1

2
Приредио и предговор написао
Вилијам Батлер Јејтс

Илустровао
Џек Б. Јејтс
Илустрација на корицама
Артур Рекам (1867-1939)

Превела с енглеског
Ивана Колунџија

Скен: Cyrano
Обрада: solicitor
www.BalkanDownload.org
www.StripZona.com

IRISH FAIRY TALES

Edited with an introduction by W.B.Yeats
Illustrated by Jack B. Yeats
T. Fisher Unwin, London, 1892.
Copyright © Odysseus, 2020.

3
4
 САДРЖAJ

ПРЕДГОВОР ................................................................................................2
НАПОМЕНА ................................................................................................6
ВИЛЕ ЗЕМЉЕ И ВИЛЕ ВОДЕ ........................................................ 7
МЕСТО ГДЕ ВИЛЕ ПЛЕШУ .................................................................... 8
ПРЕДИЉЕ СУПАРНИЦЕ ....................................................................... 10
МЛАДИ ГАЈДАШ ..................................................................................... 17
ВИЛИНСКА ЧАРОЛИЈА ........................................................................ 24
ТАЈГ СА РЕКЕ ЛИ ................................................................................... 26
ВИЛИНСКИ ХРТ ......................................................................................33
ДАМА ОД ГОЛЕРАСА ............................................................................. 38
ЗЛИ ДУСИ ................................................................................. 45
ЂАВОЉА ВОДЕНИЦА ........................................................................... 46
ФЕРГУС О’МАРА И ДЕМОНИ ВАЗДУХА ............................................. 53
ЧОВЕК КОЈИ НИЈЕ ЗНАО ЗА СТРАХ ................................................. 58
МАЧКЕ ...................................................................................... 65
ШЕНХАН БАРД И КРАЉ МАЧАКА ..................................................... 66
ОУНИ И ОУНИ-НА-ПИК ........................................................................ 71
КРАЉЕВИ И РАТНИЦИ .............................................................. 84
КУХУЛИНОВО ВИТЕШТВО ................................................................. 85
МАЛИ ТКАЧ ИЗ ДУЛИК ГЕЈТА ........................................................... 90
АПЕНДИКС ............................................................................. 100
КЛАСИФИКАЦИЈА ИРСКИХ ВИЛА И ВИЛЕЊАКА ....................... 101
ДРУЖЕЉУБИВЕ ВИЛЕ И ВИЛЕЊАЦИ ....................................... 101
ВИЛЕ САМОТНИЦЕ ......................................................................... 103
ИЗВОРИ ИРСКОГ ФОЛКЛОРА ............................................................108

5
КУДА МОЈЕ КЊИГЕ ИДУ

Све речи које прикупим,

И све речи које напишем,
Морају своја неуморна крила да рашире,
И никада у свом лету да не предахну,
Док не стигну тамо где је твоје тужно, тужно срце,
И певају за тебе у ноћи,
Још даље од вода које теку,
Олујом помрачених ил’ звездама обасјаних.

В. Б. Јејтс
Лондон, јануар 1892. године

1
 ПРЕДГОВОР
ИРСКИ ПРИПОВЕДАЧ

ЕСТО СЕ колебам када кажем да ирски сељаци

Ч
и даље верују у виле. Људи мисле да ја само
покушавам да вратим мало тог старог,
мртвог, прелепог света романтике у овај век
великих машина и машинских предилица. Сва је
прилика да су брујање точкова и клепет штампарских
преса, да не помињемо предаваче у црним капутима и с
купастим чашама воде, отерали краљевство гоблина и
учинили да утихну стопала малених плесача.
Стара Биди Харт, у сваком случају, не мисли тако. Наша
„најновија“ мишљења се никад нису чула под њеним
смеђим сламнатим кровом, прекривеним бусенима
жедњака. Није то било баш тако давно када сам седео
поред огњишта у коме је горео тресет1, јео палачинке у
њеној кућици на обронку Бенбалбена и распитивао се за
њене пријатеље, виле и вилењаке, који су насељавали
зелено брдо обрасло глогом, тамо горе иза куће. Како је
само чврсто она веровала у њих! Колико јако се
плашила да их случајно не увреди! Дуго времена ми не
би одговорила никако осим: „Ја увек гледам своја посла,
а они своја.“ Ипак, мало разговора о мом прадеди, који

1
Тресет је, као врста угља, гориво чије је коришћење врло специфично за
Ирску. (Прим. прев.)
2
је цео свој век проживео доле у долини, и још неколико
речи да је подсете како сам ја када ми је било седам-осам
година често проводио време под њеним кровом,
развезали би јој језик. Било би мање опасно, у сваком
случају, да мени говори о вилама, него да о њима говори
тамо некој како је она презриво називала
енглеске туристе, јер ја сам ипак живео у сенкама
њихових брда. Па опет, никада није заборављала да ме
подсети да након што завршимо разговор о њима,
обавезно кажемо „Бог их благословио, у четвртак“ (ако
би то био тај дан), и на тај начин се заштитимо од
њиховог незадовољства, за случај да су љути што смо их
помињали, јер они напросто воле да живе и плешу тако
да их људи не примете.
Када би једном почела, наставила би да говори сасвим
слободно, а њено лице би сијало над светлошћу ватре
кад би се нагнула над тигањ или проџарала тресет, и
причала би како је нека тамо отета у близини села
Колони и како је била приморана да живи међу
„господом“, како је, из љубазности, називала виле и
вилењаке, и како, када се вратила, није имала прсте на
ногама, јер су јој отпали од плесања; и како је, који
месец пре него што сам ја дошао, нека друга отета из
суседног села Грејнџ и била приморана да буде дадиља
детету вилинске краљице. Њене новости о тим бићима
увек су биле врло прецизне и детаљне, као да је
описивала неке сасвим обичне околности: последњи
вашар, или игранку код Росових прошле године, када је
момак који је најбоље играо добио боцу вискија, а цура
која је најлепше плесала колач увезан машном. За њу су
та бића — људи, не толико другачији од ње, само бољи и
финији у сваком смислу. Они имају најлепше дневне
собе, рекла би она, како мени рече једном један старац.
Накитила би описе свим речима којих би се сетила о
дивоти, мада то и није било тешко, јер је њена машта
била заиста бујна. Оно што нама и не изгледа предивно
њој јесте, тамо, под њеним дрвеним гредама и
3
сламнатом таваницом са окреченим платном, где је све
тако просто и једноставно. Ми имамо слике и књиге да
нам помогну да замислимо величанствени вилински
свет препун злата и сребра, круна и божанствених
драперија; а она има само ту малу слику Светог Патрика
изнад огњишта, шарено посуђе на комоди и лист са
баладама што га је њена млада ћерка гурнула иза
каменог пса на полици изнад камина. Да ли је, онда,
чудно што њене виле немају натприродне одлике какве
имају виле које смо ви и ја навикли да виђамо у
сликовницама и о којима смо читали у књигама? Она ће
вам причати о сељацима који су срели вилинску
кавалкаду и мислили да су то тек сељани као што су они
сами, док нису нестали у ноћи; и о предивним
вилинским палатама за које се, док се нису истопиле,
мислило да су летњиковци богате господе.
Њена представа самог раја била је исто толико
једноставна, и она би била готово једнако наивна када
би се повела реч о његовим истакнутим ликовима, као
што је то била побожна праља из Клондалкина, која је
рекла једном мом пријатељу да јој се указао Свети
Јосиф, и да је имао „лепу, сјајну капу на глави и кошуљу
која није штиркана на овоме свету“. Са тиме би
помешала и неке старинске стихове јер, ипак, читав је
свет разлике између Бенбалбена и даблинизованог
Клондалкина.
Рај и вилинска земља — у њих је Биди уткала све своје
снове о величанствености, и њима стреми њена душа —
првоме из љубави и наде, а другоме из љубави и страха
— дан за даном и годину за годином; свеци и анђели,
виле и вештице, уклети глог и свети бунари, њој су оно
што су вама и мени књиге, и представе, и слике. Они су
заиста много више; јер превише нас одраста у досадне и
обичне људе, а њено срце је увек пуно музике. „Стојим
ја тако на вратима“, рече она мени једног лепог дана,
„гледам у планину и размишљам о доброти Господа“; а
када прича о вилама, чујем призвук нежности у њеном
4
гласу. Она их воли јер су увек младе, увек се забављају,
увек су далеко од старости која се надвија над њом и
испуњава јој кости болом, а осим тога и зато што толико
подсећају на малу децу.
Да ли заиста мислите да би ирски сељак био толико
испуњен поезијом да нема вила? Мислите ли да би
девојке из Донегала, када иду у унутрашњост да раде,
клекнуле, као што имају обичај, и својим уснама
пољубиле море, да им предивне легенде и фантастичне
тужне приче нису уткале то море и копно у срца? Зар
стварно мислите да би стари људи прихватали живот са
толико радости, и себи у браду изговарали изреку: „Није
језеру лабуд терет, нити коњу узде, нити човеку душа
која је у њему“, да мноштво духова није ту, поред њих?

У Клондалкину,
Јул, 1891. године

5
 НАПОМЕНА

ОРАМ ДА захвалим леди Вајлд за дозволу да овде

М
уврстим причу „Шенхан бард“, из њених
(Ворô и Дауни),
најпоетичније и најобимније збирке ирског
фолклора која је до сада објављена; господину Стендишу
О’Грејдију за дозволу да уврстим „Кухулиново витештво“ из
епске прозе коју је необично назвао
професору Џојсу за његовог „Фергуса О’Мару и демоне
ваздуха“; и господину Дагласу Хајду за његову необјављену
причу „Човек који није знао за страх“.
Нисам уврстио ниједну причу која се већ појавила у мојој
књизи (серија Камелот).
Верујем да ова два тома чине једну врло репрезентативну
збирку ирских народних прича.

6
ВИЛЕ ЗЕМЉЕ
И ВИЛЕ ВОДЕ

7
 МЕСТО ГДЕ ВИЛЕ ПЛЕШУ
ВИЛИЈАМ КАРЛТОН

ЕНТИ МЕКЛАСКИ се оженио и, дабоме, неопходно је

Л
било да његова невеста има кућу у којој би живела.
Е сад, Ленти је узео мало земље, око шест ари, али,
пошто на њој није било куће, одлучио је да је
сагради, а како би била што удобнија, одабрао је за место
градње један од оних прелепих зелених кругова који би
требало да представљају игралиште вила. Лентија су
упозорили на то; али како је био веома тврдоглав човек и не
баш страшљив, рекао је да не би мењао тако пријатно место за
кућу ни да удовољи свим вилама Европе. Према томе, наставио
је с градњом и веома уредно је и завршио; а како је у тим
случајевима уобичајено да се позову пријатељи и комшије на
усељење, Ленти, који је жену довео кући током дана, у складу
са овим добрим, старим обичајем, нашао је виолинисту и донео
много вискија, и увече направио игранку за оне који су дошли
да га посете. Све ово је протицало изузетно добро и забава и
весеље су текли живахно, када се, након што је пала ноћ, зачу
бука налик на рушење и извлачење ребара и греда с врха куче.
Окупљени људи су слушали и, без сумње, ништа друго се није
могло чути осим рушења, и извлачења, и вуче, и задиханости,
као да хиљаду малих људи руши кров.

8
 „Дођите“, рекао је глас заповедним тоном, „радите свом
снагом: знате да морамо да срушимо Лентијеву кућу пре
поноћи.“
Ово је било непријатно сазнање за Лентија, који је,
схвативши да с таквим непријатељима не може да се носи,
изашао напоље и овако им се обратио:
„Господо, понизно умољавам за ваш опрост за градит на
месту које припада вама; али ако бисте били љубазни да ме
оставите на миру вечерас, ја ћу почети да рушим кућу сутра
ујутро.“
Након овога уследио је жамор налик на тапшање хиљаду
малих руку, и узвик: „Браво, Ленти! Гради на пола пута између
два бела глога изнад путељка“, и пошто се чуо још један лак
узбуђен узвик, онако од срца, настала је ужурбана бука, а онда
се више нису чули.
Ипак, прича се не завршава овде; када је копао темеље своје
нове куће, Ленти је нашао пун злата; и тако је, тиме што је
вилама оставио њихово место за плес, он постао богатији него
што би икада био да их уопште није срео.

2
Метални суд у који су сељаци стављали свеће за ноћно светло. (Прим.
прир.)
9
 ПРЕДИЉЕ СУПАРНИЦЕ
ВИЛИЈАМ КАРЛТОН

А СЕВЕРУ Ирске, у кућама сељака одржавају се

Н
скупови предиља на којима се састају неудате
девојке, и та се окупљања називају (прело).
Свака млада девојка која је стекла углед брзе и веште
предиље долази у кућу где се прело одржава, најчешће око сат
времена пре свитања, а прати је њен драги или неки рођак, који
јој носи коловрат и безбедно је води кроз поља или је прати
путем, у зависности од случаја. Прело је један заиста весео и
радостан призор, а такође и нешто што треба да служи
неговању вредноће, пристојности и поштења. Ретко шта би
могло бити радосније и пријатније него када се у даљини,
разбијајући тишину јутра, чују весели гласови мноштва
девојака било кроз смех или песму, брујање точкова коловрата
— а помало и заиста раздражујућа, громогласна бука док се
проверавају калемови, и гласови оних који их проверавају, док
бучно објављују исход, заједно са именом девојке и количином
коју је испрела до тог тренутка; јер такмичење обично
започиње два или три сата пре јутра. Овај ведри дух подстиче и
плес — којим се, узгред буди речено, свако прело завршава; а
када се прогласи победница, на њу се гледа као на краљицу
догађаја и према њој се односи с дужним поштовањем.
Али, да се вратимо нашој причи. Сви су знали да је Шон
Бјуи Макгаверан најуреднији и најваспитанији момак, а уз то и
10
највреднији у целој парохији Фаг-а-Бала. Тешко би се нашао
млади момак који је боље умео да рукује млатилом, лопатом
или српом, или који би све што ради радио поштеније или
савесније. Осим тога, он је био леп, добро грађен, згодан
младић какав се само могао пожелети; а исто тако, све је
указивало да можда лепе девојке нису биле спремне да се
отимају о њега. Шон је, међутим, био паметан колико и леп; и
иако је желео да има жену, невоља је била у томе што је хтео
способну, паметну девојку, која би била на гласу као добро
васпитана и вредна, као што је и он сам био. Е, баш овде је била
зачкољица; јер уместо једне такве девојке, у крају их је било бар
туце — све подједнако спремне и вољне да постану његова
жена, и све подједнако лепе. Међутим, за две је мислио да су за
трунчицу изнад осталих; а те две девојке, Биди Кориган и Сали
Горман, биле су толико изједначене по доброти да се за живота
не би могао одлучити за једну од њих. И једна и друга освојила
је звање најбоље на прелу; а у том тренутку су они чије се
мишљење ценило говорили да ниједна од њих две не може да
надмаши ону другу. У целој парохији није било друге две
девојке које су биле више поштоване или које су више
заслуживале да то буду; и стога је свако за њих имао лепу реч и
најлепше жеље. Е сада, десило се да је Шон очијукао и са
једном и са другом; а како није могао да се одлучи између њих
две, мислио је да оне то саме ураде, ако би било могуће.
Имајући то на уму, рекао је суседима да ће приредити прело за
тачно недељу дана, а Биди и Сали је посебно нагласио да се
одлучио оженити оном девојком која победи на прелу, јер је
добро знао, као уосталом и цела парохија, да то мора бити једна
од њих две. Девојке су се са овим сложиле и биле веома добро
расположене, Биди је рекла Сали да ће она (Сали) сигурно
победити; а Сали је, како не би била мање љубазна, рекла њој
то исто.
Е, па недеља је скоро прошла, и остало је само два дана до
прела, кад око три сата у кућу старог Педија Коригана ушета
мала жена у ципелама с високим потпетицама и кратком
црвеном огртачу. У том тренутку у кући није било никога осим
Биди, која је устала, донела столицу и ставила је поред
11
огњишта, па понудила малу жену у црвеном да седне и одмори
се. Она то и уради, и убрзо међу њима двема започе живахан
разговор.
„Па“, рече непозната жена, „код Шона Бјуија Макгаверана
ће се одржати велико прело?“
„Управо тако, добра жено“, одговори Биди, смешећи се и
заруменивши се при поновној помисли на то, јер је знала да
њена сопствена судбина од тога зависи.
„И“, настави мала жена, „која победи, добија мужа?“
„Јест, тако изгледа.“
„Па, која добије Шона биће срећна жена, јер је он прави
пример доброг момка.“
„То није ништа друго сем истина, свакако“, одговори Биди
уздишући, сасвим сигурно из страха да би га могла изгубити; а
заиста, млада девојка би могла уздисати из много горих
разлога. „ Али“, рече девојка мењајући тему, „делујете веома
уморно, добра жено, и мислим да је боље да поједете нешто и
попијете који добар гутљај (густог млека) да вам
олакша пут.“
„Хвала много, девојко“, рече жена. „Узећу мало, ако
изволиш, и Бог нек ти да да тога имаш и нагодину.“
„Нема на чему“, рече девојка, „знате да ко добро чини,
добрим му се и враћа.“
„Да, душо, ко добро чини.“
Она се послужи храном коју је Биди поставила пред њу, и
након обеда изгледаше окрепљено.
„Е па сад“, каза она устајући, „ти си веома добра девојка и
успеш ли да дознаш како ми је име пре уторка ујутро, на дан
прела, велим ти да ћеш ти победити и добити мужа.“
„Па“, рече Биди, „ја вас никада раније нисам видела. Ја не
знам ко сте, нити где живите; како бих икада могла сазнати
како вам је име?“
„Никад пре ме ниси видела, то је истина“, рече старица. „И
никад ме не’ш видети осим још једном; не будеш ли знала да

12
ми кажеш моје име пре нег’ се прело заврши, изгубићеш све, а
то ћ’ ти сломити срце, јер ја добро знам да волиш Шона Бјуија.“
Рекавши то она оде, оставивши јадну Биди сасвим
обесхрабрену њеним речима, јер, искрено говорећи, она је
много волела Шона, а није имала ни трачак наде да би могла
сазнати име мале жене, и чинило се да јој много шта зависи од
тога.
У скоро исто време тог дана, деси се да је Сали Горман
седела сама у очевој кући, размишљајући о прелу, кад ето ко
уђе у њену кућу — нико други до наша пријатељица, мала жена
у црвеном.
„Помаже Бог, добра жено“, рече Сали, „на овај добар дан,
хваљен Господ!“
„Тако је“, рече жена, „добар какав се само може пожелети;
заиста јесте.“
„Имате ли каквих новости са пута?“, упита Сали.
„Једина вест у крају“, одговори жена, „јесте да ће прело бити
одржано код Шона Бјуија Макгаверана. Кажу да ћеш га тада
или добити или изгубити.“
„Не плашим се ја много“, рече Сали са пуно самопоуздања;
„али ако га и изгубим, могу да нађем подједнако доброг.“
„Није лако наћи таквог“, додаде старица, „и требало би да
ти буде веома драго да га добијеш, ако можеш.“
„Пустите сад то“, рече Сали. „Биди је добра девојка, то јесте;
али што се предења тиче, никад се није десило да буде боља од
мене. Што не седнете д’ одморите мало?“, додаде. „Можда сте
уморни.“
„Можда би требало да размислиш о томе“, помисли жена,
али ништа не рече: „но“, додаде сама за себе, „боље икад него
никад — седећу овде још мало, док не видим мало боље каква
је.“
Она седе и започе причу о разним стварима, о каквим младе
жене обично причају. Причале су тако око пола сата, а затим
она устаде и, узимајући свој мали штап, опрости се са Сали и

13
оде својим путем. Када је мало одмакла од куће, окрену се и не
издржа да не каже, онако сама за себе:

„Пристојна и паметна,
Али срца ледена,
Уредна и чиста,
Ал’ од меса ништа.“

Јадна Биди је спровела све могуће истраге у вези са

старицом, али безуспешно. Ни једна једина особа са којом је
разговарала никада је није видела нити је чула за сличну жену.
Обузела ју је малодушност, и почела је да губи наду, јер без
сумње, када би пропустила прилику да добије Шона, то би за
њу значило много дана испуњених тугом. Знала је да никада не
би могла да нађе некога као што је он, или бар некога кога би
волела као њега. Напокон, дошао је дан прела, а са њиме и све
лепе девојке из суседства дођоше код Шона Бјуија. Међу
осталима и њих две, између којих се одлучивало која ће га
освојити; биле су најлепше две девојке надалеко и свако им се
дивио. И заиста, било је то радосно и весело место, с много
лаког смеха и слатког певања које је тог дана одзвањало с лепих
усана. Биди и Сали, као што су сви и очекивали, биле су далеко
испред свих осталих, али толико уједначене у свом предењу, да
процењивачи ни за милион година не би могли оценити која је
од њих две боља. Ова два лепа бића била су раме уз раме, глава
уз главу, и сви су на том прелу били страшно нестрпљиви и
умирали су од знатижеље да сазнају која ће успети.
Прошло је безмало пола дана, а и даље није било разлике
међу њима двема; кад одједном, на изненађење и жалост свих
присутних, крилца на Бидином коловрату пукоше на два дела,
и тиме се, чинило се, надметање завршило у корист њене
супарнице. Со на рану досипало јој је то што и даље није имала
појма о имену мале жене у црвеном. Шта се могло учинити?
Све што је могло, учињено је. Њен брат, дечак од око четрнаест
година, био је сасвим случајно ту када се незгода десила, јер су
га отац и мајка послали да им донесе вести о току надметања
14
између две предиље. Џони Кориган је одмах послат да најбрже
што може оде до Донела Мекаскера, мајстора за коловрате, и
донесе поправљена крилца, јер то је била Бидина последња,
мада мало вероватна, прилика. Џонијева жеља да његова
сестра победи у надметању била је, наравно, огромна, и стога
је, како не би губио време, запуцао преко чистине, пролазећи
кроз, или боље рећи веома близу, поља Килруден, места које је
било познато као састајалиште вила. Колико се само изненадио
када је, пролазећи поред дрвета белог глога, зачуо женски глас
како, уз звуке коловрата, пева следеће речи:

„У овоме граду девојка једна, моје име не зна;

А Истана Ступић — Истана Ступић зовем се ја.“

„У овом граду постоји девојка“, рече дечак, „која је на

великој муци јер је поломила крилца на коловрату и изгубила
мужа. Ја сад одо’ код Донела Мекаскера да их поправи.“
„Како се зове та девојка?“, рече жена у црвеном.
„Биди Кориган.“
Мала жена одмах скину део са свог коловрата и даде га
дечаку да га однесе својој сестри, како не би јурио код Донела
Мекаскера.
„Немаш времена за губљење“, додаде, „зато трчи назад и дај
јој ово; али немој јој рећи како си га добио и, изнад свега,
никако не реци да ти га је Истана Ступић дала.“
Момак се вратио, и након што је дао крилца својој сестри,
наравно, рече да јој је део послала мала жена у црвеном по
имену Истана Ступић. Бидине очи се напунише сузама
радосницама, јер је знала да је Истана Ступић име старице, а
пошто је то сазнала, осећала је да ће се нешто лепо десити.
Наставила је да преде, и никада нико није видео људске прсте
да таквом брзином спуштају пређу. Цело прело је било
запањено количином која је стално пунила њен калем.
Расположење њених пријатеља поче да расте, а оних са Салине
стране да опада, јер је из сата у сат Биди брзо сустизала своју

15
супарницу, која је сада, ако је то уопште могуће, прела
двоструком брзином, видевши да је Биди сустиже. Након неког
времена, опет су биле изједначене, и управо у том тренутку уђе
њена пријатељица, мала жена у црвеном, и упита гласно: „Има
ли неко на овом прелу ко зна моје име?“ Три пута је поставила
ово питање пре него што је Биди скупила храброст да јој
одговори. Напокон рече:

„У овоме граду девојка једна, твоје име зна;

А Истана Ступић — Истана Ступић, ти си та.“

„Јест тако“, рече старица, „управо тако; и нека то име буде

водиља теби и твом мужу кроз живот. Ступајте заједно
постојано, и нека ваши кораци буду исти; застајте мало; увек
настављајте напред; и никада нећеш зажалити због дана када
си упознала Истану Ступић.“
Није потребно да додамо да је Биди била најбоља на прелу
и добила мужа, и да су она и Шон живели дуго и срећно
заједно; и можемо само пожелети, драги читаоче, да и ми
живимо тако дуго и срећно.

16
 МЛАДИ ГАЈДАШ
КРОФТОН КРОКЕР

е тако давно, на границама округа Типерери, живео

Н
је честит пар, а звали су се Мик Фленеган и Џуди
Малдун. Ови сиромашни људи били су, како се то
каже, благословени са четворо деце, све дечацима;
тројица су била добра, стамена, здрава, лепа деца каква се само
пожелети могу; и било би сасвим довољно да сваког Ирца
учини поносним на лозу својих земљака само да их види како,
око један сат по подне у леп, сунчан дан, стоје на вратима
колибе свога оца, са светлом косом која им је у коврџама падала
на чела, и образима као две румене јабуке, и с великим
кромпиром који се пуши у рукама. Како је само поносан Мик
био на ову лепу децу, а и Џуди је такође била поносна; и имали
су сасвим довољно разлога за то. Али, посве другачије било је с
оним преосталим, њиховим трећим по рођењу дететом; он је
био најјадније, најружније и најневаспитаније дериште које је
Бог икада створио; био је толико неразвијен да није могао сам
да стоји, нити да изађе из своје колевке; имао је дугу,
рашчупану, умршену, коврџаву косу, црну као угарак; лице му
је имало зеленкастожућкасту боју, очи су му биле као два
грумена ужареног угља, и некако су се увек померале у његовој
глави као да су биле у непрекидном покрету. Пре него што је
напунио годину дана, уста су му била пуна великих зуба; шаке
су му биле као јастребове канџе, а ноге му нису биле дебље од

17
дршке бича, а равне отприлике као срп: а да буде још горе, јео
је као мећава и стално је цмиздрио, цичао, крештао и вриштао.
Све комшије су сумњале да нешто с њим није како ваља,
нарочито јер су приметили — када се људи, као што то раде на
селу, окупе и поседају око ватре и разговарају о вери и добрим
стварима — да би се дериште тада усправило у својој колевци,
коју би мајка углавном стављала поред огњишта да би му било
топло, и док би били усред разговора, почело да урличе као да
је у њему сам ђаво. Ово је, као што рекох, навело суседе да
мисле како нешто није у реду, и једног дана су повели разговор
о томе шта би било најбоље урадити с њим. Неки су саветовали
да се докрајчи, али Џуди није хтела ни да чује. Баш лепо, да
њено дете убију и баце на ђубриште као мртво маче или
отрованог пацова; не, не, не, није хтела ни да чује. Једна стара
жена, коју су сматрали зналцем за вилинске ствари, здушно јој
је предложила да убаци клешта у ватру да се загреју до усијања,
а онда да га њима ухвати за нос, и то би га, без сумње, натерало
да каже шта је и одакле је дошао (јер је опште мишљење било
да га је „добар народ“ заменио); али Џуди је била сувише мека
срца и сувише је волела малог ђаволка, тако да није пристала
на ту замисао, иако су јој сви говорили да греши. И можда и
јесте грешила, али ко би могао кривити мајку због тога. И тако,
неки су саветовали једно а неки друго; напослетку неко рече да
позову свештеника, који је био веома побожан и веома учен
човек, да га он погледа. На ово Џуди, наравно, није имала
примедбе; али увек ју је нешто спречавало и тако се на крају
десило да га свештеник никада није ни видео.
Ствари су се, тако, наставиле по старом још неко време.
Дериште је наставило да цичи и вришти, и да једе више него
три његова брата заједно, и да прави свакојаке смицалице, јер
је био изузетно склон несташлуцима, када једног дана Тим
Керол, слепи гајдаш који је био у пролазу, сврати и седе поред
ватре да мало поприча с домаћицом. И тако, не прође много
времена, Тим, који није био шкрт на својој музици, дохвати
гајде и поче да свира све у шеснаест, кад истога часа, мали, који
је лежао у својој колевци миран као бубица, устаде, поче да се
смеши и окреће своје ружно лице, да маше својим дугачким,
18
жутосмеђим рукама, и млатара кривим ногама, силно се
радујући музици. Ништа друго није могло да га смири осим да
узме гајде у своје руке и да би га умирила, његова мајка замоли
Тима да на минут да детету гајде. Тим, који је волео децу, одмах
пристаде и, како је он био слеп, Џуди донесе гајде до колевке и
крену да их намести детету; али није имала прилике да сама то
уради јер је изгледало да мали врло добро зна шта треба.
Закачи гајде око себе, постави мех испод једне руке а мешину
испод друге, као да их свира већ двадесет година, и засвира
„Шила на гира“ на најлепши начин који можете
замислити.
Сви су остали у чуду: сирота жена се прекрсти. Тим, који је,
као што сам већ рекао, био „у мраку“ и није баш најбоље знао
ко то свира, био је одушевљен; а када је чуо да је то мали гавран
од непуних пет година који никада у свом животу није видео
гајде, рече мајци да је срећна што има таквог сина; понуди јој
да га он поведе са собом, ако она може да се растане од њега,
закле јој се да је он рођени гајдаш, природно надарен, и рече да
му за кратко време, уз мало подучавања с његове стране, не би
било равног у целој земљи. Сирота жена је била одушевљена
што чује све то, нарочито јер је Тимово помињање природне
надарености умирило неке сумње, које су јој се мотале по глави
из страха да оно што су суседи говорили да нешто с њим није
како ваља може бити заиста тачно. Поврх тога, радовала ју је
помисао да њено драго дете (јер је заиста волела малога) неће
бити приморано да иде и проси, већ ће моћи да заради за
пристојан живот. И тако, када је Мик дошао кући с посла, она
му исприча све што се издешавало и све што је Тим Керол
рекао; а Мику је, наравно, било драго да чује све то, јер је
безнадежно стање јадног створења њему представљало велику
муку. Стога, он сутрадан узе свињу и оде на вашар да је прода,
а с оним што је зарадио оде у Клонмел и наручи ганц нове гајде
величине одговарајуће за дете.
За око две недеље, гајде су стигле у кућу, и оног тренутка
када их је видео, мали поче да скичи од радости, да млатара
својим лепим ногама и да се бацака по колевци; и настави да
ради разне смешне ствари, док му на крају, како би га смирили,
19
нису дали гајде. Он их одмах намести и засвира „Џиг полтхог“,
на опште дивљење свих који су га чули.
Глас о његовом умећу брзо се пронео надалеко, јер није
било гајдаша у шест суседних округа који би могао да му приђе
ни близу у свирању песме „Стари пут за Модераг“, или „Зец у
кукурузу“, или „Џиг ловца на лисице“ или „Кашелске падине“,
или „Гајдашки магот“ или било које друге од ирских игара које
су људе терале да играју хтели они то или не; и било је
изненађујуће чути га како свира „Лов на лисице“; мислили
бисте да стварно чујете ловачке псе како лају, и теријере како
кевћу увек у позадини, и ловце и водиче који наводе и
усмеравају псе; то је заиста било нешто најближе осећају да
учествујете у самом лову.
А најбоље код њега било је то што није био шкрт на својој
музици, па су момци и девојке из суседства веома често
долазили на игранке у колибу његовог оца; а он би свирао за
њих своју музику тако предано да је то било, како су говорили,
као да им је неко ставио живу у стопала; и сви су тврдили да се
никада у животу нису кретали тако лагано и живахно, ни на
једну другу музику било ког гајдаша.
Али, осим добре ирске музике, имао је и једну сопствену,
необичну мелодију, најчуднију коју је икад ико чуо; јер у часу
када би је засвирао, све у кући је изгледало као да почиње да
игра; тањири и шерпе би поскакивали на полици, лонци и куке
за лонце звецкали би код огњишта, а људи су чак мислили да
се столице под њима померају; али, иако је то можда било до
столица, сигурно је да нико није могао дуго да седи на њима,
јер би и стари и млади поскакали што би хитрије могли.
Девојке су се жалиле да би их ова мелодија, када би је он
засвирао, увек натерала да играју као да не могу да владају
стопалима како треба, јер им се чинило да је под као лед и да
би сваког тренутка могле пасти наузнак или на лице. Млади
момци који су желели да се похвале својом игром и новим
ципелама, и својим јаркоцрвеним или зеленим и жутим
трегерима клели су се да их је мелодија толико збуњивала да
нису могли правилно да изведу покрет или
нити било које од својих најбољих корака, већ су се увек
20
осећали збуњено и као да не знају где су, а онда би се и стари и
млади сударали једни с другима, и то веома озбиљно. А када би
их несрећно дериште све довело у овакво стање да се
неконтролисано врте по поду, он би се церекао и кикотао као
мајмунче које изводи своје враголије.
Што је био старији, то је био гори, а када је имао шест
година, није смео да остаје сам у кући; увек би изазвао да се
његова браћа опеку, или да изударају цеванице о столице или
лонце. Једном, за време жетве, остао је сам код куће, а када се
његова мајка вратила, затекла је мачку која је зајахала пса,
окренута лицем ка његовом репу и својим ногама око његовог
тела, а дериште им је свирало своју чудну мелодију тако да је
пас лајао и скакао наоколо, а мачка мјаукала из страха за
сопствени живот и напред-назад млатарала репом, који би пас,
пошто га је њиме ударала по њушци, гризао; била је то права
гунгула. Други пут, фармер код кога је Мик радио, иначе веома
поштен и поштован човек, свратио је успут да им се јави, а Џуди
је обрисала столицу својом кецељом и понудила човеку да
седне и одмори се од ходања. Седео је леђима окренут колевци,
а иза њега је била чинија крви, јер је Џуди правила свињске
крвавице. Мали је лежао прилично мирно у својој колевци и
вребао прилику, док на крај канапа није закачио куку, коју је
бацио тако спретно да је закачио за реп човекове нове лепе
перике и умочио је у чинију крви. А једном је његова мајка,
након што је музла краву, ушла с ведрицом на глави; чим ју је
видео, засвирао је своју ђаволску мелодију, а сирота жена пусти
ведрицу, пљесну рукама и поче да игра просувши све млеко по
свом мужу који је уносио тресет да загреје вечеру. Укратко, не
би било краја набрајању његових враголија и свих
неваљалстава које је чинио.
Недуго затим, невоље задесише фармерову стоку. Коњ је
почео да се тетура док хода, добро и снажно теле је угинуло од
црног пришта, а неке од његових оваца од крпељске грознице.
Краве су полуделе и почеле су да ритају ведрице млека, а кров
штале се на једној страни урушио. Фармер је умислио да је
Фленеганово несрећно дете узрок свем том јаду. И тако, једног
дана позвао је Мика у страну и рекао му: „Мик, видиш да ми се
21
ствари дешавају како не треба, и да будем искрен с тобом,
мислим да је твоје дете узрок свега тога. Кидам се од муке и не
могу да заспим ноћу у свом кревету од размишљања шта би
могло да се деси до јутра. Волео бих да потражиш посао негде
другде; ти си добар човек као и било који други у овој земљи и
нема бојазни да ћеш моћи да бираш посао.“ На ово је Мик
одговорио да му је жао због његових губитака и да му је још
жалије што сматра да је узрок томе он или неко његов; да у
његовој глави ни њему није лако с тим дететом, али да мора да
га чува кад га је већ добио, а онда му је обећао да ће одмах
почети да тражи друго место.
Тако је и било; следеће недеље у цркви, Мик је рекао да
напушта посао код Џона Риордана и одмах је фармер који је
живео неколико миља даље, а коме је требао орач јер га је
претходни управо био напустио, дошао до Мика и понудио му
кућу са баштом и посао за целу годину. Мик, који је знао да је
овај добар послодавац, одмах договори посао с њим. Договор је
био да фармер пошаље запрегу, како би Мик понео нешто мало
намештаја који је имао и преселио се до следећег четвртка.
Када је дошао четвртак, запрега је стигла како је речено и
Мик је на њу натоварио ствари. Колевку с дететом и гајдама
стави на врх, а Џуди седе поред како би пазила на њега да се не
преврне и не настрада. Крава је ишла испред њих, пас је ишао
иза, а мачка је наравно заостајала. Био је то леп дан пред сам
крај жетве, и остало троје деце је ишло путем берући глогиње и
купине.
Морали су да пређу реку, али како је она текла дубоко
између две веома високе обале, није се могла приметити док јој
се није пришло близу. Малени је лежао прилично мирно у
својој колевци док нису дошли до почетка моста. Када је чуо
хучање воде (јер је река надошла пошто у претходна два-три
дана беше пало много кише), он седе у колевци и погледа око
себе. Кад угледа воду и схвати да ће га превести преко, о како је
само закукао и зајаукао! Ни пацов ухваћен у замку не би тако
запевао као он. „Шшшшшш! О дете“, рече Џуди, „не бој се, само
ћемо прећи преко каменог моста.“ „Цркла дабогда, матора
раго“, викну он, „како сте ме само лепо насамарили да ме
22
доведете овамо!“, па настави да запомаже. Што су даље
одмицали мостом, то је он више викао, док га на крају Мик, не
могавши више да издржи, не удари бичем који је држао у руци.
„Ђаво нека те носи, дериште једно!“, рече. „Хоћеш ли икада да
престанеш да се дереш? Не могу своје мисли да чујем од тебе!“
Оног тренутка када је осетио бич, он скочи у колевци, стави
гајде под руку, погледа Мика најзлобније што је могао и скочи
преко камене ограде моста право доле у реку. „О, моје дете, моје
дете!“, викала је Џуди. „Отишао је од мене заувек!“ Мик и
остала деца потрчаше на другу страну моста и видеше га доле
како се појављује испод лука. Седео је прекрштених ногу на
белом таласу и свирао гајде радосно као да се ништа није
догодило. Река је текла веома брзо, тако да га је веома брзо и
однела; а он је свирао брзо и, авај, и брже него што је река
текла. Трчали су што су брже могли дуж обале, али речно
корито је оштро скретало око брда, стотинак метара даље од
моста. Док су стигли тамо, он им је већ нестао с видика и нико
га никада више није видео, али опште мишљење је било да се
вратио одакле је потекао, „добром народу“, да њима свира.

23
 ВИЛИНСКА ЧАРОЛИЈА
ПРИПОВЕДАЧ — МАЈКЛ ХАРТ
ЗАБЕЛЕЖИО — В. Б. ЈЕЈТС

ВРЕМЕНА КАД смо путовали каналом, спуштао сам се

једном из Даблина. Стигли смо до Малингара,

У канал се завршавао и ја сам кренуо пешке, а толико

сам био укочен и уморан због спорости. Неки
пријатељи су били са мном, и помало смо ходали а помало се
возили у запрези. Ишли смо тако, док нисмо наишли на
девојке које су музле краву, па смо стали да се мало шалимо с
њима. Након неког времена, тражили смо им мало млека.
„Немамо овде у шта да вам сипамо“, рекле су оне, „али хајде с
нама до куће.“ Отишли смо кући с њима и сели око ватре да
причамо. После неког времена остали су отишли и оставили
мене, невољног да се одвојим од добре ватре. Замолио сам
девојке да ми дају нешто да поједем. Над ватром је био казан, и
оне извадише месо, ставише ми на тањир и рекоше да једем
само месо са главе. Када сам завршио с јелом, девојке изађоше,
и више их нисам видео.
Постајало је све мрачније и мрачније, а ја сам једнако седео
тамо, и даље невољан да се одвојим од добре ватре. Мало
затим, уђоше два човека носећи лешину. Кад сам их угледао,
сакрио сам се иза врата. Каже један другоме: „Ко че да врти
ражањ?“ Каже други: „Мајкле Харте, изађи одатле и окречи
месо!“ Изашао сам иза врата, дрхтећи, и почео да окрећем
ражањ. „Мајкле Харте“, рече онај што је говорио први, „ако ти
24
месо загори, мораћемо онда тебе да набијемо на ражањ“, и на
то они изађоше. Седео сам тамо тако дрхтећи и окрећући
лешину до поноћи. Људи опет уђоше и онај рече да је изгорело,
а други рече да је добро испечено, али пошто су се испрепирали
због тога, обојица рекоше да ми овог пута неће наудити. Седећи
поред ватре, један од њих повика: „Мајкле Харте, можеш ли да
нам испричаш неку причу?“ — „Нити једну једину“, рекох ја. На
то ме он зграби за рамена и избаци напоље ко метак.
Била је ветровита, олујна ноћ; никада у свом животу нисам
видео такву — најтамнија ноћ која се икада спустила са небеса.
Никако нисам могао да схватим где сам. Стога, када је један од
њих дошао по мене и ухватио ме за раме уз речи: „Мајкле
Харте, можеш ли сада да испричаш причу?“ — „Могу“,
одговорим ја. Унутра он ме уведе и, стављајући ме да седнем
поред ватре, рече: „Почни.“ „Ја немам друге приче до једне“,
кажем, „а то је да сам седео овде и да сте вас двојица донели
лешину и натакли је на ражањ а мене ставили да је окрећем.“
„То је довољно“, каже он, „можеш да одеш тамо и легнеш на
кревет.“ И одем ја, врло радо. И, ујутро, где сам био? Нигде
друго до насред зелене пољане.

25
 ТАЈГ СА РЕКЕ ЛИ
КРОФТОН КРОКЕР

Е МОГУ да останем у овој кући — нећу да останем овде

Н
ни за све новце закопане у старом замку Каригрохан.
Ако је икада тако нешто и постојало! — да мене неко
кињи, и то у лице дан и ноћ, а никога да иступи и
покаже се! И онда, ако се наљутим, да ми се смеје грохотом хо,
хо, хо! Остаћу у овој кући још само вечерас па таман и да нема
ниједног другог места у овој земљи куда бих могао да одем.“
Овај љутити солилоквијум изговорио је Џон Шихан у
предворју старе куће земљопоседника у Каригрохану. Џон је
био нови слуга, тек је три дана био у кући, која је изгледала као
уклета, и за то кратко време малтретирао га је и исмевао глас
који је звучао као да говори мушкарац са главом у бурету; нити
је могао да докучи ко то говори нити одакле глас долази. „Не
остајем овде“, рече Џон, „и то је то.“
„Хо, хо, хо, ућути Џоне Шихане, или ће те нешто још горе
снаћи.“
Џон истог трена отрча до прозора у предворју, јер је ове
речи очигледно изговорила особа која је била одмах испред,
али никога није видео. Благо је прислонио лице на прозорско
окно, када као да иза себе у предворју зачу још једно гласно „Хо,
хо, хо!“ Брзо као муња он окрете главу, али живог створа није
могао видети.

26
 „Хо, хо, хо, Џоне!“, викао је глас, који се чинио као да долази
са травњака испред куће: „Зар мислиш да ћеш видети Тајга? —
о, никада! Не за твога целога живота! Зато престани да га
тражиш и гледај своја посла. Данас је много гостију из Корка
на вечери, и време је да ставиш столњак.“
„Боже помози! Па ово не престаје! — нећу остати овде више
ни дана“, поновио је Џон.
„Језик за зубе, и остај ту где јеси с миром, и немој преварити
господина Прата као што си преварио господина Џервоа с
кашикама.“
Џон Шихан је био збуњен овим обраћањем свог
невидљивог прогонитеља, али ипак скупи храброст да изусти:
„Ко си ти? Дођи овамо и покажи се да те видим ако си човек.“
Али, као одговор доби само смех који је звучао као да није са
овога света, а затим и: „Довиђења — посматраћу те за вечером,
Џоне!“
„Боже ме саклони и сачувај! Па ово превазилази све —
посматраћу те за вечером! Можда и хоћеш! Ово ј’ сред бела
дана и ово не мож’ бит дух; али ово је ужасно место и ово је
последњи дан да остајем овде. Како он зна за кашике? Ако то
исприча, ја сам уништен човек! Нема живе душе која му је то
могла речи осим Тима Берета, а он је сада већ сасвим довољно
далеко у дивљинама Ботани Беја. Па како онда може да зна? Не
могу никако да схватим! Али, шта ја то видим у ћошку код зида!
То не мож’ бит човек! О, која сам ја будала! То ј’ само старо
стабло! Али ово је језиво место — нећу се задржати овде,
одлазим из ове куће сутра; довољно је да је човек види па да се
уплаши.“
Кућа је заиста деловала пусто; на травњаку око ње није било
ничега што би разбило његову једноличност осим неколико
бусена нарциса и пар старих стабала, старих колико и само
здање. Кућа се налазила недалеко од пута, била је скоро цео век
стара и време је остављало свој траг на њој; на зидовима су се
могле видети мрље од кише и снега, на крову је било мноштво
белих закрпа, није изгледала удобно; споља је изгледала
суморно и мрачно, а унутрашњост је одавала утисак
27
оронулости, нестале и нестајуће величине, што се сасвим
слагало с њеном спољашњошћу. Требало јој је обиље младости
и радости да би се отклонио осећај, скоро као
страхопоштовање, који бисте имали док бисте корачали кроз
велико правоугаоно предворје, ходали по галерији што је
опасивала предворје или истраживали дугачке, кривудаве
ходнике испод степеништа. Балска дворана, како је велики
салон називан, и неколико других просторија биле су у стању
пропадања, на зидовима су се виделе мрље од влаге, и ја добро
памтим осећај страхопоштовања који ме је обузимао када сам,
као малишан пун дечачке снаге и необуздане и жарке енергије,
силазио до подрума; подилазила ме је језа од те влаге и тмине
— и њихова величина ме је такође плашила; ни веселост моја
два школска друга чији је отац, угледни свештеник, изнајмио
ову кућу на неко време, није могла одагнати осећај пустоловне
уобразиље док се не бих поново попео у горње делове куће.
Џон се прилично добро опоравио како се приближавало
време вечере, а неколико гостију стигло. Сви седоше за сто и
препустише се уживању у одличном оброку, када се с травњака
разлеже глас.
„Хо, хо, хо! Господине Прате, зар нећете дати сиротом Тајгу
нешто да вечера? Хо, хо! Лепо друштво имате ту и свега доброг
на столу, сигурно нећете заборавити јадног Тајга?“
Џон испусти чашу коју је држао у рукама.
„Ко је то?“, упита брат господина Прата, иначе
артиљеријски официр.
„То је Тајг“, рече господин Прат смејући се, „сигурно сте
много пута чули како га помињем.“
„Забога, господине Прате“, упита други господин, „ко је
заправо Тајг?“
„То је“, одговори он, „више него што могу да вам кажем.
Нико никада није успео да га види. Ја сам једном стражарио
цело вече са својом тројицом синова, и премда је његов глас
понекад звучао скоро као да ми је у ушима, нисам га могао
видети. Јесам уображавао да сам видео човека у белом вуненом
капуту како пролази кроз врата из врта на травњак, али то је
28
морала бити само уобразиља, јер сам видео да су врата
закључана, док се човек, ко год то био, смејао нашој муци. Он
нас посећује повремено, и некада прође много времена између
његових посета, као што је и сада случај. Прошло је скоро две
године откако смо чули тај дубоки глас крај прозора. Никада
никога није повредио, или бар не да ми знамо, а једном када је
поломио тањир, вратио је један потпуно исти као тај који је
сломио.“
„То је веома необично!“, узвикнуло је неколико људи из
друштва.
„ Али“, упита један од господе младог господина Прата,
„ваш отац каже да је поломио тањир; како га је могао вратити
а да га нисте видели?“
„Када тражи вечеру, ми је ставимо напоље на прозор и
одемо; он је неће узети док ми гледамо, али истог тренутка кад
се повучемо, тањир са вечером нестане.“
„Како зна да гледате?“
„То заиста не знам, али или зна или сумња. Једног дана моја
браћа Роберт и Џејмс и ја били смо у нашем задњем салону,
чији прозор гледа на врт, када је он дошао пред кућу и рекао:
‘Хо, хо, хо! Господару Џејмсе и Роберте и Хенри, дајте сиротом
Тајгу чашу вискија.’ Џејмс је изашао из собе, напунио чашу
вискијем, сирћетом и сољу и однео му је. ‘Изволи, Тајг’, рекао
је, ‘дођи и узми је.’ — ‘Па спустите је на окапницу.’ Он то и
уради, а ми смо стајали и гледали у чашу. ‘Хајде сада, идите!’,
повика он. Повукли смо се, али смо и даље посматрали. ‘Хо, хо!
Гледате Тајга! Изађите из собе сада, или нећу узети чашу.’
Изашли смо и вратили се, а чаша је нестала, а онда смо га,
тренутак касније, чули како застрашујуће урла и проклиње.
Однео је чашу, а следећег дана она је била на каменој окапници
испод прозора, а у њој су биле и мрвице хлеба, као да ју је
ставио у џеп; од тог дана га нисмо чули, све до данас.“
„Ох“, рече пуковник, „ја ћу га ухватити; ви нисте навикли на
овакве ствари; стари војник попут мене има највеће изгледе, и
пошто овим крилцетом завршавам вечеру, бићу спреман за

29
њега чим поново проговори — господине Беле, бисте ли
попили чашу вина са мном?“
„Хо, хо, господине Беле“, викао је Тајг, „хо, хо, господине
Беле, ви сте некада давно били протестант. Хо, хо! Господине
Беле, ви сте добар момак! Били сте добар протестант; а сада
више нисте протестант, нити било шта друго: хо, хо, господине
Беле! А ту је засигурно и господин Паркс, господин Паркс
изгледа баш лепо данас, с напудерисаном главом и дугим
свиленим чарапама и новим-новцијатим елегантним црвеним
прслуком. А ту је и господин Кол; да ли сте икада видели таквог
момка? Лепо друштво сте довели овамо, господине Прате:
усахле квекере, кицоше који купују путер из Мелоу Лејна и
порезника пијаницу из Коал Квеја, да упознају великог
генерала громовите артиљерије који је дошао из Индије и
највећа је ништарија од свих њих.“
„Ти ниткове!“, повика пуковник. „Натераћу те да се
покажеш“, па исукавши свој мач из ћошка собе, он искочи кроз
прозор на травњак. Истог трена, гласан смех, тако празан, тако
ни налик ничему људском, заустави га, као и господина Бела,
који је са огромним храстовим штапом био пуковнику иза леђа;
и други из друштва изађоше на травњак, а остали устадоше и
одоше до прозора. „Хајде, пуковниче“, рече господин Бел;
„хајде да нас двојица ухватимо ту бестидну битангу.“
„Хо, хо, господине Беле, овде сам — ево Тајга — зашто га не
ухватите? Хо, хо, пуковниче Прате, добар сте ми ви војник кад
можете да исучете мач на сиротог Тајга који никада никоме
није наудио.“
„Покажи нам своје лице, ниткове један“, рекао је пуковник.
„Хо, хо, хо! — погледајте ме — погледајте ме; видите ли
ветар, пуковниче Прате? Тако ћете видети и Тајга; боље уђите
и завршите вечеру.“
„Ако си земаљско биће, наћи ћу те, зликовче!“, каза
пуковник, док се чинило да некакав неземаљски звук
подругивања долази иза угла куће. „Иза ћошка је“, рече
господин Бел, „трчите, трчите.“

30
 Пратили су звук који се понављао дуж баштенског зида, али
људског бића нису могли видети. На крају обојица стадоше да
узму ваздух и у тренутку, скоро у њиховим ушима, зачу се
гласан повик:
„Хо, хо, хо, господине Прате, видите ли сада Тајга? Чујете
ли га? Хо, хо, хо! Добар сте ми ви пуковник кад јурите ветар.“
„Не туда, господине Беле — не туда; дођите овамо“, рече
пуковник.
„Хо, хо, хо, каква сте ви будала; зар заиста мислите да ће вам
се Тајг показати у пољу, тамо? Али, пуковниче, пратите ме ако
можете, ви сте војник! Хо, хо, хо!“ Пуковник је био бесан.
Пратио је глас преко живице и јарка, док му се невидљиви
предмет његове потраге наизменично смејао и ругао (господин
Бел, који је био дебео, брзо је испао из ове јурњаве) а онда се,
после неког времена, и после исцрпљујуће потраге, нашао на
врху литице, над делом реке Ли који је због велике дубине и
црне боје воде добио назив Ђавоља рупа. Овде, на ивици
литице, стајао је пуковник, хватао дах и брисао чело
марамицом, а глас који се чинио као да је близу његових
стопала, повика: „Сада, пуковниче Прате, сада, ако сте војник,
ево скока за вас! Сада видите Тајга — зашто не погледате у
њега? Хо, хо, хо! Дођите, вруће вам је, сигуран сам, пуковниче
Прате! Дођите и расхладите се, Тајг ће мало пливати!“ Чинило
се да се глас спушта низ бршљан и шибље што су обрасли ову
сликовиту литицу скоро од врха до дна. Ипак, било је немогуће
да ма које људско биће нађе ослонац туда. „Пуковниче, имате
ли храбрости да скочите? Хо, хо, хо! Какав сте ми ви војник —
збогом, видећемо се за десет минута горе, у кући — гледајте на
сат; ево га скок за вас.“ И зачу се јак ударац о воду. Пуковник је
стајао непомично, али није се чуо више никакав звук. Он крену
полако ка кући, ни пола миље од Крега.
„И, јеси ли видео Тајга?“, упита га његов брат, док су
синовци једва успевали да суспрегну смех.
„Дај ми вина“, рече пуковник. „Нико ме никада у животу
није тако навозао; тај ме је водио около-наоколо док ме није
довео до руба литице, а онда је отишао доле у Ђавољу рупу,
31
рекавши ми да ће бити овде за десет минута; и отад прошло и
више од тога а он не дође.“
„Хо, хо, хо, пуковниче, зар није овде? Тајг никада у животу
није изговорио лаж; али, господине Прате, дајте ми моје пиће
и вечеру, а онда свима вама лаку ноћ, јер сам много уморан, а
пуковник је крив за то.“ Наручен је тањир хране, а Џон га је,
тресући се од страха, спустио на травњак испод прозора. Сви су
гледали, а тањир је остао нетакнут неко време.
„Ах, господине Прате, хоћете ли да сироти Тајг умре од
глади? Нека се сви склоне од прозора, а господар Хенри нек
изађе иза дрвета, а господар Ричард сиђе са баштенског зида.“
Све очи се окренуше ка дрвету и баштенском зиду; пажња
два момка била је усмерена на силазак, а гости су гледали у
њих; онда једно „Хо, хо, хо — са срећом, господине Прате! Јест
добра вечера и ево тањира, даме и господо. Довиђења,
пуковниче! — Довиђења, господине Беле! Довиђења свима!“,
поврати њихову пажњу, када угледаше празан тањир на трави,
али Тајгов глас више нису чули те вечери. Много пута их је Тајг
посетио након тога, али га нико никада није видео нити је
икада откривено ко или шта је он био.

32
 ВИЛИНСКИ ХРТ

ЕДИ МЕ’ДЕРМИД је био један од највеселијих момака

П
у целом округу Килдер. Ни вашар ни светковина
нису могли да прођу а да он није био у средишту
збивања. Био је свуда, као лоша срећа, а на његовој
малој сиромашној фарми ретко је било жетве у сезони, а тамо
где је требало да никне јечам није расло ништа осим корова.
Новац је био ретка појава у џепу јадног Педија, и крава је
отишла за свињом, док није скоро свега нестало. Ипак, на
његову срећу, ако је имао довољно (осећаја) да обрати
пажњу на то, једне ноћи је сањао најдивнији сан док је трештен
пијан лежао у Рâту3 од Монога, јер није био у стању да оде кући.
Сањао је да је ту под њим закопан ћуп злата, још много пре него
што сеже људско памћење. Педи је тај сан задржао за себе све
до следеће ноћи, када је, узевши лопату и пијук, са флашицом
свете водице, отишао до Рата, и након што је направио круг око
места, поче својски да копа, као да копа за свој голи живот и
своју душу, мислећи да су његове невоље решене за сва
времена. Ископао је дубину до колена, па онда још толико, када
пијук удари о камен, а у истом тренутку Педи зачу како му
нешто дише за вратом. Он диже поглед, кад, баш ту, пред њим,
седи један леп хрт.

3
Рâти су мала поља опасана јарком. Сматрају се торовима за овце и
стаништима древних људи. (Прим. прир.)
33
34
 „Помаже Бог“, рече Педи, а свака длака на његовом телу
стајала је усправно као врбов прут.
„Помогао ти“, одговори хрт — изостављајући Бога, бештија
једна, јербо је то био ђавал. Боже нас сачувај и саклони да икада
видимо такве као он.
„Па добро, Педи Ме’Дермиде“, рече он, „шта ти тражиш у
том гробу од рупе коју копаш?“
„Кунем се, баш ништа, баш“, одговори Педи, јербо видите,
није му се допао тај странац.
„Охо, смири се, Педи Ме’Дермиде“, рече хрт, „зар заиста
мислиш да ја не знам шта ти тражиш?“
„Па онда стварно, ако знаш, могу и о’ма да ти кажем,
нарочито јер изгледаш као пристојан господин, који не гледа с
висине на јадног момка као што сам ја.“ (Педи је желео да га
мало одобровољи.)
„Е па онда“, рече хрт, „изађи овамо горе и седи на ову хрпу
земље“, а Педи, као букван (будала) уради како је од њега
тражено, али није цокулом људски ни стао ван круга који је
направио благословеном водицом, кад га та звер од хрта
нападе и отера га ван Рата; јер Педија је ужасно преплашила
ватра што је излазила из његове чељусти. Ипак, следеће ноћи
се вратио, сасвим сигуран да је новац тамо. Као и пре, направио
је круг, и како је додирнуо онај камен, ето га мој господин, хрт,
на староме месту.
„О, не“, рече Педи, „ту си, је ли? Али овог пута ћеш морати
много да се помучиш да ме превариш, то ти обећавам“; па
поново удари у камен.
„Па, Педи Ме’Дермиде“, рече хрт, „ако је тако, онда добро;
али реци ми, колико новца би теби било довољно?“
Педи почеша потиљак, а мало затим рече:
„Колико би ми ваша висост дала?“, јер је мислио да је боље
да буде уљудан.
„Колико год ти сматраш разумним, Педи Ме’Дермиде.“
„О Боже“, рече Педи за себе, „ту човек никада не зна колико
је довољно тражит.“
35
 „Рецимо педесет хиљада фунти“, рече он. (Могао је
слободно тражити и сто хиљада, јер могу да се кладим да је
бештија имала новца у изобиљу.)
„Добићеш толико“, рече хрт, а онда пошто је отишао
накратко, вратио се са ћупом пуним златника међу шапама.
„Дођи и изброј их“, рече он; али Педију је било јасно шта он
смера и одбио је да се помери, те је ћуп, стављен поред круга
направљеног благословеном и светом водицом, Педи увукао
унутра, и презадовољан што га има у својим рукама, потрчао је
и није се зауставио док није дошао до своје куће. Када је дошао
кући, виде да су се златници претворили у кошчице, а његова
стара мајка поче да му се смеје. Педи се заклео да ће се осветити
тој преварантској звери од хрта, и следеће ноћи поново оде до
Рата, где, као и раније, виде господина Хрта.
„Дакле, опет си ту, Педи?“, рече он.
„Да, ти велики ниткове“, рече Педи, „и нећу отићи одавде
док не извадим ћуп злата који је закопан овде.“
„О, нећеш“, рече он. „Па, Педи Ме’Дермиде, пошто видим
да си храбар и неустрашив момак, одужићу ти се ако сиђеш са
мном са ове хладноће“, јер је снег падао као никада.
„Дабогда никад више не видео Атај ако то урадим“,
одговори Педи, „ти само хоћеш да ме превариш и да ми
натовариш старе кости, или можда да поломиш моје, што би
било подједнако лоше.“
„Часна реч“, рече хрт, „ја сам ти пријатељ и зато немој бити
луд, него пођи са мном и добићеш своје богатство. Останеш ли
ту где јеси, умрећеш као просјак.“ И тако, авај, реч по реч, Педи
пристаде, а насред Рата отвори се прелепо степениште, којим
су кренули надоле, и након много кривудања и скретања,
дођоше до куће много лепше од куће војвода од Ленстера, у
којој су све столице и столови били од сувог злата. Педи је био
одушевљен, а кад је сео, прелепа млада дама му је донела чашу
неког пића; али једва да је отпио гутљај кад се одједном око
њега зачуше ужасни крици, а сви они који су до тада изгледали
прелепо постадоше оно што и јесу — бесни „добар народ“. Пре
него што је Педи успео да се прекрсти, они га ухватише за руке
36
и ноге и изнеше га на велико брдо које је као зид стајало над
реком, па га бацише доле. „Убиство!“, запомагао је Педи; али
није било сврхе, није било сврхе. Паде на стену и лежао је тако
као мртав до следећег јутра, када га неки људи нађоше у шанцу
који окружује насип у Коулхолу, где га је „добар народ“ однео.
Од тог часа па до дана своје смрти био је најжалоснији призор
на свету. Ходао је тамо-амо, а уста су му била (Боже ме прости)
тамо где би требало да му је уво.

37
 ДАМА ОД ГОЛЕРАСА

ЕДНОГ ЛЕПОГ летњег јутра, баш у праскозорје, Дик

Ј
Фицџералд стајао је на обалама луке Смервик „чурећи
свој чибук“, што би се могло превести као пушећи лулу.
Сунце се полако помаљало иза високог Брендона,
тамно море попримало је зелену боју на светлу, а магла која се
разилазила из долине извијала се и клобучала као дим из угла
Дикових усана.
„Е баш је ово прави пример лепог јутра“, рече Дик,
стављајући лулу између усана и гледајући у далеку пучину
океана, која је била непомична и мирна као гробница од
углачаног мермера. „Па, једно је сигурно“, настави он
поћутавши мало, „јес’ баш самотно разговарати сам са собом
без игде икога да ти одговори — ничега осим детета сопственог
гласа, еха! Знам само да, ако бих имао среће, или би то можда
била и несрећа“, рече Дик са сетним осмехом на уснама, „да
имам жену, не би било овако! И шта је уопште човек без жене?
Није ништа више од флаше без капи пића у њој, или као
играње без музике, или само лева страна маказа, или струна за
пецање без удице, или било која друга ствар која је непотпуна.
Зар не?“, каза Дик Фицџералд, бацајући поглед према стени
изнад обале, која је, иако није могла да говори, стајала чврсто
и изгледала одважно, попут сведока кадрог да се закуне у било
шта.
Али како се само изненадио када је, тек мало даље од те
стене, угледао прелепо младо женско биће које је чешљало
38
своју косу морскозелене боје, док се морска со пресијавала по
њој на јутарњем светлу, као истопљени путер на купусу.
Дик је одмах претпоставио да је она сирена,4 иако никада
пре није видео неку, јер је близу ње опазио
малу чаробну капу, коју морски људи користе
како би ронили у океану, а он је био чуо да ако јој отмеш ту
капу, сирена више не може да се врати у воду. Стога ју је
зграбио што је брже могао, а она, чувши буку, окрену главу
сасвим природно као било који хришћанин.
Када је сирена видела да јој је малена капа нестала, слане
сузе — у њеном случају двоструко сланије — линуше јој низ
образе и она тужно заплака, гласом нежним као у
новорођенчета. Иако је добро знао зашто она плаче, одлучан
да задржи њен Дик је пусти да плаче до миле
воље, да би видео шта може произаћи из тога. Ипак, није могло
а да му не буде жао; и када је ово тихо створење, образа мокрих
од суза, подигло главу и погледало га, то беше довољно да
свакога растужи, а камоли Дика, који је одувек, као и други
његови земљаци, имао прилично меко срце.
„Немој плакати, душо“, рече Дик Фицџералд; али сирена,
као свако мало дете, само је још јаче заплакала због тих речи.
Дик седе поред ње и узе је за руку тешећи је. Није то била
нека нарочито ружна рука, само је између прстију имала
кожицу као на пачијим ногама; али била је танка и бела попут
опне између јајета и љуске.
„Како се зовеш, душо?“, рече Дик, желећи да започне
разговор, али није добио одговор; и сада је већ био сигуран да
или није могла да говори или га није разумела. Стога стисну
њену руку у својој, као једини начин који је имао да разговара
с њом. То је свеопшти језик и нема женске особе на свету, била
она риба или жена, а да га не разуме.
Сирена није изгледала као да јој то смета; престала је да јеца
па рекла: „Човече“, гледајући у лице Дика Фицџералда,
„човече, хоћеш ли ме појести?“

4
Морска вила. (Прим. прир.)
39
 „За име свих подсукњи и карираних кецеља од Дингла до
Тралија“, повика Дик, скочивши забезекнуто, „па, пре бих себе
појео, злато моје! Да поједем тебе, љубимице моја? Ма то је
неки одвратни нитков од рибе утувио теби у ту твоју лепу главу
с лепом зеленом косом, тако уредно очешљаном јутрос!“
„Човече“, рече сирена, „а шта ћеш учинити са мном ако ме
нећеш појести?“
Дик је одавно размишљао о женидби. Видео је, већ на први
поглед, да је она лепа, али оног тренутка када је проговорила,
и то као права жена, он се истински заљуби у њу. И баш сам
начин на који га је назвала, човече, сасвим је запечатио ствар.
„Рибо“, рече Дик, покушавајући да јој се обрати исто као и
она њему; „рибо“, рече он, „дајем ти часну реч овог господњег
јутра да ћу те учинити госпођом Фицџералд пред целим светом,
и то ти обећавам.“
„Немој рећи двапут“, рече она. „Спремна сам и вољна да
постанем твоја, господине Фицџералде; али сачекај, ако је
могуће, док наместим косу.“ Прошло је неко време док није
уредила косу како је желела, јер је мислила, претпостављам, да
иде међу странце где ће је сви гледати. Када је то обавила,
сирена стави чешаљ у џеп а онда спусти главу и прошапута неке
речи води у подножју стене.
Дик је видео како речи одзвањају површином воде, ширећи
се даље у океан као што дашак ветра заталаса воду, и зачуђено
рече: „Да ли ти то, душо моја, разговараш са сланом водом?“
„Управо тако“, рече она мирно. „Само шаљем вести кући
своме оцу да ме не чека на доручку; само да се не брине.“
„ А ко је твој отац, паче моје?“, рече Дик.
„Молим!?“, рече сирена. „Зар никада ниси чуо за мога оца?
Он је краљ таласа!“
„А ти си онда права краљева кћи?“, рече Дик широм
отворивши оба ока да би што боље погледао своју будућу жену.
„О, какав сам ја срећковић с тобом, а твој отац, краљ, сигурно
има све благо које је доле, на дну мора!“
„Благо“, рече сирена, „шта је то благо?“
40
 „Није то лоше имати, кад неко жели“, одговори Дик, „а мож’
бит да сада рибе мора’у да ти донесу горе све што им
затражиш?“
„О да“, рече Сирена, „оне ми донесу све што пожелим.“
„Па онда, да ти право кажем“, рече Дик, „у мене је сламени
кревет за тебе, па се све нешто мислим, није то за краљеву ‘ћер,
па ак’ ти није тешко да поменеш лепи перјани душек, са пар
нових ћебади — али о чему ја причам? Можда ви под водом
немате такво шта као што су кревети?“
„Наравно“, рече она, „господине Фицџералде — много
кревета на располагању. Ја сама имам четрнаест сопствених
кревета од острига, а да не помињем један који служи само за
узгој младих.“
„Имаш?“, каже Дик чешући се по глави и изгледајући
помало збуњено. „Ја причô о перјаном душеку, али јасно, твој
је оличење сасвим доброг плана да имаш кревет и вечеру тако
близу једно другога, да кад некоме треба једно, не мора да
тражи оно друго.“
Како било, с креветом или без кревета, са богатством или
без богатства, Дик Фицџералд је одлучио да се ожени сиреном,
а сирена је дала свој пристанак.
Одоше они, стога, обалом, од Голераса до Балинрунига, где
се то јутро нашао отац Фицгибон.
„Постоје само две речи за ово, Фицџералде“, рече
велечасни, изгледајући прилично натмурено. „Па зар желиш
да се ожениш женом-рибом? Боже нас сачувај и саклони!
Пошаљи то створење прекривено крљуштима кући њеном
народу, то ти је мој савет, одакле год да је дошла.“
Дик је држао у рукама и само што га није
вратио сирени која је чежњиво гледала у њега, али размисли на
тренутак па рече: „Молим вас, велечасни, она је краљева
ћерка.“
„Ма и да је ћерка педесет краљева“, рече отац Фицгибон,
„кажем ти, не можеш се оженити њоме, та она је риба!“

41
 „Молим вас, велечасни“, рече Дик опет, тихо, „она је нежна
и лепа као месец.“
„Ма и да је нежна и лепа као сунце, месец и звезде заједно,
кажем ти, Фицџералде“, рече свештеник ударајући десном
ногом о земљу, „не можеш се оженити њоме, она је риба!“
„ Али она има све то злато на дну мора, само ако га затражи,
и ја ћу бити срећан човек ако се њоме оженим“, каза Дик,
мамећи га погледом. „Исплатиће се ономе ко ми помогне да то
остварим.“
„О, па то мења ствар у потпуности“, одговори свештеник,
„па сад има смисла у томе што говориш. Што ми то не рече
раније? Ожени се њом по сваку цену, па нека је и десет пута
риба. Новац, знаш, није нешто што треба одбити у овим
тешким временима, а ја бих могао да добијем и капару, јер
други не би уложили ни упола труда колико ја да те посаветују.“
И тако, отац Фицгибон венча Дика Фицџералда и сирену, и
они се као сваки млади заљубљени пар, вратише у Голерас
веома задовољни једно другим. Дику је све кренуло набоље —
био је на сунчаној страни света. Сирена је била најбоља супруга
и живели су заједно у великој срећи и задовољству.
Било је дивно видети, с обзиром на то како је одгајена, како
се бринула о кући и како се лепо старала о деци; јер након три
године брака толико је било и малих Фицџералда — два дечака
и девојчица.
Укратко, Дик је био срећан човек и могао је такав остати до
краја живота да је само умео да сачува оно што је имао; ни
многи други људи, осим Дика, нису имали довољно мудрости
за то.
Једнога дана, када је Дик морао да иде у Трали, оставио је
код куће жену да се брине о деци, мислећи да она има сасвим
довољно посла и да неће дирати његов прибор за пецање.
Дик није честито ни отишао када је госпођа Фицџералд,
чистећи кућу, сасвим случајно срушила мрежу за риболов, и
шта је друго нашла иза ње у рупи у зиду до свој
Извади га и погледа, а онда јој навреше сећања на оца краља и

42
мајку краљицу, на браћу и сестре, и осетила је жељу да им се
врати.
Села је на хоклицу и сећала се лепих дана које је провела
под морем; онда је погледала своју децу и размишљала о
љубави и пажњи коју је имала од сиротог Дика, и како би му
сломило срце да је изгуби. „ Али“, рече она, „неће ме изгубити
сасвим, јер ја ћу му се вратити, а ко ме може кривити што
желим да посетим оца и мајку након што сам толико дуго
раздвојена од њих?“
Она устаде и крену према вратима, али се врати да још
једном погледа дете које је спавало у колевци. Пољуби га
нежно, а док га је љубила, на тренутак суза задрхта у њеном оку
и паде на детињи румени образ. Она обриса сузу, и окренувши
се најстаријој девојчици, рече јој да добро пази на своју браћу,
и да буде добра док се она не врати. Сирена онда пође доле до
обале. Море је било мирно и глатко, само се, благо се подижући
и спуштајући, пресијавало на сунцу, а њој се учинило да је чула
слабо, тихо певање које ју је звало да дође доле. Све старе мисли
и размишљања преплавише јој ум, Дик и деца у трену су били
заборављени и ставивши на главу, она зарони.
Дик је увече дошао кући и када је видео да његове жене
нема, упита своју девојчицу шта јој је с мајком, али она није
знала да му каже. Он је онда питао све суседе и сазнао да су је
видели како иде ка обали с неком чудном ствари налик на
троугласту капу у рукама. Вратио се у своју кућицу да потражи
Није га било, и истина му је само пролетела кроз
главу.
Годину за годином је Дик Фицџералд чекао, надајући се да
ће му се жена вратити, али никада је више није видео. Дик се
више није женио, увек мислећи да ће му се сирена пре или
касније вратити, и ништа га није могло убедити да њен отац,
краљ, није био тај који ју је на силу задржао доле; „јер“, говорио
је Дик, „она сама сигурно не би оставила свог мужа и своју
децу“.

43
 Док је била с њим, она је била толико добра жена у сваком
смислу да се и до дана данашњег у народном предању као израз
за такву жену користи име ДАМА ОД ГОЛЕРАСА.

44
ЗЛИ ДУСИ

45
 ЂАВОЉА ВОДЕНИЦА
САМЈУЕЛ ЛАВЕР

ИДИТЕ, ГОСПОДИНЕ, био једном неки пуковник, у давна

времена, и држô власт над овом земљом овди у

В околини — ал’ Бог нек ми прости, говорило се да није

до тога дошô поштено, нег’ је сплеткарио кад год му
тако одговарало.
Е па, прича иде да је на крају ђавал (Боже ме прости) дошô
код њега и обећô му гомилу пара и све што му срце пожели, па
и више од тога ак’ му заузврат прода своју душу.
Овај је био много препреден; ал’ ма кол’ко лош — а сам Бог
зна кол’ко је био покварен — ипак му било стало до своје јадне
грешне душе, и не хтеде да се баш скроз прода ђавлу, нег’
покварењак мислио да мож’ да се нагоди са старим момком; и
да добије шта ‘оће а пак и да се спаси, јер беше много довитљив,
и кунем се, могô је на црту Старом Нику5 кадгод.
Па, погодба је пала и беше то ‘вако: ђавал је требô да му да
свака блага која затражи и да га пусти на миру док год може.
Искуш’тељ му обећа много дана и рече да ћ’ проћи много,
много времена док га уопште буде ‘тео, баш уопште. А кад
време дође, он да држи руке подаљ’ од њег’, све док му неко
други мож’ дат нешта шта он не мож’.

5
Надимак за ђавола на енглеском говорном подручју. (Прим. прев.)
46
 И, кад је опклада пала, „сада“, каже пуковник ђавлу, „дај ми
све паре које желим“.
„Кол’ко год ‘оћеш“, каже Стари Ник, „кол’ко желиш д’
имаш?“
„Мораш да ми напуниш ону собу“, каже он показујућ’ на
огромну собу коју је намерно испразнио — „мораш да испуниш
ту собу златним гвинејама“, каже он, „до саме таванице.“
„И, ево“, каже ђавал.
Рече то, господине, па поче ко луд лопатом да утоварује
гвинеје у собу, а пуковник му реко, чим заврши да дође код
њега у његов салон доле, а да ће он онда доћи горе да види да
ли је обавио посао поштено као што је његова реч и да л’ је
напунио собу златним гвинејама. Тако пуковник оде доле, а
стари момак поче да ради као суманут, утоварујући на стотине
и на хиљаде гвинеја.
И тако, радио је више од сата и напослетку поче да се умара;
и помисли да је баш чудно што с’ соба није бржије пунила. И,
јербо се малко одморио, опет је почô и озбиљно потегô ал’ соба
опет није бивала пунија уопште, баш уопште.
„О, јадан ја“, рече ђавал, „ал’ ја никад не видо’ ништа ‘вако“,
каже он, „окрени обрни, ‘вако и ‘нако — најђаволскија соба на
коју наиђо’“, каже он, „не могу да је напуним, а кувар би ћурку
напунио досад; а ево мене“, каже он, „губим цео дан и то радим
так’ом снагом, а ова соба није пунија нег’ пре пет минута.“
Авај, док је причо, он видо ‘рпу гвинеја насред пода ди бива
све мања и мања, и на крај нестала, кô ку’руз у млинцу
воденице.
„Хо, хо“, каже Стари Ник, „о’ш тако?“, вели он; и отрча до
‘рпе злата — и шта мислиш, ишла ј’ доле кроз велику рупу у
поду, коју ј’ пуковник направио кроз таваницу собе о’здо; а то
урадио кад је оставио ђавла и рекô да само иде у двориште да
чека; а на то ђаво, кад погледô кроз рупу у поду, видô
пуковника ком није било доста ни две собе гвинеја нег’ их још
док су падале доле, вел’ком лопатом утоваривô у орман са једне
стране док су падале доле. И тако, протурио главу кроз рупу и
повико пуковнику:
47
 „Оооооо, комшо!“, вели он.
Пуковник погледô горе и пребледио кô крпа кад видо да је
прозрен и да га црвене очи гледају о’зго кроз рупу.
„Зар тако, срам те било и твој безобразлук!“, каже Стари
Ник: „Ти то ‘оћеш да превариш мене“, каже он, „ ти битанго!“
„О, праштај ми за ово!“, каже пуковник. „И часна реч“, каже
он, „никад више нећу...“
„Ћут! Ћут! Ти лоповски ниткове“, каже ђаво, „нисам ја љут
на тебе уопште, баш уопште, само ми се још више свиђаш, јербо
си тако довитљив; остав’ се тога ту“, каже он, „имаш злата
довољно засад; и кад год ‘оћеш још, само треба да кажеш кол’ко
и биће твоје на твоју заповест.“
То рече ђаво и оде, а ја немам појма ак’ су се после тог често
сретали ил’ нису, ал’ пуковник није више ‘тео пара нег’ и даље
напредовô у друштву — и, што с’ каже, да је узô земљу с пута,
њему би с’ претворила у паре; и тако, временом, он је куповô
велика имања и био баш успешан човек — није било
успешнијег од њега у целој Ирској, што јес’ јес’.
Напослетку, после много лета напретка, старог пуковника
стигле године и он почô да има грижу савести за сва своја лоша
дела и срце му обузимала туга док се страх од смрти надвијô
над њим; и баш тад, кад су га мучиле жалосне мисли, ђаво дошô
код њега и реко му да мора да иде с њим.
Па, сасвим сигурно, старац био престрашен, ал’ скупио
храброст и оштроумност и рекô ђав’лу, онако шеретски, скоро
шаљиво, да баш тад он имô нека посла, да требô да иде на
забаву и да с’ надô да га неће омест’ том приликом.
Ђавал рекô да ће га зват’ сутрадан, и да мора бит спреман;
и стварно сутра вече он дошô код њег’; а кад га пуковник видô ,
подсетио га на њи’ов договор да све док он има неког посла за
њег’, не мора д’ оде с њиме.
„Јест истина“, каже ђаво.
„Драго ми је што си поштен као твоја реч, у сваком случају“,
каже пуковник.

48
 „Никад досад нисам прекршијо своју реч“, каза стари момак
подижући поносно своје рогове; „часна реч“, каже он.
„П’ онда“, каже пуковник, „сагради ми воденицу, тамо доле,
поред реке“, каже он, „и нек ми буде готова до сутра ујутро.“
„Твоја жеља је моја заповест“, казô стари момак, и от’шо; а
стари пуковник мислио да ј’ напокон зезнô Старог Ника и от’шо
у кревет баш безбрижно и смирено.
Али, авај, ујутру је најпре чуо да сви унаоколо трче да виду
леп нов млин на обали, а где ноћ пре ниј’ било ничег, баш
ничег, само трска стајала. И сви се, дабоме, питали како се то
ту створило, а неки говор’ли да то неће на добро, а још више
њих силно бринули, али сви се сложили да то није ништа
добро; а ту је прави-правцати млин пред тобом.
Али кад пуковник то чуо, он био забринутији о’ сви’,
наравски, и почô да смишљава све чега би се сетијо да с’ држи
подаље од канџи старог момка. Па, често је им’о прилике да
чује да има једна ствар коју ђаво никад не мож’ д’ уради,
господ’не — а то јест да не мож’ да направи уже од песка, што
би се рекло; и зато кад је стари дош’о њему сутрадан и казô да
је његов посô готов и да је нови млин направљен, рекô му д’ он
мора ил’ да му каже да л’ ‘оће да још нешто уради ил’ да крене
с њим.
И тако пуковник рекô да види да је с њим свршено. „Али“,
каже он, „не би’ ‘тео да одем с тобом жив, а теби сигурно није
битно да л’ сам жив ил’ мртав?“
„А па то не мож’ тако“, каже његов пријатељ, „ја не могу
више да чекам.“
„Нећу ја да чекам, драги мој друже“, каже пуковник; „све
што ‘оћу је да ако б’ ‘тео да ме убијеш пре нег’ ме одведеш.“
„Са задовољством“, каза Стари Ник.
„ Ал’ да л’ би ми обећô д’ умрем на један посебан начин?“,
каже пуковник.
„И шес’ начина ак’ ‘оћеш“, каже он.

49
 „Баш си љубезан“, каже пуковник. „Па ето“, каже он, „ја би’
најрадије умро да ме обесиш о уже од песка“; тако вели он,
гледајућ’ зналачки у старог момка.
„Увек имам једно уза се“, каже ђаво, „да удовољим својим
пријатељима“, вели он и вади уже од песка, е баш тако.
„О, играш игру“, каже пуковник постајућ’ бео ко крпа.
„Ох, па игра је моја, сасвим сигурно“, каже стари момак уз
велики осмех и ужасно се смејућ’.
„То уопште није уже од песка“, вели пуковник.
„Није?“, каже ђаво ударајућ’ га преко лица крајем ужета, а
песак (јербо је било направљено од песка, баш тако) уђе
пуковнику у очи и натера му сузе од бола.
„То побија све што сам видô и чуо“, каже пуковник
покушавајућ’ да се поврати и добије још једну шансу. „Зар нема
ништа што ти не мо’ш д’урадиш?“
„Ништа што ти мо’ш да ми кажеш“, вели на то ђаво, „так’ да
мо’ш да престанеш са својим лапрдањем и д’ одма’ кренеш са
мном.“
„Дај ми још једну шансу“, каже пуковник.
„Не заслужујеш је“, каже ђаво, „ал’ можда ти и учиним“;
јербо ви’ш, господине, он је се само сигрô с њим и мучио старог
грешника.
„Све у реду“, каже пуковник и ондак га упитô да л’ мо’ж да
заустави женски језик.
„Искушај ме“, каже Стари Ник.
„Е па онда“, каже пуковник, „направи да језик моје жене
ћути следећи’ месец дана и ја ћу ти бит захвалан.“
„Никад ти она више неће правит’ невоље“, каже Стари Ник
и тад пуковник зачу кукање и плакање а врата његове собе се
отворише и улете његова ћерка и паде му пред ноге, говорећ’
му да јој се мајка управо срушила мртва.
У тај час кад се врата отвор’ла, ђаво отрчи и сакрије се иза
велике фотеље, а пуковнику се престравило сви’ његови’ седам

50
чула,6 јербо му је јадна жена умрла, а да не помињем опаснос’ у
којој је сам он био видећ’ како га је ђаво израдио на сваки
начин; и након што је позвонио звоном слугама и повратио
своју ћерку из несвести, он кренô са њом из собе, кад га ђавал
у’ватијо за капут па ј’ пуковник морô да пусти да му ћерку
изведу слуге и затворијо врата за њима.
„Па“, каже ђаво, смејућ’ се и мрдајућ’ репом ко пас кад је
задовољан; „шта кажеш сад?“, каже он.
„Ох“, каже пуковник, „само ме остави да сахраним моју
јадну жену“, каже он, „и онда ћу отићи с тобом, ти зликовче“,
каже он.
„Не називај ме таки’м именима“, каже ђаво; „боље ти је да
задржиш културан језик у својој глави“, каже он; „и не пристаје
културном човеку да заборави на добре манире.“
Па, господине, да скратим причу, ђаво га пустио три дана,
из љубазности, док није са’ранио своју жену; ал’ разлог за то
био овај: кад се његова ћера онесвестила, он мало откопчô
блузу око њеног врата и док цепô мало њену одећу, он узô
златан ланац с њеног врата и ставио у свој џеп, а ланац имô
дијамантски крст на њем’ (хваљен Господ!), а ђавал не смео да
га дира док овај имô знак крста на себи.
И јадни пуковник (Бог нек му опрости!) био много жалос’ан
што изгубио жену, и имала је илегантну са’рану — и кажу да кад
су читане молитве за мртве, стари пуковник то примио к срцу
кô ништа, и напокон божја реч ушла у његову јадну, грешну
душу.
Па, господ’не, да скратимо причу, крај био овакви, у три
дана милости која му била дана, јадни, стари залудни грешник
није радио ништа нег’ само читô Библију од јутра до мрака, и
ништа није стављô на уста све време; био је тол’ко обузет
Светом књигом да није радио ништа нег’ је само седео у својој
старој соби на крају куће и тражио да га нико не узнемирава и
трудио се да охрабри своје срце речима живота. И стварно, то
му дало некак’у снагу на крају, иако му није било лако јербо се
приближавало вече кад би душманин требô да дође, а није ни

6
Стари Ирци су веровали да човек има седам чула. (Прим. прев.)
51
чудо; и авај, три дана су пролетела у секунди, и прича каже да
је у глуво доба ноћи, док је јадни грешник читô што је брже
могô, душо моја, срце му је скочило у грло кад је осетио да га
неко тапше по рамену.
„О злочина“, каже он, „ко је тамо?“, јербо се плашио да
погледа.
„То сам ја“, каже стари. Стајао је тик испред њега, а очи му
биле ко угљен док је гледô у њега, и каже му, неким гласом од
ког му се његово старо срце скоро располутило. „Дођи!“, каже
он.
„Неки други дан!“, кукô је јадни пуковник. „Ни сат“, каже
Сотона.
„Пола сата!“
„Ма ни фртаљ“, каже ђавал смејућ’ се горким грохотом,
„престан’ да читаш и крени са мном“, каже он.
„Дај ми само који часак“, каже он.
„Остав’ се приче, ти лукави грешниче“, каже Сотона; „знаш
да си се продô и да сам те купио и за добру цену сам те добио,
ниткове један“, каже он; „зато крећи сместа“, и крену својом
канџом да га у’вати, али пуковник је био брз и узô у руке
Библију, и молио га да га пусти док не догори свећа која је
пламсала у свећњаку испред њега.
„Па, нек ти буде, ти најобичнија кукавице“, каза Стари Ник
и пљуну на њега.
Ал’ јадни, стари пуковник није часио часа (јер није одустајô
до самог краја) нег’ зграби трунчицу свеће коју је дограбио из
свећњака испред њега и стављајућ’ је на Библију, он затвори
књигу и угаси пламен. Тад ђаво зариче ко бик и нестаде у
пламену ватре, а јадни пуковник се онесвести у својој столици;
али слуге чуле буку (јербо је ђаво покидô кров куће кад је
отишô) и утрчали унутра и повратили свог господара. И од тог
дана он је посто други човек и тражио да му се чита Библија
сваки дан, јербо више није мого да чита сам, јербо је изгубио
вид кад га ђаво ошинô преко лица конопцем од песка и после
што га је пљунô — јербо је песак ушо њему у око, а и друго је
тако изгубио, д’ извинете.

52
 ФЕРГУС О’МАРА И ДЕМОНИ ВАЗДУХА

ДР П. В. ЏОЈС

Д СВИХ ВРСТА гоблина који су запоседали забачена

О
места у давна времена, демони ваздуха бејаху ти
којих су се људи највише ужасавали. Живели су
међу облацима, маглама и стенама и мрзели су
људску врсту с највећом могућом злобом. У та времена, живео
је на северу Дезмонда (данашњи округ Корк) човек по имену
Фергус О’Мара. Његова фарма се простирала на јужној падини
Белихоре, дуж које је ишао пут што је водио до његове куће. Он
није био ограђен зидовима ни оградама, али са обе стране пута
расло је дрвеће и шибље које га је штитило зими и чинило га
мрачним и застрашујућим када би се прилазило кући по ноћи.
Поред пута, мало даље од куће, једно место носило је име које
је било по злу познато у целој земљи. То је било брдашце
обрасло шипражјем, с великом врлетном стеном на врху, с
којег су се у олујним ноћима често чули чудни и застрашујући
звуци — страшни гласови и врисци помешани са громким
ђаволским смехом; и људи су веровали да је то стециште
ваздушних демона. Некако се сазнало да су ти демони бацили
око на Фергуса и да мотре на сваку прилику да га се дочепају.
Он сам је упозорен на то много година раније и то му је казао
стари монах из оближњег манастира Бутевант, који му је,
штавише, рекао да све док буде водио беспрекоран и ваљан
живот, нема потребе да се плаши демона; али ако би икада

53
посустао пред искушењем или починио ма какав велики грех,
то би била прилика коју они даноноћно вребају. Он никада није
заборавио ово упозорење и веома је пазио да остане честит, и
зато што је по природи био добар човек, а и зато јер се плашио
демона ваздуха.
Недуго пре него што се догађај о коме ћемо причати
одиграо, једно од Фергусове деце, слатка мала девојчица од
седам година, разболи се и умре. Мало створење је копнило
мало-помало, али није трпела бол; а како је бивала све слабија,
постајала је љупкија и нежнија него икада, говорила је дивно,
прилично изнад свог узраста, о сјајној земљи у коју иде. Само
је упорно тражила да јој, када буде умирала, неизоставно дају
да у рукама држи благословену свећу. Они су мислили да је
веома чудно то што она стално мисли и говори о томе, али је
она непрекидно терала мајку и оца да јој изнова обећавају да ће
тако и учинити. И управо тако, са благословеном свећом у
рукама, умрла је тако мирно и спокојно да они око њене
постеље нису ни знали у ком часу се то тачно десило.
Око годину дана касније, једног сунчаног октобарског
недељног јутра, Фергус крену на мису. Место је било удаљено
око три миље и то није била црква, већ само старо самотно
утврђење7 до данашњег дана познато као Лисанафрин, место
где се одржавају мисе. Прост камени олтар стајао је са једне
стране близу зида утврђења, под малом надстрешницом која је
наткривала и свештеника, а верници су се молили на
отвореном простору, на зеленој површини у средишњем делу.
У та времена било је много места која нису имала цркве и људи
су се окупљали на оваквим мисама на отвореном са исто толико
вере са колико ми сада одлазимо у наше сасвим удобне цркве.
Његова породица је отишла пре њега, мушкарци пешице, а
жене и деца јашући; али Фергус је кренуо на пут сам.
Баш како се приближавао Ђавољој стени, веома се
изненадио када је зачуо продоран лавеж паса. Одједном,
крупна срна излете из шипражја поред стене а за њом три пса

7
Утврђење (fort) је исто што и рат; неколико њих је опасано зидовима од
наслаганог, немалтерисаног камена, уместо јарком. (Прим. прир.)
54
у пуном трку. Ниједан човек у целом окружењу није волео
добар лов више од Фергуса, нити је имао бржа стопала за трк;
и не оклевајући ни часка, он се даде у потеру. Али, за неколико
минута застаде накратко јер се сетио мисе, а знао је да нема
много времена за губљење. И док је тако стајао колебајући се,
срна мало успори трк и пси почеше да је сустижу, и у трен ока
Фергус се даде у трк најбрже што је могао, заборављајући на
мису и све остало, због своје страсти за ловом. Али то се
претворило у дугу и исцрпљујућу хајку. Некад би успорили и
био је псима скоро за репом, али већ следећег тренутка и срна
и пси би убрзали и оставили га далеко иза себе. Некад би могао
јасно да их види, а опет, некад су били у шипражју и
дубодолинама тако да се водио само лавежом паса. Тако су га
намамљивали да јури преко брда и долина, а уместо да их
сустиже, он је све више заостајао за њима.
Миса се већ завршила и људи су се разишли својим кућама,
и сви су се питали зашто нису видели Фергуса, јер нико није
могао да се сети да је икада пре изостао са мисе. Његова жена
се вратила кући, очекујући да ће га затећи тамо, али када је
стигла, обузе је немир, јер од њега није било ни трага ни гласа,
а нико га није видео откад је тог јутра кренуо на мису.
У међувремену, Фергус је наставио с хајком све док није био
сасвим исцрпљен, а на крају, на самој ивици мочваре, и пси и
срна нестадоше замакавши иза стене те их је све изгубио. Истог
тренутка, лавеж паса се претворио у застрашујуће вриске и
смех, баш какве је имао прилике да чује више него једанпут са
Ђавоље стене. И сада, док је седео на насипу како би се
одморио, имао је довољно времена да размисли о томе шта је
урадио и преплавише га кајање и стид. Штавише, био је веома
забринут због последњих звукова које је чуо, јер је веровао да
су га лукаве опсене демона намамиле да не би отишао на мису
и да је дошло оно опасно време о коме му је монах говорио. Он
устаде и крену кући, надајући се да ће стићи пре мрака. Али,
пре него је прешао и половину пута, ноћ паде и диже се олуја с
јаким ветром и кишом, севањем муња и праском громова.
Ипак, Фергус је био чврст и снажан и знао је сваку кривину на

55
планини, тако да је нашао пут кроз олују, све док није дошао до
Ђавоље стене.
Одједном, проломише се исти звуци какве је чуо када су му
из видокруга нестали срна и пси — повици, вриска и смех.
Велики црни облак који се ковитлао ношен налетима ветра
изби из стене и поче да му се приближава, бришући и ломећи
све пред собом. Преплашен, Фергус се прекрсти и изговори
кратку молитву па похита кући. Али пијавица се све више
приближавала, док на крају, као кроз пригушено, слабо светло,
није видео да је тај црни облак препун застрашујућих лица која
гледају право у њега и долазе му све ближе и ближе. У том
тренутку, јако светло се сручило с неба и зауставило испред
облака. Када је погледао нагоре, видео је своју малу девојчицу
како лебди у ваздуху између њега и демона, држећи упаљену
свећу у руци. И, премда је олуја беснела свуда унаоколо, она је
била сасвим мирна — ни дашак поветарца није померио њену
дугу златну косу — а свећа је сасвим мирно горела. Чак и у свем
том страху, Фергус је видео њено бледо, нежно лице и плаве очи
као кад је била жива, без трага болести и туге на њима, већ
озарене радошћу. Чинило се да су демони устукнули пред
светлошћу, и уз силну буку брзо одоше Фергусу са друге стране,
у великом црном облаку што се померао заједно с њима док се
вртео и увијао их у своје одрпане наборе. Али, мали анђео је
лагано лебдео около, држећи се и даље између њих и свог оца.
Фергус је трчао ка кући, а облак демона је свеједнако беснео
вртећи се око њега, носећи са собом пијавицу која је беснела
међу дрвећем и жбуњем и чупала их из корена, док је дете и
даље, држећи свећу окренуту ка њима, мирно лебдело око њега
и штитило га.
Када је напокон стигао до куће, врата су била напола
отворена, јер га је породица ишчекивала, слушајући у чуду и
страху буку која се приближавала. Он улете кроз врата и паде
право на лице. Истог часа врата се — иако никога није било
близу њих — јако залупише и забравише. Сви се сјатише око
њега хотећи да му помогну да устане, али видеше да је у
несвести и изгледало је као да је мртав. За то време, олуја је
напољу беснела више него икад. Пијавица се вртела укруг око
56
куће, са повицима и бесним урлицима, и таквом лупњавом о
земљу као да галопира мноштво коњаника. Напослетку, бука
ипак поче да јењава и удаљава се све више и више од куће и
постепено се изгуби у даљини. И тада, олуја престаде а ноћ
постаде мирна и дивна.
Јутарње сунце је улазило кроз прозоре када се Фергус
пробуди из несвести, а онда он исприча своју језовиту причу.
Много дана је прошло пре него што се сасвим опоравио од
страхота те ноћи. Када је породица ујутро изашла, затекоше
грдно ђубре око целе куће и близу ње, дрвеће и жбуње
ишчупано из корена, а земљу потпуно изгажену и разровану.
После овога, шенлучење демона више се никада није чуло са
стене и веровало се да су отишли одатле и да су себи нашли
неко друго састајалиште.

57
 ЧОВЕК КОЈИ НИЈЕ ЗНАО ЗА СТРАХ
ПРЕВЕО СА ИРСКОГ-ГЕЛСКОГ ХАЈД ДАГЛАС

ИЛА ЈЕДНОМ једна жена и имала два сина по имену

Б
Лорас (Лоренс) и Керол. Од дана када се Лоренс
родио, никада се ничега није плашио, а Керол пак
није излазио напоље чим би пао први мрак.
У то време, када би неко умро, обичај је био да људи на
смену, један за другим, пазе на мртвачев гроб, јер је било
пљачкаша који су крали лешеве.
Када је Лоренсова и Керолова мајка умрла, Керол је рекао
Лоренсу:
„Ти кажеш да се никада до сада ничега ниси плашио, али ја
се кладим да немаш храбрости да ноћас пазиш на мајчин гроб.“
„Е, па, кладим се с тобом да имам“, рече Лоренс.
Кад поче да се спушта ноћна тама, Лоренс припаса свој мач
и оде на гробље. Седео је на надгробној плочи поред мајчиног
гроба до касно у ноћ, када поче сан да му пада на очи. Тада
угледа нешто велико и црно како му се примиче. Када му се та
ствар приближила, схвати да је то заправо глава без тела на
којем би стајала. Он исука мач и замахну њиме за случај да му
приђе још ближе, али није. Лоренс је једнако гледао у ту
приказу све док јутарње светло није почело да се помаља изнад
обзорја, а тада глава без тела оде и Лоренс дође кући.
Керол га упита је ли видео ишта на гробљу.

58
 ,Јесам“, рече Лоренс, „и мајчино тело би нестало да га
нисам чувао.“
„Је ли било живо или мртво то што си видео?“, запита
Керол.
„Не знам да ли је било живо или мртво“, каза Лоренс, „није
било ничега осим главе без тела.“
„Зар те није било страх?“, упита Керол.
„Заиста није“, рече Лоренс, „зар не знаш да ме ништа на
свету никада није уплашило.“
„Кладим се опет да немаш храбрости да ноћас поново
стражариш“, каза Керол.
„Е, па, прихватио бих ту опкладу“, рече Лоренс, „да није ове
поспаности која ме обузима. Иди ти ноћас.“
„Ја не бих отишао на гробље ноћас ни за сва блага овог
света“, узврати Керол.
„ Ако не одеш, мајчино тело ће нестати до јутра“, каза
Лоренс.
„ Ако будеш стражарио ноћас и сутра увече, нећу ти никада
више, до краја живота, тражити да радиш свој део посла“, рече
Керол, „али мени се чини да се ти ипак плашиш.“
„Да ти докажем да се нимало не плашим“, рече Лоренс,
„стражарићу.“
Он оде да мало одспава, а када је почело да пада вече,
задену свој мач и оде на гробље. Опет седе на надгробну плочу
близу мајчиног гроба. Негде око поноћи зачу гласан звук, све
ближе. Велика црна ствар дође до гроба и поче да рије иловачу.
Лоренс исука мач, па једним потезом располути ту велику црну
сподобу, а другим потезом сваку половину пресече на још два
дела. Више је није видео.
Лоренс ујутро оде кући, а Керол га упита да ли је нешто
видео.
„Јесам“, одговори Лоренс, „и да нисам био тамо, мајчино
тело би нестало.“
,Је л’ то опет била глава без тела?“, упита Керол.
59
 „Није била ништа друго до велика црна ствар која је
откопавала мајчин гроб, док је нисам преполовио.“
Лоренс је преспавао тај дан, а када вече поче да пада, задену
свој мач и пође до црквеног гробља. Седео је на надгробној
плочи док није дошла поноћ. Тада угледа ствар белу као снег и
грозну као грех; имала је људску главу и зубе дугачке и оштре
као чешаљ за лан. Лоренс је исукао мач и кренуо да замахне,
када сподоба рече:
„Стој; сачувао си тело своје мајке и нема човека у целој
Ирској који је толико храбар као ти. Велико богатство те чека
ако пођеш да га тражиш.“
Лоренс оде кући, а Керол га упита да ли је нешто видео.
„Јесам“, рече Лоренс, „и да нисам био тамо, мајчино тело би
нестало, али нема више бојазни од тога.“
Сутрадан ујутро Лоренс рече Керолу:
„Дај ми мој део новца и отићи ћу на путовање, да мало
разгледам земљу.“
Керол му даде новац и он крену пешке на своје путовање.
Ишао је тако док није дошао до великог града, а тамо уђе у
пекару да купи хлеб. Пекар започе разговор с њим и упита га
докле иде.
„Идем док не нађем нешто од чега ће ме бити страх“, рече
Лоренс.
„Имаш пуно новца?“, упита га пекар.
„Имам пола стотине фунти“, рече Лоренс.
„Е, па, кладим се у пола стотине фунти да ћеш се уплашити
ако одеш на место на које ти ја кажем“, рече пекар.
„Прихватам опкладу“, рече Лоренс, „само ако то место није
сувише далеко одавде.“
„Није ни миљу удаљено од места на коме стојиш“, рече
пекар. „Сачекај овде док не падне ноћ, а онда иди на гробље, а
као доказ да си био тамо, донеси ми путир који се налази на
олтару старе цркве на гробљу.“

60
 Када је пекар понудио опкладу, био је сасвим сигуран да ће
је добити, јер на гробљу је био дух и већ четрдесет година нико
није отишао тамо а да га он није убио.
Спустила се ноћна тама и Лоренс задену свој мач па крену
на гробље. Дошао је до врата гробља и ударио их мачем. Врата
се отворише и појави се велики црни ован са два рога на глави,
дугачка као млатило. Лоренс му зададе ударац и он нестаде
остављајући Лоренса у крви до чланака. Лоренс уђе у стару
цркву, узе путир, врати се до пекарове куће, даде му путир и
доби опкладу. Пекар га затим упита је ли видео нешто на
гробљу.
„Видео сам великог црног овна с дугачким роговима“, рече
Лоренс, „и задао сам му ударац мачем, а из њега је истекло
толико крви да би се могло пловити бродом по њој; досад је
сигурно мртав.“
Сутрадан ујутро пекар и много других људи одоше на
гробље и угледаше крв црног овна на вратима. Одоше до
свештеника и рекоше му да је црни ован истеран са гробља.
Свештеник им није поверовао, јер је гробље још пре четрдесет
година било затворено због духа који се тамо налазио, а ни
свештеник нити фратар нису успели да га истерају. Свештеник
је дошао с њима до капије гробља и, када је угледао крв, скупи
храброст и посла по Лоренса како би чуо причу из његових уста.
Онда посла по све што је потребно за освештавање и позва људе
да уђу док буде држао мису за њих. Свештеник уђе, а затим и
Лоренс и остали, и он одржа мису, а велики црни ован овога
пута није дошао, као што је то раније чинио. Свештеник је био
изузетно радостан и даде Лоренсу још педесет фунти.
Наредног јутра Лоренс пође својим путем. Путовао је цео
дан не видевши ниједну кућу. Око сат након поноћи дође до
простране, усамљене удолине и угледа велики скуп људи који
су гледали двојицу мушкараца како играју харлинг.8 Како је
месечина била јасна, Лоренс стаде гледајући у њих. То беше
„добар народ“ и није дуго прошло док један од њих није ударио
лопту тако да ју је послао право у Лоренсове груди. Он руком
8
Ирска национална игра, спој хокеја на трави и лакроса. (Прим. прев.)
61
извуче лопту, и виде да то није ништа друго до људска глава.
Када је Лоренс ухвати, она завришта, и на крају упита Лоренса:
„Зар се не плашиш?“
„Заиста се не плашим“, рече Лоренс. И није стигао то
честито ни да изговори а глава и људи нестадоше, и он остаде
сам у удолини.
Путовао је тако док није дошао до другог града, и пошто је
јео и пио, он се врати на пут. Ходао је и ходао док није дошао
до велике куће поред пута. Пошто је падала ноћ, он крену да
уђе не би ли ту нашао смештај. На вратима је стајао млад човек,
који му рече:
„Куда идеш, или, боље речено, шта то тражиш?“
„Не знам куда идем, али тражим нешто од чега ћу осетити
страх“, рече Лоренс.
„Е, па, онда не мораш да идеш далеко“, рече младић; „ако
останеш тамо, у оној великој кући преко пута, до јутра ће страх
ући у тебе, а ја се, ево, кладим с тобом у двадесет фунти да ће
бити тако.“
„Остаћу у њој“, рече Лоренс.
Младић крену с њим, отвори врата, уведе га у велику
просторију у доњем делу куће и рече му: „Упали себи ватру, а ја
ћу ти послати много хране и пића.“ Он наложи ватру, а ту се
појави девојка која му донесе све што је желео.
Све је текло сасвим добро док није дошао поноћни сат. Тада
он зачу јак звук изнад главе, а недуго затим велики пастув и
бик уђоше и почеше да се туку. Лоренс им није ни пришао нити
се одмакао, и када су се уморили од борбе, они одоше. Лоренс
оде на спавање и није се будио док младић ујутро није дошао.
Био је изненађен када је видео да је Лоренс још жив. Упита га
да ли је нешто видео.
„Видео сам пастува и бика како се бесомучно туку скоро два
сата“, рече Лоренс.
„И ниси се уплашио?“, упита младић.
„Нисам“, рече Лоренс.

62
 „ Ако будеш чекао и ноћас, даћу ти још двадесет фунти“,
рече младић.
„Чекаћу, и дочекати“, рече Лоренс.
Друге ноћи, око десет сати, Лоренс крену на спавање, када
уђоше два велика црна овна и почеше јаросно да се туку.
Лоренс им се није нити приближио нити је устукнуо, а када је
откуцало дванаест сати, они одоше. Млади човек дође ујутро и
упита га је ли видео нешто претходне ноћи.
„Видео сам два црна овна како се боре“, рече Лоренс.
„И ниси се уопште уплашио?“, упита младић.
„Не, нисам“, рече Лоренс.
„Остани опет и вечерас, и дачу ти још двадесет фунти“, каза
младић.
„Добро“, одговори Лоренс.
И тако је и треће ноћи тонуо у сан, кад у просторију уђе седи
старац и рече:
„Ти си највећи јунак у Ирској. Ја сам умро пре двадесет
година и све то време сам трагао за човеком као што си ти.
Крени сада са мном да ти покажем твоје богатство; рекао сам
ти, док си пазио на гроб своје мајке, да велико благо чека на
тебе.“
Он поведе Лоренса у одају под земљом и показа му велики
ћуп пун злата, па рече:
„Добићеш све ово ако даш двадесет фунти удовици Мери
Кериган, и добијеш њен опроштај за мене и за све зло које сам
јој нанео. Онда купи ову кућу, ожени се мојом ћерком, и бићеш
срећан и богат до краја живота.“
Следећег јутра младић дође код Лоренса и упита га је ли
видео ишта претходне ноћи.
„Јесам“, рече Лоренс, „и једно је сигурно; дух ће увек бити у
овој кући, али ништа на свету ме не би могло уплашити. Купио
бих кућу и земљу око ње, ако се слажеш.“
„За кућу нећу тражити никакав новац, али земљу нећу дати
за мање од хиљаду фунти, а сигуран сам да ти немаш толико.“
63
 „Имам више него што би било потребно да купим сву земљу
и сва стада која имаш“, рече Лоренс.
Када је младић чуо да је Лоренс толико богат, позва га у
своју кућу на вечеру. Лоренс оде с њим, а када га је покојникова
ћерка видела, истог тренутка се заљубила у њега.
Лоренс оде у кућу удовице Мери Кериган, даде јој двадесет
фунти и доби опроштај за мртвог човека. Затим се оженио
младићевом сестром и живео веома срећно. Умро је како је и
живео, без икаквог страха.

64
МАЧКЕ

65
 ШЕНХАН БАРД И КРАЉ МАЧАКА
ЛЕДИ ВАЈЛД

АДА ЈЕ ШЕНХАН, чувени бард, проглашен за

К
или главног песника Ирске, Гуајре, краљ Конота,
направи велику гозбу за њега и цело Друштво
бардова како би му учинио част. И сви професори и
учени људи одоше у краљев двор, велики зналци
поезије и историје и музике, и уметности и науке; и учене,
старије жене, Груг и Грег и Грангаит, и сви велики песници и
песникиње Ирске, заиста невероватан број. А Гуајре их све
угости тако божанствено да се и дан-данас старински прилаз
његовој палати назива Пут гозбе.
И сваког дана питао је: „Јесу ли задовољни моји узвишени
гости?“ Али они су сви били незадовољни и тражили оно што
он није могао добавити. Он је стога био веома тужан и молио се
Господу да га спасе од „учених мушкараца и жена, злонамерног
соја“. Ипак, гозба потраја три дана и три ноћи. И тако су они
пили и лумповали; и цело Друштво бардова забављало је
племиће најпробранијом музиком и достигнућима из свога
еснафа.
Али Шенхан би мрзовољан и не хтеде ни да једе ни да пије
јер је био љубоморан на племиће из Конота. А када виде колико
су најбољег вина и меса попили и појели, рече како неће
окусити храну док они и њихове слуге не буду отерани из куће.

66
 Када га Гуајре поново упита: „Је ли мој узвишени гост
задовољан, и ови велики и најбољи људи?“, Шенхан одговори:
„Ја никада не доживех горих дана ни горих ноћи, нити горих
вечера у целом свом животу.“ И није јео ништа три цела дана.
Краљ би изузетно тужан, јер се цело Друштво бардова
гостило и пило док је Шенхан, најбољи од свих песника Ерина9,
био малодушан и није ништа јео. Стога краљ посла свог
омиљеног слугу, човека благе и чисте душе, да барду понуди
посебна јела.
„Носи их одавде“, рече Шенхан, „не желим ништа од тога.“
„ Али зашто, о племенити барде?“, упита послужитељ.
„Зато што си ти ружан младић“, одговори Шенхан. „Твоме
деди су били искрзани нокти — видео сам га; никада нећу јести
ништа из твојих руку.“
Краљ позва себи прелепу младу даму, своју поћерку, и рече:
„Девојко, однеси ову погачу и ово јело од лососа чувеноме
песнику и послужи га ти лично.“ И млада дама оде.
Али када ју је Шенхан угледао, он упита: „Ко тебе посла амо
и зашто ми храну доносиш?“
„Мој господар, краљ, мене шаље, о племенити песниче“,
одговори она, „јер ме је пријатно гледати, и наложио ми је да
те ја сама храном послужим.“
„Носи је одавде“, рече Шенхан, „ ти неугледна девојко, не
знам ни за једну ружнију од тебе. Видео сам твоју бабу, једног
дана седела је на зиду и руком показивала пут неким
губавцима. Како бих могао дотаћи твоју храну?“ И млада
девојка ојађена оде.
Е, тада се краљ Гуајре заиста наљути и повика: „Проклета
да су уста која то изговорише! Нека пољубац губавца буде на
Шенхановим уснама пре него што умре!“

9
Ерин — једна од варијација имена за Ирску у ирском језику. (Прим.
прев.)
67
 Беше тамо једна млада слушкиња и она рече Шенхану:
„Кокошка је снела јаје, господару, могу ли да вам га донесем, о
највећи међу песницима?“
„То ће бити довољно, донеси ми да га поједем.“
Али кад она оде да га узме, авај, јаје је већ било нестало.
„Ти га поједе!“, рече бард гневно.
„Нисам ја, господару“, одговори она, „ већ су га однели
мишеви, тај спретан сој.“
„Онда ћу их исмејати у песми“, рече Шенхан и затим испева
тако сатиричну песму о њима да је десет мишева пало мртво
пред њим.
„Сад је добро“, рече Шенхан; „али мачку треба највише
кривити, јер је њена дужност била да спречи мишеве. Стога ћу
исмејати цело мачје племе и њиховог највећег
великодостојника Ирусана, сина Арусановог, јер ја знам да он
живи са својом женом Ватреном, са њеном браћом Предишом
и Режишом. Али ја ћу почети са самим Ирусаном, јер он је краљ
и одговоран је за све мачке.“
И рече: „Ирусан, чудовиште од канџи, који удара на
мишеве, али их пушта; најслабији од свих мачака. Онај који је
одгризао врхове ушију његовог претка добро је учинио, јер од
тада свака мачка има шиљате уши. Нека ти реп буде спуштен
надоле; а то тако треба јер ти се мишеви подсмевају.“
Када је Ирусан чуо ове речи у својој пећини, он рече својој
ћерки Оштрозубој: „Шенхан ме је исмејао, али ја ћу се
осветити.“
„Не, оче“, рече она, „доведи га овамо живога да сви можемо
да се осветимо.“
„Отићи ћу онда и довести га“, рече Ирусан; „пошаљи своју
браћу за мном.“
Када Шенхан чу да краљ мачака долази да га убије, он се
уплаши па стаде молити Гуајра и све племиће да стану уз њега
и заштите га. Није прошло дуго кад се зачу отегнут треперав,
упечатљив, жесток звук, као бес ватрене олује у великом
пламену. А када се мачка појави, њима изгледаше велика као
68
бик; а оваква беше његова појава — похлепан, задихан,
оштроух, тупонос, оштрозуб, брз, љут, осветољубив, буљав,
грозан, оштрих канџи. Такав беше његов изглед. Али он прође
између њих, не обраћајући пажњу, док не дође до Шенхана; и
њега ухвати за руку и пребаци га преко својих леђа, и запути се
путем којим је дошао пре него што га је ико могао и додирнути;
јер он не имаше нити једне друге намере до да се дочепа
песника.
Нашавши се у злокобној неприлици, Шенхан прибеже
ласкању. „О, Ирусане“, повика он, „како заиста предиван ти си;
какав трк, какви скокови, каква снага, и каква спретност! Шта
ја то тако страшно учиних, о Ирусане, сине Арусанов? Поштеди
ме, преклињем те. Молим све свеце да стану између тебе и
мене, о велики краљу мачака.“
Али овај кићени говор никако не учини да мачак попусти
стисак, већ он настави право у Клонмакноиз, где бејаше
ковачница, а задеси се да Свети Кирен стајаше на вратима.
„Шта!“, узвикну светац. „Је ли то највећи песник Ерина на
леђима мачке? Зар да се Гуајрова гостољубивост овако
заврши?“ Он потрча да дохвати усијану гвоздену шипку из
пећи и удари њоме мачка с бока, тако да гвожђе прође кроз њег’
и он паде мртав.
„Сада проклињем руку који зададе овај ударац!“, рече бард,
кад се осови на своје ноге.
„А зашто?“, упита Свети Кирен.
„Зато што бих“, одговори Шенхан, „више волео да ме је
Ирусан убио и појео сваки делић мене, јер бих тако могао
Гуајру нанети срамоту за лошу храну коју ми је дао, јер ја
захваљујући његовим бедним вечерама доспех у овакав
положај.“
Када сви други краљеви чуше за Шенханове неприлике, сви
му послаше позиве да посети њихове дворове. Али он не хтеде
ни пољупца ни добродошлице од њих, те оде својим путем у
бардску вилу где се вазда најбоље живело. И увек након тога
краљеви бејаху у страху да не увреде Шенхана.

69
 Све до краја свог живота он имаше главно место на челу
гозбе, и сви племићи мораху седети ниже њега, а Шенхан би
задовољан. А након неког времена он и Гуајре се помирише, и
Шенхан и сви учењаци и цело Друштво бардова бејаху на гозби
коју им приреди краљ. И они му писаху хвалоспеве у песмама
као што је „Гуајре великодушни“, по ком имену он остаде
познат у историји, јер речи песника су бесмртне.

70
 ОУНИ И ОУНИ-НА-ПИК
ЏЕРАЛД ГРИФИН

ИРСКА имала своје краљеве — када у земљи

АДА ЈЕ

К
није било такве ствари као што је мундир израђен
од црвене тканине — када је у кућама људи било
изобиља, а мира и тишине на њиховим вратима (а
то је било много, много давно) — живела су, у селу недалеко од
великог града Лимнаха,10 два младића, рођака: један по имену
Оуни, паметан, доброћудан, згодан младић витке грађе и веома
оштроуман. Име његовог рођака такође је било Оуни, а суседи
су га назвали Оуни-на-пик (Оуни од носа) због његовог великог
носа — та ствар је била толико ван свих размера да би, након
што бисте погледали једну страну његовог лица, било потребно
времена колико за добру јутарњу шетњу да обиђете његов нос
и погледате другу страну (барем су тако људи говорили). Он је
био крупан, снажан момак, глуп као ћускија, а штавише, био је
окрутан тиранин према свом младом рођаку, с којим је живео
у некој врсти заједнице.
Обојица су живела скромним животом. Били су лимари —
калајџије — и имали су прилично посла јер су радили за
лордове са двора, и витезове, и све великаше из града. Али,
једног дана, млади Оуни оде у град и угледа велику поворку
лордова, и дама, и генерала и великаша, а међу њима и краљеву

10
Садашњи Лимерик. (Прим. прир.)
71
ћерку — била је толико лепа да ниједан пупољак руже није био
такве лепоте. Срце му је застало пред њеном лепотом и он оде
кући очајнички заљубљен и нимало кадар да ради.
Рекоше му да је новац најсигурнији пут до упознавања с
краљем, те он поче да штеди, док није скупио пар „вепрова“,11
али Оуни-на-пик му их је све узео, нашавши где их је овај
сакрио, као што је и иначе чинио са свиме што би млади Оуни
зарадио.
Једне вечери, младог Оунија позва мајка, која је била на
самрти, да дође до њене постеље и рече му: „Био си најбољи син
и право је да за то будеш награђен. Однеси ову порцеланску
шољу на вашар — она има вилинску магију — искористи своју
довитљивост, гледај око себе и нека је добије ко понуди
највише — и ето, мој белокоси дечаче,12 Бог те благословио!“
Младић прекри своју мртву мајку малим балдахином с
кревета, а неколико дана након тога, тешка срца, узе
порцеланску шољу и запути се на вашар у Гериовен.
То место је било веома весело. Поље под именом Пољана
вешала сада је било прекривено шаторима. Било је много вина
(у то време није се знало за као пиће, а још мање за
много згодних девојака и ко зна колико коња.
Јадни Оуни је цео дан ишао около-наоколо по вашару,
желећи да окуша срећу, али међу свим тим финим стварима
које су се тамо продавале било га је срамота да понуди некоме
своју порцеланску шољу. Напослетку, вече је почело да пада а
он је размишљао да крене кући, када га странац потапша по
рамену и рече: „Добри мој младићу, цео дан те посматрам на
вашару како идеш наоколо с том шољом у руци, не говорећи ни
са ким и гледајући као да не знаш шта желиш.“
„Желим да је продам“, рече Оуни.
„Шта кажеш, шта то продајеш?“, рече други човек,
приближавајући се и гледајући шољу.

11
На старим металним шилинзима био је изгравиран вепар. (Прим. прев.)
12
Белокоси дечак — ирски израз за омиљено дете. (Прим. прир.)
72
 „Ма немој“, рече први човек, „а шта то тебе брига,
радозналче? Што ти хоћеш да знаш шта он хоће да прода?“
„Неваспитан био дабогда (а и каква корист да ти желим
нешто што већ јеси?), зар немам право да питам за цену нечега
што се налази на вашару?“
„Е па, само ‘ш то и добити — цену“, рече први. „Ево га,
момче мој, златник за твоју шољу.“
„У тој шољи никада неће бити пиће нити храна из твоје
куће, ако Бог да“, каза други; „ево два златника за шољу,
момче.“
„Е па, гледај сад ово — и ако будем морао да је напуним до
врха златом пре него што је назовем својом, ти никада нећеш
држати ту шољу својим прстима. Ево, дечко, ако је то у реду, дај
ми ту шољу једном засвагда, а теби ево десет златника за њу, и
више ни реч.“
„Десет златника за порцеланску шољу!“, рече високи
дворски племић који је баш у том тренутку пројахао поред њих,
„то мора да је веома вредна ствар. Ево, младићу, ево ти двадесет
златника за њу, и дај је мом слуги.“
„Дај је моме“, повика други великодостојник, „и ево ти моја
торба, у којој ћеш наћи још десет више. А ако било ко понуди
други износ како би надмашио то, пробошћу га својим мачем
као птицу.“
„Ја дајем више“, рече лепа млада госпа с велом, која је
стајала поред њега, бацајући двадесет златника више на земљу.
Није се чуо ниједан глас да надмаши њену понуду те млади
Оуни, клекнувши, стави шољу у њене руке.
„Педесет златника за порцеланску шољу“, рече Оуни самом
себи док се вукао кући, „па то није вредело ни два! Ох, мајко, ти
си знала да је сујета лаке руке.“
Али, како се приближавао кући, решио је да сакрије свој
новац негде, знајући добро да му рођак неће оставити ни
цвоњка. Стога ископа малу рупу и закопа све осим два
златника, која однесе кући. Знајући којим послом је Оуни

73
отишао, његов рођак се засмеја од срца када га је видео како
улази, и упита га какве је среће био са својом шољом за пунч.
„Па не ни тако лоше“, каза Оуни. „Два златника није тако
лоша цена за стару порцеланску ствар.“
„Два златника, Оуни, душо! Опа, дај да их видимо, ако
немаш шта против?“ Он узе златнике из Оунијеве руке,
исколачи очи од одушевљења када угледа толики новац, па их
стави у џеп.
„Па, Оуни, ја ћу их чувати на сигурном за тебе, у мом џепу.
Али реци, ако би хтео, како то да си добио тол’ку хрпу пара за
стару шољу од насликаног која је можда
некол’ко пенија?“ „Ја усред вашара, а онда, слободно и лако,
гледао около и вичем стари порцелан, и први човек који је
пришао пита колико би тражио за шољу, а ја храбро
изговорим: ‘Сто златника’, а он од срца почне да се смеје и онда
се ми тако цењкамо док ми није спустио на два златника, и то
је цела прича о томе.“
Оуни-на-пик се правио као да није обратио пажњу на ово,
али рано следећег јутра он узе стари порцелански тањирић који
је имао у ормарићу и, не рекавши никоме ни реч, упути се на
вашар. Лако можете замислити како су се сви тамо изненадили
када су чули високог, крупног момка с порцеланским
тањирићем у руци како виче: „Тањирић од правог
иде за сто златника, прави ко ће да купи?“
„Побогу, шта то говориш, ти будалетино?“, рече један човек
приближавајући му се и гледајући прво у тањирић а онда у
његово лице. „Зар мислиш да би ико направио магарца од себе
да ти толико да за тај тањирић?“ Али Оуни-на-пик није имао
одговора на то питање већ само настави да виче: „За прави
сто златника!“
Гомила се убрзо окупи око њега, и схвативши да он не
обраћа пажњу, сви скочише на њега, убише бога у њему и након
што су се задовољили иживљавањем над њим, одоше смејући
се и вичући. Негде пред сумрак, он устаде и с муком се одвуче
кући, без цвоњка у џепу. Чим га је Оуни видео, он му поможе
да уђе у ковачницу, изгледајући као да му је веома жао, а истину
74
говорећи, намештање ове будалаштине била је његова освета
за сва претходна „добра“ дела која му је рођак приредио.
„Дођи овамо, Оуни, душо“, рече његов рођак након што је
забравио врата ковачнице и ставио два комада гвожђа у ватру.
„Ти пакосно дериште!“, рече он кад га је ухватио. „Никада више
нећеш видети плодове свог лупештва, јер ћу ти ископати очи.“
И рекавши то, он извуче комад усијаног гвожђа из ватре.
Узалуд се јадни Оуни бацио на колена и молио за милост, и
преклињао тражећи опроштај; он је био слаб, а Оуни-на-пик је
био снажан; јако га је држао и спржио му оба ока. Онда га узе,
док се овај онесвешћивао од бола, упрти га на леђа и однесе
веома далеко на туробно брдо Нокпатрик13 и положи га испод
надгробне плоче па оде. Мало након тога, Оуни дође к себи.
„О, мили данче! Шта ће сада бити са мном?“, мислио је
јадни момак док је лежао на леђима ниже гроба. „Је л’ ово плод
оног несрећног поклона? Зар морам бити у мраку заувек? И зар
никада више нећу видети мили лик који је чак и у мом слепилу
ту испред мене?“ Изговорио би он и много више од тога, и
можда и још тужније, кад одједном зачу силно мјаукање, као да
су се све мачке света заједно сјатиле на брдо. Оуни се мало
прибра и повуче испод плоче па остаде веома миран чекајући
шта ће се десити. Убрзо он зачу предење и мјаукање мачака,
које су трчале преко гробова и изводиле свакакве несташлуке.
Осетио је репове једне или две како му прелазе преко носа; и,
како је касније схватио, за њега беше добро што нису откриле
да је он тамо. Напокон:
„Тишина!“, рече једна од мачака, и све друге се у трену
ућуташе као мишеви. „Сада ви, све мачке овог великог округа,
велике и мале, сиве, риђе, жуте, црне, смеђе, шарене и беле,
добро слушајте шта ћу вам рећи у име вашег краља и господара
свих мачака. Сунце је зашло и месец је изашао, а ноћ је тиха и
ниједан смртник нас не чује, тако да вам могу рећи тајну. Ви
знате ћерку краља Манстера?“

13
Брдо у западном делу округа Лимерик, на чијем врху се налази стара
црква са гробљем које се још увек користи. Веома је осамљено и мрачно.
(Прим. прир.)
75
 „О да, наравно, како не бисмо? Настави са причом“, рекоше
све мачке углас.
„Ћула сам нешто о њој“, рече једна мала црна мачка
прљавог лица, говорећи након што су оне све завршиле, „јер ја
сам мачка која седи поред огњишта Оунија и Оуни-на-пика,
калајџија, и знам да је млади Оуни много пута говорио о њој
док седи сам поред ватре, мазећи ме и правећи план како да
дође на двор њеног оца.“
„Ћут’, будало!“, каза мачка која је држала говор. „Што би
нас било брига за Оунија и Оуни-на-пика?“
„О невољо, невољо’“, мисли Оуни сам за себе. „Је ли икад
ико чуо нешто слично овоме?“
„Па, господо“, рече опет мачка, „оно што ја желим да кажем
је следеће. Краљ је прошле недеље изненада ослепео, а ви сви
добро знате на који начин свако слепило може бити излечено.
Знате да не постоји болест која може задесити тело смртника,
а која не може бити отклоњена молитвом укруг око бунара
онамо у Баригоуену,14 а краљева болест је таква да не постоји
ниједан други лек за то осим овога. Сада, пазите, немојте да је
ова тајна прешла преко ваших усана, јер је праунук Сајмона
Макуса тај који ће покушати да опроба своју срећу и он је тај
који мора да искористи воду и ожени се принцезом, јер је
речено да ће она бити дата за жену ономе ко буде успео да
излечи краљеве очи; а на тај дан, господо, нама је обећана гозба
најдебљих мишева који су икада ходали земљом.“ Овај говор је
добио невероватан аплауз свих мачака и након тога сви се
разбежаше низ брдо скачући, мјаучући и предући.
Када је Оуни осетио да су све мачке отишле, он изађе из свог
скровишта и познајући пут до Баригоуена, он крену,
напипавајући куда иде, и ускоро је по звуку таласа15 који је
допирао из правца Фојнеса знао да је близу свог циља. Он дође

14
Пракса молитве укруг око бунара у Баригоуену са циљем излечења
болести, у округу Лимерик, и даље се одржала без обзира на напоре
католичког свештенства које је успело да ту праксу смањи, али не и
искорени. (Прим. прир.)
15
Са реке Шенон. (Прим. прир.)
76
до бунара и начинивши круг око њега као добар хришћанин,
протрља очи водом. Погледавши горе, он виде свитање дана на
истоку. Захваљујући, он скочи на ноге, и мало је рећи да се
Оуни-на-пик запањио када је отворио врата ковачнице и
угледао њега, са очима једнако добрим, ако не и бољим него
икад и лицем веселим као плес.
„Па, рођаче“, рече Оуни смејући се, „учинио си ми највећу
услугу коју један човек може учинити другом; учинио си да
добијем два златника“, рече он, показујући му два златника
која је извукао из скровишта.
„ Ако би могао да истрпиш бол да ти ископам очи и да те
однесем и положим на исто место где си ти мене, ко зна какве
среће би ти био?“
„Не, нема потребе да ми ископаш очи, али зар не би могао
тамо да ме положиш оваквог какав јесам и пустиш ме да
окушам своју срећу, ако је истина то што говориш; а уосталом,
како си поново повратио своје очи након што сам ти их ја
спржио?“
„Сазнаћеш све кад за то дође време“, рече Оуни
заустављајући га, јер је у том тренутку поред огњишта видео
мачку која је нетремице гледала у њега. Зато даде знак Оуни-
на-пику да ућути или да говори о нечему другом. Тада мачка
склони поглед и узе да умива своје лице, сасвим једноставно, са
две шапе, гледајући с времена на време у Оунија, баш као
човек. Полако, полако, када је она изашла из ковачнице, он
затвори врата за њом и заврши оно што је почео да прича. То
Оуни-на-пика учини још загриженијим да буде полегнут испод
надгробне плоче. Оуни радо пристаде да то уради и чим су
завршили разговор, он звирну кроз прозор ковачнице и угледа
врага од мачке како њушком и једним оком провирује кроз
поломљено окно. Не рече ништа него се припреми да одведе
свог рођака на договорено место, где га је, пред сумрак,
положио како је и он био положен, заклоњен испод надгробне
плоче, па оде својим путем низ брдо. Те ноћи он остаде у
Санаголдену да се одмори и да ујутро види шта ће од свега
испасти.

77
 Није прошло више од два-три сата како је Оуни-на-пик
лежао тамо, кад зачу како низ брдо долази иста бука која је
збунила и Оунија претходну ноћ.
Када је видео да мачке улазе на гробље, њега обузе тескоба
и он покуша да се сакрије што је боље могао, и прилично је у
томе успео, јер га је надгробна плоча целог прекрила, осим
носа, који је био толико велики да никако није могао да га
углави. Мало је рећи да је био изненађен када је видео све
мачке како се скупљају као верници на мису, неке седећи, неке
шетајући около и питајући једне друге за мачиће и тако то, а
највише њих смешта се на надгробне плоче и чека говор свог
вође.
Убрзо, неко замоли за тишину, и он поче: „Све ви, мачке
овог великог округа, мале и велике, сиве, риђе, жуте, црне,
смеђе, шарене или беле, слушајте...“
„Стани, стани!“, рече мала мачка прљавог лица, која је тек
тада утрчала на гробље. „Ућути, јер овде су уши смртника које
слушају све што говориш. Трчала сам што сам брже могла да ти
кажем да је твоје речи ноћас неко чуо. Ја сам мачка која седи
поред огњишта Оунија и Оуни-на-пика и видела сам боцу воде
из Баригоуена како виси на оџаку јутрос у њиховој кући.“
У трен ока, све мачке почеше да вриште и мјаучу и лете
унаоколо по гробљу као луде, претражујући сваки ћошак и
гледајући под сваку надгробну плочу. Јадни Оуни-на-пик
покушавао је на све начине да се сакрије од њих што је боље
могао и поче да се удара по грудима и да се крсти, али све је
било узалуд, јер је једна од мачака видела његов велики нос
како вири испод плоче и истог часа све га зграбише и, режећи
и вичући, одвукоше га насред гробља, где се све сјатише на
њега комадајући га у парчиће од главе до пете.
Следећег јутра, веома рано, млади Оуни се вратио на гробље
да види шта се десило с његовим рођаком. Он га је дозивао и
дозивао, али није било одговора. Напослетку, кад је зашао међу
гробове, он нађе удове разбацане свуда по земљи.
„Значи, то се десило с тобом?“, рече он прекрштајући руке
преко груди и гледајући крваве делове тела на земљи. „Па, иако
78
си мени чинио дела која никако нису чин доброте када су ти
кости биле састављене и све на месту, то није разлог да мени
буде драго што сам их овог раног јутра нашао разбацане
унаоколо.“ И тако, сакупивши све делове које је могао наћи, он
их стави у врећу коју је имао код себе и крену са њим у
Баригоуен, где није часио часа већ начини круг, па их све на
гомили убаци у бунар. Истог тренутка, он угледа Оуни-на-пика
како добро и здраво излази отуд и помажући му да изађе он га
упита како се осећа.
„О, занима те како сам, јел’?“, рече овај други. „Полако и
рећи ћу ти. Ово нека ти је за наук!“, па га удари тако да се Оуни
само срушио на земљу. Тада, не дајући му ни минут да се
поврати, он га убаци у исту ону врећу из које га је овај управо
пре тога истресао у бунар, решен да га одмах удави у реци
Шенон и заврши с њим једном засвагда.
Пошто се уморио идући путем, он се заустави у неком
бирцузу преко пута дворца Робертстаун ради лаког јутарњег
освежења, пре него што настави даље. Када је јадни Оуни
дошао себи, ако се може рећи да је дошао себи, није знао шта
да ради онако обмотан великом врећом. Његов зли рођак га је
ћушнуо иза врата у кухињи и, рекавши му да ће му засигурно
одузети живот буде ли се само мрднуо, уђе да узме нешто што
ваља у гостионици.
Оуни није могао а да не начини малу рупу на врећи како би
бацио поглед по кухињи и видео да случајно нема неког начина
да побегне. Видео је само једну особу, човека простог изгледа
који је низао своју бројаницу у углу поред оџака и с времена на
време се ударао у груди и изгледао као да се предано моли.
„Господе“, каза он, „подај ми само смрт, смрт, и праведан
суд! Немам више никога ко би се бринуо о мени нити о коме
бих се ја бринуо. Шта значи неколико десетопараца ако човек
нешто жели? Једино што тражим јесте миран гроб и то је све.“
„Невољо, невољо!“, каза Оуни сам себи. „Овде је човек који
жели да умре а не да му се, а ево ја ћу то добити, а напротив, ја
то, видиш, никако не желим.“ И, након мало размишљања шта

79
би било најбоље да уради, он весело запева, но ипак
стишавајући глас, како се не би чуо у другој просторији:
„Ономе ко ме овде завеза,
Захвалност и хвалу дај, Благосиљаћу га ноћ и дан Што ме
спакова за рај.

На сваком путу који знаш

Сигурно заостати неће
Онај ко у рај одлази
Уз помоћ ове вреће!“

„У рај, ,16 рече човек у ћошку код оџака,

отворивши широм и уста и очи. „Е па, учинићеш хришћанску
услугу ако са собом поведеш и комшију који је уморан од овог
лошег и злог света.“
„Ти си будала, ти си будала!“, рече Оуни.
„Знам да јесам, тако ми бар увек суседи кажу — али каква
штета? Можда имам хришћанску душу исто као и други; а
будала или не, у врећи или не, биће ми драго да кренем истим
путем којим и ти идеш.“
Правећи се као да му чини велику услугу, а како би му
погодбу учинио још примамљивијом, Оуни се договори да га
убаци у врећу уместо себе; и упозоривши га да не сме да изусти
ни реч, таман је кренуо да га завеже, кад га ухвати грижа
савести што ће одузети живот невином човеку, и, угледавши
део свиње заклане дан раније како виси у ћошку, паде му на
памет да би таман могао то да стави у врећу уместо било ког од
њих двојице. Није часио ни часа, и на велико изненађење
будале, он гурну свињу у врећу и завеза је.
„Сада, добри мој пријатељу“, рече он, „иди кући и
благосиљај онога на небу што ти је спасао живот; а био си
толико близу да га изгубиш овог јутра као нико други.“

16
Зар каже овај. (Прим. прир.)
80
 Изађоше заједно из куће. У том часу ето Оуни-напика,
веома добро расположеног, и с обзиром на то да је био таквог
расположења, није видео разлику у садржају вреће па
упртивши је на леђа оде из куће. Није далеко одмакао, он дође
до стене Фојнес, и са врха баци свој терет у слано море.
Оде он кући, и када је закуцао на врата ковачнице, Оуни му
их отвори. Можете замислити колико се крстио и изговарао
божје име изнова и изнова када је видео, како је он мислио,
духа који стоји испред њега. Али Оуни је изгледао веома весело
и рече му да се не плаши. „Учинио си много тога лошег у свом
животу“, каза он, „али никада нешто као ово.“ Онда му исприча
да је нашао најлепше место на свету на дну мора, и гомилу
новца. „ Видиш ова четири златника“, рече, показујући му
златнике које је узео из рупе где их је крио: „шта кажеш на то?“
„Па заиста је чудно, морам признати; уколико ја будем
решио да испробам срећу на исти начин; како си дошао овамо
пре мене, који сам ишао најкраћим путем и нисам нигде
застајао него сам откако сам отишао из
Нокпатрика?“
„О, па постоји пречица под водом“, рече Оуни. „Једино води
рачуна и буди љубазан када будеш у Хијернигу18 и видећеш
новац.“
И тако Оуни убаци свог рођака у врећу и завеза је и стави на
кола која су се враћала након што су истоварила зоб у
продавници житарица у граду. Није прошло дуго и већ је
стигао поново до Фојнеса. Ту он сиђе и, док је ишао ка стени,
био је, рекао бих, напола решен да свој терет баци у воду. Тада
угледа малени чамац који је ишао ка истом месту. Он поздрави
људе у њему и сазна да иду да се укрцају на брод из далеке
земље који је испловљавао. И тако пође и он са својом врећом
на тај брод и договори се са капетаном брода, остави Оуни-на-
пика заједно са посадом. Никада више, до дана данашњег, није
имао невоља са њиме.

17
Буквално — ишао право. (Прим. прир.)
18
Место где бораве виле. (Прим. прир.)
81
 Док је пролазио поред бунара у Баригоуену, он напуни
флашу водом па на путу кући купи лепо одело од остатка новца
који је закопао. Ујутро се запути у Лимнах. Ишао је кроз град
дивећи се свему што је видео, док није дошао до краљеве
палате. Иза капија дворца он угледа много колаца на које
бејаху набодене мушке главе, искежене на сунцу.
Нимало обесхрабрен, он веома одважно покуца на капију,
коју му отвори један од стражара у палати. „Па! Ко си ти,
пријатељу?“
„Ја сам велики доктор који је дошао из далеке земље да
излечи краљев вид. Одведи ме к њему овога часа.“
„Стани, полако“, рече војник. „Видиш ли све оне главе које
су набијене тамо? И твоја ће им врло вероватно правити
друштво ако си толико глуп да уђеш међу ове зидине. Ово су
главе свих доктора у земљи који су долазили пре тебе, а
донедавно су они чинили град тако лепим и здравим, слава
Небесима.“
„Прекини да причаш, ти велика будало“, каже Оуни, „него
ме сместа одведи краљу.“
Он би одведен пред краља. Након што су га упозорили на
судбину ако не би успео у ономе чега се прихватио, место се
рашчисти и не остаде нико осим неколико чувара. Рекоше
Оунију још једном да, уколико успе да излечи краљеве очи,
добија принцезу за жену, и круну после краљеве смрти. Ово га
је веома орасположило и након што на голим коленима начини
круг око боце, он узе мало воде и утрља је у краљеве очи. Истога
часа он скочи са свог трона и погледа око себе очима здравим
као никада. Нареди да Оунија обуку као краљевог сина и посла
поруку својој кћери да одмах треба да га узме за мужа.
Колико год се радовала очевом опоравку, принцеза, може
се речи, није била одушевљена поруком, а и не треба је
кривити, будући да никада пре није видела тог човека.
Међутим, радосно је променила мишљење када су га довели
пред њу, свег прекривеног златом и дијамантима и свакојаким
драгим камењем. Желећи, ипак, да провери да ли је и паметан
онолико колико лепо изгледа, рекла му је да следећег јутра
82
треба да јој да одговор на два питања; у противном, неће га
сматрати достојним да узме њену руку. Оуни се поклонио пред
њом и она постави ова два питања:
„Шта је најслађе на свету?“
„Које су три најлепше ствари на свету?“
Ово су биле загонетке, али Оуни је био паметан и није му
требало много да да своје мишљење о њима. Није могао да
дочека јутро, али оно је долазило споро као и сваки други дан.
Убрзо је позван у двор, где су се окупили сви племићи
краљевства, где су се вијориле заставе и чуле фанфаре и
дешавале се све остале величанствене ствари. Принцеза је села
на трон поред свог оца, а прелепи тепих је прострт за Оунија,
да стоји на њему док одговара на њена питања. Након што су
фанфаре утихнуле, она постави прво питање својим јасним,
слатким гласом, а он одговори:
„То је со!“, рече он веома сигурно.
Зачу се велики аплауз на његов одговор; а принцеза
потврди, смешећи се, да је правилно проценио.
„Али сада“, рече она, „друго питање. Које су три најлепше
ствари на свету?“
„Па“, одговори младић, „ево их. Брод под пуним једрима —
поље житног класја — и...“
Шта је била трећа најлепша ствар, људи нису чули, али су
се све даме заруменеле и смејуљиле, а принцеза се насмејала и
климнула главом прилично задовољна његовом виспреношћу.
И заиста, многи су рекли да ни све судије у земљи нису могле
дати боље одговоре да су биле на Оунијевом месту; нити се
могао наћи бољи или речитији човек. Прво су га довели краљу,
који га је загрлио и предао принцези.
Није могла да не призна самој себи како је његова памет
онаква каква и његова појава. Издата је наредба да се венчање
одмах одржи, и тако је и било. А прича каже да је, пре него што
је протекла једна година, лепа принцеза била једна од
на овоме свету.

83
КРАЉЕВИ И РАТНИЦИ

84
 КУХУЛИНОВО ВИТЕШТВО19
СТЕНДИШ О’ГРЕЈДИ

ЕДНЕ НОЋИ у месецу ватри Бела,20 друид и звездочатац

Ј
Катвах гледао је у небо кроз своје астролошке справе.
Поред њега стајао је Кухулин, који тада само што није
навршио шеснаест година. Од изгнанства Фергуса
Макроја, Кухулин се највише везао за Великог друида, сасвим
усхићен што може да буде уз њега током његових проучавања
и посматрања. Одједном, старац спусти своје справе па утону у
мисли у тишини.
„Сетанта“,21 рече знатно доцније „ти још немаш шеснаест
година?“
„Не, оче“, одговори дечак.
„Онда бити тешко убедити краља да те прогласи витезом
и уврсти те у витешки ред“, рече Катвах. „Ипак, то би морало
бити учињено на сутрашњи дан, јер ми се приказало да онај
коме Конкобар Макнеса сутра званично уручи оружје, тај че
бити знан у далеким годинама које долазе, и до краја света.
Теби ће оружје уручено бити на сутрашњи дан, а потом се неко

19
Кухулин је био велики јунак легендарне Ирске. (Прим. прир.)
20
Белтаин је келтски празник који се славио 1. маја и чије су главно
обележје биле ватре под ведрим небом, налик ломачи. (Прим. прев.)
21 Сетанта је било Кухулиново име по рођењу. (Прим. прев.)

85
време можеш повући од своје дружине и не смеш ићи међу
ратнике све док твоја снага не достигне зрелост.“
Следећег дана, Катвах доби краљеву сагласност да се
Кухулин учини витезом. Сада, истог јутра, један од његових
људи дође Конкобару Макнеси и рече: „О врховниче Црвене
гране, ти знаш како ниједан коњ не јеђаше јечам нити
боравише у штали где бејаше предивни пастув који, са још
једним од смртне врсте, у данима Кимбеја Макфинтана,
носијаше у битку велику ратну краљицу Маху Монга-Руе; а отад
је штала празна и ниједан смртни пастув не оскрнави ту шталу
у којој бесмртни Лија Маха имаше обичај да борави. Ипак, о
Конкобаре, док сам улазио у простране штале на источној
страни дворишта, где се налазе твоји коњи, а где се налази то
место које је од тих давних дана сматрано светим, видех у
празној штали кобилу, сиву, скоро белу, толико велику и
толико лепу да такву у животу своме не видех. Она се окрете ка
мени, док сам улазио у шталу, и погледа ме својим очима,
толико благим али опет таквим да сам се уплашио и испустио
ведро у коме сам носио храну за коња Конола Кларина.
Пришла ми је и спустила главу на моје раме испуштајући неке
чудне звуке.“
И док је човек говорио, Коухра Менд Маха, млађи син
Конкобаров, иступи пред краља и рече: „Ти знаш, о оче мој, да
је кућа у којој се чува бојна кочија Кимбеја Макфинтана, у којој
су он и она чије име носим, велика краљица која штити нашу
земљу, одлазили у ратове у давна времена, и да се та кућа од
тих дана чува, а моје је задужење да је држим светлом и чистом.
Е па, данас, у свитање, док се као и обично приближавах кући,
зачух злослутне гласове, бучне и страшне, који су долазили
изнутра, и буку налик метежу битке, и повике ратника у јеку
борбе који каткад заурличу док витлају својим оружјем не би
ли задали или пак избегли смртоносни ударац. И ја се вратих
ужаснут, али тада ме срете Минроар, син Геркинов, јер се он
бејаше вратио претходне ноћи из Мохарне на истоку, па је
пошао да види своје коње; тада заједно отворисмо врата куће
где је бојна кочија, а бронза кочије горела је као пламен ватре,
гласови су клицали док смо стајали на довратку а светло је
86
обасјавало мрачну просторију. Сумње нема, велики ратник ће
се појавити у Црвеној грани, јер људи говоре да се за стотину
година овакви гласови нису чули. А ја не знам коме Маха шаље
овакво предсказање ако не сину Суалтамовом, иако још не
досеже довољно лета да понесе оружје.“
Стога Конкобар припреми све за витештво Кухулиново.
Онда, у присуству читавога двора и свих ратника и младих
с којима је Кухулин друговао, Конкобар даде своје ратно
оружје, након што је изговорио завет Црвене гране и обавезао
се изговарајући Али Кухулин је нетремице гледао у
оружје, а онда удари копљем о копље, и удари мачем о штит, и
поломи копља на пола, а мачем направи рупу у штиту.
„Ово није ваљано оружје, о краљу мој“, рече дечак.
Тада му краљ даде друго оружје, веће и јаче, а дечак и њега
сломи у делиће. „Ово је још горе, о сине Несин“, рече дечак, „а
није прикладно, о поглавниче Црвене гране, да на дан када
треба да добијем своје оружје будем предмет подсмеха пред
кланом Рури јер сам још увек само дечак.“
Конкобар Макнеса се веома радовао док је гледао
невероватну снагу и тврдоглавост дечакову, а испод благих му
обрва његове очи сјале су као блистави мачеви кад је хитро
осмотрио ратнике који су га окруживали, али међу њима само
је он изгледао као пламена бакља храбрости и ратништва,
чистија и сјајнија од углачаног челика. Он даде знак једноме од
својих витезова, и тај отрча и врати се доносећи Конкобаров
штит, копља и мач из Тајта Брака, где је оружје било
похрањено. А Кухулин их удараше и савијаше и удараше их
једне о друге, али они остадоше цели.
„Ово је ваљано оружје, о сине Несин“, каза Кухулин.
Онда изведоше два добра коња и бојну кочију и краљ их
предаде Кухулину. Тада Кухулин скочи на кочију и кад стаде у
њу раширених ногу, поче да удара кола са стране на страну и да

22Посебна заклетва коју су полагали древни ратници. Скоро ништа

поуздано се не зна о њој. (Прим. прир.)
87
их тресе и тресе, и тако док није осовина пукла а кочија се
распала у делиће.
„Ово није добра кочија, о краљу мој“, рече дечак.
Тада му довезоше још три кочије, али их он све сломи једну
за другом.
„Ово нису добре кочије, о врховниче Црвене гране“, рече
Кухулин. „Ниједан храбри ратник не би ушао у битку или сукоб
на овако трулом газишту.“
Краљ позва свог сина Коухра Мид Маха и заповеди му да
доведе Лега и стави амове за бојну кочију о којој је он водио
рачуна, чудесног сивог коња као и онога којег му је дао Келкар,
син Утеров, и да да Легу опрему за кочију како би он био
кочијаш Кухулину, јер сада већ беше јасно свим племићима и
самом краљу да се лав рата појавио међу њима и да је он био тај
коме је Маха слала све те знакове.
Кухулину срце поскочи у грудима када је чуо грмљавину
величанствене бојне кочије и махнито њиштање коња који су
издалека могли да осете битку. Убрзо својим очима угледа њих
и кочијаша са златном траком, која је означавала његову
службу, како стоји усправно у кочији и бори се да обузда
њихову јарост. Сиви, велики коњ дугачке гриве, под једним
уларом, и црни коњ неугледне гриве, под другим.
Попут орла који се у бришућем лету спусти низ литицу када
је ветар јак, или попут удара мартовског ветра над равницом,
или попут јелена кога из скровишта истерају ловачки пси а он
хитро бежи преко поља, такав је био трк тих коња кад су се
ослободили стеге кочијаша, као да су јурили преко ужареног
камења, толико да се земља тресла и подрхтавала од њихове
брзине, а све то време величанствена кочија је шкрипала и
цичала док су се точкови од чисте и сјајне бронзе окретали, јер
та кола су била станиште демона.
Кочијаш је обуздао коње пред скупином, али ипак се дубок
рик, налик рику тигра, чуо из осовине. Тада је читава скупина
подигла глас и клицала Кухулину; а он, Кухулин, син
Суалтамов, ускочи у кочију, под оружјем, са урликом ратника
који ускаче у бојна кола у бици, и стајаше усправно и витлаше
88
својим копљима; а галске виле рата клицале су заједно са
њима, до Боканаха и Бананаха и Генити и Глинди, дивљи људи
из долина и демони ваздуха рикали су око њега, када је први
пут велики ратник Гала са својим оружјем стајао у пуној ратној
опреми у својим бојним колима пред свим ратницима из свога
племена, краљевима клана Рури и народом Емаин Махе.

89
 МАЛИ ТКАЧ ИЗ ДУЛИК ГЕЈТА
САМЈУЕЛ ЛАВЕР

ИДИШ, БИО ЈЕДАН ткач који је живео некада давно овде

В
у Дулику, баш на самом улазу, и био је веома поштен,
вредан човек, у сваком погледу. Имао је жену, и
наравски имали децу, и, не баш на њихову радост,
имали их пуно, па јадан мали ткач морô да ради да ј’ огулио
прсте до коске да би имали нешто хране и мало супе; али није
он кукô због тога, јер је био вредно створење, ко што сам рекô,
и тако разбој никад није стајао с миром, од јутра до мрака. Па,
било то једног јутра кад га жена звала а он седео и вредно радио
и пребацивô чунак; и каже она: „Дођи ‘вамо“, вели, „злато моје
и поједи доручак, сад кад је готов.“ Али он није марио за њ него
наставио да ради. И тако, за минут ил’ два, каже она, зовућ’ га
опет: „ Аман, остав’ се тог робовања, душо, и поједи малко
доручка док је врућо.“
„Остав’ ме с миром“, каже он, и крену да пребацује чунак
још брже нег’ пре.
Па, убрзо, она дошла опет код њега и каже, умиљавајућ’ му
се и убеђујућ’ га: „Теди, душо“, каже она, „овсена каша ће бит
тврда кô камен ако се не оставиш тог исцрпљујућег посла и не
дођеш одмах да једеш.“
„Заузет сам овом шаром овде која ме уништи“, каже ткач;
„и док је не завршим и сасвим не средим, не устајем.“

90
 „Ох, па помисли на илегантну овсену кашу, која ће бит
скроз никаква.“
„Дођавола с кашом“, каже он.
„Боже ме прости“, вели она, „што проклињеш свој добар
доручак.“
„Да, и тебе исто“, каже он.
„Па стварно, Теди, као да си устао на леву ногу у ово
благословено јутро“, рече јадна жена; „и тешко мени с тобом
кад си тако накриво насађен; али, нека, остани ту ако ‘оћеш и
нек ти се о’лади каша, а од мене не’ш чут’ више ни реч.“ И оде
она, а ткач остô баш бесан, и што му његова жена више
говорила то је бивало све горе, што је, знаш, и природно. И
напокон остави он разбој и от’шо по кашу, кад им’о шта да
види, она црна кô врана јер, ви’ш, то било усред лета и све муве
напале на њу тол’ко да су је сву прекриле.
„Па срам вас било“, каже ткач; „нисте имале где друго нег’
овде? И моју ‘рану да уквар’те, прљаве бештије?“ Тад, јербо је се
млого озлоједио, он подиго руку и ударио по тањиру каше, и
убио ни више ни мање нег’ се’мдесет мува једним ударцем.
Било баш тачно се’мдесет, јербо ј’ бројô све по једну и ставио и’
на чис’ тањир да би и’ видо.
Кад је видô какав је покољ направио једним ударцем, почô
он д’ осећа некак’у велику снагу и постô тако покондирен кô сам
ђаво, и тај дан није радио више ништа нег’ изашô и био тако
јогунаст и дрзак према свима које је срео и свима се уносио у
лице и говорио: „Гледајте ову песницу! То је песница која је
убила ни мање ни више нег’ се’мдесет њи’, једним ударцем,
ееееј!“
На све то комшије одреда мислиле да је пошандрцô, а и
сама његова жена исто кад је дош’о увече пошто је потрошио
сваку пару коју ј’ имô на пиће и шећкô се унаоколо гледајућ’ у
своју шаку сваке минуте.
„Теди душо, јес’ ти рука стварно много прљава“, вели јадна
жена; а и јес’ била у праву, јербо се он срољô у јарак кад се враћô
кући. „Боље да ј’ опереш, драги.“

91
 „Ма как’ смеш да кажеш да ј’ прљава ова најбоља рука у
целој Ирској?“, каже он, кренув’ да ј’ удари.
„Добро, није прљава“, каже она.
„Ма ја траћим цео свој живот“, каже он, „живећ’ с тобом и
увек за овим разбојем, нисам ниш’ друго до мали ткач, а треба
да будем Свети Георгије ил’ аждаха, што су двоје од седам
најбољи’ из целог ‘ришћанства.“
„Па и да су га двапут крстили“, каже жена, „шта имамо ми с
тим?“
„Не трабуњај више, ти глупачо“, каже он. „Ти си проста,
жено — ти си проста — много проста; немам ја више шта да
причам — ђавола чу ја више да ткам.“
„Ох, Теди, душо, а шта ћемо онда с децом?“
„Нек иду д’ играју кликере“, каже он.
„ Ал’ неће имат’ шта да једу, Теди.“
„Неће им фалити хране“, рече он, „јер ја ћу ускоро бит богат
човек, а и велики човек.“
„Јес’, душо, мило ми је то да чујем премда не знам како би
се то десило, ал’ мислим да би требô да идеш у кревет, Теди.“
„Не говори ми о крилима сна, жено, већ само о крилима
славе“, каже он поносито.
„Ох! Боже помози, сви ћемо у славу“, каже жена крстећ’ се;
„ал’ иди сад да спаваш, Теди.“
„Спаваћу ја међ’ славнима већ“, каже он.
„‘Оћеш, и један храбри сан ће ти дати снагу, душо“, каже
она.
„И, ја сам тај који ће бити витез!“, каже он.
„Целу ноћ, ако ‘оћеш, Теди“, каже она.
„Доста с тим твојим удворавањем“, каже он. „Ја сам решио
и одма’ идем, и бићу лутајући витез.“
„Шта?“, каже она.
„Лутајући витез, жено.“
„Господе, смилуј се, шта је то?“, упита она.
92
 „Лутајући витез је, наравски, господин“, каже он, „који иде
около по свету са својим мачем, узимајућ’ за себе шта год ‘оће,
е то ти је лутајући витез“, каже он.
Е па, можете бити сигурни да је сутрадан ишô по
комшилуку и од једног добио стари бакрач, од другог тигањ и
однô их је код кројача да му направи метално одело какво има
сваки лутајући витез, а позајмио је и поклопац од шерпе, а за
тај део је био веома изричит, јербо је то био његов штит и отишô
је код једног свог пријатеља су тим, који га је офарбô и изглачô,
а овај му тражио да му великим словима на штиту напише:

„ЈА САМ ЧОВЕК НАЈБОЉИ ОД СВИХ ЉУДИ

КОЈИ ЈЕДНИМ УДАРЦЕМ СЕ’МДЕСЕТ УБИ.“

„Кад људи виду ово“, каже ткач сам себи, „тешко че се ко

одважити да ми приђе.“
И онда реко жени да извуче мали гвоздени лонац за њега,
„јербо“, каже он, „то ће бит илегантни шлем“. И када је она то
њему дала, он то тури на главу, а његова жена рече: „О јади
моји, Теди душо, па је л’ ти то тураш тешки гвоздени лонац на
главу уместо шешира?“
„Наравски“, каже он, „јербо лутајући витез мора увек имати
тежину на уму.“
„ Али, Теди душо“, каже жена, „па ту има рупа и пропуштаће
кишу и ветар.“
„Биће свежије“, каже он, стављајућ’ га на главу; „а и ако ми
буде сметало, лако ћу запушити неком сламком, ил’ су чим
так’им.“
„Те три ножице баш су чудне кад тако виру нагоре“, каже
она.
„Сваки шлем има шиљак који вири на врху“, рече ткач; „и
ако мој има три, то онда само значи да је много бољи.“
„Па“, вели жена, напослетку постајућ’ огорчена, „само могу
да кажем да није то прва овчија глава која се у њег’ тура.“
93
 „Слуга покорни, госпоја“, каже он; и оде.
Па, прво је кренô у потрагу за коњом, и от’шо на неко поље
близо где је пасô млинарев коњ, који је некад носио млевен
ку’руз по држави.
„Ово је најправији коњ за мене“, каже ткач; „он је носô
брашно и мушке, а шта сам ја нег’ цвет витез-лука у оклопу,
тако да коњу неће бити другачије нег’ пре.“
Ал’ док он јахô на њем’ из поља, ко га други видо нег’
млинар.
„Ма је л’ ти то мог коња крадеш, поштењачино?“, каже
млинар.
„Не“, каже ткач; „само ‘оћу да га мало провежбам, на
вечерњој свежини; биће добро за његово здравље.“
„Хвала лепо“, каже млинар; „ал’ остав’ га ту ‘де јес’ и
учинићеш ми услугу.“
„Не могу то да допустим“, каза ткач јурећи на коњу ка јарку.
„Срам те било“, каже млинар; „имаш на себи лима ко да с’
путујући котлокрпа, ал’ ти имадеш више бронзе. Долаз’ ‘вамо,
пропалицо“, каже он.
Ал’ било већ касно; одгалопирô ткач и запуцô у Даблин,
јербо је мислио да би најбоље било д’ оде код краља Даблина
(јербо је у то доба Даблин бијо велико место и имô је свог
краља), и мислио да би му краљ Даблина мого дати посô. Па,
четир’ дана је путовô до Даблина јербо бештија није била баш
најбоља, а путеви још гори, нису били ко сад; али тад није било
путарине, фаљен Господ! Кад је стигô у Даблин, он от’шо право
у дворац, и кад је ушô у двориште дворца, он пустио коња да
иде около и пасе, јербо је трава расла међ’ камењем; вид’те, тад
је све цветало у Даблину. Па, краљ је гледô кроз пенџер своје
одаје, тражећ’ некак’у забаву, кад је ткач ушô; али ткач се
правио да га не види и от’шо до камене клупе под пенџером —
јербо, видите, свуд наоколо биле камене клупе да б’ људи могли
д’ одморе — јербо је краљ био добар и поштен човек; па, кô што
реко’, от’шо ткач до клупа и легô на једну, баш под краљев
прозор, и направио се ко да ће да спава, али се постаро да

94
окрене штит тако да се виду слова одгоре. Па, драги мој, на то
краљ позвô једног од својијех дворских племића који је стајо ту
иза њега, придржавајућ’ пешеве његовог капута, наравски, и
каже: „Вид’ ово“, каже он, „шта мислиш да ј’ једна скитница
дошô право под мој нос да спава? Ја јесам добар краљ“, каже
он, „и ја сам ставио клупе да људи одморе и седну и да уживају
у томе што ме виду овди ‘де гледам кроз прозор своје одаје из
забаве, ал’ то није разлог да од овога праве гостион’цу и дођу да
спавају туна. Ко је тај уопште?“, упита краљ.
„Нико да ја знам, ваше величанство.“
„Ја мислим да мора бит неки туђин“, каже краљ, „јербо је
његово одело странско.“
„И нема манира, боље говорећ“, каже племић.
„Идем доле да га ја сам испитам“, вели краљ; „за мном“,
каже племићу махнувши руком на најпрофињенији начин.
И от’шо доле, а за њим племић; а кад дошô ту где ткач лежô,
прво је видô штит са великим словима на њем’ и на то каже
племићу: „Ехеј“, каже он, „па ово је човек баш как’и мени
треба.“
„За шта, ваше величанство?“, упита племић.
„Д’ убије тог злотвора од аждаје, него шта“, каже краљ.
„Заиста мислите да би он мог’ да је убије“, каже племић,
„кад највећи витезови овог краљевства нису били дорасли
томе, него се никад нису врнули и појела их је окрутна
бештија.“
„Па, зар не видиш оно“, каже краљ показујућ’ на штит, „да
је убио се’мдесет једним ударцем? А човек који уради тако што,
држим да може све.“
И оде до ткача и продрма га за раме да га пробуди а ткач
протрља очи као да се баш пробудио, и краљ му каже: „Боже
помози“, вели он.
„Бог ти помогô“, каже ткач претварајућ’ се да нема појма су
ким прича.
„Знаш ли ти ко сам ја“, пита краљ, „кад се понашаш тако
слободно, добри човече?“
95
 „Не, заиста“, каже ткач, „ ти си у предности.“
„Да знаш да јесам“, каже краљ с висине; „зар нисам ја краљ
Даблина?“
Ткач паде на колена пред краљем и каже: „Молим за опрост
од Господа а и од вас због моје слободе; молим вас, ваша
светости, надам се да ћете опростити.“
„У реду је“, каже краљ, „устани, добри човече. Шта те
доводи овамо?“, каже он.
„Тражим посô, ваше господство“, каже ткач.
„А ако ти ја дам посô?“, каже краљ.
„Биће ми час’ да вам служим, господару“, каже ткач.
„Па добро“, каже краљ. „Убио си се’мдесет једним ударцем,
кол’ко с’ватам“, каже краљ.
„Јес’„, вели ткач, „то је био задњи посô који сам урадио и
плашим се да ће ми рука зарђати без вежбе ако брзо не урадим
неки посô.“
„Добићеш посô одма’“, вели њему краљ. „Није баш се’мдесет
нит’ ишта тако; то је само нека хуља од змаја која не да мира
земљи и уништава ми становништво јербо им једе перад, а
мене уби жеља за јајима“, каже краљ.
„Заиста јесте, господару, ако ми дозволите“, каже ткач,
„изгледате жуто кô да сте прогутали дванајес жуманаца у
минуту.“
„Па, ја желим да та аждаха буде убивена“, каже краљ. „То
теби нећ’ бит никак’а мука; а мен’ је само жал што то није нешто
достојније тебе, јербо она није вредна да је се ико боји; само,
морам да ти кажем да живи у округу Галвеј, усред мочваре, и у
том је њена преднос’.“
„О, па мени то ниј’ важно ни мрву“, каже ткач, „јербо оних
пошљедњих сем’десет које сам побио, исто било на
месту.“
„Па, о’ш ли пристат’ на ови посô?“
„Вод’те ме тамо ома’“, каже ткач.

96
 „Е то волим“, каже краљ, „ти си прави човек за моје паре!“,
вели он.
„Кад већ причамо о парама“, каже ткач, „у том смислу, ‘тео
би’ нешто мало ситнине за трошкове пута.“
„Кол’ко год ‘оћеш“, каже краљ; то рече и одведе га до
шифоњера, ‘де је била стара чарапа у храстовом ковчегу,
препуна златни’ гвинеја.
„Узми кол’ко год ‘оћеш“, каже краљ; и стварно, драги мој,
мали ткач накрцô своје лимено одело што је више могô.
„Е, сад сам спреман за пут“, каже ткач.
„Добро“, каже краљ, „ал’ мораш имати одморног коња“,
каже он.
„Драге воље“, каже ткач, мислећ’ како би таман могô
заменити стару млинареву рагу за неш’ боље.
И можда мислите да је ткач двапут размислио пре него оде
да се бори са змајом, после свега што је чуо о њем’ док се
претварô да спава, али то му није ни пало на памет; тај је само
‘тео да накупи злата и оде назад у Дулик са својим новцима и
добрим коњом. Али, видиш, кол’ко год је ткач био препреден,
краљ био још више; јербо је за оба, ви’ш, највећија особина
била да су велики преваранти; и тако је коњ на кога су метнули
ткача био научен шта треба да ради; и стварно, чим је узјахô,
коњ полете, и то где него ко за ђавла право у Галвеј. Па, четир’
дана је он тако ишô, док накрај ткач није видô гомилу људи
који трчу ко да им је сам Стари Ник за петама, и кукали и
плакали: „Аждаха, аждаха!“, а он није могô да заустави коња ни
да га натера да с’ обрне назад, него је јурио правац према
грозној бештији која је ишла ка њему. А, воњало је на
најгаднији мирис сумпора, да простите, довољно да вас смлати;
и, кад је ткач видô да нема више времена за губљење, он се
бацио с коња и запуцô на дрво које је расло о’ма ту, и попô се
тако брзо и спретно ко мачка; а није смео да часи ни часа јербо
је аждаха дошла до њ млого разбеснела и у трену раскомадала
коња у парампарчад. А онда је почела да шњуфа и мириши
тражећи ткача и на крају угледа ‘де он био горе на дрву, па

97
каже: „Веруј ми, мо’ш слободно сић’ отале“, вели, „јербо ћу те ја
засигурно доватит.“
„Ђавола ћу сић и макац“, каже ткач.
„Не бринем се ја“, каже змај, „јер си ти сигурна ловина, а ја
ћу лећ’ под ово дрво“, каже он, „и пре ил’ касније ти мораш
панути у моја уста“; и засô он и почô да чачка зубе својијем
репом јербо је им’о јак доручак то јутро (појô цело село, а да не
помињем и коња), и накрај посто дремљив и заспô; али пре нег’
је заспô сав се обмотô около дрвета баш ко што госпо’ица омота
траку около својег прста, тако да ткач не би могô да побегне.
Па, чим је ткач видô да ови спава кô заклан, потом како ‘рче
— а сваки пут кад би за’рко било ко гром да загрми — он ома’
кренô да се спушћа низ дрво, пажљиво кô лисац; и био при
самом дну, кад, ко за инат, проклета грана пукла и он пао право
навр’ змаја; ал’ срећа у несрећи, он пао баш тако са своје две
ноге око змајева врата, злато моје, и у’ватио се за бештијине
уши и шчепô и’ чврсто, јербо се змај пробудијо и покушавô да
га у’вати да га поједе; али, ви’ш, ткач је био иза његови’ ушеса
и овај га није мого до’вати, па покушавô да га отресе; али
ђавола је мого да га отресе; и, иако је стресô сву крљушт са
својега тела, није могô да се окрене ка њем’.
„Дођавола, ово не ваља“, каже змај, „ал’ ак’ не’ш да се
пустиш, тако ми све ватре, приуштићу ти так’у вожњу да ће се
сви’ ти’ твоји’ мали’ седам чула заледити, мали мој.“ Па полете
кô луд; и шта мислите ‘де је одлетио? — авај, ни мање ни више
нег’ право у Даблин. Ал’ то што му ткач био за вратом, то га
млого ометало, а и рађе би га имô ко ал’,
ипак, он тако летео и летео док није звизнô у краљеву палату,
јербо је био слеп од беса и није је видô , и просо свој мозак — то
јес’ то мало што га је имô — и пао доле мртав. И ви’ш, срећом,
краљ Даблина баш тај дан исто гледô кроз прозор своје одаје,
из забаве, и кад видо како ткач јаше ватреног змаја (јербо је
пламтô ко буре катрана), он позвô своје дворјане да дођу и виду
то. „Тако ми ратнога барута, ево га лутајући витез“, каже краљ,
„како лети на змају који је сав у ватри, а ак’ уђе у палату, морате
припремит каже он, „да би’ га смакли.“ Али
кад су видели да је змај пао напољу, они потрчали доле и
98
искочили напоље на двориште да виду то чудо; а док су стрчали
доле, ткач сишô са змајева врата и отрчô до краља, па му каже:
„ Ак’ дозволите, ваша светости, мислио сам да ја нисам достојан
да убијем ову смешну бештију, па га ја довео до вас да му
учините част да буде убивен од вашије’ краљевски’ пет прстију.
Али, ја га стаманио прво, пре него сам му дозволио да се појави
у вашему краљевскоме присуству, а ако би’ ви били љубазни
само да задате ударац својом руком преко врата ове нечасне
бештије.“ Тада, буд’те сигурни, краљ исукô свој мач и о’секо
главу тог одвратног бездушника, кô дланом о длан. Па, било
велико весеље у двору што је змај убивен; и каже краљ малом
ткачу, вели: „Ти си већ лутајући витез, так’ да нема смисла да
те опет учиним витезом; него ћу те ја учинити племићем“, каже
он.
„О, Господе!“, каже ткач, кô да га је муња среће ударила.
„‘Оћу“, каже краљ; „и пошто си ти први човек за ког сам
икад чуо да је јахô змаја, зваћеш се лорд Змајојахач“, каже он.
„А где је моје имање, ваша светости?“, упита ткач, који је
увек им’о оштро око за сваку добру прилику.
„О, па нисам ја заборавио на то“, каже краљ; „имам
краљевско задовољство да ти учиним добро и стога те чиним
господаром свих змајева на свету и дајем ти власт над њима
одсад па занавек“, каже он.
„То је све?“, каже ткач.
„Све!“, каже краљ. „Па ти незахвална мала пропалице, да л’
је икад иком шта так’о дато?“
„Па стварно, није“, каже ткач; „много хвала, ваше
величанство.“
„ Али то није све што чу д’ учиним за тебе“, на то ће краљ.
„Даћу ти и моју ‘ћер за жену“, каже он. Е сад, вид’те, то није
било ниш’ више од оног што му је обећô, јербо је њина ‘ћер
била, са сваке стране, највећа аждаја од свијех, имала ђавољу
језичину, а и цео јард дугачку браду, за коју се претварала да ју
јој је ставио отац Малкехи, њен исповедник, кô покору; ал’ било
је добро познато да је так’а брада била у њиној фамилији
годинама, па и није чудо што је била тол’ко дугачка, баш из тог
разлога.
99
АПЕНДИКС

100
 КЛАСИФИКАЦИЈА ИРСКИХ ВИЛА И
ВИЛЕЊАКА
РСКЕ ВИЛЕ и вилењаци деле се у две велике групе: на оне

И дружељубиве и на самотњаке. Први су углавном добри,

а ови други пуни свакојаких окрутности.

ДРУЖЕЉУБИВЕ ВИЛЕ И ВИЛЕЊАЦИ

Ова створења, која се крећу у групама, и свађају се, и

воде љубав баш као мушкарци и жене, деле се на виле
земље или Шиокем (ирски — „мала вила“) и
виле воде или Мероу (ирски — “морска
вила“). Склон сам да верујем да се термин може
користити за обе према прилици, јер сам чуо за село које
је цело изашло да слуша како све водене виле са
црвеним капама, које су заиста биле веома „мале виле“,
свирају гајде.
Шиокем Праве Шиокем су ипак
духови који запоседају свето трновито шибље и зелене
брежуљке рате По целој Ирској има малих поља
окружених јарковима, а која су некада у давна времена
била утврде или обори за овце. То су „рати“, или тврђаве
или „племство“, како их често називају. Овде, удајући се
и женећи се, живе виле земље. Говори се да су много
смртника намамиле доле у свој мрачни свет. Много

23 Мушки род ове речи није познат.

101
више их је слушало њихову вилинску музику, док све
људске бриге и радости нису изашле из њихових срца а
они постали велики народни пророци или „вилински
доктори“ или народни музичари или песници као
Каролан, који је своје мелодије изнедрио док је спавао
на вилинском рату; или су пак умрли за тачно годину
дана у дан, како би заувек живели међу вилама. Ове
Шиокем су углавном добре; али једну врло лошу навику
оне имају — навику као у вештице. Оне краду децу, а
уместо њих остављају оронулу вилу стару две или можда
три хиљаде година. Пре три или четири године, неки
човек је писао за једне ирске новине, испричавши о
случају који се десио у његовом селу, и како је сеоски
парох натерао виле да врате украдено дете. Понекад су
отимани одрасли мушкарци и жене. Близу села Колони,
Слајго, како ми је речено, живи старица која је у
младости била отета. Кад се вратила кући, након седам
година, није имала ножних прстију, јер их је изгубила
играјући. Каткад се може чути о томе да су виле земље
заиста повредиле неку особу, али то скоро увек буде
заслужено. Говорило се и да су убиле двоје људи у
последњих шест месеци у Каунти Дауну, где ја сада
живим. Али опет, то двоје људи су посекли трновито
шибље које је припадало Шиокемима.
Сирене — Ове водене виле се сматрају уобичајеним.
Питао сам неку сељанку јесу ли рибари из њеног села
икада видели неку. „Они заиста не воле да их виде
уопште, заиста“, одговорила ми је, „јер оне увек доносе
лоше време.“ Понекад сирене изађу из мора у обличју
малих крава без рогова. Кад су у свом обличју, оне имају
рибље репове и носе црвену капу, која се на ирском зове
Мушки међу њима имају, према Крокеру,
зелене зубе, зелену косу, свињске очи и црвене носеве;
али њихове жене су прелепе, и понекад бирају згодне
рибаре уместо својих зеленокосих љубавника. Близу
Бантрија, у прошлом веку, живела је жена која је била
прекривена крљуштима као риба, и која је, како прича
102
каже, била потомак из таквог брака. Ја лично никада
нисам чуо приче о овако гротескном изгледу мушких
сирена и мислим да је то само локална традиција из
Манстера.

ВИЛЕ САМОТНИЦЕ

Ове су све углавном мрачне и ужасне на неки начин.

Међу њима, ипак, има оних које имају добра срца и
одећу лепих боја.
1. (ирски тј. обућар) — Ово
створење се може видети испод живице, како поправља
ципелу, а онај ко га ухвати може га натерати да му преда
његов ћуп злата, јер је он шкртица са великим
богатством; али ако склоните поглед са њега, то
створење ишчезне као дим. Говори се да је он дете злог
духа и рашчињене виле, и према Меканалију, носи
црвени капут са седам дугмади у сваком реду, и тророги
шешир, на коме се може вртети као чигра. У Донегалу,
он је одевен у капут од тешке вунене тканине.
2. (ирски код О’Кирнија) — Неки
писци сматрају да је ово друго име за леприкона, које
носи кад се ноћу остави поправљања ципела и оде на
пијанку. Кларикон се по целу боговетну ноћ бави
пљачкањем винских подрума и јахањем оваца и паса
овчара, све док их јутро не затекне задихане и
прекривене блатом.
3. (ирски тј.
љубавник) — Ово створење је врста леприкона, али, за
разлику од њега, он је велики доколичар. Он се
појављује у осамљеним долинама, увек са лулом у
устима, и проводи време водећи љубав са пастирицама
и млекарицама.
4. (ирски тј. црвени човек) — Он је
шаљивџија са другог света. Прича из дивљине Слајгоа
коју сам овде уврстио, из „Вилинске чаролије“,
103
вероватно је његова ујдурма. Од свих ових самотних и
углавном злих вила, нема зврндовскијег створа од овог
фар дарига. Као и следећа приказа, он влада
кошмарима.
5. (ирски реч за коју неки сматрају да је
изведена из речи јарац) — Изгледа да је пука из
фамилије оних које везују за кошмаре. Он се скоро
никада није појавио у људском облику, рекло би се да је
неколико наведених случајева вероватно грешка када су
га помешали са фар даригом. Његово обличје је
углавном обличје коња, бика, јарца, орла или магарца.
Његово задовољство је да добије јахача, кога носи преко
јарака и река и преко планина, а онда их отресе са себе
у освит зоре. Највише воли да учи пијанице; сан
пијанице је његово краљевство. Понекад узме
неочекивано обличје уместо звери или птице. Онај који
обитава у Дану код Кокнапука у Килкенију узима
обличје вуненог крзна и ноћу се котрља по оближњим
пољима, правећи буку која толико плаши стоку, да ће
чак и ждребац који никад није могао бити узјахан
дотрчати до најближег човека и спустити му главу на
раме тражећи заштиту.
6. Ово је нешто најодвратније. Он или нема
главу, или је носи под руком. Често је виђен како вози
црну кочију која се назива кочија смрти (ирски
коју вуку обезглављени коњи. Лупа вам на
врата, и ако их отворите, чанак крви ће вам бити бачен
у лице. Он је предзнак смрти за кућу где застане. Таква
кочија је недавно виђена у Слајгоу у освит зоре, како ми
је рекао један морнар који је веровао да ју је видео. Знам
да се у једном селу говори да се то његово лупање често
чује током године.
7. тј. вила љубавница) —
Овај дух тражи љубав мушкараца. Ако је одбију, она
постаје њихов роб; ако пристану, они су њени, и могу да
побегну искључиво уколико нађу некога ко ће их
заменити. Њени љубавници полако нестају, јер она
104
живи од њиховог живота. Већина галских песника,
доскоро, имали су своју лијанхон ши, јер она даје
надахнуће својим робовима и права је галска муза — ова
злоћудна вила. Њени љубавници, галски песници,
умирали су млади. Она је неуморно расла и односила их
на друге светове, јер смрт не уништава њену моћ.
8. (човек од глади) — ово је мршав вилењак
који иде по земљи у доба глади и доноси добру срећу
ономе који му удели храну.
9. (ирски тј. вила жена) — Ова вила,
као и Феар Горта, разликује се од осталих вила
усамљеница по томе што је уопштено гледано, добра.
Она можда заправо уопште није једна од њих, већ само
дружељубива вила која је постала усамљеница због
много туге. Име одговара мање познатом Фар Си (ирски
вилењаку. Она лелече, као што већина људи
зна, због смрти члана неке од старих ирских породица.
Понекад је непријатељ куће и виче радујући се због
победе, али чешће је пријатељ. Када више од једне
банши дође да лелече, човек или жена који умире мора
да је био веома света или веома храбра особа.
Повремено, она је недвосмислено једна од
дружељубивих вила. Клину, која је некада била ирска
принцеза а онда и богиња Манстера, а сада је шиокем,
овако помињу највећи ирски изучаваоци давних
времена.
Када је О’Донован писао једном свом пријатељу 1849.
године, а који његове речи наводи у
рекао је: „Када је мој деда умро у
Ленстеру 1798. године, Клина је дошла чак из Тон
Клина да га оплакује; али од тада је никада више нисмо
чули да оплакује некога из наше лозе, иако ја верујем да
још увек плаче у планинама Друмалика у својој земљи,
где толико много људи из лозе Оен Мор умиру од
глади.“ За банши, са друге стране, која кличе због
победе, често се верује да није уопште вила већ дух
некога коме је неки од предака умирућег учинио нешто
105
нажао. Неки погрешно тврде да она никада не иде преко
мора, већ борави увек у својој земљи.
Са друге стране, један веома цењени писац из области
антропологије убеђује ме да ју је чуо 1. децембра 1867.
године у Питалу, близу Либертада у Централној
Америци, док је јахао кроз густу шуму. Била је обучена
у бледожуто и пустила је крик налик ономе који пушта
слепи миш. Дошла је да најави смрт његовог оца. Ово је
њен крик, који је он записао уз помоћ једног Француза
и виолине.

Он ју је видео поново 5. фебруара 1871. године у Улици

Девоншир број 16, на Краљичином тргу у Лондону.
Овога пута је дошла да најави смрт његовог најстаријег
детета; и 1841. године ју је поново видео и чуо у Источној
улици број 28, на Краљичином тргу, а тог пута је узрок
била смрт његове мајке. У Манстеру, банши зову
или а Баним је у једном од својих романа зове

Осим горе наведених, имамо и

друге виле усамљенице о којима се мало тога зна
засигурно да би се посебно помињале. То су кућни
духови, о којима је вероватно реч у причи „Тајг са реке
Ли“; водене шери, нека врста привиђења; Соулт,
безоблично светлеће биће; Пастха језерски
змај, чувар скривеног блага; и бо вилењаци, који живе у
мочварама округа Даун и убијају неопрезне. Могу се
отерати уз помоћ цвета одређене морске траве. Сумњам
да су то шкотске виле које су донели шкотски
досељеници. Онда, ту је и велико племе духова које се
понегде зове Тивишиз.

106
То су све виле и духови на које сам ја наишао у ирском
фолклору. Вероватно постоји још много неоткривених.

В. Б. ЈЕЈТС Округ Даун,

јун 1891. године

107
 ИЗВОРИ ИРСКОГ ФОЛКЛОРА

РОКЕРОВЕ и

К
леди Вајлд; сер
Вилијама Вајлда; Меканалијева
Лагенијенсиса (отад О’Ханлан),
Куртинсови и такође
Дагласа Хајда;
Патрика Кенедија, његове његове
и његове рукописи
и Такође, много фолклора има у
Карлтоновим у Лаверсовим
у делу господина и госпође С. К.
Хол; у леди Чатертон; нарочито у
Џералда Грифина, као и уопште у
његовим другим књигама. Било би добро када би неки ирски
часопис из његових дела направио избор легенди и одломака о
веровањима у виле, који су ту залутали. Много тога има у
Фолклора такође има у књизи цртица
а прича или две о вилама банши наћи ће
се у гђице Лефану и у Барингтоновим

Такође, прича има у Доновановом уводу за

Најбољи чланци су они у и
(„Вилински хрт“ је из те збирке) за 1827. и 1829.
24 је реч која се од давнина односи на Ирску, њене становнике
и све што је ирско. (Прим. прев.)
108
годину, око дванаест укупно, и у разним доприносима Дејвида
Фицџералда у овоме времену, и чланцима гђице
Клинток у за 1939. годину.
Много ирског фолклора је и на страницама
и као и у списима
и
такође су вредни истраживања сваког
ирског писца који тражи теме за песму или баладу. Моји
чланци у и
представљају много тога прикупљеног са слабо обраних поља
Конота. Понављам ову листу извора из моје књиге
компилације из неких од
поменутих извора — уз неколико измена и допуна. Читалац
који би да упозна ирску традицију, морао би, пре свега, да
прочита ове књиге — леди Вајлд,
Дагласа Хајда, као и књигу која није наведена у
горепоменутој листи, јер је реч више о бардској него о народној
књижевности, а то је
Стендиша О’Грејдија вероватно најмаштовитију књигу која
је написана о било којој ирској теми у скоријим деценијама.

109
 а ли заиста мислите да би ирски сељак био толико

Д испуњен поезијом да нема вила? Мислите ли да би

девојке из Донегала, када иду у унутрашњост да раде,
клекнуле, као што имају обичај, и својим уснама
пољубиле море, да им предивне легенде и фантастичне тужне
приче нису уткале то море и копно у срца? Зар стварно мислите
да би стари људи прихватали живот са толико радости, и себи
у браду изговарали изреку: „Није језеру лабуд терет, нити коњу
узде, нити човеку душа која је у њему“, да мноштво духова није
ту, поред њих?

(из предговора , В. Б. Јејтса)

110