Мирољуб Јевтић

JAUK

KROZ
OBLAKE
 Мирољуб Јевтић

JAUK KROZ OBLAKE

Књига је посвећена „свим невиним српским
жртвама пострадалим на простору Косова и
Метохије“

Издаје се уз благослов Његовог преосвештенства

Епископа Рашко-призренског и Косовско-
метохијског господина Теодосија
 У ПОЉУ ЦРКВА КЛАСЈЕМ
ОВЕНЧАНА

одно Голеч планине, западно од варошице

П Липљана, на десној обали митске реке Ситнице,
рођено је Старо Грацко. Младошћу украшено,
лепотом невестинском ширило је своју умилност
која је јечала као доброгласна звона Косовских
милина и утврђено село зрачило је снагом часних,
честитих и вредних домаћина, чија се реч, чиста,
искрена и ненатруњена овде удомила 1919.
године.

Рећи ће ти врли и одважни људи, најмлађе село,

лепотом ткано и опевано, смрћу кићено у времену
стравичном пре овог пакленог рата и овог
варварског света где мудри, питоми домаћини,
славећи живот и величанство берићета што је из
земаљског амбара својом лепотом класје веселило
чела, грејало очи и песмом величало дан жетве.
Дан да се наслађују храстовом величанству тела,
приносећи га и износећи подижући га пред свеца
крсне славе, и вином причесним са крвљу Сина
Божијег у себе разложише.

Пошли људи с вером и надом у поље чисто које

шуморећи мами топлином и снагом мириса који
се разлеже, а родило је баш ове године, ове
1999. године. Само да на радост буде. И тада 23.
јула, пошли са својим младим животима, добри
домаћини. Посејано жито клијало, никло, класјем
жуборило, цветало, стасало. Певала срца срећних

3
људи, берићет је веселио обичне срећне људе.
Наједном неман људска искочила и помрчила
сунце, угасила животе чије гласове над овим
пољем сабирамо у молитви помињемо. У часу
новомученика, за спас њиних душа и род српски у
времену и за век и векова наступајућих, хвалимо
и славимо поменом.

Сејали су жито слободом небеском да се оките и

да пред свевишњим са Светим Савом и прецима
са војскама небеским злога поразе мудрошћу.

Данас поклоници пред крстом ХРАСТОВИМ у

пољу усељавају своје ћутање и покорно кроз
пламен свеће ослобођени у простору улазе у цркву
неомеђену на овом пољу причесном сведоче
Старо Грацко, човека овдашњег.

Погром над недужним, обичним људима који су се

радовали дану обичном. Сладак је залогај зарађен
муком и знојем. Деци се својој, роду људском
се радовали. Човек – нечовек, само љуштура, сен
која је умотана у људском безобличју и чворнатој
кожи. Човек, црвених очију, пожудом натамањује
глад крвљу и разарањем телесног богатства
којима је човек дариван.

Догодиће се на крају двадесетог века да људе

растављају и черече, отимају телесне механизме,
черечећи на живо, пресађујући их у смрадна
телеса незајажљивих вампира да трају у нечијем
новом организму. То је тај цивилизовани човек
који отетим човековим вредностима, насилно,
отимачином, пустошењем себи мисли да је

4
задобио живот. Нови живот. Бесмисао блудника
увериће човека да у себи крије мрак, ништавност и
страх од себе и људи који су се радовали животу.

Они који живе са туђом кожом, са туђим животом

који су нељуди отели, у себи пресадили никада
неће пролити сузу, неће песму запевати, никада
смех, никада са ведрином на лицу неће корачати.
Проклет страхом живеће, без речи, под срамотом.

Реч је спасење и побуна. Речју песник сведочи

о злу човековом над малом радошћу и на
оствареном жетелачком сну не дочекавши да
се класјем, зрном пшеничним причести и вином
отера огреховљење рода својег и порода.

Све те на небеса стварности видео је Мирољуб

Јефтић. Жетва у крви је јединствена, за злога
недовољно оплакана, не ожаљена. Онај ко је
пројектова није видео, то је нерасветљени час из
кога човек – нечовек би да сакрије лице. Песник
је донео заветну тапију на којој је трајно уткао
ликове жетелаца чувајући их од заборава.

На сламеном повему своје танано ткање стихова у

венац речи опточен чистим треперењем представља
истину која се одиграла на страдалном Косову.

Саша Лакетић, гуслар, снагом талента успео је

да уверљиво и снажно дочара трагедију, ничим
изазвану од злих људи који су отимали животе.
Распростире се тишина бола, и опомиње оне што
сеју мрак и жању људске животе да ће у времена
долазећа показати своје срамно огрубело лице,
кајући се и тражећи опроштај...

5
Потомци страдали Старог Грацка и оних из куће
смрти, траже истину, сунце пространо и светлост
да подједнако и чисто сија ЧОВЕКУ. Да траје и
греје љубав непрестана и заувек.

Нека је на спасењу роду српскоме, мир душама

новомученика сада и кроз векове!

У Грачаници Ратко Поповић

23. јула 2020. године

6
 КОСОВСКИ ЖЕТЕОЦИ

евине жртве су старије од Христа. Христос је

Н пострадао да би потврдио истину да ће крв
невиних крвопијама пред богом досадити. Српске
невине жртве чекају свој народ и своје пјеснике да
их се сјете. И кад душа у човеку проговори тад и
оловка пише срцем. Као код пјесника Мирољуба
Јевтића из скровитог мјеста Грабовца у коме тиња
клетва Лазарева и он уместо мача или каква убојна
оружја у руке узе оловку и приказа да свијет чује
шта се овде на њиви зреле пшенице догађа. И све
што је до данас са Косова допрло то није заслуга
историје, то је заслуга поезије. Историја не зна
за душу народа, ни за многе невине жртве, а
поезија зна. И како су те жртве изгледале, како
су настрадале па и у којој су се цркви причестиле.
Српски пјесници су Косово поље опјевали као
усудно мјесто и на њему смјестили своје духовне
пјесме, а пјесник Мирољуб, као миротворац
поучен косовским епом мјером десетерца, унесе
у ову пјесму српску безазлену чељад који су уз
чашицу разговора везали хљебно жито и слагали
сноп до снопа да им у руке као злато па'не. И у
том часу, умјесто зрна зрелог жита, падоше на
њихова тјела зрна убојног челика од шиптарске
разјуларене банде. О томе, крвавоме пиру,
народни гуслар Саша Лакетић уз струне гусала
казује пјесму „Косовски жетеоци“.

7
Запjеват ћу тужну пjесму сада
шта се збило крај Липљана града
Ђе протиче студена Ситница
ђе гнјездо свија неселица
крај срушених гробља и црквишта
негашених српскијех огњишта
Помјереног камена међаша
звjертсвима из Великог Алаша
Три неђеље по Видовом дану
скупила се моба на имању
Баш на празник мучног Никопоља
да покупе жито са свог поља
у весељу да их чека слава
четрнаест ту бијеше глава
За дана је радила машина
небу лети од сламе прашина
Запјевали песму од давнина
а наздравља Никола старина
помињући име оца – сина
Здравицу је свима намјенио
а млађима мудро бесједио
У руци му љута шљивовица
а од Бога послата здравица
па у име сложне фамилије
нек помогне свети Јанићије
Тек што му се заврши бесједа
он заусти а оком погледа
и угледа неке силуете
јуре вичу и љуто пријете
Псују Србе и њихове славе

8
ваде ноже да сијеку главе
Жетеоци стали па гледају
ал' се већем јаду не надају
Они нису јунаци из боја
мирна чељад сви српскога соја
У руке им ништа од алата
сноп до снопа као брат до брата
На све стране пријетња одзвања
ил' то душа Николина сања
ил' су нека мучна привиђања
То се никад дешавало није
то не чине никад османлије
да се народ у моби побије
Не боји се нико од јунака
но је мука склонити дјечака
Нема рова нит има стијене
да сакрију лане од хијене
Неста пјесме приче и радости
кад стигоше проклети балисти
Стиже крвник жито да запали
грме пушке чују се рафали
Утиша се и бучна машина
и настаде језива тишина
А по снопљу од пшеничног злата
покошени леже брат до брата
Нагрђени у звјерском покољу
растурени по пшеничном пољу
крв се просу у мирноме дану
ко у боју на Газиместану
На стрништу од пшеничне њиве

9
и одоше да вјечито живе
у пјесмама што ће код олтара
појат струне српскијех гуслара
На сред њиве код оца и стрица
у небо се загледо Новица
Крвава му на грудима блуза
а из ока потекла је суза
Рујне усне стале у осмјеху
старој мајци шапуће утјеху
Догнао се отац да га тјеши
као некад кад нешто гријеши
На своје га груди пригрлио
а на лице главу наслонио
Леву руку под чело му бледо
да не зебе једино му чедо
Тад закука као соко сиви
Боже мили шта смо коме криви
Крај дјетета клекнуо на траву
џелат тада одсјече му главу
Оде отац с најмилим у роду
а у вјечност Свевишњем Господу
Цјело братство непреболна бољка
ђе је сада Косовка дјевојка
да им вида ране и превије
са Ситнице лица им умије
а и виле што су с њима биле
нијесу се смрти досјетиле
И умјесто да се пјесма чује
изнад села гавран јадикује
а стара га мајка опазила

10
и гаврану црном бесједила
мичи ми се и јаде не слути
љепше ти је било починути
на планинске јеле и литице
ђе и друге одмарају птице
Притисла је село помрачина
нема брата мужа оца сина
нити има два млада близнака
уцвељена јадикује мајка
Већ је једног сина укопала
за двојицу ништа није знала
Застајкује срце у грудима
а језа је нека обузима
А пред кућом на јелове гране
слеће гавран слути црне дане
Док у поноћ усред српског села
бану нека дружина цијела
распуштена црна нека банда
то шиптарска бјеше пропаганда
Саопштише проклети кфоровци
да су пали српски жетеоци
Тамна ноћи у сан се не снила
да л' си икад до сад црња била
Од те страшне кукњаве и силе
замукнуше на планини виле
Четрнаест црнијех барјака
и толико покопаних рака
Српско село ноћас мира нема
на Косову веће зло се спрема
мили Боже шта се то дешава

11
страна војска нешто обећава
но је у њих црно поуздање
шта се чини и какво је стање
Срби браћо пушке о рамену
нек' Косово гори у пламену
Сви на готовс спремни да полете
жетеоце часно да освете
А одиве на кољена пале
родитеље своје заклињале
Е тако вам Видовога дана
и светиње Високих Дечана
Тако моле сиротне сестрице
и са њима сиње удовице
У колјевци остали су птићи
у будућност с Божјом правдом ићи
Кад су стари на умору били
аманет су нама оставили
да у име косовских гробова
и за помен српских витезова
да је вјечна земља Србинова
Жетеоци нек' вам пјесма ова
вјечно поје у име Косова

12
 после тога крвавога чина, ветар тихо разноси
И нове жетелачке речи као оне давно испеване:
О класје моје испод голих брда
мој црни хљебе крвљу поштрапани
ко ми те штеди ко ли ми те брани
од гладних тица моја муко тврда

Косовски жетеоци

Летња студ приковала српове

За празнину
Угарила стрништа необраног жита
Жетелачке песме изгризоше сопствене
језике
И осташе закопане у дубини грла
Житно се класје уздигло над небом
Градећи ореол облаку
Језива сабласт подмуклога дана
Шамијом увезала тугу у снопове
Пред празним амбаром колевка
Над њом се млади калем дарује сунцу
Сатирући гладне гује око себе

13
 КОСОВСКИ НОВОМУЧЕНИЦИ

евање грлом народа настало је и опстало

П с' колена на колено се преносећи. У њему
су смјештене све наше јуначке пјесме, које се
пјевају уз струне гусала и казују како ће нам бити
до послијетка. Ниђе није свештено јавор дрво
дичније олистало као на Светој косовској земљи.
Захваљујући епској пјесми и гуслама косовски
јунаци су отишли у небеску гробницу у којој нико
није ни остарио ни иструлио нити је једна душа на
небу закопана. Пјесма „Косовски новомученици“,
као и друге косовске пјесме пјева о поразу, како
не пјевају поражени, већ они који су кадри да
приме такву пресуду и ове ријечи у пјесми плаћене
су најскупљом човјековом цијеном - животом.
Таквим ријечима се не суди јер је истина. Жртве
су узеле право у своје руке, а пјесник Мирољуб
Јевтић само је у служби догађаја и тражи покајање
оних који су чинили злочине. Нека је свим невиним
жртвама вјечни покој и душевни мир. Гусле су суд
истине и њихов болни вапај даје живахност души -
самом пјевачу гуслару Саши Лакетићу.

14
Ој Косово сузо Србинова
земљо крвљу људском окупана
Многе су те војске запамтиле
и гађале најмоћније силе
Но о томе нећу пјеват сада
но о рату ђе невин настрада
на жертвеном равноме Косову
мученима сричем пјесму ову
Какве су им задавали ране
и вадили виталне органе
Бијаше то по косметском крају
свјетске силе за то и не хају
Има л' горег ил тежега јада
чему човек може да се нада
кад поп вјеру за вечеру прода
од изрода цио народ страда
Кад замјени крст и Свети завјет
за исламски сунет и минарет
То се збило у крају дреничком
Радославу пароху србичком
Ко помисли да га пјесма вара
свједок ми запис с Хиландара
Што се црним задоји ђаволом
обешта се њему до вијека
Зар је било вакта и вијека
да органе ваде из човјека
Убијали и жене и људе
па нека им покољења суде
Чим би чули ко српски говори
одвозили планини Бајгори

15
 ико није ни пострадао док неко није видео, а
Н видели су невини, загледани у небо и убијени
и њихови свијетли гробови причаће живима шта
се овдје и када догодило. Данас, на њиховим
костима шиптарска мафија ствара себи државу.
Можете ли замислити какав је то народ који ствара
себи срећу на туђој несрећи? Блажено-почивши
патријарх Павле, божијом промишљу остави
сваком смртном на земљи рођеном јеванђелске
ријечи:

„Кад би оснивање наше независне државе могло

бити само чинећи злочине ја бих прије пристао да
нестане, не само велика Србија него и мала и сви
Срби заједно са мном, него што бих пристао на
нељудско и нечовјечно“.

Бајгора је планина сурова

гнијезда су црнијех орлова
по њој ноћу завијају вуци
тамничара чују се јауци
Злобно мјесто зна добро зликовац
Малишево Клечку и Ликовац
А логори ко најдужи кланци
све окови катанци и ланци
скривају их храстови и смрче
па се не зна кад свиће кад мрче
И док сова на букви стражари
заурлаше шиптарски варвари
Поведоше повезане момке
Проклетији неђе под обронке
Блиједо је лице у џелата

16
јер зазиру од српског ината
као иње бијела им коса
страх их бјеше српскога пркоса
Проклетије гора ти проклета
ти голгото српскога Космета
сад кроз твоје гудуре и стазе
мучениици задњи корак газе
Водише их неколко дана
изморена душа сва од рана
крвавијех руку и табана
Газили су врлети и стазе
ђе најљуће звјери не пролазе
Низ њихова мученичка тјела
мјесто зноја крв им цури с чела
Не чују се са горе вјетрови
нити кликћу сиви соколови
Мукла гора на овој висини
мисли лете мајци отаџбини
Повезани иду кроз беспућа
указа се нека жута кућа
Та је кућа проклета тамница
за Србина спремљена кланица
На све стране слике одабране
кљуца гавран с крвавога пања
по дувару кама и лобања
Орлушине прекриле прозоре
језив призор чим врата отворе
приказана свуд арапска слова
пошкрапана крвљу соколова
Смрт животом овдје господари
то не раде хирурзи љекари

17
но зликовци прави лешинари
Ђе то има да у овом вијеку
здраве људе на комаде сјеку
ваде људске виталне органе
отпремају на различне стране
из Тиране авио линије
зар да свијет та недјела крије
Жута кућа около шатори
као неки покретни логори
Свети Виде - шта се овде збива
с ухапшеним и једна одива
Густе су јој одсјекли увојке
урезали крст на обе дојке
А рече им српкиња стасита
за Алаха њихова упита
Бог јој дао храбрости и стаса
запјевала из пунога гласа
Ој соколе дај рашири крила
лети тамо ђе сам се родила
и поручи цјелом српском роду
крвљу својом ја плаћам слободу
Пред олтаром данас клече мајке
пале свјеће за своје јунаке
У деснице држе воштанице
свјећа гори свака за се збори
Ој старице црна мученице
ој проклета косовска равнице
ој давори ти Косово равно
кад си равно што нијеси славно
као некад што причају људи
мјесто Бога сад сотона суди

18
Ноћ је тамна црни су ми снови
ој гусларе пјесмом ти дозови
и не штеди јуначкога гласа
нека крене прича од ужаса
Нек прогнаник са планине сиђе
на умору мајку да обиђе
да је види док је јоште жива
и болну је у образ целива
Српске гусле танко загудите
све уснуле редом пробудите
нека знаде и вода и гора
траг несталих неђе бити мора
Два су моја угашена ока
неђе мора бити и свједока
Виђели су вуци и медвједи
оро крсташ на каменој греди
Гавранови црни испратили
на планини Проклетија били
знали добро балиста тамнице
знаће можда ђе су им гробнице
Ајде причај посестримо вило
десно ти се приземљило крило
причај вило и истину кажи
ђе ће мајка сина да потражи
Де прозбори да им Бог опрости
јесу ли им у цијело кости
Проговара нагоркиња вила
ја знам да си несрећна Српкиња
Ја сам чула боле и јауке
невољнике и њихове муке
Мољаху се светом Василији

19
све у здравље својој фамилији
Ал' не виђех кости затрпане
и моје су очи ископане
Мученике помињу и виде
само очи Свете Симониде
Бог Свевишњи увјек кад затреба
глас ће свима послати са неба
Туђем гнијезду оро не слијеће
а анђео са ђаволом неће
Од запада ни зора не руди
срце збори кад га воле људи
Боже један да л' ће свијет знати
да су срца вадили џелати
Де прозбори проклети свијете
ђе да мајка потражи дијете
Куд да крене и на коју страну
свога сина да тражи лобању
Да је мајка донесе свом крају
намучену да је цјеливају
и по Христу од ње се опрости
мученику да сарани кости
Међ племеном ђе су им гробови
као некад никнут божурови
и ђе сјени у облаке лете
ђе је мајка задојила дјете
Да се врате земљи наслједници
сви косовски новомученици
Сваког љета кад божур процвјета
Косовом се дух јунака шета

20
 ве што се збило на Косову није се збило први
С ни послљедњи пут, збија се сваки дан. Сваки
дан је неком Србину на Косову једна годишњица и
једна задушница. Ми, као народ највише дугујемо
косовским невиним жртвама. Косовска земља и
припада мртвима, а не живима. Живих је мало, а
мртви су расејани свуда по Косову и по њиховим
ребрима данас непријатељска нога гази. Да је
сваком погинулом Србину подигнут само један
камен више главе, ни један камен на Косову не
би лежао водоравно. Колико је небо озвјездано
звјездама, толико је Косово онебесано црквама и
манастирима. Гробови наших старих уклесани су
ћириличним словима.

На једном од њих пише: „Овдје почива раб Божији

Иван Мркић у добру бијах, за живота овај кам
поставих и оставих, легох на половину. Ко ли ће
га узети да је проклет“.

21
 НЕ ДАМ ЗАБОРАВУ
реч аутора

њигу ЈАУК КРОЗ ОБЛАКЕ посветио сам свим

К србима пострадалим на простору Косова и
Метохије, а писао сам за све србе који живе на
Космету и онима који одоше са свете српске
земље. Косово и Метохија представљају колевку
српства и српског народа из ове тезе произилази
непобитна чињеница да је свако од нас родом са
Космета, па самим тим ови стихови у књизи су
написани за сав српски народ ма де се он налазио
и живео. Писана је са само једним циљем, да се
никада не забораве злочини почињени над нашом
браћом и сестрама, нашим кумовима и рођацима,
нашим мајкама и очевима, да се мртви не забораве
а живи опомену на опасност која вреба над
главама нашим и наше деце. Трагедијама које сам
опевао бавимо се само и искључиво ми, у сваком
смислу те речи. Сведоци смо да је међународна и
светска јавност потпуно незаинтересована за муку
и трагедију српског народа, да нема гоњених
и осућених,нема извршилаца и налагодаваца,
просто не постоје кривци ни убице. С тога се
морамо сами потрудити да бар сачувамо наше
жртве од заборава, да њихова жртва није узалудна
и да нас подсећа у ком и каквом времену живимо.
Ови стихови су мој мали допринос очувања
сећања на трагедију, да сећање на пострадале

22
не бледи, да их сачувам кроз стихове да трају
и живе кроз елегију, дали сам и колико у томе
успео најбоље и најмеродавније ће рећи читалац
и слушалац. Као неко ко је рођен и одгајан на
Космету (село Грабовац крај Звечана) задојен
и нахрањен Косовским епом, одлучих да ове
стихове напишем мером српског десетерца онако
како су наши песници опевали наше косовске
јунаке и косовске мученике. Игром случаја
упознадох истакнутог српског народног гуслара
и професора гусала г-дина Славка Алексића,
доброг наратора али надасве великог човека и још
већег србина, србина из Херцеговине. Наш први
сусрет и разговор нас наводи на идеју да се ове
две епске песме испевају уз гусле, иструмент
који је све српске јунаке, борбе, мегдане, сваку
српску победу и пораз, песмом преносио са
колена на колени и сачувао од заборава, те на
тај начин омогућио да живе са нама и међ нама.
Од тог дана мој чика Славко је несебично заједно
самном радио на овом скромном делу како
би угледало светлост дана и како би нашло пут
до читалаца и слушалаца. Морам да поменем
и изразим захвалност мом другу и пријатељу
Саши Лакетићу, најцењенијем српском народном
гуслару који је не штедећи гласа испевао ове
две елегије и дочарао последње тренутке живота
новомученика косовских. Неби ово дело било у
форми каквој јесте без идеје и помоћи мог брата
песника Ненада Јере Раденковића на чему сам му
неизмерно захвалан. ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

23
Цитат из предговора дела Јована Дучића „Гроф
Сава Владисављевић“

Цитирам: „написао сам ову књигу из посебне

љубави за гусларки крај своје Херцеговине за
ову кованицу нашег десетерца који је поникавши
из косовског бола, својина једино српства, исто
онолико колико је је био хексаметар један духовни
и изражајни облик искључиво старих Грка“

24
 ЈАУК КОЈИ ТРАЈЕ

страјавајући на пољу поезије и слободног

И стиха, песник Мирољуб Јевтић тражи рукавце
песничког израза, а у жељи да родољубиво
расположење и емпатију према страдању
сопственог народа уобличи песмом. Страдање
српског народа на Косову и Метохији је онолико
познато колико је и планетарно ћутање о њему.

Песник овом приликом на све то упозорава и

истовремено клеше у камен доприносећи наслеђу
и памћењу новим нараштајима. Писајући у
десетерцу, форма која омогућава песнику да
наративним приступом предочи сву трагедију
и страдање српског народа на просторима ове
најсрпскије земље, Мирољуб Јевтић својим
несебичним приношењем оплемењује опште
српско песничко небо.

Његови стихови које гуслар пева, имају елементе

иновативног и новог у овој области, то се огледа
у форми стилизације стиха и увођењем наратора
што додатно појашњава и драматизује и онако већ
драматичну причу о реалности.

Водећи рачуна о могућности да слушалац прихвати

бујицу емотивног набоја које слуша, аутор
стилизује и метафорички обликује дескриптивни
приступ и поруку.

„Јаук кроз облаке“ је јаук који траје, колико

далеко у нашу прошлост сеже, толико и одјекује у

25
будућност. Он се не сме игнорисати и занемарити.
Озбиљним приступом при описивању данашње
трагедије, а и кроз векове,Мирољуб Јевтић жели
да свој народ држи будним, како се не би страдања
понављала.Он има дозу херојског оптимизма и као
сваки православац верује у љубав Господа Бога,
само је њему захвалан, узда се и нада општем
миру у души.Исписивајући стих по стих,он пали
свеће свим душама новомученика. Стихом се
моли и стихом спсава, стрепећи од новог дана.

Песник
Ненад Јеро Раденковић

О „Видовдану“ 2020

26