Први домаћи из историје

1. Истоеијски музеј Србије, изложба ,,Чекајући сталну поставку’’

Историјски музеј Србије је током више деценија постојања израстао у угледну

установу од националног значаја са важном културном, историјском и образовном
улогом. Овај музеј се налази у центру Београда на Тргу Николе Пашића, а основан је
1963. године.
Задатак ове установе је да чува и остварује комуникацију јавности са националном
историјском баштином. Многобројни експонати ове установе пружају увид не само у
политичку и војну, већ и у друштвену и културну историју Србије, српског народа и
других култура које су постојале и постоје на нашем тлу од досељавања Словена
на Балкан до савременог доба.
Историјски музеј Србије изложбом „Чекајући сталну поставку” пред посетиоце износи
највредније предмете из заоставштине две нововековне српске династије –
Карађорђевић и Обреновић, који се чувају у збиркама Музеја.
2. Родна кућа Димитрија Давидова

Кућа у којој се родио Димитрије Давидовић

је споменик културе. Представља културно
добро од великог значаја за Београд и налази се у
Земуну, у Главној улици.
Димитрије Давидов је српски политичар и
дипломата, уставописац, новинар и публициста.
Давидовић је каријеру у Србији започео као лекар
и кнежев приватни (породични) секретар, наставио
као кнежев државни секретар, истакао се
у Цариграду као дипломата, да би своју делатност
крунисао писањем Сретењског устава и стекао
положај

3. Конак књегиње Љубице

Конак кнегиње Љубице је један од малог броја сачуваних зграда из времена прве
владавине кнеза Милоша Обреновића. Конак кнегиње Љубице је саграђен 1830. године,
по плановима Хаџи Николе Живковића, званичног кнежевог градитеља. Замишљен је
да буде репрезентативни двор српске владајуће династије Обреновић. Међутим, због
близине Турака кнез Милош је мало боравио у њему. Своју примарну намену Конак је
остварио током прве владавине кнеза Михаила (1839–1842), када је служио као његова
резиденција. Након протеривања Обреновића из Србије 1842. Године, зграду су
користиле разне државне институције за своје потребе. Међутим, седамдесетих година
20. века управа града Београда одлучила је да зграда Конака, у складу са својим
историјским, уметничким и споменичким наслеђем, добија ново име и постаје музеј.
Књегиња Љубица била је српска књегиња, жена Милоша Обреновића, а мајка
Михаила Обреновића. Љубица је била упечатљив карактер. била jе штедљива и радна
жена, просто се облачила, а својим синовима је често сама крпила одећу. Таквим
начином живота желела је да осталима женама својим примером покаже да треба
избегавати раскош и да се треба живети по старим обичајима. Строга и самосвесна,
често је заузимала сопствени став у политици. Због тога је неколико пута долазила у
озбиљне сукобе са кнезом Милошем. Током политичких напада на Милоша чак је
прешла на страну опозиције. Умрла је 1843. године у рукама сина Михаила од туге и
несреће која је снашла њену породицу.

4. Конак књаза Милоша

Конак књаза Милоша на Топчидеру је конак који је за Милоша Обреновића подигнут
између 1831. године до 1834. године. Конак је био двор владара Кнежевине Србије у
ком су се одвијали многи друштвено-политички догађаји. У конаку је је заседала
Кнежевска скупштина, у којој је донета драгоцена одлука о независности и самој
будућности Србије. Испред зграде се налази један од најстаријих платана у Европи,
заштићен као природна реткост (има више од 160 година). Призор платна је потпуно
задивљујућ и један од најупечатљивијих призора од свих локалитета. Платно улази у
простор чувеног топчидерског парка који је уређен у време владавине уставобранитеља
(1842−1858) као дворски парк, али је истовремено био намењен и јавној употреби. У
периоду када је Београд био подељен између турске и српске управе, а безбедних
јавних градских шеталишта скоро да и није било, овај простор неговане природе
представљао је прави рај за Београђане. Зграда је подељена на приземље и спрат, а
приземље је садржало кнежеву канцеларију, трпезарију и собе за стражу, док је спрат
имао резиденцијалну функцију
Милош Обреновић је био кнез Србије од 1817., пре тога други врховни вожд од 1815.
године. Године 1830., добио је достојанство наследног Кнеза. Владао је Србијом од
1815. до 1839. и од 1858. до 1860. године. Учествовао је у Првом српском устанку као
борац да би због заслуга догурао до звања војводе, истакавши се у борбама код Ужица.
Преминуо је 1860. године, у својој 80 години, у топчидерском парку.

Платан испред конака

5. Музеј Вука и Доситеја

Ова зграда jе подигнута средином XVIII века и представља типичан пример турске
градске стамбене архитектуре. Припадала je неком богатом Турчину, наjвероватниjе
самом управитељу београдске вароши. Као све сличне њој има два дела: селамлук, део
у којем су боравили мушкарци, са карактеристичном диванханом, у којем се данас
налази изложбени део Музеја и харемлук, део одређен за жене где су сада службене
просторије и стручна библиотека. Ова два дела су одвојена, са два улаза и два
степеништа, мебусобно повезана вратима.
Зграда има веома богату историју. У време владавине Наполеона Бонапарте у овом
здању се налазио француски конзулат када ниједна европска земља ние имала своје
дипломатско представништво у турском царству. Када je, у Првом српском устанку,
1806. године, Београд ослобођен од Турака, овде је, од 1809. до 1813. радила Велика
школа, отворена годину дана раније у једној малој згради прекопута Музеја, која и
данас постоји. До 1949, када је овде основан Музеј, Вука и Доситеја, служила је за
становање различитим власницима.

Доситеј Обрадовић био је српски просветитељ и реформатор револуционарног

периода националног буџета и препорода. Био је оснивач и професор Велике школе,
претече Београдског универзитета. Он је био први певач просвете у Совјету и аутор
свечане песме „Востани Србије’’.Рођен је у данашњем румунском делу Баната тадашње
Хабзбуршке Аустрије. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на
путовања по целој Европи, где је примио идеју европског просветитељства и
рационализма. Понесен таквим идејама радио је на просвећивању свог народа,
преводио је различита дела међу којима су најпознатије Езопове басне, а потом је и сам
писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије ,,Живот и
прикљученија''
Вук Карађић био је српски лингвиста, филолог, антрополог, књижевник, преводилац и
академик. Караџић је најзначајнији српски лингвиста XIX века, реформатор српског
језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика.
Најзначајнија је личност српске књижевности прве половине XIX века. Његови највећи
доприноси су записивање народне књижевности која је до тада искључиво преношена
усменим путем и реформације српског језика којом је створио један од
најједноставнијих и најлогичнијих правописних система.

6. Манакова кућа
Манакова кућа се налази у предграђу некадашње Савамале, на углу улица Краљевића
Марка и Гаврила Принципа. У њој се налазе богате збирке народних ношњи, са
Космета и из Јужне Србије, затим обичаја и слично, све укупно око 2600 предмета. У
сећању старих Београђана остала је запамћена као кафана и пекара. Очувањем оваквог
архитектонског споменика као својеврсног културног центра са изложбама које у
оваквом амбијенту дочаравају дух старог Београда, кућа је добила музејску вредност и
простор за едукацију. Данас, уз историјске изворе говори о развоју српског друштва, о
томе како су се развијале стамбена архитектура и привреда тог времена, односно о
континуитету развоја архитектуре Београда XIX века на Савској падини.
Манак Михаиловић је био посрбљени потомак македонског Цинцарина Манојла
Манака који је наследио кућу.

7. Споменик Карађорђа Петровића

Споменик Ђорђу Петровићу-Карађорђу је бронзана скулптура висока 3,2 метара која
се налази на платоу испред Храма светог Саве. Аутор споменика је Сретен Стојановић,
српски академски вајар, а подигнут је 1979. године.
Ђорђе Петровић, вођа Првог српског устанка, захваљујући својим војним успесима
добио је надимак од Турске војске – Црни Ђорђе, односно Карађорђе – коме је и данас
познат у народу. Још у младости започео је борбу против турске власти, испрва као
хајдук а касније се придружио чети добровољаца у Аустријско-турском рату. Пошто су
се јаничари вратили у Београд поново се придружио хајдуцима да би на збору у
Орашцу био изабран за вођу устанка. Предводио је борбу за ослобођење Београда 1806.
године, а после устанка 1813. напустио је Србију. Вратио се 1817. али је по налогу
кнеза Милоша Обреновића убијен.

8. Споменик Милоша Обреновића

Споменик Милоша Обреновића се налази у

Парку Гаврила Принципа у општини Савски
венац. Споменик представља српског владара
Милоша Обреновића и архимандрита Милентија
приликом одлуке о дизању устанка. Споменик је
висок три метара, изливен је у бронзи, а налази се
на каменом постаменту висине 1,5 метара.
 Чукур-чесма се налази у Добрачиној улици у Београду.
На овој чесми се налази бронзана статуа дечака, Саве
Петковића, као спомен на инцидент који су изазвали

9. Чукур чесма турски војници. Званично име скулптуре је „Дечак са

разбијеним крчагом“. Натпис на скулптури гласи: „У
спомен догађаја од 26. маја 1862. године на Чукур чесми“.
На тај дан је овде убијен тринаестогодишњи Сава
Петровић, шегрт кога је „газда Алекса“ послао на чесму
по воду. Постоје разне верзије догађаја, ову је испричао
Карло Пероло, гостионичар и службеник италијанског
конзула. По њему, дечак је узимао воду на чесми и док је
чекао да се напуни тестија наишла су три турска војника
и тражили да пију из ње. Када је одбио, војник га је напао
бајонетом – или по другим наводима ударио пуном
тестијом по глави. Не зна се сигурно да ли је дечак убијен
или рањен али с обзиром да нема каснијих помена о њему
у документима, заступљено је мишљење да је преминуо
на месту.
10. Споменик подигнит на месту где је књаз Михаило Обреновић добио кључеве

Спомен-обележје налази се на Великом Калемегдану.

На том месту је априла 1867. године кнез Михаило
Обреновић примио кључеве Београдске тврђаве. Овај
чин означио је крај турске владавине. Спомен-
обележје, рад вајара Михаила Пауновића, постављено
је 1967. године поводом обележавања стогодишњице
овог значајног тренутка српске историје.

града од Али Риза-пашa

11. Споменик књазу Михаилу

Споменик кнезу Михаилу Обреновићу налази се на тргу Републике у народу познат
као место састајања „Код Коња”. Споменик са листе Знаменитости Београд је подигнут
1882. године, а представља кнеза Михаила Обреновића као јахача. Аутор споменика је
светски познати скулптор Енрико Паци, док је декоративне рељефе пројектовао
Константин Јовановић. Изливен је у бронзи и састоји се од три дела, постамента,
пиједестала и статуе. Декорација пиједестала рађена је по цртежима Константина
Јовановића, а рељеф приказује сцену из српске историје. Пиједестал постављен је на
носећи постамент који је обложен мермерним плочама са шест бронзаних плоча са
именима ослобођених српских градова. Споменик Михаилу Обреновићу својеврстан
је симбол ослобођења Србије од османске власти, а статуа кнеза Михаила симболично
упире ка тада неослободђеним крајевима.
Кнез Михаило Обреновић први пут је на престо ступио после смрти старијег брата
Милана I Обреновића, а та владавина трајала је до 1842. године. Тада је свргнут са
престола у буни предвођеној Томом Вучићем-Перишићем. Након смрти оца, кнеза
Милоша, 1860. године дошао је други пут до престола и владао као апсолутиста 8
година. Током тих осам година повратио је од турске власти Београд, Шабац,
Смедерево, Соко, Ужице и Кладово. На њега је извршен атентат 1868. године на
Кошутњаку.

12. Народно позориште

Народно позориште у Београду је позориште у Београду које се налази на Тргу
републике, на углу Васине и Француске улице, у самом центру града. Основано је 1868.
године, а у садашњу зграду, на месту тадашње Стамбол капије, уселило се 1869.
године. У оквиру њега функционишу уметничке јединице Опера, Балет и Драма, а
представе се одигравају на Великој сцени и Сцени „Раша Плаовић”. Данас представља
једну од најрепрезентативнијих и најзначајнијих културних институција Србије. Све од
1842. године, постојала је жеља и напори да се у Београду оснује стално
професионално позориште. Иако су први покушаји у том смеру пропали, Народно
позориште у Београду је ипак основано 1868. године. Оно је најпре било смештено на
привременој локацији у тадашњој Космајској улици на броју 51, у гостионици „Код
енглеске краљице“. На овој локацији, 22. новембра 1868. године, Народно позориште је
имало своју прву представу - изведена је представа „Ђурађ Бранковић“ Кароља
Оберњака. Тај се датум данас слави као Дан позоришта. Народно позориште се на овој
локацији задржало годину дана.
Подизањем Народног позоришта на углу Васине и Француске улице и реализацијом
Јосимовићевог плана регулације вароши у шанцу из 1867. године створени су услови
за формирање данас главног београдског трга, Трга републике.

Закључак
.,Култура једне нације лежи у срцима и душама њених људи''- Махатма Ганди. Овај
задатак, ком се у почетку нисам веома радовала, отворио ми је очи и показао ми је
важност коју држи знање о култури државе којој припадамо, у овом случају Србији.
Истраживање и разумевање српске културе има велики значај на више нивоа. За
почетак, удубљивање у богату таписерију српске традиције, историје и вредности је
оно што нам пружа осећај припадности и повезаности са другим људима. Поред тога
разумевање српске културе нам даје осећај поноса због свега што смо прошли кроз
векове као једна нација. Захвална сам овом искуству јер ми је проширило перспективу
о мојој земљи и уз то мом идентитету. Овај задатак је мени мотивација као и
инспирација за даље истраживање о историји Србије.
За мене је најнеобичнији, али и најлепши тренутак био у Конаку књегиње Љубице где
смо сазнали да музеј има сопствену музејску мачку која слободно шета по музеју.
Слике са њом су ми веома драге и можете да их видите горе на сегменту о овом музеју
Још један живописан присор јесте огроман платан испред конака књаза Милоша који
ме је подсетио на то како је јесен изгледала у мојим очима када сам била мала и томе
сам неописиво захвална.
Све у свему, колико год да је овај задатак у тренуцима био тежак и напоран научио ме
је многим стварима и донео ми многа лепа сећања.

Ива Мијативић III3