Professional Documents
Culture Documents
СТРАНИ ИЗВОРИ КОЈИ ГОВОРЕ О ЕТНИЧКОМ ИДЕНТИТЕТУ СТАНОВНИШТВА СРЕДЊОВЈЕКОВНЕ БОСАНСКЕ ДРЖАВЕ
СТРАНИ ИЗВОРИ КОЈИ ГОВОРЕ О ЕТНИЧКОМ ИДЕНТИТЕТУ СТАНОВНИШТВА СРЕДЊОВЈЕКОВНЕ БОСАНСКЕ ДРЖАВЕ
БОСАНСКЕ ДРЖАВЕ
Под страним изворима у овом раду имамо у виду све оне историјске изворе настале изван
територија које је обухватала средњовјековна босанска држава. То су извори настали у
сусједству босанске државе, као и они настали у удаљеним земљама и мјестима или из
пера страних путописаца.
Први такав историјски извор јесте дјело у историографији познато под именом Annales
regni Francorum.1 На изради Анала учестовао је и учени Ајнхард, франачки љетописац и
биограф цара Карла Великог. Његово дио у Аналима је важан и за нашу историју, јер је то
први писани помен Срба на Балкану. Ајнхард Србе спомиње у оном дијелу гдје описује
устанак Људевита Посавског и његово повлачење пред франачком војском:
Liudewitus, Siscia civitate relictia, ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere
dicitur, fugiendo se contulit.2
1
Нада Клаић, Povijest Hrvata u ranom srednjem vijeku, II издање, Загреб, 1975, 43.
2
http://books.google.de/books?id=H-
QCgb_epqMC&pg=PA203&lpg=PA203&dq=Hieme+transacta+Saxones+et+orientales+Franci+expeditionem+in+Sor
abos+Sclavos&source=bl&ots=XKVCQUPAvP&sig=_L8Ta-
P2Q9TVsKbvcOffU4dVv3c&hl=de&sa=X&ei=L7paVNCYKcTJOZTAgNgC&ved=0CDcQ6AEwAw#v=onepage&q=Hieme
%20transacta%20Saxones%20et%20orientales%20Franci%20expeditionem%20in%20Sorabos%20Sclavos&f=false
стр. 209.
Франачком а касније источнофраначком царству које их је ујединило у нарочити
политички појас тзв. Limes Sorabicus (849-880).3
Карло Велики није само трговао са западним Србима, него је против њих водио и ратове.
Да нису били баш лак плен сведочи и наредба Карла Великог из 807. године, у којој се
каже: ако нас нападну Чеси, треба у борбу да ступи трећина војске, а ако нападну Срби,
онда сва војска.4
Судећи по подацима које нам доноси Ајнхард, Срби на Балкану су такође имали свој
племенски савез који је, како смо видјели из Анала, обухватао велики дио Далмације –
magnam Dalmatiae partem.
Људевит Посавски се склонио код својих сусједа Срба, који су се, на основу анализе
Ајнхардових података и осталих чињеница о Људевитовом повлачењу пред Францима,
налазили на територијама које су граничиле са територијама које је држао Људевит
Посавски. Та српска територија налазила се у подручју од планина Козаре и Грмеча, преко
Уне до Купе.5 Ова територија се свакако простирала и даље на исток, судећи по податку
да Срби држе велики дио Далмације, као и по каснијим историјским изворима.
3
Ј. Бранкачк, http://www.rastko.rs/rastko-lu/uvod/jbrankack-srednji.html
4
Н. Ђорђевић, http://www.rastko.rs/rastko-lu/uvod/ndjordjevic-luzicani.html
5
Реља Новаковић, Где се налазила Србија од VII до XII века, Београд, 1981, 35.
6
С. Станојевић, http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/sstanojevic-bosna.html#_Toc536084336
западних Срба ушла су многа племена као нпр. Лужичани, Милчани, Гломачи, Њижићи,
Суселци и Љутићи, које франачки извори у почетку зову заједничким називом Срби
(Сурби, Сораби).7 По племену Гломача вјероватно је и град Гламоч добио име, што говори
о досељавању западних Срба у ове крајеве.
Сада се мало желимо задржати на старом називу територије коју су Срби населили на
Балкану, која их је обиљежила као народ старе покрајине Далмације и то не само код
Ајнхарда и Франака, него и код Византинаца. Писци из источног дијела старог Римског
царства, иако временски неколико вијекова послије података које доноси Ајнхард, често
су Србе поистовјећивали са Далматима. Сматрамо да је ово јако важна чињеница која нам
посредно говори о првобитној територији коју су населили Срби и гдје су формирали прво
племенски савез, а након тога и више својих средњовјековних држава.
Ана Комнин, ћерка василевса Алексија Комнина, у свом спису Алексијада, записала је да
ријека Дрим протиче границом Далмата10. Под Далматима је мислила на Србе на шта
указује често поистовјећивање далматинског имена са Србима. Краља Михаила
Војислављевића и његовог сина Бодина назива егзарсима Далмата11, а за великог жупана
7
Ј. Бранкачк, http://www.rastko.rs/rastko-lu/uvod/jbrankack-srednji.html
8
Ђорђе Јанковић, Српске громиле, Београд, 1998, 13, 15-80.
9
О томе ће више ријечи бити касније у тексту.
10
Византијски извори за историју народа Југославије, Том II, Београд, 2007, 394.
11
Исто, 376-377.
Вукана, којега је Бодин поставио као свога вазала, на једном мјесту каже да је држао сву
власт у Далмацији12, и на још неколико мијеста Бодина и Вукана и њихове људе назива
Далматима.13
Јован Кинам, који пише током XII вијека, кад и Ана Комнин, биљежи да су Срби
далматски народ.14 Када ово Кинам пише, морао је знати да су Срби народ који је тада
био носилац државности на широком простору некадашње римске провинције
Далмације.15 Да су Срби народ чија се држава у XII вијеку простире на великом дијелу
некадашње Далмације свједоче Кинамови подаци везани за догађаје из 1165. године:
„А кад овај (Јован Дука), прошавши кроз земљу Срба, уђе у њу (приморску Далмацију),
сва власт убрзо у највећем делуприпаде цару. Тада дођоше под ромејску власт и Трогир и
Шибеник, поред тога и Сплит и народ Качића и чувени град Диоклеја, који је био подигао
цар Диоклецијан, Скрадин и Островица и Солин...“.16
Кинам у своје вријеме зна за још једну далматинску односну српску земљу Босну. Наиме,
Срби су се, уз помоћ Угара, дигли 1150. против Византије. Кинам је записао да су из
Пеоније (Угарске) шаљу снаге Далматима у помоћ.17 Под Далматима се и овај пут мисли
на Србе.
Са друге стране, Босна је у то вријеме била политички одвојена од остатка српске државе,
а то нам такође саопштава Кинам. Он је записао да ријека Дрина одваја Босну од остале
Србије и да Босна није потчињена архижупану Срба него народ у њој има посебан начин
живота и управљања.21
Прво, Кинам нам саопштава да ријека Дрина дијели тадашњу српску земљу на два дијела,
што нам вијек ипо касније саопштава и у науци познати спис, тзв. Љетопис попа
Дукљанина, што значи да је некад ранија српска земља била јединствена, као што нам
саопштава Порфирогенит у своме спису о којем ће бити говора касније у тексту. Треба
напоменути да је Дрина српске земље дијелила само у свом средњем току, док се доњи ток
ријеке налазио под влашћу Мађара, а горњи је остао све до 1377. у саставу рашке државе.22
Друго, видимо да Босна има свога посебног управника и да не признаје централну српску
власт. Босном у то вријеме управља бан Борић, и то као угарски вазала од 1150-1164. 23
Краљ Бела II је 1139. године, на сабору у Острогону, дао bosnensem ducatum, односно
„херцештво босанско“ своме малолетном сину Владиславу. 24 Краљев син који је био
премлад за управљање није преузео власт у Босни, него су њом управљали домаћи банови
под врховном угарском влашћу. Зато Кинам и каже да народ у Босни има посебан начин
живота и управљања, јер је њихов владар у вазалном односу према Угарској, а то значи и
18
Исто, 51-52.
19
Исто, 28-33, 38-39.
20
Драгољуб Драгојловић, Крстјани и јеретичка црква босанска, Београд, 1987, 127.
21
Византијски извори за историју народа Југославије, Том IV, Београд, 2007, 27-28.
22
Владимир Ћоровић, Хисторија Босне, Београд, 1940, 122.
23
Тибор Живковић, Портрети српских владара, Београд, 2006, 178.
24
С. Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Београд, 1964, 42.
усклађивање осталих ствари у Босни према своме сизерену, као што су црквене,
политичке, економске итд.
Нешто више од стотину година послије Ајнхардових података о Србима, имамо занимљив
податак везан за црквени сабор у Сплиту 925. године, који је везан за становнике Паганије
и Захумља. Податак гласи:
Историографија није јединствена према овом податку, јер док једни тврде да је ријеч о
првацима Хрвата и градова који су учествовали на црквеном сабору, други, чини нам се
оправдано, сматрају да под Urborum треба разумјети Србе из Захумља.
Прво, да се ради о градовима требало би писати urbium па би онда била ријеч о првацима
далматинских градова. Такође, немогуће је да на једном мјесту „Croatorum“ тумачимо као
ознаку за народ, а онда на другом да под Urborum мислимо на градове.26 Друго, анализом
западних хроника запазићемо да полапске Србе називају различитим именима, као нпр:
Serbli, Servii, Siurbi, Sorabi, Surabi, Surpe, Swerbi, Zrbi, Vrbi, као и Urbi.27
Дакле, има примјера гдје се под Urbi мисли на Србе, од чега је други падеж множине
Urborum. Чак има и примјера гдје се и облик Urbium односи на Србе а не на градове. Тако
Цојс 1837. писајући о историји Полапских Срба, каже да се једно племе код Венда на Лаби
25
Historia Salonitana Maior, припремила Нада Клаић, Посебно издање САНУ, књ. CCCXCIX, Београд, 1967, 98-
99.
26
Реља Новаковић, Где се налазила Србија..., 91.
27
Исто, 92.
назива gens Urbiorum, на шта Цојс додаје да је ту озостављено s и да је требало писати
Surbiorum.28 Када имамо горе наведене податке у виду и када додамо на то чињеницу да су
у то вријеме поред Хрвата на Балкану живјели Срби, чије су неке територије у то вријеме
припадале под црквену јурисдикцију римске цркве, закључујемо да су поред хрватских
представника на црквеном сабору у Сплиту били и српски представници из приморских
крајева Паганије и Захумља. Да је којим случајем између Срба и Хрвата постојао неки
трећи народ свакако би био споменут на Сплитском сабору.
Четврт вијека након Сплитског сабора о Србима на Балкану пише византијски цар
Константин VII Порфирогенит (945-959) и то у неколико својих списа: О управљању
царством, О церемонијама византијског двора и Живот Василија I.
Први свој спис О управљању царством Порфирогенит је писао за свога сина и насљедника
Романа II (рођен 939, владао од 959-963. године), како би му указао на народе који
окружују Византију и с којима византија има односе. 29 Према Порфирогениту српске
земље у X вијеку заузимале су централни дио Балканског полуострва. Судећи по броју
насељених градова српске области су биле насељеније од сусједне Паноније и других
сусједних области.30
Српске земље десетог вијека дијелиле су се на неколико цијелина, а највећа од њих била
је, како је Порфирогенит назива покрштена Србија, у чијем саставу је била и Босна као
једна мања област.31 Ово је и први писани помен државе Србије у средњем вијеку.
Порфирогенит помиње још неколико области, поред саме тадашње Србије, које су биле
насељене Србима а то су Захумље32, Травунија и Конавле33 и Неретљанску област коју он
назива Паганија.34
28
Исто, 92.
29
Мирко Грчић, Љиљана Грчић, Први насељени градови покрштене Србије X века према К. Порфирогениту ,
на карти Гијом Делила, Гласник Српског географског друштва, свеска XCII бр. 2, Београд, 2012, 2.
30
Исто, 5.
31
Византијски извори за историју народа Југославије, Том II, Београд, 2007, 58.
32
Исто, 59.
33
Исто, 61-62.
34
Исто, 64.
цијелу Србију чији је дио била. 35 Каснијим историјским развојем и политичким приликама
Босна ће се осамосталити из српског државног средишта, и постати полусамостална
држава зависна од краља Угарске.
Како видимо, прије него што ће Босна да се одвоји од Србије, на Балкану су поред Србије
постојале независне или аутономне области у којима су живјели Срби, а занимљиво је да
су све оне имале излаз на море и баш ту би се требао тражити један од главних разлога
њихове самосталности или аутономије, јер то је са собом повлачило трговину, гусарење
као код Неретљана, стратешку важност и „због тога су те регије брже напредовале од оних
крајева у унутрашњости Далмације гдје су такође живјели Срби“.36
Историјским развојем ће се све ове области, осим Хрватске, наћи уједињене у српској
држави Немањића. За то вријеме Босна ће се осамосталити и ширити своју територију, а
владарски род Котроманића ће босанској држави након распада државе Немањића, да
прикључи територије Паганије, Захумља, Травуније. Порфирогенит овдје не помиње ни
архонта Паганије, што може значити да је у једном периоду Паганија ушла у састав
Србије. Знамо да се једно византијско послансто 917. упутило на преговоре са српским
кнезу Петром који се тада налазио у Паганији. 39 То је вријеме сукоба између Византије и
Бугарске, а Срби су тад били савезници Византије.
35
Ј. Мргић-Радојчић, Доњи Краји крајина средњовјековне Босне, Београд, 2002, 29.
36
Р. Новаковић, Где се налазила Србија... 39.
37
Византијски извори за историју народа Југославије, Том II, Београд, 2007, 78.
38
С. Ћирковић, Историја средњовјековне босанске државе, Београд, 1964, 39.
39
Ј. Ковачевић, Историја Црне Горе, књига прва, Титоград, 1967, 361.
40
Византијски извори за историју народа Југославије, Том II, Београд, 2007, 79.
остала племена за која је, осим Хрвата, раније рекао да су српског поријекла. 41 Занимљиво
је да нема помена посебног племенског назива за становништво тадашње Босне, која се
налази у крштеној Србији ни у једном од ова три Порфирогенитова списа.
Једини пут Босна се у титулама византијских царева јавља када је цар Манојло 1166.
године загосподорио Далмацијом. Ову неуобичајено опширну титулу створио је за себе
цар Манојло и у њој наводи и Босну.42 Овом титлуло Манојло је желио да истакне своју
моћ на Балкану и побједу о борбама против Угара и њихових савезника.
Важне податке о Србима доноси и арапски писац Масади (умро 956/7. године). Говорећи о
разним племенима као што су Лангобарди, Авари, Дуљеби, због чега можемо
претпоставити да су његови подаци из VIII вијека, између осталог пише и о Србима:
Следеће племе зове се Србин. Они су народ окружен од Словена поштовањем из разлога,
чије би излагање било дугачк, такође из особености, чије би објашњење било
преопширно... .44
41
У поглављу о домаћим изворима види се из повеља насталим на тим просторима, да је највећи постотак
становништва Травуније, Захумља и Паганије српског поријекла.
42
С. Ћирковић, Историја средњовековне босанске..., 43.
43
M. Vego, Iz istorije srednjovjekovne ..., 419, np. 19.
44
Ђ. Јанковић, Српске громиле..., 120-121.
45
Исто, 124.
46
Исто, 125, сл. 217
рановизантијских епископских сједишта, као што су била она у Београду, Нишу, Скадру,
или код Приштине, Требиња, Метковића, Сплита, итд.47
Папска повеља од 9. јануара 1078. године, која се односи на црквени спор између
Дубровника и Сплита, а која је била упућена Михаилу Војислављевићу који тада влада и
Захумљем и Травунијом, назива га Sclavorum regi. 49 Овде папа Гргур VII назива Михаила
краљем, иако се из писма може уочити да му још није послао краљевске инсингије, али је
сигурно да је Михаило крунисан за краља између 1075. и 1078. године. 50 Важно је
примјетити да се често у повељама писаним у латинској римокатоличкој средини српске
средњовјековне државе означавају као Sclavorum а Срби као Sclaui или Sclauos.
Приликом склапања мира између Дубровника и Срба 1186. године, у мировној повељи од
27. септембра пише да је уговор између Raguseus (Дубровчана) et Sclavos (Срба). Повељу
су са српске стране потписали жупан Немања и његов брат у владар Захумља кнез
47
Исто, 126.
48
Византијски извори за историју народа Југославије, Том III, Београд, 2007, 210.
49
M. Kostrenčić, Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak I, Zagreb, 1967, 158.
50
Т. Живковић, Портрети..., 112.
Мирослав, док се у повељи још наводи и Немањин брат Страцимир. Зато се у повељу
спомињу и Срби из Захумља Et Sclaui de Chelmunia.51
Папа Урбан III у Верони потврдио је 28. марта 1187. године права дубровачке цркве.
Између осталог навео је да по њену јурисдикцију потпадају regnum Zachulmie, regnum
Seruilie quod est Bosna ae regnum Tribunie.52 Видимо да се Босна у римокатоличким
црквеним круговима сматра дијелом Србије, док се Захумље и Травунија наводе као
посебне регије. Ово је посредно свједочанство о некадашњем припадању Босне „крштеној
Србији“, док су Захумље и Травунија биле самосталне а тиме су имале и своје црквене
организације.53
Српски кнез Деса који је владао Дукљом, Травунијом и Захумљем у повељи којом 1151.
године дарује острво Мљет самостану св. Марије од Пулсана на брду Гаргану у Апулији,
назива своје доскорашње поданике на Мљету Словенима (Sclavorum).57 Ово је још један од
51
T. Smičiklas, Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak II, Zagreb, 1904, 201.
52
Исто, 207.
53
С. Ћирковић, Историја средњовековне босанске..., 50.
54
T. Smičiklas, Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak II, Zagreb, 1904, 34-35.
55
С. Ћирковић, Историја средњовековне босанске..., 41-43.
56
T. Smičiklas, Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak II, Zagreb, 1904, 70.
57
T. Smičiklas, Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak II, Zagreb, 1904, 67.
примјера да се у латинским повељама под Словенима на овим просторима подразумјевају
Срби.
Наредне године Захумски жупан Храмко у повељи којом дарује цркву св. Панкрација и
земље у Бабином Пољу на Мљету самостану на Локруму, становнике Захумља назива
Zacholmie hominibus односно захумским људима тј. Захумљанима.60
Папски посланик Тебалдо 1180. године шаље босанском бану Кулину једно писмо, молећи
га у њему да му пошаље двојицу слуга и кожу од куне, ословљавајући га као Culin bano
Bosine.62 Примјећујемо да се неколико година касније у папским повељама почиње
јављати Боснао као дио Србије који потпада под јурисдикцију дубровачког надбискупа.
Могуће да је то због организованије управе у Босни под баном Кулином, а тиме је и
црквено уређење било боље ријешено. Не треба заборавити ни да је у то вријеме бановина
Босна под врховном влашћу римокатоличке Угарске. Такође, Немања је у свом дијелу
58
Исто, 68.
59
Исто, 85.
60
Исто, 88. (Погледати поглаве о добрим Бошњанима гдје се говори о регионалним идентитетима народа).
61
Исто, 111.
62
Isto, 168.
Србије у вјерском и црквеном погледу био окренут према Византији ударајући темеље за
коначно учвршћење православља у својој држави, па је римокатоличка црква настојала
задржати црквене традиције раније црквене организације regnum Seruilie у новијој
црквеној организацији regnum Seruilie quod est Bosna. Потврда томе је и писмо Гргура
надбискупа дукљанског и барског који пише Гвалтерију канонику сплитском и посланику
папинском о прогону који трпи његова црква од стране Стефана Немање. 63 Такође, 1181.
године папа Александар III опомиње брата Стефана Немање, захумског кнеза Мирослава,
да не напада слободу римокатоличке цркве у Далмацији.64
Годину дана након повеље папе Урбана III из 1187, и његов насљедник папа Климент III у
својој повељи којом гарантује старе привилегије дубровачке надбискупије такође наводи
Босну као дио Србије regnum Seruilie quod est Bosna. 65 Редосљед суфраганских бискупија
исти је као и у повељи папе Урбана III. Бан Кулин 1189. године у повељи којом
Дубровчанима даје слободу трговања у Босни, писану на ћирилици и српским језиком, 66
потписује се као бан босански Кулин.67 Свакако да се Кулин који је признавао врховну
власт Угара, и који је држао сву локалну власт у тадашњој Босни, није ни хтјео ни могао
потписивати онако како су његову државу означавале папске повеље које су се позивале
на права и традиције из прошлих времена. Краљ Вукан када 1199. године папи шаље
повељу у којој се подлеже црквеној римској власти, приликом чега се жали и на Кулина
због његовог вјерског скретања од догми римокатоличке цркве, назива Босну земљом
угарског краља terra regis Ungarie, videlicet Bossina.68
Крајем XII вијека у даровници којом се црква Светога Панкрација на Мљету даје опату
самостана Светога Бенедикта, Виталу, наводе се Дубровчани, Стоњани, Латини и
Захумски Словени односно Срби: tam Raguseorum quam et Stagnensium, omniumque
Zachulmie Sclauorum atque Latinorum.69 Захумље је у то вријеме у држави Немањића.
63
Исто, 170.
64
Исто, 176.
65
Исто, 226.
66
V. Jagić, Historija književnosti naroda hrvatskoga i srbskoga, knj. I, Staro doba, Tom 1, Zagreb, 1867, 142.
67
T. Smičiklas, Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak II, Zagreb, 1904, 237.
68
Исто, 334.
69
H. Sirotković, J. Kolanović, Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak I, Zagreb, 1998,
60.
Током XIII вијека такође имамо у папским повељама помен Босне као дијела Србије у
римокатоличкој црквеној сфери. Папа Гргур IX 24. јула 1227. године, потврђује
дубровачком надбискупу све привилегије које је добио од његових претходника на
римском трону, и међу осталим бискупијама подложним Дубровнику помиње и regnum
Seruilie quod est Bosna.70 Око 1245. године пише варадински каноник Руђер да су Татари
били уништили destruxit Boznam, regnum Rasciae.71 То је вријеме бана Нинослава када и он
своје поданике у бановини Босни назива Србима.72
Неколико година послије смрти бана Нинослава, папска дипломатија употребљава исти
термин. Тако из Перуђе 24. фебруара 1252. године, пише дубровачки надбискуп Иван
извјештавајући о расправи око црлвених права против барске надбискупије гдје се опет
спомиње regnum Seruilie quod est Bosgna.73 Надбискуп Иван пише у наставку: Et regnum
Zachulmie extedintur vsque ad prouinciam Spalatensem, regnum Seruilie extedintur vsque ad
prouinciam Colloncesem, regnum Tribunie extenditur vsque ad prouinciam Dirachinam.74
Свакако да овде није ријеч о стварним краљевствима, него о црквеним областима, јер је
познато да је у то вријеме само Србија краљевина у чијем саставу се налазе и Захумље и
Травунија, док је Босна којом управљају домаћи банови, под врховном влашћу Угарске.
Такође, када се говори о провинцијама мисли се на провинције римокатоличке цркве.
Занимљиво је да се у наставку текста спомиње само Србија без Босне, што подржава наше
размишљање да се под Босном у римокатоличком црквеном смислу тога времена
подразумјевају раније црквене традиције српске државе прије њеног заокретања према
Византији. Како би борба против босанских јеретика, за шта је римокатоличка црква
сматрала становништво Босне у то вријеме, била ефикаснија, папе су 26. августа 1247.
године, изузеле Босанску бискупију испод власти дубровачког надбискупа и ставиле је
70
T. Smičiklas, Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak III, Zagreb, 1905, 274.
71
В. Ђерић, О Српском имену по западним крајевима нашег народа, у Биограду 1914, 38.
72
Погледати у поглављу Домаћи извори.
73
T. Smičiklas, Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak IV, Zagreb, 1906, 482.
74
Исто.
под јурисдикцији угарске колачке надбискупије, пошто су позивали угарске краљеве и
бискупе у рат против босанских јеретика.75
Када ово знамо, јасно нам је зашто у писму пише да краљевство Србије се простирало
чак до колачке провинције, јер под тим подразумјевамо територију некадашње српске
државе која је остала у римокатоличкој сфери, како због угарског сизеренства тако и због
директног утицаја римске цркве и борбе против босанских шизматика.
75
S. Majdandžić-Gladić, Povijesni Orisi Đakovačko-osječke nadbiskupije I srijemske biskupije, Čepin, 2009, 17.
76
F. Rački, Documenta historiae Chroaticae periodum antiquam, Zagreb, 1877, 472.
77
Т. Живковић, Gesta regum Sclavorum I, Београд, 2009, I.
78
Т. Живковић, Gesta regum Sclavorum II, Београд, 2009, 41-46, 47-52.
До скора је у науци владало погрешно мишљење да је овај извор настао у XII вијеку.
Најновија истраживања и анализа извора показали су да је дјело знатно млађе настало
крајем XIII вијека.79 Такође, указано је и на наручиоца овог дјела и зашто му је био
потребан.
Наиме, хрватски бан Павле Шубић имао је претензије на Босну, Хум, Дукљу и Рашку.
Пажљиво је планирао како да оствари свој циљ, па је поред војних и дипломатских
припрема, настојао и да на основу било каквих традиција, па макар оне биле и
измишљене, истакне легитимитет својих претензија.
Бан Павле загосподарио је Босном 1299. године, када се назива banus Corouacie, Dalmatie
et dominus Bosne.80 Претензије на територије Немањића заснивао је на брачним везама са
њима пошто је био ожењен Урсом Немањић, ћерком краља Драгутина. Политичка
концепција коју заступа бан Павле подудара се са оним што пише у ГРС.81
79
Исто, 339-340.
80
С. Ћирковић, Историја средњовјековне босанске..., 78.
81
Т. Живковић, Gesta regum Sclavorum II, 341.
82
Исто, 347.
83
Исто, 373.
Историчар Сима Ђирковић добро је примјетио да „оквир Босне код Дукљанина је можда
нешто шири од онога који се може извести из података Константина Порфирогенита“, као
и да нам ГРС „пружа и прве податке о владаоцу Босне који је носио назив бан“. 84
Пошто је савременим истраживањима установљено да ГРС није написан у XII вијеку већ
крајем XIII вијека, друга констатација професора Ћирковића показала се погрешном. О
банској титули у Босни крајем XII и током XIII вијека, сазнајемо из папских повеља, као и
из ћириличне повеље бана Кулина из 1189. године.
Почетком XIV вијека настао је још један занимљив извор који говори о тадашњем
положају територија које ће нешто касније чинити проширену средњовјековну босанску
државу. Анонимни француски аутор сачинио је спис Descriptio Europae Orientalis (ДЕО) у
којем је описао земље Мале Азије и источне Европе. Садржај дјела заснива се на старијим
и аутору савременим изорима, а подјељено је на неколико тематских цјелина:
Константинопољско царство (Византија), Албанија, Рашко краљевство (Србија) у које се
убраја и Босна, Бугарска, Рутенија, Угарска, Чешка и Пољска.85
Аноним је дјело завршио крајем 1310. или почетком 1311. године. 86 Описујући Рашко
краљевство, каже да се оно састоји из два дијела и да њиме владају два краља. Први и
главни дио, пише Аноним, назива се Рашка и подјељен је на провинције Хум, Дукљу и
Приморску област.87 Лако препознајемо да Аноним говори о дјелу српске државе којом
влада краљ Стефан Урош II Мулутин Немањић, који је поред других области, владао и
поменутим трима провинцијама.
84
С. Ћирковић, Историја средњовјековне босанске..., 40.
85
Т. Живковић, Анонимов опис источне Европе, Београд, 2013, 13.
86
Исто, 64.
87
Исто, 120.
Други дио краљевства Аноним назива Србијом, а по њему она се састоји из провинција
Босне, Мачве и Марке.88 Овде такође лако препознајемо области којима је владао сремски
краљ Драгутин, рођени брата краља Милутина. Остаје нам непознаница на коју се област
тачно односила провинција Марка, али сигурно да је означавала неку од области краља
Драгутина.
Што се тиче Босне код Анонима, то се свакако може односити на области Усора и Соли,
јер знамо да је тадашном ужом Босном управљао бан Стјепан I Котроманић, који је
признавао врховну власт Угара. Ипак, примјеђујемо да у поглављу о Угарско, Аноним не
наводи Босну међу угарским провинцијама, док наводи нпр. Хрватску и Далмацију. 89 Ово
би могло говорити да Аноним сматра и ужу Босну дијелом Србије, па иако то на терену
није било тако, занимљиво је схватање страних аутора тога времена о повезаности Босне
са Рашком односно српском државом.
Дакле, са краја XIII и првог десетљећа XIV вијека, имамо два важна страна извора (ГРС и
ДЕО) која говоре о повезаности средњовјековне Босне са осталим српским
средњовјековним областима. Када на ове изворе додамо оно што су нам предочили
Константин Порфирогенит, Јован Кинам, папске повеље с краја XII и током XIII вијека,
добијамо континуитет у страним изворима који нам од половине X па до првог десетљећа
XIV вијека, говоре о Босни и осталим областима које ће ући у средњовјековну босанску
државу, као саставним дијеловима српског етничког простора у средњем вијеку на
Балкану.
88
Исто, 122.
89
Исто, 135.
90
Исто, 121.
91
Ј. Шафарик, Србски споменици Млетачког Архива, Београд, 1860, 156.
Око половине XIV вијека имамо још један занимљив папски извор који нам говори о
територији средњовјековне босанске државе. Римски папа 1346. године поставља
думањског (дувањског) бискупа Ивана и препоручује га сплитском надбискупу и бану
босанском Стјепану којег ословљава као Stephano Bano principi Rasciensi (Bosnensi) „ у
преводу рашком тј. српском (босанском) владару.92
У дубровачкој нотарској канцеларији,93 током поменута два вијека настао је значајан број
извора који нам говоре о етничком идентитету, језику и писму, средњовјековне босанске
државе. Дубровник са својим залеђем, од почетка XIII вијека, као што смо раније
споменули, водио је преписку на српском језику, који у дубровачким латинским повељама
се преводио као sclavonico, док је српска нотарска канцеларија у Дубровнику на
латинском гласила cancellarius sclav(ic)us, sclavonicus.94
92
A. Theiner, Vet. mon. bist. Hung. sacr. III. I (1859) str. 832, Цитирано према Василију Ђерићу, О Српском
имену по западним крајевима нашег народа, у Биограду, 1914, 39.
93
У поглављу Језик и писмо у средњовјековној босанској држави, показали смо да је дубровачка
средњовјековна канцеларија била двојезична, односно латинска и српска.
94
Погледати поглавље Језик и писмо у средњовјековној босанској држави.
95
Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави, Београд, 2002, 540.
96
T. Smičiklas, Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak IX, Zagreb, 1911, 303.
sclauonico.97 Послије њега и језик цара Душана означен је нпр. 1347. као sclauonesco,98 а 9.
марта 1349. године, дубровачки латински нотар записао је испред писма цара Душана
упућеног Дубровнику да је Душан domini imperatoris Sclavonie.99 Овдjе видимо да је
тадашње Српско царство названо Sclavoniom.
Војвода Сандаљ умро је средином марта 1435. године, а неколико мјесеци касније
Пријепоље којим је он управљао припало је српској Деспотовини. Из исте те године
имамо сачуван уговор о преносу робе између влаха поносника и дубровачких трговаца у
којем је наглашено да каравн иде usque Pripoglie districtum Sclavonie.101 Видимо да се
Пријепоље смјешта у Sclavoniu.
97
T. Smičiklas, Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak X, Zagreb, 1912, 79.
98
Исто, 384.
99
Исто, 507.
100
Д. Динић-Кнежевић, Становништво са поседа Косача у средњовјековном Дубровнику, Зборник са научног
скупа: Српска проза данас, Косаче – оснивачи Херцеговине, Билећа – Гацко, Београд, 2002, 482.
101
Ружа Ћук, Косаче и Полимље, Српска проза данас..., 383.
102
Видјети у поглављу Домаћи извори.
Анализу страних извора који говоре о средњовјековној босанској држави завршићемо са
византијским писцима Критовулом са Имброса и Лаоником Халкокондилом који су
описивали догађаје из времена османлијске експанзије на Балкану и пред пад босанске
државе под Османлије.
Описујући поход султана Мехмеда на Босну, Критовул каже како је султан кренуо против
Пеонаца који живе поред ријеке Саве, које зову и Далматима, а у последње вријеме
Вострима.103 Сматрамо да је ово најбољи извор који пред крај босанске државе, свједочи о
процесу мјењања назива за становништво босанске државе.
Византијски писци, како смо већ показали, током XII вијека називали су Србе далматским
народом, па тако и становнике тадашње босанске државе. Критовул прво каже да је султан
кренуо против Пеонаца, вјероватно тако називајући Босанце јер је босанска држава
признавала врховну власт Угара, а знамо да су византијски писци Угаре звали
Пеонцима.104 Затим Критовул каже да су их звали и Далматима, а имамо примјер код
Кинама да босанског бана Борића назива егзархом далматске земље Босне.105 Трећи назив
који Критовул спомиње и каже да се становници босанске државе тако називају у
последње вријеме, вјероватно је изведен од назива територија Босна, па га он искривљено
користи као Востри што би одговарало називу Босанци.
103
Б. Бабић, Византија и Босна, Бања Лука, 2008, 59.
104
Византијски извори за историју народа Југославије, Том IV, Београд, 2007, 26-27, 51-52.
105
Исто, 51-52.
106
Погледати поглавља Домаћи извори, Добри Бошњани.
Халкокондил за разлику од Критовула, употребљава назив Илири за становништво
средњовјековне босанске државе. Када говори о свим Словенима: Трибалима
(становништво средњовјековне Србије), Мизима (Бугари), Илирима (становницима
средњовјековне босанске државе), Хрватима, Пољацима и Сарматима (Русима), пише да
говоре истим језиком и сматра их једном расом. Описујући освајања цара Душана његове
поданике назива Трибалима који говоре сличним језиком као и Илири који живе од
Јонског мора до Венеције.107 Овдје се Илири односе на све Словене на Јадранској обали, а
не само на становнике средњовјековне босанске државе.
Халкокондил када пише о Сарматима (Русима) каже да говоре сличним језиком као Илири
који живе на обали Јадранског мора све до Венеције. 108 На овом мјесту се назив Илири
такође односи на све Словене који живе на обалама Јадрана. Занимљиво је да
Халкокондил овдје тврди да Албанци нису Илири и да их, за разлику како то чине неки
други писци, не треба тако називати.109
Међутим, Халкокондил није досљедан себи и често мјења термине, па тако на једном
мјесту гдје описује босанску државу, каже како је брдовита и кршевита земља, и да се
простире до Илира који су насељени према Јонском мору. 110 Видимо да се овде под
Илирима подразумјевају Албанци и Албанија која се налази близу Јонског мора.
Даље Халкокондил каже како у сусједству босанског владара постоји земља Стефана
Сандаља, која је такође илирског поријекла али се од давнина раздваја од илирског
племена.111 Овдје се вјероватно мисли на раније спомињане Илире дуж Јадранске обале,
односно Словене, јер немогуће је да се Хум, на чију се територију односе ови подаци,
поистовјећује са албанским племенима. Већ смо рекли да је Халкокондилово описивање
мало збуњујуће и недосљедно, па зато имамо и овакве недоумице.
Под Стефаном Сандаљем треба свакако разумјети херцега Стефана Вукчића Косачу,
синовца Сандаља Хранића.112 Како видимо успомена на војводу Сандаља, који је ударио
107
Б. Бабић, нав. дјело, 74.
108
Исто, 78.
109
Исто, нп. 241.
110
Исто, 79.
111
Исто, 80.
112
Исто.
темеље самосталне Херцеговине која ће се развијати под његовим синовцем херцегом
Стефаном, била је жива и у вријеме кад Халкокондил пише своје списе. Занимљиво је и
виђење херцеговог Хума у очима Халкокондила као независне земље.
Када последњи пут говори о босанској држави, Халкокондил је назива илирском земљом и
каже да се протезала од земље Пеонаца до земље Трибала (Србије) и ријеке Дрине до
Сандаљеве земље, односно територије херцега Стефана Вукчића Косаче. Наводи и земљу
Павловића, за коју каже да је ратовала и против Пеонаца и против Трибала, а да су
позивали у помоћ и Турке, што све заједно звучи прилично конфузно и не знамо на шта је
Халкокондил тачно мислио под овим тобожим експанзионизмом Павловића. Још помиње
и некадашњи сукоб Сандаља са Илирима, при чему вјероватно мисли на непријатељства
између херцега Стефана Косаче и краља Томаша Котроманића.113
Године 1453. папа Никола V оснива у Риму Илирски завод св. Јеронима, који је у почетку
имао улогу пансиона и болнице за јужнословенске ходочаснике који су ходочастили у
Рим. Наводно је пустињак Јероним из Потомја са Пељешца, подњео молбу папи Николи V
за оснивање hospitiuma за јужнословенске ходочаснике: natio Dalmatica et Sclavonica.114
113
Исто, 82-83.
114
Н. Жутић, Римокатоличка црква и хрватство, Београд, 1997, 48.
115
Исто, 49.
Балкана тако називани, што је свакако било из интереса ширења римокатоличанства међу
пре свега православним јужнословенским народима.
Посебно је била јака босанско-илирска идеја, што не чуди ако знамо да су босански
фрањевци предводили ту идеју, па тако се чак јављају фалсификоване повеље краљева из
династије Котроманића у којима се они титулишу као краљеви Илира. Једна таква је
фалсификат повеља из наводно 1342. године, у којој се Твртко I титулише овако: Ми
Стјепан Твртко, милошћу Божјом краљ Рашке, Србије, Босанаца или Илираца итд.116
Знамо да 1342. године владар босанске државе још увијек носи титулу бана и не зове се
Стјепан Твртко, него Стјепан II Котроманић кога ће Твртко кансије насљедити. Такође
смо видјели горе да и цара Душана називају владаром Илира, па би могли закључити да је
средњовјековни византијски синоним Далмати за Србе, током Новог Вијека у западним
римокатоличким изворима замјењује синоним Илири. О томе нам говоре многи западни
извори настали у Риму, Хабсбуршкој монархији и другим западним државама.117
116
F. Lastarić, Pregled starina Bosanske provincije, urednik Jelena Čehić, Sarajevo, 1977, 151.
117
Између осталих погледати у дјелима: барона Ј. Х. Бартенштајна, О расејаном илирско расцијанском
народу (1761), Београд-Ваљево 1995; Ф. В. Фон Таубе, Историјски и географски опис Краљевине Славоније и
Војводства Срема (1777-1778), Нови Сад 1998.