пре много лета то би – живљаше једном девојка лепа по имену Анабел Ли; и само једно јој беше на уму да се волимо ми.
У царству на жалу сињега мора
деца смо били ми, ал' волесмо се више но ико ја и Анабел Ли, љубављу с које су патили жудно небески анђели сви.
И зато, у царству на морскоме жалу,
прадавно ово се зби подухну ветар ноћу са неба, следи ми Анабел Ли и дођоше од мене да је однесу њезини рођаци сви, у гроб на морскоме је спустише жалу да вечни санак сни.
Анђеле завист је морила што су
тек упола срећни ко ми да! зато само (као што знају у царству ономе сви) подухну ветар са неба и следи и уби ми Анабел Ли.
Ал ми надјачасмо љубављу оне
што старији беху но ми – што мудрији беху но ми – и слаби су анђели све васионе и слаби су подводни духови зли да икад ми раздвоје душу од душе прелепе Анабел Ли
Јер вечите снове, док Месец сјај точи,
снивам о Анабел Ли кад звезде заплове, свуд виђам ја очи прелепе Анабел Ли по сву ноћ ја тако уз драгу почивам, уз невесту своју, уз живот свој снивам, у гробу на жалу, ту лежимо ми, а море бучи и ври.