Период Средњег века почиње падом Римског царства у 5. веку (476.

) и завршава се у
различитим крајевима Европе у различито време, па се као година краја средњег века
негде узима негде 1300-та, негде 1400-та, а негде 1500.година.
Средњовековна музика састоји се од песама, инструменталних композиција и духовне
музике из периода од око 500. до 1400. године.

Иако смо на прошлом часу говорили о две музичке традиције: о традицији Источне и
Западне Цркве, услед вишевековних комплексних историјско-политичких превирања
која су се одразила и на науку о музици, традиција Источне православне цркве је остала
у другом плану и зато о музици средњег века говоримо као о ЕРИ ЗАПАДНЕ
МУЗИКЕ.

Средњовековна музика тако подразумева:

1. духовну (литургијску) музику која се користила у црквама, и
2. световну (или: народну/секуларну/нерелигијску музику) о којој има далеко мање
сачуваних сведочанстава, будући да ју је црква дуго забрањивала.
Средњовековна музика укључује:
1. чисто вокалну музику, попут грегоријанског напева и хорске музике,
2. искључиво инструменталну музику о којој има мало записа, с обзиром да је
„живела изван цркве“
3. вокално-инструменталну музику (која постепено продире у цркву крајем средњег
века).
Грегоријанске напеве су певали монаси током католичке мисе. Миса је намењена
пружању духовне везе између човека и Бога, а део ове везе се успоставља музиком.
Током средњовековног периода постављени су темељи музичке нотације и музичке
теорије који ће обликовати комплетну класичну музику какву и изучавамо у школи.
Развој нотног система система омогућио је свештенству да на пергаменту или папиру
напишу своје мелодије, а потом и композиторима да запишу вокалне и инструменталне
комаде. Пре развоја музичке нотације, музика се преносила усменим путем што је
онемогућавало ширење музике, док је нотација олакшала и чување музичких записа и
њихово преношење на шире географско подручје.
Такође, осим теоријских напредака и постепеног продора световне музике који је за собом
донео и равој инструменталне музике и појаву вишегласја, важно је упамтити да је и
композициони принцип полифоније – истовременог звучања више самосталних мелодија
које теку независно једна од друге, а у исто време звуче добро – једнако важан фактор за
развој целокупне музике у наредном вековима.