Naslov originala

Liz Moore
L B R

Copyright © 2020 by Liz Moore, Inc.

Translation copyright © 2021 za srpsko izdanje, LAGUNA
Za M. A. K.
Šta se još može reći za današnji Kenzington, koji krase
duge ulice pune radnji, raskošne rezidencije i prelepe kuće,
a da se već ne zna? To je grad za sebe, smešten duž obala
mirnog Delavera. Vrvi od preduzeća i krcat je fabrikama
tako brojnim da dim što se vije iz njihovih dimnjaka zaklanja
nebo. U svakom kutku ove velike četvrti sve bruji od rada. U
njemu žive hrabri muškarci, dobre žene i naraštaji odvažne
mladeži koja će preuzeti uzde kad im očevi odu na onaj
svet. Nazdravimo Kenzingtonu! Služi na čast kontinentu i
ponos je i dika svoga grada!
Iz knjige Kensington; a City Within a City (1891)

Ima li pometnje na ovom ostrvcu?

Šta je razrušeno, nek ostane tako.
Bogove je teško izmiriti:
Teško je ponovo uspostaviti red.
Ima pometnje gore od smrti,
Beda na bedu i jad na jad,
Dirinčenje pod stare dane,
Muka za srca umorna od stalnog ratovanja
I oči oslabele od zurenja u zvezde vodilje.

A kako je slatko počivati pod nebom tamnim i svetim,

Ležati na postelji od štira i molija
Dok nas topli povetarac uspavljuje
I polusklopljenih očiju gledati
Reku duša kako lagano teče
Niz padine purpurnog brda,
Kroz guste izuvijane lozice
Slušati rosne odjeke zova
Što se pronosi od pećine do pećine,
Gledati smaragdnu vodu kako pada
Kroz brojne upletene vence božanskog tratorka!
Čuti i videti samo blistave talase u daljini,
Ili ih slušati samo pod borom izvaljen.
Alfred Tenison, „Uživaoci lotosa”
 SPISAK

Š on Gejgan; Kimberli Gamer; Kimberli Bruer, majka i ujak

Kimberli Bruer; Brit-En Konover; Džeremi Haskil; dva mlađa
DiPaolantoniova sina; Čak Birs; Morin Hauard; Kejli Zanela; Kris
Karter i Džon Marks (dan za danom, žrtve iste loše ture, neko reče);
Karlo, kome nikako ne mogu da zapamtim prezime; dečko Tejlor
Bouz, pa godinu dana kasnije i Tejlor Bouz; Pit Stokton; unuka naših
bivših komšija; Hejli Driskol; Šejna Pjetrevski; Duni Džejkobs i
njegova majka; Melisa Gil; Megan Morou; Megan Hanover; Megan
Čizom; Megan Grin; Henk Čemblis; Tim i Pol Flores; Robi Sajmoris;
Riki Tod; Brajan Oldrič; Majk Ešmen; Šeril Sokol; Sandra Brouč; Ken
i Kris Lauri; Liza Morales; Meri Linč; Meri Bridžes i njena sestričina,
koja je bila njena vršnjakinja i drugarica; Džim; stric i otac Majkija
Hjuza; dva rođaka koja retko viđamo. Naš nekadašnji učitelj g. Pols.
Narednik Dejvis iz 23. stanice. Naša rođaka Trejsi. Naša rođaka
Šenon. Naš otac. Naša majka.
SADA
N a pruzi u Ulici Gerni leži leš. Ženska osoba neodređenih
godina, verovatno predozirana - kaže dispečer.
Kejsi, pomislim. To je trzaj, refleks, nešto oštro i podsvesno što
živi u meni i šalje istu poruku u isti zakutak mog mozga kad god nam
prijave ženski leš. A onda se dovuče racionalniji deo mene,
bezvoljan, nemotivisan, revnostan trom vojnik, da me podseti na
šanse i statistiku: prošle godine je u Kenzingtonu bilo devet stotina
žrtava predoziranja. Nijedna od njih nije bila Kejsi. Uz to, kori me taj
stražar, ti kao da si zaboravila koliko je važno da budeš
profesionalac. Ispravi ramena. Osmehni se. Opusti lice, ne skupljaj
obrve, isturi bradu. Radi svoj posao.
Lafertiju sam dala da se zarad vežbe ceo dan javlja na pozive
centrale. Sad mu dam znak glavom, a on se nakašlje i obriše usta.
Nervozan je.
- 2613 - kaže.
To je broj našeg vozila. Ispravno.
Dispečer nastavlja. Prijava je anonimna. Poziv je upućen iz
telefonske govornice, jedne od nekoliko preostalih u Aveniji
Kenzington i, koliko znam, jedine od njih koja još radi.
Laferti me pogleda. Pogledam i ja njega. Dam mu znak. Još.
Traži još.
- Primljeno - kaže Laferti u radiolu.
Neispravno. Podignem radiolu. Govorim jasno.
- Ima li još informacija o lokaciji? - pitam.

Kad završim razgovor, dam Lafertiju nekoliko saveta i opomenem ga

da ne treba da se plaši da otvoreno razgovara sa centralom - većina
novajlija ima običaj da govori onako naduto u mačo fazonu, što su
verovatno pokupili iz filmova i serija - i podsetim ga da uvek treba da
izvuče od dispečera što više informacija.
 Ali i pre nego što sam završila s pričom, Laferti kaže: - Jasno.
Pogledam ga. - Odlično - kažem. - Drago mi je.
Poznajem ga svega sat vremena, ali već sam stekla neku
predstavu o njemu. Voli da priča - već o njemu znam više no što će
on ikad saznati o meni - i da se duva. Nadobudan je. Drugim rečima
folirant. Čovek koji se toliko plaši da će mu neko reći da je siromašan
ili slab, pun mana, ili glup da neće čak ni da prizna šta mu u tom
pogledu nedostaje. S druge strane, ja sam sasvim svesna toga da
sam siromašna. Sad više nego ikad otkako je Sajmon prestao da mi
šalje čekove. Imam li mana? Sigurno da imam: tvrdoglava sam
možda, svojeglava, jogunasta, nerada da prihvatim pomoć čak i
onda kad bi mi dobro došla. A i plašim se: neću biti prva koja će se
baciti ispred metka zarad prijatelja, neću biti prva koja će poleteti
preko pune ulice da uhvati prestupnika što se dao u beg. Siromašna:
jesam. Slaba: jesam. Glupa: nisam. Nisam glupa.
J utros sam opet kasnila na brifing. Stidim se da priznam da je to
već treći put u poslednjih mesec dana, a inače prezirem da
kasnim. Dobar policajac je na prvom mestu tačan. Kad uđem u
zajedničku prostoriju - bezbojan svetao prostor bez ikakvog
nameštaja kome su po zidovima visili razlepljeni informativni plakati -
tamo me čeka narednik Ahern skrštenih ruku.
- Ficpatrikova - kazao je. - Dobro nam došla. Danas si sa
Lafertijem u vozilu 2613.
- Ko je Laferti? - upitala sam ne razmislivši. Stvarno nisam htela
nikog da zasmejavam. Sebovski se u uglu kratko nasmejao.
Ahern je rekao: - To je Laferti. - Upro je prstom u njega.
Edi Laferti, kome je to bio drugi dan u našem distriktu, stajao je
na drugom kraju sobe i kao nešto radio, gledao u svoj prazan
dnevnik rada. Bacio je bojažljiv pogled ka meni, a onda se sagnuo
kao da je video nešto na cipelama, inače nedavno očišćenim i
prilično sjajnim. Napućio je usne, tiho zazviždao. U tom trenutku
gotovo da mi ga je bilo žao.
A onda je seo na suvozačko mesto.

Šta sam sve saznala o Ediju Lafertiju za prvih sat vremena našeg
poznanstva: ima četrdeset tri godine, što znači da je jedanaest
godina stariji od mene. Tek skoro je primljen u Filadelfijsku policiju.
Do prošle godine radio je na građevini, a onda je položio prijemni za
obuku. („Još imam problema s kičmom”, kaže Edi Laferti. „Nemoj
nikome da kažeš.”) Upravo je završio obuku na terenu. Ima tri bivše
žene i troje poodrasle dece. Ima kuću u Pokonosu. Diže tegove. („Ne
izbijam iz teretane”, kaže Edi Laferti.) Pati od gorušice. Povremeno
ga muči i zatvor. Odrastao je u Južnoj Filadelfiji, a sad živi na
Mejferu. Ima sezonske karte za utakmice Iglsa, koje deli sa šest
drugara. Njegova poslednja bivša ima dvadeset i kusur godina.
(„Možda je to bio problem”, kaže Laferti, „to što je bila nezrela.”) Igra
golf. Ima dva mešanca pit bula, Džimba i Dženi, koje je spasao iz
azila. Igrao je bejzbol u gimnaziji. S njim u timu tad je zapravo bio i
Kevin Ahern, narednik naše jedinice, i upravo mu je on i predložio da
ode u policajce. (Ovo mi sad ima smisla.)
Šta je sve Edi Laferti saznao o meni za prvih sat vremena našeg
poznanstva: Volim sladoled s pistaćima.

Celog jutra, u retkim trenucima kad Edi Laferti začuti, dajem sve od
sebe da ubacim ono najosnovnije što treba da zna o ovom kraju.
Kenzington je jedan od novijih delova vrlo starog grada
Filadelfije, starog po američkim standardima. Osnovao ga je hiljadu
sedamsto trideset i neke Englez Entoni Palmer, koji je kupio sasvim
običan plac i nazvao ga po kraljevskoj oblasti koja je u to vreme bila
omiljena rezidencija britanske kraljevske porodice. (Možda je i
Palmer bio folirant. Ili, da budem blaža, optimista.) Kenzington, koji
je danas udaljen kilometar i po od reke Delaver, nekada se sa istoka
pružao duž njene obale. Iz tog razloga prve industrije koje su se tu
razvile bile su brodogradnja i ribolov, ali su već sredinom
devetnaestog veka počele da se razvijaju i druge, pa će Kenzington
dugo biti centar industrije. Na svom vrhuncu mogao se pohvaliti
proizvodnjom gvožđa i čelika, tekstila i - što je možda i prikladno -
farmaceutskih proizvoda. No kad su se stotinu godina kasnije brojne
fabrike u zemlji pogasile, i Kenzington je zadesilo najpre sporo, a
onda ubrzano ekonomsko propadanje. Mnogi žitelji su se u potrazi
za poslom odselili u druge delove grada i druge gradove; drugi su
ostali iz privrženosti i zablude da će se stanje promeniti. Danas u
Kenzingtonu živi gotovo jednak broj Amerikanaca irskog porekla koji
su se tu doselili u devetnaestom i dvadesetom veku i novijih žitelja
latinoameričkog porekla, mahom Portorikanaca, kao i grupe koje
imaju manjeg udela u demografskoj slici Kenzingtona -
Afroamerikanci, Istočni Azijci, Karibljani.
Kroz današnji Kenzington prolaze dve glavne arterije: Front strit,
koji se pruža od istočne granice grada ka severu, i Kenzingtonska
avenija - koju obično zovu Avenija ili Ejv, što je i pogrdan naziv i
naziv odmilja, u zavisnosti od toga ko govori - koja počinje od Front
strita i vodi severoistočno. Izdignuta pruga linije Market-Frenkford -
koju inače zovu El, pošto u gradu koga zovu Fili ništa od
infrastrukture ne može da ostane neskraćeno - ide tačno iznad Front
strita i Kenzingtonske avenije, što znači da su obe ulice većim delom
dana u senci. Železničku prugu nose ogromni čelični stubovi, plave
noge na razmaku od deset metara, pa čitava ta skalamerija liči na
ogromnu gusenicu što se preteći nadvila nad četvrt. Većina
transakcija koje se odvijaju u Kenzingtonu (seks, narkotici) počinje u
jednoj od te dve ulice, a završava se u nekoj od manjih poprečnih
ulica, najčešće u nekoj napuštenoj kući ili na praznom placu, kojih su
bočne uličice pune. Duž glavnih ulica od radnji se mogu naći pedikiri
i manikiri, restorani brze hrane, prodavnice mobilnih telefona, mini-
marketi, diskonti, prodavnice bele tehnike, zalagaonice, narodne
kuhinje i druge dobrotvorne ustanove, kao i barovi. Bar trećina radnji
je zatvorena.
A opet, kraj se širi, raste, poput ovih stambenih zgrada što niču
na placu s naše leve strane što je zvrjao prazan još otkako je fabrika
koja je tu nekad bila porušena kuglom za rušenje. Na periferiji, ka
Fištaunu, gde sam odrasla, niču novi barovi i trgovine. Nova mlada
lica ispunjavaju te radnje: ozbiljan svet, bogat, naivan, zreo za
pelješenje. Gradonačelnik se zato brine zbog imidža. Još trupa, kaže
gradonačelnik. Još trupa, još trupa, još trupa.

Kiša danas pljušti, pa sam zbog toga prinuđena da vozim sporije

nego što inače vozim kad se javljam na poziv. Imenujem radnje kraj
kojih prolazimo, imenujem njihove vlasnike, opisujem skorašnje
zločine za koje mislim da bi Laferti trebalo da zna (Laferti na to svaki
put zvizne, zavrti glavom). Navodim saveznike. Kroz prozore vidimo
uobičajen miks sveta u potrazi za fiksom i onog što se nedavno
ufiksao. Polovina ljudi na ulicama lagano tone ka zemlji, noge ih ne
drže. Kenzingtonski padavičari, tako ih zovu oni što zbijaju šale na
taj račun. Ja se nikad s tim ne šalim.
Zbog nevremena, neke žene kraj kojih se provozimo imaju
kišobran. Na sebi imaju zimske kape i debele jakne, farmerke,
prljave patike. Ima ih raznih - od tinejdžerki do onih vremešnih.
Mahom su belkinje, ali zavisnost ne diskriminiše, pa ih ovde ima svih
rasa i vera. Žene se ne šminkaju ili samo teškim crnim krejonom
opcrtaju oči. Žene koje ordiniraju na Aveniji ne nose ništa što
pokazuje šta rade, ali svi znaju: pogled ih odaje, dug pogled uprt u
svakog vozača što se proveze, u svakog prolaznika što naiđe.
Poznajem većinu tih žena i većina njih zna mene.
- Ono je Džejmi - kažem Lafertiju kad se provezemo pored nje. -
Ono je Amanda. Ono je Rouz.
Smatram da mu u obuku spada i to da zna ove žene.
Malo niže, na uglu Kenzingtonske i Kambrije, ugledam Polu
Malroni. Danas je na štakama, jadno stoji na jednoj nozi i kišne jer
ne može da drži kišobran. Teksas jakna joj je poprimila mučnu tamnu
nijansu plave. Volela bih da se skloni s kiše.
Brzo pogledam okolo, gledam je li tu Kejsi. Ona i Pola najčešće
vise na ovom ćošku. Povremeno se posvađaju ili pobiju, pa jedna
ode i neko vreme stoji na nekom drugom mestu, ali posle ih vidim na
istom ćošku, pomirene, stoje veselo nalakćene jedna o drugu, Kejsi
cigareta visi iz usta, a Pola u ruci ima flašu vode ili soka ili piva u
papirnoj kesi.
Danas nigde ne vidim Kejsi. Padne mi na pamet da je zapravo
već neko vreme nisam videla.
Pola spazi naša kola dok se vozimo ka njoj, pa se učkilji da vidi
ko je unutra. Podignem dva prsta s volana, javim joj se. Pola
pogleda u mene, pa u Lafertija, pa odigne lice ka nebu.
- To je Pola - kažem Lafertiju.
Pomišljam da mu kažem nešto više. Da sam, recimo, išla s njom
u školu. Da nam je ona porodični prijatelj, da je drugarica moje
sestre.
Ali Laferti je već prešao na drugu temu: sad mi priča o gorušici,
koja ga muči skoro cele godine.
Ne znam šta bih mu na to rekla.
- Jesi li ti uvek tako ćutljiva? - pita me on iznenada. To je prvo
pitanje koje mi je postavio otkako je utvrdio koji sladoled volim.
- Samo sam umorna - kažem.
- Jesi li imala mnogo partnera pre mene? - pita Laferti, pa se
nasmeje kao da je napravio dobru foru.
- Ovo je loše ispalo - kaže. - Izvini.
 Poćutim taman dovoljno dugo.
A onda kažem: - Samo jednog.
- Koliko ste radili zajedno?
- Deset godina.
- Šta se s njim desilo? - pita Laferti.
- Povredio je proletos koleno - kažem. - Već je duže vreme na
bolovanju.
- Kako ga je povredio? - pita Laferti.
Nisam sigurna da se to uopšte njega tiče, ali svejedno kažem: -
Na poslu.
Ako Truman želi da svi znaju celu priču, neka im je sam ispriča.
- Imaš dece? Imaš muža? - pita.
Više bih volela da nastavi da priča o sebi.
- Imam dete - kažem. - Nemam muža.
- Je li? Kol’ko je staro?
- Četiri godine. Sad će pet.
- Lep uzrast - kaže Laferti. - Nedostaje mi vreme kad su moji bili
tako mali.

Kad se zaustavim kod prolaza do pruge koji mi je dispečer naznačio

- do rupe u ogradi koju je neko pre više godina probio i koja nikad
nije zakrpljena - vidim da smo stigli pre hitne pomoći.
Pogledam u Lafertija, procenjujem ga. Odjednom mi ga bude žao
zbog onoga što ćemo videti. Terensku obuku prošao je u 23.
distriktu, koji je odmah do našeg, ali ima znatno nižu stopu kriminala.
Uz to, po svoj prilici je samo patrolirao ulicama, kontrolisao masu i
tome slično. Nisam sigurna da se ikad dosad javio na ovakav poziv.
Nema baš mnogo načina da pitaš nekoga koliko je leševa u životu
video, pa naposletku rešim da budem neodređena.
- Jesi li nekad radio ovo? - pitam ga.
Odmahuje glavom. Kaže: - Nisam.
- E pa, evo sad ćeš - odvratim veselo.
Ne znam šta bih još mogla da mu kažem. Ne postoji način da
nekoga dovoljno pripremiš.
P re trinaest godina, kad sam počela da radim, to se dešavalo
svega nekoliko puta godišnje: da dobijemo prijavu da se neko
nasmrt predozirao, da je već mrtav toliko dugo da je medicinska
intervencija izlišna. Češće se prijavljivalo da se neko upravo
predozirao, a te su osobe obično mogle da se povrate. Danas se,
međutim, to vrlo često dešava. Samo ove godine u gradu je od
predoziranja umrlo hiljadu dvesta ljudi, a najviše njih u našem
distriktu. Većinom su to relativno skoro umrli, ali ima i leševa koji su
već u fazi raspadanja. Ponekad ih nevešto sakriju prijatelji ili
ljubavnici, koji su bili očevici njihove smrti, ali nisu hteli da se bakću
da to prijave, nisu želeli nikome da objašnjavaju kako se to desilo.
Češće su negde na otvorenom, zauvek zaspali na nekom
zavučenom mestu. Ponekad ih pronađe porodica. Ponekad njihova
deca. Ponekad mi: odemo u patrolu i vidimo ih opružene ili
skljokane, a kad proverimo daju li znake života, ustanovimo da
nemaju puls. Hladni su na dodir. Čak i leti.

Laferti i ja se provučemo kroz otvor u ogradi, pa se spustimo nizbrdo

do male jaruge. Ovuda sam ulazila na desetine, možda i na stotine
puta otkad radim u policiji. I ova zarasla oblast spada u naš delokrug
i trebalo bi, bar u teoriji, redovno da je obilazimo. Kad god uđemo
ovde, pronađemo nekog ili nešto. Dok sam bila u timu s Trumanom,
uvek je on ulazio prvi. Bio je stariji po činu. Danas ja prva ulazim i
uzalud poginjem glavu kao da ću tako manje pokisnuti. Ali kiša ne
popušta. Tako prska i dobuje po mojoj kapi da jedva čujem sebe šta
govorim. Cipele mi se klizaju po blatu. Poput mnogih delova
Kenzingtona, i Lihaj vijadukt - koji sad obično zovu samo „pruga” -
jeste prostor koji je izgubio svoju svrhu. Nekada je, u zlatno
industrijsko doba u Kenzingtonu, to bila glavna teretna pruga, a sada
je zadivljala i retko se koristi. Korov, granje i lišće prekrivaju igle i
kesice razbacane po zemlji. Nisko drveće skriva šta se tu odvija. U
poslednje vreme grad i železnica pričaju da će ceo taj prostor
popločati, ali to se još nije desilo. Skeptična sam: taj prostor ne
mogu da zamislim nikako drugačije nego kao ovo što je sad,
skrovište za ljude koji moraju da se ufiksaju, za žene što rade na
Aveniji i njihove mušterije. Bude li se ovo popločalo, nove enklave će
nići po celom kraju. Već sam to viđala.
Sleva se začuje šuškanje: iz žbunja izranja neki čovek. Izgleda
sablasno i čudno. Stane mirno s rukama opuštenim niz telo, a niz
lice mu teku potočići vode. Zapravo je nemoguće odrediti da li plače.
- Gospodine - pitam ga - jeste li videli ovde nešto za šta bi trebalo
da znamo?
Ne odgovara. Samo zuri. Oblizuje se. Ima onaj dalek unezveren
pogled čoveka kome treba fiks. Oči su mu neprirodno svetloplave.
Možda se nalazi ovde s nekim pajtašem, pomislim, ili s dilerom: s
nekim ko će mu pomoći. Čovek naposletku polako odmahne glavom.
- Znate, ne biste smeli da budete ovde - kažem mu.
Ima policajaca koji se ne bi zamajavali ovim formalnostima
smatrajući da su uzaludne. To ti je kao plevljenje korova, kažu,
ionako opet iždžiklja. Ali ja to uvek radim.
- Izvinite - kaže čovek, ali ničim ne pokazuje da ima nameru da
ode, a ja neću da gubim vreme i da se natežem s njim.
Produžimo dalje. Oko nas su se, sa obe strane, stvorile velike
bare. Dispečer nam je rekao da se leš nalazi stotinak metara pravo
od otvora kroz koji smo ušli, pa malo udesno. Iza jednog debla,
rekao je. Osoba koja je prijavila leš ostavila je novine na deblu da ga
lakše pronađemo. I to sad tražimo dok se udaljavamo od ograde.
Laferti prvi ugleda deblo, pa skrene sa staze - koja i nije prava
staza, već puteljak koji su ljudi s vremenom utrli najčešće tuda
prolazeći. Pođem za njim. Upitam se kao i uvek hoću li prepoznati tu
ženu: da li će to biti neka koju znam zato što sam je privodila ili što
se stalno provozim kraj nje na ulici. A onda mi se, pre nego što
uspem da ga sprečim, javi poznati refren: Ili je to Kejsi. Ili je to Kejsi.
Ili je to Kejsi.
Deset koraka ispred mene, Laferti se naginje preko debla da vidi
šta je iza njega. Ništa ne govori, samo se naginje i krivi glavu dok
zagleda.
I ja uradim isto kad dođem.
To nije Kejsi.
To mi je prva pomisao: Hvala bogu, ne znam je. Skoro je umrla:
to mi je druga. Ne leži tu dugo. Nema kod nje ničeg mekog, mlitavog.
Naprotiv, ukočena je, opružena na leđa, a jedna joj je ruka podignuta
kao kandža. Lice joj je iskrivljeno i oštro; oči su joj neprijatno
otvorene. Kod predoziranih su obično zatvorene - što me uvek
donekle uteši. Bar su mirno umrli, pomislim. Ali ova žena izgleda
zaprepašćeno, kao da ne može da veruje kakva ju je sudbina
zadesila. Leži na postelji od lišća. Osim desne ruke, prava je ko
olovni vojnik. Bila je mlada, dvadeset i koja. Kosa joj je bila vezana u
čvrst konjski rep, ali sad je raščupana. Iz gumice kojom je svezala
kosu ispali su pramenovi. Na sebi ima majicu na bretele i teksas
suknju. Suviše je hladno za takvu odeću. Kiša joj lije pravo po telu i
licu. Ni to ne valja jer će sprati tragove. Instinktivno poželim da je
pokrijem, da je ušuškam u nešto toplo. Gde joj je jakna? Možda joj ju
je neko skinuo kad je umrla. Nimalo iznenađujuće, na zemlji do nje
leže špric i improvizovana podveza. Je li bila sama kad je umrla?
Žene najčešće nisu: obično su s dečkom ili s mušterijom, koji
pobegnu kad devojka umre iz straha da ih ne okrive, iz straha da ih
ne umešaju u posla s kojima ne žele ništa da imaju.
Po pravilu bi trebalo da proverimo daju li znake života. Kad je
slučaj ovako očigledan kao sad, ne bih to uradila, ali Laferti me
gleda, pa radim sve po propisu. Udahnem, preskočim deblo i
sagnem se ka njoj. Taman hoću da joj opipam puls kad u blizni
začujem neke korake i glasove. Jebemti, kažu glasovi. Jebemti!
Jebemti! Kiša još jače pljušti.
Ekipa hitne pomoći nas je pronašla. To su dva mlada momka. Ne
žuri im se. Već znaju da ovoj nema spasa. Nema je. Otišla je. Nije im
potreban mrtvozornik da im to kaže.
- Svež? - dovikuje jedan. Polako klimnem glavom. Ne sviđa mi se
kako ponekad govore - govorimo - o mrtvima.
Momci došetaju do debla, nonšalantno zavire preko njega.
- Bokte - kaže prvi - Sab, kako mu piše na pločici - onom drugom,
Džeksonu.
 - Bar će biti laka - kaže Džekson, a ja imam osećaj kao da me je
udario u stomak. Onda obojica preskoče deblo, zaobiđu leš, kleknu
kraj njega.
Džekson se sagne da joj opipa puls. Pokušava da ga nađe
nekoliko puta, kako mu dužnost nalaže, pa ustane. Pogleda na sat.
- Nepoznata ženska osoba proglašena mrtvom u 11.21 - kaže.
- Zabeleži to - kažem Lafertiju. Jedan od razloga što je lepo
ponovo imati partnera: ima ko da vodi dnevnik rada. Laferti svoj drži
u unutrašnjem džepu da se ne skvasi, i sad ga vadi i nadnosi se nad
njega da ne bi pokisao.
- Stanite - kažem.
Edi Laferti pogleda u mene, pa u leš.
Sagnem se između Džeksona i Saba i pažljivo zagledam lice
žrtve. Otvorene oči sad su joj zamućene, gotovo neprozirne, vilice
bolno stegnute.
Tik ispod obrva i po jagodicama vide se rasute ružičaste mrljice.
Izdaleka to izgleda kao da se zarumenela, ali izbliza su uočljive,
nalik pegicama ili tačkicama ostavljenim hemijskom olovkom po
papiru.
I Sab i Džekson se sagnu.
- Uh, da - kaže Sab.
- Šta je bilo? - pita Laferti.
Prinesem radiolu ustima.
- Moguće ubistvo - kažem.
- Zašto? - pita Laferti.
Džekson i Sab se ne obaziru na njega. Još su nadneti nad lešom,
proučavaju ga.
Spustim radiolu. Okrenem se ka Lafertiju. Obučavaš ga,
obučavaš ga.
- Petehije - kažem pokazujući mu tačkice.
- Šta je to? - pita Laferti.
- Popucali kapilari. Jedan od znakova davljenja.
Nedugo potom stignu ekipa za vršenje uviđaja, detektivi iz
Odeljenja za krvne delikte i narednik Ahern.
ONDA
K ad sam prvi put pronašla sestru mrtvu, imala je šesnaest
godina.
To je bilo u leto 2002. Četrdeset osam sati pre toga, u petak po
podne, otišla je iz škole s društvom i rekla mi je da će se vratiti do
uveče.
Nije se vratila.
Do subote sam se već uplašila, počela sam da zovem Kejsine
drugare i pitam ih znaju li gde je. Ali niko nije znao, ili bar niko nije
hteo da mi kaže. Imala sam tad sedamnaest godina, bila sam vrlo
stidljiva, i već mi je pripala uloga koju celog života igram: one
odgovorne. Starmala, govorila je moja baba Dži. Preozbiljna za svoje
dobro. Kejsino društvo me je bez sumnje doživljavalo kao neku
roditeljsku figuru, osobu od autoriteta, kao nekog kome se ništa ne
govori. Svi su se redom neubedljivo izvinjavali i poricali da išta znaju.
Kejsi je u to doba bila živahna i bučna. Kad je bila kod kuće, što
se sve ređe dešavalo, život je bio lepši, dom topliji i srećniji. Njen
neobičan smeh - najpre bi se bezglasno zatresla otvorenih usta, a
onda bi počela oštro, piskavo i glasno da uzdiše, presamitivši se kao
da joj to nanosi bol - razlegao se po kući. Bez tog smeha njeno se
odsustvo jasno osećalo, tišina u kući bila je zloslutna i čudna. Nije
bilo njenih zvukova, kao ni njenog mirisa, nekog groznog parfema
koji su ona i njene drugarice počele da koriste - verovatno da prikriju
šta puše - koji se zvao Pačuli mask.
Ceo sam vikend ubeđivala Dži da pozove policiju. Uvek je nerado
mešala ljude sa strane: plašila se, verujem, da će neko pomnije
obratiti pažnju na to kako odgaja decu i zaključiti da to ne radi kako
treba.
Kad je napokon pristala, tek iz drugog puta uspela je da okrene
ispravan broj na maslinastozelenom telefonu s brojčanikom. Nikad je
pre nisam videla ni tako uplašenu ni tako ljutu. Kad je spustila
slušalicu, tresla se da l’ od besa, da l’ od tuge, da l’ od srama.
Mimika njenog duguljastog rumenog lica bila mi je nova i
uznemirujuća. Nešto je tiho mrmljala sebi u bradu, nerazgovetne reči
koje su zvučale kao kletve ili kao molitva.

To što je Kejsi tako nestala jeste bilo iznenađujuće, a opet i nije.

Oduvek je bila vrlo društvena, a odnedavno je počela da se druži s
nekim šarolikim društvom, s dobrodušnim ali lenjim svetom koje su
ljudi voleli, ali nikad nisu uzimali za ozbiljno. U osmom razredu
prošla je kroz kratku hipi fazu, a onda se nekoliko godina oblačila u
pank fazonu, farbala kosu u vrišteće boje, probušila nos i uradila
nesrećnu tetovažu ženke pauka u mreži. Imala je momke. Ja nisam
nikad. Bila je popularna, ali je tu svoju popularnost najčešće koristila
u dobre svrhe: u petom razredu praktično je usvojila jednu
nesrećnicu koja se zvala Dina Brikhaus, devojčicu koju su toliko
kinjili zbog težine, higijene, siromaštva i zlosrećnog prezimena1 da je
u jedanaestoj godini zanemela. I tad se Kejsi zainteresovala za nju i
uzela je pod svoje, a ova je pod njenim okriljem procvetala. Pred kraj
srednje škole Dinu Brikhaus su prozvali unikatnom, što je etiketa
koja se dodeljivala uvrnutim ali poštovanim ikonoklastima.
U poslednje vreme, međutim, Kejsin društveni život se promenio.
Redovno je upadala u gadne probleme, zbog kojih joj je pretilo
izbacivanje iz škole. Mnogo je pila, čak i u školi, gutala razne lekove,
što je u to doba još bila nepoznata opasnost. Bilo je to prvi put da
Kejsi pokušava da sakrije deo svog života od mene. Do te godine
poveravala mi je sve, i to često usplahirenim i molećivim glasom, kao
da traži razrešenje od grehova. Međutim, ti njeni novi pokušaji
skrivanja tajni nisu bili uspešni. Naslutila sam to - naravno da jesam.
Uočila sam promene u njenom ponašanju, izgledu, pogledu. Kejsi i
ja smo tokom celog detinjstva delile i sobu i krevet. U jednom
trenutku tako smo dobro znale jedna drugu da smo mogle da
predvidimo šta će koja reći i pre nego što progovori. Naši su
razgovori bili brzi i nedokučivi drugima, rečenice su ostajale
nedorečene, dugi pregovori vođeni su isključivo pogledima i
gestovima. I stoga kad je moja sestra počela sve češće da spava
kod drugarica i da se vraća kući u sitne sate osećajući se na nešto
što tad nisam umela da prepoznam, slobodno se može reći da sam
se zabrinula.
A kad je prošlo dva dana a da niko o njoj ništa nije čuo, nije me
iznenadilo to što je Kejsi nestala, pa čak ni to da joj se možda desilo
nešto strašno. Iznenadilo me je samo to kako je mogla sasvim da
me isključi iz svog života. Da tako krije - čak i od mene - svoje
najvažnije tajne.

Nedugo pošto je Dži prijavila Kejsin nestanak policiji, Pola Malroni mi

je poslala poruku na pejdžer, pa sam je pozvala. Pola je u srednjoj
školi bila odlična Kejsina drugarica i zapravo jedina koja se povlačila
preda mnom, koja je razumela i poštovala prvenstvo sestrinske
veze. Rekla mi je da je čula nešto o Kejsi i da možda zna gde je.
- Ali nemoj ništa da govoriš babi - rekla je Pola - pošto možda
grešim.
Pola je bila slatka devojka, jaka, visoka i čvrsta. U izvesnom
smislu podsećala me je na Amazonku - sa kojima sam se prvi put
susrela čitajući Enejidu u prvoj godini gimnazije, a potom i u
stripovima, u koje sam se zaljubila sa petnaest godina - mada, jedini
put kad sam to spomenula Kejsi, i to kao kompliment Poli, ona mi je
rekla: »Mik, nemoj to nikad više nikome da kažeš.” Kako god bilo,
iako mi je Pola bila draga - i još je - uviđala sam da verovatno loše
utiče na Kejsi. Njen brat Fren bio je diler i Pola je radila za njega, a
to su svi znali.
Tog dana našla sam se s Polom na uglu Kenzingtonske i
Alegejnija.
- Pođi sa mnom - rekla je Pola.
Dok smo hodale, ispričala mi je da su ona i Kejsi pre dva dana
otišle kod drugara njenog brata, u jednu kuću u ovom kraju. Znala
sam šta to znači.
- Morala sam da idem - rekla je Pola - ali Kejsi je htela još malo
da ostane.
Pola me je povela Kenzingtonskom avenijom, pa u jednu bočnu
uličicu, ne mogu sad da se setim kako se zove, i dovela me do jedne
oronule kuče u nizu sa belim dvojnim vratima. Na spoljnim staklenim
vratima je bila crna metalna silueta konja upregnutog u kočije kome
su nedostajale prednje noge. Dobro sam je osmotrila jer smo pet
minuta kucale pre nego što nam je neko otvorio.
- Veruj mi, kod kuće su - rekla je Pola. - Uvek su tu.
Kad su se vrata naposletku otvorila, na njima se ukazala jedna
mršava žena kakvu nikad nisam videla, avet s crnom kosom,
zajapurenim licem i teškim kapcima, kakve ću kasnije povezivati sa
Kejsi. Nisam tad znala šta to znači.
- Fren nije ovde - kazala je žena. Mislila je na Polinog brata. Bila
je starija od nas nekih desetak godina, mada je to bilo teško odrediti.
- Ko je ova? - upitala je žena pre nego što je Pola stigla išta da joj
kaže.
- Moja drugarica. Traži sestru - odgovorila je Pola.
- Nema ovde nikakvih sestara - odvratila je žena.
- Je l’ mogu da vidim Džima? - upitala je Pola, promenivši temu.

Jul je u Filadelfiji često paklen, a ova kuća je upijala vrelinu, pekla se

pod crnim katranisanim krovom. Unutra je bazdilo na duvan, a
osećao se i neki sladunjav miris. Rastužila je me pomisao na to
kakva je to kuća bila kad je sagrađena - u njoj je možda živela neka
skladna porodica, fabrički radnik sa ženom i decom. Neko ko je
svakog dana odlazio da radi u jednu od onih ogromnih građevina od
cigala koje i dalje stoje u kenzingtonskim ulicama, sad napuštene.
Neko ko se svakog dana vraćao kući s posla i izgovarao molitvu pre
nego što će večerati. U tom trenutku smo stajale u prostoriji koja je
nekad verovatno bila trpezarija. Sad u njoj nije bilo nikakvog
nameštaja osim nekoliko metalnih stolica na sklapanje prislonjenih
uza zid. Iz poštovanja prema toj kući pokušala sam da zamislim
kakva je bila generaciju pre: ovalan sto pokriven čipkanim
stolnjakom. Debeo tepih na podu. Tapacirane stolice. Na prozorima
zavese koje je sašila nečija baba. Na zidu slika činije s voćem.
Džim, vlasnik kuće, kako sam pretpostavila, došao je u sobu u
crnoj majici i teksas šorcu i stao i zagledao se u nas. Ruke su mu
visile niz bokove.
- Tražiš Kejsi? - pitao me je. Tad sam se začudila otkud to zna.
Verovatno sam delovala nevino, kao neki spasitelj, zaštitnik, kao
neko ko ne beži, već traži. Celog svog života tako izgledam.
Zapravo, kad sam počela da radim u policiji, trebalo mi je prilično
vremena da steknem određene navike i manire kojima sam mogla
da ubedim one koje hapsim da sa mnom nema šale.
Klimnula sam glavom.
- Gore je - kazao je Džim. Ne oseća se dobro, učinilo mi se da
kaže, mada ga nisam najbolje čula, pa ko zna šta je rekao. Već sam
pošla na sprat.
Gore u hodniku sva su vrata bila zatvorena, a iza njih su se,
pomislila sam, krili možda neznani užasi. Priznajem, uplašila sam se.
Neko vreme sam nepomično stajala. Posle ću se zbog toga kajati.
- Kejsi - pozvala sam je tiho u nadi da će se prosto odnekud
pojaviti.
- Kejsi - ponovila sam. Na to se iza jednih vrata promolila nečija
glava, pa nestala.
U hodniku je bilo prilično mračno. Čula sam Polu kako u prizemlju
ćaska, o bratu, o komšijama, o policiji, koja je na opšti užas u
poslednje vreme preplavila Aveniju.
Konačno sam skupila hrabrost, tiho pokucala na prva vrata i
nakon tren-dva ih otvorila.
Unutra je bila moja sestra. Najpre sam je prepoznala po kosi,
koju je nedavno ofarbala u drečavoroze, a koja joj je sad bila rasuta
po golom madracu. Ležala je na boku, okrenuta mi leđima, a glava
joj je stajala pod čudnim uglom pošto nije imala jastuk.
Bila je oskudno odevena.
Znala sam da je mrtva i pre nego što sam stigla do nje. Njena mi
je poza bila poznata pošto smo celog detinjstva spavale u istom
krevetu, ali tog dana telo joj je bilo nekako drugačije mlitavo. Udovi
su joj bili teški.
Povukla sam je za rame i okrenula na leđa. Leva ruka joj je pala
na krevet. Oko mišice joj je visila traka iscepana od pamučne majice,
sad razlabavljena. Pod tom improvizovanom podvezom: reka duša
njene vene. Lice joj je bilo opušteno i modro, usta otvorena, a oči
zatvorene, samo su joj se pod trepavicama nazirale beonjače.
Prodrmala sam je. Pozvala je po imenu. Na krevetu kraj nje ležao
je špric. Ponovo sam je iz sveg glasa pozvala. Smrdela je na izmet.
Ošamarila sam je, jako. Nikad do tada nisam videla heroin. Nikad
nisam videla nikoga na heroinu.
- ZOVITE HITNU POMOĆ! - prodrala sam se, što je, kad sad o
tome razmišljam, stvarno smešno. Nije bilo šanse da se u tu kuću
ikad pozove ikakva hitna služba, iko u uniformi. Ali ja sam i dalje
vikala kad je Pola došla u sobu i rukom mi pokrila usta.
- Uh jebote - rekla je Pola pogledavši u Kejsi, a onda ju je - sad
se divim njenoj hrabrosti, prisebnosti, brzini i sigurnosti pokreta -
jednom rukom uhvatila ispod kolena, a drugom oko ramena i podigla
s kreveta. Kejsi je u srednjoj školi bila punačka, ali Pola za to kao da
nije marila. Uzela ju je u naručje kao atleta i snela niz stepenice
držeći se zida i pazeći da se ne saplete, pa je iznela napolje. Sledila
sam je.
- Udaljite se, pa zovite pomoć - kazala je žena koja nam je
otvorila vrata.
Mrtva je, pomislila sam, mrtva je, moja sestra je mrtva. Videla
sam pred sobom Kejsino mrtvo lice na onom krevetu. Iako ni ja ni
Pola nismo proverile da li Kejsi diše, bila sam ubeđena da sam je
izgubila i u mislima sam već videla budućnost bez sestre: Kejsi neće
biti tu kad diplomiram. Ni kad se udam. Kad rodim decu. Kad Dži
umre. Zaplakala sam iz čistog samosažaljenja. Što sam izgubila
jedinu osobu koja je mogla sa mnom da nosi breme koje nam je dato
na rođenju. Breme mrtvih roditelja. Breme babe, za čiju smo se
povremenu nežnost grčevito hvatale, ali koja je rutinski bila okrutna.
Breme siromaštva. Suze su mi grunule na oči. Nisam više videla tlo
pod sobom. Saplela sam se o parče betona što ga je podigao koren
stabla.

Posle svega nekoliko sekundi ugledao nas je jedan mlad policajac,

nov na tom potezu: pristigao u onoj poplavi policije na koju su se
žalili Džim i Pola. Hitna pomoć je stigla kroz nekoliko minuta, pa sam
ušla sa sestrom pozadi u ambulantna kola i gledala kako joj daju
nalokson, kako se vraća iz mrtvih, silovito, čudesno, kako vrišti od
bola, muke i očaja, preklinje nas da je pustimo da se vrati tamo gde
je bila.
 I to je tajna koju sam tog dana saznala: Niko od njih ne želi da
bude spasen. Svi žele da se srozaju natrag na zemlju, da ih zemlja
proguta, da ponovo utonu u san. Kad ih povrate iz mrtvih, na licu im
je mržnja. Taj sam izraz sad na poslu videla na desetine puta, stojeći
iznad ramena nekog nesrećnika iz hitne pomoći čiji je posao da ih
vrati među žive. Taj pogled pun mržnje imala je i Kejsi onog dana
kad je otvorila oči, dok je psovala i plakala. A bio je uperen u mene.
SADA
L aferti i ja smo pušteni da idemo. Naredniku Ahernu će sad
dopasti da reši slučaj, da prati rad patologa, detektiva iz Krvnih
delikata, ekipe za uviđaj.
Laferti, sa mnom u kolima, konačno ćuti. Opustim se malčice
slušajući škripu brisača, tiho krckanje radio-stanice.
- Jesi li dobro? - pitam ga.
Klimne glavom.
- Imaš li neko pitanje?
Odmahne glavom.
Ponovo utonemo u tišinu.
Razmišljam o tome kako postoje različite vrste tišine: ova je
neprijatna, napeta, tišina dvoje neznanaca među kojima je nešto
ostalo nedorečeno. Zbog toga mi nedostaje Truman, čije je ćutanje
uvek bilo spokojno, čije me je mirno disanje uvek opominjalo da
usporim.
Prođe pet minuta. Laferti konačno progovara.
- Propalo je - kaže.
- Šta to? - pitam.
Laferti pokaže rukom oko nas.
- Kažem, ovaj kraj je baš propao, zar ne? Bio je pristojan kad
sam bilo klinac. Dolazio sam ovamo da igram bejzbol.
Namrštim se.
- Nije tako loš - kažem. - Ima i dobrih i loših delova. Kao i većina
naselja.
Laferti slegne ramenima, nije baš ubeđen u to. U policiji je manje
od godinu dana, a već se žali. Neki policajci imaju ružnu i štetnu
naviku da naširoko i nadugačko kritikuju distrikte kojima patroliraju.
Čula sam mnoge policajce - uključujući, sa žaljenjem kažem, i
samog narednika Aherna - kako se o Kenzingtonu izražavaju na
način neprikladan za svakog kome je zadatak da štiti i uzdiže
zajednicu. Leglo narkomana, narednik Ahern ponekad kaže na
brifingu. Brlog. Džankitaun, SAD.
- Moram da popijem kafu - kažem sad Ediju Lafertiju.

Obično po kafu odem u jednu malu radnju na ćošku, od onih sa

vatrostalnim posudama na plotnama u čije se zidove uvukao vonj
mačjeg izmeta i sendviča s jajima. Vlasnik Alonzo sad mi je već
postao prijatelj. Ali ima jedno novo mesto koje već neko vreme
merkam, kafe Bomber, jedan od novih kafea i radnji što su se
nedavno pootvarale na Front stritu, pa ga predložim, verovatno zbog
Lafertijevog prezira prema ovom kraju.
Ima nečeg u tim novim mestima - posebno kod Bombera - što me
privlači njima svaki put kad prođem pored njih. Nečeg u njihovom
enterijeru, od hladnog čelika ili toplog i rezonantnog drveta. Nečeg u
ljudima unutra, koji kao da su pali u naš sektor s neke druge planete.
Mogu samo da zamislim o čemu razmišljaju, razgovaraju i pišu: o
knjigama, odeći, muzici i o tome koje će biljke staviti u svoje kuće.
Smišljaju koje će ime dati svom psu. Naručuju pića s neizgovorljivim
nazivima. Ponekad samo poželim da se na trenutak sklonim sa ulice,
da budem među ljudima koje more takve brige.
Kad se zaustavim ispred kafea Bomber, Laferti me skeptično
pogleda.
- Majk, jesi siguran? - pita. To je rečenica iz Kuma, za koju misli
da je verovatno neću prepoznati. Laferti ne zna da sam nekoliko
puta pogledala sva tri dela Kuma, ne po svom izboru, i da ne mogu
da ga smislim.
- Spremna si da platiš četiri dolara za kafu? - pita.
- Rado ću te častiti - kažem.
Nervozna sam kad uđemo i nervira me što se tako osećam. Svi
unutra kao na znak nakratko zastanu da pogledaju naše uniforme,
naše oružje. Odmere nas od glave do pete, na šta sam odavno
navikla. Onda se svako vrati svom laptopu.
Za šankom je jedna mršava devojka sa šiškama preko čela, koje
joj na mestu drži nekakva zimska kapa. Momak do nje ima pri
korenu tamnu kosu, a na krajevima platinastu, već izbledelu. Nosi
velike okrugle naočare.
 - Izvolite? - kaže momak.
- Dve srednje kafe molim - kažem. (Milo mi je kad vidim da
koštaju svega dva dolara i pedeset centi.)
- Još nešto? - pita momak. Sad nam je okrenut leđima, sipa kafu.
- Aha - kaže Laferti. - Sipni i malo viskija kad si već tu.
Smeška se dok to govori iščekujući našu reakciju. To je posebna
vrsta humora kakav neguju moji stričevi i ujaci: otrcan, očekivan,
bezazlen. Laferti je visok i lepuškast i verovatno je bio omiljen. Još
se smeška kad se momak okrene.
- Ne držimo alkoholna pića - kaže momak.
- Našalio sam se - kaže Laferti.
Momak nam ozbiljno pruža kafu.
- Mogu li da se poslužim vašim toaletom? - pita Laferti. Odustao
je od srdačnosti.
- Ne radi - kaže momak.
Ali ja ga vidim jasno ko dan, vrata u dnu lokala na kojima nema
nikakvog natpisa, ničega što bi ukazivalo da nije u funkciji. Ona
devojka za šankom neće da nas pogleda u oči.
- Imate li drugi? - pita Laferti. Pripadnici Filadelfijske policije imaju
prećutni sporazum s mnogim lokalima: nemamo kancelarije i po ceo
dan smo u kolima. Javni ve-cei su nam važan deo svakodnevice.
- Ne - kaže momak i pruži nam šolje. - Još nešto? - ponovo pita.
Ćutke mu pružim novac. Odem. Po podne ćemo na kafu otići kod
Alonza. On nas pušta da koristimo njegov mračan i prljav mali ve-ce
čak i kad ništa ne poručimo. Smeši nam se. Zna Kejsi. Zna kako mi
se zove sin i pita me za njega.

- Fina neka deca - kaže Laferti napolju. - Baš su slatki.

Glas mu je ogorčen. Povređen je. Po prvi put mi se dopadne.
Dobro došao u Kenzington, pomislim. Ne pravi se, bar ne još, da
znaš išta o njemu.
N a kraju smene parkiram vozilo na parkingu - pregledam ga još
detaljnije nego što to inače radim vodeći računa da Laferti
gleda - pa zajedno odemo u stanicu da predamo dnevnik rada.
Narednik Ahern se vratio u svoju kancelariju, sobičak s
betonskim zidovima koji se orose kad god se uključi klima-uređaj, ali
njegov, samo njegov. Na vrata je istakao natpis KUCAJ.
Pokucamo.
Narednik sedi za svojim stolom, gleda nešto na kompjuteru. Bez
reči uzme naše dnevnike i ne pogledavši nas.
- Laku noć, Edi - kaže kad Laferti ode.
Ja zastanem na vratima.
- Laku noć, Miki - kaže. Naglašeno.
Oklevam na trenutak. Onda upitam: - Možete li da mi kažete
nešto o onoj žrtvi?
Ahern uzdahne. Podigne pogled s monitora. Zavrti glavom.
- Ne još - kaže. - Nema vesti.
Ahern je sitan i nizak čovek sede kose i plavih očiju. Ne izgleda
loše, ali je nesiguran u sebe zbog niskog stasa. Ja sa svojih sto
sedamdeset tri, viša sam od njega bar pet centimetara. Zbog te se
razlike u visini ponekad propne na prste i stoji tako da razgovara sa
mnom. Danas je, pošto sedi za stolom, pošteđen tog poniženja.
- Ništa? - pitam. - Nije još identifikovana?
Ahern ponovo odmahne glavom. Nisam sigurna da mu verujem.
Ahern je čudan: ne otkriva ništa čak ni kad nema nikakvog razloga
da nešto krije. Verujem da to radi prevashodno stoga da naglasi
relativno malu moć koju ima nad nama. Nikad mu se nisam
dopadala. To pripisujem grešci koju sam napravila nedugo pošto je iz
drugog distrikta prebačen u naš: jednom je na brifingu izneo
pogrešnu informaciju o počiniocu za kojim smo tragali, a ja sam se
javila da ga ispravim. Bio je to stvarno glup i nepromišljen potez s
moje strane. Prekasno sam shvatila da je to trebalo da mu kažem
posle da mu ne potkopavam autoritet, ali većina narednika bi mi
progledala kroz prste za taj sitan propust, rekla mi hvala i našalila se
možda na taj račun. Ahern mi je pak uputio takav pogled koji neću
skoro zaboraviti. Truman i ja smo se stalno zezali kako me je Ahern
uzeo na zub. No iako smo sve to govorili u šali, verujem da smo
zapravo oboje bili zabrinuti.
Sad kažem Ahernu: - Nisam je nikad videla na štrafti, čisto ako
ste se pitali.
- Nisam - na to će Ahern.
Trebalo bi da se pitaš, dođe mi da kažem. To je važna
informacija. To možda znači da je ili bila nova u našem distriktu ili da
je samo bila u prolazu. Patrolni policajci najbolje poznaju svoje
sektore: mi smo na ulicama, upoznamo svaku radnju, zgradu i kuću,
upoznamo ljude koji u njima žive. Detektivi iz Krvnih delikata koji su
izašli na lice mesta postavili su mi to pitanje, uz još nekoliko drugih,
vrlo konkretnih, što me je umirilo.
Ništa od toga ne kažem. Kucnem po dovratku. Okrenem se da
odem.
Pre nego što uspem da odem, Ahern progovori. Gleda u
kompjuter, a ne u mene.
- Kako je Truman? - pita.
Zastanem. Zatečena sam.
- Dobro valjda - kažem.
- Nisi se skoro čula s njim?
Slegnem ramenima. Ponekad je teško prokljuviti Ahernove
motive, ali sam naučila da uvek postoji neki.
- Baš čudno - kaže Ahern. - Mislio sam da ste vas dvoje bliski.
Gleda me u oči tren duže nego što mi se to dopada.
U povratku kući pozovem Dži. Danas se retko čujemo, a još ređe
viđamo. Kad se Tomas rodio, odlučila sam da ću ga odgajati u
potpuno drugačijem okruženju od onog u kakvom sam ja odgajana,
a to je podrazumevalo da ću što više izbegavati Dži, zapravo sve
O’Brajenove. Sasvim nerado, iz nekog osećaja dužnosti prema
porodici kog ne mogu da se otresem, uobičajila sam da reda radi
dovodim Tomasa kod Dži negde oko Božića i da je s vremena na
vreme pozovem telefonom da vidim je li živa. Iako se ona
povremeno žali što retko dolazimo, mislim da njoj to zapravo nimalo
ne smeta. Nikad me ne zove. Nikad se ne nudi da mi pomogne oko
Tomasa iako je fizički sposobna da dobro obavlja svoj posao u
keteringu, kao i da radi u supermarketu. U poslednje vreme počela
sam da verujem da se nikad više ne bismo čule kad bih prestala da
je zovem.
- Kaži - javi se Dži nakon što telefon nekoliko puta pozvoni.
Oduvek se tako javlja na telefon.
- Ja sam - kažem, a Dži će: - Ko to ja?
- Miki - kažem.
- O - kaže Dži. - Nisam ti prepoznala glas.
Zastanem, znam na šta igra. Na kartu griže savesti. I evo je.
- Htela sam da te pitam - kažem - da li si se možda čula skoro sa
Kejsi.
- Zašto te to zanima? - oprezno odvraća Dži.
- Onako - kažem.
- Nisam - kaže Dži. - Znaš da je se klonim. Znaš da neću da trpim
njena sranja. Klonim je se - ponavlja čisto da naglasi.
- Dobro - kažem. - Javi mi ako je čuješ.
- Šta to smeraš? - pita Dži. Sumnjičavo.
- Ništa - kažem.
- Bolje ti je da je se kloniš - kaže Dži - ako želiš sebi dobro.
 - Klonim je se - kažem.
Dži poćuti, pa kaže: - Znam.
Umireno.
- Kako je moj mališa? - pita Dži, promenivši temu. Prema Tomasu
je oduvek mnogo nežnija nego što je prema nama ikad bila. Tetoši
ga i mazi kad god ga vidi, vadi iz tašne hrpe bajatih, polurastopljenih
bombona, koje odvije pa mu ih iz ruke daje. U tim sitnim gestovima
nežnosti nazirem toplinu s kojom se sigurno ophodila prema svojoj
ćerki, našoj majci Lizi.
- Obezobrazio se - kažem. Ne mislim to stvarno.
- Prekini - kaže Dži. Konačno joj po glasu čujem da se smeška.
- Prestani. Nemoj tako da pričaš o mom mališi.
- Ali jeste - kažem.
Čekam. Jednim delom se još nadam da će Dži prva popustiti, da
će mi tražiti da joj dovedem Tomasa, da će se ponuditi da ga čuva,
da će me pitati da dođe i vidi našu novu kuću.
- Jesi htela još nešto? - pita Dži naposletku.
- Ne - kažem. - To je sve.
Prekine vezu pre nego što stignem išta više da kažem.
N aša gazdarica gospođa Mahon grabulja dvorište kad se
dovezem prilazom. Gospođa Mahon živi u staroj jednospratnoj
kući u kolonijalnom stilu na koju je nadograđena još jedna etaža. Do
tog sklepanog stana - u kome mi sad živimo skoro godinu dana -
stiže se klimavim stepeništem sa zadnje strane kuće. Prostor je mali,
ali iza kuće je dugačko dvorište gde Tomas može da se igra, a o
jednom drvetu visi i stara ljuljaška napravljena od gume za kola. Uz
dvorište, najveći plus tog stana jeste njegova cena: petsto dolara
mesečno sa svim režijama. Našla sam ga po preporuci brata jednog
kolege, koji se upravo iseljavao odatle. „Nije bogzna šta”, kazao je
brat, „ali je čisto, a gazdarica brzo popravi sve što se pokvari.”
„Uzeću ga”, kazala sam. Istog dana sam dala na prodaju svoju kuću
u Port Ričmondu. To mi je teško palo; volela sam tu kuću. Nisam
imala izbora.
Mahnem gospođi Mahon kroz prozor kola, a ona zastane kad me
vidi, nalakti se na držalju grabulje.
Izađem iz kola. Ponovo joj mahnem. Na zadnjem sedištu imam
kese s namirnicama, pa ih uzmem u obe ruke tako da su mi zauzete
i mrmljam i cokćem kao da sam po običaju u velikoj žurbi. Oduvek
sam osećala da gospođa Mahon ima potrebu za nečim, ali nisam
spremna da ispitujem za čim to. Kao prvo, gotovo uvek stoji u
dvorištu pred kućom i čeka da naiđe neko, bilo ko, da se s njim
upusti u razgovor (primetila sam i na poštaru bojažljiv izraz lica kad
tuda prolazi); a meni uvek deluje i zabrinuto i puno nade, kao da
priželjkuje da je neko pita šta je brine, pa da mu ona to potanko
ispriča. Deli nam netražene savete - o stanu, o kolima, o izboru
odeće za određeno vreme, pošto smo prema njoj najčešće
neprikladno odeveni - i to tako usplahireno kao da je u pitanju neki
hitan medicinski slučaj. Ima kratku belu kosu i meke nabore mesa
između brade i ključnih kostiju koji se njišu kad mrda glavom. Nosi
dezenirane dukserice i široke svetloplave farmerke. Od komšija sam
čula da je nekad bila udata, ali, ako je to uopšte tačno, niko ne zna
šta se desilo s njenim mužem. Kad sam na tri ćoška, zamišljam da je
umro od muke. Kad god Tomas počne da se prenemaže ili besni kad
treba da uđe u kola ili izađe iz njih, mogu da budem sigurna da nas
gospođa Mahon gleda s prozora, sudija što nadgleda utakmicu.
Ponekad čak i izađe da bolje vidi i ozlojeđeno skrsti ruke.
Danas kad se izvučem iz kola s kesama u rukama, gospođa
Mahon mi kaže: - Neko te je tražio.
Namrštim se.
- Ko? - pitam je.
Gospođa Mahon je vrlo zadovoljna što je to pitam.
- Nije mi rekao kako se zove - kaže. - Samo je kazao da će doći
drugi put.
- Kako je izgledao? - pitam.
- Visok - kaže gospođa Mahon. - Crna kosa. Vrlo zgodan - kaže
zaverenički.
Sajmon. Preseče me u stomaku. Ćutim.
- Šta ste mu rekli? - pitam.
- Da nisi kod kuće.
- Je li rekao još nešto? - pitam je. - Je li ga Tomas video?
- Nije - kaže gospođa Mahon. - Samo je pozvonio na moja vrata.
Bio je zbunjen. Rekla bih da je pomislio da živiš kod mene.
- Jeste li mu objasnili? - pitam. - Jeste li mu rekli da živimo u
stanu gore?
- Nisam - kaže gospođa Mahon. Namršti se. - Ne poznajem ga.
Ništa mu nisam rekla.
Oklevam. Svaki deo moga bića protivi se tome da kažem gospođi
Mahon išta o svom životu, ali u ovom slučaju, verujem, ne preostaje
mi ništa drugo.
- Zašto? - pita gospođa Mahon.
- Ako ponovo svrati - kažem - recite mu da smo se odselili. Recite
mu da ne živimo više ovde. Recite mu šta god hoćete.
Gospođa Mahon se malo uspravi. Ponosna je možda što je
dobila zadatak.
 - Samo nemoj da mi donosiš ovde nikakve probleme - kaže. - Ne
želim nikakve probleme u životu.
- Nije on opasan - kažem. - Samo ne razgovaram s njim. S
razlogom smo se ovde doselili.
Gospođa Mahon klimne glavom. Iznenadim se kad vidim nešto
nalik odobravanju u njenom pogledu.
- Dobro - kaže. - Tako ću uraditi.
- Hvala, gospođo Mahon - kažem.
Gospođa Mahon na to samo odmahne rukom.
Onda mi, ne mogući da izdrži više ni tren, kaže: - Ta kesa će ti
pući.
- Molim? - kažem.
- Ta kesa - kaže gospođa Mahon pokazujući na moje namirnice. -
Preteška je i pući će. Zato ja uvek tražim prodavačici da mi stavi dve.
- Postaraću se da i ja tako radim ubuduće - kažem.

Kad sam se vratila na posao nakon što se Tomas rodio, osećala sam
fizičku žudnju za njim pred kraj svakog dana. Bio je to osećaj sličan
gladi. Dok bih jurila da ga uzmem iz jaslica, zamišljala sam sponu
među nama kao uzicu koja se kao jo-jo smanjuje kako se bližim
vrtiću. To je osećanje popuštalo kako je Tomas rastao, prešlo je u
blažu verziju, ali ja i danas preskačem stepenike dok se penjem u
stan i zamišljam njegovo lice, njegov širok osmeh, raširene ruke.
Otvorim vrata. Moj sin je tu, potrči ka meni, a sledi ga dadilja
Betani.
- Uželeo sam te se! - kaže mi. Pribio je lice uz moje i obujmio ga
dlanovima.
- Jesi li slušao Betani? - pitam ga.
- Jesam - kaže.
Pogledam u Betani da mi to potvrdi, ali ona već pilji u svoj telefon
i jedva čeka da ode. Mesecima mi je već jasno da moram da nađem
neko drugo, bolje rešenje. Tomas je ne voli. Svakog dana priča o
svom starom vrtiću u Fištaunu, o svojim starim drugarima i starim
vaspitačicama. Ali, gotovo je nemoguće pronaći nekoga ko može
jedne nedelje da radi noći, a druge danju kao i ja, a Betani - koja ima
dvadeset jednu godinu i honorarna je šminkerka - i jeftina je i
dostupna u gotovo svako doba. Ipak, iako je fleksibilna, nije nimalo
pouzdana, i u poslednje vreme svaki čas je bolesna, pa sam
potrošila sve svoje slobodne dane. A kad se pojavi, redovno kasni,
te i ja redovno kasnim, pa je narednik Ahern sve mrgodniji kad god
se sretnemo u stanici.
Sad zahvalim Betani i platim joj. Bez reči ode. A kuća odmah
postane prijatnija.
Tomas me pogleda.
- Kad mogu da se vratim u vrtić? - pita.
- Tomase - kažem - znaš da je tvoj vrtić predaleko. A sledećeg
septembra polaziš u predškolsko, sećaš se?
Uzdahne.
- Još samo malo - kažem. - Za manje od godinu dana. Ponovo
uzdahne.
- Zar je tako strašno? - pitam ga.
Ali naravno da me peče savest. Svake večeri kad radim prvu
smenu, a često i ujutru, trudim se da mu sve nadoknadim: sednem
kraj njega na pod i igram se s njim dok mu igra ne dosadi, trudim se
da ga naučim svemu što treba da zna o svetu, trudim se da mu
ulijem što više znanja, snage i znatiželje, pa da ga to nosi tokom
dugih perioda kad nisam s njim, tokom beskrajnih nedelja kad radim
drugu smenu, pa ne mogu ni u krevet da ga stavim.
Sada mi uzbuđeno pokazuje šta je napravio dok nisam bila tu:
čitav grad od šina, onih polovnih drvenih koje sam mu kupila; kuglice
od kolaž-papira predstavljaju stenje, brda i kuće, a drveće konzerve i
flaše koje je izvukao iz kante za recikliranje.
- Je li ti Betani pomogla da ovo napraviš? - pitam ga s nadom.
- Nije - kaže. - Sve sam sam napravio.
U glasu mu se čuje ponos. On ne shvata - a kako bi i mogao da
shvati? - da sam želela da odgovor bude da jeste.
Tomas, koji će još malo napuniti pet godina, visok je i snažan i
napredan, i već je suviše pametan za svoje dobro. A i lep je.
Pametan je i lep kao Sajmon. Samo je, bar zasad, za razliku od oca
nežan.
D etektivi iz Krvnih delikata ne javljaju se sutradan, ni prekosutra,
ni naksutra.
Prođu dve nedelje. Ahern me uporno šalje sa Edijem Lafertijem.
Nedostaje mi Truman. Nedostaje mi čak i solo rad, koji je usledio
nakon njegovog odlaska. Danas je nije uobičajeno imati stalnog
partnera - budžet je ograničen i sve češće je po jedan čovek u
kolima - ali Truman i ja smo bili sjajan tandem. Bili smo tako dobro
uigrani da su nam reakcije bile skroz usklađene, te smo po
delotvornosti bili nenadmašni u distriktu. Čisto sumnjam da ćemo
Laferti i ja moći da uspostavimo takvu vezu. Sad ga svakog dana
slušam kako mi priča šta voli da jede, koju muziku voli da sluša, koju
politiku podržava. Slušam ga kako trtlja o svojoj trećoj bivšoj, pa o
milenijalcima, pa o matorcima. Postala sam još ćutljivija nego što
sam bila na početku, ako je to uopšte moguće.
Prelazimo u drugu smenu, radimo od četiri po podne do ponoći,
non-stop smo premoreni.
Nedostaje mi sin.
Više puta - verovatno previše - pitam narednika Aherna za onu
ženu koju smo pronašli na pruzi. Zanima me da li je identifikovana.
Je li utvrđen uzrok smrti? Da li detektivi iz Krvnih delikata hoće s
nama još da razgovaraju?
A on me svaki put otkači.

Jednog ponedeljka sredinom novembra - prošlo je gotovo mesec

dana otkad smo pronašli leš - priđem Ahernu na početku svoje
smene. On ubacuje papir u fotokopir-aparat. Pre nego što stignem
išta da kažem, okrene se naglo ka meni i kaže: - Nema.
- Molim? - kažem.
- Nema nikakvih vesti.
Zastanem. - Nije stigao nalaz obdukcije? - pitam. - Ništa?
 - Zašto te to toliko zanima? - pita on mene.
Gleda me sa čudnim izrazom lica, gotovo sa smeškom. Kao da
me začikava, kao da zna nešto o meni. To me uznemiri. Na poslu
nikad nisam pričala o Kejsi osim sa Trumanom, i nemam nameru da
to danas počnem.
- Samo mi je čudno - kažem. - Odavno smo pronašli leš. Zar ne
mislite i vi da je čudno da se o njemu još ništa ne zna?
Ahern teško uzdahne. Spusti ruku na fotokopir-aparat.
- Čuj, Miki - kaže - to je u nadležnosti Krvnih delikata, a ne u
mojoj. Čuo sam, međutim, da je stigao obdukcioni nalaz i da tačan
uzrok smrti nije utvrđen. A kako žrtva još nije identifikovana,
pretpostavljam da im to nije na vrhu liste prioriteta.
- Šalite se - kažem ne uspevši da se obuzdam.
- Mrtav sam ozbiljan - kaže Ahern. Što često voli da kaže.
Okrene se ka fotokopir-aparatu.
- Zadavljena je - kažem. - Videla sam to rođenim očima.
Ahern se ućuti. Znam da ga pritiskam. A on ne voli da ga
pritiskaju. Stoji tako neko vreme podbočen i okrenut mi leđima, čeka
da mu se papiri iskopiraju. Ne progovara.

Truman bi mi sad rekao da odem. Politika, govorio mi je. Mik, sve ti

je to politika. Nađi pravu osobu i spajtaj se s njom. Sliži se i sa
Ahernom ako moraš. Samo se zaštiti.
Ali ja to nikad nisam uspela da uradim premda sam pokušala u
više navrata, na svoj način. Znam, na primer, da Ahern baš voli kafu,
pa sam mu je dva-tri puta donela, a jednom sam mu za Božić donela
čak nesamlevenu kafu iz jedne radnjice kraj Tomasovog starog
vrtića.
- Šta je ovo? - upitao me je Ahern.
- Kafa u zrnu - rekla sam.
- Zar te sad teraju da je sam melješ? - na to će on.
- Da - rekla sam.
- Nemam mlin - kazao je Ahern.
- Ah - rekla sam. - Pa mogu za sledeći Božić da vam ga uzmem.
Kruto se nasmešio, rekao mi da ne brinem i učtivo mi zahvalio.
Nažalost, ti moji pokušaji nisu urodili plodom i odnos nam se nije
popravio. A Ahern je komandir moje jedinice, pa zato zajedno sa
mnom menja smene i njemu raportiram u devedeset odsto
slučajeva. Njemu su miljenici oni policajci, mahom muškarci, koji mu
se ulizuju, koji ga pitaju za mišljenje ili savet, pa ga pažljivo slušaju i
klimaju glavom dok im on govori. Viđala sam Edija Lafertija kako
upravo to radi. Mogu da ih zamislim u njihovom školskom bejzbol
timu: Ahern je vođa, Laferti sledbenik. Na poslu im takav odnos
obojici odgovara. Stoga je možda Laferti zapravo pametniji nego što
izgleda.

Kad su mu kopije gotove, Ahern ih uzima, pa nekoliko puta udari

hrpom o fotokopir-aparat da izravna papire.
Ja i dalje ćutke stojim i čekam odgovor. Mik, odlazi, čujem
Trumanov glas u uhu.
Ahern se naglo okrene ka meni. Lice mu je smrknuto.
- Obrati se Krvnim deliktima ako imaš još pitanja - kaže i prođe
kraj mene.
Ali ja znam šta će se desiti ako to uradim. Kad nema zabrinutih
roditelja koji vise na telefonu, nema ni interesovanja medija. Kad
nema interesovanja medija, nema ni slučaja. Samo još jedna mrtva
kurva narkomanka na Kenzingtonskoj aveniji. Poslednja briga za
detektive na Trgu Ritenhaus.
T okom cele smene uznemirena sam i tiša nego inače.
Čak i Laferti primećuje da nešto nije u redu. Pije kafu na
suvozačkom sedištu. Neprestano me gleda krajičkom oka.
- Jesi dobro? - pita me naposletku.
Gledam pravo. Neću njemu da govorim loše o naredniku Ahernu.
Još ne znam tačno koliko su bliski, ali pošto se znaju od detinjstva
svoja osećanja zadržavam za sebe. Rešim da mu odgovorim
uopšteno.
- Samo sam isfrustrirana - kažem.
- Šta je bilo? - pita Laferti.
- Ona žena što smo je našli prošlog meseca na pruzi - kažem.
- Da?
- Stigao je njen obdukcioni nalaz.
Laferti otpije gutljaj kafe. Krivi usne jer je vrela.
- Čuo sam - kaže.
- Neutvrđen uzrok smrti - kažem.
Ne odgovara.
- Možeš li da veruješ? - pitam.
Laferti slegne ramenima.
- Ja se u to ne razumem - kaže.
Pogledam ga.
- I ti si je video - kažem. - Video si isto što i ja.
Laferti se ućuti i zagleda se kroz prozor. Dva minuta prođu u
tišini.
Onda kaže: - Možda to i nije tako strašno.
Zastanem. Hoću da se uverim da sam ga dobro razumela.
- Nemoj pogrešno da me shvatiš - kaže. - Grehota je kad bilo ko
umre. Ali kakav je to život?
Ukočim se. Bolje da mu ne odgovorim. Stoga se neko vreme
samo usredsredim na put.
 Pomislim da mu ispričam za Kejsi. Da ga postidim možda. Da mu
bude krivo. Ali pre nego što stignem išta da kažem, on polako zavrti
glavom.
- Te devojke - kaže. Pogleda me, pa se kucne prstom po glavi.
Glupače, to hoće da kaže. Bez mozga.
Stisnem vilice.
- Šta hoćeš time da kažeš? - tiho ga pitam.
Laferti me pogleda izvivši obrve. Pogledam i ja njega. Osećam
kako mi lice gori. To mi je celog života problem. Lice mi se zajapuri
kad pobesnim ili kad se postidim, a ponekad čak i kad se obrađujem.
To baš nije korisno za jednog policajca.
- Šta hoćeš time da kažeš? - ponovo pitam. - Kažeš „te devojke”.
Šta ti to znači?
- Ne znam - kaže Laferti. - Prosto...
Maše rukama, razgleda okolinu. - Prosto mi ih je žao, to je sve.
- Ne bih rekla da si to mislio - kažem. - Ali dobro.
- Hej - kaže Laferti. - Hej, nisam hteo nikog da uvredim.
ONDA
K ad smo bile male, određena deca iz trećeg i četvrtog razreda
pošla su u Centralni kvart da gledaju Krčka Oraščića. Ja sam
tad imala jedanaest godina, godinu više od ostalih četvrtaka, a Kejsi
devet.
Tih godina gotovo da nisam progovarala u školi. Kad bih i
progovorila, bilo je to tako tiho da me je Dži svaki čas opominjala da
govorim glasnije, kao i većina mojih učitelja. Imala sam malo
drugarica. Na velikom odmoru sam čitala. Radovala sam se kad
bismo zbog lošeg vremena morali da ostanemo unutra.
Nasuprot meni, Kejsi je pronalazila društvo gde god da ode. U to
vreme je bila sitna i vatrena, svetlokosa, jakih udova i namrštenog
čela. Imala je isturene zube i često se mučila da ih pokrije gornjom
usnom. U društvu prijatelja bila je prijatna i zabavna. Vršnjaci su je
većinom voleli. Ali imala je i neprijatelje: uglavnom one koji su kinjili
slabe, koji su prema drugima bili okrutni kako bi stekli ugled u
društvu, što je Kejsi odmalena prezirala. Stoga je imala običaj da
ukazuje na takve nepravde kad ih vidi i da žestoko, a često i nasilno,
staje u odbranu svojih drugara iz razreda koji su bili na dnu
hijerarhijske lestvice - čak i onda, tvrdili su njeni učitelji, kad za tim
nije bilo potrebe ili kad ta deca uopšte nisu želela da ih Kejsi brani.
Upravo je iz tog razloga Kejsi nedavno bila izbačena iz Škole Svetog
Spasitelja (nije mi promakla ironija naziva škole), pa sam i ja bila
ispisana jer Dži nije htela da idemo u dve različite škole.
Za mene je to bila prava nesreća. Volela sam Školu Svetog
Spasitelja. Tamo sam imala podršku dve učiteljice - jedna je bila
časna sestra, a druga svetovno lice - koje su se zainteresovale za
mene i moje sposobnosti, koje su prodrle kroz moj štit stidljivosti i
videle u meni nešto što su potom nekoliko godina uporno
pokušavale da izvuku na površinu. I koje su, nezavisno jedna od
druge i od sopstvene volje, kazale Dži da misle da sam vrlo
nadarena. Iako mi je bilo drago zbog toga - opravdavalo je to što
sam oduvek bila malčice sujetna na svoju inteligenciju - s druge
strane mi je u to vreme bilo i žao što su to uradile. Zato što je za Dži
nadarena značilo umišljena i ako i me i nije zbog toga kažnjavala,
svakako me je neko vreme gledala popreko.
Kad je Kejsi poslednji put upala u tuču, zbog koje je i izbačena iz
škole, Dži je smrknuto stala ispred nas dok smo sedele na kauču.
- Ti - rekla je pokazavši glavom na mene - moraš da vodiš računa
o njoj - pokazala je glavom na Kejsi. I stoga smo obe pošle u lokalnu
državnu školu u Frenkfordu, sa svom ostalom decom čiji su roditelji
bili suviše siromašni ili nekompetentni da ih pošalju u privatne
crkvene škole. Možda to znači da ni Dži nije kompetentna,
pretpostavila sam.
U Hanoveru, našoj novoj školi, Kejsi je, nikakvo čudo, smesta
prihvatila grupa učenika druželjubivih poput nje, a ja sam smesta
pala u zaborav. Tamo su stidljiva deca prolazila sasvim nezapaženo.
Sve đake koji im nisu zagorčavali život učitelji bi jednom il’ dvaput
pohvalili za dobro vladanje, pa zaboravljali da postoje. Ali nisu samo
učitelji bili za to krivi. Naše su učionice bile dupke pune, po trideset
mahom nemirnih đaka na malom prostoru. Samo su tako mogli da
opstanu.

Ipak: išle smo da gledamo Krčka Oraščića samo zato što smo išle u
Hanover. U Filadelfiji su deca iz državnih škola povremeno dobijala
štošta što deca iz crkvenih nisu. Gradska vlast je državnim školama
davala razne beneficije: dobijali smo kapute da nam zimi bude toplo,
školski pribor da se angažujemo na času, besplatne odlaske na
kulturna događanja da nekoliko sati razmišljamo o krupnim životnim
pitanjima, čime se obično bave dokoni bogataši. U ovom slučaju,
odlazak u pozorište bio je nagrada za učenike koji su prodali najviše
ukrasnog papira u okviru godišnjeg prikupljanja sredstava. Kejsi i ja
smo taj zadatak vrlo ozbiljno shvatile i cele jeseni svakog vikenda
išle od vrata do vrata. Zauzele smo zapravo prvo i drugo mesto.
Ja sam time bila oduševljena.
Tog dana sam obukla haljinu, svoju jedinu haljinu koju mi je Dži, u
retkom nastupu dobre volje, kupila u prodavnici polovne robe. Meni
je haljina bila prelepa: plava pamučna letnja haljina sa belim
cvetovima na gornjem delu. Ali bila je kupljena pre dve godine i bila
mi je premala, a Dži me je naterala da preko nje obučem plavu
mušku štepanu jaknu koja je nekad pripadala Bobiju, našem rođaku
sa majčine strane. Ta jakna nikad nije oprana. Imala je mrlje od soli i
neki oštar miris poput samog Bobija. Haljina je ispod nje izgledala
glupo: znala sam to i tada. Ali ja nikad pre nisam bila na baletu i ne
znam zašto, ali želela sam da iskažem poštovanje, da na neki način
obeležim važnost te prilike. I stoga sam je obukla i preko nje obukla
onu štepanu jaknu, pa sam posle ručka čekala u dugačkom
školskom hodniku da autobusi stignu, stojeći u redu sa ostalima i
čitajući knjigu.
Kejsi, malo dalje od mene, bila je po običaju u društvu drugarica.
Kad je došlo vreme da uđemo u autobus, popela sam se za
sestrom uz stepenice, pa pošla za njom na kraj autobusa i sela na
sedište iza nje. Tim sam izborom htela da pokažem svima da sam
nezavisna, a da opet budem blizu Kejsi. Njena mi je blizina u svakoj
situaciji, i kod kuće i u školi, ulivala spokoj.

Te godine muzičko nam je predavao jedan veseo i zabavan

nastavnik, gospodin Džons, koji je sve to i organizovao. Bio je mlad -
verovatno mlađi nego ja sad - i već sledeće godine ga je preotela
jedna bolja škola u predgrađu. Kad smo bili blizu Gradske većnice,
ustao je ispred svih nas, dvaput pljesnuo rukama, pa visoko podigao
dva prsta, što je značilo tišina. Na to smo svi morali da mu na isti
način odgovorimo. Sačekala sam po običaju da neko prvi podigne
ruku, pa sam je i ja sa olakšanjem podigla.
- Čujte - kazao je gospodin Džons. - Kako glase pravila o kojima
smo danas na času govorili?
- Ne pričaj! - povikao je neko.
- To je prvo - kazao je gospodin Džons pokazavši palac.
- Ne šutiraj sedište ispred sebe! - kazalo je isto dete.
- Dobro - kazao je gospodin Džons. - To nismo pomenuli, ali
tačno je.
Kolebljivo je podigao i drugi prst.
- Zna li još neko? - upitao je.
 Znala sam odgovor. Glasio je: Sačekajte da drugi zatapšu, pa i
sami zatapšite. Nisam se javila.
- Sačekajte da drugi zatapšu, pa i sami zatapšite - kazao je
gospodin Džons.
- Četvrto, mirno sedite - kazao je gospodin Džons.
- Peto, ne sašaptavajte se s drugarima - kazao je gospodin
Džons. - Nema kikotanja. Nema vrpoljenja na sedištu kao da ste
deca iz vrtića.

Prethodne nedelje na času muzičkog ispričao nam je o čemu se radi

u baletu. U priči jedna devojčica živi u raskošnoj kući, kazao je. Priča
se odvija u stara vremena, rekao je, pa će svi na sceni nositi
starinsku odeću.
Zastao je i zamislio se.
- Uz to, muškarci nose helanke - rekao je - pa se unapred
ismejte. Devojčicini roditelji proslavljaju Badnje veče i na proslavu
pozivaju i njenog pomalo strašnog kuma, koji je u stvari dobar čika i
koji joj poklanja lutkicu. To je krčko, ili krckalica za orahe, pa se i za
to unapred ismejte.2 Te noći devojčica zaspi i usni dug san, a to vam
je ostatak priče - rekao je. - Krčko oživi i postane princ, pa se bori sa
ogromnim miševima, a onda odvede devojčicu u zemlju pahuljica, pa
u neku drugu zemlju, zaboravih kako se zove. U zemlju slatkiša.
Devojčica i princ onda gledaju izvođenje raznih igara i to je kraj -
kazao je gospodin Džons.
- Da li se ona posle vrati u stvarni svet? - pitao je jedan dečak iz
mog razreda.
- Ne sećam se - kazao je gospodin Džons. - Mislim da da.

Odrasle smo na manje od pet kilometara od centra Filadelfije, ali

smo tamo odlazili samo jednom godišnje, prvog januara, da gledamo
našu braću od ujaka i ujake i njihove šefove i prijatelje kako
učestvuju u Novogodišnjem karnevalu. Moguće je stoga da sam i pre
videla Akademiju muzike3 - nalazi se nasred Brod strita, a tuda
prolazi parada - ali nikad nisam bila u njoj. To je lepo zdanje od cigle
sa visokim lučnim prozorima i starinskim lanternama kod ulaza koje
neprestano gore.
Dok smo izlazili iz autobusa, naši su se učitelji, svi sa
rukavicama, poredali duž ivice trotoara, postavivši se između đaka i
saobraćaja, i pokazivali nam da uđemo u foaje.
Ponovo sam išla za Kejsi, koja je, primetila sam, vukla noge: čula
sam kako grebe po trotoaru. Dži će se posle naljutiti na nju. Kejsi je
uvek bila takva: stalno je radila nešto što ne treba, tražila da je grde,
izazivala odrasle u svom životu da se sve jače i jače obruše na nju,
testirala granice njihovog besa. Kad god sam mogla, trudila sam se
da je odvratim od toga jer mi je bilo teško da gledam kažnjavanje
koje joj je neizbežno sledilo.
Ušli smo u foaje i tamo nas je zaustavila gužva. Danas najjasnije
pamtim brojne devojčice koje su tamo došle s majkama, i to usred
školskog dana. Bile su naše vršnjakinje ili malo mlađe. Sve do jedne
bile su belkinje. Naša grupa je spram njih ličila na Ujedinjene nacije.
Dolazile su sa Glavne pruge:4 to sam i tad znala. Sve su na sebi
imale prelepe kaputiće do kolena jarkih boja, a pod njima haljinice
koje kao da su šivene za lutke: od satena, svile ili baršuna,
opervažene čipkom, sa karnerićima i balon rukavima. U njima su
izgledale kao ukrasi, cvetići, zvezde. Nosile su bele hulahopke i
sjajne crne lakovane cipelice, sve do jedne, kao da se drže nekog
pravila koje je samo njima znano. Mnoge su imale zategnute punđe
kakve ćemo posle videti i na balerinama.
U foajeu je bilo sedamdeset-osamdeset đaka iz Hanovera.
Zakrčili smo ga. Nismo znali gde treba da idemo.
- Hajde, pođite napred - kazao je gospodin Džons, ali ni on nije
bio siguran gde. Na kraju mu je prišao jedan razvodnik i sa
osmehom ga upitao da li je iz škole Hanover, na šta mu je učitelj sa
olakšanjem rekao da jeste.
- Ovuda - kazao je razvodnik.
Prošli smo u koloni pored onih devojčica i njihovih majki, koje su
otvorenih usta zurile u nas, čak i majke. Zurile su u naše debele
perjane jakne, u naše patike, frizure. Pomislila sam kako su očito i
majke uzele slobodan dan na poslu. Nije mi palo na pamet da
uopšte ne rade. Sve odrasle žene koje sam znala imale su posao ili,
još češće, nekoliko poslova. A muškarci tek polovina.

Nikada neću zaboraviti trenutak kad se zavesa podigla. Od samog

početka sam bila opčinjena. Na pozornicu je padao sneg - pravi
sneg, kako mi se činilo. Ništa me nije moglo pripremiti za to.
Prikazana nam je najpre spoljašnjost, a zatim i unutrašnjost velike i
lepe kuće, a u toj kući su bila lepo odevena deca o kojoj su se starali
lepo odeveni odrasli. Deca su dobila prelepe poklone, a onda su ih
zabavljale lutke-balerine u prirodnoj veličini. Kad bi se deca
posvađala, roditelji su ih s ljubavlju i pažljivo razdvajali, pre začuđeni
nego ljuti. U prostoru pod scenom svirao je pravi orkestar. U svom
sam telu osećala prelepe strane mi pokrete igrača na sceni, a u
muzici sam čula melodije koje su mi otkrivale dotad nepoznate mi
tajne o svetu. Zapravo, bila sam toliko dirnuta da sam zaplakala: što
sam pokušavala da sakrijem od dece oko sebe. Pustila sam da mi
suze nečujno liju niz lice u zamračenom pozorištu. Trudila sam se da
ne šmrcam.
Ubrzo mi je, međutim, postalo teško da se usredsredim na
predstavu pošto je u redovima koje su zauzimali hanoverski đaci
počela da tinja pobuna.
Istini za volju, niko od nas nije bio naučen da tako dugo mirno
sedi. Čak smo i u školi imali male i velike odmore, pauze od tolikog
mirovanja. Druga hanoverska deca znala su da treba da budu
zahvalna što su tu i htela su da budu dobra zbog gospodina Džonsa,
ali nisu znala kako. Vrpoljila su se i šaputala i kršila svako pravilo.
Gospodin Džons i još sedam učitelja često su se osvrtali i streljali
nas pogledom. Pokazivali bi na svoje oči, pa na đake. Samo vas
gledam! Sve su nas u životu štošta naučili: da radimo kako nam se
kaže, da se sami zanimamo, da držimo jezik za zubima, da se
izgubimo. Ali nikad da mirno sedimo i tri sata gledamo nešto sporo i
apstraktno. Tu veštinu malo je ko od nas imao.
Kejsi, koja je sedela do mene, već je uhvatila nervoza. Vrpoljila
se. U jednom trenutku podigla bi noge i obgrlila kolena, a u
sledećem ih pustila da tresnu o stolicu. Klimatala je glavom. Iz
dosade me je bockala u rame, a ja sam na to nju munula laktom. Joj,
tiho je rekla. Zevala je iz sve snage. Pravila se kako malo-malo pa
zaspi, pa se trgne iz sna.
Ispred Kejsi je sedela devojčica naših godina, jedna od onih što
smo ih videli u foajeu. Kosa joj je bila podignuta u zategnutu punđu,
svečani kaputić uredno prebačen preko naslona. Kad smo sele na
svoje mesto, zapahnuo nas je miris njene majke. Kad je Kejsi zabila
kolena u njeno sedište, devojčica se osvrnula, samo jednom, pa se
hitro okrenula natrag ka pozornici.
Kejsi se nagla napred.
Šta gledaš?, šapnula je pravo devojčici na uvo. Ukočila sam se i
gledala kako se devojčica nervozno pribija uz majku praveći se da je
nije čula, pa videla kako Kejsi iza nje stiska pesnicu i podiže ruku.
Na trenutak sam, čudan i savršen, pomislila da će je udariti: već sam
videla kako se to dešava, kako se pesnica moje sestre zabija u
napete mišiće vrata devojčice. Brzo sam podigla ruku da je
zaustavim. Ali uto se devojčicina majka okrenula i, videvši Kejsinu
pozu, užasnuto zinula, na šta je Kejsi postiđeno spustila ruku. Onda
se vratila na svoje mesto klonulo, nemoćno. Pomirena s nečim što
do tog dana ni ona ni ja nismo razumele.

Danas nisam sigurna da li smo izbačeni zbog devojčicine majke ili

zato što su naši učitelji zajednički rešili da nas sklone odatle. Znam
samo da su nas besni učitelji u pauzi između činova poveli kroz
krcati foaje, pokraj onih devojčica i njihovih majki koje su sad čekale
u dugim redovima da kupe slatkiše, i poterali u žute autobuse.
Ja sam sve vreme na sebi imala Bobijevu štepanu jaknu, ali sam
je u poslednjem trenutku skinula. Danas mi je kao odrasloj jasno da
to nije imalo nikakvog smisla - izlazili smo napolje, na hladnoću. Ali
mislim da sam tad kao dete htela da pokažem ostalim ljudima u
foajeu da razumem, da sam se doterala za tu priliku, da mi je tu
mesto. Da sam i ja jedna od njih. Doći ću opet, poručivala sam im
svojom premalom pamučnom haljinom. Vratiću se kad-tad.
Taj mali gest izvinjenja nije, međutim, stigao do onih kojima je
upućen, ali je zato zapao za oko nekim četvrtacima iz moje škole,
jednom dečaku i devojčici, koji su prasnuli u smeh.
 - Što je obukla onu nakaradnu haljinu? - kazao je dečak vrlo
glasno, izazvavši smeh nekih učenika oko nas. Na to se Kejsi - koja
je bila malo ispred mene - automatski okrenula ka njemu.
Samo je čekala povod. Na licu je imala bolan smešak, kao da joj
je laknulo što konačno ima gde da zada udarac koji mu je brzo i
precizno uputila. Predugo se suzdržavala. Možda celog života.
- Kejsi, ne! - povikala sam, ali bilo je prekasno.
SADA
N akon što Laferti kaže „te devojke”, smatram da mi ne preostaje
ništa drugo sem da kažem naredniku Ahernu da ne želim više
da radim sa Edijem Lafertijem. Voljna sam da objasnim zašto,
pripremila sam čak i govor o našim razlikama u pristupu, takav da
nijedno ne ispadne loše, ali pre nego što stignem da nastavim,
Ahern teško uzdahne.
- U redu, Miki - kaže. - Ne diže uopšte pogled s telefona.

Nedelju dana radim solo. Laknulo mi je što sam opet sama. Laknulo
mi je što mogu da stanem gde hoću i kad hoću, da biram pozive na
koje ću se javiti. A najviše mi je laknulo što sad mogu da zovem
dadilju Betani i tražim joj da pričam s Tomasom. Tokom tih dugih
razgovora pričam mu priče, opisujem mu kud se provozim ili mu
pričam o planovima za našu budućnost. I govorim sebi mu na taj
način ipak pružam intelektualnu stimulaciju iako to nije isto kao kad
sam fizički prisutna. Uz to, Tomas postaje odličan sagovornik.
Gotovo kao da je Truman ponovo sa mnom u kolima.

Jednog jutra na početku prve smene uđem u zajedničku prostoriju,

gde se održava brifing, i smesta primetim nekog nepoznatog čoveka.
Mlad je, elegantno obučen u sivo odelo. Ozbiljnog izgleda. Na prvi
pogled mi se dopadne. Jednu ruku je obavio oko tananog struka. U
drugoj drži fasciklu. Detektiv, pomislim. Nikome se ne obraća. Čeka
nekog narednika.
Kad Ahern stigne, zamoli sve prisutne za pažnju, a mladi čovek
nam se predstavi. On je Dejvis Nujen, kaže, iz Krvnih delikata. Ima
neke vesti.
- Noćas smo - kaže Nujen - imali dva ubistva u distriktu.
 Lakne mi kad čujem da su obe žrtve identifikovane. Jedna je Kejti
Konvej, iz okruga Delaver, sedamnaest godina, belkinja, pre nedelju
dana prijavljena da je nestala. Druga je Anabel Kastiljo,
osamnaestogodišnja patronažna sestra, Latinoamerikanka.
Obe su, kaže Nujen, nađene na sličnim lokacijama i u sličnom
položaju: Kejti Konvej je nađena najednom praznom placu kod
Tioge, nepokrivena i vidljiva sa ulice; Anabel Kastiljo je nađena na
praznom placu kod Hart lejna, noge su joj bile skrivene pod izgorelim
autom, glava i ramena izloženi i jasno vidljivi prolaznicima.
Obe su, kaže, po svoj prilici bile seksualne radnice. Obe su,
kaže, po svoj prilici zadavljene. I obe su satima ležale neprijavljene.
(Onesvešćeni su u Kenzingtonu tako čest prizor da se ljudi najčešće
ne osvrću na njih.)
Nujen postavi slike Kejti i Anabel na monitor na zidu. Nekoliko
dugih sekundi svi u prostoriji nepomično stoje i gledaju u žrtve koje
nam se smeše iz nekih srećnijih vremena. Mlađahna Kejti stoji kraj
bazena na nekoj zabavi, možda na proslavi svog šesnaestog
rođendana. Anabel grli nekog dečačića za kog se ponadam da joj
nije sin.
- Sve su ove informacije poverljive - kaže Nujen. - Nismo
medijima saopštili ni njihova imena ni opis, mada jesmo obavestili
njihove porodice.
Tren potom nastavlja. - Uz to - kaže - ponovo smo otvorili slučaj
mlade žene nađene na pruzi u Ulici Gerni u oktobru iako u njenom
obdukcionom nalazu stoji da uzrok smrti nije utvrđen.
Pogledam u Aherna. On izbegava moj pogled.
Nujen nastavlja.
- Ona još nije identifikovana, ali s obzirom na noćašnje događaje,
imamo razloga da ponovo razmotrimo tu procenu.
Ahern ne diže pogled. I dalje zuri u telefon.
- To znači - kaže Nujen - da vašim distriktom možda hara
višestruki ubica.
Niko ne progovara.
- Ako išta čujete - kaže Nujen - primite prijavu ili uputite ljude
pravo na nas. Imamo neke tragove, ali ništa konkretno. Obraćamo
vam se za pomoć.
P osle brifinga neko vreme sedim sama u kolima zagledana u
mobilni telefon. Granje hrastova što se nadnose nad asfaltirani
parking silovito se zanjiše od jakog vetra što iznenada zaduva. To je
Tomasovo omiljeno drvo.
Otkako smo pronašli onu ženu na pruzi, u meni polako raste
osećaj teskobe. Radi se o tome da od tada nigde u kraju nisam
videla Kejsi. Iskrena da budem, nisam je previše ni tražila. Nije
neobično da prođe celih mesec dana a da ne vidim sestru - ponekad
to zapravo znači da aktivno pokušava da se skine s droge - ali
trenutak u kome je nestala sa Avenije prilično me brine i budi u meni
onaj tihi nemir koji me je kao sasvim malu obuzimao kad bi naša
majka predugo izbivala iz kuće.

Zvanično, Kejsi i ja više ne razgovaramo. Ne pričamo već pet

godina. Bilo je od tada nekoliko prilika - tačnije rečeno tri - kada sam
morala da razgovaram sa njom u okviru posla, ja u svojstvu
policajke, a ona u svojstvu osumnjičenog lica - i u svakoj sam se toj
prilici držala dostojanstveno, kao pravi profesionalac, i privodila je ili
puštala kao i bilo kog drugog prestupnika. Moram priznati da se i ona
vladala s poštovanjem. Kad je to neophodno, pažljivo stavim sestri
lisice, kažem joj zbog kojeg je kažnjivog dela uhapšena (obično zbog
prostituisanja i posedovanja narkotika, jednom i zbog preprodaje), pa
joj izdeklamujem njena prava, a onda joj nežno stavim ruku na teme
da se postaram da slučajno ne povredi glavu dok ulazi pozadi u kola,
zatim tiho zatvorim vrata, pa je odvezem u stanicu, pa je zavedem i
sastavim zapisnik, a onda nas dve ćutke sedimo jedna naspram
druge u pritvorskoj ćeliji, ne progovaramo, čak se i ne gledamo.
Truman je svaki put bio sa mnom, i svaki put je i on ćutao,
obazrivo nas posmatrao, preletao pogledom s mene na nju, čekao
da vidi šta će se desiti.
 - U životu ništa čudnije nisam video - rekao je kad smo se
odvozili nakon prve takve epizode. Slegnula sam ramenima i nisam
mu ništa odgovorila. Pretpostavljam da to stvarno izgleda „čudno”
nekome ko ne zna detalje naše prošlosti i za prećutni dogovor koji
smo sklopile pre nekoliko godina. Nikad to nisam pokušala da
objasnim ni Trumanu niti bilo kome drugome.
- Paziš na nju - rekao je drugi put.
Kad sam na to oćutala, nastavio je:
- Odavno bi ti prestala da patroliraš da to ne radiš kako bi pazila
na sestru. Polagala bi za detektiva.
Rekla sam mu da to zapravo nije tačno: da sam prosto zavolela
ovaj kraj, da mi je veoma stalo do toga da bude bezbedan, da mi je
njegova istorija vrlo interesantna i da volim da gledam kako se menja
i raste. Na kraju, ovaj posao nikad nije dosadan. Naprotiv, uzbudljiv
je. Neki ljudi imaju problem sa Kenzingtonom, ali meni je taj kraj
postao kao neki rođak, malo problematičan ali mio u onom starom
smislu te reči, drag, dragocen. Drugim rečima, vezala sam se za
njega.
- A zašto ti nikad nisi polagao ispit? - upitala sam tad Trumana.
Truman je jedan od najpametnijih ljudi koje znam. Lako je mogao da
napreduje i lako je mogao da da bude prebačen negde drugde samo
da je hteo. Kad sam to rekla, nasmejao se.
- Pretpostavljam iz istog razloga kao i ti - rekao je. - Teško mi je
da se odreknem akcije.

Prošlo je deset minuta, a ja i dalje zurim u telefon kad shvatim da su

samo moja kola ostala na parkingu. Ne daj bože da narednik Ahern
izađe i vidi me kako tu besposličim. U proteklih godinu dana - tokom
kojih sam se preselila u Bensalem, pouzdan Tomasov vrtić zamenila
nepouzdanom Betani i ostala bez dugogodišnjeg partnera -
produktivnost mi je drastično opala, na šta me Ahern redovno
podseća.
Izvezem se s parkinga i uputim se ka svom rejonu.
Usput, međutim, svratim do ugla Kenzingtonske i Kambrije. Ako
ne mogu da nađem Kejsi, možda ću makar tamo naći Polu Malroni.
K ad stignem na pomenutu raskrsnicu, ne vidim odmah Polu.
Na istom ćošku je i Alonzova radnja, pa svratim kod njega i
njegovog omiljenog mačora Romera, nazvanom po davnašnjem
bacaču Filiza. Kroz izlog radnje obično se mogu videti Pola i Kejsi.
Iz tog razloga Alonzo prilično dobro poznaje moju sestru. I ona
mu je kao i ja redovna mušterija, i to još od pre nego što smo
prestale da razgovaramo. Znam napamet šta Kejsi kupuje: rozen-
berger ledeni čaj, tejstikejk kolač i cigarete, poslastice u kojima je
uživala još otkad smo bile male, sem cigareta. U prilikama kad se
zadesimo u Alonzovoj radnji u isto vreme, nas dve se pomno
ignorišemo. Alonzo začuđeno gleda čas u mene, čas u nju. Zna da
mi je to sestra pošto ga, iskrena da budem, često pitam kako je Kejsi
u poslednje vreme i da li je sa svog zgodnog mesta za kasom
primetio nešto što misli da bi trebalo da znam. Ne pitam ga to toliko
iz brige za nju koliko iz profesionalne brige za kraj i njega samog. „Je
l’ hoćeš da se sklone sa tvog ćoška”, često pitam Alonza, misleći na
Kejsi i Polu. „Ako ti smetaju, samo mi javi i pobrinuću se da se
sklone odatle.” Ali Alonzo uvek kaže ne, ne smetaju mu, drage su
mu. Dobre su mušterije, kaže, ne prave mu problem.
Ranije sam povremeno imala običaj da se zadržim neko vreme u
radnji pijuckajući kafu i gledam Kejsi i Polu dok rade, ili kako se mole
da im naiđe neka mušterija dok kriziraju i izgledaju sve gore i gore.
Sa tog mesta gledam i njihove mušterije. Viđam ih tokom svake
smene, svakojake muškarce, kako se lagano provoze kolima ne
skidajući pogled s puta kad opaze mene ili moje vozilo, ne skidajući
pogled sa žena i devojaka na ulici kad me ne vide. Ima nečeg vučjeg
u tim muškarcima, niskog i zlog, nečeg predatorskog. Nema
određenog tipa - ili ako i ima, suviše je razlika među njima da bi se
uočio. Viđala sam muškarce sa decom na zadnjem sedištu kako se
lagano provoze Kenzingtonskom avenijom. Viđala sam ološ u
audijima, što dolazi sa Glavne pruge. Viđala sam muškarce svih
godina i rasa kako dolaze na Aveniju: starce zašle u osamdesete i
tinejdžere u grupama. Viđala sam heteroseksualne parove kako
dolaze da nađu devojku za trojku. Jednom ili dvaput videla sam i
same žene: u retkim prilikama i žene umeju da budu mušterije. Ništa
mi se više ne dopadaju, mada pretpostavljam da se Kejsi i njenim
prijateljicama možda i sviđaju. Ili ih se bar manje plaše.
Mogu da osetim sažaljenje prema gotovo svim vrstama
kriminalaca osim prema ovima što koriste prostitutke. Kad su oni u
pitanju, nisam nepristrasna i objektivna. Prosto ih mrzim: gadi mi se
njihova pohotnost, njihova pohlepa, njihova spremnost da iskoriste
nekog, njihova nesposobnost da obuzdaju najniže nagone. To što su
vrlo često nasilni i pokvareni. Je li to loše? Možda mi je to mana kao
policajki. Međutim, verujem da postoji razlika između toga kad dvoje
odraslih svojevoljno sklope dogovor i ove trampe što se dešava na
Aveniji, gde će neke žene učiniti sve svakome, gde neke žene toliko
kriziraju za drogom da ne mogu da kažu ni da ni ne. Ljudi kojima su
te žene meta bude u meni takav bes da mi je teško da ih gledam u
oči kad moram s njima da imam posla. U mnogim sam prilikama bila
nepotrebno gruba dok sam im stavljala lisice. Priznajem da jesam.
Ipak, teško je ostati staložen kad viđaš ono što ja viđam.
Jednom sam videla neku ženu, riđokosu od pedeset i nešto, kako
bosa sedi na stepenicama pred ulazom i plače. Nije pogla glavu:
naprotiv, podigla je lice ka suncu i otvorenih usta i očiju neutešno
plakala. To je bilo dok sam još radila sa Trumanom, pa smo stali da
vidimo šta je s njom. Njegova ideja. Uvek je bio tako blag.
Međutim, kad smo joj prišli, oborila je glavu na skrštene ruke da
joj ne vidimo lice, a iz ulaza pored neki glas je viknuo: Neće da priča
s vama!
- Je li dobro? - upitao je Truman.
- Zaskočili su je - kazao je glas, ženski, promukao. Nismo videli
njegovu vlasnicu. U kući je bio mrak.
To je moglo svašta da znači. Obično je značilo da je silovana.
- Njih četvorica - kazao je glas. - Tip ju je doveo u kuću, a tamo
su bila još trojica njegovih drugara.
 - Umukni! Umukni! - povikala je riđokosa žena - prvo što smo čuli
od nje sem jecaja.
- Da podnesemo prijavu? - upitao ju je Truman blagim glasom.
Bio je dobar u tome, u razgovoru sa ženama. Ponekad, priznaću,
bolji od mene.
Ali riđokosa žena je ponovo zarila lice u ruke i nije više
progovarala. Tako je zaridala da je grcala od plača.
Razmišljala sam šta joj se moglo desiti s cipelama. Pretpostavila
sam da je verovatno imala cipele na štikle, da ih je možda zbacila
kako bi mogla da pobegne. Nokti na nogama bili su joj izlomljeni i
prljavi, bolni, činilo se. Na trotoaru je, kraj njenog desnog stopala,
bila krvava mrlja kao da se možda posekla.
- Gospođo - kazao joj je Truman - ostaviću vam svoj broj, u redu?
U slučaju da se predomislite.
Pružio joj je svoju posetnicu.
Malo dalje niz ulicu, druga kola usporila su da pokupe drugu
ženu.

Kroz Alonzov izlog gledala sam Kejsi kako sklapa dogovore. Gledala
sam je kako se naginje kroz prozor kola što se zaustave kod nje.
Gledala sam kako ta kola skreću u poprečne ulice i gledala sam
sestru kako ide za njima, pa nestaje iza ćoška idući u susret ko zna
čemu. To je njen izbor, kažem sebi, sama je to odabrala.
Ponekad pogledam na sat i vidim da nepomično stojim tu deset-
petnaest minuta i čekam da se Kejsi vrati.
Alonzo mi ne prigovara: ne dira me, pušta me da gledam, pušta
me da ćutke pijuckam kafu iz papirne čaše. Danas je zauzet drugom
mušterijom, pa zauzimam svoje uobičajeno mesto kraj hladnog
izloga, gledam napolje, čekam da Alonzo bude slobodan.

I dalje sam udubljena u misli kad tri srebrna zvonca koja je Alonzo
okačio na vrata zazvone kad mušterija izađe iz radnje.
Sad kad u radnji više nikog nema, priđem tezgi da platim kafu i
tad mi Alonzo kaže: - Hej. Žao mi je zbog tvoje sestre.
Pogledam ga.
- Molim? - pitam.
 Alonzo zastane. Licem mu preleti onaj prepoznatljiv izraz kad se
neko uplaši da je previše rekao.
- Šta kažeš? - pitam Alonza po drugi put.
On zavrti glavom.
- Nisam siguran - kaže. - Moguće da sam pogrešno čuo.
- A šta si tačno čuo? - pitam ga.
Alonzo naginje glavu udesno, gleda iza mene ka mestu gde Pola
obično stoji. Kad vidi da je tamo nema, nastavlja.
- Verovatno nije ništa važno - kaže - ali Pola je navratila pre neki
dan i rekla mi da je Kejsi nestala. Rekla mi je da je nema već mesec
dana, možda i duže. Niko ne zna gde je.
Klimnem glavom, usne su mi ravne, držanje pravo. Vodim računa
da lagano držim ruke o opasaču i da uopšte odišem staloženošću i
spokojem.
- Razumem - kažem.
Čekam.
- Je li rekla još nešto? - pitam.
Alonzo odmahne glavom.
- Ruku na srce - kaže - Pola možda greši. U poslednje vreme je
loše. Non-stop besni i brblja. Ne zatvara usta. Poludela je - kaže
Alonzo, kome se na licu sad ukazalo saosećanje i koji izgleda
pomišlja da uradi nešto strašno, da me recimo utešno potapše po
ramenu. Srećom, ni on ni ja se ne pomerimo.
- Da - kažem. - Možda greši.
ONDA
I ma ljudi koji u teškom detinjstvu vide uzrok svojih stradanja. Kejsi
je, na primer, u jednom od naših poslednjih razgovora, nedavno
bila došla do zaključka da su njene nedaće počele s našim
roditeljima, koji su je napustili, a potom sa Dži, koja je, kako je
kazala, nikad nije volela, a možda ju je čak i mrzela.
Pogledala sam se zatreptavši i rekla joj što sam mirnije mogla da
sam odrasla u istoj kući kao i ona. Time sam naravno htela da
kažem da su odluke koje sam donosila u životu odredile kojim ću
putem poći - odluke, dakle, a ne slučajnost. I da, premda nam
detinjstvo nije bilo idilično, ipak je bar jedna od nas u dovoljnoj meri
bila pripremljena da živi korisnim životom i stvori nešto od sebe.
Međutim, kad sam to rekla, Kejsi je samo pokrila lice rukama i
rekla mi: - Nije isto, Miki. Tebi je uvek sve bilo skroz drugačije.
Ni dan-danas ne znam šta joj je to značilo.
Zapravo, ako bismo procenjivali koja je od nas imala teže
detinjstvo, šta god to značilo, verujem da bi se slobodno moglo reći
da bi jezičak prevagnuo na moju stranu.
To kažem zato što se od nas dve samo ja sećam naše majke, i to
imam vrlo lepe uspomene na nju. Stoga je meni njen gubitak mnogo
teže pao nego Kejsi, koja je bila suviše mala kad nam je majka bila
živa da bi je pamtila.

Naša je majka bila mlada. Imala je osamnaest godina kad je ostala

trudna sa mnom. Bila je tad pri kraju srednje škole - bila je dobar
đak, stalno je govorila Dži, dobra devojka - i zabavljala se s našim
ocem svega nekoliko meseci kad se to desilo. Prema priči, svi su se
tome iznenadili, a ponajviše Dži, koja i dan-danas s tugom i bolom
priča o šoku koji je ta vest izazvala. Niko nije verovao kad sam im
rekla, kaže. Svi su govorili „ne bi to Liza”!
 Dži je bila taman toliko religiozna da abortus nije dolazio u obzir.
Ali je bila i taman toliko religiozna da pobesni zbog trudnoće, da je
se stidi, da u njoj vidi nešto što treba kriti. To je bilo 1984. godine.
Sama Dži se udala u devetnaestoj i rodila Ližu u dvadesetoj, ali to su
bila druga vremena, kako je Dži volela da kaže. Muž joj je vrlo mlad
poginuo u saobraćajnoj nesreći - i danas se pitam je li bio pijan pošto
Dži često pominje da je pio - i nikad se više nije udavala.
Nekad sam mislila da bi za Dži sve bilo drugačije da joj muž - naš
deda - nije poginuo. Gotovo čitav joj se život svodi na to da nekako
sastavi kraj s krajem: da ima hranu na stolu, da plati račune, da
otplati dugove u koje stalno zapada. Da je imala partnera da joj u
svemu pomogne - da donosi kući još jednu platu, da sa njom žali kad
joj je ćerka jedinica umrla - možda bi njen život, a i naš, bio bolji.
Ipak ovakva dokona razmišljanja puka su sentimentalnost jer Dži i
dan-danas tvrdi da od muškaraca nema nikakve koristi: u njima vidi
samo prepreke na svom putu, smetnje koje su samo povremeno
potrebne da bi se ljudska vrsta produžila. Uopšte im ne veruje.
Izbegava ih kad god može.
Jedina korist od braka bilo je, čini se, to što je mogla da kaže da
je bila venčana kad joj je ćerka začeta - venčana, često jer govorila
bockajući prstom nekog nevidljivog u grudi. Uradila je sve kako
treba.
Kad joj je Liza saopštila da je trudna, Dži je stoga insistirala na
venčanju. Dži je tog Danijela Ficpatrika (tako je Dži večito govorila o
našem ocu, taj Danijel Ficpatrik) videla samo jednom pre toga, ali
tad ih je oboje posela na sofu i insistirala da odu kod našeg
sveštenika i ozvaniče svoju vezu. Naš je otac sam bio dete
samohrane majke, užasno neodgovorne: jedne fufe, kako je Dži
često govorila, koja nije bila venčana kad joj je sin začet, čime je, što
se čestitosti tiče, zauvek povučena granica između njih dve. A što je
prema Džiinom mišljenju bilo još gore, momak je bio oslobođen
plaćanja školarine. Zbog takvih radni narod plaća veću školarinu,
vajkala se Dži. A šta je majka našeg oca mislila o svemu tome - o
bebi, braku, o samoj Dži - to se više ne zna. Ne sećam se zapravo
da sam je ikad upoznala. Nije došla na sahranu naše majke, što je
uvreda koju joj Dži dok je živa neće oprostiti.
 Po Džiinoj priči - i jedinoj verziji događaja koju sam čula - Liza i
Danijel, naši roditelji, venčali su se jedne srede po podne u Crkvi
Svetog Spasitelja na maloj ceremoniji, a Dži i đakon su bili svedoci.
Onda je Dži primila Dena u svoju kuću i ćerki i novopečenom zetu
dala srednju spavaću sobu, uzimajući kiriju onda kad je mladi bračni
par mogao da je plati. Ostatku porodice polako je javljala tu vest,
visoko dignute glave, prkosno.
Ja sam se rodila posle pet meseci. Kejsi godinu i po posle toga.
A posle četiri godine majka nam je umrla.

Još mogu da prizovem neke uspomene iz tih godina između mog

rođenja i smrti moje majke, samo ako uspem da primirim misli. To mi
danas sve ređe i ređe polazi za rukom. Ponekad tokom smene, dok
sedim u patrolnim kolima, setim se kako sam sedela pozadi u kolima
koja je moja majka vozila. U to doba nije bilo sedišta za decu. Nije
bilo ni pojasa. Majka je napred pevala.
To mi se s vremena na vreme dešava i kad priđem frižideru, bilo
kom frižideru, bilo kod kuće bilo na poslu: iskrsne mi slika moje
majke kako se, u Džiinoj kuhinji, žali Dži da je frižider prazan. Maje li,
dovikuje Dži iz druge sobe. Pa što ga ne napuniš?
Tu je i bazen. Nečiji bazen. Retko se odlazilo na bazen. Pa foaje
nekog bioskopa, mada nisam sigurna gde je bio. Danas su svi
bioskopi u Centralnom kvartu, a ostali su ili zatvoreni ili pretvoreni u
koncertne dvorane.
Sećam se mladosti moje majke, kako je ponekad i sama bila kao
dete, klinka, koža joj čista i glatka, kosa sjajna kao dečja kosica.
Sećam se i kako bi Dži smekšala u njenom prisustvu, kako bi se
umirila, kako bi za promenu prestala da se kreće. Smejala se i protiv
svoje volje, pokrivala rukom usta na ludorije svoje ćerke, vrtela
glavom u neverici. Skroz si luda. I ona je luda. Ovo je prava ludnica,
govorila je Dži gledajući u mene, ponosno se cereći. Dži je u to doba
bila nežnija, opčinjena svojom zabavnom, vetropirastom ćerkom, ne
sluteći kakva će je sudbina zadesiti, i nju i sve nas.
Još mi je teže da se prisećam uspomena koje mi naviru u mrklom
mraku moje spavaće sobe. Kad god mi je Tomas u neposrednoj
blizini, kad je njegova glavica tik uz mene, kad god mi je dovoljno
blizu da udišem miris njegove kože, tad mi - baš tad - blesne slika
moje majke kako leži kraj mene u mom krevetu iz detinjstva. Lice
moje majke, mlado lice, telo moje majke, mlado telo, prekriveno
crnom majicom s natpisom koji ne umem da pročitam. Ruke moje
majke oko mene. Zatvorene oči moje majke. Otvorena usta moje
majke. Njen dah slatkast dah životinje što pase travu. Imam četiri
godine i spustim joj ruku na obraz. Zdravo, kaže moja majka, pa mi
pribije usne uz obraz, govori mi u lice, a tu su i zubi i usne moje
majke. Moje dete, govorila je moja majka, iznova i iznova, reči koje
je izgovarala najčešće na svetu. Ako se baš potrudim, još mogu da
je čujem kako ih izgovara svojim visokim, veselim glasom, koji je
ponekad imao prizvuk iznenađenosti: da ona, Liza O’Brajen, uopšte
ima dete.

Ne sećam se ničega u vezi sa majčinom zavisnošću. Možda sam

potisnula ta sećanja; ili možda prosto nisam znala šta je to, šta to
znači, nisam prepoznavala znake zavisnosti niti njena obeležja. Moje
uspomene na majku su tople, nežne i još bolnije samim tim što su
srećne.
Slično tome, ne sećam se ni majčine smrti niti se sećam kad su
mi rekli da je umrla. Pamtim samo ono što je usledilo za tim: Dži
hoda po kući kao lav u kavezu čupajući kosu i kidajući majicu.
Dži se udara dlanom po glavi dok razgovara telefonom, pa se
grize za nadlanicu da priguši jecaj. Ljudi govore šapatom. Oblače
nam, Kejsi i meni, krute haljinice i hulahopke i premale cipelice. Skup
u crkvi: mali, diskretan. Dži srozana na klupi. Dži hvata Kejsi za ruku
da je utiša. Naš otac, s naše druge strane, beskoristan. Nem. Skup u
našoj kući. Snažan osećaj srama. Kolena i bedra i cipele i sakoi
odraslih. Šuštanje tkanine. Nema dece. Nema dalje braće i sestara.
Ne dovode ih. Duga zima. Odsutnost. Odsutnost. Ljudi nas
zaboravljaju, zaboravljaju da razgovaraju s nama. Ljudi zaboravljaju
da nas grle. Ljudi zaboravljaju da nas kupaju. Da nas hrane. A
potom: tragam za hranom. Hranim sebe. Hranim sestru. Pronalazim i
udišem miris stvari koje su ostale iza naše majke (njena crna majica
čiji natpis i dalje ne mogu da pročitam; posteljina na krevetu u sobi
naših roditelja, u kojoj je još spavao naš otac; poluprazna flaša soka
u frižideru; unutrašnjost njenih cipela) sve dok Dži nije jednom dobila
napad, pa ceo dan tražila i bacala njene stvari. Potom pronalazim i
udišem miris njenih četaka za kosu, zaturenih na dnu fioke.
Obmotavam majčine dlake oko prstiju dok mi jagodice ne pomodre.
Sve te uspomene već polako blede. Danas svaku od njih vrlo
retko izvlačim, pa pažljivo vraćam u njenu fioku. Štedim ih. Čuvam.
Svake godine bivaju sve tanje, bleđe, prolazna slast na jeziku. Ako
uspem da ih očuvam netaknute, kažem sebi, onda ću jednog dana
moći da ih prenesem Tomasu.

Kejsi je bila sasvim mala kad nam je majka umrla. Imala je dve
godine. Još je nosila pelene, koje joj često dugo nisu presvlačili.
Izgubljeno je tumarala je po kući, pela se stepenicama uz koje nije
smela se da se penje, predugo se skrivala u skučenim prostorima, u
ormarima, ispod kreveta. Otvarala je fioke s opasnim stvarima.
Volela je, činilo se, da bude na istoj visini sa odraslima, pa sam je
redovno zaticala kako sedi na pultu u kuhinji ili kupatilu: majušnu,
bez nadzora, samu. Imala je krpenu lutku koja se zvala Mafin i dve
cucle, nikad prane, koje je pažljivo skrivala u skrovištima gde niko
nije mogao da ih nađe. Kad su se obe cucle izgubile, to je bilo to: Dži
joj nije kupila nove, a Kejsi je posle danima plakala za njima, grčevito
šišajući prste i vazduh.
Nisam svesno donela odluku da počnem da se brinem o sestri.
Shvativši možda da se toga niko drugi neće latiti, prosto sam to
preuzela na sebe. U to vreme još je spavala u krevecu u mojoj sobi.
Ali nije joj dugo trebalo da nauči da izađe iz njega, pa je ubrzo to
počela da radi svake noći. Krišom, s veštinom i koordinacijom
pokreta starijeg deteta, Kejsi bi se kao pauk uzverala preko ograde
kreveca i dogegala se u moj krevet. Ja sam podsećala odrasle oko
nas kad treba da presvuku Kejsi. Ja sam na kraju naučila sestru da
ide na nošu. Ulogu njenog staratelja vrlo sam ozbiljno shvatila. To
sam breme ponosno nosila.
Kad je malo porasla, Kejsi je počela da me moli da joj pričam
priče o našoj majci. Svake noći u našem zajedničkom krevetu bila
sam Šeherezada i pričala joj o događajima koje sam pamtila ili ih
izmišljala. Sećaš se kad nas je povela na izlet na plažu, upitala bih
je, a Kejsi bi žustro zaklimala glavom. Sećaš se kako nam je kupila
sladoled, rekla bih. Sećaš se palačinki za doručak? Sećaš se kako
nam je čitala priče za laku noć? (Ironično je što se ta roditeljska
aktivnost vrlo često pominjala u knjigama koje smo same sebi čitale.)
Pričala sam joj sve te priče i štošta još. Lagala sam je. A Kejsi bi,
dok ih je slušala, napola sklopila oči kao mačka na suncu.
Sramota me je da priznam da mi je to što sam bila svojevrsni
čuvar porodične prošlosti davalo veliku nadmoć nad sestrom, oružje
koje sam upotrebila samo jednom. Bilo je to na kraju jednog
napornog dana i jedne duge rasprave, a Kejsi me je gnjavila zbog
nečeg, ne sećam se više zbog čega. Naposletku sam, u izlivu besa,
izrekla nešto strahotno, zbog čega sam smesta zažalila. Rekla mi je
da mene više voli, kazala sam sestri. To je do dana današnjeg
najgora laž koju sam ikad izrekla. Odmah sam to porekla, ali bilo je
prekasno. Njeno se majušno lice već iskrivilo i zajapurilo. Videla sam
kako otvara usta kao da će nešto reći. Umesto toga ispustila je krik.
Bio je to čist bol. Bio je to krik nekog mnogo starijeg, nekoga ko se
već previše toga nagledao. Čak i danas mogu da ga čujem ako se
potrudim.
B ilo je posle sahrane priče o tome da će nas otac odvesti da
živimo negde drugo. Ali izgleda da nikad nije imao dovoljno
novca ili volje da to ostvari, pa smo sve troje ostali tu, pod Džiinim
krovom.
To je bila greška.
Naš otac i Dži se nikad nisu slagali, a sad su se neprestano
svađali. Ponekad su se svađali zato što je Dži sumnjala da se naš
otac drogira u njenoj kući - verujem da se, što se toga tiče, Dži nije
varala - ali češće zbog toga što je kasnio s kirijom. Ja još pamtim
neke od tih svađa, ali Kejsi ih se ne seća, kako mi je rekla kad smo
poslednji put razgovarale.
Ubrzo je tenzija među njima postala nepodnošljiva i naš se otac
iselio. Naprasno smo postale Džiina odgovornost. A Dži zbog toga
uopšte nije bila srećna. Mislila sam da sam završila sa ovim, često
nam je govorila, najčešće kad bi Kejsi napravila neku glupost. Kad
zamislim njeno lice, najviše pamtim to da su joj oči uvek bile negde
drugo: nikad nije gledala u nas, već iznad nas ili pored nas,
letimično, onako kako gledaš u sunce. Kao odrasla sam se, u
trenucima dobre volje, pitala da li nas je uvek držala na distanci zato
što je ostala bez ćerke, koju je očito svim srcem volela. Nas dve smo
je sigurno večito podsećale i na Ližu i na našu sopstvenu smrtnost,
na potencijal koji imamo da joj zadamo još bola, još patnje.
Iako se činilo da je Dži stalno ljuta na nas, njena su osećanja
uglavnom bila usmerena na drugu stranu, prema našem ocu, prema
kome je osećala neverovatan, silan bes jer nije mogla da veruje
koliko je nisko padao samo da izbegne porodične obaveze. Znala
sam da sam ga prvi put videla, govorila nam je u monologu koji je
držala jednom mesečno, kad novac za izdržavanje dece ne bi stigao.
Rekla sam Lizi da u životu nisam videla mutnijeg tipa.
 Od Dži sam saznala još nešto o našem ocu. On ju je navukao na
to sranje, govorila je Dži - nikad direktno nama, već najčešće kad bi
razgovarala telefonom, dovoljno glasno da je mi sigurno čujemo. On
ju je upropastio.
Kad nam je majka umrla, taj Danijel Ficpatrik postao je on ili onaj.
Jedini on u našem životu, osim nekoliko ujaka i Boga. Kad smo ga
viđale, zvale smo ga tata, što mi je sad nezamislivo: kao da je to
neko drugi govorio. Čak i tad mi je bilo čudno da izgovorim tu reč
kad ga duže vreme ne bih videla. Ali i on je sebe tako nazivao. Ja
sam im tata, često je govorio Dži kao argument. A Dži bi mu na to
rekla: Onda se tako i ponašaj.
Naposletku je sasvim nestao. Nismo ga videle čitavu deceniju. A
onda kad sam imala dvadeset godina, jedan njegov nekadašnji
drugar kazao mi je usput da je umro, onako kako umiru svi u
severoistočnom delu Filadelfije. Onako kako je Kejsi umrla kad sam
je prvi put pronašla. I drugi put. I treći.
Mislio je da već znam za to, kazao je drug mog oca kad je video
moju reakciju.
Nisam znala.
Što se tiče naše majke, nakon što je umrla, Dži ju je vrlo retko
pominjala. Ali ponekad sam je hvatala kako gleda u školsku sliku
naše majke, nasmešenu i s razdeljkom među zubima - jedini njen
trag koji je ostao u kući, koji još živi na zidu dnevne sobe - znatno
duže nego što bi to radila da je znala da je neko gleda. Drugi put bi
mi se usred noći učinilo da čujem Dži kako plače: jezivo šuplje
tuljenje, grcav dečji plač, zvuk bezgraničnog bola. Danju, međutim,
Dži ničim nije pokazivala da oseća išta sem rezigniranosti i gorčine.
Donosila je loše odluke, govorila je Dži o našoj majci. Nemoj
slučajno da mi pravite ista sranja.

Nas dve smo tako bez roditelja rasle.

Dži je još bila mlada kad nam je majka umrla, imala je svega
četrdeset dve godine, ali nama se činilo da je mnogo starija. Radila
je neprestano, često i po više poslova: bavila se keteringom, radila u
prodavnici, čistila po kućama. Zimi je u njenoj kući večito bilo hladno.
Držala je temperaturu na trinaest stepeni, tek toliko da se cevi ne
smrznu i ne popucaju. Sedele smo u kući u jaknama i s kapama.
’Oćete vi da platite račun?, pitala bi nas kad bismo se požalile. Kuća
je delovala sablasno kad Dži nije bila tu: pripadala je njenoj porodici
još od 1923, kad ju je kupio njen deda Irac, pa je ostala njenom ocu,
pa njoj. Bila je to mala kuća u nizu sa dve etaže: hodnik sa tri
spavaće sobice i kupatilom gore na spratu, a dole u prizemlju, celom
dužinom kuće, dnevna soba, trpezarija i kuhinja, spojene, bez vrata.
Tu i tamo je bio poneki bedan prag, tek da označi navodne granice
prostorija.
Tamo-amo, tamo-amo, s kraja na kraj kuće šetale smo se, gotovo
uvek u tandemu. Ako je Kejsi bila gore, bila sam i ja; ako sam ja bila
dole, bila je i Kejsi. Mekejsi ili Kejmiki, tako nas je Dži često zvala. U
to vreme smo bile nerazdvojne, pratile smo jedna drugu kao senka,
jedna viša, mršavija i tamnokosa, druga mala, buckasta i plava.
Pisale smo poruke jedna drugoj i ostavljale ih u rančeve i džepove.
Otkrile smo da u jednom uglu naše sobe tapison može da se
odigne i pod njim smo pronašle labavu podnu dasku, a pod njom
šupljinu. Tu smo jedna drugoj ostavljale tajne poruke, stvarčice i
crteže. Smišljale smo detaljne planove kako ćemo živeti kad
porastemo, kad pobegnemo iz te kuće. Otići ću na koledž, mislila
sam ja, pa ću naći neki dobar, praktičan posao. Onda ću se udati,
roditi decu, pa se povući u penziju na neko toplo mesto, ali tek pošto
proputujem svet koliko god mogu. Kejsine želje su bile krajnje
nesputane. Pridružiće se nekom bendu, ponekad je govorila iako nije
svirala nijedan instrument. Biće glumica. Kuvarica. Manekenka.
Drugi put bi i ona pričala kako će ići na koledž, ali kad bih je pitala na
koji bi želela da ide, ona bi navodila koledže koje nije imala šanse da
ikad upiše, za koje je čula na televiziji, koledže za bogataše. Nisam
imala srca da joj rušim iluzije. Danas mislim da je možda trebalo to
da uradim.
Tih godina vodila sam računa o Kejsi kao roditelj i bezuspešno
pokušavala da je zaštitim od opasnosti. Kejsi je pak vodila računa o
meni kao drugarica, vukla me u društvo, gurala ka drugoj deci.
Noću bismo, u našem zajedničkom krevetu, pribile glave i
uhvatile se za ruke, isprepletane kose i ruke u obliku slova A, pa se
jadale jedna drugoj na muke u školi i nabrajale sve dečake koji nam
se sviđaju.
Sobu u dnu hodnika nastavile smo iz navike da delimo i kad smo
došle u tinejdžerske godine. Mogle smo u nekom trenutku da imamo
svaka svoju sobu pošto ih je u kući bilo tri. Ali srednja soba - mamina
soba, kako smo je zvale iako nam je mama odavno umrla - bila je
puna uspomena na nju i nijedna nije htela da je uzme. Uz to, u njoj je
često neko boravio, neki ujak u prolazu ili rođak kome je bio
potreban privremeni smeštaj i koji je bio rad da plaća Dži neku
bednu mesečnu kiriju. Jedno kratko vreme i sama Dži je u njoj
boravila, kad je u njenoj sobi palo okno nakon što je sklonila klima-
uređaj s prozora. Umesto da plati nekome da joj to popravi, ona je
samo preko otvora nalepila najlon, zatvorila vrata sobe, pa i njih
oblepila, ali je u decembru iz te sobe tukla takva promaja da smo svi
hodali po kući ogrnuti ćebetom kao togom.
Č uvanje dece bilo je za Dži gorući problem. U školi Hanover nije
bilo produženog boravka, pa se našla u škripcu.
Dži je naposletku čula za besplatan program u blizini koji je vodio
Policijski atletski savez, pa nas je tamo upisala. Tamo smo - u dve
velike sale pune odjeka i najednom spoljnom terenu oko kog smo se
otimali - igrali fudbal, odbojku i košarku dok nas je pozornica Rouz
Zalecki, jedna visoka žena koja je u mlađim danima i sama bila
istaknut sportista, podsticala sa strane terena. Tamo su nas uporno
opominjali da idemo u školu, da apstiniramo i da se klonimo droge i
alkohola. (Prilično često navraćali su i bivši zatvorenici da nam utuve
te poruke u glavu i živo nam ih dočaraju slajdovima, posle čega smo
dobijali keks i limunadu.)
Svaki policajac u toj ustanovi bio je autoritativan, zabavan i blag,
što je bila vrlo lepa kombinacija i prijatna promena u odnosu na
većinu odraslih u našim životima, kraj kojih smo uglavnom morali da
ćutimo. Svako dete imalo je svog omiljenog policajca, mentora, pa
se često moglo videti kako manja grupa dece prati svog idola idući
za njim poput pačića. Kejsina miljenica bila je pozornica Olmud,
jedna sitna žena večito zbunjenog lica sa sjajnim bespoštednim
smislom za humor - dobrodušno uperenim na budale oko nje, na
budalastost sveta, na budalaštine dece - zbog kojeg su se svi u
njenoj blizini valjali od smeha. Kejsi je skidala njene osobenosti,
način govora i bučan smeh, pa kod kuće pokušavala da je oponaša
dok je Dži ne bi opomenula da se smiri.
Moj miljenik je bio tiši.
Pozornik Klir je bio mlad kad je došao u PAS, imao je dvadeset
sedam godina, ali meni se tad činilo da su to baš zrele godine,
sasvim solidne godine, godine koje podrazumevaju odgovornost.
Već je imao malog sina, o kome je s ljubavlju govorio, ali nije nosio
burmu niti je ikad pominjao ženu ili devojku. Pozornik Klir bi
opruženih i skrštenih nogu sedeo u ćošku velike prostorije nalik
kantini u kojoj smo radili domaći i čitao knjigu. Povremeno bi bacio
pogled na svoje štićenike da se uveri da niko nikog ne ometa, pa
nastavio da čita. S vremena na vreme bi ustao da nas obiđe, nagnuo
bi se nad svako dete, pitao ga šta radi, pa mu ukazao na greške u
logici. Bio je stroži od ostalih policajaca. Manje šaljiv. Više zamišljen.
Kejsi se baš iz tih razloga nije sviđao.
Mene je, međutim, silovito privlačio. Pozornik Klir je, kao prvo,
pažljivo slušao svakoga ko mu se obraćao, gledao ga u oči i blago
klimao glavom da pokaže da razume. Kao drugo, bio je zgodan:
imao crnu zalizanu kosu i zulufe malčice duže od ostalih policajaca,
što je 1997. bilo u modi, i crne obrve koje bi svaki čas skupljao kad bi
čitao nešto što mu je bilo naročito zanimljivo. Bio je visok i lepo
građen i odisao je nečim starovremskim, kao da je došao iz nekog
drugog doba, iz nekog starog filma. Bio je izuzetno učtiv. Koristio je
izraze poput marljiv i transcendentan, a jednom mi je čak pridržao
vrata i rekao izvoli pruživši ruku i blago pognuvši glavu, što je meni
tad bilo nezamislivo galantno. Svakog dana sedala sam za sto sve
bliže njemu dok se na kraju nisam našla tik ispred njega. Nikad mu
se nisam obraćala, samo sam radila domaći sasvim tiho i ozbiljno u
nadi da će jednog dana primetiti moju posvećenost i pohvaliti me.
Naposletku jeste.
Bilo je to jednog dana kad nas je učio da igramo šah. Imala sam
četrnaest godina i bila u najčudnijoj fazi: uglavnom sam ćutala, patila
se s bubuljicama, retko se tuširala, oblačila u ofucanu odeću, uvek ili
preveliku ili premalu, poklonjenu ili kupljenu u prodavnici polovne
robe.
Ipak, iako sam bila nesigurna u sebe zbog svog izgleda, dičila
sam se svojom inteligencijom, koju sam potajno zamišljala kao nešto
što tiho čuči u meni, kao usnulog zmaja koji čuva blago koje mi niko,
pa ni Dži, ne može uzeti. Oružje koje ću jednog dana upotrebiti da
nas obe spasem, i sebe i sestru.
Tog dana sam bila u potpunosti usredsređena na svaku partiju i
krajem popodneva sam ostala među poslednjih četvoro na
šahovskom turniru koji je pozornik Klir na brzu ruku upriličio. Ubrzo
se oko nas sjatila gomila da nas gleda, a u njoj je bio i on. Bila sam
svesna njegovog prisustva iako je stajao iza mene, izvan mog
vidokruga: osećala sam njegovu veličinu, njegovu visinu. Osećala
sam kako diše. Dobila sam partiju.
- Lepo - rekao mi je, a ja sam se sva skupila od miline, pa se
ispravila ne rekavši ništa.
Potom sam odigrala poslednju partiju, s jednim starijim dečakom
koji je bio drugi finalista.
Dečko je bio dobar; igrao je šah godinama. Dobio me je očas
posla.
Ali pozornik Klir je podbočeno stao i dugo se zagledao u mene,
čak i kad su svi otišli. Pocrvenela sam od njegovog pogleda. Nisam
dizala glavu.
Polako je ispravio mog oborenog kralja, pa kleknuo pored
dugačkog trpezarijskog stola za kojim sam i dalje sedela.
- Mikaela, jesi li ikad pre igrala šah? - tiho me je upitao. Uvek me
je tako oslovljavao, što mi se takođe dopadalo kod njega. Dži mi je
nadenula nadimak Miki, koji je meni oduvek bio nekako nedostojan,
ali se ipak primio. U uspomenama koje na nju čuvam, i majka me je
uvek oslovljavala punim imenom.
Odmahnula sam glavom. Ne. Nisam mogla da beknem.
Klimnuo je glavom. - Zadivljujuće - rekao je.

Uzeo je da me podučava. Svakog popodneva posvećivao mi je

dvadeset minuta i učio me najpre raznim otvaranjima, a potom i
strategijama igre.
- Ti si vrlo pametna - pohvalio me je. - Kako ti ide u školi?
Slegnula sam ramenima. Ponovo sam pocrvenela. U blizini
pozornika Klira večito sam bila zajapurena, krv mi je silovito kolala
telom podsećajući me da sam živa.
- Dobro - rekla sam.
- Onda se potrudi da budeš još bolja - rekao je.
Ispričao mi je kako ga je otac, koji je takođe bio policajac, naučio
da igra šah. - Umro je mlad - kazao je pozornik Klir.
- Imao sam osam godina - rekao je povukavši piona napred, pa
ga vrativši.
 Ja sam ga na to pogledala, pa brzo spustila pogled na tablu.
Dakle, zna, pomislila sam.
Počeo je da mi donosi i knjige da ih čitam. Ispočetka detektivske
romane i istinite krimi-priče. Sve knjige koje je njegov otac voleo.
Hladnokrvno ubistvo. Rejmonda Čendlera, Agatu Kristi, Dašijela
Hameta. Pričao mi je i o filmovima: omiljen mu je bio Serpiko, ali je
voleo i Kuma (svi kažu da je drugi deo najbolji, kazao mi je, ali je to
zapravo prvi deo) i Dobre momke, kao i starije filmove. Malteškog
sokola (bolji je čak od knjige, kazao je), Kazablanku i sve Hičkokove
trilere.
Pročitala sam sve knjige i pogledala sve filmove koje mi je
preporučio. Odvezla sam se metroom do Tauer rekordsa na Brod
stritu i od teško zarađenog novca od čuvanja dece kupila diskove
njegova dva omiljena benda, Floging Moli i Dropkik Marfiz. Opisao ih
je kao irske bendove i ja sam očekivala da će muzika biti puna frula i
bubnjeva, pa sam se iznenadila kad sam ih pustila i čula neke ljude
kako se dernjaju uz agresivne gitare. Ipak, ostajala sam budna do
kasno noću i slušala te pesme na diskmenu, čitala uz baterijsku
lampu knjige koje mi je pominjao, sedela u dnevnoj sobi na kauču i
gledala filmske klasike na televiziji.
- Kako ti se dopalo? - pitao me je pozornik Klir za sve što bi mi
preporučio. A ja sam mu uvek govorila da mi se mnogo dopalo, čak i
kad nije.

Želeo je da bude detektiv. I biće jednog dana, rekao je, ali tražio je
da ga, dok mu je sin mali, pošalju u PAS kako bi imao redovno radno
vreme. Nekoliko puta je doveo dečaka kod nas. Zvao se Gabrijel,
imao je tad četiri ili pet godina, bio minijaturna slika i prilika svog oca,
crnokos i štrkljast, članci su mu virili pod prekratkim nogavicama.
Otac bi ga uzeo u naručje i nosao ga okolo sav ponosan upoznajući
ga sa svima. Iracionalno i protiv svoje volje, sa zavišću sam gledala
oca i sina. Nisam bila sigurna šta želim, ali sam znala da je to
nekako povezano s njima dvojicom.
Onda je pozornik Klir spustio dečaka pred mene.
- Ovo je moja prijateljica Mikaela - rekao je sinu. Polako sam
pogledala u dečakovog oca, oduševljena, a te su mi reči posle
danima odzvanjale u glavi. Moja prijateljica. Moja prijateljica. Moja
prijateljica.
N ažalost, negde u to vreme Kejsi je počela da upada u ozbiljne
probleme. Danas me uznemirava pomisao da je to možda,
direktno ili indirektno, bilo povezano s mojom preokupiranošću. Zato
što sam pre nego što je pozornik Klir ušao u moj život bila u
potpunosti posvećena svojoj sestri: pomagala sam joj oko domaćih
zadataka; savetovala je u vezi s problemima u ponašanju - bar u
vezi sa onima o kojima sam nešto znala - i kako da bolje komunicira
sa Dži; ujutru sam joj češljala i sređivala kosu, uveče nam obema
spremala užinu za sutra. Kejsi mi je zauzvrat otkrivala delove sebe
koje nije pokazivala drugima: pričala mi je o sitnim nepravdama koje
su joj svakog dana činjene u školi, o dubokoj tuzi koja bi je nekad
preplavila s takvom silinom da bi bila ubeđena da nikad neće proći.
Ali kad sam se zbližila s pozornikom Klirom, postala sam,
pretpostavljam, zamišljena i daleka, usmerila i pogled i misli na
drugu stranu.
Kejsi se na to povukla u sebe. Sa trinaest godina počela je
redovno da propušta PAS-ov program. Dži bi javili telefonom kad
god bi Kejsi izostala, pa je ona neko vreme bezuspešno pokušavala
da je kažnjava, ali kazne su se samo gomilale jedna na drugu i Dži je
naposletku digla ruke od toga. Dovoljno je valjda velika da vodi
računa o sebi, kazala je Dži sumnjičavo. Ja sam tad već imala
petnaest godina, a nekoliko godina pre toga Dži je i meni ponudila
istu tu mogućnost koju je sad imala Kejsi - da se sama zanimam
posle škole ili, još bolje, da nađem stalan posao. Ja sam, međutim,
odabrala da učestvujem u PAS-ovom tinejdžerskom programu, da
podučavam i nadzirem mlađe učenike.
Ovo nikad nikome ne bih priznala, ali motiv za tu moju odluku bila
je želja da ostanem uz pozornika Klira.
U prvoj godini srednje škole Kejsi je gotovo svako popodne
provodila s grupom drugarica kojima je predvodnica bila Pola
Malroni.
Već su je odvlačile od škole. Oblačile su se uglavnom u crno,
pušile su, farbale kosu i slušale bendove kao što su Grin dej i
Samting korporet - a Kejsi je odvrtala tu muziku do daske kad Dži
nije bila kod kuće da je u tome spreči iako je ja nisam podnosila, iako
mi je smetala da učim. Počela je i da puši, i cigarete i marihuanu,
koje je krila u onoj rupi u podu u našoj sobi - na mestu koje smo
nekad koristile u sasvim bezazlene svrhe.
Meni je to bilo kao šamar.
Jasno se sećam kad sam tu prvi put pronašla tablete. Bilo ih je
možda šest, malih plavih, u kesici sa zatvaračem. Neverovatno, ali
sećam se da sam, kad sam uzela kesicu, osetila izvesno olakšanje
kad sam videla da su tablete izgleda profesionalno napravljene, da s
jedne strane imaju dva jasno otisnuta slova, a s druge neki broj, da
su pravilnog oblika i izgledaju bezazleno.
Kad sam pitala Kejsi za njih, uzela je da me umiruje: to je, kazala
mi je, samo ekstra jak paracetamol. Tata jednog dečka po imenu Albi
dobio je taj lek na recept. Mnogi su ga očevi u našem kraju uzimali:
bili su građevinski radnici ili bivši lučki radnici ili već neki fizički
radnici koji su celog života izlagali telo velikim naporima, pa su imali
istrošene kosti i mišiće uvrnute u bolne kvrge i čvoruge. To je bile
dvehiljadite. Oksikontin je postojao već pet godina i doktori su ga
naveliko prepisivali, a pacijenti drage volje uzimali. Nije navodno
izazivao zavisnost poput opioida ranije generacije, te stoga još niko
nije znao da treba da ga se plaši. Šta će ti to uopšte, sećam se da
sam pitala Kejsi, a ona mi je rekla ne znam, zabave radi.
Nije mi, međutim, rekla da oni to šmrču.
Druga aktivnost koju je Kejsi u to vreme počela da upražnjava
bila je seks. To sam saznala iz druge ruke, kad sam slučajno čula
jednog okrutnog momka s druge godine kako se time hvali
drugarima. Kad sam pitala sestru za to, ona je samo slegla
ramenima i nonšalantno rekla da je kazao istinu.
Ja se u to doba nisam još ni poljubila.
Nas dve smo se polako sve više udaljavale jedna od druge. Bez
nje, moja usamljenost je postala nezamisliva, tihi šum, treća noga,
konzerva koju vučem za sobom kud god pođem. Kejsi mi je
nedostajala, nedostajalo mi je njeno prisustvo u kući. Krajnje
sebično, nedostajalo mi je to da me Kejsi odvlači u društvo. Da me
vodi na žurke. Da me vodi sa sobom kod svojih drugarica. Miki je
baš pre neki dan rekla, često je počinjala Kejsi kad je bila mlađa, pa
mi pripisala neku dosetku ili opasku koju je zapravo sama smislila.
Sad kad bi me videla u školi, samo bi mi klimnula glavom. Mnogo
češće uopšte nije dolazila u školu.
U nekoliko navrata sam, puna nade, ostavila sestri poruke u
našem skrovištu. Još dok sam to radila, znala sam da je to
detinjasto, ali nisam odustajala. Kratke poruke sa anegdotom od tog
dana, o Dži, o nekim našim rođacima koji su uradili nešto što me je
zasmejalo ili iznerviralo, pa sam to htela da joj kažem. Žudela sam
za time da me primeti, da mi se vrati, da preokrene sve i vrati se
onome u čemu smo u detinjstvu zajednički uživale.
Ali nisam dobila odgovor ni na jednu poruku koju sam joj ostavila.

U to doba Kejsi je obraćala pažnju na mene samo kad bih govorila o

pozorniku Kliru.
Nimalo joj se nije dopadao.
Pun je sebe, tako je govorila, a ponekad ga je zvala i
uobraženko, ali ja sam čak i tad znala da je razlog njenom
neodobravanju mračniji, da je u njemu osetila nešto što nije umela ili
nije htela da imenuje.
Joj, govorila bi Kejsi kad bih pričala o njemu ili o nečemu što on
voli, što sam prilično često radila. Zapravo, svaku drugu rečenicu
započinjala sam sa „pozornik Klir je rekao”. Dži i Kejsi su mi na kraju
izbacile tu frazu iz vokabulara time što su me bespoštedno karikirale,
pa sam se naposletku postidela. Moja opčinjenost njime dovela je do
toga da sestra i ja nakratko zamenimo uloge. Po prvi put u životu
činilo mi se da se Kejsi brine za mene, a ne ja za nju.
K ad se Kejsi sa šesnaest godina prvi put predozirala u onoj kući
punoj stranaca u Kenzingtonu, ja sam se pozorniku Kliru
obratila sa pomoć i savet.
Bilo je to u leto pre nego što ću poći u treći razred gimnazije.
Imala sam tad sedamnaest godina i nas dvoje smo već postali vrlo
bliski. Naši razgovori su postali mnogo dublji. Osim što mi je štošta
preporučivao i podučavao me svemu i svačemu, on mi je sad u
poverenju govorio o problemima sa kojima se sam suočavao kad je
bio mali, o problemima sa kojima se suočavao na poslu, o kolegama
koji mu prave problem, o problemima koje ima s porodicom. Njegova
se majka nažalost propila kad mu je otac umro, a nedavno je bila
pala i slomila kuk. Sestra mu je bila zabadalo i večito mu je delila
savete o njegovom životu. Ja sam ga pažljivo slušala, klimala
glavom i većinom ćutala. Nisam mu još mnogo pričala o svojoj
porodici. Tad sam još više volela da slušam nego da pričam. Njemu
se, za razliku od Dži, izgleda dopadalo to što sam ozbiljna,
promišljena. Često me je hvalio kako sam pametna, kako sam
pronicljiva, bistra.
Nedavno sam bila napredovala, od volontera u PAS-ovom
tinejdžerskom programu postala sam plaćeni instruktor u letnjem
programu za decu iz kraja - po čemu sam, kako sam govorila sebi,
bila ravna policajcima, bar na izvestan način. Uz još desetak
instruktora vodala sam decu iz jedne sobe u drugu, planirala
aktivnosti, preko volje trenirala decu u sportovima o kojima ni sama
nisam baš mnogo znala. Zapravo sam to vreme koristila da
razgovaram s pozornikom Klirom.
Dan posle pomenute epizode bila sam van sebe. Tumarala sam
po zgradi PAS-a bleda i odsutna, pitajući se da li je uopšte trebalo da
dođem. Možda je, pomislila sam, trebalo da ostanem kod kuće sa
Kejsi, koja je sad bila u teškom problemu sa Dži i koja je verovatno
krizirala.
Stajala sam u najvećoj prostoriji u PAS-u, obgrljena i zaneta u
misli, kad sam primetila kako me pozornik Klir gleda preko desetak
dugačkih stolova. Tog popodneva je u sali zavedena tišina zbog
preterane nediscipline i svoj deci je naloženo da čitaju ili crtaju u
tišini.
Tiho mi je prišao gledajući u decu koja su podigla glavu da vide
gde će i opominjući ih da se vrate svom zadatku.
Kad je došao do mene, upitno je nakrivio glavu. Pogledao me je
ispod lepih natuštenih obrva.
- Šta nije u redu, Mikaela? - upitao me je tako nežno da sam se
iznenadila.
Suze su mi neočekivano navrle na oči. Bilo je to prvi put posle
mnogo godina da me je neko to pitao. U meni se nešto otvorilo, neki
ponor žudnje koji nikad više neću moći sasvim da zatvorim. To mi je
u sećanje prizvalo majčine nežne ruke na mom licu.
- Hej - rekao je.
Piljila sam u pod. Dve vrele suze kliznule su mi niz lice i besno
sam ih otrla. Retko sam plakala, a naročito sam izbegavala da
plačem pred odraslima. Kad bismo se kao manje zaplakale, Dži nas
je često upozoravala da će nam dati razlog za plač. I ponekad je, pre
nego što smo postale veće od nje, i ostvarivala tu pretnju.
- Idi iza zgrade - rekao mi je pozornik Klir sasvim tiho, da ga niko
drugi ne čuje. - Ostani tamo - rekao je.

Tog dana je bilo trideset dva stepena. Iza zgrade su se nalazili

košarkaški teren sa klimavim tribinama i polusuvo polje na kome
smo igrali fudbal ili ragbi. Okolne ulice bile su puste. Nije bilo
prolaznika, nije bilo posmatrača, nije bilo prozora na zgradi. Muve su
mi lenjo letele oko glave i ja sam ih terala dok sam išla pozadi.
Pronašla sam jedno zasenjeno mesto i naslonila se na zid
ciglene zgrade u kojoj je bio smešten PAS. Srce mi je besomučno
tuklo. Nisam znala zašto.
Razmišljala sam o Kejsi: o bolničkom krevetu u koji su je smestili
kad je dovedena u Episkopalnu bolnicu. O tišini među nama. Ne
razumem ovo, rekla sam, a Kejsi je kazala: Znam da ne razumeš, i
to je bilo sve. Činilo se da je u bolovima. Oči su joj bile sklopljene.
Lice joj je bilo sasvim bledo. Onda su se vrata sobe naglo otvorila i
na njih je banula naša baba ledenog lica, stisnutih pesnica. Dži je
oduvek bila mršava žena puna neke nervozne energije, od onih ljudi
što nikad ne miruju. Tog dana, međutim, stajala je zastrašujuće
mirno kad se kroz stisnute zube šapatom obratila Kejsi.
- Otvori oči - kazala je. - Pogledaj me. Otvori oči jebemti!
Koji tren potom Kejsi ju je poslušala, začkiljila je odvraćajući
glavu od neonskog svetla nad njom.
Dži je sačekala da se Kejsi usredsredi na nju.
Onda je rekla: - Slušaj me. Već sam ovo jednom prošla s tvojom
majkom. Nikad više kroz to neću prolaziti.
Uperila je prst u Kejsi. Ščepala ju je za lakat i izvukla iz kreveta
bolno joj pritom otkinuvši braunilu iz ruke. Pošla sam za njima.
Nijedna od nas se nije zaustavila kad je sestra za nama povikala da
Kejsi još nije spremna da je otpuste iz bolnice.
Kod kuće, Dži joj je raspalila tešku šamarčinu, a Kejsi je onda
odjurila u našu sobu, zalupila vrata i zaključala ih.
Posle nekog vremena pošla sam gore, tiho pokucala na vrata i
iznova i iznova dozivala sestru - ali ona mi se nije javljala.

Cigle na zidu zgrade PAS-a bile su tako vrele da je neprijatno bilo

naslanjati se na njih, pa sam se ponovo uspravila. Bila sam leđima
okrenuta vratima na koja sam izašla, a kad sam čula kako se
otvaraju i tiho zatvaraju, nisam se okrenula. Napolju je bila teška
sparina. Znoj mi se pod majicom slivao niz telo. Gledala sam pravo
napred kad mi je pozornik Klir prišao. Osetila sam kako je zastao,
možda da razmisli. Čula sam ga kako diše. A onda me je iznenada
obgrlio. Ja sam još pre koju godinu dosegla svoju punu visinu i u
školi je bilo malo momaka koji su me toliko nadvisivali kao on. Toliko
je bio viši od mene da mi je, kad me je zagrlio, spustio bradu na
teme.
Zatvorila sam oči. Osećala sam kako mu srce bije uz moja leđa.
Kad mi je majka umrla, dugo sam sanjala jedan isti san: u njemu me
je neka osoba bez lica držala u naručju - jednom me je rukom
obujmila oko leđa, a drugom ispod kolena, pa preplela prste, te sam
imala osećaj da sam zbijena u neku malu kutiju - i ljuljala me tako u
rukama. Godinama nisam to sanjala, ali još pamtim kako sam se
osećala kad god bih se probudila iz tog sna: utešeno, umireno,
uljuljkano.
Stojeći tako u zagrljaju Sajmona Klira, otvorila sam oči. To je on,
pomislila sam.
- Šta se desilo? - ponovo me je upitao Sajmon.
Ovog puta sam mu ispričala.
SADA
S a žaljenjem priznajem da mi treba prilično vremena da se
priberem posle razgovora sa Alonzom. Deset minuta sedim u
kolima, a onda sva rasejana krenem u obilazak svog rejona. Ljude
na ulici vidim kao u izmaglici. Malo-malo pa mi se učini da vidim
sestru, a onda ustanovim da to nije ona, da ta osoba uopšte ne liči
na nju. Iako je napolju vrlo hladno, spustim prozor da mi vazduh
hladi lice.
Iz centrale upućuju nekoliko poziva, ali kasnim da odgovorim na
njih.

E sad je dosta, naposletku kažem sebi, pa se zaustavim - prenaglo,

neka civilna kola iza mene uz škripu zakoče - i zapitam se kako bih
pristupila slučaju nestale osobe da sam detektiv.
Kolebljivo dotaknem MDT terminal pričvršćen za centralnu
konzolu. To je nešto nalik laptopu, a ja prilično dobro baratam
kompjuterima, ali ovi sistemi su užasno loši, a ponekad uopšte ne
rade. Ovaj što ga imam u dodeljenom vozilu danas radi, ali sasvim
sporo.
Potražiću Kejsino ime u bazi podataka PCIC-a.5
Ne bih to smela da radim: formalno, moramo da imamo opravdan
razlog da bismo pretraživali podatke o nekome, evidencija pristupa
pokazaće šta sam radila svakome koga to zanima, a ja ne volim da
tako kršim protokol - ali danas računam na to da to zapravo nikog ne
zanima. U našem distriktu niko za to nema vremena.
Ipak, srce mi brže zakuca dok kucam.
Ficpatrik, Kejsi Mari, ukucam. Datum rođenja: 16. 3. 1986.
Izađe mi kilometarski dug dosije hapšenja. Najranije hapšenje
koje vidim - prethodna su verovatno izbrisana iz evidencije pošto je
tad bila maloletna - jeste od pre trinaest godina, kad je Kejsi imala
osamnaest. Opijanje na javnom mestu. To mi sad deluje gotovo
bezazleno, gotovo smešno, ludorija koju mnogi imaju u dosijeu.
Međutim, Kejsi je ubrzo posle toga počela da upada u mnogo
ozbiljnije probleme. Hapšenje zbog posedovanja droge, hapšenje
zbog pokušaja nanošenja telesnih povreda (ako me pamćenje ne
vara, to ju je bivši momak koji ju je tukao prijavio policiji kad mu je
prvi put uzvratila). Pa onda prostituisanje, prostituisanje,
prostituisanje.
Prema evidenciji Kejsi je poslednji put uhapšena pre godinu i po
dana. Zbog sitne krađe. Osuđena je na zatvorsku kaznu od mesec
dana. To joj je bio treći boravak u zatvoru.
Nigde ne nalazim - a nadala sam se da hoću - nikakav trag da je
u skorije vreme privođena. Bilo kakav znak, zapravo, da je još živa.

Sledeći korak je sasvim prirodan. Svaki detektiv koji istražuje slučaj

nestale osobe razgovaraće naravno sa porodicom nestalog što pre
može.
Pa ipak, dok gledam telefon u ruci, u tome me sprečava isti onaj
mučni osećaj nelagode koji me obuzme svaki put kad pomislim da
stupim u kontakt sa O’Brajenovima.

Ovo je najprostije objašnjenje: ne vole me, a ni ja njih ne volim nešto

naročito. Čitavog života imala sam neprijatan osećaj da sam
nekakva crna ovca u porodici - kao i svako drugi, treba da kažem, ko
pokazuje znake da želi da bude koristan član društva. Samo se u
porodici O’Brajenovih podozrivo gleda na dete koje ima dobre ocene
u školi, koje voli da čita i koje kasnije reši da stupi u policiju. Nikako
ne želim da Tomas ikad iskusi to samotno osećanje izgnanika iz
svog plemena niti da O’Brajenovi - koji, osim što se bave sitnim
kriminalom, imaju sklonost ka rasizmu, kao i druge simpatične
predrasude - ikako utiču na njega. Stoga sam kad se rodio odlučila
da ga neću izlagati O’Brajenovima niti njihovoj čudnoj etici. To moje
pravilo nije striktno - povremeno viđamo nekog od njih kad jednom il’
dvaput godišnje odemo kod Dži, a povremeno i na ulici ili u radnji
naletimo na nekog O’Brajena i ja sam u tim prilikama uvek srdačna -
ali ih uglavnom izbegavam.
 Tomas još ne razume zašto. Ne želeći da ga uplašim ili da ga
zaspem informacijama koje on tako mali ne može da shvati, kazala
sam sinu da se sa porodicom retkom viđam ponajviše zbog svog
radnog vremena. Kako ne zna za bolji razlog od tog, on me često
pita za njih, traži da vidi one koje zna, traži da upozna ostale.
Jednom su, u njegovom poslednjem vrtiću, sva deca dobila zadatak
da nacrtaju porodično stablo. Kad mi je Tomas gotovo bez daha
zatražio slike raznih članova naše porodice, bila sam prinuđena da
mu priznam da ih nemam. On ih je stoga nacrtao onako kako je
zamišljao da izgledaju, tužna lica sa gustom kovrdžavom kosom na
glavi u raznoraznim bojama. Taj crtež i sad visi na zidu njegove
sobe.

Sedim u patrolnim kolima i pripremam se da prevaziđem ponos: da

pružim ruku svojoj familiji.
Najpre sastavljam spisak ljudi s kojima ću stupiti u kontakt. Ovog
puta vadim blokče, pronalazim prazan list na samom kraju i iscepim
ga. Na njemu zapišem sledeća imena:
Dži (ponovo)
Ešli (naša rođaka otprilike naših godina s kojom smo kao male
bile vrlo bliske)
Bobi (takođe rođak, manje simpatičan, koji i sam diluje i koji je
svojevremeno prodavao drogu Kejsi dok ga jednog dana nisam
našla i zapretila mu da ću ga uhapsiti i još štošta budem li ga ponovo
uhvatila da to radi)
Onda prelazim na ostale:
Marta Luis (u jednom trenutku Kejsina nadzornica za uslovnu
slobodu, mada verujem da joj je od tada dodeljen neko drugi)
Onda nekoliko poznanika iz kraja. Pa nekoliko naših drugara iz
kraja. Pa nekoliko njenih drugara iz osnovne škole. Pa nekoliko
njenih drugara iz srednje škole. Pa nekoliko njenih sadašnjih
prijatelja, koji su joj možda, ko bi ga znao, sad možda neprijatelji.
Nikad se ne zna.

Sedim u parkiranom patrolnom vozilu broj 2885 i pozivam sve,

jednog po jednog.
 Pozovem Dži: ne javlja se. A nije uključila ni telefonsku
sekretaricu. Kad smo bile mlađe, to je radila verovatno da bi izbegla
poverioce. Sad je ne uključuje iz navike, a verovatno i zbog blage
mizantropije. Ko hoće da me dobije, kaže Dži, nek bude uporan.
Pozovem Ešli. Ostavim joj poruku.
Pozovem Bobija. Ostavim mu poruku.
Pozovem Martu Luis. Ostavim joj poruku.
Naposletku mi sine da danas gotovo niko ne preslušava govornu
poštu, pa počnem svima da im šaljem poruke.
Jeste li se čuli skoro sa Kejsi?, otkucam. Nema je već neko
vreme, nestala je. Ako imate ikakve informacije, molim vas javite mi.
Gledam u telefon. Čekam.
Prva mi odgovara Marta Luis. Zdravo, Mik, žao mi je što to
čujem. Stvarno šteta. Raspitaću se.
Zatim moja rođaka Ešli. Nisam, žao mi je.
Nekoliko starih prijatelja odgovori mi da je nisu skoro videli.
Požele mi sreću. Pišu da im je žao.
Jedino mi Bobi uopšte ne odgovara. Ponovo pokušam da ga
dobijem, pa pošaljem Ešli poruku da proverim imam li ispravan broj.
To je taj, odgovara ona.
Onda mi iznenada nešto padne na pamet. Danas je ponedeljak,
dvadeseti novembar - što znači da je u četvrtak Dan zahvalnosti.

Kad sam bila mala, Džiina porodica, O’Brajenovi, svake godine se

okupljala tom prilikom. Dok sam bila mlađa, Dan zahvalnosti se
proslavljao kod tete Lin, Džiine mlađe sestre. Danas proslavu obično
organizuje Linina ćerka Ešli, ali ja godinama već ne odlazim - i pre
nego što se Tomas rodio.
Večito imam jedan te isti izgovor što propuštam okupljanje
O’Brajenovi za Dan zahvalnosti: što moram da radim. Nikome nisam
rekla da sam, čak i onih godina kad sam mogla da uzmem slobodan
dan, uvek birala da radim zbog plate za prekovremeni rad.
Ove godine sam slobodna za Dan zahvalnosti, što je retkost.
Nameravala sam da ga provedem sama sa Tomasom. Htela sam da
kupim batat u konzervi, instant krompir-pire i pečeno pile. Htela sam
da stavim sveću nasred stola i ispričam svom sinu istinitu priču o
prvom Danu zahvalnosti, koju sam čula od gospođe Pauel, svoje
omiljene profesorke istorije iz gimnazije, i koja se znatno razlikuje od
verzije koja se obično uči u školi.
Ali sad mi padne na pamet da bih mogla da odem na proslavu
kod O’Brajenovih i da se tamo raspitam za Kejsi - tačnije, da se
raspitam za nju kod Bobija, koji mi još ne odgovara na poruke.
Ponovo pozovem Dži. Ovog puta se javi.
- Dži - kažem - ja sam, Miki. Je l’ ideš kod Ešli na Dan
zahvalnosti?
- Ne - kaže. - Radim.
- Ali ona organizuje proslavu?
- Tako kaže Lin - kaže Dži. - Zašto?
- Onako.
- Nije valjda da hoćeš da odeš? - kaže u neverici.
- Možda - kažem. - Nisam još sigurna.
Dži zastane.
- Ha! - uzvikne. - Ko bi rekao!
- Konačno sam slobodna za promenu - kažem. - To je sve.
- Nemoj još ništa da govoriš Ešli - kažem - za slučaj da ipak ne
stignem.
Pre nego što prekinem vezu, ponovo je pitam.
- Kejsi ti se nije javljala, jel? - pitam.
- Dođavola, Miki! - kaže Dži. - Znaš da ne razgovaram s njom.
Šta je s tobom?
- Ništa - kažem.

Ostatak dana provodim uzaludno zagledajući po ulicama u potrazi za

nekim s kim bih mogla da porazgovaram. Svaki čas proveravam
telefon. Uspevam da se javim na svega šačicu poziva, birajući one
za koje znam da će biti laki.
Kad se uveče vratim kući, Tomas kao da je zabrinut za mene.
Zapravo me i pita je li sve u redu.
Poželim da mu kažem da ništa nije u redu sem njega. Ti si mi
danas jedino zadovoljstvo u životu. Tvoje majušno prisustvo, tvoje
maleno budno lice, tvoja inteligencija koja neprestano raste, svaka
nova reč ili novi izraz koji ti uđu u rečnik, koje zapisujem, koje čuvam
kao zlato za tvoju budućnost. Bar imam tebe.
Ništa mu od toga ne kažem, naravno. Kažem mu: - Sve je u redu.
Zašto?
Ali po njegovom izrazu lica vidim da mi ne veruje.
- Tomase - kažem - da li bi voleo da Dan zahvalnosti provedeš
kod tete Ešli?
Tomas skoči na noge i dramatično skupi ruke na grudima. Šake
su mu dečačke, iskrzane zanoktice, jaki prsti, dlanovi što uvek mirišu
na zemlju čak i ako tog dana nije kopao po njoj.
- Baš sam je se uželeo! - kaže.
Nasmešim se i protiv volje. Mislim da smo Ešli poslednji put videli
pre dve godine, kod Dži, kad je navratila za Božić; stoga sumnjam
da je se Tomas uopšte seća. Zna za nju zbog onog nacrtanog
porodičnog stabla što mu visi na zidu, preko kojeg ponekad prelazi
prstom izgovarajući svako ime. Zna da je teta Ešli udata za čika
Rona i da je majka njegovih rođaka Džeremija, Čelsi, Patrika i
Dominika. Njena majka je, i to zna, teta Lin.
Tomas sad pobednički diže ruke uvis i pita me koliko još dana do
tada ima.

Stavim ga u krevet. Onih nedelja kad dolazim kući na vreme da ga

spremim za spavanje, naša je rutina uvek ista: kupanje, čitanje,
krevet. Često posećujemo lokalnu biblioteku - najpre u Port
Ričmondu, a sad u Bensalemu. Svi bibliotekari znaju Tomasa po
imenu. Svake nedelje odaberemo hrpu knjiga u kojima ćemo
zajedno uživati i svake večeri puštam Tomasa da odabere koliko god
knjiga hoće da ih pročitamo. Onda zajedno čitamo reči i opisujemo
slike, izmišljamo razna scenarija, nagađamo šta će se sledeće desiti.
Onih nedelja kad sam u drugoj smeni, Betani stavlja Tomasa na
spavanje, a čini mi se da mu ona ne čita mnogo, ako mu uopšte i
čita.
Kad ga ušuškam u krevet, ostanem još malo u njegovoj
polumračnoj, spokojnoj sobi i razmišljam kako bi bilo lepo da mogu
da spustim glavu kraj njegove, na njegov jastuk, da tu utonem u san
makar nakratko.
 Ali imam posla, pa ustanem, poljubim sina u čelo i tiho zatvorim
vrata za sobom.

U dnevnoj sobi otvorim laptop - jedan stari Sajmonov, koji mi je

poklonio pre mnogo godina kad je sebi kupio nov - pa otvorim
pretraživač.
Oduvek sam imala otpor prema „društvenim mrežama”. Ne volim
da neprestano budem u vezi ni sa kim, a kamoli s faktički
nepoznatim svetom, s ljudima iz moje prošlosti s kojima nemam
razloga da ostanem u vezi. Ali znam da ih Kejsi često koristi - ili ih je
bar nekad koristila. Stoga ukucam „fejsbuk” u pretraživač, kliknem na
link i pokušam tamo da je nađem.
I nađem je: Kejsi Mari. Na glavnoj slici na toj stranici moja sestra
ima cvet u ruci i smeši se. Kosa joj izgleda isto kako je izgledala kad
sam je poslednji put videla na ulici, pa je slika po svoj prilici
skorašnja.
Ne očekujem da ću bogzna šta naći na samoj stranici. Ne mogu
da zamislim da je svakodnevno ažuriranje Fejsbuk stranice visoko
na listi Kejsinih prioriteta. Ali iznenadim se kad na njenoj stranici
pronađem mnoštvo postova. Većina su slike pasa i mačaka. Ima i
slika beba. Nepoznatih beba, pretpostavljam. Pojedini su naklapanje
o odanosti, pretvaranju, ili izdaji koje su, reklo bi se, pisali drugi u
svrhu masovnog marketinga. (Dok ih čitam, iznova uviđam koliko
malo danas znam o svojoj sestri.)
Pojedine je pisala sama Kejsi. Ti su mi važni i njih pažljivo
iščitavam u potrazi za nekim tragovima.
Ako iz prve ne uspeš... stoji u jednom od prošlog leta.
Ima li neko posao za mene??
Hoću da gledam Odred otpisanih!
Ritin sladoled!!! (Tu je i slika na kojoj se Kejsi smeši sa
sladoledom u čaši u ruci.)
Volim ljubav, piše u postu od avgusta. Uz njega je okačena i slika
na kojoj je Kejsi s nekim muškarcem koga ne prepoznajem, s nekim
mršavim belcem kratke kose i istetoviranih podlaktica. Njih dvoje
stoje pred ogledalom. On ju je zagrlio.
 Tagovala ga je na slici: Konor Dok Famizol. Neko je ispod
napisao: Doco, fino izgledaš.
Začkiljim se u njega. Kliknem na njegovo ime. Za razliku od
Kejsine, njegova stranica je privatna. Pomislim da mu pošaljem
zahtev za prijateljstvo, pa se predomislim.
Potražim Konor Famizol na Guglu, ali ne dobijem nijedan
rezultat. Sutra kad se vratim u policijska kola, potražiću njegovo ime
u bazi PCIC-a.
Na kraju se vratim na Kejsinu stranicu.
Post na vrhu stranice, od dvadeset osmog oktobra, ostavila je
neka Šila Mekgvajer.
Kejs, javi se, piše.
Ispod njega nema komentara. U stvari, izgleda da je Kejsi
poslednju objavu napisala pre mesec dana, drugog oktobra. Radim
nešto što me plaši.
Kliknem na poruke. I po prvi put posle pet godina kontaktiram sa
sestrom.
Kejsi, napišem, brinem se za tebe. Gde si?
S utradan ujutru Betani za promenu stigne ranije. Odnedavno
sam počela da podmićujem Tomasa da me ujutru bez scena
pusti da odem: dajem mu po jednu nalepnicu, a kad ih sakupi deset,
dobiće bojanku po svom izboru. Stoga i ja stignem ranije na posao i
odem u svlačionicu. Brišem cipele papirnim ubrusom kad mi pažnju
privuče nešto sa malog televizora okačenog u ćošku sobe.
„Talas nasilja u Kenzingtonu”, ozbiljno kaže spiker, a ja se
pridignem.
Priča je izgleda konačno stigla do medija. Da su se ona ubistva
desila u Centralnom kvartu, za prvo bismo čuli još pre mesec dana.
U svlačionici je još samo jedna policajka, mlada žena koja je
nedavno počela da radi. Upravo je završila treću smenu. Ne sećam
se kako se zove.
„Dosad su pronađene četiri mrtve žene za koje se prvobitno
verovalo su se predozirale. Policija, međutim, na osnovu novih
informacija ispituje da li su ipak u pitanju ubistva.”
Četiri.
Znam samo za tri: ona žena koju smo našli na pruzi, još
neidentifikovana; sedamnaestogodišnja Kejti Konvej; i
osamnaestogodišnja patronažna sestra Anabel Kastiljo.
Sednem na drvenu klupu između ormarića. Čekam zatvorivši oči i
odjednom zamislim svoj život jasno podeljen: pre ovog trenutka i
posle njega. Tako se osećam svaki put kad dobijem neku lošu vest.
Vreme se uspori kad ljudi udahnu pošto kažu „moram nešto da ti
kažem”.
Navode njihova imena, počevši od Kejti Konvej. Intervjuišu njenu
majku, rastrojenu, izbezumljenu, sasvim sigurno pijanu. Vrlo sporo
govori. Bila je dobra devojka, kaže majka za Kejti. Uvek je bila dobro
dete.
 Čekam bez daha. Nemoguće da je to Kejsi, pomislim. Nemoguće
je, neko bi mi sigurno rekao. Ne pričam o njoj na poslu, ali ako ništa
drugo, nosimo isto prezime, očevo Ficpatrik. Proverim telefon. Niko
me nije zvao.
Spiker potom prelazi na Anabel Kastiljo, patronažnu sestru, pa na
neidentifikovanu ženu koju smo Edi Laferti i ja našli na pruzi. Njenu
sliku naravno nemaju. Ali ja je još jasno vidim pred očima. Svake
noći pre nego što zaspim, vidim je kad sklopim oči.
Znam da će sad razgovor preći na četvrtu žrtvu, na onu za koju
još nisam čula. Vid mi se muti, isprva polako, a onda brzo.
„Jutros je”, kaže spiker, „u Kenzingtonu pronađena i četvrta žrtva,
moguće povezana sa ostalima. Identifikovana je, kaže policija, ali
neće objaviti njeno ime pre nego što obaveste porodicu/'
- Jesi li dobro? - pita me koleginica u svlačionici i ja klimnem
glavom, ali to nije istina.

Kad sam bila mala, imala sam epizode. Jedan doktor mi je jednom
rekao da su to „napadi panike”, mada ja prezirem taj izraz. Tad sam,
tokom nekoliko minuta ili sati, mislila da ću umreti, brojala sam svaki
otkucaj srca ubeđena da mi je to poslednji. Godinama nisam imala te
epizode, još od srednje škole, ali sad odjednom, u svlačionici,
prepoznajem znake da sledi jedna takva. Rubovi sveta se smrače.
Imam osećaj da ne vidim, kao da moj um ne može više da pojmi
informacije koje prima preko očiju. Pokušavam da usporim disanje.
N arednik Ahern, rumen i ravnodušan, stoji nada mnom. Kraj
njega je ona mlada policajka. Plavokosa je i sitne građe. Polako
mi prosipa vodu na čelo.
- Mama mi je rekla da se ovako radi - kaže nova naredniku
Ahernu.
- Ona radi u hitnoj pomoći - naglašava.
Preplavi me stid. Imam osećaj kao da je otkrivena neka tajna o
meni. Otrem vodu sa čela. Prenaglo pokušavam da se pridignem, da
se nasmejem, da okrenem na šalu ono što mi se desilo. Ali ugledam
sebe u ogledalu i vidim da mi je lice sivo, smrknuto i jezivo. Opet mi
se zavrti u glavi.

Narednik Ahern insistira da uzmem slobodan dan uprkos mojim

tvrdnjama da sam dobro. U njegovoj smo kancelariji. Sedim na stolici
naspram njega i teram sebe da se osećam bolje.
- Ne možeš da mi padaš u nesvest na poslu - kaže. - Idi kući i
odmori se.
Da padam u nesvest. Ponižavajući izraz koji mi Ahern izgleda sa
uživanjem upućuje. Da li on to prikriva smešak? Zamislim ga kako
prepričava epizodu na brifingu i stresem se.
Onda se priberem i ustanem sa stolice. Međutim, pre nego što
odem, skupim hrabrost i pitam ga.
- Čula sam da su našli još jedan leš u distriktu - kažem.
Pogleda me. - Samo jedan? - on će na to. - Blago nama.
- Nije predoziranje - kažem. - Našli su neku ženu, isto zadavljenu.
Ahern ne govori ništa.
- Javili su na vestima - kažem.
Klimne glavom.
- Imamo li opis? - pitam ga.
Uzdahne. - Zašto, Miki? - pita.
 - Samo sam se pitala da li je znam. Mislim, da je nisam možda
privodila.
Uzme telefon. Potraži nešto. Naglas mi čita.
- Kristina Voker, kako piše u njenoj ličnoj karti. Afroamerikanka,
stara dvadeset godina, visoka sto šezdeset dva centimetra, teška
šezdeset osam kilograma.
Nije Kejsi.
Nečija druga Kejsi.
- Hvala - kažem Ahernu.
Zagledam se kroz njegov prozor u hrastove kojima je lišće već
gotovo sasvim opalo. Sećam se kako sam na nekom kursu u
srednjoj školi učila da je Pensilvanija većinom pod apalačkim
hrastovim šumama, što mi je tad bilo čudno pošto sam reč apalački
povezivala s jugom, a Pensilvanija sa severom.
- Miki - kaže Ahern, a ja tek tad shvatim da predugo tu stojim.
- Jesi li sigurna da nisi skoro razgovarala s Trumanom? - pita me.
Ne odgovorim odmah.
Onda upitam: - Zašto?
Ponovo se osmehne, ali ne prijatno.
- U svlačionici si dozivala njegovo ime - kaže.
T ruman Doz.
Napolju uzmem telefon i otvorim njegov broj. Neko vreme
samo gledam u ekran, razmišljam o njegovom imenu, o tome koliko
sam ga puta u proteklih deset godina naglas izgovarala.
Truman Doz. Moj najvažniji mentor. Nekih godina moj jedini
prijatelja. Truman, sa kojim sam radila skoro deset godina. Truman,
koji me je naučio sve što znam o poslu: koji me je naučio da
poštovanje prema zajednici rađa poštovanje; koji se mrštio kad god
bi neko blatio ili vređao njegov distrikt; koji je uvek imao spremnu reč
utehe ili neku šalu kad bi to bilo potrebno, čak i usred hapšenja -
Truman, koji mi nedostaje svakog dana. U ovom trenutku njegov mi
je savet potrebniji više od svega.

Istina je da ga izbegavam.

Još odmalena imam jednu lošu naviku. Izbegavam ono što nikako ne
mogu da priznam, eskiviram sve od čega me je stid, bežim od toga
umesto da se sa tim suočim. U tom smislu sam kukavica.
U srednjoj školi mi je omiljena profesorka bila gospođa Pauel,
koja nam je predavala istoriju. Nije bila stara, mada se meni u to
doba činilo da jeste. Ostali je đaci nisu naročito voleli. Ona nije lako
ili jeftino pridobijala ljubav poput nekih profesora - ovde prvenstveno
mislim na mlade profesore belce koji su se i sami bavili sportom u
gimnaziji i šalili se s đacima kao da su im vršnjaci - ne. Gospođa
Pauel je bila drugačija. Imala je možda trideset pet godina,
Afroamerikanka, majka dvoje dece. Nosila je farmerke svakog dana,
i nosila je naočare, i uglavnom se nije trudila da bude zabavna, te se
stoga dopadala ozbiljnijim učenicima, a ona je tim učenicima
pristupala krajnje ozbiljno i njima se - to jest nama - u potpunosti
posvećivala. Sećam se da nam je dala svoj broj telefona, svoj kućni
broj, i kazala nam da je slobodno zovemo kad god nam je potrebna
pomoć. Iako sam tu ponudu iskoristila samo jednom, sviđalo mi se
da znam da imam tu mogućnost, da imam načina da dođem do bar
jedne odgovorne odrasle osobe van škole. To mi je ulivalo spokoj.
Gospođa Pauel nam je dve godine držala napredni kurs američke
istorije s naglaskom na istoriji Pensilvanije, ali učenici koji su obraćali
pažnju naučili su od nje mnogo više. Ja sam na njenim časovima
naučila osnove filozofije i debate, kao i razne zanimljivosti iz
geologije i dendrologije - njeno omiljeno drvo bilo je hrast, a sad je i
moje i Tomasovo - i slušala sam je kako nam usput govori o
nejednakoj raspodeli moći u ovoj zemlji koja je dovela
institucionalizovanim oblicima diskriminacije - mada je uvek vrlo
taktično pristupala tim temama, svesna da u dnu učionice sede deca
poljskog, irskog i italijanskog porekla koja bi joj, ako se požale
roditeljima, mogla zakomplikovati i život i rad.
Toliko sam bila posvećena gospođi Pauel i njenom učenju da
sam u jednom trenutku verovala da želim da pođem njenim stopama
i da i sama postanem profesor istorije. Čak i danas se pitam kakav bi
bio taj drugi život. Tomas je počeo da me zapitkuje zašto su razne
stvari onakve kakve jesu, a ja hvatam sebe kako lupam glavu,
pokušavam da se setim šta me je gospođa Pauel učila pre mnogo
godina - a kad to ne uspem, onda sama istražujem Tomasova
pitanja, pa mu odgovore iznesem na, nadam se, zanimljiv način,
kakva je bila i sama gospođa Pauel.
Hoću da kažem da sam toliko volela gospođu Pauel i sve čemu
me je učila i da sam joj se toliko divila da sam se ukopala kad sam
pre nekoliko godina ušla u supermarket u uniformi i naletela na nju.
Odavno je nisam bila videla. Poslednji put kad se čula sa mnom,
slala sam prijave na razne koledže.
Držala je kutiju zobenih pahuljica nad punim kolicima. Kosa joj je
bila prošarana sedima.
Zaustila je nešto da kaže. Osmotrila moju uniformu. (U trenu sam
se setila posebnog predavanja koje je posvetila nemirima u Los
Anđelesu i izraza na njenom licu dok nam je objašnjavala uzroke koji
su do njih doveli.) Oklevala je. Onda joj je pogled pao na pločicu sa
mojim imenom, M. Ficpatrik, što joj je potvrdilo istinu.
- Mikaela? - kazala je nesigurno. - Jesi li to ti?
Vreme je usporilo.
Poćutala sam, pa odgovorila: - Ne.
Kao što rekoh, kukavica sam. Nisam želela da se pravdam, da
branim svoje odluke. Nikad se pre nisam stidela što sam policajka. U
tom trenutku, iz razloga koje ni sama ne umem da objasnim, jesam.
Gospođa Pauel je zastala na trenutak kao da se koleba šta će.
Onda je rekla: - Pogrešila sam.
Ali u glasu sam joj čula nevericu.

Sad dok se na parkingu prisećam tog nedostojanstvenog trenutka, te

svoje karakterne slabosti, skupim hrabrost, ponovo podignem telefon
i pozovem Trumana.

Pet puta zvoni pre nego što se javi.

- Halo - kaže.
Ja odjednom ne znam kako da počnem.
- Mik? - upita on posle tren-dva.
- Ja sam.
Knedla mi je zapela u grlu i postidela sam se zbog toga.
Godinama nisam plakala, a posebno ne pred Trumanom. Otvorim
usta, a iz njih izađe neki jeziv prozukao zvuk. Nakašljem se. Osećaj
mine.
- Šta se dešava? - pita Truman.
- Jesi li u gužvi? - pitam.
- Nisam - kaže.
- Mogu li da svratim do tebe?
- Naravno - kaže.
Daje mi svoju novu adresu.
Pođem kod njega.
E vo kako se zbio napad. Bio je sasvim neočekivan i ničim
izazvan, osim ako motiv nije bio prosto naša uniforma i ono
čime se bavimo. Nekoliko trenutaka pre toga Truman i ja smo stajali
na ulici pored naših kola, jedno naspram drugog. U pozadini, iza
Trumana, videla sam da neko nailazi. Neki mladić. Na sebi je imao
laganu jaknu zakopčanu do grla, koja mu je delimično skrivala lice, i
kačket koji je natukao na čelo. Bio je hladan aprilski dan i njegova mi
odeća nije bila čudna, nije me uznemirila. Nosio je donji deo trenerke
i bejzbol palicu nehajno prebačenu preko ramena kao da se vraća
kući s treninga.
Nisam ga ni pogledala. Smejala sam se nečemu što je Truman
pričao, a i Truman se smejao.
U jednom glatkom pokretu, gotovo elegantnom, mladić je
zamahnuo metalnom palicom kad je prošao pored Trumana i
raspalio ga po desnom kolenu. Truman je pao. Mladić mu je jednako
brzo tad nagazio na isto to koleno, pa se dao u beg.
Verujem da sam povikala hej ili stoj ili ne mrdaj.
Ali ja sam se na to skroz oduzela: partner mi je ležao na zemlji i
previjao se od bolova, a meni su odjednom svi instinkti zakazali, što
mi se nije desilo još otkad sam bila početnica. Bilo mi je strašno što
ga vidim takvog: bez kontrole, u agoniji. On je uvek sve držao pod
kontrolom.
Kolebljivo sam pošla korak-dva - najpre u poteru za počiniocem,
a onda sam se vratila do Trumana ne želeći da ga ostavim bez
zaštite.
- Idi, Miki - kazao je Truman kroz stisnute zube i ja sam konačno
potrčala za mladićem koji mi se već gubio iz vida.
Zašao je za ugao. Pošla sam za njim.
Iza ugla me je dočekala cev malog pištolja - džepnog pištolja,
berete s drvenom drškom - a iza nje pogled mladića koji je napao
Trumana. Lice mu se sad uopšte nije videlo osim očiju, koje su bile
plave.
- Odjebi odavde - tiho je rekao mladić.
Poslušala sam ga bez oklevanja. Pošla sam nekoliko koraka
unazad, pa zamakla za zgradu teško dišući.
Pogledala sam udesno: Truman je bio na zemlji.
Provirila sam iza zgrade: počinilac je nestao.

Nisam imala udela u hapšenju tog mladića. Nesnosnih mesec dana

bio je na slobodi. Za to vreme Truman, koji je bio na bolovanju, imao
je prve dve operacije od nekoliko koje će uslediti. Kad je počinilac
naposletku uhvaćen, to nije bilo nikakvom mojom zaslugom, već
zato što su pronašli snimak sa sigurnosne kamere pred jednom
radnjom nekoliko ulica dalje koji im je otkrio lice poznatog
prestupnika.
Bilo mi je drago kad sam čula da je sklonjen sa ulice - i to na
dugo.
Njegovo me hapšenje ipak nije previše utešilo jer mi nimalo nije
ublažilo grižu savesti i stid. Uverena sam da sam izneverila svog
partnera time što nisam dovoljno brzo reagovala - što sam se
povukla po komandi dotične osobe.
Posetila sam Trumana samo jednom, u bolnici. Držala sam
oborenu glavu. Kratko sam izrazila žaljenje.
Nisam mogla da ga pogledam u oči.
T rumanova nova kuća je u Maunt Eriju. Nikad tamo nisam bila.
Nekoliko puta pogrešno skrenem, što me samo još više
unervozi.
Retko sam odlazila kod njega i dok je živeo u Ist Folsu - uz
nekoliko izuzetaka Truman i ja smo se viđali isključivo na poslu - ali
sam bar znala gde živi. Tokom godina sam odlazila po njega ili ga
odbacivala kući, a dva-tri puta dolazila i na neke proslave. Na
proslavu mature njegovih ćerki, na rođendan njegove žene i tome
slično. Ali Truman je onda pre dve godine usiljeno nehajno objavio
da se razvodi od Šile posle skoro dvadeset godina braka i da se
iseljava iz kuće. Devojke su sad otišle na koledž, rekao je, pa nema
više potrebe da se on i Šila prave da ih nešto veže. Da sam ga
pritisla, verujem da bi mi priznao da je razvod bio njena ideja, a ne
njegova - u to su me uverili izvesna potištenost, neobična ukočenost
njegovog lica, kao i to što bi se godinama unazad sav ozario kad bi
pričao o njoj - ali ja nikad nisam zapitkivala Trumana o detaljima
njegovog privatnog života koje mi sam nije pominjao, a on mi je
uzvraćao na isti način. (To je, verujem, jedan od glavnih razloga što
smo se uvek dobro slagali.)
Maunt Eri je jedan od delova grada koje ne poznajem dobro. Dok
sam odrastala, severozapadni deo grada mi je bio sasvim druga
država u odnosu na severoistočni. Severozapad ima svojih
problema, nekoliko džepova s visokom stopom kriminala, ali u okviru
njenih granica su i ogromne kamene vile sa dugim kamenim
zidovima i usatalasanim travnjacima, kuće po kojima je Filadelfija
bila poznata u vreme kad je pomen njenog imena prizivao u misli
Ketrin Hepbern, a ne statistiku o zločinima. Većinu toga što znam o
Severozapadnoj Filadelfiji naučila sam od gospođe Pauel: isprva je
to bila naseobina koju je osnovalo dvadeset nemačkih porodica,
doseljenika, i koja je prikladno nazvana Džermantaun.6
Napokon pronađem Trumanovu ulicu. Skrenem u nju.
Kuća spolja izgleda vrlo ljupko: zasebna je, odvojena od
susednih uskim pojasom trave sa obe strane. Uska je, ali je, čini se,
dugačka, ima mali travnjak koji se strmo spušta do ulice, ima
ljuljašku na tremu i kolski prilaz sa strane. Na njemu je parkiran
Trumanov auto. Ima sasvim dovoljno mesta i za moja kola, ali
oklevam, pa se parkiram na ulici.
Truman otvori vrata još dok se penjem uz stepenice. Na koledžu
je trčao kros-kantri, a posle toga maratone. Njegov je otac bio na
Jamajci atletska zvezda i takmičio se po svetu, a onda je emigrirao u
Sjedinjene Države, okačio patike o klin, magistrirao i nažalost
premlad umro. Pre toga je, međutim, preneo sinu sve što je znao o
brzini i izdržljivosti, a na Trumanu se još vide znaci njegove atletske
karijere: visok je i mršav i žilav. Uvek hoda na prstima kao da se
sprema za skok. Mnogo sam ga puta videla kako se daje u trk za
nekim počiniocem i gotovo da bi mi ga bilo žao. Begunac ne bi
napravio ni pet koraka, a Truman bi ga već oborio na zemlju. Danas
nosi ortozu na desnoj nozi, preko farmerki. Pitam se hoće li ikad više
trčati.
Samo mi klimne glavom u znak pozdrava.

U kući je mirno, zidovi su svetli, sve je nemoguće uredno. I

prethodna kuća mu je bila uredna, ali su se u njoj ipak videli tragovi
porodičnog života - štitnici za potkolenice u predsoblju, nažvrljane
poruke na tabli. Ovde stari radijator premazan debelim slojem bele
boje zauzima prostor kod jednog unutrašnjeg zida. Jedna lampa
obasjava ugao inače mračne sobe. Kuća je senovita, spreda ima
natkriven trem, a sa strane nema prozore. Kao da je odjednom i sam
to primetio, Truman odlazi do ćoška i pali glavno svetlo. Posvuda su
ugrađene police za knjige, što je savršeno za njega. Glavna tema
naših razgovora bila je uvek šta čitamo. Truman je, za razliku od
mene, odrastao u skladnoj porodici punoj ljubavi; ali bio je stidljivi
jedinac i imao je govornu manu, koju je kasnije ispravio, zbog koje
su ga večito ismevali kad bi pričao. Knjige su mu stoga bile najbolji
prijatelji. Danas mu jedna otvorena stoji na stočiću u dnevnoj sobi:
Umeće ratovanja Sun Cua. Pre godinu dana možda bih ga i
zadirkivala zbog toga, pitala ga s kim planira da ratuje. Sad je tišina
među nama gusta, opipljiva.
- Kako si? - pitam ga.
- Prilično dobro - kaže.
Stoji bez namere da sedne, a ni mene ne nudi da sednem.
Još na sebi imam uniformu koju sam obukla u svlačionici, a sad
žalim što sam ostavila opasač u kolima. Bez njega ne znam šta ću s
rukama. Počešem se po čelu.
- Kako ti je koleno? - pitam ga.
- Dobro - kaže. Pogleda ga. Ispravi.
Pokažem na sobu, na kuću.
- Lepo ti je - kažem.
- Hvala.
- I, šta radiš? - pitam ga.
- Sve i svašta - kaže. - Sređujem baštu iza kuće. Čitam. Sad sam
zadrugar.
Ne znam šta je to. Ne pitam.
- Jedan od vlasnika zadružne prodavnice - kaže Truman
pročitavši mi misli. To je jedna od stvari zbog kojih me je stalno
zafrkavao: to što ponekad neću da priznam rupe u znanju.
- Jesu ti devojke dobro? - pitam. Na stočiću stoji mala uramljena
porodična slika, snimljena kad su mu ćerke bile male.
Primećujem da je na njoj i Šila, njegova bivša žena. Zbog toga mi
je neprijatno. Nedostojanstveno je. Možda je usamljen. Možda mu
nedostaje. Ne želim da razmišljam o tome.
- Jesu - kaže Truman, a ja ne znam šta posle toga da kažem.
- Čaj? - pita on naposletku.

Pođem za njim u kuhinju: novija je od ostatka kuće, renovirana je.

Možda ju je, pomišljam, sam renovirao. Oduvek je imao vešte ruke.
Truman redovno uči nešto novo. Pre nego što će zadobiti povredu,
kupio je i popravio stari nikon foto-aparat.
Stojim i gledam ga kako mi okrenut leđima radi, uzima praznu
kesicu iz kutije, pa u nju sipa kašičicu čaja.
Lakše mi je da razmišljam kad me ne gleda.
 Nakašljem se.
- Šta je bilo, Miki? - pita Truman ne okrećući se.
- Dugujem ti izvinjenje - kažem. Te su reči preglasne za tu
prostoriju. Previše zvanične. Često u takvim stvarima loše
procenjujem.
Truman zastane, samo na trenutak, a onda nastavi da sipa vrelu
vodu u čajnik.
- Zbog čega? - pita.
- Trebalo je da ga uhvatim - kažem.
- Nisam dovoljno brzo reagovala - kažem. - Ustuknula sam. Ali
Truman zavrti glavom.
- Ne, Miki - kaže.
- Ne?
- Izvinjavaš se za pogrešnu stvar - kaže. Okrene se ka meni. Ne
mogu da ga gledam u oči.
Čekam.
- Pobegao je - kaže Truman. - Dešava se. I meni se to bezbroj
puta desilo.
Pogleda u mene, pa u čaj.
- Trebalo je ranije da navratiš - kaže. - Eto, za to treba da se
izviniš.
- Ali povukla sam se - kažem.
- Drago mi je što jesi - kaže Truman. - Što da te upucaju?
Preživeo sam.
Poćutim.
- Trebalo je ranije da navratim - kažem.
- Izvini - kažem.
Truman klimne glavom. Atmosfera u sobi se promeni. Truman
sipa čaj.
- Vraćaš li se? - pitam ga.
To pitanje zvuči kao vapaj.
Truman ima pedeset dve godine. Izgleda kao da ima četrdesetak.
Ima ono opušteno, smireno držanje koje mu je nekako očuvalo
mladolikost. Tek sam pre neku godinu saznala koliko godina ima, na
proslavi njegovog pedesetog rođendana koju su mu organizovale
kolege. Zbog svojih godina mogao bi da se povuče ako hoće. Već bi
dobio penziju.
Ali on samo slegne ramenima.
- Možda hoću - kaže. - A možda i neću. Moram o svačemu da
razmislim. Svet je čudan.
Konačno se okrene i zagleda se u mene.
- Znam da nisi došla samo da mi se izviniš - kaže.
Ne poričem. Oborim pogled.
- Zašto si još došla? - pita me.
K ad mu sve ispričam, Truman ode do vrata što iz kuhinje vode
napolje. Zagleda se u svoju baštu usnulu pred zimu.
- Koliko je prošlo otkad se neko čuo ili video s njom? - pita.
- Pola Malroni kaže da ima mesec dana. Ali nisam sigurna da ima
tačan pojam o vremenu.
- Dobro - kaže Truman. Na licu mu je izraz koji sam već viđala:
onaj koji mu se javi pre nego što će krenuti u akciju, jurnuti za
beguncem. Napet izraz.
- Znaš li išta više od toga? - pita.
- Znam da je poslednji put bila aktivna na Fejsbuku drugog
oktobra - kažem mu. - Moguće je i da se zabavlja s nekim Dokom.
Videla sam na njenoj Fejsbuk stranici tipa sa tim imenom.
Truman me skeptično pogleda. - Dok - kaže.
- Znam - kažem. - Znaš nekog sa tim nadimkom u Kenzingtonu?
Truman se zamisli. Onda odmahne glavom.
- A Konora Famizola? - pitam. - Mislim da mu je to pravo ime.
- Kako se to piše? - pita Truman. A ja čujem kako mu se u glas
uvlači šaljiv prizvuk. Smešak.
Preko volje mu spelujem prezime. F-A-M-I-S-A-L-L. Mrzim kad ne
kapiram foru. Trauma iz detinjstva.
- Mik - kaže Truman - jesi li to videla na Fejsbuku!
Klimnem glavom.
Truman se sad smeje. - Fam is all, Miki - kaže. - Porodica je sve.
Zbog načina na koji to kaže - s blagim osmehom, s blagim
pogledom - ono stezanje u grudima mi prestane. Kao da je neko
samo pritisnuo dugme. I odjednom se i ja smejem.
- Dobro, Trumane - kažem. - Dobro, pametniji si od mene,
kapiram.
Sad se Truman uozbilji.
- Jesi li prijavila njen nestanak? - pita Truman.
 - Nisam - kažem.
- Zašto nisi?
Oklevam. Istina je da se stidim. To je moja stvar. Ne želim da
svako zna.
- Pogledaće njen dosije i gurnuće prijavu na dno gomile - kažem.
- Podnesi prijavu, Mik - kaže. - Hoćeš da kažem Majku DiPaolu?
DiPaolo je njegov drugar iz Krvnih delikata, zajedno su odrasli u
Džunijati. Za razliku od mene, Truman ima prijatelje u policiji,
saveznike. Uvek me Truman u sve uvodi, pokazuje mi kako da
dobijem ono što mi treba.
Ali ja na to odmahnem glavom.
- Onda reci Ahernu - kaže Truman.
Namrštim se. Nakostrešim se na samu pomisao da kažem
naredniku Ahernu išta o svom ličnom životu. Naročito posle jutrošnje
epizode. Nikako ne želim da pogrešno pomisli da doživljavam
nekakav slom.
- Trumane - kažem - ako ja ne mogu da je nađem, ko može?
A to je istina: patrolni policajci su oči. Više nego detektivi, i
svakako više nego narednici, vodnici ili poručnici. Na ulicama
Kenzingtona patrolni policajci su ti kojima se porodice obraćaju da im
nađu nestalu decu. Mi smo ti kojima se deca obraćaju da im nađemo
nestale majke.
Truman slegne ramenima. - Znam, Mik - kaže. - Ali ipak mu reci.
Ne može da škodi.
- Hoću - kažem.
Možda lažem. Nisam sigurna.
- Lažeš - kaže Truman.
Nasmešim se.
Truman se zagleda u pod.
- Mislim da znam koga mogu da pitam za tog Doka - kaže.
- Koga? - pitam.
- Nije važno. Najpre da proverim jesam li u pravu. Možemo odatle
da počnemo - kaže Truman.
- Mi? - pitam.
- Imam slobodnog vremena - kaže pogledavši u ortozu.
Ali znam da ima još jedan razlog.
Truman kao i ja voli dobre slučajeve.
P okušam da poslušam Trumanov savet. Stvarno.
Ahern ne voli da ga iko gnjavi pre brifinga, ali ujutru dođem
rano na posao i svejedno mu tiho pokucam na vrata.
Iznervirano podigne glavu. Izraz lica mu se malo promeni kad vidi
mene. Zapravo se nasmeši.
- Ficpatrikova - kaže. - Kako si?
- Odlično - kažem. - Sasvim dobro. Nisam sigurna šta se desilo
juče. Mislim da sam bila dehidrirana.
- Pa šta si radila? Lumpovala prethodne noći?
- Tako nešto - kažem. Poželim da dodam: Ja i moj
četverogodišnji sin. Ali ne bi me iznenadilo da je narednik Ahern
zaboravio da uopšte imam sina.
- Uplašila si me - kaže. - Je l’ ti se to i pre dešavalo?
- Nikad - kažem tek malčice slagavši.
- Dobro - kaže. Spusti pogled na dokumenta. Onda me opet
pogleda. - Još nešto? - pita.
- Htela sam da popričam s vama nakratko, ako mogu - kažem.
- Sasvim kratko - kaže. - Brifing je za pet minuta. Imam posla
preko glave.
- Dobro - kažem. - Radi se o tome...
Odjednom kao da mi se oduzme jezik. Nikad nisam znala kako
da ispričam Kejsinu priču, a još manje kako to brzo da uradim.
- Znate šta? Poslaću vam imejl - kažem.
Narednik Ahern me ravnodušno gleda. - Kako hoćeš - kaže.
Laknulo mu je.
Dok izlazim iz njegove kancelarije, znam da to neću uraditi.

Celog jutra sam uznemirena. Mozak mi uporno šalje telu signale:

Nešto ne valja. Nešto ne valja. Nešto ne valja. Podsvesno očekujem
da nam dispečer javi da je pronađen još jedan leš. I negde očekujem
da taj leš bude Kejsin. Zapravo kad razmišljam o Kejsi, teško mi je
da je ne zamišljam mrtvu: toliko sam je puta videla na ivici smrti.
Štrecnem se stoga svaki put kad radio zakrči. Malo ga utišam.
Dobra stvar je što je danas napolju ledeno, a to znači manje
aktivnosti. Svratim u Alonzovu radnju na kafu. Listam časopis kod
štanda s novinama, odugovlačim, ali nigde ne vidim ni traga od Kejsi
ili Pole.
Iz nekog razloga Alonzo je ugasio muziku, pa se na trenutak
prepustim i uživam u spokoju koji vlada u radnji: čuje se samo
zujanje neonki, brujanje frižidera, mjaukanje mačka Romera.
Unutra je tako tiho da odskočim kad mi zazvoni mobilni telefon.
Pogledam ko me zove pre nego što se javim. Truman je.
- Radiš? - pita me.
- Da.
- Čuj - kaže - evo me na uglu Kenzingtonske i Alegejnija. Tu sam
s nekim ko kaže da zna Doka.
Kažem mu da stižem za deset minuta i molim se da ne dobijem
nikakav poziv od dispečera.

Kad stignem na ugao Kenzingtonske i Alegejnija, Truman skroz

ležerno stoji na trotoaru s kafom u ruci. Posmatram ga nekoliko
trenutaka. Žene u prolazu zastanu da popričaju s njim - bez sumnje
mu se nude. Truman je zgodan čovek i znam da ga ljudi često
zadirkuju kako ga žene vole - što je tema koju uporno izbegava - ali
mene nikad nije zanimalo kako izgleda. Oduvek sam u njemu videla
prvenstveno poštovanog učitelja. I oduvek sam pomno vodila računa
o tome da nikome ne dajem povoda da pomisli da smo Truman i ja
išta drugo do partneri u poslu. Ipak, kad god su muško i žensko
partneri, neizbežno je da se o njima pronese poneka detinjasta priča
i sa žaljenjem kažem da je to i sa nama bio slučaj iako je Truman
godinama bio u braku.
U stvari, bar sam u jednoj prilici čula kako se zezaju na naš
račun. Verujem ipak da smo svojom profesionalnošću raspršili sve
besmislene sumnje da smo „u šemi”, da tako kažem.
Izađem iz kola i priđem mu. On podigne ruku u znak pozdrava,
pa bez reči pokaže glavom na jednu radnju koji ulaz dalje, a ja
pođem za njim.
Nad izlogom nema nikakve firme. To je neka svaštara od radnje:
u izlogu je sve od kuhinjskog posuđa, preko lutaka, pa do tapeta.
Pred tim stvarima nakrivo stoji mali prašnjavi natpis. Potrepštine,
piše kao da to sve objašnjava. Mora da sam hiljadu puta prošla
pored nje, ali je nekako nikad nisam primetila.
U radnji je toplo. Snažno gazim o mali otirač, otresam sa cipela
vlagu što se na njima nakupila. Rafovi u ovoj radnji su tako krcati
robom da se prolaz među njima jedva vidi. Napred za tezgom stoji
jedan starac sa zimskom kapom na glavi i čita knjigu. Ne diže
pogled.
- Evo je - kaže Truman.
Starac polako spusti knjigu. Oči su mu vlažne i prastare. Ruke
mu se blago tresu. Ne govori ništa.
- Kejsina sestra - kaže Truman. - Miki.
Starac me samo gleda neko vreme, a ja na kraju shvatim da
zapravo gleda u moju uniformu.
- Ne razgovaram s policijom - kaže starac. Ima sigurno
devedeset godina. U govoru mu se oseća sasvim blag naglasak.
Jamajčanski možda. Trumanov otac je bio Jamajčanin. Začkiljim u
Trumana.
- Ma hajde, gospodine Rajte - kaže Truman ubeđujući ga. - Pa
znate da sam i ja policajac.
Gospodin Rajt se zagleda u Trumana. - Ti si drugo - kaže mu
naposletku.
- Gospodin Rajt zna onog Doka - kaže mi Truman. - Zna svakog
iz kraja.
- Je li tako, gospodin Rajte? - pita ga Truman malo glasnije. Nije
ga ubedio.
Priđem mu, a on se ispravi i ukoči. Taj deo posla nikako ne volim:
uznemirenost na licima ljudi kad im priđem.
- Gospodine Rajte - kažem - žao mi je što nisam mogla da se
presvučem pre nego što sam došla kod vas. Tražim vam ličnu
uslugu, nešto što nema nikakve veze s mojim poslom. Znate li gde
mogu da nađem tog Doka?
Gospodin Rajt se nakratko zamisli.
 - Molim vas - kažem. - Svaka informacija će mi značiti.
- Ne želiš da ga nađeš - kaže gospodin Rajt. - To nije dobar
čovek.
Podiđu me žmarci. Ne sviđa mi se kako to zvuči, ali nisam
iznenađena. Kejsi se nikad nije zabavljala sa uzornim momcima.
Radiola mi iznenada zakrči i gospodin Rajt se napne. Isključim je
i pomolim se bogu da poziv nije hitan.
- Gospodine Rajte, tražim sestru - kažem. - Poslednja informacija
koju imam o njoj jeste da se zabavljala s tom osobom. Tako da
nažalost želim da ga nađem.
- Dobro - kaže. - Dobro. - Osvrne se levo, pa desno kao da
proverava da ga niko ne sluša. Onda se nagne ka meni. - Dođi oko
pola tri - kaže. - Obično je tad pozadi. Dođe da se ugreje.
- Pozadi? - pitam. Ali Truman već zahvaljuje gospodinu Rajtu i
odvlači me napolje.
- I dođi bez uniforme - kaže gospodin Rajt.
T ruman pođe sa mnom do patrolnih kola.
- Ko je bre... - počnem, ali Truman me ućutka dok ne uđemo.
- Vozi - kaže i ja krenem.
- To je rođak mog oca - kaže Truman malo potom.
Skeptično ga pogledam.
- Je li?
- Aha - kaže Truman.
- Gospodin Rajt je rođak tvog oca?
Truman se smeje. - Zvanični smo - kaže.
- Nisam znala da imaš rođaka koji drži radnju na Aveniji.
Truman slegne ramenima. Značenje je jasno: Mnogo toga o meni
ne znaš.
Vozimo se tako neko vreme. Počne da pada sneg, pa uključim
brisače.
- Šta ima pozadi? - pitam naposletku, a Truman uzdahne.
- Ostade među nama? - pita.
- Hoće.
- Pušta ljude da se tamo fiksaju.
Klimnem glavom. Ima takvih mesta u Kenzingtonu. Znam za
većinu. Jedini razlog što ne znam i za to po svoj prilici je taj što ga je
Truman štitio.
- On je dobar čovek - kaže Truman. - Stvarno jeste. Dva su mu
sina umrla od droge. Sad pod tezgom uvek drži nalokson i čiste igle.
Postavio je tamo i kameru da vidi šta se tamo dešava. Šepajući hita
pozadi i spasava neku budalu. Radi to za džabe. Niko mu ne plaća.
To je improvizovana soba za bezbedno injektiranje. To još nije
legalizovano u Filadelfiji, ali priča se da će uskoro biti. Pitam se da li i
Kejsi dolazi kod gospodina Rajta.
Prene me poziv dispečera: nasilje u kući, potrebna dva policajca.
Javim se.
 - Hoćeš sa mnom? - pitam Trumana kad završim razgovor, ali on
odmahne glavom.
- Na bolovanju sam, sećaš se? - pita. - Zvanično prikovan za
postelju. Ne sme niko da me vidi ovde.
- Šta ćeš sad da radiš?
Truman mi pokaže na jednu zgradu ispred nas. - Izaći ću tamo
kod biblioteke - kaže. - Kola su mi blizu. Zovi me, važi? Javi mi kako
ide.
Zastanem.
- Zar nećeš da ideš sa mnom? U radnju gospodina Rajta? - pitam
ga.
Pretpostavljam da sam negde u sebi verovala da hoće.
Truman odmahne glavom. - Bolje ne - kaže.
Truman očito primeti razočaranje na mom licu pošto kaže: - Miki,
možda ću ti kasnije trebati da ti nešto uradim. A bolje bi bilo da me
taj tip ne prepozna.
Istina. Klimnem glavom, pa ga ostavim kod biblioteke, kako je
tražio.
Gledam ga kako odlazim. I razmišljam o tome šta mi sve
nedostaje otkako ga nema: njegov srdačan smeh, dubok i zarazan,
koji se ponekad završava sa sss; i njegova smirenost kad se javlja
na poziv, koja i mene umiri; to kako voli svoju decu i ponosi se njima,
i njegovi saveti kad imam neke nedoumice o odgajanju; i njegova
briga za Tomasa, kome je s vremena na vreme kupovao pažljivo
birane poklone, mahom knjige; i njegova diskretnost, to što poštuje
svoju intimu, a i moju; i njegov prefinjen - snobovski, rekla sam mu -
ukus za hranu i piće, ona čuda što je kupovao u prodavnicama
zdrave hrane, kombuhu, kefir, alge, godži bobice; i kako me je blago
zadirkivao što se sama loše hranim i što sam tvrdoglava, kako mi je
govorio da sam „teška” i „čudna” - epiteti koje ne bih volela ni od
koga drugog da čujem. Ali kod Trumana sam osećala da on ceni te
osobine kod mene; imala sam osećaj da me razume onako kako me
je, da budem iskrena, samo Kejsi razumela kad smo kao male bile
saveznice.
Još ne mogu da se naviknem da vidim Trumana bez uniforme. U
njegovom kolebljivom hodu, u tome kako osmatra Aveniju i levo i
desno, iznenada vidim onog stidljivog dečaka kog mi je opisao kad
mi je pričao o svojoj prošlosti. „Bio sam povučen do svoje
dvadesete”, rekao mi je jednom.
A ja sam odvratila: „I ja isto.”
K ad dođem do kuće gde je prijavljeno nasilje u porodici, tamo
zateknem pozornicu Gloriju Piters. Situacija je trenutno mirna.
Ostavim Gloriju da pred kućom razgovara sa ženom koja je zvala
policiju, a ja uđem i odem u kuhinju kod počinioca, pijanog belca od
trideset i nešto godina. Strelja me očima.
- Gospodine, hoćete li da mi ispričate šta se ovde desilo? - pitam
ga.
Uvek sam vrlo učtiva prema ljudima koje ispitujem, čak i prema
najgorima. Takvo sam ponašanje naučila od Trumana i ustanovila
sam da je delotvorno.
Vidim, međutim, po njegovom zlobnom smešku da ovaj gospodin
neće hteti da sarađuje.
- Jok - kaže.
Go je do pasa. Skrstio je ruke na grudima. I on je verovatno
navučen na nešto, samo je sad zbog njegovog pijanstva teško
odrediti na kakvom je koktelu.
- Ne želite da date izjavu? - pitam ga, ali on se na to samo tiho
nasmeje. Zna kako funkcioniše sistem. Zna da ne treba da priča.
Hoće da se nasloni na kuhinjski pult, vlažan od nekog
prethodnog incidenta, ali ruka mu sklizne, pa izgubi ravnotežu.
Poleti, ali se zadrži.
Ima li dece?, zapitam se. Oslušnem. Čujem na spratu sasvim tiho
kretanje.
- Imate li dece? - pitam, ali on ćuti.
Posle ovoliko godina u poslu malo je ljudi koji mi unose nemir. Ali
ima nečeg u ovom čoveku što mi se uopšte ne sviđa. Izbegavam da
ga gledam u oči kao da je agresivni pas. Ne želim da se oseti
ugroženo. Merkam kuhinjske elemente, pitam se u kom stoje noževi
koje bi mogao da upotrebi kao oružje. Dovoljno je pijan da bih, ako
nasrne na mene, verovatno uspela da se izmaknem, možda čak i da
ga oborim.
Odjednom mi se učini poznat. Začkiljim u njega, pokušavam da
ga se setim.
- Znam li te? - pitam ga.
- Ne znam - kaže. - Znaš li me?
Čudan odgovor.
Možda sam ga samo viđala u kraju; to se često dešava. Zapravo,
većina lica koja vidim tokom svake smene deluje mi poznato.
Glorija Piters naposletku uđe u kuću i neupadljivo mi odmahne
glavom. Žena se izgleda predomislila i ne želi više da joj uhapsimo
muža.
- Ostani tu - kažem mu.
Već sam obišla kuću: nema sporednog ulaza, pa će morati da
prođe kraj nas ako pokuša da pobegne. Glorija i ja odemo u malu
dnevnu sobu i tiho razgovaramo.
- Ima li tragova na licu? - pitam, a Glorija kaže: - Čini mi se.
Crveno je. Još se ne vidi. Ali mislim da će sutra imati gadne modrice.
- Svejedno možemo da ga privedemo - kažem.
Ali bez fizičkih dokaza i bez izjave žrtve ne možemo baš mnogo
da uradimo.
Na kraju jedno dete na prstima siđe niz stepenice, pa kad nas
vidi, odjuri gore. Nije mnogo starije od Tomasa. To nam je dovoljno:
privešćemo ga. Prijavim se da ga odvedem u stanicu; pozornica
Piters može da ostane u kući i uveri se da je dete zbrinuto, ili deca,
da pozove možda Socijalnu službu da neko dođe i ispita stvar.
Kad muž uđe u moje vozilo, uopšte ne skreće pogled. Gleda
pravo u mene, a od njegovog jezivog praznog pogleda podilazi me
jeza.
Ćuti celim putem do stanice. Navikla sam na to: novajlije obično
pričaju ili besne ili plaču ili jadikuju nad nepravdom koja im se čini.
Veterani u krivično-pravnom sistemu znaju da treba da ćute. Kod
ovoga je drugačije samo to što imam osećaj da me posmatra,
osećam njegov pogled na zatiljku.
I protiv svoje volje pogledam ga u retrovizoru, samo jednom,
ponovo pokušavajući da se setim odakle ga znam. A onda vidim da
mi se smeška. Sva se naježim.

Moram da sačekam sa njim u pritvorskoj ćeliji dok ga ne zavedu.

Gledam u telefon i ne pričam s njim. On sve vreme pilji u mene i ne
skreće pogled.
Na kraju, kad ga povedu iz ćelije, progovori.
- Znaš - kaže - mislim da te znam.
- Je li? - kažem.
- Da - kaže. - Mislim da te znam.
Policajac koji ga odvodi upitno me pogleda pitajući se treba li da
odvuče tog idiota niz hodnik i skloni ga od mene.
- Podseti me - kažem. Pokušavam da izgovorim to sa
sarkazmom u glasu, ali to nažalost ispadne sasvim drugačije.
Čovek se ponovo smeška. Zove se Robert Malvi Mlađi.
Prethodno nije hteo da nam da ličnu kartu. Pozornica Piters je od
njegove žene saznala kako se zove.
Dugo ne progovara.
Onda kaže: - Ne da mi se.
I ne izgovori to do kraja, a onaj policajac ga snažno cimne za
lakat i odvede.
D obar policajac nikad ne sme da dozvoli sebi da ga svladaju
osećanja. Mora da teži da bude nepristrastan kao sudija,
suzdržan kao sveštenik. Stoga sam razočarana što mi je teško da se
otresem onog osećanja nelagode koji se uvukao u mene nakon
susreta sa Robertom Malvijem Mlađim. Njegovo lice, njegove vrlo
svetle oči, njegov osmeh pred očima su mi do kraja smene, u kojoj
ima više posla no što sam mislila da će ga biti kad sam videla
vremensku prognozu.
Kad je ovako hladno, ljudi obično ostaju kod kuće.
Nakon što odvedem Malvija u stanicu, javim se na poziv za
saobraćajnu nesreću na Spring Gardenu i tamo zateknem
povređenog biciklistu na zemlji i malu grupu ljudi koji su se okupili
oko njega.
Dan se nastavi u tom stilu. Sat vremena pre nego to treba da
odem kod gospodina Rajta, namerno sporije odgovaram na pozive.
U dva i petnaest parkiram se u jednoj uličici blizu Alonza, koju
ulicu dalje od radnje gospodina Rajta.
Dođi bez uniforme, samo mi je to kazao gospodin Rajt. Ali to nije
baš lako izvesti. Ne mogu usred smene da se vratim u stanicu i
presvučeni u civilnu odeću.
Rešim stoga da kupim nešto da obučem u jednoj radnji polovne
robe malo dalje niz ulicu.
Pre nego što izađem iz kola, razmišljam šta ću s radiolom i
oružjem. Ako ih ponesem, koja je poenta da se presvlačim u civilnu
odeću? Ako ostavim radiolu u kolima, postoji opasnost da propustim
nešto važno, neki hitan poziv, zbog čega bih upala u ozbiljan
problem. Nikad se, za sve godine rada u policiji, nisam odvajala od
radiole tokom smene.
Na kraju odlučim da je ostavim. Bez nekog logičnog razloga
stavim je u gepek. Prosto mi se čini da je tu bezbednija, ne vidi se.
Razgledam rafove u prodavnici polovne robe tragajući za bilo čim što
bih mogla da uzmem. Na jednom stalku vise ogromne crne majice
kraj crnih muških trenerki. Plivaću u tome, ali svejedno ih uzmem, pa
se vratim ulicom do Alonza i pitam ga mogu li u ve-ce.
- Naravno - kaže on kao i uvek. Kad izađem iz ve-cea obučena u
odeću koju sam maločas kupila - uniforma mi je u kesi koju sam
dobila u radnji - Alonzo me dvaput pogleda.
- Alonzo - kažem - izvini što te gnjavim, ali je l’ mogu da te
zamolim za jednu uslugu? Mogu li nakratko da ostavim ovu kesu kod
tebe?
- Naravno - opet će on.
Oklevam, a onda na tezgu spustim novčanicu od deset dolara.
On je gurne ka meni, ali ja je ne uzimam.
- Napojnica - kažem.

Napolju je minus osam. U svakom drugom kraju izgledala bih

sumanuto dok u majci trčim nekoliko blokova do radnje gospodina
Rajta. Ovde se niko i ne osvrne na mene.
Stignem kod gospodina Rajta u 2.40 i otvorim vrata zahvalna što
je unutra toplo. Zazvoni malo zvonce. Čini se da nikog nema.
Ćutke stojim neko vreme, a onda čujem kako se u dnu radnje
zatvaraju vrata.
Gospodin Rajt naposletku iskrsne iz prolaza među rafovima
izmičući se usput da zaobiđe hrpu hulahopa.
Pogleda me, ali ne progovara, a ja se na trenutak zapitam da li
me je uopšte prepoznao, da li me pamti od jutros.
On se polagano vrati do svog mesta za kasom i s mukom sedne
na visoku stolicu.
Konačno progovori. - Još nije ovde - samo to kaže.
- Dok? - pitam.
On će na to: - A šta misliš, o kome govorim?
- Dobro - kažem. Nisam više sigurna kako da nastavim.
Pogledam na sat. Sad je 2.50. Mogla bih, verujem, da ostanem
bez posla što sam ovde bez uniforme i bez radiole. Pitam se da li bih
mogla da kažem da se pokvarila ako do toga dođe.
 - Mogu li nešto da vas pitam? - obratim se gospodinu Rajtu.
- Možeš da me pitaš šta hoćeš - kaže gospodin Rajt. - Samo
možda ti neću odgovoriti.
Ali prvi put vidim kako mu oči igraju.
- Dolazi li taj čovek ovde svakog dana? Jeste li sigurni da...
Uto se vrata otvore, a gospodin Rajt izvije obrve i jedva primetno
pokaže mi bradom na čoveka koji je ušao u radnju.
Okrenem se.
Čovek je otprilike moje visine i mršav. Prepoznam ga sa slike
koju sam videla na Fejsbuku. Na sebi ima jarkonarandžastu jaknu,
zakopčanu do grla, i farmerke. Kosa mu je sad porasla do brade i
toliko je prljava da je teško utvrditi njenu prirodnu boju. Svetlosmeđa
po svoj prilici. Veoma je zgodan. Heroin svašta radi telu, ali može da
ga stanji, da mu smanji težinu, pa da mu istakne konture i crte lica u
odsustvu mesa. Svetle oči, vlažne oči, nalet krvi u lice koja mu
menja boju.
Čovek ne progovara, ali me iskosa gleda dok prilazi gospodinu
Rajtu za tezgom.
Onda se okrene.
- Čekaš? - kaže. Ne zna me. Hoće da odem iz radnje, pa da tek
onda obavi ono zbog čega je došao.
Čekam da vidim da li će nas gospodin Rajt upoznati, ali on se ne
meša.
- Ne, ne čekam - kažem. A potom: - Da nisi ti slučajno Dok?
- Nisam - kaže čovek.
- Nisi? - ponovim.
Obično sam bolja u ovome.
- Jok.
Čovek zuri u mene. Skrsti ruke na grudima. Lupka nogom po
podu da mi da do znanja da čeka.
- Dobro - kažem. - Samo mi ličiš na njega sa jedne slike.
Dok se promeškolji. - Kakve slike? - pita.
Malo-malo pa pogleda u gospodina Rajta. Ja trenutno stojim
između njega i ključa koji će ga odvesti do fiksa. Očito je da mu hitno
treba. Počne da se prebacuje s noge na nogu.
Promenim taktiku. - Čuj - kažem - tražim Kejsi Ficpatrik.
 Dok se konačno smiri i spusti ruku na tezgu.
- Ooooo - tiho kaže. - O! Ti si joj sestra?
Odjednom se setim koliko sam puta, kad smo bile mlađe, vadila
Kejsi sa mesta gde nije trebalo da bude. Svih ljudi koji su me
odmeravali kad bi me isto to pitali. I zapitam se da li sam donela
ispravnu odluku da to opet radim.
- Jesam - kažem.
To se ne može poreći. Uprkos drugim fizičkim razlikama, Kejsi i ja
imamo gotovo isto lice. Kad smo bile mlađe, ljudi su to stalno
komentarisali.
- Miki? - pita Dok.
- Da.
Gospodin Rajt ne diže pogled.
- Stalno je pričala o tebi - kaže, a mene na tren oblije hladan znoj.
To pričala mi zvuči kao da je umrla.
- Znaš li gde je ona? - pitam ga odjednom.
Odmahuje glavom. - Jok - kaže. - Ostavila me je pre nekol’ko
meseci. Nismo se otad čuli.
- Dakle jeste - kažem.
Pogleda me kao da sam idiot.
- Bili ste zajedno? - pitam.
- Jesmo - kaže. A potom: - Imam ovde neka posla. Javi mi ako
čuješ nešto o Kejsi.
- Hoćeš li da mi daš svoj broj? - pitam ga.
- Naravno - kaže. I da mi ga.
Odmah ga okrenem da proverim da li mi je dao tačan broj. Njemu
u džepu zazvoni telefon, začuje se melodija koja mi je poznata, neka
pesma koja je bila popularna kad sam bila mala. Nisam ni tad znala
kako se zove, a ne znam ni sad.
- U redu - kažem. - Hvala.
Pođem ka izlazu, a Dok me pozove: - Hej.
- Ti si pandur, jel? - pita me.
Oklevam. - Jesam - kažem.
On ćuti. I gospodin Rajt ćuti.
- Još nešto? - pitam.
- Jok - kaže Dok.
Ne skida pogled s mene dok ne izađem iz radnje.
D akle - kaže Truman na drugom kraju veze.
- Dakle - kažem.
Napola hodam, napola trčim u pravcu Alonzove radnje. Zadihana
sam. Sva se tresem i cvokoćem zubima od hladnoće. Levom rukom
sam se čvrsto obgrlila. Hoću da dođem do svoje radiole i svog
pištolja. Imam osećaj kao da sam decu ostavila: tako sam se
osećala kad ostavljala Tomasa kad sam se vratila na posao. Poželim
sad da mogu brzo da trčim.
- Šta se desilo? - pita.
Ispričam mu.
- Kako ti se čini? - pita Truman.
- Mislim da je neiskren - kažem nakon što promislim. - I
nepouzdan.
Truman ne odgovara.
- O čemu razmišljaš? - pitam ga.
- Verovatno si u pravu - kaže Truman. Okleva. Znam zašto: ako
se u potpunosti složi sa mnom, to baš nije dobro po Kejsi. - Mislim,
ko zna - dodaje.
- Hvala to još jednom na pomoći - kažem.
- Prekini - kaže Truman.
Vratim se kod Alonza, uzmem onu kesu od njega, odem u ve-ce i
presvučena se u uniformu najbrže što mogu. Kompulzivno
proveravam telefon, sve čekam da mi stignu poruke drugih
policajaca: Gde si pobogu? Ahern te traži. Ali ne stiže nijedna. Još
jednom zahvalim Alonzu i pođem ka vratima, a onda se predomislim.
Odmerim u ruci onu kesu u kojoj je sad civilna odeća.
- Alonzo - pitam ga - da li bih slučajno mogla da ostavim ovo kod
tebe? Je l’ imaš gde da je skloniš da ti ne smeta?
Dok trčim do kola, ne mogu da se otrgnem utisku da će me, kad
skrenem u uličicu gde sam parkirala kola, tamo čekati narednik
Ahern gledajući na sat.
Ali tamo nikog nema. Odahnem. Otvorim gepek i uzmem svoje
stvari. Dobijem poziv preko radija. Obijena kola, ništa hitno.
Sva srećna se javim.
N a putu do kuće svest o ozbiljnosti onoga što sam uradila svali
se na mene kao breme. I odjednom me spopadne bes, onaj koji
me je svojevremeno stalno hvatao, onaj bes zbog koga sam i
prestala da razgovaram sa Kejsi. Kad sam donela tu odluku, život mi
je istog časa postao lakši. Stvar je u tome što imam preku narav.
Sajmon mi je nekad govorio da sam najsmirenija osoba koju
poznaje, a onda sam to prestala da budem.
Sad me najviše ljuti to što sam današnjom epizodom ugrozila
svoj posao, u kome silno uživam, i svoje prihode, i svoju mogućnost
da zaradim novac i povlastice za sebe i sina. Zamisli, pomislim, da
su me danas uhvatili i otpustili zbog mog ponašanja. Zamisli da sam
ugrozila sve što sam stvorila za Tomasa, skroman ali pristojan život.
A zarad čega? Zarad nekoga ko verovatno ne želi da bude nađen,
ko je možda namerno nestao, zarad nekoga ko je svaku odluku
donosio misleći samo na sebe, ko je odbacio svaki pokušaj drugih
da ga vrate na pravi put.
Dosta je bilo, zareknem se. Dosta. Nema više. To je Kejsin život i
ona treba da ga čuva, a ne ja.
A onda mi iznenada pred oči iskrsne slika žene koju smo našli na
pruzi. Njenih modrih usana. Njene kose slepljene za glavu. Njene
prozirne odeće. Njenih širom otvorenih, nevinih očiju izloženih kiši.

U Bensalemu se parkiram na prilazu. Dok obilazim kuću, gledam

gore: Tomas je u poslednje vreme počeo da me čeka na prozoru
moje sobe. Da, tu je, dve šake na oknu, glava pribijena uz hladno
staklo, lice mu iskrivljeno. Široko se nasmeši i đipi da me dočeka na
vratima.
Kad uđem, platim smorenoj Betani i pitam je kakav je Tomas
danas bio.
- Dobar - kaže samo toliko.
 Kad sam ih jutros ostavila, dala sam Betani novac da ga povede
u knjižaru i pusti ga da odabere neku knjigu. Kupila sam joj dečje
sedište za kola, ali nijednom nisam videla da ga je stavila.
- Šta ste radili?
- Ovaj - kaže Betani - čitali smo knjige.
- Kako je bilo u knjižari? - pitam Tomasa.
- Nismo išli - mračno kaže Tomas.
Pogledam u Betani.
- Napolju je bilo hladno - kaže. - Čitali smo knjige ovde.
- Jednu - kaže Tomas. - Čitali smo jednu knjigu.
Kaže to razdražljivim glasom.
- Tomase - opomenem ga, iz obaveze, ne iz ubeđenja.
Ali srce mi se steže.

Kad Betani ode, Tomas me pogleda raširenih očiju, ručice mu vise

niz telo, dlanovi rašireni. Gle šta si mi uradila, kao da mi kaže tim
gestom.
Tomas je vrlo inteligentan. Jasno mi je da nije ispravno reći tako
nešto o svom detetu, ali to potkrepljujem dokazima: progovorio je
kao vrlo mali, sa godinu i po dana već je slagao slagalice, sa nepune
dve godine već je znao sva slova i brojeve i tako dalje. Povremeno je
sklon perfekcionizmu, a ja pomno motrim na tu sklonost kako se ne
bi izopačila u kompulzivnost ili, još gore, u zavisnost. (Kad
razmišljam o našoj porodici, često sa strahom pomišljam kako mu se
sklonost ka zavisnosti krije negde u genima.) Najčešće, međutim,
mislim da je prosto nadaren, što je reč koju je Dži prezrela kad je bila
upućena meni.
Kad je Tomas imao dve godine, uzela sam malo da istražujem da
proverim jesam li pravilno procenila da je napredan za svoje godine,
a kad sam to potvrdila, nagovorila sam Sajmona da mi pomogne da
ga upišem u obdanište Spring garden, koje je bilo blizu moje stanice,
vrlo ugledno i preskupo. Tu uglavnom dolaze deca iz Fištauna i
Nordern Libertiza, gradskih naselja u kojima sad živi imućan svet, a
košta toliko da sam celu Sajmonovu mesečnu alimentaciju davala na
Tomasovo obdanište. Ali ubedila sam sebe da mogu to sebi da
priuštim. Tomas je tamo brzo stekao drugare - o kojima i dalje sa
čežnjom priča - a ja sam se tešila mišlju da tamo uči stvari koje će
ga pripremiti za dugo i uspešno školovanje koje će se, snevala sam,
završiti tek kad odbrani doktorat. Iz medicine možda. Ili prava. Dala
sam mu ime po Tomasu Holmu, prvom državnom geodeti
Pensilvanije pod Vilijemom Penom, njenim osnivačem, i čovekom
zaslužnim za prelep i rezonski plan Filadelfije, pa sam ponekad
maštala kako će biti gradski urbanista ili arhitekta. Holma je posebno
volela gospođa Pauel, moja profesorka istorije iz srednje škole.
Kad su pre godinu dana Sajmonovi čekovi iznebuha i tajanstveno
prestali da stižu, neko vreme sam se mučila da zadržim Tomasa u
tom obdaništu, da nastavim da plaćam dadilju koja ga je čuvala kad
sam u drugoj smeni, da nastavim da otplaćujem kredit za kuću u
Port Ričmondu i da imam šta da jedem. Tokom jednog kratkog i
napetog perioda uspevali smo da opstanemo - živeli smo na
tunjevini iz konzerve i špagetama i ne kupujući odeću - a onda je u
decembru u podrumu pukla kanalizaciona cev, koja se izlila na ulicu i
čija je popravka koštala deset hiljada dolara, situacija se preokrenula
i sve je otišlo u propast.
Tog sam se dana odvezla do zgrade Južne detektivske jedinice
da tražim odgovor od Sajmona, koji je, osim što je prestao da šalje
alimentaciju, u dva navrata propustio da dođe po Tomasa, promenio
broj telefona i čak se izgleda i preselio. To sam saznala kad sam se,
jednog dana kad se nije pojavio, odvezla do njegove kuće u Južnoj
Filadelfiji i pozvonila na vrata. Tomas, koji je voleo svog oca, bio je
ojađen. Onog dana kad je pukla kanalizaciona cev i kad je sve otišlo
dođavola, zaključila sam da nemam drugog izbora do da odem kod
Sajmona na posao. I stoga sam ostavila Tomasa kod njegove
tadašnje dadilje i odvezla se u sedište Južne detektivske jedinice.
Sad, to je bilo krajnje neobično za mene. Ni Sajmon ni ja nismo želeli
da se pronose priče o nama. Nikad o svojoj vezi nismo pričali na
poslu, verovatno stoga što je pomalo neuobičajeno započela. I
premda moje kolege u 24. distriktu znaju da imam sina, ne znaju ko
mu je otac; a i ja sam im, pretpostavljam, uvek jasno davala do
znanja da je to pitanje nepoželjno.
Stoga sam tog dana kad sam otišla kod Sajmona na posao
nastojala da ostanem anonimna: stavila sam naočare za sunce i
obukla duks sa kapuljačom koju sam navukla na glavu.
Prepoznala sam njegov auto, crni kadilak sedan koji je kupio
polovan, pa ga sredio, parkiran na ulici dvadesetak metara dalje, pa
sam stala nedaleko od njega. Onda sam čekala da mu se završi
radno vreme.
Neću u celosti prepričavati gadnu svađu koja je usledila kad je
naposletku izašao iz zgrade, opazio me, pa pokušao da pobegne
natrag u stanicu. Ukratko, strašno sam se naljutila, i verovatno sam
se i razvikala, pa je Sajmon digao ruke ispred sebe kao da se brani, i
rekla sam mu da ću ga oterati na sud ne bude li mi u narednih
nedelju dana poslao alimentaciju, a on mi je na to kazao da se ne
bih usudila da tako nešto uradim i pitao me znam li ja koliko on
prijatelja ima u sistemu, i rekao mi je da će mi, budem li ga oterala
na sud, ovako oduzeti Tomasa - na to je pucnuo prstima - i da sam
nerazumna što ga i dalje držim u tako skupom obdaništu. Šta ja
mislim ko sam, pitao me je. Šta ja mislim ko smo mi?
U tom sam trenutku presekla i donela odluku. Ućutala sam se, i
možda sam se čak i nasmešila, i ništa više nisam rekla, i okrenula
sam se i otišla. Ušla sam u kola i odvezla se ka severu ne
pogledavši nijednom u retrovizor, a onda sam pozvala agenticu
preko koje sam kupila kuću u Port Ričmondu i rekla joj da hoću da je
dam na prodaju. Onda sam pozvala direktorku obdaništa Spring
garden i kazala joj da ću nažalost morati da ispišem Tomasa odatle.
To je i Tomasu i meni veoma teško palo.
Sutradan sam pričala s kolegom čiji se brat iseljavao iz stana u
kući gospođe Mahon - čula sam ga bila kako se žali što mora da mu
pomogne da se seli - i postavila oglas na sajtu za čuvanje dece da
tražim dadilju koja živi blizu Bensalema i koja je vrlo fleksibilna.
Sajmonu nisam ni javila gde se selim.
Bude li imao išta novo da mi kaže, pomislila sam, može da me
nađe u stanici. A ako želi ponovo da vidi Tomasa, nek počne da šalje
čekove.
I tako sam otpočela nov život za nas dvoje.

Od tada podnosim velike žrtve da očuvam samostalnost i da zaštitim

Tomasa. Najvećim delom mislim da sam donela ispravnu odluku.
 Ali svakog dana kad se vratim kući s posla, pa pogledam sina u
oči i po njegovom turobnom licu vidim da je još jedan dan proveo
usamljen i dosađujući se dok Betani besomučno drnda svoj telefon,
moram da priznam da nisam više tako sigurna u to.
Tomas sad odlazi niz hodnik, a ja se bacim na spremanje večere.
Kad dođe vreme za večeru, pronađem ga u njegovoj sobi i vidim
da boji neki veliki šareni crtež na pozadini postera koji je prošle
godine doneo iz obdaništa.
Neko vreme ga ćutke posmatram kako crta.
- Šta to praviš? - pitam ga naposletku, a on osmotri svoje delo.
- Sliku za Ešli - kaže.
- Za Ešli?
- Za teta Ešli - kaže. - Za sutra.
Prebledim.
Sutra je Dan zahvalnosti, sine mi.
Naslutivši možda da se kolebam, Tomas podigne glavu i
zabrinuto me pogleda.
- Idemo - kaže. To je tvrdnja, a ne pitanje.
Nacrtao je, ustanovim, ćurku i konzervu nečega - pasulja možda
ili kukuruza. Sramota me je da priznam da u poslednje vreme povrće
uglavnom jedemo iz konzerve.
- Naravno - kažem.
Glas mi zadrhti, pa se zapitam da li Tomas oseća moju nelagodu.
Ali moj sin zadovoljno klima glavom.
- Dobro - kaže. Sad je srećan. Nastavlja da boji, konačno
opušten, oduševljen što ima čemu da se raduje.
Onda me ponovo pogleda. Već znam šta će me pitati.
- Hoće li i tata da dođe?
Atmosfera u sobi se smesta promeni. A ja, po valjda hiljaditi put
te godine, moram da mu kažem da neće.
S utradan sam tokom celog prepodneva vrlo nervozna. Inače mi
treba izuzetno mnogo snage da odem na bilo kakvo porodično
okupljanje O’Brajenovih, a posebno kad me tamo ne očekuju. Sinoć
sam u jednom trenutku pomislila da pozovem Ešli i javim joj da ćemo
Tomas i ja doći, ali mislim da će mi faktor iznenađenja biti od koristi -
posebno što ću moći da razgovaram s rođakom Bobijem, koji me,
kako sam zaključila, očigledno izbegava jer mi nije odgovorio na
najmanje pet poruka. Cilj mi je da sa svima popričam, da svakog
koga mogu pitam za Kejsi i odem bez incidenta.
- Šta je bilo, mama? - pita me Tomas dok jurcam po kuhinji. - Ne
mogu da nađem mutilice - kažem.
U poslednje vreme javljaju mi se trenuci kad imam osećaj da
Tomasovo detinjstvo prebrzo protiče, da bi u svemu trebalo da bude
bolje od mog. Kolači, pomislim izbezumljeno. Tomas nikad nije
mesio kolače. Pa na to odjurim u prodavnicu.
Danas mesimo braunije, ali ja ih nikad pre nisam pravila, pa prvu
turu upropastim, skroz ih prepečem. (Tomas revnosno i odano krčka
jedan u ustima i izjavi da su dobri.)

Druga tura je bolja.

Ipak, zbog fijaska s braunijima kasnimo, pa ga brzo strpam u kola
i pođem u Olni vozeći brže nego što bi trebalo.

Dok smo odrastale, Kejsi i ja smo bile vrlo bliske sa rođakom Ešli.
Njena majka Lin je Džiina najmlađa sestra, rođena skoro dve
decenije posle Dži i bliža po godinama našoj majci nego našoj babi.
Lin i Ešli su živele u istoj ulici kao i mi, a Ešli je išla s nama u istu
crkvenu školu, u Školu Svetog Spasitelja, dok nas dve nisu izbacili
zbog Kejsi. Ešli je kao vrlo mlada rodila dete, u devetnaestoj godini,
što nije iznenadilo nikog osim njene majke, koja je bila šlepa za sve
gluposti koje je njena ćerka pravila. Ipak, moram odati Ešli priznanje:
posle toga se skroz sredila. Išla je u večernju školu dok joj je majka
čuvala dete i završila za bolničarku. Sa dvadeset i pet-šest godina
upoznala je Rona, građevinskog radnika, udala se za njega, rodila
još troje dece jedno za drugim, pa se s porodicom preselila u Olni, u
veću kuću s malešnim dvorištem.
Ešli mi je draga. Na neki način u njoj vidim kako je Kejsi mogla da
živi: isto su godište, vole istu muziku i imaju isti ukus u oblačenju, isti
opak smisao za humor. Bile su u istom društvu dok su odrastale. Od
svih O’Brajenovih verovatno mi Ešli najviše nedostaje i pokušala
sam u nekoliko navrata da stupim u kontakt sa njom. Ali i ona je kao
i ja prezauzeta decom i poslom i najčešće mi se ne javlja na telefon.

Teško je naći parking. Kad naposletku stignem do Ešline kuće, već

na stepenicama čujem graju. Zamišljam s druge strane vrata dnevnu
sobu punu ljudi koje godinama nisam videla.
Ima jedna uvreda koju O’Brajenovi često koriste da opišu ljude
koji im se ne sviđaju: Misli da je bolji od nas. Plašim se da godinama
unazad to govore za mene.
Dok stojim na pragu Ešline kuće, ponovo me obuzme ona
stidljivost iz detinjstva. Tomas, koji to oseti, uhvati mi se za nogu. Iza
leđa drži smotan crtež koji je nacrtao za Ešli. Meni se poslužavnik s
braunijima trese u rukama.
Otvorim vrata.
Unutra su O’Brajenovi, pričaju, viču, jedu iz crvenih plastičnih
tanjira. Ovi što piju imaju pivo u ruci. Oni što ne piju drže koka-kolu i
sprajt. Cela kuća miriše na cimet i ćuretinu.
Svi zaćute i upilje se u nas. Neki nam prilično zvanično klimnu
glavom; dvoje hrabrih, starijih rođaka priđu i zagrle nas. Tu je i čika
Rič, Džiin mlađi brat. Vidi me i mahne mi. Tu je sa ženom ili
devojkom koju nisam upoznala. Tu su i moj rođak Leni i njegova
ćerka, desetak godina mlađa od mene. Ne mogu da se setim kako
se zove. Buljuk dece protrči kraj vrata i Tomas čežnjivo gleda za
njima, ali se ne odvaja od moje noge.
Ešli, koja se vratila iz podruma, ugleda me i ukopa se u mestu.
 - Miki? - pita s drugog kraja sobe. U rukama ima pivo.
- Zdravo - kažem. - Nadam se da je u redu što smo došli. U
poslednjem trenutku sam saznala da danas ne moram da radim.
Podignem one braunije. Mali dar.
Ešli se povrati.
- Naravno - pristojno kaže. - Uđite.
Ruke su mi pune. Kolenom blagom munem Tomasa da uđe u
kuću. Pređe prag, a i ja za njim.
Ešli priđe, pa stane ispred mene. Pogleda u Tomasa. - Ala si
porastao! - kaže.
Tomas ćuti. Vidim da kreće da joj pruži onaj crtež koji je poneo,
ali onda se predomisli, pa ga opet sakrije iza leđa.
- Mogu li nekako da ti pomognem? - pitam Ešli u isto vreme kad
ona mene pita: - Je l’ ti dolazi baba?
- Ne verujem - kažem.
Ešli pokaže glavom ka kuhinji. - Nema potrebe - kaže. - Uzmi
nešto da pojedeš. Vraćam se za sekund.
Jedan dečačić od pet ili šest godina priđe Tomasu i upita ga da li
voli vojnike, a Tomas kaže da voli, mada nisam sigurna da zna šta
su vojnici.
Onda odu u podrum, gde se, sudeći po zvucima koji odande
dopiru, vodi rat.
Svi se vrate priči.
Kao i uvek na porodičnim skupovima O’Brajenovih, sama sam.
N eko vreme tumaram po Ešlinoj kući nastojeći da delujem
opušteno. Vidim zašto su se preselili u Olni: kuće su ovde
starije i veće, gotovo dvostruko šire od kuće u nizu u kojoj sam
odrasla. Kuća nije bogzna kakva i ulica u kojoj se nalazi nije lepa, ali
jasno mi je zašto šestočlana porodica želi da živi ovde. Nameštaj je
pohaban, a zidovi su većinom goli osim raspeća koja začudo vise
nad ulazom u svaku prostoriju kao u katoličkoj osnovnoj školi. Ešli je
izgleda poslednjih godina postala religiozna.
Nekim ljudima samo klimnem glavom, drugima se javim. S
nelagodom zagrlim one koji priđu da me zagrle. Kad smo bile male,
Kejsi me je spašavala da ne poludim na ovakvim događajima. Držala
bih se nje dok bi se ona vešto snalazila na svakoj zabavi, branila se
od začikavanja i uvreda ili glatko vraćala, ali uvek uz smeh. Kao
tinejdžerke obično bismo pronalazile neki ćošak gde bismo zajedno
sele i jele i razmenjivale poglede kad bi neko od familije rekao ili
uradio nešto besmisleno, pa se tiho kikotale. Skupljale smo priče
koje smo posle danima razmenjivale i kategorisale naše rođake
surovo i kreativno kako to mogu samo tinejdžerke.
Dok idem iz sobe u sobu, jednu sliku ne mogu da izbacim iz
glave: sliku moje sestre kakva bi bila da je pošla drugim putem.
Zamišljam je onakvu kakva je bila u retkim prilikama kad je kao
odrasla bila dobro: kako pije sok, drži nečiju bebu, čuči na podu
pored nekog malenog rođaka. Mazi psa. Igra se s nekim detetom.

Izađem na zadnja vrata u hladno travnato dvorištance ograđeno

tarabom koja ga odvaja od susednih placeva.
I tamo je moj rođak Bobi: puši cigaretu, stoji između brata i još
jednog našeg rođaka.
Zatrepće kad me vidi.
- Hej, evo i nje! - kaže Bobi kad im priđem.
 Raskrupnjao se otkako sam ga poslednji put videla. Visok je
inače metar devedeset. Stariji je od mene četiri godine i oduvek sam
ga se plašila. Kad smo bili mali, jurio je Kejsi i mene po podrumima
kuća O’Brajenovih s nekakvim oružjem u ruci, na Kejsino
oduševljenje, a na moj užas.
Danas ima bradu i nosi kačket Filiza okrenut na stranu. Njegov
brat Džon, njemu zdesna, i naš rođak Lui, njemu sleva, gledaju me
prilično ravnodušno. Zapitam se da li me uopšte prepoznaju.
Jutros sam pomno razmišljala o tome kako da se obučem,
pitajući se da li bi mi išlo u prilog da se iz poštovanja malo doteram
za tu priliku ili bih time samo potvrdila mišljenje O’Brajenovih da sam
umišljena i čudna. Na kraju sam odlučila da obučem svoju
standardnu civilnu odeću: sive ukrojene pantalone, ali ne uske, belu
košulju i ravne cipele, zgodne za hodanje. Kosu sam vezala u rep i
stavila srebrne minđušice u obliku polumeseca. Dobila sam ih na
poklon od Sajmona za dvadeset prvi rođendan, i iz tog razloga sam
mnogo puta bila u iskušenju da ih bacim, ali mnogo su lepe, pa nikad
to nisam uradila. Nemam mnogo nakita. Šteta bi bila, pomislim, da iz
čistog besa bacim nešto što mi se toliko sviđa.
- Kako si, draga? - pita Bobi kad im priđem preko trave. Kaže to
medenim glasom.
- Nije loše - kažem. - Kako si ti?
- Odlično sam - kaže Bobi, a ona dvojica promrmljaju nešto
slično.
Svi puše.
- Imaš jednu? - pitam ga. Godinama nisam pušila - još otkako
sam bila sa Sajmonom, koji je pušio u društvu. I ja bih povremeno s
njim zapalila.
Bobi trzavo vadi paklo. Posmatram sve njegove pokrete. Da li on
to diše brže nego što treba? Možda mu je samo hladno. Ne znam iz
kojih mi razloga Bobi nije odgovorio na poruke u vezi sa Kejsi, ali po
njegovom ponašanju rekla bih da je nervozan.
Razmišljam se da ga pitam mogu li načas s njim nasamo da
porazgovaram, ali plašim se da će dići gard. Stoga što nehajnije
kažem: - Znaš, slala sam ti poruke.
 - Znam - kaže Bobi. Pruža mi paklo s jednom izbačenom
cigaretom. Uzimam je.
- Znam - ponavlja. - Izvini što ti nisam odgovorio. Raspitivao sam
se okolo.
Pruža mi upaljač, a ja se prignem i vučem dok ne pripalim.
- Hvala - kažem. - Jesi li čuo išta o njoj?
Bobi odmahne glavom. - Nisam - kaže. Džon i Lui ga pogledaju.
- Sestra joj je nestala - kaže pokazavši glavom na mene. - Kejsi.
- Sranje - kaže Džon. Stariji je od Bobija, niži. Nikad ga nisam
dobro poznavala. Bio nam je veliki kad smo bili mali. Čula sam u
kraju da je u istoj lošoj ekipi kao i Bobi.
- Čoveče, žao mi je što to čujem - kaže Džon. Zagledam se u
njega.
- Hvala - ponovim. - Kad si poslednji put pričao s njom? - pitam
Bobija.
Bobi se zagleda u nebo kao da razmišlja. - Verovatno... - kaže. -
Čoveče, Miki, ne znam. Verovatno sam je viđao u kraju tu i tamo,
možda čak i prošlog meseca. Ali poslednji put sam s njom pričao pre
bar godinu dana.
- Dobro - kažem.
Svi pušimo. Napolju je hladno. Svima je nos crven.
Tradicionalno, na porodičnim skupovima O’Brajenovih zavisnost
je tema koja se ne pominje. Kejsi je ekstreman primer, ali i drugi
članovi porodice koriste drogu u većoj ili manjoj meri. Iako se o tome
priča - Čujem da je Džeki bolje. Aha, jeste - smatra se nepristojnim
upotrebljavati određene izraze, govoriti o konkretnim problemima ili
epizodama. Danas zanemarujem to pravilo.
- Ko joj je sad diler? - pitam Bobija.
Namršti se. Načas izgleda iskreno povređeno.
- Ooo, ma daj, Mik - kaže.
- Šta je? - pitam.
- Znaš da nisam više u toj priči.
- Je li? - pitam.
Džon i Lui se meškolje.
- Kako mogu da budem sigurna u to? - pitam ga.
- Moraćeš da mi veruješ - kaže.
 Povučem dim. - Mogla bih - kažem. - A mogla bih i da verujem
tvom dosijeu, kome mogu ovog časa da pristupim preko telefona ako
hoćeš.
Samu sebe iznenadim. Sad sam već prešla svaku granicu.
Nesmotrena sam. Bobiju se lice smrači. Ne mogu zapravo da
pristupim njegovom dosijeu preko telefona. On to ne zna.
- Vidi - kaže, ali pre nego što uspe da nastavi, začujem glas koji
smesta prepoznam. Dži je često govorila da zvuči kao rog.
- Je li to Miki? - pita teta Lin, Ešlina majka. - Jesi li to ti, Miki?
Razgovor se na trenutak prekida. Okrenem se ka Lin i pravim se
da je pažljivo slušam dok me pita gde sam sve ove godine, pa priča
o tome kako je svet poludeo i kaže mi da se nada da sam bezbedna
na poslu.
- Kako ti je baba? - pita Lin.
Pre nego što stignem da odgovorim, ona nastavlja: - Videla sam
je pre neku nedelju. Došla je na proslavu mog rođendana koju mi je
Ešli priredila. Lepo je bilo. Imam pedeset pet godina, možeš li da
veruješ?
Klimam glavom dok Lin priča o Ešli, kako je Ešli tog dana
napravila tortu od šargarepe, pa kako ju je Ešli premazala kremom
od vanile pošto ona ne voli preliv od krem-sira. Ali sva su mi čula
usmerena na levu stranu, gde moja tri rođaka i dalje stoje i vrpolje
se, razmenjuju poglede koje ne mogu da protumačim. Lui šapuće
nešto što ne čujem, a Bobi na to jedva primetno klima glavom.
Sajmon mi se nekad smejao: uvek je znao kad ga ne slušam šta
priča jer mi je pažnju odvukao neki razgovor u blizini. Užasno si
radoznala, kazao bi, a ja to nikad nisam porekla. Moj oštar periferni
vid i sposobnost da prisluškujem veštine su koje mi dobro dođu na
ulici.
Neko prođe noseći srebrni poslužavnik, a Lin naglo ode kao što
je i došla i ne pozdravivši se.
- Evo ja ću to poneti - viče onim svojim prodornim glasom, pa
ode.
Polako se okrenem ka svojim rođacima, koji su prešli na drugu
temu, omiljenu svima u Filadelfiji: na neočekivani niz pobeda Iglsa i
njihove šanse na Super boulu. Ućute se kad ih pogledam.
 - Imam još jedno pitanje - kažem. - Pre nego što je nestala, viđala
se s nekim čovekom po imenu Konor. Ne znam kako se preziva, ali
mislim da ga zovu Dok.
Svoj trojici se izraz lica upadljivo promeni.
- U jebote - kaže Lui sebi u bradu.
- Poznajete li ga? - pitam, ali to je retoričko pitanje pošto je
sasvim jasno da ga poznaju.
Bobi me sad gleda vrlo ozbiljno.
- Otkad to? - pita. - Koliko dugo su zajedno?
- Nisam sigurna - kažem. - Ne znam jesu li u ozbiljnoj vezi. Znam
da su zajedno bar od avgusta.
Bobi zavrti glavom.
- Taj je gadan jebote - kaže. - Donosi nevolje.
Ona dvojica se mrmljajući slože s njim. Zastanem.
- U kom smislu? - pitam.
Bobi slegne ramenima. - Šta misliš? - odvraća.
Onda kaže: - Čuj, pokušaću da ti saznam nešto više, važi? Znaš
da nisam više u toj priči - kaže - ali još znam ljude.
Klimnem glavom. Vidim po izrazu njegovog lica da će ozbiljno
pristupiti tom zadatku. Da Kejsi doživljava kao rod i da mu je sad cilj
da je zaštiti.
- Hvala - kažem.
- Nema na čemu - kaže Bobi.
Značajno me pogleda. Onda se okrene na drugu stranu.
U đem u kuću i dugo tražim Tomasa - zapravo toliko dugo da se
zabrinem. Naiđe Ešli i dotaknem je po ramenu, na šta se ona
tako naglo okrene da prolije vino.
- Izvini - kažem - ali ne mogu da nađem Tomasa. Jesi li ga
videla?
- Gore je - kaže Ešli.
Popnem se uz stepenice obložene tankim ravnim tapisonom, pa
zastanem na trenutak u hodniku. Otvaram jedna po jedna vrata:
kupatilo, garderoba, soba sa dva kreveta koju verovatno dele Ešlini
mlađi sinovi. Pa druga, sva u nijansama ljubičaste i sa slovom Č u
kurzivu na zidu, očito pripada Čelsi, Ešlinoj jedinoj ćerki. Treća je
izgleda soba Ešlinog najstarijeg sina.
Naposletku uđem u spavaću sobu Ešli i Rona. U uglu zveči
radijator, odaje nimalo neprijatan miris tople prašine. Na sredini sobe
je krevet sa baldahinom, a na zidu iznad njega visi slika. Na njoj Isus
drži za ruku dvoje dece. Sve troje stoje na putu ka nekoj blistavoj
vodi.
Sledite me, piše pod Isusovim nogama.

Još razmišljam o toj slici kad u plakaru s moje desne strane čujem
sasvim tiho šuškanje.
Priđem i otvorim vrata. Unutra je moj sin sa još dva dečaka, očito
se igraju skrivalice.
- Pssssst - uglas će sva trojica.
- Dobro - nečujno kažem, pa zatvorim vrata i tiho izađem iz sobe.

Vratim se u prizemlje, odem do stola s posluženjem i natrpam hranu

u tanjir. Onda stojim sama u dnevnoj sobi i alavo jedem sa
osećanjem krivice, s vremena na vreme bacajući pogled na televizor
u uglu sobe, na kome se emituje praznična parada. Oko mene je
graja kakvu nisam čula od detinjstva, glasovi što se zajedno dižu i
spuštaju. Svi smo u srodstvu, bližem ili daljem, deo istog porodičnog
stabla kome se granje poslednjih godina sasušilo, istrulilo. Nedaleko
od mene jedan stariji rođak Šejn priča koliko je sinoć para dobio u
kazinu. Jezivo kašlje. Počeše se preko ramena po leđima.
Uto Ešli uđe u dnevnu sobu sa Ronom. Njeno četvoro dece
dovuče se za njom, očito po naredbi.
Kaže: - Hej, narode! Hej!
Niko ne začuti, pa Ron stavi dva prsta u usta i zvizne.
Taman sam prinela viljušku ustima. Postiđeno je spustim.
- O ne - kaže Šejn. - Sad će pridika.
Ešli ga prostreli pogledom. - Čujte - kaže. - Nećemo vas
zadržavati. Samo smo hteli da vam kažemo da vas volimo. I hteli
smo da zahvalimo bogu što smo se danas svi ovde okupili.
Ron je uhvati za ruku, a njegova deca se iza njega takođe uhvate
za ruke.
- Ako nemate ništa protiv - kaže Ron - da se pomolimo.
Osvrnem se oko sebe. Svi su skeptični. O’Brajenovi su, istina,
katolici, samo nismo svi jednako religiozni: neke moje starije tetke
odlaze na misu više puta nedeljno. Mnogi moji mlađi rođaci uopšte
ne idu u crkvu. Ja obično vodim Tomasa za Uskrs i Božić i kad se
loše osećam. Ali ne pamtim da su se O’Brajenovi ikad molili bogu za
Dan zahvalnosti.
Ron se sad moli pognute glave, a svi u sobi ćute. Toliko se
usrdno moli da mu se jaki mišići na rukama napeli. Zahvaljuje bogu
na hrani koju ćemo jesti i na porodici koja se danas kod njega
okupila, i moli ga za pokoj duše preminulih članova. Zahvaljuje bogu
što imaju kuću i posao i decu. Zahvaljuje mu što nam je dao vođe da
vode zemlju i moli mu se da nastave da rade svoj posao najbolje što
mogu. Ne poznajem dobro Rona - za sve ove godine otkako je u
braku sa Ešli, videla sam ga možda četiri puta, računajući i njihovo
venčanje - ali mi deluje kao odlučan čovek, vredan, ozbiljan, kao
neko ko o svemu ima svoje mišljenje, koje će rado izneti samo ako
ga pitaš. Rodom je iz okruga Delaver, koji se graniči sa
Jugozapadnom Filadelfijom, ali ga O’Brajenovi ipak doživljavaju kao
nekog sa strane. To mu daje dozu egzotičnosti koja uliva izvesno
poštovanje, ali izaziva i izvesno podozrenje, pretpostavljam.
Ron napokon završi molitvu, pa se pronese tiho amin, a jedan je
mudrijaš našali: - Na svemu ti hvala, Bože - da jedemo dok se može!
Odjednom se kraj mene nađe Džiin brat Rič s pivom u ruci. Ne
znam otkud se stvorio.
- Nisam te ovde očekivao - kaže. Na sebi ima farmerke i dres
Iglsa. Liči na Dži, samo je krupniji. I on je poput mnogih mojih starijih
rođaka pričljivac i šaljivdžija, od onih što će te munuti laktom da se
nasmeješ njegovim šalama.
Klimnem glavom. - Pa, evo me - kažem.
- Biće da si gladna - kaže Rič gledajući u moj tanjir. - Ja pazim na
liniju - kaže i namigne.
Mlako se nasmejem.
- Kako ti je u novom stanu? - pita Rič. - Tvoja baba mi kaže da si
se preselila. Sad si u Bensalemu, jel?
Klimnem glavom.
- S nekim tajanstvenim muškarcem, kladim se - kaže Rič. - Je li
tako? Kladim se da imaš tamo nekog momka. Od nas ništa ne
možeš sakriti.
Samo me blago zadirkuje. Znam to. Ne odgovaram.
- Dovedi ga neki put - kaže Rič.
- Ne viđam se ni sa kim - kažem.
- Ma samo se šalim s tobom - kaže Rič. - Hej. Naći ćeš već
nekoga.
- Ne želim nikoga da nađem - kažem.
Vratim se jelu. Pažljivo viljuškom uzimam malčice od svega, po
jedan savršen zalogaj. Taj poduhvat prilično traje jer mi je odjednom
veoma teško da se usredsredim na tanjir.
Čika Rič po prvi put u svom životu začuti.
ONDA
N
PAS-a.
akon što sam se poverila Sajmonu Kliru i ispričala mu u kakve
je probleme upala moja sestra, počeli smo da se viđamo i izvan

Tog leta sam na kraju svakog radnog dana odlazila u neku

biblioteku ili park ili restoran, na mesta gde je Sajmon mislio da nas
niko neće videti, a on bi mi se tamo pridružio. Imala sam
sedamnaest godina. (Nećemo da neko nešto pomisli, kazao mi je, a
meni je to tad bilo pomalo uzbudljivo.) Ponekad smo odlazili da
pogledamo film u nekom malom bioskopu u Centralnom kvartu, pa
se šetali sve do stanice metroa na uglu Druge i Marketa i celim
putem pričali o jakim i slabim umetničkim stranama scenarija i
glumaca. Ponekad smo odlazili na istureni mol na reci Delaver. Taj
mol decenijama nije bio korišćen i bio je oronuo i verovatno
nebezbedan, ali tu gotovo niko nije dolazio, pa smo mogli sami da
sedimo na ivici i gledamo na Kamden. Na sva sam ta mesta uvek ja
stizala prva. Sajmon bi mi se ubrzo pridružio. Znao je sve o Kejsi,
pažljivo slušao o svakom novom razvoju događaja.
Ni nedelju dana otkako se prvi put predozirala, Kejsi je ponovo
počela redovno da se iskrada iz kuće. Znala sam da to radi pošto
smo i dalje spavale u istom krevetu. Svaki put sam pokušavala da je
odgovorim od toga. Ponekad sam pretila da ću je tužiti Dži. Ali više
me je plašilo to šta će Dži uraditi Kejsi nego ono što Kejsi sama sebi
radi. Najviše sam se plašila da će je Dži izbaciti iz kuće. A ako se to
desi, nisam znala šta će biti s nama, i sa mnom i sa njom.
Ostani, kazala bih joj šapatom.
Idem samo da popušim, rekla bi Kejsi. A onda bi otišla i satima
se ne bi vraćala.
To se iznova ponavljalo. Kejsi je sve dublje tonula. Sad je
neprestano izgledala omamljeno, oči su joj bile staklaste, lice
zajapureno, govor joj je bio spor, jezik težak, onaj njen predivan
smeh gotovo da je nestao. Gledajući je takvu, često mi je dolazilo da
joj snažno pljesnem rukama ispred lica. Da je čvrsto zagrlim, da
istisnem iz nje taj mrak koji je nagoni da potpuno otupi, obamre.
Nedostajala mi je moja vesela sestrica, oštroumna Kejsi, koja jurca
tamo-amo i večito vrca od energije; ona žestoka mala vatrena verzija
tinejdžerke koja je sad obitavala u svetu večnog, beskrajnog
sumraka.
Iako sam na sve načine pokušavala da sakrijem od Dži šta Kejsi
radi, ali naša baba je bila pronicljiva. Znala je. Stalno je preturala po
Kejsinim stvarima dok se Kejsi naposletku nije ulenjila i postala
nepažljiva. Dži je tad pronašla svežanj novčanica od po sto dolara -
Kejsi je počela da diluje pomalo sa strane, sa Frenom i Polom
Malroni - i to je za Dži bio dovoljan dokaz. Kao što sam se i plašila,
izbacila je Kejsi iz kuće.
- Gde će da ide? - pitala sam.
- Šta me briga? - odvratila je Dži prkosnog pogleda, pomalo
unezverenog. - To nije moj problem.
- Ima šesnaest godina - rekla sam.
- Tačno tako - rekla je Dži. - Dovoljno je odrasla da zna šta valja.
Posle nedelju dana Kejsi se naravno vratila. Ali to se sad iznova
ponavljalo, a Kejsi je bivala sve gore, a ne bolje.

O svim sam tim događajima pričala Sajmonu kad god bih se s njim
videla. I to mi je pružalo izvesnu utehu: to što znam da postoji bar još
jedna osoba na svetu sem mene koja zna sve detalje o tome kako je
Kejsi ogrezla u drogu, koja prati njenu priču, koja pažljivo sluša i deli
mi savete koji su mi se činili razumni i zreli.
- Ispituje tvoje granice - rekao je pouzdano. - Samo je nezrela.
Prerašće to.
Onda se nagao ka meni i priznao mi: - I sam sam prošao kroz tu
fazu.
Sad je čist, rekao je. Zavrnuo je nogavicu da mi na jakom
desnom listu pokaže veliko istetovirano slovo X koje označava da se
skinuo. Tad je već prestao da ide na sastanke, ali nikad nije prestao
da bude na oprezu, svestan da bi lako mogao tome da se vrati.
 - Uvek moraš da se paziš - rekao je. - To je muka. Uvek moraš da
se plašiš.
Iskrena da budem, ta mi je priča pružila utehu. To saznanje da je
neko poput Sajmona, neko ozbiljan, pametan, čestit i obrazovan,
dobar otac, prošao kroz ono kroz šta prolazi Kejsi. I da se izvukao iz
toga.

U tom trenutku niko nije znao, čak ni Kejsi, da tako provodim vreme
sa Sajmonom Klirom. Onih noći kad bi Kejsi ostala kod kuće, ležale
bismo u istom krevetu svaka sa svojim tajnama kao da je neka linija
povučena između nas, kao da se otvorio neki jaz koji je svake
nedelje bivao sve širi.
K ejsi je prestala da ide u školu. Nije rekla Dži. A naša škola, s
nedovoljno sredstava i previše problematičnih učenika, nije joj
poslala obaveštenje.
Ni ja joj nisam ništa rekla. Kao i uvek, najvažnije mi je bilo da
zadržim Kejsi pod Džiinim krovom, pa sam krila od Dži šta znam. Ni
dan-danas ne znam je li to bila ispravna odluka.
Ali volela sam je. Tad je još bilo nežnih trenutaka između nas.
Kad bi Kejsi bila depresivna ili euforična, dolazila bi kući i poželela
da je zagrlim. Dolazila bi kući i poželela da sedne kraj mene i nasloni
se na mene, da mi spusti glavu na rame dok zajedno gledamo
televiziju. Sećam se da mi je često tražila da joj upletem kosu u dve
lepe pletenice; sela bi na pod između mojih nogu i dok bih joj ja plela
kosu dokono i smešno komentarisala šta se zbiva na televiziji - čak
je i tad još mogla da me nasmeje - disala bi sporo, glava bi joj bila
teška na mojim rukama. U tim sam trenucima prema njoj osećala
nešto nalik majčinskoj ljubavi - osećanje koje mogu da imenujem tek
sad kad imam Tomasa u svom životu.
Otvoreno sam u tim trenucima preklinjala Kejsi da se skine s
droge. Plakala sam. Hoću, kazala bi, ili obećavam ti, ili popraviću se.
Ali nikad me ne bi gledala kad bi to govorila, uvek je gledala negde
drugo, u pod, kroz najbliži prozor.

Na četvrtoj godini srednje škole počela sam da skraćujem spisak

koledža na koje ću se prijaviti. Vreme koje sam provodila
razmišljajući gde ću bilo mi je predah od brige koja me je inače
stalno mučila: Konačno je, mislila sam, konačno je došlo vreme da
pobegnem odavde. A kad pobegnem i stvorim sebi dobar život, moći
ću i sestru da spasem. Godinama sam o tome snevala, još otkako mi
je sestra Anđela Koks iz Škole Svetog Spasitelja rekla da sa svojom
pameću mogu da budem šta god poželim.
 Dobro sam znala da ne treba da se obraćam Dži za pomoć. Kad
god bi joj neko rekao da sam pametna ili da sam dobar đak, ona je
to primala sa skepsom. Navlače te, rekla mi je jednom mršteći se.
Dži se, kao i svi O’Brajenovi, dičila time što radi samo ono što je
praktično. Intelektualni rad - pa čak i posao predavača - za većinu
njih je bilo nešto nadmeno. Rad se obavlja fizički, rukama. Koledž je
za sanjare i snobove.
Ipak, uz pomoć gđe Pauel, moje omiljene profesorke istorije, i po
preporuci naše ne baš kompetentne školske službe za orijentaciju
(ruku na srce, imali su premalo osoblja), popunila sam prijave za dva
obližnja univerziteta: za Tempi i za Svetog Josifa. Jedan državni,
drugi privatni.
Primljena sam na oba.
Odnela sam obaveštenja o prijemu gospodinu Hilu, savetniku za
orijentaciju koji mi je dodeljen. Bacio mi je petaka. A onda mi je dao
gomilu prijava, brošura o stipendijama i FAFSA7 formular.
- Šta je ovo? - pitala sam ga.
- Tako ćeš dobiti novac da studiraš - rekao je. - Daj to roditeljima
da popune.
- Nemam roditelje - rekla sam. Sećam se da sam se ponadala da
će ga neuvijenost ove izjave, to što je ničim nisam ublažila, ubediti
da sve mogu - i moram - sama da uradim.
Iznenađeno me je pogledao. - Onda svom staratelju - rekao je. -
Ko ti je staratelj?
- Baba - rekla sam.
- Daj ih njoj - rekao je.
Već mi je knedla zapela u grlu.
- Mogu li to nekako da izbegnem? - pitala sam.
Ali moj je glas bio suviše tih ili je možda gospodin Hil bio previše
zauzet pošto nije podigao pogled sa stola.

Znala sam šta će se desiti. Ipak, odnela sam joj sve formulare noseći
ih u naručju.
Sedela je na kauču, jela ovsene pahuljice za večeru i gledala
lokalne vesti. Vrtela je glavom na ispade huligana i baraba, što su
reči koje je najčešće koristila u tom delu svog dana.
 - Šta je ovo? - upitala je kad sam joj pružila hrpu papira. Ispustila
je kašiku u činiju, koja je zazveckala. Spustila je činiju na stočić pred
sobom. Prebacila je nogu preko kolena. Nije govorila ništa. Još je
žvakala hranu dok je razgledala papire. A onda je počela tiho da se
smeje.
- Šta je? - upitala sam.
U to doba tako sam se nelagodno osećala u svom telu kao da je
tuđe. Sećam se da sam skrstila ruke, pa ih raskrstila. Pa se
podbočila.
- Izvini - rekla je Dži još jače se zasmejavši. - Samo... - kazala je
stavivši ruku preko usta da se smiri. - Možeš li da zamisliš? Dete kao
ti na Svetom Josifu? Pa, Miki, ti jedva pričaš! Uzeće ti pare i šutnuće
te. Smejaće se na tvoj račun, pa će te izbaciti. Eto to će uraditi. A
ako misliš da ćeš ikad povratiti uložen novac, onda si stvarno naivna.
Gurnula mi je hrpu papira preko stola. Neki su sad bili umrljani
mlekom. Uzela je svoju činiju.
- Neću to da popunim - rekla je pokazavši glavom na prijave za
stipendiju. - Neću da ti pomognem da se uvališ u dugove do grla
samo da bi dobila parče papira koje ničemu ne služi.

Gospođa Pauel nam je na početku školske godine svima dala svoj

kućni broj i rekla nam da je slobodno pozovemo i pitamo bilo šta.
Nikad je pre toga nisam zvala i bila sam jezivo nervozna dok sam
okretala njen broj.
Dugo joj je trebalo da podigne slušalicu. Kad se javila, u pozadini
sam čula neko dete kako plače. Bilo je pola šest ili šest po podne.
Vreme večere, prekasno sam shvatila. Gospođa Pauel je imala dvoje
male dece o kojima je s ljubavlju govorila, dečaka i devojčicu.
- Halo? - javila se gospođa Pauel prilično uzrujano.
Ono dete je sad kmečalo. Mama, mama!
- Halo? - ponovila je gospođa Pauel. Neka šerpa je zazvečala.
- Ne znam ko je to - rekla je gospođa Pauel naposletku - ali imam
pune ruke posla i ovo mi se nimalo ne dopada.
Nikad je nisam čula da tako strogo govori. Polako sam spustila
slušalicu. Zamislila sam kakav bi mi život bio da sam rođena u
porodici kakva je porodica gospođe Pauel.
Nedugo potom odlučila sam da pošaljem Sajmonu poruku na
pejdžer. Čekala sam neko vreme kraj telefona u kuhinji glave
naslonjene na zid. Posle petnaest minuta telefon je zazvonio, a ja
sam munjevitom brzinom podigla slušalicu.
- Ko je to? - doviknula je Dži, a ja sam viknula: - Tele-prodaja!
Na drugoj strani veze Sajmon se tiho javio.
- Šta je bilo? - upitao je. - Imam samo minut vremena.
Prvi put otkako sam ga upoznala zvučao je iznervirano. Gotovo
ljuto. Zaplakala sam se. Posle poziva gospođi Pauel to mi je bilo
previše. Bila mi je potrebna nežnost.
- Izvini - prošaputala sam. - Neće da popuni prijave.
- Ko neće? Kakve prijave? - pitao je Sajmon.
- Prijave za stipendije - rekla sam. - Baba neće da ih popuni. Ne
mogu da idem na koledž bez finansijske pomoći.
Sajmon je dugo ćutao.
- Naći ćemo se na molu - rekao je naposletku. - Stižem za sat
vremena.

Bila je jesen kad smo poslednji put bili tamo i još je bilo letnje
računanje vremena. Sad je bio februar, i bilo je ledeno, i već se
smrklo kad sam pošla na mol. Kazala sam Dži da idem kod
drugarice da učim. Kejsi je izvila obrve kad sam pošla ka vratima.
Prijalo mi je da izađem, da se sklonim od te kuće, da pobegnem
od Džiinog mračnog raspoloženja, od večitog straha da se Kejsi
jednog dana prosto neće vratiti kući.
Bila sam, međutim, nervozna kao nikad pre kad smo se Sajmon i
ja nalazili. Tog leta i jeseni viđali smo se kad god smo mogli, mada je
svaki taj susret bio platonski. Ali sastanci su nam se proredili zbog
zime, a i zbog moje škole. Imala sam tad osamnaest godina, ali sam
bila nezrela za svoje godine. Ako i jesam bila naivna, priznaću sebi
to da sam barem bila svesna svoje naivnosti. Znala sam da moji
vršnjaci, kao i moja sestra, upražnjavaju seks, i da to rade već
godinama. Znala sam da se moj ljubavni život odvija samo u mojoj
mašti, u sanjarenjima o mladićima s televizije, u mom dnevniku, u
kom sam, sramota me da priznam, potanko opisivala izmišljene
sastanke sa onima za kojima sam u tom trenutku žudela - s
popularnim momcima iz moje škole, s raznim poznatim ličnostima i,
najopsesivnije, sa Sajmonom. Što se tiče njega i njegovih namera, o
tome sam imala dva oprečna mišljenja. Prvo je bilo da ga zanimam
više nego samo kao intelektualnog mentora: često se smejao mojim
opaskama, ponekad od srca, ponekad čikajući me, čak i kad nisu
bile izrečene u šali; i široko se smešio kad bi video da sam
pocrvenela, za šta sam ja mislila da ljudi možda tako flertuju; i kad
bih mu nešto govorila, gledao me je netremice i usredsređeno,
pomno mi zagledajući svaki deo lica sa smeškom na usnama; i
ponekad bih primetila kako mu se pogled spušta na moje ruke, na
moj vrat, na moje grudi. Nikad nisam znala da kažem jesam li lepa ili
ne. Oduvek sam bila visoka i mršava i nikad se nisam šminkala.
Uvek sam se sasvim jednostavno oblačila. Retko nosim nakit i kosu
uglavnom vezujem u rep, koji sam tad umela ponekad da nakvasim
da mi se vlasi ne razleću. Ako u mojoj fizionomiji i ima nečeg lepog,
to je oduvek malo ko primećivao. Ali u to vreme često sam se pitala
da li je Sajmon jedan od tih. Kad bih se setila kako me je zagrlio,
preseklo bi me u stomaku kao da me neko udario i neka
naelektrisana toplina oblila bi mi telo. A onda bi se uvek javio onaj
drugi glas da mi kaže da su sve te moje misli puke izmišljotine; da
me Sajmon gleda kao dete, kao nekog ko ima potencijala, kao nekog
za koga se zainteresovao iz profesionalnih razloga i možda iz
altruizma; da sam šašava što mislim išta drugo.

Pojas drveća delio je Delaversku aveniju od isturenog mola na reci.

Tlo je bilo zaraslo u korov i puno otpadaka. Bilo je tako mračno da
sam hodala držeći ruke pred sobom. Odjednom me je obuzeo osećaj
da je ovo opasno. Dešavalo se ponekad da na molu bude još neko
kad smo se tamo nalazili, obično neko ko je izveo psa u šetnju. Ali
jednom je to bio neki beskućnik, neki stariji čovek koji pričao sam sa
sobom kad sam došla. Pogledao me je unezverenim očima i nacerio
se, rukama napravio neki prostački gest. Tad sam se vratila na
Delaversku aveniju i tamo sačekala Sajmona.
Sad sam mislila da je suviše mračno i hladno da tamo nekog
bude. Kad sam izbila iz šumarka, videla sam da sam bila u pravu.
Ipak, nisam bila sigurna da li mi tišina na molu i to što sam sama
uliva spokoj ili budi nespokoj.
Otišla sam do kraja mola i sela. Čvrsto sam se obavila jaknom.
Most Bendžamina Frenklina bio je obasjan, a njegov je odraz blistao
na vodi, ogrlica od crvenih i belih perlica.
Tek posle deset minuta začula sam korake. Okrenula sam se i
ugledala Sajmona, koji je lagano koračao ka meni s rukama u
džepovima. Na sebi je imao civilnu odeću, ali opet svojevrsnu
uniformu: podvrnute farmerke, crne čizme, vunenu kapu i kožnu
jaknu sa krznenim okovratnikom. Uvek se tako oblačio van posla. S
mesta na kome sam sedela, izgledao mi je viši i jači nego ikad.
Seo je kraj mene. Noge su nam visile preko drvenog mola.
Zagrlio me je pre nego što je progovorio.
- Kako si? - pitao me je okrenuvši se ka meni da me pogleda.
Osećala sam njegov dah, toplinu njegovih usana na slepoočnici.
Zadrhtala sam.
- Nisam baš najbolje - rekla sam.
- Ispričaj mi šta se dešava - rekao je, a ja sam mu kao i uvek
ispričala.

Te mi je večeri Sajmon rekao kako bi trebalo ozbiljno da razmislim o

tome da stupim u policiju. Danas primaju s minimum dvadeset dve
godine, u ono doba sa devetnaest.
- Čuj - rekao je Sajmon. - Odupri joj se. Proglasi se zakonski
samostalnom i sama popuni prijave. Samo to će, mislim, potrajati.
- A šta ću dotle? - pitala sam ga.
- Nisam siguran - kazao je Sajmon. - Nastavi da radiš. Upiši višu
školu. Svakako ti trebaju bodovi.
- Hej - nastavio je. - Mislim da ćeš biti sjajna. Mogla bi da budeš
detektiv. Stalno to govorim da bi bila dobar detektiv. Ne bih te lagao.
- Valjda - rekla sam.
Nisam bila sigurna. Jesam volela detektivske romane. Volela sam
i filmove koje mi je Sajmon zadavao da gledam - neke više, neke
manje - koji su često bili policijske priče. No najvažnije je bilo to što
sam volela Sajmona, koji je sam bio policajac. A opet, bila sam
odličan đak i volela sam da čitam. I zahvaljujući gospođi Pauel i
njenim pričama o prošlosti - uz koje sam se nekako osećala manje
usamljeno - nedavno sam bila odlučila da želim da budem
profesorka istorije kao ona.
Oklevala sam.
- Ti se pitaš - izjavio je Sajmon naposletku. Promeškoljio se. Još
me je grlio oko struka. Snažno mi je protrljao mišicu kao da hoće da
me ugreje.
- Ali jedno ti mogu reći - kazao je - a to je da ćeš biti dobro. Bićeš
sjajna u svemu, šta god radila.
Slegnula sam ramenima. Gledala sam u reku ispred nas,
obasjanu gradski svetlima sa obe strane. Setila sam se šta nas je
učila gospođa Pauel: da nastaje spajanjem Istočnog i Zapadnog
Delavera i da se uliva u Delaverski zaliv. Daju je u zimu 1776, jedne
hladne večeri poput ove, Džordž Vašington prešao sa svojom
vojskom svega pedesetak kilometara severno odavde. Tad je bila
mračna, pomislila sam. Nije bilo gradova. Nije bilo svetala da te
navode.
- Pogledaj me - rekao je Sajmon.
Okrenula sam lice ka njemu.
- Koliko imaš godina? - pitao me je.
- Osamnaest - rekla sam. Rođendan mi je bio u oktobru. Te
godine ga je čak i Kejsi zaboravila.
- Osamnaest - kazao je Sajmon. - Ceo život je pred tobom.
Onda se sagnuo i poljubio me. Trebalo mi je vremena da mi to
dopre do mozga. Kad se to konačno desilo, pomislila sam: Moj prvi
poljubac. Moj prvi poljubac. Moj prvi poljubac. Čula sam od nekih
devojaka kako im je prvi poljubac bio grozan, kako ih je neko
zabalavio bujicom pljuvačke, ili kako im je neiskusan dečko zabio
jezik u usta ili ih umalo progutao koliko je razjapio usta. Ali Sajmonov
poljubac bio je vrlo suzdržan, samo me je ovlaš dotakao usnama, a
onda se odmakao, pa mi blago gricnuo donju usnu. To me je
oduševilo. Nisam mislila da i zubi učestvuju u ljubljenju.
- Veruješ li mi? - tiho me je upitao Sajmon. Gledao me je
netremice. Lice mu je bilo tako blizu mog da sam morala čudno da
iskrivim vrat.
- Da - rekla sam.
 - Prelepa si - rekao je Sajmon. - Veruješ li u to?
- Da - rekla sam.
Prvi put sam u životu u to poverovala.

Te noći, dok sam ležala u krevetu kraj sestre, imala sam potrebu da
joj sve ispričam. Kad se Kejsi pre četiri-pet godina prvi put poljubila,
opisala mi je taj poljubac. Imala je tad dvanaest godina i još smo bile
najbolje drugarice. Vratila se kući posle igranja, stala uzbuđeno da
me doziva, pa odjurila gore u našu sobu i bacila se na krevet.
- Šon Gejgan me je poljubio - kazala je zažagrenih očiju. Stavila
je jastuk preko usta. Zacičala u njega. - Poljubio me je! Ljubili smo
se!
Imala sam četrnaest godina. Ništa joj nisam rekla.
Kejsi je spustila jastuk i zagledala se u mene. Onda se
zabrinutog lica pridigla i pružila ruku ka meni.
- O, Mik - rekla je tad. - Desiće se to i tebi. Ne brini. Hoće.
- Verovatno neće - rekla sam. Usiljeno sam se nasmejala, ali to je
zazvučalo tužno.
- Sigurno hoće - kazala je Kejsi. - Obećaj mi da ćeš mi ispričati
kad ti se to desi.

Te noći kad me je Sajmon poljubio, pitala sam se odakle da počnem.

Pre nego što sam išta rekla, čula sam tih nesputan izdisaj, što je
značilo da je Kejsi utonula u san.
U radila sam onako kako mi je Sajmon rekao. Završila sam
srednju školu i ostala da živim u Džiinoj kući. Konačno sam
prešla u srednju sobu, u kojoj se i dalje osećalo prisustvo moje
majke. Zaposlila sam se honorarno kao kasirka u lokalnoj apoteci i
počela da plaćam Dži dvesta dolara mesečno za kiriju. Upisala sam
Filadelfijsku višu školu i sakupila šezdeset bodova. Onda sam
polagala prijemni za policijsku obuku. U dvadesetoj sam postala
policajac. Niko nije došao kad sam polagala zakletvu.

Kejsi je za to vreme sve više propadala. Tad je već bila skroz

razuzdana i nepredvidljiva. Od svoje osamnaeste pa do dvadeset i
neke radila je povremeno da zaradi neku paru, kao šankerica, u
salonu automobila čika Riča u Frenkfordu, i decu je ponekad čuvala
roditeljima dovoljno neodgovornim da je unajme, a povremeno je još
dilovala za Frena Malronija, Polinog starijeg brata. Živela je čas kod
Dži, čas kod prijatelja, čas na ulici. U to doba više je vremena
provodila u Fištaunu nego u Kenzingtonu, pa je još nisam viđala u
patrolama. Nikad nisam znala gde će biti kad bih se uveče vratila
kući i samo sam čekala kad će doći dan kad se više neće vratiti.
Jedva da smo razgovarale.
Ipak, Kejsi je bila jedina osoba koja je znala da sam u vezi sa
Sajmonom. Pronašla je njegovu poruku među mojim stvarima - tek
kasnije mi je palo na pamet da ju je po svoj prilici našla dok je tražila
neke pare da ih drpi - pa mi ju je besno gurnula pod nos čim me je
videla.
- Jesi ti normalna? - rekla mi je.
Postidela sam se. U poruci se pominjala noć koju smo nedavno
bili proveli u jednom hotelu. Vreme koje sam provodila sa Sajmonom
bilo mi je predah, beg, jedina prava sreća koju sam ikad osetila, i ako
je to bila tajna, pa, meni se to sviđalo. Bila je samo moja.
 Prinela sam poruku srcu. Ništa nisam rekla.
Verujem da mi je Kejsi potom kazala: On je perverznjak. Ili još
gore: Pokušava da te povali od tvoje četrnaeste godine. Danas kad
pomislim na to, stresem se. Još od malih nogu trudila sam se da u
svakoj situaciji sačuvam dostojanstvo. Danas se na poslu trudim da
sačuvam profesionalno dostojanstvo. Kod kuće, sa Tomasom,
nastojim da sačuvam izvesno roditeljsko dostojanstvo, da ga zaštitim
od svega potresnog ili nepriličnog. Zato što mi je to
nedostojanstveno, nikad nisam volela da se neko brine zbog mene ili
za moju dobrobit, više volim da odajem utisak da je kod mene sve u
najboljem redu, da sve držim pod kontrolom. I najčešće to jeste
slučaj.
- Nije istina - rekla sam.
Kejsi se nasmejala. To nije bio prijatan zvuk.
- Kako ti kažeš - kazala je.
- Nije - ponovila sam.
- O, Mik - kazala je. Zavrtela je glavom. A ja sam na njenom licu
videla nešto nalik sažaljenju.

Sa dvadeset godina bila sam uverena da je Kejsi nepošteno i

pogrešno procenila situaciju. Ja sam jurila Sajmona, a ne on mene.
Nikad nisam sebe zamišljala kao romantičnu osobu, ali ponekad
sam govorila sebi kako sam, kad sam ga prvi put ugledala, prvi i
jedini put iskusila ljubav na prvi pogled. Sajmon je pak meni kazao
da je godinama u meni video samo dete i ništa više. Međutim, i
Sajmon i ja smo bili svesni toga kako će na našu vezu gledati oni koji
su nas znali iz vremena kad sam mu bila štićenica, pa smo se uvek
pomno trudili da je krijemo. Sajmon je nedavno pre toga konačno
polagao za detektiva i prošao je, i tek je započeo karijeru u Južnoj
detektivskoj jedinici, pa nije hteo ničim da je ugrozi. Nalazili smo se
po hotelima. Rekao mi je da ne želi da rizikuje da njegov sin Gabrijel
- kome je tad bilo jedanaest godina - sazna za nas, da ga majka
ponekad nenajavljeno dovodi kod njega i da je sve to vrlo
komplikovano, tu je reč upotrebio.
- Jednog dana imaćeš svoju kuću - često mi je govorio - pa ćemo
se tamo viđati.
 Prve dve godine rada u Filadelfijskoj policiji ponajviše sam iz tog
razloga štedela svaku zarađenu paru, i tu sam ušteđevinu dala kao
učešće za kuću u Port Ričmondu. Imala sam dvadeset dve godine
kad sam potpisala ugovor. Pokrila sam četrdeset odsto od cene
kuće, što priznajem nije velika suma, ali je opet mnogo više novca
nego što sam ga ikad imala na računu u banci. Agentica za prodaju
nekretnina zadivljeno mi je rekla da je malo dvadesetdvogodišnjaka
koji su toliko disciplinovani da uštede toliko novca umesto da ga
potroše na izlaske s društvom. Ja nisam kao ostali
dvadesetdvogodišnjaci, došlo mi je da joj kažem, ali nisam.

Kad sam otišla iz Džiine kuće - i pobegla od užasnih svađa između

nje i Kejsi, koje su sad ponekad prelazile i u fizičke obračune - imala
sam osećaj kao da sam pobegla od rata.
Nisam najavila ni Kejsi ni Dži da ću se odseliti. Za to su postojala
dva razloga. Prvi je što nisam želela da ijedna zna kako stojim
finansijski - Dži bi mi možda podigla već prilično visoku kiriju, a i
Kejsi bi ponovo počela da mi traži novac. (Ja sam tad već bila
presekla i rekla dosta, ali ona je ipak s vremena na vreme dolazila
da mi kamči pare.) Drugi razlog što sam svoje planove zadržala za
sebe bio je taj što sam iskreno verovala da će i Dži i Kejsi biti baš
briga.
Stoga sam se iznenadila kad se Kejsi rastužila kad sam joj
saopštila da se selim.
Tog dana kad sam zauvek otišla odatle, došla je kući i zatekla me
kako snosim kutije niz stepenice.
- Šta to radiš? - upitala me je. Skrstila je ruke. Namrštila se.
Zastala sam na trenutak sva zadihana. Nisam nosila ništa sem
odeće i knjiga, kojih sam, međutim, imala previše, pa sam sad
ustanovila koliko je teška kutija puna knjiga.
- Odlazim - rekla sam.
Očekivala sam da će me zagrliti, ali Kejsi je na to zavrtela
glavom. - Ne - kazala je. - Mik, ne možeš da me ostaviš ovde samu.
Spustila sam kutiju na stepenik. Kičma me je već bolela; danima
sam se posle oporavljala.
- Mislila sam da ćeš se obradovati - rekla sam.
 Kejsi se iskreno zbunila. - Zašto pobogu? - upitala je.
Ali ja ti se čak i ne sviđam, došlo mi je da kažem. Ali to mi je bilo
previše sentimentalno, patnički i turobno, pa sam joj rekla da moram
sad da idem i da nameravam da se uveče vratim i kažem Dži. Kejsi
mi je prilično zvanično pridržala vrata da izađem. Osvrnula sam se
samo jednom, tražeći na njenom licu tragove one stare Kejsi, sen
deteta koje je nekad u potpunosti zavisilo od mene. Ali od nje nije
bilo ni traga.
K uća koju sam kupila bila je ružna i stara, ali bila je moja. A što je
najvažnije, u njoj nije bilo cike i dreke. Vratila bih se kući s
posla, pa stajala neko vreme naslonjena na dovratak i s rukama na
srcu i puštala da me preplavi spokoj te kuće. Govorila sam sebi
„ovde si sama”.
Prazna kuća imala je topao i prijatan odjek. Nisam žurila da je
uredim, pažljivo sam birala, prvih nekoliko meseci po useljenju u kući
sam imala samo dušek na podu i nekoliko jeftinih stolica koje sam
pokupila sa ulice. Kad sam počela da kupujem nameštaj, to sam
pažljivo radila. Išla sam u starinarnice, u radnje polovne robe gde su
mi davali dobru cenu za stvari koje su mi se sviđale. Polako sam
počela da otkrivam lepote kuće. Desno od ulaznih vrata bio je
neobičan vitraž sa crveno-zelenim cvećem oivičenim olovom, a meni
je veliko zadovoljstvo pričinjavalo saznanje da još neko nekad cenio
ovu kuću kao ja i smatrao je vrednom da u nju unese tako mali i lep
detalj. Imala sam pun frižider zdrave hrane. Slušala sam muziku na
miru. Kad sam konačno kupila pravi krevet, dobro sam ga platila - to
je bio jedini luksuz koji sam sebi dozvolila. Postarala sam se da bude
veoma udoban i kupila veliki dušek u Mejsizu u zgradi nekadašnje
robne kuće Vonamejker.
U istoj sam radnji kupila i posteljinu za koju me je prodavačica
uveravala da na lepšoj nikad nisam spavala.
Sajmon i ja smo sad imali mesto za sebe. Napokon je ponekad
ostajao da prespava kod mene. A kad jeste, mene bi ispunio dubok
spokoj. Nisam tako mirno spavala još otkad smo Kejsi i ja bile male.
Otkad mi je majka bila živa.

Narednih nekoliko godina po odlasku, Dži i Kejsi sam viđala samo

povremeno. Kejsi je svaki put izgledala sve gore, a Dži sve starije.
Nikad nisam pitala Kejsi šta radi, ali ona bi mi svejedno sama
iznosila obilje informacija, mahom netačnih: Vraćam se u školu,
kazala je u više navrata. Polagaću test za diplomu srednje škole.
(Koliko znam, nije ni pripremni kurs upisala.) Pa: Idem sutra na
razgovor za posao. Pa: Dobila sam posao. (Nije.)
Šta je zapravo u to doba radila, teško je bilo odrediti. Mislim da
tad još nije počela da se prostituiše; u svakom slučaju, još je nisam
viđala na ulici. Kejsi mi je jednom, u trenutku prisebnosti, rekla kako
se kad si u kandžama zavisnosti vrtiš u začaranom krugu. Svako
jutro ti donosi mogućnost promene, svako veče stid zbog neuspeha.
Jedini zadatak ti postane da dođeš do fiksa. Svaka doza je parabola,
spustiš se, digneš se, spustiš se, a svaki dan niz tih talasa; a potom i
dane i mesece možeš da predstaviš na grafikonu, količinu vremena
provedenog u zadovoljstvu ili u mukama. Nasuprot tome su periodi
apstinencije. Neki put su svojevoljni (kao na primer kad Kejsi ode u
Kerkbrajd, Godenciju, Fermaunt ili neku drugu jeftinu lokalnu
ustanovu za odvikavanje sa sumnjivom stopom uspešnosti), a neki
put nisu (kad Kejsi upadne u nevolje, pa završi u zatvoru). I ti periodi
naposletku pređu u obrazac koji se ponavlja: period apstinencije, za
kojim usledi povratak drogi, pa još veći talas aktivnog korišćenja.
Jedina konstanta uvek je Avenija, koja im pruža rutinu i osećaj
pripadnosti.
Ti bi usponi i padovi nastavili da se nižu unedogled da ih Kejsi
nije sama prekinula svojim lošim odlukama. Dve hiljade jedanaeste
dozvolila je momku da je nagovori da ukradu televizor iz stana
njegovih roditelja. Ne želeći da im sin ode u zatvor, roditelji su za
krađu optužili Kejsi. A Kejsi je priznala krivicu umesto njega. Tad je
već imala podugačak dosije i sudija ju je strogo kaznio.
Osuđena je na godinu dana zatvora u Riversajdu.
Nekima bi zbog toga bilo žao. Meni nije. U stvari, prvi put posle
dugo vremena pomislila sam da ima nade za nju.
SADA
U ponedeljak posle Dana zahvalnosti na jutarnji brifing dolazi onaj
mladi detektiv Dejvis Nujen, vidno umoran. Danas nosi skupo
odelo, drugačije od onih vrećastih odela kakve nose stariji detektivi:
uskog kroja i malo kraćih nogavica, pa mu se naziru čarape. Ima
frizuru kakvu viđam kod klinaca u Nordern Libertizu i Fištaunu, kosa
mu je kod ušiju obrijana, a na temenu je duža i prebačena sa strane.
Koliko godina ima? Dvadeset i nešto? Možda je čak i mojih godina,
ali izgleda mi kao da je druga generacija. Verovatno je završio
policijski koledž. Vidim da u ruci ima šolju iz kafea Bomber.
- Imam neke vesti - kaže Nujen. - Moguće je da imamo trag
vezan za ubistva u Kenzingtonu.
Prostorijom se pronese tihi žagor.
Nagne se nad kompjuter. Na velikom ekranu prikaže neki video-
klip.
To je snimak sa privatne bezbednosne kamere koju je postavio
vlasnik jedne kuće blizu onog placa kod Tioge gde je pronađen leš
Kejti Konvej.
Crno-beo je i zrnast, a na njemu se vidi jedna mlada devojka
kako prolazi ulicom. Posle pet sekundi tuda prođe i jedan muškarac
s kapuljačom na glavi i rukama u džepovima.
- Ovo je - kaže Nujen premotavši na devojku - Kejti Konvej.
- A ovo je - kaže pokazujući na čoveka - osumnjičeni.
Zaustavi snimak, uveliča ga. Čovekovo lice je mutno. Ne
razaznaje se gotovo ništa. Ja čak ne mogu ni rasu da odredim.
Deluje krupno, ali to je možda i stoga što je devojka sitna.
Njegova dukserica, čiju je kapuljaču navukao da sakrije kosu,
pruža izgleda najviše informacija: na njoj spreda piše Vajldvud - s
jedne strane rajsferšlusa Vajld, a s druge vud.
Vajldvud, priobalni grad na jugu Nju Džerzija, česta je destinacija
turista, pa nam to neće biti od prevelike koristi. I sama sam jednom
bila tamo sa Sajmonom, na jednom od retkih zajedničkih izleta za
vikend. Gotovo svi iz Filadelfije bili su nekad u Vajldvudu, pomislim.
Ipak, specifičnost te dukserice uliva nam tračak nade.
- Je li neko od vas video ovog tipa? - pita Nujen, ali bez
optimizma u glasu. Svi u sobi zavrte glavom.
- Već smo poslali sliku Vajldvudskoj policiji. Raspituju se - kaže
Nujen. - Vi za to vreme proveravajte telefon. Danas ću vam poslati
snimak. Širom otvorite oči i svakog koga privedete pitajte za njega.
Ahern mu zahvali, a Nujen se okrene da ode.
Pre nego što izađe, jedan policajac, Džo Kovalčik, kaže: - Imam
jedno pitanje.
Nujen se okrene.
- Da morate da nagađate - kaže Kovalčik. - Rasa? Starost?
Nujen zastane. - Nisam baš rad da kažem - kaže - jer želim da
osmotrite svakog. A snimak nije baš jasan.
Pogleda u plafon. Nastavi. - Ali ako bih baš morao - kaže - rekao
bih belac od četrdeset i neku godinu. To je uobičajen profil. Obično
takvi rade takve stvari.
D anas su ulice Kenzingtona mirnije nego inače. Hladni talas još
nije prošao. Napolju je ledeno, nebo je skroz belo, a šiba
užasan vetar koji mi preseče dah kad god moram da izađem iz
vozila.
Danas su napolju samo najokoreliji, najočajniji.
Skrenem kolima u bočnu ulicu i provezem se pored šest
zatarabljenih kuća u nizu. Ovde ih zovu abandosi, napuštene,
zaboravljene kuće, a u nekima su bez sumnje neki jadnici potražili
zaklon. Razmišljam o tim promajnim kućama, o ostavljenom
nameštaju, slikama na zidovima. Razmišljam kako se novi stanari
sigurno osećaju usamljeno dok gledaju te stvari ostale od porodica
koje su tu živele pre više decenija. Tekstilni radnici. Metalci. Ribari,
ako su kuće dovoljno stare.
Pretprošle zime u jednoj obližnjoj napuštenoj fabrici došlo je do
velikog požara. A izbio je tako što su dva stanara iz očajničke želje
da se ugreju zapalila vatru u metalnoj kanti za smeće nasred fabrike.
Jedan vatrogasac je stradao u pokušaju da ga ugasi. To je sad bila
još jedna stavka na dugom spisku stvari na koje treba da obratimo
pažnju dok patroliramo ulicama: miris dima iz bilo kog nepoznatog
izvora.

Sat vremena nema poziva preko radio-stanice. U deset se parkiram

blizu Alonzove radnje idem unutra po kafu.
Kad izađem sa šoljom u ruci, u susret mi pođu dve mlade
devojke od šesnaest-sedamnaest godina koje sam viđala u kraju,
žvaću žvaku, lagano hodaju. Obe nose platnene patike na bose
noge, pa se stresem kad ih vidim, bude mi ih žao. Ne mogu da
odredim da li se prostituišu.
Iznenadim se kad mi priđu. One redovne obično prosto ignorišu
uniformisanu policiju ili bez reči prkosno zure u nas.
 Ali jedna mi se sad obrati.
- Znaš li nešto o ubistvima? - pita me.
Prvi put da me to neko pita. Priče se izgleda pronose.
- Radimo na tome - kažem. - Na tragu smo.
To mi je standardan odgovor kad god me neko pita za slučajeve
koji su u toku. Mislim da treba tako da kažem iako ne znam mnogo
više od njih. Ponekad se na poslu osećam kao kad pričam s
Tomasom o njegovom ocu: malčice me grize savest što ga lažem, a
opet mislim da je plemenito što održavam privid kako ga ne bih
povredila. Nosiću breme laži zarad svog sina, zarad ovih devojaka.
Onda se setim onog video-snimka.
- U stvari - kažem - je l’ hoćete da pogledate nešto?
Otvorim na telefonu kratak snimak koji su nam jutros posle
brifinga poslali iz Krvnih delikata. Pustim ga, pa ga zaustavim na
mestu gde se vidi osumnjičeni.
- Da li vam je ovaj poznat? - pitam.
Obe se pomno zagledaju. Obe zavrte glavom. Nije.
U toku dana još nekoliko puta to ponovim, ali niko ga ne
prepoznaje. Nekoliko žena tiho zamrmlja kad se na ekranu pojavi
Kejti Konvej: prepoznale su je možda ili su u njoj prepoznale
sopstvenu ranjivost, kako su to lako mogle biti one.

Nešto pre četiri sata, pred kraj smene, vidim Polu Malroni prvi put
posle dužeg vremena. Konačno se ratosiljala štaka i sad s cigaretom
u ruci stoji naslonjena na zid ispred Alonzove radnje.
Zaustavim auto. Izađem. Nisam je videla otkako je Kejsi nestala.
Sve hoću da pričam s njom.
Pola nije dozvolila da to što smo Kejsi i ja u svađi utiče na naš
odnos. To je između vas dve, rekla mi je jednom u poverenju. Kad
me vidi, obično me dočeka sa osmehom i prijateljskom šalom. O, ne
opet, često kaže. Evo nam nevolje.
Danas joj je lice ledeno.
- Zdravo, Pola - kažem.
Ne odgovara mi.
- Drago mi je što te vidim - kažem. - Čula sam da je Kejsi nestala.
Da ne znaš slučajno gde bi mogla da bude?
 Pola odmahne glavom. Povuče dim.
- Jok - kaže.
- Kad si je poslednji put videla?
Frkne. Ne odgovara.
Odjednom se zbunim.
- Je li istina - pitam je - da si kazala Alonzu da je nestala? Jer...
Preseče me. - Čuj - kaže - ne pričam s policijom.
Prenerazim se. Nikad ovo nisam čula od Pole.
Promenim taktiku.
- Kako ti je noga? - upitam.
- Grozno - kaže Pola.
Ponovo povuče dim. Odmakne se od mene.
- Žao mi je što to čujem - kažem.
Nisam sigurna kako da nastavim.
- Hoćeš da te odvedem u bolnicu? - pitam, ali Pola na to samo
odmahne rukom.
- Htela sam još nešto da te pitam - kažem.
- Pitaj - kaže Pola. Ali glas joj je odsečan, a poruka jasna: Pitaj
šta hoćeš. Neću ti ništa reći.
Izvadim telefon i pustim joj video-snimak. Ne može da odoli,
radoznala je. Prigne se ka telefonu da bolje vidi.
Kad se Kejti Konvej pojavi na ekranu, Pola me oštro pogleda.
- Da - kaže - to je Kejti. Znala sam je.
- Jesi?
Klimne glavom, pa me ponovo mrko pogleda.
- Ona mala što su je našli kod Tioge, jel? Znala sam je.
Zagledam se u Polu. Ne znam zašto mi to govori.
- Mnogo fina devojka - kaže Pola. - Bila je klinka. Mnogo fina.
Znala sam i njenu mamu. Mama joj je bila grozna. Ona ju je i poslala
na ulicu.
Pola me i dalje gleda mrko, prekorno, kao da me za nešto
optužuje. Stavlja cigaretu u usta. Kad god razgovaram s Polom,
setim se jednog prizora iz srednje škole: Pola ide hodnikom dignute
glave, predvodi grupu najpopularnijih devojaka, smeje se iz sveg
glasa nekoj šali. Čak i sad, iako su nam se životi toliko promenili, još
je se pribojavam.
 - Znaš li nešto o tome kako je umrla? - pitam Polu, koja me na
trenutak osmotri pre nego što progovori.
- Zar ne bi to trebalo ti meni da kažeš? - hladno odvrati.
Ponovo se mučim da nađem prave reči. Ovog puta ne uspevam.
- Pa ti si policajac, jel? - na to će Pola.
- Radimo na tome - ponovim.
- Naravno - kaže Pola. Začkilji niz Aveniju. Sudeći po žustrini
njenih pokreta i cvokotanju zuba, krizira. Blago je pogurena, obavila
se rukama oko stomaka. Muka joj je.
- Naravno da radite, Miki - kaže Pola. - Pa, potrudite se malo
više.
Dobro znam da bi trebalo sad da je ostavim, da je pustim da
dođe do fiksa.
Ipak, pre nego što odem, pitam je: - Je l’ možeš još jednom da
pogledaš snimak? Najhitniji je kraj.
Pola iznervirano prevrne očima, ali se sagne i začkilji u telefon.
Gleda kako onaj čovek prolazi ulicom, pa mi istrgne telefon iz ruke.
Pogleda me iskolačenih očiju.
- Prepoznaješ li ga? - pitam.
Primetim iznenada da joj se ruke tresu.
- Zezaš me - kaže.
- Znaš ga? - pitam.
Pola se zasmeje, ali smeh joj zvuči ljutito.
- Ne zajebavaj me - kaže. - To je jedino što tražim u životu, da me
ne zajebavaju.
Zavrtim glavom. - Ne razumem - kažem.
Načas zatvori oči. Povuče još jedan dim, pa baci cigaretu i zgazi
je da je ugasi.
Onda me odmeri.
- To je jedan od vaših, Mik - kaže. - To je pandur.
ONDA
K ako sam se i nadala, Kejsi se promenila posle godinu dana
provedenih u Riversajdu.
Pitajte bilo kog zavisnika koji se skinuo s droge u zatvoru kako je
to, pa mu pažljivo zagledajte lice dok to priziva u sećanje: oči
zatvorene, čelo nabrano, usne obešene dok se priseća mučnine i
očaja, dok se priseća osećanja da takav život nema smisla. Kejsi mi
je kazala da je u najtežim trenucima i sama verovala da je bolje da
se ubije. Zubima je iscepala čaršav na trake. Uplela ih. Napravila
omču. Privezala je za kabl na plafonu, pa se popela na lavabo i
spremila se da skoči, ali onda ju je nešto zaustavilo. Neka sila,
kazala je, koja joj je rekla da je nešto lepo čeka ako nastavi da živi.
Sišla je s lavaboa tresući se i rešila naposletku da mi napiše
pismo.
U njemu mi se prvi put izvinila: što je kršila obećanja jedno za
drugim, što je lagala, što nas je sve izneverila, što je izneverila sebe.
Rekla mi je da joj nedostajem. Rekla mi je da sam jedina osoba na
svetu do čijeg joj je mišljenja stalo. I da ne može da podnese što me
je tako teško izneverila.
Odgovorila sam joj. Dopisivale smo se mesec dana, a ta me je
prepiska podsetila na naše detinjstvo, kad smo jedna drugoj pisale
poruke i ostavljale ih u onoj rupi u podu u našoj sobi.
Nedugo potom rešila sam da je posetim. Kad sam videla Kejsi,
jedva sam je prepoznala. Bila je čista i oči su joj bile bistre. Lice
bledo, kakvo godinama nije bilo. Nije više imala one rumene obraze,
koji su u knjigama za decu znak zdravlja, a meni sad ukazuju na
zavisnost od droge. Počela sam redovno da je posećujem. Svaki put
bi me dočekala drugačija verzija moje sestre. Godinu dana je
dovoljno dug period da telo počne da se vraća u normalu, da zarđali
mozak polako proradi, pokrene svoje proizvodne linije i počne da
proizvodi male doze prirodnih supstanci koje su godinama veštački
unošene u telo putem igle.
I tako sam gledala Kejsi kako od očajne postaje potištena, pa
umorna, pa besna, pa prilikom moje poslednje posete vrlo umereno
optimistična. Delovala je odlučno. Znala je da mora još mnogo da
radi na sebi, ali želela je da to uradi.

Kod kuće, u Port Ričmondu, ja sam krojila planove. Pažljivo sam

razmatrala sve opcije, vagala za i protiv da li da ponudim Kejsi da
živi kod mene kad izađe iz zatvora. Oko toga sam se teško
dvoumila. Kad god bih otišla kod nje u posetu, svaki čas sam
menjala odluku, najčešće sasvim iracionalno: Pozvaću je da pređe
kod mene ako nađe savetnika. Neću je pozvati da pređe kod mene
ako sama ne izrazi spremnost da ide sastanke grupe za
odvikavanje, a da joj ja to ne tražim.
Za svaki slučaj ću, rekla sam sebi, spremiti kuću za njen dolazak.
A onda ću videti.
Iza kuće imam izbetonirano dvorištance koje je, kad sam se tu
doselila, bilo skroz ispucalo, propalo i golo. Za godinu dana koliko je
Kejsi boravila u zatvoru, božanstveno sam ga sredila. Napravila sam
drvene žardinjere i u njima posadila začinsko bilje, paradajz i
paprike. Kupila sam polovnu baštensku garnituru i okačila svetlo
iznad nje, a uz ogradu u dnu dvorišta posadila sam bršljan.
Te godine sam uredila i gostinsku sobu, i to po Kejsinom ukusu.
Okrečila sam zidove u spokojnu plavu, njenu omiljenu boju, kupila
teget posteljinu za krevet, pronašla lep toaletni stočić u jednoj radnji
polovne robe i ukrasila zidove slikama vezanim za tarot, za koji se
Kejsi interesovala. Još kao mlađa tinejdžerka nabavila je špil tarot
karata i sama naučila da ih tumači. Za njenu sobu sam odabrala
slike Prvosveštenice - verovatno sam se podsvesno nadala da će
njen blag a odlučan pogled podsećati Kejsi na njeno sopstveno
dostojanstvo, mudrost i vrednost - kao i Sveta, Sunca i Meseca.
Nikad za sebe ne bih izabrala te slike. Ne verujem u tarot ni u
astrologiju niti u bilo šta slično. Ali zamišljala sam Kejsi kako živi u toj
sobi i sređivala je potajno željno iščekujući da joj je pokažem.
 Kad sam je poslednji obišla u Riversajdu, Kejsi je bila spokojna i
optimistična. Radovala se što izlazi, ali se toga i pribojavala, s
razlogom, pomislila sam, brinući se s kakvim će se sve mukama i
izazovima suočiti na slobodi. Svojevoljno se zarekla da će ostati
čista, da će svakodnevno odlaziti na sastanke grupe za potporu, da
će potražiti savetnika. Da će, bar zasad, izbegavati prijatelje koji se i
dalje drogiraju.
Tog sam dana donela odluku da je zvanično pitam želi li da posle
puštanja na slobodu pređe kod mene, a ona je rado pristala.

Ne mogu da govorim u sestrino ime, ali što se mene tiče, meseci koji
su usledili bili su mi najlepši period u životu.
Bile smo odrasle i konačno smo pobegle od Dži, koja nas je
večito držala na oku, pa smo stoga mogle da radimo šta hoćemo. Ja
sam tad imala dvadeset šest godina, a Kejsi dvadeset četiri. Kad se
prisećam tih dana, uvek je pozno proleće, toplo je i vlažno i prvi put
izlazimo napolje bez jakne. Ne znam koliko smo večeri Kejsi i ja
provele u dvorištancu iza kuće analizirajući naše detinjstvo i pričajući
o planovima. Dobro joj je išlo, ostala je čista, nije čak ni pila. Dobila
je na težini, a kosa joj je porasla; akne su joj se povukle i lice joj se
očistilo. Ožiljci od gnojnih čireva po rukama i vratu izbledeli su i
gotovo nestali. Počela je da radi u jednom malom lokalnom bioskopu
i počela čak i da se zabavlja s jednim momkom koji je tamo cepkao
karte kao i ona, s jednim stidljivim i pomalo smotanim mladićem koji
se zvao Timoti Keri, nikad Tim, i koji nije znao ništa o Kejsinoj
prošlosti. (Ako ga zanima, rekla je Kejsi, neka me pita.) Njen posao u
bioskopu odgovarao je i meni i njoj: često sam odlazila kod nje posle
posla i gledala film koji se tad davao.
Ponekad bi i Sajmon išao sa mnom.
Negde u to vreme Kejsi i on su sklopili nekakvo primirje.
I nisu imali izbora: kuća je bila moja i ja sam plaćala sve račune,
a njih dvoje su mi bili gosti.
Kejsi i ja smo nekoliko puta otvoreno razgovarale o tome.
- Ne verujem mu - kazala mi je jednom - i nikad mi se neće
dopadati, ali mogu da živim s njim.
 Drugi put je rekla: - Miki, ti si najbolja osoba koju znam. Samo ne
želim da te neko povredi.
A treći: - Miki, znam da si odrasla. Samo se pazi.
Često me je pitala zašto nikad ne idem kod njega.
- Sin mu ponekad nenajavljeno svrati - govorila sam. - Mislim da
Sajmon neće da nas upozna dok se ne verimo.
Pogledala bi me ispod oka.
- Jesi li sigurna da je to razlog? - pitala bi.
Ali nikad ništa sem toga ne bi rekla, a ja joj nikad ne bih
odgovorila.

Naravno da sam čak i tad osećala da nešto nije u redu u

Sajmonovom ponašanju. Ali u tom trenutku svog života bila sam tako
srećna, tako blažena i spokojna. Nekoliko puta nedeljno Sajmon bi
mi pokucao na vrata, obično nenajavljeno, pa bi ušao u kuću,
obujmio mi lice dlanovima, pa me poljubio u obraz. Ponekad bismo
večerali, ponekad bismo otišli pravo u spavaću sobu, gde bi skinuo
svu odeću sa mene, zbog čega sam se u početku osećala skroz
ranjivo, a onda je to počelo da mi izaziva uzbuđenje kakvo nikad pre
nisam osetila, koža bi mi sva usplamtela od njegovog pogleda,
gledala bih njegove oči, zamišljala sebe onako kako me on vidi.
Setila bih se one mlade devojke koja je sate i sate provodila
snevajući o tome da je neko voli i poželela da mogu da odem kod nje
i kažem joj: „Vidi, vidi, sve će biti dobro.”

Silno sam se trudila da ignorišem tiho dobovanje koje me je pratilo

tokom celog dana, neko zvono koje je zvonilo na uzbunu. Nisam
htela da ga čujem. Želela sam da sve ostane kako jeste. Više sam
se plašila istine nego laži. Istina bi mi preokrenula život. Laž je
održavala stabilnost. Laž je donosila spokoj. Rado sam prihvatala
laž.
T ako je prošlo šest meseci. A onda sam se na jesen jednog dana
prijavila za prekovremenu smenu, da obezbeđujem neki
poseban događaj. Međutim, kad sam došla u stanicu moj tadašnji
šef narednik Rejnolds rekao mi je da im moje usluge ipak neće biti
potrebne. Previše se policajaca prijavilo, rekao je, starijih i iskusnijih.
Nisam se mnogo nasekirala kad sam izašla iz stanice. Napolju je
bio lep dan, svež i vedar, pa sam rešila da otpešačim od posla do
Port Ričmonda umesto da sednem u autobus. Bila sam lepo
raspoložena. Usput sam svratila da kupim cveće, što uopšte ne liči
na mene. Nikad u životu nisam kupila cveće. Osećala sam se
pomalo glupo s cvećem u ruci - nije mi promaklo kako čudno izgleda
uniformisani policajac sa elegantnim buketom - pa sam ga na kraju
nosila uz nogu kao da hoću da ga osušim u hodu.

Kad sam stigla kući, zatekla sam vrata otključana. Pomno vodim
računa o tome da zaključam vrata kuće u kojoj živim pošto sam se
nagledala pljački do kojih je došlo pukom nepažnjom vlasnika i već
sam nekoliko puta izgrdila Kejsi otkako se doselila kod mene što je
zaboravila da ih zaključa.
Tog dana sam uzdahnula i zaključala vrata za sobom, pa rekla
sebi kako ću ponovo morati posle da porazgovaram sa sestrom kad
sam iznenada čula neko kretanje gore na spratu. Kejsi bi morala da
bude na poslu, pomislila sam.
Još sam imala oružje kod sebe, pa sam se uhvatila za pištolj kad
sam pošla uz stepenice. U drugoj sam ruci još držala onaj glupi
buket.
Trudila sam se da budem nečujna, ali kuća je bila stara, pa su
drveni stepenici poda mnom škripali. Kako sam se pela, oni zvuci se
sve jače čuli. Čula sam kako se fioke otvaraju i zatvaraju, a onda i
tiho šaputanje.
 Brzo sam donela odluku. Ispustila sam cveće. Potegla sam
pištolj.
Gore na spratu nogom sam munula vrata gostinske sobe i pre
nego što sam uopšte videla ko je unutra, povikala sam: - Ne mrdaj!
Ruke uvis!
- Šta je bre ovo - uzviknuo je neki čovek kog nisam prepoznala.
Pored njega je bila Kejsi.
Njih dvoje su stajali jedno do drugog na sredini sobe, što je vrlo
neobično mesto, a po zgužvanoj posteljini bilo mi je jasno da su do
maločas ležali na krevetu.
Bili su skroz obučeni. Nisam pomislila da su radili išta intimne
prirode. Imala sam zapravo utisak da je čovek po svoj prilici gej.
Međutim, po Kejsinom izrazu lica bilo je očigledno da je nešto
skrivila.
- Mik - kazala je - što nisi na poslu?
Polako sam spustila oružje.
- To bih mogla i ja tebe da pitam - rekla sam.
- Pogrešila sam smenu. Ovo je moj prijatelj Lu - kazala je
pogledavši u čoveka, koji je mlitavo podigao ruku.
Ako je to trebalo da me umiri, nije.
I u trenu mi je sve bilo jasno: čula sam po njenom sporom govoru
i videla po njenim zajapurenim obrazima da je ponovo počela da se
drogira.
Ništa joj nisam rekla. Samo sam otišla do komode i počela da
izvlačim fioke. I na dnu jedne sve je bilo tu: špricevi, gumene
podveze, upaljači. Prozirne kesice sa nezamislivim oznakama.
Polako sam zatvorila fioku.
Kad sam se okrenula, prijatelja više nije bilo i Kejsi i ja smo ostale
same.
SADA
P ola se i dalje smeje. Vrti glavom u neverici, zgađena.
- Reci mi ko - kažem.
- Isti onaj pandur koji dolazi ovamo i traži od devojaka da mu
popuše inače će ih privesti - kaže.
Potom doda: - Reci mi da vam je to osumnjičeni. Reci mi da vam
je to jebeni osumnjičeni. O bože, molim te reci mi da tražite pandura.
To bi bilo sjajno. To bi bilo savršeno.
Progovorim pre nego što razmislim. U mene se uvukao dubok
nemir.
- Nije - kažem. - Samo hoćemo da razgovaramo s njim.
Izraz na Polinom licu se promeni.
- Je l’ ti misliš da sam glupa? - tiho kaže. - Je l’ misliš da sam
glupača jebote?
Okrene se i ode šepajući.
- Kako izgleda? - doviknem za njom.
Pola mi je sad okrenuta leđima, ali i dalje čujem šta mi govori.
- Ne uvlači me u to - ponavlja. Na tren se naglo okrene i opasno
me pogleda.
Nastavi svojim putem.
- Pola! - dozivam je. - Pola, hoćeš li da podneseš prijavu?
Prasne u smeh. - Ma kako da ne! - kaže mi s leđa gubeći se u
daljini. - Samo mi to treba, da podnesem prijavu, pa da se zamerim
svakom jebenom panduru u ovom posranom gradu!
Zađe za ugao i nestane. A mene po prvi put u mojoj policijskoj
karijeri - što je profesija kojom sam se oduvek dičila - spopadne
mučan osećaj da se nešto važno događa, a da sam ja na pogrešnoj
strani.
U povratku u stanicu pozovem Trumana. Treba mi njegov savet.
I hoću da znam zna li on išta o onome što mi je Pola rekla.
- Jesi li dobro? - pita me pre svega.
- Jesi li u gužvi? - pitam ga.
- Nisam, u redu je - kaže. - Šta je bilo?
- Jesi li čuo išta za nekog policajca koji nosi duksericu na kojoj
piše Vajldvud?
Poćuti. - Mislim da nisam - kaže. - Ne zvuči mi poznato. Zašto?
U pozadini čujem neki glas, ženski. Trumane?, kaže. Trumane,
ko je to?
- Ako si u gužvi... - ponovim.
- Nisam - kaže Truman.
- A da te pitam ovo - kažem. - Jesi li čuo za policajca koji... -
zastanem birajući reči - koji traži usluge od žena iz našeg sektora a
da ih on zauzvrat pusti?
Truman dugo ćuti.
- Pa jesam - kaže - Mislim da je svako čuo takve priče.
Ja nisam, pomislim. Nisam do danas. Ne kažem mu to.
Ponovo onaj glas iz pozadine, sad ozbiljan: Trumane!
Da li to Truman ima devojku?
- Čekaj - kaže Truman, pa čujem prigušen govor kao da je pokrio
slušalicu rukama, a onda opet kaže u telefon: - Nazvaću te, važi?
- Važi - kažem, ali on je već prekinuo vezu.
K ad se vratim u stanicu, ne nalazim narednika Aherna u njegovoj
kancelariji.
U stvari, ne mogu da nađem nijednog narednika. A opet, moram
ovu informaciju što pre nekome da prenesem.
Stojim nekoliko trenutaka na vratima operativne sale dok me
desetar Šah ne primeti.
- Jeste li videli narednika Aherna? - pitam ga.
- Otišao je na mesto događaja - kaže desetar Šah, žvaćući po
običaju žvaku. Ostavlja cigare po valjda jedanaesti put, pa je cele
nedelje nervozan. - Hoćeš da mu kažem da si ga tražila? - pita.
- Neka, pozvaću ga - kažem. - Možete li ovo da uzmete? - upitam
ga i pružim mu dnevnik rada.

Presvučem se u civilnu odeću, pa sedim na parkingu u svojim

kolima. Uzmem telefon i okrenem broj narednika Aherna. Dobijem
govornu poštu.
- Narednice Aherne - kažem. - Ja sam, Mikaela Ficpatrik. Moram
da razgovaram s vama o nečemu što se desilo danas tokom moje
smene. Hitno je.
Ostavim mu svoj broj iako znam da ga ima.
Izvezem se s parkinga i pođem kući.
K ad se dovezem na prilaz, gazdarica podbočeno stoji u dvorištu i
gleda u nebo. Kola su mi puna krša i smeća, te samo kratko
mahnem gospođi Mahon kad izađem, pa otvorim zadnja vrata da ga
iznesem. Volela bih da se gospođa Mahon vrati u kuću. Ponovo na
sebi ima jednu od onih smešnih dezeniranih dukserica - ova ima
božićni venac sa trodimenzionalnim ukrasima - koje su,
pretpostavljam, vrlo zgodne da se započne razgovor s nekim.
Pokupim s poda kola pune ruke kesa, ambalaže i cipela, a potom
pođem iza kuće.
Uto mi gospođa Mahon dovikuje.
- Jesi li čula za sneg? - pita me.
Zastanem i okrenem se.
- Kakav sneg? - odvratim.
- Kažu da će preko noći napadati trideset centimetara snega -
kaže gospođa Mahon. - To je meteorološka bomba.
Kaže to tiho i zabrinuto gledajući me preko naočara, kao da
objavljuje da ka nama ide cunami. Verovatno misli da ne znam taj
izraz. Znam ga.
- Idem onda da pustim vesti - kažem što ozbiljnije mogu.
Povlađujem joj. Otkako smo se uselili u stan iznad nje, gospođa
Mahon je najmanje desetak puta najavljivala kataklizmu, a jednom
prilikom nas je čak naterala da oblepimo prozorska okna selotejpom
jer su prognostičari predvideli da će pasti grad veličine loptice za
golf. (Nije pao.) Ljudi poput gospođe Mahon nagrnu u prodavnice
veče pre najavljene oluje, pa nakupuju hleb i mleko koje nikad neće
upotrebiti i pune kade vodom, pa posle dva dana s tugom gledaju
kako sporo otiče niz odvod.
- Laku noć, gospođo Mahon - kažem joj.
Kad otvorim vrata, u kući kao da nikog nema. Dnevna soba je u
mraku, a televizor je ugašen.
- Ima li koga? - viknem. Niko ne odgovara.
Pohitam hodnikom ka spavaćim sobama. Uto iz kupatila izađe
moj sin. Na glavi ima svoj omiljeni kačket Filiza, koji mu je otac kupio
pre godinu dana. Prinese prst usnama.
- Pssssst - kaže.
- Šta je bilo? - pitam ga.
- Betani drema - kaže.
Tomas pokaže na vrata svoje sobe. I stvarno, Betani je na
njegovom krevetu, opružila se preko njegovog jorgana s trkačkim
kolima s rukom pod glavom; frizura i šminka su joj besprekorne.
Iz sve snage zalupim vrata. Ponovo ih otvorim. Vidim kako se
Betani pridiže polako, kao anđelak, pa se natenane proteže. Na
desnom obrazu joj je savršena crvena linija: trag nabora na
jastučnici.
- Hej - kaže Betani nonšalantno. Baci pogled na telefon.
- Izvini - kaže, možda konačno primetivši izraz blage neverice na
mom licu. Dodaje: - Kasno sam legla. Morala sam da dremnem.

Tek kasnije - nakon što sam popričala s Betani i rekla joj da Tomas
možda deluje zrelo, ali da ima samo četiri godine i da ne sme da
bude ostavljen bez nadzora; nakon što je Betani otišla ljuta i
uvređena, sudeći po tome kako je ćutala i zlokobno me gledala;
nakon što sam spremila večeru i iznela je na sto - tek onda shvatim
da nisam pustila vesti.
Kad uključim TV, uvidim da sam potcenila gospođu Mahon. Bila
je u pravu: Sesili Tajnan predviđa da će preko noći napadati između
petnaest i trideset centimetara snega, a u severnim i zapadnim
delovima grada još i više.
- Ne - tiho kažem. Kad si policajac, nema izostajanja s posla
zbog snežnih nanosa. A nemam više ni slobodnih dana, ponajviše
zahvaljujući Betani.
- Mama - kaže Tomas, a ja čekam da usledi ispitivanje. Tomas je
senzibilan dečak i uverena sam da oseća da nešto nije u redu.
 Ali on ništa ne govori, već samo sedne kraj mene na kauč
pognute glave.
- Šta je? - pitam ga. - Šta je bilo, Tomase?
Zagrlim ga. Koža mu je topla. Kosa svilenkasta. Šćućuri se uz
mene, a ja načas pomislim da legnem i privučem ga sebi na grudi
kao kad je bio detence. Ima li išta lepše nego osetiti težinu bebe na
grudima? Ali Tomas danas uporno tvrdi da je veliki, veliki dečak, i
bez sumnje bi se brzo izmigoljio iz mog zagrljaja.
- Prava sam srećnica što te imam - kažem mu tiho. - Znaš li to?
Plašim se da to naglas izgovorim, pa čak i da u mislima prečesto
zahvaljujem bogu na Tomasu, kao da ću se tako ureći, prizvati nekog
zloduha da se noću kroz prozor ušunja i odnese mi ga.
- Tomase? - ponovo mu se obratim, a on me konačno pogleda.
- Kad mi je rođendan? - pita me.
- Znaš to i sam - kažem. - Kad ti je rođendan?
- Trećeg decembra - kaže. - Ali koliko još do njega ima?
Zatrepćem kad shvatim. - Još samo nedelju dana - kažem. - Što
pitaš?
Tomas ponovo obori pogled. - Betani je danas pričala o
rođendanima - kaže on - i pitala me je kad je moj. I ja sam joj rekao.
A onda me je pitala da li ću imati proslavu.
Svih prethodnih godina Sajmon ga je negde oko rođendana vodio
na neko posebno mesto: za četvrti rođendan poveo ga je u bioskop;
za treći u Frenklinov institut; za drugi, kojeg se Tomas naravno ne
seća, išli su u Dečji interaktivni muzej. Ove godine sam planirala da
ja preuzmem palicu. Radićemo nešto slično, samo nas dvoje. Ali
Tomas me sad gleda pun nade, pa pomislim kako nema razloga da
mu ne priredim malu proslavu s drugarima.
- Znaš šta - kažem naposletku. - Ako želiš rođendansku proslavu,
možemo da je napravimo. Možemo čak i da pozovemo neke tvoje
drugare iz starog vrtića.
On se široko nasmeši.
- Ne smem ništa da ti obećam - kažem. - Videćemo ko može da
dođe.
Klimne glavom.
- Koga bi želeo da pozoveš? - pitam ga.
 - Karlotu i Lajlu - kaže kao iz topa. Sedi na kauču i poskakuje
opruženih nogu.
- Dobro - kažem. - Pozvaću njihove roditelje, važi? A šta bi voleo
da radiš s njima?
- Da idem u Mekdonalds - kaže odlučno. - Onaj sa igralištem.
Zastanem samo na delić sekunde. Onda kažem: - To zvuči
sjajno.
Misli na onaj u Južnoj Filadelfiji, na onaj u koji ga je Sajmon
odvodio, onaj što ima igraonicu. Nije bio tamo više od godinu dana.
Čudim se da ga se još seća.
Tomas čvrsto stisne dlanove i prinese ih do brade, što radi kad je
silno uzbuđen.
- Mekdonalds - ponavlja. - I mogu da uzmem šta hoću, jelda?
- U razumnoj meri - kažem.

Nedugo potom Tomas zaspi na kauču, a ja ga odnesem u sobu i

spustim na njegov krevet.
Uvek sam se strogo držala toga gde Tomas spava. Kad je bio
beba, užasno su ga mučili grčevi, pa je neprestano neutešno plakao,
a meni se srce kidalo od toga. Od prvog dana postoji jedan deo
mene - životinjski, animalni, kojim upravlja neka sila koja kao da
hoće kandžama da se probije iz moje utrobe - koji žeđa za
Tomasom, koji fizički žudi za njim, koji, kad god se Tomas usred noći
probudi, preti da potre sve što sam s njim odmalena radila. Ali u svim
priručnicima o odgajanju dece naglašava se isto: nikad ne donosite
dete u svoj krevet, piše; time ne samo da ugrožavate život svog
deteta već mu i usađujete naviku od koje posle nikako nećete moći
da ga odviknete, a njome stvarate nesamostalno dete koje nema
samopouzdanja, koje ne ume samo sebe da smiri i koje će biti
nesposobno da pronađe svoje mesto u svetu.
Iz tog razloga, još otkako je imao svega nekoliko meseci, Tomas
ima svoju sobu, a ja svoju. Kad smo živeli u Port Ričmondu, to je
lepo funkcionisalo. Grčevi su mu prošli, kao što sam i znala da hoće,
i ubrzo je počeo čvrsto i mirno da spava, pa smo se oboje ujutru
budili sveži i naspavani.
 Međutim, kad smo prešli u ovaj stan, situacija se promenila.
Tomas me sad sve češće moli da ga pustim da spava kod mene.
Ponekad ga čak zateknem sklupčanog u podnožju svog kreveta
pošto se tiho ušunja u moju sobu kad zaspim. Kad vidim da je to
uradio ili kad ga uhvatim na delu, nepopustljiva sam; vratim ga u
njegov krevet, kažem mu da će mu tu biti dobro i upalim mu noćnu
lampicu, koju sam kupila da ga umirim.
U suštini sam čvrsto uverena da ispravno postupam. Tek me je
jedna skorašnja epizoda malo pokolebala. Bilo je to pre nekoliko
nedelja: u cik zore me je probudilo nekakvo cviljenje kakvo nikad pre
nisam čula. Dopiralo je iz podnožja kreveta i pre je zvučalo kao
cvilež šteneta nego deteta. A onda je neki glasić počeo sve glasnije
da ponavlja jednu reč: Tata, tata, tata.
Tiho sam ustala iz kreveta i na prstima otišla do podnožja. Tamo
je u gnezdu od ćebića i jastuka ležao moj sin. Pričao je u snu.
Zagledala sam se u njega razmišljajući da li ga da probudim ili ne.
Ruke i noge su mu se trzale kao kad pas sanja da juri zeca. U
mračnoj sobi jedva sam mu nazirala lice, na kome su se izrazi brzo
smenjivali: smešio se, pa mrštio, pa natuštio obrve, pa obesio usne.
Nadvila sam se nad njega i tek onda primetila da plače u snu,
jastučnica mu je pod glavom bila skroz mokra od suza. Pipnula sam
mu čelo, pa ga uhvatila za rame. - Tomase - rekla sam - Tomase, jesi
li dobro?
Ali nisam uspela da ga probudim, pa sam ga, samo tu jednu noć,
donela u svoj krevet i nežno mu spustila ruku na glatko čelo, kako je
meni majka radila, pa sam ga lagano milovala po obrvama dok se
nije smirio.
Kad se naposletku umirio, prenela sam ga u njegov krevet. A
ujutru, kad mi je ispričao kako me je te noći video, kazala sam mu da
je to bio samo san.
U sred noći otvorim oči i kroz prozor vidim da je napolju mećava.
Na svetlu ulične svetiljke u podnožju prilaza gospođe Mahon
vidim kako veje gust sneg.

Ujutru me probudi alarm na telefonu, pa ga zgrabim sa noćnog

ormarića i isključim. Ne iznenadim se kad na ekranu vidim poruku od
Betani, poslatu u šest ujutru:
Na ulicama je haos. Ne stižem :(
- Ne - kažem naglas. Ustanem i priđem prozoru. Sve je zavejano.
- Ne - ponovim.
Čujem Tomasa kako ide hodnikom ka mojoj sobi. Kucne, pa
otvori vrata.
- Šta je bilo? - pita.
- Betani danas ne može da dođe - kažem. - Zavejana je.
A moguće je i da se duri zbog onog jučerašnjeg razgovora.
- To! - uzvikne Tomas, a ja prekasno shvatim da misli da to znači
da ću ostati kod kuće s njim.
- Ne - kažem. - Žao mi je, Tomase. Nemam više slobodnih dana.
Moram da idem na posao.
On se sav snuždi, a ja mu rukama obujmim lišće.
- Žao mi je - ponovim. - Nadoknadiću ti. Obećavam. Sednem na
ivicu kreveta i razmišljam.
Tomas mi spusti malu bradu na rame, laku kao ptičica.
- A gde ću ja? - pita.
- Ne znam još - kažem.
- Mogu s tobom na posao - kaže. - Da se vozim s tobom pozadi.
Nasmešim se. - To nažalost nije dozvoljeno - kažem.
Privučem ga na krilo. Zajedno razmišljamo šta ćemo.
Preko volje najpre pozovem Dži. Svojevremeno je čuvala Tomasa
nekoliko puta, baš u hitnim slučajevima. Ali nisam optimista. I zaista:
ne javlja se na telefon.
Zatim pozovem Karlu, nekadašnju Tomasovu dadilju.
Ali Karla sad radi za jedan osiguravajući zavod u Centralnom
kvartu i sa žaljenjem mi kaže da i danas moraju da rade.
Ešli, pomislim. Poslednja nada. Pozovem je na mobilni. Ne javlja
se. Pošaljem joj poruku.

Dok čekam da mi Ešli odgovara, dam Tomasu da doručkuje i gledam

kroz prozor. Sneg i dalje veje. Pre bilo čega drugog moraću da
očistim prilaz.
- Obuj čizme - kažem sinu.

Kad izađem napolje i počnem da radim, raspoloženje mi se popravi.

Dok sam živela u Port Ričmondu, redovno sam vežbala. Išla sam
kratko na krosfit. Igrala sam čak i fudbal u mešovitom timu. Kad se
tri-četiri puta nedeljno dobro preznojim, to me umiruje, ali u
poslednje vreme nemam za to vremena.
Dam Tomasu lopaticu i kažem mu da mi pomogne. On provede
dvadeset minuta na jednom istom mestu, a onda uzme da pravi kule
od snega.
Uspem da očistim možda metar i po prilaza kad se gospođa
Mahon pojavi na vratima.
- Ne moraš to da radiš - dovikuje mi. - To nije tvoj posao.
- Ne smeta mi - kažem.
- Platiću Čaku - kaže gospođa Mahon. - Obično njega zovem.
Čak je tinejdžer, sin naših prvih komšija. Često dođe da pokupi
lišće iz dvorišta, pomete prilaz ili ga očisti od snega i tako zaradi koju
paru.
Nastavljam da čistim.
- Pa dobro - kaže gospođa Mahon. - Hvala.
- Nema na čemu - kažem. A onda mi nešto padne na pamet.
Proverim telefon. Ešli mi još ne odgovara.
- Gospođo Mahon - pitam - imate li neke planove za danas?
Gospođa Mahon se namršti.
 - Miki, ja nikad nemam planove - kaže.

Nikad nisam bila u kući gospođe Mahon. I ugovor o iznajmljivanju

potpisala sam gore u stanu. Iznenadim se kad nam sad gospođa
Mahon otvori vrata. Zamišljala sam da je kod nje otprilike kao u
Džiinoj kući, drangulije na sve strane, stari tapison koji valja
zameniti. Stan je, međutim, oskudno namešten i besprekorno čist.
Na podu je parket i tek poneka staza. Nameštaj je većinom
kvalitetan. Po celom stanu su moderne slike, velike i apstraktne, s
debelim nanosima boje. Nisu loše. Je li ih gospođa Mahon sama
naslikala? Ne bi mi palo na pamet da je to pitam, ali me živo zanima.
- Lepe su vam slike - primetim.
- Hvala - odvrati gospođa Mahon, samo to i ništa više.
- Izvinite zbog ovoga - kažem.
Tomas se ukipio u mestu. Vidim da je uplašen, ali i znatiželjan.
Nagne se udesno, krivi vrat da vidi stepenište. Pretpostavljam da je
gore soba gospođe Mahon.
Izvučem novčanik iz džepa. Otvorim ga moleći se da u njemu
imam novca, ali nađem samo dvadeset dolara.
- Izvolite - kažem i pružim novčanicu gospođi Mahon. - Uzmite.
Podići ću danas još novca.
Gospođa Mahon na to samo odmahne rukom. - Ne budi šašava -
žustro kaže.
- Molim vas - kažem. - Dozvolite da vam platim. Stvarno mi je
neprijatno.
- Nipošto - kaže gospođa Mahon. Stoji pravo i ukočeno. Ne da se
urazumiti.
Pružim joj kesu koju sam donela iz stana. - Ovde imate odeću za
presvlačenje i knjige i igračke - kažem. - Spakovala sam mu i ručak -
kažem.
Šta joj ne kažem: Tomas ima samo četiri godine. Još se ponekad
upiški. Mnogo se uplaši kad vidi nešto strašno na televiziji, čak i na
vestima. Pogledam u Tomasa i znam da ne bi voleo da to kažem
gospođi Mahon.
- Nisi morala - kaže gospođa Mahon. - Mogla sam da mu
spremim nešto. Osim ako ovaj mladić ne voli sendviče s puterom od
kikirikija - kaže gospođa Mahon okrenuvši se ka Tomasu. - Je l’ voliš
sendviče s puterom od kikirikija? - pita ga.
On zaklima glavom.
- Eto, biće nam sasvim dobro.
Kleknem ispred Tomasa. Poljubim ga u obraz. - Budi dobar -
kažem mu. - Znaš šta to znači, je li?
Tomas ponovo klimne glavom. - Da slušam - kaže pokazujući
prstom na uvo.
Trudi se da bude hrabar. Šta li će raditi ovde ceo božji dan?
Zapišem broj svog mobilnog u blokče pored telefona gospođe
Mahon iako mislim da ga ima.
- Slobodno zovite - kažem. - Šta god da vam zatreba.
Onda izađem na vrata upinjući se iz petnih žila da se ne osvrnem
ka Tomasu, kome je kad sam ga na rastanku poljubila već drhtala
brada, a ta će me slika, znam, progoniti celog dana na poslu.
B rinem se tokom cele vožnje do posla. Šta sam to uradila? Kome
sam to ostavila Tomasa? Gospođu Mahon jedva poznajem. Ne
znam nikog od njene porodice po imenu premda je pominjala neku
sestru. Ne znam kakvog je zdravlja gospođa Mahon. Šta ako se
sruši? Brinem se. Šta ako bude gruba prema Tomasu?
A onda se kao i uvek podsetim da Tomas nije beba. Mikaela, on
će sad pet godina, kažem sebi. Iz dana u dan sve je samostalniji.

Danas je toplije nego juče i sneg je stao. Tamo gde je prošla grtalica,
već je počeo da se topi i stvara lokve - da je htela, Betani je bez
problema mogla da stigne do naše kuće.
Ovog jutra narednik Ahern drži brifing, a ja mu po završetku
priđem i pitam ga je li dobio moju poruku.
- Poruku? - pita.
- Ostavila sam vam sinoć glasovnu poruku - kažem.
- Aha. Jesam, dobio sam je - kaže. - Šta je bilo? Htela si da
razgovaramo?
Osvrnem se po zajedničkoj prostoriji. Najmanje tri policajca stoje
dovoljno blizu da nas čuju.
- Stvar je osetljiva - tiho kažem.
Narednik Ahern uzdahne. - U mojoj kancelariji je civil koji će se
danas voziti s patrolom i upravo mu stavljaju pancir - kaže. - Reci mi
ovde šta imaš osim ako nećeš da me odvučeš u ve-ce.
Ponovo pogledam one policajce. Dvojica se uklapaju u Nujenov
profil: belci od četrdeset i kusur godina.
- Hoćete da se nađemo na ručku ako imate dvadeset minuta
vremena? - pitam ga.
- Može - kaže Ahern. - Kod Skotija?
To je restoran gde policajci često zalaze. Baš zato hoću da ga
izbegnem, kao sva ostala mesta gde bih mogla da naiđem na
kolege.
- Hajde da se nađemo u kafeu Bomber u Front stritu - kažem
naposletku.
J utro sporo protiče, a onda mi oko deset nešto zapadne za oko:
neki čovek u narandžastoj jakni koji stoji ispod železničke stanice
na uglu Kenzingtonske i Alegejnija napetog lica i skrštenih ruku. O
jednoj mu visi najlon-kesa.
Dok.
Zaustavim se malo dalje od njega i neko vreme ga posmatram.
Ako i vidi patrolna kola, ne reaguje. U svakom slučaju je
predaleko da vidi da sam ja unutra, a i spustila sam štitnik za sunce.
Sa svog mesta vidim da mu se usne miču kad god neko prođe kraj
njega. Rekla bih da po svoj prilici ponavlja reč pribor, što su jeftini
čisti špricevi. Mnogi ljudi u kraju tako zarade koju paru, taman
dovoljno za fiks. Neki nude i druge usluge: pomognu ti da se ufiksaš,
najčešće u vrat, kad ti ponestane dobrih vena; ređe, kad je besplatna
klinika zatvorena ili predaleko, pokušaće da ti izleče infekciju, iscede
čir - često s katastrofalnim posledicama.
Izvadim telefon i otvorim Trumanov broj. Oklevam na trenutak, ali
me radoznalost svlada.
Jesi li u gužvi?, pošaljem mu poruku. Setim se onog ženskog
glasa u pozadini kad sam ga prošli put pozvala. Neću da mu pravim
probleme.
Vrlo brzo mi odgovori. Šta je bilo?
Raspoložen za prismotru?, pitam ga.

Trumanu treba pola sata da stigne. Ja za to vreme sedim nepomično

i napeto i molim se da Dok ne ode s tog ćoška, da niko ne prihvati
pomoć koju nudi. Na moju sreću - a njegovu nesreću - niko mu ne
priđe.
Telefon mi konačno zazvoni. Zove me Truman.
- Pogledaj udesno - kaže.
 Polako se okrenem. Ne mogu odmah da ga uočim na ulici, ali
naposletku ga ugledam. Eno ga, obučen je sasvim drugačije nego
što je bio kad sam ga poslednji put videla. Danas nosi ranac, široku
trenerku, debelu jaknu, zimsku kapu i šal obavijen preko usta i nosa.
Ima i naočare za sunce. Prepoznajem ga samo po atletskoj građi.
- Šta kažeš? - pita me. Gleda pravo, pomno izbegava da pogleda
u pravcu mojih patrolnih kola.
- Gde si našao tu odeću? - pitam ga.
- U Porocima - kaže.
Truman je u svojim dvadesetim, pre nego što sam ga upoznala,
skoro celu deceniju radio kao tajni agent, uglavnom u narko-svetu.
- Vidiš onog gospodina u narandžastoj jakni? - pitam.
Truman klimne glavom.
- To je taj - kažem.
Truman ga kratko osmotri. - Svako se snalazi kako zna i ume -
kaže.
Dve devojke prođu kraj Trumana i odmere ga.
- Dobro - kaže Truman. - Bacam se na posao. Javljam ti se.
Uputi se ka našoj meti. U njegovom hodu prepoznajem onu staru
odlučnost. Uvek se tako držao za sve godine što smo radili jedno uz
drugo.
S at vremena kasnije Truman mi se još ne javlja, a vreme je da se
nađem sa narednikom Ahernom.
Pošaljem mu poruku da ga podsetim, čisto da proverim da je
spreman. Onda javim centrali gde se nalazim - slažem, kažem da
sam u prodavnici pored kafea Bomber, pa uđem.
Narednik Ahern me je pretekao. Sedi za stolom, skeptično se
osvrće oko sebe. Ima bolje držanje od većine u ovom lokalu.
Odabrao je sto kod ve-cea, udaljen od ostalih.
Pogleda me kad uđem, ali ne ustaje. Sednem naspram njega.
- Ovde zalaziš? - pita.
- Baš i ne - kažem. - Bila sam jednom. Mislila sam da ćemo ovde
imati privatnost.
- Aha - kaže Ahern raširivši oči. - Vrlo je moderno.
Sarkastičan je. Promeškolji se na stolici. Na stolu pred sobom
ima kafu. Ne pita me jesam li i ja za jednu.
- I, šta se dešava? - pita.
Osvrnem se oko sebe. Nema nikog u blizini.
Izvadim telefon i otvorim onaj video-snimak koji su nam poslali iz
Krvnih delikata. Nagnem se napred i pustim ga, pa okrenem telefon
ka naredniku Ahernu.
Dok snimak teče, obratim mu se šapatom.
- Juče sam ovo pokazivala po kraju - kažem.
- Zašto? - pita Ahern presekavši me.
Zastanem.
- Zašto? - ponovim.
- Da - kaže Ahern. - Zašto?
- Zato što je detektiv Nujen rekao... - počnem.
Ahern zavrti glavom.
- Od koga primaš naređenja? Sigurno ne od detektiva Nujena -
kaže. - Njegov je posao da nađe tog tipa, a ne tvoj.
 Zaustim da kažem nešto, pa zatvorim usta. Ne dam se omesti.
- Dobro - kažem. - Imaću to na umu. Radi se o tome...
- Ionako imamo dovoljno briga svakog dana - kaže Ahern.
Hoće li me pustiti da završim?
Sačekam sekund. Začuti i Ahern.
- Razumem - kažem. - Radi se o tome da je juče neko prepoznao
čoveka sa snimka. Jedna od redovnih na Aveniji. Žena koju prilično
dobro znam. Rekla mi je - na to se opet osvrnem preko ramena, pa
se nagnem ka njemu - rekla mi je da je to policajac.
Ahern gucne kafu.
Ispravim se i čekam njegovu reakciju, ali on se uopšte ne
uzbuđuje.
- Siguran sam da jeste - kaže Ahern naposletku. - Je li ti rekla
kako se zove?
- Nije - kažem.
Zbunjena sam.
- Verovatno mu ne zna ime - kažem. - Rekla mi je da ga žene u
kraju znaju.
Govorim tiho tako da me samo Ahern čuje.
- Rekla je da on... - počnem.
Ponovo ne znam kako to da sročim. Formalan izraz zvuči tako
hladno.
- Da traži seksualne usluge - kažem. - Preti da će ih privesti ako
ga odbiju.
Ahern mirno klimne glavom.
- Čujte - kažem. - Nisam htela da odem pravo kod detektiva
Nujena sa ovom informacijom zato što je osetljiva. Htela sam najpre
da se obratim svom nadređenom.
Da li se to Ahern smeška?
Zamišljala sam raznorazne njegove reakcije, ali ovakvu nisam.
Ahern skine poklopac sa šolje s kafom i pažljivo je spusti na sto.
Pušta je da se ohladi. Iz šolje se vije para.
- Da li... - kažem - da li vi znate za to?
Ahern prinese kafu usnama, dune u nju, pa je srkne. - Pa - kaže
mi zamišljeno. - Ne mogu sve da ti kažem, ali mogu ti reći da smo
svesni tih optužbi.
 - U kom smislu? - pitam.
Ahern me oštro pogleda.
- U smislu da znamo za njih. Šta misliš?
- A šta radite po tom pitanju? - pitam. Osećam kako mi krv navire
u lice i odaje me. U stomaku mi ključa.
- Miki - kaže Ahern. Onda počne da trlja slepoočnice. Čini se kao
da se premišlja da li da nastavi. Potom kaže: - Vidi, Miki. Zamisli da
si neki ološ bez prebijene pare. Na Aveniji si i tražiš malo akcije.
Kako bi mogla da je dobiješ za džabe?
Oklevam na trenutak.
Ahern klima glavom.
- Kapiraš? - pita. - Da kažeš da si pandur.
Ne odgovaram. Odvratim pogled. Priznam da je moguće da se
tako nešto povremeno dešava. Ali Pola je pametna. Ne mogu da
zamislim da nasedne na to.
- Kako god - kaže Ahern. - Čuj, preneću ovo Nujenu i Unutrašnjoj
kontroli ako će ti biti lakše. Ko ti je to rekao?
- Ne želi da se zna - kažem.
- Onda nek ostane među nama - kaže Ahern. - Ne mogu da
odem u Unutrašnju kontrolu sa anonimno iznetom optužbom.
Ismejaće me i oterati.
I dalje oklevam.
- Ne moraš da mi kažeš - kaže Ahern. - Ti biraš.
- Među nama? - pitam.
- Među nama.
- Pola Malroni - kažem.
Definicija utilitarizma, kako nas je učila gospođa Pauel, jeste
raditi u maksimalnu korist zajednice. To mi prođe kroz glavu kad
odam Polu.
Narednik Ahern klimne glavom. - Znam to ime - kaže. - Privodili
smo je jednom-dvaput, zar ne?
- Tri-četiri puta - kažem.
Ahern ustane držeći kafu u ruci. Vrati poklopac na šolju. Lenjo se
protegne dajući mi na znanje da je sastanak završen.
- Preneću poruku - kaže.
- Hvala - kažem.
 - Nego, Miki - kaže gledajući me u oči. - Usredsredi se na svoj
posao, važi? Ti si u 24. distriktu. Nemaš vremena ni za šta drugo.
V ratim se u kola, pa javim centrali da sam završila s ručkom.
Onda sedim u kolima i ceptim od besa.
Nikad nisam volela narednika Aherna, a sad mi se načisto
zgadio. Ničim nisam zaslužila da onako razgovara sa mnom. Sedi
tamo sav bahat, klima glavom kao da već sve zna. Razmišljam šta
sam sve mogla da mu kažem. Onda bespomoćno proverim telefon.
Imam glasovnu poruku od Trumana Doza.
Preslušam je.
Mik, kaže, javi mi se što pre.
Ruke počnu da mi se tresu. Pozovem ga. Dok čekam da se javi,
vozim ka Aveniji.
Javi se, šapućem. Javi se. Javi se.
Ne javlja se. Ponovo ga pozovem.
Javi se tren pre nego što se veza prekine.
- Miki - kaže. - Gde si?
- Na uglu Fronta i Korala - kažem. - Vozim Frontom ka severu.
- Naći ćemo se na uglu Emeralda i Kamberlenda - kaže.
Umalo da promašim skretanje za Emerald, pa naglo skrenem u
poslednji čas. Načas upalim rotaciona svetla, pa dvoja kola u blizini
uz škripu zakoče.
Jedva prepoznajem sebe u poslednje vreme.
- Je li Kejsi dobro? - pitam Trumana.
- Ne znam - kaže Truman.
K ad dođem po njega, vidim da se presvukao. Prepoznajem samo
onaj ranac što ga drži, u kome mu je sad ona odeća od
malopre, pretpostavljam. Ponovo na sebi ima farmerke i ortozu
preko njih; rešio se šala i naočara za sunce, pa čak i perjane jakne.
Uđe u kola, s bolom se spusti na suvozačko sedište. Osvrne se
okolo dok zatvara vrata.
- Ajd da se sklonimo odavde - kaže.
To je verovatno dobra ideja. Pođem jugoistočno, ka Fištaunu.
- Šta se desilo? - pitam.
- Kupio sam špric od njega - počne Truman. - Rekao sam mu da
sam iz Baksa. Pitao sam ga gde mogu da nabavim drogu.
Klimnem glavom. To je početak dobro mi znane priče: tako dolazi
do polovine predoziranja u distriktu. Ljudi dođu iz predgrađa, traže
fiks i dobiju više nego što su se nadali i što njihovo telo može da
podnese. Jak, smrtonosan fentanil uvukao se u gotovo sav heroin
koji se ovde prodaje i ubija čak i najprekaljenije narkomane.
- Pođi sa mnom, kaže on - nastavlja Truman - pa krene Avenijom
ka severu.
- Je li razgovarao s tobom? - pitam ga. - Je li ti rekao išta o sebi?
- Pita: Nisi pandur, je li? - priča Truman. - A ja ću: Kakav pandur!
Mrzim jebene pandure. Nije više govorio.
Truman se nakašlje i pogleda me. Nastavlja.

- Odveo me je u jednu bočnu uličicu, Medisonovu, pa u neki prolaz

iza napuštenih zgrada. Tu nema nikog. Dok počne da priča koju robu
ima, kaže mi da ništa čistije nisam probao. Pita me kol’ko hoću,
kol’ko love imam. Kaže mi da je doktor, da će me on upucati ako mu
platim. U redu je, rekoh.
On me pogleda onako iskosa. Pita: - Jesi siguran? Možeš ovde
da se uradiš ako hoćeš.
 Mene sad već hvata nervoza, smišljam kako da se izvučem
odatle. Pomišljam da zna da sam pandur. Kad sam bio u Porocima,
imao sam podršku, ozvučenje, plan bekstva.
Ne treba, kažem mu.
Onda mu dam nešto para, a on ih uzme i kaže mi da ga tu
sačekam. Nećeš da zapališ, jel?, pitam ga.
Ma jok, kaže on. Da to radim, odmah bih ispao iz posla. Onda
pođe unutra, gurne u stranu šperploču koja pokriva ulaz i nestane.

Prekinem Trumana.
- Jesi li video broj kuće? - pitam.

- Pokušavao sam - kaže Truman - ali nisam uspeo. To je kuća sa

belom oplatom, a na jednom zadnjem prozoru pokrivenom pločom
ispisan je grafit, samo tri slova, BBB.
Uglavnom, čim se on izgubio u kući - nastavlja - prišao sam
jednom prozoru i provirio kroz njega. Ali unutra je bilo mračno, jedva
se nešto videlo. Čini mi se da sam video najmanje četvoro ljudi,
možda i više. Svi su bili manje ili više odvaljeni. Učinilo mi se da je
jedan mrtav. Možda i jeste bio - kaže Truman.

Bezbroj sam puta videla takve kuće. Liče mi na krug pakla.

- Oslušnem - kaže Truman - i unutra čujem neko topotanje, kao da

se neko penje uz stepenice. Tren kasnije taj se vraća i odjednom
vidim onog Doka kako ide ka zadnjim vratima, ka meni. Odskočim od
prozora, okrenem se, gledam kao svoja posla.
Evo, kaže on. Sigurno nećeš da te ja upucam? Pet dolara.
Ne treba, kažem. Sam ću.
Odmeri me. Nemoj da se pucaš u blizini moje kuće, kaže. I prvo
isprobaj robu.
Zahvalim mu, okrenem se da odem. Voleo bih da mogu još
jednom da zavirim unutra. A on možda primeti da oklevam pošto mi
kaže: Tražiš još nešto?
Kao na primer?, pitam.
 Devojku, kaže taj drkadžija.

Podiđe me jeza. Truman se zagleda u mene pre nego što nastavi.

- Možda, kažem ja.

A on će: - Hoćeš da vidiš slike? Imam slike.
Kažem mu da hoću. On onda izvadi telefon i počne da mi
pokazuje slike raznih devojaka. Mik, video sam Kejsi.

Klimnem glavom. Znala sam da će mi to reći.

- Sviđa ti se neka?, pita me govedo. Kažem da mi se sviđa, ali da

hoću prvo da se uradim. Kažem mu da ću doći drugi put. On mi da
svoj broj. Zovi me ako ti nešto zatreba, kaže mi. Ja mogu sve da ti
nabavim. Doktor sam.

Gledam pravo.
- Jesi dobro? - pita Truman.
Klimnem glavom. Osećam gnušanje koje mi navire odnekud iz
dubine.
- Kako je izgledala? - pitam Trumana, ali onda shvatim da sam to
izgovorila suviše tiho da bi me čuo.
Ponovim pitanje.
- Kako to misliš? - pita Truman.
- Na slici. Kako je izgledala?
Truman stegne vilice. - Bila je - kaže - bila je oskudno odevena.
Mršava. Kosa ofarbana u drečavocrvenu. Izgledala je kao da je
možda izudarana. Jedno joj je oko bilo nateklo. Nisam uspeo dobro
da vidim.
Ali živa je, pomislim. Možda je ipak živa.
- Još nešto - kaže Truman. - Tik pre nego što ću da odem, neki
tip zađe za ugao. Gadan tip, sav istetoviran, čini se da je Dokov
drugar. Upre prstom u njega, obraduje što ga vidi i poviče: Gde si,
Meklači!
- Meklači - kažem.
 - Tako je - kaže Truman.
- Konor Meklači - kažem, setivši se one slike sa Fejsbuka pod
kojom je pisalo Konor Dok Famizol.
Truman klimne glavom. Onda pokaže glavom na MDT terminal
na središnjoj konzoli.
- Mogu? - pita.
- Samo napred - kažem mu. Ovo je kao u dobra stara vremena:
moj partner se bavi dokumentacijom, a ja vozim.
Truman ne može da se uloguje preko svog naloga dok je na
bolovanju, pa mu dam svoju šifru. Uloguje se i potraži Doka u bazi
PCIC-a.
Pokušavam da gledam dok vozim i umalo da se zakucam u kola
iz suprotnog smera.
- Gospode, Mik! - kaže Truman. - Stani!
Ali neću da stanem. Neću dok se ne sklonimo iz ovog kraja,
udaljimo dovoljno da nas niko ne prepozna. Pomno osmatram put
pred sobom, gledam u retrovizor, sve čekam da naiđem na nekog
kolegu. Ili na narednika Aherna.
- Čitaj mi naglas - kažem.
Truman najpre čita za sebe. Onda kaže: - Dobro, evo. Meklači,
Konor. Rođen 3. marta 1991. u Filadelfiji. Mlad je - kaže pogledavši u
mene.
- Dalje - kažem.
Truman tiho zvizne.
- Šta je? - pitam. - Reci.
- Dobro - kaže Truman. - Ovde ima svega: od oružane pljačke,
preko nanošenja teških telesnih povreda do posedovanja vatrenog
oružja bez dozvole. Tip je bio u zatvoru tri puta, čekaj... četiri puta,
ne, pet puta.
Ponovo zastane.
- I? - pitam.
- Izgleda da ima prijavu za navođenje na prostituciju - kaže
Truman.
Podvođenje. To je zapravo neobično: većina žena u Kenzingtonu
radi samostalno. Ali uvek postoje izuzeci.
 Truman zastane. - Ima i nalog za hapšenje - kaže. - To bi nam
moglo biti od koristi.
- Bi - kažem.
Pogledam na sat na instrument-tabli. Bliži se kraj moje smene.
Vreme je da spasem Tomasa od gospođe Mahon, i gospođu Mahon
od Tomasa. Uz to, predugo se nisam javila ni na jedan poziv.
- Gde si ostavio kola? - pitam Trumana, a on mi kaže.
Neko vreme ćutim.
Onda ga naposletku pitam: - Šta misliš, je l’ bila u onoj kući? -
upitam.
Truman dugo razmišlja.
- Ne znam - kaže. - Možda i jeste. Nisam je video u prizemlju. Ali
kuća ima i sprat, a znam da se tamo nešto dešavalo.
Klimnem glavom.
- Miki - kaže Truman - nemoj da praviš gluposti.
- Neću - kažem. - Neću.
T rumanu tad zazvoni telefon. Pogleda koga zove, pa mi kaže da
stanem, da će izaći tu gde smo.
- Odbaciću te do kola - kažem.
- Nema potrebe - kaže Truman. - Blizu su.
Čini se da je nestrpljiv da izađe. Telefon mu uporno zvoni.
Izađe iz kola i lupne rukom po krovu.
Tek tad shvatim da mu uopšte nisam ispričala za sastanak sa
Ahernom na pauzi. Ako bi neko mogao da me posavetuje po tom
pitanju, to je Truman - ali on se već javio na telefon.
Gledam ga neko vreme kako odlazi.
Ponovo se zapitam s kim li to razgovara.
S mena mi se napokon završila. Celim putem do kuće brinem se
kako je Tomas proveo dan. Jedva čekam da ga vidim posle
celodnevne razdvojenosti. Odahnem. To mi dođe kao nalet
dopamina od kog mi se ramena opuste i disanje uspori.
Već je mrkli mrak kad stignem kući, a nema ni pet sati. Mrzim ove
dane, ovaj mrak najmračnijeg dela zime. Svaki zračak sunca mi
dođe kao slastan zalogaj, kao poslastica koju progutaš i čuvaš za
dugu hladnu noć.
Prvo što primetim kad stignem je to da u kući gospođe Mahon ne
gori svetlo. Želudac mi se stegne, samo malčice. Izađem iz kola i
gacam po snegu do ulaznih vrata. Pozvonim. I ne sačekam, već
odmah potom pokucam.
Pribijem lice uz staklo pored vrata, pokušavam da vidim nešto.
Gde su? Spremna sam da razvalim vrata. Prebacila sam se u radni
modus, ruka mi je kod oružja.
Taman hoću još jednom da pokucam kad se vrata naglo otvore.
Gospođa Mahon je na vratima, predsoblje iza nje je mračno. Nema
Tomasa. Trepće u mene kroz velike naočare.
- Je li Tomas tu? - upitam.
- Naravno - kaže. - Jesi li dobro? Blagi bože kako si zalupala na
vrata! Samo što me srce nije udarilo!
- Izvinjavam se - kažem. - Gde je on?
Uto se kraj gospođe Mahon stvori Tomas sa crvenom prugom
nad usnom. Pio je nešto puno šećera. Ceri se.
- Nadam se da nemate ništa protiv što sam mu dala kul-ejd -
kaže gospođa Mahon. - Uvek ga imam u kredencu kad mi dođu
sestrini unuci.
Nijednom nisam videla unučiće gospođe Mahon za sve vreme
što ovde živimo. - Ne, u redu je - kažem. - Nek se zasladi.
 - Gledamo film kao u bioskopu - kaže Tomas glasom piskavim od
uzbuđenja.
- Hoće da kaže da smo napravili kokice i ugasili svetlo - kaže
gospođa Mahon. - Uđi. Rashladićeš mi kuću.
Uđem i dok čekam da se Tomas obuje i obuče jaknu, primetim
jednu sliku okačenu na zidu u predsoblju. Liči na školsku fotografiju,
zrnasta je i izbledela. Na njoj su brojni redovi dece svih uzrasta, od
predškolaca do tinejdžera. U poslednja dva reda stoje časne sestre,
odevene u suknje i džempere i s velom na glavi, poput onih iz
crkvene škole u koju smo Kejsi i ja išle. Fotografija je crnobela i
teško je odrediti kad je snimljena. Ne mogu da zamislim da je
gospođa Mahon ikad bila dete, ali slika tvrdi suprotno. Zagledam se
u decu pokušavajući da je prepoznam među njima kad me odjednom
gospođa Mahon dotakne po laktu.
- Da ti kažem dok se Tomas sprema - tiho kaže - onaj je čovek
opet navraćao.
Srce mi se stegne.
- Je li ga Tomas video? - pitam je.
- Nije - kaže gospođa Mahon. - Prepoznala sam ga s prozora, pa
sam rekla Tomasu da časkom ode gore. Kazala sam mu ono što si
mi rekla, da više ne živite ovde.
Lakne mi.
- Kako je reagovao? - Pitam.
- Rekla bih da se razočarao - kaže gospođa Mahon.
- Dobro - kažem. - Može da bude razočaran kol’ko hoće. Je li
vam poverovao?
- Čini se da jeste - rekla je gospođa Mahon. - Bio je vrlo uljudan.
- Ume da bude - kažem.
Gospođa Mahon stisne vilice i klimne glavom.
- Dobro si uradila - kaže. - Ja uglavnom ne trpim muškarce.
Zamisli se na tren, pa doda: - Osim jednog il’ dvojice.

Kad uđemo u stan, Tomas je pun priča.

- Gospođa Mahon me je pustila da gledam I-Pi - kaže.
- Šta je I-Pi?
- Film. To je film o jednom tipu što se vozi dečjim biciklom.
 - Tipu?
- Čudovištu.
- I-Ti - kažem.
- I on kaže: I-Pi zove kući. A gospođa Mahon mi je pokazala kako
da radim ono s prstom, ovako.
Pruži prstić ka meni, a ja ga dotaknem svojim.
- E tako - kaže.
- Je l’ ti se dopao? - pitam ga.
- Jeste. Pustila me je da ga gledam iako je bio strašan - kaže
Tomas. Sav je ustreptao od filma, a verovatno i od previše šećera.
- Jesi li se uplašio?
- Nisam. Jeste bio strašan, ali nisam se uplašio.
- Dobro - kažem. - Drago mi je što to čujem.
Ali kasnije te večeri, nakon što stavim Tomasa na spavanje, iz
sna me trgne tupkanje nožica i na vratima moje sobe pojavi se
Tomas ogrnut ćebetom, sasvim nalik protagonisti filma koji je danas
gledao.
- Plašim se - ozbiljno izjavi.
- Dobro - kažem.
- Lagao sam da se ne plašim.
- Dobro - ponovim.
Zastane, grize usnu i zagleda se u pod. Znam šta sledi.
- Tomase - opomenem ga.
- Je l’ mogu da spavam kod tebe? - pita, ali u glasu mu se čuje
pomirenost. Već zna odgovor.
Ustanem i priđem mu. Uzmem ga za ruku i povedem hodnikom u
njegovu sobu.
- Imaš skoro pet godina - kažem mu. - Već si veliki dečak. Budi
hrabar, za mene.
Vidim u mračnom hodniku kako klima glavom.
Uvedem ga u sobu i upalim mu noćnu lampicu. On se popne u
krevet, a ja ga pokrijem i ušuškam, pa mu spustim ruku na glavu.
- Znaš šta - kažem mu. - Zvala sam Karlotinu i Lajlinu majku i
pozvala ih na tvoj rođendan.
Ćuti.
- Tomase? - pozovem ga.
 Neće da me pogleda. Načas oklevam, a onda se prisetim svega
što sam čitala o tome kako da detetu uliješ snagu i samopouzdanje,
kako je nužno da ga od malih nogu učiš da bude samostalno jer će
samo tako izrasti u stabilnog čoveka i građanina.
- Rekle su da će doći - kažem mu.
Onda ga poljubim u čelo i tiho izađem iz sobe.
N arednog jutra moram u sud da svedočim. U pitanju je slučaj
nasilja u porodici od prošle nedelje. Optuženi je Robert Malvi
Mlađi; njegova žena je ipak izgleda odlučila da podnese prijavu iako
najpre nije htela. I Glorija Piters i ja pozvane smo da svedočimo.
Biće to rutinsko suđenje i uobičajen dan, sve je kao i obično osim
dubokog nespokoja koji mi se javi kad god pogledam u Malvija.
Gleda me netremično i ne skida pogled s mene, i kad god ga
pogledam - uvek nehotično - znam da ga odnekud znam. I uporno
pokušavam da se setim odakle, ali ne mogu.
Ne ostajem da vidim hoće li ga osuditi.

Kad se vratim u vozilo, svaki čas gledam na sat na instrument-tabli.

Ne znam mnogo o Konoru Meklačiju, ali znam da svakog dana
oko pola tri dolazi u radnju gospodina Rajta, da se ufiksa i ugreje. A
to, naravno, znači da u to vreme nije u onoj kući.
Nemoj da praviš gluposti, kazao mi je Truman juče. Ali smatram
da nije glupo ići za tragom. Naprotiv, to mi je razumno.
Sad je jedanaest pre podne, što znači da ću tek kroz nekoliko sati
moći bezbedno da osmotrim onu kuću. Dajem sve od sebe da ne
razmišljam o vremenu, ali ne mogu da odolim, već se provezem
onom malom Medisonovom ulicom, i to dvaput - što nije previše,
neću nikome privući pažnju niti ga uzbuniti - i krivim vrat gledajući u
onaj prolaz koji mi je Truman opisao.
Ako je plan Centralnog kvarta - pravi uglovi i simetrija - odraz
trezvenih i racionalnih umova koji su planirali Filadelfiju, Kenzington
je pokazatelj šta se zbiva kad nužda omete namere. Tu i tamo su
raštrkani mali parkovi čudnih oblika. Osim Front strita pravog kao
strela i dijagonalne Kenzingtonske avenije, sve ostale ulice u
Kenzingtonu nakošene su, blago odstupaju od ekvatora koji čine
ulice Centralnog kvarta kao što su Vajn, Market i Saut strit. Ulice
ovde počinju iznenada i završavaju se bez upozorenja i isto tako se
neočekivano razgranaju. Medisonova i Istočna Medisonova nisu isto.
Zapadna Saskuahana bez problema se pruža paralelno sa Istočnim
Kamberlendom. U gotovo svim malim ulicama u Kenzingtonu
nanizane su male stambene zgrade od cigala i sa omalterisanom
fasadom, stoje jedna tik uz drugu osim tamo gde je neka porušena,
pa mi prazni placevi liče na izbijene zube. Neki blokovi su relativno
dobro održavani i u njima se može videti tek poneka napuštena i
zatarabljena kuća. Drugi su skroz zapušteni, svedoče o zloj sreći
koja je zadesila njihove žitelje; tu gotovo svaka kuća izgleda
napušteno.
Mnoge bočne kenzingtonske ulice seku još manje uličice, prolazi
zapravo iza zgrada, koje kao da su se naljutile na prolaznike, pa im
okrenule leđa. Tim prolazima kola najčešće ne mogu da prođu.
Upravo niz jedan takav prolaz sad gledam, tražim onu kuću sa tri
slova B koju mi je opisao Truman.
No ako takva kuća i postoji, ne vidi se sa mesta na kome stojim.

Kad se približi vreme, parkiram patrolno vozilo i uđem u Alonzovu

radnju. On me pogleda, pa mi, ispravno procenivši da nisam došla
da kupim kafu, bez reči pokaže na ormar gde drži moju preobuku.
- Hvala, Alonzo - kažem mu i odem u ve-ce, pa izađem odatle
najdostojanstvenije što mogu presvučena u ogromnu crnu trenerku i
majicu.
Ne govorim ništa. Samo klimnem glavom, ostavim kesu sa
uniformom na policu i izgubim se iz radnje. Ovog puta tu ostavljam i
radiolu i oružje. Ne mogu nikako da ga sakrijem ispod ove civilne
odeće.

Trčim do Medisonove ulice da se zagrejem. Pogledam na sat: tačno

je pola tri.
Usporim i pređem u hod kad skrenem u Medisonovu, pa u prolaz
što se pruža okomito u odnosu na nju. Pokušavam, i po svoj prilici
ne uspevam, da izgledam nonšalantno.
I eno je, na samom kraju: pozadina kuće koju tražim. Bela oplata.
Tri slova B ispisana bojom u spreju na dasci kojom je pokriven jedan
od dva zadnja prozora. Tamo gđe su nekad bila zadnja vrata sad
stoji velika natrula šperploča. Čini se da ju je lako gurnuti u stranu i
pretpostavljam da privremeni stanari ove kuće upravo tako ulaze i
izlaze.
Prislonim lice uz dasku kojom je pokriven prozor u uzaludnom
pokušaju da provirim kroz pukotinu, ali unutra je sasvim mračno i ne
vidim gotovo ništa. Oklevam na trenutak, pa brzo pokucam na
šperploču što pokriva ulaz. Ako se na njemu pojavi Dok, ne znam
tačno šta ću da radim.
Sačekam malo. Pa još malo. Ponovo pokucam. Niko mi ne
otvara.
Naposletku gurnem šperploču u stranu i pažljivo kročim unutra.

Unutra naiđem na poznat mi miris svih takvih kuća, kao i na studen

mračnog zdanja u zimu. Unutrašnja hladnoća je, pomislim, još gora
od one spoljašnje. U ove napuštene kuće ne prodire sunce, ne u
ovako zatarabljene. Vazduh je ustajao i bridak kao u ledari.
Napravim dva koraka, pa sačekam da mi se oči priviknu na mrak.
Patos opasno škripi. Plašim se da ću stati na pogrešnu dasku - ili
tamo gde je nema - pa se strmoglaviti u podrum.
Žalim što nemam na sebi opasač, tako bih imala baterijsku
lampu. Stoga izvadim telefon, pa na njemu uključim osvetljenje.
Okrećem se, obasjavam sva četiri ugla prostorije u kojoj se
nalazim. Shvatam dok to radim da očekujem da vidim ljudska tela,
živa ili beživotna, ne znam ni sama. Ali ne vidim ih uopšte. Na podu
je samo nekoliko dušeka na koje su nabacani karton, kese za đubre i
ćebad, kao i hrpe tkanine, po svoj prilici odeće, i drugi predmeti koje
ne prepoznajem. Ova napuštena kuća je bar zasad zaista
napuštena.
Prisetim se kako je Truman opisao njegov susret s Dokom i setim
se da mi je rekao kako mu se u jednom trenutku učinilo da se Dok
penje na sprat. Ali ne vidim stepenište, bar ne odmah.
Pođem korak napred i uperim telefon ka naspramnom, prednjem
delu kuće. Vidim ulazna vrata i zid sa strane što se završava pre
predsoblja. Shvatam da je stepenište iza tog zida.
 Oči su mi se konačno privikle na mrak dovoljno da mogu sigurnije
da hodam i odjednom me nešto potera napred. Uđi, pomislim, i izađi.
Brzo se popnem uz stepenice, preskačem trule basamake i držim
se levom rukom za hrapavi gelender.
Kad stignem do vrha, ugledam nečije lice kako zuri u mene
razrogačenih očiju.
Telefon mi uz tresak ispadne iz ruke, a ja tad shvatim da je to
moje lice, moj odraz u ogledalu okačenom na zid.
Drhtavom rukom podignem telefon, pa krenem kao nekad da
zavirujem iz sobe u sobu tražeći sestru.
Uhvatim se kako njuškam, ispitujem ima li tela u raspadanju. To
nije miris koji se lako zaboravlja. I premda kuća jezivo smrdi, lakne
mi što ne osećam onaj prepoznatljiv i mučan vonj ljudskog leša.
U kupatilu nema ni kade ni ve-ce šolje: tamo gde su stajale, sad
zjape rupe u podu.
U jednoj spavaćoj sobi su stari kauč, hrpa časopisa i upotrebljeni
kondomi bačeni na pod.
U drugoj su go dušek na podu i tabla na zidu sa crtežom
izrađenim sigurnom ali dečjom rukom. Prozori na spratu nisu
zatarabljeni, pa na dnevnoj svetlosti što dopire kroz njih vidim šta je
umetnik nacrtao: panoramu grada, visoke zgrade s bezbroj prozora
označenih tačkicama. Zagledam se u crtež, pitam se je li izrađen pre
nego što je kuća napuštena ili ga je neko dete u skorije vreme
nacrtalo. Na stalku pod tablom su tri komadića krede. Ne mogu da
odolim - uzmem jedan i u gornjem desnom uglu povučem
neupadljivu crticu. Godinama nisam pisala po tabli.
Taman vraćam kredu na mesto kad čujem kako neko ulazi u
kuću.
Trgnem se, a kreda sklizne sa stalka i padne na pod uz
prepoznatljiv zvuk.
K o je tamo? - pita neko. Neki čovek.
Prepadnuto pogledam u najbliži prozor. Koliko bih se
povredila, zapitam se, da skočim sa sprata?
Pre nego što se odlučim, na stepeništu se začuju teški koraci i
ukočim se.
Poželim da imam oružje uz sebe.
Držim ruke ispred sebe da se vide. Nakašljem se, spremam se
da govorim.
Čovek zastane na vrhu stepenica. Zatvorila sam vrata za sobom
kad sam ušla u ovu sobu, ali ih nisam zaključala. U ustima osećam
kako mi srce besno tuče. Kao da mi se popelo u grlo i hoće da izađe.
Vrata se uz tresak otvore. Neko ih je šutnuo.
U prvom trenutku ga ne prepoznam.
Gadno je pretučen. Desno oko mu je skroz zatvoreno od otoka.
Crno je i zeleno. Nos mu je iskrivljen. Uho mu je otečeno, kao i
gornja usna.
Ali prepoznajem njegovu frizuru i onu narandžastu jaknu.
- Dok? - upitam ga.
Sad se tresem. Kolena mi klecaju. Začudo sramota me je. Ovde
je hladno, poželim da kažem. Tresem se od hladnoće.
- Šta tražiš ti ovde koji kurac? - kaže.
- Tražim tebe - kažem.
Improvizujem.
Polako mi priđe.
- Kako si me našla? - pita.
- Raspitala sam se - kažem. - Znaš. Znam ljude.
Ispusti neki zvuk što liči na smeh, ali bolan. Uhvati se za bok.
Zapitam se da li su mu rebra polomljena.
- Imaš oružje? - pita.
 Oklevam na trenutak. Postoji sasvim mala šansa da ga ubedim
da sam naoružana. I tako bih možda uspela da pobegnem. Ali ne
znam da li je on naoružan, pa bi stoga bilo suludo blefirati.
- Nemam - kažem.
- Digni ruke - kaže.
Poslušam ga, a on priđe i zadigne mi majicu. Onda mi pogleda
za pojas trenerke. Celu me ispipa. Stojim sasvim bespomoćna.
- Trebalo bi da te ubijem - tiho kaže.
- Molim? - kažem.
- Trebalo bi da te ubijem - kaže - zbog onog što mi je tvoja
porodica uradila.
Ne mrdam se.
- Ne razumem - kažem.
- Ne razumem - kaže Dok posprdno, imitirajući me.
- Kejsi mi je stalno pričala kako si pametna - kaže. - Možda jeste
bila ljuta na tebe, ali tako je govorila o tebi da bi čovek pomislio da si
u najmanju ruku Alfred Ajnštajn.
Zagledam se u pod. Ne progovaram. Jedva se suzdržim da ga ne
ispravim i kažem Albert.
- I zato nisam siguran da ti verujem - nastavi Dok - kad mi kažeš
da ne razumeš.
Zurim u pod. Dajem sve od sebe da ne delujem preteče. Jedna
od korisnih stvari koje su nas naučili na policijskoj akademiji jeste
kako da telom izraziš ono što ne možeš da iskažeš samo rečima.
Dok pokaže na svoje lice. Pogledaj - kaže. - Pogledaj me. To nije
bila fer tuča - kaže. - Je l’ ti liči ovo na ferku? Ako vidiš Bobija
O’Brajena, kaži mu da se pazi.
Bobi.
Zatvorim oči. Setim se onog čudnog izraza koji mu je preleteo
preko lica kad sam mu za Dan zahvalnosti spomenula Dokovo ime.
- Iskreno ti se izvinjavam zbog onoga što ti je moj rođak uradio -
kažem. - Ali znaj da ja retko razgovaram s njim. Nismo bliski.
Prezrivo frkne. - Aha - kaže.
- Nismo - kažem. - Ako ti je on to uradio, radio je po svome. Ja
nemam ništa s tim.
Dok zastane i osmotri me.
 Promeškolji se. Počeše se po glavi.
- Zašto ti verujem? - kaže naposletku. - Jes’ suludo, ali verujem ti.
- Dobro - kažem i malo podignem glavu. Pogledam ga, pa
spustim pogled.
- Ha - kaže kao da se čudi.
- Ipak - kaže - reci mu to ako ga vidiš. Reci mu da ne dolazi na
Aveniju. Mnogi su ljudi ovde na mojoj strani.
- Preneću mu poruku - kažem.
On se opet nasmeje. Onda napravi grimasu. - Spusti ruke - kaže.
- Sigurno su te zabolele.
- Otkud ti ovde? - pita.
- Tražim Kejsi - kažem.
Ne znam više šta bih slagala.
Klimne glavom. - Voliš je? - pita.
Ukočim se.
- Sestra mi je - pažljivo kažem. - A uz to je i žitelj distrikta kojim
patroliram.
Dok se ponovo zasmeje. - Čudna si - kaže.
Onda kaže: - Čuj, odlazi odavde. Ne znam gde je. Kažem ti
istinu.
- Dobro - kažem. - Hvala.
Ne znam da li je to tačno. Ali znam da želim da odem odatle
nepovređena. Još osećam njegove ruke na telu. Sva se ježim od
toga, imam potrebu da se istuširam.
Pođem ka vratima pre nego što se predomisli i izađem u hodnik.
Ali taman da pođem niz stepenice kad mi dovikne.
- Miki - kaže.
Polako se okrenem. Dok je sad senka, obasjan s leđa svetlom s
prozora. Ne vidim mu izraz lica.
- Budi pažljivija - kaže. - Moraš da misliš na sina.
Svi mišići mi se napnu kao da se spremam za borbu.
- Šta si rekao? - pitam polako.
- Rekoh imaš sina - kaže. - Tomas beše?
Onda sedne na dušek u uglu i polako se, s bolom, opruži na
njega.
- To je sve - kaže.
Zatvori oči.
Odem.
U ušima mi odzvanja Dokov glas dok izgovara ime mog sina,
Tomas. Ako je time hteo da me zaplaši, uspeo je u tome.
Sedim u kolima i smišljam šta mi je činiti. Ako je moj rođak Bobi
napao Doka, pomislim, onda je očigledno da zna više nego što mi je
rekao za Dan zahvalnosti. A očigledno je i da nema nameru išta da
mi kaže.
Jedina mi je šansa, pomislim, da ga nekako iznenadim ili da
dobijem informacije iz druge ruke.
Pošaljem Ešli poruku ne nadajući se previše.
Znaš li gde Bobi sad živi?

Dok čekam da mi Ešli odgovori, pozovem Trumana. Odmah se javi.

- Miki - kaže kad mu ispričam. - Ne mogu da verujem. Gde ti je
bila pamet?
Sva se nakostrešim.
- Trumane - kažem - donela sam odluku na osnovu činjenica
kojima sam raspolagala. Znala sam da neće biti u toj kući u pola tri.
Znala sam i da kuća mora da se pretraži jer u njoj možda ima
tragova koji ukazuju na to gde je Kejsi. I stoga sam odlučila da ja to
uradim.
Prosto čujem Trumana kako vrti glavom na drugoj strani veze.
Kako se hvata za slepoočnicu.
- Ne, Mik - kaže. - To se tako ne radi. Mogla si da pogineš.
Shvataš li?
Pokolebam se kad čujem Trumana kako mi to tako neuvijeno
kaže.
- Čuj - kaže. - Uvalila si se do guše. Oboje smo. Jesi li uopšte
prijavila njen nestanak?
Oklevam. - Pokušala sam - kažem. - Pokušala sam da kažem
Ahernu. Bio je zauzet.
 - Onda kaži nekom detektivu - kaže Truman. - Pravom. Ne
policajcu. Kaži DiPaolu.
Sa svakim Trumanovim pokušajem da me ubedi da to uradim u
meni sve više raste otpor prema toj ideji. Ne umem tačno da kažem
zašto, ali u glavi kao da mi potmulo zvoni zvono na uzbunu i možda
bih ga i čula kad bi Truman na tren zaćutao.
- Miki - kaže Truman - moraš da se uozbiljiš. Taj tip zna za
Tomasa. Zna mu i ime. Nema više zezanja.
Konačno mi se ukaže razlog mog otpora. Pred oči mi iskrsne
podozrivo lice Pole Malroni dok mi izgovara reči koje me progone
otkako sam ih čula. To je jedan od vaših, kazala je. Od vaših. Od
vaših. Onda zamislim Aherna kako prima tu informaciju. Kako ju je
brzo odbacio.
I eto napokon razloga zašto nisam kolegama rekla da mi je
sestra nestala: nisam više sigurna da mogu da im verujem.
Truman ćuti. Ja ćutim. Čuje se samo naše disanje.
- Hej - kaže on naposletku. - Možda tebe boli dupe za tvoj život.
Ali Tomasu je stalo. A i meni.
Lice mi bukne. Nisam navikla na tako direktne izjave od
Trumana.
- Čuješ li me? - pita Truman.
Klimnem glavom. Onda se setim da razgovaram telefonom, pa se
nakašljem i kažem: - Čujem.

Kad prekinem vezu, telefon mi zapišti.

Poruka od Ešli.
Jok.

Uveče kod kuće provedem s Tomasom pola sata duže nego inače
čitajući mu na kauču. Slušam ga kako mi priča o svojim malim
pobedama i porazima od tog dana. Brojimo dane do proslave
njegovog rođendana, a ja sam sva srećna što ima nešto u životu
čemu se raduje.
K ARLOTA I LAJLA, Tomas počne da peva čim ih ugleda preko
puta Mekdonaldsa. KARLOTA I LAJLA. KARLOTA I LAJLA.
Jurcali smo da stignemo. Kasnimo petnaest minuta na Tomasovu
proslavu. Južna Filadelfija je na pola sata vožnje od Bensalema, ali
vreme mi je nekako promaklo.
Devojčice potrče u susret Tomasu.
- Zdravo - kažem njihovim majkama, a one mi otpozdrave. Lajlina
majka me zagrli, što kruto prihvatim. Znam ih obe iz vremena kad je
Tomas išao u obdanište Spring garden, ali morala sam da proverim
kako se zovu pre nego što sam ih pozvala.
Njih dve su dva različita tipa. Karlotina majka je starija od mene,
ima četrdeset i kusur godina, kovrdžavu kosu, praktičnu štepanu
jaknu i rukavice ručno štrikane, reklo bi se.
Lajlina majka je mojih godina, trideset i neka. Ima šiške i dugu
talasastu kosu, a nosi plavi kaput sa kaišom, koji su toliko divno
izrađeni da mi dođe da ih pipnem. Nosi čizme sa visokom debelom
potpeticom i fine zlatne minđuše koje joj vise gotovo do kragne.
Izgleda kao neko ko se bavi modom. Kao neko ko divno miriše. Kao
neko ko ima blog.
Ja pak, u cigaret pantalonama i beloj košulji, verovatno izgledam
kao kelnerica.
Obe majke, svaka na svoj način, izgledaju kao da su potekle iz
dobre porodice, završile dobre fakultete.
I obe, kasno shvatim, izgledaju kao da nikad u životu nisu jele u
Mekdonaldsu.
- Ovo je super - kaže Lajlina majka Loren. - Ovo je raj za decu!
Ali Karlotina majka Džordžija kao da je blago zabrinuta. Zagleda
naprave za igru kao da traži znake opasnosti.
- Nisam znala da imaju igraonicu - kaže mi.
 - Imaju - kažem. - To privlači decu. To je jedini ovakav u gradu, a
Tomas ga obožava. Žao mi je što ste morale čak ovamo da dolazite.
- Nikakav problem - kaže Loren. - Lako se stiže. Samo pravo
Kolumbovim bulevarom. A imaju i parking - dodaje. - Pravi luksuz!
- Zaista nije problem - složi se Džordžija tren potom.
Nekoliko trenutaka ćutke stojimo i gledamo decu kako se igraju.
Lajla i Tomas su se popeli merdevinama što vode do izdignute
kučiće za igru, a Karlota je u bazenčiću s lopticama, mlatara
udovima kao da pravi anđela u snegu. Pogledam u Karlotinu majku,
koja se, sudeći po izrazu njenog lica, pita da li se sve to redovno
čisti.
- Kako je na poslu? - pita me Loren. Nikad nikome iz Tomasovog
vrtića nisam pominjala čime se bavim, ali pretpostavljam da su me
obe ponekad viđale u uniformi, kad ne stignem da se presvučeni pre
nego što dođem po njega.
- Dobro je - kažem. - Kao i obično, ima dosta posla.
Oklevam. Hoću da ih pitam čime se one bave, ali nešto mi govori
da ne rade, da imaju sredstava i da decu šalju u obdanište da bi
napredovala u razvoju, a ne da bi mogle da odu na posao.
I dalje se mučim da sročim to pitanje kad me Džordžija pita: - Šta
se dešava sa onim ubistvima u Kenzingtonu?
- Oh - iznenadim se. - Pa, imamo neke tragove, ali još ništa
konkretno.
- Jesu li povezana? - pita Džordžija.
- Čini se da jesu - kažem.
- Nadam se da ćete to rešiti - kaže Džordžija. - Ne sviđa mi se što
se to dešava tako blizu obdaništa.
Zastanem.
- Pa - kažem - ne verujem da se ta osoba okomila na decu iz
vrtića.
Obe me žene pogledaju.
- Ovaj, da, ni meni se to ne sviđa - kažem. - Ali uskoro ćemo ga
uhvatiti. Ne brinite.
Još malo lažne utehe. Opet usledi tišina. Obgrlim se oko struka,
premeštam se s noge na nogu.
 - Nadam se da su ostali dobro - kaže Džordžija pogledavši na
sat.
- Ko to? - zbunjeno upitam.
- Mislim, nadam se da će ostali uspeti da nađu ovo mesto. Ja
sam se malo vrtela.
- Oh - kažem iznenada shvativši. - Oh, svi smo tu.
- U užem krugu - kaže Loren. - Pametno.
- To je to? - kaže Džordžija napravivši rukom krug.
Tomas priđe, smislio je šta sve hoće da poruči. Milk šejk, pileće
krokete, hamburger, pomfrit i još jedan šejk. Lajla i Karlota su iza
njega, i one su smislile šta će. Očito su se dogovarali.
Ali Džordžija uto čučne i spusti ćerki ruku na rame. - Karlota -
kaže - pričale smo o ovome. Ponele smo ručak, sećaš se?
Karlota izbeči oči. Odmahuje glavom ne verujući kakva joj se
nepravda nanosi.
- Ne - kaže. - Ne, hoću hambiger. Hoću hambiger i pomfrit.
Džordžija baci pogled na nas, pa brzo ustane i povede
rasplakanu ćerku na stranu, koji metar dalje, pa opet čučne i nešto
joj tiho i užurbano govori.
Okrenem se na drugu stranu praveći se da ih ne gledam i da ne
hajem. Ali mogu da zamislim šta Džordžija govori Karloti: To nije
hrana za nas, dušo. To je nezdrava hrana i ne mogu da ti dopustim
da je jedeš.
Pretpostavljam da je mislila da će ovo biti velika proslava. Da će
moći neopaženo da se iskradu i pojedu svoje zdravo i hranljivo jelo.
- Šta je s Karlotom? - pita Tomas, a ja kažem: - Ne znam.
Pustićemo je malo.
Karlota sad jeca, a Džordžija je hvata za ruku i izvodi iz
restorana. Osvrne se ka nama i podigne prst: za minut.
- Hoće Karlota da se vrati? - pita me Tomas nesigurno, uhvativši
se za moje skrštene ruke.
- Mislim da hoće - kažem, tek sad uvidevši koliko sam pogrešila
što sam ih ovamo pozvala.
Na kraju Loren pljesne rukama i spase stvar.
- Ne znam za vas - kaže - ali ja izgaram za big mekom.
Pogledam je.
 - Obožavam big mek! To mi je slabost - kaže mi ozbiljno, a meni
dođe da joj kažem hvala, hvala.
- I ja obožavam big mek - kaže Tomas. - To je i meni slabost.

Kad poručimo, nas četvoro - Loren, Lajla, Tomas i ja - pronađemo

slobodan sto za šestoro, pa sednemo da jedemo. Džordžija i Karlota
se vrate, pa Džordžija brže-bolje odvede ćerku natrag u igraonicu,
gde će se sama igrati dok mi ne završimo s jelom.
Loren sedi naspram mene i ja najpre ne znam šta da joj kažem.
Nikad nisam umela da zapodenem razgovor, naročito ne s nekim
kao što je Loren, koja verovatno u životu nije upoznala nikog poput
mene i moje porodice. Oduvek sam imala utisak da ljudi poput nje
gledaju na nas kao na neki ološ, da nas se plaše ili da nas smatraju
previše problematičnim ili napornim. Mi smo ljudi sa bezbroj
problema kojima nema ni početka ni kraja.
Ali Loren je nonšalantna, opušteno drži sok, zadirkuje ćerku kad
kečapom umrlja majicu.
- Ovo se sranje stalno dešava, jelda? - kaže mi i prevrne očima.
Nisam očekivala ružnu reč.
I još nešto sam kod nje pogrešno procenila: Loren ima pravi
posao, mora svakog jutra da ustane i ode da radi. Producent je na
Filadelfijskom radiju. Završila je telekomunikaciju, kaže. Mislila je da
će biti televizijski reporter. (Svakako je dovoljno lepa.) A na kraju je
završila na radiju, gde pravi emisije.
- Ovo mi se više sviđa - kaže. - Ne moram da ustajem u cik zore
da bih se našminkala.
Petnaest minuta neverovatno opušteno ćaskamo, a deca sede
kraj nas i u slast jedu hranu koju Džordžija smatra neprikladnom za
svoju ćerku. Tomas sav blista od zadovoljstva i uzbuđenja, ruke mu
lete preko stola dok dotiče big mek, pa pomfrit, pa šejk. Prebraja
blago. Divno se provodi za rođendan.
N edugo potom vidim kako se mom sinu izraz na licu menja.
- Tomase? - obratim mu se.
Pre nego što uspem da ga zadržim, skoči sa stolice i otrči do
kasa. Ustanem i okrenem se.
Uto čujem Loren kako me pita: - Poznaje li Tomas onog čoveka?
Prekasno je: Tomas je već obgrlio oko nogu dotičnog čoveka
koga vidim samo s leđa.
To je Sajmon, naravno. Znala sam da je to Sajmon i pre nego što
sam se okrenula. Uprkos svemu, uprkos njegovom ponašanju,
uprkos tome kako se poneo i prema meni i prema mom sinu, nešto
me načas vuče njemu. Odupirem se detinjastom nagonu da otrčim
do njega za Tomasom, da mu smesta oprostim sve grebe.
I dalje se borim s tom željom kad pored Sajmona primetim neku
ženu. Niska je i ima dugu smeđu kosu, potpuno ravnu.
U tren oka u meni plane bes. Gledam kako se scena odvija na
drugom kraju prostorije: kako se Sajmon okrene i pogleda u Tomasa,
pa ga belo gleda jer ga ne prepoznaje, ne prepoznaje rođenog sina
kog nije video godinu dana. A onda napokon shvati, pa pogleda u
ženu, pa u Tomasa, više zabrinut da ne povredi nju nego Tomasa.
Tomas se sad propinje na prste, pruža ruke ka svom visokom i
zgodnom ocu. Na licu mu je isti onaj izraz kao kad je poslednji put
video Sajmona: gleda ga kao boga, sa obožavanjem i ponosom.
Tomas onda pogleda u Loren i Lajlu i tačno znam šta misli: želi da im
pokaže Sajmona. Želi da upozna svoje prijatelje sa ocem.
- Tata - viče. - Tata! Tata!
Smuči mi se kad shvatim da misli da mu je otac došao da ga
iznenadi.
Tomas i dalje ne shvata da se otac neće obazreti na njega, da se
neće kao i uvek sagnuti, podići ga snažnim rukama i priviti uz grudi.
 Krupnim koracima grabim ka njemu. Hoću da ga sklonim odatle
pre nego što shvati.
Tomas me uto naposletku primeti, pa se okrene i presrećan mi
kaže: - Mama, tata mi je došao na rođendan!
Okrene se i ona žena pored Sajmona.
Vidim joj lice. Veoma je mlada, nema možda ni dvadeset godina.
Sitna je i lepa i ima pirsinge na obrazima, koji takođe odaju njenu
mladost.
A u naručju drži bebu od osam-devet meseci, devojčicu u roze
jaknici.
Sajmon unezvereno gleda čas u Tomasa, čas u mene, čas u
ženu kraj sebe.
Tomas je odustao od zagrljaja. Spustio je ruke niz bokove. Lice
mu se krivi. Još ne razume.
- Tata? - proba još jednom.
- Tata? - ponavlja mlada žena zureći u Sajmona.
Sajmon se sad usredsredio na mene. - Mikaela - kaže - ovo je
moja žena Džanin.
U tren oka shvatim sve što se dešavalo u poslednjih godinu
dana.
D žanin ode pre nego što Sajmon stigne išta više da kaže.
Odnela je i dete. Sajmon stoji opuštenih ruku i zuri u pod.
Tomas nepomično stoji kraj njega.
Sajmon naposletku ode do staklenih vrata i gleda kako njegov
tamni kadilak izleće s parkinga.
Konačno mi dopre do uma da moram kod Tomasa. Uzmem ga u
naručje iako je velik. On mi spusti glavu na rame.
Ne znam šta da radim. Dođe mi da vrištim, da se izderem na
Sajmona, da mu raspalim šamarčinu što je onako ignorisao Tomasa,
što ga je tako povredio, i to još na njegov rođendan.
Ali neću mu pružiti to zadovoljstvo. Umesto toga odvedem
Tomasa do stola za kojim sede Loren i Lajla i obratim se Loren: - Je
l’ možeš molim te da pričuvaš Tomasa na minut?
- Naravno - kaže Loren. - Mi ćemo te paziti, Tomase.
Onda odem do Sajmona, koji besomučno kuca poruku na
telefonu, i bez reči stanem ispred njega. On konačno podigne
pogled. Skloni telefon.
- Čuj - počne, ali ja zavrtim glavom.
- Ne - kažem. - Ne zanima me šta imaš da kažeš.
Sajmon uzdahne.
- Mikaela - kaže.
- Samo nas se kloni - kažem. - To je sve. Ne tražim ništa od tebe
osim da nas se kloniš.
Zbunjeno me pogleda.
- Ti si došla kod mene - kaže.
- Molim?
- Ti si došla kod mene na posao. Sećaš se?
Vrtim glavom. - Ne znam otkud ti moja adresa - kažem - ali tvoje
posete nisu dobrodošle.
Sajmon skrsti ruke.
- Mik - kaže - ja nemam pojma gde živiš.
A ja mu, prvi put posle mnogo godina, poverujem.
S ajmon ode. Verovatno da izgladi stvar sa Džanin i usredsredi se
na svoj novi život. Na moj zahtev ne pozdravi se s Tomasom,
koji udari u plač. Tako je bolje, pomislim. Čist rez. Naglo otkinut
flaster. Nema svrhe odugovlačiti s konačnim zbogom.

Proslava je završena.
- Izvinite - kažem brzo Loren i Džordžiji. Pružim njihovoj deci
poklončiće koje sam im kupila u sitničarnici.
Džordžija, koja nije videla šta se dogodilo, zbunjeno me gleda.
Loren me gleda sa saosećanjem. Kazaće sve Džordžiji, pomislim.
Ispričaće joj pričicu. Sve je bilo jasno kao dan.

Tomas plače celim putem do kuće.

- Žao mi je - kažem mu. - Stvarno mi je žao, Tomase. Znam da to
sad ne možeš da razumeš, ali veruj mi da je ovako najbolje.
- Surov je život - dodam malo potom.
Ali moje mu reči ne pružaju nikakvu utehu.
U pokušaju da ga tešim ometa me dubok nemir koji se usadio u
mene kao odgovor na sledeće pitanje: Ako Sajmon nije dolazio kod
mene kući, ko je?
Toliko sam uneta u misli da naglo skrenem kad mi telefon
zazvoni, a Tomas cikne.
Javim se.
- Mikaela Ficpatrik? - pita neki glas, ženski, stariji.
- Da, ja sam - kažem.
- Ovde Deniz Čejmbers iz Odeljenja za unutrašnju kontrolu
Filadelfijske policije - kaže ona.
- Dobro - odvratim.
 - Narednik Ahern nam je preneo neke informacije koje želimo da
istražimo. Treba da se dogovorimo da se sastanemo.

Odabrale smo ponedeljak. Iznenadila sam se, a i laknulo mi je.

Možda Ahern uprkos svemu ipak postupa kako treba.

Kad stignem kući, posadim Tomasa ispred TV-a, pa otrčim do vrata

gospođe Mahon. Pokucam.
Kad otvori, trepće kao da se upravo probudila.
- Gospođo Mahon - kažem - htela sam nešto da vas pitam.
Možete li da mi date još neke informacije o čoveku koji nas je tražio?
- Kakve informacije? - pita gospođa Mahon.
- Pa - kažem - starost? Rasa? Visina? Težina? Boja očiju? Boja
kose? Bilo koja upečatljiva karakteristika?
Gospođa Mahon namesti naočare. Zamisli se.
- Da vidimo - kaže. - Teško mi je da mu odredim godine. Bio je
obučen vrlo mladalački, ali po licu bih rekla da je stariji.
- Koliko stariji? - pitam.
- Ne umem ja da odredim godine - kaže gospođa Mahon. -
Nemam pojma. Trideset i neka? Četrdeset i neka? Bio je visok, kao
što sam rekla. I zgodan. Pravilnih crta lica.
- Rasa? - pitam.
- Belac.
- Brada ili brkovi? - pitam.
- Nije imao - kaže gospođa Mahon.
- Oh - kaže gospođa Mahon. - Imao je, mislim, nekakvu tetovažu.
Nešto ispisano na vratu, tik ispod uha. Vrlo sitno, nisam videla šta
piše.
- A šta je imao na sebi? - pitam.
- Duksericu - kaže gospođa Mahon. - Onu na rajsferšlus sa
kapuljačom.
Trgnem se. Podsetim se da mnogi ljudi nose takve dukserice.
- Oba puta? - pitam.
- Čini mi se.
- Je li pisalo nešto na toj dukserici? - pitam.
- Ne sećam se - kaže gospođa Mahon.
 - Jeste li sigurni? - pitam.
- Sasvim sam sigurna - kaže gospođa Mahon.
- Dobro - kažem, posle nekog vremena. - Hvala. Ako se setite još
nečega, javite mi. I gospođo Mahon - kažem.
- Da?
- Ako ponovo dođe, kažite mu da ostavi poruku. I pozovite me
odmah, molim vas.
Gospođa Mahon me gleda, procenjuje situaciju. Brinem se da će
je ovi moji zahtevi uznemiriti. Ionako uvek naglašava da ne želi
probleme.
Ali ona samo kaže: - Hoću.
Onda polako zatvori vrata.
R otonda nije zvaničan naziv upravne zgrade Filadelfijske policije,
ali nikad nisam čula da je iko drugačije zove. Zgrada je naravno
okruglasta, sagrađena u brutalističkom stilu, od žućkastosivog
betona koji na kiši potamni. Priča se da će se Filadelfijska policija
uskoro preseliti odatle, što je razumljivo jer joj je tu sad već postalo
tesno. Zgrada sad izgleda strogo i zastarelo. Ali ne mogu da
zamislim da Rotonda bude išta drugo sem sedišta Filadelfijske
policije isto kao što ne mogu da zamislim da pruga bude išta drugo
sem stecišta ljudi koji sad tamo zalaze. Prošle nedelje železnička
kompanija Konrejl i gradska uprava konačno su počele da
preuređuju taj prostor. Ali haos će uvek prevladati čak i ako mu
oduzmete prostor.
U predvorju prepoznam dva policajca i javim im se. Čudno me
pogledaju, kao da pitaju otkud ti ovde. Više bih volela da me niko nije
video. Sastanci sa Unutrašnjom kontrolom uvek su povod za razne
priče, a ponekad bude i nepoverenje.

Deniz Čejmbers je prijatna žena od pedeset i kusur godina, punačka,

sa sedom kosom i plavim naočarima. Srdačno me dočeka u svojoj
kancelariji i ponudi me da sednem naspram nje, na novu stolicu, ali
nisku, kao za dete.
- Hladno napolju? - pita me Čejmbersova pokazujući glavom ka
prozoru, na oštar zimski vazduh. Na trećem smo spratu. Odatle
vidim Frenklinov park i karusel, koji sad miruje.
- Nije tako strašno - kažem. - Ne smeta mi hladnoća.
Ućutim, čekam da Čejmbersova završi nešto na kompjuteru.
Onda se okrene.
- Znate li zašto sam vas pozvala da dođete? - pita, prelazeći
pravo na stvar. Njeno me pitanje podseća na ono što sama pitam
sumnjiva lica na ulici: Znate li zašto vas privodim? Znate li zašto sam
vas zaustavila?
Prvi put se u meni probudi sumnja.
- Rekli ste da vam je narednik Ahern preneo neke informacije -
kažem.
Čejmbersova me odmerava. Procenjuje koliko znam. - Jeste -
kaže polako.
- Šta vam je rekao?
Čejmbersova uzdahne i spusti skrštene šake na sto pred njom.
- Čujte - kaže - ovo je neprijatan deo mog posla, ali u obavezi
sam da vas obavestim da ste pod unutrašnjom istragom.
Prosto izleti iz mene: - Ja? - Zabezeknuto pokažem prstom na
sebe. - Ja sam pod istragom?
Čejmbersova klimne glavom. Iznenada se setim kako me je
Truman upozoravao da nađem saveznike u distriktu. Politika, Mik.
- Zbog čega? - pitam.
Čejmbersova počne da odbrojava na prste dok govori.
- Prošlog utorka je u vašim patrolnim kolima viđena neovlašćena
osoba. Vi ste viđeni izvan svog rejona. U sredu i četvrtak viđeni ste
bez radiole i uniforme za vreme vaše smene. U petak se čitava dva
sata niste javljali ni na jedan poziv. Vaša produktivnost je ove jeseni
generalno opala za dvadesetak procenata. Uz to ste često i bez
razloga proveravali dva civila u bazi PCIC-a. I na kraju imamo
razloga da verujemo da podmićujete vlasnika jedne radnje u svom
distriktu.
Pogledam je.
- Koga? - pitam u neverici.
- Alonza Viljanuevu - kaže. - A verujemo i da u njegovoj radnji
držite civilnu odeću koju koristite za neovlašćene aktivnosti tokom
radnog vremena. I da ste barem jednom tamo ostavili i svoje
službeno oružje, neobezbeđeno.
Ćutim.
Sve što je Čejmbersova rekla u suštini je istina. Ali ja sam
svejedno šokirana. Uz to sam i zgrožena što me neko drži pod
prismotrom. Prisećam se prošle nedelje, razmišljam šta sam
govorila, šta sam radila dok sam bila u policijskom vozilu. Pitam se
da li su do informacija došli putem audio ili video nadzora ili me je
prosto neko iz Unutrašnje kontrole pratio tokom moje smene. Sve je
moguće.
- Smem li da pitam ko je pokrenuo ovu istragu? - pitam.
- To vam nažalost ne mogu reći - kaže Čejmbersova.
Ali ja znam.
To je bez sumnje bio Ahern. Nikad me nije voleo. Istina je da mi
je produktivnost naglo opala otkako je Truman na bolovanju i to se
sigurno vidi u mojim dnevnicima rada. Ponekad je samo to dovoljno
da se zatraži unutrašnji nadzor, prismotra. Ali ja isto tako znam da
Ahern godinama traži način da me se reši.
- Je li vam narednik Ahern rekao još nešto? - pitam. - Je li vam
ispričao za Polu Malroni? Je li vam kazao za optužbe koje je iznela
protiv najmanje jednog policajca?
Čejmbersova okleva. - Da - kaže. - Jeste nešto da pominjao.
Ali ja iznenada shvatim: Ahern je zagadio izvor. Umanjio je
značaj onog što sam mu rekla. Kazao je Čejmbersovoj da ću uložiti
žalbu, ali da nisam pouzdana.
- I šta ćete uraditi povodom toga? - pitam. - Je li detektiv Nujen
obavešten?
- Jeste - kaže Čejmbersova. - Radi na tome.
- Čujte - kažem usplahireno. - Ahern me nikad nije voleo. Nisam
mu prijatelj. Ali iskrena sam i kažem vam da je najmanje jedan
policajac optužen da zloupotrebljava svoj položaj i traži seksualne
usluge od žena koje nisu u poziciji da ga odbiju.
U sobi načas zavlada tišina.
- I ta osoba je - nastavim, sad osokoljena - viđena na video-
snimku kako prati jednu našu žrtvu.
Čejmbersova na trenutak obori pogled. Činjenica da smo obe
žene - dve policajke, jedna starija, druga mlađa, sede za stolom
jedna naspram druge - lebdi kratko između nas kao oblačić dima.
- Je li vam i to ispričao? - pitam. - Ili je to izostavio?
Ali Deniz Čejmbers ništa više ne govori.
I zađem iz Rotonde s hrpom papira u ruci. U njima me obaveštavaju
o mojim pravima i obavezama dok sam pod suspenzijom dok se
ne sprovede istraga.
Bar neću više morati da brinem ko će čuvati Tomasa kad grad
bude zavejan, pomislim. Eto, makar to.
Dole u predvorju ne dižem pogled s poda.
Jedina osoba s kojom sad želim da razgovaram jeste Truman.
Uđem u kola i izvadim telefon. Taman hoću da ga pozovem kad
mi nešto proleti kroz glavu. Ne znam je li to paranoja. Ali ako
Unutrašnja kontrola zna sve ono o meni, onda nije isključeno da su
dobili dozvolu da mi prisluškuju telefon ili ozvuče moje lično vozilo.
Pogledam u krov, u svetlo, na zadnje sedište, na Tomasovo dečje
sedište na sredini. Ne znam šta sve imaju pravo da urade. A neću da
Trumanu pravim probleme, dovoljno je već uradio.
Sklonim telefon, pa krenem i naprečac se uputim ka Maunt Eriju.
Neprijatno mi je što nenajavljeno odlazim kod Trumana, ali ne
znam šta drugo da radim. Nadam se da ga neću uhvatiti u
nezgodnom trenutku. Stalno se prisećam onog ženskog glasa što se
javljao iz pozadine onda kad sam ga zvala. Ko je to?, pitala je žena.
Trumane, ko je to?

Trumanova kola, čista i blistava nisan sentra, parkirana su na prilazu

pred njegovom kućom. Trumanova lična kola uvek su besprekorna
čista. Nigde ni trunke hrane, prašine ili prljavštine ni spolja ni unutra.
Moja su kola, naročito otkako se Tomas rodio, večito puna svega:
igračaka i mrva i flašica s vodom, puna kesa, ambalaže i omota od
hrane, novčića i grickalica.
Ponovo se parkiram na ulici i odem do Trumanovog trema.
Oklevam pre nego što pokucam, predomišljam se.
 Neodlučno stojim s podignutom rukom kad se vrata odjednom
otvore. Na njima se ukaže jedna sićušna starica koja nema ni metar i
po.
- Šta prodaješ? - pita. - Šta god da je, ne zanima me.
- Ništa - iznenađeno kažem. - Izvinite, je li Truman kod kuće?
Starica na to izvije obrvu, ali se ne mrda niti progovara.
Razmišljam se šta ću. Žena preda mnom ima između šezdeset i
osamdeset godina. Izgleda kao ostareli hipik. Ima maramu oko glave
i majicu na kojoj piše Virdžinija je za ljubavnike. Je li moguće da je
ovo Trumanova majka? Znam da ima živu majku i da je voli. Znam
da mu je majka svojevremeno bila direktorka osnovne škole. Ali
poslednje što sam čula o njoj bilo je da se penzionisala i da živi
negde gore u Pokonosu.
Probam da provirim iza nje u kuću, ali ona pritvori vrata da me u
tome spreči.
Pokušam još jednom.
- Ja sam Trumanova prijateljica - kažem. - Htela sam da
razgovaram s njim.
- Truman - kaže žena kao da pokušava da se priseti. - Truman.

Uto se u dnu hodnika konačno pojavi Truman s peškirom oko pasa,

pa doskakuće do ulaznih vrata. Znam da mu je neprijatno što ga
takvog vidim: pristojni Truman, koga sam retko kad viđala bez
uniforme, čak i posle posla.
- Mama - kaže - ovo je moja drugarica Miki.
Žena sumnjičavo klimne glavom gledajući čas u mene, čas u
njega. - Dobro - kaže, ali me i dalje ne pušta u kuću.
- Mik, sačekaj - kaže Truman, pa polako povede majku unutra. -
Samo sekund. - Zatvara vrata. Na trenutak nam se pogledi ukrste.
Pet minuta kasnije nas troje nelagodno sedimo u dnevnoj sobi.
Truman je sad odeven, sedi pravo na stolici, a povređenu nogu je
podigao na tabure pred sobom. Pijemo čaj. Trumanova majka zuri u
solju u rukama.
- Pij, mama - kaže Truman. - Nije više vreo.
Pogleda me. - Moja mama živi ovde već neko vreme - kaže.
Zastane i pogleda u majku da vidi da li sluša. - Pala je - kaže.
 - A i postala je zaboravna - dodaje brzo i tiho.
- Sine, ja sam ovde - kaže gospođa Doz oštro ga pogledavši.
- Sedim ovde s tobom. I ništa ne zaboravljam.
- Izvini, mama - kaže Truman.
- Hoćemo u dvorište? - pita me.

Pođem za njim i gledam njegova široka pleća dok me vodi ka bašti.

Koliko sam ga puta gledala iz te perspektive idući za njim dok se
penje uz stepenice neke kuće, dok prilazi mestu zločina, kad se
javimo na poziv? Kao da me je na izvestan način štitio od onog
najgoreg, od toga da prva ugledam leš ili neku jezivu povredu. Zbog
te naše zajedničke prošlosti neobično me umiruje da hodam za njim.
U dvorištu je ledeno. Nisko grmlje, golo i smeđe od zime, raste uz
smeđu tarabu. Dah nam se magli dok govorimo.
- Izvini zbog moje majke - kaže Truman. - Ona je...
Zastane, traži pravi izraz. - Zaštitnički nastrojena - kaže
naposletku.
- Ne brini - kažem i pomislim, no ne govorim, kako mu zavidim.
Kako bi bilo lepo da i ja imam nekoga da me tako štiti.

U dvorištu ispričam Trumanu za svoj sastanak sa Deniz Čejmbers i

njegov neočekivani ishod. Dok govorim, na licu mu je blag i zabrinut
izraz. Reči izleću iz mene sve brže i brže.
- Nemoguće - kaže. - Stvarno?
- Stvarno. Suspendovana sam.
Zastane. - Ima li vesti o Kejsi? - pita.
- Nema - kažem.
Truman dugo ćuti i grize usnu kao da se lomi da li da nešto kaže.
Naposletku progovori.
- A šta je sa Klirom? - pita.
Pogledam ga.
- Kako to misliš? - odvratim.
Truman se zagleda u mene.
Onda kaže: - Ma daj, Mik...
Kad to kaže, osetim kako se oko mene ruši privid, velik i
glomazan, odbrambeni zid koji sam podigla pre mnogo godina i
uzdala se u njega, kao i u Trumanovu diskreciju i poštovanje, da će
me štititi od direktnih pitanja.
Odjednom kao da sam ostala bez glasa.
Retko plačem. Čak ni za Sajmonom nisam plakala. Jesam, bila
sam besna. Tresnula sam pesnicom o frižider. Urlala. Udarala po
jastucima. Ali nisam plakala.
Sad zavrtim glavom. Vrela suza klizne mi niz obraz i ja je besno
otrem.
- Jebiga - kažem.
Mislim da nikad pre nisam opsovala pred Trumanom.
- Hej - kaže. Grubo to kaže. Ne zna šta da radi. Nas se dvoje
nikad nismo dodirnuli osim kad smo zajedno obarali nekog počinioca
na zemlju.
- Hej - ponovi, pa mi na kraju spusti ruku na rame, ali ne
pokušava da me zagrli. Cenim to. Dovoljno sam već ponižena.
- Jesi dobro? - pita.
- Jesam - odsečno odvratim.
- Otkud znaš za Sajmona? - pitam.
- Izvini, Mik - kaže Truman. - Ali to je javna tajna. Mnogo ljudi
zna. Filadelfijska policija je mala.
- Da - kažem.
Pokušavam da se priberem. Gledam u hladno sivo nebo dok mi
se suze ne smrznu. Onda šmrcnem i grubo obrišem nos rukavicom.
- To je počelo kad sam bila vrlo mlada - počnem da objašnjavam,
ili da se pravdam.
- Ajde! - na to će Truman.
Oborim pogled. Pocrvenim, što me kao uvek oda. To mi i na
poslu pravi problem.
- Hej - kaže Truman. - Hej. Nemaš čega da se stidiš! On je stoka.
Ti si bila klinka.
Ali meni je od tih reči još gore. Mrzim da budem žrtva u bilo kom
smislu. Mrzim pažnju, saosećanje, sašaptavanje. Uopšte više volim
da se o meni nikako ne priča. Od same pomisli da moje kolege iz
Filadelfijske policije tračare o meni i Sajmonu, prevrću očima i
gurkaju se laktom dok pijuckaju kafu poželim da se zemlja poda
mnom otvori i proguta me.
 Truman me i dalje gleda, odmerava reči, procenjuje težinu onoga
što hoće da kaže. Podboči se. Zagleda se u zemlju.
- Ti znaš da ga bije loš glas - kaže kolebljivo.
- Sajmona?
Klimne glavom.
- Ne želim da te povredim - kaže - niti da širim priče. Ali ti nisi
jedina. Priča se da su mu i druge devojčice iz PAS-a bile na meti. To
je izgleda obrazac koji se ponavlja, ali nijedna to nikad nije priznala
niti podnela zvaničnu prijavu. Bio je suspendovan na neko vreme
kad su se priče pronele na sve strane, ali nisu uspeli da mu pronađu
ništa konkretno.
Zaustim da nešto kažem. Oklevam. Toliko toga ima o njemu što
ne znaš, poželim da kažem, ali prećutim. Sramotno je. On je otac
mog deteta.
Gledamo se.
- Koliko su bile stare žrtve? - pita Truman. - One u Kenzingtonu.
- Za prvu se ne zna - kažem. - Druga je imala sedamnaest
godina, treća osamnaest, a četvrta dvadeset.
- Miki - kaže Truman - imaš li još u telefonu onaj video-snimak?
Klimnem glavom. Ne želim da ga gledam. Želudac mi se stegne.
Truman bez reči pruži ruku, a ja naposletku pustim snimak.
Zajedno ga gledamo. Mutan je i zrnast, kao optička varka. Lik koji
se pojavi na ekranu izgleda kao utvara, lice mu je nevidljivo. Ali opet
po njegovoj visini i hodu mogu u njemu da vidim Sajmona.
- Šta misliš? - pitam ne želeći da to sama kažem.
Truman slegne ramenima. - Mogao bi biti - kaže. - Ti ga znaš
bolje od mene. Ja sam ga se oduvek klonio. Ološ je.
- Bez uvrede - kaže pogledavši me.
Iznova i iznova puštamo snimak.
Truman na kraju sumira situaciju.
- Čuj - kaže. - Dobro je to što si sutra slobodna. I ja sam sutra
slobodan. Koje indicije dosad imamo? Ko su nam osumnjičeni?
- Konor Meklači - kažem. - I Sajmon, pretpostavljam.
- Podelićemo se - kaže Truman. - Ja ću uzeti Meklačija. Neću da
mu se približavaš posle onog što ti je rekao. Ti uzmi Sajmona - kaže.
 Dogovorimo se da zamenimo kola pošto Sajmon zna moja.
Ostavim svoj auto u Maunt Eriju i odvezem se Trumanovim kući u
Bensalem. Unapred mu se izvinim na kršu.

Pre nego što odem, Truman mi ponovo spusti ruku na rame.

- Naći ćemo je - kaže. - Znaš, stvarno verujem da ćemo je naći.
O tkako radim u policiji, nikad nisam bila suspendovana s posla i
ovaj prvi dan mi je čudan.
Kad se ujutru probudim, obučem tamni džemper i stavim običan
kačket. Tomas me sumnjičavo osmotri kad me vidi.
- Što si se tako obukla? - pita. - Gde su ti stvari?
- Koje stvari?
- Torba - kaže. - Opasač.
- Danas sam slobodna - kažem.
Još nisam smislila šta ću kazati Tomasu, pa moram da kupim
malo vremena dok ne odlučim. Ne znam koliko ću dugo biti
suspendovana, pa ne mogu da mu kažem da sam na odmoru.
- Danas nema Betani! - uzvikne Tomas. Ali i sam zna da nije
tako.
- Ima - kažem.

Kad Betani stigne, po običaju s petnaest minuta zakašnjenja, i

preuzme Tomasa, odvezem se ka Južnoj Filadelfiji.
U jednom periodu svog života često sam se vozila Sajmonovim
automobilom. U stvari, ako se potrudim, još mogu da zamislim
sebe u njemu: unutra se osećao miris kože, kao i slab miris cigareta,
koje je Sajmon samo povremeno pušio, i to obično po lepom
vremenu, kad je mogao da spusti prozore. Držao ga je čistog i
vikendom ga je glancao. Kadi, tako ga je zvao od milošte. Voleo je
kola: otac ga je naučio svemu o kolima, kazao je, pre nego što je
umro.
Dok ga sad posmatram parkiranog ispred sedišta Južne
detektivske jedinice, i nehotice se setim koliko smo puta bili intimni u
tom autu. Odmah sebi skrenem misli.
Parkiram Trumanova kola nedaleko odatle. Spustim oba štitnika
za sunce. Moram budno da pazim, pa sam ponela audio-knjigu da je
pustim: tako ću moći da gledam u ulaz u zgradu. Ponela sam i hranu
i vodu. Vodu ću vrlo pažljivo piti da ne bih morala da idem u ve-ce.

Celog jutra ulazna vrata se otvaraju i zatvaraju, u zgradu ulazi razno

osoblje, od koga većinu ne prepoznajem. Jednom il’ dvaput učini mi
se da sam videla Sajmona, ali se ispostavi da je to samo neko ko liči
na njega.
Međutim, u jedanaest sati ga ugledam: izađe iz zgrade, osvrne
se levo, pa skrene desno, ka svom autu. Na sebi ima lep kaput. Pod
njim se vide sive pantalone od odela i sjajne crne cipele. Kosa mu je
zalizana. To mu je tipičan izgled otkako je postao detektiv.
Istog trena sam u stanju potpune pripravnosti. Ulica u kojoj se
nalazimo relativno je mirna, pa ću sačekati i upaliću motor tek pošto
Sajmon ode.
Pratim ga. Možda je pošao po zadatku, pomislim, ide da sasluša
nekog u Južnom sektoru, nekog osumnjičenog ili žrtvu ili svedoka. Ili
je možda samo izašao ranije na ručak. Uputi se Dvadeset četvrtom
ulicom ka severu. Na raskrsnici sa Džeksonovom odjednom izvede
polukružno skretanje i uputi se ka jugu.
Skrene desno u Aveniju Pašank, pa se odjednom nađemo na
auto-putu.

Već slutim kud idemo, ali ipak me iznenadi to kako se sve dešava
baš onako kako si i predvideo, ta neminovnost.
Uključi se na auto-put 676, pa na auto-put 95 i isključi se kod
Alegejnija.
Odatle mogu i žmurećki da vozim.

Kraj je danas krcat, pa se setim da je početak meseca. Stigla je plata

i mušterije su izašle. S desne strane neka izbezumljena devojka
baca torbu na zemlju, pa čučne i udari u plač.
Na blok od Avenije Sajmon se naglo zaustavi i parkira kola.
Moram da produžim dalje da me ne bi primetio. Gledam ga u
retrovizoru, pa umalo da se sudarim sa autom što izlazi iz jedne
bočne uličice. Skrenem desno na Aveniju i parkiram se na prvo
slobodno mesto koje nađem, ispred narodne kuhinje na ćošku.
Danas pred njom stoji trideset-četrdeset ljudi, čekaju u redu da se
vrata otvore. Izađem iz vozila. Provirim iza zgrade pred kojom stojim
da vidim ide li mi možda Sajmon u susret.
Ne ide.
Odatle vidim da je njegov kadilak prazan. To znači da je pešice
pošao na jednu od tri strane, suprotno od mene.
Potrčim ka njegovom autu.

Šta on traži u Kenzingtonu u ovo doba dana? Posao mu je u Južnoj

Filadelfiji. Svi njegovi slučajevi su tamo. Moguće je - malo je
verovatno, ali je moguće - da je na tajnom zadatku. Ali da je tako,
drugačije bi se obukao.
 Kad stignem do Sajmonovog auta, pogledam u prvu poprečnu
ulicu, pa otrčim do sledeće. Ali ni tu ga ne vidim. Nastavim dalje,
trčim sve brže, dajem gas, zavirujem u svaku poprečnu ulicu na koju
naiđem, pogledom tražim njegov sivi kaput, tražim otvorena vrata na
nekoj kući. Prođe pet minuta.
Umakao mi je, pomislim.
Naposletku zađem u Klementajn, u bočnu ulicu u relativno
pristojnom bloku u Kenzingtonu s tek ponekom napuštenom kućom,
dok su ostale održavane. Stanem nasred ulice i previjem se sva
zadihana, razočarana što sam ispustila priliku. Trumanu, pomislim,
sigurno ne bi umakao. Posle mnogo godina rada u Porocima izveštio
se u praćenju ljudi.
Kad podignem pogled, vidim da stojim pred jednom kućom koja
mi je iz nekog razloga poznata.
Jesam li možda ovde nekog hapsila? Dolazila u proveru?
Onda mi pogled naposletku padne na metalnu siluetu konja i
kočija, koja krasi mnoga prednja staklena vrata u ovom delu
Filadelfije. Konj, primetim, nema prednje noge. I odjednom ponovo
imam sedamnaest godina, čekam pred ovim vratima s Polom
Malroni, pokušavam da uđem, pokušavam da dođem do sestre.
Sasvim kratko zatvorim oči, tek toliko da privolim sebe da se
vratim u taj trenutak: u onaj u kome još ne znam odgovor na pitanje
da li je Kejsi živa, no ispostaviće se da jeste. U onaj u kome ću,
mada to tad nisam znala, pronaći sestru i vratiti je kući.

Na zvuk otvaranja ulaznih vrata otvorim oči.

Neka žena zuri u mene. Ne mogu da se setim je li to ista ona
koja mi je pre mnogo godina otvorila vrata. Ta je žena, koliko se
sećam, imala crnu kosu, a ova ima sasvim sedu. Ali prošlo je više od
deset godina. Mogla bi to biti ona.
- Jesi dobro? - pita žena.
Klimnem glavom.
- Treba ti nešto? - pita.
Ne bih da bacam pare - ionako ih nemam previše - ali plašim se
da će žena posumnjati ako to ne uradim. Možda ima neke korisne
informacije.
 Možda i dalje zna Kejsi.
I stoga kažem da, a žena otvori ona staklena vrata sa metalnom
siluetom i ja se odjednom ponovo nađem u prvoj kući u kojoj je moja
sestra umrla.
K ad sam poslednji put bila ovde, nameštaja gotovo da nije bilo.
Gde god da se okrenem, videla sam ljude u senci.
Kuća je danas topla i iznenađujuće dobro održavana. Oseća se
miris kuvane testenine. Slike na zidu: Isus, Isus, Bogorodica, i poster
Iglsa s potpisom koji ne mogu da pročitam. Na podu su čiste
ponjave, a nameštaja ima dosta, jeftinog ali novog.
- Sedi - kaže žena pokazujući mi na stolicu.
Načas se zbunim. Smislila sam šta ću joj tražiti: tablete perkoseta
za dvadeset dolara, koliko imam u džepu. Tri možda, u zavisnosti od
jačine. Jednu ako žena sumnja da sam amater. Izaći ću napolje,
pomislim, i baciti ih u odvod. U suštini ću potrošiti dvadeset dolara na
informacije koje ova žena može da mi da.
Držim ruke u džepovima, grejem ih, a žena se načas izgubi u
kuhinji, pa se vrati noseći čašu vode u ruci. Pruža mi je.
- Pij - kaže. - Ne izgledaš dobro.
Poslušam je. Onda čekam. Čini mi se da je došlo do nekog
nesporazuma.
- Kako si čula za mene? - pita žena.
Zastanem. - Od prijatelja - kažem.
- Kog prijatelja?
Oklevam, premišljam se. - Od Meta - kažem.
U ovom kraju je to često ime.
- Meti Bi ti je prijatelj? - pita žena. - Obožavam ga!
Klimnem glavom.
- Pij - ponavlja. Poslušam je i otpijem još gutljaj.
- Danas si čista? - pita žena.
- Jesam - kažem. To je prva istinita stvar koju sam prevalila preko
usana otkako sam ušla ovde. Već mi je krivo.
Žena mi na to spusti ruku na rame. - Bravo, mila - kaže. -
Ponosna sam na tebe.
 - Hvala - kažem.
- Koliko dana?
Tek onda na zidu iza nje primetim uramljen program Dvanaest
koraka, ali u tako malom formatu da ga primetiš samo ako ga tražiš.
Na slici pored Isus je blago nakrenuo glavu ka programu kao da i
sam zajedno s posmatračem razmišlja o koracima. Zapitam se jesu li
slike namerno tako postavljene.
Nakašljem se u ruku. - Ovaj - kažem - tri dana.
Žena ozbiljno klimne glavom. - To je sjajno - kaže. Pogleda me. -
Sigurno ti je ovo prvi put da se skidaš - kaže.
- Otkud znaš? - pitam.
- Ne izgledaš suviše umorno - kaže. - Ljudi koji godinama
pokušavaju izgledaju mnogo umornije. Kao ja - kaže i nasmeje se.
Ali ja jesam umorna. Umorna sam još otkako se Tomas rodio.
Iscrpljena sam otkako sam se preselila u Bensalem. I smoždena
sam otkako je Kejsi nestala. Ali znam na šta misli: viđala sam te
ljude o kojima govori, ljude koji se drogiraju pa skidaju po deset
godina, dvadeset, pa i više. Kad se skinu, često izgledaju kao da
samo hoće da legnu da spavaju i dugo se ne bude.
- Nego - kaže žena - ideš li na sastanke? Imaš li gde da budeš?
Pogleda ka stepenicama.
- Kod mene je sad njih šestoro, inače bih te pozvala da ostaneš.
U stvari - kaže - ček’ da razmislim. Sačekaj tu.
Žena ode do podnožja stepeništa i poviče: - TEDI! TEDE!
- U redu je - kažem. - Imam gde da budem.
Žena odmahne glavom. - Ne - kaže - možemo ovde da te
smestimo.
Neki čovek se javlja sa sprata. - Rita, šta je bilo?
- Stvarno imam gde da budem - kažem. - Kod moje babe. Tamo
se niko ne drogira.
Žena, Rita, sumnjičavo me pogleda.
Ne skidajući pogled s mene, dovikne uz stepenice: - Kad ideš u
Vest Čester?
- Uh - na to će nevidljivi Ted. - U petak?
Rita mi kaže: - Eto, možemo da te primimo u petak ako hoćeš.
Može čak i u četvrtak uveče ako ti ne smeta da spavaš na kauču.
 Zavrtim glavom, a Rita kaže: - Znam, znam, imaš gde da budeš.
Samo me imaj u vidu - kaže. Onda joj se izraz lica promeni. - Dušo,
neću ti ništa naplatiti - kaže. - Je l’ se zato brineš? Ne, ne, ja ovo
radim za sebe. Uzvraćam, što bi se reklo. Tražim jedino da doneseš
hranu kad možeš, toalet-papir, ubruse i tome slično. A ako pomislim
da si opet počela da se drogiraš, letiš napolje.
- U redu - kažem.
Baš mi je krivo što obmanjujem ovu ženu.
Ona me pogleda.
- Čudno govoriš - kaže. - Jesi odavde?
Klimnem glavom.
- Odakle?
- Iz Fištauna - kažem.
- Aha - kaže.
Razmišljam samo o tome kako da se na fino izvučem odavde. Ali
još mi se nije ukazala prilika da je pitam za Kejsi.
- Evo - kaže Rita - daću ti svoj broj. Imaš telefon?
Izvadim ga. Rita mi izdiktira broj, a ja ga upišem. Dok gledam u
ekran, stigne mi poruka od Trumana.
Gde si?
Nedaleko od ugla Kenzingtonske i Alegejnija, odgovorim mu.
Onda otvorim Kejsinu sliku i okrenem telefon ka Riti.
- Šta je to? - pita Rita.
- Raspitujem se po kraju da li ju je neko video - kažem. - Ovo mi
je sestra, a nema je već neko vreme.
- Oh, mila - kaže Rita. - Žao mi je što to čujem.
Uzme mi telefon iz ruke, pa ga skroz odalji od sebe ne bi li videla.
Onda ga malo primakne. Namršti se.
- Ovo ti je sestra? - pita pogledavši me.
- Jeste - kažem. - Znaš li je?
Ritino lice se u trenutku smrači. Razmišlja, shvata, povezuje
nešto što ja ne razumem.
- Gubi se iz moje kuće! - odjednom drekne. Pokaže mi na vrata. -
Odlazi!
N e dobijam nikakvo objašnjenje. Kako pođem niz stepenice pred
kućom, vrata se iza mene zalupe. Još jednom pogledam u
siluetu konja i kočija, pa ubrzam korak i pođem ka mestu gde sam
parkirala Trumanova kola.
Dah mi se magli. Zavučem bradu u jaknu. Oči mi suze.
Pogledom tražim Sajmona, ali nema ga.
Truman mi ponovo šalje poruku.
Za koliko stižeš do ugla Kenzingtonske i Samerseta?
Za 2 minuta, odgovorim.
Tren kasnije stiže mi još jedna poruka.
K i Lihaj, kaže.
Kreće se. Neće da stane. Hoće da se oslobodi pratnje ako je ima.

Tamo brže stižem peške, nego da odem do kola i odvezem se.

Stignem pre Trumana i čekam ga neko vreme na ćošku. Poželim da
imam neki topli napitak. Zima mi se uvukla u kosti i neprestano se
tresem.
Trgnem se kad me Truman pozove po imenu.
- Hodi - kaže. - Parkirao sam se blizu. Pričaćemo u tvojim kolima.
Kad stignemo, sednem za volan i kažem Trumanu da priča.
I želim i ne želim da čujem šta je otkrio. Pogledam ga krajičkom
oka. Smrknut je. Razmišlja kako da mi kaže nešto, znam to.
- Trumane - kažem - samo reci.
O tišao sam do one kuće kod Medisonove - počne. - One sa tri B.
Pokucam na onu šperploču što pokriva ulaz. Minut kasnije
pojavi Se Meklači. Jezivo izgleda, van sebe, grogi čak. Pomislim da
će mi to možda ići naruku. Spustio je gard.
Ko si ti?, pita.
Poslao sam ti poruku, za devojku, kažem.
Urađen je, primetim. Jedva drži glavu.
Dobro, kaže.
Čekam. I, šta je sad?, pitam. Imaš li devojku za mene ili nemaš?
A on će: Imam. Uđi.
Uđem za njim u onu zatarabljenu kuću. Unutra je hrpa odvaljenih
ljudi i nekoliko njih koji se fiksaju. Niko mi ništa ne kaže.
Meklači se nasloni na zid, izgubi se, gotovo zaspi. Smrzavam se,
kuća smrdi na govna, a ovaj je i zaboravio da sam tu. Stoga ga
pozovem: Hej! Hej!
Prene se.
Gde ti je telefon. Pokaži mi opet devojke.
On ga konačno izvadi iz džepa, otvori neke slike i pruži mi ga.
Uzmem da pregledam slike i prepoznam mnogo devojaka od prošlog
puta. Ali nema Kejsi.
Pogledam ga. Znam da će me provaliti ako ga pitam za Kejsi.
Povezaće me s tobom. Ali nemam šta da izgubim, pomislim. Uz to
postoji mala šansa da je toliko odvaljen da neće sabrati dva i dva.
I stoga ga pitan: Gdeje ona riđokosa? Prošli put sam ovde video
jednu riđokosu.
A Meklači mi vrlo sporo kaže: O, to je Koni.
Kažem mu: Hoću nju.
A on će na to: Koni je van upotrebe.
Onda podigne glavu i pogleda me i kunem ti se da me gleda kao
soko što se ustremio na nešto. Lice mu se sasvim izmeni. Upilji se u
mene. Pogled mu se skroz usredsredi.
Dva tipa na drugoj strani sobe vrate se iz mrtvih, dignu glavu i
zagledaju se u mene kao da pravim probleme i odjednom se
atmosfera u sobi promeni.
Zašto?, pita me Meklači. Što baš nju hoćeš?
Ne znam, čoveče, kažem. Volim riđokose.
Već uzmičem ka izlazu, ali mu ne okrećem leđa za slučaj da je
naoružan.
Priđe mi. Živnuo je, razbudio se. Ko te je poslao?, pita. Njena
sestra? Jesi ti pandur?
Tad sam se okrenuo i zapalio. Izgleda da me koleno ipak dobro
služi.
Ali sve do kraja ulice čuo sam ga kako dovikuje za mnom.
Jesi ti pandur?, vikao je. Jesi ti pandur?

Truman me pogleda, počeše se po obrazu.

Imam osećaj kao da mi ledena voda struji žilama.
- Šta mu znači to van upotrebe? - pitam.

Nijedno od nas ne zna odgovor.

S ad je red na mene da mu ispričam za Sajmona.
- Odvezao se pravo u Kenzington - kažem. - Nije se
premišljao. Samo je ušao u kola i odvezao se pravo tamo. Izgubila
sam ga kad je pošao peške.
- Zezaš - kaže Truman.
- On nema šta da traži u ovom kraju - kažem. - On je u Južnom
sektoru.

Naglo skrenem na jedan parking. Pred nama je bedan niz lokala:

kineski restoran, perionica rublja, zatarabljena gvožđara, Dankin
donats. Spustim štitnik za sunce da me ne bi videli oni što izlaze iz
tih radnji. Neko uđe u kola do mojih. Ne dižem pogled.
- Mislim da je vreme - kaže Truman.
- Za šta?
- Moramo da kažemo ovo Majku DiPaolu - kaže.
Ali ja već odmahujem glavom. - Ne dolazi u obzir - kažem.
- Ma daj, Miki - kaže Truman. - On je dobar čovek, poznajem ga
od malih nogu.
- Otkud znaš? - pitam.
Pogleda me.
- A šta ti drugo preostaje? - pita.
- Da nastavimo da radimo sami - kažem.
- I šta onda? - pita Truman. - Recimo da otkriješ ko je ubica. Šta
ćeš da radiš? Da ga sama smakneš, pa da odeš na doživotnu
robiju? Ne. Miki, u jednom trenutku... - počne, pa začuti.
- Stvarno mu veruješ - kažem.
Truman se zamisli, pa kaže: - Nikad nije varao u sportu.
- Molim?
- Kad smo bili klinci. Nikad nije muvao s rezultatima - kaže
Truman. - Verujem mu - doda da pojasni.
 - A šta je s tobom? - pitam. - Jesi li siguran da želiš da budeš
povezan sa ovim? Rizikuješ da ostaneš bez posla. Ne radimo baš po
pravilima.
Truman kaže: - Miki, ne vraćam se.
Eto ga. Sve vreme se to pitam.
- Zašto? - pitam.
- Ne želim - prosto kaže Truman. - Čuj, ja se dobro slažem sa
svima. Izbegavam sukobe. Ljudi me vole. Ali lako je, znaš, lako je
zaboraviti da je sistem loš. Ne pričam ja o Filadelfiji. Ne pričam o
ovim konkretnim ubistvima. Pričam o sistemu u celini. Prevelika je
moć u pogrešnim rukama. Ništa nije kako treba.
Zastane. Udahne.
- Ne mogu da spavam - kaže. - Znaš šta mislim? Ljudi umiru. Ne
samo žene. Nedužni ljudi. Nenaoružani ljudi. Ne mogu da spavam.
Ovo je verovatno najviše što će mi Truman ikad reći o svojim
ubeđenjima.
Ćutim neko vreme.
- Sad mogu da izađem - kaže Truman. - Da odem u penziju. Da
nađem neki drugi posao ako hoću. Da mirne duše ležem u krevet.
- Ljudi umiru - ponavlja. - Ljudi umiru na sve strane.
- Razumem - kažem.
I sve se više slažem s njim.
T ruman zove Majka DiPaola dok se mojim kolima vozimo do
njegovih.
- Imam jedno pitanje za tebe - kaže Truman. - Verovatno nije
nešto o čemu možeš da pričaš na poslu. Je l’ možemo da se
nađemo večeras kod Djuka?
Djuk je bar u Džunijati, u kraju gde su odrasli. To je Trumanov
omiljen lokal, koji je tamo decenijama. Zna sve šankere. Ja sam bila
tamo samo jednom, s još nekim policajcima kad smo došli kod
Trumana na rođendan, ali sem toga nikad. To nije mesto gde zalaze
panduri, pa je zato zgodno mesto za razgovor o poslu.
Ne čujem DiPaolov odgovor, ali ideja mu očito odgovara.
- U osam? - pita Truman, pa kaže: - Dobro. - Prekine vezu. -
Hoćeš li uspeti da stigneš? - pita me, a ja kažem: - Stižem.
N a sreću i začudo Betani mi izađe u susret. Može da ostane
dokasno, kaže, nije problem.
Kad stignem u Djuk, tamo je tiho i poluprazno. Zidovi obloženi
lamperijom, prigušeno osvetljenje, bilijarski sto u dnu. To je jedno od
malobrojnih mesta u Filadelfiji gde još može da se puši i premda
trenutno niko ne koristi to pravo, unutra se još oseća ustajao vonj
duvana.
Truman sedi u separeu u uglu, povučen od ostalih. DiPaolo još
nije stigao. Na stolu pred Trumanom stoji korona, jedino alkoholno
piće koje sam ga ikad videla da pije. Jedini njegov „niski” porok. Pivo
mu je pri kraju. Pitam ga da li je za još jedno.
- Naravno - kaže, pa ja za barom poručim dva. Jedno njemu,
jedno sebi. Nikad nisam bila ljubitelj alkohola - dok smo Sajmon i ja
bili zajedno, povremeno bih nešto popila - a sad pokušavam da se
setim kad sam poslednji put pila nešto alkoholno. Pre možda godinu
dana. Večeras mi baš prija.
Uđe DiPaolo. On je Trumanovih godina, pedeset i koja. Ali za
razliku od Trumana, kome čovek ne bi dao više od četrdeset godina,
DiPaola su godine pritisle i prosto se vuče dok hoda. Zarozan je i
umoran, večito dobroćudni namćor koji se povremeno skroz
raspojasa. Na proslavi Trumanovog rođendana u ovom kafeu
DiPaolo se napio, pa pustio „Livin’ on a Prayer” Bon Džovija na
džuboksu, pa naveo sve da uglas pevaju. Drag mi je.
- Izgleda da ti je baš leglo - kaže mi sad umesto zdravo,
pokazujući na koronu.
- Jeste - kažem. - Jesi li ti za jedno?
- Zezaš me - kaže. - Pa nismo na plaži! Džejmson s ledom - kaže
šankeru. - I još jednu koronu za damu. Pite, kako je?
Sve troje se smestimo u separe: Truman i ja s jedne strane, DiPaolo
s druge. Truman prilično zvanično zahvali DiPaolu što je došao, a
ovaj se naceri.
- Znam da će ovo biti dobro - kaže. - U šta ste se to vas dvoje
uvalili?
Truman me pogleda, a ja se zagledam u DiPaola nekoliko
trenutaka. Predugo. Osmeh mu spadne s lica.
- Šta je bilo? - pita.
- Poznaješ Sajmona Klira? - pitam.
Zagleda se u mene, pa spusti pogled na svoj viski i otpije ga. Ne
krivi lice.
- Da - kaže. - Poznajem ga.
- Koliko dobro? - pitam.
DiPaolo slegne ramenima. - Onako - kaže. - Sretao sam ga na
sastancima sektora. Ali on je u Južnom - kaže - pa ga ne viđam
svakog dana.
Biram reči. Važno je da budem smirena, pomislim.
- Ima li razloga da bude u Kenzingtonu u toku radnog vremena? -
upitam.
DiPaolo se namršti.
- Zašto? - pita.
Naslonim se. - Videla sam ga tamo danas - kažem. - Usred dana.
DiPaolo uzdahne. Okrene se ka Trumanu, pokušava da mu
uhvati pogled, ali Truman ga ne gleda. Ponovo se okrene ka meni.
- Ako je ovo neka... - počne. Zamaše rukama. - Ako je ovo neka
ljubavnička svađa, neću da se mešam.
Zastanem.
- Kako to misliš? - pitam.
- Čuj - kaže DiPaolo. - Ne bih da budem nepristojan, ali svi znaju
za tebe i Sajmona Klira. I ja prosto neću da...
Začuti. Uzdahne.
- Ne znam zašto je bio u Kenzingtonu - kaže - ali sigurno je imao
neki razlog.
Sačekam da se bes u meni stiša pre nego što odgovorim.
- Ovo nema nikakve veze sa mnom - kažem. - Pokušavam da ti
pružim informacije koje će ti možda biti korisne u slučaju
kenzingtonskih ubistava. Pošto niko drugi neće da me sasluša.
- Šta ti to znači? - pita DiPaolo.
- Ne znam koliko već znaš - kažem. Dobro nategnem pivo, pa
počnem.
Ispričam mu za Polu Matroni i za njene optužbe. Kažem mu da
Pola neće da da iskaz. Kažem mu za Kejsi, da je nestala. Imam
osećaj da trtljam, pa malo-malo pogledam u DiPaola, ali izraz lica
mu je teško pročitati.
- Najpre sam ovo ispričala naredniku Ahernu - kažem. - Otišla
sam pravo u stanicu i kazala mu da moram da razgovaram s njim.
Smatrala sam da treba da zna za tu informaciju i želela sam da
poštujem proceduru. On mi je kazao da je upoznat sa tim optužbama
i da će ih preneti kome treba.
Zastanem.
- Ali ne znam da li je to uradio - kažem. - A onda su me, nekoliko
dana pošto sam mu ispričala šta sam čula, pozvali iz Unutrašnje
kontrole i tražili da dođem. Kad sam otišla tamo, rečeno mi je da
sam pod istragom. I da sam suspendovana.
Kad sve ovo ovako prvi put naglas ispričam, teško me pogodi
nepravda te situacije.
DiPaolo me i dalje bezizrazno gleda. Nemam pojma koliko toga
već zna. Dobar je u svom poslu.
- Dobro - kaže naposletku.
Čekam.
- Hoću da kažem - nastavim - da možda neko iz policije ubija one
žene. Sajmon je u policiji. A ja sam ga danas videla u kraju za koji mi
je stalno govorio kako ga mrzi.
DiPaolo ćuti. Njemu je sve ovo neverovatno. Vidim to.
- Još nešto? - pita.
- Voli vrlo mlade devojke - kažem. - I nije moralan - kad se radi o
vezama.
DiPaolovo lice je i dalje nepomično.
Odjednom shvatim koliko suludo sve ovo zvuči. Činjenice mi ne
idu u prilog. Vodim se, znam, osećajem, sumnjom, instinktom koji je
nemoguće preneti u spoljni svet. A opet, dok to naglas izgovaram,
sve više sam ubeđena u to.
 Gledam u sto, ali krajičkom oka vidim kako DiPaolo gleda u
Trumana. Pokušava ponovo da odredi šta ovaj misli. DiPaolo se
nakašlje. Znam kako ovo izgleda. Suspendovana sam iz nepoznatih
razloga, iznosim teške optužbe protiv nekoga sa kim sam se nekad
zabavljala, a nemam nikakve dokaze. Mora da misli da sam luda.
Luda bivša.
- Nisam luda - kažem iako znam da je to uzalud. Pogledam u
Trumana. - Reci mu da nisam luda - kažem.
Iznenada uvidim da sam pripita. Popila sam drugo pivo.
- Niko to ne kaže, Mik - kaže Truman. Blago zavrti glavom.
Prestani da pričaš.
DiPaolo spusti ruke na sto.
- Vidi, Miki - kaže. - Razumem te. Ali moraš toga da se okaniš, u
redu?
Nehotice ispustim ne baš pristojan zvuk. - Ha! - uzviknem.
DiPaolo me smireno pogleda.
- Ovo prevazilazi tvoje moći - kaže.
- U kom smislu? - pitam.
- Nisam slobodan da ti kažem. Veruj mi.
Ustane. Sprema se da ode.
- Obratiću se medijima - iznenada kažem. - Moja prijateljica je
novinar na jednoj lokalnoj radio-stanici. Veoma će je zanimati priča o
korupciji u kenzingtonskoj policiji.
Mislim na Loren Sprajt. Zamišljam njen izraz da me čuje kako je
nazivam prijateljicom. Verovatno bi mi se smejala.
DiPaolo ne menja izraz lica. Truman mi ispod stola stisne koleno.
Prekini.
- Stvarno? - kaže DiPaolo.
- Stvarno - kažem u isto vreme kad i Truman kaže: - Mik.
- Slobodno - kaže DiPaolo. - Obrati joj se. A znaš šta će ti ona
reći?
Ćutim.
- Reći će ti da smo uhvatili ubicu - kaže DiPaolo. - Zato što smo
to uradili danas u 16.35. A - pogleda na sat, pa nastavi - pre deset
minuta smo svim lokalnim i nacionalnim medijima poslali tu
informaciju.
 Zinem.
- Ali ako hoćeš da pričaš s njom o korupciji u policiji - kaže
DiPaolo - samo napred. Počni od toga zbog čega si suspendovana.
Ispije viski u cugu. Ovaj put napravi grimasu.
Ne želim da mu pričinim to zadovoljstvo i pitam ga, ali ne mogu
da se suzdržim.
- Ko je to? - pitam.
- Robert Malvi Mlađi - kaže DiPaolo. - Mislim da se znate.
Č im DiPaolo ode, dohvatim telefon. Ne mogu da pogledam u
Trumana. On ne progovara. Sigurno se stidi zbog mog
ponašanja.
Otvaram portale lokalnih novina jedan za drugim. Iznova
osvežavam stranice.
Kroz nekoliko minuta pojavi se priča.
Uhapšen osumnjičeni za ubistva u Kenzingtonu, stoji u jednom
naslovu.
Sa ekrana me gleda Robert Malvi Mlađi, na slici izgleda jednako
preteče kao i onda kad sam ga videla na sudu.
Malvi je, piše u članku, uhapšen danas na osnovu anonimne
prijave da je viđen na mestu prvog ubistva. Snimak sa sigurnosne
kamere iz obližnje radnje potvrđuje da je bio tamo. A analiza DNK
povezuje ga i sa drugom i trećom žrtvom.
Podignem glavu.
- Setila sam se - kažem.
- Čega? - pita Truman.
Nije dosad progovarao.
- Prepoznala sam ga - kažem. - Znala sam da ga odnekud znam.
Videla sam ga na pruzi u Ulici Gerni kad smo pronašli leš prve žrtve.
Rekla sam mu: „Ne biste smeli da budete ovde.” Ignorisao me je.
Sećam ga se. Sablastan i prkosan, s čudnim izrazom lica,
nestaje u grmlju.
Pogledam naposletku u Trumana. Uozbiljio se.
- Šta nije u redu? - pitam. - Šta sam uradila?
Truman duboko uzdahne. - Uh, Mik - kaže. - Razumem te. Veruj
da te razumem. Zabrinuta si za sestru. Uplašena. Teško je ostati
pribran.
- Ona mi se verovatno smeje - kažem. - Kejsi. Verovatno je otišla
s nekim novim momkom. I sad mi se verovatno smeje. Zamišlja kako
je tražim i smeje se.
Vrtim glavom. Nikad se nisam ovoliko razočarala u sebe. Što
sama nisam povezala Malvija sa ubistvima. Što ga nisam
prepoznala, a on mene jeste i još mi se smejao u lice. Što sam se
vodila emocijama, a ne čvrstim dokazima.
Oduvek sam verovala da bih bila dobar detektiv. Poslednjih
nekoliko nedelja jasno mi se pokazalo da sam živela u zabludi.

Poručim još jednu koronu. A onda pomislim na DiPaola, pa poručim

jedan džejmson, pa još jedan i još jedan.
- Hoćeš ti? - pitam Trumana, ali on odbije.
- Uspori, Miki - kaže Truman, ali ja ne želim da usporim. Želim da
ubrzam, da projurim kroz ovaj trenutak svog života i izađem iz njega.
- Dobro - kažem postiđeno. Jezik mi je u ustima otežao. Došla
sam kolima, ali znam da ne treba da vozim kući. Želim da spustim
glavu na sto i zaspim.
Truman se premišlja.
- Ja sam kriv - kaže naposletku. - Ja sam ti usadio tu ideju u
glavu. Taj mi se tip nikad nije sviđao, a toliko se priča o njemu
pronosi da sam prosto pomislio...
Začuti.
- Lako je zaneti se, znaš - kaže Truman - posle onoga što ti je
uradio. Nikad mi se nije sviđao - ponovi.
Oboje neko vreme ćutimo.
- To i dalje ne objašnjava šta je tamo tražio - kažem naposletku.
On slegne ramenima. - Možda je bio na tajnom zadatku - kaže. -
Ovaj slučaj je privukao veliku pažnju javnosti. Cela služba je
mobilisana. Možda šalju nova lica u kraj.
Odmahnem glavom. - On je detektiv - kažem. - Nije u Porocima.
- Ko zna - kaže Truman. - Ni ti ni ja nismo upućeni u slučaj.
Pogledam ga na jarkom osvetljenju nad stolom. To je tifani luster
okačen o lanac. Zanimljivo je da je Luis Komfort Tifani boravio neko
vreme u Pensilvaniji, kao pitomac vojne akademije u Vest Česteru.
Luster nad nama nije, međutim, dobro izrađen. Pre liči na svetlo u
sobi za saslušavanje iz starih detektivskih filmova. U tom trenutku
shvatim da mi je posao postao ceo život, da sve što radim, mislim i
vidim propuštam kroz prizmu posla. Posla bez kog ću možda ostati
kad DiPaolo javi Unutrašnjoj kontroli šta radim. Uhvati me smeh.
- Ne možemo da pobegnemo - kažem. - Nikako ne možemo da
pobegnemo.
Truman izgleda ne razume o čemu govorim. Zabrinuto me
pogleda. Zapravo, gleda me s nežnošću. Kao da će pružiti ruku i
spustiti mi je na obraz.
- Miki, jesi li dobro? - pita. - Brinem se za tebe.
- Biće sve u redu - kažem.
I dalje se smejem, sad već histerično.
Truman kaže: - Ajmo. Odbaciću te kući.
P osrnem kad pođem ka vratima. Truman me obgrli oko struka i
drži me dok idemo ulicom ka kolima. Svesna sam njegove
snage, njegove ruke na boku. Mišići mi se napnu. Osećam sasvim
slab miris njegovog praška za veš, pretpostavljam. Nikad nisam bila
ovako blizu Trumana i nije mi neprijatno. Zapravo, baš je prijatno.
Prija mi da me neko drži. Obgrlim i ja njega i prislonim glavu uz
njegovu.
Parkirao se na sledećem ćošku od Djuka. Dovede me do kola, do
suvozačkih vrata, i ja stojim okrenuta ka njemu dok on pritiska
dugme na privesku s ključevima. Auto dvaput bipne. Zvuk se
razlegne pustom ulicom.
Nagne se pored mene da dohvati kvaku. Ne pomeram se.
- Mik - kaže - otvoriću ti vrata.
Pogledam ga. I odjednom uvidim novu istinu o svetu i o Trumanu
i meni. To mi se sad čini tako očigledno da se zasmejem: Truman je
tu sve vreme, uz mene skoro čitavu deceniju. Kako to nikad nisam
videla? Truman sad diše isto kao i ja. Oboje ubrzano dišemo.
Poljubim ga u obraz.
- Mik - kaže Truman. Spusti mi ruku na rame.
Ja mu položim ruku na obraz onako kako sam maločas
zamišljala njega.
- Hej - kaže Truman. Ali se ne odmiče.
Spustim mu poljubac na usne. On stoji tu na trenutak. Odgovara
mi na poljubac. A onda se odmakne.
- Ne - kaže Truman. - Miki, ovo nije u redu.
Uzmakne nekoliko koraka, odalji se od mene.
- Ovo nije u redu, Mik - ponavlja.
- Jeste - kažem. - U redu je.
Stisne vilice. - Čuj - kaže. - Viđam se s nekim.
- S kim? - pitam bez razmišljanja.
 Ali već znam odgovor. Pomislim na onaj portret na Trumanovom
stočiću, na sliku srećne porodice. S njegovim prelepim ćerkama,
prelepom ženom. Pomislim na Trumanovu majku, kako je bila
skeptična kad mi je otvorila vrata. Zaštitnički je nastrojena, kazao je
Truman.
Truman okleva.
- Sa Šilom, Miki - kaže naposletku. - Pomirili smo se. Hoćemo da
pokušamo ponovo.

Na putu do kuće oboje ćutimo. Ne progovaram čak ni kad izađem iz

kola.

Betani me osmotri kad uđem u stan. Pomno vodim računa da joj se

ne približavam, ali sigurna sam da je osetila alkohol u mom dahu kad
joj platim.
P robudim se posramljena kao nikad u životu. Sećanja mi naviru,
najpre polako, pa brzo. Pokrijem lice rukama.
- Ne - kažem. - Ne, ne, ne, ne, ne.
Tomas, koji se očito uvukao noćas u moju sobu, trgne se iz sna u
podnožju kreveta. - Šta je, mama? - pita.
Pogledam ga.
- Zaboravila sam nešto - kažem.

Betani po običaju kasni. Dok je čekam, prepustim se maštarenju u

kome posebno uživam: kako uđe na vrata, najuriću je. Sad sam
ionako suspendovana, te mi stoga njene usluge momentalno nisu
potrebne. Ipak, dve me stvari sprečavaju da ispunim sebi tu želju:
prva je ta što moram danas u Džunijatu po kola, a radije ne bih
objašnjavala Tomasu otkud moj auto tamo. Druga je što će mi, ako
me vrate na posao, biti potrebna dadilja, a brzo pronaći nekog
drugog sa tako fleksibilnim vremenom težak je, ako ne i nemoguć
podvig.
I stoga kad Betani konačno stigne, ja tobož pođem na posao. A
ona mi se čak izvini što kasni, prvi put otkako se poznajemo. Danas
se za promenu nije našminkala i deluje vrlo mlado bez šminke.
Zatečena sam njenom iskrenošću.
- U redu je - kažem. - Nije problem.
- Tomas danas može da pogleda jednu emisiju - dodam. - Ti
odluči kad.

Ispostavilo se da taksi od mog stana u Bensalemu do Džunijate

košta 38,02 dolara, i to bez napojnice. To uopšte nisam morala da
saznam.
Izađem iz taksija, pa uđem u svoja kola i odvezem se.
 Shvatim da imam ceo dan da ga provedem kako hoću. Odavno
nisam imala taj luksuz. I odavno nisam bila ovako besposlena, da ne
moram na posao, da čuvam dete, da obavim nešto što sam sama
sebi zadala.
Vozam se po Kenzingtonu, po 24. distriktu. Sad kad nisam na
dužnosti, zapažam ono što ne mogu dok radim: male prazne placeve
od kojih su ljudi iz komšiluka napravili igrališta sa starim doniranim
toboganima što trunu u uglu i obručevima za koš nakačenim na
žičane ograde. Prodavnice polovne bele tehnike što su iznele robu
na ulicu, ulubljene i očajne frižidere i mašine za pranje veša
poredane poput vojnika u stroju.
Danas nisam u patrolnim kolima, pa žene kraj kojih prolazim se i
ne osvrću na mene. Jedan dečko na trotočkašu zaustavi se do mene
na semaforu, pa me prešiša kad se upali zeleno.
Odjednom poželim da vidim svoju staru kuću u Port Ričmondu,
pa se odvezem do nje. Sad pripada jednom kicošu od dvadeset i
nešto (tačnije rečeno, njegovim roditeljima, kako stoji u ugovoru koji
sam potpisala). Onda se odvezem do Fištauna i provezem se pored
Džiine kuće, kuće u kojoj sam odrasla. Danas izgleda kao da u njoj
niko ne živi. Mračna je.

Vreme je da se vratim kući. Međutim, kad se provezem pored

Bombera, odjednom mi dođe da svratim. Danas nisam u uniformi, pa
kad uđem, niko me i ne pogleda. Dopustim sebi da načas zamislim
drugačiji život za sebe i Tomasa: da dolazim ovde vikendom i čitam
novine. Da imam vremena da ga učim svemu što ga zanima, da mu
pružim lagodan i spokojan život, da mu dam ogroman mafin od pet
dolara iz vitrine preda mnom ili sveže voće s jogurtom u plavoj
keramičkoj zdeli koju momak za šankom sad daje mušteriji.
Zamišljam kako poznajem tog momka, sve ljude koji tu rade,
prijateljski ćaskam s njima. Zamišljam kako slobodnim danima
odlazim i u druge restorane, u brojne, i sedim tamo satima. Ponesem
i blok možda, pa crtam okolinu. Nekad sam volela da crtam.
Stojim sad u redu, smišljam porudžbinu, kad me neko otpozadi
pozove po imenu.
- Miki? - neko kaže. Neka žena. - Jesi li to ti?
 Istog trena se sva napnem. Ne volim kad me tako zateknu. Kad
me posmatraju kad nisam spremna da me neko gleda.
Okrenem se u mestu i vidim da me to doziva Lajlina majka Loren
Sprajt. Danas nosi široku pletenu kapu i duksericu svu u
zvezdicama.
- Hej! - kaže Loren. - Baš mi je drago što te vidim. Pitala sam se
kako si još od onda.
Zastane, smišlja kako to da sroči. - Od proslave - kaže.
- Oh - kažem. Premestim se s noge na nogu. Zavučem ruke u
džepove pantalona. - Da, žao mi je zbog toga - kažem. - Ono je bila
neprijatna scena.
- Kako je Tomas? - pita Loren.
- Dobro je - prebrzo odgovorim. Ne tiče te se, dođe mi da joj
kažem. Ali osećam da je to iskreno zanima, da ne pita reda radi ili iz
znatiželje.
- Drago mi je - kaže Loren stvarno to misleći.
- Hej - kaže. - Što ne dođete nekad kod nas. Lajla me svaki dan
pita za Tomasa. Bilo bi lepo da se opet druže.
- Izvolite? - nestrpljivo kaže momak za šankom. Nisam ni videla
da sam stigla na red.
- Važi - kažem Loren. - Da, to bi bilo sjajno.
Loren se povuče, pusti me da poručim. - Čujemo se - kaže.

S kafom u ruci vozim se na jug Frenkfordovom, pa na sever

Delaverskom avenijom. Onda samu sebe iznenadim kad skrenem na
parking pored mola na koji smo Sajmon i ja nekad odlazili. Taj
priobalni deo se od tada promenio: s južne strane sad se uzdiže
Šugar haus kazino. Na sve strane su nikla nova parkirališta, kao i
nove stambene zgrade što gledaju na reku.
Naš mol se, međutim, nije promenio: i dalje je oronuo, pun
đubreta, napušten. Onaj pojas drveća, sad golog preko zime, i dalje
zaklanja reku od pogleda.
Parkiram se i izađem iz kola. Prođem između golog drveća,
razmičem granje, preskačem korov. Na drvenom molu stanem i
podbočim se. Razmišljam o Sajmonu. Razmišljam o sebi, kako
sedim tu sa osamnaest godina, pre pola života. Razmišljam kakav bi
se to čovek, kakva bi se to osoba toliko trudila da pridobije ljubav
jednog deteta. Jer to sam zapravo bila.
U jedan po podne već sam umorna, a verovatno i mamurna, i
uhvati me mučnina. Pustiću Betani da ranije ode. Daću joj
slobodno popodne. Izađem s parkinga, uključim se na auto-put 95 i
uputim se ka severu.

Kad uđem u stan, unutra je mukla tišina. Tomas još povremeno

spava u ovo doba dana, mada je to sve ređe.
Skinem jaknu i okačim je o čiviluk. Bacim pogled u kuhinju kad
prođem pored nje. U njoj je gomila prljavih sudova od doručka i
ručka, ali Betani nema nigde. Duboko udahnem, pa izdahnem.
Odavno se spremam da popričam s njom o još nečemu: Mogla bi da
raskloniš kuću preko dana...
Onda kažem sebi: Biraj bitke.
Pođem hodnikom. Vrata Tomasove sobe su zatvorena. Ako
spava, ne želim da ga probudim.
I vrata kupatila su zatvorena. Zastanem ispred njih i oslušnem.
Prođe trideset sekundi, a ne čujem žubor vode, nikakav zvuk odatle.
Naposletku tiho pokucam.
- Betani? - šapnem.
Zatim se uhvatim za kvaku i odškrinem vrata.
- Betani? - ponovim.
Na kraju ih širom otvorim. U kupatilu nema nikog.
Naglo se okrenem. Otvorim vrata preko puta, Tomasova. Krevet
mu je nenamešten, ali prazan.
- Ehej! - sad povičem. - Tomase? Betani?
U stanu je i dalje tišina.
Otrčim do svoje sobe, pa odjurim natrag u dnevnu izbezumljeno
tražeći neku poruku, bilo šta što će mi reći gde su.
Betanina kola stoje na prilazu. Suviše je hladno da su pošli u
šetnju, pomislim, mada Betani inače ne voli da se šeta, čak ni po
lepom vremenu.
Izletim iz stana i sjurim se niz stepenice ne oblačeći jaknu.
Preskočim malo odmorište, u dnu stepeništa, pa trčim oko kuće.
Leden vetar mi probija džemper.
Zavirim u Betanina kola kad prođem pored njih, ali i ona su
prazna. Vidim da još nije postavila dečje sedište za Tomasa koje
sam joj kupila.
Zalupam na vrata gospođe Mahon. Onda i pozvonim.
Kroz glavu mi prolaze svakakve strahote. Vidim opruženo i
beživotno telo svog sina, nalik brojnim žrtvama kojih sam se
nagledala na poslu. Igrom slučaja samo sam jednom videla mrtvo
dete, devojčicu od šest godina koju je udario auto na Spring
gardenu. Plakala sam. Ta mi se slika urezala u pamćenje.
Ponovo pozvonim.
Gospođa Mahon konačno otvori vrata žmirkajući kroz velike
naočare, odevena u braon frotirski bademantil i papuče.
- Miki, jesi li dobro? - pita kad mi vidi izraz lica.
- Ne mogu da nađem Tomasa - kažem. - Ostavila sam ga jutros s
dadiljom, a sad ih nema. Nema nikakve poruke.
Gospođa Mahon prebledi. - O, ne - kaže. - O, ne, nisam ih danas
videla.
Proviri kroz vrata. - Kola su joj još tu, jel? - pita.
Ali ja sam već otišla, jurim oko kuće, pa gore u stan, gde zgrabim
mobilni i pozovem Betani, koja se ne javlja. Onda joj pošaljem
poruku.
Gde si?, napišem. Molim te javi se. Kod kuće sam.

A onda mi reči Konora Meklačija odjeknu u glavi kao uzbuna za

požar. Imaš sina, rekao mi je. Tomas beše?
Deset sekundi razmatram opcije.
Onda pozovem policiju.
N ikad dosad nisam imala posla s bensalemskom policijom.
Malobrojni su ali vrlo profesionalni. Kroz nekoliko minuta moja
kuća se pretvori u mesto zločina. Najpre dođe dvoje patrolnih
policajaca, jedan mlad čovek i jedna starija žena i brzo uzmu da me
ispituju.
Dole zasebno ispituju gospođu Mahon.
Čudno mi je što sarađujem s policijskom službom van Filadelfije.
Logično je da mi u ovakvom trenutku bude od koristi to što i sama
radim u policiji, ali ne mogu sad da se setim nikog koga bih pozvala.
Iz raznoraznih razloga ne mogu da se obratim nikome koga tamo
poznajem - ni Majku DiPaolu, ni Ahernu, ni Sajmonu, pa čak ni
Trumanu. Ne mogu ni porodici da se obratim. Niko mi ne pada na
pamet i u jednom trenutku jasno uvidim koliko sam zapravo sama.
Svet se zbija oko mene, sve me više pritiska, pa na kraju počnem
plitko i ubrzano da dišem.
- Polako - blago kaže policajka primetivši to. - Samo polako.
Duboko dišite.
Nikad u životu nisam se našla u ovoj poziciji. Uradim kako mi je
rečeno.
- Šta znate o toj dadilji? - pita me policajka.
- Zove se Betani Sarnou - kažem. - Mislim da ima dvadeset jednu
godinu. U slobodno vreme radi kao šminkerka. Povremeno pohađa
kurseve na narodnom univerzitetu. Onlajn, čini mi se.
Policajka klimne glavom. - Dobro - kaže. - Znate li njenu adresu?
Sledim se. - Ne - kažem. - Ne znam.
Plaćam Betani u kesu. Ispod ruke. Dvaput mesečno.
- Dobro - kaže policajka. - A znate li nekog od njenih prijatelja ili
porodice? Bilo koga s kim bismo mogli da stupimo u kontakt?
Ponovo odmahnem glavom. Prebacujem sebi. Imala sam jednu
jedinu preporuku za Betani, od njene instruktorke iz škole šminkanja,
a ni ona, ako ćemo iskreno, nije zvučala oduševljeno.
- Brine me nešto - kažem, a grlo mi se stegne. - Jedno me
posebno brine.
- Šta to? - pita policajka. Sad joj se pridružio partner, onaj mladić,
nakon što je obišao stan. Znam kako mu izgleda: oronulo,
zapušteno, neuredno. Tu nećeš dovoditi goste.
- I moja sestra je nestala - kažem. - Ili bar ne znam gde je. A
postoje ljudi koji znaju da je tražim i kojima se to ne sviđa. I ja sam
patrolni policajac u 24. distriktu Filadelfijske policije, ali sam trenutno
pod istragom. Ali u pitanju je nesporazum. Ili možda podmetanje.
Njih dvoje se kratko pogledaju, ali meni to ne promakne. Bila sam
u njihovoj koži. Znam kako im zvučim.
- Ne, ne - kažem. - Nije tako kao što mislite. Ja sam policajka. Ali
sad sam suspendovana jer...
Ućutim. Prekini da pričaš, pomislim. Samo prekini. U glavi čujem i
Trumana kako mi to govori.
- Zato što... ? - pita mladić. Počeše se po nosu.
- Nije važno - kažem. - Nebitno. Samo se brinem da nije u pitanju
otmica.
Policajka se premesti s noge na nogu. - Iz kog razloga mislite da
vam je sin možda otet? - pita. - Sumnjate li na nekog određenog?
- Da - kažem. - Na Konora Meklačija. Ali postoje i druge
mogućnosti.
Policajac ode na kraj hodnika da pozove centralu. Ne čujem šta
tačno govori. Policajka nastavlja da me ispituje, a u kuću polako
pristiže sve više ljudi.
Uto neko iz sve snage zalupa na vrata.
Kroz staklo vidim lice gospođe Mahon, kosa joj je raščupana,
izraz lica nedokučiv.
- Otvori! - viče kroz vrata.
V ratili su se - kaže gospođa Mahon kad joj otvorim. Gleda pravo
u mene ne obazirući se na ostale prisutne.
Na jedvite jade se obuzdam da ne padnem na kolena, zarijem
lice u ruke i ne zaplačem.
- Gde su? - pitam.
- Na prilazu - kaže gospođa Mahon. - Neki muškarac je s njima.
Izletim na vrata ne obazirući se na policajca koji viče: - Gospođo,
sačekajte molim vas!
Sjurim se niz stepenice dok gospođa Mahon polako ide za
mnom, pa otrčim ispred kuće i tamo ugledam Tomasa kako ozbiljna
lica stoji sa strane s jednom detektivkom koja čuči tik ispred njega i
razgovara s njim.
Odem do Tomasa. Uzmem ga u naručje. On mi zarije lice u vrat.
Osmotrim prilaz.
Tamo je Betani, plače. Pored nje je neki mladić koga ne
prepoznajem. Stavljaju mu lisice. Zajapuren je i besan.

Ubrzo ću saznati da je to Betanin dečko. Njih dvoje su rešili da odu

do tržnog centra i povedu Tomasa sa sobom, njegovim kolima u
kojima nema dečjeg sedišta, kolima u kojima nema čak ni pojaseva
pozadi. Rešili su takođe da mi ne ostave niti pošalju poruku. {Mislila
sam da ćete se naljutiti, kazaće Betani, a ja ću reći: Dobro si mislila.)
Pola sata kasnije daću Betani otkaz, a ona će mi, mrtva ozbiljna i
mrtva hladna, tražiti da joj dam preporuku.

Sad na trenutak zatvorim oči. Znam da mi se ljudi obraćaju, ali ja ih

ne čujem. Čujem samo sinovljevo disanje, svesna sam samo
otkucaja svog srca i osećam samo svež zimski vazduh.
K asnije te večeri neko mi ponovo pokuca na vrata i ja odskočim.
Ponovo vidim gospođu Mahon kako čkilji u mene kroz
čipkane zavese na prozorčetu. Pribila se uz staklo i magli ga dahom.
Umorna sam. Samo hoću da se odmorim, da se sklupčam na
kauču s Tomasom i gledam televiziju.
Međutim, kad ugleda gospođu Mahon, Tomas uzbuđeno đipi.
- Zdravo! - uzvikne. Od onog dana koji je proveo kod nje Tomas
obožava gospođu Mahon i kad god je sretnemo, ushićeno joj maše.
Sad otrči do vrata da joj otvori, a ja kažem: - Izvolite.
Od ledene promaje koja zaduva vrata u dnu stana se zalupe.
Gospođa Mahon ulazi punih ruku: u jednoj nosi flašu uvijenu u
braon hartiju, a u drugoj nešto četvrtasto umotano u ukrasni papir.
Na sredini toga nešto štrči.
- Samo sam došla da vidim kako ste posle svega kroz šta ste
prošli - kaže - a i da vam donesem ovo.
Ukočeno meni pruža flašu, a Tomasu poklon. Govori zvanično i
kao da je nervozna.
- To je baš lepo od vas - kažem. - Nije trebalo.
Ipak prihvatam flašu.
- To je samo limunada - kaže gospođa Mahon pre nego što je
otvorim. - Pravim je za sebe. Prespem je u flašu i držim u frižideru.
Dodaj šećera ako ti je prekisela - kaže. - Ja je volim kiselu.
- I ja - kažem. - Mnogo vam hvala.
Potom Tomas otvori svoj poklon. Kad skine omot, vidim da su to
šahovska tabla i figure u najlon-kesi. Presečem se.
Tomas pogleda u mene umesto u gospođu Mahon.
- Šta je to? - pita.
- To je šah - tiho kažem.
- Šaht? - pita Tomas.
- Šah - kaže gospođa Mahon. - To je igra. Najbolja koja postoji.
 Tomas sad pažljivo vadi figure iz kese, i to po veličini: najpre
kraljeve, pa kraljice, pa lovce, pa konje, pa topove, pa pione.
Gospođa Mahon mu za svaku kaže koja je. Ja se na te reči sva
napnem. Nisam čula da ih neko naglas izgovara još od tinejdžerskih
dana. Još od Sajmona.
Tomas uzima lovce i pokaže jedan gospođi Mahon.
- Je li ovaj loš? - pita.
Zaista deluje opasno: mutno i bez očiju, sa onim prorezom na
kapi što liči na kez.
- Svaka figura može biti i dobra i loša - kaže gospođa Mahon. -
Sve zavisi.
Tomas pogleda u gospođu Mahon, pa u mene. - Mama - kaže -
može li gospođa Mahon da večera s nama?
Radovala sam se bila mirnoj večeri kod kuće sa svojim sinom.
Sad mi naravno nema druge do da kažem da.
- Naravno - kažem. - Gospođo Mahon, da li biste nam se
pridružili?
- Vrlo rado - kaže gospođa Mahon.
- Samo morate da znate da sam vegetarijanka - kaže.
Gospođa Mahon je puna iznenađenja.

Pogledam u kredenac, u frižider, u zamrzivač. Nemam gotovo ničim

da je poslužim. Na kraju ustanovim da mogu da je ponudim
špagetama i sosom od paradajza u tegli kome je nedavno prošao
rok trajanja. Smrznuti brokoli će upotpuniti jelo.
Razgovor nam nažalost ne teče baš lako, pa poslužim večeru što
brže mogu.
Nas troje sednemo za mali sto. Prepustim gospođi Mahon mesto
na čelu stola i najpre njoj pružim tanjir s jelom. Tomas i ja sedimo
jedno naspram drugog. Sve troje pijemo limunadu koju je donela
gospođa Mahon. U njoj ima sveže nane, koju gospođa Mahon, kako
kaže, sama uzgaja u kući. Njen mi je ukus dobrodošli podsetnik da
postoji i godišnje doba koje se zove leto. Tomas svoju ispije u tri
gutljaja.
U sobi između zalogaja vlada tišina i ja osećam kako Tomasa
hvata nervoza. On želi da se odrasli u sobi lepo slažu.
 Nakašljem se.
- Gospođo Mahon - kažem naposletku - jeste li ceo život proveli u
Bensalemu?
- O, ne - kaže. - Nisam, odrasla sam u Nju Džerziju.
- Razumem - kažem. - Nju Džerzi je lepa država.
- Jeste, lepa je - složi se gospođa Mahon. - Odrasla sam na
farmi. Kad se pomene Nju Džerzi, malo ko pomisli na farme, ali meni
je to prva asocijacija.
Ponovo svi nastavimo da jedemo. Gospođi Mahon sos od
paradajza kane na duksericu sa irvasima i ja se zbog toga osetim
krivom. Molim se bogu da ne primeti tu mrlju ni sad ni posle, da joj
ne bude neprijatno zbog toga.
Tomas me pogleda. Pogledam i ja njega.
- Šta vas je dovelo ovamo? - pitam gospođu Mahon.
Gospođa Mahon kaže: - Sestre josifovke.
Klimnem glavom. Setim se one školske fotografije na njenom
zidu, one koju sam videla kad sam došla po Tomasa onog dana kad
ga je čuvala.
- Išli ste u školu koje su one vodile? - pitam.
- Ne - kaže gospođa Mahon. - Bila sam jedna od njih.
- Bili ste jedna od njih - ponovim.
- Da - kaže.
- Redovnica.
- Dvadeset godina.
Zašto ste napustili red, poželela sam da je pitam, ali sam
pomislila da bi to bilo neumesno.

Posle večere Tomas ode do šaha koji mu je gospođa Mahon kupila i

uzme da reda figure na tablu.
- Hodi ovamo - kaže gospođa Mahon lupnuvši po kauču, pa
uzme da ga uči gde koja stoji i kako se kreće.
Dok se njih dvoje bave šahom, ja rasklonim sto, pa polako sama
operem sudove. Ramena mi se opuste i tek tad shvatim da su mi
mesecima podignuta gotovo do ušiju. To je onaj poseban osećaj
opuštenosti kad znaš da se neko dobro brine o tvom detetu.
Trenutak čistog spokoja, kad se mirne duše okreneš sebi.
 Posle pustim Tomasa da me uči ono što je sam naučio praveći se
da ništa ne znam. A onda Tomas i gospođa Mahon odigraju jednu
partiju. Gospođa Mahon ga podučava pri svakom potezu - Jesi li
siguran da želiš to da uradiš? i Povuci taj potez i Čekaj, čekaj,
razmisli malo - i Tomas naposletku, posle silnog popuštanja, uzvikne:
- Šah-mat!
Slavi podigavši ručice uvis kako ga je otac naučio.
- Pobedio sam! - viče Tomas.
- Uz malu pomoć - kažem.
- Skroz pošteno - kaže gospođa Mahon.

Malo kasnije gospođa Mahon čeka na kauču kad ja povedem

Tomasa u krevet. Na njegov zahtev ostavim mu uključenu lampu u
uglu i dam mu knjigu o superherojima koju sam mu kupila za prošli
rođendan.
- Volim te - kaže Tomas.
Ukočim se. To nije izjava koju često upotrebljavam. Tomas
sigurno zna koliko ga volim po svemu što činim za njega, po tome
kako se staram o njemu, po tome kako na sve načine vodim računa
o njemu i njegovog dobrobiti. Nikad nisam verovala rečima, posebno
ne onima koje izražavaju osećanja i ta mi izjava zvuči nekako
usiljeno, lažno. Jedini koji mi je to ikad rekao bio je naravno Sajmon,
a gle kako je to ispalo.
- Gde si to čuo? - pitam.
- Na televiziji - kaže Tomas.
- Volim i ja tebe - kažem.
- Ja tebe volim više! - kaže Tomas.
- Dobro - kažem. - Dosta je. Na spavanje. - Ali smešim se.
Kad se vratim u dnevnu sobu, vidim da je gospođa Mahon
zadremala. Glasno se nakašljem, a ona se trgne i ispravi.
- O bože - kaže. - Baš naporan dan.
Spusti ruke na kolena kao da će ustati, a onda me pogleda i
predomisli se.
- Miki - kaže. - Znaš, sve hoću da ti kažem. Rado ću pripaziti
Tomasa s vremena na vreme. On je dobro dete, a znam da ti
trenutno nije lako.
 Odmahnem glavom. - Nema potrebe - kažem.
Njen pogled, miran i postojan, kaže mi da je ozbiljna i da neće da
čuje nikakve izgovore. Podseti me na one stroge sestre iz moje prve
osnovne škole.
- Deci je potrebna postojanost - kaže gospođa Mahon. - A Tomas
to trenutno nema.
Prvi put ove večeri sva se nakostrešim. Eto gospođe Mahon koju
sam očekivala, one što mi govori koje kese da nosim u kupovinu i
kako da odgajam sina.
Gospođa Mahon zausti da kaže još nešto, ali ja je prekinem.
- Sve je u redu, hvala - kažem. - Sve je pod kontrolom.
U sobi zavlada tišina. Gospođa Mahon pogleda u šah. S
teškoćom ustane i otre ruke o pantalone.
- Ostaviću te sad - kaže. - Hvala na večeri.
Kad otvori vrata, iznenadim samu sebe.
- Zašto ste napustili red? - pitam. To me kopka još otkako je to
spomenula, a sad smo već prešle na lične stvari.
- Zaljubila sam se - prosto kaže gospođa Mahon.
- U koga? - pitam.
Polako ponovo zatvori vrata.
- U Patrika Mahona - kaže. - U socijalnog radnika. Jednog divnog
čoveka.
- A kako ste se zvali pre nego što ste postali gospođa Mahon? -
pitam.
Nasmeši se. Obori pogled. Ode do kauča i s mukom sedne.
Pridružim joj se.
- Rodila sam se kao Sesilija Keni - kaže. - Onda sam postala
sestra Ketrin Karitas. A potom Sesilija Mahon, što sam i sad - kaže.
- Gde ste upoznali Patrika Mahona? - pitam.
- Radio je u Bolnici Svetog Josifa - kaže - koju je moj red vodio.
Pomagao je porodicama koje su tamo dovodile bolesnu decu. To su
bile siromašne porodice, znaš - kaže. - Porodice koje nisu znale
engleski, roditelji osumnjičeni da zanemaruju ili zlostavljaju decu. To
su bili najteži slučajevi - kaže. - Radio je tamo danonoćno. Upoznala
sam ga dok sam radila na odeljenju za neonatalnu intenzivnu negu.
Završila sam za medicinsku sestru. Mnoge od nas bile su bolničarke.
 Zastane.
- Zaljubili smo se - ponavlja. - Napustila sam red. Venčali smo se.
Imala sam četrdeset godina.
- To je bilo baš hrabro od vas - kažem posle kratke pauze.
Ali gospođa Mahon odmahne glavom. - Nije to bila hrabrost -
kaže - već zapravo kukavičluk. Ali ne kajem se.
Plašim se da pitam šta je bilo s njim. S Patrikom.
- Umro je pre pet godina - kaže gospođa Mahon - ako te zanima.
Živeli smo zajedno dvadeset pet godina dole u kući. Ovo je - pokaže
na stan - bio njegov atelje. Slikao je, znaš. Slikao i vajao.
- Žao mi je - kažem. - Mnogo mi je žao.
Slegne ramenima. - Šta da se radi - kaže.
- Ono dole su njegove slike? - pitam.
Klimne glavom. Spusti prst na topa i pomeri ga napred za dva
polja, pa ga vrati. Pogleda me preko naočara.
- Baš su lepe - kažem. - Sviđaju mi se.
- Miki, imaš li ti porodicu? - pita.
- Kao - kažem.
- Šta to znači? - pita gospođa Mahon.

I tako joj ispričam. Nekako se osećam slobodno pred gospođom

Mahon. Ispričam joj za Kejsi i Sajmona. Ispričam joj za Dži. Za majku
i oca. Za rođake izbliza i izdaleka, za znane i neznane. Ispričam joj
sve ono što sam oduvek krila plašeći se da ću time oterati ljude od
sebe, da je breme koje nosim preteško za svakoga.
Gospođa Mahon me nepomično sluša, pogled joj je usredsređen,
telo pravo. Niko me nikad nije tako pažljivo slušao.
Jasno se sećam kad sam sa šest godina prvi put otišla na
ispovest pre nego što ću se prvi put pričestiti: kako sam se prepala,
kako mi Dži kaže da budem mirna, da se smirim, da umuknem i
izmislim nešto, a onda me gurne u malu kabinu, gde nekom
bestelesnom glasu ispovedam nepostojeće grehe. Koliko mi je to
bilo strašno, sramotno.
Ovakvo ispovedanje bi, pomislim, bilo znatno prikladnije. Svako
šestogodišnje dete treba da ima neku gospođu Mahon da s njom
priča na udobnom kauču.
 Kad završim s pričom, toliko sam opuštena, rasterećena da imam
osećaj kao da sam prešla u neku drugu dimenziju. Godinama se
nisam ovako spokojno osećala.
- Gospođo Mahon - pitam - verujete li u boga?
To je glupo pitanje, trivijalno, koje nikad nikome nisam postavila
osim Kejsi, kad sam bila mlađa, i Sajmonu.
Ali gospođa Mahon polako klimne glavom.
- Verujem - kaže. - Svesrdno verujem u Boga i u rad sestara. Za
mene je bila velika tragedija što sam napustila samostan, ali sam
isto tako bila presrećna što sam se udala za Patrika.
Okrene šaku napred i nazad.
- Dve strane jedne iste priče - kaže.
I sama to uradim i zagledam šaku. Nadlanica mi je gruba,
hrapava, ispucala od hladnoće. To mi se od rada na ulici dešava
svake zime. Dlan mi je mekši i nežniji.
- Znaš - kaže gospođa Mahon. - Nisam više bolničarka, ali i dalje
volontiram u Bolnici Svetog Josifa. Još otkako je Patrik umro. Idem
tamo svake nedelje, dvaput nedeljno. Nunam bebe - kaže.
- Šta radite?
- Bebe majki narkomanki - kaže. - U gradu se rađa sve više dece
čije majke nikad nisu prestajale da se drogiraju. A oni nikad ne
dolaze. Mislim, majke i očevi. Vraćaju se na ulicu čim se dete rodi. Ili
im u nekim slučajevima ne dozvoljavaju da dođu. Bebe razvijaju
simptome apstinencijalnog sindroma i potrebno im je da ih neko nosi
- kaže. - To im blaži bol.
Toliko dugo ćutim da mi gospođa Mahon spusti ruku na rame.
- Jesi li dobro? - pita.
Klimnem glavom.
- Bilo bi lepo da i ti ponekad dođeš - kaže. - Zanima li te to?
Ne odgovaram.
Razmišljam o svojoj majci. Razmišljam o Kejsi kad je bila beba.
- Ponekad nam prija da pomažemo drugima jer tako ne mislimo
na svoje probleme - kaže gospođa Mahon. - Bar meni.
- Ne verujem da to mogu - kažem.
Gospođa Mahon me odmeri.
- Dobro - kaže. - Javi mi ako se predomisliš.
C ele nedelje svakog dana ostajem kod kuće sa Tomasom. Nisam
toliko vremena provodila s njim otkako sam se vratila na posao
s porodiljskog. Drago mi je što mogu da provodim vreme s njim.
Shvatim da mu odavno nisam posvećivala čitave dane i on je prosto
procvetao: čitamo knjige i igramo se raznih igara. Vodim ga u
Kamdenski akvarijum i u Frenklinov institut. Učim ga svemu i
svačemu što znam o gradu.
A nedavno sam odlučila još nešto. Sad kad usred noći dođe u
moju sobu, ne teram ga. Pustim ga da se uvuče kod mene u krevet i
pravim se da ne primećujem. Ujutru kad se probudim, posmatram ga
na suncu što dopire kroz prozor, njegovo dečačko lice, koje se iz
dana u dan menja; njegovu razbarušenu kosu; njegove ručice,
gurnute pod jastuk ili svijene na grudima ili dignute iznad glave kao
da se predaje.
Bliži se Božić, pa ga povedem da kupimo dve jelke: jednu malu
za nas i jednu malo veću za gospođu Mahon, koju joj ostavim
prislonjenu na vrata uz poruku da nas pozove ako joj je potrebna
pomoć.
Ispostavi se da joj je potrebna.

Svakog božjeg dana razmišljam da se izvinim Trumanu. Ali od stida

ne mogu da ga pozovem. Iz tog razloga nemam više nikakve
informacije o tome šta se dešava u policiji. Ni on se meni ne javlja, a
ne javlja mi se ni Majk DiPaolo. Nemam koga da pitam za novosti.

Svakog jutra očekujem da me Deniz Čejmbers pozove da dođem

kod nje. Pretpostavljam da će me otpustiti. Ali prolazi dan za danom i
ništa se ne dešava.
B ožićni dan osvane sunčan i leden. Mraz mi je skroz išarao
vetrobran, pa smestim Tomasa u kola i uzmem da očistim
staklo. Gospođa Mahon je otišla kod sestre.
Tomas me sa zadnjeg sedišta pita: - Kuda idemo?
- Kod Dži - kažem mu.
- Zašto?
- Uvek idemo kod Dži za Božić - kažem.
To nije sasvim tačno: uvek idemo kod Dži oko Božića zato što
sam na taj dan obično morala da radim, pa sam ostavljala Tomasa
kod Karle, njegove stare dadilje. Stalno sam govorila sebi da je on
suviše mali i da mu je svejedno. Prošle godine, međutim, nisam u to
bila sigurna. Ove godine srećom nemam nikakvih obaveza pošto
sam suspendovana na neodređeno. I stoga se Tomas i ja uputimo
kod Dži ponevši joj dva poklončića koja smo joj odabrali u tržnom
centru Pruski kralj.
Ne mogu da kažem da mi Dži nedostaje. Nedostaje mi porodica
uopšteno. Onog dana kad je Tomas nestao, duboko me je potreslo
što nemam kome da se obratim za pomoć. I stoga sam rekla sebi:
„Mikaela, moraš da proširiš krug prijatelja i da uspostaviš odnose s
porodicom. Ako ne sebe radi, a ono radi Tomasa.”
Iz tog sam razloga juče pozvala Dži da joj javim da dolazimo.
Najpre se protivila - te nije sredila kuću, te nije stigla ništa da kupi
Tomasu pošto je pred praznike prekovremeno radila - ali onda je
pristala.
- Dži - rekla sam. - ne brini zbog toga. Tomas samo hoće da te
vidi. To je sve.
Zastane.
- Je li? - onda će.
Po glasu joj čujem da se smeška.
- Pa - kazala je - dobro onda.
 - Odgovara ti po podne? - upitala sam. - Oko četiri?
- Može - rekla je Dži, pa bez pozdrava spustila slušalicu, što je za
nju sasvim uobičajeno.

Tomas i ja smo proveli mirno jutro. Za doručak sam mu spremila

njegove omiljene vafle i dala mu četiri poklona da ih odmota:
transformera koji mu seže do pasa; ukulele (stalno mi priča da hoće
da nauči da svira gitaru); zbirku bajki braće Grim, istu onu koju sam
ja kao mala volela; i patike sa Spajdermenom što svetle.
Sad ih ima na sebi i čujem ga kako pozadi lupka petom o petu i
gleda ih kako svetle. Kad pogledam u retrovizor, vidim da gleda kroz
prozor, lice mu je sivkasto na zimskom suncu.

Isključim se sa auto-puta kod Džirardove avenije i zađem u Fištaun.

Ulice su puste. Za Božić su svi ili u predgrađu ili zavučeni u kuću.
Skrenem u Ulicu Belgrejd, u kojoj sam odrasla, i lako nađem
mesto za parking. Pustim Tomasa da izađe, pa ga povedem za ruku.
Pozvonim, pa sačekam. Zvono isto onako čudno zvoni kao i pre
trideset godina: začuje se ding, pa elektronsko zujanje. Nikad nije
popravljeno.
Posle nekog vremena izvadim svoj ključ - Dži je više puta
menjala bravu kako Kejsi ne bi mogla da uđe i ukrade nešto iz kuće,
ali mi je svaki put obavezno davala novi ključ - i gurnem ga u bravu.
Pre nego što ću ga okrenuti Dži naglo otvori vrata u zatrepće na
suncu. Malo se doterala: kratku kosu ofarbanu u smeđu uredno je
počešljala i obukla je crveni džemper i farmerke umesto uobičajenih
helanki i dukserice. Stavila je i minđuše koje liče na male okrugle
ukrase za jelku, crvene i plave. Ne sećam se da je ikad nosila išta
osim srebrnih minđušica, onih koje ti stave kad ti sa devet godina
probuše uši na štandu u tržnom centru.
- Izvinite - kaže Dži i skloni se u stranu da nas propusti. - Bila
sam u klozetu.

U kući je hladno. Dži i dalje slabo greje kako ne bi skupo plaćala

gas. Tomas počne da se trese. Čujem kako mu zubi cvokoću.
 Vidim da je Dži doterala i kuću: u uglu stoji jelka, mala i nikakva
(„Kupila sam je juče na uglu”, kaže Dži, „poslednju što je ostala”), a
na polici nad kaminom, koji nikad nije radio, stoje tri male muzičke
kutije. Jedna ima medveda što igra, druga Krčka Oraščića, a treća
Deda Mraza što savija ruke i noge dok se vrti na okrugloj podlozi.
Kejsi i ja smo ih obožavale i svakog dana smo ih navijale, često sve
tri odjednom, pa bi nastala grozna kakofonija koju Dži nije podnosila.
I Tomasu se dopadnu, pa priđe i uzme medveda i zagleda mu
mehanizam. Porastao je, primetim, i može da dohvati policu.

- Je l’ mogu? - pitam pruživši ruku ka prekidaču.

- Slobodno - kaže Dži. - I sama sam to htela.
Pritisnem ga, a lampice na jelki se upale.
Umalo da je pitam je l’ mogu da pojačam malo grejanje, ali onda
rešim da prosto ostanem u kaputu. Ne skidam ni Tomasa.
Pružim Dži komisbrot koji sam juče kupila u pekari u Bensalemu,
a ona ga bez reči uzme i odnese u kuhinju. Čujem kako se frižider
otvara, pa zatvara. Otkako znam za sebe, Dži ratuje s miševima koji
joj stalno ulaze u kuću, pa zato nikad, ali nikad, ne ostavlja hranu na
pultu.
Vrati se u dnevnu sobu, a ja odjednom primetim kako se s
godinama smanjila. Oduvek je bila sitna - i Kejsi i ja smo je prerasle
još sa deset godina - ali sad izgleda kao dete, mršava je, možda i
premršava. Pokreti su joj i dalje žustri, živčani, ruke kao da joj Večito
nešto traže, ne znam šta, prinese ih vilici, pa struku, pa ih gurne u
džep, pa izvadi. Ode do jelke i ispod nje izvuče dva poklona, na
brzinu umotana, jedan za mene, drugi za Tomasa.
- Izvolite - kaže.
- Da sednemo? - pitam.
- Kako hoćete - kaže Dži.
Tomas i ja sednemo na kauč - izlizan i puknutih šavova kao i kad
sam bila mala - a ja ga pustim da prvi otvori poklon. Kutija je velika i
glomazna, pa mu je pridržim dok čepa papir.
To je drečavi pištolj na vodu. Uverena sam da ga je Dži kupila na
rasprodaji, van sezone. Ja mu nikad ne bih kupila tako nešto. Nikad
mu nisam kupovala nikakvo oružje. Ne pravim grimasu.
 Tomas ga ćutke zagleda.
- Volela si ih kad si bila mala - kaže mi Dži odjednom.
Ne verujem da je to tačno. Ne sećam se da sam se ikad igrala
pištoljem na vodu.
- Jesam? - odvratim.
Dži klimne glavom. - Komšijska deca su ga imala - kaže. -
Svakog leta su se njime igrala po ceo dan. A ti si žudela da ga se
dokopaš. Stajala si na prozoru i gledala ih. Nisam mogla da te
odvučem odatle.
Znam sad na šta misli. Ali ja sam gledala decu, a ne pištolj.
Gledala sam ih i pamtila sve šta rade i govore, kako se ponašaju, da
to prisvojim i sama koristim.
- Kako se kaže? - pitam Tomasa.
- Hvala, baka Dži - kaže Tomas.
- Hvala - kažem i ja sekund potom.

Ja sam Dži poklonila ram na kome piše Porodica, u koji sam stavila
najskoriju Tomasovu sliku iz vrtića, snimljenu pre godinu dana.
Tomas joj je poklonio šnalu u obliku leptira. Dži je meni poklonila
džemper svetloplave boje, koji je, kako kaže, videla u diskontu i
pomislila kako će mi lepo stajati.
- Dobro sam ga platila - kaže Dži. - Čak i s mojim popustom. Od
kašmira je.

Dži uključi TV i pusti nešto što će se Tomasu dopasti, pa ode u

kuhinju, a ja pođem za njom da joj pomognem da spremi jelo.
Tad primetim da je staklo na zadnjim vratima izbijeno. Preko
otvora je nevešto nalepljena providna folija, ali odatle svejedno duva.
Priđem vratima i osmotrim ih. Nema stakla na podu. Ništa mi ne
ukazuje da se to skoro dogodilo. Ipak, zabrine me što je izbijeno
staklo do kvake.
- Dži - pitam - šta se desilo?
Pogleda u mene, pa u vrata.
- Ništa - kaže. - Slučajno sam ga udarila metlom.
Zastanem. Pređem prstom duž ivica folije.
- Sigurno? Jer... - počnem, ali Dži me preseče.
 - Sigurno - kaže. - Hodi, pomozi mi.

Dži laže. Znam da laže. Jasno mi je to po njenoj nepopustljivosti i

odsečnosti, po tome kako naprasno menja temu. Ne znam zašto
laže. Ali znam da ne treba da je pritiskam. Ne još.
Pomognem joj da poreda kačkavalj i krekere, pomognem joj da
napravi kiflice sa sirom od lisnatog testa, a onda kažem da moram
časkom do kola jer sam zaboravila nešto.
- Odmah se vraćam - kažem Tomasu u prolazu.
Na televiziji su pustili animiranu verziju Rudolfa, irvasa crvenog
nosa. Zvuk je stišan.

Izađem, stanem ispred kuće i osmotrim je. Između Džiine i susedne

kuće je pasaž koji vodi iza do njihovih malih popločanih dvorišta, iz
kojih se može ući u kuću na zadnja vrata. Tuda iznose đubre.
Pasaž ima vrata ofarbana u plavo, obično zasunjena sa
unutrašnje strane, da se tuda ne bi motali stranci. Ali drvena vrata su
stara i trošna, već napukla. Poguram ih rukom. Lako se otvore.
Pogledam ih sa unutrašnje strane. Zasun, koji je inače bio labav,
sad je izbijen. Neko je samo šutnuo vrata i provalio.
Osetim da sam na tragu nečeg važnog. Podiđu me žmarci i nos
me zagolica od adrenalina.
Vratim se u kuću, u kuhinju.
- Dži - kažem - videla sam nešto.
Okrene se ka meni. Gleda me prkosno, ali na licu joj je izraz
krivice.
- Šta? - pita.
- Vrata pasaža - kažem.
- Aha - kaže. - Kad si se juče javila, pokušala sam da nađem
nekog da ih popravi. Ali niko nije hteo da dođe. Badnji dan.
- Ko ih je razvalio? - polako pitam.
Dži uzdahne. - Dobro - kaže rezigniramo. - Dobro, dobro.
P osvađale smo se - kaže Dži. - Ja i Kejsi. Gadno smo se
posvađale. Došla je i tražila mi pare, a ja sam joj rekla da je s
tim gotovo. Poludela je.
- Kad je to bilo? - pitam.
Dži pogleda u plafon. - Ima dva meseca - kaže. - Možda i više.
Ne znam.
- Zašto si me slagala? - pitam je. - Onda kad sam te pitala jesi li
je skoro videla.
Upre prstom u mene.
- Ti - kaže - imaš dovoljno svojih briga. A večito se uplićeš.
Popustljivija si prema njoj od mene. Ne umeš da joj kažeš ne za
razliku od mene.
Vrtim glavom.
- Dži - kažem - znaš li koliko sam se brinula? Čula si za ona
ubistva. Sigurno si znala da se brinem za Kejsi.
Dži slegne ramenima.
- Pa, bolje sad mala briga nego posle velika - kaže.
Okrenem glavu od nje.
- Uglavnom - kaže - sutradan se vratim kući i vidim da mi je neko
provalio u kuću. Ne mislim da je to bila koincidencija, a ti?
- Jesi li zvala policiju? - pitam, a Dži se na to neveselo nasmeje.
- Što bih to radila - kaže - kad si ti policajka?
Zastane. Onda kaže: - Uostalom, ne znam je li uopšte išta
odnela. Ne vidim da išta fali. Sve i da sam zvala policiju, ne znam šta
bih prijavila.
Odjednom mi se u glavi rodi jedna teorija.
- Pretražila sam celu kuću - kaže Dži. - Novac je bio tu. TV je bio
tu. Nakit je bio tu. Srebrnina je bila tu.
Nastavlja da iz glave nabraja spisak svoje skromne imovine čak i
kad izađem iz kuhinje i pođem uz stepenice.
 - Gde ćeš? - dovikuje, ali ja je više ne vidim.
- U kupatilo - odgovaram.

Kad se popnem na sprat, pođem u svoju nekadašnju sobu, onu koju

smo Kejsi i ja u detinjstvu delile. Godinama nisam bila u njoj. Kad
dođem kod Dži, nemam razlog da zalazim u nju. Posete su mi kratke
i zvanične i uglavnom sam dole u prizemlju, na sprat odlazim samo
ako moram u toalet.
Dži je, primećujem, uklonila iz te sobe sve tragove našeg
prisustva. U njoj je sad samo veliki krevet u kome smo Kejsi i ja
zajedno spavale kao male, ali pokriven je nekim cvetnim
pokrivačem, sintetičkim, reklo bi se. U sobi nema ničeg više od
nameštaja. Ni ormara. Ni lampe.
Odem u ugao sobe, pa kleknem i odignem kraj tapisona. Pod
njim je ona labava podna daska, a pod njom ona šupljina. To nam je
bilo skrovište gde smo ostavljale poruke i dragocenosti. Naše sveto
mesto, koje je Kejsi prisvojila kasnije, kad je mrak počeo da se uvlači
u njen život, i počela tu da ostavlja cigare i marihuanu.
Možda Kejsi nije provalila u kuću da nešto uzme, pomislim, već
da nešto ostavi.

Bez daha odignem dasku s poda.

Zavučem ruku u otvor. Napipam neke papire. Izvadim ih.

Isprva ne shvatam u šta gledam. To je ček Države Pensilvanije na

iznos od petsto osamdeset tri dolara, sa datumom od prvog februara
1991. Pogledam ostale papire. To su čekovi koji su svakog meseca
stizali u periodu od deset godina, a iznos se postepeno povećavao.
Tu su i tri dokumenta koja je izdao Pensilvanijski zavod za
socijalnu zaštitu u ime Danijela Ficpatrika. Našeg oca. U ugovoru su
navedeni korisnici: Mikaela i Kejsi Ficpatrik. Novac za izdržavanje,
piše, dobijaće Nensi O’Brajen. Naša starateljka. Naša baba Dži.
Dži je uvek imala poštanski fah, pa nam pošta nikad nije stizala
na kuću. Sad mi je jasno i zašto.
 Ponovo zavučem ruku u šupljinu. Tamo ima još toga. Na desetine
pisama. Na desetine čestitki za rođendan, Božić, Noć veštica i Dan
zaljubljenih. Svako pismo i čestitka potpisani su sa Voli vas tata. U
nekima se pominje novac, novčanice ubačene u kovertu koje je po
svoj prilici Dži uzela.
Najskorija je iz 2006, kad sam ja imala dvadeset jednu godinu, a
Kejsi devetnaest.
A onda shvatim i kao da me neko udario pesnicom u stomak: Tad
sam već mislila da mi je otac umro.
S iđem niz stepenice noseći papire i pisma u ruci. Tomas me
pogleda kad prođem pored njega u dnevnoj sobi.
- Ostani tu - kažem mu.
U kuhinji, Dži stoji naslonjena na pult s pivom u ruci. Pogleda me,
prebledela, poražena. Zna, pomislim, da sam nešto novo saznala.
Obradovala sam se bila kad sam videla da se lepo obukla, a to mi je
sad tužno: bedan pokušaj da sakrije ono što je godinama radila.
Na trenutak ne progovaram. Ali mi ruka kojom držim pronađene
dokaze podrhtava.
- Šta je to? - pita. - Šta to imaš?
Gleda u papire.
Priđem joj i tresnem hrpu papira o pult. Kad stanem pored nje,
ponovo zapazim koliko je nadvisujem.
- Našla sam ovo - kažem.
- Ne traci vreme i ne traži sestru - kaže Dži. - Kad Kejsi nestane,
ne želi da je nađu. Ne traći vreme - ponavlja.
- Pogledaj - kažem.
- Znam šta je to - kaže Dži. - Odlično vidim.
- Zašto si nas lagala? - pitam.
- Nikad vas nisam lagala.
Nasmejem se. - Ma je li boga ti! - kažem. - Svakog božjeg dana
kukala si da ti ne šalje izdržavanje.
Dži me oštro pogleda.
- Napustio vas je - prosto kaže. - Navukao je moju ćerku na ono
sranje, pa otišao kad ju je to ubilo. Ja sam vas odgajila. Ja sam vas
preuzela kad su vas svi ostali napustili. Par stotina dolara mesečno
ništa ne menja.
- Je li živ? - pitam.
- Otkud ja znam? - odvrati Dži.
- Dži - pitam - jesmo li ti nas dve upropastile život?
 Podrugljivo se nasmeje. - Ne drami - kaže.
- Ne dramim - kažem. - Ozbiljna sam. Jesmo li ti upropastile
život?
Dži slegne ramenima. - Moj je život upropašćen kad mi je ćerka
umrla - kaže. - Moja jedinica. To mi je upropastilo život.
- Ali bile smo deca - kažem. - Kejsi je bila tek beba. Nismo mi
krive što je umrla.
Dži naglo okrene glavu. - Znam to - kaže. - Misliš da ne znam?
Iznenada pokaže na frižider. - Pogledaj - kaže. - Šta je na njemu?
Samo pogledaj.
Godinama vrata tog frižidera izgledaju kao neki kolaž. Svud po
njima izlepljeni su požuteli papiri što se već uvijaju: poruke od naših
učitelja, jedini dobar školski izveštaj koji je Kejsi ikad dobila, školske
fotografije. Čestitka koju joj je Tomas napravio za prošli Božić.
- Brinula sam o vama - kaže Dži. - Brinula sam o tebi, o Kejsi. Vi
ste mi porodica.
- Ali nisi nas volela - kažem.
- Naravno da jesam - kaže Dži. Gotovo da viče. Onda se stiša. -
Ali reči su prazne - kaže. - Ljubav sam vam pokazivala delima. Ceo
sam vam život posvetila. Svaku sam paru na vas dala.
Čekam.
- Bila sam meka - kažem - a zbog tebe sam očvrsla, ogrubela.
Dži klimne glavom. - Dobro je - kaže. - Surov je život. Znala sam
da tome moram da te naučim.
- I jesi - kažem.
Odvraća pogled. - Dobro je - ponavlja. - To sam i htela.

Nemam šta više da kažem.

- Dži - kažem umiljatijim tonom, na koji je ona ponekad reagovala
kad smo bile male. - Molim te. Imaš li ikakvu ideju gde je Kejsi mogla
da ode?
- Kloni je se - kaže Dži. Lice joj se skameni, izraz joj je nedokučiv.
- Kloni je se ako želiš sebi dobro.
- Radiću kako ja hoću - kažem.
Nikad u životu nisam tako odgovorila Dži.
Dži dugo ćuti kao da sam joj lupila šamar.
 Onda me oštro pogleda.
- Noseća je - kaže naposletku.
Taj je izraz tako starinski da na trenutak pokušam da mu pripišem
drugo značenje. Bilo koje. Šta nosi, dođe mi da pitam.
- Zato smo se posvađale - kaže Dži. - Sad znaš. Bolje da to čuješ
od mene.
Dži me gleda, čeka moju reakciju. Meni je lice nepomično.
Onda pogleda iza mene, preko mog ramena, pa se osvrnem. Iza
mene, Tomas je tiho ušao u kuhinju. Stoji nepomično, deluje
zabrinuto.
- Evo tvog deteta - kaže Dži.
ONDA
J edno mogu da kažem - celog života davala sam sve od sebe da
živim časno i pošteno.
I u privatnom i u profesionalnom životu oduvek sam se vodila
poštenjem. I s ponosom kažem da sam u većini slučajeva ostajala
verna sebi i postupala ispravno.
Ipak, i ja sam kao i svi ljudi donela u prošlosti nekoliko odluka
koje bih danas, priznajem, rado povukla.

Priča o prvoj takvoj odluci počinje onda kad je Kejsi ponovo počela
da se drogira dok je živela kod mene u Port Ričmondu.
Odmah sam joj rekla da ode.
Uslov da živi kod mene bio je da ostane čista. Kad je došla na
moja vrata, rekla sam joj da joj neću pružati drugu priliku. A znala
sam da sama moram da budem ubeđena u to da bi mi Kejsi
poverovala.
I stoga kad sam došla kući i zatekla je na delu i kad sam u fioci
pronašla sve dokaze da se ponovo drogira, Kejsi mi ništa nije rekla
niti sam ja njoj. Samo je ćutke spakovala stvari dok sam ja plakala
dole u podrumu i nadala se da me neće čuti.
Uživala sam što je tu sa mnom.
Otišla je bez pozdrava.
K ad sam prvi put videla sestru na ulici, nisam tačno znala šta
radi.
Bilo je to jednog jutra, nedugo pošto je otišla od mene. Bila sam u
patroli, ali sam po hitnom pozivu izašla iz svog distrikta i uputila se
severoistočno, ka Frenkfordu. Truman je tog dana bio sa mnom i
vozio je. Ja sam sedela do njega.
Dok smo se vozili Kenzingtonskom avenijom, krajičkom oka
opazila sam neku ženu kako stoji na trotoaru u šorcu i majici, sa
tašnom o ramenu. Tren potom pomislila sam: To je Kejsi. No to se
tako brzo desilo da sam pomislila da mi se to samo pričinilo. Je li to
stvarno bila Kejsi? Nisam bila sigurna. Okrenula sam se na sedištu
da je pogledam, ali ona mi je već nestala iz vida.
- Jesi dobro? - pitao me je Truman, a ja sam mu kazala da jesam.
- Učinilo mi se da sam videla nekog koga znam - rekla sam.
Truman tad još nije bio upoznao moju sestru.

Kad smo posle pošli nazad, zamolila sam Trumana da me pusti da

vozim i namerno sam prošla kroz istu raskrsnicu.
Da: bila je to Kejsi. Jedva se držala na nogama. Skroz urađena.
Onda se nalaktila na prozor kola, no vozač nas je onda ugledao i
tobož nehajno se odvezao umalo povukavši Kejsi za sobom. Ona se
naglo ispravila i oteturala se nekoliko koraka unazad, iznervirana.
Onda je prebacila tašnu preko ramena i utučeno se obavila rukama.
Tako sam sporo vozila da me je Truman ponovo pitao jesam li
dobro.
Ovaj put mu nisam odgovorila.
Nisam to nameravala, ali kad sam stigla do sestre, naglo sam
zakočila nasred ulice. Niko mi nije svirnuo. Niko ne bi svirao policiji.
- Miki? - kazao je Truman. - Miki, šta to radiš?
 Iza nas se stvorila duga kolona automobila. Neko je nekoliko kola
iza konačno legao na sirenu, ne videvši šta je izazvalo zastoj.
Na to je Kejsi konačno podigla pogled. Ugledala me je. Ispravila
se.
Dugo smo se gledale. Vreme kao da je usporilo, pa stalo. Obe
nas je u tom trenutku preplavila neizdrživa tuga, spoznaja da nikad
više ništa neće biti isto, da su se svi naši snovi iz detinjstva da ćemo
jedna drugoj pružiti bolji život smrvili u pepeo i prah.
Spustila sam prst na staklo uperivši ga nju. Truman se nagnuo
napred da pogleda.
Kejsi je izgledala strašno tog dana, gore nego ikad: već se skroz
osušila, koža joj sva u krastama gde ju je čačkala, kosa joj
neoprana, šminka razlivena.
- Poznaješ je? - upitao me je Truman. Ali u njegovom glasu nije
bilo podrugljivosti, nije bilo gađenja. U toj sam rečenici zapravo čula
nežnost, spremnost da je prihvati ako mi je to neka prijateljica ili
rođaka. Da, Trumane, pomislila sam. Znam je.
- To mi je mlađa sestra - rekla sam.
T e sam noći bila neutešna. Uporno sam pozivala Sajmona, ali on
se nije javljao.
Naposletku se javio sav iznerviran, kao i uvek kad nije želeo da
ga neko uznemirava.
- Šta je tako hitno? - upitao je.
Od Sajmona sam malo šta tražila. Uvek sam se plašila da ne
ispadnem previše zahtevna, očajna. Ali te noći sam bila skroz
izgubljena. - Trebaš mi - rekla sam.
Kazao mi je da će brzo doći.

Kad je kroz sat vremena došao, ispričala sam mu šta sam videla.
Sajmon me je, mora mu se priznati, veoma pažljivo saslušao i
nije štedeo reči da me posavetuje.
- Ne želiš to da radiš - rekao mi je kad sam mu kazala da sam je
skroz izbacila iz svog života.
Rekla sam mu da sam to uradila. Da sam morala.
Zavrteo je glavom. - Ne moraš - rekao je. - Stvarno ne moraš.
- Porazgovaraću ja s njom - kazao je.
Sedeli smo jedno do drugog na kauču. Sajmon je prebacio nogu
preko kolena, pa je odozgore izgledao kao broj četiri. Zamišljeno je
dotakao mesto na listu gde je imao istetovirano ono slovo X.
- Probaj još jednom - rekao je. - Toliko joj duguješ. A i sebi. Ne
verujem da ćeš biti u miru sa sobom ako ne pokušaš samo još jedan
put. Pomoći ću ti.
Već umorna, popustila sam.
- Ja sam kroz to prošao - rekao je. - Seti se da sam kroz to
prošao. Ponekad ti znači da porazgovaraš s nekim ko je to već
doživeo.
U roku od nedelju dana Sajmon je pronašao Kejsi u jednoj
napuštenoj kući u koju se uselila s prijateljima. Upotrebio je
svoje detektivske veštine, raspitao se kod svojih kontakata u kraju,
kako je rekao.
Ona se ispočetka protivila, kazao mi je, ali on je bio uporan.
Svakog dana se viđao sa njom i javljao mi: Kejsi je danas
izgledala loše. Kejsi je danas izgledala dobro. Poveo sam Kejsi na
ručak. Pobrinuo se da pojede nešto.
Mesec dana mi je prepričavao sve svoje susrete s njom. A ja sam
se osećala bolje, zbrinuto, znajući da ima još neko na svetu ko se o
njoj stara. Da ima neko ko mi pomaže da nosi breme odgovornosti
koja mi je pripala kad sam imala svega četiri godine. Sajmon mi je
tad još delovao tako sposobno, pouzdano, tako zrelo, bez premca.
- Zašto to radiš? - pitala sam ga jednom, čudeći se njegovoj
velikodušnosti.
A on mi je rekao: - Oduvek sam voleo da pomažem ljudima.

Posle jedno dva meseca pozvao me je jednog dana i rekao.: - Miki,

moram da razgovaram s tobom.
Meni je to odmah loše zazvučalo.
- Reci mi sad - rekla sam.
Ali on je insistirao da se vidimo.
Došao je kod mene u Port Ričmond. Seo je pored mene na kauč.
Onda me je uhvatio za ruke i rekao: - Čuj, Miki, ne bih da te plašim,
ali Kejsi nije dobro. Mislim da je delirična. Počela je da bulazni, da
priča sve i svašta. Ne znam je li to zbog droge ili zbog nečeg drugog.
Šta god da je, brinem se za nju.
Namrštila sam se.
- Pa šta priča? - upitala sam.
 Uzdahnuo je. - Ništa je nisam razumeo - rekao je. - Znam da je
ljuta zbog nečega, ali ne znam zbog čega.
To što mi je pričao zvučalo mi je nekako čudno.
- Pa šta konkretno kaže? - pitala sam.
Meni je to bilo sasvim logično pitanje, ali Sajmona je izgleda
iznerviralo.
- Veruj mi, važi? - kazao je. - Nije pri sebi.
- U redu - rekla sam. - Šta ćemo da radimo?
- Pokušaću da joj pomognem - rekao je Sajmon. - Znam neke
ljude u socijalnoj službi koji mogu da joj pomognu ako joj uspostave
dijagnozu psihoze ili tako nešto. Prvi korak je da je odvedemo kod
doktora.
Pogledao je me. - Hoćeš? Nećeš? - upitao je.
- U redu - opet sam rekla.
T e noći nisam mogla da spavam. Budna sam ležala u krevetu i
brojala sate preostale do moje jutarnje smene. Shvatila sam da
nijednom nisam videla sestru na ulici otkad je Sajmon počeo da me
izveštava o njoj - što sam shvatila kao pokazatelj napretka.
Bilo je jedan ujutru, a morala sam da budem na poslu u osam. A1
kad sam ustanovila da me nikakva autohipnoza neće navesti da
zaspim, naposletku sam digla ruke od uzaludnih pokušaja i ustala iz
kreveta.
Obukla sam se. Pronašla sam najskoriju Kejsinu sliku koju sam
imala.
Izašla sam napolje, sela u kola i odvezla se u Kenzington.

Na osnovu nekih stvari koje mi je Sajmon ispričao imala sam

predstavu o tome gde otprilike Kejsi živi.
Stoga sam otišla do najbliže raskrsnice i stala da se raspitujem.
Kenzington je noću obično vrlo živ - posebno onih blagih toplih
noći oko letnje dugodnevice kakva je ova bila. Bio je početak maja, a
ono malo drveća u Kenzingtonu što cveta osulo se beharom, belo
teško granje njihalo se na vetru. Obasjano uličnim svetlom delovalo
je sablasno, cveće željno sunca u mrkloj noći.
Mračno sam pokazala Kejsinu sliku nekolicini ljudi što su stajali
na ulici.
Neko ju je odmah prepoznao, neki čovek koga sam sumnjičavo
zagledala pitajući se da joj nije možda mušterija. - Da, znam je -
rekao je. A onda me je pitao: - Šta će ti ona?
Nisam želela da mu govorim više no što je neophodno, pa sam
rekla samo: - To mi je drugarica. Da ne znaš gde sad stanuje?
Kolebao se.
Iako se često čini da u Kenzingtonu svako svakog poznaje i zna
ko šta radi, vrlo je teško navesti ljude da progovore. Većina se vodi
praktičnim razlozima: Što bi se mešao ako ne moraš? Što bi navlačio
sebi bedu na vrat? Ne pominji mi ime tamošnje je geslo i moglo bi da
stoji na grbu Kenzingtona da ga ima. Osim toga, moguće je da me je
taj čovek upamtio viđajući me u kraju u uniformi. Možda je mislio da
sam na tajnom zadatku i da imam nalog da je uhapsim.
Postoji srećom prilično lak način da navedeš ljude da progovore,
a to su zelembaći.
Po svoj prilici bih završila posao i sa pet dolara - koliko košta
doza heroina - ali ponela sam dvadeset dolara i ponudila sam mu ih
ako me odvede do Kejsi.
Ponela sam i oružje, zadenula ga za pojas pod košuljom, u
slučaju da pokuša da mi otme novac. Nisam mu to rekla.
Čovek se osvrnuo tamo-amo. Nije mi se sviđalo kako izgleda.
Osetila sam da je u krizi i da će uraditi sve samo da dođe do fiksa.
Čovek u takvom stanju je sav na struju. Ako i ima neki etički kodeks,
najčešće sasvim zaboravi na njega.

Čovek me je poveo jednom, pa drugom ulicom - sasvim slučajno sve

dalje od očevidaca - a ja sam bila napeta i na oprezu, spremna da
potegnem oružje ako zatreba. Hodala sam nekoliko koraka iza
njega, da ga držim na oku i da osmatram okolinu.
On se naposletku zaustavio pred jednom kućom.
Nije mi izgledala kao napuštena. Prozori joj nisu bili zatarabljeni,
fasada joj nije bila išarana grafitima. Pred ulazom su zapravo stajale
dve uređene žardinjere sa crvenim muškatlama.
- Ovde je - rekao mi je vodič i pružio ruku da mu dam pare.
Zavrtela sam glavom.
- Kako mogu da znam da je stvarno tu? - upitala sam. - Ne mogu
da ti platim dok se ne uverim.
- Joj, čoveče - on će. - Nećeš valjda? Stvarno nije lepo da im
lupam na vrata u ovo doba noći.
Ipak, uzdahnuo je i povinovao se, a meni je bilo krivo što sam ga
potcenila.
Dvaput je pokucao na vrata, najpre tiho, pa snažno.
Žena koja je posle nekih pet minuta kucanja otvorila vrata nije bila
Kejsi. Bila je ozlojeđena i pospano je žmirkala u nas, ali izgledala je
zdravo i nije bila udrogirana. Nosila je majicu i donji deo pidžame.
Nisam je prepoznala.
- Džeremi, koji ti je đavo? - obratila se čoveku. - Šta je bilo?
Pokazao je palcem na mene. - Ova traži Koni - rekao je.
Videla sam unutrašnjost kuće: bila je održavana, uredna, tapison
je bio čist. Iznutra je dopirao miris crnog i belog luka kao da je neko
nedavno spremao neko fino jelo.
Onda sam primetila da žena iznervirano zuri u mene. Pucnula je
prstima ispred mene. - Ehej - rekla je. - Izvoli?
Okrenula sam joj leđa i diskretno dala Džeremiju novac. On je na
to otišao. Onda sam se opet okrenula ka njoj.
- To mi je sestra - rekla sam. - Je li tu?
Žena se preko volje sklonila u stranu.

Pronašla sam Kejsi kako spava u jednoj urednoj dvokrevetnoj sobi.

Ravnomerno je disala. Oduvek je imala čvrst san, još otkako smo
kao deca zajedno spavale, pa me nije začudilo što se nije probudila
od onog lupanja po vratima.
- Hvala - rekla sam ženi očekujući da ode. Ali ona je nepomično
stajala na vratima izvijene obrve. Shvatila sam da je ostala da vidi
kako će Kejsi reagovati na mene. Htela je da se uveri da sam
dobrodošla. I sigurno je bila spremna da interveniše u slučaju da
nisam. Imala je smrknut i odlučan izraz lica, kakav su imale mnoge
žene uz koje sam odrasla uključujući i Kejsi, uključujući i Dži. Naučila
sam s godinama da navlačim takav izraz lica na poslu, ali i dalje mi
nije prirodan.
Spustila sam ruku na Kejsino rame pa je prodrmala, najpre
lagano, pa snažno.
- Kejsi - rekla sam - probudi se. Kejsi, ja sam, Miki.
Kad je napokon otvorila oči, izraz lica joj se iz dezorijentisanog i
zbunjenog brzo promenio u iznenađen i posramljen.
A onda su joj suze grunule na oči.
- Rekao ti je - kazala je.
Nisam joj odgovorila. Još nisam bila sigurna šta pod time misle.
 Pridigla se i sela, pa pokrila lice rukama. Krajičkom oka sam
opazila kako se njena cimerka vrpolji.
- Izvini, Miki - ponavljala je Kejsi iznova i iznova. - Izvini. Izvini.
V eć tad sam osetila da smo na nekakvom raskršću. Pred nama
se pružala mapa naših života i jasno sam videla kojim sve
putem mogu da krenem i kako će se moj izbor odraziti na moju
sestru.
Kad sad razmišljam o tome, uviđam, naravno, da sam odabrala
pogrešan put.
Nečastan čak.
- Trudna sam - rekla je Kejsi.
- Dete je Sajmonovo - rekla je Kejsi.
- Bio mi je to gadan period - rekla je Kejsi. - Nisam znala šta
radim. Iskoristio je to.
- Od tada pokušavam da se skinem - rekla je Kejsi.
A ja sam rekla: - Ne.
To je prvo što je izašlo iz mojih usta. Osetila sam onu vrtoglavicu
koja me je ponekad hvatala kad sam bila mala i htela sam da je
zaustavim, pa sam ponovo rekla: - Ne.
Kad sam to izgovorila, imala sam osećaj kao da je neka odluka
već pala i da nema povratka. Da sam mogla, zapušila bih uši.
Trebalo je da odem. Trebalo je da dam sebi vremena da
razmislim.
- Miki - rekla je Kejsi.
Naglo sam okrenula glavu.
- Mik, izvini, izvini - rekla je Kejsi. - Sve bih dala da se ovo nije
desilo.

Kad danas razmišljam o najgorim stvarima koje sam rekla i uradila

Kejsi, na vrhu liste je laž o koju sam joj jednom u besu izrekla, a to je
da mi je naša majka jednom rekla da me voli više od Kejsi. Bila je to
dečja izmišljotina, najoštriji nož koji sam mogla da potegnem,
trenutak prave surovosti u inače sasvim običnoj sestrinskoj svađi.
Kejsi je na to ispustila tako jeziv krik da sam se smesta pokajala i
zarekla sebi da joj nikad više u životu neću reći nešto tako surovo.
Ali te noći ipak jesam.
- Lažeš - mirno sam rekla.
Načas se zbunila.
- Ne lažem - kazala je.
- Kako bilo - rekla sam. - Kako bi pa mogla da znaš?
- Ne razumem - rekla je Kejsi.
- Ko je otac - rekla sam - kako bi pa mogla da znaš?
Na trenutak me je pogledala kao da će me udariti. Prepoznala
sam stisnutu pesnicu i stegnutu ruku iz detinjstva, kad se redovno
tukla. Međutim, ćutke je podnela moj udarac i samo je okrenula
glavu.
- Odlazi - kazala je.
Njena cimerka - žena koju nikad pre nisam videla - ponovila je to
i pokazala mi na vrata. Sad uviđam da je ta neznana mi žena koju je
i Kejsi jedva poznavala tog dana bila odanija mojoj sestri nego što
sam to ja bila.
P ustila sam Sajmona da se lako izvuče. Nisam mu čak tražila ni
da porekne. Kad je sutradan došao kod mene, kazala sam mu
da se slažem s njegovom procenom i da je neophodno da potražimo
pomoć za Kejsi.
- Rekla mi je da je trudna - kazala sam - i da je dete tvoje.
Ćutao je.
- Zamisli molim te - rekla sam.
- Rekao sam ti - on će na to.
- Je li stvarno trudna? - upitala sam.
- Možda i jeste - kazao je Sajmon. - Videćemo uskoro.

Tog proleća i leta sve sam je češće viđala. Vratila se na ulicu s novim
žarom. Viđala sam je tokom patrola kako radi.
I videla sam da joj polako raste stomak.
Ako je bila čista kad sam je pronašla u onoj kući sa muškatlama,
sad se očigledno ponovo drogirala. Oči su joj bile staklaste i
podlivene krvlju. Po koži je imala crvene ožiljke i kraste. Bila je kost i
koža, samo joj je stomak bio zaobljen. Sa žaljenjem kažem da to nije
odbijalo njene mušterije. Često sam ih viđala kako staju zbog nje, a
ponekad se čak i vraćaju.
- Ne mogu ovo da gledam - rekla sam Sajmonu jednom il’ dvaput.
Razmišljala sam o tom detetu, o njegovoj dobrobiti, i razmišljala
sam o našoj majci i odlukama koje je donosila.

Počela sam da tražim advokata.

P rva advokatica mi je rekla da starateljstvo uopšte nije isključeno.
Zapravo je vrlo često u slučajevima gde su jedan ili oba
roditelja zavisnici. Samo ove godine lično je vodila nekoliko takvih
slučajeva. Međutim, sve i ako se majci oduzme dete, majka mora da
izjavi da ne zna ko je otac deteta. Ukoliko imenuje oca, onda on
mora da da pismenu saglasnost da se dete prepusti trećem licu na
staranje.
- A šta ako majka nije pri sebi? - upitala sam. - Šta ako slaže ko
je otac?
- U tom slučaju - kazala je advokatica - Sara Himenez se zvala -
većina sudija će tražiti da se uradi test za utvrđivanje očinstva.
Rekla sam to Sajmonu, koji je samo ćutao.
Zapravo, cele te godine sumnjivo bi se ućutao kad god se
spomene Kejsi. Prestao je da je viđa, prestao da pokušava da joj
pomogne. Kad bih je pomenula, promenio bi temu.
Ali kad sam mu naposletku rekla da je neophodno da se uradi
test za utvrđivanje očinstva da bi se pobile Kejsine tvrdnje, i kad je
on na to opet oćutao, onda sam konačno priznala sebi ono što sam
zapravo u dubini duše sve vreme znala.

A tad je, naravno, bilo prekasno da povučem ono što sam rekla
sestri.
T omas Holm Ficpatrik rođen je trećeg decembra 2012. u
Ajnštajnovom medicinskom centru. Naravno, nije tad dobio ime
Tomas. Kejsi mu je nadenula ime Danijel, po našem ocu. Ali ja sam
odmah znala da ne može tako da se zove.
Nisam prisustvovala porođaju, ali kasnije sam saznala da je Kejsi
u bolnicu došla bunovna i omamljena, očito nadrogirana. I znam da
su Tomasa čim se rodio uzeli od majke i odneli na odeljenje za
neonatalnu intenzivnu negu, gde su sestre pažljivo motrile na
simptome apstinencijalnog sindroma, koji su se i pojavili kroz
nekoliko sati.
Ja sam već bila spremna da ga primim u svoju kuću u Port
Ričmondu, da mu pružim bolji život, što sam mesecima planirala.
Jednu spavaću sobu - zapravo nekadašnju Kejsinu - preuredila sam
u lepu dečju sobu. Uredila sam je u nijansama nežnožute, vedre
boje koja će, nadala sam se, nagovestiti radostan život mog novog
sina. Uramila sam omiljene citate iz svojih najdražih knjiga i okačila
ih na zidove. Išla sam po knjižarama i pokupovala mu knjige koje mi
kad sam bila mala nikad nisu čitali. Sve ću mu ih čitati, pomislila
sam, koliko god puta hoće i više od toga. Nikad ga neću odbiti,
pomislila sam.
Dotad smo Sajmon i ja već prestali da razgovaramo, ali postigli
smo sporazum. Odreći će se prava na Tomasa, ali je želeo da bude
prisutan u sinovljevom životu. (Zašto, pitala sam ga, a on mi je rekao
da se oduvek dičio time što uvek završi ono što je započeo.) Kazala
sam mu da to može ako pristane da finansira Tomasovo
obrazovanje. Ništa drugo, samo novac koji mi je bio potreban da mu
obezbedim pristojno obrazovanje.
Ali to je bio nezvaničan dogovor.
Naš se dogovor zasnivao na neizrečenim pretnjama, na ravnoteži
koju smo pažljivo uspostavili i održavali: ja sam mogla da odem kod
Sajmonovih nadređenih i ispričam im za početak naše veze, a on je
mogao da traži starateljstvo nad Tomasom.
Bili smo u prijateljskim odnosima, ali smo retko razgovarali. Kad
se Tomas rodio, svakog meseca mi je stizao ček koji je pokrivao
troškove obdaništa Spring garden i ništa više.
Sajmon je zauzvrat jednom mesečno dolazio po Tomasa i
provodio s njim dan. Tomas se ispočetka opirao, ali kako je rastao,
tako se sve više tome radovao, pa brojao nedelje do susreta i posle
nedeljama pričao o tome.
Iz tog aranžmana Kejsi je naravno bila izostavljena.

Nije se svojevoljno odrekla Tomasa. Želela je da ga zadrži. U bolnici

je uporno obećavala da će se skinuti s droge. Ali Tomasov skor po
Fineganovoj skali8 po rođenju bio je veoma visok, a simptomi su mu
bili veoma izraženi zbog raznih narkotika koji su kolali žilama
njegove majke. Kao što smo advokatica i ja očekivale, socijalna
služba preuzela je dete i zadržala ga preko noći, da mu procene
stanje i pronađu najbliže srodnike. Sutradan su telefonom pozvali
Dži, pa su pozvali mene.
Dži mi je rekla da sam luda što se mešam. - Ne znaš šta radiš -
kazala je. - Ne znaš kako je teško sama podizati dete.
Ali ja sam tad već donela odluku.
Da, rekla sam socijalnoj radnici, imam mesta za njega.

Plan mi je bio da tražim puno starateljstvo nad detetom. U dogovoru

sa advokaticom odlučila sam da neću tražiti da se Kejsi potpuno liši
roditeljskog prava. Ostavila sam joj otvorenu mogućnost da se izleći
od zavisnosti, pa da može da viđa Tomasa. Ipak, advokatica je po
mom nalogu tražila da se postavi uslov: Kejsi neće biti dozvoljeno da
viđa sina sve dok se ne bude redovno testirala na drogu po nalogu
suda i prolazila na tim testovima.
Nikad to nije uspela. Uprkos njenim zaricanjima i brojnim
pokušajima da povrati pravo na posete, nije prošla ni najednom testu
koji je radila.
 Iz tog razloga nikad nije dobila dozvolu da viđa Tomasa, a ja sam
zadržala puno starateljstvo nad njim. Sud je doneo odluku da je to u
najboljem interesu deteta, što bi dosudio svaki doličan sudija.
I to je, mislim, upravo ono što nudim: doličnost, pristojnost, život
bez droge, siguran dom, stalan posao, mogućnost da Kejsinom sinu
- sad mom sinu - pružim valjano obrazovanje.
R ekla sam Filadelfijskoj policiji, i Trumanu, da sam usvojila dete.
Niko me ništa nije pitao.
Čak je i Truman, koji mi je tad već pet godina bio partner, rekao
samo „čestitam”. Kupio mi je poklon: pažljivo odabrane knjige i
odeću za decu u prelepoj kesi. Ko zna koliko ih je birao. Napisala
sam mu zahvalnicu i poslala mu je poštom na kućnu adresu.

Filadelfijska policija nije široke ruke kad je reč o porodiljskom

odsustvu. Uz to ga i ne plaća. Ipak, daje novopečenim roditeljima i
do šest meseci odsustva, što je bolje nego ništa. Uz malu ušteđevinu
koju sam imala izračunala sam da mogu da odsustvujem s posla tri
meseca i nedelju dana. Posle toga upisaću Tomasa u jaslice.
Prvi meseci Tomasovog života bili su najteži meseci mog života.
Ne preporučujem nikome da se sam, bez ikakve pomoći - porodične
ili plaćene - mesecima stara o novorođenčetu, a posebno ne o
novorođenčetu sa apstinencijalnim sindromom čija je majka
svakodnevno konzumirala drogu kao Kejsi. Ja sam, međutim, to
radila.
U bolnici su mu davali morfijum.
Kad je poslat kući, prepisali su mu fenobarbital.
Ni jedno ni drugo nije mu sasvim ublažilo bolove, pa sam s tugom
gledala kako se njegovo telašce trese, a ponekad i grči, spuštala mu
ruku na grudi, koje su se nekad uzdizale i spuštale brže nego što
sam mislila da je to moguće, u agoniji slušala njegove krike kad ništa
nije pomagalo. Kad bih ga nahranila, toliko je povraćao da je svaki
gram koji bi dobio bio mala pobeda. Retko sam uspevala da ga
umirim da ne plače.
Ipak, držala sam ga u naručju i u tim kratkotrajnim trenucima
spokoja, koji su mi se ukazivali kao oaze onda kad bih pomislila da
ne mogu dalje, silno sam ga zavolela i gledala ga kako polako otvara
sjajne okice i u čudu osmatra svoj mali svet. Bodrila sam ga i klicala
mu za svaki uspeh i napredak, za svaki glas koji je pustio i posle za
svaki novi suglasnik koji bi izgovorio.
Može li iko rečima da iskaže onu silnu, bolnu nežnost koju osetiš
kad u naručju držiš svoje dete? Onaj fizički osećaj - bebino nežno
lice, bebina meka koža (koja naglasi koliko je tvoja ogrubela), ručice
što se pružaju ka tvom licu u potraži za majkom. Kad te nežno kao
leptir tapka po obrazu i grudima.
Najjači bol u životu osetila sam jednog popodneva dok sam ga
hranila. Sedela sam na svom krevetu s Tomasom u naručju i kad
sam pogledala u svog sina - u njegovu paperjastu kosicu na glavi, u
njegovu konačno debeljuškastu ručicu nalik naduvanom balonu -
odjednom su me preplavili takva neverica i tuga da sam otvorila usta
i - stid me je da priznam - zakukala iz sveg glasa.
Zato što sam tad prvi put shvatila da je naša majka odabrala da
nas ostavi - ako nije svesno donela tu odluku, do toga su doveli njeni
postupci, njen nemar, njena očajnička želja da dođe do fiksa.
Shvatila sam tad da je i ona mene - mene i Kejsi - ovako držala u
naručju i gledala kao ja sad Tomasa. Držala nas je tako i ipak je
rešila da nas ostavi.
Tad sam se zarekla sebi nešto, i to mi je postao životni princip: da
ću učiniti sve da poštedim sina sudbine koja je zadesila Kejsi i mene.

Tomas se tako mučio gotovo celih godinu dana. Gledajući ga, bes
prema sestri sve je više rastao u meni. Kako je mogla, pitala sam se.
Kako to iko može?
Dani i noći su mi se stopili. Često sam zaboravljala da jedem, čak
i da idem u ve-ce.
Dži je bila jedina osoba kojoj sam otkrila detalje svog dogovora
sa Sajmonom. Ispočetka je redovno navraćala, a onda su joj se
posete polako proredile.
Jedan jedini put kad sam joj rekla koliko mi je teško otkako se
Tomas rodio, ona me je pogledala i rekla: - A zamisli da ih je dvoje.
Nikad joj se više nisam požalila.
Tokom tih meseci jedno sam sa sigurnošću ustanovila. Nikad neću
dopustiti da Tomasa sputava njegov početak. Nikad mu neću
dopustiti da koristi prošlost kao izgovor. U stvari, zarekla sam se čak
i da mu ništa neću reći sve dok ne bude spreman da primi tu
informaciju a da ona nema negativan uticaj na njegovo poimanje
sebe.

Iz tog razloga Tomas danas veruje da sam mu ja biološka majka.

M islila sam da će se Kejsi vratiti na ulicu i zaboraviti na sve.
Mislila sam da će biti ljuta na mene, ali da će se brzo vratiti
svome: rutina traženja i pronalaženja fiksa potpuno zaokupi čoveka,
hipnotiše ga, i vrlo je teško izroniti iz tog oblaka, ostati van njega
dovoljno dugo da bi mario i za šta drugo.
Međutim, dok sam bila na porodiljskom odsustvu, više puta sam
kroz prozor videla Kejsi kako sedi na stepeništu kuće preko puta, ili
na ivičnjaku, opruženih nogu, utučena. Podigla bi glavu, čkiljila u
kuću, preletala pogledom preko nje od prozora do prozora ne bi li
valjda ugledala svog sina. Mog sina.
Jednom il’ dvaput čak je i pozvonila na vrata.
Nijednom joj nisam otvorila.
U tim situacijama vodila sam računa da sve sobe u kući budu
zamračene, davala bih Tomasu flašicu s mlekom da ne plače i
klonila se ulaznih vrata dok bi ona lupala po njima i uporno zvonila
kukajući za detetom.
Jednom sam, pre nego što se sve to okončalo, izašla napolje
noseći Tomasa u kenguru. Pošla sam bila do prodavnice na ćošku.
Kao i uvek pogledala sam kroz prozor pre nego što sam izašla da se
uverim da moja sestra nije tu.
Ali na deset koraka od kuće čula sam kako mi se neko žurno
približava. Osvrnula sam se zaklonivši Tomasovu glavu i ugledala
Kejsi unezverenog pogleda i raščupane kose, gnevnog duha.
Pretpostavljam da se negde krila.
- Molim te, Mik - kazala je. - Molim te daj mi da ga vidim. Samo
hoću da vidim je li dobro. Nikad ti to više neću tražiti.
Ne znam šta mi bi. Trebalo je da je odbijem.
Oklevala sam, a onda sam se bez reči okrenula ka njoj kako bi
mogla da vidi Tomasovo lišće. Spavao je. Glavica mu je bila pribijena
uz moju grudnu kost. Bio je - i još je - prelepo dete.
 Kejsi se slabašno nasmešila, a onda se zaplakala, pa je izgledala
još mahnitije. Rukom je obrisala nos. Neka komšinica što je naišla
izbečila se u nas. Onda je pokušala da mi uhvati pogled da se uveri
da sam dobro pretpostavivši, u to sam uverena, da me to maltretira
neka pomahnitala nepoznata žena. Nisam je pogledala.
Kejsi je bojažljivo pružila ruku kao da hoće da je spusti Tomasu
na čelo - da mu da blagoslov - ali ja sam se instinktivno izmakla.
- Molim te - kazala je ponovo.
Bilo je to poslednje što će mi reći u narednih pet godina osim
onih povremenih zvaničnih susreta.
Odmahnula sam glavom. Otišla sam od nje. A ona je nepomično
stajala iza mene, tiha i jadna kao napuštena kuća.
I dan-danas ponekad sanjam košmarne snove kako se Kejsi vraća
da uzme Tomasa.
U tim snovima Kejsi je dobro, puca od zdravlja, živahna je i
vesela, kakva je bila kao mala, i prelepa je, a Tomas joj trči u zagrljaj
na nekom mestu punom sveta - obično u nekoj radnji ili školi, a
ponekad i u crkvi - i kaže joj „Nedostajala si mi” ili „Čekao sam te”, a
ponekad samo „majko”. Sasvim prosto. I on nju prisvaja. Imenuje
stvar, iznosi činjenicu. Majko.
SADA
E vo tvog deteta - kaže Dži u kuhinji. A u glasu joj čujem prekor.
- Već imaš jedno - kaže Dži. - Ne moraš da brineš o drugom.
- Ućuti - kažem.
Iza sebe čujem Tomasov prigušen krik - nikad me nije čuo da
tako bezobrazno odgovaram.
Osvrćem se oko sebe, odjednom prosto ne mogu da verujem da
sam ovde provela prvih dvadeset godina svog života, u ovoj hladnoj i
negostoljubivoj kući, u kući koja uopšte nije za decu. Svaki delić
moga tela počinje istovremeno da odašilje signale: Beži, beži, beži!
Skloni Tomasa odatle. Nemoj nikad više da se vratiš u ovu kuću, kod
ove žene.

Bez reči dotaknem Tomasa po ramenu i dam mu znak da moramo

da idemo. On uzme onaj pištolj na vodu i ja mu umalo kažem da ga
ostavi, ali se u poslednjem trenutku predomislim.
Dok izlazimo, u glavi mi odjekuju Džiine reči. Surov je život.
Surov je život. Stalno nam je to govorila kad smo bile male, a ja sad
iznenada shvatim da i sama to govorim Tomasu kad mu
objašnjavam poteškoće s kojima se ove godine suočava.

Kad izađemo na ulicu, Dži dovikuje za nama.

- Kloni je se - ponavlja. - Kloni je se ako želiš sebi dobro.
T omas i ja sedimo neko vreme u kolima. On je zamišljen i
zabrinut. Dovoljno je velik da vidi da se nešto čudno dešava.
U ruci mi je jedna od rođendanskih čestitki koje nam je otac slao.
Uzela sam pre nego što sam otišla. Ova je poslata Kejsi. U gornjem
levom uglu koverte stoji adresa u Vilmingtonu u Delaveru.

Moram da nađem nekog da mi pričuva Tomasa. Čini mi se da će

najsigurnije biti da ga ostavim kod gospođe Mahon.
Pozovem je iz kola na kuću i molim se da se vratila od sestre.
Gospođa Mahon se brzo javi kao da je čekala kraj telefona.
- Ja sam, Miki - kažem.
Zamolim je za pomoć koju mi je već nudila i obećam joj da ću joj
večeras sve objasniti.
- Naravno - kaže gospođa Mahon. - Samo kucni kad stigneš kući.
Kad prekinem vezu, primetim da se Tomas ućutao. Osvrnem se
pozadi i vidim da plače.
- Šta je bilo? - pitam. - Tomase, šta je bilo?
- Je l’ me opet ostavljaš kod gospođe Mahon? - pita.
- Samo nakratko - kažem.
Okrenem se ka njemu i pogledam ga. Izgleda mi i kao veliki i kao
sasvim mali u isti mah. U poslednje vreme svašta je proživeo.
- Ali Božić je - kaže on. - Hoću da mi pokažeš kako da se igram
novim igračkama.
- Gospođa Mahon će ti pokazati - kažem, a on će na to: - Ne.
Hoću ti.
Privučem ruku iza sedišta, uhvatim ga za patiku i stisnem je, a
ona zasvetli. Tomas se na to slabašno osmehne.
- Tomase - kažem - obećavam ti da ću sutra biti kod kuće i
svakog dana posle. Važi? Znam da je ovo baš teška zima.
Obećavam ti da će uskoro sve biti bolje.
 Neće da me pogleda.
- Mogli bismo uskoro da se vidimo s Lajlom - kažem. - Jelda da bi
to bilo lepo? Čuću se s njenom mamom.
Konačno se nasmeši. Obriše suzu sa obraza.
- Dobro - kaže.
- Je l’ da da bi to bilo lepo? - ponovo pitam.
On hrabro klimne glavom.
D uže ne znam za oca nego što sam ga poznavala. Imala sam
deset godina kad je nestao iz našeg života. Kejsi je imala
osam.

Nakon što odvedem Tomasa kod gospođe Mahon, ukucam u GPS

adresu svog oca u Vilmingtonu i uputim se tamo.
Čestitka na suvozačkom sedištu poslata je pre deset godina.
Sasvim je moguće, uviđam, da moj otac više ne živi na navedenoj
adresi. Ali moram da pratim ovaj trag pošto druge nemam.

Pamtim jedan događaj. Oca se sećam kao visokog i mršavog, kakva

sam i ja. Glas mu je dubok, govori sporo, a na sebi ima široke
farmerke, dres Alena Ajversona i kačket okrenut naopako. Tad je
imao dvadeset devet godina, bio je mlađi nego ja sad.
Pošto sam bila nepokolebljivo odana majci i pošto nam je Dži
uvek govorila da je on kriv za njenu smrt, mrzela sam oca. Nisam ga
zagrlila. Nisam mu verovala.
Kejsi jeste. Kejsi nikad nije verovala u ono što su ljudi pričali o
našem ocu, pa čak i ja. Njoj je mnogo teže nego meni padalo što ne
dolazi da nas vidi. Kad bi se pojavio, nije se odvajala od njega, išla je
za njim iz sobe u sobu, pratila ga u stopu, govorila bez daha, bez
prekida, zahtevajući njegovu pažnju. Ja sam mahom ćutala i
posmatrala.
Poslednji put kad smo ga videle, odveo nas je u Filadelfijski
zoološki vrt. To je trebalo da nam bude poseban užitak, nikad dotad
nismo bile u zoološkom vrtu. Nedeljama smo unapred znale da će
nas tamo voditi. Kazala sam Kejsi da se ne nada previše.
Jeste došao, ali najdublje mi se u pamćenje urezalo to da je
nosio pejdžer koji je svaki čas pištao, od čega je njega hvatala sve
veća nervoza. Videli smo žirafe, pa smo videli gorile, a onda nam je
rekao da moramo da idemo.
- Ali samo što smo došli! - besno je povikala Kejsi. - Nismo videli
ni kornjače.
Naš otac se zbunio.
Znala sam zašto Kejsi želi da vidi kornjače: zato što joj se naš
komšija Džimi Donahi jednom rugao što ih nikad nije videla. To je
rekao tek onako, iz čiste pakosti, tek da čika Kejsi. Ne sećam se ni
kako su do toga došli, ali Kejsi je sad htela da vidi kornjače samo da
bi rekla Džimiju Donahiju da ih je videla.
- Jao, Kejs - kazao je naš otac. - Ne znam ni imaju li ovde
kornjače.
- Imaju - odlučno je rekla Kejsi. - Sigurno imaju.
Naš otac se osvrnuo oko sebe. - Pa, nemam pojma gde su -
rekao je - a moramo da idemo.
Pejdžer mu je neprestano pištao. Pogledao ga je.
Do kuće smo se vozili u tišini. Pustila sam tad Kejsi da se ona
vozi napred. Otac nas je dovezao do Džiine kuće, a ona nam je
otvorila vrata stisnutih usana kao da je to očekivala.
- Brzo ste se vratile - cinično je kazala.

Nedelju dana kasnije na pragu smo zatekli paket. U njemu su bile

dve plišane igračke: kornjača za Kejsi i gorila za mene. Ja svoju
nisam pazila i brzo sam je izgubila. Kejsi je svoju čuvala i svuda je
sa sobom nosila, čak i u školu. Ko zna, možda je i danas ima.
Posle toga nismo ga nikad više ni videle ni čule. I Dži se pravila
da ne zna ništa o njemu. Često nam je govorila da bi stvarno trebalo
da ga otera na sud zbog alimentacije, ali da nema ni para ni
vremena da se time bavi. Previše posla ima da nam sačuva krov nad
glavom, govorila je, da bi gonila onu ništariju od našeg oca da joj
daje neku siću.
Nakon što je nestao, nas dve smo kao tinejdžerke izbegavale
svaku priču o ocu. Kad bi Dži počela o njemu, nije umela da stane. U
nekoliko navrata čula sam od komšija i rođaka da živi u Vilmingtonu
u Delaveru. Da je tamo nekoj devojci napravio dete. Pa još dvoje.
Neko jednom reče da ima još šestoro dece. A najčešće su pričali da
je u zatvoru.
Posle sam čula da je umro.
Kad sam to čula, potražila sam ga na internetu. I zaista, našla
sam umrlicu Danijela Ficpatrika iz Filadelfije, rođenog iste godine
kad i naš otac. Ali nisam znala tačan datum očevog rođenja, a nisam
pitala ni Dži jer ga ni ona verovatno ne zna.
Ipak, pretpostavila sam da je to on.
Nikad to nisam rekla Kejsi. Mnogo puta sam htela, ali nisam
imala snage za to. Verovala sam, pretpostavljam, da je naš otac
jedna od malobrojnih svetlih stvari u Kejsinom životu, njena večna i
tajna uzdanica iako joj je daleko od očiju. Drugim rečima, za njega je
živela i njega je želela da zadivi. Nisam htela to da joj oduzmem.
Nisam htela da joj ugasim taj plamičak nade.
N avigacija me dovede do jedne male dvojne kuće preko puta
groblja Rivervju. Pristojno izgleda, u dobrom je stanju. Obe
vertikale su okićene za Božić. Desna ima električne svećice na
prozorima i veštačku jelku na tremu. Sedam je uveče i odavno je pao
mrak.
Parkiram se na ulici petnaestak metara dalje i ugasim motor. Čim
isključim farove, ulicu više ne vidim. Jedina svetla dopiru s prozora,
od božićne rasvete kojima su ukrašeni.
Sedim tako neko vreme. Osvrnem se ka kući, pa se vratim, pa se
opet osvrnem.
Je li moguće da moj otac živi u toj kući? Ne mogu da zamislim da
osoba koju pamtim živi u kući na Rivervju drajvu 1025B.
Nakon pet minuta izađem iz kola i polako zatvorim vrata, pazeći
da ih ne zalupim. Hodam po zaleđenoj ulici i okliznem se.
Mrak me tad prosto proguta i snažno osećam groblje iza sebe, pa
ubrzam korak.
Popnem se uz četiri stepenika i pozvonim na vrata, pa se
odmaknem par koraka i čekam na tremu. Razmišljam o tome koliko
sam puta tokom karijere kucala na vrata ljudima koji me nisu
očekivali. Iz navike držim ruke opuštene niz telo da ih onaj ko otvori
vidi.
Kod prozora s desne strane začuje se šuškanje: neko je
odmakao zavesu, pa je brzo pustio.
Tren kasnije vrata mi otvara neka devojčica, tinejdžerka. Mršava
je, ima crnu kovrdžavu kosu i nosi naočare. Moj prvi utisak je da je
stidljiva i ozbiljna, možda i nervozna pred nepoznatim osobama.
Osmotri me.
Ne govori ništa. Čeka da ja progovorim.
Odjednom pomislim kako je apsurdno što sam pretpostavila da
moj otac još živi na toj staroj adresi. Po mom iskustvu, ljudi iz Džiine
generacije su pustili korene, i dalje žive u kući u kojoj su odrasli.
Generacija naših roditelja se seli s mesta na mesto.
Stoga mi je malo nelagodno kad joj se obratim.
- Zdravo - kažem devojčici. - Izvinjavam se što smetam. Zanima
me da li ovde živi Danijel Ficpatrik.
Devojčica se blago namršti. Okleva. Zabrine se.
- Sve je u redu - kažem.
Devojčica ima možda trinaest ili četrnaest godina.
- Nije ništa hitno - kažem. - Samo sam htela da popričam s njim.
Ako tu živi.
Ako je živ, pomislim, ali to ne kažem.
- Sačekajte - kaže devojčica. Vrati se u kuću, ali ostavi vrata
otvorena.
Je li moguće, zapitam se, da je to ćerka mog oca? Moja
polusestra? Njena me usta malčice podsećaju na Kejsina.
Nagnem se napred, zavirim u kuću, bacim pogled. Čisto je i
uredno. Ispred mene je stepenište, a desno je dnevna soba.
Nameštaj je star ali očuvan. Priđe mi psić, neki terijer, i njušne mi
noge. Lane jednom-dvaput. Blago ga poguram nogom i preprečim
mu put da ne pobegne. Iz druge sobe se sa radija tiho čuju božićne
pop pesme.

Devojčice dugo nema, pa se na kraju zapitam da nije trebalo da

pođem za njom. Hladnoća sve vreme nadire u kuću. Uzmem da
duvam u šake da ih zagrejem kad vidim da se neko spušta niz
stepenice što su pravo ispred mene. Najpre bosa stopala, pa noge u
sivoj trenerci.
To je muškarac od pedesetak godina, crnokos.
To je moj otac.
- Mikaela? - pita. - Jesi li to ti?
Klimnem glavom.
- Mnogo mi je drago što si me pronašla - kaže. - Tražio sam te.
O svrne se iza sebe, nazuje cipele, pa uzme ključeve s komode
do ulaznih vrata. Izađe na trem i zatvori vrata za sobom.
- Hajde da se provozamo - kaže.
Oklevam na trenutak. Zbog onog što sam pronašla kod Dži, moje
se mišljenje o njemu donekle popravilo. Ipak, još ne znam njegove
motive. I još ne znam gde mi je sestra.
Primećuje možda da se kolebam.
Kaže: - Možemo i tvojim kolima ako hoćeš. Jesi li došla kolima?
- Jesam - kažem.

Uđemo u kola.
- Mislila sam da si mrtav - kažem pre nego što je stigao da veže
pojas.
On se na to nasmeje. - Mislim da nisam - kaže. Pritisne prstom
nadlanicu. - Jok - kaže. - Još nisam.
Ne umem da objasnim zašto, ali postidela sam se pred njim.
Zapitam se kako li mu izgledam posle toliko godina. Želim da ima
lepo mišljenje o meni, a onda prebacim sebi što mi je do toga stalo.
Kažem sebi da neću prva progovoriti.
On naposletku počne da priča.
O tac mi kaže kako odavno traži i Kejsi i mene, Skinuo se, kaže,
dve hiljade pete.
Tad smo obe već bile odrasle i on je, kaže, pretpostavio da ga
mrzimo jer mu nikad nismo odgovorile ni na jedno pismo i čestitku.
Godinama mu je to bio izgovor da nas ne traži.
- A onda je Džesi... - počne, pa stane.
- To mi je ćerka - kaže. - Džesi. Ima dvanaest godina. Ove godine
je počela da me zapitkuje za vas dve, što vas ne viđam. Htela je
valjda da upozna svoje polusestre. I ja sam shvatio da je već prošlo
mnogo vremena i da ćete sad možda hteti da pričate sa mnom.
Znam da sam mnogo grešio - kaže. - Znam da sam kriv. Ali sad sam
čist pa sam pomislio da vredi pokušati. Oduvek mi je bilo krivo zbog
svega šta vas je zadesilo. A sad nisam više znao ni gde da vas
nađem, a znao sam da mi vaša baba neće pomoći. Zato sam
unajmio jednog tipa što ga poznajem, bivšeg pandura koji sad radi
kao privatan detektiv. Uglavnom ga unajmljuju da uhvati muža ili
ženu na delu i on to uradi.
- Pronašao vas je obe - kaže. - I to prilično brzo. Pronašao je
Kejsi u Kenzingtonu, a tebe u Bensalemu. Došao je i kazao mi šta je
video. Dao mi obe adrese. Rekao mi da je sad sve u mojim rukama.

Moj otac se nalakti na rukonaslon. Vidim da je nervozan. Nakašlje se

nekoliko puta pristojno pokrivši rukom usta. Potom nastavi.
- Prvo sam otišao kod Kejsi - kaže - jer mi je prijatelj rekao da je u
lošem stanju. To me je zabrinulo. Bilo je to pre tri-četiri meseca.
Našao sam je u jednoj napuštenoj kući gde je živela. Jedva me je
prepoznala. Ja nju nikad ne bih prepoznao.
- Dugo smo razgovarali - kaže. - Dogovorili se da pređe kod
mene. Treba mi samo još jedan dan, kaže ona. Čuj, kažem ja, i ja
sam zavisnik. Znam šta to znači. To mi se nije dopalo. I stvarno, kad
sam sutradan otišao po nju, nisam je našao.
- U međuvremenu sam - kaže - otišao kod tebe u Bensalem, na
adresu koju mi je drugar dao. Tamo mi je vrata otvorila neka fina
bakica, rekla da nisi tu i ništa više. Pitala me hoću li da ti ostavim
neku poruku.

Pogledam sad u oca na suvozačkom sedištu. Setim se kako je

gospođa Mahon opisala čoveka koji joj je dvaput dolazio na vrata.
Da, moj otac stvarno podseća na Sajmona, bar donekle. Uklapa se u
opis. Visok je kao i Sajmon, ima crnu kosu. Stvarno ima tetovažu
ispod levog uha, kako je gospođa Mahon i rekla. Ne vidim je dobro
po mraku.
On nastavi.
- Pomislim kako mi je pokušaj propao - kaže. - Sa obe ćerke.
Kažem sebi da ću uskoro ponovo probati, ali znaš, ispreči se život.
Tako prođe mesec dana.
- A onda se - kaže - Kejsi iznebuha pojavi na mojim vratima.
Neće da mi kaže gde je bila niti kako me je našla. Slomila je članak,
ali neće da mi kaže kako.
- A onda mi - nastavi - kaže da je trudna. Da hoće da zadrži dete.
Da hoće da se skine s droge.

Vozim se besciljno, nasumice skrećem levo i desno, ne znam ni kud

idem. Ne bih mogla da se vratim do očeve kuće ni da mi plate.
Moj otac se nakašlje.
- Kao što možeš da zamisliš - kaže - sve mi je to odjednom bilo
previše. Ali pomislio sam: ovo mi je prilika da se iskupim za ono što
sam radio u prošlosti. Uz to, već sam to sam prošao - kaže. - Znam
kako je skinuti se s droge. Znam kako je pokušavati da ostaneš čist.
Još idem na sastanke dva-tri puta nedeljno - kaže. - Pomislim da bih
mogao da je povedem tamo. Da joj nađem savetnika i sve ostalo. Da
joj se nađem.
- Sad imam dobar posao - kaže. - Završio sam politehnički
fakultet pre nekog vremena. Sad sam u IT sektoru. Dobro
zarađujem. Mogu da plaćam zdravstveno i za nju i za bebu.
 Krajičkom oka vidim kako me gleda, procenjuje moju reakciju. Je
l’ bi on to da budem ponosna na njega? Još nisam.
- Uglavnom - kaže - Kejsi kaže da se već skida. Kaže da je na
suboksonu kad uspe da ga nabavi. Povedem je kod doktora, a on
kaže da se trudnicama narkomankama preporučuje da pređu na
metadon i ostanu na njemu. Pomogne joj da krene na metadonsku
terapiju i od tada redovno odlazi.

- Dakle, kod tebe je - kažem naposletku.

- Kod mene je - kaže moj otac. - Tamo je, u onoj kući.
- Živa je - kažem.
- Živa je.

Dugo ćutim.
- Mogu li da je vidim? - pitam naposletku.

Sad se on ućuti.
- Stvar je u tome - kaže on - što nisam siguran da želi da te vidi.
- Ispričala mi je za svog sina - kaže, a ja se trgnem.
Mog sina, pomislim. Mog sina.
- Čim je došla kod mene, ispričala mi je za to, i rekla mi je da
neće da ima ništa s tobom - kaže.
- Ali znaš šta je čudno - kaže. - Otkako je čista, sve češće priča o
tebi.
- Ne bih rekla da je čista - kažem.
To je baš zajedljivo.
On klimne glavom. Vidim siluetu njegovog lica spram slabog
svetla što dopire kroz prozor. Ulične svetiljke trepere iza njega.
- Razumem te - blago kaže. - Mnogi ljudi ne misle da si čist ako si
na metadonu.
Samo to kaže.
- Ali ti misliš - kažem naposletku.
Slegne ramenima. - Ne znam - kaže. - Ne znam šta mislim. Već
duže vreme ne koristim metadon, ali znam da mi je na početku bio
potreban. Da nije bilo njega, sigurno bih se vratio drogi.
 Posle toga više ne progovaramo.

Vozim i dalje. Sad sam na širem putu i vozim pravo. Ne skrećem.

Odjednom pred sobom vidim odsjaj vode i shvatim da sam ponovo
našla reku Delaver. Istu onu mutnu reku koja me prati od rođenja.
- Bolje skreni desno - kaže moj otac. - Ili ćeš sleteti u reku.
Ja na to skrenem s puta i zaustavim se. Farovi obasjavaju crnu
vodu. Ugasim ih.

- Sve češće te pominje - kaže moj otac. - Nedostaješ joj. Potrebna joj
je porodica.
- Ha! - ja ću na to.
Shvatim da to uzvikujem kad god mi je neprijatno. Kad se sprdam
na račun nečeg ozbiljnog.
- Kad je Kejsi došla kod mene, ponovo sam otišao u Bensalem
da te potražim - kaže. - Ali ona bakica mi je tad rekla da si se
odselila.
Klimnem glavom.
- Mislio sam da sam te ponovo izgubio - kaže moj otac.
- Ja sam joj rekla da tako kaže - kažem. - Mislila sam da si neko
drugi.

Naglo upalim svetlo u kolima i pogledam ga.

- Šta je bilo? - pita. Gleda me trepćući na iznenadnom jarkom
svetlu.
Zagledam se u njega, pokušavam da vidim onu tetovažu ispod
uha.
Vitičastim slovima piše L. O. F.
Treba mi nekoliko sekundi da shvatim. To su inicijali naše majke.
On vidi gde gledam, pa lagano prstom opipa to mesto kao da je
masnica. Onda okrene glavu.
- Verujem da ti nedostaje - kaže. - Nedostaje i meni.
D evet je sati kad konačno odbacim oca do njegove kuće. Nismo
se ništa dogovarali. On sad ima moj broj i ja imam njegov. I to
je dovoljno zasad, dok i Kejsi i ja ne utvrdimo kako se osećamo
povodom potencijalnog ponovnog susreta.
Moj otac kaže da će razgovarati s njom. Pokušati da je ubedi.
- Vas dve ste potrebne jedna drugoj - kaže.
- Ne moraš da ubeđuješ Kejsi ni u šta - kruto kažem. - Ako ne želi
da me vidi, i to je u redu.
- Dobro - kaže moj otac. - Dobro. Razumem te.
Ali po glasu mu čujem da mi ne veruje.

Kad izađe iz kola, još neko vreme čekam i gledam ga kako trči uz
stepenice. Roletne su podignute s prozora, pa vidim unutra. Svaki
osvetljen prozor predstavlja mogućnost da će Kejsi pored njega
proći.
Ali nje nema i nema i ja se naposletku odvezem.

Pošto sam celog dana bila van kuće, baterija na telefonu sasvim mi
se ispraznila, što mi samo pojačava nemir. Ne volim kad ne mogu da
budem u kontaktu sa Tomasom.
Na putevima nema nikog. Veje sitan sneg. Veliki žuti mesec visi
na nebu. Pokušavam da zamislim Tomasa i gospođu Mahon i
ubeđujem sebe da su udobno smešteni i ušuškani i da gledaju neki
božićni film na televiziji. Možda će, pomislim, Tomas biti budan kad
stignem kući. Bolje bih se osećala, manje bi me grizla savest, ako
mu bar poželim laku noć.

Kad se parkiram i popnem uz stepenice, kroz prozor pored vrata

vidim prigušeno treperavo svetlo. Polako okrenem ključ da ne
probudim Tomasa ako je zaspao, ali vrata zapnu čim probam da ih
otvorim. Gurnem ih jače, sva prepadnuta. Nečim su zaprečena.
K roz staklo na vratima vidim zabrinuto oblo lice gospođe Mahon.
Pogleda iza mog ramena kao da proverava da li me neko prati.
- Miki? - pita kroz vrata. - Jesi li to ti?
- Šta je bilo? - pitam. - Ja sam. Jeste li dobro? Gde je Tomas?
- Sačekaj - kaže. - Čekaj sekund.
Čuje se neka škripa dok nešto odvlači.
Vrata se konačno širom otvore i ja uđem u stan i brzo pogledom
potražim sina.
- Gde je Tomas? - ponovo pitam.
- Spava u svojoj sobi - kaže gospođa Mahon, pa doda: - Hvala
bogu što si došla. Tražili su te.
- Ko to? - pitam.
- Policija - kaže gospođa Mahon. - Bili su pre jedno sat vremena i
zvonili ti na vrata. Siroti Tomas se prepao. I ja sam se prepala, Miki.
Kad su se pojavili na tvojim vratima, pomislila sam da će mi reći da
si mrtva. Rekli su mi da pokušavaju da te dobiju, ali da ti je telefon
isključen. Onda su došli da te potraže kod kuće.
- Ispraznila mi se baterija - kažem. - A ko je dolazio? Kako se
zvao?
Gospođa Mahon kopa po džepu, pa izvuče vizitkartu. Pruži mi je.
Na njoj piše Detektiv Dejvis Nujen.
- S njim je bio još jedan - kaže. - Ne mogu da se setim kako se
zvao.
- DiPaolo? - pitam.
- Jeste, taj je - kaže gospođa Mahon.
- Šta su hteli? - pitam.
Odem do stočića u uglu na kom držim punjač, pa uključim telefon
da se puni.
- Nisu mi rekli - kaže gospođa Mahon. - Kazali su samo da im se
javiš čim dođeš kući.
 - Dobro - kažem. - Hvala, gospođo Mahon.
- Pitam se - kaže gospođa Mahon - da nema to neke veze s
vestima.
- S kakvim vestima?
Gospođa Mahon pokaže glavom na televizor i ja ga pogledam.
Nije pušten božićni film. Na ekranu je TV reporterka, stoji kraj
praznog placa u Kamberlend stritu, sad ograđenom žutom
policijskom trakom. I tamo kao i u Bensalemu pada sitan sneg.
Ubistvo na Božić, piše u kajronu ispod reporterkinog bledog lica.
Obučena je u debelu ljubičastu jaknu. Govori u mikrofon: Pre dve
nedelje Filadelfijska policija je uveravala javnost da je uhapsila
osumnjičenog. Danas se, međutim, pominje mogućnost da je ovo
ubistvo povezano sa serijom ubistava koja su se početkom ovog
meseca desila u Kenzingtonu.
Gospođa Mahon vrti glavom, cokće. - Jadna devojka - kaže.
- Koja? - pitam. - Jesu li naveli ime žrtve?
- Nisu - kaže gospođa Mahon. - Nisu još. Samo su rekli da je
žensko.
- Još nešto? - pitam.
- Rekli su da je pronađena danas oko podne i da je izgleda
ubijena malo pre toga.
Još držim telefon u ruci. Dovoljno se napunio i uključi se kad
pritisnem dugme.
- Gospođo Mahon - pitam - je l’ možete još malo da ostanete
ovde samo dok telefoniram? Ne bih da vas šaljem kući za slučaj da
me pozovu da dođem u stanicu.
- To sam i ja pomislila - kaže gospođa Mahon. - Mogu, naravno.
Z ovem DiPaola, a ne Nujena. DiPaola bolje poznajem.
Istog trena se javi napetim glasom. Negde je napolju, čujem
saobraćajnu buku u pozadini.
- Ja sam, Miki Ficpatrik - kažem. - Čujem da ste dolazili kod
mene.
- Dobro je što si se javila - kaže. - Gde si sad?
- Kod kuće - kažem.
- A gde ti je sin? - pita DiPaolo.
Zaustim da mu odgovorim, pa se predomislim. - Zašto? - pitam.
- Samo hoćemo da se uverimo da ste oboje dobro.
- Dobro je - kažem. - Spava.
Ali odjednom imam potrebu da se i sama uverim da je tamo. Dok
razgovaram s DiPaolom, brzo odem do Tomasove sobe i otvorim
vrata.
Tu je.
Sve je ćebiće sabio u gnezdo nasred kreveta. Čvrsto ih drži.
Stisnuo je vilice. Tiho zatvorim vrata.
- Dobro - kaže DiPaolo.
- Šta se dešava? - pitam. - Je li Malvi još u pritvoru?
DiPaolo samo diše.
- Bio je - kaže. - Do danas.
- Šta se desilo? - pitam.
- Ima alibi - kaže naposletku. - Njegov prijatelj, koji nije
narkoman, kaže da je bio s Malvijem cela dva dana u vreme kad je
Vokerova ubijena. Malvi tvrdi da je njegov DNK pronađen kod dve
žrtve samo zato što im je bio mušterija. I to je sve. Obojica se, i Malvi
i njegov prijatelj, kunu da ih nije on ubio. Uzeo je advokata. Morali
smo da ga pustimo.
- Kad je pušten? - pitam. - Je li bio u pritvoru kad je ubijena
današnja žrtva?
 Ne znam koji odgovor želim da čujem.
- Bio je - kaže DiPaolo.
Po glasu mu čujem da ima još nešto da mi kaže.
- Čuj - kaže DiPaolo - šaljem jedna patrolna kola kod tebe.
Jednog novajliju iz 9. distrikta. Biće noćas parkiran pred tvojom
kućom. Da se ne iznenadiš kad ga vidiš.
- Zašto? - pitam.
DiPaolo ćuti. U pozadini čujem sirene. Nakašlje se nekoliko puta.
- Zašto, Majk? - pitam.
- Čisto iz predostrožnosti - kaže. - Verovatno preterujem. Ali znaš
ona žena koju si mi pomenula kad smo se videli u Djuku? Ona što je
optužila nekog iz Filadelfijske policije?
- Pola - kažem. - Pola Malroni.
DiPaolo začuti. Čeka da povežem.
- Ona je današnja žrtva - kaže naposletku.
K ažem gospođi Mahon da večeras spava u mom krevetu. Ja ću
spavati na kauču, u sobi najbližoj ulaznim vratima, kako bi
svako ko uđe prvo naleteo na mene.
Želim da svi budemo pod istim krovom.
Kad se patrolna kola nečujno dovezu na naš zavejani prilaz,
kažem gospođi Mahon samo to da su moje kolege na oprezu zbog
nekih informacija koje sam im dala.
- Nema razloga za brigu - kažem, a gospođa Mahon na to
odvrati: - Je l’ ti izgledam zabrinuto?
Ali znam da se samo pravi hrabra isto kao i ja. Kad gospođa
Mahon ode u ve-ce, odšunjam se niz hodnik i izvadim oružje iz sefa.

Sad ne mogu da zaspim. Razmišljam o patrolnim kolima na prilazu,

pitam se zašto nam je DiPaolo poslao policajca iz Filadelfijske
policije da nas čuva ako se već plaši da su Polu ubili da bi je
ućutkali. Bezbednije bih se osećala da je to neko iz državne policije,
neko sa strane. Istina, DiPaolo se pobrinuo da mi kaže da mi je
poslao novajliju iz sasvim drugog distrikta, dakle nekog ko nema
mnogo veza u 24. distriktu. Ipak, ležim budna na kauču sve do četiri
ujutru i na slabom svetlu ulične svetiljke gledam sekundaru na satu
kako se vrti. Svetlost je prugasta, ispresecana senkama od
venecijanera. Plašim se da ne probudim Tomasa, inače bih se
uvukla u njegov krevet. Želim da budem uz njega, da znam da ga
štitim, da znam da je tik uz mene na svetu.
Još jedno osećanje se polako budi u meni i udružuje se s brigom:
to je tuga, strašna tuga zbog Pole, koju još mogu jasno da zamislim
kao osamnaestogodišnjakinju oštrog jezika i uvek spremnu na šalu.
Uvek je bila uz Kejsi i štitila je kao što je Kejsi uvek bila uz mene.
Značilo mi je, verujem, da znam da je Pola tu, da pazi na moju
sestru, da pazi na sve žene Kenzingtona.
 A onda usledi užasan osećaj krivice. Ako je čovek koga tražimo
neko iz Filadelfijske policije i ako sam ja prva pomenula ime Pole
Malroni - Ahernu, pa Čejmbersovoj, pa DiPaolu - onda je moguće da
sam ja indirektno odgovorna za njenu smrt.
Zatvorim oči. Uhvatim se za glavu.
Među nama?, pitala sam tad Aherna.
Među nama, kazao je.
S utradan ujutru vidim da Filadelfijska policija još nije objavila
medijima Polino ime.
Neko vreme tražim informacije o njoj na internetu. Ubrzo na
Fejsbuku pronađem stranicu posvećenu njoj koju su otvorili njeni
prijatelji.
Tu pronađem informaciju da će pogrebna služba biti održana u
četvrtak u Crkvi Svetog Spasitelja.
Kovčeg će biti zatvoren. Muka me uhvati kad shvatim šta to
znači.
Nameravam da odem.

Celog dana čekam da čujem još informacija u vezi sa njenom smrću.

Pustila bih vesti da vidim jesu li uhvatili nekoga, ali ne želim da
plašim Tomasa. Stoga u kutiji u ormaru pronađem stare slušalice, pa
pustim radio na telefonu. Nosim slušalice i dok perem veš i sređujem
po kući, a Tomas za to vreme gradi pravi lavirint od drvene
železničke pruge.
- Šta to slušaš? - zapitkuje me svaki čas.
- Vesti - odgovorim.
Ona patrolna kola otišla su s našeg prilaza, ali druga često
prolaze pored naše kuće, polako se provoze ulicom. Vidim ih s
prozora spavaće sobe. Neki put mi to uliva spokoj, drugi put mi unosi
nemir, zloslutno je, predatorski. Trudim se da sklanjam Tomasa od
prozora, ali njemu ništa ne promiče i zna da se nešto dešava.
Pustila sam lokalnu radio-stanicu za koju radi Loren Sprajt. Na
kraju jednosatne emisije čujem voditelja kako pominje njeno ime.
Odjednom se setim našeg susreta u kafeu Bomber i kako me je
pozvala da dovedem Tomasa kod nje da se igra s Lajlom. Padne mi
na pamet da je pitam je li slobodna u četvrtak, na dan Poline
sahrane. Obdanište Spring garden zatvoreno je preko praznika, od
Božića do Nove godine, što znači da je i Loren verovatno kod kuće.
Povučem se u svoju sobu, pozovem je i ostavim poruku, kažem
da moram na sahranu i pitam da mi bih mogla za to vreme da
dovedem Tomasa kod nje. Ona me odmah pozove.
- Izvini - kaže. - Nisam prepoznala tvoj broj. To bi bilo sjajno.
Smišljam kako ću zabaviti Lajlu. Ovaj raspust nikako da prođe.
Loren se nasmeje, pa naglo zamukne. - Žao mi je zbog tvoje
prijateljice - kaže.
- Hvala - kažem. - Nije mi bila bliska prijateljica - kažem. - Družila
se s mojom sestrom.
- Svejedno - kaže Loren - poznavala si je. Grehota je kad neko
tako mlad umre.
- Jeste - kažem. - Istina.
N a Polinu sahranu došlo je malo ljudi uprkos tome što je
Filadelfijska policija konačno objavila njeno ime. Dođem u crkvu
deset minuta pre početka službe i sednem na klupu pri dnu,
priklonivši se prethodno iz navike.
Došla sam iz dva razloga. Prvo, da joj odam poštu. Nisam još
sigurna da li verujem u zagrobni život, ali verujem da čovek za života
treba da se trudi da postupa ispravno. I premda još ne znam
zasigurno da li je to što sam pomenula Polino ime Filadelfijskoj
policiji direktno dovelo do njene smrti, znam da sam time u najmanju
ruku pogazila njeno poverenje. I stoga sam došla da se iskupim.
Drugi razlog je što postoji mogućnost da čujem nešto korisno dok
sam ovde, neka nagađanja o okolnostima pod kojima je umrla.
Ovog jutra sam obukla crne pantalone i crnu košulju, pa shvatim
da izgledam kao Dži u uniformi firme za ketering, te se preobučeni u
sivu košulju. Kosu vežem u rep i ne našminkam se kako bih bila što
neupadljivija.
Sa svog mesta u dnu crkve vidim da su prvi redovi sa obe strane
puni, ali da su svi ostali prazni. Prepoznajem većinu ljudi koji su
došli, što iz kraja kojim patroliram, što iz srednje škole. Svi mi
prisutni deluju više-manje nedrogirano. Šačica muškaraca sedi
zajedno, jedan gadno kašlje, drugom pada glava. Tu je i desetak
žena, od kojih neke znam jer sam ih privodila.
Kao male su nas dovodili ovde, a i naša prva osnovna škola
pripadala je ovoj crkvi. To je veliko kameno zdanje u kome je leti i
bez klima-uređaja sveže, a zimi hladno kao danas. Mnoge me
uspomene vežu za ovu crkvu: tu sam primila prvu pričest, a onda i
Kejsi dve godine kasnije, u istoj haljinici. Još je vidim odevenu kao
majušnu nevestu, kako se trudi da polako hoda.
Znam da nije isključeno da se i Kejsi danas ovde pojavi. Sigurno
je dosad saznala za Polinu smrt, pa sam pomislila da će možda rešiti
da dođe. Ipak, nigde je ne vidim. Bar zasad. Malo-malo pa se
okrenem ka ulazu da proverim dolazi li.

Služba otpočne. Otac Stiven, koji je već toliko dugo sveštenik u ovoj
crkvi da je držao službu i za našu majku - govori brzo, poje litanije.
Padne mi na pamet morbidna misao: u poslednje dve decenije toliko
se povećao broj sahrana u ovom kraju da je otac Stiven sasvim ušao
u rutinu.
Sa svog mesta vidim profil Poline majke, koja sedi u prvom redu
ukoso od mene. Na sebi ima farmerke i patike. Debelu perjanu jaknu
nije skinula, već ju je obmotala oko sebe kao još jedan zaštitni sloj.
Čudno je skrstila ruke na grudima okrenuvši dlanove ka svodu.
Gleda u njih kao da u njima drži uspomenu na svoju ćerku, kao da
se priseća težine i topline malene Pole na rukama. Pita se šta je
pošlo naopako.
Fren Malroni, Polin stariji brat, drži posmrtni govor pričajući
najviše o svom besu prema počiniocu. „Ko god da je to uradio”,
iznova ponavlja i vrti glavom preteći koliko to može u crkvi. Otac
Stiven se nakašlje. Fren pred kraj pomene i da je ljut na Polu što se
dovela u takvu situaciju. Priseća se kako je imala smisla za humor,
kako je bila umiljata kao dete. „Ne znam kako se to desilo”, kaže više
puta.
„Voleo bih da je odabrala bolji put”, kaže čovek koji je svima oko
sebe dao pilule koje će ih na kraju odvesti u propast.

Služba se okonča. Ljudi staju u red da izjave saučešće, a Fren

Malroni, njegova majka i još neko, deda možda, stoje kod vrata i
primaju ih.
Kejsi nije došla.
Izvučem se iz klupe, pa stanem u red iza nekoliko žena što rade
u 24. distriktu. Družile su se s Polom, a i sa mojom sestrom.
Tobož opušteno stojim i gledam u telefon za slučaj da se okrenu i
vide me. Verujem da bi me većina prepoznala iako danas nisam u
uniformi.
Govore gotovo šapatom, ali čujem deliće njihovog razgovora, tek
poneku reč koja mi otkriva šta misle.
 - Stoka - kaže jedna, a druga ponovi: - Stoka.
Isprva mislim da pričaju o Frenu Malroniju jer pogledaju ka
njemu. Ali razgovor onda poprimi drugačiji ton. U jednom trenutku
razgovetno čujem reč pandur, pa uhvatili su pogrešnog, pa pušten
uz kauciju. Uglavnom im vidim potiljak, ali malo-malo pa se jedna
okrene ka drugoj i nagne se da joj nešto šapne, pa joj nazrem delić
lica i izraz na njemu.
Jedna koja stoji na čelu grupe osvrne se da čuje šta druga
govori, pa me ugleda i sledi se.
- Hej - kaže drugarici. - Hej! Ućuti!
Videvši gde gleda, sve četiri se okrenu ka meni. Ja piljim u
telefon praveći se da ništa ne primećujem. Vidim ipak krajičkom oka
da se ne okreću nazad.
Žena najbliža meni niska je i snažna. Nosi ljubičaste farmerke.
Upre prstom u mene gotovo me dotakavši, pa sam primorana da
podignem glavu.
- Ti baš imaš herca da se pojaviš ovde - kaže.
Kosu je vezala u spušten konjski rep. Ima duge minđuše koje joj
dopiru gotovo do kragne.
- Izvini? - kažem.
- I treba da se izvinjavaš - kaže druga.
Sve četiri preteći pođu ka meni s rukama u džepovima i isturene
brade.
- Gubi se odavde - kaže žena u ljubičastim farmerkama.
- Ne razumem - kažem.
Ona prezrivo frkne.
- Jesi ti glupa? - kaže.
Nikad nisam volela tu reč. Namrštim se.
Žena mi pucne prstima ispred nosa. - Alo! - kaže. - Alo! Idi kući.
Odlazi.

Iznenada primetim neko kretanje iza mojih napadačica. Neko uzlazi

u crkvu, kreće se nasuprot ljudima što izlaze.
Ne prepoznam je odmah.
Kosa joj je svetlosmeđa, gotovo iste nijanse kakvu je imala kao
mala. Ten joj je beo. Nosi naočare. Nikad je pre nisam videla s
naočarima.
Kejsi. Moja sestra.
I zgleda zdravo, ali i usplahireno što kasni, stomak joj štrči iz
nezakopčane jakne. Pod njom nosi belu košulju i trenerku. To su,
pomislim, možda jedine pantalone koje sad može da obuče. Probija
se pored ljudi što stoje u redu.
Žena u ljubičastim farmerkama se osvrne ka prijateljicama, a dve
mi na to bez reči priđu i uhvate me za laktove.
- Da nisi pisnula - jedna mi šapne na uho. - Imaj poštovanja. Na
sahrani si.
Ja se na to, po nagonu usađenom na obuci, silovito okrenem i
oborim jednu na pod. Druga me pusti.
- O, ne - kaže ona na nogama. - Nije valjda...
Podignem ruke. - Čujte - kažem - mislim da je došlo do
nesporazuma.
Odjednom se Kejsi stvori kraj mene.
- Hej - kaže gledajući u njih četiri, a ne u mene. - Hej! Šta je bilo?
- Ta kučka me je napala - kaže ona koju sam oborila - zaboravivši
valjda da je ona prva mene ščepala.
Kejsi me ne gleda.
- Žao joj je - kaže Kejsi za mene. - Miki, izvini im se.
- Neću - počnem, a Kejsi me na to jako mune laktom. - Hajde,
Miki. Izvini im se.
- Izvinite - kažem.
Žena u ljubičastim farmerkama me ne gleda u oči, već u čelo kao
da na njemu imam nacrtanu metu.
Onda pogleda u Kejsi. Zavrti glavom. - Kejsi, uz dužno
poštovanje - kaže - znam da ti je to sestra, ali pazi se. Ne znaš sve o
njoj.
Kejsi se na tren ućuti i gleda čas u mene, čas u nju, a onda, kao
da joj je nešto kliknulo u glavi, pokaže ženi srednji prst, pa me ščepa
za rame i pogura napolje uz crkve, kraj Frena i njegove majke, koji
nas zbunjeno gledaju. Ja se na to setim kako mi je Kejsi kao mala
večito priskakala u pomoć, samo čekala da mi se neko zameri.
Hor podrugljivih povika prati nas dok izlazimo iz crkve i spuštamo
se stepenicama do ulice.
Ona žena iznutra ponovo dovikuje Kejsi: - Pazi se!
S estra mi isprva ništa ne govori. Uputim se ka kolima, koje sam
parkirala odmah iza ugla, a ona ide uz mene teško dišući.
Ne znam ni šta bih ja njoj rekla.
- Kejsi - kažem naposletku - hvala ti.
- Ne - ispali ona. - Nemoj to da govoriš.
Stigle smo do kola, pa postiđeno zastanem, ne znam kako da
nastavim.
Ona me po prvi put pogleda pravo u oči.
- Tata mi reče da si me tražila - kaže.
- Nisam - počnem. Taman hoću to da poreknem. Nisam tražila
tebe.
Umesto toga kažem: - Zabrinula sam se.
Kejsi na to skrsti ruke na stomaku kao da se brani. Ne odgovara
mi.
- Miki - pita me naposletku - o čemu pričaju one devojke?
- Nemam pojma - kažem.
- Sigurno? - pita. - Je l’ imaš možda nešto da mi kažeš?
Progutam knedlu. Razmišljam o Poli. O tome šta mi je rekla kad
sam joj kazala da podnese prijavu. Ma kako da ne, odvratila je. Pa
da se zamerim svakom jebenom panduru u ovom posranom gradu!
Kako sam je izdala.
- Nemam - kažem. - Ne znam o čemu pričaju.
Kejsi klimne glavom, odmerava me. Dugo ćutimo. Ulicom proleti
grupa klinaca na motorima izdižući prednje točkove. Kejsi ne
progovara dok buka motora ne utihne.
- Verujem ti - kaže.
K ejsi odbije da je odbacim kući.
- Došla sam tatinim kolima - kaže. - Čeka me kod kuće.
Stoga je otpratim do njenih kola i pozdravim se s njom na ulici, a
krivica me tako izjeda da me stomak zaboli.

Vreme je da odem po Tomasa kod Loren Sprajt u Nordern Libertiz.

Pozove me da uđem. Kuća je velika i moderna, preko puta parka u
kome su se kad sam bila mala, dok je ovo još bio naš kraj, okupljali
problematični klinci.
Velika prostrana kuhinja, koja izgleda kao da je napravljena za
kuvarsku TV emisiju, nalazi se u prizemlju i ima klizna staklena vrata
što vode u dvorište iza kuće. Napolju je prava jelka okićena belim
lampicama. Nikad to nisam videla, božićnu jelku u dvorištu. Sviđa mi
se.
- Deca su gore - kaže Loren. - Hoćeš li da popiješ nešto? Jesi li
za kafu?
- Može - kažem. Još sam potresena od onoga što se dogodilo u
crkvi. Prijaće mi da u rukama držim nešto malo i toplo.
- Kako je prošla služba? - pita Loren.
Zastanem.
- Pa, čudno - kažem.
- Kako to?
Loren sipa vrelu vodu pravo na mlevenu kafu u visokom
staklenom bokalu. Onda zatvori bokal poklopcem sa nekakvom
dugačkom drškom i pusti kafu da stoji. Nikad nisam videla da neko
tako pravi kafu. Ništa ne pitam.
- Duga je to priča - kažem.
- Imam vremena - odvrati Loren.
Odozgore se začuje tresak, pa zavlada tajac, a onda se začuje
prigušeno kikotanje.
 - Valjda - na to će Loren.
Zagledam se u nju. Mami me zapravo da otvorim dušu pred
Loren, koja ume da sluša, koja ima sređen i srećan život. Loren
Sprajt i ljudi poput nje uspeli su u životu. Dok je gledam, jednim
delom sebe pomišljam „i ja sam to mogla da imam”. Mogla sam da
imam drugačiji posao, drugačiju kuću, drugačiji život. Kad smo
Sajmon i ja počeli da se zabavljamo, pričali smo o tome kako ćemo
stvoriti zajednički život kad mu sin Gabrijel poraste. Želim da
ispričam Loren kakve sam planove imala. Želim da Loren zna da
sam bila dobar đak. Želim da ispričam sve o svom životu otvorenoj i
srdačnoj Loren Sprajt, koja me zainteresovano gleda sa osmehom
na lepom licu, čije samo ime zvuči nevino i ljupko.
Ne uradim to. U glavi mi zvoni Džiin glas kako mi govori: Ne
smeš da im veruješ. Nikad mi nije rekla ko su ti oni, ali sigurna sam
da u njih spada i Loren Sprajt. Dži je u mnogo čemu grešila, ali se po
ovom pitanju u potpunosti slažem sa njom.
 Te večeri kad stavim Tomasa na spavanje, zazvoni mi telefon.
Pogledam ga.
Den Ficpatrik, piše na ekranu. Kad mi je otac dao svoj broj,
nisam mogla da ga zavedem kao tata ili nešto tome slično.
Javim se.
On isprva ćuti, a onda čujem kao neko drugi tiho diše.
- Kejsi? - pitam.
- Zdravo - kaže.
- Jesi dobro?
- Slušaj - kaže Kejsi posle nekoliko sekundi - reći ću ti nešto
važno, a ti biraj hoćeš li da mi veruješ ili ne.
- Dobro - kažem.
- Znam da mi pre nisi uvek verovala - kaže Kejsi.
Zatvorim oči.
- Raspitala sam se danas - kaže Kejsi. - Zvala sam neke
prijateljice. Pokušala da saznam šta se to priča o tebi.
- Dobro - ponovim.
Čekam.
- Jesi li sa Trumanom Dozom? - pita me.
- Kako to misliš? - pitam.
Trgnem se kad ovako sasvim nenadano čujem njegovo ime.
Nisam se čula s njim od onda kad sam onako neumesno pokušala
da ga poljubim. Od stida i nelagode izbegavala sam da mislim o
njemu.
- Mislim ovog časa - kaže Kejsi. - Je li sa tobom? U kolima, u istoj
prostoriji.
- Nije - kažem. - Kod kuće sam.
Kejsi začuti.
- Zašto? - pitam. - Kejsi?
- Misle da je on taj - kaže moja sestra. - Misle da je on ubio Polu i
sve ostale. I misle da ti to znaš.
S vaki deo moga bića se pobuni.
Ne, pomislim.
To nije istina. To ne može biti. Poznajem Trumana u dušu i ne
mogu da poverujem u ono što sam upravo čula.
Otvorim i zatvorim usta. Dišem.
Čujem i Kejsi kako diše na drugom kraju veze. Čeka da joj
odgovorim. Po dužini mog ćutanja meri koliko joj verujem.
Setim se kad sam poslednji put sumnjala u nju; kako sam
poverovala Sajmonu na reč, a ne njoj; kako sam se grdno prevarila;
kako je samo jedna moja reč, ono ne, potpuno promenila tok i mog i
njenog života.
- Hvala - samo to kažem.
- Hvala? - na to će Kejsi.
- Što si mi to rekla.
A onda prekinem vezu.

Rastrzana sam, sve u meni vri. U meni su se sukobile vera u

sopstvene instinkte i vera u Kejsine reči. Čini mi se da je jedino
rešenje da Kejsinu tvrdnju shvatim kao teoriju koju dokazima treba
potvrditi - ili pobiti.
Strčim niz stepenice i brzo pokucam na vrata gospođe Mahon.
Već u ruci imam jaknu i tašnu kad ih otvori.
- Znam - kaže ona pre nego što stignem išta da kažem. - Samo ti
idi svojim poslom. Biću gore s Tomasom. Prespavaću tamo ako
treba.
- Izvinite - kažem. - Stvarno mi je žao, gospođo Mahon. Platiću
vam.
- Miki - kaže - nisam se ovako korisno osećala otkako je Patrik
umro.
- Dobro - kažem. - Hvala. Hvala vam.
 Onda joj, pretrnuvši od sramote, tražim još nešto. Ne pamtim da
sam ikad u životu toliko tražila od nekoga.
- Imate li nešto protiv da zamenimo kola? - pitam. - Da li bih
mogla da pozajmim vaša na neko vreme?
Gospođa Mahon se sad već smeje. - Šta god ti treba, Miki - kaže.
Uzme ključeve od kola s kukice u hodniku, a ja joj pružim svoje.
- Ima dobro ubrzanje - kaže gospođa Mahon. - Čisto da znaš.
- Hvala - ponovim, a ona na to samo odmahne rukom.
Onda pođe za mnom gore. Sedne na kauč i izvadi knjigu iz torbe.
Ja odem do plakara, pa sa najviše police izvučem mali sef u
kome držim službeno oružje, glok sa rukohvatom od trinaest
centimetara. Nikad do danas nisam poželela da imam neko drugo
oružje. Sad bih volela da imam nešto manje, kompaktnije, da mogu
lako da ga sakrijem.
Ovako moram da stavim opasač i ubacim veliki pištolj u futrolu.
Imam jaknu dovoljno veliku da ga sakrije, ali mi je i dalje sve to
glomazno.

U dnevnoj sobi gospođa Mahon podigne pogled s knjige.

- Gospođo Mahon - kažem - ne otvarajte nikome vrata.
- Nikad to i ne radim - kaže gospođa Mahon.
- Čak ni policiji - kažem.
Gospođa Mahon se odjednom zabrine. - Šta se dešava? - pita.
- Pokušavam da dokučim - kažem.

Takvom brzinom izletim sa prilaza da točkovi na kiji gospođe Mahon

zaškripe. Stvarno ima dobro ubrzanje. Moram da podsećam sebe da
nisam na dužnosti, da nisam u patrolnim kolima. Stvarno mi ne treba
da me policija zaustavi. Usporim i nastavim umerenom brzinom.
U ovo doba noći, vozeći nešto malo preko dozvoljene brzine,
treba mi svega pola sata da stignem do Trumanove kuće u Maunt
Eriju.
Parkiram se u njegovoj ulici ćošak dalje od njegove kuće, pa tiho
izađem iz kola.
Jedanaest je sati. Većina kuća je u mraku. U Trumanovoj,
međutim, još gore svetla, pa sa ulice vidim njegove police prepune
knjiga. Ne vidim Trumana. Neopaženo priđem njegovom tremu.
Na prstima se popnem uz stepenice, pa provirim kroz prozor. U
osvetljenoj dnevnoj sobi su i Truman i njegova majka. On čita, a ona
drema u naslonjači.
Zagledam se u njega. Udubio se sasvim u ono što čita, ne vidim
šta to. Izvalio se bos na kauču i jednom nogom češka drugu.
Kaže majci nešto nerazgovetno. Možda: Mama, ajde u krevet.
Probudi se, idi lezi.
Truman onda pogleda ka prozoru. Načas mi se učini da gleda
pravo u mene. Čučnem. Pribijem se leđima uza zid i čekam. Ali
ulazna vrata se ne otvaraju i disanje mi se polako smiri.
Naposletku se pognuta odšunjam niz stepenice. Odem do kola
gospođe Mahon. Uđem.
Odatle sad motrim na kuću.
Prođe pet minuta. Deset. Truman naposletku ustane s kauča.
Vidim kroz prozor njegovu siluetu na svetlosti lampe iza njega. Hoda
po sobi. Primećujem da i dalje blago šepa.
Tad se u mene prvi put uvuče sumnja. Javi mi se pitanje koje je
trebalo odavno sebi da postavim. Da li je napad zbog koga je
Truman završio na bolovanju zaista bio nasumičan kako nas je sve
naveo da poverujemo?
Ili je napadač ipak imao neki motiv za to?
U glavi mi se roje pitanja.
Da li mi je govorio istinu kad mi je rekao da je bio kod Doka?
Dvaput je išao kod njega i oba puta me je zvao da mi to javi. Ali ja
zapravo nemam nikakvih dokaza da se to stvarno dogodilo?
Je li to uopšte istina?

Svetla u Trumanovoj kući iznenada se ugase.

Tad mi se javi poslednja, mučna misao. Misao koju ne mogu da
potisnem. Truman je taj koji mi je nagovestio da je možda Sajmon
ubica. On mi je usadio tu ideju u glavu u dvorištu iza njegove kuće. A
onda me ostavio na cedilu kad mi je Majk DiPaolo rekao da sam
luda.
Zahladnelo je. Dah mi se magli. Malo-malo pa upalim motor i pustim
grejanje, pa ga ugasim. Pustim radio.
Cilj mi je da ostanem budna dok Truman Doz ne izađe iz kuće i
da ga onda pratim kao što sam po njegovom nagovoru pratila
Sajmona.
T rgnem se iz sna u pola osam. Sledila sam se, tako sam se
skočanjila da ne osećam prste ni na rukama ni na nogama. Brzo
protrljam ruke. Primoravam ukočene zglobove da se pomere.
Uključim motor i pustim ga da radi neko vreme da se zagreje.
Obrađujem se kad vidim da su Trumanova kola i dalje na
njegovom prilazu.
Krv mi se polako vraća u šake i stopala, koji bride. Motor se
zagrejao i sad mogu da odvrnem grejanje, što i uradim.
Pogledam u telefon. Nema poruka ni propuštenih poziva.
Znam da ću uskoro ogladneti, a moram i u ve-ce da idem.
Pogledam u Trumanovu kuću, preračunavam se. Na pet minuta
odavde je pumpa. Ako odem, možda će mi umaći. Ali opet, preda
mnom je verovatno dug dan i sumnjam da ću izdržati.
Prelomim i uputim se ka pumpi, vozeći ponovo brže nego što
smem.

Kad se nešto pre osam vratim u Trumanovu ulicu - ispražnjene

bešike i opskrbljena vodom, kafom, doručkom i ručkom - vidim kako
se kolima spušta niz prilaz. Zaustavim se sa strane plašeći se da će
se provesti pored mene i videti me u kolima. On se, međutim,
odveze na drugu stranu, a ja koji sekund potom pođem za njim.
Kola gospođe Mahon su neupadljiva bela kia koja Trumanu neće
zapasti za oko. Ponovo zažalim što nisam obučena za praćenje.
Ovako se vodim instinktom: pratim ga nekoliko kola iza njega i molim
boga da mi ne pobegne na semaforu. Jednom prođem kroz crveno
da bih ga sustigla. Vozač nedaleko od mene zatrubi u neverici,
pokaže mi srednji prst. Izvini, nečujno kažem.
Truman se nekoliko kilometara vozi ka severoistoku Avenijom
Džermantaun. Svi putevi vode u Kenzington, pomislim. Znam kud se
uputio i nisam iznenađena, ali me hvata sve veći užas.
Ne želim da znam istinu.
Truman nigde ne staje. Vozi polako, bez žurbe. Svom snagom
volje se obuzdavam da ga ne prestignem. Truman mi se
svojevremeno, dok smo bili zajedno u kolima, rugao da vozim kao
manijak, nesmotreno.
Stigne do Avenije Alegejni i skrene levo u nju. Skrenem i ja. Vozi
se njome na istok, pa se naglo zaustavi i parkira malo pre
Kenzingtonske avenije.
Prođem ga i parkiram se malo dalje. Gledam ga u retrovizoru i ne
okrećem se.
Izađe iz kola.
Hoda sporo, možda zbog kolena. Skrene u Kenzingtonsku
aveniju.
Tek kad zamakne za ugao izletim iz kola gospođe Mahon i
potrčim ka Aveniji. Ne želim da ga izgubim iz vida.
Lakne mi kad mu vidim leđa kad i sama skrenem za ugao, ali sad
sam mu preblizu. Imam kapuljaču na jakni, pa je navučem i naslonim
se na zgradu, pa sačekam minut da se malo odalji od mene, trudeći
se da ne delujem sumnjivo, što mi verovatno ne polazi za rukom.
Iskosa gledam u Trumana dok polako odmiče. Tridesetak metara
dalje stane i otvori vrata neke radnje. Osvrne se levo-desno pre
nego što uđe i izgubi mi se iz vida. Tek tad shvatim gde smo, kud je
Truman pošao.
I zlog radnje gospodina Rajta nije se ni najmanje promenio od onda
kad smo bili tamo. Mali natpis Potrepštine i dalje stoji nakrive.
Gledaju me iste plastične lutke mrtvih očiju; isto prašnjavo posuđe i
escajg izloženo je na istom mestu, na istoj polici. Izlog je toliko
pretrpan da uopšte ne vidim unutrašnjost radnje i stoga stojim ispred
i pitam se šta da radim.
Uđem li za njim, prerano ću mu otkriti karte. Imaće priliku da
izmisli nekakav izgovor otkud on u Kenzingtonu.
Budem li čekala da izađe, rizikujem da ne čujem neke važne
informacije, da ne vidim neke transakcije za koje bi trebalo da znam.
Ovako se dogovorim sa sobom: Sačekaću deset minuta. Ne
bude li za to vreme izašao odatle, kažem sebi, ulazim.
Stanem desetak metara od ulaza u radnju, pa pogledam na
mobilnom koliko je sati. Vratim telefon u džep. Počnem da brojim.

Ne prođe ni pet minuta od onih deset koje sam sebi dala, a Truman
izađe. Vuče nešto za sobom.
To je veliki crni kofer sa točkićima.
Po tome kako se muči s njim čini se da je u njemu nešto teško.
Pođe Avenijom na jug, a ja ga pratim. Sad skrene levo u Kambriju,
produži njome stotinak metara, pa skrene u neku uličicu koju, mislim,
nikad nisam videla. U tim uličicama nema pešaka, pa se plašim da
će se Truman okrenuti i ugledati me tridesetak metara iza sebe.
Hodam najtiše što mogu. Idem na prstima da mi ne čuje korake.
Kad stignem do uličice u koju je skrenuo, ne vidim ga. Ali čujem
nešto: tresak vrata.
Preda mnom je samo šest kuća, a dve su otvorene kutije bez
krova. Preostale četiri su čitave, ali mi izgledaju napušteno.
Priđem jednoj sa strane, spremna da šmugnem u prazan plac
ako neko izađe. Neko vreme osluškujem, pokušavam da uhvatim
zvuke koji bi mi odali gde se Truman nalazi. Ali čujem samo
sopstveno disanje i hučanje krvi u ušima. U daljini se čuju
saobraćajna buka sa Avenije i kloparanje voza na izdignutoj pruzi.

Pođem napred. Idem od kuće do kuće i virim kroz zatarabljene

prozore. U prve dve s leve strane ne vidim ništa. Kad provirim kroz
daske na prozoru treće, vidim kako se nešto kreće, senovitu priliku
kako hoda po sobi. Pribijem ruke uz glavu da zaklonim spoljni svet
ne bih li bolje videla šta se unutra dešava.
Unutra je sve nepomično.
Onda začujem glas. Trumanov glas, sasvim tih.
Ne čujem šta tačno govori, ali vidim da se obraća nekome na
podu. Truman se onda sagne, pa ga ne vidim više niti vidim šta radi.
Pomislim na Kejsi. Na sve što je pretrpela tokom decenije
provedene na ulici. Pomislim na Polu. Izvadim oružje iz futrole i
otvorim nezaključana vrata kuće pre nego što se pokolebam.
U lazim postrance, kako sam naučena, da ne budem laka meta.
Oči mi se kao i obično sporo privikavaju na mrak. Neka
prilika - Truman - naglo podigne glavu.
- Ne mrdaj - kažem uperivši mu oružje u grudi. - Ne mrdaj! Ruke
uvis!
Posluša me i digne ruke. Vidim ga samo kao siluetu.
Unezvereno se osvrćem oko sebe. U sobi je još jedna osoba. U
mraku ne razaznajem nikakve pojedinosti po kojima bih je
prepoznala. Leži na podu, između Trumanovih nogu.
Trumanov kofer je zatvoren i leži na podu kraj njega.
I dalje nišanim u njega.
- Ko je to na podu? - pitam.
- Miki - kaže Truman.
- Ko je to? Je li povređena? - pitam.
- Reci mi - kažem.
Ali i sama čujem da izgovaram to slabijim glasom, bez autoriteta.
Truman konačno progovori. - Šta tražiš bre ovde? - tiho me pita.
- Ja... - ustežem se, pa shvatim da ne mogu da završim rečenicu.
- Miki, spusti oružje - kaže Truman.
Pokažem glokom na kofer. - Šta je unutra? - pitam.
- Pokazaću ti - kaže Truman. - otvoriću ga i pokazaću ti.
Žena kod njegovih nogu se ne mrda.
Truman čučne kraj kofera. Kaže: - Samo ću da izvadim telefon, u
redu?
Polako izvadi mobilni iz gornjeg džepića. Uključi svetlo na njemu,
uperi ga u kofer i otkopča ga, pa ga otvori.
Isprva ne vidim šta je u njemu. Priđem dva koraka, pa zavirim.
Vidim dukserice, rukavice, kape, vunene čarape. Jastučiće-grejače
ruku i stopala, one s gelom što greju osam do deset sati. Energetske
štanglice. Čokoladice. Flašice s vodom. U zakopčanoj mrežici na
poklopcu desetak bočica naloksona u spreju.
- Ne razumem - kažem.
Krajičkom oka vidim kako se prilika na podu polako pomera.
Naglo se okrenem, uperim načas oružje u nju, pa opet u Trumana.
- Još je svestan - kaže Truman. - Ali ne smemo više da čekamo.
- Kako to misliš on? - pitam.
Truman uperi telefon u priliku. Uvidim svoju grešku.
- Ko je to? - pitam.
- Zove se Karter, mislim - kaže Truman. - Bar mi je tako rekao.
Polako priđem osobi na podu pretrnuvši od srama. To uopšte nije
žena. To je neki dečko, mlad dečko, od šesnaestak godina, koliko je i
Kejsi imala kad sam je prvi put videla u tom stanju. Mršav je,
Afroamerikanac, obučen u pank fazonu i sa ajlajnerom na očima.
Daje sve od sebe da izgleda starije, ali ga odaje mladalačka
tananost.
Opet je sasvim nepomičan.
- O, ne - kažem.
Truman ne progovara.
- O, ne - ponovim.
- Hoćeš ti da mu daš nalokson ili ću ja? - mirno pita Truman
pokazujući na bočice u koferu.
M alo kasnije, na ulici, zajedno čekamo da stigne hitna pomoć.
Karter je vraćen u život i sad sedi na zemlji sav izbezumljen
i plače. - Ne treba mi hitna pomoć - uzalud kuka. - Moram da idem. -
Rukavi su mu predugački, prekrivaju mu prste; ne povlači ih.
Spustim mu ruku na rame, ali on je zbaci.
- Mirno sedi - oštro kaže Truman, a dečko ga posluša pomirivši
se sa sudbinom.
Truman stoji sa strane, ne gleda me.
Nekoliko puta zaustim da mu se izvinim. Za danas. Za ono što se
desilo kod Djuka. Za sve. Ali ne mogu da nađem prave reči.
- Otkud ti ovde? - pitam naposletku.
Truman me dugo gleda pre nego što mi odgovori. Kao da se
premišlja da li uopšte zaslužujem objašnjenje.
Napokon progovori. Već neko vreme, kaže, pomaže gospodinu
Rajtu. Kad god može, ode u Kenzington, u radnju gospodina Rajta,
uzme kofer u koji je gospodin Rajt spakovao sve potrepštine, pa
obilazi kraj i radi sve što može da pomogne. Deli ljudima hranu i
odeću. Daje nalokson kad je to potrebno. Gospodin Rajt to radi već
deset godina, otkako mu je sin umro. Ali sad je ostario i nije toliko
pokretan, pa neko mora da ga odmeni.
- To je baš lepo od tebe - kažem uzaludno. Slabim glasom. A
srce mi se kida. Izvini se, pomislim. Izvini se, Miki.
Ali tad mi se javi nova misao i omete me.
- Onaj napad - kažem pomalo tužno. - Kad te je onaj čovek
napao.
- Šta s tim?
- To nije bilo slučajno, je li? - pitam.
Zagleda se u ulicu.
- Ljudi ne vole da svuda guram nos - kaže.
- Znao si ga?
 - Dan-dva pre toga odvukao sam ga od njegove devojke. Zatekao
sam ga kako ubija boga u njoj. Odvukao sam ga.
- Zašto mi to nisi rekao? - pitam.
Iznervirano me pogleda. - Kako da objasnim šta sam radio u
napuštenoj kući van dužnosti? - pita. - Tebi ili bilo kome?
Nemam na to odgovor.
Odvratim pogled.
- I? - pita Truman naposletku.
- Šta i?
- Ti si na redu - kaže. Usne su mu stisnute. Nema topline u
njegovom glasu.
- Pratila sam te - kažem.
Osećam se bespomoćno i rezignirano. Nemam snage da mu
kažem išta osim istine. Upiljila sam se u pukotine na trotoaru, u travu
i kamenčiće što su našli put do svake pukotine.
- Zašto? - tiho pita Truman.
Uzdahnem. Kažem: - Rekli su mi da si ti ubica.
- Ko to?
- Kejsine prijateljice.
Truman klimne glavom.
- I ti si im poverovala - kaže.
- Nisam - kažem.
Truman se smeje, ali glas mu je leden. - Ah - kaže. - A evo nas
ovde.
Ćutim. I dalje piljim u zemlju.
- To je zlosrećna koincidencija - počnem, ali Truman me prekine.
- Zbog čega tako govoriš? - pita Truman. - Miki, zbog čega tako
govoriš?
To je zapravo zanimljivo pitanje. Zamislim se nad njim. Gospođa
Pauel nam je često govorila da će nas ljudi procenjivati po tome da li
gramatički ispravno govorimo. To nije pošteno, kazala je, ali je tako.
Po gramatici i naglasku. I stoga se zapitajte kako želite da vas svet
vidi, govorila je gospođa Pauel.
- Imala sam jednu profesorku - počnem, a Truman kaže: -
Gospođu Pauel. Znam, gospođu Pauel.
- Miki - kaže - imaš trideset tri godine.
 - Pa? - pitam.
Ne odgovara.
- Pa? - ponovim podigavši glavu. Tek onda vidim da Truman nije
više pored mene. Pogledam udesno i vidim mu samo leđa,
podignutu petu kad zamakne za ugao.
S hvatim iznenada da odavno nisam proveravala telefon. Kad to
uradim, vidim da imam tri propuštena poziva.
Svi sa mog kućnog broja.
Imam i glasovnu poruku.
Ne preslušam je. Pozovem kuću.
- Ja sam, Miki - kažem. - Jeste li dobro, gospođo Mahon? Je li
Tomas dobro?
- Oh, sad je sve u redu - kaže gospođa Mahon. - Nego Tomasu
nešto nije bilo dobro.
- Šta mu je? - pitam.
- Pa - kaže gospođa Mahon - nažalost, povraćao je.
- O, ne - kažem. - Gospođo Mahon, stvarno mi je žao.
- Ne brini - kaže gospođa Mahon. - Upotrebila sam svoja
bolničarska znanja. Čini se da mu je već bolje. Sad jede krekere.
Mogla bi da mu kupiš neku supicu kad se budeš vraćala kući.
- Stižem za četrdeset pet minuta - kažem.

Usput pozovem oca.

- Moram da razgovaram sa Kejsi - kažem.
Tren kasnije moja sestra se javi.
- Čekaj - kaže Kejsi.
U pozadini čujem njene korake dok negde odlazi. Verovatno traži
mesto da se povuče.
Zatvore se neka vrata.
- Pričaj - kaže Kejsi.
Brzo joj ispričam šta se sve desilo u toku dana.
- Zaista ne mislim da je to Truman - kažem na kraju. - Ma šta
pričale tvoje prijateljice.
Kejsi začuti i zamisli se.
 - Zašto bi lagale? - pita. - Zašto bi lagale za tako nešto? To nema
nikakvog smisla. Svi u kraju isto misle.
A onda mi jedna ideja sine u glavi. Javi mi se onaj stari osećaj da
držim delič slagalice za koji znam da će se savršeno uklopiti.
- Kejsi - kažem - Kejsi, šta su ti tačno rekle?
- Bože, Mik, ne znam - kaže Kejsi.
- Molim te pokušaj da se setiš - kažem. - Sećaš li se bilo čega?
Kejsi udahne.
- Nešto kao... - kaže - nešto u fazonu: Svi u Kenzingtonu znaju za
partnera tvoje sestre. Zar stvarno misliš da ona ne zna?
Zaćutim.
- Šta je bilo? - pita Kejsi.
- Truman mi nije partner još od proletos - kažem.
- Nije? - pita Kejsi. - A ko je?
O no obilje informacija koje znam o Ediju Lafertiju sad mi je,
neverovatno, pravi blagoslov.
Bili smo partneri svega mesec dana, a ja sam većinu tog
vremena provela na suvozačkom sedištu slušajući ga kako
nadugačko i naširoko priča o sebi.
U skorije vreme, međutim, nisam čula ništa o njemu.
Nakon što sam zamolila Aherna da nas više ne spaja, uglavnom
sam ga izbegavala. A otkako sam suspendovana, tek sad nisam u
toku.
Više od svega volela bih da razgovaram s Trumanom. Nažalost,
ne verujem da je to sad moguće.
Stoga kažem Kejsi Lafertijevo ime, a ona se na to ućuti i dugo ne
progovara.
- Zvuči mi poznato - kaže. - Čini mi se da sam čula negde to ime.
- Čekaj - kaže - čekaj malo.
No kad joj odgovorim, shvatim da je već prekinula vezu.

Kod kuće, Tomas leži na kauču, a na stolu pred njim stoji čaša vode.
Gleda svoju omiljenu TV emisiju. Bled je, ali inače izgleda dobro.
- Povraćao sam - objavi.
- Čula sam - kažem.
Spustim mu ruku na čelo da vidim ima li temperaturu. Hladno je.
- Koliko puta? - pitam.
On dramatično podigne ruku sa svih pet dignutih prstiju. Onda
podigne i drugu. Deset.
Na drugoj strani sobe gospođa Mahon blago odmahne glavom.
- Sad mu je bolje - kaže. - Je li, Tomase?
- Nije - odvrati on.
Pogleda me zabrinuto.
- Još mi je muka - kaže.
 Gospođa Mahon zausti da nešto kaže, pa se predomisli. Onda mi
glavom pokaže ka hodniku.
Pođem za njom.
Uđemo u moju sobu, a gospođa Mahon polako zatvori vrata.
- Ne volim da se mešam - kaže - ali ne znam kako drugačije ovo
da ti kažem. Mislim da se Tomas zabrinuo zbog tebe.
- Kako to mislite? - pitam.
Gospođa Mahon okleva. - Mislim da je dobro - kaže. - Jeste
povraćao jednom, rano jutros. Ali posle toga mislim da se pretvarao.
Otrči u kupatilo, odvrne česmu, grca, pa pusti vodu. Onda izađe i
kaže da je povraćao. Posle nekoliko takvih epizoda shvatila sam šta
radi. Mislim - kaže gospođa Mahon - da samo traži pažnju.
- Ali cele nedelje sam bila kod kuće s njim - kažem. - Cele
nedelje do juče.
- Deci ništa ne promiče - kaže gospođa Mahon. - On vidi da
nešto s tobom nije u redu. Možda misli da si u opasnosti.
- Ha! - uzviknem.
- Biće on dobro - kaže gospođa Mahon. - On je dobar dečak.
Lepo vaspitan.
- Hvala - kažem.
Gospođa Mahon se nasmeši.
- Pa - kaže. - Idem ja. Ostaviću vas da se ispričate.
- Hvala - ponovim.

Poslušam je. Provedem ceo dan sa Tomasom, sklupčana uz njega

na kauču. On se zahvalno privija uz mene. Sve čekam da mi se
Kejsi javi, ali ona se ne javlja.
Uveče, kad dođe vreme za spavanje, Tomas zaspi na meni, a ja
ga i dalje čvrsto držim u zagrljaju kao da pritiskam ranu da ne krvari.
Njegovo maleno telo se opusti i omlitavi. Ne puštam ga. Trebalo bi
da istražim Lafertija. Trebalo bi da pozovem nekog. Trebalo bi da
radim svoj posao, pomislim. No umesto toga samo grlim sina i
gledam u njegovo čudesno lice, minijaturnu verziju Kejsinog, u
njegove savršene crte.
- Nemoj nigde da ideš - kaže on odjednom, trgnuvši se iz sna.
- Neću - kažem. - Obećavam.
U devet sati uveče jasno čujem škripu točkova na prilazu. Ne
verujem da je gospođa Mahon izlazila otkako se vratila dole u
svoj stan, a nikoga ne očekujem.
Polako se, pazeći da ga ne probudim, izmigoljim ispod Tomasa i
ustanem.
Pogasim sva svetla u stanu. Ostavim samo ono ispred vrata, da
vidim ko je ako neko dođe. Navučem lanac.
Onda pogledam u Tomasa, komiranog na kauču. Ne sviđa mi se
što je tako blizu ulaznih vrata. Naglo ga uzmem u naručje, odnesem
u njegovu sobu i ušuškam ga.
Hoću da bude sklonjen od pogleda.
Vratim se u mračnu dnevnu sobu, ukipljeno stojim i slušam. Kroz
koji trenutak začujem kako se neko polako penje uz moje drvene
stepenice. Posetilac stane ispred vrata. Ne kuca.
Zažalim što nemam oružje kod sebe. Razmišljam se da odem do
plakara i izvadim ga iz sefa.
Ne uradim to, već kleknem i otpuzim do vrata. Pridignem se do
prozora i malčice samo odignem zavesu.
To je Kejsi.
Ustanem i otključam vrata. Odškrinem ih. Leden vazduh mi
zapahne lice.
- Otkud ti ovde? - šapnem.
- Moram nešto da ti pokažem - kaže. - Ne može da čeka.

Sklonim se u stranu, upalim svetlo i pustim je da uđe. Sa

odobravanjem se osvrne po stanu.
- Lepo ti je ovde - kaže ljubazno.
- Jeste - kažem.
Zaćutim. Začuti i ona.
- Kako si me našla? - pitam.
 - Tata mi je dao adresu.
Pogledam je. - Rekla si mu šta se dešava? - pitam.
Klimne glavom ozbiljno. - Sve mu govorim - kaže. - To je jedini
način za koji znam da ostanem čista. Totalna iskrenost. U suprotnom
ću početi da lažem za razne sitnice, a onda...
Začuti. Rukom dočarava pad aviona.
- Nego, je l’ mogu da ga pozovem? - pita. - Obećala sam mu da
ću mu se javiti kad stignem ovde.

Kad završi razgovor, okrene se ka meni i pita me: - Imaš li laptop?

Odemo u moju spavaću sobu i sednemo na krevet jedna do druge.

Kejsi je uzela laptop.
Vešto barata njime. Otvara Fejsbuk i u polje za pretragu upiše
Edvard Laferti.

Zajedno gledamo u monitor. Pretraga izbaci sedam Edvarda Lafertija

i jedan je izgleda on. Na slici nosi naočare za sunce, ćelava glava
mu je nepokrivena. Smeši se i grli psa koji liči na mešanca pita.
Setim se da mi ga je pominjao.
Pre nego što stignem da joj ga pokažem, Kejsi dodirne njegovo
lice na ekranu.
- To je on - kaže.
To nije pitanje.
Klimnem glavom. - To je on.
- On je Konorov prijatelj - kaže. - Upoznala sam ga - kaže.
Konor. Treba mi sekund da povežem.
- Dok? - kažem bez razmišljanja, a Kejsi me pita: - Otkud znaš to
ime?
- Znam ga - kažem - zato što sam naišla na njega dok sam te
tražila. Nažalost.
Kejsi klimne glavom.
- Da - kaže. - Da, ume da bude nezgodan.
- Nezgodan? - začudim se. - Moglo bi i tako da se kaže.
 Kejsi se odjednom trgne, ispravi se na krevetu i uhvati se obema
rukama za stomak. - Uh - tiho jekne.
- Šta je bilo? - pitam.
- Malena se rita - kaže Kejsi.
- Žensko je - kažem.
Kejsi slegne ramenima. Izgleda kao da se pokajala što je išta
rekla. Ponovo se obgrli oko stomaka. Štiti ga.
- Možda je bolje da počnem od početka - kaže.
P rošlog leta - kaže Kejsi - počela sam da se viđam s jednim
tipom. Konor se zvao. Zovu ga Dok, ali gaja nikad nisam tako
zvala. Bio je fin prema meni. Prvi momak kog sam imala posle dužeg
vremena. Poticao je iz dobre porodice. Nikad ih nisam upoznala, ali
stalno mi je pričao o njima. Pričao kako mu nedostaju. Zajedno ćemo
se skinuti, govorio je, a i ja sam to želela.
To se, naravno, nikad nije desilo. Skinuli bismo se zajedno, a
onda bi jedno od nas, on ili ja, pokleklo i povuklo ono drugo za
sobom.

- Niko ne želi da bude sam, o tome se radi - kaže. - Bilo da si čist il’
nisi, nije važno šta, želiš da je onaj koga voliš u tome s tobom. I zato
nikad nismo uspevali da ostanemo čisti.

- U septembru sam - kaže Kejsi - shvatila da dugo nisam dobila.

Nisam znala koliko je prošlo jer nikad nisam vodila računa o tome.
Koristila sam kondome dok nisam počela da se zabavljam s
Konorom, ali onda smo ih batalili, znaš već kako to ide. I onda
odjednom primetim da odavno nisam dobila, pa odem na besplatnu
kliniku i uradim test na trudnoću. Tamo mi urade i ultrazvuk. U meni
je nešto majušno, vidim to na ekranu. Drugi put sam u životu to
videla. To je tvoja beba, rekli su mi.

Kejsi se rasplače. Obriše nos rukavom. Zadene kosu iza ušiju kao
što je radila kad je bila mala. Odjednom mi dođe da je zagrlim i
tešim. Ne uradim to.

- Rekli su mi da sam trudna jedanaest nedelja - kaže Kejsi. - To je

bilo u septembru. Pitali su me da li pijem ili koristim neke narkotike.
Bila sam iskrena prema njima. Rekla sam im da koristim heroin, da
koristim pilule, da pijem. Sve.
Onda mi sestra, jedna vrlo fina žena, kaže da će me uputiti na
metadonsku kliniku, da se preporučuje da pređem na metadon jer bi
skidanje nasuvo moglo da naškodi bebi, znaš. Čula sam već za to.
Imam prijateljice sa Avenije koje su zatrudnele dok su bile na
heroinu, pa mi to nije bila novost. Ali ipak sam... ipak sam se osećala
grozno, Mik, jer sam... jer sam htela da to uradim kako treba ako
ikad više zatrudnim. Konor i ja smo ponekad pričali o tome, kako
ćemo imati bebu kad se skinemo. I volela sam o tome da mislim. Ali
nisam htela da mi ikad više oduzmu dete - kaže Kejsi pogledavši u
mene.
- Znala sam da bi me to ubilo - kaže.

- Rekla sam Konoru - kaže Kejsi. - Obradovao se, bio je presrećan.

Počela sam da idem na metadonsku kliniku i on je išao sa mnom.
Oboje smo prvi put stvarno imali motiv.
Dve sam nedelje išla na kliniku svakog dana. I Konor je. Pronašli
smo pristojno mesto da se smestimo, jednu napuštenu ali čistu kuću,
a još je bilo toplo, pa nije bilo problem da tamo spavamo. Znali smo
da ćemo morati da nađemo nešto bolje kad zahladni, ali zasad smo
bili srećni.
Jednog dana otišla sam na kliniku u uobičajeno vreme, i trebalo
je da se tamo nađem s Konorom, ali on se nije pojavio. Dali su mi
metadon, pa sam otišla u onu kuću u kojoj smo živeli i zatekla ga
urađenog.
Tad sam shvatila da moram nešto da promenim. Uzela sam da
se molim - kaže. - Nisam pobožna, ali te noći molila sam Boga da mi
pomogne.

- Sutradan se - kaže - tata pojavio na vratima. Kao da ga je Bog

poslao - kaže - uslišio mi molitve. Suludo, jelda? Konor nije bio tu.
Tata me ništa nije pitao, već se ponudio da me istog časa povede
kod sebe u Vilmington, ali nisam to mogla da uradim Konoru. Bio je
najbolji momak kog sam upoznala. Znam da ćeš pomisliti da sam
luda, ali tad sam stvarno verovala da je tako.
 Rekla sam tati da mi treba jedan dan. Samo jedan dan. Kazala
sam mu da dođe sutra po mene i da ću biti spremna. Videla sam da
mi ne veruje.

- Konor se naposletku vratio kući - kaže Kejsi. - Čekala sam da se

spusti dovoljno da može da razgovara sa mnom, pa sam mu kazala
da odlazim na neko vreme, da moram da ga ostavim da bih se
skinula i ostala čista zbog bebe. Nisam mu rekla gde idem. Loše je
to podneo. Strašno smo se posvađali. Počeo je da me bije, davi,
pretio da će me ubiti. Tako me snažno gurnuo da sam pala i polomila
zglob.
Otišla sam. Te sam noći spavala u parku. I sledeće noći. Nisam
se našla s tatom.
Propustila sam dve doze metadona. Bilo me je sramota da odem
na kliniku sva izubijana. Tamo te svašta pitaju, nateraju te da
razgovaraš sa socijalnim radnikom.
Počela sam da se tresem. Nije mi bilo dobro. Znala sam da
kriziram, pa sam pomislila kako mogu da nađem subuteks na ulici i
sama se lečim neko vreme dok se skroz ne skinem.

Dugo ćuti. Gleda u pod. Toliko dugo ćuti da se zapitam je li zaspala.

Onda ponovo počne.

- Nastavila sam po starom - kaže Kejsi. - Nastavila sam kao da

nisam ni prestajala. Sve vreme sam spavala napolju, na ulici,
drogirala se do besvesti. Skupljala mušterije na Aveniji.
Posle nekoliko dana bilo mi je dosta. Dozvala sam se pameti -
kaže Kejsi.

Ponovo začuti.
- Šta si radila? - pitam. - Gde si otišla?

- Nikad nisam prekinula kontakt sa Ešli - kaže Kejsi. - Mislim da to

znaš. Ona uvek pita za mene, stalno proverava kako sam. Ponekad
mi čak daje i pare - kaže Kejsi.
 - I zato sam je potražila. Došla sam na njena vrata, a ona me je
primila.

Vrtim glavom u neverici.

- Ešli je znala? - pitam. - Videla te je? Znala je da si živa? I nije
mi rekla?
Ali Kejsi se mršti.
- Ja sam kriva za to - kaže. - Naterala sam je da mi se zakune.
Zaklela sam je da tebi nikako ne kaže.
- Dakle, još me je i lagala - kažem.
- Spasla me je, Miki - kaže Kejsi. - Hranila me je i kupala, dala mi
krevet u svojoj kući. Ona i Ron su me dvaput dnevno odvozili na
metadonsku kliniku. Brinuli se o meni. Ešli je sve vreme pričala sa
mnom o trudnoći, pa sam jedva čekala da vidim svoje dete.
Znaš kako je sad postala pobožna, stalno ide u crkvu, i ona i
Ron. I decu podižu da budu pobožna. Pružila mi je veliku podršku,
vodila me nedeljom s njima u crkvu. Tamo su mi čak i posao dali, da
čistim podrum i ve-cee. Plaćali su me u hrani, koju sam odnosila
Ešli. Svi su tamo bili fini. Stvarno sam se tamo osećala kao kod
kuće. I svi su znali za bebu i stalno mi govorili kako su ponosni na
mene, kako postupam ispravno. Osećala sam da me poštuju. Bilo mi
je lepo tamo u crkvi. Osećala se kao da sam im nekakav heroj.
Ali bila sam uplašena, Mik. Svaku sam noć legala u krevet
misleći o bebi, o tome šta sam joj već uradila. Plašila sam se da sam
joj već naudila. Stidela sam se. Mrzela sam sebe. Sa svakom dozom
metadona koji bih primila još više sam mrzela sebe. Znam kako je to
ne biti na drogama. Petnaest godina sam tako živela, a sad sam
odrasla.

Brzo udahne.
- Mislila sam na Tomasa - kazala je. - Neprestano sam mislila na
Tomasa.
To je prvi put koliko pamtim da ga je nazvala imenom koje sam
mu ja dala.
Kejsi sad plače iz sve snage, glas joj je piskav, isprekidan. Ne
mrdam se s mesta, posmatram sestru.
Kejsi se naposletku primiri. Nastavlja.

- Početkom novembra bila je proslava teta Lininog rođendana - kaže

Kejsi.

- Nemoj mi reći da si bila tamo - kažem.

Kejsi se zbuni. Namršti se. - Zašto? - pita.

- Videla sam ih dve nedelje posle toga - kažem. - Za Dan

zahvalnosti. Svi su znali da te tražim - kažem. - Svi O’Brajenovi su
znali. Zašto su me lagali?

Kejsi duboko udahne. Bira reči. Premišlja se da li da mi kaže. Još

mogu je čitam kao knjigu.

- Vidi - kaže - ne veruju ti.

Oštro se zasmejem.

- Meni? - pitam. - Meni ne veruju? To je nešto najgluplje što sam

čula.

- Nikad ne dolaziš - kaže Kejsi. - Pandur si. I... - na to začuti. Suzdrži

se.

- I šta? - kažem.

- Reci - kažem.

- I svi znaju da si uzela Tomasa.

Nasmejem se.
- Tako kažu?

- To je istina - kaže Kejsi. - Bez obzira na okolnosti. Znaju da si uzela

Tomasa.

Pomislim na izraze njihovih lica onog dana kod Ešli. Svi O’Brajenovi
su se vrpoljili, bili zvanični i čudni. Kruti kad bih im prišla. Svi su znali
za Kejsi. Niko ništa nije govorio. Polako me preplavi poniženje, širi
mi se iz grudi po telu, onaj osećaj koji znam još od detinjstva, tako
jak da mi se plače. Uvek sam se tako osećala uz O’Brajenove. Kao
autsajder, nahoče, kao da mi tu nije mesto.
Naglo ustanem i odem na drugi kraj sobe. Okrenem sestri leđa.

- I ja sam im rod - kažem naposletku.

Čujem Kejsi kako diše. Razmišlja šta da kaže. Kad progovori, glas
joj je blag.

- Mislim da niko od njih nije znao da ti je stalo - kaže.

Nakašljem se. Dosta je bilo, pomislim. Dosta je.

- Je li i Bobi bio tamo? - pitam.

- Gde?

- Na Lininoj proslavi.

Okrenem se ka njoj. Ona klimne glavom.

- Bio je - kaže.
- A na šta ti je ličilo lice?

Trgne se. Možda sam bila previše direktna.

- Misliš - kaže - misliš da li sam još bila izubijana? Jesam. Bila sam.
Kazala sam mu da mi je to uradio bivši. Nisam rekla ko.

- Sad mi je jasno - kažem.

- Šta?

- Rekla sam Bobiju da si se zabavljala s nekim Dokom. Mora da je

sabrao dva i dva. Pošto je posle toga očito preuzeo stvar u svoje
ruke.

Kejsi suspreže osmeh. - Zezaš me - kaže. - Bobi je to uradio zbog

mene?

Slegnem ramenima. Ne odobravam njenu reakciju, njeno

zadovoljstvo.

- Bobi mi se oduvek dopadao - kaže Kejsi.

- Meni nije - kažem.

Tokom celog razgovora Kejsi je sedela na krevetu. Sad s mukom

leže na bok. Spušta glavu na jastuk. Umorna je.

- Šta se desilo na proslavi? - pitam naposletku. - Na proslavi Lininog

rođendana.
- Ešli me je pitala imam li nešto protiv da pozove Dži - kaže Kejsi. -
Lin i Dži se viđaju, znaš. Godinama nisam videla Dži, ali sam rekla
pozovi je, naravno, što da ne. Jedan od koraka oporavka jeste da se
izmiriš sa svima i izviniš. Mnogo je onih s kojima treba da se izmirim,
pa pomislih kako bih mogla da počnem od Dži.
Te večeri na Lininoj proslavi Dži je bila super. Mislim, bila je
džangrizava kao i uvek, ali bila je fina. Rekla mi je da dobro
izgledam. Pitala me šta radim. Kazala sam joj da sam na metadonu,
ali da sam se skinula s heroina. Rekla mi je: Odlično, samo tako
nastavi. Samo nemoj da zasereš, kazala je, jer Dži je Dži.
Pred kraj večeri odlučila sam da joj kažem za bebu. Pomislih,
ionako će pre ili kasnije saznati. Bolje da joj sama kažem. Ispratila
sam je kad je pošla kući i sačekala s njom autobus.
Dži, rekla sam, imam nešto da ti kažem.
Okrenula se ka meni užasnutog lica.
O, ne, kaže. Samo da nije ono što mislim da jeste.
Uhvatila me je nervoza. Ruke su počele da mi se tresu. Oblio me
je znoj.
A šta misliš da je?, upitala sam.
Dži je zatvorila oči. Samo je ponavljala: Ne, ne.
Trudna sam, kažem.
A Dži na to počne da plače. Miki, jesi li je ikad u životu videla da
plače? Ja nisam nikad. Pokrije lice rukama. Ja ne znam šta da
radim. Spustim joj ruku na leđa.
Ali čim je pipnem, ona se naglo okrene i zbaci mi ruku. Miki,
odlepila je. Urlala je iz sveg glasa. Mislila sam da će me udariti.
Rekla mi je da je završila sa mnom. Kazala je: A ko će tom detetu
biti majka kad ti opet kreneš po starom? Rekla mi je da joj je dosta
više tuđe dece. I tebi isto. Rekla mi je da već imaš pune ruke posla i
da ti ne treba još jedno moje kopile. Baš tako je rekla. Kopile.

Kejsi zastane na sekund, čeka moju reakciju, pa nastavi.

- Rekla je: Neću da gledam kako radiš tom detetu ono što je tebi
majka radila.
- Jesi me čula? - pita me Kejsi.

Klimnem glavom.

- Ne - kaže Kejsi. - Ne. Jesi li razumela?

- Šta to? - pitam.

- Znala sam da će ti to promaći, Mik. Ali mene je to oduvek kopkalo.

Tebi, tako je rekla Dži. Ne tebi i Miki. Ne vama. Ne nama dvema,
nego meni.
Pitala sam Dži: Kako to misliš - meni? A ona mi je rekla da se
mama drogirala dok je bila trudna sa mnom.
A s Miki nije?, upitala sam.
Mik, kunem ti se bogom da se nasmešila.
S Miki nije, rekla je kao da joj je drago što mi to kaže. Liza se na
to sranje navukla tek pošto se Miki rodila.

Sačekam trenutak, pokušavam da pojmim tu informaciju.

Onda kažem: - Oh, Kejsi. Možda te je lagala. Možda je samo
htela da te zaplaši. Ne bi me čudilo.
Ali to pitanje lebdi u vazduhu među nama.
Kejsi odmahne glavom.

- I ja sam htela da verujem u to - kaže. - Da me je lagala.

Razmišljala sam o tome dok sam odlazila. Dži je još vikala,
dovikivala za mnom: Jadna da je ta beba. Jadno to dete.
Cele noći sam razmišljala o tome. Nisam mogla da spavam.
Ešli nije znala šta se desilo između mene i Dži. Ništa nije znala.
Ujutru sam joj ostavila poruku da ću biti dobro, pa se iskrala iz kuće
dok su još svi spavali.
Odvezla sam se autobusom u Fištaun. Otišla sam do Džiine
kuće. Pretpostavila sam da je već pošla na posao. Bila sam u pravu.
Pokucala sam nekoliko puta, ali niko nije otvarao.
 Godinama već nemam ključ od njene kuće, ali znaš da su vrata
pasaža slaba i da je dovoljno samo malo jače da ih šutneš i otvoriš.
To sam i uradila, pa otišla kroz pasaž do zadnjeg dvorišta. Zadnja
vrata su bila zaključana. Polomila sam staklo i otvorila ih.
Znam da to nije bilo u redu. Briga me.
Sišla sam u podrum. Htela sam da znam je li istina ono što mi je
rekla. Bilo mi je važno da znam.
Znaš onaj ormar za spise što ga drži u podrumu? Tamo sam u
poslednjoj fioci pronašla fasciklu na kojoj je pisalo Devojke.
Izvadila sam je. U njoj je bila hrpa dokumenata. Tamo je bila tvoja
krštenica, na ime Mikaele Ficpatrik, i otpusna lista iz porodilišta sa
slikom iz porodilišta i podacima koliko si dugačka i teška i ostalo, kao
i nekoliko potvrda da si zdrava, i to je sve.
Sa mnom je bio drugačiji slučaj. I moja krštenica je bila tamo, ista
kao i tvoja. Ali moja otpusna lista ličila je na uputstvo za upotrebu.
Briga o novorođenčetu zavisnom od narkotika. Pisalo je da ću biti
razdražljivija od druge novorođenčadi. Da ću više plakati. Prepisan
mi je i fenobarbital. Drugim rečima, zavisna sam od rođenja.

Znam te papire, hoću da kažem. Dali su mi nešto slično kad sam

dobila starateljstvo nad Tomasom.
Ne govorim ništa.

Kejsi nastavlja.
- Nastavila sam da pretražujem kartoteku. I pronašla sam još
nešto. Pronašla sam celu fasciklu na kojoj je pisalo Den Ficpatrik -
kaže Kejsi.

Klimnem glavom.

- Ostalo znaš - kaže Kejsi.

Ponovo klimnem glavom.

- Našla si ih. Čestitke i čekove.
- Jesam - kažem.
- Dobro je - kaže Kejsi.
Zastane, zamisli se.
- Mislim da sam ih tamo namerno ostavila - kaže. - Očito sam
verovala da ćeš ih naći tamo ako me ikad budeš tražila.

- Morala sam da izađem - kaže Kejsi. - Morala sam da odem iz te

kuće. Uzela sam sva svoja dokumenta iz porodilišta i jednu čestitku
od tate. Čestitku koju mi je poslao za šesnaesti rođendan.
Ostavila sam Džiinu kuću u neredu. Nisam htela da sakrijem da
sam preturala po njenim stvarima. Nije me bilo briga. Vratila sam se
kroz pasaž i otišla. Hodala sam Džirardovom sve do izlaza na auto-
put 95, pa izbacila palac da stopom odem do adrese pošiljaoca na
čestitki koju sam ponela. Nisam znala da li tata uopšte još živi tamo,
ali bila sam očajna.
To je bilo početkom novembra. Od tada sam kod njega. On se
brine o meni - kaže Kejsi. - Stara se da imam sve što mi je potrebno.
Da beba ima siguran dom kad se rodi.

Pogleda me, a ja prvi put primetim strah na njenom licu.

- Imaćemo sve što nam treba - kaže.
A ja joj kažem: - Kejsi, verujem ti.
K ejsi to ne traži, ali ja odjednom pomislim kako treba da je
odvedeni da vidi Tomasa.
Tiho odemo do njegove sobe. Tiho otvorim vrata. Prigušena
svetlost iz hodnika obasja njegov krevet taman toliko da vidimo
njegov oblik na njemu, hrpu prekrivača, čaršava i jastuka pod kojom
se sklupčao moj sin.
Kejsi me pogleda tražeći dopuštenje, a ja klimnem glavom.
Priđe podnožju kreveta i klekne pored njega. Spusti ruke na
kolena i zagleda se u Tomasa. Dugo tako kleči.

Kad smo bile male, u kući smo imale pet knjiga. Jedna je bila Biblija.
Druga je bila istorijat Filiza. Dve su bile knjige o Nensi Dru, koje su
pripadale Dži kad je bila mala. A poslednja je bila prastara zbirka
bajki braće Grim sa živopisnim ilustracijama i zastrašujuća, puna
veštica i mračnih šuma. Istu takvu sam poklonila Tomasu za ovaj
Božić.
U toj knjizi najviše sam volela priču o čarobnom frulašu. Plašilo
me je to kako se pojavio niotkuda, pa odveo decu. Plašilo me je i to
kako su roditelji bili nemoćni, kako ih je grad izneverio i kako su oni
izneverili svoju decu.
Kud su ta deca otišla, pitala sam se. Kakav im je bio život nakon
što su otišla? Je li im neko naškodio? Da li im je bilo hladno? Da li im
je nedostajala porodica?
Svakog dana na poslu mislim o toj priči. Zamišljam drogu kao
čarobnog frulaša. Zamišljam trans u koji baca ljude: taj trans jasno
vidim svakog dana na poslu, ljude kako hodaju unaokolo začarani,
opčinjeni, zaneti. Zamišljam grad Hamelin nakon završetka priče,
nakon što su deca i frulaš otišli. I čujem je: jezivu tišinu u gradu.
Dok sad gledam Kejsi kako pokajnički kleči u podnožju kreveta,
vidim mogućnost, sasvim malu, da će se jednog dana vratiti.

Onda pogledam u Tomasa i, kao i uvek, setim se večne pretnje

odlaska, trajnog gubitka. Lebdi tu zloslutno, tiha piskava melodija
koju samo deca čuju.
K ejsi i ja se vratimo u moju sobu i mom laptopu na krevetu.
Ona opet upre prstom u Edija Lafertija.
- Ovaj tip je - kaže - stalno dolazio kod nas dok sam živela s
Konorom. To je bilo pre nego što sam se skinula. Sve mi je u
izmaglici. Njega se, međutim, sedam jer je uvek razgovarao sa
mnom. Bio je srdačan. Pričao je sa mnom i merkao me. Pomislila
sam da možda traži neku devojku, ali me nikad nije pitao. On i Konor
su obično odlazili negde zajedno. Ne znam šta su radili. Mislila sam
da dolazi samo zbog fiksa. Konor je dilovao. Mislim da još diluje.
- Pokušaj da se setiš još nečeg - kažem.
Kejsi se zagleda u plafon, pa u pod.
- Ne mogu - kaže.
- Probaj - kažem.
- Mnogo je toga u mom životu čega se ne sećam - kaže Kejsi.
Obe neko vreme ćutimo.
- Možemo njega da pitamo - kaže Kejsi odjednom.
Pogledam je u neverici.
- Konora? - pitam. - Doka? Njemu hoćeš da se obratiš za pomoć
posle svega što ti je uradio?
- Da - kaže Kejsi. - Znam da je u to teško poverovati, ali on
uopšte nije bio loš momak. Bar se bolje odnosio prema meni od svih
ostalih momaka.
- Kejsi - kažem - napao te je.
Zastane zamislivši se nad tim.
- Sigurna sam da mogu da ga navedem da govori - kaže
naposletku.
Vrtim glavom.
- Ne dolazi u obzir - kažem.
Kejsi okrene glavu na drugu stranu.
 - Smislićemo nešto ujutru - kažem. - Obe moramo da
odspavamo.
Kejsi klimne glavom.
- Dobro - kaže. - Idem onda ja.
Ali ne pomera se. Ni ja se ne pomeram.
- Je l’ bih mogla ovde da dremnem? - pita.

Ugasim svetlo. Ležimo na krevetu jedna do druge, ukočene. U sobi

je tišina.
- Miki - kaže Kejsi odjednom. Trgne me.
- Šta je? - prebrzo kažem. - Šta je?
- Hvala ti što brineš o Tomasu - kaže. - Nikad ti to nisam rekla.
Zastanem. Postiđena sam.
- Nema na čemu - kažem.
- Znaš šta je smešno - kaže.
- Šta? - pitam.
- Sve vreme dok si me tražila - kaže - ja sam se krila od tebe. - Ja
to ne bih nazvala smešnim - kažem posle nekog vremena. Ali čujem
po njenom disanju da je već zaspala.

Šesnaest je godina prošlo, pola našeg života, otkako smo zajedno

spavale u sobi u dnu hodnika u Džiinoj kući. Zamišljam nas kao
decu, kako jedna drugoj pričamo priče da se uspavamo, ili čitamo
knjige, ili kako u mraku gledamo u plafonjeru u kojoj je retko kad
radila sijalica. Pod sobom čujemo promukao glas naše babe, kako
se jada nekome preko telefona ili priča sama sa sobom besneći na
nekoga. Stavi mi ruku na leđa, kazala bi Kejsi, a ja bih joj udovoljila
setivši se s nežnošću majčine ruke na mojoj koži. Sad kad
razmišljam o tome, moguće je da sam pokušavala da joj ulijem
osećaj vrednosti; da joj preko sebe prenesem majčinu ljubav; da je
ojačam za sve nedaće ovog sveta. U tom bismo položaju, dok joj
držim ruku na leđima, obe utonule u san. Nad nama je bio ravan
nakatranisan krov, loše izolovan od hladnoće. Nad krovom je bilo
noćno nebo na Filadelfijom. A nad nebom, to nismo znale.
K ad se probudim, napolju je sunce, a telefon mi zvoni.
Kejsi nije pored mene.
Pridignem se.
Uzmem telefon u ruke. Zove me otac.
- Mikaela? - pita. - Je li Kejsi s tobom?

Tražim je svuda. Nema Kejsi. Pogledam kroz prozor. Kola joj nisu na
prilazu.
- Možda je pošla kod tebe - kažem.
Na to oboje ućutimo. Znamo koje su šanse za to.
- Naći ću je - kažem. - Mislim da znam gde je.
Onda se setim Tomasa.

Obećala sam mu. Rekla sam mu sinoć da ću ostati s njim.

Razmišljam o onome što mi je gospođa Mahon juče ispričala, kako
moj sin trči u kupatilo, pušta vodu, pravi se da je bolestan ne bi li
majka ostala kod kuće s njim, i srce mi se čepa.
Onda pomislim na sestru - koja možda upravo ovog časa stavlja
na kocku svoj život - i život svog nerođenog deteta - kako bi zaštitila
druge. U pomislim na one bezbrojne žene na ulicama Kenzingtona
čiji je život u opasnosti sve dok je Edi Laferti na slobodi.
Odjednom me, i protiv moje volje, načas preplavi čudno
saosećanje prema Dži. Shvatim koliko se mučila da nam pruži sve
što nam treba dok smo bile male. Kako li je njoj bilo, zapitam se, da
radi od jutra do mraka, da večito živi u strahu šta će biti kad nam se
škole zatvore?
Mislim. Mislim.
I naposletku zaključim da ono što će se danas desiti nadilazi nas
dvoje, nadilazi potrebe naše male porodice. Ljudski životi su na
kocki, kažem sebi, pa duboko udahnem i pozovem gospođu Mahon.
Kad dođe, odem u sobu da se pozdravim sa sinom.
Još spava. Neko vreme ga samo gledam. Onda sednem kraj
njega. On otvori oči, pa ih opet čvrsto zatvori.
- Tomase - kažem, a on će: - Nemoj da ideš.
- Tomase - ponovim - Moram da uradim nešto. Gospođa Mahon
će biti s tobom.
Tomas se zaplače. I dalje čvrsto žmuri. - Ne - kaže. Odmahuje
glavom.
- Bolestan sam - kaže. - Mnogo sam bolestan. Povraća mi se.
- Stvarno mi je žao - kažem - ali moram. Ne bih otišla da nije u
pitanju nešto veoma važno. Znaš to, je li?
Tomas ćuti. Ukipio se, lagano diše i pravi se da spava.
- Obećavam ti da ću se brzo vratiti - kažem. - Obećavam ti da ću
ti jednog dana sve objasniti. Zašto nikad nisam kod kuće. Kad
porasteš, važi? Sve ću ti ispričati.
Okrene se. Okrene mi leđa. Neće da me pogleda.
Poljubim ga. Spustim mu ruku na kosicu i zadržim je tu malo.
Onda ustanem. Šta ako grešim, pomislim. Šta ako sam donela
pogrešnu odluku?
- Volim te - kažem.
Odem.
S tignem u Kenzington i parkiram se u jednoj bočnoj uličici
nedaleko od privremene kuće Konora Meklačija.
Brzo odem do Medisonove, pa udarim ka istoku, ka prolazu što
vodi do kuće na kojoj stoje tri slova B.
Kad skrenem za ugao, na sredini prolaza ugledam grupicu ljudi.
To su tri muškarca: dvojica na sebi imaju radni kombinezon, cokule i
šlem, treći je u dugom kaputu i skupim farmerkama.
Vidim kuću pred kojom stoje: to je Meklačijeva kuća.
Ne znam šta tu rade. Pođem ka njima s malo manje
samopouzdanja.
Primete me. Zaćute i okrenu se ka meni.
- Izvolite? Mogu li da vam pomognem? - obrati mi se čovek u
kaputu vrlo ljubazno. Ima jak filadelfijski naglasak, kao da je iz kraja.
Ipak, izgleda kao da je daleko dogurao.
- Ja... - počnem, ali ne znam kako da nastavim. - Tražim sestru -
kažem. - Mislim da je možda tu.
Pokažem glavom na belu kuću ispred koje stojimo.
- Nema ovde nikakvih sestara - veselo kaže čovek. I ne sluti
koliko su mi te reči poznate. - Bolje bi bilo da ih nema - kaže. - Sutra
rušimo kuću. Upravo smo bili u inspekciji.
I stvarno, ulaz je širom otvoren.
- Hej, jeste li dobro? - pita me jedan radnik pošto sam se ućutala.
- Jesam - odvratim. Okrenem se ka Medisonovoj ulici i podbočim
se, mislim se šta ću. Ona trojica iza mene nastave razgovor. Grade
stambenu zgradu u kojoj će verovatno uskoro živeti razne Lorene
Sprajt, klinci što ispijaju kafu u Bomberu. Grad se nezaustavljivo
menja. Oterani zavisnici se premeštaju, sele, pronalaze novo mesto
da se fiksaju i tek u retkim slučajevima se skinu.

Uto mi zapišti telefon.

 Izvadim ga iz džepa i pogledam.
Na ekranu stoji poruka: katedrala u Ontariju
Pošiljalac je Dok, čiji mi broj, neokrenut, stoji u telefonu još od
novembra, kad sam ga upoznala u radnji gospodina Rajta. Konor
Meklači.
K atedrala na Ontariju zvanično se zvala Crkva Majke Božje
Tešiteljke, ali je otkako pamtim svi zovu prosto katedrala zbog
njene veličine i velelepnosti. Bila sam u njoj samo jednom, kad sam
imala nekih dvanaest godina. Tamo nas je povela Kejsina drugarica
kod koje smo prespavale. Zdanje je masivno: materijal je dopremljen
iz Evrope, stalno su nam govorili, a visoka kupola i unutrašnjost
sagrađeni su tako da podsećaju ljude na Boga. Zatvorena je pre
nekoliko godina. Pročitala sam to u novinama i tad nisam tome
pridavala nikakav značaj. To je samo jedna u nizu crkava koje su se
u Filadelfiji poslednjih godina zatvorile.

Katedrala se nalazi nedaleko od mesta gde sam se parkirala. Uđem

u kola i odvezem se.

Kad stignem do katedrale, prvi put je posle dužeg vremena vidim

izbliza. Ona zvanično pripada 25. distriktu, pa nemam razloga tuda
da prolazim dok sam u patroli. Nije ni nalik onome kakva je bila u
zlatno doba. Većina prozora je polomljena. Na vratima su prikucani
natpisi Predviđeno za rušenje. Na istočnoj strani crkve izdiže se
zvonik, ali u njemu nema zvona. Pitam se ko li ih je odneo.
Parkiram se i popnem uz stepenice. Sva vrata na koja probam da
uđem zaključana su. Obiđem crkvu i pronađem odškrinuta sporedna
vrata, tobož zaprečena lancem. Tiho se provučem ispod njega i
uđem.

Čim kročim u crkvu, začujem tihi žagor, pa instinktivno zastanem i

oslušnem da vidim hoću li čuti Kejsin prodoran i odsečan glas.
Međutim, nijedan glas koji čujem ne zvuči mi poznato. Niko ne priča
glasno, al’ ipak im reči odzvanjaju odbijajući se o polomljene pločice,
o zidove i visoke svodove. Prošaputane fraze dolebde do mene kroz
ledenu crkvu.
Ma samo. Rekoh ja. Pre neki dan. Sve dok.
Unutra se osećaju dva mirisa. Jedan prepoznajem od
višegodišnjeg dolaženja u crkvu - miris tanke hartije svetih knjiga,
prašnjavog baršuna jastučića na klecalima. To je topao miris, dobar
miris, miris božićnog vašara, božićnih predstava, svetog raspeća.
Drugi je specifičan miris mesta koje su zauzeli ljudi u prolazu, koji
nemaju sredstava niti kud drugo da odu. I taj drugi miris dobro znam.
Dva jarka zraka svetlosti se kao koplja probijaju kroz rupe na krovu u
glavni deo crkve. To se zove brod. Ta mi se reč odmah javi u glavi,
kao i slika sestre Džozefe, moje omiljene učiteljice, kako nam crta
delove crkve. Brod. Oltar. Apsida. Kapela. Krstionica. I moja
omiljena: kustodija. Svih ih se sećam.
Svetlost se polako rasipa po crkvi. Sad već vidim ljude u
klupama. Strpljivo sede, kao da čekaju da počne misa. Neki spavaju.
Neki se kreću. Neki stoje. Neki sede na stolicama nalik tronu
namenjenim horu. U crkvi je bar dvadeset-trideset ljudi. Možda i više.
Iznenada se zaori prodoran dečji plač i svi se ućute. Tren potom
nastave da pričaju. Na tren poželim da nađem to dete i sklonim ga
odavde, da ga uzmem u naručje, odem i nikada se ne vratim.
Neka žena se u prolazu očeše o mene i trgne me.
- Pazi se - kaže žena, a ja odvratim: - Oprosti.
Onda kažem: - Izvini, mogu li nešto da te pitam?
Žena stane i stoji tako okrenuta mi leđima, pa se tek onda
okrene.
- Jesi li videla Kejsi? - pitam. - Ili Koni? Ili Doka?
Još smo u najmračnijem delu crkve i jedva joj razaznajem lice.
Međutim, vidim joj telo. Vidim kako se ukipila kad sam izgovorila ta
imena. Pogleda me, odmeri.
- Probaj gore - naposletku će ona, pa mi pokaže na jedna vrata
skinuta sa šarki. Prislonjena su uza zid desno od mračnog otvora
kroz koji nazrem stepenište.

Penjem se uz stepenice, a žagor iz broda polako utihne. Ne znam

kud idem, no kako odmičem, sve je hladnije. Izvadim telefon i njime
osvetlim stepenike pred sobom. Malo-malo pa vidim kako mi se
nešto mrda kod nogu. Miševi ili bubašvabe, a možda i samo
nataložena prašina što se četiri godine skuplja.
Stepenice su obložene trulim tapisonom, pa se nečujno krećem.
Usput ih brojim. Dvadeset. Četrdeset. Prođem odmorište. Dođem do
nekih vrata. Zaključana su. Probam nekoliko puta da ih otvorim,
uprem o njih ramenom, ali ne popuštaju.
Nakon šezdeset stepenika na stepeništu se ukaže slaba svetlost.
Na dvokrilnim vratima s moje leve strane vide se dva otvora na
kojima su nekad stajali vitraži, što pretpostavim po skrhanom staklu
podno nogu. S druge strane se čuju glasovi.
Uhvatim se za kvaku. Vrata se otvore.

Kad ih otvorim najtiše što mogu, prvo ugledam Kejsi.

Stoji naslonjena na ogradu visoku do pasa, a iza nje se pruža
prostranstvo katedrale. Stoji, vidim, na galeriji za hor: verovatno su
došli ovamo da nasamo razgovaraju.
Konor Meklači joj nešto govori. Vidim mu lice iz profila; nije me
izgleda primetio. Tu je još neko, neki muškarac, pomislim, koji mi je
okrenut leđima.
Uhvatim sestrin pogled.
Z nam da je drugi čovek Edi Laferti i pre nego što se okrene.
Prepoznatu mu ćelavu glavu, držanje, visinu. Sećam se da je
blago poguren. Problemi s kičmom, kazao mi je.
Mašim se za oružje. Bez razmišljanja ga potegnem i podignem.
- Ruke! - kažem jasno i glasno. - Da vam vidim ruke!
To je ton koji koristim na poslu, ona odsečnost koji sam preuzela
od Kejsi, od Pole, od svih devojaka s kojima sam odrasla. Taj im je
oštar ton koristio u školi, na poslu, u životu. I odjednom mi sine da
možda ni njima nije urođen, da su ga možda i one usvojile jer ih je
na to nužda naterala.
Dva se muškarca okrenu ka meni. Laferti i Meklači.
Vidim da je Lafertiju potrebno nekoliko sekundi da se seti ko sam.
Nemam uniformu na sebi. Nisam se istuširala i unezverena sam,
kosa mi je vezana u nisku punđu. Umorna sam i napeta.
- O! - uzvikne Laferti. Nasmeši se, ili bar to pokuša. Poslušno
digne ruke uvis. - Ma je li to Miki? - pita.
- Digni ruke - kažem Meklačiju, koji me konačno posluša.
- Skloni se od nje - kažem Meklačiju pokazavši glavom na Kejsi.
Ne sviđa mi se što stoji samo na korak od moje sestre, koja je
pak naslonjena na ogradu. Ne znam koliko metara ima dole do
broda, ali znam da nikako ne želim da padne. Dole pod nama i dalje
se čuju koraci, kašljucanje i glasovi, sad beslovesni, nerazgovetni.
- Gde? - suvo pita Meklači. Još je mršaviji nego što je bio kad
sam ga poslednji put videla.
- Uza zid - kažem i pokažem glavom udesno.
Ode do zida. Nasloni se leđima na njega. Prisloni i nogu.
Edi Laferti mi se i dalje odvratno smeška kao da smišlja neko
smešno objašnjenje, razlog što smo se svi ovde okupili.
- I ti si na tajnom zadatku? - to je najbolje što smisli.
 Ne odgovaram. Ne želim da ga gledam u oči, ali ne želim ni na
tren da skinem pogled s njega. Nisam sigurna na koga treba da se
usredsredim: na Meklačija ili na Lafertija. Kejsi stoji iza ovog drugog i
ja odjednom shvatim da mi nešto nečujno govori.
Začkiljim se u nju pored Lafertijeve glave. Kejsi mi pokazuje
glavom ka Meklačiju. Usne joj se miču, tvore reči koje ne mogu da
razaberem. On je nešto. Ja.
I dalje sam usredsređena na Kejsine usne kad primetim kako se
Laferti sav napeo kao policajci pre nego što jurnu za nekim. Ustremi
se ka meni i obori me. Pištolj mi opali, raznese deo svoda, pa odleti
preko poda galerije.
Neka žena pod nama vrisne, a onda u katedrali nastane tajac.
Laferti stoji iznad mene, opkoračio me je. Meklači se odvoji od
zida i podigne pištolj.
L ežim sasvim nepomično. Dahćem. S poda se zagledam u svod
katedrale. Nazirem gde ju je metak pogodio. U zraku svetla vidi
se oblačić prašine kako polako pada. Svod, nekad okrečen u
nebeskoplavo, sad je sav oljušten. U najbližem uglu ugledam ptičje
gnezdo.
Hitac mi još odzvanja u ušima. U katedrali je inače tiho kao u
grobu.
Pred očima mi iskrsne slika sina. Zapitam se šta će biti s njim ako
danas skončam. Razmišljam o odlukama koje je moja majka donela i
s bolom shvatim da se ne razlikujem mnogo od nje. Razlikuje se
samo priroda naših zavisnosti: njena je bila zavisnost od narkotika,
jasna i definisana. Moja je amorfna, ali ništa manje nezdrava. Ima
veze sa prepodobnošću, ili samosvešću, ili gordošću.
Tomase, pomislim uzaludno. Mnogo mi je žao što sam te
ostavila.

Posle nekoliko dugih sekundi pogledam u Meklačija. U rukama ima

moj pištolj, koji je podigao s poda, ali ga ne drži kako treba. Uto
shvatim da on pojma nema šta radi. Razmišljam kako bih to mogla
da okrenem u svoju korist kad on odjednom kaže Lafertiju: - Klekni.
Laferti ga pogleda.
- Šališ se - kaže.
- Ne šalim se - kaže Meklači. - Klekni.
Laferti ga u neverici posluša.
- Stavi ruke iza glave - kaže mu Meklači.
Onda pogleda u mene.
- Je l’ tako treba? - pita me.
Odignem glavu. Još vidim sve zvezde od udarca koji sam
zadobila u čelo kad je Laferti nasrnuo na mene. Boli me vrat.
- Diži se - kaže mi Meklači.
 Pogledam u Kejsi, koja brzo zaklima glavom, pa ga poslušam.
Onda Meklači uradi nešto što ne razumem: sve vreme držeći
Lafertija na nišanu, polako mi priđe i stane tik uz mene, rame uz
rame. Preda mi oružje.
- Bolje ga ti uzmi - kaže. - Ja nemam pojma šta radim.
Čim uzmem pištolj od njega i uperim ga u Lafertija, Meklači stavi
ruke iza glave i debelo odahne. Ode do ograde galerije, nalakti se na
nju i zagleda u crkvu pod sobom.

Začujem korake na stepeništu iza nas. Načas sva napeta nišanim

čas u Lafertija, čas u vrata.
Vrata odlete. U galeriju uđu Majk DiPaolo i Dejvis Nujen s
oružjem u ruci.
- Baci oružje - mirno mi kaže DiPaolo kaže i ja ga spustim na
pod.
Ne razumem šta se zbiva.
Načas pomislim da je Laferti zapravo pozvao pojačanje, što će mi
znatno otežati da objasnim šta radim.
- Opasan je - kažem za Lafertija, a on se na to pobuni, no uto se
odjednom zaori Kejsin glas.
- Je li vas Truman Doz poslao? - pita ona DiPaola i Nujena.
- Ko pita? - odvraća DiPaolo. On i Nujen i dalje čvrsto drže
pištolje u ruci i nišane u sve nas, čas u jedno, čas u drugo. Očito im
ništa nije jasno.
- Ja sam Kejsi Ficpatrik - kaže Kejsi. - Njena sestra - kaže
pokazujući glavom na mene. - Ja sam se obratila Trumanu Dozu. A
ovo je - kaže pokazujući glavom na Edija Lafertija - čovek koga
tražite.
N ujen i DiPaolo zovu pojačanje. Onda nas zasebnim kolima sve
povedu u stanicu - i mene i Kejsi i Lafertija i Meklačija.
Drže nas razdvojeno, pa nas ispitaju.
Ispričam Nujenu i DiPaolu sve što znam, od početka do kraja.
Ništa ne izostavljam. Ispričam im za Klira. Ispričam im za Kejsi.
Ispričam im za Tomasa. Ispričam im za Lafertija i šta mi je Kejsi rekla
za njega. Ispričam im čak i za Trumana i za svoje sramotno
ponašanje prema njemu.
Ispričam im istinu, celu istinu, prvi put u životu. Njih dvojica potom
odu.

Prođe nekoliko sati. Shvatim da sam mrtva gladna, da moram u ve-

ce i da u životu nisam bila toliko žedna. Nelagodno se meškoljim.
Nikad se dosad nisam našla u ovoj ulozi.
DiPaolo konačno uđe u sobu u kojoj me drže. Deluje umorno.
Zamišljeno mi klimne glavom držeći ruke u džepovima.
- On je - kaže. - Laferti je.
Bez reči mi pruži odštampanu fotografiju mlade nasmejane žene
u lepoj haljini.
- Prepoznaješ je? - pita.
Gledam je nekoliko sekundi, a onda se odjednom u mislima
vratim u onaj oktobarski dan, na prugu, setim se kako se naginjem
preko debla i gledam u prvu žrtvu. Kraj nje je Edi Laferti - stresem se
kad se toga setim. Razmišljam o crvenim tačkicama oko njenih očiju.
O tome kako je umrla strašnom smrću. Setim se Lafertijeve reakcije
na nju. Kako je bio ravnodušan. Hladan.
- Ko je ona? - pitam.
- Saša Lou Laferti - kaže DiPaolo. - Bivša žena Edija Lafertija,
poslednja - kaže.
- Ne - kažem.
 DiPaolo klimne glavom.
Pogledam ponovo u sliku. Setim se šta mi je Laferti kazao za
svoju treću ženu, o njenoj mladosti. Bila je nezrela. Možda je to bio
problem.
- I sama je bila navučena - kaže DiPaolo. - Bola se svakog dana.
Godinu dana pre toga porodica je presekla sve veze s njom i od tada
nije imala nikakav kontakt sa njima, samo s Lafertijem.
Zastane.
- Verovatno zato njen nestanak nikad nije prijavljen - kaže.
- Gospode - uzviknem.
Još gledam u fotografiju. Drago mi je što tu ženu vidim u nekoj
drugoj prilici. Načas zatvorim oči, pa ih otvorim. Pustim da mi slika
nasmešene žene preda mnom zbriše sliku izmučene mrtve Šaše
Lou Laferti koja mi ne izbija iz glave otkako sam je pronašla.
- Pogodi gde su se upoznali - kaže DiPaolo.
Znam šta će reći.
- U Vajldvudu - kažem.
DiPaolo klimne glavom.
- Gospode - ponovim.
DiPaolo kao da se koleba na trenutak. Onda nastavi. - Pitala si
za Sajmona Klira - kaže.
Pripremim se. Klimnem glavom.
- Hoću da znaš - kaže - i to sam proverio. Nisam hteo da te
oduvam. Nakon našeg susreta dodelio sam jednom momku da ga
prati nekoliko dana zaredom. I zaista, već drugog dana pošao je u
Kenzington usred radnog vremena, bez određenog razloga.
- Dobro - kažem.
DiPaolo me pogleda. - On ima problem, Miki - kaže. - Otišao je u
Kenzington iz istog razloga kao i svi ostali. Kupio je hiljadu miligrama
oksikontina od jednog tipa što ga znamo. Ne znam da li koristi
heroin, ali to je verovatno sledeće. Otkud mu pare za tolike tablete
od detektivske plate...
DiPaolo začuti. Zvizne.
Pogledam u sto.
- Razumem - kažem. - Ima smisla.
 Setim se šta mi je Sajmon pričao kad sam bila mlada. One
njegove tetovaže na listu. I sam sam prošao kroz tu fazu, kazao mi
je kad sam se uplašila za Kejsi.
A meni su te reči tad pružile takvu utehu.
K ad Kejsi i mene puste, zajedno izađemo iz stanice na glavni
ulaz. Moja su kola parkirana čak kod katedrale, tri kilometra od
stanice, a isto tako i Kejsina, koja je pozajmila od oca.
A kad smo kod njega, pozovem ga čim stignem. Kažem mu da je
Kejsi dobro. Da će uskoro doći kući.
- A ti? - pita.
- Molim?
- Jesi li ti dobro? - pita me otac.
- Jesam - kažem. - Dobro sam.

Osećam se kao da sam zbacila neko breme sa sebe. Dok Kejsi i ja

hodamo naporedo, ja gledam oko sebe. Sam mi Kenzington izgleda
drugačije, nekako izmenjeno, ili to možda samo ja primećujem stvari
koje dosad nisam primećivala. To je po mnogo čemu divan kraj i ima
baš lepih kvartova, lepo održavanih, kvartova koji su uspeli da se
odbrane od okolnog haosa, u kojima žive bake koje nikad nisu otišle
odatle niti će, koje svakog jutra pometu pred svojom kućom, pa pred
komšijinom, a ponekad i celu ulicu u koju čistači ne zalaze. Prođemo
pored jedne ulice s desne strane po kojoj su okačene bele lampice
za Božić.
Kejsi mi naposletku ispriča šta se tog jutra desilo.
I ona je najpre otišla do kuće sa tri slova B, do poslednjeg mesta
na kome je živeo Konor Meklači. Kad je saznala da je kuća prazna i
da će se rušiti, vratila se na Aveniju da se raspita. Ubrzo je saznala
gde je Meklači otišao.
Odvezla se da ga nađe. Htela je da mu ispriča šta se dešava. Da
ga pita šta zna o Ediju Lafertiju.
- Ne mogu da verujem da si to uradila - prekinem je. - Zašto si to
uradila?
 - Rekla sam ti - kaže Kejsi. - Znala sam da neće hteti da ima išta
s Lafertijem kad sazna da je on ubio one žene. Poznajem ga.
Zavrtim glavom. Odjednom primetim da je Kejsi uzdrhtala i
prebledela. Drži se za stomak. Sad je u šestom mesecu trudnoće i
zamorila se. Ne znam hoće li stići do kola. Uporno tvrdi da je dobro,
ali se blago povila. Kad li je dobila poslednju dozu metadona,
zapitam se.
- Jesi li dobro? - pitam je.
- Dobro sam - kruto odvrati Kejsi.
Produžimo polako dalje. Ona onda nastavi.
- Konor ume da radi loše stvari - kaže Kejsi - ali nije skroz loš.
Gotovo niko to nije.
Nemam šta na to da kažem. Setim se gospođe Mahon, kako
okreće ruku nad šahovskom tablom. Svaka figura može biti i dobra i
loša. Mora se priznati da ima izvesne istine u tome. No ja svejedno
mrzim Konora Meklačija zbog onoga stoje uradio mojoj sestri. I
zasigurno zna da mu to nikad neću oprostiti.
- Uglavnom - kaže Kejsi - Konor mi je ispričao kako mu je Laferti
prošlog leta prišao, kazao mu da je pandur. Ponudio mu je zaštitu u
zamenu za procenat. Zato sam ga prepoznala - kaže mi ona. - I zato
su stalno nekud odlazili. Laferti je primao mito od Konora.
- Govno posrano - kažem odjednom.
- Koji od njih?
- Obojica - kažem. - Obojica su govna.
Onda mi nešto padne na pamet: Da mi nije možda Ahern dodelio
Lafertija za partnera kako bi ovaj iskopao nešto o meni? Pre šest
meseci rekla bih da je to besmisleno. Sad više ne znam.
- I Ahern je govno - kažem. - Kladim se da je znao. Možda je i on
dobijao procenat.
Kejsi se, zapazim, smeje.
- Šta je? - pitam. - Šta je bilo?
- Mislim da te nikad nisam čula kako psuješ - kaže Kejsi.
- Oh - kažem. - E pa sad psujem.
- Pa - kaže Kejsi - u pravu si. Konor mi je rekao da Laferti nije
jedini. Mislim koji prima mito. Kaže da se to dešava mnogo češće
nego što misliš.
 - Verujem - kažem.
- Konor nije znao za žene - kaže Kejsi. - To stvarno nije znao.
Nije znao da je Laferti viđen sa sve četiri žrtve. Nije znao da ljudi u
Kenzingtonu pričaju. Kad sam mu rekla, odlepio je. Udario je
pesnicom u zid.
- O, pa on je častan - kažem.
- Ume da bude - kaže Kejsi zamišljeno.
- Uglavnom - kaže - imao je Lafertijev broj i odmah ga je pozvao.
Rekao mu je da hoće da priča s njim o nekom poslu i da se nađu u
katedrali. Kad je Laferti došao tamo, poslala sam ti poruku s
Konorovog telefona, a poslala sam je i Trumanu Dozu.
- Otkud ti Trumanov broj? - pitam.
- Oh - kaže Kejsi. - Dao mi ga je pre mnogo godina. Mislim da ti
tog dana nisi bila tu. Sreo me je na Aveniji kad sam bila baš u lošem
stanju, skroz u autu. Rekao mi je da ga pozovem ako mi ikad išta
zatreba ili ako hoću da se skinem. Sačuvala sam ga.
- Oh - kažem. - Da. Ume da bude takav.
- On je dobar čovek - kaže Kejsi. - Zar ne?
- Jeste - kažem.
Smeši se ne sluteći ništa.
- Pa - kaže - drago mi je što je sve ispalo kako treba.
A ja odjednom ne mogu da poverujem šta je uradila, u kakvu nas
je opasnost sve dovela: Trumana. Mene. Tomasa. Sebe. A i dete
koje nosi.
Stanem i okrenem se ka njoj. - Jebem mu mater, Kejsi! - viknem.
Trgne se. - Šta je? - kaže. - Ne deri se.
- Kako si mogla to da mi uradiš? - pitam. - Da me dovedeš u
onakvu situaciju? Imam sina da o njemu brinem!
Kejsi se ućuti. Obe odvratimo pogled i nastavimo da hodamo.
Krajičkom oka vidim kako se Kejsi trese i zubi joj cvokoću.
Stignemo do raskrsnice i ja stanem na prelazu i sačekam da kola
prođu. Ali Kejsi nastavi. Ne gledajući izađe na ulicu. Neki auto se
naglo zaustavi uz škripu točkova. Kola iza se umalo zakucaju u
njega. Svi legnu na sirenu.
- Kejsi! - dozivam je.
 Ne okreće se. Stanem na kolovoz. Niko se ne zaustavlja. Na
kraju sačekam da se upali zeleno, pa potrčim. Kejsi je petnaestak
metara ispred mene i brzo hoda. Skrene u Aveniju i na trenutak mi
se izgubi iz vida.

Kad konačno stignem do Avenije, skrenem levo kao i Kejsi i vidim je

dvadesetak metara dalje kako kleči na zemlji nalakćena na kolena i
lica zarivenog u ruke. Stomak joj štrči ka zemlji. Ne vidim dobro
odavde, ali čini mi se da plače.
Pređem u hod. Pažljivo priđem Kejsi. Nalazimo se na raskrsnici
na kojoj su ona i Pola nekad radile, tačno ispred Alonzove radnje, i
imam osećaj da ću je, kažem li ili uradim li nešto pogrešno, izgubiti:
Avenija će je opet uzeti, oteće mi je. Kejsi će nestati kao da je
propala u zemlju.
Stojim nad sestrom čitav minut. Ona se trese od plača, grca. Ne
diže pogled.
- Kejsi - pozovem je.
Spustim joj ruku na rame.
Kejsi silovito zamahne rukom.
Čučnem kraj nje da je pogledam u oči. Prolaznici promiču kraj
nas.
- Šta je bilo? - pitam. - Kejsi?
Ona naposletku podigne glavu i pogleda me. Gleda me pravo u
oči. Kaže: - Odjebi od mene!
Uspravim se. - Kejsi, koji ti je đavo? - pitam. - Šta sam ti uradila?
I Kejsi se uspravi, isprsi se, isturi stomak. Pripremim se.
- Znala si - kaže Kejsi. - Možda nisi znala za Lafertija, ali znala si
šta se dešava. Sigurno si znala. Rečeno ti je.
Nakostrešim se.
- Nije - kažem. - Niko mi to nikad nije rekao.
Kejsi se glasno zasmeje.
- Ja sam ti rekla - kaže Kejsi. - Ja. Tvoja rođena sestra. Rekla
sam ti da me je Sajmon Klir iskoristio onda kad nisam mogla da ga
odbijem. Nisi mi verovala. Rekla si da lažem.
- To je drugo - kažem. - Pogrešila sam. Ali to je drugo.
Kejsi se tužno nasmeši.
 - Zar Sajmon nije pandur? - pita. - Je li?
Zatvorim oči. Udahnem.
- Koliko ja znam, jeste - kaže Kejsi.
Kejsi me dugo gleda, zagleda mi lice.
Onda pogleda pored mene, ka ćošku, ka Alonzovoj radnji. Ukipi
se. I ja se na kraju okrenem da vidim šta to gleda, ali tamo nema
nikoga. I znam i bez pitanja da Kejsi zamišlja Polu Malroni kako stoji
tamo u svom uobičajenom položaju, noge oslonjene na zid, drčna i
nasmejana.
- Bile su mi prijateljice - kaže Kejsi, sad tiho. - Sve one. Čak i one
koje nisam znala.
- Žao mi je - kažem naposletku.
Ne odgovara.
- Kejsi, žao mi je - ponovim.
Ali uto naiđe voz i ne znam da li me sestra čuje.
 SPISAK

Š on Gejgan; Kimberli Gamer; Kimberli Bruer, majka i ujak

Kimberli Bruer; Brit-En Konover; Džeremi Haskil; dva mlađa
DiPaolantoniova sina; Čak Birs; Morin Hauard; Kejli Zanela; Kris
Karter i Džon Marks (dan za danom, žrtve iste loše ture, neko reče);
Karlo, kome nikako ne mogu da zapamtim prezime; dečko Tejlor
Bouz, pa godinu dana kasnije i Tejlor Bouz; Pit Stokton; unuka naših
bivših komšija; Hejli Driskol; Šejna Pjetrevski; Pet Bouman; Šon
Bouman; Šon Vilijems; Huan Moja; Toni Čepmen; Duni Džejkobs i
njegova majka; Melisa Gil; Megan Morou; Megan Hanover; Megan
Čizom; Megan Grin; Henk Čemblis; Tim i Pol Flores; Robi Sajmons;
Riki Tod; Brajan Oldrič; Majk Ešmen; Šeril Sokol; Sandra Brouč; Liza
Morales; Meri Linč; Meri Bridžes i njena sestričina, koja je bila njena
vršnjakinja i drugarica; stric i otac Majkija Hjuza; dva rođaka koja
retko viđamo. Naša rođaka Trejsi. Naša rođaka Šenon. Naša majka.
Naša majka. Naša majka. Svi deca, svi otišli. Ljudi koji su obećavali,
ljudi koji su zavisili od nekog i od kojih su drugi zavisili, ljudi koji su
voleli i bili voljeni, jedno za drugim, u redu, u reci, bez izvora i uvira,
reci umrlih duša.
SADA
I ma dana kad sate provedem za laptopom posećujući stranice
posvećene sećanju na one koji su umrli. Svi su još tu: na Fejsbuk
stranicama, na sajtovima pogrebnih zavoda, na blogovima. Preminuli
su digitalni duhovi, njihove poslednje objave zatrpane su,
preplavljene bujicom bola, zapovestima da počivaju u miru, svađama
između prijatelja i neprijatelja koji tvrde da je pola ljudi na toj stranici
falš, šta god to značilo. Njihove devojke i dalje pišu srećan
rođendan, srce i dve godine posle njihove smrti kao da je internet
kristalna kugla, tabla za prizivanje duhova, portal za onaj svet. U
neku ruku i jeste.
Razvila sam naviku da ujutru, kad ustanem, posećujem te
stranice, kao i stranice prijatelja i rodbine preminulih. Kako li se
majka drži, zapitam se, pa proverim. Kako je najbolja drugarica?
Momak? (Momci obično prvi nastave sa životom: skinu profilnu sliku
srećnog para koji pozira pred ogledalom, postave svoju koju su sami
snimili, a sledeća će biti slika nove žene u njihovom životu.) Prijatelji
su ponekad ogorčeni: obećo si kajle. kunem se ako još neko umre,
zašto kajle. rip. Ljudi u kandžama droge najoštriji su prema sebi
sličnima. JBT CEO KRAJ JE PUN DŽANKIJA, besni jedan koga sam
već privodila zbog rasturanja droge. Na slikama deluje pospano, oči
su mu staklaste.

Kad razmišljam o Kejsi, kad se pitam hoće li imati snage, sreće i

istrajnosti da se skine i ostane čista, najpre pomislim na te zlosrećne
duše. Kako se malo ko od njih izvuče. Pomislim na čarobnog frulaša,
na ceo grad Hamelin, koji je ostao šokiran, pust i uklet.
Ali onda pogledam u Kejsi - koja mi sad dolazi u posetu gotovo
svake nedelje, koja u ovom trenutku sedi na mom kauču, koja je
danas čista već sto osamdeset devet dana - i pomislim možda će
ona biti jedna od tih malobrojnih. Veteranka nekog rata, ranjena ali
živa. Možda će nas Kejsi sve nadživeti, možda će doživeti sto petu.
Možda će biti dobro.

To što sam dopustila da mi se probudi nada čini mi se i ispravno i

pogrešno u isti mah. Isto kao kad pustim Tomasa kod sebe u krevet,
a trebalo bi da spava u svom.
Isto kao što sam mu dopustila da upozna ženu koja ga je donela
na ovaj svet.
Isto kao kad pogaziš poverenje jer znaš da se tajna mora otkriti.
V ratila sam uniformu. Tomas se tome silno obradovao. Tog istog
dana skupila sam hrabrost i pozvala Trumana Doza jedva dišući
dok se nije javio.
- Ja sam, Miki - rekla sam.
- Znam ko je - rekao je.
- Samo sam htela da ti kažem da sam otišla - rekla sam. -
Napustila sam policiju.
Truman se ućutao, pa naposletku rekao: - Čestitam.
- I da ti se izvinim - rekla sam zatvorivši oči. - Iskreno žalim zbog
onoga kako sam se ove godine ponašala prema tebi. Nisi to
zaslužio.
Čujem ga kako diše. - Cenim to - rekao je. Ali onda mi je rekao
da mora da ide da se poštara za majku, a ja sam mu po glasu čula
da je sve gotovo, da sam ga zauvek izgubila.
Dešava se, kažem sebi. Ponekad se i to dešava.

Filadelfijska policija, koja se obrukala pred celom zemljom, poriče da

je problem uhvatio maha. Ali ja znam da nije tako, i Kejsi zna da nije
tako, i žene Kenzingtona znaju da nije tako. Stoga sam pozvala
Loren Sprajt i rekla joj da želim da joj dam neke informacije pod
uslovom da ostanem anonimna. Priča je sutradan objavljena na
radiju. Seksualno nasilje policije u Kenzingtonu nije retkost, počeo je
spiker, a ja sam ugasila radio. Nisam htela to da slušam.
Još ima dana kad se probudim s mučnim osećajem da sam nešto
teško pogrešila. Brinem se da sam izdala ljude koji su me svih ovih
godina štitili, koji su mi uvek čuvali leđa, ponekad i doslovce.
Pomislim na mnoge časne ljude koji rade za tu instituciju. Truman
je bio u Filadelfijskoj policiji. Majk DiPaolo je još tamo. Dejvis Nujen.
Glorija Piters. Čak i Deniz Čejmbers, koja me je nedavno pozvala
telefonom da mi se lično izvini.
 A tu su i Lafertiji, zlikovci. Retki su, malobrojni, ali svako je od nas
naišao na nekog takvog.
Najgori su, mislim, a možda i najopasniji, prijatelji Lafertija. Ljudi
poput narednika Aherna, koji je verovatno godinama znao šta se
zbiva u Kenzingtonu. Možda je čak i sam učestvovao u tome, ko
zna. Ali njega nikad neće otpustiti, neće ga saslušavati, neće ga čak
ni ukoriti. On će nastaviti po starom, dolaziće na posao i
zloupotrebljavaće svoj položaj ne hajući za pogubne posledice koje
će zbog toga godinama trpeti i pojedinci i zajednica, cela Filadelfija.
Mene plaše Aherni ovog sveta.

Još sam bez posla. Mogla sam verovatno da nađem advokata i

tužim Filadelfijsku policiju, s obzirom na sve što se desilo, ali nije mi
do toga.
Stoga živim od nadoknade za nezaposlene. Radim u salonu
automobila čika Riča u Frenkfordu, bavim se administrativnim
poslovima i javljam se na telefon. Plaća me ispod ruke, u kešu. Sad
kako imam redovno radno vreme, našla sam i valjanu, pouzdanu
dadilju, koja čuva Tomasa dva dana nedeljno. Ponedeljkom i sredom
vodim Tomasa sa sobom u salon, a petkom ga čuva gospođa
Mahon.
Sistem nije savršen, ali zasad funkcioniše. Sledeće godine
Tomas će poći u predškolsko i sve će opet biti drugačije. Možda ću
upisati višu školu. Možda ću ipak dobiti diplomu. Postati profesorka
istorije kao gospođa Pauel. Možda.
Kad je dobijem, kažem sebi, uramiću je i poslaću kopiju Dži.
J ednog utorka ujutru sredinom aprila otvorim sve prozore u stanu.
Oluja samo što je prošla i vazduh je napolju svež i opojan, miriše
na proleće, na mokru travu i zemlju. U kuhinji se kuva kafa. Uskoro
će stići Tomasova nova dadilja. On je u svojoj sobi, igra se lego
kockama. Uzela sam slobodan dan na poslu.

Dadilja dođe i ja se pozdravim s Tomasom, pa siđem i pozvonim

gospođi Mahon na vrata.
- Spremni? - pitam je kad otvori.
Nas dve sednemo u moja kola i povezemo se u Vilmington.

Ovaj je izlet odavno planiran.

Ideja za to rodila se još u januaru, kad sam jednom prilikom
pozvala i Kejsi i gospođu Mahon na večeru. Ta prva večera prerasla
je u nedeljna okupljanja. Sad nedeljom stavimo Tomasa u krevet, pa
sve tri gledamo televiziju, nešto lagano, neku novu popularnu
komediju. Kejsi voli komedije. Drugi put pustimo neki dokumentarac
o ubistvima - koje Kejsi voli da gleda uprkos skorašnjim događajima -
u kojima je gotovo uvek reč o nekoj nestaloj ženi koju je gotovo uvek
ubio nasilni muž ili momak. Voditelj celu priču priča zastrašujuće
smireno. Milerovi su tad poslednji put videli svoju ćerku.
- On je ubica - Kejsi obično kaže za muža. - Garant je on ubica!
Bože, pogledaj ga samo!
Žrtve su ponekad siromašne. Drugi put su to bogate žene, plave i
besprekorno doterane, udate za doktore i advokate.
Meni te bogate liče na odrasle verzije onih devojčica koje smo
Kejsi i ja videle pre više decenija, kad smo jedini put bile u pozorištu
da gledamo Krčka Oraščića. Na one plave devojčice s punđicama.
Sve odevene u raznobojne haljinice, nalik egzotičnim pticama, nalik
samim balerinama. Sve voljene.

Svake nedelje Kejsi nas tera da joj se zakunemo da ćemo je posetiti

u bolnici kad joj se ćerka rodi.
- Hoću posete - kaže. - Plašim se da mi niko neće doći. Hoćete li
da mi dođete u posetu?
- Hoćemo - kažemo joj.

Danas se gospođa Mahon i ja dovezemo na parking bolnice.

Dete se juče rodilo. Još nema ime.
Otac mi je rekao da je devojčica zasad na intenzivnoj nezi dok joj
se ne proceni stanje.
Kejsi može da je viđa kad god hoće. Sarađuje s doktorima. Svi su
od početka znali da će morati da drže bebu pod nadzorom i prate
hoće li se pojaviti simptomi apstinentske krize.
Gospođa Mahon me pogleda pre nego što izađemo iz kola.
Spusti ruku preko moje. Stisne je.
- Ovo će ti teško pasti - kaže. - Setićeš se Tomasa i u kakvim je
bolovima bio. Ponovo ćeš se naljutiti na Kejsi.
Klimnem glavom.
- Ali ona daje sve od sebe - kaže gospođa Mahon. - Seti se da
daje sve od sebe.

Čuvam jednu uspomenu na majku koju nikad nisam ispričala Kejsi.

Kad sam bila mala, bila mi je previše dragocena: plašila sam se da
će nestati ukoliko je nekome ispričam.
U toj uspomeni ne vidim majčino lice. Sećam se samo njenog
umilnog glasa dok mi priča nešto dok se kupam. Igrale smo se jedne
igre. Neko nam je za jedan Uskrs poklonio plastična jaja, koja sam
mogla da nosim u kadu. Bila su žuta, narandžasta, plava i zelena i
mogla su da se otvaraju. Ja bih ih sva otvorila, pa spojila polovine
različite boje: žutu s plavom, zelenu s narandžastom. Sve naopako.
O, ne, ne, povikala bi moja majka šaleći se. Vrati ih kako treba! A
meni je to iz nekog razloga bilo urnebesno smešno. Šašavica, tako
me je zvala majka. Niko mi nikad više nije tako tepao. Sećam se
mirisa moje majke, i mirisa sapuna poput cveća na suncu.
Kad sam bila mlađa, verovala sam da me je baš ta uspomena
spasla Kejsine sudbine, da sam zbog nje ispala ovakva kakva sam,
a Kejsi nije. Zbog majčinog glasa, koji još pamtim, zbog topline u
njemu, koja je meni oduvek bila dokaz njene ljubavi. Zbog saznanja
da je nekad na svetu postojao neko ko me je voleo više od svega. U
izvesnom smislu i dalje mislim da je to istina.

U bolnici, gospođa Mahon i ja dobijemo kartice posetilaca.

Pozvonimo na zvonce, pa nas puste na odeljenje. Pođemo za
sestrom po imenu Rene S.
Najpre vidimo Kejsi u dnu hodnika. Već je ustala iz kreveta. Otac
stoji kraj nje. Njih dvoje gledaju kroz staklo, u odeljenje za intenzivnu
negu, pretpostavljam.
- Imaš posetu - veselo joj kaže Rene S.
Kejsi se okrene.
- Došle ste! - uzvikne.

Rene provuče karticu kroz čitač i otvori vrata. Uto neka doktorka
izađe i kratko nam se javi.
Na odeljenju za intenzivnu negu je mračno i tiho. Čuje se samo
beli šum.
Desno od vrata su dva lavaboa nad kojima stoji natpis da je
pranje ruku obavezno.
Sve četvoro se povinujemo. Dok Kejsi pere ruke, ja gledam oko
sebe. Na sredini prostorije je prolaz, a sa obe strane su po četiri
kolevke od pleksiglasa. Uređaji i monitori konstantno trepere, ali se
ne čuju. U dnu prostorije je još jedna sestrinska soba, izdvojena i
jarko osvetljena.
U prostoriji su dve sestre, obe u poslu: jedna povija bebu, druga
unosi nešto u kompjuter na pokretnom stalku što joj seže do struka.
Jedna starija žena, volonterka ili baka, sedi u stolici za ljuljanje
nedaleko od nas i lagano se ljulja držeći novorođenče u naručju.
Nasmeši nam se, ali ne progovara.
Zapitam se koja li je od tih beba Kejsina.
 Moja sestra zavrne slavinu. Onda se okrene i ode do jedne
kolevke.
Beba Ficpatrik, piše na pločici nad njim.

U kolevci je majušna devojčica. Spava. Oči su joj sklopljene i natekle

od napora rođenja. Kapci joj zaigraju, a onda okrene savršeno lišće
sleva nadesno.
Sve četvoro smo se skupili oko nje i gledamo je.
- Evo je - kaže Kejsi.
- Evo je - ponovim.
- Ne znam kako da je nazovem - kaže Kejsi.
Pogleda me sneveseljeno. Kaže: - Svaki put pomislim tako će se
zvati do kraja života. I to me spreči.
U sobi vlada tišina, svi zvuci u njoj su prigušeni kao pod vodom.
A onda se odjednom iza mene razlegne prodoran krik, bolni jecaj.
Tomas, instinktivno pomislim.
Svi se okrenemo. Ponovo se oglasi pisak.
Taj zvuk nikad neću zaboraviti: plač mog novorođenog sina.
Koliko me je puta noću trzao iz sna... A čak i kad je bio budan, ja bih
se napela kad god nabere majušno čelo.
Pogledam u Kejsi i vidim da se ukipila i uprto gleda.
- Jesi li dobro? - pitam je šapatom, a ona klimne glavom.

Beba što plače je na metar i po od nas. Gledamo kako sestra

doleće, nadvija se nad kolevku i uzima u ruke majušnu bebu s
kapicom, umotanu u ćebence.
Gde li joj je majka, zapitam se.
- Šššš - umiruje je sestra. - Šššš...
Spušta bebu na rame, nuna je. Pomislim na svoju majku.
Pomislim na Tomasa. Moje telo pamti i kako su me nosili i kako sam
ja nosila dete.
Sestra lupka dete po peleni. Stavi mu cuclu u majušna usta.
Ali ono ne prestaje da plače: isprekidano jeca piskavo kao ptičica
i ne da se umiriti.
Sestra spusti bebu u kolevku i raspovije je da vidi treba li joj
promeniti pelenu. Ponovo je čvrsto povije. Uzme je u ruke. Beba i
dalje plače.
Priđe druga sestra, pa pogleda u karton pod kolevkom.
- O - uzvikne. - Vreme joj je.
- Idem ja da donesem - kaže, pa ode na drugi kraj sobe.
Moja sestra je kraj mene i dalje ukopana u mestu. Čujem je kako
diše plitko i ubrzano. Nežno, instinktivno, spusti ruku na glavicu
svoje usnule bezimene ćerke.
Druga sestra se vrati s pipetom.
Prva sestra spusti uplakano dete u kolevku.
Prinesu mu pipetu. Dete okrene glavicu ka njoj, ka leku, traži ga.
Pamti ga.
Otvara usta. Pije.
 Izjave zahvalnosti

Hvala svima koji su tokom godina razgovarali sa mnom o svojim

ličnim iskustvima vezanim za razne teme obrađene u ovom romanu,
a posebno Indiji, Metu, Dejvidu, Hozeu, Kristi Kilen i ženama iz
Centra Tee Boumen.
Hvala fotografu Džefriju Stokbridžu, koji je veći deo svog života
posvetio fotografisanju Kenzingtona i koji me je upoznao sa tom
četvrti 2009. godine. Da nije bilo tog upoznavanja, ovaj roman ne bi
ni bio napisan.
Hvala Natali Viver, ocu Majklu Dafiju i osoblju Misije Svetog
Franje na prijateljstvu i služenju zajednici, kao i na tome što ste mi
pružili priliku da upoznam vašu organizaciju. Hvala i Ženama u
tranziciji i Moćnim piscima, dvema organizacijama koje takođe
pružaju preko potrebnu pomoć gradu Filadelfiji i njegovim žiteljima.
Hvala Zoi van Orsdol, Signe Espinoza, dr Čarlsu O’Brajenu,
Natanijelu Popkinu, Mardžori Džast i Klarensu na pomoći pri
istraživanju za ovaj roman, kao i za druge povezane tekstove, i
Džesiki Sofer i Meku Kejsiju što su čitali i ocenjivali prve verzije
knjige.
Hvala autorima sledećih knjiga koje su mi pružile korisne
informacije dok sam pisala: Voices of Kensington: Vanishing Mills,
Vanishing Neighborhoods Džin Sejder, sa fotografijama Nensi
Helebrand; Silk Stockings and Socialism: Philadelphia’s Radical
Hosiery Workers from the ]azz Age to the New Deal Šeron Mekonel-
Sidorik; Work Sights: Industrial Philadelphia, 1890-1950 Filipa
Skrentona i Voltera Lihta; Whitetown USA Pitera Binzena; i the WPA
Guide to Philadelphia.
Hvala Setu Fišmenu i timu Gernerta; Sari Mekgrat, Džin Diling
Martin, Kejt Stark i timu Riverheda; i Elen Goldsmit-Vejn i timu
Gotama na stručnoj pomoći i prijateljstvu.
Hvala brojnim članovima porodice, prijateljima i negovateljima
dece koji su mi omogućili da napišem ovu knjigu. Zahvalna sam vam
svakog dana.
 O autorki

Liz Mur je priznata autorka četiri romana i dobitnica Rimske nagrade

za književnost 2014. Živi sa porodicom u Filadelfiji i predaje
kreativno pisanje na univerzitetu Tempi.
1 Brickhouse na engleskom doslovce znači kuća od cigala, a u
prenesenom smislu označava krupne, jedre žene. (Prim. prev.)

2 U originalu nutcracker, što u žargonu znači između ostalog i

drobilica za muda. (Prim. prev.)

3 Koncertna dvorana i opera. (Prim. prev.)

4 Elitna prigradska naselja duž nekadašnje Glavne pruge. (Prim.

prev.)

5 Filadelfijski kriminalističko-obaveštajni centar. (Prim. prev.)

6 Doslovce „grad Nemaca”. (Prim. prev.)

7 Free Application for Federal Student Aid, prijava za finansijsku

pomoć države za studiranje. (Prim. prev.)

8 Sistem bodovanja zasnovan na simptomima apstinencijalnog

sindroma kod novorođenčadi. (Prim. prev.)