Dr Vera Rašković

POSEBNO POVRTARSTVO
 POVRĆE I POVRTARSTVO

U povrće spadaju zeljaste biljke koje po dužini životnog

ciklusa mogu biti:
 Jednogodišnje: paradajz, paprika, lubenica, dinja,
salata …
 Dvogodišnje: mrkva, peršun, kupsnjače, lukovi…
 Višegodišnje: ren, špargla, rabarbara, artičoka…
Pod pojmom životnog ciklusa podrazumeva se period od
setve do potpune fiziološke zrelosti, kada je seme u plodu
sposobno za dalju reprodukciju, to je period od semena do
semena. Postoji preko 5000 biljnih vrsta koje čovek koristi. U
grupu povrća spada oko 150, a ekonomski značaj ima svega
od 25-30 biljnih vrsta.
Povrće se klasifikuje prema botaničkoj pripadnosti u određene
familije, već pomenutoj dužini životnog ciklusa i prema
organu koji se koristi u ishrani, razlikujemo:
 korenasto (mrkva, peršun, celer, paštrnjak, cvekla,
rotkva, rotkivca…)
 krtolasto (krompir)
 sa zadebljalim podzemnim stablom (ren)
 lukovičasto (lukovi)
 lisnato (salata, spanać, blitva)
 glavičasto-lisnato (kupus, kelj, prokelj)
 sa zadebljalim nadzemnim stablom (keleraba)
 cvast (karfiol, brokoli, artičoka)
 plodovito (paradjz, krastavac, paprika, lubenica, dinja,
tikvica, boranija, pasulj, grašak…)
U agrotehničkom smislu povrće pripada grupi okopavina.
Povrtarstvo kao grana biljne proizvodnje ima niz specifičnosti
u odnosu na ratarstvo, voćarstvo, hortikulturu, lekovito bilje.
U povrtarstvu se primenjuju opšte agrotehničke mere kao i
kod ostalih biljnih kultura: obrada zemljišta, suzbijanje
korova, đubrenje, berba. Specijalne agrotehničke mere odnose
se na veći broj određenih vrsta (malčovanje, proizvodnja na
gredicama, fertiligacija). U specifične agrotehničke mere
spadaju mere koje su karakteristične ne samo za određenu
vrstu već samo ponekad za određenu sortu: gajenje uz potporu
(paradjz, krastavac, boranija…), zakidanje, završkanje ili
ograničavanje vrha biljke, pinciranje (krastavac).
Povrtarstvo kao grana biljne proizvodnje razlikuje se i po
intenzitetu ulaganja grana poljoprivrede. Specifičnost
povrtarstva je gajenje i dve do tri kulture u istoj godini.
Proizvodnja može biti organizovana na otvorenom polju ili u
zaštićenom prostoru. Tako se osigurava kontinuiranost u
proizvodnji pa se izbegava sezonski nedostatak pojedinih
biljnih vrsta. U Srbiji povrtarsku proizvodnju karakteriše i
relativno skromna ponuda, a pre svega tražnja za kulturama
koje nemaju tradiciju korišćenja. Kod nas se procentualno gaje
i koriste kulture koje imaju duži period čuvanja.
Prema podacima, samo tri kulture čine 70% povrća koje se
kod nas gaji (krompir, paradajz, luk). Za povrće je specifično
da se istovremeno gaje dve i više kultura zajedno, pri čemu se
mora voditi računa o međusobnom odnosu biljaka (kukuruz-
pasulj ili sa tikvicama, bundevama). Često to združeno gajenje
ima i dodatni pozitivni međusobni odnos (luk-mrkva,
krompir-ren).
Povrtarstvo se može kombinovati i sa drugim granama biljne
proizvodnje, pa je uobičajeno da se nakon pšenice gaji neka
povrtarska kultura (kornišoni, kupus, boranija). U mladim
voćnjacima mogu se gajiti neke od povrtarskih kultura.
Povrtarstvo može da se kombinuje i sa lekovitim biljem, i tu je
primećen pozitivan odnos između biljaka. Uloga povrća je pre
svega što je to hrana koja se koristi isključivo u svežem stanju
- salata. Isključivo u kuvanom stanju se koristi krompir,
pasulj, grašak. U svežem i kuvanom stanju paradajz, luk,
paprika. Povrće koje je sirovina za industrijsku preradu
(paradajz, krompir). Za povrće se kaže da je hrana i lek (luk,
kupus, peršun, beli luk). Povrće može biti začin (peršun,
paprika).

Značaj povrtarstva

Povrće kao deo biljne proizvodnje spada u jednu od

najintenzivnijh grana. U povrtarstvu je moguća smena dve do
tri kulture u toku iste godine. Zbog toga je intenzitet ulaganja i
dobiti znatno veći u odnosu na ratarsku proizvodnju. Jedan
hektar povrtarske proizvodnje adekvatan je dobiti sa 30-70
hektara pod pšenicom, a u zaštićenom prostoru dobit je i 10
puta veća, što znači jedan hektar je ekvivalent 300-600
hektara pšenice. Takođe su i ulaganja daleko veća, npr.
staklenička proizvodnja u Irigu na 3ha imala je 3 miliona evra
veća ulaganja. Povrtarstvo zahteva i veće angažovanje radne
snage. Na otvorenom polju za 1ha potrebno je dva do tri
radnika. U sistemu navodnjavanja i kod smene kultura u istoj
godini za rad potrebno je četiri radnik. U zaštićenom prostoru
potrebno je obezbediti jednog radnika na 600m 2 ili 6 ar.
Povrće je glavni izvor minerala i vitamina u ishrani ljudi.
Dnevna preporučena doza je od 350-450gr povrća. Povrće
potpomaže boljem radu organa za varenje, a zbog sadržaja
vitamina i minerala poboljšava imunitet. Koristi se u svežem,
kuvanom i konzervisanom obliku. Povrće ima malu
energetsku vrednost, zato što ima veliki procenat vode.
Procenat vode varira od 75% kod krompira do 92% kod
krastavca. Suvu materiju u najvećem procentu čine šećeri,
uglavno prosti šećeri (fruktoza, glukoza), manje složeni
(saharoza). Na drugom mestu u suvoj materiji je procenat
celuloze i hemiceluloze. Povrće je izuzetno siromašno u
mastima. Najviše masti može se naći u semenu pojedinih
kultura (bundeva ) ili klicama (kukuruz šećerac). Povrće je za
čoveka izvor vitamina.
 Vitamin C: list peršuna, paprika, kelj pupčar, praziluk.
 Beta karotenima: muskatna tikva, bundeva, tikva,
peršun, salata, šargarepa.
 Vitamin E usporava starenje: paprika, špargla,
spanać, kelj, kres salata.
 Mineralne materije-najviše ima kalijuma i
magnezijuma: peršun, spanać, celer, divlja blitva.
Kalijum iz povrća poboljšava rad srca i krvnih sudova, dok
vitamin E utiče na sporije starenje.
Specifičan ukus povrću daju oksalna, jabučna i limunska
kiselina. Njih najviše ima u paradajzu, paprici i salati.
Specifičan miris daju jedinjenja sa i bez sumpora. Jedinjenja
sa sumporom, koja daju specifičan miris, nalaze se u mrkvi,
peršunu, belom i crnom luku. Povrće pored korisnih može
nakupljati i štetne materije, pre svega nitrati koji prelaze u
nitrite, koji posle dužeg konzumiranja mogu biti kancerogeni.
Koliko će se nitrita nakupiti u povrću zavisi od količine
đubriva, vrste čak i sorte povrća. Najviše nitrata može nakupiti
pre svega lisnato povrće (salata, spanać). Povrće je značajno
što ima fitocidno dejstvo jer ubija mikroorganizme. Od
davnina se kao prirodni antibiotik koristi beli luk. Peršunov
list je lek. Žetveni ostaci i oštećeni plodovi povrća mogu
poslužiti kao hrana domaćim životinjama. Žetveni ostaci
mogu poslužiti za zaoravanje i tad imaju ulogu zelenišnog
đubriva. Povrće, pored osnove što se koristi u ishrani ljudi,
može imati i druge funkcije: od lufe sunđer, od tikve vrg ili
natega i dr.

Oblici poljoprivredne proizvodnje

Povrtarska proizvodnja u zavisnosti od intenziteta i namene

može se organizovati na otvorenom polju ili u zaštićenom
prostoru. I jedan i drugi vid proizvodnje može se organizovati
kao proizvodnja iz hobija, proizvodnja za vlastite potrebe ili
profesionalna proizvodnja namenjena tržištu.
Proizvodnja na otvorenom polju

Proizvodnja na otvorenom polju se deli na:

 Baštensku proizvodnju
 Njivsku proizvodnju
 Njivsko-industrijsku proizvodnju

Baštenska proizvodnja – se organizuje uglavnom na

okućnicama. Ovaj vid proizvodnje se odnosi na hobi
proizvođače. Karakteriše ga veći broj vrsta sa manjim obimom
proizvodnje. Intenzitet ulaganja je mali. Količina koja se
proizvodi uglavnom zadovoljava vlastite potrebe i mogu se
ostvariti manji tržišni viškovi namenjeni obližnjem tržištu.
Baštenska proizvodnja nije bez značaja, jer je poznato da se
pravilnom smenom useva, na samo 2 ara, može proizvesti
dovoljno povrća za četvoročlanu porodicu. Ovaj vid
proizvodnje karakteriše manja upotreba pesticida i mineralnih
đubriva. Zbog toga ona ima karakteristike organske tj.
ekološke proizvodnje.
Njivska proizvodnja - može biti različitog intenziteta.
Najslabija je ako se organizuje bez navodnjavanja kada nije
usko specijalizovana već u kombinaciji sa ratarskom
proizvodnjom npr. proizvodnja začinske paprike, kukuruza
šećerca, pasulja. Uglavnom je proizvodnja orijentisana na
jednu eventualno dve povrtarske kulture, ali u stepenu
ulaganja njivska proizvodnja na otvorenom polju je
intenzivnija u odnosu na baštensku proizvodnju. Veća su
ulaganja mineralnih đubriva, pesticida, semena. Kod ovog
oblika proizvodnje i dalje se primenjuje ljudski rad, naročito
kod berbe.
Njivsko-industrijska proizvodnja – je usko specijalizovana, ne
samo u pogledu gajenja određene vrste već čak sorte ili
hibrida. Namenjena je za preradu. Veoma je intenzivna. U
sistemu je navodnjavanja i fertigacije. Karakteriše je potpuna
mehanizacija. Pošto je reč o proizvodima koji se konzerviraju
(krastavac, paradajz, boranija, grašak, mrkva), ovakav vid
proizvodnje traži ujednačeno sazrevanje pa se prema tome i
biraju hibridi.

Proizvodnja u zaštićenom prostoru

Proizvodnja u zaštićenom prostoru podrazumeva delimično ili

potpuno kontrolisane uslove povrtarske proizvodnje čime se
ublažavaju nepovoljni klimatski uslovi. Ova proizvodnja daje
mogućnost ranijeg sazrevanja, a samim tim i ranije pristizanje
na tržište. Postoji nekoliko tipova proizvodnje u zaštićenom
prostoru. Najjednostavniji oblik je proizvodnja u niskim
tunelima. Tuneli su se ranije koristili za pre svega za
proizvodnju rasada, a danas u kombinaciji sa malim folijama
koriste se i za gajenje na njivama.
Proizvodnja u plastenicima – plastenici mogu biti različite
konstrukcije i opremljenosti. Oni mogu biti sastavljeni samo
od konstrukcije i prekriveni plastičnim folijama, mogu imati i
gotovo istu opremu kao i savremeni plastenici, a to je: sistem
za navodnjavanje, senčenje, automatsko provetravanje.
Takođe, mogu biti povezani sa pratećom kompjuterskom
opremom koja reguliše navodnjavanje, ishranu, provetravanje,
temperaturu i osvetljenost. Najsavremeniji oblik povrtarske
proizvodnje svakako je proizvodnja u staklenicima gde su
uslovi u potpunosti kontrolisani. Proizvodnja je hidroponska
(vodeni rastvor), ali u najnovije vreme je aeroponska
proizvodnja. U hidroponskoj proizvodnji supstrat nije zemlja.
Kao oslonac biljci mogu se koristiti kamena vuna, pesak,
šljunak i druge materije koje neće imati direktan uticaj na
samu proizvodnju.

Uslovi uspevanja povrća

Pod uslovima uspevanja podrazumevaju se prirodni i

ekonomski uslovi. Prirodni se dele na edafske (zemljišne) i
klimatske.
 Zemljišni uslovi – pod njima se podrazumeva nagib
terena, ekspozicija, mehanički sastav, pH vrednost,
koncentracija soli, zakorovljenost… Odabir terena na kome će
se gajiti povrće treba da zadovoljava određene kriterijume.
Prvi uslov je udaljenost lokacije od ferkventnih saobraćajnica,
najmanje 500m zbog izduvnih gasova. Od industrijskih
postrojenja udaljenost treba da je najmanje 1-1,5km.
o Nagib terena - povrće se uglavnom gaji na ravnim
površinama, ali dozvoljen je i izvestan nagib koji iznosi do
5%. Poželjno je kada se obavlja navodnjavanje iz kanala i
brazdi da nagib iznosi do 1,5%.
o Ekspozicija - za povrće treba birati južnu stranu zato
što osvetljenost traje najduže, a takođe i period viših
temperatura. Zatim sledi zapadna, pa istočna strana. Pravac
pružanja redova takođe je bitan zbog osvetljenosti. Biljka će
najviše biti osvetljena ako je pravc sever-jug.
o Mehanički sastav i pH vrednost – povrće se po
pravilu gaji na najplodnijim zemljištima, dobrog mehaničkog
sastava, povoljnih vodnih, fizičkih i bioloških osobina.
Poželjan je veći sadržaj organskih materija i da je bogato
humusom. Najpogodnija su srednje laka i srednje teška
zemljišta. Što se tiče pH vrednosti za većinu povrtarskih
kultura potrebno je neutralno ili blago kiselo (pH 6-7)
zemljište. Postoje kulture koje mogu da se sade na blago
kiselim zemljištima kao što su: krompir, grašak, dinja,
paradajz. Na aklanim zemljištima dobro uspevaju lubenica,
pasulj, bob i dr. Neke kulture kao što su rotkvice i salate
uspevaju i na kiselim, neutralnim i alkalni zemljištima.

Zaslanjenost zemljišta ili koncentrovanost zemljišnog

rastvora, nadmorska visina

Povrtarske kulture uglavnom loše reaguju na zaslanjenost

zemljišta i na veću koncentraciju zemljišnog rastvora. Samo
manji broj povrtarskih biljaka je prilagođen zaslanjenim
koncentrovanim tipovima zemljišta. Na takvim zemljištima se
mogu gajiti: dinje, paradajz i još neke vrste. Što se tiče
nadmorske visine povrće se tradicionalno gajilo na nižim
nadmorskim visinama, uglavnom uz obalu reka. Postoje
kulture koje daju bolje rezultate na višim nadmorskim
visinama, a to su kulture sa manjim zahtevima prema
temperaturi (krompir, grašak). Što se tiče odabira terena,
postoji takođe napomena, da zemljište gde je uticaj vetra jači,
treba postaviti vetrozaštitne pojaseve.
Zakorovljenost - u biljnoj proizvodnji treba izbegavati
zakorovljene parcele, a posebno treba izbegavati zaparložene
parcele. Proizvodnju ne treba obnoviti sa povrtarskom
kulturom. U svakoj proizvodnji korovi smanjuju prinos. Oni
su domaćini štetočinama i biljnim bolestima. Broj
registrovanih herbicida čija je upotreba kod pojedinih vrsta
povrća mali, naročito herbicida za širokolisne korove.

Klimatski uslovi

Odnos biljaka prema temperaturi – temperatura je osnovni

ekološki činioc koji određuje mogućnost gajenja pojedinih
vrsta kao i vreme gajenja na proizvodnom području. Portarske
kulture smo podelili u tri grupe:
 Toploljubive – biljne vrste čiji je optimum 250C.
Biljke se najbolje razvijaju u granicama 22-300C. Veoma su
tolerantne i dobro podnose temperaturu od 350C. One su
osetljive na temperaturi od 00C, a neke od njih i na +2 0C.
Takve biljke su poreklom iz južnih krajeva (paradajz, paprika,
lubenica, tikva, pasulj).
 Za kulture koje imaju umerene zahteve, optimum je
od 20-220C. Dobro podnose i niže temperature, i otporne su
do -80C, tu spadaju korenasto-krtolaste: mrkva, peršun, cvekla.
 Biljke koje imaju najmanje zahteve mogu se sejati u
jesen (salata, luk, spanać). Njihov optimum je 160C.
 Zahtevi biljaka prema vodi

Na osnovu potreba biljaka prema vodi, a ujedno i prema

ekonomisanju vodom biljke su podeljene u četiri grupe.
Za svo povrće je karakteristično da je najbolje obezbeđeno od
70-80% vlage od ukupnog poljskog kapaciteta.
 Na osnovu potrošnje i ekonomisanja prvu grupu čine
biljke koje dosta usvajaju vodu, ali zbog specifične lisne po
vršine dosta i troše. U ovu grupu spadaju krompir, tikve….
 U drugu grupu, koje dosta usvajaju vodu, ali imaju
usporenu transpiraciju dosta dobro ekonomišu vodom. U ove
vrste spadaju lubenica, krastavac, paradajz, mrkva…
 U vrste koje malo usvajaju, ali puno potroše, zbog
specifične građe korena i lisne mase spadaju kupus, paprika i
dr.
 Lukovi su biljke koje malo usvoje, a malo i potroše.
Koliko je ko ekonomičan vidi se preko transpiracionog
koeficijenta (količina vode koja je potrebna da transpiriše da
se stvori jedan kilogram materije). Biljke čije je transpiracioni
koeficijent preko 500 spadaju u grupu velikih potrošača.
Manji potrošači su one biljke koje imaju transpiracioni
koeficijent ispod 500, 300 i manje.

Zahtev biljaka prema svetlosti

Dužina trajanja sunčeve svetlosti određuje vreme i način
gajenja povrtarskih kultura. Na osnovu dužine trajanja
svetlosti biljke su podeljene u tri grupe:
 Prvu grupu čine biljke dugog dana – to su biljke
koje su poreklom sa severne hemisfere umerenih zahteva
prema temperaturi. Biljke dugog dana troše osvetljenost dužu
od 11, a neke i do 14 časova. Tu spadaju biljke iz familije
kupusnjača: kupus, kelj, karfiol, keleraba, brokoli, a takođe i
lukov, cvekla, mrkva, peršun, celer, paštrnjak, neke sorte
graška, salata, spanać. Kod biljaka dugog dana posebno su
karakteristični primerci koji se gaje zbog vegetativnih organa:
spanać, salata, lukovi. Ranijom setvom, u periodu kada je
kraći dan, biljke postepeno razvijaju sve vegetativne organe,
npr. kod salate list, ostvaruju svoj pun genetski potencijal.
Kasnijom setvom u periodu kada je duži dan biljke brže
prelaze iz vegetativne u generativnu fazu. Brzo dolazi do
cvetanja i formiranja semena što kod ove vrste nije cilj.
 Drugu grupu biljaka čine biljke koje su neutralne
na dužinu dana. Formiraju svoje generativne organe pri
uslovima i kratkog i dugog dana. Ovde se ne mogu izdvojiti
vrste, već su u pitanju pojedine sorte u okviru vrsta.
Selekcijom su stvorene sorte koje su neutralne na dužinu dana
kako bi se u zaštićenom prostoru proizvodnja mogla odvijati
tokom cele godine.
 Biljke kratkog dana su biljke koje za prelazak iz
vegetativne u generativnu fazu traže osvetljenost kraću od 10-
12 časova. To su toploljubive biljne vrste gde spadaju: pasulj,
boranija, lubenica, dinja. Njihovi generativni organi se
formiraju posle 22. juna kada dan počinje polako da se
skraćuje.
Na osnovu zahteva povrća prema intezitetu sunčeve svetlosti
povrće je klasifikovano u tri grupe:
1. Heliofite (biljke svetlosti) zahtevaju veći stepen
osvetljenosti, ne trpe zasenu, to su ujedno i termofilne biljke
kao što su paradajz, paprika, lubenica. Optimalna fotosinteza
kod ovih heliofilnih kultura protiče pri 30.000 luksa. Na
otvorenom polju se gaje u periodu intezivnog sunčevog
zračenja tj. tokom leta, dok vansezonska proizvodnja u
zaštićenom prostoru moguća je uz dodatno zagrevanje i
osvetljavanje.
2. Mezofilne - su sa srednjim zahtevima prema svetlosti
- tu spadaju vrste kao što su mrkva, boranija, kupusnjače,
grašak, špargla, spanać poreklom iz regiona sa kontinentalnom
klimom i iz tropskog podneblja kao što je krastavac. Optimum
za proces fotosinteze je oko 20.000 luksa.
3. Skiofilne (biljke senke) - sa malim zahtevima prema
svetlosti. Mogu se uspešno gajiti na zasenjenim mestima, u
gušćoj setvi ili u voćnjacima između redova. Tu se mogu
svrstati lukovi, a od višegodišnjih vrsta špargla, rabarbara,
kiseljak i neke druge. One se najbolje razvijaju pri svetlosti od
16.000 luksa.

Ekonomski činioci
U ekonomske činioce spada potreba za radnom snagom po
jedinici površine, repromaterijal i plasman proizvoda. Potreba
za radnom snagom u povrtarskoj proizvodnji je veća u odnosu
na ratarsku. U uslovima bez navodnjavanja potrebno je dva
radnika po hektaru, odnosno četiri u uslovima navodnjavanja
kada je reč o proizvodnji na otvorenom polju. U zaštićenom
prostoru potrebno je obezbediti jednog radnika na 600-700m 2.
U periodu sadnje i berbe postoji sezonska potreba za radnom
snagom što znači veći broj radnika u kraćem vremenskom
periodu.
Nabavka repromaterijala podrazumeva nabavku
kvalitetnog deklarisanog semena. Seme je osnova u
povrtarskoj proizvodnji i na njemu se ne može uštedeti. Pod
repromaterijalom se podrazumeva nabavka đubriva i sredstava
za zaštitu bilja. Specifično za povrtarstvo je usko
specijalizovana mehanizacija koja je veom skupa. Npr.
kombajn za berbu paradajza ili graška košta preko 100.000
eura, zbog toga je poželjno da se više proizvođača udruže
kako bi nabavka mehanizacije bile dostupna, a njihovo
korišćenje isplativo.
Plasman je najbitnija završnica uspešne povrtarske
proizvodnje. U povrtarstvu se sve relativno lako može
proizvesti, ali je posebno pitanje plasman i prodaja. Kod nas
se povrće najčešće prodaje u neposrednoj blizini proizvodnje,
što je opravdano, posebno kada se uzme u obzir visok
procenat vode u povrću što otežava transport bez značajnih
gubitaka. Povrće se plasira na veletržnicama (kvantaškim
zelenim pijacama) koje su najbliže proizvođaču. Samo za
proizvode koji se koriste u prerađivačkoj industriji kod nas je
organizovana prodaja, a pojedini proizvođači imaju i
ugovorenu proizvodnju. To se odnosi na povrće kao što su:
paradjz, grašak, kornišoni, začinska paprika. U novije vreme
veći proizvođači ugovaraju proizvodnju sa supermarketima
koji imaju lanac prodavnica.

Agrotehničke mere u povrtarstvu

Sve agrotehničke mere koje se primenjuju u povrtarskoj

proizvodnji dele se u tri grupe:
 Opšte agrotehničke mere koje se primenjuju kod svih
biljnih vrsta i to su:obrada, đubrenje, setva, berba.
 Specijalne agrotehničke mere su karakteristične pre
svega za povrtarsku proizvodnju. Tu spada: proizvodnja
rasada, malčovanje, proizvodnja na gredicama i bankovima.
 Specifične agrotehničke mere se odnose na određene
sorte u okviru vrsta. Tu spada gajenje uz potporu
indeterminantnih sorti paradajza, zakidanje zaperaka, vrškanje
ili zakidanje vrha, pinciranje paradjza i paprike i kalemljenje
lubenice.

Opšte agrotehničke mere

Obrada – pod obradom se podrazumeva osnovna i

predsetvena priprema zemljišta. Osnovna je oranje. Svrha
oranja je unošenje žetvenih ostataka od prethodne kulture.
Bolja aeracija zemljišta, bolja akumulacija atmosferskih
padavina, poboljšanje strukture zemljišta. Način i vreme
izvođenja ove osnovne operacije zavisi od količine žetvenih
ostataka, od tipa zemljišta (lakša zemljišta plića obrada), od
predkulture i kulture koje ćemo gajiti. Ukoliko je u pitanju
kultura koja rano napušta parcelu (pšenica, ječam) kreće se sa
ugarom, ljuštenjem strnjišta i ova vrsta obrade je plića 10-
15cm. Obavlja se teškim tanjiračama. Svrha ugara je unošenje
žetvenih ostataka, poboljšanje mikrobiološke aktivnosti,
stvaraju se povoljni uslovi za nicanje korova koje ćemo
ukloniti dubokom obradom u jesen. Ukoliko je u pitanju
pretkultura koja kasnije napušta parcelu onda izostaje ova
mera i odmah se ore na punu dubinu. Dubina oranja zavisi od
toga na kojoj se dubini oralo za prethodnu kulturu. Ukoliko se
u prethodnoj kulturi oralo na veću dubinu ili se vršilo
rigolovanje ide se na pliću obradu. Dubina obrade zavisi i od
kulture koju ćemo gajiti ove godine.
Korenasto krtolaste biljke zahtevaju duboku obradu kao i
ostale kulture sa dubljim korenovim sistemom: lubenica,
dinja, tikva.
Kulture plićeg korenovog sistema kao što su kupus, luk,
salata, dobro koriste efekat produženog dubokog oranja kod
predkulture, te za njih se vrši obrada na dubini od 20-25cm.
Ukoliko je u pitanju naknadna obrada ona je plića.

Vreme obrade u jesen

Predsetvena priprema ima svrhu u pripremi setvenog sloja. U
zavisnosti od biljne vrste i krupnoće semena, zavisi broj
operacija. To znači da li će biti jednofazna ili višefazna
priprema. Jednofazna: sve se završava u jednom prohodu, što
obuhvat kulture sa različitom krupnoćom semena. Svrha
predsetvene pripreme je po starom pravilu „čvrsta posteljica-
mek pokrivač“. Fino usitnjeno zemljište, bez krupnih grudvi
zemlje, kojom se pokriva seme na dubini 8-10cm finog
usitnjenog sloja. Sa predsetvenom pripremom se unose i
predsetvena đubriva. U obradu još spada i međuredno
kultiviranje. Svrha kultiviranja je uništavanje korova u toku
vegtacije ali se podstiče i bolja aeracija zemljišta što
poboljšava rast korena i cele biljke usled bržeg razlaganja
hranljivih materija u zemljištu zbog boljeg rada
mikroorganizama. U toku vegetacije je poželjno izvršiti 1-2
međuredna kultiviranja.

Đubrenje

Povrtarske kulture su veliki proizvođači organske materije.

Neke od njih proizvedu i više desetina tona po hektaru
(paradjz, paprika). Zbog toga oni ne mogu zadovoljiti svoje
potrebe za hranljivim materijama samo iz zemljišta bez obzira
na stepen plodnosti. Zbog toga je neophodna dodatna ishrana
hranljivim materijama kroz đubriva koja mogu biti organska,
mineralna i mikrobiološka.
Organska đubriva: stajnjak, kompost, glistenjak, zelenišno
đubrivo i komercijalna organska đubriva.
Stajnjak predstvalja smešu čvrstih i tečnih ekskremenata
(fekalija i prostirka). Kvalitet stajnjaka zavisi od vrste
domaćih životinja. Stajnjak može biti goveđi, ovčiji, svinjski i
živinski. Goveđi i ovčiji imaju veći sadržaj suve materije.
Spadaju u grupu toplijih đubriva i preporučuju se za hladnija
zemljišta. Svinjski stajnjak je kiselo i hladno đubrivo,
preporučuje se za lakše tipove zemljišta. U
visokokoncentrovana đubriva spada živinski i konjski, za
živinski se preporučuje razblaživanje sa vodom u odnosu 1:3.
Stepen iskorišćenja stajnjaka je najveći u prvoj godini 50%, u
drugoj godini 30%, trećoj 20% , a u četvrtoj 10%.
Potrebna količina svežeg stajnjaka je 50-60t, a zgorelog duplo
manje i unosi se pred setvu.
Kompost je mineralizovana organska materija. Za
kompostiranje može da se koristi lišće, žetveni ostaci, granje.
Kod komposta treba voditi računa da li su ostaci zdravi, ne
treba da budu zaraženi. Proces kompostiranja traje od 6
meseci od godinu dana. Taj proces se ubrzava uz pomoć glista
koje pomažu brzu mineralizaciju organskih materija i skraćen
je od tri do šest meseci.
Zelenišno đubrivo – u tu svrhu mogu da se gaje vrste sa brzim
porastom. Može da se koristi grahorica, uljana repica, heljda.
U povrtarstvu velike količine žetvenih ostataka kod
predkulture mogu da se iskoriste kao zelenišno đubrivo (list
kupusa). Prednosti su što nema transporta organske materije.
Nedostaci su ti jer je parcela zauzeta tom kulturom koja se
koristi kao zelenišno đubrivo.
Komercijalna đubriva su brojna i imaju ogromne prednosti ali
veoma skupa. Jedno od tih đubriva je Siforga.
Mineralna đubriva su dopuna jer biljke brzo usvajaju
hranljive materije. Kroz mineralna đubriva se unose pre svega
tri osnovna makroelementa (NPK).
Azot je element za koga se kaže da je nosioc prinosa. Utiče na
porast biljke. Kod primene azota treba voditi računa da neke
biljne vrste sakupe veće količine štetnog nitratnog azota koji u
organizmu prelazi u nitritni oblik koji je kancerogen. U tu
grupu spadaju pre svega biljke sa krupnim listovima kod kojih
se list koristi u ishrani (salata, spanać). Kod njih je zbog toga
poželjno da se azot unosi u amonijačnom obliku koji će
postepeno preći u nitratni. Azot je lako pokretan i sklon je
ispiranju u dublje slojeve, može doći do podzemnih voda
ukoliko se jednokratno unese. Jednim delom se unose u jesen,
prihrana uz obradu.
Fosfor je element koji utiče na bolje ukorenjavanje biljke i na
bolji razvoj generativnih organa (cvast, cvet, plod, seme).
Fosfor se kreće sporo, kao i kalijum, zbog toga se unosi u
jesen. Novija đubriva na tržištu su lakotopiva i primenjuju se
sa navodnjavanjem. Fosfor se dodaje kod biljaka koje se
rasađuju. U većem procentu se dodaje u rasađivanju da bi se
biljke lakše primile.
Kalijum – opšta funkcija kalijuma je ta što povećava otpornost
na stresne uslove. Utiče na kvalitet ploda, povećava sintezu
šećera. Pojedine povrtarske kulture spadaju u grupu
kalijofilnih biljaka koje traže preko 200kg/ha (mrkva, cvekla,
paradajz). Kalijum se može unositi kao KCl ili K 2SO4, s tim
što treba napomenuti da su biljke iz familije tikava (krastavac,
lubenica) osetljive na hlor i zbog toga je poželjno da se
kalijum unosi u obliku kalijumsulfata. Prihrana kalijumom u
povrtarstvu, preko sistema za navodnjavanje u poslednjim
fazama, unosi se da bi se povećao kvalitet. Utvrđeno je da
kalijum utiče na intenzitet boje ploda. Veća količina –
intenzivnija boja.
Pored najznačajnija tri makroelementa na osnovu analize
zemljišta i potreba biljne vrste treba dodati i druge makro ili
mikroelemente. Na kiselim zemljištima se dodaje kalcijum.
Radi veće oplodnje cvetova dodaje se bor. Kupusnjače i
lukovi su potrošači sumpora pa se biraju NPK đubriva sa
dodatkom sumpora. Pošto su kod mikroelemenata potrebne
male količine dodavanje se može vršiti folijarno (preko lista).
Mikrobiološka đubriva u sebi sadrže žive sojeve
mikroorganizama koji imaju pozitivan efekat jer vrše
produkciju auksina i giberenina (hormoni rasta) potpomažu
bržu razgradnj organskih materija čime se hranljive materije
prevode u oblik pristupačan za biljke. Prva primena
mikrobioloških đubriva započela je kod biljaka azotofiksatora
tj. biljaka iz fam. Fabaceae. Vršena je inokulacija
(zaražavanje) semena kvržičnih bakterija. Ova mera je
prisutna kod soje. U povrtarstvu se primenjuje kod graška i
pasulja. Primena mikrobioloških đubriva sada nije rezervisana
samo za biljke iz fam. Fabaceae već se primenjuju
odgovarajuća mikrobiološka đubriva i kod ostalih povrtaskih
kultura u različitim fazama razvića biljaka, ili se vrše tretiranja
zemljišta po celoj površini radi boljeg razlaganja žetvenih
ostataka (ekobuster). U toku vegetacije može se započeti
tretiranje semena, rasada ili folijarno prema uputstvu
proizvođača (Slavol).

Plodored

Plodored je agrotehnička mera koja predstavlj smenu useva na

polju (poljosmena) ili u vremenu plodosmena. Kod planiranja
plodoreda treba uzeti u više kriterijuma u obzir. Svrha
plodoreda je smanjenje višegodišnjeg iscrpljivanja zemljišta
gajenjem odabrane kulture na određenom tipu zemljišta u cilju
odmaranja zemljišta. Postoji više kriterijuma kod planiranja
plodoreda. U povrtarskoj proizvodnji plodored može biti
sastavljen samo od povrtarskih biljaka ili kombinovan:
povrtarsko-ratarske, povrtasko-krmne, povrtarsko-voćarske i
povrtarsko-cvećarske.
Jedan od kriterijuma je ne gajiti na istoj parceli biljke iz iste
familije zbog istih bolesti i štetočina.
Drugi kriterijum je odnos biljaka prema stajnjaku.
Povrtarske biljke na osnovu odnosa prema stajnjaku smestili
smo u tri grupe:
 Prvu čine biljke koje se direktno đubre stajnjakom, one
imaju veliku produkciju organske mase po hektaru (biljke iz
porodice tikava-lubenica, dinja, krastavac), pomoćnice
(paradjz, paprika, krompir), celer, lukovi i praziluk.
 U drugu grupu spadaju biljke koje koriste produženo
dejstvo stajnjaka (kupusnjače, korenaste: mrkva, peršun, celer,
rotkva i rotkvica i lukovi).
 Treću grupu čine biljke iz porodice Fabaceae ili
leguminoza (grašak, pasulj, bob).
Treći kriterijum – smena vrsta plitkog i dubokog korena
kako bi se sprečilo jednostavno korišćenje hranljivih materija i
veliko iscršljivanje vlage (tikva sa paprikom).
Četvrti kriterijum – ukoliko je kombinovan plodored, s
obzirom da su povrtarske kulture okopavine, treba vršiti
smenu useva uskorednih i širokorednih kultura (žita i
pomoćnice).
Peti kriterijum – treba voditi računa o sledećoj kulturi da bi
se uskladila berba sa dovoljnim vremenom za pripremu setve
sledeće kulture. Ovo pravilo naročito je bitno ako se u istoj
godini na istoj parceli gaje dve ili tri kulture.
U povrtarstvu se vodi računa šta je glavna kultura, kojoj se
ostavlja najviše vremena, a šta je naknadna kombinacija
plodoreda - postrna kultura. U povrtarstvu imamo i termin
pretkultura salata i spanać su pretkulture. U isto vreme na
manjim parcelama često se gaji više kultura zajedno, zbog
toga treba voditi računa o međusobnom odnosu gajenih
biljaka. Loše je stavljati jedne pored drugih biljke iz iste
familije ili grupe (korenaste pored korenastih, paradjz-
paprika) ili pak biljke koje imaju zajedničke bolesti. Od virusa
duvana oboleva duvan i paprika, od virusa mozaika krastavca
oboleva i paradajz. Čuvena profesorka Branka Lazić dala je
listu biljaka prijatelja koji pozitivno deluju jedni pored drugih
(mrkva-luk). Luk crni čuva mrkvu od mrkvine buve i obrnuto.
Ren štiti krompir od krompirove zlatice. U organskoj
proizvodnji kombinuje se cveće sa povrćem, kadifica štiti od
nematode kod paradajza. Plodored se može planirati kao
tropoljni, četvoropoljni, šestopoljni i intenzivni (smena više
kultura u istoj godini).

Povrtarski plodored

Tropoljni
 kupus (đubrenje stajnjakom)
 mrkva
 boranija
Šestopoljni plodored
 paradajz (đubrenje stajnjakom)
 crni luk
 grašak
 karfiol (đubrenj stajnjakom)
 cvekla
 boranija
Kombinovani plodored
 šećerna repa (đubrenje stajnjakom)
 crni luk
 jara žita
 kupus
 mrkva
 grašak
 ozima žita
Krmni plodored
 lucerka + trave
 lucerka
 lucerka
 bostan (đubrenje stajnjakom)
 mrkva
 jara žita
 kupus (đubrenje stajnjakom)
 crni luk
 boranija

Setva i sadnja

U opšte agrotehničke mere spadaju setva i sadnja. Povrće se

može direktno sejati ili proizvoditi rasad. Pored generativnog
postoji mogućnost i vegetativnog razmnožavanja.
Razmnožavanje pomoću vegetativnih organa je
karakteristično za biljne vrste koje u našim uslovima ili ne
proizvode seme (beli luk, ren) ili proizvode male količine
semena (krompir). Vegetativnim putem se razmnožavaju
lukovi, krompir, paradajz, ren i dr.. Pojedine kulture se
uspešno gaje vegetativnim i generativnim putem (crni luk i
paradajz). Prvo i osnovno pravilo da na semenu ili sadnom
materijalu ne može da se uštedi. Mora se koristiti kvalitetno
deklarisano seme ili sadni materijal. Kod semena visoke
energije klijanja i kod sadnog materijala visokog procenta
nicanja izabrane sorte i hibridi moraju imati visok genetski
potencijal za prinos i otpornost na osnovne bolesti. Pre setve
poželjno je u cilju povećanja prinosa i skraćenoj vegetaciji
izvršiti pripremu semena za setvu, što podrazumeva: kvašenje,
naklijavanje podgrevanje, kaljenje, piliranje i setva preko
hartije.
 Kvašenje toplom vodom ubrzava proces klijanja i
naročito se koristi kod tvrdog semena. Period kvašenja je oko
jedan dan pred setvu. Nakvašeno seme treba da nabubri, ali ne
treba da klija. Kod naklijalog semena prilikom setve može
doći do oštećenja klice.
 Naklijavanje se primenjuje kod krupno semenih
kultura gde je manja opasnost da ćemo uništiti klicu prilikom
setve ili ga koriste već iskusni poljoprivredni proizvođači.
Naklijavanje podrazumeva nakvašeno seme najčešće
ostavljeno između dva sloja filter papira ili neke tkanine.
Poželjno je održavati tri do četiri dana idealnu temperaturu za
naklijavanje određene biljne vrste. U zavisnosti od biljne vrste
temperatura se kreće od 18-250C.
 Podgrevanje podrazumeva postepeno povećanje
temperature do 500C uz neprestano mešanje semena koje se
naklijava, postupak traje oko 4 sata. Ovo se primenjuje kod
toploljubivih biljnih vrsta čime se skraćuje period vegetacije.
 Kaljenje podrazumeva smenu niskih i visokih
temperatura. Na temperaturi od 0,5-20C izlaže se seme
toploljubivih biljnih vrsta (paradajz, paprika, tikva, bostan)
oko 15-18 dana, zatim se niske temperature zamenjuju višim
temperaturama potrebnim za klijanje semena. Ovim
postupkom se povećava otpornost biljaka iz ove grupe
preniskim temperaturama i moguća je ranija setva.
 Piliranje podrazumeva oblaganje semena hranljivim
organskim materijama i hormonima rasta. Piliranje se naročito
preporučuje kod sitnog semena (duvan).
 Setva preko hartije ili papira svrha ove pripreme je
da se omogući pravilan raspored odnosno rastojanje kod
sitnog semena. Ovaj postupak je moguć na manjim
površinama.

Proizvodnja rasada

Rasad predstavlja mladu biljku, u zavisnosti od biljne vrste, sa

4-8 listova elastičnog stabla i dobrog zdravstvenog stanja
starosti od 3-7 nedelja, u zavisnosti o kojoj je biljnoj vrsti reč i
u zavisnosti od vrste proizvoda, da li je rana, srednje rana ili
kasna-pozna proizvodnja. Rasadom se postiže ranije
pristizanje na tržište jer se toploljubive biljne vrste u prvih
nekoliko nedelja gaje u zaštićenom prostoru jer njihova setva
na otvorenom prostoru nije moguća. Proizvodnja rasada
podrazumeva uštedu u količini semena u odnosu na
proizvodnju direktnom setvom na otvorenom polju. Osigurava
se i siguran sklop kod gajenih biljaka. U periodu proizvodnje
rasada biljka prolazi kroz nekoliko faza organogeneze, bilo
koja greška koja se napravi u ovom periodu kasnije je
nenadoknadiva i bitno će uticati na prinos.
 Dužina
rasadaničkog Način
Vrsta Optimalna
perioda u proizvodnje
kulture temperatura
danima rasada
sa ili bez
pikiranja u
kupusnjač 12 + 4
30-50 saksijama ili
e
kontejnerima
na lejama,
saksijama,
20-30 salata,
15 + 3 kontejnerima
cvekla
bez pikiranja
crni luk,
60-70 15 + 3 bez pikiranja
praziluk
boranija,
špargla, 15 + 3
80-90 bez pikiranja
rabarbara
krastavac,
tikve, bez pikiranja
dinja, 22 + 4 ali u saksijama
20-25
lubenica, ili
boranija kontejnerima
paradajz, sa ili bez
paprika, pikiranja, na
22 + 4
50-70 plavi leji,u saksijama
patlidžan ili kontejnerima
Kvalitet rasada zavisi od uslova gajenja. U toku proizvodnje
rasada treba obezbediti optimalnu temperaturu, svetlost,
kvalitetnu vodu, prihranu, odgovarajući supstrat i kvalitetno
seme. Kvalitet zavisi od starosti rasada. Suviše mlad rasad
lakše se prima, ali teže podnosi nepovoljne agroekološke
uslove. Previše star rasad se teže ukorenjava i manji je
procenat primljenih biljaka nakon rasađivanja. Proizvodnja
rasad može bude čupani rasad golih žila. Po pravilu imamo
veću koncentraciju mladih biljaka na manjem prostoru, pa su
uslovi za pravilan razvoj rasada nepovoljni
Proizvodnja rasada golih žila
Obavlja se na lejama koje mogu biti na otvorenom polju ili
zaštićenom prostoru. U zavisnosti od vrste leje mog biti tople
ili hladne. Toploljubive vrste se proizvode na toplim lejama.
Tradicionalni postupak pravljenja toplih leja podrazumeva
korišćenje organskih materija za zagrevanje. U najčešćoj
upotrebi je stajnjak. Od vrste stajnjaka zavisi period
zagrevanja toplih leja. Konjski stajnjak-nezgoreli dostiže u
prve dve nedelje temperaturu od 700C. Nakon ove početne
fermentacije temperatura se sledeća dva meseca ustali na
300C. Ovčiji i konjski stajnjak u početnim nedeljama dostižu
temperaturu do 600C, a kasnije se temperatura održava na
250C. Svinjski se sporo zagreva i kombinuje se sa drugim
vrstama stajnjaka.
 Postupak pravljenja toplih leja

Leje mog biti:

 Ukopane – ruski tip
 Nadzemne – pariski tip
Postupak započinje korišćenjem drenažnog sloja. Za drenažni
sloj se koristi slama, kukuruzovina, lišće, pesak, šljunak, zatim
se koristi svež stajnjak. Debljina zavisi od perioda proizvodnje
rasada. Duži period proizvodnje – deblji sloj stajnjaka, zatim
ide opet drenažni sloj, pa baštenska zemlja u smeši sa
zgorelim stajnjakom. Kako bi se izbegla pojava depresija na
ovom setvenom sloju, u kojem je moguće zadržavanje vode,
mora se izvršiti njegovo ravnanje. Seme se može posejati
omaške ili u redove izvučene uz pomoć daščica. Prekriva se
sitnom zemljom, zgorelim stajnjakom ili supstratom. Na kraju
se zalije (previkur 0,03%) zbog poleganja rasada.
Mere nege, bez obzira na tip proizvodnje, nepikiran ili pikiran
rasad se ne razlikuju. Tu se podrazumeva održavanje
optimalne temperature, provetravanje, navodnjavanje, zaštita i
kaljenje.
Zagrevanje može biti i uz pomoć drugih organskih materija:
slame, lišća, organskog otpada, uz pomoć električne energije,
tople vode, gasa, o čemu će detaljnije biti reči u poglavlju
proizvodnja u zaštićenom prostoru.
Kontejnerska proizvodnja
Rasad se može proizvoditi u čašama, saksijama, hranljivim
supstratima (Jiffy-džifi kockama) i sve češće u kontejnerima
koji mogu biti plastični ili od stiropora. U pojedinačne
supstrate proizvodnja može biti direktnom setvom ili nakon
pikiranja. Veličina saksije (kese kontejnera) zavisi od biljne
vrste. Najmanje dimenzije su kod celera, salate ili pre
pikiranja. Setva u kontejnerima može biti ručna ili je ceo
postupak mehanizovan. Pre setve je važno obezbediti
kvalitetan supstrat. Supstrat se može proizvoditi i u
domaćinstvu. Kombinacija stajnjaka, baštenske zemlje, peska
u razmeri 3:2:1. Treset, stajnjak i pesak 2:1:1. Može se
kombinovati baštenska zemlja sa mineralnim đubrivima. Za
ovu kombinaciju potrebno je prethodno iskustvo. Ukoliko
zemlja nije dobro izmešana sa mineralnim đubrivima
oštetićemo mladu biljku. Kako bi smo obezbedili nesmetano
strujanje vazduha preporučuje se proizvodnja rasad na
stolovima. Stiroporska proizvodnja rasada se koristi u
hidrokulturi.
Pikiranje rasada
Pikiranje predstavlja presađivanje mladih biljaka u fazi
potpuno razvijenih kotiledona ili početkom razvoja prvog
pravog lista. Pikiranje se pre svega praktikuje kod
toploljubivih biljaka prilikom rane proizvodnje rasada. Trošak
gajenja predstavlja najveće troškove u rasadničkoj
proizvodnji. zbog toga se biljke iz ove grupe poseju na manji
prostor. Najčešće u leju ili kontejnere sa većim brojem mesta
za setvu, kako bi se u ovom početnom periodu zauzeo manji
prostor, a samim tim se zagreva manja površina. Prilikom
pikiranja rasada mlade biljke treba dobro zaliti pre čupanja.
Presađivanje se obavlja na većoj leji gde se daje odgovarajuća
površina svakoj biljci. Pikiranje može da se obavi u čaše,
saksije, kontejnere. Pikira se pod prst ili se koristi sadiljka za
pikiranje. Pre nego što se biljka ispikira nakon čupanja malo
se skrati glavni koren tako da biljka počinje intenzivniji razvoj
bočnih korenova i bolje se ukorenjava. Temperatura se
smanjuje, a to se postiže senčenjem neposredno nakon
pikiranja. Biljke se ne smeju izložiti direktnoj sunčevoj
svetlosti. Već je poželjna difuzna svetlost. Prvih par dana se
održava veća vlaga.
Kalemljenje
Kod kalemljenja u povrtarstvu kao i u voćarstvu podloga je
jedna vrsta, a plemka (željena gajena biljka) druga vrsta.
Kalemljenje je pokazalo svoje prednosti. Kalemljenje je
započeto 20 godina prošlog veka Japanci kako bi sprečili
fuzariju i ustanovljeno je da je ova mera veoma efikasna što
im je omogućilo gajenje ove vrste u monokulturi. Kalemljenje
je pokazalo i druge prednosti: veći broj plodova, krupnije
plodove, samim ti ostvaruje se i veći prinos. Biljke koje su
kalemljene imale su veći habitus to znači manji broj biljaka po
jedinici površine. Konkretno kod lubenice, kod nekalemljenih
biljaka potrebno je 5.000 rasada po hektaru, a kod kalemljenih
3.000. proces kalemljenja se obavlja u fazi kotiledona. Pošto
nas kod plemke ne intersuje koren biljku ili seme ove vrste
sejemo u gustom sklopu dok podlogu sejemo u veće kocke ili
kontejnere (veće zapremine nego što je uobičajeno9. Setva
može biti ručna ili mašinska. Često nemamo ujednačen porast
podloge i plemke, zbog toga podlogu treba posejati 2-3 dana
ranije. Kod hibridnih podloga ovaj problem danas je u
potpunosti eliminisan pa se istovremeno seje i plemka i
podloga. Kaleme se lubenice gde je podloga vrg, hibridna
podloga (natega), paprika (hibridna), paradjz (patlidžan ili
hibridna podloga).
Postupak kalemljenja je sledeći: osnovni alat za kalemljenje je
žilet, silikonske štipaljke odgovarajuće za datu vrstu i kod
sitnijih vrsta kao što je paprika koriste se štapići kao osnova za
okalemljenu biljku. Postoje više vrsta kalemljenja. Kao
najsigurniji način pokazalo se kalemljenje u rascep. Veličina
tog rascepa zavisi od biljne vrste, oko 0,5-1cm. Plemka se
koso raseče a postoji i drugi način, da se pažljivo skine
epidermis (pokožica) i sa jedne i sa druge strane. Plemku
smeštamo u podlogu i pričvrstimo je štipaljkom.
Okalemljenom rasadu treba pružiti odgovarajuće uslove. Kako
se ne bi javili mikroorganizmi mora se izvršiti dezinfekcija.
Dezinfekcija se vrši tako što se u prvom zalivu koristi fungicid
protiv poleganja rasad (previkur, balb). Potrebno je prva 3-4
dana, pre nego što se stvori kalus (mesto srastanja podloge i
plemke), održavati visoku relativnu vlažnost. U periodu
formiranja kalusa biljka ne raste i ne vrši fotosintezu već
hranljive materije koristi za zarastanje kalusa.

Značaj proizvodnje u zaštićenom prostoru

Proizvodnja u zaštićenom prostoru omogućuje gajenje

toploljubivih biljnih vrsta, kada ne postoje povoljni
agroekološki uslovi za gajenje na otvorenom polju. Ovakvim
vidom proizvodnje omogućava se kontinuirano snabdevanje
tržišta gotovo cele godine svežim povrćem. Kod proizvodnje u
zaštićenom prostoru uslovi su strogo kontrolisani, te se
ostvaruje dva do tri puta veći prinos, a u proizvodnji
krastavaca utvrđeno je da se prinos povećava i do osam puta.
Ranom proizvodnjom povrća postiže se i znatno veća cena pa
su prvi plodovi skuplji i 20-25 puta u odnosu na one koji
pristižu na otvorenom polju. Ekonomski značaj pored
ostvarivanja veće dobiti, na relativno malim površinama, je ta
da 1 hektar staklenika odgovara vrednosti proizvodnje na 90-
100 hektara pšenice. Potrebno je i organizovanje stručne radne
snage što omogućava zapošljavanje ne samo članova jedne
porodice već i angažovanje drugih radnika. Bez obzira na sve
savremeniju proizvodnju u zaštićenom prostoru, postoje i
operacije koje će uvek tražiti organizovanje radne snage. Cela
priča o zaštićenom prostoru počela je davno, korišćenjem
toplih brazda u početku. Na obrađenom zemljištu izvuku se
što dublje brazde na rastojanje na kom će se gajiti biljke do
50cm, i onda se u te brazde stavlja stajnjak 20-30cm. Preko
njega se stavi zemlja i onda se zasade biljke. Kod
toploljubivih brazda još uvek se nije koristila folija, ali je
biljka zagrevana od strane stajnjaka. Zaklon joj je
predstavljala brazda i biljke su na ovaj način pristizale 7-10
dana ranije. Tople kućice se uglavnom koriste kod
širokorednih kultura (tikve, bostan, dinje). Iskopa se rupa
dubine 40cm u nju se stavi nezgoreli stajnjak, pa se rupa
dopuni svežom zemljom. Još bolje bi bilo da se ta zemlja
pomeša sa zgorelim stajnjakom. Topla kućica se završi tako
što ima okrugli oblik gde se vrši setva ili sadnja. Preko toga se
postave dva unakrsna pruta i prekrije se folijom. Kada se
počela masovno koristiti folija i staklo u poljoprivredi počele
su da se koriste leje, one mogu biti: ukopane, prizemne ili
nadzemne. Tople leje su kada se koristi nezgoreli stajnjak i
prekriva folijom, mlake – koristi se folija i manji sloj
stajnjaka, a kod hladnih leja nema stajnjaka. Leje se
uglavnom koriste za proizvodnju rasada.

Tuneli

Niski plastenici su tuneli čija je visina od 30-60cm, a širina

50-100cm. Oni se najviše kombinuju sa plastičnom folijom
kojom se nastire zemljište. Pod niskim plasteničkim tunelima
se jasađuje rasad. Ova proizvodnja može biti potuno
mehanizovana, dok je u Srbiji delimično mehanizovana,
mašinski se prenosi folija, a postavljanje pruća kao oslonca za
foliju nažalost još uvek se radi ručno.
Poluvisoki tuneli imaju visinu u zavisnosti od biljne vrste,
visina je 70-90cm, a širina 50-150cm. Za razliku od niskih gde
je kontstrukcija isključivo od pruća, ovde pored pruća
kontsrukcija može da bude i od plastike. Ovde se mogu
rasađivati biljke ili proizvoditi iz semena do kraja vegetacije
ili niže biljke kratke vegetacije.
Plastenici
Plastenici mogu biti tunelskog tipa. Visoki tuneli su visine od
2,5-3m, gde je osnovna konstrukcija lučno savijena. Za
konstrukciju može da posluži drvo, plastika, aluminijum. Za
razliku od niskih ili poluvisokih tunela ovde su neophodni
stubovi nosači. Kod postavljanja konstrukcije treba voditi
računa da je stabilna, ali ne treba da bude suviše visoka. Što su
širi lukovi veća je senka, smanjuje se vidljivost i zagrevanje.
Stepen opremljenosti zavisi od ekonomske mogućnosti
proizvođača. Savremeni plastenici bez obzira na tip tunelski ili
krovni, mogu da poseduju svu opremu kao i staklenici.
Plastenici mogu da budu pojedinačni ili međusobno povezani
u blok sistem - više uzastopno sastavljenih plastenika.
Plastenici mogu da budu krovnog tipa na jednu ili dve vode.

Staklenici

Staklenici predstavljaju najsavremeniji oblik zaštićenog

prostora gde se odvija najintenzivnija povrtarska proizvodnja.
Obzirom na velike investicije u stakleničkoj proizvodnji se
mora osigurati maksimalno korišćenje prostora. To se postiže
semenom, dva do tri useva u toku godine, kao i vertikalnim
uzgojem povrća. U staklenicima se mora osigurati
maksimalna iskorišćenost genetskog potencijala određene
biljne vrste. Samo u tim uslovima ova proizvodnja je
ekonomski opravdana. Da bi se maksimalno iskoristio
potencijal koji ima proizvodnja u zaštićenom prostoru treba
obezbediti povoljne agroekološke uslove: temperatura, voda,
svetlost. Uz to potrebno je primeniti sve agrotehničke mere:
navodnjavanje, prihrana, zaštita, a sve troškove svesti na
minimum. Najveći troškovi su troškovi zagrevanja. Zbog toga
treba tražiti alternativne načine za zagrevanje zaštićenog
prostora. Pored već postojećih zagrevanja biološkim
materijalima, kao što je stajnjak koji je u savremenoj
proizvodnji gotovo izbačen iz upotrebe. Treba tražiti nova
rešenja kod tehničkog zagrevanja (toplom vodom, gasom,
električnom energijom). Otpadna topla voda od drugih
industrija kao i korišćenje solarne energije.

Uslovi proizvodnje u zaštićenom prostoru

Samo kada su svi elementi u okviru optimuma može se

ostvariti maksimalni prinos. Ukoliko su neki od faktora istog
optimuma prinos se može povećati povećanjem nekog drugog
faktora proizvodnje.što se tiče ekoloških uslova
podrazumevase obezbeđenje optimalnog nivoa svetlosti,
temperature vode i CO2 za svaku vrstu. To znači da pre nego
što krenemo u proizvodnju određene biljne vrste moramo
poznavati njene zahteve. Kada je reč o svetlosti npr. paradajz,
paprika, treba im produžen dan 16-18 časova. Mežofilne
biljke, kupus i krastavac, od 12-14 časova, skiofilne - salata,
spanać. Umereni zahtevi prema temperaturi, vodi i vlažnosti
zavise od biljne vrste.
Potrebe za CO2 su 0,03%. U vazduhu ga ima daleko manje
nego što je potrebno za fotosintezu, pa samim tim i za
produkciju organskih materija. To je zajedničko za sve biljne
vrste. Povećanje koncentracije CO2 do 10 puta značajno
povećava prinos. U zaštićenom prostoru moguće je povećati
koncentraciju CO2, tako što se unose boce sa ovim gasom.
Ovaj proces se naziva gasovanje. Ponekad ne treba uticati na
povećanje temperature već na smanjenje. U tu svrhu se koriste
mreže za senčenje, a postoje i folije za senčenje ili sredstva
kojima se vrši senčenje staklenika i plastenika krečnim
mlekom. Kod staklenika se koriste još i energija zavese. Za
našu proizvodnju u zaštićenom prostoru još uvek je
karakteristično da se ostvaruje niži prinos u odnosu na druge
zemlje.
Podloga za gajenje u zaštićenom prostoru

Podloga za gajenje može da bude zemljište na kome je

formiran plastenik ili staklenik. Dodaje se 3-4kg zgorelog
stajnjaka po 1m2 i 300gr NPK hraniva po 1m2. Postoje druge
mogućnosti, mešanje zemlje sa gotovim supstratima
organskog porekla. Biljke se mogu saditi direktno u zemlju
gde je postavljen plastenik ili se mogu rasađivati na foliju. Pre
postavljanja folije postave se sistemi za navodnjavanje. Vrsta
folije, kvalitet, boja folije zavisi od gajene vrste. Crne folije
utiču na brže zagrevanje i raniju proizvodnju. Srebrne folije,
zbog refleksije svetlosti, teraju insekte od biljaka. Crvena se
dobro pokazala u proizvodnji paradajza. Prema nekim
istraživanjima na crvenoj foliji paradajz stiže i do dve nedelje
ranije.
Gajenje u inertnim podlogama

U povrtarstvu zemljište nije jedini supstrat u kome se gaje

biljke. Novi tip proizvodnje je gajenje u hidroponskom
rastvoru i aerorastvoru. U ovom tipu proizvodnje
zapričvršćivanje biljaka koriste se inertne podloge. Samo ime
im kaže da nemaju uticaja na rast i razviće biljaka već su samo
podrška biljkama. Takvi inertni materijali su perlit, kamena
vuna, šljunak, pesak. Glavni izvor hranljivih materija je
vodeni rastvor koji se prema fazi razvoja adekvatno obogaćuje
neophodnim hranljivim materijama. Kod aeroponske
proizvodnje vazduh u vidu izmaglice obogaćen je potrebnim
količinama hranljivih materija. Naravno da je kod aeroponske
proizvodnje potrošnja hranljivih materija po jedinici površine
mala, a prinosi su nekoliko puta veći u odnosu na proizvodnju
gde je supstart-zemljište.
Berba, skladištenje i transport
Od trenutka berbe bitno zavisi prinos i kvalitet ubranog ploda.
 Kod nekih biljnih vrsta samo jedan dan kašnjenja može
značajno da utiče na kvalitet ploda (kornišon, grašak,
boranija, rotkvica, dinja). Ponekad su gubici, zbog
neadekvatnog odabira trenutka za branje veliki. Povrće se
mora brati u tehnološkoj zrelosti kada se želi odmah
nakon branja koristiti u ishrani. Tehnološka zrelost je
konzumna zrelost i najbolje je za ishranu koristiti deo biljke
zbog koje se ona gaji.
 Kod nekih biljnih vrsta, tehnološka i fiziološka
zrelost su jedno te isto.
 Fiziološka zrelost je kada je seme iz biljke sposobno
da klija (paradajz, lubenica, bundeva, pasulj).
 Tehnnološka (salata, grašak, krastavac, tikvice).
 A neke se mogu koristiti i u tehnološkoj i fiziološkoj
zrelosti (paprika).
Neke biljne vrste koje se transportuju na udaljenija mesta, a
imaju sposobnost naknadnog zagrevanja beru se u takozvanoj
transportnoj zrelosti (paradajz, dinja), jer imaju sposobnost
naknadnog sazrevanja.
Veoma je bitna, u procesu branja pravilna organizacija.
Moraju se uskladiti prerađivački kapaciteti ukoliko je reč o
vrstama namenjenim industriji (grašak, boranija, paradajz).
Mora se uskladiti količina koja se obere sa količinom koju
najbliži industrijski centar može da preradi. Ukoliko je
planirana prodaja u svežem stanju moramo se prilagoditi
najbližem tržištu. Ta organizacija treba da počne od trenutka
setve da bi nam dinamika branja bila odgovarajuća. Setva
mora biti sukcesivna, u više rokova, ukoliko je reč o većim
površinama. Prilikom same berbe moraju se brati samo
potpuno zdravi plodovi. Oštećeni ili oboleli plodovi nikako ne
smeju biti zajedno sa plodovima koji se iznose na tržište.
Berba može biti ručna ili mašinska. Ručna berba, u zavisnosti
od biljne vrste, obavlja se u više faza. Mehanizovana berba je
uglavnom jednofazna. Kod ove berbe sortiment moramo
prilagoditi kao i tehnologiju, tako da imamo ujednačeno
sazrevanje. Smanjenje prinosa usled jednofazne berbe
nadoknađuje se gušćom setvom određene biljne vrste.
Kvalitet ploda koji će biti ubram zavisi od vrste ambalaže u
koju se bere. Ambalaža zavisi od vrste. U gajbice se sa jednim
ili dva reda bere paradajz, u vreće krompir, u plastične
džakove spanać, u kartonske kutije paprika i kupus. Postoje i
određeni sanduci. Biljke koje lakše podnose transport mogu
direktno u rinfuzi da se transportuju u prikolicama.
Posle berbe mora se izvršiti sortiranje. Kod nekih biljnih vrsta
to podrazumeva klasifikaciju prema krupnoći (paprika, luk,
paradajz). Kod nekih se prethodno izvrši čišćenje (luk,
krompir). Ovo sortiranje može biti ručno ili mašinsko. Veoma
je bitno nakon sortiranja povrće rashladiti i uskladištiti
ukoliko se ono ostavlja na čuvanje.
Povrće se može čuvati u uslovima visoke relativne vlažnosti
od 75-95% u zavisnosti od biljne vrste i pri temperaturi od 0-
100C. svo povrće ima visok procenat vode i mora se računati
na to da će biti razlike u količini vode pre i nakon čuvanja.
Gubici su 25-28%. Period čuvanja zavisi od biljne vrste. Kod
nekih biljaka u svežem stanju povrće se može čuvati samo 1-2
nedelje, a neke biljne vrste čuvaju se 8-9 meseci. U svežem
stanju 1-2 nedelje može se čuvati spanać, salata, dve nedelje
paradjz i lubenica, oko 6 meseci čuva se: kupus, cvekla,
mrkva, peršun. Rekorderi u čuvanju su luk i pasulj. Povrće
može da se trapi, što podrazumeva pokrivanje povrća
zemljom, slamom ili peskom. Trapljenje je u vidu trapeza. Po
1m2 u trap se stavlja do 500kg povrća na visinu od 1m. Kako
bi se obezbedila ventilacija u trap se stavljaju ventilacione
cevi ili se ostave otvori za ventilaciju. Povrće može da se
skladišti u adptiranim skladištima. Najčešće se u domaćinstvu
koriste podrumi ili se druge prostorije adaptiraju u koje se
dodaje uređaj za hlađenje i povećanje vlažnosti. Takođe mogu
da se koriste moderne i savremene hladnjače koje imaju
uređaje sa automatski zadatim parametrima koji regulišu
temperaturu u vlažnost u zavisnosti od biljne vrste. Transport
vazduhom uz pomoć aviona, tada se povrće mora pakovati u
odgovarajuće kontejnere. Transport drumom, kamionima i
hladnjačama, kao i transport morem i železničkim
saobraćajem.
 PLODOVITO POVRĆE
Vrste iz porodice
Solanaceae pomoćnice
PARADAJZ
(Lucopersicon esculeníum Mill.)

Poreklo i rasprostranjenost

Utvr]eno je da paradajz potiče iz andskih predela Južne

Amerike, gde su, inače [iroko rasprostranjene divlje vrste
iz roda Hycopersicon. Noviji arheološki nalazi ukazuju
da je ova vrsta pripitomljena u Meksiku i Centralnoj
Americi. Posle otkrića Amerike paradajz je prenesen u
Evropu i druge krajeve sveta. U prvo vreme gajenje u
vrtovina kao neobična biljka i smatralo se da su mu
plodovi otrovni. Sve do početka XX v. bio je malo
raširen, i tek u novije vreme postaje jedna od
najznačajnijih povrtarskih vrsta.
Po svom privrednom značaju, rasprostranjenosti i upotrebi
paradajz zauzima jedno od prvih mesta među povrtarskim
kulturama u celom svetu, a naročito u regionima gde su
zemljišni i klimatski uslovi više povoljni za njegovo
gajenje. Među takve regione spada i naša zemlja.
alo je biljaka čiji se plod tako mnogostrano koristi kao
plod paradajza. Dopadljiv izgled, osvežavajući i nakiselo-
slatki ukus i biološka vrednost doprineli su, između
ostalog, raširenosti njegove upotrebe u ishrani. U evropskim
zemljama 5-10% ukupne potrošnje povrća otpada na
paradajz.
Paradajz se u ishrani koristi veoma raznoliko: poznato je
preko stotinu načina pripreme i upotrebe svežeg i
prerađenog paradajza. Pored upotrebe u svežem stanju,
ogromne količine se prerađuju na industrijski i domaći način
u sokove, pirea, koncentrisani ekstrakt, pelate i sušene
proizvode.
Paradajz se u svetu gaji na oko 2,4 miliona ha; na toj
površini proizvode se priblizno íi0 miliona tona plodova.
U našoj zemlji proizvodnja paradajza neprekidno raste.
Najviše se gaji u Srbiji i Makedoniji, naročito u dolinama
naših većih reka gde postoje povoljni prirodni uslovi
za njepovo uspevanje. U Vojvodini se u poslednje vreme
sve više razvija proizvodnja paradajza direktno iz
semena za industrijsku preradu.

Botaničke osobine

Korenov sistem paradajza je snažno razvijen. U direktnoj

setvi samo za 4 do 5 nedelja posle nicanja centralni
koren dostigne dubinu 100-150 cm i zahvati oko 1,25
m3 zemlje. Time se objašnjava relativno visoka
otpornost na sušu paradajza iz direktne setve. U slučaju
kada se paradajz gaji preko rasada, centralni koren biva
prekinut, čime se podstiče razvoj bočnih žila. Svaki
zeleni deo biljke sposoban je da u povoljnim uslovima
obrazuje adventivne korene.
Stablo paradajza je jako razgranato, što biljci daje
žbunast izgled, ukoliko se ne uklanjaju bočni izdanci.
Dužina stabla zavisi od sorte i uslova gajenja. U
izvesnim slučajevima može dostići dužinu 3-4 m.
Bočni izdanci, zaperci, razvijaju se u pazuhu listova;
najintenzivnije rastu izdanci koji izbijaju neposredno
ispod cvetnih grančica. Izvesne sorte imaju izraženu
sklonost ka razgranjavanju.
List je neparno perast, sa liskom razdeljenom dubokim
urezima na izdvojene manje i veće listiće. Pretežni deo
kulturnih paradajza ima tzv. obični (normalni) tip lista.
Cvetovi se javljaja u cvastima (cvetne grančice). Cvetovi
imaju raz1ičitu građu, što zavisi od sorte. Najčešće su
sa 6 čašičnih i 6 kruničnih listića. Prašnici su srasli u vidu
konusa koji potpuno obuhvata plodnik i tučak.
Plod je bobica različite veličine, oblika i građe. Veličina
ploda je sortna odlika. Plodovi se obično svrstavaju u sitne
do 60 g, srednje krupne od 60 do 120 g i krupne - preko
120 grama. Oblik zrelog ploda može biti: okruglast,
ovalan, izdužen i pljosnat, gladak ili rebrast; boja ploda
je crvena, ružičasta, žuta ili bela.
Seme paradajza je sitno (300-350 semenki u 1 gramu)
i pokriveno je beličastosivim dlačicama. Normalno
razvijen plod sadrži 150 do 300 sernenki.
 Sorte

Postoji mnoštvo sorta i hibrida paradajza s vrlo raznolikim

botaničkim i privrednim odlikama. U praksi se obično dele
visoke, poluvisoke i niske.

I Visoke (indeterminantne) sorte. Odlikuju se

razgranatim, relativno tankim stablom neograničenog
rasta i dugim internodijava. Prva cvetna grančica
pojavljuje se iznad 10. lista, a sledeća svaka posle svaka
3 ili 4 lista. Obično se gaje uz oslonac, na 1 ili 2 stabla.
Sen pjer (Saint Pierre). Srednje rana sorta, snažnog rasta s
mnogo lišća. Cvast prosta sa 5-6 plodova; plodovi krupni
(150-170 g), okruglasti, glatki, dosta čvrsti, intenzivno
crveni, 5-8 semenih komora; meso vrlo slatkog ukusa, sa 5
do 6% suve materije. U nas najraširenija sorta. Konisti se za
srednjeranu i kasnu poljsku proizvodnju. Pogodan je i za
preradu u koncentrat.
Rudžers (Rutgers). Srednje rana sorta, snažnog rasta,
cvast prosta sa 5-7 plodova prosečne težine 130-140 g.
Plod okruglast, malo kolačast, mesnat, čvrst, gladak, puca
zrakasto, sa 5-6 komora, prijatnog ukusa; sadrži 5-5,5%
suve materije.
Marglob (Marglobe). Neśto ranija sc›rta od Sen pjera.
Ima hate, krupne, mesnate, čvrste, jako crven.e plodove sa
komora; vrlo prijatnog ukusa. Prosečna težina ploda 130-
140 g. Sadrži suve materije 5- 5,50/o. Osetljiv na sunčane
ožegotine.
Mi-13. F1-hibrid Instituta u Smederevskoj Palanci.
Odlikuje se izuzetno ranim stasavanjem i malo
kolačastim, čvrstim, mesnatim i ukusnim plodovima
težine 100-120 g. Pogodan za ranu proizvodnju na polju
i u plastenicima.
Mi-10. Jedan od hibnida iz Smederevske Palanke.
Razvija snažnu biljku sa krupnim, lepim, jabučastim
plodovima težine 120-150 g. Stasava oko 116 dana posle
nicanja, izozetno prijatnog ukusa, pogodan za otvoreno
polje i plastenik.
Karmelo (Carmello). Poznati holandski hibrid, sa
izuzetno krupnim i lepim plodovima (160-200 g) nešto
kasnijeg stasavanja, ali visoko prinosan. Otporan na
mozaik, verticilijum i fuzarijum.
Lido. Novi F1-hibrid iz Smederevske Palanke, razvija
snažne biljke sa krupnim, jabučastim plodovima.
Veoma pogodan za sezonsku proizvodnju u polju.
II Poluvisoke (poludeterminantne) sorte. Ove sorte
odlikuju se time što na stablu obrazuje 5-6 cvetnih
grančica, a zatim vrh stabla prestane da raste. Pogodne
su za odgajanje u plastenicima i za ranu proizvodnju
paradajza za svežu potrošnju na otvorenom polju.
U nas su rašireni poludeterminantni holandski hibrid
Luka i Balka, a u novije vreme i nov domaći hibrid
Ba1kan.
III Niske (determinantne) sorte. Biljke su slabijeg
rasta, s gusto razmeštenim listovima i cvastima. Prva
cvetna grančica pojavljuje se iznad 5-6. lista, a
sledeće posle svakog ili svakog drugog lista. Vrh
lastara, pošto se na njemu razviju 2-4 cvetne
grančice, završava se listom ili cvetnom grančicom.
Gajenje paradajza uz oslonac iziskuje mnogo ručnog
rada i znatno povećava proìzvodne troškove. Zbog toga
u novije vreme sve više ulazi u praksu gajenje iniskiłi
sorta kojima nije nužan oslonac niti pinciranje. Ovakve
sorte pretežno se koriste za proizvodnju paradajza za
industrijsku preradu, ali se uspešno mogu gajiti i kao
rani usevi.
Niske sorte brzo rastu, rano stasavaju i jednovremeno
sazrevaju, što je posebno značajno za primenu
mehaničke jednofazne berbe.
Postoje mnogobrojne sorte niskog rasta; prema ob1iku
ploda svrstavaju se u 2 grupe: sa okruglastim i
izduženim plodovima. Od sorti sa okruglastim
plodovima u nas su najraširenije sledeće:
Narvik. Nova domaća sorta industrijskog paradajza
pogodna za mehaničku berbu. Biljka niska,
srednjestasna, koncentrisanog sazrevanja. Plodovi
krupni (120-140 g), ujednačeni, čvrsti, okruglasti, otkidaj
u se bez drške, intenzivno crveni, sadrže 5-6% suve
materije. Biljke otporne na Verticillium i Fusarium.
Kambel 1327 (Cambell). Američka sorta otporna na
verticilijum i fuzarijum. Ranostasna, iako ima krupne
plodove (120-140 g). Plodovi čvrsti, glatki, okruglasti,
malo pogačasti, mesnati, sa 4,5-5°/o suve materije. Vrlo
rodna sorta. Plodovi skladnog ukusa, pogodni za svežu
potrošnju i spravljanje koncentrata i drugih prerađevina.
Hajnc 1370 (Heinz). Vrlo rodna sorta, snažnog rasta,
srednjestasna, otporna prema fuzarijumu. Plodovi okrugli,
glatki, lepog izgleda, prosečne težine oko 100 g, vrlo
čvrsti, sa 4-5% suve materije. Gaji se u prvom redu za
industrijsku preradu, najčeśće iz direktne setve. Deo ranije
prispelih i krupnijih plodova može se koristiti za svežu
potrošnju. Slična ovoj je sorta hajnc 1350.
Ači 55 VF (Ace), poznata serta s krupnim (150 g), malo
kolačastim, lepim plodovima, nešto kasnijeg stasavanja.
Kambel 28 (Campbell), polurana sorta s glatkim,
čvrstim, malo pogačastim, intenzivno obojenim plodovima
prosečne težine 120 g pogodna za mehaničku berbu.
Iz ove grupe raśirene su joś i sorte florida, MH 1,
hajnc 1409, hajnc 1439, gevas 73 i dr.
Sorte sa izduženim, manje ili više sitnim plodovima,
prosečne težine od 50 do 90 grama, koriste se isključivo za
indu- strijsku preradu. Pogodne su za berbu kombajnima.
SP-109. Nova domaća industrijska sorta ranog stasavanja i
koncentr.isanog sazrevanja, sa čvi4stirn ovalnim intenzivno
crve- nim plodovima težine 60—'í0 g. Pogodna za izradu
koncentrata i pelata. Plodovi se lako odvajaju od čaśice.
Sadrže oko 6% suve materije. Otporna na Verticillium i
Fusarium.
Najpoznatije inostrane sorte iz ove grupe su: roma VG,
heinz 1706, Ventura, supercalifornia, Cal I, euromech,
petomech, i dr.
 Uslovi uspevanja

Klima. Paradajz je biljka kojoj je potrebno mnogo

toplote u toku njenog razvoja. Iziskuje relativno dug period
letnjeg vremena za uspešno i rentabilno gajenje.
Paradajz najbolje uspeva tamo gde period s prosečnim
dnevnim temperaturama iznad 150C traje najmanje 150
dana i gde temperature u toku dana dostižu i do 30°C.
Mnogi naši povrtarski rejoni imaju takvo podneblje. U
rejonima gde bezmrazni period traje manje od 4 meseca
ova kultura ne može uspevati. Najbolji rezultati postižu se
gajenjem paradajza preko rasada. Na taj način imaće se
znatno ranija i rentabilnija proizvodnja. Međutim, za
potrebe industrijske prerade paradajz se može uspešno
gajiti i direktnom setvom.
Za normalan razvoj biljke paradajza iziskuju temperature
izmedu 18 i 25OC. Na temperaturama ispod 15°C prestaje
cvetanje, a ispod 9°C zaustavlja se rastenje; biljke
uginjavaju već na -1,1°C, a kasni prolećni mrazevi s
temperaturom ispod -2°C uništavaju usev paradajza.
Mlade biljke su osetljivije na niske temperature nego starije.
Otpornost prema hladnoći može se povećati izlaganjem tek
naklijalih biljaka temperaturama 8-12°C u trajanju 3-4 dana.
Do iznošenja rasada u polje održava se temperatura u
granicama izmedu 15 i l8°C. Tako „kaljen” rasad može
se rasaditi ranije od uobičajenih agrotehničkih rokova,
bez opasnosti od štetnog dejstva hladnog vremena.
Međutim, valja imati u vidu da kaljenje biljaka ne
povećava njihovu otpornost prema izmrzavanju.
I temperatura zemljišta je značajan činilac. Biljke
paradajza najbolje se razvijaju kada je temperatura
zemljiśta između 24 i 31°C. Na 33°C usporava se porast, a
na 35°C biljke prestaju da rastu.
Biljke paradajza imaju, isto tako, visoke zahteve prema
svetlosti, naročito u puom razvoju rasada. U uslovima
nedovoljne osvatljenosti biljke se nepravilno razvijaju,
izdužuju se, plodnošenje kasni, plodovi se teško zameću,
itd.
Povoljan režim zemljišne vlage takođe je od velikog
značaja za razvoj paradajza. Oskudica vlage u
zemljištu dovodi do znatnog opadanja prinosa. Zbog toga
se održavanje zemljišne vlage redovnim i obilnim
navodnjavanjem smatra jednim od najbitnijih uslova u
gajenju ove kulture.
U pogledu vlažnosti vazduha paradajz nema naročite
zahteve. Optimalna relativna vlažnost vazduha za
razvoj biljaka je 50 do 60%. Visoka zasićenost vazduha
vlagom ometa oplođavanje cvetova i pogoduje razvoju
gljivičnih oboljenja.
Topli i suvi vetrovi izazivaju opadanje cvetova i druge
poremećaje na biljkama.
U severozapadnim krajevima naše zemlje i brdskim
rejonima za gajenje paradjza treba odabrati terene sa
južnom ili jugoistočnom ekspozicijom, zaštićene od jakih
vetrova.
s južnom iłi jugoistnčnom e sposicijom, zaštićene nd
jakih vetrova.
Zemljište. Paradajz se može gajiti gotovo na svim
zemljištima, počev od peskuša pa do težih smonica.
Međutim, najpogodnija su laka, propustljiva, strukturna i
ocedna zemljišta, bogata humusnim materijama. Ovakva
zemljišta naročito su pogodna za rane useve paradajza. Za
kasniju kulturu mogu se smatrati dobrim i teža, glinovita
zemljišta, sposobna da u toku letnjih meseci dobro čuvaju
vlagu.
Đubrenje. Đubrenje zgorelim stajnjakom daje odlične
rezultate. Relativno visoki troškovi upotrebe stajnjaka
znatno ograničavaju njegovu primenu. Međutim, kod
ranih useva, ili kada se paradajz gaji na intenzivan
način, đubrenje stajnjakom može se smatrati vrlo
rentabilnim. U zavisnosti od plodnosti zemljišta
preporučuje se 30-40 tona po hektaru.
Đubrenje mineralnim đubrivima je neophodno. Ova
đubriva znatno utiču na ranostasnost, veličinu i kvalitet
prinosa. Paradajz je inače kultura koja za uspešan razvoj
iziskuje obilnu i pažljivo izbalansiranu mineralnu ishranu.
Posebno je značajan azot koji se katkad može pokzati više
štetnim nego korisnim. Obilna ishrana azotom potencira
vegetativni porast i ukoliko nije u odgovarajućoj ravnoteži
sa ostalim hranljivim elementima izaziva opadanje
cvetova, zakašnjenje sazrevanja i trulež plodova.
Fosforna đubriva snažno utiču na povećanje prinosa i
ranije stasavanje plodova.
Najbolji rezultati postižu se, međutim, kombinovanim
đubrenjem stajnjakom i mìneralnim đubrivima. U
svakom slučaju, pored stajnjaka treba obavezno
upotrebiti fosforna i kalijumova đubriva.
Na lakšim, sironašnijim zemljištima, pored 30-40 tona
stajnjaka treba uneti 70-90 kg azota, 110-150 kg
fosfora i 100-150 kg kalijuma. Po pravilu, količine i
odnos đubriva treba prilagoditi prirodnim osobinama
zemljišta: na težim zemljištima često se primenjuje
odnos 1 : 2 : 1.
Vreme 1 način unošenja mineralnih đubriva zavise od
zemljišta, navodnjavanja i tipa proizvodnje. Đubrivo se
najbolje koristi ako se unese u trake s jedne i druge
strane reda, otprilike mesec dana pre rasađivanja ili u
vreme rasađivanja. Polovinu mineralnih đubriva treba
rasturiti pre rasađivanja, a drugu polovinu dati usevu
u vreme zametanja plodova.

TEHNIKA GAJENJA

Gajenje paradajza za svežu potrosnju

Proizvodnja rasada. Za setvu treba koristiti

selekcionisano i kvalitetno seme. Neophodno je da
seme bude dezinfikovano, jer se izvesne bolesti često
prenose preko semena. Obično se koriste živina
jedinjenja ili TMTD-preparati. Za preporuku je i
dezinfekcija zemlje u lejama.
Rasad paradajza praktično se uvek proizvodi u toplim,
mlakim ili otvorenim lejama, što zavisi od vremena
setve.
Vreme proizvodnje rasada uvek je zavisno od klimatskih
uslova rejona i tipa proizvodnje. Po pravilu, ukoliko se ne
predviđa pikiranje, vreme setve treba podesiti približno
na 5-6 nedelja pre iznošenja rasada na otvoreno polje.
Prema tome, it severoistočnim krajevima Jugoslavije
(umerenokonti- nentalno klimatsko područje) najranija
setva nepikiranog rasada može se obaviti polovinom
marta u mlake leje, a u primorskim rejonima i
jugoistoünom delu Makeõonije 10-15 dana ranije, i to u
hladne (zastakljene) leje.
Međutim, proizvodnja pikiranog paradajza otpočinje
znatno ranije. U kontinentalnom delu naše zemlje za ranu
poljsku proizvodnju setva se obavlja oko 15. februara, a u
mediteranskom području 2-3 nedelje ranije. Setva pre
15. februara nije preporučljiva zbog niskih temperatura.
Za setvu rasada potrebno je 8-10 g semena po 1 m 2.
Seme se pokrije đubrevitom mešavinom u sloju od 1 cm,
a zatim se leja lako utaba, dobro zalije i pokrije asurama.
Rasad niče za 5-7 dana.
U leji se mora održavati povoljna temperatura i vlažnost
uz redovno provetravanje. Kasnije, kada vreme otopli,
treba
izjutra uklanjati prozore sa leja, a predveče ih ponovo
stavljati.
Pikiranje se obavlja u nove leje mesec dana posle setve. Za
tu svrhu prikladnije su nadzemne ili plitko ukopane leje.
Rani paradajz se pikira na razmak 12 x 12 ili 10 x 10 cm.
Biljčice se usađuju dosta duboko, do samih kotiledonlh
listića.
Rasad koji neće biti pikiran treba blagovremeno prorediti
da bi se izbeglo izduživanje biljaka. Uopšte uzev, pikiranje
paradajza je uvek preporučljivo - ali samo jednom.
Najbolji rasad dobija se pikiranjem u saksije od plastike ili
pečene gline ili u presovane saksije. U poslednje vreme
sve više se koriste „džifi”- saksije. Biljke odgajene u
saksijama ne „boluju” posle rasađivanja i nema zastoja u
njihovom razvoju. Utvrđeno je da rasad odgajen u
saksijama obezbeđuje ranije zrenje i daje veće prinose.
Posle pikiranja leje se pokrivaju asurama. Narednih
nekoliko dana u popodnevnim časovima biljke se štite od
jakog sunca. Isto tako, sve dok se rasadnice ne prime,
provetravanje leja svodi se na najmanju meru. Ali,
posle primanja treba, primenjivati jače provetravanje
kada to spoljne temperature nedostatku svežeg vazduha
rasad se izdužuje. Ako se to već desi, treba pojačati
provetravanje i ograničiti zalivanje.
Leje s pikiranim paradajzom treba noću pokrivati asurama,
sve dok postoji opasnost od mrazeva. Počev od polovine
aprila provetravanje je sve duže i intenzivnije. Po lepom
vremenu, prozori se skidaju sa leja da bi se biljke
postepeno navikavale na uslove otvorenog polja. Nekoliko
dana pred rasađivanje rasad se ostavlja nepokniven i u toku
noći - sem u slučaju kada postoje izgledi da će biti slane.
Sve ove mere omogućuju da se dobiju snažne mlade
biljke sa debelim i kratkimi stablom i dobro razvijenim
listovima. Ovakav rasad sigurnije se prima i brže raste.
Rasađivanje. Zemljište za paradajz mora biti duboko
obrađeno i dobro pripremljeno. Zato je potrebno u vreme
rasađivanja da zemljište ima uspostavljenu strukturu,
što znači da osnovnu obradu treba sprovesti krajem jeseni
ili tokom zime. Kasna prolećna duboka obrada može biti
više štetna nego korisna.
Radi suzbijanja korova, nekoliko dana pre rasađivanja
površina se može isprskati herbicidima; pogodni i efikasni
su treflan (1-3 1/ha), bonalan (5,5-7,5 1/he), kobeks
(1,5-3 l/ha) i stomp 330 E, (4-6 1/ha). Posle prskanja
površina treba da se plitko obradi prikladnim oruđem,
tako da se herbicid izmeša sa zemljom do dubine 5-10
cm.
Pri utvrđivanju najranijeg roka rasađivanja paradajza na
otvorenom polju naročito značajan činilac je pojava kasnih
prolećnih mrazeva. Po pravilu, s rasadivanjem paradajza
pod našim podnebljem može se otpočeti 10-15 dana posle
prosečnog datuma poslednjih prolećnih mrazeva, što znači
krajem aprila u mediteranskom, a početkom maja u
kontinentalnom području.
U principu, ranije rasađivanje ima znatna preimućstva:
ranije stasavanje i veće prinose.
U nas se paradajz najčešće sadi na razmaku 80 x 50
ili 90 x 40 cm. Gustina, međutim, može biti manja ili veća, u
zavisnosti od sorte, sistema gajenja, plodnosti zemljišta i
drugih okolnosti. U ranoj proizvodnji, kada se biljke gaje uz
oslonac i orezuju na jedno stablo, mogu imati znatno veću
gustinu (40-45.000 biljaka). Na taj način, naročito kod ranih
useva, postiže se veći prinos ì veća količina plodova u
vreme kada paradajz ima visoku cenu. S druge strane,
sađenje većeg broja biljaka po jedinici površine iziskuje
veći broj rasadnica i povećava proizvodne troškove, pa je
potrebno da proizvodači i to uzmu u razmatranje.
Vrlo pogodan način je sađenje u dvorede trake. Ovaj način
se često primenjuje kod srednjeranih i kasnih useva. U tom
slučaju biljke se obično raspoređuju po šemi 100 x 60 x
30 cm.
Nekoliko časova pred iznošenje rasada leja se mora obilno
zaliti. Pikirani rasad ne treba čupati, nego ga vaditi
zajedno s grudvom zemlje oko korena, što se postiže
upotrebom odgovarajućih oruđa (ašovčićem ili lopaticom).
Rasadnica sa čijeg korena nije otpala zemlja znatno se bolje i
lakše prima. Nepikirani rasad se pažljivo čupa. Izvađeni rasad
treba što je moguće pre rasaditi.
Dobro odgajene pikirane rasadnice sade se u prethodno
napravljene jamice na dubinu 8-10 cm. Prerasli, izduženi
rasad se sadi tako što se jedan deo stabla položi u zemlju
(„potopi se”) u pravcu redova.
Odmah po rasađivanju biljke se moraju dobro zaliti.
U poslednje vreme pri gajenju paradajza na velikim
površinama sve više se primenjuje mehanička sadnja posebno
konstruisanim sadilicama. Ovakav način rasađivanja daje
dobre rezultate samo na dobro pripramljenom zemljištu.
Nega. U toku prvih nedelja po sadnji biljkama se mora
obezbediti brižljiva nega. Pre svega neophodna su redovna
okopavanja radi uništavanja korova i održavanja površine u
rastresitom sloju. Vrlo je značajno da se ova mere izvodi
plitko da bi se izbegla oštećenja korenovog sistema.
Prilikom poslednje kopnje biljke se malo ogrnu, uz
istovremeno formiranje zalivnih brazda.
Paradajz se najčeśće gaji uz oslonac jer bez oslonca bi biljke
polegle na zemlju, kasnije stasale i više patile od bolesti i
štetočina. U nas, je uobičajeno vezivanje stabla uz kolac visok
120-150 cm. Pri gajenju ranog paradajza čija se stabla
zakidaju iznad 3. ili 4. cvetne grančice, može se upotrebiti
tanje i kraće kolje. U Makedoniji se praktiku je formiranje
špalira ili piramida od tankih dugih pritki koje se pri vrhu
međusobno povežu. U poslednje vreme paradajz se sve više
gaji na špalirima od pocinkovane žice, zategnute na drvenim
stubićima koji se postave na razmak od oko 5 m. Obično
se postavljaju dva sprata žica: prvi na visini 40 cm, a drugi
na 80 cm iznad zemlje. Za ovaj sistem potrebno je oko
1.500 stubića i oko 200 kg žice.
Biljke se vezuju za pritku manilom ili drugim čvrstim
vezivom, da se ne pokidaju pod teretom naraslih plodova.
Vezuje se labavo, „na osmicu”, da bi biljke mogle
nesmetano da rastu.
Sistem niskih špalira postavlja se na jednostavan način:
iznad redova zategnu se dve žice na visini od oko 50 cm,
a između njih provuku lastari. Sem toga, zemljište se
može zastirati plastičnim folijama koje - pored toga što
sprečavaju prljanje plodova - imaju i druge korisne efekte.
Pinciranje. Po svojoj prirodi paradajz je žbunasta biljka
koja se č- z intervnoìje čovska ncprexi›õ›nc› grana i
rada sit- nije plodove koji kasno zru. Zbog toga je
neophodno da proiz- vodač rezidbcim reguliše p›orast i
plodonošenje biljaka. To će postići r.,a taj način śto će
uicloniti su ø-šne izMnlce i o%raničiti porast bliljaka u
sistem ;zakidaniem vriiova.
U praksi se primenjuju dva načina formiranja stabla:
a) jedno stablo - najčeśće kod ranih sorta,
b) dva stabla - kod bujnih sorta kasnijeg
stasavanja.
U prvom slučaju uk1anjaju se svi bočni izdanci na glavnom
stablu, čiji se vrh kasnije ukloni iznad 4. ili 5. cvetne
grančice: iznad poslednje grančice treba ostaviti 2 lista.
Kada se paradajz gaji na dva stabla biljka se formira tako
što se pored centralnog stabla ostavi još i bočni izdanak
ispod prve cvetne grančice.
Bočne izdanke treba uklanjati blagovremeno - pre nego što
pređu dužinu 4-5 cm, i redovno (bar jednom nedeljno).
Navodnjavanje. Navodnjavanje paradajza, naročito kada
se gaji preko rasada, apsolutno je neophodno. U
protivnom, ne može se računati sa sigurnim, visokim i
kvalitetnim prinosim
Za navodnjavanje je najpogodnija rečna voda, a
najprikladniji način zalivanja je natapanje brazdama. U
praksi se pokazalo da se i orošavanjem postižu dobre
rezultate, ili je rizik kod biljnih bolesti nešto povećan, pa
su neophodne dopunske mere zaštite.
Zalivne norme i rokovi navodnjavanja zavise od
vremenskih prilika, tipa zemljišta i faze razvoja biljaka. U
tom pogledu odgajivač mora imati potrebna znanja i
praktično iskustvo. Ne treba dozvoliti da se između dva
zalivanja zemljište jako isuši, jer to može izazvati
ovno pucanje plodova. Obilno navodnjavanje može, isto
tako, dovesti do smanjenja suve materije u plodovima,
ali se ta pojava u znatnoj meri ublažava umešnim
đubrenjem.
U prvoj fazi vegetacije (maj-juni) obično je dovoljno
jedno ili dva zalivanja. Kasnije su potrebna još 4-6
zalivanja, pri zalivnoj normi 300-400 m"/ha.
Opadanje cvetova. Događa se čest, naročito u ranoj
proizvodnji, da cvetovi ne zametnu i kao takvi opadaju.
Uzroci mogu biti različiti. Na primer, poznato je da
nedostatak azota prouzrokuje slabiji razvoj biljaka i
slabije zametanje. Isto tako, i suvišna količina azota -
čnaro i to kada nije u ravnoteži s drugim
makroelementima ishrane (fosfor i kalijum u prvom redu) -
izaziva bujan razvoj biljaka, ali cvetovi u velikom
broju opadaju i pored povoljnih atmosferskih prilika.
Dužina dnevnog osvetljenja jako utiče na zametanje
paradajza, što ima značaja pri gajenju biljaka u zaštićenom
prostoru. Nepovoljne temperature (niske noćne i visoke
dnevne), naročito u uslovima prekomernog đubrenija
azotom, kao i visoka relativna vlažnost vazduha, često su
uzrok opadanja cvetova.
Topli i suvi vetrovi takođe mogu da ometu nornalno
oplođavanje cvetova. Naposletku, slaba plodnja i opadanje
cvetova zavise od sorte.
U cilju sprečavanja ove pojave rani poljski usevi paradajza
tretiraju se fitohormonskim sredstvima, tzv. stimulatorima
rasta, na sličan način kao i u staklenicima gde se ova mera
redovno primenjuje. Prskanje cvetnih grančica ili celih
biljaka ovim hemikalijama podstiče obrazovanje i porast
plodova iz delimično ili potpuno neoplođenih cvetova. Zbog
toga ovakvi plodovi sadrže malo semena ili Q,a uopšte
nemajii. Neki od ovih preparata znatno ubrzavaju zrenje.
Po hemijskom sastavu stimulatori rasta su vrlo različiti i
u trgovini se javljaju pod različitim imenima. Pri korišćenju
ovih sredstava mora se strogo pridržavati uputstva datih na
ambalaži.
Na otvorenom polju tretiraju se samo rani usevi paradajza i
to u vreme cvetanja prvih cvetnih grančica. Kasnije, sa
nastajanjem povoljnih vremenskih uslova, prestaje potreba
za primenom stimulatora rasta.
Berba i prinosi. Za lokalna tržišta paradajz se bere kada su
plodovi dostigli punu zrelost i karakterističnu boju. Za
manje udaljena tržišta berba se obavlja nešto ranije,
kada su plodovi sirovo zreli. Ako se plodovi transportuju
na udaljena tržišta, beru se u fazi kada se na njima pojavi
ružičasta boja, najčešće na delu koji je izložen suncu.
Plodovi dostignu punu zrelost tek posle nekoliko dana.
Međutim, koliko je korisna berba nedovoljno zrelih plodova
za udaljena tržišta, isto toliko je nepoželjna berba suviše
zelenih plodova, naročito ako nisu još dorasli. Ovakvi
plodovi nikad ne mogu dostići normalan kvalitet i ukus.
Za proizvodnju semena treba brati fiziološki potpuno zrele
plodove (kada počnu da omekšavaju).
Berbu treba obavljati po suvom vremenu, a u jesen tek
pošto, iščezne rosa. To je vrlo značajno, jer vlažni plodovi
loše podnose transport.
Plodovi se beru bez drške, pazeći da se ne nagnječe ili na
drugi način oštete.
Prinosi znatno variraju u zavisnosti od osobina zemljišta,
sorte, proizvodnog pravca i primenjene agrotehnike. U ranoj
proizvodnji prinosi se kreću 20-30 t/ha, a u običnoj
(srednjeranoj) 40-60 t/ha. Vrlo rodne sorte uz primenu
visoke agrotehnike mogu dati prinose od 100 i 120 t/ha.
Dozrevanje i čuvanje. Sezona potrošnje paradajza može se
uspešno produžiti posle svih jesenjih mrazeva na taj način
što se nedozreli plodovi izvesno vreme čuvaju pod
veštačkim uslovima dok ne dostignu potreban stepen
zrelosti. Po hranljivim kvalitetima i ukusu ovakvi plodovi
se gotovo ne razłikuju od onih koji su sazreli na biljkama.
Za dozrevanje paradajza se najčešće koriste tople leje ili
suve promajne prostorije. Leje se prvo pažljivo očiste,
zastru asurama ili čistom slamom, a zatim plodovi
poređaju u 2-3 sloja. Leje se potom pokriju prozorima i
asurama i svakodnevno provetravaju.
Najpovoljnija temperatura za dozrevanje plodova pod
veštačkim uslovima je 21-25°C, a relativna vlažnost
vazduha 80-85%. Na temperaturi iznad 30°C ne obrazuje se
likopini plodovi ostanu žuti. U mraku proces dozrevanja
je nešto sporiji, ali plodovi dobiju intenzivniju crvenu boju.
U zavisnositi od temperature plodovi sazrevaju za 10 do 13
dana. Svakih 4-5 dana treba ostavljene plodove pregledati i
zrele izdvojiti za tržište.
U zemljama sa svežijom klimom i kraćim vegetacionim
periodom paradajz ne može potpuno da sazri na biljkama, pa se
Țyiptjj3qenj uje ut›rzano dozre•zanje u atmosferi gasa etilena.
Zeleni plodovi se stavljaju u posebne komore u koje se
3-4 dana ubacuje gas u koncentraciji od olco 1%. Za to
vreme u komori se održava temperatura 23-25°C i relativna
vlaga vazduha 85%. Sličan efekat postiže se i u komorama
sa ki seonikom.
Zeleni plodovi paradajza mogu se očuvati 30 do 40 dana
ako se čuvaju na temperaturi od 10 do 12°C i relativnoj
vlažnosti vazduha od 85 do 95%. Najduže se očuvaju
srednje krupni plodovi. Zreli plodovi se vrlo teško čuvaju -
najviše desetak dana pri temperaturi 1-5°C.
Sposobnost dužeg čuvanja je sortna osobina. U Dalmaeiyi
proizvođači produžuju sezonu potrošnje paradajza na taj
način što krajem Jełfa skidaju cele plodne grančice sa zrelim
plodovima i vešaju ih o kanap u obliku „evenł‹i”, kao grožde.
Koriste sorte sa sitnim, šljivolikim plodovima.
 Gajenje paradajza za industrijsku preradu

Ekonomske osnoce. Prehrambena industrija ima naročite

zahteve u pogledu kvaliteta paradajza. Sem toga, veoma je
važno da industrijski paradajz bude znatno jeftiniji od
paradajza koji se upotrebljava u svežem stanju. Zahtevima
za kvalitetnim i jeftinom sirovinom može se udovnljiti u
prvom redu gajenjem odgovarajućih sorta i posebnim
načinima gajenja g¡yy jr ijqj na maksimalniorri
korišćenju mehanizacije i primene posebne agrotehnike.
Tehnološki principi. Proizvodnja industrijskog paradajza
temelji se uglavnom na direktnoj setvi i gotovo na potpunoj
mehanizaciji proizvodnog procesa, uključujući i berbu.
Direktna setva je odavno poznati način gajenja paradajza,
a nova tehnika proizvodnje razvija se tek u novije vreme
da bi se direktni ljudski rad u najvećoj mogućoj meri
zamenio mašinama. U toku je uvođenje ove tehnike i u
našu praksu.
Mehanizacija proizvodnje paradajza, kao i drugih povrtarskih
vrsta, temelji se na sistemu poluvisokih leja. Brazde
između leja omogućuju precizno kretanje mašina i mogu
istovremeno da služe za navodnjavanje useva.
Osnovni uslov primene ovog sistema je jednovremeno
zrenje plodova. Neophodno je da u trenutku berbe bude
75-80% zrelih plodova. To se postiže korišćenjem sorta
koje su veoma ujednačene po vremenu stasavanja i primeni
agrotehničkih mera kojima se stvaraju povoljni uslovi za
jednovremeni porast i razviće svih biljaka u usevu.
Radi produženja sezone berbe i prerade, često se kombinuje
gajenje paradajza direktnom setvom i gajenje iz rasada.
Usevi iz rasada sazru ranije te kampanja berbe i prerade
započne, takođe, ranije.
Proiznodnja direktnom setvom
Izbor i primena zemljišta. Za proizvodnju paradajza
direktnom setvom najpodesnija su ravna, strukturna,
duboka i plodna zemljišta, koja ne stvaraju pokoricu. Ali,
ukoliko zemljište ima izražene udoljice i ispupčenja treba ga
pre jesenjeg oranja iznivelisati i omogućiti pravilan rad
setvenog agregata i drugih mašina. Posebna nivelacija
terena obavlja se radi navodnjavanje brazdama. Naši
černozemi i aluvijalna zemljišta u porečjima Dunava, Tise,
Save, Morave i drugih reka mogu se smatrati vrlo
pogodnim za proizvodnju paradajza direktno iz semena.
Zemljište se priprema na uobičajeni način, slično kao za
kukuruz, alì se vrše i posebne pripreme. Posle jesenjeg
oranja površina se po potreb i potanjira, a zatim brazdanjem
grubo oblikuju nešto malo uzdignute leje; to je tzv.
listerocnnje. Tako pripremljeno zemljište ostavi se da
prezimi. U proleće, pred setvu, ako se zemljište jako
zakorovi, obavi se mehaničko ili hemijsko uništavanje
korova.
Setva. Setva se obavlja agregatom kojim se istovremeno
formiraju leje i unose đubriva i herbicidi. Često se svaka ova
operacija obavlja posebnim mašinama. Razmak setve
reguliše se prema zahtevima primenjenog sistema mašina:
seje se u redove s međurednim razmakom od 130 do 150 cm
ili na dvorede trake koje idu sredinom leje. Razmak od centra
jedne do centra druge trake iznosi oko 150 cm, a razmak
između redova u traci 30-40 cm. Na svakih 23 do 30 cm
u redu usejavaju se gomilice od po 4-7 semenki. Sumatra
se da setva u trakama obezbeđu je brže zrenje. U tom
pravcu deluje i buketni raspored biljaka (kućice s većim
brojem biljaka).
Dubina setve iznosi 2-3 cm. Pri setvi u redove usejava se
0,6-0,9 kg semena po hektaru ili 40-65 semena po dužnom
metru. Setvena norma pri setvi u trake je oko 1 kg/ha, a
koriśćenjem aparata za precizno usejavanje utroši se
dvostruko manje semena.
Vreme setve i stasavanje useva. U našem kontinentalnom
području prvi rok setve mora se podesiti prema pojavi
kasnih prolećnih mrazeva. Na osnovu podataka o klamá i
našeg ćfu- gogodiñnjeg iskustva utvrdili smo da setvu
treba započeti sredinom aprila. U tom slučaju usev me
krajem aprila (približno 15-17 dana od setve), kada je
rizik od kasnih mrazeva neznatan.
Poslednji rok setve stoji u uskoj vezi s potrebnim
vremenom da usev stigne za berbu pre pojave ranog
jesenjeg mraza i nepovoljnih vremenskih uslova. Naši
ogledi i praksa pokazuju da berbu treba završiti do
kraja septembra, što znači da je sredina maja krajnje
vreme za poslednju setvu industrijskog paradajza. Ranija
setva ima važna preimućstva - sigurnije nicanje, povoljnije
vegetacione uslove, bolji kvalitet i veće prinose reda,
manji rizik od napada bolesti, povoljnije vreme za berbu i
dr.
Podešavanjem rokova setve postiže se produženje sezone
iskorišćavanja kombajna za berbu i ritmičnost u snabdevanju
preradnih kapaciteta sirovinom. Pri tome, u uslovima naše
klime može se računati i da je od nicanja do berbe
neophodna 120 do 130 dane. Sem toga kombinacijom
useva iz direktne setve c useva iz rasada sezona berbe i
prerade može se još više produžiti.
Suzbijanje korova. Osnovna mera u siuzhijan jo
korova je primena herbicida.
Uspešno se može primeniti preparat devrinol WP-50
neposredno pred setvu (4—ii kg/ha), uz plitko mešanje sa
zemljom (do dubine oiro 5 cm). Za primenu herbicida
površinski sloj zemljišta treba da bude dobro usitnjen. Na
sličan način primenju je se i herbicid difenamid (oko 8
kg/ha) nedelju dana pre setve. Ovi herbicidi mogu se
upotrebiti i posle setve, ali samo pre nicanja useva.
Kultivacija. Prva kultivacija obavlja se kada biljčice
razviju treći stalni list. Sa svake strane reda obezbeđuje
se zaštitna zona od po 5 cm. Korovi duž reda pleve se
ručno. Dubina kultivacije je 3-5 cm.
Đubrenje. Đubrivo se unosi istovremeno sa setvom i
ulaže na trake, na 2,5-5 cm ispod semena. U zavisnosti
od zemljišta, daje se 20-30 kg/ha azota (u nitratnom
obliku) i 30-50 kg/ha P2O5. Veće norme pt .menjuju se na
težim i siromašnijim zemljištima. Kasnije, prilikom prve
kultivacije, biljke se prihrane sa 70-90 kg azota i oko 70
kg fosfora po hektaru. Peskovita i manje plodna zemljišta
đubre se i kalijevim đubrivima. Đubrenjem se unose 10-
15 cm duboko sa strane reda, pazeći da se ne ošteti
korenje.
Proređivanje. Usev se proređuje kad biljke razviju 2-
3 stalna lista. Kasno proređivanje je veoma štetno, jer se
prilikom čupanja povređuje korenov sistem susednih
biljaka. U svakoj kućici ostave se po 3-4 biljke. Ako je
setva u neprekidnom nizu, biljke se prorede na
medusobni razmak 5-15 cm. Ukoliko nicanje nije bilo
potpuno, usev se obično ne proreduje ili se proređuje
delimično.
Navodnjavanje. Naročito je važno da se obezbedi
optimalna vlaga zemljišta za normalno i istovremeno
nicanje celog useva, jer je to važan preduslov za
jednovremeni razvoj i zrenje. Primenjuje se navodnjavanje
brazdama ili orošavanjem. U prvom slučaju neophodno je
da se obezbedi bočna infiltracija do sredine trake, a u
drugom da se primeni fino raspršavanje vode i da se
onemogući stvaranje pokorice. Posle nicanja usev se
navodn java po potrebi.
Zaštita useva od bolesti. Suzbijanje bolesti ima
presudan značaj ,za uspeh, u proizvodnji paradajza
direktnom setvom. Većina novih sorta je otporna na
verticilijum i fuzarijum (nose oznaku VF). Ove bolesti
još ne ugrožavaju kulturu paradajza u nas, ali će se
verovatno kasnije proširiti. Međutim, ogromne štete
paradajzu nanosi plamenjača (Phytophthora infestans). U
nekim godinama ona potpuno uništava neštićene ili
nedovoljno Ğtİćene useve, naročito one iz direktne setve,
čija vegetacija pada pretežno u drugoj polovini leta, kada
se plamenjača mahom širi. U to vreme, osim plamenjače
značajna oătećenja lisne mase prouzrokuje i alternarija.
Efikasna zaštita od plamenjače podrazumeva
mnogobrojna prskanja, često 10 do 15 puta (svakih 7-10
dana). Sredstva protiv plamenjače suzbijaju i alternariju.
Berba. Berba kombajnima započinje kada je oko 65%
plodova sazrelo. Radi sigurnije procene iščupa se nekoliko
biljaka i plodovi se stresu i prebroje. U toku berbe jednog
useva procenat zrelih plodova se, stalno povećava i do
kraja berbe dostigne 80-85%
kodnevno za 3-4'/o. Najpoznatiji modeli kombajna FMC i
Blackwelder oberu. za 10 časova 1,5 do 2 ha.
Ubrani plodovi se ubacuju u prikolicu koja se kreće
uporedo sa beračicom, i odmah transportuju u fabriku
na preradu. Važno je da se raspolaže dovoljnim brojem
prikolica, kako ne bi dolazilo do zastoja u radu
mašine beračice.
Mašine za berbu paradajza su relativno nov izum i
zbog to više usavrše.

nika prciizvodn.je posebno je podešena ,za mehanizf›vanø

berbu. našoj zemlji i dalje će se primenjivati
jednostavnijì
načini proizvodnje industrijskog paradajza direktnom
setvom ili preko rasada uz korišćen je dostupnih i prostijih
mašina i sred- stava. Ovakav na›čán gajenja naročito je
pogodan za indivi- dualne proizvodače, a usipešno se
pri‹men juje gotovo u svim sirovinskim rejonima
konzervne industrije, posebno u Vojvo-
o. Smatra se da procenat zrelih plodova raste sva-
Veoma je važno da sorte istovremeno stasavaju, jer se ceo rod
može prikupiti u dve berbe. Isto tako, za proizvodnju
paradajza za preradu setva se može obaviti običnim
sejalicama u ravnomerno razmaknute redove ili na dvorede
trake. Međuredna rastojanja se podešavaju prema
' • Foloživim orudima, a gustina biljaka u redu
zavisiće od buj- nosti sorte i prámenjene
agrotehnike.
Na manjim površinama setva se može obaviti ručno, u
kućice. Kasnije, 2-3 nedelje posle nicanja, u svakoj kućici
ostave se l ili 2 biljke, a ostale se išćupaju.

Proizvodnja iz rasada

Usevi industrijskog paradajza gaje se iz rasada najčešće

kada se želi nešto ranija proizvodnja namenjena jednim
delom svežoj potrošnji. Tada se koriste sorte s krupnijim
plodovima privlačnog izgleda i sa dobrim tržišnim i
preradnim kvalitetima.
Iz rasada se one uspešno odgajiti i paradajz namenjen
isključivo ìndustrijskoj preradi. Usevi se mogu brati ručno
ili kombajnom. Pošto usevi paradajza odgajeni iz rasada
stignu za berbu znatno ranije od onih iz direktne setve,
kampanja berbe i prerade može početi 2-3 nedelje ranije,
što je veoma značajno sa gledišta racionalnog
iskoriśćavanja mašina i produženja sezone prerade.
Koristi se nepikirani rasad odgajen u plastenicima ili u
zastakljenim lejama bez biotermičkog materijala. Setva se
obavlja krajem marta ili početkom aprila, a rasađivanje
na stalno mesto u prvoj polovini maja. Na malim
parcelama rasađuje se ručno, pod sadiljku, a na velikim
površinama mašinama-sadilicama. Sadnja se obavlja u
dobro pripremljeno i umereno vlažno zemljaãte. Najčešće
se između redova ostavlja rastojanje 90-100 cm, a
izmedu biljaka u redu oko 30 cm. Za berbu kombajnima
sadnja se obavlja na lejama, kao kod bezrasadne
kultrure.
Za suzbijanje korova najviše se koristi herbicid treflan,
kojim se zemljište isprska nekoliko dana pre rasađivanja
i površina odmah obradi pogodnim oruđima (tanjirača,
rotovator i sl.) tako da se treflan izmeša sa zemljištem na
dubini 5-10 cm. Uspešno se primenjuje i herbicid laso
(oko 4 kg/ha), naročito kada se paradajz sadi i
navodnjava u brazdama, pa je primena treflana otežana.
Laso se primenjuje tako što se ravna ili izbrazdana
površina isprska nekoliko dana pred rasadivanje, ili
desetak dana posle rasađivanja.
Inače, sve ostale agrotehničke mere (priprema zemljišta,
đubrenje, navodnjavanje, zaštita nd bolmti ‹ dr.) iste su
kao kod useva iz direktne setve.

Bolesti i štetočine

Plamenjača. Veoma opasno oboljenje paradajza. Javlja

se redovno i ¡xijed›inih godina nanosi porazne štete,
naročito usevima iz direktne setve, kod kojih gust sklop
oteżava zaštitu
Plamenjaču izaziva parazitna gljivica Phytophthora
infestans. To je vrsta gljivica koja izaziva i plamenjaču
krompira na čijim krtolama prezimljava. Zbog toga se bolest
najpre javlja na krompiru, a zatim prenosi na paradajz.
Širenju plamenjače pogoduje vlažno i umereno toplo vreme.
U našoj klimi povoljni uslovi za pJømen jaóu nøstaj‹i
otxično u drugoj polovini leta i rano u jesen. U godinama
s vlažnim i svežim letom plamenjača se javlja ranije i može
potpuno da opustoši nedovoljno štićene useve.
Plamenjača napada lišće, stablo i plodove paradajza. Na
listovima se javljaju krupne pege koje su najpre
vodenastog izgleda, zatim se osuše i postanu mrke i ubrzo se
rašire i često samo za nekoliko dana sva lisna masa može
biti spržena. Na stablu se obrazuju izdužene ili prstenaste
mrke pege. Zaraženi plod brzo truli.
Plamenjača se uspešno suzbija prskanjem fungicidima.
Vrlo sigurnì fungicidi su: cineb, maneb i bordovska
čorba. Prskanje paradajza na polju treba početi u drugoj
polovini juna, a useve iz direktne setve prskati nešto
ranije. Prskanje se ponavlja svakih 7-10 dana.
Alternarija ili crna pegavost redovno napada paradajz
i nanosi mu znatne štete u godinama suvog i toplog
leta. Prouz-

.Wovać ove bolesti je gljivica Alternaria

solani.
Bolest se raspoznaje po crnim kružnim pegama s
koncentrično poređanim zonama na listovima biljaka.
Pege se ubrzo međusobno spajaju i tako list dobije spržen
izgled. Najpre nastradaju najniži, atøriji listovi. Pege na
stablu su sitnije, a na plodovima su jaito c!nne, ugncte i
javljaju se u blizini čašice.
Alternarija se prenosi iz godine u godinu biljnim ostacima i
semenom. Njene spore koje en se zadržale na semenu
mogu da zaraze mladu biljčicu još u toploj leji.
Preventivne mere su skupljanje i spaljivanje biljnih ostataka
i dezinfekcija semena. Suzbija se primenom fungicida.
Prskanje bordovskom čorbom, cinebom ili manebom protiv
plamenjače istovremeno sużbija i alternariju. Korisno je da
se rasad isprska neposredno pred iznošenje u polje.
Scptorija ili lisna pegavost paradajza javlja se zajedno s
alternarijom u vidu pega koje izaziva gljivica Septoria
lycopersici. Pege su sitne i beličaste, oivičene tamnim
rubom. Izvori zaraze i širenje bolesti je kao kod alternarije.
Prskanja protiv plamenjače suzbijaju i ovu bolest.
Trulež prizemnog dela stabla napada biljke uskoro posle
rasađivanja. Oboleli prizemni deo stabla omekša, usled
čega biljka vene i najzad se osuši. Bolest se javlja u
većoj meri kad se stablo po rasađivanju okvasi.
Dezinfekcija zemlje u leje i plodored smanjuje opasnost od
ovog oboljenja.
Mozaik paradajza izaziva virus koji prouzrokuje slično
oboljenje na duvanu (Nicołiana wires i). Bolest se
raspoznaje po mozaičnoj šari i deformaciji listova. Znaci
oboljenja se ispoljavaju jače ukoliko biljke imaju manje
svetlosti.
Na otvorenom polju zapaža se usporen porast zaraženih
biljaka u toku desetak dana, a zatim iste biljke opet
normalno rastu. Cvetovi u vreme ove krize slabo se
oplođavaju. U staklenicima l4niza dovodi do težih posledica:
lišće se jako deformiše, na stablu se javljaju nekroze, a
plodovi zametnuti pre infekcije obično su lošeg kvaliteta.
Izvori prvih zaraza su seme i biljni ostaci, a zatim se
virus lako prenosi mehaničkim putem nniłikøm piloirania,
rasadavanja, pinciranja i drugim radovima, put kojima se
dodiruju bolesne i zdrave biljke. Na taj način brzo obole
sve biljke. Usevi iz direktne setve znatno manje stradaju,
jer su manje izloženi povredama kroz koje proćtiru virusi.
Osim plodoreda sve druge mere kojima se bolest suzbija
dosta su nepouzdane i skupe i obično se primenjuju samo
pri gajenju paradajza u staklenicima (toplotna, dezinfekcija
semena, zaparivanje zemljišta, dezinfekcija oruđa, odela i
ruku itd.).
Virus mozaika krastavca (Cucumis cirtts 1) napada i
biljku paradajza izazivajući karakteristične promene: jako
izduživanje liski, kržljavost i nerodnost. Bolest se
ispoljava štetno samo ako biljke budu zaražene pre
iscvetavanja prve cvetne grančice. Bolest prenose
uglavnom lisne vaši koje se javljaju tek početkom leta i
zbog toga stradaju samo kasni usevi paradajza.
Stolbur u nekin krajevima nanosi izvesne štete kasnim
usevima paradajza ali nikad kao usevima paprike.
Zaražene biljke Izaostaju u porastu, cvetovi i listovi
se deformišu i postanu ljubičasti, nema nikakvog reda.
Nema efikasnih mera borbe.
Osim pomenutih, paradajz napadaju i druge bolesti
među kojima su značajno: verticilijum, lisna plesan
(Cladosporium Jule um ), siva plesan (Botrytis cinerea ),
hakterijalm uverniće (Bacterium uiichisonense), različite
vrste truleži plodova i dr.
Krompirova zlatica. Opasna i dobro poznata štetočina
krompira, gotovo redovno napada i mlade useve paradajza,
izgrizajući još nerazvijene listiće i vrhove stabaoca. U
usevu se pojave prvo odrasle bube, koje se hrane tek
niklim biljkama i na njih polažu jaja. Kad se iz ovih jaja
izlegu larve dolazi do masovne štete. Suzbija se efikasno
oprašivanjem ili prskanjem insekticidima.
Biljku paradajza napadaju i drugi insekti, ali u manjoj
meri nego ostalo povrće.
 PAPRIKA
(Copsicum annuum h.)

POREKLO I RASPROSTRANJENOST

Paprika je ameničkog porekla (hłeNiko, Sr ja Amerika i

sex•erne oblasti Južne Amerike). U druge krajeve sveta
prenesena je posle otkrića Amerike. Obična paprika
Capsicum annuum je najraširenija kulturna vrsta. Druge
vrste, C. baccatuni, C. pubescens i dr., sreću se u Južno{J
Americi, a C. }riitescens (viśe- godišnja paprika) — u
Centralnoj Americi, gde se u kulturi javlja kao tabasco-
paprika.
Paprika se u svetu gaji na oko 900 hiljada hektara sa
godišnjom proizvodnjom od oko 7 miliona tona. Naša zemlja
je po proizvodnji paprike na prvom mestu u Evropi i peta u
svetu.
Paprika je jedna od najviše gajenih povrtarskih biljaka u
Jugoslaviji. U ishrani našeg stanovništva ona ima posebno
mesto. Kao sveža ili na različite načine prerađena
upotrebljava se tokom cele godine. Osim na otvorenom
polju, paprika se proizvodi i u toplim lejama i
staklenicima.
Masovna potrošnja paprike može se objasniti njenim
izvanrednim kulinarskim i hranljivim svojstvima. Pored
upotrebe svežih plodova za spravljanje raznovrsnih jela i
salata, paprika se u podjednakoj meri koristi za
spravljanje mnogobrojnih konzervisanih i sušenih proizvoda
ili se dodaje drugim konzervama; velike količine se
prerađuju u alevu papriku.
Paprika je ne samo ukusno nego i vrlo hranljivo povrće.
Sadrži značajne količine šećera, belančevina, mineralnih
materija i vitamina. Naročito je bogata vitaminom C, löojeg u
;zelenim plodovima irrta približno 100 do 150 mp° u 100
grama mesa, a u botanički zrelim plodovima - 150 do
250 mg, što znači 5 puta više nego u limunu.
Površine pod paprikom neprekidno rastu. Pored povećane
poirošrije u zemlji, poslednjih godina se sve viśe izvozi
sveža ili prerađena u zemlje Evrope og severa i druga
područja sveta. Proizvodnja paprike najviše je razvijena u
istočnim i južnim rejonima naše zemlje. Osim površina
iskazanah u tabeli, gaje se joś 6-7 Ęiìjada hektara in-
dustrnjske pa'prike — aleve ili začins2e — i to u
Vojvmdini, južnom PomoravJjiu i Maíkedonija.

Botaničike osobine

Korenov sistem paprike razmešten je dosta plitko i ima

relativno slabu moć usvajanja hrane iz zemljišta. Otuda
potiču velike potrebe ove kulture za zemljištem dobre
strukture, visoke plodnosti i povoljne vlažnosti. Biljka
koja se ne presađuje razvija centralni koren koji može
dostići znatnu dubinu (70-80 cm). Time se može objasniti
uspešna praksa vojvodanskih odgajivača industrijske
paprike i feferona u gajenju useva iz direktne setve - bez
navodnjavanja.
Stablo, s mnogobrojnimi lastarima, može u nekih sorta i pod
povoljnim uslovima gajenja dostići visinu od preko 1 m,
dok je kod drugih patuljasto. Razvijenost stabla je važna
osobina za utvrđivanje gustine sadnje.
Listovi se pojavljuu pojedinačno ili u grupama, različitog
su oblika, veličine i boje. Sorte s krupnim plodovima
imaju velike, široke listove, a sorte sa sitnim plodovima -
male i uske listove.
Cvetovi su pojedinačni ili po 2 do 3 zajedno, sa 6 pri
osnovi sraslih čašičnìh listića, 5-6 kruničnih listića i
5-6 prašnika. U sorta s krupnim plodovima i
cvetovima i cvetovi su krupniji. Gračta cveta je pogodna
za samooprašivanje, ali u mnogih sorta veoma je česta
strana oplodnja, usled čega semenske useve treba
prostorno izolovati na udaljenosti od najmanje 500 m.
Plodovi paprike mogu biti veoma raznoliki u pogledu
veličine, oblika, boje, ukusa, hemijskog sadržaja i drugih
osobina. Tehnološki stasali plodovi su beli, žuti,
svetlozeleni ili tamnozeleni, a u botaničkoj zrelosti crveni,
narandžasti i žuti. Oblik i veličina ploda podložni su
velikim promenama i u zavisnosti su od us1ova sredine.
Izgled, ukus, anatomska građa i sastav ploda su bitne
odlike kojima se bavi savremena selekcija paprike. Ljuti
ukus ploda potiče od materije zvane Capsaicin.

Uslovi uspevanja

Klima. Paprika je kultura toplog podneblja. Najbolje

uspeva u regionima s dugom vegetacionom sezonom i
toplim sunčanim vremenom. Zbog toga se i u nas paprika
pretežno gaji u južnim i istočnim povrtarskim rejonima
koji se odlikuju toplim i dugim letom i dobrim
mogućnostima za navodnjavanje. U ovim rejonima
plodonošenje traje dugo i mogu se uspešno i s manje
troškova odgajiti usevi sa crvenim plodovima za preradu.
Ranostasnije sorte mogu stići za upotrebu i kad se proizvode
u direktnoj setvi.
Za nicanje semena potrebna je temperatura od najmanje
15°C. Ako zemljište ima temperaturu 22- 25oC, seme
nikne posle 7-8 dana. Najpovoljnija temperatura za razvoj
biljaka je izmedu 20º i 30°C. Nedovoljna temperatura
usporava porast i izaziva opadanje pupoljaka, cvetova i
zametaka. Biljke uginu na -0,3° do 0,5°C. Korenov sistem je
veoma osetljiv prema hladnoći i zbog toga, naročito za ranu
proizvodnju, veoma su nepogodna teška i hladna zemljišta.
Loše utiču i jaka kolebanja temperature u toku dana i noći.
Biljke paprike imaju visoke zahteve prema sunčanoj
svetlosti, mada nešto manje od paradajza i plavog
patlidžana. U našem podneblju treba dovoljno svetlosti za
normalan razvoj paprike, izuzev u zimskim mesecima.
Zbog toga se put gajenju ranog rasada i useva u toplim
lejama i staklenicima biljkama mora omogućiti što bolji
dostup svetlosti. U toku leta plodovi osetljivih sorta na
jakoj sunčanoj pripeci mogu dobiti ožegotine; zbog toga
se u predelima sa žarkim letom preporučuje
samozasenjivanje gušćom sadnjom.
Paprika ima velike potrebe za zemljišnom vlagom. U
našim klimatskim uslovima obično se ne može uspešno
gajiti bez navodnjavanja. Usev koji pati od oskudice u
vlazi rađa sitne i deformisane plodove i na njima se
masovno pojavljuje trulež vrhova. Za visoke i kvalitetne
prinose potrebno je održavati umerenu i stalnu vlažnost
zemljišta (na nivou od oko 80% maksimalnog vodnog
kapaciteta zemljišta).
Sorte sitnijih plodova imaju manje zahteve prema vlazi. U
Vojvodini, na primer, ovakve sorte (feferoni i industrijska
paprika) uspešno se gaje i bez navodnjavanja.
Niska vlažnost vazduha, naročito ako je praćena visokim
temperaturama, izaziva opadanje cvetova i zametaka.
Pojedinih godina takve vremenske prilike javljaju se i u
nas. Optimalna vlažnost vazduha za papriku je 60-70%.
Zemijište. Za papriku su najbolja strukturna, ocedna, laza
zemljišta koja dobro čuvaju vlagu i bogata su organskim
materijama. Zemljišta u našim rečnim dolinama veoma
su pogodna za papriku. Za kasniju proizvodnju dobra su i
teža zemiljišta, ali dovoljno strukturna i plodna. Na nešto
glinovitijem zemljištu izgleda da se dobijaju intenzivnije
obojeni plodovi, što ima značaja u proizvodnji paprike
za preradu.
Paprika nije posebno osetljiva na kiselost zemljiśta;
optimalni stepen pH je izmedu 6,0 i 7,0. Ako zemljište ima
veću kiselost od pH 6,0 neophodna je klasifikacija.
Plodored. Veoma je važno da se paprika ne gaji više
godina uzastopno na istom zemljištu, niki posle drugih
srodnih kultura. U protivnom, javljaju se velike štete od
verticilijuma i drugih bolesti. U tom pogledu može se
preporuči ta praksa koju primenjuju odgajivači u
Pomoravlju i Vojvodini. Oni rasađuju papriku na
zemljištu gde su pre toga gajene žitarice i krmne
kulture. Na istu parcelu paprika se vraća posle 4-5
godina. Inače, najbolji prethodni usevi za papriku su
grašak, pasulj, tikvaste kulture, žitarice, višegodišnje
leguminoze i trave. Papika je dobar preduslov za
korenasto povrće.

Sorte

U r.aø se gaje različiti botančki tipovi i mnogobrojne

sorte paprike. Osim masovno rasprostranjenih, u
mnogim krajevima Srbije i Makedonije gaje se i
lokalne sorte i populacije nastale kao rezultat
sporitanog ukrštanja i narodne selekcije.
U našem sortimentu najviše su zastupljene sorte sa
beličastim ili svetlozelenim plodovima. Paprika
tamnozelenih plodova gaji se uglavnom za
industrijsku preradu.

Babure

AI-12. U nas najraširenija sorta. Gaji se za potrošnju u

svežem stanju, a pogodna je i za preradu. Vrlo rano,
stasava 135-140 dana posle nicanja. Stablo snažno i
razgranato. Plodovi uspravni, krupni, na kratkim debelim
drškama, nešto suženi prema vrhu, sa 4 ili 3 ruba, dugi 9-12
cm, široki 8-9 cm, tehnološki stasali plodovi
žutozelenkasti, a botanički zreli dobija crvenu boju.
Veoma je dobrog ukusa.
U okolini Aleksinca i u Makedoniji sreću se kod
odgajivača i druge populacije u tipu Al-12.
Nouosadskn hem. Srednjestasna, vrlo rodna sorta, sa
snažno razvijenim i razgranatim stablom. Plodovi
prizmatični, srednje krupni, dugi oko 10 cm i široki 5-6
cm, sa 3 ili 4 ruba, beličasti sa zelenkastom nijansom
prijatnog ukusa, pogodni za svežu potrošnju i preradu.
Knłin/cc›t›n. Plodovi uspravni, na kratkim pravim drškama
prizmatičnog oblika, nešto uži prema vrhu, sa 3 ili 4 ruba.
Tehnološki stasali plodovi su sveltlozeleni, a botanički zreli
su cr-
verb. Vrlo rodni, stasava za 150 dana od nicanja, odličnog
je ukusa, pogodna za kulinarske svrhe i industrijsku
preradu.
Sorokśnri. Nova sorta mađarskog porekla koja se u
poslednje vreme sve više širi. Biljke su niske, sa krupnim,
širokim, bledozelenim listovima. Plodovi krupni,
pravilnog, prizmatičnog oblika, mlečnobele boje, sa vrlo
debelim, sočnim mesom, bez karakterističnog ukusa.
Kasnostasna i prinosna sorta.
KnłiJornijsko čudo. Poznata američka sorta, u nas malo
raširena. Karakteristična po svojim krupnim, vrlo
mesnatim plodovima tamnozelene boje, pravilnog
prizmatičnog oblika.
 Rotunde paradajz paprike

Bełi kołuiL Veoma raširena sorta za spravljanje zimnice u

domaćinstvu i industrijskim putem od celih, tehnološki
stasalih plodova. Biljke su malog rasta, s lepim,
okruglastim, malo pljosnatim, glatkim plodovima,
beličastozelenkaste boje; meso čvrsto, debelo, ukusno, bez
ljutine; botanički zreli plodovi su crveni.
Zełeni rotund. Plodovi jako pljosnati, rebrasti, s
meridionalnim brazdama od kojih je svaka druga
izraženija, debelog mesa; boje tamnozelene, a u botaničkoj
zrelosti intenzivno crvene, prijatnog ukusa, bez ljutine.
Sorta kasnog stasavanja i slabe rodnosti, pogodna za
spravljanje marinata i drugih prerađevina. Sreću se i druge
lekalne sorte u tipu zelenog rotunda, neke s glatkim
plodovima, bez izraženih rubova, druge sa narnña- stf›m
bojom zrelih plodova, itd.

Sorte izduženim plodova

P-P6. Plodovi uspravni, kupastog ili piramidnog oblika sa

zaobljenim vrhom, glatki, dugi 10 do 12 cm, s nežnim
sočnim i ukusnim mesom, beličasti, u botaničkoj zrelosti
svetlocrveni; ranije stasava, osrednje je rodnosti.
Dupn bela. Biljka snažna, sa dugim, malo pljosnatim,
visećim, mlečnobelim plodovima prosečne težine 90-120
g, srednjestasna visokoprinosna sorta za svežu potrošnju i
preradu.
Turšijnra In. Plodovi viseći, izduženo konusni, dugi 15-20
cm, gotovo okruglog preseka, bledoćilibarne boje, a zreli
crvene boje; čvrsta i uluusrii. Sorta s nešto kasnijim
stasavanjem, pogodna za svežu potrošnju i preradu.

175
K urtor ska. Bugarska sorta s plodovima oblika leanije za
nož (bug. kapija), raširena poslednjih godina pøß
uNajem zervne incìnistráje.
Snažno razvijene i vrlo rodne biljke nose viseće plodove
na dugim drškama, sa širokom osnovom i šiljastim vrhom;
plodovi su spljošteni po dužini, glatki, presijavajuće
površine. Tehnološki stasali plodovi su tamnozeleni, a
botanički zreli su intenzivno crveni. Zbog boje zrelih
plodova, njihovog čvrstog, sočnog, debelog i ukusnog
mesa, veoma se traži za spravljanje mnogih
prerađevina. Spada u kasne sorte.
Leskot›nčkn turšijara. Biljka visoka oko 60 cm. Plodovi
pravi, sabljasti (spljošteni), dugi i preko 25 cm,
svetlozelenkasti ili žućkasti, mesnati, vrlo ukusni,
umereno lj , - pogodni za svežu potrošnju i turšiju.
Iz populacija ove paprike izvedena je nova vrsta - morava,
s plodovima koji nisu ljuti.
Prism je nova vrlo rodna i rana sorta, selekcionisana
u
Institutu za povrtarstvo u Smederevskoj Palanci.
Odlikuje se
Jx-avim, umereno dugim plodovima, tamnozelene boje u
tehnološkoj i intenzivno crvene u fiziološkoj zrelosti.
Pogodna za industrijsku preradu i potrošnju u svežem
stanju.
Ztułna niednłjo. Sorta bugarskog porekla, veoma
rodna i i anog stasavanja, sa bočno spljoštenim ili
konusoidnim plodovima; tehnološki stasali plodovi su
svetlozeleni, a u fiziološkoj zrelosti tamnocrveni; lepog
izgleda i odličnog ukusa.

Sorte sitnih plodova

Ljute papričice. gaje se najviše u Pomoravlju u toplim

lejama, plastenicima i na otvorenom polju. Sreću se
mnoge lokalne populacije među kojima su najpoznatije
leskovačka i niška džinka.
Fe Je front. Pod ovaj naziv svrstavaju se sorte i
populacije sitnih ljutih papričica najčešće se koriste
ukiseljene na domaći ili industrijski način. Najviše gajene
Somme imaju tanke duge plodove (8-12 cm), prave ili malo
povijene, glatke ili pri osnovi slabo naborane. Najpoznatije
sorte su o}icirkn Mutu, čiji zeleni plodovi prilikom zrenja
postanu narandžasti, i knr- men, u koje zelena boja
tehnološki stasalih plodova prelazi u crvenu. Plodovi ove
sorte su slatki ili slabo ljuti.

Tehnika gajenja

Priprema zemljišta i đubrenje. Površina predviđena za usev

paprike treba da se duboko poore kasno u jesen ili
početkom zime. Rano s proleća obavlja se kultiviranje da
bi površina postala rastresita i čista od korova. Pred
rasađivanje preporučuje se plitko preoravanje ili
tanjiranje zemljišta.
Đubrenje se podešava u zavisnosti od prirode plodnosti
zemljišta. Na lakim, peskovitim i nedovoljno plodnim
zemljištima visoki prinosi mogu se postići samo umešnom
kombinacijom organskih i mineralnih đubriva. U tom slučaju
treba s jeseni rasturiti i zaorati 40 do 50 tona stajnjaka po
hektaru. Dobro zgoreli stajnjak ili kompost može se
rasturiti i s proleća u količini od 20 do 30 tona po
hektaru. Osim stajnjaka treba upotrebiti 100-120 kg
azota (N), 120-150 kg fosfora ( • ) i 120-150 kg
kalijuma (KSO). Polovina azotnih i fosfornih đubriva i
cela količina kalijuma unose se pred rasađivanje;
ostatak azota i fosfora upotrebi se za prihranjivanje u
vreme kada na biljkama započne zametanje plodova.
Može se postupiti i tako da se za prihranjivanje upotrebi
samo azotno đubrivo (polovina od ukupne norme).
Na težim i plodnijim zemljištima primenjuju se mike
norme đubriva. Može se, na primer, pred rasađivanje
upotrebiti kompleksno mineralno đubrivo NPK - koje
ima odnos 10:20:20, u količini od 300 do 400 kg/ha i
100-150 kg K AãN-ZÉ pri hranjivanje po hektaru.
Proizodnja rasada. U našem podneblju paprika se gaji iz
rasada. Industrijska paprika i feferoni mogu se
uspešno gajiti i direktnom setvom u polju.
Za ranu proizvodnju rasad se mora proizvesti u toplim
lejama, a za kasnije useve na otvorenim lejama. Za 1 ha
paprike potrebno je 1,0-1,2 kg semena normalne
klijavosti.

178
øoina je vaăno da se pravilno podesi vreme setve.
Najrasø'vu treba obaviti tako da rasad ne preraste do
vremena ue može rasadivati u polju. U klimatskim uslovima
naših inentalnih rejona setvu ranog rasada treba obaviti u
prvoj februara, a u toplijim krajevima (južna Makedonija
orj e) sredinom januara. U to vreme posejan rasad se
pikirati na razmak 8x8 cm. Najbolji rani rasad do- se
pikiranjem u presovane, glinene, ili još bolje u „džifi”-
je. Mladi sejanci pikiraju se 20-30 dana posle setve, se
na njima pojave prva dva stalna listića. Srednje rane
useve proizvodi se nepikirani rabad u pole- lejama. To je
u nas najTriH'SOvnije zastupljeni tip proiz-
je paprike za potrošnju u svežem stanju i za
industrijsku adu.
Setva se obavlja od sredine do kraja marta, odnosno
nedelja pre nego što će hiljke biti rasadene na stalno
o. Za 1 m" potrebno je 5-6 g nonmalno klijavo›g semena..
novije vreme rasad za srednje rane useve uspešno
se ja u plastørrioima. Naroüito su pogodni plasżeNci
sa dvo-
‹›m følijom, ili plastenici sa unutrašnjim niskim
tunelima. a se obavlja krajern marta ili početkorn
aprila.
it kasne useve rasad se proizvodi na otvorenim
lejama. e se u tohu apr›ila (5-6 ğ semena na l m"), a
rasaÓuje kra-
maja ili poćetkom jiuna.
roizvod›nja dobro razvijenih, očvrslih i zdravih rasadnica
rike iziskuje dosta pažnje i umešnosti. Ovom prilkom
dobro a se još jednorn istakne da loše odgajen, tanah,
izduñen ”.an rasad daje vrlo slabe izglede za uspeh u
proizvodnji. se to ne doigodi treba se pridržavati uputstava
o kojima je bilo reči u odeljku o proizvodnji povrtarskog
rasada. Ovde ukazujemo na značaj prihranjivanja rasada
paprike mineralnim đubrivima naročito u slučaju kada
je potrebno ubrzati razvoj. To se čina u dva navrata:
prvo put u vreme uja prva dva stalna listića, a drugi put
petnaestak dana ijc. U lcaritu vo‹3e (10 l) stavi se 2 g
amœiijačmo-nitratnog eiva (npr. KAN) i 4 g superfosfata,
i tim rastvorom zalìju ozora, tj. 3 m° leje. Zatim se
rasad zalije čistom vodom
.øperu ostaoi dubriva s listova. Najbolje je da se
prihranjivanje rasada vrši po oblačnom danu ili pred
veče.
lić ne rezultate daje folijarno prihranjivan je rasada
vuk-
, fertigalom i dr.
dix'anje. Rani rasad iznosi se u polje kad vreme
dovolj- ù i prestane opasnost od pojave kasnih
prolećnih mrazeva. U načsim kontinentalnim rejonima
takvo vreme nastaje početkom maja, a u južnim krajevima
2-3 nedelje ranije. Najbolje je da se paprika rasađuje po
tihom i po mogućnosti oblačnom vremenu.
Pikirani rasad ne treba čupati već ga lopaticom ili rukom
poduhvatiti tako da na korenu ostane što više zemlje.
Zbog toga se dan pre rasađivanja leja ø rœadom dobro
zalije. Jepikirani rasad se čupa i tom prilikom odbace sve
slabo razvijene biljčice. Dobro je da se žìle nožem
podrežu, jer to izaziva izrastanje mnogobrojnih novih
klica, a zatim se Title zamoče u razmućenu goveđu
balegu. Počupani rasad treba držati u senci (hladu).
Pikirani rasad sadi se ručno, u prethodno iskopane
jamice, ili duž plitko otvorene brazde, a nepikirani pod
sadiljku ili mašinama sadilicama. Mašinama se sadnja
obavlja znatno brže i utroši mnogo manje ručnog rada
(5-7 puta). Za mašinsku sadnju obično se ne može
upotrebiti izduženi, prerasli rasad. U zavisnosti od
načina navodnjavanja i primene različitih mašina,
paprika se sadi u tzv. „fitarije”, u brazde ili na ravnu
površinu (v. odeljak o navodnjavanju). Sadnju u fitarije
najviše primenjuju naši baštovani na svojim relativno
malim površinama. Biljke se najčešće sade na
rastojanju 40x30 ili 30x30 cm. Pri takvoj sadnji moguća
je samo ručna nega useva.
Sadnja u brazde je znatno pogodnija kada se paprika gaji
na većim površinama podešenim za navodnjavanje
brazdama. Ovaj način omogućuje znatno širu primenu
malih i većih mašina za negu useva. Biljke se sade na
razmaku od 60cm između redova, 15 do 20 cm između
biljaka u redu.
Sadnja na ravni površinu primenjuje se u krupnoj
proizvodnji kada se usev navodnjava orošavanjem. Sadnja
se obično obavlja mašinama sadilicama ili ručno, pod
sadiljku, najčešće na razmaku od 60 x 30 cm; uslovi za
mehanizovanu negu useva veoma su povoljni.
Nega useva. Paprika se teže prima od paradajza i
obično jedan deo rasađenih biljaka ugine ili nastrada od
rovaca, žičjaka i drugih štetočina. Zato je potrebno
odmah rasaditi druge biljke umesto uginulih; to se
obično čini neposredno pred sledeće navodnjavanje. Po
potrebi ovakvo podsađivanje treba ponoviti. Čim se
mlade biljke dobro ukorene (posle 10-15 dana), neophodno
je da se izvede prvo okopavanje. U toku vegetacije usevi
paprike okopavaju se još 2-3 puta, tj. uvek kad je
neophodno da se unište korovi ili razbije pokorica.
Okopavanje mora biti plitko (na dubinu 3-5 cm) da se
ne povrede fi th' koje su razmeštene u površinskom sloju
zemljišta.
Za suzbijanje korova u paprici uspešno se koristi herbicid
treflan (1-2 l/ha), kojim se zemljište isprska 5-7 dana, pre
rasađivanja. Za primenu treflana površina zemljišta treba
da bude dobro pripremljena i usitnjena. Odmah posle
prskanja površina mora da se obradi tako da se treflan izmeša
sa zemljom do dubine 5-10 cm. Na isti način može se
primeniti b‹iiei lan (G/9 l/ha).
Navodnjavanje. U uslovima naše klime paprika se
uspešno može gajiti samo uz navodnjavanje. Prvi put to se
čini prilikom rasađivanja, a zatim se navodnjava prema
potrebi. Ukupni broj zalivanja pojedinih godina i u
pojedinim krajevima je različit. U početku paprika ne
traži česta navodnjavanja. Kasnije, međutim, kad biljke
počnu brže da rastu i vreme postane toplije i suvlje, onda
su i potrebe za vodom sve veće, a period između
navodnjavanja sve manji. Laka, peskovita zemljišta
navodnjavaju se češće, a teža zemljišta ređe. No, treba voditi
računa o stvarnim potrebama useva za vodom i ne
dozvoliti da usev pati od suše niti od suvišne vlage.
Prekomerno navodnjavanje naročito na težim zemljištima
i strmim terenima može imati neželjene posledice (biljke
požute, prestanu da rastu, cvetovi opadaju). Iskusni
odgajivači lako utvrde da treba zalivati paprike.
S jednakim uspehom može se primenjivati navodnjavanje
nalivanjem i orošavanjem. Za jedno zalivanje potrebno je
i1tl0-400 m" vode po hektaru.
Direktna setva. Ovim načinom gaje se neke sorte
industrijske paprike i feferoni. Setva se obavlja druge
polovine aprila na međuredno rastojanje od oko 60 cm.
Kasnije kad biljke niknu i razviju prve stalne listiće, prorede
se na međusobni razmak od 15 do 30 cm. Ovakvi usevi
obično se ne navodnjavaju, mada daju veće prinose ako se
zalivaju. Za 1 ha potrebno je 3-4 kg semena.

Berba i prodaja

Paprika za svežu potrošnju bere se u fazi tehnološke

zrelosti, tj. kada plodovi dostignu svoju punu veličinu,
dobiju karakterističan sjaj i postanu tvrdi, ali pre nego
što počnu da crvene. Plodovi se beru pažljivo, jer se krti
lastari lako lome. Zatim se odnose u korpama ili drugoj
prikladnoj ambalaži na mesto gde se pripremaju za tržište.
Istovremeno, s biljaka se uklanjaju bolesni, kràljavi i
deformisani plodovi.
Rani usevi paprike u Srbiji stignu na rod krajem juna
i beru se sve do jeseni. Za to vreme dobro odgajeni usevi
daju 40-50 tona plodova po hektaru. Srednje rana paprika
počinje da stiže krajem jula i daje prinos 20-30 t/ha.
Paprika za industrijsku preradu bere se u botaničkoj
zrelosti - od kraja avgusta pa sve do prvih mrazeva.
Transportuje se do fabrike u vrećama, korpama ili
najčešće u rasutom stanju.
Paprika za svežu potrošnju razvrstava se prema važećim
odredbama JUS-a u dve klase i pakuje najčešće u
letvarice. Odgajivači iz Pomoravlja i Makedonije pakuju i
prevoze papriku na udaljena tržišta u naročitim
košarama od pruća koje su mnogo praktičnije za
manipulaciju od letvarica.
Zelena paprika je osetljiv i lako pokvarljiv proizvod pa je
potrebno da se posle berbe što je moguće pre proda i
potroši. Na loraća rastojanja, usipesrio se prenosi oòi.čnim
kamiionima i vagonima. Za prenos na daleka tržišta, nanočito
u toku letnjih meseci, neophodna su hlađena transportna
sredstva.
 Bolesti i štetočine

Zeleno uvenuće paprike je veoma opasno oboljenje. U

mnogim proizvodnim rejonima ova bolest može da opustoši
useve paprike. Javlja se redovno na parcelama gde se
paprika uzastopno gaji niz godina. Napada i drugo povrće
- plavi patlidžan, paradajz, krompir, tikvaste kulture i dr.

Uzročnik ove bolesti je parazitna gljivica Verticitlium

aIboatrew koja se održava u zemljištu na zaraženim
biljnim ostacima. Može zaraziti papriku dok je još u
fazi rasada ako se za punjenje leja upotrebi zaražena
zemlja, ili kasnije, u polju, ako je parcela zaražena.

Naročito su opasne rane zaraze: tada biljke ostanu niske,

žbunastog izgleda, s kratkim grančicama, bez roda. Kasnije
zaražene biljke u prvo vreme rastu normalno, a zatim se i
na njima jave znaci bolesti; do tog vremena one donesu
nekoliko normalnih plodova. Bolesne biljke se raspoznaju
po, uvelom

182
lr l•‹l u n.ijpre najoižih, a zaitirri i gornjih lisłova. Posle
se listovi suše po obodu i vrhovima. Drvenasto tkivo
stabla, na- n›i'i I ‹› blizu korenovog vrata, dobije
mrku boju. Bolest se u našim krajevima masovno
ispoljava tek krajem jula i u toku avgusta; do kraja
vegetacije mogu oboleti sve biljke u usevu.
Suzbijanje iziskuje niz mera medu kojima su najvažnije:
proizvodnja zdravog rasada i sadnja na riezaraženoj
parceli. Za punjenje leja uzimati zemlju s mesta gde
nikad nije ga-› p•›vrće. Ako se koristi zemlja iz
prošlogodišnjih leja potrebno je njeno dezinfikovanje
zaparivanjem. Dobro odgajen kul jen rasad manje
oboleva. Papriku saditi tamo gde dugo nije gajena paprika
i drugo povrće osetljivo prema ovoj bolestiatn. Stajsko
đubre iz prošlogodišnjih leja ne rasturati pod usev paprike.
uvenuće ili stolbur paprike. Takode opasna bolest paprike.
Obolele biljke najpre požute, posle venu i
naposletku se osuše. Listovi se savijaju po obodu i dobiju
čudnovat izgled. Ż.ili • pocrne i lako im se skida kora.
Bolest se masovno javlja krajem leta. Obolela biljka
prestane da zameće, a ranije zametnuti plodovi opadnu.
Pored paprike, od stolbura strada plavi patlidžan, zatim
paradajz, krompir, mrkva, celer i dr.
Bolest prenose cikade (Epnłesthes obsołetus) - insekti koji
provode deo svog života na korenu poponca, poznate
korovske biljke, koja takođe pati od stolbura. Cikade sa
poponca prelaze na papriku i prenose virus prilikom sisanja
sokova. Za sada nema sigurnih sredstava za suzbijanje ove
bolesti. Preporučuje se ranija i gušća sadnja, tako da se do
masovne pojave bolesti obave 2-3 berbe.
Mozaik paprike. Ovu bolest izaziva virus krastavca,
poznati Cucumis virus J. Obolele biljke su žbunastog
izgleda, jer su im bočne grančice kraće. Vršni listovi
obolelih biljaka su sitniji, mozaično prošarani i nešto
deformisani. Mada zaostaju u porastu, obolele biljke
cvetaju, ali cvetovi i zameci opadaju ili se formiraju
sitni i deformisani plodovi.
Zarazu prenose u proleće lisne vaši s bolesnih
biljaka krastavaca, dinje, tikve, drugih kulturnih vrsta i
korova. Više stradaju kasniji usevi paprike, kod kojih
može oboleti i preko !ifl".'o biljaka. Borba je dosta
otežana. Hi rejonima gde se bolest često i masovno javlja
treba gajiti samo ranije useve; izbegavati blizinu useva
krastavca i dinje i ne gajiti paprike posle ovih kultura.
Kad lisne vaši počnu masovno da lete, krajem maja i u
junu, usev paprike treba prskati odgovarajućim
insekticidima.
Crna trulež je oboljenje na plodovima paradajza i paprike.
Najčešće na vršnom delu ploda javlja se krupna suva,
crnkasta i ulegnuta pega. Bolest obično napada plod
pred zrenje i on ranije pocrveni. Najviše se javlja na
usevima koji su patili od suše, pa onda bili obilno
zalivani. Slične pege nastaju na plodovima kao posledica
minèardh ožegotina. Jedini način suzbijanja jeste stalno
održavanje vlage u zemljištu redovnim navodnjavanjem.
Papriku napadaju i druge bolesti, najčešće mozaik duvana,
mozaik lucerke, plamenjača paprike i dr. Naročito
značajne štete imaju neiskusni proizvodači rasada od
bolesti poleganja.
Od insekata veću štetu nanose gusenice source, koje se
danju svojiu u zemlji na dubinu 2-3 cm, a noću, izlaze i
hrane se biljkama paprike, nagrizajući prizemne delove
stabla i listove bliže zemlji. Suzbijaju se skupljanjem i
uništavanjem gusenica i zaprašivanjem zemljišta
insekticidima neposredno pred okopavanje useva.
 PLAVI PATLIDŽAN
(Solanum melongen L.)

Poreklo i rasprostranjenost

Plavi patlidžan pominje se u XIII veku kod

Arabljana, a tek u XV veku u Evropi. U balkanske
zemlje verovatno je prenesen iz Turske ili Italije.

Patlidžan je dosta raširen u toplijim geografskim

područjima. U nekim zemljama ima vrlo široku upotrebu
u kulinarstvu. U rms ima ograióøn značaj. Pretežni deo
stanovništva, naročito seoskog, ne upotrebljava ovo
povrće, od kojeg se, inače, mogu spravljati
mnogobrojna i vrlo ukusna jela. Najviše se gaji na
Primorju. Osim u svežem stanju, koristi se za izradu
raznovrsnih konzervi. Plavi patlidžan se ne ističe
naročitim hranljivim svojstvima. Kalorična i vitaminska
vrednost mu je dosta niska.
Botaničke odlike

Plavi patliàžan je jednogodišnja zeljasta biljka iz

porodice Solanareae, u tropskim predelima je
višegodišnja biljka. Korenov sistem je dobro razvijen
i dostiže dubinu 80-90‹'m. Pretežni deo razvija se u
površinskom sloju od 20 do 40 cm.

Stablo je, u zavisnosti od sorte, manje ili više razgranato sa

uspravnim ili jako poleglim lastarima; može da dostigne
visinu od 60 do 150 cm. U vršnom, delu stablo je ljubičasto
obojeno, glatko ili maljavo, čvrsto, pri osnovi drvenasto.

Listovi su izduženo jajoliki ili ovalni, slabije ili jače

urezani, zelene boje, često s ljubičastom nijansom.

Cvetovi dvopolni, razmešteni pojedinačno ili zajedno po

nekoliko cvetova s belom ili ljubičastom, upola sraslom
krunicom. Građa cveta omogućuje stranu oplodnju.

Plod je bobica različite veličine - od 20 g do 2 kg. Po

obliku plodovi mogu biti jajoliki, izduženo ovalni,
okrugli, kruškoliki, cilindrični; po boji su beli,
cm•enkasti, otvorenoljubičasti ili tamnoljubičasti i
prugasti. Sirov plod je bezukusan ili nagorak (od
solanina).
Seme sitno, glatko, bubrežastog oblika, svetlomrke
boje.

Sorte

U nas je sortiment plavog patlidžana dosta siromašan.

Gaje se, uglavnom, domaće populacije s dugim i
poludugim plodovima.

Domaći poludugi. Sorta izvedena iz lokalnih

populacija kakve se često sreću u našim jugoistočnim
krajevima. Razvija snažno stablo visoko 80-100 cm.
Plod izduženo kruškolik, dug lG-l 3 cm, prosečne težine
250-300 g, gladak, tamnoljubičast, s jakim sjajem; meso
belo i nežno. Vrlo rodna sorta, stasava za 120 do 125 dana,
posle nicanja. Pogodne za kuvanje i konzervnu
industriju.

Dontnći dityi. Biljka snažnog rasta, visoka do 100 cm, sa

vegetacionim periodom 120-130 dana (od nicanja). Plod
cilindrično izdužen, često povijen, dug 20-25 cm, prečnika
6-8 cm, prosečne težine 200-250 g, gladak,
crvenkastoljubičast, s jakim sjajem; meso neñrio i
bledožućkasto

Uslovi uspevanja

Prilikom ukrštanja različitih sorta i varijeteta ispoljava

se snažan heterozis u obliku povećane rodnosti i
ranostasnosti. U mnogim zemljama gaje se F1-hibridi.
Po svojim zahtevima u pogledu klime i zemljišta plavi
patlidžan se ne razlikuje bitno od paprike i paradajza.
Može se gajiti samo u rejonima sa bezmraznim
periodom dužim od 4 meseca. Seme niče na
temperaturama iznad 14°C. Optimalna temperatura
razvoja biljaka je 25-28°C. Biljke uginu već na
temperaturi 4-5°C.
Naročito visoke zahteve ima prema zemljištu. Može se
uspešno gajiti samo na plodnim, dubokim, strukturnim,
zemljištima s velikim procentom humusa. Na teškim,
hladnim i kiselim zemljištima daje nezadovoljavajuće
rezultate. Isto tako nepogodna su suviše laka i peskovita
zemljiśta. Osetljiv je na uzastopno gajenje na istom
terenu. Veoma dobri rezultati se postižu kada se gaji
posle leguminoza.
Tehnika gajenja

Plavi patlidžan se gaji pretežno kao rana ili kasna poljska

kultura, a u manjoj meri u staklenicima i toplim lejarria. U
svim slučajevima proizvodi se preko rasada.
Tehnika proizvodnje rasada gotovo je istovetna kao mod
paprike i paradajza. Za ranu poljsku proizvodnju setva
se obavlja krajem januara ili početkom februara.
Naročito je važno da se u lejama održava umerena
vlažnost zemlje, uz jače provetravanje. Mlade biljke ne
podnose noćne padove temperature ispod 5-6°C, Mpa je
neophodno da se leja dobro zaštiti.
Rasad se pikira početkom marta u novoizgrađene tople
leje. Najbolji rasad dobija se pikiranjem u saksije. Rasad
plavog patlidžana ne podnosi „zasušivanje”, koje se
obično primenjuje kod rasada drugih vrsta u cilju
zadržavanja porasta.
Plavi patlidžan se rasađuje od prvih dana maja - odnosno u
trećoj dekadi aprila u primorskim rejonima.
Za kasniju proizvodnju plavog patlidžana setva se
obavlja u drugoj ili trećoj dekadi marta u mlakoj leji. U
tom slučaju rasad se ne pikira i zato treba ostvariti ređu
setvu (3-4 g normalno klijavog semena na 1 m2).
Za usev plavog patlidžana treba odabrati ravne terene ili
terene sa slabim nagibom prema jugu, zaklonjene od
vetrova. Obrada zemljišta započinje u jesen dubokim
oranjem. Tom prilikom na siromašnijem zemljištu rasturi se
i zaore stajnjak (30-40 t/ha). Površinska obrada se izvodi u
proleće, na način koji najbolje odgovara stanju zemljišta.
Za suzbijanje korova u usevima plavog patlidžana koriste
se isti herbicidi kao za useve paradajza. Vreme, način
primene i količine takode su isti.

187
Pred rasađivanje markerom se obeleže redovi ili se
formiraju brazde koje će kasnije služiti za navodnjavanje.
Biljke se sade na razmaku od 70 cm između redova i 40
cm u redu. Za odrasliji rasad kopaju se jamice, a sitniji
rasad se sadi sadiljkom. Na velikim površinama može se
uspešno primeniti rasađivanje mašinama sadilicama.
Rasađene biljke treba zaliti. Primanje biljaka je dosta
sporo i za to vreme ne treba obavljati druge poslove osim
podsađivanja praznih mesta. Posle toga usev se prema
potrebi okopava i navodnjava. Međuredni prostor
obrađuje se mašinama, a zaštitna zona oko biljaka obrađu
je se ručno. U prosečnim uslovima neophodno je íì—6
prašenja i isti broj zalivanja.
U toku vegetacije usev se 2 do 3 puta prihranjuje mešanim
azotnim i fosfornim đubrivom u količini od 100 do 120
kg/ha za svako prihranjivanje.
Berba se obavlja kada plodovi dostignu tipična sortna
obeležja - oblik, veličinu, boju i sjaj. Prvi plodovi iz
ranih useva prispevaju u prvoj polovini jula. Berba se
vrši presecanjem drške oštrim možem. Plodonošenje
traje do prvih jesenjih mrazeva.
Prinosi znatno variraju u zavisnosti od sorte, klimatskih
uslova i primenjene agrotehnike. Dobro odgajeni usevi
daju prinos od 30 do 50 t/ha.
Bolesti i štetočine. U našim krajevima plavi patlidžan
strada od srazmerno malog broja bolesti i štetočina. Malo
veće štete nanosi mu verticilijumno uvenuće i stolbur, a
od štetočina crveni pauk.

FIZALIS
(Pliusalis sp.

Fizalis je u nas malo zastupljena povrtarska biljka poznata

pod nazivom „paradajz za slatko”. U mnogim zemljama
ova vrsta povrća se gaji radi plodova koji se jedu sirovi ili
se od njih, u domaćinstvima i na industrijski način,
spravljaju slatka, džemovi i drugi proizvodi prijatnog i
specifičnog ukusa. U nas se fizalis iznosi na pijace s
jeseni i koristi se isključivo za slatko, često u baštama
raste samoniklo.

Rod Physalis obuhvata veliki broj vrsta od kojih se samo

neke gaje kao kulturne biljke. Ph. pubescens L. odlikuje
sitnim (5-10 g), okruglim, žutim plodovima s ukusom
jagode; pogodan je za jelo u svežem stanju i za preradu.
Ph. peruviana L. ima takođe sitne (6-12 g),
žutonarandžaste, ovalne, jako aromatične plodove. Ph.
aepuata (meksički fizalis) ima srazmerno krupne (40-80
g), okruglaste, zelenkaste ili žućkaste plodove.

Plodovi fizalisa su bogati šećerom, pektinskim materijama

i vitaminima. Sadrže 8-10% suve materije. Plodovi su
inače sakriveni u širokoj, tankoj, izduženoj i zatvorenoj
košuljici (čašici).

Gajenje. U odnosu na klimu i zemljište fizalis ima slične

potrebe kao paradajz. Može da se odgaji iz rasada ili
setvom na stalno mesto. Za proizvodnju rasada potrebno
je oko 200 g semena po hektaru. Rasađuje se, kao i
paradajz, početkom maja, kad prođe opasnost od mraza, na
razmaku od 70 x 50 cm.

Kada se fizalis seje direktno, gaji se na isti način kao

bezrasadni usevi paradajza.
Fizalis neprekidno cveta i donosi plodove sve do prve
slane.

Zreli plod se poznaje po tome što mu košuljica koja ga

obavija postane prozračna. Plodovi se beru po suvom
vremenu i bez čašice; dužim stajanjem u kšuljici plodovi
poprime njen gorak i neprijatan ukus.
Zavisno od vrste i uslova gajenja prinos varira u širokim
granicama. Sitnoplodne vrste rode 15-18 t/ha, a
meksički fizalis 40-50 t/ha.

Vrste iz porodice Cucurbitaceae - TIKVE

KRASTAVAC
 (Cucumis snticus L.)
Poreklo i rasprostranjenost

Krastavac je poreklom iz jugoistočne Azije. U Indiji je bio

poznat još pre 3.000 godina. Lrci i Rimljani su ga
proširili po drugim evropskim zemljama.

Krastavac je kultura s veoma širokim arealom

rasprostranjenosti. Gaji se gotovo u svim zemljama sveta,
na povrśini od pko 800.000 hektara. U Jugoslaviji
krastavac se gaji od davnina. Poslednjih godina, pod
uticajem domaćeg i inostranog tržišta, sve više se
proizvodi za industrijsku preradu. Seje se na oko 14.000
hektara.
Upotrebljavaju se fiziološki nedozreli plodovi u svežem ili
prerađenom stanju. Hranljiva vrednost plodova je dosta
niska : sadrże u proseku oko 4% suve materije koju
sačinjavaju, uglavnom, šećeri (ì,íl'°/o), proteini (0,7%) i
mineralne soli (0,4 %). Količina vitamina je mala. Posebna
hranljiva vrednost dolazi od fermenata koji potriažu varønje i
daje prijatan osvežavajući ukus. Kalorična vrednost
krastavca je 120-150 cal/kg.

Botaničke osobine

Krastavac ima korenov sistem razmešten plitko (5 do 25 cm).

Stablo je vrežasto, puzavo i razgranato, obraslo gustim
bodljastim maljama. Dužina i razgranatost stabla zavise od
sorte i uslova gajenja. U nekih sorta vreže su duge do
2,5 m, dok su u drugih veoma kratke (50 cm). Listovi su
prosti, krupnì, petodelni, sa slabije ili jače izraženim urezima
postavljeni na dugačkim drškama. Veličina listova je sortno
obeležje, mada varira prema vegetacionim uslovima. U
pazuhu listova razvijaju se rašljike („brkovi”).
Krastavac je jednodoma biljka - na istoj biljci
obrazuju se muški i ženski cvetovi (monoceius). U novije
vreme stvorene su sorte s različitim polnim odlikama.
Posebno su značajne sorte ženskog (gynoceius) tipa, koje
imaju isključivo ženske cvetove i koriste se u proizvodnji
hibridnog semena. Tako dobijeni hibridi takođe imaju
samo ženske cvetove.
Gorki ukus plodova potiče od glikozidne materije zvane
kukurbitncin. Količina ove materije uslovljena je
naslednim osobinama sorte, ali zavisi i od uslova pod
kojima se biljke odgajaju.
Postoje, takođe, forme sa dvopolnim cvetovima
(hermafroditne), sa ženskim i hermafroditnim cvetovima
(gynomonoecius), sa hermafroditnim i muškim cvetovima
(andromonoecius) i dr.
Ovakvo ispoljavanje pola javlja se i kod drugih vrsta iz
porodice Cucurbitaceae.
Inače, pored nasledne osnove, na ispoljavanje pola, tj. na
odnos muških i ženskih cvetova, u velikoj meri utiču
uslovi sredine. Tako pod uticajem dugih dana i visokih
temperatura biljke obrazuju više muškìh cvetova, dok
kratak dan stimuliše pojavu većeg broja ženskih cvetova, a
potiskuje obrazovanje muških cvetova.
Na odnos muških i ženskih cvetova utiču mnoge hemijske
supstance. Tako giberelin i srebro-nitrat podstiču pojavu
muških cvetova, a poznata hemikalija ethrel-ženskih.
Muški cvetovi se obrazuju u pazuhu listova, više njih
zajedno i imaju tanke maljave drške. Ženski cvetovi se
javljaju po jedu ili više, takođe u pazuhu listova i lako
se raspoznaju po izraženom plodnim. Muški i ženski
cvetovi imaju jarko žutu krunicu od 5 listića. Krunica
ženskih cvetova je nešto lœupnżj a. iVluśki cvetovi imaju 5
prašnika, od kojih su po 2 srasla, a 1 je slobodan.
Plod je bobica različite veličine, oblika i boje. Može biti
zmijoliko izdužen, cilindričan, vretenast, jajast ili
okruglast. Težina plodova kreće se od nekoliko desetina
grama do jednog kilograma. Površina ploda može biti
glatka ili pokrivena bradavicama s belim ili crnim
bodljastim izraštajima. Pokožica ploda je zelene boje,
mada ima sorta s belim plodovima. Fiziološki zreli
plodovi znatno više porastu i promene boju.
Seme je pljosnato i izduženo, belo ili žućkasto,
apsolutne težine 25-30 g. Normalno razvijen plod
sadrži 300 do 500 semenki.
Krastavac je tipično stranooplodna, entomofilna biljka.
Prirodno i veštačko ukrštanje između različitih sorta lako
je ostvarivo. Zbog toga semenski usevi moraju imati
prostornu izolaciju najmanje 1.000 m. Ne ukršta se s
drugim vrstama iz porodice tikava. Izvesne sorte, naročito
one s dugim plodovima, mogu da zametnu plodove bez
oprašivanja. Zbog toga se u staklenicima gaje isključivo
ovakve sorte (partenokarpne).

Sorte

Poznato je više stotina sorta krastavca. U proksi je

uobičajena podela na sorte sa dugim, srednje dugim i
kratkim plodovima. Za industrijsku preradu najviše se
koriste sorte s kratkim plodovima (kornišoni), a za
proizvodnju u staklenicima sorte s dugim plodovima.
Za potrošnju u svežem stanju najviše se gaje sorte sa
srednje dugim plodovima (salatne sorte).

Sorte kratkih plodova (kornišoni)

Pariski kornišon je u nas najviše gajena sorta. Stiže 40-

50 dana posle nicanja. Biljke razvijaju vreže duge 90-
120 cm. Plodovi su vretenasto-ciliridrični, trouglastog
preseka, s krupnim bradavicama i crnim bodljama, pri
osnovi tamnozelen, a pri vrhu svetliji, sa zrakastim
prugama; meso čvrsto i dobrog ukusa. Vrlo pogodan za
konzervisanje.
PoriJin je hibrid (F,) sa pretežno ženskim cvetovima.
Plodovi krupnobradavičasti, sa oštrim, crnim bodljama,
tamnozeleni, trouglastog preseka, čvrsti, ukusni, u svemu
nalik na pariski kornišon. Vrlo rodan, otporan prema
mozaiku i krastavosti.

nis f'’t. Hibrid kornišona sa isključivo ženskim, cvetovima

(tip gynoecius), selekcionisan u Institutu za povrtarstvo u
Smederevskoj Palanci. Razvija snažne biljke otporne na
mozaik krastavca ;' dobi• osi .Uepovoljne klirr.atske
uticaje. Rano sta- sama 'i Morda:
vretenas4n d›i°i'čiie,
Rmnoaelene plo- da› sa' sredi ' enim bradavicama
i mrkim bodljama. JMLso hrskavo; ,t ' s t no gnezclo
malo, bez šupl a.’
Poln je novi F, h tipa gynoecius iz
Instituta u Smede-

s„ belim, bodljama i ,yisokim priiu›som.

Kod nas se gaje i mnogi drugi F, -hibridi kornišona s
isključivo ili pretežno ženskim cvetovima, među kojima
su naročito 1Q}llP, kardia, kora, olimpia, .kapir, levina i
dr. Mnogi pogodni za mehaničku berbu kombajnima.

Salatne sorte

Dnikate's. ' ima poznata, rana i vrlo rodna sorta. Plodovi

valjkasti, srednje dugi (oko 18 cm), zaobljeno trouglastog
preseka, gotovo glatki sa sitnim gustim bradavicama i
belim nežnim bodljicama, tamnozeleni sa svetlijim
marmoracijama i zrakastom šarom na vrhu, hrskavog
mesa i prijatnog ukusa, bez gorčine. Dobro podnosi našu
klimu, pogodan i za industrijsku preradu.
Eur. Srednje rana sorta, nalik na delikates, ali s nešto
duäirri i tanjim plodovima, vrlo rodna i dobro uspeva u
našem podneblju.
Carigiadskn langa. Domaća sorta, sreće se pretežno u
južnoj Srbiji i Makedoniji. Biljka s malo vreža i krupnim
listovima, osetljiva na mozaik. Plodovi cilindrični, dugi
25-30 cm, prosečne težine 300 do 350 g, okruglog
preseka, sa ìzraženim vratom; glatki, bez bodlji, zeleni ili
svetlozelenì, s malim semenim gnezdom, nežnim mesom i
vrlo prijatnim ukusom.
Sunčnani potok. Plodovi vretenasto-cilindrični, dugi 16-
18 cm, zaobljeno-trouglastog preseka, tamnozeleni, sa
čvrstom pokožicom, retkim krupnim bradavicama i belim
bodljama. Meso čvrsto i hrskavo.
Marketeer. Poznata američka sorta sa vretenaoibo-
oiiindričnârn plodovinw srednje dužine (20-22 cm),
tamnozelene boje, s krupnim bradavicama i belim
bodljama, čvrstog, hrskavog mera.
Snpemnarketer je nova, izuzetno dobra sorta, s
tamnozelenim plodovima, polurana, otporna na plamenjaču,
mozaik i krastavost.
Postoje mnogobrojne američke sorte u tipu markatera,
koje se odlikuje privlačnim izgledom, pravilnom
cilindričnom formom, retkim krupnim bradavicama i
tamnozelenom bojom (Market.more, Asihley, Poinsett i
dir.).
Gemini F1, salami krastavac žeriskog tipa (gynoecius),
otporan na antraknozu, krastavost i mozaik. Kao i drugi
ženski hibridi počinje rano s plodonošenjem i daje visoke
prinose. Plodovi privlačnog izgleda, tamnozeleni, cilindrični
s bradavicama i belim bodljama, dugi 20-22 cm.
Bełer I'’, (Belaire), hibrid ženskog tipa sa lepim
tamnozelenim cilindričnim plodovima; srednjestasan i vrlo
rodan.
U Institute za povrtarstvo u Smederevskoj Palanci dobijeni
su novi ženski hibridi salatnih krastavaca.
Slnt›ijn je ranostasan i prinosan hibrid sa cilindričnim
plodovima dugim 20-22 cm, tamnozelene boje, sa retkm
bradavicama i bodljama.
Lipor se odlikuje snažnim i zdravim biljkama i lełplim,
tamnozelenim plodovima, otporan je na CMV,
Cladospociurn i Colelötriohum.
Za gajenje u staklenicima odgajivačima stoje na
raspolaganju mnoge sorte i hibridi ženskog tipa, najčešće s
dugim plodovima koji se zameću bez oplodnje.

Uslovi uspevanja

Klima. Krastavac ima visoke zahteve na uslove sedine.

Klimatski uticaji, zemljišne i druge prilike izvanredno
dejstvuju na vegetativni porast, cvetanje i oplođavanje,
zametanje, trajanje vegetacije i plodonošenje, a u krajnjoj
liniji i na veličinu i intenzitet svetlosti od 8.000 do 3.000
luksa i družina dana od 10 do 12 časova.

kvalitet prinosa. Za normalan porast i razviće

neophodan je in-

Ako je osvetljenost slaba, skraćena ili produžena, biljke

reaguju znatnim sniženjem prinosa. Krastavac je,
takode,vrlo osetljiv prema toploti u svim fuzama razvoja.
Optimalna temperatura je 28—ií2°C. Na temperaturi
iznad 36°C prestaje asimilacija, a iznad 42°C prestaje
rastenje. Temperatura ispod 14°C zaustavlja obrazovanje
organa, ispod 7°C prekida porast, a na temperaturi ispod
0,5°C biljke uginu. Naročito su štetne nagle promene
toplotnih prilika.

Oskudicu vlage u zemljiétu krastavac teśko podnosi.

Optimal- na relativ na vlažnost vazdułi a je 85—í/5°/o. Niska
atmosferska vlažnost deluje veoma nepovoljno na razvoj i
plodonošenje. U poslednje vreme pokušava se da se
oplemenjivanjem stvore sorte koje bi anatomski i
fiziološki hile prilagoderdje manje povoljnim klimatskim
uslovima.

Za gajenje krastavca nisu pogodni tereni izložeris jakim

vet- rovima koji prepliću vreže, stvaraju povrede na
biljkama i ome- taju normalno oprašivan je i zametanje
plodova. Štetno dejstvo vetra može se umanjit.i
kulisama od visokorastućih biljaka kao śto je kukuruz,
konoplja, sirak ili suncokret.

Zemljište. Krastavac se može gajiti na svakom plodnom

zemljištu. Najbolja su duboka, nanosna, strukturna
zemljišta, bogata organskim materijama; nepogodna su
teška, zabarena i jako kisela zemłjiśta. Naročito dobre
rezultate daje krastavac kad dode posle trava,
leguminoznih biljaka i strnih žita. Kras- tavac je dobar
predusev za x•ećinu povrtarskih kultura, posebno za
paradajz, kupus i papriku.

Obrada zemlj›išta počinje s jeseni ili u toku zime dubokim

oranjem. Tom prilikom zaorava se stajsko dubrivo. U
proleća do setve površina se po potrebi kultivira da bi se
održala u rastresitom i nezakorovljenom stanju.

Đubrenje. Za krastavac je karakterističn.a relativno mala

potrr›šnja hranljivih materija. Medutim, uprkos tome, hiljke
izis- kuju obilno dubrenje organskim i mineralnim
dubrivima, jer brzo rastu i imaju slabo razvijen korenov
sistem. Norme i na- čsin dubrenja zavise od pedološkog i
agrohemijskog sastava zem- ljišta, pretkulture itd. Naročito
povoljno deluje Stajnjak. Uko- liko je zemljište
siromaśnije ukoliko više stajnjaka treba rastu- riti: na
plodnijim zemljištima 20-30 tona, a na peskovitim,
nedovoljno plodnim 60 do 80 tona po hektaru. Najbolje je da
se zgoreli stajnjak unosi pred setvu u kućice. a nezgoreli
rasturi i zaore s jeseni. U oskudici stajnjaka preporuču je se
zelenišno đubrenje.

Najbolji efekti postižu se kombinacijom organskih ì

mineral- nih dubriva. Ako je bio upotrebljen stajnjak, onda
se mineralna dubriva koriste samo za prihranjivanje Za
tu svrhu dovoljno je 20—30 kg azota (N), 50—60 kg fosfora
(P,O;) i 50—60 kg kalijuma (KSO) Prihranjivanje se u tom
slučaju vrši u dva maha: prvi iput desetak dana posle
nicanja i drugi put pred po- četak plodonošen ja. Ako se
usev prihranjuje samo jednom, to se čini u vreme kada
vreže počnu da puze.

Pod useve koji nisu nadubreni stajnjakom unose se veće

ko- lioine mineralnih dubniva — •10—ò0 kg azota, 80-
100 kg fosfo- ra i 40-60 kg kalijuma. Polovina ovih
dubriva rastura se pri- likom preds tvene pripreme
zemljišta, a druga polovina koristi se za priíiranjivanje
useva.
TEHNIKA GAJENJA.

Setva. Erastavac može gajiti set- vom u kućice i setvom

u redove. Setva u redove primenjuje se pni gajenju
krastavca na velikim površinama; obavlja se sejali- cama i
omogućuje primenu mehaniaovane nege useva. Ručna
setva u kućice iziskuje mnogo ljudskog rada i pogodna je
samo za male povrśine ili kada zemljiište nije dobro
pripremljeno za mašinsku setvu.

Gustina setve najviše zavisi od kìimatskih prilika u toku

ve- getaoije i osobina sorte. Ranije posejani usevi moraju
biti redi, jer vremenske prilike omogućuju bujan porasî
vreža i drugs ve- getaciju, što nije slučaj s letnjim
(postimim) usevima koji znači, mogu imati gušći sklop. U
većine sorta najvećì Ôroj plodova za- meće se na boõriàm
x•režama, pa ako se poseju suvìśe gusto, biće manje
bočnih vreža i manje plodova. Medutim, nove sorte,
naročito one za industrijsku preradu, zameću plodove i na
glavnoj vreži, pa se mogu sejati znatno guśće.
Za setvu u redove pogodna su meduredna rastojanja od
120 do 150 cm; može se sejati i u dvoredne trake izmedu
kojih se ostavlja razmak od 130 do 160 cm, a izmedu redova
u tract 50 dS 60 cm. Kamije, biljke u redu se prorede na
medusobni razmak od 10 do 15 cm (kod salatnih sorti,
bujnijeg rasta, ż0-30 cm). Međuredna rastojanja mogu se
podešavati prema raspoloživim mašinama na gazdinstvu. To
je naročito važno kada se primenjuje mehanička berba
specijalnim kombajnima.

Pri setvi u kuóice najčeśće se uzima razmak 120 x 60 i

120 x x 80 em. Posle proredivan ja u svakoj kućici ostavlja
se 3-5 bi- ljaka. Najbolje je da u samoj kućici biljke budu
medusobno udaljene 5-7cm.

Søme se usejava na dubinu oko 3 cm. U povoljnim

uslovima seme .nikne za 5-6 dana. Za 1 ha potrebno je
2-5 kg cal- mo klijavog sømena, što zavisi i od
gustine setve.

Na rokove setve utiču razne okolnosti, i u prvom redu

klimat- ski uslovi rejona, sezona potrośnje, način
iskoniśćava ja zem- ljiśta i dr. Setva u proleće počinje kad
se zemljište dovoljno zagreje i kad prode opasnost od
mrazeva. U najvećem delu naše zemlje takve priìike nastaju
u drugoj polovini aprila.

Ponegde pixsizvodabi seju krastavac u dva roka s

razmakom od oko nedelju dana. Ako se dogoÓi da usev
iz prve setve ne bude ośtećen od mraza, dobija se znatno
ranija produkcija, a ukoliko biljke izmrznu, usev se
preseje. Setva u dva roka naročito je pogodna za male
povrśine u baśtama. Obično se u već zasej ane kućice ili
pored njih joś jed.nom useje po nekolàko semenki.

Prolećna setva - kc›Ja je kod nas uobičajena u proizvodnji

semena i masovnoj proizvodn j,i plodova za potrošnju u
svežem stanju - veoma je pogodna i za proizvodnju
industrijskog kra- stavca. Maj i juror su obično kiśoviti i
dox•oljno topli meseci te se krastavac može pod
povoljnim klimatskim uslovima uspešno razvijati. Tako
se postižu na]v.iśi prinosi uz smanjene proizvod- ne
trøškove. Svako značajnije pomeranje datuma setve posle
maja dovodi do sn!iženj a prinosa i porasta proizvodnih
troškova. Nega. U toku vegetacije biljke treba brižłjivo
negovati.

Prihranjivati treba u dva mana: desetak dana posle nicanja,

a zatim pred plodonošenje. Ukoliko se prihranjuje samo
jedanput, treba to obaviti u vreme kada vreže pocnu da
se śire.

Korovi se suzbijaju mehanički — okopavan jem, i primenom

herbicida. Na malim povrśinama ne treba primenjivati
herbi- cide već samo okopavanje i plevljenje.

Za sada se u usevima krastavca primenjuju herbicidi laso

48 EC (3-4,51,/ha) i daktal 75 WP (8 kg/ha), koj:Uma se
površina prska posle setve a pre nicanja useva. U novije
vreme koristi se alanap (15 1/ha) ili kombinacija alanap +
prefer (3,5 — 7 l -i- 5 — 12 l/ha): manje doze primenjuju se
na lakšim zemljiśtima, a veće na težim.

U našoj klimi, naročito u istočnim i južnim rejonima,

visoki i sigurni prinosi mogu se dobiti samo uz
navodnjavanje. Količi- na vode i broj zalivanja zavise od
vremenskih prilika, osobina zemljišta i razvojne faze
biljaka. U početnim fazama razvoja krastavac ima manje
potrebe za vodom te se zalivanja mogu obavljati rede.
Medutim, kad otpočne plodonošenje, zahtevi bi- ljaka za
zemljiš.nom i vazduśnom vlagom naglo se povećavaju.
Ako za vreme plodo›nošenja nema padavina, usev treba
zalivabi svakih 4-5 dana.

Naročito dobar efekat postiže se orošavanjem. Pravilno

pri- menjeno orośavanje u kœsnim popodnevnim
časovima, u toku noći i izjutra, prema naśim zapažanjima,
nema nikakvih štetnih posledica no razvoj i zdravstveno
stanje biljaka. Sa ciljem da se smanji isparavan je vlage
iz zemljašta, u početnim fazama raz- voja biljaka, dok
vreže nisu počele da puze i da pokrivaju me- duredne
prostore, treba iposle svakog zalivanja ili kiše usev is-
kultivirati, što ne predstavlja naroóitu teškoću ako se
raspolaže odgovarajućom mehanizacijom. Povoljniji
mikroklimatski uslovi u usevu krastavca mcgu se
postići stvaranjem kulisa od kukuruza ili drugih
visokostablaàica.

Postrni usevi. U uslovima naše klime krastavac za preradu

(kornišon) uspeč•no se može odgajiti i kao postrni usev
posle neke druge Culture. Za po>-trno gajen je krastavca
naročito su pogod- ne povrsine u zalivnim sistemima.

Najbolji su predusevi koji suviše ne iscrpljuju zemljišt=

i ne kvare n jepovu strukturu, kao i oni koji se rano
skidaju i omo- gućuju blagovremeno pripremu
zemljiśta. Medu takve predu- seve spadaju rani
krompir, graśak, grahorica i stočni graśak, a zatim strna
žita.

Po skidan ju preduseva zemljište treba poorati na

dubinu od oko 2íl cm i rasturiti mineralna òubriva-
Fosfor, kalijum i po- lovina azota unose se pred setvu
ili ìstovremeno sa setvom, a druga polovina azota (ii
obliku nitrata) upotrebi se za prihranji- vanje. U
zavisnosti od plodnosti zemlj!išta i dubrenja pod pret-
hodnu kulturu unosi se 40—'ì0 kg azota, 40-60 kg
fosfora i 40—G0 kg kalijuma. Površi›nskom obradom
zemljišta treba do- vesti u povoljno stanje za setvu.

Setvu treba obaviti śto je moø°uóe pre, najbolje do 10

jula. Svako odlagznje setve dovodi do naglog smanjenJ
prinosa. Seje se grišće nego u proleónoj setvi. Razm.ak
izmedu redova treba usaglasiti s mogućnostima
primene magna. Najčeéće je dovolj- no aico se izmedu
redova ostavi razmak 90 do 120 cm, a izmedu biljaka u
redu 5-15 cm. Za setvu u kućice pogodna su rasto-
janja 100 X 50 ili 80 x 50 cm sa po 3-4 biljke u kućici.

Za postrni krastavac od bitne je vaénosti da se biljkama

obezbedi navodnjavanje. J3ez navodnjavanja, najčešćæ,
usev ne może dobro ni da nikne.

Usevi iz rasada. Rasad jednomesečnog uzrasta, odgajen u

tqp- low leji rasadi se na stalno mesto u polju čim se
ustali toplo vre- me i prode opasnost od kasnih
prolećnih mrazeva, éto obično biva početkom maja. U
poredenju sa direktnom setvom ovako odgajen usev
stigne na rod oko tri nedelje ranije.

Rasad se mora proizvesti u saksijama, jer biljke

krastavca teško podnose presadivanje. Za sadnju ranog
krastavca odabere se plodna, dobro nadubrena parcela,
zaétićer a od jakog vetra. Na obeleženim mestima
otvore se odžaci u koje se ubaci i dobro izmeéa sa
zemljom 2-3 kg zgorelog stajnjaka. llasadivanje tre-
ba obaviti po podne ili po oblačnom vremenu.
Rasadene biljke se zaliju, a potom oko njih nagrne
suva, sitna zemlja. Veoma dobri rezultati se postiéu
ako se rasadene biljke pokriju plastičnim folijama. U
tom slučaju treba voditi raćuna da za vreme sunćanih
dana visoka temperatura ispod folije ne oéteti biljke.

PLODONOŠENJE I BERBA

Period od n.icanja do evetanja kod ranostasnih sorta je 30-

40 dana, a kod kasnostasnih 50-60 dana. Za razvoj ploda
od prec- vetavanja do tehnolośke zrelosti potrebno je 5 do
15 dana, već prema sorti i uslovima proizvodnje. Pri
poljskom gajenju pIo- donošen je traje 40-50 dana, a u
staklenicima i toplim lejama preko 1 00 dana. Ranije se
praktikovalo da se vreže orezuju da bi se ubrzalo
plodonošen je. Takva praksa je sporna pri poljskom gajenju
krastavea. U staklenicima je, medutim, sistematsko ore-
zivanje vreža obavezno i kcris.no deluje na porast i
plodonošenje biljaka. Vidan uticaj na plodonošen je i visinu
prinosa ima blagovrerneno ubïranje plodova. l’lod koji se
razvija zaustavlja zametanje novih plodova, pa prilikom
berbe treba uklanjati i sve prerasle, kržljave i bolesne
plodove. Krastavoi se beru u početku svaki drugi ili treüi
dan.
Plodovi krastavea se beru u vreme kad dostignu tehnološku
zrelost oćin'øsno veličinu koJa je lxarakteristična za sortu, ilj
pak prema zalitevirna tržišta.
Veličina obranilã plodova namenjenih preradi zavisi, između
ostalog i od pogodbe sa kupcem. Berba sitnijih plodova
obično ide na štetu proizvodača. X'iša eena sitni jih plodova
najčešće ne može kompenairati nastali gubitak usled
smanjenog prinosa.
Brati treba samo izjutra. Pri berbi uklanjat i delormisane,
nerazvijene i bolesne plodove. Ubit'anje plodova treba da
se obavlja paž1j,ivo, pazeći da se biljke ne povreduje
(kidanje, gaženje vre- ža i sl.). Airbalaža za prikupljanje
plodova obavezno treba da ima clrśku za nošenje, jer to
znatno olakśava rad. Običnim sandriüićima ili letvaricama
mogu se lako pričvrstiti drške za nośenje od žice, užeta i
dr.
Plodonośenje krastavca iz proleúne setve u naśiim
klimatskim uslovima zavisi od scrte, vremena setve,
klimatskih prilika re- jona i primenjene agrotehnike. Za tc
vreme obavi se u proseč- nim uslovima 20-35 berbi.
Prinos salatnih krastavaea iznosi 30-50 tona po hektaru, a
kornišona 20-30 t/ha. Usevi kornišona iz jarolećne setve,
kada se ne zalivaju, mogu prosečno dati 12-1íi t/ha.
Mehanička berba krastavca. Visok utrośak ručnog
rada za br rbu podstakao je konstruktore da naprave
mašinu — berač krastavca. Istovremeno, stvorene su i
nove sorte koje su poseb- no pnilagodene za mehaničku
bcrbu. Mašins!ka berba primenjuje se u proizvodnji
industrijskog krastavca (koimišona) na velikim
povrsinama.
Berba pikerima (beračima) obavlja se odjednom slično
meha- ničkoj berbi paradajza. Usevi se seju vrlo gusto
(1à0-200 hilja- da biljaka po ha), na dvoredne trake
izmedu kojih se ostavlja razmak od oko 100 cm ; rastojanje
izmedu redova u traci je 30-35 cm, a izmedu b›iljaka u
redu 5 cm. Gaje se tzv. ženski hibridi (biljke imaju samo
ženske cvetove) u kojih vreže nisu duže od 75 cm.
Jednokratnom berbom dobija se prinos od 10 do 17 tona
po hektaru. Mehanički berač krastavca je relativno nova
vrstn mašine koja se stalno usavrśava. Istovremeno,
istražuju se i nove sorte koje će biti podesne za
maśinsku berbu.
Klasiranje i pakovanje plodova. Klasiranje krastavaca
obično se vrši po postojećim nacionalnim i medunarodnim
standardima ili prema pogodbi s kupcem.
Plodovi krastavca namenjerii preradi klasiraju se po
krupnoüi u ove klase:
I — Dužina ploda 3—fi cm, prečnik
oko 2 cm, prosečna težina 10-12 g;
II — Dužina ploda 6-9 cm, prečnik
oko 3 cm, prosečna te- žina 40 g ;
—- Dužina ploda 9—. 2 cm, prečnik
oko 4 cm, prosečna težina 80-—

III 100 g;
IV — I)užina ploda 12—15 cm,
prečnik oko 4,5 cm, prosečna težina
140-150 g.
Krastavac za svežu potrošnju (salatne
sorte) razvrstava se prema krupnoći
ploda u 2 kategorije :
A — Duăina ploda 1ó—20
cm, težina 200-300 g; B —
Dužina ploda 20—25 cm,
težiina 400-500 g.
U jediriici pakovanja krastavac mora biti iste sorte i
krupnoće. Za pakovanje i otpremanje krastavca na tržiśte
koristi se raznovnona ćvrsta ambalaža — kao što su
korpe, koševi i druga pletena ambalaža, zatim razni
tipovi letvarica i jutane ili kudeljne vreće različitih
veličina. Za otpremanje industrijskog krastavca sa polja
do mesta prerade često se pored letvarica upotrebljava
prilikom pripreme za preradu.
Čuvanje i transport. Krastavac spada u proizvode koji se
veo- ma teško čuvaju. Plodovi ne samo da brzo prerastu
fazu tehno- loške zrelosti još dok su na biljoi nego se
starenje nastavlja i posle berbe, pră čemu brzo gube svoja
organoleptička i tehnološ- ka svojstva. Ubrani plodovi
nastavljaju da dišu i da gube vodu, usled čega dobijaju
sparušen („zamoren”) izgled ii mnogo izgube u kvalitetu.
Zbog toga je neophodno da plodovi budu što pre
otpremljeni na tržište ili u pogon za preradu. Plodovi
mnogih sorta posle berbe brzo požute.
Plodovi krastavca peru se samo u nuždi, jer se pranjem
skida njihova prirodna voštana prevlaka, usled čega se
brzo sparušè.
Skupoceni krastavci iz staklenika zbog toga se presvlače
tankom plastičnom folijom naročitim maš›inama.
Duži transport i lagerovanje krastavca može se ostvariti
pri temperaturama od 0,5 do 1 0°C, i relativnoj vlažnosti
vazduha
od 90 do 95%. Značajnu smetnju za čuvanje krastavca na
temperaturama ispod 10°C čine fiziološke i mikrobiološke
promene na plodovima. Simptomi fizioloških oštećenja
manifestuju se u obliku okruglastih udubljen ja koja se śire
i sjedinjavaju stvarajući zone potonulog tkiva po površini
ploda, usled čega plod do- bije veoma ružan izgled i sklonost
Isa truljenju. Plodovi sa bra- davičastom površinom i ośtrim
bodljama teže se čuvaju. Na temperaturi od 0,5 do 5OC
krastavac se može očuvati 4-5 ne- delja.
 BOLESTI I ŠTETOČINE

Antralinoza je opasna bolest krastavca koja gotovo

redovno nanosi manje ili veće štete. Vlažno i toplo vreme
pogoduje širenju ove bolesti, te u godinama s hiśnim
letom dolazi do katastrof alnih šteta, naročito na postrnim
usevima. Za širenje bolesti ćlovoljne su jake i česte rose.
Osim krastavca, antraknoza napada lubenicu, dinju i
druge Culture iz porodica tikava.

Bolest izaziva gljivica Cołletotrichuni lagenarium.

Napada krastavac u svim fazama porasta. Na listovima se
ispoljava u obliku kružnih ili nepravilnih, ponekad vrlo
krupnih žućkastih pega na kojima se, po vlažnom
vremenu, javlja ružičasta prev- laka od sporonosnih
organa. Na plodovima, stablima i lisnim drś- kama
obrazuju se slične crvenkaste pege, ali u vidu ulegnute
kraste koja kasnije pocrni. Na plodovima viśe pega mogu
da se sliju u jedno krupno ulegnuće. Bolest se održava i
prenosi pre- ko zaraženih biljnih ostataka i semenom.
Napada uglavnom starije listove i uopšte starija biljna
tkiva.

Aritraknoza se suzbija agrotehniühim merama i hemijskim

sredstvima. Na parceli gde se antraknoza masovno pojavi
ne treba gajiti krastavac, lubenicu i dinju najmanje 3-5
godina. Biljne ostatke napadnutog useva treba pokupiti i
spaliti. Pre- ventivnim prskainjem 10/o- nom bordovskom
čorbom i cinebom bolest se može uspešno suzbijati. U tom
cilju potrebno je izvesti 3-4 prskanja. Sejati samo
dezimfikovano seme.

Krastavost (Clodosporium cucumerinum ) javlja se

uglavnom na krastavcu u toplim lejama. Na plodovima
izaziva teśka oštećenja u vidu mrkih ulepnutih pega nalik
na kraste. Glavna mera borbe @ gajenje otpornih sorti.

Pepelnica (Erispphe cichoracearttm) može da práčiril

znatne štete na krastavcu u toplim lejama, staklenicima i
na otvorenom polju. Napadnuto lišće izgleda kao da je
posuto pøpelom. Osim krastavca napada i ostale kulture
iz porodice tikava.

U polju se pepelnica po pravilu javlja dosta kasno, kad

nas- tupi tcnlo i suvo vreme, tako da ranije posejane useve
krastavca pepelnica zahvata pred kraj njihove vegetaoije:
kasnim usevi- ma ona nanosi ozbiljne štete jer ih napada
već na početku ve- getacije. Suzbija se prskanjem useva
karatanom (50-100 g na 100 l vode). Koriste se i drugi
preparati koji sadrže koloidni sumpor. Dobro je da se prvi
listovi na kojima se javi pepelnica pažljivo uklone, a
prskanje započne kad bolest počne masovno da se širi.

Plamenjača krastavca (Pseudoperonospora cubensis) veoma

je opasna gljivična bolest krastavca i dinje. Nekad se javlja u
masovnim srazmerama i potpuno uriištava useve ovih
biljaka. Na- ročito strada krastavac kornišon iz kasne setve u
godinama sa vlažoim i prohladnim letom.

Ispoljavs se na listovima u obliku krupnih, uglastih,

žutih pega oivičenih nervaturom lista ; pege uibrzo
zahvate sve li- stove, pa se ant sasuše i biljke uipinu.

Suzbija se preventivriim prskanjem useva fungicidìma.

Efi- kasni sii preparati ditan M-4o, arrtrakol, cirieb 5-65 i
dr., a na- ročito sistemični fungicid!i ridomil, sandofan,
previkur i dr.

Bakterioza krastavca javlja se sporadično, ali u godinama s

vlažnim i toplim letom može da nanese velike štete.
Oboljenje se ispoljava u vidu masriih, nepravilriih pega
oivičenih nervatu- rom lista. S vremenom pege po›tamne,
obolelo tkivo se osuši i ispada, tako da list dobije rupičast
izgled. Na plodovima se javljaju sitne ulegnute krastice.

Bolest iziziva bakterija Psettdomonns łnchrpnians, koja se

pre- nosi semenom i biljnim ostacima. Mere suzbijanja:
plodored, de- dobiju samo mladi vršni listovi, a stariji
listovi se jedan za dru- gim suše. Ako nastane sveże i
oblačno vreme, mnoge zaraéene biljke iznenada svenu i
uginu. Plodovi bolesnih hiljada su mozaično šareni, rapavi
i lošeg kvaliteta.

Početni i stalni izvor bolesti jesu zaraéene korovske

biljke s kojih biljne vaši raznose virus. Sem toga, virus
može da se očuva u semenu i ostaeima bolesnih biljaka.
Ponekad sve biljke u usevu budu zaražene.

Suzbijanje je otežano. Preporučuje se plodored, borba s

lisnim vašima, uništavanje biljaka na kojima se prvo javi
bolest. Naj- efikasnija mera jeste gajenje otpornih sorta
kojih sada ima u znatnom broju.

Osim napred opisanih, krastavac napadaju i mnoge druge

bolesti: bela i siva plesan, lisni prigor, verticilijum i
fuzarijum, trulež semena i kliea i dr.

Krastavcu nanose štete i mnogobroj-ni insekti. Lisne vaši na-

padaju najčešće mlade biljke i vrhove vreža ii prenose
virusna obolje*nja.

Żičnjaci izgrizaju mlade kliee, pa se ponekad usev mora

presejavati. Osetne č•tete mogu da prouzrokuju razne grinje
(crveni pauk), tripsi i nematode.

LUBENICA

Citrullus vulgaris

POREKLO I RASPROSTRANJENOST

Lubenica je poreklom iz centralnih polupustinjskih

krajeva južne Afrike, gde su prvi evrctpski istraživači
ovog kontinenta uooili čitave predele pokrivene vreñama
divlje lubenice. Kultur- na lubenioa nastala je u oblasti
Srednjeg istoka. Stani narodi Sredozemlja gaje lubenicu
već hiljadama godina. Na američki Continent preneli su
je evropski doseljeniei.

Kultura lubeniee ima veoma značajno mesto u ishrani našeg

stanovništva. Svake godine u Jugos1av,ij i se zaseje oko
45.000 ha bostana, a od te površine lubenica zauaima 85-
90°/o. Najviše je rasprostrarijena u Makedoniji i Srbijii, gde
je koneentrásano preko 850/o ukupne jugoslovenske
proizvodnje bostana ; u struk- turi povrtanskih površina
Makedonije bostan je zastupljen sa oko 380/o. U
rejonima s posebno povoljnim zemljišno-klimatskim
dezinfekcija semena i prevmtivno prskanje bordovskom
čorbom i drugim preparatima.

IYlozaik krastavca je oboljenje virusnog porekla

(Cucumis trims ) koje može da nanese vrlo velike étete.
Postoje mnogi so- jevi ovog virusa koji pored krastavca
napadaju i druge povrtarske Culture — dinju, tikve,
papriku, paradajz i celer.
Zaražene mlade biljke zaostaju u porastu, a na listovima se
javlja mozaična śara; na odraslijim biljkama mozaičan
izgled uslovima znatno je razvijena robna proizvodnja
lubenice (Srem, Bačka, Timočka krajina, l\/íakedonija,
Primorje, Pomoravlje i drugi).
U svetu se lubenica najviše proizvodi u SSSR-u i SAD,
a zatim u zemljama južne Evrope, južne i istočne Azije,
seveime Afrike i Australije. Areal rasprostranjenosti
lubenice stoji u uskoj vezi s klimatskim uslovima: najbolje
uspeva u suvim i top- lim regionima s dovol jno dugom
vegetacionom sezonom i relativno visokim
temperaturama.
Za jelo se upotrebljava zreo plod, koj!i je vrlo sladak ż pri-
jatnog, veoma osvežavajućeg ukusa. Od soka lubenice može
se spravljati sirup, a od kore slatko i džemovi. Iz semena se
dobija jestivo ulje. Po ukusu i hranljivoj vrednosti
lubenica, kao i di- nja, ravria se s najboljim vrstama voća.
Hemijski sastav jestivog dela ploda karakteriše veliki
procenat šećera - u proseku 6—*0/0, mada pojedini plodovi
u izvesnih sorti mogu imati i ido 130/0. U suvoj materiji
śeúeri u.čestvuju sa oko 90°/o. Količina śećera znatno
varira u zavis- nosti od sorte i klimatskih uslova.
Kasnostasnije sorte imaju više éećećra. Usevi luibeniee
odgajeni u toplim i sunčanijim klimatskim zonama daju
plodove s većim pocentom šećera.

BOTANIČKE OSOBINE

Lubenica je jednogodiśnja zeljasta biljka. Razvija

snažan korenov sistem, koji se najvećim delom
razmešta na dubini 40-50 cm. Glavni koren dopire do
dubine od preko 1 m, a bočne žile mogu da dostignu
õuéi,ne 3-4 m. Korenov sistem lubenice je veoma
razgranat - jedna biljka može svojim žilama da pro- žme
10 m3 zemlje.

Stablo je veoma razgranato, sa snažnim, puzavim

vrežama koje mogu da dostignu 3-4 m, mada ima sorta
sa pribranám, kratkim vreżama gotvovo źbunastog
izgleda.

Listovi na dugim drśkama i sa vrlo izraženim urezima

ras- poredeni su naizmenično na dužini vreže. Izgled i
veličina lista predstavljaju sortne odlike, ali na jednoj
istoj biljci veličina listova se smanjuje od osnove
prema vrhu vreže.
Cvetovi lubenicu je jednodorrina biljka s razliičenim
polo- uima. Medutim, mnoge sorte, naročäto one sa
okruglim plodovi- ma, imaju dvopolne
(hermał’roditne) cvetove i odvojeno muške, ili
hermafroditne cvetove, i odvojano ženske. Kao i kod
ostalih biljnih vrsta iz iste porod›ice, lubenica trna
znat.no više muških cvetova. Ali, iz svakog ženskog i
hermafroditnog cveta ne raz- vija se plod ; najčešće. na
jednoj biljci od iscvetalih 30-40 žencskih cvetova
razviju se samo 2—4 ploda. Cvetovi se pojav- ljuju
pojedinačno u pazuhu listova. Żenski cvetovi
formiraju se na bočnim vreźama prvog i drugog reda
ohiõno na svakom sedmom koløncu.
Cvetovi lubenice imaju svetlozelønu čašicu i
sumporasto žutu krunicu, koju čine 5 medusobno
sraslih kruničnih listića. Pra- šnika ima 3-5, od kojih
su 2 srasla. Polenov prah hermafro- ditnih cvetova
je oplodan kao i polen muških cvetova. Tučak nosi
trodelni ili petodelni žig. Plodnjak je vrlo izražen i
obra- stao dugim, nežnim maljama.
Faza cvetanja nastupa 30-50 dana posle nicanja.
Cvetovi se otvaraju u svitanje i cvetaju samo jedan
dan. Neoplodeni ženski i hermafroditni cvetovi ostaju
otvoreni i sledećeg dana. Lube- nica je stranooplodna i
tipično entomofilna biljka (oplodava se posredstvom
insekata), ali kod sorta sa hermafroditnim cveto- vima
veoma je česta samooplodnja. Pored pčela značajnu
ulogu u oplodavanju imaju mravi i tripsi.
Plod lubenice je bobica različite veličine, oblika i boje.
U zavisnosti od sorte težina ploda varira od 3 do 20 kg.
Oblik ploda može biti okruglast, ovalan, jajast,
elipsoidan i izduženo cilindričan, a povrśina glatka il'i
sa slabo izraženim segmentima i neravninama. Boja kore
varira od bele do tamnozeløne. Plodovi mnogih sorta su
prugasto ili mrežasto iśarani, dok su kod drugih
jednobojni ili sa šarom u obliku mozaićnih marmoracija i
pega. Debljina kore je sortna osobina, ali u znatnom
steperiu zavisi od uslova gajenja. Anatomska građa kore i
debljina pan- cirnog sloja u znatnoj ment odreduju
transportriu sposobnost ploda. Jestivi deo ploda (meso)
kod većine sorta ima crvenu ili žutu boju različitih nijansi.
Obojeni deo sačinjøva 50-80°/o ukupne težine ploda.
Meso je manje-više sočno, a konzistencija grubo vlaknasta
ili zrnasta i nežna. Najviśe šećera sadrži sloj u korne
su razmeśtene semenke.
Seme luben!ice je različito po veličini, obliku i boji. Ove
oso- bine često se koriste za identif!ikaciju sorte. U
povoljnim uslo- vima čuvan ja seme zadržava klijavost
desetak godina.

SORTE

U svetu se gaji veJnki broj sorta lubenica. Naročito

mnogo ih ima u SAD i SSSR-u, gde se oplemenjavaju
ove kulture poklanja velika pažnja. U poslednje vreme
ujr de se F, -hibridi, koji su rodniji i s viśe šećera u
plodovima. Od iposebnog su interesa hibridi u čijim
plodovima nema semena ; to su tzv. triploidne lubenice.

Da se upoznamo sa sortama koje se kod nas najčećše

gajen
Sremska (r ukor arska ). Masovno se gajii u Vojvodini i
Slavoniji, gde su rasprostranjene najčistije populacije.
Odlikuje se snažnim vegetativnim porastœn i krupnim, ovim
oizduženini plodovima tamne maslinastozelene boje. s
karaktenisòičnim me- ridiønalnim brazdicama. Prosečna
težina plodova je 6-8 kg, sa čvrstom korom debljine 1,5 cm ;
meso intenzivno crveno, zrnaste striikture, vrlo prijatnog
ukusa; seme mnogobrojno, crno i krup- no. Plodovi dobm
podnose transport. Sremska lubenica je srednjestasna i vrlo
prinosna sorta.
Mrnniorno. Razvija snažne vreže duge 2-3 m, sa ne
mnogo dubokim uzrezima na listovima ; cvetovi muški i
hermafroditni. Plodovi loptasti, prosečno tešhi 4-6 kg, s
karakterističnom ša- rom : na svetlozelenoj osnovi
mozaióno se ocrtavaju tamnozelene pege u obliku nejasnih
meridionalrsih pojaseva. Kora nežne grade, prosečne
debljine 1,5 cm. Meso ružičasto, zrnaste strukture, sočno,
odličnog ukusa i s visokim procentom šećera (8-10ºC).
Seme malobrojno, mrkocrvenkaste boje. Mramorna je
prinosna i ranostasna sorta. Od nicanja do zrenja
potrebno je 75 dana.
Stops. Sovjetska ranostasna sorta sa kratkim vrežama i
sit- riim, jako iirezanim listovima ; stasa za za 65-70 dana.
Plodovi loptasti, prosečne teéine 2 —3 kg, tamnozeleni
sa slabo izraée- nim svetlijim pojasevima ; kora tanka,
žilava, meso crveno, nežno, sočno, specifične arome ;
seme sit no, svetlomrke boje.
Super-bejbi. Amenička ranostasna sorta s vrežama
slabog po- rasta. Plodovi su sitni, loptastog oblika,
težine 2-3 kg, tamno- zelene boje, s tankom korom i
vrlo slatkim mesom, nežne i zrnaste strukture ; seme
sitno. mrko, gotovo crno.
Carl.vton gre j (Charlestone gray). Poznata američka
sorta ra- širena i u drugim krajevima sveta. To je
lubenica nešto kasnijeg sazrevanja (od nicanja do zren
ja 90-95 dana). Ima krupne (8-15 kp) cilindrično
izdužene plodove, s debelom, čvrstom ko- rom sx•etle
sivozelenkaste boje. Meso izuzetnog kvaliteta, nežno
crveno. veoma slatko. Dobro podnosi prevoz, otporna
na antra- knozu i Iuzarijumno uvenuće.
Krimsoii (Crimson sweet). U svetu i kod nas dosta
raširena sorta, snažnog rasta i vrlo rodna, otporna na
fuzarijum i antra- knozu. Ima ovalno-okruglaste plodove
proseöne te žine 7—11 kg, sa tamnozelenom
priigastom šamm. Njeno meso je tamnocrveno,

210
nežne zrnaste strukture. izuzetno slatko : seme sitno,
tamno- inrko. Spada medu kasnije sorte.
Roso F,. Hibridna lubenica iz Instntuta za povrtarstvo u
Smederevskoj Palanci. Plodovi su srednje krupni (4-5 kg)
široko ovalnog oblika, kora tamnozelena, tanka, meso
erveno, zrnaste strukture, vrlo slatko.
heveši futo i dr.

USLOVI USPEVANJA

Klima. Lubenica je biljka sa izuzetnim zahtevima prema

uslovima sredine. Ona je izrazito termofilna
(toploljubiva) biljka, pa je time njeno uspeśno gajenje
ogranićeno na područja gde letnji period sa
temperaturama iznad 20°C traje najmanje 4 meseca. Seme
lube›nice ›počinje da klija na temperaturi između 14 i
1íí°C. Toplo vreme znatno ubrzava poraet i razviće lube-
nice, ali ona ne može da podnese izuzetno visoke
temperature kao dinja i tikva. Optimalna tempratura za
lubenicu nalazi se u granicama izmedu 25 i 30°C. Osim
toga, lubenica kao i dinja ima visoke zahteve prema
svetlosti : ona je biljka kratkog dana i najbolje se razvija
u uslovima 12-časovnog ili neśto duñeg dana. U odnosu
na svetlosne uslove, kao i na temperature, biljke lubenice
su najosetljivije u fazi porasta i sazrevanja plodova.
Blagodareći svojoj morfološko-anatomskoj gradi, u
prvom redu moćno razvijenom korenovom sistemu
lubenica može da podnese oskudicu zemljiśta i vazdušne
vlage i pored intenzivrie transpiracije (transp. koef. 700).
Osim toga, korenov sistem lu- benice ima izuzeònu snagu
usisavanja vode — oko 10 atmosfera. Medutim, u ranim
fazama razvoja i u vreme cvetanja i narasta- nja plodova
nedostatak vlage u zemljištu izaziva vrlo nepovoljne
posledice. S druge strane, obilna zemljišna i vazduśna
vlažnost, naročito u komhinaciji s nepovoljnim svetlosnim
uslovima, ima takode nepovoljno dejstvo. Zbog toga, u
vlažnim rejonima ili u godi.nama s kišovitim i oblačnim
vremenom plodovi lubenice su lošeg kvaliteta, imaju
debelu koru i malo šećera.
Zemljište. Lubenica iziskuje strukturna i ocedna
zemljiśta. Najbolje se razvija na dubokim, plodnim,
gìinasto-peskovitim zemljištima. Veoma dobro uspeva na
černozemima i rečnim nanosima. Na lakim, peskovitini
zemljiśtima daje niske prinose. Teška, nepropustiva,
suviše vlažna i hladna zemljiśta su krajnje nepogodna za
lubenicu. Najboljl su neutralna ili slabo kisela zemljišta,
mada lubenica spada u malobrojnu grupu povrtarskih
kultura koje dobro podnose i nešto lciselija zemljišta
(pH 5,0).
Lubenica, zajedno sa dinjom, obično se gaji u okviru
ratarskih i povrtarskih iplodoreda. Najbolj,i predusevi su
višegod‹išpje leguminoze i trave, novorazorerie ledine i
krčevine, a zatim sve ostale leguminozne biljke, strna
žita, krompir, kupus i gr. Osnovna obrada zemlțišta
obavlja se isključivo s jeseni ili u toku zime. Oranje
treba izvestii na veću dubinu (30-40 cm), jer je to
jedan od osnovnih uslova uspe/snog gajenja ove kulture.
Ogledima i iskustvom utvrden je nesumnjiv uticaj dubine
osnov- ne obrade na veličinu i kvalitet prinosa. Duboko
uzorano zem- ljište ostavlja se da prezimi u otvorenim
brazdama.
Đubrenje. Lubenica vrlo povoljno reaguje na đubrenje
organskim i mineralnim dubrivima. Stajnjak se zaorava
prilikom osnovne obrade, a ako se raspolaže ograničenim
količinama, treba ga uneti u kućłice ili brazde pri setvii. U
jesen se može rasturiti i poluzgoreli stajnjak, a za dubrenje
u kućice s proleća koristi se samo dobro zgoreli. Na
zemljištima povoljne strukture dovoljno je da se rasturi
oko 30 tona stajnjaka po 1 ha, a na tezim i siromašnijim 4
0 do 50 t/ha: za dubrenje u kućice pot- rebno je 10-15 I/ha,
odnosno 2-3 kg za svaku kućfcu.
Mineralna dubriva se koriste kao osnovno dubrivo i za pri-
hranjivanje. Norme ovih dubriva zavise od plodnosti
zemljišta, preduseva i primene stajnjaka. Pod uslovom da
nije upotrebljen stajnjak, primen juju se ove norme: 50-60
kg azota (N), 80-100 kg fosfora (PøO 5) i 80-100 kg
kalijuma (K 2O) po hektaru. Polovina fosfornog i
kalijevog dubriva treba rasturitti istovre- meno s jesenjim
kultiviranjem ili pred prvo prolećno kultiviranje, a drugu
polovina zajedno sa azotom upotrebiti za prihranjivanje.
Ako lubenica dode posle višegodiśnjih krmnih kultura,
dovoljno je da se primeni samo prihran jivanje naznačenim
ko- ličinama mineralnih dubriva.

TEHNIKA GAJENJA

Setva. S proleća, čim to bude moguće, površina treba da se

iskultivira i podrlja. Izuzetno, na manje strukturnim
zemljištima, naročito ako su sabijena zimskim padavinama,
primenjuje se plitko preoravanje (na oko 13 cm).
Nepo,sredno pred setvu obavi se još jeóno kultiviranje da
se unište korovi.

212
Pred setvu, markerom ili na drugi način obeleže se
mesta za kućice. Na dobro pripremlj enom,
nadubrenom zemljištu nije potrebna posebno priprema
kućice. Ukoliko se unosi staj- njak, iskopa se jama na
dubinu 15-20 cm, u nju se ubaci dobro zgoreli
stajnjak i zatim pomeša sa iskopanom zemljom. acinjene
kućice (gnezda) treba da ostanu na nivou površine
U svaku kućicu poseje se 5-6 semenki, koje se
rasporede na razmak ii—é cm. Kasnije, prilikom
proredivanja, ostave se samo 2 ili 3 najsnažnije razv
ijene biljčice. Seje se na dubinu 4-5 cm. Plitka setva
uvek nosi rizik da klice uginu u slučaju da se zemljište
isuši. Suviśe duboka setva je isto tako nepo- željna, jer
usev sporo niče, a mladi ponici se iscrpljuju pro- bijajući
se na površinu zemljiśta. U uslovima povoljne vlage
i temperature može se sejati prethodno naklijano seme,
kc›je znatno brže nikne. Seme se potopi u mlaku
vodu i u njoj drži 4-5 časova, a zatim ocedi i
ostavi na toplom mestu (25 do 30‘C) 2 dana ; za
to vreme seme mora Òiti vlažno, a čim se pojave
klice, seme se rasturi na tanak sloj da provene i
odmah seje u vlažnu zemlju. U zavisnosti od krupnoće
semena i načina setve, za 1 ha potrebno je 2-5 kg
semena.
Veličina vegetacionog prostora za lubenicu zavisi
od sorte i zemljišno-klimatskih uslova. Po pravilu,
reda setva primenjuje se kod sorta s dugim
vrežama, na slabijim zemljiśtima i u rejonima s malo
padavina. Retki usevi daju krupnije plodove, ali je
prinos po hektaru niži. Problem optimalne veličine
hranljivog prostora za lubenicu u našim uslovima
nedovoljno je proučen. Naši odgajivači najčešće seju
na razmak 2 x 1,5 m, 2 x 1 m ili 2 X 0,8 m sa po 2
biljke u kućici. Vrlo dobri rezultati postižu se i pri
medurednom rastojanju od 2 m i razmaku pojedinačnih
biljaka u redu od 40 do 60 cm. Ovakav raspored biljaka
može lako da se ostvari i pri setvi sejalicom, koja se
ćesto pimenjuje pri gajeriju lubenice ma velikim
površinama. Setva u redove može se obaviti
običnim ili specijalnim sejalicama za kvadratnu setvu,
čime je omo- gućena mehanizovana nega useva u dva
pravca. Iz tog razloga kvadratni raspored kućica Hi
pojedinačnih biljaka ponekad se primenju je i pri
ručnoj setvi.
Lubenica se seje kada temperatura zemljišta na
dubini
8-10 cm dostigne 14- 16‘ C. Pri tome se vodi
računa o mo-j pojavi kasnog proìećnog mraza. U
kontinentalnom delù zemlje povoljni uslovi za setvu
lubenica nastaju obično u trećoj, a u primorskim
oblastima u prvoj dekadi aprila. U povoljnim
uslovima temperature i vlage seme nikne za 8 do 10
dana.
Za suzbijanje korova u usevima lubenice korkte se
her- bicidi laso, daktal, balan i drugi na isti način i u
istim do- zama kao za krastavac. Odlične rezultate
daju herbicidi koto- for, dual i devrinol, kao i njihove
kombinacije.
Nega useva. U toku vegetacije izvedu se 2-3
okopavan ja. Prvo okopavan@ obavlja se desetak dana
posle nicanja. Me- duredni proctor se obraduje
traktorskim ili zaprežnim kulti- vatorirna na 5ubinu 12-
15 cm, a uski pojas oko bilțsaka moti- kom. ’l’om
prilikom usev se proredi, a oko preostalih biljaka
nagrne se vlažna i sitna zemlja. Istovremeno se
obavlja i prvo prihranjivanje rasturanjem dubriva
oko biljaka, ili u obliku neprekidnih traka s obe
strane reda. Najbolje je da se dubrivo ulañe ma
dubinu od ono 10 cm. Drugo okopavan je i
prihranjivanje izvodi se u vreme kada biljke počnu
da puze i tom prilikom oko biljaka se nagrne zemlja.
Pre nego što biljke prekriju međuredni prostor, obavi
se i treće okopavanje, a ako to nije moguće, onda se
samo oplevi krupniji korov. Svi pomenuti poslovi
izvode se tek pošto o biljke spadne rosa.
Jaki vetrovi mogu da ispreturaju vreže, a da bi se to
spre- ćilo treba usejavati poprečno na pravac vetra kulise
od vi- sokorastućih biljaka (kukuruz, konoplja,
suncokret i dr.) i to na svakih 10 do 15 metara.
Primenjuje se i nagrtanje zem- ljom jećlnog dela vreze:
iskopa se plitka jamica, u nju položi kolence s listom i
nagrne vlažna, rahla zemlja. Na ovim me- stima izrastu
adventivni korenčići koji istovremeno pričvrś- ćuju
vrežu i hrane biljku. Vreže se mogu prićvrstiti pobada-
njem malih kuka ili šipkama od pruća.
Količina i raspored padavina u naśim glavnim
proizvodnim rejonima lubenice omogućuje njeno uspešno
gajenje bez na- vodnjavanja, mada i navodnjavanje,
narcćito u suśnim godi- nama i aridnim rejonima, —
veoma povo1,jno utiče na prinos. Navodnjavanje treba
obustaviti pred početak sazrevanja plodova.
Rana proizvodnja. Lubenica se može gajiti preko
rasada kao rank poljski usev. Rasad se mora proizvesti u
glinenim, presovanim ili „džifi”-saksijama, jer lubenica
teśko podnosi presadivanje. Setva se obavlja krajem
marta u mlal‹e leje, a rasad se iznosi u polje
početkom maja. Posle nican ja leju treba češće
provetravati da se rasad ne istcgli. Mlade biljke se
rasade u pripremljene kućice, pazeći pri tome da
zemlja n spadne sa žila. Dobro je da se pre( ra.sadivanj
e u svaku kućicu stavi po jedna lopata zgorelog stajnjaka
i ixmeša sa zemljom. Rasadene biljke se zaliju, a zatim
oko njih nastrne suva sitna zemlja. Usev odgaj.en iz
rasada daje zrele plodove 15-20 dana ranije od normalne
proizvodnje. Dok vreme ne otopli, biljke se mogu
pokrivati plastičnim foli]ama. Za pri- menu folija
biljke treba rasaditi gušće u redu, 40-50 cm jednu od
druge.
Kalemljeni rasad. Za ranu proizvodnju lubenice na otvo-
renom polju ili u zaštićenom prostoru bolje je da se
upotrebi kalemljeni rasad, dobijen kalemljenjem lubenice
na posudnu tikvu (vrg, Lagenaria ssp.). Na taj način
postize se znatno raniji i veći prinos i krupniji plodovi.
U Bugarskoj primenjuju vrlo praktičan i ekonomičan način
kalemljenja. Kalemljenju se pristupa 3-4 dana posle
nicanja, kada kotiledoni listići zauzmu horizontalan
polcžaj. Pod- loga (lagenarija) može se zasejati 3-4 dana
ranije tako da se dobije deblje stabaoce. Iłalemljenje se
izvodi tako śto se najpre u stablu podloge, tačno
izmedu kotiledonih listića, šilom (uglastog preselca),
izbuši rupa duboka 1,5-2 cm, zatim se stabaoce
lube.nice odseče ria oko 2 cm ispod kotileldonih li-
stića i pošto mu se epidermis odstrani, ugura se u
napravljenu rupu na podlozi.
Okalemljeni rasad se drži u zaštićenom prostoru u
kojem se do sraatan ja p Re i kalema održava visoka
vlažnost vazduha i temperature 27—28'C. U prvo
vreme biljke se za- senjuju, a zatim postepeno
prilagodavaj u direktnoj sunčevoj svetlosti.
Berba i prinosi. U normalnim uslovima srednjestasne
sorte lubenice počnu da prispevaju u drugoj polovini
jula, odnosno 80-90 dana po nicanju. Plod se razvija
i sazri za 30 do 40 dana posle oplodnje.
Raspoznavanje zrelih plodova dc sta je teśko. Zrelost
se utvrdu je na osnovu niza karakterističmih znakova
od kojih svaki uzet po jedinačno nije dovoljno sigu-
ran. Kao sigurniji znaci uzimaju se: kora zrelog
ploda pre- krl j£• se beličastim vośtanim
nalepom ; drška se istanji i sa nje otpadaju
dlačice ; zalistak i rašljika u osnovi drśke se osuše;
pri lupkanju ploda prstom čuje se tup zvuk, itd.
Jedan od sigurnijih znakova zrelcsti jeste
karakteristično podrhtă- vanje koje se oseća kada se
plod lupka dlanom. Iskusni odga- jivači, medutim, lako
raspoznaju zrele plodove.
Period plodonošenja traje 20-40 dana. Berbu treba
obavljati svaka 2—3 dana, izjutra ili pred veče. U
zavisnosti od sorte, klimatskih uslova i primenjene
agrotehnike, prosečni prinosi 1u’benice variraju od 20
do 40 t/ha.

BOLESTI I ŠTETOČINE

Lubenica najčeśće strada od antraknoze. U nølaim

godinama ova bolest može potpuno da uništi usev.
Osim antraknoze lubenicu napadaju i druge bolesti i
štetočiræ, kao što su : pe- pelnica, uvenuće, bela i siva
plesan, trulež semena i kliee, lisne vaši, žičnjaci i dr.
Lisne vaši su naročito opasne kad napadnu biljke u
vreme razvoja prvih listova. Tada se listovi skovrdéaju
i biljke prestane da rastu. Velike štete mogu nastati
i od żičnjaka u vreme nicanja. 2ičn jaci su crvolike
larve nekih vrsta insekata (skočibuba). Oni mogu da
nanesu porazne štete usevu lubenice, naročito u vreme
klijanja ì nicanja. 2ičnjaci se lako raspoznaju —
oni su dugi, tanki, člankoviti, mrke boje i teśko mogu da
se zgnjeće. Veoima su proždrljivi, lako se uibušuju
u mesnate i sočne delove stabla i Lorena hraneći se
njihovom unutraš- njošću. Napadnute mlade bilike
obično uginu. Naročito ih mnogo ima na novorazoranim
ledinama i luceriśtima.

Žičnjaci se suzbijaju rasturanjem insekticida pred setvu

po celoj površini ili u trakama izmedu redova. Pri
ručnoj setvi ili sadnji iskopana .jamica ili brazda najpre se
zapraši insekticidom.

Navedene bolesti i štetočine napadaju pored lubenice i

krastavce, pa su i načini borbe isti.

DINJA
(Cucumis
melo L.)

POREKLO I RASPROSTRANJENOST

Smatra se da je postojbina dinja Azija, gde se i sada

mogu naći njene divlje forme. Kultura, slatka dinja
nastala je docnije, verovatno krajem stare ili početkom
nove ere. Kao takva do.pela je u Evropu, a ma
američki kontinent preneli su je eyre pski doseljenici.
Dinja se gaji na svim kontinentima u zoni žarkog i
ume- renog klimatskog pojasa. Najviše je
rasprostranjena u toplim i sušnim predelima centralne i
juñne Azije, gde ima značajnu ulogu u ishrani
stanovniśtva. U znatnoj meri je zastupljena u južnoj
Evropi, Americi i Australiji. Areal rasprostranjenosti
dinje uglavnom se poklapa s arealom lubenice, od
koje ima veću ekolosku plastičnost, tako la se može gajiti
na višim geograłskim širinama i pod nepovoljnijim
klimatskim uslo- vima, ali uvek uz opadanje kvalit.eta.
Kod nas obično prati useve lubenice, a najviše se gaji
u Makedoniji, jugoistočnoj Srbiji, na Kosovu, u
Vojvodini i na Primorju. Zauzima znatno manje
površine od lubenice.
Upotrebljavaju se sveži plodovi, koji imaju veoma
prijatan i osvežavajući ukus. U mnogim zemljama dinja
se iskoriśćuje kao sirovina za izradu raznovrsnih
prehrambenih proizvoda (slatko, džemovi, marmelada,
sušena dinja i dr.). Od zelenih plodova mogu se
spravljati različite turśije.
U pogledu hemijskog sastava, za dinju je
karakterističan visok sadržaj ugljenih hidrata, naročito
šećera. Prosečni sa- držaj šećera varira prema sorti i
uslovima gajenja u granicama od 6 do 12°/o. Plodovi
izvesnih srednjoazijskih sorta imaju i do 210/o šećera.
Osim šećera, plod dinje sa•Jrži u znat- nijim
Roličinama pektinske materije i celulozu. Proteinskih
materija ima malo (0,7- 1,2'0/o), a isto tako malo i
vitamina. Kalorijska vrednost dinje kreće se u rasponu od
150 do 400 kcal.

BOTANIČKE OSOBINE

Dinja je jednogodišnja biljka iz porodice Cttcxrbitnceoe.

Dinja ima dosta slab korenov sistem koji se pretežnim

delom razvija na dubini od 30 do 40 cm. Stablo je puzavo
i razgranato, sa vrežama različite dużine, na lcojima su
naizmenično rasporedeni srcasti listovi. Morfološki
izgled stabla i listova važno je sortno obeležje.

Dinja je jednodoma biljka s razlučenim polovima. Na

biljkama se razvijaju muški i hermafroditni cvetovi s
normalno razvijenim prašnicima i fertilnim polenom.
Żenski, odnosno hermafroditni cvetovi pojavljuju se na
prvom ili drugom ko- lencu bočnih vreža 2-4. reda. U
praksi se često orezuje vrh glavnog stabla i bočnih vreža
prvog reda da se ubrza razvoj sekundarnih grana. Cvetovi
imaju krunicu od 5 svetložutih listića. Hermafroditni
cvetovi łmaju kratak tučak sa trodelnim žigom i tri
prašnika od kojih su, kao i kod muških cvetova, dva
srasla i krupnija od trećeg. Dinja je stranooplodna biljka,
mada stepen samooplodnje kod izvesnih sorta može
biti vrlo visok (preko 95°/o). U oprašivanju cvetova
mravi i tripsi jednako su značajni kao i pčele. Ne ukrśta
se sa krastavcem i drugim vrežastim biljkama. Pri
proizvodnji semena pojedine sorte treba prostorno
izolovati na udaljenost od najmanje 500 m.

Plod je bobica koja može da dostigne izvanrednu

veličinu preko 30 kg. Postoji velika raznolikost u
veličini, obliku, boji, spoljnjem izgledu i drugim
osobinama ploda. U praksi se sorte najčešće dele po
konzistencij i mesa (na sočne i suve), po øromatičnosti,
zatim po krupnoći i spoljnjem izglede.

SORTE
Zahvaljujući genetskoj i ekološkoj plastičnosti dinje,
nastao je ogroman broj sorta. Ciljevi savremene
selekcije dinje idu ka ovim osobinama : ranostasnost,
veliki procenat śećera i prijatan ukus, otpornost prema
bolestima, sposobnost za lagerovanje i transport i dr. U
novije vreme u nekim zemljama sve više se gaje F,-
hibridi.
219
Cerornče. U narodu se naj viś• gaje tzv. dinje cerovace,
karakteristične po mrežasto ispricalo j površini ploda,
nalik na oerovu 1:oru. U morfološkom i genetskøm pogledu
to su raznorodne populacije čije osobine znatno
variraju. Plodovi ovih dinja su krupni ili srednje krupni,
obično ,izduženi i izraženih režnjeva. Zreli plodovi su naj
češće žuti, oranž.asti ili zelenkasti, lako se odvajaju old
dr>-ke i često pucaju. Meso je žuto ili oranžasto, vrlo
ćesto brašnaste c›trukt ctre, speeifič- nog miris.a i ukusa ;
slabo podnosi transport.
Ananas. Razvija Bratke vreže sa sìtnim listovima ria
krat- kim drśkama. Plo.d loptast ili sferičan, prosečne
težine 1,2 kg, bledožućlcast, bez režnjeva, s jakom
mrežom napuklina, lako ce odvaja od drške, ne puca;
meso b1e•dozelenkasto, debelo, vrlo sočno, slatko i
aromatično. Uemeno gnezdo malo, pla- centa
vodenasta, dosta dobro podnosi transport. Gaji se pre-
težno u Vojvodini i zapadnim krajevima zemlje. Srednje-
prinosna, ranostasna sorta (stasava za branje 70-75
dana posle nicanja).
Persijske. Vreže srednje razvijene, duge oko 1,5 m,
maljave, listovi sitni. Plod eliptičan, pravilan, prosečne
težine 1,5-2 kgj kora platka, žućkastobela, mestimično
zelenkasta ; meso ze- lenkasto, debelo, sočno, vrlo slatko,
aromatično; semeno gne- zdo malo, dobro ispunjeno
polučvrstom placentom ; ne puca î dobro pc›dnosi
transport. Srednjeprinosna sorta, gaji se pre- teñno u
Makedoniji.
Medna rose. Biljke snažnog rasta, razgranate, s vrežama
dugim do 2 m i krupnim listovima. Plod loptast ili
neznatno izdužen, prosečne težine 2-3 kg ; kora glatka ili
slabo mre- žasta, matbela; meso sredn je debelo,
bledozelenkasto, u sveže ubranih plodove čvrslo, hrskavo, s
mirisom na zeleno ; kasnije postane vodenasta, vrlo slatka,
prijatnog ukusa, bez arome; semeno gnezdo veliko sa
polutečnom placentom ; vrlo prino- sna sorta, kasnog
stasavanja i(105-110 dana nd nicanja do zrenja).
USLOVI USPEVANJA

Dinja je kultura toplog i sunčanog podneblja. Snižene

temperature i nepovoljni svetlosni uslovi osetno
smanjuju prinose i pogoršavaju kvalitet plodova. Seme
klija na 15°C. Optimalna temperatura za porast i razviće
biljaka je izmeÒu 25 i 35‘C. Može da podnese znatno
više temperature od lubenice. Traži vlažno zemljište,
naročito u periodu cvetanja, ka imąju i
najintenzivniji vegetativni porast. Veoma dob
.}qtnje vazduš e suśę. Visok sadržaj
ăećera,prijă atičnost u najužo stem-perå osferom
i obiljem su rie SVİM’.toplim, ,
220
Kod nas se dinja kao i lubenica gaji u okviru ratarskih i
povrtarskihplodoreda, gde obično dolazi posle
jednogodišnjih i višegodišnjih leguminoza i trava ili
posle strnih žita. Najbolje uspeva nanovorazoranim
ledinama i krčevinama

TEHNIKA GAJENJA

Osnovna obrada i šta obavlja se u jesen iGs •fîku zime

oranjem la •d8 dc• 36 cm ; tern priliksï se Mj- o7ak u
koji.čini 4(Y•••õd t/ha. DNja veonm ino gaje na
dubrenje organskim dubrivima. Kada se seje ria novo-
razoranom zernljištu ili kada se raspolaže ograničenim
količi- nama stajnjaka, onda se stajnjak unosi u brazde ili
kućice prilikom setve. Ako nije primenjeno dubrenje
stajnjakom, onda se prilikom osnovne obrade rasturi 400-
500 kg/ha superfosfata i oko 300 kg/ha kalijumovih
soli. Prisustvo fosfora i kalijuma povećava ranostasnost
i sadréaj šećera u plodovima.
Dinja se može gajiti na dva načina: direktnom setvom
u polju ili rasadivan jem prethodno proizvedenog rasada.
U nas se najviše primenjuje direktna setva u kućice, koje
se postavljaju na razmaku 150 X 50 cm. U svaku
kućicu stavi se 4-5 semenki na dubini 3 do ^. cm.
Kasnije se ostave samo po 2 najbolje razvijene biljke.
Na velikim površinama pri- menjuje se mehanička setva u
redove. Setva i rasadivanj e obavljaju se kada prode
opasnost od kasnih mrazeva i I kad
se zemljište dovoljno nima din ja se seje u početliom
aprila.
U G—8 dana. zagreje. U našim kontinentalnim rejo
drugoj polovini na Primorju povoljnim uslovima seme
nikne se zemljište dovoljno nima din ja se seje u
početliom aprila.
z U G—8 dana.
zagreje. U našim kontinentalnim
rejodrugoj polovini na Primorju
povoljnim uslovima semenikne
za
U toku vegetacije biljke treba brižljivo negovati.
Desetak dana po,s1e nic.anja prvi put se okopaju i prihran
juju. Za pri- hranjivanje se upotreblj ava meśavina od 50 do
70 kg nitratnih dubriva i 150-200 kg superfosfata po l ha.
Na slabijim zem- ljištima prihranjivanje treba ponoviti
prilikom drugog oko- pavanja istom količinom dubriva.
Kad biljke formiraju 5—õ listova, nastaje u›brzan porast
svih organa. U to vreme, uko- liko usev oskudeva u
vlazi, treba ga obavezno zalivati. Na- vodnjavanje dinje,
naročito u fazi cvetanja i zametanja plo- dova, ima
izvannedno koristan efekat. Količina vode i vremen- ski
razmak zalivanja zavise od klimatskih prilika, osobina
zemljišta i uzrasta biljaka. U našim uslovima cibično su
do- voljno 2—3 zalivan ja. Pred početalc sazrevanja plodova
na- vodnjavanje treba obustaviti.
Protiv korova u usevima dinje mogu se primeniti isti her-
bicidi i na isti način kao u usevima krastavca.
Berba i prinosi. Plodonošenje dinje traje 3-4 nedelje. Prvi
zametnuti plodovi, u ranostasnih sorta, sazru za 30
dana.
Zreo plod dobije karakterističnu boju i mins. U
izvesnih sorta zreo plod se lako odvoji od drśke, dok se u
drugih zrelost utvrduje po drugim znacima. Plodovi nekih
sorta dobijaju upotrebnu vrednost tek pošto izvesno vreme
odstoje u skladištu. Za udaljena tržišta plodovi se beru
pre pune zrelosti. Prinos znatno varira već prema sorti
i uslovima gajenja (10-40 I/ha).
Kulturu dinje naročito ugrožavaju bolesti i štetočine koje
napadaju krastavac i druge biljke iz porodice tikava
(v. bolesti i štetočine krastavca). Suzbijaju se na isti način
kao i kod krastavca.
turna nije dine.
Koć lmø i mica gaji u
okviru ratarskih i povrt da, e obično dolaei
posle jednogodišnjih i višeg ;ìi a i t¡rava ili
posle strnih žita. Najbolje us oranim ledinama i
krčevinama

TEHNIKA GAJENJA

Osnovna obrada zemljišta obavlja se u jesen iGs •fîku

zime oranjem la •d8 dc• 36 cm ; tern priliksï se Mj- o7ak
u koji.čini 4(Y•••õd t/ha. DNja veonm inko gaje na
dubrenje organskim đubrivima. Kada se seje ria novo-
razoranom zernljištu ili kada se raspolaže ograničenim
količi- nama stajnjaka, onda se stajnjak unosi u brazde ili
kućice prilikom setve. Ako nije primenjeno dubrenje
stajnjakom, onda se prilikom osnovne obrade rasturi 400-
500 kg/ha superfosfata i oko 300 kg/ha kalijumovih soli.
Prisustvo fosfora i kalijuma povećava ranostasnost i
sadréaj šećera u plodovima.
Dinja se može gajiti na dva načina: direktnom setvom u
polju ili rasadivan jem prethodno proizvedenog rasada.
U nas se najviše primenjuje direktna setva u kućice, koje
se po- stavljaju ma razmaku 150 X 50 cm. U svaku
kućicu stavi se 4-5 semenki na dubini 3 do ^. cm. Kasnije
se ostave samo po 2 najbolje razvijene biljke. Na velikim
površinama pri- menjuje se mehanička setva u redove.
Setva i rasadivanj e obavljaju se kada prode opasnost
od kasnih mrazeva i kad se zemljište dovoljno nima
dinja se seje u početliom aprila. U G—8 dana
Kao rani poljski usev iz se postiñu ako se iznad re-
rasada odgaja se na isti dova rasadenih bi1jak‹a, postave
način kao lubenica. plastični tuneli.
Veoma dobri rezultati
U tom slu- čaju rasadivanje se
opasnost od kasnih mrazeva i kad
se zemljište dovoljno početliom aprila. U G
nima din ja se seje u —8 dana.

Kao rani poljski usev iz rasada odgaja se na isti način

kao lubenica. Veoma dobri rezultati se postiñu ako se
iznad re- dova rasadenih bi1jak‹a, postave plastični
tuneli.
U toku vegetacije biljke treba brižljivo negovati.
Desetak dana pos1e nicanja prvi put se okopaju i prihran
juju. Za pri- hranjivanje se upotreblj ava meśavina od 50 do
70 kg nitratnih dubriva i 150-200 kg superfosfata po l ha.
Na slabijim zemljištima prihranjivanje treba ponoviti
prilikom drugog okopavanja istom količinom dubriva.
Kad biljke formiraju 5—õ listova, nastaje u›brzan porast
svih organa. U to vreme, ukoliko usev oskudeva u vlazi,
treba ga obavezno zalivati. Na- vodnjavanje dinje,
naročito u fazi cvetanja i zametanja plo- dova, ima
izvannedno koristan efekat. Količina vode i vremen- ski
razmak zalivanja zavise od klimatskih prilika, osobina
zemljišta i uzrasta biljaka. U našim uslovima cibično su
dovoljno 2-3 zalivanja. Pred početak sazrevanja plodova
navodnjavanje treba obustaviti.
Protiv korova u usevima dinje mogu se primeniti isti
her- bicidi i na isti način kao u usevima krastavca.
Berba i prinosi. Plodonošenje dinje traje 3-4 nedelje.
Prvi zametnuti plodovi, u ranostasnih sorta, sazru za 30
dana.
Zreo plod dobije karakterističnu boju i mins. U
izvesnih sorta zreo plod se lako odvoji od drśke, dok se u
drugih zrelost utvrduje po drugim znacima. Plodovi
nekih sorta dobijaju upotrebnu vrednost tek pošto izvesno
vreme odstoje u skla- dištu. Za udaljena tržišta plodovi
se beru pre pune zrelosti. Prinos znatno varira već
prema sorti i uslovima gajena (10-40 I/ha).
Kulturu dinje naročito ugrožavaju bolesti i štetočine koje
napadaju krastavac i druge biljke iz porodice tikava
(v. bolesti i štetočine krastavca). Suzbijaju se na isti način
kao i kod krastavca.
zagreje. U našim kontinentalnim rejo- drugoj polovini
aprila, a na Primorju povoljnim uslovima seme nikne za
 TIKVE
(Cucurbita
spp.)
POREKLO I RASPROSTRANJENOST

Tikve spadaju među najstarije biljne kulture. Potiču iz

Centralne Amerike, a Evropu su prenesene posle otkrića
Amer:ke.
Tikve su raširene u svim našim krajevima, naročito u
Srbiji. Najviše se gaje dve forme obične tikve. To su
poljska tikva (dulek), koja se pretežno gaji za ishranu
stoke, i tikvica koja se gaji u kulinarske svrhe.
U manjoj meri gaji se bundeva, a samo ponegde
muskatna tikva.
U ishrani se upotrebljavaj u mladi plodovi tikvica,
često tek precvetali zameci — za spravljanje raznovrsnih
jela (različite vrste tikvica) ili zreli plodovi — pečeni ili
kuvani. Od zrelih i mladih plodova spravljaju se ukusne
konzerve (gotova jela, džemovi, marmelade, šećerleme,
marinati i dr.) i sušeni proizvodi. Iłaša od tikava može
se dodavati hlebnom tesŁu. Iz semena se cedi
kvalitetno jestivo ulje. U nas i u mnogim drugim
zemljama rado se jedu pečene semenke. Iz naše zemlje
znatne količine semena tikava se izvoze.
Zreli plodovi sadrže 6-10% suve materije, a u nekih
sorta i do 160/’o. Najviše imaju śećera (3- 80/o), celuloze
(oko 1°/o), pektinskih materija (0,3-0,8°/o) i azotnih
materija (0,3-1,2°/o). Neke sorte muskatne tikve sadrže
velike kolićine karotina (više od 20 mg°/o). Seme tikava
sadrži oko 20°/'o ulja, a jezgra

223
bez semenjače i seme golosemenih mutanata čak i 45-
50a/o ulja, više od 30°/o proteina i oko 10°/o ugljenih
hidrata.
Mladi plodovi tikvica imaju relativno nisku hranljivu
vrednost, sadržeoko 95% vode, oko 3% šećera, 0,2%
celuloze, oko 0,6% azotnih materija, 2-5mg % vitamin C i do
5mg % karotina.

BOTANIČKE OSOBINE

Tikve su jednogodišnje zeljaste biljke iz porodice Cucur-

bitaceae, rod Cucurbita. U nas se gaje sve tri
kulturne vrste iz ovog roda:
1. Obična tikva - Cucurbita pepo L.
2. Bundeva - C. maxima Duch.
3. Muskatna tikva - C. moschata Du.ch.

Četvrta kulturna vrsta — C.ficifo1ia — gaji se samo u

trop- skim predelima kao višegodišnja krmna biljka.
Među kulturnim vrstama tikava postoje dosta velike
morfološke razlike, što se vidi u tab. 23.
U našim krajevima postoje različiti nazivi za pojedine
vrste tikava: za običrni tikvu : dulek, crni dulek, stočna
tikva ; za bursdevu : beli dulek, pečenka, bela tikva i
dr. ; muskatnu tik- vu nazivaju još i tikva šečerka.
Sortiment tikava u našoj zemlji dosta je siromašan u po-
redenju sa izuzetnim polimorfizmom koji se sreče u
mnogim zemljama.U populaciji tikava u našoj zemlji
C.pepo potpuno domi- nira. U ukupnoj produkciji
tikava ova vrsta učestvuje približno 90%. Preostali
deo su bundeve, jer se muskatna tikva još uvek
sreće samo sporadično. Pretežna zastupljenost
obične tikve objašnjava se njenim boljim
prilagođavanjem zemljišno-klimatskim uslovima i
načinu gajenja u svojstvu pridruženog useva, kao i
nekim drugim osobinama (rano stasavanje, traj-
nost, i dr.).
Tikve razvijaju snažan i razgranat korenov sistem
koji se najvećim delom razmešta do 50 cm dubine.
Stablo je puzavo, razgranato, obraslo maljama i
oštrim bodljicama. Vreže porastu 4-5 m; u
bundeve vreže su cilindričnog preseka, a u obične
i muskatne tikve — petougaonog. Na kolencima se
lako obrazuju adventivni koreni.
Povrtarske tikvice obično imaju stablo jako
skraćenih internodija, usled čega dobivaju žbunast
oblik. Listovi su krupni, na dugim cevastim
drškama.
Biljke su jednodome. Cvetovi krupni, pojedinačni,
upadljivi, zvonasti, jarko žuti; muški cvetovi su
brojniji, imaju tanke i duge dršlxe i tri lako pri-
ljubljena praśnika, dok su ženski cvetovi na kratkim
drškama, sa plodni!iom koji ima 3-5 placenti.
Oprašivanje je ksenogamno, pomoću insekata, naročito
pčela i bumbara. U prirodnim uslovima pojedine vrste
tikava se međusobno ne ukrštaj u ili daje besplodno
potomstvo.
Plodovi tikava su vrlo ralzličiti po veličini, obliku, boji,
spoljnjim izgleda i drugim osöbinama. Mogu dostići izuz
tnu težinu, veću od 50 leg. Za vrstu obične tikve
kãrakteristično je pøstojan’jè túrdÖg pañćirnog sloja po
kojem se ona lako razliku je od ostalih vrsta. Drška pìoda
je bitno obeležje pojedinih vrsta.

Sorte
Naše tikve nisu dovoljno proučene, a ne radi se nÎ na
njihovom oplemenjivanju. Jedino su povrtarske tikvice
zastupljene kao sorte. Raširene su gotovo .isključivo
žbunaște forme. Od mnogobrojnih sorte. tikvice u nas su
yajzastupljenije:
Cariyrocí.sha bela. Odomaćena u jugoistočnim
krajevima. Biljka je žbunasta, snažna, ner.azzranata ;
listovi krupni ; plpd cilindričan, gladak, slabo izraženili
rebara, svetlozelen ili rńleč-

226
nobeo, nežnn. i ukusan ; zreo plo.d je narandžastožut,
dug 50-60 cm. Pmna i prinosna sorta.
Beogradska. Domaća sorta žbunastog, snažnog rasta. Plod
valjkast, gladak, mlečnobeo, nežan, ukusan. Prispeva
za berbu 55 ö0 dană posle nicanja. Zreo plod je
svetlonarandžast, bez rebara, dug oko 30 cm.
 Jtołijn-nskn (Cocoze łle ). Gaji se pretežno u zapadnim
kraje- vima. žbunastog je rata. Plod izduženo eliptičan,
slabo re- brasț, zelen, s tamnijim marİnoracijama i
svetlim uødužnim prugama ; mèsr› bledozeleno, čvrsto,
ukusno; zreo plod je 5ut sa tamnozelenim pruganaa,
dug 30-40 cm. Stasava za ber-bu 50-55 dana posle
nicanja.
U novije vreme sve više se uvode F¡-hibridi s pretežno
ženskim cvetovima. Ovi hibridi ranije sazrevaju i rodniji
su u poredenju s normalnim sortama tikvica.
Poljska tikva javlja se u raznorodnim, spontano nastalim
populacijama, koje o!bično imaju krupne, ova1n›e,
ovalno-ei- J indrične; loptaste ili sferične plodove fivrste
kore i grubog v4•aknastog mesa. Neke imaju sitan plod (s
oscit›iiiàma stonih tikava), nežno 1 slatko meso prijatnc›g
ukusa ; neke se Òeru x›czrele, zø spravljanje jela. Sreću
se i golosemene forme.
Medu bundevaina naj češće se sreću tipovi krupnih
plodova, glatke ili slabo segmentirane površine,
beličaste ili olovno- sive boje, žutonarandžastog,
nežnog i uWsnog mesa, katkad s više od 160/o suve
materije i 8-9"/o šećera.

Uslovi uspevanja

Tikve su termofilne (toploljubive) biljke. Stradaju i od

naj- slabijeg mraza. Za nicanje je potrebno više od
12°C. Optimal- na temperatura rasta i razvića je u
granicama izmedu 20 i 30°C. Jako kolebanje
temperature vazduha i zemljišta utiče veoma nepovoljno
na nj ihov razvoj i plodonošenje.

Tikvama je potrebno mnogo vlage, jer razvijaju velilcu

transpiracionu površinu, ali ne podnose ni suviše vlažnu
src- dinu. Sveže kišovito vreme, kao i vrlo visoka
temperatura i suša ometaju oplodnju, usled čega masovno
opadaju cvetovi i mladi zameci.

Tikve i tikvice najbolje uspevaju na dubokom, plodnom,

strukturnom zemljištu. Vrlo povoljno reaguju na dubrenje
organskim i mineralnim dubrivima.

TEHNIKA GAJENJA

Zemljište treba poorati u jesen na dubinu oko 25 cm. S

pro- leća se laka zemljišta obrade kultivatorom, a teža i
sabijenija plitko preoru i odmah podrlja ju. Stajnjakom se
dubri pri osnovnoj obradi ili s proleća u kućice, a
mineralnim dubrivima pred setvu i na početku
vegetacije. Za useve tikvica potrebno je 50—íì0 kg
azota, 80-90 kg fosfora i oko 80 kg kalijuma po
hektaru. Najbolje je da se mineralna dubriva unose u tra-
kama duž redova ili da se rasturaju oko kućica.
Poljska tikva i burideva gaje se u nas naj češće kao
pridru- ženi usev u kukuruzu ili na okućnicama. Seju
se istovremeno sa kuhuruzom i nije im potrebna
posebna nepa. U čistom use- vu seju se u kućice na
razmak 3 x 1 ili 2 x 2 m. Posle nicanja ostavlja se samo
po 1 ili 2 biljke.
Poortarsk e ł•.“keice najviśe se gaje kao prolećni usev,
čija setva u našim j užnim i primorskim krajevima pada u
prvoj dekadi aprila, a u kontinentalnim rejonima 10-15
dana kasnije.
Pred setvu prvo se naprave lako uzdignute kućiće ili se
brazdwjem formiraju bankovi, brazde između banaka
služe kasnije za natapanje. Zbunaste sorte seju se na
ra,zmak 120—150 cm između redova i fi0-80 cm
izmedu kućica u redu. Seju se po , M5 semenki na dubinu
3-4 cm ; za 1 ha potreb- no je 3—H Eğ semena.
Usev’ 1&cvic a ee prvi put okopava i proređuje kad
biljke razviju prvi stalrri list. U kućici se ostavlja
samo jedna øj- bolje x&vijarm ‘biljka. Bri e] opavanju
c&o biljaka nagrne se
korova.ædni path öbraduje se , zaprøżnim ili trak-
torskiœ+U toka vqge4øcije usev se prema potrebi
navodnjava obično 2-3 puta m goth tji način je natapauje
brazdama.
Ako nastane dugotrajno prohladno i kišno vreme,
kada in- sekti ne pose6uju cvetove, biljke treba
veštački oprašivati trljanjem tučka ja i¡šnicima. Ova mera
je naročito korisnä pri gajenju tikvica u toplim lejama
ili pod plastičnim folijama ; time može prinos da se
poveća i za 25°/o.
Tikvice se mogu gajiti i kao rani poljski usev. Za tu svrhu
proizvodi se rasad u toplim lejama i početkom maja
presa- duje na stalno mesto u polju. Kao i ostațe vrste iz
porodice ti- kava, rasad se mora proizvesti u
saksijama. Vegetacioni prostor i we ostalo je isto kao
i za usev iz direktne setve. Usevi iz rasada stasavaju 2-
3 nedelje ranije. Dobri rezultati se postižu pokrivanjem
posejanih ili rasadcnih useva plastičnim folijama.
Berba. Reru se svakodnevno mladi plodovi dugi 12-20
cm; prerasli plc›dovi tikvica gube karakteristiõna
kulinarska svoj- stva. Od svakoj biljke ubere se prosečno
15-20 plodova. Do- bro odgajen usev daje prinos od 30
do 40 t/ha. Mlade tikvice su veoma osetljive na
mehaničke uticaje pa je neophodno pažljivo postupanje
pri berbi, pakovanju i transportu. Ne mo- gu se dugo
čuvati.
Bundeve se beru u jesen i drže pod nadstrešnicom do
prvih mrazeva, a zatim unose u prostorije gde ne mogu
da izmrznu.

KOLAČASTE TIKVICE (PATISONI)

Kao i obične tikvice, palisoni pripadaju tvrdokornim

tikvama (C. pepo). U ishrani se koriste na isti način kao i
tikvice (rrüadi plodovi za čuvanje).

Za razliku od običnih tikvica čiji su plodovi manje ili više

izduženi, patisoni se odlikuje pljosnatim plodovirria, nalik
na tanjir ili disk sa zupčastim obodom. Mladi plodovi su
svetlo-zelenkasti ili belićasti, a zreli - beli ili žuti.

Kod nas se kolačaste tikvice sreću sporadično, a njihovi

zreli plodovi koriste se za dekorativne svrhe. Tek u novije
vreme počinju da se gaje i koriste kao povrće. U nekim
zemljama patisoni se gaje masovno.

Patisoni su žbunastog rasta i gaje se na isti način kao

tik- vice. Seju se na razmaku 70-90 X 60-70 cm, a
stasaju za berbu 50-60 dana od setve. Mladi plodovi su
izuzetno nežni, pa ili treba s pažnjom u!birati, pakovati i
prevoziti. Osrednji prinos patisona je 15-20 t/ha.

LAGENARIJA
(Langenaria siceraria Mol. (Standl) sin. L.
vulgaris L.)

Ova biljna vrsta je u narodu veoma poznata po njenim

karakterističnim plodovima, ali se malo koristi kao
povrće. Ima različite nazive: vrg, tikva, ajduk, jurgeta
i dr. Spada među najstarije kulture. Fragmenti kore ploda
i semena nadeni su u staroegipatskim grobnicama, a
potiču iz perioda od pre 3.000 godina. Arheološki nalazi
u Peruu i Meksiku svedoče da je u starim američkim
civilizacijama bilo široko upcitreblja- va.no posude od
plodova lagenarije, pre 5.000 godina. Smatra se da je
Afrika ishodni centar lagenarije i da su ovu vrstu na
američki Continent prenele okeanske struje.
Tokom duge ktorije ove kulture njen značaj sve više
opada, naročiio posto su pronadeni zemljani suòovi.
Mediutim, plo- dovi lagenari je øpotrebljavaju se sve
naročito u primitivniìi naroda. Sada je zastupljena u
celome tropsxom i suptropskom regionu. Gaji se
uglavnom radi zrelih plodova, koji služe kao različite
posude u domaćinstvu, u prvom reds za držanje
tečnosti i hrane, kao i radi mladih plodova, koji se
upotrebljavaju kao tikvice. U nas se sreće sporadično
naročito u jugoistočnim rejonima.

Biljka ima snažan i razgranat korenov sistem. Stablo je

pu- zavo, a razgranate rašljike hvataju se za pritku ili
oxolne predmete. Listovi su srcastobubrežasti, prečnika
15—30 cm, bez režnjeza, glatki, obrasli nežnim maljama.
Cvetovi su bledožuti, pojedinačni, sa 5 kruničnih
listića ; ženski imaju kratku dršku i maljav plodnik,
muški su vrlo upadljivi, na dugim drškama kojima
znatno nadvisuju listove. Prašnici su lako priljubljeni, ali
nisu srasli. Oprašivanje je ksenogamno, posredstvom
insekata.

231
Plodovi su različite veličine i oblika. Mogu biti teški
nekoliko desetina grama do više kilograma, a vrlo en
karakterističnih oblika: kruškoliki, cilindrični, ovalni,
jajoliki, kuglasti, u obliku topuza, bokala itd. Mogu
prevazići i duéinu od 1,5 m. Zreli plod ima tvrdu,
elastično čvrstu i teàko lomljivu koru.
Kao i ostale kulßurne vrste iz porodice Cucurbitaceae,
lagenarija traži dobre ekološke uslove. Za uspešan
razvoj iziskuje dub period toplog i suvog vremena,
kao i dovoljno vlažno zemljište. Osetljiva je na niske
temperature.
Forme koje se gaje kao povrće upotrebljavaju se u
tehnološkoj zrelosti, kuvane; imaju cilindrične plodove,
tanke sve- tlozelene kore, meso belo. Plod u prečniku
iznosi do 15 cm i dostiže dužinu do 2 m, a težinu
do 5 kg.
Seje se u kućice (1-1,5 x 1-1,5 m, po 3-4 semenke).
Ostavljaju se po dve biljke. Nega je normalna, sem
što se biljci prave nasloni od letava ili kolja.
U nas se gaji u vrtovima, obično po nekoliko biljaka,
kat-kad samo kao dekorativno rastinje. Najčeśće se
puśta da puzi uz ogradu ili uz razgranato pritku. Jedna
biljka daje nekoliko plodova, śto je najčešće dovoljno
za potrebe domaćinstva.
Mlade biljčice lagenarije mogu se upotrebiti kao
podloga na koju se kalemi lubenica, da bi se postigao
veći i ranijl prinos.

ŠAJOT
Secliiu
m edule

Šajot je zeljasta, višegodišnja vrežasta biljka poreklom iz

Centralne Amerike. Razvija veoma duge vreže (do 15 m)
sa krupnim slabo urezanim listovima; u pazuhu istog
lista obrazuju se muški i żenski cvetovi. Gaji se uglavnom
radi krué- kolikih plodova od koj ih se kuvaju razna jela.
Za razliku od ostalih biljaka iz porodice Cucurbitaceae,
plod ove biljke ima samo jednu vrlo krupnu semenku.
Biljka šajota obrazuje izduženo zadebljalo korenje
koje se takođe koristi za hranu. Za čuvanje se
koriste i nežni izbojci i mlado lišće.
Sorte šajota se razlikuju po obliku i boji ploda. Neke
su glatkih plodova, dok su kod drugih plodovi
pokriveni oétrim trnolikim bodljama.

Šajot je biljka toplog tropskog i suptropskog

podneblja. Cveta samo u uslovima kratkog dana (oko 12
h). Može se od- gajiti i u toplijim predelima umerenog
klimatskog pojasa gde je jesen dovoljno topla da
plodovi (zametnuti pri kratkom danu) mogu da sazru ; od
oplodnje do berbe potrebno je oko mesec dana. Takvi
uslovi postoje na našem Primorju, pa se ova biljka već
gaji u Istri. Radi zaštite korena od hladnoće, dobro je
da se pred zimu zemljište oko biljke zastre slojem
slame, nezgorelog stajnjaka i sl. Tako zaśtićen „čokot” s
pro- lećem potera izdanke kad se zemljište dovoljno
zagreje.
Biljka se razmnožava vegetativnim reznicama ili
semenom. Mladi izbojci, odsečeni oštrim nožem, stave
se u vlažan pesak da se dcbro ožile, a potom premeste u
oveće saksije ; kad se dobro ukorene, sade se na stalno
mesto, pazeći da se korenov sistem očuva i ne poremeti.
Za razmnožavanje semenom plod se ostavi na vreži da
potpuno sazri i ubere se pre nego što počne da klija.
Sadi se celi plod tako śto se položi u jamicu na
dubini 5-8 cm.
Ožiljene reznice ili plodovi sade se na razmak
približno o x 2 m. Odgajaju se na visokim špalirima u
obliku slova „T”.

LUFA
Luffa cułindrica

Lufa je poreklom iz tropskih predela Azije. U našoj

zemlji sreće se sporadično. Gaji se radi mladih plodove
koji se jedu kao povrće, ili radi zrelih plodova od kojih
se dobija grub, vlaknasti sunder. Biljke su jednogodiśnje,
sa vrlo snažnim, dugim vrežama na kojima se, obrazuju
muški i ženski cvetovi. Plodovi su glatki, cilindrični,
dugi 30-50 cm, prečnika 8- 12 cm.
Razmnožava se setvom semena u kućice na razmaku od
oko 3 m između redova i 80-150 cm u redu. Duge vreže
iziskuju Ipotporu u obliku žičanih špalira nalik na
slovo „T”.
Nezreli plodovi za ishranu stignu oko 2 meseca posle
setve, a zreli plodovi nakom 4-5 meseci. Radi dobijanja
sundera zreli plodovi se potapaju u vodu tokom 7-
10 dana, a zatim se ispiranjem uklone semenke,
pokožica i pulpa.

233

Vrste iz porodice Fabaceae (Leguminosae )

leptirnjače

GRAŠAK
(Pisum sativum L.)

Poreklo i rasprostranjenost

Grašak je poreklom iz srednje Azije (Avganistan i

severo-zapadna Tndija), gde se i danas sreću mnoge
divlje vrste iz roda Pisum veoma srodne sa kulturnim
vrstama. Međutim, divlji predak pitomog graška
(Pisum sativum) nije otkriven, što ukazuje da je ova
vrsta veoma davno privedena kulturi. Grašak su gajili
stari narodi Sredozemlja hiljadama godina pre n. e.
U srednjem veku bio je jedna od najvažnijih poljo-
privrednih kultura i upotrebljavan je uglavnom u
zrelom stanju.
Tokom duge istorije ove kulture postepeno su nastali
posebni tipovi graška: za mlado zrno, za zrelo zrno,
stočni grašak; tip graiak šećera je novijeg porekla.
Sorte graška šećerca nemaju pergamentni sloj u
mahunama, nežne su i krte pa se mogu jesti liao
boranija.
Danas se grašak kao povrtarski usev gaji na velikim povr-
śinama u celom svetu, naročito u SAD, Evropi i Aziji.
Svet- ska proizvodnja odvija se na približno 800.000
hektøra. Gaji se uglavnom radi mladog zrna, a u manjoj
meri radi mahuna. Peered sczonske upotrebe svežeg zrna,
velike količine se kon- zerviéu sterilisanjem i smrzavan jem.
Po značaju i količini preradevina grašak zauzima jedno od
prvih mesta u konzervnoj industriji povrća.
U nas se grašak proizvodi približno na 18.000 hektara,
pretežno u Hrvatskoj, Vojvodini i užem području Srbije.
Najveća proizvodnja koncentrisana je oko konzervnih
fabrika. Izvozi se u manjoj meri svež, a u većim
količinama u konzervama.
Mlad grašak je ukusno i veoma hranljivo povrće. Po
hranljivosti stoji ispred sveg ostalog povrća: sadrži 18-22%
suve materije, 4-9% šećera, 3-5% skroba, 5-6%
belančevina i značajno količine vitamina A, B i C.

234
Botaničke osobine

Grašak je jednogodiśnja biljka iz porodice

Leguminosae. Ima srazm mo dobro razvijen korenov
slstem ; centralni ko- ren dopire do dubine od 1 m.
Na ñilama se razvijaju kvržice s azotnim bakterijama.
Stablo je tanko, slabo razgranato, šuplje, uglastog preseka ;
zavisno od sorte, ono može biti čučavo, visoko samo
15-20 cm ili povijušavo i visoko do 250 cm. List je
složen, parno perast, sa 1-3 para liski i raśljiüom na
vrhu. Pri osnøvi lisne pe- teljke izrastaju po dva
łcrupna zaliska.
Cvetovi su leptirasti, beli, izbija ju pojedinaćno ili po
dva i više iz pazuha listova, a u ranih sorta javljaju se na
nižim kolencima. Cvetanje traje 10-20 dana. Opraśuju
se sopstve- nim polenom (autogamno).
Plod je mahuna različitog oblika i zatvara 4-10 zrna. U
graśka šećerca nema pergamentnog sloja te se mlade
mahune mogu upotrebiti zajedno sa zrnom, kao boranija.
U fazi te- hnolośke zrelosti mahune imaju zelenu boju
različitog inten- ziteta: u tamnozelenih mahuna su i zrna
zelenija.
Zrelo some graška je različitog oblika i krupnoće, boje i
hemijskog sastava. Seme očuva klijavost 3-5 godina.

Uslovi uspevanja

Grašak je kultura umerenog pojasa i najbolje uspeva u

predelima s prohladnom i vlažnom klimom. U naéoj
zemlji najpovoljniji klimatski uslovi za njegovo gajenje
postoje u seve- rozapadnim krajevima, a na istoku i jugu
dobro uspeva u vi- scikim kotlinama i planinskim
dolinama. Kao rani prolećni usev uspeva I lativna
vlažnost vazduha dovode do jakog opadanja prinosa,
brzog zrenja i pogoršanja kvaliteta mlaćlog zrna.
Grašak ima velike potrebe za vlagom u zemljištu i
vazdu- hu. Najbolje uspeva u rejonima gde redovno
padaju kiše i gde je atmosferska vlaga veća. Zemljište
treba da je umereno vlažno (60-80% od maksimalnog
vodnog kapaciteta).
Grašak ima velike potrebe u svetlosti; on je biljka dugog
dana i zbog toga ista sorta ima kraću vegetaciju na
severu, gde su dani duži nego na jugu.
Najviši prinosi graška dobijaju se na zemljištu povoljne
strukture, bogatom u organskim materijama. Rane useve
valja gajiti na lakšim peskovitijim zemljištima, a kasne
na težim, ali ocednim zemljiśtima. Najbolje uspeva na
slabo kiselim, neutralnim i slabo alkalnim zemljištima
(pH = 6-8).
Grašak ne podnosi uzastopno gajenje: na istu pareelu
tre- ba ga vratiti tek posle 4-5 godine. U plodoreda
može doći posle bilo koje kulture izuzev leguminoza.
Sam grašak je od- ličan preÕusev za sve kulture. Posle
graška mogu se u naśoj klimi odgajiti postrni usevi
povrća i drugog bilja.
Đubrenje. Grašak ima manje potrebe za dubrenjem
od ve- ćine drup•ih kultura. Ńa plodnom zemljištu dobro
uspeva bez dubrenja ili uz male kolićine óuł›riva. Na
umereno plodnim, a pogotovu na siromašnim
zemljištima dubrenje je neophod- no. Primenjuju se
mineralna dubriva, a samo izuzetno dobro zgoreli stajnjak
; bolje je kad se stajnjak unese pod prethod- ni usev.
Koren graška dobro usisava hranljive materije, naročito
fosfor i kalijum te se mogu primeniti i teže rastvorljiva
đubriva. Azot je neophodan u prvim fazama razvoja; kasnije
se biljka sama obezbeduje azotom preko korenovih
kvržica. Veće količine azota deluju štetno, jer bilj'ke
bujno rastu i sla- bo zameću.
Primenjuju se pojedinačna i kompleksna dubriva. Ako je
zemljište umerene plodnosti unosi se 20-30 kg. N, 60-
80 kg PRO. i 40-60 kg KSO po ha. Dobre efekte daju
kompleksna dubriva s odnosom elemenata 1 : 2 : 1 ili 1 : 2 :
2. Polovina fos- fornog i kalijumovog dubriva se zaorava
u jesen, a ostatak, zajedno s azotom, rastura se u toku
prolećne pripreme zemlji- s'ta. Ako se dubrivo unese
istovremeno sa setvom, ono mora biti uloženo najmanje
6 em daleko i nešto doblje od semena. Ako se usev
prihranjuje, to treba učiniti čim bilike porastu 3-4 em.

Prema botaničkim odlikama sorte graška dele se na sorte

od kojih se upotrebljava zeleno zrno (krunci) i na sorte
od kojih se upotrebljava mlada mahuna (éećerci). Prema
osobinama zrelog zrna razłikuju se dva tipa: s glatkim,
zrelim semenom i .s naboranim, uglastim semenom. Kod
prvog tipa mahune i zrna su svetlije boje, uadrže man je
šećera a više skroba, dok su sorte s na.boranim
semenom zelenije, sadrže viśe śećera a manje skroba,
sporije prolaze fazu tehnolośke zrelosti, boljeg su ukusa i
pogodnije su za preradu.
U praksi je česta podela sorta na niske (do 45 cm), srednje
visoke i visoke (preko 110 cm). Niske sorte su
ranostasnije i jednovremenlje obrazuju mahune, je
pogodno za primene jednofazne rimšinske berbe. Visoke
sorte postupno zameću mahune i pogodne su za
vrtove.
U sorta za konzervisanje mlado zrno, pored ostalog,
treba da ima elastičnu pokožicu, da se ne raspada i da
je sitnije, a u sorta za smrzavan je da je intenzivno
zeleno.
Kada se grašak proizvodi na velikim površinama za
prera- du, izbor sortimenta je vrlo važan tehnološki
problem. Tu se we radi samo o tome cfc se odaberu
rodne sorte s dobrim kvalitetima zrna već i o tome da
se ukomponuju u setveni plan sorte s različitom
dužinom vegetacije, tako da se obezbedi postupno i
ritmičko pristizanje graška za berbu. Na taj način se
produžuje sezona berbe i prerade, a time i bolje
iskorišćenje mašina za berbu i preradu.
U nas su najraširenije sledeće sorte :
Mnli prouonsnłac. Vrlo raširena sorta. Biljka srednje
niska (oko 50 cm). Stasava za 55-60 dana. Mahune
male, po •ijene, SP 8- 10 zrna. Mlado zrno krupno,
svetJozeleno, vrlo ukusno; zrelo seme żutozeleno, malo
naborano. Gaji se za sveéu po- trošn ju, ali i za
preradu zboø• svoje ranostasnosti i srazmerno dobrih
preradnih kvaliteta.
Kelretion je sorta srednje visókop stabla (70-80 cm),
skoro pravih, ali pri vrhu lako povijenih mahuna sa
6-7 krupnih zrna zelene boje i dobrog ukusa.
Vegetacioni period : 60-65 dana. Gaji se pretežno za
sveéu potrośnju, ali i za konzervi- sanje i
zamrzavanje.
Knrinn, vrlo rana sorta s kratkim stablom i srednje
krup- nim ukusnim zrnom fine konzistencije.
•Mingomark:, rana i pri- nosna sorta odličmih
kvaliteta. U dobre rane sorte, raéirene u našoj praksi,
spadaju još prinsa, ritrik, dattielle, skinodo i duge.
Triton , odlična sorta za industrijsku preradu, stiže za
berbu 65-70 dana od nicanja, razvija srednje vicoke
biljke s krupnim, malo povijenim mahunama ;
visokoprinosna sorta pogodna za bašte i industrijsku
preradu.
FrtIO, znatno raširena sorta za industrijsku preradu, sa
čvrstim stablom, kratkim, pravim, zatupastim
mahunama i srednje krupnim tamnozelenim zrnom;
srednje rana i vrlo rodna sorta - može da rodi 10
tona mladog zrna po hektaru.
Verdo, sorta kasnijeg stasavanja, s dugim,
pravim, zatu-}3£tSÎİm mahunama i krupnim ukusnim
zrnom ; daje visoke i Stabilne prinose.
Što
Jude, sorta kasnijeg stasavanja (oko 85 dana od nicanja),
veoma prinosna, zrno tamnozeleno, ukusno, pogodno za
smr- zavanje.
Job, vrlo rodna sorta, ima krupne mahune sa 8-10
p- nih svetlozelenih zrna ; mahune se obrazuju na
vrhu biljke, što olakšava kombajniranje.
U novije vreme u proizvodnji se sve više šire nove
domaće sorte selekcionisane u Institutu za povrtarstvo u
Smederevskoj Palanci. Važnije među njima su :
Zelena dolina, visokorodna sorta (8-9 I/ha), zrno
izvanrednog kvaliteta, krupno, tamnozeleno, prijatnog
ukusa, pogodna za različite vidove prerade i potrošnju
u svežem stanju.
Flora, biljka visoka 70-80 cm i veoma rodna, drži se
us- pravno u tehnološkoj zrelosti, što olakśava berbu.
Ima krup- ne, dugačke, malo povijene i zašiljene mahune ;
zrno krupno, svetlozeleno, ukusno.
Pałanački G -65 , sorta kasnog prispevanja (oko 82 dana),
ma- hune srednje kr.upne, dobro ispunjene zrnima
izvanrednog kvaliteta, vrlo ro›dna sorta s prinosom preko
9 tona mladop zrna po hektaru.
Kosniaj, srednje rana sorta, s dugim, pravim
mahunama koje zatvarațu 8-10 tamnozelenih zrna
odličnog kvaliteta. Stasava ono 75 dana posle nicanja
i daje prinos 6-8 t/ha.
Sorte graška šećerca. U nas se još uvek sreću stare sorte
šećerca r‹ini hnjnrifi i engleski fjubininc ; obe su
visoRog rasta i ljubičastih cvetova (ssp. arvense). U
novije vreme širi se domaća sorta uodiśki śećernc,
oplemenjena u Institutu „Palanka”; može se gajiti i
kao ozimi usev, visokog je rasta pa se gaji uz pritke
ili u špalirima.
Poznate su još i sorte maaut, oregon i druge. Postoje i
niske sorte graška šećerca poreklom iz SAD i Francuske.
 Tehnika gajenja

Seme. Izbor sorti i nabavka ispravnog semena su naročito

vañan zadatak u proizvodn j i graśka za preradu. Pravilnim
izborom sorti podešava se vreme prispevanja i
obezbeduje traženi kvalitet i prinos zrna.

Vreme setve. Grašak se u našem podneblju seje sasvim

rano u proleća, čim vreme dozvoli. Na jugu
Makedonije i u
239
Primorju m duća je setva i u jesen, pa i u toku zime. U
zaklonjenim vrtovima grašak iz jesenje setve najčešće
uspešno prezimljava. U nekim krajevima proizvođači
seje grašak već ii februaru, i ako ne izmrzne (što riije
isključeno), stiže rano za upotrebu. Takva praksa je
pogodnija za male površine i vrtove.
Sejan kasnije, grašak stiže za berbu obično za kraće
vreme, ali su prinosi po pravilu niži. Kasna setva
naročito podbacuje u godinama kada u vreme cvetanja i
zametanje mahuna nastane toplo i sušno vreme.
Podesavanjem vremeria setve može se unekoliko produžiti
sezona potrošnje mladog graška, što je naročito značajno
pyi- likom }9laTliranja sezone prerade. Prvo se seju sorte
s glatkim semenom jer su one otpoimije na hladnoću.
Postupnost u stasavanja i produžen j £• sezone berbe i
prerade ostvaruju se i istovremeno setvom sorti s različitom
dužinom vegetacionog perioda. Osim toga, taj cilj se
može po- Stići i setvom graška na različitim nadmorskim
visinama.
Postupnost u stasavanju, tj. ritmičko dospevanje mladog
graška, predstavì ã naročito značajno pitanje na
gazdinstvima koja gaje graśak ze preradu ma velikim
povrśinama. U tom Slučaju se s posebnom pažnjom
pìanira vreme setve i udeo ï'Ttih, srednje ranih i kasnih
sorti.
Način Setve. U vrtovima i na manjinn parcelama grašak
se seje na meduredno rastojan je 30-60 cm ili u
trakama od po 2-3 reda ; između redova u traci ostavlja
se razmak 15-20 cm. ĂFiSOke sorte (pritkaši) seju se u
kućice na razmaku 60 x 30 cm ili 70 x 20 can.
Usevi na velikim površinama za snabdevanje konzervnih
fabrika seju se uskoredo, na razmaku od 15 do 20 cm.
Gustina ovih useva je 80 do 120 biljaka po 1 m°, već
prema sorti, zemljištu i dr. U gustom sklopu biljke
stasavaju jednovremenije i drže se uspravno, što je od
bitnog značaja za mehanizovanu berbu.
Gustina setve reguliše se količinom semena po
hektaru, jer se grašak ne proređuje; za širokorednu setvu
potrebno je 120-180 kg semena, a za gustu setvu 1G0 do
280 kg po hektaru. Seje se na dubinu 3-6 cx.
Nega useva. Najvažnija mera je suzbijanje korova.
Okoparaju se samo śirokoredno posejani usevi, i to plitko,
da se ne oštećuju žile. Gusto posejani usevi brane se od
korova jedino herbicidima. U našoj klimi pojedinih
godina neophodno je da se grašak zaliva, naročito kas
iiji usevi.
isada postoje brojni herbicidi kojima se vrlo uspešno
suzbijaju korovi u usevima graška. Donedavno široko su
se koristili preparati afalon gesagard 50, proh<=lan,
prometrin 5-50, tenor‹an i dr., a u novije vreme sve više se
upotrebljava kom- binacija stomp + prometrin u količini 51 -
{- 5 kg/ha. Svi ovi herbicidi se primenjuju za vreme ili
odmah posle setve.
Posle nicanja, kad grašak razvije 3-4 lista, pa sve do
cvetanja mogu se primeniti herbicidi basagran ili
župazon (3-4 l/ha), kao i neki drugi.
Berba i prinosi. Grašak je stasao za berbu kad zrna
dobro ispune mahunu, a još su mekana. Veoma je
važno da se gra- šak blagovremeno obere, jer brzo
prolazi fazu tehnološke zrelosti, pogotovu pri toplom i
suvom vremenu. U sorta s glatkim zrnom mahune stižu
15-17 dana posle precvetavanja, a u sorta s naboranim
zrnom posle 18-25 dana. Postoje i specijalne sprave
kojima se utvrduje stepen zrelosti zrna (ten- derometar i
dr.).

241
Za svežu potrošnju grašak se bere ručno, s obzirom na
to da mahune postupno stasavaju ; obično su neophodne
2-3 berbe. Pri prvoj berbi s bilj'kama treba pažljivo
postupati, jer će u protivnom sledeće berbe biti slabe.
3eão:n radnik može dnevno da ubere G0- 100 kg.
Grašak za konzervisanje žanje se kombajrrima koji odmah
izdvajaju zrna. Ovakva (jednofazna) žetva izkkuje
posebnu brigu u pogledu utvrdivanja optimalnog momenta
berbe ; naj- češće se to čini kad je približno 75°/o mahuna
tehnološki sa- zrelo.
Ukoliko se berba obavi ranlie, prinos će biti niži, ali
boljeg kvaliteta. Kasna berba je veoma nepoželjna jer se
preradni kvalitet zrna jako pogoršava. Najt›olje je da se
stepen stasa- losti, pa prema tome i momenat berbe,
utvrdi na osnovu ten- derometarske vrednosti.
Tenderometarski broj takode poka- zuje kvalitetnu klasu
mladog graška i njegovu pogodtiost za pojedine vrste
prerade. Zrno se tenderometarskom vrednošću od 80 do
105 je prvoklaeno i naročito je pogodno za zamrza-
vanje . vrednosti od 105 do 130 pokazuju da je zrno
standard- not kvaliteta i da je naročito pogodno za toplu
preradu (u li- menim konzervama). Ako zrno ima
tenderometarsku vrednost iznad 130, znaći da je prezrelo i
da je neupotrebljivo za kon- zervisanje.
Ubrane mahuna odmah se odnose na pijacu jer se proces
zrenja nastavlja i šećer brzo prelazi u skrob, usled ćega
se kvalitet zrna veoma rrinogo pogoršava. Isto se to
dogaÕa ali u jačoj meri s okrunjenim zrnima ; nešto duže
(oko 15 dana) može se očuvati u rashladenom prostoru
na temperaturi 2-3°C.
Prinosi mnogo zavise od sorte, klimatskih prilika i
agrotehnike. Sa 1 ha dobija se 8-12 tona mahuna ili 4-6
tona mladog zrna. Od 1ki!pne težine mahuna na zrna
dolazi 40-50°A.

Bolesti i štetočine

Grašak napadaju mnoge bolesti, od kojih su najznačajnije:

antraknoza, plamenjača, pepelnica, bakterioza i mozaik.
Antraknozu izaziva parazitna gljivica Ascochira pis*,
koja na lišću, stablu i mahunama stvara mrke ugnute
pege sa tamnomrkom ivicom. Bolest se prenosi
semenom i javlja se u jačoj meri kad je proleće
kišovito.
Plamenjača se pozriaje po żućkastim pegama na lišću
koje kasnije postanu mrke; izazivač je parazitna gljivica
Peronospora pier. Stete nastaju samo u kišnim
godinama.
Pepelnica se javlja pred kraj vegetacije u obliku
brašnaste prevlake na zelenim delovima biljke, ako je
vreme suvo i

Bakterioza graška (Pseudomonas pisi) veće štete

nanosi u godinama s dosta padavina, izazivajući
prevremeno sušenje lišća; prenosi se semenom i
biljnim ostacima.
Mozaik (Pisum vtrus-2 ) izaziva mozaične šare na
lišću i stablu; bolest raznose lisrle vaši.
Suzbijanje ovih bolesti praktično je moguće samo ovim
merama: upotrebom nezaraženog semena;
dezinfekcijom semena i plodoredom.
Grašak najčešće napadaju ove štetočine: graškov žižak,
graškov smotavac, sitona, lisne vaši, crveni pauk i dr.
Graškov žižak najveće štete nanosi u proizvodnji
semena. Usev se štiti zaprašivanjem insekticidima u
vreme cvetanja; na semenskim usevima obavlja se još
i drugo zaprašivanje posle 7-10 dana. Suzbijanje ostalih
štetočina je moguće ali obično je neekonomično.

BORANIJA
Phaseolus vulgaris L.
Poreklo i rasprostranjenost

Boranija je forma običnog pasulja u kojeg se za Ishrane

upotrebljavaju mlade mahune ; posto je sorte koje su
jednako pogodne i za mladu mahunu i za zrelo zrno.
Pasulj je poreklom iz Srednje Amerike. Arheološki
nalazi potvrđuju da je indijansko stanovnišvo koristilo
pasulj u svojoj ishrani još pre 7.000 godina. Posle
otkrića Amerike pasulj se proširio po celom svetu.
Sorte sa neñnim i sočnim mahunama - boranije -
nastale su u novije vreme.
Osim običnog pasulja (P. vulgaris), kao boranija
se koriste i druge vrste iz roda Phaseolus, ali u znatno
manjoj meri. Kao povrće često se koristi mlado,
nedozrelo zrno; za taj vid upotrebe naročito je
pogodna vrsta P. lunatus (lima-pasulj).

243
Mlada mahuna boranije je veoma hranljiva i ukusna
namirnica za spremanje jela koristi se sveža ili
konzervisana toplom preradom, zamrzavanjem i
sušenjem. Sadrži prosečno 8-9% suve materije, 2,5%
belančevinastih materija, 3% šećera, 1,5% skroba i
značajne količine vitamina B i C.
U ishrani našeg stanovništva boranija zauzima važno
mesto. Gaji se u vrtovima i baštama, i na velikim
površinama za konzervne fabrike. Raširena je u svim
krajevima zemlje, a nešto više u Slovenij i i Hrvatskoj.

Botaničke osobine

Koren boranije je osrednje razvijen i razmeśten j e

pretežno u površinskim slojevima; na žilama se obrazuje
mnoštvo kvržica s azotnim bakterijama. Stablo je na
preseku rebrasto i može biti povijuśavo (visoko) ili niske
(čučavo). U visokih formi može dostići dužinu i do 3 m;
niske forme razvijaju raz›granato stablo s kratkim
internodijama. List je složen sa 3 srcolike liske.
Cvetovi su beli, crven'kasti ili l jubičasti ; sor- te s
obojenim cvetom imaju i obojeno seme. Javljaju se u
cvastima sa 2-6 cvetova. U nekih sorta grančice s
evetovima porastu iznad listova.
Mahune mogu biti prave, cilindrične, sabljaste,
pljosnate ili malo povijene, naj čeśće duge 10-15 cm,
a u nekih sorta i do 25 em. U tehnolośko j zrelosti
preovladu je zelena boja, često s ljubičastim pegama,
ili žuta i beličasta. Za razliltu od pasulja, mahune
boranije imaju nežnu anatomsku gradu, sočne su, bez
unutraśøjeg pergamentnog sloja i „konaca”. Zrelo seme
može biti veoma raznoliko po obliku, veličini 5 boji.
Sorte s belim semenom više se cene u konzervnoj
industriji.

Uslovi uspevanja

Boranija traži toplu klimu, ali visoke temperature i suv

vazduh mogu izazvati opadanje cvetova i zametnutih
mahuna. Najbolje uspeva u blagom, umereno
vlažnom podneblju. U tom pogledu posebne zahteve
imaju povijušave sorte. U ravnicama s izraženim
kontinentalnim klimatom boranija najbolje uspeva kao
rani prolećni usev. Pojedine sorte se znatno razlikuju u
osetljivosti prema uslovima sredine te je neophodno da
se za pojedine rejone odaberu najpogodnije sorte.
Zapaženo je, na primer, da mnoge severnoevropske sorte
u naśoj klimi daju slabe prinose i brzo se izrode.
Seme boranije klija na temperaturi iznad 10°C. Biljke
izmrzavaju već na - 1°C. S obzirom na kratku vegetacije
može se gajiti i u planinskim rejonima do 800 m
nadmorske visine, ili kao postrna kultura u predelima
nižih nadmorskih visina, će. h xla _u
yreme_pìodc›no_šenja. Prekomerna vlaga ometa
zametanje i pogoduje razvoju bolesti. Boranija se gaji na
različitim zemljištima, počev od peskuša pa do težih
smonica, ali su najpogodnija ocedna, strukturna i plodna
zemljišta sa dosta humusa, kao što su černozemni,
rečni nanosi i humusne peskuše. Osetljiva je na kisela
zemljiśta i ne treba je gajiti tamo gde je pH ispod
5,5.
U pogledu preduseva ponaša se kao grašak. Na istu
parcels može se vratiti posle 4-5 godina. Najbolje je
da se seje po- sle okopavina.
245 Dubrenje. Stajnjak se preporuču je samo za
siromaśnija zemljiśta s malo humusa. Na plodnom
zemlj iśtu stajnjak mo- že prekomerno uvećati sadržaj
azota, usled čega biljke preterano bujaju, a malo
zameću. Stoga je bolje da boranija dođe na parcelu
koja je u prethodnoj godini bila đubrena stajnjakom
Količine mineralnih đubriva treba podešavati prema
plodnosti zemiljišta; u načelu, daju se umerene
količine. Najbolje su kompleksna đubriva s visokim
sadržajem fosfora. Unose se u toku prolećne pripreme
zemljišta.
Fosforna i kalijumova đubriva mogu se uneti i s jeseni
prilikom oranja, a azotno - pred setvu, istovremeno sa
setvom ili posle nicanja useva. Na velikim površinama
startno dubrenje i prihranjivanje obavljaju se mašinama,
pri čemu se du- brivo rasporeduje na oko 8 cm od reda
na dubine od desetak centimetara.
Biljke boranije imaju veliku potrebu za azotom u prvim
fazama rasta, dok ne počnu da koriste bakterijski azot iz
kvržica.
Osrednje norma primene mineralnih dubriva za
boraniju približna je ovim vrednostima: 80-120 kg
fosfora, 80-100 kg kalijuma i 30-40 kg azota po
hektaru.

Sorte

Pretežno se gaje niske forme boranije, jer je njihove

proizvodnja jednostavnija i ief tirrija ; visoke forme su
pogodne za vrtove jer njihovo plodonošenje dugo traje.
U novije vreme sve više se uvode sorte u kojih mahune
stoje visoko i jedno- vremeno stasavaju. Time je ‹rlakśana
meharrlčka berba i pro- izvodnja velikih količina boranije
za preradu i smrzavanje.
Za svežu potrošnju u nas se znatno više gaje sorte s
beličastim i žutim mahunama, a za preradu - sa zelenim,
okruglim, nežnim mahunama belog semena.

Sorte sa žutom mahunom

Zlatna olovka - Stablo visoko oko 40 cm; cvetovi ljubičasti,

mahuna duga 12-15 cm, zlatnožuta, okruglog preseka, malo
povijena, nežna, sočna, vrlo dobrog ukusa. Seme izduženo-
bubrežasto i crno; stasava za oko 55 dana. Dosta
osetljiva na bolesti.
Buter-boranija je zajednički naziv za lokalne sorte
žutih, neénih mahuna koje se u narodu gaje po
vrtovima.
Palanačka rnnn, sorta žute boranije iz Instituta za
povrtarstvo u Smederevskoj Palanci, s pravom, nežnom,
malo pIjo- snatom mahunom dugom oko 13 cm i belim
semenom. Rana, prinosna, pogodna za potrošnju u
svežem staju i za preradu.
Zoro nova sorta iz Instituta u Smederevskoj Palanci, sa
nežnim žutim mahunama koje rastu na gorn jem delu
biljke. Pogodna za sve vidove prerade i potrošnju u
svežem stanju.
Raširene su još i sledeće sorte sa žutom mahunom: krti
voskovac, bergold, orbane i dr.

Sorte sa zelenim mahunama

Top krop. Biljke su visoke 35-40 cm, s mnogim
listovima i ljubičastim cvetovima; mahune su duge 15
cm, valjkaste, nežne, bez konaca. Seme krupno, mrko, s
beličastim marmoracijama. Stasava oko 50 dana posle
setve. Otporna na mozaik pasulja. U nas dosta raširena;
pogodna za svežu potrošnju i preradu; vrlo rodna.
Tendergin. Biljka uspravna, srednje razvijena, čvrsta;
mahune skoro prave, tamnozelene, duge 13-14 cm,
valjkaste, nežne, potpuno bez konaca, odličnog kvaliteta.
Seme tamno-mrko sa purpurnim odsjajem. Stasava
za 50 dana. Otporna na mozaik pasulja; visokorodna, gaji
se za svežu potrošnju i preradu.
Procesor. Biljka zdrava i dobro razvijena, tamnozelenih
listova, s mahunama u gornjem delu stabla. Mahune
prave, valjkaste, krte i bez konaca, tamnozelene, s belim
semenom. Otporna na mozaik i bakterioze. Dosta rana
i vrlo rodna sorta.
in, Spra )t. Stablo srednje razvijeno s tamnim listovima i
ma- hunama u gorenjem delu biljke. Mahuna prava,
cilindrična, duga 12-14 cm, zelena, neżna, krta, bez
konaca, dugo ostaje u tehnološkoj zrelosti; s belim
semenom. Odličnog ukusa, pogodna za sveéu potrošnju i
preradu. Stasava za 50 dana, ot- porna na mozaik
pasulja.
ii«reester. Razvija snażno stablo, visoko do 60 cm, s
krup- nim listovima. Mahune prave, valjkaste, duge
14-15 CTR, krte, zelene, s visokim sadrżajem šećera
i belim semenom.
247
Sorta za mehaničku berbu nešto kasnijeg stasavanja
(posle 60 dana).
Piker, sorta s mahunama okruglog preseka dugim oko 13
cm, nežnog krtog sastava, s belim semenom.
GOlotiti 50 , srednje rana sorta snažnog rasta s
tamnozele- nim nežnim mahunama eliptičnog preseka i
belim semenom.
Blu le.jk 274, poznata američka sorta čije su biljke visoke
40-45 cm, mahune valjkaste, duge oko 14 cm, sočne, krte,
pogodne za sve načine prerade.
Nijapuru 773 orta mahunama nežnog sastava i dobrog
ukusa.
Osim pomenutih u našoj praksi se često sreću i ove sorte:
korale, supernor, kordon
Sve više se gaje i nove sorte zelenih mahuna,
selekeionisane u Institutu za povrtarstvo u Smederevskoj
Palanci. Ove sorte se po rodnosti i kvalitetu mahuna
ravnaju sa najboljim inostranim sortama. Najraširenije
j a s e n i c a, p a n o n k a, s a n a i s l a v o n k a.

Visoke (povijušave) sorte

U vrtovima se često gaje povijušave sorte u kojih

plodonošenje traje mnogo duže nego kod niskih
boranija. One se vode uz pritku ili na špalirima
uz kanap. Ima ih sa žutim i zelenim mahunama.
Najpoznatija sorta je jerusnliniskn, s pravim, dugim,
voštano žutim møhonama izuzetnog kvaliteta ; trna
dugo plodonošen je i obilan rod.
Cipro je sorta sa zelenim mahunama, bez konaca,
nežnog sastava i odličnog ukusa. Gaji se radi mahuna i
mladog zrna. Kłemen je sl›ovenačka sorta sa nežnim
zelenim mahunama, pogodna za dugotrajnu berbu.
Jabet jski stroćntk je visoka sorta za proizvodnju
boranije ili pasulja; biljka izraste 4-5 m, i nosi zelene
mahune.
U narodu se mogu sresti i druge povijušave sorte
boranije pod različitim nazivima.

Tehnika gajenja

Boranija u našoj klimi najbolje uspeva kao

prolećni usev, ali se često gaji i postrno, za jesenju
potrošnju.
o bavljene u pe*iodu od kraja maja do početku jula,
zbog toga što se u tom slučaju faza cvetanja i
obrazovanja mahuna podudara s pojavom visokih
temperatura i previše suvog vazduha, te veliki broj
cvetova ne zametne mahunu.
Zemljište se pri prema sìično liao za grašak. Ohavezna
je prolećna kultivacija parcele, a teža, sabijena zemljišta
treba plitko preorati čim to bude moguće, ali ne pred
samu setvu. Visoke sorte obično se seju na kućice s
razmakom između redova 80-90 cm, a između kućica
u redu oko 60 cm; u svaku kućicu stavlja se 5-6
semenki; kasnije se u kućici ostave S£tmo 3-4 biljke.
Niske: sorte seju se u redove, na međuredni razmak
od 60 do 80 cm; gustina biljaka u redu je 5-7
cm. Bujnije sorte seju se rede. Kad se usev navodnjava
ili je zemljište vrlo plodno, rastu krupnije hiljke pa
je i setve reda. Gušći usev daje veći prinos, ali je
potrebno i više (dosta skupog) semena. Niske sorte
se mogu sejati i ma kućice ; rastojanje između
redova ostaje isto, a razmak između kućica u redu
iznosi 20 do 30 cm. U kućicu se stavlja po 5
semenki.
Boranija se seje na dubinu od 4 do 5 cm. Količina semena
9o 1 ha za niske sorte je 80 Wg fi u zavisnosti je od
gustine setve i krupnoće semena.
Usevi boranije okopavaju se 2-3 puta radi uništavanja
korova. Okopavanje ne sme biti duboko, jer bi se
povredile žile,naroćito kad hiljke poodmaknu u
porastu. Treba izbegavati radove oko useva dok je na
biljkama rosa. Prvo okopavanje izvodi se ubrzo posle
nicanja, a ostala okopavanja obavljaju se prema
potrebi.
Na velikim površinama korovi u usevima boranije
uspešno se suzbijaju herbicidima. Sada se koriste
mnogi herbicidi se- lektivni za pasulj i boraniju, kao
što su: tenoran, aresin, patoran, afalon, gesagard,
prohel an, prometrin S-û0 i dr. Često se koriste ko
je p cts gesa ard_ + laso, a naročito stoma -
prometrin (5 1+ 3 kg/ha). one se upotrebiti i treflan
EC-48 (2-3 kg/ha). Svi ovi herbicidi primenjuju
se u toku ili posle setve pre nego što usev nikne,
izuzev treflana, kojim se površina tretira pre setve, a
zatim pogodnim mašinama izmeša sa zemljom do
dubine 6-8 cm.
Za tretiranje useva posle nicanja koriste se basagran
ili župazon (3—4 1/ha), primenjuju se kad boranija
razvije prvi pravi list, u vreme dok su korovi mla8eg
porasta (neke sorte boranije su osetljive). Za
uništavanje uskolisnih korova mogu se upotrebiti
fusilade, gallant, grasipan (1,5-2 l/ha) i dr.
Uz biljke visokih sorta treba blagovremeno postaviti
pritke ili kanap ako se boranija gaji u špalirima. Naj
češće se vrhovi 4 susedne pritlce povežu i tako dobije
stabilna piramida.
Boranija se po potrebi navodnjava, najbolje matapanjem
brazdama; navodnjavanje veštačkom kišom doprinosi širenju
bolesti, pa treba preduzeti potrebne mere zaštite.
Berba i prinosi. Boranija raste dosta brzo: prve mahune u
niskih ranih sorta stignu 35-40 dana posle nicanja.
Mahuna izraste i postane pogodna za upotrebu 10-15 dana
po procvetavanju. Mahune se beru kad dostignu punu
veličinu, ali da su još krte, sočne, mesnate, sa semenom
do 1/4 njegove normalne veličine.
Niske sorte stasavaju jednovremenije i beru se samo ne-
koliko puta; njihovo plodonošenje u našoj klimi traje
obično 2-3 nedelje. U povijušavih sorta mahune stasavaju
postupno i berba može da traje i do 2 meseca. Boraniju
treba brati redovno i pažljivo; tada plodonošenje traje duže
a prinosi su veći. U novije vreme za berbu boranije na
velikim površinama sve više se koriste specijalni
kombajni.
Kada se primenjuje mašinska berba, 70-80°/o mahuna
je u f £fZi p r tv £ • t £‘hnološkZ e r£•loS ti, Îì—
100/» su malo prezrele, a 10-15% mahuna nisu
dovoljno razvijene. Ranija berba dovodi do osetnog
smanjenja prinosa, a kasnija - do pogoršanja jestivih i
preradnih kvaliteta mahuna. Prinos boranije pri
jednofaznoj berbi između ostalog zavisi i od bioloških
odlika sorte, gustine useva, jednovremenosti stasavanja
mahuna i od gubitaka pri radu kombajna koji mogu biti
8-12%.
Dobro odgajeni usevi niskih boranija daju prinos 10-15
tona po hektaru, često i više. Sa jedne biljke, zavisno od
sorte i primenjene agrotehnike, ubere se približno 12-15
mahuna.
Prinos povijušavih sorti je znatno veći, oko 3 kg po m*,
a ponekad se može ubrati i više od 4 kg mladih mahuna
po m°. Ubrana boranija je osetljiva ì brzo uvene. Duži
transport ili čuvanje do Óesetak dana moguće je samo u
rashladenom
BOLESTI I ŠTETOČINE

Antraknoza. To je česta i opasna bolest boranije i pasulja.

Velike štete nanosi kišnih Godina. Prouzrokovać ove
bolesti je parazitna glivica Colletotrichurn
Ïindeniiitíiianiini. Prisustvo bolesti se raspoznaje po
okruglim, jako udubljenim pegama tamnomrke boje sa
crvenkastim obodom. Napada stablo i listove. Kro Z
mahuna gljivica prodire i n£tstvara pege rđaste boje.
Antraknoza se prenosi semenom i u manjoj meri biljnim
ostacima. Kad zaraženo zrno nikne, pega se jasno vidi na
kotiledonima listića. Mera borbe je upotreba zdravog
semena; veoma je korisno i čupanje tek niklih biljčica sa
znacima oboljenja. Usevi se mogu prskati fungicidima
(cineb, maneb i dr.) svakih 10-15 dana. U novije vreme
javljaju se sorte do-sta otporne prema antraknozi.

Bakterioze. Ovo oboljenje izazivaju bakterije; ispoljava

se na lišću, mahunama i semenu. Na liśću se javljaju sitne
nepravilne pege okružene žutim oreolom; lišće propada i
usev dobija spržen izgled. Na mahunama se obrazuju
masne fleke, koje kasnije postanu mrke. Iz mahune
bakterije dospevaju do semena i na njemu stvaraju mrke
pege.

Bolest se prenosi zaraženim semenom i biljnim ostacima.

Suzbija se preventivnim merama: primenom plodoreda,
upotrebom zdravog i dezinfikovanog semena i eventualno
prskanjem 1%-nom bordovskom čorbom.

Mozaik pasulja. To je virusno oboljen je koje se prenosi se-

menoia šire ga iisne vaši. Listovi o.bo1elih biljaka dobiju
mozaičnu šaru, kovrdžaju se i uvijaju. Takve biljke
slabije rastu i daju niske prinose.

Među sortama boranije i pasulja postoje vrlo osetljive i

veoma otporne sorte. Sve novije sorte boranije su otporne
ma mozaik.

Pasuljev žižak. Ova sitna (3-4 mm) buba ošteću je seme

pasulja i łsoranije. Razvija se u skladištu i poljskim
uslovima. Štete nanose larve koje se ubušavaju u zrna. U
toku godine mogu se razviti 2-3 generacije žiška.
Zaraženo seme ne sme se upotrebiti za setvu jer ima
smanjenu klijavost; sem toga tako se štetočina širi.
Suzbija se tretiranjem semena ugljendisulfidom.

Lisne vaši. Boraniju i pasulj često oštećuju neke vrste

lisnih vaši; one se sreću i na drugim povrtarskim kulturama;
napadaju mlade biljke ili vrhove starijih. Napadnute biljke
zaostaju u porastu, a lišće se uvija i deformiše.

Lisne vaši su glavni prenosilac mnogih virusnih bolesti. U

tom pogledu one mogu biti veoma śtetne ; suzbijaju se
prskanjem ; postøje mnogobrojni preparati koji efikasno
deluju. Prskanja treba obavljati po tihom vremenu.
Usevima boranije nanose štetu i druge štetočine :
crveni pauk, žičnjaci, sovice i dr.
253

Bob
Vicia faba L.

U Sredozemlju, odakle i potiče, bob su gajili još drevni

narodi; u ovim oblastima i sada je dosta raširen. U nas se ova
kultura sreće pretežno u Srbiji i Makedoniji, ali sve više gubi
raniji značaj u ishrani. Upotrebljavaju se nezrelo seme i
mlađe mahune na sličan način kao boranija. Zrelo seme, koje
inače ima vrlo visoku hranljivu vrednost, gotovo se više i ne
koristi za Ijudsku ishranu.
Bob ima skromne potrebe za toplotom. Seme klija već na
temperaturi 3-4°C, a biljke podnose bez štete mrazeve do
- 6°C.
Dobro podnosi i visoke temperature. Najbolje uspeva
na težem i vlažnijem zemljištu. Povoljno reaguje na
dubrenje organskim i mineralnim dubrivima.
Naše sorte baštenskog boba nisu opisane. Gaje se
uglavnom populacije s krupnim i srednje krupnim zrnom.
Njihove biljke izrastu do visine od 1 m, bokore se pri
zemlji i teraju po 2-3 stabla. U pazuhu listova izhijaju
po 3-5 cvetova. Mlade mahurie su krupne, mesnate i krte;
zrele mahune u većini populacija pocrne.
Za bob se zemljiśte priprema u jesen. Dobro je da se
zaore i nešto stajnjaka, ili da se pred setvu rasturi
osrednja norma mineralnih dubriva. Seje se u februaru ili
početkom marta, a u južnijim krajem ima pred zimu, u
kućice na razmaku 60 x 60; stavlja se 4-5 semenlci, na
dubinu 6-7 cm. Usev boba, izuzev jednog ili dva okopavan
ja, obično ne traži nikakvu drugu negu.
Mlade mahune stignu već početkom maja, kad još nema
drugog povrća. U tome se uglavnom i sastoji
prehrambeni značaj ove kulture; pri tome treba imati u
vidu da su mlade mahune boba veoma hranljivo povrće.

LIMA - Pasulj - (Phaseolus lunatus, P. limensis)

U nekim krajevima sveta, naročito u SAD, lima-pasulj
je veoma rašireno povrće i gaji se u vrtovima za potrebe
domaćinstva, kao i na većim površinama za lokalne pijace
i industrijsku preradu, sterilisan jem i smrzavanjem.
Koriste se, mlada zrna, na sličan način kao mlad
grašak, a u manjoj meri i zrela zrna, kao pasulj.
Lima-pasulj je, poreklom iz tropskih predela Amerike i
u druge krajeve sveta je prenesen posle otkrića ovog
kontinen- ta. Postoje dva tipa lima-pasulja: sitnozrni — P.
lunatus, i krupnozrni - P. limensis. Svaki tip obuhvata
visoke (povijušave) i niske (žbunaste) forme. Stablo
povijušavih lima-pasulja izraste u visinu 2 do 4 m , a
žbunastih 30-90 cm. Mahune najviše gajenih sorti sadrže
po 3-4 zrna. Seme je glatko, pljosnato ili okruglasto,
dužine 1-2,5 cm, belo, žućkasto, svetlozeleno ili obojeno.
Lima-pasulj ima nešto veće potrebe u toploti od običnog
pasulja. Osetljiv je na mraz i ne može da klija u hladnom
zemljištu. Krupnozrne forme su oseßljivije prema višim
tem- peraturama od sitnozrnih, koje mogu podneti toplije
vreme i sovlji vazduh. Ako su u vreme cvetanja
temperature iznad 30°C a relativna vlažnost vazduha
ispod 60%, krupnozrni lima-pasulj slabo zameće mahune.
Sitnozrne forme su u pogledu klimatskih uslova manje
osetljive i zbog toga imaju širi areal uspevanja.
Seme lima-pasulja klija na temperaturama izmedu 15°
i 30°C (optimum 25-27°C). Na temperaturama ispod
11°C i iznad 35°C uopšte ne klija. Na 20°C seme nikne
posle 18 dana, a na 25-30°C - posle 7 dana.
Lima-pasulj se gaji na sličan način kao boranija. Seje
se kad vreme s proleća dovoljno otopli, u našim
krajevima u toku maja. Povijušave sorte seju se na
kućice, po 3-5 semenki, između redova kućica, ostavlja
se razmak 90-120 cm, a između kućica u redu 70-90
cm. Niske sorte seju se u redove, na međuredni razmak
60-75 cm, između semena u redu ostavlja se razmak 8-
15 cm.
Lima-pasulj je stasao za berbu kad zrna dostignu punu
veličinu, dobro ispune mahunu i dok su još bledozelena,
tj. pre nego što poželene. U toj fazi zrna sadrže 65-70%
vlage i najbolja su za upotrebu. Period od setve do berbe,
zavisno od sorte i temperature, traje 70-90 dana. U ranoj
setvi, zbog svežijeg vremena, taj period može trajati i do
110 dana.
Za prodaju na pijacarria mahune se beru ručno, a za
konzervisanje i smrzavanje berba se obavlja kombajnima,
na sličan način kao što se bere mlad grašak. Okrunjena
mlada zrna lima-pasulja su veoma osetljiv proizvod i
moraju se odmah upotrebiti ili zamrznuti. Mogu se čuvati
desetak dana na temperaturi 0-2°, a na 5°C - samo 3-4
dana. U mahunama se očuva duže - 2-3 nedelje (na 5°C).
U nas se sasvim sporadično može naići na krupnozrne
forme lima-pasulja, ali se upotrebljava zrelo zrno. Bilo bi
vrlo korisno da se lima-pasulj uvede i u naše
kulinarstvo, kao vrlo hranljivo i ukusno povrće.

256
LEPOCVETNI PASULJ
 (Phaseolus multiflorus Willd; Ph. Coccineus)

Lepocvetni pasulj je u nas više poznat kao

ukrasna biljka penjačica nego kao povrée. Lepi
ljubičastocrveni ili beli cve- tovi, skupljeni u
velike cvasti, i tamnozeìeni listovi na viso- kom
povijušavom stablu izgledaju veoma dekorativno.
Neżne mlade mahune ovog pasulja koriste se za
spravljanje jela. Takođe se jedu mlada ili zrela zrna
kao kod ostalih pasulja. Biljke izrastu do visine 3 m i
više pa se moraju gajiti uz pritku, ili na špalir. Za
razliku od ostalih vrsta iz roda Phaseolus, kod
lepocvetnog pasulja kotiledoni listovi ostaju u
zemlji, a na korenu se javljaju karakteristična
zadebljanja.

SOČIVO

Lens esculenta (Ervum lens)

Smatra se da je sočivo jedna od prvih biljaka koje je

čovek priveo kulturi. Na prostoru Bliskog istoka ovaj usev
se gaji već 8.000-10.000 godina. Odgaja se, uglavnom,
radi zrelog semena od kojeg se spravljaju ukusna jela, ali
se mogu koristiti i mlade mahune. Zrelo seme je izuzetno
hranljivo, Badržİ 24- 28% proteina, 60-65% ugljenih
hidrata i oko 1% ulja.
Gaje se sorte sa krupnim semenom (subsp.
macrospermae) i sa sitnim semenom (subsp.
microspermae). Sočivo je jednogodišnja zeljasta biljka,
žbunastog izgleda, visoka 25-40 cm, vrlo razgranata,
sa perastim lisnvima koji se završavaju rašljikama.
Spada među biljke s malim potrebama u toploti. Seje
se rano s proleća, na redove razmaknute oko 20 cm,
na dubinu 2-5 cm, oko 80 kg/ha. Može se sejati i
omaške (ručno) na sličan način kao pšenica. Usev
sazri 150-180 dana posle setve.

SOJA

Glycine max

Soja je, po svemu sudeći, najznačajniji leguminozni

usev u svetu kao glavni izvor biljnih proteina; ona,
takođe, spada među značajne uljane kulture. Mada se
gaji uglavnom radi

257
zrelog zrna, soja se svrstava i među leguminozno
povrće u slučaju da se za ishranu koriste nedozrela,
sočna zrna pre nego što u njima započne nagomilavanje
većih količina skroba i ulja.
U našoj zemlji soda se sve više širi, ali upotreba njenog
mladog zrna u narodnoj ishrani gotovo je nepoznata.
 BAMNJA
(Hibiscus esculentus L. )

Bamnju su gajili još stari narodi Srednjeg istoka

odakle je dospela i u naše krajeve. Za ishrane se
koriste mladi, nežni, mahunasti plodovi - čaure; one su
prijatnog, specifičnog ukusa i upotrebljavaju se sveže ili
osušene za spravljanje jela u domaćinstvu i u
prehrambenoj industriji. U nas se nešto više gaji na
Primorju i Makedoniji, a u drugim krajevima vrlo
malo.

Bamnja je jednogodišnja biljka iz porodice sleznva (Mnl-

vaceae ). Razvija razgranato stablo koje u nekih sorta
izraste i do 2,5 m, dok kod drugih jedva dostigne 50 cm.
U gustoj setvi stablo se gotovo ne grana. U pazuhu listova
javljaju se pojedinačni krupni, zvonasti, limunastožuti
cvetovi. Plod je du.ga rebrasta płramidalna višeugaona
čaura boja puca kad potpu›no sazri i iz nje ispada seme
nalik na seme grahorice.

Uslovi uspevanja. Bamnja spa›da medu kulture s

najvećim potrebama u toploti. Seme niče na temperaturi
ìznad 15°C. Za njeno uspevanje potrebno je 90-120 dana
sa temperaturom iznad 15°C.

Korenov sistem u bamnje slabo je razvijen, a njena

vegetacija pada u najtopllje i najsuvlje mesece, pa se
zboga toga ne może odgajiti bez nekoliko
navodnjavanja.
Najbolje joj odgovaraju duboka i plodna zemljišta s
povoljnim vodinim režimom. Ne podnosi teška i
podvodna zemljišta. Zemljište je potrebno nađubriti
organskim i mineralnim đubrivima. Stajnjak u količini
30-40 tona po hektaru zaorava se s jeseni prilikom
osnovne obrade. U proleće, pred setvu, rasturaju se
mineralna đubriva 30 do 40 kg azota, 50 do 60 kg P2O5
i oko 60 kg K2O po hektaru.

Sorte bamnje. U nas se gaje iste sorte kao i u susednim

zemljama. Seme proizvode sami odgajivači za svoje
potrebe. Poznate su dve sorte: carigradska i
kavaklijska.

258
Carigrcidska bamnja razvija stablo visoko dc 1,5 m sa
3-4 bočne lastara ; ima tanke i duge, nežne i krte čaure
prijatnog u.kusa ; zrele čaure dostignu dužinu 20-25
cm i debljinu oko 2 cm, petougaonog su preseka i
pokrivene su bodljicama. To je srednje rana i
prinosna sorta.
Kacakltjska bamnja je ranostasnija od prethodne i
ima kratke čaure moje se nižu i suše.
Tehnika gajenja. Barrinja se seje dosta kasno, u drugoj
po- lovini maja. tj. u vreme kada počne da cveta
bagrem. Do ta- da zemljište se nekoliko puta obradi
kultivatorom, tako da os- tane rahlo i nezakorovljeno.
Obično se seje na međuredni razmak 70 do 80 cm.
Seme nikne za 10 do 15 dana. Nega useva je
uobičajena. Za 1 ha potrebno je oko 20 kg semena.
Bamnja cveta i stasava sukcesivno, pa se ta.ko i
bere: sva- kog dana ili svakog drugog dana, jer mlade
čaure brzo ogrube. Berba traje sve do prve slane. Dobro
odgajen usev može dati 8-10 tona po hektaru mlade
bamnje.

259

Vrsta iz porodice Gramineae - trave

KUKURUZ ŠEĆERAC
(Zea mays L. sacharata Sturt.)

U nas je kukuruz šećerac gotovo nepoznat, mada naša

zemlja spada medu najveće proizvodače kukuruza u svetu.
U narodu se, međutim, rado jede običan mlad kukuruz,
kuvan ili pečen. Ninka zastupljenost šećerca po svoj prilici
je posledica neobaveśtenosti odgajivača i potrošača o
n}egovom postojanju i osobinama.

Kukuruz šećerac razlikuje se od ostalih podvrsta kukuruza

svojim naboranim zrnom koje je bogato šećerom i
proteinom. Mlado zrno u fazi mlečne zrelosti je mekano,
sočno i vrlo ukusno. Osim za čuvanje i pečenje šećerac se
mnogo koristi i za konzervisanje.
 Uslovi uspevanja

Kukur uz šećerac uspeva svuda gde uspeva i običan

kukuruz; može se, dakle, gajiti u svim našim krajevima.
Šećerac je, međutim, osetljiv prema visokim
temperaturama i suši, naročito u vreme stasavanja, tj. u
fazi mlečne zrelosti. Tako pri dnevnoj temperaturi 16-
18°C stadijum mlečne zrelosti traje 4-5 dana, a ma
temperaturi 28-30°C traje samo 1-2 dana.

Ravnomerna raspodela padavina doprinosi dobrom

razvoju biljaka i obezbeđuje visoke prinose. Nedostatak
vlage kao i jako toplo vreme smanjuje prinos i veoma
mnogo pogoršava kvalitet mladih klipova.

Kukuruz šećerac ima iste potrebe u pogledu zemljišta,

plodoreda i đubrenja kao i poljski kukuruz.

Sorte
Postoje mnogobrojne sorte šećerca i sve više ih je novih.
U novije vreme preteżno se gaje F,-hibridi. Prema
vegetacionom periodu (od setve do tehnološke
stasalosti) sorte ăećer-501, ZPSC 213 i dr.) 1 u Institutu
za povrtarstvo u Smederevskoj Palanci: Peruu F, i dr.
Na većim površinama za preradu i izvoz sada se
najviśe gaji američki srednjerani hibrid Jubilee, koji
je vrlo rodan i sa izuzetno kvalitetnim sitnim zrnima.
Gaje se još i kasni hibrid atłantik, nanostasni blic î
gotden ka p, i drugi.
 Tehnika gajenja

Za kukuruz šećerac zemljište se priprema i đubri na isti

način kao za poljski kukuruz. Naši odgajivači obično
dobro znaju kako se to radi.
Seme šećerca je osetljivije prema prouzrokovačima truleñi
korena od običnog kukuruza, te je potrebno da se seje
samo zaprašeno seme. Krupnije seme daje snažnije i
ranostasnije biljke.
Setva se obavlja kad i za poljski kukuruz. Duža sezona
potrošnje obezbeđuje se na dva načina: ista sorta seje se u
razmacima 10 do 15 dana ili se seje istovremeno
nekoliko sorta s različitim periodom stasavanja. U
vrtovima o›bično se seje u kućice na rastojanju 70 x 60
cm, a na velikim povnšinama u redove s medurednim
razmakom 70 cm. U kućicama se ostavljaju 1-3 biljke, a
u redovirna se, biljke proređuju na 30 do 50 cm. Za 1 ha
potrebno je 15 do 30 kg semena, što zavisi od vremena
i gustine setve. Vrlo rani usevi seju se gušće, jer su
uslovi za nicanje nepovoljniji, a kasne sorte, s dužom
vegetacijom, seju se ređe.
Nega useva je ista kao i poljskog kukuruza.
Okopavanja se izvode plitko. Poéto se šećerac jako
bokori, ranije se smatralo da zaperke obavezno treba
uklanjati. Međutim, ogledi su
pokazali da zakidanje zaperaka ne doprinosi
povećanju
prinosa, niti ranijem stasavanju, niti se dobija veći klip,
pa se ova mera više i ne praktikuje.

Berba. Veoma je važno da se klip ubere pravovremeno i da

se
ne zakasni ni jedan dan. Klip koji još nije stasao poznaje se
po neđovoljno naraslim zrnima i vodnjikavom soku u njima.
U
mlečnoj zrelosti zrna najedraju i puna su mlečnog soka i
šećera
koji ubrzo, s nastupanjem voštane zrelosti, prelazi u skrob.
Klip
se mora brati u fazi mlečne zrelosti. Klipovi se beru rano
izjutra
i do upotrebe drže se na promajnom mestu. U ubranom klipu
nastavlja se proces preobraćanja šećera u skrob, i taj proces
je
utoliko brži ukoliko je temperatura viša. Zbog toga se ubrani
klipovi moraju odmah konzervisati ili upotrebiti. Duži
transport
obavlja se samo u hladnjačama. Dobro odgajeni usevi
šećerca
daju prinos 40—60 t/ha.
Bolesti i štetočinc. Šećerac napadaju iste bolesti i štetočine
kao i poljski kukuruz.
 K UPUSNO POVRĆE

Por. Brassicaceae (Cruciferae) - krstašice

Kupus - Var. capitata

Kelj - Var. sabauda
Kelj pupčar - Var. gemmifera
Karfiol - Var. botrytis
Brokola - Var. iltalica
Lisnati kupus - Var. acephala
Keleraba - Var. gongulodes

U Kini i drugim zemljama istočne Azije rasprostranjene

su i druge vrste kupusa, u prvom redu pekinški kupus (B.
pe- kinensis) i kineski kupus (B. chinensis).
Sve vrste kupusnog povrća su dikotiledone dvogodišnje
biljke, a gaje se kao jednogodišnji ili dvogodišnji usevi
zavisno od njihovog produktivnog organa. Seme i mlade
biljke pojedinih varijeteta teško se raspoznaju; tek kad
malo odrastu ispoljavaju se njih ove karakteristične
odlike. Za cvetanje svih ovih useva neophodno je
prezimljavanje (izuzev zaneke tipove kupusa brokole i
karfiola). Cvetove oprašuju insekti. Seme se obrazuje u
plodovima - ljuskama.
Kupusno povrće najbolje uspeva u krajevim a sa svežom
klimom. Poseban kvalitet dobija kada u vreme
stasavanja vlada prohladno vreme. U našoj zemlji
ovo povrće se gaji kao rani prolećni, ili kasni jesenji
usev, a na Primorju i kao zimski usev.
 Poreklo i rasprostranjenost

Smatra se da kupus i kelj potiču iz južnih i zapadnih obala

Evrope, gde se i danas sreću divlje forme B. oleracea.
Stari narodi Sredozemlja koristili su ga kao povrće i
lekovitu biljku. Kupus se gaji u svim krajevima sveta.
Najviše je rasprostranjen u umerenoj klimatskoj zoni
Evrope, Amerike i Azije. U svetu zauzima oko
1.600.000 hektara.
U ishrani našeg naroda kupus ima izuzetno mesto. Gaji se
u svim krajevima zemlje, u vrtovima, baštama ili na
većim površinama za snabdevanje gradskih pijaca.

Botaničke osobine

Kupus je dvogodišnja biljka, u p rvoj godin i obrazuje

glavicu, a u drugoj cvetonosno stablo i seme.
Korenov sistem kupusa je dobro razvijen i razmešten
pretežnim delom na dubin i od 40 do 50 cm; pojedine žile
idu do 1,5 m i dublje. Korenov sistem u mladih biljaka
dosta lako se obnavlja prilikom presađivanja .
Listovi su ra zličite veličine, oblik a i boje, već prema
sorti: u ranih sorta obično su s kratkim drškama, a u
kasnih s dužim, pokriveni su pepeljkom. Glavica može
biti različite krupnoće, oblika, čvrstine i boje. Sorte s
kratkim u nutrašnjim kočanom su čvrste i zbijene. Rane
sorte formiraju sitnije, a kasne krupnije glavice.
Cvetonosno stablo je vrlo razgranato i nosi mnoštvo cvetova
(3.000—4.000). Cvetanje je postupno i traje 20—50 dana.
Kasne sorte razvijaju snažnija i razgranatija cvetonosna stabla.
Cvet je žut, sa 6 prašnika, oprašuje se pomoću insekata. Plod
je cilindrična ljuska, koja kad sazri puca i seme lako ispada.
Seme je sitno (250—-350 semenki u 1 g), okruglasto,
mrkocrvenkasto.
Tamnije obojeno i krupnije seme je kvalitetnije; sačuva
klijavost 3— 4 godine.

Uslovi uspevanja

Klima i zemljište. Kupus je kultura prohladnog i vlažnog

podneblja. Zbog toga u toplijim predelima najbolje uspeva kao
rana prolećna ili jesenja kultura. Optimalna temperatura je
između 15 i 18°C. Seme klija i niče već na 4°C. Mlade biljke
su osetljivije na mraz od odraslih; dobro kaljeni rasad i može
da podnese mrazeve od -3 do - 5°C, a odrasle biljke i -12°C;
neke sorte podnose i znatno jače mrazeve. Najosetljivije su
rane sorte koje mogu da izmrznu na - 2 do -3°C. Takođe su
osetljive i semenske izvodnice u vreme cvetanja, jer stradaju
već na - 1°C. Temperature iznad 25°C su nepovoljne, a kada ih
prati vazdušna i zemljišna suša, veoma štetno deluju na razvoj
biljaka i prinos. Kupus, kao i ostale kupusnjače, ima umerene
potrebe za svetlošću, ali ne podinosi zasenjivanje, naročito u
stadijumu rasada. Ako nema dovoljno svetlosti, biljke ostaju
nedovoljno razvijene, a glavice sitne i slabo zavijene. U
uslovima dugog dana brže protiče proces obrazovanja
cvetonosnog stabla ukoliko je biljka već prošla stadijum
jarovizacije.
Kupus ima velike potrebe za vlagom u svim fazama razvoja, a
naročito u vreme zavijanja i porasta glavice. U našoj klimi u
toku leta i u ranu jesen obično nema dovoljno padavina za
normalan razvoj kupusa te se usevi moraju redovno
navodnjavati.
Za kupus su najpodesnija plodna i strukturna zemljišta, kao što
su rečni nanosi i černozemi, ali dobro uspeva i na drugim
zemljištima. Za rane useve najbolja su laka i peskovita, a za
kasne useve teža i plodnija zemljišta, koja dobro drže vlagu.
Kupus ne podnosi zabarene i opodzoljene terene.
Najpogodnija su slabo kisela zemljišta (pH 5,5- 6,8).
266

Plodored. Kupus treba da se gaji u plođosimeni s drugim

povrtarskim kulturama. Na istu površinu može doći posle 3—4
godine. Dobri predusevi su višegodišnje leguminoize i trave,
krompir, paradajz, pasulj i strna žita. Kupus je dobar predusev
za sve povrtarske kulture, jer ostavlja zemljište u obradivom
stanju i nezakorovljeno.
Đubrenje. Kupus ima velike potrebe za đubrenjem: spada
među kulture koje iz zemljišta iznose najveće količine
hranljivih materija, naročito azot i kalijum. Poseibno povoljno
reaguje na đubrenje stajinjakom i drugim organskim
đubrivima. Ako se unesu veće količine stajnjaka, primena
mineralnih đubriva može se svestii na najmanju meru. Svež
stajnjak se unosi u jesen u količini 40— 60 t/ha, a zgoreli s
proleća sa 20 do 40 t/ha.
Norme mineralnih đubriva zavise od đubrenja stajnjakom, od
prirodne plodnosti zemljišta i drugih okolnosti. Uz obilnije
đubrenje stajnjakom dovoljno je ako se pred rasađivanje unese
samo 400-500 kg/ha superfosfata.
Osrednje đubrenje stajnjakom (20-30 t/ha) iziskuje pored
navedene količine fosfora još i nešto azota u lako dostupnom
obliku (30-40 kg/ha aktivne materije). Za useve koji nisu
đubreni stajnjakom najpogodnija su kompleksna đubriva čiji
sastav treba da obezbedi približno 80-100 kg N, 120-150 kg
P2O5 i 100-120 kg K2O po hektaru. Mineralna đubriva se unose
pred pripremu zemljišta za rasađivanje ili setvu. Deo đubriva
(1/3) može se ostaviti za prihranjivanje.

Sorte

U svetu postoji izvanredno veliki broj sorta kupusa s veoma

različitim osobinama. U nas se najviše gaje domaće sorte. One
pripadaju tzv. orijentalnoj grupi sorta koje se odlikuju
krupnim, belim ili crvenkastim glavicama i listovima s
voštanim pepeljkom. Dobro podnose visoke temperature i suv
vazduh. Rane sorte su uglavnom severmoevropskog porekla, s
relativno malim, loptastim ili šiljatim glavicama.

Ditmarski rani. U nas najraširenija sorta za ranu proizvođnju, s

vegetacionim periodom 110-120 dana. Ima malu i kompaktnu
lisnu rozetu, s malom ovalnom glavicom prosečne težine 1,5
kg; bele boje, slatka ili blago ljuta; glavica je sklona pucanju.

Kopenhaški. Rana i prinosna sorta, s bledozelenim listovima i

čvrstom loptastom ili slabo ovainom glavicom težine- 1,5-2
kg; sorta vrlo dobrog ukusa, nešto kasnijeg stasavanja od
mitmarskog.
Ekspres. Sorta s malom poluuspravnom rozetom i
svetlozelenim listovima, glavica konusna (šiljata), teška 1,5-2
kg, slabo zbijena, malo ljuta. Od ove sorte nastala je sorta
erstling, sa sličnim osobinama.

'JVb 1. Poznata sovjetska sorta, s vegetacionim periodom ođ

oko 110 dana. Ima malu, kompaktnu lisnu rozetu, s čvrstom
sferičnom glavicom težine 1,5-2 kg.

Enhojzenska slava. Sorta nešto kasnijeg stasavanja od

prethodnih, s vegetacionim periodom malo dužim od 130
dana, ali vrlo prinosna, s prilično krupnim i čvrstim glavicama,
ovalnog oblika i s malo ovojnih listova tamnije zelene boje.

Srpski melez. Najraširenija domaća sorta kupusa, naročito u

Srbiji. Ima srednje razvijenu, poluuspi’avnu rozetu i vrlo
čvrstu glavicu, sa sivozelenim listovima. U Institutu za
povrtarstvo u Smederevskoj Palanci dugogodišnjim
odabiranjem stvoreni su varijeteti s belim glavicama prosečne
težine 2,5-3,5 kg. Srpski melez je vrlo rodna, srednjestasna
sorta, s vegetacionim periodom od 130 do 140 dana. Pođnosi
sušu i visoke temperature. Prijatnog je ukusa, dobro se čuva
svež i odličan je za kiseljenje.

Futoški. Najviše se gaji u Vojvodini. Ima široku, nisku i

kompaktnu rozetu sa svetlozelenim lišćem. Glavica krupna,
prosečne težine 3-4 kg, ovalna, dosta čvrsta, odličnog
kvaliteta, pogodna za svežu potrošnju i kiseljenje.

Varaždinski. Domaća sorta raširena u zapadnim krajevima.

Glavica pljosnata, vrlo zbijena, svetlozelena, teška oko 2 kg,
ljutog ukusa. Koristi se uglavnom za kiseljenje. U manjoj meri
gaje se i neke druge inostrane sorte s belim glavicama
(braunšvajski, amager i dr.). Crvene sorte (erfurtski, hako i dr.)
gaje se malo, pretežno u zapadnim krajevima zemlje i koriste
se samo za salatu.
U novije vreme u Institutu za povrtarstvo u Smederevskoj
Palanci stvorene su nove domaće sorte crvenog kupusa: viola
sa krupnim, okruglaistim, svetloljubičastim glavicama, i rubin
sa srednje krupnim jako obojenim glavicama.
Značajna novost u sortimentu kupusa su F r hibridi. Pored
visokih prinosa, za hibride kupusa je karakteristično
jednovremeno stasavanje i ujednačen izgled i kvalitet glavica.
U našim uslovima dobro su se pokazali hibridi hisepta, hinova,
histanda i dr.

Tehnika gajenja

Kupus se proizvodi rasadom ili direktnom setvom na stalno

mesto. U nas se proizvodi isključivo rasadom, mada se
pokušava gajiti i na drugi način.
Proizvodnja rasada. Za rane useve rasad se proizvodi u
toplim lejama u rano proleće. Ako se rasad pikira, setvu treba
obaviti u prvoj pclovini februara - odnosno, 40 do 50 dana pre
rasađivanja na stalno mesto. Nepikiran rasad seje se u drugoj
polovini februara. Za proizvodnju rasada potrebno je u prvom
slučaju 8-10 g semena po 1 m 2 leje, a u drugom 4-5 grama. Za
jesenju proizvodnju kupusa rasad se seje u prvoj ili drugoj
dekadi juna. Za tu svrhu odabere se pogodno baštensko
zemljište, nezakorovljeno, rastresito i dobro nađubreno
zgorelim stajskim đubretom. Površinski sloj se usitni, poravna
i podeli na leje široke 1-1,2 m. Posejano seme se pokrije
mešavinom dobro zgorelog stajnjaka i zemlje i obilno zalije.
Posle nicanja rasad se redovno zaliva, plevi i štiti od
plamenjače i buvača. Kad biljke dobiju 1-2 stalna listića,
dobro je da se prihrane rastvorom azotnih đubriva (30 g KAN-
a na 10 litara vode); posle prihranjivanja rasad se zalije vodom
da se speru ostaci đubriva sa biljaka.
Za 1 ha useva potrebno je 400-500 g dobro klijavog semena,
jer se mnoge slabo razvijene biljčice odbacuju prilikom
pripreme rasada za sadnju. Pred čupanje rasad treba dobro
zaliti. Ako je rasad prerastao ili se rasađuje po toplom
vremenu, treba mu odrezati vršne delove lista, da se smanji
isparavanje vode kroz list i ubrza primanje. Isto tako, dobro je
skresati duge žilice. Iščupani rasad treba što pre rasaditi.

Rasađivanje. Rani kupus se rasađuje kad prođe opasnost od

jačih mrazeva i dugotrajnih zahlađenja. U Srbiji takvo vreme
nastaje već krajem marta. Kasni usevi se rasađuju u toku druge
polovine jula. Za ove useve naročito je važno da se odabere
samo snažan i dobro razvijen rasad. Rane sorte se sađe na
rastojanje 50-60 cm između redova i 30-40 cm između biljaka
u redu. Kasne sorte s krupnim glavicama najčešće se sade na
razmak 70x50 cm ili 70x60 cm. Od sorta koje inače obrazuju
krupne glavice mogu se dobiti i sitnije glavice ako se u redu
rasade na manji razmak.
Kad se usevi neguju mašinama, ostavljaju se veća međuredna
rastojanja.
Naši odgajivači sade kupus pretežno ručno, pod sadiljku ili u
plitke brazde. Za veće površine mogu se uspešno koristiti
mašine sadilice: učinak je znatno viši, a ako je zemljište dobro
pripremljeno, biljke se odlično primaju. Rasad se spušta u
zemlju do prvog lista (temeni pupoljak mora ostati iznad
zemlje). Rasađene biljke odmah treba zaliti.
Nega useva. Neophodna su 2 ili 3 okopavanja. Na velikim
površinama primenjuje se mašinska kultivacija. Okopavanje
mora biti plitko, jer se veliki deo korenovog sistema razmešta
plitko, a žile idu gotovo horizontalno.

Osim okopavanjem, korovi u kupusu mogu se efikasno

suzbijati herbicidima. Treflan se primenjuje neposredno pred
rasađivanje, ali se odmah posle primene mora izmešati sa
zemljom do dubine približno 6-8 cm.
Pre rasađivanja mogu se upotrebiti basalin (1,5—2,5 1/ha) i
cobex (1,5— 3 1/ha), na isti način kao treflan, herbicid goal 2E
(2— 3 1/ha) se primenjuje posle pripreme zemljišta za sadnju
(nije pogodan za ostale kupusnjače).
Posle rasađivanja koriste se herbicidi propaklor T-50, ramrod i
propaklor 65 (8— 10 1/ha, odnosno 7— 8 kg/ha); njima se
usev tretira pošto se sadnice prime, a korovske biljke su još
mlade. Mogu se upotrebitd mesoramil 50 (3—4 kg/ha) i
semeron 25 EP (1— 1,5 kg/ha), ali osim za kupus i kelj
pupčar, nisu pogodni za druge kupusnjače. Hloxan (3—4 1/ha)
takođe je efikasan herbicid u rasađenim usevima kupusa i
ostalih kupusnjača.
Veoma važna mera je redovno navodnjavanje, naročito dok se
biljke ne prime, a i kasnije — u vreme zavijanja glavica.
Podjednako je uspešno natapanje brazdama i orošavanje. Broj
zalivanja i količina vode utvrđuju se prema prilikama i potrebi.
U našoj klimi rani kupus obično se navodnjava 3-4 puta, a
kasni 6-8 puta. Usev treba dobro štititi od štetniih insekata
(buvač, sovice, kupusar, žičnjaci i dr.). Biljke se prihranjuju
kad se prime i počnu intenzivno da rastu.
Prevremeno iscvetavanje. Odgajivači ranog kupusa često
trpe štete kad biljke isteraju cvetonosno stablo umesto da
zaviju glavcu. To se događa onda kada se biljke poseju i
rasade suviše rano, a zatim u toku nekoliko nedelja rastu na
relativno niskim temperaturama. Posredi je poznata biološka
pojava, tzv. jarovizacija, bez koje kupus ne može da donese
seme. Proces jarovizacije odvija se samo na nižim
temperaturarna (ispod 10°C). Ovaj staidijum u razviću kupusa
može nastupiti tek pošto biljka do izvesne mere poraste. Zbog
toga se događa da pod jednakim temperaturnim uslovima
starije biljke iscvetavaju, a mlađe normalno rastu i zaviju
glavicu. Pojedine sorte, naročito ranostasne, više su sklone
prevremenom iscvetavanju, ali je potrebno da nastanu
određeni spoljni uslovi pa da se ta sklonost ispolji.
Direktna setva. Direktnom setvom u polju proizvodi se kasni
kupus za jesenju i zimsku potrošnju. Proces proizvodnje,
izuzev proređivanja, može se potpuno mehanizovati. Setva se
obavlja u prvoj polovini juna, ručno ili sejalicom, na dobro
pripremljeinotm zemljištu. Međuredna rastojanja su ista kao da
se kupus proizvodi putem rasada, i podešavaju se prema
raspoloživim mašinama za negu i berbu. Kad biljke razviju
prva 3-4 stalna listića, prorede se na potrebno rastojanje i
prihrane. Veoma je važmo da se tek nikle biljeice odbrane od
buvača i drugih napasnika. Korovi se suzbijaju herbicidima i
kultivacijom međurednog prostora. Dalja nega useva je ista
kao i kod useva iz rasada. Ovaj način gajenja kupusa pogodan
je i za male amaterske vrtove.
Berba i prinosi. Kupus se bere u 2-3 navrata; glavice se setku
oštrim noževima ili sekiricama; odsecaju se iznad spoljnih
listova, tako da nije potrebno naknadno čišćenje.
Rani kupus se bere čim glavice dostignu tržnu velieinu, često
nedovoljno čvrste, jer je obično probitačnije da se što pre
iznesu na pijacu nego da se čeka da sasvirn stasaju. U Srbiji
rani kupus dospeva krajem maja ili poeetkom juna. Kasni
kupus seče se kad glavice oevrsnu, obično u dva navrata,
krajem oktobra ili početkom novembra, pre nego što nastupe
jači mrazevi sa temperaturama ispod -5°C. Ako se glavice ipak
zamrznu, treba sačekati da se otkrave, pa ih onda seći.
Prinosi ranog kupusa kreću se od 20 do 30 t/ha, a kasnog
kupusa od 40 do 60 tona po hektaru.

Bolesti i štetočine

Plamenjača. Česta bolest kupusa i drugih kupusnih biljaka.

Jači napadi plamenjače mogu da unište spoljne listove, usled
čega prinosi opadaju.
Plamenjaču izaziva parazitna gljivica Peronospora brassicae.
Ona stvara žućkaste pege koje se šire i spajaju i tako zahvate
ceo list. S naličja se obrazuje beličasta prevlaka od spora.
Bolest se javlja još na rasadu u lejama. Prenosi se iz godine u
godinu preko zaraženih biljnih ostataka. Suzbija se prskanjem
rasada 1,5%-nom bordovskom čorbom ili cinebom uz
dodavanje sredstava za kvašenje. Treba izbegavati sejanje
kupusa na zeonlji iz prošlogodišnjih leja, ukoliko se ona ne
dezinfikuje zaparivanjem. Isto tako ne treba saditi kupus ni
srodne biljke na istoj parceli bar 3 godine.
Padanje ili poleganje rasada je veoma česta i opasna bolest
rasada kupusa, karfiola i kelja u toplim lejama. U jako
zaraženim lejama i uz nestručan rad rasad može propasti samo
za nekoliko dana.
Kupus i ostalo povrće iz ove grupe napadaju i druge bolesti, ali
su one ređe i od manjeg ekonoonskog značaja.
Od štetočina kupusa najopasnije su buvači, kupusne muve,
kupusar, kupusna sovica i kupusni moljac.
Buvači (Phyllotreta sp.) To su sitne bube (tvrdokrilci) koje
izgrizaju mlade listove kupusnog povrća, rotkve i rotkvice. Jak
napad buvača može uništiti tek nikle useve ovih biljaka iz
direktne setve ih ozbiljno oštetiti rasađeni kupus, karfiol, kelj i
kelerabu.
Kupusna muva (Chortophila brassicae) napada kupus i druge
vrste iz porodice krstašica. Štete nanose larve - sitni crvići,
koji se ubušuju u podzemni deo stabla i u žile, izazivajući
uvenulost i propadanje napadnutih biljaka. Suzbija se
zalivanjem rasađenih biijaka rastvorima insekticida.
Kupusar je poznata štetočina čije gusenice izgrizaju listove
povrća iz grupe kupusa. Dok su male, gusenice žive združeno i
grizu samo površinu lista. Kasnije postaju vrlo proždrljive i od
lista ostane samo krupnija nervatura.
Kupusna sovica (Mamestra brassicae) leptir je koji polaže
jaja na naličje lista. Gusenice izgrizaju ovalne rupe na
listovima, a kasnije se ubušuju u glavicu i zagađuju je svojim
izmetom. Osim kupusa napada grašak, luk, cveklu, salatu i dr.
Kupusni moljac (Plutella maculipenis). Sitne gusenice ovog
leptira, dok su male, zavlače se u listove a kasnije izgrizaju list
s naličja, dok epidermis s gornje strane ostaje. Suzbija se
lindanom i drugim insekticidima.
Kupus napadaju i drugi insekti: neki od njih (kupusna stenica,
repičin sjajnik, rutava buba) mogu da nanesu značajne štete
semenskim izvodnicama.
Za borbu protiv štetočina kupusa odgajivačima stoji na
raspolaganju širok izbor efikasnih insekticida.

KELJ
(Brassica aleracea var. sabauda L.)

Kelj se u nas malo gaji i sreće samo na pijacama većih

gradova. Nešto veći značaj u ishrani ima u zemljama zapadne i
severne Evrope. Upotrebljava se samo za kuvanje i sušenje; jer
ne može da se kiseli. Ima znatnu hranljivu vrednost, veću od
kupusa glavičara. Njegov ukus je blag i prijatan, pa i u tom
pogledu stoji ispred kupusa.
Kelj je kultura veoma slična kupusu, od kojeg se najviše
razlikuje po naiboranom lišću s jako izraženom nervaturom,
usled čega glavice kelja nikad nisu tako čvrste i zbijene kao u
kupusa. Kelj ima kraći kočan i uglavnom sitnije glavice.
Kelj bolje podnosi mrazeve, sušu i visoke temperature nego
kupus.
Sorte - U kelja postoje mnogobrojne sorte: u nas se gaje
uglavnom rane i srednje rane.
Advent - jedna od najranijih sorta; ima malu, nisku rozetu od
jako naboranih sitnih listova i loptastu, sitnu ili sređnje krupnu
glavicu. Vrlo prinosna sorta, dobrog ukusa, otporna na
hladnoću, pogođna za letnju i jesenju proizvodnju, a može se
ostaviti da se bere i u toku zime.

Forbote, veoma rana i raširena sorta s malom rozetom i

loptastim sitnim ili srednje krupnim glavicama urnerene
čvrstine, pogodna za ranu prolećnu proizvodnju.

Gvozdena glava, srednje rana sorta s jako naboranim sedećim

listovima; spoljni iistovi su tamniji od unutrašnjih; glavice
sređnje krupne, sferične, umereno čvrste. Prinosna sorta,
pogodna za letnju proizvodnju.

Vertus, jedna od najpoznatijih sorta. Lisna rozeta srednje

razvijena, s krupnim tamnozelenim listovima na kratkim
drškama; glavica krupna (3-4 kg), malo pljosnata, umereno
čvrsta. Veoma rodna, pogedna za kasnu proizvodnju.
Gajenje. Kelj se gaji na isti način kao kupus. Za ranu
proizvodnju seje se januara ili februara u tople leje, a rasađuje
u toku marta. Rane sorte se rasađuju na razmak 40x40 cm ili
50x40 cm, srednje rane na 50x50 cm ili 60x40 cm, a kasne
sorte na 70x60 cm ili 80x60 cm. Glavice se seku po suvom
vremenu kad đostignu potrebnu veličinu. Ako ih uhvate slabi
jesenji mrazevi, postaju ukusnije.
Prinosi ranih sorta kreću se od 15 do 25 t/ha, srednje ranih 30
do 40 t/ha, a kasnih i do 80 t/ha.

KELJ PUPČAR

(Brassica oleracea var. gemmifera L.)

Botaničke osobine

Kelj pupčar pojavio se kao kulturna biljka tek početkom XIX

veka u Belgiji, pa je otuda u svetu poznat kao briselski kupus.
Kelj pupčar (ili prokelj) se u nas malo gaji, i to samo u
zapadnim krajevima zemlje; u novije vreme ima pokušaja da
se gajenje ovog ukusnog povrća proširi, što bi bilo veoma
korisno. U nekim evropskim zemljama (Belgija, Engleska i
dr.) gaji se masovno.
Za ishranu se koriste razrasli pupoljci, glavičurci, koji se
obrazuju na stablu u pazuhu listova i od njih se spravljaju
raznovrsna jela; mogu isto tako da se kisele, smrzavaju ili
suše. Kelj pupčar je vrlo hranljivo povrće, prijatnog ukusa.
Sadrži 14-15% suve materije: 3-5% proteina, 6-7% ugljenih
hidrata, vrlo značajne količine vitamina i mineralnih soli.
Kao i druge kupusnjače, kelj pupčar je dvogodišnja biljka. U
prvoj godini razvija izduženo stablo visoko 50-70 cm, a
spiralno raspoređenim listovima na dugim drškama. U pazuhu
listova obrazuju se glavičurci veličine 3-5 cm; na jednoj biljci
može ih biti i do stotinu, a najčešće 30-40. Sa starenjem biljke
donji listovi otpadaju i tako na stablu ostanu samo glavičurci.
U drugoj godini iz pazuha vršnih listova kao i iz glavičuraka,
izrastaju cvetonosna stabla koja donose seme sličnih osobina
kao i seme ostalog kupusnog povrća.

Uslovi uspevanja

Kelj pupčar ima umerene potrebe za toplotom; veoma dobro

podnosi mrazeve. Najbolji glavičurci se obrazuju s jeseni kad
su dani vedri a noći prohladne i sa slabim mrazevima; po
toplom vremenu obrazuju se slabo zavijeni, rastresiti
glavičurci. Ostali uslovi uspevanja (vlaga, zemljište, đubrenje,
plodored i dr.) uglavnom su isti kao za karfiol. Obilno
đubrenje stajnjakom ili azotnim đubrivima pogoršava kvalitet
glavičuraka (ostanu mekani i slabo zavijeni).
 Sorte

U kelja pupčara nema mnogo sorta. U praksi se obično dele

prema visini stabla, dužini vegetacije i drugim osobinama.

Herkules. Najpoznatija sorta kelja pupčara. Ima nisko stablo

(50-70 cm) gusto posednuto glavičurcima koji su čvrsti, krupni
3-4 cm i lepo zavijeni. Dosta kasna i prinosna sorta s
vegetacionim periodom od 150 do 180 dana. Slabo je otporna
na mraz.
Poznate su još i sorte: erfurtski,, sa krupnim glavičurcima,
prečnika 5-6 cm; fest, srednje visoka sorta, sa čvrstim i dosta
krupnim glavičurcima, umereno otporna na mraz; rotneri je
visoka, kasna sorta sa čvrstim, srednje krupnim glavičurcima,
podesna za duboko smrzavanje.
U novije vreme pojavile su se mnogobrojne nove sorte i
hibridi kelja pupčara.

Tehnika gajenja

U našoj klimi kelj pupčar treba gajiti kao postrni usev, posle
ranog krompira, graška i strnih žita, na sličan način kao kasni
kupus. Obradu zemljišta treba obaviti odmah posle ubiranja
prethodnog useva.
Gaji se putem rasada, ali se može proizvesti i direktnom
setvom. Za jesenju potrošnju seje se u drugoj polovini aprila, a
rasađuje na stalno mesto krajem juna ili početkom jula. Rasad
sporije raste i stigne za sadnju tek posle 50 do 60 dana. Za
zimsku i ranu proleonu potrošnju seje se i rasađuje dvadesetak
dana kasnije.
Rasađuje se na međuredni razmak od 60 do 100 cm; a između
biljaka u redu ostavlja se 50 do 70 cm. Rane, manje bujne
sorte rasađuju se gušće od kasnih i bujnijih. Rasađivanje se
mora obavljati pažljivo jer su mlade biljke vrlo osetljive.
Rasađeni usev se neguje kao i drugo kupusno povrće. Posebna
mera nege je zakidanje vrha stabla pred početak obrazovanja
glavičuraka, čime se podstiče njihov razvoj, krupnoća i
čvrstina. Važno je da se ova mera izvede u pravo vreme, inače
će efekat biti suprotan očekivanju.
Berba započinje obično 90-110 dana posle rasađivanja. Prvi
glavičurci stižu za berbu kad najniži listovi počnu da žute. Pri
berbi prvo se otkine list ispod glavičurka a zatim i sam
glavičurak. Postupnom berbom najnižih glavičuraka i
otkidanjem donjih listova podstiče se obrazovanje i stasavanje
novih glavičuraka. Berba treba da se obavlja redovno, jer
prestareli glavičurci ogrube i počnu da se otvaraju; najukusniji
su kada ih uhvati mraz, ali ih ne treha brati dok se ne otkrave.
Stavljaju se u promet upakovani u letvarice. Na temperaturi
0°C i pri visokoj relativnoj vlažnosti vazduha (95-98%) mogu
se očuvati 6-8 nedelja. Za domaću upotrebu treba pred zimu
odseći cele biljike i čuvati ih na hladnom mestu.
Prinos kelja pupčara je 8-15 t/ha.
 KARFIOL
(Brassica oleracea var. botrytis L.)

Rasprostranjenost i botanlčke osobine

Poreklom iz Sredozemljai, karfiol se pomimje kao kultura tek

od srednjeg veka. Danas se karfiol smatra dehkatesnim
povrćem, koje po izvrsnom. ukusu i hranljivoj vrednosti stoji
ispred ostalog kupusnog povrća. Preporučuje se kao dijetalna
hrana za bolesnike i decu. Od svežeg karfiola spravljaju se
raznolika i vrlo ukusna jela ili se dodaje drugim jelima da im
popravi ukus. U prehrambenoj industriji koristi se za izradu
konzervi, za marmirainje, sušenje i smrzavanje. Jestivi deo
karfiola je bela korrrpaktna glaviea, tzv. „ruža” , koju obrazuiu
etiolirani, veoma skraćeni i zbijeni delovi cvasti.
U razvijenim zemljama karfiol se veoma mnogo ceni i gaji. U
nas se sve više širi, naročito u blizini većih gradova. Na
Primorju je u većoj meri razvijena zimska i rana prolećna
proizvodnja. Na žalost, u ishrani seoskog stanovništva ovo
izvanredno povrće još uvek je gotovo nepoznato.

Botaničke osobine

Karfiol se smatra dvogodišnjom biljkom, mada se rane sorte u

podneblju sa dugom vegetacionom sezonom ponašaju kao
jednogodišnje, tj. u istoj godini procvetaju i donesu seme.
Korenov sistem u k a r fio la je slabije razvijen nego u kupusa i
pretežnim delom se razmešta plitko. Zbog toga ova kultura
iziskuje više vlage i lako dostupnu hranu u zemljištu.
Biljka najpre formira lisnu rozetu sa 15-20 listova, a zatim u
njenoj sredini izraste poluloptasta ruža. Ako se posle potpunog
obrazovanja ruža ne odseče, iz nje počnu da prorastaju
cvetonosna stabla koja brzo rastu, ozelene, granaju se,
procvetaju i donose sitno, mrko seme, slično semenu ostalih
kupusnih biljaka.

Uslovi uspevanja

Karfiol najbolje uspeva u svežem i vlažnom podneblju. Ne

podnosi ni visoke, ni niske temperature. Toplo i suvo vreme
ometa obrazovanje „ruža” , one ostanu sitne, nerazvijene ili se
uopšte ne pojave. Zbog toga u oblastima s toplim i suvim
letom, kao što je naše, karfiol se gaji kao rana prolećna ili
kasna jesenja kultura, a na Primorju čak i kao zimska.
Nepovoljno dejstvo visokih temperatura može unekoliko da se
ublaži čestim navodnjavanjem. Od mraza manje stradaju
nedorasle „ruže” , dok se razvi|enije mogu zaštititi od slabijih
mrazeva ako se pokriju zalomljenim listovima.
Za formiranje glavice u ranostasnih formi karfiola optimalna
temperatura je oko 17°C, a malcsimalna 20-25°C. Na višim
temperaturama kvalitet glavica se pogoršava. Za obrazovanje
„ruža” ranim sortama nije neophodna snižena temperatura
(ispod 10°C), dok kasnostasne forme iziskuju dugotrajno
delovanje ovakvih temperatura pre zametanja glavice.
Zbog toga se zimske sorte karfiola ne smeju sejati suviše
kasno, jer jako mlade biljke ne stignu da se jarovizuju pa zato
ne zametnu glavicu.
Karfiol uspeva na svakom dobrom zemljištu, ali su
najpogoanija duboka, plodna, strukturna i ocedna zemljišta,
bogata humusnim materijama.
Za rane useve bolja su laka, peskovita zemljišta, a za kasne -
teža, glinovitija.
Najbolja su slabo kisela zemljišta (pH = 5,8-6,8).
Karfiol se gaji u plodoredu, mada podnosi i monokulturu uz
obilno đubrenje stajnjakom. Rani karfiol ide posle
višegodišnjih trava i leguminoza ili posle stajnjakom đubrenih
okopavina i strnina, a kasni karfiol posle ranog krompira,
graška, boranije i strnih žita.
Karfiol iziskuje dobro pripremljeno zemljište. Za rani usev
zamljište se ore u jesen, na dubinu od oko 30 cm; a za jesenji
usev - čim se skine prethodni usev.
Karfiol dobro uspeva samo uz obilno đubrenje. Najbolje je da
se primeni kombinacija organskih i mineralnih đubriva.
Na zemljištu s nedovoljno humusa đubrenje stajnjakom je
obavezno. Stajnjak se zaocava s jeseni, ali dobro zgoreli
stajnjaik može se uneti i u proleće. Ako izostane stajnjak,
moraju se dati visoke normie .mineralnih đubriva: 100-120 kg
N, 150-200 kg P2O5 i oko 100 kg K2O po hektaru. Uz primenu
30-40 t/ha stajnjaka količina mineralnih đubriva može se
smanjiti za polovinu.
Poremećaji u obrazovanju glavice. Nepovoljni klimatski i
drugi Uticaji mogu izazvati nenormalno formiranje glavica.

Slepilo je izraz kojim se označava izostanak obrazovanja

glavice usled oštećenja vegetativnog vrha mlađe biljke niskim
temperaturama (nešto iznad 0°C). Pojava se primećuje kad
biljke razviju prvih 6-7 listova. Slepilo mogu izazvati i
oštećenja od mraza u početnim fazama razvoja glavice, kao i
neki drugi nerazjašnjeni uzroci.
Kržljavost glavice se javlja na biljkama koje su u vreme
rasađivanja na stalno mesto u polju bile prerasle. Takve biljke
brzo prelaze u generativnu fazu i zbog toga ne stignu da
razviju glavicu normalne veličine. Čest uzrok obrazovanja
zakržljale glavice su nepovoljni uslovi za rastenje biljaka.

Pirinčast izgled glavice nastaje kao posledica visokih

temperatura u vreme njenog formiranja i prekomernog
prihranjivanja biljaka azotom. Po površini glavice izrastaju
mnogobrojni sitni beli cvetni pupoljci, pa glavica izgleda
hrapava kao da je od kuvanog pirinča.

Prorastanje listova kroz glavicu je posledica naknadnog

vegetativnog rasta usled visoke temperature posle formiranja
glavice.

Ozelenjavanje glavice nastaje usled izloženosti jakoj sunčevoj

svetlosti.

Sorte

Erfurtski. Ima malu uspravnu lisnu rozetu i belu, čvrstu,

ispupčenu ružu osrednje veličine i odličnog ukusa. Stasava za
110-120 dana; pogodan za ranu proizvodnju. Pod istim
imenom javljaju se srednjestasne i kasne forme.
Snežna grudva. Razvija poluuspravnu, srednje krupnu lisnu
rozetu svetlozelene boje. Ruža je snežnobela, zbijena i nežna,
prosečne težine 1 do 2,1 kg i prečnika 18-20 cm. Prinosna,
srednjestasna sorta s vegetacionim periodom 120-130 dana,
pogodna za ješenju prodzvodnju.
U istom tipu su i sorte idol, master i danski eksport. Na
Primorju se gaje kasnostasnije sorte iz tzv. južnoevropske
grupe.
U novije vreme kod nas se šire nove sorte karfiola iz
zapadnoevropskih zemalja i SAD, sa odličnim proizvodnim i
tržnim odlikama.
Najpoznatije su:
Vait fox (White fox). Sorta za jesenju proizvodniu; kompaktna,
snažna biljka ima uspravne listove i lepu belu glavicu. Glavice
dosta zđruženo stasavaju, pa je period berbe kratak.
Vait rok (White rock). Sorta za kasnu letnju i jesenju berbu;
biljka sama zasenjuje glavicu unutrašnjim listovima, rozeta
lišća uspravna i pribrana pa se može saditi gušće (25.000
biljaka po hektaru). Gaje se i druge sorte: Vait top, lavina,
septora, alvita, tolteka, inka i dr.

Tehnika gajenja

Karfiol se gaji na sličan način kao kupus, ali je uvek teže

proizvesti karfiol. Za rane useve proizvodi se pikirani rasad u
toplim lejama ili staklenicima. Vreme setve i sve ostalo je isto
kao za rani raisad kuousa; najbolji je rasad dvomesečnog
uzrasta, sa kratkim, debeliim stablom i neoštećenim temenim
pupoljkom. Za kasne useve proizvodi se nepikirani rasad na
otvorenim lejama u isto vreme i na isti način kao rasad kasnog
kupusa.
Rani karfiol se rasađuje kad prođe opasnost od jačih mrazeva
neki dan kasnije nego rani kupus; kasni karfiol rasađuje se
tokom jula. Setvu i rasađivanje treba tako podesiti da se „ruže”
formiraju pre neigo što nastanu jače hladnoće.
Pikirani rasad se sadi u jamice, a nepikirani pod sadiljku.
Rasađivanje treba obaviti s pažnjom, u dobro pripremljeno i
vlažno zemljište, jer su mlade biljke dosta osetljive. Na
velikim površinama može se primeniti mašinska sadnja.
Rasađuje se najčešće na razmak 50x50 cm ili 60x60 cm. Za
kasnije sorte i na velikim površinama ostavlja se nešto veći
međuredni razmak.
Usev karfiola neguje se na isti način kao kupus. Okopava se
plitko da se ne oštete žile. Naročita pažnja se posvećuje
urednom navodnjavanju. Prihranjuje se više puta, najbolje
kompleksnim đubrivima.
Specifična mera je zasenjivanje, „etioliranje” ruža, da ne
požute od direktne sunčeve svetlosti. To se obično čini tako
što se na ružu pre nego što dostigne normalnu veličinu prislone
2-3 nalomljena lista. Efikasnije zasenjivanje postiže se
prikupljanjem i vezivanjem spoljnih listova iznad glavice.
Ovakvo zasenjivanje ne treba da traje više od nekoliko dana
kad je vreme toplo i ruže brzo rastu, niti više od 10 dana kad je
vreme prohladno i oblačno.
Neke nove sorte se same zasenjuju svojim unutrašnjim
listovima, pa ova mera postaje izlišna.
Berba. Karfiol se bere probirno, svaka dva do tri dana, jer
biljke ne stasavaju jednovremeno, a stasale ruže brzo izgube
tržne kvalitete. Ruža se odseca kad dostigne odgovarajuću
veličinu i izgled, pre nego što promeni boju i dobije
tzv. ,,pirinčastu” strukturu. Glavice se odsecaju sa ovojnim
listovima čiji se gornji deo skreše, a donji ostane u obliku
venca da štiti ružu od povreda. Ubrani karfiol ne može dugo da
se očuva. U skladištima, pri temperaturi od oko 0°C, očuva se
približno mesec dana.
Prinosi ranog karfioia su 10-12 t/ha, a jesenjeg 20-30 t/ha.
Biljke koje ne stignu da obrazuju ružu pre jačih mrazeva mogu
se izvaiditi sa busenom zemlje i preneti u zastakljenu leju, gde
će već zametnuta ruža dorasti na račun hranljivih materija iz
stabla i lišća. Pod jedan prozor može se poređati oko 50
biljaka. Za dorastanje se koriste biljke koje već imaju ružu
veličine 3-6 cim.
Karfiol pati od istih parazita kao i kupus, pa su i mere zaštite
iste.

BROKOLA
(Brassica oleracea var. italica)

Brokola je povrće veoima srodno s karfiolom. U stručnoj

literaturi var. botrytis se deli na dva podvarijeta: subvar.
cauliflora - karfiol, koji obrazuje zbijenu čvrstu cvast bele ili
žućkaste boje, i subvar. cymosa -brokola, koja obuhvata
primitivnije forme u kojih su cvasti razgranate, rastresite,
zelene ili ljubičaste. Smatra se da su današnje forme karfiola
nastale od brokole. Za razliku od karfiola, na brokoli se osim
centralne cvasti razvijaju postupno omanje mesnate cvasti i na
bočnim izdancima koje se postupno i beru. Postoje i forme s
manjim brojem krupnijih glavičastih cvasti, a u novije vreme i
sorte pogodne za mehanizovanu berbu.
Cvasti brokole, kao i karfiola, smatraju se delikatesnim
povrćem. One sadrže značajne količine karotina, vitamina C,
aminokiselina i mineralnih materija. U nas se ovo povrće gaji
malo, uglavnom na Primorju. Dosta je rašireno u Italiji.
Brokola se gaji na sličan način kao karfiol. Može se odgajiti
kao rani usev, ali bolje uspeva kao jesenji. Ako se rasadi u
julu, stigne za berbu u oktobru i novembru (počinje da se bere
100-120 dana posle setve).
Na Primorju uspeva i kao zimski usev, pa se bere od decembra
do marta.
Rasađuje se na razmaku 60-80x40-60 cm. Neguje se kao i
karfiol. Cvasti se seku pre nego što cvetovi počnu da im se
otvaraju. Sitnije cvasti se prodaju u vezama, a krupnije
pojeđinačno. Ubrane cvasti mogu da se čuvaju samo 2-3 dana,
a u rashlađenom prostoru znatno duže. Može da se zamrzava u
domaćinstvu i na industrijski način.

KELERABA
(Brassica oleracea var. gongölodes L.)

Poreklo i botaničke osobine

Keleraba je, kao i kupus, vrlo stara povrtarska biljka, poreklom

iz primorskih oblasti seveme Evrope. U mnogim evropskim
zemljama ona je značajno povrće; u našoj zemlji gaji se malo,
pretežno u zapadnim krajevima, a na istoku zemlje samo oko
većih gradova. Upotrebljava se za spravljanje kuvanih jela, a u
manjoj meri koristi se kao sveža. Bogatija je hranljivim
materijama od kupusa: sadrži 10-12% suve materije, 6-7%
ugljenih hidrata, vrlo značajne količine vitamina C, itd.
Keleraba je dvogodišnja biljka: u prvoj godini obrazuje veoma
zadebljalo stablo, loptastog oblika, tzv. jabučicu, koja sledeće
godine proraste u cvetonosno stablo i donese seme sličnog
izgleđa kao u ostalog kuousnog povrća. Mnoge rane sorte
mogu da iscvetaju u prvoj godini (umesto da obrazuju
jabučice) ako su u ranim fazama rasta bile izložene niskim
temperaturama.
 Uslovi uspevanja

Zahtevi kelerabe nrema klimi i drugim vegetacionim uslovima

slični su zahtevima kupusa. Za rane (prolećne) useve zemljište
se poore u jesen, a za kasne (letnje) odmah posle ubiranja
prethodne kulture. Slafoa mineralna ishrana i nedostatak vlage
izazivaju znatno pogoršanje unutrašnjih kvaliteta jabučice, a
prekomemo đubrenje stajnjakom i azotnim đubrivom đovodi
do njihovog masovnog pucanja. Đubrenje siromašnijih
zemljišta zgorelim stajnjakom i mineralnim đubrivima daje
vrlo dobre rezultate. Norme đubrenja su nešto niže nego za
kupus. Mineralna đuforiva se unose prilikom pripreme
zemljišta za sađnju.

Sorte

Mnogobrojne sorte kelerabe obično se svrstavaju u dve grupe:

sitne i krupne. Prvu grupu sačinjavaju sorte sa sitnim, nežnim,
ukusnim jafoučicama, kratkim vegetacionim periodom i
slabijom optornošću prema mrazu; pogodne su za ranu
proizvodnju u zaštićenom prostoru i u polju. Sorte s krupnom
jabučicom su grubljeg sastava, manje ukusne, s dužom
vegetacijom i većom otpornošću.

Bečka bela ima sitne, loptaste ili sferične jabučice, prečnika 6-

8 cm, teške 200-300 g, nežnog sastava i odličnog ukusa;
ranostasna, pogodna za ranu i jesenju proizvodnju u polju.
Bečka plava je slična bečkoj beloj, ali ima krupnije
tamnozelene listove s ljubičasto obojenom drškom i hsnom
nervaturom; jabučica je takođe ljubičasta; pogodna za gajenje
u toplim lejama jer je niskog rasta; malo je kasnija od
prethodne.

Delikates ima loptaste, srednje krupne, svetlozelene ili plave

jabučice, veoma dobrog ukusa. Ranostasna, pogodna za ranu i
letnju proizvodnju.

Golijat je kasna sorta, s vrlo dugom vegetacijom, veoma

krupna (naraste i do 5 kg), sferičnog oblika, jako ljubičaste
boje, s belim, hrskavim mesom, vrlo prinosna i dobro se čuva.

Tehnika gajenja

Keleraba se gaji uglavnom iz rasada. Kasni usevi mogu se

uspešno odgajiti i putem direktne setve. Za rane useve rasad se
proizvodi u toplim lejama. Setva se obavlja u toku februara u
2-3 navrata, radi sukcesivnog pristizanja berbe. Na 1 m 2 leje
seje se 3-5 g semena. Rano posejan rasad obično se pikira na
razmak 5x5 cm. Rasad se neguje kao i rasad ranog kupusa.
Važno je da leja ne bude suviše topla, naročito noću, jer će se
rasad istegliti; suviše niske temperature (ispod 10°C) u dužem
trajanju prouzrokuje iscvetavanje velikog broja biljaka.
Desetak dana pred rasađivanje rasad treba „kaliti”. Za kasne
useve rasad se gaji u isto vreme kao za useve kasnog kupusa.
Keleraba se rasađuje kad i rani kupus - poslednjih dana marta
ili početkom aprila. Rane i sitne sorte sade se na rastojanje
25x25 cm ili 30x20 cm ili 40x20 cm, a krupne na 30x50 ili
40x30.
 Mogu se primeniti i veća međuredna rastojanja kad se za negu
koriste mašine. Sadi se pod sadiljku, na istu dubinu na kojoj su
biljke rasle u leji. U toku vegetacije usev se neguie kao i
kupus, uz redovno navodnjavanje. Praktikuju se dva
prihranjivanja azotnim đubrivom.
Keleraba se bere dok je još nežna i mlada, tj. kad dostigne
polovinu svoje pune veličine (5-10 cm u prečniku). Iznosi se
na pijacu obično u vezama zajedno s jednim delom listova. Sa
1 ha dobije se prinos od 10 do 30 t/ha.
Kelerabu napadaju iste bolesti i štetočine kao i kupus, pa su i
mere borbe iste.

Lisnati kupus (raštan)

(Brassica oleraceae var. acephala L.)

Lisnati kupus (raštan, raštika) značajna je vrsta povrća u našim

primorskim oblastima, dok je u drugim krajevima gotovo
nepoznat. U mnogim osobinama ovaj varijetet kupusa
prevazilazi druge kupusnjače. Ima visoku ekološku plastičnost,
dobro podnosi klimatske ekstreme i lako se odgaja. Po
morfološkim odlikama i hemijskom sastavu jestivog dela
sličan je kelju pupčaru; sadrži 12-13% suve materije, 2-5%
šećera, 2-4%
belančevina, 100-200% mg vitamina C i 2-5 mg% karotina.
Raštan formira stablo visoko do 80 cm, sa srazmemo dugim
intemodijama i lisnom rozetom na vrhu. Na stablu u pazuhu
listova izrastaju izbojci „otvorenog” tipa (ne obrazuju se
glavičurci kao u kelja pupčara). Ovi izbojci i mladi listovi
koriste se za spravljanje jela.
Lisnati kupus je vrlo otporan na hladnoću. U našim
primorskim krajevima uspešno prezimljava na otvorenom
polju i bere se tokom cele zime i rano s proleća. Kao i kelj
pupčar, dobije bolji ukus kada na njega deluje mraz. Isto tako
dobro podnosi visoke, letnje temperature i sušu. Uspeva i na
slabijem zemljištu.
Raštan se, na sličan način kao ostale kupusnjače, proizvodi
sadnjom rasada. Na Primorju se seje krajem maja ili početkom
juna, a rasađuje krajem juna ili početkom jula, mada se može
sejati i rasađivati i nešto kasnije. Na višim položajima
primorske unutrašnjosti i kontinentalnom području seje se u
junu i rasađuje kad biljčice razviju 3-5 listova.
Raštan se obično sadi na razmaku 60x40 cm. U prvo vreme,
dok se biljke dobro ne ukorene, usev se zaliva i okopava, a
kasnije ne iziskuje posebnu negu. U vrtovima se često sadi kao
združeni usev s drugim povrtarsklim biljkama.
Stiže za berbu pnibližno 120-160 dana posle setve. Može se
ubrati oko 20 tona lišća po hektaru.

Kineski kupus
(Brassica pekinensis Rupr.)

Kineski kupus potiče iz istočne Azije i u tim oblastima se

odavno i masovno gaji. U manjoj meri gaji se i u
srednjoevropskim zemljama. U našoj zemlji je gotovo
nepoznat, mada u novije vreme, naročito u Sloveniji, ima
nastojanja da se uvede i proširi.
Vrsta B. pekinensis, o kojoj je ovde reč, formira manje ili više
čvrste i veoma izdužene glavice nalik na rimsku salatu.
Druga, manje raširena vrsta kineskog kupusa B. chinensis L. -
ne formira glavicu već samo uspravnu rozetu od krupnih
tamnozelenih i ovalno izduženih listova.
Kineski kupus se upotrebljava kao varivo, ali i kao salata.
Sadrži oko 10% suve materije, 1,3% belančevina, 2,6% šećera,
0,65 mg% karotina i oko 80 mg% vitamina C.
Kineski kupus je dvogodišnja biljka, mada rano posejane
biljke preko leta procvetaju i do jeseni donesu seme. Dugi
letnji dani podstiču biljke da pređu u reproduktivnu fazu pre
nego što formiraju glavicu. To je biljka prohladne klime. Ne
podnosi jače mrazeve, a ima povećane potrebe za vazdušnom i
zemljišnom vlagom. Zbog toga se ova vrsta kupusa u našem
podneblju moža odgajiti samo kao kasni jesenji usev, ili kao
rana prolećna kultura uz proizvodnju rasada u toplim lejama.
Odlikuje se brzim rastenjem i kraoim stadijumom razvića.
Odraslije biljke u uslovima dugog dana brzo prolaze svetlosni
stadijum i odmah poteraju cvetonosna stabla.
Na optimalnoj temperaturi (18-22°C) seme nikne za 2-3 dana,
a biljke stasaju za berbu posle 50-70 dana. Optimalna
temperatura rastenja je 15- 16°C, a u vreme dozrevanja glavica
10-12°C.
Postoje mnogobrojne sorte, a u novije vreme i F 1-hibridi koji
dolaze iz Japana. U Evropi su najpoznatije sorte granat,
nagaoka, hongkong i dr.

Tehnika gajenja. Kineski kupus se može odgajati na svakom

plodnom zemljištu koje dobro drži vlagu i ima povoljnu
strukturu. Pošto brzo raste i ima kratku vegetaciju, treba mu
obezbediti bogatu mineralnu ishranu unošenjem lako
rastvorljivih đubriva.
Preporučuje se 250-300 kg azotnog, 120-150 kg fosfornog i
200-250 kg kalijumovog đubriva po hektaru.
Osetljiv je na nedostatak kalcijuma, magnezijuma i bora u
zemljištu.
Podaci iz Slovenije potvrđuju pretpostavku da u našim
krajevima kineski kupus najbolje uspeva kao jesenji usev, koji
se može odgajiiti kao naknadna (postrna) kultura posle graška,
boranije, ranog krompira i drugog povrća.
Najpogodnije vreme za setvu je kraj jula i početak avgusta. U
tom slučaju usev stasa za berbu u oktobru. i novembru. Seje se
direktno na stalno mesto; gajenje iz rasada je, takođe, moguće,
ali se ne preporučuje. Ako je zemljište previše suvo, treba ga
prvo nakvasati, a zatim pripremiti za setvu. Za 1 ha, zavisno
od načiina setve, potrebno je 1-1,5 kg semena.
Seje se na međurednom razmaku 40-60 cm; kasnije se biljke u
redovima prorede na 20-40 cm jedna od druge, već prema sorti
i plodnosti zemljišta. Usev se dalje neguje na sličan način kao
karfiol. Neophodno je navodnjavanje i zaštita mladih biljaka
od bolesti i štetočina.
Prolećna proizvodnja kineskog kupusa je ista kao proizvodnja
obićnog ranog kupusa. Seje se početkom marta, a rasađuje
početkom aprila. Najbolje je da se rasad odgaji u saksijama ili
hranljivim kockama. Stigne za upotrebu krajem maja.
Berba se obavlja kad su glavice potpuno razvijene. Seku se na
isti način kao kupus ili karfiol. Stari i oštećeni spoljni listovi se
uklone, a glavice pakuju u korpe, kutije, letvarice i sl. Glavice
ne podnose dug transport i čuvanje.
Težina glavice kineskog kupusa zavisi od sorte i primenjene
agrotehnike, ali je najčešće 1-2 kg. Dobro odgajeni usevi daju
prinos 40-60 tona po hektaru.
 LISNATO POVRĆE
Vrste iz porodice Compositae — glavočke

SALATA
(Lactuca sativa L.)

Poreklo i rasprostranjenost

Salata ide među najstarije kulture. Gajili su je i veoma cenili

još drevni narodi u oblasti Sredozemlja, mnogo vekova pre
nove ere. U današnje vreme to je veoma rašireno i vrlo
popularno salatno povrće, naročito u zemljama sa svežijom
klimom. U nas se gaji u svim krajevima, gotovo u svakom
vrtu, kao i na većim površinama za snabdevanje pijaca. Javlja
se uglavnom kao rana prolećna kultura odgajena na otvorenom
ili zaštićenom prostoru. Pretežno su zastupljene glavičaste
sorte.
Salata je vrlo korisno vitaminozno povrće, deluje
osvežavajuće, podstiče apetit i varenje.

Botaničke osobine

Salata je jednogodišnja biljka iz porodice Compositae, rod

Lactuca, u bliskom je srodstvu sa divljom salatom, koja raste
kao korov i u našim krajevima.
Biljka razvija prav, vretenast centralni koren koji raste dosta
duboko. Time se objašnjava sposobnost nepresađenih biljaka,
na primer semenskih useva, da dosta dobro podnose sušu.
Međutim, korenov sistem salate (naročito u presađenih biljaka)
dosta je slab i razmešten je plitko.
Salata brzo raste i najpre razvije lisnu rozetu. U glavičaste i
rimske salate unutrašnji listovi obrazuju manje ili više čvrstu
glavicu. Veličina, izgled i druge morfološke odlike hstova i
cele biljke predstavljaju karakteristična sortna obeležja.
Cvetonosno stablo izrasta do visdne 1,5 m, u gomjem delu se
methčasto razgranava i obrazuje glavičaste cvasti sa po
dvadesetak žućkastih cvetova. Seme je sitno, sivkasto ili
mrkocrno, lancetasto i rebrasto.

Uslovi uspevanja

Salata najbolje uspeva na relativno niskim temperaturama.

Zato se u našim krajevima pretežno gaji rano u proleće, i u
jesen. Optimalna temperatura uspevanja je oko 15°C, a raste i
na 5°C. Mlade biljke nekih sorta uspešno izdrže jake zime.
Visoke temperature i suvo vreme izazivaju prevremeno
iscvetavanje. Najpovoijniji uslovi za obrazovanje glavica jesu:
sunčani dani, prohladne noći i dovoljno vlažno zemljište.
Nedovoljno osvetljene biljke obrazuju slabo razvijenu rozetu i
obično ne formiraju glavicu. Ranostasne sorte osetljive su na
dužinu dana: u uslovima dugog dana, na primer pri kasnoj
prolećnoj setvi, one iscvetaju - pre nego što obrazuju glavicu.
Zbog toga se za letnju proizvodnju koriste sorte u kojih
reakcija na dužinu dana nije izražena - to su tzv. letnje sorte.
Umerena i stalna vlaga u zemljištu značajan je uslov za gajenje
salate. Pri prekomemoj vlazi obrazuje bujne ali šupljikaste
glavice i biljke najzad uginu. Trajni nedostatak vlage u
zemljištu i vazduhu usporava obrazovanje glavica i dovodi do
prevremenog iscvetavanja.
Salata se uspešno gaji na gotovo svim vrstama zemljišta, ali su
najbolja plodna i strukturna zemljišta bogata organskim
materijama. Zemljište treba da je ocedno i da dobro drži vlagu.
Za rane useve pogodnija su laka i topla zemljišta okrenuta
jugu, a za jesenje useve teža, glinovitija. U kućnim vrtovima
za ranu salatu treba odabrati od vetra zaklonjenu i suncu
izložanu parcelu.
Đubrenje. Slabo razvijen i plitak korenov sistem u salate
iziskuje lako dostupne hranljive materije. Naročito je značajna
obilna ishrana azotom. Najbolji rezultati se ipostižu primenom
stajnjaka u kombinaciji, s mineralnim đubrivima. Na
strukturnim zemljištima odlični rezultati se dobijaju primenom
isključivo mineralnih đubriva. Ako se zemljište nađubri sa 30-
50 t/ha stajnjaka, rastura se još oko 50 kg azota i oko 100 kg
fosfora (P2O5). Ove norme treba da su dosta veće ako se ne
đubri stajnjakom. Kalijumova đubriva daju se samo lakim i
siromašnim zemljištima.
Stajnjak se zaorava u jesen, a mineralna đubriva rasturaju pri
pripremi zemljišta za setvu, odnosno rasađivanje.

Sorte

U salate postoje mnogobrojne sorte koje se svrstavaju u 3

botanička varijeteta: glavičaste salate, rimske salate i lisnate
salate.
1. Glavičaste salate (var. capitatla). Najviše su raširene i
karakteristične po tome što zavijaju manje ili više čvrstu
glavicu, najčešće loptastog ili pljosnatog oblika. Listovi su
glatki ili kovrdžasti, s ravnim ili nazubljenim obodom, nežnog
sastava. U nas se gaje gotovo isključivo glavičaste salate.
Majska kraljica, u nas vrlo raširena salata. Obrazuje nežne,
srednje krupne, loptaste ili sferične glavice proseone težine
100-120 g; listovi slabo naborani, s crvenkastim pegama po
obodu; prinosna i rana sorta s vegetacionim periodom od 70 do
100 dana. Pogodna za ranu prolećnu proizvodnju na
otvorenom i zaštićenom prostoru.
Betnerova. Razvija malu rozetu sa sitnim, lepezastim, glatkim
listovima. Glavica sitna, prosečne težine 70-80 g, čvrsta,
unutra žutozelena, nežnog sastava. Vrlo rana, s vegetacionim
periodom u polju 60-65 dana, a u zaštićenom prostoru 75-80
dana.
Ljubljanska ledenka ima krupne glavice (200 do 300 g), malo
hrskave; listovi su krupni i nešto naborani, s nazubljenim
obodom i izraženom nervaturom, žutozeleni. Srednjestasna
sorta, pogodna za kasnu prolećnu proizvodnju.
Nansen je sorta sa osrednje krupnim, okruglastim
svetlozelenim glavicama, dobro podnosi niske temperature i u
našoj klimi obično dobro prezimi te rano stigne s proleća.
U manjoj meri kod nas se gaje i druge sorte salate: novosadska
maslenka, batavija, unikum, grejt lejk, zagrebačka kristal
letnja, atrakcija i druge.
2. Rimske salate (var. romana) obrazuju vrlo krujpne
izduženo-ovalne, manje ili više rastresite glavice, grube,
hrskave strukture; listovi su izduženi, zeleni ili tamnozeleni,
uspravni, s ravnim ili slabo nazubljenim obodom. U nas su
malo raširene.
Najpoznatija sorta je pariska bela, a u manjoj meri gaji se sorta
žuta marula, poreklom iz Eugarske.
3. Lisnate salate (var. acephala) razvijaju samo lisnu rozetu,
bez glavice. U nas se ne gaje.
 Tehnika gajenja

Proizvodnja rasada. Salata se obično gaji putem rasada. Za

ranu prolećnu proizvodnju rasad se proizvodi u toplim lejama
ili staklenicima. Seje se u toku februara, na redove, sa 2-3 g
semena na 1 m2 leje. Gusta setva nije za preporuku, jer se
dobija slabiji rasad i veća je opasnost od bolesti. Gusto iznikli
rasađ mora se blagovremeno prorediti. Naročito je važno da se
u leji održava umerena temperatura i vlaga. Rasad stigne za
rasađivanje 4-6 nedelja posle setve.
Veoma je korisno da se salata seje u vremenskim razmacima i
tako produži period prispevanja i potrošnje. Za nešto kasnije
useve rasad se može proizvesti u zaklonima od plastične mase,
na pažljivo pripremljenim i nađubrenim lejama. Rasad za
jesenju sadnju (za useve koji će prezimiti) seje se krajem
avgusta ili početkom septembra u otvorene leje.
Rasađivanje i nega. Rani prolećni usevi rasađuju se čim
prođu jaki i dugotrajni mrazevi, obično u drugoj polovani
marta. Pred rasađivanje rasad treba dobro kaliti. Biljke se vade
pažljivo i sade na istu dubinu na kojoj su rasle u leji, vodeći
računa da se koren postavi pravo naniže. Sve slabe, izdužene i
bolesne biljčice treba odbaciti. Sadi se ručno pomoću sadiljke.
Sorte sa sitnijom glavicom obično se sade na razmak 20x20
cm, a bujnije sorte na 30x30 cm. Na velikim površinama
međuredni razmak se podešava prema raspoloživom sistemu
mašina. Najčešće se primenjuju dvoredne ili višeredne trake
između kojih su izvučene brazde za kretanje traktora i
navodnjavanje (kultura na lejama). Između biljaka u redu
ostavlja se rastojanje 20-40 cm, već prema sorti i plodnosti
zemljišta.
Jesenja sadnja obavlja se početkom oktobra. Koriste se zimske
glavičaste sorte ili rimska salata. Ovi usevi stignu rano u
proleće, a u primorskim krajevima već krajem zime.
Nega salate je jednostavna: obično je potrebno obaviti 1-2
okopavanja da se unište korovi i razrahli površina. Okopavanje
mora biti plitko, 5-6 cm dubine, da se odsecanjem bočnih žila
na ošteti inače dosta slab i plitak korenov sistem biljaka. Ako
nema mnogo korova niti pokorice, bolje je umesto okopavanja
izvršiti plevljenje.
Kada se salata gaji na većim površinama, korovi se suzbijaju
herbicidima. Najviše se primenjuju bonalan (6-9 l/ha) i treflan
(1-2 l/ha), pre setve ili rasađivanja. Posle prskanja ove
herbicide treba izmešati sa zemljom do dubine 5-10 cm. Kad
salata nikne ili se rasađene biljke prime, može se upotrebiti
herbicid Kerb 50 W (3-4 kg/ha). Osim u salati, svi pomenuti
herbicidi mogu se primeniti i u usevima endivije i radiča.
Dobro je da se usev salate jednom prihrani čim se biljke
prime; u toku vegetacije treba navodnjavati po potrebi.
Direktna setva. Ovaj sistem se redovno koristi u proizvodnji
semena, ali se uspešno može primeniti i u proizvodnji salate za
potrošnju.
Veoma je važno da se parcela što bolje pripremi i poravna.
Setva se obavlja u proleće što je moguće ranije; zimske sorte
otporne na mraz i rimska salata mogu se sejati u toku
septembra, tako da se biljčice dobro ukorene do jačih mrazeva.
U tom slučaju usev će stasati dosta rano u proleće.
Setva se izvodi na redove s razmakom 40 cm, ili na dvoredne i
višeredne trake između kojih se ostavlja rastojanje 50-60 cm;
razmak između redova u traci je 20-30 cm.
Kasnije se biljke u redovima prorede na međusobni razmak od
20 cm za sorte slabog rasta i oko 30 cm za bujnije sorte.
Biljke se prvi put proređuju 2 nedelje posle setve. Na
određenom rastojanju ostavljaju se „buketi” biljčica: nešto
kasnije, kad se pojave prvi stalni listići, buketi se rasčupaju i
ostavi se samo jedna biljka. Buketiranje se može obaviti i
mašinama koje se kreću upravno na pravac redova.
Berba i prinosi. Lisnate salate se beru čim njihovo lišće
dovoljno naraste, ali pre nego što postane žilavo i gorko.
Glavičaste salate iz rane proizvodnje počnu da se beru pre
nego što su sasvim stasale. Međutim, za pijacu se beru, po
pravilu, lepo zavijene i čvrste glavice, ali pre nego što poteraju
u seme. Nedovoljno stasale glavice su šupljikaste i ne mogu da
podnesu uobičajeni proces pripreme i prodaje. Zbog toga se
berba vrši probirno, svakog ili svakog drugog dana. Glavica se
odseca oštrim nožem do zemlje, a zatim sa nje uklanja sve
zaprljano, požutelo, uvelo i bolesno lišće. Za pijacu se bere
pred veče ili rano izjutra.
Prinos ranih sorta je 20-25 t/ha, a sorta s krupnijom glavicom
30-40 t/ha.
Salata je osetljiv proizvod i pod nonnalniim uslovima brzo
uvene i propadne. Na dužim relaeijama transportuje se
hladnjačama. U skladištu, na temperaturi od oko 0°C očuva se
2-3 nedelje.

Bolesti i štetočine

Salata najčešće pati od plamenjače. Bolest zahvata lisno tkivo

koje se suši, ili, ako je vreme vlažno-istruli. Prouzrokovač je
gljivica Bremia lactucae. Suzbija se prskanjem bordovskom
čorbom, ali samo dok su biljke još mlade. Preventivne mere su
plodored i uništavanje biljnih ostataka.
Osim plamenjače, kulturi salate nanose štetu i druge bolesti:
antraknoza, bela i siva trulež, mozaik i dr. Stetni su i neki
insekti - žičnjaci, sovice, lisne vaši i dr.

Endivija
(Cichorium endivia)

Endivija je poznata vrsta zimske salate, karakteristične po

sadržaju glikozida od kojih potiče njen nagorak ukus. U nas je
raširena uglavnom u Sloveniji.
Za jelo se upotrebljava bujno razvijena lisna rozeta. Gaje se
dva varijeteta: eskariol endivija (var. latifolium) sa umereno
naboranim i slabo nazubljenim listovima i krecava endivija
(var. crispum) sa duboko. urezaindm kriecavim lišćem.
Endivija je biljka prohladne lclime, veoma dobro podinosi
mrazeve i može prezimiti na otvorenom polju. Najbolje raste u
rano proleće ili u jesein. Ima velike potrebe za vlagom i dobro
nađubrenim zemljiištem.
Gaji se uglavnom kao jesenji usev, iz rasada. Setva se obavlja
u julu ili prvoj polovini avgusta; rasađuje se kad biljčice
razviju 3-4 lista, na razmak 50x30 cm.
Usev se neguje na istovetan način kao salata. Primemjuje se
naročit postupak - blanširanje; u dobro razvijenih biljaka lisna
rozeta se pribere i veže kanapom. To se radi po suvom
vrememu na 2-3 nedelje pred berbu.
Za berbu stiže 60-70 dana posle rasađivanja. Normalno
razvijene biljke dostignu težinu 400-500 g; one se odsecaju pri
osnovi, a zatim odvežu, očiste i nose na pijacu. Za potrošnju u
toku zime dobro razvijne biljke se iščupaju i posade jedna uz
drugu u leje pokrivene staklom.
Endivija daje prinos od 15 do 25 t/ha.
 Vrste iz porodice Chenopodiaceae - pepeljuge
SPANAĆ
(Spinacia oleracea L.)
Spanać je veoma raširena kultura u zemljama umerenog
pojasa. Gaji se u svim našim krajevima, uglavnom za gradske
pijace, a u novije vreme i za konzervnu industriju. Posebni
prehrambeni značaj ove kulture jeste u tome što prispeva u
vreme kada drugog povrća malo ima.
Za ishranu se upotrebljava mlado lišće čija se hranljiva
vrednost visoko ceni; ono sadrži značajne količine lako
svarljivih belančevina, vitamina i mineralnih soli, naročito
gvožđa, fosfora i kalciju.ma.

Botaničke osobine

Spanać je jednogodišnja biljka iz porodice pepeljuga

(Chenopodiaceae). Najpre obrazuje lisnu rozetu iz koje zatim
izrasta cvetonosno stablo. Osobine rozete i lista jesu
karakteristična sortna obeležja.
Zavisno od polnih karaktera biljke spanaća mogu biti muške,
ženske i jednodome. Na muškim biljkama obrazuju se samo
muški cvetovi; one su sitnije, s manje listova, ranije prorastu.
Ženske biljke su sa više listova i na njima se obrazuju samo
ženski cvetovi. U većini sorti odnos između muških i ženskih
cvetova je 1:1. Javljaju se i jednodome biljke u čijim se
cvastima formiraju muški i ženski cvetovi; one su po broju i
krupnoći listova nalik na ženske biljke.
Spanać ima vrlo kratku vegetaciju. Rane sorte potpuno
formiraju lisnu rozetu za 30-35 dana posle nicanja, a kasne
posle 45 dana.
 Uslovi uspevanja

Spanać je biljka svežeg podneblja. Optimalna temperatura

rasta mu je 12-14°C, ali dobro raste i u toku toplijih zimskih
dana. Veoma je otporan prerna mrazu i dobro izdrži naše zime.
U južnijim krajevima raste gotovo cele zime. Seme najbolje
niče već na temperaturama od 5 do 6°C.
Za spanać je najpovoljnija umerena vlažnost zemljišta i
vazduha. Visoke temperature i suša pogoršavaju kvalitet lista i
ubrzavaju prorastanje cvetonosnih stabala.
Spanać je biljka dugog dana. Na dugom danu biljke
iscvetavaju pre nego što potpuno formiraju lisnu rozetu, što se
u praksi često događa s usevima iz kasne prolećne setve.
Spanać dobro uspeva samo na plodnim i nađubrenim
zemljištima.

Sorte

Postoje mnoge sorte spanaća. U poslednje vreme koriste se i

F1-hibridi. Kod nas su najviše rasprostranjene dve sorte:
matador i viroflej.

Matador. Razvija snažnu poluuspravnu rozetu s krupnim,

ovalnim, lako naboranim, mesnatim listovima na srednje
dugim drškama. Srednje rana sorta s vegetacionim periodom
od oko 35 dana. Dobro podnosi niske temperature, pogodna je
za jesenju i prolećnu setvu.

Viroflej. Stara poznata sorta, s poluuspravnom rozetom i

jajolikim glatkim listovima šiljastog vrha, svetlozelene boje.
Ranostasna i rano kreće u stablo. Otporna na mraz.
Osim opisanih, u manjoj meri se gaje i druge sorte: golijat,
viktorija, viking, eskimo, gaudri, konzista, simfonija, hibema,
vikimun i dr.

Tehnika gajenja

Kod nas se spanać gaji uglavnom kao zimskd usev koji se seje
krajem avgusta, u septembru ili kasno u jesen (predzimska
setva).
Uspešno se može ođgajdti i setvom u proleće. U tom slučaju
veoma je važno da se setva obavi što ranije, jer ukoliko je
setva kasnija, utoliko su prdnosi manji i kvalitet spanaća slabiji
usled brzog prorastanja u seme.
Neophodno je da se zemljište za spanać obradi neposredno
posle skidanja prethodnog useva. Ukoliko prethodna kultura
nije đubrena stajnjakom, dobro je pod spanać zaorati 30-40
t/ha dobro zgorelog stajnjaka. Pred setvu treba rasturiti još 30-
40 kg azota, 50-60 kg fosfora i oko 60 kg kalijuma. Ako nije
unošen stajnjak, norme mineralnih đubriva, naročito azota,
treba da su znatno veće.
Spanać se seje na međuredni razmak 20-30 cm i na dubinu 3-4
cm. Treba posejati 20-25 kg semena po 1 ha. Zasejana parcela
mora se povaljati.
Na velikim površinama, naročito kada se spanać gaji za
industrijsku preradu, spanać se seje gusto 80 do 100 kg
semena po ha. U tako gustom usevu listovi stoje uspravno pa
se usev može pokositi mašinom. Na taj načiin dobija se znatno
veći prinos, pogotovu ako se seju hibridi snažnijeg rasta ili
hibridi sa ženskim i jednodomim biljkama.
Radi suzbijanja korova u spanaću koristi se herbicid ro-neet 72
EC (5-8 1/ha), kojim se površina prska pre setve i zatim
izmeša sa zemljom do dubine 5-8 cm. Bolji efekti se postižu
ako se ista površina ubrzo posle setve (ili istovremeno sa
setvom) ponovo isprska herbicidom venzorom (1-1,2 kg/ha).
Posle nicanja koristi se betanal (6 1/ha).
Berba spanaća započinje kad biljke dobiju 5-6 dobro
razvijenih listova i traje sve dok ne poteraju u cvetonosna
stabla. U ranije posejanih useva jedan deo biljaka stigne za
berbu još iste jeseni, a preostali deo bere se rano u proleće. U
južnijiim krajevima berba traje cele zime. Usevi iz jesenje
setve obično prispevaju u martu i aprilu, a iz prolećne setve u
aprilu i maju.
Spanać se bere ručno, čupanjem ili odsecanjem biljaka do
zemlje. Velike površine se žanju kombajnima dli kosačicama.
Berbe se obavljaju u svežijim časovima danađ, izjutra kad
opadne rosa i predveče.
Usevi iz jesenje setve daju prinos od 15-20 t/ha, a iz prolećne
9-10 t/ha.

Blitva
(Beta vulgaris ssp. cicla L.)

Blitva ili mamgold je lisnato povrće od kojeg se spravljaju

barene salate ili jela kao od spanaća. Gaji se u umerenom
klimatskom pojasu, a kod nas samo u zapađnim i primorskim
krajevima zemlje. U novije vreme širi se i u drugim
krajevima..
U botaničkom pogledu blitva je veoma slična cvekli, šećemoj i
stočnoj repi, ali ona, međutim, ne obrazuje zadebljali koren,
već bujne listove na snažnim drškama i sa vrlo izraženim
rebrastim centralnim nervom.
Za blitvu je karakteristično da jednako dobro podnosi hladno
vreme i niske temperature kao i letnje žege, te se vreme setve i
vreme prispevanja može podešavati prema zahtevima tržišta.
Blitva se javlja u dva botanička varijeteta: kao lisnata i kao
rebrasta blitva.

Lisnata blitva (ssp. cicla f. hortensis) obrazuje rozetu s

mnogobrojnim listovima svetlije ili tamnije zelene boje. Za
jelo se koristi liska.

Rebrasta blitva (ssp. cicla f. macropleura) razvija krupne

listove duge i preko 60 cm, s jako razvijenom drškom i
centralnim nervom. Za jelo se koriste drške i rebrasti glavni
nerv na sličan način kao špargla ili karfiol. Najpoznatije sorte
rebraste blitve su lukulus, a zatim srebrnasta i lionska žuta.
Blitva se gaji kao cvekla. Iziskuje plodna, dobro nađubrena
zemljišta; naročito je važno obilno đubrenje azotom. Seje se
počev od marta pa do maja na međurednom razmaku 40-50
cm; za ranu prolećnu potrošnju treba je sejati krajem leta ili u
ranu jesen. Za 1 ha potrebno je oko 15 kg semena. Prvi put se
proređuje kad biljke razviju 2 stalna lista, a drugi put u fazi
razvoja 4. ili 5. lista tako da biljke u redu ostanu na
međusobnom rastojanju 20-30 cm.
Blitva iz prolećne setve stiže za berbu krajem juna. Uvek se
beru spoljni listovi. Na pijacu se iznose povezani u snopiće. Sa
1 ha ubere se 30-50 tona litsova.
 Loboda
(Atriplex hortensis L.)

Kulturna loboda potiče od divlje, koja se sreće u umerenom

klimatskom pojasu Evrope i Azaje. To je stara .povrtarska
biljka koju je sada potisnuo spanać, te se malo gaji, uglavnom
u vrtovima i baštama. Njen značaj je u tome što se bere leti,
kada na pijacama nema spanaća i drugog lisnatog povrća.
Loboda je jednogodišnja biljka iz porodice Chenopodiaceae
(pepeljuge). Njeno stablo, uglastog preseka i šuplje, izraste 80-
100 cm, ponekad i znatno više. Listovi su srcasti, široki, slabo
nazubljenii, veoma nežne građe, naspramno raspoređeni na
stablu; idući prema vrhu listovi su sve uži i sitniji. U
povrtarstvu se koriste forme sa zelenim žućkastim i crvenim
listovima. Cvetovi su sitni, dvopolni, a seme žućkasto, mrko ili
cmo, apsolutne težine 4-6 g, slabe klijavosti (oko 30%).
Loboda dobro raste na svakom dobrom zemljištu i može da se
odgaji bez navodnjavanja, mada ne podnosi sušu.
Seje se u martu i aprilu, plitko (na 5 mm), na međurednom
razmaku 30-40 cm. Zbog slabe klijavosti seje se 20-30 kg
semena po hektaru. Može se sejati i u jesen. Nega se sastoji u
suzbijanju korova i navodnjavanju. Ako se biljkama zakinu
vrhovi, dobije se krupnije lišće.
U vrtovima listovi lobode se benu postuipno, više puta, a kada
se gaji na većim površinama, biljke se pokose u trenutku kada
su razvile nekoliko pari listova pogodnih za upotrebu. Pošto
biljke brzo teraju u seme, naročito leti kada su dani dugi, a
vreme toplo i suvo, dobro je da se setva obavi u više navrata i
tako za duže vreme obezbedi pristizanje mlađog lišća.
Dobro odgajeni usevi daju prinos 30-40 tona/ha.
 Vrste iz porodice Aplacea (Umbelliferae) - štitonoše

Mirođija
(Anethum graveolens L.)

Mirođija je poreklom iz južne Evrope i u našim krajevima

raste kao dlivlja hiljka. Poznavali su je još stari Grci i
Rimljani. U nas se gaji na malim površinama kao začinsko
povrće u vrtovima, a samo ponegde na većim pareelama za
preradu.
Upotrebljavaju se mlađe sočne grančice i lišće, kao začin u
jelima, salatama i konzervama od povrća. Odlikuje se
mirišljavim etarskim uljem i vitaminima. U svežem lišću ima
oko 170 mg% vitamina C, 8 mg% karotina i 0,15 mg%
vitamina B. Suve materije ima 16-17%.
Mirođija je jednogodišnja biljka s kratkom vegetacijom,
donese zrelo seme oko 90 dana posle nicanja. Koren je
vretenast, dobro razvijen, stablo žbunasto, osrednje razgranato,
poraste 80-150 cm u visinu; listovi jako urezani, igličasti;
cvetovi skupljeni u štitolike cvasti, stranoaplodni; u svakom
cvetu obrazuju se po dva plođa (semena); seme pljosnato,
elipsasto, svetlo ili tamnomrko, s uzdužnim tankim rebrima,
apsolutne težine 1,5-1,8 g, slabe klijavosti (50-60%), koju
očuva 2-3 godine.
Mirođija ima male potrebe za toplotom. Seme klija već na
3°C, a biljka najbolje raste pri temperaturi 15-17°C. Nema
velike potrebe ni za svetlošću, ali pri slabom osvetljenju biljke
se izdužuju i manje su aromatične. U fotoperiodskom
pogleduje biljka dugog dana.
U početnim fazama rasta ima velike potrebe za vlagom, a kad
se dobro ukoreni, postaje otpornija na sušu; kasni (letnji) usevi
moraju se ipak navodnjavati.
Tehnika gajenja. Dobro uspeva na različitim zemljištima, ali
najbolje raste na parcelama koje su bile đubrene stajnjakom
pod prethodni usev. Može se gajiti posle bilo kojeg useva.
U vrtovima se često gaji kao međuusev u drugom povrću, po
obodu leja, pored vada za navodnjavanje i sl. Na većim
parcelama, za potrebe prehrambene industrije, gaji se u
trakama na ravnoj površini, ili na visokim lejama; između
redova u traci ostavlja se 15-20 cm, a između traka 50 cm.
Leje treba napravitii još pre zime i tako omogućiti ranu setvu s
proleća.
Seje se u više navrata, svakih 15-20 dana, na dubinu 1,5-2 cm.
Za 1 ha potrebno je 6-8 kg semena. Pošto sporo niče, radi
obeležavanja redova može se semenu mirođije dodati seme
salate.
Neguje se okopavanjem i zalivanjem po potrebi.
Berba se obavlja odsecanjem grančica kad biljke dostignu
visinu 10-15 cm, što obično biva 4-5 nedelja posle nicanja. Na
pijacu se iznosi u vezama po 100 g. Sa 1 ha može se dobiti oko
100.000 veza ili 8-12 tona.
Za industrijske svrhe mirođija se bere kad na biljkama seme
počne da zri. Biljke se žanju do zemlje, vezuju u snopiće i
ostave na polju da se prosuše. Sa 1 ha dobija se 12-15 tona
suvih stabljika.
 Morač
(Foeniculum vulgare Mill. var. dulce)

Morač je u nas malo raširena vrsta povrća, ali se u nekim

zemljama, naročito u Italiji, dosta gaji. Za jelo se koriste
skraćene lisne drške, sa veoma zadebljalim i prošireniim
lisnim rukavcima koji se međusobno preklapaju i tako,
zajedno sa skraćenim stablom, obrazuju glavicu.
Od morača se spravljaju jela specifičnog mirisa koji potiče iz
eteričnih ulja (anetol); sadrži dosta ugljenih hidrata, vitamina
C i karotina.
Morač je jednogodišnja biljka iz porodice Umbelliferae
(štitnjače). Ima umerene potrebe za toplotom, mada može da
isklija već na temperaturi od oko 2°C. Najbolje raste na
temperaturama između 15 i 20°C. To je biljka dugog dana i
leti lako procveta, naročito ako je vreme toplo i suvo. Ima
umerene potrebe za vlagom. Dobro uspeva na svakom
plodnom i strukturnom zemljištu.
Seje se u aprilu, direktno, ili se najpre odgaji rasad u leji.
Između redova se ostavlja 40-50 cm, a između biljaka u redu
15-20 cm. Za jesenju potrošnju setva se obavlja u junu. U
primorskim krajevima može da se seje u avgustu i da se bere
od decembra do marta.
319
Biljke u toku vegeta cije treba braniti od korova i
navodnjavati. Oskudica u vlazi izaziva zastoj u rastenju
i podstiče prevremeno iscvetavanje. Kad biljke počnu da
debljaju, mogu se malo zagruti zemljom. Berba se obavlja
sečemjem biljaka odmah ispod glavice. Pre iznošenja na
pijacu skrešu se svi lastovi, osim najmlađih. Italijanske
sorte daju glavice težine 200-300 grama.
Može se postića prinos 15- 20 tona po hektar
 Vrste iz porodice Labiatae - usnatice

ČUBAR

(Satureja hortensis L.)

U našim krajevima , kao i drugim delovim a južne

Evrope, rastu mnoge vrste divljeg čubra. Kulturne
forme ove biljke gaje se zbog veoma aromatičnog lišća
koje se u potrebljava kao začin u jelima i konzervama.
Gaji se, uglavnom, u vrtovima i baštama kao sporedni
usev, pored voda za navodnjavanje ili po obodu leja.
Povrtarski čubar je jedn ogodišn ja biljka. Ima dobro
razvijen korenov sistem i jako razgranato stablo, izrazito
žbunastog izgleda, visoko 30-40 cm; listovi su sitni,
sedeći, uski, kopljasti. Cvetovi su sitni, svetloljubičasti ili
beličasti, javlja ju se u grupama po 3-5, na poslednjim
grančicama. Seme mrko, okruglo, sitno, apsolutne težine
0,6-0,8 g, klijavost očuva 2 godine.Ima umerene zahteve u
poglede toplote, vla ge i zem ljiš ta. Na jako plodnom
zemljištu, ili ako se biljke previše đubre azotom, grančice
se izdužuju i mnogo izgube u kvalitetu. Voli sunčane
položaje i ne podnosi zasenjivanje.
Proizvodi se iz rasada, mada se može sejati na stalno
mesto. Seje se od sredine aprila do sredine juna. Rasad za
1 ha može se proizvesti setvom 200-300 g semena; na 1
m2 leje seje se 2 g semena koje se pokrije tankim slojem
đubrevite zemlje i za tim utaba; do nicanja dobro je da leje
budu poknivene asurama. Rasad stigne za rasađivanje oko
mesec dana posle setve. Raniji usevi daju veći prinos i
bolji kvalitet.
Rasađuje se na razmaku 30x30 cm, a na velikim
površinama u trakama po šemi 60 + 30 + 30+30/30 cm. U
toku vegetacije se okopava i po potrebi zaliva.
Bere se u početku cvetanja (tada su biljke
najaromatičnije), odsecanjem ili čupanjem celib biliaka.
Troše se sveže grančice ili se biljke osuše u hladu pa se
osušeno lišće upotrebljava kao začin. Na pijacu se iznosi
u vezama po 1 ili 2 biljke.
Prinos svežeg lišća je 5-6 t/ ha, osušenog 1,5-2 t/ ha, ili 70-
80 hiljada biljak a po hektaru.

Majoran

(Majorana hortensis Moench.)

Ova povrtarska začinska biljka gaji se zbog mirisnog lišća

koje se, sveže ili suvo, dodaje jelima. Koristi se takođe, za
ekstrakciju etarskog ulja jakog i prijatnog mirisa za
prehrambene proizvode.
Majoran je po prirodi višegodišnja vrsta ali se zbog
osetljivosti prema hladnoći gaji kao jednogodišnji usev. U
našem podneblju retko kad može da prezimi na
otvorenom prostoru.
Ima dobro razvijen, duboko razmešten korenov sistem,
žbunasto razgranato stablo visoko do 50 cm i sitne
elipsaste listove. Na vrhu svake grančice razvije se cvast
od sitnih, beličastih ili ružičastih cvetova. Seme okruglo,
mrko, vrlo sitno (apsolutna težina oko 0,2 g), očuva
klijavost 2-3 godine.
Majoran je termofilna vrsta - minimalna temperatura
klijanja je oko 14°C, a optimalna oko 25°C.
Mada je biljka dosta otporna na sušu, u ranim fazama
razvoja izisku je navodnjavanje. Ima velike potrebe za
svetlošću i ne podnosi zasenjena mesta. Najbolje raste
na dubokom, strukturnom i plodnom zemljištu .
Razmnožava se u glavnom iz rasada mada se može
odgajiti i setvom na stalno mesto. Ravnomerniji raspored
semena pri setvi obezbeđu je se dodavanjem sitnog
peska. Na 1m2 leje seje se 1-1,5 g semena. Setva se
obavlja u drugoj polovini marta ili početkom aprila u
toplim lejama ili plastenicima. Zbog plitke setve vlaga za
nicanje obezbeđu je se zalivanjem leje pre setve i
pokrivanjem semena prosejanim stajnjakom, tresetom ili
kompostom. Posejan sredinom marta, rasad dospeva za
sadnju na početku maja. Za 1 ha usev iz rasada potrebno
je 300-400 g semena, a u direktnoj setvi 4-5 kg.
Parcela za sadnju majorana treba da se poore u jesen i
pri tom e nađubri zgorelim stajnjakom. S proleća se
kultivira 2-3 puta, a prilikom pripreme površine za setvu
unese se umerena količina mineralnih đubriva.
Majoran se rasađuje početkom maja kad prođe opasnost
od kasnih mrazeva. Rasađuje se (ili seje) na međurednom
rastojanju 30-40 cm, a biljke u redu treba da budu 10-15
cm jedna od druge. Može se sejati na ravnu površinu ili
na visoke leje po šemi 60 + 45 + 45/ 10 -15 cm.
Neguje se okopavanjem, plevljenjem i navodnjavanjem mladih
biljaka.
Berba se obavlja pred cvetamje ili n ajkasnije u fazi
punog cvetanja; biljk e se režu, žanju ili kose na 5-6 cm
iznad površine zemljišta, zatim se povežu u snopiće i
sušeu hladu. U toplijim predelima može da se dobije i
druga berba. U vrtovima se beru sve mlade grančice po
potrebi.
Dobro odgajeni usevi daju 3-4 tone osušenog majorana.

KORENASTO I KRTOLASTO POVRĆE

Vrste iz porodice Imbelliferae – štitonoše

Mrkva

(Daucus carota L.)

Poreklo i rasprostranjenost

Mrkva je nastala od divljih formi koje rastu kao korov

u zemljama Evrope i Amerike. Poznata je od pamtiveka
narodim a Sredozemlja. Ima široku i raznovrsnu
upotrebu u ishrani i sve više se širi kao korisno i
izvanredno zdravo povrće. Upotrebljava se u svežem
stanju (kao salata), zatim kuvana pri spravljanju raznih
jela, onda konzervisana, sušena ili u vidu sokova. Na
našim pijacama sveže mrkve ima cele godine, jer se
zimi dosta lako čuva. Mrkva ima srazmerno veliki procenat
šećera (4-12%) vitamina i mineralnih materija. Odlikuje se
izuzetnim bogatstvom karotina (provitaminom A), kao i
značajnim količinama vitamina B. Svi njeni sastojci su
lako svarljivi.
U našoj zemlji mrkva se gaji na površin i od oko 12.000
hektara, što nije mnogo, jer je ovo povrće u mnogim
našim krajevima malo poznato.
 Gaji se pretežno u severnim i zapadnim krajevima
zemlje. U novije vreme ga jenje mrkve se sve više š
iri u Pomoravlju, Mačvi i Vojvodini. U svetu se gaji na
oko 470.000 hektara.

Botaničke osobine

Mrkva je dvogodišnja biljka iz porodice Umbellijerae.

U prvoj godini obrazu je zadebljali koren sa rozetom
lišća, a u drugoj cvetonosno stablo i seme.
Biljka razvija cvetonosna stabla tek pošto bude izložena
dugotrajnom delovanju (50-60 dana) niskih temperatura
(ispod 10°C). Sasvim mlade biljke ne mogu se jarovizovati,
ali kad malo odrastu razviju koren prečnika 5-6mm, lako
se jarovizuju I prelaze u seme. Što je koren razvijeniji, prelaz
u reproduktivnu fazu je lakši. Trajanje stadijuma
jarovizacije zavisi u velikoj meri od sorte. Dugi dani,
visoke temperature i suša, takođe, podstiču
iscvetavanje.
U našem podneblju, pojedinih godina javlja se
prevremeno iscvetavanje velikog broja biljaka u prerano
posejanih useva, što odgajivačima nanosi velike štete.
Koren mrkve raste i deblja dosta brzo; glavni koren
prodire duboko, često do 2 m, a mnoštvo bočnih
žila i žilica razvija se pretežno do 60 cm dubine.
Za debljali koren mrkve je razlčitog oblika; može b it i
gotovo loptast, kupast ili valjkast. Sorte za ljuđsku
ishranu su naran- džastocrvene, dok je stočna m rkva
žuta, bela ili Iju bičasta.
Na poprečnom preseku ra zlik u je se spoljni deo (kora) i
središni deo (srce). Spoljni deo je nežniji u kusniji i
hranljiviji, te su zbog toga najbolje one sorte u kojih
je „srce” malo i po boji se ne razlikuje od kore.
Cvetonosno stablo je snažno, razgranato i nosi bele
sitne cvetove u štitastim cvastima; oprašivan je je
ksenogamno, pom oću insekata; lako se ukršta s d
ivljom m rkvom k oja raste kao korov.
Seme mrkve je elipsoidno, obraslo kukastim bodljicama
kojima se semena zakačinju jedno za drugo; prilikom
dorade ove bodljice se uklone propuštanjem semena
kroz posebnu mašinu. Apsolutna težina semena je 1-1,4
g., sačuva klijavost 3-4 godine.

Uslovi uspevanja

Mrkva je biljka umereno toplog i umereno vlažnog

podneblja, dosta otporna na miske temperature.
Seme klija već na 3-4°C. Mlade, tek nikle biljčice
izdržavaju mra zeve do -4°C, a odraslije nešto jače
mrazeve. Optimalna temperatura za mrkvu je 15- 20°C.
Visoka temperatura nepovoljno utiče na porast i
kvalitet korena.
Mrkva ima velike potrebe za vlagom, naročito u
prvim fazama razvoja dok se biljčice ukorene. Ne
podnosi sušu, n aročito ako je prate visok e tem peratu
re; tada se koren slabo razvija, postaje grub i slabo
obojen. Potrebe mrkve za svetlošću isto tako su velike,
pa ne podnosi zasenjena mesta nitd korove.
Za mrkvu su najbolja duboka, strukturna i plodna
zemljišta. Za raniju proizvodnju pogodna su peskovitija
zemljišta, ali sa dosta organskih materija. Teška,
glinovita, suviše vlažna ili kisela zemljišta nisu dobra za
mrkvu. Na teškom zemljištu nicanje je otežano usled
stvaranja pokorice, a koren se deformiše i račva.
Mrkva se obavezno gaji u plodoredu. Obično dolazi
posle kultura koje su obilno đubrene stajnjakom i nisu
bile zakorovljene. Najbolji su predusevi paradajz, kupus,
krompir, paprika i mahunaste kulture (grašak, pasulj i
dr.). Kasni u sevi mrkve često idu kao postrna kultura,
posle ranog krom pira, graška i sl. Mrkva je dobar
prethodni usev za sve druge kulture. Najbolje uspeva
na slabo kiselom ili neutralnom zemljištu .
Đubren je za mrkvu treba obezbediti dovoljno azota,
kalijuma i fosfora. Na zemljištu siromašnom u kalijumu
veoma je važno da se unese veća količina ovog
elementa. Azotno đubrivo povećava prinos i povoljno
utiče na sađržaj karotina. U tom pogiedu deluju i
mikroelementi bor i bakar.
Zem ljiš tu s m alo humusa m ože se datzgoreli
stanjak, ali je b olje da se unese godinu dana raniije,
pod prethodni usev. Mineralna đubriva imaju odlično
dejstvo na prinose mrkve. Za laka, manje plodna
zemljišta potrebno je 60-80 kg N, 120-150 kg P2O5 i 120-
150 kg K 20 . Na plodnim zem ljiš tim a do- voljn e su
dvostru ko niže količine đubriva. Ak o je zemljište jako
kiselo, treba zaorati krečna đubriva (2-3 t/ ha). Deo
kalijumovih i fosfornih đubriva rasturiti pred oranje, a
ostatak pred setvu.
Azotno đubrivo takođe se deli: pola se unosi pred
setvu, a druga polovina služi za prihranjivanje useva.

Sorte

Postoje mnogobrojne sorte mrkve, ali samo jedan manji

broj ima znatnu raširenost u celom svetu. Obično
se svrstavaju u r a ie, sređnjestasne i kasnostasne sorte.
Rane sorte stasavaju za 70-90 dana i daju srazmerno
niže prinose.
Pariska. Rana sorta naročito pogodn a za gajenje u
toplim lejama. Koren je gotovo okruglast ili ovalno
izdužen prosečne težine oko 50 g, oranžastocrven s dosta
razvijenim , zvezdolikim srcem. Stasava za 75-80 dana.
Pod nepovoljnim uslovlima, ili ako se ne ubere na
vreme, ogrubi i puca.
Amsterdamska.Lisna rozeta mala, korencilindričan, dug
10-12 i širok 2-3 cm, narandžastocrven, sočan, ukusan.
Punu razvijenost dostiže za oko 100 dana, a kao mlada
mrkva za prodaju u vezama stiže posle 70-80 dana.
Pogodna za tople leje, ranu i kasnu poljsku
proizvodmju. Vrlo prinosna.
Nantes. Veoma poznata i najviše raširena sorta mrkve
u nas i u svetu. Razvija rozetu s malobrojnim, jako
reckastim listovima. Koren je cilindričan, dug 15-20 cm,
prečnika 2-4 cm, narandžastocrven, srce malo, sočno, iste
boje kao kora. Koren raste u zemlji, a pred kraj
vegetacije mali deo izlazi na površinu i dobija
zelenkastu ili ljubičastu boju. Srednjerana i vrlo pri
nosna sorta.
Pimu razvijenost dostiže za 100-110 dana. Nenadmašna je
u kvalitetu i drugim osobinama. Jednako je pogodna za
ranu i kasnu proizvodnju. Veoma dobro se čuva u toku
zim e. Od n je su izveden e m n oge n ove sorte.
Santenej. Jako rasprostranjena sorta. Obrazuje
uspravmu rozetu s krupnim, grubim, jako reckavim
listovima. Koren je izduženo konusan s tupim krajem,
dužine oko 15 cm, prečnika 5-7 cm pri vrhu,
narandžastocrven, sočan, sladak, aromatičan, srce
zvezdoliko i nešto svetlije od kore. Visokorodna sorta;
stasava za 110-120 dana. Dobro se čuva u toku zime.
U manjoj meri ga je se i druge sorte; marktgertner,
braun švaj ska, šantemej roajal, danvers, i dr.
U novije vreme sve više se gaje F,- hibridi koji brže
rastu, daju veće prinose, a koreni su im u jednačeniji po
veličini i obliku. Hibridno seme mrkve prodaju na našem
tržištu u glavnom holandske semenarske firme, ali po
dosta visokim cenama.

Tehnika gajenja

Priprema zemljišta. Zemljište za mrkvu valja dobro i

blagovremeno pripremiti. U jesen, ako je zemljiište grubo
uzorano, treba ga potanjirati, a ako se predviđa setva
na uzdignutim lejama, onda izvršiti i brazdanje
(listerovanje). Pred oranje rasturiti stajnjak i mineralna
đubniva. U vrtovima i baštama zemljište za mrkvu
izrilja se u jesen ili u toku zime na pun ašov.
Pred setvenoj pripremi zemljišta mora se posvetiti
posebna pažnja, jer mrkva sporo niče i sporo se razvija
odmah posle nicanja, usled čega se javlja opasnost od
pokorice, korova i sušenja klica i ponika. S proleća,
čim vreme dozvoli, zemljište se kultivira ili samo
podrlja. Pre toga rasturaju se mineralna đubriva (30-40
kg N, 40-50 kg P2O5 i oko 30 kg K2O po hektaru). Na
velikim površinama koriste se mašine koje istovremeno
obavljaju pripremu zemljišta, đubrenje, u nošenje
herbicida i setvu.

Setva. Mrkva se u našoj (umerenoj) klimi može sejati od

ranog proleća pa sve do juna, već prema dužini
vegetacije same sorte i klimatskim prilikama rejona.
Na malim površinama setva se obavlja omaške ili u
brazdice s razmakom od 20 cm za rane i 30 cm za
kasnostasnije sorte. Za setvu na većim površinama
upotrebljavaju se naročite povrtarske sejalice. Setva
može biti na jednako razmaknute redove, ili u trakama
od po 2 ili 3 reda. Setva u redove obično se primenjuje
na ravnoj površini s među rednim razmakom od 40 do
50 cm; setva u trake je prikladnija za kulturu na
lejama i omogućuje maksimalnu primenu mehanizacije.
Mrkva se seje na dubinu 1-2 cm, a na lakom zemljištu
dublje, a na težem pliće. Za 1 ha potrebno je 4-8 kg
sernena, zavisno od gustine i načina setve.
Pošto m rkva sporo niče, ponekad se zajedn o s n jom
u sejava m alo semena salate, spanaća ili rotkvice (0,5
do 1,0 kg/ha).
Ove biljk e brže niču od mrkve pa obeležavaju redove
i omogućavaju obradu među rednog prostora i pre nego
mrkva nikne. Međutim, neophodno je blagovremeno
odstraniti ove „pokazivače” čim mrkva potpuno nikne.
Nega useva. Mere nege se sastoje u suzbijanju korova,
okopavanju, prihranjivanju i navodnjavanju . Na
malim površinama, u baštama i vrtovima, korove treba
suzbijati plevljenjem i okopavanjem. Međutim, u
proizvodnji mrkve na velikim površina - m a
neophodna je primena herbicida. Za suzbijanje
korova u mrkvi pre setve koristi se treflan, uz obavezno
mešanje sa zemljom. Posle setve a pre nicanja mrkve
mogu se primeniti afalon (1,5 kg/ ha), gesagard 50 (2— 3
kg/ ha), prometrin S-50 (2— 3 kg/
/ ha), tenoran 50 (6— 8 kg/ ha), prohelan (1,5— 3 kg/
ha), m aloran
50 (1— 2 kg/ ha) i dr. Ovi preparati se mogu upotrebiti i
posle nicanja mrkve, kad biljke formiraju 3-4 lista,
odnosno kad dostignu visiinu od ok o 10 cm. Tretiranje
useva u ovoj fazi rasta korisno je samo ako su korovi još
mladi, inače ih herbicid neće uništiti. Zbog toga je bolje
i sigurnije ako se površina isprska herbicidima posle
setve ali pre nicanja useva.
Zavisno od plodnosti zemljišta i planiranog programa
đubrenja, usevi mrkve se prihranjuju jednom ili dva puta,
neposredno pred prvo i drugo okopavanje.
U našoj klimi rani usevi mrkve često dobro uspevaju i
bez navodnjavanja, jer u prvoj polovini njihove
vegetacije, kada lisna površina i koreni intenzivno rastu,
obačno ima dovoljno padavina.
U sušnijim godinama, međutim, sigurni i visoki prinosi
mogu se ostvariti samo uz navodnjavanje. Kasniji usevi
mrkve moraju se redovno navodnjavati (5-6 puta).
Najbolje je da se usevi navodnjavaju orošavanjem ,
mada i navodnjavanje pomoću brazda daje dobre
rezultate.

Berba i prinos

Mlada mrkva se čupa i prodaje u vezama kad pojedini

koreni dostignu upotrebljivu veličinu. Konačna, glavn a
berba ob a vlja se u jesen, oktobra ili novem bra, pre
nego što se jave oštriji mrazevi, jer mrazom oštećena
mrkva lako truli. Najbolje je da se vadi po suvom
vremenu. Mrkva se vadi ručnim alatkama ili se podriva
maročitim oruđima koje vuče traktor, a onda je
radnici prikupljaju, odsecaju lišće i pakuju. U novije
vreme u potrebljavaju se specijalni kombajni za berbu
mrkve.
Dobro u trapljena ili smeštena u skladišta ili u podrume
mrkva se očuva 5-6 meseci bez značajnih promena.
Najbolje i najduže se čuva na temperaturi oko 0 °C uz
visoku vlažnost vazdu h a
Prinosi mrkve kreću se u širokim granicama: u randh
sorta 20-40 t/ ha, a u srednjestasnih i kasnih 30-60 t/ha.
 Bolesti i štetočine

Crna pegavost mrkve je bolest koja napada biljke u

svim fazama njihovog razvoja. Zaražene mlade biljke padaju
(kose se), a u odraslih po obodu listova i na peteljkama
obrazuju se crvenkaste pege, usled čega listovi venu,
požute i osuše se. Ova bolest (Alternaria radicina) najviše
štete nanosi skladištima i trapovima, gde na korenu
mrkve stvara crne pege trulog tkiva.
Suzbija se dezinfekcijom semena i plodoredom .
Bela trulež se javlja na korenu pred kraj vegetacije i za
vreme čuvanja u vidu razmekšanja i truleži. Napadnuto
korenje treba odstraniti da se bolest ne širi.
Bela trulež izaziva gljiivica Sclerotinia sclerotiorum,koja
se često javlja i na mnogim povrtarskim kulturama:
paradajzu, paprici, krastavcu, dinji, lubenici, kupusu,
salati i dr. Na plodovima, stablu ili zadebljalom korenu
stvaraju se pege trulog tkiva pokrivene belom plesni.
Plodovi paradajza i paprike najviše stradaju na početku
plodonošenja. Trulež se ja vlja samo u uslovim a velik e
vlažnosti i kad je vreme oblačno, najčešće na usevima u
staklenicima, toplim lejama, plastičnim zaklonima i
trapovima. Obolele plodove i delove biljaka uklanjati
blagovremeno.
Mrkvu napadaju i druge manje opasne bolesti.
Mrkvina muva (Psila rosae) nanosi znatne štete
usevima mrkve. Njene larve buše mnogobrojne hodnike u
korenu koji postaje neupotrebljivi ne može se dugo
čuvati.
Mere suzbijanja nisu dovoljno efikasne. Preporučuje se
rasturanje insekticida pred setvu i za prašivan je useva
2-3 puta.
Na mrkvi se kao štetočine javljaju još žičnjaci, lisne
vaši i dr.

Paštrnjak
(Pastinaca sativa L.)

Poreklo, privredni značaj i botaničke osobine. Evropa je

postojbina paštrnjaka, gde se i sada sreću divlje forme.
Paštrnjak je nekada bio značajna životna namirnica. Sada
se, uglavnom, upotrebljava kao biljka za začin (zelen) za supe,
te se ne gaji na velikim površinama, ali se redovno javlja
u baštama i vrtovima uz mrkvu i peršun. U novije vreme
proizvodi se i za potrebe prehrambene industrije.

Paštrnjak je dvogodišnja biljka iz porodice Umbellifere.

Snažno razvijeni koren vretenastog ili konusnog oblika
prodire tako duboko u zemljište da biljka ima dovoljno
vlage i u sušnim periodima. Sočni, unutrašnji deo korena
sadrži oko 20% suve materije, od koje najviše ugljenih
hidrata (10 do 14%). U vreme berbe, u jesen, u korenu
ima najviše skroba, koji kasnije, čuvanjem na niskim
temperaturama, prelazi u šećer.

U drugoj godin i biljke razvijaju izvanredno snažno i

razgranato sitablo, koje cveta i donosi seme
karakterističnog oblika, nalik na okruglu pločicu; seme
očuva klijavost najviše 1-2 godine.
Paštrnjak spada među kulture snajvećom otpornošću
prema niskim temperaturama, te se može ostiviti da
prezimi u polju. Ima umerene potrebe za vlagom. Uspeva
na svakom i dubokom plodnom zemljištu. Na težem
zemljištu treba gajiti sorte s kraćim korenom, jer se dugi
koreni račvaju, deformišu i teško vade.
U pastrnaka nema mnogo sorta. U nas se pretežno gaji
domaći dugi, s krupnim, konusnim, belim i glatkim
korenom dužine i do 40 cm. Ceo koren je pod zemljom i
teško se vadi, naročito kad je zemlja suva i teška. To je
vrlo prinosna sorta s aromatičnim i ukusnim korenom.
U mnogim. zemljama više se gaje sorte s poludugim (15-20
cm), kratkim , gotovo okruglastim korenom.
Tehnika gajenja. Zemljište se priprema na isti način kao za
mrkvu. Norme mineralnih đubriva su nešto niže nego za
mrkvu. Đubriva se rasturaju pred setvu.
Paštrnjak se seje rano u proleće, dok je zemljište
dovoljno vlažno. Kasno posejani u sevi neravnomerno
niknu i daju slabije prinose. Ako se poseje s jeseni, veliki
broj biljaka iscveta još u prvoj godini.
Pastrn ak se seje na jednako razmaknute redove ili u
trake. Kad se usev gaji ručno, obično se ostavlja
međuredno rastojanje 40-45 cm, a kad se primenjuju
mašine, razmak mora biti 60 do 70 cm. Ako se gaji na
lejama, onda se seje u trake na sličan način kao mrkva.
Seme se unosi na dubinu 1,5 do 2 cm, a na lakom
zemljištu nešto dublje. Za 1 ha potrebno je 5-7 kg
semena.
Paštrnjak se u početku sporo razvija i mogu ga ugušiti
korovi. Zbog toga je neophodno da se usev redovno
okopava i plevi. Plitko prašetnje radi suzbijanja korova
treba nastaviti dok lišće gotovo ne pokrije zemlju .
Kada se pastrnak gaji na velikim površinama, primenjuju
se isti herbicidi i na isti način kao za useve mrkve.
Usev pastrnaka se proređuje kad biljke razviju 3-4 stalna
lista. Na dužini od 1 metra treba ostaviti 10 do 20 biljaka
(5-10 cm razmaka između biljaka).
Pastrnak se vadi pri kraju jeseni ili u toku zime. Kod
sorta s dugim korenom valja paziti da se prilikom vađenja
koren ne prekine ili na drugi način ošteti. Čuva se na isti
način kao i ostalo korenasto povrće. Dobro odgajeni
usevi daju prinos od 30 do 40 t/ha.

Peršun
Petroselinum (sativum) hortense L.

Poreklom je iz Sredozemlja, gde se i danas sreće u

divljem stanju. Gaji se radi korena i lišća i upotrebljava
kao začin. Koren se kuva kao „zelen” u supama i dodaje
konzervama, a svežim lišćem se začinjavaju ili dekorišu
jela i salate. U novije vreme koren i list se suše u
industrijskim razmerama.
Pored aromatičnosti, za hemijski sastav lista
karakteristična je vrlo velika količina vitamina C (preko
250 mg% ), vitamina A, gvožđa i drugih mineralnih
materija.
Botaničke osobine. U prvoj godini peršun obrazu je lisnu
rozetu i koren, a u drugoj tera cvetonosno stablo i donosi
seme. Postoje dva botanička varijeteta.
1. Peršun lišćar (var. foliosum ), s vrlo razvijenom
lisnom rozetom i slabim, jako račvastim korenom.
Gaji se radi aromatičnog lišća.
2. Peršun korenjak (var. tuberosum ), s manje lišća,
ali s dobro razvijenim vretenastim , mesnatim ,
belim korenom. G a ji se u prvom redu radi
korena, ali se redovno upotrebljava i lišće.
Peršun ima skromne zahteve za toplotom. Spada u kulture
s najvećom otpornošću prema mrazu. Mlade biljke bez
štete podnose mrazeve do -10°C, a odrasle još i veće, te
mogu uspešno prezimiti u polju. Peršun lišćar je otporniji
na mraz od korenjaka. Seme klija već na temperaturi 2-3
°C; optimalna temperatura rasta je oko 20°C.
Peršun razvija dosta snažan i dubok korenov sistem te
dobro podnosi umerenu sušu. Najveće potrebe za vlagom
ima u vreme nicanja i u p rvim danima rasta. Zbog toga
peršun treba sejati što ranije u proleće.
Potrebe peršuna u pogledu zemljišta, plodoreda i
đubrenja iste su kao i kod mrkve. Teška, zbijena
zemljišta nisu pogodna za peršun korenjak, jer se koreni
deformišu i teško vade.
Sorte. U nas se pretežno gaje sorte u tipu koren jaka;
lišćari se gaje samo u vrtovima. Prikazaćemo sorte koje
su u nas najviše rasprostranjene i čije se seme može
lako nabaviti u našim semenskim preduzećima.
Berlinsk i korenjak, široko rasprostranjena sorta;
im a polu - uspravnu rozetu s prosečno 20 lis tova i u m
ereno dug (oko 15 cm) koren konusnog oblika. Odličn og
je ukusa. Veom a je prinosna i dobro se čuva.
Bordoviški peršun ima duge (do 30 cm), vretenaste
korene i dobro razvijenu lisnu rozetu.
Domaći lišćar razvija znažnu rozetu s mnogo listova
(50-100) i jako račvastim, slabo ra zvijen im korenom .
Lis tovi su glatfei i vrlo arom atični.
Kovrdžasti peršun s jako naboranim i reckastim
listovima je privlačnog izgleda, ali se u nas retko sreće.
Tehika gajenja . Priprema zemljišta i sve druge mere
izvode se kao za mrkvu. Seje se ranije u proleće,
često i pred zim u. U vrtovima se seje u brazdice na
oko 20 cm red od reda sa 1-2 cm debelim slojem sitne
zemlje. Na velik im površin am a seje se u trake sa 2—
5 redova u traci, na ravn oj p ovršin i ili leja m a —
na slična rastojan ja kao m rkva. Za 1 ha potrebno je
8-8 kg semena.
Veoma je važno da se usev odbrani od korova i
pokorice. Radi obeležavan ja redova dodaje se m alo
semena salate ili rotkvice. Međuredni prostor se okopava,
a korov u redovima plevi ručno. Mogu se upotrebiti i
odgovaraju ći herbicddi. Usev treba blagovremeno
prorediti. Navodnjavanje je vrlo korisno, naročito ako u
toku leta nastanu dugotrajne suše.
Berba. Peršun korenjak se vadi kasno u jesen, oktobra ili
novembra, na isti način kao mrkva. Voditi računa da se
koreni prilikom vađenja i odsecanja lišća ne povrede
jer to dovodi do njih ovog brzog propadanja. Prinos
korena u peršuna korenjaka je 15-20 t/ha i 3-4 tooe lišća,
kao sporednog proizvoda .
U vrtovima lišće se bere neprekidno a na velikim površin
am a ono se kosi n ekoliko puta i suši u sušarama. Kosi
se 3-4 cm iznad glave ručnom kosom ili kosačicama,
po suvom vremenu i kad opadne rosa. U usevu koji
se kosi nesme biti korova. Prinos lišća peršuna lišćara
iznosi 10-15 t/ha.

Celer
Apium graveolens

Poreklo i rasprostranjenost

Kulturne forme celera nastale su od divljeg celera, koji

se sreće na širokom prostoru Evrope, Azije i severne
Afrike. Celer su poznavali stari narodi pre više hiljada
godina, ali kao lekovitu biljku ; kao povrće prvi put se
pominje početkom XVII veka.
Celer je raširen u čitavom svetu. Najviše se gaji u
SAD, gde se masovno upotrebljava kao salata, više nego
bilo koje drugo salatno povrće. Mnogo se gaji i u zemljama
zapadne i srednje Evrope. U Jugoslaviji je relativno
malo raširen i upotrebljava se uglavnom kao začin.
Njegova potrošnja stalno raste, a u novije vreme sve više
ga traži i prehram bena industrija.
Gaje se tri varijeteta celera: korenjaš (var. rapaceum),
rebraš (var. dulce) i lišćar (var. secalium. Koren i
mesnate drške upo trebljavaju se sirovi za salatu ili
se dodaju kuvanim jelima i konzervama; lišće se koristi
kao začin. U svetu se najviše gaji rebraš, a u nas
pretežno korenjaš i nešto manje lišćar (rebraš je gotovo
nepoznat).
Celer je skupoceno povrće izvan rednog ukusa i
hranljivosti. Koren sadrži 15-20 % suve materije i 8-10
% ugljenih hidrata, a lisne drške 10-11 % suve materije
i 6-7 % ugljenih hidrata. Na ročito se ceni zbog prijatnog
mirisa koji dolazi od eteričnog ulja.

Botaničke osobine

Celer pripada porodici Umbelliferae. U prvoj godini

obrazuje koren i rozetu lišća, a u drugoj cvetonosno
stablo. Za debljali koren u korenjaša je obično
poluloptast, s m n oštvom žila koje se pretežno razvijaju
na njegovoj donjoj strani. Druga dva varijeteta imaju
žiličast koren. U rebraša su lisne drške duge, debele,
sočne, mirisne. Celer lišćar razvija bujnu rozetu nežnih i
aromatičnih listova koji se posle rezanja brzo obnavljaju.
 Uslovi uspevanja

Celer najbolje uspeva u krajevima sveže klime i

ravnomerne raspodele padavina u toku njegove
vegetacije. Ako nema dovoljno padavina, mora se
uredno i obilno zalivati jer ne podnosi sušu.
Celer je dosta otporan na hladnoću: mlade biljke
podnose mrazeve do -6 °C, a odrasle i do -9°C.
Optimalna temperatura za razvoj biljak a je 18-20°C.
Za celer se biraju duboka, plodna i rastresita zemljišta s dobrim
vodnim osobinama; najpogodnija su zemljišta slabo
kisele reakcije (pH oko 6,0). Gaji se obavezno u
plodoredu, isto kao i mrkva.
Celer ima velike potrebe u mineralnim materijama, pa ga
treba obilno đubriti. Đubrenje stajnjakom je od bitnog
značaja, naročito kada se gaji na peskovitom zemljištu
s malo humusa. Unose se srazmerno velike količine
stajnjaka: 5-8 vagona/ha, već prema plodnosti zemljišta.
Na plodnim zemljištima ili na parcelama koje su
đubrene stajnjakom pod prethodni usev rasturaju se
samo mineralna đubriva: 40-60 kg N, 80-120 kg P2O5
i 80-120 kg K2O po hektaru. Deo kalijumovog i
fosfornog đubriva rastura se s jeseni, a preostali deo
i azot pred rasađivanje.
 Sorte

Alabaster (korenjaš). Obrazu je loptast koren težine do

1 kg, glatke površine s malo bočnih žila, bele i sočne
unutrašnjosti. Rozeta dobro razvijena, upravna, s jako
izdeljenim i nazubljenim listovima. Sređnjestasna i
prinosna sorta.
Praški – korenjaš – loptastog ili malo spljoštenog korena
težine do 1,5 kg; snežnobelog mesa: lisna rozeta velika
i uspravna, listovi krupni, jako urezani, na dugim
drškama. Kasnostasna i vrlo prinosna sorta.
Jabučasti (korenjaš). Srazmerno sitna, malo spljoštena korena,
belog, krtkog mesa, polu uspravne, srednje razvijene
rozete s tamnozelenim sjajnim listovima. Ranostasna sorta
odličnog kvaliteta.
Lišćar clomoći. U celera lišćara nema mnogo sorta.
U nas se gaje populacije koje obrazuju srazmerno
veliku rozetu s krupnim tamnozelenim lstovima i dugim
tankim drškama.
Rebraša u nas gotovo nema, ali se u S AD i zapadnoj
Evropi gaje mnogobrojne sorte. One se tamo svrstavaju
u dve grupe: žute i zelene. Obe razvijaju snažnu rozetu
lišća sa rebrastim, vrlo debelim mesnatim drškama.

Tehnika gajenja

Proizvodnja celera iziskuje dosta truda, umešnosti i

materijalnih ulaganja. Proizvodi se pomoću rasada, slično
kao ostale rasadne kulture. Direktna setva se vrlo retko
praktiku je.
Proizvodnja rasada. Za ranu proizvodnju rasada seje se
krajem februara ili početkom marta u tople leje, omaške
ili u redove; na 1m2 usejava se oko 2gr semena. Taj
rasad se posle 4-5 nedelja pikira na razmak 4x4 cm. Za
normalnu, sezonsku proizvodnju, rasad se seje krajem
marta ili početkom aprila u zastakljene ili otvorene leje i
ne p ikira se, ali je setva nešto ređa - oko 1gr na 1m2.
Za 1 ha useva potrebno je 60 -70 m2 leja za proizvodnju
rasada. Seme se pokrije sitnom đubrevitom zemljom u
sloju 1-1,5cm. Seme niče sporo posle 15-20 dana. Radi
ubrzanja nicanja proizvođači često drže seme pre setve
24 časa potopljeno u mlaku vodu, a zatim još nekoliko
dana ostaje na toplom mestu uz povremeno i umereno
vlaženje, dok n e počne da klija.
Leje s posejanim celerom drže se pokrivene asurama
sve dok ne počne nicanje; time se obezbeđuje
neprekidna i umerena vlaga. Zastakljene leje moraju se
redovno i dobro provetravati.
Rasađivanje. Parcela za celer mora biti obezbeđena
vodom, a zemljište duboko uzorano i dobro
pripremljeno. Zbog toga zemljište s proleća treba
pravovremeno preorati tako da u vreme rasađivanja
celera bude usitnjeno i mekano.
Leja s rasadom treba da se dobro zalije bar nekoliko sati
pre čupanja. Poželjno je da se celer rasađuje u dovoljno
vlažno zemjište i po oblačnom danu.
Rasađuje se u prvoj polovini juna, kad biljke razviju 5-6
listova, tj. kad porastu 8-10 cm. Izvađenim biljčicama
malo se skrešu žile i skrate listovi.
Sadnja se obavlja ručno, pod sadiljku, ili mašinama
sadilicama.
Gustina sađnje je različita: korenjaši se obično sade na
razmak 40x30 ili 50x20 cm, a gde se primenjuje
mehanizovana nega međuredni razmak je nešto veći.
Rebraš i lisnati celer sade se na ista međuredna
rastojanja (40-80 cm), ali je razmak između biljaka u
redu manji - 10 do 15 cm. Primenjuje se i sadnja u trake
od 2 do 3 reda, na uzdignutim lejama ili ravnoj površini.
Redovi moraju biti pravi da mašine ne oštećuju biljke.
Nega useva. Najvažnije mere nege su navodnjavanje i
suzbijanje korova. Usev se mora zaliti odmah posle
rasađivanja, a zatim redovno navodnjavata. Potrebe za
navodnjavanjem su približno kao u paprike.
Usev celera treba da se drži nezakorovljen u toku cele
njegove duge vegetacije. Česta okopavan ja pogoduju
celeru; okopavanje treba da je plitko, naročito u blizini
biljaka. Primenjuju se isti herbicidi kao kod mrkve, ali u
nešto manjim dozama.
U gajenju nekih sorta rebraša primenjuje se naročita mera
beljenje (blanširanje). Radi toga se odrasle biljke
zasenjuju hartijom, kartonom, slamom ili zemljom. U
odsutsvu svetlosti lisne drške izgube zelenu boju,
postanu krte i prijatnije za jelo. Ova mera se sve manje
primenju je, jer su dobijene nove sorte koje nije
potrebno blanširati.
Berba i prinosi. Celer korenjaš se vadi s jeseni,
pre nego što se pojave jači mrazevi. U krajevima s
blagom zimom može ostati u zemlji sve vreme uz
neznatno ogrtanje.
Povađeni celer sređuje se i čuva na sličan način kao i
ostalo korenasto povrće.
Prinos korenja je od 20 do 40 t/ha, a prinos lišća kao
sporednog proizvoda 2-3 t/ ha.
Celer lišćar se čupa ili kosi 1-2 puta. Prinos lišća
je 8-12 t/ ha.
Celer rebraš se odseca ispod površine zemlje oštrim
nožem. Za tim se biljke očiste od spoljnih listova, operu,
pakuju i odmah šalju na tržište. S jeseni se može u
trapiti slično kao praziluk. Prinos rebraša je od 15 do
25 tona po hektaru.

Bolesti i štetočine

Lisna pegavost celera. Izaziva je parazitna gljivica

Cercospora apii. Javlja se već na rasadu i rasadom se
prenosi na kulturu u polju. Na listovima se prvo pojave
sitne žućkasto-mrke pege koje se šire i spajaju, usled
čega lišće propada. Uspešno se suzbija tretiranjem
bordovskom čorbom koncentracije 1%, i to u ranim
fazama razvoja, kao i drugim fungicidima.
Bolest sa sličnim simptomima izaziva gljivica Septoria
apii, ali se ova bolest javlja nešto kasnije - krajem leta i
u jesen. Na listovima se javljaju sitne, beličaste, okrugle pege
sa crnim tačkicama i ova bolest se prenosi semenom i
prvo se javlja na biljkama dok su još u rastilu. Suzbija se na
isti način kao i prethodna.
 Vrste iz porodice Cruciferae — krstošice

Rotkva i rotkvica

(Raphanus sativus L.)

Rotkva i rotkvica su dva varijeteta jedne iste botaničke-

vrste, ali se po osobinama i načinu gajenja znatno
razlikuju pa se u praksi javljaju kao dve kulture. Obe su
bile poznate antičkim narodima vekovima pre nove ere.
Upotrebljavali su ih za ishranu i lečenje.
Za ishranu se u potrebljava za debljali koren kao salata,
a u nekih sorta koristi se za ishranu i mlado lišće. Kao
povrće nemaju visoku hranljivu vrednost, ali su prijatnog
osvežavajućeg, ljutnjikavog ukusa koji dolazi od goru
šičinog ulja. Rotkva se u narodu koristi još i za lečenje
kašlja, bolesti jetre i sl. Obe ove biljke doprinose
raznovrsnijoj ishrani u vreme kada ima malo svežeg
povrća u toku zime i u proleće. Ga je se na m a lim
površinam a, u glavn om u vrtovim a .
Rotkva i rotkvica imaju skromne potrebe u pogledu
toplote i najbolje rastu kad je vreme prohladno i
vlažno. Seme klija već na 2-3°C. Optimalna temperatura
porasta je 16-18°C. Rotkvica bez štete podnosi u merene
mrazeve (do -6°C), a rotkva i niže. Visoke temperature i
suša znatno pogoršavaju kvalitet korena, naročito u
rotkvice. Imaju znatne potrebe u pogledu svetlosti; one
su tipične biljke dugog dana.
 U toku vegetacije zahtevaju optimalne količine
zemljišne i vazdušne vlage.
Zbog svojih specifičn ih potreba u toploti i dužini
dana ga je se sam o u proleće, u jesen ili u toku zime
pod staklom.
Rotkva i rotkvica mogu se gajiti na različitim
zemljištima, ali najbolje uspevaju na strukturnom i
plodnom zem ljiš tu . Za rotkvicu su pogod n ija lakša i
ra s tresitija zem ljiš ta, a za rotkvu h ladn ija i nešto
teža i vlažn ija .
U pogledu priprem e zemljiš ta i mineralne ishrane
imaju slične potrebe kao i ostalo korenasto povrće.
Prekomerna ishrana azotom izaziva šupljikavost
korena. Na peskovitom zemljištu dobro je da se
upotrebi zgoreli stajnjak. Mineralna đubriva se unose
pred setvu u nešto manjim količinama nego za ostalo
korenasto povrće.
Gajenje rotkvice

Rotkvica (Raphanus sativus var. radicula)

jednogodišnja je biljka. Iste vegetacione sezone razvija
koren sa lisnom rozetom, a zatim istera cvetonosno
stablo i donese seme.

Rotkvica se najčešće seje u vrtovima jer se lako gaji

i brzo stigne - samo 3-4 nedelje posle setve. Gaji se
isključivo kao rana prolećna i u m anjoj m eri kao kasna
jesen ja kultura. U proleće se seje što ranije, čim
vreme dozvoli rad u vrtu. Setvom svakih desetak dana
obezbeđuje se duža sezona potrošnje. Za jesenju
potrošnju seje se u toku septembra.
 Veoma često se gaji kao zimski ili rani prolećni usev u
zaštićenom prostoru.

Zbog svoje kratke vegetacije i slabo razvijenih biljaka

često se ga ji kao preth odni usev ili kao m eđu usev
između redova neke druge kulture. Za vrlo ranu setvu
dobro je da se leja pripremi još s jeseni ili u toku
zime. U oistoj kulturi seje se na ravnim, malo
uzdignutim lejama u redove sa međurednim razmakom
10-15 cm. Na većim površinama primenjuje se mašinska
setva u redove s razmakom 20-30 cm ili u trake s razm
akom redova 15 cm. Setva se ob a vlja na du bini oko 2
cm. Za 1 ha potrebn o je 15-20 kg semena. Suviše gusto
nikli usev treba proreaiti u brzo posle nicanja. Rotkvica
se mora efikasno zaštititi od buvača.

Berba se vrši u više navrata. Počupane biljke sa lepo

formiranim korenom operu se i iznose na pijacu u vezama
od po 5-10 komada. Ako se ne uberu na vreme, brzo
ogrube i prozuknu. Ubrane rotkvice ne mogu se dugo
očuvati. Najčešće se postižu prinosi 8-10 t/ha.
Sorte. Ima mnogo sorta rotkvica. U nas su
najrasprostranjenije:
Saksa - poznata rana sorta, naročito pogodna za gajenje
pod staklom; stiže 3-4 nedelje posle setve. Ima malu
tamnozelenu lisnu rozetu, koren loptast ili malo ovalan,
crven, sočan, snežno belog mesa, ponekad s ružičastom
nijansom.
Beogradska - u nas najraširenija sorta, pogodna za ranu
i jesen ju poljsku proizvodnju. Ima dobro ra zvijen u
poluuspravmu rozetu; koren je okruglasto ovalan,
prosečne težine 15 g, obojen crveno, izuzev donjeg
dela koji je beo.
Unutrašnjost je bela, ređe s ružičastom nijansom. Stiže
za berbu 30-35 dana posle setve.
Non plus ultra je rana sorta, s loptastim sitnim
korenom, in tenzivno crvene boje.
Ledena sveća se gaji u manjoj meri. To je sorta s veoma
izduženim vretena s tim korenom bele boje; unutrašnjost
bela, sočna, staklastoga izgleda. Stiže oko 40 dana posle
setve.
Gajenje rotkve

Rotkva (Raphanus sativus var. major) dvogodišnja je

biljka: u prvoj godini razvija lisnu rozetu i za debljali
koren loptastog, sferičnog ili vretenastog oblika, a u
drugoj godini cvetonosno stablo. Razne (letnje) sorte
rotkve, međutim, ponašajtu se kao jednogodišnje.
Rotkva se gaji po vrtovima i baštama dosta često, ali
nikad masovno. U nas se seje isklju čivo kao kasni
(postrni) usev, u julu i avgustu, tako da stigne pred
zimu. Letnje sorte se seju od marta do juna.

Za rotkvu, kao i za rotkvicu, zemljište treba

blagovremeno i brižljivo pripremiti i navlažiti. U
vrtovima se seje ručno, u brazdice, s razmakom između
redova 30-40 cm, na dubinu 2-3 cm. Veće površine se
seju mašinama na sličan način kao drugo korenasto
povrće. Za 1 ha potrebno je 5-10 kg semena.
Kad biljčice razviju 2-3 stalna lista, proređuju se s
razmakom 10-15 cm. Nega obuhvata još i plevljenje,
okopavanje, prihranjivanje i navodnjavanje po potrebi.
Suzbijanje buvača, isto tako, mora se sprovesti
blagovremeno i efikasno.
Rotkva se mora povaditi pre jakih mrazeva, kada koren
dostigne karakterističnu veličinu, oblik i boju. Vadi se
ručno ili odgovarajućim mašinama. Utrapljena ili
stavljena u pesak u podrumu, zimska rotkva se dobro
čuva do proleća. Sa 1 ha može se dobiti 20-30t rotkve.
Sorte. Gaje se pretežno zimske sorte, a najviše zimska
crna i zimska bela.
Zimska crna (crna okrugla) ima osrednje razvijenu lisnu
masu. Koren joj je loptast ili malo kolačast, s intenzivno
cm om pokožicom, srednje krupan do krupan, prečnika
8-10 cm. Meso belo, hrskavo i umereno ljutcr Stasava
za 80-90 dana i dobro se čuva u toku zime.
Zimska bela. Rozeta osrednje razvijena, poluuspravna,
sa 8 do 10 listova. Koren okruglast ili malo kolačast,
beo; meso čvrsto i umereno ljuto. Vegetacioni period
80-90 dana; manje raširena od cm e.

Bolesti i štetočine. Na rotikvi i rotkvici javljaju se iste

bolesti i štetočine kao na kupusu. Naročito velike štete
nanosi buvač.
 Vrste iz porodice Chenopodiaceae - pepeljuge

CVEKLA

(Beta vulgaris var. rubra)

Poreklo i rasprostranjenost

Cvekla se gaji kao povrtarski usev tek od srednjeg veka,

mada su je stari narodi poznavali kao lekovitu biljku. Nastala
je od divljih srodnika koji se i danas sreću u Sredozemlju.
Raširena je gotovo u svim srednjoevropskim zemljama. U
našoj zemlji gaji se na srazmerno malim površinama, ali se
gotovo redovno sreće u vrtovima i baštama.
Cvekla je zdravo i ukusno povrće od čijeg se korena i
mladog lišća spravljaju salate, turšije, supe i druga jela. Za
razliku od ostalog povrća sadrži gotovo isključivo šećer
saharozu, koji se nalazi u šećernoj repi, s kojom je cvekla u
bliskom srodstvu.
Botaničke osobine

Kao i šećerna repa, cvekla je dvogodišnja biljka: u prvoj

godini razvija zadebljali koren i lisnu rozetu, a u drugoj
cveta i donosi seme. Na temperaturi 4-10°C jarovizuje se za
2-3 nedelje.
Korenov sistem u cvekle je dobro razvijen: centralni koren
prodire duboko, a pretežni deo bočnih žila razmešta se
na dubini do 40 cm.
Zadebljali „koren” cvekle nastaje u glavnom debljanjem
hipokotlila, a samo malim delom centralnog korena.
Debljanje ,,korena” cvekle i njegova unutrašnja struktura
bitno se razlikuju od narastanja i anatomske građe drugog
korenastog povrća. Na poprečnom preseku vide se
koncentrični krugovi svetlije i tamnije obojenog tkiva. U
svetlijim prste ovima jako je razvijen provodni sistem i zbog
toga su gru be građe. Tamnije obojen i krugovi su od nežnog
parenhimskog tkiva. Savremene sorte imaju jednolično
obojene tamnocrvene korene s jedva primetnim svetlijim
krugovima. Crvena boja korena potiče od betacijanina.
Lišće je krupno, s izraženom drškom; mladi listovi su
zeleni, a kasnije postanu tamnocrvenkasti. Cvetonosno stablo
je snažno razgranato s gusto razmeštenim sitnim zelenkastim
cvetovima. Posle oplodn je po nekoliko cvetova (2-5)
srastaju i obrazuju „klupko” sa po 2 do 5 semenki u njemu.
Klijavost semena se očuva 5-6 godina. Seme (klupko) cvekle je
tamnije od semena šećerne i stočne repe, a ako se potopi
u vrelu vodu, otpušta crven u boju.

Uslovi uspevanja

Cvekla ima veće potrebe u toploti i manje je otporna na

hladnoću od ostalog korenastog povrća. Minimalna
temperatura za klijanje je 6-8°C, a optimalna između 20 i
25°C. Biljke najbolje rastu na dnevnim temperaturama između
15 i 20°C. Visoke temperature izazivaju jak porast lisne mase,
i opadanje prinosa korena. Tek nikle biljke podnose mrazeve
do - 4°, a odrasle do - 6°C.
U prvim fazama razvoja cvekla ima velike potrebe za
vlagom, a kasnije umerene.
Bolje podnosi oskudicu vlage od drugog korenastog povrća,
ali prekomernu vlagu ne podnosi. Najbolje uspeva na
plodnom, strukturnom zemljištu, kao što su černozemi, rečni
nanosi i sl. Pogodna su i druga ocedna i rastresita zemljišta.
Na teškom, zbijenom zemljištu koren i dobijaju nepravilan
oblik. Najbolje raste na neutralnom ili slabo alkalnom
zemljištu .
Cvekla dobrog kvaliteta dobija se kad raste brzo i
neprekidno; zbog toga treba da ima lako dostupan azot,
fosfor i kalijum. Na lakom, peskovitom zemljištu dobro je
primeniti kombinovano đubrenje stajnjakom (20-30 t/ ha) i
mineralnim đubrivima: po 60-80 kg azota (N) i kalijuma
(K2O) i 120-150 kg fosfora (P2O5). Na plodnijim zemljištima
nije neophodno đubrenje stajnjakom, ali je dobro da cvekla
dođe na parcelu koja je pod prethodni usev bila njime
đubrena. Mineralna đubriva se unose pred setvu, a jedan
deo se ostavlja za prihranjivanje.

Sorte

U nas kao i u svetu gaji se rel tivno mali broj sorta. Najviše
raširene sorte su egipatska i detroit i sorte izvedene od ovih.
Egipatska cvekla je vrlo stara i raširena sorta. Ima
srednjerazvijen u poluuspravnu rozetu s krupnim listovima
tamnocrvene nervature. Koren je kolačast, unutra tamnocrven
s jasno naznačenim koncentričnim krugovima; 3/4 korena je
iznad zemlje. Veoma je ranostasna, u povoljnim u slovim a
dospeva oko 60 dana posle setve.
Odličnog je ukusa, pogodna za ranu i kasnu proizvodnju.
Detroit ima malu uspravnu rozetu s nešto izduženim i malo
nazubljenim listovima. Koren loptast ili malo sferičan,
pravilan, privlačnog izgleda; unutrašnjost korena nežna,
tamnocrvena i s nejasnim krugovima. Zadržava dobar kvalitet,
a kad koren dostigne puni porast. Tehnološku zrelost dostiže
za 65-70 dana posle setve.
Bikor, srednje rana sorta, s malo uspravnom rozetom i nešto
izduženim listovima; koren loptast, tamnocrvene boje bez
svetlih krugova, odličnih jestivih kvaliteta.

Tehnika gajenja

Za letnju potrošnju cvekla se seje počev od polovine

marta pa do kraja maja; setva u 2 ili 3 roka obezbeđuje
sukcesivno pristizanje mlade cvekle. Cvekla za jesenju i
zimsku potrošnju ili za konzerviranje seje se u junu ili
početkom jula. Vrlo rana proizvodnja ide preko rasada
proizvedenog pod staklom, ali se takva proizvodnja
obično, ne isplati.
Seje se u redove sa razmakom 30-40 cm, a na većim
površinama, uz mašinsku setvu, razmak između redova je
50 do 60 cm. Primenju je se i setva u trake na ravnoj
površini ili na lejama. Seme se ulaže na dubinu 2-3 cm. Za
1 ha potrebno je oko 20 kg semena.
Cvekla se mora peroređivati na 6-10 cm, jer iz jednog
klupka gotovo uvek izraste više biljaka. To se čini kad
počnu da razvijaju prve stalne listove.
Usev treba plitko okopavati i jednom prihraniti. Usevi
iz letnje setve obično se moraju n avodn java ti dok niknu
i dok se m lade b iljčioe dobro ukorene.
Berba. Cvekla za letnju potrošnju počinje da se bere kad
dostigne prečnik 3-4 cm. Često prve berbe imaju karakter
proređivanja: čupaju se za prodaju razvijenije biljke, a slabije
ostavljaju da rastu i tako redom. Mlada cvekla se čupa, čisti
od oštećenog lišća i zemlje (dobro je i da se opere) i iznosi
na pijacu u vezama od po 4 do 6 komada.
Kasni usevi vade se pre nastupamja jačih jesenjih mrazeva,
jer koren cvekle izmrzava već na temperaturi od minus 2-3°C.
358
Cvekla se, dakle, vadi pre ostalog korenastog povrća. Lako
se čupa rukom. Listovi se odsecaju do glave, a koreni odmah
odnose na u skladištenje ili na preradu. Klasiranje najčešće
nije potrebno, već se samo odbacuju vrlo krupni, vrlo sitni
i oštećeni koreni.

Cvekla se u toku zime čuva u posebnim skladištima,

podrumskim prostorijama ili trapovima. Najbolje se čuva na
temperaturi oko 0°C.

Prinos cvekle je 2-30 t/ ha.

 Krtolaste biljke iz porodice Solanaceae - pomoćnice

KROMPIR

(Solanum tuberosum L.)

Poreklo i rasprostranjenost

Krompir potiče s južnoameričkog kontinenta, odakle je

prenesen u Evropu i druge delove sveta. Kao značajna
prehrambena biljka javlja se tek od pre dva stoleća. U naše
krajeve je prenesen krajem X V III ili početkom X IX v.
Krompir se najviše proizvodi u evropskim zemljama -
približno 80 % ukupne svetske proizvodn je. U Jugoslaviji
se gaji na površin i od oko 300.000 ha, n ajviše u S loven iji,
Hrvatskoj i planinskim krajevima Srbije i Bosne. Rani krompir
se najviše proizvodi u Vojvodini, Pomoravlju i na Primorju
. U ishrani našeg s tan ovništva krom pir im a vrlo
značajno mesto, mada je u mnogim krajevima njegova
potrošnja još uvek na niskom nivou.
Krompir je, inače, veoma hranljiva namirnica od koje se mogu
spra vlja ti desetine vrlo ukusnih jela i drugih prehrambenih
proizvoda. Sadrži prosečno 18-22 % skroba, 2 % visokovređn
ih proteina, dosta m in eralnih sold, vitam in a i dr.
korisnih materija . U mnogim zemljama krompir je važna
industrijska sirovina.
 Botaničke osobine

Krompir je jednogodišnja biljka iz porodice Solanacea i

blizak srodnik paradajzu, paprici i plavom patlidžanu.
Razvija dosta snažan korenov sistem obično do dubine
30 cm. Osim nadzemnih stabljika (cime), krompir razvija i
podzem n a stabla, tzv. stolone, na čijim vrhovima se
obrazuju krtole. Prema tome, krtola je u botaničkom
smislu jako zadebljalo podzemno stablo s dugim ili
plićim okcima, već prema sorti. Krtole s plitkim okcima su
pogodnije jer mogu pliće da se ljušte. U svakom okcu postoji
glavni spavajući pupoljak, a bočno od njega su 3— 4
sporedna pupoljka. Iz glavnog pupoljka izbija izdanak, a
ako ovaj bude oštećen ili odstranjen, razviće se izdanak
iz jednog od bočnih pupoljaka.

Uslovi uspevanja

Klima. Krompir najbolje uspeva u rejonima sa svežom

vegetacionom klimom, s dovoljnim, pravilno raspoređenim
padavinama. Međutim, ima sorta koje dobro uspevaju i pod
nešto toplijim podnebljem .
K r to le klija ju već na tem peratu ri 5-8 °C i mogu se
saditi 5-6 nedelja pre prosečnog datuma poslednjeg
prolećn og mraza, a toliko vremena je otprilike potrebno da
iz okaca krenu izdanci i izbiju na površinu. Relativno slabi
prolećni mrazevi (do -2 °C) često oštećuju tek iznikle ili u
porastu već odmakle useve. Ali i visoke temperature su
isto tako štetne i u velikoj meri smanjuju prinose.
Optimalne vegetacione temperature za krompir su oko 17°C
u zemljištu i oko 20°C u vazduhu. U fazi zrenja potrebno je
toplo i suvo vreme da krtole obrazuju jaču pokožicu i postanu
sposobne za uskladištenje.

363

Najmanje vlage krompiru je potrebno u fazi isklijavanja.

Suvišna vla ga i niske temperature u tom periodu
mogu izazvat i truljenje mladih klica. Najviše vlage krompiru
je potrebno u vreme cvetanja. U našim ravnicama krompir
treba navodnjavati, pogotovu kasnije useve. Veoma su
štetna jaka kolebanja vlage u zemljištu i vazduhu.
Zemljište. Krom p ir m ora im a ti plodno zem ljiš te, čak i
za os- red n je prinose. NajboJ.je mu odgovaraju laka,
humusna, pesko- vita, plodna, stru kturna i propusna zem ljiš
ta. Odlično uspeva na rečnim nanosima. Na peskovitim
zem ljiš tim a s m alo organskih m a terija krom pir se m ože
ga jit i samo uz obiln o đu brenje s taj- njakom. Za rani
krompir na jbolja su laka ali plodna zemljišta koja se u proleće
brzo zagrevaju; za ovu svrhu nepogodna su teška,
glinovita i hladna zemljišta. Krompir podnosi i nešto
kiselije zemljiš te.
Đubrenje. Krompir spada među kulture s najvišim
potrebama u đubrivu. Pri tome, veoma je važno da
đubriva budu u lako rastvorljivom obliku, jer ih biljka
usvaja za relativno kratko vreme. Podjednako je važno
unošenje sva tri osnovna elementa i oni se daju gotovo u
jednakim količinama.
Azot (N) je naročito važan za ra n i krom pir. Daje se u
količini od 80 do 120 kg/ha. Visoka doza azota mora biti
praćena i visokom dozom fosfora i kalijuma, inače
biljke će bujno rasti, a krtola će biti malo. Od ukupne
doze fosfora polovinu, tj. oko 50 kg/ha P2O5, treba rasturiti
pred oranje. Kaliju m igra značajnu ulogu u mineralnoj
ishrani krompira, naročito na peskovitim i kalijumom
siromašnim zemljištima, u koja se unosi i do 250
kg/ha K2O. Mineralna đubriva se daju uglavnom pred
prolećnu kultivaciju .
Krompir veoma dobro reaguje na đubrenje stajskim
đubrivom. Stajnjak se zaorava u jesen, a dobro zgoreli
u proleće pred kultivaciju . U baštama i vrtovima zgoreli
s tajn jak se unos i u kućice ili redove.
Plodored. Mada krompir dobro podnosi uzastopno ga jen
je na is toj parceli, takva praksa ndje za preporuku je r se
u m nožavaju p rou zrokovači bolesti i štetočine. Na is to
mesto m ože doći tek p osle 3-4 godine. Najbolji
predusevi su višegodišnje leguminoze i trave, zatim grašak,
boranija, tikvaste kulture i žitarice. Krompir je dobar
predusev za sve povrtarske kulture.

364
Sorte

U svetu postoje mnoge sorte krompira koje se razlikuju po

vremenu stasavanja, prinosima, spoljnjem izgledu,
kulinarskim i tržišnim kvalitetima, zatim po otpornosti prema
bolestim a i štetočinama itd. No, pojedine sorte mogu veoma
dobro uspevati u jednom regionu, ali u nekom drugom
regionu daju slabe rezultate. Za ranu proizvodnju u nas
se koriste rane i srednje rane sorte.
Saskija. Rana sorta holandskog porekla, vrlo dobra za
jelo. Razvija nizak ili srednje visok žbun, s belim cvetovim
a . Krtole su ovalnog oblika, malo pljosnate, s vrlo plitkim
okcima, žutom pokožicom i žutobeličastim mesom. Spada
među najprinosnije rane sorte; sklona izrođavanju i osetljiva
na plamenjaču.
Erli roze. U nas vrlo raširena rana sorta poznata pod
nazivima - mesečar, rani ruževac i dr. Ima srednje razvijen
žbun s beličastim cvetovima. Krtole izduženo ovalne, s
plitkim okcima, crven kastom pokožicom i belim mesom.
Odlična sorta za jelo, srednje prinosna, otporna prema
izrođavanju, osetljiva prema plamenjači.
Vesna. Nova domaća rana sorta s okruglim, svetložutim
krto lama i beličastožutim mesom odličnog kvaliteta.
Dragačevka. Domaća rana i vrlo rodna sorta, sa izduženo
ovalnim krtolam a žu tosm eđe pokožice i žućkastog mesa,
veoma pogodna za iproizvodnju ranog krompira.
Kenebek, kardinal i ostara su znatno raširene sorte
pogodne za ranu i normalnu proizvodn ju krompira.

Od ranih sorti za proizvodnju mladog krompira

pogodne su još i jana, je rla i s irtema.

Bintje. Pozn ata holandska stona sorta, u nas dosta

raširen a zbog svog odličnog kvaliteta i dobre rodnosti. Biljka
razvija uspravan žbun, slabo cveta, cvetovi su beli. Krtole
su izduženo ovalne s glatkom žutom pokožicom, plitkim
okcima i beličastožutim mesom. Rana sorta sklona
izrođavanju.
Urgenta. Sorta osrednje ra zvijen og stabla s m u tn obelim
cve- tovim a ; krtole du gu ljaste ili ovalne, okca plitka,
pokožica glatka i ružičasta, meso svetložuto, odličnog
kvaliteta. Srednje rana, vrlo rodna sorta, dosta otporna
prema plamenjači i manje sklona izrođavanju.
Dezire. Srednje rana sorta dobrih stonih kvaliteta.
Stablo srednje razvijeno s beloljubičastim cvetovima. Krtole
duguljaste ili ovalne, okca plitka, pokožica crvena, meso
svetložuto. Vrlo rodna, relativno otporna prema plamenjači,
sklona izrođavanju .
365

Gajenje ranog krompira

Nabavka sadnog materijala. Najbolje je da se za sadnju

nabavi semenski krompir koji se proizvodi u planinskim
rejonima pod nadzorom stručnjaka i stavlja u promet sa
potvrdomo sorti i zdravstvenom stanju. Krompir se u
ravnicama brzo degeneriše pod uticajem virusa; krtole
zaražene virusom ne mogu doneti normalan rod.
Za sadnju se upotrebljavaju cele krtole, srednje krupnoće
(60-80 g); krtole od 40 g ne daju dobar prinos, a od 100 g su
neekonomične, jer treba utrošiti mnogo sadnog materijala.
Krupnije krtole mogu se raseći uzdužno na dve polovine;
međutim, sečene krtole daju nešto niži prinos, mnoge
istrule, a biljke u prvo vreme sporije rastu. Sečenje krtola
treba obaviti nekoliko dana pre setve.
Naklijavanje krtola, za ranu proizvodnju krompira krtole
se naklijavaju. Ta mera često se primenjuje i u proizvodnji
semenskog krompira, jer naklijali krompir niče 10-15 dana
ranije.
Osim toga, biljke su snažnijeg rasta i stasavaju oko 2
nedelje ranije.
Semenski krompir se radi naklijavanja stavlja u svetle
prostorije u kojima se m ože održavati potrebna temperatura.
Krtole se poređaju s vrhom naviše u plitke letvar ice
(„holandeze”) u jedan ili dva reda. Letvarice se slažu jedna
na drugu u redove na način koji obezbeđuje ravnomeran
dostup svetlosti i laku manipulaciju.
U prostoriji za naklijavanje održava se temperatura 12-15°C.
Krtole moraju biti izložene svetlosti bar 8 časova dnevno.
Periodično, svakih 8-10 dana, letvarice se premeštaju; gornji
idu dole, a donje gore. Tom prilikom odstranjuju se bolesne
krtole, kao i krtole s nitavim klicama.
U ranih sorta naklijavanje traje 30-35 dana, a u sređnje ranih
35-40 dana. Naklijavanje obično počinje krajem januara ili
početkom februara.
Pod povoljnim uslovima naklijavanja iz krtola izbiju kratke
čvrste klice koje se teško očenjuju; one su zelene, crvenkaste
ili ljubičaste, već prema sorti. Ako se dogodi da na
krtolama u vreme stavljanja na naklijavanje već ima bledih
klica, ne treba ih kidati nego ostaviti da na svetlu očvrsnu i
dobiju boju .
Sadnja. Sadnja naklijalog krompira započinje kad s
zemljište na dubini 10 cm zagreje na oko 5°C. U
nizijama i dolinama Srbije rani krompir se sadi u drugoj
dekadi marta, a ponekad i nešto ranije. U slučaju mraza
dobro ukorenjene biljke se dosta brzo oporave.

366

Rane sorte krompira sade se na međuredni razmak 60-65

cm, a srednjestasne na 65 do 70 cm. Razmak u redovima
obično iznosi 25-30 cm. Ova rastojanja omogućuju uspešnu
primenu mašina pri nezi i berbi krompira. Krtole se sade
na dubinu 8-10 cm, a na težim zemljištima pliće (6 do 8
cm). Dobro je da se vr h k r tole postavi nagore.
Na malim površinama krompir se sadi pod motiku, a na
većim u brazde, najčešće pomoću mašina sadilica. Pri
upotrebi sadilice krtole moraju biti ujednačene krupnoće i
ne smeju imati klice duže od 5 mm.
Nega. Pod povoljnim klim atskim uslovim a naklijali
krompir niče za 12-15 dana, a nenaklijali posle 25-30 dana. Nega
useva sastoji se u okopavanju, suzbijanju korova, ogrtanju,
prihranjivanju, zalivanju i zaštiti od bolesti i štetočina.
Prvo okopavanje izvodi se kad biljke izrastu oko 10 cm, a
drugo 2 nedelje kasnije. Ogrtanje se vrši neposredno pred
sklapanje redova. Posle toga, kad biljke pokriju međuredne
prostore, obustavlja se dalja obrada zemljišta. Okopavanjem i
ogrtanjem me sm eju se p ovred it i k oren je i stoioni.
Korovi se suzbijaju okopavanjem i herbicidima. Kada se
krompir gaji u vrtovima i na malim površinama,
primena herbicida se n e preporučuje. Postoje herbicidi
koji su selektivni za krompir. Oni se primenju ju posle
sadnje tortola a pre nicanja. Najviše se primenjuju patoran,
aresin, gesagard, prohelan i prometrin, u dozama 2-3
kg/ha. U ranim usevima krompira i na lakšim zemljištima
primenjuju se manje doze, a za kasne useve i na težem
zemljištu - veće. Za kroimpir se, pored navedeniih, koristi i
herbicid senkor (1-1,5 kg/ha), a u novije vreme kombinacija
stomp +prometrin .
Usev k rom pira obično se prihranjuje neposredno pred prvo
okopavanje mešavinom azotnog i fosfornog đu briva (po 30
kg/ ha N i P 2 O 5).
Do faze cvetanja krompir je najčešće dobro obezbeđen
vlagom od padavina, a posle tog vremena potrebno je
navodnjavanje, koje se po potrebi ponavlja.

Berba i prinosi

Krompir za ranu proizvodnju vadi se pre nego što dostigne

punu tehnološku zrelost. Vađenje započinje kad 60-80 %
krtola dostigne težinu iznad 20 grama, što se utvrđu je
probama na pojedinim biljkama. Cena mladog krompira na
tržištu znatno utiče na proizvođača da se opredeli za ranije
ili kasnije vađenje krtola.
Mladi krompiri se vade pažljivo da im se ne oguli nežna
pokožica i za to se koriste ručne alatke ili naročite mašine.
Mlad krompir je lako kvarljiv i nosi se na pijacu što je
moguće pre.
Prinosi ranog krompira zavise od sorte, kvaliteta sadnog
materijala i primenjene agrotenhike; prosečno se dobija 10-
15 t/ha, a nekad i znatno više.

Bolesti i štetočine

Krompir je podložan mnogim bolestima gljivične,

bakterijalne i virusne prirode, te su i metode suzbijanja ovih
bolesti različite. Najopasnije bolesti se prenose krtolama, pa
je od prvorazrednog značaja obezbediti zdrav sadni
materijal.
Plodored je isto tako važna preventivna mera, jer se
uzastopnim gajenjem na istoj parceli umnožavaju
prouzrokovači bolesti.
U našim krajevima najviše štete nanosa plamenjača, koju
izaziva ista parazitna gljivica kao i plamenjaču paradajza
(Phytophthora infestans). Bolest se obično prvo pojavi na
krompiru, a zatim na paradajzu. Štete nanosi u glavnom
kasnom krompiru, jer se rani kromipir povadi pre masovne
pojave bolesti. Suzbija se prskanjem fungicidima.
Velike štete nastaju od masovne pojave virusnih oboljenja .
Kod virusnih bolesti listovi dobiju mozaični izgled i manje-
više su naborani. Obolele biljke daju znatno niže prinose.
Bolest se prenosi iz godine u godinu zaraženim krtolama.
U toku vegetacije bolest raznose lisne vaši. Viroze se
suzbijaju gajenjem krompira na novim parcelama i sa
zdravim semenskim materijalom .
Od insekata koji napadaju krompir sigurno da najveće štete
nanosi krompirova zlatica. Odrasle bube hrane se listovima
tek izniklog krompira. Pravu napast, međutim, predstavljaju
larve krompirove zlatice, koje su vrlo proždrljive i u stanju
su za nekoliko dana da naprave pravu pustoš u krompirištu.
Krompir se može uspešno zaš tititi od krompirove zlatice
prskanjem biljaka insekticidima, što je proizvođačima dobro
poznato.

Čičoka
 (Helianthus tuberosus L.)

Čičoka je višegodišnja zeljasta biljka iz porodice Compositae

poreklom iz Severne Amerike. Biljka razvija stabla visoka
150-250 cm, a u zemlji mesnate rizome (podzemna stabla)
na kojima se obrazuju okruglaste jestive krtole; one nalikuju
krompiru, ali su veoma kvrgave. U našim krajevima sreće se
sporadično i ne gaji se kao usev već raste spontano, kao
divlja biljka. Mada se od krtola čičoke mogu spravljati
ukusna, dijetalna jela, njena upotreba u ishrani je malo
poznata.
U novije vreme, međutim, znatno je poraslo zanimamje za
ovu biljku zbog visokog sadržaja inulina u njenim krtolama.
Razlaganjem inulina nastaje fruktoza, najbolji prirodni šećer,
koji bez štetnih posledica mogu da koriste i lica obolela
od dijabetesa.
Čičoka ima veoma skromne potrebe u klimi i zemljištu.
Najbolje uspeva na ocednim, lakim zemljištima; može se
uspešno gajiti i na teškim zemljištima, gde daje visoke
prinose, ali je vađenje krtola otežano. Razmnožava se
vegetativno sadnjom celih krtola ili isečenih komada sa po
2-3 dobro razvijena pupoljka. Sadnja treba da se obavi u rano
proleće; kasna setva znatno smanjuje prinose. Sadi se na
međuredni razmak 90-180 cm, a u redu na oko 60 cm;
dubina sadnje je oko 10 cm. U prvo vreme, dok biljke
ne narastu, potrebna je međuredna kultivacija useva.
Krtole se obrazuju s nastupanjem kraćih dana krajem leta i
početkom jeseni. Pre berbe prvo se poseku i uklone snažne
drvenaste stabljike. Vađenje krtola mora se obaviti pažljivo
jer se lako nagnječe. One imaju tanku, nežnu pokožicu, pa
lako gube vodu i smežuraju se. U skladištu, na temperaturi
0-2 °C uz visoku relativnu vlažnost vazduha, mogu se
čuvati nekoliko meseci. Takođe se dobro ču vaju u
zemljištu, naročito u rejonima gde se zemljište ne smrzava
tokom zime do dubine na kojoj leže krtole. U tom slučaju
čičoka se vadi neposredno pre upotrebe. Prinos krtola
čičoke ide od 10 do 25 t/ ha.

LUKOVIČASTO POVRĆE

Porodica Alliaceae (Liliaceae) - lukovi

Crni luk

(Allium cepa L.)

Poreklo i rasprostranjenost

Crni luk spada među najstarije povrtarske kulture i

upotrebljava se od davnina za ishranu ljudi. Kulturne vrste
nastale su, izgleda, na području srednje Azije.
Gaji se u celom svetu i na različite načine koristi u
ishrani. U nas se crni luk svrstava među najznačajnije
povrtarske biljke.
Prodzvodi se na relativno velikoj površini. Pretežno se gaji
u vrtovima za upotrebu u domaćinstvu i za lokalne pijace.
U inekim krajevima razvijena je komercijalna proizvodnja u
velikim razmerama.
Crni luk se veoma mnogo upotrebljava u toku cele
godine. N je gova široka, razn ovrsn a i svakodnevn a u
potreba predstavlja vrlo karakteristično ob eležje našeg
kulinarstva. Najviše se koristi kao dodatak kuvanim jelima i
salatama u domaćinstvu i prehrambenoj industriji.
Hemijski sastav lukovica zavisi od sorte, uslova uspevanja i
agrotehničkih mera. Ljute sorte imaju više suvih materija
(15-21 %) od umereno ljutih (12-14%). Najvažniji sastojak su
ugljeni hidrati (6-10%). Specifičan ljuti ukus i miris potiču od
eteričnih ulja. Svojim sastojcima crni luk potpomaže
apetit i bolje varenje hrane. Lekovit je jer ima baktericidno
delovanje.

Botaničke osobine

Crni luk je dvogodišnja biljka: u prvoj godini obrazuje

glavicu, a sledeće godine iz glavice izrastu cvetonosna stabla
i donesu seme. Gaji se kao jednogodišnji usev (direktno iz
semena) ili kao d vogodišnji (iz arpadžika).
Korenov sistem. Pravi koren biljke rano odumre, tako da je
celi korenov sistem u suštini adventivan. Korenov sistem je
žiličast, razmešten plitko, pojedine žile se slabo granaju i
dopiru do 30 cm oko biljke. Sve dok biljka raste obrazuju
se novi adventivni koreni, a stari odumiru.

Na celom korenovom sistemu obrazuje se relativno malo

korenovih dlačica, usled čega biljka ima oslabljenu usisnu
snagu i povećane potrebe za vlagom.
Stablo. Pravo stablo (dance ili plitica) iz kojeg izrastaju
koreni veoma je skraćeno i nalazi se u os ovi mlade biljke
i lukovice. Na njemu se iz apikalnog meristema obrazuju
listovi i pupoljci iz kojih će se sledeće godine (posle
jarovizacije), razviti cvetonosna stabla.
Listovi i lažno stablo. Listovi se sastoje od šuplje liske
(pera) i cilindričnog rukavca. Na jednoj biljci obrazuje se 10-
15 listova. Listovi izrastaju postupno na taj način što svaki
novi list prolazi kroz cilindrični rukavac prethodno
formiranog lista, te se tako obrazu je lažno stablo. Usled
turgora u lisnim rukavcima i rastenja mladih listova lažno
stablo je čvrsto i uspravno gotovo do k ra ja vegeta cije.
Luk ovica. Lukovica, radi koje se biljk a odgaja, organ
je u k ojem se odlažu rezervn e h ra n ljive m a terije u p rvoj
godin i ži- vota, i sastoii se od spoljašnjih su vih i unu
trašnjih m esnatih lju spi, pu poljaka i pravog stabla.
Mesnate lju spe m ogu b iti otvoren e i zatvorene.
Otvoren e lju spe se obrazu ju za debljava n jem don jeg
(baznog) dela lisnih ru kavaca ocnih lis tova k oji su se norm
alno ra zvili u toku vegetacije biljke; on i okružuj.u celu lu
kovicu. Premeštanjem hrainljivih materija iz spoljnih ljuspi
(preko plitice) u unutrašnjost lukovicenastaju spoljne kožaste
ovojne ljuspe (košuljica).
Zatvorene mesnate lju spe obrazuju se od celih lisnih
rukavaca onih listova koji nisu obrazovali pera. Oni
okružu ju jedan ili više pupoljaka.

Pupoljci. Obrazuju se na plitici u manjem ili većem broju, i

začinju se postupno u toku vegetacije biljke. Iz nekih
pupoljaka izrastaju cvetonosna stabla u sledećoj godini,
nakon njihove jarovizacije.
Cvetonosna stabla. Iz jarovizovanih pupoljaka izrastaju
cvetonosna stable-bikovi; ona su cevasta, sa karakterističnim
proširenjem u donjem delu, na vrhu nose loptastu cvast
koja može imati od 50 do 2.000 cvetova.
Iz jedne glavice obično izbije više bikova zavisno od
veličine lu kovica i broja jarovizovanih pupoljaka.
Cvetovi su sivkasto beli, na dugim drškama, sa 6 kruničnih
listića i 6 prašnika. Plodnik je sa tri semena gnezda, u svakom
gnezdu im a po 2 semena zametka.
Crni luk je stranooplodna biljka i oprašuje se pomoću
insekata.
Seme je sitno, crno, uglasto, jako smežurano, apsolutne
težine 3-5 g. Može da očuva klijavosit do 3 godine pri čemu
sa svakom proteklom godinom klijavost brzo opada.

Uslovi uspevanja

Klima. Crni luk je kultura otporna na hladnoću i dobro

podnosi širok raspon temperature. Seme klija već na 2-3°C, ali
vrlo sporo; najbolje klija i niče na oko 25°C. Optimalna
temperatura za porast biljaka je između 13°C i 26°C.
Najbolji porast i kvalitet lukovica postiže se ako se biljka u
prvoj fazi vegetacije razvijaju na nižim temperaturama (18-
22°C), a u drugoj na višim (25-30°C).

Otpornost crnog luka prema izmrzavanju zavisi od stepena

razvoja. Tek iznikle (iz semena) biljčice mogu biti oštećene
tek na oko -25°C; one se zamrznu, ali tkivo ne ugine ako
odmrzavanje teče postepeno.
Biljke crnog luka prolaze kroz stadijum jarovizacije i bez
ovog stadijuma ne mogu da isteraju cvetonosno stablo.
Proces jarovizacije najbrže protekne na temperaturi 3-
10°C, ali se može ostvariti i na temperaturama do 18°C. Sem
toga, jarovizacija teče samo u prisustvu izvesinog minimuma
hranljivih materija u biljci; zato jarovizacijom ne mogu
biti zahvaćene mlade biljčice pre nego što razviju 3-4 lista,
niti može biti zahvaćen sitan arpadžik prečnika ispod 20
mm. Stadijum jarovizacije traje, u ljutih sorta, 120-140 dana,
a u slatkih 60-80.

372
U vreme nicanja i intenzivnog rasta lisne mase crni luk ima
velike potrebe za vlagom u zemljištu i vazduhu. U periodu
stasavan ja izisk u je toplo i suvo vreme. Vlažno vreme u tom
period veoma nepovoljno utiče na kvalitet lukovica, a vrlo
povoljno utiče na razvoj bolesti. U našem podneblju obično
ima dovoljno padavina za normalan razvoj useva iz
arpadžika (april, maj i juni). Usevi iz direktne setve i iz
rasada moraju se redovno navodnjavati, jer njihova vegetacija
traje duže i zalazi u period toplog i suvog le tnjeg vremena.
Crni luk je biljka dugog dana. U uslovima kratkog dana
biljka raste, ali ne formira lukovicu. Nasuprot tome, na
dugom danu i pri temperaturi iznad 15°C lukovica se lako
formira i u rela tivno mladih biljaka. Zato pri kasnoj setvi
ili sadnji lukovice ostanu sitne.
Neke sorte, iz tzv. južne grupe, formiraju glavice i pri
kratkom danu (12-13 h). Inače, crni luk je osetljiv prema
nedostatku svetlosti i ne treba ga gajiti na zasenjenim
mestima niti kao međukulturu.
Zemljište. Crni luk najbolje uspeva na strukturnom, plodnom,
ocednom i u humusu bogatom zemljištu koje dobro drži
vlagu. Teško, smoničavo zemljište koje se speče posle kiše
ili zalivanja, nije pogodno za luk. Na našim černozemima,
aluvijalnim i drugim zemljištima sa povoljnom strukturom
crni luk odlično uspeva. Peskovita zemljišta su isto tako
nepogodna, jer imaju nestabilan vodni režim u površinskom
sloju. Na vlažnim, niskim terenima crni luk strada od
plamenjače. Najbolje uspeva na zemljištu slabo kisele ili
neutralne reakcije (pH 6,0-7,0).
Oranje treba da se obavi u jesen na dubinu 25-30 cm, a
zatim se površina potanjira i ostavi da prezimi. Važno je da
se setveni sloj dobro pripremi, jer gruba, grudvasta površina
nije pogodna ni za direktnu setvu niti za sadnju arpadžika.
Površine koje se navodnjavaju treba dobro nivelisati.
U plodoredu crni luk obično ide posle kultura koje su
đubrene stajnjakom i ne ostavljaju zakorovljene parcele:
kupus, krompir, paprika, mahunaste kulture i dr. Na istu
parcelu trebalo bi da se vrati tek posle četiri godine.
Đubrenje. Crn i luk, sa svojim korenovim sistemom slabe
usisne moći ima posebne zahteve u pogledu ishrane i
đubrenja.
373
Useve crnog luka gotovo na svim našim zemljištima treba
đubriti organskim ili mineralnim đubrivima.

Treba, međutim, koristiti samo zgoreli stajnjak i rasturiti ga

s jeseni. Stajnjak služi ne samo kao izvor hranljivih elemenata
već povoljno utiče na održavanje fizičko-hemijskih svojstava
zemljišta i režima vlage. Za 1 ha pri umerenom đubrenju
potrebno je 30-40 t stajnjaka.
U praksi, usevi crnog luka najčešće se đubre mineralnim
đubrivima. Vrste, količine i način upotrebe ovih đubriva
biće razmatrani u odeljku o tehnici gajenja crnog luka.

Sorte

Postoje mnogobrojne sorte crnog luka. U novije vreme ima sve

više F 1 -hibrida koji su znatno rodniji i dobro se čuvaju.
Najviše se cene sorte čije lukovice imaju pravilan oblik,
zdrave ovojne ljuspe, tanak i za tvoren vrat. Veoma važne
privredne osobine crnog luka su: visoka rodnost, sposobnost
dužeg čuvanja, dobar ukus i otpornost prema bolestima. Od
bitnog značaja je i dužina vegetacionog perioda, sklonost ka
prevremenom prorastanju u cvetonosno stablo, dužina
mirovanja lukovica, osetljivost na dužinu dana.
U nas su se, doskora, gajile pretežno domaće sorte, tzv.
pogačari. To su ljuti lukovi, razmnožavaju se iz arpadžika i
dobro se čuvaju. Sada, međutim, preovlađuje sorta
holandski žuti, a u novije vreme sve više se šire F 1 - hibridi
koji se odlikuju visokim prinosima ujednačenim glavicama i
većom otpornošću na plamenjaču. Mnoge nove sorte jednako
su pogodne za gajenje iz arpadžika ili direktno iz semena, dok
se druge gaje isključivo direktnom setvom.
Holandski žuti. Odlikuje se lepim, čvrstim , kolačastim
lukovicama slamastožute boje, sa zdravim ovojnim
ljuspama i dobro zatvorenim vrhom. Veom a prinosna
sorta i dobro se čuva. Gaji se iz arpadžika koji netera bikove
čak i kad je krupniji. Meso beličasto i umereno ljuto.
Otporniji na plamenjaču od domaćih pogačara.
Ptujski. Biljke su snažnog rasta, dosta otporne na
plamenjaču; manje teraju proraslice: vegetacion i period oko
120 dana. Glavice su kolačasto okrugle, prosečne težine oko
100 g, sa zdravim crvenkastoljubičastim ovojnim ljuspama
i ljubičasto obojenim, umereno ljutim i sočnim mesom. Suve
materije sadrže 14-15%. Dobro se čuva i transportu je, vrlo
prinosna sorta (20— 30 t/ 'ha).
Jasenički žuti. Nova jugoslovenska sorta iz Instituta
„Palanka”. Glavice su ovalne, lepog izgleda, sa slamostožutim
ovojnim ljuspama i belim nežnim mesom, dobro se čuvaju,
umereno su ljute, sadrže 12-13 % suve materije. Uspešno se
gaji iz arpadžika i direktnom setvom. Veoma rodna sorta s
prinosom od 30 do 40 t/ha.
Jasenički crveni. Odlikuje se pravilnim izduženo ovalnim
glavicama dobro obavijenim svetloljubičastom košuljicom. Na
poprečnom preseku glavica je beličasta sa koncentričnim
crvenkastim krugovima. Ljuta sorta sa 13-14% suve materije.
Gaji se iz arpadžika i direktnom setvom.
Kupusinski. Ima lukovicu jabučastog oblika, obavijenu
žutosmeđim ovojnim ljuspama, sa tankim dobro zatvorenim
vratom. Umereno ljuta sa 12-14 % suve materije, dobro se
čuva. Gaji se iz arpadžika i semena.
Skopski srebrnjak. Mlada biljka snažnog rasta sa
stabljikom do 20 cm. Pogačasta lukovica (indeks 0,64)
obavijena belom,
FALI LIST 376 -377
TEHNIKA GAJENJA

PROIZVODNJA IZ ARPADŽIKA

propaklor T-50 (3— 10 1/ha), alicep (3— 5 kg/ ha), goal 6E

(1

Svi navedeni herbicidi mogu se koristiti i za useve crnog

luka iz rasada.
Crni luk je stasao kad biljka pri zemlji omekša i padne po
zemlji; vađenje se obavlja kad veći deo biljaka polegne.
Na većim površinama berba započinje nešto ranije i
završava se u vreme masovnog poleganja. Nasilno obaranje
(valjanje) još nestasalih biljaka - kao što čine netki odgajivači -
pagrešno je i apsolutno nepotrebno. Na vreme izvađene
lukovice dobro sačuva ju ovojne ljuspe i dugo se čuvaju.
Na rastresitom zemljištu lukovice se jednostavno počupaju
rukom, slože na gomilice i ostave nekoliko dana da se
stabla sasuše. Koriste se i specijalna oruđa za podrivanje
lukovica, koje se posle ručno skupljaju. Dugo stajanje
iščupanih lukovica na jakom suncu može na njima izazvati
ožegotine. Posle sušenja lukovice se očiste, klasiraju, slože u
letvarice i odnose pod nadstrešnicu radi dosušivanja.
U novije vreme za vađenje luka na velikim površinama
koriste se naročite mašine, a za sušenje i čuvan je grade
se specijalna skladišta.
Na lukovicama se ostavlja deo stabla (vrat) dužine 2-3
cm, koji sprečava prodiranje truležnih mikroorganizama.
Procečni prinosi su u granicama između 15 i 30 t/ ha.
Crni luk proizveden iz arpadžika, na vreme izvađen, dobro
osušen, s očuvanim ovojnim ljuspama i nezaražen
bolestima, dobro se čuva u običnim slagalištima, ali još
bolje i duže se čuva u kontrolisanim u slovima na
temperaturi nešto iznad 0°C. U domaćinstvima najčešće se
drži na tavanima ili drugim promajnim mestima u rasutom
stanju ili u vencima.

Proizvodnja direktnom setvom

Gajenje crnog luka direktno iz semena veoma je rašireno

u mnogim zemljama. To je najekonomičniji način
proizvodnje, jer se postižu visoki prinosi (30-50 t/ha) uz
najmanje troškove. Moguća je primena mehanizacije u
najvišem stepenu.
Ova proizvodnja može uspeti samo na dobrom, strukturnom i
plodnom zemljištu koje dobro drži vlagu. Zemljišta naših
ravnica i rečnih dolina veoma su za to pogodna. Važno je da
zemljište bude što manje zakorovljeno i podesno za
navodnjavanje; u našoj klimi bez navodnjavanja ovim
načinom crni luk se ne može odgajiti. Neophodno je da
zemljište bude s najvećom pažnjom pripremljeno.
Setva se obavlja što ranije u proleće, čim bude moguće da se
zemljište pripremi. Tom prilikom unose se mineralna
đubriva: 50-60 kg azota i 50-60 kg fosfora. Đubriva se mogu
uneti is tovremeno sa setvom.
U zavisnosti od načina navodnjavanja i raspoloživih
mašina setva može biti na lejama ili na ravnoj površini. Za 1
ha potrebno je 6-7 kg semena. Koriste se sorte koje pri
ovom načinu gajenja daju najbolje rezultate. Setveni razmak
može biti različit. Najčešće se seje u trake od po 3 ili više
redova. Između traka ostavlja se razmak 50-60 cm, a između
redova u traci 25 cm. Modernim povrtarskim sejalicama
mogu se sejati dvostruki redovi široki 6-8 cm. Ovakve
sejalice vrlo precizno ulažu seme te kasnije gotovo nije ni
potrebno proređivanje biljaka. Seme se ulaže na dubinu od 8-
15 mm.
379
Jedan od najvažnijih momenata je da se obezbedi nicanje
semena. Ukoliko nema kiše, mora se bez odlaganja primeniti
navodnjavanje. Ne sme se, isto tako, dozvoliti stvaranje
pokorice u vreme nicanja i dok su biljčice još male.

Pri uzgoju crnog luka direktno iz semena efikasno

suzbijanje korova je od presudnog značaja. Seme luka niče
sporo, a mlada biljčica takođe usporeno raste, pa je opasnost
od korova velika. Zbog toga kritičan period odbrane
useva od korova pada u vreme od setve pa dok biljke ne
razviju 3-4 lista.
Postoje mnogi herbicidi za primenu pre i posle nicanja.
Pre nicanja luka, već iznikli korovi mogu se uništiti
prskanjem gramoxonom (3-5 1/ ha).
Nakon setve, a pre nicanja, sada se koriste ovi herbicidi:
propaklor T-50 (8-10 l/ha), ramrod (7-8 kg/ha), propaklor T-
50 + gramoxon (8-10 1 + 3-5 1/ ha), stomp 330 E (3-5 1/ha).
Prskanje se obavlja nekoliko dana pre nicanja useva.
Posle nicanja, kad biljčice razviju 3 lista, mogu se
primeniti mesaronil 50 (2 kg/ha), totril (2,5 1/ ha), goal
GE (1-1,5 1/ha) i Dr.
U drugoj polovini maja kada biljke počnu brzo da rastu,
obavlja se prihranjivanje azotom i fosforom (po 30-40
kg/ha). Najbolje je da se đubrivo unese pored redova.
Veoma je važno da se ravnomerno održava vlaga u zemljištu.
Najbolje je da se primeni orošavanje. Usev se mora zaštititi
od plamen jače preventivnim prskanjem.
Berba i sve ostalo isto je kao pri proizvodnji luka iz
arpadžika.

Proizvodnja rasadom

Gajenje srebrnjaka. U nas je proizvodnja srebrnjaka raširena

u znatnoj meri i namenjena je u prvom redu snabdevanju
tržišta zelenim lukom rano s proleća i mladim glavicama u
toku leta dok ne stigne crni luk iz arpadžika.
Gaje se posebne sorte, manje osetljive na dužinu dana, sa
srebrnastobelim ovojnim ljuspama (otuda i naš naziv za ove
sorte). Najviše su raširene sorte rani majski, beli od
Nosere, tripoli i dr.
Rasad se proizvodi na pripremljenim lejama, dobro
nađubrenim zgorelim stajnjakom. Za proizvodnju rasada za 1
ha useva potrebno je oko 250 m2 leja, a na 1 m2 seje se 8-10 g
semena.
380
Setvu treba obaviti u drugoj ili trećoj dekadi avgusta. Posle
setve površina se lako utaba daskom i pokrije mešavinom
zemlje i stajnjaka ili sitno prosejanim, dobro zgorelim
stajnjakom u sloju od 1,5 do 2 cm. Potrebna je izuzetna pažnja
da se obezbedi dobro nicanje i normalan rast mladih ponika.
Na suvom vazduhu i visokoj temperaturi isklijale ili tek nikle
biljčice lako uginu, pa ih treba redovno zalivati i po potrebi
zasenjivati u toku vrelih podnevnih časova.
Srebrnjak se rasađuje krajem septembra ili prve polovine
oktobra, na ista rastojanja kao luk iz arpadžika. U proleće,
čim to bude moguće, usev se okopa. Za zelenu potrošnju rane
sorte srebnjaka stignu već krajem aprila. Lukovice srebrnjaka
teško se čuvaju.
Gajenje aršlaine. Rasad se proizvodi u otvorenim lejama.
Seje se krajem marta, a rasađuje krajem maja ili početkom
juna. Aršlama se može odgajiti samo uz navodnjavanje.
Krupne, sočne lukovice stižu za vađenje krajem avgusta ili
početkom septembra. Postižu se prin osi od 30 do 50 t/ ha.
Ovaj način proizvodnje crnog luka sve više se napušta zbog
visokog utroška ručnog rada (oko 20 puta većeg u poređenju
sa direktnom setvom).

381

Proizvodnja mladog luka

Mladi crni luk odgajen na otvorenom polju stigne rano

sproleća, u vreme kada ima malo drugog povrća, i zato se
masovno troši.
Kao sadni materijal majviše se upotrebljava na jkrupniji
arpadžik (preko 25 mm ) ili sitnije, nestandardne glavice.
Sadnja se obavlja s jeseni, tokom druge polovine oktobra, u
brazdice na dubinu 5-6 cm. Sadi se gusto, između redova
se ostavlja 10-15 cm, a glavice u brazdicama stavljaju se na 5-
6 cm jedna od druge.
Mladi luk stigne i upotrebljava se tokom aprila. Početkom
maja biljke počnu da teraju proraslice („bikove”) i usled toga
tržišni kvalitet im naglo opada. U to vreme, međutim, stigne
mladi luk srebrnjak.
Mladi luk (iz glavica) za zimsku i vrlo ranu prolećnu
potrošnju može se odgajiti u toplim lejama i plastenicima.
Berba mladog luka obavlja se postupno. Čupaju se prvo
najveći strukovi i tako redom. Prodaje se u vezama od po 5 ili
10 strukova.

Proizvodnja arpadžika

Arpadžik je naziv za sitne lukovice prečnika 10-25 mm,

koje se koriste kao sadni materija l za proizvonju krupnih
lukovica za potrošnju. Arpadžik se dobija vrlo gustom
setvom semena (70-110 kg/ha), i u tome je osnovna razlika
između proizvodnje arpadžika i normalne proizvodnje
glavica direktnom setvom.
Za proizvodnju arpadžika odabere se nezakorovljeno
zemljište dobrih fizičkih osobina i obradi što ranije s jeseni,
a pred zim u nađubri zgorelim s tajn jakom i potanjira.
Stajnjak se može rasturiti i prilikom predsetvene kultivacije.
Veoma je važno da se dobro pripremi setveni sloj zemljišta
i time obezbedi dobro i ravnomerno nicanje useva.
Setva se mora obaviti što ranije, po mogućstvu još krajem
februara ili početkom marta. Svako zakašnjenje setve
dovodi do sniženja prinosa i pogoršanja kvaliteta
arpadžika.
Drugi važan element ove proizvodnje je gustina setve.
Najbolje je da se na 1 m2 poseje 8-10 g semena, klijavosti 80-
90%.

382
Retko posejani usev daje veliki procenat krupnog
arpadžika (iznad 22 mm), a suviše gusto posejan - mnogo
sitnog arpadžiika (ispod 8 mm). Na malim površinama seje
se ručno na redove s razmakom 8-10 cm. Velike površine
seju se sejalicama, na međuredni razmak od 10 do 15 cm.
Posle svakih 10-12 redova ostavlja se staza od 50 cm. U
novije vreme primenju je se setva u trakaste redove široke
8-10 cm; između ovih redova - traka ostavlja se razmak od
25-30 cm.
Seme se ulaže na dubiinu 2 cm. Moderni setveni agregati
istovremeno obavljaju i valjanje, a površine posejane ručno
obično se utabaju daskom. U slučaju da vreme bude
suvo, treba obezbediti zalivanje, po mogućstvu orošavanjem.
Korov se suzbija herbicidima, primenom pre i posle
nicanja, i plevljenjem. Vrlo je važno da se arpadžik
blagovremeno i efi kasno brani od korova.
Arpadžik se vadi krajem jula ili početkom avgusta, u vreme
kad stabljičice omekšaju, a listovi počnu da žute. Kasnije
izvađen arpadžik se teže čuva i više tera u bikove.
Povađeni arpadžik se najpre nekoliko dana suši na suncu, a
potom pod nastrešnicama ili drugim promajnim mestima.
Upraksi se često primenjuje nešto drugačiji postupak. Sačeka
se da nadzemni delovi biljčica potpuno usahnu, pa se oštrom
metlom odstrane, a zatim se arpadžik iskopava, skuplja i
odnosi pod nastrešnicu radi dosušivanja.
Prilikom iskopavanja i skupljanja arpadžika odmah se
izdvajaju krupniji glavičurci (iznad 25 mm ) koji se obično
koriste za proizvodnju mladog luka. Prosušeni arpadžik se
veje i klasira obično u tri frakcije:sitan — 5 do 10 mm,
standardni- 10 do 22 mm i krupan — preko 22 mm.
Na velikim površinama arpadžik se ubire specijalnim
mašinama, a zatim suši i čuva u n aročitim skladištima.
Sa površine od 1 ha dobija se prosečno 10-12 t arpadžika.
Iskusni odgajivači postižu i znatno veći prinos, često 16-18
t/ ha.
Bolesti i štetočine

Plamenjača luka je opasno gljivično oboljenje koje

pojedinih godina nanosi velike štete. Naročito je porazna na
semenskim usevima. Razvoju plamenjače pogoduje
prohladno i vlažno vreme. Prouzrokovač je parazitna
gljivica Peronospora destructor. Na listovima i cvetonosnim
stablima izaziva pojavu krupnih, izduženih, nejasnih pega
koje se ubrzo prekriju sivoljubičastom prevlakom koju čine
spore parazita. Obolelo lišće se povija i suši, a cvetonosna
stabla padaju. Jače napadnuti usev izgleda kao spržen.
Glavni izvor zaraze su zaražene lukovice (arpadžik i
semenske izvodnice) i biljni ostaci.
Suzbija se agrotehničkim merama, a kad postoje izgledi
za masovno širenje, treba prskati fungicidima. Luk po
mogućnosti treba gajiti na promajnim mestima i nikad
uzastopno na istoj parceli. Treba saditi zdrav arpadžik i
semenske izvodnice: s proleća pregledati usev i odstraniti
sve biljke na kojima se pojave znaci oboljenja. Kišnih
godina, u toku maja i juna, treba useve prskati bordovskom
čorbom, cinebom ili manebom svakih 10-15 dana; čorbi za
prskanje obavezno se dodaje sredstvo za bolje lepljenje (npr.
sandovit). U novije vreme javljaju se sorte sa znatnom
otpornošću prema plamenjači.
Trulež glavica izaziva gljivica Botrytis alli. Bolest se
javlja na glavicama u vreme berbe i u toku čuvanja. Bolesna
lukovica počne da truli na vratnom delu, a zatim trulež
zahvata njenu unutrašnjost. Od ove bolesti lakše stradaju
biljke koje su bile napadnute plamenjačom. Suvišna vlaga
u zemljištu i kasnije u skladištu pogoduje razvoju
bolesti.
Mere borbe sastoje se u dobroj priprenai luka posle berbe i
čuvanja na suvom i prom ajnom mestu. Povađene lukovice
treba dobro prosušiti pre nggo što se odnesu na čuvanje.
Sem toga, luk treb a gajiti na prom ajnim m estim a i n a
lakšem zem ljištu; saditi samo zdrav arpadžik i držati se
plodoreda. Prskanjem protiv plam enjače suzbija se i
trulež glavica.
Crni luk napadaju i druge bolesti, ali su one od manjeg
značaja.
Od štetočina crnom luku značajnije štete nekih godina
mogu da nanesu larve lukove muve. One nagrizaju mlade
listove i stabljiku, usled čega biljka požuti, iskrivi se i
propadne. Najštetnija je u proizvodnji arpadžika i luka iz
direktne setve. Suzbija se zaprašivanjem semena i
arpadžika i prskanjem mladih useva insekticidima.

384

Beli luk

Allium sativum L.

Poreklo i rasprostranjenost

Beli luk se gaji od davnina kao povrće i lekovita biljka.

Potiče iz planinskih regiona srednje Azije, gde raste kao
dvogodišnja biljka, u prvoj godini obrazuje lukovicu iz koje
sledeće godine izbije cvetonosno stablo sa semenom.
Proizvodnja belog luka naročito je razvijena u oblasti
Sredozemlja. Naša zemlja spada među najveće proizvođače
belog luka u svetu sa približno 18.000 ha. Najviše se gaji u
Srbiji - na oko 10.000 ha. Upotrebljava se, uglavnom kao
dodatak jelima i salatama zbog specifičnog ukusa i mirisa
koji podstiču apetit. U iste svrhe beli luk koristi se pri izradi
mesnih prerađevina, a u farmaceutskoj industriji služi za
ekstrakciju eteričnih ulja od kojih se spravljaju lekovi.
U ishrani našeg naroda masovno se koristi i mlađi beli luk,
naročito s proleća.
Beli luk je bogat hranljivim materijama. Mlade stabljike
sadrže približno 6-10% suve m aterije, 1-3% šećera, 1,6-2,0%
belančevina, 1,5-2,5% celuloze i 20-30 mg% vitamina C.
Zrele lukovice imaju 35-40 % suve materije, 1,5-2,0%
mineralnih materija i 15 do 20 mg% vitamina C.
Za hemijiski sastav belog luka karakterističan je visok sadržaj
eteričnih ulja, od kojih potiče njegova ljutina i miris.

Botaničke osobine

Beli luk je jednogodišnja biljka s vegetativnim

razmnožavanjem. Krajem vegetacije materinska biljka
potpuno izumire, a ostanu živi samo njeni vegetativni
pupoljci (čenovi), kojima se biljka razmnožava. Neke forme
belog luka teraju cvetonosna stabla na čijim cvastima se
obrazuju sterilni cvetovi i sitne vazdušne lukovice.
Korenov sistem u belog luka je žiličast, adventivne prirode,
izrasta iz pravog stabla (plitice). Pojedine žile dostižu
dubinu i do 80 cm, ali je pretežni deo korena razmnožen
na dubini od 5 do 50 cm.
Stablo je isto kao u crnog luka. Za razliku od crnog luka,
pravo stablo potpuno odumire krajem vegetacionog
perioda biljke.
Listovi se sastoje od lancetaste pljosnate liske i cilindričnih
lisnih rukavaca od kojih se, kao i kod crnog luka, obrazuje
lažno stablo. U osnovi lisnih rukavaca belog luka ne
nagomilavaju se rezervne hranljive materije i oni na
kraju vegetacije odumiru i pretvore se u suve kožaste
ljuspe.

Lukovica belog luka je složena: sačinjavaju je manji ili

veći broj čenova (u proseku 10-15) koji su spolja obavijeni
zajedničkim ovojnim ljuskama.
Svaki čen (češanj) ima čvrstu pergamentnu ljuspu koja
zatvara mesnat pupoljak iz kojeg se razvije nova biljka.

Na dnu čenova nalazi se mala plitica koja se lako odvaja od

zajedničkog izumrlog pravog stabla materinske biljke.

Uslovi uspevanja

Beli luk je otporan na hladnoću. Počinje da raste već na

temperaturi od 3°C, a dobro ukorenjene mlade biljke
podnose temperaturu i do -30°C; u jesen posađene biljke
odlično prezime. Optimalna temperatura rastenja je 15-
20°C, a u vreme stasavanja 25°C i više. Glavice izmrznu na
temperaturi od oko -10°C, te je potrebno da se čuvaju na
mestima gde temperatura ne pada tako nisko.
Dugi dani podstiču obrazovanje glavica, a taj proces
ubrzavaju visoke temperature iznad 25°C (kao kod crnog
luka). Međutim, na formiranje lukovice kod belog luka utiču
temperature kojima su prethodno bili izloženi čenovi i mlade
biljke pre prelaska u fazu obrazovanja lukovice. Duže
izlaganje čenova ili mladih biljaka (30-60 dana)
temperaturama od 0°-10°C ubrzava formiranje glavice. Ako
se čenovi za sadnju čuvaju na temperaturama iznad
25°C ili ako biljke rastu iznad ove temperature, može
izostati formiranje lukovice.
Zbog toga je potrebno da se sadi što ranije. Kasno posađene
biljke obrazuju sitnije lukovice s manjim brojem čenova,
jer dugi dani i visoke temperature podističu biljku da formira
glavicu pre nego što je dovoljno porasla.
Za normalan rast beli luk ima slične potrebe za vlagom
kao i crni luk, što znači postojano vlažno zemljište i
vlažan vazduh.

386

Naročito velike potrebe u vlazi imaju lukovi jesenjaci.

Oskudica u vlazi u vreme najjačeg porasta biljaka ima za
posledicu sitne lukovice i osetno smanjenje prinosa. Zbog
toga u slučaju sušnog proleća usev belog luka treba
navodnjavati.

Beli luk najbolje uspeva na plodnom zemljištu koje dobro

drži vlagu. Na lakom, propusnom zemljištu uspešno se može
odgajiti samo uz navodnjavanje. Zbog guste sadnje otežano
je suzbijanje korova te je potrebno da se gajenje na većim
površinama odabere nezakorovljeno zemljište.
Uspešno se mogu primeniti i herbicidi. Nekoliko dana pre
sadnje primenjuje se treflan uz obavezno m ešanje sa
zemljom do dubine 8-10 cm. Posle nicanja, kad biljke belog
luka razviju 3-5 listova, tek iznikli korovi mogu se uništiti
primenom kombinacije laso + gesagard 50; ako su korovi
odmakli u razvoju, bolje deluje aktril.
Beli luk se đubri slično kao i crni luk. Zemljište s malo
humusnih materija dobro je nađubriti zgorelim stajnjakom.
Mineralna đubriva daju odlične efekte; upotrebljavaju se
kao pojedinačna ili kao kompleksna đubriva; norme su
različite za razna zemljišta i kreću se: 50-100 kg azota,
60-100 kg P2O5 i 80-120 kg K2O5 po hektaru. Polovina
fosfora i kalijuma može se uneti pri osnovnoj obradi, a
ostatak prilikom predsetvene pripreme zemljišta. Deo
azotnog đubriva može se upotrebiti za prihranjivanje.
Plodored je isti kao za crni luk. Na istu površinu ne treba ga
saditi dok ne prođu 3-4 godine. Iza jesenjaka, koji stiže ranije,
mogu se u istoj godini gajiti drugi usevi (kupus, krastavae,
boranija i dr.).
Sorte

U nas se gaje dva ekotipa belog luka: proletnjak

(kontinentalni, kasni) i jesenjak (primorski, rani, ozimac).
Ponegde se mogu sresti i cvetonosne forme.
Proletnjak. Gaje se mnoge lokalne populacije; imaju
zbijene srednje krupne glavice (20-30g) obavijene čvrsto
priljubljenim i zdravim ovojnim ljuspama srebrnastobele
boje. Lukovice obično imaju mnogobrojne čenove (15-20,
nekad i više) neujednačene veličine. Čenovi dugo miruju,
te se lukovice mogu dugo čuvati. U manjoj meri gaje se
populacije sa crvenkastim čenovima.
Jesenjak. Sorte i populacije belog luka jesenjaka odlikuju se
snažnijim rastom, krupnijim listovima, s manje voštanog
pepeljka i nežnijim stablom. Glavice su krupnije, prosečne
težine 30-50 g, u nekih sorta i teže, sa slabim ovojnim
ljuspama i manjim brojem čenova (10-15).
Lukovice jesenjaka ne mogu se dugo čuvati jer već s jeseni
počnu da prorastaju; zbog toga se jesenjak uglavnom koristi
za proizvodnju ranog mladog luka.
U našoj zemlji zastupljene su odomaćene populacije dosta
raznorodne po morfološkim i drugim osobinama.
Cvetonosne forme belog luka (var. sagittatum) imaju
krupne i malobrojne čenove (6-8) kružno poređane oko
čvrstog i vitkog stabla visokog preko 1 m, na čijem se vrhu
umesto cvetova obrazuju sitne vazdušne lukovice, koje se
mogu upotrebiti za razmnožavanj e.

Tehnika gajenja

Gajenje proletnjaka. Za prolećni usev belog luka zemljište

se mora obraditi s jeseni, na dubimu 25-30 cm. Ako je oranje
grubo, potrebno je da se pred zimu potanjira. U
proleće, čim to bude moguće, parcelu treba iskultivirati i
podrljati, pošto se prethodno rasture mineralna đubriva.
Sađenje se obavlja ranije — već krajem februara ili
početkom marta. Može se saditi i u jesen, u isto vreme kad i
beli luk jesenjak. Na malim površinama sadi se na leje
široke oko 1,5 m, i to u brazdice otvorene motičicom. Na
većim površinama obično se sadi na šestoredne trake, a
brazdice se naprave markerom ili sličnim oruđima.
U vrtovima i baštama beli luk proletnjak sadi se na razmaku
20x10 ili 15x15 cm, a na velikim površinama 30 cm između
redova i 8-10 cm u redu ; između traka (posle svakih 5-6
redova) ostavlja se rastojanje 50-60 cm ili se otvaraju brazde
za navodnjavanje. Čenovi se sade na dubinu 4-5 cm.
Za 1 ha potrebno je 700-900 kg sadnog materijala. Za sadnju
se koriste krupniie glavice; sitni čenovi se odbacuju jer daju
slabe biljke. Glavice se krune neposredno pred sadnju, jer
se na čenovima, ako dugo stoje okrunjeni, razvija oboljenje
poznato kao bela trulež.
Korovi se uspešno suzbijaju istiim herbiicidima i na isti
način kao u usevima crnog luka iz arpadžika. Međutim,
herbicidima se ne može uvek potpuno da zaštiti usev od
korova, te je neophodno da se obavi jedno ili dva
prašenja na dubinu od 5 cm, a kasnije, ako je potrebno, i
jedno plevljenje.

Prihranjivanje azotnim đubrivima daje odlične rezultate.

Dovoljno je jedno ili dva prihranjivanja sa 30-40 kg azota
po hektaru. Za prvo prihranjivanje, odm ah posle nicanja,
mogu se upotrebiti i kom pleksna lako topljiva đubriva.
U našoj praksi beli luk se obično ne navodnjava.
Beli luk se vadi kad počne da žuti, a pojedine biljke da
poležu. U kasno izvađenih lukovica ovojne ljuspe istrunu
i pocepaju se, glavica dobije ružan izgled, a mnogi čenovi
se osuše. Ako je zem ljište vlažno i meko, biljke se čupaju; u
protivnom, iskopavaju se motikom, a na velikim površinam
a podrivanjem naročitim oruđima.
Povađene biljke se skupe u redove, ili na gomilice, i ostave
nekoliko dana na parceli da se prosuše, a zatim pletu u
vence, ili se odsecaju stabla i glavice stavljaju u letvarice.
Dobro odgajen usev belog luka proletnjaka daje prinos 8-10
t/a. Naši odgajivači, međutim, u povoljnim godinama obično
postižu prinos 6-7 t/ha , a u nepovoljnim 4-5 tona.
Beli luk se u toku zime čuva u suvim i promajnim
prostorijama u kojima temperatura ne pada ispod -3°C.
Gajenje jesenjaka. Oranje se obavlja što ranije u jesen.
Dobro je da se prethodno rasturi i zaore 30-40 tona
zgorelog stajnjaka i 300 do 400 kg superfosfata po hektaru.
U našoj klimi najbolje je da se sadnja obavi sredinom
oktobra. U tom slučaju biljke se do zime dobro ukoreme i lako
podnose mrazeve.
Za sadnju treba upotrebiti što krupnije lukovice i samo
krupne čenove. Da se posadi 1 ha potrebno je 1.000-1.500
kg sadnog materijala. Sadi se na sličan način kao i
proletnjak - u brazdice, na dubinu 6-7 cm.

Najčešće se sadi na razmak 15x10 ili 10x10 cm.

U proleće, pred prvo okopavanje, usev treba prihraniti
azotnim đubrivom (120-150 kg/ha KAN-a). Ako u martu
nastane suvo vreme, što se u našem podneblju često
dešava, neophodno je usev dobro zaliti.

Mladi luk jesenjak stiže za upotrebu već početkom aprila.

Prodaje se u vezama po 5 ili 10 strukova. Ako se jesenjak
gaji radi glavica, sadnja treba da bude nešto ređa (15x 15 cm
ili 20x10cm). Prinos zrelih lukovica je 7-10 t/ha.

Bolesti i šletočine belog luka. Belom luku nanosi nekih

godina izvesnu štetu bela trulež, koja napada prizemni deo
stabljike i lukovice, usled čega listovi požute i biljka ugine.
Na parceli na kojoj se ova bolest pojavi luk ne treba gajiti 8-
10 godina.
Larva muve belog luka javlja se na jesenjaku i oštećuje
unutrašnjost stabljike. Suzbija se ako se prska rano s proleća
odgovarajućim insekticidima.

Praziluk

(Allium porrum L.)

Značaj i botaničke osobine. Praziluk je poreklom iz

Sredozemlja i drevna je povrtarska kultura koju su cenili
još stari narodi Egipta ne samo zbog njegove hranljivosti
već i zbog njegove lekovitosti.
U nas se gaji najviše u Srbiji i Makedoniji. U
potrebljava se najčešće kao svež ili se dodaje jelima kao
začin. Takođe se i suši. Po hranljivoj i biološkoj vrednosti
ničim se naročito ne ističe. Sadrži oko 10-12% suve m
aterije, 4-6 % ugljenih hidrata i prosečne količine vitamina
i mineralnih materija. Njegov značaj u ishrani je što se
koristi u toku zime i s proleća, kad ima malo drugog
svežeg povrća.

Praziluk je dvogodišnja biljka. Prve godine obrazuje moćno

lažno stablo, u nekih sorta visoko i do 80 cm. Sledeće
godine razvija dugo, vitko, cvetonosno stablo visoko i do 2 m;
ono nosi krupnu loptastu cvat, često sa preko hiljadu
ljubičastih, ružičastiih ili belih cvetova koje oprašuju insekti.
Seme je sitnije i više naborano nego u crnog luka; 1 g ima
oko 400 semenki. Seme sačuva klijavost 2-3 godine.

Uslovi uspevanja. Praziluk ima umerene potrebe za

toplotom. Najbolje raste u jesen, kada su temperature
između 15 i 20°C. Biljke dobro podnose mrazeve i do -
15°C, mada sorte koje se u nas pretežno gaje mogu da
izmrznu i na -10°C.
Praziluk je biljka s velikim potrebama u vlazi i u našoj klimi
može da se odgaji samo uz navodnjavanje. Biljke koje trpe
oskudicu u vlazi, makar i povremeno, sporo rastu i daju
niske prinose. Zaliva se u toku cele vegetacije do kasne
jeseni, ponekad i 10 puta.
Praziluk ima naročito velike zahteve u hranijivim
materijama, te ga treba gajiti na plodnom zemljištu i uz
obilno đubrenje. Veoma dobro uspeva u rečnim dolinama,
ali i na drugim plodnim i strukturnim zemljištima s
umerenim vodnim režimom.
Najbolje je da se praziluk đubri stajnjakom i mineralnim
đubrivima. Može se upotrebiti i nedovoljno zgoreli stajnjak
ako nema zgorelog, rastura se 40- 60 t / ha svežeg, ili 20-30
t/ha zgorelog. Mineralna đubriva treba davati u ovim
količinama: azota 60-80 kg, fosfora 80-100 kg i kalijuma oko
80 kg po hektaru. Fosfor i kalijum unose se prilikom
pripreme zemljišta za sadnju; azot po pravilu služi za
prihranjivanje, mada se 1/3 ukupne norme može uneti
pred rasađivanje, što se obično i čini pri upotrebi
kompleksnih đubriva. Praziluk se prihranjuje u 2-3 navrata.
Sorte. Postoje dve grupe sorta praziluka: s dugim i kratkim
stablom. Sorte s dugim stablom pripadaju tzv. istočnom
ekotipu, a s kratkim stablom - zapadnom.
Sorte istočnog tipa karakterišu se dugim, tankim i nežnim
stablom koje izraste do 80 cm. One su manje ljute, imaju
dužu vegetaciju, daju veće prinose, ali su manje otporne na
mraz i obično ne mogu prezimiti na otvorenom polju. U nas se
gaje uglavnom sorte i populacije istočnog tipa poznate kao
domaći i makedonski.
Sorte zapadnog tipa razvijaju kratka, debala stabla sa širim,
grubljim listovima tamnije, zelene boje i s više voštanog
pepeljka. Veoma su otporne na hladnoću i mogu se ostaviti
da prezime na parceli. U nas su malo raširene jer su manje
prinosne. Najpoznatije su francuska sorta karentan i
nemačka elefant.
Karentan razvija oko 20 cm visoko stablo, pri osnovi
nešto šire (6-8 crn) nego na sredini (oko 5 cm); široki korubasti
listovi pokriveni su jakim pepeljkom.
Elefant ima nešto kraće cilindrično stablo (bez proširenja pri
dnu) i duge, široke, tamnozelene listove sabijene jedne uz
druge u obliku rozete.

Tehnika gajenja

Proizvodnja rasada. Zbog svoje duge vegetacije praziluk

se gaji gotovo isključivo putem rasada. Proizvodnja rasada
je dosta jednostavna. Na dobro nađubrenoj parceli, pooranoj
ili izriljanoj još s jeseni, naprave se u proleće obične leje.
Površinski sloj mora biti dobro pripremljen. Setva se
obavlja sredinom marta, najkasnije početkom aprila. Na 1 m2
leje seje se 8-10 g semena. Seme se zatim pokrije prosejanim
stajnjakom ili mešavinom zemlje i zgorelog stajnjaka. Za 1
ha potrebno je 2,5-3 kg semena, odnosno 300-400 m2
zasejanih leja.
Posejano seme sporo niče i rasad u početku slabo raste.
Najveća opasnost dolazi od korova, te se mora pleviti više
puta. Primena herbicida olakšava suzbijanje korova. Čim
rasad nikne, treba ga zaliti rastvorom azotnog đubriva. Još
jedno prihranjivanje sleduje dvadesetak dana posle prvog.
Najbolje su one rasadnice koje u vreme sadnje dostignu
debljinu olovke (5-7 mm). Rasad se bolje prima ako mu se
skrešu korenčići i deo lisne mase. Načupani rasad ne
mora odmah da se posadi; dobro se prima kad stoji i više od
10 dama u senci i na promajnom mestu.
Rasađivanje. Praziluk se zasađuje krajem juna ili početkom
jula. Ako se zasadi kasnije, prinosi će biti manji. Obično
dolazi kao druga kultura posle salate, spanaća, graška i strnih
žita. Zemljište se nađubri stajnjakom i poore odmah po
skidanju pethodnog useva. Pred rasađivanje rasture se
mineralna đubriva, a zatim zemljište dobro usitni i ovlaži.
Praziluk se rasađuje u niske leje (fitarije), u brazde ili na
ravnu površinu, već prema načinu navodnjavanja. Sadi se
ručno, sadiljkama, najčešće na razmak 20 x 20 cm ili 25 x 15
cm. Na većim površinama međuredni razmak može biti veći, a
razmak između biljaka u redu nešto manji (10-15 cm).
Primenjuje se i sadnja u trake od po 4- 6 redova.
Nega useva. Odmah posle rasađivanja usev treba zaliti, a
zatim u toku cele vegetacije održavati povoljnu vlažnost,
Korovi se suzbijaju okopavanjem i herbicidima. Prvo
prihranjivanje se obavlja čdm se biljke ukorene i počnu da
rastu, a drugo - tri nedelje kasnije. Dobro je da se prvo
rasturi đubrivo, a zatim usev okopa. Naši odgajivači jednom
ili dva puta uklanjaju sa biljaka stare donje listove. Ova
mera nije nužna, ali doprinosi da se dobiju lepa, glatka
stabla.
Direktna setva. Praziluk se može proizvesti i direktnom
setvom, na sličan način kao i crni luk. Veoma je važno da se
setva obavi što ranije u proleće i da se obezbedi
navodnjavanje i onemoguće korovi. Setvena rastojanja
podešavaju se prema raspoloživim mašinama, ali se nastoji
da bude kao kod useva s rasadom. Najpogodniji je sistem
kulture na lejama, koji obezbeđuje maksimalnu primenu
mašina.
Berba i čuvanje. Praziluk se vadi u novembru; biljke se
čupaju, a ako to teško ide, koren se podseca motikom. Biljke
se očiste od starih i polomljenih listova, a korenje potkreše
na 2-3 cm. Na pijacu se iznose snopići od po 25, 50 ih 100
strukova, povezani vrhovim prutovima, ražanom slamom ih
rafijom. Sa 1 ha dobija se prinos od 40 do 60 tona.
Male količine mogu se čuvati u podrumskim prostorijama
utrapljene u vlažan pesak. Veće količine se trape na polju, na
zaklonjenom i ocednom mestu. Prvo se iskopa trap
dubok 40-50 cm i širok oko 30 cm i u njega uspravno ili malo
ukoso postave dva reda biljaka koje se zatim pritrpaju
zemljom do 2/3 njihove visine. Posle se ponovo poređaju
biljke, i tako redom. Kad počnu jači mrazevi, utrapljeni
praziluk se pokrije slamom u sloju od 10-15 cm.

394

Vlašac

Allium ascalonikum L.

Ova vrsta luka poznata je u narodu pod različitim nazivima:

vlašac, kozjak, ljutika, šalota i dr. U nas se gaji srazmerno
malo, samo u kućnim vrtovima. Koristi se uglavnom kao
mladi zelerni luk rano s proleća, ali se mogu upotrebiti i
zrele lukovice.
Vlašac je višegodišnja biljka; razmnožava se semenom ili
vegetativno, lukovicama. Naši odgajivači ga razmnožavaju
isključivo vegetativno i gaje ga kao jednogodišnji usev.
Listovi vlašca su relativno sitni, gotovo cilindrična, nežni i
svetlozeleni. Stabljike su tanke i kratke. Cvetonosna stabla
su takođe tanka i kratka (oko 50 cm). Cvasti su male, a
seme nalik na seme crnog luka, ali sitnije.
Karakteristična odlika vlašca je u tome što biljka, umesto
jedne, formira više lukovica, nalik na čenove. Ove lukovice su
zaobljene, izdužene, najčešće nepravilnog oblika, slabo
obavijene košuljicom.
Sposobnost bokorenja je jako izražena. Biljka koja izraste iz
semena formira 4-5 lukovica, a u sledećoj godini, kada se
one posade, svaka obrazuje bokor od 10-20, često i 30
lukovica.
Krupnije lukovice ovog luka koriste se za jelo, a sitnije za sadnju.
Pupoljci u lukovicama dugo miruju, tako da se one mogu čuvati
do juna, a da ne proklijaju.
Vlašac treba gajiti na plodnom, strukturnom, dobro
obrađenom zemljištu. Dobro podnosi i đubrenje dobro
zgorelim stajnjakom .
Za proizvodnju ranog mladog luka sadnja lukovica
obavlja se rano u jesen, na razm aku 20x15 cm. Sadi se
ubadanjem u zemlju na dubinu 4-5 cm. Za 1 m2 potrebno
je oko 50 sitnijih lukovica (20 kg po 1 aru).
Često se sadi i rano s proleća, čim to bude moguće krajem februara
ili u martu. Pošto lukovice vlašca dugo miruju, mogu se saditi i
početkom leta za proizvođnju jesenjeg mladog luka.
Vlašac iz jesenje sadnje sazri već krajem juna ili
početkom jula, a iz prolećne sadnje u avgustu. Tada bokore
treb a povaditi i otsaviti 2-3 danana parcelu da se prosuše.
Zatim se lukovice - čenovi - razdvoje i ostave na suvom
promajnom m estu, u tankom sloju ili u plitkim letvaricama.

395

Kada se vlašac gaji iz semena setvu treba obaviti u martu.

Kasnije se usev proredi na približno ista rastojanja kao kad se
sade lukovice. U toku vegetacije važno je da se biljke
odbrane od korova. Vlašac iz direktne setve obično se ne
vadi već sa ostavi u zemlji i rano s proleća sledeće godine
bere se kao mlad zeleni luk.

U nas se gaje lokalne sorte vlašca sa žutim ili crvenkastim

glavicama, osrednje krupnoće. Ponegde se sreće i tzv. ruski
kozjak sa krupnim, okruglastim lukovicama, nalik na crni
luk, sa crvenim ljuspama.

Aljma

Allium fistulosum L.

Aljma ili zimski luk je višegodišnja vrsta luka, ali se obično

gaji kao jednogodišnji ili dvogodišnjd usev. U nas je ova
vrsta luka gajena malo, sporadično. Poreklom je iz Sibira, i
tamo se, kao i u zemljama Dalekog istoka, gaji masovno i
više se ceni nego druge vrste lukova.

Gaji se radi proizvodnje mladog luka, koji stiže rano u

proleće. Ova vrsta luka ne formira pravu lukovicu nego samo
neveliko proširenje pri osnovi stabljike. Listovi su više ljuti
nego u crnog luka i sadrže oko 100 mg% vitamina C.
Razmnožava se semenom, ali i deljenjem bokora kao luk
rezanac. Seje se krajem juna i u julu, na međurednom
rastojanju 30-40 cm ili na dvoredne trake 50 + 20 cm. Za 1
ha potrebno je oko 20 kg semena. Pošto biljke prezime, s
proleća počnu brzo da rastu, a zatim se bokori čupaju i
iznose na pijacu. Setva se može obaviti i s proleća, u
martu ili aprilu, na leje, pa se kasnije biljke rasade na
stalno mesto.
Umesto jednogodišnje kulture, usev aljme može se ostaviti
da se bokori 2-3 godine.

U tom slučaju tokom vegetacije berba se obavlja tako što se

mlade biljke režu, slično kao kod luka rezanca.
Lako se razmnožava i deljenjem starih busena. U tom
slučaju sadnja se obavlja u julu ili avgustu na razmaku
30x30 ili 30x20 cm.
Aljma je vrlo pogodna za gajenje u staklenicima i
plastenicima, pošto brzo raste i daje obilan prinos mladog
luka.

396

OSTALO POVRĆE

Hren

Armoracia lepatifolia Gilb

Hren je višegodišnja biljka iz porodice krstašica, (Cruciferae),

poreklom iz istočne Evrope.U divljem ili podivljalom stanju
sreće se na širokom prostoru od zapadne Evrope do istočne
Azije. Njegov koren, koji je ljut i specifičnog ukusa,
upotrebljava se kao začin u narodnom kulinarstvu i
prehrambenoj industriji.
Hren se retko gaji kao negovan zasad, već se ostavi da
spontano raste kao samonikla biljka po baštama i dvorištima.
Takve biljke imaju račvast, žilav, tanak i vrlo ljut koren.
Nasuprot tome, pravilno negovan hren obrazuje prave,
duge, glatke i sočne korene s prijatnom ljutinom.

Upotrebljivi deo hrena (koren) u botaničkom smislu je

podzemno stablo koje zajedino s pravim korenovima prodre
duboko u zemljište.
Hren ima veoma skromne zahteve prema spoljnoj sredini.
Dobro podnosi čak i vrlo niske temperature. Može da raste i
na zasenjenim mestima. Sušu dobro podnosi, ali veća i
trajnija oskudica u vlazi pojačava račvanje i ljutinu korena,
a smanjuje sočnost, od prekomerne vlage koren truli.
Hren dobro uspeva na svim normalnim zemljištima, ali se
najbolji kvalitet i prinos dobija na plodnom, humusnom i
lakom zemljištu. Na teškom zemljištu koren se suviše račva i
postaje grub, a na jako peskovitom je drvenast i bez
karakterističnog ukusa i mirisa. Ne podnosi kisela zemljišta.
Tehnika gajenja. Zasad hrena uz dobru negu i đubrenje
može da se eksploatiše 10-15 godina, ali je bolje da se
obnavlja svakih 5-6 godina. Hren se teško iskorenjuje pa je
potrebno više godina posle njega da se gaje okopavine.
Za hren se obično odabere jedan kraj bašte, a za veći zasad
odgovarajuća parcela. Zemljište se obradi s jeseni na
dubinu 40-50 cm i nađubri stajnjakom .
Hren se razmnožava vegetativno, korenovim reznicama, koje
treba da su duge 20-25 cm, a debele oko 1 cm. Reznice
se izdvajaju u jesen, kada se hren vadi i sprema za prodaju.
Da bi se izbeglo naopako postavljanje pri sadnji, gornji
kraj reznice se preseče ravno, a donji u klis. Sadi se kasno u
jesen (novembra) ili rano u proleće. Za prolećnu sadnju
reznice se preko zime čuvaju utrapljene u vlažan pesak.
Pred sadnju s reznica se uklanjaju spavajući pupoljci
trljanjem nekom grubom tkaninom; ostave se samo pupoljci
pri vrhu i na donjem delu reznice (na dužini od po 2 cm).
Reznice se sade pomoću sadiljke ili u brazde tako duboko
da vrh reznice bude 4-5 cm ispod površine. Hren se sadi
na međuredni razmak od 80 cm, a između biljaka u redu
ostavlja se 40-50 cm. Mladi zasad stigne i na rod još iste
godine.
Najbolje je da se hren gaji kao jednogodišnji usev. Na
duboko uzoranom i nađubrenom zemljištu s proleća se
otvaraju brazde duboke 8-10 cm, na rastojnju 70-80 cm.
Reznice se polažu u brazde tako da između njih ostane
razmak 10-15 cm. Treba paziti da vrhovi rezmica budu okrenuti
u istom smeru. Pošto se reznice rasporede duž brazde, na
njihov donji kraj se nabaci malo zemlje i stopalom čvrsto
natisne; tako će reznice zauzeti malo kos položaj. Posle toga
se motikom ili kultivatorom zemlja nagrne u brazde i
zemljište poravna. Na većim površinama reznice se mogu
saditi mašinama. Za 1 ha potrebno je približno 30.000-35.000
reznica.
Dobro je da se pre sadnje parcela podeli na zagone sa parnim
brojem redova. Vrhovi reznice u svim redovima jednog
zagona treba da su okrenuti u jednom smeru, u sledećem
zagonu - u drugom itd. Kasnije pri međuređnoj obradi,
kultivator treba uvek da se kreće u istom smeru u kome
su okrenuti vrhovi reznica. Tako se izbegavaju oštećenja
biljaka prilikom kultivacije.
Zasad hrena redovno se kultivira i po potrebi navodnjava.
Radi suzbijanja korova, posle sadnje površinu treba isprskati
herbicidima (patoran, so+atropin, lasso+gesagard, i dr.).
Mlade listove napadaju buhači pa se moraju štititi primenom
pogodnih insekticida.
Primenjuje se i jedna specifična mera - orezivanje korena.
To doprinosi da se dobije gladak koren visokog tržišnog
kvaliteta. Prvi put se koreni orezuju kad najkrupniji listovi
izrastu 20-25 cm, a drugi put - oko 6 nedelja kasnije. Radi
orezivanja odstrani se zemlja oko glave sadnice, biljka se
pažljivo podigne i nožem iseku sve bočne žile na gornjem
delu glavnog korena (ostave se samo one pri dnu). Zatim se
sadnica vrati u prvobitni položaj i malo ogrne zemljom.
Prilikom prvog orezivanja sa glave sadnice treba ukloniti
suvišne izbojke tako da ostane samo najbolje razvijena
lisna rozeta.
Hren najviše raste u kasno leto i s jeseni. Zbog toga se
vađenje obično odlaže do kraja oktobra ili početka
novembra, tj. do vremena kada lišće počne da žuti. Tri ili četiri
dana pre vađenja rozete lišća se odseku što bliže zemlji.
Za vađenje hrena koriste se teški plugovi koji izoravaju
duboku i široku brazdu, tako da se dobije što više dobrih
reznica za novi zasad.
Sa jednog hek tara dobija se 6-8 tona hrena. Osim toga, od
svake biljke mogu se dobiti 2-3 lepe reznice.
Hren se može čuvati u hladnom podrumu, trapu ili u
hladnjači, kao i drugo korenasto povrće.
 Špargla

(Asparagus officinalis L.)

Značaj i botaničke osobine

Špargla je evropskog porekla, poznata još i Rimljanima,

koji su je koristili kao povrće i lekovitu biljku. Sada je
raširena u celom svetu, naročito u razvijenim zemljama i
svrstava se u delikatesno i skupoceno povrće. Gaji se u
vrtovima za domaću potrošnju i na većim plantažama za
pijace i konzervnu industriju.

Za ishranu se koriste mladi, nežni i sočni izđanci, od kojih

se spravljaju vrlo ukusna jela. Osim izvrsnog ukusa i dobre
hranljivosti, špargla je bogata u vitaminima i drugdm
korisnim materijama te je vrlo pogodna za ishranu
bolesnika. Sem toga, prispeva rano, kada na pijacama još
nema dovoljno svežeg povrća.

Špargla je u nas malo poznata i retko se gaji. Najviše je

traži konzervna industrija pa se može očekivati veći interes
za njenu proizvodnju.

Špargla je višegodišnja biljka iz porodice lukova i gaji se u

zasadima koji mogu uz dobru negu da se eksploatišu
decenijama. Biljka obrazuje meku vrstu podzemnog „čokota”
sa debelim, mesnatim, belim korenima u kojima se
nagomilava rezervna hrana koja sledeće godine služi za
obrazovanje nadzemnih izdanaka. Svake godine deo
starih korenova izumire, a iz vršnog dela čokota izbijaju
novi koreni.
Na gornjem delu pojedinih korena obrazuju se vrlo krupni,
ljuspasto pokriveni pupoljci, iz kojih s proleća izrastaju
snažni, debeli i mesnati izdanci, tzv. „sveće”, koji se dok
su mladi, koriste kao povrće

Ako se izdanci ne uberu dok su mladi, oni će se razviti u

tanke, visoke i vrlo razgranate stabljike dekorativnog
izgleda, s mnoštvom igličastih grančica koje obavljaju
funkciju listova.

Špargla je dvodoma biljka: muške biljke su dužeg veka i

prinosnije, a u ženskih biljaka su izdanci deblji i boljeg
kvaliteta.

Uslovi uspevanja

Špargla najbolje uspeva u regionima s umerenim

temperaturama u toku vegetacije i nešto oštrijom zimom.
Izdanci rastu i na temperaturi ispod 10oC. Retko se događa
da zimski mrazevi oštete čokote i pupoljke na njima. U
svim našim krajevima špargla se može uspešno gajiti.
Špargla normalno raste i donosi dobar rod na um ereno
vlažnom zemljištu, ali može dobro da podnese i sušu ako
ne traje dugo.
Za gajenje špargle najbolja su duboka, ocedna i rastresita
zemljišta. Na lakim, nanosnim zemljištima i glinovitim
peskušama razvija se zdrav, snažan korenov sistem i lepi
izdanci. Nisu pogodna teška, vlažna, kao ni plitka peskovita i
suviše porozna zemljišta. Najbolji su tereni zaklonjeni od
vetrova i okrenuti jugu.

Sorte

Gaje se sorte s belim i zelenim izdancima. Sorte iz prve

grupe koriste se za proizvodnju belih (etioliranih) izdanaka,
koji se beru pre nego što izbiju na površinu kroz nagrnutu
zemlju. Najpoznatije sorte su aržantejska rana i aržantejska
kasna. One daju debele, nežne i ukusne izdanke s ružičastim
vrhom.
Sorte za zelene izdanke gaje se jednostavnije. Izdanci se
odsecaju kad izrastu iznad površine i ozelene. Najpoznatija
sorta iz ove grupe je meri vašington, iz koje su u novije
vreme izvedene nove selekcije.

Tehnika gajenja

Setva. Obavlja se kad se zemljište s proleća dobro zagreje,

obično krajem aprila. Parcela treba da je dobro obrađena i
nađubrena. Seje se ručno ili povrtarskim sejalicama, na
redove s razmakom 50-60 cm ili na trake sa po 4-5 redova:
redovi u traci su na 25 cm, a između traka se ostave staze
od 60 cm. Seje se s razmakom 5-7 cm semenka od semenke
i onda se ne proređuje. D ubina setve je 2-3 cm.
Na velikim površinama usejava se obično 5-6 kg semena po
hektaru. S tom količinom semena može se proizvesti 70- 80
hiljada sadnica.
Iznikle biljčice se neguju normalno kao svaki drugi usev.
Proređivanje, ukoliko je potrebno, obavlja se kad biljčice
porastu 6-8 cm.

U jesen, kad stabljike požute, orežu se 5- 6 cm iznad

zemlje, a površina pokrije slamom ili svežim stajnjakom da
se sadnice obezbede od eventualnog izm rzavanja.
Sadnice se vade s proleća, pred rasađivanje. Pri tome se
vodi računa da se što je moguće manje ošteti korenov sistem.
Slabo razvijene sadnice se odbacuju.
Zasnivanje zasada. Odabrana parcela treba da se priprem i što
bolje. Oranje se obavlja u jesen na što veću dubinu i tom
prilikom se zaorava stajnjak. S proleća se površina plitko
preore ili kultivira. Zemljište treba da je što manje
zakorovljeno, naročito višegodišnjim korovima.
Sadnja se obavlja čim u proleće dozvoli vreme, pre nego što
sadnice krenu, a u rejonima s blagom zimom može se
saditi i u jesen ili u toku zime. Najpre se pogodnim oruđima
otvore brazde duboke 20-30 cm; a na manjim površinama
ašovom se iskopa odgovarajući jarak. Sadnice se postavljaju
po dnu brazde, na gomilicu zemlje pomešane sa zgorelim
stajnjakom, tako da korenje zauzme što prirodniji položaj.
Zatim se sadnice pokriju 5-6 cm debelim slojem zemlje.
Kasnije, u toku leta, zemlja se pri okopavanju postepeno
vraća prema biljkama dok se brazde ne poravnaju.
Špargla se obično sadi na međuredno rastojanje od
oko 150 cm i na 50 cm između biljaka u redu.
Đubrenje. Spargla se redovno i obilno đubri. Prilikom
zasnivanja zasada unosi se 50-100 tona stajnjaka po
hektaru. Pred sađenje daje se oko 500 kg/ha mineralnih
đubriva s odnosom elemenata 1:2:1. Približno ista ili nešto
veća količina mineralnih đubriva unosi se svake godine.
Najbolje je da se azotno đubrivo daje u dva navrata: rano u
proleće, pred ogrtanje izdanaka, i kad se završi berba.

Fosforna i kalijum ova đubniva daju se u jesen. S istim

uspehom u novije vreme primenjuju se kompleksna đubriva
formule 1:2:1 ili 2:2:1. Polovina ukupne norme unosi se
pred prolećnu kultivaciju, a druga polovina kad se završi
berba. Povremeno treba rasturati i stajnjak.
Nega zasada. Špargla se u toku vegetacije okopava da se
unište korovi i podstakne porast stabla. Postoji niz efikasnih
herbieida za suzbijanje korova u špargli.
Stabljike se ostavljaju u toku zime da zadržavaju sneg i
štite zasad od jakih mrazeva; one se s proleća poseku i
iznesu sa parcele.
Za proizvodnju etioliranih izdanaka potrebno je da se
svakog proleća iznad redova špargle nagrne zemlja u obliku
banaka. Posle berbe izdanci se odgrnu i zemljište se ponovo
poravna.
Na špargli se pojavljuje rđa (Puccinia asparagi) u obliku
mrkih pega na stablima i listovima. Suzbijanje nije dovoljno
efikasno.
Berba. Špargla počinje da se bere u trećoj godini ali u
ograničenim razmerama: seku se samo po 2-3 izdanka sa
biljke, a ostali se ostave da izrastu u stabla. Sledeće godine
nastaje redovna eksploatacija koja tra je 15-20 godina.
Etiolirani izdanci se seku pre nego što izbiju na površinu.
Najpre se oko izdanaka razgrne zemlja do njegove osnove,
a zatim odseče specijalnim nožem. Zeleni izdanci se seku
pošto izrastu 12-20 cm iznad površine zemlje. Berba se
obavlja svakodnevno. Berba traje od aprila do kraja maja.
Obično se sa čokota skine 10-15 izdanaka, što čini 6-10 tona
po hektaru.

Izdanci se sortiraju po dužini i debljini u 3 klase:prva klasa

s izdancima debelim 18 mm, druga 14-18 mm i treća od 10
do 14 mm, prosečna težina izdanka iznosi oko 50- 60g.
Špargla se pakuje u snopove teške 0,5 do 1,0 kg. Snopovi se
obaviju plastičnim folijama. Lako se kvari i u običnom
skladištu može se održati 2-3 dana, a u hlađenom 3-4
nedelje.

Artičoka

(Cynara scolimus L.)

Artičoka je povrće starih civilizacija: nju su poznavali i

kultivisali pre naše ere Egipćani i Rimljani. Njeno mesnato
cvetište i sočni, zadebljali ovojni listovi trošenli su kao
omiljena salata i ukusno varivo. Danas se ona gaji širom
sveta i smatra se pretežno luksuznim povrćem. Artičoka je
korišćena i u narodnoj medicini. Tek poslednjih godina je
potvrđeno i naučno dokazano njeno stimulativno dejstvo na
oticanje žuči i lučenje mokraće, zatim na jačanje funkcije
jetre i snižavanje holesterina u krvi.

Pre upotrebe glavice artičoke se obare u slanoj vodi, pošto se

prethodno uklone prašnici i tučkovi. Može se i konzervisati.

Artičoka ima snažan korenski sistem i slabo razgranato

stablo visoko do 1,5 m. Lišće je dugo i do 1 m,
beličastozeleno, sa bodljama ili bez njih. Centralno stablo i
bočne grane završavaju se cvastima - okruglim ili
duguljastim glavicama pokrivenim ljuspama. Seme je
duguljasto, sivo, sa tamnim prugama. U 1 gramu ima oko 25
semenki.

Najbolje uspeva u umerenoj klimi. Osetljiiva je na niske

temperature, pa ponekad preko zime veći broj biljaka
propadne.

Artičoka ima velike zahteve za vlagom. Ako se u sušnom

periodu ne zaliva, onda cvasti ostanu sitne, gube sočnost i
ukus i prinosi znatno podbace. Ali, isto tako i suvišna
vlažnost može dovesti do propadanja biljaka.
Za artičoku su potrebna plodna i strukturna zemljišta. Na
istoj površini ostaje 3 do 4 godine.
Priprema zemljišta se sastoji iz jesenjeg oranja na dubinu
oko 40 cm i đubrenja stajnjakom od 40 do 50 tona po
hektaru. Od mineralnih đubriva treba uneti 300 kg azotnih,
600 kg fosfornih i 300 kg kalijumovih.
Artičoka se razmonožava korenovim izdancima, ređe
semenom. Ako se seje, onda se to čini rano u proleće
direktno u kućice na razmak 70 x 70 cm. Može se prethodno
proizvesti rasad.
Razmnožavanje izdancima vrši se rano u proleće kada se
zasad ionako čisti od suvišnih izdanaka. Na staroj biljci
ostavljaju se 3-4 jača izdanka, a ostali se odstrane. Izdanci se
odsecaju s delom korena. Sadi se odmah, i to plitko, jer se
biljke teško primaju.
Nega se sastoji u okopavanju, zalivanju i prihranjivanju.
Da bi se dobile bolje i krupnije glavice, na svakoj biljci
ostaviti samo 2-3 plodne grane, a ostale se uklanjaju. Svake
godine treba uneti 20 do 30 tona poluzgorelog stajnjaka.
Pred zimu stablo s lišćem skraćuje se na oko 30 cm, a zatim
ogrne suvom zemljom. Berba artičoke počinje od druge
godine po sadnji. Glavice se beru kod spoljne ljuspe počnu da
se odvajaju od srednjih; odsecaju se sa delom drške dugim
10 do 15 cm. Prosečan primos je između 80.000 i 100.000
glavica po hektaru. Glavice su različite krupnoće. Obično se
pri berbi računa sa 60% sitnijih, 30% srednjih i 10%
krupnih glavica.
 GLJIVE - PEČURKE

Rasprostranjenost i prehrambeni značaj

Gajenje gljiva je vrlo stara veština. Postoje podaci da su gljive

gajili stari Grci i Rimljani. U Kini i Japanu gljive se gaje već
hiljadama godina. U srednjem veku kultura gljiva nestaje i tek
u XVII v. ponovo se širi u Francuskoj, naročito u okolini
Pariza. Od tog vremena proizvodnja pečuraka se stalno
povećava u svim zemljama umerenog pojasa.
Danas se u svetu svake godine proizvede približno milion i
pet stotina hiljada tona gljiva, najviše u Japanu (150.000 t), u
SAD (85.000 t), Francuskoj (60.000 t), na Tajvanu (55.000 t), u
Engleskoj (35.000 t), itd. U našoj zemlii proizvodnja gljiva je
dosta niska - oko 500 tona godišnje. Više je razvijeno
sakupljanje samoniklih pečuraka koje rastu po šumama,
livadama i pašnjacima.
Jestive pečurke se mogu koristiti u svežem stanju ili
konzervisane na različite načine. Mogu se upotrebljavati za
spravljan je posebnih jela, kao dodatak drugim jelima, ili
kao začin. Imaju veoma p rijatan ukus i miris.
Prehrambena vrednost pečuraka je osrednja; sveže pečurke
sadrže približno: 91% vode, 3-4,5% belančevina, 3,5-4,0
ugljenih hidrata i oko 0,2% masti. Sadržaj vitamina C kao i
drugih vitamina je nizak.
Za spravljanje jela treba koristiti samo mlade i sveže ubrane
gljive. Sa starenjem u gljivama se razlažu belančevine i
obrazuju veoma otrovne materije.
 Botaničke odlike gljiva

Gajene gljive pripadaju botaničkoj klasi Basidiomycetes, red

Hymenomycetes (gljive plodničarke ili klobučarke). Najviše
se gaji Psalliota hortensis (P. campestris, Agaricus
bisporus), poznata kao „šampinjon” ili vrtna pečurka, koja
spada u porodicu Agaricaceae, rod Agaricus. Ova vrsta kod nas
spontano raste na livadama i pašnjacima, poznata je pod
nazivom rudnjača i mnogo se ceni zbog prijatnog mirisa i
dobrog ukusa.
Plodno telo gljive (pečurku) sačinjavaju klobuk (šešir) i drška.
Ono se sastoji od gusto spletenih hifa. Plodna tela se obrazuju
na miceliji: na mestima gde hife međusobno srastu pojavi se
sitan pupoljak - zametak plodnog tela. S porastom tog
zametka oformi se nadzemini deo plodnog tela - pečurka.
Šešir pečurke je pokriven pokožicom koja ga štiti od
nepovoljnih spoljnih uticaja. U pokožici se obrazuju bojene
materije pa zavisno od njihovog sadržaja pojedine sorte (sojevi)
mogu biti bele, žućkaste ili mrke.
Kod mlade gljive šešir je obavijen nežnim zastorom koji
je prirastao za dršku. S porastom plodnog tela zastor se
raskida i zaostaje u vidu prstena na dršci, otkrivši donji
deo šešira sa radijalno raspoređenim listićima (lamelama).
Kasnije, kod spore sazru, lemele potamne, dobiju smeđu
boju. Na lamelama se obrazuju bazidi sa po dve spore. Svaka
pečurka obrazuje milijarde spora.
U proizvodnji šampinjona poznat je niz sorti (sojeva), sa beli
i smeđim plodnim telom. Više se traže beli šampinjoni,
mada su obojeni sojevi, izgleda, otporniji prema oboljenjima.
Osim šampinjona gaje se i mnoge druge vrste gljiva. Od većeg
značaja su: Shii-take (Lentinus edodes), koja se mnogo gaji u
Japanu i na Tajvanu, kineska gljiva (Volvariella volvacea), koju
Kinezi i drugi narodi jugoistočne Azije gaje uglavnom na
pirinčanoj slami, bukovača (Pleurotus ostreatus), koja se sada
kod nas i u mnogim zemljama sve više širi. U novije vreme
uspešno se odgajaju i druge vrste veoma ukusnih gljiva.

Uslovi uspevanja

Gljive su saprofitni organizmi; one nemaju hloroplaste i

ugljenik usvajaju u organskom obliku, uglavnom iz ugljenih
hidrata (glukoze, fruktoze, saharoze i đr.), u momentu
razlaganja organske materije. Od azotnih materija gljive
koriste nitrate i amonijumove soli, ali i neka organska azotna
jedinjenja kao što su aminokiseline, belančevine i dr. Kao i
svim biljkama, neophodni su im fosfor, kalijum, sumpor,
gvožđe i drugi elementi.
Za normalan razvoj gljiva neophodan je određeni kompleks
vegetacionih činilaca. Temperatura bitno utiče na porast i
kvalitet plodnih tela. Na primer, za razvoj micelije šampinjona
optimalna temperatura je 24-26°C, a u vreme obrazovanja
pojedinih tela 14-16°C. Veoma je važno da u vreme
plodonošenja temperatura vazduha u prostoriji bude stalna i
da ne raste iznad 18°C, niti da pada ispod 12°C. Pri višim
temperaturama šeširić pečurke bude tanak i pljosnat, a drška
jako izdužena; na nižim ternperaturama šeširi su okruglasti i
masivni, a drška kratka.
Za uspešno odgajanje gljiva veoma je važno podešavanje
vlažnosti supstrata i vazduha. Za prorastanje supstrata
micelijom optimalna vlažnost supstrata treba da bude 60- 70%,
a relativna vlažnost vazduha u gljivarniku 80-90%. Pogodnije
su suve prostorije u kojima se vlažnost održava polivanjem i
rasprskivanjem vode. U periodu rasta gljive izlučuju veliku
količinu ugljen-dioksida i drugih gasova. Ukoliko se njihova
koncentracija u vazduhu poveća iznad 1,5%, obrazuju se
abnormalna plodna tela, a ako pređe 5%, prestanu da rastu.
Temperatura i vlažnost kao i sadržaj gasova regulišu se
provetravanjem. Ventilacioni sisitem treba da bude tako
podešen da se ne stvara promaja, koja izaziva poremećaje u
razvoju gljiva.
Reakcija supstrata i kvalitet vode za polivanje su od bitnog
značaja za uspevanje gljiva. Micelija se najbolje razvija u
neutralnoj ih slabo kiseloj sredini. Voda takođe treba da je
neutralne reakcije i da nije zagađena organskim materijama i
drugim štetnim primesama. Za zalivanje je najpogodnija voda
sa temperaturom 20-25°C.

Nabavka i čuvanje micelija

U prirodnim uslovima gljive se razmnožavaju sporama. U

proizvodnji šampinjona (i drugih gljiva) za razmnožavanje se
koristi gotovo isključivo micelija. Ona se odgaja iz spora, u
posebnim laboratorijama, na različite načine, uz primenu
specifičnih metoda i na specijalno pripremljenim podlogama.
U novije vreme, sve više se koristi tzv. zrnasta micelija
odgajena na semenu žitarica, umesto na kompostu.
Najkvalitetnija micelija šampinjona sada se dobija na podlozi od
semena prosa, raži i pšenice. Zrnasta micelija se čuva na
temperaturi od 2°C.
Miceliju šampinjona, tzv. ,,seme”, naši odgajivači još uvek
nabavljaju isključivo iz inostranstva, uglavnom iz Francuske i
Švajcarske.

Šampinjon

(Psalliota hortensis)

Sistem i gajenja. Šampinjoni se mogu odgajati na stari,

primitivan način, ili u savremenim gljivamicima. U prvom
slučaju može se koristiti gotovo svaka prostorija ako se uredi i
opremi tako da odgovara zahtevima ove kulture, kao što su:
napušteni železnički tuneli, rudarska okna, ciglane, pećine,
podrumi, štale i sl. U novije vreme za proizvodnju šampinjona
uspešno se koriste staklenici i plastenici.

Moderna, tzv. industrijska proizvodnja šampinjona odvija se u

specijalno izgrađenim gljivarnicima. U ovim objektima
ostvaruju se izuzetni proizvodni rezultati zahvaljujući
precizno kontrolisanim uslovima gajenja, visokom stepenu
mehanizacije proizvodnog procesa i drugim pogodnostima.

Zavisno od tehničkih uslova gljivarnika, šampinjoni se gaje na

prizemnim lejama, na stelažama, u sanducima i u plastičnim
vrećama.

Gajenje gljiva na lejama primenjuje se samo u primitivnim

gljivarnicima. Od fermentisanog supstrata formiraju se na
podu gljivarnika zaobljene leje (bankova) visoke 20-30 cm i
širine 40-60 cm. Uzgoj na bankovima nije pogodan za tople i
suve prostorije. Proizvodnja je jednostavna, proizvodni
troškovi niski, ali su i prinosi mali (4-5 kg/m 2).
Mogu se ostvariti samo 2,5 turnusa godišnje.

Gajenje šampinjona na stelažama primenjuje se kako u

primitivnim tako i u modernim gljivamicima. Pripremljeni
supstrat se složi na stelaže koje mogu imati 4 do 6 polica
(spratova), jednu iznad druge. Stelaže treba da su odmaknute
od zidova prostorije; među njima se ostavljaju prolazi širine
60 cm. Širina dvojnih stelaža, koje se opslužuju s obe strane,
iznosi 160 cm, a običnih 80 cm. Debljina supstrata na policama
treba da bude 15-20 cm.

Preimućstvo ovog sistema gajenja je u tome što se sve

tehnološke operacije obavljaju u jednoj prostoriji
(pasterizacija, setva, prorastanje micelije, pokrivanje i berba).
Samo se priprema supstrata obavlja izvan prostorije za uzgoj.
To je tzv. jednozonski sistem uzgoja, što znači da se celi
prodzvodini proces odvija u jednoj klimatskoj zoni. Radi
podešavanja toplotnih i drugih uslova u različitim fazama
uzgoja, prostorija se može opremiti odgovarajućim
instalacijama, kao i potrebnom opremom za mehanizaciju
radnih operacija. U jednozonskom sistemu gajenja mogu se
ostvariti 4-4,5 proizvodna turnusa godišnje.

Sistem gajenja u sanducima se često primenjuje u savremenoj

industrijskoj proizvodnji šampinjona. Primenom ovog sistema
postižu se najbolji proizvodni rezultati i omogućuje maksimalna
mehanizacija proizvodnog procesa.

Za ovaj sistem gajenja potrebne su tri posebne prostorije sa

različitim klimatskim uslovima: za pasterizaciju, za inkubaciju
(prorastanje micelije) i za odgajanje pečurki. Sanduci,
napunjeni fermentisanim supstratom, transportuju se u
prostoriju za pasterizaciju (na 55-60°C) i setvu, a zatim
premeštaju u prostoriju za inkubaciju. Ovde se sanduci drže
dve nedelje na temperaturi 24-26oC, pa se na supstrat nanese
pokrivni materijal (smeša zemlje i treseta) u sloju 3-5 cm.
Pošto u ovoj prostoriji ostanu još 6-7 dana, prenose se u treću
prostoriju - gajilište gde se održava temperatura 15-17°C Zbog
toga se ovaj sistem naziva trizonski ili američki. On omogućuje
da se u gljivarniku ostvare 5-6 proizvodna turnusa godišnje.

Sanduci se prave od čamovog drveta u različitim dimenzijama,

najčešće 100x50x20 cm. U novije vreme, u dobro opremljenim
gljivarnicima koriste se znatno veći sanduci sa površinom 2,5
do 3m2. Sanduci se slažu po principu šahovskih polja ili
jednostavno jedan iznad drugog, u 4- 6 etaža.

Uzgoj šampinjona u plastičnim vrećama je novijeg datuma i

veoma prikladan za kooperativinu proizvodnju gljiva:
odgajivač dobija gotov, zasejan supstrat u plastičnim vrećama
koje smešta u svoj gljivarnik. U nas je ovaj sistem uzgoja
šampinjona dosta raširen. Vreće se mogu ređati na podu
primitivnih gljivarnika ili na stelažama u bolje uređenim
gljivarnicima.

Priprema supstrata. Najbolja hranjiva podloga za gajenje

šampinjona spravlja se od konjskog stajnjaka. Dobar konjski
stajnjak treba da sadrži oko 75% pšenične slame i oko 25%
čvrstih ekskremenata (izmeta). Odličan stajnjak dobija se od
konja koji se hrane ovsom i dobrim livadskim senom.

S obzirom da konjskog stajnjaka sve manje ima, u novije

vreme istražene su recepture za spravljanje hranljlivih podloga
(supstrata, komposta) od mešavine konjskog i drugih vrsta
stajnjaka (od ovaca, goveda, živine i dr.). Takođe, sve više se
koriste tzv. sintetički supstrati koji se spravljaju od slame,
sena, iseckane kukuruzovine i drugih organskih otpadaka, uz
dodavanje makroelemenata i mikroelemenata u obliku
mineralnih đubriva.

Stajnjak, ili drugi raspoloživi materijal, najpre se podvrgava

fermentaciji (kompostiranju). Kompostiranje je mikrobiološki
proces koji protiiče pod određenim uslovima vazdušnog, vodnog
i toplotnog režima. Ovim postupkom hranljive materije iz
podloge se prevode u oblik lako dostupan micelijama. Osim
toga temperatura koja se razvija prilikom fermentacije
uništava mikroorganizme štetne za razvoj pečurki. Osnovni cilj
je da se dobije hranljivi supstrat homogenog sastava, ujednačen
po boji, strukturi i stepenu vlažnosti.

Pravilno kompostiranje je vrlo važna biotehnička mera od koje

zavisi uspeh cele proizvodnje.

Za pravilno proticanje fermentacionog procesa važna je

prethodna priprema stajnjaka (ih drugog organskog materijala).
Materijal se na betonskom platou postepeno i ravnomerno
navlaži zalivanjem kroz rešetku. Za 1 tonu stajnjaka obično se
upotrebi 200-400 litara vode, i tako vlažnost dovede na oko
70%. Za vreme vlaženja, na 1t mase dodaje se 5-7 kg
amonijum-nitrata ili ureje, a neki dodaju i 50-30 pivarske
melase.

Tako pripremljen materijal slaže se zatim, u figure (gomile),

široke 160 cm i visoke 140 do 150 cm. Figure treba da imaju
vertikalne strane i ravnu gornju površinu. Materijal se slaže
rastresito da se obezbede aerobni uslovi za fermentaciju (ivice
se više sabijaju nego unutrašnjost figure). U tako složenim
figurama razvije se visoka temperatura, često preko 75oC.
Optimalna temperatura je 65-70°C.

Postoje različiti metodi kompostiranja. U Evropi je veoma

popularan metod danskog specijaliste C. Rasmussena. Po ovom
metodu kompostiranje traje 16 dana i dobija se odličan
kompost i bez posebne termičke obrade - pasterizacije.
Najčešće se primenjuje pri spravljanju komposta od konjskog
stajnjaka ili od mešavine konjskog i drugih vrsta sočnih
đubriva.

U velikim industrijskim gljivarnicima primenjuje se

kratkotrajno kompostiranje koje traje 7 dana. U ovom slučaju
posle fermentacije neophodna je duža termička obrada
(pasterizacija) u specijalno oprem ljenim komorama. U novije
vreme primenjuju se i drugi sistemi kompostiranja prilagođeni
osobinama upotrebljenog organskog materijala i zavisno od
raspoložive opreme gljivarnika.

U toku perioda kompostiranja figure sa složenim materijalom

se 3 puta prevrću, tako što se stajnjak s jednog kraja figure
redom premešta i slaže u novu figuru. Prevrtanje gomila se
obavlja sa ciljem da se održi optimalan sadržaj vazduha i vlage
u kompostu. Prilikom prevrtanja prave se nove figure sa što
kompaktnijim ivicama i rastresitom sredinom. Pri tome se
materijal iz sredine gomile razmešta po spoljnim zonama nove
figure.

Ritam kompostiranja iskazuje se brojevima koji označavaju

vreme slaganja stajnjaka u figuru, i redosled dana posle čijeg
isteka se obavlja prevrtanje gomile. Napred pomenuti 16-
dnevni metod Rasmunssena ima sledeći ritam: 0- 6-10-13-16.
Nulom se obeležava tzv. nulti dan, tj. dan u kojem se
pripremljeni stajnjak slaže u figuru; broj 6 označava da se
prvo prevrtanje ima obaviti šestog dana posle nultog dana, itd.
Kod sedmodnevnog kompostiranja primenjuje se ritam 1-3-5-7.

Za svaki metod kompostiranja utvrđuju se vrste i količine

dodataka osnovnom materijalu. Prilikom pripreme stajnjaka
obično se dodaju azotna đubriva. Pri prvoj obradi (prevrtanju)
unosi se 20-25 kg krečnjaka u prahu na 1t stajnjaka. Umesto
mlevenog krečnjaka može se upotrebiti gips. Prilikom druge
obrade dodaje se oko 7kg superfosfata na 1t stajnjaka. Mnoge
recepture predviđaju dodavanje gipsa i pri trećem
(poslednjem) prevrtanju (25 kg/t).

Po završenom postupku kompostiranja dobije se homogena

masa u celoj gomili. Dobro obrađen kompost se sjaji, elastičan je,
gotovo bez slobodnog amonijaka i bez štetnih mikroorganizama,
rastreslit je, bez svetlih slamčica, u rukama se drobi, ne
pucketa, ima vlažnost oko 70% i neutralnu ili slabo alkalnu
reakciju (pH 7,0-8,0).

Pasterizacija supstrata. Kompost dobijen na uobičajeni način

od konjskog stajnjaka može se odmah po završenoj fermentaciji
slagati na police, u sanduke, plastične vreće ili u leje na podu
gljivarnika. Bolje je, međutim da se kompost posle fermentacije
izloži termičkoj obradi-pasterizaciji. Postupak se izvodi u
specijalno opremljenim prostorijama u kojima se supstrat,
složen u sanduke ili na police, drži na temperaturi 56-58°C u
trajanju 14-15 časova, a zatim postepeno hladi. Pasterizacija
komposta dobijenog 16-dnevnom fermentacijom traje dan-dva
i prekida se čim amonijak ispari.
Pasterizacija komposta dobijenog kratkotrajnom metodom ne
samo da je obavezna već je i tehnološki složenija; supstrat se
prva 2 dana drži na 55°C, sledeća 3 dana na 45°C, a šestog dana
rashladi na 25° i odmah obavlja setva.

Termička obrada komposta, karakteristična za savremenu

proizvodnju šampinjona, obavlja se sa ciljem da se uništi
štetna mikroflora u supstratu i da se istisne preostali
amonijak.

Unošenje micelije (inokulacija). Najsigurniji rezultati postižu

se upotrebom micelija koje proizvode specijalne laboratorije.
Postoje različiti sojevi šampinjona koji se razlikuju po boji,
rodnosti, obliku, otpornosti prema bolestima i štetočinama itd.
Prinosi i kvalitet ne zavise samo od izbora odgovarajućeg soja
već u velikoj meri i od količine hranljivih materija u supstratu,
debljine supstrata, uslova sredine, tehnike gajenja i niza
drugih faktora.

Za „setvu” se koristi micelija odgajena na kompostu ili zrnasta

micelija. Upotrebom veće količine micelija za setvu postižu se
i veći prinosi.

Micelija odgajena na kompostu obično se koristi u primitivnim

gljivarnicima u količini 300-400 g po 1 m2, pri debljini supstrata
15-18 cm. Ako je debljina podloge veća, setvena norma se
povećava. Micelija odgajena na kompostu najpre se raskomada
na veličinu oraha i usađuje u supstrat u obliku šahovskih polja,
na razmak oko 20 cm i na dubinu oko 5 cm. Suvlji kompost i
manja relativna vlažnost u gljivarniku zahtevaju dublju
sadnju. U novije vreme sve više se koristi zrnasta micelija i u
primitivnim gljivarnicima. U tom slučaju u svako gnezdo
stavlja se količina koju zahvata jedna kašika (300-350 g/m2), ili
se ista količina rasturi po celoj površini leje, pa zatim pokrije 2-
3 cm debljim slojem komposta (površinska setva).

U savremeno uređenim gljivarnicima koristi se isključivo

zrnasta micelija u količini 300-500 g/m 2, ili približno 5-6 l na
1t komposta (oko 3 kg/t). Zasejavanje se obavlja na više
načina. Najviše se primenjuje tzv. „mešana setva”: po povšini
komposta na stalažama ravnomerno se rasturi zrnasta micelija,
a zatim se specijalnom frezom izmeša sa supstratom. Pri
gajenju gljiva u sanducima micelija se prethodno izmeša sa
tresetom u posebnim mašinama, pa se tako „zasejanim”
supstratom pune sanduci. U modernoj industrijskoj
proizvodnji šampinjona primenjuje se zasejavanje supstrata
aktivnom micelijom, a postupak se sastoji u mešanju već
proraslog supstrata sa svežim kompostom.

Prorastanje sopstrata (inkubacija). Za razvoj micelija u

zasejanom supstratu potrebno je da se strogo vodi računa o
toplotnom, vodnom i vazdušnom režimu. U primitivnim
gljivarnicima temperatura se održava na 17-18°C, jer se pri
višim temperaturama razvijaju parazitni organizmi. U bolje
opremljenim gljivarnicima održava se optimalna temperatura
sup strata između 20° i 26°C. Vlažnost vazduha u prostoriji
održava se na 90-95% ubacivanjem vode. Da se onemogući
sušenje površine supstrata, zasejane leje ili sanduci mogu se
pokrivati papirom koji se povremeno vlaži. Povišena
koncentracija CO2 u kompostu stimuliše razvoj micelija. Zato se
prvih 10-12 dana ventilacija prostorije smanjuje na minimum,
a kasnije se sve više pojačava.
Pod optimalnim uslovima, prorastanje supstrata micelijom traje
2-3 nedelje (u primitivnim gljivarnicima znatno duže). Supstrat
je prorastao kad je u celom sloju prožet micelijama. Tada je
vreme da se kompost pokrije.

U savremenoj proizvodnji gljiva često se praktikuje

proizvodnja tzv. inkubiranog supstrata. Posle zasejavanja
supstrat se drži u potpuno klimatizovanim prostorijama (na
temperaturi 24-26°C) u toku 15-18 dana, a zatim daje, obično u
plastičnim vrećama, kooperantima da na njemu odgaje
pečurke u svojim gljivarnicima.

Pokrivanje supstrata. Ako se micelijom zasejani i prorasli

supstrat ne pokrije odgovarajućom pokrivkom, ne može doći
do plodonošenja, tj. do obrazovanja pečurki. Za pokrivanje se
upotrebljava veoma raznolik m aterijal, koji treba da
ispunjava sledeće uslove: da nije zaražen bolestima i
štetočinama, da ima veliki vodni kapacitet (preko 60%), visoku
propustljivost za gasove i da je slabo alkalne reakcije (pH 7,5-
8,0).

Kao pokrivni materijal često se koristi laka, strukturna glinasto-

peskovita zemlja. Ako zemlja kojom se raspolaže ne odgovara
svim zahtevima, popravka njenih fizičkih i hemijskih svojstava
vrši se dodavanjem mlevenog krečnjaka, peska, drvene
strugotine, treseta i dr. U mnogim zemljama pokrivka se spravlja
od smeše crnog treseta (60°/o) smeđeg treseta (25), rečnog
peska (12%) i mlevenog krečnjaka (3%).

Pripremljeni pokrivni materijal se obavezno dezinfikuje

pasterizacijom (vodenom parom), ili formalinom; za 1 m3
pokrivke dovoljno je 2 litra trgovačkog formalina razblaženog
sa 2 litra vode. Radi efikasne primene formalina materijal treba
složiti u manje gomile, a posle nanošenja formalina gomila se
pokrije plastičnom folijom. Dan-dva posle toga, pošto se
prethodno lopatanjem provetri, pokrivka je spremna za
upotrebu.

Pod normalnim uslovima micelija za 2-3 nedelje sasvim prožme

kompost (u primitivnim gljivarnicima znatno kasnije). Tada
je vreme da se kompost pokrije.

Pokrivka se nanosi ravnomerno, u sloju 2-3 cm. Ako je

pokrivni materijal porozniji i ako je režim relativne vlažnosti
vazduha u gljivarniku podložan kolebanju, nanosi se nešto
deblji sloj (4-5 cm).

Vreme od pokrivanja supstrata do pojave prvih pečuraka

naziva se inkubacioni period. U tom periodu neophodno je
održavati optimalnu vlažnost pokrivnog materijala na nivou
60% povremenim zalivanjem. Pri tome treba voditi računa
da se nakvasi samo pokrivka, a da voda ne prodire u kompost.
Zbog toga zalivanja treba da se obavljaju češće, manjim
količinama fino raspršene vode.

Optimalna temperatura supstrata prvih dana iza pokrivanja

treba da je 22-24°C (u primitivnim gljivarnicima dovoljno je 18-
20oC). U drugoj polovini inkubacionog perioda temperatura
treba da bude niža. Zato se češćim provetravanjem temperatura
vazduha postepeno snižava (na 15-16°C), što dovodi i do
postupnog hlađenja supstrata do optimalne temperature (16-
17°C).

Plodonošenje i berba. Iz supstrata micelija prodire u pokrivku,

prožima je i započinje da zameće plodna kolenca iz kojih se
razviju pečurke. Pod optimalnim uslovima vlažnosti i
temperature, od pokrivanja do prve berbe protekne oko 20
dana.

Za vreme plodonošenja nepohodno je da se održava

odgovarajući toplotni, vodni i vazdušni režim. Relativna
vlažnost vazduha u gljivarniku ne treba da pada ispod 85%, a
temperatura da se kreće oko 16°C. Zalivanje treba da se
obavlja finim rasprskavanjem vode.

Pečurke najčešće prističu u ,,talasima”, tj. masovno se

pojavljuju istovremeno: iza toga nastaje kratak period
mirovanja do sledećeg vala. U prva tri-četiri vala ubere se
pretežni deo ukupnog prinosa. Plodonošenje obično traje 50-
60 dana, a u primitivnim gljivarnicima znatno duže.

Pečurke se beru u stadijum u optimalne upotrebne vrednosti,

kada im je opna zategnuta, ali ne i iskidana, tj. dok je pečurka
još zatvorena i čvrsta. Bere se ručno tako što se lako pritisne, a
zatim pažljivo uvrće dok se ne odvoji. Bolje je da se pečurka
ubere dan ranije nego dan kasnije, mada se tako smanjuje
prinos. Berbu treba obavljati izjutra i uveče, jer su tada
pečurke najbolje. U uslovima bolje ishrane pečurke se teže i
sporije otvaraju; ako je supstrat bogat azotom, obrazuju se
sitne pečurke. Pri visokoj temperaturi drške se izdužuju, a
opna brzo puca, a na niskoj temperaturi obrazuju se kratke
drške i debeli klobuci.

Posle berbe u pokrivci obično ostaju rupe; njih treba zasuti

svežim pokrivnim materijalom. Posle svakog vala uklanjaju se
ostaci drški i rigorozno čiste uvele, propale i obolele pečurke.

Ubrane pečurke se klasiraju, pakuju i odmah realizuju, ili se

drže najviše 24 časa u hladnjačama na temperaturi 2- 4°C.

Srednji prinos u primitivnim gljivarnicima je 4-6 kg po 1 m2 ili

6-7 kg na 100 kg upotrebljenog komposta. U bolje uređenim
savremenim gljivarnicima postižu se prinosi 10-12 kg/m2 u
jednom turnusu, a često i više.

Period berbe u modernim gljivamicima, gde se primenjuje

intenzivna tehnologija, traje 45-50 dana (u jednom turnusu),
a u primitivnim znatno duže (3-4 meseca).

Bukovača

(Pleurotis ostreatus)

U novije vreme sve više se širi gajenje gljive bukovače. U

kulturi se sreću dva varijeteta ove gljive: zimska bukovača
koja razvija plodonosne organe (pečurke) samo posle delovanja
niskih temperatura na miceliju, i letnja bukovača (var. florida),
koja donosi plodonosna tela bez temperaturnog šoka. U novije
vreme koriste se i druge vrste iz roda Pleurotis, kao i hibridi
dobijeni ukrštanjem pojedinih vrsta.

Supstrat. Za odgajanje bukovače koriste se razni biljni

materijali sa dosta celuloze. Najviše se koristi slama od žitarica,
zatim iseckana kukuruzovina, kukuruzne kočanke, piljevina i
dr. Najpogodnija je pšenična slama koja mora biti zdrava i
usitnjena. Druge materijale je najbolje upotrebiti u smeši sa
slamom. Na mešanom supstratu (sa više od 50% slame)
dobijaju se veći prinosi bukovače.

Vlaženje i termička obrada supstrata. Pripremljeni materijal

se, najpre, mora dobro navlažiti. To se može izvesti tako što se
slama stavi u mrežaste plastičine vreće (koje se zatim potope u
burad s vodom gde ostaju 2 dana. Drugi način je da se materijal
složi na čistu betonsku ploču ili na razastrtu plastičnu foliju, pa
se tokom 3 dana svakodnevno, jednom ili dva puta, obilno
kvasi vodom.

Nakvašena slama se, zatim, podvrgava temičkoj obradi:

mrežaste vreće ili rešetkaste posuđe ispunjene nakvašenim
materijalom potapaju se u vodu zagrejanu do temperature 45-
55 o C, i u njoj drže oko 30 m inuta.

Dobro usitnjeni supstrat može se ovlažiti i termički obraditi

jednovremeno: suv materijal se direktno potapa u zagrejanu
vodu (45- 55°C) i drži u njoj oko 30 minuta.

Posle termičke obrade materijal se složi na čistu foliju, pokrije

istom takvom folijom i ostavi da se postepeno ohladi, tj. da
odstoji dan-dva, pa se onda inokuliše micelijom.

U velikim, dobro opremljenim gljivarnicima, kvašenje i

termička obrada supstrata (pasterizacija) obavlja se na
industrijski način putem specijalnih instalacija u kojima se
materijal tretira vodenom parom.

Inokulacija. To je postupak koji označava unošenje micelije

gljive u ovlažen i termički obrađen supstrat („zasejavanje”
supstrata). Treba nastojati da se za inokulaciju nabavi
micelija („seme”) iz renomirane laboratorije. Za 100 kg
fermentisanog supstrata, tj. takvog supstrata koji je posle
termičke obrade odstojao 24-48 sati, potrebno je 2,5-3 kg (5-6
1) micelije.
Unošenje u supstrat obavlja se tako što se na čistoj foliji složi
tanak sloj supstrata pa se po njemu „zaseje” micelija; preko
toga se složi nov sloj supstrata, raseje micelija i tako redom.
Posle toga se gomila pažljivo izmeša i rastrese.

Inokulisani supstrat se, zatim, stavlja u izbušene polietilenske

vreće sa rupicama prečnika 5-8 mm na međusobnom rastojanju
oko 10 cm. Mogu se koristiti vreće veličine 100x50 cm u koje
stane 18-20 kg supstrata, ili 80x40 cm sa oko 10 kg supstrata.
Vreće treba da su izrađene od tanke folije deblji ne 0,05 mm koja
se dobro priljubljuje uz supstrat, a ima dovoljnu čvrstinu.
Vreću s dobro sabijenim supstratom treba na v rhu zavezati.

Osim u plastične vreće inokulisani supstrat se može slagati u

sanduke obložene perforisanom (rupičastom) folijom. Debljina
sabijenog supstrata u sanducima ne treba da je veća od 25cm
zbog opasnosti od samozagrevanja. Supstrat složen u sanduku
treba pokriti folijom. Kasnije, posle inokulacije, supstrat se
zajedno sa folijom izvadi iz sanduka; to su tzv. „blokovi”.

Supstrat se može inokulisati micelijom i na druge načine. Često

se radi tako što se na dno vreće ili sanduka stavi jedan sloj
ovlažene slame pa se zaseje micelijom, zatim se ubaci drugi
sloj slame i opet po njemu nabaci micelija i tako redom.

Inkubacija. Period od unošenja micelije u podlogu do pojave

prvih plodova (inkubacija) traje 3-6 nedelja što zavisi od
temperature i varijeteta koji se odgaja.

U periodu inkubacije u prostoriji treba održavati temperaturu

između 16 i 22°C. Prvih nekoliko dana održava se nešto viša
temperatura (do 24°C). Na nižim temperaturama inkubicija će
trajati duže. Provetravanje je, takođe, neophodno.
U manjim objektima izmena vazduha se obavlja otvaranjem
prozora tj. stvaranjem promaje, a u većim gljivarnicima
koriste se ventilacioni uređaji. Relativna vlažnost vazduha
treba da je 70-80°C. Povećavanje vlažnosti vazduha ostvaruje
se polivanjem poda ili raspršivanjem vode u vazduhu
prskalicama.

Plodonošenje. U prostoriji gde se odgaja bukovača vreće

ispunjene supstratom poređaju se na prikladan način u
nizovima na malo odignutoj dasci iznad poda, ili na stalažama.
Između uspravno poređanih vreća treba ostaviti razmak 30-40
cm, ali se mogu poređati i jedna do druge.

Ako je podloga bila složena u sanduke, pred kraj inkubacionog

perioda blokove treba pažljivo izvaditi (zajedno sa folijom) i
poređati ih jedan na drugi kao cigle (u 5- 6 redova).

Tempraturni režim u prostoriji zavisi od soja bukovače. Za

zimsku bukovaču (P. ostreatus) povoljne temperature su
između 8° i 15oC pa se zbog toga ona odgaja u hladnijem
periodu godine. Letnji sojevi (P. florida i dr.) iziskuju
temperature 16-24°C. Hibridne bukovače dobro rađaju na
temperaturama 10-20°C te se mogu uspešno odgajati tokom cele
godine.

Za pravilan razvoj plodonosnih tela (pečurki) prostorija treba

da bude dobro osvetljena (da može u njoj da se čita). Ako nema
dovoljno prirodnog svetla postave se sijalice ili neonske
svetiljke. Gljivama je potrebno da budu osvetljene 8-12 časova
dnevno. Takođe, je neophodna dobra ventilacija prostorije. U
manjim prostorijama provetravanje se može efikasno ostvariti
otvaranjem vrata i prozora, a u većim gljivarnicima putem
ventilatora.

U toku plodonošenja u gljivarniku treba obezbediti relativnu

vlažnost vazduha 80-90%, raspršivanjem vode u vazduh i
polivanjem poda. U slučaju potrebe mogu se prskalicom vlažiti
vreće ili blokovi s gljivama.

Gljive se javljaju u ciklusima, približno svake druge nedelje.

Izrastu iz podloge u manjim ili većim grozdovima koji se
odsecaju nožem. Od 100 kg supstrata ubere se 10-30 kg gljiva.
Prvi talas je najizdašniji (50-60% od ukupnog prinosa). U
periodu plodonošenja ne smese primenjivati prskanje ili
zaprašivanje insekticidima.

Gljivarnici. Za odgajanje bukovače na industrijski način

koriste se specijalno izrađeni i opremljeni gljivarnici u kojima,
se precizno mogu podesiti optimalni uslovi za njeno uspevanje.
U ovakvim objektima ova gljiva se može proizvoditi u bilo koje
vreme tokom godine.

Bukovača se može odgajati tokom cele godine i u adaptiranim

prostorijama (podrumi, rudnička okna, tuneli i pećine) u
kojima temperatura zimi ne pada ispod 10°C, a leti ne ide
preko 20°C. U proleće i jesen mogu se koristiti i druge
adaptirane prostorije kao što su garaže, štale, magacini i sl. Za
prolećnu i jesenju praizvodnju bukovače takođe su pogodni
staklenici i plastenici.

Gajenje bukovače na trupcima. Sveže posečena stabla

(prečnika 15-30 cm) iseku se na trupce duge 30-50 cm. Na oba
preseka svakog trupca nanese se micelija bukovače; tako
inokulisani trupci ukopaju se do 1/2 u zemlju na
zasenjenom i vlažnom mestu i pritrpaju zemljom. Ako se
inokulacija obavi s proleća, u septembru trupce treba otkriti;
na njima će se gljive pojaviti u oktobru i novembru. Još bolje
je ako se inokulisani trupci drže u posebno pripremljenom
trapu ili vlažnom podrumu, pa se u septembru iznesu i usade
u zemlju. Najpogodnije vrste drveća za odgajanje bukovače su
bukva, hrast (cer), topola i grab, a zatim, vrba, breza, lipa i dr.,
kao i stabla voćnih vrsta. Osim trupaca micelijom se mogu
inokulisati i panjevi koji ostaju posle seče ovog drveća i na
njima dobiti izvesna količina gljiva bukovače.

ŠITAKE
(Lentinus edodes)

Šitake (crna gljiva, šumska gljiva), u većim komercijalnim

razmerama gaji se uglavnom u Japanu, Kini i Koreji. U novije
vreme javlja se interesovanje, za uzgoj ove gljive i u drugim
krajevima sveta zbog njenog izuzetnog ukusa.

Gljiva se tradicionalno odgaja na trupcima mnogih vrsta

šumskog drveća sa tvrdim drvom, a u novije vreme i na
otpadnim organskim materijalima iz poljoprivrede i drvne
industrije, kao što je smeša strugotine, pirinčane pleve i drugih
dodataka.

Sveže odsečene oblice inokulišu se tako što se na njima izbuše

rupe u koje se pažljivo nabiju micelijom prorasli sitni drveni
klinovi. Inokulisane oblice se poređaju vertikalno u vlažan
trap i ne zatrpavaju se zemljom. Potrebno je da se obezbedi
strujanje vazduha među oblicama i visoka vlažnost.

Optimalne temperature za razvoj micelije je oko 34°C. Na

ternperaturama iznad 40°C gljiva ugine.
Plodna tela ove gljive koriste se u svežem stanju, kao
šampinjoni, od kojih su mnogo ukusniji i mogu takođe da se
suše i čuvaju.