoro
pao mrak, a kafići duž Venetske uskoro će biti dupke puni.
U Harijevom baru stolove su zauzimali uglavnom američki turisti koji su
morali da popiju piće sa duhom Ernesta Hemingveja, ili da iskuse malo la dolce
vita.
Persel nije očekivao da će zateći Henrija Merkada na mestu kao što je
Harijev bar, ali mu je barmen u Ekscelzioru rekao da će Henri možda biti ovde, i
zaista je bio tu, pijući sa turistima. Ali, pomisli Persel, Henri je bio predratni lik i
verovatno je počeo da dolazi ovamo kada je to mesto bilo svratište novinara i
pisaca daleko od domovine. Činilo se da Henri ne primećuje da se svet menja, a
Persel je zamislio sebe u njegovim godinama - ako poživi toliko dugo - kako
odseđa u pogrešnim hotelima, hrani se u pogrešnim restoranima i opija u
pogrešnim barovima sa pogrešnim ljudima.
Dopola je razumeo šta je Vivijan privuklo Henriju Merkadu u Etiopiji, ali
nije shvatao zašto mu je ostala emocionalno privržena in absentia. Ili zašto nije
pokušala da ga pronađe. Palo mu je na pamet, doduše, da je želela da on pronađe
Henrija Merkada. U stvari, njeno pismo je to nagoveštavalo. Htela je da se sve
troje zajedno vrate u Etiopiju i pronađu crni manastir i Sveti gral. A to je zvučalo
kao put u pakao na nekoliko nivoa. Pa ipak... navelo ga je na razmišljanje. A
možda je upravo to bio razlog zašto se raspitivao unaokolo za Henrija Merkada.
Merkado se vratio, ali nije seo, i kazao: „Moram da idem. Hajde da
podelimo račun.“
Persel je ustao. ,,Ti plaćaš sutra uveče.“
„Mislim da smo jedan drugome rekli sve što smo imali da kažemo.“
„Odseo sam u Forumu. Bar na krovu. U šest sati uveče.“ Ispružio je ruku,
a Merkado je na tren oklevao, a onda se rukovao. Persel reče: „Žao mi je zbog
svega što se desilo.“
„Ukoliko tražiš oproštaj, u Rimu ima bar devetsto crkava."
„Budimo srećni što smo uopšte živi. Preživeli smo logore i preživeli smo
Etiopiju. Preživećemo i koktele. Vidimo se sutra uveče.“
Merkado se okrenuo i izašao u hladnu noć.
Persel ga je gledao kako nestaje u gomili, a zatim seo i dovršio piće.
Razumeo je, baš kao i Vivijan, da još nisu završili jedni sa drugima. Henri je to
takođe razumeo.
 15

Frenk Persel je sedeo u baru zastakljenog restorana hotela Forum. Pravi

Forum je stajao pet spratova niže, mermerne ruševine okupane svetlošću
reflektora. Srpasti mesec visio je iznad Koloseuma, a iznad grada je tri hiljade
godina istorije.
Proveo je jutro pišući u hotelskoj sobi - članak o egipatskom predsedniku
Anvaru Sadatu, koga je okarakterisao kao antisemistu sa pronacističkom
prošlošću, a ne blagog mirotvorca i reformatora, kako ga je predstavljao ostatak
masovnih medija.
Njegovi urednici u Sjedinjenim Državama će to iseći, razume se, ili ubiti
celu priču, a šef ispostave u Kairu podsetiće ga da ga nisu unajmili da piše šta on
misli. Međutim, napisao ga je zato što se preobrazio - a samim tim se
preobrazilo i njegovo pisanje.
Po podne je otišao u dugu šetnju, najpre do Venecijanskog trga, gde je
Musolini imao običaj da stoji na balkonu palate, izigravajući budalu urbi et orbi -
gradu i svetu. Međutim, trebaio je da ga grad i svet shvate mnogo ozbiljnije, kao
što je uradio otac Armano za vreme ceremonije blagosiljanja topova.
Zatim je prošao kroz Karakaline terme, majku svih rimskih banja, do
zgrade fašističkog Ministarstva spoljnih poslova, ispred koje su stajale kamene
stele poharane iz Aksuma, spomenik evropskom imperijalizmu i dobrom ukusu
kada je reč o ukradenim umetninama. Rim je, u stvari, bio pun dragocenosti
opljačkanih tokom dve hiljade godina i, morao je priznati, sve su izgledale dobro
u svom okruženju. A u zamenu za ono što su uzeli, Rimljani su širom carstva
gradili drumove i mostove, amfiteatre i kupatila, hramove i forume. Dakle, ono
što je Musolini uradio u Etiopiji bio je samo nastavak duge i poštovanja vredne
tradicije imperijalnog uzimaladavala. Vatikan je, međutim, planirao krađu
Svetog grala a da pritom ne ostavi čak ni priznanicu.
Cilj njegove šetnje je, osim fizičke vežbe, bio da sredi misli u
odgovarajući sklop u vezi sa pričom - koja se pretvarala u knjigu - koju je pisao o
ocu Armanu, crnom manastiru i Svetom gralu.
Ta priča, međutim, nikad neće ugledati svetlost dana, sve dok se ne vrati
u Etiopiju i sazna njen kraj. Ili se, pretpostavljao je, može objaviti posthumno, sa
urednikovim epilogom u kome saopštava sudbinu autora.
Sada je Džin, privlačna dama pored njega u baru, prelistavala turistički
vodič i rekla: „Ovde piše da je Pjaca Navona kompletno ukrašena za Božić.“
„Sinoć sam prošao tuda. Vredi posetiti.“
,,U redu. A Cvetni trg?“
„Zelena pijaca danju, tržnica mesa noću.“
,,U redu...“ Nastavila je da čita vodič, a Persel se u mislima vratio na svoju
knjigu o Etiopiji. Pitanja postavljena u njegovoj priči, i u njegovom umu, behu:
Ko poseduje relikviju staru dve hiljade godina? Očigledno, ko god je ima,
poseduje je. - Ali kako je trenutni vlasnik dobio predmet? -1 da li taj predmet,
ako je neprocenljiv, pripada svetu?
Drugo pitanje je, dabome, imalo veze sa autentičnošću predmeta. Nije
sumnjao da ono što se sada nalazi u crnom manastiru nema nikakve mistične
moći, uprkos tvrdnji oca Armana da mu je iscelilo ranu i dušu, šta god to bilo.
No, pehar bi mogao da bude istinit u smislu da je to prava ćaša iz koje je Hrist
pio na Tajnoj večeri. Ili bi to mogao da bude verski predmet nejasnog porekla,
poput većine sakralnih relikvija koje je video u Rimu i na drugim mestima.
Prisetio se onoga šta je jedanput video u maloj kapeli Domine, quo vmiis
na Apijskom putu, izvan kapije gradskih zidina: ploču za popločavanje od crnog
bazalta, na kojoj je stajao otisak stopala. Trag stopala Isusa I Irista koji se javio
Petru na Apijskom putu dok je svetac bežao iz Rima, spasavajući živu glavu.
Petar je, zgranut što vidi vaskrslog Gospoda, uzviknuo: „Domine, quo vadis?“
Kuda ideš, Gospode? A Hrist je odgovorio: ,,U Rim, Petre, da me po drugi put
razapnu na krst.“ A Petar se, osetivši grižu savesti zbog bekstva i shvativši šta
mu Hrist govori, vratio u Rim da se suoči sa sudbinom i da ga razapnu.
Priča je, razumeo je to, apokrifna, a konture stopala u kamenoj ploči nije
zaista napravila Isusova sanđala broj 43. No, prijatelj Italijan mu je jednom
kazao za kamen u Crkvi Quo vadis: „Šta je stvarno? Šta je istina? U šta veruješ?
Quo vadis?“
Pa, pomislio je, možda se vraćam u Etiopiju da me po drugi put razapnu
na krst. A to je zavisilo od Henrija Merkada, koji je kasnio pola sata na sastanak
sa sudbinom. Znao je da će doći: Merkado nije imao izbora, baš kao što ni Petar
nije imao izbora.
 Naručio je još jedan džek danijels i još jednu čašu crnog vina za damu. Bar
je bio pun (najbolji pogled u Rimu), ali su stolovi za ručavanje bili skoro prazni
(hrana daleko od najbolje u Rimu).
Džin, plavokosa Britanka od četrdesetak godina, uopšte nije ličila na
Vivijan, ali ga je terala da misli na Vivijan zato što je bila žena. Bila je
interesantna i zainteresovana, i oboje su odseli u Forumu, sami, a i Božić je u
Rimu. Kafa i cornetti6 u krevetu. Divno sećanje.
Primetila je: „Tvoj prijatelj kasni.“
,,On uvek kasni.“
„Mora da je Italijan."
„Nije. Ali kad si u Rimu...“
Nasmejala se, a zatim ga obavestila: „Jesi li znao da je ovaj hotel nekada
bio samostan?"
„Sutra se odjavljujem.“
Ponovo se nasmejala i nastavila da prelistava turistički vodič.
Perselove misli vratiše se na Adis Abebu. Sedmica u Hiltonu posle
njihovog puštanja na slobodu bila je žestoka i napeta dok su čekali novosti o
Henriju i Ganu, a takođe i iščekivali ponoćno kucanje na njihova vrata, ili poziv
ili posetu iz ambasade, sa obaveštenjem da su slobodni da napuste Etiopiju. To
je bio napeti deo. Žestoki deo bilo je njihovo vođenje ljubavi, sa saznanjem ili
verom da se sve završava odmah i tu, na ovaj ili onaj način.
Mislio je da će ostati na tome - da su se rastali na aerodromu u Kairu, kao
što su rekli da će uraditi, onda bi to zaista bio kraj. Ona bi sada bila s Merkadom
i svi bi išli u London da se vide s Ganom. Međutim, odlučili su da provedu zadnju
noć zajedno u Kairu u hotelu Veliki Nil. Onda su iznajmili opremljen stančić.
Kairo, kao što je znao iz prethodnog iskustva, nije ni Pariz ni London ni
Rim; Kairo je bio izazov, a romansa, koju je imao u svojim ulicama i kamenju,
ipak je zasenjivala njegova represivna atmosfera.
Uprkos tome, i uprkos glasinama o ratu i neprijatnim sećanjima na
Etiopiju, Vivijan i on provodili su vrlo prijatan mesec u Kairu, dok mu nije rekla
da ide u Ženevu gde, kako je rekla, ima nekog posla i porodicu.
U retrospektivi, trebalo je da je zamoli da bude konkretnija u vezi s
planovima da se vrati u Kairo, ali mu nijednom nije palo na pamet da se neće
vratiti. Nije imao njen telefonski broj, a povratna adresa na njenom jedinom
pismu bio je poštanski fah. Njegovo pismo je, koliko se sećao, bilo sažeto i nije
bilo ispunjeno ljubavlju i čežnjom, ili razumevanjem. U stvari, bio je besan,
premda se ni to nije videlo. To nije bila vrsta pisanja u kojoj je bio dobar, a
njegova kratka poruka možda je zvučala rezervisano i uzdržano. To je bio kraj
dopisivanja, a po svoj prilici, i kraj njihove ljubavne veze. To je nagovestio
Merkadu, a to je bila i istina - ili je makar bila istina u to vreme.
Takođe, u retrospektivi, shvatio je da su dobre vesti koje su dobili iz
britanske ambasade u Kairu - da će Henrija Merkada uskoro pustiti na slobodu -
imale veze s njenim odlaskom. Pomislio je da je otišla da pronađe Henrija, ali da
je to bio slučaj, rekla bi mu to u lice u Kairu. Vivijan je bila otvorena i iskrena, i
dovoljno hrabra da kaže: „Među nama je gotovo. Vraćam se Henriju.“
No, Vivijan je znala da joj Henri, uprkos tome što je oprostio njenu
nepromišljenost one noći kada su mislili da će ih streljati, ne bi nikad oprostio
nedelju dana provedenih sa Frenkom Perselom u Adis Abebi ili njihov zajednički
mesec u Kairu. Ipak, iz nekog razloga, nije mogla da ostane s njim u Kairu nakon
što su oslobodili Henrija. Donekle je to razumeo, ali ji' lakođe razumeo i da je
ona želela da njih troje opet budu zajedno, na uvaj ili onaj način, i da se zajedno
vrate nazad u Etiopiju.
Džin ga je upitala: ,,Da li je ono tvoj prijatelj?“
Persel je pogledao ka ulazu, gde je Merkado stajao i pogledom
pretraž.ivao bar. Spazio ga je i pošao ka njemu. I dalje nije nosio kaput, i bio je
odeven u istu odeću kao i sinoć, osim što je dodao šal.
Nisu se rukovali, a Persel ga je predstavio Džin, čije prezime nije znao,
baš kao ni broj njene sobe. Neobavezno su čavrljali minutdva, a Persel je
primetio da je Henri u boljem raspoloženju, a takođe i da može da bude
šarmantan prema atraktivnoj dami. Zamislio ga je u baru hotela Hilton u Adis
Abebi kako po prvi put ćaska s Vivijan.
U normalnim okolnostima, možda bi upitao Džin da im se pridruži za
večerom, ali večeras je morao da bude sam s Henrijem, bez nje, i bez odsutnog
prisustva Vivijan. Rekao joj je: „Pokušaj na Navoni večeras.“ Henri je predložio:
„Trastevere bi bio bolji izbor.“ Rekao joj je naziv restorana.
Džin im se zahvalila i nastavila da čita turistički vodič.
Persel je odveo Merkada do rezervisanog stola pored prozora. Seli su.
Merkado reče: „Neću ostati na večeri. Ali hajde da uzmemo flašu vina.“ „Šta god
ti je po volji.“
Merkado je pregledao vinsku kartu, pozvao konobara i popričao s njim o
vinu na italijanskom.
Persel je zapalio cigaretu i pogledao u grad. Nikad nije sasvim razumeo
zašto su Petar, a zatim i Pavle, doputovali čak iz njihovog sveta u Rim, u utrobu
zveri. Pa valjda su znali da je to ravno samoubistvu.
 Merkado reče: „Jeftino si se izvukao s bocom amaronea, koja košta
150.000 lira.“
„Mislio sam da večeras ti častiš."
„Hajde da najpre vidimo šta prodaješ.“
,,Dobro.“ Persel je pokazao na Forum. „Kakva je ono građevina?“ „Tamo je
zasedao rimski senat i raspravljao o poslovima carstva." ,,Zapanjujuće.“
„Ovo je zaista večni grad. Mislim da ću ovde okončati svoje dane.“
„Mogao bi da prođeš i gore. Što je upravo ono o čemu želim da pričam s tobom.“
,,Ne idem u Etiopiju.“
„Dobro. Ali hipotetički... kad bismo mogli da se vratimo, legalno, kao
akreditovani novinari... da li bi razmislio o tome?“
,,Jok.“
„Recimo da si rekao da. Da li bi se osećao lagodno da nas troje idemo
zajedno?“
„Nikad više ne želim da je vidim - a ni tebe, kad smo već kod toga.“
„Dakle, napredujemo."
„Frenk, nikome od nas nikad više neće dozvoliti da se vratimo. Tako da
je, čak i da sam rekao da, besmisleno pričati o tome.“
„Naravno. Ali ako bismo mogli to da promenimo...“
„Čeka me petogodišnja zatvorska kazna čim kročim nogom na etiopsko
tlo.“
,,U redu. Možda bi trebalo da se krišom ušunjamo u zemlju."
„Možda bi ti trebalo da ideš malo da prošetaš Rimom i uštediš sebi i
vreme i reči.“
Kelner je doneo vino, Merkado ga je probao i proglasio ga za
meraviglioso, a konobar im je sipao.
Persel je podigao čašu i kazao: ,,Za oca Armana, i za božji plan, kakav god
bio.“
„Bio sam siguran da ćeš mi to reći.“
„Sinulo mi je sad.“ Persel ga je obavestio: „Posedujem letačku dozvolu. Za
jednomotorce. Jesam li to ikada spomenuo?“
Merkado je promućkao vino u čaši.
„Ako bismo mogli da iznajmimo avion u Sudanu...“
„Uopšte ne činiš da božji plan zvuči primamljivo." Upitao je: „Šta misliš o
vinu?“
„Sjajno je. Dakle, hajde da razmislimo o lažnim ispravama. Imam
nekoliko kontakata u Kairu.“
 Merkado je predočio: „Ja ti nisam zaista potreban. Bilo bi ti lakše da
jednostavno podneseš zahtev za vizu i vidiš šta se dešava. Novi režim će te
možda pustiti da uđeš.“
„Želim te s nama.“
„Pod nama, pretpostavljam, misliš na sebe i Vivijan."
„Tako je.“
„ Ali ona te je ostavila, kućo stara. Ili mi se makar čini da si mi to sinoć
rekao."
„Tako je. Ali sam ti takođe rekao da želi da se vrati i potraži crni
manastir."
Merkado je neko vreme mozgao o tome, a zatim pronicljivo kazao:
„Postoje lakši načini da ponovo zadobiješ njenu naklonost."
Persel mu nije odgovorio.
„Ako želiš da se vratiš, gospodine Persele, treba da imaš pravi razlog za
to. Tvoj razlog nije pravi razlog.“
Persel je razmislio trenutakdva, a potom odgovorio: „Neću ti reći da
verujem u Sveti gral. Ali verujem da tamo leži vraški dobra priča.“
„Ali Vivijan, drago momče, veruje u Gral. Ti takođe moraš da veruješ u
njega ukoliko nameravaš da je ponovo odvučeš tamo - ili ako ona tebe vuče
natrag.“
Persel upita: ,,U šta ti veruješ?“
„Verujem u ono što nam je ispričao otac Armano.“
,,U sve?“
,,U sve.“
,,U tom slučaju, kako možeš da se ne vratiš?"
Podsetio je Persela: „Čini mi se da je i otac Armano smatrao da Gral treba
ostaviti tamo gde jeste, u koptskom manastiru - a on je katolički sveštenik sa
papinim naređenjem da ga nađe i odnese u Vatikan.“
,,Ne predlažem da ga ukrademo. Već samo... pogledamo. Dodirnemo.“ ,,To
bi se najverovatnije završilo našim doživotnim utamničenjem. lli smrću.“
„Ali ako zaista veruješ, Henri, da se vraćamo da nađemo pravi Sveti gral,
zar je smrt bitna?“
Merkado je pomno pogledao u Persela.
„Otac Armano rizikovao je život kada je pošao s onom patrolom da nađe
crni manastir. Jer je verovao u Gral i u večni život.“
„Shvatam to. Ali...“
„Vitezovi okruglog stola rizikovali su živote tragajući za Gralom...“
„Mitovi i legende.11
„Naravno. Ali u tom mitu postoji moralna pouka.“
„Koja glasi da Gral nikad ne može biti pronađen."
„Koja glasi da nikad ne treba da prestanemo da tragamo za onim u šta
verujemo. Ni smrt nije prepreka.“
Merkado mu nije odgovorio.
„Zašto je Petar došao u Rim?“
Merkado se nasmešio. ,,Da nervira Rimljane svojim teološkim
raspravama, kao što ti mene nerviraš svojim.“
,,I da im donese reč božju. A zašto se vratio u Rim?“
,,Da umre.“
„Nemam šta da dodam.“
Činilo se da je Merkado utonuo u misli, pa reče: „Slušaj, starče, noćas
dobro odspavaj.“ Klimnuo je glavom prema Džin, koja je još bila u baru, a!i je
plaćala račun. ,,A ukoliko sutra ujutru i dalje budeš samoubilački raspoložen,
pozovi me.“ Stavio je vizitkartu na sto i ustao.
Persel je ustao i kazao: „Henri, mi moramo ovo da uradimo. Mislimo da
imamo izbor, ali ga nemamo.“
,,To razumem. Takođe razumem da nisi onoliko ciničan kao što misliš ili
se pretvaraš da jesi. Nećeš rizikovati život zarad dobre priče - ili radi žene. Nisi
toliko posvećen poslu niti toliko romantičan. Ali ako veruješ u ljubav, onda
veruješ i u Boga. Na kraju našeg putovanja možda postoji Sveti gral, a možda i
ne postoji ali putešestvije i potraga su sami po sebi čin vere. A kao što mi
Rimljani kažemo: Credo quia impossibile. Verujem u to jer je nemoguće."
Persel mu nije odgovorio.
Rukovali su se, a Merkado se vratio u bar, porazgovarao sa Džin, a onda
otišao.
Džin je pošla ka Perselovom stolu, nesigurno se smešeći. Persel je ustao, i
pomislio: Dobri stari Henri, ponovo pribegava starim trikovima, ostavljajući mi
račun, damu i sledeći potez.
 16

Rim je za Božić uvek dupke pun sveštenih lica, hodočasnika i turista, a te

godine još i više, u iščekivanju papine božićne najave predstojeće jubilarne
godine. Taksista je psovao božićni saobraćaj i strance idiote koji ne znaju kako
da pređu preko ulice.
Persel je odlučio da za Božić ostane u Rimu i poslao teleksom kratko
obaveštenje o tome Čarliju Gibsonu u Kairo. Povratni teleks, još kraći, glasio je:
OTPUŠTEN SI. SREĆAN BOŽIĆ.
I nadao se da će to biti Čarlijev odgovor, i plašio se drugog teleksa koji bi
poništio prvi. Ali ukoliko izbije rat, kao što se lako može desiti nakon što svi
hrišćanski turisti napuste Jerusalim, Vitlejem i Nazaret, onda će kancelarija u
Kairu želeti da se vrati. U međuvremenu je imao odrešene ruke da se posveti
drugome. Takođe, kako se ispostavilo, Džin je za Božić morala da se vrati nazad
u Englesku, što ga je dodatno oslobodilo da piše, i razmišlja o tome šta želi da
uradi sa ostatkom svog života.
Nije pozvao Henrija narednog jutra, kao što mu je Merkado sugerisao, a
ni Henri nije pozvao njega, niti bi to ikada uradio. Stoga je sada, tri dana kasnije,
pozvao redakciju Oservatorea romana i ugovorio sastanak sa sinjorom
Merkadom u četiri po podne. Sada je bilo 15.45, a saobraćaj sporiji od pešaka, pa
je rekao taksisti da ga ostavi u podnožju Mosta Vitorija Emanuela, pa je pešice
prešao preko Tibra.
Bilo je vetrovito, nebo je biio tamno i preteće, sa crnim oblacima koji su
jurili preko sivog neba, a i Tibar je izgledao crno i preteće.
Trg Svetog Petra bio je dupke pun turista i vernika koji su se niolili u
v.'ćim ili manjim grupama. U središtu trga stajao je egipatski obelisk star ! n
hiljade godina, a na kraju trga se uzdizala mramorna planina Bazilike Svctog
Petra, ispod koje su, sudeći po verovanju, ležale kosti sveca koji je mnro
mučeničkom smrću, a on se zapitao da li je Petar, dok je umirao na krslu, zažalio
zbog svoje odluke na Apijskom putu.
Nije stupio na trg, već je pošao duž zidina Vatikana do Porte Svete i uže,
gde su dva pripadnika Švajcarske straže s helebardama stajala i t’uvaia kapiju
suverenog gradadržave. Pokazao je svoj pasoš i novinarske akreditacije
papskom žandarmu, koji je bio bolje naoružan od Švajcaraca, i kazao: „Buona
sera. Oservatore romano, signore MercadoT
Ćovek je pregledao list hartije na tabli sa štipaljkom, rekao nešto na
iialijanskom i mahnuo mu da prođe.
Persel je jednom već bio u Vatikanu i s lakoćom je našao novinsku
redakciju u uzanoj ulici oivičenoj golim drvećem. Prozori građevine bacali MI
pravougaonike žute svetlosti na hladno tle.
Kasnio je petnaest minuta, što je u Italiji značilo da je malo poranio, ali
možda to ne važi u Vatikanu. Recepcioner ga je zamolio da sedne i sačeka.
Redakcija novina Oservatore romano bila je smeštena u zgradi koja jc
možda bila starija od štamparske mašine, ali je enterijer bio moderan, ili je to
barem bio kada su novine osnovane pre sto godina. Dodati su električna struja i
telefoni, a rezultat su bile savremene novine objavljivane na šest jezika,
mešavina pravih vesti i papističke propagande. Nimalo i/nenađujuće, papa je
bio zastupljen u svakom broju.
Mnoštvo članaka bavilo se progonom katolika u raznoraznim državama,
a naročito u komunističkoj Poljskoj. Novine su se povremeno havile i
neprilikama nekatoličkih hrišćana, a Persel se prisetio da je Henri Merkado
boravio u Etiopiji da piše o stanju Koptske crkve u ođnedavno marksističkoj
zemlji, kao i o malobrojnom katoličkom stanovništvu.
I lenri je sada pisao saopštenja za štampu povodom jubilarne godine.
Persel je bio siguran da bi Merkado voleo da se vrati u Etiopiju i nastavi sa
svojim važnim izveštavanjem. Nije li obećao generalu Getačuu nekoliko
bvalospeva o generalovoj vojnoj srčanosti?
Merkado je ušao u čekaonicu, odeven u džemper preko košulje i kravate.
Kukovali su se, a Merkado je uveo Persela u svoju kancelariju bez prozora,
sobičak sa visokim hrpama knjiga i hartija, što mu je davalo izgled ostave.
Persel je tad shvatio zašto je Henri bio u Harijevom baru u četiri po podne.
Merkado je isključio električnu pisaću mašinu marke IBM i rekao: Baci
kaput bilo gde.“ Obrnuo je stolicu i licem se okrenuo ka svom gostu koji je seo
na jedinu drugu stolicu. Persel je upitao: „Imaš li nešto protiv da zapalim?“
Merkado je mahnuo rukom po prostoriji zagušenoj papirima i
odgovorio: „Zapalićeš Vatikan.“
 Međutim, u fioci je imao flašu Budlsa i sipao ga je u dve čaše. Podigao je
svoju čašu i rekao: „Benvenuto!“
,,Živeli!“
Otpili su, a Merkađo je upitao: „Jesi li došao da mi kažeš da si se prizvao
pameti?“
,,Ne.“
,,Dobro.“ Obavestio je Persela: „Onda sam odlučio da idem u Etiopiju."
Persela nije u potpunosti iznenadilo to što se Merkado predomislio. Zapravo,
nije nimalo. Šta god da ga je obuzelo one noći u mineralnoj banji, još uvek ga je
držalo, a Henrija je, baš kao i Vivijan, preobrazila priča oca Armana i ono, mora
se priznati, čudnovato iskustvo koje su Henri i Vivijan shvatili kao znamenje.
Merkado je nastavio: „Ali ne mogu da ti obećam da ću ići dalje od Adis
Abebe. Nisam voljan da se vratim na teritoriju generala Getačua.“ „Mislio sam
da želiš da napišeš lep članak o njemu.“
„Želim. Njegovu umrlicu." Potapšao je hrpu hartija na svom stolu i kazao:
„Pozivam se na stare dugove i potežem neke veze da Vivijan i tebi obezbedim
akreditacije Oservatorea romana.“
„Odlično. Upravo sam ostao bez posla u AP-u.“
„Kako si to uspeo?“
,,Lako.“
,,U redu, bavićemo se religijskim temama, razume se, a tvoja početna
plata je nula, ali su plaćeni svi troškovi puta do Etiopije.“
,,I nazad.“
„Zapanjuje me tvoj optimizam.“ Upitao je: ,,Da finalizujem ovo?“ „Gde
treba da se potpišem?“
Merkado je iskapio džin i razmislio o sledećem, a zatim podsetio Persela:
„Sve ovo je uzalud ako ne možemo da dobijemo vize.“
„Ovo je dobar prvi korak.“
„ A Oservatore romano će izgledati dobro na našim zahtevima za vize.“
,,SL“
Merkado se nasmešio, a onda upitao: „Jesi li siguran da Vivijan želi da
ide?“
,,U pismu je tako rekla.“
„Jesi li se čuo s njom?“
,,Nisam.“
„Možeš li uopšte da je nađeš?“
„Pokušaću sa zadnjom poznatom adresom, poštanskim fahom u /enevi.“
 Merkado je klimnuo i kazao: „Reci joj da dođe u Rim.“
Persel je odgovorio: „Tutte le strađe conducono a Roma.“
„Jesi li ti to vežbao?“
„Jesam.“ Upitao ga je: „Jesi li u redu sa ovim?“
„Već sam ti rekao, starče, preboleo sam to.“
Persel nije tako mislio i imao je sopstvenih problema sa Vivijan. Merkado
ga, štaviše, upita: ,,A hoćeš li ti biti u redu ako Vivijan ide s nama?“
„Nema problema.“
„Nisam siguran da razumem vaš odnos.“
„Onda nas je dvoje. Verovatno troje.“
„Dobro... uzgred, kako si prošao s onom damom? Džin?“
„Morala je da se vrati u Englesku." Persel dodade: „Nije radila ništa drugo
osim što je pričala o tebi.“
Merkado se nasmešio.
Persel ga upita: „Šta misliš, kakve su nam šanse da dobijemo vize?“
„Mislim da si bio u pravu što se tiče promene režima. Čini mi se da nove vlasti
žele da izglade odnose sa Zapadom."
„Oni samo igraju standardnu igru Trećeg sveta - flertuju sa zapadom dok
su u krevetu sa Rusima."
„Naravno. Ali to bi moglo da ide u našu korist.“
Persel ga upita: ,,Da li bi bio sumnjičav ako nam odobre vize?“
„Hoćeš li ući u moju gostinsku sobu? - upita pauk muvu.“
„Tačno tako.“
,,Pa, ako želiš moje mišljenje, starče, čitava ova ideja je sumanuta. Ali
mislim da smo ođlučili, zato čuvaj paranoju za Etiopiju."
,,Dobro.“
,,A jesi li razmišljao o tome zašto se vraćaš natrag u čeljusti smrti?“ „Već
sam ti rekaoć'
„Ponovi, molim te.“
,,Da nađem Sveti gral, Henri, i iscelim svoju napaćenu dušu. Isto kao i ti.“
,,Pa, najbolje da odložimo ovu diskusiju za trenutak kad nam se Vivijan
pridruži."
Persel mu nije odgovorio.
Merkado je sipao još dva džina i kazao: „Pitaću pukovnika Gana da nam
se pridruži u Rimu.“
„Zašto?“
„Mislim da bi nam bio od koristi pre nego što pođemo. Takođe, voleo bih
da ga vidim i da mu se zahvalim.“
„Ja takođe."
„Želim da mu platiš spektakularnu večeru u Hasleru.“
„Zar nemaš račun za troškove, Henri?“
„Imam, i to prilično dobar, što je razlog zašto su me smestili u Ekscelzior
dok ne nađem appartamento.“
Perselu se činilo kao da Henri Merkado ima više uticaja u Oservatore
romano nego što to nagoveštavaju njegova skromna kancelarija ili posao. Palo
mu je na pamet da je Henri nekome u Vatikanu ispričao za njihovu etiopsku
avanturu, uključujući - suprotno onome što mu je kazao - i sve o smrti oca
Đuzepea Armana. Da je to istina, onda bi se neko ovde verovatno uzbudio zbog
te priče. Možda je Henri zavaravao svoje šefove, isisavajući srebro iz vatikanske
riznice. Možda je radio to već nekoliko meseci, a sada je kucnuo čas da položi
račune ili da se povuče.
Persel ga upita: „Hoćeš li napisati članak o ocu Armanu za svoje novine?“
„Naravno. Ali tek kad se vratimo. A ti?“
,,Ja sad radim ovde, Henri. Sećaš se?“
„Tako je.“ Iskapio je piće. „Zajedno ćemo napisati seriju fascinantnih
članaka - ti na engleskom, a ja na italijanskom, koji će biti prevedeni na svaki
svetski jezik. Ti ćeš steći slavu i poštovanje koji su ti dosad izmicali, a ja ću
uvećati svoju već nemerljivu svetsku reputaciju.“
Persel se osmehnuo.
„Gostovaćemo u televizijskim emisijama. Ko će nositi Gral?“ ,,Vivijan.“
,,Da, lepa devojka. I napravićemo slajdšou s njenim fotografijama.“
Obojica su zaćutali, a Persel je pomislio na to šta će se desiti ako zaista pronađu
crni manastir i nekako dođu u posed Svetog grala. Rekao je Merkadu: „Pazi šta
želiš.“
Merkado je promenio temu. „Bilo bi vrlo dobro ako bi pukovnik Gan
pošao sa nama.“
,,I etiopska vlada bi volela ponovo da ga vidi.“
„Hoću da kažem, ukoliko bi ga pomilovali ili oslobodili svih optužbi.“ ,,To
se neće desiti.“
„Možda bi mogao da im ponudi svoje usluge vojnog savetnika."
„To je prilično nategnuto, Henri. A siguran sam da nije zainteresovan.“
„Saznaćemo na ponovnom okupljanju. Nabaviću Ganove kontake u
Velikoj Britaniji, i zvaću ga ili ću mu pisati. Predlažem početak januara za naše
okupljanje.“
 „Biću ovde.“
„Sa Vivijan, nadam se.“
„Javiću ti.“
,,I otići ćemo na Siciliju, gde je toplije, da posetimo selo oca Armana i
nađemo njegove rođake."
,,To bi bio dobar prvi korak na našem putovanju."
„Tako je ispravno“, složio se Merkado. „U međuvremenu, ako nisi previše
zauzet, sastaću se s tobom prekosutra u osam ujutru, u Vatikanskom arhivu, i
pokazaću ti šta sam otkrio.“
,,To nije zaista bitno, Henri. Idemo napred s verom u Boga.“
„Uistinu, idemo. Ali ovo će ti možda biti zanimljivo, pa čak i informativno
i korisno. Odlična pozadina za tvoju priču.“
„Našu priču."
„Našu priču.“ Upitao je Persela: „Jesi li napisao išta što nije za skoro
objavljivanje?"
,,Jesam.“
„Dobro. To nam štedi nešto truda. Samo za Oservatore romano izostavi
verolomni seks.“
Persel se nije nasmešio.
Merkado ga upita: „Hoćeš li biti u Rimu za Božić?“
„Još nisam odlučio.“
„Gde ti je kuća?“
„Gradić u Apstejt Njujorku."
„Prijatelji? Familija? Stare devojke?"
„Sve od gorenavedenog.“
„Onda idi kući.“
„Šta je s tobom?“
„Božić u Rimu.“
„Mogao si i gore da prođeš."
„Ako budeš ovde, uvešću nas kroz stražnja vrata na misu za Badnje veče
u Crkvi Sv. Petra. Potreban ti je papski blagoslov."
„Javiću ti.“
Merkado je ustao. „Vidimo se prekosutra. Tvoje ime će biti na ulazu u
biblioteku.“
Persel je ustao i obukao kišni mantil. Na izlasku je rekao: „Nije bitno ako
nikad i ne stignemo u Etiopiju. Ili ako stignemo, nije bitno šta će se tamo desiti.
Važno je samo da smo pokušali.“
 „Živeo sam život na taj način, Frenk.“ Podsetio je Persela: „Ovo će biti
moje treće putovanje u Etiopiju, a na prethodna dva sam za dlaku ostao bez
glave.“ Dodao je: „Kao što se kaže, brodovi su bezbedni u luci, ali nisu za luku
pravljeni.“
Persel je napustio Oservatore romano i krenuo niz ulicu oivičenu golim
drvećem. Pao je mrak, ali uzane uličice bile su osvetljene. Budući da nije imao
kuda da ide, zašao je dublje u papinu enklavu, sve dok nije stigao do otvorenih
prostora polja i parkova iza Bazilike.
Našao je klupu pored fontane - Orlove fontane - i seo. Zapalio je cigaretu i
posmatrao slapove vode.
Na pamet mu je pala zabrinjavajuća pomisao da je Henri Merkado možda
u pravu što se tiče njegovih motiva. Da on negde, duboko u umu ili u duši, zaista
veruje u ono u šta veruju Henri i Vivijan. I u ono u šta je verovao otac Armano. A
verovao je u to zato što je bilo nemoguće.
 17

Frenk Persel i Henri Merkado sedeli su za dugim stolom u privatnoj

čitaonici unutar velike Vatikanske biblioteke. Prostorija bez prozora bila je
neupadljiva, izuzev nekoliko obaveznih religijskih portreta na požutelim
zidovima. Tri ukrasne svetiljke visile su sa visoke tavanice, a Isus Hrist sa
drvenog krsta na kraju sobe.
Na dugom stolu od mahagonija, uredno složeni dokumenti bili su
zamotani u zeleni filc, a Merkado je obavestio Persela: „Skupio sam sve ovo u
zadnjih mesec dana. Neki od ovih pergamenata i papirusa stari su skoro dve
hiljade godina."
„Mogu li ovde da pušim?“
„Monasi bibliotekari ubiće te na licu mesta.“
Persel je to shvatio kao ne. Takođe, bilo je zanimljivo što je Henri tu
proveo toliko vremena.
Merkado je doneo aktentašnu, čiji je sadržaj ispraznio na sto, a Persel je
video stranice sa ručno ispisanim beleškama.
Merkado mu je dao beležnicu, a zatim pokazao na dokumenta i rekao:
„Koristio sam usluge prevodilaca u biblioteci - klasični grčki i latinski,
srednjovekovni crkveni latinski, hebrejski..."
,,Shvatam.“
„Počećemo sa Tajnom večerom.“
„Kafa ?“
„Posle Tajne večere.“ Objasnio je: ,,Ne trudim se samo da dokažem
postojanje Grala, već takođe i da skiciram njegovo dugo putovanje iz Jei usalima
u Etiopiju.“
,,Zašto?“
,,To će biti korisna informacija za reportažu. A možda i knjigu. Jesi li
ra/mišljao o knjizi?“
 ,,Jesam.“
Takođe je informisao Persela: „Kada ovde završimo, otići ćemo na
liiopski koledž, ovde u Vatikanu.“
„Zašto je ovde?“
„Dobro pitanje. Italijani i Vatikan odavno se zanimaju za Etiopiju, još od
dolaska etiopskih hodočasnika u Rim uXV stoleću. To zanimanje obnovljeno je
kad su Italijani kolonizovali Eritreju 1869, a zatim pokušali da osvoje susednu
Etiopiju 1896, pa je ondaponovo napali 1935.“
„Jesi li takođe izveštavao o ratu iz 1896?“
Merkado ga je ignorisao i nastavio: „Etiopskikoledžje takođe i
bogoslovija gde Vatikan obučava i rukopolaže sveštenike, i obučava svetovna
iica, uglavnom Etiopljane, da u Etiopiji šire katolicizam."
,,A možda i da traže sveti Gral.“
Merkado nije odgovorio na to, ali je obavestio Persela: „Etiopski koledž
poseduje dobru biblioteku i kartografsko odeljenje s nekim retkim d revnim
mapama Etiopije, a i nekim savremenim, koje je vrlo teško negde drugde naći, a
načinila ih je italijanska vojska. Možemo da upotrebimo te mape da suzimo
područje moguće lokacije crnog manastira, na osnovu onoga što smo saznali od
oca Armana.“
„Odlična ideja. Krenimo.“
„Polako, moramo da počnemo od početka.“ Merkado je gurnuo veliku
bibliju na engleskom jeziku ka njemu i prelistao stranice. „Evo - Jevanđelje po
Mateju, Tajna večera." Pročitao je: ,,J uze čašu i zablagodarivši dade im govoreći:
Pijte iz nje svi;jer ovo je krv moja Novoga zaveta koja će se prolcva za mnoge radi
otpuštenja grehova."
Merkado je pogledao u Persela i rekao: „Marko i Luka takođe nakratko
pominju ono što će postati centralna sveta tajna hrišćanstva - pričešće,
pretvaranje hleba u telo Hristovo, a vina u njegovu krv.“ Dodao je: „Ali |ovan to
uopšte ne pominje.“
Persel je imao slične omaške u izveštavanju - propuštanje ili umanjivanje
značaja nečega što se kasnije ispostavilo kao izuzetno važno. ,,Jovan možda nije
bio u sobi.“
Merkado reče: „Činjenica da se jevanđelja razlikuju zapravo im i daje
verodostojnost. To su ljudi koji po sećanju zapisuju ono što su videli i doživeli, a
razlike pokazuju da se nisu urotili da izmisle priču.“
„Upravo to govorim svojim urednicima.“
Merkado je nastavio. „Zapazi da pehar - Gral - nema nikakav poseban
značaj u priči o Tajnoj večeri. Ali kasnije, u mitu i legendi, postaje sveti
predmet."
„Postaje magičan."
„Uistinu postaje. Baš kao i koplje rimskog vojnika Longina, Hristova
odežda i trideset srebrnjaka koje je Juda uzeo da izda Hrista, i sve ostalo što ima
bilo kakve veze sa smrću Isusa Hrista."
Persel je primetio: „Dobri su ti argumenti zašto je Hristov pehar na
Tajnoj večeri samo obična čaša.“
„Možda... ali od svih svetih predmeta povezanih s Novim zavetom, taj
pehar - Gral - istrajao je dve hiljađe godina kao predmet od naročitog značaja."
Nastavio je: ,,A ja mislim da je jedan od razloga taj što se u svetoj tajni pričešća
koristi putir. Sveštenik bukvalno - ili figurativno - pretvara vino u Hristovu krv,
a to čudo - ili misterija - ukorenilo se u svakom hrišćaninu koji nedeljom ide u
crkvu.“
„Pretpostavljam... nikad nisam mnogo razmišljao o tome.“
„Onda bi trebalo da hvatate beleške, gospodine Persele. Pa kako ćeš
napisati priču?“
„Tako što ćemo naći Gral.“
„Nalazimo ga - ali najpre u našim glavama, a zatim u našim srcima.“
Podsetio je Persela: „Ovo je duhovno putovanje čak i kad postane fizičko.“ Persel
je uzeo nalivpero i kazao: „Zabeležiću to.“
Merkado je nastavio: „Putiri koje sveštenici upotrebljavaju često su
veoma raskošno ukrašeni. Zlatom i dragim kamenjem. Međutim, pehar koji je
Hrist koristio bio je jednostavni kiduš pehar - najverovatnije bronzani pehar
kakav se koristi za Pashu. Tako je kiduš pehar, baš kao i sama priča, tokom
godina ukrašavan, a sad izgleda veoma drugačije na oltaru. Blista. Međutim, to
nije ono što tražimo. Tragamo za dve hiljade godina starim bronzanim peharom
- nečim što bi, da su ga pronašli, razočaralo mnoge od onih koji su za njim
tragali."
Persel je klimnuo, pokušavajući da se seti šta je otac Armano rekao za
pehar koji je navodno video, ako je išta i rekao.
Merkado je nastavio dalje. „Ali u ovoj priči postoji suštinska istina -Isus
koji kaže, konkretno, da je pretvorio vino u svoju krv zarad otpuštenja ljudskih
grehova.“
„Ali to više ima veze sa Isusom nego s vinom ili peharom."
„Dobro zapažanje."
,,Takođe“, istakao je Persel, ,,i u Starom i u Novom zavetu ima dosta
alegorija i simbolizma.“
,,U tome se ne slažu neki hrišćani, Jevreji, ateisti i agnostici."
„Tako je.“
„Ili veruješ, ili ne veruješ. Vlada oskudica dokaza. Čuda se događaju, ali ne
često, i ne bez objašnjenja.“
„Trebalo je da to pomenemo ocu Armanu.“
,,U potpunosti razumem tvoj skepticizam, Frenk. I sam ga osećam.“
To nije bilo ono što je govorio u prethodnim prilikama, ali ga je Persel
ostavio na miru.
Merkado je ponovo otvorio Bibliju i kazao: „Prelazimo preko Tajne
večere, i preko Raspeća, i stižemo do Josifa iz Arimateje, koji igra ceniralnu
ulogu u potonjim legendama o Gralu." Pogledao je u otvorenu Bibliju. ,,Iz
Jevanđelja po Marku, 15:42-47.“ Pročitao je: ,,I kad već bi uveče, jer bijaše petak,
to jest uoči subote. Dođe Josif iz Arimateje, ugledan savetnik, koji i sam Carstvo
Božije čekaše, i usudi se te uđe Pilatu i zaiska telo Isusovo. A Pilat se začudi daje već
umro; i dozvavši kapetana zapita ga: Je li davno umro? I doznavši od kapetana,
dade telo Josifu. I kupivšiplatno, i skinuvši ga, obavi platnom, i položi ga u grob koji
beše isečen u kamenu, i navali kamen na vrata odgroba.“
Merkado podiže pogled sa Biblije i reče: ,,To je poslednji put da čujemo za
Josifa iz Arimateje u Novom zavetu, ali ne i poslednji put da čujemo za njega iz
drugih izvora."
„Jesu li ti izvori verodostojni, Henri?“
Merkado je privukao beležnicu k sebi i rekao: „Pročitao sam nekoliko
izveštaja o putovanju Svetog grala. Možeš ih zvati legendama ili mitovima, ili
kvaziistorijskim zapisima. Ovde sam imao pristup izvesnom materijalu iz prve
ruke, napisanom na pergamentu i papirusu.“ Pokazao je na fascikle od zelenog
filca. „Najraniji datum koji sam uspeo da odredim potiče sa papirusa, napisanog
na klasičnom grčkom, otprilike četrdeset ili pedeset godina nakon Hristove
smrti.“ Obavestio je Persela: „Napisao sam kratak pregled svih tih priča,
zasnovan na delovima koji se naizgled podudaraju.11
Persel se slagao s Merkadom da bi bilo korisno znati istorijat, ali je bio tu
mahom da... pa, da udovolji Henriju. Da se zbliži s njim. Ili je možda bio tu, u
zagušljivoj Vatikanskoj biblioteci, u veličanstveno sunčano jutro, jer je osećao
grižu savesti što je preoteo Vivijan od Henrija. To je bilo to. ()vo je bilo
ispaštanje. Kažnjavanje, u stvari. A on ga je zaslužio.
Henri je gledao u beležnicu i kazao: „Evo šta sam napisao, kombinujući
ono što sam pročitao. Počinje kao nastavak novozavetne priče o Hristovom
raspeću.“ Počeo je: ,,A Josif iz Arimateje, verujući u Hrista, požele da poseduje
nešto što Mu je pripadalo. Zato je odneo pehar sa Tajne večere..."
,,Da li je bio tamo da pospremi sudove?"
Merkado je ignorisao upadicu i nastavio: ,,I nakon što iskaše od Pilata
telo Hristovo, Josif u pehar sakupi krv koja isticaše iz Isusovih rana. I dogodi se
da Pilat zatvori Josifa iz Arimateje zbog njegovog dobrog dela, na navaljivanje
iste razjarene svetine koja zahtevaše Hristovu smrt. A Josif je ležao četrđeset
godina u skrivenoj tamnici, ali ga je u životu održao Sveti gral, koji i dalje beše u
njegovom posedu."
Merkado je prestao da čita i pogledao u Persela.
Persel klimnu glavom. Uistinu, ta drevna priča imala je u sebi i malo priče
oca Armana. A otac Armano je verovatno znao tu priču.
Merkado je nastavio da čita. ,,A u četrdesetoj godini Josifovog
utamničenja, rimskog cara Vespazijana od gube izleči veo Svete Veronike, i sada
verujući u Hrista, imperator ode u Jerusalim da osveti Hristovu smrt, ali svi koji
su bili odgovorni za Njegovu smrt sada i sami behu mrtvi. Ali posredstvom
vizije, Vespazijan saznade da je Josif, za koga se verovalo da je mrtav, još uvek
zatočen u skrivenoj tamnici. Vespazijan siđe u tamnicu i oslobodi Josifa. Cara
Vespazijana i Josifa iz Arimateje je onda zajedno krstio Sveti Kliment.“
Merkado je odložio beležnicu u stranu i rekao: ,,U toj priči postoji mnogo
istorijskih netačnosti - ili nedoslednosti. Ali priča je istrajala dve hiljade godina,
i u nju veruju milioni katolika i drugih hrišćana."
,,A šta misli Rimokatolička crkva?“
„Rimokatolička crkva to niti potvrđuje niti poriče. Rimokatolička crkva
voli ovakve priče, ali shvata i da su intelektualno nategnute. No, takve priče
predstavljaju dobar publicitet, kruže među vernicima i jačaju njihovu veru.“
„Dobra propaganda.“
„Dakle, čuli smo da je Josif uzeo Hristov pehar nakon večere uoči Pashe, i
čuli smo da ga je imao sa sobom u tamnici, i da ga je Gral održavao u životu
četrdeset godina.“
Persel je pribeležio nešto da pokaže Merkadu kako ga sluša.
Merkado je okrenuo stranicu beležnice i pročitao: „Josif je sa grupom
novih hrišćana putovao po Svetoj zemlji i s vremenom stigao u Saras u Egiptu. U
Sarasu, Gospod mu je rekao da postavi trpezu u znak sećanja na Hristovu
poslednju večeru, a sveta tajna pričešća s Gralom upriličena je za nove
preobraćenike. Posle nekog vremena, Gospod reče Josifii da otputuje u
Britaniju, a tamo je Gral čuvan u Gralovom zamku, koji se nalazio, neki kažu,
blizu Glastonberija. Gral je tamo čuvao niz čuvara Grala, koji svi behu potomci
Josifa iz Arimateje, a posle četiri stotine godina, poslednji u nizu čuvara iz
zamka je ležao, bolestan, na samrti.“
Merkado je prestao da čita i rekao: „Dakle, sada imamo Gral u Brilaniji,
što takođe izgleda prilično nategnuto, ali Britanija je u to vreme bila rimska
provincija, deo Josifovog rimskog sveta, pa je moguće."
„Henri, ne želim da budem ciničan, ali čitava priča je prilično
problematična."
,,Da si pročitao sve ono što sam ja pročitao ovde...“
„Počeo si od mita, a onda si odabrao pojedinačne činjenice i ukazao
poverenje nepotvrđenim izvorima. To je najgora vrsta novinarstva.“ Dodao je:
„Umeš ti bolje od toga.“ Ili je Henri, pomislio je, možda predugo u Oservatoreu
romanu.
„Nisam prvi koji se bavio ovim istraživanjem i došao do istih
zaldjučaka."
„Postoji tip koji piše knjige zasnovane na svojim istraživanjima, i koji
tvrdi da su vanzemaljci posetili Zemlju i sagradili piramide."
Merkado mu nekoliko sekundi nije odgovorio, a zatim reče: „Svi tražimo
odgovore na pitanja ko smo, gde je naše mesto na ovom svetu i u ovom
univerzumu. Nadamo se da postoji nešto više od onoga što znamo i vidimo.
Nadamo se da postoji Bog.“
,,I ja, Henri, takođe, ali... u redu. Sveti gral je u Glastonberiju."
Merkado je bacio pogled na svoje beleške, pa nastavio da čita: ,,To nas
dovodi do vremena kada su se rimske legije povukle iz Britanije. Rimski svet se
raspada po šavovima, a Britanija je izložena napadima raznih germanskih
plemena. Legendaran ili istorijski, Artur je kralj Brita, a mi počinjemo dobro
poznatu legendu o Arturu i vitezovima Okruglog stola.“
Persel je gledao film, ali je ipak pustio Henrija da nastavi.
Merkado je pročitao iz svoje beležnice: „Čarobnjak Merlin je rekao kralju
Arturu za prisustvo Svetog grala u Britaniji, i naložio mu je da oformi Okrugli sto
čestitih vitezova da traže Gral. Sto je oformljen, sa praznim mestom da
predstavlja Judu, u tradiciji Tajne večere i trpeze losifa iz Arimateje. Posle
mnogih pustolovina i pogibelji u toku potrage za Gralom, jedan od Arturovih
vitezova, ser Parsifal, koji je neznano bio potomak Josifa iz Arimateje, otkrio je
Gralov zamak i tamo našao Sveti gral, a takođe i koplje rimskog vojnika Longina,
koje je probolo Hrista na krstu. Koplje je lebdelo u vazduhu, a s njega je kapala
krv u Gral.“
 Persel je pogledao u Merkada, koji je prestao da čita. Merkadu mora da je
palo na pamet da svi znaju tu priču, ali da u nju zapravo ne veruje niko u
savremenom svetu. Izuzev možda Henrija Merkada, oca Armana, možda Vivijan,
i nekoliko drugih. No, Persel je razumeo da čak i da su legende neistinite, to ne
znači da Gral ne postoji. Kamena ploča sa Hristovim otiskom stopala postojala
je u materijalnom svetu, baš kao i Torinski pokrov i hiljade drugih relikvija. Gral
se, međutim, uvek povezivao sa isceliteljskom moći. Dakle, ako nađu crni
manastir i Gral, odmah će znati da ii je stvaran. Naročito ako iznad njega bude
lebdelo koplje s koga kaplje krv. Ali verovaće u to kad to bude video.
Merkado je nastavio: „Stari čuvar Grala ispričao je ser Parsifalu za
njihovo srodstvo, a kada je čuvar Grala umro, ser Parsifal i ser Gaven su,
primetivši da su vremena postala zla, shvatili da se Gral ponovo mora sakriti od
grešnih ljudi. Gospod im se ukazao i rekao za brod usidren nedaleko od zamka, i
naložio im da vrate Gral i koplje u Svetu zemlju. Dva viteza su otplovili u maglu, i
otada ih više niko nije video ni čuo.“ Merkado je sklopio beležnicu.
Posle nekoliko sekundi, Persel ga upita: ,,To je to?“
Merkado je odgovorio: ,,Ne. Gral se, a katkad i koplje, ponovo pojavljuje u
drugim referencama tokom čitavog srednjeg i novog veka, a i u savremenom
dobu.“
Naravno, pomisli Persel. Kao pre nekoliko meseci.
Merkado je upitao: ,,Da li ti je išta od ovoga bilo zanimljivo ili korisno?“
„Zanimljivo, ali ne i korisno.“
„Veruješ li u išta od ovoga?“
„Pogubio sam se posle Jevanđelja po Marku.“
„Zašto uopšte verovati u Novi zavet?“
„Postavljaš pitanja na koja ne mogu da odgovorim, Henri.“
„Zbog toga smo ovde. Da nađemo odgovore.“
„Odgovori nisu ovde. Polovina arhiva u velikoj Vatikanskoj biblioteci su
mitovi i legende. Odgovor se nalazi u Etiopiji."
„Odgovor je u našim srcima."
„Hajde da počnemo sa Etiopijom.“ Persel ga je podsetio: „A šanse da nam
dozvole da se tamo vratimo manje su od pedeset posto.“
„Idemo u Etiopiju.“
„Imaš vize?“
,,Ne. Ali imaću.“ Pogledao je u Persela. ,,Ne shvataš, Frenk. Mi smo -ti,
Vivijan, ja, a takođe i pukovnik Gan - izabrani da se vratimo u Etiopiju i
pronađemo Sveti gral.“
 Persel se nije ni trudio da ga pita ko ih je izabrao.
Merkado se složio da je vreme za pauzu za kafu i izašli su na sunčevu
svetlost.
Persel je lako razumeo zašto su rani ljudi verovali da je Sunce bog; putevi
su mu bili čudni, dizalo se i zalazilo na nebesima, i davalo je život i svetlost.
Religije hrišćana, Jevreja i muslimana su, međutim, bile kudikamo kompleksnije.
One su od ljudi tražile da veruju u stvari koje se ne mogu videti ili osetiti kao
sunce na licu. Tražile su slepu veru. Tražile su da se veruje u nemoguće.
A on se vraćao u Etiopiju upravo po toj logici.
 18

Prešli su kratku razdaljinu do bifea, gde su kupili kafu i biskote koje su

izneli napolje na klupu. Kasarne Švajcarske garde nalazile su se preko puta ulice,
a Persel ih je posmatrao kako se postrojavaju radi neke prigode. Vatikanskom
poštom su takođe upravljali Švajcarci, a on je rekao Henriju: „Švajcarska
efikasnost i italijanski biskoti. Uistinu blagosloveno mesto.“
Merkado je odgovorio: „Italijani su jedini narod na svetu koji ima
džinovski ego i kompleks niže vrednosti." Dodao je: „Meni je to šarmantno."
„Znači, ostaješ ovde?“
„Umreću ili ovde ili u Etiopiji.“
„Mogu li da te pitam... imaš li ovde neku damu?“
Merkado je oklevao pre nego što je odgovorio: ,,Ja... imam damu svojih
godina s kojom se viđam kad god sam u Rimu.“
Persel nije insistirao na detaljima. Zapalio je cigaretu i posmatrao Ijude.
U tom delu Vatikana nije bilo turista, a svi na ulicama bili su zaposleni u
Vatikanu na ovaj ili onaj način, ili su bili posetioci kao i on. U ovom suverenom
gradudržavi, znao je, ima oko hiljadu stalnih žitelja, uglavnom sveštenih lica,
uključujući i papino osoblje ili svitu, ili kako god da se ti ljudi zovu. Ovdašnja
umetnost i arhitektura bili su bez premca, a on je razumeo, sedeći tamo, zašto
su pape, kardinali i sveštenička hijerarhija verovali da je ovo jedina istinska
crkva Isusa Hrista. Tu su kosti Petrove, prvog pape, bile zakopane negde ispod
bazilike koja nosi njegovo ime, a Petar je uzeo pehar iz Isusove ruke i popio krv
svog Gospoda. I zato je, glasilo bi obrazloženje, ovo bilo mesto gde taj isti Sveti
gral, ako postoji, pripada. Slučaj okončan.
No, čak se i otac Armano predomišljao u vezi s tim. Baš kao i Frenk
Persel.
Merkado ga upita: „Razmišljaš li o onome što si upravo saznao?“ ,,Ne.
Razmišljam o ocu Armanu i crnom manastiru.“
 „Stići ćemo do crnog manastira."
Persel nije znao da li Henri misli da će stići do crnog manastira na
sledećem seminaru u biblioteci ili u Etiopiji. Nadao se da je posredi ovo potonje.
Kazao je: „Dobra kafa.“
„Pravi se od svete vodice.“
Persel se nasmešio.
„I etiopskih zrna kafe.“
„Stvarno?"
„Italijani još uvek poseduju i upravljaju nekim plantažama kafe u Etiopiji.
Mada su ih sad verovatno konfiskovali prokleti glupi marksisti." „Sigurno."
„Postoji tip koji živi u Adis Abebi. Zove se sinjore Bokačo. Poseduje
plantaže kafe širom zemlje. Posećuje ih svojim avionom.“
Persel je klimnuo.
„Možda su ga prognali, razume se, ili strpali u zatvor, ali ako je i dalje u
Adis Abebi, možda bi trebalo da ga potražimo kad stignemo tamo.“ „Koji avion
ima?“
„Ne znam. Nikad nisam bio s njim, ali neki novinari jesu.“
,,Da li bi nam iznajmio avion?“
„Pitaj ga.“
Persel je klimnuo. Njegove pilotske veštine nisu bile sjajne, ali je mislio
da bi mogao da vozi skoro svaki jednomotorni avion ukoliko bi mu neki kopilot
davao uputstva.
Takođe, shvatio je da je Henri već isplanirao ponešto od ovoga. Nisu
mogli da se tek tako zapute u džunglu i očekuju da nabasaju na crni manastir.
Svega nekoliko osoba je bila te sreće, a oni koji jesu, poput oca Armana i njegove
patrole, otkrili su da im je sreća okrenula leđa u manastiru - ili pre toga, kada su
sreli Gale. A sada je general Getaču takođe bio zainteresovan za manastir.
Dakle, da, trebalo bi da najpre da izvide iz vazduha, da vide mogu li da
spaze išta što liči na crni manastir - ili na nešto na šta ne žele da nabasaju na tlu.
Merkado je bacio pogled na ručni časovnik i kazao: „Vratićemo se nazad
u biblioteku, a onda idemo u Etiopski koledž.“
„Uzimaš li slobodan dan?“
,,Ne. Radim. Baš kao i ti.“
„Jašta. Ja radim ovde.“ Persel je upitao: „Kada ću dobiti akreditacije?"
,,Za nedeljudve. Ili tri.“ Nasmešio se. „Ovo nije Švajcarska.“ Rekao je:
„Nakon što si pre neko veče otišao iz moje kancelarije, poslao sam teleks
britanskom Forin ofisu, koji je preuzeo odgovornost za vraćanje pukovnika ser
Edmunda Gana u otadžbinu. Zamolio sam ih da mu prenesu da ine pozove ili da
mi pošalje teleks u kancelariju."
„Odlično."
„Jesi li pisao Vivijan?“
Zapravo, jeste, nakon što je te noći napustio Merkadovu kancelariju i
vratio se u hotel Forum. U pismu je jednostavno pisalo: ,,U Rimu sam, odseo
sam u Forumu. Henri je ovde, radi za Oservatore romano, sreli smo se i
razgovarali. Voleli bismo da nam se pridružiš u Rimu, pre Božića ako je moguće.
Pričamo o mogućnosti povratka u Etiopiju i voleli bismo da u te diskusije
uključimo i tebe, ukoliko si i dalje zainteresovana. Molim te, pošalji mi teleks u
Forum šta god da odlučiš. Nadam se da si dobro. Frenk.“
Smatrao je da je to pismo, baš kao i prethodno, malo previše uzdržano, a
želeo je da mu ona odgovori, pa je dodao postskriptum: „Bio sam veoma
usamljen bez tebe.“
,,Frenk?“
,,Da... pisao sam joj. Poslao sam pismo juče ujutru.“
,,Uz malo sreće, italijanska pošta neće štrajkovati ove nedelje.“ Našalio
se: „Polovina Pavlovih poslanica Rimljanima još uvek džedži u rimskoj pošti."
Persel se nasmešio. „Zapravo, poslao sam ga iz ovdašnje švajcarske
pošte.“
„Izvrsno razmišljanje. Trebalo bi da je danas već u Ženevi.“ Ustao je.
,,Spreman?“
Persel je ustao, pa se vratiše u biblioteku.

Merkado je obavestio Persela: ,,U ovoj biblioteci postoji preko pola

miliona štampanih knjiga, i više od pedeset hiljada retkih rukopisa, uključujući i
mnoge napisane rukom Cicerona, Vergilija i Tacita.“
„Znači, kafa nije dozvoljena."
Merkado je nastavio da govori. „Bio bi ti potreban čitav život da pročitaš
samo ručno ispisane rukopise, a kamoli štampane knjige."
,,U najmanju ruku.“
,,U svakom slučaju, posle mesec dana istraživanja nemam nijedan
činjenični dokaz o tome kako je Gral, koji je bio na putu u Svetu zemlju, završio u
Etiopiji. Ali imam teoriju." Rekao je Perselu: „Ako iole poznaješ istoriju, znaš da
je Halkidonski sabor sazvan 451. godine nove ere, da bi se razrešile pojedine
teološke razlike u ranoj hrišćanskoj crkvi.“
,,Znam.“
Merkado je nastavio da priča. „Papa Lav I i hrišćanski car Istočnog
rimskog carstva Marcijan sukobili su se sa egipatskim i etiopskim izaslanicima
na tom saboru jer su ovi odbili da prihvate složenu doktrinu Svetog Trojstva i
insistirali na tome da je Hrist imao samo jednu prirodu, u potpunosti božansku.
Ti izaslanici su izbačeni sa sabora, a disidentska crkva nazvana je Egipatskom, a
kasnije Koptskom. To je bio početak izolacije Etiopije od ostatka hrišćanskog
sveta, koja traje i dandanas.“
„Primetio sam.“
„Bilo kako bilo, nedostajući komadić putešestvija Grala može biti ovo -
Parsifal i Gaven...“
„Koje smo zadnji put videli kako plove u maglu.“
„Stigli su u Svetu zemlju, deo Istočnog rimskog carstva, kojim je vladao
car u Konstantinopolju.“ Nastavio je: „Parsifal i Gaven bi dali Gral episkopu u
Jerusalimu, koji je u to vreme bio moćna figura u crkvi.“ Obavestio je Persela:
„Ovde u arhivama postoje izvesni dokumentovani dokazi da je Gral kružio među
važnim hrišćanskim crkvama u Jerusalimu u toku nekoliko sledećih stoleća.“
Merkado je nastavio: „Ali 636. godine nove ere, islamska vojska osvojila
je Jerusalim, a mnogo važnih hrišćanskih relikvija je nestalo ili su odneti u
Konstantinopolj, Rim i Aleksandriju u Egiptu, koji je tada još uvek bio deo
Istočnog rimskog carstva."
„Kako je Gral završio u Etiopiji, Henri?“
„Pretpostavljam da je Gral završio u Aleksandriji, ili na nekom drugom
mestu u Egiptu, a šest godina kasnije - 642. - hrišćanski Egipat pao je pod
islamskim osvajačima. Nagađam da je Gral, sada u posedu koptskih sveštenika u
Egiptu, čamcem odnesen rekom Nil u Etiopiju, u Aksurn." Objasnio je: ,,To bi
imalo smisla, istorijski, geografski i teološki - Egipćani su bili Kopti i dobili su
Sveti gral od hrišćanskih izbeglica iz Jerusalima koji su bežali od islama. Šest
godina kasnije, i sami su bili pokoreni od islama, a morali su da čuvaju Gral, pa
su ga sigurnim putem prebacili niz Nil do svoje braće u Etiopiji.“
,,To je uzbudljiva priča.“
,,I zasnovana na poznatim istorijskim događajima. Takođe, posle tog
vremena, postoje brojne istorijske reference o prisustvu Svetog grala u Etiopiji -
a nijedna o tome da se nalazi na nekom drugom mestu.“
Persel ništa nije odgovorio.
„Ne tražim od tebe suspenziju vere. Trudim se da ispunim rupe između
vremena kada je Gral napustio Glastonberi i vremena kada se u orginalnim
pisanim izvorima pominje da se nalazi u Etiopiji."
Kudikamo je jednostavnije objašnjenje, pomisli Persel, da pehar iz koga
je Hrist pio na Tajnoj večeri nikad nije ni napustio Jerusalim. No, Kritanci su
voleli svoje legende o kralju Arturu, vitezovima Okruglog stola i Svetom gralu, a
ljudi poput Merkada pretočili su ih u legende. Na kraju, nije ni bitno kako je Gral
stigao u Etiopiju, pod pretpostavkom da jeste, i pod pretpostavkom da uopšte
postoji.
Persel reče: „Shvataš li, Henri, da mi ne pokušavamo da lociramo Sveti
gral, pa čak ni da prokljuvimo kako je stigao u Etiopiju? Verodostojan izvor -
otac Armano - rekao nam je da je Gral u crnom manastiru. Sve što i reba da
uradimo jeste da odemo i nađemo to mesto.“
,,A ja sam ti objasnio da naše putovanje - duhovno i intelektualno -
počinje ovde.“
,,Ne raspravljam se s tobom, Henri. Samo želim da se ovaj deo putovanja
završi pre ručka.“
„Ako zaista nađemo Gral, bilo bi važno da ustanovimo njegovo poreklo,
kao što bismo uradili sa svakim starim predmetom - da ustanovimo njegovu
autentičnost."
„ Ako zaista nađemo Gral, Henri, znaćemo da li je autentičan. Naročito
ako u njega kaplje krv s koplja. A čak i da ne kaplje, znaćemo da je to Gral kad ga
vidimo. Osetićemo to. U toliko verujem. A u to bi trebalo i ti da veruješ. Zato nije
bitno kako je stigao tamo, a mi ne moramo ništa nikome da dokazujemo." Rekao
je: „Res ipsa loquitur. Delo govori samo za sebe.“
Merkado je pogledao u njega i kazao: „Nisam znao da govoriš latinski.“
„Nisam ni ja.“
Dva čoveka zaćutaše. Onda Merkado upita: „Ali jesam li dobro objasnio
zašto ovo treba uraditi?“
„Uradio si sjajan posao." Upitao je Merkada: „Jesi li sve to uradio u loku
radnog vremena? Ili to radiš za svoje poslodavce?“
Merkado mu nije odgovorio.
Persel je zatvorio beležnicu i rekao: ,,Pa, imam dovoljno materijala da
napišem priču. A sad, hajde da nađemo crni manastir kako bih mogao da
napišem kraj.“
Ustao je, a Merkado mu reče: ,,Za pisca putovanje od hiljadu kilomolara
počinje u biblioteci, a završava se za pisaćom mašinom.“
„Imaćemo sreće koliko smo teški ako ovo putovanje završimo za
pisaćom mašinom.“
Izašli su iz prostorije, a Merkado je monahu, koji je pošao prema
čitaonici sa velikim ključem u ruci, rekao nešto na italijanskom.
 Izašli su na decembarsku sunčevu svetlost, a zatim se zaputili u
vatikanske vrtove, ka Etiopskom koledžu, gde se Persel nadao da će naći mapu
sa notacijom: Crni manastir - dom Svetoggrala.
Možda će zaista imati toliko sreće. Ili neće.
 19

Sveštenici i časne sestre šetali su vrtnim stazama, a Persel je pomislio

kako su, odakle god da su došli, stigli u centar svog sveta i vere. Njihovo
duhovno putovanje neće se završiti sve dok ih ne pozovu nazad kući, ali se
njihovo fizičko putovanje završilo i činilo se da su u miru sa sobom.
Henri i on su, s druge strane, imali načina da odu i pronađu za čime god
da tragaju. A Vivijan, koja bi bila srećna samo da napusti Etiopiju i bude s njim,
nije izbacila Etiopiju, Henrija niti oca Armana iz glave. Ali ako sve prođe kako
treba, tri napaćene duše će se sresti u Rimu, pomiriti i započeti svoje putovanje.
Merkado je govorio dok su hodali. „Sledeče značajno pominjanje Grala u
Etiopiji bilo je 1527. godine."
„Jesmo li se vratili u biblioteku?"
„Jesmo. Našao sam izveštaj koji je na latinskom napisao portugalski
jezuita Alvarez za papu Klimenta VII. Otac Alvarez kaže papi Klimentu da se
upravo vratio iz Etiopije i da je, dok je bio tamo, sreo drugog portugalskog
džentlmena, istraživača Žuselina Alankara, koji je četrdeset godina ranije sa
svojom ekspedicijom stigao na dvor etiopskog cara u Aksumu. Otac Alvarez
zatim navodi da su prema Alankaru dobro postupali, ali da je koptski patrijarh
njega i njegove ljude stavio u kućni pritvor do kraja života.“
„Čini mi se da je to tema koja se stalno ponavlja u Etiopiji.“
„Takođe sam saznao da je kao posledica Alankarove posete Aksumu,
veliki broj Etiopljana, uglavnom koptskih monaha, pošao na hadžiluk u Rim, da
vidi Sveti grad, i da ih je tamo sa dobrodošlicom dočekao papa Sikst IV, koji im
je dao na upotrebu Crkvu Sv. Stefana, blizu Bazilike Svetog Petra, a to je bio
početak osnivanja Etiopskog koledža, koji ćemo upravo da posetimo.“
„Veoma velikodušno od pape. Šta je želeo zauzvrat?“
„Možda neke informacije." Merkado se vratio na priču oca Alvareza. „Otac
Alvarez je s nekim drugim jezuitskim sveštenicima tražio Aksum jer se ime
grada javljalo u mnogim starim hagiografijama koje su kružile za vreme
renesanse. Takođe, verovao je da je Aksum legendarno izgubljeno hrišćansko
kraljevstvo prezvitera Jovana."
,,Da li ga je našao?“
,,Ne, ono što je otac Alvarez našao bila je prestonica Etiopije i sedište
etiopske Koptske pravoslavne crkve. Takođe je našao poslednjeg preživelog
člana Alankarove ekspedicije - Alankara lično.“ Merkado je dodao: „Otac Alvarez
u izveštaju papi Klimentu VII kaže, citiram: Žuselino Alankar mi je rekao da je
pronašao i video pehar - gradale’ - koji ga je Njegova svetost Sikst poslao da
pronađeš.
„Što je senjor Alankaru donelo doživotnu u Etiopiji.“
„Očigledno. A zato što je Alankar rekao ocu Alvarezu šta je pronašao i
video, oca Alvareza su takođe zadržali u Aksumu u kućnom pritvoru."
„Ali je uspeo da izađe i pošalje pismo papi.“
,,Da, desilo se da su Etiopiju napali Turci, tako da je etiopski car Klaudije
pustio oca Alvareza na slobodu kako bi mogao da portugalskom kralju Žoau
ispriča za izgubljeno hrišćansko carstvo Etiopije, i da od njega zatraži vojnu
pomoć. Alankar je dotad već umro, tako da su otac Alvarez i ostali jezuitski
sveštenici napustili Aksum i vratili se u Portugal. Kralj Žoao je zaista poslao
ekspedicione snage u Etiopiju, kombinovane etiopske i portugalske vojske su
1527. porazile Turke, a etiopski car Klaudije obećao je večitu zahvalnost kralju
Žoau III i jezuitima, koji su, kaže otac Alvarez u izveštaju papi, sada ponovo
dobrodošli u Etiopiji.“
Nastavili su da hodaju kroz vrtove, a Persel je ugledao zdanje koje je
Merkado identifikovao kao Etiopski koledž.
Merkado je usporio korak i nastavio priču. „Postoji još jedan izveštaj
jezuitskog sveštenika Lopeza Pavlu III, narednom papi, koji govori o jezuitskom
misionarskom uticaju u Etiopiji, i o svim dobrim delima koja su ućinili u širenju
katoličke vere. Ali u tom izveštaju takođe piše da su jezuiti ponovo prognani jer
su ih etiopski car i koptski patrijarh optužili za preterano zabadanje nosa u
poslove Koptske crkve i za raspitivanje o manastiru od opsidijana.“ Dodao je:
,,To je prva referenca na crni manastir i mogućnost da je Gral tamo.“
„Gde je i ostao."
,,Da. Takođe, čini mi se da se niz katoličkih papa zanimao za Etiopiju i za
crni manastir, a samim tim i za Gral.“ Merkado je nastavio da govori:
„Pretpostavljam da bi se moglo reći kako je to tajna koja se prenosi sa pape na
papu, i da je to razlog zašto je otac Armano dobio zapečaćenu kovertu od Pija XI.
Takođe mi se čini, sudeći po drugim okolišnim referencama koje sam pročitao,
da su jezuiti, papine šoktrupe, dobile zadatak da nađu Sveti gral.“
„Ako je to istina, nisu dobro obavili posao.“
„Oni su strpljivi." Razmišljao je trenutakdva, a zatim rekao: „Ili su,
verovatnije, oni i skorašnje pape izgubili zanimanje za ovo jer više ne veruju u
postojanje Svetog grala.“
,,U to je teško poverovati, Henri.“
„Jeste. Ali...“
,,Ti veruješ jer je nemoguće."
„Verujem."
Stigli su do Etiopskog koledža, građevine u romaničkom stilu, za koju je
Merkado rekao da je sazdana u trećoj deceniji XX veka, kada se koledž preselio iz
pet stotina godina starog Samostana Svetog Stefana. Persel je spazio izvestan
broj tamnoputih monaha u crnim rizama, koji su ulazili i izlazili kroz glavni ulaz,
a nije mogao da se ne seti priče oca Armana o monasima u crnom manastiru,
koji su njega i italijanske vojnike pozdravili toljagama. ,,Da li je ovo mesto
bezbedno, Henri?“
Merkado se nasmešio. „Oni su dobri katolici, starče. Nisu Kopti sa
močugama."
,,Odlično.“
Video je da se Merkado prekrstio kad je ušao, pa je učinio isto.
Merkado je priznao: „Nisam bio ovde ranije, ali imamo dopuštenje,
imamo zakazan sastanak i stigli smo na vreme.“
Stali su u prostrano predsoblje i čekali.
Visok, crn i ćelav monah pošao je prema njima, a Merkado ga je
pozdravio na italijanskom. Razmenili su nekoliko reči, a Persel je shvatio da
postoji nekakav problem, bez obzira na njihov zakazani sastanak.
Predložio je: „Reci mu da samo želimo da vidimo mapu na kojoj je ucrtan
crni manastir."
Odnekud su se pojavila još dva kaluđera, a diskusija se nastavila.
Napokon, Merkado se okrenuo i rekao Perselu: „Zabranjuju nam ulazak. Zato ću
opet morati da idem kroz zvanične kanale.“
„Pokušaj s nekim drugim kanalom."
,,U redu, hajdemo. Rešiću ovo.“
Izašli su iz Etiopskog koledža i pošli niz stazu kroz vrtove.
Persel upita: „O čemu je reč?“
„Nisam siguran.“
 „Kada si tražio dozvolu, s kim si razgovarao?"
„Pričao sam sa papinim predstavnikom." Objasnio je: „Papa je specijalni
zaštitnik koledža.“
,,Ne izgleda mi kao da je tom mestu potrebna bilo kakva
spoljašnjaaštita."
Merkado nije odgovorio.
,,Pa, šta si rekao tom papinom predstavniku?“
„Istinu, razume se.“ Dodao je: ,,Da sam se upravo vratio iz Etiopije i da
želim da obavim izvesno istraživanje za niz članaka koje pišem za naše novine o
koptskim i katoličkim crkvama u postrevolucionarnoj Etiopiji."
„Što jeste istina, ali ne i cela istina.“ bɹo˙pɐo‫ן‬uʍopuɐʞ‫ן‬ɐq
Merkado ništa nije odgovorio, a oni su nastavili da hodaju nazad prema
Vatikanskoj biblioteci ili, Persel se nadao, redakciji Oservatorea romana, ili - još
bolje - ka ručku. Rekao je: „Pretpostavljam da nisi pomenuo crni manastir.“
„Nije bilo potrebe.“
Persel je razmislio o tome. Ako je Henri zaista u dosluhu s nekim u
Vatikanu koja želi da on potraži Sveti gral, onda mora da postoji i neka druga
grupa koja to ne želi. Ili su jedini ljudi ovde za koje Merkado radi njegovi
urednici novina Oservatore romano, a on bespotrebno vidi zavere tamo gde
postoje samo birokratske zavrzlame ili loša komunikacija. Nije bio siguran, ali
će u nekom trenu, ovde ili u Etiopiji, znati šta je Henri naumio, ako je uopšte
nešto naumio.
Merkado reče: „Nema veze. Kada Gan dođe ovamo, ispravićemo ovo, a
siguran sam da pukovnik Gan ume da čita mape kudikamo bolje od tebe ili
mene.“
„Imaš pravo.“
„Želiš li da se vratimo nazad u biblioteku? Ima još.“
„Monah je zaključao vrata.“
„Otvoriće ih.“
„Hajde da te častim ručkom."
,,Važi...“
,,Forum?“ Persel je objasnio svoj izbor restorana: „Čekam teleks."
Merkado je pogledao u njega i klimnuo glavom.
Napustili su Vatikan Trgom Svetog Petra i na Ulici Borgo Santo Spirita
zaustavili taksi koji ih je odvezao do Foruma.
Persel reče: „Popni se gore i uzmi nam sto pored prozora i bocu dobrog
vina.“
 Merkado je oklevao, a zatim pošao ka liftovima.
Persel je otišao do recepcije i pitao ima li poruka za njega. Službenik je
prelistao hrpu teiefonskih poruka i teleksa i pružio mu zapečaćenu kovertu.
Persel ju je otvorio i pročitao teleks:

VEČERAS STIŽEM NA FJUMIČINO. DOĆI ĆU TAKSIJEM U GRAD, NISAM SE

ODLUČILA ZA HOTEL, SREŠĆU SE S TOBOM U BARU FORUMA U 6 UVEČE.
NEDOSTAJEŠ MI, V.

Stavio je teleks u džep i krenuo ka liftovima.

Pa... nije pomenula Henrija. Niti je izabrala hotel. Nemoj da me čekaš na
aerodromu. Vidimo se u šest. Nedostaješ mi.
I ti meni nedostaješ, pomislio je.
Popeo se do restorana Foruma i zatekao Henrija kako razgovara
telefonom šefa sale. Henri je pokazao na sto pored prozora, a Persel je seo.
Merkado mu se pridružio i kazao: „Ima li poruka?“
,,Ne.“
Merkado ga je pogledao i rekao: „Sve je u redu.“
Persel nije bio siguran na šta je ovaj mislio, ali je klimnuo.
„Naručio sam isti amarone.“
„Mislio sam da smo sve popili.“
„Smatraš li da si intelektualno i duhovno spreman da kreneš u ovu
potragu?"
„Zapravo, smatram.“
,,I misliš li da će Vivijan poći sa nama?“
Persel je podsetio Merkada: „Čini mi se da ti misliš da joj je Sveti duh
rekao da pođe. Zato pitaj njega. Ili nju.“
Merkado se nasmešio.
Persel je sugerisao: „Hajde da pričamo o nečemu drugom.“
„Dobro. Upravo sam razgovarao sa kancelarijom. Pukovnik Gan mi je
poslao teleks. Može da dođe u Rim odmah posle Nove godine i možda će moći
da pođe s nama u Berini.“
„Odlično. Da li je pomenuo Etiopiju?"
„Rekao je da će ići ako bude smeo da uđe u zemlju.“
„Ući je lako. Teško je izaći.“
„Pretpostavljam da je mislio na to da ga ne uhapse odmah na granici."
Vino je stiglo, a Henri ga je lično sipao. Podigao je čašu i rekao: „Amicitia
sinefraude -- za prijateljstvo bez obmana!"
,,Živeli!“
 20

Bar hotela Forum bio je već krcat kad je Persel stigao u 17.30, pa je uzeo
sto pored prozora i seo licem okrenut ka ulazu, pijuckajući čašu crnog vina.
Ovo nije bio prvi put da je bivša ljubavnica ili otuđena devojka želela da
se sastane s njim na javnom mestu, a ponekad je to i sam predlagao. A možda je,
sa Henrijem opet u igri, to bila dobra ideja. Štaviše, ni sam nije bio siguran šta
želi da se desi večeras, izuzev da želi da Vivijan pođe s njim - i Henrijem - u
Etiopiju. A to je, očigledno, bilo ono što je ona želela, premda se morala odlučiti
je li s njim ili s Henrijem, ili ni sa jednim.
U svakom slučaju, uprkos Henrijevoj zdravici, nije osećao krivicu zbog
obmanjivanja Henrija u vezi s Vivijaninim dolaskom. Štaviše, Henri je verovatno
znao da se čuo s njom, i razumeo je da trojni susret ne bi bio dobar prvi korak
povratničkog putovanja u Etiopiju. Persel je sklopio zasebni mir sa Henrijem
Merkadom, a sada će učiniti isto to s Vivijan. Na kraju će svi zajedno popiti piće i
civilizovano se ponašati - čak i da ona odluči da bude sa Henrijem. Zapravo, bio
je siguran da je Henri neće primiti nazad čak i kad bi to želela. Henri je, poput
svojih italijanskih prijatelja, imao džinovski ego - a ako ranije i nije imao
komplekse, stekao ih je u Etiopiji.
Prošlo je šest, ali je Persel znao da će Vivijan kasniti, mada nije imao
pojma u koliko sati je njen avion stigao iz Ženeve. No, saobraćaj sa Fjumičina je
uvek loš, a u Rimu je bio popodnevni špic, a možda je tražila hotel, što je uvek
teško naći za vreme praznične sezone.
Zapalio je cigaretu i pogledao u Koloseum. Ili se možda predomislila. A to
je bilo u redu. Jednostavnije.
„Zdravo, Frenk.“
Ustao je i pogledali su se. Oklevala je, a zatim mu stavila šaku na mišicu.
Nagnuo se napred i ovlaš su se poljubili, a on reče: „Izgledaš vrlo dobro.“
,,I ti takođe.“
 Nosila je zelenu svilenu haljinu koja je odgovarala boji njenih očiju, a
duga crna kosa uokviravala joj je kožu belu kao alabaster, a on se setio kako je
izgledala one noći u banji kada je shvatio da je očaran njome.
,,Frenk?“
,,Oh... želiš li da sedneš?"
Neprimetni konobar izvukao joj je stolicu, ona je sela, a Persel se smestio
preko puta nje. Rekla je kelneru: „ Un bicchiere di vino rosso, porfavor.“
Pogledali su jedno u drugo preko stola, a ona je naposletku kazala:
,,Izvini.“
,,Ne moraš da mi se izvinjavaš, niti da objašnjavaš.“
„Ali bolje da to uradim.“
Nasmešio se.
„Morala sam da sredim stvari u glavi.“
„Kako je to prošlo?“
,,Pa, ovde sam.“
To nije bio odgovor na njegovo pitanje, ali je rekao: „Hvala ti što si došla.“
„Jesi li izbacio moje stvari?“
„Bio sam u iskušenju.“
Konobar joj je doneo vino, a Persel je podigao svoju čašu. „Sono adirato!“
„Zašto si ljut?“
„Mislio sam da to znači: Obožavam te.“
Nasmejala se, pa su se kucnuli čašama. Rekla je: ,,Ti amo.“
,,I ja tebe.“
Stavila je šaku na sto, a on ju je uzeo. Neko vreme nisu progovarali, a
onda je pitala: „Jesi li došao u Rim da se vidiš s Henrijem?"
„Da.“
Klimnula je, a potom upitala: „Zna li da sam ovde?“
„Još ne.“
Ponovo je klimnula i upitala: „Kako je on?“
,,Adirato.“
,,Pa... ne krivim ga... ali... makar vas dvojica razgovarate."
„Mislim da je spreman da priča s tobom.“
,,To je dobro. Znači, radi za Oservatore romanoV'
,,Da. Čini mi se da uživa u tome. Obožava Rim.“
„Srećna sam zbog njega.“
„Gajiš li neka druga osećanja prema njemu, za koja bi trebalo da znam?“
Odmahnula je glavom.
 ,,U redu... ali kad ga vidiš, moraš to rešiti s njim.“
,,Hoću.“ Dodala je: „Sigurna sam da je preboleo.“
„Rekao je da jeste."
Promenila je temu i upitala: „Koliko dugo ostaješ u Rimu?“
„Zavisi. Koliko dugo ti ostaješ u Rimu?“
„Isto koliko i ti.“
,,Dobro.“ Obavestio ju je: „Dao sam otkaz u AP-u u Kairu.“
,,Zašto?“
,,Jer me je Čarli Gibson otpustio.“
„Odlično. Mrzeo si taj posao i mrzeo si Kairo.“
„Nisam bio ljubitelj ni jednog ni drugog“, priznao je, ,,ali bilo je
pndnošljivo s tobom u blizini.“
Nasmešila se. ,,Ja svako mesto mogu da učinim podnošljivim, Frenk."
„Čak i Etiopiju.“
,,To možda prevazilazi moje moći.“ Upitala ga je: „Šta je s našim stanom u
Kairu?“
,,To je jedini dom koji trenutno imam.“
„Ja takođe.“
„Zadržaćemo ga još neko vreme.“ Upitao je: „Gde si odsela u Ženevi?“ ,,U
starom internatu." Objasnila je: „Uvek sam dobrodošla nazad.
I deset franaka noć u gostionici. Najbolji aranžman u Ženevi.“ Dodala je:
„Muškarcima je zabranjen pristup."
„Možeš li makar da piješ?"
,,Da. Tamo moraš da piješ da bi ostao normalan."
Nasmešio se.
Kazala mu je: „Nisam spisateljica, ali vodila sam neku vrstu dnevnika o
onome šta se dogodilo u Etiopiji.” Rekla mu je: „Takođe sam pisala o nama u
Kairu.“
„Mogu li da pročitam?"
„Jednog dana.“ Dodala je: „Još uvek sam besna zbog toga što sam izgubila
sve fotografije."
„Možeš ih tražiti od Getačua kad se vratimo.“
Gledala je u njega nekoliko sekundi. „Hoćemo li to stvarno da uradimo?“
,,Pa... to je plan.“ Upitao je: „Jesi li i dalje zainteresovana?"
,,Jesam.“ Dodala je: „Iznenađena sam što Henri želi da se vrati.“
,,Ja nisam, a nisi ni ti.“ Podsetio ju je: ,,On veruje da ga je Bog izabrao da
pronađe... Gral.“
 Klimnula je.
„A ti?“
Opet je klimnula, i upitala: ,,A ti?“
„Moji motivi su, sudeći po Henriju, u najboljem slučaju nejasni.“
„Ali želiš da ideš?“
,,Želim.“ Obavestio ju je: „Henri radi na tome da nam nabavi novinarske
akreditacije Oservatorea romana, a onda ćemo morati nekako da nabavimo vize.
Ako ništa od toga ne upali, možda ćemo morati da razmotrimo mogućnost
ilegalnog prelaženja preko granice iz Suđana.“
,,To bi moglo da bude opasno."
„Ništa opasnije od putovanja peške kroz Getačuovu teritoriju u potrazi
za crnim manastirom.“
Klimnula je.
Rekao joj je: „Ima i dobrih vesti. Pukovnika Gana pustili su iz zatvora."
„Bogu hvala. Mislila sam... da će ga ubiti.“
„Nameravali su, ali su ga umesto toga prodali." Dodao je: ,,Ne znam gde je
sada, ali je Henri od njega dobio teleks u kome piše da je voljan da ide s nama u
Etiopiju.“
,,To je suludo."
,,I on je verovatno isto pomislio za nas.“
„Ali on je... neprijatelj...“
„Možda će ponovo razmisliti o tom putovanju. U međuvremenu, dolazi u
Rim posle Nove godine, a ako si raspoložena, nas četvoro ćemo za praznike otići
na sunčanu Siciliju. U Berini.“
Nasmešila se. „Volela bih to.“
Obavestio ju je: „Video sam u vestima... streljali su princa Džošuu.“
„Videla sam to... jadan čovek... i svi ostali pripadnici carske porodice, i svi
članovi bivše vlade...“ Pogledala je u njega. „Kako ljudi to mogu da rade jedni
drugima?“
,,To traje već neko vreme.“
„Znam... ali... na svetu ima toliko zla...“ Upitala ga je: „Zar to ne stavlja na
probu tvoju veru u Boga?“
„Otac Armano - i Henri - rekli bi ti da je sve to deo božjeg plana.“
„Nemoguće."
„Sataninog, onda.“
Klimnula je, a zatim pogledala u njega i rekla: „Uvek sam mislila da te
pitam... one noći... kada smo se vozili, zašto si iznenada skrenuo s puta?“ ,,Ne
znam.“
„Prošao si pravo kroz zid šipražja. Pravo do mesta gde se nalazila banja.“
I sam je razmišljao o tome, ali nije mogao da se seti šta ga je nagnalo da
odjednom proleti džipom kroz to žbunje. Nasmešio se. „Neki glas mi je rekao:
Skreni desno!“
„Uozbilji se.“
,,Ne znam, Vivijan."
„ A ne misliš li da je bilo izuzetno čudno što si skrenuo s druma tačno kod
banje?“
,,Pusti me da razmislim o tome.“ Promenio je temu. „Henri i ja smo
razgovarali o mogućnosti da je Getaču ili neko drugi već pronašao crni
m,mastir.“
„Nisu ga našli.“
,,U redu...“ Hteo je da njihova prva noć bude romantičnija, pa je upilao:
„Želiš li da večeraš?"
,,Ne. Hoću da prošetam.“
„Dobra ideja.“ Mahnuo je rukom konobaru da im donese račun, a zatim je
upitao: „Gde si odsela?"
,,U Rimu nema nijedne jedine prazne sobe.“
„Žao mi je što to čujem.“ Upitao je: „Gde ti je prtljag?"
„U tvojoj sobi.“
Nasmešio se. „Kako si to uspela?"
„Zaboga, Frenk. U Italiji smo.“
Upitao je, ozbiljan: „Kako si znala da će ovo tako dobro proteći?“ „Nije
bilo bitno kako će proteći. Večeras spavamo zajedno.“
Tome nije protivrečio i predložio je: „Hajde da te raspakujemo.“
„Potrebna mi je šetnja. Veče je prelepo.“
,,Dobro.“ Platio je račun dok je ona uzimala kaput, a zatim su sišli u loaje i
izašli u prohladnu noć.
Rimski špic se proredio, ulice su postajale tiše, a pešaci su se šetali po
širokoj Ulici Carskih foruma. Božićni ukrasi, takvi kakvi jesu, bili su mahom
religijskog karaktera, a nije bilo ni traga od Deda Mraza ili njegovih irvasa.
Držali su se za ruke i nisu mnogo razgovarali dok su upijali atmosferu
grada i njegove žitelje. Vivijan reče: „Ovo sam zamišljala kada sam dobila tvoje
romantično pismo.“
„Nisam znao koji ton da upotrebim."
,,Pa si ga napisao suvoparno kao novinsku vest. Da nije bilo
postskriptuma, i dalje bih bila u Ženevi.“
,,Znam.“
,,Pa, ne krivim te zbog toga što si bio ljut.“
„Zašto bi?“
„Znam da nije trebalo da odem s lažnim izgovorima. I žao mi je zbog toga.
Ali nisam mogla da te pogledam u lice... i kažem...“
,,Batali.“
Stisnula mu je šaku i kazala: „Neprestano mislim: Idi u ženski manastir,
Vivijan. Idi i podrobno razmisli o svemu ovome."
„Dobro. Hajde da krenemo dalje. AvantiT
„Sada se osećam pročišćeno, i bistrog uma.“
„Pobrinućemo se za to kasnije.“
Nasmejala se, i nastavili su dalje. Upitala ga je: „Koje je najromantičnije
mesto u gradu?"
„Moja soba.“
„Drugo po redu.“
„Pokazaću ti.“
Obišli su spomenik Vitorija Emanuela, a potom se popeli uz stepenice
Kapitola do trga na vrhu prastarog brežuljka gde se šetalo nekoliko desetina
parova, držeći se za ruke, između muzeja i oko konjaničke statue Marka Aurelija.
Odveo ju je do mesta na ivici brežuljka s koga je pucao pogled na
reflektorima obasjan Forum ispod i breg Palatin koji se dizao iznad ruševina
Foruma, sa Koloseumom u daljini.
Vivijan reče: „Veličanstveno."
„Vratićemo se ovde posle Etiopije."
„Vratićemo se.“
Spustili su se niz visoke stepenice i vratili u hotel.
 21

Persel je podigao slušalicu sobnog telefona i pozvao Flenrija u

kancelariju da ga obavesti da je Vivijan u Rimu, premda mu nije rekao kada je
stigla, niti gde je odsela, a Flenri ga nije ni pitao. Da ga je pitao, rekao bi mu da je
Vivijan trenutno pod tušem.
Henri je predložio ručak u restoranu Etiopija, za koji je mislio da će biti
prikladno mesto za njihov ponovni susret. Persel nije tako mislio, ali je ipak
zapisao adresu, za koju je Henri rekao da se nalazi blizu Terminija. Henri je
zatim sugerisao Henriju da se sretne tamo sa Vivijan u 12.30, a da im se Persel
pridruži u 13.00 - ili još kasnije.
Persel nije bio siguran da mu se sviđa taj aranžman, ali će odluku
prepustiti Vivijan.
Kasnije, kad su Vivijan i on pošli u jutarnju šetnju, ispričao joj je za
telefonski poziv, i za poziv na ručak.
Mislio je da će Vivijan hteti da se vrati u hotel i presvuče farmerice,
košulju i čizme za ručak sa starim dečkom, ali je kazala: „Nemam ništa protiv.
Ako nemaš ti.“
,,Nemam.“ Obavestio ju je: ,,To je etiopski restoran.“
„Takav ti je Henri.“
Jutro je bilo sunčano i toplo, i bila je subota pred Božić, tako da je
saobraćaj bio redak, a činilo se da je grad u prazničnom raspoloženju.
Prošli su kroz Cvetni trg, što je nagnalo Persela da pomisli na savet koji je
dao Džin, što ga je zauzvrat podstaklo da pomisli kako je Henri poslao I )žin za
njegov sto pod lažnim izgovorom. Henri Merkado je, shvatio je, l)io manipulator
i čovekkoji zna kako da druge ljude dovede u neugodan položaj. Međutim,
takođe je bio džentlmen starog kova, i ne bi Vivijan ni spomenuo Džin. Osim
ukoliko mu to ne bi išlo na ruku.
Potom su otišli do fontane Trevi, poželeli tajne želje, i bacili novčiće
pieko ramena u vodu, što je, ako je verovati tradiciji, garantovalo da će se
jednog dana vratiti nazad u Rim.
U 11.30 predložio je da krenu u Etiopiju - restoran, a ne zemlju.
Put ih je proveo pored Terminija, glavne železničke stanice, oko koje se
nalazila jedina rimska crnačka četvrt, čiji su žitelji poticali uglavnom iz
nekadašnjih italijanskih kolonija Etiopije, Eritreje i Somalije. Okoiina Terminija
bila je puna uličnih prodavaca Afrikanaca, čija je roba iz postojbine stajala
izložena na ćebadima prostrtim na zemlji.
Dok su šetali, Persel je upitao Vivijan: „Jesi li i dalje OK u vezi s ovim
sastankom?"
Klimnula je, ali je uvideo da je nervozna. Vivijan je poslednji put videla
Henrija kada su izašli iz Getačuovog helikoptera u Adis Abebi. Let od
Getačuovog logora do Abebe protekao je uglavnom u tišini, osim što i m je Gan
govorio da, kao stranci i novinari, najgore što mogu da očekuj u jeste montirano
suđenje, presuda i progonstvo iz zemlje.
Tada je shvatio da Gan ne govori o sebi - u potpunosti je očekivao da ga
obese ili streljaju - a ipak je ostavio vlastite strahove po strani kako bi podigao
moral tri osobe koje je jedva poznavao. Pravi oficir i džentlmen. A sada je, sudeći
po Merkadu, bio voljan da se vrati u Etiopiju, gde ga čeka smrtna kazna. Biti
neustrašiv je jedno, a ludo odvažan nešto sasvim ilrugo. Zapitao se šta motiviše
pukovnika Gana.
Naterali su ih da iz helikoptera bosonogi otrče po asfaltu, i dalje noseći
bukagije, do četiri parkirana policijska automobila. Pre nego što su ih razdvojili,
Vivijan je doviknula Henriju: „Volim te!“
Međutim, Henri joj nije odgovorio - ili je možda nije čuo.
Onda se okrenula ka njemu i pogledali su se. Uputila mu je tužan osmeh
pre nego što ju je policajac gurnuo u automobil.
A to je bio zadnji put da ju je video do Hiltona, i zadnji put da ju je 1 lenri
video do otprilike petnaest minuta pre ovog trenutka.
Rekao joj je: „Ako se predomišljaš, poći ću s tobom.“
,,Ne. Samo moram da završim s tim, Frenk. A zatim nastavim s onim šlo
moramo da uradimo.“
,,U redu.“ Ne postoji scenario za ovakve situacije - večiti trougao u
Večitom gradu - a on je pretpostavljao da Henrijev zahtev za pola sata nasamo
sa bivšom ljubavnicom nije nerazuman, a da je njen pristanak imao za cilj, kao
što je rekla, završavanje te priče i kretanje dalje. Henri je, s druge strane, imao
mnoštvo ciljeva, a on nije znao koji od njih je danas na programu.
 Vivijan je gledala u ćebad razastrtu po otvorenim prostorima oko
Terminija, a ulični prodavci dozivali su je na italijanskom dok je prolazila. Rekla
je jednom od njih nešto na amharskom, čovek se iznenadio, a zatim oduševio.
Zastala je i pogledala u robu na njegovom ćebetu, a čovek joj je vrlo brzo
rekao nešto na amharskom, a potom se prebacio na italijanski.
Persel je pogledao izloženu robu. Bilo je nekoliko predmeta izrezbarenih
od tikovine i ebanovine, nešto ukrasnih radova sa perlama, i nekoliko skulptura
isklesanih od kao ugalj crnog opsidijana, uglačanih do visokog sjaja, uključujući i
maketu karakteristične osmougaone Crkve Svetog Đorđa u Adis Abebi.
Nasmešio se. „Našli smo crni manastir." „Frenk, to je Crkva Svetog Đorđa u Adis
Abebi.“
„Manja je nego što se sećam.“
Neka žena prodavala je vezene šame, a Persel je predložio: „Hajde da
nosimo ovo na ručku.“
Vivijan ga je iznenadila rekavši: „Kad nas je Henri zadnji put video u
šamama, nije mu se dopalo ono što je video.“
Nije imao šta da kaže na to. Prišao je drugom ćebetu s kujundžijskom
robom, i spazio vinski pehar koji ga je podsetio na pehare u šatoru princa
Džošue. Prodavac je želeo pedeset hiljada lira, on mu je ponudio deset, a našli su
se na dvadeset.
Ponovo je prišao Vivijan, koja se cenkala za maketu Crkve Svetog Đorđa, i
podigao pehar. „Našao sam i Sveti gral.“
Nasmejala se.
„Evo. Daj to Henriju i reci mu da je misija uspešno izvršena.“ Pregledala
je pehar od bronze, naizgled prastar, ali verovatno napravljen prošle nedelje, i
upitala: „Kako ćemo znati?“
„Henri smatra da će pehar govoriti sam za sebe.“
Klimnula je, a zatim mu vratila pehar, rekavši: „Daj mu ga ti.“
Policija je bila u redovnoj kontroli područja oko Terminija, rasterujući
ulične prođavce, koji bi zamotali robu u ćebad i premestili se nekoliko metara
iza kordona, a zatim je opet izložili na pločniku. Činilo se kao da ovde niko ne
shvata stvari ozbiljno, primetio je, a možda je Henri našao pravo mesto da živi i
umre, ako ne umre u Etiopiji. Isto važi za njega i Vivijan.
Persel je upitao policajca kako da stigne do Gaetanskog puta i otpratio je
Vivijan jednim delom. Stali su, a on joj reče: „Vidimo se za pola sata.“
„Nemoj da kasniš.“
„Možda ću poraniti.“
 Nasmešila se, a zatim ozbiljno rekla: „ Ako je voljan da zaboravi prošlost,
prevaziđe bes, i bude s nama u ovim... pretpostavljam, mučnim okolnostima,
onda ti...“
,,Kontam.“
,,U redu...“ Na brzinu ga je poljubila, okrenula se i otišla.
Bacio je pogled na sat, a zatim cunjao ulicama oko Terminija. Našao je
krčmu i ušao. Klijentela je mahom bila crna, iako se činilo da je sama taverna
tradicionalno rimska.
Seo je za neveliki šank i naručio espreso, a zatim se predomislio i
/.atražio vino rosso.
Henri Merkado je imao dara za dramu i pripremanje terena. Bio je,
zapravo, performer. Iluzionista. Mogao je to da vidi u njegovom pisanju. Nikad
nije bilo nikakvih čvrstih činjenica - već samo insinuacija činjenica, pomešanih s
Merkadovim dubokim uvidima. Henri je manipulisao i ečima onako kako je
manipulisao i ljudima. Persel nije sumnjao u to da je njegova epifanija u gulagu
bila stvarna, ali je njegov unutrašnji paganin ostao isti. Da Henri Merkado nije
bio katolički novinar, verovatno bi bio mađioničar. Nije mislio da će Henri
ponovo uspeti da omađija Vivijan, ali iskoristio bi njeno osećanje krivice u svoju
korist.
Naručio je drugu čašu vina i posmatrao goste u ogledalu iznad šanka.
litiopija je bljuvala velike komade stanovništva, naročito preduzetnike i
profesionalce, a takođe i staru aristokratiju koja je pobegla od vešanja i
streljanja, baš kao i koptsko i katoličko sveštenstvo koje se osećalo ugroženim
među bezbožnim revolucionarima. Etiopija je, zapravo, bila repriza Francuske i
Ruske revolucije; izolovana vladajuća elita izgubila je dodir s narodom, i sa
stvarnošću, tako da je narod doneo stvarnost u njihove palate i crkve. Tri hiljade
godina postojeći red se rušio, a Sveti gral je zato bio na izvol’te svima koji su
želeli da ga se domognu.
Samo je pitanje vremena, pomislio je, pre nego što revolucionari nađu
crni manastir; bio je dobro skriven, ali ništa ne može ostati večito skriveno,
premda je znao da su izgubljeni gradovi Maja ostali neotkriveni stotinama
godina u džunglama kudikamo manjim od onih u Etiopiji.
Ali bez obzira na to ko pronađe manastir, bio je siguran da će Sveti gral,
ili štagod da se tamo nalazi, monasi odneti u bezbednost pre nego što prvi uljezi
pređu preko zidina. Pa ipak...
Izvadio je bronzani pehar iz džepa kišnog mantila i pogledao u njega.
Vlasnik gostionice, Italijan, takođe je pogledao u pehar, a zatim klimnuo
glavom ka svojim mušterijama i rekao na engleskom: „Etiopsko đubre.“
Ne želeći da čovek pomisli da je lakoverni turista, Persel ga je obavestio:
„Ovo je Sveti gral.“
Vlasnik se nasmejao. „Koliko ste platili za to?“
„Dvadeset hiljada."
„Previše. Deset.“
„Ovo može da pretvori vino u krv Hristovu."
Vlasnik se ponovo nasmejao, a onda kazao: „Okej, onda je za dvadeset
dobro.“
Persel je ostavio deseticu na šanku, izašao napolje na sunčevu svetlost i
zaputio se u Etiopiju.
 22

Persel je spazio Vivijan i Merkada u stražnjem delu tamnog restorana.

Nisu bili tetea-tete7, ali delovali su opušteno dok razgovaraju i osmehuju se.
Prošao je pored hostese, prišao njihovom stolu i kazao: „Izvinjavam se
što kasnim.“
Merkado mu je odgovorio: „Zapravo, malo si poranio.“
Persel se nije rukovao s Merkadom, niti je poljubio Vivijan; seo je, i dalje
odeven u kišni mantil. Henri je, primetio je, izgledao malo pomodnije, u crnoj
kožnoj jakni i crnoj svilenoj košulji.
Vivijan reče: „Henri me je informisao o najnovijem razvoju događaja."
,,Dobro.“
Na stolu je stajala flaša vina, a Henri ga je sipao u praznu čašu za Persela,
a zatim je podigao svoju i rekao: ,,Ad astra per aspera. Preko trnja do zvezda.“
Persel se zapitao koliko latinskih poslovica Merkado ima u sebi.
Kucnuli su se čašama, a Vivijan je nazdravila: ,,Za mir i prijateljstvo!“
Persel je zapalio cigaretu i osvrnuo se. Mesto je izgledalo kao da je
ukrašeno robom sa ćebadi uličnih prodavaca, uključujući i samu ćebad koja je
visila po zidovima. Lokal je bio poluprazan, a činilo se da je klijentela pretežno
afričkog porekla i fino odevena - verovatno, pomislio je, krem etiopskog društva
koji se nasukao na obale Tibra.
Vivijan, trudeći se da razgovor nastavi da teče, reče: „Henri mi je ispričao
za svoje istraživanje u vatikanskim arhivama."
Persel nije odgovorio.
Merkado joj reče: „Frenk nije bio impresioniran."
Vivijan je sačekala da Persel nešto odgovori, a zatim kazala: „Čudno je što
vas nisu pustili da uđete u Etiopski koledž."
Merkado ju je uverio: „Srediču to.“ Dodao je: ,,To je vrsta praktičnog
istraživanja kakva bi se dopala Frenkovom praktičnom umu.“
 Merkado i Vivijan su nastavili svoj dvosmerni razgovor, kao što su pričali
i pre nego što je Persel stigao, a on je znao da se ne ponaša ni ci~ vilizovano ni
prefinjeno, a to je Merkada verovatno beskrajno zabavljalo. Stoga, kako bi
kasnije izbegao scenu sa Vivijan i kako bi izbegao da pruži Merkadu
zadovoljstvo da vidi njegovu nelagodnost u ovoj situaciji, Persel reče: „Henri i ja
smo se složili da se ne slažemo oko svega, ali slažemo se cia se nas troje
vraćamo nazad u Etiopiju - ako možemo da uđemo u zemlju - i nastavljamo
tamo gde smo stali kada smo sahranili oca Armana." Vivijan je klimnula, a zatim
ga podsetila: „Imaš nešto za Henrija.“
,,Je li? Oh...“ Zavukao je šaku u džep mantila i stavio bronzani pehar na
sto.
Merkado ga je podigao i pogledao.
Persel obznani: „Našli smo Sveti gral.“
Vivijan dodade: „Na uličnoj tezgi pored Terminija."
Merkado se nasmeja, a zatim okrete pehar naopačke i reče: „Uistinu
jeste. Napravljeno u Jerusalimu, 10. godine nove ere, vlasništvo J. iz Arimateje.“
Vivijan se nasmejala.
Merkado reče: „Alal vam vera. Frenk i ja sada možemo početi da radimo
na priči, a zatim da odemo svako svojim putem.“
Persel je pomislio da bi to bilo lepo, ali da bi sprečio da se led ponovo
zaledi, kazao je: „Treba da istražiš ovaj Gral, Henri.“
Svi su se nasmejali, a zatim je Merkado podigao bocu i sipao vino u
bronzani pehar. Svečano je rekao: „Pićemo iz ovoga, a ovo će biti naš zavet.“
Pružio je pehar Vivijan, koja ga je prinela usnama i otpiia, a zatim dodala
Perselu. On je otpio i vratio ga Merkadu, koji je iskapio preostalo vino i kazao:
„Neka Gospod blagoslovi naše putovanje!"
Vivijan je ispružila ruku i uhvatila za šake oba muškarca, ali Merkado i
Persel se nisu uhvatili. Pognula je glavu i rekla: „Bog neka se smiluje duši oca
Armana i svih onih koji pate i umiru u Njegovo ime, u Etiopiji i širom celog
sveta.“
,,Amin“, reče Merkado.
Konobar, visok i mršav cmac odeven u živopisnu šamu, video je da su
završili molitvu i prišao njihovom stolu noseći jelovnike, ali je Merkado ustao i
rekao: „Ostaviću vas da nasamo uživate u ovoj čudesnoj hrani -posle duge
separacije.“
Persel se prisilio da kaže: „Ostani, molim te.“
„Da, Henri, ostani, molim te.“
 „Pustio sam da mi se posao nagomila u kancelariji.“
Persel je ustao i rukovali su se, a zatim je Merkado obišao oko stola,
poljubio Vivijan u obraz i otišao.
Persel je seo, a kelner im je ostavio dva jelovnika.
Vivijan reče Perselu: ,,Hvala.“
Persel je pažljivo čitao jelovnik.
Vivijan ga je obavestila: „Sve smo izgladili."
„Dobro. Nadam se da voliš jagnjetinu. Evo ribe koja se zove riba svetog
petra."
„Razume šta se dogodilo i kako se dogodilo, i razume da se volimo.“
,,Dobro.“
„Jesi li mu rekao da se volimo?“
Persel je spustio jelovnik. ,,U vreme kada sam razgovarao s njim, nisam
znao da li se volimo.“
,,Pa, sada znaš.“
,,Znam.“ Pogledao je u nju i rekao: „Mali savet, Vivijan. Henri Merkado je
šarmantni lupež. Takođe je manipulator i prevarant.“ Dodao je: „Nemoj
pogrešno da me shvatiš - sviđa mi se. Ali moramo da ga držimo na oku.“
Razmislila je o tome, a zatim odgovorila: ,,On ne pokušava... da me
zavede."
„Uradio bi to kad bi mogao. Ali govorim o našem partnerstvu s njim.“
Klimnuo je glavom ka peharu. „O našem novom zavetu.“
Ćutala je nekoliko sekundi, a zatim pronicljivo rekla: „Bila sam mu lak
plen. Ali mislim da zna da je u tebi našao sebi ravnog.“
Ni sam to ne bi mogao bolje da kaže, i nasmešio joj se. ,,Ja sam sebi ravnu
našao u tebi.“
„Nikad nisi imao šanse, Frenk.“
,,Ne, nisam."
Napunila je pehar vinom i pružila mu ga. Otpio je i vratio joj ga. Kazala
mu je: „Ako veruješ u ljubav, veruješ u Boga.“
Gde li je to već čuo?
 23

Nisu videli Henrija nekoliko narednih dana, ali je on, ili kurir, ostavio
kovertu u kojoj su bili delimično popunjeni njihovi zahtevi za vizu, s praznim
mestima za brojeve pasoša i potpise. Poruka od Henrija glasila je: „Odnesite ovo
lično u etiopsku ambasadu, što je pre moguće. I držite fige.“
Persel i Vivijan su sutradan ujutru posetili etiopsku ambasadu i proveli
pola sata čekajući službenika konzulata, koji je ličio na rođaka generala Getačua.
Diplomatsko osoblje bivšeg režima bilo je otpušteno, naravno, i nesumnjivo su
izabrali da se ne vrate nazad u Etiopiju i suoče sa mogućim streljačkim vodom,
tako da su najverovatnije ostali u Rimu i blejali sa ostalim etiopskim
ekspatrima. Kolonijalne veze između Italije i Etiopije bile su kratkotrajne i
slabe, ali su istrajavale, kao što je Persel video u okolini Terminija, i slutio je da
će Italija tek videti priliv imućnih izbeglica kako revolucija bude postajala sve
ružnija. U međuvremenu, morao je da se pozabavi s neprijatnim službenikom,
koji nije govorio engleski, ali je na lošem italijanskom pričao sa Vivijan, koja je
zadržala pribranost i smešila se. Činilo se kao da čovek ne veruje da iko želi da
putuje u Narodnu Republiku, i to s pravom. Uzeo im je pasoše, i rekao da će im
biti vraćeni za nedelju dana ili tu negde na mestu zaposlenja, koje je bilo
Oservatore romano, sa ili bez viza. Takođe im je uzeo po 100.000 lira za brže
procesuiranje zahteva.
Čovekov savet na rastanku, koji je Vivijan prevela, beše: „Ako ne dobijete
vize, nemojte ponovo da podnosite zahtev. Ako budete prihvaćeni kao novinari,
morate se uzdržati od svih drugih aktivnosti u Etiopiji." Vivijan ga je uverila da
su ga razumeli i poželela mu: „Buongiorno.“ Narednih nekoliko dana pred Božić
proveli su istražujući grad. Vivijan je rekla da je dvaput bila u Rimu na školskim
ekskurzijama, ali da ne poznaje grad kao odrasla osoba, pa joj je Persel pokazao
Rim noću, uključujući Trastevere i bledu Venetsku ulicu, gde joj je pokazao i
hotel Ekscelzior u kome je Henri živeo i, najverovatnije, pio. Nisu ušli u bar
hotela, ali ju je odveo u Harijev bar, a nakon što su popili piće, ispričao joj je da
je tu sreo Henrija.
Kazala mu je: „Hvala ti što si to uradio."
,,To si želela."
,,Da li je bilo... mučno?“
„Jeste, ali smo prešli na važnije probleme.“
„Znala sam da ćete se obojica ponašati kao odrasle osobe.“
„Nisam to rekao."
Nasmešila se, a zatim nagnula napred i poljubila ga u baru, a zalizani
barmen je rekao: „Bellisimo!“
Danju su šetali po gradu, a on ju je vodio u obilazak zabačenih mesta,
uključujući i crkvu Quo vadis, gde je Vivijan zaintrigirao otisak Hristovog stopala
u kamenoj ploči, pa je rekla: „Ovo bi moglo biti stvarno.“
„Nikad se ne zna.“
Henri ih je stavio na spisak posetilaca na Kapiji Svete ruže, i oni su obišli
sto jutara Vatikana, a Persel joj je pokazao Henrijevu poslovnu zgradu, a takođe i
Etiopski koledž u koji su ulazili i izlazili monasi u crnim rizama i bogoslovi.
Vivijan je upitala: „Hoće li mi đozvoliti da uđem?“ „Dobro pitanje. Mislim da
bogoslovija nije mešovita. Ali pokušaćemo.“ „Obući ću tvoj kišni mantil.“
,,Oni su u celibatu, Vivijan, nisu slepi.“
Henri im je nabavio propusnice za ponoćnu misu na Badnje veče u Crkvi
Svetog Petra, i u jeđanaest uveče sastali su se s njim kod Kapije Svete ruže i
otišli do bazilike, a da nisu morali da se probijaju kroz masu vernika okupljenu
na Trgu Svetog Petra.
Misa je Perselu izgledala baš kao na televiziji, kada ju je gledao u
njujorškom baru jedne Badnje večeri.
Vivijan je, kao što se dalo očekivati, bila dirnuta velelepnošću, papinim
obraćanjem i objavom da će 1975. biti jubilarna godina. Persela je, premda nije
govorio ni latinski ni italijanski, takođe impresionirao istorijat i raskoš
rimokatoličkog bogosluženja. Zapitao se da li bi držali Sveti gral na oltaru
Bazilike Svetog Petra ili u Vatikanskom muzeju. On bi pređložio oltar, a možda
će to učiniti delom dogovora. Nasmešio se zbog svojih apsurdnih misli, a
Vivijan mu je prošaputala: „Lepo je videti te srećnog.“
Henri im je obezbedio rezervacije za kasnu večeru u Jevrejskom getu,
objasnivši: „Noćas u Rimu ništa drugo nije otvoreno.“
Na ulicama nije bilo taksija niti vozila javnog prevoza, pa su otpešačili
duž obale Tibra do Jevrejskog geta i ušli u restoran Stari Rim na Kampitelskom
trgu.
U restoranu je bilo mesta samo za stajanje, ali im je hostesa smesta našla
sto, a Henri je priznao: „Obećao sam im recenziju sa četiri zvezdice u
Oservatoreu romanu.“
Vivijan ga je upitala: „Pišeš recenzije restorana?“
,,Ne, niti ih moje novine objavljuju.“
Vivijan i Persel su se zgledali.
Henri je upitao: „Crno ili belo?“
,,Oba“, odgovorio je Persel. Razgledao je zidove oslikane freskama, ne
videvši ništa što je delovalo naročito jevrejski. Štaviše, restoran je bio ukrašen
božićnim ukrasima.
Merkado je prokomentarisao: „Jevreji borave u ovom getu još od
vremena pre Hrista, i usudio bih se da kažem da su veći Rimljani i od samih
Rimljana.“ Dodao je: „Siguran sam da su Petar i Pavle našli utehu ovde među
svojim sunarodnicima."
Vivijan reče: „Neverovatno."
Vino je stiglo, a Henri je nazdravio: „Srećan nam Božić!“
Vivijan je dodala: ,,I sretna, zdrava i mirna nova godina!“
Persel nije mislio da njihovi skorašnji planovi za novu godinu uključuju
išta od toga, pa je takođe nazdravio: ,,Za bezbedno i uspešno putovanje!" Vivijan
reče Henriju: ,,I hvala ti za ovu noć.“
Persel se ponudio: „Podelićemo račun."
,,Ne, ne“, reče Merkado. „Ovo je moj božićni poklon vama dvoma.“ „Hvala
ti“, reče Vivijan.
Persel je zapazio da je sto postavljen za četvoro, i zapitao se da li će se
Merkadu pridružiti njegova prijateljica, ali ga nije pitao. Henri je, međutim, s&m
načeo tu temu. ,,U Rimu imam staru prijateljicu - Džin -koju sam spomenuo
Frenku, ali nije mogla da nam se pridruži.“
Persel je sumnjao da se dama zove Džin, i pogledao je u Henrija, koji mu
se nasmešio. Kopile!
Vivijan reče: „Voleli bismo da je upoznamo.“
Pregledali su jelovnike, a Vivijan je primetila da se hrana ne razlikuje
mnogo od tradicionalne italijanske kuhinje, ali ju je Merkado uverio da postoje
istančane razlike, i ponudio se da naruči za sve njih. Merkado je onda bio u
središtu pažnje do kraja večeri. Da nije bio upućen, Persel bi pomislio da
pokušava ponovo da impresionira Vivijan, koja je dobro odradila balansiranje
na žici, poklonivši isto vreme i bivšem ljubavniku i novom dečku.
 Napustili su restoran u tri izjutra, a Merkado je prešao deo puta sa
Vivijan i Perselom do njihovog obližnjeg hotela, a zatim im poželeo sretan Božić
i nastavio dalje ka Ekscelzioru.
Persel i Vivijan šetali su tihim ulicama držeći se za ruke, a Vivijan reče:
„Nisam znala da Henri ima prijateljicu u Rimu.“
„Siguran sam da Henri ima prijateljicu u svakom gradu.“
„Ati?“
„Samo u četiri - Adis Abebi, Kairu, Ženevi i Rimu.“
Nagnula se ka njemu i poljubila ga. Nastavili su dalje, a ona reče: „Zar
misa nije bila predivna?“
,,Jeste.“
,,Da li bi mogao da živiš u Rimu?“
„Trebao bi mi posao.“
Istakla je: „Ako nađemo Sveti gral, verovatno ti neće trebati posao.“
„Da. Hajde da tražimo deset miliona. Dolara, ne lira.“
„Nećemo da krademo Gral niti da ga prodajemo. Ali Henri i ti ćete
napisati knjigu, a ja ću obezbediti fotografije, i svi ćemo postati slavni."
„Nemoj da zaboraviš fotoaparat.“
Na temu novca, Persel je obavestio Vivijan u Kairu da mu je AP, za koji je
radio kada je nestao u zatvorskom logoru crvenih Kmera, velikodušno isplatio
zaostale plate nakon što su ga pustili na slobodu. Kao i Henrijeve zaostale plate
nakon četiri godine u gulagu, to nije bio najlakši novac koji je ikada zaradio, ali
je ukupna suma bila od koristi kada ju je podigao u Njujorku. Još uvek je imao
dobar deo tog novca, i njime je plaćao odmor u Rimu, a Oservatore romano će
platiti troškove posla u Etiopiji, ali bez plate. Pretpostavljao je da će Henri
srediti nešto slično i za fotografa.
Što se tiče stanja Vivijaninih finansija, u Kairu mu je rekla da ima mali
investicioni fond, mada nikad nije pomenula njegov izvor niti mu je išta kazala o
svojoj porodici. O njenoj prošlosti znao je samo to da je bila u internatu u
Ženevi. Ako bude htela da mu kaže išta više, reći će mu. U međuvremenu, bili su
u Rimu i bili su zaljubljeni. La dolce vita.

Većina restorana u Rimu nije radila na Božić, ali im je konsijerž

rezervisao božićnu večeru u Grand hotelu de la Minerva, jer je kazao da je
Vivijan jednako lepa kao boginja Minerva. To je Persela koštalo trideset hiljada
lira, ali Vivijan je platila večeru, što je bio njen božićni dar njemu. Njegov poklon
njoj biće izlet u Toskanu.
Persel je iznajmio automobil, odvezli su se u Toskanu i proveli nedelju
dana putujući i odsedajući u seoskim gostionicama, a zatim su se odvezli u
Firencu na Silvestrovo, gde su se priključili gomili na Trgu sinjorije i te hladne,
vedre zimske noći proslavili Novu godinu.
Prvog dana nove godine odvezli su se u Rim i sredinom popodneva
vratili u hotel Forum.
Na recepciji ih je čekala rukom ispisana poruka od Henrija, koja je glasila:
„Pukovnik Gan 4. januara stiže na Fjumičino. Odseda u Ekscelzioru. Večera na
krovu hotela Hasler u 8. Zovite me kada se vratite. Možete li da idete u Berini
sledeće nedelje? Dobre vesti u vezi sa našim viza.ma.“ Bila je potpisana: ,,S
ljubavlju, Henri.“
Persel reče: ,,Pa, izgleda da idemo u Etiopiju."
Vivijan klimnu glavom.
Vratili su se u svoju sobu, a Persel je Henrija pozvao na broj njegove
kancelarije. „Srećna Nova godina“, rekao mu je.
,,I vama. Jeste li u Rimu?“
,,Da. Dobili smo tvoju poruku.“
„Odlično, pridružite mi se na koktelu da se ispričamo. Ekscelzior, recimo
u pet.“
„Šest. Vidimo se tada.“ Spustio je slušalicu i rekao Vivijan: „Mogu da idem
sam.“
„Idem i ja. Mnogo je tema za razgovor."
„Uvek je tako sa Henrijem."
„Ovo sad postaje zbilja... počinjem pomalo da se plašim.“
Pogledao je u nju. „Uvek se tako osećam pre zadatka na neprijateljskoj
teritoriji." Uverio ju je: ,,To je normalno.“
,,U Etiopiji sam prvi put boravila u ratnoj zoni.“ Nasmešila se. „Bila sam
uzbuđena i potpuno zbunjena.“
„Sada si prekaljena veteranka.“
„Bog će nas čuvati. Uradio je to prošli put.“
Persel je pomislio da se božje strpljenje za njih možda bliži kraju, alii je
joj to rekao.
 24

Bar hotela Ekscelzior je, Persel je pretpostavljao, verovatno bio

staromodan čak i kada je bio tek izgrađen, a Henri je tu bio kao kod kuće, i činilo
se da ga svi kelneri poznaju. Jednog dana će nazvati i neko piće po njemu.
Odveli su ih do dobrog stola kraj prozora, a oni su saopštili narudžbine
kelneru Đankarlu, koji je pozdravio sinjor Merkada po imenu, razume se, i
unapred znao šta ovaj pije.
Persel se setio kada mu je sinjor Merkado u Harijevom baru kazao da mu
se ne pojavljuje u Ekscelzioru. Prešli su otad dug put. Primetio je da Henri nosi
otmeno plavo odelo i belu svilenu košulju, i nešto što je ličilo na italijansku
svilenu kravatu. Henri je očito bio u kupovini. Vivijan je takođe bila u kupovini, u
Firenci, i dobro je izgledala u beloj zimskoj svilenoj haljini, za koju joj je Henri
udelio kompliment.
Persel se osećao kao klošar u jedinoj sportskoj jakni koju je poneo iz
Kaira. I on bi otišao u šoping, ali neće još dugo biti ovde.
Bilo je veče 1. januara, mirno vreme u Sjedinjenim Državama, prisetio se,
ali je bar Ekscelziora bio krcat, a Merkado ih je obavestio: „Italijani će uzeti
ostatak nedelje slobodno.“
Persel ga upita: ,,A ti?“
„Štamparske prese nikad ne staju, kao što vrlo dobro znaš.“ Dodao je:
„Radiću pola radnog vremena.“
Vivijan ga je upitala: „Hoće li nam se Džin pridružiti?“
Merkado joj je odgovorio: „Morala je da ode u London."
Persel je zapalio cigaretu.
Vivijan je upitala: „Pa, jesmo li dobili vize?“
Merkado je iz unutrašnjeg džepa izvadio dva pasoša i pružio plavi
Perselu, a zatim otvorio Vivijanin crveni švajcarski pasoš i rekao: ,,Ta slika te
nikad nije verno predstavljala.“
 Vivijan je ispružila ruku preko stola, a Merkado joj je dao njen pasoš.
Do sada bi već, pomisli Persel, nokautirao tipa koji ga nervira, ali je
odlučio da sačeka i vidi hoće li Henri nastaviti da se ponaša kao šupak, a onda će
videti šta mu je činiti.
Henri reče, sada skroznaskroz poslovno: „Isto kao i prošli put, vize su
pečatirane unutra." Izvadio je dva lista papira iz džepa. ,,A ovo su kopije vaših
zahteva za vize, koje je potpisao i overio ambasador." Pružio im je vize.
Persel je bacio pogled u svoj pasoš i video da je neko izmenio vizni pečat,
crvenim mastilom precrtavši lava judejskog. Zahtev za vizu imao je isti štambilj,
slično izmenjen, kako bi se pokazalo da se situacija promenila u Etiopiji.
Njihova pića su stigla, a Henri ih je obavestio: „Večeras časti Oservatore
romano."
Kucnuli su se čašama, a Persel upita: „Imaš li naše novinarske
akreditacije?"
,,Imam.“ Pružio im je novinarske legitimacije, a takođe i veči dokument
napisan na nekoliko jezika, uključujući amharski, arapski i tigrinju, za koji im je
rekao da je neka vrsta novinarske propusnice. Nasmešio se.
Ni Persel ni Vivijan mu nisu uzvratili osmeh.
Konobar im je doneo pladanj koštunjavih plodova, maslina i sira, za šta je
Persel pretpostavio da je Henrijev obrok većinom večeri.
Upitao je: „Ima li dobrih vesti o Etiopskom koledžu?"
„Još ne.“ Objasnio je: „Koledž je zatvoren do Bogojavljenja."
„Savršeno vreme da se provali unutra.“
Merkado ga je pogledao, ali nije ništa odgovorio.
Vivijan, takođe, nije imala ništa da kaže na to, ali je upitala: „Hoće li mene
pustiti da uđem?“
»Ne.“
Persel upita: „Šta misliš o odbijanju da nas puste da vidimo njihovu
biblioteku?“
Merkado je razmislio o tome, a onda rekao: ,,To zavisi od tvog nivoa
l>.iranoje.“ Rekao imje: „Etiopski koledž je veoma izolovano mesto. Sigui an sam
da se tamo ne dešava ništa čudno ili tajanstveno, ali oni drže do svoje
privatnosti.“
„Svi to volimo, Henri, ali to mesto nije manastir na planini - ili u (l/imgli.
Nalazi se na posedu Vatikana i pod nadleštvom papske države. ko određuje
pravila? Oni ili Vatikan?“
„Oni su poluautonomni." Stavio im je do znanja: „Guram našu lažnu priču
da želimo da obavimo izvesno istraživanje za naš zadatak u Etiopiji što je
zapravo i istina. Ali ne guram toliko jako da neko pomisli da me interesuje nešto
više.“
,,U redu.“ Upitao je: „Vredi li ta biblioteka tolikog truda?"
„Mislim da će nam mape biti od neprocenjive koristi. Ali možda grešim."
Persel je klimnuo. Henrijevo vreme u Vatikanskoj biblioteci i njegov
/.ahtev za ulazak u Etiopski koledž bili su i te kako unutar njegovih potreba kao
reportera Oservatorea romana. S druge strane, ako je neko u vatikanskoj
hijerarhiji spajao komadiće slagalice - uključujući i Henrijev zahtev da se vrati
nazad u pakao sa istim reporterom i fotografkinjom s kojima jo bio u zatvoru -
onda je slika poprimala oblik. U stvari, dve slike: jedna koja je ličila na reportera
koji radi svoj posao, i druga, slika novinara koji zabada nos u nešto što ne bi
trebalo da zna. Ono što bi dovelo sliku u žižu bilo bi Henrijevo obaveštavanje
Vatikana o smrti oca Armana, što bi konkretno značilo da je čuo zadnje reči oca
Đuzepea Armana, koji je nekada u džepu imao papino pismo koje je dobrom
svešteniku nalagalo da iz koptskog manastira ukrade Sveti gral.
Merkado ga upita: „Šta ti se vrzma po glavi, Frenk?“
„Naša priča da se zamažu oči.“
„Lepota naše priče za zamazivanje očiju je u tome što je istinita."
,,Da.“ Sve do tačke kada odlaze u džunglu. A čak i tada biće na zadatku,
premda ne nužno na onom na koji su ih poslale novine Oservatore romano.
Takođe, pomislio je, Henri vozi ovaj autobus sa mnogo više entuzijazma
nego što je pokazao u Harijevom baru. Dotakao ga je Sveti duh ili je prosto
namirisao dobru priču - sveti gral svih priča. Plus, razume se, želeo je da se
iskupi za svoju prošlu bednu izvedbu u Etiopiji. Bilo mu je važno da ni Vivijan ni
Persel ne pomisle da se uplašio. Henri bi trebalo da posluša vlastiti savet o
odlasku u Etiopiju iz pravih razloga.
Činilo se da je Henri završio sa pričom o poslu i počeo da se raspituje za
njihovo putovanje u Toskanu, a većinom mu je Vivijan odgovarala.
Henri je rekao da to zvuči kao čarobno putovanje, i dodao: „Ako i dalje
budete ovde u proleće, ili na jesen, Toskana je tada u svom najboljem izdanju.“
Posavetovao ih je: „Ali klonite je se leti. Tada je preplavljena Britancima.“
Nasmešio se i dodao: „Italijani je zovu Toskanšir.“
Henri je nastavio da im daje savete o putovanjima, a Perselu je palo na
pamet da je možda usamljen. Očito je poznavao ljude u Rimu, uključujući i
kolege u novinama, baš kao i svakog šankera i konobara u Venetskoj. A takođe je
postojala i tajanstvena dama čije ime nije bilo Džin. No, Persel je mogao da
detektuje usamljenost - lično ju je iskusio. U retkom momentu empatije, shvatio
je da je Henri u Etiopiji izgubio nešto više od ljubavnice -izgubio je prijateljicu.
Ili, s obzirom na razliku u godinama, izgubio je mladu štićenicu - nekoga koga je
mogao da podučava. Ili da njome manipuliše?
Pogledao je u Vivijan dok je Henri nastavljao da razglaba o Peruđi i
koječemu, i učinilo mu se da više nije zaslepljena Henrijem. Štaviše, nju je, kao i
njega, iskustvo u Etiopiji preobrazilo. Tada mu je delovala malo... nezrelo, skoro
pa detinjasto, u Abebi i na putu do fronta, da ne pominje njeno ponašanje u
mineralnoj banji i šatoru princa Džošue. Ali brzo je odrasla, kao što se dešava sa
ljudima traumatizovanim ratom. Znao je, takođe, da je na nju duboko uticao i
susret s ocem Armanom, baš kao i njene skorašnje ljubavne komplikacije.
Odluka da ode u ženski internat bila je zrela, a premda je voleo ženu koja ga je
ostavila u Kairu, takođe je voleo i ženu s kojom se sastao u Rimu.
S druge strane, činilo se da Henri nazaduje. No, on neće potceniti starog
lisca.
Henri je prešao na Milano, a Vivijan je predusretljivo klimala glavom,
mada su joj oči postajale staklaste.
Takođe mu je sinulo da Henri sigurno čuje kako ga sustižu krilate
dvokolice Vremena. Zato je za njega povratak u Etiopiju bio situacija sa
sigurnim srećnim krajem; ako umre tamo, neće propustiti naročito veliki deo
života. Ali ako se vrati - sa ili bez Svetog grala - imaće dovoljno priča da ih
pripoveda do kraja života. Uz malo sreće, nekoj lepoj ženi, ali bi mu odgovarao
bilo ko.
Za Vivijan i Persela, međutim, vremenska linija bila je drugačija. Naročito
za nju. Henri Merkado je bio na kraju te vremenske linije, dok je Persel bio negde
na sredini, a ona je tek započinjala život i karijeru fotoreporterke. Do sada je
shvatila da ta profesija nije ni laka ni glamurozna, ali jeste uzbudljiva i
zanimljiva. Nažalost, uzbudljivi delovi bili su opasni, a zanimljivi delovi nisu
imali nikakve veze s poslom. A često je i ona bila usamljena.
Nije znao da li je Henri ikada vodio ovaj razgovor sa Vivijan, ali on bi je
savetovao protiv toga u svakom slučaju. Frenk Persel joj neće soliti pamet. Sama
će to prokljuviti. U međuvremenu, ona je mislila da imaju nešto zajedničko, i
jesu imali, ali je budućnost bila nešto drugo. U životu je bio s nekoliko Vivijan, i
velike su šanse da će Vivijan u životu biti sa još nekoliko Frenka Persela, a
možda i sa još jednim ili dvojicom Henrija Merkada.
Ili će ih Etiopija zauvek spojiti zajedno, na ovaj ili onaj način.
,,Frenk?“
 Pogledao je u Henrija.
„Jesi li prisutan duhom?“
,,Ne.“
Merkado se nasmejao. „Nauči da lažeš, starče. Uvredljiv si kad ne lažeš.“
„Učim od majstora, Henri.“
„Vala, učiš.“ Rekao mu je: „Upravo sam govorio Vivijan o uslovima njenog
zaposlenja. Svi troškovi plaćeni, ali bez redovne plate.“
„Naravno. Vatikan je u škripcu s Iovom.“
Henri se nasmejao, a zatim ga obavestio: „Trudimo se da nam novine
budu samoodržive.“
„Prodajte reklame za duvan.“
„Posao traje mesec dana." Pogledao je u njih i kazao: ,,To bi trebalo da
bude dovoljno vremena... na ovaj ili onaj način."
Ni Persel ni Vivijan mu nisu odgovorili.
Merkado reče: „Imam za vas ugovore koje treba da potpišete."
Persel ga je obavestio: „Prestao sam da potpisujem ugovore u barovima."
Merkado se nasmejao. „Nalaze se u mojoj kancelariji, starče. Ne ovde.“
Stavio im je do znanja: „Sve što napišete ~ ili fotografišete - postaje ekskluzivno
vlasništvo Oservatorea romana.“
„Ko će zadržati Sveti gral?“
,,Videćemo.“
Konobar im je doneo još jednu turu pića, skupa sa zdelom kanapea.
Glavno jelo.
Merkado je obznanio: „Uzgred, obavestio sam Vatikan, pismom, o smrti
oca Đuzepea Armana iz sela Berini na Siciliji, a nekoliko kopija pisma poslao
sam u nekoliko vatikanskih kancelarija, kao što se čini u birokratiji, a jedan
primerak i Ministarstvu rata, jer je preminuli bio u vojsci služeći otadžbini u
Etiopiji.“
Persel ga upita: „Jesi li dobio odgovor od nekog?“
,,Ne.“
Vivijan upita: „Jesi li opisao okolnosti njegove smrti?“
„Jesam, dabome, ali propustio sam da pomenem crni manastir i Sveti
gral.“
„Jesi li u pismu naveo naša imena?“
,,Jesam.“ Objasnio im je: „Nisam želeo da pomisle da sam halucinirao u
sumpornim termama.“
Persel reče: „Voleli bismo da vidimo kopiju tog pisma.“
 Merkado je iz džepa izvadio fotokopiranu stranicu i pružio mu je. Persel
ju je pročitao i video da je posredi prilično nedvosmislen izveštaj o onome što
se desilo te večeri, iako je priča oca Armana bila sažeta na nekoliko rečenica o
tome kako su ga zarobile etiopske snage - iako su ga u stvari zarobili koptski
monasi - i njegovom četrdesetogodišnjem utamničenju u tvrđavi carske armije.
Takođe je zapazio da Henri nije pomenuo ni njihovo golo kupanje.
Pružio je pismo Vivijan i kazao Merkadu: „Čovekbi pomislio da će ti neko
odgovoriti na ovo.“
„Komunikacija sa Vatikanom je obično jednosmerna. Isto kao i sa
ministarstvima."
,,Da, ali valjda žele još informacija."
,,Ne nužno.“
,,A šta je sa zahvalnicom?"
„Dobro delo je samo sebi nagrada." Ubacio je kanape u usta, a onda
rekao: „Nisam bio potpuno siguran koga treba da obavestim, zato sam poslao
pismo u šest vatikanskih ureda i moram priznati da sam malo iznenađen što mi
se baš niko iz Vatikana nije javio - premda neko drugi jeste.“
,,Ko?“
„Red Svetog Franje. A oni u svojim dokumentima ili izveštajima nemaju
nikoga po imenu Đuzepe Armano iz sela Berini na Siciliji.“
Vivijan je podigla pogled s Merkadovog pisma.
Persel ga upita: „Šta misliš o tome?“
„Nisam siguran. Otac Armano je svakako postojao. Videli smo ga. Ili smo
videli nekogač
Vivijan reče: „Čovek na samrtnoj postelji ne izmišlja laži o svom
identitetu.“
Merkado se složio s njom i kazao: „Postaje još čudnije.“ Nastavio je:
„Pozvao sam franjevce u Asiziju da proverim, a neko mi je odande rekao da će
mi se javiti, mada nisu. Onda sam pokušao s Ministarstvom rata, a neki
maggiore me je obavestio da rat u Etiopiji 1935. nije njegov najbitniji problem.
Obećao je, međutim, da će se raspitati."
Persel je razmislio o svemu tome, a zatim rekao Merkadu: „Stvari se,
siguran sam, sporo kreću u vatikanskoj birokratiji, ali će ti se neko možda
uskoro javiti.“
„Koji datum stoji na mom pismu?“
Vivijan je pogledala i rekla: „Deseti novembar."
„Što je“, reče Merkado, „manje od nedelju dana od mog dolaska u Rim iz
Londona, i što je razlog zašto se, kao što ćete videti u pismu, nisam izvinio zbog
kašnjenja u izveštavanju te smrti, kome god da sam mislio da su odgovorni
nadležni organi.“
Persel ga je podsetio: „Rekao si mi da nisi izvestio Vatikan.“
„Lagao sam.“ Nasmešio se. „Tada mi se nisi sviđao.“ Dodao je: „Sada smo
prijatelji i partneri u ovoj velikoj avanturi i krvlju smo zapečatili naš zavet. Pa...
jeftinim vinom. I, kao što se kaže, stavljamo sve karte na sto.“ Persel je mislio da
Henri i dalje u rukavu drži kartudve. Upitao je: „Šta misliš, šta se uistinu
dešava?“
Merkado je iskapio džintonik i odgovorio: ,,Pa, očevidno, nešto se
događa. Neko je, možda u Vatikanu, dao uputstvo franjevcima da mi pošalju
odgovor, i dodatno im naložio da kažu da ne postoji otac Armano."
,,Zašto?“
„Znaš isto koliko i ja, stari.“
Vivijan reče: „Vatikan zna ko je otac Armano, i znaju šta je radio u
Etiopiji. A sada se pitaju koliko mi znamo.“
,,To je vrlo pronicljivo, Vivijan. I nastaviče da se pitaju koliko znamo - i
koje su bile poslednje reči oca Armana.“
Persel je ponovo razmislio o svemu. Nije verovao u velike zavere, niti je
bio ljubitelj onih koji u njih veruju. Međutim, otac Armano je obelodanio
vatikansku zaveru da se ukrade Sveti gral. Za tim bi sledilo, onda, da još uvek
postoji zavera čutanja u vezi s tekućom misijom Vatikana da Koptskoj crkvi
oduzme Sveti gral.
Vivijan upita Merkada: „Hoćeš li se dodatno raspitivati?“
,,To ne bi bilo mudro.“
Klimnula je.
Persel je prokomentarisao: „Nekome u Vatikanu bilo bi mudrije da
jednostavno kaže: Hvala vam, obavestićemo njegove najbliže rođake, Bog vas
blagoslovio.“
Merkado je klimnuo. ,,To bi zaista bilo mudro od njih. Međutim, sumnjam
da je moje pismo izazvalo izvesnu zabrinutost, pa su odlučili da... ometu naše
napredovanje."
Persel je takođe istakao: „Možda uopšte nije trebalo da pošalješ to
pismo.“
„Razmišljao sam o tome. Da ne otkrijem karte. Međutim, onda mi je
uleteo poslić u Rimu sa Oservatoreom romanom, a ja sam pomislio na pisanje o
tome, tako da nisam mogao da obelodanim ovu priču u članku mesecima ili
godinama kasnije bez objašnjenja zašto sam tu informaciju zadržao za sebe.“
Persel je predložio: „Tvoje pismo Vatikanu može biti razlog zašto uopšte
radiš za Vatikan.“
Merkado je pogledao u Persela. ,,Zanimljivo.“
„Takođe", nadovezao se Persel, „razlog zašto Vivijan i ja sada radimo za
Vatikan."
„Zapravo, radite za vatikanske novine, Frenk, ali neću da cepidlačim."
Vivijan je saslušala sve to, a zatim rekla Merkadu: „Ispravno si postupio,
Henri, kada si prijavio smrt oca Armana.“
,,Da, nikad ne možeš pogrešiti radeći ispravnu stvar.“ Predložio je: „Hajde
da po strani ostavimo zaveru i shvatimo ovo kao tipičnu birokratsku
ravnodušnost, udruženu sa lošim vođenjem izveštaja u svim odeljenjima."
Dodao je: „Italijani, kao ni Nemci, ne vole kada ih podsećaju na četvrtu i petu
deceniju XX veka.“
Persel je odgovorio: ,,To bi moglo da objasni ravnodušnost u
Ministarstvu rata. Ali ne i u Vatikanu.“
Merkado mu nije odgovorio.
Vivijan reče: „Otac Armano je zaista postojao, a mi ćemo se postarati da
ljudi koji su ga poslali u rat priznaju njegovu patnju i smrt.“
Merkado je pogledao u nju, a Perselu se učinilo da Henri tek sada
primećuje promenu u svojoj bivšoj partnerki.
Vivijan je nastavila: „Otići ćemo u Berini i pronaći ćemo njegovu
porodicu.“
,,To je plan“, složio se Merkado, i naručio im još jednu turu.
Vivijan je ispred sebe imala dve pune čaše crnog vina, a Persel je i dalje
radio na zadnjem džeku danijelsu, pitajući se gde Henriju staje sav taj džin.
Neko vreme su razgovarali o tajmingu njihovog putovanja u Berini, a
onda u Etiopiju, i o tome kako će prići problemu usklađivanja njihovog
novinarskog zadatka sa traganjem za crnim manastirom koji se nalazio na
Getačuovoj teritoriji.
Vivijan je iznenadila sve, pa i samu sebe, rekavši: „Nadam se da će
Getačua uhapsiti i streljati pre nego što stignemo tamo.“
Merkado ju je informisao: „Revolucija ne jede Ijude kao što je on. Oni su ti
koji jedu.“
Vivijan je klimnula, a potom rekla: „Možda ne bi trebalo da tražimo od
pukovnika Gana da ide s nama.“
Merkado je predložio. „Hajde da pričamo o tome kada se budemo videli s
njim.“
Vivijan je ustala i otišla u toalet, a Persel reče Merkadu: „Kao što sam ti
spomenuo u tvojoj kancelariji, ove ulazne vize nisu nužno i izlazne vize.“ ,,A kao
što sam ja tebi rekao, čuvaj svoju paranoju za Etiopiju." ,,Vežbam.“
Merkado je promenio temu i rekao: „Vivijan izgleda veoma srećno.“
Persel nije ništa odgovorio.
„Već sam ti rekao, starče, preboleo sam to, a takođe sam se oslobodio
besa.“ Upitao je: „Zar se ne vidi?“
,,Ne moramo da vodimo ovaj razgovor.“
„Ovde nije reč o nama, Frenk. A nije čak ni o njoj. Reč je o našem...
zadatku.“
,,To svi razumemo. Zato smo ovde.“
„Zaista bih voleo da budemo prijatelji.“
„Šta kažeš na to da budemo prisne kolege?“
„Nisam je ukrao od tebe, starče. Ti si je ukrao od mene.“
„Zvučiš besno.“
„Stavi se na moje mesto. Visim sa jebenog stuba i šta vidim? Jebačinur
„Pijan si, Henri.“
,Ja sam... izvinjavam se.“
„Izvinjenje prihvaćeno." Persel je ustao. ,,A ako samo još jednom
spomeneš Džin, nabošću te.“
„Šta ti to znači?“
,,Ne želiš da saznaš."
Merkado se nesigurno pridigao na noge i ispružio ruku. Persel je video
da se Vivijan vraća ka stolu, pa se rukovao sa njim.
Vivijan upita: „Odlazimo?"
»Da.“
Kazala je Henriju: „Imali smo dugu vožnju od Firence. Hvala ti na piću.“
„Zahvali se našim novinama."
Pogledala ga je i predložila: „Trebalo bi da kreneš na počinak.“
Nagnuo se ka njoj, ona je oklevala, a zatim su se poljubili u vazduh pored
obraza. „Buona notte, signorina.“
„Buona notte “
Persel je uhvatio Vivijan za ruku, pa su otišli.
Dok je vratar zaustavljao taksi, Vivijan reče: „Nikad ga nisam videla
toliko pijanog."
Persel ništa nije odgovorio.
 Bacila je pogled na njega. ,,Pa... poznavala sam ga svega nekolikoeseci."
Taksi je stigao, a oni su ušli u vozilo. Persel reče: ,,U hotel Forum.“ Ćutali
su tokom vožnje do hotela, a zatim Vivijan reče: ,,Da ga nisam upoznala, ne bih
upoznala ni tebe.“
Persel je zapalio cigaretu.
Uhvatila ga je za ruku. ,,Da li se nešto dogodilo dok sam bila odsutna?"
,,Ne.“-„Volim te.“
Izvukao je šaku iz njene i zagrlio je. Kazao joj je: „Jednom si mi rekla da
idem dovraga.“
„Tada sam bila strašno ljuta na tebe.“ Imitirala ga je: „Mislim da sam ovo
mogao i sam da izvedem. Možemo li da ovo sačuvamo za bar hotela Hilton?“
Dodala je: ,,Kopile.“
Privukao ju je bliže sebi, a ona mu je naslonila glavu na rame. Kazala je:
„Iđeja da te pozovemo da pođeš s nama bila je moja.“
„Mislio sam da je to bio božji plan.“
,,I jeste. Ja sam se samo povela za njim.“
„Kakav je ostatak plana?“
Taksi je stao. ,,Forum.“
Kazala je: ,,Da se popnemo u sobu i skinemo odeću.“
„Odličan plan.“
 25

Prvi zraci izlazećeg sunca presijavali su se na zlatnim kupolama i

krstovima crkava, a Persel je gledao kako se svitanje širi po Večnom gradu.
Pogledao je u Vivijan koja je ležala naga na krevetu, kože bele poput
posteljine, zbog čega je izgledala kao utvara.
„Dođi u krevet, Frenk."
Seo je na ivicu ležaja, a ona mu je prešla rukom po leđima. Rekla je:
„Pričao si u snu.“
„Izvini."
Pridigla se u sedeći položaj i kazala: „Sanjala sam da smo u mineralnim
termama, i da plivamo, i da vodimo ljubav u vodi.“
Zapitao se gde je za to vreme bio Henri, ali je nije pitao.
„A onda smo se vratili u džip, a otac Armano je bio tamo... a mi smo i dalje
bili goli...“
„Zvuči kao košmar katoličke učenice.“
Nasmejala se, a zatim ćutala neko vreme. „Zašto je imao onu lobanju?“
,,Ne znam.“
,,Da li je to bilo upozorenje?"
„Nisam dobar u simbolizmu, Vivijan.“
„Šta si ti sanjao?“
„Henrija u Vatikanskom arhivu. Noćna mora.“
„Ispričaj mi.“
„Henri je rešio misteriju kako je Sveti gral završio u Etiopiji.“
„Zašto je to bitno?“
,,U tome i jeste stvar.“ Legao je pored nje i upitao: „Veruješ li da se u
crnom manastiru u Etiopiji nalazi pravi Sveti gral?“
„Rekla sam ti da verujem u ono što nam je ispričao otac Armano.
Verujem da nas je Bog doveo do njega, i njega do nas.“ Takođe mu je kazala:
„Verujem da će nam se Gral, ako ga nađemo, i ako verujemo u njega, sam otkriti.
Ako ne verujemo, za nas neće biti stvaran." Naterala ga je da shvati: ,,Ne radi to
Gral - već je naša vera ono što nas isceljuje.“
Perselu je to zvučalo bezmalo jednako kompleksno kao i doktrina Svetog
Trojstva, ali je shvatio šta je htela da kaže. ,,U redu... ali veruješ li da treba da
rizikujemo živote u potrazi za njim?“
Vivijan je ćutala trenutakdva, a zatim rekla: „Ako je ovo božja volja... onda
nije bitno šta će se desiti s nama - važno je samo da pokušamo.“ Bacio je pogled
na nju. Zapitao se da li joj je Merkado rekao to što mu je upravo kazala.
Upitala ga je: „Veruješ li ti u ovo, Frenk?“
„Henri kaže da verujem.“
,,A ti kažeš...“
„Zavisi od dana.“
,,U tom slučaju, ne bi trebalo da ideš u Etiopiju.“
,,Idem.“
„Idi iz pravih razloga.“
,,Naravno.“
Primakla mu se bliže i rekla: „Postoji još jedno čudo. Nas dvoje.“
„U to verujem." Upitao ju je: „Želiš li doručak u krevetu?"
„Rano je za doručak.“
„Sobnoj posluzi treba dva sata da stigne. Više nisi u Švajcarskoj."
Nasmejala se i kazala: „Hoću da napuniš kadu i vodiš ljubav sa mnom u vodi. To
sam želela da uradiš u banji.“
„Nisam znao.“
,,Jesi.“
„Nijednom mi nije palo na pamet.“
„Misliš li da skidam odeću pred svakim muškarcem koga sretnem?“
Zapravo, mislio je da su ona i Henri prosto slobodoumni i sofisticirani, i da
samo hoće da šokiraju njegov američki senzibilitet.
,,Frenk?“
„Mislio sam da je to bilo retoričko pitanje.” Ustao je iz kreveta. „Pustiću
vodu. Ti naruči kafu.“
Napunio je kadu, a ona je ušla u kupatilo i zajedno su ušli u vodu koja se
pušila, licem okrenuti jedno ka drugom. Približili su se, zagrlili i poljubili. Pritisla
je grudi na njegove, a onda ustala i spustila se na njegov ukrućeni penis. Njihala
je karlicom dok se držala za njega u toploj vodi, i zajedno su svršili.
Sedeli su na suprotnim krajevima kade, a Vivijan se zavalila unazad
sklopljenih očiju, udišući vazduh pun vodene pare.
Pomislio je da je zaspala, ali je tiho kazala: „Nije bitno šta će se dogoditi,
sve dok nam se to dogodi dok smo zajedno."
„Verujem u to... ali želim da budem siguran da ne biramo smrt umesto
života.“
„Biramo večni život.“ Dodala je: „Kao što je uradio Sveti Petar.“
,,Da... ali ja nisam mučenik, a nisi ni ti. Mi smo novinari."
Nasmejala se. „Novinari idu u pakao.“
„Verovatno... a nismo ni sveci, Vivijan."
„Govori u svoje ime.“
Sedeli su u toploj vodi zatvorenih očiju, a Persel je utonuo u prijatan san.
Učinilo mu se da čuje kako Vivijan kaže: „Uzmi ovaj pehar i pij iz njega, jer ovo je
moja krv.“
,,Frenk?“
Otvorio je oči.
Vivijan je stajala iznad njega u bademantilu, držeći šolju. „Uzmi malo
kafe.“
Uzeo je šolju i otpio.
 26

Hotel Hasler nalazio se visoko iznad Španskih stepenica, nudeći

panoramski pogled na Rim i Vatikan. Bila je subota, a elegantni restoran na
krovu bio je pun imućnih turista, poslovnih ljudi i slavnih ličnosti, ali im je
Merkado nekako pribavio stoored prozora.
Persel nije nimalo sumnjao da sinjor Merkado po čitavom gradu koi isti
svoje veze sa Oservatoreom romanom. Niko zapravo nije čitao te novine, razume
se, ali su naširoko citirane u medijima, a njihovo ime otvaralo je mnoga vrata,
naročito u Rimu.
Henri Merkado i pukovnik ser Edmund Gan stigli su zajedno iz
Ekscelziora, a Gan je, i odranije prilično mršav, izgledao kao da je nekoliko
meseci bio na prepolovljenim vojničkim porcijama, i sigurno jeste bio na dijeti u
Etiopiji, ali u Londonu se nije ugojio. Odelo od tvida mu je labavo visilo, a koža
mu je bila zatvorski bleda. Kao što je Persel znao iz iskustva, treba da prođe
izvesno vreme pre nego što se telo ponovo navikne na hranu.
Ganove oči su, međutim, bile bistre i budne, a držanje mu se nije mnogo
izmenilo. Um mu je ostao zdrav u zatvoru, a njegovom telu je samo trebalo
nekoliko italijanskih obroka. A zatim natrag u Etiopiju, na još jednu rundu sa
sudbinom. Persel se opet zapitao šta pokreće pukovnika Gana.
Primetio je da je Henri zapao u svoj britanski naglasak, kako bi učinio da
se pukovnik oseća kao kod kuće i daleko od kuće, a pukovnik Gan je u
međuvremenu postao ser Edmund.
Merkado im je rekao da je obavestio ser Edmunda o skorašnjim
događajima uz nekoliko čašica u Ekscelzioru, ali Persel nije bio siguran koliko je
njegovo objašnjenje bilo detaljno. Činilo se da ser Edmund, međutim, zna da je
gospođica Smit sada gospođa Persel, i da je gospodin Merkado okej s tim - tako
da za večerom neće biti nikakvih neprijatnosti.
Kokteli su stigli za sto, a Henri je nazdravio: „Lepo je biti živ i ponovo
zajedno."
Vivijan je dodala: ,,I hvala ser Edmundu na tome što nas je održao u
životu.“
Kucnuli su se čašama, a ser Edmund skromno reče: „Trudio sam se da
spasem vlastitu kožu, zapravo, i bilo mi je drago što imam društvo - i vašu
pomoć.“
Persel je bio siguran da Gan ne želi da priča o tri meseca provedena u
etiopskom zatvoru, pa je izabrao drugu nesrećnu temu. „Pretpostavljam da si
čuo za princa Džošuu.“
,,Jesam.“
Činilo se kao da Gan ne želi da priča ni o tome, pa su pregledali jelovnike.
Persel se setio da on časti, a cene su, u lirama, ličile na telefonske brojeve. No,
duguje bar toliko pukovniku Ganu, zbog toga što im je spasao živote, a i Henriju,
zato što mu je ukrao devojku.
Konobar je došao pa su naručili. Henri je našao isto ono vino Amarone,
ali po duplo većoj ceni od one u Forumu.
Merkado reče Vivijan i Perselu: „Rekao sam ser Edmundu da smo dobili
vize i dao sam sebi slobodu da mu kažem da nas zanima onaj crni manastir.“
Gan je pođsetio Persela: „Sećam se da si, kada smo zadnji put pričali o
tome - u onoj guduri - rekao da se nikad nećeš vratiti."
„Predomislio sam se.“ Dodao je: ,,U stvari, svi smo poremetili pameću.“
Pukovnik Gan se široko nasmešio. Razmislio je nekoliko trenutaka, a
onda odgovorio: „Odrastao sam sa pričama o kralju Arturu i vitezovima
Okruglog stola, gospodine Persel. A kada sam bio dečak, najveći san bio mi je da
se priključim potrazi za Svetim gralom.“
„Znači, i ti si lud.“
Svi su se nasmejali, a Gan je nastavio: „Sada, razume se, poput većine
racionalnih osoba, ne verujem ni u šta od toga... ali to jeste čudesna priča - to je
priča o našoj beskrajnoj potrazi za nečim dobrim i lepim... što je razlog zašto
nam je toliko privlačna... našim srcima i našim dušama. Voleo sam te priče o
Arturu i njegovim vitezovima, a one su duboko uticale na mene. A onda sam
odrastao."
Svi su ćutali pa je nastavio da govori. „Ali te priče su ostale sa mnom... i
još uvek su deo mene.“
Opet niko nije progovorio, a onda je Merkado priznao: ,,Ja verujem da je
kralj Artur stvarno postojao, i Kamelot. Takođe verujem da je postojao okrugli
sto čestitih vitezova, i verujem da su tražili Sveti gral.“ Oklevao je, a potom
nastavio. „Takođe verujem da su Parsifal i Gaven pronašli Gralov zamak u
Glastonberiju i da su otplovili u maglu s Gralom i vratili ga u Jerusalim."
Ponovo niko nije progovarao, a zatim Gan reče: „Ne sećam se tog dela o
Jerusalimu."
Merkado reče: ,,To je moja teorija."
„Aha... pa, pretpostavljam da je to moguće.“
Merkado je iskoristio priliku da objasni Ganu, a takođe i Vivijan, kako je
Sveti gral potom odnet iz Jerusalima u Egipat, pa onda u Etiopiju, pola koraka
ispred islamskih armija.
Činilo se da se Gan i Vivijan slažu u mišljenju da je Henrijeva učenost
impresivna i logična.
Persel reče Ganu: „Još važnije, taj otac Armano, za koga nas je Getaču
pitao, rekao nam je da se Gral - ili nešto što se smatra Svetim gralom -nalazi u
tom crnom manastiru."
,,Shvatam.“
„Zato se vračamo u Etiopiju da vidimo ko je luđi - mi ili otac Armano."
Gan reče: „Tanka je linija, gospodine Persele, između hrabrosti i ludosti."
„Slažem se iz sveg srca.“
„Neki ljudi zadovoljavaju se time da prihvate stvari bez dokaza. Drugi se
izlažu izvanrednim naporima da nađu i vide stvar u koju žele da veruju. Vide et
crede. Vidi i veruj. A hrabrost i ludost tu postaju jedno.“
,,I tad se kupuje karta do Etiopije."
Gan se nasmešio i predložio svojim sadruzima za večerom: ,,A dok lamo
tražite Sveti gral, mogli biste da bacite pogled i na Zavetni kovčeg.“
,,Da li je i on tamo?“
„Očigledno, ali ne u crnom manastiru. Nalazi se u prastarim ruševinama
Aksuma.“
Persel upita Merkada: „Jesi li čuo za to?“
,,Jesam.“
Perselu se činilo da Etiopija poseduje najmanje dve zapanjujuće biblijske
relikvije, što ga je nateralo da se zapita o prvoj. Upitao je Gana: ,,Da li se Nojeva
barka takođe pojavila tamo?“
Gan se opet nasmešio, a zatim rekao: „Koliko mi je poznato, nije. Ali
video sam mesto gde stoji Zavetni kovčeg."
Vivijan ga je podstakla da im priča o tome, a Persel je poželeo da nije.
Gan je objasnio: „Zavetni kovčeg je skriven u maloj koptskoj kapeli u
Aksumu, a čuva ga jedan monah, zove se Aba, ali ga zovu Atang - Čuvar
Kovčega." Dodatno je objasnio: ,,To je najdostojanstveniji položaj u etiopskoj
pravoslavnoj crkvi - to jest Koptskoj crkvi. Aba nikad ne sme da napusti tu
kapelu, a zvanje atanga zadržaće sve do smrti.“
Vivijan upita: ,,A vi ste videli tog čoveka?"
,,I pričao s njim.“ Dodao je: ,,On je jedina živa osoba koja je ikada zaista
videla kovčeg, ali ga nikad nije otvorio da vidi kamene tablice na kojima je Bog
dao Mojsiju deset zapovesti.“ Objasnio je: „Aba mi je kazao da će onaj ko otvori
Zavetni kovčeg, ko god to bio, umreti na licu mesta.“
Persel upita: ,,Da li je Zavetni kovčeg stigao u Etiopiju zajedno sa Svelim
gralom?“
Gan se ponovo nasmešio i rekao: „Ne, vreme i okolnosti bili su sasvim
razlieiti.“ Objasnio je: „Kao što znate, kraljica od Sabe, koja je pre tri hiljade
godina vladala u Aksumu, otišla je u Jerusalim gde je zatrudnela s kraljem
Solomonom. Vratila se u Aksum i rodila dete koje je nazvala Menelik i on je bio
začetnik solomonske vladarske loze koja je vladala Etiopijom sve do... pa, do pre
nekoliko meseci." Nastavio je: „Kada je Menelik bio mladić, otputovao je u
Jerusalim da upozna oca. Tamo je ostao tri godine, a kada je otišao, Solomon je
naredio da Zavetni kovčeg putuje zajedno s njegovim sinom, kako bi ga štitio.
Menelik je odneo kovčeg u manastir Tana kirkos, na istočnoj obali jezera Tana,
izvoru Plavog Nila. Manastir je još uvek tamo, pod zaštitom monaha, a ja sam
bio gost u tom manastiru/'
Persel ga upita: „Jesu li monasi insistirali da zauvek ostaneš tamo?“
,,Molim?“
„Nastavi, molim te.“
Gan je nastavio da govori. „Posle Menelikove smrti, novi car Ezana
poslao je po kovčeg, a on je donet u Aksum, gde je ostao do dana današnjeg."
Persel ga upita: „Zašto ga marksistička vlada još nije konfiskovala?“
„Zanimljivo pitanje." Gan je objasnio: „Prisvojili su izvesno crkveno
vlasništvo, ali među koptskim vernicima raste nezadovoljstvo, pa su malo
odstupili." Dodao je: „Glupavi marksisti zapravo su izazvali verski preporod
među seljanima."
Persel je klimnuo. To se nije dogodilo u Rusiji kada su komunisti porušili
crkve, ali je bilo zanimljivo što se dešava u Etiopiji. Još važnije, ako je Zavetni
kovčeg za sada bezbedan, onda su možda i crni manastir i Sveti gral takođe
trenutno bezbedni - makar dok ne stigne tim iz Oservatorea romana.
Merkado je došao do sličnog zaključka i rekao: „Crnom manastir su dani
takođe odbrojani.“
 Gan reče: „Nova vlada pokušava da konsoliduje moć, i ne želi da razgnevi
mase koje tvrdi da predstavlja. Ali kao što kažete, samo je pitanje vremena pre
nego što nastave sa konfiskacijom crkvenog vlasništva. Zasad se zadovoljavaju
pogubljenjima članova kraljevske porodice i rasova, i prisvajanjem njihovih
palata i bogatstva."
Persel upita Gana: ,,Da li još uvek radiš za rojaliste?"
Gan je oklevao, a onda rekao: ,,U kontaktu sam sa kontrarevolucionarnim
elementima ovde u Rimu, takođe i u Londonu, Kairu i Etiopiji.“
„Kako stoji ta kontrarevolucija?“
Gan je odgovorio: „Trenutno ne naročito dobro. Ali ne gubimo nadu.“
Njihovo predjelo je stiglo i Merkado je navalio na hranu, a zatim ivkao:
„Ubeđen sam da bi Sveti gral na kraju mogao da završi u rukama marksističkih
vlasti. A ukoliko se to desi, oni možda neće prodati Gral onome ko ponudi
najviše novca - možda će ga uništiti."
Persel je pogledao u Merkada. Bilo je neumitno, pomislio je, da Henri, ili
neko od njih, nađe opravdanje za krađu Grala iz manastira - kako bi ga zaštitili,
dabome. No, istinu govoreći, Henri je imao pravo.
Merkado je nastavio. „Posle tri hiljade godina relativne stabilnosti pod
solomonskom dinastijom, čitava zemlja je u haosu.“ Insistirao je: ,,A ako i
evolucionarne trupe - Getačuovi vojnici, na primer - poharaju crni manastir,
Gral je u opasnosti. Čak i da ga prodaju najboljem ponuđaču, taj kupac bi vrlo
lako mogao da bude neko poput saudijske kraljevske porodice, koji mogu da
potroše milijarde na šta god požele.“ Zaključio je: ,,Ne želim da Sveti gral završi
u Meki.“
Persel je predočio: „Napravio si kvantni skok, Henri.“
„Možda, ali uviđaš na šta ciljam."
„Iznalaziš razloge zašto bi trebalo da lišimo koptske monahe njihovog
vlasništva.“
„Pokušavam da zaštitim Gral.“
Persel ga upita: ,,A šta misliš, gde bi bio bezbedan?"
„U Vatikanu, naravno.“
„Znao sam da ćeš to reći.“
Svi su se nasmejali na to.
Vivijan reče: „Slažem se s Henrijem.“
Gan, takođe, reče: „Slažem se da morate - moramo - da iznesemo tu i
elikviju iz Etiopije."
Persel se takođe složio, ali je posavetovao: „Ne trajno. Samo dok
vremena u Etiopiji ne postanu manje zla.“
Merkado je istakao: „Sveti gral je tokom dve hiljade godina bio na dugim
putovanjima da bi se zaštitio od zla, a ja verujem da je nama zapalo u dužnost da
to ponovo uradimo.“
Persel reče: „Dakle, svi se slažemo, ako pronađemo crni manastir i Sveti
gral, da imamo moralno opravdanje da ga ukrademo kako bismo ga zaštitili."
Svi su klimnuli.
Pukovnik Gan je pogledao u Merkada, Persela i Vivijan i kazao: „Trehalo
bi da vam kažem da ne verujem da je ta relikvija pravi pehar iz koga je Hrist pio
na Tajnoj večeri, niti verujem da su Zavetni kovčeg i deset zapovesti u skrivenoj
kapeli u Aksumu. Ali ti artefakti su glavno blago
Koptske crkve u Etiopiji i Egiptu.“ Nastavio je: „Egipat možda nikad više
neće biti hrišćanski, ali Etiopija hoće. A izuzetno je važno da se svi sakralni
predmeti u opasnosti čuvaju na sigurnom do vremena kada marksisti budu
svrgnuti s vlasti, a car vraćen na presto.“
Persel je pomislio, ako nekim čudom zaista nađu Sveti gral i odnesu ga u
Vatikan - radi čuvanja na sigurnom - da pehar neće izaći odatle sve do Hristovog
drugog dolaska. Ali to nije bio njegov problem.
Gan upita: „Možete li da mi kažete nešto više o tom ocu Armanu?"
Merkado je pogledao u Persela i Vivijan, koji klimnuše glavom. Merkado
zatim reče Ganu: „Siguran sam da znate za italijansku banju koju je Getaču
spomenuo.“
„Uistinu, znam.“ Rekao im je: „Nije trebalo da prenoćite tamo.“ Objasnio
je: „Gale vole to mesto. Ne mislim da se kupaju tamo - ili da se uopšte kupaju -
ali tamo ima sveže vode za njih i njihove konje.“ Posavetovao ih je: ,,To je mesto
za izbegavanje."
Persel je prokomentarisao: „Imali smo zastareli turistički vodič.“
Merkado je nastavio da govori. ,,Pa, smestili smo se da provedemo noć -
na brzinu smo se okupali - a kada smo se vratili do našeg džipa, nabasali smo na
oca Armana, ranjenog i na samrti.“
„Siguran sam da vam je pre nego što je umro rekao više od onoga što ste
vi ispričali Getačuu."
„Tako je.“ Merkado je predložio da Vivijan prepriča priču, što je i urađila.
Gan je pažljivo slušao, tu i tamo klimajući glavom, a kada je Vivijan
završila, kazao je: „Izvanređno. A verujete li u priču tog čoveka o Longinovom
koplju koje lebdi u vazduhu, i s koga kaplje krv? Ili da je ta krv iscelila
sveštenika?"
 Vivijan reče da veruje, baš kao i Merkado.
Takođe je rekla: „Mislimo da nije slučajnost što smo mi i otac Armano
stigli u isto vreme na isto mesto. A sada nam kažete da su Gale obično tamo, ali
te noći nisu bile.“ Zaključila je: „Mislimo da je posredi bilo čudo.“
Pukovnik Gan je učtivo klimnuo glavom.
Vivijan dodade: „ A jeziva je slučajnost, mislim, i što su otac Armano i
Henri bili u istoj bici 1935. godine kod planine Aradam.“
,,Da... upadljiva slučajnost.“ Pogledao je u Persela.
Persel reče: „Verujem u suštinu priče oca Armana, ali sam malo skeptičan
kada je reč o Longinovom koplju koje lebdi u vazduhu, ili o tome da je Sveti gral
iscelio oca Armana.“
Gan je odgovorio: ,,Da... to deluje pomalo neprirodno, zar ne? Ali slažemo
se da je ta relikvija verovatno u crnom manastiru.“
Svi su se složili.
Gan ih upita: „Imate li neke konkretne operativne planove za
pronalaženje tog manastira?“
Merkado je odgovorio: „Nadali smo se da ćeš ti moći da nam pomogneš s
tim.“
„Verujem da mogu.“ Obavestio ih je: „Imam ideju o tome gde se nalazi.“
„Baš kao i mi“, reče Persel, „zasnovano na onome šta nam je otac Armano
ispričao o njegovoj vojnoj patroli od jezera Tana do crnog manastira, a zatim
pešačenju do rojalističke tvrđave, pa svom bekstvu četrdeset godina kasnije i
putešestviju te noći do italijanske banje.“ Predložio je: „Možda bismo mogli da
unapred preciznije odredimo položaj da imamo dobru mapu.“
Gan je opet klimnuo. ,,To je početna tačka.“ Posavetovao je: „Trebalo bi
da počnete sa izviđanjem iz vazduha, ako možete."
Persel ga je obavestio: „Možda imamo pristup avionu u Abebi.“
„Odlično. To bi vam uštedelo vreme i trud, i pomoglo bi da ne padnete u
ruke Galama - ili generalu Getačuu."
Merkado reče Ganu: ,,U Etiopskom koledžu u Vatikanu možda ima nekih
dobrih mapa.“
„Izvrsno. Voleo bih da bacim pogled na njih.“
„Radim na tome.“
Gan ih je takođe obavestio: ,,U blizini postoji falašmursko selo, kao što
sarn spomenuo gospodinu Perselu na Getačuovom vežbalištu. Ti Jevreji mogu
biti ključni u lociranju crnog manastira." Objasnio je: „Čini mi se kao da tamo
postoji nekakvo... prastaro srodstvo."
 Vivijan upita: „Kakvo je to srodstvo?“
Gan je dodatno objasnio: „Kraljevska porodica ima, naravno, jevrejske
krvi od kralja Solomona, i ponosni su na to. Takođe se ponose time što su,
posredstvom Koptske crkve, čuvari Zavetnog kovčega, koji po svoj prilici čuvaju
za Jevreje. Tamošnji Falašmuri vide Isusa kao velikog jevrejskog proroka i
poštuju ga, a po svoj prilici takođe veruju i u Sveti gral - kiduš pehar sa Isusove
zadnje večere za Pashu.“ Upitao je svoje sadruge: „Uviđate li vezu?“
Svi klimnuše glavom.
Gan nastavi da priča: „Takođe, čini se kao da jedina veza koju crni
manastir ima sa spoljnim svetom ide preko tog falašmurskog sela, preko
Šoana.“
Persel upita: „Kakva vrsta veze?“
Gan je odgovorio: „Duhovna veza. Ali takođe i praktična veza. Hrana,
lekovi...“
„Oni imaju Sveti gral“, podsetio ga je Persel. „Koji leči sve bolesti."
,,Da... pa... pravo zboriš.“ Nastavio je: „Manastir je, poput većine
manastira, sam sebi dovoljan, ali čak i kaluđeru s vremena na vreme zatreba
novo donje rublje. Sanđale i sveće. I malo vina.“
Persel upita: „Kako znaš sve to?“
„O tome možemo da pričamo u Etiopiji.“
,,U redu.“ Persel reče: „Reklo bi se, onda, da ti Falašmuri znaju kako da
pronađu crni manastir.“
Gan je odgovorio: „Koliko mi je poznato, manastir i selo imaju utvrđeno
mesto za susrete."
Persel klimnu. Imao je opet osećaj, kakav je imao u Etiopiji, da je upao u
zečju rupu. Kazao je Merkadu: „Ovo je čitavo poglavlje u našoj knjizi, Henri.
Jevreji za Isusa.“
Gan je promenio temu. „Jeste li razmišljali o tome kako ćete ući u taj
zidovima ograđeni manastir ako ga nađete?“
Persel je priznao: „Nismo razmišljali tako daleko - o tome kako ćemo
izvesti pljačku u manastiru punom monaha s toljagama."
Gan je klimnuo. ,,Pa... možemo pričati o tome ako ili kad dođe vreme za
to.“
„Naravno." No, što je Persel više mislio o svemu tome, sve više je
verovao da to vreme možda nikad neće doći. Bilo je mnogo verovatnije da će
opet završiti u Getačuovom logoru, ili ako zaista ne budu imali sreće, da će
naleteti na Gale. Henri i Vivijan su, međutim, verovali da su izabrani da pronađu
Sveti gral i da će ih Bog zaštititi. Što se njega tiče, samo napola je verovao u to.
Upitao je Gana: „Ako ti pođe za rukom da uđeš u Etiopiju, hoćeš li zaista
poći s nama do manastira?"
„Jesam li pozvan?“
Vivijan ga je upozorila: „Ovo bi moglo da bude mnogo opasnije po vas
nego po nas.“ Upitala je: „A i kako biste ušli u zemlju?"
Gan ih je podsetio: ,,Ja sam zvanično begunac od etiopske pravde, zato
neću podnositi zahtev za vizu. Uzeću drugi identitet i ući u zemlju
komercijalnim letom iz Kaira.“ Obavestio ih je: „Imam pristup svemu što mi
treba da nabavim krivotvoreni pasoš i vizu.“
Vivijan reče: „Zvuči rizično.“
,,Ne previše.“ Objasnio je: „Obezbeđenje na aerodromu u Adis Abebi
potpuno je nesposobno - osim onih koji su korumpirani." Obavestio ih je: „Tako
sam i prošli put ušao u zemlju. Tada sam bio Čarls Loson, kanadski državljanin, i
u roku od nekoliko dana opet sam bio pukovnik ser Edmund Gan, na severu sa
princem Džošuom."
Vivijan je istakla: „Sada znaju kako izgledate."
,,Vi, gospođice Smit, nećete znati kako izgledam kada se budemo videli u
Etiopiji.“
Persel upita: „Kakva je tvoja motivacija, pukovniče, da rizikuješ život?“
„Verujem da smo taj razgovor već vodili na vrhu brda.“ Obavestio je sve
prisutne: „Zajednica etiopskih ekspatra me veoma dobro plaća, ali čak i da nije
tako, uradio bih to zato što verujem."
,,A u šta to veruješ?"
,,U obnavljanje monarhije i oslobađanje etiopskog naroda od
komunizma, tiranije i terora."
„Plaćaju li te i samo za pokušaje? Ili samo za uspeh?“
,,I jedno i drugo.“ Priznao je: „Kneževska isplata sledi tek kad se car ili
njegov naslednik vrate na presto.“
„Dobijaš li palatu?"
„Dobijam zadovoljstvo zbog dobro obavljenog posla - i čast što sam
izmenio istoriju."
Vivijan upita Gana: „Idete li s nama na Siciliju?“
,,Ne bih rekao. Kao što sam ranije objasnio gospodinu Merkadu, imam
posla ovde u Rimu.“
Merkado je informisao Gana: „Čini mi se da ni Vatikan ni Ministarstvo
rata ni franjevci nemaju nikakve izveštaje o ocu Đuzepeu Armanu, zbog čega
moramo da odemo u Berini - da utvrdimo njegovo postojanje. A takođe i da
obavestimo najbližu rodbinu o njegovoj sudbini."
Gan je razmislio o tome, a potom odgovorio: „Pa, pretpostavljam da je
njegovo ime moglo biti izgubljeno." Dodao je: „Ali ako Vatikan želi da njegovo
ime bude izgubljeno, onda su već bili u Beriniju pre vas.“
Perselu je ta pomisao već pala na pamet, ali činilo se paranoičnim
verovati da je otac Đuzepe Armano nestao u nekakvoj orvelovskoj crnoj rupi. Ali
možda to i nije toliko paranoično. Bilo kako bilo, saznaće u Beriniju.
 27

Merkado reče: „Etiopski car Teodor je 1868. godine napisao pismo

kraljici Viktoriji. Nije mu odgovorila, a Teodor je, da bi se osvetio za uvredu,
utamničio izvestan broj britanskih državljana, uključujući i ambasadora.
Britanci su onda iskrcali ekspedicione snage na afričku obalu i krenuli na
Etiopiju da spasu te ljude.“
Pukovnik Gan reče, napola u šali: „Sad tim vražjim nitkovima moramo da
plaćamo da puste na slobodu podanike Njenog veličanstva.“
Persel nije znao da li se odista opet nalazi u čitaonici Vatikanske
biblioteke ili je ovo nekakav košmar koji se iznova vraća. Vivijan je, međutim,
delovala fascinirana bibliotekom i impresionirana svim dokumentima koje je
Henri prikupio.
Merkado je uverio Persela da će ovo biti kratka poseta, da privede kraju
izlaganje o istorijatu Grala. Sledeća stanica bio je Etiopski koledž, a ako ih opet
ne izbace, Merkadu, Ganu i njemu dozvolili su sat vremena u biblioteci koledža.
Vivijan, zbog svog pola, nije bila dobrodošla.
Merkado je nastavio: „Britanske ekspedicione snage predvodio je ser
Robert Nejpijer, i one su napredovale ka novoj etiopskoj prestonici Magdali.
Teodor je poražen u bici i izvršio je samoubistvo na Uskrs 1868. godine.“
Persel je bacio pogled na ručni sat. Vivijan se dobrovoljno javila da
ostane u ovoj sobi i pročita Henrijeve beJeške. Takođe je sa sobom ponela
fotoaparat, potpuno novi kenon F-l, da započne fotodokumentovanje njihove
priče, počev od ove čitaonice, i završavajući, nadao se, koktelima u papskoj
dvorani za prijeme, dok svi prisutni gledaju Sveti gral kao da je u pitanju pehar
Stenlijevog kupa.8
Vivijan je spazila da se Persel osmehuje i fotografisala ga.
Merkado je nastavio da priča: „Nejpijer je, u dobroj imperijalnoj tradiciji,
poharao carevu palatu i carsku biblioteku u Magdali, odnevši sa sobom vrednu
kolekciju prastarih dokumenata. Oko četiri stotine najvrednijih odneo je u
Englesku. Takođe je uzeo drevnu carsku krunu koja je na kraju završila u
Britanskom muzeju.“
Gan reče: „Verujem da smo je vratili."
,,Jeste“, reče Merkado. ,,A sada je verovatno u rukama marksista - ili su je
prodali, ili pretopili zbog zlata i dragog kamenja."
Persel reče: „Shvatili smo poentu, Henri.“
Merkado je nastavio da priča. ,,Na unutrašnjem delu obruča krune
ugravirane su reči - na gizu, staroetiopskom jeziku, koji je i dalje jezik Koptske
crkve.“ Bacio je pogled na beleške. „Kralj nad kraljevima, Osvajač Lav Judejski,
potomak loze Davidove, čuvar Zavetnog kovčega i čuvar Svetog suda.“ Pogledao
je u svoju publiku i rekao: „Možemo li da pretpostavimo da je to Sveti gral.“
Niko nije protivrečio tom prevodu, ali svi su znali da kraljevi i carevi vole
da se kite laskavim titulama. Teodor možda jeste vodio poreklo od loze
Davidove, pomisli Persel, ali nije bio Osvajač Lav Juđejski na Uskrs 1868. Niti je
bio kralj nad kraljevima. Bio je mrtav. A što se tiče čuvara Zavetnog kovčega i
Svetog grala, bio je siguran da je Teodor verovao u to, ali to nije činilo te
relikvije stvarnim.
Merkado je nastavio: „Nejpijer, sada lord Nejpijer od Magdale, prodao je
neke od opljačkanih dokumenata na aukciji, a neki od njih pronašla su put u
vatikanske arhive, a ovo je jedan od tih.“ Izvadio je uvijeni požuteli pergament iz
somotskog tabaka.
Merkado je podigao pergament držeći ga za ivicu i kazao: „Napisan je na
gizu, a ja sam sredio da mi ga prevede jedan od etiopskih bogoslova koji poznaje
taj jezik.“
Gan je pomno gledao u pergament kao da ume da ga pročita, ali je rekao:
„Meni liči na giz.“
Merkado se učtivo nasmešio i vratio pergament u somotski tabak.
„Bogoslov je mislio da, na osnovu stila upotrebljenog jezika i opisanog
istorijskog događaja, ovo potiče iz sedmog veka - vremena kada je islam osvojio
Egipat."
Merkado je bacio pogled na beleške i nastavio da govori. „Pergament nije
potpisan, a autor je nepoznat, ali ga je verovatno napisao crkveni pisar ili
kaluđer, i predstavlja izveštaj o čudesnom izlečenju princa Jakova, koji je bio na
korak od smrti zbog rana zadobijenih u boju protiv muhamedanaca, kako ih
ovde zovu, koji su napali iz egipatskog Sudana. Sudeći po ovom izveštaju, princa
Jakova odneli su u Aksum da umre, a zatim su ga odveli na mesto - ne piše koje -
gde se čuva Sveti sud. Abuna, to jest patrijarh, Aksuma ispovedio je princa, a
zatim ga je miropomazao krvlju iz Svetog suda, a zato što je bio veran Gospodu,
i zato što je voleo Isusa, i zato što se hrabro borio protiv muhamedanaca, princ
Jakov se izlečio od svojih rana pomoću Svete krvi Hristove, ustao i vratio se u
bitku.“ Merkado reče: „Nažalost, nigde se ne pominje Longinovo koplje.“
Persel je mislio da u toj priči postoje neki drugi problemi. Zapravo,
zvučala je kao propaganda da se podigne moral trupama i narodu u ratno doba.
Ali to su svi shvatali, pa to nije ni pomenuo.
Merkado je takođe smatrao da priča ima za cilj podizanje morala i da je
možda malo nategnuta. Kazao je: „Ovo dokazuje malo toga, razume se, ali se
izričito pominje prisustvo Svetog grala u Aksumu u to vreme, a jedna je od
najranijih referenci na to da Gral ima moć da leči.“
Vivijan reče: „Moć da izleči one koji veruju.“
Merkado je klimnuo glavom ka svojoj bivšoj štićenici, a zatim svima
rekao: ,,U nekom trenutku posle ovog vremena, kada je islam zapretio Aksumu,
Gral su odneli na sigurnije mesto - ili više bezbednih mesta - a sada mislimo da
znamo gde se nalazi."
Ćutao je trenutakdva, a potom kazao: „Edvard Gibon je u knjizi Opadanje i
propast Rimskog carstva napisao: Opkoljeni sa sviju strana neprijateljima svoje
vere, Etiopljani su spavali skoro hiljadu godina, zaboravivši na svet, koji je
zauzvrat zaboravio na njih.“
Pogledao je na sat i rekao: „Sada ćemo otići u Etiopski koledž.“
 28

Nizak i zdepasti etiopski kaluđer sačekao ih je u predsoblju i otpratio,

bez reči, do biblioteke na spratu. Činilo se da je koledž još uvek zatvoren zbog
dugih božićnih praznika, i činilo se kao da su jedini ljudi tamo.
Krupni monah stajao je na vratima biblioteke, a dva kaluđera razmenila
su nekoliko reči na jeziku koji je zvučao kao amharski.
Persel se osvrnuo po biblioteci, loše osvetljenoj i bez prozora. Police
pune knjiga uzdizale su se do visoke tavanice, a sredinom prostorije pružali su
se dugi stolovi za čitanje.
Niski monah je otišao, a veliki je ostao u sobi. Očigledno nije imao
nameru da ode, pa mu je Merkado rekao nešto na italijanskom, a monah je
odgovorio na lošem italijanskom.
Merkado je obavestio Persela i Gana: „Ostaje."
Persel upita: „Zar je bitno?“
„Pretpostavljam da nije.“ Kazao je: „Ovde negde je soba sa mapama, a to
je ono što želimo da viđimo.“
Gan je predložio: „Nemoj odmah da krećeš tamo, kućo stara.
Razgledaćemo malo ovde, a onda ćemo pronaći sobu sa mapama.“
Merkado je klimnuo, prišao policama za knjige i počeo da pregleda
naslove. Gan je učinio isto, pa je i Persel bacio pogled na knjige. Činilo se da je
većina na latinskom, poneke na italijanskom, i mnoštvo na onome što je ličilo na
amharsko pismo.
Merkado reče: „Evo je Biblija na gizu.“
Perselova tri minuta pretvaranja su istekla i krenuo je prema udaljenom
kraju duge prostorije, gde su se nalazila zatvorena vrata, koja je otvorio,
očekujući da čuje kako kaluđer viče na njega. Ali monah ništa nije rekao, pa je
ušao u sobu, koja je odista bila soba sa geografskim kartama.
U središtu prostorije stajao je dugi sto sa mermernom pločom, a na
dubokim policama na stotine smotanih mapa, svaka s prikačenom etiketom.
Pogledao je etiketu ručno ispisanu na italijanskom, latinskom i amharskom
jeziku.
Čuo je nešto iza leđa, okrenuo se i ugledao monaha kako stoji nekoliko
stopa od njega. Upitao ga je: „Imate li nešto protiv da zapalim?"
Monah mu ništa nije odgovorio.
Persel je pošao duž polica, zagledajući viseće etikete, premda nije mogao
da pročita nijednu.
Merkado i Gan su mu se pridružili, i činilo se da im je drago što vide
inape. Merkado je istog časa počeo da čita etikete, a Gan reče: „Ovde su mape
italijanske vojske." Kad je uzeo nekoliko prašinom prekrivenih mapa sa police,
Persel ih je razmotao i spustio na sto, a zatim pričvrstio uglove mesinganim
šipkama.
Činilo se kao da ne postoji kartoteka, ali je Merkado ubrzo prokljuvio
kako su mape grupisane, pa je uzeo nekoliko prastarih mapa, rukom iscrtanih
na pergamentu i papirusu, i nežno ih položio na sto.
Monah je gledao, ali nije ništa rekao.
Gan je sada sedeo za stolom, proučavajući rasprostrte vojne mape, l’ersel
je sedeo desno, a Merkado levo od njega. Ser Edmund je ponovo postao
pukovnik Gan.
Persel je video da su vojne mape štampane u koloru, sa zelenim
nijansama koje predstavljaju rastinje, braonkastim za sušna područja i
svetloplavim za vodu. Izohipse su bile iscrtane tamnobraon bojom, a drumovi
predstavljeni crnim tačkastim linijama. Simboli za druge objekte naprav-Ijene
ljudskom rukom bili su crni, kao i koordinatna mreža i geografske širine i
dužine. Legenda i svi ostali natpisi bili su na italijanskom. Gan reče: „Koristili
smo ove zaplenjene mape 1941. godine, a izrazi na mapama su granice mog
znanja italijanskog jezika,“
Pokazao je na mapu i kazao: „Ovo je mapa istočne obale jezera Tana u
razmeri 1:50.000. Delimično ju je na terenu proverila artiljerijska jedinica
italijanske vojske, koja ju je napravila, ali je najveći deo ove mape napabirčen sa
fotografija snimljenih iz vazduha. Ovo ovde je mapa utvrđenog grada Gondara i
okoline. Preciznija je, u razmeri 1:25.000, i u potpunosti proverena na terenu.
Čini mi se kao da su sve ostale u grubim razmerama I : 100.000 i 1 : 250.000,
neproverene na terenu.“
Persel je znao da čita aeronautičke karte, ali ovo su bile terenske mape.
Ako čovek ne razume šta oznake znače, bilo je to nalik gledanju u mrlje piosute
boje na papiru.
Gan je nastavio: „Kolonijalne sile su kartografisale najveći deo Afrike.
Međutim, Etiopija nije bila evropska kolonija sve do italijanske invazije, a sami
Etiopljani nisu imali blage veze kako da sačine mapu, niti čemu one služe.
Prema tome, najveći deo onoga što postoji posledica je kratkotrajne kontrole
italijanske vojske nad zemljom."
Merkado ga upita: ,,I ništa od tada?“
Gan ih je obavestio: „Bivša etiopska vlada imala je mali kartografski ured,
ali su uglavnom reprodukovali italijanske mape, a tu i tamo bi napravili mapu
nekog grada ili puta, premda nikad propisnu mapu proverenu na terenu." Dodao
je: „Obe armije u građanskom ratu koriste ovo što vidimo ovde od 1935. do
1941.“
Persel istaknu: „Pretpostavljam da se crni manastir nije premeštao, pa je
ovo možda ipak bolje od ničega."
„Tako je.“
Gan je pomno proučavao mape, a zatim razmotao još nekoliko.
„Evo. Ovo je oblast u kojoj smo bili, a ovo je mapa koju sam tada
koristio.“ Prstom je zaokružio područje zelenkastobraonkaste boje. „Ovo je
dolina u džungli gde se nalazi banja, a ovo je stari drum kojim ste,
pretpostavljam, stigli.“
Persel ga upita: „Gde je banja?“
,,Ne vidi se, zapravo. Verovatno je sagrađena tek nakon što je mapa
završena. Ali nalazi se tačno ovde.“ Pokazao je prstom.
Gan se nagnuo iznad mape i rekao: „Ovo su brda gde je princ Džošua
postavio logor... ovo su brda gde se nalazio Getačuov tabor. A ovo je visoravan
između logora gde... gde su se srele dve vojske.“
Persel se zapiljio u mapu - istu onu koju mu je Gan pokazao - a taj
neprijatni dan mu se vratio u sećanje, baš kao i pukovniku Ganu.
Persel reče Merkadu: „Kao da sam ponovo tamo, Henri. Šta je s tobom?“
„Pitam se zašto smo uopšte ikada otišli odande.“
Svi su se nasmejali tome, a Gan je nastavio da proučava mapu. Bacio je
pogled na kaluđera na drugoj strani prostorije, a zatim se našalio: „Nigde ne
vidim simbol za skriveni crni manastir."
Persel ga upita: „Vidiš li išta što bi moglo da bude utvrđenje?" Podsetio
ga je: „Zatvor oca Armana tokom skoro četrdeset godina.“
,,Ne... ne vidim nikakve građevine načinjene ljudskom rukom...“ Merkado
ih je sve podsetio: „Otac Armano je po noći došao od te tvrđave do banje.“
 ,,Da... ali odakle?“
Persel reče: „Spomenuo je nešto o tome da je Gondar na severu.
Pretpostavljam da je tvrđava bila u džungli - u tamnozelenoj boji.“
„Da, moguće... evo ga nešto što bi se moglo nalaziti na jednu noć
pešačenja od banje...“ Pokazao je na crni kvadratić sa natpisom incognita -
nepoznato.
Gan je pretpostavio: „Verovatno viđeno iz vazduha i ucrtano na mapu, ali
nikada provereno na terenu."
Merkado reče: „Mogla bi biti tvrđava. U toj udolini ne vidim nikakve
druge strukture napravljene ljudskom rukom.“
Gan se složio da bi incognita mogla biti tvrđava, ali je posavetovao:
„Razmera ove mape je toliko velika da čak i ova brda, za koja znamo da su velika
jer smo bili tamo, deluju sasvim mala.“
Štaviše, pomisli Persel, ta brda su za dlaku ubila Henrija.
Monah se pomerio i sada je stajao na drugom kraju stola, gledajući u njih.
Gan reče: ,,Ne pretpostavljajte da ne govori engleski."
Persel reče Merkadu: „Ovaj tip možda hoće da odstupi."
Merkado je nešto rekao monahu, koji se udaljio nekoliko koraka unazad.
Persel tiho reče: „Pop je rekao da su ga monasi odveli iz crnog... mesta i
predali u ruke vojnicima tog rasa Teodora, koji su ga zatim odveli u tvrđavu.“ U
mislima se vratio u banju i prisetio posleđnjih reči oca Armana. „Nije se žalio na
marš, što znači da je potrajao možda najviše jedan dan.“
Merkado je takođe razmišljao o rečima oca Armana. ,,Ne znam smemo li
da to pretpostavimo... Voleo bih da smo tada znali da ćemo tražiti to mesto.
Tražio bih od njega da bude konkretniji."
Persel je odgovorio: „Znali smo u nekom trenu, ali se mnogo toga
dešavalo. Umirao je.“
Gan je predložio: „Pokušajte da se prisetite svega što je rekao. Možda
vam je dao neki trag.“
Persel i Merkado su razmislili o tome, a zatim Persel predloži: „Hajde da
krenemo iz početka. Sveštenik je rekao da se njegov bataljon ulogorio na
istočnoj obali Tane.“ Pokazao je na jezero. „Njegova patrola otišla je da t raži
mesto gde su Gale iz zasede napale prethodnu patrolu. Našli su mesto napada...
možda istog dana... a zatim su nastavili dalje i pronašli crne zidine i toranj koji je
narednik Đovani video u toku prethodne patrole."
Merkado je dodao: „Sveštenik je rekao da je to potrajalo još nekoliko
dana... tri? Četiri? I da su se izgubili, što znači da su se možda vrteli tikrug."
 Gan reče: „Mogu vam reći da je pravi uspeh napredovati kilometar na sat
po tom terenu. Stoga, ukoliko pretpostavimo da su marširali deset sati dnevno,
od nekog mesta duž istočne obale jezera, možemo računati da su za tri dana
prešli trideset kilometara, možda manje, ako se ta patrola oprezno kretala, u šta
sam uveren.“
Gan je iz džepa izvadio beležnicu i penkalo, usled čega je monah povikao:
,,Ne!“
Gan reče Merkadu: „Recite mu da neću crtati po njegovoj mapi.“ Merkado
se obratio kaluđeru, a Gan je penkalom precrtao kilometre sa legende mape na
list hartije iz beležnice, a zatim prislonio hst uz mapu i rekao: „Ovo je deset
kilometara. Ali da bismo našli mesto zasede, morali bismo da znamo gde se
tačno bataljon tog čoveka ulogorio na obali jezera - a onda odatle nacrtamo
radijus od deset kilometara, a negde duž tog radijusa će se nalaziti mesto
zasede. Ali ne znamo gde na obali jezera da počnemo.“
Merkado reče: ,,A onda su još nekoliko dana lutali po džungli da nađu crni
zid i toranj - manastir. Malčice smo suzili polje pretrage, ali i dalje ima mnogo
kvadratnih kilometara džungle kroz koje treba proći.“
Gan reče: „Eto zašto bi bilo korisno izviđanje iz vazduha."
Proučili su mapu terena i ponovo napravili kalkulaciju na osnovu
različitih tačaka duž obale Tane i različitih trajanja putovanja preko terena, a
takođe su pokušavali da pogode na šta je otac Armano mislio pod tih „nekoliko
dana“ od mesta zasede do crnog samostana. Onda su se uhvatili u koštac s
problemom na drugi način - od fiksirane lokacije utvrđenja do manastira, iako
otac Armano nijednom nije rekao koliko je bio dug njegov marš od manastira do
tvrđave. A ono za šta su mislili da je tvrđava, vrlo je lako moglo biti nešto drugo,
mada se mesto obeležno rečju incogtiita nalazilo otprilike pet kilometara
istočno od banje - što je bila udaljenost koja se mogla prepešačiti za jednu noć.
Merkado i Persel su se trudili da se prisete da li je otac Armano rekao išta
drugo što bi moglo biti trag, a Persel je predočio Merkadu da je sveštenik pričao
na italijanskom a da su Merkado i Vivijan prevodili, tako da on možda nije čuo
čitavu priču, ili nije dobio tačan prevod.
Merkado reče: „Možda će se Vivijan setiti nekih dodatnih detalja." Persel
reče Ganu: „Taj čovek je rekao nešto o steni, potoku i drvetu.“ ,,Na ovoj mapi
nema stena, plašim se, a nisam siguran na koje od milion stabala je mislio, ali
ovde je mali, isprekidani potok... i još jedan ovde, i jedan veći ovde, a svi teku
nizbrdo prema jezeru Tana.“ Predložio je: „Setite se ovoga kada budete na tlu.
Ali to nije od pomoći ovde.“
 Persel upita: „Gde se nalazi to falašmursko selo?“
Gan je odgovorio: „Nije na ovoj mapi...“ Privukao je drugu mapu i rekao:
„Ovde, na južnoj graničnoj mapi... selo Šoan.“ Sastavio je dve mape i rekao:
„Otprilike četrdeset kilometra jugozapadno od pretpostavljene tvrđave.“
Persel je podsetio Gana: „Oni možda znaju lokaciju manastira."
Gan je odgovorio: „Znaju gde se sastaju sa monasima. Ali nas neće
povesti sa sobom do tog mesta.“
Ponovo su pogledali mape, trudeći se da prenesu ono malo što znaju na
ono što je ležalo rasprostrto pred njima.
Gan je istakao: „Italijanski kartografi su ovu nepoznatu strukturu videli iz
vazduha, i zabeležili su je, ali očigledno nisu videli ono što mi tražimo, u
suprotnom bi i to zabeležili.“
Merkado ga je obavestio: „Naš prijatelj je kazao da se nalazi u dubokoj
doiini u džungli, a da drveće dopire do samih zidina."
„Shvatam... Pa, možda se ne vidi iz vazduha.“
Persel je dodao: „Rekao je da je prostor unutar zidina imao drveće,
vrtove, a mislim i neko jezerce.“
Gan klimnu. „Čitavo ovo područje jefotografisano i ucrtano na mapu, a
predmet naše potrage nalazi se na nekoj od tih fotografija, ali su ga kartografi
propustili kad su sačinili ove mape.“ Dodatno je pojasnio: „Većina vazdušnih
fotografija je crnobela, tako da se stvari - bilo prirodne, bilo načinjene ljudskom
rukom - lakše mogu propustiti kada su crne, bele i sive nego kada su u boji.“
Dodao je: „Ono što ovde vidimo jeste ono što je kartograf mislio da vidi na
crnobelim fotografijama, a nije bilo terenske provere. Takođe možemo
pretpostaviti da su kartografi bili i malo aljkavi, a možda i premoreni i pod
pritiskom da što pre dostave ove vojne mape Dučeovoj armiji.“
Persel reče: „Možda ćemo imati više sreće kada preletimo preko tog
područja."
Gan se složio, ali ga je posavetovao: „Nemojte previše da letite, kućo
stara, ili ćete privući pažnju.“ Upitao je: „Jesam li ispravno razumeo da imate
letelicu i pilota?"
Persel je odgovorio: „Radimo na tome.“ Priznao je: „Ja sam pilot.“
„Shvatam. Pa, sa srećom.“
„Mislio sam da ideš s nama.“
„Daću sve od sebe.“
Persel reče Ganu: „Urađićemo ovo, pukovniče. I naći ćemo ono što
tražimo.“
 „Verujem da hoćete.“ Dodao je: „To može biti lakši deo.“
Henri je ustao i prišao starinskim mapama, a Persel reče: „Henri, tu
nećeš naći ono što tražimo."
Gan se složio. ,,Te mape su više plod mašte nego precizne predstave
stvarnosti, kućo stara. Zmajevi i sve to.“
Merkado ih je ignorisao i razmotao nekoliko pergamenata na kojima su
bile ručno obojene mape, prikazujući jezera, planine i ručno iscrtane crkve.
Rekao je: „Ovo je napisano na gizu.“
Niko mu nije odgovorio.
Rekao je: „Mislim da ova prikazuje Aksum. Vidim krunu, a evo crteža
nečega što liči na kamene tablice deset zapovesti."
Persel reče: ,,Pa, to ti je dokaz.“
,,A ovde, jugozapadno od ovog jezera, koje liči na jezero Tana... s Plavim
Nilom... to je crtež..." Gurnuo je mapu ka njima, a oni su videli lep crtež zlatnog
pehara, pored koga je bio crni krst, okružen fino nacrtanim palminim drvećem
za koje je Gan rekao da bi bila visoka otprilike pola kilometra da su iscrtana u
srazmeri.
Persel reče: „Trebalo je da počnemo s ovom mapom, Henri.“
Gan je predložio: „Ponudi ovom monahu deset funti za nju.“ Merkado nije
uživao u šali, i kazao je: ,,Pa, ova mapa možda nije naročito detaljna ili precizna,
ali je značajno što pokazuje... ili možda pokazuje ono što tražimo.“ Dodao je:
„Krst i pehar. Manastir i Gral.“ „Shvatili smo.“
Gan reče: „Ali simboli su prikazani jugoistočno od jezera Tana... tako da
to može biti trag na stvarnoj mapi, i na tlu.“
Monah reče nešto na italijanskom, a Merkado reče: „Naš sat je fini.“
 29

Zatekli su Vivijan kako sedi na klupi ispred Etiopskog koledža, a ona ih je

obavestila: „Zamolili su me da napustim čitaonicu." Merkado je delovao
iznenađeno: ,,Zašto?“
„Jedino objašnjenje bilo je da arhivni materijali predugo stoje napolju i
da je čitaonica potrebna i drugima."
Persel reče Merkadu: „Zloupotrebljavao si svoje bibliotečke privilegije,
Henri.“
,,To nije smešno.“
Persel reče: „Rekao si da smo završili.“
„Jesmo, ali...“ Pogledao je u Vivijan. „Gde mi je beležnica?"
,,U mojoj torbici." Dala mu je svesku.
Persel reče Merkadu: ,,Da sam paranoičan, rekao bih ti da ne ostavljaš lu
beležnicu u svojoj kancelariji.“
Merkado je klimnuo.
Bilo je pozno popodne, nebo oblačno, a Henri je rekao da u kancelariji
ima bocu strege da ih osokoli.
Usput, Vivijan ih je upitala: „Kako ste prošli?"
Merkado je odgovorio: „Suzili smo polje pretrage."
Gan upita Merkada: ,,Da li je moguće vratiti se tamo?“
„Svaki zahtev je jedan zahtev previše.“
Gan je sugerisao: „Ukoliko kontaktirate s Ministarstvom rata, oni će
imati komplet vojriih mapa Etiopije." Takođe ih je obavestio: „Ako znate vojnu
jedinicu oca Armana, trebalo bi da zatražite da vidite dnevnike njegove jedinice
kako biste videli gde se njegov bataljon ulogorio na obali Tane.“
Merkado je razmislio o tome, a zatim odgovorio: „Raspitaću se za mape.
Ali ne znamo koja je vojna jedinica oca Armana, a Ministarstvo rata ne zna za
oca Arrnana."
 Vivijan reče: „Neko u Beriniju možda ima njegova pisma s povratnom
adresom vojne pošte.“
„Odlično razmišljanje", reče joj Merkado.
Gan reče: „Postoji mogućnost, međutim, da se ti vojni dnevnici nikad
nisu vratili u Italiju."
Persel istaknu: „Čak i da jesu, arhive Ministarstva rata nam možda neće
biti otvorene - ili ono što tražimo možda više nije tamo.“
Niko nije odgovorio na to.
Nastavili su da hodaju kroz vatikanske parkove. Persel je pogledao u
Baziliku Svetog Petra, retko viđenu otpozadi, i shvatio je da je kudikamo veća
nego što izgleda posmatrana sa strane dobro poznate fasade. Bazilika i trg sa
kolonadama bili su javno lice Vatikana. Ali ovo mesto bilo je mnogo više od toga.
Tu su postojale kancelarije i arhive, i ljudi čiji je posao bio da upravljaju
tokovima novca, da potpomažu dobrotvorne ustanove, guše jeresi, šire veru i
raznose reč Gospodnju i reč pape i Svetog kolegijuma kardinala - kao što je
Henri radio u Oservatoreu romanu.
Persel nije mislio da se iza zatvorenih vrata svih tih ureda kuju ikakve
velike zavere - ali jeste mislio da postoje dve hiljade godina institucionalnog
sećanja koje definišu Vatikan i papstvo; postojalo je neizgovoreno i nepisano
shvatanje onoga šta mora da se uradi.
U najvećem broju slučajeva, slutio je, svi su bili složni - i kler, i hijerarhija,
i birokratija koja je ovde kulučila. Ah je s vremena na vremeolazilo do velikih
neslaganja u mišljenju. A možda je upravo to bilo ono što je sada video na delu -
pod pretpostavkom, razume se, da su ljudi u Vatikanu bili u istoj potrazi kao i on
i njegovih troje saputnika.
Pukovnik Gan je rekao: „ Ako ne možemo da pristupimo vojnim mapama
ovde, znam da Italijanska biblioteka u Adis Abebi poseduje zbirku ratnih mapa.“
Dodao je: „Problem je u tome što je prelazna revolucionarna vlada možda
konfiskovala sve mape kao bezbednosnu meru, ili da bi ih razdelila svojim
jedinicama na terenu."
Persel mu se ubacio u reč: „Jedno od prvih mesta koje moramo da
nađemo jeste selo Šoan.“ Upitao je Gana: „Znaš li kako da stignemo do tamo?“
„Bio sam tamo.“ Nastavio je da govori pre nego što ga je upitao. „Kao što
rekoh, nalaženje manastira možda neće biti toliko teško kao što mislimo, s
obzirom na ono što znamo. Problem je, kao sa svakim vojnim ciljem, ući unutra,
uzeti ono što hoćemo, a potom izaći.“
Perselu se svideo Ganov način razmišljanja. Vojni umovi su u načelu
bistri i naštelovani da rešavaju praktične probleme. Ljudski životi zavise od
toga. Vivijan i Henri su, s druge strane, bili usredsređeni na pravednost misije,
tek usputno razmišljajući o logistici i bojnom planu - poput srednjovekovnih
krstaša koji idu da oslobode Svetu zemlju. Ali, pretpostavljao je, svetu su
potrebni i takvi ljudi.
Što se njega lično tiče, bilo mu je preko glave mapa, arhiva i religioznih
doživljaja. Bio je spreman za pokret.
Stigli su do Merkadove kancelarije, a Henri je izvadio flašu strege, koju je
podelio s gostima da ih zagreje. Što se tiče njihovog putovanja na Siciliju,
pogledao je na kalendar i kazao: „Italijani imaju najviše dana odmora u Evropi.
Četrdeset dva, verujem. Četrnaesti januar mi zvuči dobro.“ Upitao je: ,,Da li to
svima odgovara?“
Persel i Vivijan rekoše da im odgovara, a Merkado upita Gana: „Jeste li
sigurni da ne želite da idete s nama na sunčanu Siciliju?"
„Žao mi je, ah ne mogu.“
Merkado reče: „Neću koristiti usluge vatikanskog putničkog ureda, i
predlažem da karte za let do Palerma rezervišemo preko različitih putničkih
agencija. Tamo ćemo iznajmiti automobil i odvesti se do Berinija."
Persel i Vivijan se složiše, a Henri im je u čaše sipao još žućkastog Ukera.
Persel reče: „Kad već pravimo putne planove, predlažem da sad
odaberemo datum leta za Adis Abebu.“
Niko mu nije odgovorio, a Persel reče: „Kao što bi se pukovnik Gan složio,
moramo da prestanemo da planiramo invaziju i odredimo tačan datum
polaska."
Gan reče: „Ja zapravo moram da pođem 24. januara, otprilike tada.“
,,Dobro.“ Persel je predložio: „Ekipa koja radi za Oservatore romano mora da
pođe odvojeno, svako za sebe, za slučaj da postoji problem na kraju puta. Ja ću
krenuti prvi - recimo 18. januara. Ako javim teleksom da je sve u redu, Vivijan će
poći 20. januara...“
„Idemo svi zajedno, Frenk.“
Ignorisao je njenu upadicu i rekao: „Ako vam se ne javim, uzmite to kao
znak da sam možda onemogućen.“ Rekao je Merkadu: „Ti ćeš možda najviše
rizikovati, s obzirom na tvoju pređašnju osudu zbog druženja sa neprijateljem
etiopskog naroda. Ali ako smo Vivijan i ja dobro, ti kreni poslednji.“
Gan se složio: ,,To je bezbedan plan ubacivanja.“
Persel reče: „Osim ako ne sačekaju da svi stignemo tamo.“
Merkado reče: „Ako je tvoja paranoja opravdana, onda ja treba da krenem
prvi i vidim ima li problema."
„Tvoja ponuda je uneta u zapisnik." Dodao je: „Polazim osamnaestog.“
Gan ih je obavestio: „Imam veliki broj sigurnih kuća u Adis Abebi. Gde ćete
odsesti?“
Persel je odgovorio: ,,Sa svim ostalim novinarima u Hiltonu u Adis
Abebi."
„Sigurnost u grupi“, reče Gan.
,,U novinarskoj zajednici, pukovniče, važi više ona čovek je čoveku vuk.“
Merkado je podsetio Persela i Vivijan: „ Alitalija još uvek ima dnevne letove za
Adis Abebu, a mesto nije teško naći. Isto je i sa sobama u Hiltonu. Obavestiću
novine i putni ured o našim planovima sledeće nedelje." Dodao je: „To nam daje
vremena da razmislimo o ovome.“
Persel reče: „Nema o čemu da se razmišlja.“
Merkado klimnu glavom.
Razgovarali su o još nekim operativnim detaljima, a u vezi s njihovim
putovanjem u Berini 14. januara, Merkado je konsultovao raspored letova
aviokompanije Alitalija i rekao Perselu i Vivijan: „Rezervišite nam mesta za
Palermo na letu Alitalije u 9.16. Sačekaću vas na aerodromu.“
Merkado je zatim rekao da ima nekog posla, a njegovi posetioci odoše.
Gan je rekao da želi da procunja po papinom sedištu i poželeo im ugodan dan.
Persel i Vivijan izašli su iz Vatikana i pošli u šetnju duž obale Tibra.
Vivijan reče: „Ovo je upravo postalo stvarno." „Postaće još stvarnije u
Etiopiji."
 30

Sleteli su u Palermo, iznajmili fijat i kupili autokartu Sicilije. Postojalo je

nekoliko puteva do Berinija, sela u planinama blizu grada Korleone, a oni su
odlučili da krenu istim putem kojim su oca Armana 1935. doveli iz Alkama do
Palerma, mada su se, umesto vozom, do Alkama odvezli novim autoputem.
Odatle su krenuli sve lošijim drumom u brda - istim drumom kojim je sveštenik
nesumnjivo hodao četrdeset godina ranije sa ostalim regrutima koji su, poput
njega samog, otišli u Palermo, a onda Etiopiju. Otac Armano je, međutim,
skrenuo sa puta i otišao u Rim, i u Vatikan, pre sudbonosnog i kobnog putovanja
u Afriku.
Dan je bio sunčan i mnogo topliji nego u Rimu. Nebo je bilo tamnoplavo,
a beli oblaci visili su iznad udaljenih planina. Šumarci limunovog i narandžinog
drveča prekrivali su uzane doline, a na terasastim padinama dizali su se
maslinjaci i vinogradi. Skupine borova davale su hladovinu belo okrečenim
kućama, a visoki kedrovi čuvali su stražu u podnožjima brda.
Ovo je, pomisli Persel, zadnje što je otac Armano video od svoje rodne
grude. Dok je pešačio ka Alkamu s drugim mladićima, mora da je shvatio da je
možda nikad više neće videti.
Vivijan reče: „Ovo je predivno. Potpuno netaknuta priroda."
Persel je zapazio da na drumu ima vrlo malo motornog saobraćaja, ali je
video veliki broj magaraca i zaprežnih kola, i mnoštvo ljudi koji su pešačili i
vozili bicikle. Sela su, kao što se i đalo očekivati, bila živopisna - kućice sa belim
fasadama i crvenim krovovima, i crkveni zvonici čak i u najmanjim gradićima.
„Mora da se mnogo mole.“
Merkado reče: „Siguran sam da su svi u crkvi svake nedelje i za svaki
praznik. I, dabome, na venčanjima, sahranama, krštenjima i sličnim prilikama,
da ne pominjem nedeljne ispovesti." Dodao je: „Sicilijanci su veoma jednostavni
i religiozni ljudi, a u Evropi više nema mnogo sličnih njima.“ Persel predloži:
„Trebalo bi da se preseliš ovamo, Henri.“
„Posle tebe, Frenk.“
Vivijan reče: „Mogu da zamislim da imam vikendicu na Siciliji." Merkado
ju je podsetio: ,,Ne govoriš ovaj dijalekt.“
Persel je istakao: „Oboje ste pričali s ocem Armanom."
Merkado je objasnio: ,,On je govorio standardni italijanski, što je
posledica, siguran sam, njegove bogoslovske obuke i vremena provedenog u
armiji.“
„Hoćemo li imati problema u komunikaciji sa žiteljima Berinija?“
„Sicilijanci razumeju književni italijanski - kada žele.“ Dodao je: „Sveštenik će
razumeti moj italijanski. I mlađi ljudi, zbog televizije i bioskopa."
„Onda ćemo možda i dobiti neke odgovore.“
Merkado ih je obavestio: „Sicilijanci ne vole da odgovaraju na pitanja,
naročito ne na ona koja postavljaju stranci.“
„Radimo finu pričicu za Oservatore romano o njihove gore listu.“ „Nije
bitno. Sumnjičavi su prema spoljašnjem svetu.“
,,I to s dobrim razlogom."
Vivijan je predložila: „Šarmiraj ih, Henri.“
Persel reče: ,,U tom slučaju komotno možemo smesta da se okrenemo i
vratimo nazad.“
Merkado je to ignorisao i kazao: „Seoski sveštenik je ključ."
Stigli su u Korleone, konsultovali autokartu i saobraćajne znakove, a
zatim se zaputili jugozapadno u brda.
Ne bi bilo previše teško, pomislio je Persel, pešačiti nizbrdo do Alkama.
Ali povratak u Berini, peške, ne bi bio nimalo lak, premda vojnik koji se vraća
kući ne bi mislio o tome.
Usput su spazili nekolicinu klasičnih rimskih i grčkih ruševina, a
Merkado ih je obavestio: „Kartaginjani su takođe bili ovde, baš kao i Normani,
vojske islama i na desetine drugih osvajača." Dodatno je obavestio svoju
publiku: „Sicilija je u starom svetu bila vredna nagrada, a sada je zemlja koju je
vreme zaboravilo - baš kao i Etiopija.“
„Svet se menja“, složio se Persel. „Ratovi imaju posledice.“
„Imam rođaka u Engleskoj koji je služio pod Montgomerijem i možda
prošao ovuda 1943.“
„Motrićemo na svakoga s porodičnom sličnošću."
Selo Berini bilo je strateški smešteno na vrhu brda iznad doline, a put sa
samo jednom saobraćajnom trakom grlio je padinu i uvijao se oko nje poput
vadičepa, sve dok se nije naprasno završio kamenim lukom koji je označavao
ulaz u selo.
Persel se provezao kroz luk i krenuo duž uzanog sokaka između kuća s
belim fasadama. Nekolicina pešaka stajala je sa strane i znatiželjno ih
posmatrala dok su prolazili.
Minut kasnije stigli su na neveliki osunčani trg, na čijem udaljenom kraju
je stajala poveća kamena crkva, koja je, sudeći po vatikanskom katalogu, bila
posvećena Svetom Anselmu. Parohijski sveštenik je bio, ako su informacije bile
ažurirane, otac Đorđo Ruli. Nije naveden nijedan drugi sveštenik.
S desne strane trga nalazio se niz dvospratnica, od kojih je jedna imala
narandžastu nadstrešnicu i znak na kome je pisalo, jednostavno: „Taverna.“ Sa
druge strane bilo je takođe lokal s jednostavnim imenom ,,Kafe“, a pored njega
tabakerija, neka vrsta prodavnice slatkiša. Činilo se da je to sve od trgovačkih
radnji, a ostala zdanja su bile stambene kuće i seoska većnica. Oko trga je bilo
parkirano nekoliko minijaturnih fijata, ali bicikli su bili glavno prevozno
sredstvo. Persel je primetio da nema magaraca, koje je zbog nečega očekivao.
Bašte taverne i kafea ispod nadstrešnice i suncobrana bile su pune ljudi,
a Persel je primetio da su svi muškog roda. Takođe je zapazio da je njihov veliki
fijat privukao podosta pažnje. Bilo je nešto posle tri sata po podne, a Merkado
reče: „Ovo je riposo - tradicionalna popodnevna pauza.“
Persel upita: „Pauza od čega?“
Vivijan je predložila: „Parkiraj se negde.“
,,Ne vidim parkingmesto.“
„Parkingmesto je gde god da zaustaviš automobil, Frenk.“
,,Aha.“
Polako je prešao preko kaldrmisanog trga i zaustavio kola na priličnoj
udaljenosti od crkve. Sve troje su izašli i protegnuli udove. Bilo je svežije ovde
na većoj nadmorskoj visini, a vazduh je mirisao na dim.
Jedan Merkadov kolega ih je posavetovao da se obuku skromno i u
prigušene boje. Ruralni Sicilijanci se, rekao je kolega, bukvalno smeju odeći
jarkih boja, onako kako bi se Ijuđi smejali nekome ko hoda ulicom odeven u
klovnovsko odelo. Persel i Merkado nosili su crne pantalone, bele košulje i
tamne sportske sakoe, a Vivijan je nosila crnu haJjinu, vrećasti crni džemper i
udobne cipele. Takođe je imala crnu maramu da pokrije glavu ako budu ulazili u
crkvu.
Nekoliko starijih muškaraca i žena išli su uz i niz stepenice crkve, a
Merkadorečestariciucrnoj haljini: ,,Miscusi, signora', azatimjujesporo i
razgovetno nešto upitao.
Odgovorila mu je, pokazala rukom. i otišla, pogledavši preko ramena u
strance i odmerivši Vivijan od glave do pete. Merkado ih je obavestio da se
parohova kuća nalazi iza crkve i pošao u tom pravcu.
Parohijski dvor bio je mala, u belo okrečena kuća u vrtu, a oni su prišli
stazom do ulaznih vrata. Diskutovali su o tome šta će reći, i složili su se da
Merkado vodi glavnu reč. Na vratima je postojalo zvonce i Merkado je pozvonio.
Čekali su.
Vrata su se otvorila, a veoma mladi sveštenik stajao je u dovratniku i
gledao u njih. ,,Sz?“
Merkado ga upita: „Padre Ruli?“
Merkado je predstavio sebe i svoje saputnike, i rekao da rade za
Oservatore romano, a Persel ga je zatim čuo kako kaže: „Otac Armano."
Sveštenik im nije zalupio vrata ispred nosa, ali se činilo kao da okleva, a
zatim ih je pozvao da uđu. Uveo ih je u neveliku jednostavnu dnevnu sobu i
pokazao na uzani tapacirani kauč. Seli su, a sveštenik je seo preko puta njih na
stolicu sa visokim naslonom.
Pop je, kao što je Persel primetio, bio veoma mlad, a takođe i niskog
rasta, premda je zračio energijom. Nos mu je izgledao kao da može imati
sopstvenu poštansku adresu, a oči su mu bile tamne i inteligentne. Imao je
tanke usne i maslinastu put, a ukupan zbir njegovog izgleda bio je: naočit na
zanimljiv način.
Persel se obazreo po prostoriji. Šporet na drva isijavao je toplotu,
usamljena podna lampa bacala je mutno svetlo iza sveštenikove stolice, a
omalterisane zidove ukrašavale su slike bradatih muškaraca i zabrađenih žena.
Sa krsta od maslinovog drveta iznad sveštenikove stolice visio je Isus od belog
mermera.
Ovo je očigledno mala i siromašna seoska crkva u siromašnoj parohiji,
pomislio je; mesto gde sveštenik sam otvara svoja vrata. Ovo nije bio Vatikan.
Merkado reče nešto svešteniku, jasno izgovarajući svaku reč kako
sicilijanski pop ne bi imao poteškoća da ga razume.
Sveštenik je odgovorio: „Možete pričati na engleskom, nadam se da ga
govorite bolje od italijanskog.“
Merkado je delovao iznenađeno, a zatim se pribrao i kazao: „Oprostite
nam, oče, zbog toga što se nismo najavili..."
„Zvonce na mojim vratima zvoni po čitav dan. To je jedino zvonce u
Beriniju. Ovde sam.“
 „Da... pa, kao što već rekoh, mi smo iz Oservatorea romana. Sinjorina Smit
je fotografkinja, a sinjor Persel je moj... asistent.“
,,Shvatam.“ Obavestio ih je: „Sam sam učio engleski. Iz knjiga i sa kaseta.
Zašto? To je svetski jezik, kao što je nekada bio latinski. Jednog dana...“ Nije
dovršio misao, ali je rekao: „Zato mi unapred oprostite ako nešto ne razumem,
ili pogrešno izgovorim.“
Merkado ga je uverio: „Vaš engleski je savršen.“
Otac Ruli upita: „Kako mogu da vam pomognem?"
Merkado mu je odgovorio: „Moje kolege i ja bili smo u Etiopiji, u
septembru, a dok smo bili tamo, nabasali smo na sveštenika na samrti..."
„Oca Armana.“
,,Da.“ Upitao je: „Jeste li obavešteni o njegovoj smrti?“
,,Jesam.“
„Shvatam... kada su vas obavestili?"
,,U novembru. Zašto pitate?“
Persel je odgovorio, ne odgovorivši: „Pišemo članak o ocu Armanu, pa
prikupljamo informacije."
,,Da, naravno. Ali koliko razumem, sve te informacije ste dobili od
Vatikanske presslužbe.“
Persel je znao da Vatikanska presslužba i Oservatore romano nisu ista
stvar, iako se ponekad činilo da jesu. Bacio je pogled na Merkada.
Merkado reče ocu Ruliju: „Nisam imao kontakta s Vatikanskom
presslužbom.“
„Rekli su mi da su u kontaktu sa Oservatoreom romanom.“
„Možda i jesu... ali ne i sa mnom.“
Otac Ruli je priznao: „ Ja nemam poj ma kako sve to u Rimu funkcioniše."
Persel ga je uverio: ,,Ni mi.“
Otac Ruli se nasmešio. Onda ih je obavestio: „Ali znate za korake za
beatifikaciju oca Armana."
Persel je isprva mislio da je sveštenik na engleskom pogrešno izgovorio
reč „beatifikacija", i zbunio se. Ali onda je razumeo.
Merkado je zanemeo.
Vivijan upita: „Šta propuštam?"
Merkado joj reče: „Otac Armano je predložen za kanonizaciju -
proglašenje za sveca.“
,,Oh.“
„Zar niste znali za to?“, upita sveštenik.
 ,,Mi... čuli smo...“
,,To je svrha vaše posete, zar ne?“
,,Da... pa, hteli smo da pribavimo neke informacije o njegovom detinjstvu.
Vremenu provedenom u vojsci... možda pisma koja je pisao porodici i
prijateljima."
Otac Ruli ih je obavestio: „Mogli ste sebe poštedeti puta.“ Objasnio je:
„Delegacija iz Vatikana bila je ovde u novembru da me obavesti o smrti oca
Armana i predlogu za njegovu kanonizaciju. Kao što znate, ukoliko ga proglase
za sveca, i ako se neka crkva ikada sagradi u njegovo ime, za osveštenje crkve
potrebna je relikvija. Takođe se sastavlja potpuna biografija budućeg sveca.
Stoga smo proneli glas po Beriniju, a takođe smo pretražili podrum ovog
parohijskog doma.“ Rekao im je: „U kovčezima smo našli nešto njegove stare
odeće, a njegova familija imala je fotografije i pisma koja su čuvali. Neka i iz
Etiopije.“ Kazao im je: „Čovek iz Vatikanske presslužbe intervjuisao je članove
porodice i neke prijatelje iz detinjstva oca Armana. Tako da je sve to već
urađeno."
Merkado je odgovorio: „Oservatore romano voli da takvu vrstu posla
obavi sam.“
„Kako god želite.“ Otac Ruli reče: „Održali smo posebnu misu kada je
izaslanstvo iz Vatikana to obznanilo. Grad je bio veoma uzbuđen, a zvona Crkve
Svetog Anselma zvonila su ceo dan. Porodica je bila veoma radosna kada su
primili vesti o njegovoj beatifikaciji. I vesti da je izvodio čuda po Etiopiji.“
Merkado je klimnuo, a zatim rekao: „Žao nam je što smo propustili taj
dan.“
Pa, pomisli Persel, pukovnik Gan je ispravno pretpostavio. Vatikan je
ovde stigao prvi, a ovamo ih je dovelo Henrijevo pismo na koje nisu odgovorili.
Moguće je, razume se, da u vezi s ovim ne postoji ništa zlokobno; da je naprosto
reč o Vatikanu koji radi svoj posao javljanja o smrti sveštenika. A kad su već kod
toga, poslali su čitavu delegaciju da proglase da je otac Armano predložen za
sveca. I uzeli su ono što im je potrebno. Persel je bio impresioniran.
Otac Ruli je pogledao u svoje goste. „Rekoste da ste bili uz oca Armana
kad je umro?“
,,Da.“
Sveštenik je klimnuo, a zatim rekao: „Nisu mi jasne okolnosti njegove
smrti.“ Niko mu nije odgovorio, pa je nastavio da govori. „Monsinjor Maca iz
kancelarije za beatifikaciju kazao mi je da je otac Armano bio utamničen od
1936. godine, da je pobegao i da su ga našla tri ratna dopisnika iz Engleske, koji
nisu govorili italijanski.“ Upitao je: „Znači, to ste bili vi?“
Merkado je Idimnuo.
Otac Ruli reče: ,,Pa, to je samo po sebi čudo. Posle četrdeset godina, da ga
pronađu... Englezi koji rade za Oservatore romano.“ Upitao je Merkada: „Možete
li da mi ispričate okolnosti tog susreta?“
Merkado je prepričao redigovanu verziju onoga što se dogodilo te noći, a
otac Ruli je neprestano zainteresovano klimao glavom. Merkado je zaključio:
„Sahranili smo ga u vrtu te italijanske banje... i pomolili se iznad njegovog
groba."
,,To je čudesna priča. I čudesno je što na kraju nije umro sam.“
Merkado reče: „Bio je u miru.“
,,Da. Odlično.“ Razmislio je trendva, a potom upitao Merkada: ,,Govorite li
dobro italijanski?“
„Podnošljivo."
Sveštenik je razmislio na trenutak, a potom kazao: „Ali monsinjor Maca
mi je rekao da je primio pismo od jedne od osoba koje su pronašle oca Armana
na samrti, i da je taj čovek imao malo toga da kaže o poslednjim rečima oca
Armana - zbog jezičkih poteškoća i zato što je umro nedugo pošto su ga
pronašli.“
,,On je... većinu vremena bio u nesvesti."
„Shvatam." Otac Ruli je izvesno vreme ćutao, a onda rekao: „Kao što
znate, da bi se neka osoba proglasila za sveca, moraju postojati tri čuda, a ja se
pitam kako bi oni u Rimu znali za čudo.“
Merkado je odgovorio: „Nisam siguran.“
„Možda su se ta čuda odigrala dok je služio u armiji za vreme tog
strašnog rata.“
„Verovatno."
„ A preživeli vojnici iz njegove jedinice izvestili su o njima.“
,,To je moguće.“ Merkado je dodao: „Upravo to istražujemo. Za našu
priču.“
Persel upita: „Imate li ikakvih informacija što se tiče vojne jediniceca
Armana?“
,,Pa, njegova povratna adresa bila bi na njegovim pismima, ali sve je to
sada u Rimu.“ Ponovo je pogledao u svog gosta i kazao: „Čini mi se da su vam
sve te informacije dostupne u Rimu.“
,,Naravno.“
Otac Ruli ih je obavestio: „Rečeno mi je da ne pričam o ovome sa
strancima. Zašto?“
Merkado je odgovorio: „Nemam pojma.“ Dodao je: „Rim je Rim.“ Otac Ruli
je klimnuo, a zatim promenio temu. „Najvažnija relikvija nekog sveca je deo
njegovog tela. Monsinjor Maca je rekao da će poslati misiju u Etiopiju da lociraju
tu banju i pokupe posmrtne ostatke."
Merkado, želeći da deluje učeniji nego što je bio, reče: ,,Da, znamo to.
Štaviše, i mi ćemo se možda vratiti u Etiopiju.“
Sveštenik ih je posavetovao: „Tamo je postalo opasno."
Persel ga je podsetio: „Bili smo već tamo.“
,,Da, naravno.“ Otac Ruli je pogledao na sat i rekao: ,,Za pola sata treba da
očitam opelo.“
Persel ga je upitao: „Možete li da nas spojite bar s jednim članom
porodice oca Armana? Ili s bilo kim iz njegovog vremena ko je i dalje u životu?
Spomenuo je brata i đve sestre.“
,,Da, Ana je još živa. Udovica. Ako želite, mogu da ugovorim da se ona i
ostali članovi porodice, a možda i nekoliko prijatelja, sretnu s vama ovde.“ ,,To
bi bilo veoma lepo od vas.“
„Ana če naći izvesnu utehu u razgovoru s ljudima koji su zadnji videli
njenog brata živog.“ Dodao je: „Oplakivala je njegov gubitak, a sada je dobila
čudo.“
Sveštenik je ustao, a njegovi gosti su takođe ustali. Odveo ih je do vrata i
rekao: ,,U pet sati. Skuvaću kafu.“
Zahvalili su se, napustili parohov dom, obišli oko crkve i stupili na trg.
Činilo se da je popodnevna pauza gotova, a taverna je delovala tiho, pa su prešli
preko trga i seli za sto ispod nadstrešnice.
Merkado reče: „Pretekla nas je Vatikanska presslužba.“
Persel dodade: ,,I utekla sa svim tragovima oca Armana.“
Vivijan reče: ,,U ovo je teško poverovati... hoću da kažem, da li je ova
kanonizacija... legitimna?“
Merkado reče: „Mogla bi da bude.“
Persel je zapalio cigaretu i pogledao u njega.
Merkado mu je uzvratio pogled i rekao: „Mogla bi da bude, Frenk.“
Objasnio je: „Želeli su njegova pisma iz vojske, da vide da li je pomenuo išta što
bi moglo da se protumači kao čudo.“
„Želeli su njegova pisma iz vojske da vide da li je pomenuo išta o
papinom pismu koje je nosio sa sobom.“
,,Ne znamo to.“
 Persel upita: „Zar ne bi trebalo da ta čuda imaju očevice?"
Merkado je odgovorio: „Impresioniran sam tvojim znanjem o koracima
do svetaštva.“ Dodao je: „Vatikanska kancelarija za beatifikaciju će se truditi da
nađe i intervjuiše ljude koji su služili zajedno sa ocem Ar manom u Etiopiji."
Vivijan reče: „Čak i ako nije činio čuda, doživeo je čudo... čudo isceljenja.“
Persel upita: ,,Da li se to računa?"
Merkado ga je iznenadio rekavši: „Čak je i neverni Toma imao mesto
među apostolima." Uverio ga je: „Potreban nam je skeptik.“
Vivijan se nasmešila. „Unapred se radujem trenu kad budeš tamo, Frenk,
u crnom manastiru u prisustvu Svetog duha.“
„Poješću sopstvene reči. Ili ću ih popiti."
Vivijan je razmislila trenutakdva, a zatim rekla: „Otac Armano nas je
zamolio da kažemo njegovoj sestri Ani za njegovu smrt.“
Niko nije odgovorio.
„Zašto je pomenuo baš Anu? Zašto nije pomenuo drugu sestru, ili brata?“
Očigledan odgovor bio je, kao što su svi znali, da se Đuzepe Armano odista
vratio kući u Berini, a zatim vratio nazad u Etiopiju sa srećnim znanjem da je
Ana još živa, i da će čekati da od njih čuje priču o njegovim zadnjim satima na
zemlji.
Persel reče: „Racionalna strana mene kaže da mu je Ana bila najbliža.“
Niko mu nije odgovorio.
Nastavio je: „Ali više mi se sviđa druga mogućnost. U međuvremenu se
vratio se kući.“
Vlasnik je video da ljudi još uvek sede na njegovim stolicama i izašao da
vidi zašto. Merkado ga je pozdravio i uljudno zamolio za tri čaše vino rosso i
acqua minerale. Čovek je izgledao kao da mu to ne smeta i nestao u
unutrašnjosti lokala.
Merkado reče: „Poslednji stranci koje je video nosili su uniforme
britanske vojske.“
„Izgleda dovoljno matoro da ti bude rođak.“
Vivijan se vratila na temu. „Otac Ruli je delovao malčice zbunjeno, čak
sumnjičavo, zbog toga što nismo znali za izaslanstvo iz Vatikana i mnogo toga
drugog."
Merkado ju je uverio: „Katolički sveštenici znaju bolje od svih koliko su
čudni putevi Vatikana." Dodao je: „Rim je Rim.“
Persel reče: „Rimokatolička crkva je, po mom mišljenju, nastavak
Rimskog carstva, koje takođe nije bilo poznato po otvorenosti ili prosvećenju."
Merkado je odgovorio: „Rimska crkva propoveda i praktikuje reč božju.“ Persel
je mislio da svaki put kada Henri Merkado čuje reč ,,Bog“, takođe čuje i hor
nebeskih anđela. Zato mu je rekao: „Lagao si sveštenika."
Merkado je odgovorio: „Bio sam jednako zbunjen kao i on, i možda sam
pogrešno rekao.“
„Moraš da se ispovediš.“
Merkado je promenio temu. „Možda ćemo od njegove familije moći da
dobijemo neke informacije o vojnoj jeđinici oca Armana. Ali da budem iskren s
vama, Ministarstvo rata neće biti voljno za saradnju što se tiče opskrbljivanja
mapama ili vojnim dnevnicima." Dodao je: „Ugašeni smo.“ Persel se složio. „Ovo
nije plodonosno putovanje. Ali moglo bi biti dobra pozadina za našu priču -
premda ne za onu koju pišemo za Oservatore romano.“
Vivijan ih je podsetila: „Takođe smo došli ovamo da obavestimo njegovu
porodicu - da kažemo Ani - za njegovu smrt i da im kažemo da smo bili s njim na
kraju.“
Persel je istakao: „Vatikan nas je pretekao i u vesti o smrti." Dodao je: „A
šta god drugo da im kažemo, može protivrečiti onome što je izaslanstvo iz
Vatikana već reklo ocu Ruliju i familiji." Posavetovao ih je: „Pričajte sažeto,
uopšteno i optimistički."
Merkado je podsetio Vivijan: „Većinu vremena bio je u nesvesti."
Vivijan je odgovorila: „Laži samo rađaju još laži.“
Persel reče: „Kad si u Rimu.“
Njihovo vino i voda stigli su zajedno s računom napisanom na tablici od
škriljca, a Merkado je dao vlasniku novčanicu od pedeset hiljada lira. Rekao je
svojim kompanjonima: „Plaća se unapred."
„Izgledamo sumnjivo", složio se Persel.
Vlasnik taverne izvadio je kusur iz kecelje, a Merkado ga je uzeo,
objasnivši: „Davanje prevelike napojnice smatra se lošim ukusom." Ostavio je
nekoliko novčića na stolu.
Merkado podiže čašu: „Bog neka se smiluje duši oca Đuzepea Armana.“
„Svetog Đuzepea“, reče Persel.
Merkado je obznanio da je vino pitko, a zatim ih je obavestio:
„Proglašenje za sveca ide veoma polako. Moguće je da za života nećemo biti
svedoci njegove kanonizacije.“
,,Pa, ne tvog života, Henri."
Merkado je istakao: „Niko od nas ne zna koliko nam je vremena
preostalo, Frenk.“ Klimnuo je glavom ka Crkvi Sv. Anselma, gde su se muškarac,
žena i dete, odeveni u crninu, peli uz stepenice dok su crkvena zvona polako
zvonila i odjekivala preko trga.
Vivijan reče: „Hajdemo na to opelo.“
Persel upita: „Jesi li poznavala pokojnika?“
„Želim da vidim crkvu oca Armana."
Persel i Merkado su razmenili pogled, a zatim Merkado reče: ,,Dobro.“
Ušao je u tavernu da kaže arrivederci vlasniku, a zatim izašao i obavestio svoje
saputnike: „Ovde nikad ne smeš otići a da se prethodno ne pozdraviš.“
Persel reče: „Iznenađen sam tvojim poznavanjem ruralnih pravila lepog
ponašanja."
Vivijan reče: „Mislim da bih mogla da živim na Siciliji.“
Persel ju je obavestio: „Polovina Italijana u Americi su Sicilijanci. Oni nisu
mogli da žive ovde.“
„Možda leti.“
Prešli su preko trga do crkve, a Vivijan je vezala maramu oko glave dok
su se peli uz stepenice.
Crkva Svetog Anselma bila je velika, sagrađena, pomisli Persel, kada je
ovde živelo više ljudi. Krov na dve vode otkrivao je gole kose krovne grede, a
debeli kameni zidovi bili su omalterisani i okrečeni u belo. Oltar je, međutim,
bio od uglačanog kamena i pozlaćenog drveta, i izgledao je kao da mu nije mesto
u jednostavnom okruženju, baš kao ni kompleksnim vitražima.
Na odru je stajao mrtvački sanduk prekriven belom plahtom, a otac Ruli
je stao pored njega, blagoslovio ga, a potom otišao u oltarski prostor.
U crkvi nije bilo klupa za sedenje, ali su zato drvene stolice stajale
poređane u redovima, a većinu su popunjavali žitelji Berinija i okolnih imanja.
Troje posetilaca selo je na prazne stolice u pozadini.
Otac Ruli je stao u središte oltarskog prostora, podigao ruke i pozdravio
svoje stado na italijanskom. Sve su ustali i opelo je počelo.
Persel je pogledao u oca Rulija i video oca Armana od pre četrdeset
godina; mladog seoskog sveštenika, koji je otišao na bogosloviju i vratio se u
rodno selo, svojoj porodici, prijateljima i crkvi u kojoj je kršten. U savršenom
svetu, u kome nema rata, otac Đuzepe Armano možda bi ostao ovde sve do
sopstvenog opela. No, novi cezar u Rimu imao je kudikamo grandioznije
planove za italijanski narod, a vetrovi rata dunuli su i u Beriniju i odneli njegove
sinove.
Otac Ruli je sad stao za nalonj, govoreći, Persel je slutio, o misteriji smrti
i obećanju večnog života. Ili je možda besedio hvalu pokojniku, jer ljudi su
plakali. Čak je i Vivijan, koja nije imala pojma ko se nalazi u kovčegu, tapkala oči
maramicom.
Persel se u mislima vratio na oca Armana i zapitao se da li je sveštenik
smatrao svoj život protraćenim ili blagoslovenim jer je video i doživeo čudo.
Verovatno je, pomislio je, imao trenutke sumnje u zatvorskoj ćeliji, ali su ga
krepili njegova vera i doživljaj u crnom manastiru. A na kraju, dok je umirao,
verovatno je mislio da je opet blagosloven jer završava život kao slobodan
čovek, u društvu najmanje jednog, a možda i dvoje vernika, koji će njegovoj
porodici i svetu ispričati njegovu sudbinu i ono što je video i doživeo. Delovao
je spokojno, prisetio se, spreman za putovanje kući.
Palo mu je na pamet da uopšte nisu morali da dođu u Berini, ali i da je to
bilo ispravno; to je bilo pravo mesto da počnu putovanje, mesto gde je sve
počelo.
 TREĆI DEO
ETIOPIJA

Najduže putovanje
jeste unutrašnje putovanje
onoga koje izabrao svoju sudbinu,
ko je krenuo u potragu
za izvorom svog bića...

- DAG HAMARŠELD, Putokazi

 31

Frenk Persel je stajao leđima okrenut šanku, s pićem u jednoj i cigaretom

u drugoj ruci.
Bar hotela Hilton u Adis Abebi ispunila je uobičajena klijentela u
vremenima rata, bolesti i gladi, premda mu se činilo kao da ima mnogo manje
novinara nego u septembru, a više osoblja iz UN i ambasada. Kao i uvek, bilo je
nekoliko sumnjivih likova čija je svrha bila nepoznata, ali morala je imati
nekakve veze ili s novcem ili sa špijunažom.
Još jedna razlika u odnosu na prošli boravak bilo je to što se činilo kao da
su bogati Etiopljani iščezli. Oni koji nisu bili mrtvi, ili u zatvoru, bili su u
restoranu Etiopija u Rimu. Italijanski ekspatri i biznismeni takođe su uhvatili
maglu.
Bilo mu je drago što vidi da nedavno pristigli sovjetski i kubanski
savetnici ne piju u Hiltonu. Hotel je zahtevao čvrstu valutu, što je držalo podalje
ološ i komunjare.
Pre dva dana poslao je teleks Vivijan u hotel Forum i Merkadu u redakciju
novina, obaveštavajući ih da je živ i zdrav u Hiltonu. Sada je čekao da Vivijan
stigne.
Nekolicina nekadašnjih kolega prišli su mu u toku prethodna dva dana,
ali su ispoštovali nepisano pravilo nepostavljanja bilo kakvih pitanja kolegi
novinaru. Persel je, međutim, dragovoljno podelio s njima neke detalje o svom
putovanju na front u septembru, hapšenju i zatvaranju, i progonstvu iz zemlje.
Vratio se, kazao im je, i sada radi za Oservatore romano. To su bile bajate vesti i
nisu mu donele piće, ali su mu kolege poželele sreću.
Jedna reporterka, fina dama Fren iz AP-a, obavestila ga je: „Faza lude
zabave revolucije je gotova. Bezmalo svi koje su nove vlasti želele da vidertve su
ili mrtvi ili u zatvoru ili u bekstvu. Sada moraju da upravljaju zemljom, ali ne
mogu da se izbore sa glađu ili eritrejskim separatistima."
 Persei ju je upitao za Gale, ali Fren ili nije mnogo znala ili nije marila. Gale
nisu bile na radaru nikoga u prestonici; bili su poput lavova ljudoždera, tamo
negde u divljini, bez političke agende. Plus, nisu bili raspoloživi za komentare.
Takođe je upitao: „Šta je sa rojalističkim parfizanima?"
„Otpevali su svoje.“
Pomislio je na pukovnika Gana, koji se vraćao u zemlju da bi se borio za
izgubljeni cilj. Pukovnik Gan će ovog puta zaista završiti dva metra ispod zemlje.
Fren ga je takođe obavestila da falašmurski Jevreji započinju opšti
egzodus u Izrael, i da je to dobra priča.
Pogledao je u ogromni vitražni prozor koji je rasipao svetlost umirućeg
popodneva po modernom baru, i koji bi služio na čast nekoj evropskoj katedrali.
Vitraž je bio delo nekog savremenog etiopskog umetnika, izrađen u
neoprimitivnom stilu, a pričao je priču o osnivanju etiopske vladarske loze. Prvi
panel prikazivao je crnu kraljicu od Sabe sa poslugom, u poseti Jerusalimu.
Sledeći panel prikazivao je njihov prijem kod kralja Solomona. Kraljica se zatim
vraća u domovinu i tamo rađa sina Menelika, pretka sadašnjeg cara, koji će
takođe biti poslednji imperator Etiopije, osim ako pukovnik Gan ne bude u
stanju da izvede čudo. Zapitao se hoće li nove vlasti đozvoliti da taj prozor
ostane na mestu. Gostima hotela se dopadao.
Pogledao je na ručni sat: 16.36. Vivijanin avion je sleteo. Ljubavnici se
sastaju na aerodromu, a novinari i njihovi fotografi to ne rade, osim ako takođe
nisu ljubavnici i žele da javno oglase tu Ijubavnu vezu državnom bezbednosnom
aparatu, koji bi lako mogao da zloupotrebi tu informaciju. Iz tog razloga, a
takođe i zato što je Oservatore romano bio katolička organizacija, Vivijan imala
zasebnu sobu.
Persel je, međutim, poslao hotelski automobil sa šoferom da je sačeka, i
da telefonom izvesti da je gošća hotela stigla i da je bezbedno prošla kroz
pasošku kontrolu.
Obavestio je šankera da očekuje taj poziv.
Naručio je još jedan džek danijels i dokono listao novine na engleskom
jeziku. Šturi članak izveštavao je da je bivši vladar, gospodin Hajle Selasije, i
dalje u preventivnom pritvoru prelazne revolucionarne vlade.
Da je gospodin Hajle Selasije mlađi, znao je, već bi ga pogubili. Međutim,
jedna od prednosti poodmaklog životnog doba - ukoliko takoešto uopšte postoji
- jeste to što ljudi koji žele da ga vide mrtvog treba samo malo da sačekaju.
Takođe, gospodin Selasije je i dalje bio popularan na Zapadu, a njegovo ubistvo
bi dodatno zateglo odnose sa Evropom i SAD. Čak su i sovjetski i kubanski
savetnici govorili protiv caroubistva u ovom slučaju. Ubijeni Romanovi postali
su mučenici, a moderni marksisti želeli su da ovaj put to izbegnu.
Persel se u mislima vratio u Berini. Kafa i kanoli u parohijskom dvoru
Crleve Sv. Anselma nisu bili onoliko grozni koliko je očekivao. Ana, sestra oca
Armana, bila je ljupka žena i odmah joj se svidela Vivijan, uprkos Vivijaninom
egzotičnom izgledu.
Vivijan je kazala Ani da ju je brat pomenuo po imenu, što je Anu
rasplakalo. Ana im je rekla da je videla brata u snu prošle godine, kada je na
televiziji bilo mnogo vesti o Etiopiji, a brat se smešio, što je, sudeći po
sicilijanskom verovanju, značilo da je u raju. Nažalost, nije mogla da se priseti
tačnog datuma sna, premda je na Vivijanino podsticanje relda da je to moglo biti
u septembru.
Slučajnost? Ne, bar sudeći po Vivijan ili Merkadu, koji su to shvatili kao
dodatni znak božjeg plana. Čak je i Persel uhvatio sebe kako želi da veruje u to
da je otac Armano skolenuo duhom kući u poslednju posetu.
Kućica oca Rulija napunila se bližom i daljom rodbinom pokojnog
Đuzepea Armana, a kao što im je otac Ruli objasnio: „Siclijanske familije su
velike.“
Bilo je izvesnih jezičkih poteškoća, ali su se svi uglavnom razumeli, a
Merkado i Vivijan su ponovili priču o tome kako su, zajedno sa sinjor Perseom,
našli oca Armana smrtno ranjenog i kako ih je sveštenik zamolio da kažu
njegovoj porodici da je mislio na njih u zadnjim trenucima života. Priča je
dirnula sve prisutne, a niko ih nije upitao zašto je troma žurnalistima trebalo
tako dugo da dođu u Berini, jer je Merkado pomenuo da su i oni bili u etiopskom
zatvoru. Stariji mušlcarac, dalji rođak oca Armana koji se borio u Etiopiji, rekao
je: „Etiopija je mesto smrti. Ne bi trebalo da se vraćate tamo.“
Vivijan je obavestila sve prisutne da idu da pronađu grob oca Armana i
vrate posmrtne ostatke budućeg sveca. Persel je mislio da je taj običaj
morbidan, ali niko drugi nije.
Žene su oko 18.00 otišle i poslužena su alkoholna pića. U 19.00 muškarci
su takođe otišli, a otac Ruli je pozvao svoje goste da ostanu na večeri. Vivijan je
htela da ostane, ali je bilo očito da otac Ruli želi da njegovi gosti pojasne neke
protivrečnosti između njihove priče i one vatikanskog izaslanstva, pa je
Merkado podsetio Vivijan na njihov let za Rim - koji je zapravo bio tek sutradan.
Zahvalili su se ocu Ruliju na gostoprimstvu i pomoći, i obećali da će se po
povratku iz Etiopije vratiti u Berini. Sveštenik je blagosiljao njih i njihov posao, i
poželeo im srećan put.
 Napolju, na putu do automobila, Vivijan je relda: ,,To je bilo veoma
dirljivo i divno iskustvo.“
Merkado se složio, baš kao i Persel, premda je morao da se oslanja na
prevode radi doživljaja.
U kolima, Vivijan je saopštila: „Dobila sam vojnu poštu oca Armana od
Ane. Znaia ju je napamet."
Odvezli su se u Korleone i prenoćili u malom hotelu, a zatim uhvatili
podnevni let iz Palerma za Rim.
Merkado je pisao Ministarstvu rata na papiru sa zaglavljem Oservatore
romano, rekavši da piše članak o etiopskom ratu i zahtevajući informacije kao
što su ratni dnevnici bataljona ili puka čija je vojna obeležja naznačio u pismu.
Odgovor ga je, neobično brz, obavestio da su svi izveštaji o tom puku
izgubljeni u Etiopiji.
I to je bilo to.
Što se tiče geografskih karata italijanske vojske, koje bi bile od
presudnog značaja za njihovu misiju, pukovnik Gan ih je obavestio da u
Londonu ima izvor za zarobljene italijanske mape. Takođe ih je posavetovao da
ne posećuju Italijansku biblioteku u Adis Abebi, za koju je otkrio da se nalazi pod
nekom vrstom državne prismotre. I tako, sada su im bili potrebni pukovnik Gan
i njegove mape pre nego što mogu da krenu na putovanje, a Gan je trebalo da
stigne tek 24. januara. Rekao je da će ih naći u Hiltonu, ali ako se ne čuju s njim
do 28. januara, prepušteni su sami sebi.
Persel je pogledao u telefon na šanku. Već dva puta je proveravao telekse,
da vidi da li je Vivijan pokušala da kontaktira s njim. Ili Merkado. Podigao je
slušalicu, pozvao recepciju i ponovo se raspitao. Recepcioner ga je obavestio:
„Dostavićemo vam svaki teleks koji stigne u bar, gospodine Persele."
,,I prosledite pozive za mene ovamo.“
,,Da, gospodine."
Znao je da je trebalo da ode na aerodrom da je sačeka, ali u Rimu su se
dogovorili da to ne urade. To je u Rimu zvučalo dobro.
Naručio je još jedno piće i zapalio još jednu cigaretu. Sada je bilo 17:24, a
vreme kada je Vivijan trebalo da prođe kroz aerodromsko obezbeđenje odavno
je prošlo. Ali možda je let Alitalije iz Rima kasnio.
Okrenuo se i pogledao u goste za stolovima. Ljudi u stresnim vremenima
gravitiraju ka hotelskim barovima. Dolaze da čuju najnovije vesti, ili glasine, ili
zato što zaista postoji sigurnost u grupi. Pojedini gosti bili su ćutljivi i povučeni
u sebe, a neki su bili hiperaktivni. Ovakva nenametljivo osvetljena ostrva utehe
uvek prožima osećanje nestvarnosti, a ponekad i krivice; jer tamo napolju
vladaju smrt i glad.
Ponovo je pogledao u vitražni prozor. Zubato januarsko sunce skoro je
zašlo, a kada je svetlost pala na ogromni prozor pod tim uglom, Persel je mogao
da razabere modernu panoramu, istu kao i u prastaroj sceni, neku crkvu ili
manastir. Umetnik je izabrao da upotrebi crno staklo za prikaz crkve, a oko nje
su se nalazile tamnozelene palme. Zapitao se da li je crkva namerno crna, ili je to
bio nasumičan izbor umetnika. Tamnozeleno staklo palminog lišća činilo je da
crna crkva bude skoro nevidljiva, izuzev pod određenim svetlom, ali je ostatak
panorame bio u svetlotamnom kontrastu. Zurio je u staklo dok je sunce tonulo
sve niže, i nestali su savremeni i prastari prikaz iste crkve - ili manastira - a
mekani sjaj barskog osvetljenja dao je vitražu potpuno drugačiji izgled.
Telefon je zazvonio a barmen se javio, a zatim mu pružio slušalicu.
,,Persel.“
Žena sa italijanskim naglaskom je kazala: „Ovde korisnička služba
aviokompanije Alitalija.“
,,Da?“
„Isporučila sam mladu damu u vašu sobu.“
Nasmešio se i upitao: ,,Da li je gola?“
„Duo minuto.“
„Dolazim za minut.“
 32

Persel i Vivijan proveli su naredna dva dana iznova se upoznajući sa

gradom i iznova uspostavljajući neke stare novinarske i lokalne kontakte.
Novine Oservatore romano nisu imale kancelarije u Adis Abebi, ali su u
starom hotelu Imperijal delile prostor sa drugim novinarima i slobodnim
strelcima u prolazu, koji su plaćali malu naknadu za mesto gde mogu da okače
šešire i upotrebe pisaće mašine i telekse.
Takođe su posetili američku ambasadu da prijave svoje prisustvo, i da se
vide sa En, službenicom koja je došla po Persela u zatvor, a takođe i po Vivijan.
Vivijan je poklonila En saksiju sa cmim afričkim ljubičicama, koje je kupila od
uličnog prodavca, a En je njima dala savet: „Nije trebalo da se vraćate."
Persel ju je uverio: „Potrudićemo se da nas ovaj put ne uhapse."
Persel je takođe napisao i poslao priču o etiopskim katoličkim
izbeglicama iz pojasa duž granice sa Eritrejom. Nije znao ništa o tome pa je u
Merkadovom stilu izmislio najveći deo priče. Ali kako bi malčice zabiberio
priču, spomenuo je svoju posetu Etiopskom koledžu u Vatikanu i pohvalio
katoličku braću zbog njihovog gostoprimstva i blagosiljanja njegovog putovanja
u Etiopiju.
Vivijan je pročitala čianak i upitala: „Koliki deo ovoga je istinit?“
Podsetio ju je: „Istina je prva žrtva svakog rata.“ Dodao je: „Moramo da
zaradimo honorare. Fotografiši nekog prosjaka i naslovi fotografiju Katolička
izbeglica."
Dvaput dnevno su proveravali telekse da vide da li je Henri Merkado
odlučio kako mu je ipak bolje u Rimu. No, Merkadov jedini teleks, pristigao
togjutra, glasio je: „STIŽEM. ALITALIJA, 16.23. POTVRDITE."
Persel mu je poslao teleks potvrdivši da su još uvek živi i zdravi, i da
jedva čekaju njegov dolazak.

Persel je na recepciji ostavio poruku za Merkada, rekavši da će Vivijan i

on biti u baru u 18.00, a sada su sedeli za stolom i čekali da vide hoće li Henri
uspeti da prođe kroz obezbeđenje na aerodromu. Bilo je 18.35.
Vivijan je pogledala u vitražni prozor i upitala ga: „Gde ovih dana čuvaju
cara?“
,,Ne kažu.“
„Misliš li da je i dalje živ?“
„ Ako je mrtav, saopštili bi da je umro prirodnom smrću.“ Podsetio ju je:
,,On je razlog zašto se rasovi i dalje bore.“
,,Ko je prestolonaslednik?"
„Krunisani princ Asfa Vosen. Pobegao je u London. Verovatno Ganov
ortak.“
Klimnula je.
Persel je bacio pogled na sat: 18.46. Henri je veoma kasnio.
Upitao je Vivijan: „Znaš li da rastafarijanci na Jamajci veruju da je Hajle
Selasije božja inkarnacija?"
,,Ne, nisam to znala.“
„Moramo posle ovoga da odemo na Jamajku i uradimo priču o tome.“
Usiljeno se osmehnula.
Očevidno se brinula za Henrija, ali je bila neodlučna da to kaže za slučaj
da Persel pogrešno protumači njenu zabrinutost.
Pokazao je na dugački šank i rekao: „Eno tamo. Tamo sam sedeo i gledao
svoja posla kada ste mi Henri i ti prišli."
Ponovo se usiljeno nasmešila.
Persel reče, oponašajući Henrijev britanski naglasak: „Zdravo, starče. Jesi
li upoznao moju fotografkinju?“
Njen osmeh je postao širi. „Smesta sam se primila na tebe.“
„Želela si moj džip.“
„Uopšte nisam znala da imaš džip.“
„Pa, više ga nemam. Sada je verovatno u rukama Gala. Vuku ga unaokolo
konjima." Dodao je: „Moram da nađem tipa od koga sam ga iznajmio i uzmem
natrag tri hiljade dolara depozita.“
„Zašto bi ti vratio novac? Izgubio si mu džip.“
,,Ne svojom krivicom."
„Ali ni njegovom. Gde si našao džip? Trebaće nam još jedan.“
,,Od italijanskog žitelja Adis Abebe. Dosad je verovatno otišao odavde.“
„Moraš da ga pronađeš.“
„Mislim da mu je ponestalo džipova.“ Obavestio ju je: „Ovde postoji još
jedan tip, sinjor Bokačo, koji poseduje ili je posedovao maii avion. Raspitao sam
se unaokolo, ali čini mi se da niko ne zna da li je još ovde.“ Klimnula je, a zatim
pogledala na sat. Kazala je: „Otići ću do recepcije da vidim da li se Henri prijavio
u hotel. Ili da vidim da li let kasni.“ Ustala je i izašla iz bara.
Persel je pijuckao piće. Imao je telefonske brojeve britanske, američke i
švajcarske ambasade.
Palo mu je na pamet da bez Merkada i Gana potraga za Svetim gralom
nikuda ne vodi. On i Vivijan bi mogli, razume se, da nastave dalje, ali to bi bilo
prelaženje linije koja razdvaja hrabrost od ludosti. Pa ipak... sad kad je ovde,
nešto mu je govorilo da će sve biti u redu - da je ono šta osećaju i u šta veruju
ispravno; izabrani su da ovo urade.
Takođe je razumeo da nisu nužno izabrani da uspeju, pa čak ni da
prežive. Ali bili su izabrani da nađu Sveti gral, koji se nalazio u njima samima. A
ovde je upravo o tome bilo reči; Gral je bio fantazija, a putovanje je vodilo
unutra, u njihova srca i duše.
Vivijan i Henri ušetali su u bar, smešeći se i držeći se podruku, a Persel je
ustao, nasmešio se i upitao: „Henri, jesi li upoznao moju fotografkinju?“ „Jesam,
starče. Častiće me pićem. I tebe, pride."
 33

Persel je hodao preko vjetrovite avionske piste. Izlazeće sunce je počelo

da sažiže planinsku maglu koja je i dalje prekrivala udolinu. U daljini, duž istog
planinskog lanca, Adis Abeba je postajala vidljiva dok se prizemna magla
povlačila dublje u dolinu.
Dok je hodao, zapazio je stanje betona. Poput mnoštva civilnih i vojnih
zdanja u ovoj zemlji, i to staro uzletište bilo je italijansko zaveštanje. Italijani su
bili dobri graditelji, ali četrdeset godina je previše vremena. Betonske piste bile
su krpljene nekvalitetnim asfaltom, a krovovi hangara upletenom rogozinom.
Vod vojnika postrojavao se blizu hangara. Rojalisti su možda bili pobeđeni, ali
Eritrejci su sada pokušavali da osvoje nezavisnost od novih etiopskih vlasti, i
pobeđivali su, a čitava zemlja je opet bila na ratnoj stazi.
Etiopsko ratno vazduhoplovstvo ovde je držalo eskadrilu transportera C-
47 američke izrade, a sinjor Bokačo, italijanski trgovac kafom, koga je Henri
našao, takođe je ovde čuvao svoj navion američke izrade. Međutim, rekao je
gospodinu Perselu da je imao običaj da ga drži u hangaru na međunarodnom
aerodromu u Adis Abebi, ali da ga je etiopsko ratno vazduhoplovstvo prisililo da
prastari navion drži nadohvat ruke za slučaj da im zatreba. U stvari, već su ga
koristili kao izvidnicu za mlazne lovce u eritrejskom sukobu, a kao posledica
toga, ispod trupa je bio opremljen raketnim lanserom, koji je sinjore Bokačo
pokazao gospodinu Perselu. Raketni lanser korišćen je za ispaljivanje dimnih
markera na eritrejske pobunjenike, rojalističke snage i svakoga za koga nisu
marili. Nekoliko francuskih miraža, koje su posedovali Etiopljani, pokušavali su
potom da bace bombe i ispale rakete na dimne markere, sa promenljivim
uspehom.
Persel je prišao letelici stamene građe sa niskim krilima i na brzinu je
pregledao. Crna farba mestimično se oljuštila, a svuda su bile vidljive mrlje
aluminijuma, samo je crvenom farbom bilo ispisano ime aviona -Mija. Prednji
točak stajnog trapa bio je ispumpan, a avion se naginjao nadole. Primetio je da
je klizni providni krov kabine dopola gurnut unazad, a u jednoj od stražnjih
ploča videla se rupa od metka. Pitao je sinjor Bokača: „Plaćam li dodatno za
raketni lanser?“
Sinjore Bokačo je na tipično italijanski način slegnuo ramenima. „Šta da
radim u vezi s tim? Mislite da je ovo Amerika? Italija? Ovde oni rade šta hoće.
Danas nema rata, tako da možete da dobijete avion. Samo se pazite, ako budete
dobro leteli, možda vas postave za vazduhoplovnog pukovnika. Ovo je Etiopija,
nikad se ne zna.“
,,Da, znam.“
,,Da niste novinar, uopšte me ne bi pustili da vam je iznajmim. Ionako je
bilo nevolje. Moram sam da im platim da dozvole ovo.“
„Zbog toga i prave nevolje." Ponovo je obišao oko letelice. Na avionu je
bilo najmanje šest rupa od metaka. „Zapisujete li planove leta?“
,,Da. To je obavezno. Pre rata, nije ih bilo briga. Ali sada insistiraju. Misle
da su svi carski špijuni. Zato žele plan leta. U celoj zemlji ima svega deset
avionskih pista, a oni žele plan leta. Ha!“ Međutim, uverio je Persela: „Danas
radimo samo proveru letelice. Zato nam ne treba plan leta. Ali kada krenete u
Gondar, morate prijaviti da idete u Gondar.“
Plan leta je bio nepredviđen problem. Tog jutra je prosto leteo zajedno sa
sinjor Bokačom, da vidi da li je navion sposoban za let. Ali kada bude bio s
Vivijan, Merkadom i Ganom - ako se pukovnik pojavi - radiće izviđanje iz
vazduha, a Persel nije želeo da sleti u Gondar, generalštab Getačuove severne
armije. Mogao je, međutim, da prijavi plan leta za Kartum, gde su mogli da imaju
posla. Upitao je sinjor Bokača: „Mogu li da odletim u Kartum?"
„Možete, ako hoćete da vas uhapse.“
,,Ne slažu se baš najbolje sa Sudancima, pretpostavljam.“
„Jok. U svakom slučaju, ne bih želeo da vodite Miju toliko daleko.“
Potapšao je trup na mestu gde se nalazilo ime. „Kartum je na granici njenog
dometa. Ako naletite na čeone vetrove ili vremenske neprilike, ponestaće vam
goriva.“ Nasmešio se kad mu je ruka pikirala.
,,U redu...“ Persel je obavestio sinjor Bokača: „Sutra, ili prekosutra, imaću
jednog putnika. Možda dvoje ili troje.“ Upitao je: „Jesu li stražnja sedišta na
mestu?“
„Nažalost, nisu.“ Bokačo je objasnio: „Izvadio sam ih zbog džakova s
kafom.“
„Dobro, ali...“
 „Ponekad uzimam uzorke sa plantaža. Nosim predmete za trgovinu. I
hranu. Izvan Adis Abebe nigde se ne može naći italijanska hrana.“ Dodao je:
„Štaviše, budući da u zemlji vlada glad, ponekad se ne može naći nikakva hrana.“
„Žao mi je zbog toga. Možete li da vratite sedište na mesto?“
„Ukrali su ga.“
„Naravno. Pa, moji putnici mogu da sede na džakovima kafe.“ Upitao je:
„Kako se Mija snalazi sa četvoro putnika?"
„Kako biste se vi snalazili sa četvoro ljudi na grbači?“ Upitao je: ,,Ko su
ostali?“
,,Giornalisti.“
,,U prijateljskim su ođnosima s vlastima, nadam se.“
,,Naravno.“ Persel je uvideo da se sinjor Bokačo predomišlja, pa mu je
odvratio pažnju tehničkim pitanjima. „Kada je napravljena?"
„Pre dvadeset godina. Mlada je devojka, ali matora letelica.“ Nasmešio se.
„Američke je izrade, kao što znate, tako da su sve mere u stopama, miljama i
galonima.“
,,Na kojoj brzini gubi uzgon?“
„Mija gubi uzgon pri svakoj brzini. Tako da letite koliko god sporo želite.
Gubiće visinu kad god joj ćefne. Samo budite na dovoljnoj visini da se
oporavite."
„Pri kojoj brzini, sinjor Bokačo?“
Slegnuo je ramenima. „Indikator brzine je neispravan. A igla skače. Avion
je, kako vi kažete na engleskom, ispao iz kondicije. Napadna ivica krila je
ulubljena."
„Primetio sam.“
,,Pa, Mija gubi uzgon pri brzini od možda devedeset. Ali kada je bila
mlada, mogla je da ide sedamdeset. Ali zašto je to bitno? Morate sebi dati
dovoljnu visinu da se oporavite - a zašto biste uopšte želeb da se približite
brzini na kojoj gubi uzgon?“
„Želim da letim nisko i sporo. Da pravim zaokrete i viraže. Hoće li Mija to
moći?“
Sinjore Bokačo ga je pomno pogledao. ,,To nije put za Gondar, prijatelju
moj. Gondar je četiri stotine osamdeset na sever. Nema potrebe za zaokretima i
viražima.“
„Tražimo rat, sinjore.“
„Ovo nije avion za to. Mija poznaje put za Gondar kao pravu liniju. Ne voli
da pucaju na nju.“ Stavio je prst u rupu od metka, a zatim potapšao svoj avion i
otresao prašinu sa šaka. Takođe je obavestio Persela: „Vlada ne želi da tražite
rat iz vazduha. To je njihov posao. Ako to uradite, misliće da špijunirate za
rojaliste. Ili za Eritrejce. Ili Britance ili Amerikance..."
„Ekonomična brzina? Visina?“
,,Ova pista je na osam hiljada stopa. Postići ćete najbolju ekonomičnu
brzinu ako se popnete na dvanaest hiljada. Ići više od toga predugo bi trajalo.
Naročito sa četvoro putnika. Dok letite preko dolina, možete se spustiti ako
želite, ali morate upamtiti da na osam hiljada stopa možete naleteti na planinu
visoku devet hiljada. Razumete?"
,,Si. A kohko brzo će ići?“
„Možda možete da izvučete sto pedeset iz nje. Ja stižem u Gondar za dva i
po sata, u normalnim okolnostima.“
„Koliko je broj okretaja propelera?"
„Varira. Ponekad stodvesta okretaja u minuti. Ne brinite se za to.“ „Može
da varira koliko god hoće sve dok propeler ostaje na avionu.“ „Glavčina je
solidna. Nema naprslina.“
„Nadajmo se da nema.“
„Mislite li da sam pazzoV' Bokačo se potapšao po glavi.
„Pa, sinjore Bokačo, ako jeste, onda sam i ja.“
Nasmejao se, a zatim pogledao u Persela i ozbiljno rekao: ,,Ne
pokušavajte nikakve trikove s Mijom, prijatelju moj. Ubiće vas.“
„CapiscoV Persel reče sinjor Bokaču: „Jeste li spremni da me naučite kako
da letim na MijiV'
Nasmešio se. „Posle svega što sam vam rekao, i dalje želite da letite
njome?“ „ Ako etiopska avijacija može da upravlja njome, onda mogu i ja.“
Bokačo je ponovo pogledao u Persela. „Šta god je vaš cilj, mora da vam je
izuzetno stalo do toga.“
„Isto koliko i vama do vaših zrna kafe.“
Niotkuda, sinjore Bokačo reče: „Ovo je postala tužna zemlja.“ „Trebalo bi
da odete.“
,,Hoću...“ Nasmešio se i kazao Perselu: „Možda bi novine Oservatore
romano htele da kupe Miju.“
,,Pitaću.“ Pogledao je u pilotsku kabinu: ,,Spremni?“
„Ja upravljam, vi gledate, a onda vi upravljate, a ja gledam. Sledeći put vi
upravljate, a ja gledam sa zemlje.“
„Nadajmo se da će biti sledećeg puta.“
Sinjore Bokačo se nasmejao, a onda su se popeli u letelicu.
 34

Henri Merkado, u bademantilu i boksericama, sedeo je na balkonu svoje

sobe i pijuckao kafu. Magla se podizala, a u daljini je video kako se
jednomotorna crna letelica diže sa avionske piste na vrhu brda. Kazao je: ,,To
mora da je Frenk.“
Vivijan je, sedeći pored njega, odgovorila: „Rekao je da ga potražimo oko
sedam.“
Merkado je bacio pogled na nju. Na sebi je imala kratku belu šamu koju je
negde pokupila, a očigledno je i spavala u njoj. Šama ga je podsetila na Getačuov
logor. Vežbalište. Stub. Zapitao se da li je pomislila na to. Rekla mu je: „Frenk je
rekao da će proleteti pored nas i nagnuti krila.“
Pretpostavio je da to znači kako ona mora da ode u svoju sobu - ili
Perselovu - da ih Persel ne bi video kako u sedam ujutru zajedno piju kafu na
balkonu njegove sobe. Ali nije se pomerila.
Čisto da bi nešto rekao, Merkado reče: „Ovaj grad je čemeran."
„Abeba nije Rim.“
,,Ne. Ovo je đavolji grad.“
Nasmejala se.
Razvio je snažnu antipatiju prema Adis Abebi 1935. godine, a četrdeset
godina kasnije, ništa što je video nije mu promenilo mišljenje. Grad se nije
dopadao čak ni Etiopljanima. Bio je nalik svakom poluzapadnjačkom gradu koji
je ikada video u Africi ili Aziji, kombinujući najgore aspekte svih kultura. Jedina
dobra strana bio je položaj na oko 2.500 metara nadmorske visine, što je klimu
činilo veoma prijatnom - izuzev tokom kišne sezone od juna do septembra, kada
se mulj slivao sa okolnih brda na gradske ulice.
Sipao im je još kafe. Vivijan je naslonila bose noge na ogradu balkona, a
šama joj se zadigla do bedara.
Iznenadilo ga je što je prihvatila njegov poziv da dođe na kafu na balkonu,
a još više se iznenadio kad je došla do njegovih vrata odevena samo u šamu. I
ništa drugo.
S druge strane, Vivijan je pripadala drugoj generaciji. A ponekad je mislio
o njoj kao o božjem detetu: prirodno nevinom, a u isto vreme nesvesno
senzualnom.
Pogledao je crnu letelicu u daljini. Kružila je iznad brda i pravila oštre,
naizgled opasne zaokrete. Kazao je: „Nadam se da je Frenk dobar pilot.“
Zurila je u avion i nije mu odgovorila.
Ponovo je pogledao naniže u grad. Poput svih gradova iz njegove
mladosti, mrzeo je ovo mesto jer ga je podsećalo na vreme kada je bio mlad i
pun optimizma - kada je verovao u Moskvu, a ne u Rim. Sada je nosio breme
godina i razočaranja, i Boga.
Ako bi se dovoljno jako zagledao u uskovitlanu maglu pod sobom, video
bi mladog Henrija Merkada kako hita preko Trga Svetog Đorđa do telegrafskog
ureda. Mogao je da čuje urlik italijanskih vojnih aviona iznad glave. Mogao je da
se seti, i sećao se, i osećao zadovoljstvo vođenja ljubavi sa
devetnaestogodišnjom kćerkom američkog diplomate u zamračenom lobiju
hotela Imperijal. Zašto baš u lobiju? Imao je sobu na spratu. Šta da je neko
uključio svetla? Nasmešio se.
„Zbog čega se smeškaš, Henri?“
„Zbog čega se uvek smeškam?“
„Reci mi.“
Ispričao joj je za vođenje ljubavi u foajeu hotela Imperijal za vreme
nestanka zamračenja tokom jednog vazdušnog napada.
Saslušala ga je bez komentara, a zatim neko vreme ćutala pre nego što je
odgovorila: „Dakle, razumeš."
Nije joj odgovorio.
„Radimo svašta kada smo uplašeni."
„Nismo se plašili vazdušnog napada."
„Želimo da se privijemo uz nekoga."
,,Ja nju nisam pratio u Kairo.“
Nije mu odgovorila.
Pogledao je ka hotelu Imperijal. Činilo se da su se okolne verande ulegle.
Imao je nostalgičnu ideju da se prijavi tamo umesto ovde, ali je možda dovoljno
posetiti taj hotel jednom dnevno na putu ka redakciji. Štaviše, mesta koja su
nekad čuvala lepe uspomene najbolje je ostaviti u sećanjima.
Letelica se uzdizala ka severu, a Merkado je video da je za dlaku
promašila udaljeni planinski vrh. Činilo se da Vivijan to nije primetila, ali joj je
kazao: „Nadam se da si spremna za fotografisanje iz vazduha u malecnom
avionu kojim upravlja pilot početnik.“
„Trebalo bi da ostaneš ovde, Henri.“
„Nije me briga ako umrem, Vivijan. Briga me je ako ti umreš.“
„Niko neće poginuti. Ali lepo je... od tebe što to kažeš.“
„Pa, volim te.“
,,Znam.“
Nije joj postavio sledeće prirodno pitanje, i zagledao se u Adis Abebu.
Grad je bio prljav i smrdljiv. Obogaljeni starci bili su hodajući podsetnik na
etiopsku pravdu stare škole. Dodatak jurističkim sakaćenjima bili su ranjenici iz
skorašnjih i prošlih ratova. Zatim, tu su bili i deformisani prosjaci, zaražene
prostitutke i izgladnela bosonoga deca koja su trčala kroz magareću balegu.
Četvrt miliona ljudi već je pomrlo od gladi. Kako iko može da veruje u Boga?
„Kako je ovo moguće?“
„Kako je moguće šta?“
,,Ovo.“ Mahnuo je rukom, obuhvatajući grad.
Razmislila je trenutakdva, a potom odgovorila: „Dobro je što jošariš.“
„Više me nije briga."
,,Jeste.“
Rekao joj je: „Ponekad mislim da predugoboravim nakugli zemaljskoj."
„Mislim da si mi to već jednom rekao.“
„Jesam li? Šta si mi odgovorila?“
,,Ne sećam se.“
Ali on se sećao. Rekla mu je: „Kako možeš to da kažeš kad imaš mene?“
Pogledao je u nju, a srce mu je bukvalno preskočilo otkucaj.
Letelica se sada nalazila direktno iznad grada, sporo kružeći, kao što se
radi kada se fotografiše teren. Palo mu je na pamet da bi Vivijan trebalo da ode
pre nego što Persel odluči da proleti pored hotela. No, ona je samo sedela tamo,
stopala naslonjenih na ogradu, nogu preširoko raširenih, pijuckajući kafu i
gledajući svog ljubavnika kako leti. Napokon joj je rekao: „Treba da odeš na svoj
balkon. Ui njegov.“
Ponovo mu nije odgovorila.
Merkado je ustao, ali nije ušao unutra.
Sunce se pomaljalo iznad istočnih brežuljaka, rasterujući poslednje
ostatke magle na tlu. Prestonica nekadašnjeg carstva bila je zalutali grad
praznih parcela sa jarugama i hridima posvuda. Nekoliko višespratnica delili su
kilometri čemernih čatrlja, šćućurenih u skupinama poput primitivnih sela.
Stabla banana i palmi štitila su zarđale metalne krovove straćara od
nemilosrdnog sunca. Štetočine i insekti rojili su se širom grada, a noćne hijene
zavijale u okolnim brdima. Svaka nada za ovaj grad i ovu zemlju pod carevim
polovičnim reformama sada se udavila u moru krvi. Duga noć padala je na ovu
prastaru zemlju, a ukoliko nova zora ikada osvane, on je za svog života neće
videti.
„Jesi li dobro?“, upitala ga je.
„Sada vidim stvari mnogo jasnije. I žao mi je samog sebe, i ovih ljudi.“
,,Ti si dobar čovek, Henri.“
„Bio sam.“
„Naći ćemo tog dobrog, srećnog i optimističnog čoveka. Zato smo ovde.“
Klimnuo je. Ovo je bila poslednja potraga. Nadao se spasenju, ali je bio
spreman i za konačno razočaranje.
Pogledao je dole na trg kojim je dominirala jedina lepa građevina u
gradu, osmougaona Katedrala Svetog Đorđa. Trg je danju bio pun prosjaka, a
noću prostitutki. Da bi se dodatno oskrnavila velika koptska katedrala, sagradili
su je italijanski ratni zarobljenici uhvaćeni kod Adve za vreme prve italijanske
invazije 1896. Smatrao je to nekom vrstom ironije ili velikom kosmičkom
šalom.
Vivijan reče: „Evo ga, dolazi." Pokazala je.
Crni avion dolazio je sa istoka, tako da će pilotova strana gledati ka
hotelu dok prolazi pored. Merkado je primetio da avion leti pogibeljno nisko
sporo dok se približava hotelu. Ako izgubi uzgon, nije imao dovoljnu visinu da
se oporavi.
Činilo se da Vivijan ne shvata opasnost, jer se smešila i mahala.
Merkado nije mogao da skine pogled sa aviona, očekujući da svakog
sekunda počne da pikira. Šta li je Persel umislio? Eto šta se događa kada se neko
razmeće pred ženom, pomisli Merkado. Pogine. A ako Frenk Persel pogine...
pogledao je u Vivijan.
Ona je sada stajala na vrhovima prstiju i neobuzdano mahala. „Frenk!
Ovde!“ Skakala je goredole.
Persel je nagnuo krila otprilike stotinu metara od hotela, pokazujući da
ih je video. Merkado je mlako mahnuo rukom, a dok je avion prolazio pored,
spazio je Perselovo lice - gledao je u njih.
Vivijan viknu: „Video nas je! Jesi li ga video, Henri?“
Nije joj odgovorio. Posmatrao je letelicu dok je ubrzavala i nastavljala ka
zapadu. Očekivao je da će se Persel vratiti i još jednom proleteti, ali je nastavio
dalje i nestao na pozadini visokih zapadnih planina.
Vivijan je ostala da stoji pored ograde, gledajući u maglom obavijena
brda.
Merkado je nameravao da je sada zamoli da ode, ali to nije učinio.
Konačno je rekao: „Verujem da ovo neće predstavljati problem.“
Okrenula je glavu ka njemu. „Popili smo kafu. Dok smo čekali Frenka."
Klimnuo je.
Okrenula se i leđima naslonila na ogradu. „Nisi bio ljubomoran tip.“
,,Ne.“
„Svi smo se kupali zajedno.“
,,Da... pa, kupanje i snošaj su dve različite stvari."
„Jedno je uvertira u drugo. A ti si to znao.“
,,Ne primenjuj taj argument na meni, Vivijan.“
Prošla je pored njega i ušla u njegovu spavaću sobu.
Stajao je na balkonu nekoliko sekundi, a zatim prošao kroz klizna vrata.
Ležala je na njegovom nenameštenom krevetu, i dalje u šami, ali ju je
zadigla, otkrivajući kao ugalj crne stiđne dlačice.
Pogledao je u nju, ali je oćutao.
Kazala mu je: „Ovo će ispraviti stvari između nas.“
Shvatio je šta je mislila. To je bio njen način da kaže: Žao mi je. Vraćam ti
tvoj ponos. Uklanjam tvoj bes.
Spustio je bademantil na pod, a zatim skinuo bokserice i uvukao se u
krevet pored nje. Kleknuo je između njenih raširenih nogu, sagnuo se napred i
počeo da joj skida šamu, ali je rekla: ,,Ne. Ovako.“
Pogledao je u nju.
„Ovako, Henri. Razumeš."
Klimnuo je.
Pružila je ruku, uhvatila ga za ukrućeni penis i povukla ka sebi. Legao je
na nju, a ona ga je uvela u sebe, a zatim je obmotala noge oko njegovih guzova i
čvršće ga stegla.
Počeo je da gura, a ona je u roku od jednog minuta svršila i zastenjala -
isto stenjanje koje je čuo one noći kada je visio na stubu. Nastavio je da upire
kukovima a ona je ponovo doživela orgazam, a on je osetio kako svršava u nju.

Ležali su jedno pored drugog, držeći se za ruke i zureći u ventilator koji

se polako vrteo na plafonu.
Upitala ga je: „Razumeš li ovo?“
 „Razumem."
,,I razumeš da je ovo između dvoje prijatelja."
Nije joj odgovorio.
„Povredila sam te, i sada se osećam bolje, a žeiim da se i ti osećaš bolje. U
vezi sa mnom. I... svima nama.“
,,Razumem.“
„Nadam se da je tako. Ako ne sada, onda kasnije."
Znao je na šta je mislila sledeći put kada je video Persela. Kada su sve
troje seli da popiju piće, Persel i Merkado su bili kvit, iako Persel to nije znao. Ali
Henri Merkado jeste.
Zapravo, već se osećao bolje. Gnev više nije bio tu, a ako i jeste, to više
nije bio bespomoćan gnev. No, preostalo je neko osećanje gubitka. Želeo je da
bude s njom.
Rekao joj je: „Barem mi reci da si uživala.“
„Uvek sam uživala."
,,Bis?“
Bacila je pogled na časovnik. „Bolje da krenem.“
„Neki drugi put?“
,,Ne. Ovo se neće ponoviti." Pridigla se u sedeći položaj i počela da spušta
noge s ležaja, ali on joj je stavio šaku na potiljak i nežno je povukao ka sebi.
Oklevala je, a zatim ga pustila da joj povuče glavu i lice ka svom vlažnom
penisu, koji je uzela u usta.
Kleknula je između njegovih nogu, a njena duga, kao noć crna kosa rasula
mu se preko bedara dok joj je glava poskakivala goredole.
Svršio je i telo mu se izvilo, a ona je ostala s njim dok ništa više nije
ostalo u njemu.
Vivijan je sela na pete, a on je pogledao u nju, dok joj se njegova sperma
slivala niz bradu. Pogledi su im se sreli, ona se nasmešila, a zatim svukla šamu i
stala na krevet. Okrenula se ukrug za njegove oči, i on ju je posmatrao, ali ništa
nije rekao.
Skočila je sa kreveta, obrisala lice maramicom, navukla šamu, i pošla ka
vratima. „Hvala na kafi.“
,,U svako doba.“
Otišla je, a on se zagledao u rotirajući ventilator. „Volim te.“
 35

Persel je uzeo taksi od avionske piste do hotela i pozvao Merkada da se

nađu na kafi. Dva muškarca su sela u bar hotela Hilton, koji je takođe služio i kao
soba za doručak.
Merkado se nadao da će Vivijan biti tamo, kako bi mogao da iskusi taj
postkoitalni trenutak, za koji je sugerisala da će učiniti da se oseća bolje. Nije
bilo isto, nekako, kada su kafu pila samo dvojica muškaraca kojima su nabijeni
rogovi. Upitao je: „Gde je Vivijan?“
„Zvao sam obe sobe, ali se ne javlja.“
Merkado je hteo da mu kaže: ,,Pa, više nije u mojoj sobi.“ Umesto toga je
rekao: „Verovatno spava. Rano je ustala." Predložio je: „Pokušaj ponovo.“
„Sići će.“
Kelner je prošao pored njihovog stola noseći jelovnike, a Merkado reče:
„Svaki put kad obedujem mislim na glad.“
„Naruči nešto lagano."
,,To je vrlo bezosećajno, Frenk.“ Dodao je: ,,Ne bi to rekao da je Vivijan
ovde.“
Persel je podigao pogled s jelovnika, ali nije odgovorio.
Naručio je pun doručak, rekavši: ,,Od letenja uvek ogladnim."
Merkado je naručio sok od pomorandže i cornetto uz kafu. Upitao je
Persela: „Kako je avion leteo?“
„Nije naročito agilan. Ali izgleda dovoljno sigurno." Upitao je: „Kako ti je
izgledalo?"
,,Pa ne znam, ali činilo mi se kao da znaš šta radiš.“
„Šta je Vivijan mislila?“
„Uzbudila se kada si proleteo pored hotela.“ Dodao je: „Video si je.“
,,Jesam.“
,,Da. A mi smo videli tebe u kabini.“
,,A kako sam izgledao, Henri?“
 ,,Molim?“
„Jesam li izgledao srećno što vidim Vivijan na balkonu tvoje sobe?“
Merkado mu nije odgovorio na pitanje, ali je kazao: „Stani malo, starče. Popili
smo kafu dok smo čekali da proletiš. Nadam se da shvataš kako je zaista bilo.“
Persel se zapiljio u njega, ali nije odgovorio.
Merkado nije uživao u ovom trenutku onoliko koliko je mislio. Bilo bi
mnogo bolje da su se Vivijan i Persel već posvađali zbog ovoga, posle čega bi
Persel bio zlovoljan na koktelima ili večerama.
Merkado nije želeo previše da protestuje, ali je kazao: „Svi smo
civilizovani, starče.“ Podsetio ga je: „Bićemo u neposrednom kontaktu kad
uđemo u žbunje.“ Istog časa je zažalio zbog izbora reči. Uđemo u žbunje.
Frojdovska greška? Suzbio je osmeh.
,,U redu.“ Persel ga je obavestio: „Nije bitno.“
Nije bitno? Merkado je želeo da mu kaže: „Jebao sam je, čoveče“, ali to bi
razorilo čitav dogovor. Umesto toga je kazao: „Veoma ti je privržena, Frenk.“
„Kraj rasprave.“
„Zapravo, trebalo bi da vodiš ovu raspravu s njom.“
Persel nije odreagovao, ali Merkado je počeo da mu ide na živce. Vivijan
nije bila srećna tema za razgovor između njih dvojice, a Merkadova prisnost bi
mu zaradila u najmanju ruku udarac u stomak, kao što mu je rekao u Rimu. Ali
nije hteo da poremeti misiju. Takođe, sviđao mu se Henri.
Merkado mu reče: „Nisarn siguran, ali mislim da si leteo presporo dok si
prolazio pored hotela.“
„Pusti mene da pilotiram, Henri.“
„Razmišljam o sebi, starče. Tvom putniku. I Vivijan.“
,,Ne brini se za to.“ Persel ga je obavestio: „Ako ćeš se osećati bolje, sinjor
Bokačo je bio impresioniran mojim letačkim veštinama.“
„Dobro. Ali hoče li te pustiti da ponovo letiš?“
„Razmišlja o tome.“
„Treba nam taj avion.“ Merkado je upitao: ,,A kako je sinjor Bokačo?
Pretvara li se da marksisti nisu preuzeli kontrolu i da će se njegov privilegovani
život nastaviti kao i obično?“
,,Ne, mislim da kapira da je s tim gotovo.“
„Onda zvuči mnogo realističnije od mnoštva mojih kolonijalnih
sunarodnika širom sveta.“
,,Da.“
,,Sa starim svetskim poretkom je gotovo.“
 „Uistinu jeste.“ Persel je obavestio Merkada: „Sinjor Bokačo hoće da zna
da li naše novine žele da otkupe Miju.“
,,Koga?“
„Avion. Zove se Mija.“
,,Oh... mislim da ne žele.“
„Pitaj, molim te.“ Objasnio je: „Sinjor Bokačo hoče da ode iz zemlje." ,,I
treba. A ti bi trebalo da mu kažeš da razmatramo kupovinu njegove letelice kako
bi nas pustio da nastavimo da je iznajmljujemo.“
„Možda sam ga ja i naveo da poveruje u to.“
„Namazan si, Frenk.“
,,Ja? Ti si mi upravo predložio da ga lažem.“
Njihov doručak je stigao, a Persel reče: ,,U toku vožnje taksijem od piste,
video sam decu s naduvenim stomacima.“
Merkado je ćutao nekoliko trenutaka, a zatim rekao: „Ponekad mi se
plače zbog ove zemlje.“
,,Da si video ono što sam ja video u Kambodži, plakao bi i zbog te zemlje.“
Pogledao je u Merkada: „Možemo da plačemo i zbog celog sveta, Henri, ali to
neće promeniti svet.“
Merkado je klimnuo. „Kada dođeš u moje godine, Frenk, počneš da se
pitaš... šta je, dovraga, pošlo po zlu?“
„Sve je pošlo po zlu.“
„Jeste. Ali onda vidiš... pa, oca Armana. I ove ljude iz UN. I sve volontere i
misionare koji dolaze na ovakva mesta da pomažu. Da pomažu bližnjima,
drugim Ijudskim bićima."
,,To uliva nadu.“
,,Za svakog Getačua postoji po jedno pristojno ljudsko biće koje pokušava
da ublaži patnje sveta.“
„Nadam se da je tako.“ Persel upita: „Kada će dobri momci pobediti?“
„Kada dođe do poslednje bitke između sila dobra i zla. Kada se Hrist i Antihrist
sretnu na Armagedonu."
„Zvuči kao vraški dobra priča. Nadam se da ću dobiti priliku da
izveštavam." „Izveštavamo o tome svakog dana, Frenk.“
Persel klimnu glavom.
Nije bio onoliko gladan koliko je mislio, pa je samo iskapio kafu i zapalio
cigaretu.
Merkado je pogledao u vitražni prozor i kazao: ,,Ne prikazuje Solomona i
kraljicu od Sabe na delu.“
 „Moraš da upotrebiš maštu.“
„Mislim da bi ta scena privukla mušterije."
„Ili policiju.“ Persel upita: „Jesi li čuo išta o gospodinu Hajlu Selasiju, kako
ga sada zovu?“
„Čuo sam glasinu da ga neumorno ispituju o njegovom imetku ovde i u
inostranstvu, i da im on malopomalo sve odaje u zamenu za živote članova
svoje porodice.“
„A šta će se desiti kada im bude sve dao?“
Merkado je obavestio Persela: „Ugušili su nekoliko starijih članova
carske porodice jastucima i obznanili da su umrli prirodnom smrću. To će biti i
njegova sudbina. Ili nešto tome slično.“
Persel je klimnuo. Upitao je: „Misliš li da car zna lokaciju crnog
manastira?“ „To je dobro pitanje. Kraljevski dvor imao je običaj da putuje po
zemlji kako bi delio pravdu, davao pomilovanja, poklanjao novac crkvama i
tome slično. Uvek su posećivali Zavetni kovčeg u Aksumu. Moguće je da je car
posetio i crni manastir, ali mi instinkt kaže da nije. Čak i da jeste, ne bi mogao da
kaže svojim tamničarima mrežne koordinate."
„Svakako. Siguran sam da nije vozio turistički autobus."
„Mnogo verovatnije je da su mu doneli Gral na nekom mestu daleko od
manastira.“
„Kao što je selo Šoan.“
„Moguće.“ Merkado ga je obavestio: „Dvor već tri hiljade godina obavija
tajnovitost. U poređenju s njim, dvor japanskog cara izgleda kao otvorena kućna
zabava.“
„ A u poređenju s Vatikanom, svaka druga zatvorena institucija deluje
kao javni servis za informacije.“
„Tvoji antipapistički stavovi idu mi na živce, Frenk.“ Podsetio ga je: ,,Ti
radiš za vatikanske novine.“
„Bog neka mi je u pomoći.“
„Bilo kako bilo, carski dvor više ne postoji."
„Osim ako Gan ne uspe u svom naumu.“
,,To se neće desiti. Nema više povratka na staro.“
„Mislim da si u pravu, Henri. A kad smo već kod toga, gde je naš ser
Edmund?“
,,I sam počinjem to da se pitam.“
„Kazao je da će stići 24. januara, što je bilo juče. Ali dogovorili smo se da
ćemo čekati još četiri dana pre nego što dignemo ruke od njega.“ „Onda ćemo ga
čekati. Ali ako se ne pojavi, nastavljamo dalje. Bez njega.“
„Potrebne su nam te mape.“
„Imamo avion.“
„Vazdušno izviđanje nije zamena za terenske mape. Jedno upotpunjuje
drugo. Takođe, pukovnik Gan poseđuje veštine koje mi nemamo.“ „Verujem da
ovo možemo da uradimo i bez njega. Ali ne mogu da uradim ovo bez tebe i
Vivijan.“
Persel je pogledao u Merkada i pitao: „Zašto mi zapravo radimo ovo?
Ponovi mi.“
„Moji razlozi se, baš kao i tvoji, Frenk, menjaju se iz dana u dan. Ima dana
kad mislim na svoju besmrtnu dušu, a drugih dana pak mislim kako bi bilo lepo
postati bogat i slavan na svetskoj Gral turneji. Jedino u šta sam siguran jeste to
da smo mi - sve troje - izabrani da ovo uradimo, i verujem da nećemo znati
zašto sve dok se ne nađemo u blizini Svetog grala i Svetog đuha.“ Persel klimnu.
,,U redu. Ako se Gan ne pojavi, i dalje sam u igri. Pitaću Vivijan.“
,,Ne moraš da je pitaš.“ Merkado je pogledao ka foajeu. „ Ali ako želiš, evo
je.“
Vivijan je ušla u prostoriju s torbicom u ruci, odevena u pantalone
zemljane boje, vrećasti pulover i patike. Spazila ih je i pošla ka stolu, osmehujući
se.
Merkado je ustao, nasmešio joj se i izvukao joj stolicu.
Vivijan ih je obojicu ovlaš poljubila u obraz, a zatim sela i kazala: ,,Mislila
sam da ću vas naći u baru, kao i obično.“
Merkado joj je odgovorio: „Sada je soba za doručak. Ali mogu da ti
nabavim bladi meri.“
,,Ne, hvala ti.“ Upitala je: „O čemu ste razgovarali?“
Persel je odgovorio: „O izviđanju iz vazduha."
Uhvatila ga je za ruku. „Frenk, bio si apsolutno veličanstven. Imaš li još
neke veštine o kojima nam nisi pričao?“
„Umem da vežem leptirmašnu.“
Nasmejala se, a zatim uzela njegovo parče tosta. „Gladna sam kao vuk.“
Merkado joj reče: „Pričao sam Frenku koliko nas je impresioniralo njegovo
proletanje pored hotela.“
Vivijan je bacila pogled na Persela, koji je pokušavao da privuče pažnju
konobara, a zatim pogledala u Merkada. Nasmešio se. Uputila mu je šatro
iznerviran pogled.
Kelner je došao, a Vivijan je naručila čaj i voće, a zatim pojela jednu od
Perselovih kobasica. Merkado joj reče: „Osećamo grižu savesti zbog gladi.“
„Jesi li je ti izazvao, Henri?"
,,Ja doručkujem samo cornetto.“
,,Pa, trebalo bi da čuvaš snagu. Trebaće ti.“
„Izvrsna poenta." Merkado nije u potpunosti uživao u ovom trenutku, pa
je predložio: „Možda bi trebalo da razrešimo jutrošnji nesporazum." Vivijan je
reagovala sekund prekasno. „Kako to misliš?“
„Frenk se pitao zašto smo pili kafu na mom balkonu.“
Pogledala je u Persela. „Šta si se pitao?“
„Mislim da je Henri pogrešno protumačio moje pitanje."
Ponovo je pogledala u Merkada, koji je rekao Perselu: „Izvini, starče.
Mislio sam da pokazuješ izvesnu ljubomoru.“
Persel je pogledao u njega i kazao: „Zapravo sam se pitao kako si tako
rano izvukao matoru guzicu iz kreveta."
„Podesio sam alarm, samo da te vidim, Frenk. A onda sam pomislio, šta
ako se Vivijan uspava? Zato sam je pozvao da mi se pridruži na kafi dok ti zujiš
pored.“ Našalio se: ,,Da nas nisi video, onda bi možda trebalo da se zapitaš gde
smo.“
Perselu to nije bilo smešno, a Vivijan je šutnula Merkada ispod stola i
rekla: „Možemo li da promenimo temu?“ Upitala je: „Jesmo li se čuli s Ganom?"
Merkado je odgovorio: „Nismo.“
„Treba li. da se zabrinemo?“
„Frenk misli da ne treba.“
„Možemo li ovo da uradimo bez njega?“
„Opet, Frenk misli da ne možemo.“ Dodao je: ,,Mape.“
Vivijan je zavukla ruku u torbicu, izvadila debelu kovertu i stavila je na
sto. „Ovo je čekalo na recepciji."
Persel je uvideo da je koverta predata lično, adresirana na „Merkada,
Persela i Smitovu, Oservatore romano, hotel Hilton.“ Nije bilo informacije o
pošiljaocu.
Vivijan upita: ,,Da je otvorim?"
Persel se osvrnuo po prostoriji. ,,Okej.“
Vivijan je nožem prosekla selotejpom dobro ulepljeni omotač, a zatim
zavirila unutra. ,,M-A-P-E!“
Persel joj reče: „Vidi ima li neka poruka.“
Zavukla je šaku u kovertu i izvadila parče hartije. Pročitala je: ,,Ja sam u
Adis Abebi. Kontaktiraću s vama. Odlično letenje, gospodine Persele.“ Rekla je:
„Nije potpisano."
Merkado reče: „Bogu hvala što je ovde i što je bezbedan.“
Persel je istakao: „Biti ovde znači ne biti bezbedan."
,,Pa, u svakom slučaju, imamo mape, a ako nam se Gan ne pridruži, nas
troje možemo da nastavimo dalje.“
Vivijan upita Persela: „Kako je znao da si leteo?“
„Pretpostavljam da nas posmatra i rojalistički pokret otpora.“
Vivijan reče: „Ovo je uzbudljivo.“
Persel ju je uverio: „Postaje još uzbudljivije kada ti tajna policija zakuca
na vrata.“
Dovršili su doručak, a Persel je rekao da će pozvati Bokača da vidi mogu
li dobiti avion u sedam sati sutra ujutru. Posavetovao je Merkada: „Nisi nam
potreban u avionu, ali dobro bi nam došao još jedan par očiju.“ Merkado je
oklevao, a zatim odgovorio: „Ne bih propustio to iskustvo, Frenk.“
,,Odlično.“
Merkado reče da će otići do hotela Imperijal da proveri telekse i
nadoknadi zaostale glasine i tračeve. Dodao je: „Takođe ću napisati priču o
gladi.“ Rekao je Perselu: „Video sam tvoju priču o katoličkim izbeglicama, u kojoj
kažeš da im prelazna vlada ne pomaže.“
„Nadam se da si uživao.“
,,Da li je ijedan deo tog članka zasnovan na činjenicama?"
„Uzimam list iz tvoje beležnice, Henri, i postajem kreativan." Merkado
nije odgovorio na to, ali je kazao: „Istina je da su novine gruba skica istorije. Ali
ne i gruba skica romansiranih istorija.“
Persel je počeo da se nervira. „Unapred se radujem tvom činjeničnom
članku o gladi.“
„Moja priča će naglasiti da etiopske vlasti prodaju nacionalno blago da bi
kupile hranu za narod.“
„ Ali to nije tačno. Oni kupuju oružje.“
„Moja poenta, Frenk, nema nikakve veze sa istinom ili izmišljotinama -
ne bi trebalo da napišemo bilo šta što će dovesti do naše deportacije iz zemlje.
Ili hapšenja."
„Mislim da to znam, Henri.“
„Odlično. Možemo ispričati istinu kad odemo odavde.“
„Kada si u Etiopiji, pitanje je ako, a ne kad.“
,,U međuvremenu, rekao sam uredniku da ne objavi tvoju priču.“ Vivijan,
koja je ćutala za vreme ove razmene, reče: „Kad odemo odavde, imaćemo da
ispričamo mnogo veću priču." Rekla je Merkadu: „Složili smo se da sarađujemo,
Henri, i da budemo prijatelji i kolege, i da ćemo zaboraviti prošlost.“ Pogledala
je u njega. „Zar ne?“
Nasmešio se. ,,Jesmo.“ Oprostio se od njih i otišao.
Vivijan je ćutala nekoliko trenutaka, a zatim kazala Perselu: „Izvini.“
„Zbog čega?“
,,Znaš.“
„Slušaj, Vivijan, znam da ti je i dalje drag, i to je u redu.“ Setio se šta mu je
Merkado rekao i podsetio ju je: „Bićemo u bliskom kontaktu kad odemo iz
Abebe, zato svi moramo da ostavimo po strani... ljubomoru."
Nasmešila se i upitala: „Znači, svi možemo opet da se kupamo goli
zajedno?"
„Ne.“
„Vidiš? Ipak si ljubomoran."
„Šta želiš danas da radiš?“
„Želim da fotografišem sve ono šta sam izgubila kada sam bila u zatvoru,
a ona kopilad mi poharala sobu.“
„Zvuči dobro.“
„Moram da uzmem fotoaparat.“ Ustala je i rekla: „Hoćete li se popeti gore
sa mnom, gospodine Persele? Hoću da vam pokažem svoj novi F-I.“
Nasmešio se i ustao. „Upamtite da radimo za Vatikan, gospođice Smit.“
„Povikaću O, bože! u prikladnom trenutku.“
Uzeo je kovertu i otišli su u njenu sobu.
Dok se skidao, zapazio je belu šamu, koju je sinoć nosila, prebačenu
preko stolice. Takođe je primetio hotelski bademantil koji je ležao na krevetu.
Jutro je bilo veoma sveže i on je pomislio da je Vivijan trebalo to da nosi na
Henrijevom balkonu.
 36

Mali taksi marke Fijat peo se uz maglom obavijeno brdo s Perselom i

Vivijan na zadnjem sedištu i Merkadom na suvozačevom mestu. Stigli su do
aerodroma, gde je uskovitlana magla prekrivala pistu i hangare. Persel reče
Merkadu: ,,U redu je ako želiš da se vratiš.“ Dodao je: „Nije loša ideja imati
potencijalnog preživelog.“
Merkado ništa nije odgovorio.
„Nekoga da nastavi s misijom. Ili da ispriča našu priču."
Merkado je otvorio vrata i izašao iz taksija.
Persel je rekao taksisti da sačeka, a Vivijan je kazao: ,,Za slučaj da bude
problema s vlastima. Ili s Henrijem.“
„Ujutru je sav na tri ćoška.“
,,Ne bih znao.“ Izašao je iz vozila i otišao do hangara da podnese plan
leta. Otkrio je, na svoje iznenađenje, da se i dalje nervira zbog Henrija - i Vivijan -
odnosno, njihovog kafenisanja. Nije bilo nikakvog razloga da bude sama s njim.
Ali kao što su sve troje znali, u potonjim nedeljama ih čeka još dosta sličnih
momenata.
Mladi poručnik ratnog vazduhoplovstva sedeo je iza stola u kancelariji
hangara, pušeći cigaretu. Sinjor Bokačo dao je Perselu nekoliko formulara
planova leta i rekao mu kako da ih popuni, što je ovaj uradio na engleskom,
međunarodnom letačkom jeziku - izuzev ovde, očigledno.
Poručnik je pogledao u plan leta, a bilo je očito da ne ume da ga pročita.
„Kuda ići vi?“
,,U Gondar.“ Persel je pokazao na polje odredište na formularu.
,,Zašto?“
Persel mu je pokazao novinarske akreditacije i pasoš. „Gazetanna.“
Čovek je pokazao napolje. ,,Ko ići još?“
„Gazetanna.“ Podigao je dva prsta.
 Poručnik je zavrteo glavom. ,,Jok!“ Mahnuo je rukom, pokazujući Perselu
da ode.
Persel je iz džepa izvadio indigo kopiju plana leta i stavio je na sto.
Etiopski bir je devalvirao, ali je za formular spajalicom bila prikačena novčanica
od pedeset hiljada lira - otprilike pedeset dolara.
Poručnik je ždraknuo novac - svoju mesečnu platu - a zatim podigao
gumeni pečat, lupio po Perselovom primerku plana leta, a zatim zapisao vreme.
,,Idi!“
Persel je uzeo svoju kopiju plana leta i izašao iz hangara.
Henri se nije vratio taksijem u hotel, i pričao je sa Vivijan blizu naviona.
Persel je platio taksisti, a zatim otišao do letelice.
Merkado ga upita: ,,Da li je bilo ikakvih problema?“
„Hoće li nam novine refundirati novac utrošen na podmićivanje?"
,,U Narodnoj republici nema podmićivanja. Samo korisničkih naknada.“
Vivijan je nosila torbu za fotoaparat i kazala: „Upravo sam pričala
Henriju da sam iskopala širokougaoni objektiv u Rojtersovom uredništvu, a
tamo imaju i dobru laboratoriju za uvećavanje snimaka.“ Dodala je: ,,I ne
postavljaju pitanja."
„Odlično. Jesmo li spremni? Pitstop? Henri? Kako ti je bešika?“
„Tamo dole sve dobro radi.“
Persel je potapšao svoju platnenu torbu i rekao: „Imam prazan termos iz
hotela, ako neko bude morao da ga upotrebi.“ Upitao je Merkada: „Jesi li se setio
da kupiš dvogled?“
„Pozajmio sam ga iz kancelarije.“
Kad je Persel pošao prema krilu, Merkado ga je upitao: „Šta je ovo?“
Pokazao je na raketni lanser.
,,Na šta ti liči, Henri?“
„Raketni lanser. Napadamo li nekoga?"
Dok je Persel objašnjavao prisustvo raketnog lansera, Merkado je
primetio rupe od metaka u trupu aviona i svima ih pokazao.
Persel je uverio Vivijan i Merkada: „Slučajni pogoci.“ Popeo se na levo
krilo, otvorio krov kabine i povukao ga unazad. Iz kokpita je pokuljao vonj
plesnjive kože i hidraulične tečnosti. Persel je ispružio ruku ka Merkadu, koji ga
je uhvatio za šaku i povukao se na krilo. Persel mu reče: „Izaberi koje god želiš
sedište pozadi."
„Nema nikakvih sedišta."
„Onda sedi na vreču s kafom."
 Merkado se nezadovoljno popeo u zadnji deo aviona, a Persel je pružio
ruku Vivijan i izvukao je gore. Ugurala se u kabinu i prešla na desno sedište.
Persel je ušao u kokpit i zatvorio krov. „U redu, Henri, tamo nazad postoji
sigurnosni pojas.“
„Radim na tome.“
Persel je vezao pojas, a Vivijan je učinila isto. Kazao je: „Vreme na našem
planu leta je 6.38. Treba da budemo u Gondaru za manje od tri sata. Sve duže od
toga pobudiće sumnju tipa koji će na drugom kraju uzeti naš plan leta. Ali
moramo da napravimo nekoliko neovlašćenih skretanja s glavne putanje, tako
da ćemo sleteti tek posle deset. Okriviću čeone vetrove.“
Merkado ga upita: „Šta ako znaju da nema čeonih vetrova?"
„Znaju samo ono što im kažu drugi piloti koji su ranije sleteli. A nešto mi
govori da između Adis Abebe i Gondara nema baš mnogo vazdušnog
saobraćaja.“
Persel je otvorio kartu sinjor Bokača i bacio pogled na nju. Kazao je: „Evo
šta ću da uradim. Podići ću Miju na dvanaest hiljada stopa, i pokušaću da iz nje
izvučem brzinu od dvesta četrdeset kilometara na sat. Kada vidimo jezero Tana,
leteću nisko i sporo, koliko god je to moguće oko oblasti za koje mislimo da se u
njima može nalaziti crni manastir." Dodao je: „Takođe ćemo baciti pogled na
banju i predeo označen sa incognita. Vivijan će snimati širokougaone
fotografije, a onda ćemo u nekom trenutku morati da se spustimo na šest
hiljada stopa, što je nadmorska visina Gondara. Uz malo sreće, sletećemo u
Gondar do 10.00.“
Vivijan upita: „Ako nas iko pita, šta uopšte radimo u Gondaru?"
„Pišemo članak o drevnom utvrđenom gradu.“
Merkado reče: „To je nategnuto, Frenk.“
„Dobro. Pokušavamo da dobijemo intervju s generalom Getačuom.“
Vivijan reče: „Više mi se sviđa tvoja prva ideja.“
Persel ih je podsetio: ,,Mi smo novinari. Nemamo pojma kuda idemo.“
Pogledao je na sat: 6.52. ,,Spremni?“
Vivijan reče: „Ako si ti spreman, i ja sam.“
Čvaknuo je glavni prekidač, a zatim povukao upravljač, a Vivijan se
zgranula kada se upravljač ispred nje pomerio u skladu s njegovim. Pritisnuo je
pedalu kormila pravca, a njena se pomerila ispod nogu. Kazao joj je: „Ovo su
duple kontrole, ali to ne znači da ćemo nas dvoje da upravljamo avionom. Drži
ruke podalje od upravljača i stopala od pedala."
„Razumem, gospodine.“
 Nekoliko puta je pritisnuo papučicu gasa, a zatim pokrenuo motor.
Motor se zakašljao, a ispod haube se zavijorio oblačić crnog dima. Elisa se
okrenula jednom, dvaput, a motor je zabrundao.
Vivijan je primetila pločicu Svetog Kristofera, koju je sinjore Bokačo
špenadlom zakačio iznad vetrobranskog stakla. Dotakla ju je, i rekJa: „Svetac
zaštitnik putnika. On će nas čuvati.“
„Odlično!"
Persel je pogledao u zbrku mahom neispravnih mernih instrumenata.
Ispod kontrolne table stajao je novi prekidač, obeležen na engleskom: zakočeno
i paljba. Odvojeno crveno dugme bilo je okidač za dimne rakete. Okrugla i jasna
nišanska naprava stajala je ispred njega na obrtaču pored vetrobranskog stakla.
Zapazio je da u lanseru i dalje stoje četiri dimne rakete. Sudeći po rečima sinjor
Bokača, to nije bilo ništa neobično; etiopski mehaničari minimizirali su svoju
radnu normu. Sinjore Bokačo ga je posavetovao da ne zahteva da se rakete
izvade. Takođe ga je savetovao da ih ne ispaljuje iz zabave.
Persel je bacio pogled na udaljeni vetrokaz, a zatim pustio ručnr kočnicu
i zakotrljao se ka pisti. Spazio je da na ivici duge piste, koju je juče koristio sa
sinjor Bokačom, stoji C-47. Nije imao vremena da sačeka da se C-47 pomeri, pa
je pošao ka kraćoj pisti, za koju je sinjore Bokačo rekao da se može koristiti, u
zavisnosti od vetrova, količine goriva i težine tereta. Indikator količine goriva
pokazivao je da je rezervoar pun, Vivijan je bila laka, a Merkado je preskočio
doručak.
Odvezao se do kraja kraće piste. Nivo buke u kokpitu bio je podnošljiv, a
razgovor moguć ukoliko budu glasnije pričali. Upitao je: „Jesu li svi dobro?"
Vivijan je klimnula. Merkado ništa nije odgovorio.
Persel je proverio letačke kontrole i položaj kormila visine. Isključio je
jedan pa drugi magnet, i uvideo da pad procenata obrtaja motora nije ni dobar
ni loš. Odradiće posao.
Odvezao se na pistu, sa koje je magla uglavnom nestala. Poravnao je
nosni deo sa onim što je nekad bila bela linija. Putanja izlokanog betona bila je
malčice uznemirujuća. Oklevao je, zatim dao gas i navion se zakotrljao po pisti.
Avion se gadno truckao po izlokanom betonu. Kontrolna ploča je
vibrirala, krov od pleksiglasa je zvečao, a kontrole su se tresle u njegovim
rukama. Tutnjava amortizera stajnog trapa ispunila je kabinu kada je pao na
dno. Bacio je pogled na Vivijan i video da se poigrava sa fotoaparatom.
Navion je progutao pistu pri brzini od osamdeset kilometara na čas, a
zatim devedeset. Magla je obavijala kraj piste, ali on je znao da je to takođe kraj
zaravni na vrhu brda koju je primetio kada je preleteo iznad sa sinjore Bokačom.
Video je kako teren sa obe strane opada i nestaje dole u magli. Nalazio se na
grebenu, a ovo uzletanje se više nije moglo obustaviti.
,,Frenk!“
Bio je to Merkado, ali nije bilo o čemu da se diskutuje.
Vivijan je podigla pogled s fotoaparata, ali nije ništa kazala.
Bacio je pogled na brzinometar i zapazio da jogunasti instrument očitava
nulu. Ventil za dovod goriva bio je u potpunost otvoren, ali Mija nije pokazivala
nikakve znake podizanja.
Pista se odjednom završila i Vivijan preneraženo vrisnu, a zatim ispruži
ruku i stavi prste na Svetog Kristofera.
Upravljač je delovao lagano u njegovim rukama, a navion je na trenutak
lebdeo u vazduhu, kao da pokušava da odluči da li da poleti ili da se sunovrati u
dolinu.
Nos se povio nadole, a on je polako povukao unazad upravljač i povukao
ručicu za uvlačenje stajnog trapa. Mija se blago podigla. Susedno brdo proletelo
je pored levog krila, a on je zapazio da je na većoj visini od naviona. Vivijan se
štrecnula na zvuk udaranja stajnog trapa o kućište, a Merkado reče: ,,Oh!“
Avion je počeo da se penje. Persel je bacio pogled na visinomer. Bio je na
7.800 stopa, što nije bilo dobro s obzirom na to da je poleteo sa 7.900. Oko
njega, su se dizale planine visoke 10.000 i 12.000 stopa i činilo se kao da ga
stiskaju sa svih strana. Planinski vrh pojavio se i ispred nosa aviona.
Avion je nastavio da se penje, a Persel se malo opustio na 12.000 stopa.
Okrenuo se ka severozapadu i upitao: „Nemate ništa protiv da zapalim?“
Činilo se da nikome ne smeta, pa je pripalio cigaretu. Upitao je: „Treba li
nekome onaj termos?“
Vivijan reče: „Prekasno je za to.“
Upitao je: „Kako tebi ide, Henri?“
Bez odgovora.
Vivijan je okrenula glavu. „Jesi li dobro?“
„Dobro sam.“
„Hoćeš li malo vode?“
„Dobro sam.“
Vivijan je upitala Persela: „Jesi li ovo uradio i juče?“
„Juče smo koristili dužu pistu.“
„Možemo li sledeći put nju da koristimo?"
,,Možemo.“
 „Kako je prošlo sletanje?"
,,Ne brini se za to.“
„Mogu li da dobijem dim?“
Pružio joj je cigaretu.
Nastavili su da lete prema severozapadu, a Persel reče Merkadu:
„Trebalo bi da se upoznaš s tim mapama.“
„Mislio sam da su kod tebe.“
„Šališ se, Henri?“
„Oh... evo ih ovde.“
Vivijan se nasmejala.
Persel se zavalio u naslon sedišta i proučio instrumenttablu. Obradovao
se kada je video da brzinomer opet radi.
Merkado reče: „Sledeći put dobrovoljno ću se javiti da budem
potencijalni preživeli."
„Biće mi drago da se ratosiljam balasta pri poletanju."
Nastavili su dalje, a Persel je pogledao ulevo. Gledano iz vazduha, ovo je
bila prelepa zemlja. Ovo je Gospodov dar Ijudskoj rasi. Zapravo, najstariji
posmrtni ostaci ljudskog pretka, stari više od tri miliona godina, pronađeni su u
dolini Avaš. A od tada, bio je to dug i tegoban uspon ka... nečemu.
Vivijan ga je fotografisala, a zatim i Henrija, koji je sedeo pozadi na džaku
kafe. Henri je uzeo njen fotoaparat i rekao: „Okreni se.“
Okrenula se, nasmešila, a Merkado ju je fotografisao.
Vivijan reče svojim saputnicima: „Počeli smo naše putešestvije.“
Merkado joj je odgovorio: „Zamalo da ga završimo još na poletanju.“ Vivijan ga
je uverila: „Osetila sam kako nam Sveti Kristofer i anđeli podižu krila.“
Persel je zaustio da kaže nešto zajedljivo, ali kada je razmislio o
poletanju, nije bilo nikakvog aeronautičkog razloga zašto je počeo da se penje.
Vivijan je još jednom dodirnula medalju Svetog Kristofera iznad
vetrobranskog stakla. „Hvala ti.“
„A šta je sa mnom?“
„Sledeći put upotrebi dužu pistu.“
Nastavili su da lete u tišini dok je Etiopija klizila ispod njihovih krila.
Negde tamo dole, pomislio je Persel, leži predmet za kojim tragaju. A taj
predmet možda baš njih čeka.
 37

Sat vremena nakon poletanja iz Adis Abebe, Persel je ugledao veliku

okuku Plavog Nila. Skrenuo je udesno i pratio reku ka severu. Leteli su brzinom
od dvesta četrdeset kilometara na sat, a let je dosad protekao bez ikakvih
problema, sem nekih planinskih vertikalnih vazdušnih strujanja. Zrnakafe u
jutanim džakovimaprijatno su mirisala.
Persel je razmišljao o logistici njihove potrage, malim, ali važnim
detaljima. Rekao je Vivijan: „Ako bude ikakvih problema pošto sletimo u Gondar,
možda će ti konfiskovati film. A ako vide da si snimala teren, imaćemo štošta da
objašnjavamo.“
„Sakriću ispucane rolne negde na sebi.“
„Možda će te pretresti."
Merkado im se poverio: „Jednom sam sakrio rolnu filma na mestu gde
sunce ne sija.“
,,Ne dovodi me u iskušenje, Henri.“ Dodao je: ,,Ne želimo da pronađu
filmove kod nas.“ Predložio je: „Možda da ih stavimo u džakove s kafom.“
Merkado je odgovorio: „Ekipa aviomehaničara u Gondaru sigurno će se
poslužiti džakom ili dva.“
Persel je primetio rupu zalepljenu izolirtrakom iznad vetrobranskog
stakla, tamo gde je stajala prikačena medalja Svetog Kristofera. Skinuo je
izolirtraku i kazao: „Možemo da stavimo mape i ovde.“
Merkado mu je predočio: „Čak i ako ne bude nikakvih nevolja u Gondaru,
vlasti će temeljno pretražiti pilotsku kabinu čim izađemo iz aviona, i verovatno
će ih naći.“
Persel nije odgovorio.
Merkado je nastavio: „Ukoliko poričemo da znamo za mape ili film, što bi
moglo da izgleda sumnjivo, onda će sinjor Bokačo zaglaviti u policijskoj stanici
u Adis Abebi odgovarajući na pitanja, dok mi odgovaramo na pitanja u
Getačuovom štabu u Gondaru."
Razmislio je o tome. Henri je imao pravo. „Šta pređlažeš?"
„Kažem da rizikujemo kako neće biti nikakvih problema u Gondaru, i da
bi trebalo da pokušamo da ponesemo mape i ispucani film sa sobom.“ Dodao je:
„Ukoliko bude nevolja u Gondaru, one nas već čekaju, a film i mape će biti
najmanji od naših problema."
Perselu su instinkti i dalje govorili da ne nosi okolo inkriminišuće dokaze
u policijskoj državi. Naročito dok im ranija hapšenja vise nad glavom. No, Henri
Merkado je u ovoj igri bio kudikamo duže od njega. Takođe, činiio mu se kao da
nema dobrih izbora.
Vivijan reče: „Nosiću ispucani film u torbici.“ Dodala je: „Golotinja je
najbolja maska. Čim pokušaš nešto da sakriješ, uvališ se u nevolju.“
Merkado je prokomentarisao: ,,Ti bi trebalo da to najbolje znaš.“
Ignorisala ga je i kazaia: „Frenk će nositi mape.“ Istakla je: „Nije kao da
nosimo oružje ili careve slike.“
Persel klimnu glavom. ,,U redu. Slećemo u Gondar i nosimo stvari sa
sobom. Moram da predam naš plan leta oficiru na aerodromu, a onda ćemo se
odvesti taksijem do grada."
Merkado je, takođe, imao nekoliko misli o njihovom odredištu. „Ako
Getaču nekako sazna da smo se vratili u njegovo leglo, verujem da nam se neče
pokazati. Čekaće da vidi šta opet radimo u Etiopiji.“
Persel je odgovorio: ,,Ne verujem da je toliko bistar. Mislim da on dela u
skladu sa svojim primitivnim impulsima.“
„Saznaćemo u Gondaru."
Vivijan je upitala: „Možemo li da promenimo temu?“
Persel reče: „Evo ti druge teme. Kada započnemo potragu za crnim
manastirom, ne treba ponovo da vozimo iz Adis Abebe na sever. Dogovoreno?“
Složila se. ,,Ne bih to ponovo uradila."
,,Dakle“, rekao je, ,,u nekom trenutku, pošto završimo vazdušno izviđanje,
i kada budemo mislili da imamo nekoliko mogućih lokacija crnog manastira,
moramo da odletimo u Gondar, ratosiljamo se aviona, pazarimo ili iznajmimo
neko terensko vozilo i krenemo u istraživanje.“ Istakao je: ,,Od Gondara do
područja koje moramo da istražimo ima od četiri do šest sati vožnje - naspram
tričetiri dana vožnje iz Adis Abebe.“
Merkado se složio. „Gondar treba da bude početna tačka našeg
poduhvata."
Nastavili su da lete u tišini. Persel je sledio Plavi Nil ka severu,
održavajući brzinu i visinu.
Vivijan je obznanila: „Moram da piškim."
Merkado joj je dodao prazan termos. Kazala mu je: „Zatvori oči. I ti,
Frenk.“ Svukla je pantalone i gaćice i olakšala se.
Persel reče: „Moj red. Zatvori oči, Henri.“ Otkopčao je šlic.
Vivijan se ponudila: „Ja ću ti ga držati kako bi mogao da upravljaš.“
Nasmejala se. „Mislila sam na termos.“
Persel je slutio da Henriju nije smešno. Levom rukom je držao upravljač,
a desnom sebe, a Vivijan mu je pridržavala termos.
„Gotov.“
Zavrnula je čep i pružila termos Henriju, koji ga je takođe upotrebio.
Odista, pomisli Persel, bićemo u direktnom kontaktu u potonjim danima i
nedeljama sa još mnogo prisnih trenutaka. Dobro je što su svi prijatelji.
U 8.32 spazio je jezero Tana ugneždeno među brdima. Visinomer je
pokazivao 11.800 stopa, a jezero je izgledalo kao da se nalazi oko 6.000 stopa
ispod njih, što je otprilike kilometar i po nadmorske visine. U magličastoj
daljini, približno trideset i pet kilometara severno od jezera, nalazio se Gondar.
Pokazao je veliko jezero svojim putnicima i rekao: „Brzo smo stigli, tako
da možemo da njuškamo unaokolo sat vremena."
Počeo je da se spušta. U roku od pola sata našli su se na otprilike hiljadu
stopa iznad tla, a visinomer je pokazivao 6.300 stopa iznad nivoa mora.
Polako je napravio zaokret iznad istočne obale jezera, a Henri, koji je
raširio mapu u zadnjem delu, reče: „Vidim manastir Tana kirkos, koji je
pomenuo pukovnik Gan. Vidite li ga na onom kamenitom poluostrvu koje zalazi
u jezero?“
Vivijan ga je ugledala i fotografisala kroz pleksiglas.
Merkado reče: „Bataljon oca Armana ulogorio se negde duž te obale
jezera, pre skoro četrdeset godina.“
Jezero su okruživala krševita brda, a Persel je znao da je to teren veoma
lak za odbranu, čak i za desetkovani bataljon oca Armana. Manastir Tana kirkos,
pomislio je, takođe se može vrlo lako braniti, zbog položaja na kamenitom
poluostrvu. Crni manastir je, međutim, bio bezbedan jer je bio sakriven. Čak i iz
vazduha.
Napravio je još jedan zaokret i kazao: „Videćemo možemo li da nađemo
banju.“
Merkado se pomoću dvogleda zagledao kroz krov kabine, a Vivijan je
priljubila nos uz pleksiglas. „Tamo! Vidite li je?“
 Persel je spustio desno krilo i smanjio brzinu. Dole, tik iznad vrha krila,
jasno je video kompleks belo okrečenih građevina banje i travnate livade oko
nje. Spazio je glavno zdanje, gde su parkirali džip i našli oca Armana, i opazio je
uzani drum kojim su se dovezli do tamo. Ponovo se zapitao zašto je baš na tom
mestu skrenuo s puta zaraslog u grmlje.
Vivijan uzbuđeno reče: „Eno ga sumporni bazen!“
Zagledao se u bazen, a zatim bacio pogled na Vivijan. Čitav sliv događaja
zbio se tamo te noći, a iz vazduha, na bleštavoj svetlosti sunca, to nije bilo ništa
shvatljivije nego što je bilo po mraku.
Vivijan reče: „Odavde izgleda tako predivno.“ Snimila je nekoliko
fotografija i rekla: „Vratićemo se tamo da nađemo posmrtne ostatke oca
Armana.“ Podsetila ih je: „Vatikanu treba relikvija.“
Persel nije imao komentar na to i rekao je: „Nastavićemo šetnju alejom
sećanja.“
Okrenuo je avion ka severu i kazao: „Scena poslednje bitke.“
Ispod su se nalazila brda gde su se zadnje rojalističke snage, predvođene
princom Džošuom, ulogorile, borile i izginule. Persel se spustio na 2.000 stopa.
Svi drečavi šatori prinčeve armije odavno su nestali, a preostale su samo kosti i
lobanje razbacane po krševitom tlu.
Merkado reče: „Tamo je umrla civilizacija."
Persel klimnu glavom.
Na golim padinama brda još su se videli krateri i rupe od eksplozija, a ti
ožiljci i kosti behu svi preostali dokazi onoga što se tu dogodilo dok su se on,
Vivijan i Henri kupali u italijanskoj banji. Da su stigli dan ranije - ili dan kasnije -
ko zna?
Odleteli su dalje ka severu do Getačuovih brda. Armija je odavno
napustila logor, a jedino su izbrazdana zemlja, rovovi i utvrđeni vatreni položaji
ostali da svedoče o prisustvu nekoliko hiljada ljudi.
Persel nije mogao da ustanovi gde se nalazio Getačuov generalštab, ali je
onda spazio mesto gde je general obesio zarobljene vojnike komunikacionom
žicom, i spazio je klisuru gde su ih bacili u bukagije, i heliodrom odakle su ih
izvukli iz ovog pakla.
Spustio se još niže, a oni su ugledali prirodni amfiteatar - vežbalište -i
Persel je bio siguran da su i Vivijan i Henri videli deset stubova koji su i dalje
štrčali iz tla. Ali to niko nije prokomentarisao. Niti je iko pomenuo drvenu
platformu na kojoj su Vivijan i on grčevito držali jedno za drugo, uvereni da im
je to poslednja noć na licu zemlje.
 Za razliku od banje, taj prizor, gledano iz ptičje perspektive, učinio je
događaje te noći mnogo shvatljivijim.
Vivijan nije fotografisala i okrenula je lice od pleksiglasa.
Henri, razume se, nije imao ništa da kaže, ali bi Persel voleo da zna o
čemu razmišlja.
Usmerio je avion ka visoravni između dva vojna logora. Levo od njih
spazio je niz grebena uz koje su se uzverali da pobegnu od Gala, i vrh gde su
Henri i pukovnik Gan izabrali pogrešno vreme za dremku. Skrenuo je udesno, a
široka travnata zaravan raširila se ispred njih između brda.
Vivijan ga je upitala: „Jesmo li tamo bili?“
,,Aha.“
„Odavde izgleda lepo.“
„Odavde sve izgleda lepo.“ Pokazao je: „Ono je greben uz koji smo se
popeli da tražimo pomoć od generala Getačua."
To je zvučalo smešno u retrospektivi, a ona se nasmejala. „Gde nam bi
pamet?"
,,Na otavi, očito."
Skrenuo je istočno i preleteo celu dužinu zaravni između brda na kojima
su nekad bili ukopani vojni logori.
Nešto u visokoj travi ispred privuklo mu je pažnju: desetak Gala na
konjima jahalo je na zapad, ka njima.
Merkado ih je takođe spazio i kazao: ,,Ti kučkini sinovi su još ovde.“
Predložio mu je: „Ispali te tvoje rakete na njih.“
,,To nisu moje rakete. I to su obični dimni markeri.“
,,Kopilad!“
Henri se, pomislio je Persel, prisećao bitke na planini Aradam, gde su mu
Gale zamalo otfikarile jajca.
Gale su ugledale avion koji je išao ka njima, a on se spremio da skrene
uđesno i izađe van puškometa, ali se predomislio i počeo da pikira.
Vivijan ga upita: „Šta to radiš? Frenk?“
Merkado uzviknu: ,,Za ime sveta, čoveče.,.“
Persel se spustio najniže i najsporije koliko je smeo, a Gale su spokojno
sedele na konjima i zurili u avion koji im se munjevito približavao. Mora da su
videli raketni lanser, pomislio je, jer su se iznenada razbežali. Nekoliko konja
propelo se na urlik motora, a jahači popadali na zemlju.
Spustio se još niže i nagario motor dok je zujao iznad njih. Oštro je
skrenuo udesno kako bi izbegao da im pruži laku metu u povlačenju, a zatim je
preleteo iznad rojalističkog logora i spustio se niže ka dolini, kako bi smestio
brda između sebe i linije vatre veoma ljutih Gala.
Merkado je povikao, nadjačavajući riku motora: „Šta to, dođavola, radiš?“
„Tražim svoj džip.“
„Jesi li poludeo?“
„Izvini. Pukao sam.“
Vivijan je duboko udahnula. „Nemoj to ponovo da uradiš.“
Persel se zaputio jugoistočno duž doline u džungli i kazao: „Potražićemo
utvrđenje rasa Teodora.“
Smanjio je brzinu i visinu dok je pratio dolinu, koja se proširila u
prostranstvo zelenila između susednih brežuljaka.
Merkado se nagnuo između dva sedišta sa mapom područja u ruci i
rekao: „Ovde je ta incognita.“ Persel je ovlaš pogledao mapu, a zatim kroz
pleksiglas, da se orijentiše. Blago je skrenuo udesno i rekao: ,,Za nekoliko
minuta trebalo bi da se pojavi na jedan sat.“
Smanjio je dotok goriva i brzina je opala, a navion je potonuo niže iznad
zbijenih krošnji kišne šume. Počeo je da prepoznaje znake upozorenja gubitka
uzgona aviona, ali su mu letačke karakteristike i dalje bile nepredvidljive.
Spustio se na dve stotine stopa, a Vivijan reče: „Sve proleće prebrzo."
Objasnio je: „ Ako letimo nisko, možemo detaljnije da vidimo, ali sve prebrzo
proleće bez obzira na to koliko sporo da idem. Ako letimo visoko, do izgleda kao
da prolazi sporo, ali onda ne možemo da vidimo manje objekte.“ „Hvala ti,
Frenk. Nisam to shvatila."
„Ovo ti govorim jer si ti zadužena za fotografiju. Šta želiš?“
„Potrebna mi je visina za širokougaoni objektiv. Uvećaću fotografije i
možemo da ih pregledamo lupom.“
„Dobro. U međuvremenu, ako ćeš pogledati na jedan sat, vidim nešto.“
Henri se nagnuo napred, i svi su pogledali u pravcu u kojem je pokazao. Podigao
je nos da uspori avion, a pravo napred ugledali su prekid u zbijenim krošnjama,
a unutar čistine nalazili su se porušeni zidovi i spaljene građevine. Da nisu znali
da je bila netaknuta pet meseci ranije, pomislili bi da je posredi neka stara
ruševina - osim što džungla još nije ponovo osvojila čistinu.
Persel je pomislio na sveštenika. Na ovom mestu je izbegao smrt, a zatim
izašao iz zatvora u džunglu. A nešto ga je - Bog, sećanje ili putić kroz džunglu -
odvelo na zapad, do italijanske banje. Ali on nije išao ka banji. Nije bila
sagrađena kada su ga uhvatili, sudeći po Ganu i mapi, koja nije pokazivala banju.
Dakle, šta ga je odvelo zapadno do te banje i susreta s troje ljudi koji ni sami
nisu znali za njeno postojanje? Verovatno, pomislio je, puteljak kroz džunglu, ili
staza koju je utabala divljač. Ako bi upitao Vivijan ili Merkada, odgovor bi bio
jednostavan: oca Armana je do njih doveo Gospod. Mislio je da mu se više sviđa
teorija o životinjskoj stazi.
Vivijan je snimila nekoliko fotografija dok su se približavali, a onda je
uništena tvrđava proletela pored, a ona reče: „Možemo li da se vratimo, ali na
većoj visini?“
,,Možemo.“ Peo se dok je pravio široki zaokret u smeru kazaljke sata.
Za nekoliko minuta, tvrđava se ponovo pojavila na vidiku s njihove desne
strane na visini od otprilike hiljadu stopa.
Dok je Vivijan fotografisala, upitala je, kao da pita samu sebe: „Možeš li
da zamisliš kako je to biti zaključan u ćeliji usred džungle četrdeset godina?“
Hteo je da joj kaže da će, ako pronađu crni manastir, možda iz prve ruke
saznati kako to izgleda.
Još važnije, potvrdio je još jedan detalj priče oca Armana. Takođe,
fiksirali su nekoliko tačaka sveštenikove priče - istočnu obalu Tane, banju i
utvrđenje. Sada su morali samo da nađu crni manastir, za koji su verovali da se
nalazi negde u toj oblasti.
Pogledao je u debeli neprekinuti tepih džungle i prašume pod sobom.
Jednom se vozio u vojnom izvidničkom avionu u Vijetnamu, a pilot mu je rekao:
„Ispod tih krošanja nalaze se neprijateljski logori. I hiljade ljudi. A mi ništa ne
možemo da vidimo.“
Svakako. To je bio i glavni razlog zašto su Amerikanci bacah napalm na
džunglu - da uklone lišće. Ali ovde su postojale na stotine hiljada jutara guste i
netaknute džungle, a ispod tih krošanja mogao se nalaziti i grad, a niko ga nikad
ne bi video. Takođe, imali su samo neodređenu ideju gde da traže.
Merkado je imao slične misli i rekao je: „Ovo je prilično veliko područje
džungle."
„Primetio si?“
„Trag bi mogla da bude ona stara mapa koju smo videli na Etiopskom
koledžu.“
„Henri, molim te.“
„I vitražni prozor u Hiltonu."
„Zvučiš kao da imaš anoksiju.“
„Ono što im je zajedničko jeste da pokazuju palmino drveće. A ako
pogledaš, tamo dole nećeš videti mnogo palminih šumaraka.“
Persel je bacio pogled na krošnje. Istina, nije bilo mnogo palminog
drveća, ali... to nije bio naročito pouzdan trag. Kazao je: „U redu, motrićemo na
palme. U međuvremenu, imamo otprilike pola sata pre nego što budemo morali
da krenemo prema Gondaru, zato ću se peti u spiralnim zaokretima, a Vivijan će
fotografisati sve ispod nas dok se penjemo.“ Predložio joj je: „Pokušaj da
preklopiš malčice...“
,,Znam.“
„Dobro. Idemo gore.“ Dodao je gas i navion poče da se uspinje. Rekao je
Merkadu: „Upotrebi dvogled, a ako ispod vidiš ikakve neobičnosti, skreni nam
pažnju na njih.“ Rekao im je: „Otvoriću krov kabine, kako bi Vivijan mogla da
snimi jasnije fotografije." Otključao je krov i gurnuo ga unazad nekoliko stopa;
halabuka motora ispunila je kabinu.
Vivijan je odvezala pojas, nagnula se napred i uperila fotoaparat kroz
otvor.
Kružili su iznad oblasti istočno od Tane - pošumljene zemlje, u skladu sa
pričom oca Armana, koja je započela na istočnoj obali jezera i završila se u
zatvoru utvrđenja. Obala je bila poznata, premda ne i tačan položaj sveštenikove
početne tačke duž te obale duge sto triđeset kilometara. A tvrđava više nije bila
incognita. Ono što jeste bilo incognita, međutim, beše sve ispod tog baldahina
od krošanja, uključujući i crni manastir.
Pogledao je u teren ispod. Činilo se da u zelenom tepihu džungle nema
prekida koji su ljudskih ruku delo. Ali to su već znali.
Vivijan je, verujući u Henrijevu inspiraciju u vezi s palminim drvećem,
snimila dosta fotografija palminih šumaraka. Ispođ je bilo nekoliko jezeraca, a
ona se takođe usredsredila na njih, jer je sveštenik pomenuo jezerce unutar
zidina manastira.
Što se tiče drveta, potoka i stene, kao što je Gan istakao, bilo je mnogo
drveća, a stena ne bi bila vidljiva osim ako je ogromna ili ako stoji na čistini.
Persel i Merkado su na mapi videli potoke, ali oni nisu bili uočljivi kroz gustu
džunglu.
Pomislio je na italijanske vojne kartografe koji su napravili na desetine
mapa koristeći fotografije iz vazduha. Na fotografijama bi spazili utvrđenje i još
grupu drugih objekata koje je napravio čovek, koje bi zatim ucrtali na mape. Ali
nisu spazili crni manastir, niti išta drugo što bi mogli da označe sa incognita.
Igla u plastu sena. Manastir u džungli.
Ključ bi, pomislio je, moglo biti selo Šoan. Pogledao je na sat. Bilo je skoro
10.00, a oni su morali da krenu za Gondar ili će kasniti na letu iz Adis Abebe.
Pustio je Vivijan da snimi još nekoliko fotografija, a zatim povikao: ,,To je
to!“ Zatvorio je krov kabine. U kokpitu je postalo tiše, ali niko nije progovorio.
Ako su i bili razočarani izviđanjem iz vazduha, nisu to glasno izrekli.
Poleteo je ka severozapadu i počeo da se penje na nadmorsku visinu
Gondara.
Nije imao pojma šta ih tamo čeka, daleko od relativne bezbednosti
prestonice. Ali ako je njihovo zadnje putovanje na Getačuovu teritoriju
predvidljivo, njihova potraga za Svetim gralom mogla bi biti gotova za pola sata.
Imao je dovoljno goriva da se okrene i vrati u Abebu, ali onda ne bi imao
objašnjenje za ovaj let.
Kazao im je: „Slećemo za otprilike dvadeset minuta."
Niko mu nije odgovorio i on je nastavio dalje.
 38

Jezero Tana im se približavalo s leve strane, a s druge strane jezera

nalazile su se planine Gondara.
Persel reče: ,,U povratku ćemo videti selo Šoan.“
Merkado ga je obavestio: „Tamo dole možda nikoga nećeš videti."
Objasnio je: ,,U toku je masovni egzodus Jevreja."
„Čuo sam za to. Ali zašto?“
„Smatraju da su im životi ugroženi.“
„Poznato mi je to osećanje.“ Podsetio je Merkada: „Gan je rekao da
Falašmuri imaju privilegovano mesto u etiopskom društvu."
„Više ne.“
Vivijan upita: „Kuda idu?“
,,U Izrael, naravno. Izraelci su organizovaii vazdušni most.“ Merkado ih je
obavestio: „Svaki Jevrejin na svetu po Zakonu o povratku ima pravo da emigrira
u Izrael."
Perselu se činilo da odlaze svi koji mogu da odu. Ubrzo će jedini preostali
ljudi biti marksističke vlasti, ruski i kubanski savetnici, seljani i kreteni
novinari. A koliko su mogli da pretpostave, i monasi iz crnog manastira takođe
su otišli, zajedno sa Svetim gralom.
Merkado je nastavio da govori. „Falašmuri su jedini nepreobraćeni
Jevreji na svetu koji nisu bili u dijaspori. Oni su Etiopljani koji su bili Jevreji još
pre kraljice od Sabe. Njihovo etničko poreklo je ovde, a ne u Izraelu ili Judeji,
tako da, tehnički gledano, Zakon povratka za njih ne važi. Međutim, vlada Izraela
ih dočekuje sa dobrodošlicom.“
,,To je dobro. Ali nadam se da su još uvek u Šoanu, jer ćemo to selo staviti
u naš plan puta.“
„Mislim da polažeš previše nade u Šoan što se tiče naše rnisije."
„Videćemo kad stignemo tamo.“
 U 10.20 Persel je spazio utvrđeni grad Gondar gde se uzdiže s brda. Ličio
je na kulise nekog fantastičnog filma sa zmajevima i volšebnicima. Stvarnost je,
međutim, bila gora: bio je to glavni štab vojske generala Getačua.
Civilnovojni aerodrom nalazio se na obližnjoj zaravni, a bez
radiokontakta morao je da se spusti kako bi video vetrokaz i da bi kontrolni
toranj video njega, usled čega se osetio kao uljez u neprijateljskom vazdušnom
prostoru.
Kontrolni toranj uključio je netrepćuče zeleno svetlo, međunarodni
signal za: „Imate dozvolu za sletanje."
Poravnao je avion sa pistom koja se prostirala u pravcu severjug i
započeo sletanje.
Merkado reče: ,,Ne vidim da nas dole čeka streljački vod.“
„Iza hangara su, Henri.“
Vivijan je sugerisala: „Možemo li da prestanemo sa galgenhumorom?"
Dok je navion prelazio preko početka duge piste, Persel je ubacio ručicu
gasa u ler, a avion je sleteo. „Dobro došli u Gondar.“
Pustio je da se avion otkotrlja do kraja piste dok je gledao oko sebe,
tražeći bilo kakve znake da bi trebalo da se okrenu, uzlete i odlete u Sudan, ili u
Francuski Somalilend, otprilike četiri stotine kilometara ka istoku.
Henri je, takođe, gledao ka hangarima, i u obližnja vojna vozila.
Navion se zaustavio, a Persel je počeo da vozi ka hangarima.
Vivijan je podigla fotoaparat, ali joj Merkado reče: „Ovde ne smeš da
fotografišeš."
Spakovala je fotoaparat u torbicu.
Persel je primetio vojni transportni avion C-47 parkiran nadomakjednog
hangara, i zapitao se da li je to onaj koji ga je onemogućio da upotrebi dužu
pistu na uzletištu u Adis Abebi. Činilo se da su stražnje tablice iste, ali nije
mogao da bude siguran.
Dovezao se do hangara i isključio motor. U kokpitu je zavladala tišina
nakon četiri sata u vazduhu, i sada je bilo lako govoriti, ali niko od njih nije imao
ništa da kaže.
Otvorio je krov kabine i gurnuo ga nazad, puštajući svež planinski vazduh
u zagušljivu kabinu. Kazao je: „Ponesite sve. Ostavite termos."
Popeo se na krilo, a zatim pomogao Vivijan i Merkadu da izađu.
Posmatrali su ih četiri muškarca u maslinastozelenim uniformama, sa
pištoljima u futrolama.
Prepoznali su navion, razume se, a Persel je uvideo da su očekivali da iz
kabine izađe sinjor Bokačo, ili možda etiopski piloti koji su iz naviona ispaljivali
dimne rakete na državne neprijatelje.
Rekao je svojim sadruzima: „Dobre vesti su to što nisu iznenađeni što
nas vide.“
Sve troje su skočili na betonsku pistu i pošli prema četvorici vojnika.
Jedan muškarac, kapetan, pokazao im je da uđu u kancelariju u hangaru. Seo je
iza stola i pogledao u njih.
Persel je zapazio da kapetan nosi crvenu zvezdu nove marksističke
države, ali je šest meseci ranije najverovatnije nosio lava judejskog. Uz malo
sreće, taj lik nije Getačuov rođak i govori međunarodnim letačkim jezikom, a
takođe veruje u međunarodno bratstvo ljudi koji jezde po nebu. Ili je totalni
govnar.
Kapetan ih upita na dobrom engleskom: ,,Ko ste vi?“
Persel je odgovorio: „Novinari iz Adis Abebe i prijatelji sinjor Bokača.“
„Šta tražite ovde?“
„Došli smo da vidimo prastari grad Gondar."
„Zašto?“
„Zato što je slavan."
Kapetan je razmislio o tome, a zatim rekao: „Vaš plan leta, pasoši i
akreditacije.“
Persel mu je dao plan leta, a svi su mu dali pasoše i novinarske
akreditacije. Pregledao je svaki pasoš, a onda proverio njihova imena na
otkucanom spisku. Persel, Vivijan i Merkado su se zgledali.
Kapetan je pogledao u njihove novinarske akreditacije, a zatim sve to
vratio Perselu i obavestio ga: „Plaća se nadoknada za sletanje."
„Koliko iznosi danas?“
Kapetan je ćutke zurio u njega, a zatim upitao: „Šta imate?“
,,Lire.“
„Pedeset hiljada."
Persel reče Merkadu: „Plati gospodinu, Henri.“
Merkado je istovremeno izgledao kao da mu je pao kamen sa srca i
iznervirano. Uzeo je novčanicu od pedeset hiljada lira iz novčanika i pružio je
kapetanu.
Kapetan je upitao: „Koliko dugo ćete biti ovde?“
„Nekoliko sati.“
„Dugačak let radi nekoliko sati u Gondaru."
Vivijan je odgovorila: ,,Ja sam reporterka.“ Potapšala je torbu
fotoaparata. „Danas snimamo preliminarne fotografije, a ako se svide našim
novinama, vratićemo se da uradimo fotoesej o drevnom gradu.“
Kapetan se zapiljio u nju i činilo se kao da obrađuje tu informaciju.
Upitao je Persela: „Imate li još nekog drugog posla ovde?“
„Jok.“
„Znate li nekoga ovde?“
„Nikoga." Izuzev generala Getačua, naravno, ali to nije bilo vredno
spomena.
Kapetan je dugo zurio u njih, a zatim rekao: „Ako se vojna situacija
zakomplikuje, prelazna revolucionarna vlada ima pravo da konfiskuje vašu
letelicu, kao što sam siguran da vam je sinjor Bokačo već rekao.“ ,,Naravno.“
„Jeste li ovde da izveštavate o ratu?“
„Ne danas.“
„Koje je vaše sledeće odredište?"
,,Abeba.“
Kapetan ih je obavestio: „Rezervoari će vam biti napunjeni u vašem
odsustvu, a vi ćete pJatiti gorivo zapadnom valutom.“ Podsetio ih je: „Podnećete
plan leta za Abebu i platićete nadoknadu za uzletanje."
„Razume se.“
„Videćete se sa mnom - ja sam kapetan Šarju - pre nego što poletite.“ ,,U
redu."
„Možete ići.“
Pošli su ka vratima.
„Čekajte!"
Okrenuli su se, a Persel je video da kapetan Šarju gleda u njihov plan leta.
Rekao je Perselu: „Prošlo je više od četiri sata otkako ste napustili Adis Abebu."
„Naleteli smo na čeone vetrove."
Kapetan Šarju je pokazao na C-47 ispred svog prozora i obavestio ih: „Taj
avion je poleteo sa istog uzletišta posle vas. Stigao je pre dva sata i nije izvestio
o nikakvim čeonim vetrovima." Upitao je: „Jeste li odstupili od plana leta?“
„Zapravo, promašio sam malo pravac, a nisam upoznat sa terenom, tako
da sam se izgubio na otprilike jedan sat.“
„Znači, čeoni vetrovi i gubljenje pravca. Kakav ste vi to pilot?“ „Očevidno
ne baš najsposobniji."
„Zabeležiću vašu potrošnju goriva iz Abebe."
„Zabeležite da smo krenuli sa tri četvrtine rezervoara.“
„Možda će se neko u Abebi sećati toga.“
 „Siguran sam da hoće.“
Kapetan je nastavio da zuri u njih, a onda reče: „Možete da idete."
Okrenuh su se i izašli iz hangara.
Merkado reče: „Nije progutao tvoju priču o čeonim vetrovima i gubljenju,
Frenk."
Persel je iz vazduha primetio terminal za male komercijalne avione, a
dok su hodali ka njemu da uzmu taksi, uverio ih je: „Moje objašnjenje, kao pilota,
bilo je logično i uverljivo.“
Vivijan je odgovorila: „Mislim da je moje objašnjenje kao fotoreportera
šta radimo ovde dva sata bilo uverljivije od tvog objašnjenja o tome zašto nam
je trebalo četiri sata da stignemo dovde.“
,,Ti si bolji lažov od mene.“
Merkado ih je takođe podsetio: „Možda će pozajmiti naš avion dok smo
odsutni.“
„Vratiće ga, osim ako ih ne obore."
Vivijan upita: „Postoji li neki hotel u ovom gradu?“
Merkado je odgovorio: „Postojalo je nekoliko dobrih kada sam zadnji put
bio ovde.“
„Kada je to bilo?“
„1941.“
Stigli su do putničkog terminala i ušli kroz stražnji ulaz. Nevelika trošna
zgrada delovala je napušteno, a Vivijan upita: „Ima li ikakvih komercijalnih
letova do Adis Abebe?“
Merkado joj je odgovorio: „Nekada je bio jedan let dnevno. Sada, sudeći
po onome što sam čuo, možda jedan nedeljno.“
Persel je primetio: „Taj smo očigledno propustili."
Vivijan reče: „Mogli bismo da ostanemo nasukani ovde.“
Odgovorio joj je: „To bi mogla da bude najmanje loša stvar koja bi ovde
mogla da nas zadesi.“ Primetio je da je jedina rentakar agencija zatvorena i
predložio: „Dok smo u gradu, hajde da vidimo možemo li da negde iznajmimo
neko terensko vozilo."
Izašli su na prednji ulaz terminala, gde je na taksi stanici stajao usamljeni
crni fijat. Merkado je probudio vozača i ušli su u taksi, pri čemu je Merkado seo
napred. „Gondar", rekao je šoferu.
Taksista je delovao zbunjeno, kao da nije imao mušterije još od početka
revolucije.
Persel reče Merkadu: „Daj mu dvadeset hiljada."
 ,,To je skoro petnaest dolara, Frenk. On zarađuje otprilike dolar dnevno."
,,To je više nego što Oservatore romano mene plaća. Hajdemo." Merkado je
nerado dao taksisti novčanicu od dvadeset hiljada lira, a čovek se zapiljio u nju,
a zatim uključio motor i krenuo.
Na putu ka zaravni, Merkado je pokušao da razgovora s vozačem na
amharskom, italijanskom i engleskom.
Vivijan reče Perselu: „Mislim da ne bi trebalo da se navionom vraćamo
ovamo. To bi bilo previše.“ Sugerisala je: „Ukrcaćemo se na komercijalni let
kada budemo spremni da počnemo naše putovanje.“
„Moramo da obavimo još jedan izviđački let kako bismo proverili sve što
deluje zanimljivo na tvojim fotkama.“
„Nisam sigurna da ćemo uopšte uspeti da odemo odavde."
„Izabrani smo da odemo odavde.“
Nije mu odgovorila.
Dok su se vozili uzanim strmim drumom ka gradskim zidinama,
Merkado se okrenuo i rekao: „Ovaj vozač je zapravo čekaogenerala sovjetske
avijacije." Vivijan se nasmejala. „Zašto nas je onda povezao?“
Persel je odgovorio: „Jer mu je Henri dao mesečnu platu.“
Merkado reče: „Danas ništa nije kako treba.“
Persel se nije složio. „Nisam se srušio. I nisu nas uhapsili.“
„Dan još nije gotov.“
 39

Merkado je usmerio taksistu ka centru Gondara, ka trgu koji su izgradili

Italijani. Stajali su na hladnjikavoj sunčevoj svetlosti i gledali unaokolo u
prodavnice, bioskop i javne građevine koje su italijanske arhitekte podigle u
fašističkom stilu četvrte decenije XX veka.
Merkado reče: „Ovo je izgledalo mnogo bolje 1941.“
„Baš kao i ti“, reče Persel.
Merkado je ignorisao njegovo peckanje i rekao: „Gondar je mesto gde je
italijanska vojska zauzela poslednje uporište protiv Britanaca 1941. godine.“
Ćutao je neko vreme, a onda nastavio. „Tada sam putovao kao ratni dopisnik sa
britanskim ekspedicionim snagama... šest meseci ranije uzeli smo Adis Abebu
od Italijana, a Hajle Selasije vratio se na presto.“
Persel je pogledao u Henrija Merkada, koji je stajao na trgu. Čovek je
video dobar deo života, smrti i rata, i malo mira. Merkado je, u stvari video
dvadeseti vek u svim njegovim trijumfima i razočaranjima, sve njegove
napretke i neuspehe.
Pravo je čudo, pomislio je, što je u Merkadu išta preostalo. Ili što još
može da veruje u nešto poput Svetog grala. Ili u ljubav.
Bacio je pogled na Vivijan, koja je gledala u Henrija. Nije nameravao da
Henriju preotme devojku.
Merkado je klimnuo glavom ka bioskopu. „Britanski vojnici gledali su
zarobljene itahjanske filmove, a ja sam stajao na bini i prevodio, derući se iz
sveg grla.“ Nasmejao se. „Izmišljao sam neke vrlo smešne seksualne dijaloge.“
Vivijan se nasmejala, a Persel se, takođe, osmehnuo.
Merkado je pokazao na veliku javnu zgradu. „Britanska armija je tamo
smestila glavni štab. Junion Džek se vijorio tačno tamo.“ Obavestio ih je: „Gan
mi je rekao da je i on bio ovde, ali se nikad nismo sreli. Ako jesmo, to se desilo u
stanju pijanstva i kasnije se toga nismo sećali.“
 Persel se zapitao da li će za trideset pet godina i on biti ovde, ili na
nekom drugom mestu iz svoje prošlosti, pričajući nekom mlađem saputniku o
tome kako je bilo nekada. Verovatno neće. Henri je imao izvanrednu sreću u
varanju smrti; Persel se osećao srećno, ali ne baš toliko srećno.
Merkado je nastavio: „Italijani su nastavili da vode iznenađujuće silovit
gerilski rat protiv Britanaca u ruralnim područjima naredne dve godine, pre
nego što su konačno predali ovaj poslednji komadić svog afričkog carstva.
Dotad sam već putovao s britanskom vojskom po severnoj Africi.“ Ćutao je
trenutakdva, a onda kazao: „Uvek sam nameravao da se vratim u Etiopiju, a
naročito u Gondar. A sada sam ovde.“
Vivijan mu reče: „Pokaži nam okolinu, Henri.“
Napustili su trg i ušetali u stari grad, koji je bio jednako transcendentalan
kao što izgleda i iz vazduha: zbirka palata od opeka i kamena, crkava,
fortifikacija, stare sinagoge i razvalina. Izgleda skoro srednjovekovno, pomisli
Persel, premda se arhitektura razlikuje od svega što sam video u Evropi, ili na
drugim mestima.
Vivijan je fotografisala dok im je Merkado pokazivao građevine kojih se
sećao. Primetio je: „Čini se da ovde ima manje ljudi nego što se sećam.“
Obavestio ih je: „Većina jevrejskog življa u Etiopiji živi u Gondaru i okolnoj
oblasti. Mislim da su Jevreji već otišli odavde, zajedno s plemstvom, trgovačkom
klasom i poslednjim italijanskim ekspatrima."
Vivijan je istakla: ,,Da si živeo tamo gde je naišao general Getaču, i ti bi
otišao."
Merkado im je takođe rekao: „Falašmuri su, zajedno sa poslednjim
rojalistima i drugim tradicionalnim elementima u okolnim provincijama,
formirali pokret otpora protiv marksista. Getaču nije baš potpuno paranoičan
što svuda oko sebe vidi špijune i neprijatelje." Dodao je: ,,Ruralni delovi su
nemirni i opasni.“
Upitala ga je: „Uključuje li to i područje po kome ćemo putovati?“
,,Saznaćemo.“
Većina radnji i restorana bila je zatvorena, uključujući i italijanski
restoran koga se Merkado sećao. Vojnici sa automatskim puškama AK-47
patrolirali su skoro pustim ulicama i zagledali ih dok su prolazili pored.
Vivijan reče: „Ovo je jezivo."
Persel je sugerisao: „Reci im da poznaješ generala Getačua.“
Našli su prodavnicu hrane u kojoj se prodavala flaširana voda i
konzervirana hrana, i upamtili njen položaj za kasnije, kada budu morali da kupe
životne namirnice.
Na nevelikom trgu pored crkve nalazio se otvoreni kaflć sa baštom. Hteli
su da svrate na pivo, ali su šestorica vojnika, nesumnjivo Kubanci, sedeli za
stolom i gledali ih kako prilaze. Jedan vojnik je nešto doviknuo senjoriti, a
Vivijan im je poslala poljubac. Svi su se nasmejali.
Persel je želeo da pronađe englesku misionarsku školu gde je mladi
Mikael Getaču dobio šibom po zadnjici, ali je starac koji je govorio italijanski
rekao Merkadu: ,,To je sada generalštab.“
Merkado je predložio da preskoče tu fotku, a Persel reče: „Mikael
pokušava da reši neke probleme iz detinjstva.“
Raspitivanje za najbolji hotel u gradu odvelo ih je do Gohe nadomak
italijanskog trga. Zatražili su da vide nekoga ko govori engleski ili italijanski, a
odveli su ih u kancelariju upravnika, gospodina Kidanea, koji je govorio oba
jezika.
Upitali su hoće li biti soba u bliskoj budućnosti, premda je hotel bio
skoro prazan, i takođe za iznajmljivanje terenskog vozila. Gospodin Kidane ih je
obavestio da budućim gostima može da obezbedi britanski lend rover, ali da će
ih, nažalost, zbog nesređene situacije, to koštati dve stotine američkih dolara po
danu. Vozač i bezbednjak će ih dodatno koštati, a on im je toplo preporučio da
unajme i jednog i drugog. Gospodin Kidane je takođe zatražio depozit u iznosu
od dve hiljade dolara u gotovini - čisto za slučaj da se vozilo i njegovi gosti nikad
ne vrate, mada to nije tako naglas rekao.
Uzeli su vizitkartu gospodina Kidanea, sa odštampanim brojem teleksa
hotela Goha. Persel mu je dao novčanicu od dvadeset dolara za trud, a gospodin
Kidane im je pozvao taksi.
Persel, Vivijan i Merkado zaputiše se natrag ka aerodromu.
Vivijan reče: ,,To je bilo fascinantno."
Merkado je odgovorio: „Jednog dana Gondar će postati turistička
atrakcija. Sada je Getačuov plen, ako mu pođe za rukom da ga zadrži.“
Persel reče: „Čini mi se da imamo vozilo, i da takođe možemo da
nabavimo životne namirnice u Gondaru. Ali moramo brzo da delamo za slučaj
da borbe ponovo počnu."
Merkado se složio. „Ove planine su odvajkada bile mesto za očajničko
zadnje uporište."
Persel je predložio: „Sutra ili prekosutra obavićemo još jedan izviđački
let, a ako nam se Gan do tada ne javi, moraćemo da odlučimo šta je naš sledeći
potez.“
 Svi se složili i nastavili ka aerodromu, gde ih je čekao kapetan Šarju.

Navion je i dalje bio tamo, ali kapetan Šarju, na svu sreću, nije, tako da je
neki drugi kleptokrata uzeo pedeset hiljada lira na ime naknade za poletanje,
koje je opet platio Merkado dok je Persel na brzinu popunjavao plan leta.
Persel nije imao ništa protiv podmićivanja; čovek treba da se zabrine tek
kada ljudi na vlasti prestanu da uzimaju mito.
Novi oficir zapisao je 13.30 kao vreme njihovog poletanja, a zatim ih
posavetovao: „Nemojte da odstupate od plana leta.“ Zatim im je ispostavio
nečuveno visok račun za gorivo, koji su morali da plate zapadnom valutom.
Persel reče: ,,Na tebe je red, Vivijan."
Na brzinu su ušli u navion i primetili da nedostaju dva džaka kafe, baš
kao i termos napunjen mokraćom. Persel je čvaknuo prekidač za paljenje
motora i rekao: „Nadam se da su ostavili svećice."
Motor je zabrundao i on se po zemlji punom brzinom odvezao do
severnog kraja piste. Dobio je zeleno svetlo od kontrolnog tornja i gurnuo ručicu
gasa napred.
Navion je uzleteo i krenuo južno, ka Adis Abebi.
Pola sata nakon što su napustili Gondar, skrenuo je ka istoku i rekao
Merkadu: „Dodaj mi mapu na kojoj se vidi Šoan.“
,,Ne želim da zakasnimo u Abebu.“
„Imamo vetar u leđa.“
Merkado mu je pružio mapu, a Persel ju je prostudirao. Upitao je
Merkada: „Zanima li te da preletimo preko planine Aradam?“
Merkado mu nije odgovorio, a on ga nije ponovo pitao.
Pronašao je selo Šoan na mapi i pogledao u teren ispod, a zatim skrenuo
istočnije. Razabrao je drum s jednom saobraćajnom trakom, kojim su vozili
kada su tražili rat i pronašli banju. Primetio je na mapi da je Šoan svega trideset
kilometara istočno od druma, na uzvisini koja je na mapi prikazana kao
poljoprivredna, okružena gustom vegetacijom. Ako je Gan bio u pravu da selo
snabdeva crni manastir svećama i sandalama, onda bi Šoan trebalo da bude
dandva udaljen od mesta sastanka. Prema tome, mogao bi da bude udaljen oko
četiri dana hoda od manastira. Ali u kom pravcu?
Ponovo je pogledao mapu. Malo su suzili oblast pretrage, ali to su i dalje
bile hiljade kvadratnih kilometara, a najveći deo je, sudeći po mapama,
prekrivala džungla.
Vivijan ga upita: „Šta tražiš?"
„Tražim crnu tačkicu u moru zelenog mastila.“
 „Dole je, Frenk. A mi ćemo ga naći.“
„Mogli bismo da hodamo godinu dana a da ga ne nađemo. Mogli bismo
da prođemo na sto metara od njega i da ga ne vidimo.“
„Razviću film i uvećaću fotografije do sutra u podne."
„Dobro. A ako ništa ne vidimo... onda moramo poći od mesta koje lako
možemo naći. Selo Šoan.“ Pogledao je kroz vetrobransko staklo. „Štaviše, eno ga
tamo.“
Napravio je zaokret ulevo i počeo da se spušta.
Kad su se približili, ugledali su bele kućice sa zarđalim metalnim
krovovima, podignute između useva. Videli su i nešto što je ličilo na voćnjake i
pašnjake, gde su tumarale koze, a magarci pasli travu. Postojao je i ograđeni
padok sagrađen oko jezerceta. Mesto je izgledalo mirno, ostrvce spokoja u moru
haosa.
Samo selo bilo je ugnežđeno između dva brda, a oni su videli skupinu
kuća oko trga. Bilo je nekoliko većih građevina, a za jednu je pomislio da bi
mogla biti sinagoga. Još jedna velika zgrada na periferiji sela bila je sagrađena
oko unutrašnjeg dvorišta u kome su bili okruglo jezerce i palmino drveće.
Merkado je gledao kroz dvogled i rekao: ,,Neverovatno.“
Persel ga upita: „Vidiš Ii Ijude?“
,,Da... i vidim... vozilo... liči na terensko vozilo... možda džip ili lend rover.“
„Da li je vojno?“
„Zaista ne znam, Frenk. Priđi bliže.“
Bacio je pogled na sat, a zatim na brzinomer. Fantomski čeoni vetrovi
koje je prijavio na letu ka severu sada su bili stvarni, a oni su morali da se vrate
na plan leta i zapute ka Adis Abebi. „Idemo nazad.“
Pogledao je na kartu i kompas i zaputio se pravo ka Adis Abebi, s
potpuno otvorenim ventilom za dotok goriva. Kazao je: „Ako u selu postoji
vozilo, to znači da do sela postoji prohodan put. Verovatno se odvaja od druma
kojim smo putovali.“
Merkado je odgovorio: ,,Ne sećam se da sam video kako se ijedan put
odvaja od tog druma.“
Persel reče: ,,Ne verujem da postoji saobraćajni znak na kome piše: Šoan,
populacija nekoliko stotina Jevreja." Razmišljao je naglas: „Put je možda
namerno sakriven."
Merkado se složio. „Oni ne žele posetioce.“
,,Pa, uskoro će dobiti troje.“ Kazao je: „Sudeći po onome što vidim ispod, i
onoga što smo doživeli, najveći deo ovog terena je neprohodan, čak i za
terensko vozilo. Predlažem da nas vozač iz Gondara odveze do banje, a odatle
ćemo pešice do Šoana. Ne bi trebalo da traje duže od nekoliko sati.“
Niko mu nije odgovorio.
„Predlažem da upotrebimo Šoan kao bazu operacija i odatle
istražujemo.“
Merkado reče: „Nisam siguran da bi nas Falašmuri srdačno dočekali,
starče. Niti da bi blagonaklono gledali na našu potragu za crnim manastirom."
„Gan nam je nešto rekao. A ja mislim da nam je poručio: Idite u Šoan.“
Merkado ga je obavestio: „Englezi nisu toliko suptilni, Frenk. Da je hteo
da idemo u Šoan, rekao bi nam: Idite u Šoan.“ Dodatno je pojasnio Perselu: ,,Mi
tako govorimo.“
,,Ja mislim da je bio jasan.“
„Meni je jasno da bi trebalo da izbegavamo svaki kontakt s ljudima dok
istražujemo okolinu. Ništa dobro ne može da izađe iz pokušaja da dobijemo
pomoć od neprijateljski nastrojenih domorodaca."
„Čujem te, Henri. Ali kao što obojica znamo, obično možeš da veruješ
izgnanicima u svakom društvu.“
„Falašmurski Jevreji nisu izgnanici - oni su narod koji samo želi da ga
ostave na miru, kako žive već tri hiljađe godine."
,,S tim danima je gotovo.“
„Očigledno, ali ako je ser Edmund u pravu što se tiče Falašmura i
monaha, i ako mi angažujemo Falašmure, možemo postati stalni stanari crnog
manastira.“
„Postoje mnogo gora mesta na kojima možeš da provedeš ostatak života,
Henri.“
Vivijan je do tada ćutala, ali je sada rekla: „Mislim da ste obojica u pravu,
do izvesne mere.“
„Što znači“, odgovorio je Persel, ,,da obojica u izvesnoj meri grešimo."
Istakla je: „Mogli bismo ovo da raščistimo ako se pukovnik Gan pojavi.“
Na to niko nije odgovorio.
Nastavili su južno, ka Adis Abebi.
Vivijan reče: „Mislim da smo nešto zaboravili.“
,,Termos?“
„Otac Armano nam je nešto rekao... dao nam je trag, i ne znajući to.“
Persel je isto to pomislio, i pokušao je da to nešto izvuče iz dubina
sećanja, ali uzalud.
Vivijan reče: ,,U pitanju je nešto što je trebalo da shvatimo.“
 Merkado ih je podsetio: „Nije želeo da tražimo crni manastir i Sveti gral,
zato nam nije dao očigledan putokaz ka položaju manastira. Ali Vivijan je u
pravu, a ja sam to takođe osetio. Kazao nam je nešto, a mi moramo da shvatimo
šta je to bilo.“
Niko nije odgovorio na to i svi su utonuli u zamišljenu tišinu. Motor je
jednolično brujao, a navion se truckao i krivudao na gorskim vertikalnim
vazdušnim strujanjima. Persel je pregledao merne instrumente. Avion je ili
gutao gorivo, ili mu je curilo ulje. Motor je verovatno imao nekoliko hiljada
radnih sati u sebi, a održavanje su verovatno obavljali mehaničari za bicikle.
Okrznuo je pogledom medalju Svetog Kristofera, možda jedinu stvar koja
je ispravno radila u avionu sinjor Bokača.
Pokušao je da ustanovi da li je poremetio pameću, ali ova potraga za
crnim manastirom i takozvanim Gralom sama po sebi je bila van granica
normalnog mentalnog zdravlja. Dobar deo svega ovoga, morao je priznati, imao
je veze s Vivijan. Cherchez lafemme9 Libido ga je i ranije uvaljivao u nevolje, ali
nikada u ovolikoj meri.
A zatim, tu je i Henri. Ne samo što mu se dopadao Henri, već je i
poštovao matorog bojnog ata. Henri Merkado je bio živa legenda, a on je bio
srećan što su ih okolnosti - ili sudbina - spojile.
Takođe, shvatio je, celina je veća od sastavnih delova. Ne bi bio ovde,
rizikujući život s druge dve osobe, zbog nečega u šta nije verovao. Takođe, svi su
imali isti ukus kada je reč o pripadnicima suprotnog pola. Taj menage,10
međutim, bilo je više problem nego izvor snage.
Vivijan je spavala, baš kao i Henri, sklupčan na dva preostala džaka kafe.

Manje od tri sata po napuštanju Gondara, Persel je spazio brda oko Adis
Abebe, a zatim ugledao uzletište. Južno afričko nebo bilo je pastelnoplavo, a
ružičaste trake stajale su na udaljenom obzorju.
Vivijan je sada bila budna. Bacila je pogled ka zadnjem delu aviona i
videla da Henri još uvek spava. Rekla je Perselu: „Sanjaia sam...“
Nije joj odgovorio.
,,Ti i ja smo bili u Rimu, a ja sam bila srećnija nego ikada ranije.“ „Jesmo li
imali Gral sa nama?“
„Imali smo jedno drugo.“
,,To je dovoljno dobro.“
Povukao je ručicu gasa i započeo sletanje.
 40

Vivijan je izašla iz Rojtersove redakcije noseći u platnenoj torbici tri

debele koverte, koje su sadržale ukupno devedeset dve fotografije veličine 10x8
centimetara.
Persel i Merkado čekali su je ispred i svi zajedno su pošli prema
restoranu Vezuv, koji je tvrdio da je najbolji restoran italijanske kuhinje u Africi,
i verovatno jedini nazvan po italijanskom vulkanu.
Kao dodatak nadrealnoj i skoro komičnoj karakteristici Adis Abebe, ulica
je bila oivičena zgradama sagrađenim u stilu kućica na švajcarskim alpima, koje
su se naizgled uklapale u brdoviti teren, ali za koje je Merkado mislio da su
groteskne parodije originala. Objasnio je: „Car Menelik II, osnivač Abebe, dao je
zadatak švajcarskom arhitekti da dizajnira grad, a ja mislim da se švajcarski
momak malo našalio sa carem.“
„Koliko para, toliko i muzike", reče Persel.
Ušli su u Vezuv i seli za sto u zadnjem delu. Merkado reče: „Ovo mesto je
ovde još otkako je italijanska vojska osvojila grad.“
Persel je primetio: „Dekor se nije promenio.“
„Skinuli su Musolinijev portret. Nekada je visio tačno iznad tvoje glave.“
„A gde je bio portret cara?“
„Takođe iznad tvoje glave."
„Šta mi je sada iznad glave?“
„Ništa. Vlasnik čeka da vidi ko će preživeti čistke u Dergu.“
„Italijani su veoma praktičan narod.“
Vivijan je dala jednu kovertu Perselu i jednu Merkadu, a oni su izvadili
uvećane fotografije. Svi su ćutke sedeli, prelistavajući fotografije u boji.
Nekoliko fotografija prikazivalo je deo krila, a neke su bile snimci skoro
pravo nadole, prikazujući samo zeleni tepih džungle bez avionskog krila ili
horizonta. Nije bilo lako snaći se na njima, ali jesu probijale džunglu. Sve u
svemu, Vivijan je odradila dobar posao, a Persel je rekao: „Mogla bi da radiš za
italijanski kartografski ured.“
,,A ti bi mogao da radiš za italijansko ratno vazduhoplovstvo.“
Persel je pomno pregledao nekoliko fotografija, proučavajući dimenzije,
oblike, tonove i senke karakteristika terena. Rekao je: „Pregledaćemo fotke
lupom na dobrom svetlu u sobi.“
Merkado je podigao pogled sa svojih fotografija i kazao: „Nismo videli
ništa što bi moglo da bude zdanje napravljeno ljudskom rukom kada smo bili u
vazduhu, a mislim da na ovim fotografijama nećemo videti ništa više nego što
su videli italijanski kartografi pre četrdeset godina.“ Ukazao je: „Manastir je
skriven. Drveće ga natkriljuje."
Persel ga je podsetio: „Otac Armano je rekao da je sunčeva svetlost
prodirala kroz prozirnu materiju od koje je sačinjen krov crkve. Ako je sunčeva
svetlost ulazila, to znači da se krov može videti iz vazduha."
Merkado je nevoljno klimnuo glavom, ah je zatim rekao: ,,To je bilo pre
četrdeset godina. To drveće je u međuvremenu poraslo.“
„Ili umrlo.“
Vivijan je pomno posmatrala fotografije u svojim rukama. „Otac Armano
je takođe pomenuo zelene vrtove, a vrtovi ne rastu tako dobro u senci krošanja.
Zato mislim da je manastir sakriven palminim drvećem - lišće palmi leluja se na
vetru i propušta dovoljno sunčeve svetlosti." Persel je prokomentarisao: „Dakle,
vratili smo se na palme.“
„Ima smisla.“
„U redu. Ali se ne sećam da je otac Armano rekao išta o palmama.“
Vivijan ga je podsetila: „Rekao je da su se na vratima crkve nalazili
ranohrišćanski simboli - ribe, jaganjci i palme.“
,,To nije baš isto kao palmino drveće iznad glave.“
„Znam, Frenk, ali...“ Prostudirala je fotku u ruci.
Persel je razmislio, a zatim rekao: ,,U redu... u jugoistočnoj Aziji, gledano
iz vazduha, ili na fotografijama snimljenim iz vazduha, lišće palmi predstavlja
dobru kamuflažu. Ono pravi neku vrstu optičke iluzije zbog oblika, kretanja i
senki koje baca. Preseca sliku na tlu i obmanjuje oko. Fotografije, međutim,
hvataju i. zamrzavaju neku sliku, a ukoliko si dobar analitičar fotografija iz
vazduha, mogao bi da razlučiš stvarnost od optičke iluzije."
Vivijan ga je pogledala. „Jesi li to sad smislio?"
,,Donekle.“ Kazao je: „Okej, hajde da se koncentrišemo na šumarke
palminog drveća. Takođe, postoji nešto što se zove žmirkanje.“
 Vivijan ga upita: „Šta je žmirkanje?"
„Ako mi kupiš ručak, reći ću ti.“
„Kupiću ti dva ručka.“
Konobar je prošao pored, autentični Italijan koji, poput sinjor Bokača, još
uvek nije kupio avionsku kartu do Italije. Većina onoga što su njegove mušterije
želele s jelovnika više nije bilo dostupno, ali uverio ih jeda paste i dalje ima u
izobilju, mada je jedini sos na meniju maslinovo ulje. Takođe je postojao mali
izbor vina, koji se takođe ubrzano smanjivao, a Merkado je izabrao kjanti, čija se
cena utrostručila. Kazao je svojim saputnicima: „Nedostaje mi Rim.“
Persel ga upita: „Zašto to kažeš?"
Vivijan ih je podsetila: „Tamo napolju vlada glad. Nemojte da izvoljevate,
molim vas.“
Persel je priznao: „Mrzim da jedem po restoranima kada u zemlji vlada
glad.“
Merkado ga je ukorio: ,,To je bezosećajno."
,,Izvini.“ Podsetio je Merkada: „Zamalo sam umro od gladi u zatvorskom
logoru crvenih Kmera. Zato zbijam šale o gladi.“ Upitao ih je: „Kako se zove
Etiopljanin koji vrši nuždu? Razmetljivac!"
„Frenk! Mislim stvarno!“, reče Vivijan. ,,To nije smešno.“
,,Izvini.“ Rekao je Merkadu: „Možeš to da iskoristiš kao šalu o gulagu."
Zapalio je cigaretu i kazao: ,,Za ovu glad je uglavnom kriva glupa i
korumpirana vlast koja je propisala glupe politike." Nastavio je: „Vlada krade
polovinu hrane koja stiže u zemlju i prodaje je na crnom tržištu. Etiopski bir je
bezvredan, a hranu ne možeš da kupiš osim ako nemaš stranu valutu. Radnici
UN izloženi su maltretiranju, a vojska koristi sva raspoloživa prevozna sredstva
da vozika vojnike unaokolo umesto da prevozi hranu.“ Rekao je Merkadu: „To je
moj naredni članak za Oservatore romano.“
„Možeš da ga napišeš, Frenk, ali neće ga objaviti. A ako ga objave, imaćeš
sreće ako te samo prognaju iz države.“
„Istina će nas osloboditi, Henri."
,,Ne u Etiopiji. Čuvaj je za vreme kada izađemo odavde."
„Šta je gore - ja koji ne pokazujem prikladnu grižu savesti zbog
obedovanja u doba gladi, ili ti koji mi ne daš da napišem istinu o tome?“
Merkado je neko vreme ćutao, a zatim odgovorio: „Rekao si svoje, i imaš
pravo.“ Nasmešio se. „Jednog dana biće od tebe dobar novinar."
Vivijan upita: ,,Da li je rasprava završena?"
Persel joj reče: „Dodaj mi hleb.“
 Vino je stiglo, a oni su pili dok su pregledali fotografije.
Persel se obazreo po restoranu, koji bi, kada bi mogao da govori, ispričao
tušta i tma zanimljivih priča. Klijentela je uglavnom bilo osoblje
zapadnoevropskih ambasada, mada je za obližnjim stolom spazio i četiri Rusa u
jeftinim odeiima. Vezuv, za razliku od Hiltona i drugih hotela, nije bio u položaju
da zahteva isključivo stranu valutu, ali se vlasnik i radnici nisu baš pretrgli da
ukažu dobrodošlicu Rusima ili Kubancima koji su plaćali birovima.
Ova zemlja je u lošem stanju, pomisli Persel, a najgore tek treba da usledi.
Stara Etiopija je mrtva, a nova Etiopija nikada nije ni trebalo da se rodi.
Vivijan reče: „Pretpostavljam da u hotelu nije bilo poruke od pukovnika
Gana.“
Merkado je odgovorio: ,,Ne.“
„Misliš li da mu se nešto dogodiIo?“
Merkado joj je odgovorio: „Da su ga uhapsili, i da ga drže u Abebi, neko iz
novinarske zajednice bi već čuo za to.“ Dodao je: „ Ali ako su ga ubili u
pograničnoj zoni, to možda nikad nećemo saznati."
Persel reče: „Javiće nam se.“
Vivijan ga je podsetila: „Hoćeš li da mi objasniš šta je žmirkanje?"
,,To je ono što vidiš u mojim očima kad uđeš u sobu.“
Mislio je da je to smešno, ali Vivijan nije, premda bi možda i pomislila da
Henri nije sedeo za stolom. Očigledno joj i dalje bilo neprijatno zbog situacije, ali
ništa više nego njemu. Henri, takođe, nije bio prezadovoljan, iako se reda radi
nasmešio.
Persel reče: „Žmirkanje je kratak odblesak svetlosti na sjajnoj površini.
Piloti u borbi osmatraju žmirkanje na neprijateljskim avionima, ili na metalnim
metama na tlu.“ Podigao je čašu s vinom. „Staklo, takođe, može da žrnirka.
Stakleni krovovi, čak i neprozirni, takođe žmirkaju.“
Merkado je klimao glavom, a Vivijan je ponovo prelistala fotografije,
tražeći na njima odblesak.
Persel je nastavio: „Očigleđno, sunčevi zraci moraju da padnu na
predmet, a on mora da u dovoljnoj meri reflektuje svetlost da bi napravio
žmirkanje.“
Merkado je opet klimnuo, a Persel je nastavio: „Otac Armano je rekao da
je pomislio da je krov od alabastera, i kazao je da je propuštao sunčevu svetlost i
kupao crkvu sjajem od koga mu se zavrtelo u glavi i zabolele oči.“ Spekulisao je:
,,To je takođe mogao da bude belutak ili, uprkos onome što je sveštenik mislio,
neka vrsta namreškanog i uglavnom prozirnog vitraža, što bi moglo da objasni
neobičan kvalitet svetlosti.“ Zaključio je: ,,U svakom slučaju, taj materijal nije
propuštao svu sunčevu svetlost, što znači da je morao da reflektuje bar jedan
deo.“
Merkado upita: ,,Pa, da li sada verujemo u palme i žmirkanje?“
Persel je odgovorio: „Mogu da pronađem ubedljivije dokaze za to nego za
postojanje Svetog grala
Merkado na to nije odgovorio, ali je rekao: „Ukoliko vidimo žmirkanje
kroz palmino drveće, onda mislim da smo našli crni manastir.“
Vivijan reče: „Vidim palme, ali ne vidim nikakvo žmirkanje.”
Persel reče: „Ponovo čemo uraditi fotografije na sjajnom papiru i
pregledaćemo ih pedalj po pedalj."
Vivijan ih je obavestila: „Tip iz Rojtersove fotografske laboratorije
primio se na mene, ali ako ga zamolim da mi opet odštampa devedeset dve
fotke na drugačijem papiru, moraču da popijem piće s njim.“
„Popij nekoliko", predložio je Persel.
Nasmešila se, a potom kazala: „Takođe me je pitao zašto fotografišem
džunglu iz vazduha.“
Merkado reče: ,,Ne bi trebalo da postavlja pitanja. Šta si mu rekla?“ „Rekla
sam mu da pokušavam da nađem odgovarajuću nijansu zeleneoje za zavese.“
Merkado upita: ,,Da li je spominjanje tog krova nehotični trag koji nam je
otac Armano dao u vezi s položajem crnog manastira?“
Persel je odgovorio: ,,To jeste nehotični trag, ali postoji još nešto. Nešto
mi kljuca u malom mozgu, a kadtad ću se setiti šta.“
Vivijan mu je sipala još vina. „Ovo bi moglo da pomogne.“
„Neće škoditi."
Njihov ručak je stigao, a Persel im reče: „Buort appetito.“
 41

Rasprostrli su fotografije po ležaju u Merkadovoj sobi. Svaka fotografija

je sada postojala u dve verzije, odštampana na mat i sjajnom papiru, a Vivijan je
takođe pozajmila dve lupe odacopanog laboratorijskoj tehničara.
Zavese su bile raširene, a oni su klekli pored kreveta, proučavajući
fotografije. Persel je klečao pored uznožja, a Vivijan i Merkado na suprotnim
stranama kreveta. Vivijan je podigla glavu da kaže nešto Merkadu i primetila da
je ovaj posmatra sa suprotne strane postelje koju su delili pre nekoliko dana. Na
sekund ga je gledala pravo u oči, a zatim spustila pogled na fotografije ispred
sebe.
Svako je imao flomaster za zaokruživanje šumaraka palminog drveća.
Potom su pomno tražili žmirkanje, ili refleksiju svetlosti, ili bilo šta drugo što bi
moglo da bude izvor svetlosti.
Persel ih je posavetovao: „Kad tražite žmirkanje ili svetlucanje, uzmite u
obzir položaj sunca i pravac iz koga gledamo.“
Takođe su raširili mape kako bi mogli da uporede fotografije sa mapama,
ali to se pokazalo jako teško ako na fotografijama nije postojala identifikaciona
karakteristika predstavljena na mapi. Pravi aerofotografi, znao je Persel, imaju
metode da na fotkama odštampaju koordinatnu mrežu, ali on, Vivijan i Merkado
pokušavali su da uporede slike s mapama, a zatim da označe mape koje će
koristiti na terenu.
Merkado reče: „Ovo je teže nego što sam mislio."
„Nikad nije ni trebalo da bude lako i zabavno.“
Vivijan je pronašla nešto za šta je mislila da je žmirkanje blizu uništene
tvrđave, a svi su bacili pogled.
Merkado reče: ,,To je definitivno nekakav odsjaj, ali okolo nema palmi.“
Persel je đodao: „Takođe je preblizu tvrđave - možda pet stotina metara."
Vivijan se složila da manastir ne bi bio toliko blizu utvrđenja. Merkado reče: ,,To
bi moglo da bude jezerce, ili jedan od potočića koji protiču kroz oblast.
Proverićemo kad stignemo tamo.“
Vivijan je pokazala na sumporni bazen u banji i rekla: „Ovako masa vode
izgleda na ovim fotografijama. To je refleksivnije od... žmirkanja."
Persel se složio. „Tražimo nešto što... ako bismo to videli iz vazduha, rekli
bismo da tamo dole nešto svetluca. fli da možda blešti. Problem sa
fotografijama je to što moraš da uhvatiš žmirkanje u trenutku kada se dešava.
Pa čak i tada možda neće biti zabeleženo na filmu.“
Vivijan reče: „Koristila sam filmove visoke i niske brzine zapisa, ali
nisam sigurna šta bi bilo bolje za snimanje brzog odsjaja svetlosti." Dodala je:
„Sjajni papir zapravo deluje bolje za prikazivanje svetlosne anomalije."
Persel je takođe istakao: „Dan je bio uglavnom sunčan, ali na ovim
fotkama ima malo senki od oblaka, a kada je sunce blokirano, nećeš dobiti
reflektovanu ili refraktovanu sunčevu svetlost."
Merkado reče: „Molićemo se za vedro nebo prilikom našeg narednog
leta.“
Persel je odgovorio: „Podseti Boga da smo izabrani."
„Stavljeni smo na probu.“
„Jašta. Ali reci mu da oblaci nisu fer.“
Nastavili su da proučavaju fotografije.
Posle pola sata Persel je rekao: „Oslepeću i poludeću." Ustao je i uzeo
fotografije koje je Vivijan snimila u Gondaru za svoj lažni fotoesej.
Seo je na stolicu i prelistao fotografije. Jedna je bila umetnički snimak
vrta neke palate sa jezercetom koje se presijavalo na suncu, a bilje oko jezerceta
reflektovalo se na vodi, što i jeste bila ideja. Razmislio je trenutakdva, a zatim
rekao: ,,U zavisnosti od čega je napravljen krov te crkve, mogao bi da reflektuje
ono što je iznad i oko njega." Predložio je: „Potražite lišće palmi ili možda granu
drveta koji ima potpuno isti odraz, kao u ogledalu.“
Vivijan je pogledala u njega. „Dobro... da li bi želeo da nam se pridružiš?"
,,Ja sam samo običan pilot. Takođe, imate samo dve lupe.“
Nasmešila se. „Mogu da nabavim još jednu od lika iz laboratorije, ali to će
me koštati."
„Samo napred.“
Vivijan i Merkado nastavili su da proučavaju fotografije, a zatim je
Merkado ustao i kazao: „Moram da napravim pauzu.“
„Iznenađen sam što su tvoje stare oči izdržale ovoliko dugo.“ Persel je
ustao i zauzeo Merkadovo mesto pored kreveta, a Merkado je seo i pogledao
Vivijanine slike Gondara.
Vivijan reče: „Imam tri moguća... žmirkanja. Ali možda gledam u
podzemne vode, ili čak u kapljice na listovima palmi.“
,,To je još jedan problem sa fotografijama. Dvodimenzionalne su, a
dubina polja može se protumačiti samo na osnovu onoga što znamo o slici.“
Dodao je: „Ovo nije egzaktna nauka."
„Hvala ti, Frenk."
,,U svako doba.“
Pomerio je fotografiju u stranu i primetio nešto na čaršavu. Pomnije je
pogledao i video da je to dugačka, ravna i kao ugalj crna dlaka, a nije mu trebala
lupa da kaže čija je.
Pogledao je u Vivijan, koja je pognuta gledala kroz lupu. Bacio je pogled
na Merkada, koji je gledao u fotografije Gondara. Pokušao je da se seti da li je
Vivijan klečala sa ove strane postelje, ali je znao da nije. Bar ne danas.
Imao je dve mogućnosti: da uzme vlas kose i svima ukaže na nju - ili da
zaboravi na to.
Ponovo je pogledao u Vivijan. Ako je pita šta se ovde desilo, ona će mu
reći istinu. Ali već je znao istinu. Odnosno, da li je? Ne bi bilo atipično za nju da
se raskomoti na krevetu muškog prijatelja i ćaska, dok jadnik pokušava da smiri
svoju kitu.
S druge strane... ali zašto bi se jebala s Henrijem Merkadom? Pomislio je
da zna odgovor na to pitanje, a kada je razmislio o promeni u Henrijevom
ponašanju od tog jutra, mogao je da zamisli šta je bio njen cilj.
Ili je pogrešno tumačio sve te slike, na isti način kao što bi pogrešno
protumačio fotku?
Vivijan uzbuđeno reče: „Mislim da vidim dvostruku sliku. Dva palmina
lista, pri čemu je jedan pljunuti odraz u ogledalu drugog.“ Nacrtala je krug na
fotografiji i dobađla mu je.
Kroz lupu je pogledao u zaokruženu sliku i kazao: „Ovo nije isti list. Ovo
su dva vrlo slična palmina Iista.“
„Jesi li siguran?"
„Siguran sam.“
,,Prokletstvo.“
Rekao joj je: „Stvari nisu uvek onakve kako izgledaju.“
Pogledala je u njega, a zatim ju je neki instinkt, ili pređašnja iskustva,
podstakao da pogleda ka mestu gde je njegova ruka ležala na svetložutom
čaršavu. Ponovo je pogledala u njega i kazala: „Ponekad stvari jesu upravo
onakve kako izgledaju.“
Klimnuo je i ponovo pogledao kroz lupu u fotografiju ispred sebe.

U 17.00 Merkado je zaključio da više nema u šta da se gleda i predložio je

da odu na koktel u hotelski bar.
Stali su na recepciji da provere ima li poruka, a recepcioner im je dao
kovertu veličine pisma adresiranu na „Merkada, Persela i Smitovu, Oservatore
romano, hotel Hilton". Rukopis se razlikovao od rukopisa na koverti koja je
sadržala mape, ali nimalo nisu sumnjali ko ju je poslao.
Persel je odneo kovertu u bar, gde su seli za sto.
Vivijan reče: „Živ je i zdrav.“
Persel je istakao: „Bio je kada je ovo poslao.“
,,Ne budi pesimista. Otvori je.“
„Prvo nam je potrebno piće.“
Merkado je pozvao konobara i naručio bocu moea, rekavši svojim
sadruzima: „Ili proslavljamo nešto, ili moramo da udavimo naše nevolje u
šampanjcu."
„Dopada mi se kako razmišljaš, Henri.“
Vivijan reče: ,,Od devedeset dve fotografije postoji svega šest
zaokruženih lokacija koje odgovaraju našim kriterijumima.“ Nabrojala ih je:
„Palmino drveće, i/ili žmirkanje, na lokaciji koja nije previše blizu tvrđave ili
banje, ili druma, ili ijednog mesta koje ne bi bilo verovatan položaj skrivenog
manastira.“ Nastavila je: „Samo jedna fotografija ima sva tri - palme, žmirkanje i
mogući položaj."
Merkado je sugerisao: „Ali možda smo odabrali pogrešne kriterijume.“
„Štaviše", reče Persel, „možda smo ubedili sebe u palme i žmirkanje, zato
treba sutra ujutru da pregledamo fotografije sa svežim pristupom."
Merkado ih je obavestio: „Ja sutra moram da radim kako bih opravdao
naš boravak ovde.“
Persel ga je podsetio: „Ti primaš platu. Mi ostali radimo za stan i hranu.“
Izvesno vreme razgovarali su o analizi fotografija i o sledećem
izviđačkom letu iznad područja.
Persel je pogledao u Vivijan, a zatim u Merkada. U Henrijevom koraku je
od onog jutra definitivno postojala nova bodrost. No, zanimljivo, Vivijan je
izgledala isto. Zapravo, za doručkom u jutro njegovog leta s Bokačom, što je
moralo biti nedugo nakon što je spavala sa Henrijem, izgledala sasvim
uobičajeno - kao da je njihov susret stavila u fioku i zaboravila na njega.
A onda je pozvala njega da spava s njom.
 Moguće je, međutim, da se nije dogodilo ništa penetracijske prirode. Bio
je uveren da ne bi bio srećan da vidi šta se desilo u Henrijevoj spavaćoj sobi, ali
to se možda ne bi uklopilo u zakonsku definiciju varanja svog dečka.
Henri je, međutim, delovao zadovoljno onim što se dogodilo, šta god to
bilo, čak i ako predmet njegove privrženosti nije delovao toliko dirnut tim
iskustvom.
Ponovo je pogledao u Vivijan, koja je živahno ćaskala sa starim dečkom.
U njenoj glavi sve je bilo u redu sa svetom, a svi su mogli da budu
prijatelji i nastave sa svojom misijom, što je za nju bilo kudikamo važnije od
dvojice napaljenih muškaraca. Nesumnjivo je volela Frenka Persela, i on je voleo
nju, a sada je morao da odluči šta da uradi povodom onoga što je učinila.
Dva kelnera pojavila su se sa kiblom za led, vinskim čašama i bocom
šampanjca Moe & Šandon, koju je jedan od njih pokazao Merkadu. Merkado je
izjavio da je godina berbe magnifique i rekao svojim kolegama: „Ovo je na račun
novina.“
Persel je sugerisao: „Reci im da si zabavljao pripadnika Derga.“
„Uvek to kažem.“
Konobar je izvadio čep uz prasak, što je nateralo nekoliko glava da se
okrenu, a zatim im napunio čaše.
Henri je podigao čašu i nazdravio: ,,Za nas, i za ser Edmunda, i za naše
putovanje."
Otpili su, a Vivijan reče: ,,Oh. Predivno je.“
Merkado je predložio: „Ponećemo flašu s nama na put, i otvorićemo je
kada ugledamo crni manastir u džungli.“
Persel ga je upozorio: ,,To bi mogao da bude zadnji alkohol koji ćeš ikada
okusiti."
„Koješta. I monasi piju vino.“
Iskapili su čaše, a Merkado ih je ponovo napunio.
Persel reče: ,,U redu, još jedan let u Gondar, a usput ćemo proveriti sve
što smo zaokružili na fotkama. Uz malo sreće, uspećemo da suzimo krug na tek
nekoliko lokacija, ili ćemo videti nešto drugo što može biti zanimljivo. Bilo kako
bilo, sletećemo u Gondar i otići u hotel Goha. Kupićemo potrepštine bez
privlačenja pažnje, onda ćemo prenoćiti, a zatim ući u lend rover sa vozačem i
bezbednjakom, i kazaćemo im da idemo na planinarenje. Izaći ćemo blizu banje,
kazati šoferu da nas sačeka tamo za šest sati, a onda krećemo u potragu. Prva
stanica je Šoan.“
Merkado i Vivijan su razmislili o tome, a Merkado reče: „Mislim da bi
prvo trebalo da odemo do mesta na fotografijama koja su možda ono što
tražimo.“
,,Ne želim da se smucam po džungli nedeljudve.“ Podsetio je Merkada:
,,To je gruba zemlja, starče, i pritom ne mislim samo na teren. Želimo da
minimiziramo pešačenje i ne iscrpimo zalihe životnih namirnica." Merkado je
odgovorio: „Radio sam to i ranije, Frenk.“
„Odlično. Onda se slažeš sa mnom.“ Nastavio je: „Falašmuri će nam
možda biti od veće pomoći nego te fotografije."
„Možda neće biti prijateljski nastrojeni - ili su možda već svi otišli.“
Vivijan reče: „Naš prvi cilj treba da bude banja.“ Podsetila ih je: „Kazali smo da
ćemo vratiti relikviju... kosti oca Armana.“
,,Ti nosi kosti.“ Takođe je rekao: „Sutra ću pozvati sinjor Bokača da se
raspitam za dostupnost aviona. Voleo bih da pođemo još sutra.“
Merkado je razmislio o tome, a potom upitao: „Hoćeš da kažeš da ćemo
ostaviti avion u Gondaru?“
,,Pa, neće se sam vratiti." Uverio je Merkada: „Poslaću teleks sinjor
Bokaču iz Gohe i obavestiti ga da može da pokupi svoj avion u Gondaru, i da
slobodno zadrži naš depozit.“
Ni Merkado ni Vivijan nisu ništa odgovorili.
„Mislim da nam Mija više neće trebati kad napustimo Gondar.“
Opet, niko mu nije odgovorio.
Dodatno je pojasnio: „Nema razloga da se vratimo ovde. Ne treba da
razvijamo još fotografija, a vreme je da krenemo napred - pre nego što nas u
tome spreče vlasti ili nešto drugo van naše kontrole.“ Pogledao je u
Merkada i Vivijan. „Cezar je prešao Rubikon i spalio mostove za sobom. A
to je ono što ćemo mi da uradimo sutra.“
Merkado reče: „Trebalo bi da vidimo šta nam je ser Edmund napisao. To
može da utiče na naš sledeći potez.“
„Hajde da prvo napravimo plan.“
„U redu, Frenk. Imamo plan. A sada, molim te, otvori kovertu." Persel se
obazreo oko sebe da vidi da li iko obraća previše pažnje na njih, a zatim
pocepao kovertu. Izvadio je list hartije i pogledao u njega. Vivijan reče: „Šta
piše?“
„To je... pesma." Nasmešio se, a onda rekao: „Naslov: Istraživač.“
Merkado reče: ,,To je Kipling, za tvoju informaciju.“
„Hvala ti.“ Pročitao je: „Nešto skriveno. Idi i nađi ga. Idi i traži iza
planinskih venaca - nešto izgubljeno iza planinskih venaca. Izgubljeno i čeka te.
Idi!“
Pogledao je u Merkada i Vivijan.
Oni su ćutali, a zatim Vivijan upita: ,,To je to?“
,,To je sve - izuzev potpisa."
Merkado ga upita: ,,Da li ga je potpisao ser Edmund?“
,,U stvari, nije, a nije ni Radjard Kipling.“ Bacio je pogled na potpis i
kazao: „Pesmu je potpisao J. S. M. U. Soanu.“
»Ko?“
„Moraš to brzo da izgovoriš, Henri.“
Vivijan reče: ,,Ja sam u Šoanu.“
Persel joj je dodao poruku. „Pobedila si.“
Pogledala je u papir, a zatim ga pružila Merkadu.
Persel reče: „Dakle, pridružićemo se ser Edmundu u Šoanu.“

Merkado je imao zakazanu večeru i ostavio ih je u baru. Neko vreme su

ćutke sedeli, a zatim Vivijan reče: ,,Ne želim da večeram. Hajde da naručimo da
nam donesu flašu vina u sobu.“
Persel je odgovorio: „Možeš da naručiš da ti ga donesu u sobu.“
Nije mu odgovorila.
Ustao je i rekao joj: „Laku noć.“
,,Frenk...“
Pogledao je u nju u polumraku bara i video da joj se suze slivaju niz
obraze.
Pogledala je u njega. ,,Da li razumeš?“
,,Razumem.“
,,Izvini.“
„Svi ćemo ostati prijatelji dok ne napustimo Etiopiju.“ Klimnula je.
Okrenuo se i otišao.
 42

Navion je sutradan bio raspoloživ za ostanak preko noći u Gondaru i

povratak u Adis Abebu narednog dana. Sinjor Bokačo ih je u podne sačekao na
aerodromu da pokupi najamninu i saopšti im vesti. ,,Ovo je, nažalost, vaš
poslednji let.“ Objasnio je: „Ovo mi stvara brigu.“
,,Ja sam onaj koji leti u tom avionu."
Sinjore Bokačo se nasmešio, a zatim ozbiljno rekao: ,,Ne želim probleme
s vlastima."
„Shvatam."
Posavetovao ih je: ,,I vi bi, takođe, trebalo da budete oprezni s vlastima.
Biće radoznali zašto letite u Gondar.“
,,Mi smo novinari.“
„Postoji komercijalni let jedanput nedeljno. Zato će želeti da znaju zašto
vam je potreban moj avion.“
,,Ne želimo da provedemo čitavu nedelju u Gondaru." Persel je dodao:
„Kako to zvuči?“
„Meni zvuči dobro. Njima... ko zna?“ Pokazao je na Vivijan i Merkada, koji
su stajali pored njegove letelice. ,,Vi ste fini ljudi. Budite oprezni, molim vas.“
„Zapravo, nismo toliko fini.“ Persel mu je dvodnevnu najamninu platio u
dolarima i obavestio ga: „Ukradeno vam je malo kafe u Gondaru."
,,A to, ne brinite, tu je baš da bi bila ukradena."
,,Aha.“ Predložio je sinjor Bokaču da večera s njima u Hiltonu posle
njihovog povratka iz Gondara, kako bi mogao da im vrati depozit.
„Ali morate me pustiti da platim večeru, a ja ću zadržati vaš depozit kao
predujam za Miju.“ Nasmešio se.
Persel mu je uzvratio osmeh i predložio: ,,U 19.00, ali proverite telekse
na recepciji za slučaj da budemo zadržani prilikom napuštanja Gondara.“
Italijan ga je pogledao. „Budite oprezni."
 „Vidimo se onda.“
Sinjor Bokačo će u stvari večerati sam, ali imao je dve hiljade dolara
depozita da mu prave društvo - i takođe da plati avionsku kartu do Gondara
kako bi mogao da uzme natrag svoj avion.
Persel je zaustio da kaže arrivederci, ali je umesto toga rekao: „Viđao sam
ekspatre i koloniste širom sveta koji su čekali pravo vreme da napuste mesto
koje je postalo neprijateljsko." Posavetovao ga je: ,,To vreme je došlo.“ Sinjor
Bokačo, vlasnik plantaža kafe i drugih nepokretnosti u Etiopiji, klimnu glavom.
„Ali teško je. Ovo je moj dom.“ Rekao je Amerikancu: „Volim Afriku.“
„Ali ona više ne voli vas.“
Nasmešio se. ,,To je kao sa ženom. Napuštate li ženu koju volite zato što
ima teškoća u životu?“
Persel mu nije odgovorio.
Sinjor Bokačo ga je obavestio: „Žena mi je Etiopljanka. I deca. Da li bi bili
srećni u Italiji?"
„Video sam mnogo Etiopljana u Rimu.“
„Da, znam.“
„Makar uzmite duži odmor.“
„Čim odem, vlada će mi oduzeti sve što imam.“
„Ionako će vam na kraju sve oduzeti."
,,To je istina... dakle, možda duži odmor." Nasmešio se. „Ođleteću u Rim s
porodicom u
„Loša ideja.“ Predložio je: „Povedite i suprugu na večeru.“
,,To je veoma Ijubazno od vas.“
Rukovali su se, a sinjor Bokačo im je poželeo: „Buona fortunar „Ciao!“
Persel je već predao plan leta za Gondar, kao redovna mušterija, s
novčanicom od pedeset hiljada lira spajalicom prikačenom za formular, i bez
problema je dobio crveni pečat. Oficir na dužnosti je na formularu kao vreme
polaska napisao 12.15, a to je bilo pre petnaest minuta, zato je rekao svojim
saputnicima: „Put pod noge.“
Merkado i Vivijan utovarili su prtljag, koji je sadržao više nego što im je
bilo potrebno za noć u Gondaru, i najveći deo potrepština za nekoliko nedelja u
džungli, uključujući i bocu šampanjca koju će otvoriti kada pronađu crni
manastir. Henri je takođe rano izjutra poslao u šoping hotelskog službenika, sa
trista dolara i spiskom za kupovinu koji je uključivao rančeve, baterijske lampe i
drugu opremu za kampovanje, a sve se to moglo naći u radnjama s polovnom
robom dupke punim predmeta koje su prodavali ljudi koji su napuštali zemlju ili
kojima je trebala gotovina da kupe hranu. Mladi hotelski službenik pronašao je
skoro sve sa spiska, uključujući i kompas. Jedino što im je sada trebalo su bili
hrana, koju mogu da pazare u Gondaru, i sreća, koja nigde nije mogla da se kupi.
Persel je skočio na krilo i pomogao Merkadu da se popne, a zatim uhvatio
Vivijan za ruku i povukao je na krilo. Gledali su se sekundudve, a onda je pustila
njegovu šaku, ušla u kabinu i sela na desno sedište.
Ušao je u kokpit, uključio glavni prekidač i proverio letačke kontrole, a
zatim pritisnuo ručicu gasa i uključio starter. Motor se brzo zaluftao, a on je
proverio instrumenttablu. Pritisak ulja je i dalje bio nizak.
Merkado reče: „Ovde pozadi je malčice tesno s prtljagom."
Vivijan mu reče: ,,Ne uznemiravaj pilota dok obavlja svoje pilotske
poslove.“
Persel reče: ,,Pojasevi.“
Pustio je ručnu kočnicu i okrenuo navion. Spazio je sinjor Bokača, koji je
stajao pored svog starog fijata i mahao im. Otpozdravio mu je, a zatim zatvorio
krov kabine i odvezao se do kraja duže piste, koja je ovog podneva bila lišena
saobraćaja.
Vivijan ga je upitala: „Treba li da se pomolim Svetom Kristoferu?“
Nije joj odgovorio.
Vivijan se čitavo jutro trudila da započne razgovor s njim, ali nije bio
raspoložen. Bila je dovoljno dobra da ga sinoć ne pozove u sobu i da mu ne kuca
na vrata, a on je bio prilično uveren u to da nije razgovarala s Merkadom o
novom aranžmanu spavanja, jer je Henri delovao normalno.
Još jednom je proverio kontrole i merne instrumente, a potom stupio na
pistu. „Spremni za uzletanje.“ Gurnuo je ručicu gasa, a navion se zakotrljao po
betonu.
Avion je uzleteo i počeo da zaokreće udesno, severno ka Gondaru. S
desne strane ležala je Adis Abeba, grad koji verovatno nikad više neće videti, ili
ako ga vidi, to će biti iz zatvorske ćelije - osim ako mu ne daju isti pogled na
dvorište i vešala.
Usmerio je navion između dva planinska vrha, a zatim se osvrnuo preko
ramena kako bi bacio, nadao se, poslednji pogled na Adis Abebu.
Kako se ispostavilo, Henri tog jutra nije otišao u uredništvo, već je iz
hotela poslao teleks u Oservatore romano> saopštavajući svojim urednicima da
ekipa ide u Gondar na nekoliko dana da izveštava o egzodusu falašmurskih
Jevreja.
Persel, Vivijan i Merkado proveli su jutro u Henrijevoj sobi, poslednji put
pregledajući fotke i obeležavajući na mapama još nekoliko pretpostavljenih
skrovišta crnog manastira. Druga sumnjiva stvar u Merkadovoj sobi, crna vlas
kose, i dalje je bila tamo. Henri bi trebalo da popriča sa sobaricom. Ali oni se
nikad više neće vratiti u svoje hotelske sobe. Kucnuo je čas, kao što je sugerisao
pukovnik Gan, da pođu i da ga pronađu.
Što se tiče toga gde zatim da idu, ako ga nađu, pukovnik Gan je, među
mape koje im je poslao, uključio mape terena od Gondara i jezera Tane do
Francuskog Somalilenda na obali. Očito im je sugerisao plan izlaska.
I tako će, sa ili bez Svetog grala, otići do Francuskog Somalilenda,
najbližeg utočišta, gde je otišlo mnoštvo Evropljana i Etiopljana u bekstvu.
Francuski zvaničnici bili su dobri u pružanju pomoći svakome ko stigne do
granice. Trebalo je samo da stignu do tamo.
Vivijan mu tihim glasom reče: „Rekao si mi da ćemo svi biti prijatelji."
,,I jesmo.“
„Jedva da si mi uputio ijednu jedinu reč čitavo jutro.“
„Ujutru sam sav na tri ćoška.“
Bacila je pogled na Henrija, koji je usredsređeno gledao fotografiju kroz
lupu. Kazala je Perselu: ,,To se nikad više neće ponoviti. Obećavam ti.“
„Hajde da pričamo o tome u Gondaru.“ Dodao je: ,,Pilotiram.“
Pogledala je u njega, a zatim okrenula glavu i zagledala se kroz prozor.
Nastavili su dalje, a Merkado reče: „Stigli smo do tačke bez povratka na
našem putovanju.“
Persel je odgovorio: „Nismo još. Nismo spalili nijedan most, a ja još mogu
da se vratim nazad u Abebu i kažem da smo imali probleme s motorom."
Merkado nije odgovorio, ali Vivijan reče: ,,Avanti!“
 43

Persel je spazio drum s jednom saobraćajnom trakom i pratio ga na

sever. S desne strane video je selo Šoan udaljeno približno deset kilometara.
Skrenuo je desno i počeo da se spušta, rekavši saputniđma: „Želim da pukovnik
Gan zna da smo na putu.“
Kada su se spustili i približili, Merkado se nagnuo napred s dvogledom.
„Nigde ne vidim terensko vozilo.“
Persel je odgovorio: ,,Ne znamo da li je to vozilo imalo ikakve veze s
Ganom.“
Preleteo je iznad sela na visini od četiri stotine stopa i iskrenuo krila.
Merkado reče: „Video sam kako nam neko maše.“
,,Da li je imao brkove i jahački bič?“
„Nosio je belu šamu... ali možda je on.“
„Uklapa se u sredinu.“
Preleteli su iznad banje, a Persel je zatim skrenuo udesno, ka području
istočno od puta s jednom saobraćajnom trakom, gde su snimili većinu
fotografija džungle i kišnih šuma koje su ležale između Tane i oblasti oko
uništene tvrđave - područja čiju je površinu Persel procenio na preko hiljadu
kvadratnih kilometara.
Vivijan je u krilu držala mape velike srazmere, a Persel ju je zamolio da
podigne mapu područja ispod.
Podigla je mapu, a on je bacio pogled na zaokružena mesta, a potom
skrenuo istočno ka prvom krugu na mapi. Spustio se na tri stotine stopa i
usporio koliko god je smeo.
Merkado se naginjao između sedišta, naizmenično gledajući u kartu i
kroz krov kabine od pleksiglasa.
Persel se spustio još niže kada se približio prvom mestu, označenom
brojem jedan na mapi, koje je prikazalo odsjaj svetlosti na odgovarajućoj
fotografiji. Oštro je zaokrenuo u smeru suprotnom od kazaljke na satu, a potom
iskrenuo desno krilo kako im ne bi zaklanjalo pogled. Mija je zadrhtala kako bi
ga upozorila da će svakog trenutka izgubiti uzgon, a on je gurnuo ručicu gasa
kad je izravnjao krila.
Merkado je spustio dvogled. „Mislim da sam video jezerce... ili možda
močvaru.“
Vivijan se složila. ,,To je bila voda. Ne stakleni krov.“
Persel reče: „Barem ono što smo videli na fotografiji nije bilo iluzija, a
takođe smo ispravno obeležili položaj na mapi. To su dobre vesti.“
Vivijan se složila. „Jedan od ovih krugova biće crni manastir.“
„Ako ne bude, makar smo eliminisali nekoliko lokacija.“
Nastavili su ka sledećem najbližem krugu, koji je prikazivao veliki
šumarak palminog drveća na fotografijama, a Persel je ponovio isti manevar.
Niko nije ništa video, pa je proleteo još jednom i Vivijan reče: ,,Definitivno sam
videla vodu kroz palme.“
,,A sjajne krovove?"
,,Ne.“
Prešao je na naredni krug na mapi, broj tri, koji je Vivijan pokazala na
odgovarajućoj fotografiji. Bacio je pogled na fotku i video veoma veliki šumarak
palminog drveća, okružen mnogo višim rastinjem. To je delovalo mnogo
izglednije, a on je smanjio gas i spustio zakrilca kao da namerava da sleti.
Kazaljka brzinomera je poskakivala između 95 i 105 kilometara na sat.
Šumarak palminog drveća brzo se približavao i on je spustio desno krilo,
usled čega je navion zadrhtao, ali su Vivijan i Merkado imali neometan pogled
dok su prolazili pored.
Vivijan viknu: „Vidim nešto! Žmirkanje svetlosti... ne vodu.“
Merkado se složio, a Persel je, takođe, video nešto, a to definitivno nije
bila voda.
Povećao je visinu najbrže što može, popeo se na šest stotina stopa i
napravio zaokret, ovaj put prilazeći označenom mestu sa zapada, tako da im je
popodnevno sunce bilo za leđima. Nalazio se na većoj visini nego prošli put,
tako da je mogao da spusti nos aviona dok je leteo pravo ka šumarku palminog
drveća.
Vivijan je uzela dvogled od Merkada, a potom je otkopčala pojas i nagnula
se iznad instrumenttable, zureći kroz vetrobransko staklo.
Persel je nastavio da pikira sve do zadnje sekunde, a zatim gurnuo ručicu
gasa napred, povukao upravljač i podigao zakrilca. Navion je nastavio da ponire
još nekoliko sekundi, a zatim se nos aviona polako podigao i izravnao na visini
od dve stotine stopa iznad krošanja, a onda su počeli da se penju.
Merkado reče: ,,To je bilo prilično blizu, starče.“
,,Da.“ Persel je pogledom okrznuo Vivijan, koja je sedela s dvogledom u
krilu. Upitao ju je: „Jesi li išta videla?“
Klimnula je. ,,To je bila... crna stena. Obična stena.“
Persel je klimnuo. I njemu se učinilo da je to video. Sjajna izbočina crne
stene - verovatno lavino staklo. ,,Pa, u ovom području bar postoji crna stena.“
Vivijan reče: „Otac Armano je spomenuo stenu, drvo, potok...“
„Naravno. Mnogo toga ima tamo dole.“ Dodao je: „Sutra ćemo to
proveriti na tlu.“
Bacio je pogled na sat. Prošla su tri sata otkako su napustili Abebu. Mogli
su da nastave da lete iznad oblasti još otprilike pola sata, i trebalo bi da uspeju
da izvide sva mesta obeležena na mapama, a da im možda preostane i još malo
vremena da pogledaju još ponešto. Ponovo će zakasniti u Gondar, ali neće
kasniti dva sata kao prošli put. Brinuće se o tome kada slete. Trenutni cilj bio je
da završe izviđanje iz vazduha, što će, ako budu imali sreće, otkriti položaj crnog
manastira.
Rekao je Vivijan: ,,Mapa.“
Podigla je mapu ka njemu i on je bacio pogled, trudeći se da odredi u kom
pravcu treba da krene kako bi stigao do sledećeg kruga na mapi.
Vivijan je gledala kroz vetrobransko staklo, a zatim iznenada povikala:
„Gledajte!" Ispustila je mapu.
Persel je brzo pogledao kroz vetrobran. Ispred njih je leteo helikopter,
udaljen oko pola kilometra. ,,Sranje!“
Merkado reče: „Mislim da je video naše manevre."
,,Misliš?“ Persel nije imao načina da zna da li se helikopter slučajno
zadesio u blizini, ili su ga poslali da im uđe u trag. Kazao je: „Ako ima radio, a
siguran sam da ima, javio se aerodromu u Gondaru.“
Vivijan reče: „Možda nas nije video."
,,Mi smo videli njega, i on je sigurno video nas.“
Persel je gledao kako se helikopter okreće ka severozapadu, prema
Gondaru, pravcu u kojem je oni trebalo da idu. Stoga se zaputio u istom pravcu,
ali se držao levo od helikoptera, na razdaljini od otprilike pola kilometra. Vivijan
upita: „Kako će znati da smo to bili mi?“
Obavestio ju je: ,,U istočnoj Africi nema baš mnogo starih crnih naviona,
Vivijan. Verovatno samo ovaj, jedan jedini.“
 Klimnula je.
Merkado reče: ,,Mi zapravo nismo uradili ništa protivzakonito.“ Persel ga
je podsetio: „Nismo uradili ništa nezakonito ni prošli put kada smo zaglavili u
zatvoru, a ovog puta sumnjivo odstupamo od predviđenog plana leta.“
,,U pravu si.“ Upitao ga je: „Šta ćemo da radimo?“
Persel je posmatrao helikopter. Leteo je na istoj visini, i definitivno je
usporio kako bi uskladio brzinu sa navionom, a razdaljina se smanjivala. Persel
je smanjio gas, a navion je usporio.
,,Frenk?“
,,Pa... ono što nećemo uraditi jeste da nastavimo let ka aerodromu u
Gondaru gde ćemo se sresti s komitetom za doček.“
Na to niko nije odgovorio, a zatim Merkado reče: „Moramo da odletimo u
Francuski Somalilend.“ Upitao je: „Možemo li to da uradimo?“ Bacio je pogled na
merač goriva. „Gorivo neće biti problem.“ Ali moglo bi biti drugih problema.
Video je da je helikopter takođe smanjio brzinu kako bi održao istu
razdaljinu između dve letelice. Shvatao je da pilot helikoptera želi da ga navion
prati u Gondar.
Merkado mu je sugerisao: „Možda sada želiš da skreneš istočno."
Podsetio ga je: „Francuski Somalilend je onamo."
,,Uh.“
Vivijan se skljokala u naslon sedišta. Tiho je kazala: „Gotovo je. Nismo
imali šansu...“
Merkado joj utešno reče: „Vratićemo se.“
Persel je zapazio da je helikopter skliznuo udesno i da je sada na većoj
visini, tako da je imao bolji bočni pogled na njega, a pilot helikoptera je imao
bolji pogled na navion.
Merkado reče: „Moramo da skrenemo na istok, starče." Upitao ga je:
„Možemo li da uteknemo od ovog helikoptera?"
„Previše je nepoznatih u toj jednačini..." Persel reče Vivijan: „Dodaj mi
dvogled."
Pružila mu je dvogled, a Persel je levom rukom podesio žižu dok je
desnom pilotirao. Helikopter je bio maslinastozelen, definitivno vojni, a na
bočnoj strani trupa stajala je crvena petokraka. Kazao je: ,,To je hjui... UH-ID...
video sam milion takvih u Vijetnamu..." Štaviše, to je bio isti tip helikoptera kao
i onaj koji je koristio Getaču, ili je možda bio isti onaj koji ih je prevezao u zatvor
u Adis Abebi. Dodao je: „Najveća brzina mu je otprilike ista kao i naša.“ Spustio
je dvogled i rekao: „Takođe, vidim i mitraljesca."
 ,,Šta?“
„Tipa koji sedi u otvorenim bočnim vratima s mitraljezom na postolju.
Verovatno M-60, a verovatno postoji još jedan na drugoj strani.“ Dodao je: ,,Ne
vidim nikoga u kabini, što znači da general Getaču nije u letelici."
Niko nije odgovorio.
Persel je primetio da se udaljenost između njega i helikoptera ponovo
smanjuje. Išao je nepunih 110 kilometara na sat, a pilot helikoptera je, naravno,
mogao da lebdi u mestu ako poželi, što je značilo da će proleteti pored tog
mitraljeza osim ako se ne okrene.
Merkado ponovo reče: „Stvarno moraš da se okreneš, Frenk.“
„Nego šta... ali mislim da bi nas taj tip pratio do Francuskog Somalilenda,
čak i da mu umaknem. Ne mogu da pobegnem od rafala mitraljeza kalibra 7.62
mm.“
Vivijan je duboko udahnula. „O, gospode..."
Persel je nastavio: „Takođe, čak i kada bih mogao da mu ostanem van
dometa, radiovezom će zatražiti podršku, a etiopsko ratno vazduhoplovstvo
moglo je da napabirči kakvutakvu eskadrilu lovaca.“
Merkado je obradio sve to i rekao: „Onda nemamo izbora... moramo da
nastavimo ka Gondaru."
Persel im reče: ,,Ne verujem da ćemo imati onoliko sreće kao prošli put u
generalštabu generala Getačua.“
Niko nije odgovorio, ali onda Merkado ponovi: „Nismo uradili ništa
protivzakonito." Palo mu je nešto na pamet i odlučno je rekao: „Izbacićemo sve
što može da nas inkriminiše - fotoaparat, mape, fotografije, filmove... opremu za
kampovanje - sve.“
Persel odgovori: ,,To se podrazumeva, Henri. Ali moram da vam kažem,
oboma - Getaču zna, ili će saznati, šta tražimo u Etiopiji, i neće oklevati da
upotrebi sva sredstva koja mu padnu na njegov bolesni um kako bi nas naterao
da mu kažemo sve što želi da zna.“
Vivijan je zarila lice u šake. „O, gospode bože...“
Nastavio je: ,,A ako nas pita za pukovnika Gana, jedno od nas će na kraju
reći: Šoan.“
Vivijan je bila vidno uzdrmana, ali se uspravila na sedištu, duboko
udahnula i kazala: „Radije bih umrla pokušavajući da pobegnem.“
Složio se. ,,To bi bilo bolje od onoga što nas čeka u Gondaru.“ Upitao je:
,,Henri?“
Merkado mu nije odgovorio.
 Persel je pogledao kroz vetrobransko staklo i video da se nalazi svega
petsto metara iza i levo od helikoptera. Sada je video kako se mitraljezac u
levim vratima naginje napolje, privezan remenjem, gledajući unazad u njih, sa
mitraljezom uperenim u navion.
Skliznuo je udesno kako bi se našao direktno iza helikoptera, ali je pilot
takođe skrenuo udesno kako bi njegov mitraljezac mogao da ih drži na nišanu.
Persel je znao da ne može da igra tu igru sa daleko okretnijim helikopterom,
zato je ostao na istom kursu, ali je smanjio brzinu onoliko koliko je mogao a da
avion ne izgubi uzgon. Trebalo mu je vremena da razmisli.
Vivijan mu reče: „Frenk... moramo da mu pobegnemo. Možeš li to da
uradiš?“
Već je razmatrao opcije. Ako iznenada pikira levo ili desno, jedan ili drugi
mitraljezac bi ih s lakoćom izrešetali. Ako počne da se uspinje, možda bi mogao
da prođe iznad helikoptera i, ako se zadrži direktno ispred njega i poveća
razdaljinu, mitraljesci možda ne bi mogli precizno da upotrebe mitraljeze na
većoj razdaljini - ali pilot helikoptera treba samo da zanese letelicu u stranu
kako bi nekom od mitraljezaca omogućio čist hitac na navion.
Jedina šansa mu je bila da pikira - da stigne na slepu tačku ispod pilota i
mitraljezaca. Imao bi potrebnu brzinu pikiranja da možda stigne izvan
preciznog dometa mitraljeza pre nego što pilot helikoptera pozicionira svoju
letelicu tako da omogući paljbu jednom od svojih mitraljezaca.
Vivijan mu je stavila šaku na rame. ,,Frenk?“
Upitao je Merkada: „Jesi li doneo odluku, Henri? Da bežimo ili da pratimo
ovog govnara u Gondar?"
Opet, Merkado ništa nije odgovorio.
Persel se zagledao u udaljeni horizont. Jezero Tana se približavalo, baš
kao i Gondar. Moguće je, pomislio je, da je etiopsko ratno vazduhoplovstvo već
napabirčilo mlazne lovce i još helikoptera, da bi se osigurali da im ne pobegnu.
Na raspolaganju je imao još nekoliko minuta pre nego što ostane bez ikakvog
izbora.
Merkado mu reče: „Beži!“
,,Dobro...“ Pogledao je brzinu i visinu i razmislio šta mu je činiti, i kako da
to najbolje uradi. Njegova brzina pri pikiranju bila bi veća od brzine hjuija, baš
kao i brzina leta. Ali kao što je već rekao, ne bi mogao da bude brži od metka.
Helikopter je sada skoro lebdeo u mestu, udaljen otprilike tri stotine
metara, a on je video kako mitraljezac s leve strane maše rukom, pokazujući da
bi navion trebalo da prođe i leti ispred helikoptera na prilasku Gondaru.
 To nije bilo nešto što je želeo da uradi, i odjednom mu je postalo jasno
šta treba da učini. A to je znao skoro od samog početka.
Pružio je ruku i pomerio plastični disk za nišanjenje na savitljivom
postolju tako da mu se našao ispred lica.
Merkado ga upita prisilno kontrolisanim glasom: „Šta to radiš?“
,,A šta misliš?“
„Jesi li poludeo?"
Persel je pomerio prekidač ispod instrumenttable u položaj paljba.
Vivijan ga je gledala, ćutke.
Helikopter je sada bio udaljen manje od dve stotine metara, a mitraljezac
mu je i dalje mahao rukom da prođe.
Persel je nagnuo desno krilo kao da se sprema da zaokrene udesno, a
pilot helikoptera, koji je to ili video ili čuo od svog mitraljesca, skliznu letelicom
udesno kako bi zadržao avion sa svoje leve strane.
Persel gurnu napred ručicu gasa i oštro okrete kormilo pravca udesno,
izazvavši da navion zakrivuda udesno, nosom ka helikopteru. Namestio je
helikopter u centar crvenih koncentričnih krugova plastičnog diska i pritisnuo
okidač, moleći se da električna veza s raketnim lanserom funkcioniše.
Raketa je izletela iz lansera i, ostavljajući za sobom trag belog dima,
pojurila ka hjuiju, udaljenom manje od dve stotine metara.
Vivijan iznenađeno uzviknu, a Merkado reče: „O bože!“
Raketa je preletela iznad helikoptera, za dlaku promašivši rotor.
Mitraljezac se sledio.
Persel je ispalio drugu raketu, koja je prošla ispod helikoptera, između
skija i kabine, tik ispod mitralješčevih stopala.
Mitraljezac je ispalio dug rafal ka navionu, a svetlosni meci prozviždaše
iznad krova od pleksiglasa. Vivijan vrisnu i baci se na pod.
Pilot helikoptera napravio je instinktivnu grešku, krenuvši u izbegavanje,
što je poremetilo mitraljesca, a Perselu pružilo bolju priliku za hitac na hjuija,
koji se odvajao od njega i klizio bočno i naniže. Persel je opet cimnuo kormilo
pravca udesno, i snažno gurnuo upravljač kako bi spustio nos naviona. Nastavio
je da gleda kroz plastični disk kad je hjui ponovo leteo u koncentričnim
krugovima. Mitraljezac je opet zapucao, a Persel je čuo nepogrešivi zvuk metka
koji pogađa letelicu. Pritisnuo je crveno dugme, a zatim još jednom, ispalivši
poslednje dve rakete.
Prva dimna raketa projezdila je kroz otvorenu kabinu, mimo
mitralješčeve glave, a druga je pogodila pleksiglas i uletela u kabinu. Gusti
kolutovi belog dima pokuljaše kroz rupu u pleksiglasu i otvorena vrata hjuija.
Pilot je bio ili povređen, ili zaslepljen dimom, ili se nešto kritično oštetilo
u kokpitu, i repni rotor helikoptera poče da se njiše levodesno.
Persel nije promenio kurs i nastavio je da leti pravo ka nestabilnom
helikopteru. Mogao je da vidi mitraljesca kroz gusti dim, ali je čovek,
nesumnjivo prestrašen, pustio mitraljez i cev je sada mlitavo visila.
Hjui je počeo polako da se okreće udesno, ali onda se odjednom okrenuo
i sunovratio kao kamen na baldahin krošnji ispod, baš kada je navion proleteo
kroz vazdušni prostor koji je helikopter zauzimao svega sekund ranije. Iza njih
se začula jedva čujna eksplozija, a Persel je dodao gas i oštro počeo da se
uspinje.
Čvaknuo je prekidač u položaj zakočeno, odgurnuo plastični disk za
nišanjenje, a zatim rekao Vivijan: „Gotovo je.“
Polako se pridigla na svoje sedište.
Upitao je: „Imate li išta protiv da zapalim?“
Niko mu nije odgovorio, a on je pripalio cigaretu, primetivši da mu ruka
drhti.
Bacio je pogled na Vivijan. Njena koža, ionako bleda, sada je bila bela kao
kreč. „Jesi li dobro?“
Klimnula je.
,,Henri?“
Bez odgovora.
Vivijan se okrenula na sedištu. „Henri? Henri?“ Nagnula se ka stražnjem
delu. „Jesi li dobro? Jesi li pogođen?"
,,Čime?“
Gledala ga je neko vreme, a zatim se okrenula.
Persel je držao otvoren ventil za dotok goriva i navion je nastavio da se
penje.
Merkado upita: „Šta se desilo?“
Vivijan mu je odgovorila: „Helikopter se... srušio."
Nije joj odgovorio.
Pogledala je u Persela. „Šta ćemo sad?“
,,Pa... opcija odlaska u Francuski Somalilend ponovo je otvorena. Ali to je
više od dva sata leta odavde... a etiopsko ratno vazduhoplovstvo moglo bi ubrzo
da krene za nama.“
Činilo se da je Merkado sada u potpunosti svestan, pročistio je grlo i
upitao: „Misliš li da je pilot helikoptera imao vremena da upotrebi radio?“
Persel je mislio da pilot helikoptera nije imao vremena ni da se upiša u gaće
nakon što mu je prva dimna raketa prohujala iznad glave. Odgovorio je: ,,Ne
verujem. Ali helikopter je sada očigledno van radara, Gondar će tragati za njim, a
i za nama.“
Merkado je oćutao, a onda rekao: „Mislim da nam nije ostala nijedna
druga opcija sem Francuskog Somalilenda... ili možda Sudan. Koliko je to
daleko?“
Persel je bacio pogled na aeronautičku kartu. „Granica sa Sudanom
udaljena je manje od dve stotine kilometara - možda sat i po leta. Ali etiopska
ratna avijacija neće oklevati da nas goni preko granice sa Sudanom, mada nas
verovatno neće goniti na francuskoj teritoriji.“
Činilo se kao da Merkado razmišlja, a zatim reče: „Glasam za francusku
granicu.“ Podsetio ih je: „Tamo ćemo imati bolji doček nego u Sudanu." Persel
klimnu, a potom pogleda u Vivijan. „Tvoj glas?“
Već je razmislila o tome i kazala: „Šoan. Možeš li tamo da sletiš?"
Razmislio je o tome. Drum s jednom saobraćajnom trakom bio je preuzak, sa
visokim drvećem duž obe strane. Otvoreni pašnjaci su, međutim, bili prikladni.
Merkado reče: „Nisam siguran da te razumem, Vivijan."
„Razumeš ti dobro, Henri.“ Rekla im je: ,,Ne idemo iz Etiopije. Došli smo
ovamo da nađemo Sveti gral.“
Merkado je istakao: „Sada smo traženi begunci. Upravo smo počinili
ubistvo.“
Persel ga je ispravio: „Uzvratio sam vatru neprijateljski raspoloženoj
letelici.“
„Zovi to kako god hoćeš, starče, ako ćeš se osećati bolje dok ti stavljaju
omču oko vrata.“ Rekao je Vivijan: „Moramo da bežimo odavde.“ „Otići ćemo, ali
tek kada završimo ono zbog čega smo došli.“
Persel je i dalje leteo istočno, ka Francuskom Somalilendu, a ako odluče
da promene kurs prema Sudanu, moraće to da urade uskoro, pre nego što let do
Sudana postane duži od leta do francuske teritorije. Rekao je Vivijan: „Imaš dva
izbora, a sletanje u Šoan nije jedan od njih.“
„Kako znaš da ćeš stići do granice pre nego što nas etiopsko ratno
vazduhoplovstvo ne obori?“
„Ne znam.“
„Onda sleti! U Šoan. Koliko je daleko?“
„Možda... dvadeset ili trideset minuta.“
Predočila je: „Pukovnik Gan je tamo. Čeka nas. Crni manastir je takođe
tamo dole, i čeka na nas.“
Razmislio je o tome. Vivijan je prelazila tanku liniju između hrabrosti i
ludosti - ili opsesije, u najboljem slučaju. Ali je iznela dobre argumente.
Nalazio se otprilike tri hiljade stopa iznad tla i peo se. Brzina je iznosila
sto šezdeset kilometara na sat pri usponu, ali mogao je da postigne dvesta
četrdeset u poniranju. Skrenuo je udesno, a navion je počeo da skreće ka jugu.
Merkado ga upita: „Šta to radiš?“
„Sletećemo u Šoan, Henri.“ Da bude potpuno iskren, dodao je: „Ili ćemo
izginuti pokušavajući.“
,,Ne!“
Vivijan se okrenula na sedištu. ,,Da!“
Vivijan i Henri gledali su se nekoliko sekundi oči u oči, a Persel je mogao
da zamisli kako Vivijanine zelene oči svrdlaju u Henrijevu dušu.
Čuo je kako Henri kaže: „Dobro... u redu.“ Dodao je: „Prešli smo dug put
da nađemo Gral i preblizu smo da sada odustanemo."
Vivijan je ispružila ruku i dodirnula Henrijevo lice, a zatim se okrenula na
sedištu i zagledala kroz vetrobransko staklo kad se navion zaputio jugozapadno
ka Šoanu i počeo da se spušta.
Okrenula je glavu ka Perselu i gledala u njega sve dok nije pogledao u nju.
Tiho je rekla: „Volim te.“
,,Ti voliš svakoga ko postupa po tvojoj volji.“
Nasmešila se. „Ono što je najbolje za mene, najbolje je za nas.“
Nije joj odgovorio.
Nastavili su vrtoglavo spuštanje, a Persel reče: „Šoan, za deset minuta.“
Dodao je: „Pokušaću da sletim.“
Vivijan mu reče: ,,To je sve što tražim od tebe.“ Stavila mu je do znanja:
„Možeš ti to.“
„Uskoro ćemo saznati."
Smanjio je brzinu i počeo postepeno spuštanje prema selu, koje se sada
videlo u daljini.
Ako pusti mašti na volju, i ako zaboravi na džunglu okolo, poljane Šoana
mogle bi da budu aerodrom u Apstejt Njujorku, gde je naučio da leti kao mladić.
Majka mu je rekla da je letenje opasno i nagovarala ga da se posveti nečemu
bezbednijem, kao što je pisanje.
„Drago mi je što se osmehuješ.“
„Nekada sam pisao za srednjoškolske novine i nedeljnik rodnog grada.
Na koledžu sam diplomirao na žurnalistici. Moja majka je želela da imam
bezbedan posao.“
Nasmešila se i kazala: „Pročitala sam samo jedan članak koji si napisao.
Jesi li iole dobar?“
„Moja majka misli da jesam.“
„Izgubila sam roditelje kada mi je bilo dvanaest. Avionska nesreća.“
„Žao mi je.“
„Možda je trebalo da izaberem bolji trenutak da ti to kažern."
Nije znao koliko im je trenutaka zapravo preostalo, ali je kazao: „Imamo
mnogo toga da naučimo jedno drugo u Rimu.“
Otkačila je medalju Svetog Kristofera s tkanine iznad vetrobranskog
stakla i zakačila mu je na košulju. „Kristofer je spasao dete iz reke, i premda je
bio veliki i snažan čovek, zbog iznenađujuće težine malog deteta zamalo se
zateturao i upao u bujicu, ali nije puštao dete - a kada su stigli na bezbedno, dete
mu je otkrilo da je ono zapravo Isus koji na plećima nosi težinu sveta.“
„Poznato mi je to osećanje."
Smanjio je gas i nastavio da se spušta.
 44

Persel je među stotinama jutara voćnjaka i zasađenih njiva tražio

otvoreni pašnjak. Mislio je da mu je dovoljno i trista metara nezakrčenog,
mahom ravnog terena, ali kamene i drvene ograde razdvajale su mnoge livade, a
na većini pašnjaka bilo je i drveća.
Želeo je da sleti na točkove, ali ako je tlo previše vlažno, kamenito ili
izlokano, možda će morati da sleti sa uvučenim stajnim trapom, mada bi tad
morao da se bori s raketnim lanserom.
Najvažnije od svega, imao je previše goriva u avionu - otprilike pola
rezervoara - a nije smeo da rizikuje da ostane dovoljno dugo u vazduhu da bi ga
sagoreo. Dao je instrukcije Vivijan i Merkadu da brzo napuste letelicu čim se
zaustavi.
Kružio je oko periferije livada i video nekoliko ljudi nadomak sela, koji su
gledali u njih. Uz malo sreće, Gan je bio jedan od njih.
Vivijan je upitala: „Vidiš li neko mesto pogodno za sletanje?"
„Samo jedno. Onaj pašnjak napred.“
Merkado ga upita: „Da li je dovoljno dugačak?“
„Napraviću ga dovoljno dugačkim."
Pašnjak je imao blag pad, a on je odlučio da sleti uz nagib, tako da se tlo
podigne ka navionu; letelica će brže usporiti uzbrdo, a uz malo sreće, zaustaviće
se pre nego što izleti s pašnjaka.
Poravnao je avion s pašnjakom, naizgled dugačkim oko trista metara.
Sad je zapazio da na kraju uzvišenja stoji kamena ograda, ali da nema drveća i
barica.
Nije imao pojma kakvi su vetrovi, ali to ionako nije bilo bitno; to je bila
pista, a pravac je bio uzbrdo.
Spustio je stajni trap i zakrilca i smanjio gas. Išao je brzinom od jedva
devedeset kilometara na sat, i procenio je da je na visini oko pet stotina stopa,
zatim četiri, tri... pogledao je naniže u sve bliži pašnjak kratke braonkaste trave.
Koze su se razbežale, tako da je sada video i kamenje i rupe u tlu.
Ubacio je motor u prazan hod i povukao nos nagore. Navion je udario u
zemlju i odskočio, a zatim počeo da poskakuje po kamenitom pašnjaku. Isključio
je motor i zakočio. Ispred je video kamenu ogradu. Pomerao je kormilo pravca,
njišući repom aviona levodesno, kako bi dodatno smanjio brzinu. Navion je
počeo da usporava, ali je kamena ograda bila udaljena manje od stotinu metara,
a zatim sve manje.
,,Frenk...“
„Drz te se!“
Iskrenuo je kormilo pravca, usled čega je avion skrenuo postrance.
Očekivao je da će se stajni trap raspasti, ali je stara ptica bila dobro napravljena
i oprema je izdržala dok su točkovi postrance poskakivali po travnatom
pašnjaku. Navion se uz trzaj i njihanje zaustavio na manje od dvadeset koraka
od kamene ograde.
Vivijan reče: ,,Predivno!“
Merkado reče: „Alal ti vera, starče!“
Zgrabili su platnene torbe s mapama, fotoaparatom i rolnama filma, a
Persel je otvorio krov kabine i iskobeljao se na krilo. Vivijan je žustro izašla i
skočila na tlo, a za njom i Merkado. Persel im se pridružio i užurbano su se
udaljili od naviona, za slučaj da odluči da bukne u plamen.
Persel je stao i pogledao u avion sinjor Bokača, koji je malo bolje sletao
nego što je leteo. Vivijan je skinula medalju Svetog Kristofera s njegove košulje,
poljubila je, a onda je strpala u njegov džep.
Čuo je buku iza leđa, okrenuo se i ugledao lend rover koji je išao ka njima.
Vozilo je stalo na izvesnoj razdaljini, a vrata su se otvorila. Pukovnik Gan,
odeven u belu šamu i sandale, izašao je sa suvozačeve strane i pošao prema
njima. Doviknuo im je: ,,Da li je to bilo sletanje, ili ste oboreni?"
Merkado mu je odgovorio u istom duhu britanske ludosti: „Samo smo
svratili da se pozdravimo."
Gan se nasmešio dok je hodao ka njima. „Taman na vreme za čaj.“
Ganova kosa bila je veoma kratka, primetio je Persel, i crna kao ugalj, a
negde usput izgubio je i riđe brkove, a takođe i jahački bič. Njegovo zatvorsko
bledilo takođe je nestalo, a zamenila ga je fina preplanulost.
Gan je prišao Perselu. „Dobro prizemljenje. Malo je preplašilo koze, ali če
one to več preboleti."
„Baš kao i ja.“
 Gan mu se široko osmehnuo, a zatim uhvatio Vivijan za ruku. „Dražesna
kao i uvek.“
„Dobro izgledate u šami.“
„Nemoj nikom da kažeš.“ Rukovao se s Merkadom. ,,Da li je Gondar danas
zatvoren?“
,,Za nas jeste.“
,,Pa, sigurno imate dobru priču da ispričate. Ali najpre upoznajte moju
prijateljicu." Mahnuo je rukom ka lend roveru, a vrata s vozačeve strane se
otvoriše.
Mlada žena u zelenoj šami izašla je iz vozila, a svi su pošli za Ganom kada
je krenuo ka njoj.
Gan je obznanio: „Ovo je Mirijam.“
Klimnula je glavom.
Persel je pogledao u ženu. Imala je oko tridesetak godina, možda malo
manje, kratku i kovrdžavu crnu kosu. Njene crte lica bile su upadljivo semitske,
iako joj je koža bila veoma tamna, a oči tamnobraon. Sve u svemu, bila je
prelepa.
Gan joj je predstavio svoje prijatelje koji su neočekivano svratili, a ona se
rukovala sa svima ponaosob i kazala im: „Dobro došli."
Gan nije rekao da mu je to devojka, ali jeste bila, a to je objašnjavalo
nekoliko stvari. Uvek cherchez le femme, znao je Persel.
Gan je upitao svoje posetioce: ,,Da li su vam za petama?“
Persel mu je odgovorio: „Možda vazdušnom linijom.“
,,U redu, onda... sakrićemo avion ispod palminog lišća.“ Pogledao je u
Mirijam, koja je na dobrom engleskom jeziku kazala: „Postaraću se za to.“
Stavio im je do znanja: „Mirijam je... pa, glavna ovde.“ Objasnio je: „Ona je
princeza kraljevske krvi.“
Persel je imao nekoliko iskustava s jevrejskim princezama, ali je shvatao
da je ovo drugačije.
Merkado reče princezi Mirijam: „Žao nam je što se namećemo, vaše
visočanstvo.“
„Molim vas, zovite me samo Mirijam."
Merkado je pognuo glavu, primajući k znanju.
Persel je podsetio sve prisutne: „Ser Edmund nas je zapravo pozvao
ovamo.“
Gan je odgovorio: „Jesam, zar ne? Milo mi je što ste to shvatili. Pa, ovde
ste. Stoga, hajde da krenemo.“ Otvorio je vrata lend rovera princezi i svima
kazao: „Ako avion ne eksplodira, vaš prtljag će uskoro stići.“
Persel, Merkado i Vivijan uguraše se u zadnji deo lend rovera. Gan je seo
za volan i krenuo ka selu, rekavši: „Plašim se da Šoan izgleda malo pusto, kao što
ste možda primetili kad ste pre nekoliko dana proieteli iznad sela. Skoro svi su
otišli u Izrael. Ostalo je još desetak stanovnika, a i oni će uskoro poći.“
Na to niko nije odgovorio, a Gan je stavio šaku na Mirijamino rame i
rekao: „Ali svi će se vratiti. Videćeš. Za godinudve.“
Mirijam ništa nije odgovorila.
Ušli su u seoce od otprilike pedesetak omalterisanih kuća, a izuzev
limenih krovova i nepopločanih ulica, Persel je pomislio da se vratio u Berini.
Nigde nije bilo crkve, ali je na malom trgu video građevinu koju je spazio iz
vazduha, i to je uistinu bila sinagoga, s plavom Davidovom zvezdom naslikanom
iznad ulaznih vrata.
Trg je bio pust, baš kao i uzana ulica na koju su skrenuli i koja se
završavala na kraju sela. Persel je ugledao veliku kuću koju je takođe video iz
vazduha, za koju se ispostavilo da je princezina palata.
Gan je zaustavio vozilo ispod šumarka visokih palmi i rekao: „Stigli smo.“
Svi su izašli, a Gan je otvorio mala drvena vrata na običnoj fasadi bez
prozora. Mirijam je prva ušla u kuću, a zatim je Gan uveo svoje goste.
Unutrašnjost nije bila baš toliko raskošna, uvideo je Persel, ali su beli
zidovi bili čisti i blistavi, a pod popločan crvenim pločicama. Niše u zidovima
sadržale su keramičke vaze ispunjene tropskim cvećem. Sledili su Mirijam i
Gana kroz otvoreni luk u popločano unutrašnje dvorište, gde je okrugli bazen,
koji je opazio iz vazduha, stajao između urminog drveća. Ispod stabala su rasle
crne afričke ljubičice, a bugenvilije su se pele uza zidove drugih krila kuće.
Gan je pokazao na skupinu stolica od tikovine, a oni su seli.
Sluškinja se pojavila, a Mirijam joj je nešto rekla i devojka je otišla, a onda
Mirijam reče svojim gostima: „Mogu da vam ponudim samo voćne sokove i
nešto hleba."
Persel ju je informisao: ,,U avionu imamo otprilike pedeset kilograma
kafe u zrnevlju. Molim vas, prihvatite to na dar.“
Mirijam se nasmešila, okrenula prema Ganu i rekla nešto na amharskom.
Gan se takođe nasmešio, a Persel je imao osećanje da je pukovnik Gan
već ispričao princezi dosta toga o svojim prijateljima.
Vivijan reče: „Ova kuća je prelepa."
„Hvala vam.“
Persel je smesta prešao na očigledno pitanje i upitao Gana: „Dakle, kako
ste se vas dvoje upoznali?"
Gan je odgovorio: „Bio sam prijatelj Mirijaminog oca daleke 1941.
Upoznao sam ga u Gondaru nakon što smo isprašili Italijane." Objasnio je:
„Falašmuri poseduju većinu tkačnica i juvelirnica u Gondaru, a prokleti fašisti su
im sve oduzeli jer su Jevreji, i uhapsili su svakoga ko se bunio zbog toga. Našao
sam Sahla u zatvoru, polumrtvog, i dao mu parče hleba i čašu džina. Očas posla
sam ga doveo u red.“ Nastavio je: ,,Pa, Sahle i ja smo se sprijateljili, a pre nego
što sam otišao 1943. godine, došao sam u Šoan da prisustvujem rođenju
njegove kćerke.“ S ljubavlju je pogledao u Mirijam. „Lepa je kao i njena mati.“
Vivijan se nasmešila i upitala Mirijam: „Jesu li vaši roditelji... ovde?“
„Preminuli su.“
Gan reče: „Mirijam ima starijeg brata Davida, koji je, nažalost, pre
nekoliko meseci poslom otišao u Gondar i nije se vratio.“ Dodao je: „Priča se da
je živ, ali u zatvoru.'1 Dodao je: „Getaču ga se dočepao."
Sluškinja se vratila s poslužavnikom voća, hleba i keramičkih čaša s
ljubičastim sokom. Svi su uzeli po čašu, a sluškinja je spustila pladanj na sto.
Mirijam je porazgovarala sa ženom, a potom rekla svojim gostima: „Avion je
sakriven, a vaš prtljag je stigao." Takođe je uverila gospodina Persela da su
džakovi kafe stigli zajedno s prtljagom, i da će kafa biti poslužena kasnije.
Gan je podigao čašu i kazao: „Dobro došli u Šoan!"
Svi su otpili opori sok, za koji se ispostavilo da je gaziran i fermentisan.
Gan reče: „Morate mi sve ispričati."
Persel je odgovorio: „Henri je dobar u prepričavanju."
Merkado je počeo s njihovim odvojenim dolascima u Adis Abebu i
pronalaženjem sinjor Bokača i njegovog aviona. Gan je klimnuo, ali se činilo kao
da već zna ponešto o tome, a Persel je bio impresioniran rojalističkim pokretom
otpora, ili kontrarevolucionarima s kojima je pukovnik bio u dodiru.
Merkado je zatim opisao vazdušno izviđanje i Vivijanino čudesno
fotografisanje, i setio se da se zahvali Ganu na mapama, ali je zaboravio da udeli
kompliment Perselu na pilotiranju. Persel je zapazio, takođe, da nije ispričao ser
Edmundu i da je on, Henri Merkado, nedavno pojebao devojku Frenka Persela.
Ali to nije bio prikladan razgovor za muškožensko društvo, premda će Henri to
možda kasnije pomenuti ser Edmundu, kao jedan muškarac drugome.
Persel je pogledao u Gana, potom u Mirijam, a onda u Merkada i Vivijan.
Nadao se da će biti jednako srećan kao i oni kada napuni šezdesetu. Pomislio je,
takođe, na sinjor Bokača i njegovu etiopsku ženu i decu. Ako sve prođe dobro -
kao što neće - za nekoliko nedelja biće u Rimu; Vivijan, Henri, pukovnik Gan,
Mirijam, on i Bokačovi sedeće u restoranu Etiopija i piti vino iz Svetog grala. To
se neće desiti, ali bilo je lepo misliti o tome.
Henri je stigao do dobrog dela priče - dela gde je Frenk Persel oborio
naoružani helikopter etiopskog ratnog vazduhoplovstva. Henri reče Perselu:
„Možda ti želiš ovo da ispričaš, Frenk.“
Persel je shvatao da je to dobra priča za bar, negde daleko od Etiopije. Ali
ovde, to nije bila dobra priča. Zapravo, sve ih je doveo u smrtonosnu opasnost.
Doduše, u Etiopiji smrtnih opasnosti uvek ima napretek.
„Frenk?"
,,Pa, mislim da nas je taj helikopter tražio, i mislim da ga je poslao naš
stari prijatelj, general Getaču. I tako, našoj igri došao je kraj, na ovaj ili onaj
način, a mi... ja sam odlučio da ga smaknem."
Gan upita: „Jeste li imali neko oružje?"
,,Jok.“ Objasnio je za raketni lanser, i svoju kreativnu upotrebu dimnih
raketa. Nije zalazio u detalje, ali je rekao: „Leteo sam na dosta hjuija u Vijetnamu
i viđao sam kako koriste dimne rakete.“ Dodao je: „Izgledalo je lako.“ Takođe je
objasnio: „Ionako smo bili mrtvi. Ili još gore od mrtvih da smo sleteli u Gondar.“
Gan klimnu glavom. „Sasvim tačno.“
Vivijan reče Ganu: „Pucali su iz mitraljeza na nas. Frenk je bio veoma
hrabar. Meni se srce spustilo u pete.“
Merkado je priznao: ,,I ja sam bio malo nervozan.“
Gan je razmislio o tome, a zatim upitao: „Jeste li videli neke druge
letelice?"
Persel mu je odgovorio: ,,Jok.“
Gan reče: „Verovatno će pokušati da vas presretnu negde na putu ka
francuskoj teritoriji.“
„I mislili smo da se zaputimo tamo, a ne ovamo. Ili ka Sudanu.“
,,Pa, sva sreća što niste.“ Obavestio ih je: ,,Ne biste uspeli." Stavio im je do
znanja: „Etiopljani nemaju mnogo mlaznih lovaca - svega nekoliko miraža - ali
dobili su ruske borbene helikoptere, kojima upravljaju ruski piloti. Verovatno
biste naleteli na njih na putu prema Somaliji ili Sudanu.“ Persel je klimnuo, a
zatim rekao: „Izvinite ako smo vas doveli u nezgodnu situaciju."
Mirijam je odgovorila: „Već smo u teškoj situaciji. Ovde ste dobrodošli.“
„Hvala vam.“
Vivijan ju je uverila: „Nećemo dugo ostati ovde.“
Mirijam je pogledala u Vivijan i rekla: „Dobrodošli ste da ostanete, i
dobrodošli ste da krenete ka Francuskom Somalilendu, a mi vam možemo
pomoći u tom putovanju." Nastavila je: „Ali bih volela da ne idete na mesto na
koje zaista želite da idete.“
Vivijan joj je odgovorila: „Prešli smo dugačak put da nađemo to mesto.“
Uverila je Mirijam: „Nemamo zle namere prema monasima, niti prema njihovim
sakralnim predmetima.“
„Edmund mi je to već objasnio. Takođe sam razumela da vi mislite da ste
izabrani da nađete to mesto. Poštujem vaša uverenja. Ali vam ne mogu ponuditi
pomoć u vašoj potrazi.“
Persel je upitao: „Zašto ne?“
Pogledala je u njega i odgovorila: ,,Mi ovde u Šoanu imamo sveti zavet sa
monasima iz crnog manastira."
Persel ju je podsetio: ,,Vi ste Jevreji. Oni su Kopti.“
,,To nije bitno. Delimo istu tradiciju već dve hiljade godina.“ „Svakako. Pa,
u tom slučaju tražimo samo prenoćište i hranu da ponesemo na putovanje."
„Drage volje ću vam to dati, ali bih volela kada biste još jednom razmislili
o tom putovanju."
,,To ne možemo da uradimo.“
Nije odgovorila.
Persel reče: „Takođe, možda ćemo u nekom trenutku morati da se
vratimo ovde,“
„Dobrodošli ste da to uradite, ali mi verovatno nećemo biti ovde kada se
vratite.“
Pogledao je u Gana i podsetio ga: „Javili ste nam da ste ovde.“ Upitao je:
,,Zašto?“
Gan je oklevao, a onda odgovorio: „Voleo bih da pođem s vama.“ Objasnio
je: „Pričao sam s Mirijam i ona razume da smo uvereni da jepredmet za kojim
tragate u opasnosti i da se mora odneti na neko bezbedno mesto, ali je ubeđena
da to monasi mogu i sami da učine.“ bɹo˙pɐo‫ן‬uʍopuɐʞ‫ן‬ɐq
„Možda i mogu.“ Upitao je: ,,A ako ga mi uzmemo, gde ćemo ga odneti?"
Gan je pogledom okrznuo Merkada, a zatim rekao: „Nije na meni da
donesem tu odluku.“ Obavestio ih je: „Moramo da popričamo o tome.“ Persel je
istakao: „Još uvek nije u našim rukama, i da budem iskren s vama, verovatno
nikad neće ni biti. Stoga je, možda, sva ova priča uzaludna.“
Vivijan reče: „Kada ga pronađemo, znaćemo šta nam je činiti.“
Persel je mislio da je Henri nesumnjivo obećao Gral Vatikanu, a Gan ga je
možda obećao Britanskom muzeju, da zauzme mesto etiopske kraljevske krune
koju su Britanci vratili. Međutim, bilo kako bilo, Gral će, ukoliko postoji, i ako ga
pronađu, čuvati na bezbednom sve dok Etiopija ponovo ne bude slobodna.
Odnosno, tako će glasiti odluka. Merkado je upitao Gana: „Kakva je situacija u
ruralnim oblastima?“ „Pomalo nemirna.“ Objasnio im je za kontrarevolucionare
i rojalističke partizane s kojima je bio u dodiru. Takođe je kazao: „Gale su
mahom otišle na istok, gde se Eritrejci bore za nezavisnost od Etiopije. No,
nekoliko ih je ostalo, da vide hoće li se borbe ovde nastaviti.“
Persel mu reče: ,,Iz vazduha smo videli nekoliko Gala.“ Rekao je Ganu:
„Hteo sam da te pitam - šta rade sa svim tim jajima?"
„Jedu ih, kućo stara.“ Dodatno je objasnio: ,,Ne Gale hrišćani ili
muslimani, razume se. Već pagani." Dodao je: ,,To im daje hrabrost.“
„Jašta. Treba ti dosta hrabrosti da uradiš tako nešto.“
,,To mi nikad nije palo na pamet." Gan se pozabavio Merkadovim
strepnjama i rekao im: „Izraelci su prokrijumčarili izvesnu količinu vatrenog
oružja za Falašmure, kako bi se osigurali da će se egzodus nastaviti bez
problema.“ Zavukao je ruku u praznu urnu i izvadio uzi. „Fin komad.“ Pružio ga
je Perselu i rekao: „Ponećemo to sa sobom.“
Persel je pogledao u kompaktno oružje s okvirom za municiju dužim od
cevi. „Ovo bi trebalo nasmrt da preplaši te monahe.“
Gan se nasmešio. „Više sam mislio na Gale - ili bilo šta drugo što možda
sretnemo u džungli." Takođe ih je obavestio: „Getaču je poslao nekoliko jedinica
ovamo, ali su naišle na vreo doček rojalističkih partizana i antimarksističkih
revolucionara.“
,,Odlično.“ Persel upita: „Imate li još tri uzija?“
„Bojim se da nemam.“ Stavio im je do znanja: „Potrebni su muškarcima
koji su ostali ovde.“
Persel je pružio uzi Merkadu, koji reče: „Pođseća me na stari britanski
sten“, i pruži ga Vivijan.
Gan reče svojim gostima: „To je jednostavno oružje, a ja ću vam pokazati
kako da ga koristite u slučaju da... nisam s vama.“
Mirijam je pogledala u svog ljubavnika, ali ništa nije rekla.
Merkado upita Gana: ,,Da li je Šoan bezbedan?"
„Jeste, do te mere da se prelazna vlada složila da pusti Jevreje da odu
neometano.“ Dodao je: „Egzodus je do sada tekao dobro preko čitave zemlje,
premda je došlo do nekoliko incidenata, otuda uziji.“
Persel upita Gana: „Kako komunicirate s rojalistima ovde i u Abebi?"
„Imam kratkotalasni radio. Držim ga van sela, da ne bih izložio riziku ovdašnje
žitelje."
 „Možete li da nam ga pokažete?"
„Naravno. Ali baterije su mi se ispraznile i čekam zamenu.“ Dodao je:
„Kiplingova pesma koju sam vam poslao bilo je moje zadnje emitovanje."
„Poneli bismo baterije da nam ih je neko ostavio u hotelu.“
„Ako uhvate nekog s baterijama za kratkotalasne radiostanice, streljaju
ga na licu mesta. Nakon mučenja.“
„ Ah.“ Mape i fotografije su se možda mogle objasniti. Baterije za
kratkotalasne radiostanice bilo bi jednako teško objasniti, kao i automatsko
oružje. Ali radije bi imao oružje, koje bi samo objasnilo sebe.
Gan je uzeo uzi od Vivijan i rekao: „Trebalo bi da krenemo sutra.“ Upitao
ih je: „Imate li ikakvu ideju gde biste voleli da tražite?“
Persel mu je odgovorio: „Nadao sam se da biste vi - ili Mirijam - mogli da
predložite nešto."
„Plašim se da ne mogu, kućo stara.“ Kazao je: „Mislio sam da ste možda
videli nešto iz vazduha.“
„Jesmo. Ali ne želimo da obilazimo sva ta mesta.“
,,Pa, možda ćemo morati.“ Gan je ćutao trenutakdva, a zatim bacio pogled
na Mirijam i rekao gostima: „Kao što sam vam pomenuo u Rimu, meštani Šoana
imaju izvestan kontakt s monasima. Međutim, otišli su svi koji su održavali taj
kontakt."
Persel je pogledao u Mirijam. Kazala im je: „Tajnu znaju samo starešine, a
starešine su otišle i ponele tajnu sa sobom.“
Gan je pogledao u goste. „Veza... prijateljstvo, koje je trajalo četiri stotine
godina, otkako je manastir sagrađen, sada je presečeno.“ Rekao im je: „Poslednji
susret bio je pre dve nedelje."
Persel je ponovo imao osećanje da je skliznuo u alternativni univerzum.
Upitao je Mirijam: „Kada su ljudi otišli na taj sastanak, koliko dugo su bili
odsutni?"
Pogledala je u njega, ali mu nije odgovorila.
Upitao ju je: ,,U kom pravcu su otišli?“
Odgovorila mu je: „Svaki put idu u različitom pravcu, i nikad ne
odsustvuju isti broj dana.“
,,Pa, to nam sužava polje pretrage.“
Vivijan mu reče: „Frenk, nepristojan si.“
,,Izvini.“ Objasnio je svoju neotesanost: ,,Ja samo želim da pronađem to
mesto i odem odavde."
Mirijam reče: „Pustite me da malo razmislim o vašem pitanju.“
 „Hvala vam.“
Mirijam tiho reče: „Ovo su teška vremena za sve. Ova civilizacija -
hrišćanska i jevrejska - stigla je do kraja puta. Ali mi upiremo pogled u
budućnost, koja će biti bolja. Svi moramo otići odavde, ali kada se vratimo,
moramo se vratiti isti kakvi smo bili, s našim običajima i tradicijama, i s
neprekršenim zavetima."
Persel je klimnuo. ,,Shvatam.“
Vivijan reče Mirijam: ,,Mi smo ovde da uradimo ono što vi radite. Da
ponesemo sa sobom ono što se ne sme ostaviti ovde. Da sačuvamo stvari na
sigurnom dok se ovaj košmar ne završi.“
Mirijam je odgovorila: „Treba da pustite monahe da to urade.“ Ustala je.
„Moram da se pobrinem za vaš smeštaj. Ubrzo ću se vratiti."
Muškarci su ustali, a princeza je otišla.
Gan reče svojim gostima: „Mirijam i ja smo vodili ovaj razgovor, a kao što
možete da zamislite, a ja vas uveravam, ona ne zna ništa više od onoga što vam
je kazala.“
Merkado reče: „Siguran sam da bi vam rekla da zna išta više.“
Persel se zapitao da li Henri zaista veruje kako žene svojim muškarcima
sve govore. Ako zbilja veruje u to, svake godine bi mu nabijale rogove.
Vivijan reče Ganu: „Sutra bismo voleli da posetimo banju.“ Objasnila je da
to nije nostalgično putovanje, već ekspedicija lova na mošti.
Gan je odgovorio: „Prilično čudnovat običaj, zar ne mislite?“
Merkado, nekadašnji ateista, a danas vernik koji radi za vatikanske
novine, objasnio je: ,,To je veoma važno u Rimokatoličkoj crkvi kada se neka
osoba predloži za svetaštvo." Dodatno je pojasnio: „Posmrtni ostaci smatraju se
prvorazrednom relikvijom. Komad odeće je druga klasa, a ostali predmeti..."
„Da, pa, možemo da stanemo u banji i potražimo kost ili dve.“ Dodao je:
„Kratak put. Pola dana, najviše."
Vivijan je nastavila da govori: „I voleli bismo da vidimo tvrđavu gde je
otac Armano bio zatvoren četrdeset godina."
Merkado reče Ganu: „Iz vazduha smo spazili mesto obeleženo incognita
na mapi i to je, uistinu, bilo utvrđenje rasa Teodora."
„Odlično izviđanje." Upitao je Vivijan: ,,Da li je i to deo priče o svetaštvu?“
Odgovorila mu je: „To je deo priče oca Armana. Nešto što moram da vidim.“
„Shvatam... pa, siguran sam da se nalazi na putu ka nečemu.“ Merkado
reče: „Večina pretpostavljenih lokacija crnog manastira nalazi se na dandva
hoda od tvrđave."
 Vivijan je dodala: ,,A tamo možda postoji još neki trag.“
Gan klimnu glavom. ,,Pogledaćemo.“
Popili su još malo fermentisanog voćnog soka dok su diskutovali o nekim
važnim pitanjima koja su svima bila na dnevnom redu. Složili su se da će biti
odsutni nedelju dana - ili manje, ako nađu ono za čim tragaju. Ako ne, vratiće se
u Šoan, i kao što je rekao pukovnik Gan: „Pregrupisaće se, iznova opremiti i
ponovo krenuti na put.“
Vivijan upita Gana: „Hoće li ovde biti nekoga kada se vratimo?“
Nije joj smesta odgovorio, a onda je rekao: „Svi će otići." Rekao im je:
„Mirijam i ja ćemo se sastati u Jerusalimu."
Vivijan se nasmešila. ,,To je jako lepo.“
Merkado, koji je ponovo razmišljao o izlaznoj strategiji, upita Persela:
„Možeš li da izvučeš taj avion odavde?“
„Mogli bismo da ga izguramo.“
„Zašto ne možeš da odletiš?"
„Prvo mora da uzleti, Henri. To je najteži deo.“
„Ako možeš da sletiš, onda možeš i da poletiš."
„Možda sam probušio gume. Pogledaću to kasnije.“ Upitao je: „Kuda bi
hteo da ideš?“
,,U Francuski Somalilend."
Gan se ubacio u razgovor. „Mislim da ćemo morati pešice odavde.“
Uverio ih je: „Izvestan broj rojalističkih partizana išao je već u Somaliju i nazad.
Znam nekoliko momaka koji će poći s nama.“
Mirijam se vratila, obznanila da će večera biti poslužena za sat i ponudila
da im pokaže njihove sobe.
Svi su ustali, a ona ih je povela kroz nadsvođenu lođu, duž koje su stajala
drvena vrata. Pokazala je na jedna vrata i kazala: ,,Za gospodina
Merkada." Mislila je da zna raspored spavanja i pokazala je na druga
vrata. ,,Za gospodina Persela i gospođicu Smit.“ Dodala je: „Nadam se da smo
ispravno smestili vaš prtljag.“
Gan je pokazao na kraj lođe i rekao: „Kupatilo je dole.“ Predložio je:
„Recimo, koktel za sat vremena, u unutrašnjem dvorištu."
Persel, Vivijan i Merkado zahvalili su se domaćinima i ušli u svoje sobe.
Persel se osvrnuo po sobičku okrečenom u belo, s ogoljenim krovnim gredama.
Nije bilo prozora, ali su uzani drveni kapci bili postavljeni visoko u zidu da
propuštaju vazduh i svetlost, i da zadrže podalje divlje životinje i nezvane goste.
Uza zid su stajala dva siva metalna ležaja, koja su izgledala kao da potiču
iz neke institucije. Pored naspramnog zida stajao je drveni sto, na kojem su
stajale njihove torbe i fenjer. U jednom ćošku nalazila se stolica, a u drugom
umivaonik s lavorom i krčagom za vodu. Kazao je: „Liči na monašku ćeliju."
„Ovo će izgledati dobro posle nedelju dana provedenih u džungli.“
„Izgledaće kao palata.“
Upitala ga je: ,,Ne smeta ti ovo?“
Nije joj odgovorio.
„Mogu da zatražim odvojenu sobu.“
„Pusti mene da to uradim.“
„Frenk. Pogledaj me.“
Pogledao je u nju.
„Žao mi je, i volim te.“
„Pričaćemo o tome u Gondaru."
,,Ne idemo u Gondar.“
,,Da, ne idemo.“
Promenila je temu i rekla: „Nisam mislila da ser Edmund nosi toliko
romanse u duši.“
Priznao je: ,,I ja sam se malo iznenadio.“
„Ljubav sve pobeđuje.“
,,A dobre vesti su?“
„Odoh u kupatilo." Otišla je.
Persel je neko vreme stajao u mestu, a zatim shvatio da je i njemu
potrebno kupanje.
Pronašao je vrata na kraju lođe i ušao u ograđeni prostor bez krova, s
bazenom. U zid je bio umetnut lav od crnog kamena, a iz lavljih usta je tekao
mlaz vode. Vivijanina odeća ležala je na kamenoj klupici, a Vivijan je plutala u
bazenu kao od majke rođena.
Skinuo je odeću i skliznuo u vodu, nezagrejanu, ali toplu.
Kazala mu je: „Niko ne bi poverovao u jevrejsko selo usred etiopske
džungle." Dodala je: „Ili u rimsku banju. Ili u koptski manastir.“
,,Ne zaboravi jevrejsku princezu.“
„Možda je sve ovo san.“
Sa trunčicom košmara, svakako, pomislio je.
Vivijan je neko vreme ćutala, plutajući sa sklopljenim očima. Kazala je:
„Veoma smo blizu.“
„Bliže nego što sam mislio da ćemo stići.“
„Misliš li da će nam Mirijam pomoći?“
 „Razmišlja o tome.“
Nisu progovarali neko vreme, a zatim Viviian reče: „Hvala ti što si ostao.“
Nije joj odgovorio.
„Mogao si da odeš, ja te ne bih krivila.“
„Ovo je dobra priča za naslovnu stranu.“
Vrata se otvoriše i Merkado reče: ,,Oh... izvinite...“ Upitao je: „Imate li
nešto protiv da vam se pridružim?“ Objasnio je: „Malo sam u cajtnotu."
Vivijan nije odgovorila, ali Persel reče: „Nema potrebe da pitaš. Svi smo
prijatelji.“
 45

Persel, Vivijan i Merkado, okrepljeni posle zajedničkog kupanja, pridružili

su se princezi i pukovniku Ganu na koktelima u unutrašnjem dvorištu. Vivijan je
nosila najbolje pantalone zemljane boje i zelenu majicu kratkih rukava, a
džentlmeni su nosili pantalone i košulje zemljane boje.
Sunce je zalazilo, a noć je bila prijatno sveža. Ljubičasto afričko nebo
iznad stabala urminog drveća je veličanstveno, pomisli Persel, i da nije bilo
Ganovog uzija na stočiću, lako bi mogao da zamisli da se nalazi na nekom
drugom mestu.
Pukovnik ser Edmund Gan presvukao je domorodačku odeću i sada je bio
odeven u paravojnu uniformu, mada je zadržao sandale koje je nosio tog
popodneva.
Princeza Mirijam nosila je Ijubičastu večernju šamu, obrubljenu lavljom
grivom, simbol plemstva u staroj Etiopiji.
Kokteli su bili ograničeni na džin Budls, pola boce koju je pukovnik Gan
čuvao za posebne prilike, a ova je bilo upravo to - što je usrećilo Henrija. Džin se
mogao služiti i s voćnim sokom.
Ćaskanje uz koktel pretežno je imalo veze sa egzodusom Falašmura i
lokalnom bezbednosnom situacijom. Gan je objasnio: „Getaču i njegova vojska
kontrolišu područje oko Gondara i Simijskih planina. Ovde, na jugu, koji je
bezmalo nenaseljen, kontrarevolucionari su smešteni u udolinama u džungli,
kao što sam rekao, baš kao i ostaci rojalističkih snaga.“ Dodatno je pojasnio: ,,Te
dve grupe imaju sasvim raziičite ciljeve - izabrana vlada s jedne strane, a s
druge povratak na apsolutističku monarhiju.“ Saopštio im je: „Pokušavam da ih
ubedim da udruže snage i zbace marksiste. I jednoj i drugoj strani sam objasnio
kako mi u Britaniji imamo i monarha i izabrani parlament. Ali ne shvataju tu
ideju.“
Persel je priznao: ,,Ni ja.“
 Kokteli su bili kratki, nakon čega su ušli u palatu, gde je večera poslužena
u prostoriji s dugačkim stolom za koji je moglo da sedne dvadesetak zvanica;
bila je pogodna za zajedničke obroke velikih porodica, osim što su svi otišli.
Persel je primetio da je pod popločan crnim kamenom.
Sto od tikovine bio je jednostavno postavljen, premda je srebrnina bila
prava, primetio je, a svaki komad escajga ukrašavao je lav judejski. Posuđe je,
takođe, bilo ukrašeno ručno oslikanim heraldičkim lavom. Tema večere, uvideo
je, bili su lavovi.
Kroz visoke kapke dopirala je svetlost zalazećeg sunca, a na stolu su
treperili fenjeri.
Na jelovniku su bili pečeno kozje meso, neka vrsta korenastog povrća i
beskvasni hleb, uz nekoliko zdela s urmama raštrkanim širom trpeze.
Fermentisani voćni sok poslužen je u bronzanim peharima nalik na one princa
Džošue, i na onaj koji je Persel preplatio u Rimu.
Dve sredovečne dame poslužile su im jednostavan obrok i dosipale
gazirani voćni sok. Mirijam im je obećala svežu kafu na kraju obeda.
Persel je uvideo da je ona inteligentna i zanimljiva gospa, i shvatio je
zašto se dopada matorom jarcu ser Edmundu.
Razgovor uz večeru otpočeo je u lakom tonu, a u odgovor na Vivijanino
pitanje, Mirijam je rekla: „Najveći broj pripadnika Solomonove loze su hrišćani,
razume se, ali neki su i Jevreji, a pojedini čak i muslimani. Rodoslov kralja
Solomona i kraljice od Sabe dobro je dokumentovan, ali su tri religije tokom
stoleća uticale na veroispovest nekih familija." Dodala je: „Jevreji nisu najstarija
religijska grupa u Etiopiji, već pagani. Ako paganstvo smatrate religijom."
Persel je tek nedavno saznao da Gale pagani jedu ljudske testise, ali nije
znao kako da to uplete u razgovor za večerom - niti da li da uopšte pokuša.
Takođe je želeo da upita Mirijam zašto se, u ranim tridesetim, još nije
udala i nema buljuk dece, ali da ispadne suptilniji i učtiviji, upitao je: ,,Pa, morate
li da se udate za nekoga iz Solomonove loze?“
Ćutala je nekoliko trenutaka, a zatim mu je odgovorila: „Udala sam se sa
šesnaest, za hrišćanskog rasa, ali nismo dobili naslednika, pa se moj suprug
razveo od mene. To nije ništa neobično." Dodala je: „Većina rasova sada je
mrtva, ili su pobegli iz zemlje, tako da nemam mnogo bračnih ponuda.“
Pogledala je u svog dečka i savršeno ozbiljno kazala: „Zato sam se zadovoljila
Englezom.“
Svi su se nasmejali, a Gan reče: „Mogla si da prođeš i mnogo gore, znaš.“
Vivijan je smelo upitala: „Planirate li da se venčate?“
 Mirijam joj je odgovorila: ,,Mi nemamo reč za viteza, pa ga ovde zovu ras
Edmund, što ga čini prihvatljivim."
Svi su se ponovo nasmejali, ali je to očito bila pipava tema, pa radoznali
reporteri nisu postavili naknadna pitanja.
Mirijam je načela drugu pipavu temu - svoju neprosvećenu zemlju. „Ovo
je stara civilizacija u srednjoj fazi istorije - srednjovekovnom anahronizmu.
Muslimani imaju hareme i robove. Hrišćani dele biblijsku pravdu, od muškaraca
se prave evnusi, a žene se prodaju kao seksualne robinje. Jevreji su se, takođe,
upustili u starozavetno kažnjavanje. Pagani praktikuju odvratne rituale,
uključujući i kastraciju i razapinjanje na krst. A sada su marksisti uveli novu
religiju, religiju ateizma, i novi društveni poredak, masovno ubijanje svakoga ko
ima veze sa starim poretkom."
Perselu je posle ovoga bilo potrebno piće. Kada je prvi put stigao ovamo,
u septembru, živeo je u hotelu Hilton u Adis Abebi i nije imao pojma kako
izgleda život van prestonice, koja sama po sebi nije predstavljala nikakvu
pretnju. Njihovo putovanje do severnog fronta donekle mu je otvorilo oči kakva
je zapravo Etiopija. Gan je, međutim, poznavao ovo mesto od 1941. godine, a
Merkado i duže. Pa ipak su se vratili, a Gan je našao i nešto privlačno u ovoj
zemlji - nešto što ga je privlačilo k njoj, kao što neke ljude privlače mesta na
mapama obeležena sa „terra incognita - ovde žive zmajevi“. A sinjor Bokačo... on
je zaboravio da postoje i bolja mesta za poslovanje.
Vivijan je, baš kao i on, stigla ovamo kao slobodni strelac, ali je otkrila da
ju je Bog izabrao da bude ovde, što je bilo bolje nego da je izabere Asošijejted
pres.
A zatim, tu je Frenk Persel. Morao je da razmisli o tome zašto je on ovde.
Dok je on bio mentalno odsutan, razgovor se opet vratio na mračne
teme. Mirijam reče: „Otac Mikaela Getačua radio je za mog oca u tkačnici u
Gondaru. Moj otac je dobro postupao prema njegovoj porodici i platio je
Mikaelovo obrazovanje u engleskoj misionarskoj školi.“
Persel je obavestio sve prisutne: ,,U Getačuovoj biografiji piše da su
njegovi roditelji odvajali od usta kako bi platili njegovo obrazovanje.“
Mirijam je odgovorila: „Nisu oni ništa odvajali od usta.“
Gan reče: „Getaču je zapravo namamio Mirijaminog brata Davida da dođe
u Gondar, s obećanjem da će pustiti na slobodu dve mlade bratanice i nećaka
ako David identifikuje i prepiše mu porodičnu imovinu.“ Dodao je: „Getaču zna
da ne može da oskrnavi drevnu svetost Šoana, a ni međunarodni sporazum koji
štiti Jevreje za vreme egzodusa. Ali je poslao poruku Mirijam i rekao da će,
ukoliko ona dobrovoljno dođe u Gondar, osloboditi Davida, njihove bratanice i
nećaka." Dodao je: „Roditelji te dece, Sahlova sestra i šurak, već su streljani."
Persel je pogledao u Mirijam, koja je delovala dovoljno stoički, ali je
mogao da zamisli njene unutrašnje sukobe i bol.
Gan reče: „Getačuov cilj je sve vreme bio da se dočepa princeze."
Mirijam odlučno reče: „Neće me imati.“
Vivijan je pogledala u nju, ali je oćutala.
Merkado je tihim glasom predložio: „Trebalo bi da odete odavde što je
pre rnoguće."
,,Ja ću poslednja otići. To je moja dužnost."
Gan reče: „Nadamo se da će helikopter UN doći po nas ovde naredne
nedelje.“
Persel bi voleo da svi budu u tom helikopteru, ali je znao da bi to ugrozilo
ne samo Falašmure, već takođe i misiju UN. Štaviše, njihovo prisustvo ovde
takođe je ugrožavalo selo. Rekao je: „Odlazimo u cik zore i nećemo se vratiti sve
dok ne odu svi meštani.“ Takođe je sugerisao Ganu: „Zapalite avion kako bi
izgledalo da smo se srušili i izgoreli. Rezervoar je pun goriva."
Merkadu se to nije svidelo, ali je razumeo.
Gan je uverio sve prisutne: „Učiniću to sutra ujutru.“
Mirijam je želela da sazna još štogod o Perselu, Merkadu i Vivijan, a oni
su joj ispričali ponešto, mada se činilo kao da već zna većinu toga od svog
partnera, pomisli Persel, uključujući i činjenicu da su imali to zadovoljstvo da
budu u Mikaelovom društvu.
Upozorila ih je: ,,On ima dugo sećanje i veliki kapacitet za svirepost i
osvetu. Nemojte mu opet pasti u ruke.“ Dodala je: „Ali to već znate.“
Što se tiče princa Davida, Mirijam nije gajila nikakve iluzije da Getaču
dobro postupa s njim, ali je osećala, ili se nadala, nakon što se nađe van
Getačuovog domašaja u Izraelu, da će on osloboditi njenog brata,
bratanice i sestrića pod pritiskom Izraelaca i UN, a uz malo sreće, uz pritisak
svojih nadređenih u Adis Abebi. Persel je mislio da je to moguće, ali je bio
siguran da će David, ako ikada stigne u Izrael, biti skršen čovek. Kao što je
Getaču rekao, ubiti čoveka je lako; slomiti ga je kudikamo zabavnije -naročito
ako su taj čovek ili žena arogantne aristokrate ili dosadni novinar.
Mirijam je sugerisala svojim gostima: „Možda možete da napišete nešto
o onome što ste ovde videli. A možda ćete pomenuti mog brata, bratanice i
sestrića. To bi moglo da bude od pomoći u njihovom puštanju na slobodu."
Svi su obećali da će to učiniti kada napuste Etiopiju. I održaće to
obećanje - ukoliko odu iz Etiopije.
Mirijam im se zahvalila, a zatim im opisala sumornu sliku
postrevolucionarne Etiopije za njihovu priču. „Zemlja je opustošena ratom, i
skakavcima i sušom, koje je poslao Bog. Glad je ubila previše ljudi da se izbroji, a
životi miliona vise o koncu. Kuga se širi po zemlji, a Ijudi su se povukli u sebe.
Crkve su poharane, monasi se zaključavaju u manastire. Sve to je božja kazna
zbog onoga što smo dozvolili bezbožnicima da urade u Adis Abebi. Bog nas
iskušava, a mi moramo pokazati da smo mu ostali odani. Tek tada će nas
spasti."
Niko nije progovorio, a Gan je, pomisli Persel, izgledao kao da ga je u isto
vreme sramota i da se ponosi svojom princezom. Očito, delile su ih velike
kulturološke razlike, ali su oboje bili pravedni i pristojni ljudi, a ono što ih je
razdvajalo nije bilo toliko veliko kao ono što ih je spajalo. Ljubav sve pobeđuje,
kao što je rekla Vivijan.
Kafa je poslužena uz nekakav napitak od kozjeg mleka, meda i badema.
Mirijam reče: „Trgovina s Gondarom i drugim gradovima strahovito je
opala otkako su počele nevolje. Zato možemo da računamo samo na ono što već
imamo. Ali to je ipak više nego što imaju na mestima gde su suša i skakavci ubili
zemlju.“ Usiljeno se osmehnula i dodala: „Bilo kako bilo, svi idemo u zemlju gde
teku med i mleko.“ Upitala ih je da li je iko od njih bio u Izraelu, a Persel i
Merkado jesu, pa su joj opisali lepu sliku koja se podudarala s onim što joj je već
ispričao njen engleski vitez.
Persel je u barovima po Hongkongu i Singapuru, i prestonicama zapadne
Evrope, upoznao tek nekoliko nekadašnjih aristokrata ili nižeg plemstva i bivših
kapitalista, a većina njih bila je ogorčena zbog toga što su bili nevine žrtve ove
ili one revolucije. Skoro svi su izražavali žal zbog gubitka, a svima je bila
zajednička zgranuta neverica da se svet toliko mnogo izmenio, ili da je u tolikoj
meri sišao s uma. Rođeni da vladaju, u velikom bogatstvu, te prefinjene
izbeglice nisu mogle da shvate niti da prihvate da su najniži elementi društva -
razni Getačui - poslednja mutacija socijalnog darvinizma i da su u procesu
prirodne selekcije bivši lordovi i gospodari postali ptice dodo.
Princeza Mirijam je, pomislio je, fina osoba, a bio je siguran da ona i
njena porodica nikad nisu hotimično nikoga povredili. Štaviše, poslali su
Mikaela Getačua, a verovatno i drugu siromašnu decu, na školovanje. Ali dva
najveća žrtvena jarca u istoriji sveta oduvek su bili plemstvo i Jevreji - a ukoliko
ste i jedno i drugo, onda imate baš gadan problem.
Gan je promenio temu razgovora i rekao: „Opsidijan se u ovim planinama
kopa od pamtiveka i šalje baržama Nilom u Egipat, gde je na izuzetnoj ceni zbog
čvrstine i sposobnosti da se uglača do visokog crnog sjaja. Svi smo u muzejima
videli egipatska vajarska dela od opsidijana. Težak je za obradu i retko kad se
upotrebljava kao građevinski materijal, izuzev za podove, kao što je ovaj u sobi,
koji mogu biti stari hiljadama godina.“
Persel nije bio siguran kuda to vodi, ali Gan onda reče: „Kamenolomi u
ovoj oblasti ne rade već stotinama godina, i najvećma su zarasli u rastinje i
izgubljeni za sećanje. Ali identifikovao sam nekoliko, zbog teorije da je taj crni
manastir sagrađen od opsidijana. Opsidijan je veoma težak i ne može se lako
prenositi na velike daljine - mislim da bi trebalo da bacimo pogled na ta tri
prastara kamenoloma koja sam identifikovao na mapi.“
Svi klimnuše, osim Mirijam, koja očevidno nije htela da uzme učešće ni u
kakvom razgovoru o pronalaženju crnog manastira.
Perselu je sinulo da su, kao što je Vivijan kazala, veoma blizu i da će uz
malo sreće i pameti možda zaista videti ono što je otac Armano video pre
četrdeset godina - visoke crne zidine koje se pred njima uzdižu iz džungle.
Međutim, da li je manastir već napušten? Sumnjao je da jeste, naročito nakon
što su jevrejske seoske starešine Šoana rekle kaluđerima da odlaze. U tom
slučaju, nestao je i Gral. Ali ako on, Vivijan, Merkado i Gan nađu bar manastir,
njemu bi to bilo dovoljno, a možda i njegovirr saputnicima. Putovanje bi bilo
gotovo, a Gral bi - kao što je imao običaj - nestao, ali bi bio bezbedan od sveta
koji se prozlio.
Ali ukoliko stignu do zidina manastira, a košara od pletenog pruća se
spusti... pa, biti unapred upozoren znači biti i unapred naoružan.
Večera se završila i svi su ustali. Duga noć je počela, a u zoru će započeti
potragu za slavom, bogatstvom, spasenjem, dobrom pričom, Gralom,
unutrašnjim mirom, ili za čime god što ih je nagonilo u mračno srce Afrike.
Ako su odista izabrani za ovo putovanje, onda ih je čekao odgovor na
pitanje zašto je to tako.
 ČETVRTI DEO
POTRAGA
Nećemo prestati da istražujemo
a kraj sveg našeg istraživanja
biće da stignemo odakle smo pošli
i saznamo to mesto prvi put.

- T. S. ELIOT
Četiri kvarteta 4: Litl Giding
 46

Ustali su pre zore i okupili se u dvorištu, gde im je Mirijam poslužila kafu,

voće i hleb.
Nosili su rančeve i opremu, a ono što su ostavili biće spaljeno zajedno sa
navionom, kako bi se sakrili svi tragovi njihovog prisustva u selu.
Vivijan i Persel su spavali u istoj sobi, ali ne i u istom krevetu. Opet su bili
prijatelji.
Zora je zarudela, a Persel je uvideo da će dan biti vedar. Niko od njih nije
bio pričljiv, jer nije bilo mnogo toga što je moglo da se kaže a da već nije rečeno,
a takođe i zato što se nikakvim rečima nije mogao opisati trenutak otiskivanja u
nepoznato.
Persel, Vivijan i Henri zahvalili su se Mirijam na gostoprimstvu i obećali
da će se ponovo sastati u mnogo boljim okolnostima. Delovala je kao da joj je
iskreno žao što odlaze, pomisli Persel, ali joj je verovatno i laknulo. Nije im dala
mapu do crnog manastira, ali je rekla: „Ako Bog želi da nađete to mesto, naći
ćete ga.“ Takođe ih je uverila: „Edmund će vam biti vodič u džungli. Molim vas,
vi budite njegovi vodiči na putevima gospodnjim.“
Henri i Vivijan rekoše da hoće.
Ostavili su pukovnika Gana da se oprosti sa svojom gospom, a zatim su
izašli na zadnja vrata i ušli u cvetni vrt.
Sa sobom su imali onoliko hrane koliko su mogli da ponesu, uglavnom
kuvanih jaja, hleba, urmi i suvog mesa, za šta ih je Gan uverio da je izuzetno
hranljivo i da će im trajati nedelju dana. Svako je nosio po dve čuturice; jednu s
vodom, a drugu s ljubičastim sokom, u kome je Perseločeo da uživa. Henri je
nosio i svoj šampanjac, razume se, a Vivijan fotoaparat. Persel je bio zadužen za
mape.
Pukovnik Gan je izašao iz vrta i bilo je očigledno da mu je rastanak
veoma teško pao. Persel nikad nije iskusio to osećanje, a ako i jeste, osećanje
gubitka uvek je ublaživalo veće osećanje olakšanja.
Pogledao je u Vivijan na svetlu praskozorja i video da ona gleda u njega,
verovatno misleći isto: Kako ćemo se mi rastati? Nadajmo se, kao prijatelji.
Pukovnik Gan je svima održao petominutnu lekciju o uziju, što je zaista
bilo jednostavno oružje za punjenje i paljbu. Potom ih je poveo kroz voćnjak i
preko pašnjaka ka gustoj kišnoj šumi koja je okruživala livade i selo Šoan.
Znao je put i za petnaest minuta otkrio početak puteljka koji niko od njih
ne bi pronašao, čak ni na dnevnoj svetlosti. Ušli su u prašumu, prelazeći iz
ljudskog naselja u svet flore i faune u koji ljudska noga jedva da je kročila još od
početka vremena.
Staza je bila uzana, a šumsko rastinje je džikljalo sa svih strana. Hodali su
u tišini, u koloni jedno po jedno, i čučali najveći deo puta. Gan je sa sobom nosio
mačetu, ali nije hteo da je koristi i ostavi dokaz da je neko prošao tim putem.
Njihovo prvo zaustavljanje, posle otprilike deset minuta, bilo je ogromno
čvornovato drvo koje je bilo uglavnom mrtvo, i za koje je Gan rekao da je
baobab. Nekoliko koraka od drveta stajao je kratkotalasni radio, umotan u
plastičnu foliju i prekriven palminim lišćem.
Gan se nadao da su rojalistički partizani isporučili nove baterije, ali je
radiostanica i dalje bila mrtva.
Prošaputao je: „Ova staza će nas odvesti do banje. Drumom bi bilo brže,
ali bismo najverovatnije nabasali na nekoga - vozilo, vojnu patrolu ili Gale na
konjima.“ Takođe im je kazao: „Poznajem neke od ovih puteljaka, ali ih znaju i
drugi. Moramo biti tihi i moramo da osluškujemo džunglu. Ja ću ići na čelu
kolone, a gospodin Persel na začelju. Ako iko čuje išta, brzo i nečujno će
obavestiti druge, i pokazati ka mestu odakle se čuo zvuk. Onda ćemo se skloniti
sa staze.“ Upitao je: „Ima li pitanja?“
„Mogu li da pušim?“
»Ne.“
Nastavili su dalje, a šipražje oko staze postalo je još gušće. Načelno su išli
ka severu, paralelno sa uzanim putem po kome su se vozili u septembru. Persel
nije mnogo uživao u vožnji po jezivom drumu kroz mračnu džunglu, a ni sada
nije uživao u hodanju kroz nju.
Uzana traka neba iznad uzanog puteljka postajala je svetlija, a tamo
negde sijalo je sunce.
Vivijan je hodala ispred Persela, i s vremena na vreme bi se osvrnula
preko ramena i osmehnula mu se, a on bi joj uzvratio osmeh. Teško je ostati ljut
kada svaki korak može biti zadnji, i kada si svega nekoliko sati ili dana udaljen
od najvećeg religioznog otkrića još otkako je Mojsije našao deset božjih
zapovesti - koje su, kako se ispostavilo, bile u Aksumu, u Zavetnom kovćegu.
Persel i dalje nije verovao ni u šta od svega ovoga, ali bio bi srećan da se
pokaže da nije u pravu.
Posle približno sat vremena, Gan je stao i pokazao svima ka desnoj strani
staze, gde je stena od crnog opsidijana ležala među niskim rastinjem između
visokog drveća. Seli su na stenu da predahnu. Gan i Persel pogledali su jednu od
mapa kako bi procenili gde se nalaze. Gan tiho reče: ,,Do banje ima još dvatri
sata hođa.“
Obojica su prostudirali mapu i složili se da bi njihov sledeći cilj posle
banje trebalo da bude utvrđenje rasa Teodora, otprilike petšest kilometara
istočno od banje.
Gan reče: „Mapa ne pokazuje stazu između tvrđave i banje, a ako ne
možemo da je nađemo, i ako postoji gusto rastinje, kao ovde, moraćemo da
prosečemo put.“ Obavestio ih je: „Moglo bi trajati duže od jednog dana da
pređemo tih pet kilometara."
Vivijan ih je podsetila: „Otac Armano je hodao od tvrđave do banje, a mi
smo ga videli u otprilike deset sati uveče.“
Gan upita: ,,U koliko sati je pošao iz tvrđave?"
Vivijan mu je odgovorila: ,,Ne znam... ali moramo da pretpostavimo da je
krenuo u neko doba te večeri... nije mogao daleko da stigne s tom ranom.“
Persel ih je podsetio: „Getaču je rekao da je njegova artiljerija
bombardovala tvrđavu rasa Teodora - a otac Armano je verovatno na taj način
izašao iz ćelije."
Ganklimnu glavomireče: „Tobibilo otprilike u 19.15.“ Rekao im je:
„Zabeležio sam vreme i pitao sam se šta taj idiot gađa, jer nije gađao ni mene
niti logor princa Džošue.“
Tako, uz malo proste matematike, svi su se složili da je otac Armano
oslobođen iz svoje ćelije - najverovatnije slučajnim hicem artiljerije -posle
19.15, i da se pojavio u banji otprilike tri sata kasnije, što je značilo da između
utvrđenja i banje postoji dobra i direktna šumska staza. Oni samo moraju da je
pronađu.
Vivijan je pogledala u stenu na kojoj su sedeli i upitala: „Može li ovo biti
stena koju je otac Armano pomenuo?"
Gan je odgovorio: ,,U ovoj oblasti ima mnogo stena, a u vezi s ovom nema
ničega osobitog.“ Sugerisao je: „Mislim da treba da zaboravite na stenu, drvo i
potok, što je možda imalo nekakvo značenje za sveštenika, ali nas može samo
odvesti na stranputicu."
Vivijan mu nije odgovorila.
Ustali su i nastavili dalje. Dan je postao topliji i sparniji, a gusta trula
vegetacija odavala je štetna isparenja, koja su Persela podsetila na džungle
jugoistočne Azije. Postoji dobar razlog zašto tako malo ljudi živi u bujnim
tropskim kišnim šumama; to je nezdravo okruženje za ljudska bića, a pravi raj
za insekte, gmizave zmije i životinje sa očnjacima i kandžama. Štaviše, pomislio
je, džungla je sranje.
Nastavili su dalje.
Pukovnik Gan je hodao s lakoćom, kao da ovo radi svakog dana pre
doručka, pomislio je Persel. Vivijan je imala mladost na svojoj strani, ali i
otprilike trideset kilograma opreme na leđima, i Persel je video da pomalo vuče
noge. Henri je takođe delovao umorno, a ako je fizički umor uglavnom mentalno
stanje, onda bi Henri trebalo da razmišlja o njihovom poslednjem putovanju,
kada mu je nestalo benzina u zao čas, što je dovelo do niza događaja koji su ih
umalo koštali glave. Henri je sada želeo da se iskupi i da impresionira Vivijan,
naravno, ili da se makar ne onesvesti pred njom, a to bi trebalo da ga održi u
pokretu. Ako ne, trebalo bi da pomisli na Gale koji dolaze po njegova jajca.
Nastavili su da hodaju kroz džunglu, ili prašumu, kako su Perselovi
urednici sada želeli da se to zove. Insekti i ptice dizali su veliku buku, koja je
gušila zvuk opasnosti. Ali kao što je naučio u Vijetnamu dok je putovao sa
vojnim patrolama, kad ptice utihnu, to znači da su nešto čule. Mogle su čuti njih,
ali i nekog drugog.
Persel je smatrao da je u prilično dobroj kondiciji, uprkos koktelima i
cigaretama, a ovo pešačenje je, čak i s težinom na leđima, do sada ličilo na
šetnju po parku. Ali nakon nedelju dana ovoga, spavanja na zemlji i oskudnih
obroka, mogao je da zamisli da će svi imati izvesnih problema. Bilo je očito
zašto Gale jašu na konjima i zašto mnoge armije koriste mazge kao tovarne
životinje. Međutim, pukovnik Gan je stavio veto na tovarne životinje iz sijaset
praktičnih razloga, koji su mahom imali veze s pravljenjem buke i nalaženjem
vode i hrane za životinje. Persel se obično nije priklanjao nikome u svom poslu,
zbog čega je i radio kao slobodan strelac i često bio nezaposlen, ali se priklonio
pukovniku Ganu u njegovom poslu, sve dok bude smatrao da Gan zna šta radi.
Otprilike dva sata kasnije Gan im je pokazao da se okupe i rekao: „Banja
je približno pedesetak metara napred. Ja idem prvi da izvidim." Pozajmio je
Merkadov dvogled, a zatim Perselu dodao uzi i tri rezervna magacina i kazao:
,,Ti ćeš me pokrivati.“ Izvadio je pištolj dugačke cevi ispod safari jakne i zaputio
se niz stazu. Persel je pokazao Vivijan i Merkadu da ostanu na mestu, a zatim
krenuo za Ganom.
Staza se završavala na čistini oko banje, a pedeset metara ispred nalazio
se beli hotel, obasjan sunčevom svetlošću. Gan je pogledom pretražio oblast oko
građevine, a potom pošao ka njoj.
Perselje otkočio uzi ipošao za Ganom kroz visoku travu. Gan je obišao
oko zgrade do prednjeg ulaza, a Persel je išao dvadesetak metara iza njega. Gan
se popeo uz stepenice i nestao u unutrašnjosti hotela, a Persel je čekao.
Nekoliko minuta kasnije, Gan se pojavio na vidiku i signalizirao da je sve čisto.
Persel je pogledao preko ramena ka ivici džungle i video da Merkado i
Vivijan hodaju kroz travu koja je dopirala do visine grudi. Mahnuo im je da mu
se pridruže i zajedno su brzo otišli do ulaza banjskog hotela.
Stali su u podnožju stepeništa, uz koje su se pet meseci ranije popeli
džipom, i pogledali u ruševine.
Vivijan reče: „Vratili smo se.“
Persel je pogledao preko livade prema uzanom drumu kojim su se
dovezli one noći, i video mesto gde je džipom probio debeli zid visokog žbunja
koji je skrivao banju od pogleda sa puta. Ponovo je pogledao u hotel. Mora da
sam video kupolu, pomislio je, ili da sam je podsvesno registrovao, i to je bio razlog
zašto sam iznenada skrenuo s druma.
Vivijan je primetila u šta gleda i kazala mu: „Sudbina, Frenk. Nemoj
pokušavati da je razumeš."
Merkado se složio: ,,U tome vidim božju ruku.“
S tim je teško raspravljati se, pa nije ni pokušao.
Vivijan je pošla uz stepenice, a Merkado i Persel su joj se pridružili.
Osvrnula se preko ramena i upitala: „Možete li da poverujete u ovo?“
Okrenula se ka Perselu. „Vratili smo se tamo gde je sve počelo."
Zapravo, pomislio je, sve je počelo u baru hotela Hilton, kada ga je Henri
pozvao da pođe s njima do linija fronta. Jednostavno ne bilo bi dobar odgovor.
Međutim, Henrijev poziv mu je polaskao. A Vivijan mu se nasmešila. A on je
možda popio jedan koktel više nego što je trebalo.
Ego, petlja, alkohol i nemirna kita; dobitna kombinacija za svaku
katastrofu.
Vivijan reče: „Počećemo ovde, gde je otac Armano završio život. Bili smo
u Beriniju, i bili smo u Rimu, a sada ćemo pratiti sveštenikove korake do
njegovog zatvora. A uz njegovu i božju pomoć, takođe ćemo pratiti njegove
stope do crnog manastira i Svetog grala.“
 Uhvatila ih je za ruke, i svi zajedno su se popeli stepenicama do mesta
gde je sudbina oca Armana ukrstila put s njihovom.
 47

Zatekli su pukovnika Gana u lobiju ispunjenom građevinskim kršem.

Predvorje je izgledalo isto kao i kada su ga zadnji put videli, s tom razlikom što
su duž freskama oslikanog zida, gde je Persel pet meseci ranije parkirao džip i
gde su čuli priču oca Armana, sada po mramornom podu ležale razbacane kosti i
lobanje.
Gan reče: „Streljački vod.“
Vivijan se zapiljila u lobanje i kosti, stavila šaku na usta, i kazala: „O, moj
bože...“
Persel je prišao bliže zidu za pogubljenja. Ponešto vojne opreme i
istrulelih šama potvrđivalo je da je tu bio masovni pokolj vojnika princa Džošue.
Šakali i mravi skoro su sasvim očistili kosti od mesa, ali preostalo je malo
osušenog braonkastog tkiva, a mermerni pod je prekrivala skorela krv.
Malter ispod freske na zidu smrskao se na mestima gde je plotun za
plotunom pokosio nasmrt osuđene ljude. Persel je primetio da su mrlje krvi i
moždane mase umrljale ostatke freske, na tri metra iznad poda, dodavši
grozovite detalje ružičastim nimfama koje su se kupale.
Merkado je takođe zurio u prizor i kazao: „Ovo je dokaz ratnog zločina.“
Persel, trudeći se da ne zvuči previše cinično ili bezosećajno, reče:
„Henri, ova zemlja se davi u krvi. Zar ovo predstavlja ikakvu razliku?“
„Ovo je neljudski.“
,,Naravno.“ Obojica su bili očevici pogibija u borbi, ali to prolazi kao
normalno u ratu. Masovna pogubljenja, s druge strane, imaju specijalnu
ružnoću.
Persel je počeo da broji lobanje, ali je odustao kod pedesete.
Gan je cunjao po lobiju s pištoljem u ruci.
Vivijan se udaljila i sada je stajala u zadnjem delu predvorja, koje se
otvaralo prema unutrašnjem dvorištu i vrtovima.
 Merkado je zurio u ćošak gde su sveštenika položili na zemlju i pokrili ga
ćebetom - sada oskrnavljeno mesto gde se odigrala neka vrsta čuda, barem kako
su on i Vivijan mislili.
Rekao je kao da govori samom sebi: „Krv mučenika hrani crkvu.“
Persel nije mogao u potpunosti da shvati kako ljudi poput Henrija
Merkada i donekle Vivijan istrajavaju u veri u postojanje blagonaklone moći. Ali
došao je do spoznaje da postoji specijalan jezik kojim se objašnjava
istovremeno postojanje Boga i ljudske izopačenosti. Potrebne su samo prave
reči, pomislio je, razvijane tokom nekoliko hiljada godina, da se sačuva vera u
Boga.
Vivijan se neočekivano vratila do prizora i izvadila fotoaparat. Duboko je
udahnula i snimila nekoliko fotografija jezivog masakra. Prišla je bliže ćošku gde
je sveštenik ležao i umro, da snimi fotografski dokaz, kako svetaštva, tako i
masovnog ubistva.
Merkado je stao blizu nje, da joj pruži moralnu podršku i nemo
ohrabrenje. Perselu je palo na pamet da su Vivijan i Henri možda prikladniji
jedno za drugo nego što bi Vivijan i Frenk ikada mogli da budu. Živciralo ga je
što to misli, ali je to možda istina. Henri i Vivijan su, na neki način, bili srodne
duše, večito spojeni u dušama, dok su se on i Vivijan spajali svega jednom noću.
Samo... između njih je postojalo i nešto više.
Gan im se pridružio i upitao: „Pretpostavljam da nijedna od ovih kostiju
ne pripada svešteniku?“
Vivijan je odgovorila: ,,Ne. Sahranili smo ga.“
„Tako je. Pa, vodite.“
Izašli su iz predvorja na zadnji ulaz i brzo prošli preko popločanog
dvorišta, Vivijan i Merkado na čelu, a Persel i Gan na bokovima, s oružjem
nagotovs.
Gan je pokazao konjsku balegu, očigledan dokaz prisustva Gala, ali ih je
uverio da je stara nekoliko meseci. Možda nedelja.
Persel se prisetio trenutka kad su prvi put prošli kroz ovaj banjski
kompleks, ne brinući previše o Galama, vojnicima, partizanima ili naoružanim i
očajnim ljudima izvan zakona, koji tumaraju po zabačenim oblastima. Gospod,
odista, čuva budale.
Gan se ponašao i kao bezbednjak i kao turista, pa je primetio:
„Neverovatno inženjerstvo.“ Dodao je: „Prava šteta.“
Našli su vrt gde su sahranili oca Armana. Getačuovi vojnici su iskopali
telo, a šakali su razbacali kosti po vrtu i stazama. Grob se urušio, a unutra se
nastanila kolonija crvenih mrava.
Gan je delovao zadovoljno zbog svih tih kostiju, a Persel je pomislio da će
uzeti jednu, pružiti je Vivijan i reći: „Evo. Ova je baš lepa. Idemo dalje.“ Međutim,
pukovnik je stajao strpljivo i pun poštovanja, zureći u grob. Vivijan je
fotografisala grob i razbacane kosti, a Merkado je ponovo stao pored nje.
Kucnuo je čas da izaberu kost za relikviju budućeg sveca, a Merkado je
infbrmisao sve prisutne: „Lobanja se smatra najvažnijom relikvijom.“
No, lobanje nije bilo nigde na vidiku, pa je to pokrenulo potragu kroz vrt
zarastao u šiblje. Gan je svima stavio do znanja: „Šakali često odvuku deo plena
u svoje jazbine."
Uistinu, Persel je primetio da nema dovoljno kostiju da se sastavi
kompletan kostur. Ali bilo je nekoliko pozamašnih, uključujući i bedrenu i
karličnu kost, i on bi ih pokazao Henriju i Vivijan, ali nije bio siguran u protokol.
Vivijan je izgledala spremno da se zadovolji karlicom, ali je onda Henri
povikao: „Evo je!“, i izvadio lobanju iz žbuna. Podigao ju je, bez vilične kosti.
Persel je stajao najbliže Henriju, tako da je mogao da vidi da su, na svu
sreću, šakali i crveni mravi uklonili meso i da su kiše i sunce dovršili posao,
mada je bela kost mestimično bila uprljana crvenom zemljom.
Vivijan je oklevala da fotograiiše Henrija kako drži lobanju, što bi se
moglo smatrati morbidnim u Vatikanu, pa je Henri spustio lobanju na kamenu
klupu, a zatim se predomislio i stavio je pored groba. Vivijan je snimila šest
fotografija iz različitih uglova. Gan je za to vreme nestrpljivo bacao pogled na
sat.
Sada, znao je Persel, moraju da ponesu lobanju sa sobom zarad
eventualne isporuke Vatikanu. Takođe je znao da, ako se ikada vrati u Rim, neće
biti sa Henrijem i Vivijan kada budu davali relikviju nadležnim crkvenim
organima. A kada odu u Berini, poneće fotografije.
Vivijan je u rancu nosila plastičnu kesu za prljav veš iz Hiltona, koju je
mogla da upotrebi za čuvanje lobanje oca Armana na bezbedan i higijenski
način. Otvorila je kesu, a Merkado je bacio poslednji pogled na lobanju, kao da se
nada da ova ima nešto da mu kaže. Stavio je lobanju u kesu i zajedno je ubaciše
u njen ranac.
Zatim su morali opet da zakopaju sveštenikove kosti, a Persel je
pomogao Merkadu da rukama izvade rastresitu zemlju iz rake, i da iz jame
izbace crvene mrave i druge uljeze. Gan je priložio svoju mačetu, koju su
upotrebili da olabave tlo. Iskopali svega pola metra, jer su sada morali da
zakopaju samo kosti, i to ne naročito mnogo njih.
 Sakupili su kosti i pažljivo ih smestili u plitki grob, bez nekog određenog
redosleda. Tri muškarca zatrpali su rupu zemljom, a Vivijan ju je fotografisala.
Persel je slutio, kao što je slučaj s fotografijama snimljenim na iscrpljujućem
odmoru, recimo u Mohavskoj pustinji, da će te fotografije više ceniti kada ih
budu pregledali kod kuće.
Nastupilo je vreme za molitvu, a Merkado se dobrovoljno javio. Rekao je:
„Zemlja zemlji, pepeo pepelu, prah prahu, u nadi u sigurno uskrsnuće u večnom
životu." Dodao je: „Počivaj u miru“, i napravio znak krsta, a svi su učinili isto.
Persel je seo na kamenu klupu, obrisao znoj s lica i setio se da ga je smrt
oca Armana podstakla na razmišljanje o vlastitoj smrtnosti. Ali iz nekog razloga,
viđenje i ponovno zakopavanje sveštenikovih kostiju ispunilo ga je kudikamo
dubljim osećanjem smrtnosti. Razlika između onda i sada, shvatio je, beše ono
što je u međuvremenu video u Getačuovom logoru, i ono čemu je upravo
prisustvovao u predvorju ove uklete ruševine. U jugoistočnoj Aziji se iz prve
ruke uverio da je život jeftin, a smrt obilna. Ali ovde... ovde je tragao za nečim s
druge strane groba. A želeo je da to nađe pre groba. U nadi u sigurno uskrsnuće u
većnom životu.
Vivijan mu je stavila šaku na rame i upitala: „Želiš li da se okupaš?“
Ustao je i nasmešio se. Pronašli su sumporni bazen, ali je pukovnik Gan, u
interesu bezbednosti, a možda i čednosti, zabranio svako golišavo kupanje i
prediožio: „Gospodin Persel i ja ćemo čuvati stražu, a gospodin Merkado i
gospođica Smit će se okupati potpuno odeveni. Pet minuta, a zatim se
menjamo."
Tako su i učinili, a bilo je lepo uroniti u toplu vodu, hladniju od vrelog,
sparnog vazduha. Persel je uspostavio kontakt očima sa Vivijan, koja je sedela
na kamenoj klupi pored Merkada, a ona mu je namignula.

Nakon što je izašao iz bazena, Gan mu je dao revolver i kutiju municije,

koju je strpao u džep, a Gan je uzeo uzi, kudikamo smrtonosnije oružje.
Otišli su do stražnjeg dela banje, gde se široka zarasla livada protezala
stotinu metara u daljinu i završavala zidom od šumskog rastinja. Počeli su da
prelaze preko polja, a dok su hodali, Vivijan reče: „Otac Armano je išao ovim
putem kada je izašao iz džungle.“
Okrenula se i pogledala u belu banju. „Pitam se šta li je pomislio kada je
ovo video? I da li je uopšte znao da je banja ovde?“
Gan ih je podsetio: „Banja još nije bila sagrađena kada su ga zatvorili.“
Takođe im je kazao: ,,Ni drum još nije bio popravljen, kao što smo videli na mapi
u Etiopskom koledžu."
 Persel ga je uverio: ,,Ni sada nije popravljen.“
„Pa, pogoršao se tokom godina. Ali 1936. ili 1937. godine italijanska
vojska ga je proširila, iskopala jarkove za drenažu i posula ga šljunkom i
katranom, celim putem do Gondara. Onda su sagradili mineralnu banju za svoju
armiju i administratore u Gondaru. To je ono što sam video kada su Britanske
ekspedicione snage 1941. prošle ovuda na putu ka oslobađanju Gondara od
Italijana."
Merkado reče: „Zato znamo da otac Merkado nije tražio ovu banju,
možda čak ni drum.“
Persel reče: „Banju svakako nije. Ali možda se setio etiopskog druma od
utabane zemlje sa putovanja sa svojim bataljonom ili patrole na kojoj je bio.“
Dodao je: „Možda je pomislio da prati zemljani put sve do Gondara."
Gan ih je ponovo podsetio: „Gondar je i dalje bio u etiopskim rukama u
vreme kada su zatvorili oca Armana, a njegovo znanje o svetu zamrznuto je u
tom trenutku, i ostalo je takvo sve do njegovog bekstva četrdeset godina
kasnije.“
Persel reče: ,,Da. Ali kuda je onda išao?“
Merkado je sugerisao: „Možda nije imao pojma kuda ide. Naprosto je
bežao. A ako jeste znao za zemljani put, možda je nameravao da ode severno do
jezera Tana, gde se četrdeset godina ranije ulogorio njegov bataljon. Ili je mogao
da krene drumom na jug, ka Adis Abebi, odakle su glavne jedinice italijanske
vojske napredovale severno ka jezeru Tana i Gondaru." Dodao je: „Kao što je
pukovnik Gan rekao, njegovo znanje bilo je zamrznuto u vremenu, i postupao je
u skladu s onim što zna, ili je mislio da zna.“
Činilo se kao da se svi slažu s tom teorijom, izuzev Vivijan, koja reče:
„Došao je da pronađe nas.“
Persel bi se najradije raspravljao s njom, ali nije mogao da se obuzda a da
opet ne istakne: „Banja nije bila ovde 1936.“
Vivijan reče: ,,To nije bitno. Mi smo bili ovde.“
Nastavili su dalje i stigli do linije drveća, a zatim su se razdvojili da
potraže početak šumske staze. Našao ju je Gan, koji je očito imao dara za
pronalaženje otvora u džungli.
Okupili su se ispred onoga što je isprva izgledalo kao solidni zid žbunja,
ali je Gan razdvojio rastinje i pokazao im uzani putić koji je vodio u tamnu
unutrašnjost kišne šume. Kazao je: „Životinjska staza. Ali podesna je i za ljudsku
upotrebu.“
Persel je izvadio mapu, a takođe i fotografiju na kojoj se videla uništena
tvrđava. Otvorio je kompas i uverio sebe i ostale da staza vodi na istok, prema
tvrđavi, premda nije bilo načina da znaju da li skreće u nekom trenutku.
Probili su se kroz šipražje i stupili na uzanu stazu, a potom počeli da se
probijaju kroz duboku džunglu.
Persel nije sumnjao da će ih staza odvesti do utvrđenja koje su videli iz
vazduha. A odatle će postojati mnoštvo šumskih staza koje vode ka tvrđavi. No,
otac Armano je izabrao baš ovu, a on je sada mislio i da zna zašto.
 48

Nisu putovali životinjskom stazom dugo - ne računajući oca Armana pet

meseci ranije - i u pojedinim momentima su mislili da su je izgubili. Gan je i
dalje odbijao da koristi mačetu, tako da su s vremena na vreme morali da
četvoronoške puze kroz tunele od tropskog rastinja.
Trebalo im je otprilike dva sata da pređu petšest kilometara koji su se
viđeli na mapi, ali su hodali i puzali skoro tri sata zbog sporog napredovanja.
Popili su najveći deo zaliha vode i sada su spali na voćni sok. Znoj im je
pokrivao tela, a insekti su postajali nesnosni. Gan ih je uverio da su lavovi u
ovom regionu skoro istrebljeni, ali je nešto golemo zaurlalo u dubokoj džungli,
usled čega su svi stali kao ukopani i oslušnuli. Zmija je, međutim, bilo u izobilju.
Persel je spazio nekoliko u krošnjama drveća, ali nijednu na tlu, makar ne do
sada.
Napravili su pauzu, a Merkado se naglas zapitao da li je staza skrenula u
nekom drugom pravcu i jesu li promašili tvrđavu.
Persel ga je uverio: „Moj kompas kaže da idemo ka istoku.“
Gan se složio i dodao: ,,Na tlu put uvek izgleda duži nego na mapi.“
Persel je pogledao u Vivijan, čija bledunjava koža je sada bila
uznemirujuće crvena, i upitao je: „Kako si?“
Klimnula je glavom.
Pogledao je u Merkada, koji je takođe delovao zajapureno. Džungla, znao
je, isisava energiju iz ljudi. Teoretski, sudeći po rečima tipa iz specijalnih
jedinica koga je intervjuisao u Vijetnamu, džungla nije ubistvena sredina poput
Iedene pustare. U džungli ima hrane i vode, a klimatske prilike, iako neprijatne,
neće ubiti čoveka ako zna šta radi. Zmije i životinje mogu da vas ubiju, ali i vi
takođe možete da ubijete njih. Sudeći po tom tipu, može da vas ubije jedino
bolest, a ako obolite od malarije ili denga groznice, onda ste baš otpevali. Kraj
priče.
 Gan je ustao i rekao: „Nastavljamo."
Staza se naizgled proširila i sada je bilo više mesta za glavu, tako da su
mogli da hodaju uspravno. U roku od petnaest minuta Gan je podigaouku, a
zatim pokazao napred. Spustio se na sve četiri i otpuzao poslednjih desetak
metara, a onda podigao Merkadov dvogled i osmotrio područje ispred sebe.
Pridigao se na koleno i mahnuo im da priđu napred. Početak staze bio je
dovoljno širok da svi kleknu rame uz rame, nakon čega su pogledali preko
proplanka ka tvrđavi rasa Teodora - uništenoj masi kamena i betona ispod
podnevnog sunca.
Gan je ponovo pogledao kroz dvogled i kazao: ,,Ne vidim nikakvo
kretanje.“ Pružio je dvogled Merkadu, koji se složio, i dao dvogled Vivijan, koja
reče: „Izgleda tako mrtvo.“ Persel je uzeo dvogled i usredsredio se na deo
srušenog zida, koji mu je omogućavao da gvirne u tvrđavu. Ako unutra ima
nekoga, nisu se mnogo kretali unaokolo.
Gan je hteo da uđe prvi, dok ga Persel pokriva, ali Persel reče: „Moj red.“
Vivijan ga je uhvatila za ruku, ali nije ništa rekla.
Ustao je i pošao preko pedeset metara dugačkog proplanka ka zidinama
utvrđenja.
Drvene kule stražare stajale su na određenim rastojanjima duž zidina, a
on ih je držao na oku - siguran da Gan čini isto kroz đvogled. Kad se približio,
jasnije je video kroz otvor u zidu, a činilo se da u utvrđenju nema nikoga živog.
Stigao je do hrpe kamenja iz srušenog zida, izvadio revolver i popeo se
na vrh. Unutar tvrđave je video kamene i betonske građevine sa zarđalim
metalnim krovovima u raznoraznim fazama raspadanja. Činilo se da čitavo
tvrđenje zauzima površinu od dva jutra, što nije bilo mnogo za tvrđavu, ali je
izgledala impozantno u džungli.
Uverio se da je mesto napušteno i dao signal ostalima da mu se priključe.
Gan, Merkado i Vivijan brzo su prešli preko čistine, a on je sišao s gomile
krša.
Rekao im je: „Nema nikoga kod kuće. Iza ćoška je otvorena kapija."
Poveo ih je duž zida i zašli su za ugao, gde je velika železna kapija stajala
otvorena u središtu dugog kamenog zida.
Oprezno su prošli kroz kapiju i ušli u tvrđavu. Ispred njih se nalazio
otvoreni prostor, vežbalište po kome je sada rasla trava. Kad su zašli dublje u
dvorište, ugledali su izbeljene kosti i lobanje rasute po braonkastoj travi. Zadah
smrti bio je jedva primetan posle pet meseci, ali se i dalje lepio za prašnjavu
zemlju.
 Gan se osvrnuo i rekao: „Evo šta uradi polučasovni artiljerijski baraž.“
Pogledao je u urušeni deo zida gde je Persel stajao na vrhu hrpe kamenja, i
kazao: „Gale su verovatno ušle kroz taj otvor u zidu.“ Dodao je: „Gadna
kombinacija: Getačuova moderna artiljerija i primitivni krvožedni divljaci, koji
poput šakala čekaju da uđu.“
Persel je mogao da zamisli kako granate padaju u ovo neveliko utvrđenje,
raznoseći sve u paramparčad dok je sunce zalazilo. Takođe je mogao da zamisli
kako eksplozije kidaju na komade vojnike rasa Teodora, ili ih šrapneli seku na
froncle. A kada se baražna vatra završila, usledio je minutdva smrtonosne tišine,
pre nego što su Gale vrišteći pohrlile preko zidina.
Gan je takođe zamišljao taj prizor i rekao je: „Prve Gale koje su ušle
pešice otvorile su kapiju, a Gale na konjima su zatim izvršile juriš.“ Dodao je:
„Bojni poklič Gala nešto je što ne želite da čujete više od jedanput u životu -
zapravo, ako ga čujete jednom, teško da ćete ga čuti ponovo.“
Persel je video da Merkado gleda preko ramena u otvorenu kapiju, kao da
očekuje da horda Gala nahrupi u tvrđavu. Takođe, lice mu je bilo bledo kao kreč.
Prisećao se planine Aradam.
Persel je obratio pažnju na polje kostiju. Uistinu, za vojnike koji su
preživeli artiljerijsku vatru, pomislio je, mora da je bilo užasno videti kako Gale
na konjima nadiru kroz otvorenu kapiju, s podignutim sabljama. Smrt u sedlu.
Gan reče: „Nigde ne vidim kosti konja, što znači da se nije vodila bogzna
kakva bitka.“ Stavio im je do znanja: „Čak i kad su zidovi probijeni, a kapija
otvorena, morate održati red i disciplinu i uzvratiti svom snagom. Bolje nego da
te zakolju kao jagnje u toru.“
Persel nije mislio da će mu ta informacija ikada zatrebati, ali mu je bilo
drago što vidi da pukovnik Gan ima vojnička muda od čelika.
Rekao je: „Pitanje je sad: kako je otac Armano preživeo ovaj pokolj?“ Brzo
je rekao Vivijan: „Nemoj to da kažeš.“
,,Pa, hoću. Bog ga je spasao.“
Perselu su počela da idu na živce njena božanska objašnjenja za sve, pa je
istakao: „Bog se ovde nije pobrinuo za koptske vojnike rasa Teodora." Sugerisao
je: „Možda je Bog katolik.“
Vivijan je izgledala iznervirano i nije odgovorila.
Merkado reče: „Zaista izgleda prilično čudesno što je otac Armano
pobegao odavde."
Persel je spekulisao: ,,To možda ima nekakve veze s njegovom
zatvorskom ćelijom. Gale ga svakako nisu poštedele." Predložio je: „Hajde da
razgledamo unaokolo.“
Prošli su kroz neveliku tvrđavu koja je sadržala samo dvadesetak
građevina, uglavnom kasarni i magaza. Eksplozija je uništila veliku cisternu za
skupljanje kišnice, sada suvu. Bunker s municijom bio je pogođen, a sekunđarne
eksplozije su sve oko njega sravnile sa zemljom. Štab su identifikovali
zahvaljujući lavu judejskom naslikanom izbledelom žutom bojom iznad
otvorenih vratnica. Pogledali su unutra i videli da je izgorelo sve što je bilo
tamo, a fin sloj pepela ležao je na podu i kosturima najmanje desetorice
muškaraca.
Gan im je skrenuo pažnju na pubične kosti muškaraca i pokazao tragove
sečiva: „Koriste sablje za svoj posao. Nesrećnici ponekad čak nisu ni mrtvi."
Persel reče: „Hvala na obaveštenju.“
Nastavili su dalje između razrušenih zdanja i stigli do skoro neoštećene
građevine dimenzija tri puta tri metra. To je bila jedina zgrada čija su vrata bila
netaknuta i zatvorena. Vrata su bila od zarđalog čelika i imala su rezu, ali je
brava nestala. U dnu su stajala čelična vratašca sa zasunom.
Persel reče: „Meni liči na zatvor."
Opkoračio je nekoliko razglobljenih kostura udno vrata i gurnuo ih, ali se
nisu mrdnula. Gan mu se pridružio i skupa su ramenima uprli u vrata, ali ona su
bila zaglavljena, verovatno zbog zarđalih šarki.
Vivijan je predložila da se neko provuče kroz otvor u dnu, a Persel je
kleknuo i gurao mala vratašca sve dok se uz škripanje nisu otvorila.
Vivijan je takođe kleknula i rekla: ,,Ja ću.“ Niko se nije usprotivio, pa je
skinula ranac, ali je zadržala fotoaparat, i provukla vitko telo kroz uzani otvor.
Noge i stopala su joj nestali sa vidika, a vratašca su pala na mesto.
Svi su čekali da im se javi, ali jedini odgovor bila je mukla tišina.
Napokon, Persel je zalupao na vrata. „Vivijan!"
,,Da... uđite.“
Persel je prvi ušao, a za njim Merkado i Gan.
Uspravili su se nasred poda od utabane zemlje i osvrnuli po maloj
kamenoj zatvorskoj ćeliji. Pod su prekrivale krhotine, a krov je nestao izuzev
usamljene ploče od zarđalog čelika. Visoko na jednom zidu postojao je neveliki
otvor, a u kameni zid ispod otvora bio je urezan krst.
Vivijan reče: „Četrdeset godina... Gospode bože.“
Pružila je ruku i dodirnula krst. „Kakva neverovatna vera.“
Persel i Gan se zgledaše. Merkado reče: „Uistinu, taj čovek jeste bio
svetac i mučenik."
 Persel je želeo da istakne kako su sveštenika ovde strpali drugi hrišćani,
ali je iscrpeo sve teološke argumente.
Vivijan je snimila desetak fotografija ćelije, a zatim predložila da održe
minut ćutanja u nemoj molitvi.
Do tada su svi ionako mahom ćutali, a Persel nije imao problem s tim sve
dok to mogu da urade stojeći, što su i uradili.
Vivijan naposletku reče: ,,Amin!“
Persel reče: „Mislim da ovo rešava misteriju kako je otac Armano
preživeo Gale.“
Osvrnuli su se po ćeliji za slučaj da su propustili nešto, poput poruke na
zidu ili, nadao se, mape ili uputstva koje bi ih odvelo do crnog manastira.
Podsetio je sve da su Getačuovi vojnici bili tu pre pet meseci i rekao: „Ovo
mesto je temeljno pretraženo." Predložio je: „Treba da izađemo iz ove ćelije.“
Gan se složio. ,,Ovo je najlošije mesto na kom se mozemo naći ako neko
bane u tvrđavu."
Gan je prvi ispuzao napolje, držeći uzi, a za njim su izašli Merkado,
Vivijan i Persel. Gan je predložio: „Možemo da napravimo kratku pauzu za ručak,
a zatim krenemo ka sledećem cilju."
Našli su hladovinu udno zida i seli na zemlju. Pojeli su malo hleba i urmi,
ali se činilo da niko ne želi suvo meso, možda zbog zadaha smrti na kostima
svuda oko njih.
Gan reče: „Moramo da nađemo potok. To ne bi trebalo da bude odveć
teško, ali katkad jeste. Ne pijte vodu iz jezeraca. Ali kupanje je u redu.“
Merkado reče: „Video sam neke bobice duž staze. I nekakvo voće.“
,,Da, neke su jestive. A neke će vas ubiti.“
Vivijan ga upita: „Znate li koje su jestive, a koje ne?“
,,Ne baš.“ Priznao je: „Nikad nisam mogao to da upamtim.“
Persel je predložio: „Henri može da nam bude degustator."
„Posle tebe, Frenk'
Gan je od Persela zatražio mapu oblasti. Proučio ju je i kazao: „Vidim da
ovde imate šest krugova obeleženih brojevima." Upitao je: „Jesu li označeni po
redosledu važnosti?"
Persel je odgovorio: ,,U neku ruku. Ali ne zaista."
,,U redu, onda... odradićemo ih geografski." Još jednom je proučio mapu i
rekao: „Nažalost, ne vidim nikakve obeležene staze, ali sva mesta nalaze se u
radijusu od pedeset kilometara od ove tvrđave... a postojaće staze koje vode ka
ovoj tvrđavi. Moramo da nađemo razne početke tih staza, a zatim odlučimo
kojom od njih da krenemo." Podigao je pogled s mape. „ Ali ovih šest tačaka nisu
nužno povezane stazama, ili otvorenim terenom. Zato, ako budemo morali da
krčimo put kroz šipražje i puzavice, to bi moglo da potraje... pa, mesec dana,
plašim se. Ili duže."
„Osim ako nam se“, istaknu Merkado, ,,ne posreći u prvom pokušaju."
,,Da, naravno. Ali jamačno shvatate, kućo stara, da nijedan od ovih
krugova ovde ne mora nužno biti mesto za kojim tragamo."
,,Zapravo“, reče Persel, „mislim da nijedan od njih to i nije.“
Na to niko nije odgovorio, a on je nastavio: „Kao što rekoste, pukovniče,
postoji veliki broj staza koje vode ka ovoj tvrđavi, zato se postavlja pitanje zašto
otac Armano nije krenuo nekom od drugih staza? Zašto je odabrao i nastavio da
ide onom životinjskom stazom? Da li je njegov izbor bio puka slučajnost? Ja
mislim da nije. Kako je uopšte našao onu uzanu, skoro neprohodnu životinjsku
stazu? Osim ako nije njom stigao do tvrđave.“
Opet, niko nije odgovorio, a zatim Vivijan reče: „Vraćao se ka crnom
manastiru - išao je natrag ka Gralu.“
,,A prema kom drugom mestu bi želeo da ide?“
Gan reče: „Tako mi svega, tako je!“
Merkado se, takođe, složio. „Rešenje nam je bilo ispred nosa.“
Persel je istakao: „Naše izviđanje zasnivalo se na mnoštvu nagađanja i
pretpostavki, a sve odreda bile su pogrešne. Sve što smo osmatrali iz vazduha
nalazilo se istočno od druma. A u stvari, ako se otac Armano vraćao ka crnom
manastiru, onda je manastir zapadno od puta, i zapadno od banje.“ Svi su
razmislili o tome, a Merkado je konstatovao očigledno: „Nemamo nikakvih
fotografija... nemamo pojma šta je zapadno od puta.“ ,,Ne“, složio se Persel,
„nemamo. Ali imamo mapu koja pokazuje deo tog područja i imamo dve
referentne tačke - ovu tvrđavu i banju.“ Merkado reče: „Bilo koje dve tačke
činiće pravu liniju... ali nam ta linija nužno ne daje treću tačku.“
„Jašta. Ali moramo da se vratimo nazad do banje, pređemo drum i
pođemo na zapad."
Merkado je razmislio o tome, a onda kazao: „Dakle, predlažeš da dignemo
ruke od svega što smo dosad uradili i zaputimo se u potpuno nepoznatu oblast.“
„Samo ako svi verujemo da je otac Armano išao ka crnom manastiru.“ Svi
su razmislili o tome, a Gan reče: „Takođe treba da verujete da se sećao puta
kojim je došao dovde od manastira.11
Persel je odgovorio: „Verujem da mu se to urezalo u pamćenje. A kada je
pobegao odavde i prošao kroz onu otvorenu kapiju, tačno je znao u kom pravcu
treba da ide.“
Gan se složio. „Čuo sam priče o tome.“
Vivijan reče: „Mislim da svi verujemo da je otac Armano išao ka crnom
manastiru i da je znao put.“
Svi klimnuše glavom u znak slaganja.
Spakovali su se i ustali. Vivijan upita Persela: „Kada si to skontao?“ „Na
pola puta dovde."
„Zašto nisi nešto rekao?"
„Tebi je trebala prilika za fotografisanje." Dodao je: „Morali smo da
budemo ovde.“
Klimnula je.
Napustili su razvaline tvrđave rasa Teodora kroz kapiju kroz koju je otac
Armano ušao četrdeset godina ranije i izašao pre pet meseci. Pošli su preko
proplanka ka životinjskoj stazi, obeleženoj ~ sada su to videli -visokim i
upadljivim kedrom.
Dok su hodali, Vivijan se primakla uporedo s Perselom i sa osmehom
kazala: ,,To je biia božanska inspiracija, Frenk. Nemoj da poričeš."
Uzvratio joj je osmeh. „Volim da mislim o sebi kao o racionalnom geniju.“
Dodao je: „Ali moždagrešim u vezistim, iu vezisovim, takode" ,,Ne grešiš."
Takođe mu je rekla: „Pripremi se za čudo.“
Već su imali nekoliko takvih, uglavnom što se tiče ietenja. Kazao joj je:
„Otvoren sam za čuda.“
,,A kad si već kod toga, otvori srce za Ijubav."
Nije joj odgovorio.
„Možemo umreti ovde svakog časa. Zato mi moraš reći da mi opraštaš i
da me voliš. Pre nego što bude prekasno."
Ćutao je nekoliko trenutaka, razmišljajući o tome, a zatim rekao: ,,Volim
te.“
„Oprosti mi.“
„Prevario sam te pre nego što si došla u Rim.“
„Opraštam ti.“
Uhvatio ju je za ruku. „Sve je oprošteno.“
 49

Stigli su do banje u pozno popodne, i iako im je ostalo još nekoliko sati

dnevne svetlosti, Gan je doneo odluku da ne idu dalje, rekavši: ,,Ne želim da se
iko od nas preforsira već prvog dana.“
Gan se očito, pomisli Persel, brinuo za Henrija, a možda i Vivijan. Bio je
dobar oficir. Takođe je istakao: „Nemamo blage veze kuda idemo nakon što
pređemo taj drum, zato bi trebalo da zastanemo i razmislimo o tome.“ „Sasvim
tačno.“
Vivijan je podsetila Gana: „Rekli ste da Gale ponekad svraćaju ovamo."
,,Da, pa, većina ih je otišla na istok, a izmet njihovih konja izgleda prilično
staro. Takođe, ovo je veliko mesto, a mi ćemo pronaći mračan kutak i bićemo
tihi tokom noći.“ Dodao je: ,,Ja imam uzi, a gospodin Persel ima moj službeni
revolver.“
Našli su terme, gde je iz usta crnih kamenih lica usađenih u zidove i dalje
tekla sveža voda u velike bazene - slično Mirijaminom kupatilu, primetio je
Persel, osim što ova lica nisu bila lavlja, već rimskih bogova i boginja, od kojih je
jedno upadljivo ličilo na lice Benita Musolinija.
Gan se ponovo divio graditeljskoj tehnici, rekavši: „Malčice me podseća
na rimske terme u Batu. Tamo još teče voda i nakon dve hiljade godina."
A to je, pomisli Persel, poslednja iole pristojna vodovodna instalacija
postavljena u Engleskoj.
Otpili su vodu sa usta bogova i boginja, nadajući se da je dobra za piće, a
potom napunili čuturice. Izvorska voda bila je hladna, ali ipak su se okupali,
jedno po jedno, i oprali odeću.
Nije loše za prvi dan, pomislio je Persel, a sutra ujutru će preći drum i
zaputiti se u terra incognita.
Obišli su kompleks banje i pronašli krilo podalje od predvorja, gde su se
nekad nalazile sobe za goste. Gan je objasnio: „Ovamo su italijanski vojnici,
administratori i poslovni ljudi dolazili iz Gondara da provedu vikend nakon
duge radne sedmice provedene u iskorišćavanju Etiopljana.“ Dodao je: „Banja je
uglavnom sagrađena ropskim radom zarobljenih etiopskih vojnika. I bila je
prepuna mladih etiopskih žena.“
Persel je prokomentarisao: „Veoma nalik Rimskom carstvu."
„Uistinu. To im je u krvi, znate.“
Persel je suzbio poriv da prokomentariše Britansko carstvo, ali Gan reče:
,,Mi smo makar doneli red, obrazovanje i vladavinu zakona.“
„Bogu hvala što niste doneli i vaše vodovodne instalacije.“
Gan se nasmešio.
Našli su gostinjsku odaju koja je izgledala relativno čisto i ušli u belo
okrečenu sobu. Sav nameštaj je već ranije bio pokraden, razume se, ali je u uglu
stajala fotelja u poodmaklom stupnju raspadanja.
Banja je nekada imala električnu energiju, koju je nesumnjivo proizvodio
generator, a Persel je primetio utičnice i ventilator na tavanici, koji se nije
okrenuo četrdeset godina.
Prostorija je takođe imala ogroman lučni prozor koji je gledao ka istoku i
propuštao svetlost praskozorja. Prozor nikad nije bio zastakljen, ali su ulegnute
žaluzine još uvek bile prikačene za kameni luk. Kroz prozor se video vrt koji je
postao minijaturna džungla, za koju je Gan rekao da može poslužiti kao mesto
za bekstvo ukoliko neko prođe kroz vrata. Obratno, ako se neko pojavi na
prozoru, mogu da izađu kroz vrata i povuku se u veliki hotelski kompleks.
Seli su na pod popločan crvenim pločicama, a Persel je raširio mape.
Rekao je Ganu: „Preleteli smo preko ove oblasti zapadno od druma, na putu do
Gondara i u povratku, ali kao što znate, nismo obavili vazdušno izviđanje tog
područja. Na osnovu onoga čega se sećam, međutim, tu je gusta džungla, ne
mnogo drugačija od oblasti istočno od puta.“ Dodao je: „Čini mi se da ova mapa
to potvrđuje.“
Gan je bacio pogled na mapu. ,,Da, gusto rastinje pokriva čitavo ovo
područje južno od jezera Tana.“
Merkado ga je upitao: „Sećate li se ijednog dela tog terena iz perioda
vašeg boravka ovde 1941?“
„Žao mi je, ali ne. Gurali smo niz drum i izbegavali džunglu." Objasnio je:
„Italijanska vojska je takođe izbegavala džunglu i uglavnom se držala drumova i
gradova. Kada smo zauzeli Gondar, povukli su se u severna brda i planine, a ne u
džunglu.“ Upitao je Merkada: „Jeste li iskusili zadovoljstvo ratovanja u džungli
kada ste bili ovde?“
 Merkado mu je odgovorio: ,,Ja sam bio ratni dopisnik." Priznao je:
„Uglavnom sam se borio po barovima i bordelima.“
Vivijan se nasmejala, Gan se nasmešio, a Persel se uplašio da su Henri i
Edmund na ivici da počnu da razmenjuju ratne priče, u pokušaju da otkriju
poznaju li iste šankere i prostitutke, pa je promenio temu i rekao: „Ono čega se
sećam sa naših preletanja jeste da je zapadno odavde postojao nekakav visoki
teren - nešto što je ličilo na kamenite grebene koji izbijaju iznad krošnji drveća.“
Gan je klimnuo. „Dva ili tri kamenoloma opsidijana koja sam
identifikovao sa Šoancima nalaze se zapadno odavde.“ Rekao im je: „Seljani još
uvek posećuju kamenolome u potrazi za komadićima opsidijana koje mogu da
upotrebe za tesanje ili ukrašavanje kuća.“
Vivijan ga upita: „Možete li da nađete te kamenolome?“
„Imam načelnu ideju gde se nalaze.“
Merkado upita: ,,I mislite da se crni manastir možda nalazi u blizini tih
kamenoloma?“
Gan je odgovorio: ,,Možda.“ Istakao je: „Nemamo drugih tragova."
Persel je pogledao u Gana i upitao: ,,Da li je moguće da ti je Mirijam nešto
rekla, što bi, ako o tome razmisliš..."
Gan je razmotrio njegovo nedovršeno pitanje, a potom odgovorio:
,,Seljani koji su išli da se sretnu sa monasima uvek bi se vraćali s džakovima
punim iskiesanog opsidijana, koje su zatim nosili da prodaju u Gondar.“
Objasnio je: „Krstovi, sveci, zdele... povremeno Davidova zvezđa, a s vremena na
vreme maketa Katedraie vSvetog Đorđa u Abebi.“
Persel ga je obavestio: „Vivijan je zamalo kupila jednu od tih u Rimu.“ Gan
se nasmešio i rekao joj: „Trebalo je da kupite onu s mapom izgraviranom na
dnu.“
„Volela bih da sam znala za to.“
Merkado reče: „Znači, hoćete da kažete da mislite da su monasi isklesali
te predmete i dali ih seljanima u zamenu za potrepštine.“
„Čini mi se da je tako.“ Postavio je retoričko pitanje: „Šta monasi drugo
mogu da rade po vasceli dan?“
Da se mole i da piju, pomisli Persel. Rekao je svima: „Pa, čini mi se da je
ova potraga poprimila neke aspekte Arturovih vitezova koji jurcaju unaokolo
bez mape i ideje, tražeći zamak s Gralom."
Gan je odgovorio: „Zapravo su ga pronašii, znate.“
Persel je istakao: ,,U Engleskoj nema prašuma,“
Vivijan je pogledala u Persela i kazala: „ Ako je zapisano da ga nađemo,
naći ćemo ga. Ako nije, nećemo.“
,,Da.“ Upitao je: „Ako su sandale i sveće prestale da im stižu iz Šoana, šta
mislite, koliko dugo će ti monasi izdržati u crnom manastiru?"
„Odlično pitanje“, odgovorio je Gan. „Verujem da su monasi prilično
samodovoljni što se tiče hrane, premda su im žitelji Šoana uvek nosili nešto što
nisu imali. Vino, razume se, ali takođe i žito za hleb.“ Pretpostavio je: ,,Ne mislim
da u manastiru ili okolnoj prašumi raste mnogo žita. Stoga će im uskoro
zatrebati njihov hleb nasušni.“
Persel je sugerisao: „Mislim da bi poslužila jedna jedina vekna i jedna
riba.“
Gan se nasmešio.
Merkado upita Gana: „Šta mislite, odakle dolaze ti kaluđeri?
Pretpostavljam da se ne razmnožavaju tamo.“
Gan je odgovorio: ,,Ne, ne razmnožavaju se. Sve sami muškarci, koliko
znam.“ Rekao im je: „Koliko sam razumeo, biraju se iz manastira širom cele
Etiopije. Unapred znaju da se, ako odu u crni manastir, nikad odatle neće
vratiti.“ Podsetio ih je: „Poput Atanga koji čuva Zavetni kovčeg u Aksumu.“
Zaključio je: ,,To je doživotni posao."
Persel reče: „Zapazio sam dve stvari u vezi s Etiopijom. Prva je to da je
ovo mesto uhvaćeno u vremensko zakrivljenje, a druga je da, bez cara,
strmoglavo padaju u dvadeseti vek i da nisu spremni za prizemljenje." ,,Možda.“
Upitao je Gana: „Šta vas je privuklo ovom mestu? Mislim, osim vaše
princeze."
Gan se nasmešio, a onda odgovorio: „Uđe vam pod kožu.“
Persel je pogledao u Merkada, koji reče: „Ovo je najblagoslovenija i
najprokletija zemlja u kojoj sam ikada bio.“ Dodao je: „Poseduje biblijsku
veličanstvenost, zajedno sa apokaliptičnim osećanjem propasti.“ Zaključio je:
„Mrzim ovo mesto. Ali bih se vratio.“
„Pošalji mi razglednicu." Persel se vratio na malopređašnju temu i rekao:
„Mislim da za monahe iz crnog manastira vreme ističe. Oni, nažalost, ne mogu
da umnože vekne i ribe, a istorija u viđu generala Getačua diše im zavrat. Ne bi
me iznenadilo da su već otišli, ali ako nisu, uskoro hoće “
Svi su se složili s tim, a Merkado reče: ,Ja bih se zadovoljio samo
pronalaženjem crnog manastira.“
Vivijan reče: ,,Ja ne bih.“
Pogledaii su mapu na umirućem svetlu dok su jeli malo hleba i urmi, a
Gan upita: „Znate li koliko dugo su vojnici rasa Teodora sprovodili sveštenika
od crnog manastira do njegovog zatvora u utvrđenju?“
Merkado je odgovorio: „Kao što sam već spomenuo, sveštenik nije ništa
rekao o tome, te stoga pretpostavljam da je marš trajao danđva.“
,,U redu. Sada znamo da vreme putovanja odavde do utvrđenja iznosi
najviše četiri sata. Prema tome, hajde da kažemo da je manastir odavde udaljen
najviše dan pešačenja. Po otvorenom terenu, ili na dobroj stazi, koji bi bili
poznati vojnicima, to bi bilo... recimo deset sati hoda žustrim tempom od četiri
kilometra na sat, što nam daje četrdeset kilometara do manastira."
Vivijan ih je podsetila: „Monasi su doveli oca Armana do vojnika. Vojnici
nisu bili u manastiru.“
„Sasvim tačno. I ne znamo gde su vojnici bili u odnosu na manastir. Ali
hajde da kažemo ukupno pedeset kilometara.“ Nacrtao je polukrug na mapi, s
centrom radijusa koji je počinjao u banji i završavao se na drumu. ,,Mi smo
ovde.“ Upitao je: „Kako glasi ona formula za izračunavanje površine kruga?“
Usledila je posramljena tišina, a zatim Merkado reče: ,,Da je to
pravougaonik, a ne polukrug, imao bi pet hiljada kvadratnih kilometara... stoga,
ako oduzmemo zakrivljeni deo polukruga, imao bi oko... recimo, četiri hiljade
kvadratnih kilometara... manjeviše.“
,,U redu.“ Gan je pogledao u mapu. ,,To je pozamašna teritorija za
hodanje.“
Persel je predložio: „Kvadratni kiiometri zapravo nisu toliko bitni. Staze i
ono malo tragova što imamo, uključujući tu možda i kamenolome, odrediće
mesto gde ćemo tražiti.11
„Sasvim tačno“, složio se Gan. ,,A ne možemo biti sigurni da su
sveštenika sprovodili samo jedan dan. Mogla su biti dva.“
Persel upita Gana: „Koliko dugo su seljani zapravo bili odsutni kada su
napustili Šoan na putu ka mestu sastanka sa monasima?"
Gan je ćutao, a zatim rekao: „Čuo sam da ih ponekad ne bi bilo dva dana.
Jedan dan do tamo, i dan za povratak.“ Dodao je: „Nijedan deo pešačenja ne bi
napravili po mraku, stoga hajde da kažemo da je posredi bilo desetosatno
pešačenje, noćni odmor, i deset sati nazad do Šoana.“ Persel je izvadio susednu
mapu koja je prikazivala Šoan, a oni su pokušali da na osnovu te dve poznate
lokacije - sela i banje - izračunaju vreme hoda i udaljenost zapadno od druma,
da vide šta se ukršta ili preklapa.
Zabrinuo se da još jednom donose pogrešne pretpostavke, pogrešno
tumačeći tragove, ali se ovaj put, zasnovano na njegovom zaključku da je otac
Armano išao ka crnom manastiru kada su ga našli u banji, osetio malo
samopouzdanije da zaista sužavaju polje pretrage.
Gan je postavio zanimljivo pitanje. „Da li je sveštenik na bilo koji način
komentarisao banju? Da li je rekao išta poput: Šta je sad pa ovo?“ Svi su
razmislili o tome, a Merkado reče: „Kad ste to spomenuli, nije, što u
retrospektivi izgleda pomalo čudno.“
Vivijan reče: „Rekao je nešto... što je Henri možda prespavao.” Razmislila
je trenutakdva, a onda rekla: „Pitao je: Dove la strada? Gde je drum?“ Niko nije
odgovorio, a ona je nastavila: „Tada nisam ništa pomislila o tome. Činilo mi se
da je u delirijumu.“
Persel reče: ,,Pa, ako ništa drugo, to potvrđuje da je tražio drum koga se
sećao. Pitanje je u kom smeru je nameravao da krene? Na sever? Jug? Ili je
naprosto nameravao da ga pređe i nastavi zapadno ka manastiru?“ Gan reče:
,,To ne znamo, ali znamo da je od manastira do utvrđenja došao stazom koja se
završavala na drumu ili ga prelazila, a to je ono što bismo voleli da nađemo
sutra.“ Dodao je: „Kladim se da je ta staza ili nedaleko odavde, ili južnije, prema
Šoanu. A to zasnivam na vremenu putovanja seljana."
Opet, činilo se kao da se svi slažu i pogledali su mape, a Gan je olovkom
zabeležio još nekoliko oznaka.
Persel je predložio da su odradili dovoljno mentalnih vežbi i da bi trebalo
da odmore mozak od svega. Zapalio je cigaretu i pružio ostalima čuturicu sa
voćnim sokom.
Počeii su da ćaskaju o drugim stvarima, a Persel je ispričao Ganu o
navionu i sinjor Bokaču, čija je Mija sada bila hrpa izgorelog i izobličenog
metala. Rekao je: „Nadam se da su on i njegova supruga imali finu večeru u
Hiltonu.“ Vivijan reče: „Grozno se osećam što nismo mogli da mu pošaljemo
teleks." „Mislim da je ukapirao da se nećemo vratiti.“ Upitao je Gana: „Jesu li dve
hiljade dolara dovoljna kompenzacija za avion?“
Gan ih je uverio: „Ljudi prodaju sve što imaju za koliko god novca mogu
da dobiju, a srećni su ako nađu kupce.“ Dodao je: „Nešto poput aviona uopšte
nema kupca, a vlasti bi ga ionako konfiskovale.“
Persel reče: „Tako sam i rnislio." Uverio je Vivijan: „Sinjor Bokačo je
srećno prošao.“
Gan upita Persela: „Kako ste naučili da pilotirate?“
„Privatni časovi. Počeo sam u srednjoj školi, u Apstejt Njujorku. Tamo je
postojao aerodrom. Časovi su koštali četrnaest dolara na sat, a ja sarn zarađivao
petnaest nedeljno, radeći za nedeljne novine.“ Dodao je: ,,Os -tajao mi je dolar za
jeftine izlaske i jeftino vino.“
 Gan se nasmešio. „Koliko časova ste morali da uložite u ovo?“
„U letenje ili izlaske?"
„Letenje, kućo stara.“
,,Pa, dvadeset časova sa instruktorom da bih mogao da letim solo. A
dvadeset solo časova bih mogao da polažem za dozvolu.“
„Shvatam. A zašto niste nastavili s tim?“
,,Pa...“ Persel je pogledao u Vivijan i Merkada. ,,Pa, zapravo nikad nisam
stigao do testa.“
Merkado ga upita: „Hoćeš da kažeš da uopšte nemaš letačku dozvolu?"
„Nije mi bila potrebna ovde. Niko je nije tražio.“
„Da, ali...“
„Ponestalo mi je love.“ Kazao je: „Kladim se da niste primetili razliku."
Vivijan se nasmejala i kazala svima: „Zar ne vidite da se šali s nama?“ Pogledala
je u njega. ,,Frenk?“
„Naravno. Samo se šalim.“
Merkado je istakao: ,,U svakom slučaju, sada je besmisleno diskutovati o
tome. Spalili smo avion, a drugi nećemo iznajmljivati.“
„Ali vodiću vas na letenje u Njujorku."
„Neka hvala.“
Persel je ustao i rekao Vivijan: „Prošetaj sa mnom.“
Gan ih je upozorio: „Nemojte da idete daleko i vratite se pre mraka. I ne
zaboravite revolver.“
„Razumem, gospodine."
Vivijan je ustala, a Merkado je pogledao u nju. „Mislim da to nije mudro.“
„Ne brini, Henri."
Persel je poveo Vivijan u hodnik i natrag u predvorje, a zatim napolje u
dvorište Prošii su niz kolonadu, a onda se spustili niz stepenice u vrtove.
Nebo je sada bilo tamnoljubičasto, prošarano crvenim i ružičastim
trakama, a noćne ptice počele su da pevaju. S planina je zaduvao blagi
povetarac, a oni su namirisali tropsko cveće.
Persel reče: „Mislio sam da ovde vodimo Ijubav."
„Savršeno dobro znam šta ti se mota po glavi."
„Ponekad razmišljam i o koktelima."
„Prilično si prost, znaš.“
„Hvala ti.“
Nastavili su da šetaju, a ona ga upita: ,,Ko je to bio?“
,,Ko je bio ko... Oh... misliš u Rimu?“
 ,,Da, u Rimu.“
,,Pa... nisam siguran ko je to bio. Neka engleska dama.“
„Kako si je upoznao?“
,,U baru njenog hotela."
„Jeste li otišli u njen hotel, ili tvoj?“
To je zapravo bilo isto mesto, ali je pretpostavio da Vivijan ne bi želela da
pomisli da su svi upotrebljavali isti krevet. Odgovorio joj je: ,,Njen.“ Takođe je
rekao: „Mislio sam da si zauvek otišla."
„Trebalo je da znaš da nisam. Ali razumem, i opraštam ti.“
„Hvala ti.“
,,A kada se vratimo u Rim, ako odem u šoping, nadam se da nećeš
pomisliti da sam te ostavila zauvek i kresnuti neku damu koju si sreo u liftu, ili
već negđe.“
„Dobro. To se neće desiti.“ Pogledao je u nebo. „Smrkava se.“ Uhvatila ga
je za ruku i povela oko statue Janusa, rimskog boga sa dva lica. Kazala mu je: ,,Iz
bezbednosnih razloga moramo zadržati odeću, ali predlažem ti da skineš
pantalone."
Svideo mu se njen predlog i svukao pantalone i bokserice, a onda je
klekla ispred njega. Rekla mu je: „Danas ćemo naučiti novu italijansku reč.
Felacio." Stavila je njegov sada nabrekli penis u usta i objasnila.
Na putu natrag ka hotelu banje, rekla mu je: ,,U razvalinama iz kiasičnog
doba ima izvesne romantike - nešto avetinjski prelepo u vezi sa veličanstvenim
zdanjem koje se vraća prirodi."
,,Svakako.“ Rekao joj je: „Sutra uveče moramo da nađemo malo
privatnosti."
„Mislim da se to neće ponovo desiti u džungli.“
,,Pa... videćemo.“
,,I ovako me je dovoljno sramota što Henri i pukovnik Gan znaju šta smo
radili.“
,,Ne verujem da znaju.“
,,Ne verujem da su mogli da ne čuju odjekivanje tvog stenjanja kroz
koionadu."
,,Stvarno?“
Vratili su se u predvorje hotela, koje je sada bilo veoma mračno. Na
udaljenom kraju velike prostorije ležale su kosti pobijenih Ijudi, gde je i otac
Armano ležao na samrti.
Rekla mu je: „Sutra idemo tamo kuda je išao otac Armano. Ne budi
ciničan - on če nam pokazati put.“
„Računam na to.“
„Znaš li čija je biia ona statua?"
„Nekog tipa sa dva lica?“
,,To je bio Janus, rimski bog Nove godine - gleda unapred i unazad.“
,,Kontam.“
„Sada je januar."
,,Jeste.“
„Sto me podseća na nešto. Kada sam bila u internatu, kojim su upravijali
Englezi, pročitaia sam divan odlomak - nešto što je Džordž VI rekao u božićnoj
poslaniđ engleskom narodu u najmračnijoj godini rata. Kazao im ie: Rekao sam
čoveku kojije stajao na kapiji godine, daj mi svetlost kako bih mogao da bezbedno
stupim u nepoznato. A on je odgovorio, izađi u tamu i stavi šaku u šaku gospodnju.
To će ti biti bolje od svetlosti i bezbednije odpoznatogputa.“
,,’Fo je veoma lepo.“
„Stavi šaku u šaku gospodnju, Frenk.“
,,Pokušaću.“
„Uspećeš."
Pridružili su se ostalima.

***
 50

Ustali su pre svitanja i pojeli malo hleba i kuvanih jaja dok su čekali da se
razdani.
Noć je bila duga i neugodna, a zvuci džungle držali su ih budnim. Persel je
počeo da se pita da li išta manje od Svetog grala zavređuje da ih pojedu
komarci, dok osluškuju ima li Gala.
Vivijan je delovala razdragano, a to mu je išlo na živce.
Gan je takođe izgledao spremno za polazak, ali Henri nije izgledao dobro,
a Persel se malo i zabrinuo za njega. Ali ako se Henri požali, podsetiće ga čija je
ovo bila ideja. Ili beše njegova?
Zora je svanula, a oni su napustili relativnu sigurnost banjskog hotela i
sišli niz stepenice. Na brzinu su prešli preko livade i prošli kroz žbunje, a zatim
pogledali levo i desno niz drum. Gan reče: ,,Ja ću preći prvi, a zatim jedno po
jedno.“
Prešao je preko uzanog druma i kleknuo u šiprag na drugoj strani.
Merkado je bio sledeći, pa Vivijan, a Persel je išao na začelju.
Razgrtali su žbunje na drugoj strani druma, tražeći stazu - stazu kojom je
otac Armano pre četrdeset godina išao ka svom sužanjstvu, i koju je možda
ponovo tražio pre nego što je umro u banji. Dove la strada? Međutim, čak ni Gan
nije mogao da pronađe otvor u zidu gustog rastinja koje je oivičavalo drum.
Gan reče: „Krenućemo niz drum, premda radije ne bih.“ Rekao im je:
„Jarak za odvod ovde je delimično zatrpan zemljom, kao što vidite, i zagušen
žbunjem. Ali uskočićemo u njega ako čujemo neko vozilo, ili bat kopita.“
Naročito bat kopita, pomisli Persel.
„Nastavićemo sve dok ne nađemo stazu koja će nas odvesti u
unutrašnjost kišne šume.“ Kazao je: „Predlažem da pođemo na jug, ka Šoanu.“
Pošli su južno starim italijanskim drumom, kojim su se Persel, Merkado i
Vivijan đovezli iz Adis Abebe pre naizgled čitave večnosti. Put je, setio se Persel,
bio napravljen od tvrdo nabijenog šljunka, a on je sada i video ostatke katrana i
šljunka koje je italijanska vojska položila još pre četrdeset godina. Ali kada je
otac Armano hodao ovim drumom - ako je hodao po njemu - italijanski inženjeri
još uvek nisu stigli ovoliko daleko. Još važnije, svaka staza koja je presecala ovaj
put bila je očiglednija četrdeset godina ranije, pre nego što je ova oblast postala
manje frelcventna i manje naseljena.
Gan je s vremena na vreme silazio s druma i mačetom mlatio po žbunju.
Posle pola sata, Persel mu reče: „Uskoro ćemo završiti u Šoanu.“
„Do sela ima još dva sata hoda, gospodine Persele."
Ispred njih se nalazilo ogromno čvornovato drvo, a Persel je ubrzao
korak. Stigao je do drveta i kazao saputnicima: „Odoh u vazdušno izviđanie."
Uzeo je dvogled od Merkada, skinuo ranac i uzverao se uz široko deblo, a zatim
se uhvatio za najnižu granu i povukao naviše.
Gan mu reče: „Čuvaj se zmija, kučo stara.“
Persel je nastavio da se penje uz izuvijane grane i stigao na visinu od
otprilike trinaest metara.
Seo je na ogoljenu granu i kroz dvogled osmotrio okolni krajolik. Drveće
pored puta nije bilo gusto, iako je između njih raslo veoma gusto žbunje. Kad je
pogledao zapadno, video je početak ogromnog baidahina prašume.
Obratio je pažnju na drum i pogledao severno, ka jezeru Tana i Gondaru,
ali nije video nikoga. Drum je verovatno bio frekventniji pre revolucije i
građanskog rata, pomislio je, ali sada su samo naoružani ljudi tumarali po
ruralnim oblastima, a on nije želeo da sretne nikoga od njih - osim ako nisu
prijatelji pukovnika Gana.
Osmotrio je drum prema jugu, takođe pust, premda je video neku vrstu
mačkolikih životinja koje su ga prelazile stotinak metara dalje. Gleđao ih je kako
ulaze u žbunje, a onda se usredsredio na mesto gde su nestale s vidika.
Gan ga tiho upita: „Vidiš li išta?“
,,Možda.“ Potrudio se da dobro upamti mesto gde su velike mačke iščezle
u žbunju, a potom se spustio niz drvo i skočio na drum.
Gan ga upita: „Kakav je pogled tamo gore?“
„Mnogo je drveća u okolini."
„Koje vrste drveća, kućo stara?“
Persel mu je opisao teren i predložio: ,,Vi se možete popeti na sledeće
drvo.“ Rekao je svima: „Dobre vesti su to da sam video kako neka vrsta...
mačaka, srednje veličine, ulazi u žbunje. Što znači da možda postoji životinjska
staza.“
 ,,Izvrsno.“ Gan je pretpostavio: „Neka vrsta risova, rekao bih.“
Merkado upita: „Jesu li opasne?“
Gan mu je odgovorio: „Samo ako imaju nešto bolje od mog uzija kalibra 9
mm.“
Persel ih je poveo niz drum i preko drenažnog jarka, prema tri metra
visokom zidu tropskog rastinja. Rekao je: „Otprilike ovde.“
Gan se spustio na sve četiri, kao mačka, i kazao: „Evo početka staze.“ Svi
su puzeći prošli kroz zamršeno žbunje i stupili na stazu širine ramena,
natkriljenu granama koje su im tvorile prirodnu tavanicu iznad glava.
Staza je bila prohodna i bilo je očigleđno da je u čestoj upotrebi. Persel
reče: „Ovo bi mogla da bude staza koju koriste seljani.“
Gan se složio. „Neko je redovno koristi.“
Vivijan upita: „Da Ii još neko osim mene misli da je Bog poslao te mačke
da nam pokažu put?“
Persel ju je uverio: „Samo ti, Vivijan.“
„Pa...“ Nasmešila se. „Ni ja to ne mislim.“
No, Persel je mislio da nije tako. A možda je ovog puta bila u pravu. Gan
reče: „Ići ćemo sedamosam metara jedno iza drugog, ali uvek u vidokrugu.
Nema razgovora, nema pušenja i smesta obavestite ostale ako nešto čujete.“
Merkado upita: „Kuda idemo?“
Gan je odgovorio: ,,Ne znam, ali stići ćemo tamo očas posla.“ Uzeo je
Perselovu mapu i pogledao je. ,,Ne vidim ovu stazu." Kazao je: „Videćemo šta
ćemo videti, i reagovaćemo po osećaju i instinktu.” Dodao je: ,,U pravom smo
području, a ako ispravno čitamo teren, uveren sam da ćemo pronaći najmanje
jedan od napuštenih kamenoloma, što može biti putokaz ka lokaciji crnog
manastira."
Persel je bio impresioniran veštinom snalaženja u prirodi pukovnika
Gana i upitao ga je: „Možemo li da se prehranimo onim što nađemo u prirodi?
Hoću da kažem, ako nam ponestane hrane.“
„Nisam veliki ljubitelj voća ubranog u džungli, kućo stara.“
»Ni ja.“
„Hajde da se postaramo da se vratimo u Šoan pre nego što nam nestanu
životne namirnice.“ Gan ih je informisao: „Ako nikoga nema, u selu će nas čekati
tajno skladište sa hranom."
Persel ga upita: „ Ako vas nema, kako ćemo pronaći to tajno skladište?“
„Onda treba da pogledate u kamenim cisternama na visini. Sada je sušna sezona
i biće pogodne za skladištenje hrane.“
 ,,U kojoj cisterni?"
,,Ne znam, kućo stara. Svaka kuća ima po jednu. Naći ćete već pravu.“ „Zar
nisu mogli da ostave hranu u kuhinji palate?“
,,Ne znamo ko može doći nakon što poslednji Ćovek ode iz sela.“ Objasnio
je: „Seljani će ostaviti koze, živinu i tako to, a to privlaći gladne ljude.“ ,,Pa,
nadajmo se da Gale neće svratiti.“
„Mnogo verovatnije će to biti vojnici ili partizani.“ Dodao je: „Moramo
biti oprezni kad uđemo u selo.“
Merkado je upitao: „Kako ćemo otići odavde kad izvršimo našu misiju?“
„Otprilike pedeset kilometara zapadno od Šoana postoji položaj
rojalističkih partizana, a ja mogu da ga pronađem i bez mape. Bio sam tamo. Ti
momci će nas odvesti do granice Francuskog Somalilenda, kao što sam već
pomenuo.“
Persel ga upita: ,,A šta ako niste s nama da nađete to mesto?“
„Mrtav, mislite?"
„Ili se samo ne osećate dobro.“
Gan se nasmešio, a zatim ozbiljno odgovorio: „Savetujem vam da pešice
odete u Gondar. Trebalo bi da možete da se umešate među građane, premda je
to malo teže zbog toga što su otišli svi zapadni turisti i biznismeni, a vojnici su
svuda. Ali nije nemoguće."
Persel je predložio: „Mogli bismo da se pretvaramo da smo novinari.“
,,Eto.“
„Šta onda treba da radimo, nakon što se pomešamo?"
„Trebalo bi da pokušate da avionom stignete do Adis Abebe, ili da nađete
nekoga s kamionom da vas odveze do granice sa Sudanom." Vratio je mapu
Perselu i upitao: „Jesmo li pokrili sve mogućnosti?“
,,Jesmo.“
„Gospođice Smit? Imate li nekakvih pitanja ili briga?“
,,Ne. Hajdemo."
Gan je, u vojnom stilu, ponovo izložio ciljeve. „Tražimo dve stvari. Jedna
je mesto gde se Falašmuri sastaju sa monasima. Tražićemo znakove ljudskog
prisustva - otpatke hrane, zgarišta logorskih vatri, otiske stopala, i tako to. Naš
primarni cilj, ne potpuno zavisan od prvog, jeste da nađemo crni manastir."
Podsetio ih je: ,,Od Šoana, otprilike nekoliko sati hoda južno odavde, do mesta
sastanka ima dan hoda, bar koliko nam je poznato. Od mesta sastanka do
manastira ima, verujemo, ili nagađamo, još jedan dan hoda.“ Zaključio je: „ Ako
nađemo mesto sastajanja, onda znamo da smo udaljeni dan hoda od manastira -
premda ne znamo u kom pravcu.“ Dodao je: „Moguće je, naravno, da ne nađemo
mesto sas tanka, ali da nađemo manastir." Pogledao je u Persela, Merkada i
Vivijan, i upitao: ,,Da li je to jasno?“
Persel je pomislio da je već poodavno jasno kao dan zašto su u Etiopiji.
Ali da bi bio dobar vojnik, kazao je: ,,Jasno.“
Merkado klimnu glavom.
Vivijan reče: „Stena, drvo i potok. A možda i šumarakpalminog drveća.“
Gan ju je pogledao. ,,Da, u redu.“ Bacio je pogled na sat, a zatim rekao:
„Pustićemo gospodina Persela da predvodi, a ja ću ići na začelju.“ Nasmešio se.
„Pratite one mačke.“
Persel je pošao niz stazu. Negde između mesta na kome su se trenutno
nalazili i mesta gde su želeli da stignu ležalo je ogromno prostranstvo
nepoznatog. A završetak staze je takođe bio nepoznat. Iz nepoznatog, kroz
nepoznato, ka nepoznatom. Stavi šaku u šaku gospodnju. Sve će biti u redu.
 51

Ono što je počelo kao start pun nade postalo je dugačak dan u džungli.
Staza je ostala široka, ali je ubrzo postalo očigledno da to nije jedina
staza; mnoštvo manjih puteljaka ukrštalo se sa glavnim, mada nijedan nije imao
nikakve znake skorašnjih otisaka stopala, ili kopita, niti znakove posečene
vegetacije.
Gan je izrekao očigledno. „Čini mi se da u ovoj oblasti postoji čitava
mreža stazica.“
Persel je proverio kompas dok su hodali. Načelno su se kretali ka zapadu,
ali su takođe i blago skretali ka jugu.
Merkado priupita: „Šta mi zapravo radimo?“
Gan mu objasni: „Hodamo po stazi, prateći put najmanjeg otpora, kako
bismo prevalili što je moguće veći put.“
Persel se setio kako mu je pripadnik desantne jedinice jedanput rekao na
patroli: ,,Ne znamo gde smo, niti kuda idemo, ali svuda stižemo u
zadovoljavajućem roku.“
Gan i Persel pogledali su mapu u pokušaju da odrede gde se nalaze, ali
italijanske vojne mape nisu pokazivale nikakve staze ispod gustog baldahina
krošnji. A bez vidljivih orijentira na tlu, bilo je gotovo nemoguće ustanoviti
njihov poiožaj na mapi. Mogli su da se rukovode iskJjučivo kompasom i
proteklim vremenom njihovog putovanja.
Gan je stavio prst na mapu i kazao: „Verujem da smo ovde.“
Persel ga upita: „Gde je ovde?“
„Ovde gde stojimo. Koji kilometar goredole.“
„Nisam siguran čak ni da smo na pravoj mapi.“
,,Ja verujem da jesmo.“ Kazao je: „Nema nam druge nego da nastavimo da
pratimo stazu.“
„Svakako, ali sada uviđam da smo mogli da prođemo na pedesetak
metara od manastira i da ga ne vidimo.“ Dodao je: „Možemo da pretpostavimo
da manastir nije na glavnoj stazi.“
,,To je dobra pretpostavka."
Merkado reče: ,,Ja mislim da je trebalo da se držimo prvobitnog plana i
proverimo ono što smo videli na fotografijama istočno od puta.“
Vivijan reče: ,,Ne, ubeđena sam da je Frenk u pravu - otac Armano je išao
u ovom pravcu da bi se vratio u crni manastir."
Merkado ništa nije odgovorio.
Persel je podsetio Gana: „Rekli ste da možete da pronađete jeđan od onih
kamenoloma."
,,Da, zbilja sam to rekao. Nažalost, sad kada sam ovde, uviđam
poteškoće." Dodao je: „Nijedan vojnik ili istraživač nikad nije imao
dobroskustvo u džungli."
,,A mi nećemo biti prvi.“
„Moramo prosto da nastavimo dalje, verujemo svojim instinktima,
tražimo trag ili dva, i molimo se da je sreća uz nas.“
Vivijan ih je podsetila: „Takođe, zapisano je da ćemo pronaći manastir."
Gan reče: „Dobro je to što nismo ograničeni vremenom, kao šfo bismo
bili sa vojnim ciljem.“ Dodao ie: ,,Na raspolaganju imamo sve vreme ovog
sveta.“
Persel ga podseti: „Monasi možda upravo pakuju kofere."
,,Da, ali manastir ne ide nikuda.“
„Dobro. Ali ograničavaju nas naše zalihe i izdržljivost."
,,To je uvek problem”, saglasi se Gan.
Vivijan reče: „Hajde da krenemo.“
Merkado je savetovao: „Moramo da se postaramo da stignemo nazad do
Šoana pre nego što nam ponestanu životne namirnice. Hoću da kažem - još tri
dana ovoga, a zatim moramo da krenemo nazad.“
Gan se složio. „Ali nekom drugom maršrutom, kako bismo mogli
dastražimo novu teritoriju.“
Nastavili su dalje i stigli do račvanja na stazi. Istražili su deo oba puteljka,
i bez nekog određenog razloga odlučili da krenu levim.
Nastavili su da hodaju i uvideli da se staza sužava.
Vivijan je snimila nekoliko fotografija, ali na uzanim stazama nije bilo
mnogo toga za fotografisanje, a činilo se kao da je izgubila zanimanje za
dokumentovanje potrage za Svetim gralom. Ko vidi jednu stazu u prašumi,
pomisli Persel, video ih je sve.
 Sat kasnije Persel je pored staze ugledao visoki kedar i probio se kroz
žbunje do njega. Uzverao se uz deblo do prve grane, a zatim se peo sa grane na
granu sve dok se nije našao na otprilike deset metara iznad tla. Osmotrio je
okolni teren kroz dvogled i video da se nalaze nekoliko kilo metara dalje od
uzvišice ka zapadu i baldahina od krošanja koje je video s drveta na drumu i kad
je leteo za Gondar. Sunce će se za sat vremena spustiti ispod drveća.
Sišao je na zemlju i vratio se do staze. Obavestio ih je: „Dalje ka zapadu je
baldahin od krošnji, predlažem da se tamo zaputimo.'
Gan klimnu glavom. ,,To je takođe mesto gde su mi rekli da postoji stari
kamenolom."
Merkado je istakao: „Putujemo najveći deo dana. Seljani su očito putovali
jedan dan do mesta sastanka, a mi smo na isteku tog vremenskog perioda.“
Gan ga je obavestio: „Vreme putovanja nije isto što i udaljenost, i
obratno. Ako znate kuda idete, onda verovatno znate kako da stignete tamo
najbržim i najdirektnijim putem.“
Persel je uverio saputnike: ,,Ne možemo se izgubiti ako ne znamo kuda
idemo."
Nastavili su dalje stazom, koja je sada skrenula na jug, i nisu videli
nikakve staze koje se odvajaju ka zapadu. Gan nije želeo da se vraćaju natrag
putem kojim su već prošli, za šta je rekao da predstavija traćenje vremena i
energije, a takođe i znak beznađa, koji bi doveo do pada morala.
Vivijan reče: „Avanti
Sunce je zašlo iza visokog drveća, a svetlost u džungli je poprimilo
neobično svojstvo senovite tmine pre sumraka.
Znali su da moraju da se zaustave da prenoće, ali nigde nije bilo pogodne
čistine, pa su se ulogorili na uzanoj stazi.
Gan je odredio stražarske smene - Merkado, Vivijan, Persel, pa on -svako
po dva sata, sve do prvog dnevnog svetla, kada će nastaviti dalje.
Nisu pronašli vodu, a čuturice su im biie skoro prazne. Gan reče: „Naš
prvi cilj sutra je voda. Bez vode, moraćemo da probamo neko od ovog voća koje
vidimo, a jestivo i otrovno često izgledaju vrio slićno.“ Nasmešio se: ,,To je
džungla koja pokušava da vas ubije.“
Proveli su nemirnu noć, spavajući na goloj zemlji i osluškujući noćne
zvuke džungle.

Drugi dan je manje-više bio repriza prvog, aii su pronašli puzavicama

zagušeni potočić i napunili čuturice.
Persel je primetio da staze naizgled krivudaju, i da najveći broj vodi na
sever, jug iii istok. Svaki put kada bi krenuli stazom koji vodi na zapad, ona bi
skrenula u drugom pravcu, kao da bog džungle ne želi da pođu na zapad ka
uzvišici i baidahinu od krošanja.
Mislio je da Henri počinje da vuče noge i predložio je Ganu da uspore
korak, što je ovaj i učinio, ali je otprilike sat kasnije ponovo ubrzao.
I Gana, pomislio je, nešto goni napred, ali možda ne ista opsesija koja
tera Vivijan i Merkada da nađu manastir i Gral; Gana je gonio Radjard Kipling -
nešto skriveno. Idi i pronađi to. Da su mu rekli da traže košarkaško igralište
usred džungle, bio bi podjednako pun entuzijazma kao i za Sveti gral. Dobro,
možda ne baš toliko pun entuzijazma, ali za pukovnika ser Edmunda Gana ovo je
izazov. Takođe, razume se, hteo je da spasi Gral od bezbožnih marksista. Onda
može da se sastane sa svojom princezom u Jerusalimu i naruči viski u hotelu
Kralj David. Sledeća stanica, njegov klub u Londonu, gde bi prijatelji morali da ga
nagovaraju da izvuku priču iz njega. Na kraju krajeva, Perselu je bilo drago što je
Gan s njima, ali je počinjao da se pita da li je Gan s njima, ili su oni s njim.
Sto se njega lično tiče, ponekad se osećao kao da je tu iz puke zabave,
premda je znao da su njegovi motivi dublji od toga. Vivijan je bila jedan razlog
zašto je na ovom užasnom mestu, a takođe bi mogla da bude i drugi i treći. On
inače nije bio tako dobar dečko. Dakle, postojali su i drugi, složeniji razlozi za
ovo putovanje u srce tame.
Tropski suton raširio se po kišnoj šumi, a oni su se opet ulogorili na stazi
na kojoj su bili.
Persel je bio jedan od nekolicine ratnih dopisnika u Vijetnamu kojima je
bilo dozvoljeno da putuju s timom Dalekometne izviđačke patrole -Lurp, kako
su ih skraćeno zvali. Narednik desetočlanog tima rekao mu je: „Kratka patrola.
Deset dana.“
Deset dana duboko unutar neprijateljske teritorije u veoma
neprijateljskom okruženju. Tada je bio mlađi, a izviđačke patrole imale su svaki
napredni komad poljske opreme poznat čoveku, uključujući i dovoljno
namirnica da im potraje dva puta duže od patrole. Takođe su nosili najbolje
oružje koje je vojska SAD imala da ponudi i imali su tri radiostanice, ako kola
krenu nizbrđo, kako glasi izreka.
Ovde, međutim, u etiopskim džunglama, bili su prepušteni sami sebi, a
niko od njih nije poznavao džunglu, izuzev možda Gana, a Persel je počeo da
sumnja i u to. Takođe, njihov cilj nije bilo izviđanje, već da nađu sveti gral svih
svetih gralova - pravi Sveti gral - a to je bio jedini razlog zašto trenutno nisu na
putu ka granici Francuskog Somalilenda, koja se nalazila u suprotnom pravcu.
 Treći i četvrti dan takođe su proveli u pešačenju, s tom razlikom što su
sađa išli ka zapadu, a džungla je postala gušća, vrelija, vlažnija i mračnija. Jedina
dobra razlika bila je u tome što se nisko rastinje proredilo i sađa su mogli da
napuste klaustrofobičnu stazu ako to požele i hodaju između džinovskog
drveća.
Persel je rekao Ganu: „Kao što rekoh, manastir jamačno neće biti na kraju
staze. Može biti da ćemo morati da napustimo stazu i hodamo kroz šumu kako
bismo ga pronašli.“
Gan mu je odgovorio: „Ako je to istina, onda imamo posla sa
prostranstvom bez staza, u kome je svaki pravac moguć, ali postoji samo jedan
koji će nas odvesti tamo gde želimo da stignemo."
„Dabome. Ali to je možda najbolji način da istražimo ovih četiri hiljade
kvadratnih kilometara.“
Gan je predložio da naprave pauzu. Seli su i pogledali mape, koje su
prikazivale isto more zelenog mastila kao i poslednji put kada su bacili pogled
na njih.
Gan je pokušavao da odredi koji deo su već istražili, i olovkom je crtao
linije po mapi, govoreći: „Malo smo išli ukrug, plašim se.“
„Zapravo, ona zmija od malopre izgledala mi je poznato."
„Teško je reći kad su zmije u pitanju, kućo stara.“
Vivijan je sve podsetila: „Stena, drvo, potok. A možda i šumarak palminog
drveća."
Niko nije govorio o tim mogućim tragovima otkako ih je pomenula četiri
dana ranije, ali svi su makar bili svesni onoga što im je delovalo toliko važno u
Adis Abebi.
Ovde u džungli, međutim, stvarnost se menjala. Stvari se pričinjavaju,
kao u pustinji ili na moru. Oči vide, uši čuju, ali um tumači. Juče su bili toliko
žedni da su neprestano videli nešto što nije bilo tamo, a naročito vodu.
Takođe, nisu videli nikakve znakove ljudskog prisustva još od prvog dana
kada su našli široku stazu. To je ujedno bilo i dobro i loše. Ljudska bića su
najopasnije životinje u džungli, ali su tragači za Gralom morali da stignu na
mesto koje su koristili drugi ljudi - Falašmuri i monasi. Nisu našli čak ni ostatke
logorskih vatri ili poneki ispušteni ili odbačeni predmet načinjen ljudskom
rukom.
Henri je predočio: „Otac Armano nije hodao četiri ili pet dana od
manastira do tvrđave."
Gan reče: „Taj sveštenik bio je s vojnicima koji su očigledno poznavali
teren, i brzo su sproveli tog tipa direktno do tvrđave i u njegovu ćelijicu." Dodao
je: „Ali uveren sam da smo i dalje unutar podrućja za koje smo se svi u banji
složili da predstavlja najverovatniju teritoriju za taj manastir. To je, takođe, u
skladu s vremenom putovanja seljana do njihovog mesta sastanka.“
Persel je prokomentarisao: „Nisam shvatio koliko četiri hiljade
kvadratnih kilometara mogu da budu veliki.“
Merkado je takođe istakao: „Koliko nam je poznato, monasi su izabrali
mesto susreta veoma udaljeno od njihovog manastira. Možda tri ili četiri dana
hoda.“
Gan je odgovorio: „Pa, nadam se da nisu.“
Persel reče: „Hajde da se držimo logične teorije da monasi ne žele da
hodaju duže od jednog dana kako bi se sreli sa Falašmurima." Dodao je: „Monasi
nose kamene džidžabidže, za ime sveta.“
„Sasvim tačno“, složio se Gan.
Vivijan nije bila raspoložena za teoretisanje ili spekulisanje, primetio je
Persel, i nije doprinela pokušajima muškaraca da analiziraju i nadmudre sami
sebe.
Gan je to takođe primetio i upitao je: „Treba li da čekamo na božansku
inspiraciju?"
Odgovorila mu je: ,,To ne može da se čeka. Dolazi kad dođe.“ Dodala je:
„Možete da se molite za nju, doduše.“
„Uradio sam to.“
„Pokušajte ponovo“, predložila mu je.
Što se tiče drugih međuljudskih odnosa u grupi, Persel je zapazio da je
Henri naizgled izgubio zanimanje za Vivijan - ili želju da je impresionira. Ništa
ne ubija seksualnu želju kao iscrpljenost, glad i žeđ.
Nadao se da će Henri izdržati, i da Vivijan neće morati ponovo da
izigrava bolničarku svom starom ljubavniku. Ali ako se to dogodi, neće imati
problem s tim.
Diskutovali su o bezbednosti i mogućim susretima s opasnim ljudima.
Gan reče: „Gale ne vole preterano džunglu, a mi nismo videli nikakve
tragove kopita ili balege. Njihov dom je pustinja, a oni dolaze na ovakva mesta
samo posle bitke.“ Stavio im je do znanja: „Rojalistički partizani operišu na
zapadu, a kontrarevolucionari su uglavnom u Simijskim planinama oko
Gondara, zato nema nikakvog razloga ni da Getačuovi vojnici budu ovde. On ima
pune ruke posla na drugim mestima.“ Uverio ih je: „Imamo džunglu samo za
sebe.“
 Persel ga je podsetio: „Videli smo tri vojna hjuija."
,,Ja sam, zapravo, izbrojao četiri. Ali to su bili uobičajeni letovi sa severa
na jug od Gondara do Adis Abebe, i obratno.“ Uverio ih je: „Vojska nema ni
goriva ni helikoptera za izviđanje."
Persel ga je podsetio: ,,A sada imaju jedan helikopter manje nego ranije.“
„Sasvim tačno.“
Takođe ga jepodsetio: „Juče je jedan helikopter leteo sa istoka na zapad.“
„Pa, sve dok nastavljaju da lete, i ne lebde u mestu, to znači da ništa ne
traže.“
,,Ja mislim da traže nas, pukovniče."
„Sumnjam u to. Misle da ste odleteli u Somalilend." Upitao je: „Zašto
biste, za ime sveta, ostali ovde nakon što ste oborili vojni helikopter?“
„Već duže sam sebi postavljam isto pitanje.“
Gan se nasmešio i rekao: ,,Pa, hajde da krenemo dalie.“

Petog dana, Merkado je rekao: „Moramo da se vratimo u Šoan,“ Podsetio

ih je: „Ponestaje nam hrane.“
Henriju ponestaje i goriva, pomislio je Persel. Svi su dehidrirali,
prekriveni ujedima insekata i plikovima.
Merkado je podsetio Gana; „Pregrupisaćemo se, iznova opremiti i
ponovo krenuti na put.“
Gan je klimnuo, ali ne naročito entuzijastično. Kazao je: „Smatram da
treba da još malo guramo napred... možda južno, do linije paralelno sa Šoanom.
Možda ćemo imati više sreće tim putem.“ Đodao je: „Onda možemo da se
zaputimo istočno ka drumu, i Šoanu.“
Merkado nije ništa odgovorio.
Persel reče: „Možda smo već južno od Šoana.“
,,Moguće.“
Merkado reče: „Ako se naprosto zaputimo istočno, put će nam se ukrstiti
sa drumom.“
Gan ga je podsetio: ,,Ne možemo tek tako da se zaputimo u bilo kom
pravcu, kućo stara.“ Istakao je: „Ovo nije pustinja ili tundra.“ Podsetio je
Merkada: ,,U džungli smo, znaš.“
Merkado je bio uporan: „Prošli smo tačku bez povratka kada je reč o
hrani.“
„Nismo još. Ali smo blizu.“
„Ljudi ovako umiru.“
,,Pa“, saglasio se Gan, ,,to je jedan od načina. Postoje i drugi.“ Malo kasno,
ali upitao je Merkada: „Kako se osećaš, kućo stara?“
Merkado je oklevao, a zatim odgovorio: „Mogu da se vratiin u Šoan.“
,,Odlično.“ Gan je takođe rekao: „Moramo voditi računa o tome da se ne
povredimo ili razbolimo."
Persel se složio: „Pokušajmo da to ne uradimo.“ Upitao je Vivijan: „Kako
se ti osećaš?"
„Dobro sam.“
Pogledao je u mračnu džunglu. „Hajde da siđemo sa staze i hodamo
između drveća." Odredio je jug na kompasu i pošao.
Napustiii su stazu i zaputili se južno kroz kišnu šumu. Teren je izgledao
varljivo otvoren između stabala, aii dok su putovali, postalo je jasno da moraju
da krče put kroz žbunje i puzavice, a tepih od niskog rastinja, koji je delovao
nisko, na većini mesta im je zapravo dopirao do kolena.
Posie otprilike sat vremena, shvatili su da ne napreduju naročito dobro,
a takođe su shvatili da su stazu, sišavši sa nje, u suštini odmah izgubili, a takođe
i da su izgubili svaku drugu stazu u neprohodnoj prašumi. Ovo je nalik hodanju
kroz ogromnu hipostilnu dvoranu, pornislio je Persel, sa zelenom tavanicom i
ćilimom od puzavica. Zraci sunčeve svetlosti mestimično su prodirali kroz
krošnje, a oni bi shvatili da nesvesno hodaju ka mestima gde zraci osvetijavaju
tio.'mina se produbila, a sunce više nije prodiralo u prašumu. Spustio se suton, a
oni su potražili mesto da prenoće.
Vivijan reče: „Gledajte. Šumarak palminog drveća.“
Pogledali su ka zapadu, gde je pokazivaia, i ugledali stabla palmi sa
lišćem zarivenim u okolno rastinje.
Probili su se do palmi, gde je teren bio čistiji, i seli su, leđima se
nasionivši na stabla.
Gan podiže pogled i reče: „Cini mi se da tamo gore nema ničeg jestivog."
Persel mu je pružio vreću. „Uzmite urmu.“
Popili su poslednju vodu koju su imali i sakupili svu preostalu hranu,
procenivši da će im potrajati još jedan dan.
Gan i Persel pogledali su mapu i složiii se da se nalaze između dvadeset i
trideset kiiometara zapadno od druma, mada nisu mogii da određe jesu li
severno ili južno od Šoana. A Šoan se nalazio dodatnih trideset kilometara
istočno od puta.
Gan reče: „Udaljeni smo dugačak dan pešačenja od Šoana.“ Dodao je:
„Osim ako ne naletimo na težak teren.“
Persel reče: ,,To je bilo ohrabrujuće sve do osim ako.“
 Svi su se saglasili da će sutra ujutru krenuti nazad u Šoan.
Vivijan je ustala i kazala: „Odmah se vraćam.“
Svi su pretpostavili da je otišla da se olakša, ali je nastavila da hoda, a
Persel se zabrinuo da je zapala u delirijum i videla još jednu fatamorganu.
Nije mogao da je pozove jer su morali da budu tihi, pa je ustao i sustigao
je.
„Kuda si krenula?“
„Videla sam žmirkanje."
„Stvarno?"
„Eno tamo.“
Pustio ju je da ga povede dublje u gusto šipražje.
Primetio je da se teren uzdiže i prisetio se visokog kamenitog terena koji
je primetio kada je preleteo iznad ovog pođručja na povratku u Gondar.
Nisko rastinje počelo je đa se proređuje, a on je ispod stopala osetio
kamenje.
Pazio je kuda gazi, a takođe je gledao levo i desno kako bi se uverio da u
blizini nema nikoga, a Vivijan je opet isprednjačila. Izvadio je pištolj iz džepa i
zadenuo ga za kaiš.
Stala je i rekla: „Eno je stena."
Sustigao ju je i pogledao zapadno prema zalazećem suncu. Ispred njih se
prostiralo duboko ulegnuće u tlu površine nekoliko jutara. U utonulom tlu raslo
je svega nekoliko drveta, ali je bilo uglavnom otvoreno. U dubokoj i širokoj
depresiji rasli su žbunje, puzavice i tropsko cveće, ali je takođe video na
desetine crnih stena koje su štrčale iz niskog rastinja. Stari kamenolom.
Vivijan je pokazala: ,,Stena.“
Na udaljenoj strani napuštenog kamenoloma, otprilike stotinu metara
dalje, stajao je veliki crni monolit - iskopana kamena ploča, visoka oko sedam i
široka tri metra, oblikovana ljudskim rukama, ali nikada transportovana odatle.
Svetlost poznog popodneva isticala je crni sjaj na njenoj gornjoj površini. Persel
nije sbvatao kako je Vivijan mogla da je vidi sa mesta na kome su sedeli.
Iza leđa je začuo buku, gurnuo Vivijan na zemlju, izvadio revolver i
kleknuo, licem se okrenuvši ka zvuku.
Gan i Merkado popeše se uz uzvišicu i ugledaše ih.
Gan im reče: „Tu ste. Ne pucaj, kućo stara. I dalje smo prijatelji.”
Persel je stavio revolver u džep i mahnuo im da se popnu uz padinu.
Gan ih upita: „Šta ste to pronašli?"
„Kamenolom."
 Vivijan reče: „Našli smo stenu oca Armana." Pokazala je.
Merkado i Gan pogledaše preko kamenoloma, a Gan reče: ,,Da,
kamenolom. Odlično izviđanje.“
„Henri, to je ta stena.“
Gan je spazio isklesanu stenu i kazao: „Hajde da bacimo pogled, hoćemo
li?“
Sunce je skliznulo ispod visokog monolita, a njegova senka raširila se
preko starog kamenoloma.
Persel reče: „Neće otići nikuda. Hajde da se ovde ulogorimo, pa ćemo ga
pobliže osmotriti sutra ujutru."
Vivijan je klimnula. „Znala sam da je ovde, Frenk.“
Pogledao je u nju, a zatim bacio pogled niz padinu uz koju su se popeli.
Nemoguće.
Stavila mu je šaku na mišicu. ,,Ne, nije nemoguće."
 52

Probudili su se pre svitanja i pojeli poslednje komade hleba i urme,

ostavivši samo malo suvog kozjeg mesa, za koje je Persel mislio da će imati
ukus bifteka kada se budu približiiimiranju od gladi. Znao je da će im nestati
hrane pre nego što se vrate u Šoan, ali nije bio siguran da će danas krenuti
nazađ. Ne s tim monolitom ispred nosa. Pogledao je preko starog kamenoloma. I
dalje je bilo previše mračno da bi se videla crna kamena ploča - ali bila je tamo.
Moraće da donesu odluku; da li da potraže drvo oca Armana? A onda
njegov potok? Bio je skoro siguran da je Vi vijan u pravu - ovo je bila ta stena.
Postavio je pitanje koje im se svima vrzmalo po mislima. „Nastavljamo )i
dalje od te stene ili idemo natrag u Šoan i vraćamo se ovamo nakon što
dopunimo zalihe?“
Niko mu nije odgovorio, izuzev Vivijan, razume se. „Nismo stigli čak
dovde da bismo se sada okrenuli i vratili.”
Podsetio ju je: „Spremamo se da pojedemo poslednju kozu.“
„Sve što nam treba je voda.“
,,To je lako reći kad ti je stomak pun urmi.“ Upitao je: ,,Henri?“ Merkado je
pogledao u Vivijan. „Nastavljamo dalje.“
Gan se složio i rekao: „Nećemo umreti od gladi.“ Obavestio ih je: „Zmije.
Lako im je odseći otrovne glave mačetom." Dodatno ih je informisao: „Iscediš
prokletinje i dobiješ dobrih pola litre krvi u čaši. Ni meso nije loše.“
Persel je sugerisao: „Hajde da pričamo o vodi.“ Rekao im je: ,,U
kamenolomima gipsa, gde sam ođrastao, bilo je mnogo podzemnih voda.
Zapravo, morali su da ih ispumpavaju.“
Gan se složio: „Tamo dole trebalo bi da ima dosta vode.“
,,Dakle“, upita Persel, ,,da li se svi slažemo da smo pronašli stenu?‘:
Svi su se složiii.
,,I da sada treba da potražimo drvo - koga možda već odavno nema posle
četrdeset godina?“
Vivijan reče: „Naći ćemo drvo. I potok. I crni manastir."
,,Super.“ Rekao je: „Otac Armano nas nije izneverio.“ Kazao je Merkadu:
„Ohladi šampanjac.“
Merkado se siabašno nasmešio. Uopšte nije dobro izgledao otkako su
započeli pešačenje u Šoanu, pre nedelju dana, pomisli Persel. Štaviše, lice mu je
bilo usukano, a oći tamne i upaie. Dao mu je zadnje parče hleba i kazao: „Pojedi
ovo.“
Merkado je odmahnuo glavom.
Persel mu je bacio hieb u kriio, a Vivijan reče: „Pojedi to, Henri.“ Podigla
je parče hleba i prinela mu ga do usana, ali je Merkado zavrteo glavom. „Dobro
sam.“
Vivijan mu je stavila hleb u ranac.
Persel i Gan pogledaše mapu na sivoj svetlosti praskozorja. Gan reče: ,,Na
ovoj mapi ne mogu da vidim ništa što ukazuje na napušteni kamenolom, stoga
nisam sasvim siguran gde se nalazimo... ali bih rekao ovde...“ Pokazao je deo
mape gde je tamnozelena boja bila nešto svetlija, naznaka da su kartografi
zapazili nešto ređu vegetaciju na vazdušnim fotografijama.
Nastavio je: „Izohipse ukazuju na to da se teren s druge strane
kamenoloma spušta i tone u duboki basen s gustim rastinjem."
Perse! reče: „Što se tiče potoka oca Armana, nigde ne vidim nikakav
potok.“
Gan ga podseti: ,,Na mapi ćete videti samo ono što se moglo videti na
vazdušnim fotografijama." Dodao je: „Što nije baš mnogo.“
Vivijan im je stavila do znanja: „Baš me briga šta je na mapama. Moramo
da vidimo šta se nalazi tamo.“ Pokazala je na crnu stenu.
„Imaš pravo", složio se Persel. Ustao je. „Hajdemo."
Svi su metnuli ranćeve na leđa i počeli da siiaze niz terasastu padinu
kamenoloma. Crni opsidijan bio je mestimično klizav, a puzavice su podmuklo
vrebale na nizbrdici.
Persel je krajičkom oka pogledao u Merkada, koji naizgled nije imao
problema pri spuštanju nizbrdo.
Kameniti pod kamenoloma bio je približno sedam metara niže, a blizu
dna su ugledali vodu koja je isticala iz stena. Stali su, oprali ruke i umili se
hladnom izvorskom vodom, napili se direktno sa izvora, a zatim
napuniliuturice. Seli su na ivicu grebena i sačekali, kao što je Gan predložio, da
ih voda rehidrira.
 Vivijan je gledala u crnu kamenu ploču na udaljenom kraju kamenoloma.
Sunce je izvirilo iznad drveća iza njihovih leđa, a zraci su sada obasjavali istočnu
stranu stene. Vivijan je uperila prst: ,,GIedajte!“
Svi su pogledali u dvadeset metara visoki kameni monolit, a sada su
primetili da je na njegovoj istočnoj strani bio urezan krst.
Rekla je: „Blizu smo.“
Svi su ustali, izuzev Merkada, koji je i dalje sedeo, zagledan u krst na
steni.
Vivijan mu reče: „Hajde, Henri. Skoro smo stigli kući.“
Kliinnuo je, ustao i nasmešio se prvi put u poslednjih nedelju dana.
Nastavili su da se spuštaju ka podu kamenoloma, a zatim počeli da
hodaju preko neravnih stena i zamršenog rastinja.
Gan reče: „Sudeći po izgledu ovog mesta, rekao bih da je odavno
napušteno."
Persel se zapitao da li je odavde iskopan kamen za izgradnju crnog
manastira. Slutio je da jeste. Ili su ponovo uradili ono u čemu su bili veoma
dobri - doneli pogrešne pretpostavke, pogrešno protumačili i preinačili tragove
tako da se uklope u njihove teorije? Možda ne i ovog puta. Negde u sebi osećao
je da su stigli na prag crnog manastira.
Stigli su na suprotnu stranu kamenoloma i počeli da se penju uz
terasastu strminu. Uspon nije bio težak, ali svi su shvatili da su rnnogo slabiji
nego što su mislili.
Crni monolit stajao je podaije od ivice kamenoloma, a oni su stali i
pogledali u njega, i u krst koji je, sađa su to uvideli, bio duboko urezan u karnen
rukom veštog kamenoresca. To nije bio latinski, primetio je Persel, već koptski
krst.
Na rubu kamenoloma videli su sveže isečene litice opsidijana, dokaz da
su ljudi bili ovde da iseku komadiće kamena.
Gan reče: „Pretpostavljam da je ovo mesto gde monasi nabavljaju kamen
za klesanje svojih malih džidžabidža.“
Persel se složio. „Bolje nego da otkidaju komadiće manastira.“
Merkado se udaljio nekoliko koraka i kazao: „Pogledajte ovo.“
Prišli su mestu gde je stajao, a na tlu su se videli ostaci logorskih vatri i
nešto što je ličilo na pileće kosti i ljuske od jaja.
Nije bilo potrebe da se to kaže, ali Gan ipak reče: „Ovo bi moglo biti
mesto gde se Falašmuri sastaju sa monasima i provode noć pre povratka u
Šoan,“
 Svi su se složili s tim zaključkom, a Persel je dodao: „Šoan onda mora biti
udaljen dan hoda odavde." Takođe je istakao: „Nama je trebalo pet dana da
stignemo ovamo.“
Gan je odgovorio: „Čini mi se da smo izabrali duži put.“ Dodao je:
„Očigledno postoji brži i direktniji put do Šoana. Moraćemo da ga pronađemo.“
„Svakako. U međuvremenu, mislim da možemo da kažemo da se crni
manastir nalazi na dan hoda od ovog mesta.“
Merkado je upitao: „Ali u kom pravcu?"
Gan je odgovorio: „Verovatno ne istočno, na putu natrag u Šoan. Što znači
možda severno ili južno, ili dalje ka zapadu."
Vivijan se udaljila od grupe i doviknula im: ,,Zapad!“
Prišli su mestu gde je stajala na visokoj steni. Područje oko kamenoloma
uglavnom je bilo lišeno drveća, prekriveno kamenitim kršem zaostalim od
stotina godina iskopavanja kamena, ali je otvoreni prostor okruživala gusta
džungla. Ka zapadu, u pravcu u kom je Vivijan gledala, približno trideset metara
dalje, stajao je mrtvi kedar, visok otprilike trinaest metara. Džinovsko stablo
kedra otpornog na truljenje poprimilo je srebrnastosivu boju i sve grane su
otpale, ili su bile isečene, osim dve koje su se protezale upolje kao ruke,
paralelno sa tlom, dajući drvetu izgled džinovskog krsta.
Vivijan reče: ,,Drvo!“
Persel je pogleđao u gigantski kedar, koji je mogao stajati tamo, ni živ ni
mrtav, stotinama godina.
Gan i Merkado takođe su zurili u visoko drvo, a Gan je preko ramena
pogledao u monolit i rekao: „Verujem da imamo dve tačke u pravoj liniji."
Persel je izvadio kompas i, leđima okrenut monolitu a licem ka drvetu,
očitao pravac. „Nekoliko stepeni severnije od zapada.“
Vivijan reče: „Sada treba da nađemo potok.“
Persel joj je odgovorio: ,,To bi trebalo da bude najlakša stvar koju smo
uradili ove sedmice.“ Kazao je Merkadu: „Henri, spremi šampanjac."
Merkado se osmehnu.
Persel je zagrlio Vivijan, a potom je ona zagrlila Henrija, pa pukovnika
Gana. Trojica muškaraca međusobno su se rukovali.
Činilo se da su se svi osokolili i zaboravili na umor i tegobe pešačenja
kroz džunglu.
Persel je sada primetio, otprilike tridesetak metara dalje ka severu,
kolibu bez krova sagrađenu od komadića crnih stena. Stajala je među procvalim
žbunjem, a napušteno zdanje natkriljavale su grane visokog eukaliptusa.
 Gan reče: „Sklonište za opakog nadzornika, kladim se.“
Pošli su ka kolibi da je provere, a kada su stigli na tri- četiri metra od nje,
čovek se odjednom pojavio u senci otvorenih vrata i žurno izašao iz kolibe. Za
njim je izašao još jedan, pa još trojica.
Persel je prebrojao petoricu, odevenih u kamuflažna vojna odela, sa AK-
47 u rukama, uperenim u njih.
Vivijan prigušeno kriknu i ščepa Perselovu ruku.
Jedan vojnik dreknu nešto na amharskom, a ostali uperiše automatske
puške u Gana, vičući i pokazujući mu da baci uzi.
Gan je pustio da uzi padne na zemlju.
Vivijan se pribila uz Persela.
U dovratku kolibe pojavio se još neko: general Getaču zakoračio je na
jutarnju svetlost sunca. Pored njega je bila princeza Mirijam, koju je grubo
gurnuo na zemlju.
Getaču pogleda u Persela, Merkada, Gana i Vivijan. „Cekao sain vas.“
 53

Frenk Persel je udahnuo vazduh punim plućima i pokušao da proceni

situaciju kojoj nije trebalo, morao je to da prizna, previše tumačenja.
Njegov um je registrovao činjenicu da ima pet vojnika, a da hjui u kabini
ima mesta za sedmoro. Stoga, ako su Getaču i Mirijam na taj način stigli ovamo,
to znači da u blizini nema drugih vojnika - osim ako ih možda ipak ima.
Getaču je na kuku nosio futrolu, ali nije izvadio pištolj.
Persel je pogledom okrznuo uzi na tlu, udaljen otprilike metar i po,
između sebe i Gana. Da li je zakočen? Verovatno. Može li da stigne do oružja pre
nego što ga kalašnjikovi saseku na froncle? Verovatno ne.
Bacio je pogled na Merkada, koji je imao suze u očima. Vivijan je sada
zakopala lice u Perselove grudi, leđima okrenuta vojnicima. Gan je gledao u
Mirijam, koja je ostala da leži potrbuške u prašini kraj Getačuovih nogu. Uvideo
je da je njena bela šama iscepana i umrljana krvlju.
Getaču reče: „Pukovnik Gan ne izgleda srećno što vidi svoju princezu."
Zapiljio se u Gana. „Nisam se obradovao kad sam čuo da su te oslobodili u
Abebi. Sada ćeš poželeti da su te tamo streljali.“
Getaču je znao da ne treba da očekuje odgovor od drskog Engleza, pa je
nastavio: „Nakratko sam posetio Šoan, da odam poštovanje princezi pre nego
što ljudi iz UN dođu da je odvedu."
Pogledao je u Gana, pa u Persela. „I šta sam tamo našao? Spaljeni avion.
Vaš avion, gospodine Persele. Isti onaj avion za koji je moj pilot helikoptera
javio da je ispalio raketu na njega. A taj helikopter je sada nestao, najverovatnije
oboren, sa svim ljudima unutra.“ Stavio im je do znanja: „Priveo sam kraju svoj
vojni sud, a svi ćete biti streljani.“ Dodao je: ,,U narednih pet minuta."
Persel je osetio težinu revolvera u džepu pantalona. Bio je siguran da će
mu se ukazati prilika da ga potegne i upuca Getačua pre nego što ih petorica
vojnika sve ne pokose svojim automatskim puškama. Bar će umreti znajući da je
Getaču mrtav.
Getaču je zapalio cigaretu i nastavio naizgled unapred uvežban govor.
„Obećao sam vam cigaretu, gospodine Persele, pre nego što sam hteo da vas
streljam u svom logoru. Ali žao mi je što ću prekršiti to obećanje. Obećaću vam,
međutim, brz metak u čelo.“
Persel je u sebi obećao to isto Getačuu.
Getaču je nastavio da govori: „Dakle, žitelji Šoana pružili su utočište
ubici. Takođe su mi priznali da su gospodin Merkado i gospođica Smit izašli iz
tog aviona i da im je princeza svima pružila utočište. Zbog toga će gospodin
Merkado doživeti istu sudbinu kao i gospodin Persel, a gospo -đica Smit...“
Nasmešio joj se. „Gospođica Smit - Vivijan - neko će vreme biti sa mnom. A
zatim ću je dati svojim vojniđma.“ Rekao je nešto na amharskom svojim
ljudima, a oni su se osmehnuli i pogledali u Vivijan.
Vivijan je zadrhtala, a Persel ju je čvršće zagrlio.
Gan je gledao u Mirijam, ali se obratio Getačuu. „Šta si uradio u Šoanu?“
,,Ah! Ti govoriš." Rekao je Ganu: „Šta misliš da sam uradio?“
„Visićeš zbog toga.“
„Zbog čega? Zato što su Gale napale selo i sve pobili, a zatim sve spalili?
Kakve to ima veze sa mnom?“
„Kučkin sine!“
,,Da, da, pukovniče Gane. Getaču je kučkin sin, a ti si vitez. Vitez za najam.
Govek koji prodaje sebe da ubija.“ Kazao mu je: „Prostitutke na Trgu Svetog
Đorđa naplaćuju manje i bolje su u svom poslu od tebe.“
Gan je pogledao u Getačua. ,,Ti si najnesposobniii zapovednik s kojim
sam se ikada suočio.“
,,Ne provociraj me da ti smestim metak u čelo. Spremio sam ti nešto
specijalno pre nego što umreš.“ Pogledao je u Mirijam koja mu je ležala pod
stopaiima i šutnuo je u rebra.
Mirijam je zaječala, ali je ostala da leži potrbuške na zemlji.
Gan je zakoračio ka njoj, ali su vojnici uperili puške u njega pa je stao.
Getaču reče: „Kada sam bio mladić, i kada je ova princeza postaia žena -
otprilike četrnaest, mislim - misiio sam na nju noću. Mikaei Getaču, sin tkača
koji je radio u radionici njihovog visočanstva. Rekao sam ocu za svoju želju za
princezom, a on me je pretukao, naravno. A da je danas živ, rekao bih mu: Vidiš?
Ipak sam dobio svoju princezu." Vrhom čizme zadigao je Mirijaminu šamu i
razgolitio joj guzove.
Rekao je nešto svojim vojnicima na amharskom, a oni su se nasmejali.
Kazao je Ganu: ,,Pa, nas dvojica imaino makar nešto zajedničko - ovu gospu.“
Gan duboko udahnu, a Persel je znao da razmišlja o tome da skoči i
pokuša da se dočepa uzija, pa mu je rekao: ,,Nemoj.“
Gan udahnu još jednom, a zatim se uspravi. kao đa je u paradnoj
formaciji, i reče Getačuu: ,,Ti nisi vojnik. Ti si životinja."
,,Ne provociraj me. Umrećeš kad i kako ja to budem želeo. A reći ću ti
kako ćeš umreti - razapnut na krst, gledajući me kako se zabavfjam s tvojom
gospom."
Getaču je pogledao u Vivijan, a onda rekao: ,,A rnožda ću se zabaviti sa
obema. Da. Mislim da bih voleo da gledam kako vi, gospođice Smit, i princeza
uživate jedna u drugoj.“
Vivijan se i daije grčevito držala za Perseia, drhteći ceiim telom.
Getaču je onda obralio pažnju na Merkada, koji je nemo stajao,
sklopljenih očiju i pognute glave. Rekao mu je: „Hoćete li mi sada kazati da ćete
napisati koju lepu reč o meni?"
Merkado mu nije odgovorio.
Getaču zareža: „Tebi govorim! Pogledaj me!“
Merkado pocliže glavu i pogleda u Getačua.
„Poštedeću ti život, gospodine Merkado. Uradićemo intervjue, a vi ćete
napisati lepe reči o generalu Getačuu, čoveku iz naroda.“ Pogiedao je u Merkada.
,,Da?“
Merkado se zapiljio u Getačua. „Jebi si mater.“
Getaču je izgledao šokirano odgovorom. „Šta si rekao?"
„Jebi si mater!“
Getaču je stavio dlan na dršku pištolja. „Šta kažete, gospodine Merkado?"'
Merkado reče nešto na amharskom, a petorica vojnika, koji su delovali
bezmaio zgranuto, uperiše puške u njega.
Getaču im je pokazao da spuste oružje, a zatim rekao Merkadu: „Planirao
sam brzu smrt za tebe, jer nisi bitan. Aii sađa ću opet razmisliti o.ome.“
Merkado je, setivši se šta je Gan uradio u Getačuovom logoru, okrenuo
leđa generalu.
Getaču je pogledao u Merkadova leđa, a zatim obratio pažnju na
okruženje. Kazao je: „Znači, ovo je mesto gde Falašmuri i monasi dolaze da se
sastanu i razmenjuju dobra.“ Osvrnuo se unaokolo. „Rečeno mi je da to traje već
nekoliko stotina godina, što je veoma lepo.“ Kazao je svojim zarobljenicima:
„Čuo sam za taj dogovor i poželeo sam da rođenim očima vidim ovo mesto. A
sada mi je rečeno da se taj dogovor okončao jer su Falašmuri otišli. Stoga sam
došao ovamo da donesem hranu monasima, i čekao sam ih - i vas, nadajući se
da ćete doći ovamo.“ Pogledao je u Mirijam. ,,0na je tvrdoglava žena, pukovniče.
Ali meni je otkrila Iokaciju, a vama nije, rekao bih, jer biste u suprotnom stigli
mnogo ranije.“ Stavio im je do znanja: „Cekam vas već šest dana, i već sam
izgubio nadu da ćete doći. Ali princeza je bila dovoijno Ijubazna da me zabavlja u
međuvremenu."
Opet, Persel je pomislio da će Gan pokušati da uzme uzi, a znao je da je
Getaču ostavio oružje da leži blizu pukovnika kako bi ga dodatno mučio.
Štaviše, Getaču ih upita: „Zašto nijedan od vas hrabrih muškaraca neće
da uzme to oružje?“ Upitao je: „Nije li to bolji način da se umre? Molim vas,
gospodo. Pokažite mi svoju hrabrost.“
Persel se blago pomerio u stranu tako da Vivijan zakloni Getačuov pogled
na njegovu desnu ruku, i počeo je da pomera šaku ka džepu pantalona. Bio je
siguran da može da ubije Getačua, a nadao se da će Gan onda posegnuti za
uzijem - ili, ako ovaj to ne uradi, a on još uvek ne bude mrtav, može sam pokuša
da ga se domogne i možda mu pođe za rukom da ispali rafai. No, kakav god
scenario da se odigra, Vivijan, Gana, Merkada i njega pokosiće rafali iz
automatskog oružja. Ali i to je bilo bolje od onoga što je Getaču planirao za njih.
Stavio je šaku na Vivijanino bedro, nadomak svog džepa.
Getaču im je takođe stavio do znanja: „Kada završim s vama ovde, naći ću
manastir, za koji znam da je negde u blizini, i lišiću te svete ljude njihovog blaga
- a možda i života.“ Kazao je: „Ljudi su umirali da zaštite taj predmet zvani Gral, i
ljudi su umirali tražeći ga - kao što ćete vi umreti. Našli ste svoju smrt.“
Persel je čuo kako Vivijan tiho kaže: ,,Ne, ne, ne... Frenk.“
Čvršće ju je zagrlio.
Getaču je obratio pažnju na Mirijam i đonom čizme pritisnuo njene gole
guzove. Zajecala je i rekla nešto na amharskom.
Getaču joj reče: ,,Ne budi tužna, princezo. Staraću se o tebi. Jesi li tužna
zbog gubitka tvog engleskog ljubavnika? Razumeće. Želiš li da pričaš s njim? Da
mu kažeš da si ga izđala? Razumeće. Bila si u bolovimu. Vrlo brzo će shvatiti te
bolove. I oprostiće ti, zato što će onda razumeti šta bol može da ućini.“
Persel je sada zavukao ruku u džep i stegao prste oko drške revolvera.
Niko nije primetio. Nadao se da će poživeti dovoljno dugo da vidi kako život
ističe iz Getačua.
Gan je odjednom ispustio čudne zvuke, a Persel je bacio pogled na njega.
Gan je zario lice u šake, i ridao je, a telo mu se treslo. Povikao je: „Mirijam!
Mirijam!"
 Okrenula je glavu ka njemu i prošaputala: „Edmunde... žao mi je...“
Gan je pružio ruke i zakoračio ka njoj, i skoro ju je dosegnuo, ali su ga
dvojica vojnika zgrabila i gurnula nazad. Otimao se i vikao: „Mirijam!"
Persel je smesta shvatio da je Gan nešto naumio, i znao je da je ovo pravi
trenutak. Izvukao je revolver. Onda je nešto iznenada poletelo kroz vazduh i palo
na tlo, a on je spazio da je to osigurač ručne bombe. I tada je shvatio šta je Gan
uČinio.
Getaču je vrištao na amharskom na svoje ljude, i nije video ručnu bombu
u Ganovoj šaci, koju je ovaj izvukao iz pojasa jednog od vojnika, a takođe nije
video kako Gan spušta aktiviranu bombu na zemlju.
Upaljač sa zadrškom od sedam sekundi goreo je već najmanje tričetiri
sekunde, znao je Persel, i trebalo je da se baci na zemlju, gurne Vivijan i dovikne
Merkadu da učini to isto. Međutim, želeo je da lično ubije Getačua. Gurnuo je
Vivijan na tlo, potrbuške, podigao revolver i uperio ga direktno u Getačuovo
srce.
Getaču je video dve stvari, jednu za drugom - ručnu bombu i Persela koji
nišani u njega. Oči mu se razrogačiše.
Persel opali, a Getaču odlete unazad i udari u kameni zid kolibe.
Persel se baci na Vivijan, koja je pokušavala da ustane, i doviknu
Merkadu: ,,Dole!“
Bomba eksplodira.
Zvuk je bio bukvalno zaglušujući, a Persel oseti da će mu bubne opne
pući. TIo ispod njega se zatreslo.
A onda je zavladao tajac. Osetio je vrelinu u desnom listu, gde ga je
pogodio usijani šrapnel. Prošaputao je u Vivijanino uvo: ,,Ne mrdaj.“ Rekao joj
je: „Getaču je mrtav.“ Ali nije bio siguran u to.
Brzo se skotrljao s nje i nesigurno osovio na koleno, držeći revolver
uperen ka kolibi.
Niko nije stajao.
Ustao je i duboko udahnuo, a zatim načinio nekoliko nesigurnih koraka
prema kolibi. Vazduh je bio prepun prašine i mirisa eksploziva.
Dvojici vojnika, koji su se maločas rvali s Ganom, liptala je krv iz
mnogobrojnih rana gde su im se usijani šrapneli zarili u tela.
Gan je takođe bio krvava masa, a pantalone zemljane boje biie su mu
crvene od krvi. Još uvek je disao, ali mu je iz usta tekla penušava krv.
Persel se primakao trojici vojnika koji su stajali pored kolibe, blizu
Getačua. Udarni talas eksplozije nije ih pogodio punom silinom, ali ležali su na
zemlji, krvavi i ošamućeni. Jedan od njih ga je pogledao.
Podigao je revolver i svakom smestio po metak u čelo.
Prišao je mestu gde je Mirijam ležala na zemlji. Nije video krv, i pomislio
je da je princeza bila dovoljno nisko da izbegne leteće šrapnele. Kleknuo je
pored nje i prodrmusao je. „Mirijam!" Onda je ugleđao ranu na njenoj glavi, gde
joj je komad šrapnela ušao u lobanju. Opipao joj je grlo tražeći puls, ali nije ga
bilo, Pružio je ruku i navukao šamu preko njene gole stražnjice.
Ustao je i pogledao u Getačua, koji je sedeo leđima naslonjen na zid, na
mestu gde ga je odbacila silina metka. Lice mu je uhvatilo nešto šrapnela, a
jedno oko mu je bilo krvava kaša.
Krv mu je curila iz usta od rane od metka na grudima. Preostalim okom
gleđao je u Persela.
Činilo se kao da pokušava nešto da kaže, a Persel je kleknuo pored njega,
iako i dalje nije mogao ništa da čuje. Getaču je ispljunuo guku penušaste krvi na
njega.
Persel je obrisao krv s lica, prislonio cev revolvera na Getačuovo pre -
ostalo oko, i povukao okidač.
Ustao je i okrenuo se, pogledao u Vivijan, koja se i dalje tresla. Nije video
krv i ona je delovala dobro.
Pogledao je ka mestu gde je stajao Merkado i video da leži potrbuške na
zemlji.
Kleknuo je pored Vivijan i stavio joj šaku na rame. „Jesi li dobro?“
Lice joj je bilo zakopano među šake. Jedva primetno, klimnula je glavom.
,,Ne pomeraj se.“
Ustao je, otišao do Merkada i kleknuo pored njega. Merkadov ranac
uhvatio je dosta šrapnela, a on je bio pogođen u noge i guzove, i krv mu je
natapala pantalone. Košulja mu je takođe bila vlažna, uvideo je Persel, ali ne od
krvi. Boca šampanjca se slomila. „Henri. Kako si, starče?"
Bez odgovora.
,,Henri!“ Prodrmusao ga je.
Čuo je i osetio šuštanje krvi u ušima; čuio sluha mu se vraćalo. ,Jesi li
dobro?“
,,Pa rekoh ti da sam pogođen! Pogođen sam!“
Persel nije znao jesu li Merkadove rane ozbiljne, ali krv nije liptala. Palo
mu je na pamet da je Merkado, okrenuvši leđa Getačuu, najverovatnije spasao
sebi život. Kazao mu je: „Samo lezi mirno i ne pomeraj se. Bićeš dobro. Odmah
se vraćam."
 Vratio se do Vivijan, kleknuo pored nje, i ponovo joj stavio šaku na rame.
„Možeš li da ustaneš?“
Klimnula je, a on joj je pomogao da ustane, držeći je leđima okrenutu od
pokolja oko kolibe. Zagrlila ga je. „Frenk... oh, gospode bože..." Zaplakala je, a
zatim duboko udahnula i tiho ga upitala: „Šta se desilo?“ Ponovio joj je, da je
ohrabri: „Getaču je mrtav.“
Pokušala je da se okrene ka kolibi, ali ju je privio uz sebe.
Kazao joj je: „Vojnici su mrtvi. Slušaj me - ručna bomba je eksplodirala.
Pukovnik Gan je mrtav. Mirijam je mrtva.“
Zajecala je, a zatim se pribrala i upitala: ,,Henri...“
„Henri je... biće on dobro.“ Možda.
Okrenula je glavu ka mestu gde je poslednji put videla Henrija i ugledala
ga lcako leži potrbuške na zemlji, pantalona obojenih krvlju. ,,Henri!“ Odvojila se
od Persela, a on ju je pustio.
Otrčala je do Merkada i klekla pored njega. ,,Henri!“
Merkado je okrenuo glavu ka njoj i nasinešio se. „Bogu hvala što si živa i
zdrava."
Persel se nije sećao da ga je Henri pitao za Vivijanino zdravlje, ali je
pretpostavljao da je bio u šoku.
Vivijan mu je pomilovala kosu i lice. „Bićeš dobro. Dobro si. Samo lezi
mirno... da li te mnogo boli?“
„Malo. Da.“ Okrenuo je glavu ka Perselu. „Hoću li preživeti?“
Persel je kleknuo naspram Vivijan i stavio prste na Henrijevo grlo,
opipavajući puls, koji je delovao jako. „Kakvo ti je disanje?"
„U redu...“
Opipao je Merkadovo čelo, koje nije bilo ni hladno ni vlažno. Obavestio ga
je: „Gan je mrtav. Mirijam je mrtva.“
,,Ne... oh, gospode... šta se desilo?“
„Gan se dokopao ručne bombe.“
Ustao je i otišao do jednog od vojnika koje je pogubio. Za čovekovim
kaišem je stajao pribor za prvu pomoć vojske SAD, a on je skinuo platnenuutiju i
odneo je do Vivijan. Stavio joj je kutiju u ruke. „Unutra bi trebalo da se nalazi
kompresivni zavoj i jod. Skini mu odeću da ga zakrpimo."
Klimnula je i upitala Merkada: „Možeš li da sedneš?“
Pomogla mu je da se prevrne na leđa, što mu je zadavalo bol, a zatim ga
uspravila u sedeći položaj, skinula ranac i počela da mu otkopčava košulju.
Persel se vratio do mesta gde su ležala druga dva pogubljena vojnika i
uzeo njihove pribore za prvu pomoć, u kojima se nalazio po jedan kompresivni
zavoj. Proverio je drugu dvojicu koji su primili svu silinu eksplozije granate, ali
je njihova oprema bila iskidana u froncle, baš kao i njihova tela - video je da su
jednom od njih ispala creva.
Vratio se natrag do Gana, kleknuo pored njega i potražio puls, ali nije ga
bilo. Sklopio mu je očne kapke i rekao: „Bili ste dobri, pukovniče.“
Henri je sada bio nag, na sve četiri, a Vivijan mu je sipala jod na noge i
dupe, zbog čega je vikao od bola.
Persel im je prišao i kleknuo s druge strane Henrija. Izbrojao je tri rane
od šrapnela u levoj nozi i dve na guzovima. Video je da šrapnel štrči iz jedne
rane i izvadio ga je, a Henri je dreknuo od bola. Persel mu reče: „Mislim da si
srećan koliko si težak.“ Izvadio je džepni nožić i kazao: „Ovo će te boleti, ali
nemoj se mrdati i kukati.“
Uspeo je da izvadi sve osim jednog komada metala iz Merkadovog mesa,
a Henri je bio relativno miran dok ga je Vivijan zagovarala.
Dao je Vivijan druga dva pribora za prvu pomoć. „Previj mu rane koje
izgledaju najteže.“
Pogledao je naniže u nju, a ona je pogledala u njega. Kazao joj je: „Požuri.
Moramo da se izgubimo odavde.“
„Kuda idemo?"
„Znaš kuda idemo.“
Klimnula je, a zatim počela da otvara pribore za prvu pomoć.
Ustao je i još jednom osmotrio prizor, a potom upalio cigaretu. „Gospode
bože.“
Želeo je da sahrani pukovnika Gana i Mirijam, da ih ne ostavi šakalima,
ali nigde nije video ašov, a nije želeo da ostane tu ni sekundu duže nego što je
neophodno.
Prišao je Ganu i uprtio ga na rame, a zatim ga odneo do Mirijam i položio
njegovo telo pored njenog. Prekrstio im je ruke na grudima. Nadao se da će
Getačuovi ljudi, u potrazi za generalom, uvideti da je neko ispoštovao tela, i
možda će učiniti isto. Možda će čakbiti srećni kad pronađu svog ludog generala
s metkom u mozgu.
Gledao je kako Vivijan pomaže Henriju da se obuče. Henri je delovao
dobro.
Zadigao je nogavicu i pogledao svoju ranu. Komad metala štrčao mu je iz
lista i on ga izvadi.
Srapnel iz eksplozivne ručne bombe ili granate je nasumična stvar, setio
se iz vremena provedenog u jugoistočnoj Aziji - usijane krhotine metala ili
komadići žice s oprugom, koji neke ubiju i obogalje, a druge pak ostave
netaknutim. To ne zavisi previše od toga gde čovek stoji ili leži kad dođe do
eksplozije - blizu, daleko, stojeći ili ležeći potrbuške kao Mirijam - to nije bitno.
Kada kucne vaš čas, to je to. Vreme je isteklo pukovniku Ganu i Mirijam. Ali
vreme Henrija Merkada još nije isteklo. Ni Vivijanino ni njegovo. Uistinu, bili su
odabrani.
Prišao im je i rekao: „Idemo u crni manastir. Idemo da vidimo Sveti gral.“
 54

Persel je imao uzi, i dao je Vivijan svoj iznova napunjeni revolver, a Henri
je uzeo jedan kalašnjikov. Uprtili su rančeve na leđa i napustili kamenolom,
spuštajući se niz padnu ka džinovskom stablu kedra, a zatim nastavili dalje ka
zidu tropskog rastinja ispred sebe.
Niko nije progovarao, ali onda Merkado upita Persela: „Jesi li uzeo hranu
od vojnika?“
,,Ne.“
„Treba da se vratimo."
Odgovorio mu je: „Stavi šaku u šaku gospodnju, Henri. Zato smo ovde.“
Merkado je ćutao neko vreme, a onda rekao: ,,Da... hoću.“
Vivijan reče: „Sada smo svi u božjim rukama.“
Persel nije morao da gleda na kompas kako bi znao da idu na zapad, s
kedrom i monolitom iza leđa.
Na ivici zida od drveća stajala je istrošena crna stena, a s njene druge
strane spazio je početak šumske stazice. Prešli su preko crnog praga i ušli u
prašumu. Grane i puzavice sklopile su im se iznad glava i istog trena blokirale
sunčevu svetlost.
Teren je imao blag pad, drveće je postalo više, a krošnje gušće. Posle
nekog vremena primetio je da je tlo postalo meko i sunđerasto kao da su stupili
u močvaru ili rit.
Stazu više nisu deiinisali zidovi vegetacije, ali mogla se uočiti ako bi
gledali pravo napred i primećivali neznatnu razliku na tlu gde je neko hodao po
njoj.
Merkado reče: „Nigde ne vidim potok.“
Persel mu nije odgovorio, a nije ni Vivijan. Nastavili su dalje.
Tlo je sada definiti vno postalo sunđerasto, a Persel je zapazio promene
u pejzažu. Počela su da se pojavljuju ogromna stabla banjana, kao i močvarni
kedrovi i čempresi, kojih se sećao iz močvara jugoistočne Azije.
Teren je sada imao znatno strmiji nagib, a on je pretpostavio da ulaze u
rečni sliv ispod Simijskih planina, koje je primetio iz vazduha i video na
mapama, ali za koje nisu pomislili da bi mogle biti mesto gde se nalazi crni
manastir.
U retrospektivi, shvatio je da su bili... možda hipnotisani ocem Armanom
i njegovom pričom, i da im je sveštenik dao informaciju, ali ne i znanje. Ispričao
im je đovoljno da ih pošaije na put, ali nedovoljno da ih dovede do njegovog
kraja. To će morati sami da urade. A ako su zaista izabrani, onda će već nekako
naći pravi put.
Persel se osvrnuo. Teren je izgledao varljivo prijatan i šumovit, ali sada je
sa obe strane puta mogao da vidi jezerca vode ispunjena močvarnom paprati.
Močvarni gasovi uzdizali su se u maglovitim oblačcima, a vazduh je postao
sparan i smrdljiv. Trake sive mahovine visile su sa grana, a on je primetio da
ima mnogo mrtvog drveća, i da puzavica prekriva suvo granje na vlažnom tlu.
Ogromne, neme crne ptice sedele su na golim granama i naizgled ih posmatrale
kako prolaze. Shvatio je da je močvara mnogo tiša od džungle i da insekti ili
ptice ne ispuštaju skoro nikakve zvuke. Spopale su ga zle siutnje, ali ništa nije
rekao i nastavili su dalje.
Činilo se da teren postaje ravniji i postajeprava močvara, a on se zapitao
da li je tuda uopšte moguće proći. Takođe se zapitao idu li u dobrom pravcu.
Staza je nestala, ali je postojala krivudava traka sunđerastog uzdignutog tla, koja
je prolazila kroz močvarno prostranstvo. Mulj im je usisavao čizme, a Vivijan je
skinula čizme i čarape i hodala bosonoga kroz blato. Persel i Merkado učinili su
isto.
Vivijan je sada primetila da Persel ima krv na nogavicama i upitala ga je:
„Jesi li bio pogođen tamo?“
„Dobro sam.“
„Daj mi da to pogledam.“
„Već sam pogledao."
Insistirala je da stanu, a Persel je seo na deblo palog drveta; Vivijan je
klekla u blato, ispružila njegovu nogu i pregledala mu ranu.
Kazao je: „Stvarno je u redu
U džepu je imala bočicu sa jodom i sipala mu je malo na ranu, a onda sela
pored njega na deblo.
Pogledali su unaokolo u močvaru. Bez potrebe da to naglas kažu, svi su
znali da otac Armano nijednom nije pomenuo močvaru.
 Vivijan reče Merkadu: „Sedi, Henri.“
Poiako je seo na deblo i iskrivio lice od bola.
Persel reče: „Mislim da sam ostavio parće metala u tebi.“
„Odista jesi.“
Svi su se nasmešili, ali bio je to umoran i usiijen osmeh. Šok i užas onoga
što se desilo još su bili s njima, a sada je došlo vreme da se neštoaže.
Persel reče: „Edmund Gan je bio izuzetno hrabar čovek.“
Merkado reče: „Bio je vojnik i džentlmen... vitez."
Vivijan reče: „Znam da je sađa s Mirijam."
„Uistinu jeste“, reče Merkado.
Vivijan je zagrlila Persela i privukla ga bliže k sebi. „I ti si veoma hrabar
čovek, Frenk Persele." Kazala je Henriju: „Bacio se preko mene kada je ručna
bomba eksplodirala.“
Merkado klimnu glavom.
Stavila je šaku na Merkadovo rame. „Šta si rekao Getačuu na
amharskom?“
„Uobičajeno - da mu je majka bila zaražena prostitutka koja je trebalo da
ga zadavi na rođenju.“
Vivijan reče: „Malo pregrubo, Henri.“ Osmehnula se.
Merkado reče: „Nadam se da sada gori u paklu.“
Niko nije progovorio čitav minut, a onda Merkado upita Vivijan: „Imaš li i
dalje lobanju oca Armana?"
„Imam.“
,,Pa, odvešćemo ga tamo kuda je želeo da ide.“ Ustao je. ,,Spremni?“
Vivijan i Persel su ustali, a ona ih je uverila: „Potok se nalazi ispredas.“
Nastavili su dalje.
Teren se sada uzdizao, a močvarno tlo je ponovo počelo da se pretvara u
tropsku džunglu. Pred njima je počelo da se materijalizuje nešto nalik ugaženoj
stazi.
Vivijan je iznenada stala i rekla: „Slušajte.“
Stali su i oslušnuli, ali ni Persel ni Merkado nisu ništa mogli da čuju.
Merkado je upita: „Šta čuješ?“
„Vodu.“ Pošla je udesno, a muškarci su krenuli za njom.
Niz padinu je tekao potočić, zagušen lokvanjima i puzavicama. To je,
pomisli Persel, potok s brda koji se uliva u močvaru.
Klekla je i stavila šaku u tekuću vodu. Okrenula se ka Perselu i Merkadu,
nemo ih pozivajući da učine isto što i ona.
 Kleknuli su pored potoka i pustili da im voda teče preko šaka.
Rekla im je: „Ovo je taj potok. Da li da ga pratimo? Ili da pratimo putić?“
Persel je mislio da potok i puteljak idu paralelno, ali se možda negde
razilaze.
Merkado reče: „Ruscello. Dvaput je to rekao. II ruscello. Potok!“
Vivijan je klimnula glavom i ustala. Svi su zakoračili, i dalje bosonogi, u
prohladnu, plitku vodu i pošli uzvodno.
I bez gledanja na sat, Persel je znao da hodaju već pet sati i da je podne
blizu - pola dana hoda od mesta sastanka monaha i Falašmura. A put ih je
uglavnom vodio na zapad, čak i vijugava staza kroz močvaru. Izgledalo je sasvim
jednostavno, nakon što se to uradi, a on je pokušao da zamisli oca Armana na
patroli s narednikom Đovanijem, kako hodaju od crne stene - za koju sveštenik i
vojnici nikako nisu mogli znati da je mesto susreta koptskih hrišćana i Jevreja.
Đovani je potom odveo patrolu do džinovskog kedra, pa kroz džunglu, i do
potoka, a sve to je sasvim slučajno pronašao na prethodnoj patroli. I oni su stigli
do crnog manastira - ali su tada ušli pomoću trščane košare, a samo je otac
Armano izašao odatle živ.
A kada su sveštenikove rane isceljene - prirodnim putem ili snagom vere
- predali su ga rojalističkim vojnicima koji su ga odveli istim putem, ili možda
nekim drugim, do zatvora u tvrđavi, i tamo je ostao skoro četrđeset godina. A
šta god da je video u tom manastiru dalo mu je snagu da izdrži, ne samo sve te
godine u zatvorskoj ćeliji, već i silne sate dok je hodao sa smrtonosnom ranom
na putu natrag ka mestu gde je doživeo nešto tako izvanredno - ili čudesno - da
je morao da se vrati na to mesto, čak i dok je umirao. Nikad se nije vratio, ali je
uspeo da stigne sve do razrušene banje, koja uopšte nije postojala kada je
prošao tim putem. A u banji je našao tri osobe koje su takođe pokušavale da
nešto nađu. Pokušavale su da pronađu rat. A otac Armano ih je upitao - ili je
pitao Vivijan - Dove la strada? Gde je drum?
Zaista, gde je put? Postoje mnogi putevi.
Džungla je postala gušća, a potok uzaniji, a oni su videli manje pritoke
koje su se ulivale u njega sa višeg terena. Takođe su primetili još
šumarakaalminog drveća. Niko od njih nije sumnjao da je crni manastir ispred
njih, i da hodaju ka njemu. Bilo je samo pitanje sati, ili možda dana, ali je bio
tamo, i dalje skriven od ljudskih očiju, gde su posetioci još uvek biliepoželjni, pa
ipak, uz malo sreće, dočekaće ih sa košarom napravljenom od upletene trske.
Sunce je zalazilo ispred njih, a ono malo sunčeve svetlosti brzo je čilelo.
Bilo je teško videti više od sedamosam metara ispred, ali ih je potok vodio dalje.
 Džungla izgleda nekako drukčije, pomisli Persel, a činila se izmenjenom
usled nečega više od umirućeg dnevnog svetla. Zapazio je još palmi i hlebovaca,
i neko drveće koje je rađalo mesnato voće, i još drugog drveća za koje je mislio
da rađa koštunjave plodove, a tlo su prekrivale ljubićaste afričke ljubičice. Ova
zemlja bila je obrađivana, tropski vrt kakve je viđao u jugoistočnoj Aziji, jedva
raspoznatljiva u nepripitomljenoj džungli. Kazao je: „Manastir je pravo napred."
Vivijan, koja je sada hodala na čelu kolone, reče: ,,Znam.“
Potok je oštro skrenuo udesno i oni su ga pratili još minut, a)i je Vivijan
onda iskoračila iz potoka i prošla između dve džinovske palme.
Persel i Merkado su joj se pridružili,
Ispred njih, otprilike deset metara dalje, uzdižući se iznad sedam metara
visokog bambusovog šipraga, stajao je crni zid.
Vivijan se zagledala u blistavi kamen. Jednostavno je kazala: „Stigli smo.“
 55

Persel nije imao predstavu o tome kako će zid izgledati i sada je video da
je crno kamenje veličine i oblika opeke, položeno bez maltera, komad po komad,
sve dok nije dostigao visinu od približno trinaest metara, visinu
četvorospratnice.
Sunce je potonulo niže, a istočna strana manastira, gde su stajali, bila je u
tamnoj senci, ali se zid sijao, a činilo se kao da se bambusov šiprag i okolne
palme reflektuju na kamenu.
Izgledalo je kao da niko od njih ne zna šta treba da kaže ili uradi, ali svi su
razumeli, pomislio je Persel, da je put koji ih je doveo ovamo bio posut izdajama
i smrću - ali takođe i hrabrim i brižnim đelima, i sećanjima koje će nositi sa
sobom do kraja života - bez obzira na to koliko to bilo dugo ili kratko.
Merkado upita: „Mislite li da unutra ima nekoga?"
Vivijan je odgovorila: „Hajde da vidirno."
Probili su se kroz šipražje bambusa na uzani puteljak koji je išao duž
podnožja zidina i pošli udesno.
Hodali su duž zida otprilike dve stotine metara do ugla i skrenuli na
severnu stranu, a onda na zapadnu pa na južnu stranu dugog zida, naposletku se
vrativši tamo odakle su krenuli. Kao što je otac Armano rekao, manastir je bio
sagrađen u srednjovekovnom stilu, bez otvora u zidinama. Ali je na zemlji sada
ležala velika košara prikačena za debelo uže.
Persel je otvorio usta da pita jesu li sigurni da žele da uđu u tu košaru,
očekujući izvesno oklevanje ili nećkanje, ali je Vivijan bacila revolver na zemlju i
bez reči ušla u košaru. Merkado je ispustio svoj AK-47 i pošao za njom. Oboje
pogledaše u njega. Persel reče: „Možda želimo... potencijalnog preživelog.“
Vivijan mu reče: ,,To je tvoja odluka, Frenk.“
Merkado mu reče: ,,Ne čekaj nas predugo."
Persel je ponovo oklevao, a zatim bacio uzi na zemlju, popeo se u košaru i
uhvatio za uže koje su držali Vivijan i Merkado.
Košara je počela da se podiže.
Nisu se potrudili da gledaju ka vrhu zidina - znali su da tamo gore nema
nikoga.
Košara se zaustavila, a oni su sada mogli da vide krov crkve koju im je
opisao otac Armano.
Popeli su se preko niskog zidića i stupili na drvenu stazicu koja je
okruživala zidine i pogledali naniže u manastir. Sve je bilo baš kao što im je
sveštenik opisao - fontana, vrtovi, drveće eukaliptusa, palme i jezerce. Krov na
dve vode velike crkve bio je sačinjen od prozirnog materijala, baš kao što je
sveštenik opisao. Činilo se kao da tamo nema nikoga. Ali razume se da je bilo.
Ponovo, bez oklevanja ili komentara, Vivijan ih je povela duž drvene
staze, sve dok nisu stigli do stepeništa, niz koje su se spustili.
Svi su krenuli ka zatvorenim vratima crkve, prekrivenih srebrom koje je
očevidno bilo nedavno uglačano, i na vratnicama ugledali ranohrišćanske
simbole - ribe, jaganjce i palme, a u središtu svakog krila stajao je koptski krst.
Vivijan upita Persela: „Imaš li neko oružje?"
»Ne.“
„Onda otvori vrata.“
Uhvatio je veliku alku na vratima i povukao. Vrata su se s lakoćom
otvorila i on je ušao u crkvu, a za njim Vivijan pa Merkado.
Unutrašnjost velike crkve bila je jednostavna i bezmalo nedovršena.
Zidovi i podovi bili su napravljeni od crnog kamena i neukrašeni, a bogomolja
ga je podsetila na Crkvu Svetog Anselma u Beriniju. Ali za razliku od Crkve Sv.
Anselma, ovdašnji oltar bio je običan i jednostavan sto, delimično prekriven
belom tkaninom, na kojoj je stajao koptski krst. Takođe za razliku od Svetog
Anselma, tu nije bilo vitraža - štaviše, nije bilo nikakvih prozora.
No, sunce je još uvek bilo dovoljno visoko da prolazi kroz visoku
tavanicu, a neobična i prizmatična svetlost prodirala je kroz prozirni krov i
bacala duge po podovima i zidovima. Činilo se kao da boje plešu, i da se cepaju
na primarne komponente - crvenu, zelenu i plavu - a zatim ponovo mešaju u
raznoraznim nijansama.
Persel je primetio vrata iza oltara i pošao ka njima. Merkado i Vivijan
krenuli su za njim, a Vivijan jedva čujnim glasom reče: „Ovo je put kojim je
prošao otac Armano."
Vrata iza oltara bila su otvorena i Persel je prošao kroz njih. Osetio je, ali
nije mogao da vidi, da se nalazi u velikom prostoru. Kad su mu se oči privikle na
pomrčinu, razabrao je da je u dugačkoj, uzanoj galeriji, a da dve kolonade
kamenih stubova idu čitavom dužinom prostorije.
Vivijan mu je prišla i stavila ruku na rame. Merkado je stao pored nje, a
sve troje su stajali na istom mestu gde su otac Armano i desetorica vojnika iz
njegove patrole stajali pre četrdeset godina. Za razliku od oca Armana,
narednika Đovanija i drugih vojnika, nisu pošli napred - ali nisu ni ustuknuli.
Na drugom kraju duge galerije spazili su dve treperave sveće, ali je
svetlost sveća bila toliko slabašna da nisu mogli da vide ništa drugo osim
plamičaka, kao da vatra gori, ali ne emituje nikakvu svetlost.
Pogledali su u sveće. Vivijan reče: „Tamo je.“ Uhvatila ih je za ruke i
krenula s njima između dve kolonade debelih stubova.
Dok su prolazili pored parova stubova, Persel je mislio kako bi trebalo da
oseća strah, ali ga je obuzelo osećanje spokoja, pa je nastavio dalje s
Vivijaninom šakom u svojoj.
Kad su im se približili, činilo se kao da plamičci dve sveće emituju više
svetlosti, a oni su uvideli da su sveće postavljene na sredini stola. Kad su prišli
još bliže, opazili su da je sto veoma dug i pokriven belom tkaninom koja je sijala
kao da je luminescentna.
Iza stola je stajalo trinaest drvenih stolica sa visokim naslonima,
okrenutih ka njima, a Persel je shvatio da je to prikaz stola sa Tajne večere, sa
stolicama za Isusa i sve apostole, uključujući i jednu za Judu Iskariotskog,
premda je ta stolica često nedostajala sa takvih prikaza.
Vivijan i Merkado ga isprva nisu videli, jer je bio mali, a bronza nije bila
uglačana, ali je u središtu stola, između dve sveće, ispred Isusove stolice, stajao
kiduš pehar sa Pashe. Sveti gral.
Vivijan je pustila šake dvojice muškaraca i zakoračila ka stolu. Zurila je u
pehar. Merkado je takođe piljio u pehar i zakoračio ka njemu. Kazao je: „Pun je.“
Vivijan reče: „Prelep je.“ Okrenula se ka Perselu. ,,Frenk?“
Persel je netremice zurio ka mestu gde su oni gledali, ali ništa nije video.
,,Frenk?“ Vivijan je izgledala zabrinuto. „Vidiš li ga?“
Nije joj odgovorio.
Merkado je netremice zurio u jednu tačku. „Kako ga ne vidiš?“ „Tamo
nema ničega.“
Vivijan je opet pogledala u njega, a zatim u tačku između sveća. „Frenk...
osećaš li ga?“
,,Ja ne... ništa ne vidim, Vivijan." Pogledao je u nju, a onda u Merkada,
shvativši da dele istu halucinaciju.
 Suze joj se skotrljaše niz lice. „Frenk... sigurno ga vidiš. Zašto ne možeš
da...“
Prišao je stolu i pružio ruku ka mestu između dve sveće, ali tamo nije bilo
ničega.
Vivijan mu reče: „Želiš li da vidiš pehar ili želiš da dokažeš da si u pravu?“
Stajao je u mestu, ne znajući šta da kaže ili uradi. Napokon, kazao je: „Želim da
ga vidim, i da verujem.“
Merkado je otvorio Vivijanin ranac, izvadio lobanju i na brzinu je
razmotao.
Persel ga upita: „Henri, šta to radiš?“
Vivijan mu je odgovorila: „Vratili smo oca Armana kući.“
,,Ne, vrati to u ranac.“
Međutim, Merkado je stavio lobanju na sto, u središte, okrenutu ka
Hristovoj stolici, i Hristovom peharu.
Persel je udahnuo punim plućima i posegnuo ka lobanji, i osetio kako mu
se nešto očešalo o nadlanicu. Ponovo je to osetio i pogledao u svoju šaku, gde su
dve crvene kapljice blistale na svetlosti sveća.
Zapiljio se u dve crvene kapljice koje su mu se sada slivale niz zglob, a
onda je pogledao mimo svoje šake, a na stolu je stajao mali bronzani pehar koji
ranije nije video.
Nije skidao pogled sa pehara, kako bi se uverio da je zaista tamo, i rekao
je Vivijan i Merkadu: „Vidim ga.“
Podigao je nadlanicu prema Vivijan i Merkadu, a ona se nasmešila.
Merkado se takođe nasmešio i kazao: „Zabrinuli smo se za tebe, Frenk.“
Vivijan mu reče: „Uopšte se nisam brinula za tebe. Samo si morao da u
duši poveruješ u ono što je tvoje srce već znalo.“
Persel klimnu glavom.
Podigli su pogled ka tavanici i videli koplje, koje je lebdelo u vazduhu, a
dok su ga posmatrali, na vrhu oštrice formirala se crvena kap i pala u pehar.
Iza leđa su začuli nešto, pa su se okrenuli. Iz tame galerije, između
stubova, ka njima su išle figure. Kad su im se približile, uvideli su da su to
muškarci u monaškim rizama s kukuljicama, hodajući u grupama po dvoje.
Kaluđeri su im prišli bliže, a zatim se razdvojili, levo i desno, i stali u liniju, ali
činilo se kao da ih ne primećuju, iako su bili svega nekoliko stopa dalje iza njih.
Monasi su pali na kolena, licem okrenuti ka stolu, a zatim pognuli glave i
počeli tiho da se mole.
Vivijan je uhvatila Persela i Merkada za ruke i okrenula ih licem ka stolu, i
sve troje su se spustili na kolena. Opet ih je uhvatila za šake i svi su pognuli
glave.
Tiho je kazala: „Prešli smo dug put i ne plašimo se.“
Persel nije znao da li se obraća njemu, monasima ili Bogu. Ali kakav god
strah da je osetio kada je video monahe, on je sada iščezao, i čvršće joj je stisnuo
ruku. „Nema razloga za strah.“
Merkado reče: „Rekoh ti, Frenk, mi smo izabrani."
Vivijan reče: „Sada možemo da idemo kući.“
Persel klimnu glavom. Bio je spreman za povratak kući.
 PETI DEO
RIM, FEBRUAR
Veče je radi sastajanja.

- VlLIJAM ŠEKSPIR
Bogojavljenska noć, II čin
 56

Frenk Persel je seo na klupu i zapalio cigaretu. Studeni vetar duvao je sa

Janikula - Janusovog brežuljka - a vrtovi Vatikana su tog oblačnog februarskog
popodneva bili skoro sasim pusti.
Kucnuo je čas da napusti Rim, ali pre nego što ode, hteo je da se još
jednom vidi s Vivijan i Henrijem.
Henri je predložio večeru u restoranu Etiopija, ali on je predložio
vatikanski park, nakon što Henri završi s poslom. Ovo je moralo da bude kratko,
slatko i bezalkoholno.
Sada je bilo 17.30, Henri je po običaju kasnio, a Persel je ugledao Vivijan
kako dolazi niz stazu. Spazila ga je, nasmešila mu se, mahnula i ubrzala korak.
Ustao je. Oklevali su na tren, a onda su se zagrlili i poljubili u obraz.
Kazao joj je: „Sačuvao sam ti rnesto."
Osmehnula se i sela, a on je seo na dalji kraj klupe. Ugasio je cigaretu.
Upitala ga je: „Mogu li da dobijem jednu?“
,,Ne bi trebalo da pušiš.“ Ipak joj je pružio paklicu marlbora, a ona je uzela
jednu. Nagnuo se ka njoj i zapalio joj cigaretu šibicom čiji je plamičak zatreperio
na vetru.
Uvukla je dim, a zatim ga izdahnula pomešanog sa dahom koji se
kondenzovao na zimskom vazduhu. „Hladno je.“
„Dolazi proleće.“
Oboje su ćutali neko vreme, a onda, shvativši da možda nikad više neće
imati trenutak nasamo na klupici u parku, niti igde drugde, rekla mu je:
„Potrebna sam mu.“
Nije joj odgovorio.
,,A tebi nisam.“
„Mislim da smo već vodili ovaj razgovor."
„Ako se predomislim, mogu li da ti se vratim?“
 TrebaJo je da bude nepopustljiv i kaže ne. Ali je rekao: ,,Da.“
„Ali do tada ćeš već biti zauzet.“
Ponovo, nije joj odgovorio.
„Možemo li da ostanemo prijatelji?“
,,Ne moraš to da pitaš."
Zaćutali su, a on je pogledao preko tamnog i vetrovitog parka u Etiopski
koledž.
Vivijan je primetila u šta gleda i kazala: ,,]oš nisam razvila fotografije.“
Pitala ga je: „Hoćeš li pisati o... našoj potrazi?"
Mislio je da svet ne mora da zna ono što znaju on, Vivijan i Merkado. Niti
da je monasima potrebno da svet zna. „Mislim da svi treba da zatvorimo knjigu
o Etiopiji i pođemo đalje."
Klimnula je. „To je naša predivna i tužna tajna.“
„Tako je.“
Upitala ga je: ,,Da li bi se ikada vratio nazad?“
„Ako bih našao pravog fotografa.“
Nasmejala se, a zatim ga upitala: „Kakvi su ti izgledi za posao?“
„Verovatno bolji nego tvoji.“
Osmehnula se.
„Tražim nešto u Sjedinjenim Državama." Neko vreme je ćutao, a
ondaekao: „Već dugo nisam bio kod kuće.“
„Javi mi gde mogu da te nađem.“
,,Hoću.“ Bacio je pogled na rućni sat. „Mora da mu je u pet do dvanaest
uletela priča o jubilarnoj godim.“
Ponovo se nasmešila i kazala: „Zašto nam se ne pridružiš na večeri?“
„Hvala, ali stvarno moram da se sretnem s nekim.“
„Koliko dugo ostaješ u Rimu?“
„Sutra odlazim.“
Pogledala je u njega.
„Sutra putujem u London da se sastanem s porodicom pukovnika Gana.
Ima bivšu suprugu i dvoje odrasle dece.“
,,To je veoma lepo od tebe.“
„Britanska ambasada i dalie ne zna šta se desiio s njegovim telom.“ ,,On
je u raju, Frenk.“
„Verovatno." Upitao ju je: „Da li je Henri odneo onu lobanju pravim
Ijuđima?"
,Jeste.“ Predložila je: „Možda bismo mogli da se sretnemo u Beriniju “
 Nije znao na koga je mislila pod tim mi. Kazao je:,Javiću ti kad krenem.“
„Biću ti prevodilac.“
Osmehnuo joj se. Oboje su ćutali, a onda joj je rekao: „Ponovi mi zašto su
nas pustili da odemo.“
„Zato što su znali da smo izabrani.“
„Isto kao i otac Armano, a on je proveo četrdeset godina u ćeliji."
„Svi Falašmuri napustili su Šoan, a monasi su upravo odlazili iz crnog
manastira sa Gralorn."
,,Da.“ U pitanju je bilo mnogo više od toga što su monasi misliii da su njih
troje bili izabrani.
Ponovo je pogledao u Etiopski koledž, u koji je ulazila skupina monaha, i
pomislio na crni manastir, sada napušten. Kaluđeri su spakovali desetak
zaprežnih kola sa upregnutim magarcima i najverovatnije poneli Sveti gral i
Longinovo koplje sa sobom, iako je Vivijan imala teoriju da je koplje spektralno,
i da se samo od sebe pojavljuje gde god da se nalazi Gral.
U svakom slučaju, monasi su ih poveli - njega, Vivijan i Henrija - sa
sobom, a kada su stigli do manastira na jezeru Tana, ukrcali su svoja tri
nepozvana gosta u čamčić s dva veslača, koji su ih prebacili preko jezera do
izvora Plavog Nila. Veslači su ih ostavili, a čamac je nastavio da plovi dalje na
brzoj struji reke sa Perselom za kormilom, preko granice, u Sudan, sve dok nije
stigao u Kartum, gde je američka ambasada pomogla novinarima beguncima da
se ukrcaju na let za Kairo.
Persel je odlučio da nekoliko dana ostane u Kairu, poseti svoj stan i vidi
se s nekim ljudima u kancelarijama Asošijejteđ presa. Henri i Vivijan otputovali
su u Rim. A kada im se pridružio, otkrio ie, premda se nije mnogo iznenadio, da
su Henri i Vivijan zajedno odseli u Ekscelzioru.
Kao što je mislio, i kao što je oduvek znao, Henri i Vivijan su bolje
odgovarali jedno drugome. Ali bolje nije najbolje. lako je bio besan - i povređen -
takođe je bio zabrinut za Viviian. I dalje mu se dopadao Henri, ali ne onoliko
koliko se Henri dopadao sam sebi. Rekao bi joj to - kao prijatelj - ali mogla bi
pomisliti da su u pitanju reči ljubomornog bivšeg ljubavnika. Zato ni sada ništa
nije nameravao da joj kaže.
Kazao joj je: „Hteo sam da te pitam ~ za šta smo tačno bili izabrani?“
„Razmišljala sam o tome. Mislim da smo bili izabrani da damo nekakav
smisao životu oca Armana. Mislim da ga je Bog blagoslovio i poslao ka nama
kako bi mogao da umre s mirom u srcu.“
„Dobro. Ali zašto baš mi?“
 Osmehnula mu se. „Mora da imamo nešto posebno."
„A možda smo samo bili jedine osobe u blizini.“
„Nemoj ponovo da postaješ ciničan.“ Upitala ga je: „Kako možeš da budeš
ciničan posle onoga što si video?“
„Nisam siguran šta sam video.“
„Ja jesam.“
„Zavidim ti.“
„Otvori srce, Frenk.“ Podsetila ga je: „Ako veruješ u Ijubav, onda veruješ i
u Boga.“ Upitala ga je: „Veruješ li u ljubav?“
,,Ne bi trebalo to da pitaš.“ Bacio je pogled na ručni sat. „Moram da
idem.“ Ustao je: „Reci Henriju da sam ga pozdravio. I kaži mu da ću ga zvati
sledeći put kad budem u Rimu.“
Ustala je i pogledali su jedno u drugo.
Pomislio je da će mu predložiti da se prošeta zajedno s njom duž puta, ka
Henrijevoj kancelariji. Ali nije.
Kazao joj je: „Želim ti svu sreću na svetu.“
,,Ja tebi želim božji mir i božju ljubav.“
,,I ja tebi, takođe.“
„Imamo vezu koja se nikad ne može prekinuti.“
,,Imamo.“
Nije bilo mnogo toga drugog da se kaže, a on nije želeo da njihov
rastanak bude mučan ili emocionalan, pa joj je kazao: „Čuvaj se“, okrenuo, i
otišao.
To je bio prvi put da mu osećanje olakšanja nije ublažilo osećanje
gubitka. U stvari, osećao se kao da odlazi od života.
Znao je da nikad ne treba da se osvrće, ali ga je ovaj put nešto ipak
nagnalo da se okrene. Stajala je pored klupe, posmatrajući ga.
Načinio je još nekoliko koraka, a zatim se okrenuo i ponovo pogledao u
nju, a ona je i dalje gledala u njega.
Krenuo je natrag ka mestu gde je stajala, a ona mu je pošla u susret. Stali
su nekoliko stopa jedno od drugog, a on joj je video suze u očima. Upitao ju je:
„Gde je Henri?“
„Rekla sam mu da ne dođe.“
Klimnuo je.
Podsetila ga je: „Rekao si da ćeš me primiti nazad.“
Mislio je da je to bilo irelevantno pitanje, ali očigledno nije. Osmehnula
se: „Jesi li zauzet?"
 »Jok.“
„Sada jesi.“
Nije znao šta da kaže, pa je upitao: „Hoćeš li da se prošetamo?“ Uhvatila
ga je pod ruku i pošli su kroz vatikanski park.
Podsetila ga je: „Kazao si da ćemo se vratiti na Kapitol.“
„Jesam." Upitao ju je: „Jesu li tvoje stvari već u mojoj sobi u Forumu?“
„Nisam baš toliko samopouzdana.“ Stavila mu je do znanja: „U lobiju su.“ Takođe
mu je stavila do znanja: „Nas dvoje smo izabrani jedno za drugo. Veruj u to.“
„Verujem."
 ZAHVALNICE

Najpre bih želeo da se zahvalim Rolfu Zeterstenu iz Izdavačke kuće

Senter strit, jer se rano i iskreno zainteresovao za moju ideju, usput pomenutu u
baru, da ja redigujem, a on ponovo objavi Tragom Svetoggrala. Ne dešava se
često da se dobre odluke donesu tokom ispijanja koktela, a još ređe se dešava
da ta ideja preživi otrežnjujuću svetlost dana. Zahvaljujem se Rolfu na
entuzijazmu i đugom prijateljstvu.
Rolf mi je kao urednicu dodelio moju dugogodišnju prijateljicu Kejt
Hartson. Kejt je pročitala originalnu verziju Tragoni Svetoggrala i smesta
uvidela šta treba da se uradi - da se ubaci još scena seksa. Ili još romanse.
Pomogla mi je u vođenju likova kroz njihove ljubavne veze i emocionalne zbrke,
u isto vreme gurkajući pisca ka srećnom kraju. Dugujem veliku zahvalnost Kejt
za svu njenu pomoć i strpljenje, budući da sam zakasnio za sve krajnje rokove
osim poslednjeg.
Veiiko hvala mojoj asistentkinji Patriši Čičester, koja je volela ovu knjigu
čak i dok smo oboje bili krmeljivi i izmoždeni od silnih noći provedenih u
pisanju, kucanju, ponovnom pisanju i prekucavanju. Patrišin pažljiv i brz rad na
svim aspektima rukopisa, uključujući tu i istraživanje i blisku saradnju sa Kejt
Hartson, učinio je ovo knjigu mogućom.
Hvala, takođe, mojoj asistentkinji Dajani Fransis, koja je takođe radila do
duboko u noć kako bi kancelarija nastavila s poslom, i koja je postala Nelson de
Mil dok sam ja bio zaključan u svojoj pisaćoj ćeliji. Hvala ti, Dajana, na tome što
si držala svet podalje od mene.
Još jedna dobra odluka, doneta uz vino za dugim ručkom, bilo je moje
udruživanje sa Dženifer Džoel i Slounom Harisom, izvanrednim književnim
agentima u International Creative Management Partners. Džen i jae odavno
poznajemo, a Sloun nije imao zadovoljstvo da uživa u mom društvu sve do tog
suđbonosnog ručka. Svima nam je kliknulo, a ja sam srećan i ponosan što me
zasiupaju istinski profesionalci.
 Nijedan pisac ne bi trebalo da pokuša da pročita ugovor za knjigu ili
filmski scenario, niti da ima posla sa Zavodom za intelektualnu svojinu SAD.
Imam tu sreću da za prijatelja i advokata imam Dejvida Vestermana, koji mi ne
dozvoljava da potpisujem ništa što on nije pročitao i preispitao - uključujući tu i
njegove čekove. Hvala ti, Dejve, na dobrim savetima.
Kada sam napisao Tragom Svetoggrala 1976. godine, moj prijatelj iz
detinjstva Tomas Blok, tada mladi pilot u aviokompaniji Alegeni erlajns,
pomogao mi je sa scenama letenja. Trideset osam godina kasnije, zamolio sam
još uvek mladog, ali sada penzionisanog, kapetana Bloka da baci još jedan
pogled na letačke scene u romanu, što je i učinio. Uverio me je da sam već prvi
put sve tačno potrefio, a da se principi letenja nisu toliko mnogo izmenili u
proteklih trideset osam godina. Zahvalio sam se Tomu 1975. na vremenu i
savetima, stoga ne moram ponovo to da uradim - ali ipak hoću. Hvala ti, Tome.
Na kraju, ali ne i najnebitnije, zahvaljujem se svojoj mladoj nevesti Sendi
de Mil, koja mi je kazala, kada sam bio u dilemama za vreme redigovanja
Tragom Svetoggrala: „Ovo je nešto najbolje što si ikada napisao.“ To je postavilo
stanđarđe, a ja bih se tih reči setio svaki put kad bih seo i suočio se sa praznim
listom papira. Kao što je rekao Ovidije: Scribire iussit amor - Ljubav mi je
zapovedila dapišera.
 1

Gala je stari naziv za narod Oromo u Etiopiji. (Prim. kor.)

2
Vilijam Šekspir, Kralj Lir, prev. Branimira Živojinovića.
3
UPI - United Press International. (Prim. kor.)
4
Galgenhumor - šale na vešalima, vrsta humora koja se smeje smrti u oči.
(Prim. prev.)
5
Helikopter Bel UN-l Irokez, u američkoj vojsci i javnosti poznatiji kao hjui.
(Prim. prev.)
6
Kroasan. (Prim. prev.)
7
U ćetiri oka. (Prira. prev.)
8
Trofej koji se svake gođine dodeljuje pobedniku u duelu između najboljeg
kluba Istočne i Zapadne konferencije u Nacionalnoj hokejaškoj ligi SAD. (Prim.
prev.)
9
Fr. tražite ženu, često geslo organa krivičnog gonjenja koje upućuje da je
u svakom zločinu žena jedan od elemenata motiva izvršenja dela. (Prim. prev.)
10
Fr. gazdinstvo, đomaćinstvo, ali i ljubavni par. (Prim. prev.)