Устав из 1869 – Намеснички или Тројички устав, усвојен на Петровдан 11.

јула

Намесничким уставом Србија је претворена у уставну монархију са народним представништвом.

Владарева права и права династије Обреновић су наглашена, док је на Карађорђевиће бачено „народно
проклетство“.

Предвиђена је независна судска власт, без непокретности судија.

Законодавна власт је подељена између кнеза и једнодомне народне скупштине. Скупштина се

бирала на 3 године. Избори су били посредни и непосредни. Право гласа су имале само личности са
одређеним цензом. Гласање је било јавно. Скупштину су чинили изабрани посланици, али и посебни
кнежеви или владини посланици које је делегирао кнез. На тај начин је у скупштини осигураван
довољан број образованих људи, истовремено оданих владару који их је наименовао.

Скупштина није имала право законодавне иницијативе, већ само могућност да изрази своје жеље.
Кнез и влада су могли издавати „указне законе“. Скупштина није могла у целости да одбаци предлог
буџета, нити да га нечим услови, јер се буџет могао пренети у следећу годину.

Влада је састављана од министара који нису били народни посланици и своју министарску
политичку одговорност су дуговали кнезу, а не скупштини. Скупштини су могли одговарати само
кривично и то: за велеиздају, повреду устава, мито и оштећење државе из користољубља.

Део устава је посвећен грађанским правима, али је влада задржала право да у случају преке
опасности суспендује „на неко време“ политичке и грађанске слободе.

Устав из 1888 – усвојен 22. децембра

Законима о штампи, зборовима и удружењима из 1881, омогућено је оснивање политичких

странака. То су: Народна радикална странка, Напредна странка и Либерална странка.

Устав је донела Велика народна скупштина састављена од 500 радикала, 100 либерала и ниједног
напредњака. Први Устав донет у независној српској држави успоставио је парламентарну монархију.

Судска независност је загарантована као и непокретност судија, а преки и изванредни судови су

забрањени.

Владар (краљ) има извршну власт коју врши посредством владе, док законодавну дели са
скупштином. Сваки закон мора да прогласи краљ. Његова личност је неприкосновена. Он је врховни
војни заповедник, кује новац, додељује ордене, војне чинове, даје помиловања и представља земљу у
иностранству.

Скупштина се бирала на 3 године. Избори су били непосредни. Право гласа су имале личности са
одређеним цензом, али је износ ценза снижена на 15 динара па је већи број људи могао да гласа (скоро
опште право гласа за мушкарце). Гласање је постало тајно. Скупштину су чинили изабрани посланици,
али и посебни квалификовани посланици. Бирана су по двојица у сваком округу, а морали су имати
вишу стручну спрему или факултет.

Скупштина је добила право законодавне иницијативе. Ванредни закони нису били могући.
Ниједан закон се није могао донети, изменити, протумачити или укинути без пристанка народног
представништва. Буџетско право је било под пуном контролом скупштине. Влада је била обавезна да
подноси скупштини завршни рачун за протеклу годину чиме је контролисан државни буџет.

Влада је састављана од министара који су могли бити народни посланици или не. Министарску
одговорност су дуговали краљу и скупштини. Њихова потенцијална кривица није застаревала 4 године
па су о њој могли расправљати посланици из два сазива народне скупштине.

Уставом је прокламовано начело самоуправе: општинске, среске и окружне. Локална власт је

издвојена од централне.

Грађанска права су потпуно загарантована. Осигурана је слобода штампе. Новине су могле бити
забрањене само уколико увреде домаћег и страног владара, чланове његовог дома, или позивања у
грађански рат.

Устав из 1901 – Октроисани или Априлски устав, донет 18. априла

Увео по први пут дводомни систем. Народно представништво је састављено од Сената и

Скупштине (130 посланика). Сенат се састојао од 30 које је постављао краљ и 18 бираних од народа.
Сенатори су бирани доживотно. Сенаторе су бирали само они који су плаћали порез већи од 45 динара, а
посланике као и раније са 15 динара.

Законодавну власт су делили краљ и Народно представништво.

Није уређено питање одговорности владе.

Појачана су права Државног савета у управно судским надлежностима. Чланове је постављао

краљ из редова Сената.

Уставом је гарантована независност судства и непокретност судија, али су грађанска права

ограничена.

Устав из 1903 – донет 5. јуна

Донет накокон Мајског преврата пре но што је будући краљ Петар I Карађорђевић стигао у
Србију. Краљ је положио заклетву на Устав 25. јуна 1903.

Већином гласова посланици су вратили на снагу Устав из 1888. изменивши само неопходне
законске чланове (око 30 измена, највише о владајућој династији).

Умањена је наредбодавна власт владара јер његове усмене и писмене наредбе не могу да спрече
одговорност министара и државних чиновника. Без пристанка Скупштине владар нема право да прекине
истрагу, опрости или смањи казну министру.

Сви закони који су били у супротности са Уставом су престали да важе, а враћени су неки стари
из првог периода (1888-1894) парламентарне владавине и донети нови у наредном периоду.

Устав је био у употреби до краја Првог светског рата, а са одређеним изменама наставио је да
постоји и у Краљевини СХС као Видовдански устав из 1921.