NASLOV ORIGINALA

Simona Tanzini
Conosci l’estate?
Copyright ©2020 Sellerio editore via Enzo ed Elvira Sellerio 50 Palermo
Za Trofaznog
Kad me je upitala „pamtiš li ono leto?”,
trčao sam jedan dan,
na trenutak da vidim boju vetra.

Fabricio de Andre

Stvarno je duvao taj vetar jugo

i stizao je svakog dana da nas natera da pogledamo
iza zlostavljanog lica stvari,
u mračne lavirinte kuća,
iza tajnog ogledala svakog lica, u sebe.

Frančesko Gučini
Proizvod mašte. Svaka sličnost sa stvarnim
događajima ili osobama je slučajna.
 Utorak, 1. avgust

Tri puta tri. Kažu da je ovde takvo pravilo: tri dana juga, tri puta
godišnje. Živim u Palermu već jedanaest meseci – jedanaest
meseci između ta tri dana – i znam da nemam znanje i iskustvo
da osporim ovu lokalnu mudrost. Možda će se zaista dešavati
samo tri puta godišnje, taj jugo. Nadam se.
Imam neke nedoumice u vezi s tom pričom o tri dana.
Poslednji put jugo je duvao skoro četiri i po dana. To je nešto što
se primeti. Hoću da kažem da kada ideš okolo uronjen u
atmosferu od 40 stepeni, sa subjektivnim osećajem da je 49
stepeni i s vrućim fenom koji neprekidno duva, primeti se da li
su to tri dana ili četiri i po.
Jutros u 8.56 već je bilo kao u rerni s ventilatorima. Nije da
gledam na sat na svaka četiri minuta; proveravala sam da li ću
da zakasnim na sahranu. Zakasnila sam na sahranu. Stigla sam u
9.05, da budem precizna. Ceremonija još nije bila počela, ali je
crkva već bila krcata. Jedan kolega iz drugog medija, koji je
ispred ćaskao sa srednjom klasom lokalnih intelektualaca,
upozorio me je da i ne pokušavam da uđem jer je temperatura
nepodnošljiva. Svejedno sam probala tiskajući se kroz gužvu. To
je prva crkva u istoriji hrišćanstva u kojoj je leti toplije unutra
nego napolju. Izašla sam.
Klatim se na nogama četrdeset minuta i počinjem da
sumnjam da sahrane u Palermu traju duže nego u Rimu. Imaju
pomalo čudan odnos prema smrti, spektakularizuju bol. Već se
ističu u svakodnevnom teatralnom predstavljanju bilo koje stvari
koja može da bude povod za jadikovanje, a kamoli u posebnim
prilikama. Dodatno, pokojnik je bio poznat, istaknuto ime
plemićkog staleža na ostrvu. Nisam ga nikad upoznala. Ja sam
ovde zbog Santa.
Izdržala sam dosad i nisam sela na niski zidić crkve. Lokalci
pridaju veliki značaj formi i na zidiću sedi samo neki klošar koji
na povocu drži sanjivog psa. Ni jedno ni drugo nisu nimalo
zastrašeni gužvom političara, intelektualaca i novinara. Okrećem
se ka pogrebnim kolima, s otvorenim gepekom. Bilo bi savršeno
da sednem tamo, kažem sebi. Prava visina, relativno udobno,
vrata bi pravila senku, a okolo nema nikog od skoro pedeset
osoba koje su ostale ispred crkve i formiraju različite male grupe
sa zamenljivim elementima. Da je manje toplo, silno bih se
zabavila posmatrajući odeću, pokrete i komunikaciju kao
reprezentaciju svakodnevnog života, rekao bi Gofman. S ove
tačke gledišta, Palermo je izuzetna laboratorija za jednog
sociologa. Ali mi kolena klecaju.
Kad već ozbiljno počnem da razmatram ideju da sednem u
pogrebna kola, rešim da je možda trenutak da zanemarim formu
i smestim se na zidić. U jedan ćošak. A kad sam već tu, mogla
bih da zapalim i cigaretu.
Dva minuta mira. Mesecima nisam videla Santa, otkako je
otišao i prepustio nas našoj sudbini. Napustio je mene, pre
svega; drugi nisu pretrpeli veće posledice. Posebno ne oni koji
su kao i ja došli skoro. Oni sa Santom nisu imali nikakve veze.
Sad, objektivno, nije da i ja imam baš neki veoma blizak
odnos s njim. On je ono što bismo definisali kao klasičan tip od
malo reči i društvenom interakcijom ravnom nuli.
Mislim da je ukupan broj reči koje mi je uputio za tri meseca,
da izračunamo na brzinu, da vidimo, nekih osamdeset reči
mesečno, plus poneki bonus, dakle manje-više rekao mi je trista
reči za ceo život. Trista reči ti jedan urednik izgovori na jednom
sastanku, posebno ako kasniš, ako mu se ne dopada snimak koji
si predao za emitovanje ili ako je raspoložen da ti prepriča onaj
dan u Ulici Damelio kad su on i snimatelj i gužva i policajci...
Santo mi se par puta nasmešio, par puta sam ga čak i
nasmejala. Kad sam to ispričala svom prijatelju montažeru,
pogledao me je u neverici: Santo se smejao? Santo se smejao. S
tobom? Sa mnom.
U stvari, verujem da je to bio njegov očaj. Uvek sam tako
nesigurna u snimak, u montažu, u efekte, u sve. Nije da je baš
želeo da priča sa mnom, nego nije imao izbora. Ja sam morala
da razgovaram s njim.
Zatim je došao taj dan kad mu se nakupio umor uz
mogućnost da predsedava nekim telom ili nekom od fondacija
koje nose ime njegove porodice i Santo je rekao ćao. Pa dobro,
nije baš. Izgleda da se skoro ni sa kim nije pozdravio, mnogi
nisu ni znali da je to bio njegov poslednji dan. Ja jesam. Otišla
sam kod njega. Stavio mi je ruke na ramena, nasmešio se i rekao
mi: molim te, budi najgora što možeš.
A ja sam Santova uputstva uvek slepo pratila.
Posebno gadan nalet juga obara na trotoar ogromni venac
postavljen na stalak. Grupica ljudi koja stoji pored sklanja se tik
na vreme. Par trenutaka svi su neodlučni šta da rade, hteli bi
nešto da preduzmu, ali deluje neprikladno, to je sahrana, a i ta
stvar je sigurno užasno teška. Zatim stižu ljudi iz pogrebnog
preduzeća i rešavaju stvar. Pomeraju apsurdnu konstrukciju u
stranu, na metar od mene. Gasim cigaretu, ustajem, odlazim.
Posmatram ih dok odvajaju venac od noseće strukture.
Udaljavam se. Šetam se u prostoru od pet metara. Deset i
petnaest je. Uzdišem. Ne mogu više. I konačno ljudi počinju da
izlaze iz crkve. Prvo malo-pomalo, a zatim se ta kap pretvara u
reku ljudi. Zatim se iznosi kovčeg i smešta se u pogrebna kola
zajedno sa suzama, cvećem i vencima. Možda i onim što se
srušio. Iz crkve nastavljaju da teku narodi i narodnosti.
Palim drugu cigaretu. Santo će izaći poslednji. Pokojnik je
bio njegov brat.
Nisam sigurna zašto sam ovde. Na sahranama sam
beskorisna. Odbijam da izgovorim konvencionalne fraze – budi
hrabar, tu sam za tebe, proživeo je lep život, mnogo te je voleo,
mnogo smo ga voleli i tako dalje i tako dalje – a nisam u stanju
da kažem ni druge stvari. Uglavnom pružim osmeh,
poluzagrljaj, mali poljubac u obraz, saosećajan i od bola ganut
pogled i odlazim.
Samo želim da ga ponovo vidim. Ne znam ni da li želim da i
on mene vidi. Možda i ne.
Reditelj boje jastoga ćaska s kolegom u penziji.
„Ni na koji način nije želeo da objavljuje sahranu.”
Uzdišem. Znam to dobro. Za objavu sam morala da pretražim
svu lokalnu štampu.
Prolazi još deset minuta. Svaki čas bacam brz pogled ka
ulazu crkve. I onda ga ugledam. Napolju je, na stepenicama,
priča s nekim ljudima. Jasna figura, visoka, suva, uspravna usred
publike koja kao da je pognuta. I sad ne znam šta da radim.
Vidim kako reditelj ide ka njemu. Ostavljam ga samog da se
bori s tuđim bolom. Podići ću pogled tek kad budem osetila da
prolazi pored mene i pozdraviću ga. Santo silazi niz stepenice i
sada je na trotoaru. Uskoro će da odu. Krećem se ka njemu.
Zastajem par metara dalje, naslanjam se na neki motor. Ako se
okrene, i vidi me, i reši da me pozdravi, tu sam.
Okreće se. Ugleda me. Nasmeši se. Nasmešim se i ja. Dopada
mi se sav taj nebeski led. Osvežava. Dolazi mi u susret, neki
čovek ga presreće, on mu nešto govori i daje mu znak da sačeka.
Prilazi mi i ljubimo se dva puta u obraz. Plave oči sijaju. Nije
pocrneo. Proseda kosa mu je duža nego kad smo se poslednji put
videli. Pita me kako sam, i dalje nasmejan. Kažem dobro.
Suzdržavam se da ne ispucam one automatske fraze, a ti? Ali
nešto ipak moram da kažem. Počinjem s jednim samo sam
želela. Prekidam sebe. Dodajem: ništa. Zatim nastavljam sa: to
je samo. Da nije u žalosti, Santo bi se sigurno smejao. Uzima me
za ruku. Kaže mi hvala. Kaže da mu je drago što sam tu. Ćutim,
jer je očigledno bolje tako. Kaže mi: srećno. Pljesne me dva puta
po levom obrazu. Nasmeši se još jednom. Odlazi.
Odlazim i ja pošto sam upravo postavila rekord u verbalnim
apsurdima na sahranama: samo sam želela i to je samo. Čestitam
sama sebi.
Zaustavljam se. Palim cigaretu. Pitam se da li mogu da se
vratim unutra i zagrlim ga. Kažem sebi ne. Odlazim i gotovo.
Nijedna boja prisutnih ljudi nije na mene ostavila utisak.
Mogu da odem sa Santovim plavetnilom.

Taj odlazak nije tako laka operacija. Vrućina ometa prenos

nervnog impulsa motornih neurona. Ja zapravo slabo osećam
vrućinu i hladnoću. Većim delom svog tela nisam u stanju da
registrujem temperaturu. Ocenjujem je drugim tehnikama. Na
primer, što mi je teže da objasnim svojim nogama da moraju da
se kreću jedna ispred druge, korak po korak, to je toplije. Od 31
stepen pa naviše dolazi do sukoba dve suprotstavljene volje.
Iznad 35 stepeni rizikujem da upadnem u motoričku blokadu.
Sudeći po tome koliko mi je zabavno da šetam neravnim
trotoarima rezidencijalnog Palerma, tu smo oko 33 stepena.
Imam dva stepena vremena da stignem kući.
Danas je prvi dan mog odmora. Počela sam ga sahranom.
Vraćam se na posao 15. avgusta. Dosad sam imala sreće s
jugom: kad sam prvi put morala da se suočim s njim, bila sam
cele nedelje u smeni od pet ujutru; u to doba još može da se diše
i hoda. Ovaj put sam na odmoru. Volela bih da izbegnem da me
neko s posla vidi kako sam zablokirala. Imam osećaj da sam
nešto zaboravila da kažem na poslu. Na primer, da,
profesionalac sam već petnaest godina, stručnjak sam za kulturu
i inostranstvo, govorim tri jezika, ups, umalo da zaboravim, tu je
još jedan mali detalj, ali nećemo valjda da cepidlačimo oko
ponekog oštećenog neurona tu i tamo.
Krećem zaobilaznim putem i stajem kod svoje omiljene
poslastičarnice. Dehidrirala sam. Tražim voćni sok sobne
temperature. Ni šankeri se više ne čude. Ne mogu da ocenim
temperaturu ni onoga što pijem i jedem. Za šankom su moje dve
omiljene konobarice, dopadaju mi se iako imaju malo presvetle
boje za moj ukus: jedna je kanarinac-žuta, druga jarkocrvena.
Naučila sam da boje ljudi ne moraju nužno da budu povezane s
karakterom, kao ni s mojim hromatskim ili muzičkim ukusom.
Ne volim cigla-crvenu, ali mi svejedno nije muka od
Betovenove Pete, uprkos činjenici da kad je slušam, preovlađuje
crvena boja, uključujući i nijansu cigle.
Osim toga što je stilska figura, sinestezija je naziv i za
neurološki poremećaj. Ja se protivim definiciji „neurološki
poremećaj”; pomalo zato što želim da izbegnem da postanem
hodajući udžbenik opšte neurologije, a pomalo zato što to nije
poremećaj. To je neobičnost, da tako kažemo. Karakteristika.
Stvar. Nije poremećaj.
Takva sam odmalena. Mnogo pre od druge dijagnoze. Nju su
mi postavili pre dve i po godine, a kad su me pitali da li sam
nekad imala neurološke patologije, rekla sam da nisam.
Jer to nije patologija. To je zapravo stilska figura. Koja se
ponekad uobliči u ljudima. A sa čime? Okružena sam
hiperbolama i naglašavanjima, to se utapa u alegorijama, to je
kraljevstvo metalogizama. Da li zaista želimo sve to da svrstamo
pod sinesteziju?
U književnosti, na primer, klasičan primer sinestezije su
samoglasnici kod Remboa, iako nikad nisam razumela da li on
poeziju stvara ili je zaista vidi kao takvu. Ako se malo rastegne,
ili malo više da budemo iskreni, tu može da se svrsta i boja vetra
od De Andrea.
U neurologiji, to je kad neki čulni nadražaj proizvede
reakciju na nivou drugog čula. Na primer, osetiš miris mora a u
glavi ti zazvoni neki muzički ton, interakcija mirisa i sluha.
Osetiš ukus nečega i ugledaš neku sliku ili geometrijsku figuru,
ili vidiš neku boju i čini ti se da osećaš i miris koji je u vezi s
tim. To su osećaji, nisu fizički fenomeni: pred očima zapravo ne
vidiš ništa, niti zaista čuješ nešto u ušima. Ali znaš to. U jednom
delu tvog mozga zasvetli nešto što ima tačno određenu boju, i ti
znaš da je to to.
Ja imam hromatsku sinesteziju, ili sam barem od nje krenula.
Muzika jednako boja. Prvi akord Betovenove Pete je bordo.
Plafon od Roka Tanika je plav, odsviran na sintisajzeru.
Odsviran na klaviru poprima i svetloplave, ružičaste i lila
tonove.
Priča se s godinama dodatno zakomplikovala, ili možda
pojednostavila. Materija je sačinjena od čestica, kaže fizika.
Mogla bi da bude sačinjena i od zvučnih čestica, bitnih
elemenata nota. Stvarnost bi mogla da bude sačinjena od
muzičkih kvarkova. Uključujući i mesta. I ljudska bića. Svi ljudi
bi mogli da imaju neku svoju ličnu, unutrašnju muziku. Ne znam
da li je to zbog čestica zvuka ili nečeg drugog. Zapravo, nikad
nisam razumela zašto sam u određenom trenutku počela da
vidim boje ljudi. Ne mogu zaista da čujem njihovu muziku. Ali
sam ubeđena da svi imaju svoju muziku, i da kad ona zasvira,
njihova boja postaje vidljiva.
Zapravo, ne kod svih. Neki ljudi nemaju boju. To znači da
nemaju ni muziku. To su čudni ljudi. Bolje je kloniti ih se.

Sedim napolju i srkućem ejs,1 verovatno na 30 stepeni, kad

ugledam izduženu senku kako se pruža duž mog stola. Podižem
pogled. Visok čovek, veoma mršav, od oko pedeset pet godina,
svetle kose, s podočnjacima i upalim obrazima posmatra me s
visine.
„Zar ti nije vruće?”
Očigledno nije. Đuzepe, glavni urednik za kulturu, oker boje.
Zovem ga Josif jer je čim sam stigla u novo sedište, rešio da
oceni moj nivo kulture uz citat Brodskog, da proveri da li ga
prepoznajem. Citat je očigledno naišao na gluve uši.
„Nije mnogo, ne.”
„Ne ideš danas u redakciju?”
„Odmor. Ti?”
„Uskoro se bacam na posao. Skrenuo sam ovamo da
proverim da li je biblioteka koja je usput otvorena.”
„Prošla sam tuda jutros kad sam išla na sahranu Santovog
brata. Bila je zatvorena, ali možda zato što je bilo rano.”
Pogledao me je radoznalo.
„Zašto si išla na sahranu?”
„To mi je hobi. Neki ljudi na odmoru idu na more, ja idem od
crkve do crkve dok ne naletim na neku sahranu.”
Kod Josifa je dobro to što je jedna od retkih osoba u ovom
gradu koje se nikad ne uvrede na moj očajan smisao za humor.
Pretpostavljam zato što ga je baš briga za sve.
„I kako je bilo?”
 „Bilo je toplo.”
„Čak i u crkvi?”
„Posebno u crkvi.”
„Je l’ pola grada bilo tamo?”
„Manji deo. Zašto ti nisi došao?”
Na tren je pogledao u telefon, pa je slegnuo ramenima.
„Imao sam druga posla. Sad moram da idem. Srećan odmor.”
„Hvala, srećan rad.”
Dok ga gledam kako se udaljava, čujem kako mi zvoni
telefon. To je ton koji sam odabrala za poruke na Vocapu. Kad
zvoni tokom sastanka u redakciji, stvara blagu zapanjenost.
Od kolege mi stiže slika obale reke. Za skoro godinu dana,
koliko sam ovde – da, jedanaest meseci između tri dana – ne
mogu da kažem da sam stekla mnogo prijatelja. Ne mogu da
kažem ni da sam se posebno trudila. Van redakcije poznajem
jedan par, s njima se slažem. Ona je lekarka i mučenica kojoj je
dopala gnjavaža da mi daje injekciju koja me tera da stanem na
noge.
U kompaniji je situacija pomalo čudna. To su prilično
jedinstveni ljudi.
ADI je međunarodni emiter koji u Italiji ima tri sedišta, u
Milanu, Rimu i Palermu. Ja ciljam da dospem u sedište u
Edinburgu. Ranije sam radila u Rimu. Kad su mi postavili
dijagnozu, otišla sam u bolnicu u Milanu koja je čuvena kao
najbolja u Evropi za ljude s ponekim oštećenim neuronom. I
tražila sam premeštaj od TV ADI, bez navođenja motiva. Rekli
su mi da trenutno nemaju slobodnih mesta u Milanu, ali da, ako
želim, ima mesta u Palermu.
Osoba pri zdravom razumu ostala bi u Rimu kad je već težila
da se približi Milanu. Znam. Moja bolest ne ide s logičko-
kognitivnim smetnjama, bar ne često i svakako ne u ranoj ili
srednjoj fazi. Dakle, pre par godina sam imala fazu kad nisam
uspevala da koristim priloge za vreme, ali to je kratko trajalo.
Bio je to period u kome jedva da sam hodala, ali sam za par
meseci ponovo naučila. U kompaniji sam rekla da sam pala s
motora i da sam se razbolela. U svakom slučaju, bolest je sada u
remisiji i hodam prilično dobro, potpuno sam sposobna da
kažem danas, juče, sutra i znam da ako je neko u Rimu a teži da
stigne u Milano, ne traži premeštaj u Palermo.
Ali tad sam bila u nekom čudnom periodu. Neusklađena
sama sa sobom. Bio mi je potreban novi početak. Da promenim
sve. Trebao mi je drugačiji život. Jer sam već bila usred toga,
tog drugog života, pomalo složenog, i s posledicama od onog
prethodnog. Morala sam da krenem od nule.
Nisam bila u stanju, ni fizički ni psihički, da tražim premeštaj
u inostranstvo. Barem ne inostranstvo u smislu van Italije. A
Palermo je najveće inostranstvo koje sam ikad u životu videla.
Veće je inostranstvo od Pariza, Atine, pa čak i Londona. Ujedno
je i svojevrsno uputstvo za upotrebu za Italiju. Malo je teško i
pomalo očigledno. Palermo je oksimoron.
U svakom slučaju, prihvatila sam premeštaj u Palermo i
tražila da uđem na listu za Milano. Ideja je bila da vidimo kako
će da ide; ako bude loše, tražiću premeštaj u Milano iz
zdravstvenih razloga.
Po mišljenju mnogih, ide mi loše. Moje kolege su šarena
varijacija frustracije i žaljenja. I nepoverenja. Više nego
motivisana, na kraju sam shvatila.
Grad je prelep i noćna je mora, prljav je i blistav, to je
sumanuti skup izuzetno različitih kultura, što rezultira time da se
teško uklapaju i da skoro ništa ne funkcioniše, a tvrdnja da je
saobraćaj glavni problem više je nego tačna. Voze kao
kriminalci, bez pravih kriminalaca koji voze. Svaki prelazak
ulice je igranje sa sudbinom. Svako svakog pokušava da zavara,
a kako nema pravog osećaja zajedništva, ne shvataju da
zavaravaju sami sebe.
I žale se. Uvek. Stalno. Na sve. Mogu da hodaju bez
problema, nijedna ćelija u telu ih ne muči, a ipak se žale.
Fantastično. Baš to mi je potrebno. Niz smešnih poteškoća s
kojima treba da se borim svakog dana, da gubim vreme, resurse
i strpljenje, i da nemam načina da mislim na nešto drugo. Nije
moglo da mi krene bolje. Ozbiljno, bez ironije. Sporedne
poteškoće. Rasejanost. Besmislenost. Preživljavanje.
Što se tiče međuljudskih odnosa, okej, na kraju sam čak i u
TV ADI s nekim uspostavila određeni odnos. Možda čudan
odnos, a to je, paradoksalno, tamo i normalno. Ali opet je i to
nešto. Fotografiju koja mi je upravo stigla iz Pariza poslao mi je
jedan od malobrojnih prijatelja koje imam u sedištu, koji je uzeo
par slobodnih dana. Odgovaram mu da sam bila na sahrani
Santovog brata. Čini mi se da ga nije posebno briga.
Vraćam se kući, nogu pred nogu. Može mi se. Radim tako.
Srećem komšiju na stepeništu. Pozdravljam ga učtivo, ali ne
preterano srdačno da se ne bi nalepio. On otpozdravlja učtivo,
ali ne preterano srdačno jer je razumeo poruku. Ulazim u stan.
Mačoru toliko smeta vrućina da mi čak i ne dolazi u susret,
podiže glavu sa stola, kaže hm i nastavlja da spava. Kažem hm i
vraćam se i ja na spavanje.

Glad me budi oko jedan i izvlačim se iz kreveta. Vučem se u

dnevnu sobu. Mačor podiže glavu sa stola, primećuje da se jede
i rešava da možda ipak nije toliko vruće. Mada je i dalje
prevruće. Punim mu činiju za hranu, proveravam činiju za vodu,
spremam sebi sendvič. Palim TV. U ovo vreme idu vesti sa
severa.
Mi smo kanal samo za vesti, ali kako pored nacionalne,
imamo i tri lokalne redakcije, emitujemo i svojevrsne vesti na
makroregionalnom nivou. Pošto nemamo regionalne kanale,
vesti po geografskim regijama su na talasima dva puta dnevno,
jedne za drugima. U jedan su vesti sa severa, u pola dva su
centralne vesti, u dva vesti s juga, u sedam i trideset uveče vesti
sa severa, u osam centralne vesti, u osam i trideset vesti s juga.
Verujem da je satnica birana na osnovu toga kad ljudi jedu. Ili
su izvlačili na sreću. Tokom ostatka dana emituju se normalne
nacionalne vesti prošarane analizama, rubrikama i drugim
sadržajima.
Meni se zapravo veoma dopada ova programska šema.
Činjenica da sam u dobrovoljnom izgnanstvu na Siciliji ne znači
da me je baš briga za ono što se dešava u Rimu ili Milanu.
Nalazim da je veoma pametna ta stvar da se u svakoj regiji
emituju i vesti iz drugih regija; iako se ne radi o oštroumnom
uredničkom potezu, već o dobroj stvari nastaloj iz nužde, po
mom mišljenju funkcioniše. U svakom slučaju, u Milanu je
veoma toplo, kao i u Bolonji i Torinu. Izgleda da će se spasti
samo Aosta i Bolcano. U jedan i trideset otkrivam da je u Rimu
veoma toplo, a u Firenci je još gore. Kako se bliži dva po podne,
spremam se da budem informisana da je toplo i u Palermu.
U dva kreće naša špica, vidim kako se na ekranu pojavljuje
koleginica nagorele smeđe sijena-nijanse, nestrpljivo iščekujem
da me iznenadi i šokira vest da je toplo. Ali ipak ne. Našli su još
jednu mrtvu devojku u zoni stanice. Sranje. Vrućina je bila
bolja.
Telo je pronađeno iza nekih kontejnera jutros u devet,
objašnjava mi koleginica. Snage reda još nisu objavile ime niti
su otkrili išta o mogućem uzroku smrti, nisu rekli čak ni ko je
pronašao telo. Možda je imala oko dvadeset godina. I kreće
letnji krimić jer je ona već treća u dva meseca. Dajte novinarima
hipotezu o letnjem serijskom ubici i pomeriće svet. Nismo mi
loši, nego nas takvima predstavljaju. Leti se ništa ne dešava.
Nema ekonomije. Malo je politike. Nema suđenja jer i sudije
idu na odmor. Nema konvencija, prezentacija, konferencija.
Nema fudbala, ili bolje, ima nezanimljivog fudbala,
beskorisnog, koji se ne igra i o kome se truća, koji gledaš da
izbegavaš što je više moguće ako želiš da daš pristojne
informacije.
Ostaje samo crna hronika. Ona kompenzuje sve ostalo, jer leti
ljudi potpuno polude. Vrućina ih čini agresivnim, a tada je od
malo značaja da li živite na mestu s visokim stepenom kontrole
superega, kao što je sever, ili na mestu s razuzdanim idom,2 kao
što je jug. Na 40 stepeni se svima topi mozak.
Problem je što se topi i novinarima. Druge dve devojke koje
su do sada nađene mrtve bile su bez stalnog mesta boravka. Za
prvu nikog nije bilo briga jer je bila prva. Državna policija je
rekla da je verovatno umrla prirodnom smrću i nismo ni
trepnuli. Sećam se uvaženog sastanka na kome je koleginica
kojoj su uvalili slučaj, a koja se uglavnom bavi senzacijama,
rekla da je u pitanju prirodna smrt. Dežurni glavni urednik,
lisnatozelene boje, jarke ali ne drečave, pogledao ju je podižući
obrve i upitao: prirodna smrt? S dvadeset godina? A koleginica
je ravnodušno odgovorila da žive na ulici, umiru od teških
uslova, gladi, hladnoće.
Poznato je da je hladnoća leti glavni uzrok smrti u Palermu.
Sad, ako nađeš mrtvu devojku koja je pobegla od kuće, bez
znakova nasilja bilo koje vrste, jednostavno ćeš sačekati
toksikološke nalaze. Ali ti državna policija, pravosuđe i patolozi
ne dolaze na vrata da te obaveste da su nalazi gotovi, nego ili
ideš sam da ih tražiš, ili ništa. Ako ih ne tražiš, imaš dve devojke
koje su umrle od ko zna čega. Prirodna smrt. Verovatno
hladnoća.
S dosadom pratim vest o misterioznoj trećoj žrtvi
palermitanskog leta, dok u gradu rastu napetost i strah.
Pedesetogodišnje domaćice u papučama izjavljuju pred
objektivom da se sada plaše. Gasim. Vraćam se na spavanje.

U sedam se ponovo izvlačim iz kreveta i odlazim pod tuš.

Puštam hladnu vodu da mi teče niz leđa i niz noge, ionako je ne
osećam. Kad mi se telo navikne na promenu temperature, cela
uranjam pod mlaz vode i kvasim i glavu, stomak i ruke. Na
nivou čula funkcionišem na pečate. Čak mi je i vid u pečatima,
uglavnom ima nekoliko zamućenih i bezbojnih pečata u centru
mog vidnog polja. Čak mi je i sluh u pečatima, fale mi neke
frekvencije u levom uhu. S vremenom se naviknemo i mozak
kompenzuje nedostatke, svejedno nauči da vidi i da čuje.
Zapravo je i moj mozak u pečatima, imam bezbojne delove i tu i
u kičmenoj moždini. Ali nije istina da su bezbojni. Beli su, a
bela je skup svih boja. Dakle skup sve muzike. I zato još uvek
funkcionišem iako neurolog iz Rima, kad je video poslednje
rezultate, nije mogao da objasni kako uspevam da hodam bez
pomoći. Promenila sam neurologa i otišla u Milano. Ja hodam
jer znam da to nije pomanjkanje muzike, to je samo drugačija
koncentracija nota, a time i boja.
Oblačim se. Obuvam neudobne sandale s perlicama, ne
moram puno da hodam, dolaze po mene. Šminkam se malo.
Čekam. Znam da ako je dogovor u osam, niko se neće pojaviti
pre osam i trideset. Pružam se na kauč i čitam par stranica knjige
o kvantnoj fizici. U pitanju je udžbenik, inače ne bih razumela ni
slovo. Pisao je Karlo Roveli, onaj koji je napisao da je velika
fizika kao velika muzika. Treba ga voleti makar samo zbog toga.
***
U osam i četrdeset moja prijateljica viče i silazim. Vozi njen
suprug, dok ona priča o svom poslu u bolnici, a ja posmatram
Ulicu Liberta. To je moja omiljena ulica u Palermu jer je u
severnom delu, onom koji ide od skulpture slobode do stanice
Notarbartolo, kao udžbenik iz istorije, dok je u južnom delu, od
stanice Notarbartolo do centra, kao udžbenik iz sociologije. A ja
sam sociološkinja koja će čim bude stigla u Milano, da upiše
master iz istorije, a zatim će da specijalizira viktorijansku i
džordžijansku epohu u Velikoj Britaniji. To je u kratkim crtama
moj plan za budućnost. To je jedini plan koji imam i volim ga,
koliko god da deluje neizvesno.
U severnom delu Ulice Liberta smenjuju se prelepe liberti
vile i užasne zgrade iz sedamdesetih godina. Dakle,
konkretizacija onoga što se u knjigama savremene istorije
definiše kao pljačka Palerma. Nije to bila najezda varvara. Niko
nije dojezdio. Samo je sklopljen lukav dogovor između mafije i
lokalne politike, koji je doveo do uništenja dobrog dela liberti
nasleđa ove zone i gradnje, koja je po meni, prosto rečeno,
ružna.
Južni deo Ulice Liberta je mnogo širi i blistaviji. To je
klasična ulica koja se zimi tokom kišnih večeri presijava od
šljaštećih izloga radnji koje se ogledaju na asfaltu, i svetala koja
dopiru s prozora najskupljih stanova u gradu. A tu, u dnu, na
zemlji, tu su drugi. Oni koji prose za mrvice ispred luksuznih
super-marketa. One koje umiru.
Prva devojka koja je nađena mrtva svoje dane je provodila
ovde, upravo ispred supermarketa koji paradira s desne strane.
Ulica se pred nama završava velikim trgom. Nalevo je pozorište
Politeama. Desno su zgrade u kojima stanuju političari i
preduzetnici, u spektakularnim stanovima na više nivoa, s
umetničkim delima i balkonima i prozorima koji gledaju na
ograđeni trg gde noću uvek neko boravi.
Takav je Palermo, meša sve zajedno, zbog previše istorije i
premalo prostora. U centru je normalno proći kroz uličice s
raskošnim zgradama u kojima stanuje pravo plemstvo, i
sokacima u koje bi strancima bolje bilo da ne zalaze. Ako ih
prođeš neozleđen, možda odmah opet završiš u slobodnoj zoni.
Oprez je potreban. Ako se pored sveg opreza ipak nađeš na
mestu na kome ne bi trebalo da budeš, onda iskoristi sposobnost
da ne vidiš. To je dar koji su Palermitanci izuzetno vešto razvili.
I mesta imaju svoje boje. Kad vidim mesta bez boje, samo ih
obiđem u širokom luku. Ima i onih koja nisu sumnjiva. Lako je
odrediti hromatsku skalu pozorišta Politeama ili zone Zen.3
Drugde treba gledati dobro, ili biti sposoban da ne vidiš ništa.

Ostavljamo auto u podzemnoj garaži i idemo do terase na

poslednjem spratu. Ovo je jedno od moja tri omiljena mesta u
Palermu. To je Kala i Spazimo. Možda ću ih dodati još, treba još
da istražim grad. Ali zasad je ovo u top tri.
To je lokal koji pre svega služi odličan aperol špric,4 a to nije
nebitan detalj. Zatim pravi odličan klub sendvič s odličnim
čipsom, a i odličnu picu. Ali ono što je spektakularno jeste
pogled. Aperol špric piješ gledajući Trg San Domeniko, a to
znači da je crkva, odnosno vrh crkve, na par metara od tebe.
Pogled se pruža na čitav trg, na kuće u centru, od Ulice Roma pa
naviše, kako se gube u planinama. Baš u planinama. Trudim se
da ne pričam o njima jer još ne uspevam da zapamtim kako se
zovu. Dakle odatle, ka moru kod Mondela, to je Monte
Pelegrino, svetilište Svete Rozalije, okej, znam, shvatila sam
sve.
Ali planine s druge strane, one koje su sad preda mnom,
pojma nemam koje su.
Još jedna karakteristika Palerma jeste da ako nemaš osećaj za
orijentaciju, nemaš šanse. Grad se prostire na severu Sicilije,
dakle bilo bi logično da se razvijao sa istoka na zapad ili
obrnuto, ali je on težio da ostane u takvoj poziciji da obala ide
od severa ka jugu, a opet i na istok. Tako more može da iskrsne
pred tobom sa svih strana, i ako pokušaš da ga koristiš da
odrediš poziciju, u najboljem slučaju ćeš završiti u Agriđentu. O
planinama ne želim ni da pričam: zar je baš bilo potrebno da sva
ta brda budu razbacana okolo?
„Izgleda da je Zefiv u Palevmu.”
Pljujem košticu od masline, Karla gleda u Salva i smeje se.
On uzvraća na isti način:
„Stvavno? Kakva sveća! A kad je stigao?
Nastavljam i ja, raspoložena da pokažem četvrti jezik koji
učim:
„Kad je pvistigao? Pve tvi dana.”
Zefir je lokalni heroj. Zapravo:
„Blagosloven je narod kome nisu potrebni heroji”, uzdiše
Karla.
„Ili da ih bar malo bolje biraju”, zaključuje Salvo.
Ja nemam šta da dodam. Upoznala sam Zefira malo pošto
sam stigla u Palermo. Predstavio mi ga je moj komšija Gaetano,
čovek od skoro šezdeset godina, seda kosa, visok, malo sklon
gojenju, boje kože, koji je između ostalog njegov stariji brat.
Provela sam s njima, manje-više, jedno veče. Računam da ga
više nikad neću videti. Prepričala sam to veče Karli i Salvu, koji
ga još odranije nisu voleli. Zefir je u njihovim očima
nepopravljiv.
Ne osećam se naročito krivom. Zefir je odranije nepopravljiv.
On je pevač, manje-više. Onaj koji je ranije pravio glupe pesme,
ali one baš žestoko kretenske. Dok nije otkrio u sebi žicu za
angažovanog kantautora koji se svojim stihovima bori za
dobrobit čovečanstva. Postao je ikona borbe za pravo na kuću za
one bez kuće, za pravo na posao za one bez posla, za pravo na
sve za one bez ičega. Jedna muzička evolucija koja je trajala
dvadesetak godina, koja je krenula od rima o srcu i ljubavi do
otvorenog obožavanja s dodatkom inspiracije za istorijsku
italijansku kantautorsku školu iz sedamdesetih godina, uz
mešovitu publiku na koncertima među kojom su oni koji su
evoluirali s njim i oni koji su ga otkrili kasnije, u angažovanoj
fazi. Muzički mi se ne dopada naročito. Nalazim da nije
dovoljno iskren, a još manje obojen.
Problem je u tome što je prelep, za one kojima se dopadaju
plavi kovrdžavi sa svetlim očima. U gradu koji je imao pravih
heroja, toliko da uopšte nisu želeli da ih nazivaju herojima, i koji
su završili raspadnuti nasred auto-puta ili na zidovima palata ili
prosto na asfaltu, sada je lokalni heroj Zefir. Čovek koji čak i ne
živi više u Palermu. Stanuje u Švajcarskoj i vraća se samo za
praznike jer je dobar sicilijanski dečko. S malom govornom
manom. Pavdon, govovnom manom.
Menjamo temu. Od septembra pokušavamo da organizujemo
filmski klub koji je oduvek bio Karlin san, u njenoj dnevnoj
sobi, uz sve poštovanje prema Salvu.
Oni su fantastičan par. Mojih su godina, oboje u četrdesetim,
i poznaju se od detinjstva. Imaju sina koji je još mali, zove se
Nano, čemu Karla, kao i svemu, pristupa s ironijom. Ona je
jedna od najzabavnijih osoba koje poznajem jer je izrazit primer
moje omiljene književne struje, komičnog pesimizma. On je još
slađi i oštriji, uostalom on je novinar, a postati novinar u
Palermu ne bi trebalo da bude bezbolno. Zajedno daju zabavnu
fuksija-roze boju. Kad se razdvoje, oboje su nijanse magente,
ona je svetlija i drečavija, on tamnija i dublja. Znam da magenta
plus magenta ne daju fuksija-roze, ali ljudi se ne mešaju na
paleti kao uljane boje. Funkcionišu na drugačiji način; ne znam
tačno na koji, ali drugačiji.
Veče protiče mirno – od predloga filmova, preko klub
sendviča, čipsa, do aperol šprica i džin-tonika. Oko ponoći
talasajući krećemo ka autu. Ja sam posle jednog šprica pripita,
posle dva sam pijana, posle tri sam manje-više van svog tela. Ne
podnosim alkohol baš najbolje.
Ostavljaju me ispred zgrade i uveravaju se da sam uspela da
uđem na vrata. Zatim mirno odlaze, jer znaju da ću se svakako
vratiti kući. Mahnem rukom ka ulici i pozivam lift.

To je jedan od onih starih teretnih liftova s unutrašnjim vratima i

aparatom za deset lira. On više ne radi, ali su ga ostavili. Dopada
mi se, podseća me na zgradu u kojoj je živela moja baka u
Rimu.
Pritiskam dugme. Lift kreće. Ogledam se u ogledalu.
Koje sam ja boje? Svoju boju ne uspevam da vidim. A nisam
nikad srela nekog ko ima moj tip sinestezije. To je prilično retka
karakteristika, pre svega zato što se kod svakoga manifestuje na
drugačiji način.
Lift stiže na sprat. Nastavljam da se ogledam u ogledalu.
Postoje dve boje koje sinestetičari mogu jasno da vide, kao i svi,
ali koje ne vide tokom epizoda sinestezije. To su bela i crna. Jer
to nisu prave boje. Iako je to vrlo lično iskustvo, svedočenja
koja su sakupili neurolozi i istraživači slažu se oko činjenice da
se uglavnom, tokom sinestetičke epizode, bela i crna ne vide.
Nastavljam da se ogledam u ogledalu. Da nije možda to
razlog što ne vidim svoju boju? Lift stoji već duže od pet
sekundi. Gasi se svetlo. Mrak. Nisam upalila svetlo na stepeništu
pre nego što sam krenula gore i zato spolja ne dopire svetlost.
Uronjena sam u potpuno crnilo.
Ako ne vidim svoju boju, možda je to zato što sinestetičari ne
vide crnu. Volim da govorim sebi da su male tačke uništenja u
meni bele, zbir svih boja, sve muzike. A možda su i crne,
odsustvo svetlosti, odsustvo boje, odsustvo zvuka. Možda ne
mogu da vidim sebe jer nema više muzike, jer se širi mrak. Hoću
li umreti od ovoga, od proširenog mraka, od negacije zvuka? Da
li to tako ide?
Pružam ruku. Pomeram unutrašnja vrata. Svetlo se pali.
Izlazim iz lifta. Ulazim u stan. Mačor diže glavu s kauča, kaže
hm. Odgovaram hm. Ustaje i dolazi mi u susret. Češkam ga po
glavi i sipam mu granule u činiju.
Pijana sam, da. Palim TV na kanal ADI. Pružam se na kauč.
Samo na pet minuta. Posle ću da ustanem, presvući ću se i otići
ću da legnem u krevet. Stvarno. Nacionalni dnevnik govori o
devojci koja je nađena mrtva u Palermu. Fiksiram ekran. Dali su
joj ime i lice. Zove se Romina nešto. Nikad čula. Ali zato lice,
pokušavam da ga vidim što bolje, pravim slalom između belih
mrlja na mojoj rožnjači, na TV-u se smenjuju uobičajene slike
uzete s društvenih mreža žrtve. Tako je sad u modi. Ja nisam to
nikad radila.
Već sam je videla. Ne znam ko je, ne uspevam da je
prepoznam, ali verujem da sam je već srela. Ili samo liči na
nekoga. Ili sam samo pijana. Nikad ne prepoznajem osobe sa
slika i videa ako ih ranije nisam srela, jer slika i video ne
zamenjuju boju muzike. A ako ne vidim boju, ne prepoznajem
nikoga.
Umorna sam. Sad ću da ustanem i da idem na spavanje, samo
još minut. Koleginica govori da je imala dvadeset godina, da
nije bila klošarka kao druge i nema nikakve veze s druga dva
slučaja. Pohađala je institut za modu i dizajn. I, pre svega, nije
preminula prirodnom smrću. Pa, kad smo kod toga, nisu ni
druge dve, razmišljam zatvorenih očiju. Zadavljena je. Romina.
Romina nešto, koju sam negde već srela.
Gubim kontakt sa zvukom s TV-a. Tonem u san. Na tren mi
sine jedna slika. Jedna mnogo lepa devojka, jedne zimske noći,
na trotoaru. Obučena u crno, senzualna, elegantna. Veoma je
hladno, ali ona to ne oseća. Ima flašu u ruci, smeši se. Ima
veoma intenzivnu boju. Ta devojka ima boju tamnog crnog vina
kad ti oboji usne. Ili krvi, na posečenoj usni.
Pokušavam da shvatim gde smo, s kim. Pokušavam da
shvatim ko je ona. Umorna sam. Gubim je. Mrak.
 Sreda, 2. avgust

Otvaram oči. Iznad mene je nešto. Okrećem glavu. To je mačor,

opružen na naslonu od kauča, čeka doručak. Probudila sam se
baš na vreme. Ima tu taktiku da me u tri koraka natera da
ustanem: prvi, fiksira me; drugi, obara na pod bilo koju stvar
koju zatekne na komodi ili na kauču, po mogućstvu telefon;
treći, išamara me.
Potpuno sam oblivena znojem. Jedna od najprijatnijih
karakteristika dana kad duva jugo jeste da se temperatura noću
ne spušta ispod 29 stepeni, čisto da ne izgubiš naviku i suočiš se
čio i spreman s još jednim danom na 40 stepeni.
Aktiviram autopilot koji koristim kad sam u smeni od pet i
moram da se probudim u četiri ujutru. Menjam mačoru vodu.
Ispiram i punim činije. Oblačim se, ne, to ne moram, već sam
obučena, odnosno još uvek sam obučena. Umivam se.
Gledam se u ogledalu i cerim se. Ličim na pandu koja se
prestravila. Oči su mi kompletno crne od razmazane šminke, a
kosa raštrkana u svim pravcima, osim u onom koji nalaže sila
gravitacije. Ponovo se umivam, brišem većinu šminke peškirom,
kvasim kosu i pokušavam da je nateram da se poravna.
Treba mi kafa. Hitno. Izlazim. Nije još ni osam sati a napolju
je već kao u rerni. Sistem za otkrivanje temperature u mojim
nogama govori mi da smo između 30 i 31 stepena. Uzdišem.
Krećem se suprotno od vetra, moj bar je jugoistočno u odnosu
na stan. Biće lakše u povratku.
Kao i svakog jutra, rizikujem da poginem na neravnom
trotoaru Ulice Đuzepe Šuti. Ovo bi teoretski trebalo da bude
četvrt onog dobrostojećeg Palerma, četvrt lokalne buržoazije.
Jedna od paralelnih je Ulica Liberta. Malo dalje je četvrt
Mateoti, gde se nižu jedna za drugom vile koje i dalje nastanjuju
šik intelektualci. A trotoari su takvi. Koliko god da deluje
apsurdno, u Zenu imaju daleko bolje trotoare. Barem u ulicama
gde ih imaju, mislim trotoare.
Stižem u bar. Tražim kroasan sa želeom i kratku kafu. Posle
meseci pažljivog proučavanja situacije s kafom, shvatila sam da
ako ovde želiš pristojnu kafu, što je jednako normalnoj kafi u
Rimu, treba da tražiš kratku kafu. U suprotnom ti daju šoljicu
punu nagorelog katrana. Ovako ti daju pola.
Pijem svoju kafu. Jedem svoj kroasan. Žele od lubenice je
jedan od najvećih izuma čovečanstva. Pokušavam da se setim
šta sam sinoć radila. Izašla sam sa Salvom i Karlom,
rekonstruišem događaje. Popila sam tri aperol šprica i pola džin-
tonika. Čudo je što sam još živa. Zatim sam se vratila kući i
otkrila sam da je mrtva devojka ona koja je bila sa Zefirom.
Gutam vodu. Stavljam čašu na šank. Shvatam to što mi je
upravo sinulo.
Zatim. Vratila sam se kući. I otkrila sam. Da je mrtva
devojka. Ona. Koja je bila. Sa Zefirom.
Fiksiram šankera. On me upitno gleda.
„Još jedna čaša vode?”
„Da, hvala.”
To je bila njegova zona komfora. Devojka koju je kresao
svaki put kad bi se vratio u Palermo. Ona ga je čekala i uvek je
bila tamo. Ako je on u gradu već nekoliko dana, mora da su se
već sreli.
Sedam za sto i listam lokalne dnevne novine. Štampani medij
nas je više puta pobedio u vremenu, na svim frontovima, od
hronike do sporta. Imajući u vidu da su to dnevne novine, a mi
televizija, to je malo ponižavajuće. Majku mu, ne smem ni da
pomislim koliko nas tek kida njihov veb-sajt. Ali tu imamo
opravdanje: to je sajt, a mi smo televizija.
Televizija je već izgubila trku u brzini, poražena istim
oružjem koje joj je dalo prednost nad štampom a koje je trebalo
da odluči o njenoj veličanstvenoj i progresivnoj sudbini.
Televizija je brža od dnevnog lista, skoro da je u realnom
vremenu, sa slikama i novinarem koji ne mora da piše već
izveštava direktno i o svemu. Tačno tako. Slike i novinar koji ne
mora da piše nego izveštava direktno i o svemu. Isto ono što te
jebe ako kreneš u trku s Internetom. Oni zaista pišu u realnom
vremenu i ako ima slika, dobro je, a ako nema, objavljuju stare.
Televizija bi trebalo da se pomiri s tim i da se bavi
produbljivanjem tema, da ispriča priče, da skloni u stranu ego
novinara i da razmisli o slikama i zvucima. Ja dolazim iz
štampanog medija, tamo sam se formirala i previše kritički
posmatram kolege i logiku televizije. Pre svega, uočavam
njihova ograničenja.
Kad smo kod toga, lokalni dnevni list zna manje-više isto što
smo i mi znali sinoć oko ponoći, s ponekim detaljem koji je
meni možda promakao jer sam spavala: Romina, dvadeset
godina, prva godina instituta za modu i dizajn, poneki usputni
posao modela, pevačica u pokušaju, zadavljena. Našao ju je
klošar iza dva kontejnera jutro posle osam u Ulici Roma.
Ni reči o Zefiru.
Roditelji su obavešteni i trebalo bi da su već stigli u Palermo.
Oni su iz Raguze. Devojka je živela s koleginicom s fakulteta.
E, tu je Zefir zajeban.
Ako je malo verovatno da su roditelji znali s kim njihova
devojčica ide u krevet, i ako je tačno da su Zefir i Romina
izlazili zajedno s njegovim prijateljima, koleginica s kursa
sigurno sve zna i jedva čeka da sve ispriča.
Teoretski, trebalo bi da pozovem redakciju. Razmišljam o
tome. Razmišljam o udaru na monstruma na naslovnicama.
Znam da, u stvari, danas nemam šta da kažem u redakciji.
Zatvaram novine. Plaćam i odlazim.
Ali može da se desi da oni imaju meni nešto da kažu.

Trebalo bi da imam još par sati slobodno, možda dva i po.

Silazim u prolaz koji vodi do Ulice Liberta, dolazim do stanice
101. To 101 se zapravo, kako kažu ovde, odnosi na liniju a ne na
autobus. Prema standardima palermitanskog javnog prevoza,
101 funkcioniše. U svakom slučaju, to je jedina linija koja vodi
odavde do stanice. Čekam samo desetak minuta i stiže bus,
poluprazan. Imala sam sreće. Ulazim i smeštam se na zasebno
sedište, blizu izlaznih vrata. Nisam sigurna gde treba da siđem.
Bacam pogled okolo da proverim da nije tu devojka s roze
kaputom. Tu je samo par ugrejanih i pospanih putnika, nema
kaputa. Da, znam, avgust je.
Roze kaput sam srela u 101 jedne decembarske večeri, u
vreme špica, ali je tek bio prošao drugi autobus pa je moj bio
prilično prazan, sva sedišta zauzeta ali malo putnika koji stoje.
Ne sećam se kad je ušla, verovatno oko Engleskog vrta. Za samo
par minuta postala je zvezda večeri. Klatila se s jednog kraja
busa na drugi, proklizavala, naletala je na ljude, smejala se i
izvinjavala, privlačila je pažnju svih. Jedna gospođa do mene je
šapnula da je drogirana. Odmahnula sam glavom. Nije bila
drogirana. Imala je roze kaput savijen preko ruke, a to u metrou
ili u busu u Rimu znači džeparenje. Još uvek sam imala malo
iskustva s Palermom, ali džeparenje je svuda džeparenje. Ako
umeš to da radiš. Kad je naciljala džep nekog tipa, čitavom
autobusu je bilo jasno da nije ni pijana ni drogirana, samo
neverovatno nespretna.
Svi smo nekoliko minuta posmatrali njeno uzaludno klizanje
od jedne torbe do jednog džepa, bez mešanja i ne govoreći ništa.
Niko nije ni zucnuo, gledali smo je kao hipnotisani. U jednom
trenutku sam se zapitala da nismo upali u neki mehanizam tipa
ljudi koji blokiraju policiju u najdegradiranijim ulicama da brane
otmičare i dilere droge, ali ovo nije bilo to. To sam shvatila kad
sam videla izraz lica momka koji se upravo pomerio da bi
zaštitio svoj džep od pantalona s novčanikom. Bio je postiđen.
Ne ljut ili tako nešto, nego baš veoma postiđen.
Saosećanje. Niko od nas nije rekao ništa ne u znak
podržavanja ili saučesništva, nego zato što nam je bilo žao.
Pratili smo je da sprečimo da se previše približi torbama i
džepovima (saosećajni da, ali ne i budale), ali smo bili gotovo
ganuti. Nije da je bilo mnogo toga za kontrolisanje: ta ženska ne
bi uspela da ukrade novčanik, pa čak i da je neko od nas, već
očajan i iscrpljen, rešio da uzme svoj i da je njime gađa.
Sišla je u centru, kod luksuzne prodavnice, gde, nadam se,
nije pokušala da džepari. To mesto je puno čuvara koji obično
ne polažu test iz saosećanja kad ih angažuju. Nisam je više
videla, a možda je i pokušala tamo da džepari. Ili joj je neko,
nadam se, nežno ukazao na to da, ako želi, postoje i drugi putevi
u životu, ukoliko neko baš i nije rođen za kriminal. Ne treba na
silu živeti kao gubitnik.
Nastavljam da gledam ulicu. Roze kaput sam srela manje-
više u isto vreme kad sam upoznala Zefira. Tek sam se bila
preselila u novi stan, posle stanovanja u pansionu, u stanu s
pokvarenom bravom i bez priključka za gas, pa u još jednom
pansionu i u jednom apartmanu. Traženje nameštenog stana u
Palermu ume da bude prava avantura.
 Komšija Gaetano sa sprata dočekao me je najpre prilično
nepoverljivo. Zatim učtivo. Zatim srdačno. Jednog dana dok
sam izlazila, vrata su se otvorila i pojavio se s dvadesetak godina
mlađim, poznatim lokalnim umetnikom, slavnim pevačem
nacionalnih pesama. Upoznali smo se. S poznatim umetnikom
smo zajedno sišli liftom, prošli smo hodnikom, izašli ispred
zgrade. Poznati umetnik me je pitao da li sam za kafu, popili
smo kafu. Zatim mi je rekao da to veče ima di-džej set i pitao
me je da li mi se ide. Prihvatila sam, pre svega zato što nikad
nisam bila na di-džej setu i zanimalo me je koje će boje biti.
Dogovorili smo se da se nađemo ispred lokala. On je bio s
jednom prelepom devojkom, skupljene crne kose, neverovatno
tamnih plavih očiju, u elegantnoj crnoj haljini i otvorenom
flašom vina u ruci. Dok je pričala, dah joj je mirisao na alkohol.
Imala je mio pogled, ali sam primetila veoma čudnu boju. Bila
je između tamnocrvene boje vina i boje krvi. Nije to bila loša
boja, ali je na neki način bila boja koja obeležava.
Veče je bilo katastrofa: žurka pre di-džej seta bila je kao
besmisleni delirijum, ali i dalje bolja od samog seta. Jedine
osobe s kojima sam mogla da razmenim par reči bili su
umetničići iz dobrostojećeg Palerma koji su vidno obožavali
Zefira, ali su ga raskomadali čim se udaljio. Po njihovom
mišljenju, devojka ga je podnosila samo zato što je ciljala na
malo slave, na primer kao prateći vokal na koncertima. U
jednom trenutku smo se pozdravili i od onda Zefira više nisam
ni videla ni čula, a ponajmanje planski. Desilo mi se par puta,
oko Uskrsa, dok sam lutala noću centrom s nekim prijateljem, da
ga sretnem na ulici s umetničićima i devojkom boje krvi. Uvek
sam se pravila da ga nisam videla.
Kad smo kod toga, ne zamišljam ga baš kao davitelja
devojčica željnih malo slave, ali nikad se ne zna.
 Zefir je bebi-plave boje. To je neobična boja, pomalo
detinjasta, pomalo staromodna. Njegova nijansa je blago
prašnjava. Podseća na decu koja su odrasla u blagostanju ali
usamljeno, koja nisu ni nesrećna ni srećna. Nema očaja ali ni
entuzijazma.
To je elegantna boja, ali ne previše, koja ide uz mnogo toga
ali ne uz sve, koja je u tonu ali ne opterećuje, koja nosi na sebi
mnogo prošlosti.
Sto jedan prolazi pored pozorišta Politeama i skreće u Ulicu
Ruđera Sedmog. U samom centru smo. Odmah posle pozorišta
Maksima skreće levo, zatim desno, i kreće Ulicom Roma.
Gledam nazad u levu stranu, pokušavam da ugledam
anglikansku crkvu. Zaboravila sam: to je još jedno od mojih
omiljenih mesta u Palermu. Top četiri. Par dana pre Božića
imaju specijalnu službu kad pevaju engleske božićne pesme.
Imaju prelepe orgulje. A zatim panetone, pandoro5 i vino za sve.
Ima puno Engleza u Palermu. Šta tu rade, pojma nemam. Teško
mi je da zamislim manje britanski grad od ovog. Ali očigledno
im odgovara.
Sečemo Ulicu Vitorio Emanuele. Sad smo u delu Ulice Roma
koji je blizu stanice. Počinjem pažljivo da gledam levo i desno. I
eno ih tamo. Pritiskam dugme, i autobus se zaustavlja posle par
desetina metara. Silazim, prelazim ulicu i vraćam se nazad.
Kad sam već prilično blizu, usporavam i počinjem da gledam
izloge. Okej, to je supermarket, ali šta ću, nema drugih izloga. U
svakom slučaju, možda ima nešto na akciji.
Dok prolazim ispred vrata, zamalo da naletim na Đuzepea,
Josifa, glavnog urednika za kulturu oker boje, koji u tom
trenutku izlazi. U ruci drži otvorenu kesicu badema koje gricka.
„Šta ti radiš ovde”, obraća mi se prekorno.
„Šetam se. Ti?”
 „Kupujem bademe”, protresa kesicu kao dokaz.
„Ovde?”
„Ja sam ovde odrastao, volim ova mesta.”
Josif gleda duž trotoara.
„Eno ih tvoje kolege”, pokazuje.
Naše, ispravljam ga u mislima.
„Vraćate se na mesto zločina, a”, smeje se.
Ne vraćam se, idem prvi put, ispravljam ga u mislima.
„Da li su nešto otkrili?”, pitam.
„Nemam pojma. Već mi se ne dopada što imam posla s
crnom hronikom na poslu, a kamoli napolju. I tu nema šta, ovde
se svi uvek srećemo. Sigurno si primetila razliku od Rima.”
„Razliku od Rima?”
„Dok si živela u Rimu, da li ti se ikad dešavalo da srećeš
kolege po gradu dok gledaš svoja posla?”
Razmišljam.
„Ne. Nikad.”
„A ovde u Palermu, da li ti se to ikad desilo?”
Razmišljam.
„Da. Praktično ne može da se izbegne.”
„Bravo. U ovom gradu to ne može da se izbegne. Srećemo se
uvek, svi, pre ili kasnije.”
Uzdišem. U pravu je. U početku mi je to bilo zabavno. A
sada, iskreno, manje.
„Ovom zapažanju treba da se doda i da ovde ništa ne prestaje
i ništa ne nestaje. Ako u školi izađeš na loš glas, obeležen si za
čitav život. Svi poznaju sve. Svi pronalaze svakoga. Napravi
budalu od sebe jednom i to će te pratiti ceo život.
Savršeno. Na pravom sam mestu. Ja pravim budalu od sebe u
proseku od dva do tri puta dnevno.
„Idem. Idi do svojih kolega. I nemoj da mi ih pozdraviš.”
 „Okej. Ćao.”
Gledam ga kako se udaljava, i vučem se ka kolegama s
mnogo manje elana nego pre. Mogla sam da ostanem kod kuće.
U svakom slučaju, već sam rešila da igram ovu igru i vraćam se
u ulogu. Pravim se luda. Kao da slučajno prolazim tuda.
Okrenuti su leđima i ne primećuju me sve do poslednjeg
trenutka. Fiksiram asfalt. Par koraka, i čujem ga.
„Hej, Viola!”
Gledam okolo dok nameštam iznenađen izraz lica.
„Šta ti radiš u Palermu, zar nisi na odmoru?”
Fokusiram se na dvojicu muškaraca, jednog s mikrofonom u
ruci, drugog s video-kamerom na ramenu. Nabacujem zapanjen
izraz.
„Ćao! Ne znam da li ću ići, mislila sam da iskoristim vreme
da istražim Palermo, da budem ovde turista za odmor.”
Čovek s video-kamerom komentariše:
„Čini mi se kao odlična ideja dok duva jugo na 40 stepeni.”
Smešim se. Zove se Turi i veoma je vešt snimatelj, možda i
previše, zapravo. Palermitanac je, dakle lukav. A kolega
novinar, Roberto, novi je zaposleni, veoma dobar, izraziti
Torinjanin, lako ga je zavrnuti. Iako ima tek nešto više od
trideset godina, već je odličan profesionalac, i pre svega dobar
čovek.
„A šta vi radite ovde?”
Roberto pruža ruku, objašnjava:
„Eh, i dalje priča o zadavljenoj devojci. Vratili smo se na
mesto gde je nađena po još snimaka i da čujemo šta se priča,
toliko od policije, ne kažu ništa novo, ali sad idemo dalje,
imamo drugi trag.”
Trepćem.
„Stvarno ti kažem, ne znam ništa o tome. Skroz sam se
udaljila od posla, ni novine, ni vesti. Još jedna mrtva klošarka?”
„Ne, ovo je devojka iz dobre porodice, roditelji su
intelektualci iz Raguze, on je beležnik, ona nastavnica. Majka
joj je zapravo iz Palerma, preselila se u Raguzu kad se udala.
Stigli su sinoć, odmah pošto je policija iznela par informacija o
devojci, ali ništa posebno. Studentkinja, živela je s prijateljicom,
sad idemo do njene kuće da vidimo da li je tamo.”
„Stvarno? Ali svi novinari iz Palerma će biti kod kuće te
prijateljice.”
„Ne, ne, adresu ne zna niko”, namiguje, „samo mi. Dojava od
Kanjolovog ortaka. Upravo nas je zvao da nam kaže.”
Kanjolo je naš najbolji hroničar. Poznaje sve policajce u
Palermu, sve karabinijere i možda previše carinika. Ako je
prosledio adresu, znači da danas uopšte nije nameravao da se
hvata ukoštac s hronikom.
„Da li se posle vraćate u sedište?”
„Mislim da se vraćamo.”
„Mogu li onda da pođem s vama, posle možete da me
odbacite do kuće, živim ovde u ulici. Ne verujem da ću izdržati
ovu vrućinu. Mogu i da sačekam u kolima dok odete do stana
prijateljice, da ne smetam.”
„Ma daj, ideš i ti s nama, i ti si koleginica, u čemu je
problem? Misliš da treba da sediš sama u kolima. Ne, zar ne,
Turi?”
Turi mi baca pogled iskosa. Smešim se. Oličenje nevinosti.
Idemo peške, adresa odgovara uličici na dvesta metara
napred, usred Kalse. Nikad neću razumeti tu strast za
skrajnutošću i radikalnim šikom Kalse. Razumem ideju da se
poseti, po danu i po mogućstvu u grupi. O stanovanju tu imam
par nedoumica. Znam, to je istorijska četvrt, to je karakteristična
četvrt, to je popularna četvrt.
 Ove uličice su predivne, ali su s neke strane i užasne. Ili su
možda samo potresne. Skrećemo tamo gde bi trebalo da bude
zgrada. I zaista. Roberto zbunjeno posmatra scenu, Turi se ceri,
ja palim cigaretu.
Dve televizijske ekipe, pet-šest fotografa, par frilens
operatera i desetak novinara. Kanjolo je naš najbolji hroničar, ali
nije jedini crni hroničar u celom Palermu.
Prilazimo. Turi pozdravlja kolege snimatelje. Među njima
ima manje rivaliteta. Pita: šta se čeka? Da se devojka vrati iz
policije. Čekamo. Ja sedam na zidić u senci. Ovde bar nije u
toku sahrana, ali je vreme manje-više isto.
Turi je izraziti Palermitanac, ali bi mogao da bude i odličan
Rimljanin. Tamna kosa i srednje obojen ten, jake crte lica i
arogantan izraz, neko ko po prirodi malo priča jer je daleko
zabavnije da se govori kad ima prilike da se bude sarkastičan.
Naginje ka tamnoplavoj boji.
Roberto je tople mahagoni boje. Stabilan je i pošten, čvrsto je
ukorenjen i veoma uravnoteženo stremi naviše. Fizički je malo
previše geometričan. Veoma je visok, ima široka ramena i uže
kukove nekoga ko se oduvek bavio sportom, i proporcionalnu
glavu. Trapezoidni trup, petougaono lice i trouglasta frizura.
Kao neka vrsta inkarnacije Euklidove geometrije, koja u stvari
ne postoji. Univerzum nije teoretičan, vrlo je praktičan, a u
svojoj praktičnosti je veoma zakrivljen, kako kažu fizičari, briga
ga za savršene geometrijske linije.
Devojka stiže sama, posle oko sat vremena. Nemam pojma
ko ju je prepoznao i kako, ali čuje se urlik: to je ona, i skaču
snimatelji i mikrofoni. Ona neubedljivo pokušava da se probije
kroz grupu. Na svako pitanje odgovara: molim vas, pustite me
da prođem. Pokušavam da je vidim. Jako je našminkana.
Kovrdžava, plava kosa je baš stilizovana i mnogo je dobro
obučena. Možda oskudno obučena, ali dobro obučena. Turi i ja
razmenjujemo poglede, on se izvlači iz gomile i smešta se ispred
ulaza u zgradu, ja sam iza njega, mirno čekamo Roberta s
mikrofonom. Devojka stiže do nas mrmljajući: ne mogu ništa da
kažem, i vadi ključeve iz torbe. Otvara vrata. Okreće se. U trenu
su joj svi mikrofoni pod nosem. Tu smo.
„To je užasna stvar. Malo poštovanja, molim vas. Zar nemate
obzira prema bolu?”
Podiže nos.
„A i ja ne mogu ništa da kažem. Još istražuju.”
Glas napukao od plakanja.
„Bila je moja najbolja prijateljica. Zajedno smo učile
pevanje, zajedno smo se bavile modelingom, mnogo smo se
volele.”
Dramska pauza, prstić pod okom da obriše suzicu koje nema,
u svakom slučaju maskara je sigurno vodootporna.
„I ja stvarno ne znam da li je ona i to veče izašla sa Zefirom.”
Gura vrata, ulazi u zgradu, zatvara. Od ovog trenutka pa
nadalje sigurno je glavni lik u svim nacionalnim i regionalnim
vestima. Aplauz.
Samo se nadam da će pre ili kasnije u policiji neko jednom
zasvagda ovoj budali da ubije želju za glumom.

Medijski cirkus je ustuknuo na sekund dok su se vrata zatvarala.

Jer Zefirovo ime niko nije očekivao, osim jedne koja je na
odmoru, i sad daje kolegi Zefirov broj telefona, ne zato što je
zlonamerna – Zefirov broj će da nabave svi za nekoliko sekundi
– nego zato što je bolje da ga prvi pozove Roberto, koji barem
nije iskvaren. Ali Zefirov telefon je isključen za nas, kao i za
sve, a i napadi na interfon damice ne vode nikuda, osim do
pretnji gospođe s poslednjeg sprata da će da nam prospe kofu
vode na glavu ako ne prestanemo da pravimo haos jer mali tek
što je zaspao a celu noć ih je držao budnima.
Roberto i Turi snimaju izjave par komšija i prolaznika, dele
ih s kolegama iz drugih emitera. Zatim se kupe i vraćaju u
redakciju. Ostavljaju me u Ulici Boris Đulijano, koja je
paralelna s Ulicom Liberta i Ulicom Šuti, na uglu s prolazom
koji vodi do moje kuće. Zahvaljujem im i teturam se pod
suncem u jedan sat, s jugom koji se igra među zidovima. Desna
noga mi signalizira da je preko 35 stepeni. Znam. Budi hrabra
još samo dvesta metara. Bila je hrabra.
Stižem kući. Mačor kaže hm, ja odgovaram hm, i padam na
kauč. Palim TV i bezvoljno čekam vesti u 14. Bebi-plava nije
boja koja ide uz crnu hroniku.

To je udarna vest. Bilo je očekivano. Prevazišlo je i vrućinu i

požare. Da je bila samo jedna mrtva devojka, sledećeg dana, a
bez većih novosti, vest bi se izgubila. Ali sad više nije samo
jedna mrtva devojka. Zaista, sada više nije. Nije ona u pitanju.
Vest je Zefir. Ona je nebitna. Ona je samo mrtva. Zefir je živ i
on je poznati nacionalni umetnik koji je kao takav i lokalni
heroj, a ispred ulaza je jedna plava devojka koja briše suzu i pre
nego što ode, izvlači osigurač iz bombe i baca je posred
medijskog cirkusa. Zapravo, poklanja im je. Medijski cirkus je
zahvalno prihvata i baca publici. I bomba tamo eksplodira, u
svakoj kući u vreme ručka, ali pre svega u jednoj kući. Gde god
da se Zefir nalazi, bomba je pala pravo na njega.
Gledam vesti s dozom tuge. Roberto je, kao što sam i
očekivala, bio veoma uravnotežen, ali koliko god da ste
uravnoteženi i ozbiljni, još uvek je tu jedna devojka boje krvi
koja je zadavljena i još uvek je tu njena najbolja prijateljica koja
je rekla da je izlazila sa Zefirom. Kolega ne koristi termin
femicid, i na tome sam mu mentalno zahvalna i razmišljam da
ga častim večerom i da mu kupim poklon. U vestima su, razume
se, koristili tu reč.
Proveravam u rasporedima ko je u smeni od šefova. Oba
moja omiljena šefa su na odmoru, lisnatozeleni urednik i njegov
narandžasti kolega. Tu je koleginica grimizne boje. Femicid je
užasna reč. Ali, svidelo se to nama ili ne, reči imaju značenje, a
femicid nije bilo koje ubistvo žene. To je ubistvo žene zato što
je žena. Ima precizne odrednice, i dok ne znaš ko je to učinio i
zašto, ne znaš da li je bio femicid.
Robertov izveštaj se sudara s neprobojnim zidom koji je
podigla policija, fali samo saopštenje za javnost s natpisom:
„Zefir? Koji Zefir?”, ali odgovara na pitanje koje sam postavila
sebi jutros a koje sam zaboravila da im uputim: nemaju pojma
da li je ubijena na mestu gde je nađena. Odnosno, zvanično ne
odgovaraju na pitanje. Dakle, ne znaju odgovor. Složenije je s
ljudima koji su zadavljeni. Krv dosta pomaže u istrazi.
Nema vesti o Zefiru, ali se zna da je u gradu. Nema nikakvih
vesti ni od porodice. U trenu se setim ko mi je komšija iz zgrade
i zgrozim se: šta ako ujutru siđem da doručkujem i nađem se u
medijskom cirkusu ovde ispred, nekome će se, u najmanju ruku,
mikrofon naći pod zubima.
Posle se ipak smirim jer Zefir nikad nije viđen unaokolo s
bratom. Trebalo bi da bude dobro. Ali nisam sigurna. Ovo je
prvi put da, osim što je izvođač lakih nota i kantautor koji je
svačiji idol, bude i potencijalni ubica.
Jer ovde o tome pričamo. Tako funkcioniše crna hronika.
Devojka kaže: ne znam da li je i to veče izašla sa Zefirom.
Hronika to menja u: novi trag u ubistvu Romine, poslednji ko ju
je video živu mogao bi da bude Zefir. E sad, pošto ju je ubica
poslednji video živu, jasno je šta hoćeš da kažeš, ali dovoljno je
da to staviš u kondicional uz reč „pretpostavka” negde u tekstu i
sve je u redu. Ako baš hoćeš da sačuvaš dupe, možeš da staviš:
moguće je da je poslednje veče provela sa Zefirom. Isti koncept,
ali još prikriveniji. Ti si na mestu, Zefir malo manje.

Ostatak dnevnika slušam bez gledanja. Svetleći ekrani mi

smetaju na duže staze. Toplo je i svuda su požari. Toplo je i
svuda su turisti. Toplo je i svuda su političari.
Kad krene najava za dnevnik, neko me podseća da je danas 2.
avgust. Otvaram oči. Bolonja. Članovi porodica žrtava i dalje
čekaju informacije. Zatvaram oči. Možda su to vaša deca.
Možda deca vaše dece. Možda i nisu.
Dok slušam sramne reči nekog ministra koji veze nema s tim,
gubi se signal. Čuje se kako se približava sirena. Otvaram oči.
Dobro došao kući, prijatelju. Zatvaram oči.
Stanujem u istoj zoni gde i najpoznatiji sicilijanski
funkcioner koji je protiv mafije. Najpoznatiji živi funkcioner
koji je protiv mafije. Kad se kreće pod pratnjom, nestaje signal
na TV-u i na mobilnim telefonima. To služi da bi se izbeglo da
ga dezintegrišu, barem fizički. Funkcioneri koji su protiv mafije
počinju da ih razbijaju na razne načine, mnogo pre nego što
pređu na dela. Svaki put kad se začuje sirena i nestane signal, ja
mu poželim lep dan ili mu poželim dobrodošlicu.
Kad sam stigla u Palermo, počela sam da doručkujem u baru
pored moje prve kuće, koja je isto bila u ovoj zoni. Često sam u
sedam sretala njegovu pratnju. Zatim smo svi promenili bar, ja
sam odabrala onaj u koji idem sada, oni lokal u blizini sedišta
TV ADI. Kad sam u jutarnjoj smeni i silazim tamo da
doručkujem, još uvek ga srećem. Čudno je kako mogu da nam
se dopadnu osobe za koje ne znamo ni kako se zovu, i koje
svakako ne bismo prepoznali na ulici, van četiri blindirana
terenca s ometačima i bez pancira. Ali moguće je.
Jedno od izuzetnih otkrića koje sam imala u Palermu jeste da
mafija postoji. Da, okej, mislila sam da to već znam. Znala sam
da postoji neki nejasni entitet koji se zove mafija i koji me se ni
na koji način ne tiče, to nije bilo nešto opipljivo, obrtalo je pare i
drogu o kojima nisam znala ništa i zapravo je bilo samo eterični
i magloviti pojam. Neopipljiv, tačnije. Posle sam se preselila u
Palermo.
Nije neopipljiva pratnja ljudi koji rizikuju da zaista budu
ubijeni.
Nije neopipljiv učtiv i teatralan tip koji dolazi da traži
izveštaj o pucnjavi što se desila u određenoj ulici.
Nije neopipljiva nadgrobna ploča dečaka ubijenog s jedanaest
godina jer je video ono što nije trebalo, i koga se sećamo sa 108
belih balona, to je broj dece potvrđenih žrtava mafije.
Nije neopipljiva ona trafika. Radnici te pitaju da li znaš šta se
priča čija je. Padne ti na pamet ime, najpoznatije i ono od kog se
najviše strepi. Upravo to ime. On. I ta radnja. I oni lokali. I ono,
ono i ono.
Meni sve deluje prilično jasno. Veoma opipljivo. Pazi ko živi
u zgradama do tvoje, kako biraš radnje, da li se svađaš s
vozačima. Pazi na vatromet koji se noću ispaljuje u popularnim
četvrtima, naizgled bez razloga. Razlog uvek postoji.
Nema svrhe obilaziti groblja, nema vremena da se poseti
svaki ćošak posvećen nekom funkcioneru, policajcu,
karabinjeru, nekom nedužnom. Ničemu ne služe demonstracije
povodom godišnjica, sa zapjenjenim transparentima. Važno je
ostati u sadašnjosti. Ako je potrebno da se povremeno prekine
TV signal, postoji razlog za to.

Budim se oko pet. Imam valjane razloge. Pre svega taj što ne
koristim klimu jer kažu da upotreba tih uređaja dovodi do
porasta temperature u gradu za najmanje jedan stepen. Ja sam
odgovorna stanovnica planete. Ja sam i oznojena i iscrpljena
stanovnica planete. Potom, ja spadam u rizičnu grupu, onu koja
bi od jedanaest ujutru do sedam uveče trebalo potpuno da se
skloni. Zapravo svaki čas, zbog mog stanja, postajem delimično
nepokretna. Naposletku, jedino božanstvo koje ima sve moje
poštovanje jeste veliki duh lenjivca.
Tu je i detalj da ova zgrada gleda na jugoistok. Tačno smo u
pravcu duvanja juga, a jugo to radosno koristi.
Iz stana komšije sa sprata dopiru zvuci lupanja posuđa.
Gaetano je u kuhinji. Zidovi u ovoj zgradi su tanki. Ne znam
kako li je niti da li se čuo s onim genijem od mlađeg brata i to
me se i ne tiče.
Gledam oko sebe. Ne živim baš u najurednijem stanu u
Palermu. Skupljam okolo desetak praznih flašica od vode i
izlazim na terasu da ih bacim u kesu za plastiku. Ovde napolju,
na južnoj strani, verujem da ima oko 50 stepeni. To je terasica
na kojoj se nalaze kese za reciklažu, mašina za veš, lavabo koji
ne koristim i orman koji služi da odeli moju terasu od susedne.
U teoriji, tu bi trebalo da bude ograda, u praksi je slomljena
tokom radova na rekonstrukciji i nikad nije zamenjena. Moj
komšija je imao stari orman koji nije koristio, dogovorio se s
vlasnikom stana u kome živim i rešili su da postave orman kao
pregradu između dva dela terase. Nije baš da savršeno razdvaja
dve terase, budući da ima malo prostora da se provuče sa strane.
Ja uvek zatvaram prozore na terasi i spuštam roletne u znak
poverenja. Vrata i fioke od ormana su okrenute na moju stranu,
tako da u teoriji mogu da ga koristim da unutra držim razne
stvari. Ali nije mi do toga.
Prvih dana kad sam se ovamo doselila, otvorila sam orman. U
fioci na dnu našla sam jednu fasciklu. Ne postoje novinari koji
baš gledaju svoja posla, ti se ili pretvaraju, ili nisu novinari.
Fascikla je bila puna starih izbledelih fotografija nekog deteta,
sudeći po požutelosti papira i odeći, bile su stare tridesetak
godina. Bilo je pisamca, od onih koje učiteljice prave za Božić
ili za Dan očeva i slične prilike. Zatim su tu bile fotografije
žena, računi iz hotela, podsetnici za stare planove, skice pejzaža
i portreti.
Par dana kasnije Gaetano me je pozvao na kafu. Prvi put sam
videla njegov stan. Prepun fotografija i slika. On se predstavlja
kao umetnik, slikar i ilustrator. Dobro sam proučila slike. Mesta,
uske gradske ulice, ljudi, pre svega žene. Mnoge prelepe
ilustracije istorijskog centra šezdesetih godina. Umetnička dela,
ozbiljna sam. Ali nijedna fotografija onog deteta.
Kasnije sam upoznala njegovog brata. Vratila sam se na
terasu, uzela sam fasciklu i osmotrila sam par fotografija. To je
bio Zefir kao mali. Pisamca su bila njegova. Zefir je odrastao
kod Gaetana, koji je dosta stariji od njega. Pretpostavljam da ga
je oduvek smatrao za oca i da su pisamca za Dan očeva bila
namenjena njemu. Sve je to završilo u starom napuštenom
ormanu koji služi kao pregrada. Brat gotovo nikad ne priča o
njemu.
Desilo se samo jednom. Srela sam ga u nekom baru i poručili
smo po pivo, verujem da je njemu bilo najmanje četvrto.
Delovao je veoma usamljeno i umorno. Veoma raspoloženo za
priču. Zabrinuto. Ispričao je priču koju sam već negde čitala, da
je Zefir imao osam godina kad su im roditelji poginuli u
saobraćajnoj nesreći i on i sestra su morali da mu budu otac i
majka, i odnosi su im od tad bili zategnuti. Zato Zefir kad dođe
u Palermo, ne boravi kod njega. U svakom slučaju, svaki put ga
potraži da proveri kako je. Donosi mu poklone za Božić. Zove
ga najmanje dva puta nedeljno, jer ga čujem kroz zidove kuhinje
dok priča s njim. I opet, bez obzira na sve, završio je u
izgnanstvu u fascikli u starom ormanu.
Palim TV. Nacionalni dnevnik nas informiše bez informacija:
policija ne potvrđuje da sprovodi istragu o Zefiru i ne zna se gde
je čuveni pevač koji nije davao nikakve izjave. Sledi izveštaj o
njegovom privatnom životu i svim njegovim bivšim. Sve
pohvale kolegi koji je uspeo da sažme tu količinu materijala u
minut i dvadeset sekundi, jer da je hteo, bilo je dovoljno za
blokbaster.
Uzdišem. Nije ovo dobro. Treba da uhvatiš u letu par mnogo
dobrih krivičnih advokata. Znam da je avgust, ali imaš dovoljno
para da ih navedeš da se vrate iz Kortine ili Versilije ili gde god
da se dođavola nalaze. I oni će se postarati za policajce, sudije,
štampu i koleginice s kursa devojke boje krvi koja je zadavljena.
Ne radi se to tako što nestaneš. Jer koliko večeras, ako se ne
pojaviš, neko će početi da iznosi pretpostavke da si pobegao.
Tebi se možda čini da je vest tek izašla. Ali prošlo je vreme
dnevnih listova koji su u najboljem slučaju imali večernje
izdanje. Ja čak ne idem ni na internet da vidim šta pišu o tebi na
sajtovima i na društvenim mrežama. Prošli su sati, a u carstvu
interneta to znači večnost, dakle već čitavu večnost ne daješ
znake života, a to znači da si možda pobegao, to znači da ćeš biti
označen kao kriv. I tada ćeš zaista biti kriv, zaboravi onu priču o
pretpostavkama nevinosti i tri stepena suđenja. Mediji i javno
mnjenje jasno kažu. Kriv.
Uzimam ključeve. Idem do komšije. Zvonim na prednja
vrata. Čujem korake, zaustavljaju se ispred špijunke, zatim se
vrata otvaraju. Komšija deluje oprezno. Ne smešim mu se.
Neutralno ga posmatram.
„Želela sam da ti kažem da sam tu ako ti je nešto potrebno.”
Ne smeši mi se. Gleda me uznemireno. Pa promrmlja jedno
hvala. Vraćam se kući. Ne znam šta da radim. Mislim da bi bila
dobra ideja da izađem i da se napijem.

Pored terase na Trgu San Domeniko, Spazima i anglikanske

crkve, jedno od moja četiri omiljena mesta u Palermu je Kala.
Pored Karle i Salva, jedna od moje tri omiljene osobe u Palermu
je Roberto. Dakle. Šetam Kalom čekajući Roberta. Kala je
turistička luka. Volim luke. Volim turističke luke. Volim Kalu.
Volim Kalu u zalazak, kad sunce zalazi – pada6 – baš tu
ispred, između jednog jedrenjaka s tri jarbola i jednog motornog
čamca.
Još jedna od misterija Palerma jeste to što se čini kao da
sunce zalazi sa svih strana. Na normalnim mestima obično zalazi
na zapadu, ali normalna mesta slede tradicionalne smernice
kardinalnih tačaka: idu na istok, na zapad, na sever, ili na jug.
Palermo je iznad ovih geografskih banalnosti.
Sedam na klupu i pregledam poruke na Vocapu. Jedna moja
prijateljica iz Milana bori se sa svojim demonima, jedan moj
prijatelj iz Rima suočava se sa svojim utvarama. Ponekad se
osećam kao sekretarica montažera horor filmova. Ne razumem
baš najbolje taj rečnik. Verujem da stvarnost ima daleko
užasnije reči kao što su paracenteza, distrofija mrežnjače,
skleroza, optički neuritis, biopsija mišića. Ne fale mi utvare i
demoni.
Kad Roberto stigne, potpuno je premoren. Prilozi za dnevne i
večernje vesti, reportaže za nacionalni dnevnik i ona za uveče.
„Problem je što zapravo nemam nikakvu novost. Ne znam
gde i šta da idem da tražim, gde da odem.”
„Hm. Razumela. Sačekaj da policija izvuče nekog zeca iz
šešira.”
Biti na odmoru i srkutati aperol špric na Kali čini da na
probleme hronike gledaš nezainteresovano. To nisu tvoji
problemi. On, koji svemu prilazi veoma ozbiljno, malo preteruje
sa istraživanjem.
„Imaš li ti ideju gde bi mogao da bude Zefir?”
„U gradu, izgleda.”
„Ali gde u gradu?”
Naručujem drugi špric.
„Prijatelji? Hotel? Na aerodromu, čeka prvi let za
Australiju?”
„U strogom poverenju, neko je nekome rekao da ne može da
ode.”
„Hm?”
„Izgleda da ga traži policija, a i tužilaštvo.”
Jao, jao, jao. Poziv da istupim kao osoba upućena u detalje.
Zabrana izlaska iz grada. Loša klima.
Roberto se naginje i govori tiho.
„Izgleda da su stvarno bili zajedno pre neko veče. Viđeni su
zajedno iza Ulice Makedo.”
Igram se slamčicom i kockicama leda. Uvek se pitam da li
led prave od flaširane vode ili od vode s česme. Ljudi kažu da
voda s česme treba da se prokuva. Može da se koristi za
testeninu, ali ne i za kafu i čaj, jer u tom slučaju samo kratko vri,
kažu ljudi oličeni u konobaru koji ti sa zadovoljstvom
objašnjava koliko godina nije čišćena cisterna u zgradi i šta je on
video unutra. Ko zna šta sve sad gutam.
 „Vidi, dobro, možda on nije genije, ali ne ideš da se vidiš
usred Palerma s nekim koga nameravaš da zadaviš. Tim pre ako
si poznat i svi te prepoznaju.”
Roberto posmatra kockice leda u svom koktelu. Nedavno je
stigao u Palermo. Morala sam ja da mu objasnim da je kuvanje
kafe s vodom iz česme, a da prethodno nije detaljno ispitana
cisterna u zgradi, pomalo samodestruktivno. Nije mu bilo dobro.
„Možda je u pitanju rastrojstvo.”
„Nije on tip za rastrojstvo.”
Na stranu to što bi trebalo da prekinemo ovu priču o
rastrojstvu.
„Ali šta znaš, možda je do vrućine.”
„Veruj mi, nije on tip za rastrojstvo.”
U svakom slučaju, rastrojstvo zahteva drugi tip boje. Nema
šanse da neko bebi-plave boje poludi i zadavi nekog. Treba
previše energije za tako nešto. Entuzijazma, iščašenog na
izvestan način, ali entuzijazma. Taj čovek ima energiju šerpe
nezačinjenog barenog komorača.
„A kako se onda desilo? Izlaze, on je iz nekog razloga
ostavlja nasred ulice, nailazi neko i zadavi je?”
„Moglo je da bude tako. Ili su otišli kod nje, zatim je on
otišao, a ona je zbog nečega ponovo izašla. Ili su se možda
rastali na pola večeri jer je neko od njih imao druge obaveze. Ili
su se posvađali.”
Nadam se zbog njega da nisu, jer ako se ispostavi da su se i
svađali, od barenog biće komorač na roštilju.
„Zašto si tako ubeđena da je nedužan?”
„Osećaj.”
Roberto me gleda ne baš uveren.
„Odakle ti njegov broj?”
„Ja sam hroničar koji radi u Palermu. Imam i broj istražitelja
koji je prvi bio na licu mesta. Od par antimafijaških funkcionera.
Od previše političara. Od rektora. Od vlasnika jednog
fudbalskog tima. A da ne pričam da cela državna bezbednost
ima moj broj.”
Razlika je samo u tome što državna bezbednost nije na
Vocapu. Istražitelji, političari i rektori jesu. Okej, verovatno je i
državna bezbednost na Vocapu. Treba samo da se sazna pod
kojim imenom.
Roberto nastavlja da posmatra led koji će pre ili kasnije sve
da nas pobije. Ili možda neće. Ja sam preživela sendvič sa
slezinom.7 Trebalo mi je šesnaest sati da ga svarim. Ali sam
uspela.
„Šta planiraš da radiš sutra?”
Gleda me zamišljeno.
„Mislim da ću da potražim brata.”
Eto, znala sam. Sranje.

***
Dok šetamo Kalom, priča mi o svojoj verenici koja živi u
Milanu, ona je novinarka i deset godina je starija od njega.
Razmišljamo o gradovima u kojima bismo voleli da živimo.
Izgleda da na život u Palermu svi gledamo kao na neki obred
prelaska. Izbegavam da pomenem Milano. Objašnjavam da
zasad nemam nameru da se vraćam u Rim. Svideli bi mi se
Torino ili Bolonja.
Ako je Rim za mene u ovom trenutku prošlost koje je teško
sećati se i svariti je, Milano na izvestan način predstavlja
blistavo sunce budućnosti. Magično mesto na kome će naći
način da me izleče, ili gde ću naći način da se sama izlečim.
Magično mesto na kome živi čovek koji me je posetio dok sam
bila u bolnici, i poklonio mi paketić tetovaža za decu sa
sličicama vila i čarobnih štapića, a zatim se vratio kući kod svoje
partnerke. Magično mesto na koje dolazim u ravnomernim
intervalima i uvek me odbiju, svaki put različiti ljudi na različite
načine. U inat njima, danas je svakako, duvao jugo ili ne, u
Milanu toplije nego u Palermu.
Roberto mi priča o paru svojih prijatelja koji su se venčali i
kupuju kuću u Bolonji. Kaže da se ne oseća kao da je u
godinama kad bi trebalo da se ženi i kupuje kuću. Znam.
Uglavnom, ako se sad ne osećaš tako, nećeš se tako osećati
nikad.
„Razumeš, još treba da gradim svoju karijeru.”
Klimam glavom i pravim se da sam razumela. Ja nisam u
stanju da organizujem ništa.
„Sve zavisi od toga kuda se sada krećem, sada treba da
utabam put, da definišem svoju budućnost.”
Naravno, definiši onda svoju budućnost. Kao da sve zaista
zavisi od tebe.
„A tvoja prošlost?”
Gleda me upitno.
„Šta s mojom prošlošću?”
„Da li je tvoja prošlost definisana?”
„Rekao bih da jeste. Normalna prošlost. Normalna porodica,
škola, fakultet, uobičajene stvari.”
Ma daj, postoje normalne prošlosti i uobičajene stvari.
„Definiši ‘normalna porodica’.”
„Ljudi koji rade, normalno. S normalnom kućom i normalnim
navikama.”
„Tipa da ste zajedno išli u nabavku, nedeljom porodični
ručak s testeninom?”
Smeje se. Šta je tu smešno? Nisam upoznata s temom, ali sam
čula za to. Prosvetljava me.
„Moji idu u nabavku jednom nedeljno u supermarket, a
nedeljom ručam kod babe i dede. Normalne porodične navike
koje, zasad, ne želim i sam da stvaram.”
Da sam dobra iz matematike, sabrala bih činjenicu da je
veren s činjenicom da živi sam u svojoj kući i bez obaveza. Ali
ja iz matematike nikad nisam bila među najboljima.
Prati me kući pre ponoći. Sutra ga čeka naporan dan. Dođe
mi da se nasmejem na ideju da će se sutra, ako zaista ima
nameru da potraži Zefirovog brata, naći upravo na mestu u
Palermu na kome se sada nalazi. Možda bi trebalo da mu kažem.
A možda i ne bi.
Pozdravljam ga, penjem se do stana. Mačor diže glavu s
pločica i kaže hm. Sedam na pod pored njega. Kažem hm. Ovo
je dugo toplo leto, objašnjavam mu. Gleda me i ponavlja hm.
Eto.
Glavno pravilo je da boja nije bitna. Ne mogu nikoga da
ocenim na osnovu nijanse koju vidim. Tako neko tamnocrvene
boje može da bude prijatna osoba, a isto tako neko bebi-plave
boje može da bude ubica. Ne mogu da kažem da je neko
nedužan samo na osnovu toga koje je boje. Svet bi mogao da
bude pun prestupnika puder-roze boje i patinasto-crvenih
revolucionara, depresivaca koralne boje i tamnobraon umetnika.
Nije to originalna trilogija Ratova zvezda, dobri nemaju uvek
mačeve s plavim laserima a zli s crvenim.
Možda.
 Četvrtak, 3. avgust

Pet i trideset pet je ujutru. Toplo je. Bar se neće otvoriti pre šest.
Osnovne razlike između barova u Palermu i u Rimu.
Prva: ovde se sve radi u velikom stilu. U Rimu se najbolje
kafe uglavnom piju u bircuzima dva s tri s vidnim problemima s
higijenom. Ovde koncept prosečnog bara predviđa bar,
poslastičarnicu, restoran, brzi ručak, ogledala, televizore, stolove
na zatvorenom, stolove na otvorenom, najmanje pet barmena.
Druga: u Rimu možeš da uđeš u kafić rano ujutru, kad još ne
možeš da uzmeš ništa drugo osim kafe, i da se nađeš za šankom
pored tipa koji naručuje žestinu. Ovde možeš da uđeš u bar rano
ujutru, kad još ne možeš da uzmeš ništa drugo osim kafe, i da se
nađeš za šankom pored lika koji jede prženu kalconu, rol-viršlu
ili arančine8 s mesom.
Treća: u Rimu u pet i trideset ujutru jebeni barovi su
otvoreni. Ovde ne.
Mačor i ja ležimo na leđima na podu. Pod je hladniji. Ovo je
najhladnije vreme između dana i noći. Samo 29 stepeni.
Ustajem. Menjam vodu i perem činije. Palim TV. Ide neka
istraživačka rubrika. Provodim petnaest minuta edukujući se o
organskom uzgoju limuna. Izlazim.
Naprežem se da hodam što je sporije moguće. Moje noge mi
govore da je manje od 30 stepeni, da žele, uspele bi da idu brzo.
Znam, ali kad jednom možemo da idemo, nemamo gde da
idemo. Stižem u 6.15. Već je tu neko ko doručkuje picu. Ovde
se margarita s pršutom zove rimska. Nikad nisam pitala zašto, a
i sumnjam da znaju. Pijem svoju kafu. Nisam gladna. Ali
naručujem kroasan s medom za poneti. Pozdravljam se.
Lutam bez cilja, iz čistog zadovoljstva što hodam u delu dana
u kome se još uvek ne topi asfalt. Vidim da prolazi autobus, onaj
što ide za Mondelo. Ulazim. Tek tako, bez razloga. Unutra smo
ja, vozač i dvoje stranih turista, verujem Nemaca. Sedam na
pojedinačno sedište s desne strane. Klima ne radi. Gledam
napolje, grad je pust. Ali nema veze. Ide se u Mondelo.
Preturam po tašni. Imam novčanik, kroasan s medom i
cigarete. Jedem kroasan. Nemam slušalice, ali i ne slušam
muziku kad izađem iz kuće, jer rizikujem da napravim
hromatski konflikt između onoga što čujem i onoga što vidim.
Nemam vodu, ali kupiću je u Mondelu. Nemam kupaći, kremu
za sunčanje i ostalo, ali i ne idem na more. Dakle, da, idem na
more, ali ne u tom smislu. Ne plivam.
Nekad sam plivala. Naučila sam kao veoma mala, a posle
sam se bavila takmičarskim plivanjem u Koniju, i svakog leta
sam za raspust išla na more. Sad ne znam da li bih bila u stanju
da plivam. A sad mi se i ne žuri da to otkrijem. Idem u Mondelo
samo zato što je naišao autobus s natpisom Mondelo. Dobro je
što nije naišao autobus s natpisom Macara del Valo.
Kad stignemo na glavni trg, silazim i krećem da hodam.
Gledam Staro kupalište, koje je potpuno pusto. To je smešno
mesto. Dakle, bila bi to elegantna građevina, ali to što se izdiže
iznad vode, daje mu pomalo izgled sojenice.
Idem šetalištem duž obale, u ovo doba nema skoro nikoga.
Posmatram lokal gde sam s Karlom i Salvom imala vatreno
krštenje s panelama.9 I kroketima od krompira. I pivom. I onim
što je usledilo u tom baru, briošom sa sladoledom. Čokolada,
lešnik i šlag. Jela sam ga ovde na molu. Oni se još pitaju kako
sam uspela sve to da svarim. Veoma sam mršava. To često
oduševi ljude koji me vide kako jedem. Mršava sam jer, samo da
bih se održala na nogama u ravnoteži, mirna, trošim energiju
koju će onaj lik što džogira potrošiti za pola sata. Čak i ako ide
brzo. Da ostanem u ravnoteži, za mene je jedna od najsloženijih
stvari. Klatim se i vučem unazad. Stabilnija sam kad hodam,
iako često naginjem udesno.
Posmatram lika koji džogira. Ima u njemu nešto poznato. Što
dalje gledam, to bezbojne mrlje postaju sve šire, formiraju
centralizovani skotom10 koji sve izobličuje. Ali ipak uspevam
da se orijentišem jer vidim obrise, periferne detalje, boje. Plave
je boje. Led-plave.
Stojim nepomično na šetalištu okrenuta ka njemu. Postepeno
usporava i zaustavlja se na par metara od mene. Gleda me. Nije
zadihan. Blago njemu. Deluje zbunjeno.
„Ćao, Santo.”
„Ćao. Šta radiš ovde?”
„Ušla sam u prvi autobus koji je naišao jer ne koristim klimu
da ne bih uništavala planetu i ne mogu da spavam i tip s kojim
sam izašla jedno veče, koji možda jeste nepodnošljiv ali nije
ubica jer je bebi-plave boje, uskoro će postati krivac za
popularno ubistvo devojke do koje mu nije bilo naročito stalo.”
Okej, kad se sve sabere, snašla sam se bolje nego na sahrani.
Santo me neko vreme odmerava. Tako sam mu opisivala
svoje reportaže pred montiranje, dok je bio moj dežurni glavni
urednik. Posmatrao me je u tišini, zatim je otvarao tekst
reportaže, čitao ga je i govorio da je dobro. Ali sad nema
kompjuter i ne postoji tekst reportaže. Pokušava da pročita
mene. Podiže obrvu na način kog se odlično sećam. Na tren sam
gotovo dirnuta. Nabira čelo u izraz koji manje-više govori:
mislim da nisam ovo zaslužio, ali kad sam već tu, ne mogu
mnogo da uradim u vezi s tim. Zatim pita, ili bolje reći
izjavljuje:
 „Hajde da popijemo kafu.”
Glavni urednici ne pitaju. Izjavljuju. Čak i ako su na
odsustvu. Unutra i dalje ostaju šefovi. Idemo na kafu. Ulazimo u
bar na malom trgu. Santo pokazuje na vitrinu s kolačima:
„Želiš li nešto?”
„Ne, hvala, pojela sam u autobusu kroasan s medom. Hajde
da sednemo napolju.”
I on puši. Pušači automatski sedaju za stolove napolju.
Fiksira me i uzdiše. Posmatram ga. Ima čudne oči koje
pretežu nadole. U Japanu, oči koje pretežu nadole smatraju se
najlepšima. Ali ja imam neobične oči koje pretežu nagore. U
Japanu bih bila odbojna. Sedimo u tišini dok nam ne donesu
doručak. Primetila sam da ovde prvo jedu pa posle piju kafu. Ja
se držim svoje uobičajene šeme: voda, kafa, slatkiš, voda.
Cigareta.
Pijemo kafu. I dalje smo u tišini. Nije problem. Tišina sa
Santom mi nikad nije bila neprijatna. To je njegov način
bitisanja. Jedem svoj kroasan sa želeom. Ispijam svoju čašu
vode dok prolazi konobar. Pitam ga da mi donese još jednu čašu,
donosi mi još dve. Santo pali cigaretu. Ja palim cigaretu. Santo
izdiše prvi dim. Izdišem i ja, odnosno pretvaram se, jer zapravo
ja prvi dim nikad ne uvlačim. Santo me neutralno posmatra.
Osim povremenog očaja što je primoran da ima posla sa mnom,
Santo uvek teži da ima neutralan izraz. Zatim progovara.
Ima veoma smiren glas, povremeno gotovo razvučen. Uvek
deluje nezainteresovano. Nije tako. Sećam se jednog sastanka
kad se nije slagao s nečim i tad je postao oštar. Malo reči, kratke
rečenice, pogled koji reže, završilo se tako što je urađeno onako
kako je rekao. Umeo je da bude i strpljiv. Jedne noći sam ga
pitala za savet u vezi s problemom koji sam imala sa šefovima.
Bio je razuman, ili bolje, pokušavao je mene da urazumi.
Verujem da se nije slagao ni sa čim što je izgovorio, i da on prvi
ne bi poslušao svoje savete, ali je pokušavao da me zaštiti.
Ja sam na kraju odabrala da ne zaštitim sebe. Naciljala sam
zid i rešila da idem kroz njega, i tek pukim slučajem i zbog ljudi
koji su se umešali nisam ga skroz razvalila. Od tog trenutak naš
odnos se malo promenio. Počeo je prema meni da zauzima stav
koji se ne bih usudila da nazovem poštovanjem, ali nekako
poverljiviji. Mislim da je uzeo u obzir ideju da možda postoji
naznaka mogućnosti da neću da upropastim baš svaki dan
njegovog života. I počeo je s vremena na vreme da mrmlja
polurečenice koje su mogle da zvuče kao: treba da budeš
sigurnija u sebe, ti si pronašla vest.
„Ti ne pratiš slučaj zadavljene devojke.”
To je konstatacija, ali i implicitno pitanje.
„Ne, ja sam na odmoru, slučaj prati Roberto. Nisi ga
upoznao, došao je kad si ti otišao. Torinjanin. Mislim da je
dobar. Veoma ozbiljan. I poštena je osoba.”
Tišina. Nastavljam.
„Ali ja sam jedno veče upoznala tu devojku.”
Tišina.
„Nije da smo bile prijateljice. Nisam je posle više videla.”
Pomišljam na sliku devojke obučene u previše dekoltiranu i
prekratku haljinu u prohladnoj noći, kako stoji na trotoaru i drži
flašu u ruci kao da je modni dodatak, torbica po poslednjoj
modi, igračka za devojčice.
„Na izvestan način me je raznežila.”
Bila je upola mlađa od mene. Fiksiram pepeljaru. Osećam
Santov pogled na sebi.
„I poznaješ Zefira.”
Još jedna konstatacija. Još jedno implicitno pitanje.
„Njegov brat je moj komšija iz zgrade.”
 Na tren se na Santovom licu pojavljuje nešto što liči na
skriveni osmeh, zatim se vraća na neutralno.
„Tako sam ga upoznala, brat mi ga je predstavio, Gaetano,
komšija sa sprata, izašli smo, to veče sam srela ubijenu devojku.
Posle ga više nisam videla. Ne deluje mi kao ubica. Znam da je
crna hronika puna glasova koji govore, ali ko bi rekao, delovao
je kao dobra osoba. Znam. Stvar je u tome što meni Zefir nikad
nije delovao kao fina osoba. Deluje mi kao pametnjaković. Ali
ne i ubica. Potrebno je puno snage da bi se neko ubio. Puno
entuzijazma, iako to deluje kao neprikladan termin. A on to
nema.”
Santo razmišlja u tišini. Red je na mene. Videćemo da li je
ono od malopre bio osmeh ili nije.
„A odakle ti poznaješ Zefirovog brata?”
Naginje lice ka pepeljari u kojoj gasi cigaretu, gleda me ispod
oka. Nabacuje ironičan osmeh.
„Cela ta generacija se poznaje.”
„Niste ista generacija. On ima oko šezdeset godina.”
Zapravo i nemam pojma koliko Santo ima godina. Biće da
ima preko pedeset, oko pedeset pet, možda, ne znam. Nije lako,
ima fizionomiju mladog čoveka, ali mu je lice prošarano. Ne
znam od čega zapravo. Ne deluje kao da su to znaci koji su samo
posledica starenja.
„Ta novinarska generacija.”
„Zar je on novinar?”
Santo uzdiše. Drama je očigledna: sad je red na njega da
nešto objasni, a da bi objasnio, moraće da ispriča, a da bi
ispričao, moraće da upotrebi više od deset reči. Preda mnom se
sprema tragedija koja će nadmašiti i Sofokla. Napreže se.
„ADI ne postoji od početka vremena.”
Zar u početku ne beše reč?
 „Pre je postojao štampani medij. Postojao je dnevni list koji
se zvao Palermo sera. Tamo je radila ista politička i kulturna
generacija, iako različitih godina. Osnovala ga je bivša
generacija revolucionara iz sedamdeset sedme.”11
Malo sam proračunala. Santo bi mogao da bude rođen posle
1960. godine. Šta je radio u listu Palermo sera, raznosio kafe?
„Tu su se stekli svi. Novinari, fotografi, neki afirmisani
umetnici, neki afirmisani intelektualci. Čitava stara garda u TV
ADI potiče odatle. Glavni urednici, šefovi službe, par ljudi koje
nisi upoznala jer su otišli u penziju ili su se preselili u Rim.
Posle je osnovan i radio, pa su došli i drugi, par današnjih
voditelja, par izveštača s novog medija, možda i neko iz sporta.
Zatim je nastao ADI.”
Fijat luks.
„Ako želiš informacije o Gaetanu, u redakciji možeš da pitaš
koga hoćeš. Radio je tamo kao ilustrator. Nije bio ni najgori.”
Ali? Ima jedno ali koje visi. I Santo okleva da mi ga kaže. U
protekla dva minuta pričao je više nego celog proteklog meseca,
pretpostavljam da mu je dosta.
Nameravam da ga pitam šta treba da uradim, ali se
zaustavljam. Očekivana reakcija bi bila: u vezi s čim? Šta
hoćeš? Ne znam. Zato parafraziram.
„Da pratiš ovaj slučaj u hronici, šta bi sad uradio?”
Santo pali drugu cigaretu. Palim je i ja. Da li ste ikad čuli za
neurone ogledala?12 Moji očigledno još uvek odlično rade.
Gleda me i nabacuje veseli osmejak. Čini se da mu je
zabavno. Sećam se prvog puta kad se preda mnom nasmejao.
Bila je dečja revija u centru, pred Božić. Poslali su me da
snimim događaj. Nikad u životu nisam intervjuisala dete.
Pažljivo sam prišla jednom od njih, pitala sam majku za dozvolu
da ga izdvojim i intervjuišem, razvukla sam širok osmeh i pitala
ga veselim tonom: da li se zabavljaš? Dete je suvo odgovorilo:
ne. Vratila sam se u redakciju i to sam ispričala Santu. On je
prasnuo u smeh i dodao je: konačno neko simpatično dete, u
ovakvim situacijama su obično otužno slatki. Santo nema dece,
čisto da se zna.
Uvlači dim, izdiše ga i pita:
„Da ga ti pratiš, šta bi uradila?”
Eh, ne važi se, ja sam prva pitala.
„Potražila bih Zefira. Cimerku ubijene devojke. Roditelje. I
kontakt u policiji, što je jedino što ne mogu da uradim jer sam
ovde manje od godinu dana. Sutra će biti jedanaest meseci.
Potrebne su godine i godine rada u hronici za pola dobrog
kontakta u policiji.”
Ne znam da li je shvatio insinuaciju. Ovde, da bi se neke
stvari rekle, potrebno je da se ne izgovore. Tako se bolje
razumeju. To funkcioniše na taj način. Santo me gleda
netremice. Ponovo podiže obrve. Nije to zaslužio, ali ipak.
„Počni ponovo.”
„Priču iz početka?”
„Da.”
Počinjem iz početka. Pričam mu sve, o Zefiru i o bratu
Gaetanu, o ormanu i fotografijama, o Robertu i Turiju, o
devojci.
Svaki i najmanji detalj. Na kraju Santo ustaje, plaća račun,
kaže mi dobro. I odlazi.
Gledam ga kako se udaljava. Rekao je dobro, što može da
znači bilo šta, ali po meni znači da će da mi pomogne. Vraćam
se na šetalište, sedam na klupu. Posmatram vodu. Ne
primećujem ni vreme koje prolazi. Nepomično sedim na klupi.
Nije da razmišljam o bogzna čemu. Ne mislim ni na šta.
Posmatram talase, toliko. Sve dok ne shvatim da gorim, i da me
jugo prekriva peskom. Ustajem, istresam malo plaže iz
garderobe i kose. Idem da potražim bus.

Uspevam živa da se vratim kući. Moja desna noga je, na uglu

ulice u kojoj stanujem, rekla da joj je bilo dosta. Morala sam da
se zaustavim i da se odvučem do zidića, da tamo na suncu i 35
stepeni u hladu sačekam da nogu prođe egzistencijalna kriza.
Motorički blok u suštini nije strašna stvar kad se desi u ovom
obliku. Par minuta odmora i ponovo krećeš. Problem je gde si i s
kim si kad se to desi.
Posle pet minuta sam ustala i šepajući stigla do kuće. Ispred
ulaza su stajala dva parkirana automobila tako da blokiraju
druge, oba s nekim za volanom. Limuzine, tamnih boja. Kad
sam zgazila na stepenik, shvatila sam da me oba tipa pažljivo
posmatraju. Mala tempora.
Ulazim u kuću, mačor mi ne dolazi u susret. Nije na stolu.
Nije na kauču. Gledam okolo. Sedi ispred terasnih vrata.
Ugledam nešto na terasi, ali su roletne spuštene dopola i nemam
dobar ugao posmatranja. Možda je samo golub. Jednom je jedan
golub rešio ovde da se nastani, bio je pravi delirijum nagovoriti
ga da se vrati kod svojih.
Palim TV, gledam na sat. Jedanaest je. Nacionalni dnevnik.
Iz Rima me obaveštavaju o rezultatima autopsije: tu je potvrda,
zadavljena je, a primila je i udarac u glavu. Dakle zvanično je,
nije umrla od hladnoće. Sahrana bi trebalo da se održi u subotu
ili nedelju, još nije utvrđen datum. Ćao, šta si radila za vreme
odmora? Išla sam na sahrane. A, lepo.
Posle ide rubrika za kulturu, i na ekranu se pojavljuje glavni
urednik oker boje, s tomom pretećih dimenzija u rukama. Josif
je usred naučne disertacije o jednoj porodici nesrećnoj na svoj
način, što mu je jedna od omiljenih tema, kad mu lice promeni
boju. Nije mu pozlilo, mora da je samo uskočila neka svetlost. A
to po svoj prilici znači da rubrika ide uživo, što je čudno jer su
rubrike uglavnom snimljene, da kolega potvrđuje svoju
reputaciju neuobičajene sposobnosti prikrivanja pošto to
očigledno nije ni primetio, da je neko iz režije upravo ispalio
nepristojne primedbe u svet, da će neki tehničar loše da se
provede u narednih petnaest minuta.
U Rimu sam naučila da prepoznajem sve kolege iz režije
makar i samo gledajući vesti kod kuće. Znala sam da razlikujem,
sedeći ispred televizora, ko je u režiji, ko je tonac, ko kreće pola
sekunde posle. Umela sam da razlikujem i montažere bez čitanja
imena na špici. Svi su imali tačnu i jedinstvenu punktuaciju i
potpuno različit koncept pričanja priče kroz slike. Dajte istu
video-karticu s dvadeset minuta snimka desetorici ljudi i
dobićete deset različitih priča. Ko ne radi u ovom svetu, to ne
zna, misli da dnevnik rade samo novinari. Naravno, kako da ne.
Stavite novinara ispred miksera za video, baš bih volela da
vidim šta će da se emituje.
Gasim TV. Sipam granule u mačorovu činiju. Ne miče se,
nastavlja da gleda napolje. Šta je to dođavola na terasi? Prilazim
i lagano se saginjem da pogledam ispod roletni. Tu su dve noge.
Ustajem. Gledam u mačora. Mačor gleda u mene, kaže hm, i
nastavlja da gleda kroz prozor.
Noge su opružene na pločicama na terasi. Želim da verujem
da su prikačene za neko telo. Želim da verujem da su prikačene
za neko živo telo. Uzdišem. Ponovo se saginjem. Posmatram
prizor. Sedam na pod pored mačora. Noge su zaista prikačene za
telo. To je već dobra vest. Telo pripada muškarcu koji je leđima
naslonjen na pregradni orman. Nije sigurno da li je živ jer su mu
oči zatvorene.
 Ostajem nepomična sedeći pored nepomičnog mačora koji
posmatra nepomičnog muškarca na mojoj terasi. Posmatram ga.
Gledam svetloplavu majicu, bež pantalone i lake cipele. Plava
kosa. Nos. Mnogo mi se dopada njegov nos. Da su mu oči
otvorene, sigurno bi bile svetlost koja obasjava preplanulu kožu.
I bile bi tužne, malo zato što mu je majka priroda dala tu
veličinu očiju, večito tužnu, pomalo zato što i on deluje uvek
tužno.
Čovek otvara oči, vidi nas. Ostaje nepomičan. I mi ostajemo
nepomični. Niko se ne pomera najmanje minut. Gledano sa
strane sigurno smo pomalo nadrealan prizor, tri živa bića koja
razdvaja prozor sede na podu nepomično i posmatraju se. Teatar
apsurda. Verujem da smo svi sami. Svako na svoj način. Ja,
Santo, Roberto. Čovek koji me gleda u tišini i moli za pomoć,
bez reči i ne pomerajući nijedan mišić.
Skroz je na suncu. Ne znam koliko je dugo tamo napolju. Ne
želim leš na svojoj terasi. Pružam ruku ka kvaki, lagano se
pomeram, otvaram vrata od terase. Čovek nastavlja da nas
posmatra. Zatim se odvaja od ormana. Zamisli, bio si naslonjen
na svoju prošlost a da nisi ni bio svestan. Uspravlja se na kolena
i kreće puzeći ka nama, prolazi ispod roletne, ulazi u stan.
Mačor ga njuši, ja zatvaram vrata. Ustajem. Ustaje i mačor i
skače na sto. Nastavlja da ga posmatra.
Uzimam flašicu vode i pružam mu je. On je otvara, pije, slaže
facu i gleda me. Da, znam, sobne je temperature. Ovde kod nas
se pije tako, okej? Kuća bez klime i s vodom koja nije iz
frižidera. Nastavlja da pije, zatim otvara usta kao da će nešto
reći, ali mu dajem znak da stane. Stavljam prst ispred usta. On
razume i ćuti.
Nemam pojma zašto je ovde. Nemam pojma da li su tipovi u
kolima ispred iz policije, da li su došli da ga potraže kod brata.
Zašto. I zašto se provukao pored ormana da bi se sakrio na
mojoj terasi. Ne znam i ne želim da znam, jer sve dok ne znam,
ne činim nikakav prestup. Manje-više.
Otvaram vrata od ugradnog ormana u kuhinji. S druge strane
zida dopiru jasni glasovi. Zefir me iznenađeno posmatra. Da, to
funkcioniše tako. Ako otvorim vrata ugradnog ormana u kuhinji,
tačno znam sve što se dešava u stanu pored. Nije da se bogzna
šta dešava. Verujem da je taj zid od gips kartona. Ova dva stana
praktično razdvajaju dva ormana. I verovatno je to nekad bio
jedan stan. U Palermu je prosečna kvadratura tolika da bi u
stanovima mirno mogle da stanuju tri ili četiri porodice. Kad
stari pomru, naslednici izdele stan da bi mogli da prodaju jedan
po ceni tri. Ima smisla. Moj dvosobni stan je za mene savršen, sa
oko 65 kvadrata. Gaetanov stan sigurno ima oko 110 kvadrata.
Izvorno oko 180 kvadrata. Tipičan palermitanski stan.
Čujemo glasove kako se udaljavaju ka ulaznim vratima koja
se otvaraju, glasove pozdravljanja iz hodnika, vrata kako se
zatvaraju. Koraci ka balkonu. Koraci na balkonu. Ponovo koraci
u stanu. Zatvaram vrata od ormana. Zefirov telefon počinje da
zvoni. To nije pametni telefon, to je jedan od onih starih... ne
sećam se ni kako se zovu. Pretpostavljam da mu ga je dao brat.
Gleda me, potvrdno mu klimam glavom. Javlja se. Smešim se
kad ga čujem kako kaže zdravo. Zefiv. Kaže da je dobro. Da je
izašao iz zgrade.
„Ne, to je duga priča, kasnije ću da ti ispričam, sad moram da
idem. Ne, nisam se povredio. Ne, nisam pao ni sa kakve terase.
Smiri se, dobro sam, čujemo se. Ćao.”
Gledam ga s visine. Doslovce: ja stojim, a on je još na podu.
Gleda me s dozom nelagode. Podižem jednu obrvu.
„Dakle?”
„Hm... malo je toplo u ovom stanu. Ali je lep. Sve pohvale.”
 „Da li ti se više dopadala terasa?”
„Ne.”
„Dakle?”
„Evo, to je duga priča, ne znam...”
„Vidi, ja sam novinarka. Deo koji svi znaju znam i ja. Deo
koji malo njih zna takođe znam. Deo koji znaš ti, e to ne znam.”
Baca mi očajnički pogled.
„Nisam ja to uradio.”
„To je očigledno.”
Prelazi iz očaja u iznenađenost.
„Stvarno?”
„Stvarno. Ustani. Sedi negde. Ako su došli da te uhapse i
ispričaš mi sve, moraću da pozovem policiju da prijavim da si
ovde.”
Ustaje. Seda na kauč. Mačor pažljivo prati njegovo kretanje.
„Došli su da pričaju s mojim bratom. Nisu tražili mene.
Nisam čak ni pod istragom, moj advokat ih je pitao. Hteli su
samo da me ispitaju kao osobu koja je informisana o
dešavanjima, i već smo zakazali termin za sutra ujutru. Samo
nisam hteo da ih sretnem, i kad su stigli, prešao sam na tvoju
terasu.”
„Povreda privatne svojine. Zbog nečega se baš plašiš da
budeš pod istragom, a? Ako već nisi umešan u ubistvo, onda
ideš i praviš druge prekršaje.”
Tužno me posmatra. Okej, on je gotovo uvek tužan.
„Za mene je to bilo bolno.”
Gledam ga cinično. Okej, ja sam Rimljanka, gotovo uvek
sam cinična.
„Voleo sam je. Iako to nije baš bila priča... ona baš prava
priča, da kažemo.”
Ćutim. Palim cigaretu. On ne puši. Mislim da mu smeta, dim.
Da, namerno pušim.
„Malo smo izlazili zajedno. Nekoliko meseci. Kad sam ja bio
u Palermu. Zapravo smo se viđali svaka tri meseca. Ali ja sam
odmah jasno postavio stvari, ništa ozbiljno, zbog daljine, zbog
razlike u godinama, dobro, i zato što nisam hteo priču s njom.
Ali nikad je nisam zavlačio.”
Gleda me čekajući znak odobravanja. Uputim mu neutralan
pogled. Imaš skoro četrdeset godina i poznat si. Izlaziš s nekim
ko ima dvadeset, a u tim godinama se ne zna ništa. Nećeš dobiti
moje odobravanje. Nastavlja.
„U poslednje vreme njoj je ovaj vid odnosa počeo da smeta.
Svaki put se ponašala čudno. Neko veče se naljutila.”
„Svađali ste se? U javnosti?”
„Ne. Ona se svađala sa mnom. Ja se nisam svađao.”
Uzdišem. Mogu da zamislim. Čovek od gume.
„Okej, ali bili ste u javnosti kad se ona sama svađala?”
„Da.”
Eto, savršeno. Znala sam. Uzdišem.
„Ali sve je sama uradila! Rekla mi je da izlazi s drugim, a ja
sam rekao da mi je to u redu, da nema problema. I tu se ona
naljutila, rekla mi je da sam glupavi egoista i otišla je.”
Ma daj. To jadno biće čini sve da bi dobilo pravu priču, ide
do krajnosti, igra na kartu ljubomore, kaže mu da izlazi s
drugim, njega baš briga i ona se naljuti. Čudno, baš.
Neshvatljivo.
„Posle je više nisam video. Mislio sam da je pozovem, ali mi
se ispraznio telefon. Posle sam se malo motao po centru, pa sam
se vratio u hotel da spavam. To je sve. Ostalo znaš bolje od
mene.”
Svađa u javnosti. Ispražnjen telefon. Mora da je čitao
priručnik kako da te optuže za ubistvo u par jednostavnih
koraka.
„Posle sam saznao da je mrtva, i to je za mene bio šok. Smrt
sama po sebi, a tim pre što se radi o ubistvu. Dan kasnije je ona
ženska koju sam sreo najviše par puta noću u hodniku rekla da je
Romina možda izašla sa mnom, a ja nisam ni pomišljao da bih
mogao da budem umešan. Nemam pojma šta je radila kad je
otišla iz lokala. Tad sam rešio da budem kod Gaetana. Do jutros.
Odnosno do sada. A sad više ne znam gde da idem. Ako se
vratim u hotel, neko će sigurno da me otkuca novinarima. A u
svoje prijatelje nemam poverenja.”
Mačor ga gleda s dosadom, zeva i reši da je zanimljivije da
spava.
„Nemam nikakve veze s tim. Romina je mrtva. Vi novinari
razvlačite moje ime. Policija me traži. Ne znam šta dođavola da
radim. Nemam s tim nikakve veze. Baš. Nikakve.”
Eto, obrni-okreni, uvek su krivi novinari.
„Izvini, Zefire, nije da te kritikujem. Ali izlaziš s nekom
devojkom, nju nađu mrtvu, ubijena je nakon što ste se
pozdravili, samo kažem, zar ti ne pada na pamet da se sam
pojaviš u policiji? Možda samo da kažeš mogu da posvedočim
da je do X sati bila živa?”
„Ne.”
„Ne?”
„Moraš da shvatiš da sam ja poznata ličnost, moji diskovi se
prodaju u hiljadama primeraka, imam milione pregleda na
Jutjubu, hiljade pratilaca. Nastao bi haos.”
„Zato je to da se sakriješ baš pametan potez. Niko nije
pomenuo tvoje ime, policija te ne traži i pola sveta na
društvenim mrežama te ne proglašava ubicom.”
Tišina. Zatim ispaljuje:
„Nemam dobar odnos prema smrti.”
 „Čudno. Ostatak sveta to baš smatra za simpatičnu stvar.”
„Za mene je drugačije.”
„Zašto? Jesi li mrtav?”
Ružno me gleda.
„Moji roditelji su umrli. Kad sam bio mali. Nisam imao ni
osam godina.”
Uzdišem. Kakav smor. Gasim cigaretu. Znala sam. Znam sve
tragedije jadnog malog Zefira. Ali sam sklona da ne popustim
pred ovakvim stvarima.
„Misliš, pre više od trideset godina?”
„Kakve to veze ima?”
Ako sad bude rekao „to su stvari koje te obeleže”, izbaciću ga
iz kuće.
„Bio sam mali. Nisam to prevazišao. Nisam to nikada
prevazišao. Nisam ni probao, dobro?”
Ustaje. Podiže i ton.
„Trebalo je. Znam, prošlo je više od trideset godina. Znam,
ljudi prevaziđu te stvari. Ljudi prerastu i idu dalje. Nikad me to
nije zanimalo. Nikad mi to nije...”
Prekida. Gleda me. Ponovo očajnički pogled.
„Nikad ti to nije odgovaralo.”
Ne odgovara.
„Jer je uvek zgodno imati dramu koju možeš da izvučeš kad
god nešto krene po zlu. Umešan sam u istragu o ubistvu, ali šta
hoćete, ja sam nesrećno siroče.”
Odmahuje glavom. Seda.
„Ne znaš ništa o tome.”
„Ne možeš tako da mi se obraćaš.”
„U kom smislu?”
„Ne možeš da me maltretiraš. Ne možeš da mi praviš
probleme. Ne možeš da me pozoveš da izađemo i onda da se
pojaviš s drugom.”
„Ali...”
„A znaš li zašto ne možeš?”
„Jer...”
„Jer imam neurodegenerativnu bolest, i zato ako poželim bilo
šta, od posla do stana, od usluge do prednosti u redu u
supermarketu, to treba da mi daš. I ako se nekad ne osećam baš
najbolje, treba da uradiš sve što ti tražim. I ako se ponašam loše
bez razloga, treba da mi oprostiš i da me razumeš i da me
opravdaš. Svi mi duguju, a ja ne dugujem nikom ništa. Jer meni
je loše.”
Gleda me zbunjeno, pa ponovo odmahuje glavom.
„Nije tako. Ne funkcioniše tako.”
„Zaista tako ne funkcioniše. Tako ne može da funkcioniše.”
Sedam na stolicu ispred njega. Palim drugu cigaretu. Da, opet
to radim da bih mu smetala. Prolazi prstima kroz kosu. Gleda
okolo. Posle gleda u mene, s detinjim izrazom lica.
„Kažeš da sad treba da odem u policiju?”
„Ni govora.”
Sad je zbunjen.
„Kako, ni govora?”
„Ostalo je da ćeš ujutru ići s advokatom, zar ne? U
međuvremenu, drži se podalje od službenika snaga reda bilo kog
tipa. Vidi, izbegavaj čak i portira i upravnika zgrade.”
Ostaje miran nekoliko trenutaka, pa se nasmeši.
„Šta je s tobom?”
„Gledaj svoja posla.”
„Ali nije baš da funkcioniše...”
„Pusti.”
„U svakom slučaju, hoću da kažem, ono veče sam te
pozvao...”
 „Ti si idiot.”
„Eh, ali...”
„Ćuti.”
„Dobro. Ali šta da radim do sutra ujutru, osim da izbegavam
portira?”
Gledam ga. Imam ideju.
„Daj intervju.”

Pravim mu sendvič jer sam dobra i imam plemenitu dušu.

Zovem Roberta i kažem mu da dođe s ekipom. A zašto, otkrićeš
kad budeš došao, veruj mi. Zovem Čečiliju. Pa vodim Zefira kod
brata. Mršti se kad nas ugleda zajedno, a njegova boja kože
postaje još tamnija, ali ne progovara ni reč. Pita me da li sam za
čaj. Ne, hvala, dobro, jeste da ne osećam temperaturu ničega, ali
ne preterujmo.
Roberto me zove odozdo, govorim mu prezime na koje treba
da zvoni na interfonu. Tada shvata. Penje se dok se Zefir češlja u
kupatilu. S njim je Turi. Predstavljam Gaetana svima, Roberto
mu steže ruku.
„Hvala vam što ste rešili da date intervju.”
„Ne, ne, ja nemam šta da kažem.”
Roberto me upitno gleda. Dajem mu znak da sačeka. Zefir
izlazi iz kupatila. Roberto me gleda još upitnije. Objašnjavam
mu:
„Bilo je ovako. Našao si adresu Zefirovog brata, došao si kod
njega kući, on ti je otvorio, rekao ti je da ne želi da bude sniman.
Ali si tamo sreo Zefira. Razgovarao si s njim i ubedio si ga da ti
da intervju.”
„Da, naravno, shvatio sam... hvala!”
Deluje srećno i iskreno zahvalno. Smešim mu se. Turi mi
dobacuje strog pogled. Roberto i Zefir odlaze u kuhinju da
razgovaraju o tome kako da osmisle intervju. Turi odmerava
zidove prepune slika i odraze na staklima.
„Tu smo, nema šta, ali pola metra belog zida, ovde?”
Gaetano mu pokazuje ka sobi:
„Možda u spavaćoj sobi.”
Ulazimo u sobu. Zapravo tu jedino i ima tačno pola metra
belog zida. Turi pita da li sme nešto da postavi, Zefirov brat
kaže da može, nema problema. Snimatelj počinje da rasklanja.
Pomažem mu.
„Dakle, koristiš ga za nešto što imaš na umu, ali si mu našla
ekskluzivan intervju, tako da je na kraju on taj koji tebi duguje
uslugu.”
„Kako si ciničan, Turi.”
„Da, naravno. Drži ovu sliku.”
Kad Roberto i Zefir uđu, pola zida je golo, snimatelj je već
postavio kameru na stativ i meri balans belog. Ja sam pored
njega. Sedite tamo, pokazuje im. Zefir se smešta ispred praznog
zida i komentariše:
„Da nije malo kao za zatvorsku sliku?”
Da se navikavaš, mrmljamo u pola glasa Turi i ja, u duetu. Pa
se zgledamo.
„Ti mora da imaš nešto rimsko.”
„Ne, mora da si ti zapravo napola Palermitanka.”
„Tvoja sestra.”
Roberto uključuje mikrofon, testira i pita da li može da krene.
Turi odgovara: kad god želiš.

Na kraju Zefir uzima ranac i silazimo svi zajedno. Ulazimo u

kola, Turi seda na mesto vozača, ja pored njega, Roberto i Zefir
pozadi. Turi pita: gde se ide, ja odgovaram: kod Čečilije. On se
ceri.
Roberto i Zefir pitaju ko je Čečilija. Uskoro ćete otkriti,
odgovara Turi. Krećemo. Na putu do centra nas dvoje napred
provodimo u tišini. Dvojica pozadi, jedine dve fino vaspitane
osobe u ovim kolima, razmenjuju par učtivih rečenica: odakle si,
otkud u Palermu, zanimljiv ti je posao, i tvoj isto itd., itd.
Prelazimo Ulicu Roma i počinjemo da se zavlačimo po
uličicama dok ne uđemo u jedan sokačić. Turi se zaustavlja
ispred jednog ulaza, kaže: čekam te na trgu, ja kažem okej i
izlazim sa Zefirom. Roberto se pozdravlja. Pritiskam belo
dugme na interfonu jedne stare zgrade. Manja vrata, u visini
osobe, koja su deo velikog kolskog ulaza, gotovo se odmah
otvaraju. Ulazimo. Prolazimo ispod starog luka od kamena i
cigle, prolazimo kroz dvorište i penjemo se stepeništem. Zefir
zabrinuto gleda okolo. Posle pet spratova, odlučno skrećem u
hodnik koji se završava s dvoja vrata. Zvonim na vrata bez
imena s leve strane. Otvara nasmejana žena mojih godina,
raščupane tamne kose. Predstavljam Zefira Čečiliji, koja mu
pokazuje na desna vrata: ti ćeš biti ovde. Zatim na ona leva: ako
ti bilo šta treba, pokucaj ovde.
Izvlači ključ iz džepa i otvara desna vrata. Ulazimo u prelepi,
mirišljavi mali stan sa spavaćom sobom, kupatilom, dnevnim
boravkom s kuhinjom u uglu. Čečilija pokazuje sobe Zefiru i
počinje da mu namešta krevet. Ja mu objašnjavam:
„Ako ti nešto treba, kucaj, ali nikad ne otvaraj ona vrata.”
Zefir pita zabrinuto:
„Zašto, šta je tamo unutra?”
Odgovara mu Čečilija:
„Majka, svekrva, jedan muž, troje dece i jedan pas.”
„Aha. Hoćete da kažete da je ovo stan za iznajmljivanje,
jedan...”
Umešam se.
„To je prostor koji Čečilija ljubazno nudi onima kojima je
potreban, pre svega privatno. Dakle, očigledno se ne plaća jer
nije u komercijalne svrhe. Kad smo kod toga, pošto ona to radi
iz ljubaznosti, bilo bi lepo da joj doneseš poklon pre odlaska. A
pošto Čečilija zna da su ljudi zauzeti i nemaju vremena za
kupovinu poklona, u redu je ako joj tu vrednost isplatiš u novcu.
To uopšte nije formalno.”
Zefir klima glavom.
„A kolika bi bila vrednost u novcu?”
„Četrdeset evra.”
„Uključuje i doručak”, pojašnjava Čečilija.
„U redu. A ako ja večeras ogladnim a nemam gde da odem da
večeram?”
„Pedeset evra”, objašnjavam mu, „a ako ti se večera mnogo
dopadne, može da dođe i do šezdeset evra i niko se neće
uvrediti.”
„Pokucaću ti ja oko osam. Da li si alergičan na nešto?”, pita
Čečilija.
„Ne.”
Pozdravljam Zefira.
„Nemoj da pomaljaš nos odavde do ujutru, intervju će biti
emitovan u 20.30.”
„Okej. Hvala.”
Ja popričam još malo u pola glasa s Čečilijom i odlazim.
Stižem do Roberta i Turija na trgu. Turi puši, i ja palim
cigaretu. Roberto opet pita ko je Čečilija? Turi mu odgovara:
„Kad ti bude bilo potrebno da nestaneš na neko vreme,
objasniću ti.”
Roberto me posmatra:
 „A odakle je ti poznaješ?”
Smejem se.
„Čečilija je Rimljanka. Odrasle smo u istoj četvrti. Posle su
nam se putevi razišli. Slučajno sam je srela u centru kad sam
stigla u Palermo. Ispričala mi je malo o svom životu, kako je
završila ovde, šta radi i sve.”
„Aha, okej, prijateljica iz detinjstva.”
„Eh. Idemo?”
Roberto ulazi u kola. Pre nego što i on uđe, Turi me pita:
„A iz koje si četvrti u Rimu?”
„Tufelo Val Melaina. Jesi li čuo nekad za to?”
„Da. Sad mi je jasno. Ulazi, Pričo iz podzemlja.”13
Pitam se da li je sad prilika da mu ispričam da je moj barmen
govorio da je rođak onog koji je sad Libanac, i držao je njegovu
sliku u lokalu. Možda ne, ispričaću mu neki drugi put.

U 20.30 koleginica nagorele smeđe sijena-nijanse najavljuje naš

eksluzivni intervju s poznatim kantautorom Zefirom. Mačor i ja
sedimo na kauču i uživamo u prizoru. Na ekranu se pojavljuje
Zefir, iza njega anonimni beli zid. Jeste, malo je kao za
robijašku sliku. Ali dobro ističe preplanuli ten, oči i znalački
očešljanu plavu kosu. Pametnjaković.
Zefir ima tužan pogled i malo gleda u kameru, malo u
Roberta, koji ga ispituje kako se sve desilo, zašto je bio nestao i
sve to.
Pametnjaković objašnjava da je s Rominom imao lepu
prijateljsku vezu. Njena smrt je za njega bila duboki šok jer ga je
podsetila na iskustvo iz prošlosti koje još nije uspeo da
prevaziđe, i zato je njegova prva reakcija bila potpuno negiranje
i imao je potrebu da se zatvori u sebe, bez ikakvog kontakta sa
spoljnim svetom, da bi bar delimično mogao da obradi ono što
se desilo. Mačor kaže hm. Slažem se s njim.
Pričaju malo o advokatu i o činjenici da će sutra sve da
objasni istražiteljima i o traumi koju je preživeo kao mali i još
razne priče.
Ali jeste li bili u vezi?, Roberto je uporan.
To je bilo prijateljstvo, odgovara Zefir veoma uverljivo. Bilo
je nešto, naravno, ali su njihovi životi u tom trenutku već bili
krenuli odvojenim tokovima, Romina se viđala s drugim
muškarcem.
A da li je imala sastanak s tim muškarcem to veče?
Eh, to ne znam, ne smem da tvrdim. Možda.
Čim se završi dnevnik, moj telefon počinje da zvoni.
Odnosno, ne baš, jer sam za zvono postavila I Am The Walrus,
verziju Elija i Storije Teze. Javljam se, to je Roberto. Želi opet
da mi zahvali na pomoći. Kažem mu da nemam pojma o čemu
priča. Pita me da li bih da izađem. Ide mi se, ali neću. Stvarno
sam premorena. Da odložimo za sutra, predlažem. Važi, onda
sutra, kaže on ushićeno. Taj čovek je uvek ushićen. Mislila sam
da su oni suzdržajniji. Torinjani.
Pet minuta kasnije stiže drugi poziv. To je Santo.
„Lep intervju.”
„Hvala. Dakle, pretpostavljam da bi ti Roberto bio zahvalan.”
„Sutra ujutru u deset ispred policijske stanice. Ćao.” Sutradan
ispred policijske stanice. I bi tako.
 Petak, 4. avgust

I katedrala. Zaboravila sam na katedralu. U top pet mojih

omiljenih mesta. To je jedna od znamenitosti iz arapsko-
normanskog perioda pod zaštitom Uneska. I to je pomalo smisao
svega. Možete li da zamislite nešto različitije od Arapa i
Normana? Eto, ovde su došli i jedni i drugi, poboljšali su ili su
jednostavno prilagodili ono što je ostalo od onih koji su stigli
ranije, a rezultat je ova arhitektura koja ne postoji ni u jednom
drugom delu sveta. Spektakularna.
Kad sam već morala da dođem u policiju, dozvolila sam sebi
da napravim mali krug ovde po dvorištu. Katedrala iznutra nije
posebno impresivna, barem ne za nekoga ko je navikao na crkve
u Rimu. Ali je spolja prelepa. To je jedno od onih mesta koje
možeš da gledaš, i još da gledaš, i da gledaš satima, i gde se
uvek pojavi nešto što još moraš da vidiš.
Izlazim iz dvorišta malo preko volje i hodam polako ka
policijskoj stanici. Toplo je. Danas je jedanaest meseci kako
živim u Palermu, i četiri dana kako duva jugo. Hajde, neka mi
dođe sad neki Palermitanac da mi kaže da duva samo tri dana.
Prolazim pored rampe koja sprečava prolaz privatnim
vozilima. Ispred ulaza jedan par silazi niz stepenice koje vode
do ulice, čujem muškarca kako kaže ženi: sačekaj ovde da
približim kola, i odlazi. Ona se okreće ka meni, ja je vidim i
zablokiram. Nevoljno pravim korak unazad, verovatno
prebledela, jer me žena zabrinuto gleda i pita:
„Jeste li dobro?”
„Da... izvinite... samo vi... iste ste...”
 Zastajem. Ne znam šta da kažem. Ona završava rečenicu.
„Ista kao moja ćerka?”
„Da.”
Ne skroz. Ona je jedno tridesetak godina starija verzija ćerke.
Ali nije stvar u tome. U pitanju je boja. Imaju istu boju krvi.
„Znali ste Rominu?”
„Hm... ne najbolje. Upoznala sam je jedno veče, posle smo se
srele još par puta.”
Tehnički, nisam je slagala. Pokušavam da izgovorim nešto
što bi ličilo na prigodnu rečenicu.
„Mnogo mi je žao zbog... onoga što se desilo.”
„Hvala vam.”
Nije neprijatna niti patetična. Hladna je i dostojanstvena u
svom bolu. Prelepa žena.
„Ako želite da dođete, sahrana će biti u nedelju, u devet, ovde
u Palermu.”
Zatim se okreće. Pratim njen pogled: iza nas prolazi Zefir s
nekim za koga pretpostavljam da je advokat. On nas ne vidi.
Ona ga zamišljeno posmatra, pa promrmlja:
„Isti.”
Ćutim. Okreće se opet ka meni, ovog puta sa strogim
pogledom.
„Moja ćerka je ličila na mene prevashodno po stavu i po
veoma lošem izboru osoba s kojima se viđala.”
Ne znam šta da joj kažem. Okreće se i odlazi u pravcu u kom
je otišao muž. Gledam je dok hoda, sve dok je ne zakloni beli
auto. Ulazi, auto kreće uličicom i odlazi. Okrećem se ka ulazu u
policijsku stanicu, ali od Zefira ni traga. Sedam na zidić i palim
cigaretu. Podižem pogled i ugledam Santa, naslonjenog na jedan
stub, kako me posmatra prekoputa. Stoji tamo, i on pali cigaretu.
Pušimo bez pozdrava. Savršen susret dve društvene i
ekstrovertne osobe. Kad oboje završimo s pušenjem, odvaja se
od stuba i dolazi do mene. Kaže: hajdemo.

Na trenutak se ponadam da ćemo krenuti ka ulazu mobilnog

odreda, ali Santo ulazi na glavni. Imam užasnu, neizrecivu tajnu.
Okej, priznaću je. Tako će postati priznata, neće više biti tajna,
ali će ostati užasna. Otkako sam ovde – tačno jedanaest meseci –
intervjuisala sam praktično svakoga: kvestora, prefekta,14 par
oficira karabinijera, par njih iz šumarskog odreda, šefa
informatičkog odreda, da ne govorim o svim ljudima koje sam
čula preko telefona.
Fali mi samo jedan. Jedan s kojim sam se iz ovog ili onog
razloga mimoilazila, koga nikad nisam uspela da sretnem. Šefa
mobilnog odreda. Njega sam videla samo na TV-u, kako ga
intervjuišu kolege. Užasna tajna je da mi se dopada. Eh, znam.
Šta ja tu mogu. Deset ponosnih godina provedenih u obilaženju
svih društvenih dešavanja Italije, demonstracija,
kontrademonstracija, Đenove i svega ostalog i da mi se dopadne
jedan pandur. Koga nikad nisam ni srela i koji je, sudeći po
slikama, visok metar i žilet. Možda ga samo svaki put stavljaju
pored ljudi visokih najmanje dva i deset. Da je bar lep. Nije. Da
bar obara elokvencijom. Ni to. Da je zbog uniforme. Ma kakvi,
štaviše, odmah je jasno da uniformu nosi samo kad daje intervju
i u njoj mu je udobno kao da je obukao astronautski skafander.
Ne postoji razlog. To je nešto na koži, nije ni na koži, u pogledu
je. Dopada mi se. Ne uspevam da shvatim ni koje je boje, nisam
ga nikad videla uživo, ali mi se svejedno dopada. I nema šanse,
ja tog čoveka ni na koji način ne uspevam da sretnem.
Pokušavam sa Santom.
„Da li idemo da upoznamo nekoga?”
 „Hm.”
„Nekog iz mobilnog odreda?”
„Ne.”
„Ali kad smo već ovde, zar ne bismo mogli da upoznamo
nekog iz mobilnog odreda?”
„Ne.”
„Jer znaš, značio bi mi jedan kontakt u mobilnom odredu.
Možda samo upoznavanje, onako, u letu. Tipa, da upoznam šefa
mobilnog odreda. Na sekund.”
Ne odgovara.
Uf.
Znači, ovo je smešno. Jedno vreme sam na svakom koraku
sretala kvestora. Kvestor je važniji od šefa mobilnog odreda, zar
ne? Kažem, za tri puta kad sretneš kvestora, trebalo bi devet
puta da sretneš šefa mobilnog odreda.
Ne, zapravo ne. Kvestora srećeš na zvaničnim
manifestacijama, intervjuišeš ga u vezi s pitanjima javne
bezbednosti, srećeš ga na večerima posvećenim sećanju na
ubijene funkcionere ili u prefekturi tokom ceremonija dodele
medalja ili čega već. Šefa mobilnog odreda ne. Šef mobilnog
odreda, nažalost, radi na drugi način.
Penjemo se uz stepenice i idemo hodnikom. Santo se
zaustavlja ispred jednih vrata, kucne par puta, pa bez čekanja
hvata kvaku i ulazi. Ja kaskam za njim.
Ulazimo u malenu kancelariju, jednu od onih koje
hijerarhijski govore okej, imaš pravo na svoju kancelariju, ali
zaboravi da ćemo da potrošimo i cent više nego što je
neophodno. Recimo da je funkcionalna. Za stolom spartanskog
izgleda sedi čovek koji nam se smeši i ustaje da nas dočeka. Isti
je kao tip koga sam srela na jednim desničarskim
demonstracijama, a koji je po mišljenju jednog kolege bio
prerušeni agent državne bezbednosti. Razmenjuje par rečenica
sa Santom. Ne, ipak nije isti, taj tip je bio ružičast, a on je boje
zelene flaše. Štaviše lepe zelene flaše. Pored toga, visok je metar
osamdeset, u četrdesetim godinama, duža kestenjasta kosa, beli
zubi. Pruža mi ruku.
„Frančesko Uliveri.”
„Da li imate brata u državnoj bezbednosti?”
Smeši se.
„Ne, imam brata na severu.”15
Sigurno. Nudi nam da sednemo. Ponovo mi se smeši.
„Čestitke za intervju od sinoć.”
„Hvala u ime kolege koji ga je radio.”
„Čestitke za gostoprimstvo na vašoj terasi.”
Hm. Ups.
„Hvala u ime arhitekte koji ju je projektovao.”
Da li smo sigurni da onaj iz državne bezbednosti nije on a ne
njegov brat? Ipak imaju dve različite boje.
„Da li imate ili nemate brata?”
Nastavlja da mi se smeši. Počinje da me nervira. Veselo seda
na neudobnu stolicu.
„Šta je to što vas muči?”
Muči me što ličiš na tipa iz državne bezbednosti, ali jedno
ljudsko biće može da ima samo jednu boju, ne menja je u skladu
s ulogom koju igra. Ili možda menja? Ne. Osim ako nije neki
Zelig.16
„Da nemate možda brata blizanca?”
„Je li to toliko bitno?”
Da, dođavola, jeste.
„Nemam.”
„Dobro, budimo onda na ti.”
Ali ja uglavnom ne mogu da prepoznam osobe, pomalo jer
imam fotografsko pamćenje koje je sranje, a pomalo jer uopšte
ne mogu da ih vidim. Prepoznajem boje. Dakle, ako je druge
boje, to ne može da bude on.
„Dugo godina poznajem Santa.”
Ali isti je.
„Otkako smo bili kolege.”
Smeje se. Gledam u Santa. Smejulji se. Trenutak. Ko je bio
čiji kolega? Dvobojni čovek me pita:
„Zamišljaš li Santa kao policajca?”
Ne.
„Ne. Zato pretpostavljam da si ti bio prerušeni agent u
redakciji. Dakle, onda si ti onaj što su ga prebili desničari. Kako
si uspeo da promeniš boju?”
Gleda me veselo.
„U kom smislu da promenim boju?”
„Nebitno.”
Osećam Santov pogled na sebi.
„Nisam bio prerušeni agent. Bio sam pripravnik. Zaista sam
želeo da postanem novinar. I danas veoma pažljivo pratim rad
štampe.”
Jebiga. Zbunjuješ me. Neću više da ti se obraćam. Ipak si
lepe boje zelene flaše. Izbrušene. Kao komadići stakla koji se
nalaze na plaži ali nisu oštri jer ih je more izbrusilo.
Dobro, pričaću s tobom. Ali malo.
„Jesi li u sektoru za štampu?”
„Ne.”
Očekujem da doda: ja sam u državnoj bezbednosti, prerušen
idem među navijače i otkrio sam tajnu kako se menja boja.
U slobodno vreme špijuniram terase drugih ljudi. Ne dodaje
ništa, zaustavlja se kod ne. Gledam u Santa. Ima neobično
zadovoljan izraz lica. I ujedno i zamišljen.
 „Ovo je moj broj.”
Pruža mi karticu. Uzimam je. Gledam ga namršteno.
„Pretpostavljam da ti moju već imaš.”
Ćutljivo se smeši. Dobro, prestanimo da se igramo. Pitam:
„Ko je bio taj drugi?”
„Koji drugi?”
„Onaj s kim je izlazila Romina.”
„To je izjava koju je dao Zefir, i to pre štampi nego nama. I
trenutno nema potvrde.”
To kaže pomalo strogim tonom, ali i dalje nasmejano. Kao,
sada je već učinjeno, ali moja uloga nalaže da ti to doživotno
prebacujem, što si izjave važne za istragu prvo dala dnevniku a
ne nama.
„Cimerka o tome ne zna ništa?”
„Tako deluje. Zašto te toliko zanima slučaj koji ne pratiš ti?”
Zna da ću ovde sve da stavim na kocku. Mora da odluči da li da
veruje nekoj osobi koju poznaje tek dva minuta samo zato što ju
je doveo Santo. Držaće se svog pandurskog instinkta, proceniće
da li lažem ili ne.
„Ne znam.”
„Ne znaš? Zar ne pokušavaš da pomogneš Zefiru?”
„Nije to. Ne verujem da je to uradio Zefir, ali nije to u
pitanju.”
„Zašto ne veruješ da je to uradio Zefir?”
,Jer verujem da ima napadačke sposobnosti ravne šerpi
barenog komorača. Osim ako nisi alergičan na komorač,
sumnjam da bi mogao da te ubije.”
„Bareni komorač je odvratan.”
„Mrzim ga još od menze u osnovnoj.”
„I onda?”
To „i onda” je veoma lokalnog karaktera. Kao kad nekog
zovu „srećo”. Umnogome zavisi od toga kako je to izgovoreno.
„Srećo” može da bude uzrečica, nadimak od milja, uvredljiv
nadimak ili izrugivanje. „I onda” može da znači kako si, ma šta
pričaš, pređi na stvar ili jebi se, budalo. Kad smo kod toga kako
je on to upotrebio, izgovoreno je strpljivim i zainteresovanim
tonom.
„Bila je devojčica. I na neki način je delovala predodređeno.
Ali ako hoćeš logično objašnjenje, ne mogu da ti ga ponudim.”
Pruža mi paklicu cigareta. Dakle, usred sam ispitivanja.
Uzimam jednu, ali je palim sama. On se smeši. Uostalom, on se
stalno smeška. Uzdišem i rešavam da govorim bez zadrške.
„To su baksuzne godine, na neki način. To su godine koje ti
određuju budućnost. Može da ti ide dobro ili loše u skladu s tim
kako se okreće točak sreće. Možeš da uzmeš neku pilulu i da ti
ne bude ništa, a tvoja prijateljica koja uzme pilulu posle tebe
može da završi u komi. Može da ti pobegne voz u Đenovi i da
ne stigneš na vreme da uđeš u studentski dom i ostaneš da
spavaš kod neke tetke, a tvoji prijatelji u bolnici ili u zatvoru.
Znam da se to dešava u svim godinama, ali u dvadesetim više,
jer ne znaš ništa a radiš sve. Izađeš s nekim koga si upoznala na
internetu i ne desi se ništa, a neka druga izađe s nekim s kim su
je upoznali i ko je inače dobra osoba i taj je ubije.”
I on pali cigaretu.
„Dakle, treba da se iskupiš za to što si u dvadesetim radila
sva moguća sranja i nije ti se ništa desilo, a ona je na prvu
pretpostavljenu grešku umrla?”
Prevrćem očima.
„Tako je, ja sam u dvadesetim radila sva moguća sranja i
ništa mi se nije desilo. Ali nije ni to u pitanju, jer bih inače
pratila sve slučajeve mrtvih dvadesetogodišnjakinja.”
„I onda?”
 I onda. Uzdižem. Mrmljam.
„Radi se o tome da je, kad sam je upoznala, izgledala kao
devojčica, s flašom u ruci koja je ličila na igračku. I bila sam
neprijatna prema njoj iako mi ništa nije uradila, iako sam znala
da je nevina. Ali nije ni to. Nije bila u pitanju samo nevinost.
Bila je neka vrsta žrtve. Imala je tu boju koja obeležava.”
Manje se smeška. Ali se i dalje smeška.
„Na neki način si to osetila?”
„Ne. To sam shvatila kasnije. Shvati to kao opsesiju, kreni od
pretpostavke da sam ja luda, radi kako hoćeš. Da li imate neke
nove vesti ili ne?”
„Nemamo. Ne, ne polazim od pretpostavke da si luda. Ne,
nemam druge novosti. Ali ako ih ti imaš, molim te, pre nego što
organizuješ još jednu emisiju uživo, okreni taj broj. Hteo bih da
te podsetim da nije umrla zato što je popila tabletu, zadavljena
je. Dakle, tražiš ubicu.”
Eto, samo pridike.
„Ali ja zapravo ništa ne tražim.”
„Tek si počela.”
Tačno.

Santo stoji, ja sedim na zidiću od malopre. Zapravo, blago

okrenuta ka ulazu mobilnog odreda. Samo malo.
„Ko je ono?”
„Tvoj kontakt u policiji.”
„Zapravo mi se čini da sam pre ja njegov kontakt u redakciji
nego što je on moj kontakt u policiji.”
„Ima druge kontakte, u svim redakcijama.”
Naravno pušimo. Vrućina bi trebalo da navede ljude da puše
manje. Ali ubistva unose nemir u ljude.
 „Ozbiljno? To funkcioniše tako što ga ja pozovem, a on mi
da informacije?”
„Zavisi od toga šta ga budeš pitala.”
I kako ga budem pitala. I šta ću da mu ponudim zauzvrat.
Dobro, daj, to je početak.
„Malopre sam srela Romininu majku.”
„Video sam.”
„Dosta liči na ćerku.”
Santo, koji je gledao u rampu preko ulice, okreće se ka meni.
„Imala je istu boju?”
Par sekundi se premišljam šta da odgovorim.
„Da. Imala je istu boju.”
Nastavlja da posmatra rampu. Nisam sigurna kakvu ideju
ima, ali zasad bar ne zove psihića. To je najstariji vic na svetu,
zvaću psihića. Prvi put kad sam završila u hitnoj pomoći, kad je
lekar rekao da će pozvati dežurnog kolegu s neurologije, skoro
mi je došlo da se smejem. Šta radite, zovete psihića?
Ali on se nije smejao. Preživljavam ponovo celu scenu, kao
da je nemi film. Vidim slike bez tona. Vidim ga pred sobom,
savršeno se sećam njegovog izgleda i položaja za radnim stolom
i pokreta dok podiže slušalicu telefona i pritiska dugmiće i
njegovih usana kako se pomeraju dok priča s nekim, ali bez
tona. Bez ijedne boje. Bez ikakvog bola.
„Ja sad moram da idem.”
Posmatram Santa kako pravi par koraka, pa se okreće.
„Danas sam zauzet ceo dan, ali bih sutra želeo da te vidim.”
„Okej.”
„Ćao.”
„Ćao.”
Kad je spustio slušalicu, moja sudbina je bila određena,
dijagnoza već praktično potpisana. Pre nego što je podigao
slušalicu, bila sam osoba koja sam oduvek bila, normalna osoba,
koja nikad ranije nije bila u hitnoj pomoći. Posle poziva
dežurnom neurologu, postala sam ono što sam sada. Podigneš
slušalicu, spustiš je, i nekome oduzmeš čitavu prošlost, iskriviš
njegovu sadašnjost i iskrojiš mu drugu budućnost, budućnost
kakvu ne možeš ni da zamisliš.
Zaboravila sam da zahvalim Santu.
Kasnije sam, dok sam se oporavljala, ponovo srela tog lekara.
Pitao me je koju dijagnozu sam dobila. Stavio mi je ruke na
ramena i rekao da budem hrabra. Kasnije sam mu pisala da mu
zahvalim. Tek u tom trenutku primećujem da sam mu zaboravila
ime.
Nemam hrabrosti. Nemam hrabrosti i ne plašim se. Živim i
toliko. Iskreno, ne vidim šta bih drugo mogla da radim.

Prilazi mi koleginica fotograf. Pita me: da li ga pratiš? Znaš li

kad izlazi? Ne. Ne pratim ga ja, ne znam kad izlazi i nemam
pojma o čemu pričaš. U narednim minutima u naletima počinje
da se stvara medijski cirkus. Smeštaju se ispred ulaza u policiju.
Izdaleka ugledam par koji mi deluje poznato, jedan od njih
podiže ruku u znak pozdrava, drugi ne može jer drži kameru, a i
to nije u njegovom stilu. Drži ugašenu cigaretu u ustima,
primećujem kad je na par metara od mene. Turi spušta kameru,
pali svoju i moju cigaretu. Roberto me pita da li znam kad
izlaze.
„Ali ko?”
„Zefir i advokat.”
„Ne znam. Ali jutros su tu bili njeni roditelji. Otišli su.”
„Mimoišli smo se. I bolje.”
„I bolje?”
 „Mrzim da snimam srodnike žrtava.”
Da, razumem. I ja mrzim da ispitujem srodnike žrtava.
Mrzim više nego išta kad me pošalju dođavola osobe koje imaju
sva prava da me tamo pošalju.
„Ali mogu to da ubacim u prilog. Jesu tu bili samo njih
dvoje? A advokati? Koliko je sati bilo?”
„Bili su samo njih dvoje na izlazu. Ne znam da li su unutra
bili s nekim advokatom koji je posle ispario. Bilo je oko petnaest
do deset. Tačno kad je ulazio Zefir.”
„Stvarno? Jesu li se sreli? Da li su nešto rekli jedno drugom?”
„Nisu se videli.”
Manje-više.
Imaš li ti, Viola, i najmanju želju da ostaneš ovde i sačekaš
da se medijski cirkus obruši na Zefira na izlazu iz policije?
Ne, nemam i neću.
Odlazim. Pozdravljam Roberta, koji mi kaže: čujemo se
kasnije za večeras, pozdravljam Turija, koji nabacuje
poluosmeh, izbegavam medijski cirkus i krećem peške Kasarom
da presretnem 101 u Ulici Roma, prelazim dobar deo Ulice
Vitorio Emanuele i pored Kvatro kanti. Nije loša ta zona između
katedrale, istorijskih zgrada, knjižara i antikvarnica, Regionalne
biblioteke; zapravo je prelepa, osim par oronulih kuća na koje je
pala bomba tokom Drugog svetskog rata, a pošto je to bilo
skoro, jasno je da nije bilo vremena da se to sredi.
Toplo je. Znam, već sam to pomenula. Ali to za mene počinje
da bude ozbiljan problem. Ne znam koliko moje telo može da
izdrži ove temperature. Čekam bus na stanici ispred Vučirije.
Ovde je nekada slikao Renato Gutuzo. Ovde je nekad bila samo
Vučirija. A sada ukratko. Od istorijskih pijaca Vučirije, Kapa,
Balara, kažu da relativno preživljava samo Balaro. Meni se
Balaro ne dopada. Baš nešto i ne volim pijace, ali sam od Balara
videla i zadnju stranu, onu do koje turisti ne dolaze. Umesto
njih, tu dolaze mnoge njihove lične stvari. Nije ni to u pitanju.
To je siromaštvo koje je tu iza, ali ne siromaštvo u smislu
besparice. To je apsolutno siromaštvo, ambijentalno,
kulturološko, društvena degradacija u kojoj novac nema
preveliki značaj.
Dok gledam u pravcu stanice, samouvereno čekajući 101,
vidim ljudske obrise koji mi deluju poznato. Polako šeta. Kad se
približi, primećujem da je oker boje. Smeši se i pozdravlja me.
Josif mi je simpatičan. Zabavan je. Nije baš najbistriji kad se na
svoju nesreću nađe u situaciji da vodi hroniku; ali ako nemaš šta
da radiš i hoćeš da ubiješ pola sata, ćaskanje s njim je validna
opcija. Pita me jesam li za kafu; jesam.
Prelazimo ulicu i sedamo za sto istorijskog bara u kraju.
„Otkud ti ovde?”, pitam ga, opet.
„Šetao sam Kalsom. Rekao sam ti, tu sam rođen i odrastao, s
vremena na vreme se vraćam ovamo da oživim period detinjstva
i mladosti. Dešava se to u mojim godinama”, smeje se. „A tu je i
moja omiljena antikvarnica, često tu svraćam. A ti?”
„Kad imam slobodnog vremena, volim da odem na određena
mesta u Palermu koja mi unose mir, kao što je katedrala.”
Potvrdno klima glavom.
„Ali sa svim onim turistima, i nije baš spokojno mesto tokom
leta.”
„Nema veze, pravim se da ih ne vidim”, smešim mu se.
S vremena na vreme mi je zabavan taj hod po ivici. Da dam
mali nagoveštaj prerušen u kliše. Kad mi se rugaju što štampam
tekstove za dnevnik s ogromnim slovima, mirno odgovorim da
ne vidim dobro. Oni mi kažu da stavim naočare, a ja im
odgovorim da naočare ne mogu da mi pomognu. A oni ne
shvataju jer im je pažnja već odletela negde drugde, jer ne
dobacuju dalje od razmene par kratkih opaski.
„Zabavno je kad jedna vest prelazi s jednog medija na drugi”,
komentariše Josif.
„U kom smislu?”
„Uzmi na primer sport. Postoje određeni timovi koje bi
trebalo direktno da sledi tema iz pravosuđa.”
„Desi se ponekad.”
„I ovaj slučaj s mrtvom devojkom. Teoretski, Zefir bi kao
neki muzičar trebalo da bude tema za zabavu, a sad je sinonim
za crnu hroniku.”
„Nedostaje ti?”, pitam ga smejući se.
Posmatra me dok vrti među prstima praznu kesicu šećera.
„Upoznao sam ga, kao što sam u ono vreme poznavao i
Gaetana. Stariji brat nije bio umetnik, a svakako to nije ni mlađi.
Prazan je.”
Lagano se naginje ka meni.
„Umetnost pretpostavlja punoću. Vrednosti ideja, smisla
života. Znanja. Kulture. Ne možeš da budeš umetnik ako si
prazan.”
Potvrdno klimam glavom. Razumem i koncept i ideju koju
kolega ima o Zefiru. Nastavlja.
„A pre svega to nije umetnost koju možeš voleti. Jer to nije
umetnost i tačka. Jer to nije muzika i tačka. Svi fanovi te
individue, sve te devojčice koje umiru za njim, sve one koje ga
nazivaju umetnikom, a o kakvoj umetnosti tu govorimo?”
Pokazuje mi na drugu stranu ulice.
„Ovde je nekad Gutuzo oslikavao Vučiriju. A sada nazivamo
Zefira umetnikom, volimo njega.”
Jeste, koncept umetnosti i kulture se blago izmenio. To je i
naš posao. Pre više decenija televizija je Italijane učila
italijanski. Prošle nedelje jedan od urednika mi je rekao da
promenim reč „karakterističan” jer je previše komplikovana. Ne
usuđujem se da zamislim šta bi bilo da sam napisala solipsizam.
Provodimo par minuta u uobičajenom ogovaranju redakcije i
pozdravljamo se. On mora da ide u sedište jer je večernja smena.
Ja se vraćam da čekam bus.
Srećom, stiže 101. Ulazim. Probijam se pored nekih klinaca u
kupaćim gaćama koji su komotno krenuli na plažu, i pošto
kasne, a moraju da promene i bus, krenuli su spremni, obmotani
peškirima i u japankama. Ovdašnji klinci u autobusima nisu
posebno naporni ako se izuzme njihova sklonost koju imaju i
klinci iz svih drugih gradova, da se smeste pored izlaznih vrata.
Ali barem se ne žale ako ih zgaziš prilikom silaska. Gledam
okolo s dosadom. Daleko su interesantniji putnici na noćnim
linijama. Nisu strašni kao u drugim gradovima. To su ponekad
tako bolne figure, ali tako razumljive.
Ovi adolescenti su drugačiji od mladog para s kojim sam pre
nekog vremena putovala noćnim autobusom s još jednim
šezdesetogodišnjakom uništenim od života. Prvo je pokušao da
zapodene razgovor sa mnom, ali nisam razumela ništa od onoga
što mi je govorio, pa je počeo da priča s njima. Za petnaestak
minuta sam dešifrovala da je dvoje golupčića posle par neuspeha
napustilo školu, ali je on planirao da upiše večernju, za
hotelijera. Devojčica nije imala jasne ideje. Čovek uništen od
života ispričao je da ni on nije učio i da je posle završio u ćuzi.
Propustio je da kaže šta se desilo u međuvremenu, kako je
završio u ćuzi. Međusobno su se razumeli, i nije im smetalo što
sam tu. Bilo je puno ljubaznosti. Oni su ga učtivo slušali, a on je
možda pokušavao da objasni nešto što nije imao hrabrosti jasno
da kaže. Ja sam bila tiha na svom sedištu i pitala sam se koja je
to dimenzija jednog grada u kome se na noćnoj liniji usred
centra stekao sav taj potpuno nevini očaj.
 Sto jedan naglo koči. Jedan momak u kupaćim gaćama pada
na stariju Kineskinju, koja mu govori nešto nerazumljivo, ali
osećam ne preterano učtivo. Dečkić odgovara u pola glasa
verovatno nešto slično. Njegovi drugari se smeju. Kineskinja
silazi na sledećoj stanici.
Ostatak puta sve vreme razmišljam o dvobojnom čoveku iz
policije. Nije ostavio loš utisak na mene, ali ne mogu da shvatim
koja je njegova prava boja i to me zbunjuje.
Izlazim u Ulici Liberta, vučem se ka kući. Ulazim, mačor
podiže glavu sa stola i kaže hm. Češkam ga po vratu, kažem hm.

Naše vesti u 14 me obaveštavaju da se Zefir jutros pojavio u

policiji sa svojim advokatom i zamalo sreo roditelje ubijene
devojke. Zefir potvrđuje pred našim mikrofonima da je
obavestio istražitelje o pretpostavljenom drugom muškarcu. Da
li si pričao sa šefom mobilnog odreda?, pitam ekran. Odmah
zatim se pojavljuje šef mobilnog odreda, Roberto je i njega
ulovio. Ne mogu da verujem. Zapravo ne kaže ništa, samo je
izlazio iz policije i Roberto ga je verovatno sreo pukom srećom,
ono što se meni nikad ne dešava. Moram da pitam Roberta
koliko ceni da je visok.
Trebalo je da sačekam da se medijski cirkus obruši na Zefira.
Ja sam idiot. Tešim se čašicom sladoleda koji sam kupila dok
sam se vraćala kući. Tom prilikom otkrivam da nemam kašike,
samo kašičice. Nisam to dosad primetila. Pošto ne znam koliko
ću ovde ostati, nisam se trudila da kupujem stvari za kuću. Ne bi
imalo puno smisla.
Malo dremam, kasnije, oko pet, rešim da se odvučem u bar
ovde ispred da popijem kafu, da bih na sastanak s Robertom
stigla budna. Ulazim i bacam pogled na ambijent, uvek to radim,
novinarska navika. I ugledam Gaetana kako sedi sam s pivom za
jednim stolom u ćošku. Dobro. Prilazim i pozdravljam ga, on me
poziva da sednem. Naručujem kafu i čašu vode, on traži još
jedno pivo. Odlično. Počinjemo da ćaskamo o ovome i o onome,
jasno izbegavajući temu Zefir. Naša pažnja je u potpunosti
usredsređena na čistoću zgrade. Ovo nam ne deluje kao bogzna
šta.
Pokušavam da promenim temu.
„Jedan kolega mi je pre neki dan pričao o tebi.”
Smeši se.
„Stvarno? A ko?”
Ne bih da pominjem Santa, a nije ni prilika da pomenem
Josifa, zato ispucavam ime jednog urednika koji je otišao u
penziju posle Božića.
„Pijero.”
„A, Pijero! Zar on još radi u TV ADI?”
„Hm, ne, tek što je otišao u penziju.”
„Zamisli, nisam ga čuo sto godina. A šta ti je rekao o meni?”
„Da si odličan slikar. Da si bio najbolji još kad si počinjao, u
Palermo seri, i da u TV ADI svi to znaju jer su skoro svi radili
tamo. Kolege te dobro poznaju kao ilustratora.”
Razvukao je ogroman osmeh. Naručuje još jedno pivo i
zadovoljno se klati na stolici. Jeste, užasan sam čovek, to smo
već utvrdili.
„Zapravo poznajem ih, video sam njihove početke. Neko je
bio talentovan, neko manje. Ali su svi napravili karijere”, smeje
se.
Smešim se. Ne znam u kom pravcu da krenem. Ideja je bila
da ispitam kolege u TV ADI o Zefirovom bratu, a ne obratno.
Ali kad smo već tu, da odradimo malo zdravog ogovaranja.
Približavam se.
 „Glavni urednik za politiku, kakav je bio?”
„Kakvog si ga i videla, u dobru i u zlu. Sposoban i za
velikodušne gestove. Ali ako mu se nađeš na putu, pregaziće te
kao tenk.”
„Onofrio?”
„Kulturan čovek.”
„Đuzepe, sadašnji glavni urednik za kulturu?”
„Kreten. Zavidan, kao što su svi bili zavidni.”
„Zašto? Nisu bili slikari.”
Smeje se sav veseo. Namiguje.
„Nije zbog toga, nego zbog žena.”
„Zbog žena?”
„Eh, imao sam puno uspeha kod žena. Bio sam zgodan tip,
umetnik, i dodatno morao sam sâm da odgajam to dete pošto su
nam roditelji poginuli. Zefir je rođen greškom, da tako kažemo,
kad smo moja sestra i ja već bili veliki. Dete je delovalo i na
žene. Barem toliko.”
Potamneo je.
„Uostalom, odgajanje deteta u tim godinama oduzima ti
mnoge mogućnosti. Zatvara ti mnoge puteve.”
Gleda negde drugde, negde iza mene. Pa se ponovo smeši.
„Bila su to dobra vremena. Stvarala se umetnost, sećam se
noći provedenih u diskusijama, a mnoge žene su se vrtele oko
mene. Ponekad i previše njih. A s nekim kolegama bi se sve
završavalo i pesnicama.”
Nastavlja da se smeje. Ne pamtim da sam ga ikad videla
toliko srećnog.
„A Santo?”
Prestaje da se smeje. Ponovo me gleda. Smeši se, ali samo po
inerciji.
„Santo, da, poznajem ga.”
 „I kakav je bio?”
„Neko s važnim imenom. Plemić koji je rešio da se spusti na
nivo nas smrtnika. Ali nikad to nije zaista postao.”
Zanimljiv opis Santa. Nikad to nije zaista postao.

Lokal u kome čeka Roberto nije jedno od mojih omiljenih mesta

u Palermu kad je u pitanju lepota, ali je jedno od mojih
omiljenih kad je u pitanju aperitiv. Daju ti dobro vino i ceo zid s
duplim policama punim hrane. Ali nisu to uobičajeni tužni
aperitivi: to je prava hrana, pica, najmanje tri vrste salata s
testeninom i pirinčem, kus-kus, kiflice, panele, kroketi, kolutići
od luka, naresci i sirevi, rolovane kobasice, salata i slatkiši. I
možeš da jedeš koliko hoćeš. Obično tu dolazim s Robertom i
još jednim kolegom koji je sad na odmoru. Kao i ja, ali je on bio
dovoljno pametan da otputuje. Ja, kao i obično pred ovakvim
jelovnikom, razmišljam o onome što smatram jednom od velikih
misterija ovog grada: lokalnoj strasti za kobasicama.
Roberto stiže u devet i izvinjava se zbog kašnjenja, ali je
montirao prilog do par sekundi pre emitovanja.
„Zašto?”, pitam dok srkućem insoliju.17
„Nemaš pojma kakva sreća i nesreća su me istovremeno
zadesile.”
„Pucaj.”
„Dakle, vratio sam se u Kalsu da vidim da li ću uspeti da
pričam s Romininom cimerkom.”
„Mhm, mhm.”
„Nije bila tu.”
„Mhm, mhm.”
„Onda sam krenuo da ispitujem sve koje sam sreo, sve dok
mi jedna žena nije ispričala jednu priču. Ali nije htela da govori
pred kamerama, nego mi je sve rekla u poverenju.”
„Mhm, mhm.”
„Zato sam zakasnio, zbog jednog svedočenja koje nisam
snimio i koje svakako verovatno neću ni koristiti. Ali koje je
ipak zanimljivo. Jer ti daje psihološki uvid u celu porodicu.”
„Baš smo pljunuti psiholozi. Znači, na korak smo do očaja.”
„Nije, slušaj. Rominin otac je iz Raguze, ali je majka, kao što
sam ti rekao, iz Palerma. A odrasla je u Kalsi.”
Dozivam konobara.
„Još jednu čašu insolije, molim vas. U stvari, još dve. Može i
za tebe?”
„Da, dakle, ova gospođa ju je poznavala pre trideset godina,
bile su komšinice. A znaš li zašto je Rominina majka otišla?”
Uzdišem. Očigledno ne znam. Ali treba podržati ljude pune
entuzijazma. Prepune entuzijazma. Roberto je praktično
Zefirova suprotnost.
„Zašto je otišla Rominina majka? I kad smo kod toga, kako
se zove?”
„Luisa. Jer ju je čovek s kojim je bila tukao.”
„A s kim je bila?”
„Otkud znam. Ali priča je sledeća, bila je s nekim
ljubomornim tipom koji je uvek sumnjao da ona ima nekog
drugog i tukao ju je.”
„Ma daj. Baš nešto što je nezamislivo na Siciliji.”
„Zamisli. Može se reći da na neki način imaju sličnu sudbinu.
To bi mogla da budu dva slučaja rodno zasnovanog nasilja.
Majka i ćerka.”
Ostajem s čašom insolije u vazduhu. Kako je ono rekla
jutros? Moja ćerka je ličila na mene po lošem izboru ljudi s
kojima se viđala. I to je rekla pošto je videla Zefira. I pošto je
promrmljala: isti. Odjednom shvatam da me je još nešto
pogodilo u onoj fascikli. Ne samo Zefirove slike i njegova
pisamca bačena u stari orman. Druge fotografije.
„Slušaš li me?”
„Da, da.”
„Hoćeš li doći sutra?”
„Hm... a gde?”
„Znači nisi me slušala.”
„Malo sam se pogubila.”
Roberto me posmatra s odglumljenim prekorom. Sigurno nije
ozbiljan. Prepun entuzijazma za sve, uravnotežen u svemu, koji
se nikad i ni zbog čega ne vređa. Očigledno je da i on negde
krije neku užasnu tajnu. Samo što sad mora da stane u red, jer
ovde svi imamo toga i previše.
„Hoće li biti koktela povodom Eleninog venčanja?”
Elenino venčanje, tačno. Ona je jedna od zaposlenih u
redakciji koja se udala, koja je s pravom pazila da nas ne pozove
na venčanje i prijem, vratila se s medenog meseca i
pretpostavljam da sad svima nudi po pola čaše šampanjca.
„Otkako sam u Palermu, praktično večeram samo grickalice.
I par pica. Gde se to održava?”
„U jednom lokalu u blizini sedišta, ne sećam se kako se zove,
raspitaću se još sutra i poslaću ti na Vocap.”
„Savršeno.”
„Na šta misliš?”
„Misliš da je to genetski? Da jedna devojka izlazi s
pogrešnim čovekom, a posle i njena ćerka, koja neverovatno liči
na nju, radi to isto?”
„Ne, nije genetski, ali možda, ako izlaziš s čovekom koji te
bije, možeš da imaš psiholoških problema koje bi mogla da
preneseš na ćerku.”
„Onda ju je ona ubila?”
 Roberto odgrize parče pice, razmišlja dok žvaće, pa kaže:
„Ne, to je malo ekstremno. Ubio ju je njen ubica. Ovako si
kao oni koji kažu da je sama to tražila.”
„Ne, naprotiv. Nije sama to tražila. Osudila ju je njena
majka.”
„Daj, nije. Kako god da ju je vaspitala, jedini krivac na kraju
je ubica.”
„Jedini? U jednom okruženju, u jednoj četvrti ili jednom
društvu u kome ljudi znaju a ćute?”
„U suštini, recimo to ovako. Šta to znači, da dela roditelja
padaju na decu?”
„Božanska pravičnost, ma daj.”
Naručujem treću čašu insolije. Božanska pravičnost postoji,
to je jedna od osnova grčke literature. Da li dela onih odranije
padaju na one koji dolaze posle?

Roberto zahteva da me otprati barem do lifta. Ponavljam mu da

sam, iako sam skroz pijana, uspevala da dođem do kuće i u
gorem stanju. Gleda me nepoverljivo. Dozvoljavam mu da me
isprati do ulaza. Nije da nemam poverenja u njega, on je
klasičan tip muškarca kome bih mogla da dozvolim da me
otprati i do kreveta, i tu bi me najviše ušuškao pod ćebe. Nego
moram sama da uđem u stan. Celo veče sam se pravila da nije
ništa i pokušavala sam da ne mislim na to, ali sada moram da
proverim. Ne smem više da gubim vreme.
Otvaram vrata, kažem mačoru hm i češkam ga po čelu, on
pomalo uvređeno odgovara sam hm, čujem telefon kako zvoni i
javljam se Robertu u letu: „Sve u redu, hvala, laku noć!”,
otvaram vrata od terase. Ne palim ni svetlo, ima ga dovoljno s
ulice. Otvaram fioku na dnu i vadim fasciklu, nosim je u dnevnu
sobu. Sedam na kauč. Palim cigaretu. Počinjem da listam.
Zefirove fotografije, Zefirova pisamca, računi, skice, beleške.
Slike Palerma. Jedna velika koverta. Tu su bile fotografije
Zefirovog brata kad je bio mlad, nisam ih gledala, nisu me
zanimale. Sad ih vadim sve.
Zadivljujuće je. Identični su. I sad se vidi da liče, ali Gaetano
sad ima sedu kosu, bore, i deblji je. A na ovim fotografijama je
verzija Zefira s tamnijom kosom i odećom iz drugog perioda.
Gledam ih jednu za drugom. Stvarno su isti.
Onda ugledam jednu staru crno-belu fotografiju i nešto me
preseče preko stomaka. Ostajem skamenjena, sa slikom u
rukama. Gledam je i ne mogu da verujem. Na slici su tri osobe,
jedan muškarac, jedna žena i još jedan tip za koga ne znam ko
je.
Fiksiram prvo dvoje. To su kopije Romine i Zefira, u
požuteloj verziji od pre trideset godina. Zefir s tamnijom kosom
i malo brade, i jedna Romina s natapiranom kosom i kojim
kilom viška. Isti. Studiram svaki detalj. Odeća po prošloj modi,
sve boje crno-bele, nasmejana lica, identične crte. Ne znam ni
koliko je vremena prošlo. Vraćam sliku u fasciklu, zatvaram je,
stavljam je na policu u biblioteci. Mislim da sam jako umorna.
Mislim da je vreme za spavanje.
 Subota, 5. avgust

Uzimam kroasan s medom. Sedam na barsku stolicu da ga

pojedem. Kao prvo, treba da napunim stomak. Posle oprezno
prilazim pultu, mestu punom užasnih visokih tonova kao što su
zveckanje posuđa i metala. Naručujem makijato i čašu vode.
Sobne temperature, dodajem. Jednom od barmena, onom
glupom, isklizne tanjirić koji pada na metalnu policu. To je za
mene zaslepljujuća žuta munja. Mrzim vas.
Kad mi stigne čaša, vadim tablu aspirina, vadim jednu
tabletu, gutam je s vodom. Ne osećam temperaturu u ustima, ali
je osećam duž jednjaka i u stomaku. Dođavola, tražila sam
sobnu temperaturu. Ovo je sam led. Rezignirano čekam svoj
makijato. Pijem ga s čašom ledenog brega i premeštam se za sto,
penjem se na barsku stolicu, okrenuta leđima ka baru. Gledam
kroz izlog. Pretvaram se.
Dve stvari mi se motaju po glavi u tom trenutku. Prva je
užasna glavobolja. Druga je Luisa, Rominina majka, u svim
svojim deklinacijama. Rominina majka ispred policije,
Rominina majka pre trideset godina, Rominina majka kakvu
nikad nisam videla.
Da li je Luisa rekla istražiteljima da je, dok je živela u
Palermu, poznavala Zefirovog brata?
Po mom stomaku se motaju mučnina i jedan zaleđeni aspirin.
Zatim mi pada na pamet ono što mi je rekao Zefir kad sam ga
našla na terasi. Da policajci nisu došli da traže njega, hteli su da
pričaju s Gaetanom. Bila sam sigurna da hoće da razgovaraju s
njim, a moguće je da im je Rominina majka nešto ispričala.
Okej, ali s kojim ciljem? Šta povezuje tu beta-verziju Zefira i
Romine od pre trideset godina s današnjom verzijom?
Proučavam svoj makijato. Dodirujem šoljicu s dva prsta.
Jedem penu kašičicom. Pena nikad nije toliko topla da može da
me opeče, ostatak kafe treba da se ohladi. Jutros, dok sam se
gledala u ogledalu, primetila sam da su mi ramena i gornji deo
leđa izgoreli. Tako učim da šetam po suncu u majici bez rukava
i bez kreme za sunčanje. Ne boli me. Povremeno osetim blag
svrab. Svrab je uglavnom prvi stadijum bola, namenjen onima
koji ne mogu da osete naredne faze.
Ja sam bezosećajna osoba. Smešim se. Mnogi koji me
poznaju bi se složili. Nemam previše obzira prema bolu. Ne
osećam ga onako kako bi trebalo.
Vraćam se kući. Probudila sam se umorna, toplo je, živim
ovde jedanaest meseci i jedan dan, i ne bih da ostanem ovde. Ali
nisam spremna da se odselim. Potrebno mi je da ostanem. Ovo
mesto je dobro za mene. Na neki način me prihvata, na neki
način me štiti, i na neki način se zatvara oko mene kao što radi
sa svime i sa svakim, ali u mom slučaju to je mehur koji mi
pomaže. Znam da ne mogu zauvek da ostanem u mehuru, jer je
to iskrivljen mehur, u kome je sve apsurdno i na neki način, da
bi me zaštitio od problema, povređuje druge. Ali tamo napolju,
izvan mehura, svet je hladniji i boje su drugačije.
Ulazim u stan. Mačor diže glavu s poda, kaže hm. Pružam se
na kauč, kažem hm. Mrak.

Svetlost. Manje-više. Pažljivo otvaram oči. Pažljivo protežem

mišiće. Pažljivo ustajem. Okej, tu sam. Prelazim pod tuš.
Počinje da me zamara ova priča. Ne razmišlja mi se. Dopada mi
se da osećam vodu kako curi, posebno preko delova gde nema
temperaturu. To je smešan osećaj koji sluđuje mozak. Naviknut
je da primi taktilni osećaj udara vode o kožu, i osećaj toplote ili
hladnoće. Ako mu fali temperatura, malo vozi na leru. Zna da je
to voda, ali mu se ne vrte brojevi. Ne uspeva da shvati šta se
dešava. Primila sam dar da mogu da prigušim mozak kad želim
da odvratim pažnju. Da, to je dar, iako ne deluje tako. Primila
sam mnoge darove u protekle dve i po godine. Iako ne deluje
tako. Stvari ne deluju tako jer se mozak stalno i sam prigušuje.
Samo to nije uvek tako lako primetiti. Nije uvek tako očigledno
kad nedostaje informacija koja bi trebalo da stigne a ne stiže.
Temperatura je očigledna. Ostalo, nešto manje.
Ne radi mi se ništa i onda znam šta treba da radim. Izlazim
ispod tuša, brišem se i oblačim. Pozdravljam mačora. U ulazu
zgrade srećem portira. Nije ga bilo nedelju dana, bio je na
odmoru. Ovaj portir ima prilično neobične radne dane i radno
vreme. Srdačno ga pozdravljam, objašnjava mi da ga nije bilo
jer je trebalo da sredi neke stvari. Ko te je pitao, mislim se, dok
potvrdno klimam glavom smešeći se. Nema potrebe uvek isticati
da sam loša osoba. Portir zatim naglašava da je toplo. Ma daj,
nisam uopšte primetila. I dodaje, baš je čudno, jugo duva samo
tri dana. U iskušenju sam da pozovem redakciju i pokušam da
nagovorim onoga što radi naslovnice da izbaci na prvu stranu:
Stavimo tačku na tu priču o jugu i tri dana. Ne znam ko je u
smeni, ali znam da ne bi to uradio. Jer je statistički izvesno da je
iz Palerma.
U teoriji, vreme ručka je već prošlo iako je ovde koncept
vremena za ručak prilično rastegljiv. U praksi, moj stomak
govori da je super to što je svario kroasan s medom i makijato, i
zasad ne želi nove obaveze. Dobro, u pravu je. Čekam 101 na
suncu u četiri sata. To je najgore vreme, vreme u koje asfalt
pokušava da nam vrati svu toplotu koju je akumulirao do tog
trenutka. Ipak, moje noge se drže. Ili mi je toliko loše da mi
promiču detalji.
U sedam je zakuska za Elenu, poješću nešto i pokušaću da
pijem malo. U međuvremenu, ima jedno mesto na koje želim da
odem. U busu gasim mozak, uvek ista linija, uvek istim putem.
Na kraju krajeva, 101 je Palermo, s građanima i turistima i
migrantima, saosećanjem i ohološću, sa solidarnošću i
lukavstvom. A Palermo ponekad, na duže staze, zamara. Mozak
uključujem kad siđem, blizu stanice, jer to nije deo grada za
zabavu. Torbu držim čvrsto i na strani do zida. Hodam ka
građevini koju već dobro poznajem. Spolja se ne naslućuje ništa.
Ulazim u atrijum. Idem ka pravom ulazu. Prolazim ispod luka.
Udišem, izdišem. Gledam okolo sa zahvalnošću. Spazimo.
O Crkvi Santa Marija delo Spazimo vodiči i knjige mogu da
ispričaju puno, jer istorije ovde ima i previše. Ali sve je to
beskorisno, istorija, nalazi, čak i pravo ime, ono potpuno. To je
jednostavno Spazimo, a Spazimo je jednostavno jedna crkva
visokih zidova, potpuno bez krova, osim jednog drveta višeg od
zidova koje raste u uglu.
I tu je tišina. Jedino mesto u Palermu do kog ne dopire vika,
ne dopire saobraćaj, ne dopire muzika. Ne dopire ništa. Zidovi
Spazima blokiraju sve, i ništa ne uspeva da se popne i da pređe
preko krova kog nema. I tu je tišina koja može i da se pomiriše.
Nema mirisa smoga, prženja, smeća, slatkiša, mirisa kojih je
ovaj grad prepun. Čak i sunce šija na prigušen način i ne
zaslepljuje, čak i vrućina ostaje spolja. Sve ostaje spolja. Nema
ničega.
Zatim, da, tu je istorija. Tu su ruševine. Druge građevine. Vrt.
Sve ono što vekovima usrećuje horde turista. Ali zaista je
beskorisno. Dovoljni su zidovi i drvo. I samoća.
Karla kaže da je ovo mesto duše. Ja ga smatram nadrealnim
mestom, a možda mislimo na istu stvar. Znam da Spazimo ima
boju, ali ja ne uspevam da je vidim, i zato verujem da je bela.
Verujem da ima sve boje.
Sedam na stepenik u uglu. Nema nikoga, tako i treba da bude.
Spazimo proširuje ono što jesi, čini da odjekuješ među
zidovima, gura te naviše ka nebu koje zamenjuje krov. Kada si
ovde, znaš da nema nikakve strukture iznad tebe, nikakve mreže
niti izgovora. Kad si tu, tu ste samo ti i Spazimo. A ja, dok
sedim u uglu i posmatram drvo iscrpljeno od vrućine,
primećujem upravo to. Da je u ovom trenutku, sa mnom unutra,
Spazimo potpuno prazan.

Ostaješ sam i posle. Čak i kad izađeš i vratiš se u dimenziju u

kojoj se nalazi grad, gde se ponovo čuju zvuci i motori koje
voze ljudi bez kacige, što je normalno, i oni udvoje s kacigama
pored kojih treba da paziš na torbu, gde se šire mirisi ulične
hrane koja je ovde zaista ulična, gde su na uglovima zgrada
čudne naprave u kojima se kuvaju neverovatne iznutrice, ostaci,
a Palermitanci ih jedu i ostaju živi. Gde je još jedan nasilan
napad mirisa i zvukova i boja i vrućine, ali ostajete otporni na
sve još neko vreme, taman koliko treba da se spusti i stigne do
mora, do takozvanog mora ovog grada koji je grad na moru bez
mora.
U Palermu nema mora. Tu je luka, tu je Kala, tu je južna
obala i sve drugo, ali ne i more. Za more treba da odeš u
Mondelo. Ceo grad se razvija dužno i usko uz more kog nema,
barem ga nema za ljude. Ima ga za brodove, za smeće, i
marginalizaciju južnih četvrti, ali ono more za kupanje,
posmatranje vode i da ti bude lepo, ovde ne postoji.
Zatim zove Santo i kaže da ne može da stigne danas da se
vidi sa mnom i pita možemo li da se vidimo sutra, a ja mu
kažem da nema problema i pitam ga da li će ići na Romininu
sahranu, a on posle sekund odgovara ne. I pozdravljamo se, a ja
sam opet u ovoj realnosti, onoj u kojoj sam televizijska
novinarka, u kojoj je jedan tip s kojim sam izašla jedno veče bez
pravog izlaska – kao što je Palermo grad na moru bez mora –
osumnjičen da je ubio jednu devojku boje krvi, i jedan moj
kolega istražuje, i imam kontakt u policiji, i sutrašnja sahrana i
Rominina majka i Zefirov brat i pretpostavke istražitelja i sve
ostalo, i koga briga, i kako ću da se izvučem jer ovu priču ne
mogu više da podnesem.

Pošto stvarno ne mogu više, gubim se u Kalsi, u potrazi za

prošlošću Rominine majke. Ja se čudesno gubim u Kalsi, ne
uspevam da upamtim nijednu putanju, nijednu uličicu. Delom je
to možda zato što je na neki način ne prihvatam. Kao što ne
prihvatam Monte di Pijetu, Albergeriju, ceo stari istorijski centar
koji je džentrifikovan u zakrpama, kroz pojedine zgrade,
pojedine stanove. Odbojna su mi oba aspekta. Gledam s
prezirom na džentrifikaciju i s nelagodom na siromaštvo
izgubljeno u svojoj prepredenosti. Cenim u Palermu ono što je
jasno naznačeno: zona oko Politeame, Trg Kroči, Engleski vrt,
Ulica Liberta, Ulica Šuti, četvrt Mateoti. Zna se da je to dobri
Palermo i neka bude tako. Čak i Zen, i Brankačo: zna se da je to
loš Palermo i neka bude tako. Kalsa je sve i ništa nije jasno i
uvek treba biti na oprezu i, ne mogu da verujem, opet ona
dvojica. Već znam kako će biti. Roberto će da se okrene,
ugledaće me, nasmešiće se i poleteće u vazduh pun entuzijazma
kao vatromet. Turi će da složi facu: opet ti, opet ovde? Šta to
petljaš?
 Prvo se okreće Turi. Ugleda me. Nabacuje poluosmeh i
odmahuje glavom. Spušta kameru na zemlju i pali cigaretu.
Posmatra me bez reči, optužuje me za nešto, ali još ne znam
tačno za šta.
Roberto je i dalje okrenut, pokušava da ubedi starijeg
gospodina da mu ispriča nešto što ne zna ili ne želi da kaže. Ako
neki Palermitanac ne želi da priča, neće pričati, ali će da te
zavlači, a to je čudesno. Prilazim pomalo teturajući se. Nogama
baš počinje da bude dosta mene. Znojava sam i užasno sam
raspoložena. I ja palim cigaretu, izgubljena u beznadežnoj bici s
Turijevim neuronima ogledala. Stariji čovek priča nešto na
čistom dijalektu. Dijalektu Kalse, koji je nešto drugačiji od
standardnog palermitanskog. Neko je jednom pokušao da me
nauči par reči i par izraza, bez ikakvog rezultata. Izgleda da moj
mozak prihvata engleski, francuski, japanski, a kalšanski – ili
kako se to već zove – ne.
Pretpostavljam da Roberto ne razume ništa, ali postoji
dogovor s lokalnim snimateljima da upozore ako neko kaže
nešto nerazumljivo za nas ali zanimljivo za njih. Turi ne
upozorava. I on je umoran i iznerviran. Roberto se predaje,
pozdravlja čoveka, okreće se, ugleda me, nasmeši se, baca jedno
ej! s entuzijazmom do krova. Uzdišem, kažem: ’ao.
„Kojim povodom?”
Povod?
„Turizam. Bila sam do Spazima.”
„Aha, a znaš li da ja još nisam bio tamo?”
„Verujem da bi se oduševio.”
Turi izbacuje dim u vidu sarkastičnog izdaha.
„Zar se ti nikad ne odmaraš, Robe?”
„Tražio sam da spojim sve odmore s krajem sledeće nedelje,
pa da odem na par dana gore kod devojke.”
 „Znači da i sutra radiš?”
„Naravno, a sutra je i sahrana.”
Ne smemo dozvoliti da propustimo sahranu.
„I šta će proizaći iz ovog malog izleta do Kalse?”
„Vidi, trenutno ništa. Zapravo tražim gospođu od onomad da
probam da je ubedim da je snimimo, barem s leđa.”
Srećno.
„Dobro. Onda, ako vam ne smeta, ići ću malo s vama.”
„Ma kakvi, zadovoljstvo nam je.”
Turi me gleda zločesto. I ja njega gledam zločesto. Oboje
gledamo zločesto u Roberta, koji se već okrenuo i veselo
nastavlja stazom uspeha.
„Postaće direktor, jednog dana”, mrmlja Turi.
„Videćemo”, odgovara on. Za Turija to ništa ne menja,
direktori ili obični urednici, uvek smo samo novinari, ljudi koji
ne umeju da se pomere i koji u najvećem broju slučajeva ne
znaju da rade. Nije to nikad rekao, ali znam da to misli o nama.
Posmatra nas udubljene u stvari koje su za njega banalne. Bio je
tek početnik kad je njegov učitelj snimao u Kapači.18 I vodio ga
je sa sobom u Ulicu Damelijo.19 I pričao mu je o masakru u
Ulici Lacio.20 A sada luta Kalsom u potrazi za gospođom koja
nikad neće pristati da bude snimljena, i već mu je dobro što ne
mora da prati nekog fudbalera upitne frizure ili festival nečega.
„Sve se menja jer se ništa ne menja”, mrmljam. Znam,
prečesto je citirano, ali je toliko istinito.
Gleda me. Ne odgovara. Posle, iza ugla, čujemo Roberta
kako uzvikuje: gospođo, da li me se sećate?, i Turi baca cigaretu
i stavlja kameru na rame, a ja uključujem snimač zvuka na
telefonu, na kraju krajeva tu smo i to radimo.
Skrećemo iza ugla i gospođa nudi nešto Robertu, pokazujući
na korpu prekrivenu kuhinjskom krpom.
 „Jesi li uključio?”, pitam.
„Naravno, ko bi propustio ovu scenu.”
„U svakom slučaju, moglo bi da bude korisno svedočenje za
lekare iz hitne pomoći.”
„Biće prekasno.”
Roberto gleda korpu i gospođu, vidno zbunjen.
„Hm... vi pravite... ovo?”
„Moj muž. Ali to je trajalo minut”, odgovara ona na dijalektu.
„Vidite, hvala vam puno, ali nikad ne jedem na dužnosti.”
„A ko ste vi, policajci?”, pita gospođa na dijalektu.
Jao. Prilazim Robertu i šapućem: samo pojedi to. On
pokušava da udene jedno slabo ali. Ja sam uporna. On se
predaje. Dobro, rado ću probati. Ja odlazim da se sakrijem iza
Turija pre nego što im padne na pamet da i nas ponude. Gospođa
nas gleda i pita nas na dijalektu: hoćete li i vi? Turi se zahvaljuje
i objašnjava da smo upravo pojeli sendvič sa slezinom i da smo
puni. Maritatu, dodajem ja. Setu je sendvič sa slezinom bez
ičega, maritatu je sa sirom i inače je lagan.
Gospođa sklanja kuhinjsku krpu s korpe, rukama stavlja nešto
u list papira i pruža Robertu. Fritola,21 prevodim. Jedino može
da se nada da neće saznati šta jede. Biće mu lakše.
On junački uzima list papira i pita koliko je dužan. Gospođa
se gotovo uvredila: žao mi je! Roberto proba. Počinje da žvaće. I
nastavlja da žvaće. Posle još malo žvakanja Turi komentariše:
mora da je uzeo hrskavicu. Dobar početak. Udaljava se par
metara od gospođe, verovatno u očajničkom pokušaju da pljune
a da ga ona ne vidi. Stajem ispred nje.
„Poznavala sam Rominu. Juče sam srela Luisu, njenu
majku.”
Gospođa me gleda, zatim gleda Turija. Turi drži kameru
uperenu u Roberta. Sumnjam da gospođa zna za ambijentalni
mikrofon. Ali ja znam, zato pričam veoma tiho. Držim mikrofon
od telefona na nekoliko centimetara, priključila sam slušalice i
držim ih na ramenu.
„Priča se o tome”, promrmlja na dijalektu.
„Rekla mi je da je ćerka imala istu manu. Viđala se s lošim
ljudima.”
S Robertove strane dolazi zvuk gušenja. Mora da mu je
zapala kost. Gospođa zamišljeno posmatra kuhinjsku krpu.
Uporna sam.
„To mi je rekla dok je gledala u Zefira.”
Gospođa podiže pogled, odmahuje glavom i govori na
dijalektu.
„Nije problem u njemu, nego u ocu, a on nije bio na televiziji.
Davno sam ga videla. A tu je bio i komunista. Oni su mu
dozvolili da boravi kod tih ljudi.”
Zatim se okreće i ugleda čoveka koji brzo hoda ka nama.
Čovek posmatra Turija s kamerom uperenom u Roberta, pa
gleda u ženu.
„Snimamo reportažu o tome kako se jede fritola”,
objašnjavam smešeći se.
On me nepoverljivo posmatra, klima glavom i mrmlja nešto
ženi koja nestaje u dovratku, bez pozdrava. Grabi korpu i prati
je. Vratanca se zatvaraju. Roberto pljuje nešto u kantu. Turi me
gleda. Stavio je slušalice. Čuo je svaku reč koju je snimio
ambijentalni mikrofon. Roberto se vraća besnog izraza lica.
„Nisam uspeo da pričam s gospođom. Šta je vama rekla?”
„Pitala sam je za sastojke fritole.”
„I koji su?”
„Veruj mi, ne želiš da znaš.”
Gasim snimač zvuka na telefonu. Turi me posmatra i okreće
se ka Robertu.
 „Da zadržimo ono što smo snimili?”
„Mene kako jedem ono? A šta će nam to?”
„Onda moram da obrišem?”
„Rekao bih da treba.”
„Jesi li siguran? Nećeš da pregledaš snimak u redakciji?”
Umešam se.
„Rekao je da obrišeš, zar ne?”
Turi me gleda. Odmerava me. Okreće se ka Robertu, koji
kaže: ma da, obriši. Sekund se premišlja. Pa klimne potvrdno
glavom, mrmlja, dobro, petlja oko kamere. Ponovo me gleda.
Turi zna da sam ja snimila zvuk. Ja znam da je Turi sve čuo, ali
ne znam da li je zaista izbrisao svoj snimak. Roberto ne zna
ništa, osim da je progutao komad hrskavice i ko zna šta još. Da
Turi zna više od svih, nije nikakva novost.

Tražila sam da me ostave ispred kuće. Imam tačno sat vremena

mira pre nego što odem na koktel za koji me je baš briga. Kad je
videla Zefira na televiziji, gospođa je verovatno pomislila da je
sin čoveka koga je očigledno srela s Romininom majkom pre
trideset godina, a ne njegov brat, jer su isti, a tu je i velika
razlika u godinama. I dotle je sve u redu. Pitanje je: ko je bio
komunista. A to je zaista važno. Jer komunisti jedu decu, ne
ubijaju žene.
Mislim da bih jednom mogla da se obučem pristojnije i
možda i da se našminkam malo više od standarda. To nikad nije
bio moj omiljeni sport, a stvar se znatno pogoršala otkako sam
postala voditeljka. Primorana sam da se oblačim i češljam na
određeni način, i pre svega da namažem kilo šminke na lice, jer
reflektori u studiju brišu sve, podlogu, rumenilo, bronzer, senke,
olovke; ili se kupaš u svemu tome, ili nema nikakve svrhe. A
mene je skroz prošla volja za šminkanjem, u svim drugim
situacijama. Ako ne idem direktno, gledam u neseser sa
šminkom i samo pomislim, kako bi ovde rekli, sranje. Gledam
mačora. Pretpostavljam da i on u sebi kaže sranje. Pitam: hm?
Podiže glavu sa stočića, zevne i odgovara hm. Znala sam.
Na kraju biram jednu slatku majicu koju nosim i za vođenje
programa, malo senke, maškara, olovka za usne i laki ruž.
Nemam baš želju da vidim svoje kolege sad kad sam na odmoru.
Ali moram da postavim neka pitanja pa viđanje s njima ima
smisla, tako da samo hrabro. Idemo.
Sastanak je u lokalu ispred sedišta. Imaju dobro točeno pivo,
dobar izbor hrane i pre svega dosta stolova na otvorenom za
pušače. Hodam s naporom iako je pola devet i temperatura se
verovatno spustila na oko 30 stepeni. Stvar je u tome što sam
umorna. Da bih se oporavila, trebalo bi da provedem par dana u
krevetu, a ovako već ujutru moram na sahranu. Možda neću da
odem. Naravno da ću da odem.
Često se zapitam šta će biti ako umrem. Ne šta će da se desi u
filozofskom i metafizičkom smislu, nego šta će da se desi u
redakciji. Kome bi zapalo da izgovori one standarne fraze: bila
je prijatelj, ne samo koleginica; dobro smo je poznavali. Tamo
me niko ne poznaje dobro, ali verovatno bi gnjavaža zapala
nekom od glavnih urednika, onom narandžastom ili
lisnatozelenom. Nadam se da taj zadatak neće da povere
koleginici koja veruje da se leti u Palermu umire od hladnoće.
Ima jedna rečenica u romanu Samoubistvo od Đorđa Gabera
koja kaže: treba da budete oprezni kad nameravate da se ubijete
jer rizikujete da se obrukate. Eto, isto. Treba biti oprezan kad se
umire u redakciji jer postoji rizik od brukanja.
Pokušavam da zamislim vest o svojoj smrti kako bi je
spremio narandžasti urednik. Kad bi govorio istinu, to bi bila
najzabavnija vest koja je ikad objavljena u tom dnevniku. Već
skoro godinu dana praktično svaki naš razgovor se završava sa:
Viola, odjebi. Imamo tu vrstu odnosa, posle dva dana svađe oko
svega odem kod njega da ga zagrlim, a on mi kaže najlepšu stvar
koja mi je ikad izgovorena u redakciji, i jednu od najlepših stvari
koje mi je iko ikad izgovorio. A odmah posle mi kaže odjebi, da
nadoknadi izgubljeno vreme. Silno se zabavlja da mi se obraća
na dijalektu jer zna da ga ne razumem. Da umrem, trebalo bi
celo saopštenje da napiše na dijalektu i da ga završi sa: Viola,
odjebi.
Lisnatozeleni urednik ima veoma suptilan smisao za humor:
on je obrazovan čovek, ali ume da bude oštar i sarkastičan kao
niko. Da hoće, bio bi u stanju da napiše naizgled besprekoran
govor, ali zapravo veoma loš, ali ne verujem da bi to uradio.
Napisao bi nešto nežno i odmereno, a zločestost, nažalost, ne bi
izašla na videlo. To bi bila šteta. Volela bih da malo otpusti
ručnu i kaže sve onako kako misli, jer ja imam dovoljno mana
da pokrijem dosta izdanja dnevnika.
Kad bi se Santo vratio da radi u redakciji, i kad bi on pisao
saopštenje, verujem da bi to bio veoma kratak tekst: rekao sam
joj da bude najgora; tako je i uradila.
Za ilustrovanje saopštenja slikama imali bi dosta materijala,
od nikad neobjavljenih reportaža, preko svih grešaka koje sam
napravila tokom dnevnika koje sam vodila, ali pre svega tokom
proba pre emitovanja uživo. Jednom sam improvizovala valcer s
kamermanom.
Dobro, kad se sve sumira, mislim da ću se potruditi da
ostanem živa.
U međuvremenu sam stigla u lokal, a to je već nešto. Šefovi
se neće pojaviti: oni iz jutarnje smene su se isključili, a oni iz
noćne spremaju noćno izdanje. Tu je nekoliko administrativaca,
par asistenata režije, jedna režiserka, nijedan tehničar, nijedan
montažer, par novinara. Tu je oker urednik za kulturu, Josif, i
šefica službe grimizne boje, malena, okrugla i puna crnih
kovrdža, koja se zove Paola. Zatim, tu je Roberto, koji zadihan
prelazi ulicu, tu je dvoje kolega iz politike, jedan iz sporta, jedan
iz hronike. Uzdišem, pozdravljam Elenu, poljubac, poljubac.
Idem da sednem za jedan od stolova s novinarima, onaj za kojim
je i Josif.
Emisija vesti sačinjena je od kasta. Najviša je redakcija; sledi
je produkcija; na začelju je administracija. To je rigidan sistem:
prevazišli smo i Indijce. To se vidi već u menzi, redakcija s
redakcijom, produkcija s produkcijom, administracija jede u
različito vreme. Desi se i poneka kontaminacija, mešani stolovi,
prvenstveno jer smo mi novinari takvi. Licemerni do kosti, pa i
preko. Kad se povremeno desi neko mešanje kasta, na to se
gleda s prezirom. I kako to uvek biva, mnogo zavisi od toga da li
višoj kasti pripada muškarac ili žena. Muškarac može. Žena, hm.
Josif me pita da li sutra dolazim i ja. Još jedna karakteristika
Sicilijanaca je da je kod njih sve ili u futuru, ili u
pluskvamperfektu. Na budućnost se s pravom gleda sa sumnjom.
„Zapravo sutra sam još uvek na odmoru.”
„Mislim, zbog mrtve devojke, sutra uveče.”
„Ali zar sahrana nije ujutru?”
„Da, ali protest je sutra uveče.”
Pozivam konobara i tražim jedan veliki pils. Svetlo?, pita me
on. To se svaki put dešava u Palermu. Da, svetlo. Kakav smor.
Po vama, ako tražim jedno svetlo pivo, šta želim, ginis? Potom
skeniram kolegu.
„Izvini, kakav protest?”
„Onaj protiv femicida.”
Nadam se da će moje pivo što pre da stigne.
 „Izvini, kakvog femicida?”
„Kako kakvog femicida? Pa one devojke.”
To neće proći. Ne sme da prođe. Gledam ga ispod oka.
„Zašto, ko ju je ubio?”
„Otkud ja znam?”
„Kako onda možeš da tvrdiš da je bio femicid?”
„Pa, svakako je žena.”
Suzbijam trenutnu želju da više puta udarim glavom o nešto
tvrdo. Njegovom glavom.
Meša se grimizna koleginica.
„Ona je u pravu. Nije baš da je femicid termin koji može da
se koristi kako se kome prohte.”
Josif uzdiše.
„Dobro, zar ćemo onda da se pravimo da je nije ubio Zefir?”
„A otkud ti znaš da ju je bio Zefir?”, uporna je Paola.
Tako je, sestro, samo jako. U međuvremenu stiže moje pivo.
Opuštam se.
„Pa, otkud ja znam, bili su zajedno baš to veče, a on je čuveni
ženskaroš.”
„A od kad je ženskaroš sinonim za ubicu?”
Stiže Roberto, koji je dotad ćaskao s Elenom.
„Pričate o Romininoj sahrani?”
„O navodnom protestu protiv navodnog femicida sutra
uveče”, objašnjavam.
„Protest nije samo navodno, biće na Trgu Svete Ane”,
pojašnjava Josif.
„Ali femicid je svakako samo navodno”, dodaje grimizna.
„Ah”, kaže Roberto, „ja sam sutra na dužnosti, dakle mogu
sutra uveče da dođem. A odakle kreće šetnja?”
„Ne kreće”, odgovara Josif. „Sve se dešava na Trgu Svete
Ane.”
 „Protest je veoma lokalnog karaktera”, šapućem Robertu na
uvo.
„Da li je konobar već dolazio?”, pita on.
„Jeste.”
„Onda idem unutra da poručim.”
„Bravo, neka donesu i čips i kikiriki.”
„Neka naseckaju i tanjir kobasice i sira”, dodaje Paola.
„I hleba. Možda s nečim odozgo”, dovikuje za njim Josif.
Pušimo. Gledam ih. To su dva istorijska sećanja na političku,
kulturnu i novinarsku scenu Palerma. Smešim se.
„A kakav je tip Zefirov brat?”
„Kreten”, odgovara Josif, koji je već izrekao svoje mišljenje
o temi.
„Ma daj, nije, on je draga osoba”, odgovara Paola.
„Šta znači drag? Naduvani balon, ubeđen da je nekakav
umetnik.”
„Ali on jeste umetnik. Samo je neshvaćen.”
Josif počinje da se smeje. Grimizna koleginica se kikoće. Eto,
molim vas, govor u slučaju moje eventualne smrti nemojte da
rade ovo dvoje.
„Ali kakav mu je karakter?”, uporna sam.
„Rekao sam ti, naduvani balon.”
„Draga osoba.”
Uzdišem.
„Okej. Ali uzmimo u obzir na trenutak, među svim tim
pretpostavkama, da je to zaista uradio Zefir. Da nije to možda
posledica pogrešnog vaspitanja koje je dobio od njega?”
„I on je kao mlad bio poznati ženskaroš.”
Grimizna koleginica se buni.
„Opet s tom pričom o ženskarošu. Ovo je s druge strane
muški šovinizam. Imao je uspeha kod žena, ali da zbog toga od
njega pravimo ubicu ili dresera ubica, deluje mi kao previše.”
„Ali dresera pasa da”, odgovara on, „jer bratić je jedno
pseto.”
Opet oboje prasnu u smeh. Biće ovo dugo veče. Roberto se
vraća s čašom vina i najavljuje da nam stiže hrana. Pravim
poslednji očajnički pokušaj.
„A da li je imao nevolje sa ženama? Svađe, možda s drugim
muškarcima, zbog udatih ili verenih žena, skandale, slične
stvari?”
„Pih”, odgovara Josif.
„Nemam pojma”, odgovara Paola.
„Ali znate li šta mi je rekla jedna gospođa u Kalsi?”, umeša
se Roberto.
Sapliće me. Neodlučna sam da li da ga što snažnije šutnem
ispod stola ili da pustim da stvari odu u pravcu u kom su
krenule. Predaleko sam, rizikovala bih da dokačim nogu od
grimizne. Ne mešam se.
„Šta?”, pita ona.
„Da je Rominina majka kao mlada izlazila s jednim
ljubomornim tipom koji ju je tukao.”
Nijedno od njih dvoje ne reaguje. Piju svoje vino i gledaju ga
sa izrazom koji bi u Rimu stao u jedno: dobro i? Zatim se Paola
majčinski umeša.
„Bila su to druga vremena. I Kalsa je bila popularna četvrt.”
Meša se i Josif.
„I šta znači tukao ju je. Možda to samo tako kažu.”
Roberto ih oboje gleda zbunjeno. Ja naručujem još jedno
pivo. Konobar počinje da donosi hranu. Bacam se na čips.
„Kako misliš da samo tako kažu? Nekoga ili biješ, ili ga ne
biješ”, uporan je Roberto.
„A ti, zašto to nisi objavio u vestima?”, pita urednik oker
boje.
Konobar donosi naseckanu kobasicu i sir. Bacam se na sir.
„Jer je to nešto što mi je gospođa rekla van kamere, ne može
da se proveri, i svakako se tiče Rominine majke, a ne nje.”
„Dakle ili je lažno, ili je nebitno.”
„Eh...”
„Zašto onda pričamo o tome?”
„Pa...”
Konobar donosi bruskete. Svi se bacamo na tanjir osim
Roberta, koji ima izraz lica kao da mu je pozlilo. Posmatra nas
dok žvaćemo i odluči da mu to ne odgovara.
„A šta ako postoji veza između majčine prošlosti i
Romininog ubistva?”
Ja nastavljam da žvaćem proklinjući ga u sebi. Gutam i
otpijam gutljaj piva. Da, mislim da ću da poručim još jedno.
Grimizna ga posmatra puna razumevanja, mrmlja, i sugestivno
dodaje da je to malo verovatno. Josif se ceri i pita: kolega,
krivica majki prelazi na ćerke? Šta misliš gde si, u staroj
Grčkoj?
Roberto pravi razarajuću grešku:
„Pa, zar ovo nije nekad bila Velika Grčka?”
Ceo sto se skameni. Ja se borim sa stidom rafalno grickajući
čips i gutajući pivo kao da sutra ne postoji. Glavni urednik za
kulturu fiksira Roberta razrogačenih očiju. Grimizna koleginica,
s tipičnim ukočenim držanjem Palermitanke kojoj su upravo
rekli da je iz Katanije, sveznajućim tonom kreće da objašnjava
razliku između istočne i zapadne Sicilije. Oni, Grci i Rimljani,
naglašava, mi, Kartaginjani i Arapi i Normani, da li poznaješ put
Uneska? Zapravo, meni se istočna Sicilija daleko više dopada,
ali sad nije trenutak da joj to kažem. Josif odmahuje glavom i
mrmlja, Savoja. Grabim dve kriške hleba, kriglu piva i sklanjam
se na sigurno za drugi sto. Dok se udaljavam, čujem Roberta
kako pokušava da odbrani Savoje. Srećno.

Za novim stolom su kolega iz sporta, jedan asistent režije i jedan

administrativac, razgovor se vrti oko predstojećeg šampionata.
Veselo uočavam da ovde caruje poslužavnik s mini-picama,
mini-sfinčonima,22 panelama i nekim stvarčicama s kobasicama.
Administrativac me pita za koga navijam.
„Za Sikula Leoncio”, odgovaram žvačući kobasicu.
Kolega iz sporta se smeje. Zna da je Sikula Leoncio moja
pasija.
„Da li si ih ikad videla kako igraju?”, pita administrativac.
„Nisam.”
„Onda?”
„Dopada mi se ime. Podseća me na Atletiko van Gof.”
Opšti smeh. Nije tu ništa smešno. Atletiko van Gof, osim što
ima čudesno ime, ima i spektakularnu himnu, koju je napisao
Klaudio Baljoni. Znam je napamet. Mi smo Atletiko van Gof,
stadion je mit, navijanje je magija; mi smo tim koji voliš i ti, kad
padne gol kao voz, svi viču ći-ći. Sikula Leoncio ima ime na
visini, ali na himni treba da poradi. A i na dresovima.
Kolega se okreće ka stolu gde se i dalje, nimalo mirnim
tonom i sve glasnije raspravlja o konceptu smrti dinastije
Savoja, i pita me šta se to dešava?
„Roberto je rekao da je ovo Velika Grčka.”
Auditorijum je zadrhtao od užasa. Zapravo, ne razumem
zašto ne podele region i na administrativnom nivou kad je već
savršeno podeljen na praktičnom. Frijuli-Venecija Đulija,
Trentino-Alto Adiđe, zapadna Sicilija – istočna Sicilija. Bilo bi
daleko smislenije i izbegla bi se situacija da se strancima uvek
objašnjava da je mešati Mesinu i Kataniju s jedne, s Trapanijem
i Palermom, s druge strane, jednako povredi časti. Svačije časti.
„A kako je počeo razgovor?”, pita asistent.
„Nisam baš sigurna. Pričalo se o Zefirovom bratu i onda su
stigli do Savoja. Verujem da su prelazne teme bile femicid,
božanska pravda, grčka tragedija, Velika Grčka, pa onda
Savoji.”
„Ali”, komentariše kolega, „jedna kulturna eskalacija.”
„Krenula je loše, a završila se još gore”, mrmljam grabeći
sfinčone.
„Ali da li mislite da je to uradio Zefir?”, mrmlja asistent u
pola glasa.
Ne, daj. Nemoj i ovde. Uzimam još jednu stvarčicu s
kobasicom. Zarazili su me ovom manijom za kobasicama.
„Pa, nesumnjivo je da su bili u vezi, da su to veče bili zajedno
i da su se svađali”, objašnjava kolega iz sporta.
„Ali ako su se svađali, sudeći po onome što mi je objasnila
moja tetka, to je bilo zato što njemu nije bilo stalo do nje, pa
zašto je onda morao da je ubije?”, odgovara administrativac.
Posmatram ga svojom uobičajenom upitnom facom.
„Tvoja tetka?”
„Ona je kelnerica u lokalu u kome su se svađali. Izgleda da je
sve krenulo od toga da mu je ona rekla da ima drugog, nekog
divnog muškarca, veoma kulturnog i mnogo višeg, koji je lud za
njom, koji joj uvek govori da je sudbina htela da se sretnu i da
zauvek budu zajedno. A Zefir joj je odgovorio: dobro, zabavi se.
Onda mu je ona rekla da je seronja i otišla je.”
„Pa, zasad se poklapa sa Zefirovom verzijom”, primećujem.
Još jedna karakteristika Palerma je da svi poznaju sve. Teorija
šest stepeni razdvajanja23 ne postoji, teško se stiže i do jednog.
„Ja mislim da to nije bio on, ne bi imalo smisla”, komentariše
asistent.
„U svakom slučaju, za njega je sve reklama za sledeći disk,
dobra ili loša, svejedno”, kaže kolega. Večito cinični novinari.
„Sutra uveče će u centru biti neki protest, znate li nešto o
tome?”, pitam žvaćući panele. Zažaliću. Uveče teško varim
panele. Dajem znak konobaru i naručujem još jedno pivo.
Zažaliću. Još nisam svarila ni alkohol od juče. Zamišljam govor
koji bi o meni napisala koleginica koja je ubeđena da se u
Palermu leti umire od hladnoće: preminula je prirodnom smrću,
spoj piva i panela bio je fatalan na avgustovskom ledu. Počinjem
da se smejuljim. Gledaju me zbunjeno.
„Zašto ti je smešan sutrašnji protest?”, pita kolega.
„Ne, nije, jer odatle su došli do Savoja. A ja bih stvarno
volela da znam nešto, o čemu se tu radi, ko to organizuje.”
„Takozvano građansko društvo Palerma”, odgovara asistent
sarkastično.
„Dakle?”
„Dakle”, meša se kolega iz sporta, „kaže se da su koraci
napred koje je grad napravio, ili koje se čini da je napravio posle
masakra u ulicama Kapači i Damelio, sada stali.”
„I postali su koraci unazad”, primećuje asistent.
„Ništa se nije promenilo i sada je daleko gore nego ranije,
mnogo je više licemera, mnogo je više ravnodušnih”, dodaje
administrativac.
Gledam ih ćutke. Bacam se na kriglu s pivom.
„Postoji još jedan deo takozvanog građanskog društva koji i
dalje organizuje proteste, manifestacije i jubileje, ali se,
međutim, optužuje da je odvojen od baze i da nastavlja da deluje
sam i bez suštine”, nastavlja kolega.
„Neka vrsta radikalnog šika u arapsko-normanskoj verziji?”,
pitam.
 „Radikalni šik, profesionalni protivnici mafije, posrnulo
plemstvo, lažni intelektualci. Računaj da ćeš videti da mnoge od
ovih protesta potpisuju veoma ekskluzivna udruženja”,
objašnjava administrativac.
„Onda su u popularnim četvrtima u gorem položaju nego
ranije. Zavet ćutanja, dopusništvo, poštovanje prema
porodicama iz četvrti”, nastavlja asistent.
Potvrdno klimam glavom. Dakle, uraditi. Ja o mafiji ne znam
ništa. Jednom je Kanjolo rekao da ni mafija više nije ono što je
nekad bila. Ako mafija više nije ono što je nekad bila, jasno je
da to nisu ni njeni protivnici. Razmišljam o sireni koja prolazi
ispred moje zgrade i ometa TV signal. Ko je tera na to?
„Sve u svemu, dakle, sutra uveče?”, uporna sam.
„Sutra uveče”, odgovara mi administrativac, „ako odeš,
srešćeš intelektualce, novinare, lokalne umetnike...”
„Pretpostavljam ne i Zefira”, zločesto komentariše kolega.
„Dobro obučene ljude”, nastavlja administrativac, „s puno
toga lepog da kažu. Zatim se udalji par metara i pita prvog
pravog stanovnika Kalse šta misli o femicidu, o protestu, o
svemu.”
Još jedna osobenost Palerma. Ubeđeni su da se sve stvari
dešavaju samo njima. Kao da je radikalni šik lokalna
specijalnost. Mogla bih da objasnim da je ovaj koncept veoma
primenljiv i u Rimu. U Milanu. U svetu. Ali Palermo je
Palermo. Dešava se samo njima, dešava se samo ovde. Termin
radikalni šik potiče iz Njujorka. Skovan je tokom jedne večere
koju je organizovao Leonard Bernstajn, u svom super kul stanu.
Pre dosta godina.
Elena traži pažnju i uzvikuje: šampanjac! Konobari donose
flaše i čaše. Ustajem i teturam se do jednog ugla. Baš i ne volim
zdravice. Do mene dolazi Roberto, koji deluje iznureno.
 „Jesi li sabljom odbranio čast Savoja?”
„Nije da sam nešto zagrižen za Savoje. Imaju i oni svoje
mane, i to dosta. Ali slušati komentare da se Sicilija danas
raspada zato što su pre sto šezdeset godina došli Savoji deluje
mi iluzorno.”
Smešim se.
„Naprednija verzija je da su pre sedamdeset godina došli
Amerikanci. Odsad pa nadalje poteži njih.”
„I hoću.”
Prvi put otkako ga poznajem, deluje gotovo uvređeno.
„Kako se snalaziš ovde?”, pitam.
„Posao mi se mnogo dopada.”
Blago tebi. Ali ne pokušavaj.
„Mislila sam na grad.”
Okleva.
„Rekao sam ti, imam svoj put.”
Ne verujem da Palermo može racionalno da se uprogramira
kao deo nečijeg puta. Imam tu ideju da ti se Palermo desi i da tu
ne možeš ništa, a još manje možeš da utičeš na ono što će se
desiti posle. Ili će te ubiti, ili će ti dati životnu šansu, ili naizgled
ništa neće da se desi. Mislim da on odlučuje. Ako postoji i
minimalna šansa da se utiče na sopstvenu palermitansku
sudbinu, Roberto će je iskoristiti, to je izvesno.
„Ali od čega tačno ti treba da se spaseš?”
Gleda me iznenađeno. Iznenađena sam i ja. Samo mi je
izletelo, ne znam iz kog meandra podsvesti koja piše i snima
filmove. Odlučuje da se pravi da nije čuo i da mi ne odgovori.
„Šta kažeš da nazdravimo, pozdravimo se i odemo.”
„Odobreno.”
Zapravo, i bolje što idemo. Da se osvešta odmor, ujutru
idemo na sahranu.
 Nedelja, 6. avgust

Kasnim. Srećom, pomerili su početak sahrane s devet na deset.

A onda, relativno na sreću, biće još toplije. Ovaj put je odabrana
crkva u centru, gde je meni još komplikovanije da stignem.
Nedelja je, avgust je, 101 sam čekala petnaest minuta, a na Ulici
Liberta morala je da bude uobičajena nedeljna gužva. Klasika za
stanovnike, ali ne i za turiste koji su se pogubili na prvoj krivini.
Lokalci im odmah pritiču u pomoć dajući sve od sebe da im
objasne. Među raznim dušama u ovom gradu koegzistira
spremnost da se gledaju svoja posla i da se ništa ne vidi i ne
čuje, a da se istovremeno poleti u pomoć bližnjem čim se
pomisli da je potrebno, hteo to ovaj ili ne. Uostalom, ako je
Palermo oksimoron, zašto to ne bi bili i njegovi stanovnici.
Crkva je u Kalsi, gleda na Trg Italiko. Palermitansko more
koje nije more, bez plaže, bez ičega, noću je zona nigerijskih
prostitutki. S vremena na vreme neka nestane, s vremena na
vreme se organizuje neka mala šetnja da podseti da je to možda
još jedan i ne baš mali problem, da žene nestaju bez traga. I
toliko, do sledeće male šetnje.
Između ostalog, Palermo je mesto gde se iskrcavaju migranti.
Između ostalog, jer je grad objektivno već imao neko drugo
ranije nerešeno pitanje. On je mesto iskrcavanja, ali i prolaska.
Sicilija je prva italijanska regija po broju dolazaka, ali nije prva
po broju migranata. Prosto jer idu na sever. Ili barem
pokušavaju, ali skoro svi uspevaju. Većim delom ciljaju ka
severnoj Evropi. Ko ostane ovde, ili zna, ili se ne trudi da shvati
da je ovo siromašna zemlja mafije. Broj maloletnika bez pratnje,
onih koji dolaze bez porodice, sami, zabrinjavajući je. Ali
suština je da mnogi od njih nestaju. Što se tiče Nigerijki,
ponekad nestaju kad završe na ulici. S vremena na vreme se
pojave priče o ucenama, vudu obredima i sličnom, ali nema tu
puno vesti.
Maloletni, žene. Pre svega migranti. Nema ništa slabije. Ali
ima tu i drugog da se uradi, da se napiše, da se isprati. Tu su
političari i festivali, tu je fudbal i neko lako dešavanje u
pozorištu ili modna revija.
I tu je sahrana devojčice koja je svojom smrću donela nevolje
lokalnom heroju, i zato je tu medijski cirkus. Dolazim ispred
crkve tačno u deset, uspela sam. Pogrebna kola još nisu stigla,
ali kolega jeste. Uzdišem. Vidim Roberta s drugim operaterom.
Turi mora da je rešio da bar nedeljni ručak pojede na miru.
Zatim su tu, kao i obično, novinari, fotografi, operateri raznih
medija i frilenseri. Ima mnogo policajaca u civilu. Prolazim
pored medijskog cirkusa bez pozdrava. Pravim se da ne vidim
Roberta. Ulazim. Na pragu nalećem na Josifa, koji verujem da
ovde predstavlja građansko društvo ili šta već. Gledam unutra.
Nema skoro nikoga. Gledam napolje. Ako zanemarimo kolege i
snage reda, nema skoro nikoga. Zbunjena sam. Očekivala sam
bar neko prisustvo građana.
Stižu pogrebna kola, praćena s nekoliko automobila. Iz prvog
izlaze Rominini roditelji, iz drugog nepoznate osobe, možda
rođaci, iz trećeg mladi ljudi, pretpostavljam prijatelji. Među
njima je i cimerka iz stana.
„Odbijam da uzimam izjave”, komentariše neko iza mojih
leđa.
„Ćao, Robe. Kako se beše zove plavušica koja je sjebala
Zefira?”
„Cimerka? Sonja. Pomeri se inače ćemo završiti u kadru.”
 Sonja. Koje je boje Sonja? Ne vidi se odavde. Kad sam je
srela ispred zgrade gde je živela s Rominom, nisam primetila.
Ne shvatam. Drugi put je vidim i već sam je čula kako priča.
Videla sam je kako plače. Dobro sam je osmotrila. Mora da je
imala boju.
Unose kovčeg. Lagano se sklanjam s praga. Kovčeg prati
otac, bled čovek bez izraza. Pored njega majka Luisa, prava
leđa, strog pogled; prepoznaje me, lako klimne glavom, pa
nastavlja da gleda ispred sebe, kao da ne vidi ništa. Par starijih
gospodina, neko godina njihovih roditelja. Zatim Sonja. Prolazi
na par centimetara od mene, u elegantnoj, kratkoj biser-sivoj
haljini bez rukava, u cipelama na štiklu, s dugom svetlom
kosom, tašnicom, naočarima za sunce na glavi koje drže frizuru
na mestu. Skoro da smo se okrznule. Posmatram je, osvrće se,
gleda mene i Roberta, ide pravo ka prvim klupama. Sonja nema
boju. Zatim ulaze prijatelji, pa još neko, a na kraju ulazi deo
medijskog cirkusa koji je ostao pozadi. Pretvaraju se da su tihi,
snimatelji i fotografi žure da uhvate najbolja mesta za snimanje.
Zatim ulaze još neki ljudi, s njima je i Josif, smeštaju se u
centralne klupe. Posmatram odeću, izraze, modne dodatke.
Povratak građanskog društva. Oni koji su organizovali
večerašnji protest. Muškarci i žene u rasponu od ekstremne
elegancije s niskama bisera do alternativnog oblačenja s
pirsinzima i srebrnim prstenovima na svim prstima.
Posmatram svoje ruke. Imam jedan jednostavan srebrni
prsten, tanak i širok, na levom kažiprstu; imam srebrni prsten sa
zelenim kamenjem na desnom kažiprstu. Imam nevidljivi ožiljak
od pirsinga koji sam nekad imala u levoj obrvi, dok mi tehničari
s radiologije nisu objasnili da pirsing i magnetna rezonanca ne
idu zajedno, a ja treba da uradim najmanje dve ili tri godišnje do
kraja života, kakav god da bude taj kraj. Imam farmerke
zvoncare i majicu zagasite boje, ali sa azijskim printom. Imam
espadrile i šarenu platnenu torbu.
Imam i skrivene ožiljke. Levo koleno, pad s bicikla, četrnaest
godina. Desno koleno, pad sa stene, osam godina. Desna butina,
biopsija mišića, četrdeset godina. Negde duž kičme, lumbalna
punkcija, trideset devet godina.
Sedam u poslednji red s leve strane. Roberto mi daje znak da
mora da ode napred. Da vidi i da posvedoči, naravno. Rođaci i
prijatelji su u prvim redovima. Urednik oker boje i građanstvo
su u srednjim redovima. Ja sam na začelju. Ostali su izmešani
bez reda. Kovčeg je pred oltarom. Za oltarom je par sveštenika.
Neka predstava počne. Pozdravimo našu sestru koja u
određenom trenutku svog mladog života mora da je počinila
neku grešku kao posledicu naivnosti, nesmotrenosti, besa ili
očaja, i nije prešla prag prirodne selekcije dvadesetogodišnjaka.
Onih koje nije istrebila neka dobra stara bolest, kako je to bilo
nekad, nego su stradali od droge ili u saobraćajnoj nesreći. Ili
povremeno, od ruke nekog ubice. A to nije u redu. Nije fer.
Posle obreda posmrtni ostaci će biti poslati u Raguzu.
Mrmljam za sebe rečenice koje sam jutros čula u nacionalnom
dnevniku. Danas je sahrana devojke zadavljene u Palermu; posle
obreda posmrtni ostaci će biti poslati u Raguzu. Obred, posmrtni
ostaci, slanje. Kažu da televizijski jezik treba da bude drugačiji
od onog koji se koristi u štampanim medijima; kažu da treba da
liči na razgovor tokom ručka. Karakteristike ne valjaju, ali posle
obreda posmrtni ostaci će biti poslati u Raguzu, da. Tokom
ručka? Menza u centrali mora da se dosta iskvarila tokom
protekle godine.
Izdržavam petnaest minuta, pa ustajem i šunjam se napolje da
pušim. Udaram o jedan zid od vrućine; napolju je teška vrućina
koja pritiska. Napolju su neke osobe. Policija, radnici iz
pogrebnog, i osobe. Ljudi. Oni koje sam očekivala da sretnem
na misi unutra, a koje vidim uplašene i ofucane kako šetkaju,
zaustavljaju se posle par metara i vraćaju se unazad, sami ili u
grupama od po dvoje-troje. Deluju kao da su slučajno u prolazu
pa su svratili da se dive spoljašnjosti crkve.
Smeštam se u jedan ugao u hlad i palim cigaretu. Morali su
da naprave izbor. S jedne strane je jedna prelepa devojka, od
onih koje te skoro ljute, koja se, kako se čini, viđala s dvojicom
muškaraca. S druge strane je lokalni junak, onaj koji uzdiže ime
Palerma na Mlečnom putu, onaj koji obično, kad nema drugih
obaveza ili koncerte, podrži neku borbu u njihovu korist.
Kontrapoziciju smo stvorili mi, medijski cirkus, koji znamo da
ova zemlja funkcioniše po principu fudbalskog navijanja, ili si
za jedan tim ili za drugi. I oni su izabrali. Ali su radoznali. I sada
tumaraju, tim pre što su svi operateri i fotografi unutra. Niko ih
neće videti na mestu njihovog zločina; niko neće znati.
Sedam na stepenik. Čujem glas boje zelene flaše koji
komentariše:
„Toplo je, a.”
Ne okrećem se. Stvari koje znam: Rominina majka i Zefirov
brat su se viđali pre trideset godina; Luisa je bila s nekim ko ju
je tukao; problem nije bio Gaetano nego neki nepoznati
„komunista”. Stvari koje nameravam da mu kažem: ništa. Stvari
koje on već zna: verovatno sve. Inače, njegov problem.
„Da. Toplo je.”
Nema svrhe da se okrećem. Štaviše, pod ovim svetlom bih
malo toga i videla. Čujem glas i prepoznajem boju. I bez
gledanja i bez pogovora to je boja zelene flaše, a ne ružičasta
kao kod policajca u civilu među navijačima koji je isti on. To je
misterija koju moram da rešim, pre ili kasnije.
„Novosti?”
 „Ne. Kod vas?”
Čujem zvuk upaljača.
„Da pređemo na ti.”
„Izvinite. Nisam navikla da imam posla s državnom
bezbednosti.”
Ali to nije uzajamno. Oni su navikli na mene.
„Ne mogu da verujem. Nisam iz državne bezbednosti.”
Čujem da se smeši. Ne odgovaram.
„Sigurna si da nemaš neke novosti?”
Izdišem svoj očaj.
„Zašto nema nikoga? Očekivala sam gomilu ljudi.”
„Ti mi reci. Ja imam običnu diplomu prava. Ti si
sociološkinja.”
„Sociolog treba da poznaje kulturu društva u kome se kreće.
Zapravo, kulturu u sociološkom smislu, koja ima mnogo više
veze s omiljenom testeninom nego s muzejima. Ja o Siciliji ne
znam ništa.”
„A intuicija?”
„Intuicija kaže da navijaju za Zefira. Kad smo kod toga, gde
je on?”
„Na bezbednom mestu.”
Ovaj put se okrećem da ga pogledam. Ta rečenica je previše
filmska.
„Ali ne na tvojoj terasi.”
Počinjem da se smejem. Onda ga fokusiram i počnem još više
da se smejem. Obučen je alternativno. Izgleda kao da ima
trideset godina i ne bih se nimalo iznenadila da je došao na
biciklu. Prestajem da se smejem kad primetim da menja boju.
Vidim žute linije koje presecaju boju zelene flaše.
„Ali ko si ti dođavola, Zelig?”
Sad on kreće da se smeje.
 „Mislio sam da ću ti se više dopasti ako se obučem ovako.”
Spušta se i čučne pored mene. Posmatra me. Smeši se.
„Potpuno si sigurna da nemaš neke vesti?”
Gledam ga i nabacujem širok osmeh. Uz moje krupne, tamne
i bistre oči to obično postiže pravi efekat. Ne i kod njega.
„Sećaš se, imamo posla s ubicom?”
„Telefonski zapisi.”
Nastavlja da se smeška.
„Molim?”
„Tamo, mobilni. Poruke. Vocap. Šta kažu?”
„Ništa.”
„Kako misliš ništa?”
„Nismo našli telefon.”
Uh. Ovo nisu rekli.
„Ovo niste rekli.”
„Niste nas ni pitali.”
Eto. Tu smo.
„Ali pretpostavljam da bez telefona...”
„Ništa značajno, ništa sumnjivo.”
„Dobro, ali imao je drugi, zar ne? Izgleda neki...”
„Ne izgleda ništa. Očigledno nije razgovarala s njim preko
svog telefona.”
Trepćem.
„Stvarno?”
Izdiše dim.
„Stvarno.”
„A šta ako taj drugi ne postoji?”
„Onda bi se Zefirova situacija malo zakomplikovala.”
Donosim odluku. Verovatno pogrešnu.
„Zefir je imao stari telefon, onaj predratni, onog dana kad
sam ga srela i posle smo radili intervju. Verujem da mu ga je
dao brat.”
Smeši se, gasi cigaretu u prenosnoj pepeljari. Iznenađeno ga
posmatram. On je prva osoba u Palermu koju poznajem, osim
mene, da ima prenosnu pepeljaru. Gleda me, lagano sklapa oči.
„To sam već znao. Ali hvala što si mi to rekla. Ćao, Viola.”
Ustaje i odlazi.
Gasim cigaretu u svojoj prenosnoj pepeljari. To je
beznačajno, i ti telefoni mogu da se prate, kao i svi. Dakle, ili taj
drugi ne postoji, ili su komunicirali preko goluba pismonoše.
Savršeno. Proveravam poruke na Vocapu. Moj prijatelj iz Pariza
me pita šta radim. Odgovaram mu da sam na sahrani. Opet?
Opet. Vraćam se unutra.

U ovoj crkvi je sveže. Poluprazna je. Prilično je udobno, koliko

već može da bude udobna drvena klupa, i osim mirisa tamjana
ovde nema ničeg lošeg. Skoro da mi je bilo žao kad se sve
završilo. Govor u sećanje na Rominu, naravno, držala je Sonja.
Prilično neutralno, nijedna rečenica za pamćenje koja bi otvorila
naredno izdanje nacionalnog dnevnika. Vidi se da nije baš
oštroumna ako ga je sama napisala. Ja bih umela da joj napišem
govor s najmanje tri ili četiri uvodne rečenice, citatima i
podnaslovima. I sveštenik je održao prilično neutralan govor.
Sigurno je malo komplikovano kad se o životu osobe zna samo
da je umrla, a jedini trag je lokalni heroj koga osuđuje društvo, a
ne istražuje niko.
Posmatram kovčeg u kome je telo pokojne Romine. Ne ona.
Ono što je od nje ostalo. A ono što je ostalo pretpostavljam da
nije lepo. Osim toga što je prošlo već nedelju dana kako je
Romina postala pokojna, i osim toga što autopsija ne ulepšava
leševe, tu je i činjenica da je zadavljena. Leševi zadavljenih nisu
lep prizor. Oči, lice, jezik. Znam.
Niko mi ne bi dao ni pet para zbog toga, ali ja sam pre
dvadeset godina, na početku karijere, dok sam radila crnu
hroniku, bila marljivi i staloženi posetilac mrtvačnica. Bila sam
jedva punoletni devojčurak i zračila sam naivnošću, zato se
pretpostavljalo da ne mogu da pogledam u leš. Greška. Mrtvi su
mrtvi. Nisu strašni, više ne pate. Živi su problem. U to vreme,
mi novinari smo još smeli da ulazimo u mrtvačnice. Pripadnici
snaga reda su, iako s ne baš preteranim entuzijazmom, pričali s
nama. Kažem, na institucionalnom nivou. Nije bilo potrebe za
traženjem desetina dozvola svaki put.
A pre nego što sam ja počela, bilo je još bolje. Moglo je da se
prošeta i po mestu zločina. Jedan stari novinar iz crne hronike
jednom mi je ispričao za urlike i uvrede koje mu je osamdesetih
godina uputio jedan komesar kad je slučajno nagazio na čaure na
mestu zločina.
Kasnije su stvari počele da se menjaju, putevi su počeli da se
razdvajaju. Stvorio se ili je stvoren zid, pregrada, između
istražitelja i novinara. Sad ti se niko ne obraća, upućuju te na
zvaničnika ili službenika, a ni oni ti ne govore bogzna šta. Osim
ako nemaju koristi od toga, ili ako je u pitanju konferencija za
štampu. Čak ni privatno više ne pričaju. Ne znam šta se tačno
desilo. Možda smo nagazili na previše čaura.
Ulaze ljudi iz pogrebnog zavoda, počinju da skupljaju cveće i
vence, spremaju se da pomere kovčeg. Prisutni se okupljaju oko
roditelja. Operateri i fotografi diskretno prilaze. Građanstvo
staje u red, sigurno u sebe i u svoje stavove. Prilazim i ja,
nesigurna u sebe i bez stavova. Roberto se neubedljivo ušunja u
gomilu. Znam. Nije bilo skoro nikoga, niko nije plakao, urlikao,
čupao kosu i bacao se na kovčeg, nije bilo rasprava, nije bilo
govora vrednih pamćenja. S novinarske tačke gledišta, ova
sahrana je bila katastrofa. Gledam ga dok se dogovara s
građanstvom, s oker urednikom koji posreduje da bi snimio
izjave ispred crkve. Treba da nametne temu femicida i
večerašnjeg protesta. Težak život, draga moja.
Prilazim im jer mi se ne prilazi Romininoj majci, ali mi se i
ne ide. Majka okreće leđa građanstvu. Ne gleda ih, posmatra zid
crkve pred sobom. Nisam sigurna da li je to slučajnost ili odbija
te ljude, sklanja ih iz vidokruga.
Kolega iz jednog dnevnog lista pita Sonju da li će učestvovati
na večerašnjem protestu. Naravno da hoće, odgovara Sonja.
Zadovoljni pogledi građanstva. Kolega je uporan, ali to je
protest protiv femicida. Da li misliš da se Romina viđala s još
nekim muškarcem osim sa Zefirom?
Sonja trepne kapcima na koje je naneta elegantna linija
ajlajnera, gleda u novinare, gleda u građane. Uzdiše. Uzima dah.
Snimatelji upiru kamere u nju kao streljački vod.
„Romina i ja smo bile dobre prijateljice, delile smo stan,
studije, posao. Ona mi je sve pričala.”
Kakav davež, mislim se ja.
„Da je srela drugog muškarca, to bi mi rekla. Sigurno bi mi
rekla. Bila bih jedina osoba kojoj bi ispričala, a ispričala bi mi
svaki detalj, kao što je uvek radila. Rekla bi mi ko je, kako su se
upoznali, kad su se viđali. Rekla bi mi sve. Bez skrivanja
ijednog detalja. Znala bih za to. Znala bih.”
Ne gleda u kameru, između ostalog i zato što imaju četiri i
bilo bi nezgodno. Nastavlja da posmatra građanstvo.
„Onda ispada da je izlazila samo sa Zefirom?”, pita je kolega.
„O Zefiru sam već pričala i nisam ovde da bih polemisala,
nego da pozdravim svoju najbolju prijateljicu koju je neko
ubio”, saseca ga ona.
Pa, da, to da je ubijena jedino je što je trenutno sigurno.
 Okreće se, pa se premišlja, ponovo se okreće i dodaje:
„Vidimo se večeras na protestu.”
I ponovo se okreće, ovaj put konačno. Kolega pita Romininu
majku, nju, gospođu Luisu, hoće li večeras biti tamo? I gospođa
izgovara svoju prvu i poslednju reč; i dalje je okrenuta leđima ka
prisutnima, posmatra zid i kaže: ne.
Iznose kovčeg. Pratim ga. Posmatram ga dok ga smeštaju u
pogrebna kola. Završava se obred, posmrtni ostaci će biti poslati
u Raguzu. Ćao, Romina. Žao mi je.

Šetam se ka Kali. Danas je na Trgu Marina ulična pijaca, ali

nisam raspoložena. Radije bih da sedim na klupi i posmatram
brodove, pušim i ne razmišljam ni o čemu. Leva noga je u
ozbiljnom problemu. Trebalo je da pitam Roberta za prevoz, ali
bih radije da budem sama. Ali sad ne znam kako da se vratim
kući.
Biram svoju klupu. Sedam. Ima malo prolaznika, toplo je i
svako ko može, sada je na plaži. Ako želite da se proslavite, kao
pevačica ili model ili nešto drugo, avgust nije dobar mesec za
umiranje. A ni sahrana u nedelju nije bila dobar izbor. Inače,
sahrane se i ne obavljaju nedeljom, pretpostavljam da su ovaj
put prevagnule okolnosti smrti. Znam da to nije bila tvoja
odluka. A i da ti slava sada ne znači mnogo.
Pozivam Čečiliju. Pitam je da li je kod kuće. Mogu li da
svratim. Dešifruje moj ton i poziva me na ručak. Tome sam se i
nadala. I ja se ponekad osećam usamljeno. Odvojena od Rima i
bačena ko zna gde, trenutno sa stanom u Palermu, nemam
korenje, a i inače sam već nestabilna. Ne znam da li se nalazim
na klimavom tlu, ili sam ja to klimavo tlo.
Naprežem se i odvlačim se ka Trgu Marina ne obraćajući
pažnju na pijacu koja je iza mene. Kupujem bocu insolije i
krećem da se penjem ka Čečilijinoj kući. Zvonim na interfon bez
imena, ulazim u staru zgradu, pažljivo se penjem uz stepenice.
Spremam se da se suočim s njenom majkom i svekrvom, jednim
mužem, troje dece i psom.
Čečilija mi nasmejana otvara vrata, kosa tamna sve čupavija.
Pitam je da li ima goste. Kaže da nema, ali da ako želim da
pošaljem kod nje još neku slavnu ličnost, dobrodošla je.
„Je l’ se dobro ponašao?”
„Odlično se ponašao i ostavio je brdo para.”
„Znači i on je dobar za nešto.”
Ako je desno ulaz u veoma moderan i svetao mali stan, levo
je ulaz u šareni haos. Zidovi su od kamena, plafon ima vidljive
grede, svuda je nagomilana odeća, nameštaj je trijumf jarkih
boja, čak je i troje dece trijumf jarkih boja. Pas nije, on je mala
crno-bela lopta, ali je toliko veseo da deluje kao da je i on šaren.
Krećem ka kuhinji saplićući se o psa i decu. Nema nikog
drugog. Posmatram Čečiliju, koja deluje posebno zadovoljno.
„Muž je na putu van grada, majka i svekrva na turniru u
buraku.24 Deca su već jela i sad idu u sobu da se odmaraju, je l’
tako?”
Poslednja reč je bila upućena klincima, takvim tonom da ne
samo da će da klisnu zajedno sa psom nego sam i ja u trenutku
poželela da pobegnem. Pružam joj flašu. Stavlja u frižider i vadi
drugu insoliju, hladnu. Uzima čašu za mene i sipa mi vino, njena
je već na stolu i puna je. Dodaje mi hleb i činiju nečega.
Prepoznajem to. Pašteta od maslina, njena specijalnost.
„Volim te”, kažem ganuto. „Ozbiljno, ta pašteta je
fenomenalna.”
„Stavljam vodu, spremamo karbonaru”, najavljuje.
„Pravu karbonaru?”
 „Pravu karbonaru. Otkad nisi jela karbonaru?”
„Poslednji put sam je jela ovde.”
„Rekla bih da je onda baš vreme.”
Podiže čašu. Za Rim, kaže. Nesigurna sam na tren, pogledam
je, ponavljam: za Rim, kucnemo čašama, pijemo.
Čečilija i ja smo odrasle u jednoj čudnoj četvrti. U izvesnom
smislu podseća na Palermo, gde u istoj ulici zajedno mogu da
postoje vile bogate buržoazije s jedne, i društveni stanovi s
druge strane. Ja sam živela na strani dobrostojeće buržoazije,
ona na strani društvenih stanova. Zajedničko nam je bilo to što
smo uvek bile same kod kuće, još kao male dobile smo ključeve
od stana i bile smo vešte u prelaženju ulice. Lokalni klinci su se
brzo mešali usled suštinske ravnodušnosti roditelja na strani
društvenih stanova. Dobrostojeće komšije nisu baš skakale od
sreće, ali nisu ni pravili dramu.
Verujem da je najveća razlika između Rima i Palerma u
konceptu različitosti. On u Rimu ne postoji jer je sve već previše
različito, ima previše kultura, previše boja, previše muzike, a
pošto je sve različito, ne postoji koncept normalnog. Znači da
možeš da ideš okolo obučen i isfriziran kako hoćeš, možeš da
stanuješ gde hoćeš, da imaš para koliko hoćeš, da govoriš kojim
god hoćeš jezikom, da dolaziš ko zna odakle i da budeš ko
hoćeš, i bićeš samo jedan od mnogih, svakako ćeš naći mesto i
bićeš normalan.
Ovde ne. Ovde, posebno među dobrostojećima, ili onome što
je od njih ostalo, postoji koncept normalnosti, dakle postoji i
koncept različitosti. A ako si drugačiji, prilično štrčiš.
Ja ni kao mala nisam bila tip za prijateljstvo do groba, bilo
me je baš briga; bila sam s onima koji su bili okolo ako su mi se
dopadali, a ako nisu, vraćala sam se kući da čitam. Čečilija mi se
dopadala. Nismo nikad išle u iste škole, u višim razredima ja
sam uzela klasične oblasti, ona računovodstvo, ali smo nastavile
da se viđamo. Ja sam posle otišla na fakultet i prestala sam da
posećujem četvrt. Sretala sam je s vremena na vreme i odlazile
smo na pivo, sa smirenošću koja je oduvek odlikovala naš
odnos. Sve dok jednog dana, kad sam se vratila s jednog
putovanja po Italiji, nisam otkrila da je nestala.
Nisam je videla petnaest godina. Srela sam je ovde, u
septembru, čim sam stigla u Palermo. Pukim slučajem, u centru.
Pozdravile smo se kao da se, manje-više, samo nedelju dana
nismo videle. Popile smo po pivo. Rekla mi je, u grubim crtama,
da se u Rimu preselila u drugu četvrt, radila je svašta, viđala je
ljude. Neko vreme je bila odsutna. Pa je srela svog muža, koji je
iz Palerma. Kad je ostala trudna s drugim detetom, rešila je da se
preseli ovamo. Ko je otac prvog deteta, ne znam i nisam pitala.
Što se tiče trećeg, pretpostavljam da je samo ono od muža.
Ovde se snalazi, život košta mnogo manje nego u Rimu, muž
je odrastao u Kalsi i zna kako se ovde kreće, nemaju problema.
Na stranu suživot s majkom i svekrvom, koje se opet među
sobom prilično slažu. Sa zetom i snajom imaju par problema.
„Da li ti nedostaje Rim?”, pita me.
„Da li si videla u šta se pretvorio poslednjih godina?” Sipa
još po jednu čašu, sleže ramenima.
„Proći će. On je Večni grad, zar ne? Uvek se izdigne.”
„On je večan. Mi nismo.”
Stavlja špagete u vodu. Pančeta se već prži u tiganju. Mi
pripadamo školi testenina griča i amatričana s dimljenim
svinjskim obrazom, karbonara s pančetom. Muti u jednoj činiji
jaja, so, pekorino i biber.
„A da li tebi nedostaje?”
„Za koju godinu ću se vratiti. Zasad ne.”
Oduvek sam se pitala odakle se pojavio ovaj stan, uključujući
i deo koji je iza vrata s desne strane. Ogroman je i u centru, u
staroj zgradi. Sigurno nije gratis. U ono vreme, dok sam bila tu u
fazi preseljenja, pitala sam je da li ga iznajmljuju. Ona se
nasmejala i rekla je ne, nije kazala ništa drugo.
„Ovde je baš teško da se komunicira”, razmišljam naglas.
Vraća se i seda. Opet sipa vino, sebi i meni.
„Drugačiji su od nas. Mi smo žustri, ako hoćemo da znamo
koliko je sati, pitamo koliko je sati. Ovde razgovor započinju od
izuma sata.”
Smešim se. Istina. U Rimu, razgovor je spoj pravih linija,
traži se najkraći put od jedne tačke do druge. Ovde je svaka
rečenica trijumf baroka. Nema da ti kažu samo ćao. Moraju na
silu da dodaju još nešto.
„A fantastična stvar je što uspevaju da ne kažu ništa”, kažem.
„To je očigledno. Ako želiš da se ništa ne razume, čak ni to
da zapravo ne govoriš ništa, treba da pričaš puno. Treba da
razvodnjiš, zar ne? Da zavaraš. Da smuntaš.”
„Tako je.”
„Problem nastaje kad hoće nešto da kažu, i to nešto vrlo
važno, ali mi to ne uspevamo da razumemo. Mi da bismo rekli
ružičasto, kažemo ružičasto, oni kažu malo svetlija crvena, treba
stići do tamo.”
Posmatram je. S godinama se njena boja blago promenila. Od
tamnocrvene do skoro narandžaste. Posvetlela je. Sjajnija je. A
opet je ista. Cedi testeninu, sipa je u tiganj, gasi šporet, stavlja
sve u činiju u kojoj je razmutila jaja, meša, dodaje još pekorina i
bibera, donosi na sto. Sprema tanjire. Smeši se. Čečilija je jedina
osoba ovde koja to zna. Rekla sam joj kad sam otkrila, dok smo
bile tinejdžerke. Drugi nisu videli boje kao ja.
„Čeči?”
„Viola.”
 „Koje sam ja boje?”
„Ljubičaste.”25

Desilo se u gimnaziji kad smo učili stilske figure. Sinesteziju.

Remboove vokale i ostalo. Sve do tog trenutka za mene je sve
bilo normalno. Prvi akord Betovenove Pete je bordo, očigledno
je tako, i mora da je tako za sve. Nisam nikad pričala o tome.
Drugi ako čuju sol ili la, neće pitati ostale da li su i oni čuli
sol i la. Zašto je trebalo da pitam da li ih vide u boji?
Učeći o sinesteziji, shvatila sam da je povezivanje boje sa
zvukom poetski, a ne automatski. Nisu zvuci po prirodi imali
boju. To je bila mehanička operacija, pesnik je morao da misli o
tome i da to tako napiše. On nije video boje. A izgleda da nisu ni
drugi.
Kad sam ja išla u gimnaziju, nismo imali internet. Neko je
imao kompjuter kod kuće, bili su to procesori prethodnici
pentijuma, ne sećam se ni kako su se zvali, i nisu bili poznati.
Oni koji nisu rođeni u digitalnoj eri znaju da je nekad bilo
donekle komplikovano naći nešto. Trebalo je izaći iz kuće i otići
na pravo mesto. Dakle, prvo je trebalo da nađeš mesto gde ćeš
posle da tražiš informacije. Ja sam bila u prednosti zbog toga što
sam živela u Rimu, gradu univerziteta, fakulteta i biblioteka koji
su otvoreni za sve. Čak ni to više nije tako, ali nekad si
univerzitet mogao da posećuješ i kao gimnazijalac. Mnogi od
nas su to radili, nekad smo ujutru išli na Sapijencu. Bili smo
ludi, da.
Tako sam jednog jutra, nakon što sam bezuspešno pokušavala
da izađem na kraj s tom stvari koja se zove sinestezija,
postavljala profesorima pitanja koja nisu razumeli, tražila
povratne informacije od drugara iz razreda koji su razumeli još
manje, otišla na Sapijencu. Ušla sam na polikliniku. Kroz maglu
sam naslutila da to nije pitanje iz književnosti. U stvari, malo
sam omašila cilj jer sam ušla na hitan prijem na oftalmologiji.
To je bilo nešto što sam videla a da zapravo to i nisam videla.
Na ulazu sam objasnila bolničaru da vidim boje koje drugi ne
vide, klimnuo je glavom bez reči i dao mi papirić s brojem.
Dežurna doktorka me je pažljivo saslušala i umesto da me otera,
poslala me je na neurologiju. Eto, na to sam i zaboravila. Već se
bilo desilo u mom životu da je neko pomislio da pozove psihića.
Onda se desilo da sam se izgubila. Poliklinika je velika. A
zapravo možda i nije. Možda mi je ponestalo hrabrosti. Možda
je bila gužva. Možda je bilo vreme ručka. Možda su svi
bolesnici okolo imali previše smisla. Možda sam nekad bila
manje otporna na bolnice. Sigurno sam se i izgubila.
Sledeći put kad sam pobegla iz škole, pošla sam na fakultet
za istoriju i filozofiju. Otišla sam zato što je trebalo da odlučim
čime želim da se bavim u životu, ali mi se ispred biblioteke na
filozofiji desio nalet inspiracije. Ušla sam i rekla da moram da
napišem rad o Remboovim vokalima. Bibliotekar je pokušao da
me pošalje na odeljenje za književnost, ali sam rekla da mi je
potrebno sve vezano za sinesteziju, čak i u filozofskom
kontekstu. Pojavio se, posle sat vremena traženja i bogohuljenja,
s knjigom koja je očigledno greškom bila tu, o sinkretizmu čula.
Tražio mi je člansku kartu, pa sam rekla da je nemam, a on je,
umesto da me udari knjigom po glavi, rekao da mogu da je
prelistam tu pred njim. Pročitala sam je. Razumela sam.
Pozdravila sam se. Otišla sam kod Čečilije da joj kažem da
nisam normalna. Kakvo otkriće, rekla je ona.
„Kafa, Rim”, kaže Čečilija.
„Bez pogovora”, slažem se.
„Granita,26 Sicilija.”
 „Ali istočna Sicilija. Ovde je loša.”
„Istočna Sicilija. Arančini ili supli?”27
„Nikad nisam bila ljubitelj suplija. Ali ovde ne prave belu
picu.”28
Čečilija uzdiše.
„Tačno. Ne znaju ni šta je to.”
„I nedostaju mi tramecini.”29
„Tramecini!”, Čečilija poprima očajnički izraz lica.
„Ali, iskreno, kasato30 je jedan od najvećih izuma
čovečanstva. I možda kuglice od sardina.”
Dokrajčile smo testeninu, paštetu i flašu. Čečilija ustaje i
kaže: kad smo već kod kafe. Stavlja moku.
„Kako ti se čini poslednji gost?”
Razmišlja kratko, blago stisne usne pa pita.
„U kojoj boji ga vidiš?”
„Bebi-plava.”
„Nije tako sladak. To je varka.”
Odmahujem glavom.
„To nije slatka boja. Bleda je, prašnjava i nesrećna, a da to
nije zaista.”
„Majku mu, baš ti je simpatičan”, smeje se.
„Boja nema nikakve veze s mojim osećanjima. Ima ljudi koji
mi se baš dopadaju a neverovatnih su boja. A ima i užasnih ljudi
predivnih boja.”
„Hm. Bledo je bledo, da. Kad pokušava da se istakne, uspeva
mu, ali se primećuje napor. Za prašnjavost ne znam. Nesrećan a
da to nije zaista, može biti, svakako srećan nije. Ali ja sam ga
srela u specifičnom trenutku.”
„Isti je kao i uvek. Da si ga srela pre šest meseci, ne bi pri-
metila ni najmanju razliku.”
 Kafa počinje da vri. Čečilija pazi na aparat, pa ga gasi.
„Ti ne veruješ da je to bio on, a?”
„Da li ti deluje kao neko ko bi nekoga ubio? A posebno
zadavio? S tim naporom?”
„Tačno, naporno je zadaviti nekoga. Znači da mora da je bio
muškarac.”
„Zapravo to nije rečeno, ali autopsijom je utvrđeno da je
primila lep udarac u glavu. Po meni, ako te prvo udarim, posle
mogu i da te zadavim. Možda ću malo da zapnem, ali ću ipak
uspeti.”
Pijemo kafu. Ništa, nije ista čak ni kad je napravljena kod
kuće. Čečilija me preduhitri:
„To je do vode. Nemam poverenja u vodu s česme, a
mineralna voda nije ona zdrava prljava voda iz Rima koja za par
sekundi na svemu ostavi kamenac.”
Znam, to je do vode. Do vazduha. Do svega. Uzdišem.
Postoji jedno pitanje koje već neko vreme želim da joj postavim,
nije moja stvar, ali svejedno želim da probam. Tipičan kratak
spoj kad neko oseća da može da se petlja u privatne stvari
prijatelja samo zato što su mu prijatelji. Jednostavno, već
odavno nisam videla njenog muža.
„Čeči.”
„Da.”
„Tvoj muž.”
Ustaje da odnese šoljice do sudopere.
„Van grada je zbog posla.”
Kad je već tamo, počinje da pere tanjire.
Pušta vodu. Predomišlja se i gasi česmu. Okreće se
nasmejana.
„Stvari se menjaju”, kaže.
Klimam glavom.
 „Na poslovnom ili na bračnom nivou?”
Ako me sad otera, neću je kriviti. Ništa, nastavlja da se
smeška. I prelazi u kontranapad.
„Ti nikad nisi zaista bila vezana za nekog muškarca.”
Izvlačim svoje najbolje neutralne face i ćutim.
„Nisi se uopšte promenila otkako smo bile male. Kad sam te
srela ovde, shvatila sam da si ostala ista.”
„Zapravo smo pričale o tebi. Moj egocentrizam je zahvalan,
ali ovaj put prepušta prednost.”
Smeje se.
„Htela sam da kažem da ne znaš da postoje trenuci krize
kojima treba vremena, jer ti nikad nisi posvetila vreme krizama.
Za tebe je kriza jednako kraj.”
„Dakle u krizi ste i izbacila si ga iz kuće?”
Briše ruke o krpu.
„Nisam ga baš izbacila iz kuće. Bilo je tu puno priče.”
„Ali su na kraju spakovani koferi.”
„Da.”
„S obostranim pristankom.”
Gleda me veselo.
„Zavitlavaš me, Viola.”
„Ali sa puno ljubavi, Čečija.”
„Godinama me nisi zvala Čečija.”
Palim cigaretu.
„Jer se godinama nismo videle, i ja sam možda ostala ista, ali
si ti preterala u suprotnom pravcu. Pojavljuješ se u Palermu, s
mužem koji u roku od par meseci nestaje, troje dece čije mi
genetsko poreklo i nije baš najjasnije, i stanom, čak dva stana u
centru, za koje mi nije jasno odakle su.”
Nastavlja da se smeši.
„Čečija, tako je kako kažeš. Ovde se govori drugačijim
jezikom. Odakle god da je ova kuća, to nije nešto čime možeš da
upravljaš kao da smo u Tufelu.”
„Jesi li zabrinuta za mene?”
„Može biti.”
„Vidi, ja sam odrasla u onim društvenim stanovima.
Spremnija sam od tebe.”
Bacam joj sarkastičan pogled i prošištim:
„Klasisto.”
„Kretenu.”
Pušim u tišini. Gasim cigaretu.
„A tvoj muž?”
„Kriza koja je verovatno jednaka kraju.”
„A ima li veze s kućom?”
Smeje se.
„Kojom kućom?”
Pomažem joj da opere sudove. Pozdravljam je. Pre ili kasnije
ću saznati kako je došla do ovog stana i da li je istina ono što se
priča okolo da ljudi koje ugosti uglavnom žele da nestanu, i na
kraju i nestanu.

Otvaram vrata. Mačor je preda mnom. Mora da sam mu ostavila

malo hrane; Kaže hm-hm jasnim prekornim tonom. Hm. U
pravu si, izvini. Punim mu činije. Pružam se na kauč. Imam
četiri sata pre nego što izađem da se pridružim građanstvu u
centru, na protestu koji ne kreće niotkuda.
Palim TV. Ide najava za vesti. Ubistvo je tema pola vesti. Ta
vest bi već bila zastarela, ali pošto je danas bila sahrana i pošto
je na neki način umešan i Zefir, i dalje se drži. Tu je Sonja, koja
izjavljuje: rekla bi mi ko je on, kako su se upoznali, kad su se
viđali, rekla bi mi sve, bez skrivanja ijednog detalja, znala bih za
to. Imam neki neugodan osećaj, ali ne uspevam da ga
dešifrujem. Oteram ga. Navijam sat za tri sata kasnije.
Stiže mi poruka od Santa, pita da li sam večeras u centru i
možemo li da se vidimo tamo. Kažem mu da jesam. Piše da će
me posle nazvati. Ustajem, uzimam crnobelu fotografiju.
Stavljam je u koverat pa u tašnu. Vraćam se na kauč. Toplo
je, obaveštava me vremenska prognoza TV ADI. Baš ništa vam
ne promiče, jelda?
Gasim TV i počinjem da istražujem Čečiliju na internetu
preko telefona. Znam da to nije učtivo. Ali takva sam. Čujem
kako se približava sirena. Nestaje internet. Nestaje i 3G signal.
Blokira mi i telefon, možda u znak protesta. Nedelja je, danas ne
radiš. Barem generalno ne. Jesi li izašao da prošetaš? Jesi li
izašao da se vidiš sa svojima? Imaš li ih, roditelje? Da li brinu za
tebe? Verujem da ljubav prema tebi nije baš najopuštenija stvar
koja može da snađe drugo ljudsko biće.
Da li nekad osećaš krivicu pred onima koji te vole? Da li se
nekad pitaš ima li sve ovo smisla? Jer si dosad već shvatio,
jelda, da se ovi ljudi ne menjaju. Ne, oni ne. Znam, i ja se sećam
one mlade žene koja je plakala u crkvi pred mikrofonom i
izgovorila: oni se ne menjaju. Ali ja mislim na druge. Na
okruženje. Na ćutljivu većinu. Nadam se da ovo radiš zbog sebe
i zbog svoje dece, jer ako to radiš zbog nas, gubiš vreme. A sad,
izvini, trebao bi mi internet. Pokušavam da shvatim kako se
Čečilija našla u stanu kao što je onaj, i htela bih to da saznam
pre nego što stigne neki tvoj kolega.

Sedim na zidiću na uglu između ulica Notarbartolo i Terasanta.

Čekam. Zvala sam Roberta, pitala sam ga da li ide i da li bi
mogao da me poveze. Moje noge ne mogu više. Ni ja ne mogu
više. Barem ovo večeras sam mogla lagano da propustim, ali
poznajem ovaj kraj, tu je jedan pab, a pivo uvek pomaže.
Čečilija je nepoznata na mreži. Nije za svakoga, ne ostavljajte
digitalne tragove. Ja sam nekad bila pametnica, pre nego što sam
postala glas, potpis i TV lice. Tu su mi stvari malo izmakle iz
ruku. Ali pod mojim imenom ne postoji nikakav profil, ništa gde
bi mogle da se saznaju prave informacije o meni. U zamenu za
to imam desetak naloga s neprepoznatljivim nadimcima na svim
vrstama društvenih mreža preko kojih posmatram svet.
Crveni auto staje ispred mene. Ustajem, vučem se do sedišta.
„Ćao. Hvala na prevozu.”
„Ćao, daj, svakako bih morao da prođem ovuda.”
„Ideš kao čovek, nisi na dužnosti.”
Smeje se.
„Idem kao čovek, da, ali idem i jer sam radoznao i ne bih da
propustim predstavu.”
„Ide li neko od naših?”
„Verujem da ide, mislim da pokriva kolega iz večernjeg
izdanja.”
Gledam nedeljni raspored među dokumentima sačuvanim na
telefonu. Grimizna koleginica. Građansko društvo na kvadrat.
Tu smo. Zevam.
„Umorna si?”
„Prilično.”
„Zar ne ideš?”
„Zasad ne. Imam posla ovde. Šta misliš, hoće li doći i šef
mobilnog odreda?”
„Ne verujem, nema razloga, osim ako protestanti ne počnu da
pucaju jedni na druge.”
Eh, dobra ideja. Tražimo parking u centru, Roberto malo gubi
pravac u jednosmernim ulicama. Stajemo na Trgu Marina pa
pokušavamo da shvatimo kuda je najbolje da krenemo. I dok
tamo pregovaramo s navigacijom, niotkuda, neko dete izleće
pred kola. Gledamo ga zbunjeno. Viče nešto na dijalektu.
Prozori su nam zatvoreni, ali uspevamo da shvatimo da hoće
pare. Roberto uzdiše. Gledam dete s podignutom obrvom, pa se
opet okrećem ka vozaču. Palermitansko dete, oličenje nevinosti,
obilazi auto i kreće da udara pesnicama o moj prozor zahtevajući
sitninu.
„Sad ću da ga pregazim”, komentariše severnjak, već
iznerviran.
„Osim ako nemaš specijalne točkove da se pomeriš
pravolinijski udesno, biće teško.”
Roberto pali motor i kreće polako napred. Dete nastavlja da
udara auto pesnicama. Počinjem da se smejem. On je zbunjen.
„Šališ se?”
„Mislim da će se sad nakačiti na haubu i nosićemo ga odozgo
kroz pola Palerma.”
„Otkačiću ga u prvoj krivini, naglo ću da proklizam.”
Ubrzava. Izgleda da ćemo uspeti da otkačimo dete. Sumnjam
da se nakačilo pozadi.
„Ali šta je hteo?”
„Pare.”
„Ali kako?”
Gledam napolje. Ne bih baš svu krivicu svaljivala na njega.
Nalazimo mesto na trgiću u blizini Ulice Roma, gde je jedan
zlovoljni čuvar parkinga, koga Roberto vidno ignoriše. Smešim
mu se, dajem znak da ćemo „u povratku”, ali kolega već žustro
kreće ka glavnoj ulici. Ovaj grad mora da je mnogo teži za
jednog severnjaka nego za mene.
Kad smo stigli na Trg Svete Ane, dobar deo građanskog
društva već je bio napao pab na trgiću i kruži okolo sa po
kriglom piva. Grimizna koleginica ćaska s oker urednikom i
parom novinara iz drugih medija; neko sedi na zemlji, neko
kreće da razvija transparente. Uobičajeni posetioci trga,
alternativci, hipsteri i manje-više umetnici gledaju ih pomalo
zbunjeno.
Svemu prilazim sa izuzetnim umorom. Vučem se kao senka,
mehanički se smeškam svakom ko me pozdravi, stižem do šanka
u pabu i naručujem jedan pils, da, svetlo, srednje. Ponovo
izlazim. Nalazim par centimetara slobodne klupe i sedam.
Prilazi mi Josif. I on deluje umorno.
„Dakle?”, pitam.
„Dakle šta?”
„Čemu treba da služi sve ovo?”
Gleda oko sebe.
„Verovatno ničemu.”
„Zašto ste onda ovo organizovali?”
„Jer neke stvari treba uraditi, čak iako je kasno. Ne možeš da
se povučeš, to je pitanje principa.”
„A gde to piše ako misliš da ne služi ničemu?”
Gleda me zamišljeno.
„Ja sam tako odrastao.”
Čujemo zbrku na ulici, okrećemo se. Josif odlazi. Posmatram
kako stiže Sonja, obučena u crveno od glave do pete, od haljine
do sandala zajedno s par žena duplo starijih od sebe. Moje su
godište, manje-više. Ali su drugačije. Greška. Ovde sam ja ta
koja je drugačija.
Snimatelji se okreću, fotografi skaču, Paola uzima par izjava.
Viđala sam trgove s većom gužvom od ove, ali i s manjom.
Premali je da bi delovao puno. Sonja se smrknutog lica okreće
ka jednom novinaru. Roberto kruži okolo i ćaska. Ja završavam
svoje pivo. Ne uspevam da se udaljim od osećaja beskorisnosti.
 Posmatram sve, već zamišljam sve montirano u reportaže
raznih medija, i ne vidim cilj. Ne vidim korak napred. Sve su to
okviri sadašnjosti. Lokalni jezik ne razmišlja o budućnosti.
Sećam se jednog TV filma od pre mnogo godina, Avanture
mladog Indijana Džounsa. Baš mi se dopadao. U prvoj epizodi
Indi, kao dete, sreće Lorensa od Arabije i ovaj mu kaže da ako
hoće da razume neki narod, pre svega treba da nauči njihov
jezik. Ovaj jezik nema buduće vreme. Sve je sad.
Moj telefon zasvira I Am the Walrus. Javljam se, to je Santo,
pita me da se nađemo u obližnjem lokalu. Kažem mu: za pet
minuta sam tamo.

***
Drugi Palermo. Kako na trgu na kom sam prethodno bila uvek
ima ljudi, svetla i muzike, tako je na ovoj čistini uvek tišina. Tu
je posećen, ali miran lokal. Tu dolazi ko želi da sedi i da pije
napolju, i da tiho razgovara. Nismo na trasi noćnog života koji
se odvija na par desetina metara od nas. Nema atrakcija za
turiste, ni mondenskih mesta za Palermitance, kojoj god klasi da
pripadaju. Tu je grad koji pripada sam sebi. To je Palermo koji
postoji, i moj je omiljeni. Materijalizuje se u nekom prostornom
i vremenskom procepu, redak je i dragocen.
Santo me gleda oborenih očiju. Deluje posebno
neraspoloženo što ponovo ima posla sa mnom, posebno u ovo
doba. Možda ga sve podseća na ono kad je radio noćnu smenu, a
ja sam najveća gnjavaža njegovih večeri. Pomera pogled ka
svojoj čaši, pa ponovo ka meni.
„Jesi li sinesteta?”
Nije tip koji okoliša i troši reči. Možda i nije Sicilijanac.
Možda nije ni ljudsko biće.
„Jesam.”
 Očekujem da doda nešto. Ništa. Otpijam malo svog belog
vina s Etne. Ima mnogo zanimljivih vina na ovom ostrvu. Smeta
mi tišina.
„Pre svega je vezano za muziku...”
„Da, očigledno je.”
Hm? U kom je smislu očigledno?
„U kom je smislu očigledno?”
„Videlo se po tome kako si birala muziku za svoje reportaže.”
Posmatram ga otvorenih usta. Ne kaže se to tako. Moja vilica je
pala pod silom gravitacije. Povlačim je nazad.
„Dakle, ti si to već znao? Odranije?”
„Uzeo sam u obzir tu mogućnost.”
Sa Santom nikad nisam pričala o muzici. S vremena na vreme
sam izlazila iz montaže sva zadovoljna jer mi je dao reportažu
koja je mogla da se pokrije muzikom, i ako bi mi zapao vest
montažer, silno sam se zabavljala i posle sam upadala u njegovu
kancelariju i zasipala ga talasima entuzijazma. On ih je
preživljavao, nabacujući i poneki ironični poluosmeh.
„A ljudi?”, pita.
„To je došlo kasnije. S godinama. I kako napredujem, tako
ima sve više muzike, pa i boja. Na neki način, izoštravam sluh.”
To je i zato što vid više ne može da se smatra mojom jačom
stranom. Ali u suštini, nikad to nije ni bio. Uvek sam pridavala
više pažnje onome što sam slušala nego onome što sam videla.
„Dakle, devojka i majka su iste boje.”
„Da.”
Očekujem pitanja. Kao što je Čečilija pitala u ono vreme.
Njena boja, boja svih osoba koje obe poznajemo. Ali Santo ne
pita, to je očigledno. To je Santo. Otvaram tašnu i vadim
kovertu.
„Moram da ti pokažem nešto. To je jedna stara požutela slika.
To je Zefirov brat, našla sam je na terasi. Tu su on, Rominina
majka i još jedan tip za koga ne znam ko je.”
Santo je uzima, posmatra fotografiju, pa mene.
„Kako si je definisala?”
„Kao staru sliku.”
„A posle?”
„Stara požutela slika Zefirovog brata koja je bila na terasi.”
Gleda me ispitivački.
„Nisam je ukrala. Dakle, ne baš. Ima jedan orman koji deli
dve terase, dakle pripada oboma, i jednom kad sam ga otvorila,
unutra je bila fascikla u kojoj sam našla slike. Među njima je
bila i ova.” Nastavlja da me promatra. Nešto mi izmiče. Pričam
mu sve što se desilo proteklih dana, o gospođi s fritolama, o
sahrani. On gleda malo u mene, malo u sliku. Pa me zatiče:
„U kojim bojama vidiš ljude koje poznaješ ovde u Palermu?”
To ne liči na Santa. Ali mu odgovaram. Redam mu svačije boje,
od redakcije do režije, od barmena do mojih prijatelja. On sluša.
Zove konobara i traži račun. Plaća. Vraća mi sliku. Ustaje.
„Nije požutela.”
„Kako?”
„Nije požutela slika. To je crnobela slika.”
Vadim je iz koverte u koju sam je vratila. Dobro je osmotrim.
Meni deluje požutelo. Stavljam je pod obližnje svetlo. Požutela
je. Nema ničeg crnobelog na ovoj slici.
„Ne razumem. Ja je vidim kao požutelu a ne kao crnobelu.”
Pitam se da nije problem s rožnjačom, ali ne verujem, nisam
imala problema s bojama, barem ne dosad. Santo odmahuje
glavom.
„Nije baš.”
„Nije baš crnobela?”
„Ne. Baš je crnobela.”
 „I onda?”
„Onda, ne verujem da je ti vidiš baš kao požutelu.”
Pozdravlja se i odlazi. Ostajem da sedim sa slikom u rukama,
i gledam ga kako odlazi. Pa opet posmatram sliku. Nisam
razumela ništa.
Vraćam se na trg. Građansko društvo je još tamo, ali ne mogu
da se fokusiram na detalje. Grimizna urednica je sigurno otišla
da spremi reportažu; nema ni traga od Sonje. Ulazim u pab i
nalazim Roberta kako ćaska s nekim momkom za šankom.
Vraćam se kući, objavljuje, treba li ti prevoz? Hoću da se
provozam.
Vraćamo se ka kolima. Još su čitava. Ja sam od malo reči jer
samo što ne zaspim. Roberto vozi do moje kuće poštujući moju
tišinu, ostavlja me ispred ulaza i pita me dok izlazim: je l’ sve u
redu? Kako ne. Odlično. Okrećem se.
„A ti?”
Fiksira volan.
„Imao sam problema s reportažom, jutros.”
Vraćam se u kola.
„Sahrana s malo detalja.”
„Ali hoće da održimo vest. Hoće ljude koji plaču.”
„Eh, ali ako na slikama niko ne plače, tu malo šta može da se
uradi.”
Razmišljam o svojoj radnoj karijeri. Od zahteva glavnog
urednika od pre dvadeset godina do zahteva urednika sada.
Identični su skoro svuda. Vesti zasnovane na činjenicama i vesti
zasnovane na strahu i napetosti u gradu. Uzdišem.
„Šta si rekao?”, pitam.
„Rekao sam da niko nije plakao.”
„Šta su ti odgovorili?”
„Da na sahranama uvek neko plače i da sam ja taj koji to nije
primetio.”
Počinjem da se smejem. Bezizražajan je.
„I kako si to rešio?”
„Stavio sam u reportažu da je bilo veoma dirljivo.”
Klimam potvrdno glavom. Treba preživeti.
„Nisi uradio ništa strašno.”
Nastavlja da fiksira volan.
„Ne treba ni za šta da se pravdam.”
Ne povezujem odmah da mi odgovara na pitanje postavljeno
sinoć. Posle shvatam. Procenjujem da li je prilika za zabadanje
noža dublje. Rešavam da nije i poželim mu laku noć.
Ulazim u stan, mačor podiže glavu sa stola i kaže hm. Sipam
mu hranu u činiju da me ujutru ne bi budio kad ogladni.
Hramljem ka spavaćoj sobi. Bacam se na ležaj. Prošla je ponoć.
Potrebno mi je bar deset sati sna. Možda i dvanaest. Sad ću da
zaspim i niko i ništa me neće probuditi pre jedanaest sati sutra.
Ništa. Niko. Ni iz kog razloga. Zatvaram oči.
 Ponedeljak, 7. avgust

Lutam svetom požutele boje. Ispred mene prolaze ljudi, kao

meteori, pa nestaju. Svi su veoma mladi. Tihi. Liče na duhove.
Imaju čudan izraz lica, kao da su neprijateljski raspoloženi, kao
da okrivljuju nekoga. Prepoznajem jedan par. To su parovi
mladih ljudi koje sam već videla. Tu je Romina, koja je zapravo
svoja majka. Tu je Zefir, koji je zapravo svoj brat. Tu je jedan
muškarac, koga treba da fokusiram. Skoro sam tu. Odjednom se
začuje muzika. I oni počinju da nestaju, jedno za drugim. To je I
Am a Walrus. Pokušavam da zadržim čoveka, pokušavam da
shvatim ko je. Čovek nestaje, nestaje sve. Pojavljuje se moja
spavaća soba. Otvorila sam oči. Telefon na komodi svetli i
veselo zvoni.
Pružam ruku. Manje-više uspevam da ga dohvatim. Manje-
više uspevam da se javim.
„’lim?”
„Dobro jutro.”
Dobro jebeno jutro.
„Hm?”
„Da nisi slučajno spavala?”
„Hm?”
„Jer ako si spavala, onda pretpostavljam da nisi gledala
vesti.” To je veseo glas, ali ima neki napeti ton.
„Koliko je sati?”
„Osam i četrdeset, Viola. Ostavio sam ti vremena da se
informišeš.”
Osam i četrdeset? Budim se protiv svoje volje, iz ogorčenja.
 „Kakva ludnica!”
„Hajde. Da krenemo iz početka. Dobro jutro.”
Da počnemo iz početka. Gledam displej. Skup brojeva koje
nemam u imeniku. Ali je glas boje zelene flaše. I to tamne.
„Ko si?”
„Daj, nemoj da se igramo. Ovo je komplikovano jutro.”
„Meni pričaš. Spavala sam.”
„Treba mi slika. Moram da je vidim.”
„Kakva slika?”
„Ona koju si sinoć pokazala Santu.”
Sedam. Sad sam esencija ogorčenja. Mačor, na krevetu, gleda
me sanjivo, i on je pomalo ogorčen. Ne voli kad ga bude,
posebno ako nije gladan.
„Odao me je! Državnoj bezbednosti!”
Do mene dolazi prizvuk jedne mnogo tamne zelene flaše.
„Nije te odao. Pokušava da ti sačuva život. Ja ne radim u
državnoj bezbednosti. Da li si je još nekome pokazala?”
„Nisam. Ali mogu li da znam šta hoćeš u ovo doba?”
„Rekao sam ti. Sliku.”
„I treba ti sada? Nisi mogao da sačekaš podne da me daviš s
tim?”
Kad se tek probudim, nisam baš ljubazna, znam.
„Čekao sam da jutarnji dnevnik objavi vest.”
„Kakvu jebenu vest?”
„Sonja je mrtva.”
Uh. Padam nazad u krevet. Glavobolja. Užasno buđenje.
Treba mi kafa.
„Cimerka?”
„Ona.”
„Ubijena?”
„Da.”
 „Kako?”
„Izbodena.”
Izbodena. Žustrije, sigurnije. Posledice, mrlje od krvi na ubici
ako nije bio pažljiv. Baš pravo oružje za zločin koji treba da
učini da neko nestane.
„Kad?”
„Nađena je jutros u zoru. Pretpostavlja se da je ubijena pre
nekoliko sati, u ponoć.”
„Gde?”
„Iza Trga Svete Ane.”
Iza Trga Svete Ane. U ponoć. Moj mozak počinje da radi
protiv svoje volje.
„Dakle, ubijena je na dva koraka od protesta protiv
femicida?”
„E, da.”
„Ma.”
„Znam.”
„Taj tip baš ima smisla za humor. Blago mračan, možda.”
„Ili mu se baš žuri i baš je rešen. Onda, da se vratimo na nas.
Treba mi ta slika.”
„Hoćeš da kažeš da ja sad treba da ustanem, da se obučem i
da dođem u policiju da bih ti dala sliku? Vidi, spavala sam.”
Uzdiše. Mora da je retko strpljiv čovek. Ako proceni da
ometam istragu, privešće me u policiju. Što bi svakako bilo
udobnije. Ja odavde ne mrdam barem još dva sata, neka to bude
jasno. Da, dobro, nepodnošljiva sam kad se tek probudim.
„Dakle, kažem ti da se napredovalo od viktorijanskog doba.”
Zašto citira viktorijansko doba? Ovaj sad zna i iz koje oblasti
želim specijalizaciju?
„Ne moraš da oblačiš korset od kosti kita, niti da zoveš kočiju
da te doveze ovamo. Možeš da uzmeš predmet koji u ovom
trenutku držiš u ruci i da ga iskoristiš da slikaš sliku, i da mi je
pošalješ na Vocap.”
Hm. Deluje razumno.
„Nemam te sačuvanog u kontaktima.”
„To je broj s kog te zovem. Sad ću da ti pošaljem poruku,
tako da sve što treba da uradiš jeste da na nju odgovoriš, okej?”
„Da li ti posle treba i slika i kao predmet, ili samo slika
slike?”
„Samo slika. Ako je dobro uslikaš.”
Jebi se. Znam da slikam.
„Važi.”
„Jesi li sigurna da je nisi nikom više pokazivala?”
„Dođavola. Jesam. Sigurna sam.”
Trenutak tišine. Razmišlja.
„A boja?”
„Požute... Crnobela.”
Opet tišina. Ubedljiv ton.
„Ako te je Santo doveo kod mene, znači da meni možeš da
veruješ, Viola.”
„Ne. Znači da Santo manje-više ima poverenja u tebe.”
„A ti nemaš poverenja u Santa?”
„Radosti, u Palermu smo. Ovde niko nikome ne veruje.”
Čujem ga kako se tiho smeje.
„Bravo. Učiš. Sad mi pošalji sliku i vrati se da spavaš. Ćao.”
Prekida vezu.
Zevam. Sekund kasnije stiže mi poruka na Vocap. Upisujem
samo „Zelig”. Cerim se. Sačuvaću ga u kontaktima kao Zelig.
Gledam mu profilnu sliku. Velika vodena površina.
Pretpostavljam more, ali može biti na bilo kom mestu na planeti.
Nema status.
Pažljivo ustajem i pokušavam da se setim gde sam stavila
tašnu. Na stočiću je u dnevnoj sobi. Mačor me upitno gleda.
Kaže hm? Eh, hm. Dobro, kad vidi da se ide u dnevnu sobu,
dolazi i on. Možda ćemo da doručkujemo. Sipam mu granule u
činiju, menjam mu vodu. Vadim sliku iz tašne, stavljam je na
sto. Pokušavam da je slikam što je bolje moguće. Šaljem je
Zeligu. Gledam je na displeju telefona. I dalje je požutela.
Možda je Santo daltonista. Vraćam se u krevet. Da, ubili su
Sonju, shvatila sam. Ali spava mi se. Misliću o tome kasnije.
Sada spavam.

Ne spavam. Fiksiram plafon. Sonjino ubistvo je važno. Ali je

bezbojno. Ako nema boju, to je kao da ne postoji, nije mi u
fokusu. Ne uspevam da fokusiram ni Sonju. Razmišljam o
monologu na sahrani. Sve one rečenice koje su mi zvučale
pogrešno. Romina bi mi rekla. Ja bih znala.
Romina joj je rekla. Ona je znala. I dobro je razmislila na koji
će način to da kaže ubici. I da mu možda zakaže poslednje
viđenje uveče posle protesta. Zašto? Zbog para? Nečeg drugog?
U svakom slučaju, pošlo je po zlu. Ako se tako desilo, krenulo
joj je baš baš po zlu.
Slika. Šta je Santo video na toj slici što ga je navelo da to javi
Zeligu? Osim što je on vidi kao crnobelu a ja kao požutelu.
Gledam sliku na telefonu. Zefirov brat je boje kože, Rominina
majka je krv-crvena, drugi čovek ne znam ko je. I svakako ne
vidim boje ljudi na slikama, osim ako ih nisam srela. Da nisam
nikad videla Gaetana, ne bih videla na slici da je boje kože. A
opet, boja kože i krv-crvena ne daju požuteli ton. Koji po Santu i
nije požuteli ton. Uzdišem. Ustajem. Treba mi bar.
Dolazim u prilično lošem stanju. Barmen me nestrpljivo
posmatra. Tražim kratku kafu. Probam je. Ništa, i dalje je
odvratna. Poslastičarnica prekoputa pravi odličnu kafu, ali ja
sam verna osoba. Ja sam verna osoba? Otkad to? Ostavljam
punu šoljicu, plaćam, izlazim, idem u drugu poslastičarnicu.
Kafa je ozbiljna stvar. Rekao mi je jedan barmen, baš ovde u
Palermu. Poslužio mi je nagorelu kafu, to je njihov koncept
normalne kafe, u pretoploj šoljici. Primetio je da se mrštim,
pitao me je u čemu je problem, objasnila sam mu. Napravio mi
je drugu i rekao da je kafa veoma ozbiljna stvar, i ako nešto nije
u redu, uvek treba reći barmenu. To je lokal u kom doručkujem
kad sam u jutarnjoj smeni u TV ADI. Tu srećem pratnju. To je
dobar lokal. Bila je nagorela i druga kafa. Ali je šoljica bila
hladna.
Ulazim u bar i osećam se kao da započinjem vanbračnu vezu.
Tražim kafu. Probam je. Zahvalno se smešim. U životu treba
umeti prepoznati kad je veza počela da bude loša, da li ima
prostora za korekciju ili jednostavno priča treba da se završi i da
se krene dalje. Mogu ovde da popijem kafu, a da kroasan
uzmem tamo. Možemo da ostanemo prijatelji. Naći ćemo način.
Vučem se ka Ulici Liberta, naslanjam se na stub na stanici.
Čekam 101. Nailazi posle pet minuta. Bacam se na sedište.
Gledam kroz prozor. Nisam palila TV. Pretpostavljam da ćemo
biti na svim vestima. Prvo Romina, pa njena cimerka. U busu
neko priča o tome. Dve gospođe pored mene. Klasična priča u
javnom prevozu između dvoje neznanaca, koja počinje sa „vidi
ovog kako vozi”, a stiže do „ubili su još jednu devojku, kad će
ovo da se završi”. Nisu je čak ni pregazili.
Imam jednu sumnju. Pozivam Zefira. Telefon je ugašen.
Nadam se da ima bar dvadesetak alibija. Jer ako je Sonjina
poruka bila šifrovana za ubicu, njen stav je uvek bio: nije bilo
drugog, Romina je izlazila samo sa Zefirom. I ona je prva
pomenula Zefirovo ime. Lako je pretpostaviti da Zefiru nije baš
preterano simpatična. Gledam jedan lokalni sajt s vestima. Već s
naslovnice viče ubistvo: Ubijena Sonja, Rominina najbolja
prijateljica. Kratak sadržaj kaže: „Izbodena posle ponoći, bila je
prva koja je optužila Zefira.” Tačno. Taj čovek je ili očajan
ubica, ili je pravi gubitnik.
Silazim na prvoj stanici posle raskrsnice s Vitorio Emanuele,
prelazim ulicu, ulazim u uličice koje vode do Trga Svete Ane.
Ne znam gde je tačno pronađena Sonja, ali neće biti teško da se
otkrije. Ugledam ih posle malo kruženja okolo. Njih i druge
kolege. Mesto zločina, parče asfalta iza dva automobila.
Ograđeno je i čuva ga policajac. Roberto me ugleda i pozdravlja
me rukom. Turi me ravnodušno posmatra. Prilazim.
„Ćao. Slučajno si ovde?”, pita Torinjanin pomalo zbunjeno.
„Ne. Došla sam da bacim pogled.”
„Eh, evo. Pa, nema mnogo šta da se vidi, ostala je samo mrlja
od krvi.”
„Kako je prošla?”
„Izbodena je, izgleda najmanje dva puta. Malopre je bio tu
šef mobilnog odreda, ali nije hteo da daje izjave.”
Ne mogu da verujem. I ovaj put smo se mimoišli. Dobro, nije
bilo suđeno, recimo da je tako. Turi se dosađuje. Snimio je sve
što je moglo da se snimi, a to nije mnogo: mrlja od krvi, ograde,
stražari, kolege. Sada pali cigaretu i nastavlja ravnodušno da me
posmatra. Roberto pita:
„Imaš li vesti o Zefiru?”
„Ne. Pokušala sam da ga nazovem, ali mu je telefon
isključen.”
„Ne znaš gde je?”
„Ovaj put nemam pojma.”
„A da probamo da nazovemo njegovog brata?”
„Možemo da probamo, ali sumnjam da je tamo i da je brat
voljan da nam kaže gde se nalazi.”
Na sigurnom mestu, rekao je Zelig. Verovatno sad svim
Zefirovim potezima upravlja advokat. To je jedna od najbolje
ocenjenih advokatskih kancelarija u gradu. Pitam Roberta da li
ima broj, kaže mi da ima, pokušava da zove. Advokat nije u
kancelariji, odgovara sekretarica. Preneće mu poruku.
„Dobro, Turi, hajde da uzmemo izjave.”
Ostajem van kadra i posmatram ih dok presreću prolaznike
koji ne znaju ništa. To nije zavet ćutanja, verovatno zaista ne
znaju ništa. Roberto, koji je lukaviji nego što izgleda, postepeno
menja formulaciju pitanja i kreće da ih pita šta misle o Zefiru.
Turi mi dobacuje brz pogled. Uzvraćam mu ravnodušno. Zvonili
su na interfon svima koji žive u okolini pre nego što sam ja
stigla. Radnje su nedeljom u ponoć naravno bile zatvorene.
Nemaju šta drugo da urade u ovom trenutku. Roberto me pita
treba li mi prevoz do kuće pošto se oni vraćaju u redakciju.
„Ne. Idemo u policiju.”
„Ali uzaludno je...”
,Ja ću ipak da odem.”
Turi upitno gleda u Roberta, on razmišlja, pa kaže: okej,
hajde da probamo s policijom. Idemo po kola, Turi i Roberto
sedaju napred, ja se smeštam pozadi. Kad malo spavam, imam
mučnine. Znam da sam spavala osam sati. Ali mi je trebalo više.
Za pet minuta smo na odredištu, ulazimo na glavni ulaz.
Roberto kreće ka kancelarijama odeljenja za štampu, čekam da
uđe pa se iskradem malo napred. Turi me posmatra iz hodnika, u
jednom od svojih ekstremno tihih izdanja. Nisam sigurna da se
sećam tačne kancelarije, pokušavam da pokucam na vrata koja
mi deluju najpoznatije. Niko ne kaže napred. Hvatam kvaku.
Zaključano. Idem dalje. Nisam sigurna da je obijanje brava u
policiji dobra ideja.
 Vraćam se kod Turija, koji me posmatra pseudosveznajuće.
„Ovo nije rimsko predgrađe”, prosvetljava me.
„Stvarno? Zato nikad nisu prošle osamdesete. Hvala što si me
obavestio, inače bih pustila korenje na toj stanici.”
Nabira čelo. Ovdašnji muškarci to često rade. Posebno ako
imaju posla sa mnom.
„Ne poznaješ teren. Nemaš kontakte. Rizikuješ da se
povrediš.”
„To bi važilo da pričamo o ubistvu u Brankaču. Ali ovo je
buržoazija, a buržoazija je svuda ista.”
„U Palermu ništa nije isto kao u ostatku sveta.”
„To kažeš s ponosom ili ravnodušno?”
„I jedno i drugo. Idemo dole da zapalimo, za to nije potreban
snimatelj. A još manje ako počnu da daju i izjave s još toplim
lešom pod nogama.”
Dok idemo stepenicama, Turi pali i moju i svoju cigaretu, a ja
pitam:
„Ali zašto te zovu Turi?”
„To je trebalo da pitaš moje roditelje.”
„U smislu, ime Salvatore ovde uglavnom postaje Salvo. Turi
mi više vuče na istočnu Siciliju.”
„Daj.”
„I onda?”
Ne odgovara mi odmah, spušta kameru na pod i gleda okolo.
Pa me posmatra kritički.
„Tako me je nazvao jedan moj ujak iz Katanije.”
„A zašto?”
Uzdiše.
„Jer sam kao dečak upao u društvo koje se nije dopalo
mojima, pa su me poslali kod njega. On me je tako nazvao. I to
ime mi je ostalo i kad sam se vratio.”
 „Dakle, da bi te prevaspitali, slali su te u Kataniju?”, smejem
se.
Smeje se i on. Možda je ovo prvi put da se sa mnom smeje.
„Sve je relativno.”
„A u kakvo si društvo upao?”
„Sad hoćeš da znaš previše. Ali nepoštene stvari nikad nisam
radio.”
„Postoji razlika između nepoštenog i nelegalnog.”
„A koja je razlika?”
„O onome što je nelegalno odlučuje zakon, o onome što je
nepošteno odlučujemo mi.”
Gleda me, smeška se i ćuti. Razgovor je završen, shvatila
sam. Sedam na zidić blizu ulaza mobilnog odreda i uzdišem.
Sigurno će sad kad smo izašli iz policije, šef mobilnog odreda da
se stvori unutra. Da priča s Robertom. Ipak ne. Kolega stiže za
par minuta, ne posebno raspoložen.
„Nisu mi rekli ništa.”
Ma važi. Završavam cigaretu i idemo, kaže Turi. Pored nas se
zaustavlja taksi. Posmatramo kako izlazi devojka kratke plave
kose; taksista vadi kofer iz gepeka, ona ga uzima i pogubljeno
gleda okolo. Oči su joj crvene. Taksi odlazi, ona nas ugleda i
prilazi nam.
„Je li ovo ulaz u policiju?”
„Ovo je ulaz mobilnog odreda”, odgovaram joj, „glavni ulaz
u policiju je tamo.”
Devojka ostaje da stoji ispred nas. Prazne. Njene oči su
crvene i prazne. U šoku je.
„Mogu li da vas zamolim za jednu cigaretu?”
Turi joj pruža paklu i pali joj cigaretu, pokazuje joj na zidić i
pita je hoće li da sedne. Ona mu zahvali i seda pored njega.
Roberto pažljivo pita:
 „Je li sve u redu? Da li ti treba nešto?”
Ona odmahuje glavom.
„Tek sam stigla sa stanice. Bila sam na odmoru kod prijatelja
u Agriđentu.”
Roberto pokušava ponovo:
„Da li su te odžeparili na stanici?”
Ovaj put ja odmahujem glavom. Previše je uzrujana za
džeparenje.
Ona promrmlja:
„Moja sestra je mrtva.”
Roberto odgovara: žao mi je; pa pita: nesrećan slučaj?
„Ubijena je.”
Sve troje ostajemo nemi. Ista stvar nam je na umu. Čak je i
gledamo na isti način, da bismo dešifrovali i uporedili crte lica.
Ono što se dešava u nama veliki je klasik naše profesije: ona
koja je do pre par sekundi bila jadna devojka u šoku kojoj treba
pomoć, i ako je moguće uteha, sada je deo vesti, paralelne
realnosti po kojoj se kreću naši avatari. Ili naše saosećajne
verzije pod avatarima, a pravi mi smo novinari. Prava ja
nemilosrdno izbija na površinu.
„Poznavala sam Rominu i njenu majku. Srela sam i Sonju par
puta. Mnogo mi je žao.”
Klima glavom. Gleda u prazno.
„Ali ko je to? Serijski ubica?”, pita više asfalt nego mene.
Ne znam šta da joj odgovorim.
„Da li ti se poverila da je bila zabrinuta za nešto, ili za
nekoga?”, meša se Roberto.
„Ne, naprotiv. Njen život se menjao. Bila je presrećna. Rekla
mi je to sinoć preko telefona. Baš sinoć”, jeca.
„Stvarno? Šta ti je rekla?”, pitam ja.
„Da svi njeni snovi samo što se nisu ostvarili. Da je srela
neku osobu i da će ta osoba da joj otvori sva vrata.”
Vrata groblja, sigurno, mislim cinično. Rimljanka sam, tako
smo skrojeni.
„I nije ti rekla ko je to?” pita Roberto.
„Ne. Znam samo da je bila srećna, bila je ubeđena da će
uspeti”, zastaje, jeca. Uzima dah. „Ali nije imala vremena. Nije
fer.”
Roberto je pita, izuzetno taktično, da li želi da kaže nešto u
mikrofon. Ona ugleda kameru kako stoji na zemlji pored Turija.
Ustaje, baca cigaretu, uzima kofer i kreće ka ulazu u policiju bez
osvrtanja. Turi hvata kameru i snima je dok ne nestane u zgradi.
Dakle zvanično je, Sonja je znala ko je ubica i sigurno je
imala briljantnu ideju da ga ucenjuje. Ja neću reći ništa, a ti ćeš
mi pomoći da postanem slavna. Sada je pitanje ko je, ovde u
Palermu, imao mogućnost da je učini slavnom? Obrni-okreni,
sve se vraća na Zefira. Možda bi trebalo da počnem da uzimam
u obzir ideju da čak i osoba bebi-plave boje može da bude ubica.
Roberto se premišlja u tišini. U glavi je pisao reportažu.
Nešto što govori o Sonjinoj sestri koja se vratila s odmora, i koja
je poslednja čula od ubijene devojke o susretu s nekim ko je
trebalo da joj promeni život. Pa se trgne.
„Vraćamo se u redakciju. Hoćeš li da te povezemo?”
„Hvala, ali ostajem ovde, imam još neka posla u centru.”
„Okej. Hoćeš li biti tu sutra uveče?”
Uzdišem. Šta još ima sutra uveče?
„Nemam pojma šta ima sutra uveče. Nadam se da nije opet
neki protest protiv femicida. Ovaj grad je već u demografskom
padu.”
„Otvaranje izložbe o Palermu ’77. Fotografije, dokumenti,
svedočenja. Deluje zanimljivo. U jednoj zgradi u centru, ne
sećam se naziva. Reći ću ti kasnije.”
 „Okej. Onda sutra uveče.”
Roberto me pozdravlja, Turi me zločesto gleda. Smešim mu
se. Ovaj put sam stvarno turista, mrmljam mu. On mrmlja: kako
da ne. Gledam ih kako odlaze, prelazim ulicu i ulazim u dvorište
katedrale. Sedam. Oko mene je vrućina koja pritiska. To što
pritiska, znači da nema juga, tek tad shvatam. Trebalo mu je
samo nedelju dana da shvati da ne treba da traje duže od tri
dana.
Čim sam stigla u Palermo, pre jedanaest meseci i tri dana,
počela sam da se ponašam kao turista. Katedrala je bila prvo
mesto koje sam pošla da posetim. Sećam se osećaja divljenja, ali
i ljubavi. Ljubavi jer mi je katedrala govorila da postoji nešto
prelepo na mestu o kome su mi svi govorili sve najgore.
Zatim, u narednim danima, nastavila sam da obilazim, uvek s
tim osećajem otkrivanja i divljenja. Obišla sam Normansku
palatu; prešla sam peške celu Ulicu Makeda; posetila sam
Politeamu i Teatro Masimo; lutala sam Kalom. Sećam se da mi
se, kad sam prvi put videla kapelu Palatina, otelo jedno oohhh.
Baš kao u stripovima. Jer te kapela Palatina dočeka na način koji
i ne očekuješ, i sve što ti preostaje jeste da izdahneš čisto
divljenje.
U početku mi je bilo baš naporno da se orijentišem, da
vizualizujem četvrti, pravce, ključne tačke. Tražila sam uporišta
kao što su restorani, spomenici, ulični znaci. Bilo je zabavno i
zbunjujuće i avanturistički. Posle je sve to počelo da se gubi. To
je bio moj posao. Palermo sam više obilazila kao novinar nego
kao turista; počela sam da povezujem mesta sa zločinima.
Masakr u Ulici Lacio; drvo Falkone31 na stanici Notarbartolo;
pljačke; četvrti kao Brankačo i Zen, ali i beda Balara, zauzete
zgrade, klošari na stanici, degradacija. Naučila sam da su imena
zona u centru zapravo imena mandamenata,32 sa svim onim što
reč mandament nosi sa sobom. Počela sam da obraćam pažnju
na spomen-ploče onih koje je ubila mafija. Palermo je za mene
počeo da bude oličenje jedne vlažne, mračne, vetrovite, i nimalo
gostoljubive zime; dani provedeni napolju u istraživanju,
pokušaju da se shvati i otkriću da je stvarnost još gora od one o
kojoj su mi pričali. Prestala sam da smatram sebe turistom i
autsajderom. Prestala sam da se zabavljam.
A ipak, ovaj grad mi je poklonio novi život. Poklonio mi je
kratke razdaljine i svu hranu koju želim, i lepotu kakvu ranije
nisam poznavala.
Treba da krenem iz početka. Gledam katedralu. Isto je kao i
prvi put kad sam došla ovamo, da sedim u ovom vrtu.
Šta mi se dopada u Palermu? Dopadaju mi se slatkiši, dosta
hrane, dosta vina. Dopadaju mi se neka mesta: ceo arapsko-
normanski deo, zona liberti, mnoge uličice u centru. Dopadaju
mi se neki lokali, par enoteka, par restorana, mesta koja su mi
prijatna.
Dopadaju mi se neke osobe. Dopada mi se emotivni pristup,
dopada mi se to što me vole bez posebnog razloga iako su svesni
da u meni postoji nešto što ne poznaju i što sadrži led i
nemilosrdnost ledenog brega. Dopada mi se izraz koji mi je
posvećen, koji je moj.
Dopada mi se podela na društvene klase, što je apsurdno, ali
je ovo mesto nešto najpribližnije viktorijanskom Londonu. U
Rimu je sve izmešano, plemstvo priča rimskim dijalektom kao i
mesar; Markiz od Grila, identično ali i daleko gore od roštilja na
ćumur.
Ovde ne. Postoji viša klasa s kojom još nisam ostvarila
kontakt. Tu je privilegovana buržoazija koja je počela da se
ističe u periodu bel epok, tu je onda i edvardijansko doba koje u
Palermu nije ništa drugo do liberti, tu je i radnička klasa koja
radi u pravom smislu reči, ali pre svega viša klasa. Ovde još
uvek postoji. Volim je. Volim da je posmatram i proučavam i da
budem uronjena u nju. To je pre svega kulturno plemstvo pre
nego društveno, i potrebno mi je, treba mi. Ako ostanem ovde,
to je moj zadatak za sledeću godinu. Dosta je novinarstva, pre
svega crne hronike; dalje od ubijenih devojaka i navodnih
lokalnih umetnika koji od umetničkog imaju samo oblik nosa.
Volim kulturu koja postoji samo ovde.
Idem ka stanici 101.

Silazim kod Kasara, zatim, umesto da skrenem levo da sačekam

bus ispred Vučurije, skrećem desno, ka Trgu Svete Ane. Imam
neki čudan osećaj krivice zbog Sonje, zbog svoje ravnodušnosti
pred njenom smrti. Osećam da treba to da ispravim bar na mali i
beznačajan način.
Dolazim do uličice gde su još uvek ograde i trake koje je
ostavila policija, ali ništa drugo. Sa strane jedan cvet, položen na
asfalt.
Mali osećaj krivice postaje lavina. I Sonja je imala porodicu.
I Sonju je neko voleo. I Sonja je bila devojka od dvadeset
godina sa životom pred sobom.
Stvarno mi je dosta ovih smrti i tog ubice, koje god da je
boje. Hoću da znam ko je. Idem odlučnim korakom ka uličici
gde je gospođa s fritolama. Gubim se najmanje tri ili četiri puta.
Posle dvadeset minuta uzaludnog kruženja pod suncem koje
prži, naslanjam se na zid i pokušavam da sagledam svoju
poziciju u odnosu na prelepe palermitanske uličice. Počinju da
mi liče na sranje. Orijentisati se u ovim četvrtima, ili
mandamentima, skroz je nemoguće. Odvajam se od zida,
prelazim par metara, i čudom se nađem na nekom proširenju.
Gde nema nikog. Dolazim do mesta gde bi trebalo da bude
korpa. Pored je otvoren prozor, čujem dve žene kako
razgovaraju. Prilazim bočno. Naravno, pričaju na dijalektu,
jeziku koji učim, ali od kog razumem otprilike svaku desetu reč.
Reči koje hvatam iz poslednje rečenice su „komunista” i „ih je
ubio”, ili nešto slično.
Osećam da me neko posmatra, okrećem se. Jedan dečačić me
gleda. Prilepljena sam na zid i prisluškujem razgovor od kog ne
razumem gotovo ništa. Za lokalce sam očigledno turistička
atrakcija. Dajem mu znak da priđe. On pažljivo pravi par koraka
ka meni. Možda je to ono malo čudovište koje je napalo
Robertov auto, ili neki njegov rođak.
„Razumeš li šta pričaju?”, pitam ga tiho.
Potvrdno klima glavom.
„Možeš li da mi prevedeš na italijanski?”
Klima glavom. Pažljivo vadim novčanicu iz tašne.
„Pet evra ako mi prevedeš.”
Dečačić se smeši.
„Daj sitno”
„Prvo prevedi.”
„Prepoznajem ono što svi prepoznaju.”
„A to je?”
„Pre nego što je otišla u Raguzu, komunista nam je rekao da
će je pre ili kasnije ubiti. Čak i da je sretne na onom svetu, ubio
bi je”, izgovara na iskvarenom italijanskom.
Istrgne mi pare iz ruke i pobegne u jednu od uličica.
Zanimljiv koncept italijanskog jezika, ali razumljiv. Čujem glas
nekog čoveka kako viče iz druge sobe. Otpuzim.
Ponovo se gubim u uličicama Kalse. Dok krećem tamo gde bi
po mom mišljenju trebalo da je put ka Ulici Roma, koja je
verovatno negde drugde, srećem Josifa kako izlazi iz jedne
antikvarnice i nastavlja da šeta udubljen u svoje misli. Ne vidi
me. Zovem ga. Podiže pogled.
„Dakle, odradili ste dobar posao sa uzaludnim protestom od
sinoć”, primećujem kritički. Da, nisam simpatična, znam.
Gleda me popreko.
„Nema više vrednosti, nema više šta da se brani”, mrmlja,
odmahuje glavom i odlazi.
Pratim ga pogledom neko vreme. Zatim se vraćam da tražim
Ulicu Roma i stanicu 101.

Otvaram vrata stana. Ulazim. Mačor se pojavljuje teturajući se

iz spavaće sobe, pozdravlja se, hm. Otpozdravljam, hm. Sipam
mu granule u činiju. Kažu da si proždrljiv mačor, reći ću im. On
odgovara hm. Sigurna sam sto posto da ovaj put hm znači
sranje. U pravu je, nije debeo. Nije ni mršav. Možda ima koji
gram viška. Ali nije proždrljiv mačor.
Smeštam se na kauč s hranom koju sam uzela u roštiljdžinici,
palim TV, otvaram pivo i spremam se za spektakl. Vrtim kanale
s vestima i nacionalne vesti. Gledam i slušam sve. U centru
pažnje smo. Jedna mrtva devojka, nikakav razvoj u istrazi, a
njena najbolja prijateljica ubijena na dan sahrane, i to posle
protesta protiv femicida. Ko god da je tražio minut vidljivosti,
od političara do sveznalica, igra se gađanja glinenih golubova, a
golubovi su palermitanski istražitelji. Radite vi, mislim se.
U dva prebacujem na kanal ADI. Otvaramo Robertovom
reportažom koja govori o Sonjinoj sestri; prate je Turijevi
snimci devojke kako ulazi u policiju. I on je blago kritičan u
pogledu istrage, ali se dosta oslanja na potkontekst. To je igra
strana, mi ne možemo da preterujemo u odnosu na njih, oni ne
mogu da preteruju u odnosu na nas. Služimo jedni drugima. S
druge strane, ovi što su u svakoj čorbi mirodija, što pričaju o
politici i građanskom društvu, oni se ne drže zajedno, to nije
naša krivica, naše je samo da im podmetnemo mikrofon pod nos,
oni su ti koji pričaju, a u ovom slučaju njihova grupa daje sebi
slobodu da kaže šta hoće. Građansko društvo je duboko
ogorčeno činjenicom da je Sonja ubijena tokom njihovog
protesta. Mogu da razumem, mora da je u najmanju ruku
iritantno.
Gasim TV. Stavljam gomilu knjiga, stripova i novina na
naslon od kauča, a cigarete, pepeljaru, flašu vode i čips na
stočić. Pružam se i stavljam jastuk iza leđa. Mačor trči da se
smesti na mojim novinama. Izvlačim knjigu o rimskim logorima
u Vindolandi ispod njegovog stomaka. Jesi li primetio da danas
ne duva jugo?, pitam. Hm, odgovara. Mačoru se uopšte ne
dopada vetar. Primećuje da duva čak i ako su svi prozori
zatvoreni; zimi se krije ispod jorgana, leti ne može, ali i dalje
negoduje. Ne znam kako zna da duva vetar; možda na
elektromagnetnom nivou. Mačke vide boje na drugačiji način od
ljudi, i čuju mnogo više zvukova. Možda on vidi boje koje ja ne
mogu da vidim.
Sklanjam knjigu, stavljam slušalice i puštam Rapsodiju u
plavom, koja je u prvim taktovima zapravo najviše ljubičasta.
Moguće je da mi se baš zbog toga toliko dopada. Zatvaram oči.
Otvaram oči oko pet. Zevam. Idem u kupatilo da se umijem.
Kad sam već tamo, odmah se i tuširam. Oblačim se, ostavljam
granule lukavom, ali ne i proždrljivom stvoru i izlazim.
Šetam Ulicom Šuti, prelazim Notarbartolo i nastavljam
Ulicom Terasanta. Ne zastaje mi se. Nemam tačan cilj, šetnja
me opušta i razbistruje mi misli, ili jednostavno ne mislim ni na
šta. Najveći problem palermitanskog leta jeste to što izlazak i
šetnja nisu mogući zbog temperature. Nije mi problem ako ima
kiše i vetra, ali ako je 40 stepeni, jeste. Ali jugo je prestao, ili je
bar otišao na pauzu da razmisli, a i temperatura je osetno pala.
Poznajem grad i znam da bi to mogla da bude varka, jer bi već
sutra mogao da bude pakao, ali dotad, za danas je dobro. Zato
nastavljam napred.
Teram svaku misao o Zefiru, Romini, Sonji, ubijenim i
mrtvima, požutelim i crnobelim slikama. Odbijam da mislim na
istragu, na posao, pa čak i na sam Palermo. Hodam bilo kojom
ulicom bilo kog grada, tu su asfalt pod nogama i zgrade sa
strane, kao u bilo kom kraju sveta.
Najciničniji deo moje moždane kore kaže da, ali ovde su
zgrade možda od posnog betona. Počinjem da se smejem.
Srećom, nema nikog u blizini.
Posle pola sata stižem do jednog prelaza, prepoznajem ga i
shvatam gde sam se manje ili više svesno uputila. Skrećem levo.
Šetam još malo, pa ulazim u jedan lokal. Smešim se,
pozdravljam se. Tražim čašu već otvorenog belog vina po
njihovom izboru. Preporučuju mi vino iz Mesine koje sam
probala pre izvesnog vremena, kažem odlično, da ću da sednem
napolju, i ako mogu da mi donesu i malo čipsa. Izlazim, biram
sto blizu vrata, penjem se na barsku stolicu, palim cigaretu.
Udišem, izdišem.
U stranim gradovima ponekad se na najneobičnijim mestima
osetim kao kod kuće. Nije lako navići se na život na mestima na
kojima nisu samo ulice to što ne poznaješ nego ne znaš ni jezik
ni navike. Ponekad se pojave neutralna mesta, gde se ne osećaš
kao stranac, ali ni kao stanovnik planete Zemlje. Ponekad odeš u
lokale koji liče na one iz tvoje prošlosti, u četvrti s poznatom
arhitekturom, ali često se u njima osetiš još dalje.
Onda se desi da ti neko preporuči neku enoteku s
minijaturnim vratima, pored kojih si možda na desetine puta
prošao a nisi ih video, i konačno se opustiš. Ništa na ovom
mestu me ne podseća na lokale u kojima sam već bila. Ulica mi
se iskreno i ne dopada bogzna koliko. Malo napred je onaj deo
Palerma koji ja zovem Prati jer je sličan tom rimskom rejonu, ali
ova ulica je bezimena i pomalo tužna. Opet, ovaj ovde ugao je
savršen. Znam da sam u Palermu i to nije problem. Ovde mi je
dobro. Neudobno na ovim barskim stolicama ubicama, ali
dobro.
Ideja je da provedem koji sat ne radeći ništa. Srkućem vino,
grickam čips, sređujem stare poruke na telefonu. Suzdržavam se
da ne gledam vesti, ako je još neko mrtav, njegov problem. Ne
odgovaram na poruke na Vocapu. Uzimam svoje blokče za
beleške, olovku, i krećem da sastavljam listu osoba u Palermu
koje poznajem van sedišta a koje mogu da pozovem i da
pokušam s njima da se viđam. Tu su Karla i Salvo, naravno, ali s
njima se već viđam. Tu je rođaka Karla, koju sam srela par puta
na koktelima. Za poziv. Tu je jedna koleginica u penziji s kojom
su me upoznali na jednoj zabavi. Oklevam, ali ipak je samo
koleginica. Ali je zato u penziji. Okej, odlučujem, ako je u
penziji, onda je u redu. Za poziv.
Primećujem da imam na desetine lokalnih brojeva telefona
koje ne mogu da koristim osim ako ne želim ja da predložim
piće predsedniku nekog tela, kancelariji za štampu nekog
fudbalskog tima ili nekom opštinskom odborniku. Posmatram
surovu istinu: ja sam, za godinu dana ovde, samo radila. Istina,
izlazila sam skoro svako veće, ali gotovo uvek s kolegama.
Nisam se nikad odvojila. Nalećem na broj jedne prijateljice od
moje prijateljice iz Milana. Za poziv. Palim još jednu cigaretu,
naručujem još jednu čašu vina i mali tanjir suhomesnatog i sira.
Pravim drugu listu, listu spomenika koje još nisam posetila. I
tu je još jedna, lista događaja koje treba češće da posećujem.
Promocije knjiga, otvaranja izložbi. Briga me za alternativni
Palermo i trendi grupe koje sviraju po trgićima u centru. Ne
želim antikvitete prerušene u novine. Želim antikvitete. Stari
Palermo me zanima, stari Palermo koji se svaki put iznova rađa.
Dodajem par starih poslastičarnica u kojima još nisam bila.
Posle pola sata, dve čaše vina, hleba s uljem i paradajzom,
suhomesnatim, sirom i čipsom, rešavam da je dosta. Spremna
sam. Pažljivo silazim s barske stolice. Plaćam, pozdravljam se.
Teturam se ka kući.
Na prvoj pruzi pešačkog prelaza, moj novootkriveni odnos s
Palermom biva malo poljuljan dok posmatram automobile kako
jure pored mene bez i najmanje namere da uspore. Na drugoj se
već opasno ljulja i počinjem da pokazujem znake netolerancije.
Na prvom semaforu za mene je zeleno a za njih crveno, ali
svejedno veselo prolaze. Uzdam se u rimsku mudrost, prema
kojoj ako se naljutiš, treba da učiniš dva napora, prvi da se
naljutiš, a drugi da se odljutiš. Originalna verzija ne sadrži baš
iste ove termine.
Nije baš da imam želju da se ubijem prelazeći na crveno. To
što mi sviraju, najviše me izluđuje. Ja, semafori, ulični kodeks,
mi smo otpad koji smeta, bar za njih. S vremena na vreme neko
zastane i da mi znak da prođem, sa izrazom lica kao da nosi teret
čitavog grada na plećima. Jer ovde je tako. Ima i dobrih ljudi.
Problem je što oni plaćaju za sve ostale.
Stižem kući živa i prilično ravnodušna. Tek u poslednjoj
deonici imam malo vremena da se opustim i da se koncentrišem
na to da ostanem u ravnoteži po nepoznatim trotoarima. Mačor i
ja se smeštamo na kauč u potrazi za nečim beskorisnim i
bezbolnim na TV-u. Prvo, čisto iz radoznalosti, bacamo pogled
na vesti. Dvostruko ubistvo je glavna vest, mnogi je ispucavaju
već u špici. Suštinski tu su dve teme: prva, kako su povezana
dva ubistva. Kako je moguće da nadležni ne umeju da odgovore
na ovo pitanje? Da li je posredi serijski ubica? Neka vrsta
osvete? Da li su devojke otkrile nešto što nije trebalo da znaju?
Druga, šta se desilo sa Zefirom. Gde je bio u noći kad se desilo
drugo ubistvo? Zašto ne daje izjave?
Dalje, lavina izjava ljudi s ulice koje se kreću od toga da je
Zefir heroj, ne dira se, a one ko zna šta su radile i s kim, same su
tražile, do druge krajnosti, pošto je poznat, misli da može da
ubije koga hoće. Čekam barem jedan od velikih klasika,
evergrin tipa „u zatvor s njim i baciti ključ”. Čim ga dočekam,
mirno menjam kanal. Trezvenost i analitičke veštine su ono što
me uvek pokreće. Prebacujem na neku ne znam koju utakmicu i
pružam se na kauč. Sutra će svi biti ljuti na sudije i trenere, a
pozadinska buka će biti samo smešna i patetična, neće niko biti
mrtav, svaki glupi komentar će biti podnošljiv, ili manje-više
podnošljiv.

I Am the Walrus. Otvaram oči. Moram da promenim ovu

melodiju, počinje da me prepada. Pre svega, ako je koristim
samo za buđenje, mogla bih da stavim nešto tipa nuna-nana, ali
to bi me teralo na san. Uzimam telefon, gledam vreme, skoro je
ponoć. Dobro. Gledam broj, još jedan sled cifara koji nemam
memorisan. Da vidiš kad je opet onaj, šta još hoće, poslala sam
mu sliku. Javljam se ljutito.
„Šta ti sad treba?”
Glas s druge strane mrmlja...
„Hm, pa, ćao... smetam li?”
To nije glas boje zelene flaše. To je bebi-plavi glas. Plavi, da
budem plecizna.
„Zefir?”
 „Da. Ja sam.”
„Koji je ovo broj?”
„Jedan koji koristim ovih dana. Pre svega da pobegnem od
vas novinara koji me stalno zovete.”
Pa, da vidimo. U zatvor i baciti ključ. Sedam na kauč i palim
cigaretu.
„Mi novinari? Misliš na one s terasama na koje ideš da se
sakriješ dok te traži pola grada, ili na one koje zoveš u ponoć?”
„Eh. Da. Tačno. Izvini.”
Verujem da svaka stvar koja se desi u životu ima neki
smisao, svaka osoba koju sretnemo, svako mesto na koje odemo
i svaka nesreća. Dakle, sigurno i Zefir ima nekog smisla u mom
životu. Verujem da ima veze s nečim užasnim što sam uradila u
svojim prošlim životima.
„Gde si?”
„U kući mog advokata.”
„Jesi li se preselio kod advokata? Predostrožnost.”
„Ne, ne u kući u kojoj živi. U jednoj drugoj koju ima i
izdaje.”
Zefirov advokat ima prazne kuće u koje smešta svoje klijente
kad stvari krenu po zlu. Odlično. Mogla bih da ga upoznam s
Čečilijom. Ili se možda već poznaju.
„Gde si bio sinoć oko ponoći?”
„Ovde.”
„Svedoci?”
„Nema.”
„Ti si kreten.”
„A izvini, otkud sam znao? Ne pošalju mi SMS pre ubistva,
pa da ja u međuvremenu nabavim alibi.”
„Možda ti ih šalju na drugi telefon.”
„Tačno, posle ću da proverim.”
 „I onda?”
„Ah, ništa.”
Toliko strpljenja. Toliko strpljenja, majko mila.
„Zefire, šta hoćeš?”
„Nisam ja to uradio.”
„Osim toga?”
„Nema ništa osim toga. Nisam ja to uradio. Hteo sam to
nekome da kažem. Nema veze sa mnom ni ovaj put. Verujem.”
Ali toliko, toliko strpljenja.
„Šta hoćeš da kažeš s tim verujem?”
„Da nisam siguran.”
„Dakle, mesečariš, noću lutaš gradom i ubijaš ljude?”
Par sekundi tišine. Ako navede mesečarenje kao alibi, on je
genije.
„Ne. Nisam siguran da na neki način nisam odgovoran.”
„Držiš kurseve davljenja? Prodaješ noževe?”
„Na neki način imam veze s ovom pričom. Dakle, iako
nikoga nisam ubio, i ne razumem ništa od onoga što se dešava,
ipak ima veze sa mnom.”
„Dakle?”
„Dakle, možda sam na neki način kriv.”
„Na neki način, koji način? Misliš li da je umešan neko koga
poznaješ?”
„Ne. Ali sam tu. Dakle, umešan sam i ja.”
Ali toliiiiiiiiko strpljenja.
„Zefire.”
„Da.”
„Da krenemo iz početka.”
„Da.”
„Da li si ubio nekoga?”
„Ne.”
 „Imaš li informacije ko je to mogao da uradi?”
„Ne.”
„Znači, praktično nemaš nikakve veze s tim. Imaš samo
emotivnu reakciju na činjenicu da su dve osobe koje si poznavao
ubijene i da je pola javnog mnjenja ubeđeno da si ti na neki
način kriv i počinješ da veruješ da su možda u pravu.”
„Eh.”
„Jesi li učio sociologiju na fakultetu?”
„Nisam išao na fakultet.”
„Onda ću da ti ispričam jednu priču. Udata žena ima
ljubavnika. Ljubavnik živi na ostrvu koje s kopnom povezuje
most koji nikad ne treba prelaziti peške noću jer posle zalaska
sunca tuda šeta ludak koji ubija ljude. Jesi li tu?”
„Tu sam.
„Jednog dana žena ode kod svog ljubavnika. Uveče želi da se
vrati kući, ali auto neće da upali. Plaši se da pređe preko mosta
peške sama, jer je tu ludak koji će da je ubije. Zove svog
ljubavnika da je otprati. On joj kaže da neće. Onda zove jednog
svog prijatelja, ali on ne može da dođe po nju. Očajna, zove
muža, ali ni on ne želi da joj pomogne. Odlučuje da pokuša da
pređe most i ludak je ubija.”
„Hm.”
„Šta misliš, ko je kriv za ženinu smrt?”
„Hm, ne znam...”
„Žena, ludak, muž, ljubavnik, prijatelj?”
„Pokušavaš da kažeš da nema veze sa mnom i da je krivac
ludak? Odnosno ubica? Jer po mom mišljenju i ljubavnik je
kreten. A i muž i prijatelj. Naravno, mogla je i ona da ne prelazi
most. Ali ubica je ludak. A pošto je lud, nije odgovoran za ono
što radi. Pa, ne znam. Koje je rešenje?”
„Nema rešenja.”
 „Kako nema rešenja?”
„To je eksperiment koji se radi na sociologiji komunikacije.
Prave se grupe osoba, daje im se zadatak i sat vremena da nađu
rešenje diskutujući među sobom. Ali nema rešenja. Služi samo
da bi se videlo kako ko komunicira. Kom tipu pripada. U grupi
ljudi uvek ima onih koji se ponavljaju, na taj način mogu da se
analiziraju.”
„Znači, postoji grupa koja okrivljuje ženu, grupa koja...”
„Apsolutno ne. Eksperiment ni najmanje ne zanima etičko
razmišljanje. Zanima ga samo način komunikacije.”
„Pogubio sam se. Znači, shvatio sam eksperiment, ali ne
znam kakve to veze ima sa mnom.”
„Razmišljaš o paradoksu. To je komunikacijski paradoks.
Nisi bio ti, tačka. Ako nastaviš da budeš sam u diskusiji sa
sobom, o pretpostavljenoj krivici zbog činjenice da postojiš,
nećeš se izvući iz toga nikad.”
„Ali stvaran život se razlikuje od eksperimenta na
univerzitetu.”
„Naravno, Zefire. U stvarnom životu dve žene su zaista
ubijene, postoji ubica, i on je jedini krivac. Pričamo o krivičnom
zakonu. Pretpostavljena moralna odgovornost, čak i ako pripada
drugima, nema veze s tim.”
„Znači, hoćeš da kažeš da, iako me smatraš za seronju, ne
misliš da sam ja kriv?”
„Pametnjaković. Ne seronja.”
„Da, hvala.”
„Možeš misliti. Mogu li sad da idem da spavam?”
„Da. Hvala. Mislim.”
„Molim.”
U oblasti psihologije je zapravo od značaja da li se okrivljuju
žena, ubica, muž, ljubavnik ili prijatelj. Ali to nije moja oblast.
Ali bilo bi zanimljivo postaviti pitanje na nekoj društvenoj mreži
i videti kako se međusobno kidaju čiste duše koje uvek imaju
odgovor na sve i savršen sud o svima. Možda bi nakratko nestali
iz opticaja i nokautirali jedni druge. Bilo bi slatko. Ponovo zvoni
telefon, opet niz brojeva od malopre. Odgovaram s poslednjim
mrvicama strpljenja koje su mi preostale.
„Šta sad?”
„Jesi li ti radila taj eksperiment?”
„Naravno.”
„Mislim, učestvovala si u grupama.”
„Naravno.”
„I koga si okrivila?”
„Nikoga.”
„Kako nikoga?”
Smešim se. Palim cigaretu.
„Od početka mi je bilo jasno da je u pitanju paradoks, i da
žele da prouče našu dinamiku grupe. Zato nisam učestvovala u
diskusiji, ćutala sam i slušala sam druge.”
„Ali ne važi se tako.”
„Naravno da se važi.”
„Ali to je bio eksperiment o komunikaciji, a ti nisi
komunicirala.”
Smejem se. Početnik.
„Prvi zakon komunikacije je da komunikacija ne postoji.
Ćutanje je vid komunikacije. Mirovanje je komunikacija. Sve je
komunikacija. Ne možeš da ne komuniciraš.”
„Ali da si rešila da učestvuješ, koga bi okrivila?”
Izdišem malo dima.
„Ženu.”
„Zašto? Jer je imala ljubavnika? Jer je sama to tražila?”
„Jer je trebalo da se vrati u ljubavnikovu kuću, da mu razbije
nosnu pregradu glavom, uzme ključeve od auta, pređe most u
punoj brzini i zgazi ludaka, da se vrati kući i išutira muža, a da
prijatelja zauvek otera dođavola.”
Par sekundi zbunjenosti s druge strane. I zatim:
„Aha. Dobro. Laku noć.”
„Laku noć.”
Ali to je komunikacijski eksperiment. Stvarnost je nešto
drugo.
 Utorak, 8. avgust

Vitrina je puna raznih kolača i kroasana sa želeom i čokoladom.

Ne moram to da radim. Treba da uzmem samo kafu i da odem u
drugi bar. Ali ovde je udobnije. Dobro, predajem se. Tražim
kroasan sa želeom i smeštam se za šank na kafu. Ja sam užasna
osoba.
Kafa je predivna. Uzdišem. Nisam ja kriva. Ali kafa je
ozbiljna stvar. Za šankom, konverzacija među posetiocima je
usredsređena na dvostruko ubistvo i Zefira. I na bezbednost u
gradu. I to je greška. Bezbednost jednog grada se ne određuje na
osnovu činjenice da je neko na osnovu ličnih ili specifičnih
motiva rešio da ubije dve devojke. Drugi su parametri na kojima
to treba da se zasniva. Na primer: možete li da pređete one
ulice? Okej, zapela sam za to. Ali volela bih da vidim vas kako
hodate na nogama nad kojima imate ograničenu kontrolu, i da
morate da pređete baš tu. Ja ne mogu da trčim, da skočim, ni da
se odbacim, ni da se brzo pomerim. Nije zabavno.
Idem da kupim novine. Držim se podalje od drugog bara,
hodajuća slika osećaja krivice. Vraćam se kući. U ulazu srećem
Gaetana, koji izlazi na doručak. Smeši mi se.
„Jesi li tu večeras?”
U Palermu vlada lud društveni život.
„Gde?”
„Ima otvaranje izložbe o Palermu ’77.”
„A da, pominjao mi je kolega. Ideš i ti?”
Gleda me ponosno.
„Da. Izloženo je i par mojih slika.”
 „Stvarno?”
„Stvarno.”
„U boji, crnobele ili požutele?”
Muk. Shvatam, to je baš specifično pitanje ako se odnosi na
slike.
„Pa, ima mastila, ima boja, ništa požutelo, rekao bih.”
Svi imaju problem s požutelim.
„Okej. Vidimo se tamo.”
„Počinje u sedam.”
„Primljeno. Ćao.”
„Ćao.”
Svakako bih išla, ali ovo je dodatni motiv. Zanima me
Palermo ’77. Pokret je počeo tad. Ovde je nastao prvi krug
Arhigeja.33 Ovde je osnovana prva katedra za lingvistiku.
Odavde su krenule mnoge druge kulturne i društvene inicijative.
Stvari o kojima se ne zna i ne priča. Šteta.

Htela bih da prošetam po centru, ali znam da ću se umoriti.

Htela bih da idem po radnjama i knjižarama, da kupim farmerke,
nove cipele, nešto beskorisno, i da se vratim kući s brdom knjiga
koje neću imati vremena da pročitam. Volela bih da ručam sama
na mestima na kojima se osećam prijatno, da razmišljam sama
sa sobom, samo o temama koje me zanimaju. Volela bih da sam
manje naklonjena samoći, jer znam da kad ti tu postane prijatno,
bude ti teško da izađeš iz toga. A ja sam se sama oduvek osećala
odlično.
Volela bih da ponovo imam onu empatiju koju sam ranije
imala prema ljudima, dok nisam mislila da su sve njihove boli
prolazne a strepnje površne. Volela bih da mi je žao. Volela bih
da me ne preplavi svaki put onaj osećaj netolerancije prema
ljudima koji imaju poteškoće da donesu drastične odluke, da
unište, da veruju da uvek sve može ponovo da se izgradi. Volela
bih da se sećam ljubaznosti. To je nekad bila moja glavna vrlina.
Osećaj koji sam tražila u svima koje sam sretala.
Volela bih da ovde postoji klizalište. U Palermu, u avgustu,
to je malo verovatno. A ja i ne mogu da klizam. Ali ono što je
zaista lepo na klizalištima jeste sedenje na tribinama i
posmatranje. Onih koji su sami, onih koji su u paru, onih koje je
dovukla grupa prijatelja. Onih kojima je to prvi put i onih koji
oduvek klizaju. Onih koji se smeju i onih koji se plaše. Onih koji
se hvataju i onih koji mogu sami. Onih koji će s nekim da se
sudare ali ne rade to namerno, onih koji će s nekim da se sudare
a posle će pokušati da zapodenu kavgu. Onih koji padaju i ustaju
smejući se, onih koji se stide, onih koji se zaista povrede i plaču.
Onih kojima je, da bi ustali, potrebna nečija pomoć. I onih koji
sede na tribinama, koji ih posmatraju, kao da je to
komunikacijski eksperiment iz kog su oni isključeni, iako zaista
to nikad neće biti.
Shvatim da je stan prešao kritičnu tačku haosa. Rasklanjam.
Brišem prašinu. Ribam podove. Čistim kuhinju. Čistim kupatilo.
Bacam stvari. Perem veš. Mačor me pažljivo i pomalo
zamišljeno posmatra s naslona kauča. Postoji ta urbana legenda
da su mačke čiste. Nisu. Aljkave su. Postoji izvesna razlika.
Kad jačina alarma za haos pređe sa osam na šest i po,
odlučim da je u suštini dobro tako. Savršena kuća bi se nalazila
na prvom nivou, ali bilo koja normalna kuća nastanjena ljudima
koji nisu Bri van de Kamp iz Očajnih domaćica, na trećem je
nivou već drugog dana stanovanja. Šest je u redu. Okej, šest i
po.
Izlazim, kupujem cigarete u trafika-baru za koju mislim da je
reketirana. Nedavno su je otvorili. Desilo mi se prvih dana, par
puta, da sretnem ljude koji mi se instinktivno nisu dopali a koji
su očigledno čekali da odem da bi završili razgovor. Znam, to
nije čak ni posredan dokaz. Ali ovde brzo naučiš da razviješ
određeni instinkt.
Onda stižem do starog bara, odnosno mog bara, klasičnog
bara, onog gde svraćam skoro uvek, da pojedem nešto za ručak.
Ulazim. Atmosfera je drugačija. Ne dočekuju me na isti način.
Ne obraćaju mi se na isti način. Ne gledaju me na isti način.
Saznali su. Sad nosim na sebi žig sramote. Kriva sam. Izdala
sam ih. Doručkovala sam na drugom mestu. Nisam samo pila
kafu. Jela sam i njihovu hranu.
Ili sam možda ja ta koja preteruje a oni su normalni, ili su
samo pod stresom jer je gužva. U svakom slučaju, nisam ja kriva
što im je kafa nagorela.
Nosim hranu kući nadajući se da nisu sipali otrov da bi me
kaznili. Gledam dnevnik, situacija je i dalje ista. Niko nije
ubijen u poslednjih par sati i nema napretka u istrazi. Ton
Robertove reportaže je negde između dosade i izvinjavanja.
Dosade jer sve stoji, jer ne zna da kaže čak ni kada će se znati
rezultati autopsije, i rado bi nas poštedeo tih minut i deset
sekundi ničega.
Posmatram požutelu sliku koja nije požutela. I ne uspevam da
shvatim. Tačno je da osobe zajedno mogu da daju drugačiju
boju od one koju imaju svaka za sebe. Kao Karla i Salvo. Ali
ovo nije isto. Boja kože Zefirovog brata i krv-crvena Rominine
majke ne mogu ni na koji način da daju požutelo koje nije
požutelo. Postoji treći element koji određuje boju slike, a to ne
može biti drugi muškarac jer ga nikad nisam videla uživo i ne
mogu da vidim njegovu boju. Uzdišem, sklanjam sliku.
Vadim ispod mačkovog stomaka fotografiju Nilsa Bora.
Navijam sat na šest. Razmenjujem par poruka s Robertom, koji
će proći da me pokupi kad izađe iz redakcije. Čvrsto sam
odlučila da sve do večeras ne radim apsolutno ništa. Mnogo sam
tužna zbog polemike koja se vodila između Bora i Hajzenberga.
Očigledno je Bor bio u pravu. A između ostalog, bio je i
dobar čovek. Pomalo kao Ajnštajn, iako Bor i Ajnštajn uopšte
nisu imali istu viziju fizike. Opet, i tu je Bor bio u pravu.
Posmatram na telefonu sliku požutele slike. Požutelo nije
požutelo. Jednom je Bor izgovorio Ajnštajnu ovu rečenicu: „Ti
ne razmišljaš. Ti samo primenjuješ logiku.” Ja, u tom trenutku,
čak ni toliko.

Kad je zazvonio sat, već sam bila otvorila oči. Skliznem s kauča
i idem do kupatila. Kačim kosu štipaljkama i ulazim pod tuš. To
je moj koncept stila: kosa će ostati na mestu uz štipaljke i
osušiće se u rekordnom roku, stilizovana kosa. Ne, nemam čak
ni fen. Ne znam šta će mi fen u gradu gde je prosečna
temperatura 40 stepeni s naletima vetra od 30 kilometara na čas.
Mnoge prodavnice prodaju štipaljke.
Odlučim da se lepo obučem. Duga crna suknja, sandale sa
šljokicama (da, ponekad poludim kad prolazim ispred izloga
radnji s cipelama), bela košulja s crnim motivima i bez rukava.
Svako ima svoj lični koncept dobrog oblačenja. I šminkam se.
Skidam štipaljke. Stilizovana kosa.
U deset do sedam stiže poruka od Roberta, čeka me na uglu.
Dajem mačoru da jede, kažemo jedno drugom hm, nosim dole
kesu za reciklažu, bacam je, prelazim ulicu, ulazim u kola.
„Čudo da si izašao tako rano”, kažem.
„Nije se desilo apsolutno ništa”, odgovara on mrzovoljno.
„Pa, nije da mogu svakog dana nekog da ubiju da bi ti bio
zadovoljan.”
 „Ali mogli bi nekoga da uhapse, za promenu.”
„Biće i toga.”
Gleda me skeptično. Deluje mi blago nepoverljivo s obzirom
na tok istrage.
„Znaš li šta će značiti ako ga ne nađu?”, pita.
„Šta će značiti?”
„Da su dve devojke ubijene a ne zna se čak ni zašto. U svima
će ostati sumnja da je to bio Zefir. I kako god da bude, čak i ako
je nevin, njegova karijera je završena.”
„Ah, ali to je krivica vas novinara”, izazivam ga.
„Krivica nas novinara.”
„Vas.”
„Nas. Naravno. Kojim putem da idem?”
„Dovoljno je da izbegneš dete zombi koje nam se nakačilo na
kola.”
„Mrzim. Mislim da to večeras ne bih mogao da podnesem.”
Razume se, u centru se gubimo u ludnici jednosmernih ulica.
Završavamo na trgu gde smo sreli dete zombi, ali od njega ni
traga. Uspevamo da stignemo do prelaza gde može da se parkira
i gde začudo nema neovlašćenog čuvara parkinga. Mora da je
otišao nakratko. Izlazimo i dolazimo do stare zgrade gde se
održava izložba. Gledam na sat, sedam i dvadeset je. Nadam se
da su svi već stigli, nikad ne treba biti prvi na žurci. A ni na
izložbi. Tako je manje-više svuda.
Ispred zgrade srećemo Paolu, koleginicu grimizne boje, s
Turijem. U noćnoj smeni je i on pokriva izložbu. Turi ima izraz
lica nekoga kome je svega preko glave. Mrzi izložbe, a mislim
da mu se ne dopada naročito ni grimizna koleginica.
Ulazimo u prvu od velikih osvetljenih sala gde se održava
izložba. Dočekuje nas hostesa i koleginici daje informator za
novinare, a nama brošure, objašnjava nam da se izložba Palermo
’77. održava u sali jedan, u sali dva izložba prvih godina
osamdesetih, dok u trećoj možemo da nađemo osveženje.
Zahvaljujemo joj. Paola odvlači Turija da uzimaju izjave.
Roberto i ja se organizujemo na malo drugačiji način.
„Predlažem”, kaže mi smešeći se, „da krenemo od sale tri i da
idemo unazad, da ne bismo pratili struju, razumeš.”
Odgovaram mu samo: brat si. Brat, kaže on u pokušaju
rimskog dijalekta. Severnjaci koji pokušavaju da govore
rimskim dijalektom su prilično jezivi, ali namigujem i kažem:
hajde.
Prolazimo kroz sale jedan i dva, po kojima se mota malo ljudi
koji radoznalo posmatraju fotografije i postere, i stižemo do
treće, koja je očigledno glavna. Desetak osoba prijateljski ćaska
s čašama i tanjirima u rukama, u centru sale. Drugi šetaju duž
stolova sa osveženjem, poslužavnicima punim svega i svačega,
pre svega flaša. Krećemo zajedno, bez ijedne reči, ka stolu s
flašama. Stižemo i u duetu zovemo konobara: čašu insolije. On
nas gleda zbunjeno: jednu ili dve? Dve, odgovara Roberto.
Jednu po glavi, pojašnjavam. Zasad, mislimo oboje.
Uvereni da sad možemo da pijemo, idemo da vidimo kakva je
hrana. Poveravam svoju čašu Robertu i punim tanjir za oboje.
Zatim se zadovoljno udaljavamo i sedamo na slobodan kauč.
„Kakav je plan?”, pita.
„Jedemo, pijemo, ćaskamo, kad završimo, idemo po drugo
vino i tad s čašom belog u rukama, kao na otvaranju izložbe na
Menhetnu, bacamo pogled na izložbu.”
„Zašto baš na Menhetnu?”
„Ne znam, jer je na pola puta između filmova Vudija Alena i
Seksa i grada.”
„Aha, okej.”
Grimizna koleginica i Turi ulaze u salu zajedno s Josifom,
koji nosi oker komplet u kom je oker na kvadrat. Turi odlučno
kreće ka stolu s flašama, pa se smešta u jedan ugao sa svojom
čašom i izrazom mučeničke ravnodušnosti na licu. Mi
nastavljamo po planu, idemo po još jednu čašu vina i odlazimo.
Dok prolazimo salom broj dva, vidim Santa kako kruži okolo.
Klima glavom u znak pozdrava, smešim mu se.
„Ko je to?”, pita Roberto.
„Santo. Jedan od urednika. Nisi ga upoznao, otišao je na
odsustvo pre nego što si ti došao.”
„Aha, ali čuo sam da ga pominju. Možeš li da nas upoznaš?”
„Da, ali upozoravam te da nije baš neki sagovornik.”
Prilazimo, upoznajem ih. Stežu ruke. Roberto kreće da govori
kako je čuo toliko toga o njemu itd., itd., ja ih prepuštam
njihovoj sudbini i nastavljam ka sali jedan. Na izložbi su
prvenstveno fotografije, a na dva platna se projektuju filmovi iz
tog vremena. U nekim staklenim vitrinama su posteri, plakati,
transparenti. Ugledam Gaetana krajičkom oka kako priča s
parom fino obučene starije gospode i proceniteljem. Josif prolazi
pored mene i sikće: gledaju sebe i ne primećuju da je to sve već
prošlo. U potpunosti se koncentrišem na slike i trudim se da
budem nevidljiva. Ovde je previše ljudi koje poznajem za moj
ukus.
Fotografija koja otvara izložbu je slikana 24. avgusta 1977.
Filološki fakultet Univerziteta u Palermu je prvi zauzet, kao
reakcija na to što je Akademski senat primenio Malfatijevo
cirkularno pismo, kojim je tadašnji demohrišćanski ministar
javnog obrazovanja utvrdio da je ’68. bila samo mala nezgoda
na putu i da univerzitetske reforme koje su tad uvedene, kao što
je liberalni plan studija, mogu da se bace u smeće. Dodatno, kad
je već tu, predložio je reformu koja je predviđala uvećanje
školarine, fiksnu cenu – u vreme kad je postojala ogromna
razlika između toga da li si sin radnika ili lekara – i još par
detaljčića. Bilo je to u vreme Andreotijeve vlade, da se zna.
Zatim su zauzeti i univerziteti na severu. Zatim je došao 1.
februar, kad je grupa fašista naoružanih šipkama rešila da
prošeta Sapijencom u Rimu. E sad, ’77. bi bila to što jeste i da je
prvi zauzet univerzitet bio u nedođiji, znam, ali desilo se da je to
bio onaj u Palermu.
Ponekad se pitam šta bi bilo da sam živela u to vreme.
Prilično sam sigurna da bih se tokom ’68. silno zabavila, ali
pokret ’77. nije bio zabavan. Čak se i ikonografija zasniva na
tamnim, zimskim, kišnim scenama, prikazuje bes i oružje i
nekontrolisani zanos. Po stavu, verovatno bih bila najbliža
Gradskim Indijancima.34 Ali objektivno nisam sigurna. Danas
sam tip koji ima neki magloviti ideal, ali mu pristupa na vrlo
mek način, i u svakom slučaju sam, kao i svi, rezultat spoja
ličnog karaktera i uticaja sredine. Odrasla sam osamdesetih, to
već pokazuje da među mojim idealima na prvom mestu nema
natapiranih šiški.
Nastavljam da kružim oko fotografija. Kad sam pogledala
treći zid i došla do ulaza u salu, preda mnom se pojavila
Rominina majka. Šta ona radi ovde? Gledam je u tišini, prosto
sam bez reči. Ona me ugleda, nasmeši se. Čudno.
Pozdravlja me. Uzvraćam joj pozdrav. Mislila sam da je u
Raguzi, dodajem.
„Htela sam da dođem da vidim ovu izložbu. Htela sam da
oživim taj period. I da se zauvek oprostim s njim.”
Odmeravam je. Zvuči mi neusklađeno.
„Izvinite, ne znam koliko imate godina, ali ne deluje mi da
ste proživeli ’77.”
Smeje se.
„Sedamdeset sedmu ne. Ali osamdesete jesam. I upoznala
sam mnoge koji su proživeli ’77. i nastavili da je proživljavaju,
godinu za godinom, i ne primećujući da je u međuvremenu
prošla decenija.”
Potvrđujem. Prošlo je četrdeset godina i ima ljudi koji to još
nisu primetili, kad smo kod toga.
„Druga sala za temu ima osamdesete. Hoćete li brošuru?”
Brzo i pažljivo gleda okolo. Kao da traži nešto. Pa se ponovo
smeši.
„Ne, hvala vam, ne treba mi. Idem u drugu salu. Prijatno
veče.”
Odlazi sigurnog koraka. Posmatram je kako se udaljava. Ali
koji moj je dolazila ovamo večeras, sama, bez muža, a tek je
sahranila ćerku, a ćerkina najbolja prijateljica je još na stolu za
autopsiju? Pratim je. Vidim kako ulazi u drugu salu. Motrim.
Gleda fotografije i ilustracije, ništa drugo. Na par metara od nje
Paola ćaska s Josifom. Na drugoj strani sale Zefirov brat i dalje
šeta s likovima od malopre. Držim je na oku par sekundi, pa se
vraćam u salu jedan. Vidi se da i ona mora da svede račune iz
prošlosti, a ovo joj je delovalo kao dobar način.
Zaustavljam se ispred jednog od ekrana koji su instalirani u
centru, da pogledam film iz tog vremena. Tu je niz fotelja, sedim
i gledam srkućući svoje vino. Oduševljavaju me istorijski
snimci, vraćaju objektivnost nečemu što je subjektivno
neshvatljivo. Ostajem tamo pola sata, toliko traje film, završava
se i počinje iz početka. Izlazim da zapalim cigaretu. Napolju
srećem Turija. Izlazi mu dim na nos, doslovno.
„Zabavljaš se?”, pitam ga sarkastično.
„Ne volim otvaranja izložbi.”
„Nisi umetnička duša?”
„Objasni mi šta je umetnički u tome biti s novinarkom koja
zastaje na svakih dvadeset centimetara da pozdravi nekoga i
bavi se odnosima s javnošću. Ne uzima izjave, samo se
pozdravlja.”
„Ti baš ne razumeš umetnost.”
Ceri se.
„Nisam umetnik, ja sam samo snimatelj.”
„Čime si ti hteo da se baviš u životu?”
„Da budem običan snimatelj.”
Turi baca cigaretu i iznervirano se vraća, ja gasim svoju u
prenosnoj pepeljari i pratim ga.

***
Pogledam dela izložena u prvoj sali i prelazim u drugu, Palermo
osamdesetih godina, postpokret. Svi pričaju loše o osamdesetim,
ali to je po meni bila luda decenija. Posle ’77. procvetao je
neverovatan umetnički život u Milanu, kao što je pozorište Elfo,
i istovremeno takozvani Milano za piće.35 Bila je to potpuno
kontradiktorna decenija, bili dobri ili loši, davala je prostora
svima, onima koji su još pucali, onima koji su stvarali
jedinstvenu umetničku i kulturnu generaciju, onima koji su
tapirali šiške. Istovremeno su postojali Djuran Djuran i Kjur, da
napomenemo. Bili su deca istog vremena. Možda malo
drugačijeg senzibiliteta.
Prvi zid je posvećen slobodnom radiju. Ovde u Palermu sam
upoznala prvog di-džeja koji je ikad na Radiju Sicilija emitovao
pesmu od Elija i Storije Teze. Kad mi je to rekao, ozbiljno sam
razmišljala o osnivanju religije s njegovim imenom. Nije se
najbolje sećao ni naziva pesme, rekao je da je bila deo neke
kompilacije i govorila je o plastičnom laminatu. To znači da je
1985, ovaj čovek na radiju, na Siciliji, emitovao prvu pesmu
koju potpisuje EelST (Elio e le Storie Tese), Abbecedario, koja
je bila deo antologije Mušica Metropolitana.
Nažalost, nema zvučnih eksponata, samo slike. Malo je
smešno posvetiti deo izložbe radiju a da nema zvuka. Bila su to
druga vremena, drugi mediji, druge boje, narezati ploču bilo je
komplikovanije nego slikati fotografiju, i materijal je bio
trošniji. A zatim se promenio čitav koncept čuvanja
svedočanstava. S fotografijom možeš, što se kaže, da uhvatiš
trenutak. I audio-snimak može da uhvati trenutak, ako hoćeš, ali
teško da je zvučni trenutak svedok ičega. Muzici je potrebno
više vremena. Manje prostora u odnosu na sliku, jer zvuci ne
zauzimaju fizički prostor, ali mnogo više vremena. Dakle, vid
putuje kroz tri klasične dimenzije, sluh je u četvrtoj.
Volela bih da sam živela u vreme Bora, Hajzenberga,
Šredingera i Ajnštajna, pa da predložim svoju teoriju o zvučnom
kvarku i pitam ih kako se to kombinuje s četvrtom dimenzijom.
Zapravo, kako je krive. I da li postoje muzički elektroni koji
mogu da prave kvantne skokove. Kvantna mehanika je fizika
odnosa: ne može se dokazati da elektroni postoje dok ne
promene orbitu, odnosno dok ne naprave kvantni skok, dakle
dok ne stupe u interakciju. A muzički elektroni da postoje,
pravili bi haos.
Prolazim kroz salu i idem da uzmem još jednu čašu vina, i
kad sam već tu, još hrane. Kontrolišem situaciju među
posmatračima, u sali tri Santa i dalje blokira Roberto, koji mu,
verujem, priča o svom životu. On ćuti, i verujem da mu slušanje
i ćutanje odlično idu. Čak ne nabira ni čelo u svoj tipičan izraz
lica koji govori: nisam ovo zaslužio, ali tu sam. Počinjem da
mislim da je rezervisan samo za mene. Grimizna koleginica mi
dijagonalno preseca put da snimi dolazak nekog političara, ne
znam da li treba da mu uzme izjavu ili samo da ga pozdravi.
Prati je Turi, koji očigledno premotava ubilačke misli. Gaetano
u sali dva pokazuje neke ilustracije dvema veoma fino odevenim
gospođama koje gledaju s interesovanjem i postavljaju pitanja.
Verujem da su ilustracije njegove. Čekam da se udalje, gutam
sendvičiće i nastavljam da pijem vino. Prilazim kad se pomere
do drugog zida.
To je deo izložbe koji je posvećen listu Palermo sera,
objašnjava natpis na kome je ispisana istorija lista i navedena su
imena fotografa. Gubim se u čitanju izloženih naslovnica,
požutelih, izgužvanih i zaštićenih staklenim vitrinama. To su
stare vesti koje pripadaju Palermu iz nekog drugog doba. Drugi
mafijaški rat, masakri, ubistva generala Alberta dela Kjeza i
komesara Kasara i svih drugih. Grad sveden na klanicu. Palermo
u kome nisam živela, o kome ne znam ništa i za koji ne znam
kako je uspeo da nastavi da postoji, kako se stanovništvo nije
dalo u masovni beg s mesta kojim je doslovno tekla reka krvi, i
to nije samo fraza. Prosto zato što je čitavo stanovništvo bilo
umešano. Ovde ne postoje neutralne pozicije. Ako nisi protiv
mafije, automatski si mafija iako očigledno ne radiš ništa loše.
Poenta, ne raditi ništa. Idem dalje.
Tu je dugi niz crnobelih fotografija koje pokazuju enterijer
redakcije. Vidim novinarstvo iz nekog drugog vremena, bez
kompjutera, s pisaćim mašinama, dok se u redakcijama još
pušilo, istraživalo, stvaralo. Posmatram odeću i lica, stara
uređenja prostora, telefone, radio na stolovima. Onda stižem do
jedne požutele fotografije. Tu su dva starija čoveka, isecaju
novinske članke, a jedan mlađi urednik ih posmatra. Gutam
pljuvačku. To je treći čovek s moje slike. Čitam opis s
kartončića pored fotografije. Najpre piše da je fotografija slikana
u crnobeloj tehnici. Onda idu imena dva starija čoveka. I onda
ga čitam. Treće ime. Opet gledam sliku. Znači, sve je tu. To je
bio moj način da ga prepoznam, ja koja ljude na slikama nikad
ne prepoznajem. Ali osobe koje sam videla uživo mogu da
prepoznam na slici ako nije prošlo trideset godina i ako se nisu
previše promenili. Jer u tom slučaju, izgleda da je jedini detalj
koji moj mozak prepoznaje boja. A ona nije požutela.

Tražim ga po salama, ne vidim ga. Nema ga nigde. A nema

nigde ni Rominine majke. Prošla je večnost, gledala sam onaj
film, pušila sam napolju, gledala sam slike. Gubila sam vreme, a
sad nema nikoga od njih dvoje. Barem ne ovde unutra.
Proveravam u sali jedan, pa se vraćam u salu dva, pa idem u salu
tri.
Vidim Santa u jednom uglu kako još uvek strpljivo sluša
Roberta. Prilazim. Santo primećuje da nešto ne valja u mom
izrazu lica i daje Robertu znak da ćuti.
„Nije požutela”, kažem.
Santo me posmatra u tišini.
„Bila je oker. Videla sam je u oker boji.”
Roberto nas zbunjeno gleda.
„I sad su oboje nestali.”
„Oboje, ko?”, pita Santo.
„Tu je bila i ona, Luisa, Rominina majka. Srela sam je na
ulazu, rekla je da želi da se pozdravi s tim vremenom, tako
nešto. Ali sad ih ne vidim, nema nikog od njih dvoje.”
Santo uzima telefon i zove neki broj. Odmah prekida, telefon
je izgleda isključen. Zove nekog drugog, udaljava se, ovaj put se
neko javlja. Posmatram ga dok priča i objašnjava, šetajući tamo-
amo po sali. Roberto me pita šta se dešava. Ne odgovaram mu.
Ne znam šta da mu kažem.
Prilaze nam Paola i Turi da se pozdrave, vraćaju se u
redakciju. Roberto i dalje ne razume ništa osim činjenice da se
nešto dešava, pita Turija da ostane.
„Ali ja moram da se vratim u redakciju a trebaju mi slike”,
pokušava da se nametne grimizna.
Turi vadi kasetu iz kamere i stavlja drugu. Prvu daje
koleginici.
„Uzmi, pozovi taksi i odnesi slike u redakciju.”
Ona ga gleda s mržnjom, okreće se i odlazi.
„Šta se dešava?”, pita Turi.
„Nemam pojma”, odgovara Roberto dok gleda u mene.
Fiksiram Santa, koji završava razgovor i vraća se do nas.
„Traže ih.”
Čekamo.

Oko nas, izložba se nastavlja kao da se ništa nije desilo. Ima

puno ljudi, bife stalno dopunjavaju konobari koji redovno iznose
poslužavnike pune hrane, a ne nedostaje ni vina. Sedim na
jednoj fotelji i posmatram odeću dobrostojećeg Palerma u liku
građanskog društva. Mnogi posetioci su proživeli ’77, ostali
pripadaju narednim generacijama ali su odrasli na tom mitu.
A tu smo i mi, u jednom uglu, namršteni Santo, smireni Turi,
napeti Roberto, i ja prilično pijana. Nekada sam bolje podnosila
vino, dok nisam imala rupe u neuronima u koje ulazi alkohol.
Okej, znam da to ne funkcioniše tako. Posmatram taj užurbani i
kulturni svet koji se kreće po sali, i čini mi se kao da gledam bal
u filmu Gattopardo. Nakit, odeća, frizure. Moda. Sve je tako
fino, tako osmišljeno, tako prazno, i tako obeleženo epilogom.
Neko će da umre, ako već nije mrtav. Opet će biti tako. A ja
čekam sedeći na fotelji dok pijem belo vino od kog će mi pre ili
kasnije pripasti muka.
Posle pola sata velikog bala u filmu Gattopardo, Santo se
javlja na poziv. Prekida, prilazi mi i kaže da su našli nelegalnog
čuvara parkinga koji je prepoznao Lisinu sliku. Prepoznao je jer
je gospođa stigla sama i ostavila mu je deset evra, sa zadatkom
da proverava njen auto i da ne dozvoli nikome da ga zagradi.
Vratila se posle oko pola sata s nekim čovekom i otišli su
zajedno. Čovek odgovara opisu. Čijem opisu?, pita Roberto.
Santo ga ignoriše.
Vraćam se da gledam bal. Ljude koji kruže po sali. Okruženi
ostacima jedne epohe koja je prošla a da to nisu ni primetili. Sve
se menja jer se ništa ne menja. Dakle, mogu da nastave da se
okreću i da se osećaju kao akteri jednog vremena koje je prošlo i
jednog prostora koji će uvek ostati isti.

Tačno u dvadeset dva sata jedan advokat iz Raguze prima poziv

od jedne klijentkinje. Gospođa ga obaveštava da se sprema da
mu pošalje dva mejla. Jedan privatni, da ga prosledi njenom
suprugu. I jedan koji treba da se objavi i preda svima onima koji
istražuju smrt njene ćerke i novinskim agencijama. Advokat je
pomalo zbunjen, kako zbog vremena, tako i zbog gospođinog
tona. Pokušava da odgovori, ali ga ona pozdravlja i prekida
vezu. Odmah zatim čoveku stiže mejl. Čita prve redove onog
koji treba da bude objavljen, i odmah poziva palermitansku
policiju. Uzdiše i zove jednog svog starog prijatelja iz Anse.
U dvadeset dva i pet minuta iz mobilnog odreda dolazi
naređenje da se tri vozila odmah upute na određeno mesto. U
dvadeset dva i sedam minuta Ansa izdaje obaveštenje crvene
kategorije. Odgovorni u dnevnim listovima koji završavaju
poslednje stranice, odnosno prve po numeraciji, koje se
štampaju poslednje, zaustavljaju sve i rade novu paginaciju.
Urednici vesti koji spremaju večernje izdanje ponovo pišu
najave. Dežurni na kanalima za vesti objavljuju obaveštenje sa
oznakom „u proteklom satu”, i prenose ga voditeljima koji su
već u etru.
U dvadeset dva i šest minuta, minut pre nego što ga objavi
Ansa, neko šalje pismo Rominine majke na Santov telefon. On
ga prima, preleti ga i pruža ga meni. Čitam prve redove:
„Nalazim se na vijaduktu Palermo – Macara del Valo. Upravo
sam upucala čoveka koji je ubio moju ćerku. Naša tela ćete naći
u kolima kojima ću da se bacim u jarugu.”
Osećam mučninu koja mi dođe ne samo kad sam pijana nego
i kad sam premorena i nisam spavala dovoljno sati. U dvadeset
dva i osam minuta zvoni Robertov telefon. Čovek iz noćne
smene mu objašnjava da mora u letu da spremi reportažu s
vestima koje su upravo stigle. Šta kažu?, pita Roberto. Dežurni
mu odgovara. Čujem Roberta kako zbunjeno ponavlja neko ime
dva puta. Turi me gleda. Ja fiksiram bal iz filma Gattopardo.
Roberto prekida i upućuje Turija, Santo im pokazuje pismo.
Roberto ga čita u neverici. Moram da idem u redakciju, mrmlja.
Prestajem da posmatram bal i gledam ga. Snimaj ovde. Ovo je
poslednje mesto gde su oboje viđeni živi.
Roberto brzo zapisuje nešto u svoje blokče.
U dvadeset dva i dvadeset do Santa stiže vest da auto koji je
nađen ispod vijadukta izgleda pripada Romininoj majci, ali da će
biti malo komplikovano prepoznati ga, kao i identifikovati dva
leša koja se nalaze zarobljena unutra.
U dvadeset dva i trideset agencije objavljuju vest da je auto
koji je probio bankinu na vijaduktu Palermo – Macara del Valo,
pre oko pola sata, izgleda pripadao Romininoj majci i izgleda da
su unutra dve osobe.
U dvadeset dva i četrdeset Roberto uzima mikrofon u ruke i
smešta se u jedan ugao sale. Gleda u Turija. Turi mu kaže: kad
god želiš.
U dvadeset tri idu u redakciju da montiraju slike koje je drugi
snimatelj poslao s vijadukta.
U dvadeset tri i trideset neko u poverenju potvrđuje Santu da
tela pripadaju Romininoj majci i Josifu, oker uredniku.
U dvadeset četiri sata Santo parkira auto ispred ulaza u moju
zgradu. Kažem mu laku noć, izlazim iz auta i odlazim kući.
U dvadeset četiri i pet minuta mačor i ja ležimo na kauču i
gledamo noćno izdanje našeg dnevnika, kažu da je naš glavni
urednik za kulturu ubio dve dvadesetogodišnje devojke, prema
pismu koje je napisala majka jedne od dve žrtve koja je pucala u
njega, i koja se posle ubila probivši kolima bankinu na vijaduktu
gde se nalazila s njim.
U jedan noću gledam sliku. Crnobela je.
 Sreda, 9. avgust

Otvaram oči. Mačor se naginje nada mnom s naslona kauča.

Ustajem, perem mu činije, sipam čistu vodu i granule. Kaže hm.
I ja kažem hm. Palim TV. Svi pričaju o nama. Ne o njemu. O
nama. O TV ADI. Silno se zabavljaju. Jedini koji se zadržavaju
u granicama razuma i profesionalnosti jesu kolege s TV RAI, ali
samo zato što im to nalaže zakon: RAI je institucionalan i
upeglan. Van objektiva i oni daju iste komentare koje daju i
druge redakcije u Italiji, neke čak i uživo.
Kao da je to naša krivica, kao da smo mi odgovorni. Jedni
vrhom pera, drugi topovskom paljbom, opisuju nas kao gomilu
saučesnika i implicitnih saučesnika, fali samo da neko traži
optužnicu za sve u TV ADI, uključujući i strana sedišta, da bi se
zadovoljila pravda. Trebalo je da shvatimo, trebalo je da znamo,
možda smo i znali, ali smo krili. Jer mi imamo kristalne kugle
umesto kompjutera.
Na našem kanalu tretiramo slučaj kao da je ADI neko drugi.
Vesti, obaveštenja, naslovi kažu: sicilijansko sedište TV ADI,
glavni urednik za kulturu TV ADI. Još samo da voditelji u
jednom trenutku upitaju: ali šta je ADI. Niko ne izgovara
posvojni pridev u prvom licu množine: naše sedište, naš kolega.
Mi nismo prvo lice množine. A to je sumnja koju imam već
duže vreme.
Tuširam se, oblačim, izlazim, na spratu srećem Gaetana, koji
izlazi u bar. Prvi susret je pomalo neprijatan, oboje smo
uključeni u slučaj iz crne hronike s tri ubistva i jednim
samoubistvom, i oboje smo dobro poznavali ubicu. Da budem
iskrena, jedno od nas je bio osigurač u bombi, a ovaj put to
nisam bila ja.
Srećom, idemo u dva različita bara. Učtivo se pozdravljamo i
pričamo o drugim stvarima. Kako ide, kako ne ide, prošao je
jugo, bilo je vreme, manje je toplo, dobro je, gde ćeš ti, prelaziš?
Ne, ja nastavljam ovde, onda ćao, ćao, prijatan doručak, ćao.
Razmišljam o činjenici da bi u teoriji ova dešavanja trebalo da
ga dotiču. Da ovo mora da je težak gubitak, za njega, gubitak
Rominine majke, posebno zbog toga kako se sve odvilo. Možda
se samo dobro pretvara. Možda se uopšte ne pretvara.
Stiže mi jedna veoma oprezna poruka od Karle na Vocap.
Pita me jesam li dobro. Odgovaram joj da je sve okej, i da ću
kasnije možda da je nazovem, a narednih dana se vidimo na
nekoj kafi ili piću. Kaže mi: tu sam, kad god želiš. Kad god
želiš. Kad god želiš je standardna fraza koju izgovara većina
snimatelja da bi ti rekla da je okej da počneš intervju. Mere
balans belog, fokusiraju, kontrolišu zvuk i kažu: kad god želiš.
Ponekad zapravo ne želiš uopšte, ali to je nebitno. Ima takvih
zanimanja koje hteo – ne hteo ipak moraš da odradiš. Volela bih
da neko može to da razume, ili da neko ume to da objasni.
Na svakom koraku zahvaljujem nebesima što sam na odmoru,
jer bih inače ja vodila vesti, i morala bih da složim facu „ADI
šta? Nikad čula za njih”. Posle se setim da ja u stvari jesam
voditeljka. Skidam naočare za sunce s glave i stavljam ih na oči.
Kad smo kod toga, bolje da sam stavila i šešir. Ne, ne stidim se.
Samo bih volela da izbegnem da naletim na nekog prolaznika
psihopatu koji ne može da se suzdrži od toga da me
izbombarduje sranjem. Jer nisam baš raspoložena. Ali baš
uopšte. I nije dobar trenutak da me uhapse zbog agresije i
povreda. Sumnjam da bi direkcija to odobravala.
Pijem kafu u novom baru. Sedam na kraj šanka, pijem,
pozdravljam se, odlazim. Prolazim ispred starog bara i tražim
kroasan s medom i jedan s kremom za poneti. Kupujem novine,
tri nacionalna i dva lokalna lista. Dolazim kući, listam ih, jedem.
Igram se s mačorom, koji je sad, kako je temperatura pala, više
naklonjen starim klasicima tipa hvatanje za ruku, uništavanje
novina bez brige.
Ponovo izlazim. Čekam 101, ulazim, sedam, gledam napolje i
ne vidim ništa. Nije do očiju, nego mi jednostavno nijedan
prizor ne privlači pažnju. Nema ničega što bi me zanimalo.
Izlazim u Ulici Roma, prelazim je, hodam, zaustavljam se ispred
anglikanske crkve. Služba sredom počinje u 10.
Prilično su naviknuti da me vide ovde. Znaju da nisam
anglikanka, objasnila sam svešteniku kad sam dolazila prvi put, i
pitala sam ga da li ipak mogu da prisustvujem službi. Rekao mi
je da mogu i dao mi je svoju vizitkartu, ako mi bilo šta bude
zatrebalo. Dođem ponekad, jednom mesečno, obično nedeljom.
Ne znam njihove molitve i njihove pesme, mada se i ne molim.
Sedim u jednom ćošku, posmatram ih, slušam ih, posle se
pozdravim i odlazim.
Volim da ih slušam dok pevaju. Dopada mi se što imaju
drugačiju dinamiku ustajanja i sedanja od katolika. Stoje dok se
peva, a skoro ceo ostatak službe provode sedeći. Dopada mi se
to što se njihova razmena znaka mira ne ograničava samo na dva
ili tri suseda: prolaze kroz crkvu i svima stegnu ruku. Dopada mi
se to što su zajednica, pričaju tokom službe, pričaju o svojoj
zabrinutosti za napade, za ljude koji su daleko, pa čak i za bliske
ljude koji su bolesni. Dopada mi se kad neko ode do mikrofona i
kaže da Meri i Džon imaju prehladu i svi se pomole za njihov
brz oporavak. I dopadaju mi se zastave. Imaju šest zastava duž
broda, britansku, italijansku, američku, kanadsku, australijsku i
jednu koju ne poznajem. Mislim da je zastava Gane, ali moram
da pitam.
Pritiskam kvaku. Zatvoreno je. Pritiskam jače, možda je samo
zaglavljena. Ne, baš je zaključano. Ostajem par sekundi dok
razrađujem da je avgust. Ništa ne radi sredom. Sama sam.
Uzdišem. Kakva novost.
Sedam na zidić. Priča mene i Palerma je priča o zidićima.
Palim cigaretu. Uzimam telefon i čitam poslednje pismo koje je
napisala Rominina majka. Ime glavnog urednika oker boje,
Đuzepea, koga sam ja zvala Josif, a sad više ne znam kako da ga
zovem, pojavljuje se samo u naslovu, ne i u tekstu. Kao da je
samo fleš. Kao da odbija da ga imenuje.
Nalazim se na vijaduktu Palermo – Macara del Valo. Upravo
sam upucala čoveka koji je ubio moju ćerku. Naša tela ćete naći
u kolima kojima ću da se bacim u jarugu.
Tiha lucidnost ove žene. Zapravo je prilično zastrašujuća.

Nalazim se na vijaduktu Palermo – Macara del Valo. Upravo

sam upucala čoveka koji je ubio moju ćerku. Naša tela ćete naći
u kolima kojima ću da se bacim u jarugu.
Znam da nije u skladu sa zakonom, znam da ne treba delovati
iz osvete. Ovo nije osveta, zauzela sam mesto pravde. Nije platio
dovoljno za ono što je učinio pre trideset godina i za ono što je
učinio sada. Istraživala sam, sudila, osudila, i izvršila presudu. I
sad ću ponovo to da učinim. Kriva sam jer sam ubila čoveka. Ali
ću platiti. Posle će sve biti završeno, neće ostati niko. Niko više
neće ispaštati zbog tuđih grešaka. S nama je sve počelo, s nama
se završava. Greške roditelja prestaju da se prenose na decu.
Oboje smo odrasli u Kalsi, oboje smo deca iz siromašnih
porodica, oboje u potrazi za spasom. On je našao svoju put u
kulturi. Ja sam svoj put pronašla u begu. Toliko se priča o tome,
moderno je da se traži objašnjenje zašto žena ostaje s nasilnim
muškarcem koji je uništava psihički a zatim i fizički. Dešavalo se
i pre trideset godina, ništa se nije promenilo. A pre trideset
godina nisu postojali izgovori koji postoje sada, uloge su se
promenile, došle su nove generacije. Ljudi su takvi, postoji
dobro i postoji loše. Nema veze koje je vreme i koja je
generacija. Taj čovek je bio ono loše. Kad sam to shvatila, kad
sam shvatila da nije ljubav ili ljubomora ili nesigurnost ili
temperament ili kulturno okruženje, nego jednostavno zlo, otišla
sam. Ipak, nedovoljno daleko, ali nisam mogla drugačije. Rekao
mi je da će me pre ili kasnije ponovo pronaći, i da ću platiti, i da
ne postoji dovoljno udaljeno mesto da se izbegne prokletstvo.
Kad je moja ćerka ubijena, nisam mislila na njega. Kad sam
čula da je izlazila s bratom čoveka s kojim sam ga prevarila,
onda jesam, pomislila sam na njega. Shvatila sam da nas je
video zajedno trideset godina kasnije. I da je došlo vreme za
naplatu. Srela sam ga na sahrani svoje ćerke, nije me ni
pogledao. Shvatila sam da u meni više nije video mene. Ali je
video mene u Romini. Ali je nastavio da ubija, ovaj put da se
odbrani, kao običan, očigledan kriminalac, kao oličenje zla.
Večeras sam ga potražila i pitala ga da odemo negde da
popričamo, i on se nije protivio, seo je u kola sa mnom. Nije bilo
potrebe da se nađe na nišanu pištolja da bi ispričao kako je bilo.
Ispričao je sve mirno kao da prepričava san. Kako je video
Rominu na probi neke modne revije, kako je u njoj video mene.
Kako je otkrio da ona izlazi s drugim čovekom koji je identičan
onom s kojim je mene zatekao pre trideset godina. Romina mu je
rekla da je s drugim završeno, ali je bilo prekasno. Kako je
rekao, to mu je bio poziv da donese konačnu odluku i on ju je
doneo. Ubio je moju ćerku u jednoj uličici, vukao ju je par
metara i otišao. Uveren da je sve završeno.
Onda mu je druga devojka rekla da je shvatila, i on ju je ubio
gotovo iz dosade, s gađenjem što mora da se brani od užasnih
žena koje samo žele da mu upropaste život.
Upucala sam ga jer sam morala to da uradim. Ne zato što mi
je pretio na bilo koji način, nego zato što sam i ja bila na pragu
konačne odluke. Možda je to bio jedini trenutak u kom sam ga
razumela. Osetila sam gađenje, prokletstvo i nemogućnost da se
uradi išta drugo. Sad je završeno. Oboje smo krivi, počeli smo
zajedno, završavamo zajedno.

Uzdišem. Gasim telefon. Gasim cigaretu. Toliko puta sam

pročitala ovo pismo, od sinoć do danas, i ima stvari koje ne
razumem, a nisam više u mogućnosti da za njih pitam. Ispričala
je jednu priču koja je za nju već bila završena i rešena, i napisala
ju je u telefonu pre nego što se prevezla preko bankine na
vijaduktu. Razumem da ju je bilo baš briga za detalje. A i za
objašnjavanje, jer je za nju sve već bilo jasno.
Ali nastavljam da se pitam toliko stvari. Pre svega dve. Za
koga je bilo vreme da plati. I za šta se tačno Luisa osećala
odgovornom. Za jedno ubistvo ili za tri. Ili za nešto drugo. Da
nije završila u tunelu osećaja krivice koji imaju žrtve.
Kad smo već kod osećaja krivice kod žrtava, na sav glas
kreće I Am the Walrus, a na ekranu se pojavljuje Zefir 2. Broj
telefona koji koristi da pobegne od nas novinara i sa kog,
dosledno, poziva jednu novinarku. Naš mali genije.
Javljam se. Kaže mi da po podne ima let za Švajcarsku, ali da
je još uvek u Palermu, nije više kod advokata nego u jednom
hotelu u centru, pita da li možemo da se vidimo. Pitam ga u kom
je hotelu. To je jedan luksuzan hotel na pet minuta odavde. Daje
mi broj sobe i objašnjava da na recepciji treba da kažem da
čekam gospodina Pirandela. Naš mali genije klapa dva.
Suzdržavam se od komentara, kažem mu da stižem.
 Na ulici srećem Čečiliju, koja šeta psa. Ugledamo se.
„Znači tvoj prijatelj je na kraju nevin”, smeši se.
„Nije moj prijatelj”, odgovaram suvo.
Klima glavom.
„Više bi volela da je on nego neko od tvojih kolega?”
„Šta znam, Čečilija. Kako da izabereš stranu u jednoj ovakvoj
priči?”
„U pravu si, izvini. Rekla sam glupost.”
„Ma. Pusti. Rekla si istinu. Uvek se bira strana u ovakvoj
priči.”
Gleda u psa, koji gleda u mene, koja gledam u nju. Da li mi je
ovako draže?
„Nije kriza.”
„Hm?”
„S mužem. Nismo u krizi.”
„Dobro, super.”
„Gotovo je.”
„A.”
Smeši se. Čečilija se uvek smeši. Ne, u svakom slučaju. Više
bih volela da je neko koga ne poznajem. Više bih volela da
ostanem na vestima, ali izvana. Kad pričamo o ljudima a o tim
ljudima ne znamo ništa. A onda dođe sutradan, i već govorimo o
nečem drugom, i više ne mislimo o tome.
„Možda si ti u pravu. Što odmah završavaš stvar.”
„Pa...”
„Dođi neko veče kod mene na večeru. Možda sutra.”
„Okej.”
I više ne mislimo o tome jer za nas to traje minut – minut i
po. Koliko traju vesti. A za njih čitav život. Ali to nije naš život.
„Onda se čujemo sutra. Ćao.”
I pošto to nije naš život, i ne sećamo ga se. Za nas je to kraj i
gotovo. Za nas.
Luksuzni hoteli mi unose nervozu. Sva luksuzna mesta mi
unose nervozu, restorani, hoteli, radnje, kuće. Lepo sam
vaspitana, u teoriji. U praksi sam posle krenula drugim putem.
Da biste se kretali u ovakvim situacijama, treba da ponesete sa
sobom prtljag apsolutne superiornosti. Ali ja nemam kompleks
više vrednosti. Na recepciji mi jedan veoma uglađen čovek,
vidno bolje obučen od mene, upućuje usiljeni, veštački osmeh.
Da, znam da ovo nije moje mesto. Rado bih ovo izbegla.
Ispravljam kičmu, povlačim ramena unazad, podižem čelo,
podižem levu obrvu i izjavljujem:
„Dobar dan. Čekam gospodina Pirandela.”
I odmah posle prasnem u smeh. To nisam uradila, ali tako mi
je palo na pamet.
Elegantni čovek me i ne trepnuvši pita za ime, odgovaram
mu, kaže mi da sačekam, podiže telefon i najavljuje: gospođa
Marta Aba za vas. Sagovornik je očigledno zbunjen. Naginjem
se preko pulta i viknem u slušalicu: to sam ja, glupane. S druge
strane nestaje svaka sumnja i dobijam dozvolu da se popnem.
Teturam se preko mermera i crvenog tepiha, pozivaju mi lift,
vode me na moj sprat, pokazuju mi sobu. Čini se da dobro
zarađuje. Kucam i kažem: otvaraj, Matija Paskale. Otvara. Ne
izgleda dobro. Pušta me u jako lepu sobu, elegantnu, toplu i
nimalo smešnu. Preskupe sobe su ponekad smešne, ova nije.
Zahvaljuje mi što sam došla, pita me da li želim nešto da
popijem. Kažem ne. Sedamo na dve fotelje. Posmatram ga.
Tužan je. Nije to onaj njegov uobičajeni tužan pogled. Baš je
tužan. Tako je neverovatno lep, potpuno nesavršeno lep. Tako je
nepojmljivo bebi-plave boje. Pokušavam da zamislim njegov
život, pitam se da li je ikad bio neke druge boje, svetloplave na
primer. Da li je poprimio bebi-plavu kad je izgubio roditelje. Da
li možda postoji mogućnost da se skine ta prašina, da dobije neki
drugi ton, neki drugi sjaj. Neku drugu muziku. Ovaj čovek je
muzičar bez muzike. Ne, nije tačno da nema u njemu muzike.
Samo je održava na niskom i oslabljenom nivou, jer zna da i
muzika može da povredi.
„Dakle, gotovo je”, mrmlja.
„Da. Skroz si čist. Sad će svi da kažu da nisu nikad ni
pomislili na to da bi ti mogao da budeš kriv i da su uvek bili na
tvojoj strani.”
„Ali to nije tačno.”
„Očigledno, ali to je klasično priklanjanje pobedniku.”
„Ne. Nije tačno da nisam kriv.”
Opet.
„Opet počinješ?”
Gleda me, više je nego tužan, očajan je.
„Ja sam kriv.”
„Zefire...”
„Na kraju je isplivalo ovo. Da sam zaista ja kriv. Da sam,
iako nisam bio svestan toga, ja sve pokrenuo.”
Gledam oko sebe.
„Sme li ovde da se puši?”
„Mislim da sme. Ne. Ne znam. Potražiću ti pepeljaru.”
Ustaje, nalazi mi ogromnu pepeljaru od mermera i srebra i
stavlja je na stočić pored mene, pa potone u svoju fotelju.
„Zefire, kriv je ubica. A žena nije ni znala da je ubica na tom
mostu. Niko to nije znao. Nije bila ničija krivica.”
„Zar se ti ne bi osećala krivom na mom mestu?”
„Ne.”
Izašlo je lepo, suvo i odlučno i zadovoljna sam. Iskreno, ne
znam kako bih se osećala na njegovom mestu. Možda bih
mislila, iako potpuno nevoljno, da i ja imam neke veze s tim. Da
sam na neki način pokrenula sve. Ali mislim da ne treba to da
mu kažem. Držim se svog suvog i odlučnog ne. On me gleda i
dalje očajan i nimalo uveren. Palim cigaretu. Ustaje i sipa sebi
vodu, vraća se da sedne s čašom u ruci. Gleda u tepih i pita me:
„Da li nekad razmišljaš o smrti?”
Ovde ne verujem da bi mi izašlo jedno suvo i odlučno. Zato
kupujem vreme.
„Verujem da svi ponekad mislimo na to.”
„Nisi se nikad plašila smrti?”
„U kom smislu?”
„Kad god nešto uradim, kažem sebi da je to možda zato što se
plašim smrti.”
„Kad uradiš šta?”
„Ne znam. Kad napišem neku pesmu. Možda se samo plašim
smrti. Ti se ne plašiš smrti?”
Nisam sigurna šta da mu odgovorim. Moj očekivani životni
vek, ako sve bude kako treba, manji je od prosečnog. Tako kažu.
Ali toliko toga su mi rekli.
„Trudim se da ne mislim o tome.”
„Uspevaš li?”
„Sposobna sam.”
Nabacuje poluosmeh.
„Možda je sve ono što radim uzaludno.”
„Mislim da se tvoj sindrom posttraumatskog stresa blago
pogoršao, Zefire.”
„Ozbiljan sam.”
„Ozbiljna sam i ja. Mislim da bi trebalo da potražiš nekoga,
nekog specijalistu, za pomoć.”
Smeška se.
„Dakle, na kraju sam ipak ja ubica?”
Pomalo ga razumem, a pomalo i gubim strpljenje. On je dete
koje je imalo loše detinjstvo, a mom svetu nedostaje materinski
instinkt. Ne znam kako da ga uzmem. U suštini ga razumem, ali
ne znam šta da radim.
„Dakle. Pre svega, nisi ti kriv. Drugo, očigledno je da te je
ova priča iskušala. Izgubio si nekoga koga si poznavao, bio si
usred svega, bio si osumnjičen i društvo te je vređalo. Sve to
zvuči prilično stresno. Daj sebi vremena, idi na odmor, idi kod
psihologa, videćeš da će ti uskoro biti bolje, ali sada si raspad,
raspad koji nije u stanju jasno da razmišlja. Znači, bilo koja
idiotska misao da ti padne na pamet, tipa da si ti kriv, reci sebi:
raspad sam, ići ću kod psihologa i sve će se rešiti.”
Opet poluosmeh.
„Treba da mislim da sam raspad?”
„Da.”
„To je ono što ti misliš o meni manje-više uvek?”
„Ne, ja o tebi manje-više uvek mislim da si pametnjaković.”
Gleda me svojom facom pametnjakovića.
„Čak i sada?”
„Čak i sada. Ali verujem da ti je to instinktivno, da je jače od
tebe.” I opet tuga.
„Nikad nisam želeo nikoga da povredim. Uvek sam se trudio,
koliko je to moguće, da budem ljubazan sa svima.” I tu je u
pravu. To je tačno. I to je razlog što me čini nervoznom. To što
je on, u suštini, ljubazna osoba. A ja već odavno s ljubaznošću
imam dosta problema.
„Biće sve u redu, Zefire.”
„Spremam se da odem.”
„Dobro činiš.”
„Mogli bi da me pozovu da dam još neku izjavu, ali su mi
rekli da verovatno neće biti potrebe za tim.”
„Formalnost.”
 „Od sada, kad god budem davao intervju, neko će me pitati
za ovo, je li tako?”
„Nije sigurno. A i zavisi koliko ti je dobar predstavnik za
štampu.”
„Možeš li da mi daš neki savet?”
„Ne. Ako nestaneš, pitaće se kad ćeš ponovo da se pojaviš.
Ako ostaneš ovde, nastaviće danima da te zovu i pitaće te samo
za to. Žao mi je, Zefire, iz medijskog cirkusa nema izlaza.”
„Kako ti to podnosiš?”
„Na jedini mogući način, ja sam s druge strane barikade.”
„Ali sad ste vi usred svega. Vi iz TV ADI.”
„Tačno. Ali to će trajati kratko. Sutra će već da se pojavi
nešto zanimljivije, a i kolege će se truditi da zadrže neku
formu.”
Zefir se naginje unapred. Eto nas. Od plena do predatora.
„Jesi li ga poznavala dobro?”
„Ne. Manje od godinu dana sam u ovoj redakciji i nisam se
bogzna koliko družila s kolegama.”
„Da li te na neki način dotiče ovo što se desilo?”
„Ne.”
I sad je to suvo i odlučno. Samo što bih sad volela da je
ispalo malo manje takvo.

Stižem do sedišta TV ADI, ali ostajem prekoputa. Ulazim u

susedni lokal pored zgrade, tražim da mi donesu jedan pil...
malo svetlo, s nekim grickalicama. Konobarica mi kaže da
nisam jedina iz redakcije koja se pojavila od jutros. Nisam
iznenađena. Volela bih da vidim vas. Izlazim i smeštam se za sto
pod verandom, s pogledom na ADI i na kolege iz drugih medija
koje snimaju reportaže ispred naše kapije. Sva samilost je umrla.
 Pijem pivo i grickam čips dok na nekoliko metara od mene
reporteri pokušavaju da ne staju jedni drugima na put: treba da
smeste snimatelje i novinare na par metara od trotoara, a da ne
zamrznu kadar i da ne snime jedni druge, tako da iza njih bude
dobro vidljivo samo sedište TV ADI. Ja bih reportažu radila na
vijaduktu. Ne, šanse su devet od deset da bi te pregazili. Onda
tamo gde su našli Rominu, gde je sve počelo. Onda, da, zamisli
da snimaš ispred TV ADI. Ali reportaža ispred ADI-ja je
obmanjivanje, ovo mesto nema nikakve veze s dešavanjima.
Znam da je u izvesnom smislu to senzacija, ali nije vest. Postoji
razlika.
Šaljem poruku na Vocap. Što ste mi tražili da slikam
fotografiju kad ste već znali? Zašto niste ništa uradili? Dve
sekunde kasnije Zelig me zove. Ne smeje se, jer oseća da se ni ja
ne smejem. Ima ogroman kapacitet empatije i shvata da sam
umorna i besna.
„Ne treba ja da ti objašnjavam razliku između traga i
dokaza”, izjavljuje.
„Ne treba ja da ti objašnjavam razliku između pokušaja da se
suzbije šteta dok se ne nađu dokazi i dopuštanja da se desi
katastrofa”, odgovaram.
„Nismo imali ništa, samo pretpostavljenu vezu od pre trideset
godina. Nijednog svedoka, nijedan trag, nikakvu logiku.”
„Ali ste znali. Pretpostavljao si, inače ne bi onako tražio sliku
i ne bi mi rekao da ne pričam nikome.”
„Učinili smo sve što je bilo u našoj moći.”
„Niste.”
Ne odgovara. Posle mi kaže da će me proći. Pozdravlja se i
prekida. Ne treba ništa da me prođe, nemam nikakve veze s
ovom pričom. Ne tiče me se. Ne zanima me. Gledam trotoar
prekoputa. Ne vređa me što smo svi usred skandala, ne
destabilizuje me ideja da sam skoro godinu dana radila pored
ubice. Baš me briga. Imam druge probleme. Moj život je nešto
drugo. Ne postoji apsolutno ništa što bi trebalo da me prođe.
Stiže mi poruka od Santa. Pita me jesam li dobro. Gledam u
displej čekajući da mi sine nekakav odgovor, bilo kakav. Dobro
sam, a ti? Sve si ih poznavao. Odrastao si s njima. Ti si rešio da
mi pomogneš oko ovoga, jer je to bila više tvoja nego moja
priča. Ti si možda nešto predosetio kad si video sliku. Nikad nisi
bio iskren.
Odgovaram mu da sam dobro.
Tražim neki broj da ga okrenem, neke ljude koji nisu u TV
ADI, da popijemo piće zajedno večeras. Osećam se umorno. Ne
ide mi se. Trebalo bi, ali baš ne mogu. Zatvaram desno oko. Čini
mi se da se bezbojna mrlja u levom oku polako širi. Možda je
zbog umora. Možda je zbog slabog svetla. Sklanjam telefon.
Zatvaram oči, da ih odmorim. Ne služi ničemu, ali ja ponekad
volim da držim oči zatvorene. Volim da se koncentrišem samo
na zvuke. Pre nego što sam se razbolela, to sam radila i dok sam
hodala trotoarima. Uspevala sam da pređem kratke relacije
zatvorenih očiju i to mi se dopadalo. Sad ne mogu jer mi je
oštećen centar za ravnotežu, i zatvorenih očiju ne mogu ni da
stojim na nogama. Zato sad sedim.
Ima saobraćaja, pre svega. Špic u Palermu. Nekad sam umela
da razlikujem svaki automobil i svaki njegov deo. Uglavnom se
smatra da je motor taj koji pravi najveću buku, ali zvuk koji
proizvode automobili pre svega potiče od točkova na asfaltu.
Kad pada kiša, tu su i brisači. Blizu raskrsnica, tu su i rotacije.
Zatim je tu zvuk autobusa i kamiona, koji je najneprijatniji, ali
ni blizu kao zvuk motocikala. Posebno motocikala u ovom
gradu, jer su ponekad modifikovani da prave još više buke.
Radio u automobilima. Psovanje onih koji pričaju sa spuštenim
prozorima. Bicikli koji zvuče skoro kao insekti. Ništa od svega
ovoga nema boju.
Zvuci lokala, vrata koja se otvaraju i zatvaraju, razgovor
gostiju za drugim stolovima. Nema boja. Tanjiri i čaše koji se
donose i odnose. Zvuk upaljača. Stolica koja se pomera. Stočić
koji škripi. Neko ko glasno zove konobara, zvuk štikli koje se
približavaju. Koraci na trotoaru. Oni brzi. Oni nesigurni. Oni
koji zastaju, odlaze, usporavaju, oni koji vode psa. Pseći nokti
na asfaltu. Zvuk zatezanja povoca.
Tišina kad se upali crveno. Glasovi prekoputa, snimatelji koji
ne mogu da se pomere s par centimetara koje su osvojili i govore
novinarima da stanu malo više udesno, korak levo, lagano
unazad. Nešto što škripi. Ovo je zvuk koji dobro poznajem.
Otvaram oči.
Otvaraju se kapije TV ADI i vidim Roberta i Turija kako
izlaze. Nisu u kolima, idu peške. Kolege iz drugih medija su
zatečene, ne znaju šta da rade. Na bilo kom drugom mestu bi se
obrušili s kamerama i mikrofonima, ali mi smo novinari, mi smo
kasta, pretvaramo se da se svađamo ili da smo ljubazni, a u
stvari se svi preziremo, ali kad se igra prljavo, pokrivamo jedni
drugima leđa.
Tako kolege ostaju na mestu dok Turi smešta kameru na
najbolju poziciju na trotoaru pošto je pretećim gestom dao znak
snimatelju iz drugog medija da se pomeri, a ovaj je odmah
poslušao. Roberto se smešta ispred njega, posebno odlučnog i
ljutitog pogleda, i uzima mikrofon. Ne mogu da verujem. I oni
su rešili da snime reportažu ispred ADI-ja. Gledam ih s
nevericom i divljenjem. Završavam pivo, ostavljam novac na
stolu, prelazim ulicu.
I tako se kolega odlučio za senzaciju umesto za vest, ali je u
njegovom slučaju to drugačije. Izašao je iz rupe, prošao je kroz
rešetke, izašao je pred zveri. One spolja i one iznutra. I one s
druge strane ekrana. Potrebno je dosta hrabrosti da se izabere
senzacija kad si i ti njen deo. Jer ovo smo mi: navikli smo da
budemo s druge strane. S druge strane vesti. S druge strane
ekrana. S druge strane barikada. Za nas je teže kad nam se uruši
svet. Nije dovoljno poznavati pravila, jer pravila nema.
Roberto me vidi kako stižem i navlači osmeh. Turi se okreće
i krivi pola ugla usne. Ćao, kaže. Ćao, odgovaram.
„Šta radiš ovde?”, pita Roberto.
„Radim ovde.”
„Ali na odmoru si.”
„Svejedno ovde radim. Prolazila sam ovuda, u slučaju da
treba neka pomoć.”
Gledaju se. Turi se okreće, pa kaže:
„Da, treba nam pomoć. Ako vidiš da prilazi neko i pokuša da
se meša, šutni ga. Ali tiho.”
„Ne verujem da će taj da reaguje tiho na moj šut.”
„Okej.”
Gledam Roberta, pitam ga ravnodušno:
„Ali čija je ideja bila da se ovde napolju radi reportaža?”
„Moja.”
„I jesu li šefovi skakali od sreće?”
„To je moja reportaža”, odgovara kruto. „Ubica je radio
ovde, i to je bilo najlogičnije mesto.”
„Besprekorno.”
Senzacija nije vest, to je nešto drugo, privlači više pažnje i
ima više efekta, može da bude obmanjujuća, ali vredi poleteti na
njenim krilima, zar ne? Talas će nas svakako prekriti.
Posmatram ga. Ima nečeg stabilnijeg, sigurnijeg i tamnijeg u
njegovoj boji. Boje se menjaju, menja se muzika, menjaju se
ljudi, menja se istorija.
 Mrmljam Turiju:
„Da, postaće urednik. Ali ne u TV ADI.”
Ceri se. Roberto nas pita da li smo spremni. Turi treba da
izmeri balans belog, vadim komad papira iz torbe i stavljam ga
ispred objektiva. Daje znak Robertu da se lagano pomeri, stavlja
slušalice, kaže mu da testira mikrofon. Smešta se udobno.
Smeštam se iza njega. Roberto odlučno gleda u kameru. Turi
kaže: kad god želiš.
 napomene
[←1] Ace – bezalkoholno piće od pomorandže, šargarepe i
limuna. (Prim. prev.)
[←2] Termini uzeti iz formulacije Sigmunda Frojda o idu, egu i
superegu. (Prim. prev.)
[←3] Siromašna gradska četvrt na severu Palerma s visokom
stopom kriminala, delinkvencije i socijalne degradacije. (Prim.
prev.)
[←4] Italijanski koktel na bazi aperola, proseka i soda-vode.
(Prim. prev.)
[←5] Panetone – italijanski božićni slatki hleb, poreklom iz
Milana, sa suvim i kandiranim voćem. Pandoro – klasični
božićni slatki hleb iz Verone, najčešće u obliku osmokrake
zvezde. (Prim. prev.)
[←6] Kala – naziv izveden od glagola calare, padati (il sole
cala, sunce pada, zalazi). (Prim. prev.)
[←7] Pani câ meusa, u prevodu sendvič sa slezinom, tipično je
palermitansko jelo koje čine zemička sa susamom sa usitnjenim
goveđim plućima i slezinom, kuvanim i prženim na masti.
(Prim. prev.)
[←8] Arančini (arancini), tipično sicilijansko jelo, punjene
pirinčane kuglice obložene prezlom i pržene u dubokom ulju.
(Prim. prev.)
[←9] Panele (pane e panelie), tipično palermitansko jelo koje
čine palačinke od leblebija servirane u mekoj zemički. (Prim.
prev.)
[←10] Skotom (med. termin), deo vidnog polja kome je
oslabljen ili skroz onemogućen vid. (Prim. prev.)
[←11] Pokret ’77, bio je spontani antiparlamentarni pokret u
Italiji, formiran razvojem i preobražajem studentskih i radničkih
pokreta koji su opstali posle 1968. godine. (Prim. prev.)
[←12] Reč je o grupi moždanih ćelija koja se aktivira samo
posmatranjem akcije, i to na isti način kao i kad organizam sam
sprovodi tu aktivnost. (Prim. prev.)
[←13] Priče iz podzemlja (Romanzo criminals), italijanska TV
serija iz 2008. godine u kojoj su pojedini junaci zasnovani na
likovima pravih članova ozloglašene bande Maljana, koja je
formirana u rimskoj četvrti Val Melaina. (Prim. prev.)
[←14] U Italiji, prefekt je državni predstavnik u provinciji.
Njegova kancelarija je prefektura. On ima političku odgovornost
i deluje zajedno s kvestorom, koji je tehnički zadužen za
sprovođenje zakona kad je ugrožena javna bezbednost. (Prim.
prev.)
[←15] Misli se na severnu tribinu na stadionu. (Prim. prev.)
[←16] Film Vudija Alena iz 1983. u kojem glavni lik Leonard
Zelig, iz želje da se uklopi i dopadne, nesvesno preuzima
karakteristike jakih ličnosti oko sebe. (Prim. prev.)
[←17] Insolija (insolia), vrsta sicilijanskog vina. (Prim. prev.)
[←18] Bombaški teroristički napad sicilijanske mafije u četvrti
Kapači 23. maja 1992. (Prim. prev.)
[←19] Bombaški teroristički napad sicilijanske mafije u Ulici
Damelio 19. jula. 1992. (Prim. prev.)
[←20] Masakr u Ulici Lacio bio je mafijaški obračun 10.
decembra 1969. (Prim. prev.)
[←21] Fritola, popularno palermitansko „ulično” jelo, od
komadića mesa, masti i hrskavice skinutih s mehanički
otkošćenog teleta. Prži se u ulju i služi na nauljenom papiru.
(Prim. prev.)
[←22] Sfinčone (sfincione), sicilijansko jelo koje podseća na
picu. Pravi se s kozjim sirom, paradajzom, maslinama i
origanom. (Prim. prev.)
[←23] Teorija „šest stepeni razdvajanja” bazira se na ideji da su
bilo koja dva pojedinca na svetu međusobno povezana preko
najviše pet drugih osoba. (Prim. prev.)
[←24] Burako, igra s kartama slična kanasti. (Prim. prev.)
[←25] Viola, na italijanskom ljubičasto. (Prim. prev.)
[←26] Granita (granita), ledeni desert na bazi vode i šećera s
ukusom voća, najčešće limuna. (Prim. prev.)
[←27] Supli (suppli), rimska verzija prženih pirinčanih kuglica
koja, za razliku od arančina, ne sadrži govedinu i grašak. (Prim.
prev.)
[←28] Bela pica, pica bez paradajz-sosa koju čine testo, sir i još
poneki dodatak. (Prim. prev.)
[←29] Tramecini (tramezzini), trouglasti sendvičići s
tunjevinom. (Prim. prev.)
[←30] Kasatine (cassatini), najpoznatiji sicilijanski kolač,
nadeven rikotom. (Prim. prev.)
[←31] U pitanju je drvo koje se nalazi ispred kuće sudije
Đovanija Falkonea, koga je ubila mafija 1992. Od tada se na
drvo kače poruke, fotografije i sitni predmeti, što ga je učinilo
mestom sećanja. (Prim. prev.)
[←32] Mandament, geografska oblast kojom upravlja mafija.
(Prim. prev.)
[←33] Arhigej (Arcigay), prva i najveća italijanska LGBT
organizacija. (Prim. prev.)
[←34] Gradski Indijanci (Indiani Metropolitan!), jedna od
frakcija pokreta ’77, bili su aktivni u Rimu tokom okupacije
Sapijence. Bojili su lica kao Indijanci i oblačili su se kao hipici.
(Prim. prev.)
[←35] Milano da bere (Milano za piće), novinarski izraz skovan
za jednu reklamnu kampanju osamdesetih da označi popularna
mesta u Milanu. (Prim. prev.)