Artur Konan Dojl

IŠČEZLI SVET
Naslov originala
Arthur Conan Doyle
The Lost World
1912

Sa engleskog prevela
Radmila Todorović

Ilustracije
Đura Pavlović
 1.

Svuda ima prilike

za junačka dela
Njen otac, gospodin Hangerton, bio je najnepraktičniji čovek na sve-
tu – mekan, paperjast papagaj od čoveka, savršeno dobrodušan, ali smešno
zaljubljen u sebe samog. Jedino me je misao da ću imati takvoga tasta mo-
gla oterati od lepe Gledis. Uveren sam da je on u dubini duše verovao da ja
triput nedeljno dolazim u njihovu kuću, okruženu starim kestenovima, zato
da uživam u njegovom društvu, a naročito zato da slušam njegovo mišljenje
o bimegalizmu, predmetu za koji je on bio neka vrsta autoriteta.
Duže od jednog sata pričao mi je jednolično o novcu, o određenoj vred-
nosti srebra, o devalvaciji rupije i o pravim valutnim normama.
– Zamislite! – uzviknu on u jednom napadu jarosti. – Zamislite šta bi
bilo kada bi svi dugovi na svetu morali da se plate odmah, i u isto vreme!
Šta bi se dogodilo u sadašnjim prilikama?
Dao sam sasvim razumljiv odgovor: da bih ja tada bio potpuno upropa-
šćen, na šta je on skočio sa svoje stolice, prebacio mi da sam lakomislen to-
liko da je njemu nemogućno da o ma kojoj ozbiljnoj stvari diskutuje u mom
prisustvu; zatim je besno jurnuo iz sobe i zalupio vrata za sobom, odlazeći
da se presvuče za sastanak masona.
Najzad smo ostali sami, Gledis i ja, i došao je trenutak kada je trebalo da
se reši moja sudbina. Celo veče osećao sam se kao vojnik koji očekuje sig-
nal da pođe u juriš, uz stalno smenjivanje nade u pobedu i straha od poraza.
Gledis je sedela preda mnom, a njen gordi i nežni profil odražavao se ja-
sno prema crvenoj zavesi. Kako je bila lepa! I opet, kako daleka! Dosad
smo bili dobri prijatelji, vrlo dobri prijatelji, ali nikad nisam uspeo da odem
dalje od onoga stepena drugarstva koji postoji, otprilike, između mene i ne-
kog kolege iz uredništva lista, iskrenog i vrlo ljubaznog drugarstva, ali pot-
puno platonskog. Uvek sam zbunjen pred ženom koja se sa mnom ponaša
slobodno i prirodno. Takvo držanje nije kompliment za muškarca. Čim se
probudi suprotnost polova, bude se strah i nepoverenje, to nasledstvo iz su-
rovih vremena kada su ljubav i sila išli još ruku pod ruku. Pognuta glava,
oči koje gledaju u stranu, prigušen glas, drhtanje tela – sve to, a ne slobo-
dan pogled i neusiljeni odgovor predstavljaju pravi izraz strasti. Toliko sam
već tokom svog kratkog života iskusio; ili je, možda, u meni živeo instinkt,
kako mi nazivamo uspomene rase?
Gledis je imala sve prave ženske osobine. Neki su je smatrali hladnom i
bezosećajnom, ali to mišljenje nije bilo tačno. Imala je i nežan, bronzani ton
kože, skoro istočnjački po boji, kosu crnu kao gavran, velike blage oči, pu-
ne, ali divno uobličene usne, sve te oznake strasti. Ali sa bolom sam morao
priznati samom sebi da dosad još nisam otkrio tajnu kako ću sve te strasti
zapaliti. Pa ipak, bilo što mu drago, morao sam najzad prekinuti s tom neiz-
vesnošću i večeras odlučiti celu tu stvar. Neka me i odbije. Bolje da budem
odbijeni prosac, nego brat čije se društvo trpi.
Dotle sam došao u svojim mislima i baš htedoh da prekinem dugo i muč-
no ćutanje, kada se dva kritička crna oka upraviše na mene i Gledis, osme-
hujući se s neodobravanjem, zavrte svojom gordom glavom.
– Čini mi se da želite da zatražite moju ruku, Nede. Ne bih želela da to
učinite. Mnogo je lepše ovako kako je sada.
Privukoh svoju stolicu nešto bliže.
– Tako? A otkud znate da nameravam da zatražim vašu ruku? – upitah,
iskreno iznenađen.
– Zar žene ne znaju uvek sve? Mislite li da postoji neka žena na svetu
koja ne primećuje kada se muškarac za nju interesuje? Ne, Nede, naše prija-
teljstvo je tako lepo i tako dražesno... Bilo bi šteta da ga pokvarimo. Zar ne
osećate kako je lepo kad mladić i devojka ovako slobodno govore jedno s
drugim, kao nas dvoje?
– Ne znam, Gledis. Slobodno mogu tako da govorim i s nekim šefom
stanice.
Ne znam prosto kako je ovaj činovnik dospeo u naš razgovor, ali on bi
nekako pomenut, pa smo oboje morali da se nasmejemo.
– To mi nije dovoljno. Hteo bih da vas zagrlim i da vašu glavu pritisnem
na svoje grudi i, draga Gledis, hteo bih...
Ona skoči sa stolice, jer joj je bilo jasno da imam nameru da svoje želje
sprovedem u delo.
– Sve ste pokvarili, Nede – reče ona. – Sve je lepo i prirodno dok se
izvesna granica ne prekorači. Kakva šteta! Zašto niste mogli da se bolje sa-
vlađujete?
– Nije to neki moj pronalazak – branio sam se ja. – To je priroda. To
je ljubav.
– Možda to drukčije izgleda kada oboje vole. Ja još nikada nisam volela.
– Ali, vi morate... Vi, sa svojom lepotom, svojom dušom! O, Gledis, vi
ste jednostavno stvoreni za ljubav. Vi morate voleti!
– Mora se čekati dok ljubav ne dođe.
– Ali, zašto ne možete mene da volite, Gledis? Je li to zbog moje spolja-
šnjosti, ili zbog nečeg drugog?
Malo se opustila. Ispružila je ruku – celo je njeno držanje bilo tako do-
brodušno i snishodljivo – i povila mi glavu unatrag. Zatim me je, sa zami-
šljenim osmehom, pogledala u lice.
– Ne, nije to – kaza najzad. – Vi niste umišljeni i zato ne bih mogla
reći da je u tome razlog. Treba ga tražiti dublje.
– Moj karakter?
Ona ozbiljno klimnu glavom.
– Šta bih mogao uraditi da ga popravim? Sedite i kažite mi nešto o to-
me. Ne, molim vas, hteo bih da sednete.
Ona me pogleda sa čuđenjem i nepoverenjem, koje mi se više sviđalo
nego njeno poverenje bez srca. Kako primitivno i glupo sve ovo izgleda ka-
da se piše crno na belo! Ali, najzad, to je možda osećanje koje je samo meni
razumljivo. Tek, posle kraćeg oklevanja, ona sede.
– Kažite mi sada u čemu je stvar.
– Ja volim nekog drugog – reče ona.
Sad je na mene došao red da skočim sa stolice.
– Nije to neko određeno lice – nastavi ona, smejući se izrazu na mome
licu – u pitanju je samo ideal. I, još nikad nisam srela čoveka kakvog za-
mišljam.
– Pričajte mi nešto o njemu. Kako izgleda?
– O, sasvim bi mogao da bude nalik vama.
– Lepo je od vas što to kažete! Dobro, a šta to on radi, a ja ne radim?
Kažite mi otvoreno. Je li apstinent, vegetarijanac, vazduhoplovac, teozof,
natčovek – sve ću pokušati, Gledis, ako samo hoćete da mi opišete čoveka
kakav vam se sviđa.
Ona se nasmeja mojoj prilagodljivosti.
– Dobro, mada verujem, pre svega, da moj ideal ne bi tako govorio –
nastavi ona. – Bio bi to smeo, energičan čovek, koji se ne bi tako lako po-
vinovao ćudima jedne luckaste devojke. U svakom slučaju, morao bi biti
čovek od dela, koji bez straha gleda smrti u oči, čovek velikih dela i neobič-
nih doživljaja. Ne volim ja čoveka, nego slavu koja ga pokriva. Odsjaj te
slave pao bi i na mene. Zamislite Ričarda Bertona! Kada sam čitala biogra-
fiju koju je o njemu napisala njegova žena mogla sam veoma dobro razu-
meti njenu ljubav. I ledi Stenli! Da li ste ikada pročitali divnu poslednju gla-
vu o njenom mužu? To je vrsta ljudi koje žena može obožavati svom du-
šom, a oni, usled toga, postaju još veći, zbog njene ljubavi koju ceo svet po-
štuje kao podstrek njihovim plemenitim delima.
Izgledala je tako lepa u svom oduševljenju da sam skoro zaboravio svrhu
našeg razgovora. Sabrah se kako bih mogao da produžim svoje dokaziva-
nje.
– Ne možemo svi biti Stenliji i Bertoni – rekoh ja. – Uostalom, nema
svako tu sreću da se istakne – ja bar do sada nisam imao prilike. Bude li
mi se, međutim, takav slučaj javio, umeću da ga iskoristim.
– Ali prilike za junačka dela ima svuda. Ova vrsta ljudi o kojima govo-
rim – kovači su svoje sopstvene sreće. Takav se čovek ne može ni pred ko-
jom preprekom zaustaviti. Nikad nisam srela takvog čoveka, pa ipak mi se
čini kao da ga dobro poznajem. Ima tako mnogo herojskih dela oko nas, ko-
ja samo čekaju na to da ih neko izvrši. Dužnost je ljudi da ih vrše. A du-
žnost žena da svoju ljubav daruju takvim ljudima. Setite se samo onog mla-
dog Francuza koji je prošle nedelje leteo u balonu. Duvao je snažan vetar,
ali, kad je let balonom već zakazan, on je pošto-poto hteo da se podigne.
Vetar ga je odneo hiljadu pet stotina milja daleko, za samo dvadeset četiri
časa, i spustio ga usred Rusije. To su ljudi kakve ja zamišljam. Pomislite sa-
mo na ženu koju on voli! Kako joj druge žene moraju zavideti! To je ono
što ja volim: da mi zavide na mužu.
– Ja bih zaista tako nešto učinio, samo da se vama svidim!
– Ali ne bi trebalo da to činite samo zato da se meni svidite, već zato što
drukčije ne možete, zato što je to vaša priroda, zato što sve u vama čezne za
herojskim delima. Zašto niste, kad ste nedavno išli u Vajgen zbog eksplozije
u rudniku uglja, zašto niste sišli u okno da i pored otrovnih gasova pomog-
nete rudarima?
– Pa, to i jesam učinio.
– Ali nikada o tome niste govorili.
– Nije bilo vredno pomena.
 – To nisam znala. – Njene oči su me sada gledale s novim interesova-
njem. – To je bilo lepo od vas.
– Pa, morao sam to da uradim. Kad novinar treba da napiše dobar izve-
štaj, mora se nalaziti onde gde se najvažnija stvar događa.
– Kakvo prozaično objašnjenje! Svom postupku oduzimate time svu ro-
mantiku. Pa ipak, ma šta bio razlog, radujem se što ste sišli u okno.
Ona mi pruži svoju ruku, ali s takvom ljupkošću i takvim dostojanstvom
da sam morao da se sagnem i poljubim je.
– Rekla bih da sam ja samo budalasta žena s fantazijama mlade devojke
u glavi. Pa ipak, to je deo moje ličnosti. Ono je u tolikoj meri izraz mog
unutrašnjeg bića, da drukčije ni ne mogu. Ako se za nekog udam, moraće to
da bude slavan čovek.
– A zašto ne bi tako bilo! – uzviknuh ja. – Žena kao što ste vi daje čo-
veku snagu. Pružite mi priliku i već ćete videti da ću umeti da je iskoristim.
Uostalom, kao što rekoste, pravi čovek treba sam da stvori priliku, a ne da
čeka na nju. Setite se Klajva, bio je samo mali pisar, a osvojio je Indiju. Ta-
ko mi svetog Đorđa, ja ću zaista nešto napraviti na ovom svetu.
Ona se nasmeja zbog moga iznenadnog, tipično irskog oduševljenja.
– Zašto da ne! – reče ona. – Vi imate sve što jedan čovek može ima-
ti – mladost, zdravlje, snagu, obrazovanje, energiju. Bilo mi je žao što ste
započeli ovaj razgovor, a sad se radujem. Toliko se radujem što je naš raz-
govor probudio u vama takve misli.
– A ako i ostvarim...?
Njena ruka, kao topli somot, spusti se na moje usne.
– Ni reči više, gospodine! Trebalo je još pre pola časa da budete u ured-
ništvu svog lista. Bilo mi je teško da vas na to podsećam. Ako jednog dana
osvojite svoje mesto na ovom svetu, onda ćemo opet govoriti o tome.
I tako se zbilo tog maglovitog novembarskog večera – dok sam trčao za
tramvajem koji ide za Kembervol, s vatrenim srcem u grudima bio sam čvr-
sto rešen da ne gubim nijedan dan a da ne pomislim na podvig koji treba da
ostvarim i koji će biti dostojan izabranice mog srca.
Ali, ko bi na svetu mogao i zamisliti kako će neobičan biti taj podvig, ili
čudne puteve koje ću morati da prevalim kako bih ga ostvario!
I, na kraju, učiniće se čitaocu kao da ova uvodna glava nema nikakve ve-
ze s mojom pričom. Pa ipak, bez tog uvoda, do ove priče ne bi ni došlo. Jer,
samo kada čovek pođe u svet sa mišlju da su svuda mogućna junačka dela i
sa živom željom u srcu da takva dela izvede kad god može, on će prekinuti
tok svog dotadašnjeg života, kao što sam to ja učinio, i krenuti u mističnu
zemlju snova gde ga čekaju velike pustolovine i veliki uspesi. Pogledajte
me, vi iz uredništva Dejli gazete, čiji sam sasvim beznačajan član bio do-
sad, pogledajte me kako sam čvrsto rešen, ako je mogućno, da još ove noći
pođem u pustolovine zbog kojih ću postati dostojan svoje Gledis!
Da li je to ona bila bez srca, ili samo sebična, kada je tražila da svoj život
stavim na kocku zbog njene slavoljubivosti? Takve misli mogu pasti na pa-
met čoveku zrelijih godina, ali nikad smelom mladiću od dvadeset i tri go-
dine, u vatri prve ljubavi.
 2.

Okušajte sreću
s profesorom Čelendžerom
Uvek sam voleo Mak Ardla, tog starog mrzovoljnog glavnog urednika sa
okruglim obrazima i crvenim licem, i činilo mi se kao da osećam da i on
mene voli. Istina, Bomon je bio direktor, ali je živeo u razređenoj atmosferi
neke olimpijske visine, odakle nije mogao ni da sagleda sitnije stvari od ne-
ke međunarodne krize ili rascepa u vladi. Viđali smo ga pokatkad kako u
usamljenoj veličanstvenosti stupa u svetilište sa neodređenim izrazom u
očima, dok u duhu lebdi nad Balkanom ili nad Persijskim zalivom. Za nas
je bio nedostižan. Međutim, Mak Ardl beše njegova desna ruka, i njega smo
dobro znali. Stari gospodin klimnu glavom kada stupih u sobu i podiže nao-
čare na svoje ćelavo čelo.
– E, gospodine Melon, sudeći po svemu što čujem vi ste dobro, zar
ne? – upita me on svojim ljubaznim škotskim akcentom.
Poklonih se, zahvaljujući.
– Eksplozija u rudniku bila je odlična. I požar u Sadarku. Vi imate smi-
sla za lep opis. Šta vas je danas ovamo dovelo?
– Hteo bih da vas zamolim za jednu uslugu.
Na njegovom licu ocrta se izvesno strahovanje i on skloni pogled.
– E, e, a u čemu je stvar?
– Šta mislite, gospodine Mak Ardl, da li bi bilo mogućno da mi date ne-
ki specijalni zadatak? Pokušao bih da učinim sve što mogu da stvar lepo iz-
vedem i da vam pišem dobre izveštaje.
– A na kakav zadatak mislite, gospodine Melon?
– Neki koji je skopčan s pustolovinama i opasnostima, gospodine Mak
Ardl. Uložio bih najveći mogući trud. Što bi zadatak bio teži, utoliko bi mi
više odgovarao.
– Izgleda da vam je stalo da izgubite život.
– Da svoj život opravdam, gospodine Mak Ardl.
 – Ah, Bože moj, pa to, gospodine Melon, zvuči vrlo, vrlo uzvišeno. Bo-
jim se da je prošlo vreme za takve stvari. Izdaci za takvog specijalnog izve-
štača ne bi bili opravdani uspehom, a, osim toga, takva bi se dužnost, razu-
me se, dala samo nekom iskusnom čoveku s poznatim imenom, koji uživa
poverenje javnosti. Velike bele mrlje na geografskoj karti danas su skoro sa-
svim iščezle i gotovo i da nema nekog mesta za romantične doživljaje. Če-
kajte samo – dodade on dok mu iznenadan osmeh prelete preko lica – be-
le mrlje na geografskoj karti upravo me podsetiše na nešto. Kako bi bilo ka-
da biste jednog varalicu, jednog modernog Minhauzena, razgolitili i učinili
smešnim? Mogli biste dokazati da je lažov, a lažov nesumnjivo jeste. Vidite,
to bi bila fina stvar! Kako vam se sviđa?
– Ma šta, ma gde, meni je svejedno.
Mak Ardl utonu za nekoliko minuta u misli.
– Zanima me da li ćete uspeti da sklopite bliže, ili bar površno poznan-
stvo s tim čovekom – reče najzad. – Izgleda da imate talenta za usposta-
vljanje dobrih odnosa, bilo da je to simpatija, životinjski magnetizam, život-
na snaga mladosti ili tako nešto. Osećam to po sebi samom.
– Vrlo ste ljubazni, gospodine Mak Ardl.
– Što ne biste okušali svoju sreću kod profesora Čelendžera, u Enmor
parku?
Moram priznati da sam se malo iznenadio.
– Čelendžer! – uzviknuh ja. – Profesor Čelendžer, čuveni zoolog? Je
li to onaj koji je razbio glavu Blandelu iz Telegrafa?
Glavni urednik se nasmeši.
– Sećate se toga? Ali, zar ne rekoste da želite pustolovine?
– Ukoliko ih sama dužnost sobom donosi – odgovorih ja.
– U redu. Ne verujem da je on baš uvek tako prek. Pretpostavljam da se
Blandel pojavio kod njega u nepovoljnom trenutku. Možda je bio i nevešt.
Vi možete imati više sreće, ili više veštine u ponašanju. Uveren sam da je u
pitanju stvar kao smišljena za vas! To ćemo mi zajedno napraviti!
– Ja, zapravo, ništa o njemu ne znam – uzvratih mu. – Sećam se nje-
govog imena samo u vezi sa suđenjem zbog udarca koji je zadao Blandelu.
– Evo nekoliko zabeležaka, da vam bude stvar jasnija, gospodine Me-
lon. Držim ja tog profesora na oku već duže vremena.
On uze parče hartije iz jedne fioke. – Ovo je kratak pregled njegovog
života. Ovde se ukratko kaže:
 „Čelendžer, Džordž Edvard, rođen u Largzu, N. B., 1863. Školovanje:
gimnazija u Largzu; univerzitet u Edinburgu. Asistent Britanskog muzeja
1892. Kustos Odeljenja za uporednu antropologiju 1893. Dao ostavku posle
žestokog naučnog spora iste godine. Dobio Krajstonovu medalju za zoolo-
ška ispitivanja. Dopisni član...“ Hm, koliko tu ima društava, dva palca u sit-
nom slogu... „Belgijskog društva, Američke akademije nauka, i tako dalje, i
tako dalje. Bivši predsednik Paleontološkog društva, Britanskog društva, i
tako dalje. Objavio: Neka ispitivanja većeg broja kalmičkih lobanja; Prilog
ispitivanju razvoja kičmenjaka i bezbrojne članke, među njima, Zabluda ko-
ja leži u osnovi vajsmanizma, zbog čega je došlo do ogorčene diskusije na
zoološkom kongresu u Beču. Njegov omiljeni sport: putovanje, planinar-
stvo. Adresa: Enmor park, Kensington, V.“
Pružajući mi hartiju, glavni urednik dodade:
– Evo, uzmite. To je sve što danas imam za vas. – Stavio sam to parče
hartije u džep.
– Trenutak samo, gospodine Mak Ardl – rekoh, pošto sam video da se
njegovo crveno lice uozbiljilo. – Još mi nije dovoljno jasno zbog čega tre-
ba da posetim tog gospodina. Šta je to učinio?
Crveno lice opet zablista.
– Otišao je pre dve godine u Južnu Ameriku zbog neke tajanstvene eks-
pedicije. Vratio se prošle godine. Bio je, nema sumnje, u Južnoj Americi, ali
neće da tačno kaže gde. Priča veoma neodređeno o svojim doživljajima, a
kad neko hoće da nešto više od njega sazna, zatvara se kao ostriga. Ili se ne-
što čudno dogodilo ili je taj čovek veliki lažljivac, pri čemu, lično, mislim
da je ovo poslednje verovatnije. Ima nekoliko oštećenih fotografija za koje
se misli da su montaže. Toliko se ljuti da napada svakog ko želi od njega
nešto da sazna, pa čak i reportere baca niz stepenice. Po mom mišljenju, u
pitanju je samo jedan zločinački megaloman, sa izvesnim talentom za nau-
ku. To je pravi čovek za vas, gospodine Melon. Tako, a sada se čistite i vidi-
te šta možete da uradite s njim. Dovoljno ste veliki da se sami čuvate. Ne
može vam se ništa desiti. Uostalom, osigurani ste za slučaj nesreće ili smrti.
Opet se uozbilji crveno lice. Razgovor je bio završen.
Odoh u Sevidž klub, ali ne uđoh u zgradu, već se naslonih na ogradu te-
rase, gde sam zamišljen dugo gledao mrku, uljanu vodu reke. Na svežem
vazduhu mogao sam uvek da mislim tačnije i jasnije. Izvadih iz džepa listu
dela profesora Čelendžera, pa je ponovo pročitah pod električnom svetilj-
kom. A tada mi pade nešto na pamet što mogu smatrati samo nadahnućem.
 Mogao sam računati da kao novinar, sudeći po svemu što sam čuo o nje-
mu, nikad neću moći da stupim u vezu sa ovim svađalački raspoloženim
profesorom. Međutim, oni naučni sporovi koji se pominju u njegovoj bio-
grafiji predstavljali su ga kao naučnog fanatika. Da nije to slabo mesto po-
moću koga mu se čovek može približiti? Morao sam da pokušam...
Uđoh u klub. Tek je bilo prošlo jedanaest časova i velika prostorija beše
već ispunjena, mada još ne do kraja. U naslonjači pored kamina video sam
jednog dugačkog, tankog čoveka uglastih ramena. On se okrete prema meni
u trenutku kad približih svoju stolicu. Bio je to baš čovek koji mi je u ovom
trenutku bio najpotrebniji – Tarp Henri iz uredništva Prirode, čovek koji
se odlikovao ljubaznošću prema svim svojim poznanicima. Pošao sam pra-
vo ka svom cilju.
– Šta znate o profesoru Čelendžeru?
– O Čelendžeru? On prezrivo skupi obrve. – Čelendžer je čovek koji se
vratio iz Južne Amerike s nekim bajkama za decu.
– S kakvim bajkama?
– Ah, to su neke strašne budalaštine o čudnovatim životinjama koje je
tobože otkrio. Čini mi se da je docnije opozvao te svoje tvrdnje. Nekako se
sve to utišalo. Dao je Rojteru intervju, a onda se podigla takva buka da mu
je moralo biti jasno da s tim pričama neće uspeti. Osramotio se kao naučnik.
Bilo je ipak nekih koji su ga uzimali ozbiljno. Ali i njih je upravo on ućut-
kao.
– Kako?
– Svojom nepodnošljivom grubošću i nemogućnim ponašanjem. Eto,
jadni stari Vetli iz Zoološkog instituta. Vetli mu je napisao: „Predsednik Zo-
ološkog instituta preporučuje se profesoru Čelendžeru, a smatrao bi naroči-
tom srećom ako bi mu on ukazao čast da dođe na iduću sednicu.“ Odgovor
je bio takav da se nije mogao ni štampati.
– Možete li mi ga reći?
– Da, odgovorio mu je otprilike: „Profesor Čelendžer se preporučuje
predsedniku Zoološkog instituta, a smatrao bi naročitom srećom ako bi ovaj
otišao do đavola.“
– Za ime sveta!
– Da, rekao je to svakako i stari Vetli. Sećam se kako je jadikovao na
sednici. Počeo je ovako: „Već pedeset godina opštim s naučnicima...“ Jadni
starac je bio sav slomljen.
– Znate li štogod o Čelendžeru?
 – Ja sam bakteriolog, kao što znate. Živim pod mikroskopom s prečni-
kom 900. Ne mogu ni pomisliti da tvrdim kako sam ozbiljan poznavalac ne-
čega što se može videti golim okom. Ja sam samo pionir na spoljnoj ivici
nauke. I osećam da nisam na svom mestu kad napustim sobu za rad i stupim
u dodir sa svima vama, velikim, surovim, glomaznim stvorovima. Suviše
sam izolovan da bih se zanimao za razne skandale. Ali, u naučnim razgovo-
rima čuo sam ponešto o Čelendžeru, jer on je jedan od onih ljudi pored ko-
jih se ne može proći okrenute glave. On je zaista onako drzak kako ga ljudi
opisuju. Liči na neku bateriju napunjenu snagom i životnom energijom, ali
je ipak pakostan i beskrupulozan osobenjak, uvek oran za svađu. Ima neo-
bične sklonosti. Išao je čak dotle da je svetu pokazivao neke lažne fotografi-
je sa svoje južnoameričke ekspedicije.
– Kažete da ima čudnih sklonosti. Šta najviše voli?
– Svašta. Poslednji put se zanimao za vajsmanizam i evoluciju. Došlo je
do strašne svađe, čini mi se u Beču.
– Možete li mi reći, u glavnim crtama, šta je to bilo?
– Sad trenutno ne mogu, ali postoji prevod cele te rasprave. Imamo ga u
našem arhivu. Da li biste pošli sa mnom?
– To je baš ono što tražim. Treba da intervjuišem ovog čoveka, pa mi je
potrebno nešto pomoću čega bih uspostavio vezu sa njim. Veoma je ljuba-
zno od vas što hoćete da mi pomognete. Rado bih pošao s vama, ukoliko
već nije dockan.
Pola sata kasnije, sedeo sam u uredništvu njegovog časopisa sa ogrom-
nim dosijeom pred sobom, otvorenim kod članka Vajsman protiv Darvina.
Članak je nosio podnaslov: Živa rasprava u Beču. Zaista temperamentna
sednica. Kako sam bio malo zapustio svoje naučno obrazovanje, nisam mo-
gao lako da pratim tu prepirku, ali bilo mi je jasno da je profesor iz Engle-
ske u vrlo agresivnom obliku raspravljao svoj predmet i da je veoma nalju-
tio svoje kolege s kontinenta. U oči su mi padale reči „živi protesti“, „graja
u dvorani“, „predsednik poziva na red“, štampano sve u zagradi. Sadržaj
članka razumeo sam baš toliko kao da je napisan na kineskom.
– Voleo bih kada biste mi ovo preveli na engleski – rekoh patetično
svom kolegi, koji je hteo da mi pomogne.
– Pa, ovo je prevod!
– Onda bi bolje bilo da okušam sreću sa originalom.
– Original je zaista previše težak za jednog laika.
 – Kada bih mogao da izvučem odavde samo jednu dobru rečenicu, koja
ima smisla i koja sadrži neku jasnu misao, bilo bi mi dovoljno. Ah da, mo-
žda mi ovo može poslužiti. Veoma jednostavno, da mi se čini kao da sve
razumem. Mogu li da prepišem? To će možda postati most između mene i
tog strašnog profesora.
– Mogu li još nešto da učinim za vas?
– Možete, razume se. Hteo bih da mu pišem. Kada bih uzeo vašu hartiju,
to bi mi dalo malo više naučnog izgleda.
– Ali taj bi mogao doći ovamo, da čudo napravi, i sav nameštaj da nam
polupa.
– Ne, ne. Pokazaću vam svoje pismo. Neće biti borbeno, verujte mi.
– Kad je tako, evo moje stolice i mog pisaćeg stola. Hartiju ćete naći ta-
mo. Voleo bih samo da pročitam pismo pre no što ga pošaljete.
Taj posao mi je zadao malo muke. Kada sam završio pismo, mogao sam
polaskati sebi da nije tako rđavo. Sa izvesnom gordošću zbog svoje ruko-
tvorine, pročitah pismo kritički raspoloženom bakteriologu:

Poštovani gospodine profesore,

Kao skroman student prirodnih nauka uvek sam se živo intereso-
vao za vaše teorije o razlici između Darvina i Vajsmana. Čitajući po-
novo...

– Kako samo laže! – promrmlja Tarp Henri.

...Čitajući ponovo vaš odlični govor u Beču, setio sam se cele te

stvari. Vaša neobično jasna izlaganja, dostojna divljenja, smatram
poslednjom reči u toj stvari. Pa ipak, našao sam tu i ovu rečenicu:
„Protestujem energično protiv neodržive i potpuno dogmatske tvrdnje
da svako pojedino biće predstavlja jedan mikrokozam sa istorijski
razvijenim unutrašnjim sastavom koji se polako obrazovao u toku ge-
neracija.“ Zar ne biste želeli, s obzirom na docnija ispitivanja, da
modifikujete ovo tvrđenje? Zar ne smatrate da je ono možda isuviše
oštro? S vašim ljubaznim dopuštenjem, molim vas da mi dopustite
razgovor, pošto sam veoma zainteresovan za ovu stvar i pošto bih
hteo da vam učinim izvesne predloge koje mogu da razvijem samo
prilikom ličnog kontakta. S vašim dopuštenjem, nadam se da ću imati
čast da vas posetim prekosutra (u petak) u 11 časova.
 Molim vas da primite izraze mog najdubljeg poštovanja.
Vaš odani,
Edvard D. Melon

– Šta kažete na ovo? – upitah, gotovo trijumfujući.

– Dobro je, ako to možete da pomirite sa svojom savešću.
– Savest me još nikada nije grizla.
– Ali, šta sada nameravate da radite?
– Da odem tamo. Kada se nađem jednom u njegovoj sobi, umeću već
nekako da se snađem. Bude li potrebno, priznaću mu sve iskreno. Ako je
iole širok duh, njega će to zagolicati.
– Njega će zagolicati, ali pazite da vas ne počeše. Dobro bi bilo da obu-
čete pancirsku košulju ili ragbi dres.
– Onda, do viđenja!
– Odgovor ću u petak izjutra ostaviti ovde za vas, ukoliko uopšte izvoli
da vam odgovori. To je veoma prek, opasan i svađalački karakter. Omrznu
ga svi koji se sretnu s njim, a studenti, ukoliko se i usude da posećuju nje-
gova predavanja, podsmevaju mu se iza leđa. Najbolje bi za vas bilo kada
biste digli ruke od njega.
 3.

Potpuno nemoguć čovek

Strahovanje, ili nadanje mog prijatelja nije se ostvarilo. Kada sam u pe-
tak izjutra došao k njemu, našao sam pismo s pečatom pošte Vest Kensing-
ton i sa mojim imenom na omotu, napisano rukopisom nalik na bodljikavu
žicu. Sadržina je glasila:

Enmor park V.
Gospodine,
Primio sam vaše pismo u kome mi saopštavate da se slažete s mo-
jim pogledima, mada nisam znao da im je potrebno da se neko s nji-
ma slaže ili ne slaže. Usudili ste se da upotrebite reč „teorije“, govo-
reći o mojim izlaganjima po pitanju darvinizma. Želeo bih da vas
upozorim da takvu reč u ovom kontekstu smatram do izvesnog stepena
uvredljivom. Dalji tekst vašeg pisma pokazuje mi da ste pogrešili više
iz gluposti ili neučtivosti nego iz pakosti, i zato sam sklon da o tome
više ne govorim. Vi ste iz sklopa mog izlaganja izvukli jednu jedinu
rečenicu, i izgleda da vam je bilo teško da je razumete. Rekao bih da
samo osoba vrlo slabo razvijene inteligencije može omašiti samu srž
ove stvari. Ali, ako smatrate da vam je potrebno da nešto u vezi s tim
raspravite, spreman sam da vas primim u vreme koje ste predložili,
mada se gadim poseta i posetilaca svake vrste. Što se tiče vašeg pozi-
va da promenim svoje mišljenje, mogao bih vam reći da to nije moj
običaj. Mojim sazrelim pogledima dao sam potpuno jasan izraz. Po-
nesite, molim vas, kada pođete k meni, omot ovog pisma i pokažite ga
mom sluzi Ostinu, kome sam inače naložio da me pažljivo čuva od
onih opasnih nasrtljivaca koji se nazivaju novinarima.

Vaš odani,
Džori Edvard Čelendžer
 To je bilo pismo koje glasno pročitah Tarpu Henriju, pošto je on odmah
došao da sazna za rezultat moje smele namere. Kazao mi je tada: „Postoji
jedna nova vrsta melema, zove se kutikura, ili tako nekako. Time se rane
bolje leče nego arnikom.“
Poneki ljudi zaista imaju veoma čudan smisao za humor.
Bilo je deset i po časova kada sam primio ovo pismo. Taksi me je brzo
dovezao do kuće u koju sam hteo da odem. Stali smo pred jedan impozan-
tan portal. Teške zavese na prozorima pokazivale su jasno da je ovaj strašni
profesor imućan čovek. Vrata otvori neobičan, preplanuo, sav osušen čovek
neodređenih godina. Nosio je crn krmarski kaput i smeđe kožne dokolenice.
Saznao sam docnije da je to šofer koji je, pošto se posluga stalno menjala,
morao da primi mesto prvoga sluge. Svojim jasnoplavim očima pogledao
me je od glave do pete.
– Gospodin vas očekuje? – upitao me je.
– Po dogovoru.
– Da li ste dobili pismo?
Izvadih omot.
– U redu.
Izgleda da je to bio čovek koji malo govori. Kada sam zatim ušao u hol,
odjednom me zadrža jedna mala žena. Izišla je iz vrata koja su svakako vo-
dila u trpezariju. Bila je to pametna, živa dama crnih očiju, više francuski
no engleski tip.
– Trenutak jedan – obrati nam se ona. – Pričekajte malo, Ostine. Mo-
lim vas uđite ovamo, gospodine. Smem li vas upitati da li ste se već ranije
koji put sastali s mojim mužem?
– Nisam gospođo. Još nisam imao tu čast.
– Onda vas unapred molim za izvinjenje. Moram vam reći da je on ne-
moguć čovek – apsolutno nemoguć. Ja vas unapred upozoravam, kako bi-
ste mogli da se bolje čuvate.
– To je vrlo pažljivo od vas, gospođo.
– Ako dobijete utisak da će preći na fizičko razračunavanje, napustite
brzo sobu. Ne nadajte se da ćete moći s njim da diskutujete. Mnoge je ljude
izvređao zato što su pokušali da mu protivreče. Doći će posle do javnog
skandala, a to pada na mene i na nas sve. Nadam se da ne dolazite k njemu
zbog Južne Amerike.
Nisam mogao da lažem jednu damu.
 – Za ime sveta! To je njegova najopasnija tema. Vi nećete poverovati ni
u jednu reč koju vam bude rekao – i ja to razumem. Ali, nemojte mu to re-
ći u oči, jer će pobesneti. Pravite se kao da mu verujete. Tako ćete moći da
se složite s njim. Mislite uvek na to da on sam u to veruje. Ne treba u to da
sumnjate. Nema poštenijeg čoveka na svetu nego što je on. Nemojte ostati
dugo, inače će posumnjati. Ako steknete utisak da postaje opasan, zaista
opasan – zvonite i bežite, dok ja ne stignem. Čak i kad je najgore raspolo-
žen, ja uspevam da ga umirim.
Sa tim rečima ohrabrenja predade me domaćica ćutljivom Ostinu, koji je
za vreme našeg razgovora stajao kao bronzana statua boginje ćutanja, i ovaj
me odvede na kraj jednog hodnika. Zakucao je na vrata, iznutra se čuo sna-
žan glas i ja se nađoh pred profesorom.
Sedeo je u stolici za okretanje iza širokog stola pokrivenog knjigama,
kartama i crtežima. Kada sam ušao, njegova stolica se naglo okrete u polu-
krug i on me pogleda pravo u oči. Čim sam ga ugledao, stade mi dah. Bio
sam spreman da vidim nešto vrlo neobično, ali ovakvu osobu nisam očeki-
vao. Imao je zaista stas koji može da zaprepasti čoveka; i stas i celu spolja-
šnjost. Glava mu beše ogromna. Najveća koju sam video kod nekog ljud-
skog bića. Verujem da bi mi njegov šešir, kad bi se usudio da ga metnem na
glavu, pao preko ušiju i zadržao se tek na ramenima. Lice i brada podsećali
su me na nekog asirskog bika. Lice mu je bilo rumeno, a brada crna, s ma-
lim prelivom u plavičasto. Kovrdžave dlake počivale su mu na grudima kao
neki ašov. Kosa mu je bila neobična, glatko češljana naniže i spuštala se
preko masivnog čela. Oči je imao plavičaste, pod velikim crnim obrvama.
Bile su veoma jasne, veoma kritičke i veoma zapovedničke. Ogromna ra-
mena i grudi nalik na neko bure obrazovali su ostali deo tela, koliko sam
mogao videti iza stola, osim dve velike duge ruke pokrivene crnim malja-
ma. Sve to i gromki glas bili su moj prvi utisak u susretu sa slavnim profe-
sorom.
– Pa – upita, gledajući me drsko – šta hoćete?
Morao sam neko vreme da produžim s laganjem, inače bi, nema sumnje,
ovaj početak bio u isto vreme i kraj mog razgovora.
– Bili ste tako ljubazni da mi zakažete sastanak – rekao sam, skromno
pokazujući onaj omot.
On uze moje pismo sa stola i otvori ga.
– A, vi ste onaj mladić koji ne razume engleski, je li tako? Bili ste tako
ljubazni da se složite sa mojim pogledima, ako sam dobro razumeo?
 – Potpuno, gospodine profesore, potpuno! – kazao sam to s velikim
oduševljenjem.
– Ah, Bože, Bože! To pojačava moj položaj, je li tako? Vaše godine i
vaša pojava čine dvaput značajnijom vašu podršku. Ali, najzad, ipak ste bo-
lji nego onaj čopor svinja u Beču, čije je groktanje značilo isto onoliko koli-
ko zimi usamljeno mukanje nekog engleskog teleta.
Pogledao me je kao da sam ja predstavnik te vrste životinja.
– Izgleda da su se vaši protivnici ružno poneli prema vama – rekoh od-
mereno.
– Uveravam vas da sam još u položaju da sam izvojujem svoju pobedu i
da mi nije potrebna vaša simpatija. Ostavite me samog, gospodine, sa leđi-
ma oslonjenim na zid. Dži I Si1 se tada oseća najbolje. Potrudićemo se, go-
spodine, da prekratimo ovu posetu, koja za vas teško da može biti prijatna,
a koja je meni u najvećoj meri dosadna. Vi želite, kako mi se čini, da stavite
neke primedbe na onaj moj referat.
Ova brutalna neposrednost oteža mi odstupnicu. Morao sam, prema to-
me, da i dalje igram započetu igru, očekujući bolju priliku za sprovođenje
svoje namere. Izdaleka, izgledalo mi je da će to sve lakše ići.
O, irska moja duhovitosti, što mi ne pomogneš sada kada mi je tvoja po-
moć najpotrebnija! Gledao me je prodorno svojim čeličnim očima.
– Dakle, gospodine, govorite! – zagrme on.
– Ja sam, razume se, samo student – rekoh, smešeći se blesavo. – Ja
sam, rekao bih, samo čovek koji želi da nešto ozbiljno postigne. Moram
ipak priznati da mi izgleda kao da ste u ovom pitanju sudili malo strogo o
Vajsmanu. Zar nije ceo dokazni materijal od tada do danas potvrdio njegova
načela?
– Kakav dokazni materijal? – Govorio je veoma smireno.
– Pa, ja znam, razume se, da tu još nema nečeg što bi se moglo smatrati
definitivnim dokazom. Govorim samo o pravcu modernih naučnih pogleda,
ako se tako mogu izraziti.
On mi se približi veoma ozbiljnog izraza lica.
– Pretpostavljam da znate – reče on, brojeći na prste – da je indeks lo-
banje konstantan faktor?
– Razume se – odgovorih.
– I da je telegonija još uvek sub iudice2?
– Nema sumnje.
– I da se plazma jajeta razlikuje od partenogenetičnog jajeta?
 – Kako ne bih znao! – uzviknuh, radujući se svojoj sopstvenoj smelo-
sti.
– A šta to dokazuje? – upita me on blagim, ubedljivim glasom.
– Da, zaista, šta to dokazuje? – promrmljah ja.
– Treba li ja to da vam kažem? – guknu on kao pravi golub.
– Molim.
– To dokazuje – zaurla on u iznenadnom nastupu besa – da ste vi naj-
prljavija varalica u Londonu, da ste vi novinarski nikogović koji se šunja po
tuđim kućama, a niti nešto zna niti je pristojan čovek.
S besom u očima skoči na mene. Čak i u tom trenutku najvećeg uzbuđe-
nja našao sam vremena da, na svoje čuđenje, primetim da je dosta niskog
rasta. Njegova glava nije bila viša od mog ramena – pravi mali Herkul, či-
ja se celokupna ogromna životna snaga razvila u širinu i u mozak.
– Brbljanje bez veze! – viknu on nagnuvši se preko stola. – Naučno
brbljanje bez veze, gospodine moj, bilo je sve što sam vam rekao. Mislite
valjda da se možete meriti s mojim iskustvom? Vi, sa tim svojim mozgovi-
ma koji nisu veći od oraha, mislite valjda da ste svemoćni, vi piskarala, je li
tako? Da vaša hvala može nekog čoveka proslaviti, a da ga vaše kuđenje
može uništiti? Mi svi treba da se klanjamo pred vama, ne bismo li dobili po-
voljan sud? Onome pomažete da se dočeka na noge, a onoga gurnete u po-
nor? Vi ste se usudili da učinite nešto što je iznad vaše snage. Ali, doći će
vreme kada će i vama potkresati prste. Izgubili ste smisao za proporcije, vi
naduveni mehuri! Ali, ja ću vas već vratiti na vašu meru. Da, gospodine, ni-
ste vi uspeli da prevarite Dži I Sija. On vas je opomenuo, ali kad ste hteli da
dođete, došli ste na svoju ličnu odgovornost. Pobeđeni ste, gospodine Me-
lon, priznajte. Igrali ste dosta opasnu igru i na mene ostavlja izvestan utisak
to što ste je izgubili.
– Vi me, gospodine – rekoh, povlačeći se ka vratima i otvarajući ih –
možete vređati koliko hoćete, ali ipak postoji granica. Nećete preći na tele-
sno obračunavanje!
– Šta neću? – Prilazio mi je polako, na neobičan način, i zastao odjed-
nom, gurnuvši ruke u spoljne džepove svog dosta kratkog kaputa. – Ja sam
razne ljude vaše bagre izbacio već iz kuće. Vi ćete biti četvrti ili peti. Četiri
funte za svakoga – to je otprilike bila prosečna cena. Skupo, ali vrlo po-
trebno. Pa, gospodine, zašto da ne pođete za svojom sabraćom? Mislim,
ipak, da ćete poći...
I on neprimetno nastavi da mi prilazi.
 Mogao sam da skočim i da pobegnem, ali to bi izgledalo sramno. Osim
toga, osećao sam kako se u meni javlja gnev. Sve do sada ja nisam imao
pravo. Ali pretnje ovoga čoveka prevedoše pravo na moju stranu.
– Umeću da vas sprečim da ne spustite ruku na mene. Gospodine, to ne-
ću dopustiti.
– Ah, Bože, Bože! – Njegovi crni brkovi skočiše uvis i on se podsme-
šljivo nasmeja pokazujući zube. – Vi to nećete dopustiti, šta?
– Ne budite ludi, gospodine profesore! – uzviknuh. – Šta mislite da
uradite? Ja sam težak dve cente, imam mišiće kao od čelika, igram svake
subote centra u irskom ragbi klubu. Nisam čovek koji...
U tom trenutku, on se baci na mene. Moja je sreća bila što su vrata već
stajala otvorena, inače bismo razvalili daske. Izletesmo kao neki vatromet,
zakačismo na svom putu jednu stolicu i zajedno s njom poletesmo niza ste-
penice koje vode na ulicu. Njegova brada dospe mi u usta, rukama smo je-
dan drugoga stegli, noge su nam se uplele sa stolicom. Ostin, stojeći na
svom mestu, uslužno otvori ulazna vrata i mi glavačke izletesmo na ulicu.
Stolica sva smrvljena pade na zemlju, a mi se stadosmo valjati jedan po-
red drugoga. On skoči, podiže pesnice i dreknu kao astmatičar:
– Je li vam bilo dosta?
– Pseto đavolje! – viknuh ja, skačući sa zemlje. I ova bi se stvar neka-
ko raspravila, jer on skoči na mene s novim raspoloženjem za borbu, ali,
srećom, situaciju je spasao policajac koji se nađe kraj nas s beležnicom u
ruci.
– Šta je to? Zar vas nije sramota! – reče on. I to je bila prva pametna
primedba koju sam čuo u Enmor parku. – Dakle – nastavi on, okrećući se
k meni – šta znači sve ovo?
– Ovaj čovek me je napao.
– Jeste li ga zaista napali? – upita policajac. Profesor je teško disao i
nije odgovarao.
– Pa, ovo nije prvi put – reče policajac ozbiljno, vrteći pri tom gla-
vom. – Ovog meseca već ste zbog jedne slične stvari imali neprijatnosti.
Jednog čoveka ste udarili po oku... Hoćete li da podnesete prijavu?
Ja sam se dotle umirio.
– Ne – rekoh – to neću.
– A zašto? – upita policajac.
– Nisam ni ja potpuno nevin. Dosađivao sam mu. On me je na vreme
opomenuo.
 Policajac zatvori svoju beležnicu.
– Ostavite se takvih stvari! – reče on. – Ne zadržavajte se ovde. Idite
dalje.
Rekao je to jednom mesarskom šegrtu, jednoj devojčici i jednom ili dvo-
jici prolaznika koji se već behu skupili. I, terajući tu malu gomilu, krenu on
dalje ulicom. Profesor me pogleda očima u kojima se osećalo kao da se za-
bavlja.
– Uđite – reče on. – Još nisam završio s vama.
Njegove reči su zvučale zlobno, ali ja ipak pođoh za njim u kuću. Sluga,
koji je stajao prav i hladan kao drvo, zatvori vrata za nama.
 4.

Najčudnija stvar
za koju sam ikad čuo
Tek što su se vrata zatvorila, a gospođa Čelendžer polete iz trpezarije.
Mala žena je bila strašno uzbuđena. Iskočila je pred svog muža kao petlić
kad stane pred buldoga. Bilo je jasno da je videla kad sam izišao iz kuće, ali
ne i kad sam se vratio.
– Ti si grubijan, Džordže! – zapišta ona. – Kako si mogao da prebiješ
onog krasnog mladića?
On samo pokaza palcem preko ramena.
– Tu je iza mene, zdrav i čitav. – Ona se malo zbuni.
– O, molim, nisam vas videla.
– Uveravam vas, gospođo, da je sve u redu.
– Šta je napravio s vašim licem! O, Džordže, kakav si ti to čovek; svake
nedelje praviš neki skandal. Ljudi te mrze i podsmevaju ti se. Ja to ne mogu
više da trpim. Ovo je kraj.
– Koješta! – zaurla on.
– To nije nikakva tajna – vikala je ona. – Znaš li ti da cela ulica, čak
ceo London – idite, Ostine, niste nam potrebni – znaš li ti da ceo svet go-
vori o tebi? Gde je tvoje dostojanstvo? Ti, kraljevski profesor na jednom
velikom univerzitetu, gde bi trebalo da te hiljade studenata poštuju... Gde ti
je dostojanstvo, Džordže?
– A tvoje, draga moja?
– Ti me mučiš! Postao si ubojica, ubojica! Eto, to si ti...
– Smiri se, Džesi!
– Samo besniš i biješ se!
– E, sad je dosta! Sad ćeš za kaznu da ideš na stub ispaštanja! – reče
on.
I, na moje veliko čuđenje, on se saže, podiže je i stavi na jedno visoko
postolje od crnog mramora u uglu hola. Bilo je visoko najmanje sedam sto-
pa, a tako usko da je jedva mogla da održava ravnotežu. Ne može se prosto
zamisliti smešnija slika: sa uplašenim licem i ukočenim telom, našla se od-
jednom na stubu.
– Spusti me! – jadikovala je.
– Kaži: molim.
– Divljače jedan, odmah da si me spustio!
– Hodite u moju sobu za rad, gospodine Melon.
– Ali, zaista, gospodine profesore... – rekoh ja, gledajući njegovu ženu.
– Gospodin Melon moli za tebe, Džesi. Kaži molim, pa ću te skinuti.
– O, ti, grubijane jedan! Molim! Molim!
On je spusti sa stuba kao da je kanarinka.
– I ti sama treba da se lepo ponašaš, draga moja. Gospodin Melon je no-
vinar. On će sutra sve ovo napisati za svoj list, pa će prodati nekoliko tuceta
primeraka više u našem susedstvu. Neobični događaji u višem društvu! Tebi
sam, eto, našao još više mesto na postolju, zar ne? A podnaslov će glasiti:
Jedan čudnovat brak. Ovaj gospodin Melon uživa u takvim stvarima, kao i
cela njegova bratija. On ti je porcus ex grege diaboli – svinja iz đavolova
krda. Je li tako, Melone?
– Vi ste zaista nepodnošljivi – uzvratih mu ljutito.
On poče da se na sav glas smeje.
– Sada ćemo mi sklopiti savez – grmnu on, prenoseći pogled sa svoje
žene na mene i udahnuvši vazduh duboko. A onda, iznenada promenivši
glas, dodade: – Izvinite zbog ove frivolne porodične šale, gospodine Me-
lon. Ja sam vas pozvao zbog nečeg ozbiljnijeg, a ne da vam prikažem naša
mala domaća proterivanja... Hajde, hajde, ženice, i nemoj se ljutiti. – I pri
tom on svoje ogromne ruke spusti na njena ramena. – Sve što kažeš potpu-
no je tačno. Ja bih bio bolji čovek kada bih radio ono što mi ti savetuješ.
Ali, ja onda ne bih bio Džordž Edvard Čelendžer. Postoje mnogo bolji ljudi,
draga moja. Ali na svetu je samo jedan Dži I Si. Moraš pokušati da se neka-
ko složiš s njim. – I, odjednom, poljubi je tako zvučno da me to još više
začudi nego ono malopre.
– A sad, gospodine Melon – nastavi odjednom veoma dostojanstve-
no – smem li vas zamoliti da pođete ovuda kroz hodnik?
Uđosmo ponovo u sobu koju smo pre pet minuta napustili onako bučno.
Profesor zatvori pažljivo vrata za nama, gurnu me u jednu naslonjaču i pod-
nese mi pod nos kutiju s cigarama.
 – Prave San Huan Kolorado – reče on. – Razdražljivim ljudima kao
što ste vi potrebna su narkotična sredstva. Gospode Bože, nemojte odgristi
vrh! Odsecite ga! I to, odsecite ga sa strahopoštovanjem! Tako! A sad se za-
valite i čujte šta ću vam ja snishodljivo ispričati. Ako smatrate da je potreb-
no da stavite neku primedbu, ostavite to za neku bolju priliku. Prvo, što se
tiče vašeg povratka u moju kuću posle onog potpuno opravdanog izbaciva-
nja – on na to gurnu bradu napred i zablista očima kao da izazivački oče-
kuje neko protivrečenje – posle vašeg, rekao sam, potpuno opravdanog iz-
bacivanja iz kuće. Razlog leži u odgovoru koji ste dali policajcu. Tu sam,
čini mi se, osetio trag smisla za taktičnost sa vaše strane, veću, u svakom
slučaju, nego što sam navikao da očekujem od vaše bagre. Kada ste priznali
da je krivica zbog ovog događaja na vašoj strani, dali ste dokaz izvesne du-
hovne samostalnosti i širokog pogleda na život, što je izazvalo moju blago-
naklonu pažnju. Podvrsta čovečjeg roda kojoj na nesreću pripadate, nalazila
se uvek ispod mog duhovnog horizonta. Vaš odgovor učinio je da se ona
odjednom javi iznad njega. Vi ste izronili i postali predmet moje ozbiljne
pažnje. Iz tog razloga pozvao sam vas da se vratite sa mnom, pošto namera-
vam da se s vama bolje upoznam... Molim vas, malu japansku šolju na bam-
busovom stolu, koju dodirujete levim laktom, možete upotrebiti kao pepe-
ljaru.
Sve je to mrmljao sebi u bradu kao profesor koji govori svojim studenti-
ma. Obrnuo je svoju stolicu za okretanje kako bi me mogao gledati u lice i
sedeo je puštajući velike dimove kao neka žaba sa zavaljenom glavom, i ja
ništa više nisam video sem njegove zamršene kose i jednog crvenog klem-
pavog uveta. Rio je po gomili hartije koja je ležala na njegovom pisaćem
stolu, a kada se opet okrenuo prema meni, držao je u ruci nešto što je ličilo
na pocepan blok za crtanje.
– Pričaću vam nešto o Južnoj Americi – nastavi on. – Ne stavljajte mi
nikakve primedbe, ako smem moliti. Hteo bih prvo da vam kažem da ono
što vam sada saopštavam ne sme ni na koji način biti objavljeno, sem ako
ne dam naročito dopuštenje. To dopuštenje, po svoj prilici, nikada neću dati.
Je li jasno?
– To je surovo – odvratih ja. – Jedan lep izveštaj bio bi svakako...
On opet spusti knjigu na sto.
– Stvar je svršena – naroguši se on. – Zbogom, gospodine.
– Ne, ne! – uzviknuh. – Pristajem na svaki uslov. Kao što vidim, dru-
go mi ne preostaje.
 – Bez ikakvog okolišenja – reče on.
– Dobro. Sve vam obećavam.
– Časna reč?
– Časna reč.
Pogledao me je sumnjičavo.
– Šta ja znam o vašoj časti? – reče on najzad.
– To ne dopuštam, gospodine profesore – planuh sada ja. – Sada ste vi
veoma neučtivi. Niko me u životu nije toliko uvredio.
Moja žestina, izgleda, više ga je zanimala nego vređala.
– Okrugla glava – mrmljao je – brahikefalni tip. Sive oči, crna kosa sa
negroidnim znacima. Keltski tip, nesumnjivo.
– Ja sam Irac, gospodine profesore.
– Irac iz Irske?
– Da, gospodine profesore.
– Tada je stvar jasna. Dakle, obećali ste mi da ćete poštovati moje pove-
renje. To poverenje, moram reći, nije ni u kom slučaju potpuno. Pa ipak, ja
ću vam saopštiti neke stvari koje nisu sasvim neinteresantne.
Vi znate, svakako, da sam pre dve godine putovao u Južnu Ameriku, ali
ne i da će taj put u istoriji nauke postati klasičan. Cilj mog puta bio je da
pribavim dokaze za izvesna tvrđenja Valasa i Bejtsa, što se može učiniti sa-
mo ako se pod istim uslovima ispitaju činjenice o kojima su oni podneli sa-
opštenja, i to pod istim uslovima pod kojima su ih i oni ispitivali. Da moja
ekspedicija nije imala drugih rezultata do samo ovih, već bi samim tim bila
veoma značajna. Ali, čudne stvari koje sam tamo doživeo postavile su mom
radu sasvim nove zadatke.
Vi znate možda – ili, u ovom poluobrazovanom vremenu, možda i ne
znate – da su izvesni predeli u oblasti Amazona samo delimično ispitani i
da glavna reka ima veliki broj pritoka od kojih mnoge nisu kartografski tač-
no ni obeležene. Moj zadatak je bio da prodrem u to malo poznato zaleđe i
da proučim njegovu faunu; to mi je dalo materijala za nekoliko poglavlja
velikog i monumentalnog zoološkog dela, koje predstavlja moj životni rad.
Završivši taj posao, vraćao sam se i morao sam jednu noć da provedem u
nekom malom indijanskom selu koje se nalazi na mestu gde u glavnu reku
utiče izvesna pritoka, čije ću ime i dužinu za sada prećutati. Urođenici su
bili Indijanci iz plemena Kukama, miroljubivi ali zaostali, sa duhovnim
sposobnostima koje jedva da nadmašuju pamet jednog prosečnog London-
ca.
 Na svome ranijem putu uz reku lečio sam neke od tih ljudi i ostavio ta-
kve uspomene da se nisam iznenadio što su nestrpljivo očekivali moj povra-
tak. Po njihovim pokretima shvatio sam da je nekome potrebna moja medi-
cinska pomoć, te pođoh za poglavicom u jednu kolibu.
Kada sam ušao, saznali smo da je bolesnik zbog koga su me zvali baš to-
ga časa umro.
Na moje veliko čuđenje, to nije bio Indijanac, već beo čovek, i to u naro-
čitom smislu. Imao je kosu boje voska i pokazivao znake albinizma. Odelo
mu se sastojalo iz samih krpa; telo mu je bilo omršavilo, s tragovima dugog
gladovanja.
Po svemu što sam saznao iz priče urođenika, bio je to potpuno stran čo-
vek, koji je sam, sav iscrpljen, došao k njima iz prašume.
Torba ovog čoveka ležala je pored postelje i ja ispitah čega ima u njoj.
Njegovo ime bilo je ispisano na jednom ramenu: Mejpl Vajt, Lejk avenija,
Detroit, Mičigen. To je ime pred kojim ću uvek skinuti šešir. Nije mnogo re-
čeno kada se kaže da će ono stajati pored moga, kada jednom nauka bude
pravilno ocenjivala zasluge. Po sadržini torbe videlo se jasno da je ovaj čo-
vek bio umetnik i pesnik koji je tražio motive. Našao sam i mnogo stihova.
Ne smatram da mogu stručno suditi o tim stvarima, ali učinilo mi se da nisu
mnogo značajni. Dalje, našao sam nekoliko beznačajnih slika reke, kutiju s
bojama, kutiju sa šarenom kredom, nekoliko četkica, onu savijenu kost koja
stoji na mome pisaćem stolu, jednu Baksterovu knjigu o leptirima, jedan
jeftin revolver i nekoliko metaka. Odela i rublja nije imao, ili je sve to po-
gubio za vreme puta. To je bila sva svojina ovog neobičnog američkog boe-
ma.
Kada sam hteo da napustim kolibu, primetio sam predmet koji je virio iz
njegovog pocepanog kaputa. Bio je to blok za crtanje, u ovako žalosnom
stanju u kakvom ga i sada vidite. Mogu reći da ni jedan jedini list Šekspiro-
ve hartije ne bih poštovao više nego ovu zaostavštinu koja se sada nalazi
kod mene. Dajem vam tu knjigu u ruke i molim vas da je pregledate stranu
po stranu i ispitate njenu sadržinu.
On upali novu cigaretu, i zavali se u stolicu posmatrajući gordo kakvo će
dejstvo ovaj dokumenat proizvesti na mene.
Otvorio sam knjigu očekujući otkrića, mada nisam pojma imao kakva će
ta otkrića biti.
Prva strana me je, u svakom slučaju, razočarala. Na njoj je bila samo sli-
ka jednog vrlo debelog čoveka u kaputu od plavoga platna, a ispod je pisa-
lo: Džimi Kolver na poštanskom brodu. Došlo je zatim nekoliko strana s
malim skicama iz života Indijanaca. Pojavila se onda slika jednog ljubaznog
krupnog sveštenika sa spljoštenim šeširom širokog oboda, koji je sedeo pre-
ko puta jednog mršavog Evropljanina, a ispod je pisalo: Doručak sa fra Kri-
stoferom u Rozariju. Studije žena i dece ispunjavale su nekoliko daljih stra-
na, a njima je sledovao neprekidni niz crteža životinja s potpisima: Morska
krava na sprudu, Kornjača na svojim jajima, Crni ajuti ispod jedne miriti
palme, i tako dalje. Na poslednjoj strani primetih jednu životinju nalik na
svinju, a zatim su dolazile sve dvostruke strane studija dugorepih i odvrat-
nih guštera. Nisam znao šta da radim s tim i kazao sam profesoru:
– Ovo su valjda krokodili?
– Aligatori! Aligatori! Pravih krokodila nema u Južnoj Americi. Razlika
između njih...
– Hteo sam reći da ne vidim ništa neobično. Ništa što bi potvrdilo vaše
reči.
On se nasmeja.
– Pogledajte iduću stranu, reče on.
Ni na njoj nije bilo ničeg naročitog. Preko cele strane u grubim bojama
bio je naslikan neki predeo. Bila je to jedna vrsta skice u boji koju bi neki
slikar pejzaža upotrebio kao osnovu za docniju, tačnije izvedenu sliku. Vi-
deo se prvi plan u bledozelenoj boji sa neznatnom florom; on se polako peo
i stizao do zagasitocrvenog zida od stena, koji je sav bio u čudnim usprav-
nim prugama, onakvim kakve se vide na bazaltnim formacijama. Te su ste-
ne obrazovale neprekidan zid preko celog zaleđa. Na jednom mestu videla
se jedna jedina stena u obliku piramide, a na njoj je raslo veliko drvo. Od
glavnog masiva ova je stena bila odvojena klancem. Iznad svega toga dizalo
se tropsko plavo nebo. Tanka zelena linija rastinja ovenčavala je gornju ivi-
cu crvenih stena. Na idućoj strani bio je crtež istog predela u tušu, ali iz ve-
će blizine, te su se ovog puta i pojedinosti mogle jasno razlikovati.
– Pa? – upita on.
– Ovo je, nema sumnje, neobična formacija – odgovorih. – Ali, ja
sam isuviše slab geolog da bih mogao reći da je ovo nešto čemu se treba di-
viti.
– Čemu se treba diviti? – ponovi on. – Ovo je jedinstveno! Ovo je ne-
verovatno. Živ čovek ne bi mogao ni da sanja ovakvu mogućnost. A sada,
tek...
 Okretoh list i uzviknuh, iznenađen. Preko cele strane bila je naslikana
slika najčudnije životinje koju sam ikada video. To je bio divlji san nekog
pušača opijuma, vizija bolesnika u delirijumu; glava je ličila na ptičju gla-
vu, telo na trup nekog naduvenog guštera, a dugi rep koji se vukao po ze-
mlji bio je sav načičkan bodljama uperenim uvis, dok je na leđima bilo de-
setak testerastih šiljaka koji su ličili na petlove kreste poređane jedna do
druge. Pred tom životinjom stajao je jedan smešan čovečuljak, ili patuljak u
čovečjem obliku, i gledao čudovište.
– Šta mislite o tome? – uzviknu profesor i poče pobedonosno trljati ru-
kama.
– Ovo je strašna groteska.
– Ali, kako je mogao da nacrta takvu životinju?
– Pio je rakije...
– O, zar je to najbolje objašnjenje koje možete dati!?
– Da, gospodine profesore. A šta je vaše mišljenje?
– Ono što je jasno kao dan. To jest, da ova životinja postoji, da je zaista
slikana po prirodnom modelu.
Ja bih se nasmejao da se nisam setio onog našeg prevrtanja kroz hodnik.
– Nema sumnje – rekoh, govoreći kao što se govori kada se popušta
duhovno obolelom. – Moram ipak primetiti da me ovo malo ljudsko biće
navodi na drukčije misli. Ako je ovo Indijanac, mogao bi poslužiti kao do-
kaz da postoji neka patuljasta rasa u Americi, ali izgleda da je ovo Evroplja-
nin s tropskim šeširom.
Profesor dunu na nos kao besan bivo.
– Vi baš koješta govorite! – reče on. – Vama je mozak omekšao. Duh
vam se ulenjio! Ovo zaista mora da zaprepasti čoveka.
Govorio je i suviše smešno da bih se mogao zbog toga naljutiti. Samo
bih uzalud trošio snagu. Jer, kad bi čovek hteo da se ljuti na profesora Če-
lendžera, imao bi stalno povoda za to. Zadovoljih se time što sam se umor-
no nasmešio.
– Pa, palo mi je u oči da je ovaj čovek mali – rekoh najzad.
– Pogledajte! – uzviknu on nagnuvši se i spustivši na sliku svoje dlaka-
ve prste, debele kao kobasica. – Vidite li ovu biljku iza životinje? Mislite
valjda da je to maslačak, ili karfiol, je l’ te? E, to vam je palma slonove ko-
sti, visoka pedeset do šezdeset stopa. Zar ne vidite da je nju čovek naročito
naslikao. Slikar nije mogao da stane pred životinju i da je slika, a da pri tom
ne stavi svoj život na kocku. Zato je docnije sebe uneo u skicu, kako bi uka-
zao na razmere. Bio je visok, recimo, pet stopa. Drvo je od njega deset puta
više.
– Gospode Bože! – uzviknuh ja. – Vi znači mislite da ova životinja...
Pa, onda ni peron stanice Čering Kros ne bi bio dovoljno velika pećina za
ovakvu džinovsku životinju.
– Bez svakoga preterivanja, ovo je svakako odrastao primerak – odvra-
ti profesor mirno.
– Ali, onda bi jedna jedina skica oborila sva iskustva čovečjeg ro-
da... – Već sam bio pregledao ostale listove i utvrdio da u knjizi nema ni-
čega više. Jedna jedina skica nekog američkog umetnika koji je lutao sve-
tom i koji je to naslikao možda pod uticajem hašiša ili u groznici, ili jedno-
stavno zato da zadovolji svoju čudnu uobrazilju. Ne možete braniti takve
stvari ako ste pravi naučnik.
Umesto da nešto odgovori, profesor skide jednu knjigu sa police.
– Ovo je odlična monografija mog darovitog prijatelja Reja Lanke-
stra – reče on. – U njoj se nalazi ilustracija koja će vas zanimati. Ah, da,
evo je. Ispod slike piše: Verovatan izgled jednog stegosaura iz jurske perio-
de. Zadnja noga je tu dva puta veća nego što iznosi visina odraslog čoveka.
Šta kažete na to?
On mi dodade otvorenu knjigu. Iznenadih se kada mi pogled pade na tu
sliku. Ova rekonstruisana životinja iz davno proteklog vremena pokazivala
je veliku sličnost sa skicom nepoznatog umetnika.
– Ovo je zaista čudno – rekoh ja.
– Vi nećete da priznate da je to i presudno?
– Nema sumnje, slike se slažu, ali Amerikanac je mogao videti takvu
sliku i sačuvati je u svom sećanju. Docnije, u delirijumu, mogla mu se po-
novo pojaviti.
– Lepo – reče profesor blagim glasom. – Ostavimo to za docnije. Sa-
da bih vas zamolio da razgledate ovu kost.
On mi dade u ruku onu istu kost za koju je maločas rekao da je našao
kod pokojnika. Kost je bila otprilike duga šest palaca i deblja od mog palca,
a na jednom kraju još su bili tragovi osušene hrskavice.
– Kojoj nama poznatoj životinji pripada ova kost? – upita profesor.
Pažljivo sam je zagledao i pokušavao da dozovem u pamet neka upola
zaboravljena znanja.
– To je možda neka vrlo debela čovečja ključnjača.
Pokretom ruke profesor izrazi najdublji prezir prema mom znanju.
 – Čovečja ključnjača je savijena, a ova kost je prava. Na njenoj površini
nalazi se jedno udubljenje koje dokazuje da je tu ležala snažna tetiva, što ne
bi bio slučaj da je ovo ključnjača.
– Onda moram priznati da ne znam šta je.
– Ne treba da se stidite što priznajete, jer pretpostavljam da ni svi nauč-
nici u Kensington muzeju ne bi mogli da nađu mesto ovoj kosti.
Iz jedne kutije za pilule izvadio je onda neku malu kost, ne veću od zrna
pasulja.
– Koliko vidim, ova čovečja kost predstavlja analogiju kosti koja se na-
lazi u vašoj ruci. To vam može dati ideju koliko je ta životinja bila velika.
Po hrskavici možete utvrditi da ovo nije neka okamenjena kost, već da je u
pitanju primerak iz sadašnjosti. Šta kažete na to?
– Svakako, od nekog slona...
On se savi kao da ga je nešto zabolelo.
– Kako možete da govorite o slonovima u Južnoj Americi! Čak i pri da-
našnjem stanju naše prosvete...
– Dobro – prekinuh ga ja – to je onda neka velika južnoamerička ži-
votinja, neki tapir, na primer.
– Možete mi verovati, mladiću, da sam dovoljno upoznat sa elementima
moje nauke. Ovo nije ni kost nekog tapira, niti uopšte nekoga drugog stvora
poznatog zoologiji. Ona pripada nekoj velikoj, vrlo jakoj i, po svoj prilici,
vrlo divljoj zveri koja još živi na zemlji, ali je nauka ne poznaje. Zar se još
niste uverili?
– Moje interesovanje je, u svakom slučaju, veoma živo.
– Tada vaš slučaj nije bez nade. Osećam da nešto drema u vašoj pameti.
Pokušaćemo da to probudimo... Napustićemo sada mrtvog Amerikanca i
nastavićemo našu priču. Razumećete da sam se teško mogao odvojiti od
Amazona dok što bolje ne ispitam ovu stvar. Bilo je podataka na osnovu
kojih sam mogao izvući zaključak iz kog je pravca došao umrli putnik. Ali
već i same indijanske legende mogle su mi poslužiti umesto vodiča, jer se i
među plemenima na obali mnogo pričalo o nekoj čudnoj zemlji. Već ste čuli
za Kuripurija?
– Nikad.
– Kuripuri je duh prašume, nešto strašno, nešto zlo, nešto čemu se čovek
sklanja s puta. Niko nije u stanju da opiše kakav je on i kako izgleda. Ali to
je reč od koje se užasavaju svi na obalama Amazona. Što se tiče predela u
kome Kuripuri živi, sva plemena se slažu. To je onaj isti kraj iz koga je do-
šao Amerikanac. Nešto strašno vreba na tim putevima. Moj zadatak se sa-
stojao u tome da ispitam šta je posredi.
– I šta ste uradili?
Napustila me je volja da brbljam koješta. Ovaj energični čovek naterao
me je da ga pažljivo slušam i poštujem.
– Savladao sam veliko protivljenje urođenika, protivljenje koje je išlo
dotle da nisu smeli ni da govore o ovom predmetu. Pametnim rečima, po-
klonima, a, priznaću, i pretnjama, uspeo sam da dvojicu od njih dobijem
kao vodiče. Posle raznih pustolovina, koje ne moram da opisujem, pošto
sam prevalio put za koji neću reći koliki je bio, u pravcu koji ću takođe pre-
ćutati, stigli smo najzad u predeo koji dosad nije bio opisan i u kome, izu-
zev moga nesrećnog prethodnika, još niko nije bio. Hoćete li, molim vas, da
ovo pogledate?
On mi pruži fotografiju veličine 9x12.
– Rđavo stanje ploče – opomenu me on – potiče otuda što se naš ča-
mac prevrnuo i što se razbio sanduk sa nerazvijenim pločama. Posledica to-
ga bila je da su skoro sve ploče propale, što predstavlja gubitak koji se ne
može naknaditi. Ovo je jedna ploča od malo njih koje su delimično mogle
biti spasene. Morate se zadovoljiti ovim objašnjenjem njenih mana i nedo-
stataka. Govorili su da je to prevara, ali ja nisam raspoložen da diskutujem
o takvim tvrđenjima.
Fotografija je u svakom slučaju bila vrlo nejasna. Neprijateljski raspolo-
žen kritičar lako bi ovu nejasnu sliku nazvao lažnom. Bio je to jedan obi-
čan, siv predeo, a kada sam počeo pažljivo da razgledam pojedinosti, utvr-
dio sam da on predstavlja jedan dugačak i neobično visok kamenit obronak,
koji je iz daljine mogao davati utisak ogromnog vodopada. Prednji deo sa-
stojao se od iskošene ravnice obrasle drvećem.
– Čini mi se da je to onaj isti predeo kao i na crtežu tušem – rekoh ja
najzad.
– Da, isti predeo – odgovori profesor. – Otkrio sam tragove Ameri-
kančevog logora, a sad pogledajte ovo.
Bila je to ista scena, ali iz veće blizine, mada je fotografija ispala veoma
slabo. Mogao sam ipak da razaznam usamljenu stenu sa drvetom na vrhu is-
pred onog stenovitog zida.
– Sada više nema sumnje.
– Lepo, onda smo već nešto učinili – reče on. – Napredujemo, zar ne?
Hoćete li sada, molim vas, da bolje pogledate vrh ove usamljene stene? Pri-
mećujete li tamo nešto?
– Jedno ogromno drvo.
– A na drvetu?
– Jednu veliku pticu – rekoh ja.
On mi pruži uveličavajuće staklo.
– Da – rekao sam ja gledajući kroz lupu – velika ptica stoji na drvetu.
Kako mi se čini, ima ogroman kljun. Rekao bih da izgleda kao pelikan.
– Na oštrini očiju ne bih vam čestitao – dobaci mi profesor. Niti je to
pelikan, niti je uopšte ptica. Biće vam interesantno da saznate da sam uspeo
da taj jedini primerak ubijem iz puške. To je bio jedini apsolutni dokaz mog
otkrića koji sam mogao da ponesem sa sobom.
– Zaista imate tu životinju?
Ovo bi, najzad, bio nesumnjivi dokaz.
– Imao sam je. Na nesreću, izgubio sam je s tolikim drugim stvarima
prilikom one nezgode sa čamcem, kada sam upropastio i svoje fotografije.
Uhvatio sam je kad je nestajala u brzaku, i zadržao sam u ruci samo jedan
deo njenoga krila. Bez svesti, bio sam izbačen na obalu, ali bedni ostatak
svog dragocenog dokaznog primerka uspeo sam da sačuvam. Sada ću vam
ga pokazati.
Iz fioke izvadi on nešto što mi je ličilo na gornji deo krila nekog slepog
miša. Bila je duga najviše dve stope, ta savijena kost na kojoj je visila veća
količina kože.
– Ogroman slepi miš – prošaputah ja.
– Ni nalik – reče profesor ozbiljno. – Meni, koji živim u naučnoj at-
mosferi, zaista je teško i da zamislim da su osnovni principi zoologije tako
malo poznati. Zar je mogućno da ne znate čak ni elementarne činjenice upo-
redne anatomije, to jest da krilo ptice nije ništa drugo nego podlaktica, dok
krila slepog miša predstavljaju tri izdužena i kožom spojena prsta? U ovom
slučaju, ova kost svakako nije podlaktica, ali možete videti i to da ova jed-
nostrano utvrđena koža visi na jednoj jedinoj kosti, te da zato ne može poti-
cati od slepog miša. Ali, pošto nije ni ptica ni slepi miš, šta je onda?
Moja mala riznica znanja bila je iscrpljena.
– Zaista ne znam – rekoh skrušeno.
On ponovo otvori knjigu koju mi je već jednom pokazao.
– Ovde – reče on, pokazujući sliku neobičnog čudovišta koje leti – vi-
dećete izvrsnu reprodukciju dimorfodonta, ili pterodaktila, jednog letećeg
gmizavca iz doba jure. Na idućoj strani naći ćete crtež građe njegovoga kri-
la. Uporedite, molim vas, taj deo sa komadom koji imate u ruci.
Bio sam zaprepašćen kad sam pogledao. Bio sam uveren, tome se nije
moglo ništa primetiti. Dokazni materijal, kojeg je bivalo sve više, delovao
je ubedljivo. Skica, fotografija, a pored toga i ova prava kost – sve se to
nije moglo pobijati. Kazao sam to profesoru sa oduševljenjem, jer sam ose-
tio da mu je učinjena nepravda. On je sedeo zavaljen u stolici, poluzatvore-
nih očiju i sa blagim osmehom, kao da ga je odjednom obasjao sunčev zrak.
– To je najčudnija stvar za koju sam ikada čuo – rekoh ja, mada je bilo
probuđeno više moje novinarsko no moje naučno oduševljenje. – To je
sjajno! Vi ste naučni Kolumbo, koji je otkrio jedan iščezli svet. Veoma mi je
žao što vam je ispočetka izgledalo kao da ja sumnjam. Sve je to tako neve-
rovatno, ali ja nisam nepristupačan razlozima kada mogu sam da ih ispitam.
A ovo ovde mora svakoga uveriti.
Profesor je od zadovoljstva prosto preo kao neka mačka.
– A šta ste onda učinili, gospodine profesore?
– Nastupilo je kišno doba, gospodine Melon, a moje su zalihe bile iscr-
pljene. Ispitao sam jedan deo ovog ogromnog stenovitog zida, ali mi nije bi-
lo mogućno da pronađem neki put koji vodi nagore. Stena u obliku pirami-
de, na kojoj sam video i ubio pterodaktila, pružala je jedinu mogućnost za
penjanje. I pošto pomalo umem da se verem, uspeo sam da dospem do polo-
vine njene visine. Odatle sam mogao da steknem bolju predstavu o stenovi-
tom platou. Izgledao je veoma široko. Ni na istoku ni na zapadu nisam us-
peo da ugledam kraj te u zeleno obrasle visoravni. Dole se prostirao močva-
ran predeo nalik na džunglu, pun zmija, insekata i groznice. On predstavlja
prirodni zaklon one čudne visoravni.
– Da li ste primetili neke druge znake života?
– Ne, gospodine Melon, to nisam. Ali u toku nedelje koju smo proveli u
podnožju stene, čuli smo vrlo čudne šumove odozgo.
– Ali, ona životinja koju je Amerikanac nacrtao? Kako to objašnjavate?
– Možemo samo pretpostaviti da je on pronašao put koji vodi na visora-
van i da je životinju tamo video. Znamo na taj način da neki put postoji.
Znamo isto tako da to mora biti vrlo težak put, jer bi se inače ova stvorenja
spustila i opustošila okolinu. U to ne treba sumnjati.
– Ali, kako su se popela?
– Mislim da taj problem nije teško rešiti – reče zamišljeno profesor. –
Tu se može dati samo jedno jedino objašnjenje. Južnoamerički kontinent sa-
stoji se, kako ste svakako čuli, od granita. Na toj jedinoj tački u njegovoj
unutrašnjosti došlo je u davno doba do velikog, iznenadnog, vulkanskog po-
dizanja zemljišta. Ove stene, smem da primetim, sastoje se iz bazalta, te su
prema tome plutonske. Jedan kraj, velik otprilike kao Saseks, podignut je sa
svim svojim životinjama i svojim uspravnim zidovima, čija okomitost prko-
si svakoj eroziji, i odvojen od ostalog kontinenta. Šta je rezultat? Isključeni
su opšti zakoni prirode i razni uslovi koji u ostalome svetu utiču na borbu
za život ovde su neutralisani ili izmenjeni. U životu su ostala stvorenja koja
bi pod drugim okolnostima iščezla. Vi znate da i pterodaktil i stegosaur pri-
padaju dobu jure i da su prema tome po razvoju veoma stari. Ali ovde su
zahvaljujući ovim neobičnim i čudnim odnosima ostali očuvani.
– Taj dokaz je, nema sumnje, ubedljiv. Trebalo je da ga iznesete pred
naučne autoritete.
– Tako sam i ja mislio u svojoj naivnosti – reče profesor gorko. – Mo-
gu vam samo kazati da sam se u tome prevario i da sam pri svakom pokuša-
ju nailazio na nepoverenje koje je poticalo ili iz gluposti ili iz ljubomore.
Ne liči na mene, gospodine Melon, da se pred nekim klanjam ili da nekome
nešto dokazujem kad on u moje reči ne veruje. Nisam hteo čak ni da se po-
nizim toliko da im pokažem dokazne primerke koje imam u rukama. Zgadio
sam se na celu stvar, nisam mogao više o njoj da govorim. Kada bi ljudi kao
vi, budalasti predstavnici javne radoznalosti, došli da me uznemire u mome
privatnom stanu, nisam mogao da se savladam i da dostojanstveno s njima
govorim. Priznajem da sam po prirodi malo žestok i, kada me izazovu,
sklon sam da se bijem. Plašim se da ste i vi to primetili.
Oborih oči i ne odgovorih ništa.
– Moja žena mi je često prebacivala zbog toga. Ali ja ipak mislim da bi
svaki častan čovek tako postupio. Večeras, međutim, želim da vam dam je-
dan neobičan primer samosavlađivanja. Pozivam vas na jednu javnu disku-
siju... – On mi pruži jednu kartu koja je ležala na njegovom stolu. – Kao
što vidite, profesor Persival Valdron, naučnik izvesnog glasa, držaće u osam
časova i trideset, u dvorani Zoološkog instituta, predavanje o periodima raz-
voja. Ja sam pozvan da budem prisutan na govorničkoj tribini, kako bih pre-
davaču izrazio zahvalnost čitavog skupa. Iskoristiću tu priliku da vrlo oba-
zrivo i sa taktom učinim neke primedbe koje će možda probuditi interesova-
nje auditorijuma i kod nekih izazvati želju da malo dublje prodru u tu mate-
riju. Neće to biti ništa borbeno, znate; samo ću nagovestiti da ima još du-
bljih problema. Savlađivaću se i videću da li ću uspeti da postignem povolj-
niji rezultat.
– Smem li i ja da dođem? – upitah ga odmah.
– Razume se – odgovori on srdačno. Kazao je to na tako prijateljski
način da je to još snažnije delovalo od njegove žestine. Divno je izgledao
njegov ljubazan osmeh pri kome su se oba obraza između poluzatvorenih
očiju i velike brade pretvorila u dve crvene jabuke. – Dođite u svakom slu-
čaju. Biće mi lakše ako znam da imam u dvorani jednog saveznika, pa ma-
kar to bila i neznalica kao što ste vi. Slutim da će slušalaca biti mnogo, jer
Valdron, mada je to apsolutni šarlatan, ima mnogo pristalica. Dakle, gospo-
dine Melon, ja sam vam posvetio mnogo više vremena nego što sam name-
ravao. Individua nikada ne treba da za sebe samog uzima ono što pripada
celom svetu. Radovaću se ako vas večeras vidim na predavanju. Za to vre-
me, razume se, molim vas da ne upotrebljavate materijal koji sam vam dao.
– Ali, Mak Ardl – to je, znate, moj glavni urednik – želeće da zna šta
sam uradio.
– Ispričajte mu šta vam je volja. Ali mu između ostalog kažite da ću,
ako mi pošalje još nekog nasrtljivca, lično doći da se obračunam s njim.
Oslanjam se na vas da se ništa od svega ovoga neće pojaviti u novinama.
Lepo! Dakle, večeras u osam i po časova u Zoološkom institutu.
Moj poslednji utisak bili su crveni obrazi, plavičastocrna brada i zapo-
vedničke oči. Oprostio se sa mnom pokretom ruke.
 5.

To je pitanje!
Nešto zbog telesnih napora prilikom svoje prve posete, a nešto zbog du-
ševnih uzbuđenja koja sam doživeo prilikom druge, osetio sam iznenadnu
slabost kada sam se ponovo našao na ulici. U glavi, koja me je bolela, imao
sam samo jednu misao, a ta je bila da ima zaista nečeg istinitog u priči ovog
čoveka. Posledice ove priče ogromne su i mogao bi se napraviti neobično
lep izveštaj za novine, čim dobijem dopuštenje da upotrebim taj materijal.
Uđoh u taksi koji je stajao na uglu ulice i odvezoh se do uredništva. Mak
Ardl je, kao i obično, sedeo za svojim pisaćim stolom.
– No! – uzviknu on nestrpljivo. – Kako je stvar ispala? Izgledate kao
da se vraćate iz rata, mladiću. Ne treba ni da mi pričate da vas je napao.
– Došlo je isprva do jednog malog nesporazuma.
– Kakav čovek! A šta ste onda uradili?
– Docnije se malo opametio, pa smo počeli da razgovaramo. Ali, iz nje-
ga nisam mogao da izmamim ništa, ništa što bi bilo vredno objavljivanja.
– E, ne bih baš to rekao. Došli ste s plavim kolutom oko oka, i već o to-
me bi se moglo nešto objaviti. Mi više ovaj teror ne možemo trpeti, gospo-
dine Melon. Moramo tome čoveku uterati pamet u glavu. Bio bih za to da
sutra objavimo jedan člančić o vašem slučaju. Dajte mi samo materijal, a ja
ću već umeti da tog čoveka zauvek žigošem. Profesor Minhauzen! Zar to ne
bi bio izvanredan nadnaslov? Iz groba su ustali ser Džon Mendvil, Kaljo-
stro, sve varalice i šarlatani iz istorije. Ja ću ga demaskirati kao varalicu.
– To nećete učiniti, gospodine Mak Ardl.
– A zašto?
– Zato što on nije varalica.
– Šta! – uzviknu Mak Ardl. – Nećete valjda reći da zaista verujete u
njegove gluposti o mamutima, i mastodontima i velikim morskim zmijama?
– Ne, o tome ništa ne znam. Ne znam čak ni da li on takve stvari tvrdi,
ali verujem da je zaista otkrio nešto novo.
– Onda, za ime sveta, mladiću, napišite to.
 – Učinio bih to rado, ali sve što znam saopštio mi je u poverenju i pod
uslovom da o tome ne pišem – u nekoliko rečenica sažeo sam sva profeso-
rova saopštenja. – Tako stoji stvar.
Mak Ardl je gledao s nevericom.
– Dobro, gospodine Melon – reče on najzad. – Ovaj naučni skup ve-
čeras ni na koji način ne ulazi u vaše privatno obećanje. Pretpostavljam da
nijedan list neće o tome doneti izveštaj, pošto smo o Valdronu pisali već de-
setak puta, a niko ne zna da će govoriti Čelendžer. To će biti senzacija, sa-
mo ako budemo imali sreće. Vi ćete, u svakom slučaju, otići tamo i doneti
što potpuniji izveštaj. Čekaću vas do ponoći s dovoljno prostora.
Pošto sam imao mnogo posla tog dana, ručao sam u Sevidž klubu sa Tar-
pom Henrijem, kome sam ukratko ispričao svoj doživljaj. On me je slušao
sa skeptičnim osmehom na mršavom licu i počeo gromko da se smeje kad
sam mu rekao da me je profesor ubedio.
– Dragi moj mladiću, tako nešto u stvarnom životu ne postoji. Slučajno
se otkrije tako važna stvar, pa se izgubi dokazni materijal! Ostavite to pisci-
ma romana. Sve je to apsolutna prevara.
– A onaj američki boem?
– Nikad nije postojao.
– Video sam njegov blok sa skicama.
– To su Čelendžerove skice.
– Vi, dakle, verujete da je on naslikao tu životinju?
– Razume se, ko bi drugi?
– A fotografije?
– Na fotografijama nema ničega. Sami kažete da ste videli pticu.
– Pterodaktila.
– To on kaže. On vam je ulio u glavu tog pterodaktila.
– Dobro, a šta je s kostima?
– Prva potiče iz nekog irskog kupusa, a druga je naročito napravljena u
ove svrhe. Ako ste vešti i dobro se razumete u svoj posao, možete s kostima
da pravite prevare baš kao i s fotografijama.
Počeh da se osećam nelagodno. Možda me je zaista nasamario? Tada mi
odjednom pade srećna misao na pamet.
– Hoćete li da pođete sa mnom na predavanje? – Tarp Henri pogleda
zamišljeno preda se.
– Nije baš naročito omiljen taj genijalni Čelendžer – reče on. Ima puno
ljudi koji bi želeli da se obračunaju s njim. Mogao bih čak da kažem da je
on jedan od najomrznutijih ljudi u Londonu. Ako se pojave studenti medici-
ne, nastaće pravi lom. Ne bih voleo da se nađem usred takvog čuda.
– Ali mogli biste da pokažete toliko ljubavi za pravdu i da bar saslušate
izlaganje njegovog slučaja.
– Da, to bih mogao. To bi bilo u redu. Lepo, poći ću s vama.
Kada smo stigli do instituta, primetili smo da je gužva veća no što smo
mogli očekivati. Niz automobila, iz kojih su izlazili profesori belih brada,
zadržavao se pred vratima, dok je čitava reka skromnih pešaka koji su ulazi-
li kroz široke vratnice dokazivala da slušaoci neće biti samo naučnici već i
široka publika. I zaista, čim smo zauzeli mesto, bilo nam je jasno da galeri-
jom i zadnjim delom dvorane vlada mladićki, pa čak i dečački duh. Iza se-
be, ugledao sam niz lica poznatog tipa studenta medicine. Očevidno, svaka
veća bolnica poslala je jednu grupu. Ponašanje svih slušalaca bilo je ispo-
četka veselo. Čekajući na početak, pevali su u horu ulične pesme, i to sa
oduševljenjem koje je izgledalo kao čudan uvod za jedno naučno predava-
nje. Pojavi se, zatim, među mladim slušaocima i želja da lično zadirkuju
one koji se pojave. Tako, na primer, kada stari dr Meldram izađe na govor-
ničku tribinu sa svojim poznatim starinskim cilindrom, počeše ga pitati sa
svih strana:
– Gde ste nabavili taj cilindar?
On ga brzo skloni ispod stolice.
Kada je reumatični profesor Vadli dohramao do svoga sedišta, stadoše ga
zapitkivati da li ga boli palac na nozi, i to ga je, razume se, moralo zbuniti.
Najjača demonstracija izbi kada naiđe moj novi poznanik profesor Če-
lendžer i kada se uputi u prvi red na govorničkoj tribini. Zaorilo se takvo ur-
likanje u znak pozdrava, čim se promolila njegova crna brada, da se u meni
javi osećanje da je Tarp Henri imao pravo kada je rekao da su se ljudi ovde
skupili ne zbog predavanja nego zbog toga što se proneo glas da će slavni
profesor učestvovati u diskusiji. Na prednjim sedištima, gde je sedeo dobro
obučen svet, čuo se opšti smeh kad se profesor pojavio, stvarajući utisak
kao da ova demonstracija studenata svima čini veliko zadovoljstvo. Pozdrav
se u stvari sastojao iz strašnog urlanja, koje bi se moglo porediti samo sa
uzbunom u kavezu za divlje zveri kada se čuju koraci čuvara koji donosi
hranu. Bilo je možda i uvredljivog tona u tom vikanju, ali mi se više činilo
da su ovi glasni uzvici pre označavali bučan prijem čoveka koji je zanimljiv
i neobičan, nego čoveka koji je neprijatan i smešan. Čelendžer se smešio sa
izrazom blagog i trpeljivog potcenjivanja, otprilike onako kako se smeši ne-
ki ljubazan čovek kada za njim počnu da viču deca. Mirno je zauzeo mesto,
odahnuo, pogladio bradu i poluzatvorenih očiju pogledao svet koji sedi pred
njim. Tek što se stišala uzbuna koja je nastala kad se on pojavio, a profesor
Ronald Mari, predsednik, i profesor Valdron, predavač, izađoše na pozorni-
cu i sednica započe.
Profesor Mari, nema sumnje, oprostiće što moram reći da i on ima uobi-
čajenu grešku većine Engleza, to jest da se njegov govor ne može razumeti.
Zašto ljudi koji govore nešto što je vredno da se čuje ne ulože trud da govo-
re razumljivo, to je jedna od tajni modernog života. Kad je završio uvodni
govor, seo je, a profesor Valdron, taj čuveni i ugledni naučnik, ustade da go-
vori.
Bio je to visok i mršav čovek, sa čvrstim glasom i agresivnim načinom
govora, ali je vladao veštinom da svojim mislima da oblik prikladan za slu-
šaoce i da se tako izražava da ga je sa interesovanjem mogla pratiti i laička
publika. A pri tom, govorio je o najtežim stvarima, samo sa izvesnim humo-
rom.
Pružio je pregled istorije stvaranja, posmatrane iz ptičje perspektive i
pod naučnim osvetljenjem u jasnom, a delimično i slikovitom načinu izla-
ganja. Pričao nam je o zemljinoj lopti, toj ogromnoj masi vatrenog gasa što
svetli u vasioni. Govorio je zatim o hlađenju i zgušnjavanju, o skupljanju
kao uzroku obrazovanja planina, o pretvaranju pare u vodu i polaganom na-
stanku pozornice na kojoj je imala da se odigra nepojmljiva drama života. O
poreklu života govorio je u nešto neodređenijim izrazima. Da su klice teško
mogle da prežive prvobitno stanje usijanja, tvrdio je dosta pouzdano. Zato,
morale su doći docnije. Da li su nastale same po sebi od ohlađenih neorgan-
skih elemenata zemljine lopte? Vrlo verovatno. Da li su došle na nekom
meteoru, spolja? To se teško moglo zamisliti. Uopšte uzev, mudri naučnik
nije govorio nimalo dogmatično o ovim stvarima. Mi nismo bili u stanju,
niti smo do danas uspeli, da u našim laboratorijama stvorimo organski život
iz neorganskih supstanci. Ponor između mrtvog i živog dosad se u našoj he-
miji nije mogao premostiti. Postoji, međutim, viša i finija hemija prirode,
koja uz pomoć velikih snaga i tokom dugih razdoblja možda uspeva da do-
đe do rezultata koji su nama nedostupni. Dovde se, dakle, nema šta prigovo-
riti.
To je predavača dovelo do velikih stepenica animalnog života, koje poči-
nju duboko dole sa mekušcima i malim vodenim životinjama, pa se penju
prečagu za prečagom do kengurskog pacova koji donosi žive mlade na svet
i koga zato, nema sumnje, svi slušaoci smatraju za neposrednog prethodni-
ka svih sisara. „Ne, ne!“, uzviknuo je jedan skeptični student u poslednjim
redovima.
– Ako mladi džentlmen sa crvenom kravatom koji je vikao „Ne, ne!“, i
koji svakako misli da se izlegao iz jajeta, bude ljubazan da me pričeka posle
predavanja, radovaću se što ću se upoznati sa tako neobičnim bićem.
(Smeh.) – Misao da je biće tog džentlmena sa crvenom kravatom u toku
ovog beskrajno dugog prirodnog procesa vrhunac svega – bila bi sasvim
čudnovata. Zar time prestaje proces stvaranja? Zar da tog džentlmena sma-
tramo definitivnim tipom i Smislom čitavog razvoja? Nadam se da osećanja
džentlmena sa crvenom kravatom neću povrediti, ako tvrdim da, ma kakve
vrline taj gospodin imao u svom privatnom životu, dalekosežni događaji u
vasioni ne bi imali pravog smisla kada bi već sada bili na kraju svojih
ostvarivanja. Evolucija nije neka raspikućska snaga; ona deluje u pravcu
sve daljeg usavršavanja.
Pošto predavač mladiću koji mu je dobacio odgovori na opšte zadovolj-
stvo, nastavi da izlaže prošlost. Isušivanje mora, pojavu peščanih sprudova,
tromi život na obalama, sklonost morskih životinja da se izvuku na mulj,
obilje hrane koje ih je tu čekalo, i ogromnu veličinu životinja koja je iz toga
proizašla.
– Ovde, gospođe i gospodo – dodade najzad on – leži poreklo one
strašne rase saura koja nas još i danas plaši kada je ugledamo u Vildenu ili
kod Solenhofena, ali koja je, srećom, izumrla pre nego što se čovečji rod
pojavio na našoj planeti.
– To je pitanje – ču se jedan prigušen glas na tribini za govornike.
Profesor Valdron bio je neobično disciplinovan čovek, sa smislom za hu-
mor, zbog čega je bilo opasno prekidati ga, što je već, uostalom, dokazao na
primeru onog mladog gospodina sa crvenom mašnom. Ali ovo dobacivanje
izgledalo mu je tako smešno da nije znao šta da odgovori. Tako izgleda
predstavnik Šekspirove stranke kad se pred njega ispreči neki pristalica Be-
konove teorije,3 ili astronom koga napadne čovek koji fanatično zamišlja
zemlju kao ravnu ploču. Zastao je malo, pa onda ponovio podignutim gla-
som reči: „Koja je izumrla pre nego što se čovečji rod pojavio na našoj pla-
neti.“
– To je pitanje – ponovo se začu onaj glas. Valdronov iznenađen po-
gled prešao je preko čitavog niza profesora koji su sedeli na govorničkoj tri-
bini, sve dok njegove oči ne dospeše do profesora Čelendžera koji je zatvo-
renih očiju i ozarena lica sedeo zavaljen u svojoj stolici, te je izgledalo kao
da se u snu smeši.
– Kao što vidim – reče Valdron, sležući ramenima – to je moj prijatelj
profesor Čelendžer.
I on, kao da su te reči dovoljne kao objašnjenje i da ne mora ništa više da
kaže, uz opšti smeh nastavi svoje predavanje.
Ali, ceo slučaj time nije bio likvidiran. Ma kojim putem kroz divljinu
prošlih vremena krenuo predavač, izgledalo je da svi oni vode do tvrđenja
da je praistorijski život izumro, na šta se uvek čulo gunđanje profesora Če-
lendžera. Slušaoci su unapred to slutili, pa su urlali od zadovoljstva čim bi
čuli profesora Čelendžera. Klupe prepune studenata obrazovale su govorni
hor i uvek kad bi Čelendžer otvorio bradu, iz hiljadu grla, pre nego što bi on
rekao ijednu reč, odjeknuo je opšti uzvik: „To je pitanje!“ Protivnička stran-
ka vikala je za to vreme: „Fuj“ i „Mir“. Valdron, iskusan govornik i snažan
čovek, postao je nervozan. Oklevao je, mucao, ponavljao se, zaplitao u du-
gačke rečenice i najzad se sav besan oborio na vinovnika ove uzbune.
– Ovo je zaista nepodnošljivo! – uzviknuo je on, gledajući protivnika
očima koje su sevale. – Moram vas zamoliti, profesore Čelendžere, da se
manete tih glupih i neučtivih dobacivanja.
Dvorana se utišala. Studenti su bili očarani, videvši da su se veliki bogo-
vi na Olimpu zavadili. Teška Čelendžerova prilika podiže se polako sa stoli-
ce.
– Moram vas, naprotiv, zamoliti, gospodine Valdron, da ne tvrdite ono
što se ne slaže s naučnim činjenicama.
Ove reči izazvaše čitavu buru. „Dole, dole!“; „Pustite ga da govori!“;
„Izbacite ga napolje!“; „Oterajte ga s govornice!“; „Samo pošteno!“ Sve se
to čulo u opštoj uzbuni u kojoj su se mešali zadovoljstvo i prezir. Predsed-
nik je skočio, mahao obema rukama i uzbuđeno vikao. U opštoj graji mogle
su se od njegovoga govora razaznati samo pojedine reči:
– Profesore Čelendžer... lični pogledi... docnije...
Profesor, koji je sve to izazvao, pokloni se, nasmeši, pogladi bradu i spu-
sti u stolicu. Valdron, sav crven i u borbenom raspoloženju, nastavio je sa
svojim izlaganjima. Pokatkad, kad bi izneo neko tvrđenje, pogledao bi
otrovnim pogledom svog protivnika koji je sedeo sa širokim, srećnim osme-
hom na licu, zavaljen duboko kao da spava.
Najzad se predavanje završilo. Čini mi se da se završilo pre nego što je
trebalo, jer je završetak bio brz i bez velike veze. Konac dokazivanja bio je
prekinut, a slušaoci uzbuđeni i u očekivanju onoga što će se sada dogoditi.
Valdron sede, a profesor Čelendžer, kada mu predsednik dade reč, ustade i
stupi napred. Zbog svoga lista, ja sam ovaj govor stenografisao od reči do
reči.
„Gospođe i gospodo“, počeo je on. „Izvinite, gospođe, gospodo i deco,
moram moliti za oproštenje što sam slučajno znatan deo publike izostavio.
(Graja, koju je profesor proveo s jednom rukom podignutom, ljubazno kli-
majući svojom velikom glavom, kao da je papa koji blagosilja pastvu.) Od-
ređen sam da profesoru Valdronu izrazim zahvalnost na njegovom tako sli-
kovitom i misaonom predavanju, koje smo maločas čuli. Ima samo nekoli-
ko tačaka s kojima se ne slažem i bila je moja dužnost da na njih upozorim
čim su se pojavile. Ipak je profesor Valdron dobro rešio svoj zadatak, koji
se sastojao u tome da pruži razumljiv i zanimljiv izveštaj o onome što sma-
tra istorijom naše planete. Popularna predavanja lepo se mogu slušati. Ali
profesor Valdron (on se ljubazno nasmeši predavaču) izviniće ako kažem da
su ta predavanja često ne samo površna nego i pogrešna, jer treba da budu
razumljiva za neobrazovane slušaoce.“ (Ironično odobravanje.) Popularni
predavači su po prirodi svoga posla pravi muftaši. (Profesor Valdron poče
protestovati ljutitim pokretima.) Oni žele da slavu i naučni posao koji su
obavili njihovi skromni i nepoznati drugovi pretvore u novac. No, najmanja
nova činjenica, koja se otkrije u jednoj laboratoriji, kao kamen za hram nau-
ke, više vredi nego neki popularni posao iz druge ruke, koji ljudima, istina,
prekraćuje vreme, ali ne daje nikakve korisne rezultate. Ne kazujem ovo da
bih profesora Valdrona lično ponizio, već da vi ne biste izgubili smisao za
prave odnose i da ne biste jednog piljara mešali sa prvosveštenikom. (U tom
trenutku Valdron je s predsednikom nešto šaputao, a ovaj se podigao i rekao
nešto ozbiljno što se nije moglo razumeti.) Ali, dosta o tome. (Glasno i du-
go odobravanje.) Dopustite mi da sada pređem na jedan predmet od opšteg
interesa. Zbog čega ja, kao pravi istraživač, stavljam izvesne primedbe pre-
davaču? Zbog daljeg postojanja pojedinih tipova životinjskog sveta na ze-
mlji. Ne govorim o tim stvarima kao diletant, ili, ako smem reći, kao popu-
larni govornik, već govorim kao čovek koga naučna savest primorava da se
ne udaljava od činjenica; i upravo zato kažem da profesor Valdron nema
pravo kada tvrdi da takozvane praistorijske životinje ne postoje samo zbog
toga što ih on sam nikad nije video. One su zaista, kao što je on i rekao, naši
preci. Ali, one su, ako smem da upotrebim taj izraz, i naši savremeni preci,
koji se još mogu videti, sa svim svojim užasnim i strašnim osobinama, sa-
mo ako neko ima hrabrosti, energije i smelosti da ih potraži u njihovom obi-
tavalištu. Stvorenja, za koja smatramo da pripadaju periodu jure, čudovišta
koja mogu da prožderu naše najveće i najdivljije sisare i danas još postoje.
(Koješta! Dokažite! Otkuda to znate? To je pitanje!) Otkud znam, pitate me
vi? Otuda, što sam ih posetio u njihovom tajnom skrovištu. Otuda, što sam
video neke od njih. (Odobravanje, graja i jedan glas: Lažljivac!) Ja lažlji-
vac? (Snažno odobravanje.) Da li sam čuo nekoga kako kaže da sam lažlji-
vac? Da li bi čovek koji me je nazvao lažljivcem ustao, kako bih se upoznao
s njim? (Jedan glas: Evo ga, gospodine!, i jedna grupa studenata podiže jed-
noga bezazlenog malog čoveka s naočarima koji se bacakao.) Jeste li se vi
usudili da me nazovete lažljivcem? (Ne, ne, uzviknuo je optuženi i opet ne-
stao kao čupoglavac u kutiji.) Ako se neka osoba u ovoj dvorani usudi da ne
veruje u moja tvrđenja, radovaću se da posle predavanja s njim izmenim ne-
koliko reči. (Lažljivac!) Ko je to rekao? (Opet podigoše jednog bezazlenog
čoveka koji se otimao.) Ako vam sada dođem... (Odjeknula je pesma Dođi,
ah, dođi i za nekoliko trenutaka predavanje je bilo prekinuto, dok je pred-
sednik ustao i kršio ruke kao da diriguje. Profesor, sa svojim crvenim licem,
širokim nozdrvama i nakostrešenom bradom, prosto je pobesneo.) Svaki
pronalazač našao se pred sličnim nepoverenjem i to su uvek bile budale. Jer,
kada se pred njih iznesu velike činjenice, oni nemaju dovoljno duhovne
snage da to razumeju. Ljude koji se bore da za nauku osvoje nove obla-
sti – oni prljaju blatom. Proroke gone. Galilej, Darvin i ja... (Pljesak i pre-
kid predavanja.)
Sve što sam dosad zabeležio jedva da daje bledu sliku strahovitog haosa
koji je vladao na ovom skupu. Uzbuđenje je bilo tako strašno da se mnoge
dame već behu povukle. Ozbiljna i dostojanstvena stara gospoda bila su ob-
uzeta opštim raspoloženjem kao i studenti, i ja videh kako sedi ljudi ustaju i
pesnicama prete profesoru. Dvorana je vrila i penušala se kao lonac s klju-
čalom vodom. Profesor je istupio korak napred i podigao ruku. Bilo je ne-
čeg tako gordog i muškog u njegovoj pojavi, da pljeskanje i vikanje polako
prestadoše pod utiskom njegove dostojanstvene prilike i njegovih zapoved-
ničkih očiju. Izgledalo je da hoće da učini poslednje saopštenje. Svi se na-
mah ućutaše.
– Neću vas zadržavati – reče on – jer to ničemu ne bi vodilo. Istina je
istina, a dreka gomile glupavih mladića i, žalim što moram reći, isto tolikog
broja glupavih staraca, ništa ne može izmeniti. Tvrdim da sam nauci poka-
zao nove puteve. Vi to osporavate. (Pljesak.) Hoću, onda, da vas stavim na
probu. Da li biste jednog ili više među vama odredili kao predstavnike koji
će u vaše ime ispitati moja tvrđenja?
Samerli, stari profesor uporedne anatomije, velik, mršav, neprijatan čo-
vek sa suvim izgledom nekog teologa, podiže se između slušalaca. Rekao je
da on želi da upita profesora Čelendžera da li su rezultati o kojima govori
plod njegovog dvogodišnjeg puta po oblasti izvora reke Amazona.
Profesor Čelendžer potvrdi.
Samerli zatim zažele da zna kako je mogućno da profesor Čelendžer tvr-
di da je tu učinio neka otkrića kad su u tim oblastima već bili Valas, Bets i
drugi ispitivači od naučnog glasa.
Profesor Čelendžer odgovori da Samerli svakako meša Amazon s Tem-
zom. Amazon je zaista nešto veća reka. Gospodina Samerlija će svakako
zanimati da zajedno sa slivom Orinoka tu ima oko pedeset hiljada kvadrat-
nih milja zemlje koje treba ispitati, te da na tolikom prostoru nije nemoguć-
no da jedan čovek nađe ono što drugi nije video. Samerli izjavi sa gorkim
osmehom da on dobro razlikuje Temzu od Amazona po tome što se tvrđenja
o Temzi mogu lako ispitati, dok sa tvrđenjima o Amazonu nije taj slučaj.
Bio bi zahvalan profesoru Čelendžeru kada bi mu on naveo geografsku du-
žinu i širinu oblasti u kojoj je, veli, našao praistorijske životinje.
Profesor Čelendžer odgovori da ima razloga što to ne želi da učini. Bio
bi spreman da i to kaže, ali nekom pažljivo izabranom odboru. Upitao je go-
spodina Samerlija da li bi želeo da uđe u takav odbor koji će ispitati njego-
va tvrđenja.
– Hoću – odgovori profesor Samerli.
– Tada vas uveravam – dodade profesor Čelendžer – da ću vam pre-
dati materijal koji će vam omogućiti da nađete to mesto. Pošto gospodin Sa-
merli želi da kontroliše moja tvrđenja, mislim da bi bilo pravo ako zatražim
da još jedan čovek, ili više njih, pođu da njega kontrolišu. Ne krijem da ima
teškoća i opasnosti. Gospodinu Samerliju biće potreban jedan mlađi kolega.
Mogu li zamoliti da se neko dobrovoljno javi?
Tako se javlja velika kriza u životu jednog čoveka. Da li sam bio u stanju
da zamislim, kada sam ušao u dvoranu, da ću ući u veću pustolovinu nego
što čovek može i da sanja? Ali, zar nije ovo bila prava prilika o kakvoj je
govorila Gledis? Gledis bi svakako želela da se prijavim. Skočio sam i po-
čeo da govorim, a nisam znao šta hoću da kažem. Tarp Henri, moj pratilac,
povukao me je za kaput i prošaptao:
– Sedite, Melone, nemojte samog sebe magarčiti pred tolikim svetom.
 U isto vreme, primetio sam da je, malo dalje od mene, skočio sa svog
mesta i jedan visoki, vitki čovek s tamnim očima. On me je ljutito gledao,
ali ja se nisam povlačio.
– I ja ću poći, gospodine predsedniče! – doviknuo sam prema tribini za
govornike.
– Ime, ime! – vikali su slušaoci.
– Moje je ime Edvard Dan Melon. Saradnik sam Dejli gazete. Želim
bezuslovno da budem nepristrasni svedok na tom putu.
– A kako je vaše ime, gospodine? – upita predsednik mog suparnika.
– Ja sam lord Džon Rokston. Bio sam već na Amazonu, poznajem svu
okolinu i raspolažem nizom osobina neophodnih za taj put.
– Lord Džon Rokston poznat je kao sportista i putnik – reče predsed-
nik. – Bilo bi, međutim, dobro da na ovoj ekspediciji imamo i predstavni-
ka štampe.
– Onda predlažem – reče profesor Čelendžer – da oba ova gospodina
budu izabrana kao predstavnici ove skupštine, koji će pratiti profesora Sa-
merlija na njegovom putu na kome treba da se dokaže istinitost mojih tvrđe-
nja.
Tako se usred graje i odobravanja odluči naša sudbina. I uskoro, u gomili
ljudi koja je izlazila išao sam i ja, sav zbunjen velikim novim projektom ko-
ji se iznenada javio preda mnom. Kad sam izašao iz dvorane, primetio sam
za trenutak gomilu studenata koji su se smejali i jednu ruku koja je među
njima mahala kišobranom. A tada, okružen grajom i pljeskanjem, udalji se
mali automobil profesora Čelendžera. Ja pođoh pešice u srebrnom sjaju Ri-
džent strita obuzet mislima o Gledis i o onome što će mi doneti budućnost.
Odjednom, osetih da me neko dodirnu za ruku. Okretoh se i spazih na-
smejane, a u isto vreme odlučne oči mršavog čoveka koji se takođe javio
kao dobrovoljac za naš neobičan poduhvat.
– Gospodine Melon, ako sam dobro razumeo vaše ime – reče on – mi
ćemo zajedno na put, zar ne? Moj stan je odmah ovde preko puta. Nadam se
da ćete možda biti tako ljubazni da sa mnom provedete pola sata, jer ima još
stvari o kojima bih želeo da razgovaram s vama.
 6.

„Bio sam
bič božji“
Zavili smo u ulicu Vigo. Kroz dva reda tamnih velikih kapija duž ove
aristokratske ulice, došli smo do jednog sivog dugačkog prolaza, pri čijem
je dnu lord Rokston gurnuo jedna vrata i pritisnuo električno dugme. Od-
mah je bezbroj sijalica ispod obojenih abažura okupalo rumenom svetlošću
široku odaju pred nama. Zastavši na pragu, imao sam na prvi pogled utisak
udobnosti i izvanredne elegancije, mada na izrazito muški način. Raskoš
jednog čoveka od ukusa istovremeno se podudarala sa bezbrižnim bećar-
skim neredom. Luksuzna krzna, neobične šarene asure, donesene sa nekog
orijentalnog bazara, bile su razastrte svuda po podu. Slike, gravire, kojima
moje još neznalačke oči nisu mogle da odrede ni retkost ni cenu, gurale su
se po zidovima. Portreti boksera i igračica, slike sa trka mešale su se sa sla-
dostrasnim Fragonarom, s ratobornim Žirardoom i sanjalačkim Ternerom.
Ovaj veličanstveni darmar bio je protkan raznovrsnim trofejima, koji me
podsetiše da je lord Rokston jedan od najpoznatijih sportista i atleta svog
doba. Dva ukrštena vesla iznad kamina, jedno tamnoplavo, a drugo crveno,
odavala su starog šampiona iz Oksforda i veslačkog Leander kluba, a pokraj
njih mačevi i bokserske rukavice potvrđivali su nadmoćnost borca i bokse-
ra. Soba je bila pretrpana glavama divljači, najlepšim što ih je jedan lovac
mogao prikupiti iz svih zemalja sveta. Njima je dominirala jedna od najre-
đih glava belog nosoroga iz Lada, s prezrivom debelom usnom.
Mekani crveni ćilim pokrivao je pod. Na sredini sobe stajao je sto u stilu
Luja XV, crn i pozlaćen; i na tom stolu, starinskom remek-delu, koje su
upropastili tragovi čaša i cigareta, nalazio se pribor za pušenje u srebru, po-
kraj koga je blistao ormarić sa alkoholom. Ne otvarajući usta, moj domaćin
uze sifon, napuni dve velike čaše, pokaza mi fotelju, stavi ispred mene piće
koje beše pripremio i pruži mi dugačku finu havanu. Pošto je i sam seo, du-
go me je posmatrao, pravo u lice, svojim smelim, bistrim, blistavim očima,
čije me je hladno plavetnilo podsećalo na glečerska jezera.
Iza lake zavese od dima moje cigare opazio sam detalje jednog lica, koje
mi je već bilo poznato s fotografija: izrazito savijen nos, umorni i upali
obrazi, ispod jasno riđe kose visoko čelo i snažni veliki brkovi, šiljasta bra-
dica ispod isturene vilice; nalik malo na Napoleona III, malo na Don Kiho-
ta; ali, i pored svega toga, bilo je u njemu nečeg od engleskog plemića koji
živi u prirodi, živog, vedrog, koji voli polje, pse i konje. Koža mu je bila
preplanula od sunca i vetra. Guste i dugačke obrve davale su njegovom po-
gledu izraz izvesne surovosti, koju nije zacelo moglo popraviti ni energično
čelo, izbrazdano borama. Telo mu je bilo suvo, ali snažno građeno. Zaista je
više puta dokazao da je malo ljudi u Engleskoj sposobno za takve napore
kakve je on mogao podneti. Bio je visok šest stopa, ali zbog povijenih ra-
mena gubio je od svog stasa. Eto, tako mi je izgledao dok me je, sa cigarom
među zubima, netremice posmatrao u dugoj i teškoj tišini.
– Pa lepo, mladiću – reče on najzad – obojica smo se odlučili na nešto
opasno. Uveren sam da o tome pojma niste imali kada ste ušli u dvoranu.
– Ni najmanje!
– Ni ja! I eto nas u bari do grla. Pre tri nedelje došao sam iz Ugande.
Izabrao sam jedan kutak koji mi se dopao u Škotskoj, iznajmio ga i potpisao
ugovor. Krasan posao, zar ne? A vi? A vi?
– Oh! Ja, to se potpuno slaže sa mojim životom, ja sam saradnik Gazete.
– To ste rekli čim ste pristali na put. Povodom toga, zamolio bih vas da
mi pomognete u jednom malom poslu.
– Rado!
– I ne biste ustuknuli ni pred određenom opasnošću?
– Kakvom opasnošću?
– U pitanju je Belindžer! Nadam se da ste čuli za Belindžera?
– Nisam.
– Ah! Pa gde ste dosad živeli, mladiću? Ser Džon Belindžer je prvi
džentlmen jahač u severnoj Engleskoj. Bolji sam od njega na ravnoj stazi,
ali on me tuče na preponama. Ceo svet zna da, otkako je prestao da trenira,
pije bez prestanka. On to naziva svojom srednjom merom. Jadni čovek, još
od utorka je u delirijumu. Stanuje na spratu iznad mene. Lekari ne odgova-
raju za njega, sem ako se nekako ne uspe da mu se nasilno da hrana; ali, ka-
ko ne napušta postelju, kako ima revolver pod pokrivačem i kako obećava
šest dobro upravljenih metaka prvom ko mu se približi, njega je posluga,
razume se, napustila. Naš Džon ima sigurnu ruku; kad opali, pogodak je
smrtonosan. Pa ipak, recite, zar se može dopustiti da na taj način umre nosi-
lac nacionalne nagrade?
– Pa, šta hoćete da uradim?
– Želeo bih da ga, uz vašu pomoć iznenada napadnem. Možda ćemo
imati sreće da ga zateknemo kad spava. U najgorem slučaju, moći će samo
da pogodi jednog od nas, a drugi će već umeti da ga savlada. Ako uspemo
da ga umotamo u njegov pokrivač, daćemo mu pomoću sonde večeru, koja
treba da mu spase život.
Bila je to ozbiljna stvar, koja me je iznenadila, čak i u vršenju moje pro-
fesije. Nikada se nisam razmetao da sam hrabar. U mojoj irskoj uobrazilji
svaka nepoznata stvar za mene je predstavljala strašilo. Ali, istovremeno,
užasavam se kukavičluka i strepim da mi ga ne pripišu. Kao onaj istorijski
Hun bacio bih se u ambis, samo ako bi me neko čikao; i dajući pristanak,
povinovao sam se više osećanju gordosti nego hrabrosti. Prema tome, iako
su mi se već svi živci zategli pri pomisli na ludog alkoholičara, koga sam
zamišljao kako leži gore u svojoj sobi, odgovorih što je mogućno mirnije da
sam spreman da pođem, dodavši da me je strahovanje koje je lord Rokston
još jednom pokazao samo još više uzbudilo.
– Rečima nećemo ništa učiniti – rekoh mu. – Hajdemo!
Ustali smo, ali tada me on uz mali, zadovoljan smeh udario dva-tri puta
po grudima i, prisiljavajući me da najzad ponovo sednem, reče:
– U redu, mladiću moj. Sviđate mi se.
Posmatrao sam ga s čuđenjem.
– Jutros sam lično obišao Džeka Belindžera. Na sreću, pucao je nesigur-
nom rukom, i njegov metak mi je prosto prošišao rukav od sobne haljine.
Bacili smo kaput preko njega; ustaće kroz nedelju dana. Ne ljutite se na me-
ne, zar ne, mladiću? Nego, među nama budi rečeno, u četiri oka, smatram
da je ova ekspedicija u Južnu Ameriku vrlo ozbiljna i želim da za saputnika
imam samo čoveka u koga mogu imati poverenja. Dobro sam vas odmerio i
zadovoljan sam vama. Ne zaboravite da ćemo imati da podelimo posao; jer,
što se tiče staroga Samerlija, još u samom početku hranićemo ga pomoću
cucle. Nego, jeste li vi taj Melon u kome već vide jednog od najboljih igra-
ča ragbija u Irskoj? Čini mi se da se sećam vašega lica! Sem ozbiljnih pre-
preka, nikada mi se nije desilo da sam propustio utakmicu ragbija, jer je to
za mene jedina igra dostojna muškarca. Ali, nisam vas doveo ovamo da
vam govorim o sportu. Moramo doneti važne odluke. Evo, na prvoj strani
Tajmsa, liste odlaska narednih brodova. U sredu, kroz osam dana, polazi je-
dan brod. Ako vi i profesor ne vidite u tome teškoće, mogli bismo se ukrca-
ti... Dobro... Dogovoriću se s njim. A vaša oprema?
– Moj list će se za to pobrinuti.
– Umete li da rukujete puškom?
– Ko pravi engleski teritorijalac.
– Tako rđavo! Gospode, pa to je poslednja stvar na koju vi mladići mi-
slite! Košnica pčela bez žaoke! Divno biste izgledali jednog dana kada bi
neko došao da vam digne med. Pa ipak, još kako bi trebalo da znate da stre-
ljate puškom tamo u Južnoj Americi, jer, ako naš prijatelj profesor nije ni
ludak ni lažov, nećemo se vratiti dok ne doživimo čudnovate stvari. Čekajte
malo.
Uputio se hrastovom ormanu, čija je vrata odmah otvorio. Paralelno po-
ređane puščane cevi sijale su se kao orgulje.
– Šta bih mogao da uzmem za vas iz mog arsenala?
Jednu za drugom uzimao je puške iz svoje veličanstvene serije, pa ih
otvarao, odsečno zatvarao i milovao kao mati svoju decu, pre nego što ih je
opet vratio na njihovo mesto.
– Evo vam jedne Blendove brzometke, kalibra 5.77, sa malodimnim ba-
rutom. S njom sam ubio ovog debelog prijatelja.
I pogledom mi pokaza jednog belog nosoroga.
– Još deset jardi bliže i ja bih bio u njegovoj kolekciji!

U ovom olovu slabijem je nada,

Ono je njegova zaštita jedina...

– Nadam se da poznajete Gordonova4 dela: on je pesnik konja i pušaka i

rukuje njima isto onako dobro kao što o njima peva. Evo vam sada jedno
dobro oružje: kalibra 4. 70, gajka s dogledom, dvostruki izbacivač. Upotre-
bio sam je pre tri godine u Peruu, protiv nadzornika robova. Bio sam u toj
zemlji bič božji. Nijedna plava knjiga nije to spomenula, ali ja vam to mogu
potvrditi. Ima trenutaka u životu, mladiću, kada sve staje pred pitanjem
ljudske pravde, bez čega se čovek ne bi mogao osećati do kraja časnim. Ja
sam, dakle, malo ratovao za svoj račun. Objavljivao sam rat, podnosio sve
troškove i završavao ga sasvim sam. Svaki od ovih zareza, a ima ih nekoli-
ko, znači kraj jednog dželata robova. Najveći, tu, pripada najsvirepijem, Pe-
dru Lopezu, koga sam ubio u laguni reke Pitomajo. Ali, pogledajte, evo ne-
čega za vas.
Uzeo je jednu lepu pušku sa srebrnim intarzijama.
– Precizno oružje, pet metaka u magacinu, kundak s kaučukom, možete
u nju biti sigurni.
Pružio mi je pušku i zatvorio hrastov ormar.
– Nego – nastavi on, pošto je ponovo seo – šta znate o profesoru Če-
lendžeru?
– Do danas ga nikada nisam video.
– Ni ja... Pa ipak, glupo je ukrcati se na put tek tako, noseći zapečaćene
naredbe jednog čoveka koga ni jedan ni drugi ne poznajemo. Liči mi na ne-
ku staru pticu kreštalicu. Izgleda mi da njegove kolege baš mnogo ne mare
za njega. Kako ste se vi zainteresovali za njegovu stvar?
Ukratko sam ispričao šta sam doživeo tog jutra i on me je pažljivo i bez
prekidanja saslušao. Zatim je uzeo jednu mapu Južne Amerike i razvio je po
stolu.
– Verujem da vam je Čelendžer samo istinu rekao – poče on ozbilj-
no. – To vam ja kažem. Volim Južnu Ameriku. Pogledajte je, od Darijena
do Vatrene Zemlje: to je najprostraniji, najbogatiji i najdivniji deo naše pla-
nete. Ljudi ga još ne poznaju. Čovek još i ne zna šta joj sve budućnost pri-
prema. Prešao sam je s kraja na kraj; proveo sam tamo dve sušne sezone u
doba kada sam, kao što vam rekoh, ratovao protiv ropstva, i dešavalo mi se
da sam čuo skoro iste priče, koje vam je Čelendžer ispričao, neka indijanska
predanja, u kojima nesumnjivo ima nečeg stvarnog. Ukoliko više otkrivate
tu zemlju, mladiću, sve više ćete razumeti da je sve, apsolutno sve tamo
mogućno. Putuje se rekom, po uzanoj stazi iznad koje je sve misterija. Eto,
pogledajte ovde, na Mato Grosu – cigarom je pokazivao jedan deo na ma-
pi – tamo gore, u ovom uglu gde se susreću tri zemlje, ništa me tamo ne bi
moglo iznenaditi. Baš kao što je maločas rekao naš prijatelj, tamo postoji
vodeni put od pedeset hiljada milja i vodi kroz jednu šumu koja ima površi-
nu kao cela Evropa. Vi i ja možemo se naći u istoj ogromnoj brazilskoj pra-
šumi i međusobno biti na onolikom rastojanju koliko ima od Škotske do
Turske. U tom lavirintu čovek je jedva mogao da, ovde-onde, trasira neku
stazicu ili usek. Ponekad reka nadođe skoro za četrdeset stopa i polovina ze-
mlje pretvara se u neprohodne močvare. Pa, zašto onda jedna takva zemlja
ne bi u sebi krila čudnovate stvari? I, zašto ih onda, ne bismo mi otkrili?
Sem toga – i čudno, mršavo lice moga domaćina sinu od zadovoljstva –
imate tamo na svakoj milji lov pun opasnosti. Ja sam kao stara golfska lopta
i već odavno na svom telu nemam nijednog mesta koje nije pretrpelo uda-
rac. Život može još da me lupa, ali mi više neće naneti nijednu belegu! Ali,
opasan lov, mladiću, to je začin našeg življenja! To daje ukus životu! Svi
brzo postajemo odveć mekani, odveć razneženi, odveć sumorni. Dajte mi
široke, prostrane krajeve, prostore koje prelazite s puškom u ruci, tražeći
nešto što zaslužuje da bude nađeno! Oprobao sam rat, stiplčez, avione; ali
lov na krupne zveri za mene je ono što je za druge fina večera: uvek nova
strast!
I lord Rokston puče jezikom.
Možda sam se malo duže zadržao na ovom prvom viđenju. Ali, lord
Rokston će postati moj saputnik na duže vreme, i eto zbog čega sam poku-
šao da ga naslikam onakvog kakvim mi se učinio ove večeri, sa svojim
originalnim manirima, mislima i govorom. Otrgao sam se od njegovog dru-
štva samo zato što sam morao da dostavim listu ishod predavanja. Kada
sam ga napustio, on je, sedeći u ružičastoj svetlosti lampe, podmazivao pu-
šku i u sebi se smešio zbog naših budućih pustolovina. Bilo mi je jasno da u
celoj Engleskoj nisam mogao naći čoveka čiji bi mozak bio hladniji a srce
hrabrije da s njim podelim sve neverovatne opasnosti koje me čekaju.
Iako sam bio veoma umoran od neverovatnih događaja tog dana, ostao
sam jedan dobar deo noći u razgovoru sa Mak Ardlom. Izložio sam mu či-
njenice tako da je on smatrao da sutra treba da ih saopšti našem direktoru,
ser Džordžu Bomonu. Dogovorili smo se da listu šaljem detaljne opise sa
svog puta, koji će u obliku pisama biti upućeni na adresu Mak Ardla. Gaze-
ta će ih ili objavljivati onako kako ih bude dobijala, ili će ih sačuvati i pu-
blikovati kasnije, prema raspoloženju profesora Čelendžera, pošto još ni-
smo znali uslove pod kojima će nas povesti u tu nepoznatu zemlju. Upitali
smo ga telefonom: najpre je počeo da praska protiv štampe, ali je na kraju
obećao da će nam, ako mu javimo kojim brodom polazimo, dati pri polasku
obaveštenja koja smatra da su nam potrebna. Kad smo ga drugi put pozvali,
njegova žena je uzdahnula, žaleći se da je već užasno besan; preklinjala nas
je da ga još više ne naljutimo. Docnije, pri trećem pokušaju u toku tog dana,
kao jedini rezultat čuli smo strašan tresak, praćen izveštajem sa telefonske
centrale da je telefon profesora Čelendžera razbijen. Posle toga odustali
smo da ga ma šta pitamo.

***
 Prestaću ubuduće da se direktno obraćam čitaocu. Ako budem morao na-
staviti da i dalje o sebi govorim, to će biti samo preko moga dnevnika. Ovih
nekoliko strana predajem svome direktoru kao jednostavan predgovor isto-
rije najneverovatnije ekspedicije koja je ikada preduzeta.
Ako se ne vratim u Englesku, znaće se bar kako je cela stvar započela. U
salonu parobroda Franciska, koji pripada kompaniji „But“, pišem još ove
zabeleške, koje će pilot odneti i koje će ležati u Mak Ardlovoj fioci. Želeo
bih da ih završim slikom, koja mi je poslednja uspomena koju nosim iz ze-
mlje. Maglovito i hladno prolećno jutro; ledena i prodorna kiša. Tri siluete,
u svetlim kišnim mantilima, promakle su ivicom keja i uputile se ka mostu
velikog broda, na kome se vila zastava odlaska. Pred njima je jedan nosač
gurao kolica pretrpana koferima, pokrivačima i futrolama s puškama. Profe-
sor Samerli, dugačak i melanholičan, vukao je nogu i oborio je glavu, kao
obrvan tugom; lord Rokston, naprotiv, koračao je živo i njegovo vatreno,
koščato lice sijalo je između nekog šala i lovačkog kačketa. Što se mene ti-
če, celo moje biće odisalo je nesumnjivom radošću što sam se najzad oslo-
bodio svih priprema za put i dosade rastanka. Kada smo stigli do broda, iz-
nenada je iza nas odjeknuo neki uzvik: profesor nam je obećao da će biti tu,
i videli smo ga kako se žuri da nas stigne, zaduvan, crven i besan.
– Ne, hvala – rekao je – više volim da se ne penjem na brod. Imam da
vam kažem samo nekoliko reči, i to što treba da vam kažem mogu reći ovde
gde smo sada. Izvolite primiti k znanju da ne osećam nikakvu obavezu pre-
ma vama, samo zato što ste izvoleli krenuti na ovaj put. Meni je to sasvim
svejedno i odbijam da vam izrazim bilo kakvu zahvalnost. Istina je istina.
Nikakav vaš izveštaj ne bi mogao potpuno zadovoljiti radoznalost jedne go-
mile beznačajnih ljudi. U ovom zapečaćenom pismu naći ćete sve instrukci-
je u vezi sa vašim kretanjem i snalaženjem. Otvorićete ga kada prispete u
jedan grad na Amazonu, koji se zove Manaos. Ali, samo u onaj dan i čas
koji je na omotu naznačen. Da li se jasno izražavam? Ostavljam vašoj časti
da poštujete moje uslove. Ne, gospodine Melon, ne uskraćujem vam na taj
način mogućnost slanja dopisa, pošto su reportaže i inače cilj vašeg puta;
ali, tražim od vas da ništa ne precizirate u pogledu vašeg pravca i da ništa
ne sme biti objavljeno pre vašeg povratka. Do viđenja, gospodine: ublažili
ste donekle surova osećanja koja imam prema profesiji koju obavljate. Do
viđenja, lorde Rokston. Koliko mi je poznato, nauka je za vas mrtvo slovo,
ali čestitajte sebi unapred na lovu koji vas čeka; svakako ćete imati priliku
da u Fildu ispričate kako ste doneli letećeg dimodorfona. Do viđenja i va-
ma, profesore Samerli: ako još težite za napretkom, u šta sumnjam, vratiće-
te se u London s mnogo više znanja.
Okrenuo se naglo i trenutak kasnije video sam sa broda njegov dežme-
kast stas kako se klati, dok je ulazio u voz. Ali, mi smo već krenuli preko
Lamanša. Zvono je poslednji put zazvonilo, podsećajući na rok za predaju
pisama. Pilot nas napušta. Krenuli smo ka pučini. Neka Bog blagoslovi one
koje ostavljamo i neka nas vrati žive i zdrave!
 7.

„Sutra nestajemo“
Prelazim preko našeg putovanja raskošnim prekookeanskim brodom.
Nedelju dana ostali smo u Pari, gde nam je kompanija Perera da Pinta neo-
bično mnogo pomogla da dopunimo svoj prtljag. Zatim smo pošli širokom,
blatnjavom i sporom rekom, brodom koji je bio isto onako snažan kao i
onaj koji nas je doveo na drugu obalu Atlantskog okeana. Najzad, pošto
smo prošli kroz kanal Obidos, stigli smo u Manaos. Očajavali smo već u
hotelu kada gospodin Šortmen, agent brazilske trgovačke kompanije, na
sreću, dođe da nas sve odvede i gostoljubivo smesti na svoju hacijendu, na
kojoj smo ostali sve do dana kada smo smeli da otvorimo pismo u kome su
se nalazile Čelendžerove instrukcije. Pre tog značajnog datuma, hteo bih da
vam jednom zauvek predstavim svoje saputnike i pomoćnike, koje smo već
regrutovali u Americi. Ako sam pokatkad malo iskreniji, ostavljam vašoj
diskreciji da odluči o tome kako upotrebiti ova dokumenta, gospodine Mak
Ardl, pošto znam da će biti objavljena tek pošto sve bude okončano.

***

Vrednost profesora Samerlija već je dovoljno poznata da bih se oko toga

zadržavao. Ali, svet teško da bi verovao da je on stvoren za jednu ovakvu
ekspediciju. Međutim, njegova mršava figura, sva od živaca, ne zna za
umor. Njegovo odsečno, donekle sarkastično ponašanje, često vrlo antipa-
tično, ne menja se ni prema sredini ni prema okolnostima. Vidim ga kako i
pored šezdeset šeste godine deli s nama sve teškoće bez i jednog izraza ne-
zadovoljstva. Isprva sam njegovo prisustvo osećao kao smetnju, a danas
tvrdim da je izdržljiv koliko i ja. Oštrog je karaktera i skeptik. Po njegovom
mišljenju, koje nam je saopštio još prvih dana, Čelendžer je bio neiskren i
sve nas je natociljao na ovaj apsurdan put, na kome ćemo naići samo na
opasnosti, obmane i podsmeh. Ponavljao nam je to neprestano od Sautemp-
tona do Manaosa, i od besa mu se lice grčilo, a njegova jareća brada tresla.
Otkako smo se iskrcali, tešio se pomalo lepotom predela, raznovrsnim in-
sektima i pticama: jer, on zaista ispoveda istinsku odanost nauci. Čitave da-
ne provodi trčeći kroz šumu sa svojom puškom i mrežom za leptire i uveče
nam pokazuje mnogobrojne primerke koje je uhvatio. Beležim kao spored-
nu odliku da je aljkav u odelu, da ne vodi bogzna koliko računa o čistoći, da
je rasejan i da skoro ne izvlači iz usta šimširovu lulu. U mladosti je učestvo-
vao u nekoliko naučnih ekspedicija, naročito s Robertsonom kod Papuana-
ca; prema tome, život u logoru i ne predstavlja za njega ništa novo.
Što se tiče lorda Džona Rokstona, ako u izvesnim stvarima ima sličnosti
s profesorom Samerlijem, u drugim je sušta suprotnost. Mlađi je od njega
dvadeset godina, a ima onaj isti odran izgled. Uostalom, već sam ga opisao
u onom delu izveštaja koji sam ostavio u Londonu. Vrlo uredan, pedantan,
obučen je uvek u belo platneno odelo i nosi visoke mrke cipele, koje ga štite
od komaraca, i brije se bar jedanput dnevno. U svom govoru pokazuje krat-
koću preduzimljivih ljudi, ali brzo se udubljuje u svoje misli i brzo odgova-
ra na pitanja i rado se meša u razgovor. Njegov način govora je čudnovat,
isprekidan, upola šaljiv. Njegovo poznavanje sveta, a naročito Južne Ameri-
ke, jednostavno vas zbunjuje. On duboko veruje u veliki značaj našeg puta.
Ni ismevanje Samerlija nije u stanju da tu veru poljulja. Glas mu je blag,
pokreti mirni, ali čovek može nazreti iza njegovih plavih žmirkavih očiju,
da se lako da naljutiti, ali i da donosi hladnokrvne odluke, koje su utoliko
opasnije ukoliko ih on više zauzdava. Nikako nam ne priča o svojim podvi-
zima u Brazilu i Peruu, i za mene je bilo pravo otkrovenje kada sam utvrdio
kakav je utisak njegovo prisustvo proizvelo na stanovništvo ove reke. Oni
ga smatraju svojim junakom i zaštitnikom. Junaštvo Crvenog Poglavice, ka-
ko su ga nazivali, dobilo je kod njih obrise legende. Međutim, i stvarnost,
koliko sam mogao doznati, bila je sasvim dovoljna.
A stvarnost se sastojala u sledećem: pre nekoliko godina, lord Rokston
se našao na ovom prostranom terenu, na kome nisu bile tačno obeležene
granice Perua, Brazila i Kolumbije. Divlji kaučuk je tu bujao i, kao u Kon-
gu, postao je za domoroce prava napast, koja se mogla porediti samo sa sta-
rim Darijevim rudnicima u koje su ih Španci gonili na silu. Gospodarila je
jedna šaka odvratnih meleza, nastanjenih u tom kraju. Naoružali su jedan
deo Indijanaca, koji im je služio za potrebnu odbranu, a ostale su pretvorili
u robove, koje su terorisali i podvrgavali najgroznijim mukama samo da bi
došli do kaučuka, koji su tada rekom slali u Peru. Lord Džon Rokston počeo
se zauzimati za sudbinu nesrećnih žrtava, ali njihovi gospodari odgovorili
su mu samo pretnjama i pogrdama. Tada on objavi rat Pedru Lopezu, vođi
nadzornika robova, i podiže malu četu mrkih ljudi. Naoružao ih je, stavio
im se na čelo i nije se zaustavio sve dok svojom rukom nije ubio čuvenog
meleza, čija je smrt prekinula taj zverski režim.
Stoga, nije bilo nikakvo čudo što je ovaj riđi čovek s prijatnim glasom i
slobodnim i otvorenim držanjem bio predmet velikog uvažavanja na obala-
ma ove velike američke reke, mada su osećanja koja je ulivao bila
razumljivo pomešana, jer je zahvalnost domorodaca bila ravna mržnji onih
koji su želeli da ih eksploatišu. Srećan rezultat njegovog prvog puta bio je
taj što je tečno govorio lingoa geraf, naročiti dijalekt kojim se služe u Brazi-
lu, sastavljen trećinom od portugalskog, a dve trećine od indijanskog jezika.
Rekao sam već da je lord Rokston vatreno voleo Južnu Ameriku. Govo-
rio je o njoj sa oduševljenjem, koje je zahvatilo i mene neznalicu, privlačeći
moju pažnju i podstičući moju radoznalost. Koliko bih voleo da mogu da
opišem njegovo divno pričanje, onu originalnu mešavinu tačnosti i živopi-
sne fantazije, čija je zavodljivost hvatala čak i Samerlija, dotle da se, malo-
pomalo, dok ga je slušao, profesorov skeptičan osmeh širio po njegovom
mršavom licu! Ispričao nam je istoriju ove moćne reke, koja je rano bila is-
pitana (jer su neki od prvih osvajača Perua prešli ceo kontinent njenim vo-
dama), ali koja je ostala tako nepoznata van svojih obala koje se uvek me-
njaju!
– Šta se nalazi sa ove strane? – uzviknuo je on pokazujući na sever. –
Šta skrivaju ta šuma, te močvare i ta neprobojna džungla? A na jugu? Mo-
čvarna i divlja šuma kroz koju se nikada nijedan belac nije usudio da prođe!
Čega ima nemogućnog u jednoj zemlji čija je samo uzana obala reke pozna-
ta? Zašto stari Čelendžer ne bi bio u pravu?
Pri ovom direktnom čikanju, uporna ironija nanovo se navlačila na Sa-
merlijevo lice i on bi ćuteći tvrdoglavo zavrteo glavom iza oblaka dima koji
se peo iz njegove lule. Nepotrebno je da vam dalje govorim o dvojici mojih
belih saputnika: kao i ja, i oni će u toku događaja bolje ispoljiti svoj karak-
ter i svoje sposobnosti. Ali, vratimo se ljudima koje smo odmah uzeli u svo-
ju službu i koji će, isto tako, imati da odigraju svoju ulogu. Bio je tu pre
svega jedan džinovski crnac, po imenu Zambo, veoma poslušan i dosta inte-
ligentan. Uzeli smo ga u Pariju, po preporuci jedne parobrodske kompanije.
Kod kompanije je bio zaposlen na brodovima i tom prilikom je naučio nešto
engleskog.
 U Pariju smo takođe uzeli Gomeza i Manuela, dvojicu meleza iz gornjeg
toka reke, koji su nedavno sišli s tovarom varzila. Preplanuli od sunca i bra-
dati, što im je davalo divlji izgled, vitki i okretni kao panteri, oni su ceo
svoj život proveli u gornjem toku Amazona, koji smo nameravali da ispita-
mo, i samo zbog toga je izbor lorda Rokstona pao na njih. Međutim, Gomez
je imao i tu korisnu osobinu što je odlično govorio engleski. Obojicu smo
iznajmili kao pomoćno osoblje da nam kuvaju, veslaju i još mnogo šta uz to
za mesečnu platu od pedeset dolara. Pored njih uzeli smo još trojicu Indija-
naca iz plemena Moho, koje je od svih plemena oko reke najokretnije u po-
gledu plovidbe i ribolova. Njihovog poglavicu nazivali smo Moho, po ime-
nu plemena, a ostalu dvojicu zvali smo Hose i Fernando.
Tri bela čoveka, dva meleza, jedan crnac i tri Indijanca, to je bio sav sa-
stav ove male grupe koja je u Manaosu čekala samo na instrukcije za pola-
zak. Posle jedne dosadne nedelje, svanuo je dan kada je najzad trebalo da i
to doznamo. Dekor: poluosvetljeni salon na farmi sv. Ignjacija, dve milje
duboko u polju. Na polju žuto, bakarno sunce, na kome su se ocrtavale sen-
ke palmi, crne baš kao i samo drveće. Tišina isprekidana neprekidnim zuja-
njem insekata, koji su, od pčela pa do komaraca, obrazovali neku vrstu or-
kestra od nekoliko dubokih i piskavih oktava. S druge strane verande, mali,
dobro negovan vrt, ograđen kaktusima i ukrašen rascvetalim šibljem, oko
koga su lepršali krupni plavi leptiri i kolibriji, izvodeći u letu divne vratolo-
mije. Sedeli smo oko trščanog stola i posmatrali zapečaćeno pismo, na ko-
me je profesor Čelendžer svojim šiljatim rukopisom napisao sledeće redo-
ve:

„Instrukcije lordu Rokstonu

i njegovoj grupi.
Otvoriti koverat tek u Manaosu,
15. jula, tačno u podne.“

Lord Rokston stavi sat pokraj sebe na sto.

– Još sedam minuta – reče on. – Volja starog je izričita.
Samerli se jetko osmehnu i, uzevši koverat svojom mršavom rukom, re-
če:
– Šta mari da li ćemo ga otvoriti sada ili kroz sedam minuta? Žalim što
moram da kažem, ali sve je to deo jednog šarlatanskog sistema, koji dobro
ocrtava svog tvorca.
 – Pa, i pored toga – odgovori lord Rokston – moramo se upravljati po
njegovim propisima. Našli smo se ovde po Čelendžerovoj želji, zbog traže-
nja dokaza koji mu je važan; pravo je onda da se doslovce pridržavamo nje-
govih uputstava.
– Krasna stvar! – uzviknu ogorčeno profesor. – Još tamo u Kensingto-
nu smatrao sam ga priličnim lakrdijašem, ali ovde je još gori. Ne znam šta
se nalazi u ovom kovertu, ali treba da bude nešto zaista važno, pa da ne
podlegnem iskušenju da se prvom lađom spustim niz reku i ukrcam na Boli-
viju. Najzad, imam prečeg posla nego da lutam po svetu. Hajdete, Roksto-
ne, već je vreme!
– Tačno – reče Rokston. – Možemo početi.
Uzeo je koverat, otvorio ga perorezom, izvukao je jedan tabak hartije,
koji je razvio i raširio na stolu: hartija je bila bela. Okrenuo je, ali ni na dru-
goj strani nije bilo nikakvog rukopisa. Pogledali smo se ispitivački, u tišini,
koju je prekinuo grcajući smeh profesora Samerlija.
– To je priznanje! – uzviknu on. – Šta vam više treba? Mistifikator
sam priznaje. Ne ostaje nam ništa drugo već da se vratimo i da ga smrvimo.
– Nevidljivo mastilo, možda? ... – primetih ja.
– Ne verujem – reče lord Rokston, primičući hartiju bliže svetlosti. –
Ne, dečko moj, ničemu nam ne služi da koješta uobražavamo. Tvrdim da na
ovom tabaku hartije nikada nije bila napisana nijedna reč.
– Mogu li da uđem? – grmnu neki glas sa verande. Senka jedne teške
siluete preseče sunčev zrak. Taj glas! Ta strahovito široka pleća! Skočili
smo kao bez daha, zaprepašćeni, dok je Čelendžer, noseći na glavi dečji ži-
rado šešir, okrugao i ukrašen šarenom trakom, s rukama u džepovima i sa
elegantnim platnenim cipelama, stajao na vratima. Zabacivši glavu unazad,
zastao je i, obasjan suncem, posmatrao nas sa uobičajenim drskim pogle-
dom kroz spuštene kapke.
– Zadocnio sam samo nekoliko minuta – reče on gledajući na svoj
sat. – Iskreno govoreći, nisam mislio, kad sam vam dao ovo pismo, da će
biti potrebno da ga otvorite; jer, bio sam se zarekao da ću vas naći pre odre-
đenog roka. Jedan nevešt krmanoš, međutim, koji je naseo na peščani sprud,
priredio mi je ovo zakašnjenje, koje žalim i koje je, kladim se, nateralo mog
kolegu profesora Samerlija da me proklinje!
– Zaista, gospodine – odgovori lord Rokston sa izvesnom strogo-
šću – vaš dolazak skinuo mi je veliki teret: jer, naša mi je misija izgledala
prerano završena. Ali, tako mi Boga, još nikako ne mogu da shvatim zašto
se tako čudno ponašate prema nama!
Bez ijedne reči Čelendžer uđe, steže ruku lordu Rokstonu i meni, poklo-
ni se Samerliju sa bezobraznom ozbiljnošću i sruči se u pletenu fotelju, koja
se pod njim zatrese i poče pucati.
– Je li sve spremno za put? – upita on.
– Možemo već sutra da krenemo.
– Onda ćemo krenuti. Ja ću vam poslužiti kao vođa, a to je od neproce-
njive koristi! Od samog početka zarekao sam se da ću lično predvoditi vaša
istraživanja. Dakle, instrukcije nisu potrebne. Priznaćete da i najopširnija
obaveštenja nisu od neke koristi, ako se uporede s mojom inteligencijom i
mojim iskustvom. Što se tiče ovog zapečaćenog koverta, ako sam se ko-
ristio tim lukavstvom, to je bilo zato da bih, prikrivajući svoje namere, izbe-
gao neprijatan pritisak, jer biste me vi naterali da odmah s vama krenem na
put.
– Što se mene tiče, gospodine – umeša se srdačno Samerli – niste
imali ničega da se plašite dokle god postoji neki brod koji bi vas prevezao
preko Atlantskog okeana!
Čelendžer ga ućutka jednim pokretom svoje velike maljave ruke.
– Uveren sam da mi vaš zdrav razum daje za pravo. Vi uviđate da je bilo
bolje da mi ostavite slobodu kretanja, da bih se pojavio tačno u trenutku ka-
da moje prisustvo bude potrebno. U dobrim ste rukama. Svakako ćete doći
do cilja. Od danas uzimam komandu u svoje ruke i molim vas da večeras
dovršite svoje pripreme, kako bismo sutra rano mogli da krenemo. Moje je
vreme dragoceno, a možda, iako u manjoj meri, i vaše. Eto zašto želim da
vodim stvari kako treba, sve dok ne ugledate ono što ste hteli da vidite.

***

Lord Rokston beše iznajmio jednu parnu lađicu Esmeraldu, pomoću koje
je trebalo da pođemo uz reku. Što se tiče temperature, sasvim je bilo svejed-
no koje smo doba izabrali za našu ekspediciju, jer se leti, kao i zimi, termo-
metar kretao između 25 i 33 stepena Celzijusa, bez velike promene. Ali u
decembru počinje kišna sezona, koja se završava tek u maju. Kiša pada, ta-
lasi bujaju, lagano se dižu skoro za četrdeset stopa iznad uobičajenog vodo-
staja i, prelivajući se preko obale, pretvaraju u lagune ceo jedan ogroman
deo teritorije, koji se ovde zove Gapo i koji je svojim većim delom odveć
močvaran da se može prelaziti pešice, a odveć plitak da bi se njime moglo
ploviti. U junu voda počinje da opada, da bi u oktobru i novembru opet na-
došla. Tako je naša ekspedicija pala u sušno doba, u trenutku kada su reka i
njene pritoke bile više-manje u normalnom stanju.
Amazon ima slabu struju i njegov pad ne prelazi osam palaca na jednu
milju. Nijedna reka nije podesnija za plovidbu, jer na Amazonu duva jugoi-
stočni vetar, tako da prosto nosi jedrilice do granice Perua. U našem slučaju
savršena mašina Esmeralde mogla je prkositi lenjom otporu struje i mi smo
plovili kao preko nekog mirnog jezera. Puna tri dana išli smo ka severoza-
padu. Širina reke, na devet stotina milja od ušća, bila je takva da su se obe
obale, posmatrane sa sredine, pretvarale u dve tamne linije na udaljenom vi-
diku. Četvrtog dana po našem odlasku iz Manaosa skrenuli smo u jednu pri-
toku, koja je isprva bila isto tako široka kao i reka, ali koja se ubrzo počela
sužavati. Najzad, posle još dva dana plovidbe, prispeli smo u jedno indijan-
sko selo gde smo se na profesorovo navaljivanje iskrcali i vratili Esmeral-
du, jer smo se, po njegovom objašnjenju, približili brzacima i naš parni bro-
dić ne bi nam više bio ni od kakve koristi. U poverenju je dodao da smo
skoro kročili na prag nepoznate zemlje i ukoliko svet manje upoznajemo s
našom tajnom, utoliko će biti bolje. Svi smo mu morali obećati da ni reči
nećemo zucnuti o našem putu. Od našeg osoblja zatražio je pod zakletvom
isto obećanje. Zbog toga sam prinuđen da govorim neodređeno u ovim pi-
smima, i upozoravam svoje čitaoce da sve mape i crteži koje budem prilo-
žio mogu biti ispravne po pitanju razmere i odnosa između mesta, ali da su
bliže odrednice brižljivo pobrkane, tako da se nikako ne mogu prihvatiti
kao pravi putokazi u ovoj oblasti. Razlozi profesora Čelendžera da se oba-
vija tolikom misterijom, bili oni opravdani ili ne, nije bitno, on nam nije da-
vao vremena da o tome diskutujemo i pre bi nas smesta napustio nego što bi
promenio uslove pod kojima nam je nametnuo svoje prisustvo.
I tako, 2. avgusta, rastajući se od Esmeralde, prekinuli smo poslednju ve-
zu koja nas je spajala sa svetom. Prošlo je od tada četiri dana. Zatim smo iz-
najmili od Indijanaca dva tako laka čamca, napravljena od bambusa i kože,
da smo mogli da ih nosimo prilikom zaobilaženja prepreka. Potrpali smo u
njih sve naše stvari. Dva Indijanca koja smo uzeli u službu da nam pomažu,
i koji su se zvali Ataka i Ipetu, izgleda da su pratila profesora Čelendžera i
na njegovom prvom putovanju. Izgleda da ih je sama pomisao da ponovo
krenu na isti put užasavala, ali plemenski poglavica je imao ogromnu vlast,
i kada on nađe da je učinio povoljan pazar, iznajmljeni čovek nije smeo ni
da pisne.
I tako će nas sutra nestati. Šaljem ove listiće čamcem. Možda će oni od-
neti našu poslednju misao onima koje naša sudbina interesuje. Upućujem ih
vama, kao što smo se dogovorili, dragi moj Mak Ardle. Dopuštam vam da
ih prepravljate, seckate, ispravljate i da s njima radite što vam je volja. Sa-
mouverenost profesora Čelendžera, i pored upornog skepticizma profesora
Samerlija, garantuje mi da će umeti da dokaže svoja tvrđenja. Mi se, nema
sumnje, nalazimo na pragu najneverovatnijih događaja.
 8.

Na ivici
nepoznatog sveta
Neka se naši prijatelji u Engleskoj raduju; stigli smo na cilj. Bar smo do-
nekle dokazali istinitost onoga što je Čelendžer tvrdio. Iako se još i nismo
popeli na visoravan, vidimo je pred nama. Profesor Samerli počinje da po-
pušta. Iako ni za trenutak ne priznaje da bi njegov suparnik mogao biti u
pravu, manje je tvrdoglav u svojim neprekidnim primedbama: posmatra i
ćuti. Ali, da nastavim tamo gde sam stao. Jedan od naših Indijanaca ranjen
je i odlazi: poveravam mu ovo pismo i pitam se šta će biti s njim.
Kada sam završio poslednje pismo, bili smo u indijanskom selu, gde nas
je Esmeralda dovela, spremni da krenemo na put. Završimo najpre s rđavim
vestima. Prelazim trenutno preko večitih zađevica između dvojice profesora
i pišem vam o prvoj ozbiljnoj smetnji koju su nam priredili naši ljudi. Scena
se dogodila večeras, i malo je trebalo pa da se tragično završi. Govorio sam
vam o Gomezu, jednom od dvojice meleza, koji je tako dobro znao engle-
ski: on je vredan, veoma poslušan, ali je, rekao bih, i vrlo radoznao, što je
zajednička crta njegovih saplemenika. Zambo, naš strašni crnac, koji, pored
svoje velike odanosti, što mu je izgleda u krvi, mrzi meleze, izgleda da ga je
sinoć pronašao kako sakriven iza kolibe prisluškuje kada smo govorili o na-
šim planovima. Zgrabio ga je i doveo pred nas: ali Gomez je naglo izvukao
svoj nož i da ga crnac jednom rukom nije razoružao, ovaj bi ga probo. Sve
se svršilo prekorima i nasilnim izmirenjem oba protivnika i nadajmo se da
će na tome ostati.
Što se tiče svađe izmeću naučnika, one su neprekidne i oštre. Priznajem
da Čelendžer lako provocira i da Samerli još zajedljivije odgovara, što samo
otežava stvari. Prošle noći Čelendžer je izjavio da ne voli da gleda uz vodu
kad se šeta obalom Temze, jer ne može a da ne vidi melanholično svoj
eventualni kraj: jer, on zaista pouzdano veruje da će biti sahranjen u Vest-
minsterskoj katedrali. Samerli, sa zajedljivim osmehom, odgovorio je da
mu se čini da je tamnica u Milbenku srušena. Čelendžer je, opet, preterano
uobražen da bi ga takva reč mogla pogoditi. On se samo nasmejao u bradu i
rekao: „Zaista! Zaista!“, tako sažaljivim tonom, kao da se obraćao nekom
detetu. U suštini, obojica su deca: jedan je pakosno zadirkivalo, a drugi uža-
sna svađalica, ali obojica su obdareni umom koji ih stavlja u prvi red mo-
derne nauke. Um, karakter, duša... Treba ići sa vremenom i uvideti da su to
tri različite stvari!
Dan posle toga bio je odlučujući dan naše ekspedicije. Ceo naš prtljag
stao je bez po muke u oba čamca i, razume se, profesori su se rastavili. Ja
sam bio sa Čelendžerom; on je izgledao blažen, kretao se kao u nekoj tihoj
ekstazi, i crte na licu odisale su mu nekom blagonaklonošću. Ja sam ga po-
znavao pod drugim uglom i neće me ništa začuditi ako prasne i ako posle
vedrog neba naiđe oluja. S njim se čovek ne može osećati spokojno, ali tu
nije ni dosadno i živi se u stalnom očekivanju da se njegovo raspoloženje
promeni.
Čitava dva dana plovili smo uz jednu veliku reku, široku nekoliko stotina
metara. Njena tamna voda bila je ipak dosta prozračna, te smo joj mogli na-
zreti dno. Polovina pritoka Amazona ima tu istu odliku, dok su druge beli-
častije i mutne: sve ovo zavisi od predela kroz koji prolaze i da li nose biljni
nanos ili ilovaču. Dva puta smo naišli na brzake i da bismo ih izbegli, mora-
li smo oba puta da nosimo čamce oko pola milje, što se najzad završilo bez
velikih teškoća. Šuma pokraj reke nije bila neprohodna, pa ipak kakva mi-
sterija, kakva lepota! Dužinom i debljinom svojih stabala drveće je prevazi-
lazilo sve što je mogla zamisliti moja gradska uobrazilja. U visini gde su se
završavala njihova veličanstvena stabla jedva smo mogli nazreti poneki bli-
stavi zrak sunca, koji je teško prodirao kroz njihove mračne ukrštene grane.
Kako smo nečujno išli preko zemljišta, pokrivenog trulim biljkama, osetili
smo onu mučnu tišinu koja u suton tišti dušu, kada se čovek nađe u Vest-
minsteru, i snažno disanje Čelendžerovo stišavalo se. Samo ja nisam znao
imena ovog džinovskog drveća, ali naši naučnici nazivali su ih kedrovima,
pamučnim drvećem i eritroksilima i pokazivali sve ovo beskrajno različito
drveće i različite biljke, koji su od ovog kontinenta napravili najvećeg svet-
skog snabdevača biljnim produktima, dok je životinjskih vrsta bilo vrlo ma-
lo. Čudesne orhideje, krasno obojene, plamtele su mestimično na crnom
mahovinastom stablu, dok su se na drugim mestima stvarale vilinske čaroli-
je svetlosti na zvezdastoplavim taksonijama i na modrim i dubokim ipome-
jama. U tim prostranim šumama život ne trpi mrak i uvek se penje uvis ka
svetlosti: pa čak i najmanje biljke, da bi doprle do visine, traže bratsku po-
moć većih, oko kojih se pužu i omotavaju ih. Te su puzavice užasne. One
biljke koje svuda na drugom mestu leže na zemlji, ovde se penju samo da bi
izbegle mrak; i tako se mogu videti obična kopriva i jasmin kako obavijaju
kedrova stabla i pužu se ka vrhovima. Nikakve životinje nisu narušile ovu
pobožnu tišinu šume. Međutim, dok smo tako išli, neprekidno komešanje
iznad naših glava odavalo je svet majmuna, zmija i ptica, koji su živeli na
suncu i koji su odozgo s čuđenjem posmatrali kako u mračnom bezdanu po-
srću naše siluete. U zoru i u suton zagluhnule bi nam uši od dreke majmuna
i kreštanja papagaja, ali u toku toplijih časova dana samo su insekti oko na-
ših ušiju zujali kao da se talasi odbijaju od neke udaljene morske obale. I ni-
šta se nije pomeralo između ovih gorostasnih stubova, čiji je niz svuda to-
nuo u mrak. Desilo nam se jednom da smo čuli, ali nismo videli, kako is-
pred nas teško gaca i beži neka životinja, medved ili mravojed. To je bio je-
dini znak zemaljskog života koji nam je pružila velika amazonska šuma.
Ali i drugi znaci su nas obaveštavali da je u ovim tajanstvenim skloništi-
ma čovek bio blizu. Trećeg dana, kroz vazduh odjeknu neka ritmička i opa-
sna lupa, koja se čula i gubila u jutru. Oba naša čamca plovila su na rastoja-
nju od nekoliko metara kada smo je prvi put čuli. Naši Indijanci se zaustavi-
še; izgledali su kao bronzane statue i, dok su slušali, na licu im se opažao
izraz užasa.
– Šta je to? – upitao sam.
– Tam-tam! – nemarno je odgovorio lord Rokston. – Ratni tam-tam.
Imao sam već prilike da ga čujem.
– Da, gospodine, ratni tam-tam – reče melez Gomez. – Na svakoj mi-
lji puta vrebaju nas divlji Indijanci. Ubiće nas, samo ako budu mogli!
– Pa, kako mogu da nas prate? – upitao sam, piljeći u nepomične i tam-
ne obale.
Melez samo sleže svojim širokim ramenima.
– Indijanci to znaju. Imaju svoj sistem. Vrebaju nas i dogovaraju se pre-
ko tam-tama. I ubiće nas, ako samo budu mogli.
Toga dana – iz dnevnika vidim da je bio 18. avgust – najmanje šest do
sedam tam-tamova lupalo je sa raznih tačaka. Pomoću ove lupe, koja je bila
čas brža, čas sporija, oni su se nesumnjivo dogovarali. Isprekidanim plje-
skanjem na istoku, dubokom tutnjavom na severu, ovaj se razgovor nasta-
vljao posle kratkih prekida i imao je u sebi nečeg neiskazivo pretećeg i gro-
znog, što je bilo izraženo u refrenu meleza: „Ubiće nas, ako samo budu mo-
gli! Ubiće nas, ako samo budu mogli!“ Ništa se nije pokretalo u nemoj šu-
mi. Priroda je oko nas spustila zavesu ozbiljnosti i tišine... Ali, sa one stra-
ne, tutnjala je ljudska pretnja. „Ubićemo vas, ako samo budemo mogli!“,
govorio je čovek sa istoka. „Ubićemo vas, ako samo budemo mogli!“, go-
vorio je čovek sa severa.
Lupa tam-tamova odjekivala je celog dana i lica naših pratilaca obojene
kože prevodila su nam tu pretnju. Pa i melez, tako samopouzdan, tako raz-
metljiv, slabo je skrivao svoje uzbuđenje. Tog dana, jednom za svagda, do-
znao sam da su Čelendžer i Samerli neobično hrabri, i to naučnički hrabri,
što je održalo Darvina među argentinskim gaučosima i Volosa među malaj-
skim domorocima.
Neka milostiva priroda obdarila je ljudski um osobinom da ne može isto-
vremeno da misli na dve stvari, i naučna radoznalost nadvladala je lične bri-
ge. Ne obazirući se na uzbudljivi koncert tam-tamova, dvojica naučnika po-
smatrali su najmanju pticu, najmanje drvo na obali i to sa oštrom i jasnom
pažnjom; Samerli je sa podsmehom odgovarao na Čelendžerovo gunđanje;
izgleda kao da ni trenutka nisu slutili opasnost, baš kao da su se nalazili u
tišini salona za pušenje u klubu Kraljevskog društva u ulici Sent Džejms; i
samo za časak su obratili pažnju na indijansko dobovanje jednom naročitom
diskusijom.
– Ljudožderi Mirana ili Amahuaka – reče Čelendžer, pokazujući pal-
cem u pravcu šume odakle su dopirali zvuci.
– Nesumnjivo, gospodine – odgovori Samerli. – Mislim da su mon-
golskog tipa i da govore polisintetičnim jezikom, kao i sva ostala urođenič-
ka plemena.
– Što se tiče jezika, vi ste svakako u pravu – složi se Čelendžer. – Na
ovom kontinentu poznajem samo polisintetični jezik. Što se tiče mongol-
skog tipa, u to baš ne verujem pouzdano.
– Pa, ipak mi izgleda – reče Samerli oštrim tonom – da je dovoljno
makar i površno znanje uporedne anatomije pa da to uvidite.
Čelendžer podiže glavu tako da se ispod šešira video samo jedan kraj
njegove brade.
– Zaista, gospodine, to baš odaje površno, ali ne i duboko poznavanje.
Sa čikanjem su pogledali jedan drugog, dok je do nas iz daljine dopirala
pretnja: „Ubićemo vas, ako samo budemo mogli!“
Uveče smo ukotvili čamce nasred vode pomoću teškog kamenja umesto
sidra i preduzeli sve mere predostrožnosti protiv eventualnog napada, ali ni-
šta se nije desilo. Krenuli smo sutradan u samu zoru i lupnjava tam-tama
malo-pomalo gubila se iza nas. Oko tri časa po podne stigli smo do velikog
brzaka, koji je bio milju dugačak, i baš na tom mestu profesor Čelendžer
doživeo je poraz prilikom svog prvog putovanja. Priznajem da mi je bilo
milo da vidim to mesto, jer se jedino ono podudaralo s profesorovom pri-
čom. Indijanci su najpre preneli naše prazne čamce, zatim naš prtljag kroz
trnjake, koji su u ovom delu bili vrlo gusti, a moji saputnici i ja, naoružani
puškama, štitili smo njihov prolaz od svake opasnosti koja bi mogla iskr-
snuti iz šume.
Pre večeri prešli smo sve brzake i, kada smo se ponovo ukotvili na jed-
noj pritoci, izračunao sam da smo ostavili za sobom reku Amazon bar za
stotinu milja.
Sutradan rano, najzad je otpočeo, kako sam ja to nazivao, glavni pola-
zak. Čim je svanulo sunce, Čelendžer, preterano nervozan, pažljivo je ispiti-
vao obe obale. Odjednom je radosno uzviknuo pokazujući jedno usamljeno
drvo, koje je upadljivo štrčalo nad vodom:
– Šta mislite da je to? – upita on.
– Palma asai – odgovori Samerli.
– Tačno. Palma asai. Odatle počinje granica mog područja. Ne tražite
ulaz. Jer baš u tome i leži čudo ove misterije: nikakav proplanak među dr-
većem ga ne odaje. Tamo, na nekoliko milja, sa druge strane reke, između
guste šume pamučnog žbunja, na mestu gde nežno zelenilo trske prelazi u
tamnije zelenilo čestara, tamo su tajna vrata koja vode u nepoznat kraj. Haj-
dete i razumećete.
Stigli smo uskoro do mesta obeleženog trskom. Zatim, pošto smo nekoli-
ko stotina metara vozili čamce pomoću čaklji, stigosmo do jednog plitkog
dela reke, čiji su bistri i mirni talasi prelazili preko šljunkovitog korita. Ši-
roka otprilike dvadeset metara, reka je bila sa obeju strana oivičena bujnim
rastinjem. Dovoljno je bilo samo pogledati trske, koje su nedavno zauzele
mesto žbunja, pa da čovek ne posumnja u stvarnost zemlje čarolija kroz ko-
ju je prolazio.
Jer, to je zaista bila zemlja čarolija, kakvu ljudska uobrazilja ne može ni
zamisliti. Izukrštane i isprepletane grane iznad naših glava stvarale su pri-
rodne pergole, tunel zelenila kroz koji je u zlaćanoj polutami tekla bistra re-
ka, prirodno lepa, po kojoj se igrala raznobojna svetlost i prodirala odozgo,
prelivajući se u svom padu. Bistra kao biljur, glatka kao ogledalo, zelena
kao ivica glečera, pružala je ispred nas svoje zelene svodove i pri svakom
udaru naših vesala nabirala u hiljadu nabora svoju svetlu površinu. To je do-
ista bio svečan put, koji nas je vodio u zemlju čuda. Nikakvog znaka o ži-
vom čoveku, dok su se životinje često pojavljivale i to sa takvim neustruča-
vanjem da se jasno videlo da nisu znale za lovce. Sićušni majmuni, kao od
crnog velura, sa blistavobelim zubima i podsmešljivim očima, brbljali su pri
našem prolazu. S vremena na vreme pljusak vode objavljivao je ronjenje
nekog kajmana, koga je uznemirio naš prolazak.
Jedan zapanjeni tapir za trenutak nas je posmatrao između dva žbuna, a
zatim se tromo i nespretno izgubio u šumi. Jednom je, isto tako, vijugavo
telo jedne ogromne pume žurno projurilo kroz šibljak i dva zelena oka sev-
nula su užasnim sjajem preko njenih pleća. Ptica je bilo u izobilju, naročito
vodenih, roda, rajskih ptica, ibisa; obrazovale su plave, crvene i bele grupe
na svakom panju koji je virio iz vode. Hiljade riba najraznovrsnijih boja i
oblika oživljavalo je reku.
Prva tri dana prolazili smo ovim tunelom kroz koji se provlačila svetla
magla. Posmatrajući tako ispred sebe, čovek ne bi mogao reći gde se zavr-
šava zelena voda, a gde počinje zeleni krov. Duboki mir koji je ovde vladao
i dalje nije bio narušavan nikakvim znakom ljudskog prisustva.
– Ovde nema Indijanaca! – reče Gomez. – Odveć se boje. Kuripuri!
– Kuripuri je šumsko božanstvo – objašnjavao je lord Rokston. – Tim
imenom obično nazivaju sve vrste đavola. Jadni ljudi, zamišljaju da tamo
ima nečeg strašnog i izbegavaju taj pravac.
Trećega dana bilo nam je jasno da dalje ne možemo čamcem, jer je reka
postajala sve plića. Dva puta smo se nasukali u roku od dva sata. Najzad
smo gurnuli naše čamce u šibljak i proveli noć na obali. Ujutro sam sa lor-
dom Rokstonom pošao duž obale dve milje uz vodu i utvrdio da je sve pli-
ća. Kada smo se vratili, potvrdili smo ono što Čelendžer već beše rekao, na-
ime da reka dalje nije bila plovna. Tada smo izvukli čamce na zemlju, sakri-
li ih u jedan šiprag i, da bi raspoznali mesto, sekirama smo napravili znak
na jednom drvetu. Zatim smo razdelili razne pakete, puške, municiju, na-
mirnice, šator, pokrivače i ostalo. Natovarili smo sve na leđa i teški deo na-
šeg puta tek sada je započeo.
Rđava narav obojice profesora izazvala je pred put novu svađu. Od dana
kad nam se pridružio, Čelendžer je počeo da izdaje naređenja celoj grupi,
što je izazvalo nezadovoljstvo Samerlija. Kada je, ovog puta, hteo da svoga
uvaženog kolegu prisili da ponese jedan instrument, Samerli se istinski na-
ljuti.
 – Smem li da vas upitam, gospodine – reče on uzdržavajući se s mu-
kom – ko je vas ovlastio da izdajete naređenja?
Čelendžer ga nakostrešeno dočeka:
– Profesore Samerli – odgovori on – izdajem ih kao šef ekspedicije.
– Prinuđen sam da vam kažem, gospodine, da je to sporna titula.
– Zaista!
I Čelendžer ga ironično pozdravi.
– Možda biste voleli da definišete moj položaj?
– Vaš položaj je, gospodine, položaj čoveka čiju reč hoćemo da proveri-
mo. Mi smo, u odnosu na vas, neka vrsta kontrolnog komiteta. Vi idete sa
svojim sudijama, gospodine!
– Onda – reče Čelendžer, sedajući na ivicu čamca – vama bi izgledalo
sasvim prirodno da vas pustim da produžite put. Ako nisam vaš šef, onda ne
očekujte da vas vodim.
Hvala Bogu, bila su tu još dva razumna čoveka, lord Rokston i ja, koji su
sprečili da nas gluposti oba profesora ne nateraju da se vratimo u London
praznih ruku. Ali, koliko ubeđivanja, koliko objašnjenja i molbi dok smo ih
privoleli da se primire! Najzad su blagoizvoleli da krenu. Samerli se pod-
smevao i grickao svoju lulu, a Čelendžer je išao i gunđao. Međutim, upravo
smo ovom prilikom otkrili da ni jedan ni drugi ne trpe doktora Ajlingvorta
iz Edinburga. I to otkriće nas je spaslo. Svakog puta, kada bi situacija posta-
jala zategnuta – da bismo je ublažili bilo je dovoljno spomenuti ime škot-
skog zoologa: obostrana mržnja donosila je trenutno izmirenje!
Idući duž obale jedan za drugim, utvrdili smo da se reka toliko sužava da
se pretvara u potok i da se ovaj potok gubi u velikoj bari prekrivenoj sunđe-
rastom mahovinom, u koju smo se najzad do kolena zaglibili. Komarci i
drugi insekti najgore vrste stvarali su oko nas veliki, zvučan oblak. Sa zado-
voljstvom smo prešli na čvrsto tle i izišli u šumu, dok je iza nas kužna baru-
ština brujala kao orgulje.
Dva dana pošto smo ostavili svoje čamce, predeo je izmenio karakter.
Peli smo se bez prestanka, i šuma je, ukoliko smo se više peli, sve više gu-
bila svoju tropsku bujnost. Ogromno drveće iz aluvijskih ravnica Amazona
ustupalo je mesto feniksu i palmama, koji su rasli između kržljavih žbuno-
va. U vlažnim uvalama mauriti-palme povijale su svoje graciozne krune.
Upravljali smo se jedino po busoli. Kako se jednog dana Čelendžerovo
mišljenje nije podudaralo s mišljenjem naših Indijanaca, složili smo se, pre-
ma gnevnim profesorovim rečima „da varljiv instinkt ovih divljaka prevlada
nad najautoritativnijim mišljenjem evropske moderne kulture“. I dobro smo
uradili, jer je još sutradan Čelendžer prepoznao nekoliko belega sa svog pr-
vog putovanja, te najzad stigosmo na jedno mesto gde su četiri vatrom pocr-
nela kamena označavala tragove nekog starog logorovanja.
Put je bio strmiji nego ikad. Dva dana smo izgubili dok se nismo popeli
uz jednu stenovitu padinu. Vegetacija se ponovo izmenila. Ostalo je samo
drveće slonove palme, sa masom čudesnih orhideja, među kojima sam nau-
čio da razlikujem retku nutoniju veksilariju i prekrasne ružičaste i zelene
cvetove katleja i odontoglosa. Potočići, koji su žuborili preko blistavog
šljunka između obala pokrivenih mahovinom i duž plitkih klanaca, pružali
su nam svake večeri u doba odmora i prenoćišta divno mesto kraj nekog je-
zerceta, posutog stenama, prepunog malih modrih riba, koje su ličile na en-
gleske pastrmke i koje su nam obezbeđivale izvrsnu večeru.
Devetog dana po iskrcavanju prešli smo, koliko mogu da ocenim, oko
sto dvadeset milja. Najzad smo izišli iz šume, čije se drveće malo-pomalo
pretvaralo u skromne žbunove, i ušli u ogromnu i tako gustu bambusovu šu-
mu da smo morali krčiti put srpovima i sekirama naših indijanskih pratilaca.
Išli smo tako od sedam časova ujutro do osam časova uveče, dok nismo
prešli ove prepreke. Čovek jednostavno ne može ni zamisliti koliko je mo-
noton jedan takav put. Na najprokrčenijim mestima mogao sam da vidim
samo dvanaest koraka ispred sebe, a najčešće je moj vidik bio tako skučen
da sam s jedne strane imao beli pamučni kaput lorda Rokstona, a levo, sto-
pu od mene, video sam samo žuti zid. Uzan sunčev zrak klizio je odozgo
preko stabljika, čiji su se plavi vrhovi njihali na azurnom nebu, na pedeset
stopa iznad naših glava. Ne znam kakve smo životinje uznemirili, ali u ne-
koliko mahova čuli smo pokraj nas neko trčanje i lord Rokston je po šumu
zaključio da su to neki divlji papkari. Kada je pala noć, našli smo se najzad
na otvorenom prostoru i, mrtvi od umora, odmah smo podigli šator.
Sutradan smo ustali vrlo rano. Dekor se ponovo izmenio. Iza nas se di-
zao zid od bambusa, a pred nama se pružala ravnica, išarana žbunovima
krupne paprati. Bila je lako nagnuta, a potom se uzdizala kao kitova leđa.
Ispeli smo se na taj brežuljak, a zatim naišli na jednu tesnu dolinu, koja se
blago spuštala. Kada smo došli dotle, desilo se nešto – a važnost tog doga-
đaja neću da ocenjujem.
Profesor Čelendžer je išao kao izvidnica s dvojicom naših indijanskih
pratilaca. Najednom se zaustavio i vrlo uzbuđeno pokazao nam jednu tačku
desno od sebe. Opazili smo tada, otprilike milju daleko, jednu ogromnu
tamnu pticu, kako lagano udara krilima po zemlji; videli smo kako je nisko
i pravo uzletela i, kao da se kliza, izgubila se u paprati.
– Jeste li je videli? – uzviknu Čelendžer, van sebe od uzbuđenja. –
Samerli, jeste li je videli?
– Šta mislite da je to? – upita Samerli.
– Ja verujem da je to pterodaktil!
Samerli prsnu u smeh.
– Jedan ptero... ptero... budalaštine! To je roda, koliko sam ja video.
Čelendžer ništa ne odgovori. Bes ga je gušio. Pomerio je samo torbu na
leđima i produžio put. Međutim, lord Rokston mi se približi. Bio sam zbu-
njen njegovom neobičnom ozbiljnošću. Držao je fotoaparat u ruci.
– Uspeo sam da je snimim pre nego što je iščezla u žbunju. Ne usuđu-
jem se da vam kažem kakva je to životinja, ali bih se kladio u svoju lovačku
reputaciju da još nikad nisam video takvu pticu.
Jesmo li zaista doprli do tajne? Jesmo li na ivici nepoznatog sveta o ko-
me govori naš šef? Ostavljam vam ovaj događaj onako kako se desio. Više
se nije ponovio i ništa značajno nemam da zabeležim, sem da smo stigli na
domak našeg cilja.
I zaista, kada smo jednom prešli drugi red niskih brežuljaka, videli smo
jednu nepravilnu ravnicu s palmama i, sasvim u dnu, dugu liniju strmih liti-
ca; baš onu koju sam video na slici Mejpla Vajta. U trenutku kada ovo pi-
šem, ona se pruža preda mnom i ne mogu da verujem da su to baš one iste
stene. Najbliži njen deo nalazi se udaljen od našeg logora otprilike sedam
milja, ali se gubi prema obzorju. Čelendžer se kočoperi kao paun koji je do-
bio nagradu na izložbi, dok se Samerli zavlači u sve skeptičnije sumnje. Još
samo jedan dan i naše će sumnje iščeznuti. Koristim se Hoseom, kome je
bambus probo ruku i koji apsolutno hoće da nas napusti, da mu – bilo kako
mu drago – poverim ovo pismo pre nego što budem imao mogućnost da
pošaljem iduće. Prilažem uz pismo jednu na brzinu naznačenu mapu pod-
ručja kroz koje smo prošli; možda će ona pomoći da priča bude razumljivi-
ja.
 9.

Ko je to
mogao predvideti?
Desila nam se užasna stvar. Ko je to mogao predvideti? Ne vidim kraja
našim uzbudljivim doživljajima. Eto, na ovom čudnovatom i nepristupač-
nom mestu preti nam neprekidno proganjanje. S teškom mukom mogu da
razmišljam o sadašnjosti i budućnosti. Prva mi izgleda strašna, a druga sa-
svim crna.
Nikada se čovek nije našao u sličnoj krajnosti. Uzalud je da vam opisu-
jem naš geografski položaj i da tražim pomoć od naših prijatelja. Čak i kad
bi nam je mogli poslati, naša bi sudbina, verujem, bila već davno zapečaće-
na, mnogo pre no što bi nam pomoć stigla iz Amerike.
Mi smo, pravo da vam kažem, daleko od svake ljudske pomoći, kao da
se nalazimo na mesecu. Ili ćemo sami propasti ili ćemo sami pobediti.
Imam za saputnike tri sjajna čoveka, tri tako moćna intelektualca i neobično
hrabra. Svu nadu polažem u njih. Dovoljno je da pogledam njihova mirna
lica, pa da vidim jedan zračak svetlosti u našem mraku. Voleo bih da pove-
rujem da i ja izgledam isto tako ravnodušan kao i oni, ali u dubini duše ja
sam pun nespokojstva.
Vraćam se na pojedinosti događaja koje su proizvele katastrofu.
Kada sam pisao poslednje pismo, bili smo daleko oko sedam milja od cr-
venih litica, koje bez svake sumnje opkoljavaju visoravan o kojoj mi je go-
vorio profesor Čelendžer. Ukoliko smo im se više približavali, izgledale su
mi na pojedinim mestima više nego što mi je on kazao, jer su se uzdizale
bar za hiljadu stopa. To stenje podsećalo je na zupce testere, koje, van svake
sumnje, tako neobično karakterišu bazaltne formacije – na primer, stene od
Solzberija do Edinburga. Na njihovim grebenima videli su se tragovi bujne
vegetacije, a iza žbunja na ivici dizale su se mase velikog drveća. Ali nigde
nismo mogli videti nikakve znake života.
 Te večeri podigli smo šator na jednom pustom mestu u samom podnožju
stene, čiji se zid u početku dizao okomito, dok je gornji kraj bio ispupčen i
natkrivao nas. Nedaleko odavde ocrtavao se stenovit vrh, koji sam vam, mi-
slim, već spomenuo. Kao kakav crkveni toranj dizao se vrh, i na istoj viso-
ravni, od koje ga je delila jedna provalija, nalazilo se jedno drvo. Stena naj-
bliža tom vrhu bila je relativno niska i nije išla u visinu više od pet do šest
stotina stopa.
– Eto tamo – reče profesor Čelendžer, pokazujući drvo – tamo je sta-
jao pterodaktil. Uspuzao sam se do polovine vrha, da bih mogao da pucam
na njega. Verujem, uostalom, da bi jedan planinar mog soja uspeo da se
uspuže i do temena, što ga, razume se, ipak ne bi približilo visoravni.
U trenutku kada je Čelendžer spomenuo pterodaktila, pogledao sam Sa-
merlija. Prvi put mi se učinilo da je njegova sumnja znatno popustila. Nika-
kav podsmeh nije razvukao njegove usne, ali je izgledao zbunjen, zaintere-
sovan i iznenađen. Čelendžer je to opazio kao i ja i, uživajući u svojoj pobe-
di, rekao je onako, kao obično:
– Naravno, profesor Samerli će razumeti da, kada kažem pterodaktil,
mislim na rodu, rodu bez perja, tvrde kože, čija su krila sastavljena od opni,
a vilice naoružane zubima.
I kreveljeći se, žmirkajući i praveći naklone, naterao je svog kolegu da
okrene leđa.
Ujutro, pošto smo obilno doručkovali kafu i manioku, jer smo morali da
štedimo zalihe, održali smo ratni savet, razmatrajući kako ćemo pronaći
najbolji način da se uspnemo na visoravan.
Čelendžer je predsedavao s pompom, kao kakav vrhovni sudija. Zamisli-
te ga kako sedi na steni, sa svojim nemogućim dečjim žirado šeširom zava-
ljenim na potiljak, kako nas zapovednički posmatra ispod svojih spuštenih
kapaka, dok njegova crna brada treperi. Lagano nam je razlagao situaciju i
njene posledice.
Slušali smo ga sva trojica, sedeći jedan do drugoga, ispod njega; Samer-
li, dostojanstven i rezervisan sa svojom večitom lulom u ustima, lord Rok-
ston, izdužen kao oštrica brijača, vitak, nervozan, naslonjen na pušku, ne
skidajući vatrene orlovske zenice s govornika, i ja, mlad, pregoreo od sun-
ca, ojačan hodom i životom u prirodi. Iza nas u krugu sedela su dva meleza
sa opaljenim licem i mala grupa Indijanaca. A iznad nas dizali su se džinov-
ski vrhovi crvenog bazalta, koji su predstavljali cilj našeg napora.
 – Nemam potrebe da vam kažem – objašnjavao je Čelendžer – da sam
se nekada svim silama upinjao da se uspužem uza stene. I tamo gde nisam
uspeo, i pored svoje duge planinarske prakse, sumnjam da bi iko bio srećni-
ji od mene. Nisam imao tada nikakvog pribora za penjanje; stoga sam se
ovog puta pobrinuo i snabdeo, i to mi uliva pouzdanje da ću stići na sam
vrh. Što se tiče stene, sve dokle dopire ova isturena ivica, ona je nepremo-
stiva. Kako sam se prilikom svoje prve posete žurio zbog približavanja ki-
šne sezone i zbog straha da ne ostanem bez hrane, mogao sam samo utvrditi
da je prema istoku dugačka šest milja; nisam uspeo da pronađem neki pri-
stupačan put koji bi me odveo na visoravan. Šta da se radi?
– Vidim samo jedan razuman izlaz – reče Samerli. – Ako ste ispitali
istok, krenimo na zapad i potražimo neku podesniju tačku.
– Dobro smišljeno! – odobri lord Rokston. – Kladio bih se da visora-
van nije naročito prostrana. Obilazićemo je dok ne nađemo put kojim ćemo
se popeti, ili ćemo se vratiti na polaznu tačku.
– Kao što sam već rekao našem mladom prijatelju – odgovori Čelen-
džer, pokazujući na mene kao da sam desetogodišnji dečko – apsolutno je
nemogućno da ma gde pronađemo put, bar lak put, iz prostog razloga što,
ako ovaj put postoji, ova visoravan ne bi bila odsečena od ostalog sveta i ne
bi izbegla opštim zakonima života. Pa ipak, priznajem da postoje mesta pre-
ko kojih bi vešt čovek mogao preći, a preko kojih jedna teška i nezgrapna
životinja ne može da siđe. Nesumnjivo je da postoji neka tačka za penjanje.
– Po čemu to znate, gospodine? – preseče ga Samerli.
– Po albumu Mejpla Vajta. Moj američki prethodnik morao se popeti
gore, kada je već video i nacrtao ono čudovište.
– To bi značilo izvesti zaključak pre pribavljanja dokaza – reče tvrdo-
glavo Samerli. – Verujem u vašu visoravan, pošto sam je video, ali još mi
ništa ne dokazuje da na njoj postoji život u ma kom obliku.
– Ono što mi vi priznajete ili ne priznajete, gospodine, za mene nema
važnosti. Ali, najzad, ne ljutim se što verujete u visoravan.
Podigao je oči i odjednom, na naše duboko iznenađenje, silazeći sa svoje
stene, dohvatio Samerlija za vrat i podigao mu glavu.
– A sada, gospodine – uzviknu on glasom promuklim od uzbuđenja –
hoćete li i dalje da tvrdite da na visoravni nema životinjskog sveta?
Rekao sam već da je zelenilo oivičavalo stenu. Iz tog zelenila izišlo je
sad nešto svetlo i crno, počinjući malo-pomalo da visi nad ambisom. Bila je
to ogromna zmija s neobičnom glavom u obliku ašova. Za trenutak se samo
zaljuljala na jutarnjem suncu, i zaklatila, prelivajući svoje glatke prstenove,
a zatim se lagano zgrčila i iščezla. Razoružan radoznalošću, Samerli se nije
protivio dok mu je Čelendžer držao glavu, ali sad odjednom odgurnu svog
kolegu i zauze svoj dostojanstven stav:
– Bio bih vam zahvalan, profesore Čelendžer – reče on – da me prili-
kom svojih primedaba ne hvatate za bradu. Smatram čak da vas ni pojava
jednog običnog zmijskog cara ne može ovlastiti da sebi uzmete takvu slobo-
du.
– Ali, najzad, na ovoj visoravni postoji život! – uzviknu trijumfalno
Čelendžer. – I pošto je ta činjenica za svakoga dokazana, ma kako taj bio
pristrastan ili glup, smatram da najbolje što možemo učiniti jeste da rasturi-
mo šator i da pođemo na zapad, tražeći najpogodnije mesto za penjanje.
Bilo je teško ići zbog neravnog stenovitog zemljišta. Neopisivo smo se
obradovali kada smo pronašli mesto jednog starog logora. Prazne kutije od
konzervi, koje su dolazile iz Čikaga, slomljen ključ koji je služio za otvara-
nje konzervi, jedna boca koja je nosila natpis brendi i bezbroj drugih sličnih
predmeta, koji su se vukli po zemlji, kao i pocepani broj Čikaškog demo-
krate, čiji se datum nije mogao pročitati.
– Ja nisam logorovao na ovom mestu – reče Čelendžer. – Prema to-
me, to je morao biti Mejpl Vajt.
Lord Rokston je pažljivo posmatrao jedno veliko papratovo drvo koje je
pravilo veliki hlad.
– Pogledajte – reče on – evo nečeg što mi izgleda da liči na neki puto-
kaz.
Jedno parče drveta zakucanog u stablo označavalo je pravac prema zapa-
du.
– Vi ste svakako u pravu – progovori Čelendžer. – Inače, šta bi to mo-
glo značiti? Svestan opasnosti na svom putu, naš pionir je ostavio iza sebe
ovaj znak da ekspedicijama koje će ići posle njega pokaže put. Možda ćemo
dalje naići na druge tragove njegovog prolaza.
I zaista, naišli smo na jedan, ali neočekivan i strašan. U podnožju stene
rastao je ogroman bokor bambusa, baš kao onaj kroz koji smo prošli kada
smo morali sebi krčiti put. Ovi bambusi, od kojih je većina merila dvadeset
stopa u visinu, bili su vrlo debeli i vrlo šiljati, tako da su izgledali kao prava
koplja. Dok smo prolazili, učinilo mi se da sam opazio neku beličastu sve-
tlost između stabala. Provukao sam glavu i spazio jednu lobanju. Skelet je
ležao nekoliko stopa iza nje.
 Naši Indijanci su sekirama brzo prokrčili prostor, tako da smo mogli iz-
bliza ispitati ove ostatke. Od odela je ostalo nekoliko dronjaka, ali komadi
čizama ostali su još na nogama. Ovaj pokojnik je mogao biti samo belac.
Među kostima našli smo zlatan sat s natpisom „Hadson, Njujork“, jedan la-
nac s nalivperom i srebrnu tabakeru sa urezanim slovima „Dž. K. od E. I.
K.“. Po stanju metala zaključili smo da se drama nije tako davno dogodila.
– Ko je to mogao biti? – upita lord Rokston. – Nesrećnik jedan! Kla-
dio bih se da je sve kosti polomio.
– A bambus raste svuda oko njega – primeti Samerli. – Ta biljka vrlo
brzo raste, pa ipak ne mogu da razumem kako je mogla narasti i čitavih
dvadeset stopa otkako se skelet tu nalazi.
– Što se tiče identiteta poginulog – reče Čelendžer – tu nema nikakve
sumnje. Dok sam plovio uz Amazon da vas pronađem, podrobno sam se
raspitao o Mejplu Vajtu. Niko za njega u Pariju nije čuo. Na sreću, setio
sam se njegovog crteža iz albuma, koji ga je prikazao kako ruča u Rozariju
u društvu jednog sveštenika. Pronašao sam tog sveštenika i, mada je on bio
neumoljiv suparnik, ljuteći se kada sam govorio o stvarnim rezultatima mo-
derne nauke koji se ne podudaraju s njegovim verovanjima, pružio mi je
ovo obaveštenje: Mejpl Vajt je prošao pre četiri godine kroz Rozario, ali,
ako hoćete, dve godine pre nego što sam ja našao njegovo mrtvo telo. Na
tom putu pratio ga je jedan prijatelj, neki Amerikanac, Džejms Kolver, koji
se, pošto nije silazio s broda, nije ni upoznao sa sveštenikom. Prema tome,
izvesno je da pred nama sada leže ostaci Džejmsa Kolvera.
– Isto je tako nesumnjivo – umeša se lord Rokston – da se nabio na
bambuse pri padu. Ne može se pretpostaviti ništa drugo, već da je pao odo-
zgo sa stene. Inače, kako bismo mogli da vidimo njegovo telo prorešetano
bambusima?
Zaćutali smo posle ovih reči, čija je istinitost bila jasna. Isturena ivica
stene naginjala se nad bambusima: bilo je izvesno da je čovek odozgo pao,
ali, da li je slučajno pao ili? ... Ova nepoznata zemlja bila je obavijena tra-
gičnim predskazanjima!
Pošli smo bez ijedne reči i produžili da idemo oko stene, koja je bila
glatka i neisprekidana, kao i oni džinovski glečeri sa severnih mora, koji, iz-
gleda, mogu da prepreče horizont sa jednog kraja na drugi i svojim visokim
vrhovima dominiraju nad jarbolima istraživačkog broda. Ni posle pet milja
nismo opazili nikakav usek niti pukotinu, kada se u nama odjednom pojavi
nada: u jednom udubljenju stene, do koga kiša nije mogla da dopre, jedna
grubo kredom označena strela pokazivala nam je zapad.
– Neprestano Mejpl Vajt – reče profesor Čelendžer. – Predosetio je da
će neko ubrzo poći njegovim tragom.
– Zar je imao kredu pri ruci?
– U njegovoj torbi našao sam kutiju sa pastelnim bojama i sećam se da
je bela boja bila skoro utrošena.
– To je već dokaz – reče Samerli. – Prema tome, treba da krenemo na
zapad, kao što nam je on obeležio.
Jedna druga bela strela, nekoliko milja dalje, zaustavila nas je pred ste-
nom u kojoj smo videli uzanu pukotinu; u pukotini, treća strela, okrenuta
uvis, označavala je da treba da se penjemo.
Provalija je bila tako duboka da se videla samo jedna uska traka neba;
svetlost je otuda dopirala. Već nekoliko časova nismo ništa okusili; ovaj za-
morni marš preko kamenjara sasvim nas je iscrpio, ali naši živci su bili od-
već zategnuti da bismo mogli i pomišljati na odmor. I dok su po našoj zapo-
vesti Indijanci podizali logor, pođosmo da se penjemo u pratnji dvojice me-
leza.
Pukotina nije bila šira od četrdeset stopa na ulazu; glatki i uspravni zido-
vi naglo su se približavali i zatvarali pod oštrim uglom; svako penjanje je tu
bilo nemogućno i Mejpl Vajt svakako nije hteo da nam to označi. Sišli smo
niz pukotinu, duboku najviše četvrt milje, i brz pogled lorda Rokstona izne-
nada je otkrio ono što smo tražili: sasvim visoko u senci opazili smo jedan
taman, skoro crn krug. To je morao biti ulaz u neku pećinu.
Da se u to uverimo, bilo nam je dovoljno da pređemo preko kamenja ko-
je je bilo nagomilano uza zid. Ne samo da smo tu našli otvor u steni, već je i
tu sa jedne strane na steni bila nacrtana jedna strela. To je bio put za penja-
nje, koji su izabrali Mejpl Vajt i njegov nesrećni pratilac.
Veoma nestrpljivi, odlučili smo da ga što pre ispitamo. Lord Rokston je
pri sebi imao električnu lampu, pomoću koje nam je osvetljavao put. On je
išao napred držeći ispred sebe lampu, a mi smo ga pratili u stopu, jedan za
drugim.
Ova pećina je bila delo vode, koja je uglačala zidove i posula pod okru-
glim šljunkom. Morali smo se sagnuti da bismo ušli unutra. Nekih pedeset
jardi pećina je išla pravo kroz stenu; zatim se dizala za četrdeset pet stepeni,
a odatle je nagib bio još strmiji, tako da smo najzad morali da puzimo na
kolenima, dok se iza nas valjao šljunak. Iznenada, lord Rokston uzviknu:
 – Zatvoreno!
Pri žutoj svetlosti njegove lampe videli smo nagomilano stenje koje je
zatvaralo prolaz.
– Svod se srušio!
Počeli smo da uklanjamo kamenje, ali bez ikakvog rezultata. Pored toga,
izlagali smo se opasnosti da budemo zatrpani, jer je najveći deo stene bio na
strmini, preteći da se svakog časa omakne. Bilo je jasno da je ova prepreka
prkosila svim našim naporima. Put kojim je Mejpl Vajt prošao nije više bio
slobodan.
Nemi i obeshrabreni, sišli smo pipajući u mrak. Ali, pre nego što smo si-
šli u podnožje stene, dogodilo se nešto što je kasnijim događajima dalo iz-
vestan značaj.
Taman smo, u grupi, išli pokraj pećinskog otvora, kada se jedan ogroman
komad stene sruši ispred nas sa užasnim treskom. Jedva smo umakli! I dok
smo se pitali odakle se ovaj komad mogao odroniti, naši melezi, koji su baš
u tom trenutku izlazili iz pećine, rekoše nam da su videli stenu kako se pred
njihovim očima skotrljala. Znači da je pala sa vrha stenovitog zida. Podigli
smo oči, ali nismo mogli da uočimo nikakvo kretanje u gustom zelenom
žbunju. Međutim, nismo mogli a da ne posumnjamo da je stena bila bačena
na nas: dokaz da je na visoravni postojalo neko neprijateljsko ljudsko biće.
Počeli smo žurno da se povlačimo, veoma uzbuđeni ovim događajem i
zabrinuti zbog eventualnih posledica. Naš položaj nije više bio veseo kao
pre i mogao je lako postati tragičan, ako bi namerno neprijateljstvo poma-
galo protivljenju prirode! Pa ipak, kad smo pogledali nekoliko stotina stopa
iznad naših glava na onaj bogati venac biljki i drveća, nikome od nas nije
prošlo kroz glavu da se vratimo u London i da ništa ne tražimo po ovoj pro-
valiji.
Kad smo se vratili u logor, diskutujući o situaciji, rešismo da će najbolje
biti da nastavimo naše kružno ispitivanje, dok ne nađemo neki način da se
popnemo na visoravan. Linija stena se osetno spuštala i počela da ide ukoso
ka zapadu. Ako pretpostavimo da je predstavljala prečnik kruga, njegov
obim ne bi mogao biti naročito velik. U najgorem slučaju, kroz nekoliko da-
na našli bismo se na polaznoj tački.
Prešli smo toga dana dvadeset i dve milje, ne videći ispred sebe nikakvu
novu perspektivu. Beležim jedan detalj: prema barometru, znali smo da se
teren od mesta na kome smo ostavili naše čamce naglo podizao, tako da
smo se danas našli na visini od tri hiljade stopa. To se potvrđivalo i velikom
razlikom u temperaturi i vegetaciji. Spasli smo se od miliona onih insekata
koji putniku ogade život u tropskim predelima. Videli smo još nekoliko pal-
mi i obilje paprati, ali smo daleko za sobom ostavili ogromno drveće Ama-
zona. Sa zadovoljstvom sam ponovo video konvovulvus, cvet strasti, bego-
niju, koja me je zbog ovog neprijateljskog strmog stenja podsećala na do-
movinu. Jedna crvena begonija bila je iste crvene boje kao jedna saksija na
prozoru izvesne vile u Stretamu... Ali, ostavimo na stranu intimne uspome-
ne.
U noći posle ovog prvog dana ispitivanja, doživeli smo jednu pustolovi-
nu koja nam je otklonila svaku sumnju u tajne pred nama.
Čitajući ovo, dragi moj gospodine Mak Ardl, uverićete se možda prvi
put da nisam uvukao list u neko ludo preduzeće i da ćemo moći da objavi-
mo nekoliko senzacionalnih članaka onoga dana kada nam profesor bude
dopustio objavljivanje ovih putopisa. Uostalom, ne bih se usudio da ih već
sada objavim, iz straha da me ne smatraju najvećim šarlatanom koji se ika-
da pojavio u novinarstvu – bar, sve dok ne donesem dokaze u Englesku.
Uveren sam da i vi delite moje mišljenje i da ne biste želeli da uništite ugled
Gazete, jer ne biste imali čime da branite neizbežan napad kritičara i pod-
smevača. I tako će ovaj neverovatan događaj koji nam se desio, i koji će
pružiti materijal za divnu senzaciju, mirno čekati u vašim fiokama na čas da
bude objavljen.
Sve se to dogodilo u trenutku kada je lord Džon Rokston ubio jednu od
onih malih životinja koje se zovu ajuti i koja mnogo podseća na domaću
svinju. Podelio ju je na dva dela – jedan je dao našim Indijancima, a drugi
smo naboli na ražanj. Kako je uveče bilo svežije, okupili smo se oko vatre.
Noć je bila bez mesečine, ali nekoliko zvezda svetlucalo je na nebu i mogli
smo videti mali prostor oko nas na ravnici. Iz najmračnijeg dela skočilo je
iznenada na nas nešto što je pokretalo rep kao avion. Za jedan trenutak dva
kožna krila, kao kakav šator, pružila su se iznad naše male grupe; mogli
smo videti samo dugačak zmijski vrat, dva krvoločna crvena i proždrljiva
oka, veliki povijen kljun, koji je, na moje zaprepašćenje, bio prepun sitnih,
svetlih zuba; trenutak kasnije ova vizija je pobegla s našom večerom. Jedna
ogromna senka, široka oko dvadeset stopa, letela je ka nebu. Krila ovog ču-
dovišta za trenutak su nam zaklonila zvezde, zatim su se izgubila negde na
visoravni. Ostali smo zapanjeni i zaprepašćeni oko vatre, baš kao oni Vergi-
lijevi junaci koje su posetile harpije. Samerli uto prekinu tišinu:
 – Profesore Čelendžer – reče on ozbiljnim glasom, koji je treperio od
uzbuđenja. – Moram vam se izviniti. Kriv sam i molim vas da zaboravite
prošlost.
Rekao je to na najgalantniji način na svetu i tako su prvi put ova dva čo-
veka stegla ruku jedan drugom: eto šta smo bar dobili po cenu večere, pri
pojavi našeg prvog pterodaktila.
***
 Ako praistorijski život postoji na visoravni, on nije obilan; jer, prošla su
zatim tri dana i mi nismo primetili nijednu životinju. U toku ova tri dana išli
smo u pravcu severa, zatim na istok kroz jedan neplodan i strašan predeo,
gde smo čas nailazili na kamenitu pustinju, čas na baruštine. Dodajte tome
da je zemlja bila prepuna najotrovnijih i najopasnijih južnoameričkih zmija.
U svakom trenutku viđali smo ove užasne životinje kako se sklupčavaju ili
razvijaju na smrdljivom blatu, i da bismo se od njih sačuvali, držali smo ne-
prestano puške na gotovs. Sećaću se celog života, kao neke more, mesta gde
su zmije pravile svoje gnezdo: bila je to neka kotlina, i istrulela mahovina
davala je celoj baruštini modru boju. One su tu gmizale i plivale u svim
pravcima. Ove zmije, zvane harakaka, imaju tu osobinu da napadaju čoveka
čim ga opaze, i kako ih je bilo toliko da ih nismo mogli sve poubijati, bežali
smo koliko smo god mogli i zaustavili se kad već nismo imali daha. Kada
smo se okrenuli, a ta me uspomena neće nikada napustiti, opazili smo njiho-
ve grozne glave kako vire iz rogoza. Na mapi koju smo crtali nazvali smo
ovo stravično mesto Baruštine Harakaka.
Strme stene sa ove strane promenile su boju i od crvene prešle u boju čo-
kolade. Vegetacija je bila slabija nego na vrhu. Vrh je bio visok tri do četiri
stotine stopa. Ali umesto da bude pogodniji za penjanje, učinio nam se ovog
časa još nepristupačniji.
– Pa ipak, izvesno je – rekoh kada smo razgovarali o našem položa-
ju – da su kiše morale negde napraviti neke vododerine u ovim stenama.
– Naš mladi prijatelj ume pokadšto da pametno rasuđuje! – reče profe-
sor, lupnuvši me po ramenu.
– Da – ponovio sam. – Kiše su morale negde napraviti put kojim su se
slivale kroz stenu.
– Uporni ste! Na žalost, uverili smo se već da na ovim stenama toga ne-
ma.
– Pa lepo, kuda onda protiče voda? – navaljivao sam.
– Ako se ne sliva spolja preko stena, svakako se sliva negde unutra.
– Prema tome, značilo bi da na sredini visoravni postoji neko jezero?
– Nesumnjivo!
– I to je jezero svakako neki ugašen krater – reče Samerli. – Jer ove
stene su, kao što vidimo, vulkanskog porekla. Bilo kako bilo, čini mi se da
je cela visoravan nagnuta ka sredini i da, prema tome, postoji velika površi-
na vode, koja je možda nekim odlivom u vezi s baruštinom punom zmija
harakaka.
 – Sem ako isparenje ne održava ravnotežu – primeti Čelendžer.
I na to su oba naučnika započela jednu od svojih naučnih prepirki koje
običnom laiku zvuče kao kineski jezik.
Šestog dana, pošto smo obišli stenu, našli smo se na mestu našeg prvog
logorovanja, pored usamljenog vrha. Bili smo veoma obeshrabreni, jer smo
posle podrobnog ispitivanja stene bili uvereni da ne postoji nijedna tačka na
kojoj bi se i najodlučniji čovek usudio da pokuša neko penjanje. A više ni-
smo mogli računati ni na put koji je obeležio Mejpl Vajt.
Šta da radimo? Imali smo još prilično namirnica zahvaljujući lovu, ali
jednog dana i njih će nestati. Kroz dva meseca nastaje kišno doba i voda će
nam odneti logor. Nismo imali više ni vremena ni načina da pokušamo da
napravimo neki put u ovoj visokoj steni, koja je bila tvrđa od mramora. Pre-
ma tome, niko se ne bi začudio kada bi nas video kako smo te večeri bili za-
brinuti i kako smo izgovorili jedva nekoliko reči dok smo tražili svoje po-
krivače. Još vidim Čelendžera kako čuči pokraj vatre, kao kakva džinovska
žaba s velikom glavom, poduprtom rukama, utonuo u misli. On čak nije ni
čuo kada sam mu rekao laku noć pre nego što sam zaspao.
Ali zato sam pri buđenju ugledao jednog drugačijeg Čelendžera! Jednog
Čelendžera čije je čitavo biće odisalo zadovoljstvom. Kada smo se okupili
da doručkujemo, u njegovom pogledu osećala se neka lažna skromnost, ko-
ja kao da je htela da kaže: „Da, znam da zaslužujem vaše poštovanje, ali ta-
ko vam Boga, poštedite moju skromnost!“ Njegova se brada kostrešila od
unutrašnje radosti, grudi su mu se nadimale, a ruka mu je bila zadevena u
prsnik.
Mogli smo tako da zamislimo kako se penje na postolje spomenika na
Trafalgar skveru i kako London dobija još jedan užasan kip.
– Eureka! – uzviknuo je tako da su svi njegovi zubi blesnuli kroz bra-
du. – Možete mi čestitati, gospodo, i možete uzajamno jedan drugom če-
stitati. Rešio sam problem!
– Jeste li pronašli put koji vodi na visoravan?
– Čini mi se.
– S koje strane?
Umesto bilo kakvog odgovora, pokazao je na igličasti vrh, koji je bio sa
naše desne strane. Naša lica, bar moje naročito, otegla su se. Čelendžer je
tvrdio da postoji mogućnost da se dopre do vrha. Ali, strahovit ambis raz-
dvajao ga je od visoravni.
– Nikada nećemo preći ovaj ponor – mislio sam ja naglas.
 – U svakom slučaju, možemo se popeti – odgovori on. – I onda ću
vam dokazati da nisam na izmaku svojih pronalazačkih moći!
Posle ručka razvili smo pakete u kojima je Čelendžer doneo svoj pribor
za penjanje. Izneli smo dva zamotuljka konopaca, od kojih je jedan bio vrlo
jak, a drugi lakši, okovane štapove, pijuke i ostali potrebni pribor. Ser Džon
je bio sjajan planinar; Samerli je u nekoliko mahova učestvovao u teškim
penjanjima; dakle, samo sam ja bio početnik i trebalo je da snagom i agilno-
šću zamenim svoje nedovoljno iskustvo.
U samoj stvari, penjanje nam nije zadavalo mnogo muka, izuzev u izve-
snim trenucima kada mi se kosa dizala na glavi. Prvi deo do vrha prešli smo
dosta lako, ali posle je stena bivala sve strmija, te smo se, bukvalno, kačili
nogama i rukama za svako ispupčenje i svaku najmanju pukotinu. Ni Sa-
merli ni ja nikada se ne bismo izvukli da Čelendžer, koji je bio neverovatno
gibak za jednog tako teškog čoveka, nije prvi stigao na vrh i pričvrstio ko-
nopac za veliko drvo, koje je tamo kao kruna stajalo, i dobacio nam jedan
kraj. Tako smo se uzdigli uz stenu i stali na jednu malu, travom obloženu
platformu, koja je mogla imati dvadeset pet stopa u prečniku.
Samo što sam odahnuo, bacio sam pogled i ugledao neverovatnu panora-
mu kraja kroz koji smo prošli. Cela brazilska granica ispružena ispod naših
nogu gubila se na obzorju u plavičastoj magli. U prvom planu ocrtavala se
duga padina, posuta stenama i poprskana džinovskom paprati; malo dalje,
na pola puta iznad ispupčenja koje je podsećalo na magareća leđa, video
sam žutu i zelenu masu bambusa; zatim se biljno carstvo zgušnjavalo sve
više, dok se nije pretvorilo u ogromnu šumu, koja se pružala u nedogled ne-
kih hiljadu milja.
Opijao sam se ovim veličanstvenim prizorom, kada se teška profesorova
ruka spustila na moje rame.
– Ovuda, mladi moj prijatelju – reče on – vestigia nulla retrorsum5.
Ne gledajte unazad, već unapred, put našeg slavnog cilja.
Okrenuo sam se. Našli smo se na istom nivou s visoravni. I žbunje i dr-
veće bili su tako blizu da smo se jedva mogli osvestiti koliko je visoravan
ipak bila nepristupačna. Provalija koja nas je razdvajala bila je široka oko
četrdeset stopa. Prema tome, mogla je biti i četrdeset milja. Obgrlio sam ru-
kom drvo i nadneo se nad ambis. Stena je bila okomita. A odozdo nas je
posmatrala naša posluga, čije su siluete bile sićušne i tamne.
– Ali, ovo je čudnovato – reče Samerli svojim piskavim glasom.
 Video sam kako s neobičnim interesovanjem posmatra drvo za koje sam
se držao. Učinila mi se poznatom ova glatka kora i sitno žilasto lišće.
– Bukva! – uzviknuh najzad.
– Dabome – reče Samerli. – Jedan sunarodnik na tuđoj grudi!
– I ne samo sunarodnik, dragi gospodine – reče Čelendžer – nego još,
ako mi dopustite da nastavim vaše poređenje, saveznik od najveće vredno-
sti. Ta će nas bukva spasti.
– Tako mi neba! – uzviknu ser Džon. – Bukva će poslužiti kao most!
– Da, prijatelji moji, kao most! Nisam uzalud prošle noći proveo čitav
sat u razmišljanju. Sećam se da sam u podnožju stene rekao našem mladom
prijatelju da ćete videti ko je Džordž Edvard Čelendžer! A vi se sećate i da
smo prošlu noć proveli u podnožju stene. Kada se volja udruži sa inteligen-
cijom, uvek se nađe izlaz. Trebalo je naći pokretni most i baciti ga preko
provalije: i, evo ga!
Ta odlična misao bila je izvodljiva. Drvo je merilo najmanje šezdeset
stopa; kada se obori, lako će spojiti obe strane ponora. Pri polasku, Čelen-
džer je poneo sekiru i sada mi je pruži.
– Naš mladi prijatelj ima snažne mišiće i obaviće ovaj posao bolje nego
iko. Zamoliću ga samo da ne radi po svojoj zamisli, već da se tačno pridrža-
va onoga što mu budem rekao.
Po njegovim naredbama zasekao sam drvo tako da mu odredim pravac
pada, što nije bilo teško, jer se drvo već povijalo ka visoravni. Zatim sam
počeo snažno da udaram sekirom. S vremena na vreme, lord Rokston me je
odmenjivao. Radili smo tako na smenu. Posle jednog sata začu se kršenje,
drvo se zanjihalo, iznenada prebilo i njegove grane su pale na drugu stranu
u žbunje. Stablo je počelo da se valja ka ivici platforme; za trenutak smo
poverovali da smo izgubili igru, ali najzad, na nekoliko palaca od ivice, sta-
blo se uravnotežilo i stalo.
Dobili smo most za nepoznatu zemlju!
Bez ijedne reči, svi smo stegli ruku Čelendžeru, koji nas je, skidajući
svoj slamni šešir, svakoga posebno pozdravio dubokim poklonom.
– Zahtevam – reče on – da prvi pređem. Biće to divna slika za nekog
budućeg istorijskog slikara!
Ali kad se on približio mostu, lord Rokston ga povuče za kaput.
– Dragi moj druže, vi tražite nešto što ne mogu da vam dopustim.
– Da mi dopustite, gospodine?
Čelendžer uzdiže glavu, pokazujući svoju bujnu bradu.
 – Na naučnom terenu vas pratim, jer ste naučnik. Na mome terenu je na
vas red da me pratite.
– Na vašem terenu?
– Svi imamo svoj zanat: ja sam ratnik. Evo nas ovde, kako mi se čini, na
putu da osvojimo jednu zemlju, gde nas možda vrebaju razni neprijatelji.
Stoga mi ne ide u glavu da zbog nestrpljenja i nepromišljenosti tako slepo
upadnemo na drugu stranu.
Bilo je nemogućno prezreti jednu tako razumnu misao. Čelendžer od-
mahnu glavom i sleže ramenima.
– Pa šta mislite da uradite, gospodine?
– Možda nas iza onog žbunja – i lord Rokston se zagleda na drugu
stranu mosta – vreba neko ljudoždersko pleme, pripremajući svoj doručak.
Bolje je da budemo mudri, nego da padnemo u lonac. Nadajmo se da se ne-
mamo čega bojati, ali postupajmo kao da smo pred opasnošću. Melon i ja
ćemo sići da donesemo naše četiri puške. Istovremeno, povešćemo Gomeza
i njegovog druga, a zatim će jedan od nas, pod zaštitom drugih, moći da
pređe sam i da izvidi prolaz.
Sedeći na bukovom stablu, Čelendžer je nestrpljivo gunđao. Ali ja sam
se složio sa Samerlijem da u praktičnim pitanjima priznam autoritet lorda
Rokstona. Ponovno penjanje uz stenu nije bilo mnogo naporno zahvaljujući
konopcu, koji nam je uštedeo mnoge teškoće. Sat kasnije, opet smo se našli
na vrhu s puškama. Melezi su došli s nama i lord Rokston se pobrinuo da
nam donesu jedan zavežljaj s namirnicama, u slučaju da naše prvo ispitiva-
nje duže potraje. Svi smo imali redenike s mecima.
Kada su sve pripreme bile završene, lord Rokston reče:
– Sada, profesore Čelendžer, ako zaista navaljujete da prvi pređete...
– Velika hvala na ljubaznom dopuštenju! – reče ljutito profesor, koji ni
u kakvoj formi nije trpeo ničiju vlast. – Pošto mi tako ljubazno dopuštate,
želim da u ovoj prilici poslužim kao pionir!
Zatim je, pošto je uzjahao stablo, s nogama opuštenim nad provalijom i
sa sekirom na ramenu, brzo skliznuo na drugi kraj drveta i, ispravljajući se
na visoravni, zamahnuo obema rukama.
– Najzad! – uzviknu on. – Najzad!
Posmatrao sam ga sa zebnjom, bojeći se da nešto nejasno i strašno izne-
nada ne razdere iza njega zavesu zelenila. Ali, sve je bilo mirno. Samo se
neka čudnovata, šarena ptica digla iza njegovih nogu i izgubila u žbunju.
 Samerli je prešao drugi po redu. Začudo, kakva energija u tako slabač-
kom telu! On je apsolutno tražio da ponese dve puške, i to jednu za svog
kolegu. Pošao sam ubrzo za njim, i s teškom mukom trudio se da ne pogle-
dam ispod sebe u ovaj užasan bezdan. Samerli mi je pružio cev od svoje pu-
ške i trenutak kasnije dohvatio sam ga za ruku. Što se tiče lorda Rokstona,
on je stojeći prešao – da, stojeći, i bez ičije pomoći! Mora biti da je stvo-
ren od gvožđa!
Prešli smo, dakle, sva četvorica u zemlju snova, u nepoznati svet Mejpla
Vajta.
Preživljavali smo trenutak trijumfa. Ko bi mogao i pomisliti da će posle
toga doći poraz?
Pustite me da vam ispričam što je moguće kraće kako se na nas svalila
ova velika nedaća.
Odmakli smo se od ivice visoravni i prodrli otprilike pedeset metara u
šumicu, kada iza nas odjeknu užasan tresak. Jednim skokom pojurili smo
svi na mesto gde smo prešli. Most je iščezao!
Pogledao sam u provaliju: tamo je ležalo skršeno granje, prebijeno sta-
blo, neka nejasna masa – naša bukva. Da se ivica visoravni nije odronila
pod težinom drveta? Tek što mi je ta misao sinula kroz glavu, kad se iza
druge strane vrha pojavi mrko lice meleza Gomeza, ne onako kakvo smo
znali, kruto kao maska, s poniznim osmehom, već sa blistavim očima, iskri-
vljenih crta, čitavo zgrčeno od mržnje i od ludačke radosti osvete.
– Lorde Rokstone! – uzviknu iznenada Gomez.
– Šta hoćeš? – upita naš pratilac. – Tu sam.
Glasan smeh dopre preko provalije do nas.
– Da, pseto englesko, tu si i tu ćeš ostati! Čekao sam, čekao. Najzad je
kucnuo moj čas. Namučili ste se dok ste se popeli, ali još ćete se više namu-
čiti pri silaženju. Lude jedne, pali ste u klopku. I to svi zajedno, svi!
Nemi od straha, ostali smo kao ukopani. Jedna slomljena grana u travi
objasnila nam je kakvom se polugom Gomez poslužio da izmakne most. Za
trenutak se njegovo lice izgubilo, da bi se pojavilo još radosnije.
– Malo je trebalo da vas zgnječimo tamo u pećini onom stenom. Ali,
ovo je bolje. Smrt će biti sporija i strašnija. Kosti će vam pobeleti i niko ne-
će doznati gde su, niti će ih ko zakopati. Za vreme vaše agonije setite se Lo-
peza, koga ste svojom rukom ubili pre pet godina na obali Putomaje. Ja sam
njegov brat. I sada, neka se desi što se desi, umreću zadovoljan što sam
osvetio njegovu smrt.
 Besno je mlatarao pesnicama u našem pravcu, a zatim se sve utišalo.
Pošto je izvršio svoju osvetu, Gomez bi najbolje uradio da je pobegao,
da mu se što neprijatno ne desi, ali on se izgubio u dramatičnom pričanju,
od čega se nijedan Latin ne može uzdržati. Onaj koji je u ovoj zemlji zaslu-
žio nadimak Bič božji, nije bio čovek koji bi puštao da ga neko čika. Da bi
se spustio, melez je zaobišao vrh. Lord Rokston nije čekao da kroči na ze-
mlju. Dotrčavši do ivice visoravni, našao je jedno mesto odakle je mogao
nanišaniti. Čuli smo samo kratak pucanj, jeziv vrisak, pad tela i lord Rok-
ston se vratio našoj grupi.
– Poneo sam se kao budala – reče on, namrštenog lica i gorkim gla-
som. – Moja glupost nas je dovela u ovakvu nevolju. Dug krvi ne zastare-
va u sećanju ovih ljudi. Trebalo je da se toga setim i da budem na oprezu.
– A drugi? Da pokrenu drvo, trebalo je da rade udvoje.
– Mogao sam da ga ubijem. To bi nesumnjivo bilo ispravno, jer je on,
kao što kažete, pomogao ovome. Ali, to je samo pretpostavka, i ja sam mu
poklonio život.
Sada, pošto je ovo delo prikazalo meleza u pravoj boji, prisećali smo se
njegovog sumnjivog ponašanja: njegove neprekidne želje da dozna naše
planove, prisluškivanja, kad ga je one večeri Zambo uhvatio iza našeg šato-
ra; kratkih pogleda, punih mržnje, koje pokadšto nije mogao da prikrije. I
taman smo se savetovali, pokušavajući da se ohrabrimo zbog novih teškoća,
kada jedna neobična scena, dole ispod nas, privuče našu pažnju.
Jedan čovek u belom platnenom odelu, koji je svakako bio onaj drugi
melez, bežao je kao što se beži od smrti. Na nekoliko koraka iza njega trča-
la je jedna crna prilika, naš verni Zambo. Videli smo kako je crnac skočio
na njega i rukama ga zgrabio za grlo. Obojica su se srušili na zemlju, zatim
se crnac podigao, pogledao čoveka opruženog kraj svojih nogu i počeo da
trči pravo k nama, veselo mašući rukama. Bela prilika u ravnici ostala je ne-
pomična.
Oba naša izdajnika platila su za svoj zločin. Međutim, naša se situacija
time nije nimalo poboljšala. Nije bilo nikakvog načina da uspostavimo vezu
s vrhom stene na drugoj strani. Dotle smo još pripadali svetu; ubuduće, pri-
padamo samo visoravni. Između jednog i drugog nije bilo nikakve veze.
Pod našim pogledima pružala se ravnica, na čijem su nas kraju čekali naši
čamci, a dalje još, iza horizonta, obavijenog ljubičastom maglom, čekala
nas je civilizacija. Ali između svega toga i nas bila je prekinuta svaka spo-
na. Ljudski genije nije više mogao da nam pruži načina da preko ponora
stvorimo put između naše prošlosti i nas samih. Bio je dovoljan jedan trenu-
tak, pa da se izmene i prevrnu uslovi našeg bivstvovanja.
U jednom takvom trenutku istinski sam spoznao od kakvog su kova bila
moja tri druga. Ozbiljni, nema sumnje, i zamišljeni, oni su sačuvali nesalo-
mljivu vedrinu. Ništa bolje nismo mogli da uradimo već da strpljivo čeka-
mo, sedeći u travi, Zambov dolazak na vrh stene. Najzad se njegova čestita,
herkulovska pojava pomolila iza stene.
– Sada – reče on – vi ima samo dati zapovesti.
Ali nije bilo lako odgovoriti na ovakav poziv. Zambo je predstavljao na-
šu jedinu sponu sa spoljnjim svetom; ni po koju cenu nismo smeli da je is-
pustimo.
– Ne, ne! – uzviknu on. Ja ne vas napustiti! Ja uvek, uvek ostati ovde.
Ali, nemoguće zadržati Indijance. Oni kažu već mnogo stvari. Kuripuri ima
tamo. Hoće ići. Vi dopustiti, ja pustiti njih slobodno.
Tačno je da su u poslednje vreme Indijanci pokazivali znake umora i ne-
strpljenja. Zambo je bio u pravu, neće ih moći zadržati.
– Neka pričekaju do sutra, Zambo – odgovorio sam. – Imam da im
poverim jedno pismo.
– Vrlo dobro, gospodine. Vi može biti spokojni, oni čekati sutra. Ali ja
sada, šta raditi?
Bilo je puno posla i on nam je sada sjajno pomogao. Najpre je odrešio
konopac privezan za bukovo stablo i dobacio nam jedan kraj; konopac nije
bio debeo, ali je bio vrlo jak. Iako nismo mogli ni da pomislimo da ga isko-
ristimo za prelaz, valjao nam je pri penjanju. Privezao je za drugi kraj zave-
žljaj s namirnicama, koji smo privukli na našu stranu, zavežljaj koji je lord
Rokston bio doneo na vrh. Ako ne nađemo hranu na visoravni, imamo na-
mirnica za barem nedelju dana. Najzad je Zambo sišao po druga dva paketa,
u kojima su bile razne stvari, a pogotovo municija, koju je izneo na vrh i
koju smo pomoću konopca privukli k sebi. Veče je već palo kada je sišao
poslednji put, ponavljajući obećanje da će do sutra zadržati Indijance.
Ovu prvu noć na visoravni proveo sam u pisanju ovih redaka, prema
oskudnoj svećici u jednom fenjeru.
Podigli smo šator i večerali pokraj same ivice. Dve boce apolinarisa, ko-
je smo izvukli iz svojih kovčega, ugasile su nam žeđ.
Osećali smo veliku potrebu da pronađemo svežu vodu, ali je lord Rok-
ston nesumnjivo mislio da smo pretrpeli dovoljno pustolovina za jedan dan,
jer niko od nas nije bio u stanju da krene dalje. Iz predostrožnosti, složili
smo se da ne ložimo vatru i da ne pravimo buku.
Sutra, ili tačnije danas, jer me je zora zatekla u pisanju ovih redaka, po-
čećemo sa upoznavanjem ove neobične zemlje. Ne znam da li ću ponovo
moći da vam pišem i kada. Naši Indijanci se nisu pomakli sa svog mesta.
Verni Zambo neće propustiti priliku da kroz nekoliko trenutaka dođe po ovo
pismo. Da li će ono ikada stići do vas?
P. S. Što više mislim, naša situacija mi se čini sve bezizlaznijom. Ne vi-
dim nikakvu mogućnost povratka. Da na ivici ove visoravni postoji neko
malo veće drvo, mogli bismo ga prebaciti preko provalije, ali nema nijed-
nog oko nas na pedeset jardi. Ma kako da prikupimo snagu, ne možemo do-
vući neko stablo, koje bi poslužilo za naš plan. A konopac je, razume se,
odveć kratak da se pomoću njega spustimo. Da, naš je položaj očajan, zaista
očajan.
 10.

O neverovatnom
Sve same neverovatne stvari. Imam pri sebi hartije sređene u pet starih
blokova i svoju pisaljku, ali dokle god budem mogao da pokrećem ruku na-
staviću da beležim naše utiske i naše događaje. Pošto smo zaista jedini ljudi
koji ovo vidimo, od velike je važnosti da ih zapišem dok su mi još sveže u
sećanju, i pre nego što se okrutna sudbina, koja nam neprekidno visi nad
glavom, obruši nemilice na nas. Da li će Zambo odneti ovo pismo do reke?
Da li će se nekim čudom vratiti, zajedno s pismima? Ili će, najzad, neki
smeli istraživač poći avionom našim tragom i pronaći ove moje zabeleške?
Pa, ipak mi se čini da im je suđeno da prežive i da postanu klasične.
Jedno novo doba otpočelo je za nas, sutradan posle dana kad nas je Go-
mezovo izdajstvo zarobilo na ovoj visoravni. Posle ovakvog početka nismo
mogli imati povoljno mišljenje o zemlji u kojoj se nalazimo. Probudivši se
ujutro posle kratkog sna, opazio sam iznad podignute nogavice na nozi ne-
što što je podsećalo na zrno grožđa, okruglo i crvenkasto. Sagnuo sam se
iznenađen, zgrabio to zrno prstima i ono se raspuklo, prskajući krv na sve
strane. Na moju viku dotrčala su oba profesora.
– Vrlo interesantno! – reče Samerli, nagnuvši se nad mojom cevani-
com. – Neki ogroman krpelj, koji sisa krv i koji, koliko je meni poznato,
nije klasiran.
– Prva nagrada za naše muke! – riknu Čelendžer, sa ushićenjem jednog
pravog profesora. – Sve što možemo da učinimo jeste da ovog insekta na-
zovemo Ixodes Maloni. Ovaj mali neprijatan ujed pretegnuće u slavi, jer će
vaše ime biti zauvek zapisano u svim zoološkim analima. Kakva šteta što
ste ubili ovaj lepi primerak u punoj zasićenosti!
– Odvratna buba! – uzviknuo sam.
Čelendžer nabra obrve, ali, stavljajući ruku na moje rame da me umiri,
samo reče:
– Naviknite se da ravnodušno posmatrate, s naučne tačke gledišta. Za
čoveka mog kova, koji naginje filozofiji, ovaj krpelj, koji pije krv svojom
sisaljkom u obliku pipka, a ima rastegljiv želudac, predstavlja remek-delo
prirode, baš kao i paun ili polarna svetlost. Žao mi je kada čujem da o tome
govorite s takvim nepoznavanjem. Nadam se da ćemo uz malo truda uspeti
da pronađemo još jedan primerak.
– Ne sumnjajte u to – reče podsmešljivo Samerli. – Sad sam baš pri-
metio kako se jedan krpelj zavukao u okovratnik vaše košulje.
Čelendžer skoči, riknu kao bik i, skidajući svoj kaput, poderao je košulju
kako bi se što pre oslobodio ovog insekta. Najzad smo uspeli da razgolitimo
njegov strašni grudni koš – pedeset četiri palca po krojačkoj meri – da iz
te maljave, nakostrešene, crne džungle izvučemo ovog lutajućeg krpelja pre
nego što ga ubode. Međutim, žbunje oko nas je bilo prepuno ovih užasnih
insekata i, kako ništa protiv njih nismo mogli preduzeti, morali smo da pre-
mestimo šator.
Trebalo je najpre da izdamo uputstva našem vernom crncu, koji nam je
sa vrha, na koji se uspeo, bacao preko provalije kutije sa kakaom i biskviti-
ma, od zaliha koje smo ostavili u podnožju. Naredili smo mu da sačuva hra-
nu za sebe, da je ima dovoljno za dva meseca. Ostatak je trebalo da dobiju
Indijanci kao nagradu i platu za usluge za prenos naših pisama do Amazo-
na. Nekoliko časova docnije videli smo ih kako jedan za drugim defiluju
kroz ravnicu. S paketima na glavi vraćali su se putanjom koju smo mi pro-
krčili. Što se tiče Zamba, on se smestio u našem malom šatoru ispod vrha.
Užurbani zbog neophodnosti da se preselimo, potražili smo najpre neko
sklonište od krpelja na jednom proplanku, koji je sa svih strana bio opkoljen
drvećem. Na sredini su se nalazile neke stene, pljosnate kao daske, i blizu
njih tekao je bistar izvor. Pošto smo se udobno smestili, počeli smo se pri-
premati za dalja osvajanja. Ptice su se dozivale na granama i njihov neobi-
čan cvrkut bio je prvi i jedini znak koji je odavao život.
Kako bismo doznali pravo stanje naših namirnica, najpre smo napravili
inventar: sa onim što nam je Zambo pomoću konopca dobacio, nismo ni u
čemu oskudevali. Ipak, osnovno je bilo to što smo u slučaju opasnosti mogli
da uperimo četiri karabina sa hiljadu trista metaka, a da ne govorim o dvo-
cevki, za koju smo, doduše, imali samo sto pedeset metaka sa sitnim olo-
vom. Što se tiče namirnica, bili smo obezbeđeni za nekoliko nedelja; naj-
zad, imali smo i dovoljnu količinu duvana i nekoliko naučnih instrumenata,
među kojima jedan veliki teleskop i dobar poljski dogled. Preneli smo sve
to na proplanak i iz predostrožnosti nasekli sekirama i noževima bodljikavo
šiblje, koje smo postavili petnaest metara u krug oko našeg logora, kao od-
brambeni zid. Jer, tu će izvesno vreme biti naš glavni štab, naše skrivalište,
naš magacin. I to smo mesto nazvali Tvrđava Čelendžer.
Bilo je već podne kada smo sasvim obezbedili svoje stanište. Međutim,
vrućinu nismo osetili; uostalom, i vegetacija oko nas odavala je umerenu
klimu. Usred drveća koje nas je zaklanjalo svojim gustim granjem prepo-
znali smo hrast, bukvu, pa čak i brezu. Ogromni ginko, koji je nadvisio
ostalo drveće, pružao je preko naše „tvrđave“ svoje velike grane i sitno li-
šće. Seli smo u njegov hlad da saslušamo ser Džona, koji je brzo uzeo ko-
mandu u svoje ruke.
– Ničega se ne moramo bojati – reče on – dok se ne nađemo pred ne-
kim čovekom ili životinjom. Po svemu sudeći, oni nas još nisu otkrili. Zau-
stavimo se zato ovde na neko vreme. Pokušajmo da doznamo ko su naši su-
sedi pre nego što im odemo u posetu.
– Ali treba da idemo napred – usudih se ja.
– Očigledno, dečko moj, ali moramo biti mudri. Nikada ne smemo otići
tako daleko a da posle ne budemo u stanju da se vratimo u našu bazu. A na-
ročito ne smemo, sem ako naš život nije doveden u opasnost, da pucamo.
– Pa ipak, vi ste juče... – primeti Samerli.
– To je bilo jače od mene. Uostalom, vetar je snažno duvao, i to u su-
protnom pravcu. Ne verujem da se pucanj čuo daleko na visoravni. Nego,
kad već govorimo o visoravni, kako da je krstimo? Mislim da joj moramo
dati ime.
Posle nekoliko predloga, manje-više srećno nađenih, usvojen je Čelen-
džerov.
– Što se tiče imena, ja vidim samo jedno koje dolikuje ovoj zemlji, a to
je ime čoveka koji ju je otkrio i prvi pohodio. Ime, dakle, može biti samo
Zemlja Mejpla Vajta.
I tako smo je krstili i tako sam je obeležio na svojoj karti; verujem da će
se tako zvati i u svim budućim atlasima.
Trebalo je što je moguće brže, na miran način, prodreti dalje u Zemlju
Mejpla Vajta. Znali smo već, jer smo to svojim očima videli, da nepoznate
životinje borave u njoj. Album američkog umetnika upozorio nas je da će-
mo tu sresti opasna čudovišta. Onaj skelet proboden bambusovim trskama
prisiljavao nas je da poverujemo da u njoj stanuju ljudi koji nas neće ljuba-
zno dočekati. Ne bismo, svakako, skelet onako zatekli da ga neki čovek nije
gurnuo sa stenovitih litica. Izgubljeni, u ovakvoj zemlji, bez nade da se ika-
da odavde izvučemo, izloženi svim opasnostima, imali smo hiljadu razloga
da preduzmemo sve mere predostrožnosti koje nam je savetovalo iskustvo
ser Džona Rokstona. Ali kako da oklevamo na ivici tajne, kada gorimo od
želje da je upoznamo?
Pošto smo šibljem zabarikadirali ulaz u našu zeribu6, ostavili smo logor i
naše zalihe dobro zaštićene. Zatim smo lagano i oprezno krenuli niz potok
čiji smo izvor zaposeli i koji će nam poslužiti kao putokaz pri povratku.
Nismo dugo morali da čekamo na iznenađenja. Pošto smo prošli kroz gu-
stu šumu, dugačku nekoliko stotina jardi, u kojoj je raslo za mene sasvim
nepoznato drveće, ali koje je naš botaničar Samerli nazivao koniferama i ci-
kadacejama, davno već iščezlim u svetu odakle smo došli, ušli smo u jedan
kraj u kome se naš potok naglo proširio, pretvorivši se u neku vrstu bare.
Neka izrazito visoka trska, koja je izgleda pripadala ekvizetama, bila je gu-
sto pomešana sa džinovskom paprati, njišući se na povetarcu. Odjednom,
lord Džon, koji je prvi išao, zaustavi se dignuvši ruku.
– Pogledajte! – reče on. – Tako mi neba, rekao bih da su ovo tragovi
ptičjih predaka.
I pred nama se u mekom blatu ukazaše otisci jedne ogromne šape sa tri
prsta. Neka životinja je prešla baru i zašla u šumu. Zaustavili smo se da raz-
gledamo ovaj džinovski trag. Ako je ovo zaista ptičji trag – a koja bi druga
životinja mogla ostaviti takav otisak? – veličina te ptičje noge toliko je
prevazilazila nojevu da bi ova ptica morala zaista biti gigantska.
Lord Džon pogleda oko sebe i stavi dva metka u svoju pušku.
– Tako mi moje lovačke slave, tvrdim – reče on – da su ovi otisci sa-
svim sveži; nema ni deset minuta od prolaska ove životinje. Pogledajte, na
ovom otisku ovde, koji je dublji, još curi voda. Ali, tako mi neba, evo i tra-
gova jednog mladunčeta!
Zaista, manji otisci istog oblika išli su paralelno s velikim.
– A šta kažete na ovo? – uzviknu Samerli sa trijumfalnim naglaskom,
pokazujući nam među otiscima sa tri prsta i otisak sa pet prstiju jedne stra-
šne ljudske ruke.
– Vilden! – odgovori van sebe od ushićenja Čelendžer. – Video sam
to u Vildenovoj ilovači! To je otisak jedne životinje, koja ide uspravno na
zadnjim šapama, sa samo tri prsta, i koja se s vremena na vreme spušta na
prednje šape, koje imaju po pet prstiju. Ali ta životinja nije ptica, dragi moj
Rokstone, nije ptica!
– Pa šta je onda?
 – Vodozemac, dinosaur! Samo jedan dinosaur može ostaviti ovakve tra-
gove! Dugo su te životinje mučile i interesovale jednog valjanog lekara iz
Saseksa, još pre devedeset godina!
Ali odjednom dodade isprekidanim glasom, koji se pretvorio u šapat:
– Ovaj prizor... tamo... pred našim očima! Ko je još mogao o tome i da
sanja?
Zastali smo kao zapanjeni. Idući za tragovima, bili smo napustili baru i
prošli kroz jedan zaklon od žbunja i drveća. Iza toga ukazao se proplanak i
na otvorenoj poljani stajalo je pet fantastičnih životinja! Skriveni iza šiblja
posmatrali smo ih do mile volje.
Bilo ih je pet, kao što sam rekao: dve odrasle životinje i tri mladunčeta,
svi neobično veliki, od kojih su mladi dostizali veličinu slonova, dok su ve-
ći prevazilazili sve životinje koje sam znao. Koža im je bila siva, puna kr-
ljušti, i presijavala se na suncu. Sedeli su svi petoro, ljuljajući se na svojim
snažnim repovima i zadnjim nogama sa po tri prsta, dok su prednjim, ma-
lim, petoprstim šapama privlačili granje i brstili ga. Najzad, da biste imali
što bolju sliku, zamislite džinovske kengure, visoke dvadeset stopa, sa kro-
kodilskom kožom.
Ne znam koliko smo vremena tako ostali, posmatrajući ovaj prizor. Kako
je vetar duvao u našem pravcu, žbunje nas je divno maskiralo i nismo se bo-
jali da će nas nanjušiti. Povremeno, mladunci bi se gurali oko svojih rodite-
lja i naterivali ih da jure, te je zemlja tupo odjekivala. Snaga njihovih rodi-
telja bila je ogromna: jedan od njih, pošto se mučio da dohvati jedan bokor
lišća, zgrabio je drvo svojim prednjim šapama, pa, iako je drvo bilo vrlo ve-
liko, istrgao ga je lako iz zemlje kao neko sitno drvce. Po tome sam zaklju-
čio da je pokazao samo snagu svojih mišića, ali ne i mozga, jer mu se drvo
sručilo na glavu, usled čega je piskavo kriknuo. To je značilo da je i njegova
izdržljivost imala granica. Nema sumnje da mu se mesto učinilo opasnim,
jer je odmah pobegao u šumu, praćen ženkom i mladuncima. Za trenutak
samo blesnula je njihova škriljasta koža kroz drveće; glave su im se zatala-
sale visoko iznad žbunja, a zatim smo ih izgubili iz vida.
Pogledao sam svoje drugove.
Ser Džon Rokston se ispravio, s prstom na obaraču svoje puške i zažare-
nih zenica. Šta bi on sve dao da je mogao jednom od ovih glava ukrasiti zid
iznad kamina između dva ukrštena vesla u svom udobnom stanu u Olbani-
ju? Ali znao je on da je u našem interesu da prikrijemo svoje prisustvo i nije
ispalio metak. Ushićeni i nemi, oba profesora su se od silnog uzbuđenja i
nesvesno držali za ruke, ostavši tako kao zadivljena deca. Anđeoski osmeh
rasplinuo se na Čelendžerovom licu, dok se na podrugljivom Samerlijevom
licu iznenađenje mešalo sa poštovanjem.
– Nunc dimittis!7 – uzviknu on najzad. – Šta će reći u Engleskoj?
– Šta će reći, dragi moj Samerli? Kazaću vam tačno i bez ikakve bojazni
da se u tome prevarim: reći će da ste lažov najvećeg stepena, da ste nauč-
nički šarlatan, kao što ste vi i ostali rekli za mene.
– Ali, ako pokažemo fotografije?
– Podvala! Samerli, gruba podvala!
– Ali, ako pokažemo primerke životinja?
– Da, to bar možemo. Melon i čitava ona prljava banda iz Flit strita mo-
gu nas još obasuti i hvalama. Na dan 28. avgusta videli smo pet živih igua-
nodonta na proplanku Zemlje Mejpla Vajta: zabeležite to u svoju beležnicu,
mladi moj prijatelju, i pošaljite to toj svojoj pačavri!
– Zatim – dodade lord Rokston – budite spremni na to da će vas di-
rektor udariti nogom u stražnjicu. Vidite, mladiću moj, stvari dobijaju sa-
svim drugačiji izgled kada se posmatraju izdaleka, pod londonskim podne-
bljem. Mnogi ljudi ne pričaju o svojim smelim doživljajima, jer znaju da im
neće verovati. Ko može da ih osuđuje? Pa i nama samima, kroz mesec-dva
dana, ličiće sve ovo na neki san. Kako rekoste da se zovu ove životinje?
– Iguanodonti – odgovori Samerli. – Otiske njihovih šapa naći ćete
svuda u Hejstingsu, u Kentu, u Saseksu. Boravili su na jugu Engleske u do-
ba kada je bilo vlažne vegetacije u izobilju za njihovu ishranu. Pošto su se
uslovi promenili, životinje su izumrle. Ovde se pak, uslovi nisu promenili, i
životinje žive.
– Ako ikada uspemo da izađemo iz ove zemlje – izjavi lord Rok-
ston – neću se vratiti bez jedne ovakve glave. Gospode, samo da tako ne-
što vide lovci iz Somalije i Ugande, pozeleneli bi. Ne znam šta vi mislite,
ali ja osećam kao da sve vreme idem preko leda koji će pući.
I ja sam se osećao isto tako brižan. Ona polusenka ispod drveća imala je
u sebi nečeg pretećeg: kad god bih podigao oči, užasavao sam se mračnog
lišća. Zaista, ona čudovišta od životinja koje smo videli bila su jadna i bezo-
pasna bića, koja nesumnjivo nisu nikoga napadala. Ali, kakve su druge ži-
votinje iz nezapamćenih vremena, kakva su se krvoločna, grozna i okretna
bića krila iza ovih stena ili iza ovih šibljika, spremna da svakog trenutka
skoče na nas? Nisam bogzna šta znao o praistorijskom životu; pročitao sam
samo jednu knjigu u kojoj se govorilo o životinjama koje bi se sa našim la-
vovima i tigrovima poigrale kao mačka s mišem. Šta će biti s nama ako se
sa njima sretnemo u šumama Zemlje Mejpla Vajta?
Tog prvog jutra našeg boravka u ovoj zemlji doživeli smo drugu pustolo-
vinu, koje nikada neću moći da se setim bez gađenja. Ako proplanak sa igu-
anodontima treba da ostane u našem sećanju kao neki san, kako je rekao
lord Rokston, jezero sa pterodaktilima ostaće kao neka mora.
Lagano smo prolazili kroz šumu, najpre stoga što nas lord Rokston nije
puštao napred dok ne proveri put, a zatim što su pri svakom koraku, ili bar
pri skoro svakom, naši profesori zadivljeno posmatrali neku nepoznatu vr-
stu cveća ili insekata. Tek što smo prešli nešto više od tri milje, držeći se
uvek desne strane potoka, kada se usred šume ukaza jedan veliki otvor. S
one strane šiblja koje nas je okružavalo spazili smo jedan predeo u kome su
blokovi stena, dotle rastureni po visoravni, obrazovali neku zbrkanu masu.
Dakle, dokle god smo koračali kroz žbunje, išli smo u susret jednom neo-
bičnom brujanju, nekom dubokom i neprekidnom kreštanju i zviždanju.
Lord Džon nas je zaustavio jednim pokretom ruke, pognuo se i otrčao don-
de: kada je bio u visini stene, videli smo ga kako obazrivo posmatra i kako
rukama izražava svoje čuđenje. Zatim je ostao tu razrogačenih očiju, toliko
zgranut, kao da je zaboravio na nas. Najzad je ponovo mahnuo rukom, po-
zvavši i nas i preporučujući nam opreznost. Čitavo njegovo držanje odavalo
je iznenađenje, ali nam je nagoveštavalo i opasnost.
Prišli smo mu puzeći uz stenu i pogledali preko nje. Mesto koje se uka-
zalo pred našim očima bila je jedna jama, možda neki od starih kratera na
visoravni. Ličila je na levak. Nekoliko stotina jardi u dnu dremala su mala
jezera, oivičena zelenom penom i okružena trskom. Ovo samo po sebi jezi-
vo mesto, ali i sa svojim stanovnicima, podsećalo je na jedan od sedam
Danteovih krugova u Paklu: služilo je za skup pterodaktila. Bilo ih je tu na
stotine. Mladunci su se prevrtali na obali, dok su njihove grozne majke le-
žale na jajima, koja su izgledala kao da su od žute kože, i od tog gmizanja
tih vodozemaca dizala se ne samo užasna graja, koja je ispunjavala vazduh,
već i neki kužan, odvratan smrad truleži, da je čovek imao utisak da će se
od toga razboleti. Međutim, mužjaci, strašni, veliki, mršavi, koji su pre ličili
na osušene primerke nego na živa stvorenja, sedeli su svaki zasebno na jed-
noj steni i samo su im se pokretale njihove crvene oči, ili su upola otvorili
kljunove, koji su podsećali na mišolovke, kada bi pokraj njih proleteo neki
vilin konjic. Njihova džinovska opnasta krila visila su savijena o njihove
prednje udove, podsećajući na džinovske starice kako sede umotane u gad-
ne šalove boje paučine, ispod kojih su se samo videle njihove grozne glave.
U toj jami ispod nas bilo ih je, koje velikih koje malih, na hiljade.
Naši profesori, opijeni ovom studijom praistorijskog života, ostali bi ta-
ko nepokretni celog dana. Prstom su pokazivali ostatke riba i ptica koji su
pokrivali stene i koji su služili za hranu pterodaktilima. Video sam ih i čuo
kako čestitaju jedan drugom što su obojica konstatovali da ove leteće aždaje
žive u kolonijama, kao pingvini, što je jedino moglo da objasni veliki broj
njihovih kostiju pronađen na izvesnim terenima, na primer, u zelenoj pešča-
ri u Kembridžu.
Ali Čelendžer, koji je u jednom trenutku izdigao glavu iznad stena, da
proveri neko Samerlijevo tvrđenje, zamalo da nas nije upropastio. Najbliži
mužjak je pisnuo; udario je krilima, koja su imala dvadeset dve stope u
prečniku i poleteo. Ženke i mladunci su se odmah skupili oko vode, dok su
ostali mužjaci, koji su čuvali stražu unaokolo, počeli da uzleću. I kada su
ove životinje poletele put neba u jatu, bio je to izvanredan prizor, ali prizor
koji nam je dao do znanja da ne smemo da oklevamo. Najpre su napravili
veliki krug, kao da su hteli da pregledaju prostor opasne zone. Zatim se nji-
hovo jato spustilo, i krug je postajao sve uži; počeli su da kruže nad našim
glavama i brujanje u vazduhu, pod udarima njihovih surih krila, podsetilo
me je, i protiv moje volje, na aerodrom u Hendonu prilikom vazdušnih
utakmica.
– Brzo u šumu i ne razdvajajmo se! – uzviknu lord Džon, zgrabivši pu-
šku za cev, da bi se njome branio kao buzdovanom. – Ove vraške životinje
nameravaju da nas napadnu.
Ali baš u trenutku kada smo počeli da se povlačimo, krug se nad nama
zatvorio i njihova krila počeše nam dodirivati lica. Nemajući pri ruci ništa
jače i snažnije da se branimo, mahali smo kundacima. Odjednom se iz bru-
jećeg i surog kruga pojavio dugačak kljun, koji nas stade žestoko udarati.
Zatim je došao drugi, i još jedan. Samerli je vrisnuvši opipao rukom lice, sa
koga je curila krv. Mene je udarac pogodio iza vrata, i ja se zanesoh od
udarca. Čelendžer je pao; sagnuo sam se da ga podignem, ali, ponovo uda-
ren s leđa, prevrnuo sam se preko njega. U istom trenutku čuo sam pucanj
lord Džonove puške i, podigavši oči, video sam jednu od ovih životinja ka-
ko se koprca na zemlji sa slomljenim krilom, šišteći, pljujući penu, koluta-
jući svojim krvavim očima kao neki demon sa slika iz srednjeg veka. Čuvši
pucanj, ostale životinje su uzletele, nastavljajući da kruže iznad naših glava.
– Požurimo! – uzviknu lord Džon. – Naši su životi u opasnosti!
 Teturajući se, pošli smo u pravcu šipražja. Ali, još nismo stigli do šume,
kada se ove harpije ponovo okomiše na nas. Samerli je opet pao. Podigli
smo ga. I u jednom skoku stigli smo do šumarka. Bili smo spaseni! Jer, kri-
la pterodaktila nisu imala dovoljno prostora da se šire ispod drveća. I dok
smo se tako, lagano, izmučeni, vukli i udaljavali, dugo smo ih videli kako
visoko kruže na plavom nebu, ne veći od golubova, vrebajući bez sumnje
naše povlačenje. Kada smo najzad zašli u gušću šumu, prestali su da nas go-
ne i više ih nismo videli.
– Vrlo interesantan i ubedljiv događaj! – reče Čelendžer, koji se zajed-
no s nama zaustavio kraj potoka, da opere svoje ranjeno koleno. – Eto, Sa-
merli, kako smo izvanredno dobro upoznali navike ovih besnih pterodakti-
la!
Samerli je brisao krv sa dubokog zaseka na čelu, a ja sam previjao svoju
opasnu ranu na vratu. Lordu Džonu je kaput bio pocepan na ramenu, ali zu-
bi njegovog opasnog protivnika samo su mu ogrebali kožu.
– Treba da se zapiše – produži Čelendžer – da je naš mladi prijatelj
ozbiljno povređen, dok je kaput ser Džona poderan. Što se mene tiče, ptero-
daktili su me udarili krilima po glavi, tako da smo upoznali sve vrste njiho-
vog načina napadanja.
– Malo je trebalo pa da nas to skupo stane! – ozbiljno odgovori ser
Džon. – A poginuti od tih gadova izgleda mi da bi bila najgora smrt! Žao
mi je što sam morao da se poslužim puškom, ali nisam imao drugog izlaza.
– Da to niste uradili, sada ne bismo bili ovde.
– Uostalom – dodade ser Džon – to ne može imati posledica. U ovoj
šumi, kada se lomi i pada, drveće stvara isti zvuk kao i pucanj puške. A sa-
da, ako hoćete da mi verujete, dosta je bilo uzbuđenja za danas. Vratimo se
u logor i potražimo u našoj apoteci malo karbolne kiseline. Ko zna kakav
opasan otrov imaju u svojim čeljustima ove odvratne životinje?
Ali, izvesno je da nikada nijedan čovek nije imao takav dan još od počet-
ka sveta. Tu nas je čekalo novo iznenađenje. Kada smo idući duž potoka
došli na proplanak, izgled naše bodljikave ograde davao nam je prava da
poverujemo da smo ovoga puta završili sa avanturama. Nažalost, bilo je
obratno. Od mira nije moglo biti ni pomena. „Vrata“ na Tvrđavi Čelendžer
bila su netaknuta, „zidovi“ nisu bili provaljeni, ali neki tajanstveni, moćni
gost ipak je prodro unutra za vreme našeg odsustva. Kako na zemlji nije bi-
lo tragova, jedna povijena grana ginka pokazala nam je kako je došao i oti-
šao, i po stanju naših namirnica mogli smo dobro upoznati njegovu razornu
snagu. Naše stvari bile su razbacane svuda unaokolo. Jedna konzerva s me-
som bila je zdrobljena i ispražnjena, a sanduk s mecima razbijen u sitne ko-
made; pokraj njega smo našli jednu čauricu. Iznova obuzeti nekim nejasnim
užasom, koji smo osetili još toga jutra, ispitivali smo zastrašenim pogledom
mračne dubine. Možda nas je neka opasna prilika vrebala iza granja. I ka-
kvo smo blaženstvo osetili kada smo, čuvši Zambov glas, potrčali ka prova-
liji i opazili ga kako stoji i kako se smeje na vrhu stene!
– Sve ići dobro, gospodin Čelendžer, sve ići dobro! – dovikivao je
on. – Ja ostati ovde. Vi nema ništa bojati se. Vi uvek naći mene ovde kada
treba.
Njegovo dobroćudno lice i beskrajan pejzaž koji se pred nama prostirao
sve do pritoke Amazona podsetili su nas da još pripadamo zemlji dvadese-
tog veka i da nismo nekim mađioničarskim čudom preneseni na neku plane-
tu koja je još u začetku. Kako nam je bilo teško da zamislimo da iza one lju-
bičaste linije na obzorju postoje jedna velika reka, brodovi, ljudi koji se ras-
pravljaju o beznačajnim stvarima u životu i da, iako smo među stvorenjima
iz jednog drugog doba, možemo upreti poglede i želje u tom pravcu!
Ostaje mi još iz tog burnog dana poslednja uspomena, kojom želim da
završim ovo pismo. Naša dva profesora, čije su rane, bar tako mi se čini, sa-
mo pogoršale njihovu uobičajenu netrpeljivost, zapodeli su svađu o tome da
li su naši napadači pripadali rodu pterodaktila ili rodu dimorfodonta, i kako
su počeli već da se vređaju, udaljio sam se da bih bio na miru. Sedeći na
jednom stablu pušio sam cigaretu, kada mi se lagano približi lord Rokston.
– Recite mi, Melone – reče on – jeste li dobro zagledali mesto na ko-
me su bile one životinje?
– Vrlo dobro – odgovorio sam.
– Neka vrsta kratera, zar ne?
– Sasvim tako.
– A zemljište? Jeste li videli zemljište?
– Stene.
– Ali oko vode, baš na mestu gde je rogoz?
– Plavičasto zemljište. Reklo bi se ilovača.
– Tačno! Krater pun plavičaste ilovače!
– Pa šta? ... – upitah.
– Oh! Ništa... Ništa!
Otišao je kao što je i došao, prema naučnicima koji su se još raspravljali.
I sasvim bih zaboravio reči lorda Džona, da ga te večeri nisam čuo kako po-
luglasno ponavlja: „Plavičasta ilovača... plavičasta ilovača... u vulkanskom
krateru! ...“ Posle toga sam zaspao, mrtav od umora.
 11.

Nagrađen trud
Lord Rokston je bio u pravu kada se bojao da bi ujedi ovih odvratnih ži-
votinja mogli biti otrovni, jer smo sutradan po našoj pustolovini Samerli i ja
dobili groznicu, dok je Čelendžera toliko bolelo koleno da je hodao hra-
mljući. Proveli smo dakle čitav dan u logoru pomažući, koliko smo mogli,
lordu Rokstonu da pojača bodljikavu branu koja nam je služila kao zaštita.
Sećam se da se nisam mogao otrgnuti osećaja da nas je neko vrebao, ali ko i
odakle, ne bih umeo da kažem.
Taj utisak je bio tako jak da sam ga naposletku saopštio Čelendžeru, koji
ga objasni kao uzbuđenje, prouzrokovano groznicom. Svakog trenutka ner-
vozno sam posmatrao oko sebe, ubeđen da ću nešto videti, a međutim, vi-
deo sam samo tamno isprepletano lišće naše ograde i veličanstvenu senku
velikog drveća, zasvođenog iznad naših glava. Pa ipak, osećanje nečijeg ne-
vidljivog, podlog i neprijateljskog prisustva bilo je sve dublje. Setio sam se
indijanskog verovanja u Kuripuri i sada mi se činilo kao da grozno šumsko
božanstvo progoni one koji su se usudili da prodru u njegovo daleko car-
stvo.
Te noći, a bila je to treća noć našeg boravka u Zemlji Mejpla Vajta, desi-
lo se nešto što nas je veoma uzrujalo i ispunilo nas zahvalnošću prema lordu
Rokstonu, koji se mučio oko naše bezbednosti. Spavali smo oko naše vatre,
koja je skoro tinjala, kada su nas probudili ili, bolje reći, trgli iza sna, neki
krici koji su dopirali iz daljine od nekoliko stotina jardi i to piskaviji i stra-
šniji od svih koje sam ikada čuo. Ne znam s kojim bi ih piskom mogao upo-
rediti. Parali su nam uši kao pisak lokomotive. Ali, dok je pisak lokomotive
jasan, mehanički i odsečan, dotle su ovi krici bili dublji, širi i trepereći od
nekog straha i beskrajne grozote. Zapušili smo uši, da izbegnemo ovaj opa-
sni koncert koji nam je kidao živce. Oblio me je hladan znoj, a srce mi je
lupalo u grudima. Sve vrste prokletstva jedne namučene duše, sve optužbe
koje ona upućuje nebu, sve je to bilo skupljeno i spojeno u ovom strahovi-
tom kriku, kome se pridružio jedan drugi, potmuliji, kao tutnjava, kao krča-
nje, kao podsmevanje, kao da predstavlja neku grotesknu pratnju. Za vreme
od tri do četiri minuta, koliko je trajao ovaj užasni duet, šuštalo je lišće od
ptica koje su bežale. Obuzeo nas je samrtni strah. Dugo smo ćutali. Zatim je
ser Džon bacio na vatru pregršt grančica, i crvena svetlost obasjala je zgrče-
na lica mojih pratilaca i zatreperila po velikim granama iznad naših glava.
– Šta je to? – promucao sam ja.
– Znaćemo sutra ujutro – reče ser Džon. – To je stvorenje bilo negde
blizu nas, ne dalje od proplanka.
– Imali smo privilegiju – reče Čelendžer s neuobičajenom ozbiljno-
šću – da prisustvujemo jednoj praistorijskoj drami, jednoj od onih drama
kakve su se morale odigravati u trskama laguna jure, u vreme kada su se ču-
dovišta borila u blatu i kada su veća ubijala manja. Čovek je ipak došao u
pravi čas, po redu stvaranja. U rano doba sveta bilo je spoljašnjih sila koji-
ma se ne bi mogli uspešno usprotiviti ni hrabrost ni mašine. Šta bi mogao
da uradi čovek sa svojom praćkom i strelom protiv ovakvih snaga, koje su
se pojavljivale noću? Pa čak i pored moderne puške, čudovište bi bilo nad-
moćnije.
– Voleo bih da ga uzmem na nišan – reče lord Rokston, milujući svoju
pušku. – To čudo bilo bi zaista dostojan protivnik.
Samerli podiže ruku.
– Ćutite! – reče on. – Čujem nešto.
U tišini smo čuli pravilan, težak šum koji je odavao približavanje neke
životinje, koja je išla obazrivo, odmereno, teško, ali čiji korak nije bio bu-
čan, usled mesnatih tabana. Obišla je logor, zatim se zaustavila pred vrati-
ma, dišući duboko, šumno, i od tog užasa, koji nam je noć poslala, razdva-
jala nas je samo jedna bedna bodljikava ograda. Svi smo zgrabili puške, ali
lord Rokston je već, razgrnuvši nekoliko grančica, napravio na ogradi jedan
otvor.
– Tako mi neba – promrmlja on – vidim ga!
Nagnuo sam se i preko njegovog ramena pogledao kroz otvor. Da, i ja
sam ga video. U senci drveta opazio sam kako se nazire, jedna druga, crna,
nejasna senka, neka zgrčena preteća prilika, ne veća od konja, ali čije su se
telo i snaga tek mogli naslutiti. Šištanje njegovog daha, ritmičkog i punog
kao huka motora, odavala je džinovski organizam. To se telo pokrenulo i iz
dva strašna oka blesnuo je zeleni plamen. Čulo se neko neprijatno mumla-
nje, kao da se životinja puzeći približava.
– Čudovište se sprema da skoči! – uzviknuo sam, naperivši pušku.
 – Zaustavite se, stanite! – promuca lord Rokston. – Pucanj puške u
mirnoj noći odjeknuće na nekoliko milja. Pucajte samo u krajnjoj nuždi.
– Mi smo izgubljeni, ako čudovište pređe ogradu – reče Samerli, čiji se
glas pretvorio u nervozan smeh.
– Ne sme da pređe ogradu – odgovori lord Rokston. – Ali, čuvajte pu-
šku kao poslednju odbranu. Setio sam se nečeg boljeg. Videćemo.
Ono što je došlo bilo je dokaz njegove izvanredne hrabrosti. Sagnuo se
nad vatrom, zgrabio jednu zapaljenu granu i provukao je napolje kroz otvor
koji je napravio na vratima. Čudovište je, riknuvši, počelo da se približuje.
Bez ustezanja, lord Rokston mu je pritrčao i podneo mu plamen pred lice.
Za trenutak, opazio sam viziju jedne grozne maske, glavu jedne džinovske
žabe sa krastavom, gubavom kožom, čija su mlitava usta bila ovlažena plju-
vačkom i krvlju. Zatim se u šumarku čula užasna tutnjava. Naš grozni gost
je bežao.
– Pomislio sam da će pobeći pred vatrom! – reče lord Džon, vraćajući
granu.
Ali mi smo u glas viknuli:
– Nije trebalo da se tako nepromišljeno izlažete opasnosti!
– Ništa mi drugo nije preostalo da uradim – odgovori on. – Da je
upao među nas, mogli smo, pucajući na njega, da poubijamo jedni druge. I
da smo ga ranili, pucajući kroz ogradu, brzo bi nas napao, uveren da smo
slabiji. Najzad, sjajno smo se izvukli iz ove opasnosti. Ali, kakva je bila to
životinja?
Naša dva naučnika pogledaše se ispitivački.
– Što se mene tiče – reče Samerli paleći svoju lulu jednim žiškom –
osećam se nesposobnim da je klasifikujem.
– Time ispoljavate samo naučničku uzdržanost – reče Čelendžer tonom
dubokog odobravanja. – Pa i ja, sve što smem da kažem, uopštavajući sa-
mo, vrlo verovatno, jeste da smo videli neku životinju iz reda dinosaurskih
mesoždera. Slutio sam, vi to znate, da i ovakve životinje postoje na ovoj vi-
soravni.
– Ne treba da smetnemo s uma – primeti Samerli – da izvesni živo-
tinjski oblici iz praistorijskih vremena nisu doprli do nas. Ne treba da oče-
kujemo da ćemo moći nazvati pravim imenom sve životinje koje budemo
ovde sreli.
– I, zaista, ne bi trebalo da pretendujemo na neku opštu klasifikaciju.
Možda će nam sutrašnjica dati elemente da ih identifikujemo. A dotle, naj-
bolje je da nastavimo sa spavanjem.
– Ali ne bez straže – reče lord Rokston. – U zemlji kao što je ova čo-
vek se ne može oslanjati samo na svoju sreću. Ubuduće ćemo jedan za dru-
gim stražariti po dva časa.
– Onda – reče Samerli – dovršiću lulu kao prvi stražar.
I tako je ta odluka usvojena.
Sutradan, vrlo brzo smo pronašli uzrok onog urlanja koje nas je probudi-
lo. Proplanak na kome su se igrali iguanodonti bio je poprište jedne drame.
Po barama krvi, po komadima razbacanog mesa na travi, pomislili smo naj-
pre da je došlo do nekog pokolja, ali kada smo izbliza pogledali, utvrdili
smo da je to samo jedno od ovih čudovišta naprosto iskasapila neka druga
životinja, koja nije bila veća od njega, ali je očigledno bila mnogo krvoloč-
nija.
Oba profesora su vrlo zadubljeno ispitivala ove ostatke, koji su nosili tra-
gove divljačkih zuba i užasnih čeljusti.
– Najbolje bi bilo da pričekamo s našom odlukom – reče Čelendžer,
držeći na kolenu ogroman komad mesa. – Ova bi životinja ponajviše ličila
na nekog od onih tigrova čiji su zubi kao oštrica sablje i koji se još nalaze
na nekim mramornim stenama po našim pećinama, ali životinja koju smo
videli bila je, nema zbora, veća i podsećala je više na reptila. Ja bih lično re-
kao da je to bio jedan alosaur.
– Ili megalosaur – reče Samerli.
– Kako hoćete! U svakom slučaju ili jedan ili drugi od dva velika dino-
saura, čija je porodica dala najstrašnije tipove životinjskog carstva, koji su
širili strah i trepet na zemlji – ili činili čast nekom muzeju.
I zbog ove dosetke, koja mu se učinila tako duhovitom, Čelendžer prsnu
u smeh, jer, kako nije imao mnogo smisla za humor, zacenio bi se uvek od
smeha kada god bi neka šala, pa ma kako bila gruba, prešla preko njegovih
usana.
– Što manje buke pravimo, biće bolje – reče lord Rokston odsečno. –
Ne znamo ni šta luta ovuda oko nas. Ako bi se noćašnji drugar vratio da nas
potraži za doručak, ne bi bilo bogzna kako smešno. Ali, kakva je ovo mrlja
na iguanodontovoj koži?
Na krljuštavoj sivoj koži iznad pleća stajao je neki neobičan crni krug,
kao da je bio od asfalta. Ni Samerli ni ja nismo umeli da to objasnimo. Sa-
merli, međutim, izjavi da je pre dva dana na mladuncima iguanodonta video
nešto slično. Čelendžer ne reče ništa, ali se nadimao i šepurio kao da je sa-
mo on mogao da odgovori, tako da ga lord Rokston zapita.
– Ako mi vaša visost dopušta da otvorim usta, biće mi milo da izrazim
svoje mišljenje – odgovori on s upadljivom ironijom. – Nisam navikao da
me iko grdi, kao što to vaša visost ima običaj da čini. Nisam znao da treba
da tražim vaše dopuštenje da se nasmejem zbog jedne nevine šale.
Naš uvredljivi prijatelj umirio se tek posle izvinjenja. Najzad, pošto je
njegovo samoljublje bilo zadovoljeno, seo je, ali na izvesnoj razdaljini, na
jedno stablo i počeo nam govoriti tonom kao da se obraća kakvoj neukoj
gomili:
– Slažući se s mojim kolegom i prijateljem Samerlijem, pomislio sam da
su pomenute mrlje zbilja tragovi asfalta. Na ovoj visoravni, koja je vulkan-
skog porekla, svakako postoji asfalt u tečnom stanju. Jedan, međutim, mno-
go važniji problem jeste postojanje mesoždera koji je prošle noći krvlju pre-
krio proplanak. Znamo, otprilike, da ova visoravan ima površinu jednog
engleskog okruga. Na ovom prostranom zemljištu boravi već bezbroj veko-
va izvestan broj životinja koje većinom pripadaju vrsti koja je svuda išče-
zla. Očevidno je da su na kraju tako dugog perioda ovi mesožderi, koji su se
bez prepreka umnožavali, potpuno uništili sve vrste životinja od kojih žive,
te su konačno morali da izmene svoj način ishrane ili da umru od gladi. Me-
đutim, vidimo da je ovde sve drukčije. Iz toga možemo zaključiti da je pri-
roda održavala ravnotežu, ograničavajući izvesnim sredstvima broj ovih kr-
voločnih životinja. Pred nama je sada da otkrijemo koji je to način i da pro-
verimo kako priroda deluje. Sve mi se čini da nećemo dugo čekati na prili-
ku kada ćemo izbliza moći da proučavamo ove dinosaure.
– A ja verujem suprotno – pobunih se ja. Čelendžer samo namršti obr-
ve, baš kao učitelj kada se neki đak bezobrazno ponaša.
– Možda i profesor Samerli – reče on – ima nešto da primeti?
I oba profesora izgubiše se u onim zagušljivim regionima visoke nauke,
diskutujući o uslovima i ravnoteži u borbi za opstanak.
Tog jutra nacrtali smo mapu jednog dela visoravni i, izbegavajući baru-
štine s pterodaktilima, pošli ne na zapad od potoka, već na istok. U tom
pravcu zemlja je bila tako čudnovata, a vegetacija tako gusta, da smo jedva
koračali.
Do sada nam je Zemlja Mejpla Vajta pokazala samo svoje užase. Pa
ipak, imala je i svoje drugo lice. Išli smo tako celog jutra kroz najlepše dr-
veće, kod koga je prevlađivala žuta i bela boja, koje su, prema rečima naših
profesora, bile dve praboje cveća. Na mnogim mestima celo zemljište je bi-
lo pokriveno ovim cvećem i naše noge upadale su do članaka u ovaj mekan
i čudesan tepih iz koga se dizao sladak, prodoran i skoro opojan miris. Oko
nas su zujale pčele kao na engleskim poljima, a iznad naših glava savijalo
se od plodova ogromno drveće, kome jedva da smo znali za ime. Bilo je do-
voljno da pogledamo koje plodove ptice kljucaju, pa da izbegnemo svaku
opasnost od trovanja i da što je mogućno prijatnije proširimo našu vrstu is-
hrane. Šipražje kroz koje smo prolazili bilo je izbrazdano tragovima divljih
životinja, a na močvarnim mestima video se veliki broj čudnih otisaka, ma-
hom od iguanodonta.
U jednom malom šumarku videli smo nekoliko ovih životinja kako brste.
Svojim dogledom, lord Rokston je utvrdio da i ove, kao i one koje smo pre
gledali, imaju asfaltne mrlje, ali na drugom mestu. Nismo ni slutili šta to
znači.
Manje životinje prolazile su ispred nas, kao na primer bodljikavo prase,
mravojed prekriven krljuštima, divlja šarena svinja s dugačkim zubima.
Kroz jedan prosek između drveća, koji je otkrivao padinu nekog brežuljka,
spazili smo za jedan trenutak jednu veliku životinju, koja je, međutim, brzo
iščezla. Po njenom mrkom krznu, lord Rokston je zaključio da je jelen, ali u
ovom slučaju gigantskih razmera, kakvi se danas iskopavaju iz močvara u
mojoj užoj domovini Irskoj.
Od one tajanstvene posete, koju smo doživeli one noći, uvek smo se u
naš logor vraćali s nekom strepnjom. Ovog puta, zatekli smo sve u redu.
Treba da vam ispričam veliku diskusiju koju smo imali te večeri povodom
našeg položaja i rešenje do koga smo došli, jer se dogodilo da nam se u po-
četku Zemlja Mejpla Vajta činila mnogo boljom nego posle nekoliko nede-
lja istraživanja. Diskusija je počela zbog jedne Samerlijeve primedbe. On je
čitavog dana bio nešto rđavo raspoložen i nije više mogao da se uzdrži kada
lord Džon poče govoriti o tome šta sutra treba da radimo.
– Ono što treba da radimo danas, sutra i neprestano – reče on – jeste
da tražimo način kako da se izvučemo iz klopke u koju smo upali. Vi samo
mislite kako da dalje prodremo u ovu zemlju, ali treba da mislite i na to ka-
ko ćete izaći odavde.
– Zgranut sam, gospodine – riknu Čelendžer – da jedan naučnik može
da se bavi tako niskim stvarima! Evo nas u zemlji koja prirodnjakovim am-
bicijama otvara najlepše polje rada otkako je sveta i veka. A vi nam sada
predlažete da sve to napustimo, tek što smo o svemu stekli neko površno
znanje. Mislio sam mnogo lepše o vama, profesore Samerli.
– Trebalo bi da se setite – odgovori jetko profesor – da u Londonu
imam jednu od najvažnijih katedri i da moj zamenik nije u stanju da me do-
stojno nasledi. U tome je razlika između mog položaja i vašeg; jer, koliko
mi je poznato, profesore Čelendžer, vi nikada niste hteli da se primite odgo-
vornosti obrazovnih funkcija.
– Zaista, smatrao bih – reče Čelendžer – za pravo obesvećenje da sit-
nicama mučim jedan mozak koji je sposoban samo za najviša i najoriginal-
nija istraživanja, a to dovoljno objašnjava što sam energično odbio svaki
pedagoški rad na univerzitetu.
– Ta nije moguće! – podsmešljivo mu dobaci Samerli.
Ali lord Rokston se brzo umeša.
– Priznajem – reče on – da mi ne bi bilo nimalo po volji da se vratim
u London bez još više podataka o ovoj zemlji.
– Što se mene tiče, nikada se ne bih usudio – rekoh ja – da uđem u re-
dakciju i da u oči pogledam starom Mak Ardlu. (Vi ćete me, zar ne, gospo-
dine, izviniti zbog moje iskrenosti?) On mi nikada ne bi oprostio što sam za
sobom ostavio toliko izgubljenog materijala. Uostalom, čemu sve ove pre-
pirke, pošto, hteli – ne hteli, ne možemo da siđemo?
– Naš mladi prijatelj – dodade Čelendžer – otkupljuje svoje odveć
vidno neznanje izvesnom dozom razuma. Interesi njegovog bednog zanata
ne tiču nas se mnogo, ali, kao što sam rekao, nismo u mogućnosti da odavde
siđemo, prema tome, svađati se oko toga znači samo gubiti snagu.
– Gubićemo snagu, ako budemo i ma šta drugo radili – gunđao je Sa-
merli preko svoje lule. – Dopustite mi da vas podsetim da smo, dolazeći
ovamo, imali da ispunimo jednu jasno ocrtanu misiju, koju nam je poverio
skup Zoološkog instituta u Londonu, i naša je dužnost bila da potvrdimo iz-
vesna tvrđenja profesora Čelendžera. Dakle, moram priznati da smo sada u
stanju da to učinimo. Prema tome, naš posao je završen. A ono što preostaje
da se uradi na ovoj visoravni, predstavlja ogroman zadatak za jednu veliku
ekspediciju, koja bi mogla pokušati da ga ostvari samo ako bi bila snabde-
vena svim potrebnim materijalom. Ako mi sami preuzmemo na sebe taj za-
datak, dovešćemo u pitanje i svoj povratak i odlučan udeo koji bi nauci do-
neli naši prvi rezultati. Profesor Čelendžer je umeo da pronađe način da nas
popne ovamo, kada nam je visoravan izgledala nepristupačna. Smatram da
od njega treba da očekujemo istu oštroumnost i kada je u pitanju vraćanje u
svet iz koga smo došli.
Priznajem da mi je Samerlijevo gledište izgledalo sasvim razumno. Če-
lendžer se uzbudio pri pomisli da će njegovi neprijatelji ostati u zabludi ako
ne donese dokaze o svojim tvrđenjima, koji će konačno potući njihove sum-
nje.
– Na prvi pogled – reče on – problem silaska sa visoravni izgleda ne-
rešiv. Međutim, ja verujem da će naša inteligencija pronaći neko rešenje.
Gotov sam da se složim s mojim kolegom da produžen boravak u Zemlji
Mejpla Vajta ne bi sada bio opravdan i da će se pitanje našeg povratka brzo
postaviti. Ali, odbijam da napustim ovu zemlju pre nego što je još malo pro-
učimo i pre nego što budemo u stanju da odavde ponesemo nešto što bi liči-
lo na neku mapu.
Samerli se tresao od nestrpljenja.
– Proveli smo dva dana u istraživanju – reče on – i kao geografi ni-
smo daleko odmakli. Potrebno je nekoliko meseci da se prodre kroz jednu
tako šumovitu zemlju i da se prostudiraju odnosi između različitih krajeva.
Neki centralni vrh uprostio bi nam stvari, ali, koliko možemo da vidimo, ce-
la visoravan je ugnuta, počev od ivice pa u pravcu centra. Ukoliko dalje bu-
demo išli, sve ćemo manje imati mogućnosti da vidimo opšti izgled.
U tom trenutku sinu mi kroz glavu jedna misao. Sasvim slučajno, pogled
mi se zaustavio na čvornovatom stablu ginka koji je iznad nas širio svoje
džinovske grane. Kao što je svojim granama u širinu prevazilazio drugo dr-
veće, verovatno ga je nadmašivao i u visinu, iako je periferija visoravni bila
uzdignuta. Zašto se sa ovog drveta, kao sa neke kule, ne bi video ceo kraj?
Nekada, dok sam se još kao dečko igrao u Irskoj, niko se veštije i smelije od
mene nije mogao uspuzati na drvo. Iz toga bih i danas mogao da dajem ča-
sove svojim pratiocima, mada su oni bili veštiji kada je trebalo da se penje-
mo uz stenje. Dovoljno je da se samo dočepam prve grane, i ne bih bio ja,
ako se ne bih popeo do vrha. Ova moja ideja bi oduševljeno primljena.
– Naš mladi prijatelj – reče Čelendžer čiji su se obrazi zaokruglili kao
dve rumene jabuke – sposoban je za veranje koje sebi ne bi mogao da do-
pusti čovek punijeg i solidnijeg stasa. Divim se njegovoj odluci.
– Tako mi neba, mladiću moj, pogodili ste glavnu stvar! – dodade lord
Rokston, tapšući me po ramenu. – Kako se toga ranije nismo setili? Prosto
neshvatljivo! Ali, imamo samo još jedan sat dnevne svetlosti. Pa ipak, to je
dovoljno da odozgo donesete jednu na brzu ruku nacrtanu opštu skicu. Pre-
nesimo do drveta ove sanduke s municijom, a ja pristajem da vas podignem
do prve grane.
Stojeći na sanducima, lagano me je dizao duž stabla, kada me Čelendžer
svojom debelom rukom tako gurnu da me je skoro bacio na drvo. Uhvatio
sam se za granu i, pomažući se rukama i nogama, uspeo sam najzad da
kleknem na granu. Iznad mene, dva-tri snažna ogranka bila su raspoređena
kao prečage na stepenicama, pa sam se peo provlačeći se brzo kroz granje,
sve dok iz vida nisam izgubio zemlju i ispod sebe video samo lišće. S vre-
mena na vreme nailazio sam na poneku prepreku. Na primer, morao sam da
se hvatam za poneku puzavicu, koja je bila visoka osam do deset stopa. Ka-
ko je moje penjanje teklo u najboljem redu, učinilo mi se da čujem Čelen-
džerovo rikanje kao iz neke daleke dubine. Međutim, kad sam podigao po-
gled, nisam mogao primetiti da se lišće nada mnom proređuje. Na jednoj
grani, za koju sam se uhvatio, visio je jedan bokor neke parazitne biljke, i
kad sam se nagnuo da vidim šta ima unutra, umalo što nisam pao od iznena-
đenja i užasa.
Na udaljenosti od jedno dve stope izdigla se neka glava. Biće kome je
ova glava pripadala bilo je dotle skriveno gustim lišćem, i istovremeno je
učinilo isti pokret kao i ja; njegovo lice je bilo ljudsko lice; više je podseća-
lo na čoveka nego i na jednog majmuna koga sam ikada video: dugačko,
beličasto, bubuljičavo, sa spljoštenim nosem, sa veoma isturenom donjom
vilicom i ogrlicom od krutih dlaka oko brade. Oči ispod gustih obrva sijale
su nekom krvoločnošću, a usta, koja su se otvarala kao da su promrmljala
neku psovku, pokazala su šiljate i povijene očnjake. Za trenutak, pročitao
sam u ovim gadnim očima koje su me posmatrale, mržnju i pretnju. Zatim,
hitro kao munja, prelete preko njih izraz straha. Lice se zagnjuri, grane su
pucale i lomile se, tako da sam jedva imao vremena da spazim jedno ko-
smato telo, čije su duge dlake podsećale na crvenu svinju. I sve se izgubi u
kršenju grančica i lišća.
– Šta se desilo? – doviknu mi odozdo lord Rokston. – Nadam se, ništa
neprijatno?
– Jeste li videli? – odgovorih, držeći se obema rukama za granu, dok su
mi svi živci podrhtavali.
– Čuli smo samo neko veliko padanje, kao da ste se omakli sa drveta.
Šta je to bilo?
U uzbuđenju u koje me je dovela uznemirujuća i iznenadna pojava ovog
čoveka-majmuna, pitao sam se da li je bolje da odmah siđem i da to saop-
štim svojim drugovima. Ali, bio sam već tako visoko na drvetu da me je bi-
lo sramota da ne odem do vrha.
Posle duge pauze, koja mi je bila potrebna da prikupim hrabrost, nasta-
vio sam da se penjem. Jedna trula grana slomila se poda mnom i za trenutak
sam ostao viseći i držeći se rukama za gornju granu, ali uglavnom sam se
penjao bez teškoća. Malo-pomalo, lišće se poče proređivati. Vetar mi je ši-
bao lice i ja osetih da se nalazim iznad ostalog drveća u šumi. Pa ipak, ni-
sam hteo da gledam oko sebe sve dok se ne popnem na vrh, te sam se sve
brže verao, dok najzad nisam osetio da se poslednje grane poda mnom savi-
jaju. I tu, pošto sam se smestio uzjahavši jednu granu i ljuljajući se, počeh
se diviti panorami.
Sunce je zalazilo za obzorjem, veče je bilo neobično vedro i tiho, i mo-
gao sam videti celu visoravan. Ličila je na ovalno korito. Bila je dugačka
oko trideset milja, široka dvadeset, a jezero koje se nalazilo u sredini moglo
je imati u obimu dve milje. To izrazito zeleno i krasno jezero, oivičeno tr-
skom, ispresecano naslagama peska, izgledalo je pri zalasku sunca kao po-
suto zlatnim varnicama. Tamne prilike, koje su bile suviše velike za aligato-
re i odveć dugačke da pomislim da su čamci, teglile su se na peskovitoj
obali. Pomoću dogleda utvrdio sam da se kreću, ali nisam mogao utvrditi
šta su.
Sa ivice visoravni na kojoj smo se nalazili, šume na proplanku spuštale
su se pet do šest milja ka centralnom jezeru. Baš ispod svojih nogu opazio
sam proplanak sa iguanodontima, a malo dalje jednu okruglu jamu među
drvećem. Bila je to ona baruština sa pterodaktilima. Strana visoravni koju
sam gledao pružila mi je sasvim različiti izgled: spoljnje bazaltne stene po-
navljale su se u unutrašnjem delu; iznad šumovitih padina stvarale su strm
zid, visok otprilike dvesta stopa, a pri dnu ovog crvenkastog zida, skoro bli-
zu zemlje, spazio sam pomoću dogleda izvestan broj crnih rupa, koje su
svakako bile pećinski otvori. Pred jednom od tih rupa video sam nešto belo,
što nisam mogao da raspoznam. Sunce je uveliko bilo zašlo dok sam po-
smatrao oblik ove visoravni, i odustao sam tek kada je pala noć i kada više
nisam mogao da vidim nijedan detalj. Tada sam sišao. Moji drugovi su me s
nestrpljenjem čekali. Ovoga puta, sva zasluga ovog poduhvata pripadala je
meni. Sam sam se toga setio i sam ga ostvario. Mapa koju sam napravio
uštedeće nam bar mesec dana lutanja po nepoznatom kraju, kao i mnoge
opasnosti. Svi su mi svečano stegli ruku. Ali, pre nego što su počeli da raz-
gledaju kartu, ispričao sam im susret sa čovekom-
-majmunom.
– Vrebao nas je svakako još otkako smo došli – rekao sam ja.
– Otkuda znate? – upita lord Džon.
– Osećao sam neprestano da nas odozgo neko neprijateljski vreba. Re-
kao sam vam jednom, profesore Čelendžer.
– Naš mladi prijatelj mi je zbilja nešto slično rekao. On je jedini među
nama koji, zahvaljujući svom keltskom poreklu, može nešto slično osetiti.
– Teorija telepatije... – reče Samerli, nabijajući lulu.
– Daleko bi nas ona odvela danas – odluči Čelendžer. – Nego – poče
on tonom vladike koji drži nedeljnu propoved – jeste li primetili da li je to
biće moglo da savije palac prema dlanu?
– Nisam – odgovorih ja.
– Je li imalo rep?
– Nije.
– Da li se i nogama hvatalo?
– Sumnjam da bi se moglo tako brzo spustiti niz drvo da se nije držalo i
nogama.
– Ako grešim vi ćete već biti ljubazni da me ispravite, profesore Samer-
li, ali meni se čini da u Južnoj Americi živi trideset šest vrsta majmuna. Ne
zna se, međutim, za majmune antropoide. Pa ipak, držim da i oni ovde žive,
ali to ne može biti neka vrsta gorila, jer se gorile nalaze samo u Africi i na
Orijentu. (Poželeo sam da dodam, gledajući profesora, da sam bar jednog
njegovog bliskog rođaka video u Londonu.) Ovaj tip majmuna ima neku
bezbojnu bradu i baš ta poslednja crta dokazuje da provodi dane na drveću.
Pitanje je sada da li je biće koje je video naš mladi prijatelj bliže čoveku ili
majmunu; u ovom potonjem slučaju, moglo bi se donekle konstatovati da
smo našli ono što se vulgarno naziva „nestalim beočugom“. Naš je zadatak
da što pre rasvetlimo ovaj problem.
– Ni najmanje – odgovori Samerli naglo. – Pošto sada, zahvaljujući
inteligenciji i spretnosti gospodina Melona (citiram njegove sopstvene reči)
imamo kartu ove visoravni, naša je dužnost da što pre potražimo izlaz i da
se što pre odavde izgubimo. Imaćemo dosta toga da ispričamo od onog što
smo videli, a što se tiče istraživanja, ostavimo to drugima. Svi ste se u tome
složili pred gospodinom Melonom, pre nego što smo dobili kartu.
– Pa neka bude! – reče Čelendžer. – Priznajem da ću biti mirniji onog
dana kada naši prijatelji saznaju rezultat naše ekspedicije. Ali, kako ćemo
odavde izaći, pojma o tome nemam. Međutim, nikada se još nisam našao ni
pred jednim problemom koji moj pronalazački duh ne bi mogao rešiti. Već
od sutra ću početi da se bavim pitanjem našeg spuštanja sa ove visoravni.
Ostali smo na tom obećanju i još iste večeri, pri svetlosti vatre i jedne
sveće, izradili smo prvu mapu nepoznatog sveta. Svaka pojedinost koju sam
gore na drvetu sa osmatračnice ovlaš naznačio bila je tačno zabeležena. U
jednom trenutku Čelendžerova olovka lebdela je nad nacrtanim jezerom.
– Kako ćemo ga nazvati? – upita on.
– Zašto ne iskoristite tu priliku da ovekovečite svoje ime? – reče Sa-
merli sa svojom uobičajenom ironijom.
– Nadam se, gospodine – odgovori Čelendžer strogo – da će potom-
stvo zapamtiti moje ime po drugim sposobnostima. I poslednja neznalica
može da svoje ime naturi nekoj planini ili reci. Spomene takve vrste osta-
vljam drugima.
Samerli je s kiselim osmehom pripremao nov napad, ali se umeša ser
Džon Rokston.
– Vi, mladiću – obrati mi se on – treba da krstite ovo jezero. Vi ste ga
prvi videli i, tako mi neba, ako se vama svidi da ga nazovete Jezero Melon,
niko nema prava da vam to ospori.
– Naravno – odobri Čelendžer. – Neka naš mladi prijatelj sam izabere
ime ovom jezeru.
– Onda – rekao sam crveneći – nazvaću ga Jezero Gledis.
– Zar ne nalazite – reče Samerli – da bi ime Centralno jezero bolje
zvučalo?
– Više volim Jezero Gledis.
Čelendžer me je saosećajno pogledao, klimajući svojom velikom glavom
s kobajagi neodobravanjem.
– Neka bude Jezero Gledis! – zaključi on. – Deca uvek ostaju deca!
 12.

Opasnosti iz noći
Kazao sam – ili sam možda zaboravio da kažem, jer mi se pamćenje ru-
ga u poslednje vreme – da sam blistao od gordosti, kada sam čuo da mi
ova tri poznata čoveka zahvaljuju što sam, ako ne spasao, a ono bar pobolj-
šao situaciju. Kako sam bio najmlađi u grupi, i to ne samo po godinama već
i po iskustvu, karakteru, znanju i po svemu što čoveka čini čovekom, osta-
jao sam dotle u senci. I sada sam izišao na svetlost! Zagrejala me je ova mi-
sao. Kobna gordost, koja je prethodila padu! Potpirila je samo moje samo-
pouzdanje, da me još iste noći uvuče u užasnu pustolovinu! I sad još ne mo-
gu da se toga setim a da mi srce ne zalupa.
Uzbuđen više nego što je trebalo događajima toga dana, nikako nisam
mogao da zaspim. Samerli je bio na straži; video sam kako se nad vatru sa-
vija njegova uglasta i smešna silueta. Držao je pušku na kolenu, a njegova
kozja brada drhtala je pri svakom pokretu glave. Lord Džon je mirno spa-
vao, zamotan u svoju južnoameričku vreću. Od Čelendžerovog hrkanja tre-
sla se cela šuma. Pun mesec blistao je na nebu. Vazduh je bio svež. Kakva
noć za šetnju! I odjednom mi sinu kroz glavu: „3ašto da ne?“ Pretpostavimo
da se krišom izvučem iz logora i odem čak do centralnog jezera i da se vra-
tim do doručka sa nekim dobrim informacijama, zar me moji drugovi ne bi
još više cenili kao dostojnog pomoćnika? Iako bi uprkos svemu Samerlijevo
mišljenje preovladalo, naročito ako bismo pronašli način da siđemo odavde,
zar ne bih ipak doneo u London obaveštenja o unutrašnjosti visoravni iz pr-
ve ruke, pošto sam pre svih ostalih prodro do njenog centra? Mislio sam na
Gledis; sećao sam se njenih reči o podvizima; činilo mi se da ih još čujem.
Isto tako, mislio sam i na Mak Ardla! Kakav članak za novine! Kakav
osnov za karijeru! Pri prvoj zgodnoj prilici naimenovaće me za ratnog dopi-
snika! Zgrabio sam pušku i živo uklanjajući žbunje koje je zatvaralo ulaz u
našu „zeribu“ izišao sam iz logora. Bacio sam poslednji pogled na Samerli-
ja, koji je u svojstvu bednog stražara spavao klateći se pored vatre kao ka-
kva mehanička lutka.
 Nisam prevalio ni sto jardi, kada se pokajah zbog svoje smelosti. Mislim
da sam već negde u pismima objasnio: imao sam i suviše mašte da bih bio
istinski hrabar, ali ono što je bilo jače od mene, beše strah da ne ispadnem
kukavica. I to me je gurnulo napred. Ne bih se mogao vratiti ako ništa ne
učinim. Pa čak i ako moji drugovi ne primete moj nestanak, čak i ako nika-
da ne doznaju za moju slabost, nepodnošljivi stid će mi ležati na srcu. Ipak,
drhtao sam pri pomisli u kakav sam položaj sebe doveo; dao bih sve što
imam da se časno iz ovoga izvučem.
Šuma je izgledala strašno. Drveće je bilo tako zbijeno da lišće nije pro-
puštalo nijedan zrak mesečine, i najviše što sam mogao s vremena na vreme
videti bilo je malo parče zvezdanog neba iza neke filigranske grane. Oči su
mi se malo-pomalo navikavale na mrak, tako da sam počeo da razlikujem
izvesne stupnjeve pomrčine. Između crnila na drveću, od kojih su poneka
tamno ocrtavala svoje oblike, zjapilo je kao čeljust pakla još neko dublje cr-
nilo; tako, pri prolazu se nisam mogao uzdržati od užasnog drhtanja. Mislio
sam na krike mučenog iguanodonta, na ono užasno i očajno ječanje od koga
se orila sva šuma. Setio sam se balave, bubuljičave, natekle njuške, koju
sam samo za trenutak video na svetlosti buktinje koju je zapalio lord Rok-
ston. Nalazio sam se na lovištu ovog groznog, nepoznatog čudovišta, i sva-
kog trenutka moglo je iz mraka skočiti na mene. Zastao sam i zgrabivši je-
dan metak počeo sam da punim pušku, ali kad sam dodirnuo cev, krv mi se
sledila: umesto karabina, uzeo sam dvocevku!
Ponovo sam osetio pomamnu želju da se vratim, ali, popuštajući pred ra-
zumom, umanjio bih svoj ugled. Moja se taština uzbunila. Nisam mogao,
nisam smeo da popustim. Najzad, pred opasnostima kojima sam se izlagao,
ništa me bolje ne bi odbranio karabin od lovačke dvocevke. Ako se vratim u
logor da promenim oružje, ne mogu uobražavati da ću neopaženo izaći iz
logora. Zatražiće mi objašnjenje, i moja namera neće imati nikakve važno-
sti. Brzo sam savladao svoje kolebanje i, odlučivši se, hrabro sam krenuo
napred, držeći ispod ruke pušku s kojom nisam znao šta da radim.
Ako je šuma bila puna jezive tame, koliko je tek jezivija bila bela i mir-
no prosuta mesečina po proplanku iguanodonta! Skriven iza jednog žbuna
gledao sam unaokolo neću li videti neku od onih velikih životinja. Možda
su se odselile posle drame u kojoj je nastradala jedna od njih. U toj srebrna-
stoj noćnoj magli ništa se nije pokretalo. Usudih se najzad, žurno pređoh
proplanak, s namerom da s druge strane žbunja pronađem potok koji će mi
poslužiti kao vođa, kao ljubazan i ohrabrujući drug, čije me je veselo žubo-
renje podsećalo na malu reku iz moje domovine kada sam kao dete noću pe-
cao pastrmke. Držeći se samo njega, stići ću do jezera i vratiću se u logor.
Često sam ga gubio iz vida zbog gustog žbunja, ali u ušima mi je nepresta-
no brujao njegov žubor.
Silazeći niz padinu, šuma se proređivala. Često ju je, malo-pomalo, za-
menjivalo usamljeno veliko drveće. Išao sam, dakle, dosta brzo i mogao
sam da vidim, a da ne budem opažen. Nedaleko od baruštine pterodaktila,
jedan od njih, dugačak oko dvadeset stopa, naglo se digao, ni sam ne znam
odakle, suvo lupnuvši krilima i poletevši. Kada je izišao na mesečinu, nje-
gova opnasta krila postala su sasvim prozračna, tako da je ličio na leteći ko-
stur u belini ove vedre tropske noći. Šćućurio sam se u žbunju, jer sam iz is-
kustva znao da bi samo jedan njegov krik bio dovoljan da protiv mene uz-
buni sto mužjaka i, pričekavši da ponovo sleti, krenuo sam dalje.
Noć je bila ne može biti tiša, ali ubrzo sam stekao utisak nekog potmulog
hujanja, nekog neprekidnog mumlanja ispred mene. Što sam više išao na-
pred, mumlanje je bilo glasnije i bliže, a kada bih, naprotiv, zastao, i ono je
zastajalo. Podsećalo je na ključanje vode u velikom loncu. Ubrzo sam shva-
tio šta je po sredi: na sredini jedne livadice otkrio sam jedno jezero, ili, bo-
lje reći – jer nije bilo veće od vodoskoka na Trafalgar skveru – jedan rib-
njak čija se površina, crna kao katran, dizala i padala stvarajući krupne me-
hure. Iznad njega vazduh je svetleo od toplote, a zemlja unaokolo pekla me
je kad sam stavio ruku na nju. Bilo je očigledno da se vulkanske snage, koje
su pre toliko vekova uzdigle ovu visoravan, nisu sasvim ugasile. Već sam
ovde--onde opazio pod bujnom vegetacijom koja je pokrivala crne stene,
kako vire iz zemlje i naslage lave, ali ovo asfaltno jezero u šipražju bilo je
znak neprekidne aktivnosti na ivici starog kratera. Uostalom, nisam imao
dovoljno vremena da ga ispitujem, ako sam hteo da se rano vratim u logor.
Koliko me god bude služilo pamćenje, ovaj će smeo poduhvat biti jedna
od mojih najgorih uspomena. Pri većoj svetlosti, krio sam se idući kroz sen-
ku; kroz žbunje sam prodirao puzeći, zaustavljao sam se sa svakim otkuca-
jem srca i često su grane pucketale pri prolazu kakve divlje životinje. Ne-
prekidno su se pojavljivali i nestajali neki oblici, velike, neme i tajanstvene
prilike, koja je izgledala kao da ima noge od pamuka. Zaustavljao sam se
svaki čas sa namerom da se vratim, ali taština, jača od straha, gurala me je
ka cilju koji sebi bejah postavio.
Na mom časovniku bilo je tačno jedan kada sam najzad kroz granje opa-
zio svetlucanje vode, i deset minuta kasnije probio sam se kroz trsku, koja
je okružavala centralno jezero. Umirući od žeđi, legao sam na zemlju i na-
pio sam se vode: bila je pitka i sveža. Široka putanja pokrivena tragovima
pokazivala je da je to put kojim životinje dolaze na pojilo. Tu, sasvim po-
kraj obale, ležao je jedan usamljen blok lave. Popeo sam se na njega, da bih
odatle mogao slobodno da gledam u svim pravcima.
Prva stvar koju sam video ispunila me je čuđenjem. Rekao sam već da
sam s vrha drveta opazio, na zidu unutarnje stene, izvestan broj tamnih ja-
ma, koje su ličile na pećinske otvore. Posmatrajući ovu istu stenu, opazio
sam ovoga puta sa svih strana svetlosne kolutove, rumene i okrugle kao ok-
na na brodu u mraku. Za trenutak mi se učinilo da vidim kako sija lava i po-
verovao sam da vulkan radi. Zatim sam, razmislivši, shvatio da se ova poja-
va ne dešava gore u stenama, već dole, u šupljini visoravni. Šta li mogu da
znače ove rumene pege? Jedna neverovatna stvar, ali izvesna: one su znači-
le vatre u pećinama, koje je zapalila čovečja ruka. Znači da je na visoravni
bilo ljudi! Eto sjajnog opravdanja za ovu moju noćnu šetnju! I kakve ću ve-
sti doneti u London!
Dugo sam posmatrao treperenje ove svetlosti. Čak i na razdaljini od de-
set milja, koliko sam, bar po mome računu, bio daleko, savršeno sam video
kako žmirkaju i kako se pomiču plameni jezici, kada bi neko prošao ispred
njih. Šta sve ne bih dao da se privučem do njih, da ih izbliza vidim da bih
mogao bolje obavestiti svoje drugove o izgledu i načinu života tih ljudi koji
žive na jednom tako neobičnom mestu. Neko vreme ograničiću se na ovaj
moj pronalazak, ali očigledno, nismo mogli napustiti visoravan dok ovu
stvar ne rasvetlimo.
Jezero Gledis, moje jezero, pružalo se preda mnom kao sjajno ogledalo u
kome je blistao mesec. Nije bilo duboko, jer su na mnogim mestima iz vode
provirivali sprudovi. Na površini se pojavljivao život, čas u vidu krugova i
nabora, čas je poneka srebrnasta riba iskakala iz vode i neko čudovište pro-
lazilo, ispupčivši leđa boje ilovače. Na jednom ostrvcetu gegala se neka vr-
sta golemog labuda, s velikim telom i dugačkim i gipkim vratom. Za trenu-
tak, spazio sam kako se njegov vrat izvio i glava izdigla, a zatim se ceo za-
gnjurio.
Jedan bliži prizor privukao je moju pažnju. Skoro ispod mojih nogu, dve
životinje, slične ogromnim brazilskim oklopnicima, došle su na pojilo. Sa-
gnute, lokale su vodu, a njihovi uzani jezici ličili su na crvene trake. Jedan
džinovski jelen s razgranatim rogovima, jedna veličanstvena životinja s kra-
ljevskim držanjem, došao je sa svojom košutom i mladuncima i pio pokraj
oklopnika. Nigde ne postoji ovoliki jelen, jer sve ostale vrste koje sam vi-
deo ne bi mu doprle ni do pleća. Najednom je čuo neko opasno rzanje i po-
begao u trsku sa svojom porodicom, dok su oklopnici utekli na drugu stra-
nu: neka nova, strašnija životinja dolazila je stazom.
Za trenutak sam se upitao gde sam video ovu nakaznu životinju, ova
okrugla leđa načičkana trouglastim šiljcima, ovu smešnu ptičju glavu, koja
je skoro dodirivala zemlju. Zatim sam se setio: poznao sam stegosaura, ko-
ga je Mejpl Vajt nacrtao u svom albumu i koji je prvi probudio Čelendžero-
vu radoznalost. Eto, možda je umetnik sreo baš taj isti primerak. Zemlja se
tresla pod ovom životinjom, a zvuk njenog lokanja odjekivao je u noćnoj ti-
šini. Pet minuta stajala je tako blizu onog bloka lave na kome sam ja bio, da
sam gotovo dodirivao njen užasni češalj na leđima. Najzad se teško protegla
i izgubila među stenjem.
Pogledao sam na sat: bilo je dva i trideset, krajnje vreme da se vratim.
Nije mi bilo teško da pronađem pravac, jer sam se uvek držao leve strane
potoka, koji se ulivao u centralno jezero preko nekog stenja, skoro na mestu
gde sam se sagao da pijem vodu. Krenuo sam, dakle, u logor vrlo raspolo-
žen, jer sam osećao da sam napravio dobar posao i da se vraćam s puno le-
pih novosti. Ono što je u svemu bilo najvažnije, to je, razume se, bilo otkri-
će onih osvetljenih pećina: u njima se očevidno krila rasa troglodita. Štavi-
še, mogao sam sada o centralnom jezeru govoriti sa izvesnim znanjem; mo-
gao sam tvrditi da neobična bića borave u njemu i da različiti oblici iz prvo-
bitnog života, koji su nam još nepoznati, vršljaju po njegovoj obali. Razmi-
šljao sam tako, idući, da je malo ljudi na svetu u toku jedne noći toliko do-
prinelo ljudskom znanju kao ja.
Zanesen takvim mislima, žurno sam se peo uz padinu i baš kad sam sti-
gao na pola puta do logora, dopro je do mene neki šum, koji me odmah
podseti na moj položaj. Bio je to neki neobičan šum, istovremeno i hrkanje i
mumlanje, nešto nisko, duboko i preteće, što je odavalo prisustvo neke zve-
ri. Požurio sam. Tek što sam prevalio pola milje, kada se ovaj šum ponovi,
još uvek iza mene, ali sada jači i još opasniji. Znači da me je zver u stopu
pratila. Srce mi prestade da kuca, telo mi se sledilo, a kosa nakostrešila. Što
se čudovišta koja žive na ovoj visoravni kolju između sebe, to spada u nji-
hovu borbu za opstanak; ali da napadaju jednog savremenog čoveka i da bi-
će koje je dokazalo svoju nadmoćnost postane njihov plen, ta me je pomi-
sao ispunjavala strahom i mučila. Odmah sam se setio one strašne vizije ko-
ja kao da je došla sa dna Danteovog pakla, one njuške s krvavom penom
koju je buktinjom osvetlio ser Džon. Kolena su mi klecala. Zaustavio sam
se i, okrenuvši se, pogledao razrogačenim očima put obasjan mesečinom.
Nisam opazio ništa sem srebrnastih prostora između bokora žbunja. Svuda
je vladala tišina. Ali u toj tišini po treći put se začulo još jezivije, još stra-
šnije i bliže mumlanje.
Više nije bilo sumnje: neko me je gonio i svakog trenutka gonilac mi je
bio sve bliži.
Stao sam kao ukopan, lutajući pogledom po okolini, i odjednom videh na
drugom kraju proplanka, kuda baš bejah prošao, kako se razmiče granje i
kako jedna velika senka izlazi, iskačući na mesečinu. Kažem skačući, jer se
ova zver kretala kao kengur, uspravno na zadnjim snažnim šapama, dok je
prednje šape držala savijene na grudima. Bio je visok kao uspravljen slon,
ali i pored sve svoje veličine kretao se vrlo brzo. Zbog njegovog oblika po-
mislio sam najpre da je iguanodont, za koga sam znao da je bezopasan. Ali,
ma koliko da sam bio neznalica, nisam se dugo zavaravao. Ovaj nije imao
onako bezazlenu glavu, koja je podsećala na jelenovu, kao one životinje sa
tri prsta koje su mirno brstile lišće. Naprotiv, njegova široka pljosnata glava
podsećala je na ogromnu žabu i bila je to baš ona ista glava koja nas je ona-
ko prepala u logoru. Njegov zverski krik, njegovo energično gonjenje, uve-
rili su me da pred sobom imam jednog od najvećih mesoždera dinosaura,
jednu od najstrašnijih životinja koja je ikada hodala tlom naše planete. Ot-
prilike svakih dvadeset jardi spuštao se na prednje šape i njuškao zemlju.
Tražio je moj trag. Za trenutak bi ga izgubio. Zatim, kad bi ga nanovo na-
njušio, skakao je putem kuda sam već prošao.
I danas još ne mogu da se setim te more a da mi graške znoja ne obliju
čelo. Šta sam mogao da radim? Moja puška nije bila ni od kakve pomoći.
Očajnim pogledom tražio sam neku stenu, neko drvo, ali, nalazio sam se
usred šumarka koji nije nadvisivalo ni obično drvo, mada sam znao da bi ži-
votinja koja me je gonila bila u stanju da ga lako iščupa iz korena. Jedini mi
je, dakle, spas bio u bekstvu. Nejednako i ispresecano zemljište otežavalo je
hod. Ali, lutajući izbezumljenim pogledom na sve strane, spazio sam izne-
nada pred sobom jednu utabanu stazicu. U toku naše ekspedicije primetili
smo već nekoliko ovakvih staza, koje su napravile divlje životinje. Ova mi
je mogla pružiti spas, ako me samo noge posluže. I ispravivši pušku, pole-
teo sam u trku od pola milje, kakvu nikada dotad nisam učinio, niti ću vero-
vatno ikada sličnu učiniti. Boleli su me svi udovi, gušio sam se ostajući bez
daha, ali gonjen strahom trčao sam, trčao, trčao... Najzad sam stao, ne mo-
gući dalje ni koraka, dok mi je iznenadno lomljenje šiblja, cepanje, bat dži-
novskih nogu, strahovito snažno disanje najavljivalo približavanje ovog ču-
dovišta. Stiglo me je. Izgubljen sam.
Kakvu sam to ludost učinio što nisam ranije počeo da bežim? Dotle ga je
vodio samo njegov njuh i išao je vrlo lagano, ali zver me je opazila kad sam
krenuo stazom i, da me ne izgubi, pošla je za mnom. Na jednom zavijutku
opazio sam je kako se približava u velikim skokovima. Mesečina je obasja-
vala njegove podbule oči, ogromne zube u otvorenim čeljustima i kandže
kratkih i snažnih prednjih šapa. Vrisnuo sam od straha i besomučno jurnuo
stazicom. Njegov zadihani vreli dah bio je sve bliži. Svakog trenutka očeki-
vao sam njegove šape na ramenima. Iznenada, začu se neka lomnjava. Ose-
ćao sam da padam u ponor. Sve se zamračilo.
Kada sam se povratio iz nesvesti – koja, mislim, nije trajala duže od ne-
koliko minuta – osetio sam zadah truleži. Kroz mrak sam pružio obe ruke i
jedna je pala na neku kost, a druga na neku veliku gomilu za koju bih rekao
da je bilo meso. Iznad moje glave mali krug zvezdanog neba pokazao mi je
da se nalazim u jednoj jami. Teškom mukom sam ustao i počeo da pipam
oko sebe. Ukrutio sam se, sve me je bolelo od glave do pete, ali sam najzad
mogao da pokrenem udove i da savijem zglobove. Malo-pomalo, misli su
mi se razbistravale i počeh se prisećati svog pada. Sa užasom sam podigao
pogled, uveren da ću na sve bleđem nebu spaziti lice onog čudovišta. Nije
ga bilo tu. Nikakav se šum nije čuo. Tada sam po mraku počeo da se okre-
ćem, lagano, pokušavajući da shvatim šta bi mogla predstavljati ova jama,
koja me je na sreću progutala.
Njeni zidovi su bili strmi, a dno je moglo biti široko dvadeset stopa. To
dno je bilo pokriveno komadima mesa, koje je bilo u poslednjem stupnju
raspadanja, trujući vazduh. Pipajući po ovoj truleži, naišao sam na neki
čvrst predmet, koji mi je dao na znanje da se na sredini jame nalazio jedan
čvrsto zaboden kolac. Izgledao je tako visok, da nisam mogao rukom da do-
dirnem njegov vrh, mada mi se učinilo da je namazan nečim masnim. Izne-
nada sam se setio da u džepu imam kutiju s voštanim šibicama. Kresnuo
sam jednu i pri njenoj svetlosti stekao sam potpunu predstavu o jami u koju
sam upao. Nisam se prevario. Bila je to klopka, i to klopka koju je napravila
čovečja ruka. Kolac u sredini bio je visok devet stopa, veoma zaoštren na
gornjem kraju i crn od krvi životinja koje su se na njega bile natakle. Raz-
bacani ostaci na dnu pripadali su žrtvama, koje su iskomadali da bi oslobo-
dili kolac, sa namerom da se neka druga životinja namami. Čelendžer je tvr-
dio da čovek ne može da živi na ovoj visoravni, jer ima slabo oružje da se
odbrani od čudovišta, koja gamižu ovuda; pa lepo, ovo govori upravo su-
protno. Pećine s niskim otvorima u kojima stanuje čovek pružaju mu sigur-
no sklonište, u koje velike životinje ne mogu da prodru. Međutim, zahvalju-
jući razvijenom mozgu, čovek je izmišljao ove vučje jame postavljene na
stazama gde su prolazile ove životinje i pomoću njih uništavao ih je, uprkos
svoj njihovog okretnosti i snazi. Čovek je ostajao gospodar.
Uspuzati se uza strmi zid zahtevalo je samo malo gipkosti, ali ja sam du-
go razmišljao da li da se opet izložim istom napadu koji umalo nije bio smr-
tonosan. Nisam mogao znati da li se u najbližem žbunju ne krije možda ne-
ka zaseda?
Ipak sam se osmelio, setivši se Čelendžerovog razgovora sa Samerlijem.
Obojica su tvrdila da ta čudovišta takoreći nemaju mozga i da u uzanim šu-
pljinama njihovih lobanja nema mesta za inteligenciju. Iščezli su sa zemlje
samo zbog svoje gluposti, koja ih je sprečila da se prilagode promenama u
uslovima života.
Ako me još vreba životinja koja me je gonila, to je moglo značiti da je
svesna onoga što mi se dogodilo i da je u stanju da do izvesne mere shvati
položaj u kome se nalazim. Zar ne bi, ipak, bilo bolje da pretpostavim da bi
se jedna životinja bez mozga radije povela za svojim zverskim instinktom i
da je nakon mog nestanka prestala da me goni, krenuvši, posle kratkog iz-
nenađenja, da traži neki drugi plen? Uspuzao sam se na ivicu jame. Zvezde
su se gasile, nebo se beše zabelilo, a svež jutarnji vazduh milovao me je po
licu. Ni moje oči ni moje uši nisu primetile ništa što bi odavalo prisustvo
mog neprijatelja. Izvukao sam se lagano iz rupe, seo na zemlju i ostao tako
izvesno vreme, spreman da svakog trenutka nanovo skočim u jamu na prvi
znak opasnosti. Zatim, ohrabren tišinom koja me je okruživala i svanjiva-
njem, krenuo sam napred i pošao stazicom kojom sam bio došao. U prolazu
sam digao svoju pušku i, idući dalje, ponovo sam izbio na potok koji mi je
služio kao putokaz, pa sam požurio ka logoru, osvrćući se uplašeno s vre-
mena na vreme unazad.
Daleki oštar pucanj puške iznenada je odjeknuo u tišini. Zaustavio sam
se i oslušnuo: drugi se pucanj nije čuo. Za trenutak sam se sa zebnjom upi-
tao da se neka opasnost nije iznenada sručila na moje drugove. Ali, tada mi
je palo na um jedino jednostavno i prirodno objašnjenje: već je uveliko sva-
nulo. Nesumnjivo je da su primetili moj nestanak. Verovatno je da su pomi-
slili da sam zalutao u šumi, pa su želeli da mi tim pucnjem pokažu pravac.
Doduše, bili smo se čvrsto zarekli da se puškama služimo samo u velikoj
nevolji, ali svi razlozi behu otpali pred opasnošću u koju sam ja možda bio
zapao. Trebalo je, dakle, da što pre odagnam zabrinutost koju sam im prire-
dio.
Mrtav umoran, išao sam sporije nego što sam želeo. Najzad sam ipak sti-
gao u kraj koji sam poznavao. S leve strane nalazile su se baruštine sa pte-
rodaktilima, a ispred mene bio je proplanak iguanodonta. Prošavši kroz po-
slednji zaklon drveća koji me je razdvajao od Tvrđave Čelendžer, radosno
sam uzviknuo da obradujem i razuverim svoje drugove. Niko mi nije odgo-
vorio. Ta tišina me je sledila. Počeo sam da trčim. „Zeriba“ je izgledala ista
kao što sam je ostavio, ali su vrata bila otvorena. Jurnuo sam unutra. Hladna
jutarnja svetlost obasjala je grozan prizor: sav naš prtljag bio je rasturen po
podu; u logoru nije bilo nikoga. Pokraj nekoliko žižaka koji su tinjali u pe-
pelu, jedna lokva krvi beše obojila travu.
Za trenutak sam se zaneo od ovog potresa, te umalo nisam izgubio svest.
Sećam se, nejasno, kao što se čovek seća ružnog sna, da sam ludački zapo-
magao dok sam jurio kroz tamnu šumu, ali sve te tamne senke ostale su
mirne. Pomisao da možda nikada više neću videti svoje drugove dovodila
me je do očajanja, kao i to da sam napušten, sasvim sam, bez ikakvih mo-
gućnosti da se vratim u svoj svet. U ovoj zemlji strašne more trebalo je da
živim i da umrem! Došlo mi je da čupam kosu i da čelom udaram u zemlju.
Tek sada sam shvatio koliko sam se bio navikao da se oslanjam na druge, na
Čelendžerovo nepokolebljivo samopouzdanje, na autoritet i duhovitu hlad-
nokrvnost lorda Rokstona. Bez njih sam ličio na dete nesposobno da se sa-
mo snađe. Nisam znao na šta da se odlučim, ni na koju stranu da se okre-
nem.
Posle izvesnog vremena, dok sam zapanjeno stajao i klatio se, pokušao
sam da zamislim katastrofu koja se desila. Po žalosnom izgledu logora za-
ključio sam da je bio napadnut. Pucanj puške označavao je trenutak napada.
Pošto je samo jedan metak bio ispaljen, znači da se cela stvar odigrala u
magnovenju. Puške su ležale po zemlji i jedna od njih, puška lorda Roksto-
na, imala je još u cevi jednu praznu čauru. Čelendžerova i Samerlijeva će-
bad, prostrta pokraj vatre, pokazivala su da su u trenutku napada obojica
spavali. Sadržina naših sanduka s namirnicama i municijom bila je pobaca-
na po zemlji u užasnom neredu. Naši fotoaparati i kutije s pločama za slika-
nje vukli su se po travi; ali i pored svega toga, nijednog predmeta ne beše
nestalo. Znači da je ovu nesreću trebalo pripisati životinjama, a ne ljudima,
jer bi ljudi u prolazu sve pokupili.
Ali, šta se desilo sa mojim drugovima, ako su ih napale životinje ili neka
strašna zver? Neka krvoločna životinja, koljući ih, ostavila bi bar neki deo
njih... Međutim, tu je i ona grozna krvava lokva. Neko čudovište, kao ono
što me je gonilo, odnelo bi svoju žrtvu kao mačka miša, a ostali bi u tom
slučaju potrčali za njim; ali, oni bi u tom slučaju poneli i svoje puške. Što
sam više mislio, sve sam manje uspevao da pronađem verovatno objašnje-
nje. Tražio sam po šumi na sve strane ma kakav trag koji bi mi pomogao da
dođem do nekog zaključka. Najzad sam se čak izgubio u šumi i pun sat lu-
tao, dok nekom srećom nisam ponovo našao put za logor.
Najzad mi je sinula jedna misao, koja me je malo ohrabrila. Nisam bio
sam u svetu. U ravnici, u podnožju stena, na domaku moga glasa, čekao je
verni Zambo. Stigao sam do ivice provalije i pogledao. Naravno, bio je ta-
mo pokraj vatre, zavijen u pokrivače. Ali, na svoje veliko iznenađenje, opa-
zio sam još jednog čoveka kako sedi preko puta njega. Srce je htelo da mi
iskoči od radosti, jer sam najpre poverovao da je neko od mojih drugova us-
peo da siđe. Nažalost, ubrzo sam se razočarao. Sunce, koje se rađalo, oba-
sjalo je kožu ovog čoveka. Poznao sam jednog Indijanca. Povikah iz sveg
glasa, mašući maramicom. Zambo se odmah diže, odgovori mi znakom ru-
ke i poče da se penje uza stenu. Ubrzo, stojeći nedaleko od mene, sa puno
straha saslušao je moju priču.
– Svakako njih đavo odneti, gospodin Melon. Vi ovde u zemlji đavola.
On uzeti sve vas. Ako meni verovati, vi sići brzo, brzo, ili svi stradati.
– Ali, kako da siđem, Zambo?
– Vi iščupati loze, gospodin Melon. Vi meni baciti, zatim ja vezati za dr-
vo i napraviti most.
– I na to smo mislili. Ali, ovde nema tako čvrste loze.
– Onda vi pošaljete za konopce.
– Ali koga? I gde?
– U indijanskim selima. Indijanska sela uvek imati kožne konopce,
mnogo. Ja imati jedan Indijanac. Vi ga poslati.
– Ko je taj čovek?
– Jedan od naših. Drugi njega tući, pokrasti. Onda on doći ovamo, kod
nas. On moći poneti jedno pismo, doneti vama konopac... Sve što treba.
Da odnese jedno moje pismo? Zašto da ne? Možda će zaista doneti neko
sredstvo za spasavanje. U svakom slučaju, zahvaljujući njemu nismo uzalud
žrtvovali svoje živote, pošto će naši prijatelji u Engleskoj doznati šta smo
učinili za nauku. Imao sam već dva gotova pisma, a u trećem ću opisati da-
našnji doživljaj. Odlučih se da ga napišem i da ga po Indijancu pošaljem sa
ostala dva. Prema tome, naredio sam Zambu da dođe uveče, a zatim sam
pun žalosti proveo dan u opisivanju pustolovina od prošle noći. Takođe sam
napisao i jedno pismo na adresu prvog belog trgovca ili kapetana broda, ko-
je moj Indijanac bude sreo na svom putu, moleći ga da nam pošalje konop-
ce, pošto od toga zavisi naš spas. Najzad sam uveče dobacio Zambu ova pi-
sma i propratio ih novčanikom u kome su bile tri gvineje8. On je predao no-
vac Indijancu i obećao mu dvostruku sumu ako donese konopce.
Razumećete sada kako je ovo pismo stiglo do vas, dragi moj Mak Ardle,
i znaćete istinu, ako vam se vaš nesrećni dopisnik više ne bude javio. Izgle-
dalo mi je nemoguće da u ovakvom stanju utučenosti i umora kujem neke
planove, ali sutra treba da pronađem način da potražim svoje prijatelje, da
pronađem njihov trag, ne gubeći dodir s logorom.
 13.

Prizor koji nikad

neću zaboraviti
Kada je sunce zalazilo toga tužnog dana, ugledah, tamo dole na širokoj
ravnici, usamljenu Indijančevu siluetu. Naša sudbina zavisila je od tog čo-
veka. Gledao sam ga kako se udaljava i iščezava u izmaglici koja se dizala
između mene i daleke reke, rumene od sunca.
Noć je već pala kada sam se vratio u naš opustošeni logor. Jedina slika
koju bejah poneo sa sobom bila je Zambova crvena vatra; bila je to jedina
svetla tačka koja mi je sijala u ovoj mračnoj vasioni, kao i njegovo verno
prisustvo u mraku moje duše. No, pri svemu tome, prvi put od udara koji
me je dotukao osetio sam izvesno zadovoljstvo, pomišljajući na to da će
svet doznati ono što smo uradili i da će, u najgorem slučaju, propasti naša
tela, ali ne i naša imena, koja će ubuduće biti vezana za rezultate naših na-
pora.
Strašno je bilo spavati u ovom fatalnom logoru, još strašnije nego spava-
nje u šipragu. Trebalo je da izaberem. S jedne strane opreznost me je navo-
dila da se čuvam, a s druge, bio sam toliko iznuren da više nisam imao sna-
ge. Popeo sam se na jednu debelu granu ginka, ali su mi njegove grane da-
vale samo relativnu sigurnost: bilo je dovoljno da zadremam, pa da padnem
i slomim vrat. Sišao sam na zemlju. Najzad, pošto sam razmislio, zatvorio
sam vrata na zeribi, naložio tri vatre, koje su predstavljale tri tačke jednog
trougla, a zatim, pošto sam dobro večerao, zaspah dubokim snom.
Čekalo me je nepredviđeno buđenje. Kada je dan počeo da se pomalja,
jedna se ruka spustila na moje rame. Skočio sam, zadrhtao celim telom i
zgrabio pušku. Kliknuo sam od radosti kada sam pri sivkastoj svetlosti spa-
zio lorda Rokstona kako kleči pored mene.
To je bio on... i nije bio on. Ostavio sam ga mirnog, korektnog, vrlo bri-
žljivo odevenog; a sada bled, sa razrogačenim očima, teško je disao kao po-
sle neke duge i brze trke; krvave ogrebotine šarale su njegovo mršavo lice.
Odelo mu je bilo poderano; ni šešira više nije imao. Posmatrao sam ga pre-
neraženo, ali me nije pustio da ga zapitkujem. Prevrćući po našim namirni-
cama, uzviknuo je:
– Brzo, mladiću! Brzo! Svaki minut je dragocen. Uzmite puške... Ove
dve ovde, ja imam druge dve. I metaka, koliko god možete da ponesete. Na-
punite sve džepove. A sada, namirnice. Šest kutija konzervi će biti dovolj-
no. Sjajno! Ne gubimo vreme u pričanju. Bežimo, inače smo izgubljeni.
Još sanjiv, ne shvatajući šta sve to treba da znači, počeo sam kao lud da
trčim kroz šumu, sa puškama o ramenima, a u svakoj ruci držao sam gomilu
raznih konzervi. Posle hiljadu zavijutaka kroz najgušću šumu, ser Džon sti-
že do nekog žbunja i, ne vodeći računa o trnju, provuče se ispod granja, po-
vukavši i mene.
– Ovde – reče on. – Nadam se da nas neće pronaći. Uputiće se ka lo-
goru. To će im najpre pasti na um.
– Ali, šta se to dešava? – upitao sam kada sam malo došao k sebi. –
Šta je sa profesorima? I ko nas to goni?
– Ljudi-majmuni – reče on. – Gospode Bože! Kakvi gadovi! Ne podi-
žite glas, jer imaju izvanredan sluh. I oči, isto tako. Ono što im nedostaje,
bar koliko sam mogao da primetim, to je njuh, i zato sumnjam da će nas
pronaći. Ali vi, gde ste vi bili? Imali ste sreću što ste izbegli ovo čudo!
Ispričah mu, ili, još bolje, odšaputah mu ukratko svoje pustolovine.
– Gadno – reče on kada je saslušao priču o dinosauru i vučjoj jami. –
Ova visoravan nije baš najbolje mesto za odmor. Ali, pojma nisam imao šta
sve može da nas snađe, sve do trenutka kada su se ovi đavoli okomili na
nas. Papuanci ili ljudožderi, u čije sam ruke jednom prilikom zapao, izvan-
redno su uglađeni u poređenju sa ovim stvorovima.
– Najzad – upitah – šta se zapravo desilo?
– To se dogodilo juče ujutro, vrlo rano. Naši profesori tek behu ustali i
još nisu imali vremena da počnu da se svađaju. Najednom je naišla najezda
majmuna. Padali su kao jabuke na zemlju. Morali su se skupiti noću i bilo
ih je toliko koliko ih je ginko iznad naših glava mogao održati. Pogodio
sam jednog u trbuh, ali pre nego što smo se mogli osvestiti, bili smo obore-
ni na zemlju. Ja ih nazivam majmunima, ali oni su nosili batine i kamenje, i
dogovarali se međusobno mumlanjem. Povezali su nas lozama, što znači da
su ove životinje bile mnogo inteligentnije od svih koje sam ikada video na
mojim putovanjima. To su bili ljudi-majmuni, „beočug koji nedostaje“, no,
daj Bože, da ovi „beočuzi koji nedostaju“ zauvek nestanu. Odneli su svog
ranjenog druga, koji je ozbiljno krvario, a zatim su seli oko nas; i ako sam
ikada video želju za ubistvom, ona se mogla pročitati na njihovim licima.
Bili su veliki, veliki kao ljudi, nešto malo jači. Ispod gustih crvenih obrva
imali su neke čudnovate, staklaste i sive zenice, i njihov nas je pogled pro-
ždirao, proždirao! Čak je i Čelendžer, koji nije kukavica, osećao izvesnu ne-
lagodnost. Ali ipak, to mu nije smetalo da se protivi, da urla, da herojskim
naporima pokuša da se pridigne. Ovaj iznenadni događaj ga je malo ošamu-
tio, rekao bih, jer je besneo i psovao kao sumanut. Ni da je imao pred so-
bom čitav svet novinara, ne bi izbacio gore uvrede.
– A zatim? ... – zapitao sam, i protiv svoje volje zainteresovan dramom
koju mi je ser Džon prepričavao na uvo, dok su njegove budne i pronicljive
oči lutale u svim pravcima. Za sve to vreme čvrsto je stezao pušku.
– Pomislio sam da nam je došao kraj, ali stvari su se drukčije okrenule.
Počeli su da brbljaju na njihovom nazovijeziku, i to dugo. Zatim je jedan od
njih stao pokraj Čelendžera. Nasmejaćete se, mladiću, ali, časna reč, reklo
bi se da Čelendžer i on pripadaju istoj porodici. Ne bih u to poverovao da ih
nisam video. Taj stari čovek-
-majmun, poglavica družine, izgledao je kao neka vrsta crvenog Čelendžera
i imao je, bez preterivanja, skoro sve što je lepo na našem prijatelju: dežme-
kasto telo, široka pleća, okrugao grudni koš bez vrata i onaj pogled koji, iz-
gleda, kaže: „Šta hoćete? Idite do đavola!“ Ukratko, sve njegove karakterne
crte. Kada mu je prišao i stavio ruku na rame, sličnost je bila potpuna, tako
da se Samerli u nastupu histerije počeo smejati do suza. Ljudi-majmuni su
se takođe smejali, ili su bar na neki čudan način groktali, kao da se smeju.
Posle su počeli da nas vuku kroz šumu. Puške i ostale predmete nisu dirnuli,
verovatno su ih smatrali opasnim; ali su pokupili sve namirnice koje su bile
raspakovane. Samerli i ja smo usput prepatili jer su nas nosili na rukama
kroz trnjak, a oni imaju grubu kožu. Čelendžer se nije mogao požaliti. No-
šen na njihovim ramenima, išao je napred kao rimski imperator. Ali... šta je
to?
Iz daljine smo čuli neko neobično pucketanje, slično zvuku kastanjeta.
– Evo ih! Dolaze! – uzviknu ser Džon, gurnuvši metke u svoju brzo-
metku. – Napunite puške, mladiću. Izgleda da zaboravljate da ne treba da
nas žive uhvate. Ovu galamu prave kad su razdraženi. Tako mi neba, imaće
i prava da se razbesne, ako nas opet pronađu. Čujete li ih još?
– Vrlo daleko.
 – Znači da idu kroz šumu u malim grupama. Ovoga puta su nas proma-
šili. Ali, da nastavim priču. Ubrzo su nas preneli u svoj grad, koji je upravo
jedna gomila koliba, napravljenih od granja i lišća, u jednom šumarku, tri
do četiri milje daleko odavde, skoro na samoj ivici litice. Ova odvratna bića
izgnječila su nas što su više mogla. Čini mi se da nikada više neću moći da
verujem da sam čist. Uvezali su nas, i majmun koji me je uzeo na dušu pra-
vio je takve čvorove kao da je bio kapetan nekog broda. Posle toga su nas
ispružili ispod jednog drveta, s nogama uvis, a za stražara su nam postavili
jednog velikog đavola, naoružanog toljagom. Kada kažem mi, to znači Sa-
merli i ja; Čelendžer, koji je sedeo na jednom drvetu, jeo je ananas i uživao.
Moram priznati da nam je dodavao voće i da nas je odrešio svojim sopstve-
nim rukama. Da ste ga samo mogli videti kako je na grani jeo voće sa svo-
jim bratom blizancem, da ste ga čuli kako je svojim niskim glasom pevao:
„Zvonite divlja zvona“, jer izgleda da je muzika povoljno delovala na ljude-
majmune, nasmejali biste se. Ali, kao što možete pretpostaviti, nama nije
bilo nikako do smeha. Iako su njega do izvesne mere puštali da radi šta ho-
će, na nas su budno motrili. Osetili smo veliku utehu što ste slobodni i što
ćete čuvati arhiv... A sada, mladiću, čujte jednu stvar, koja će vas iznenaditi.
Kažete da ste videli izvesne znake prisustva čoveka, na primer vatre i zam-
ke? Pa lepo, mi smo ih lično videli: jadne, bedne ljude, sa potištenim licima,
koji su zato imali razloga. Očevidno je da ovi ljudi stanuju na jednom delu
visoravni – najudaljenijem, na onom na kome ste opazili pećine – a da
ljudi-majmuni zauzimaju drugi deo, i da sve vreme vode krvav rat među so-
bom. Evo šta sam bar mogao da konstatujem. Juče su ljudi-majmuni uhvati-
li dvanaestoricu ljudi, držeći ih kao zarobljenike. U svom životu niste još
čuli takvo pištanje i dreku. Ljudi su bili mali, crveni, i jedva su se vukli pod
udarcima majmunskih šapa i ujeda. Ubili su dvojicu, pošto su jednom otki-
nuli ruku; ljudi su umrli hrabro, bez ijednog krika. Od takvih užasa skoro
smo se razboleli. Samerli se onesvestio, pa čak i sam Čelendžer nije to mo-
gao izdržati. Ali, čini mi se da su nas ovi opasnici malo ostavili na mi-
ru? – Oslušnuli smo.
Samo je dozivanje ptica narušavalo duboki mir u šumi. Ser Džon nasta-
vi:
– Žestoko ste se izvukli, mladiću moj. Da nisu uhvatili ove Indijance i
zaneli se oko toga, oni bi svakako došli da i vas uzmu iz logora. Vi ste bili u
pravu kada ste govorili da su nas još od prvog dana dolaska posmatrali sa
vrha drveća. Prema tome, tačno su znali da još vi nedostajete. Ali, mislili su
samo na svoj plen i tako sam, umesto grupe majmuna, ja jutros pao na vas.
Blagi Bože! Kakva je užasna mora to bila! Kakav događaj! Sećate li se one
velike mase šiljatih bambusa, dole ispod visoravni, gde smo pronašli ostat-
ke onog Amerikanca? Nalazi se baš ispod mesta gde stanuju majmuni. Oni
odozgo bacaju svoje zarobljenike. Kada bismo bolje gledali to mesto, našli
bismo tamo čitava brdašca od skeleta. Na ivici visoravni imaju jednu liva-
du, na kojoj se skupljaju, verovatno prilikom svečanosti. Odatle prisiljavaju
svoje zarobljenike da jedan za drugim skaču u ponor. I najviše ih interesuje
da li će se ovi nesrećnici polomiti u padu ili će se nabosti na bambuse. Od-
veli su nas da tome prisustvujemo i celo se pleme postavilo na ivicu. Ah!
Ne čudi me više što je iz skeleta onog nesrećnog Jenkija rastao bambus. Če-
tiri Indijanca su skočila i bambusovi vrhovi prošli su kroz njihova tela kao
što bi igle prošle kroz maslo. Grozan prizor! A pored svega toga, strahovito
interesantan! Ma koliko zaprepašćeni i zgroženi, nismo mogli a da ne gle-
damo trenutak toga skakanja. Pa ipak, ponavljali smo u sebi, i na nas će
ubrzo doći red da odatle skočimo.
Pa lepo, prevarili smo se. Koliko sam mogao razumeti, za taj dan su od-
redili šest Indijanaca. Čini mi se da su nama bile dodeljene glavne uloge:
Čelendžera je još to moglo i da mimoiđe, ali Samerli i ja smo bili na progra-
mu. Izražavali su se nekim znacima i ja sam lako mogao pratiti njihov raz-
govor. Uvideo sam da je vreme da bežim. Razmišljajući malo, pale su mi na
um jedno dve stvari. Sve je zavisilo od mene, ništa nisam mogao da očeku-
jem od Samerlija, a još manje od Čelendžera.
Jedan jedini put kad su se našli jedan pokraj drugog, gromko su se po-
svađali, jer nisu mogli da se slože o naučnom klasificiranju ovih gadova sa
crvenom glavom, koji su za jednog predstavljali driopiteke sa Jave, a za
drugog pitekantropa. Prosto su poludeli! Ali, kao što rekoh, ja sam iskori-
stio priliku: najpre, bića koja su nas zarobila imala su kratke i povijene i
stoga trapave noge, te se na otvorenom zemljištu ne bi u brzini mogla meriti
sa čovekom; i Čelendžer bi bio brži od njih. Najzad, pojma nisu imali o va-
trenom oružju. Čini mi se da nisu razumeli kako je njihov drug mogao da
pogine od pucnja. Dakle, ako bismo se dočepali naših pušaka, bili bismo
slobodni. Tako sam im ujutro, i to vrlo rano, otkazao gostoprimstvo. Lupio
sam tako snažno svog čuvara nogom u trbuh, da se preturio, besomučno
sam pojurio ka logoru, pronašao vas, uzeo puške i sad eto nas!
– Ali, profesori? – zbunjeno sam upitao.
 – Eh, do đavola! Sada treba i njih da oslobodimo. Nisam mogao da ih
povedem sa sobom. Čelendžer je bio na drvetu, a Samerli nije bio u stanju
da podnese taj napor. Naš jedini spas je bio da se dočepamo pušaka i da po-
kušamo da ih napadnemo. Znam da su se posle mog bekstva mogli okomiti
na obojicu, ali sumnjam da su dirnuli Čelendžera. Što se tiče Samerlija, nje-
gov slučaj mi nije mnogo jasan. Dakle, bežeći, nisam im otežao situaciju. A
sada nam čast dakle nalaže da se vratimo, pa da ih izbavimo ili da stradamo
zajedno s njima. I vi ćete u tome imati udela, mladiću moj, i pre nego što
padne veče sudbina svih nas mora biti rešena.
Uzalud bih pokušavao da u ovom govoru ser Džona predstavim svu ner-
vozu pričanja, isprekidanu kratkoću rečenica i onaj ironičan ton koji je oda-
vao bezbrižnost. Ali, ovaj čovek beše rođeni vođa. Opasnost je pojačavala
njegovu prirodnu živahnost, njegove reči postajale su sve slađe, a hladne
oči zagrevale su se nekom toplinom i od radosnog oduševljenja njegovi
donkihotski brkovi postajali su nakostrešeni. Njegov vratolomni nagon, du-
boki osećaj za dramske pustolovine, utoliko više što je i sam u sve bio ume-
šan, njegova čvrsta odluka da opasnost zauvek smatra za neku vrstu sporta,
kao neumoljivu igru protiv sudbine u kojoj je smrt igrala glavnu ulogu, sve
je to napravilo od njega najboljeg druga u opasnim časovima. Da naše stra-
hovanje nije bilo suviše opravdano, sa zadovoljstvom bih se upustio u tako
opasnu igru sa ovakvim čovekom. Taman smo se digli da napustimo naše
sklonište, kada me on zgrabi za ruku.
– Tako mi neba – prošapta – evo ih gde opet dolaze!
Sa mesta na kome smo bili opazili smo neku vrstu tunela od mrkih staba-
la, prekrivenog zelenilom, kroz koji se sada približavala grupa ljudi-majmu-
na. Gegali su se jedan za drugim, okrećući glavu čas na jednu čas na drugu
stranu, sa krivim nogama, okruglim leđima, dok su čvrsto dodirivali zemlju.
Iako su tako povijeni izgledali manji, rekao bih da su s tako dugačkim udo-
vima i ogromnim trupom bili visoki oko pet stopa. Mnogi su nosili toljage.
Sa ove daljine podsećali su na neku gadnu kosmatu povorku. Dobro sam ih
osmotrio, iako samo za jedan trenutak. Zatim su se izgubili u šumarku.
– Odloženo je ovog puta – reče ser Džon, koji beše podigao pušku. –
Najbolje što možemo da uradimo, jeste da pričekamo dok prestanu sa traže-
njem, a potom ćemo videti da li možemo da odemo do njih i da ih napadne-
mo kad zatreba. Još jedan sat čekanja i onda ćemo krenuti.
Za to vreme, doručkovali smo jednu kutiju konzervi. Ser Džon, koji je
od sinoć pojeo samo nešto voća, jeo je kao izgladneo čovek. Najzad, pošto
smo napunili sve džepove mecima, krenuli smo s puškama u ruci. Pre nego
što smo pošli, pobrinuli smo se za svaki slučaj da ponovo nađemo naše
sklonište, obeležavajući gde se nalazi u odnosu na Tvrđavu Čelendžer. Iz-
vukli smo se ćuteći, i sa hiljadu predostrožnosti pođosmo kroz žbunje. Kada
smo stigli do ivice visoravni, blizu našeg starog logora, zastali smo i lord
Džon mi izloži svoj plan.
– U šumi su oni naši gospodari – reče on. – Vide nas, a mi njih ne vi-
dimo. Na čistini je već nešto drugo, tučemo ih brzinom. Dakle, ostanimo što
je mogućno više na čistini. Na ivici visoravni ima mnogo manje velikog dr-
veća. Držimo se zato tog pravca. Hodajmo lagano. Dobro otvorite oči. Drži-
te pušku na gotovs. Naročito, ne dajte se sve dok imate i poslednji metak.
To je moja poslednja reč, mladiću!
Bacivši s vrha visoravni pogled na ravnicu, video sam našeg hrabrog
crnca Zamba kako sedi na jednoj steni i puši. Hteo sam da mu nešto dovik-
nem, da mu kažem šta je s nama, ali mogli su nas čuti. Šuma je kiptela od
ljudi-majmuna. Svakoga trenutka dopiralo nam je do ušiju njihovo brblja-
nje, i tada bismo se zavukli u neki šumarak, gde smo ostajali sakriveni sve
dok njihova graja ne bi iščezla. Tada bismo opet lagano krenuli.
Prošla su puna dva sata. Najednom, po obazrivim pokretima lorda Džo-
na, naslutih da smo se približavali njihovom naselju. On mi dade znak da
budem miran. On sam, spusti se na kolena i poče da ide četvoronoške. Tre-
nutak docnije vratio se, a lice mu je drhtalo od nestrpljenja.
– Hodite, brzo – reče on. – Molim Boga da ne stižemo prekasno!
Podrhtavajući nervozno i uzbuđeno, puzio sam pokraj njega; zatim sam
legao i pogledao kroz žbunje na jedan proplanak koji se širio pred nama.
I video sam scenu koju nikada neću zaboraviti. Bilo je u tome nečeg fan-
tastičnog i tako nemogućeg, da ne znam kako da vam to ispričam. Ne znam
ni kako ću i sam moći da poverujem u to kroz nekoliko godina, ako jednoga
dana treba ponovo da sednem u fotelju, u Sevidž-klubu i posmatram kej
Temze. U ovom trenutku, učinilo mi se da sam u bunilu. Pa ipak, reći ću
vam šta sam video, dok sam još tu, a čovek pokraj koga sam ležao u vlažnoj
travi znaće pouzdano da ne lažem.
Pred nama se pružao širok prostor od nekoliko stotina jardi, pokriven tra-
vom i niskom paprati. U granju drveća, u jednom polukrugu, bile su sagra-
đene kolibe od lišća. Zamislite gnezda, koja bi ličila na male kuće. Iz svake
kolibe, sa svake grane, gmizala su majmunska bića, po čijem sam stasu po-
znao ženke i mladunce. Ženke su stajale pozadi, odakle su svojim proždrlji-
vim očima posmatrale isti prizor, koji nas je fascinirao i užasavao.
Na tom praznom prostoru, blizu litice, bilo je poređano nekoliko stotina
kosmatih, riđih bića, koja su sva bila ogromna i podjednako odvratna. Među
njima je vladala izvesna disciplina, jer niko nije pokušao da pokvari pore-
dak. Jedna mala grupa riđih Indijanaca, malog rasta ali proporcionalnih tela,
čija je koža sijala na suncu kao uglačana bronza, stajala je pred njima, kao i
jedan beli čovek, vrlo visok, čija su oborena glava i skrštene ruke izražavali
utučenost i užas. Poznao sam u toj uglastoj silueti profesora Samerlija.
Izvestan broj ljudi-majmuna okružavao je zarobljenike, tako da im je bi-
lo onemogućeno svako bekstvo. Najzad, na krajnjoj ivici visoravni, sasvim
po strani, stajale su dve tako čudnovate figure, koje bi u svakoj drugoj prili-
ci izgledale vrlo komično, ali su ipak privukle moju pažnju. Jedna od njih
bio je moj drug, profesor Čelendžer. Ceo njegov kaput visio je u dronjcima.
Nije imao košulje, nije imao ni šešira, a kosa, koju nije šišao od početka
ekspedicije, u neredu je lepršala oko njegove glave. Izgleda da je samo je-
dan dan bio dovoljan pa da upropasti ovog čoveka i da se sa visokog stup-
nja koji je zauzimao u modernoj civilizaciji spusti na razinu poslednjeg
američkog čoveka-majmuna. Pokraj Čelendžera je stajao kralj ljudi-majmu-
na. Jedan crven a drugi crn, obojica su, kako je rekao ser Džon, bili žive sli-
ke jedan drugoga: isti nizak i snažan stas, ista pleća, iste dugačke opuštene
ruke, ista nakostrešena brada, koja im je padala na maljave grudi. Osim to-
ga, između niskog ovalnog čela, povijene lobanje čoveka-majmuna, koja je
stvarala najupadljiviji kontrast sa širokim čelom i veličanstvenom lobanjom
Evropljanina, nije postojala nikakva osetna razlika: kralj majmuna bio je
apsurdna karikatura profesora Čelendžera.
Sve što mi je oduzelo toliko vremena u opisivanju opazio sam u nekoliko
sekundi. Uostalom, po sredi je bila sasvim druga stvar. Prisustvovali smo
jednoj drami. Dva čoveka-majmuna izvukla su iz grupe jednog Indijanca i
odvukla ga do ivice litice. Kralj je rukom dao znak. Zgrabili su čoveka za
ruke i noge, snažno ga zaljuljali tri puta i najzad ga tako odbacili u provaliju
da se on u vazduhu okrenuo pre nego što je pao. U trenutku kada je iščezao,
cela grupa, izuzev stražara, pojurila je ka ponoru i posle duže tišine razle-
gao se izraz ludačke radosti. Čudovišta su skakala, mlatarala rukama i urla-
la. Videli smo ih zatim kako se vraćaju i staju u red, očekujući novu žrtvu.
Ovoga puta došao je red na Samerlija. Dva stražara zgrabila su ga za ša-
ke i grubo ga povukla. Onako dugačak i mršav, batrgao se kao pile koje iz-
vlače iz kokošarnika. U međuvremenu, Čelendžer se okrenuo kralju, moleći
ga i plačući, kršeći ruke, da se smiluje na njegovog druga. Čovek-majmun
grubo ga je odgurnuo, odmahnuo glavom... i to je bio njegov poslednji po-
kret: puška ser Džona odjeknu, kralj majmuna se sruši i samo se jedna
ogromna crvena masa sada grčila na zemlji.
– Pucajte u gomilu – doviknu mi ser Džon – pucajte, pucajte!
I u najnormalnijem čoveku postoji neka čudnovata primesa divljaštva.
Po prirodi sam vrlo osetljiv. Često su mi pred ranjenim zecom bile oči pune
suza. Ali, pored svega toga, u ovoj prilici bio sam žedan krvi. Za divno ču-
do, punio sam pušku, pucao sam, nanovo je punio, urlajući od besa i smeju-
ći se od radosti. Ser Džon i ja smo sa naše četiri puške načinili užasan po-
kolj. Oba Samerlijeva čuvara prevrtala su se u prašini, a on se teturao kao
pijan čovek, nesvestan još da je slobodan. Veliki broj ljudi-majmuna izbe-
zumljeno je jurio u svim pravcima, pitajući se kakav je i odakle dolazi ovaj
smrtonosni uragan. Okretali su se u kovitlac, mlatarali rukama, vikali i spo-
ticali se o leševe. Pod iznenadnim impulsom pojurili su ka drveću da potra-
že neko sklonište. I na proplanku pokrivenom leševima stajali su sada samo
zarobljenici.
Čelendžeru nije mnogo trebalo pa da sve razume. Zgrabivši za ruku još
preplašenog Samerlija, počeo je da nam trči u susret. Dva stražara pojurila
su u poteru za njima, ali su ih dva metka lorda Rokstona namah zaustavila.
Potrčali smo ka našim prijateljima i svakome pružili po jednu punu pušku.
Ali Samerli je bio na izmaku snage. Jedva se držao na nogama. Ljudi-maj-
muni dolazili su već k sebi posle početne panike. Vraćali su se kroz žbunje i
pretila nam je opasnost da nas opkole. Odmah smo počeli da odstupamo.
Čelendžer i ja smo laktovima podupirali Samerlija, dok je lord Rokston šti-
tio naše povlačenje, pucajući svakog trenutka, čim bi se majmunolike glave
pomolile iznad žbunja. Čitavu milju ova užasna čudovišta pratila su nas u
stopu, a zatim se njihovo gonjenje usporilo. Najzad su poznali našu moć i
nije im više bilo stalo da se izlažu mecima, od kojih su svi pogađali. Naj-
zad, kad smo stigli u logor, ostali smo sami.
Bar tako smo mislili. Međutim, prevarili smo se. Čim smo zatvorili ulaz
na našoj zeribi, stegli smo jedan drugome ruku i dahćući se bacili na zemlju
pokraj našeg izvora, kad čusmo neke korake i žalosne glasove na vratima.
Lord Rokston, naoružan puškom, otrča da otvori vrata. Videli smo ona četi-
ri preostala Indijanca, kako metanišu. Drhtali su, moleći nas da ih zaštitimo.
Rukama su pokazivali na okolnu šumu, kao da su hteli da nas upozore na
opasnost. Najzad su ustali i, prišavši ser Džonu, priljubili svoja lica uz nje-
gova kolena.
– Tako mi neba – uzviknu lord Rokston, uvijajući zbunjeno svoje brko-
ve – šta ćemo, do vraga, s ovim ljudima? Hajde, ustanite, deco! Dosta ste
posmatrali moje čizme!
Samerli, koji je u međuvremenu uspeo da se ispravi, već je punio svoju
lulu.
– I oni su spaseni! – reče on. – Sve ste nas otrgli iz kandži smrti. Ča-
sna reč, to se zove dobar posao!
– Sjajan! – kočoperio se Čelendžer. – Sjajan! I ne samo mi lično, već
i cela evropska nauka dugujemo vam veliku zahvalnost. Ne ustežem se da
izjavim da bi nestanak profesora Samerlija i mene predstavljao užasnu pra-
zninu u istoriji moderne zoologije. Naš mladi prijatelj i vi ste se odlično po-
kazali.
Posmatrao nas je s blaženim očinskim osmehom. Ali, evropska nauka bi
bila pomalo iznenađena da je mogla videti svoje izabrane sinove i svoju
uzdanicu ovako udešene, s raščupanom kosom, razdrljenim grudima i u
dronjcima.
Čelendžer je, sedeći, držao između kolena kutiju s konzervama, a među
prstima veliki komad konzervisane ovčetine iz Australije. Kada su to videli,
Indijanci vrisnuše i još čvršće obgrliše kolena lorda Rokstona.
– Ne bojte se, deco moja – reče on, dodirnuvši blago jednu glavu s ple-
tenicom. – Do đavola! Čelendžere, vaš ih je izgled uplašio i, iskreno da
kažem, to me nimalo ne čudi. Slušaj, mali, to je čovek, samo čovek, kao i
mi ostali.
– Gospodine!... – protestovao je profesor.
– Pa lepo, Čelendžere, ali zahvalite Bogu što baš tako neobično izgleda-
te. Da nešto niste ličili na kralja...
– Tako mi Boga, lorde Rokstone, vaša sloboda prevazilazi! ...
– Ja samo konstatujem jednu nepobitnu činjenicu.
– Molim vas, gospodine, da pređemo na drugu temu. Vaše su opaske
isto toliko neumesne koliko i nerazumljive. Treba da se pobrinemo za ove
Indijance. Šta da radimo? Očevidno je da bi bilo najbolje da ih odvedemo
natrag do mesta gde žive, ako možemo da doznamo gde je to.
– Što se toga tiče, to nije teško – rekoh ja. – Oni borave u pećinama
sa druge strane centralnog jezera.
 – Naš mladi prijatelj je to već proverio. Rekao bih da je to prilično dale-
ko.
– Dobrih dvadeset milja.
– Što se mene tiče – progunđa Samerli – ne bih nikako mogao da
idem tako daleko. Ali, slušajte! Još čujem one napasnike. Traže nas!
Duboko u šumi odjekivala je vika ljudi-majmuna. Indijanci su drhtali od
straha.
– Treba što pre da pobegnemo – reče lord Rokston. – Vi ćete pomoći
Samerliju, mladiću. Ovi Indijanci poneće naše zalihe. Bežimo pre nego što
nas iznenade.
Trebalo nam je manje od pola sata da stignemo do čestara u kome smo
već lord Džon i ja pronašli sklonište. Tu smo se sakrili. Celog dana čuli smo
iz pravca našeg napuštenog logora dovikivanje razdraženih ljudi-majmuna.
Ali nijedan nas nije nanjušio i svi mi, beli i crveni, osetili smo blagodet du-
gog sna. Još sam uveče dremao, kad me je neko prodrmao za rukav. Spazio
sam Čelendžera kako kleči pored mene.
– Gospodine Melon – reče on ozbiljnim tonom – vodite li još dnevnik
ove ekspedicije i da li nameravate da ga objavite jednog dana?
– Pa, ja se ovde nalazim samo kao predstavnik štampe – rekoh mu.
– Tačno! Možda ste čuli izvesne, prilično neučtive opaske lorda Roksto-
na, koji je želeo da podvuče... izvesnu sličnost...
– Čuo sam ih.
– Nije potrebno da vam kažem da bi mi objavljenje ovih reči, kao i sva-
ka ležernost sa vaše strane u prepričavanju događaja, nanela veliku uvredu.
– Striktno ću se držati istine.
– Lord Džon uživa da pravi paradokse. Neobična je crta njegovog ka-
raktera da svojim fantastičnim rasuđivanjima objašnjava poštovanje koje i
najnazadnije rase u svakoj prilici ispoljavaju prema dostojanstvu i pravom
karakteru. Jeste li me shvatili?
– Savršeno!
– Oslanjam se na vašu diskreciju. – Ućutao je za trenutak, a zatim do-
dao:
– Kralj ljudi-majmuna zaista je bio naročito biće, ličnost retke inteligen-
cije i upadljive lepote. To je padalo u oči, zar ne?
– Sasvim, potpuno – rekao sam.
I potpuno razuveren, profesor se nanovo ispruži i ponovo zaspa.
 14.

Istinske pobede
Verovali smo da ljudi-majmuni ne znaju za naše sklonište u čestaru, ali
smo ubrzo uvideli da smo bili u zabludi. Šuma je bila mirna, nijedan list na
drveću nije se pomicao, tišina je vladala oko nas, ali prvo iskustvo trebalo je
da nas pouči o podmuklosti i strpljenju ovih bića, koja su i te kako umela da
uvrebaju zgodan trenutak. Ma šta da mi se u životu bude desilo, uveren sam
da nikada neću videti smrt tako blizu kao tog jutra. Ali, počnimo redom.
Probudili smo se izlomljeni užasnim uzbuđenjima i izgladneli postom.
Samerli se držao na nogama samo po cenu velikih napora, ali bilo je kod to-
ga čoveka mnogo hrabrosti, koju godine nisu umanjile. Jednostavno, nije
hteo da zna za poraz. Održali smo savet. Bilo je ugovoreno da na miru pro-
vedemo još sat-dva na istom mestu, da se založimo, za čime smo osećali ve-
liku potrebu, i da zatim krenemo na put i pređemo na drugu stranu central-
nog jezera, do pećina u kojima su, prema mojim tvrđenjima, stanovali Indi-
janci. Računali smo da će nam Indijanci kojima smo pritekli u pomoć obez-
bediti kod svojih prijatelja srdačan doček. Najzad, pošto je naša misija bila
završena i pošto smo dublje prodrli u tajnu Zemlje Mejpla Vajta, usredsredi-
ćemo se svim snagama na rešavanje životnog problema, naime, kako da se
izvučemo odavde i da se vratimo u civilizaciju. Čelendžer je bio gotov da
prizna da smo pod ovakvim okolnostima već ostvarili svrhu našeg puta i da
smo, iznad svega, dužni da civilizaciji predamo koristi od našeg otkrića.
Mogli smo sada na miru da posmatramo naše Indijance. Bili su to mali
ljudi, nervozni, gipki, dobro građeni; svoju retku crnu kosu nosili su uveza-
nu oko glave pomoću kožnih kaiševa, a umesto odela imali su samo kožni
pojas oko bedara. Njihovo lice, bez ijedne dlake, bilo je skladno i imalo je
vedar izgled. Pogodili smo da je kod njih običaj da ukrašavaju uši po tome
što su im prilikom otmice ušne školjke bile iskidane i iskrvavljene. Govorili
su nekim tečnim jezikom, koji nam je bio potpuno nerazumljiv. Kako se če-
sto ponavljala reč „Akala“, zaključili smo da je to bilo ime njihovog pleme-
na. S vremena na vreme okretali su ka šumi lica, zgrčena od straha i mržnje,
dizali pesnicu i vikali: „Doda! Doda!“, reč kojom su svakako označavali
svoje neprijatelje.
– Šta mislite, Čelendžere? – upita lord Rokston. – Što se mene tiče,
ne sumnjam da je ovaj ovde, obrijan iznad čela, svakako jedan od njihovih
poglavica.
Zaista, pomenuti čovek vidno je držao ostale na odstojanju i ovi mu ni-
kada nisu uputili reč bez izvesnih znakova poštovanja. Izgledao je mlađi od
njih, ali je bio ponosan i pomalo nadmen. Kada mu je Čelendžer stavio ruku
na rame, njegove crne oči su zaplamtele i on je odskočio kao punokrvan
konj pod mamuzom, a zatim se isprsio s rukama na grudima, zauzeo go-
spodski stav i nekoliko puta izgovorio reč „Maretas“. Profesor, koga sve to
nije mnogo zbunilo, zgrabio je za rame najbližeg Indijanca i počeo da nam
drži predavanja, kao da je reč o primerku koji je doneo u učionicu upakovan
u bocu.
– Posmatrajući obim njihove lobanje, oblik njihovog lica i druge karak-
teristike – poče on sa uobičajenom opširnošću – ne bi trebalo smatrati
ove ljude za proizvod jednog nižeg tipa. Naprotiv, trebalo bi ih postaviti na
samo jedan stupanj niže od onoga na kome se nalaze mnoga južnoamerička
plemena. Nijedna hipoteza ne bi mogla objasniti evoluciju ove rase na
ovom mestu. Štaviše, jedan tako veliki vremenski razmak razdvaja već i lju-
de-majmune od životinja koje žive na ovoj visoravni, da bi čovek jedva mo-
gao prihvatiti da su se razvili tamo gde smo ih sreli.
– Pa, odakle onda mislite da su pali? – upita lord Rokston.
– Eto – odgovori profesor – jednog pitanja koje će svakako izazvati
vatrene diskusije između evropskih i američkih naučnika. Moje je mišljenje,
ovakvo kakvo je...
Isprsivši se, Čelendžer drskim pogledom odmeri svoj pažljivi auditori-
jum.
– ... da je pod naročitim uslovima u ovoj zemlji evolucija otišla čak do
kičmenjaka, ostavljajući stare tipove da i dalje žive zajedno s novim. Zbog
toga ovde vidimo životinje isto tako savremene kao što je tapir, koji, uosta-
lom, živi vrlo dugo, velikog jelena i velikog mravojeda u društvu reptila iz
perioda jure. Što se tiče ljudi-majmuna i Indijanaca, kakvo naučno objašnje-
nje možemo dati za njihovo prisustvo? Ne vidim drugo objašnjenje, sem
osvajanja. Nekada je u Južnoj Americi postojao antropoidni majmun, koji
se, pošto je pronašao put do ove visoravni, tu razvio do čoveka-majmuna
koga smo videli. Poneki od njih...
 Čelendžer me je netremice gledao.
– ... imaju izgled koji bi, da imaju i odgovarajuću inteligenciju, poslužio
na čast svim živim rasama. Uveren sam da seoba Indijanaca ne datira
odskora. Pod pritiskom gladi ili osvajanja, oni su se popeli na visoravan i,
našavši se licem u lice sa čudovištima koja nikada nisu videli, potražili su
neko sklonište u pećinama o kojima nam je govorio naš mladi prijatelj.
Očevidno je da su se morali boriti da ostanu ovde uprkos ovim zverima, a
pogotovo uprkos ljudima-majmunima, koji su ih morali smatrati za uljeze i
protiv kojih su započeli nemilosrdnu borbu, u kojoj su nadjačali samo svo-
jom inteligencijom. Ako je njihov broj ograničen, to je samo posledica ove
borbe. Pa lepo, gospodo, jesam li vam razjasnio zagonetku? Ima li nečeg još
u mome predavanju u šta sumnjate?
Prvi put se Samerli, koji je još bio potišten, zadovoljio samo time da be-
sno odmahne glavom u znak opšteg neslaganja. Provlačeći prste kroz svoju
kratku kosu, lord Rokston izjavi da se ne oseća dovoljno upućenim da mu
se usprotivi. Što se mene tiče, igrao sam svoju uobičajenu ulogu: sveo sam
stvari na prozaičan i praktičan nivo i primetio da nam nedostaje jedan Indi-
janac.
– Poslali smo ga da donese vode – reče lord Rokston.
– U logor?
– Ne, do potoka. Potok se nalazi s one strane, najviše dvesta jardi izme-
đu drveća. Ali, taj se vrag nešto mnogo ne žuri.
– Idem da vidim.
Uzevši pušku, ostavio sam svoje prijatelje da pripreme dobar doručak i
uputio sam se ka potoku. Možda mi se može prigovoriti da sam bio neoba-
zriv što sam se udaljio od našeg skloništa, ma kako to bilo blizu, ali ne za-
boravite da smo bili nekoliko milja daleko od mesta na kome su boravili
ljudi-majmuni, pa smo verovali da nam nisu nanjušili trag i da, sa puškom u
ruci, u svakom slučaju nemam razloga da ih se bojim. Nisam, međutim, po-
znavao njihovo lukavstvo i njihovu snagu.
Čuo sam negde ispred sebe žubor potoka, ali ga od grupe drveća i kore-
nja još nisam mogao videti. Dok sam još tako išao u tom pravcu, udaljujući
se od pogleda svojih drugova, opazio sam pod jednim drvetom u žbunju
jednu neodređenu masu. Zadrhtao sam kad sam, približivši se, opazio telo
našeg Indijanca. Ležao je sa strane, sa prevrnutom glavom, s telom tako is-
krivljenim da je izgledalo kao da gleda preko ramena. Viknuo sam da dam
znak za uzbunu i sagnuo sam se da razgledam leš.
 U tom trenutku svakako je moj anđeo čuvar bio na oprezu, jer sam u jed-
nom momentu nespokojstva, možda zbog šuštanja lišća, podigao oči. Izme-
đu gustih grana koje su iznad mene visile, dve dugačke mišićave ruke, po-
krivene crvenkastom dlakom, lagano su se spuštale. Samo jedan trenutak, i
te bi me velike brze ruke stegle za grlo. Odskočio sam u stranu, ali ruke su
bile još brže. Iako sam, odskočivši, izbegao njihov kobni zagrljaj, jedna
druga ruka me je zgrabila za potiljak, dok se druga spustila na moje lice.
Digao sam ruku da branim grlo. Ubrzo, ruka koja mi je pokrivala lice, skli-
znula je i uhvatila me za šake. Osetio sam kako se lagano dižem sa zemlje,
a istovremeno neko nesvesno vučenje iza moje glave rastezalo mi je kičmu.
Skoro sam se onesvestio. Pa ipak, nastavio sam da se branim – stezao sam
ruku koja me je držala za vrat. Podigao sam pogled i ugledao jedno strašno
lice sa plavim, hladnim, jasnim i neumoljivim očima, koje su me netremice
fiksirale. Te strašne oči imale su neku hipnotičku moć. One su skrhale svaki
moj otpor. To čudovište je osetilo kako popuštam i dva oštra očnjaka zabli-
stala su za trenutak u njegovoj čeljusti, a pet prstiju se nanovo zarilo u moj
vrat, dižući me i spuštajući. Mrak mi je pao na oči, srebrna zvona zabrujala
su mi u ušima i samo tupo, kao iz neke daljine, čuo sam pucanj puške. Imao
sam utisak da padam, uz jak udarac; konačno sam izgubio svest.
Kada sam se probudio, ležao sam na travi u našem skloništu. Lord Rok-
ston mi je prskao lice vodom koju su doneli sa potoka. Međutim, Čelendžer
i Samerli su me posmatrali vrlo zabrinuto i pod njihovom naučničkom ma-
skom imao sam vremena da otkrijem ljudsku dušu. Onesvestio sam se pr-
venstveno zbog pada. Nisam bio povređen i posle pola sata ustao sam, s do-
sta jakom glavoboljom i nekako ukrućenim vratom. Ali bio sam spreman na
svaku eventualnost.
– Malo je trebalo pa da poginete, mladiću moj – reče mi ser Džon. –
Čim sam začuo vaš vrisak, pojurio sam, ali kad sam vas video sa iskrivlje-
nom glavom, koja je prosto bila izvučena iz ramena, kako se bacakate u va-
zduhu, poverovao sam da sam dockan stigao. U svom uzbuđenju nisam po-
godio napadača, ali on vas je ipak pustio i iščezao kao munja. Tako mi ne-
ba, zašto nemam sa sobom pedeset naoružanih ljudi! Ubrzo bih očistio ze-
mlju od ove paklene družine i ostavio je čistiju nego što smo je zatekli.
Tako su nas ljudi-majmuni nanovo pronašli i vrebali su nas sa svih stra-
na. U najgorem slučaju, tokom dana nije trebalo da se plašimo njihovog pri-
sustva, ali je verovatno da neće propustiti noć a da nas ne napadnu. Zato bi
bilo najbolje da što pre umaknemo. Sa triju strana širila se šuma, u kojoj
smo se izlagali opasnosti da padnemo u neku zasedu, a sa četvrte strane, ko-
ja je silazila ka jezeru, nalazilo se samo žbunje s nekoliko raštrkanih drveta,
a mnogo dalje jedan proplanak. To je bio isti onaj put kojim sam krenuo u
svoju usamljenu šetnju, koji vodi pravo do indijanskih pećina. Sve nam je
nalagalo da tuda krenemo.
Žalili smo samo zbog toga što iza sebe ostavljamo naš logor, ne zato što
nam je tamo ostao jedan deo namirnica, već zato što smo izgubili svaku ve-
zu sa Zambom, koji je bio naša jedina spona sa svetom. Uostalom, s naše
četiri puške i sa mnogobrojnim mecima koje smo poneli, mogli smo se za
neko vreme pouzdavati u same sebe i nadati se, ako nas sreća posluži, da
ćemo se uskoro vratiti i uspostaviti vezu sa našim sadrugom. On je obećao
da će ostati na svome mestu: on će i održati svoju reč.
Krenuli smo rano popodne. Mladi poglavica išao je ispred nas kao vođa,
ali je sa prezirom odbio da ponese ma kakav tovar. Iza njega su išla dvojica
preostalih Indijanaca, natovareni našim namirnicama – koje su, na žalost,
bile veoma smanjene! Lord Rokston, oba profesora i ja, s punim puškama,
išli smo kao zaštitnica. U trenutku kada smo krenuli, ljudi-majmuni su izne-
nada jako kriknuli, ili zato što su trijumfovali zbog našeg odlaska ili da nam
se narugaju zbog bekstva. Okrenuli smo se. Zelena zavesa drveća iza nas
ostala je neprobojna, ali ova vika, koja se produžavala, nagoveštavala nam
je da se iza nje i dalje kriju naši neprijatelji. I pored svega, nije izgledalo da
nas gone, pa mi uskoro izbismo na čistinu i umakosmo im.
Vukući noge, s obzirom na to da sam išao poslednji, posmatrao sam svo-
ja tri prijatelja ispred sebe i nisam mogao da se uzdržim od smeha. Je li to
zaista bio onaj veličanstveni lord Rokston, koga sam jedne večeri video iz-
među njegovih persijskih ćilimova i njegovih slika, ispod rumene električne
svetlosti? Je li to onaj impozantni profesor koji se kočoperio iza svog veli-
kog pisaćeg stola, u svom kabinetu za rad u Enmor parku? I, najzad, onaj
drugi, je li to ona ista nadmena, stroga osoba koja se pojavila na skupu u
Zoološkom institutu? Tri skitnice na zabačenoj stazi u Sariju ne bi izgledale
tako bedno kao oni. Doduše, na ovoj smo visoravni bili tek od pre nedelju
dana, ali smo dole ostavili odeću, i u toku ove nedelje svi smo preživeli ra-
zna čuda; samo ja manje od ostalih, jer nisam kao oni podneo nasilja ljudi-
majmuna. Sva tri moja prijatelja izgubila su svoje šešire, a odelo im je visi-
lo u dronjcima, i zbog prljavog lica i crne brade jedva bi ih ko poznao. Sa-
merli i Čelendžer su hramali, pa čak i ja, usled onog pada, više sam se vu-
kao nego što sam išao, osećajući da mi je vrat krut kao daska. Uistinu, tužno
je izgledala ova naša grupa i nisam se čudio kad su nas pokadšto Indijanci
posmatrali zgranuto i sa užasom.
Pri kraju dana stigli smo do obale jezera. Kad smo izašli iz žbunja i našli
se pred jezerom, naši prijatelji urođenici zaurlaše od radosti i počeše da nam
rukama pokazuju jedan te isti pravac ispred sebe. Doživeli smo tada najčud-
novatiji prizor: čitava flota čamaca, koja je klizila preko glatke površine,
poletela je pravo ka obali na kojoj smo se nalazili. Bila je na nekoliko milja
kad smo je opazili, ali se približavala neverovatnom brzinom i ubrzo je bila
tako blizu da su nas veslači već mogli razlikovati. Eksplozija veselosti
uskoro izbi kod njih. Videli smo ih kako ustaju sa sedišta, kako ludački ma-
šu veslima i kopljima, posle čega su nastavljali da veslaju. Izvukli su najzad
čamce na zemlju, prevrnuli ih na pesak i potrčali, bacivši se na kolena, s ra-
došću i uzvicima, pred svojim mladim poglavicom. Najzad je jedan od njih,
koji je bio prilično star, sa ogrlicom i grivnom od krupnih staklenih kuglica,
koji je preko leđa imao divno životinjsko krzno u boji šarenog ćilibara, po-
trčao i zagrlio nežno mladića koga mi besmo spasli. Potom, pošto nas je po-
gledao, postavio mu je nekoliko pitanja; zatim nam je prišao sa dostojan-
stvenim izgledom i sve nas redom zagrlio, dok je celo pleme, na njegovu
naredbu, leglo na zemlju da nam oda počast. Što se mene lično tiče, ovi
znaci obožavanja su me uznemiravali i smetali mi, a i na licima lorda Rok-
stona i Samerlija video sam isti utisak. Samo se Čelendžer šepurio kao cvet
na suncu.
– Moguće je da su to primitivna bića – reče on gladeći svoju bradu –
ali njihovo držanje u prisustvu viših bića moglo bi poslužiti za primer mno-
gim naprednijim Evropljanima. Kako je čudna ova instinktivna korektnost
kod divljaka!
Ovi ljudi svakako behu pošli u rat, jer su svi nosili koplja – dugačke
bambusove trske sa koskom na kraju – lukove, strele i neku vrstu buzdo-
vana ili ratne sekire, koja im je visila o pojasu. Pogledi puni mračne mržnje,
kojom su posmatrali šumu, reč „Doda“, koju su bez prestanka ponavljali,
sve je to pokazivalo da su krenuli na put da ili spasu ili osvete onoga koga
smo sada mogli smatrati sinom njihovog starog poglavice. Šćućureno u
krug, pleme je održalo savet, kome smo prisustvovali sedeći na jednoj ba-
zaltnoj ploči. Dva ili tri ratnika uzela su reč. Najzad je naš mladi prijatelj
održao vatren govor i rečitost njegovih crta i njegovih pokreta tumačila nam
je njegove reči, kao da smo razumeli ceo govor:
 – Čemu da se vratimo? – rekao je on. – Pre ili kasnije, to se mora is-
puniti. Šta mari ako sam se živ vratio? Poubijali su naše drugove! Nikakva
bezbednost ne postoji za nas. Svi smo na okupu i spremni.
Zatim je, pokazujući na nas dodao:
– Ovi neobični ljudi su naši prijatelji (prstom je pokazao na nebo), oni
zapovedaju munji i gromu. Kada ćemo mi pronaći sličnu sreću? Pođimo!
Umrimo odmah, ili obezbedimo budućnost. Ako se vratimo, kako ćemo se
bez stida pojaviti pred svojim ženama?
Mali crveni ratnici gutali su svaku besednikovu reč. Kada je završio, za-
pljeskali su, dižući uvis svoje grubo oružje. Stari poglavica priđe i pokaza
rukom ka šumi, postavljajući nam neko pitanje. Lord Rokston mu dade
znak da pričeka na odgovor, a zatim, okrenuvši se k nama, reče:
– Odlučite šta hoćete da uradite. Što se mene tiče, želeo bih da se obra-
čunam s gospodom majmunima, i ako bi se desilo da ih očistimo sa zemlji-
ne površine, ne verujem da bi se zemlja zbog toga ožalostila. Dakle, pridru-
žiću se našim malim crvenim drugovima. Nameravam da ih vidim na delu.
Šta na to kažete, mladiću?
– Razume se da polazim s vama.
– A vi, Čelendžere?
– Pratim vas.
– A vi, Samerli?
– Izgleda mi da smo izgubili iz vida cilj svog putovanja, ser Džone. Ka-
da sam u Londonu napustio svoju katedru, priznajem da nisam pomislio da
je napuštam da bih predvodio grupu divljaka protiv jedne naseobine antro-
poidnih majmuna.
– Eto, na kakve smo niske funkcije pali! – reče lord Rokston, smejući
se. – Ali, mi smo se već odlučili, a vi radite kako hoćete!
– Ja i dalje nalazim – uzjoguni se Samerli – da je vaša odluka krajnje
nepametna. Uostalom, ako svi pođete, ne vidim kako bih mogao da osta-
nem.
– Onda je sve u redu! – dobaci lord Rokston.
I okrenuvši se poglavici, objasni mu klimanjem glave i tapšanjem po pu-
šci da pristajemo. Starac nam stisnu ruke, a njegovi ljudi nas glasno pozdra-
više. Kako je bilo odveć kasno da krenemo, Indijanci napraviše neku vrstu
bivaka. Dok je jedan deo Indijanaca ložio vatre, drugi su se za trenutak iz-
gubili u žbunju da bi se odmah potom pojavili gurajući jednog mladog igua-
nodonta. I on je na jednom ramenu imao istu onu asfaltnu mrlju koju smo
već zapazili kod njegovih saplemenika; i kada smo videli jednog urođenika
koji je kao sopstvenik odobrio da ga zakolju, tek onda smo razumeli da su
ove ogromne životinje držane kao domaća stoka i da su mrlje, koje su nas
toliko interesovale, bile u stvari znaci čijem su stadu pripadali. Nenaoruža-
ni, apatični biljožderi imali su ogromne udove ali ne i mozak, i svako bi ih
dete moglo voditi. Za nekoliko minuta iguanodont je bio raskomadan i na
dvanaest velikih vatri peklo se na ražnjevima njihovo meso, pokraj velikih
riba ganoida koje su ulovljene pomoću koplja.
Međutim, dok je Samerli spavao na pesku, mi smo radoznalo lutali oba-
lom jezera. U dva maha smo otkrili jame sa plavičastom ilovačom, istom
onakvom kakvu smo videli u onoj baruštini sa pterodaktilima. Ti stari vul-
kanski otvori neobično su interesovali lorda Rokstona. Čelendžer je, na dru-
goj strani, posmatrao jedan gejzir s vrelim blatom na čijoj su se površini
rasprskavali krupni gasni mehuri. Zavukao je unutra jednu trsku i uzviknuo
radosno kao dete kada je, prinevši upaljenu šibicu, uspeo da izazove malu
eksploziju i kada se na drugom kraju trske ukazao plavi plamen. Njegovoj
radosti nije bilo granica kada je stavio prevrnutu kožnu kesu na trsku i kada
se ona nadula i počela da leti.
– Jedan zapaljivi gas, osetno lakši od vazduha. Ne ustežem se da potvr-
dim da u sebi sadrži dobar deo slobodnog kiseonika. Mladi moji prijatelji,
Džordž Eduard Čelendžer nije sasvim izgubio moć pronalaženja! On još
može da pokaže kako jedan veliki um prisiljava i iskorišćuje prirodu za svo-
je potrebe.
Usled nekog tajnog plana bio je naročito gord i važan, ali nam više nije
ni reči rekao.
Što se mene tiče, ono što sam video na obali izgledalo mi je manje divno
od samog jezera. Rekao bih da smo svojim mnogobrojnim prisustvom i vi-
kom poplašili sve životinje nadaleko, izuzev nekoliko pterodaktila, koji su
kružili iznad naših glava i čekali da se nahrane našim ostacima. Inače, ništa
se nije pomerilo oko našeg logora. Naprotiv, centralno jezero, koje je u su-
ton postalo ružičasto, ključalo je i vrilo od raznih životinja. Dugačke sive
kičme, visoka čipkasta peraja izbijala su kroz srebrnastu penu i zatim se gu-
bila u dubinama. Neki čudni oblici, neke ogromne kornjače i neobični sauri
gmizali su po sprudovima. Jedna velika pljosnata životinja, koja je ličila na
kožnu, masnu i crnu pletenicu, silazila je krivudavo ka jezeru. Ovde-onde
poneka zmija dizala je glavu uvis i voda se oko nje pretvarala u neku penu-
šavu ogrlicu, i dok je ona klizila kroz vodu, skupljajući se i istežući gracio-
zno kao labudov vrat, veliki kolutovi stvarali su se iza nje. Jedna od njih is-
plivala je na sprud, nekoliko stotina jardi od nas i njeno telo u obliku bureta
imalo je peraja. Samerli nam se baš u tom trenutku približi i Čelendžer i on
počeše da se oduševljavaju.
– Jedan pleziosaur! Pleziosaur iz slatke vode! – uzviknu Samerli. –
Doživeo sam i to da vidim! Neka vas Bog blagoslovi, dragi moj Čelendže-
re, više od svih današnjih i bivših zoologa zajedno.
Noć je uveliko pala, indijanske vatre svetlucale su u mraku, kada su naša
dvojica naučnika najzad prestala da se dive čarolijama ovoga kraja. Legli
smo na obalu i iz mračnog jezera dopirao je s vremena na vreme još poneki
šum ili zvuk nekog gnjuranja.
U samo svitanje krenuli smo iz logora i sat kasnije pošli u našu značajnu
ekspediciju. Često sam u svojim snovima zamišljao sebe kao ratnog dopi-
snika, ali nikada nisam mogao ni zamisliti da će tako izgledati borba koju
treba da opišem! Evo moje prve depeše sa bojišta:
Naša trupa, koja je u toku noći bila pojačana dolaskom izvesnog broja
Indijanaca mogla je, kada smo pošli, imati četiri do pet stotina ljudi. Lanac
izviđača, koji je štitio središte kolone, pošto je prešao žbunoviti brežuljak
koji je vodio ka šumi, razvio se u strelce i bacače kopalja. Rokston i Samer-
li stali su na desno krilo, a Čelendžer i ja na levo. Puške, koje su bile po-
slednja remek-dela puškara iz Sent Džejms strita i Strenda, pratile su u boj
vojsku iz kamenog doba!
Neprijatelj se ubrzo pojavio. Užasna piskava graja dopirala je iz šume i
jedna velika grupa ljudi-majmuna, dižući batine i bacajući kamenje, ustre-
mila se na naš centar. Herojski, ali ludi napad, jer su se napadači sporo kre-
tali zbog svojih odveć kratkih nogu, dok su Indijanci bili okretni i gipki kao
mačke. Bilo je strašno videti ova krvoločna bića, s penom na ustima, s va-
trenim očima, kako se zaleću da se dočepaju neprijatelja, koji ih je, krijući
se, obasipao strelama. Jedan čovekoliki majmun, s grudima i rebrima pro-
bodenim strelama, prošao je pokraj mene urličući od bola. Da se ne bi mu-
čio, ispalio sam mu metak u čelo i on se prevrnuo u šiblje. To je bio jedini
ispaljeni metak, jer centru nije bila potrebna naša pomoć. Mislim da se nije-
dan čovek-majmun, od svih koji su pošli u borbu na poljani, nije vratio u
šumu.
Međutim, u šumi je stvar bila mnogo ozbiljnija. Posle jednog sata pošto
smo prodrli u šumu, nastala je očajna borba, te smo se jedva održali. Izvla-
čeći se iz česte, ljudi-majmuni su svojim ogromnim batinama napadali po
dva do tri Indijanca pre nego što bi pali pogođeni strelama. Svaki njihov
udarac bio je smrtonosan. Jedan od njih slomio je na komade Samerlijevu
pušku i baš kad je podigao toljagu da mu razbije lobanju, jedan Indijanac
mu zari nož u srce. Ostali osuše sa drveća na nas kišu kamenja i toljaga, a
ponekad, kad bi pali u naše redove, borili su se besomučno, do smrti. Naši
saveznici ustuknuše za trenutak pod njihovim pritiskom, i verovatno bi se
povukli da naše puške nisu napravile pustoš. Njihove stare poglavice hrabro
su ih bodrile i oni se vratiše u borbu s takvom žestinom da su se najzad lju-
di-majmuni morali povući. Samerli više nije imao oružja, ali sam ja zato
pucao bez prekida, i bez prekida smo čuli kako na desnom krilu pucaju pu-
ške naših drugova. Tada se najednom stvori panika kod naših neprijatelja i
poče bekstvo. Cičeći i urlajući, ove velike poluživotinje razbegoše se u
svim pravcima. Naši prijatelji pojuriše za njima. Vazduh se prolamao od nji-
hovih radosnih usklika. Za jedan dan imali su da likvidiraju vekovima staro
neprijateljstvo i svu mržnju i zverstva i nemile uspomene iz njihove jedno-
stavne istorije. Najzad je čovek imao poslednju reč i stavio je na njegovo
mesto čoveka-životinju. Begunci nisu mogli da izmaknu. Sa svih strana
kroz šumu mešali su se usklici pobede sa šištanjem strela i lomljenjem gra-
na, koje je prouzrokovalo pad ljudi-majmuna sa drveća.
Išao sam sa ostalima, kad nam se približiše lord Rokston i Čelendžer.
– Svršeno je – reče lord Rokston. – Mislim da se možemo osloniti na
naše prijatelje da će ih dotući. Ukoliko ih manje budemo viđali, utoliko će-
mo možda bolje spavati.
U Čelendžerovim očima plamtela je želja za ubijanjem.
– Imali smo – uzviknu on, isprsivši se kao petao – naročitu privilegiju
da prisustvujemo jednom tipičnom događaju, jednoj od onih sudbonosnih
bitki koje su rešavale sudbinu sveta. Šta znači, prijatelji moji, kada jedna
zemlja osvaja drugu? To ništa ne znači i ništa ne menja! Ali kada se, u pra-
skozorje sveta, stanovnik iz pećine u besnom susretu, kao što je bio ovaj,
merio sa tigrom ili nametao svoje gospodarstvo slonu, to su bile istinske po-
bede i jedine koje su nešto vredele. Eto, hir sudbine dozvolio nam je da uče-
stvujemo u jednoj sličnoj pobedi. Od danas, na ovoj visoravni budućnost
pripada čoveku.
Potrebna je velika vera, pa da se opravdaju tako tragična sredstva. Što
smo više išli napred, nalazili smo u gomilama leševe ljudi-majmuna, obore-
nih strelama ili kopljima. Pogdegde je jedna mala grupa Indijanaca, potpu-
no smrvljenih, označavala mesto na kome je neki od majmuna u samrtnim
mukama skupo prodao svoj život. Uzvici i urlanje ispred nas i dalje su nam
pokazivali pravac gonjenja. Doterani do svog „grada“, ljudi-majmuni poku-
šali su da se poslednji put odupru, ali su pobednici i ovog puta bili jači, i na-
še oči ugledaše svu grozotu završne scene. Osamdeset do sto mužjaka, koji
su ostali u životu, dovedeni su na onu istu ledinu pokraj provalije, koja je
pre dva dana bila pozornica našeg junačkog dela. Kada smo prispeli, opko-
lio ih je jedan krug Indijanaca, naoružanih kopljima. Sve se odigralo u tre-
nutku. Trideset do četrdeset majmuna nastradalo je na licu mesta. Ostali su,
uz dreku i otimanje, bili bačeni u provaliju, i, sudarajući se pri padu, otišli
su kao nekada njihovi zatočenici na dno, duboko šest stotina stopa, da se
nataknu na bambuse. I tako, kao što Čelendžer reče, čovek je zagospodario
Zemljom Mejpla Vajta, uništio mužjake, razorio grad majmuna, poveo žen-
ke i mladunce u ropstvo i vekovna svađa završi se krvlju.
Pobeda nam je donela velike koristi. Mogli smo se vratiti u naš stari lo-
gor i pokušati da pronađemo namirnice. Opet smo mogli da razgovaramo sa
Zambom, koji je izdaleka, prestravljeno, posmatrao prizor majmunske lavi-
ne koja se survala u provaliju.
– Vi se vratiti, gospodin! Vi se vratiti! – vikao nam je on. – Inače svi
otići do đavola!
– To je glas razuma! – reče ubeđeno Samerli. – Imali smo dovoljno
pustolovina, koje su malo odgovarale našem karakteru i našem stanju. Če-
lendžere, podsećam vas na vaše obećanje. Od ovog časa se tome posvetite
da nas izvučete iz ove užasne zemlje i da nas vratite u civilizovan svet.
 15.

Nagledali smo se
divota
Pišem vam ovo iz dana u dan, ali se nadam da ću pre nego što završim
ove redove najzad moći da ugledam malo svetlosti u ovom našem mraku.
Ljutimo se što osećamo da smo privezani za ovu zemlju, samo zato što ne
možemo da izmislimo neki način da se oslobodimo. Možda ćemo kasnije
čestitati sebi zbog ovog prinudnog ostanka, zahvaljujući kome smo mogli
da malo bolje upoznamo ovu zemlju čuda i bića koja u njoj obitavaju.
Pobeda Indijanaca i uništenje ljudi-majmuna označili su preokret naše
sreće. Bili smo gospodari visoravni, jer su nas ovi priprosti ljudi, kojima
smo pomogli da unište svoje drevne neprijatelje, posmatrali sa izvesnom za-
hvalnošću, pomešanom sa strahom. Ako su možda u dnu duše i poželeli od-
lazak ovako opasnih pomoćnika, nisu nam u tom smislu mogli pružiti nika-
kvo korisno uputstvo. Koliko smo mogli da razumemo po njihovim znaci-
ma, postojao je nekada jedan prolaz pomoću koga se pelo na visoravan i to
je bio baš onaj čiji smo ulaz otkrili dole u ravnici. Nema sumnje da je on u
raznim epohama služio kao put za spuštanje i ljudima-majmunima i Indijan-
cima, i da su se njime docnije koristili Mejpl Vajt i njegov saputnik. Ali
prošle godine, usled zemljotresa, stene su se stropoštale i zatvorile ulaz. Ka-
da smo im stavljali do znanja da bismo želeli da odemo, Indijanci su vrteli
glavom i slegali ramenima. Nismo znali da li zato što nisu mogli ili zato što
nisu želeli da olakšaju naš odlazak.
Ženke i mladunci koji su ostali živi posle pogibije ljudi-majmuna bili su
dovedeni na suprotnu stranu visoravni, nedaleko od pećina, da tu ubuduće
žive kao robovi pod očima svojih gospodara. Gruba i varvarska slika. Rop-
stvo Jevreja u Egiptu ili Vavilonu. Noću je između drveća dopiralo dugo ža-
ljenje i ječanje, kao da je neki primitivni Jezekilj oplakivao veličinu pada i
sećao se prošle slave majmunskog grada. Da seku drveće i vuku vodu, to je
ubuduće bila sudbina ovih zarobljenika.
 Dva dana posle borbe, mi smo najzad s našim saveznicima prešli visora-
van i podigli logor u podnožju njihovih stena. Oni su hteli da stanujemo s
njima u pećinama, ali lord Rokston nije hteo za to ni da čuje, tvrdeći da bi
to značilo, u slučaju njihove izdaje, biti im predat na milost i nemilost. Sa-
čuvali smo svoju nezavisnost i, ne prekidajući s njima najsrdačnije odnose,
uvek smo i za svaki slučaj imali napunjene puške. Neprekidno smo poseći-
vali pećine, koje su zasluživale da budu pregledane. Pa ipak, nikada nismo
mogli da odlučimo da li su bile delo prirode ili čoveka.
Sve su bile izdubljene u istom mekom sloju stene između vulkanskog
bazalta, koji je na njima stvarao rumenu koru, i tvrdog granita, koji je sači-
njavao njihovu osnovu.
Ove pećine zjapile su na osamnaest stopa od zemlje i do njih se dolazilo
preko kamenih stepenica, tako uskih i kliskih da se preko njih nijedna živo-
tinja nije mogla popeti. Unutrašnjost pećina bila je topla i suva. Duž pećina
su se pružale dugačke galerije sa sivim i glatkim zidovima, koji su bili ukra-
šeni veštim crtežima na kojima su bile predstavljene razne životinje sa viso-
ravni. Ako bi život potpuno nestao sa ovog kruga zemlje, budući istraživač
našao bi tu, na zidovima pećine, bezbroj dokaza o čudnovatoj fauni – di-
nosaurima, iguanodontima, ribama-gušterima, koji su se čak i do danas za-
držali.
Otkako smo naučili da u iguanodontima vidimo domaće životinje koje
imaju svoje vlasnike i koje su bile namenjene za ishranu, pomislili smo da
je, čak i svojim primitivnim oružjem, čovek umeo da ostvari svoju nadmoć-
nost na ovoj visoravni; ali smo ubrzo shvatili svoju zabludu, naročito kada
se odigrala drama, trećeg dana posle našeg preseljavanja u podnožje pećina.
Lord Rokston i ja čuvali smo logor u Čelendžerovom i Samerlijevom odsu-
stvu. Dvojica naučnika behu otišli na centralno jezero, gde su urođenici po
njihovom naređenju pomoću harpuna lovili osobite primerke velikih gušte-
ra. Na padini, preko puta svog staništa, ostali Indijanci obavljali su razne
poslove. Odjednom se začuo krik za uzbunu. Odjeknula je reč „stoa“ iz sto-
tine usta. Ljudi, žene i deca bežali su sa svih strana tražeći sklonište, i u lu-
dačkom strahu peli su se preko stepenica u pećine, koje su ih naprosto guta-
le.
Podigavši oči, spazili smo ih kako nas sa stena pozivaju rukama da dođe-
mo k njima. Zgrabili smo puške i poleteli da vidimo u čemu se sastojala
opasnost. Naglo, kroz drveće koje je bilo sasvim blizu nas, pojavi se dvana-
est do petnaest Indijanaca trčeći koliko su ih noge nosile, a u stopu za njima
jurila su dva strahovita čudovišta, poput onih koja su nam prekinula san u
logoru i pokvarila moju usamljenu šetnju. Ličila su na užasne žabe i kretala
se u skokovima, a bila su neverovatno velika, prevazilazeći rastom i najve-
ćeg slona. Videli smo ih samo noću i ona se danju zaista nikada ne pojavlju-
ju, osim ako ih kogod ne uznemiri, kao ovog puta, u njihovim ležištima.
Preneraženo smo se zaustavili. Njihova koža, prekrivena krastama i čvoro-
vima, neobično se, kao krljušti u ribe, presijavala na suncu u svim duginim
bojama.
Ali, nismo imali dovoljno vremena da ih posmatramo, jer ta čudovišta
već behu napala begunce, strašno ih kasapeći. Padala su na njih svom svo-
jom težinom i kada bi ih zdrobila, predavala su ih jedno drugome. Uzalud
su nesrećni Indijanci vrištali od užasa i pokušavali da izmaknu neumoljivim
čudovištima: ostalo ih je svega šestorica, kad smo lord Rokston i ja najzad
mogli da im priteknemo u pomoć. Uostalom, naša im pomoć nije bila ni od
kakve koristi, osim što smo se i mi sami izložili istoj opasnosti. Na dvesta
jardi daleko od njih otvorili smo paljbu, koja je ubrzo ispraznila naše puške,
ali su meci imali isto dejstvo kao da smo ih gađali lopticama od hartije. Ove
životinje, koje su pripadale rodu reptila, lako su podnosile rane, jer, kako ni-
su imale nikakav nervni centar, već je izvor njihove životne snage u kičme-
noj moždini, te im moderno oružje nije moglo ništa učiniti. Jedino smo puc-
njavom mogli da zaustavimo njihov hod, skrenuvši im pažnju na puščanu
paljbu, i tako damo Indijancima vremena za bekstvo – a i sebi, da se pop-
nemo do stepeništa, sa kojeg se više ničeg nismo imali bojati. Ali tamo gde
je eksplozivni metak dvadesetog veka ličio na loptice od hartije videli smo
kako uspešno pogađa otrovna indijanska strela, potopljena najpre u sok od
strofante, a zatim zamočena u lešinu. Takvo oružje ne bi bilo od velike kori-
sti pri napadu na obične životinje, jer se otrov prilično sporo pronosio kroz
vene, i pre nego što životinja ugine imala bi dovoljno vremena da zgrabi čo-
veka. Ali, kako su nas ova dva čudovišta gonila do podnožja stepenica, kiša
strela spusti se na njih, pišteći iz svih pukotina na steni. U magnovenju, be-
hu načičkana strelama, što im izgleda, nije ni najmanje smetalo. Grebući,
balaveći u nemoćnom besu, okomila su se da se popnu uz stepenice, ali čim
bi s teškom mukom prešla nekoliko stepenika, skliznula bi i otkotrljala se
na zemlju. Na kraju je dejstvovao otrov. Jedno čudovište počelo je tupo da
mumla i najzad je palo, kao da ga je povukla njegova velika, pljosnata gla-
va. Drugo je počelo da skače i da piskavo ječi, praveći neke ekscentrične
krugove, a zatim se i ono srušilo na zemlju. Trenutak kasnije, opazili smo
kako se zgrčilo pre nego što se ukrutilo. Tada, u ludačkoj radosti zbog pobe-
de koja ih je oslobodila opasnih neprijatelja, Indijanci u gomilama izleteše
iz svojih pećina i pomamno zaigraše oko lešina. U toku noći isekli su ih na
komade i odneli dalje od pećina, ne da ga jedu, jer je meso bilo otrovno, već
bojeći se truleži. Međutim, srca ovih dvaju reptila, velika kao jastučići, i da-
lje su kucala. Oživljena užasnim nezavisnim životom, srca su se ritmično i
blago spuštala i dizala; prestala su da kucaju tek trećeg dana.
Docnije, kada budem imao sto bolji od ovog sanduka od konzervi, kada
budem imao bolji pribor za pisanje od ovog komadića olovke i poslednjeg
lista male sveske, detaljno ću govoriti o Indijancima Akala, o našem životu
među njima, o svim više-manje brzim prizorima koji su mi preletali ispred
očiju, a koje nam je pružala Zemlja Mejpla Vajta. Znam da me pamćenje
neće izdati: dokle god budem disao očuvaću jasno u svome sećanju svaki
sat, svaki pokret ove epohe i jasno preživljene događaje. Nikakvi novi utisci
neće moći da izbrišu ove, koji su tako duboki. Kada bude kucnuo trenutak,
opisaću vam ovu divnu noć na jezeru obasjanom mesečinom, kada se jedan
mladi ihtiosaur – neobično stvorenje, pola foka a pola riba, sa očima po-
krivenim jednom koskom sa obeju strana njuške i trećim okom na vrhu gla-
ve – koprcao u mreži jednog Indijanca do te mere da umalo nije prevrnuo
čamac u kome smo se nalazili; onu noć kada je vodena zmija sa zelenom
kožom iskrsla iz rogoza i odnela krmu sa Čelendžerovog čamca. Opisaću
vam još i ovu veliku belu i noćnu životinju – ne znamo da li je bila rep-
til – koja je živela u jednoj bari istočno od jezera i koja se tako brzo kreta-
la da je prilikom kretanja stvarala neku blago fosforescirajuću svetlost. Pre-
stravljeni Indijanci nisu smeli ni da joj se približe. Opazili smo je još u toku
dveju ranijih ekspedicija, ali joj se kroz baru nismo mogli približiti. Izgleda-
la je veća od krave i puštala je neki neobičan, mošusni miris. Pričaću vam
takođe i o onoj ptici koja je jednoga dana gonila Čelendžera sve do stene,
gde je potražio utočište: velika ptica trkačica ogromnog stasa. Mnogo veća
od noja, s vratom kao u jastreba, a sa užasnom glavom, koja je podsećala na
avet. Kako je Čelendžer počeo da se puže i da se sklanja, ptica mu je udar-
cem kljuna prosto odsekla potpeticu sa čizme; ali, bar ovoga puta bilo je ja-
če moderno oružje: ptica, koja je od glave do nogu bila visoka dvadeset sto-
pa i koju je profesor, van sebe od straha, opisao kao fororakta, pala je pod
puškom lorda Rokstona. Tresla je perje i udove i njena dva žuta oka sjala su
nekim zverskim sjajem. Da li ću doživeti da vidim njenu pljosnatu i neodre-
đenu lobanju kako stoji postavljena pored ostalih trofeja u kući lorda Rok-
stona? Zatim, svakako ću govoriti i o toksodontu – o tom džinovskom za-
morčetu visokom deset stopa, čiji su istureni zubi sekli kao makaze, i koje
smo ubili kada je došlo na pojilo na jezero.
Da, pisaću o svemu tome, pre ili kasnije, kada budem imao više slobod-
nog vremena. Ali posle naših tako ispunjenih dana želeo bih da sa nežnošću
naslikam ove divne letnje večeri kada smo, ležeći pod jasnoplavim nebom,
jedan pored drugog, u dubokoj travi nedaleko od šume, zadivljeno posma-
trali neobične ptice kako lete iznad naših glava, gledali nepoznate životinje
koje su izlazile iz svojih skloništa da nas uhode, dok je, međutim, žbunje
savijalo svoje grane puno ukusnih plodova i dok nas je hiljade čudesnih
cvetova okružavalo svojim otvorenim krunicama. Želeo bih da oživim one
čarobne noći na velikom jezeru, čija površina kao da je ključala kad bi u
njega zaronilo neko čudovište, ili dubine koje bi se zelenkasto prelivale pri-
likom prolaza neke druge životinje. Eto, to su prizori na kojima ću u buduć-
nosti sa zadovoljstvom zaustaviti svoje pero.
Ali, upitaćete me, pošto ste već imali toliko uspomena, zašto ste se vi i
vaši drugovi zaustavljali na svačem drugom umesto da i danju i noću tražite
način kako da siđete sa visoravni? Ne, odgovoriću vam, svi smo bez pre-
stanka mislili na to, ali uzalud. Odmah smo otkrili jednu činjenicu: Indijanci
nam u tome neće pomoći. U svim drugim stvarima pokazali su se kao naši
prijatelji, ali kada bismo im se obratili bilo da nam nabave neko drvo, koje
bi nam poslužilo kao most preko provalije, bilo da nas snabdeju kožnim
oputama ili lozicom od koje bismo ispleli konopce, nailazili smo kod njih
na ljubazno, ali uporno odbijanje. Smešili su se, žmirkali, vrteli glavom i to
je bilo sve. Stari poglavica je takođe uporno ćutao. Jedino nas je Maretas,
mladić koga smo spasli, zamišljeno posmatrao i znacima nam pokazivao
koliko ga žalostimo. Posle one odlučne pobede nad ljudima-majmunima,
smatrali su nas polubogovima koji nose pobedu u svojim puščanim cevima i
u našem boravku kod njih videli su jemstvo za svoj napredak i egzistenciju.
Mi smo, svakako, mogli samo s hvalom da govorimo o njima, ali smo oseti-
li da je bolje da držimo u tajnosti naše planove o spuštanju, jer, ko zna, da
nas u poslednjem trenutku ne bi pokušali silom da zadrže.
I pored dinosaura – koji danju nisu ni najmanje opasni, jer su, kao što
sam već rekao, imali običaj da se samo noću pojavljuju – dva puta sam u
toku poslednje nedelje išao do našeg starog logora da vidim Zamba, koji je
neprekidno čuvao stražu u podnožju stene. Žudnim očima sam posmatrao
ravnicu, tražeći u daljini pomoć o kojoj smo sanjali. Ali dugačka polja po-
krivena kaktusima bila su gola i pusta sve do linije bambusa na horizontu.
– Indijanac doći skoro, gospodin Melon. Vi samo čekati još jedna nede-
lja i on doći i doneti konopce za spuštanje.
Tako me je hrabrio valjani Zambo.
Baš kad sam se vraćao posle jedne ovakve ekspedicije, pošto sam celu
noć bio odsutan, i pošao uobičajenim putem, kad stigoh na jednu milju od
baruštine sa pterodaktilima, opazih nešto sasvim neobično. Jedan čovek mi
je išao u susret, zaštićen od glave do pete nekom vrstom trščanog kaveza,
koji je natakao na sebe kao zvono. Moje zaprepašćenje bilo je još veće kada
sam, približivši se, prepoznao u njemu lorda Rokstona. Video me je, izvu-
kao se iz kaveza i, ako se i osmehnuo, ipak mi se učinio zbunjen.
– Eh! Mladiću moj – reče on – kako sam mogao i pretpostaviti da ću
vas ovde sresti?
– Šta, do vraga, radite ovde? – upitah ga.
– Došao sam u posetu svojim prijateljima, pterodaktilima.
– Ali, zašto?
– Zato što su to vrlo interesantne životinje. Ali, i veoma nedruželjubive!
Imaju naročite manire kada dočekuju strance! Sećate li se? Stoga sam se za-
vukao u ovaj oklop, koji me štiti od njihovih opasnih dodira.
– Ali, ne razumem šta tražite po ovoj baruštini?
Pogledao me je ispitivačkim pogledom i na njegovom licu pročitao sam
izvesno ustezanje.
– Mislite li – reče on najzad – da samo profesori žele da nešto nauče?
Proučavam ove drage životinjice! Neka vam to bude dovoljno!
– Nisam imao nameru da vas vređam – rekoh mu. Njegovo se lice od-
jednom razvedri.
– Ne, niste me uvredili, mladiću. Pokušavam da za Čelendžera uhvatim
jedno od ovih vraških pilića. Ali, nije mi stalo do vašeg društva. Ja sam za-
štićen protiv njihovih ujeda, a vi niste. Do viđenja. Vratiću se uveče.
Okrenuo mi je leđa, ponovo se zavukao u svoj kavez i otišao u šumu.
I Čelendžer je s vremena na vreme odlazio sam u šetnju. Vraćao bi se
svečan, ozbiljan, kao čovek koji na svojim leđima nosi sav teret jednog ve-
likog preduzeća. Jednoga dana odveo nas je do nekog tajnog mesta, gde je
napravio svoj kabinet za rad.
To je bila neka mala poljana, okružena palmama. U sredini se nalazio je-
dan od onih blatnih gejzira, o kojima sam vam već pisao. Pokraj gejzira bio
je poređan izvestan broj kožnih kaiševa, isečenih od kože iguanodonta. Svi
ovi kaiševi bili su privezani za jednu ogromnu kožnu opnu, koja je svakako
bila želudac jedne od onih velikih riba-guštera, ulovljenih u jezeru. Ta veli-
ka kesa, ušivena na jednome kraju, imala je na drugom kraju vrlo mali
otvor, kroz koji su bile provučene bambusove trske, čiji je donji deo bio za-
boden u levke ilovače, koji su skupljali gas iz gejzira. Malo-pomalo, kesa je
počela da se širi. Uskoro je počela da se diže, tako da je Čelendžer morao,
da bi je zadržao, da je pomoću kaiševa zaveže za drvo. Posle pola časa, kesa
se pretvorila u snažan balon, sudeći po tome što su je kaiševi jedva pridrža-
vali. Čelendžer, uzbuđen kao otac u prisustvu prvorođenčeta, sa zadovolj-
stvom je posmatrao svoje delo i nemo, smešeći se, gladio svoju bradu. Prvi
je Samerli prekinuo ćutanje.
– Ne nadate se valjda da ćemo time otputovati, Čelendžere? – upita ga
on kiselim glasom.
– Nadam se, dragi moj Samerli, da se posle opita s mojim balonom ne-
ćete ustručavati da mu poverite svoj život.
– Izbacite tu misao iz glave – odgovori podsmešljivo Samerli. – Ništa
me na svetu ne bi nateralo na takvu budalaštinu. Nadam se, ser Džone, da vi
nećete povlađivati ovakvoj ludoriji.
– Đavolski smišljeno! – reče lord Rokston. – Voleo bih da vidim kako
će funkcionisati ovaj balon.
– Videćete – reče Čelendžer. – Već nekoliko dana upinjao sam sve
svoje moći da rešim problem našeg silaska. Znamo da između visoravni i
vrha one stene, preko koje smo došli, nema nikakvog načina da pređemo
preko provalije. Pa, kako ćemo onda izaći odavde? Pre izvesnog vremena
pokazao sam našem mladom prijatelju da ovi blatni gejziri ispuštaju slobo-
dan kiseonik. Ideja o balonu došla je docnije. Priznajem da mi je u početku
bilo vrlo teško da pronađem omot za gas, ali, videći utrobu onih riba, otkrio
sam i tu mogućnost. Eto rezultata!
Sa jednom rukom na kaputu koji je visio u dronjcima, Čelendžer je dru-
gom pokazivao balon koji je, potpuno okrugao, zatezao svoje kaiševe.
– Opasno ludilo! – progunđa Samerli. Lord Rokston se osećao nela-
godno.
– He! Ovaj stari nije glup – šapnu mi on. I, obrativši se Čelendžeru:
– A korpa?
– I o tome brinem. Znam već kako ću je napraviti i zakačiti. Za koji tre-
nutak pokazaću vam da je moj aparat dovoljno snažan da vas ponese.
 – Sve zajedno?
– Ne. Po mom planu, spustićemo se jedan po jedan, kao padobranom, i
svaki put će se balon vratiti ovamo pomoću naročitih kaiševa koje ću bez
muke udesiti. Neka svakog od nas ponese i spusti, to je sve što od njega tra-
žim. Pređimo na probu.
Otišao je da donese jedan bazaltni kamen, koji je bio takvog oblika da je
oko njega mogao da zaveže konopac. Bio je to konopac koji smo doneli na
visoravan, pošto smo se njime poslužili za penjanje uz stenu. Bio je duga-
čak stotinu stopa. Iako nije bio debeo, bio je vrlo jak. Čelendžer već beše
pripremio neku vrstu kožnog pojasa, na kome su visili mnogi kaiševi. Sta-
vio ga je na teme balona, pokupio kaiševe pri dnu, zatim, pošto je privezao
na kraj kaiša bazaltni kamen, tri puta je oko sebe vezao konopac, da bi vra-
tio balon koji, otežan kamenom, neće moći suviše visoko da poleti.
– Ali sada – reče on sa osmehom punim trijumfa – videćete moć mog
balona.
Rekavši to, presekao je veze koje su držale balon za drvo.
Nikada naša ekspedicija nije bila tako blizu propasti. Naduvena opna je
užasnom brzinom poletela u vazduh. Čelendžer, otrgnut od zemlje, pošao je
za njom. Imao sam samo vremena da ga uhvatim oko struka, ali sam i sâm
poleteo uvis. Ruke lorda Rokstona, kao zamke za pacove, ščepale su me za
noge. Ali sam odmah osetio da i on napušta zemlju. Neko vreme pred oči-
ma mi je stajala slika četvorice avanturista kako vise u vazduhu, kao venac
kobasica, iznad zemlje koju su osvojili. Na našu sreću, iako je izgledalo da
će ova paklena naprava večito da se penje, naš konopac nije bio dovoljno
otporan. Prekinuo se i mi smo pali jedan preko drugog. Kada smo ustali,
ugledasmo na nebu crnu tačku: parče bazalta letelo je kroz vazduh.
– Veličanstveno! – uzviknu hrabro Čelendžer, trljajući svoju povređenu
ruku. – Odlučujuća proba! Nikada se takvom uspehu nisam nadao. Kroz
nedelju dana, gospodo, imaću drugi balon, pomoću koga ću vas izvesti na
put povratka!
 ***

Do sada sam iz dana u dan beležio sve šta nam se dešavalo.

 Ali sada nastavljam da pišem u našem prvom logoru, koji je Zambo ver-
no čuvao. Teškoće i opasnosti, sve je to ostalo iza nas, kao kakav ružan san,
na vrhu visokih crvenih litica, koje su se dizale iznad naših glava. Jer, naj-
zad smo sišli, i to na nepredviđeni način, ali srećno. Sve ide da ne može bo-
lje biti. Kroz šest nedelja, ili najviše dva meseca, bićemo u Londonu, možda
čak brže nego ovo pismo. Naša su se srca već uzbudila, duše su nam već
poletele ka rodnome gradu, koji čuva naše mile!
Još iste večeri, posle one naše opasne avanture sa Čelendžerovim balo-
nom, naša je sudbina doživela preokret. Rekao sam već da su naši planovi o
odlasku naišli na simpatije samo kod mladog indijanskog poglavice. Jedini
on nije želeo da nas protiv naše volje zadrži u tuđoj zemlji. Koliko je god
mogao, objašnjavao nam je to gestovima. Te večeri, u suton, došao je do
nas u naš mali logor. Pružio mi je – meni je ukazivao naročitu pažnju, mo-
žda zato što smo bili skoro istih godina – jedno parče kore od drveta i po-
kazujući mi svečano niz pećina iznad nas, stavio prst na usta, kao da je zah-
tevao od mene da čuvam tajnu. Zatim se vratio svom plemenu.
Prineo sam koru vatri i svi zajedno počeli smo da je razgledamo pri sve-
tlosti. Imala je u širinu i u dužinu po jednu stopu, a na unutrašnjoj strani bili
su poređani neki neobični znaci, koji su, uostalom, ovako izgledali:

Čisto ispisani ugljem na beloj kori, na prvi pogled mi se učiniše kao gru-
bo napisane muzičke note.
– Ma šta ovo značilo, kunem se da je vrlo značajno. Pročitao sam to na
mladićevom licu, kada mi je dao ovu koru.
– Osim ako nije u pitanju šala jednog spadala – reče Samerli – jer, ko-
liko znam, ukus za šalu označava jednu od elementarnih faza u razvoju čo-
veka.
– To je očevidno neka vrsta pisma – reče Čelendžer.
– Reklo bi se, čak neki konkursni rebus – primeti lord Rokston.
 Izvio je vrat da bi bolje video. Odjednom je pružio ruku i naglo dohvatio
„rebus“.
– Tako mi neba! Mislim da sam pogodio! – uzviknu on. – Mladić je
bez muke tačno video. Pogledajte samo. Koliko ima znakova? Osamnaest.
Dakle, pogledajte, iznad nas, s ove strane brežuljka, postoji osamnaest pe-
ćinskih otvora.
– Pokazao mi ih je kad mi je dao ovu koru – rekoh ja.
– Sad znamo šta je po sredi: to je karta pećina. Osamnaest u jednom ce-
lom redu, jedne su pliće a druge su dublje, dok se poneke račvaju, uostalom,
kao što smo i sami konstatovali. Ovo je, dakle, karta pećina. Sem toga, is-
pod jedne pećine nalazi se krst. Zašto? Da označi da je ova pećina dublja od
ostalih.
– Pećina koja prolazi kroz stenu! – uzviknuh.
– Držim – reče Čelendžer – da je naš mladi prijatelj pogodio. Ako
ova pećina ne prolazi kroz stenu, ne vidim zašto bi neko, ko nam je naklo-
njen, posebno privlačio našu pažnju na nju. A ako pećina zaista izlazi na
drugu stranu, onda nam ostaje samo možda oko stotinu stopa da se spustimo
niz liticu.
– Stotinu stopa! – progunđa Samerli.
– Naš konopac je duži od sto stopa – rekoh ja. – Prema tome, sići će-
mo vrlo lako.
Samerli primeti:
– A Indijanci koji stanuju u ovim pećinama?
Odgovorio sam mu:
– Nijedan Indijanac ne stanuje u njima. One im služe kao ambari i ma-
gacini. Zašto ne bismo odmah otišli da ih ispitamo?
Na ovoj visoravni postoji jedno smolasto drvo, neka vrsta araukarije, bar
tako tvrde naši botaničari. Indijanci to drvo upotrebljavaju za buktinje. Sva-
ko od nas je napravio jedan snop, pa smo krenuli stepenicama, pokrivenim
travom, koje su vodile do pećine koja je na crtežu bila označena krstom.
Kao što sam već rekao, u njoj nije bilo nikoga sem slepih miševa, koji od-
mah, čim smo ušli, počeše leteti iznad naših glava. Kako nismo želeli da
pobudimo pažnju Indijanaca, pričekali smo i zapalili buktinje tek nakon što
smo, pipajući po mraku, prodrli malo dublje. Opazili smo onda jedan lep
hodnik sa suvim, glatkim, sivim zidovima, ukrašenim slikama. Gornji deo
se završavao svodom, a po podu se sijao beli šljunak. Požurili smo, ali smo
najednom morali da se zaustavimo, proklinjući razočarano: pred nama se
dizao zid, zid na kome nije bilo nijedne pukotine kroz koju bi se i miš mo-
gao provući. Sa te strane nije bilo izlaza.
Ostali smo za trenutak kao ukočeni, ogorčeni i razrogačenih očiju pred
ovom preprekom. Ušli smo u hodnik koji nije imao izlaza.
– Šta mari, prijatelji moji – reče neukrotivi Čelendžer. – Još možete
računati na moj balon.
Samerli poče da se jada.
– Da nismo krenuli kroz pogrešnu pećinu – primetio sam.
– Ne, mladiću – reče lord Rokston, pokazujući prstom koru. – Mi se
nalazimo tačno u označenoj pećini: sedamnaesta ako pođemo s desne stra-
ne, a druga ako pođemo s leve.
Međutim, dok sam posmatrao znak, ote mi se radostan krik:
– Čini mi se da razumem! Pođite za mnom! Pođite za mnom! ...
I žurno se okrenuh i pođoh.
– Jesmo li ovde, na ovom mestu, upalili buktinje? – upitah, pokazujući
šibice po podu.
– Dabome.
– Prema crtežu, pećina se račva i mi smo raskrsnicu prošli pre nego što
smo upalili buktinje. Penjući se ovuda, trebalo je da već pronađemo granu
ove račve.
I zaista, nismo prešli ni trideset jardi kada u zidu opazismo ulaz u jedan
široki hodnik. Pošli smo tuda žureći se, jedva dišući od nestrpljenja, i prešli
oko stotinu jardi. Iznenada neka crvena svetlost, koja je pred nama preseca-
la duboki mrak, privuče naše zaprepašćene poglede, kao da je neka plamena
zavesa jednostavno sekla hodnik i prečila nam put. Potrčali smo. Ta svetlost
nije prouzrokovala ni šum ni toplotu, nije se pomerala, ali je osvetljavala
celu pećinu i pretvarala u dijamante sva zrnca peska. Kada smo se približili,
opazili smo rub jednog koluta.
– Mesec, tako mi neba! – uzviknu lord Rokston. – Prešli smo, deco
moja, prešli smo!
Pun mesec sijao je kroz otvor na litici. Taj otvor nije bio širi od prozora,
ali je bio dovoljan za naše namere. Nagnuvši se malo, mogli smo oceniti da
se otvor ne nalazi mnogo visoko od zemlje i da se možemo lako spustiti.
Nije bilo nikakvo čudo što ovaj otvor nismo odozgo opazili. Strma stena u
svom gornjem delu nije pružala mogućnosti za penjanje, i, prema tome, ni-
smo je pažljivo ni zagledali. Pošto smo proverili da se pomoću našeg ko-
nopca možemo spustiti na zemlju, vratili smo se srećni da se pripremimo za
polazak sutra uveče.
Morali smo da radimo brzo i tajno, iz straha da u poslednjem trenutku
Indijanci ne pokušaju da nas zadrže. Odlučili smo da ostavimo namirnice i
ponesemo samo puške i metke. Ali Čelendžer je imao jedan ogromni pred-
met od koga nije želeo da se rastane i jedan naročit sanduk, o kome ništa ni-
sam mogao da kažem, osim da nam je pričinio više nezgoda nego sve osta-
lo. Dan je prošao vrlo sporo. Kada je palo veče, bili smo spremni za pola-
zak. Teškom mukom izvukli smo naše stvari do vrha stepenica. I tu, okre-
nuvši se, bacili smo poslednji pogled na ovu čudnu zemlju, koja, uveren
sam, neće dugo čekati da postane obična i poznata, da postane plen lovaca i
istraživača, ali koja će za nas uvek ostati zemlja sna, čarobna i romantična,
u kojoj smo mnogo prepatili, mnogo naučili: naša zemlja, kako ćemo je
uvek s nežnošću zvati. Vatre iz susednih pećina oživljavale su senke na de-
snoj strani. Duž padine nad kojom smo se nalazili dopirali su glasovi Indija-
naca, pomešani sa pesmom i smehom. Sa druge strane prostirala se šuma, u
čijoj se sredini nejasno blistalo jezero, leglo čudovišta. Užasan krik, poziv
neke neobične životinje, prolamao se kroz mrak: Zemlja Mejpla Vajta opra-
štala se od nas. Zavukli smo se u pećinu, na čijem se dnu nalazio put za na-
šu zemlju.
Dva sata kasnije bili smo u podnožju litice, zajedno s našim prtljagom.
Samo nam je Čelendžerov prtljag pravio teškoće pri spuštanju. Ostavivši
sve na jednom mestu, odmah smo otišli do Zambovog logora. Bili smo
zgranuti kada smo, približivši se, opazili na ravnici dvanaest vatri. One su
nam objavljivale da je pomoć stigla. Zatekli smo tu dvadeset Indijanaca, ko-
ji su došli sa reke sa kočićima, konopcima i svim materijalom koji nam je
bio potreban da se prebacimo preko provalije. Prema tome, nećemo imati
muke prilikom prenosa prtljaga kada sutra ujutro budemo krenuli put Ama-
zona.
Prijatno mi je što ovom skromnom mišlju mogu završiti svoj dnevnik.
Nagledali smo se čuda i divota, doživeli smo teška iskustva i vraćali smo se,
svaki na svoj način, s dubljim znanjem. Možda ćemo se morati zaustaviti u
Pariju neko vreme, da se malo doteramo, i u tom slučaju pismo će stići pre
mene. U protivnom, stići ćemo istoga dana u London. Na svaki način, dragi
moj gospodine Mak Ardl, nadam se da ću vam uskoro stisnuti ruku.
 16.

Povorka! Povorka!
Želim da ovde izrazim svoju zahvalnost svim našim prijateljima sa Ama-
zona na uslugama i gostoprimstvu koje su nam ukazali tokom našeg povrat-
ka. Naročito sam zahvalan gospodinu Penalozi i ostalim činovnicima brazil-
ske vlade, koji su nam svi zajedno olakšali put, a posebno nikada neću za-
boraviti šta je za nas učinio gospodin Pereira iz Parija, koji se potrudio da
ponovo pristojno izgledamo pred civilizovanim svetom. Možda nismo lepo
nagradili gostoljubivost i odanost naših domaćina, ali kako nam okolnosti to
nisu dozvoljavale, objasnili smo im da bi samo gubili svoje vreme i novac
ako bi pokušali da sami krenu na put sa koga smo se upravo vratili. Pona-
vljam da sam u svojim dopisima izmenio sva imena mesta. Ma kako prou-
čavali mapu i pokušali da se približe, uveren sam da će naša zemlja ostati
nepoznata hiljadama i hiljadama osoba.
Smatrao sam kao čisto lokalnu senzaciju sve dočeke koje su nam priređi-
vali pri našem prolazu kroz Južnu Ameriku, i uveravam sve naše prijatelje
iz Engleske da pojma nismo imali o uzbuđenju koje su u Evropi prouzroko-
vale vesti o našim avanturama. U trenutku kada je brod Invernija bio na pet
stotina milja od Sautemptona, bezbrojni telegrami donosili su nam ogromne
ponude agencija i redakcija u zamenu za nekoliko reči o pozitivnom rezul-
tatu našeg putovanja, i to nam je pokazalo do koje se mere interesovao za
nas ne samo naučni svet, već i šira publika. No, i pored svega toga, odluči-
smo da ne dajemo nikakve izjave štampi, dok se ne vidimo sa ostalim čla-
novima Zoološkog instituta: mi smo njihovi delegati i, prema tome, oni će
prvi dobiti izveštaje o našim otkrićima. U Sautemptonu, opsednuti novinari-
ma, uzdržali smo se da kažemo i jednu reč, ali smo time samo podstakli ra-
doznalost celoga sveta za javnu sednicu koja je bila zakazana za 7. novem-
bar uveče. Sala Instituta, u kojoj se začela naša komisija, nije bila dovoljno
prostrana, i zato je sednica preseljena u Kvins hol, u Ridžent stritu. Doznali
smo da su priređivači, koji su najpre pomišljali na Albert hol, smatrali da ni
ona neće biti dovoljno velika.
 Skup je bio zakazan za dan nakon našeg dolaska. Dotle, hvala Bogu,
imali smo dovoljno vremena da se pozabavimo ličnim poslovima. Što se ti-
če mojih, za sada bih najviše voleo da ništa ne kažem. Još u samom početku
ove priče izneo sam glavne razloge koji su me naterali na put. Prema tome,
nesumnjivo bi bilo potrebno da na završetku objavim i njihov ishod. Ko zna
da jednog dana neću zažaliti zbog onog što se zbilo i da je bilo bolje da se
nije desilo? Pri završetku jedne neverovatne avanture mogu samo biti za-
hvalan sili koja me je na to nagnala.
Prelazim, dakle na glavni događaj. Dok sam se pitao kako da ga ispri-
čam, pogled mi je pao na izveštaj koji je u mom listu od 8. novembra obja-
vio moj prijatelj i drug Makdona. Šta mogu bolje da uradim, nego da ga ov-
de prepišem? Priznajem da je moj list, s obzirom na učestvovanje u ekspe-
diciji, malo preterao, ali i ostali veliki dnevni listovi nisu bili uzdržljiviji.
Evo šta je Makdona napisao:

NOV SVET
VELIKI SKUP U KVINS HOLU
BURNE SCENE
NEOBIČAN DOGAĐAJ
ŠTA SE STVARNO DESILO?
NOĆNA MANIFESTACIJA U RIDžENT STRITU

Skup Zoološkog instituta na kome se najpre diskutovalo o nameri da se

objave izveštaji anketne komisije, koja je prošle godine poslata u Južnu
Ameriku da proveri iskaze profesora Čelendžera o produženju praistorij-
skog života na tom kontinentu, održan je sinoć u velikoj dvorani Kvins ho-
la. Treba reći da će, po svoj prilici, istorija nauke obeležiti taj datum belim
kamičkom, jer su se prilikom skupa odigrali senzacionalni i nezaboravni in-
cidenti, koje prisutni nikada neće zaboraviti. (Uf! Kolega Makdona, kakav
uvod!)
Na taj skup trebalo je u principu pozvati samo članove Instituta. Ali, po-
jam „prijatelji“ vrlo je elastičan i pre otvaranja sednice, zakazane za osam
časova, pozvani svet se već gurao i gušio na svakom koraku u ovoj prostra-
noj sali. Međutim, u četvrt do osam, svetina, bojeći se da je neće pustiti
unutra, provalila je vrata i, posle duge gužve, nekoliko osoba je bilo povre-
đeno, a posebno inspektor Skobl, kome su prebili nogu. Posle ovog juriša,
koji ništa nije moglo da opravda i koji je ne samo ispunio hodnike, već nije
čak poštovao ni novinarska mesta, otprilike oko deset hiljada ljudi očekiva-
lo je istraživače. Kada su se najzad pojavili, seli su na podijum na kome su
već bili najčuveniji engleski, francuski i nemački naučnici, pokraj profesora
Sergiusa, poznatog zoologa sa univerziteta u Upsali, koji je predstavljao
Švedsku. Četiri junaka večeri bili su predmet najburnijih ovacija čim su se
pojavili: cela sala je ustala i oduševljeno im pljeskala nekoliko minuta. Me-
đutim, vešt posmatrač je mogao primetiti da se usred ovog klicanja osećala
izvesna opozicija, i predosetiti da će ovo veče biti življe nego što se očeki-
valo. Međutim, niko u dvorani nije mogao ni da nasluti kojim će se tokom
stvari odvijati.
Nije potrebno da vam opisujem izgled ova četiri putnika. U poslednje
vreme skoro svi listovi objavili su njihove fotografije. Umor koji, izgleda,
behu pretrpeli, nije ostavio na njima vidnih tragova. Možda je samo brada
profesora Čelendžera bila nakostrešenija, lice profesora Samerlija izrazitije
u svom asketstvu, a lorda Rokstona u mršavosti; sva trojica imaju preplanu-
tije lice nego kad su otputovali iz zemlje. Ali svi su vrlo zdravi. Naš dopi-
snik, E. D. Melon, atleta i šampion ragbija, poznat u celome svetu, u boljoj
je formi nego ikada i dok je pogledom preletao gomilu, zadovoljan osmeh
zalebdeo je na njegovom dobroćudnom licu. (Ah! Mak, ako vas ikada ne-
gde dočepam...)
Kada se mir ponovo uspostavio i kada su prestale ovacije, prisutni su se-
li, a predsednik, vojvoda od Dernhema, izgovorio je nekoliko reči. On nije
želeo da dugim govorom uskrati prisutnima zadovoljstvo koje je obećavao
ovaj skup. Rekao je da ne želi da nagađa šta će u ime komiteta reći profesor
Samerli, ali da je očigledno da su već sve ranije vesti potvrdile neverovatan
uspeh ekspedicije. (Pljesak.) Očevidno je da romantična vremena nisu pro-
šla; ipak postoje izvesna područja na kojima se još mogu sresti najekstrava-
gantnija mašta romansijera i otkrića jednog istraživača koji traga za nauč-
nom istinom. Govornik se raduje, kao i svi prisutni, što vidi ovu gospodu
zdravu i čitavu u svojoj zemlji, pošto su izvršili svoj težak i opasan zadatak,
jer bi poraz ekspedicije nesumnjivo naneo težak i nepopravljiv gubitak zoo-
loškoj nauci. (Pljesak, kome se javno pridružio profesor Čelendžer.)
Profesor Samerli je zatim ustao i to je bio znak za drugu eksploziju odu-
ševljenja, koja se ponovila nekoliko puta u toku njegovog govora. Ne dono-
simo ceo njegov govor zbog toga što ćemo u člancima i sa potpisom našeg
specijalnog dopisnika objaviti potpunu priču o doživljajima članova ekspe-
dicije.
 Pošto je podsetio prisutne na glavni povod ovog puta i odao profesoru
Čelendžeru najlaskavije pohvale, propraćene izvinjenjima zbog sumnji u
njegova ranija tvrđenja, koja su danas potpuno potvrđena, počeo je da govo-
ri o samom putu, uzdržavajući se pažljivo od svih obaveštenja koja bi pripo-
mogla da se pronađe visoravan. Opštim potezima opisao je put od Amazona
do podnožja litice, zainteresovao svoje slušaoce pričajući im o nevoljama
ekspedicije, o uzaludnim pokušajima i najzad o uspehu, koji je krunisao nji-
hove uporne napore, ali koji su stali života dvojicu odanih slugu. (Ovom za-
panjujućom verzijom smrti naših meleza Samerli je hteo da izbegne sve što
bi u ovoj prilici moglo izazvati diskusiju.)
Zatim, dižući svoje slušaoce na visoravan, odvajajući ih tu od celog sve-
ta slučajnim padom mosta u provaliju, profesor je opisao sve užase i svu
privlačnost ove zemlje. Ostavio je na stranu sve lične avanture da bi istakao
bogatu naučničku žetvu, u koju spada posmatranje životinja, ptica, insekata
i biljaka. U toku nekoliko nedelja on je, na primer, prikupio četrdeset i šest
novih primeraka koleoptera i devedeset četiri primerka lepidoptera. Što se
tiče velikih životinja, poglavito ogromnih životinja za koje se verovalo da
su odavno iščezle i koje će, naravno, najviše zanimati prisutne, govornik je
bio u stanju da odmah pokaže veliki spisak koji bi se posle detaljnijih istra-
živanja svakako još mogao proširiti. Njegovi drugovi i on videli su, najče-
šće sa izvesne razdaljine, bar dvanaest životinja o kojima današnja nauka
pojma nema. U svoje vreme, one će biti podrobno ispitane i klasifikovane.
Između ostalih, govornik je naveo i jednu purpurnu zmiju, koja je bila ubi-
jena i merila dvadeset stopa. Zatim neko belo biće, verovatno sisara, koje je
u mraku odavalo fosforescentnu svetlost. Isto tako i jednog velikog crnog
leptira, za čiji ujed Indijanci tvrde da je smrtonosan. Van tih oblika života,
savršeno novih, na ovoj visoravni nalazio se i veliki broj preistorijskih vr-
sta, od kojih izvesne potiču još iz ranih razdoblja jure. Među njima, govor-
nik je pomenuo i džinovskog i užasnog stegosaura koga je gospodin Melon
video kada je došao na pojilo na jezeru i čija se slika nalazila već u albumu
američkog avanturiste koji je i pronašao ovaj nepoznati svet. Opisao je još
iguanodonte, pterodaktile, koji su istraživačima priredili prva iznenađenja.
Uspeo je da slušaoci zaneme od straha kada je pričao o strašnim dinosauri-
ma-mesožderima, koji su nekoliko puta gonili članove grupe i koji su naj-
groznije zveri koje je čovek ikada video. Sa njih je prešao na ogromnu kr-
voločnu pticu, koju je nazvao fororakom, i na velikog severnog jelena koji
još luta u toj visokoj zemlji.
 Ali kada se dotakao tajne centralnog jezera, radoznalost i oduševljenje
dostigli su vrhunac. Čovek je morao da se uštine da bi poverovao da sluša
profesora s pozitivnim i zdravim umom kako hladno, s puno mere, opisuje
čudovišne ribe, guštere sa po tri oka i ogromne vodene zmije koje borave u
ovom čarobnom bazenu. Zatim je ukratko izneo sve o stanovništvu visorav-
ni, o njenim Indijancima, o njenoj čudnovatoj koloniji antropoidnih majmu-
na, koji se mogu smatrati mnogo naprednijim od pitenkantropa sa Jave i ko-
ji je najbliži onom hipotetičnom biću koje nazivamo „beočugom koji nedo-
staje“. Zabavio je publiku kada je počeo da priča o genijalnom, ali vrlo opa-
snom pronalasku profesora Čelendžera. I završio je svoj sjajni ekspoze ob-
jašnjavajući kako su se istraživači vratili u civilizovani svet.
Moglo se pretpostaviti da će se sednica na tome svršiti, posle izlaganja i
izražavanja zahvalnosti i čestitki istraživačima, koja je pala u deo profesoru
Sergiusu sa univerziteta u Upsali, ali ubrzo se pokazalo da će događaji kre-
nuti nizbrdo. S vremena na vreme pojavljivali su se znaci neprijateljstva.
Tek što je govornik seo, doktor Ajlingvort iz Edinburga digao se i upitao:
– Zar nije običaj da se pre prelaska na dnevni red pređe na diskusiju o
amandmanima?
– Da, gospodine, ali kada ima amandmana – odgovorio je predsednik.
– Ima jedan, vaša visosti – ponovo će doktor Ajlingvort.
– Kažite ga odmah.
Na to je ustao profesor Samerli.
– Da li bih mogao da ukažem vašoj visosti na to da je ovaj čovek moj
lični neprijatelj, još od one naše polemike u Naučnom listu, o istinskoj pri-
rodi batibija?
– Ne mogu da ulazim u lična pitanja – odvratio je predsednik. – Reč
ima doktor Ajlingvort.
Ali izjave doktora Ajlingvorta se većim delom nisu čule, usled protesta.
Čak su hteli i da ga prisile da sedne. Svojom visinom i glasom on je mogao
nadjačati graju. Uostalom, imao je i prijatelja u ovoj dvorani. Stoga, čim je
ustao, jedna manjina je očevidno prešla na njegovu stranu. Veći deo publi-
ke, ipak, sačuvao je doslednu neutralnost.
Doktor Ajlingvort je najpre počeo rečima kako ceni naučni rad koji su
zajedno ostvarili profesor Čelendžer i profesor Samerli. Izrazio je i žaljenje
što su u njegovoj intervenciji mogli da pronađu lične razmirice. Međutim,
on se, rekao je, povodi samo za istinom. Uopšte, zauzeo je stav na ovom
skupu istovetan stavu profesora Samerlija na prošlom. Na prethodnoj sedni-
ci profesor Samerli je posumnjao u tvrđenja profesora Čelendžera; danas,
pak, kada se on nalazi u sličnom položaju, ne dopušta da mu se stavi pri-
medba. Je li to razumno? (Da! Ne! Dug prekid. Mi sa novinarskih klupa ču-
li smo profesora Čelendžera kako od predsednika traži dozvolu da doktora
Ajlingvorta izbaci na ulicu.) Prošle godine jedan čovek govorio je izvesne
stvari; danas, eto, četiri čoveka pričaju druge, još mnogo uzbudljivije. Zar
se to može smatrati završnim dokazom, kada je reč o tako neverovatnim i o
tako revolucionarnim činjenicama? Vrlo često su dosad olako primane priče
putnika iz nepoznatih zemalja. Pa zar i londonski Zoološki institut želi da
pođe istim putem? Govornik je priznao da su članovi ove misije ljudi od ka-
raktera, ali ljudska priroda je vrlo složena, želja za slavom može zavesti čak
i profesore. I mi, baš kao leptiri, želimo da lepršamo oko svetlosti. Lovci na
krupnu divljač obično hoće da probiju hvalisanje svih svojih suparnika. No-
vinari ne preziru senzacije, čak i kad moraju da pozovu maštu u pomoć.
Svaki član misije je možda imao ličnih razloga da uveća stečene rezultate.
(Na dnevni red! Na dnevni red!) Govornik nije hteo nikoga da uvredi. (Pa
vi samo to i činite! Prekid.) Na čemu su zasnovane sve ove čudesne priče?
Na sitnicama. Na nekoliko fotografija! Kao da je to neki dokaz, u vremenu
kada se prave tako neverovatne fotomontaže! Povrh svega, ispričana nam je
i priča o bekstvu, o spuštanju pomoću konopca, što isključuje donošenje ve-
likih životinja: sve je to vrlo vešto ispričano, ali ne i ubedljivo. Čini mi se
da sam razumeo da lord Rokston pretenduje da ima jednu lobanju fororaku-
sa. On na to može samo da kaže da bi želeo da vidi tu lobanju.
– Zar me ta individua naziva lažovom? – zagrme lord Rokston.
Predsednik je s teškom mukom održavao red.
– Mir! Mir! Doktore Ajlingvorte, hoćete li da završite i da iznesete svoj
poseban zahtev?
– Vaša visosti – nastavio je Ajlingvort – imao bih još štošta da kažem,
ali ću ipak završiti. Predlažem da se izrazi zahvalnost profesoru Samerliju
na njegovom interesantnom saopštenju, ali da se pomenute činjenice, pošto
se smatra da nisu dokazane, podvrgnu ispitu jedne anketne komisije, mnogo
šire i, ako je mogućno, dostojnije poverenja.
Ovo proizvede neizrecivu buru u dvorani. Veći deo prisutnih, ogorčen ta-
kvom uvredom nanesenom putnicima, tražio je da se ovaj poseban zahtev
povuče i da se ne stavlja na glasanje. Čuli su se uzvici: „Napolje!“ S druge
strane, protivnici, koji nisu bili mnogobrojni, vikali su: „Na dnevni red!“,
obraćajući se predsedniku, i tražeći glasanje. U dnu sale, među studentima
medicine, izbi nered. I samo je prisustvo umerenih, među kojima je bio ve-
liki broj dama, sprečilo da dođe do opšte gužve. Odjednom je nastalo zatiš-
je, a zatim potpun mir. Profesor Čelendžer je ustao. Njegovo držanje i iz-
gled njegovog lica nalagali su pažnju. Podigao je ruku i cela se dvorana
ukočila da ga čuje.
– Mnoge će se osobe prisetiti – rekao je on – da su slične scene, isto
tako lude i neprilične, obeležile prošlu sednicu kada sam vam ja uputio reč.
Tom prilikom me je napadao profesor Samerli, i žaljenje koje on u ovom
trenutku oseća ipak ne može sasvim izbrisati moju ličnu uspomenu. Večeras
sam čuo slične stvari, i još uvredljivije, izgovorene od osobe koja je malo-
pre govorila i, mada mi nije lako da se zaboravim i da se spustim na mental-
ni nivo pomenute osobe, potrudiću se da razagnam sve sumnje koje postoje
kod raznih duhova. (Smeh i prekid.)
Nije potrebno da vas podsećam da sam, iako je u svojstvu šefa anketne
komisije profesor Samerli uzeo reč, ja sâm pokrenuo celu stvar i da svet
meni duguje za sve rezultate ove ekspedicije. Ja sam srećno odveo ova tri
gospodina do naznačenog mesta i dokazao im da su moji iskazi istiniti. Ni-
smo se nadali da ćemo po svom povratku naići na neku tako otupelu osobu,
koja će praviti pitanje od naših gotovih zaključaka. Pa ipak, sećajući se
prethodnog iskustva, pobrinuo sam se da donesem takve dokaze koji će
ubediti svakog razumnog čoveka. Kao što vam je profesor Samerli obja-
snio, naši fotoaparati su bili pokvareni i veći deo naših negativa upropastili
su ljudi-majmuni kada su opustošili naš logor. (Ironični glasovi. Smeh. Dru-
gima to!) Govorim o ljudima-majmunima, i ne mogu da se uzdržim a da
vam ne kažem da me izvesna graja, koju ovde čujem, neobično podseća na
moje susrete sa ovim interesantnim stvorovima. (Smeh.) I posle propasti to-
likih neprocenjivih negativa, sačuvali smo izvestan broj vernih fotografija,
koje pokazuju uslove života na visoravni. Da nas ne optužujete da smo fa-
brikovali ove fotografije? (Jedan glas: Da! Dugo komešanje. Nekoliko ljudi
koji su pravili upadice izbačeno je iz sale.) Negativi su predati stručnjacima.
Ali, imamo mi i drugih dokaza. Ako pod uslovima pod kojima smo na-
pustili visoravan nismo mogli da ponesemo veliki prtljag, spasli smo bar
kolekciju leptira i buba profesora Samerlija, a u njoj se nalazi nekoliko no-
vih vrsta. Je li to dokaz ili ne? (Nekoliko glasova: Ne!) Ko je rekao ne?
– Postojanje ove kolekcije ne dokazuje da mora postojati i jedna praisto-
rijska visoravan – dobaci profesor Ajlingvort, uz pljesak svojih istomišlje-
nika.
 – Očevidno je, gospodine – nastavi Čelendžer – da treba, uprkos va-
šem opskurnom imenu, da se poklonimo pred vašom visokom kompetenci-
jom. Prelazim, dakle, preko fotografija i preko entomološke kolekcije, da
bih se vratio na vrlo različita i vrlo precizna obaveštenja koja imamo o izve-
snim, još nerasvetljenim tačkama. Na primer, što se tiče života pterodakti-
la... (Jedan glas: Laže! Komešanje.) Ponavljam, što se tiče života pterodak-
tila, u stanju smo da potpuno rasvetlimo stvar. U mom se portfelju nalazi
slika jedne od tih životinja, snimljena u prirodi, koja bi vas mogla ubediti...
– Nikakva nas slika ne bi mogla ubediti, pa ma šta bilo – opet će dok-
tor Ajlingvort.
– Da ne tražite da vidite samu životinju? – upita Čelendžer.
– Bez svake sumnje – spremno uzvrati Ajlingvort.
– I to biste prihvatili? – ponovo će Čelendžer.
– Kako da ne! ...
Posle toga, desio se takav prevrat kakav se ne pamti u istoriji naučnih
sednica. Na jedan znak profesora Čelendžera, naš kolega E. D. Melon usta-
de i pođe ka dnu podijuma. Trenutak kasnije, pojavio se u pratnji jednog
džinovskog crnca, koji mu je pomagao u nošenju jednog velikog četvrtastog
sanduka. Lagano su pred profesora spustili ovaj sanduk, koji je izgledao vr-
lo težak. Zavladala je neobična tišina. Publika, pred kojom se sve ovo deša-
valo, umirila se. Profesor Čelendžer povuče pokretni poklopac na sanduku,
a zatim, nagnuvši se polako (a mi iz novinarskih klupa dobro smo ga čuli)
umilnim glasom poče da šapuće: „Mali! Mali! Hodi!“ I skoro odmah zatim
začu se neko grebanje i lepršanje i jedno strašno, odvratno biće, izlazeći iz
sanduka, pope se na ivicu.
U tom trenutku, čak i neprijatan slučaj koji se desio vojvodi od Dernhe-
ma, koji iznenada pade sa podijuma, nije mogao da skrene pažnju zapanjene
publike. Videći ovu životinju, pomislilo bi se da je to najneverovatnija
aždaja, koju je zamislila neuravnotežena mašta jednog umetnika iz srednjeg
veka. Životinja je imala gadnu, odvratnu glavu, na kojoj su dva mala crvena
oka sijala kao žeravice; njen dugačak zverski kljun, upola otvoren, pokazi-
vao je dvostruki niz zuba, koji su podsećali na šiljate mačeve; neka vrsta iz-
bledelog sivog šala prelazila je preko grbavih ramena. To je bio pravi đavo,
onakav kakvog smo u detinjstvu zamišljali.
U sali je nastao nered. Čula se vika. Dve dame iz prvih redova se one-
svestiše. Osobe na podijumu izgleda da su želele da pređu u donji deo pro-
storije, kao i njihov predsednik. U jednom trenutku nastade bojazan od pa-
nike. Profesor je podigao ruke, pokušavajući da umiri uzbuđene duhove u
dvorani. Njegov pokret uplašio je životinju koja je stajala iza njega. Ona na-
jednom razvi svoj šal, čiji su se krajevi pretvorili u dva kožna krila, koja po-
češe da lepršaju. Profesor je hteo da je uhvati za noge: ali, bilo je odveć ka-
sno. Ona polete sa svoga sanduka, i letela je kružeći iznad naših glava u
ogromnoj dvorani Kvins hola, a njena krila, dugačka deset stopa, tupo su
udarala ostavljajući jak smrad za sobom. Vriska sa galerije, koja se uplašila
od ovih strašnih očiju i zverskog kljuna, prepala je pticu. Ona poče da se
sve brže okreće, udarajući o zidove i o lustere.
– Prozor! Tako vam neba, zatvorite prozor! – preklinjao je profesor,
mlatarajući i kršeći ruke na podijumu.
Bilo je i za to dockan! Životinja, koja se udarala o zidove kao kakav dži-
novski leptir o lampu, naišla je na prozor, proletela kroz njega i iščezla. Pro-
fesor Čelendžer je pao na svoje sedište i pokrio lice rukama, dok je publika
odahnula, kao da joj je svanulo u duši!
Tada... oh! Ko može da kaže šta se posle desilo kada se većina publike,
koja se nije mogla uzdržati, pomešala s manjinom i stvorila talas oduševlje-
nja koji je krenuo sa dna sale i koji se sve više uvećavao, prešao deo pred
binom, opkolio podijum i trijumfalno podigao i poneo četiri junaka? (To je
vrlo dobro, Mak!) Ako im nisu odali potpuno priznanje, ono su ih barem
nagradili poštovanjem. Svi su sada bili na nogama. Svi su išli, vikali, mlata-
rali rukama. Gurali su se oko putnika i pljeskali im.
– U trijumf! U trijumf! – urlalo je na stotine glasova.
U istom trenutku njihove četiri glave uzdignuše se iznad ostalih glava.
Uzalud su se branili. Oni koji su ih držali nisu ih više puštali. I da su hteli
da ih spuste na pod, ne bi mogli, jer ih je gomila pritiskala sa svih strana.
Čuli su se uzvici:
– U Ridžent strit! U Ridžent strit!
Nastao je veliki metež, a zatim se, malo-pomalo, obrazovala jedna struja
i na ramenima studenata četiri putnika su stigla do vrata. Napolju ih je čeka-
lo sto hiljada osoba. Ova ogromna masa sveta išla je od Lenghem hotela do
Oksford cirkusa. Bura uzvika pozdravila je slavljenike, kada su se, domini-
rajući nad oduševljenim svetom, pojavili na svetlosti električnih lampi. Vi-
kalo se:
– Povorka! Povorka!
I nepregledna masa, koja je blokirala ulice s jednog kraja na drugi, pošla
je kroz Ridžent strit, Pal-Mal, Sent Džejmsis strit i Pikadili, prekidajući sao-
braćaj u centru Londona: otuda je nastao veliki broj sudara između manife-
stanata s jedne strane, i policije i šofera s druge strane. Ponoć je već bila
odavno prošla kada su se putnici oslobodili manifestanata pred stanom lor-
da Rokstona i kada ih je gomila u horu ispratila pesmom: „To su sjajni
momci!“ i britanskom himnom krunisala svoj program.
Tako se završilo jedno od najčuvenijih večeri koje London uopšte pamti.
***
 Savršeno, prijatelju Makdona, izveštaj je kitnjast, ali veran. Što se tiče
incidenta koji je tako uzbudio publiku i iznenadio ceo svet, izuzev nas, zar
je potrebno da ga objasnim? Treba se setiti mog susreta s lordom Džonom
onog dana kada je, zaštićen trščanim kavezom, kao nekom krinolinom, tra-
žio nešto za Čelendžera što je nazivao „vraškim piletom“. Docnije sam po-
menuo nezgode koje smo usput imali zbog profesorovog prtljaga, naročito
prilikom našeg spuštanja niz visoravan. Najzad, ja sam samo ukratko pre-
pričao naš povratak, iako sam mnogo štošta mislio da kažem o nevolji koju
smo imali da smrdljivim mesom zasitimo apetit našeg groznog saputnika;
ali, ja sam poštovao profesorovu želju da to sačuvam do poslednjeg trenut-
ka, da neko ne nanjuši neoboriv argument koji će srušiti njegove protivnike.
Šta se posle desilo sa pterodaktilom koji je doveden u London? Niko ni-
šta o tome ne zna. Dve žene su sa strahom pričale da su ga videle kako stoji
na krovu Kvins hola i da je tu stajao nekoliko časova, kao neka đavolska
statua. Sutradan, večernji su listovi objavili da je vojnik Mils iz Koldstrim-
ske garde izveden pred vojni sud zato što je za vreme straže pred dvorcem
Marlboro napustio svoje mesto: sud nije primio odbranu vojnika Milsa, koji
je izjavio da je bacio pušku i pobegao što je brže mogao samo zato što je iz-
među sebe i meseca iznenada opazio đavola. Možda je ta činjenica bila do-
nekle u vezi sa onim što nas zanima. Jedino drugo tvrđenje koje mogu da
objavim uzimam iz dnevnika broda Frizlend, koji pripada holandsko-ame-
ričkoj kompaniji: tu se kaže da je ujutro (baš dan nakon one sednice) u de-
vet časova brod opazio nešto što je između leteće koze i džinovskog slepog
miša, koji je preleteo preko njega, leteći ka jugoistoku čudnovatom brzi-
nom. Ako ga je instinkt za povratak uputio pravom linijom, nema sumnje
da je poslednji evropski pterodaktil završio negde na ogromnoj pučini
Atlantskog okeana.
A Gledis, moja Gledis, Gledis onog mističnog jezera, koje od sada treba
da nazivam Centralnim, jer nikada više neću poželeti da ovekovečim njeno
ime? ... Zar nisam uvek kod nje opažao izvesnu neosetljivost? Zar nisam,
čak i u trenucima kada sam ponosno ispunjavao njenu naredbu, osećao da je
zapravo zaista bedna ta ljubav koja voljenog tera u smrt ili u smrtnu opa-
snost? Zar nisam, u najiskrenijim svojim razmišljanjima, koja su se često
ponavljala i koja sam svaki put odbacivao, uspevao da vidim dalje od lepote
lica, da zavirim u dubine duše, i tamo razaznam senke sebičluka i prevrtlji-
vosti, kako vrebaju u pozadini? Da li je ona volela junaštvo, i veličinu zbog
njihove suštinske uzvišenosti, ili zato što je želela da bere slavu koja je ne
staje ni truda ni žrtava? Ali, možda sam to tek danas uvideo, posle one za-
slepljujuće mudrosti koju iskustvo pruža. Doživeo sam udar.
Poverovao sam za trenutak da ću se pretvoriti u najgoreg cinika. Od tada
je već prošla čitava nedelja. Sa lordom Rokstonom održali smo jedan od
najvažnijih razgovora i... i čini mi se, tako mi Boga, da bi stvari mogle sta-
jati i gore.
Objasniću u nekoliko reči. Nikakvo pismo, nikakav telegram nisam zate-
kao u Sautemptonu, i kada sam te večeri oko deset časova stigao pred vrata
male vile u Stretamu, dobio sam groznicu od uznemirenja. Da li je Gledis
živa ili mrtva? Gde su se izgubili snovi mojih besanih noći, njene raširene
ruke, njen osmeh, reči upućene čoveku koji je na kocku stavio svoj život sa-
mo zbog jedne njene ćudi? Sišao sam već s neba na zemlju. Pa ipak, nekoli-
ko njenih lepih reči i objašnjenja biće dovoljno da se opet vinem u oblake...
Trčeći, prešao sam baštensku stazu, podigao zvekir na vratima, čuo unutra
glas drage Gledis i, prošavši pokraj zaprepašćene služavke, upao u salon.
Gledis je bila tu, na niskom divanu pokraj klavira, ispod jedne klasične lam-
pe. U tri koraka stigao sam do nje i uhvatio je za ruke.
– Gledis! – uzviknuo sam. – Gledis!
Ona podiže oči. Na njenom licu pojavilo se čuđenje. Nešto se, sasvim iz-
vesno, izmenilo u njoj. Bio mi je nepoznat onaj njen podignut pogled, uko-
čen, grub, kao i nepomične usne. Povukla je ruke.
– Šta to treba da znači? – upita ona.
– Gledis – produžio sam – šta vam je? Zar niste još uvek Gledis Han-
gerton?
– Nisam – odgovori ona. – Zovem se Gledis Pots. Dozvolite mi da
vas predstavim svome mužu.
Kako je život besmislen! Iznenadio sam se kada sam se mehanički po-
zdravio i stegao ruku jednom malom, riđem čoveku, koji se izvukao iz fote-
lje koja je nekada meni bila namenjena. Klimali smo glavama i osmehivali
se jedan drugom.
– Otac nam je ukazao gostoprimstvo dok naša kuća ne bude gotova.
– Ah! ...
– Zar niste primili moje pismo u Pariju?
– Nisam primio nikakvo pismo.
– Kakva šteta! Ono bi vam sve objasnilo.
– Uostalom, sve je objašnjeno.
 – Ja ništa nisam sakrila Vilijamu. Nemamo nikakvih tajni. Bože moj,
kako mi je žao svega što se desilo! Ali, zašto ste me tako ostavili i otišli na
kraj sveta? ... Niste ljuti?
– Ne, ne ni najmanje. Moram da idem.
– Osvežite se malo – obrati mi se mali čovek.
Brzo sam se našao kraj vrata i taman sam hteo da izađem, kada se naglo
okrenuh, popuštajući nekom budalastom impulsu, i vratih se do mog sreć-
nog suparnika, koji je nervozno posmatrao električno zvonce.
– Smem li da vam postavim jedno pitanje? – upitah ga.
– Samo ako je umesno – reče on.
– Šta ste uradili u životu? Tražili neko skriveno blago? Otkrili neki novi
pol? Vozili se gusarskim brodom? Preleteli Lamanš? Gde je vaš romantični
sjaj? Šta ste postigli?
Pogledao me je i na njegovom dobroćudnom, beznačajnom i bojažljivom
licu pročitao sam istinsko očajanje.
– Zar ne nalazite – prošapta on – da je to odveć lično pitanje?
– Onda vas molim – uzviknuh – odgovorite mi samo ovo: šta ste po
zanimanju?
– Ja sam drugi advokatski pisar kod gospode Džonsona i Merivela, Čen-
seri lejn broj 41.
– Laku noć! – rekoh mu.
I drhteći od tuge i besa, smejući se gorko, utonuh u mrak, poput svih
onih neutešnih heroja čije je srce zdrobljeno!
Još jedna epizoda i završio sam. Sinoć, posle večere kod lorda Rokstona,
pušili smo i prijateljski razgovarali o našim doživljajima. Osetio sam se vrlo
čudno kada sam našao ista lica u tako različitom okviru. Tu je bio Čelen-
džer, sa svojim snishodljivim osmehom, oborenim očnim kapcima, nepopu-
stljivim očima, agresivnom bradom i ogromnim trupom. Naduvenih obraza,
propuštajući dim, govorio je Samerliju kao da mu čita presudu. I Samerli je,
sa svojom kratkom lulom između retkih brkova i sede bradice, naginjao
svoje umorno lice i živo diskutovao s njim, protiveći se svakoj Čelendžero-
voj rečenici sa hiljadu zadevica. Što se tiče našeg domaćina, sa svojim
oštrim crtama i orlovskim licem, on je i dalje čuvao, u dubini svojih plavih i
hladnih zenica, koje su podsećale na glečer, neku neobičnu podsmešljivost.
I baš u onom njegovom svetilištu, pod svetlošću ružičastih lampi, među
njegovim bezbrojnim trofejima, lord Rokston nam docnije saopšti zbog če-
ga nas je pozvao. Uzeo je iz ormana jednu staru kutiju od cigara i stavio je
na sto.
– Možda je bio red – reče on – da vam za ovo kažem ranije, ali sam
više voleo da se najpre dobro raspitam. Zašto bih stvarao prerane nade? Se-
ćate li se onoga dana kada smo otkrili baruštine sa pterodaktilima, kako me
je zbunila konfiguracija i priroda terena? Ali, možda niste na to obratili pa-
žnju! Baruština je bila jedan stari krater, pun plavičaste ilovače.
Profesori su potvrdili.
– Što se tiče kratera punog plavičaste ilovače, poznavao sam jedan sli-
čan: dijamantski rudnik u Birsu, u Kimberliju. Stoga mi dijamanti nisu izbi-
jali iz glave. Izmislio sam onaj kavez, koji me je štitio od onih gadnih živo-
tinja i proveo čitav dan rijući zemlju nožem. I evo šta sam iskopao.
Otvorivši kutiju od cigara, zavukao je ruku i stavio na sto dvadeset do
trideset neravnih šljunaka, čija je veličina varirala izmeću zrna graška i le-
šnika.
– Da, možda je trebalo da vam to ranije kažem. Ali znam čemu se sve
čovek izlaže kada govori napamet. Ovo kamenje, i pored svoje veličine, ne
bi imalo nikakvu cenu da nije posredi njihova boja i čistota, kada se jednom
budu uglačali. Doneo sam ih u London i, istog dana kad smo prispeli, otišao
sam do Spinka, zatraživši mu da malo uglača jedan kamen i da ga proceni.
Izvadio je iz džepa jednu kutijicu, iz koje je ispao jedan dijamant, koji je
rasipao hiljadu plamenova; jedan od najlepših kamenova koje sam ikada vi-
deo.
– Evo rezultata. Prema Spinkovom mišljenju, sve skupa vredi najmanje
dvesta hiljada funti sterlinga. Razume se, tu ćemo sumu podeliti. Neću ni da
čujem da bude drukčije. Pa lepo, Čelendžere, šta ćete uraditi sa svojih pede-
set hiljada funti?
– Ako odista navaljujete s vašom velikodušnom namerom – reče profe-
sor – osnovaću naročiti muzej, o kome sam odavno sanjao.
– A vi, Samerli?
– Napuštam katedru i definitivno ću se posvetiti klasifikaciji fosila iz
doba krede.
– A ja ću – reče lord Rokston – organizovati jednu ekspediciju i otići
da ponovo vidim onu visoravan. Što se vas tiče, mladiću, za vas pretposta-
vljam da se ženite?
– Još ne – rekao sam sa žalosnim osmehom. – Čini mi se da ću poći s
vama... Ako me primate?
 Lord Rokston mi ništa ne odgovori, ali jedna preplanula ruka potraži mo-
ju preko stola.

- KRAJ -
1 Dži I Si – u engleskom izgovoru inicijali imena Džordža Edvarda
Čelendžera.
2 Doslovno „pred sudijom, nepresuđeno“. Ovde označava pojam o kojem
još nije donesen konačan sud naučnih krugova.
3 U književnim krugovima bila su se jedno vreme stvorila dva ogorčena
tabora, od kojih je jedan tvrdio da je Šekspirova dela napisao sam Šekspir,
dok je drugi branio tezu da ih je napisao lord Bekon.
4 Adam Lindsi Gordon (1833–1870), australijski pesnik.
5 Lat.: Nema povratka.
6 U Sudanu zeribom nazivaju neku vrstu tora napravljenog od bodljikavog
granja, koji služi kao zaštita od zveri ili ljudi.
7 Jevanđelje po Luci 2: 29-32. „Sada otpuštaš s mirom... “
8 Gvineja – engleski novac, nešto veće vrednosti od funte.