Professional Documents
Culture Documents
Istorija 1 Copy 2 Zavrseno Fr
Istorija 1 Copy 2 Zavrseno Fr
Конак кнегиње Љубице је један од малог броја сачуваних зграда из времена прве
владавине кнеза Милоша Обреновића. Конак кнегиње Љубице је саграђен 1830. године,
по плановима Хаџи Николе Живковића, званичног кнежевог градитеља. Замишљен је
да буде репрезентативни двор српске владајуће династије Обреновић. Међутим, због
близине Турака кнез Милош је мало боравио у њему. Своју примарну намену Конак је
остварио током прве владавине кнеза Михаила (1839–1842), када је служио као његова
резиденција. Након протеривања Обреновића из Србије 1842. Године, зграду су
користиле разне државне институције за своје потребе. Међутим, седамдесетих година
20. века управа града Београда одлучила је да зграда Конака, у складу са својим
историјским, уметничким и споменичким наслеђем, добија ново име и постаје музеј.
Књегиња Љубица била је српска књегиња, жена Милоша Обреновића, а мајка
Михаила Обреновића. Љубица је била упечатљив карактер. била jе штедљива и радна
жена, просто се облачила, а својим синовима је често сама крпила одећу. Таквим
начином живота желела је да осталима женама својим примером покаже да треба
избегавати раскош и да се треба живети по старим обичајима. Строга и самосвесна,
често је заузимала сопствени став у политици. Због тога је неколико пута долазила у
озбиљне сукобе са кнезом Милошем. Током политичких напада на Милоша чак је
прешла на страну опозиције. Умрла је 1843. године у рукама сина Михаила од туге и
несреће која је снашла њену породицу.
Ова зграда jе подигнута средином XVIII века и представља типичан пример турске
градске стамбене архитектуре. Припадала je неком богатом Турчину, наjвероватниjе
самом управитељу београдске вароши. Као све сличне њој има два дела: селамлук, део
у којем су боравили мушкарци, са карактеристичном диванханом, у којем се данас
налази изложбени део Музеја и харемлук, део одређен за жене где су сада службене
просторије и стручна библиотека. Ова два дела су одвојена, са два улаза и два
степеништа, мебусобно повезана вратима.
Зграда има веома богату историју. У време владавине Наполеона Бонапарте у овом
здању се налазио француски конзулат када ниједна европска земља ние имала своје
дипломатско представништво у турском царству. Када je, у Првом српском устанку,
1806. године, Београд ослобођен од Турака, овде је, од 1809. до 1813. радила Велика
школа, отворена годину дана раније у једној малој згради прекопута Музеја, која и
данас постоји. До 1949, када је овде основан Музеј, Вука и Доситеја, служила је за
становање различитим власницима.
6. Манакова кућа
републике, на углу Васине и Француске улице, у самом центру града. Основано је 1868.
године, а у садашњу зграду, на месту тадашње Стамбол капије, уселило се 1869.
године. У оквиру њега функционишу уметничке јединице Опера, Балет и Драма, а
представе се одигравају на Великој сцени и Сцени „Раша Плаовић”. Данас представља
једну од најрепрезентативнијих и најзначајнијих културних институција Србије. Све од
1842. године, постојала је жеља и напори да се у Београду оснује стално
професионално позориште. Иако су први покушаји у том смеру пропали, Народно
позориште у Београду је ипак основано 1868. године. Оно је најпре било смештено на
привременој локацији у тадашњој Космајској улици на броју 51, у гостионици „Код
енглеске краљице“. На овој локацији, 22. новембра 1868. године, Народно позориште је
имало своју прву представу - изведена је представа „Ђурађ Бранковић“ Кароља
Оберњака. Тај се датум данас слави као Дан позоришта. Народно позориште се на овој
локацији задржало годину дана.
Подизањем Народног позоришта на углу Васине и Француске улице и реализацијом
Јосимовићевог плана регулације вароши у шанцу из 1867. године створени су услови
за формирање данас главног београдског трга, Трга републике.
Закључак
.,Култура једне нације лежи у срцима и душама њених људи''- Махатма Ганди. Овај
задатак, ком се у почетку нисам веома радовала, отворио ми је очи и показао ми је
важност коју држи знање о култури државе којој припадамо, у овом случају Србији.
Истраживање и разумевање српске културе има велики значај на више нивоа. За
почетак, удубљивање у богату таписерију српске традиције, историје и вредности је
оно што нам пружа осећај припадности и повезаности са другим људима. Поред тога
разумевање српске културе нам даје осећај поноса због свега што смо прошли кроз
векове као једна нација. Захвална сам овом искуству јер ми је проширило перспективу
о мојој земљи и уз то мом идентитету. Овај задатак је мени мотивација као и
инспирација за даље истраживање о историји Србије.
За мене је најнеобичнији, али и најлепши тренутак био у Конаку књегиње Љубице где
смо сазнали да музеј има сопствену музејску мачку која слободно шета по музеју.
Слике са њом су ми веома драге и можете да их видите горе на сегменту о овом музеју
Још један живописан присор јесте огроман платан испред конака књаза Милоша који
ме је подсетио на то како је јесен изгледала у мојим очима када сам била мала и томе
сам неописиво захвална.
Све у свему, колико год да је овај задатак у тренуцима био тежак и напоран научио ме
је многим стварима и донео ми многа лепа сећања.