Visi Sud u Nisu, BILTEN Sudske Prakse, 2019

ВИШИ СУД У НИШУ
БИЛТЕН
СУДСКЕ ПРАКСЕ
35
Ниш, 2019. године

БИЛТЕН ВИШЕГ СУДА У НИШУ
ПРИРЕЂИВАЧ: Виши суд у Нишу

За приређивача: Зоран Крстић, вф председника суда
ИЗДАВАЧ: Paragraf Lex д.о.о, Нови Сад
ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК: Зоран Крстић, вф председника суда
РЕДАКЦИЈСКИ ОДБОР: Зоран Крстић, вф председника суда
Снежана Милићевић, судија Вишег суда у Нишу
Сања Костић, судија Вишег суда у Нишу
Ана Лукић Видојковић, судија
Основног суда у Нишу
СЕКРЕТАР РЕДАКЦИЈЕ: Бојана Арсенијевић, судијски
помоћник Вишег суда у Нишу
ПРЕЛОМ, КОРЕКТУРА И ДИЗАЈН: Paragraf Lex д.о.о, Нови Сад

ШТАМПАРИЈА: Београф, Нова Пазова
CIP - Каталогизација у публикацији

Библиотеке Матице српске, Нови Сад
34
БИЛТЕН судске праксе / Виши суд у Нишу ; главни и одговорни
уредник Зоран Крстић. - 2014, бр. 32 (апр.)- . - Нови Сад : Para-
graf Lex, 2014- . - 20 cm
Доступно и на: http://www.ni.vi.sud.rs/. - Три пута годишње. -
Делимично је наставак: Bilten sudske prakse - Okružni sud u Nišu
= ISSN 1452-6603
ISSN 2335-0504 = Билтен судске праксе (Виши суд у Нишу)
COBISS.SR-ID 207528460
Свако копирање, умножавање, објављивање и дистрибуирање целине или делова текста из ове
публикације представља повреду ауторског права и кривично дело (сходно одредбама чл. 215-
217. Закона о ауторском и сродним правима, и чл. 198-202. Кривичног законика). Коришћење
делова текста из овог Билтена дозвољено је сходно ауторском праву и уз сагласност издавача.
САДРЖАЈ
Садржај
ИЗМЕЂУ ДВА БРОЈА БИЛТЕНА....................................................................................... 7
КРИВИЧНО ПРАВО
ТЕОРИЈСКО-ПРАКТИЧНА РАЗМАТРАЊА...................................13
ПОСЕБНЕ ДОКАЗНЕ РАДЊЕ У МЕЂУНАРОДНИМ ОКВИРИМА И ОПРАВДАНОСТ
ЊИХОВЕ ПРИМЕНЕ ПРЕМА ЗАКОНОДАВСТВУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ................ 14
ЗАШТИТА ЖРТАВА ТРГОВИНЕ ЉУДИМА ................................................................. 31
СУДСКА ПРАКСА...............................................................................41
КРИВИЧНО МАТЕРИЈАЛНО ПРАВО.............................................................................. 43
КРИВИЧНО ПРОЦЕСНО ПРАВО..................................................................................... 63
ГРАЂАНСКО ПРАВО
ТЕОРИЈСКО-ПРАКТИЧНА РАЗМАТРАЊА...................................77
ЛИЧНО СВОЈСТВО КАО ЕЛЕМЕНТ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ........................................ 79
ВАЖЕЋИ ПРОЦЕСНИ МЕХАНИЗМИ ЗА УЈЕДНАЧЕНУ ПРИМЕНУ ПРАВА
У МАСОВНИМ ПАРНИЦАМА И ПРЕДЛОЗИ НОВИХ РЕШЕЊА ............................ 91
СИСТЕМИ ОБЛИКА ЗАВЕШТАЊА У ПРАВИМА ДРЖАВА
НА ТЕРИТОРИЈИ БИВШЕ СФРЈ.................................................................................... 104
3
САДРЖАЈ
СУДСКА ПРАКСА...........................................................................119
ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО.................................................................................................. 121
ПОРОДИЧНО ПРАВО....................................................................................................... 139
НАСЛЕДНО ПРАВО.......................................................................................................... 143
ГРАЂАНСКО ПРОЦЕСНО ПРАВО................................................................................. 145
ВАНПАРНИЧНИ ПОСТУПАК........................................................................................ 156
АКТУЕЛНЕ TEME........................................................................159
АНАЛИЗА УПРАВНО-СУДСКЕ ЗАШТИТЕ ИЗБОРНОГ ПРАВА ПРУЖЕНЕ
ПОВОДОМ ЛОКАЛНИХ ИЗБОРА 2016. ГОДИНЕ....................................................... 161
4
ИЗМЕЂУ ДВА БРОЈА БИЛТЕНА
Увођење рубрике „Између два броја Билтена“ има за циљ да се у Билтену,

као штампаној публикацији, забележи хронологија најважнијих дешавања у
Вишем суду у Нишу, почев од резултата рада, са којим проблемима се суд су-
очава, како се реформише и развија. Тим пре, сматрамо то оправданим, због
тога што ово раздобље карактеришу значајне промене у законодавној сфери,
судској пракси, реформи и развоју правосудног система Републике Србије.
Временски период између два броја билтена Вишег суда у Нишу обеле-
жили су:
Енормно велики прилив предмета у грађанској материји

Период пре 2015. године карактерише мали прилив првостепених грађан-
ских предмета, а у другостепеној „Гж“ материји прилив које су судије могле
успешно да савладају, тако да је на крају године остајало по десетак незавр-
шених предмета по судији.
У 2014. години је у првостепеној П материји примљено 88 нових пред-
мета, а укупно у раду је било 122 П предмета. У другостепеној Гж материји
је примљен 3.351 нови предмет, док је укупно у раду било 3.715 предмета.
У 2015. години је у првостепеној П материји примљен 171 предмет, а у
раду је било укупно 232 П предмета. У другостепеној Гж материји примљено
је нових 3.905 предмета, а укупно у раду је било 4.027 предмета.
У 2016. години у првостепеној П материји је примљено 2.729 нових пред-
мета, а укупно у раду је било 2.855 П предмета (десет пута увећан број П
предмета). У другостепеној Гж материји примљено је нових 6.829 предмета,
а укупно у раду је био 8.721 предмет (два пута увећан број Гж предмета).
У 2017. години је примљено нових првостепених П предмета 6.281 (два
пута увећан број П предмета) и нових другостепених Гж предмета 6.460
предмета. Укупно је у раду Гж предмета било 10.456, а П предмета 8.593.
У грађанској материји је поступало шест судија које су у раду имале укупно
19.049 П и Гж предмета. Осим ових предмета, у раду судије су имале и пред-
мете Гж1, Гж2, предмете рехабилитације, због повреде права на суђење у
7
разумном року и друге. Према извештају Врховног касационог суда били су

најоптерећеније судије у Републици.
У 2018. години у првостепеној П материји примљен је 2.671 предмет, а
укупно у раду је било 9.424 П предмета. У тој материји су поступале чети-
ри судије које су решиле 8.336 предмета, савладавши прилив предмета са
198,85%. У другостепеној Гж материји примљено је 4.785 предмета, а укуп-
но у раду је било 9.826 предмета. Шест судија које су поступале у овој мате-
рији је решило 4.571 предмет.
Више је узрока појаве овако великог прилива предмета, а најзначајнији
је проширење надлежности виших судова у првостепеној П материји, као и
појава подношења такозваних масовних тужби, по основу дискриминације
војних резервиста, мање исплаћене накнаде за случај незапослености које је
исплаћивала Национална служба, погрешно обрачунате накнаде за боравак
деце у дечијим вртићима и друго. Повећање прилива предмета условило је
велику оптерећеност судија, чији број се у овом периоду није мењао.
Због кашњења у избору нових судија Виши суд у Нишу је у дужем вре-
менском периоду радио са шест судија у грађанској материји.
Флуктуација судијског кадра

Период од 2013. до 2018. године карактерише изузетно брза промена су-
дијског састава Вишег суда у Нишу, због избора судија Вишег суда за судије
Апелационог суда у Нишу. Према подацима Вишег суда, у току протеклих
пет година за судије Вишег суда изабране су 23 нове судије (до 1.3.2018.
године према одлуци Високог савета судства Виши суд је имао 20 судија). У
истом периоду из Вишег суда у Нишу је отишло 17 судија – троје због одлас-
ка у старосну пензију, а 14 због избора за судије Апелационог суда у Нишу.
Због честих избора судија Виши суд је у дужим временским периодима, у
два наврата по десет месеци, радио са смањеним бројем судија. Промене по-
ступајућих судија у предметима су условљавале дуже трајање поступака, јер
су суђења због промене поступајућих судија морала да почињу испочетка.
То се неминовно одражавало на трајање поступака и повећање броја старих
предмета.
8
Награде за успешан рад

Од стране Врховног касационог суда Вишем суду у Нишу је октобра ме-
сеца 2017. године додељена „Награда за најбоље остварене резултате у
2017. години“. Октобра месеца 2018. године, на Судијским данима у Врњач-
кој Бањи, Врховни касациони суд је Вишем суду доделио „Признање за до-
принос ефикасности и квалитета у функционисању судског система у
Републици Србији у 2018. години“.
Као гост на Судијским данима у Врњачкој Бањи октобра 2018. године,
Министарка правде РС Нела Кубуровић је посебно истакла ангажовање и
резултате које је остварила Заједничка инфо служба Вишег и Основног суда
у Нишу у решавању предмета путем медијације.
Посебно одељење вишег суда за сузбијање корупције

Почетком 2018. године на основу Закона о организацији и надлежности
државних органа у сузбијању организованог криминала, тероризма и коруп-
ције, у Вишем суду у Нишу образовано је Посебно одељење за сузбијање
корупције за поступање у предметима кривичних дела из члана 13. овог зако-
на. Посебно одељење Вишег суда у Нишу поступа у предметима за подручје
Апелационог суда у Нишу.
Председник Вишег суда је у посебно одељење распоредио седам судија,
од којих је један судија за претходни поступак. За председника посебног
одељења је постављен судија Александар Теодосић. Посебно одељење је по-
чело са радом 1.3.2018. године и у досадашњем периоду је, заједно са посеб-
ним одељењем Вишег јавног тужилаштва за сузбијање корупције, остварило
добре резултате. У првих шест месеци 2019. године је примило нових 95
предмета КПО4, а решило 89 предмета, као и 51 нови предмет СПК-ПО4, а
од укупног броја у раду решило 60 предмета.
Медијација
У складу са Националном стратегијом реформе правосуђа за период
2013–2018. године и Акционим планом за преговарачко поглавље 23 у вези
унапређења и промоције алтернативног начина решавања спорова, Виши и Ос-
новни суд у Нишу су формирали Инфо-службу за подршку алтернативним на-
чинима решавања спорова у оквиру судова. Упркос страховању, због неуспеха
9
у спровођењу медијације током 2006. године, уз добру промоцију и подршку

медија, решавање спорова путем посредовања и преговарања дало је резулта-
те изнад очекиваних. Свој интерес да на овај начин реше спор препознали су
грађани, јавна предузећа са подручја Града Ниша, Град Ниш, адвокати. Како
би допринели афирмацији оваквог начина решавања спорова медијатори су
одлучили да своје услуге пружају бесплатно. Као медијаторе Инфо служба је
ангажовала професоре Правног факултета у Нишу, судије, јавне извршитеље,
адвокате, који својим угледом и интегритетом такође доприносе афирмацији
медијације. Протокол о сарадњи у примени посредовања као алтернативног
начина решавања спорова Виши и Основни суд су закључили са ЈКП „Обје-
дињена наплата“, ЈКП „Горица“, ЈКП „Медијана“, са Градом Нишом, као и са
Адвокатском комором у Нишу. Подршку нашим активностима је дало и Ми-
нистарство правде, које је одобрило запошљавање једног судијског помоћника
и уписничара, да обављају послове Инфо-службе. Захваљујући ангажовању
свих, медијацијом су решени спорови који су трајали 13 и 9 година у грађанској,
кривичној, радној, извршној материји. Сада се путем медијације свакодневно
завршавају предмети, најчешће у већ покренутим поступцима, али и поводом
спорова између странака које још нису покренуле поступак пред судом.
Наше искуство показује да је медијација могућа и у Србији. Виши и Ос-
новни суд у Нишу су свесни своје мисије, да је потребно да учине све што
је у њиховој моћи да омогуће странкама које су покренуле спор да исти реше
брзо, са што мање трошкова и на обострано задовољство, а да се с друге
стране на тај начин судови растерете великог броја предмета.
Служба за помоћ и подршку сведоцима и жртвама кривичних дела

У периоду између два броја Билтена значајне активности и резултате ост-
варила је и Служба за подршку и помоћ сведоцима и жртвама кривичних
дела Вишег суда у Нишу. У периоду од 1.1.2017. године до 1.5.2018. године
Служби за помоћ и подршку се обратило 54 лица (34 оштећених и 20 све-
дока). Захваљујући ентузијазму и иницијативи судијске помоћнице Милице
Станковић служба је ангажовала психолога који је присуствовао испитивању
посебно осетљивих сведока, а неке од жртава породичног насиља и сексуал-
них деликата су испитиване употребом техничких средстава за пренос слике
и звука из посебно опремљене просторије. Служба је подршку пружала и
оштећеној у предмету Основног суда у Алексинцу.
10
Решавање смештајних проблема правосудних органа са подручја Ниша

Иницијативе и активности усмерене на решавање смештајних проблема
правосудних органа чије се седиште налази у Нишу довеле су у 2019. години
до решења које ће омогућити адекватан смештај свих правосудних органа
у једном објекту. Закључком Владе Републике Србије од 04.7.2019. године
је као корисник војног комплекса касарне "Филип Кљајић" у Нишу одређе-
но Министарство правде Републике Србије, уместо Министарства одбране.
Ради се о најзначајнијем и најмонументалнијем војном објекту у Нишу који
је саграђен 1899. године по пројекту београдског архитекте Министарства
војног Данила Владисављевића.
Оно што издваја ово велико здање, чијем полагању камена темељца је
присуствовао краљ Александар Обреновић, од сличних објеката је специ-
фична композиција по угледу на неороманске војне грађевине у Немачкој,
тако да изгледом подсећа на средњовековне замкове са кулама. Објекат је
сачуван у скоро изворном стању и представља веома значајан архитектонски
објекат.
Министарство правде је планирало да се у овај објекат до краја године
уселе Посебна одељења Вишег суда и Вишег јавног тужилаштва, након че-
га ће бити предузета реконструкција целог комплекса и дограђен још један
објекат, у које ће бити смештени сви правосудни органи чије се седиште на-
лази у Нишу.
ВФ председника суда
Зоран Крстић
11
Posetite paragraf.rs/principal
advokatski rokovnik Koristite
besplatno
do
Moćan alat za brzo 365

i efikasno upravljanje dana
advokatskom kancelarijom
Advokatski rokovnik Principal je pravi izbor

za unapređenje rada svakog advokata, njegovih partnera i kolega.
Kako će Principal
konkretno rešiti Vaše probleme?
Stigli ste na suđenje i vidite da Vam nedostaje dokument?
Principal Vam omogućava da pristupite svim predmetima
i dokumentima sa bilo kog uređaja u bilo kom trenutku.
Imate previše obaveza? Treba Vam podsetnik?

Principal sa svojim alarmima misli umesto Vas.
Podsetiće Vas alarmom na telefonu, e-mailom, notifikacijama
i smanjiti broj propuštenih termina, sastanaka, prilika.
Ne želite da saradnici imaju pristup Vašim predmetima?

Privilegijama možete dodeliti i ograničiti pristup.
Ne stižete da vodite evidenciju dugovanja i plaćanja?

U svakom trenutku možete znati finansije predmeta za sve klijente.
Imate previše poslovnih i privatnih kontakata?

Principal Vam omogućava da sve vodite na jednom mestu.
Brz i jednostavan pristup svim podacima klijenta i listi njegovih predmeta.
ТЕОРИЈСКО-ПРАКТИЧНА РАЗМАТРАЊА
KРИВИЧНО ПРАВО | Теоријско-практична разматрања
Тамара Савић, судија

Вишег суда у Нишу
Посебног одељења за сузбијање корупције
ПОСЕБНЕ ДОКАЗНЕ РАДЊЕ У МЕЂУНАРОДНИМ

ОКВИРИМА И ОПРАВДАНОСТ ЊИХОВЕ ПРИМЕНЕ
ПРЕМА ЗАКОНОДАВСТВУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Борба против криминала, иако мора бити бескомпромисна, увек мора кори-
стити легитимна средства и поштовати одредбе закона демократије и људских
права, не губећи из вида чињеницу да се ради о заштити оних вредности чије је
очување основни разлог борбе против криминала (European Communities, No.
C251/1, Chapter 1–1997). Другачијим поступањем се улази у проблем непошта-
вања минималних стандарда о заштити људских права и слобода окривљених
у кривичном поступку, а тиме и државе која је одговорна за рад својих органа,
којима је поверила извршавање послова из своје надлежности. Како би се пре-
дупредила таква поступања и обезбедила примена наведене максиме, Препо-
руком бр. R(96)8 Одбора Министара држава чланица Савета Европе државама
чланицама је о политици контроле и сузбијања криминала послата порука која
је упућивала на то да се одговор на криминал мора ослањати на основна начела
демократије и поштовања људских права колико год било тешко стање у јед-
ном друштву, односно држави, у односу на криминал (Ницевић и Манојловић,
2013: 5). Дакле, закључак је да без обзира колико је једна држава оптерећена
криминалом, све методе и кривично процесни институти, који се не заснивају
на вредностима демократије и људских права, нису допустиви (European in a
time of change, crime policе and criminal law, Strazbourg, 1999-7-13).
Истраживања показују да се може констатовати да је у оквиру земаља Ев-
ропе, када је реч о примени савремених кривично-процесних института путем
криминалистичких операција, прихваћено становиште XVI конгреса Међуна-
родног удружења за кривично право, где је препоручено да се резултати кри-
14
вично процесних института који се примењују и спроводе криминалистичким

операцијама могу користити као доказ у кривичном поступку ако су изричито
прописани законом, чиме се поштује начело легалитета, ако су у питању тешка
кривична дела, чиме се поштује начело супсидијарности и на прописан начин
пре започињања криминалистичке операције су добијене одговарајуће наредбе
суда, чиме се поштује и примењује начело судског надзора над применом ин-
ститута (Ницевић и Манојловић, 2013: 6). Од посебне важности у вези са овом
темом је Препорука Парламентарне скупштине Савета Европе од 23.03.1999.
године Одбора Министара у којој се, између осталог, наводи:
„услед недостатка ефикасног надзора над спровођењем операција безбе-
доносних обавештајних служби постоји висок степен опасности да службе
безбедности крше људска права и слободе грађана које су заштићене Европ-
ском конвенцијом, злоупотребљавајући своју моћ. Како би се отклонило ово
стање опасности препоручује се да се службама безбедности не допусти
спровођење криминалистичких обрада, нити њихово укључивање у борбу
против организованог криминала, осим у ситуацијама где организовани кри-
минал представља тренутну опасност за демократску државу“.
Оправданост примене посебних доказних радњи, односно како се још
означавају специјалних истражних техника или специјалних техника при-
купљања доказа, произилази из чињенице да оне неспорно имају огроман
значај у откривању, превенцији и доказивању кривичних дела која се односе
на различите облике тероризма, организованог криминала и корупције, јер се
припрема извршења ових дела одвија, по правилу, у тајности и чак строгој
тајности, када је реч о делима тероризма, па је за њихово откривање потреб-
но да се делује проактивно. Увођење посебних доказних радњи и стварање
могућности за њихову примену за кривична дела организованог криминала,
тероризма, корупције и других изузетно тешких кривичних дела условљено
је, дакле, потребама праксе која указује на то да се овако тешки облици кри-
минала не могу ефикасно откривати и доказивати средствима које нуди кри-
вични поступак који познаје само редовне, тј. класичне радње доказивања
(Беатовић, 2014).
Имајући у виду да се специјалне истражне методе предузимају само у од-
носу на најтежа и најсложенија кривична дела, њихова селективна примена
произилази из чињенице да се њима битно задире у загарантована људска
права и слободе. У развијеним правним системима примена посебних доказ-
15
них радњи је могућа само уз поштовање начела легалитета, супсидијарности,

сразмерности и судског надзора. Посебне доказне радње се морају схватити
као мере изузетне природе које треба применити само онда када се осталим
истражним методама не постиже резултат. Њихова примена и тада је могућа
једино и искључиво на основу услова који су јасно и прецизно прописани за-
кономзаконом и у сврху кривичног поступка или заштите националне безбед-
ности. Потреба и тежња да се ефикасно делује у борби против озбиљног кри-
минала, са једне стране, и истовремена потреба да се онемогући прекомерно
и неоправдано ограничавање људских права и слобода, са друге стране, имају
за последицу императив да се могућност примене посебних доказних радњи
прецизно и јасно законски уреди, односно да њихова примена има одгова-
рајуће правне основе и оквире, јер посебне доказне радње увек представљају
потенцијалну опасност у смислу повреде основних људских права и слободa.
Специфичност је посебних доказних радњи и то да су врста доказа који
се прикупљају на начин да се на њихову примену не упозорава осумњичено
лице. Њима се привремено ограничавају уставна права грађана и привремено
одступа од одређених правила кривичног поступка, с тим да се истовремено
не може оспорити ефикасност која се постиже њиховом применом. Грубо за-
дирање у основна права грађана до ког долази применом посебних доказних
радњи односи се, пре свега, на право на правично, односно фер суђење, право
на приватност, право на заштиту личних података, слободу говора, слободу
комуникације, право на заштиту имовине. Када се говори о примени посебних
доказних радњи увек се подвлачи рестриктивност у њиховој примени која се
манифестује чињеницом да је та примена регулисана како међународним кон-
венцијама, тако и законима о кривичном поступку у оквирима сваке државе,
затим да је примена тих радњих нужно потребна, као и да је пропорционална.
Конвенцијом Уједињених нација против транснационалног организо-
ваног криминала,1 за примену специјалних истражних техника одређује се
да је могућа онда када то дозвољавају основни принципи домаћег правног
система сваке државе потписнице, која у оквиру својих могућности и под
условима прописаним њеним домаћим законодавством предузима неопходне
мере да омогући одговарајуће коришћење контролисане испоруке и тамо где
процени да је целисходно коришћење других специјалних истражних техни-
1 Закон о потврђивању Конвенције Уједињених нација против транснационалног организованог

криминала и допунских протокола, „Сл. лист СРЈ – Међународни уговори“, бр. 6/2001.
16
ка, као што је електронско праћење или други облици надзора и тајне опера-
ције, од стране надлежних органа на њеној територији за потребе ефикасне
борбе против организованог криминала. У Конвенцији Уједињених нација у
чл. 50. у вези са специјалним истражним техникама се наводи следеће:
„да би борба против корупције била делотворна свака држава уговор-
ница ће у мери у којој то дозвољавају основна начела унутрашњег правног
система и у складу са условима утврђеним унутрашњим законодавством
предузети мере које могу бити потребне, у границама својих могућности,
како би омогућила својим надлежним органима одговарајуће коришћење
контролисане испоруке и тамо где сматра прикладним друге посебне тех-
нике истраге, као што су електронско или други облици праћења и тајне
операције, на својој територији, као и да би омогућила коришћење у суду
доказа који из тога буду проистекли“.
Према Kривичноправној конвенцији о корупцији Савета Европе2 и то чла-
ну 23. о мерама за олакшање прикупљања доказа и конфискације добити, свака
потписница ће усвојити законодавне и друге мере које могу бити неопходне,
укључујући оне које дозвољавају употребу специјалних истражних техника у
складу са националним законодавством, да би се омогућило олакшано при-
купљање доказа у вези са кривичним делима установљеним у складу са чл. 2.
до 14. ове Конвенције и идентификовање, улажење у траг, замрзавање и запле-
ну инструмената и добити од корупције или имовине чија вредност одговара
тој добити у складу са мерама утврђеним у члану 19. став 3. ове Конвенције.
Према Конвенцији Сaвета Европе o прању, тражењу, заплени и одузи-
мању прихода стечених криминалом и о финансирању тероризма3 и члану
4. који се односи на специјалне истражне надлежности и технике, свака пот-
писница ће размотрити усвајање законодавних и других мера које су потреб-
не за омогућавање употребе специјалних истражних техника које олакшавају
идентификацију и праћење прихода стечених криминалом и прикупљању
доказа везаних за исту. Ове наредбе могу укључивати наредбе за праћење,
надгледање, праћење комуникације, приступ компјутерским системима и на-
редбе за достављање специфичне документације.
2 Закон о потврђивању Кривичноправне конвенције о корупцији „Сл. лист СРЈ – Међународни уговори“,
бр.2/2002 и „Сл. лист СЦГ – Међународни уговори“ бр.18/2005.
3 „Сл. гласник РС – Међународни уговори“ бр. 19/2009.
17
Према Препоруци CM/Rec (2017)6 Савета Министара државама члани-

цама о специјалним истражним техникама, тј. посебним доказним радњама
у вези са тешким кривичним делима, укључујући тероризам, неопходно је
да оне буду дефинисане довољно јасном одредбом закона, потребне у демо-
кратском друштву и неизбежне за ефикасне кривичне истраге и кривично
гоњење, да постоје гаранције против арбитрарне и злонамерне праксе и да
постоји сразмера између употребљене специјалне истражне технике и зако-
нитог циља који се жели постићи. Према Препоруци CM/Rec (2017)6 др-
жаве чланице би требало на адекватан и брз начин да користе специјалне
истражне технике у оквиру финансијских истрага са циљем спречавања ак-
тивности криминалаца и терористичких јединица или група и да идентифи-
кују и одузму стечена средства и инструменте тешких злочина укључујући
и чин тероризма, као и било које друго кривично дело које је дефинисано
Конвенцијом Савета Европе о спречавању тероризма и пратећем протоколу.
Државе чланице би требало да олакшају адекватну употребу специјалних ис-
тражних техника у оквиру финансијских истрага када се захтев поставља од
стране надлежног органа у вези са свим главним кривичним делима којима
се генерише приход, пере новац и финансира тероризам, као и брзу иденти-
фикацију, праћење, замрзавање и заплену имовине која је или која се може
одузети или за коју се сумња да потиче од кривичних дела.
Важеће кривично законодавство Републике Србије предвиђа шест посеб-
них доказних радњи и то: тајни надзор комуникације, тајно праћење и сни-
мање, симуловане послове, рачунарско претраживање података, контролиса-
ну испоруку и прикривеног иследника. Чланом 161. Законика о кривичном
поступку4 постављени су материјални услови за примену посебних доказних
радњи, тако што је одређено да се оне могу применити према лицу за које
постоје основи сумње да је учинило кривично дело из члана 162. ЗКП, а на
други начин се докази за кривично гоњење не могу прикупити или би њи-
хово прикупљање било знатно отежано. Посебне доказне радње се изузетно
могу одредити и према лицу за које постоје основи сумње да припрема неко
од кривичних дела из члана 162. ЗКП, а околности случаја указују да се то
кривично дело на други начин не би могло открити, спречити или доказати
или би то изазвало несразмерне тешкоће или велику опасност. Наше зако-
нодавство, уважавајући у потпуности међународне стандарде, поставља и
4 „Сл. гласник РС“, бр. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014 и 35/2019. У даљем тексту
ЗКП.
18
један општи услов приликом одлучивања како о одређивању, тако и о трајању

ових доказних радњи, да орган поступка посебно цени да ли би се исти ре-
зултат могао постићи на начин којим се мање ограничавају права грађана.
Дакле, у члану 161. ЗКП предвиђени су тзв. материјални услови за при-
мену посебних доказних радњи који се могу рашчланити на услов који се од-
носи на врсту кривичног дела (јер је неопходно да постоје основи сумње да
је лице учинило кривично дело из члана 162. ЗКП) и услов који се односи на
немогућност да се на други начин докази за кривично гоњење прикупе или
да би њихово прикупљање било знатно отежано, што све несумњиво упућује
на закључак да су посебне доказне радње својеврсни изузетак у прикупљању
доказа за кривично гоњење, а не правило, као када су у питању традиционал-
но присутна доказна средства која ту врсту ограничења не познају.
У вези са условом за примену посебних доказних радњи који се односи на
то да се на други начин докази за кривично гоњење не могу прикупити или
би њихово прикупљање било знатно отежано, нужно је овде указати на то да
интенција законодавца, а тако се поставља и судска пракса, несумњиво није
била да овај услов тужилац у предлогу за одређивање, а суд у наредби којом
одређује неку од посебних доказних радњи, само „препишу“ у свој текст,
већ такву законску одредбу треба тумачити да указује да само оперативна
сазнања надлежних државних органа нису довољан основ за одређивање
посебних доказних радњи, већ се захтева провера информација и другим
радњама којима би се поткрепила оперативна сазнања, па се тек после тога
може одредити примена посебних доказних радњи. Дакле, уколико се прет-
ходно не предузме нека радња доказивања суд не треба да одобри примену
посебних доказних радњи, управо из разлога што члан 161. ЗКП прописује
да се посебне доказне радње могу применити према лицу када се на други
начин кривично дело не би могло доказати, тј. за дело за које постоје основи
сумње да се припрема да се на други начин не би могло открити, спречи-
ти или доказати. Само поступајући на начин да у случају када претходно
није предузета нека радња доказивања посебну доказну радњу не одобри,
суд правилно тумачи закон, имајући у виду да посебне доказне радње треба
да буду предузете изузетно, а не као правило. Посматрано у контексту зага-
рантованих људских права овакав став и поступање суда су од суштинског
значаја, јер не дозвољавају да се олако одређује примена посебних доказних
радњи којима се дубоко задире у читав корпус основних људских права. Та-
ко, судија за претходни поступак Вишег суда у Београду, Посебног одељења,
19
решењем ПОВ ПОИ 157/13 од 8.4.2013. године одбио је предлог Тужилаштва

за организовани криминал за доношење наредбе за примену тајног надзора и
снимања комуникација против осумњиченог, а у образложењу решења навео
следеће:
„Судија за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београ-
ду сматра да оперативна сазнања без извршених провера ових информација
и других доказа који би поткрепили ова сазнања не представља довољно
чињеница из којих произилазе основи сумње да осумњичени врши кривично
дело из члана 246. КЗ, тим пре што се не види да је предузета било која
радња у циљу доказивања иако је одредбама члана 161. ЗКП одређено да се
посебне доказне радње могу применити према лицу када се на други начин
кривично дело не би могло открити, спречити или доказати“.
Чланом 162. ЗКП одређена су кривична дела на која се примењују посеб-
не доказне радње, па је првом тачком става 1. одређена њихова примена за
кривична дела за која је надлежно тужилаштво посебне надлежности, што је
уређено посебним законом, другом тачком су таксативно набројана кривична
дела на која се могу применити ове мере, док је трећом тачком одређено да
се мере могу применити и на кривично дело спречавања и ометања дока-
зивања ако је у вези са кривичним делима из тач.1. и 2. овог члана. Ставом
2. одређено је да се посебна доказна радња прикривеног иследника може
применити само на кривична дела за која су надлежна тужилаштва посебне
надлежности, а ставом 3. истог члана да се посебна доказна радња тајног
надзора комуникације може применити и на одређена кривична дела која су
таксативно набројана у том ставу.
Из свега наведеног произлази да су кривична дела у погледу којих је мо-
гуће применити посебне доказне радње најпре кривична дела за која је посеб-
ним законом одређено да поступају тужилаштва посебне надлежности, а затим
и друга законом таксативно набројана кривична дела. Кривична дела за која
је надлежно тужилаштво за организовани криминал предвиђена су у члану 2.
Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организо-
ваног криминала, тероризма и корупције,5 а кривична дела за која је надлежно
тужилаштво за ратне злочине предвиђена су у члану 2. Закона о организацији
5 „Сл.гласник РС“ бр. 94/2016 и 87/2018 – др.закон
20
и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине.6 Што се тиче

таксативно набројаних кривичних дела у члану 162. став 1. тачка 2. ЗКП, уве-
дена су нека нова кривична дела за која према ранијем закону није била могућа
примена посебних доказних радњи, као што је кривично дело приказивање,
прибављање и поседовање порнографског материјала и искоришћавање ма-
лолетног лица за порнографију из члана 185. ст.2. и 3. Кривичног законика.7
Према члану 162. став 3. ЗКП примена посебне доказне радње тајног над-
зора комуникације у односу на ранији закон проширује се на кривична дела
као што су неовлашћено искоришћавање ауторског дела или предмета срод-
ног права из члана 199. КЗ и на нека кривична дела против безбедности рачу-
нарских података (члан 298. став 3, члан 299, члан 301. став 3. и члан 302. КЗ).
Одређивање неке од посебних доказних радњи подразумева образложе-
ну наредбу судије за претходни поступак, која се доноси на предлог јавног
тужиоца, који такође мора бити образложен, а једно од важних питања, које
директно утиче и на оцену законитости тако прибављеног доказа, је питање
шта образложење предлога, али пре свега наредбе којом се одређује приме-
на неке од посебних доказних радњи, треба да садржи, а посебно је важно
осврнути се на то како се о томе изјашњавао Европски суд за људска права.
Посматрајући одредбе нашог законодавства у контексту одређивања сва-
ке од посебних доказних радњи, уочава се да је за доказну радњу тајног
надзора комуникације законодавац одредбама обухватио одређивање, спро-
вођење и проширење ове мере, као и достављање извештаја и материјала.
Ову доказну радњу може одредити суд на образложени предлог јавног ту-
жиоца када су испуњени општи услови предвиђени у члану 161. ст.1. и 2.
ЗКП. Општи материјални услови тичу се одређеног степена сумње (основи
сумње) да је лице, према коме се мера одређује, извршило или да припрема
кривично дело за које се посебна доказна радња може одредити, као и немо-
гућност, односно отежаност да се на други начин прикупе докази. Врховни
касациони суд је у једној одлуци истакао да је извођење доказа увидом у
транскрипте телефонских разговора између окривљених засновано на по-
стојећој законској наредби према једном окривљеном, тако да је овај доказ
несумњиво законит доказ у односу на окривљеног према коме је донета на-
6 „Сл.гласник РС“, бр.67/2003, 135/2004, 61/2005,101/2007,104/2009,101/2011 – др.закон и 6/2015.

7 „Сл. гласник РС“, бр. 85/2005, 88/2005 – испр, 107/2005 – испр, 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013,
108/2014, 94/2016 и 35/2019. У даљем тексту КЗ.
21
редба за примену мере. Због оцене садржине ових разговора у односу на

другог окривљеног другостепени суд је укинуо првостепену пресуду само
у односу на тог окривљеног, али и даље то није разлог због кога би се овај
доказ могао сматрати незаконитим у односу на првог окривљеног (Врховни
касациони суд Кзз 216/2015 од 11.3.2015. године).
Формални услов за примену посебне доказне радње тајног надзора кому-
никације је образложени предлог јавног тужиоца. О садржини образложеног
предлога јавног тужиоца може се закључити посредно на основу онога што
је прописано да треба да садржи наредба о примени доказне радње, као и
на основу саме природе радње која се предлаже. Да би суд донео одлуку о
примени посебне доказне радње тајног надзора комуникације, јавни тужилац
претходно мора својим предлогом да увери суд да су испуњени законом про-
писани услови за одређивање доказне радње, односно да је примена те радње
неопходна и сврсисходна са становишта откривања, доказивања и сузбијања
најтежих кривичних дела на која се ова радња односи. Од образложења пред-
лога се зато основано очекује да садржи све аргументе за примену посебне
доказне радње, почев од околности из којих произилазе основ сумње да је
извршено или да се припрема одређено кривично дело, па до немогућности
или знатне отежаности да се на други начин докази прикупе, односно када је
у питању припремање кривичног дела да се на други начин кривично дело
открије, спречи или докаже без несразмерних тешкоћа или велике опаснос-
ти. Предлог би, такође, морао да садржи расположиве податке о лицу према
коме се одређивање доказне радње предлаже, означење познатог телефон-
ског броја или адресе осумњиченог или другог броја и адресе за које постоје
основи сумње да их осумњичени користи. Оправдано је да јавни тужилац
предложи и ком органу треба да се повери спровођење посебне доказне
радње, односно да предложи начин и обим њеног спровођења. Предлогом
може бити обухваћена и заплена писама и других пошиљки. Јавни тужилац
може предложити да се ова доказна радња примени упоредо са посебном до-
казном радњом тајног праћења и снимања. О ограничењима опсега примене
ове мере Врховни касациони суд се изјашњава само у једној одлуци (Кзз
ОК 9/2014 од 19.5.2014. године), истичући да није повређен члан 438. став
2. тачка 1. ЗКП и да примена тајног надзора комуникације није недозвољен
доказ ако се спроводи над страним држављанином који има телефонски број
страног оператера, а налази се на територији Републике Србије.
22
Што се тиче предлога за проширење надзора закон не прописује обавезу

јавног тужиоца да тај предлог образложи, али се оправданост образлагања
предлога подразумева, као што би и наредба о проширењу надзора требало
да буде образложена. Врховни касациони суд је у једној својој одлуци трети-
рао тзв. случајни налаз (КЗЗ 1137/2014 од 2.12.2014. године) и по ставу тог
суда околност у којој се истражни судија у наредби није изричито позвао и
на одредбу члана која се односи на одређивање мере, уколико постоје основи
сумње да се припрема неко од кривичних дела организованог криминала, ко-
рупције или друго изузетно тешко кривично дело, не представља разлог или
околност која доводи у питање законитост побијане пресуде.
Тајно праћење и снимање одређује судија за претходни поступак образ-
ложеном наредбом, такође на образложени предлог јавног тужиоца. Образ-
ложење предлога јавног тужиоца треба да укаже на испуњеност општих ус-
лова за одређивање посебних доказних радњи, почев од основа сумње да је
учињено кривично дело за које се ове радње могу одредити, немогућности
да се докази прибаве на други начин итд, као и на испуњеност посебних ус-
лова за примену ове доказне радње. Предлог треба да садржи и циљ који се
жели постићи спровођењем радњи, као и неопходне податке за одређивање
ове радње, као што су расположиви подаци у вези са осумњиченим, прос-
тори који треба да буду предмет праћења и снимања и сл. Наредба судије за
претходни поступак о одређивању тајног праћења и снимања садржи податке
о осумњиченом, законски назив кривичног дела, разлоге на којима се засни-
ва сумња, означење просторија, места или превозног средства, овлашћење
за улазак и постављање техничких уређаја за снимање, начин спровођења,
обим и трајање посебне доказне радње. Орган који спроводи ову доказну
радњу овлашћује се наредбом да уђе у одређени простор и постави техничке
уређаје за снимање. Ова доказна радња блиска је по садржини тајном надзо-
ру комуникације и оне се често одређују истовремено. Приликом одређивања
и примене ове мере Европски суд за људска права инсистира на поштовању
принципа нужности и сразмерности, будући да мера представља драстичан
„упад“ у приватни живот лица према коме се примењује. Суд је у једном слу-
чају закључио да је, с обзиром на степен озбиљности кривичног дела о коме
је реч (терористичко деловање), употреба ГПС уређаја била „сразмерна“, без
обзира на то што је надзор спроводило више државних органа и што је тиме
дошло до већег уласка у приватни живот. На крају, суд у одлуци закључује, да
је ГПС уређај био коришћен током релативно кратког периода, па се стога не
23
може рећи да је подносилац представке био под „тоталним“ и свеобухватним

надзором (Европски суд за људска права, случај Узун против Немачке, апли-
кација бр. 35623/05). Спорења у пракси изазива питање допуштености тон-
ског снимања у оквиру ове посебне доказне радње.Уверљиво делују разлози
који иду у прилог схватању да тајно праћење и снимање не обухвата тонско
снимање. Први разлог био би циљ због кога се спроводи ова специјална ис-
тражна радња. Циљ те мере је утврђивање контаката које осумњичени оства-
рује на јавним местима и на местима на којима је приступ ограничен. Други
је тај да би законодавац да је сматрао да мера тајног праћења и снимања
укључује и тонско снимање то изричито назначио у нормама које уређују
примену ове посебне радње (Шкулић, 2015: 48-49).
Наредба судије за претходни поступак којом се одређује симуловано
учешће у пословима садржи податке о осумњиченом, законски назив кривич-
ног дела, разлоге на којима се заснива сумња, начин спровођења, снимање, до-
кументовање, обим и трајање посебне доказне радње (члан 175. став 2. ЗКП).
Образложеним предлогом за примену рачунарског претраживања пода-
така јавни тужилац прво указује на испуњеност општих услова за примену
посебних доказних радњи, а затим даје опис податка које треба рачунарски
претражили и обрадити. Рачунарско претраживање података одређује судија
за претходни поступак, такође, образложеном наредбом која треба да садржи
податке о осумњиченом, законски назив кривичног дела, опис података које
је потребно рачунарски претражити и обрадити, означење државног органа
који је дужан да спроведе претрагу тражених податка, обим и време трајања
посебне доказне радње. Европски суд за људска права бавио се претресом и
запленом рачунарских података и то принципом сразмерности ради спреча-
вања злоупотребе и произвољности приликом њихове примене, као и зашти-
том права на приватност и у једној од одлука закључио да је претрес и преглед
свих електронских података представљао више од онога што је било неоп-
ходно да би се остварио легитимни циљ, из чега је уследио закључак да је у
конкретном случају био прекршен члан 8. Европске конвенције (Европски суд
за људска права, случај Робатин против Аустрије, апликација бр. 30457/06).
Наредбом јавног тужиоца одређује се начин спровођења контроле ис-
поруке, као и државни орган који ће ту меру применити. Наредба треба да
садржи и разлоге о испуњености општих услова за примену посебних до-
казних радњи, јер од тога зависи оцена законитости примене ове радње, од-
24
носно оцена доказне употребљивости њених резултата. У наредби се наводе

расположиви подаци о осумњиченом, као и други подаци који су значајни за
успешно спровођење ове доказне радње.
Судија за претходни поступак одређује ангажовање прикривеног иследника
као посебну доказну радњу, али не одређује личност прикривеног иследника,
већ то чине под псеудонимом или шифром министар надлежан за унутрашње
послове, директор Безбедоносно-информативне агенције или директор Вој-
нобезбедоносно агенције, односно лице које они овласте. О евентуалној одго-
ворности прикривеног иследника за кривична дела у ЗКП постоји само једна
одредба по којој је забрањено и кажњиво да прикривени иследник подстрекава
на извршење кривичног дела. Врховни касациони суд сматра у једној својој
одлуци да је без значаја за свршену радњу кривичног дела чињеница да ли је до
извршења дела дошло тако што је окривљеном пришао (...) са циљем да испро-
воцира кривично дело, када се има у виду да је окривљени очигледно куповао
девизе, па како за то није имао овлашћење НБС, односно поступао је супротно
одредби чл. 30. Закона о девизном пословању, то се у конкретној ситуацији у
радњама окривљеног стичу сва законска обележја кривичног дела из чл. 50.
Закона о девизном пословању. Као разлоге због којих сматра да провоцирање
окривљеног да изврши радњу кривичног дела не искључује постојање кривич-
ног дела, ВКС наводи да је за то да ли је одређено понашање кривично дело,
од значаја једино опис догађаја у оптужном акту, као и то да ли је окривље-
ни својим радњама остварио сва законска обележја кривичног дела, односно
да ли постоји неки од основа прописаних кривичним законом који искључују
противправност или кривицу (Кзз 66/11 од 13.10.2011. године). Из наведеног
би се могло закључити да се провоцирање схвата као активност којом се неко
подстиче да изврши кривично дело, али истовремено таква активност не уч-
вршћује, нити ствара одлуку код другог да изврши кривично дело. Дакле, про-
воцирање кривичног дела претходи подстрекавању, што не утиче на понашање
окривљеног. У другој одлуци ВКС сматра да нема навођења на извршење кри-
вичног дела када из доказа изведених током поступка несумњиво произилази
да је окривљени набавио предмете извршења кривичног дела пре контакта са
прикривеним иследником, чиме је манифестовао намеру да изврши кривично
дело (КЗЗ ОК 13/2014 од 13.6.2014. године).
Европски суд за људска права у предмету Веселов и други против Русије
(представка бр. 23200/10, 24009/07 и 556/10) указује на неке друге крите-
ријуме за прихватљивост доказа који су настали као последица активности
25
прикривеног иследника. Као прво, није прихватљиво коришћење доказа при-

бављених подстицањем на извршење кривичног дела, јер се „не може оп-
равдати јавним интересом“. Друго, власти би морале да поседују коректне и
објективне доказе који указују на то да су већ били предузети почетни кораци
ради извршења радњи које представљају кривично дело, а за које се подно-
силац представке потом и судски гони. Треће, сва тајна операција мора бити
усклађена са захтевом да се истрага одвија суштински пасивно. Четврто, у
ситацији када власти тврде да су поступале на основу информације добијене
од неког појединца, грађанина, Европски суд прави разлику између поједина-
чне притужбе и информације која је добијена од полицијског сарадника и
доушника. Уколико је реч о овом другом случају, постоји значајна опасност
да такав доушник или сарадник покуша да прошири своју улогу на улогу
агента провокатора, па је зато у сваком случају од пресудне важности да се
утврди да ли је кривично дело, у тренутку када је извор почео да сарађује са
полицијом, већ било у припреми. На крају, неопходно је да домаћим правом
буде утврђен јасан и предвидљив поступак за издавање овлашћења за пре-
дузимање тајних операција и за надзор над тим операцијама, као и да свако
истицање одбране да је у конкретном случају била постављена замка судови
испитују на начин који је усаглашен са правом на правично суђење (Примена
специјалних истражних средства, 2013: 41, 42).
У Законику о кривичном поступку у вези са прикривеним иследником по-
стоји одредба да је забрањено и кажњиво да прикривени иследник подстре-
кава на извршење кривичног дела, као и одредба да је забрањено и кажњиво
да овлашћено лице које спроводи симуловани посао подстрекава другог на
извршење кривичног дела, док за прикривеног иследника нема одредбе која
би по садржини одговарала одредби о искључењу постојања кривичног дела
у радњи овлашћеног лица као симулованог учесника у закључењу посла.
Посебно је значајно за примену посебних доказних радњи указати да
се Европски суд за људска права у својим одлукама бавио питањем образ-
ложења наредби којима је одређена примена неке од посебних доказних
радњи, а у контексту испитивања повреде члана 6. Конвенције о заштити
људских права и основних слобода, који предвиђа право на правично суђење
и члана 8. исте Конвенције, који предвиђа право на приватност и породич-
ни живот, са којим члановима примена посебних доказних радњи долази у
директну колизију. Оваква пракса Европског суда је драгоцена смерница за
26
разумевање домаћих судова шта треба да садржи образложење наредбе када

суд неку од посебних доказних радњи одређује.
Европска Конвенција о заштити људских права и основних слобода, коју
је прогласио Савет Европе 1950. године, а која је ступила на снагу 1953. го-
дине, у члану 8. предвиђа да свако има право на поштовање његове приват-
ности и породичног живота, дома и преписке, да се јавне власти неће мешати
у вршење овог права осим ако то није у складу са законом и неопходно у де-
мократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности
или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала,
заштите здравља или морала или ради заштите права и слобода других.
У вези са праксом Европског суда за људска права која се односи на пи-
тање образложења наредбе којом се одређује посебна доказна радња, у кон-
тексту евентуалне повреде Конвенцијом загарантованих права и слобода,
значајно је указати на предмет Матановић против Републике Хрватске (пред-
ставка бр. 2742/12). Обраћање подносиоца представке Европском суду било
је, између осталог, због кршења члана 8. Конвенције због недостатка образ-
ложења, или тачније због недостатака у датом образложењу у наредби судије
којом је одређена примена посебних доказних радњи према осумњиченом у
кривичном поступку и истовремено подносиоцу представке Европском суду.
Из анализе позадине предмета који је вођен у држави подносиоца представке
утврђује се да је судија на захтев тужилаштва да допусти примену посебних
доказних радњи, нарочито надзор и снимање телефонских разговора, тајно
праћење, коришћење „поузданика“ и симулованог посла куповине, наложио
примену наведених мера у односу на лице за које је постојала сумња за из-
вршење кривичног дела примање мита и злоупотреба положаја. Меродавни
део наредбе судије гласи:
„Захтев је основан јер се предмет о коме је реч односи на казнена дјела
из чл. 181. ст. 3. Закона о казненом поступку, а извиди тих казнених дјела не
би се могли проверити на други начин или би били скопчани с несразмјерним
тешкоћама. Стога су испуњени сви потребни захтјеви из чл. 180. и 181.
Закона о казненом поступку и налог се треба издати ради прибављања ин-
формација и доказа потребних за казнени предмет.“
Снимци тајног надзора су коришћени као доказ у поступку који је прав-
носнажно окончан осуђујућом пресудом у односу на оптуженог према коме
су биле примењене мере, а Врховни суд Републике Хрватске је констатовао
27
да су неосновани приговори изнети у жалби да су резултати посебних доказ-

них радњи незаконити због тога што налози за извршење мера које је издао
истражни судија не удовољавају правном стандарду који је усвојио Уставни
суд Републике Хрватске о томе шта треба да садржи образложење налога, да
недостаци у образложењу налога не чине резултат до ког се дошло применом
мера незаконитим доказима, јер су незаконити докази само они докази до
којих се дошло поступањем које је противно одредбама Закона о казненом
поступку, а такве наводе Врховног суда је потврдио и Уставни суд Републике
Хрватске. Европски суд је разматрајући тврдњу подносиоца представке да је
тајни надзор над осумњиченим био незаконит, између осталог, и из разлога
што налози истражног судије нису садржали образложење о томе да ли се
истрага тог кривичног дела могла спровести на неке друге, мање „наметљи-
ве“ начине и да није постојала учинковита судска контрола мера којима се
меша у темељна права поједине особе, утврдио да је надзором и техничким
снимањем телефонских разговора подносиоца захтева и његовим праћењем
дошло до мешања у његово право на поштовање приватног живота и допи-
сивања зајемченог чланом 8. Конвенције, да је у наредбама истражног судије
наведен законски израз да се „извиди нису могли провести на други начин
или би спровођење било скопчано са несразмерним тешкоћама“, али да није
наведено меродавно образложење у вези са одређеним околностима пред-
мета, а посебно разлога о томе зашто се истрага није могла спровести на
неке другачије, мање наметљиве начине. Поступак за налагање и надзирање
спровођења мера надзора и снимања телефонских разговора осумњиченог,
односно подносиоца захтева није био у потпуности у складу са претпостав-
кама законитости, нити је на одговарајући начин ограничио мешање у право
подносиоца захтева, на поштовање његовог приватног живота и дописивања,
на оно што је било „нужно у демократском друштву“, па је закључак суда да
је дошло до повреде члана 8. Конвенције.
У предмету Драгојевић против Републике Хрватске (представка бр.
68953/11), на захтев тужилаштва истражни судија је одобрио употребу при-
кривених мера надзора како би се прислушкивао телефон осумњиченог
и исту је више пута продужио. У одлуци истражног судије прихваћено је
објашњење захтева тужилаштва за „осматрањем осумњиченог“ и прихваће-
на тврдња да се истрага не може спровести на други начин или би иста била
веома отежана. Након суђења именовани је оглашен кривим за извршење
кривичних дела трговина дрогом и прање новца и изречена му је казна затво-
28
ра у трајању од девет година. Првостепена пресуда је потврђена од стране

Врховног суда Хрватске и уставна жалба је била одбијена. Представка Ев-
ропском суду на основу чл. 6. и 8. Конвенције садржи тврдњу да судско веће
није било непристрасно, да је против осумњиченог било примењено незако-
нито тајно праћење и да су докази који су овако прибављени употребљени
током кривичног поступка, чиме је поступак био неправичан, као и да на-
редбе истражног судије нису садржале оцену о вероватноћи да је извршено
кривично дело и да се истрага тог кривичног дела не може спровести другим
мерама које нису толико штетне, тј. интрузивне.
Из налога којим је Жупанијски суд у Загребу одредио посебне доказне
радње у овом случају произилази да се налог темељи на образложењу да
је предлог за одређивање мере тајног надзора основан јер истражни судија
налази да „се у конкретном случају извиди казненог дјела не би могли про-
вести на други начин, а проведба мјера је неопходна за квалитетно окон-
чање криминалистичке обраде, обзиром да постоји довољан ступањ сумње
на почињење инкриминираног дјела, те да је стога ваљало привремено огра-
ничити одређена уставна права.“
Према одлуци Европског суда за људска права телефонски разговори су
обухваћени појмовима „приватни живот“ и „дописивање“ у смислу члана 8, да
надзор над њима представља мешање у остваривање права појединаца из члана
8, да је у предмету Драгојевић против Хрватске дошло до повреде члана 8. Кон-
венције, тј. да поступак за издавање налога за меру праћења телефонских раз-
говора осумњиченог није био законит, нити је на одговарајући начин ограничио
мешање у право на поштовање приватног живота и кореспонденцију на оно
што је било „нужно у демократском друштву“, а да нема кршења члана 6. став
1. Конвенције, односно да је осумњичени имао стварну могућност преиспити-
вања аутентичности доказа и супротстављања примени истих и да побијани
доказ није једини доказ на коме се пресуда заснива, те да употреба побијаног
снимка као доказа није сама по себи онемогућила поштено и фер суђење.
Из свега наведеног се може закључити да је примена специјалних истраж-
них метода могућа само у односу на најтежа и најсложенија кривична дела и
да селективност њихове примене произилази из чињенице да се њима битно
задире у загарантована људска права и слободе. У развијеним правним систе-
мима примена посебних доказних радњи је могућа само уз поштовање начела
легалитета, супсидијарности, сразмерности и судског надзора. Посебне доказ-
29
не радње се морају схватити као мере изузетне природе које треба применити
само онда када се осталим истражним методама не постиже резултат. Њихова
примена и тада је могућа једино и искључиво на основу услова који су јасно и
прецизно прописани и дефинисани законом, у сврху кривичног поступка или
заштите националне безбедности. Супротност изражена, са једне стране, у
тежњи да се ефикасно делује у борби против озбиљног криминала и, са друге
стране, да се онемогући прекомерно и неоправдано ограничавање људских
права и слобода има за последицу потребу да се могућност примене посебних
доказних радњи прецизно и јасно законски уреди, односно да њихова приме-
на мора имати одговарајуће правне основе и оквире, али и да норме које су
законом предвиђене буду у одлукама органа кривичног поступка суштински
испоштоване, а не само на нивоу „декларативног“, јер се једино тим нормама
обезбеђује владавина права и поставља опсег дискреције додељенe надлеж-
ним органима у чијој је надлежности одређивање посебних доказних радњи,
а све из разлога што посебне доказне радње увек представљају потенцијалну
опасност у смислу повреде основних људских права и слобода.
Литература:
1. uropeane Court of Human Right, Robathin v. Austria – 30457/06, Judgment 3.7.2012
E
Section I.
2. Беатовић С (2014). Кривично процесно право. Београд: Службени гласник.
3. Илић Г и Матић Бошковић М (2015). Посебне мере тајног прикупљања подата-
ка у кривичном поступку – Поглед из правосуђа. Београд: Београдски центар за
безбедоносну политику.
4. Ницевић М и Манојловић Д (2013). Осврт на кривичнопроцесни и криминалис-
тички институт посебне доказне радње. Нови Пазар: Правне Теме, година 1, бр. 1.
5. Радисављевић М и Ћетковић П (2014). Посебне доказне радње у тужилачкој ис-
трази у Србији. Београд: Службени гласник.
6. Шкулић M (2016). Посебне доказне радње у функцији сузбијања тероризма и ос-
новни правни аспекти противтерористичког деловања војних снага. Војно дело,
бр. 2/2016.
7. Шкулић М (2015). Тајни аудио и видео надзор као посебна доказна радња у Зако-
нику о кривичном поступку. Београд: Тужилачка реч, бр.28.
8. Примена специјалних истражних средства (2013), Приручних Савета Европе,
Београд.
9. http://hudoc.echr.coe.int/eng?i=001-150298
10. http://hudoc.echr.coe.int/eng?i=001-172466
11. https://enet.cepol.europa.eu/index.php?id
30
Милица Станковић,1 судијски помоћник

Апелационог суда у Нишу
Докторанд Правног факултета Универзитета у Нишу
ЗАШТИТА ЖРТАВА ТРГОВИНЕ ЉУДИМА
Апстракт: Извршењем кривичног дела трговине људима жртва трпи

примарну виктимизацију: материјалну, моралну, физичку и психичку штету,
а као даља последица за жртву настају финансијски, здравствени, породич-
ни, проблеми на послу и др. Међутим, поврх примарне, жртве углавном тр-
пе и секундарну виктимизацију кроз пооштравање примарне виктимизације
негативном реакцијом средине и неадекватном или погрешном реакцијом
тужилаштава и судова. Осим што за многе жртве долазак пред суд и давање
исказа, тј. поновно преживљавање трауматичног догађаја, представља вели-
ки стрес, оштећени се суочавају са кривичним правосуђем као лаици, који не
познају зграду суда ни процес који следи, како примећује Nils Christie.
Статус жртве бритко описују Mawby и Walklatе, наводећи да већина није
свесна кривичне процедуре и да потпуно зависи од информација тужилаштава
и судова, које не добијају у довољној мери (када је учинилац идентификован
или осуђен на пример); а с друге стране, жртва се не информише о процесу
сведочења, те се у самој згради суда могу осећати усамљеним и уплашеним у
средини која занемарује њихову добробит, а где се истовремено налазе у близи-
ни учиниоца, пре саме трауме сведочења (Mawby and Walklatе, 1994: 129–130).
Аутор у овом раду жели да укаже на постојеће процесне механизме
заштите жртава трговине људима, на велики значај који за ову проблематику
има Служба за помоћ и подршку жртвама и сведоцима, као и на потребу за
даљем унапређењем система заштите у кривичном поступку.
Кључне речи: трговина људима, жртва, Служба за помоћ и подршку жрт-
вама и сведоцима.
1 milica.stankovic@ni.vi.sud.rs
31
Увод
Република Србија је наследила међународноправне обавезе преузете
потписивањем Конвенција Уједињених нација против транснационалног ор-
ганизованог криминала и Протокола из Палерма. Дефиниција трговине љу-
дима која је дата Палермо протоколом, представљала је основ по коме је у
Кривични закон Републике Србије априла 2003. године инкриминисано кри-
вично дело трговине људима у чл. 111б које је обухватало све видове тргови-
не људима. Међутим, у пракси су се јавили проблеми, јер се није направила
разлика између кријумчарења и трговине људима, тако да се јавила потреба
за новим законодавним решењима и прецизнијој дефиницији. С тим у вези,
Кривични законик Републике Србије2 раздвојио је и посебно инкриминисао
кривично дело трговина људима и кривично дело кријумчарење људи. Од-
редбом чл. 388. наведеног Законика предвиђено је девет облика кривичног
дела трговине људима.
С тим у вези, Министарство правде донело је Посебан протокол о посту-
пању правосудних органа у заштити лица која су жртве трговине људима у
Републици Србији.3 Кључна карактеристика овог протокола, поред оста-
лих, је окренутост према жртви, уз приступ заснован на људским правима.
Указује се да поступање са жртвама трговине људима у току преткривичног и
кривичног поступка, уз нужне елементе припреме и планирања реализације
у кривичним стварима, треба да одликује присуство бројних специфичности.
Оне су диктиране особеностима и комплексношћу злочина, али и тешком
ситуацијом и стањем жртава, специфичностима које се тичу њихових доби,
психофизичких карактеристика, етничких и културолошких особености, вр-
сте експлоатације, интенизитета повреда и претрпљених траума. Обавезно је
да се у комуникацији са жртвом буде професионалан, отворен и поштен, да
се покаже искрено саосећање и да се врши стална процена ризика – за жртву
и њене ближње. Потребно је уважавати хитне потребе жртве, обавестити је
о расположивој помоћи и начинима њеног остваривања. Пошто су позиција
жртве, трауматично искуство и сурова експлоатација готово по правилу по-
везани са разноврсним, мање или више перфидним и окрутним преварама, не
треба да чуде њене нагле и снажне промене расположења, мањкавости прос-
2 Кривични законик Републике Србије, Сл. гласник РС 85/2005, 88/2005 – испр и 107/2005 – испр, 72/09
и 111/09).
3 Посебан протокол о поступању правосудних органа у заштити лица која су жртве трговине људима у
Републици Србији, https://arhiva.mpravde.gov.rs/images/POSEBNI_PROTOKOL_srb.pdf, 10/09/18.
32
торне и временске оријентације, као ни проблеми и грешке при перцепцији,

памћењу и присећању. Из ових разлога службена лица која су у контакту са
жртвом не би требало да погоде ни обесхрабре агресивност, непријатељство,
сумњичавост и неповерење, затим непотпуност, нејасноћа, па и контрадик-
торност изјава. Само пуно разумевање и уважавање ситуације, достојанства,
личних прилика, осећања, дилема, па и жеља жртве (нпр. у избору службеног
лица са којим жели да разговара – зна језик жртве, истог је пола, припада
истој националној и етничкој групи и сл), уз стварање оптималних услова за
разговор, могу дати позитивне резултате у поступку расветљавања и докази-
вања криминалне активности трговаца људима.
Посебан акценат у Протоколу је стављен на избегавање секундарне вик-
тимизације (која се најчешће огледа у вишеструком бесповратном саслу-
шању) и развијању механизама трајног збрињавања жртве. Инсистира се на
томе да полиција, јавни тужилац и суд према свакој жртви трговине људима
поступају индивидуално приликом узимања исказа, јер ма колико је њихово
понашање слично, траума и њене последице су увек индивидуалне.
Преглед фаза кроз које пролазе жртве трговине људима

Пре него што у даљем тексту говорим о механизмима судске заштите,
сматрам да је важно дати приказ фаза кроз које жртве ланца трговине људима
и које управо указују због чега је потребан посебан однос према њима, а све
у циљу спречавања секударне виктимизације до које може доћи у кривичном
поступку.
Разликују се неколико фаза: 1) намамљивање; 2) транспорт/трансфер/
продаја и 3) различити облици експлоатације. Како се посебно истиче за сва-
ку фазу може постојати посебна криминална мрежа, а примарна виктими-
зација се дешава од почетка и може имати разне облике, од застрашивања
до најтежег физичког и сексуалног насиља, одузимања слободе кретања и
докумената, дужничког ропства, принуде на проституцију, просјачење, екс-
плоатације рада, рад у непримерено тешким условима (Николић-Ристано-
вић, 1984: 98).
Када је реч о првој фази, учиниоци посебну пажњу посвећују избору по-
тенцијалних жртава. Врбовање жртава трговине људима врши се тако да,
наизглед задовољава неостварене потребе и жеље потенцијалних жртава. На
33
први поглед делује нестварно, али у регрутовању жртава неретко учествују

пријатељи, познаници, па чак и чланови најуже породице. Начини регруто-
вања жртава се разликују, креативни су и промењиви, зависе од бројних фак-
тора као што су: социо-економска ситуација, степен образовања, законска
регулатива, обичаји, старост потенцијалних жртава, и друго. О регрутацији
жртава, као иницијалној фази трговине људима, у литератури се спомињу
различити методи, као што су: употреба појединца – посредника и социјал-
них мрежа; преко чланова породице и породичних мрежа; затим туристич-
ких и агенција за запошљавање; сумњивих огласа у средствима информи-
сања; отмица (жртве су самци и старије особе, деца). С обзиром на то да се
намамљивањем најчешће бави појединац, примамљиве понуде долазе веома
често од оних у које жртве имају поверења: пријатеља, дечка, рођака, ком-
шија и сл. Нажалост, особа која регрутује жртве приликом намаљивања зло-
употребљава њихово поверење или тешку ситуацију у којој се оне налази.
Жртва трговине људима може постати и дете продато од стране породице –
некад због сиромаштва, некада због других проблема, али и због веровања да
ће њиховом детету обезбедити боље услове за живот уколико га узме друга
породица, и не претпостављајући да ће оно можда бити радно или сексуално
експлоатисано (Mawby and Walklatе, 1994: 130).
Транспорт, односно трансфер жртава трговине људима од матичне до од-
редишне земље, углавном се одвија по унапред утврђеним каналима и то на
два начина. Први начин је легалним путевима (копненим, ваздушним, воде-
ним), средствима јавног или приватног транспорта. Када жртва дође у одре-
дишну земљу, њој се најчешће одузимају путне исправе под изговором ре-
гулисања њиховог боравка сходно прописима земље домаћина и на тај начин
јој се фактички ограничава слобода кретања. Други начин јесте када жртве
уз пратњу криминалаца илегално прелазе границе. Овај други начин неретко
завршава фатално по жртве. Жртвама се унапред наплаћују трошкови транс-
порта или им се пак оставља могућност да своје трошкове отплате кроз рад.
Затим им се после извесног времена саопштава да је њихово довођење било
знатно скупље од износа које су платили организованим криминалним гру-
пама, те су дужне да одраде свој дуг, чиме оне упадају у дужничко ропство.
Жртве најчешће до момента експлоатације нису свесне у ком се положају на-
лазе. У многим крајевима света људи се транспортују из рурарних у урбана
подручја или у друге земље у којима постоји потреба за неком врстом радом
у различитим секторима. Трговина људима настаје када се такав транспорт
34
одвија ради радне, сексуалне или другог облика експлоатације. Што се ти-
че саме продаје жртве и заснивања ропског односа, тај процес се дешава
одмах након доласка на дестинацију заинтересованог лица и онда се жрт-
ви губи сваки даљи траг. Након тога жртва се континуирано контролише и
одржава у покорности како не би: побегле; угрозиле безбедност припадника
криминалне групе; угрозиле сопствену безбедност; допринеле да клијенти
којима пружају услуге схвате њихов положај и код њих изазову осећај са-
жаљења; избегле сопствену експлоатацију; задржале за себе новац. У том
смислу користе се разне методе присиле и физичке манипулације: физичко
злостављање (пребијање, силовање); коришћење психоактивних супстанци;
депривација задовољења основних физиолошких потреба; принуда према
жртви која се огледа у претњи лица према њој самој или њој блиском лицу;
уцена условљавање жртве да ће бити пријављена надлежним државним ор-
ганима и стварање свести о безизланости ситуације, све у циљу радне, сексу-
алне експлоатације, илегалног усвојења, принудног брака, узимања органа и
делова тела или принудног вршења криминалних радњи (Tadrous, 2014: 151).
Тако је у предмету Кж 1504/2017 Апелациони суд у Нишу закључио да
задржавањем личних исправа са циљем успостављања ропског или њему
сличног односа и вршења сексуалне експлоатације, постоји и уколико мало-
летна жртва, која је ступила у уговорени дечији брак уз материјалну накнаду,
мора да обавља кућне послове у породици која ју је купила, без могућности
да своје стање промени, као и да одржава сексуалне односе са лицем са којим
треба да живи у браку противно својој вољи, представља радњу кривичног
дела трговина људима из чл. 388. ст. 3. у вези ст. 1. КЗ. Тако је суд нашао, да
је чињеница да је оштећена добровољно дошла у кућу А.Б да би се удала,
али су њена очекивања у вези те заједнице била сасвим другачија, јер су
то била очекивања једног детета које је желело бољи живот, а уместо тога
њен боравак у кући се претворио у служење. Од тренутка када је оштеће-
на јасно ставила до знања да не жели да обавља послове који су јој задати,
нити да има сексуалне односе са С.Б, оптужени је поступао са сазнањем да
она обавља послове у кући и одржава сексуалне односе са његовим сином
противно својој вољи, али је наставио да оштећену држи опомињући је да
је купљена, управо онда када је одбијала да има сексуалне односе са С.Б, па
је на тај начин манифестовао над њом права која произилазе из права влас-
ништва над неком особом. Самим тим оптужени је поступао са свешћу да је
над оштећеном успостављен ропски однос, да јој је ускраћена слобода, да
35
се она не налази ни у каквој ванбрачној заједници, већ да је експлоатисана

и радно и сексуално. Иако суд налази да се у конкретном случају не ради о
класичном облику експлоатације ради проституције, ипак та експлоатација
постоји јер је оштећена у том односу постала жртва која због околности у
којима се нашла није била у могућности да са С.Б. не одржава сексуалне од-
носе, који у конкретном случају због присиле и одсуства њене воље предста-
вљају уствари сексуалне услуге. Сама чињеница да те услуге нису пружане
за новац не одузима истима карактер сексуалне експлоатације, тим пре што
је оштећена била дете у то време, а што је оптужени знао јер је за свог сина
тражио девојчицу од 13 до 15 година. Примена силе од стране оптуженог
над оштећеном како би одржавала сексуалне односе са С. Б. представљала
је манифестацију власништва оптуженог над оштећеном која произилази из
његовог става да над оштећеном има та права јер је купио, као и услов да
њеном оцу врати новац како би она била враћена у Србију.4
Такође, у предмету К 303/2010, Виши суд у Нишу је закључио да
транспорт сопствене деце и деце својих пријатеља ради просјачења од мес-
та до места, и када не постоји употреба силе и претње, нити злоупотреба
тешких прилика или поверења другог лица, представља радњу кривичног
дела трговина људима из чл. 388. ст. 3. у вези ст. 1. КЗ. Према чињеничном
стању у списима предмета, оптужени су вршили превоз своје малолетне де-
це и малолетне деце оштећеног Д. М. и оштећене В. М, ради просјачења на
улицама градова у Црној Гори, заједно теретним возилом оптуженог Т. С, а
окривљени С. С. је то вршио и својим аутомобилом, тако да су малолетна
деца коју су они превозили просила у градовима на обали Јадранског мора,
користећи присуство већег броја туриста, а испрошени новац давала својим
родитељима.5
Инструменти судске заштите

Посебно осетљиви сведок
Познато је колико давање исказа пред тужилаштвом и судом може бити
трауматично искуство за многе жртве трговине људима, пре свега услед не-
достатка одговарајућих информација о основним принципима и правилима
која се односе на њихово учешће у кривичном поступку. Жртве се осећају
4 Пресуда Апелационог суда у Нишу Кж 1504/2017 од 15.12.2017. године.

5 Пресуда Вишег суда у Нишу К 303/2010 од 12.05.2010. године.
36
уплашено и несигурно знајући да ће се поново сусрести са окривљеним,

што понекад може довести и до њихове немогућности да дају исказ. У так-
вим случајевима у којима може доћи до секундарне виктимизације, кривич-
ноправни систем се суочава са две врсте проблема. Примарни проблем јесу
негативне последице које настају по жртву која, као учесник у поступку, губи
поверење како у могућност система да пружи адекватну заштиту, тако и све
остале учеснике у поступку. Друга врста проблема, од подједнаког значаја,
јавља се у случајевима у којима жртва одлучи да одустане од учешћа у по-
ступку и тиме доведе у питање квалитет доказа, као и ефикасност и брзину
вођења кривичног поступка.
Управо ratio legis процесне установе посебно осетљивог сведока, између
осталог, је и спречавање секундарне виктимизације оштећеног, док основи за
додељивање овог статуса, према чл. 103. ст. 1. ЗКП, обухватају узраст, пол,
здравствено стање, животно искуство, начин живота, природу, начин или по-
следице извршеног кривичног дела, односно друге околности случаја (Илић,
2012: 154). Статус посебно осетљивог сведока решењем одређује јавни ту-
жилац, председник већа или судија појединац, а сведоку се може поставити
и пуномоћник, уколико орган поступка сматра да је потребно, чиме се сведок
додатно штити (чл. 103. ст. 2. ст. 3. ЗКП). Приликом испитивања посебно
осетљивог сведока питања се постављају искључиво преко органа поступка,
који се према сведоку мора односити с посебном пажњом, а уколико је оп-
равдано, испитивање се може обавити уз помоћ психолога, социјалног рад-
ника, другог стручног лица или институције (чл. 104. ст. 1. ЗКП). Такође, у
чл. 104. ст. 2. ЗКП предвиђена је могућност испитивања посебно осетљивог
сведока помоћу аудиовизуелних техничких средстава, када се сведок налази
у посебној просторији, без присуства странака и других учесника у поступку
(Илић, и др, 2013: 134).
Ипак, у погледу суочења са окривљеним постоје донекле контрадикторна
решења. Наиме, до суочења сведока са окривљеним може доћи изузетно, ако
окривљени захтева и под условом да орган поступка одобри, узимајући у
обзир степен осетљивости сведока и право окривљеног на одбрану (чл. 104.
ст. 4. ЗКП). Имајући у виду да се већ ради о посебно осетљивом сведоку,
сматрам да би требало извршити ревизију ове одредбе, с обзиром на то да
суочење представља додатну трауму за већ осетљивог сведока.
37
Служба за помоћ и подршку жртвама и сведоцима

У свету и Србији већ дуго постоје посебне службе, углавном невладине ор-
ганизације, које се баве пружањем помоћи и подршке жртвама трговине људи-
ма, а које се дефинишу као „сервиси који жртве криминалитета третирају са
дигнитетом и саосећањем, пружајући им финансијску и емоционалну помоћ
и које омогућавају остваривање њихових права“ тј. као „сервиси који пружају
финансијску и логистичку подршку и лични третман жртвама“, путем различи-
тих видова подршке и помоћи: информације, емотивна подршка, медицинска,
социјална, психолошка и правна помоћ, практична помоћ, али и интервенција у
кризним ситуацијама и упућивање на друге службе.6 Њихова заједничка мисија
је „пружање помоћи жртвама да се изборе са комплексним и збуњујућим после-
дицама претрпљеног криминалног дела“ (Видаковић, 2002: 47).
Један од добрих примера имплементације међународних и регионалних
стандарда о заштити жртава, за који сматрам да има веома важну улогу у
спречавању секунарне виктимизације жртве трговине људима, је Служба за
пружање подршке и помоћи сведоцима и оштећенима при управама виших
судова у Србији, чије организовање је предвиђено Законом о уређењу судова.7
Рад Службе уређен је Упуством,8 који је донео Високи савет судства,
којим је у чл. 5. предвиђено да је њен основни задатак обезбеђење емотивне
и логистичке помоћи и подршке сведоцима (тиме и оштећенима као сведоци-
ма) пре, за време и после саслушања, и омогућавање да ова лица што лакше
по себе и ефикасније за судски поступак приступе суду или другом органу
поступка и дају исказ. Основна начела у складу с којим Служба поступа су
начело интегритета, непристрасности и поверљивости (чл. 5). С тим у вези,
све информације до којих службеници дођу у свом раду представљају про-
фесионалну тајну (чл. 8).
Такође, детаљно је уређено поступање службеника на дан сведочења: од
идентификације сведока/оштећеног, обавештења поступајућем судији о њихо-
6 US Department of Justice, 1997; Elias, R., 1992; наведено према: С. Миливојевић, Б.Михић, Организације
које пружају помоћ жртвама криминалитета у Београду (резултати истраживања), у: Темида, бр.1,
стр. стр, 37-43, Виктимолошко друштво Србије, Београд, 2003, стр. 37.
7 Закон о уређењу судова, Службени гласник РС, бр. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011, 78/2011,
101/2011 и 101/2013.
8 Упутство о начину приступа, систему рада и начину поступања Службе за помоћ и подршку сведоцима
и оштећенима, Високи савет судства, 2015; http://vss.sud.rs/sr-lat/dokumenti/akti-saveta/arhiva/2015,
приступ 28.3.2017. године.
38
вом доласку, омогућавања сведоку и оштећеном да се освежи и одмори у по-

себној просторији, до информисања у вези са током главног претреса, просто-
ром и распоредом у судници, улогама учесника у поступку, и другим питањима
(чл. 14. и 15). Уколико Служба процени да су сведоку потребне посебне мере
заштите, о томе се саставља службена белешка која се доставља поступајућем
судији, док се сведоку или оштећеном детаљно објашњава форма захтева за
доделу посебних мера и начин на који се о њему одлучује (чл. 10).
Упутством је, ради пружања ефикасне и квалитетне подршке оштеће-
нима и сведоцима, предвиђена сарадња са МУП РС и другим релевантним
институцијама (центрима за социјални рад, породичним саветовалиштима,
центрима за ментално здравље, невладиним организацијама) ради решавања
специфичних потреба сведока и оштећеног (чл. 21. и 22).
Уместо закључка
Трговина људима се може назвати универзалним проблемом човечанства.
Ниједна земља није имуна на последице овог феномена. Тачније, државе не
можемо поделити на оне које имају овај безбедносни проблем и на оне које
га немају – са становишта трговине људима све државе можемо поделити са-
мо на државе порекла жртве, државе транзита и државе дестинације жртви.
Република Србија улаже велике напоре у борби против трговине људима и
заштити жртва и кроз такав приступ помоћи жртвама доприноси како ост-
варењу владавине права и принципа правичности, тако и свеукупној ефи-
касности правосуђа (жртве и сведоци који су информисани и опскрбљени
подршком и помоћи ће приступити давању исказа, од којег у многим случаје-
вима зависи судбина кривичне пресуде, а тиме и успех у борби против овог
облика организованог криминалитета).
С тим у вези, у највише приоритете реформе правосуђа треба уврсти-
ти унапређење организације и ангажованости Служби за помоћ и подршку
оштећенима и сведоцима и њихову интеграцију и координацију са осталим
делатностима правосуђа и цивилног друштва, а са крајњим циљем заштите
друштва од трговине људима као једног од најтежег облика организованог
криминалитета и остварења правне државе и владавине права.
39
1. идаковић, И. (2002). Жртве криминалитета, емоционална реакција и процес
В
опоравка. Темида, бр. 2, стр. 47–53, Виктимолошко друштво Србије, Београд.
2. Закон о уређењу судова, Сл. гласник РС, бр. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011,
78/2011, 101/2011 и 101/2013.
3. Илић, Г, Мајић, М, Бељански, С, Трешњев, А. (2013). Коментар Законика о кри-
вичном поступку, Сл. гласник РС, Београд.
4. Илић, Г. (2012). О положају оштећеног у кривичном поступку. У: Анали
Правног факултета у Београду, година LX, бр. 1/2012, стр. 137–158, Правни фа-
култет, Београд.
5. Кривични законик Републике Србије, Сл. гласник РС, бр. 85/2005, 88/2005 – ис-
пр. и 10720/05 – испр, 72/2009 и 111/2009).
6. Christie, N. (1977). Conflicts as Property. In: The British Journal of Criminology,
Vol. 17, Issue 1, pp. 1–15, Centre for Crime and Justice Studies, London.
7. Mawby, R. I, Walklate, S. (1994). Critical Victimology: International perspectives.
Sage Publications, London, Thousand Oaks, New Delhi.
8. Николић-Ристановић, В (1984). Утицај жртве на појаву криминалитета. ИРО
„Светозар Марковић“, Београд.
9. Посебан протокол о поступању правосудних органа у зашти-
ти лица која су жртве трговине људима у Републици Србији.
https://arhiva.mpravde.gov.rs/images/POSEBNI_PROTOKOL_srb.pdf
10. Schneider H. J. (1975). Victimologie: Wissenschaft vom Verbrechensopfer. Mohr,
Tubingen.
11. Tadrous, S. (2014). La place de la victime dans le procès pénal. Université Montpel-
lier, Montpellier.
12. Упутство о начину приступа, систему рада и начину поступања Службе за помоћ
и подршку сведоцима и оштећенима, Високи савет судства, 2015; http://vss.sud.
rs/sr-lat/dokumenti/akti-saveta/arhiva/2015
13. US Department of Justice, 1997; Elias R., 1992; наведено према: Миливојевић
С, Михић Б, Организације које пружају помоћ жртвама криминалитета у
Београду (резултати истраживања), у: Темида, бр. 1, стр. 37–43, Виктимолошко
друштво Србије, Београд, 2003.
40
СУДСКА ПРАКСА
KРИВИЧНО ПРАВО | Судска пракса
КРИВИЧНО МАТЕРИЈАЛНО ПРАВО

САИЗВРШИЛАШТВО КАО РАДЊА КОЈОМ СЕ БИТНО
ДОПРИНОСИ ИЗВРШЕЊУ КРИВИЧНОГ ДЕЛА
Кривични законик
члан 33
Набавка возила којим ће се извршити превоз миграната и кретање
испред возила са мигрантима, ради обезбеђења безбедног пролаза, пред-
стављају радње којима се битно доприноси извршењу кривичног дела
недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи.
Из образложења:
„Неосновано се жалбама инсистира да је нужно постојање претходног
договора више извршилаца са циљем заједничког извршења кривичног дела
… с обзиром на то да претходни договор, по правилу, постоји, али није битан
елеменат саизвршилаштва. Наиме, договор може бити постигнут пре извр-
шења кривичног дела по принципу ‚поделе рада‘, али договор може уследи-
ти и накнадно, када један од саизвршилаца прећутно пристане на извршење
кривичног дела, саглашавањем са радњама осталих саизвршилаца, или ако
допринесе настајању заједничке последице накнадним укључењем у радњу
извршења током њеног трајања, коју прихвати као своју.
За постојање саизвршилаштва неопходна је објективно-субјективна повеза-
ност више извршилаца, при чему је ирелевантно да ли је извршилац непосред-
но предузео радњу (у конкретном случају В.А. и С.С. су превозили мигранте)
или је вршио одређењу радњу која доприноси извршењу кривичног дела (оп-
тужени Б.М. и Б.Љ. су предузели припремне радње у циљу извршења кривич-
ног дела – ангажовање лица које ће обавити превоз, набавка возила којим ће
се мигранти превозити и кретање испред возила саоптужених, чиме су пре-
вентивно деловали са циљем неоткривања нелегалног превоза ради транзита).
Битно је да је сваки од саизвршилаца свестан и вољан да на одређени начин
доприноси извршењу заједничког кривичног дела, да радње осталих саизврши-
лаца прихвата као да их је лично предузео и да предузете радње представљају
јединствену целину која води остварењу заједничког криминалног циља.“
(Пресуда Апелационог суда у Нишу Кж1 1405/2017 од 23.2.2018. године и
Пресуда Вишег суда у Нишу К 91/2017 од 9.11.2017. године)
43
ОКОЛНОСТИ ОД ЗНАЧАЈА ПРИ ОДЛУЧИВАЊУ

О МОЛБИ ЗА УСЛОВНИ ОТПУСТ
члан 46
Уколико је осуђени издржао две трећине казне на коју је осуђен, од-
нос између издржаног и преосталог дела казне, као и време када казна
затвора треба да истекне по редовном току не представљају околности
које се, сходно члану 46. Кривичног законика, оцењују приликом одлу-
чивања да ли ће се осуђени условно отпустити.
„У побијаном првостепеном решењу дати су разлози да ће се сврха кажња-
вања остварити само у случају да осуђени настави да издржава казну, имајући
у виду однос издржаног и неиздржаног дела казне, тј. планирани истек казне.
Такво становиште првостепеног суда је погрешно, јер однос неиздржаног и из-
држаног дела казне, тј. редовни истек казне не представљају одлучне чињенице
приликом оцене основаности молбе осуђеног на пуштање на условни отпуст.
Објективни услов да осуђени поднесе молбу за условни отпуст је да је издржао
две трећине казне на коју је осуђен, тако да може бити отпуштен одмах када
буде испуњен тај услов, уколико су испуњени прописани субјективни услови.“
(Решење Вишег суда у Нишу Кж2 186/2018 од 1.11.2018. године)
СТЕПЕН КРИВИЦЕ КАО ОКОЛНОСТ ОД УТИЦАЈА НА

ВИСИНУ КАЗНЕ
члан 54 став 3
Директни умишљај као обележје кривичног дела крађе не може
представљати отежавајућу околност, јер се ради о околности која пред-
ставља обележје кривичног дела крађа.
„Испитујући одлуку о кривичној санкцији, виши суд је нашао да је пр-
востепени суд правилно утврдио да на страни оптуженог од олакшавајућих
44
околности стоји то да је отац троје малолетне деце, да раније није осуђиван,

да је признао извршење кривичног дела и да живи од прихода остварених
обављањем повремених послова.
Првостепени суд је, међутим, погрешно на страни оптуженог као отежа-
вајућу околност узео степен кривице оптуженог и побуде из којих је окривље-
ни учинио кривично дело, јер се кривично дело крађе може извршити само са
директним умишљајем, као највишим обликом виности који обухвата намеру
прибављања противправне имовинске користи. С обзиром на то да кривица
представља законско обележје кривичног дела крађе из члана 203. став 1. КЗ,
ова околност се не може узети као отежавајућа у смислу члана 54. став 3. КЗ.“
(Пресуда Вишег суда у Нишу Кж1 404/2018(1) од 20.12.2018. године)
ОДМЕРАВАЊЕ КАЗНЕ ЛИЦУ КОМЕ СЕ СУДИ

У ОДСУСТВУ
члан 54
Као претпоставка за одржавање главног претреса, суђење у одсуству
представља меру процесног карактера, која је прописана Законом о
кривичном поступку као изузетак од правила да се без присуства опту-
женог не може одржати главни претрес, тако да не представља отежа-
вајућу околност из члана 54. Кривичног законика која утиче да казна
буде мања или већа и не може се поистоветити са држањем учиниоца
после извршеног кривичног дела.
„Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији,
виши суд је закључио да првостепени суд није правилно утврдио све околно-
сти које утичу да казна буде мања или већа.
Првостепени суд је узео као отежавајућу околност то што окривљени није
доступан државним органима, јер на тај начин опструише и одуговлачи по-
ступак, па му је суђено у одсуству. Одредбом члана 54. став 1. КЗ је пред-
виђено да се приликом одмеравања казне узима у обзир и држање учинио-
ца после извршења кривичног дела, а нарочито његов однос према жртви.
45
Дакле, реч је о ставу окривљеног према учињеном делу. Стога је оцена овог
суда да то што је окривљени недоступан државним органима и што му се
суди у одсуству не може се узети као отежавајућа околност, јер такво пона-
шање оптуженог не показује директно његов став о учињеном кривичном
делу, тим пре што је окривљени приликом саслушања признао извршење
кривичног дела. Суђење у одсуству је мера процесног карактера којoм се
обезбеђују претпоставке за одржавање главног претреса у случају када је оп-
тужени у бекству или није доступан државним органима, а постоје нарочито
оправдани разлози да му се суди у одсуству.“
(Пресуда Вишег суда у Нишу Кж1 404/2018(2) до 20.12.2018. године)
ЗАШТИТНИ НАДЗОР КАО УСЛОВ ЗА ОСТВАРЕЊЕ

СВРХЕ УСЛОВНЕ ОСУДЕ
члан 72
Да би се што потпуније остварила сврха условне осуде, код избора
заштитне мере у случају насиља према брачном партнеру, одговарајућу
меру, осим јављања органу надлежном за извршење заштитне мере,
представља обавеза посећивање брачног саветовалишта и поступање по
датим упутствима, ради трајне промене става осуђеног према брачном
другу.
„Виши суд је нашао да је првостепени суд правилно узео да околности
које стоје на страни оптуженог: да раније није осуђиван, да се помирио са
ванбрачном супругом, према којој је извршио насиље, и да поново живе
заједно, да су њихови односи сада складни и да је лошег здравственог стања,
упућују на закључак да се може очекивати да ће упозорење уз претњу казне
на њега довољно утицати да више не врши кривична дела, због чега му је
изречена условна осуда.
У конкретном случају су, међутим, испуњени услови за одређивање
заштитног надзора како би се према истом потпуније остварила сврха усло-
46
ве осуде, када се има у виду да је он дело извршио применом насиља према

ванбрачној супрузи, коју је тукао, ударајући је чекићем и дрвеном грабуљом
без мотива. Као одговарајућу обавезу суд му је одредио јављање органу на-
длежном за извршење заштитне мере, у роковима које одреди тај орган, и
посећивање брачног саветовалишта и поступање по њиховим упутствима, јер
би осим ангажовања органа надлежног за извршење надзора био подвргнут
саветодавним утицајима професионалног саветовалишта у погледу свог од-
носа према брачном партнеру.“
(Пресуда Вишег суда у Нишу Кж 291/2018 од 28.9.2018. године)
СВРХА ПОСЕБНИХ ОБАВЕЗА ИЗРЕЧЕНИХ

УЗ УСЛОВНИ ОТПУСТ
члан 73
Сврха одређивања једне или више посебних обавеза осуђеном који
се условно отпушта са издржавање казне затвора (члан 46. став 3. у вези
члана 73. став 1. Кривичног законика), је пружање подршке, ради адек-
ватније адаптације и реинтеграције у социјално окружење.
„Првостепени суд је приликом усвајања молбе за условни отпуст осуђеног,
имајући у виду наводе из извештаја о владању и понашању осуђеног током из-
државања казне затвора, односно постигнуте резултате на послу, да је завршио
факултет током издржавања казне затвора и мотивисаност осуђеног да помог-
не деци и супрузи у материјалном погледу, одредио осуђеном посебну обавезу
из члана 73. став 1. тачка 3) КЗ, да заједно са Повереником и Националном
службом за запошљавање пронађе одговарајуће запослење према понуђеним
пословима на тржишту рада. Ова обавеза није одређена због сумње у остваре-
ност програма поступања, већ искључиво као један вид постпеналне помоћи
осуђеном која је неминовно потребна како би осуђени наставио и на слободи
да развија стечене радне способности и радом обезбеди материјална средства
за егзистенцију своје породице.“
(Решење Вишег суда у Нишу Куо 134/2017 од 6.12.2017. године)

Сентенцу приредила: Милица Станковић, судијски помоћник
47
СЛУЖБЕНО ЛИЦЕ
члан 112 став 3 тачка 3
Болници за рехабилитацију су поверена јавна овлашћења ради ост-
варивања права и интереса грађана у области здравства, па директор
исте има својство службеног лица.
„Неосновано се, по оцени Врховног касационог суда, захтевом за заштиту
законитости браниоца окривљеног указује да су побијане правноснажне пре-
суде донете уз повреду кривичног закона из члана 439. тачка 1. ЗКП.
Бранилац окривљеног у поднетом захтеву наводи да се у радњама ок-
ривљеног не стичу законска обележја кривичног дела злоупотреба службеног
положаја из члана 359. став 1. КЗ, с обзиром на то да окривљени није имао
својство службеног лица, нити је у том својству предузео радњу извршења
кривичног дела у питању – прекорачење граница свог службеног овлашћења
у намери прибављања какве користи другом лицу, стајући на правно ста-
новиште да се у радњама окривљеног евентуално стичу законска обележја
прекршаја из члана 103б став 2. Закона о буџетском систему.
Одредбом члана 112. став 3. тачка 3) КЗ прописан је појам службеног лица
којим се, између осталог, сматра лице у установи, предузећу или другом субјек-
ту коме је поверено вршење јавних овлашћења, који одлучује о правима, обаве-
зама или интересима физичких или правних лица, или о јавном интересу.
Следствено изнетом, а имајући у виду при том да је Законом о јавним
службама у члану 1. став 1. прописано да се јавном службом сматрају ус-
танове, предузећа или други облици организовања утврђени законом, који
обављају делатност, односно послове којима се обезбеђује остваривање права
грађанина, односно задовољење потреба грађана и организација, као и оства-
ривање другог законом утврђеног интереса у одређеним областима, при чему
су у члану 3. овог закона одређене области у којима се оснивају установе ради
обезбеђивања остваривања права утврђених законом и остваривања другог
законом утврђеног интереса, међу којима је наведена и област здравствене
заштите, као и одредбу члана 130. став 1. Закона о здравственој заштити, која
прописује који су органи здравствене установе, међу којима се наводи и њен
48
директор, а у члану 131. став 1. овог закона дужности директора и то органи-

зација рада и руковођење процесом рада, представљање и заступање здравс-
твене установе и одговорност за заштиту њеног рада, то по оцени Врховног
касационог суда, имајући у виду да здравствена делатност Специјалне болни-
це за рехабилитацију, као установе којој су поверена јавна овлашћења ради
остваривања права и интереса грађана у области здравства, окривљени као
орган који руководи радом и одговара за законитост рада наведене установе,
а супротно наводу из захтева браниоца окривљеног, има својство службеног
лица у смислу цитиране одредбе члана 112. став 3. тачка 3) КЗ.“
(Пресуда Врховног касационог суда КЗЗ 520/2019 од 28.5.2019. године
и Пресуда Вишег суда у Нишу – Посебно одељење за сузбијање
корупције КПО4 120/2018 од 4.10.2018. године)
ИЗНОШЕЊЕ ОКОЛНОСТИ ИЗ ПОРОДИЧНОГ

ЖИВОТА ПРЕД ТРЕЋИМ ЛИЦЕМ КАО ОБЕЛЕЖЈЕ
КРИВИЧНОГ ДЕЛА
члан 172
Изношење штогод из породичног живота неког лица подразумева да
се околности из породичног живота износе пред трећим лицем, тако да
кривично дело неће постојати ако се те околности износе пред супругом
тужиоца који има својство пасивног субјекта.
„Окривљеној је приватном тужбом стављено на терет да је кривично дело
изношење личних и породичних прилика из члана 172. став 1. КЗ извршила
тако што је у периоду од 1.8.2017. године до 31.8.2017. године у Чању, у при-
суству супруге приватног тужиоца З.Н. и сведокиње С.М. више пута изјавила
да је приватни тужилац био у сексуалној вези са сведокињом С.М.
Кривично дело изношење личних и породичних прилика из члана 172.
став 1. КЗ чини онај ко износи или проноси штогод из личног или породич-
ног живота неког лица, што може шкодити његовој части или угледу. Дело
је свршено кад је пред трећим лицем изнето или пронето нешто из личног
или породичног живота другог што може шкодити његовој части или угледу.
49
С тим у вези првостепени суд је правилно нашао да, када се износи нешто
из породичног живота другог лица, треће лице мора да буде неко ко не при-
пада породичном кругу пасивног субјекта овог кривичног дела. Стога је пра-
вилан закључак да се у изношењу наведене тврдње пред супругом приватног
тужиоца у радњама оптужене нису стекла обележја овог кривичног дела.“
(Пресуда Вишег суда у Нишу Кж 227/2018 од 28.9.2018. године)
ПРЕТЊА И ПРИМЕНА НАСИЉА КАО

АЛТЕРНАТИВНЕ РАДЊЕ ИЗВРШЕЊА КРИВИЧНОГ
ДЕЛА НАСИЉЕ У ПОРОДИЦИ
члан 194
Уколико одмах после упућене претње да ће га убити учинилац кри-
вичног дела примени насиље и физички нападне оштећеног члана поро-
дице, суд ће утврдити да је кривично дело насиље у породици извршено
применом насиља.
„Према ставу другостепеног суда оптужени кривично дело насиље у по-
родици није извршио предузимањем свих радњи које су чланом 194. КЗ про-
писане као алтернативне радње којима се може извршити ово кривично дело.
Виши суд, за разлику од првостепеног суда, налази да оптужени кривично
дело није извршио предузимањем свих радњи које су чланом 194. КЗ пропи-
сане као алтернативне радње којима је могуће извршити ово кривично де-
ло, а које првостепени суд наводи у изреци пресуде. У случају када је после
претње члану породице да ће га убити учинилац применио насиље ударивши
оштећеног ножем, као у конкретном случају, виши суд је нашао да је кри-
вично дело насиље у породици оптужени извршио применом насиља, јер је
применом насиља конзумирана претходно упућена претња.“
(Пресуда Вишег суда у Нишу Кж1 274/2018 од 11.12.2018. године)
50
ПОРЕСКИ ПЕРИОД КОД ОБРАЧУНА ПОРЕЗА НА

ДОДАТУ ВРЕДНОСТ
члан 229
у вези члана 48 Закона о порезу на додату вредност
Имајући у виду да према члану 48. Закона о порезу на додату вред-
ност, прописани порески период на који се обрачунава ПДВ, предаје по-
реска пријава и плаћа ПДВ је или календарски месец или календарско
тромесечје, то значи да порески период није календарска година, а износ
пореске обавезе чије се плаћање избегава треба да прелази 150.000,00
динара у сваком обрачунском периоду да би постојало кривично дело
пореска утаја из члана 229. Кривичног законика. Појединачни износи
пореских обавеза чије се плаћање избегава из различитнх пореских пе-
риода се не могу сабирати.
„Правилно је првостепени суд најпре утврдио да је оптужени, као физичко
лице у систему ПДВ, био у обавези да у тромесечном пореском периоду вр-
ши обрачун, пријављивање и плаћање ПДВ, и да је у конкретном случају био
у обавези да обрачуна, пријави и плати ПДВ по основу промета непокрет-
ности на основу уговора закључених за М.Т, С.Г. и А.А. Такође, правилно
је првостепени суд утврдио да је износ пореске обавезе чије је плаћање ок-
ривљени избегао, односно који није обрачунао и пријавио у сваком обрачун-
ском периоду био мањи од 150.000,00 динара. Имајући у виду чињеницу да
члан 229. став 1. КЗ прописује да ће се за ово кривично дело казнити онај
ко у намери да потпуно или делимично избегне плаћање пореза, доприноса
или других прописаних дажбина, даје лажне податке о законито стеченим
приходима, о предметима, или другим чињеницама које су од утицаја на ут-
врђивање оваквих обавеза или ко у истој намери, у случају обавезне пријаве,
не пријави законито стечен приход, односно предмете или друге чињенице
које су од утицаја на утврђивање наведених обавеза, а износ обавезе чије се
плаћање избегава прелази 150.000,00 динара, то је правилно првостепени суд
нашао да у конкретном случају није остварен објективни елемент кривичног
дела, односно да износ обавезе чије се плаћање избегава прелази износ од
51
150.000,00 динара у сваком обрачунском периоду, у конкретном случају у

сваком тромесечју, с обзиром на то да је окривљени био у обавези да пореске
пријаве за порез на додатну вредност подноси тромесечно.
С тим у вези неосновано се у жалби Основног јавног тужиоца указује да
се у радњи извршења кривичног дела пореска утаја, као и пореске обавезе
чије се плаћање избегава, морају посматрати у оквиру временског периода од
једне фискалне, односно календарске године, имајући у виду да су одредбом
члана 48. Закона о порезу на додату вредност прописани порески периоди за
које се обрачунава ПДВ и да исти могу износити један календарски месец или
једно календарско тромесечје. И по ставу вишег суда за постојање кривичног
дела пореска утаја из члана 229. став 1. КЗ је потребно да износ ПДВ чије се
плаћање избегава мора бити већи од 150.000,00 динара у сваком појединачном
пореском периоду, односно у конкретном случају за одређено тромесечје“.
ОДБИЈАЊЕ КАО НАЧИН ИЗВРШЕЊА КРИВИЧНОГ

ДЕЛА НЕИЗВРШЕЊЕ СУДСКЕ ОДЛУКЕ
члан 340
Одбијање да се изврши правноснажна судска одлука подразумева изри-
чито изражавање става службеног или одговорног лица да правноснажну
судску одлуку неће извршити, вербално или поступцима које предузима.
„Кривично дело неизвршење судске одлуке из члана 340. став 1. КЗ може би-
ти извршено од стране службеног или одговорног лица уколико исто: а) одбије
да изврши правноснажну судску одлуку или б) ако је не изврши у законском или
одлуком одређеном року. Одбијање значи да учинилац изричито изражава став
да неће извршити правноснажну пресуду, па је с тим у вези било нужно утвр-
дити да ли је окривљени вербално или својим понашањем изразио такав став.
Из образложења пресуде произилази да је оштећени потврдио да је оп-
тужени са њим ишао у Фонд ПИО да би га социјално осигурао, као и да је
са оптуженим разговарао 7–8 пута и да је он обећавао да ће га вратити на
52
посао и пријавити за социјално осигурање. Оштећени је, такође, тврдио да

му није познато из којих разлога га окривљени није вратио на посао. Сведок
В.М. је сведочио да је окривљеном предложио да оштећеног врати на посао
без обзира што није постојало радно место на које би могао да га распореди,
па би касније одлучили о пословима које би обављао, као и да се окривљени
никада није противио враћању оштећеног на посао.
Када се то има у виду, према становишту другостепеног суда, … од стра-
не основног суда није на поуздан начин утврђено да ли је оптужени одбио да
изврши правноснажну пресуду и да ли су се у његовим радњама стекла сва
законска обележја кривичног дела које му се ставља на терет.“
(Решење Вишег суда у Нишу Кж1 409/2017 од 28.11.2017. године и

Пресуда Основног суда у Алексинцу К 234/2016 од 2.6.2017. године)
УПОТРЕБА ПРАВОГ ЗНАКА КАО РАДЊА КРИВИЧНОГ

ДЕЛА
члан 356 став 1 тачка 5)
Кривично дело посебни случајеви фалсификовање исправе се врши
сачињавањем исправе употребом правог знака, тако да је радња овог
кривичног дела учињена постављањем регистарских таблица, чији је
изглед прописан законом и које су издате од стране овлашћеног органа у
поступку регистрације за одређено возило, на друго нерегистровано во-
зило, при чему није од утицаја околност да ли је учинилац нерегистро-
вано возило користио у јавном саобраћају или је регистарске таблице
поставио да не би било уклоњено као возило без власника.
„У радњи која се састоји у постављању регистарске таблице које су од
стране надлежног органа издате власнику возила приликом регистрације
аутомобила марке „Фијат“ регистарских ознака ЗА... на нерегистровани ау-
томобил својине оптуженог марке „Пежо 206“, а што оптужени признаје,
стекла су се сва законска обележја кривичног дела посебни случајеви фалси-
53
фиковање исправе из члама 356. став 1. тачка 5) у вези члана 355. став 2. КЗ.
Ово кривично дело врши ко исправу начини на тај начин што неовлашћено
употреби прави знак – регистарске таблице, чији је изглед прописан законом
и које су издате од стране надлежног органа, а које је он неовлашћено по-
ставио на друго возило за које оне нису издате. Оптужени није регистарске
таблице сам сачинио или изменио њихов облик или садржај да би то било
дело фалсификовање исправе из члана 355. КЗ, како је исто погрешно квали-
фиковао првостепени суд.“
(Пресуда Вишег суда у Нишу Кж1 24/2018 од 8.2.2018. године и

Пресуда Основног суда у Нишу К 91/2015 од 18.1.2017. године)
ФАЛСИФИКОВАЊЕ СЛУЖБЕНЕ ИСПРАВЕ
члан 357
Отпремница потписана само од стране издаваоца робе, а не и прима-
оца робе, не представља исправу из члана 112. став 26. Кривичног зако-
ника, јер са таквом садржином не представља исправу која је подобна
да служи као доказ какве чињенице од значаја за правне односе.
„Поступајући по жалби Апелациони суд је оптуженог ослободио од оп-
тужбе за кривично дело фалсификовање службене исправе из члана 357. став
3. у вези став 1. КЗ, на основу члана 423. тачка 1) ЗКП, пошто је нашао да
дело које му се ставља на терет по закону није кривично дело.
Ово због тога што је за постојање кривичног дела фалсификовање служ-
бене исправе неопходно да службено лице у службену исправу, књигу или
спис унесе неистините податке или не унесе важан податак или својим пот-
писом, односно службеним печатом омогући прављење службене исправе,
књиге или списа са неистинитом садржином. Из овако датог описа кривич-
ног дела произилази да је за постојање истог неопходно да се најпре ради о
исправи.
54
Чланом 112. став 26. КЗ прописано је да се исправом сматра сваки пред-

мет који је подобан или одређен да служи као доказ какве чињенице које има
значај за правне односе, као и рачунарски податак. У конкретном случају
суд налази да отпремница број 5/15 од 25.12.2015. године, како је описана
у изреци пресуде (исту је потписао само окривљени, а не и прималац робе
и у њој није наведен начин на који је роба отпремљена), не представља ис-
праву, а тиме ни службену исправу, јер није подобна као таква да служи као
доказ какве чињенице. Отпремница је документ који би требало да служи
као доказ да је одређена роба од стране једног лица испоручена другом лицу,
на одређени начин и у таквој ситуацији она би могла да служи као доказ у
правном промету да је одређеног дана, одређена роба, на одређени начин, од
стране једног лица испоручена другом лицу. Међутим у конкретном случају,
с обзиром на недостатак потписа примаоца робе и начина отпреме робе не
може се говорити о отпремници као исправи, јер она није потпуна због горе
наведених недостатака.“
(Пресуда Апелационог суда у Нишу Кж1 142/2019 од 8.5.2019. године и

КОРИСТ КОД КРИВИЧНОГ ДЕЛА ЗЛОУПОТРЕБА

СЛУЖБЕНОГ ПОЛОЖАЈА
Корист прибављена другом лицу, код кривичног дела злоупотре-
ба службеног положаја, може да буде запошљавање без расписивања и
спровођења јавног огласа.
„Врховни касациони суд неоснованим оцењује навод из захтева за
заштиту законитости браниоца окривљеног, да исти није предузео ни једну
од алтернативно прописаних радњи извршења кривичног дела у питању, с
обзиром на то да из изреке правноснажне пресуде јасно произилази да је
окривљени у критичном периоду у својству службеног лица, обављајући
функцију в.д. директора Специјалне болнице за рехабилитацију, прекорачио
55
границе свог службеног овлашћења и на тај начин прибавио какву корист

већем броју лица, тако што је поступајући супротно Уредби о поступку за
прибављање сагласности за ново запошљавање и додатно радно ангажовање
код корисника јавних средстава, без прибављене сагласности надлежног ми-
нистарства и без спроведеног расписивања јавног огласа код Националне
службе за запошљавање, закључио уговоре о раду са већим бројем лица и на
тај начин истима прибавио корист у виду запошљавања.“
(Пресуда Врховног касационог суда КЗЗ 520/2019 од 28.5.2019. године

и Пресуда Вишег суда у Нишу, Посебно одељење за сузбијање
корупције КПО4 120/2018 од 4.10.2018. године)
ПРИМАЊЕ МИТА
Кривично дело примање мита је свршено самим захтевањем или
примањем поклона, односно обећањем мита, тако да је без значаја за
постојање овог кривичног дела да ли је прималац новца могао да распо-
лаже новцем одузетим одмах после пријема.
„Основано се изјављеном жалбом указује на то да су разлози које прво-
степени суд даје о чињеницама које су предмет доказивања потпуно нејасни.
Наиме, у образложењу побијане пресуде првостепени суд наводи да је из
описа радње извршења кривичног дела изоставио наводе оптужног акта да је
оптужени 24.8.2013. године од оштећене примио износ од 1.000,00 еура, како
би извршио службену радњу коју не би смео да изврши. Разлог за овакав за-
кључак суда је то што је, како се наводи, оптужени примио новац од оштећене
која је имала договор са полицијом, па овим новцем није могао да располаже.
Чланом 367. став 1. КЗ прописано је да кривично дело примање мита вр-
ши службено лице које захтева или прими поклон или другу корист, или које
прими обећање поклона или друге користи за себе или другог, да у оквиру
свог службеног овлашћења изврши службену радњу коју не би смело извр-
шити, или да не изврши службену радњу коју би морало извршити.
56
(…)
Првостепени суд утврђује као неспорно да је оптужени 24.8.2013. године
примио од оштећене 1.000,00 евра, али сматра да та радња не представља
кривично дело јер оптужени тим новцем није могао да располаже. Када се
има у виду да из цитиране законске одредбе произилази да је кривично дело
свршено захтевањем или примањем мита, потпуно је нејасно зашто првосте-
пени суд сматра да је било нужно да оптужени мора и да располаже новцем
који му је предат, да би се могло говорити о постојању овог кривичног дела.“
(Решење Апелационог суда у Нишу Кж 25/2019 од 13.5.2019. године и

ТРГОВИНА ЉУДИМА
члан 388
Кривично дело трговина људима задржавањем личних исправа са
циљем успостављања ропског или њему сличног односа и вршења сек-
суалне експлоатације, постоји и уколико малолетна жртва, која је сту-
пила у уговорени дечији брак уз материјалну накнаду, мора да обавља
кућне послове у породици која ју је купила, без могућности да своје
стање промени, као и да одржава сексуалне односе са лицем са којим
треба да живи у браку противно својој вољи.
„Супротно ставу првостепеног суда, апелациони суд налази да послове
које је обављала оштећена у кући нису послови невенчане супруге члана по-
родице јер оштећена није била невенчана супруга већ дете од 14 година, која
је у кући чистила, прала, пеглала и радила друге послове по захтеву укућана,
па чак и када је била болесна и исцрпљена, при чему то стање није могла да
измени јер њени захтеви нису уважени нити њене жеље пошто је, како су јој
говорили, купљена. Кућу у којој је живела није могла да напусти јер јој је
забрањено да сама излази, при чему код себе није имала путну исправу, па се
у конкретом случају не може говорити о њеном статусу као статусу невенча-
не супруге и снахе. Оштећена је, по ставу суда, била у статусу жртве која ја
57
обављала послове који су јој задати без могућности избора или одлучивања
да ли ће остати у том статусу или отићи уз стално предочавање да је купљена.
Имајући у виду став Конвенције о присилном и принудном раду, да је то
рад или служба коју једна особа обавља под претњом какве казне и за које се
та особа није пријавила, као и став Европске конвенције да „служење“ постоји
када особа мора живети и радити на имовини друге особе и обављати извесне
делатности за њу, било плаћено или неплаћено, али без могућности да своје
стање промени, апелациони суд налази да је оштећена служила у породици Б,
а то служење се сматра обликом ропства јер иако не садржи карактеристичне
црте власништва као ропства, представља озбиљно ускраћивање слободе.
Апелациони суд налази да оштећена јесте добровољно дошла у кућу А.Б.
да би се удала, али су њена очекивања у вези те заједнице била сасвим дру-
гачија, јер су то била очекивања једног детета које је желело бољи живот, а
уместо тога њен боравак у кући се претворио у служење. Од тренутка када је
оштећена јасно ставила до знања да не жели да обавља послове који су јој за-
дати, нити да има сексуалне односе са С.Б, оптужени је поступао са сазнањем
да она обавља послове у кући и одржава сексуалне односе са његовим сином
противно својој вољи, али је наставио да оштећену држи, опомињући је да је
купљена, управо онда када је одбијала да има сексуалне односе са С.Б, па је
на тај начин манифестовао над њом права која произилазе из права власништ-
ва над неком особом. Самим тим оптужени је поступао са свешћу да је над
оштећеном успостављен ропски однос, да јој је ускраћена слобода, да се она
не налази ни у каквој ванбрачној заједници, већ да је експлоатисана и радно
и сексуално. Иако суд налази да се у конкретном случају не ради о класичном
облику експлоатације ради проституције, ипак та експлоатација постоји јер је
оштећена у том односу постала жртва која због околности у којима се нашла
није била у могућности да са С.Б. не одржава сексуалне односе, који у конкрет-
ном случају због присиле и одсуства њене воље представљају уствари сексу-
алне услуге. Сама чињеница да те услуге нису пружане за новац не одузима
истима карактер сексуалне експлоатације, тим пре што је оштећена била дете
у то време, а што је оптужени знао јер је за свог сина тражио девојчицу од 13
до 15 година. Ово, јер се, када је у питању експлоатација проституцијом, иста
може манифестовати не само кроз принудну проституцију, када жртва због
немоћи није у могућности да пружи отпор или је добровољност добијена на
преваран начин, већ и кроз некомерцијалну сексуалну експлоатацију, склапање
дечијих, уговорених и превремених бракова уз новчану или другу материјалну
58
накнаду, присилних бракова, па и присилних ванбрачних заједница. Примена

силе од стране оптуженог над оштећеном како би одржавала сексуалне односе
са С.Б. представљала је манифестацију власништва оптуженог над оштећеном
која произилази из његовог става да над оштећеном има та права јер је купио,
као и услов да њеном оцу врати новац како би она била враћена у Србију.
Самим тим држање оштећене над којом је успостављен однос сличан
ропству уз примену силе, задавањем удараца уз опомену да је купљена и да
не сме да бежи, представља радњу кривичног дела трговина људима из члана
348. став 3. у вези става 1. КЗ, јер је држање малолетне оштећене применом
силе и задржавањем личних исправа предузето у циљу настављања експлоа-
тације њеног рада и некомерцијалне сексуалне експлоатације.“
(Пресуда Апелационог суда у Нишу Кж 1504/2017 од 15.12.2017. године и

ПОСТУПАЊЕ ЈАВНОГ ТУЖИОЦА КАО УЗРОК

ПРЕКОМЕРНОГ ТРАЈАЊА КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА
Закон о заштити права на суђење у разумном року

члан 18
Пропусти вишег јавног тужиоца да, одлучујући о приговору ради
убрзавања поступка, нижем јавном тужиоцу у обавезном упутству на-
ложи које као делотворне појединачно одређене процесне радње треба
да предузме и у ком року, па нижи јавни тужилац поново изводи исте
доказе и при том прекорачује вишеструко законом предвиђени рок за
предузимање наложених процесних радњи, представљају узрок преко-
мерног трајања поступка, као неефикасне и неделотворне.
„Виши суд прихвата становиште жалбе да је поступак који је водио ос-
новно јавно тужилаштво претерано дуго трајао, јер су протекле три године
и два месеца, сада већ три године и десет месеци, а да за то време јавни
тужилац није донео коначну одлуку о томе да ли ће против осумњиченог
обуставити кривични поступак или ће поднети оптужни предлог. Тим пре је
такав закључак оправдан када се има у виду да већ 4.4.2019. године насту-
59
па апсолутна застарелост кривичног гоњења осумњиченог. Из тих разлога је

неприхватљиво становиште првостепеног суда “да рок од три године и два
месеца није дуг да би оштећеној била утврђена повреда права на суђење у
разумном року, јер је јавни тужилац све време активно поступао и предузи-
мао делотворне радње”.
Напротив, основни јавни тужилац није поступао ефикасно, нити су
процесне радње које је предузимао биле делотворне, због чега ни после три
године и десет месеци није донео коначну одлуку да ли ће поднети оптужни
предлог или обуставити кривични поступак. Наиме, из прегледа предузетих
доказних радњи се уочава да саслушања и испитивања јавни тужилац врло
често заказује у роковима са размацима од два или више месеци, а сведоке
Н.Б и Л.Д. први пут позива тек 26.4.2017. године, иако је кривична пријава
поднета 5.4.2015. године. Сведокињу В.Д. од самог почетка позива позиви-
ма или издаје наредбе за њено довођење, иако има сазнања да се налази у
иностранству и да су такви покушаји неделотворни.
Виши јавни тужилац у два наврата усваја приговор пуномоћника оштеће-
не и издаје обавезно упутство основном јавном тужиоцу, при чему му нала-
же “да предузме одређене доказне радње ради преиспитивања основаности
навода кривичне пријаве, односно ради оцене постојања обележја кривичног
дела у радњама осумњиченог”. Обавеза вишег јавног тужиоца у смислу чла-
на 12. Закона о заштити права на суђење у разумном року била је да нижем
јавном тужиоцу наложи процесне радње које делотворно убрзавају поступак.
Осим тога, био је дужан да одреди рок у коме ће основни јавни тужилац да
предузме наложене процесне радње, а који није могао бити краћи од 15 дана,
нити дужи од четири месеца. Цитиране законске одредбе треба тумачити на
тај начин да је виши јавни тужилац био дужан да нижем јавном тужиоцу
наложи које конкретно, као делотворне, процесне радње треба да предузме,
дакле не уопштено и неодређено, као и да одреди рок у ком ће наложене про-
цесне радње да предузме и да га у примереном року о томе обавести. Виши
јавни тужилац то не чини, већ му налаже да предузме ‚одређене‘ доказне
радње, значи не појединачно одређене доказне радње и шта њима да утврди,
па основни јавни тужилац поново испитује сведоке које је већ испитао, а
после издавања другог обавезног упутства није све сведоке које је позвао
испитао ни после више од годину дана.
60
Описано поступање јавних тужилаца се може квалификовати као неефи-

касно и неделотворно, па је према ставу вишег суда повређено право оштеће-
не на суђење у разумном року.”
(Решење Вишег суда у Нишу Ржк 1/2019 од 1.3.2019. године)
ЕМОТИВНИ ПАРТНЕР КАО ЖРТВА НАСИЉА У

ПОРОДИЦИ
Закон о спречавању насиља у породици

члан 3
Насиље у породици, на основу Закона о спречавању насиља у поро-
дици, се може извршити и према лицу са којим је учинилац раније био у
партнерском односу, односно у емотивној вези.
„Неосновани су жалбени наводи пуномоћника учиниоца насиља да се
Д.Ј. не може сматрати жртвом насиља у смислу члана 3. Закона о спречавању
насиља у породици. Наиме, чланом 3. став 3. овог закона, између осталог, се
пружа заштита од насиља у породици и лицу са којим је могући учинилац
насиља раније био у партнерском односу. Имајући у виду да из списа пред-
мета произилази да су Д.Ј. и учинилац насиља раније били у емотивној вези,
то она спада у круг лица које имаjу право на заштиту по Закону о спречавању
насиља у породици.“
(Решење Вишег суда у Нишу Кжн 15/2018 од 13.2.2018. године и

Решење Основног суда у Алексинцу Кпн 2/2018 од 4.2.2018. године)
61
БРАТАНАЦ УЧИНИОЦА НАСИЉА КАО МОГУЋА

ЖРТВА НАСИЉА У ПОРОДИЦИ

члан 3
Братанац који не живи у заједничком домаћинству са могућим учи-
ниоцем насиља у породици не улази у круг лица према којима се може
извршити насиље у породици.
„Имајући у виду утврђену чињеницу да је жртва насиља братанац мо-
гућег учиниоца и да је са њим у побочном сродству у трећем степену, као и
да могући учинилац и потенцијална жртва не живе у заједничком домаћин-
ству, нити су, пак, живели у заједничком домаћинству, у конкретном случају
нису испуњени услови предвиђени чланом 3. став 3. Закона о спречавању
насиља у породици, пошто насиље није извршено према лицу које ужива
заштиту у смислу наведене законске одредбе.“
(Решење Вишег суда у Нишу Гж2н 47/2017 од 13.10.2017. године)
ПСИХИЧКО НАСИЉЕ КАО РАЗЛОГ ЗА ИЗРИЦАЊЕ

ХИТНЕ МЕРЕ
Закон о спречавању насиља и породици

члан 3
Под психичким насиљем, које представља један од разлога за при-
мену хитних мера којима се спречава насиље у породици, подразумева
се намерно застрашивање, узнемиравање или претње током одређеног
времена, које доводе до нарушавања психичког интегритета жртве.
„Из доказа који су приложени и након вредновања процене ризика које су
извршили надлежни полицијски службеници и основно јавно тужилаштво,
произилази да је могући учинилац и раније вршио насиље према жртви, да ис-
62
ти користи алкохол и да прети жртви, да испољава љубомору и да узнемирава

жртву. Она је психички пољуљана и због дугогодишњег насиља је покушала
самоубиство. Околност да је покушала самоубиство пре него што је покре-
нут поступак показује да је њен супруг над њом вршио психичко насиље, под
којим се подразумева намерно узнемиравање, застрашивање или претње током
одређеног времена, које доводи до нарушења психичког интегритета жртве.
Изнете околности, заједно са чињеницом да могући учинилац конзумира
алкохол и да је под утицајем алкохола агресиван, упућују на закључак да
у конкретном случају постоји непосредна опасност да је могући учинилац
спреман да у времену које непосредно предстоји, понови насиље у породи-
ци. Постојање такве могућности представља услов за примену мера којима
се спречава насиље у породици.“
(Решење Вишег суда у Нишу Кжн 5/2018 од 11.1.2018. године)
КРИВИЧНО ПРОЦЕСНО ПРАВО

NE BIS IN IDEM: ДИСЦИПЛИНСКА ГРЕШКА ВОЈНОГ
ЛИЦА НЕМА КАРАКТЕР КРИВИЧНОГ ДЕЛА
Законик о кривичном поступку

члан 4
Дисциплинска грешка војног лица, која је према Закону о Војсци Ср-
бије квалификована као други поступак супротан правилима вршења
службе који није обухваћен неком од повреда дужности из службе за коју
се може изрећи дисциплинска мера опомена и смањење плате од 5% до
20% за месец у којем је дисциплинска мера изречена, нема карактер
кривичног дела, па се не може прихватити став одбране да је окривљени
за исто дело већ правноснажно осуђен.
„Оцењујући наводе одбране првостепени суд је утврдио да је због истог до-
гађаја наредбом управника … Сабирно-продајног центра окривљеном П.З, због
учињене дисциплинске грешке из члана 148. став 1. тачка 9) Закона о Војсци
63
Србије – други поступак супротан правилима вршења службе који није обух-
ваћен неком од повреда дужности из службе предвиђеним овим или посебним
законом – изречена дисциплинска мера, и то смањење плате 10% за месец у коме
се дисциплинска мера изриче. Одредбом члана 151. став 2 Закона о Војсци Ср-
бије је предвиђено да се за дисциплинске грешке изричу дисциплинске мере, као
дисциплинске санкције, док је чланом 152. став 1. истог закона предвиђено да се
професионалом војном лицу могу изрећи следеће дисциплинске мере: опомена
и смањење плате за месец у којем се дисциплинка мера изриче од 5% до 20%.
Имајући у виду ове околности, првостепени суд је правилно утврдио да
дисциплински поступак који је вођен против окривљеног, као професионал-
ног војног лица, због учињене дисциплинске грешке нема карактер, односно
природу кривичног поступка, и да због тога не искључује кривично гоњење и
кажњавање окривљеног за кривично дело које произилази из истог догађаја.
С обзиром на то да је за извршење дисциплинске грешке могуће учиниоцу
изрећи само опомену и смањење плате, што значи да није могуће изрећи санк-
цију лишења слободе, првостепени суд је правилно нашао да ове санкције
немају карактер кривичних, већ класичних дисциплинских санкција, које сва-
ки послодавац може изрећи запосленом и у општем радно-правном режиму.“
СНИМАК РАЗГОВОРА МОБИЛНИМ ТЕЛЕФОНОМ

КАО ЗАКОНИТ ДОКАЗ
члан 16
Снимак претње коју оптужени упућује оштећеној, који је оштећена
сачинила мобилним телефоном, представља законит доказ, с обзиром на
то да је претња била намењена оштећеној и да снимак осетно не задире
у приватни живот оптуженог.
„Окривљени у жалби истиче да је првостепена пресуда заснована на неза-
конитим доказима, и то снимцима које је оштећена сачинила својим мобил-
ним телефоном, провоцирајући окривљеног, снимајући га на његовом при-
ватном поседу, и учинивши притом кривична дела неовлашћено прислуш-
кивање и снимање из члана 143. КЗ и неовлашћено фотографисање из члана
144. КЗ. Жалбене наводе суд је оценио као неосноване.
64
Наиме, кривично дело неовлашћено прислушкивање и снимање из члана

143. став 1. КЗ чини онај ко посебним уређајима неовлашћено прислушкује или
снима разговор, изјаву или какво саопштење који му нису намењени. Кривич-
но дело неовлашћено фотографисање из члана 144. став 1. КЗ чини онај који
неовлашћено начини фотографски, филмски, видео или други снимак неког
лица и тиме осетно задре у његов лични живот или ко такав снимак преда или
показује трећем лицу или му на други начин омогући да се са њим упозна. У
конкретном случају, из утврђеног чињеничног стања произилази да је оштеће-
на у два наврата снимила изјаве окривљеног које су биле намењене њој, због
чега се не може радити о неовлашћеном прислушкивању и снимању. Осим то-
га, снимљене изјаве окривљеног изречене су на јавном месту, јер се он најпре
оштећеној обратио из свог дворишта, док се она налазила на улазу своје куће, а
потом и на улици испред хотела „Радон“. С тога у конкретном случају не може
бити речи ни о кривичном делу неовлашћено фотографисање из члана 144. став
1. КЗ, јер снимањем речи претње оштећена није задрла у лични живот ок-
ривљеног, па суд налази да достављени снимци представљају законити доказ.“
(Пресуда Вишег суда у Нишу Кж1 156/2019 од 13.5.2019. године и

Пресуда Основног суда у Нишу К 703/2018 од 4.2.2019. године)
ОДРЕЂИВАЊЕ СТВАРНЕ И МЕСНЕ НАДЛЕЖНОСТИ

СУДА ПРЕМА КРИТЕРИЈУМУ FORUM
PRAEVENTIONIS

члан 23
У ситуацији када су два или више суда стварно и месно надлежна да
поступају по подигнутој оптужници, од значаја је околност раније по-
кренутог кривичног поступка, те је стварно и месно надлежан суд пред
којим је поднет захтев за спровођење истраге.
„Виши јавни тужилац у Београду подигао је оптужницу против окривље-
ног због кривичног дела злоупотреба овлашћења у привреди из члана 238.
став 3. у вези става 1. тачка 4) у подстрекавању у вези члана 34. КЗ и два
кривична дела злоупотреба овлашћења у привреди из члана 238. став 3. у
65
вези става 1. тачка 4) КЗ и против окривљене због кривичног дела злоупотре-

ба овлашћења у привреди из члана 238. став 3. у вези става 1. тачка 4) КЗ. У
наведеној оптужници стављен је предлог да се Виши суд у Београду огласи
месно ненадлежним и да по правноснажности решења, предмет уступи Ви-
шем суду у Нишу као стварно и месно надлежном.
Виши суд у Београду је донео решење којим се огласио месно ненадлеж-
ним да поступа по предметној оптужници и одредио да се списи предмета по
правноснажности решења имају доставити Вишем суду у Нишу као стварно
и месно надлежном.
Виши суд у Нишу је покренуо поступак за решавање сукоба надлежности
пред Врховним касационим судом.
Из списа предмета произилази да су предметна кривична дела, која су
окривљенима стављена на терет извршена на подручју за које је надлежан
Виши суд у Нишу, а да су последице кривичноправних радњи наступиле у
Београду. Како је предметни кривични поступак прво покренут пред Вишим
судом у Београду, коме је Виши јавни тужилац у Београду поднео захтев за
спровођење истраге (према раније важећем Законику о кривичном поступку
‚Сл. лист СРЈ‘ бр. 70/2001 и 68/2002 и ‚Сл. гласник РС‘ бр. 58/2004, 85/2005,
115/2005, 85/2005 – др. закон, 49/2007, 20/2009 – др. закон, 72/2009 и 76/2010),
односно Вишем суду у Београду након подизања оптужнице, то је у смислу
члана 23. став 3. ЗКП и члана 4. став 1. тачка 1) Закона о седиштима и под-
ручјима судова и јавних тужилаштва стварно и месно надлежан за поступање
у овом кривичном предмету Виши суд у Београду.“
(Предлог Вишег суда у Нишу Kв 147/2017 од 08.05.2017. године и

Решење Врховног касационог суда Кс 7/2017 од 13.06.2017. године)
66
ОВЛАШЋЕЊЕ ЗАКОНСКОГ ЗАСТУПНИКА

ОШТЕЋЕНОГ МАЛОЛЕТНИКА ДА ТРАЖИ ИЗУЗЕЋЕ
СУДИЈЕ

члан 39
У кривичном поступку против малолетног учиниоца кривичног дела
лака телесна повреда из члана 122. став 2. у вези става 1. Кривичног за-
коника отац, као законски заступник малолетног оштећеног лица, није
овлашћен да тражи изузеће судије.
„На главном претресу у предмету према малолетном Р.М. отац оштеће-
ног малолетника Ђ.Н. је тражио изузеће председника већа, пошто сматра да
ће испитивање на његово дете негативно утицати, иако је веће одлучило да
сведока испита према одредбама о саслушању посебно осетљивог сведока.
При оцени да ли је отац малолетног оштећеног овлашћен да истакне за-
хтев за изузеће судије, виши суд је пошао од одредбе члана 39. ЗКП којим
је прописано да изузеће судије могу тражити странке и бранилац. Чланом
2. ЗКП регулисано је значење израза, при чему је у тачки 9) наведено да је
странка тужилац и окривљени.
С обзиром на околност да законски заступник малолетног оштећеног не
представља лице које је овлашћено да поднесе захтев за изузеће судије, виши
суд је захтев оца оштећеног одбацио као недозвољен.“
(Решење Вишег суда у Нишу Км 26/2018 од 21.12.2018. године)
67
НЕДОЗВОЉЕНОСТ ЖАЛБЕ НА РЕШЕЊЕ СУДИЈЕ ЗА

ПРЕТХОДНИ ПОСТУПАК

члан 302
Против решења судије за претходни поступак којим је одбијен пред-
лог браниоца за предузимање доказних радњи није дозвољена жалба.
„Решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Нишу одбијен је
предлог за предузимање доказних радњи браниоца осумњиченог.
Против наведеног решења, бранилац осумњиченог је изјавио жалбу.
Другостепени суд је одбацио жалбу браниоца осумњиченог као недоз-
вољену у смислу члана 302. ЗКП, јер осумњичени и бранилац могу под но-
вим околностима или са новим образложењем у свако доба поново тражити
да се изведе доказна радња, а јавни тужилац, односно судија за претходни
поступак по новом предлогу могу да се врате на исту ствар, јер су у питању
радње руковођења поступком.“
(Решење судије за претходни поступак Вишег суда у Нишу

Кппр 10/2018 од 8.2.2018. године и Решење Вишег суда
у Нишу Kв 76/2018 од 28.2.2018. године)
68
ИСКАЗ ОПТУЖЕНОГ КОЈИ ЈЕ ЗАКЉУЧИО

СПОРАЗУМ О ПРИЗНАЊУ КРИВИЧНОГ ДЕЛА КАО
ДОКАЗ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ ПРОТИВ ДРУГОГ
ОПТУЖЕНОГ

члан 406
На исказу оптужене која је закључила споразум о признању кривич-
ног дела, који се потврђује материјалним доказима прикупљеним у то-
ку кривичног поступка, може се засновати пресуда у другом кривичном
поступку.
„Неосновано се жалбом браниоца оптуженог указује да нема доказа да је
оптужени критичне вечери А.Б, која је у кафићу … радила као конобарица,
предао један пакетић са опојном дрогом канабис. И по налажењу апелацио-
ног суда чињеница да је А.Б закључила споразум о признању кривичног дела
и у својој одбрани навела да јој је пакетић са опојном дрогом поклонио опту-
жени М.Н, јер се није добро осећала, тако што га је ставио на шанк, цењена у
склопу чињеница утврђених на основу писаних доказа да су службена лица
критичне вечери само код оптуженог М.Н. и оптужене А.Б. пронашли опојну
дрогу, с тим да је код оптуженог М.Н. пронађена већа количина опојне дроге,
упаковане на исти начин као и пакетић пронађен код А.Б, указују да је пр-
востепени суд правилно закључио да је оптужени М.Н. један пакетић опојне
дроге предао А.Б, односно ставио у промет на начин како му је то стављено
на терет оптужбом.“
(Пресуда Вишег суда у Нишу К 88/2018 од 19.10.2018. године и

Пресуда Апелационог суда у Нишу Кж 1069/2018 од 19.12.2018. године)
69
ЛИЦА ОВЛАШЋЕНА ДА ИЗЈАВЕ ЖАЛБУ ПРОТИВ

РЕШЕЊА

члан 468
Против решења о одређивању и продужењу притвора ванбрачна
супруга окривљеног није овлашћена да изјави жалбу.
„Одредбом члана 465. став 1. ЗКП је прописано да против решења доне-
тог у првом степену странке, бранилац и лица чија су права повређена могу
изјавити жалбу увек кад у овом Закону није изричито одређено да жалба није
дозвољена. Поред тога, одредбом члана 468. ЗКП је предвиђено да се на по-
ступак по жалби против решења сходно примењују и одредбе које се односе
на жалбу на пресуду и то члан 434. став 5, члан 435–442, члан 445. ст. 1. и
2, члан 454. и члан 458. став 2. ЗКП, на основу чега следи закључак да се на
поступак по жалби против решења не може применити члан 433. ЗКП који
предвиђа да жалбу у корист окривљеног може изјавити и његов брачни друг.
Имајући у виду цитиране законске одредбе, веће вишег суда је нашло да
у конкретном случају ванбрачна супруга окривљеног не спада у круг лица
која на основу члана 465. став 1. ЗКП могу изјавити жалбу против побијаног
решења о продужењу притвора, нити је сходно члану 468. ЗКП она овлашће-
на да изјави жалбу у корист окривљеног, те су по налажењу већа испуњени
законски услови за одбацивање жалбе ванбрачне супруге окривљеног, као
недозвољене.“
70
ЛИЦА ОВЛАШЋЕНА ЗА ПОДНОШЕЊЕ ЗАХТЕВА

ЗА ЗАШТИТУ ЗАКОНИТОСТИ

члан 483
Обавезна одбрана у поступку због кривичног дела за које је пропи-
сана казна затвора од осам година или тежа казна траје до правноснаж-
ности пресуде, тако да бранилац одређен по службеној дужности није
овлашћен за подношење захтева за заштиту законитости.
„Одредбом члана 483. став 1. Законика о кривичном поступку прописано
је да захтев за заштиту законитости могу поднети Републички јавни тужилац,
окривљени и његов бранилац, а одредбом става 3. истог члана прописано је
да захтев за заштиту законитости може поднети искључиво преко браниоца.
Одредбама члана 74. ЗКП одређено је и таксативно набројано 9 процес-
них ситуација у којима окривљени мора имати браниоца и до када.
(...)
Наведеним одредбама по ставу Врховног касационог суда јасно је опре-
дељено не само до када окривљени мора имати браниоца уопште већ и до када
мора имати браниоца који му је постављен по службеној дужности, а што је у
конкретном случају имајући у виду члан 74. тачка 2) ЗКП „ако се поступак води
због кривичног дела за које је прописан аказна затвора од 8 година или тежа каз-
на – од првог саслушања па до правноснажног окончања кривичног поступка“.
(...)
Како је кривични поступак према окривљеном правноснажно окончан до-
ношењем пресуде Апелационог суда у Нишу, имајући у виду да је захтев за
заштиту законитости након правноснажности пресуде поднео адвокат Д.Л.
који је окривљеном у том поступку био постављен за браниоца по службеној
дужности, то наведени бранилац из изнетих разлога, сходно одредби члана
483. став 3. ЗКП, не спада у круг лица која након правноснажности пресуде
могу поднети захтев за заштиту законитости, па је захтев браниоца окривље-
ног у смислу цитираних законских одредаба недозвољен.“
(Решење Врховног касационог суда Кзз.1171/2018)
71
НАДЛЕЖНОСТ СУДИЈЕ ПОЈЕДИНЦА ДА ОДЛУЧУЈЕ

О ПРИТВОРУ

Судија појединац, који суди у првом степену за кривична дела за која
је прописана новчана казна или казна затвора до осам година, на глав-
ном претресу има сва овлашћења која у редовном поступку има претрес-
но веће, тако да на главном претресу док је у заседању може одлучити о
притвору, као и претресно веће док је у заседању.
„У конкретном случају против окривљеног И.Ј. води се скраћени поступак у
коме суди судија појединац. У скраћеном поступку сходно члану 495. ЗКП при-
мењују се одредбе од члана 496. до члана 520. ЗКП, којима се регулише скраћени
поступак, а сходно се примењују одредбе ЗКП које регулишу редован кривични
поступак, уколико у одредбама Законика која регулишу скраћени поступак није
нешто посебно прописано. Како судија појединац у скраћеном поступку има сва
овлашћења која у редовном поступку има претресно веће, то је веће вишег суда
нашло да судија појединац, када је у заседању на главном претресу, може одлу-
чивати о притвору у свим ситуацијама у којима то може чинити и претресно веће
у редовном поступку. До оваквог закључка се долази анализом одредби члана
498. став 4. ЗКП, које упућују на сходно примену члана 216. ЗКП. Тако, према
члану 216. став 1. ЗКП у редовном поступку о притвору након предаје оптужни-
це суду одлучује веће, а то може бити претресно веће уколико је у заседању или
веће из члана 21. став 4. ЗКП. Сходном применом ове одредбе на скраћени по-
ступак, имајући у виду функционалну надлежност судије појединца у овом по-
ступку, закључује се да о притвору након подношења оптужног предлога судија
појединац одлучује када је у заседању на главном претресу или веће из члана 21.
став 4. ЗКП ван главног претреса. Како је у конкретном случају решење о про-
дужењу притвора донео судија појединац одмах по завршетку главног претреса
и објављивања пресуде, дакле, док се још увек налази у заседању, првостепени
суд је био прописно састављен, тако да није учињена битна повреда одредаба
кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 3) ЗКП на коју указује бранилац.“
72
НЕПОСТОЈАЊЕ УСЛОВА ЗА ТРАЈНО ОДУЗИМАЊЕ

ПРЕДМЕТА

члан 535
Околност да је код осуђеног пронађен већи износ новца, више мобил-
них телефона и аутомобил, не указују да се ради о предметима који по-
тичу од продаје опојне дроге и да је њихово одузимање по кривичном за-
кону неопходно ради заштите интереса опште безбедности или морала.
„Решењем Вишег суда у Нишу усвојен је захтев браниоца осуђеног и
враћени су привремено одузети предмети и то новац, мобилни телефони и
аутомобил, док је одбијен захтев Вишег јавног тужиоца у Нишу за трајно
одузимање истих.
По становишту другостепеног суда, привремено одузети новац од осуђе-
ног, мобилни телефони и аутомобил не представљају предмете чије је оду-
зимање обавезно у смислу члана 535. став 1. ЗКП, с обзиром на то да у кри-
вичном поступку који се водио против осуђеног због кривичног дела из чла-
на 246. став 1. КЗ, јавни тужилац није доказао да новац који је привремено
одузет од осуђеног потиче од продаје опојне дроге, нити су, пак, изведеним
доказима на главном претресу мобилни телефони доведени у везу са про-
дајом опојне дроге, док привремено одузето возило није преправљено нити
је, пак, у првостепеном поступку доказано да је исто било намењено за из-
вршење кривичног дела. Сходно томе, жалбени наводи јавног тужиоца да
су предметни телефони служили за контакте са купцима опојне дроге и да
новац представља имовинску корист произашлу из кривичног дела не доводе
у сумњу одлуку првостепеног суда да одбије захтев јавног тужиоца за трајно
одузимање предмета.“
(Решење Вишег суда у Нишу Kв 485/2017 од 30.5.2018. године и Ре-

шење Апелационог суда у Нишу Кж2 312/2018 од 10.7.2018. године)
73
МОГУЋНОСТ ОДЛАГАЊА ИЗДРЖАВАЊА КАЗНЕ

ЗАТВОРА У КУЋНИМ УСЛОВИМА
Закон о извршењу ванзаводских санкција и мера

Извршење казне затвора у просторијама у којима осуђени станује се
може одложити сходном применом члана 59. Закона о извршењу кри-
вичних санкција, пошто је Законом о извршењу ванзаводских санкција
и мера прописано да се на извршење ванзаводских санкција и мера
сходно примењују одредбе Закона о извршењу кривичних санкција, ако
овим законом није другачије прописано.
„Решењем Основног суда у Алексинцу одбачена је као недозвољена мол-
ба за одлагање почетка извршења казне затвора у просторијама у којима
осуђени станује.
(…)
Одлучујући о жалби осуђеног другостепени суд је нашао да је иста
основана.
Наиме, чланом 1. став 1. Закона о извршењу ванзаводских санкција и мера
прописано је да се овим законом уређује поступак извршења ванзаводских
санкција и мера изречених у кривичном поступку ... прописује се сврха, садр-
жај, начин извршења, положај лица у поступку, као и надзор над извршењем.
Ставом 2. овог члана прописано је да се на извршење из става 1. овог члана
сходно примењују одредбе Закона о извршењу кривичних санкција, ако овим
законом није другачије прописано. С обзиром на то, председник основног су-
да је погрешно применио одредбе Закона о извршењу ванзаводских санкција
и мера, када је нашао да је молба осуђеног за одлагање извршења казне за-
твора у просторијама у којима осуђени станује недозвољена и исту одбацио.
У конкретном случају има се применити члан 1. став 2. Закона о извршењу ван-
заводских санкција и мера, који предвиђа сходну примену Закона о извршењу кри-
вичних санкција, а којим је прописано одлагање казне затвора на молбу осуђеног.“
(Решење Вишег суда у Нишу ИКЖ 46/2019 од 20.6.2019. године)
74
НЕДОЗВОЉЕНОСТ ЖАЛБЕ ЖРТВЕ ПРЕМА ЗАКОНУ

О СПРЕЧАВАЊУ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ

члан 20
Жртва у смислу члана 20. став 1. Закона о спречавању насиља у по-
родици није овлашћено лице за изјављивање жалбе против решења ос-
новног суда којим је усвојен/одбијен предлог за продужење хитне мере
према могућем учиниоцу.
„Решењем Основног суда у Нишу одбијен је предлог Основног јавног ту-
жиоца у Нишу за продужење хитне мере привремене забране контактирања
и приласка Т.П. и М.П. жртви В.П. као неоснован.
Против наведеног решења жалбу је изјавила жртва.
Члан 20. став 1. Закона о спречавању насиља у породици изричито је про-
писано која лица могу изјавити жалбу против решења основног суда којим
је усвојен или одбијен предлог за изрицање хитне мере. По становишту дру-
гостепеног суда, жртва није овлашћено лице које може изјавити жалбу ни
лично ни преко пуномоћника против решења основног суда, из којих разлога
је у смислу чл. 401. ст. 1. тач 1) ЗКП одбачена жалба жртве као недозвољена.“
(Решење Основног суда у Нишу Кн 221/2017 од 29.8.2017. године и

Решење Вишег суда у Нишу Гж2Н 35/2017 од 6.9.2017. године)
75
ПРЕИНАЧЕЊЕ ПРАВНОСНАЖНЕ ПРЕСУДЕ

РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ У ПОСТУПКУ ЕКСТРАДИЦИЈЕ
ОСУЋЕНОГ РАДИ ИЗДРЖАВАЊА КАЗНЕ ЗАТВОРА
Закон о међународној правној помоћи у кривичним стварима

члан 39
У случају када је страна држава одобрила изручење нашег држављанина
ради издржавања казне затвора по нашој правноснажној пресуди, али само
за кривично дело које је и по прописима наше и стране државе кривично
дело, али не и за дело које по прописима стране државе није кривично дело,
веће првостепеног суда које је донело првостепену пресуду ће преиначити
правноснажну пресуду и одредити да осуђени издржи казну затвора на коју
је осуђен за кривично дело за које је изручен, док ће у односу на казну за кри-
вично дело за које није изручен утврдити да се иста неће извршити.
„Кривично веће Врховног суда Шпаније донело је одлуку да се приступи
изручењу српског држављанина српским властима који га траже ради издр-
жавања казне затвора на коју је осуђен пресудом Вишег суда у Нишу због
кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога
из члана 246. став 1. КЗ. Истом одлуком кривично веће је одбацило молбу за
предају осуђеног српским властима ради издржавања казне затвора на коју је
осуђен истом пресудом Вишег суда у Нишу због кривичног дела недозвољено
држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став
1. КЗ, јер дело по прописима Републике Шпаније није кривично дело.
Веће првостепеног суда је, решавајући поводом захтева браниоца, у смис-
лу члана 39. став 1. Закона о међународној правној помоћи у кривичним ства-
рима и члана 14. Закона о потврђивању Европске конвенције о екстрадицији
са додатним протоколима, преиначило првостепену пресуду у складу са по-
стављеним условом и одредило да осуђени издржи казну затвора на коју је
осуђен због кривичног дела из члана 246. став 1. КЗ, ради чијег издржавања је
осуђени изручен Републици Србији, док је за казну затвора на коју је осуђен
кривичног дела из члана 348. став 1. КЗ одредио да се иста неће извршити.“
(Пресуда Вишег суда у Нишу Kв 212/2018 од 18.7.2018. године)

76
ТЕОРИЈСКО-ПРАКТИЧНА РАЗМАТРАЊА
ГРАЂАНСКО ПРАВО | Теоријско-практична разматрања
Др Анђелија Тасић,1 доценткиња

Правног факултета Универзитета у Нишу
ЛИЧНО СВОЈСТВО КАО ЕЛЕМЕНТ

ДИСКРИМИНАЦИЈЕ2
Апстракт: Правно уобличавање дискриминације везује се двадесети

век и доношење значајних међународних докумената. Њима су дефинисани
појам и облици дискриминације и установљени механизми правне заштите.
На националном плану, уставна гаранција забране дискриминације конкрети-
зована је доношењем Закона о забрани дискриминације, Закона о спречавању
дискриминације особа са инвалидитетом и Закона о равноправности поло-
ва. Из дефиниције дискриминације стипулисане овим прописима произила-
зи да није свако недозвољено прављење разлике дискриминација, већ само
оно које је мотивисано неким личним својством на страни дискриминисаног.
Овај рад има за циљ да објасни лично својство као елемент дискриминације
и појасни у каквој је оно вези са осталим елементима дискриминације, као и
која је његова улога у погледу доказивању дискриминације.
Кључне речи: лично својство, дискриминација, антидискирминационе
парнице, судски поступак.
Пролог
Витко Перић, професор музичке културе, и Ранко Ђокић, професор исто-
рије, конкурисали су за функцију директора Основне школе „Јован Скерлић“.
На конкурсу је победио Ранко Ђокић. Витко тврди да га, након конкурса,
Ранко дискриминише на тај начин што инсистира да само Витко пише по-
себан извештај о одржаној настави, захтева од Витка да држи допунску
наставу и пропустио је да га позове на прославу Дана школе. Витко Перић
одлучио је да подигне тужбу за заштиту од дискриминације којом тражи
утврђење дискриминаторског поступања, забрану даљег вршења дискрими-
нације, накнаду нематеријалне штете и јавно објављивање пресуде.
1 andjelija@prafak.ni.ac.rs
2 Рад представља резултат истраживања на пројекту „Усклађивање права Србије са правом Европске
уније“, који финансира Правни факултет у Нишу.
79
Нормативни оквир заштите од дискриминације

Феномен дискриминације стар је колико и историја цивилизације. Познат је
још Аристотелов постулат: Једнако поступање у једнаким случајевима, а раз-
личито у неједнаким, осим ако не постоји објективан разлог да се поступи дру-
гачије (Ellis, 2005: 4). У XX веку, усвајањем различитих правних докумената,
овај феномен се и правно уобличава. Организација Уједињених нација донела
је 1945. године Повељу УН, а 1948. године Универзалну декларацију о људским
правима, којом је прокламовано да се сва људска бића рађају слободна и једна-
ка у достојанству и правима (чл. 1). Наредним чланом прописује се да сваком
припадају сва права и слободе проглашена у овој Декларацији без икаквих раз-
лика у погледу расе, боје, пола, језика, вероисповести, политичког или другог
мишљења, националног или друштвеног порекла, имовине, рођења или других
околности, а, са друге стране, да се неће правити никаква разлика на основу
политичког, правног или међународног статуса земље или територије којој неко
лице припада, било да је она независна, под старатељством, несамоуправна или
јој је независност на ма кој други начин ограничена (чл. 2). Наредни значајан
документ представља Међународна конвенција о укидању свих облика расне
дискриминације3 из 1965. године. Већ наредне, 1966. године донета су два зна-
чајна пакта – Међународни пакт о грађанским и политичким правима4 и Међу-
народни пакт о економским, социјалним и културним правима5. И један и други
пакт гарантују свим лицима која се налазе на њиховој територији и потпадају
под њихову надлежност права призната овим пактовима без обзира нарочито
на расу, боју, пол, језик, веру, политичко или друго мишљење, национално или
социјално порекло, имовно стање, рођење или сваку другу околност. Пакт о
грађанским и политичким правима експлицитно забрањује дискриминацију
(чл. 26), а Пакт о економским, социјалним и културним правима наглашава да
је потребно предузети посебне мере заштите и помоћи у корист деце и младих,
без икакве дискриминације из родбинских или других разлога (чл. 10. ст. 3).
Конвенција о елиминисању свих облика дискриминације жена из 1979.
године представља „огледни, узорни модел међународног права и један од
3 Закон о ратификацији Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације, Сл. лист
СФРЈ, 31/67.
4 Закон о ратификацији Међународног пакта о грађанским и политичким правима, Сл. лист СФРЈ, 7/71.
5 Закон о ратификацији Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима, Сл. лист
СФРЈ, 7/71.
80
главних међународних инструмената људских права, који се на свеобухватан

и суштински начин бави питањем женских права“ (Жунић, 2017: 187). За
потребе Конвенције, израз „дискриминација жена“ означава сваку разлику,
искључење или ограничење у погледу пола, које има за последицу или циљ
да угрози или онемогући признање, остварење или вршење од стране жена,
људских права и основних слобода на политичком, економском, друштве-
ном, културном, грађанском или другом пољу, без обзира на њихово брачно
стање, на основу равноправности мушкараца и жена.6
Конвенција о правима особа са инвалидитетом усвојена је 2006. године.7
У преамбули ове конвенције подсећа се да дискриминација против било које
особе по основу инвалидитета представља повреду урођеног достојанства и
вредности људског бића.
На регионалном плану свакако најзначајнији документ којим се гарантују
људска права јесте Европска конвенција за заштиту људских права и основ-
них слобода.8 Надзор над остваривањем права прокламованих Европском
конвенцијом има Европски суд за људска права.9
Европска унија, такође, полаже пуно пажње на антидискриминациону
заштиту. Већ су оснивачки уговори садржали антидискриминационе одред-
бе, а онда се заштита конкретизовала и кроз директиве ЕУ, међу којима су
најважније Директива о расној једнакости10 и Директива о једнакости у за-
пошљавању.11 12
На националном плану, право на недискриминацију гарантовано је Уста-
вом Републике Србије.13 Пред Уставом и законом сви су једнаки. Свако има
6 Члан 1. Закона о ратификацији Конвенције о елиминисању свих облика дискриминације жена, Сл. лист
СФРЈ – међународни уговори, 11/81.
7 Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом, Сл. гласник РС – међународни
уговори, 42/2009.
8 Закон о ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Сл. лист СЦГ
– Међународни уговори, 9/2003, 5/2005, 7/2005-испр. и Сл. гласник РС – међународни уговори, 12/2010,
10/2015, у даљем тексту и Европска конвенција или ЕКЉП.
9 Протоколом број 11 укинута је Европска комисија и дозвољено је подношење представки директно
ЕСЉП.
10 Council Directive 2000/43/EC implementing the principle of equal treatment between persons irrespective of
racial or ethnic origin, Official Journal of the European Communities, L 180.
11 Council Directive 2000/78/EC establishing a general framework for equal treatment in employment and
occupation, Official Journal of the European Communities, L 303.
12 О антидискриминационој заштити у ЕУ детаљније у: Etinski, Krstić, 2009: 90-94, Тасић, 2016: 87–91.
13 Устав Републике Србије, Сл. гласник РС, 98/2006.
81
право на једнаку законску заштиту, без дискриминације. Забрањена је свака

дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по
основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, ве-
роисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика,
старости и психичког или физичког инвалидитета (чл. 21. Устава).
Уставом прокламовано право на недискриминацију разрађено је разли-
читим законским и подзаконским актима. Закон о спречавању дискримина-
ције особа са инвалидитетом14 донет је 2006. године и представља први закон
којим је предвиђен посeбан парнични поступак за заштиту од дискримина-
ције. Три године касније донета су чак два закона у чијем је фокусу заштита
права на недискриминацију. То су Закон о равноправности полова15 и Закон
о забрани дискриминације.16
Појам, облици и елементи дискриминације

Према Закону о забрани дискриминације, изрази „дискриминација“ и
„дискриминаторско поступање“ означавају свако неоправдано прављење
разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање,
ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе, као и на
чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикри-
вен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, на-
ционалној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политич-
ким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном
стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету,
брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, члан-
ству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим ствар-
ним, односно претпостављеним личним својствима (чл. 2. ст. 1. т. 1. ЗЗД).
Законодавац је пропустио да дефинише два појма – појам члана породице
и појам блиског лица. Појам члана породице може се, евентуално, преузети из
других законских прописа. Тако би то могло бити лице које представља члана
породице према Породичном закону (чл. 197. ст. 3).17 Члановима породице сма-
14 Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, Сл. гласник РС, 33/200, 13/2016.
15 Закон о равноправности полова, Сл. гласник РС, 104/2009.
16 Закон о забрани дискриминације, Сл. гласник РС, 22/2009, у даљем тексту и ЗЗД.
17 Породични закон, Сл. гласник РС, 18/2005, 72/2011 – др. закон и 6/2015.
82
трају се супружници или бивши супружници, деца, родитељи и остали крвни

сродници, те лица у тазбинском или адоптивном сродству, односно лица које
везује хранитељство, лица која живе или су живела у истом породичном до-
маћинству, ванбрачни партнери или бивши ванбрачни партнери, лица која су
међусобно била или су још увек у емотивној или сексуалној вези, односно која
имају заједничко дете или је дете на путу да буде рођено, иако никада нису живе-
ла у истом породичном домаћинству. Уколико је потребно рестриктивније тума-
чење, члановима породице могу се сматрати лица која могу бити пуномоћници
према чл. 85. Закона о парничном поступку.18 Пуномоћник физичког лица може
бити, осим адвоката, и крвни сродник у правој линији, брат, сестра или брачни
друг (не и ванбрачни партнер, прим. аут). Приликом конкретизације појма члана
породице, али и блиског лица, крајњу реч ће, ипак, имати судска пракса.
Закон познаје два облика дискриминације: непосредну и посредну. Не-
посредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог
односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим
актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији
положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај (чл. 6. ЗЗД). Са
друге стране, посредна дискриминација постоји ако се лице или група лица,
због његовог односно њиховог личног својства, ставља у неповољнији поло-
жај актом, радњом или пропуштањем које је привидно засновано на начелу
једнакости и забране дискриминације, осим ако је то оправдано законитим
циљем, а средства за постизање тог циља су примерена и нужна (чл. 7. ЗЗД).
Иако је дискриминација феномен који се последњих година налази у фо-
кусу, чини се да је и даље важно нагласити да није свако разликовање дис-
криминација, нити је свако издвајање недопуштено. Да би се једно понашање
сматрало дискриминацијом, потребно је да прође тзв. тест дискриминације.
Да би се једно понашање могло окарактерисати као непосредна дискри-
минација потребно је да лице које се осећа дискриминисано 1) поседује
одређено лично својство, 2) буде стављено или може бити стављено у не-
повољнију ситуацију, 3) у односу на друго лице или групу лица (упоредник)
који немају то исто лично својство.
18 Закон о парничном поступку, Сл. гласник РС, 72/2011, 49/2013 – одлука УС, 74/2013 – одлука УС,
55/2014 и 87/2018.
83
Лично својство као елемент дискриминације

Лично својство дефинише се као лично обележје једне особе, које
одређује њен физички, психолошки, духовни, економски или друштвени
идентитет (Павловић, 2012: 144). Наше законодавство спада у ред модер-
них европских законодавстава која су предвидела широку лепезу личних
својстава на основу којих може бити извршена дискриминација.19 Осим на
основу стварних, законодавац забрањује и дискриминацију на основу прет-
постављених личних својстава.20 Листа личних својстава из чл. 2. ст. 1. т. 1.
дата је exempli causa, те је на судској пракси да препозна и заштити и лица са
личним својствима која нису побројана у ЗЗД. Европска конвенција, такође,
садржи отворену листу личних својстава која се штите, па тако забрањује
дискриминацију у уживању права која се штите ЕКЉП по било ком основу,
као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго
мишљење, национално или социјално порекло, повезаност с неком нацио-
налном мањином, имовина, рођење или други статус (чл. 14. ЕКЉП). Про-
токолом број 12 уз Европску конвенцију задржана је непромењена, отворена
листа личних својстава коју садржи и чл. 14. ЕКЉП. Постојала су, међутим,
очекивања да се листа личних својстава промени, будући да је од усвајања
конвенције до доношења Протокола 12 прошло безмало пола века. Предлози
су ишли у неколико праваца. Поједине организације сматрале су да право на
равноправност мушкараца и жена треба да буде посебно издвојено; други
су наглашавали важност борбе против расизма и нетолеранције (Explanatory
Report to the Protocol No. 12 to the Convention for the Protection of Human
Rights and Fundamental Freedoms). Ипак, стало се на становиште да, иако се
разматрало увођење неких нових личних својстава, попут психичког инва-
лидитета, сексуалне оријентације или старосне доби, такво увођење сматра
се непотребним са правне тачке гледишта. Наиме, иако су творци Протокола
19 Поједина европска законодавства, попут хрватског, користе numerus clausus методу у погледу набрајања
личних својстава. Законом о сузбијању дискриминације осигурава се заштита и промовисање
једнакости као највише вредности уставног поретка Републике Хрватске, стварају се претпоставке
за остваривање једнаких могућности и уређује заштита од дискриминације на основи расе или
етничке припадности или боје коже, пола, језика, вере, политичког или другог уверења, националног
или социјалног порекла, имовног стања, чланства у синдикату, образовања, друштвеног положаја,
брачног или породичног статуса, старосног доба, здравственог стања, инвалидитета, генетског
наслеђа, родног идентитета, изражавања или сексуалне оријентације (чл. 1. ст. 1. Закона о сузбијању
дискриминације, Народне новине, 85/2008, 112/2012).
20 „Две другарице ушле су у кафић држећи се за руке. Менаџер кафића замолио их је да напусте објекат
јер је то место које, по правилу, посећују породични људи, које би узнемирило присуство две лезбејке
за суседним столом“ (Антидискриминационо право – прописи, пракса и стварност, 2017: 85).
84
свесни да су се околности од доношења ЕКЉП до доношења Протокола 12

промениле, истакли су да је, са једне стране, листа личних својстава отворе-
на, а да би, са друге стране, увођење само неких личних својстава могло да
има штетно дејство по заштиту оних личних својстава која нису укључена.
Појашњење и препознавање личног својства кључно је да би се направи-
ла дистинкција између дискриминације и других противправних понашања,
попут злостављања на раду. Злостављање јесте свако активно или пасивно
понашање према запосленом или групи запослених код послодавца које се
понавља, а које за циљ има или представља повреду достојанства, угледа,
личног и професионалног интегритета, здравља, положаја запосленог и које
изазива страх или ствара непријатељско, понижавајуће или увредљиво окру-
жење, погоршава услове рада или доводи до тога да се запослени изолује или
наведе да на сопствену иницијативу раскине радни однос или откаже уговор
о раду или други уговор.21
Закон о спречавању злостављања на раду важан је у контексту дискри-
минације на раду, управо да би се указало на разлике које постоје између
злостављања на раду и вршења дискриминације. Суштинска разлика између
ова два противправна понашања огледа се у мотивима из којих до њих дола-
зи. Када је у питању злостављање на раду, анимозитет који злостављач гаји
према злостављаном може бити изазван различитим побудама (љубомора,
симпатија, антипатија), док је основ за дискриминаторско понашање одређе-
но лично својство које злостављаног чини припадником одређене друштвене
групе. И једна и друга радња могу имати исте или сличне последице, које
се огледају у повреди личних права, угрожавању здравља или губитку пос-
ла. У литератури се наглашава да дискриминација, у односу на злостављање
на раду, представља системски поремећај вредности који носи далеко већу
друштвену опасност него изоловани случај љубоморе и одбачености.22 Раз-
лика се огледа и у томе што злостављање на раду подразумева да се радња
понавља, док је код дискриминације могуће да постоји и само један изоло-
вани акт.
21 Члан 6. ст. 1. Закона о спречавању злостављања на раду, Сл. гласник РС, 36/2010.
22 Овај закључак је одговор на питање „да ли је сексуално узнемиравање, које може бити пример и
злостављања на раду и дискриминације, исто, ако је малтретирање колегинице од стране запосленог
последица односа према женском полу као мање интелигентном, неспретном, неодговорном и сл, или
је резултат мржње која је последица неузвраћене симпатије“? (Reljanović, Petrović, 2011: 186–196).
85
У антидискриминационим парницама важе специфична правила у погле-

ду терета доказивања. Ако је суд утврдио да је извршена радња непосредне
дискриминације или је то међу странкама неспорно, тужени се не може ос-
лободити од одговорности доказивањем да није крив. Уколико тужилац учи-
ни вероватним да је тужени извршио акт дискриминације, терет доказивања
да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости, односно начела
једнаких права и обавеза сноси тужени (чл. 45. ЗЗД).
Да би охрабрио дискриминисано лице да покрене парнични поступак за-
конодавац је, дакле, увео правила о прерасподели терета доказивања.23 Веро-
ватност, као степен уверења, не односи се на утврђење саме радње дискри-
минације. Витко Перић, пример из пролога, морао би да докаже да је само
он био дужан да доставља извештај о одржаној настави или да су сви остали
били позвани на прославу Дана школе. Оно што, међутим, не може да се
докаже са извесношћу као степеном вероватноће, и због чега јесу прописана
ова правила о прерасподели терета доказивања, јесте побуда из које се дис-
криминатор на одређени начин понашао према њему.
Ако се пажња усмери ка примеру из пролога, који, нажалост, не предста-
вља реткост у пракси, може да се дође до неколико закључака. Понашање
Ратка Ђокића, победника на конкурсу, према Витку Перић, представља не-
допуштено, по свој прилици, незаконито понашање. Механизам заштите од
таквог понашања прописан је позитивним прописима. Терет доказивања да
није било оваквог понашања Ратка Ђокића, уколико Витко Перић учини ве-
роватним чињенице на којима заснива своја тврђења, прелази на самог Ратка.
Међутим, иако су ово све околности које могу упутити на дискриминацију,
недостаје кључни елемент дискриминације – лично својство. Дакле, иако се,
према расположивим подацима, Ратко према Витку опходио другачије него
што се опходио према другим запосленим и на тај начин га довео у неповољ-
нији положај, све док Витко не укаже на лично својство за које сматра да је
било повод дискриминације, нема основа да суд усвоји његов тужбени захтев.
Примери из судске праксе, такође, показују, да се лично својство и даље не
препознаје као обавезан елемент дискриминације, или да се, под лично својство,
подводе и особине чије је тумачење у смислу чл. 2. ст. 1. ЗЗД дискутабилно.
23 Слична правила су, осим у ЗЗД, предвиђена и у Закону о спречавању злостављања на раду (чл. 31) и
Закону о заштити узбуњивача (чл. 29).
86
Образлажући да је над тужиљом извршена дискриминација на раду, Апе-

лациони суд понавља закључке Основног суда: „овакво неприхватљиво по-
нашање и поступање по налажењу првостепеног суда с обзиром на лична
својства тужиље (трпељивост, поштовање ауторитета) довеле су до повреде
личности, части и угледа тужиље и створили понижавајуће и увредљиво ок-
ружење“.24 Као лична својства се, дакле, наводе трпељивост и поштовање
ауторитета. Не само што су ови разлози за подвођење једног понашања под
дискриминацију, као лично својство, упитни, већ се они, очито, интерпрети-
рају у смислу повреде личности, части и угледа тужиље, док се дискрими-
нација у том делу образложења не помиње. У образложењу исте пресуде се,
даље, наводи: „Из овако утврђеног чињеничног стања несумњиво произи-
лази да су тужени дискриминаторски се понашали према тужиљи у односу
на услове рада и права из радног односа јер је тужени доктор М. Е. омало-
важавао тужиљу, јер је непримереним, недозвољеним поступањем и пона-
шањем према тужиљи у радној средини повредио право личности, угледа и
част тужиље. Правилно првостепени суд закључује да основ одговорности
туженог И. је у кривици јер пропуштањем своје основне законске обавезе
која је у корелацији са правом запосленог да ради у сигурности без ризика
односно обавези послодавца да запосленом обезбеди радну околину у којој
ће обављати своје послове у атмосфери поштовања сарадње отворености,
безбедности и једнакости, од развијање свести свих нивоа одлучивања дакле
свести свих запослених о потреби узајамног поштовања, сарадње, тимског
рада у извршавању радних задатака, уз афирмацију понашања којим се ис-
казује постојање достојанства на раду, омогући запосленима право да изнесу
своје мишљење, ставове, предлоге у вези са обављањем посла, као и да се
њихово мишљење саслуша и да због тога не трпе последице. Пропуштањем
ових обавеза, како то правилно закључује првостепени суд насупрот наво-
дима туженог И., игнорисањем притужби тужиље на непримерено и недоз-
вољено понашање туженог професор доктор Е. М., тужени И. је такође од-
говоран за штету коју је тужиља у виду претрпљених душевних болова због
повреде права личности, части угледа претрпела и то у вези са радом на И“.
Интересантно је навести и одлуку којом је утврђено постојање дискрими-
нације, а из чијег образложења произилази да је лично својство због кога је
24 Апелациони суд у Новом Саду, Гж 2261/11 од 30.3.2011. године. Одлуком Рев2 687/2012 од 27.12.2012.
године одбијене су ревизије парничних странака.
87
она извршена „околност да је исплату отпремнине остварила преко суда“.25

Како суд констатује, тужиља, којој јединој није исплаћена јубиларна награ-
да, „не може бити стављена у неповољнији положај у односу на остале који
су прихватили исплату отпремнине у ратама, с обзиром да је одлука, да ли
ће се прихватити исплата законом загарантованог права на отпремнину због
одласка у пензију у ратама, право личног избора, као да свако има право на
заштиту својих права пред судом“.
Наредни случај односио се на поступање послодавца којим се он на дру-
гачији начин понашао према тужиљи у односу на друге запослене на истом
радном месту – месту кондуктера. Остали кондуктери „код туженог који жи-
ве ван места рада неупоредиво ређе у односу на тужиљу распоређивани на
прве јутарне линије код туженог у 4,50 часова, а када би се и то догодило
било је предвиђено да тај полазак и повратак из места опредељења у К. обави
сам возач, што није био случај када је тужиља распоређивана на те поласке,
те је правилан закључак првостепеног суда да је тужиља дискриминисана
у погледу услова рада у односу на друге запослене кондуктере код туженог
у истој ситуацији, а што је у супротности са наведеним одредбама Закона
о раду који прописују забрану дискриминације“.26� Оно што је, међутим,
дискутабилно, јесте постојање личног својства. Наиме, из образложења пре-
суде остаје нејасно да ли је тужени дискриминисао тужиљу због тога што
живи ван места обављања делатности (дискриминација на основу пребива-
лишта/боравишта), или распоређивање на неодговарајуће линије он заправо
користио као начин вршења дискриминације. Дакле, овај део образложења
би могао да се подведе као довођење у неравноправан положај, као елемент
дискриминације, а не као лично својство. Побуду, односно мотив из ког је
то чинио (баш чињеница да живи у другом месту, или чињеница да је же-
на, можда мајка, можда удата/разведена, или околност да је у њу заљубљен
или да осећа посебан анимозитет) у самом образложењу пресуде се не види.
Види се само да је тужени једну околност на страни тужиље искористио као
начин да изврши дискриминацију. То није само пуко теоријско питање јер
ако се прихвати становиште да је место пребивалишта само послужило као
начин да се тужиља шиканира, онда самог личног својства, а самим тим ни
дискриминације, па ни основа за усвајање тужбеног захтева, нема.
25 Апелациони суд у Нишу, Гж1 1901/15 од 17.9.2015. године.

26 Апелациони суд у Новом Саду, Гж 1820/11 од 5.10.2011. године.
88
Свакако, треба похвалити напоре оних судија из чијих се образложења

одлука види да су препознали да лично својство представља конститутивни
елемент дискриминације, те, иако је из чињеничног стања произилазило да
је тужилац стављен у неповољнији положај, одбијале тужбени захтев јер није
било могуће идентификовати основ због кога се разликовање врши.27
Закључне напомене
Усвајањем антидискриминационог нормативног оквира пред судије је

стављен захтеван задатак разликовања дискриминације од сличних штетних
и противправних понашања. Да би се једна радња сматрала дискриминатор-
ском, потребно је да прође тзв. тест дискриминације – да једно лице буде
стављено у неповољнији положај у односу на друго лице због одређеног лич-
ног својства (непосредна дискриминација), односно, да лица која немају ис-
та лична својства буду доведена у исти положај (посредна дискриминација).
Примери из праксе, међутим, показују да идентификовање личног својства
није увек једноставан задатак. Понекад оно остане неутврђено, а тужени бу-
де осуђен због дискриминације; другом приликом остаје нејасно да ли је јед-
на околност лично својство на основу кога се врши дискриминација, или тек
најпогоднији начин на који несавесни послодавац може да изврши радњу;
напослетку, питање је да ли поједине околности на које се судови позивају
уопште могу да се сврстају под појам „личног својстава“. Иако помака у од-
носу на прве пресуде за заштиту од дискриминације има, ипак би контину-
ирана едукација у овој области одагнала преостале недоумице.
1. ouncil Directive 2000/43/EC implementing the principle of equal treatment between
C
persons irrespective of racial or ethnic origin, Official Journal of the European
Communities, L 180.
2. Council Directive 2000/78/EC establishing a general framework for equal treatment
in employment and occupation, Official Journal of the European Communities, L 303.
3. Ellis, E. (2005). EU - Anti discrimination law. Oxford University Press.
27 Рев 422/2017 од 6.4.2017. године.
89
4. Etinski, R., Krstić, I. (2009). EU Law on the Elimination of Discrimination.

5. E xplanatory Report to the Protocol No. 12 to the Convention for the Protection of
Human Rights and Fundamental Freedoms, www.coe.int ( приступ сајту 26.3.2019).
6. Жунић, Н. (2017). Конвенција о елиминацији свих облика дискриминације жена
и њена улога у артикулацији концепта дискриминације и афирмацији политичких
права жена. Зборник радова Правног факултета у Нишу. Бр. 76. 169–192.
7. Закон о забрани дискриминације, Сл. гласник РС, 22/2009.
8. Закон о парничном поступку, Сл. гласник РС, 72/2011, 49/2013 - одлука УС,
74/2013 - одлука УС, 55/2014 и 87/2018.
9. Закон о равноправности полова, Сл. гласник РС, Сл. гласник РС, 104/2009
10. Закон о ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и основ-
них слобода, Сл. лист СЦГ - Међународни уговори, 9/2003, 5/2005, 7/2005-испр.
и Сл. гласник РС - међународни уговори, 12/2010, 10/2015.
11. Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом, Сл. глас-
ник РС - међународни уговори, 42/2009.
12. Закон о ратификацији Конвенције о елиминисању свих облика дискриминације
жена, Сл. лист СФРЈ - међународни уговори, 11/81.
13. Закон о ратификацији Међународне конвенције о укидању свих облика расне
дискриминације, Сл. лист СФРЈ, 31/67.
14. Закон о ратификацији Међународног пакта о грађанским и политичким прави-
ма, Сл. лист СФРЈ, 7/71.
15. Закон о ратификацији Међународног пакта о економским, социјалним и култур-
ним правима, Сл. лист СФРЈ, 7/71.
16. Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, Сл. гласник РС,
33/200, 13/2016.
17. Закона о спречавању злостављања на раду, Сл. гласник РС, 36/2010.
18. Закона о сузбијању дискриминације, Народне новине, 85/2008, 112/2012.
19. Петрушић, Н., Обрадовић, Г., Раичевић, Н., Миладиновић Стефановић, Д., Та-
сић., (2017). Антидискриминационо право - прописи, пракса и стварност. Прав-
ни факултет: Ниш.
20. Павловић, С. (2012). Појам дискриминације. У: Судска грађанскоправна зашти-
та од дискриминације. 135 -155.
21. Породични закон, Сл. гласник РС, 18/2005, 72/2011 - др. закон и 6/2015.
22. Reljanović M, Petrović A, (2011). Šikanozno vršenje prava i zlostavljanje na radu –
zakonska regulativa i praksa. Pravni zapisi. br. 1 (2011). 186 – 196.
23. Тасић, А. (2016). Поступак у парницама за заштиту од дискриминације (док-
торска дисертација). Ниш.
24. Универзална декларација о људским правима.
25. Устав Републике Србије, Сл. гласник РС, 98/2006.
90
Ана Лукић Видојковић, судија

ВАЖЕЋИ ПРОЦЕСНИ МЕХАНИЗМИ ЗА УЈЕДНАЧЕНУ

ПРИМЕНУ ПРАВА У МАСОВНИМ ПАРНИЦАМА И
ПРЕДЛОЗИ НОВИХ РЕШЕЊА
Увод
Пред судовима опште надлежности Републике Србије највећи бројпарнич-
них поступака воде се због такозваних „масовних парница“. Појам „масовне
парнице” настао је у судској пракси и подразумева већи број парница које за
предмет имају спор поводом масовних повреда права, тј. повреда права великог
броја лица до којих је дошло претпостављеним противправним поступањем
једног истог правног субјекта (mass harm situations). Масовне парнице за пред-
мет имају битно исти чињенични основ и исти правни основ. У највећем броју
тих парница тужиоци су физичка лица, а тужени је исто правно лице, најчешће
град, организација са јавним овлашћењима или јавно предузеће.1
1 Према подацима из електронског уписника Основног суда у Нишу укупан број примљених предмета у
парничној материји, уписник „П“, је у: 2012. години – 5.432, у 2013. години – 5.090, у 2014. години –
12.335, у 2015. години – 18.998, у 2016. години – 12.872, и у 2017. години – 10.707. Следе подаци о неким
„масовним парницама“: против Града Ниша подижу се тужбе за накнаду штете због уједа напуштених
животиња, пада на снегу или леду, и за накнаду због фактичке експропријације (у 2012. години – 429, у
2013. години – 257, у 2014. години – 1.095, у 2015. години – 1.206, у 2016. години – 2.602, у 2017. години
– 1.200); против Националне службе за запошљавање Републике Србије (у даљем тексту НСЗ) подижу
се тужбе за накнаду штете због мање исплаћене новчане накнаде за случај незапослености и за уплату
доприноса (у 2012. години – 90, у 2013. години – 39, у 2014. години – 269, у 2015. години – 2.439, у 2016.
години – 1.505, у 2017. години – 1.076); против Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање
(у даљем тексту Фонд ПИО) вођене су парнице за накнаду штете због мање исплаћене пензије војним
пензионерима (у 2012. години – 48, у 2013. години – 1.723, у 2014. години – 1.908, у 2015. години – 5.206,
у 2016. години – 1.313, у 2017. години – 159); против Јавног комуналног предузећа Градска Топлана,
Ниш, подижу се тужбе којима се тражи искључење са даљинског грејања (у 2012. години – 46, у 2013.
години – 27, у 2014. години – 87, у 2015. години – 118, у 2016 години – 29, у 2017. години – 19); против
Предшколске установе Пчелица, Ниш, вођене су парнице за накнаду штете због више наплаћене услуге
чувања деце у вртићима (у 2012. години – 0, у 2013. години – 0, у 2014. години – 4, у 2015. години – 4,
у 2016. години – 1.475, у 2017. години – 51). Познато је да је било више хиљада предмета за исплату
накнаде ратним војним резервистима (у 2016. години и 2017. години примљено је 12.571 тужби „ратних
резервиста“ против Републике Србије), а у току су многобројне парнице корисника кредита и банака
у споровима поводом плаћених трошкова обраде кредита. Напомињемо и то да је појава „масовних
парница“ нарочито изражена у материји радних спорова. Према подацима из електронског уписника
Вишег суда у Нишу укупан број примљених предмета у парничној материји, уписник „П“, је: у 2014.
години – 122, у 2015. години – 232, у 2016. години – 2.855, и у 2017. години – 8.593; а у уписнику „Гж“ је:
у 2014. години – 3.715, у 2015. години – 4.027, у 2016. години – 8.721, и у 2017. години – 10.456.
91
У досадашњој пракси судова многобројне су негативне последице „ма-

совних парница“ од којих издвајамо најзначајније:
1. Неуједначена судска пракса, која настаје због разлика у тумачењу
и примени права, нејасних законских одредби и постојања правних
празнина.
2. Повреда права на правично суђење, као резултат неуједначене судске
праксе, односно различитих одлука о битно истом тужбеном захтеву.
3. Повреда права на суђење у разумном року у свим парничним предме-
тима, која је неминовна због великог броја „масовних парница“, те ка-
дровске немогућности судова да све предмете реше у разумном року.
4. Губитак поверења грађана у судство, због увек присутног различитог
одлучивања у „масовним парницама“.
5. Висина трошкова парничног поступка која превазилази висину туж-
беног захтева, јер се као пуномоћници тужиоца увек јављају адвока-
ти, којима је, у случају успеха у поступку, наплата трошкова сасвим
извесна, зато што се као тужени јављају солвентна правна лица,2 па
пракса показује да су у скоро свим овим парницама вишеструко већи
трошкови парничног поступка од износа главног тужбеног захтева.3
6. Преоптерећеност судова и судија овим предметима, па произилази
да судије највећи део свог радног времена утроше решавајући ове
предмете и вршећи административне послове у вези тих предмета,
што значи да се новчана средства за зараде судија и запослених у
судовима у највећој мери исплаћују због рада на „масовним парни-
цама“. Такође, повећани број „масовних парница“ изискује стално
повећање броја судија.
2 Република Србија, НСЗ, Фонд ПИО, предшколске установе, јавна предузећа, градови и општине и сл.
3 На пример у великом броју парничних поступака у којима су тужиоци корисници накнаде за случај
незапослености, а тужена НСЗ, тражена је накнада штете у веома мали износима, око 1.000,00 динара.
Тужбени захтеви су усвајани, па је НСЗ обавезивана да корисницима новчане накнаде, као тужиоцима
који су успели у спору, исплати трошкове парничног поступка, који су били су вишеструко већи од
износа главног захтева. У највећем броју ових поступка било је одржано најмање два рочишта, извођен
је доказ економско-финансијским вештачењем, те су тужиоци поред тужбе подносили и поднесак којим
је прецизиран тужбени захтев. У датом примеру, најмањи износ трошкова парничног поступка био би
30.800,00 динара, увећано за износ накнаде за вештачење који се кретао од 6.000,00 динара до 8.000,00
динара.
Закон о парничном поступку, Сл. гласник РС, бр. 72/2011, 49/2013 – одлука Уставног суда, 74/2013 –
одлука Уставног суда, 55/2014 и 87/2018, у даљем тексту ЗПП.
Закон о парничном поступку, Сл. гласник РС, бр. 72/2011, и Одлука Уставног суда ИУЗ 51/2012 од
23.05.2013. године, објављена у Сл. гласнику РС, бр. 49/2013.
92
1. Важећи процесни механизми за уједначену

примену права у масовним парницама
Важећи Закон о парничном поступку4 не познаје институт којим би се

обезбедила једнака примена права у „масовним парницама“.
У Закону о парничном поступку из 2011. године,5 у глави XXXVI, биo је
регулисан „Поступак за заштиту колективних права и интереса грађана“, али
су те одредбе проглашене неуставним.
Одредбама чланова 180–185. важећег ЗПП прописан је поступак за ре-
шавање спорног правног питања, који може допринети такозваном „уједна-
чавању судске праксе“. Да би се тај поступак активирао, потребно је да га
покрене један суд, када пред тим судом постоји спорно питање, то јест нејед-
нако одлучивање у битно истим парницама. Међутим, овај механизам није
ефикасан у ситуацији, која се у прошлости и дешавала, када код „масовних
парница“ постоји потпуно уједначено поступање пред једним судом, а које је
другачије од исто тако уједначеног поступања другог суда. И када дође до по-
кретања поступка за решавање спорног правног питања од стране једног су-
да, остали судови, нису обавештени о овом поступку, те иако имају сазнања
о томе, немају могућност да застану са поступком. Тада се проблем спорног
правног питања може отворити само у поступку по посебној ревизији. Међу-
тим, овако касним начином „уједначавања судске праксе“, не отклањају се
дејства правноснажно окончаних поступка, у којима није изјављен ниједан
ванредни правни лек, јер ће правноснажне пресуде бити извршене и оне ће
бити основа за могуће будуће поступке.6
4 Закон о парничном поступку, Сл. гласник РС, бр. 72/2011, 49/2013 – одлука Уставног суда, 74/2013 –
одлука Уставног суда, 55/2014 и 87/2018, у даљем тексту ЗПП.
5 Закон о парничном поступку, Сл. гласник РС, бр. 72/2011, и Одлука Уставног суда ИУЗ 51/2012 од
23.05.2013. године, објављена у Сл. гласнику РС, бр. 49/2013.
6 Управо се ово десило у скорашњој судској пракси у поступцима против Националне службе за
запошљавање. Огроман број правноснажно усвајајућих пресуда је извршено, посебне ревизије нису
изјављиване, па неки тужиоци не само да су наплатили своја потраживања, већ су на основу тих
правноснажних пресуда покренули нове парнице за накнаду штете због уплате доприноса.
93
Један од начина за уједначено решавање битно истих парница је кроз ин-

ститут спајања парница.7 Међутим, пракса је показала да тужбе, које за пред-
мет имају масовне повреде права, не подносе се у истом тренутку, већ конти-
нуирано, током дужег временског периода, те се налазе у различитим фазама
парничног поступка. Наведена околност, као и чињеница да је законодавац
оставио могућност да се парнице споје, а не изричиту обавезу, допринело је
да се у пракси ова процесна радња ретко примењивала од стране судија код
„масовних парница“. Под претпоставком да се споје све „масовне парнице“
пред једним судом, и на тај начин се обезбеди уједначно одлучивање пред
тим судом, то не значи да би на исти начин било одлучено у истим тим пар-
ницама пред другим судом, и да би и други судови извршили спајање.
2. Општи преглед решења законодавстава Републике Словеније,

Републике Хрватске и Сједињених Америчких Држава поводом спорова
о масовним повредама права, са освртом на Препоруку Европске Уније
У упоредним законодавствима уочена је нужност одређивања процесних
механизама којима би се елиминисали сви негативни аспекти „масовних
парница“. У наставку овог рада прво ћемо дати кратак преглед законских
решења оних законодавстава чији „модели“ могу бити усвојени и у нашем
систему, путем одговарајућих измена и допуна ЗПП.
Република Словенији је изменама Закона о парничном поступку,8 усвоји-
ла члан 279б којим је дефинисала поступак узорка, као начина за „уједна-
чавање судске праксе“. Поступак узорка се спроводи када се пред судом по-
дигне више тужби по истом или сличном чињеничном стању. Тада је суд
овлашћен да прекине све остале поступке до окончања само једног поступ-
ка, уз могућност странака у прекинутим поступцима да буду саслушани у
поступку узорка. Чињенични и правни основ из коначне пресуде у поступ-
ку узорка не може бити оспорен у осталим прекинутим поступцима, ако су
странке у њему биле саслушане.
7 Члан 328. став 1. ЗПП гласи: „ Ако пред истим судом тече више парнице између истих лица или више
парница у којима је исто лице противник разних тужилаца или разних тужених, све ове парнице могу
да се решењем суда споје ради заједничког расправљања, ако би се тиме убрзало расправљање или
смањили трошкови. За све спојене парнице суд може да донесе заједничку пресуду.“
8 Uredni list Republike Slovenije, št. 45/2008.
94
Нацрт предлог за измену Закона о парничном поступку Републике Хрват-

ске9 у члану 95. предлаже Главу тридесетдругу – б Огледни поступак ради
рјешења питања важног за јединствену примену права, као начина „уједна-
чавања судске праксе“. Наиме, предлог је да када одлука зависи од решења
истог питања у већ покренутим поступцима или поступцима за које се оче-
кује да ће бити покренути у већем броју, а питање је важно за осигуравање
јединствене примене права, тада се доставља предлог за решење тог питања
Врховном суду Хрватске. Оно што је новина овог решења јесте обавезе Вр-
ховног суда да утврди број сличних поступака пред свим судовима, и да док
траје одлучивање по овом правном питању не може се располагати тужбеним
захтевом, а долази и до застоја тока застарелости права на подношење тужбе
у осталим поступцима.
По нама, најефикасније решење поводом проблема масовних повреда
права имају Сједињене Америчке Државе, кроз институт класне тужбе (class
action), прописане правилом 23 Федералних правила парничног поступка
(Fedeраl Rulеs of Civil Procedure). Укратко, класна тужба је процесни инстру-
мент којим се тужиоцу омогућава да иницира грађански судски поступак,
не само у своје име, због повреде својих права, већ и у име других лица
која се налазе у истој или сличној правној ситуацији (класа), зато што су
њихова права на исти начин повређена од стране истог субјекта. Осталим
припадницима „класе“ омогућено је да учествују у поступку, али и да траже
искључење, у ком случају се донета пресуда на њих неће односити. Уређени
су механизми ефикасног обавештавања свих припадника класе, а тужба и
пресуда садрже опис класе, опис повреде и налог за његово отклањање.
У циљу хармонизације права чланица Европске уније и омогућавања не-
ометаног приступа правди и једнакој правној заштити, донета је Препорука
о заједничким принципима за механизме колективне заштите у погледу ост-
варивања захтева за пропуштање и захтева за обештећење у државама
чланицама, које се тичу повреде права гарантованих прописима Уније, коју
је Европска комисија усвојила јуна 2013. године.10 Циљ ове Препоруке је да
се заустави кршење људских права гарантованих прописима Европске уније
9 Narodne novine, br. 53/91, 91/92, 112/99, 88/01, 117/03, 88/05, 02/07, 96/08, 84/08, 123/08, 57/11, 148/11 –
pročišćeni tekst, 25/13, 89/14 i 70/19
10 Commission recommendation of 11 June 2013 on common principles for injunctive and compensatory
collective redress mechanisms in the Member States concerning violations of rights granted under Union Law
(2013/396/EU), Official Journal L 201/60, 26/7/2013.
95
у масовним повредама права, прописивање процесних института којима ће

се омогућити колективна заштита. Препоручују се два механизма: колектив-
на тужба за пропуштање/забрану (injunctive collective action) и колективна
тужба за надокнаду штете (compensatory collective action). Претпоставка
за подношење ове тужбе јесте постојање удружења лица која траже правну
заштиту, а које удружење ће у њихово име водити поступак.
Наведена решења могла би бити основ за измену и нашег законодавства,
те у наставку рада дајемо два предлога за увођење нових законских инсти-
тута којима би на ефикасан начин била обезбеђена једнака примена права у
„масовним парницама“.
3. Предлози нових процесних механизама којима

се обезбеђује „уједначавање судске праксе“
Алтернатива 1
ГЛАВА XIV a
ПОСТУПАК ЗА РЕШАВАЊЕ ПРАВНОГ ПИТАЊА ОД

ЗНАЧАЈА ЗА ЈЕДНАКУ ПРИМЕНУ ПРАВА У ПАРНИЦАМА
ПОВОДОМ МАСОВНИХ ПОВРЕДА ПРАВА
Члан 185 а
Када у великом броју парничних поступака са битно истим чињеничним
стањем, који су покренути или се њихово покретање разумно очекује, одлу-
ка о тужбеном захтеву зависи од решавања истог правног питања, које је
важно за осигурање јединствене примене права, суд је у обавези да покрене
поступак за решавање тог питања пред Врховним касационим судом, пре
доношења одлуке о тужби или тужбеном захтеву.
Предлог за решавање спорног правног питања доноси се на седници
грађанског одељења суда и јавно објављује на интернет страници суда.
96
Члан 185 б
У свим поступцима пред судом који је покренуо поступак за решавање
питања из претходног члана, долази до застоја поступка и застоја разум-
ног рока за правично суђење.
У поступцима који нису покренути долази до застоја застаревања права
на подношење тужбе.
Члан 185 в
Врховни касациони суд је у обавези да одмах након пријема захтева из
претходног члана, о томе обавести све судове у Републици Србији, који су у
обавези да застану у истим поступцима.
Члан 185 г
На поступак решавања овог питања пред Врховним касационим судом,
примењују се одредбе поступка за решавање спорног правног питања.
Сматрамо да прописивањем оваквог поступка неће доћи до повреде наче-
ла независности судије у одлучивању, јер ставови Врховног касационог суда
нису обавезујући за нижестепене судове, али ће се решити правно питање
које је од значаја за једнаку примену права на самом почетку свих масовних
парница, што значи да ће странке унапред знати који ће бити исход одлу-
чивања по евентуалној посебној ревизији, јер Врховни касациони суд јесте
везан својим ставовима. Ово може утицати на странке да располажу тужбе-
ним захтевом, што се дешавало и у прошлости, и на тај начин сам поступка
може бити ефикаснији и економичнији, са мање трошкова. Напомињемо да
се овде не ради о спорном правном питању, већ о питању које је од значаја за
једнаку примену права, и управо се овим поступком намеће обавеза суда да
поступак увек покрене када је реч о масовним повредама права, без обзира
да ли сматра да је неко питање спорно или не.
97
Алтернатива 2
ГЛАВА XIV a
МОДЕЛ ТЕСТ ПОСТУПКА

Члан 185 а
Када се пред истим судом подигне значајан број тужби са битно истим
чињеничним стањем, суд ће одредити прекид у свим поступцима, а за један
од њих, методом случајног узорка, суд ће донети решење којим се одређује
хитно поступање по моделу тест поступка.
Члан 185 б
Суд у осталим поступцима одређује прекид поступак до правноснаж-
ности одлуке о тужби или тужбеном захтеву у поступку из претходног
члана, а у случају да је изјављена посебна ревизија, и до одлуке по њој.
Против решења о одређивању прекида поступка није дозвољена жалба.
Решење којим се одређује прекид поступка садржи поуку тужиоцу да
може ступити у парницу за коју је одређен модел тест поступка, као уме-
шачи, у преклузивном року од 8 дана, од дана пријема решења.
Члан 185 в
Суд који је одредио модел тест поступка, о томе одмах обавештава Вр-
ховни касациони суд.
Врховни касациони суд одмах по пријему обавештења о моделу тест по-
ступка обавештава све остале судове у Републици Србији, који одређују пре-
кид у свим битно истим поступцинма.
Члан 185 г
Модел тест поступак спроводи се по одребама овог закона за општи или
посебан парнични поступка, у зависности од врсте спора.
Поступак по жалби је хитан.
Дозвољена је посебна ревизија, коју може изјавити и умешач.
98
Члан 185 д
Правноснажна одлука у моделу тест поступка, након истека рока за
изјављивање посебне ревизије, а у случају да је изјављена посебна ревизија
и одлука по посебној ревизији, објављују се у Службеном гласнику Републике
Србије и на интернет страници свих судова.
Члан 185 ђ
Након правноснажности одлуке, то јест након одлуке по ревизији, суд
доноси решење о наставку поступака за које је одређен прекид.
У случају да је правноснажном одлуком усвојен тужбени захтев, или је
у поступку по ревизији коначно одлучено у корист тужиоца, и обавезан ту-
жени на чињење, наставак поступка се одређује уз доказ да тужени није
добровољно испунио захтев тужиоца у року од 60 дана од дана подношења
захтева.
У поступцима који су настављени посебна ревизија није дозвољена.
Резултат овог поступка биће исти као и резултат предложеног решења
за поступак решавања правног питања од значаја за једнаку примену пра-
ва, у погледу везаности одлуком по посебној ревизији. Одредба о достави
доказа за исплату је само у циљу економичности поступка и смањења броја
предмета, а сматрамо да се тиме неће значајно нарушити право на суђење
у разумном року.
4. Предлог за регулисање посебног поступка за

парнице поводом масовних повреда права
Посебан поступак за заштиту колективних права и интереса је препо-
ручен од стране Европске уније, по већ наведеној Препоруци, али оно што
је недостатак тог поступка је нужност постојања удружења лица којима су
повређена или угрожена права, јер је то удружење странка у поступку. У
случају да потенцијални тужиоци не желе да оснују удружење, или да се
прикључе удружењу, не могу се ни активирати одредбе о поступцима за ко-
лективну заштиту.
Зато предлажемо да ЗПП регулише поступак по класној тужби. Дат је
предлог начелног решења, са могућношћу детаљнијег регулисања.
99
ГЛАВА XXXVI
ПОСТУПАК ПО КЛАСНОЈ ТУЖБИ
Члан 494
Класа представља одређену или одредиву групу правних субјеката који
тврде да је дошло до противправног поступања другог, истог, правног
субјекта према свим члановима класе, на битно исти начин.
Члан 495
Један или више чланова класе могу поднети класну тужбу у име свих
чланова само ако:
(1) је класа толико бројна да је спајање свих чланова неизводљиво;
(2) постоје питања права или чињеница која су заједничка за целу класу;
(3) наводи странака су типични за сваког члана класе;
(4) постоје гаранције да ће репрезентативне странке правично и адек-
ватно заштитити интересе класе.
Тужбени захтев класне тужбе обавезно садржи опис класе и чланова
класе, утврђење да се радњом туженог повређује право чланова класе и за-
хтев којим се отклања настала повреда права.
Члан 496
Суд доноси решење да прихвата одлучивање по класној тужби ако
су кумулативно испуњени следећи услови:
(1) ако би поступање по појединчаним тужбама могло да доведе до раз-
личитих судских одлука,
(2) ако су питања о материјалном праву и/или чињеницама, заједничка
свим члановима класе и она превладавају над било којим питањима
која се тичу само појединих чланова,
(3) ако је поступак по класној тужби делотворнији од других поступака
за правично и економично одлучивање.
Решење се доноси, по правилу, у најранијем стадијуму поступка, а увек
пре доношења одлуке о тужби и тужбеном захтеву.
100
Решење се јавно објављује у Службеном гласнику РС и на интернет

страници суда, и на други одговарајући начин, а уколико су суду познати сви
чланови класе и појединачним обавештењима сваком члану.
Решење садржи позив свим члановима класе да се у року од 60 дана могу
обратити суду са захтевом да се укључе у класу или искључе из ње, као и
упозорење да ако ово не траже, сматраће се да чине класу.
Члан 497
Када је то могуће и ако значајан број чланова исте класе имају додатне
захтеве, класа се може поделити на подкласе који се према овом правилу
третирају као класа.
Члан 498
Суд који спроводи поступак по индивидуалној тужби са битно истим
чињеничним стањем и правним основом, обавестиће странке о подигнутој
класној тужби са налогом да се тужилац изјасни да ли се укључује или ис-
кључује из класе, у року од 60 дана.
О примљеном одговору суд ће обавестити онај суд који спроводи посту-
пак по класној тужби, након чега ће донети решење о прекиду поступка до
коначног окончања поступка по класној тужби.
Члан 499
На поступак по класној тужби примењују се одредбе овог закона, уколи-
ко одредбама ове главе није другачије прописано.
У поступку по класној тужби не примењују се одредбе о могућности да
се тужба сматра повученом.
Члан 500
Суд ће решењем одредити ток поступка, прописати мере за спречавање
непотребног понављања приликом извођења доказа, и одредити начин оба-
вештавања осталих чланова класе.
Члан 501
Пресуда по класној тужби мора садржати опис класе и свих чланова
класе, податак да је упућено јавно обавештење, ко је по том обавештењу
101
тражио укључење или искључење, констатацију да се пресуда односи и на

остале чланове који се нису изричито изјаснили, и одлуку по тужбеном за-
хтеву класне тужбе.
Уколико суд усвоји тужбени захтев пресуда садржи налог туженом да
поступи према свим члановима класе, осим оних који су тражили искљу-
чење, на начин којим се отклања настала повреда права.
Пресуда се објављује у Службеном гласнику РС.
Пресуда је извршна исправа за све чланове класе, осим за оне који су тра-
жили искључење.
Поступак по класној тужби не може се окончати пресудом на основу
одрицања и судским поравнањем.
Члан 501
Жалбу на коначну одлуку могу изјавити сви чланови класе у року од 15
дана од дана објаве.
Дозвољена је посебна ревизија коју може изјавити сваки члан класе.
Сматрамо да се класном тужбом неће повредити права чланова класе
јер: чланови који не желе да пресуда произведе за њих правно дејство, могу
тражити искључење; сви чланови класе могу се придружити класи и актив-
но учествовати; чланови класе који нису тражили искључење нити укљу-
чење, обавештени су о томе да се води поступак по класној тужби и шта
се том тужбом тражи, а усвајајућа пресуда за њих представља извршну
исправу, коју могу употребити или не.
Прописивањем класне тужбе био би решен проблем неуједначене судске
праксе, иста пресуда делује према свим члановима класе, била би смањена
оптерећеност судова и били би смањени трошкови поступка.
Закључак
Непостојање ефикасног законског механизма којим би се спречило нејед-
нако поступање судова у битно истим парницама је резултат става да је пар-
ница метод индивидуалне заштите једног тужиоца према једном туженом,
као и бојазан да судска одлука не постане извор права, и да се ни на који
102
начин не наруши независност судије у одлучивању. Овакав став не узима у

обзир очигледну чињеницу да поводом масовних повреда права у суштини
настаје битно иста врста спора, јер се ради о битно истом чињеничном
стању и о истој претпостављеној повреди субјективног права.
Циљ овог рада није био да се статистички презентују све негативне по-
следице које су настале различитим одлучивањем у „масовним парницама“,
већ да се укаже на нужност решавања овог проблема кроз измене ЗПП. Сма-
трамо да је неопходно коначно успоставити процесне механизме којима ће
се, с једне стране, штитити право странака на правично суђење, то јест право
на исту одлуку о истом захтеву, а с друге стране, обезбедити начело незави-
сности судије. Сматрамо да предложени институти садрже процесне гаран-
ције за очување наведених принципа.
1. ommission recommendation of 11 June 2013 on common principles for injunctive
C
and compensatory collective redress mechanisms in the Member States concerning
violations of rights granted under Union Law (2013/396/EU), Official Journal L
201/60, 26/7/2013.
2. Zakon o parničnom postupku Republike Hrvatske, Narodne novine, br. 53/91, 91/92,
112/99, 88/01, 117/03, 88/05, 02/07, 96/08, 84/08, 123/08, 57/11, 148/11 – pročišćeni
tekst, 25/13, 89/14 i 70/19.
3. Izmenа Zakona o parničnom postupku, Uredni list Republike Slovenije, št. 45/2008.
4. Закон о парничном поступку, Сл. гласник РС, бр. 72/2011, 49/2013 – одлука Ус-
тавног суда, 74/2013 – одлука Уставног суда, 55/2014 и 87/2018.
5. Закон о парничном поступку, Сл. гласник РС, бр. 72/2011.
6. Одлука Уставног суда ИУЗ 51/2012 од 23.05.2013. године, Сл. гласник РС, бр.
49/2013.
103
Бојана Арсенијевић, судијски помоћник

Докторанд Правног факултета Универзитета у Нишу
СИСТЕМИ ОБЛИКА ЗАВЕШТАЊА У ПРАВИМА
ДРЖАВА НА ТЕРИТОРИЈИ БИВШЕ СФРЈ1
Сажетак: Ауторка у раду пружа анализу наследноправних прописа о об-

лицима завештања у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Северној
Македонији, Хрватској и Словенији, те истиче сличности и разлике које по-
стоје између посматраних права у погледу регулисаних облика завештања и
услова њихове правне пуноважности.
Кључне речи: облици завештања, бивше републике СФРЈ.
1. Увод
Постојање заједничке југословенске државе у другој половини двадесетог
века има своје трагове и данас у истоврсним правним решењима права савре-
мених самосталних држава насталих распадом СФРЈ. Уставним законом из
1971. године било је предвиђено да материјално наследно право, укључујући
и уређивање облика завештања, прелази из надлежности савезне државе у
надлежност република, тј. федеративних јединица.2 Све републике преузеле
су већину одредаба савезног Закона о наслеђивању из 1955. године3 и до-
1 Рад садржи поједине делове из мастер рада „Облици завештања у појединим савременим европским
правним системима“, менторка проф. др Наташа Стојановић, одбрањеном на Правном факултету
Универзитета у Нишу октобра 2017. године, који је изабран за најбољи мастер рад у категорији Право
на 21. конкурсу Задужбине Андрејевић.
2 Уставни закон за спровођење уставних амандмана од XX до XVL, Службени лист СФРЈ, бр. 29/71.
3 Службени лист ФНРЈ, бр. 20/55, Службени лист СФРЈ, бр. 19/1965 и 42/1965. Овај правни пропис био
је део револуционарне законодавне праксе новостворене социјалистичке државе, којом су напуштена
раније важећа конзервативно-патријахална наследноправна правила, неприхватљива за савремено
доба, као што је био неравноправан положај жене и мужа, неравноправност женске и мушке деце,
неравноправност деце рођене у брачној заједници и ван брачне заједнице, и сл. Једно од основних
начела новог наследног права било је утврђивање закона и завештања као јединих основа позивања
на наслеђе, чиме су укинути наследноправни уговори на нашем правном подручју. На правна решења,
садржана у овом закону, велики утицај су извршили Аустријски грађански законик и социјалистички
принципи грађанског права, али и Француски грађански законик и Немачки грађански законик.
У југословенском праву били су регулисани следећи облици завештања: својеручно завештање,
писано завештање пред сведоцима, судско завештање, завештање сачињено пред конзуларним или
дипломатским представником у иностранству, завештање сачињено на броду, завештање сачињено за
време мобилизације или рата и усмено завештање. Видети: чл. 68–78. савезног Закона о наслеђивању.
104
неле своје, републичке законе, које су у каснијим годинама претрпеле одго-

варајуће измене и допуне. Стога је јасно зашто су наследноправни прописи
некадашњих СФРЈ република, данас самосталних држава, толико слични.
У раду је представљена анализа наследноправних прописа о облицима
завештања у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Северној Македо-
нији, Хрватској и Словенији. С обзиром на пређашњу и садашњу мобилност
домаћег становништва из и ка државама у саставу бивше СФРЈ, питање
сличности и разлика између ових правних система добија на значају. Разлике
које постоје у погледу регулисаних облика завештања и услова пуноважнос-
ти појединих облика завештања могу утицати да завештање састављено у
некој од суседних држава, бивших чланица СФРЈ, неће бити пуноважно у
домаћем праву. Другим речима, последица таквих разлика може бити немо-
гућност остваривања слободе завештајног располагања. Према чл. 31. За-
кона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, завештање је
пуноважно у погледу облика ако је пуноважно било према праву места где је
састављено, било према праву државе чији је држављанин био завешталац у
време располагања завештањем или у време смрти, било по праву завешта-
очевог пребивалишта у време располагања завештањем или у време смрти,
било по праву завештаочевог боравишта у време располагања или у време
смрти, било по праву Србије, а када је реч о непокретности и по праву места
где се непокретност налази.4 Да би наведена правна норма била примењена,
неопходно је познавати облике завештања које регулишу различити правни
системи и услове за њихову пуноважност.
2. Системи облика завештања

Српски законодавац уредио је следеће облике завештања: својеручно
завештање, писмено завештање пред сведоцима, судско завештање, конзу-
ларно завештање, међународно завештање, бродско завештање, војно за-
вештање, усмено завештање и јавнобележничко завештање.5 С обзиром на
4 Видети: чл. 31. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, Службени лист СФРЈ,
бр. 43/82 и 72/82 – испр, Службени лист СРЈ, бр. 46/96 и Службени гласник РС, бр. 46/2006 – др. закон.
Ове одредбе су преузете из Хашке конвенције о сукобима закона у погледу тестаментарних одредаба из
1961. године, коју је наша држава ратификовала 1962. године.
5 Видети: чл. 84–111а Закона о наслеђивању, Службени гласник РС, бр. 46/95, 101/2003 – одлука УСРС и
6/2015. У даљем тексту за овај законски пропис биће коришћења скраћеница ЗН.
105
наведено, можемо закључити да српско право садржи широку лепезу облика

завештања.
Наследноправни прописи Републике Српске,6 Федерације Босне и Хер-
цеговине7 и Словеније8 регулишу исте облике завештања као право Србије.
Разлике постоје у погледу назива појединих облика завештања. Тако, зако-
нодавац Републике Српске користи следеће изразе: својеручни тестамент,
писани тестамент пред сведоцима, судски тестамент, тестамент сачињен код
нотара, тестамент сачињен пред конзуларним или дипломатским представ-
ником у иностранству, тестамент сачињен на броду, тестамент сачињен за
време мобилизације или рата, усмени тестамент и међународни тестамент.
Законодавац Словеније користи изразе „завештање састављено за време
ванредног или ратног стања“, уместо „војно завештање“, и „завештање сас-
тављено у туђини (иностранству)“, уместо „конзуларно завештање“. У праву
Федерације Босне и Херцеговине завештање на броду може бити састављено
и у авиону, за разлику од решења у осталим наведеним правним системима.
Право Црне Горе, такође, има идентичан систем облика завештања као
наведена права.9 Међутим, истичемо да јавнобележничко завештање није
регулисано као посебан облик завештања, већ је прописано да судско за-
вештање може завештаоцу саставити судија или јавни бележник.
6 Видети: чл. 68–98. Закона о насљеђивању Републике Српске, Службени гласник РС, бр. 1/09 и 91/16.
У даљем тексту за овај законски пропис биће коришћена скраћеница ЗНРС. Законодавац употребљава
израз „тестамент“. Истичемо да Босну и Херцеговину одликује политички и правни партикуларизам,
те разликујемо право Републике Српске, право Федерације Босне и Херцеговине и право дистрикта
Брчко. Право дистрикта Брчко неће бити предмет анализе овог рада.
7 Видети: čl. 66–98. Zakona o nasljeđivanju, Službene novine FBiH, br. 80/14. У даљем тексту за овај
законски пропис биће коришћена скраћеница ЗНФБиХ. Законодавац користи израз „тестамент“.
8 Видети: čl. 63–77. Zakonа o dedovanju Republike Slovenije, Uradni list SRS, št. 15/76 in 23/78, Uradni
list RS, št. 40/94, 117/00, 67/01, 31/13 in 63/16. У даљем тексту за овај законски пропис биће коришћења
скраћеница ЗНС. Треба имати у виду да ЗНС користи израз „опорока“. Видети и: čl. 46. Zakonа o notar-
iatu Republike Slovenije, Uradni list RS, št. 2/07 – uradno prečiščeno besedilo, 33/07 – ZSReg-B, 45/08 in
91/13, у даљем тексту Закон о нотаријату Словеније.
9 Видети: чл. 66–91. Закона о насљеђивању Републике Црне Горе, Службени лист РЦГ, бр. 74/2008. У
даљем тексту за овај законски пропис биће коришћења скраћеница ЗНЦГ. Законодавац користи израз
„тестамент“ и именује поједине облике завештања на исти начин као и законодавац Републике Српске.
106
За разлику од наведених права, наследноправни прописи Северне Маке-

доније не регулишу могућност састављања писменог завештања пред сведо-
цима и бродског завештања, док у погледу осталих облика завештања нема
разлике.10 Састављање јавнобележничког завештања регулисано је Законом
о јавном бележништву.11
Право Хрватске регулише својеручно завештање, писмено завештање
пред сведоцима и јавно завештање, које може да буде састављено пред су-
дијом или судским саветником општинског суда, јавним бележником и конзу-
ларним или дипломатским представником у иностранству. Такође, могуће је
састављање и међународног завештања. Поред ова четири наведена облика,
хрватско право познаје још и усмено завештање, као изузетан облик.12
У наставку рада биће истакнуте разлике које постоје у погледу услова
пуноважности наведених облика завештања у посматраним правним систе-
мима, у односу на правна решења домаћег права.
2.1. Својеручно завештање

Својеручно завештање је регулисано у свим посматраним правима. Од-
ликује се најједноставнијим захтевима форме за пуноважно састављање –
завештање мора да буде својеручно написано и својеручно потписано од
стране завештаоца.13 Право Републике Српске прописује и услов датирања
завештања.
Основна одлика и услов пуноважности јесте својеручно писање за-
вештања од стране завештаоца. Законски израз „својеручно“ или „својом ру-
ком“ тумачи се у смислу да текст завештања мора написати лично завешта-
лац и то на начин који обезбеђује утврђивање аутентичности његовог руко-
писа (Ђурђевић, 2009: 852). Такво тумачење нужно искључује могућност да
10 Видети: чл. 66–93. Закона за наследувањето на Република Македонија, Службен весник на РМ, бр.
47/96 и 18/2001 – др. закон. У даљем тексту за овај законски пропис биће коришћена скраћеница ЗНМ.
11 Видети: чл. 67. на Законот за нотаријатот на Република Македонија, Службен весник на РМ, бр. 72/16
и 142/16, у даљем тексту Закон о нотаријату Македоније.
12 Видети: čl. 30–40. i 151–166. Zakonа o naslјeđivanju Republike Hrvatske, Narodne novine, br. 48/03,
163/03, 35/05, 127/13 i 33/15. У даљем тексту за овај законски пропис биће коришћења скраћеница
ЗНХ. Треба имати у виду да ЗНХ користи израз „опорука“.
13 Видети: чл. 68. ЗНРС, чл. 66. ЗНФБиХ, чл. 66. ЗНЦГ, чл. 66. ЗНМ, чл. 30. ЗНХ и чл. 63. ЗНС.
107
својеручно завештење буде написано употребом неког техничког средстава

писања, нпр. компјутера или писаће машине. Међутим, у правној теорији
има и других мишљења – неки аутори тумаче да израз „својеручно“, сам по
себи, не искључује употребу механичких средстава приликом писања јер је
тежиште овог израза на томе да је завешталац написао својом руком, а не да је
завештање написано туђом руком по казивању завештаоца (Митић, 1960: 4).
Такву логику размишљања судови у Шкотској су подржали још 1935. године,
када су прихватили куцани текст као својеручно завештање, образлажући
да право мора ићи у корак са науком и да је куцање модерна форма писања
(Reid, et al, 2011: 444).14 Притом, треба имати у виду да рапидни напредак у
модерној технологији и свакодневном животу савременог човека својеручно
писање гура ка маргиналној употреби.
Потпис завештаоца представља доказ две круцијалне чињенице: да је за-
вешталац донео озбиљну и коначну одлуку о расподели своје имовине за
случај смрти и да текст који потписује признаје за своју вољу. Завешталац се
мора лично потписати. На судској пракси је да заузме став шта се све може
прихватити као потпис завештаоца: само пуно име и презиме, или и само
име, само презиме, иницијали или надимак уколико се идентитет завештаоца
може са сигурношћу утврдити. У праву Федерације Босне и Херцеговине не
прихвата се потпис у виду иницијала завештаоца (Ћеранић, 2010: 44).
Као што је истакнуто, у Републици Српској завештање мора бити дати-
рано. Датум чине три елемента: дан, месец и година, и може бити написан
тако да су ова три елемента одређена (нпр: 23. 4. 2015. године) или одредива
(нпр: у лето, 2015. године). Може се навести на почетку или на крају текста
завештања, пре или после потписа завештаоца.
14 У вези са наведеним, неопходно је имати у виду две чињенице: 1) у шкотском праву до 1995. године
била су регулисана два облика завештања – својеручно завештање и писано завештање пред сведоцима;
2) тек од доношења The Requirements of Writing Act 1995. године шкотско право предвиђа један облик
писаног завештања пред сведоцима, које може и завешталац написати, како је то већ објашњено. Дакле,
1935. године када су судови у Шкотској прихватили куцани текст као својеручно завештање, они су
заиста право прилагодили друштвеним потребама, с обзиром на то да су законску норму да својеручно
завештање мора да буде „handwritten“, односно својом руком написано, од стране завештаоца, тумачили
на начин који допушта да завешталац то учини и коришћењем техничких средстава писања, с тим да је
на крају завештање морао у рукопису да потпише.
108
2.2. Писмено завештање пред сведоцима

Овај облик завештања регулисан је у свим посматраним правним систе-
мима, уз изузетак Северне Македоније.15 Захтеви форме писменог завештања
пред сведоцима јесу писана форма, потписивање завештања од стране за-
вештаоца пред два сведока и потписивање сведока на завештању.
Услов писане форме подразумева да завештање по казивању завештаоца
саставља друго лице, својеручно или применом техничких средстава писања,
при чему завешталац мора да зна да чита и пише.16 Још се назива и адвокат-
ским завештањем јер га у пракси најчешће састављају адвокати. Међутим,
ово завештање може саставити завештаоцу и лице које није правник. Није
услов да лице, које пише завештање, мора бити пословно способно јер оно
не предузима никакву правну, већ техничку радњу (Бабић, 2012: 133).
Завешталац је дужан да, у присуству два сведока, изјави да писмено садр-
жи његову последњу вољу и да га потпише.17 Српски законодавац прописује
да завешталац пред сведоцима треба да изјави да је писмено прочитао, да је
то његова последња воља и да га потпише. Хрватски законодавац прецизи-
ра да се потписивање завештања мора обавити у „истовременом“ присуству
два сведока, док се у осталим правима то подразумева, иако нема изричитог
законског услова.18 Тако, у домаћој судској пракси истакнут је став да је не-
15 Видети: чл. 85. ЗН, чл. 69. ЗНРС, чл. 67. ЗНФБиХ, чл. 67. ЗНЦГ, чл. 64. ЗНС и чл. 31. ЗНХ. Од доношења
новог Закона о наслеђивању 1996. године, македонско право више не овај облик завештања.
16 Видети: чл. 85. ЗН, чл. 69. ЗНРС, чл. 67. ЗНФБиХ, чл. 67. ЗНЦГ, чл. 64. ЗНС и чл. 31. ЗНХ.
17 „Изостанак (прим. аут. изричите) изјаве завештаоца да је то његово завештање у конкретном случају,
када је утврђено да је завешталац прочитао садржину завештања и изјаву садржану у завештању да је
то његова последња воља, сам по себи не искључује ваљаност спорног завештања.“ Пресуда Врховног
суда Републике Српске Рев 119/98 од 26. 5. 1999. године. Извор (приступ остварен 15. 7. 2017. године):
https://vsud-rs.pravosudje.ba. Врховни суд Црне Горе у пресуди Рев 760/2015 од 24. 9. 2015. године
потврдио је став нижестепених судова да је писано завештање пред сведоцима пуноважно и када је
изјава завештатељке учињена тако што је она изјавила „добро је да се и то заврши“, после читања и
потписивања завештања пред сведоцима. Извор (приступ остварен 16. 7. 2017. године): http://sudovi.
me/odluke. Врховни касациони суд Србије потврдио је став нижестепених судова и одбио ревизију,
налазећи да је пуноважно завештање када је завешталац пред два сведока „писмено прочитао, гласно
изјавио да је то његово завештање, својеручно га потписао и рекао да је ‚то то‘ и да је све ‚о.к‘“.
Пресуда Врховног касационог суда Рев 3943/2018 од 02. 8. 2018. године. Извор (приступ остварен 09.
9. 2019. године): https://www.vk.sud.rs . Домаћи судови стоје на становишту да завешталац мора пред
сведоцима да изјави да је завештање његово, „при чему није од значаја да ли је та његова изјава уписана
и у текст завештања“. Решење Апелационог суда у Београду Гж 422/2018 од 14. 3. 2018. године. Извор
(приступ остварен 12. 9. 2019. године): http://paragraflex.rs.
18 Више о томе: Ђурђевић, 2010: 144; Бабић, 2012: 135.
109
пуноважно завештање које завешталац није потписао у истовременом при-

суству два сведока и које сведоци нису потписали један у присуству другог.19
Сведок може бити само пунолетно лице, које није лишено пословне спо-
собности и које зна да чита и пише. Српски законодавац прописује да сведок
мора бити писмен, пунолетан и потпуно пословно способан. У својству све-
дока се не може јавити лице које је завештаочев потомак, усвојеник или пото-
мак завештаочевог усвојеника, предак, усвојилац, сродник у побочној линији
закључно до четвртог степена сродства, као ни ако је супружник ових лица
или супружник завештаоца.20 Српски законодавац још додаје да сведок не мо-
же бити бивши супружник завештаоца, ванбрачни партнер, бивши ванбрачни
партнер, старалац, бивши старалац, штићеник или бивши штићеник, сродник
по усвојењу и тазбински сродник закључно са другим степеном сродства.21
2.3. Судско завештање

Судско завештање је регулисано у свим посматраним правима. Као што је
већ речено, право Хрватске прописује јединствени облик јавног завештања,
за чије састављање је, између осталих, овлашћен и судија.
Савремено право познаје два начина састављања судског завештања. Први,
када завешталац саопштава своју последњу вољу, на записник, пред надлеж-
ним судом. Други, када завешталац предаје надлежном суду раније сачињено
писмено, које садржи његову последњу вољу. Права Србије, Републике Срп-
ске, Федерације Босне и Херцеговине, Црне Горе, Северне Македоније, Сло-
веније и Хрватске познају само први начин састављања судског завештања.22
Након утврђивања идентитета завештаоца, судија саставља завештање
према казивању завештаоца. Ништава су завештајна располагања учињена
у корист судије или сведока, који су учествовали у састављању конкретног
судског завештања, као и у корист њихових предака, потомака, браће и сеста-
ра, и супружника свих ових лица.23 У српском праву ништава су располагања
19 Пресуда Врховног касационог суда Србије Рев 2382/2016 од 13. 12. 2017. године. Извор (приступ
остварен 28. 8. 2019. године): http://paragraflex.rs.
20 Видети: чл. 74. ЗНРС, чл. 72. ЗНФБиХ, чл. 67. ЗНС и чл. 35. ЗНХ.
21 Видети: чл. 112. и 113. ЗН.
22 Видети: чл. 86–90. ЗН, чл. 70–71. и 73–75. ЗНРС, чл. 68–69. и 71–73. ЗНФБиХ, чл. 69–70. ЗНЦГ, чл.
67–71. ЗНМ, чл. 65–68. ЗНС и чл. 32–36. ЗНХ.
23 Видети: чл. 75. ЗНРС, чл. 73. ЗНФБиХ, чл. 71. ЗНМ, чл. 70. ЗНЦГ и чл. 68. ЗНС.
110
у корист судије или сведока, њихових брачних другова, потомака, предака,

и браће и сестара судије, односно сведока.24 У хрватском праву забрана је
проширена до побочних сродника судије или сведока до четвртог степена.25
Након што се упозна са његовом садржином, завешталац потписује за-
вештање, на који начин признаје да је оно представља његову последњу
вољу.26 Права Србије, Републике Српске, Федерације Босне и Херцеговине,
Црне Горе, Северне Македоније и Словеније разликују две ситуације читања
завештања, у зависности од тога да ли завешталац зна и може да чита. Уколи-
ко завешталац зна да чита и у стању је да то учини у конкретном случају, сам
ће прочитати завештање. Уколико не зна да чита или је због неког физичког
недостатка онемогућен да прочита или само у конкретној ситуацији није у
стању да то учини, завештање ће му прочитати судија, у присуству два све-
дока, што се мора констатовати на завештању.27 Хрватски законодавац прво
прописује да ће овлашћено лице да прочита завештаоцу завештање, а затим
додаје да, у случају да завешталац сам не може да прочита завештање, да
ће то учинити овлашћено лице, у присуству два сведока.28 Суштина таквог
правног решења је у следећем: завештање ће увек прочитати овлашћено ли-
це завештаоцу, али ако завешталац нема могућност да сам провери да ли је
прочитано истоветно написаном, онда је неопходно присуство два сведока, а
све у циљу заштите од злоупотреба.29
2.4. Јавнобележничко завештање

За разлику од осталих права, која регулишу јавнобележничко завештање као
посебан облик завештања, такво решење није прихваћено у правима Хрватске
и Црне Горе. У хрватском праву јавни бележник је једно од овлашћених лица за
24 Видети: чл. 160. ЗН.

25 Видети: чл. 36. ЗНХ.
26 Домаћи судови су заузели став да пуноважност завештања није упитна у ситуацији када се завештање
састоји од два или више листова, а завешталац је потписао само последњи лист. Решење Окружног
суда у Ваљеву Гж 148/2006 од 15. 5. 2006. године. Извор (приступ остварен 20. 8. 2019. године): http://
paragraflex.sr.
27 Видети: чл. 88. ЗН, чл. 70–71. ЗНРС, чл. 68–69. ЗНФБиХ, чл. 67–68. ЗНМ, чл. 65–66. ЗНС. Састављање
судског завештања у праву Црне Горе одвија се по правилима ванпарничног поступка, али без икакве
разлике у односу на наведене стипулације. Видети: Ђурђевић, 2010:146–149.
28 Видети: чл. 32, ст. 4. и чл. 33, ст. 1. ЗНХ.
29 Насупрот оваквом решењу, у домаћем праву завештање је рушљиво уколико је завешталац био у стању
да га сам прочита, али му је завештање прочитао судија. Пресуда Врховног суда Србије Рев 1443/2006
од 6. 7. 2006. године. Извор (приступ остварен 12. 9. 2019. године): http://paragraflex.sr.
111
састављање јавног завештања, а у праву Црне Горе судско завештање могу да

саставе судија или јавни бележник.30 Јавнобележничко завештање, такође, може
бити састављено на два начина.31 Завешталац своју последњу вољу може да изја-
ви на записник пред јавним бележником или може да преда јавном бележнику
писмено, које садржи његову последњу вољу. Једино право Словеније уређује
оба начина завештајног располагања пред јавним бележником, док остала права
регулишу само први начин састављања јавнобележничког завештања.32
2.5. Конзуларно завештање

Конзуларно завештање је регулисано у свим посматраним правима и сас-
тавља се према правилима за састављање судског завештања, односно јавног
завештања у хрватском праву. Стога сличности и разлике на које је указано
код регулисања судског завештања важе и у погледу овог облика завештања.
2.6. Међународно завештање

Међународном конвенцијом о Једнообразном закону о облику међуна-
родног тестамента, из 1973. године, створен је нови облик завештања, једно-
образан за све државе потписнице Конвенције.33 У свим посматраним прави-
ма је регулисано састављање међународног завештања.
Истичемо да међународно завештање није завештање са елементом
иностраности, било у погледу статуса завештаоца или наследника, било у
погледу имовине којом се завештањем располаже. Реч је о облику завештања
које се саставља у складу са правилима утврђеним у Конвенцији, при чему
елемент иностраности може, али не мора да постоји у конкретном случају.
30 Видети: чл. 32. ЗНХ и чл. 69. ЗНЦГ.

31 Правила за састављање јавнобележничког завештања, као исправе коју састављају јавни бележници,
прописују закони о јавним бележницима односних држава, осим у правима Србије, Црне Горе и
Северне Македоније, која предвиђају примену одредаба ванпарничног поступка о састављању јавних
исправа.
32 Видети: чл. 111а ЗН, чл. 72. ЗНРС, чл. 70. ЗНФБиХ, чл. 69. ЗНЦГ, чл. 32–36. ЗНХ, чл. 67. Закона о
нотаријату Северне Македоније и чл. 46. Закона о нотарјиату Словеније.
33 Конвенција је донета под окриљем Међународног института за унификацију приватног права
(UNIDROIT) 1973. године, у Вашингтону, САД. До сада је Конвенцију ратификовала 21 држава, са
свих континената. СФРЈ је приступила Конвенцији 1977. године, доношењем Закона о ратификацији
Конвенције. Са распадом заједничке државе, све бивше републике су нотом обавестиле депозитарну
владу САД о наставку примене Конвенције у националним правним системима. Извор (приступ
остварен 10. 6. 2017. године): http://www.unidroit.org/instruments/succession.
112
Завештање састављено у писаној форми завешталац је дужан да, у при-

суству овлашћеног лица и два сведока, призна као своје и потпише, однос-
но да ранији потпис призна за свој. Затим завештање потписују сведоци и
овлашћено лице, које ће на завештању навести датум састављања. Конвен-
ција прописује да сваки лист завештања мора бити потписан од стране за-
вештаоца и нумерисан.34
О састављеном завештању овлашћено лице је дужно да изда потврду о
усаглашености завештања са захтевима форме које прописује Конвенција.
Образац потврде дат је у члану 10. Анекса Конвенције, с тим да национал-
на законодавства могу саставити сопствени образац, суштински компле-
ментаран потврди из Конвенције. Потврда садржи податке о овлашћеном
лицу, завештаоцу и сведоцима, датуму и месту састављања завештања, и
о свим радњама предузетим током његовог састављања. Потврда предста-
вља довољан доказ о формалној пуноважности писмена као међународног
завештања, уколико се не докаже супротно. Њоме се само потврђује да су
захтеви форме из Конвенције испоштовани, при чему она сама не може до-
пунити недостатке међународног завештања. Такође, недостаци или чак не-
постојање потврде не утичу на пуноважност завештања.35
2.7. Бродско завештање

Од посматраних правних система, бродско завештање није регулисано
само у правима Северне Македоније и Хрватске.36 На разлике између упо-
требљених формулација за означавање овог облика завештања већ је указано.
Бродско завештање завешталац може да састави за време пловидбе на
броду под државном заставом, по правилима за састављање судског за-
вештања. Овако састављено завештање престаје да важи истеком 30 дана од
повратка завештаоца у домаћу државу.37
Право Федерације Босне и Херцеговине регулише састављање завештања
у авиону, сходном применом правила за састављање бродског завештања.38
34 Видети: чл. 3–10. Једнообразног закона о облику међународног завештања, Анекс Конвенције.
35 Видети: чл. 12–13. Једнообразног закона о облику међународног завештања, Анекс Конвенције.
36 Доношењем новог Закона о наслеђивању 1996. године престао је да постоји овај облик завештања
у македонском праву. Хрватски Закон о наслеђивању из 2003. године, такође, је укинуо овај облик
завештања, као и војно завештање.
37 Видети: чл. 108. ЗН, чл. 77. ЗНРС, чл. 75. ЗНФБиХ, чл. 72. ЗНЦГ и чл. 70. ЗНС.
38 Видети: чл. 75. ЗНФБиХ.
113
2.8. Војно завештање

Од посматраних правних система, једино наследноправни прописи Хр-
ватске не регулишу војно завештање.
Војно завештање може да сачини лице на војној дужности, током моби-
лизације или рата. Завештање саставља, по правилима за састављање судског
завештања, командант чете или други старешина његовог или вишег ранга
или друго лице у присуству ових старешина,39 као и старешина дислоцира-
ног одреда.40 Овако састављено завештање престаје да важи по истеку 60
дана од завршетка рата, а ако је завешталац раније или касније демобилисан
– по истеку 30 дана од дана демобилизације.
2.9. Усмено завештање

Усмено завештање регулисано је у свим посматраним правима као изузе-
тан облик завештања.
Састављање усменог завештања скопчано је са најскромнијим захтевима
форме – завешталац само треба да своју последњу вољу искаже пред све-
доцима.41 Имајући то у виду, потреба заштите правне сигурности захтевала
је ограничавање могућности састављања усменог завештања на ситуације
када се завешталац налази у одређеном стању нужде, изазваном неким из-
узетним околностима, које искључују могућност састављања неког писаног
завештања, редовног или ванредног.42 Законодавци нису одредили појам
изузетних околности, већ користе један правни стандард, чију ће садржи-
39 Видети: чл. 109. ЗН, чл. 78. ЗНРС, чл. 76. ЗНФБиХ, чл. 73. ЗНЦГ, чл. 73. ЗНМ и чл. 71. ЗНС.
40 У свим наведеним правима, осим у праву Словеније.
41 Видети: чл. 110. ЗН, чл. 79. ЗНРС, чл. 77. ЗНФБиХ, чл. 88. ЗНЦГ, чл. 37. ЗНХ, чл. 72. ЗНС и чл. 90. ЗНМ.
42 „Утврђене чињенице по налажењу нижестепених судова указују да није било сметњи да завешталац
сачини својеручно завештање или писано завештање пред сведоцима, због чега су правилно утврдили
да је усмено завештање ништаво.“ Пресуда Врховног суда Црне Горе Рев 801/2015 од 20. 10. 2015.
године. Извор (приступ остварен 22. 7. 2017. године): http://sudovi.me/odluke. „Усмено завештање
пред сведоцима ваљано је када завешталац због изнимних прилика није био у могућности саставити
писано завештање, а не када је то за завештаоца било лакше и једноставније.“ Пресуда Врховног суда
Хрватске Рев 569/73 од 23. 3. 1983. године. Извор: Crnić, i dr, 2003: 80. „Изузетне прилике под којим се
признаје пуноважност усменог завештања процењују се према конкретним околностима, али признање
пуноважности усменог завештања оправдано је само ако завешталац, у конкретним приликама, није био
у могућности да сачини писано завештање.“ Пресуда Врховног суда Републике Српске 118-0-Рев-07-
000 231 од 4. 6. 2008. године. Извор (приступ остварен 20. 7. 2017. године): https://vsud-rs.pravosudje.ba.
114
ну у сваком конкретном случају одредити суд.43 Ratio legis јесте чињеница

да право не може да обухвати све могућности друштвене стварности, те је
неопходно оставити простора суду да правну норму прилагоди животним
дешавањима у конкретним случајевима.
У правима Федерације Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске, Слове-
није и Северне Македоније усмено завештање саставља се пред два сведока,
док је у праву Србије и Републике Српске обавезно присуство три сведока.
Сведоци при сачињавању усменог завештања могу бити она лица која могу
бити и сведоци при састављању судског или јавнобележничког завештања,
али не морају бити писмени. Неопходно је да имају очувано чуло слуха и да
разумеју језик завештаоца. Дужност сведока је да, без одлагања, пред судом
дају писану или усмену изјаву о последњој вољи завештаоца, као и о окол-
ностима када, где и у којим приликама је завешталац изјавио своју последњу
вољу.44
Ништаве су одредбе усменог завештања којим се располаже у корист све-
дока који су учествовали у сачињавању завештања, њихових супружника и
њихових блиских сродника: предака, потомака, сродника у побочној линији
до четвртог степена сродства (до трећег степена у праву Словеније), као и
супружника свих ових лица.45 Сврха ове норме огледа се у постављању бране
злоупотребама. Међутим, она истовремено представља и велику препреку
остваривању слободе завештајног располагања, када се завешталац нађе у
таквој ситуацији да не може саставити усмено завештање јер су око њега
лица којима жели нешто да остави или рођаци тих лица.
43 „Појам изнимне прилике обухвата све околности, објективне и субјективне нарави, због којих
завешталац није био у могућности да направи писано завештање, а јесу ли такве прилике постојале –
просуђују судови од случаја до случаја.“ Пресуда Врховног суда Хрватске Рев 1619/741 од 4. 2. 1982.
године. Извор: Crnić, i dr, 2003: 80. „Нису постојале изузетне прилике због којих завешталац није могао
да састави писмено завештање, када је завешталац био писмен, по занимању геодетски инжењер, а у
периоду од изласка из болнице његово здравствено стање било је такво да је могао да се креће по кући.“
Пресуда Врховног суда Србије Рев 632/2008 од 07. 5. 2008. године. „Старосно доба и болест завештаоца
не оправдавају сачињавање усменог завештања ако се, ни објективно ни субјективно, не могу сматрати
изузетним приликама због којих би било нужно да последња овља буде изражена изузетними обликом
завештања.“ Пресуда Апелационог суда у Нишу Гж 2508/2017 од 16. 01. 2018. године. „ У ситуацији
када је оставиља живела сам у кући, имала повреду ноге и није боловала од других болести, околност
што је стара и отежано се кретала уз помоћ штапа не представља у субјективном и објективном смислу
законски услов изузетне прилике за сачињавање усменог завештања“. Пресуда Апелационог суда у Нишу
Гж 3435/2017 од 13. 7. 2017. године. Извор (приступ остварен 12. 9. 2019. године): http://paragraflex.rs.
44 Видети: чл. 111. ЗН, чл. 81. ЗНРС, чл. 79. ЗНФБиХ, чл. 90. ЗНЦГ, чл. 39. ЗНХ, чл. 74. ЗНС и чл. 92.
ЗНМ.
45 Видети: чл. 160. ЗН, чл. 93. ЗНМ, чл. 91. ЗНЦГ, чл. 82. ЗНРС, чл. 80. ЗНФБиХ, чл. 75. ЗНС и чл. 40. ЗНХ.
115
С обзиром да је реч о изузетном облику завештања, овако састављено за-

вештање важиће само тридесет дана по престанку изузетних околности које
су условиле његово састављање.
3. Закључна разматрања
На основу представљене анализе наследноправних прописа о облицима
завештања, можемо закључити да између права Србије, Републике Српске,
Федерације Босне и Херцеговине, Црне Горе и Словеније постоје минималне
разлике, негде само номенклатурне. Права Северне Македоније и Хрватске
уређују мањи број завештања од осталих посматраних права.
Сва права познају својеручно завештање, међународно завештање, усме-
но завештање, судско завештање, јавнобележничко завештање и конзуларно
завештање, с тим што потоња три облика завештања су сједињена у једин-
ствену форму јавног завештања у хрватском праву. У Северној Македонији
није регулисано састављање писменог завештања пред сведоцима. Хрватско
право не уређује ванредне облике завештања – бродско завештање и војно
завештање. Једино је у праву Федерације Босне и Херцеговине регулисано
састављање завештања у авиону.
Минималне разлике које постоје у погледу услова пуноважности поје-
диначних облика завештања у посматраним правним системима упућују на
закључак да се слобода завештајног располагања домаћих држављана, барем
када је реч о облицима завештања, на простору бивше СФРЈ може остварити
на готово исти начин као и у Србији.
1. абић, И. (2012). Насљедно право, Бања Лука, Правни факултет Универзитет у
Б
Бањој Луци.
2. Видић Трнинић, Ј. (2015). Улога нотара у сачињавању завештања у упоредном
праву, Српска политичка мисао, бр. 4/2015, год. 22, вол. 50, Београд, стр. 207–227.
3. Ђурђевић, Д. (2010). Основи наследног права Црне Горе, Подгорица, ЦИД.
4. Ђурђевић, Д. (2009) Слобода тестирања и формализам олографског тестамента,
Правни живот, бр. 11/2009, стр. 854–864.
5. Закон за наследувањето на Република Македонија, Службен весник на РМ, бр.
47/96 и 18/2001 – др. закон.
116
6. акон за нотаријатот на Република Македонија, Службен весник на РМ, бр. 72/16

З
и 142/16.
7. Закон о наслеђивању ФНРЈ, Службени лист ФНРЈ, бр. 20/1955 и Службени лист
СФРЈ, бр. 42/1965 и 47/1965.
8. Закон о насљеђивању Републике Српске, Службени гласник РС, бр. 1/09 и 91/16.
9. Закон о насљеђивању Републике Црне Горе, Службени лист РЦГ, бр. 74/2008.
10. Закон о решавању сукоба закона са прописима других земаља, Службени лист
СФРЈ, бр. 43/82 и 72/82 – испр, Службени лист СРЈ, бр. 46/96 и Службени глас-
ник РС, бр. 46/2006 – др. закон.
11. Zakon o dedovanju Republike Slovenije, Uradni list SRS, št. 15/76 in 23/78, Uradni
list RS, št. 40/94, 117/00, 67/01, 31/13 in 63/16.
12. Zakon o naslјeđivanju Republike Hrvatske, Narodne novine, br. 48/03, 163/03, 35/05,
127/13 i 33/15.
13. Zakon o naslјeđivanju u Federaciji Bosne i Hercegovine, Službene novine FBiH, br.
80/14;
14. Zakon o notariatu Republike Slovenije, Uradni list RS, št. 2/07 – uradno prečiščeno
besedilo, 33/07 – ZSReg-B, 45/08 in 91/13.
15. Међународна конвенција о Једнообразном закону о облику међународног за-
вештања, UNIDROIT, 1973, са анексом Једнообразни закон о облику међуна-
родног завештања.
16. Митић, М. (1960), Својеручни тестамент. Правни живот, год. IX, бр. 3–4, Бео-
град, стр. 1–14.
17. Reid, K, De Waal, M, Zimmermann, R. (2011). Testamentary Formalities in Historical
and Comparative Perspective. In: Reid, K, De Waal, M, Zimmermann, R. (ed.),
Testamentary Formalities, Comparative Succession Law, vol. 1, Oxford University
Press, pp. 432–471.
18. Ćeranić, D. (2010). Svojeručni testament. Anali Pravnog fakulteta Univerziteta u
Zenici, br. 5, god. 3/2010, str. 35–51.
19. Уставни закон за спровођење уставних амандмана од XX до XVL, Службени
лист СФРЈ, бр. 29/71.
20. Crnić, J, Dika, M, Hrvatin, В, Jelčić, O, Josipović, T, Koharić, Z, Ružjak Jožica, M.
(2003). Novo nasljednopravno uređenje. Narodne novine dd, Zagreb.
21. http://paragraflex.rs
22. http://sudovi.me/odluke
23. http://www.unidroit.org/instruments/succession
24. https://vsud-rs.pravosudje.ba
25. https://www.vk.sud.rs
117
Pravna i ekonomska izdanja BUDITE NA
za uspešno i zakonito poslovanje
PRAVNOJ STRANI
Novi program za praćenje

javnih nabavki u Srbiji
Paragrafov program za praćenje javnih nabavki
omogućava uštedu vremena jer značajno olakšava
komplikovan proces pretraživanja oglasa.
Samo
1000
Ovaj program Vas obaveštava o javnim nabavkama
koje ste odabrali da pratite, kao i o svim izmenama RSD
u vezi sa konkretnim javnim nabavkama.
mesečno
30
paragraf.rs/javnenabavke Isprobajte
Prednosti programa BESPLATNO

dana
Kreiranje alarma i prijem e-mail poruka

sa obaveštenjem o novim javnim nabavkama
Podešavanje filtera pretrage kako bi korisnik

pratio samo one nabavke za koje je zainteresovan
Prijem e-mail poruka sa obaveštenjem o svakoj pojedinačnoj izmeni

- objavljenim oglasima i dokumentima u vezi sa praćenom nabavkom
Unošenje korisničkih napomena radi lakšeg praćenja odmah

po njihovom objavljivanju na Portalu javnih nabavki
Dodavanje vremenskih podsetnika kako ne biste propustili nijedan rok

СУДСКА ПРАКСА
ГРАЂАНСКО ПРАВО | Судска пракса
ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО
ОБАВЕЗА ГАРАНТОВАНОГ СНАБДЕВАЧА

ДА ЗАКЉУЧИ УГОВОР О ГАРАНТОВАНОМ
СНАБДЕВАЊУ
Закон о облигационим односима

члан 27
У ситуацији када заинтересовано лице, које је претходно искључено са
дистрибутивног електроенергетског система због неовлашћене потрошње,
испуни све законом предвиђене услове за поновно прикључење на елек-
троенергетски дистрибутивни систем, гарантовани снабдевач је у обавези
да, без наметања додатних услова у виду исплате дуговања за испоручену
електричну енергију, закључи уговор о гарантованом снабдевању.
„Тужилац је неспорно искључен са електроенергетског дистрибутивног
система због неовлашћеног коришћења електричне енергије, након чега је у
смислу члана 140. став 2. Закона о енергетици поднео захтев друготуженом
[доо ОДС ЕПС Дистрибуција, Београд] за поновно прикључење. Друготу-
жени је спровео управни поступак, донео решење којим се издаје одобрење
за прикључење непокретности тужиоца на електроенергетски систем, и та-
кође је издао потврду кориснику [тужиоцу] за снабдевача [првотуженог ЈП
Електропривреда Србије] о спремности за прикључење. Као следећи корак
у прикључењу на електроенергетски систем било је потребно да тужилац
поднесе захтев гарантованом снабдевачу, а то је првотужени, за закључење
уговора о снабдевању, што је тужилац и учинио.
У смислу члана 190. став 2. Закона о енергетици, гарантовани снабдевач је
дужан да пружа гарантовано снабдевање купцу на његов захтев или по ауто-
матизму, ако купац не изабере другог снабдевача… У конкретном случају је
првотужени, као гарантовани снабдевач, условио закључење уговора са куп-
цем, овде тужиоцем, претходним измирењем обавеза које тужилац има према
друготуженом, позивајући се на одредбе члана 197. Закона о енергетици, који
121
у ставу првом одређује да пре промене снабдевача, купац и снабдевач који га

је до тада снабдевао су дужни да регулишу међусобне финансијске односе…
[У конкретном случају] снабдевач електричном енергијом није промењен,
већ је дошло до статусних промена код тужених.
У ситуацији када је тужилац испунио све законом предвиђене услове за
поновно прикључење на електроенергетски дистрибутивни систем, а што
је неспорно утврђено из изведених доказа и из потврде о спремности за
прикључење коју је издао друготужени, то је првотужени био у обавези да у
смислу члана 190. став 2. Закона о енергетици у вези са чланом 27. Закона о
облигационим односима, закључи уговор са тужиоцем.
Чињеница да постоји дуговање тужиоца према друготуженом по основу
неовлашћеног коришћења електричне енергије, те да постоји дуговање за
испоручену електричну енергију, не може бити ограничавајући фактор којим
се условљава закључење уговора о снабдевању, јер такво условљавање није
предвиђено позитивним законским прописима.“
(Пресуда Основног суда у Нишу П 1287/2018 од 20.2.2018. године и

Пресуда Вишег суда у Нишу Гж 3386/2019 од 25.9.2018. године)
Сентенцу приредила: Наташа Коцић Филиповић, судија

122
РАСКИД УГОВОРА ЗБОГ ПРОМЕЊЕНИХ

ОКОЛНОСТИ – СУДСКИ РАСКИД

члан 133
Неоснован је тужбени захтев тужиоца за исељење туженог и ис-
пражњење пословног простора, као последице раскида уговора о закупу
због промењених околности, уколико претходно није донета судска одлу-
ка о раскиду конкретног уговора због промењених околности.
„Тужилац је својим решењем раскинуо уговор о закупу пословног прос-
тора са туженим због промењених околности, не наводећи ни у решењу, ни
током поступка које су то промењене околности које отежавају испуњење
обавезе једне стране, или се због њих не може остварити сврха уговора, нити
је указао зашто би било очигледно да уговор више не одговара очекивањима
уговорних страна. Језичке формулације из члана 133. став 1. Закона о обли-
гационим односима („може захтевати да се уговор раскине“), из става 5. ис-
тог члана („ако изрекне раскид уговора, суд ће на захтев…“) и из члана 135.
Закона о облигационим односима („при одлучивању о раскидању уговора,
односно о његовој измени, суд се руководи…“), упућују на то да стране не
могу саме раскинути уговор због промењених околности, већ да то само мо-
гу захтевати, а једино суд пресудом, након испитивања свих околности слу-
чаја, може раскинути уговор због промењених околности. То значи да се не
може сматрати да је уговор раскинут због промењених околности зато што
је тужилац донео такво решење. Тужилац као правно лице, јединица локалне
самоуправе, нема повољнији положај у грађанско-правном односу по основу
уговора о закупу, у смислу да може својом одлуком раскидати уговор са дру-
гим лицем, због промењених околности, и његова одлука не може заменити
судску пресуду. Чланом 49. Одлуке о прибављању, располагању и управљању
стварима у јавној својини Града Н, управо је регулисано да уговор о закупу
престаје на основу одредби Закона о облигационим односима…
Из свега наведеног произилази да уговор о закупу није раскинут због про-
мењених околности јер о томе нема судске пресуде, па је неосновано тражи-
123
ти исељење и испражњење из пословног простора као последица раскида

уговора. Специфичност овог института и изричито прописивање „ако изрек-
не раскид уговора, суд ће...“ значи да суд не може утврђивати раскид уговора
због промењених околности као претходно правно питање у парници за ис-
ељење, већ раскид мора изрећи у пресуди, а за то не постоји тужбени захтев.“

Пресуда Апелационог суда у Нишу Гж 1504/2019 од 20.3.2015. године)
Сентенцу приредила: Ана Лукић Видојковић, судија

ПРОУЗРОКОВАЊЕ ШТЕТЕ

Чињеница да тужилац није у међувремену отклонио штету коју му
је тужени проузроковао не утиче на постојање обавезе туженог да штету
надокнади. Услов обавезе накнаде штете није да су настали трошкови
њеног отклањања, већ да је штета проузрокована.
„Тужилац је власник стана бр. 5, на другом спрату, у згради у улици К.
бр. 15, док је тужени бивши власник СТР „Л“, која се налази на трећем сп-
рату исте зграде. Дана 21.6.2013. године дошло је до продора воде из стана
на трећем спрату у стан тужиоца, чиме је дошло до проузроковања штете у
виду оштећења на зидовима, поду од ламината и на окреченим зидовима,
који видови штете и њена висина су утврђени налазом и мишљењем вештака
грађевинске струке… Како је до продора воде дошло њеним сливањем из
објекта туженог, а он је био у обавези да водоводне инсталације у радњи,
чији је власник, одржава и стара се о њиховој исправности, што није учинио,
првостепени суд је нашао да је исти одговоран за настале видове штете, те да
дугује тражени износ накнаде.
124
По налажењу Вишег суда првостепени суд је на утврђено чињенично

стање правилно применио материјално право.
Наиме, одредбом члана 154. став 1. Закона о облигационим односима про-
писано је да ко другоме проузрокује штету дужан је да је надокнади, уколико
не докаже да је штета настала без његове кривице. У конкретном случају,
правилно је првостепени суд закључио да је тужилац претрпео материјалну
штету и да је иста узрокована догађајем који … потиче од ствари туженог.
Неосновани су наводи туженог да непостојање штете на страни тужиоца про-
изилази из чињенице да иста није санирана после спорног догађаја, имајући
у виду да услов обавезе да се штета надокнади није да је иста отклоњена, већ
то да је штета проузрокована, односно да постоји, што у конкретном случају
неспорно произилази из утврђеног чињеничног стања, имајући у виду исказе
сведока и налаз и мишљење вештака.“
(Пресуда Вишег суда у Нишу Гж 2341/2016 од 11.4.2017. године)
Сентенцу приредиле: Сузана Стаменковић, судија Вишег суда у Нишу

Јована Коцић, судијски помоћник
НАКНАДА НЕМАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ ОД

ОСИГУРАВАЧА КАДА ЈЕ САСТАВЉЕН ЕВРОПСКИ
ИЗВЕШТАЈ О САОБРАЋАЈНОЈ НЕЗГОДИ

члан 200
Сачињавање Европског извештаја о саобраћајној незгоди не ис-
кључује право оштећеног лица да, због последица истог догађаја које су
касније показале, од осигуравача захтева накнаду нематеријалне штете
због претрпљених физичких болова и страха.
„Према утврђеном чињеничном стању, дана 12.9.2013. године, око 6,30 ча-
сова, дошло је до саобраћајне незгоде на локалном путу на излазу из села К, у
125
којој су учествовали путничко возило марке „О“ којим је управљао возач З.С. …
а које возило је осигурано код овде туженог, и путничко возило марке „З“ којим
је управљао возач Д.Ј, овде тужилац. На лице места изашла је саобраћајна по-
лиција којој су оба учесника у незгоди изјавила да су се договорила око накнаде
штете и да ће сачинити Европски извештај о саобраћајној незгоди, а на питање
да ли је неко повређен исти су изјавили да нису, и не захтевају вршење увиђаја.
Међутим, истог дана око 14,30 часова овде тужилац је почео да осећа болове
у левом рамену и левом делу грудног коша уз отежано дисање, те се јавио ле-
кару који је констатовао повреде у виду јаког нагњечења. У току првостепеног
поступка, на основу налаза и мишљења вештака медицинске струке … утврђено
је да је тужилац у предметној незгоди претрпео повреде које представљају лаку
телесну повреду, … трпео физичке болове јаког интензитета, који су као такви
трајали у току самог догађаја, а у следећа 1-2 дана континуиране физичке боло-
ве средњег интензитета … а током још око две недеље за време ношења имоби-
лизације је осећао повремене физичке болове лаког до незнатног интензитета,
с тим да су физички болови престали након два месеца активног лечења за које
време је повреда зацелила. Тужилац је трпео примарни страх јаког интензитета
… а на даље је страх слабио и био присутан као секундарни страх…
У погледу жалбених навода туженог којима се истиче да његова одговор-
ност не постоји из разлога што су учесници саобраћајне незгоде сачинили
Европски извештај, у складу са чланом 31. Закона о обавезном осигурању,
те да је истим тужилац изгубио право да накнадно потражује нематеријалну
штету на име задобијених повреда, Виши суд налази да су исти неосновани.
Наиме, сходно члану 7. став 1. тачка 83) Закона о безбедности саобраћаја
на путевима, Европски извештај о саобраћајној незгоди је прописани образац,
који учесници у саобраћајној незгоди попуњавају након саобраћајне незгоде са
мањом материјалном штетом. Међутим, сврха попуњавања истог јесте да се
олакша доказивање чињеница које се односе на насталу саобраћајну незгоду
када је присутна мала штета, вид вансудске нагодбе, али сачињавање Европског
извештаја не искључује право оштећеног лица да, услед чињеница које су кас-
није наступиле, од осигуравача захтева стварну штету коју је претрпео, односно
да у парничном поступку своје право доказује другим доказним средствима. “
Сентенцу приредиле: Милена Јовановић, судија Вишег суда у Нишу

Тамара Станојевић, судијски помоћник
126
НОВЧАНА НАКНАДА НЕМАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ

ЗБОГ ПОЗИВАЊА ГРАЂАНА РАДИ ПРИКУПЉАЊА
ОБАВЕШТАЊА

члан 200
Досуђивање правичне новчане накнаде нематеријалне штете за
претрпљене душевне болове због повреде части и угледа, у ситуацији
када је тужилац позван као грађанин у полицијску станицу ради при-
купљања обавештења, није оправдано околностима у којима је тужилац
претрпео душевне болове.
“Према чињеничном стању које је првостепени суд утврдио, тужилац је био
позван у Полицијску станицу у Сврљигу као грађанин ради прикупљања оба-
вештења, по допису који је Савет Месне заједнице Б.П. упутио полицијској ста-
ници дана 19.2.2013. године, због наводног самовољног присвајања четири про-
пуснице, које су скинуте приликом реконструисања пута ка Б.П, а које су навод-
но у власништу Месне заједнице Б.П. Полицијска станица у Сврљигу сачинила
је службену белешку ПУ … од 3.12.2013. године о обавештењу примљеном од
грађанина, у укупном трајању од 15 минута, а кривични поступак није покре-
нут… [Тужилац] истакао је тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете
због претрпљених душевних болова због повреде части и угледа јер сматра да
је као криминалац или лопов био позиван на саслушање у полицијску станицу,
што је њему било непријатна ситуација, а имајући у виду да као лекар сарађује
са тим лицима свакодневно, при чему је позиван на кућној адреси, за време
док је био на одмору, што је за његову мајку представљао посебан шок, као и
јер је имао непријатности у селу јер му није било свеједно што га посматрају
као лопова. У налазу и мишљењу вештака је утврђено да је тужилац трпео ду-
шевне болове средњег интензитета у континуитету три до четири дана, а потом
средњег и слабијег интензитета у дисконтинуираном трајању од две недеље…
Побијаном пресудом првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиоца.
По налажењу Вишег суда у Нишу, првостепени суд на утврђено чињенично
стање није правилно применио материјално право… Према ставу Вишег су-
127
да у Нишу, субјективни осећај тужиоца да је позиван у полицијску станицу

као криминалац или лопов не оправдава досуђивање накнаде нематеријалне
штете. Грађанин је дужан да се одазове на позив полиције ради прикупљања
обавештења, у складу са члaном 288. Законика о кривичном поступку. Истим
чланом је прописано да се прикупљање обавештења врши добровољно, при
чему је јасно назначено својство у ком се грађанин позива. Наведене одредбе
Законика о кривичном поступку о прикупљању обавештења од грађана пружају
гаранције заштите достојанства и угледа грађанина, у законом регулисаним ус-
ловима нужног поступања полиције ради заштите правног поретка Републике
Србије. Имајући у виду наведено, досуђивање накнаде нематеријалне штете у
конкретном случају није оправдано околностима у којима је тужилац претрпео
душевне болове, у складу са чланом 200. Закона о облигационим односима.“
Сентенцу приредиле: Снежана Милићевић, судија Вишег суда у Нишу,

Бојана Арсенијевић, судијски помоћник
НАКНАДА ШТЕТЕ ЗБОГ НЕСНОВАНОГ ЛИШЕЊА
СЛОБОДЕ – ПРИТВОР

члан 200
Тужилац који је саслушан у својству окривљеног и упозорен да је ду-
жан да о промени адресе обавести суд, а потом напустио Републику Србију
без обавештавања суда, проузроковао је одређивање притвора својим не-
дозвољеним поступањем, те није оправдано досуђивање накнаде штете.
„Према утврђеном чињеничном стању, против тужиоца је покренут кри-
вични поступак за кривично дело давање мита из члана 255. став 1. Кри-
вичног законика. Решењем Окружног суда у Нишу … тужиоцу је одређен
притвор који се рачуна од 17.1.2008. године ... Решењем од 26.2.2008. годи-
не притвор је замењен мером забране напуштања боравишта уз привремено
одузимање путне исправе. Пресудом Окружног суда у Нишу … године тужи-
128
лац је оглашен кривим за дело које му се ставља на терет … а ова пресуда је

укинута решењем Апелационог суда у Нишу … и предмет враћен на поновно
суђење, након чега је решењем Вишег суда у Нишу … поступак обустављен
услед одустанкa заменика Вишег јавног тужиоца од кривичног гоњења.
(…)
По оцени суда, лице које је својим недозвољеним понашањем проузроко-
вало лишење слободе, иако је кривични поступак обустављен, нема право на
накнаду штете. Недозвољени поступци су при том, они поступци којима се
органи који учествују у кривичном поступку доводе у заблуду у погледу бит-
них чињеница везано за постојање кривичног дела и кривичне одговорнос-
ти, или поступци лица који нису усмерени на утврђивање правог стања, или
покушај бекства, који је независно од тежине кривичног дела по себи основ
за одређивање притвора, и то … као мера обезбеђења присуства окривљеног.
Иако у конкретном случају тужиоцу није била изречена мера забране на-
пуштања земље, из записника о саслушању пред истражним судијом Окружног
суда у Нишу … произилази да је тужилац саслушан у својству окривљеног и
да је упозорен да је дужан да о промени адресе обавести суд, па се не може
сматрати да одлазак из Републике Србије од стране тужиоца без обавештавања
суда представља дозвољено поступање, већ је оваквим понашањем тужилац
проузроковао одређивање притвора. Такође, без утицаја је да ли је тужилац
имао намеру да се крије или бежи, и да је његов одлазак у иностранство био из
егзистенцијалних разлога, јер о томе органи гоњења нису могли да имају саз-
нања, имајући у виду да тужилац о својој намери кривични суд није обавестио,
а полицијски службеници су излазили на пријављену адресу пребивалишта ту-
жиоца и према њиховим извештајима са терена, окривљени није могао бити
пронађен, нити било ко од његове родбине, а према добијеним подацима исти
се налази на привременом раду у Аустрији, па му је притвор одређен у складу
са тада важећим чланом 142. Законика о кривичном поступку.“
(Пресуда Основног суда у Нишу П 10463/2015 од 30.6.2017.године и

Пресуда Апелационог суда у Нишу Гж 5288/2017 од 12.6.2018.године)
Сентенцу приредила: Сања Костић, судија

129
НОВЧАНА НАКНАДА НЕМАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ –

ЦИЉ НАКНАДЕ

члан 200
Када тужилац тражи новчану накнаду нематеријалне штете како би
на тај начин казнио туженог, тужбени захтев је неоснован јер суд је дужан
да води рачуна о циљу коме ће надокнада служити и о томе да се не пого-
дује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом.
„Саслушавањем тужиоца суд је утврдио да му је тужени млађи брат, да је
тужени њему причинио штету на начин утврђен … кривичном пресудом …
те да је том приликом повређен углед тужиоца, јер су увредљиве речи изго-
ворене пред мајком тужиоца, што је њега нарочито погодило, а повређена је
и част тужиоца.
(…)
Суд је из самог исказа тужиоца утврдио да … је циљ ове парнице кажња-
вање туженог и то новчано. Ово је суд закључио јер је сам тужилац на пи-
тање да објасни шта је циљ и сврха надокнаде ове штете, одговорио … да се
тужени казни и опамети да више не може да изговара ове речи, и да не може
да се понаша на тај начин, и због тога ако га поново тужи казна ће бити ви-
шеструка, због поновљеног кривичног дела, из чега се закључује да тужилац
хоће да поново казни туженог, па је затим навео да га новац не интересује и
да ће добијени новац дати адвокату његов део, а остатак ће дати фонду за
лечење алкохоличара…
Новчана надокнада се досуђује као новчана сатисфакција тужиоцу којом
може да потисне и ублажи душевне болове које је доживео, из чега произи-
лази да је циљ новчане надокнаде потискивање или ублажавање душевних
болова, па приликом одлучивања о захтеву за надокнаду нематеријалне ште-
те суд води рачуна да се она досуђује за тај циљ ... Тужилац тражи новчану
надокнаду како би казнио туженог, да га спречи да се убудуће понаша на
130
сличан начин, односно да убудуће не наноси увреде … Превенција је циљ

кривичног поступка, односно кривичне санкције, а не парничног поступка и
надокнаде нематеријалне штете.“


НЕОСНОВАНО ОБОГАЋЕЊЕ ПО ОСНОВУ РЕШЕЊА

ДОНЕТОГ У УПРАВНОМ ПОСТУПКУ КОЈЕ ЈЕ
КАСНИЈЕ ПОНИШТЕНО

чл. 210 и 214
Уколико је тужилац уплатио новчани износ у корист тужене по нало-
гу из решења тужене, које је решење накнадно поништено као незако-
нито, то тужбени захтев тужиоца за исплату тог новчаног износа има за
основ неосновано обогаћење, те се овај спор решава према правилима
парничног поступка, а није реч о управној ствари.
„Према утврђеном чињеничном стању, решењем тужене од 07.3.2016. го-
дине тужиоцу је утврђена обавеза плаћања разлике за уплату нето прихода у
износу од 59.568,24 динара, који износ је тужилац уплатио на рачун тужене
дана 22.3.2016. године. Пресудом Управног суда у Нишу од 16.6.2016. годи-
не, наведено решење је поништено као незаконито и обавезана тужена да
тужиоцу надокнади трошкове управног спора у износу од 6.985,00 динара.
Сматрајући да је услед наведеног дошло до неоснованог обогаћења на стра-
ни тужене, тужилац је поднео тужбу којом је тражио да се иста обавеже да му
исплати наведени износ. Одлучујући о тужбеном захтеву, првостепени суд је
131
одбио приговор апсолутне ненадлежности суда истакнут од стране тужене и

закључио да је тужбени захтев основан.
… Нису основани жалбени наводи којима се указује да је у питању управ-
на ствар, те да се иста може решавати само кроз управни поступак. Наиме,
новчани износ који тужилац тужбом потражује, прешао је у имовину тужене
по основу решења тужене од 7.3.2016. године, а које решење је накнадно
поништено као незаконито, дакле по основу који је касније отпао. Стога, пра-
вилан је закључак првостепеног суда да се у конкретном случају ради о туж-
беном захтеву чији је основ неосновано обогаћење, дакле спор из класичног
имовинског односа две стране, који се решава према правилима парничног
поступка, у складу са чланом 1. Закона о парничном поступку. Такође, пр-
востепени суд је правилно применио чл. 210. и 214. Закона о облигационим
односима када је утврдио да је тужбени захтев основан и обавезао тужену да
износ уплаћен од стране тужиоца по основу који је касније отпао, накнади
тужиоцу. “
Сентенцу приредиле: Снежана Милићевић, судија Вишег суда у Нишу

ЗАСТАРЕЛОСТ ПОВРЕМЕНИХ ПОТРАЖИВАЊА –

НАКНАДА ЗА РАД ЧЛАНА ОРГАНА ПРАВНОГ ЛИЦА

члан 372
Накнада за рад члана органа туженог правног лица, која се исплаћује
у паушалном износу, представља повремено потраживање, која застаре-
вају за три године од доспелости сваког појединог давања.
„Тужилац је именован за члана Управног одбора Јавног предузећа (…)
решењем од 16.4.2005. године, а мандат му је престао дана 19.6.2009. го-
132
дине. Одлуком о накнадама за рад чланова управног и надзорног одбора од

11.7.2005. године је предвиђено да члан има право на накнаду трошкова пре-
воза у градском саобраћају и накнаду за вршење функције члана у месечном
паушалном износу, за присуство и рад на седници одбора. Тужени је извр-
шио делимичне уплате накнаде за месец јануар, фебруар, као и за март 2009.
године и то дана 24.3.2010. године. Управни одбор туженог је закључком од
9.3.2009. године одлучио да се исплате све заостале накнаде за рад чланова
Управног одбора. Тужилац је дана 21.6.2013. године поднео тужбу против
туженог ради дуга на име месечне накнаде за рад у својству члана управног
одбора и то за период од 16.4.2005. године до 19.6.2009. године.
У конкретном случају, суд је закључио да накнада коју тужилац пот-
ражује по својој природи представља повремено потраживање, које доспе-
ва у одређеним временским размацима. Ради се о накнади за рад члана уп-
равног одбора која се исплаћује у паушалном износу за сваки месец вршења
функције. Стога је и приговор застарелости основан, јер се у конкретном
случају има применити трогодишњи рок застарелости из члана 372. Закона о
облигационим односима, због чега је суд и одбио тужбени захтев.
Супротно наводима туженог, делимична уплата дуга представља при-
знање дуга и прекида ток застарелости, док се закључак Управног одбора
о исплати свих заосталих накнада за рад чланова Управног одбора не мо-
же сматрати одрицањем од застарелости. Ово из разлога што изјава о одри-
цању мора бити изричита што значи да није довољна само констатација о
постојању дуга, тим пре што у конкретном случају нису одређени ни износи
неисплаћених накнада.“

Сентенцу приредила: Сања Костић, судија

133
ФОРМА СПОРАЗУМА О УГОВОРНОЈ КАЗНИ

По правној природи, споразум о уговорној казни је завистан, акцесо-
ран споразум у односу на главни уговор којим се ствара обавеза, те ако је
главни уговор нужно закључити у одређеној форми, онда је и споразум о
уговорној казни нужно закључити у истој тој форми.
„У конкретном случају, главни споразум јесте Уговор о купопродаји стана
од 8.3.2012. године, па је анекс Уговора о купопродаји стана од 28.9.2012. го-
дине требало закључити у форми предвиђеној за овај уговор. Одредбом чла-
на 4. Закона о промету непокретности („Сл. гласник РС, бр. 42/98 и 111/2009),
који је важио у време сачињавања Уговора и анекса Уговора, одређено је да
се уговор о промету непокретности закључује у писменом облику, а потписи
уговарача се оверавају од стране суда. Имајући у виду цитиране законске
одредбе, Виши суд налази да је предметни анекс морао бити закључен у пи-
саној форми, а потписи оверени од стране суда. Како су у конкретном слу-
чају странке пропустиле да изврше оверу потписа, овакав анекс не испуњава
захтеве форме. Наиме, битно је да се испоштују правила о стицању права на
уговорену казну и да је иста уговорена у форми прописаној за уговор из кога
је настала обавеза на чије се испуњење односи.“

134
ПРОДУЖЕЊЕ УГОВОРА О ЗАКУПУ

НЕПОКРЕТНОСТИ У ЈАВНОЈ СВОЈИНИ

члан 596
Продужење уговора о закупу непокретности у јавној својини регули-
сано је императивним законским и подзаконским нормама, па нема
места примени члана 596. Закона о облигационим односима, којим је
прописано прећутно обнављање закупа.
„С обзиром на то да је предметни пословни простор јавна својина Града
Ниша, предметна непокретност може бити издата у закуп у складу са од-
редбама Закона о јавној својини, на основу ког је донета Уредба о условима
прибављача и отуђења непокретности непосредном погодбом, давањем у за-
куп ствари у јавној средини и поступцима јавног надметања и прикупљања
писаних понуда, и Одлука о прибављању и управљању стварима у јавној сре-
дини Града Ниша. У конкретном случају се не могу применити одредбе чла-
на 596. Закона о облигационим односима, којима је прописано да по истеку
уговора о закупу на одређено време, исти може бити прећутно продужен на
неодређено време наставком коришћења закупљене ствари. Издавање у за-
куп непокретности у јавној својини регулисано је императивним одредбама
закона и подзаконских аката. И сада важећи, као и прописи који су били на
снази у време трајања уговора о закупу пословног простора, налажу обавезу
закупца да пре истека уговора о закупу, поднесе захтев за закључење новог
уговора, уз који мора приложити не само доказ о плаћеној закупнини, већ и
доказ о плаћеним комуналним трошковима и осталим трошковима који су
наведени у чл. 9. и 10. Уговора о закупу пословног простора.
Члан 27. Одлуке о пословном простору Града Ниша, која је била на снази
у време истека предметног уговора о закупу, предвиђала је да Град може из-
дати пословни простор у закуп путем јавног надметања, прикупљањем писа-
них понуда и по почетној цени. Члан 48. став 1. тачка 9) Одлуке је предвиђао
могућност да се пословни простор може дати по почетној цени закупцу коме
135
је истекао рок закупа, а који је уредно извршавао, односно измирио све уго-
ворне обавезе и поднео захтев за закључење новог уговора о закупу …
Стога су по оцени суда, без утицаја на примену материјалног права чиње-
нице да је тужилац, након истека уговора о закупу, наставио да издаје факту-
ре туженом на име закупнине за коришћење пословног простора. Тиме што
издаје фактуре на име коришћења пословног простора туженом, тужилац не
може прећутно продужити важење уговора о закупу, јер се издавање у закуп
непокретности у јавној својини мора вршити у складу са јасно одређеном
процедуром и поступком који је утврђен позитивним прописима.“

Пресуда Апелационог суда у Нишу Гж 5879/2018 од 1.11.2018. године)
Сентенцу приредила: Наташа Коцић Филиповић, судија

РОК ЗА ЛИЦА КОЈА ОСТАНУ У СТАНУ ДА ОБАВЕСТЕ

ЗАКУПОДАВЦА О СМРТИ ЗАКУПЦА И ТРАЖЕ
ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА О ЗАКУПУ
Закон о становању
члан 34 ст. 4 и 5
Рок од 60 дана у којем су лица која остану у стану дужна да обавесте заку-
подавца о смрти закупца није преклузиван и не води губитку права, односно
коришћења стана у својству закупца, јер уколико закуподавац у року од 30
дана од истека наведеног рока не одреди лице које ће бити закупац стана,
заинтересовано лице може поднети предлог надлежном суду да у ванпарнич-
ном поступку донесе решење којим се замењује уговор о закупу стана.
„Према утврђеном чињеничном стању, предлагач је поднео против про-
тивника предлагача предлог ради доношења решења које замењује уговор
136
о закупу стана у Нишу у ул. В. Предметни стан је решењем Одељења за

комуналне и стамбене послове НОО Ниш од 3.6.1962. године додељен на ко-
ришћење сада пок. Р.П. из Ниша, оцу предлагача. На основу овог решења за-
кључен је уговор о коришћењу стана између Стамбеног предузећа Ниш, као
даваоца стана, с једне, и Р.П, као носиоца станарског права, са друге стране. У
наведеном уговору наведено је да ће носилац станарског права предметни стан
пов. 46,70 м2 користити заједно са члановима домаћинства и то супругом А,
синовима М. и Р, овде предлагачем, ћеркама С. и А, као и са мајком М. Кас-
није, решењем Извршног савета Скупштине – Општине Ниш од 27.11.1980.
године, сада пок. Р. П. из Ниша и члановима његовог породичног домаћин-
ства, и то супрузи А. и ћерки С, додељен је на коришћење … стан у Нишу,
пов. 52,60 м2 на Булевару Н. У образложењу наведеног решења наведено је
да ће остали чланови породичног домаћинства, између осталих и предлагач,
наставити да живе у ранијем стану у улици В. … Практично [се] ради о про-
ширењу простора, тако да оба стана служе за потребе свих чланова породице
Р.П, јер стан у Булевар Н. није додељен за потребе свих чланова његове поро-
дице. Мајка предлагача умрла је 2009. године, а отац предлагача 2010. годи-
не, а стан у коме су они живели наставила је да користи њихова кћи С, сестра
предлагача, док је стан у улици В. наставио да користи предлагач. Предлагач
је пропустио законски рок од 60 дана од смрти носиоца станарског права,
односно претходног закупца, да тражи закључење уговора о закупу, с тим
да је својевремено предлагач тражио да са противником предлагача закључи
уговор о откупу стана. Међутим, како се не ради о преклузивном року за
закључење уговора о закупу, то по становишту првостепеног суда предлагач
има право да као закупац настави са коришћењем стана на неодређено време
по основу закупа и после смрти претходног носиоца закупа Р.П, те је у том
смислу и донео одлуку као у диспозитиву побијаног решења.
(…)
У складу са чл. 34. Закона о становању, у случају смрти закупца или ње-
говог исељења из стана, закупац на том стану постаје члан породичног до-
маћинства који је наставио да користи тај стан и то по следећем редоследу:
брачни друг, дете рођено у браку, ван брака, усвојено и пасторче. С обзиром
да је као неспорно утврђено да је супруга закупца преминула пре носиоца
станарског права … пок. Р. П, правилан је закључак првостепеног суда да
предлагач у својству члана породичног домаћинства има право закупа стана
у смислу цитиране одредбе.
137
Нису основани жалбени наводи противника предлагача којима се истиче

да … је прописано да су лица која остану у стану дужна да обавесте заку-
подавца о смрти закупца најкасније у року од 60 дана, те да је закуподавац
дужан да у року од 30 дана од истека наведеног рока одреди лице које ће
бити закупац стана, а ако то не учини, заинтересовано лице може поднети
предлог надлежном суду да у ванпарничном поступку донесе решење којим
се замењује уговор о закупу стана. Ово из разлога што наведени рок није
преклузиван и као такав не води губитку права, односно коришћењу стана у
својству закупца, како правилно закључује и првостепени суд.“
(Пресуда Вишег суда у Нишу Гж 5916/2016 године од 11.7.2018. године)

138
ПОРОДИЧНО ПРАВО
ПРЕСТАНАК ИЗДРЖАВАЊА СУПРУЖНИКА
Породични закон
чл. 151 и 163
У ситуацији када се финансијско и здравствено стање дужника из-
државања тако погоршало да би наставак обавезе давања издржавања
представљао очигледну неправду за њега, обавеза издржавања престаје,
ако не постоје нарочито оправдани разлози који спречавају повериоца
издржавања да ради.
„Суд је на основу утврђеног чињеничног стања мишљења да су се окол-
ности након доношења пресуде од 25.03.2013. године, којом је тужилац оба-
везан да на име доприноса за издржавање бивше супруге уплаћује 6.000,00
динара измениле, и то на штету тужиоца-противтуженог, из разлога што се
од тренутка доношења наведене пресуде до данас здравствено стање тужио-
ца-противтуженог погоршало, јер осим што је инвалидски пензионер који
болује од дијабетеса, стабилне ангине пекторис и високог крвног притиска
… његово здравствено стање захтева посебан (дијеталан) режим исхране,
што изискује додатне издатке за набавку таквих, дијеталних намирница, ту-
жиоцу су потребна додатна средства за куповину лекова и инјекција, који се
не могу прибавити преко рецепта … Како тужени прима инвалидску пензију
у износу од 20.600,00 динара, а имајући у виду цену лекова који су му неоп-
ходни … те опште трошкове живота и чињеницу да тужилац-противтужилац
туженој-противтужиљи плаћа на име издржавања износ од 6.000,00 динара
већ пет година, суд је мишљења да тужилац више није у финансијској могућ-
ности да доприноси издржавању бивше супруге сходно члану 167. став 2.
тачка 2), те да на страни тужене-противтужиље не постоје нарочито оправда-
ни разлози који је спречавају да ради лаке послове који не подразумевају на-
презање и врсту ангажовања за које тужена-противтужиља и по сопственим
наводима и тврдњама, а и према налазу и мишљењу вештака није способна, те
да даље егзистирање обавезе издржавања на страни тужиоца-противтуженог
139
у корист тужене-противтужиље за тужиоца представља очигледну неправду,

имајући у виду његову финансијску, а нарочито здравствену ситуацију.“
(Пресуда Основног суда у Нишу П2 1322/2017 од 24.9.2018. године,

Пресуда Апелационог суда у Нишу Гж2 57/2019 од 30.1.2019. године)
Сентенцу приредила: Љиљана Марјановић Андрић, судија

ПРЕСТАНАК ИЗДРЖАВАЊА СУПРУЖНИКА ЗБОГ

ОЧИГЛЕДНЕ НЕПРАВДЕ
члан 151
Наставак обавезе издржавања бившег супружника би представљао
очигледну неправду за дужника издржавања у ситуацији када је дужни-
ку издржавања престао радни однос и издржава се од мајчине помоћи, а
поверилац издржавања не показује напоре да сопственим активностима
допринесе свом издржавању.
„Суд је у току овог поступка несумњиво установио да тужена-противту-
жиља нема довољно средстава за издржавање, будући да је незапослена, није
остварила пензију, нити има други редован извор прихода изузев издржавања
које јој плаћа тужилац-противтужени [по пресуди Основног суда, у висини од
30% зараде коју остварује]. Са друге стране, међутим, тужена-противтужиља
има потпуно очувану радну способност, што јој омогућава да ради и остварује
средства за своју егзистенцију. Према редакцији законског текста, односно од-
редбе члана 151. Породичног закона, разведени супружник који је неспособан
за рад изједначен је у огледу права на супружанско издржавање са разведеним
супружником који је незапослен, под условом, и у једном и у другом случају, да
нема довољно средстава за сопствену егзистенцију… Тужена-противтужиља
суду није пружила ниједан доказ о томе да активно тражи запослење, али да
заиста није у могућности да га пронађе, изузев што је доставила доказ да се на-
140
лази на евиденцији незапослених лица Националне службе за запошљавање…

Суд је мишљења да је тужена потпуно способна за обављање привремених и
повремених послова, уколико већ не може да нађе стално запослење на тр-
жишту рада, тужена-противтужиља је поред тога стамбено обезбеђена јер жи-
ви у кући својих родитеља и исти јој повремено помажу.
(…)
Обавезивање тужиоца-противтуженог да даље доприноси издржавању
тужене-противтужиље би била очигледна неправда за њега, с обзиром на то
да су се промениле околности, односно да му је престао радни однос, те да
се и он сам издржава од мајчине помоћи, тако да би наставком изражавања
бившег супружника угрозио сопствену егзистенцију.“
(Пресуда Основног суда у Нишу П2 1364/2017 од 24.9.2018. године,


УСЛОВИ ЗА ОДРЕЂИВАЊЕ МЕРЕ ЗАШТИТЕ ОД

НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
чл. 197 и 198
Не постоји основ за одређивање мере заштите од насиља у породи-
ци у ситуацији у којој тужени према члану породици јесте предузео акт
који по својој природи и по законској дефиницији има одлике насиља у
породици, али је ситуационог карактера и представља инцидентни до-
гађај, уколико се такво понашање није јављало ни понављало, ни пре
ни после самог акта насиља, те код члана породице не постоји осећај
зебње, неспокојства или страха, или осећај било какве угрожености.
„Суд сматра да поступцима туженог није угрожено спокојство, душевно
здравље и телесни интегритет члана његове породице Ј.В. [ванбрачне парт-
141
нерке], имајући у виду да је понашање туженог, по оцени овог суда, ситуа-

ционог карактера, … представља инцидентни догађај, и да тужени ни пре ни
после догађаја није исказивао било какав модел понашања који се у смислу
члана 197. Породичног закона има сматрати чином насиља. Суд је мишљења
да увреде и псовке које је тужени упутио Ј.В. несумњиво јесу узнемирујуће
природе, али се ради о претњама и псовкама које је тужени Ј.В. упутио само
у том једном телефонском разговору и због тога му је већ изречена хитна
мера у трајању од 48 сати, која је затим продужена на период од 30 дана,
све у складу са Законом о спречавању насиља у породици, чиме је по оцени
овог суда обезбеђена промптна заштита од евентуалне даље ескалације на-
сиља у породици и чиме је по оцени овог суда исцрпљена потреба за правном
заштитом од породичног насиља у овом случају. Суд је с тим у вези имао у
виду и чињеницу да су тужени и Ј.В. већ после пар минута од разговoра у
току којег је тужени изрекао претње и псовке, разговарали најнормалније, по
оцени саме Ј.В, као потенцијалне жртве насиља у породици, чији је субјек-
тивни осећај такође важан у светлу оцене постојања насиља у породици и
постојања потребе за одређивање мере заштите, да је тужени ни након тога
ни на који начин није узнемиравао нити угрожавао њен телесни интегритет,
душевно здравље и спокојство. Суд налази да увреде и псовке упућене у току
кратког телефонског разговора свакако завређује реаговање надлежних орга-
на, те да је у конкретном случају реакција уследила одмах по пријави насиља
од стране Ј.В, те је, како је већ наведено, и изречена хитна мера заштите.
Међутим, имајући у виду да се ради о узнемиравајућем, али кратком разго-
вору, као и да се такво вербално насиље, нити пак други облик насиља од
стране туженог према Ј.В, није догодио никада пре нити после овога, то суд
налази да код Ј.В. није могао постојати осећај зебње, неспокојства или стра-
ха, те осећај било какве угрожености од туженог.“
(Пресуда Основног суда у Нишу П2н 22/2018 од 17.9.2018. године,


142
НАСЛЕДНО ПРАВО
ПОСТОЈАЊЕ НОВЧАНОГ ПОТРАЖИВАЊА У

ТРЕНУТКУ СМРТИ ОСТАВИОЦА
Закон о наслеђивању
члан 1
Признаница од 8.5.2008. године која гласи на новчани износ не пред-
ставља доказ да новчано потраживање оставиље постоји у тренутку
њене смрти 22.8.2015. године, већ је ту чињеницу потребно доказати у
одговарајућем поступку. Стога није основан захтев учесника поступка
за допуну решења о наслеђивању, тако да новчано потраживање по тој
признаници буде део заоставштине.
„Из списа предмета произилази да је решењем Основног суда у Нишу
… од 4.2.2016. године расправљена заоставштина пок. Б.П, а за наследнике
заоставштине, ближе означене у диспозитиву наведеног решења, оглашени
су М.П. … супруг оставиље, на 1/3 заоставштине, и А.П, син оставиље, на
2/3 заоставштине, као законски наследници. Дана 25.2.2016. године, учесник
М.П. … поднео је првостепеном суду предлог за допуну именованог решења,
којим је да тражио да се у састав заоставштине оставиље уврсте и новчана
потраживања по основу признанице од 8.5.2008. године. Одлучујући о пред-
логу, првостепени суд је исти одбио као неоснован.
(…)
Наиме, одредбом члана 1. Закона о наслеђивању одређено је да заос-
тавштину чине сва наслеђивању подобна права која су оставиоцу припадала
у тренутку смрти, док је одредбом из члана 87. Закона о ванпарничном по-
ступку прописано да, у поступку расправљања заоставштине, састав исте
утврђује суд.
Дакле, да би одређено новчано потраживање чинило састав заоставшти-
не, мора се доказати постојање таквог потраживања у тренутку смрти оста-
виоца. Међутим, у конкретном случају, признаница од 8.5.2008. године не
143
може се узети као правно ваљани доказ. Ово из разлога што је у питању
приватна исправа, па се не може са сигурношћу утврдити да је потраживање
настало. Поред тога, иста датира из 2008. године, а оставиља је премину-
ла 22.8.2015. године, те чак и да потраживање јесте настало, учесници нису
пружили доказ да је исто неизмирено, односно да је постојало и у тренутку
смрти оставиље. Имајући у виду наведено, Виши суд налази да је првостепе-
но решење којим је предлог за допуну одбијен, у свему правилно и законито.
Другостепени суд указује на одредбе члана 26. Закона о ванпарничном
поступку, којим је одређено да правноснажност решења, донесеног у ванпар-
ничном поступку, не спречава учеснике да свој захтев о коме је решењем
одлучено, остварују у парници или у поступку пред управним органом, када
им је то право признато овим или другим законом.“

144
ГРАЂАНСКО ПРОЦЕСНО ПРАВО
НЕДОЗВОЉЕНОСТ ТУЖБЕНОГ ЗАХТЕВА ЗА УТВРЂЕЊЕ

ЧИЊЕНИЦЕ ИСПРАВНОСТИ ПЛОМБИ НА БРОЈИЛУ
Закон о парничном поступку

Недозвољен је тужбени захтев којим се тражи да се утврди чињеница
исправности пломби на бројилу чији је корисник тужилац.
„Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је корисник бројила ЕД
… Дана 26.4.2016. године, Дирекција за мере и драгоцене метале извршила
је ванредни надзор и утврдила да је државни жиг промењен и да око осно-
вног жига нема описаног круга, те је привремено забранила употребу пре-
дметног бројила, по ком налогу су радници туженог дана 27.5.2016. године
искључили тужиоца са електричне мреже. Како би се поново прикључио на
дистрибутивну мрежу, тужилац је имао трошкове и то на име обрачунате
неовлашћене потрошње електричне енергије … на име предрачуна за пре-
глед прикључења, … на име предрачуна за издавање решења о одобрењу, …
на име прикључка на дистрибутивни систем, … на име новог електричног
бројила и … на име материјала ради прикључења бројила. У парничном по-
ступку, тужилац је тражио да се утврди да је пломба на бројилу чији је он
корисник исправна, као и да се тужени обавеже да му накнади штету коју је
претрпео. Одлучујући о тужбеном захтеву, првостепени суд је исти одбацио
у ставу првом, налазећи да је исти недозвољен, док је у ставу другом тужбени
захтев одбио као неоснован.
(…)
Првенствено, правилан је закључак првостепеног суда да је недозвољен
тужбени захтев у делу у коме је тражено да се утврди исправност пломби на
бројилу чији је корисник тужилац. Наиме, овако постављен тужбени захтев
представља захтев за утврђење чињеница, а што је у складу са чланом 194. став
3. Закона о парничном поступку дозвољено само уколико је прописано законом
или посебним прописом. Како ниједним прописом није изричито прописана
145
могућност подношења тужбе за утврђење чињеница садржаних у тужбеном за-

хтеву, правилно је првостепени суд исти одбацио као недозвољен сходно члану
294. Закона о парничном поступку. Стога, у ситуацији када су одредбама Закона
о парничном поступку на изричит начин одређени услови за подношење тужбе
за утврђење, који нису испуњени у конкретном случају, без утицаја су жалбени
наводи тужиоца којима се истиче да се ради о прејудицијалном питању за обли-
гациони однос између странака у овој правној ствари.“
Сентенцу приредиле: Сузана Стаменковић, судија Вишег суда у Нишу,

ОТВАРАЊЕ ПОСТУПКА ЛИКВИДАЦИЈЕ КАО РАЗЛОГ

ЗА ПРЕКИД ПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА

члан 222
Према важећем Закону о парничном поступку, разлог за прекид по-
ступка по сили закона је искључиво отварање поступка стечаја над
странком, те прекид парничног поступка није могућ због отварања по-
ступка ликвидације.
„Према стању у списима предмета, тужилац је поднео тужбу против ту-
жених Г.Н. … и „Т“ … , ради накнаде нематеријалне штете… Поднеском од
23.11.2015. године, друготужени „Т“ … обавестио је суд да је над њим отворен
поступак ликвидације решењем Привредног суда у Крагујевцу… На основу
одредбе из члан 222. став 1. тачка 5) [Закона о парничном поступку („Служ-
бени гласник РС“ бр. 72/2011, 49/2013 – одлука УС, 74/2013 – одлука УС,
55/2014)], првостепени суд је утврдио прекид поступка у овој правној ствари.
По налажењу овог суда, побијаним решењем првостепени суд је утврдио
прекид поступка, иако за то нису наступили разлози предвиђени законом.
146
Наиме, одредбом из члана 222. став 1. тачка 5) Закона о парничном по-

сутпку прописано је да суд утврђује прекид поступка када наступе правне
последице отварања поступка стечаја. Дакле, за разлику од ранијег Закона
о парничном поступку, који је као обавезан разлог за прекид, поред стечаја,
предвиђао и отварање поступка ликвидације, важећи Закон о парничном
поступку утврђује искључиво отварање поступка стечаја над странком као
разлог за прекид поступка по сили закона. Из наведеног следи да прекид
парничног поступка није могућ због ликвидације, те у конкретном случају
нема места примени цитиране законске одредбе.“

ТЕРЕТ ДОКАЗИВАЊА ВИСИНЕ НЕЗАСТАРЕЛОГ

ПОТРАЖИВАЊА

члан 231
Када се тужбеним захтевом тражи обавезивање туженог да на име
дуга исплати збирни износ за одређени временски период, тако да пот-
раживање није опредељено по месецима, а на тај начин је обухваћено
и део застарелог потраживања, терет доказивања висине незастарелог
дела потраживања сноси тужилац.
„Пресудом Основног суда у Нишу … обавезан је тужени да тужиоцу на
име дуга по основу неплаћене еко накнаде плати износ... Ставом трећим од-
бијен је [тужбени захтев] тужиоца којим је тражио да се обавеже … на име ду-
га за накнаду за одлагање комуналног отпада износ … за период од 1.4.2014.
године закључно са 31.7.2015. године, са законском затезном каматом...
147
У складу са правилима о терету доказивања из члана 231. Закона о пар-

ничном поступку, странка која тврди да има неко право, сноси терет дока-
зивања истог. Наведена обавеза односи се како на основ потраживања, тако
и на висину [потраживања]. С обзиром да је тужилац тужбом обухватио и
застарело потраживање, при чему исто није определио по месецима, већ је
накнаду тражио у збирном износу за целокупан период од 1.4.2014. године
до 31.7.2015. године, правилан је закључак првостепеног суда да из овако
постављеног тужбеног захтева није могуће утврдити висину незастарелог
потраживања, те је правилно у целости одбио тужбени захтев у овом делу.“

ТУЖБА ЗА НАКНАДУ ТРОШКОВА КРИВИЧНОГ

ПОСТУПКА – ПРЕСУЂЕНА СТВАР

члан 294 став 1 тачка 4
Када су у кривичном поступку окривљеном делимично признати

тражени трошкови кривичног поступка, онда тужбени захтев окривље-
ног тужиоца за надокнаду непризнатих трошкова кривичног поступка
треба одбацити као пресуђену ствар.
„Тужилац је у тужби и на рочишту за главну расправу … навео да је пре-
судом Вишег суда у Нишу … од 25.6.2013. године ослобођен оптужбе јер
није доказано да је извршио кривично дело за које је оптужен, а која пресуда
је потврђена пресудом Апелационог суда у Нишу… Тужилац је у овом по-
ступку био у притвору у периоду од 10.2.2011. до 15.11.2011. године. Тужи-
лац је [тужбеним] захтевом тражио признање трошкова кривичног поступка,
те је решењем Вишег суда у Нишу … , суд нашао да је неоснован захтев бра-
ниоца за надокнаду трошкова на име 27 разговора са окривљеним у притвору
148
од укупно 28. Решењем Вишег суда у Нишу … одбијена је жалба тужиоца на

наведено решење о трошковима поступка. Како кривични суд није признао
трошкове кривичног суда у потпуности, сходно члану 265. став 6. [Законика
о кривичном поступку], предлаже да суд у парничном поступку обавеже ту-
жену да ове трошкове … исплати тужиоцу.
(…)
Чланом 265. Законика о кривичном поступку је регулисано: став 1: Кад
се обустави кривични поступак или се оптужба одбије или се окривљени ос-
лободи од оптужбе, изрећи ће се у решењу, односно пресуди да трошкови кри-
вичног поступка из члана 261. став 2. тач. 1) до 6) овог законика, нужни изда-
ци окривљеног и нужни издаци и награда браниоца и пуномоћника (члан 103.
став 3), као и награда вештака и стручног саветника, падају на терет буџет-
ских средстава суда. Став 6: Ако захтев за накнаду нужних издатака и награде
из става 1. овог члана не буде усвојен или суд о њему не донесе одлуку у року
од три месеца од дана подношења захтева, окривљени и бранилац имају право
да потраживања остварују у парничном поступку против Републике Србије.
Тумачењем наведених одредби Законика о кривичном поступку, закључује
се да тужилац може у парничном поступку да оствари своје потраживање за
надокнаду нужних издатака и награде браниоцу само у случају да такав захтев
не буде био усвојен или о њему не буде одлучено у року од три месеца од
подношења, али се захтев посматра као целина за све нужне издатке и награде
браниоцу, па се наведена норма примењује само у случају да се уопште не
одлучи о таквом захтеву или се он у целости не усвоји. У конкретном случају,
захтев тужиоца за награде за заступање од стране браниоца је усвојен и о ис-
том је донето решење у кривичном поступку, само не у износу који је тражен,
па тужилац нема права да исте тражи у парничном поступку, применом члана
264. став 6. Законика о кривичном поступку, јер се ради о пресуђеној ствари.“
(Решење Основног суда у Нишу П 17421/2015 од 12.5.2016. године и

Решење Вишег суда у Нишу Гж 4146/2016 од 6.6.2017. године)

149
УСКРАЋИВАЊЕ МОГУЋНОСТИ РАСПРАВЉАЊА

ПРЕД СУДОМ НЕОДРЖАВАЊЕМ РОЧИШТА ПРЕ
ДОНОШЕЊА РЕШЕЊА О ОДБАЦИВАЊУ ПРЕДЛОГА

Одбацивањем предлога за деобу непокретности, без претходног одр-
жавања рочишта у смислу члана 294. Закона о парничном поступку у
вези са чланом 30. Закона о ванпарничном поступку, предлагачима је
онемогућено да се изјасне о одбацивању предлога и тиме ускраћена мо-
гућност расправљања пред судом.
„Према стању у спису предмета, предлагачи су у предлогу за деобу куће у ул.
С, на катастарској парцели 5095 … себе означили као сувласнике ¾, а против-
ника предлагача означили као власника ¼ наведене непокретности. Уз предлог
су доставили правоснажну пресуду Општинског суда у Нишу … од 18.11.1985.
године којом је утврђено да је Ђ.Ж, правни претходник предлагача, власник куће
у Нишу у ул. С. … катастарска парцела 6899/7, са правом трајног коришћења
на означеној парцели, као и правоснажно решење Основног суда у Нишу … од
20.9.2010. године којим су за наследнике пок. Ђ.Ж, бив. из Ниша, на заоставшти-
ни коју чини и власништво на плацу у Нишу, у ул. С. … катастарска парцела
6899/11 … оглашене Ђ.А, супруга пок. Ђ.Ж, Д.М, ћерка пок. Ђ.Ж, и Б.П, ћерка
пок. Ђ.Ж, све на по 1/3. Приложили су и правоснажну пресуду Општинског су-
да у Нишу П … од 22.3.2005. године којом је утврђено да је Ђ.З, овде означен
као противник предлагача, власник ¼ непокретности … ул. Њ. а која се налази
на катастарској парцели 6899/7 … а што је Ђ.Ж. дужан да призна. Уз наведене
исправе, предлагачи су доставили и потврду РГЗ, СКН Ниш … од 31.12.2015.
године, из које се утврђује да су у поступку израде катастра непокретности фор-
мирани нови бројеви парцела, те да су старе катастарске парцеле 6899/18, део ка-
тастарске парцеле 6899/7 и део катастарске парцеле 6899/19 ушле у састав нове
катастарске парцеле 5097, а старе катастарске парцеле 6899/11 и део катастарске
парцеле 6899/7 ушле у састав нове катастарске парцеле 5095.
150
Првостепени суд је без заказивања рочишта такав предлог одбацио као

непотпун, образлажући своју одлуку тиме да предлог не садржи земљишно-
књижне податке о непокретности која је предмет деобе, односно податке за
конкретну непокретност из листа непокретности, не садржи уделе предлагача,
нити је достављена исправа из које би суд могао да утврди да су предлагачи су-
власници на објекту који је предмет деобе. С обзиром да из приложене судске
одлуке произилази да су предлагачи наследници пок. Ђ.Ж. на заоставштини
коју чини право коришћења катастарске парцеле 6899/11 на којој није изграђе-
на предметна кућа, а како предлагачи нису доставили доказ о упису непокрет-
ности чија се деоба тражи, по налажењу првостепеног суда по предлогу се не
може поступати, те је одлучено као у изреци побијаног решења.
(…)
Наиме, одредбом чл. 294. став 2. Закона о парничном поступку, а која
одредба се сходно чл. 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку има при-
менити у ванпарничном поступку деобе заједничке ствари или имовине,
прописана је дужност суда да пре доношења решења о одбацивању тужбе,
односно предлога у конкретном случају, одржи рочиште на коме ће тужиоцу
– предлагачу, омогућити да се изјасни о одбацивању предлога.
Како у конкретном случају првостепени суд није одржао наведено ро-
чиште и није дао могућност предлагачима да се изјасне о подацима о пред-
мету деобе и уделима заједничара, те није дао могућност да приложе одгова-
рајуће писмене доказе о праву својине у смислу члана 149. Закона о ванпар-
ничном поступку, а који недостаци су отклоњиве природе, предлагачима је
незаконитим поступањем ускраћена могућност расправљања пред судом...“

151
ПРИВРЕМЕНА МЕРА У ПАРНИЧНОМ ПОСТУПКУ

КОЈОМ СЕ УТИЧЕ НА ИЗВРШНИ ПОСТУПАК
Закон о извршењу и обезбеђењу

члан 449
Када се извршење спроводи на непокретности извршног дужника,
јавни извршитељ има законску обавезу да преостали новац од продаје
непокретности уплати на рачун извршног дужника привредног субјек-
та, те није дозвољено одређивање привремене мере којом би се јавном
извршитељу дао налог да преостала новчана средства задржи и чува на
свом депозитном рачуну.
„Према стању у списима предмета, тужиоци су против туженог покре-
нули парнични поступак ради испуњења уговора и накнаде штете, с обзиром
да су претходно тужиоци као инвеститори и тужени као суинвеститор закљу-
чили Уговор о заједничкој градњи чији је предмет заједничка реконструкција
и доградња постојећег стамбеног објекта у Нишу, у ул. В. … у нови стамбе-
но-пословни објекат. Тужени се као привредно друштво дужи временски пе-
риод налази у блокади, а једина преостала непокретност у својини туженог је
стан бр. …, у стамбеној згради … у ул. В. … те су тужиоци поднели предлог
за одређивање привремене мере којим су тражили да се забрани туженом да
располаже преосталим новцем добијеним од продаје овог стана у поступку
извршења ИИ … пред јавним извршитељем … , као и да се јавном изврши-
тељу наложи да након продаје стана, а након намирења извршног повериоца
Н.Ђ. у овом поступку извршења, задржи и чува преостали новац на свом
депозитном рачуну до окончања овог поступка. Одлучујући о предлогу, пр-
востепени суд је нашао да је исти неоснован.
(…)
Првостепени суд је правилно утврдио да у конкретној правној ствари ни-
су испуњени услови за одређивање привремене мере из разлога што тужио-
ци нису учинили вероватним да ће без привремене мере тужени осујетити
или знатно отежати наплату потраживања тиме што ће своју имовину или
152
средства отуђити, прикрити или на други начин њима располагати. Прави-

лан је закључак првостепеног суда да тужени као привредно друштво нема
могућност да располаже преосталим новцем од продаје непокретности у из-
вршном поступку, с обзиром да се иста враћа на његов рачун у складу са
правилима извршног поступка, због чега не стоје жалбени наводи тужилаца
да у конкретном случају постоји опасност да ће тужени осујетити наплату
њиховог евентуалног потраживања на тај начин што би својом имовином
располагао на начин описан у члану 449. Закона о извршењу и обезбеђењу.“
Сентенцу приредиле: Сузана Стаменковић, судија Вишег суда у Нишу.

ПРЕУРАЊЕНОСТ ТУЖБЕ ОШТЕЋЕНОГ ЛИЦА

ПРОТИВ ДРУШТВА ЗА ОСИГУРАЊЕ
Закон о обавезном осигурању у саобраћају

члан 24
Оштећено лице има право, али не и обавезу, да се пре тражења судске
заштите прво обрати друштву за осигурање, те уколико оштећено лице
није подносило одштетни захтев осигуравачу од аутоодговорности, то
не искључује његово право да поднесе тужбу против осигуравача ради
накнаде штете одмах, без чекања протека рока од 90 дана из члана 24.
Закона о обавезном осигурању у саобраћају.
„Према стању у спису предмета, тужиља је дана 17.4.2018. године по-
днела Основном суду у Нишу тужбу против тужених Генерали осигурање
Србија, филијала у Нишу, … предузећа „Н“ … и М.З. … ради накнаде не-
материјалне штете настале дана 21.3.2018. године, у укупном износу од
200.000,00 динара, са припадајућом каматом. У фази претходног испитивања
тужбе, првостепени суд је утврдио да је тужба поднета против туженог првог
153
реда Генерали осигурање Србија, филијала у Нишу, … а да уз тужбу није

достављен доказ да се малолетна тужиља пре подношења тужбе обраћала
осигуравајућем друштву. Налазећи да на овај начин није поступљено у скла-
ду са чланом 24. Закона о обавезном осигурању у саобраћају, првостепени
суд је тужбу одбацио као недозвољену.
По налажењу другостепеног суда, побијано решење је донето уз погреш-
ну примену материјалног права.
Наиме, одредбом члана 24. Закона о обавезном осигурању у саобраћају
прописано је да у погледу потраживања по основу осигурања од аутоодго-
ворности, оштећено лице може поднети захтев за накнаду штете непосредно
друштву за осигурање. Уколико друштво за осигурање не достави образло-
жену понуду за накнаду штете у року од 90 дана, оштећено лице може подне-
ти тужбу суду и о томе обавестити Народну банку Србије, при чему се тужба
достављена пре истека рока сматра преурањеном.
Тумачећи напред цитирану одредбу, закључује се да оштећено лице има
право да своје потраживање накнаде штете оствари подношењем захтева не-
посредно друштву за осигурање. У ситуацији када се оштећено лице одлу-
чи да остварује право директним обраћањем, тада се имају применити став
други и трећи члана 24. Закона о обавезном осигурању у саобраћају, односно
правила о условљености подношења тужбе истеком рока од 90 дана за дос-
тављање образложене понуде.
Међутим, цитирана одредба предвиђа само право, али не и обавезу
оштећеног лица да се пре тражења судске заштите увек мора прво обратити
друштву за осигурање. Стога, у ситуацији када оштећени и није поднео за-
хтев овде првотуженом, нема места примени наведеног члана. Дакле, чиње-
ница да оштећени није подносио одштетни захтев осигуравачу од ауто-одго-
ворности, не искључује његово право да одмах поднесе тужбу против осигу-
равача ради накнаде штете.“
Сентенцу приредили: Небојша Жикић, судија Вишег суда у Нишу,

154
УСЛОВ ЗА ОСТВАРИВАЊЕ ПРАВА НА ПОВРАЋАЈ

СУДСКЕ ТАКСЕ
Закон о судским таксама

чл. 43 и 44
Подношење захтева за повраћај уплаћене судске таксе није условље-
но претходним истицањем приговора против опомене за плаћање таксе.
„Према стању у спису предмета, тужилац В.Ј. водио је парнични поступак про-
тив Дирекције за изградњу Града Ниша, ради накнаде за фактичко изузеће, који је
окончан пресудом Основног суда у Нишу … од 27.4.2015. године, а која одлука је
потврђена у делу одлуке о главној ствари, преиначена у делу одлуке о трошкови-
ма поступка пресудом Апелационог суда у Нишу … од 18.2.2016. године… Дана
14.5.2015. године, првостепени суд послао је тужиоцу опомене за плаћање судских
такси за тужбу и првостепену пресуду… Тужилац је означене таксе, у износу као
у опомени, платио дана 21.6.2016. године. Дана 27.6.2016. године, тужилац је под-
нео захтев за повраћај новчаних средстава на име више плаћених такси и указао да
је одлуком Апелационог суда у Нишу преиначена одлука о трошковима поступка
и то тако што је износ за таксу за тужбу и одлуку одређен у мањем износу. Од-
лучујући о захтеву, првостепени суд је нашао да је исти неоснован.
По налажењу Вишег суда, за сада се овакво схватање првостепеног суда
не може прихватити.
Одредбом члана 43. Закона о судским таксама прописано је да лице које
плати таксу у износу већем од прописаног, има право на повраћај таксе. У
складу са чланом 44. Закона о судским таксама, захтев за повраћај судске
таксе подноси се суду који је решавао у првом степену у року од 30 дана од
дана када је такса погрешно плаћена, а најкасније у року од 6 месеци од дана
када је плаћена. Ако усвоји захтев, суд доноси решење о повраћају таксе и
доставља га Управи за трезор, ради извршења.
Одлучујући о захтеву тужиоца, првостепени суд је исти одбио уз образло-
жење да је тужилац примио опомене за плаћање таксе, те је имао могућност
подношења приговора на исте уколико нису правилно обрачунате…
155
Наиме, поступак за повраћај таксе уређен је Законом о судским такса-

ма на напред наведен начин, и исти не предвиђа приговор против опомене
као обавезну радњу коју странка мора предузети да би остварила право на
повраћај. Напротив, повраћај таксе странка може остварити подношењем за-
хтева за повраћај, како је тужилац и учинио, те је првостепени суд био дужан
да по истом поступи, тако што ће испитати да ли је у овој правној ствари
дошло до погрешног обрачуна исте, односно да ли је тужилац платио већи
износ од прописаног.“
Сентенцу приредиле: Милена Јовановић, судија Вишег суда у Нишу,

ВАНПАРНИЧНИ ПОСТУПАК
У ВАНПАРНИЧНОМ ПОСТУПКУ СУД НЕ МОЖЕ

ОБАВЕЗАТИ ПРОТИВНИКА ПРЕДЛАГАЧА И
НАМЕТНУТИ МУ ОБАВЕЗЕ ПРОТИВНО ЊЕГОВОЈ
ВОЉИ
Закон о ванпарничном поступку

члан 153
Уколико не постоји споразум странака, суд не може обавезати про-
тивника предлагача да улаже новчана средства у непокретност ради
евентуалне касније физичке деобе, како то предлагач тражи.
„У овој правној ствари, правилно је првостепени суд утврдио да се деоба
има извршити продајом непокретности, у складу са налазом и мишљењем
вештака од 12.11.2014. године, којим је утврђено да нема места физичкој
деоби. Околност да је у свом допунском налазу и мишљењу, вештак кон-
статовао да би физичка деоба била могућа уз додатна улагања, не утиче на
156
ову чињеницу. Наиме, деоба заједничке ствари у ванпарничном поступку се

врши према стању у коме се иста налази, у време када се деоба захтева. Када
изостане споразум странака, суд не може обавезати противника предлагача
да улаже новчана средства у непокретност ради евентуалне касније физичке
деобе, како то предлагач тражи, имајући у виду да је исто противно пра-
вилима овог ванпарничног поступка. С обзиром да су странке равноправни
сувласници непокретности која је предмет деобе, и да имају једнака права
у погледу одлука о њеном управљању, суд не може противнику предлагача
противно његовој вољи наметнути обавезе какве захтева предлагач.
На правилност првостепене одлуке нису од утицаја ни жалбени наводи
којима се указује да би адаптација предметног стамбеног простора довела до
увећања вредности ствари, те да је из тог разлога деобу требало извршити
према допунском налазу и мишљењу вештака. Наиме, правилно је првосте-
пени суд утврдио да је за тражену адаптацију потребно уложити износ од
954.860,00 динара, те да се физичка деоба на овај начин, уз улагање знатне
суме новца, може извршити само уз сагласност обе стране.“

157
АКТУЕЛНЕ TEME
Др Дејан Вучетић, ванредни професор

Правног факултета Универзитета у Нишу1
АНАЛИЗА УПРАВНО-СУДСКЕ ЗАШТИ-

ТЕ ИЗБОРНОГ ПРАВА ПРУЖЕНЕ ПОВОДОМ
ЛОКАЛНИХ ИЗБОРА 2016. ГОДИНЕ2*
Апстракт
Анализа управно-судске заштите изборног права пружене поводом локал-
них избора 2016. године наставак је ауторовог продубљеног бављења овом те-
мом у низу радова објављених у претходних неколико година. То продубљено
интересовање за ову тему је последица реоргранизације надлежности српског
правосуђа након којег је кључна улога у области заштите изборног права при-
пала Управном суду Републике Србије. Аутор у раду читаоца подсећа на најти-
пичније проблеме који су своје исходиште имали пред Управним судом 2012.
године, затим на квалитативан и квантитативан начин анализира управно-суд-
ску заштиту изборног права поводом последњих локалних избора одржаних
2016. године. Мотив за израду ове анализе јесте чињеница да се Србија ближи
новом циклусу избора (републичких и локалних) због чега стручну јавност
треба подсетити на типичне нерегуларности које су се јавиле у прошлости
и на начине њиховог отклањања. Фокус је стављен на локалне изборе, јер је
пракса показала да се код њих јавља много већи број неправилности него код
републичких избора. Том приликом аутор користи нешто другачију методоло-
гију у односу на анализе претходних локалних избора тако што анализирану
грађу групише у типичне случајеве управно-судске заштите изборног права
у фази формирања органа за спровођење избора, у фази кандидовања, у фа-
зи спровођења избора, те фази утврђивања и објављивања резултата избора.
Најважнији закључак до кога је дошао јесте да су правна средства за заштиту
изборног права на локалним изборима одржаним 2016. године коришћена нај-
1 Правни факултет Универзитета у Нишу, Трг Краља Александра 11, Ниш. E-mail: dvucetic@prafak.ni.ac.rs.
2 Рад је резултат истраживања на пројекту „Усклађивање права Србије са правом Европске уније“, који
финансира Правни факултет Универзитета у Нишу у периоду 2013–2019. године.
161
више у фази кандидовања, а не у фази гласања, што противуречи перцепцији

јавног мнења о тим локалним изборима.
Кључне речи: управно право, локални избори, заштита изборног права,
Управни суд.
1. УВОД
Анализа коју аутор врши у овом раду само је наставак његовог вишего-
дишњег интересовања за ову тему, које је као резултат имало више радова и
монографских публикација.3 Зато је неопходно да се на почетку подсетимо
најважнијих закључака из тих радова, који су у директној вези са темом овог
рада – управносудском заштитом изборног права на локалним изборима.
Први локални избори на којима је кључну, доминантну улогу имао Управ-
ни суд (према новодефинисаним надлежностима и организацији правосуђа
у Републици Србији) били су локални избори одржани 2012. године. Уку-
пан број изборних спорова проистеклих из избора одржаних 2012. године, а
који су свој епилог имали пред Управним судом, према подацима са интер-
нет странице Управног суда (деловодним бројевима судских аката) износи
633. До пресуда коришћених у анализи дошли смо, осим употребом пресуда
које се јавно објављене на интернет страници Управног суда, и путем базе
правних прописа „Параграф Нет“, а увид у фотокопије појединих пресуда
омогућиле су нам и судије одељења Управног суда у Нишу.
Неки од значајнијих ставова које је суд заузео у својим пресудама у
одељењима ван нишког су:
- изјаве бирача, који својим потписима подржавају одређену изборну
листу, дате на обрасцу који, поред назива изборне листе за коју се обез-
беђује подршка, не садржи и назив подносиоца изборне листе, не пред-
стављају недостатак који је сметња за проглашење изборне листе;4
- назив изборне листе коју предлаже група грађана, поред тога што не мо-
же да садржи назив регистроване политичке странке и реч ,,странка”, не
3 Вуковић и Вучетић, 2013. Вучетић, 2013. Вучетић и др, 2014. Вучетић, 2015. Јовановић, 2016.
4 Пресуда Управног суда Уж 73/2012 од 11.4.2012. године.
162
може да садржи ни реч ,,коалиција”, будући да она упућује искључиво

на коалицију политичких странака;5
- решење о утврђивању збирне изборне листе се не може поништити из
разлога који се тичу неправилности насталих у поступку проглашења
појединачних изборних листа6;
- чињеница да решење, донето по приговору, не садржи упутство о прав-
ном средству, не може бити од утицаја на оцену законитости таквог
решења;7
- изборна комисија није надлежна да врши оцену законитости закљученог
коалиционог споразума који је, у складу са законом, оверен од стране
надлежног суда;8
- уколико је уговором, овереним од стране суда, о образовању групе
грађана која предлаже изборну листу, одређено лице које заступа групу
грађана, то лице је овлашћено да предузима све изборне радње у име
групе грађана, без специјалног пуномоћја;9
- чланове изборне комисије у сталном саставу могу да предложе само
одборничке групе које учествују у раду скупштине општине, и то сраз-
мерно броју одборника те одборничке групе у скупштини;10
- доношењем коначног решења о повлачењу изборне листе кандидатима
за одборнике са те изборне листе престаје својство кандидата и отклања
се сметња да се на другој, накнадно поднетој изборној листи, у законом
прописаном року, иста лица појаве као кандидати за одборнике;11
- редослед подношења изборних листа није од утицаја на редослед прог-
лашења, уколико изборне листе садрже недостатке чије је отклањање
наложила изборна комисија, па ће се у том случају изборне листе прог-
лашавати по редоследу достављања потпуне и уредне документације
изборној комисији. Редослед подношења изборних листа је од утицаја
на редослед проглашења само у случају постојања комплетне докумен-
тације у моменту подношења свих изборних листа.12

6 Пресуда Управног суда III Уж 1 7/2012 од 27.4.2012. године.
7 Пресуда Управног суда I Уж 48/2012 од 29.3.2012. године.
11 Пресуда Управног суда II Уж 98/2012 од 26.4.2012. године.
12 Пресуда Управног суда III Уж 84/2012 од 17.4.2012. године.
163
Један правни став изазвао је доста полемика у стручној јавности, због

чега ћемо га посебно издвојити.
Поводом последњих избора, одржаних 2012. године, дошло је до промене
правног става управног судства у вези са одговором на питање може ли из-
борна комисија у поступку заштите изборног права, без приговора овлашће-
них учесника, сама, ex officio, тј. по службеној дужности, поништавати избо-
ре на појединим бирачким местима због уочених неправилности, на пример,
погрешно обрачунатих резултата, ако је наступила правноснажност изборне
радње (није улаган приговор)? Ранији став Управног одељења Врховног суда
Републике Србије био је јасан: не, јер поступак заштите изборног права запо-
чиње радњом овлашћеног подносиоца приговора (Стојчевић и др, 2008:15).
Међутим, пресудом Управног суда Уж 409/2012 од 16.5.2012. године од-
бијена је жалба подносиоца изборне листе против решења којим је одбијен
његов приговор против закључка о исправци записника о утврђивању резул-
тата избора (чланови Градске изборне комисије су закључили да је правилно
утврђен број гласова, али да је дошло до техничке грешке приликом утврђи-
вања цензуса од 5% тако што је уместо укупног броја гласова бирача који
су гласали, узет укупан број важећих листића, па је ова грешка исправљена
по службеној дужности). За разлику од правног става изнетог у неким дру-
гим пресудама, Управни суд је у овој пресуди нашао да има места испра-
вци техничке грешке (члан 209. ЗУП), поступањем по службеној дужности.
Према новом ставу „... законска је обавеза изборне комисије да по службеној
дужности утврди праву изборну вољу грађана кроз правилно утврђивање и
објављивање укупних резултата гласања, у складу са одредбом члана 15. став
1. тачка 9) Закона о локалним изборима. Ово све на начин прописан чланом
40, 41. и 44. наведеног закона, при чему је дужна да у том поступку отклони
све техничке грешке.”13
1.1. Типични случајеви у којима је суд одбацивао жалбе

У великом броју случајева Суд је одбацивао жалбе због непоштовања
редовног правног пута, односно због непознавања права. Наиме, жалба је
допуштена против коначног решења изборне комисије и не може се изјављи-
13 Пресуда је јавно доступна на сајту Управног суда Србије: www.up.sud.rs, последњи пут приступљено
14.1.2013. године.
164
вати против првог решења изборне комисије јединице локалне самоуправе

(изузев против решења представничког тела – скупштине јединице локалне
самоуправе о именовању председника и чланова изборне комисије у сталном
саставу – члан 14. став 11.) – мора се прво користити приговор.14 У конкрет-
ном случају, када је поднетом жалбом оспорено решење Општинске изборне
комисије Градске општине Црвени Крст – Ниш, којим није одлучено о при-
говору, ова жалба је одбачена као недозвољена.15
Такође, жалбе су биле често одбациване јер су жалиоци мешали или
погрешно рачунали рокове за приговор и жалбу. Наиме, рок за подношење
приговора почиње да тече од дана када је донета одлука, односно извршена
радња или учињен пропуст, а рок за изјављивање жалбе Управном суду из-
носи 24 часа од достављања решења.16 Међутим, важно је уочити и да рок за
изјављивање жалбе против решења скупштине јединице локалне самоупра-
ве о именовању председника и чланова изборне комисије у сталном саставу
почиње да тече моментом доношења, а не моментом достављања решења
странци.17 Такође, рок за изјављивање приговора на све неправилности у по-
ступку спровођења избора је 24 часа од момента затварања бирачких места.18
Исто тако, странке су грешиле и пропуштале рокове зато што су, погреш-
но правећи аналогију са изборима за народне посланике, жалбе Управном
суду против одлука изборне комисије подносиле преко изборних комисија,
уместо да су их директно упућивале Управном суду, и због тога су такве жал-
бе често биле неблаговремене.19
Осим због пропуштања рокова, Управни суд је жалбе странака често
одбацивао и због непостојања страначке легитимације, односно, зато што
у одређеним ситуацијама није постојало овлашћење општинског одбора
14 Решење Управног суда I Уж 36/12 од 23.3.2012. године.

15 Решење Управног суда II Уж 118/12 од 26.4.2012. године.
18 Пресуда Управног суда II Уж 184/12 од 12.5.2012. године. Тврдња жалиоца да је на бирачком месту
број 22 у Горњем Матејевцу повређено начело тајности гласања, јер је на самом изборном месту
боравила одборничка група Демократске Странке и актуелни председник Општине Пантелеј, који су
за време гласања „агитовали и вршили притисак на бираче“ није добила своје правно разрешење због
пропуштања овог рока.
165
странке за подношење жалбе – већ је то право припадало овлашћеном пуно-

моћнику коалиције чији је странка била члан.20
С тим у вези, непредузимање процесних радњи од оба овлашћена лица,
уколико су коалиционим споразумом два лица овлашћена да у име коали-
ције странака предложе кандидате за одборнике и предузимају друге правне
радње пред изборном комисијом, значило је непостојање страначке легити-
мације! Суд је навео да та лица могу искључиво заједно да поднесу жалбу
Управном суду.21
Врло често се жалбама погрешно тражило укидање решења (иако је суд
овлашћен да решење поништи због незаконитости), али управни суд због
тога није одбацивао жалбе.
У случају погрешног упутства о правном средству, суд је одбацивао жал-
бе, али је дозвољавао изјављивање приговора!22
1.2. Типични случајеви у којима је суд уважавао жалбе, поништавао

одлуке изборних комисија и мериторно решавао ствари
У првом случају, из ове групе пресуда које ћемо анализирати, Суд је за-
кључио да пријем изборне листе и њено проглашење представљају изборне
радње у поступку кандидовања, за које је овлашћена искључиво изборна ко-
мисија!23 Управни суд је нашао да је погрешно становиште ОИК Сурдулица
да изборна комисија нема законску обавезу дежурства и пријема изборних
листа, већ искључиво проглашења ових листа и да је то обавеза у конкретном
случају Општинске управе Општине Сурдулица на основу одлуке Комисије,
а у смислу одредбе члана 11. став 4. Закона о локалним изборима.
Други случај из ове групе пресуда, такође, тицао се заштите изборног пра-
ва у фази кандидовања.24 Управни суд је закључио да редослед подношења
изборних листа није од утицаја на редослед проглашења, уколико изборне
листе садрже недостатке чије је отклањање наложила изборна комисија, па
20 Решење Управног суда II Уж 46/12 од 4.4.2012. године и решење Управног суда II Уж 526/12 од
24.5.2012. године.
166
ће се у том случају изборне листе проглашавати по редоследу достављања

потпуне и уредне документације изборној комисији.
У следећем случају пред Судом се нашао предмет у коме је ОИК Пирот
одлучила о приговору као неблаговременом,25 са образложењем да у недељу
25.3.2012. године, када је истицао рок за подношење приговора, није било
дежурстава Општинске изборне комисије. Суд је оценио да изборни процес
не познаје нeрaдне дане, нити да је могуће позивати се на нерадне дане у
изборном поступку, будући да за тако нешто нема утемељења у одредбама
Закона о локалним изборима.
Управни суд је поништавао решења скупштине општине јединица локал-
них самоуправа због ненавођења политичке припадности чланова општин-
ске изборне комисије.26
Поједине случајеве Управни суд је пресудом, поступајући у пуној јурис-
дикцији, решио у меритуму,27 нарочито када је изборна комисија створила
нову норму и дефинисала потпуно нову категорију предлагача: коалиција
групе грађана и политичких странака. У следећем предмету решеном у спо-
ру пуне јурисдикције,28 Суд је такође мериторно одбио проглашење изборне
листе, јер је предлагач недостатке на изборној листи отклонио недозвоље-
ном и незаконитом радњом, белим лаком „прекречио” погрешно означени
део у обрасцу назива подносиоца изборне листе, те је преко тога исписао
прави назив, а обрасце са корекцијама, оверио је службеник Основног суда у
Лесковцу својим парафом и печатом тог суда, супротно пропису о оверавању
потписа, рукописа и преписа. Користећи могућност одлучивања у спору пу-
не јурисдикције, Суд је, често, мериторно распуштао бирачке одборе и нала-
гао понављање гласања на тим бирачким местима.29

29 О чињеницама случаја видети више у: Вуковић и Вучетић, 2013:100–103.
167
2. АНАЛИЗА КВАЛИТЕТА ЗАШТИТЕ ИЗБОРНОГ

ПРАВА НА ИЗБОРИМА 2016. ГОДИНЕ
Локалне изборе 2016. пратио је одијум великог броја неправилности.
Међутим, неправилности и незаконитости нису исто, а правна струка би тре-
бало да буде оријентисана искључиво на ову другу категорију.
У различитим анализама које су пратиле ове изборе, као као најчешћи
узрок незаконитости наводио се људски фактор, тј. непознавање свих фи-
неса изборног поступка од стране чланова изборне администрације који су
били задужени за очување законитости изборног процеса и његово правилно
споровођење.
Погледајмо сада да ли подаци добијени од изборних комисија јединица
локалне самоуправе, као и судска пракса Управног суда, потврђују овакву
перцепцију недавно одржаних локалних избора.
2.1. Квалитативна анализа заштите која се остваривала пред

изборним комисијама јединица локалне самоуправе
Подаци добијени од општинских и градских изборних комисија у ана-
лизи изборних процедура коју је за потребе Сталне конференције градова и
општина Србије урадио ЦЕСИД 2016. године (а у чијој изради је учество-
вао и аутор овог текста) показују да је највећи број неправилности регис-
трован у фази кандидовања (38,89%) и у фази спровођења избора (31,37%).
Број неправилности се значајно смањио у фази утврђивања резултата избора
(14,28%), односно њиховог објављивања (6,38%). Број приговора подноше-
них у фази формирања органа изборне администрације (због родбинских ве-
за чланова бирачких одбора) износио је око 10% (ЦЕСИД, 2016).
У 49,15% јединица локалне самоуправе одлуке изборних комисија нису
оспораване пред Управним судом. У преосталом делу, у 23,72% јединица ло-
калне самоуправе, одлуке изборних комисија су оспорене жалбом Управном
суду у једном случају, у 15,25% у два случаја, а у преосталом делу узорка три
или више пута, при чему се једна јединица локалне самоуправе издваја, јер
су њене одлуке оспораване у чак 17 случајева. Више речи о управно-судској
контроли рада изборних комисија јединица локалне самоуправе биће нешто
касније у тексту.
168
За разлику од избора 2012. године, на локалним изборима 2016. године

скоро да није било губитка права на судску заштиту због погрешног изјављи-
вања жалбе, њеним слањем Управном суду преко изборне комисије, што је
исправна процедура када су у питању републички избори (тада се жалба Уп-
равном суду упућује преко Републичке изборне комисије). У 86,21% случаје-
ва жалба је правилно изјaвљивана (директним упућивањем Управном суду),
док је у 13,79% случајева долазило до мешања начина изјављивања жалбе на
одлуке изборне комисије и последичног губитка права на судску заштиту из-
борног права. Овај податак показује да је ниво познавања процедуре заштите
изборног права од стране субјеката овлашћених на њено коришћење (бирачи,
подносиоци изборних листа, кандидати за одборнике) побољшан у односу
на претходне локалне изборе када се ова грешка релативно често јављала,
што је вероватно последица обука кроз које су они прошли пре одржавања
избора, односно Приручника који је за потребе одржавања локалних избора
припремио СКГО (Јовановић, 2016).
О законитости рада изборних комисија јединица локалних самоуправа
говоре и подаци о броју њихових одлука које је управних суд поништио. По-
казало се да је највећи део анализираних јединица локалне самоуправе (оних
које су доставиле одговор на питања) правилно поступао и да је то потврђе-
но одлукама Управног суда. Наиме, 77,59% свих одлука потврђено је и од
стране Суда. У 18,96% анализираних јединица локалне самоуправе одлуке
изборних комисија су поништене једном, а у преосталих 3,44% то је учињено
два, односно три пута.
У 19,61% случајева Управни суд је приликом поништавања одлука једи-
ница локалне самоуправе решавао изборну ствар у меритуму, на шта је и
овлашћен чланом 55. Закона о локалним изборима. У тим случајевима Уп-
равни суд је својим пресудама најчешће признавао статус националне мањи-
не појединим странкама (неколико пута), поништавао изборе не бирачким
местима, одбијао приговор (који је претходно одбачен као неблаговремен) и
мењао редни број листе.
169
2.2. Анализа заштите изборног права пружене од стране Управног суда

Поводом локалних избора одржаних 2016. године пред Управним судом,
вођена су 423 изборна спора,30 што представља смањење броја изборних спо-
рова вођених пред овом судском инстанцом у односу на 2014. годину, и то за
око 30%. Жалбе странака Управни суд је усвојио и потом поништио одлуке из-
борних комисија у 151 случају, тј. у 35,70% случајева. Оно што забрињава јес-
те да је у скоро идентичном броју случајева Суд решењем одбацио жалбе (152
случаја, тј. 35,93%) због различитих формалних недостатака, не упуштајући
се у суштинско питање да ли је дошло до повреде изборног права или није. Те
пропусте, попут недостатка процесне легитимације, тј. непотписивања жалбе
од стране овлашћеног лица, правиле су саме странке, тако да су судијама Уп-
равног суда биле “везане руке” у погледу упуштања у меритум ствари, однос-
но другачије нису могле да поступе у тим ситуацијама. Тај податак показује да
још увек постоји знатан степен непознавања процесне стране заштите избор-
ног права, што је као последицу имало немогућност његове заштите.
2.2.1. Типични случајеви управно-судске заштите изборног права

у фази формирања органа за спровођење избора и у фази кандидовања
Као и на изборима 2012. године, дешавало се да у решењу о именовању
изборне комисије није наведена политичка припадност новоименованих
чланова, односно да решења нису садржала одговарајуће написано образло-
жење, односно да оно није садржало разлоге из којих би се могло утврдити
да ли је донето у складу са критеријумом прописаним одредбом члана 14.
став 1. Закона о локалним изборима (који се односи на то да је број пред-
ложених кандидата за председника и чланове изборне комисије сразмеран
броју одборника у скупштини јединице локалне самоуправе), због чега је
Управни суд таква решења поништавао. Као и на изборима одржаним 2012.
године, Управни суд је потврдио становиште да коалицију не могу чинити
група грађана и политичка странка.
Својство странке националне мањине. Према правном ставу Управног су-
да, утврђеном на 63. седници свих судија,31 одржаној 7.4.2016. године у време-
ну од 9,30 до 12,00 часова, политичка странка подносилац проглашене изборне
листе, која је уписана у Регистар политичких странака као странка националне
30 Под изборним споровима подразумевамо изборне спорове у ширем смислу.

31 Пресуда Уж 79/16 од 7.4.2016. године.
170
мањине, односно коалиција таквих странака, у изборном поступку има положај

странке националне мањине, уколико предложи да јој се такав положај утврди.
Локални избори 2016. године остаће упамћени по томе што се највише спорова
водило управо поводом овог питања, јер су изборне комисије биле на стано-
вишту да се својство странке националне мањине не може признавати ауто-
матски, већ да је у њиховој дискреционој надлежности да то питање решавају
у сваком појединачном случају, како би се спречиле евентуалне злоупотребе!
Изјаве бирача се дају након закључивања коалиционог споразума. Даље,
Управни суд је пресудом закључио да је Изборна комисија незаконито при-
хватила потписе бирача који су дати пре потписаног Коалиционог споразума,
односно пре него што је сачињен нови коалициони споразум. Другим речи-
ма, ако је Изборна комисија, у смислу члана 25. став 2. Закона о локалним из-
борима, подносиоцу изборне листе закључком наложила измену коалицио-
ног споразума, тада је иста морала и да наложи поновно прикупљање изјава
бирача за подржавање изборне листе кандидата за одборнике Скупштине
јединице локалне самоуправе, сачињене по новом коалиционом споразуму.
Споразум групе грађана мора имати означено време одржавања и врсту
избора. Према оцени Управног суда споразум групе грађана који, као циљ
образовања групе грађана, нема означено време одржавања и врсту избора за
које група грађана предлаже листу кандидата за одборнике, садржи сметњу
за проглашење изборне листе, па је изборна комисија дужна, да у прописа-
ном року од пријема изборне листе, закључком наложи подносиоцу изборне
листе да у прописаном року овај недостатак отклони.32
Назив изборне листе групе грађана не може садржати реч „странка“.
У неколико случајева Управни суд је морао да поништава решења изборних
комисија зато што није поштован члан 40. став 2. Упутства за спровођење
избора за народне посланике Народне скупштине, расписаних за 24.4.2016.
године, којим је прописано да назив изборне листе групе грађана не може да
садржи реч „странка“ ни у једном падежу, нити назив регистроване политич-
ке странке, укључујући и скраћени назив регистроване политичке странке.
32 У складу са правним ставом утврђеним на Седници свих судија Управног суда одржаној дана 19.3.2016.
године, споразум групе грађана који као циљ образовања групе грађана нема означено време одржавања
и врсту избора за које група грађана предлаже листу кандидата за одборнике, садржи сметњу за
проглашење изборне листе, па је изборна комисија дужна, да у прописаном року од пријема изборне
листе, закључком наложи подносиоцу изборне листе да у прописаном року овај недостатак отклони
(Пресуда III Уж 123/16 од 13.4.2016. године).
171
Рок за подношење приговора рачуна се истека календарског дана у ко-

ме је извршена радња. Као и 2012. године, Суд је нашао да се не могу при-
хватити као правилни разлози Изборне комисије општине Сурдулица дати у
образложењу ожалбеног решења, према којима приговор жалиоца на радњу
предаје – пријема Изборне листе „Социјалистичка партија Србије – Н.Т.”
и Изборне листе Група грађана „За Сурдулицу”, није благовремено поднет.
Према правном ставу Управног суда утврђеном на 58. седници свих судија
Управног суда одржаној 29.02.2016. године, рок од 24 часа за подношење
приговора из члана 52. став 2. Закона о локалним изборима, почиње да тече
након календарског истека дана у коме је донета одлука, односно извршена
радња или учињен пропуст. Како у конкретном случају доносилац ожалбеног
решења, наведени рок од 24 часа за подношење приговора из члана 52. став
2. Закона о локалним изборима, није рачунао од календарског истека дана у
коме је извршена радња предаје – пријема означених изборних листа, па до
тренутка подношења приговора бирача, то је према налазу или мишљењу
Суда, ожалбеним решењем повређен закон на штету жалиоца.33
У вези са тим интересантна је и пресуда III Уж 37/16 од 21.3.2016. године,
којом се моменат када је странка ступила у зграду СО, са намером да преда
приговор, узима као почетак подношења приговора!34
Утврђивање статуса овлашћеног лица се врши по службеној дужнос-
ти. По ставу Управног суда,35 правилном применом одредаба члана 126. став
3. и члана 127. став 2. Закона о општем управном поступку, Општинска изборна
комисија Темерин могла је у случају сумње по службеној дужности да прибави
33 Пресуда Управног суда II Уж 19/16 од 22.3.2016. године

34 Имајући у виду напред изнето, те цитирану одредбу члана 52. Закона о локалним изборима, Управни
суд налази да се овакво закључивање Изборне комисије Општине Сента не може прихватити као
правилно јер је подносилац приговора – жалилац, дана 12.3.2016. године у 23,55 или 23,56 часова
ушао у просторије Скупшине општине Сента у којој су се налазиле и просторије које користи Изборна
комисија Општине Сента, са намером да преда приговор на проглашене изборне листе, да је од стране
портира погрешно упућен у такозвану „Зелену салу“, да је у ходнику био мрак и није видео у којој соби
је Изборна комисија, да се вратио до портира који га је најавио дежурном члану Изборне комисије, да
дежурни члан Изборне комисије није могао да установи тачно време на свом сату то јест чињеницу
када је П.П. приступио ради предаје приговора, да је дошло до расправе око свих ових околности, те
да је након тога подносиоцу приговора омогућено да изврши увид у оригинал решења о проглашењу
изборних листа, након чега је он потписао приговор и исти предао 13.3.2016. године у 00:26 часова.
Дакле, подносилац приговора је благовремено ступио у просторије Скупштине општине Сента где се
налазе просторије Изборне комисије Општине Сента, ради предаје приговора на проглашене изборне
листе, па ожалбеним решењем Изборна комисија Општине Сента није могла одбацити приговор П.П.
као неблаговремено поднет.
35 Пресуда Управног суда III Уж 28/16 од 17.3.2016. године.
172
релевантне податке о статусу подносиоца приговора, или да закључком обаве-

же подносиоца приговора да на ту околност достави потребне доказе.
Утврђивање идентитета бирача који су подржали изборну листу.
Листа ни на једном предатом обрасцу С-6/2016 приликом оверавања нема
уписан број личне карте или пасоша бирача који су подржали листу. У слу-
чају решеном пресудом Управног суда I Уж 34/2016 од 23.3.2016.године, жа-
лилац је истакао да поднета листа ни на једном предатом обрасцу С-6/2016
приликом оверавања нема уписан број личне карте или пасоша бирача који
су подржали листу, што је супротно члану 5. Закона о оверавању потписа
преписа и рукописа, због чега је Изборна комисија морала да одбије прог-
лашење ове листе по члану 25. Закона о локалним изборима, јер садржи не-
достатке који се тичу овере обрасца С-6/2016. Истиче да постоји сумња да
су припадници ве листе искористили постојеће базе података у општинској
управи и базе ранијег чланства и у образац С-6/2016 уписивали имена и пре-
зимена грађана и њихове матичне бројеве, те фалсификовали потписе, а да
грађани то нису ни знали, па из тог разлога радник који је оверавао образац
С-6/2016 није уписивао бројеве личних карти или пасоша, тачније није могао
утврдити идентитет подносиоца исправе, тј. обрасца, јер исти није ни под-
нео исправу, што је супротно члану 5. Закона оверавању потписа, преписа и
рукописа. По оцени Управног суда, имајући у виду стање у списима у који-
ма клаузуле о оверавању потписа бирача које подржавају изборну листу ГГ
„Лига за Сјеницу-Др Е.З.“ (укупно 518) не садрже начин на који је утврђен
идентитет бирача, што је у супротности са напред цитираним прописима,
није било услова да Општинска изборна комисија у Сјеници прогласи ову
изборну листу на основу члана 24. став 1. Закона о локалним изборима. Код
оваквог стања ствари, по оцени Управног суда, Општинска изборна комисија
у Сјеници била је дужна да по пријему изборне листе закључком на основу
члана 25. став 2. Закона о локалним изборима наложи подносиоцу изборне
листе да најкасније у року од 48 часова од часа достављања закључка откло-
ни наведене недостатке достављањем потписа бирача који подржавају ову
изборну листу оверених у складу са законом којим се уређује овера потписа.
Уношење назива удружења грађана у назив изборне листе.36 Управни
суд је поништио став изборне комисије да подносилац изборне листе није
могао, а сходно аналогном тумачењу одредбе члана 40. став 3. Упутства, уне-
36 Пресуда III Уж 58/16 од 29.3.2016. године.
173
ти назив Удружење грађана „Мађарски покрет” у назив изборне листе јер је

то супротно одредби члана 40. став 3. Упутства. По оцени суда, нема аналог-
не примене одредбе члана 40. став 3. Упутства када изборну листу подноси
страначка коалиција, као што је овде случај.
Одбацивање приговора у спору пуне јурисдикције. Један број изборних
предмета Управни суд је решио уместо органа изборне администрације, при-
меном одредбе члана 43. став 1. Закона о управним споровима, који се у по-
ступку заштите изборног права сходно примењује на основу одредбе члана
54. став 3. Закона о управним споровима, одбацујући приговоре жалиоца, јер
више не постоји решење против кога је приговор изјављен.37
Својство заинтересованог лица групе грађана. Управни суд је нашао
да у изборном спору ова група грађана нема својство заинтересованог лица,
јер се заштита изборног права остварује сходном применом одредаба Зако-
на о управним споровима, а у односу на заинтересовано лице, због природе
заштите изборног права, сходна примена није примерена.38�
Немогућност истовременог одбацивања приговора као неблаговреме-
ног и недозовољеног. У предмету II Уж 474/16 од 2.6.2016. године, Управни
суд је поништио ожалбено решење због повреде битних правила поступка,
односно зато што је приговор одбачен истовремено као неблаговремен и
недозвољен.
Изборна комисија не може да цени овлашћење за потписивање коа-
лиционог споразума. Како је подносилац изборне листе доставио оверен
коалициони споразум закључен између регистрованих политичких страна-
ка, по оцени Управног суда, Изборна комисија није била овлашћена да цени
да ли су лица која су у име регистрованих политичких странака потписала
овај споразум и чији су потписи оверени од стране надлежног органа, била
овлашћена за потписивање коалиционог споразума, јер овакво овлашћење
Изборне комисије не произилази из изборних прописа.39
Лице запослено у полицији коме мирује радни однос, може бити кан-
дидат за одборника. Наиме, поднета изборна листа, по налазу Суда, не садр-
жи недостатак чије је отклањање наложено закључком Изборне комисије,
37 Видети нпр. пресуду Уж 55/16 од 30.3.2016. године.

39 Пресуда III Уж 82/16 од 6.4.2016. године.
174
будући да кандидат за одборника, није полицијски службеник у смислу од-

редбе члана 10. став 2. Закона о полицији што би, у смислу члана 169. став 2.
истог закона, било сметња да буде кандидат за одборника. Овакав закључак
проистиче из решења Директора полиције којима је Д.Т. одобрено мировање
права и обавеза која се стичу на раду и по основу рада због именовања на
функцију заменика председника Општине, односно на функцију заменика
председника Скупштине Општине, у којима се наводи да је Д.Т. запослен у
Министарству унутрашњих послова.40
Проглашавање збирне изборне листе пресудом. Управни суд је пре-
судом II Уж 203/16 од 19.4.2016. године, након што је пресудом II Уж 202/16
од 18.4.2016. године проглашена Изборна листа, која је даном доношења на-
ведене пресуде постала правноснажна.
Пре одбијања проглашења, закључком се мора наложити исправљање
грешака у поднетим изборним листама. Управни суд је више пута по-
ништавао решења јер изборне комисије нису закључком налагале ис-
прављање грешака у поднетим изборним листама, пре него што је одбијао
њихово проглашење.
Пребивалиште није услов за формирање групе грађана. У пресуди III
Уж 92/16 од 12.4.2016. године Управни суд наводи да грађани који образују
групу грађана ради учешћа на локалним изборима не морају имати пребива-
лиште на територији јединице локалне самоуправе у којој предлажу канди-
дате за одборнике.
У изборном поступку нема сходне примене одредби о ванредним прав-
ним средствима из Закона о општем управном поступку. Наиме, Законом
о локалним изборима није прописана могућност понављања поступка, а пре-
ма ставу Управног суда утврђеном на 58. седници свих судија Управног суда,
одржаној дана 29.2.2016. године, у изборном поступку нема сходне примене
одредаба Закона о општем управном поступку, којима су прописана ванредна
правна средства.41
40 Пресуде Управног суда II Уж 102/16 од 11.4.2016. године и II Уж 202/16 од 18.4.2016. године.

175
2.2.2. Типични случајеви у фази спровођења избора и

фази утврђивања и објављивања резултата избора
Записнички није констатовано постојање контролног листа; у кутији
пронађен вишак листића.42 Типичан пример, али за разлику од неких других
записнички констатован, десио се на гласачком месту број 40, ОШ „Никола Те-
сла”, Липар у општини Кула, приликом утврђивања резултата избора, када није
констатовано да ли је приликом отварања гласачке кутије пронађен контролни
лист, те је утврђено да је у гласачкој кутији за избор одборника Скупштине
општине Кула постојао вишак гласачких листића, што је уписано као примед-
ба у записнику о раду бирачког одбора на спровођењу гласања и утврђивању
резултата гласања за избор одборника Скупштине општине Кула на бирачком
месту број 40, ОШ „Никола Тесла”, Липар, а који је потписан од стране шест
чланова бирачког одбора. На истом записнику под тачком 12.2. примљено гла-
сачких листића прецртан је број 1264 и уписан број 1263, под тачком 12.5. број
гласачких листића који се налазе у гласачкој кутији прецртан број 750 и уписан
број 749, под тачком 12.6. број неважећих гласачких листића прецртан број 22
и уписан број 23, под тачком 12.7. број важећих гласачких листића прецртан
број 728 и уписан број 726, под тачком 12.8. број гласова који је добила свака
изборна листа код изборне листе Александар Вучић – Србија побеђује, Перица
Видеканић прецртан број гласова 294 и уписан број 293 и код изборне листе
Херцен Кека Радоњић – Руска странка, Херцен Радоњић прецртан број гласо-
ва 246 и уписан број 245. Наведене исправке нису оверене печатом изборне
комисије, нити у списима постоји било каква одлука изборне комисије да су
исправке извршене, већ их је председник бирачког одбора својеручно потписао.
Због тога је Управни суд поништио решење одлуке изборне комисије, и у спору
пуне јурисдикције усвојио приговор странке и наложио понављање избора.
Непрописно састављен гласачки листић. У предмету II Уж 251/16 од
29.4.2016. године Управни cуд налази да гласачки листић за избор одборника
Скупштине Градске општине Медијана није био прописно састављен, однос-
но да у делу који се односи на назив проглашене изборне листе жалиоца, није
садржао назив изборне листе, на начин како је то прописано одредбом члана
30. тачка 2), будући да је на гласачком листићу изостављено име и прези-
ме и титула носиоца проглашене изборне листе коју је предложила РУСКА
42 Пресуда Управног суда III Уж 255/16 од 28.04.2016. године; пресуда II Уж 357/16 од 7.5.2016. године
(Бабушница), Пресуда II Уж 384/16 од 7.5.2016. године (ГО Пантелеј Ниш).
176
СТРАНКА, под називом: „РУСКА СТРАНКА – др Мирослав Милосављевић“.

Због тога је Суд усвојио жалбу, поништио решење, а изборни спор решио
у пуној јурисдикцији, усвајањем приговора због неправилности у поступку
избора и поништавањем избора за одборнике Скупштине Градске општине
Медијана, на свим бирачким местима, након чега је наложио да се на свим би-
рачким местима на територији Градске општине Медијана понови гласање!
Одбацивање приговора у спору пуне јурисдикције. Управни суд је у ве-
ликом броју случајева (нарочито у општини Бела Паланка и ГО Медијана
Ниш)43 масовно одбацивао приговоре у спору пуне јурисдикције због тога
што је изборна комисија поништила изборе правноснажним решењем.
Проблем рачунања рока за приговор на резултате избора.У погледу по-
четка рока за подношење приговора на резултате избора, по њиховом објављи-
вању у службеном гласилу јединице локалне самоуправе, Управни суд је на
седници свих судија одржаној дана 29.3.2016. године, заузео правни став који
гласи: „Рок од 24 часа за подношење приговора из члана 52. став 2. Закона о
локланим изборима почиње да тече након календарског истека дана у коме је
донета одлука, односно извршења радња или учињен пропуст.” Полазећи од
цитираних законских одредаба и наведеног правног става Суда, којима су, у
оквиру заштите изборног права у поступку избора одборника скупштина је-
диница локалне самоуправе, уређена питања права на приговор, као правног
средства којим се иницира поступак заштите права и (почетка) рока за његово
подношење, те начина објављивања резултата избора, и да се од те радње
рачуна почетак рока за подношење приговора, имајући у виду да у списима
нема доказа да су резултати избора објављени у службеном гласилу јединице
локалне самоуправе, Управни суд није ни могао да утврди од када је почео да
тече рок за подношење приговора, па је зато поништио ожалбено решење.44
У предмету III Уж 338/16 од 5.5.2016. године, Управни суд је потврдио да се
тај рок рачуна у року од 24 часа од дана када је одржана седница изборне ко-
мисије на којој су утврђивани резултати избора (за поједина бирачка места).
Дужност јасног навођења која је изборна документација контролиса-
на од стране изборне комисије. Према налажењу Управног суда,45 Општин-
ска изборна комисија је била дужна да у образложењу ожалбеног решења,
43 Видети нпр. пресуду Управног суда II Уж 275/16 од 30.4.2016. године.

45 Пресуде Уж 311/16 од 4.5.2016. године и Уж 350/16 од 6.5.2016. године.
177
имајући у виду наводе приговора, јасно наведе шта је од изборне документа-

ције, у поступку по приговору, конкретно контролисала и које чињенице је
том контролом утврдила, а које су основ датог чињенично правног закључка
о основаности приговора жалиоца. Ово из разлога што из записника са сед-
нице ОИК од 27.4.2016. године произлази да овај записник не садржи чиње-
нице утврђене контролом вршеном по приговору, нити из доказа у списима
произлази да ли је и каква контрола изборног материјала са ових бирачким
места вршена у поступку по приговору жалиоца. Стога је суд поништио ре-
шење Општинске изборне комисије Градске општине Сурчин у делу којим
се одбија приговор који се односи на неправилности у спровођењу избора
на бирачком месту брoj 3, и то да у гласачкој кутији постоје два гласачка
листића вишка, јер су два бирача гласала ван бирачког места, без потписане
потврде о бирачком праву, као и на бирачком месту брoj 21.
Губитак права на судску заштиту због погрешно одређене надлежнос-
ти изборне комисије. Из списа предмета III Уж 346/16 од 7.5.2016. године
произлази да је Српски покрет Двери – Градска организација Сремска Митро-
вица поднео Изборној комисији града Сремска Митровица дана 25.4.2016.
године, у 20,40 часова, приговор због неправилности у поступку спровођења
избора и утврђивања резултата избора на гласању дана 24.4.2016. године. У
приговору је наведено да се неправилност састоји у томе што је исто лице
истовремено било члан два бирачка одбора, и то према решењу о именовању
чланова и заменика чланова бирачког одбора у проширеном саставу за коор-
динирано спровођење избора расписаних за 24.4.2016. године за бирачко ме-
сто број 45 у граду Сремска Митровица, ОШ „Свети Сава”, Сремска Митро-
вица, ... и решењу о именовању чланова и заменика чланова бирачког одбора
у проширеном саставу за координирано спровођење избора расписаних за
24.4.2016. године за бирачко место број 52 у граду Сремска Митровица, МЗ
„Сутјеска” – велика сала, Сремска Митровица, ... а која решења је, у складу
са својим овлашћењима, донела Републичка изборна комисија. Изборна ко-
мисија града Сремска Митровица ожалбеним решењем је одбацила приговор
због ненадлежности. Такође, из списа произлази да је Изборна комисија града
Сремска Митровица Републичкој изборној комисији доставила решење бр.
013-28/2016-1 од 26.4.2016. године, којим је одбацила приговор због ненад-
лежности. Републичка изборна комисија је, поступајући по том приговору,
донела решење бр. 013-1335/16 од 30.4.2016. године, којим је одбацила при-
говор као неблаговремен. По оцени суда, основано жалилац оспорава зако-
178
нитост ожалбеног решења, са разлога што у образложењу ожалбеног решења

нису дати разлози за одбацивање приговора жалиоца због ненадлежности,
као ни разлози о томе ко је надлежан за одлучивање по приговору, сагласно
одредби члана 56. Закона о општем управном поступку, из којих разлога је
Управни суд жалбу усвојио и поништио ожалбено решење Изборне комисије
града Сремска Митровица од 26.4.2016. године. Међутим, закључује се у
пресуди, будући да је Изборна комисија града Сремска Митровица доставила
Републичкој изборној комисији на одлучивање приговор жалиоца, по коме је
Републичка изборна комисија донела решење бр. 013-1335/16 од 30.4.2016.
године, то Изборна комисија града Сремска Митровица не треба да донесе
нову одлуку по приговору жалиоца.
Неадекватно је образложење решења које се само позива на резултате
које је дао софтверски пакет за обрачун резултата гласања. Према нала-
жењу Суда, не могу прихватити као правилни разлози дати у образложењу
ожалбеног решења, према којима је пакет за обраду података који је израдио
Републички завод за статистику, Београд, обрадио резултате са бирачких мес-
та и расподелио мандате, на основу чега је усвојен записник о раду градске
изборне комисије на утврђивању резултата избора. Ово због тога што, према
налажењу Суда, у образложењу ожалбеног решења није утврђено чињенично
стање, а тиме нису дати ни разлози који су били одлучни при оцени дока-
за, односно нису наведени правни прописи и разлози о томе да ли према ут-
врђеним резултатима избора за одборнике Скупштине Града Ниша одржаним
24.4.2016. године и 30.4.2016. године, изборна листа жалиоца може да учест-
вује у расподели мандата у смислу одредаба Закона о локалним изборима.46
У раду бирачког одбора не може учествовати лице за које не постоји
доказ (решење) да је имоновано у његов састав. У предмету број II Уж
354/16 од 7.5.2016. године Управни суд је нашао да су на бирачком месту
број 42 Доњи Стрижевац учињене неправилности у поступку спровођења
избора и утврђивања резултата. Ово због тога што је у раду бирачког одбо-
ра неспорно учествовала Е.С, која је и потписала записник о раду бирачког
одбора, а да у списима не постоји, нити се у ожалбеном решењу наводи,
решење којим је то лице именовано за председника, члана бирачког одбора
у сталном саставу или њиховог заменика, односно за члана и заменика члана
бирачког одбора у проширеном саставу. Другим речима, на том бирачком
46 Пресуда II Уж 391/16 од 7.5.2016. године.
179
месту у раду бирачког одбора учествовало је лице за које не постоји доказ

да је именовано у његов састав. Стога је Изборна комисија Општине Бабуш-
ница, због утврђених неправилности, требало да усвоји жалиочев приговор.
Образложење решења којим се утврђују резултати избора мора бити
састављено на одговарајући начин. У својој пресуди Уж 418/16 од 7.5.2016.
године, Управни суд налази да се основано жалбом указује да је ожалбено
решење донето уз битну повреду одредбе члана 199. став 2. Закона о општем
управном поступку, због чега је морало бити поништено. Разлози Изборне
комисије према којима је Изборна комисија утврдила укупне резултате избора
за одборнике Скупштине градске општине Нови Београд кроз проверу избор-
ног материјала са бирачким одборнима на шест спорних бирачких места и
отклонила техничке недостатке, не могу се прихватити као правилни. Ово
стога што образложење ожалбеног решења уопште не садржи разлоге о томе
на који су начин утврђени резултати гласања на бирачким местима означе-
ним у приговору и жалби, а с обзиром на садржај записника о раду бирачких
одбора на бирачким местима број 42, 43, 64 и 84 и чињенице да на записни-
ке на бирачким местима број 42, 43 и 64 нису изјављени приговори, а да је
приговор жалиоца изјављен на записник о раду бирачког одбора на бирачком
месту број 84, одбачен као неблаговремен. Осим тога у списима се не налазе
ни докази на околност отклањања техничких неправилности и сравњивања
података на означеним бирачким местима, нити су дати разлози о томе када
су отклоњени технички недостаци и извршено сравњивање података на озна-
ченим бирачким местима. Такође, нису оцењени наводи приговора којима се
оспорава надлежност бирачких одбора да врше било какве исправке у бирач-
ком материјалу након предаје изборног материјала Изборној комисији.
Погрешно третирање приговора као захтева за увид у изборни ма-
теријал. Према наводима Управног суда, из списа изборног предмета II Уж
402/16 од 9.5.2016. године произилази да је жалилац Општинској изборној
комисији Лебане, доставио поднесак број 013-5/130/2016 дана 26.4.2016. го-
дине, у 14,10 часова, насловљен као приговор, којим тражи достављање ове-
рених копија записника са седница Изборне комисије одржаних од 22.4.2016.
године до момента подношења тог поднеска, као и достављање одговора због
чега му по поднеску од 25.4.2016. године нису достављени записници са би-
рачких места на територији Општине Лебане. У списима се такође налази
жалиочев приговор, број 156/2016 од 29.4.2016. године, примљен у Изборној
комисији у 11,36 часова, због тога што Изборна комисија није поступила по
180
његовом поднеску од 26.4.2016. године. Код оваквог стања ствари, а имајући у

виду наведене одредбе Закона о локалним изборима, очигледно је да поднесак
од 29.4.2016. године делом представља приговор због пропуштања Изборне
комисије да достави тражене оверене фотокопије записника са седница те ко-
мисије, а делом захтев да се омогући увид у изборни материјал. Како подно-
силац приговора, на основу члана 32. и члана 37. став 6. Закона, има право
на достављање тражених копија записника, као и увид у изборни материјал,
Изборна комисија је ожалбеним решењем повредила закон када је одбила
приговор. Суд, при том, налази да је Изборна комисија жалиочев поднесак
од 29.4.2016. године погрешно схватила само као захтев за увид у изборни
материјал, а не као приговор због пропуштања Изборне комисије да достави
тражене оверене фотокопије записника са седница те комисије.
Захтев за разгледање изборног материјала није потребно прецизирати.
У сличном предмету II Уж 442/16 од 10.5.2016. године, Суд наводи да је по-
грешно схватање Општинске изборне комисије Гаџин Хан да овлашћено лице
за разгледање изборног материјала, свој захтев треба да прецизира у погледу
изборног материјала који жели да разгледа, ово не произлази из напред на-
ведене одредбе. Напротив, овлашћено лице има право да поднесе захтев за
разгледање изборног материјала, а Комисија је дужна да му то омогући, а наро-
чито да врши увид у изводе из бирачких спискова, записнике бирачког одбора,
записнике изборне комисије и гласачке листиће. По схватању суда, чињеница
што овлашћено лице за тражење разгледања изборног материјала није опреде-
лио конкретно, које делове изборног материјала жели да разгледа, не предста-
вља разлог за одбијање захтева, већ је комисија у обавези да му омогући увид у
целокупни изборни материјал, те са тих разлога комисија није могла да одбије
приговор на начин како то стоји у диспозитиву ожалбеног решења.
Коришћење белог коректора на контролном листу. У пресуди II Уж
343/16 од 10.5.2016. године, Управни cуд је нашао да, уколико је на кон-
тролном листу за проверу исправности гласачке кутије на бирачком месту
очигледно вршено прецртавање, дописивање или је коришћен коректор за
избељивање претходног уписа, има се сматрати да у гласачкој кутији није
нађен контролни лист, у смислу одредбе члана 35. став 9. Закона о локалним
изборима, то представља неправилност у поступку спроведеног гласања на
бирачком месту. Због наведених разлога, Суд налази да се жалбом основано
указује да је ожалбеним решењем повређен закон.
181
Приговор странке се не може одбацити закључком као неуредан. Пре-

ма налажењу Суда, није било места да ожалбеним закључком поднети при-
говор буде одбачен као неуредан, из разлога што подносилац приговора није
означио конкретну одлуку Изборне комисије Општине Сокобања коју приго-
вором оспорава, по броју и датуму доношења.47
Приговор се не може одбацити као недозвољен. Суд налази да Комисија
није могла да одбаци приговор жалиоца као недозвољен, будући да жалилац,
као подносилац приговора, има право на заштиту изборног права, по поступ-
ку утврђеном Законом о локалним изборима, јер у смислу одредбе члана 51.
и члана 52. став 1. Закона о локалним изборима, спада у круг субјеката за које
је оваква правна заштита законом обезбеђена.48
3. ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА
Као најважније ставове Управног суда поводом локалних избора одржа-
них 2016. године издвојили бисмо следеће:
- рокови за вршење увида у изборне листе и документацију и изборни
материјал (члан 26. став 4. и члан 32. Закона о локалним изборима) без
утицаја су на почетак рачунања рока за подношење приговора на доне-
ту одлуку, извршену радњу или учињени пропуст у изборном поступ-
ку (правни став утврђен на 58. седници свих судија Управног суда од
29.2.2016. године);
- у поступку заштите изборног права може се изјавити жалба и због про-
пуштања изборне комисије да у законском року донесе одлуку по при-
говору, у ком случају рок за подношење жалбе почиње да тече од истека
рока за доношење одлуке по приговору (правни став утврђен на 58. сед-
ници свих судија Управног суда од 29.2.2016. године);
- у изборном поступку нема сходне примене одредаба Закона о општем
управном поступку, којима су прописана ванредна правна средства у
управном поступку (правни став утврђен на 58. седници свих судија Уп-
равног суда од 29.2.2016. године);
- споразум групе грађана који као циљ образовања групе грађана нема оз-
начено време одржавања и врсту избора за које група грађана предлаже

182
листу кандидата за одборнике, садржи сметњу за проглашење изборне

листе, па је изборна комисија дужна, да у прописаном року од пријема
изборне листе, закључком наложи подносиоцу изборне листе да у про-
писаном року овај недостатак отклони (правни став утврђен на седници
свих судија Управног суда од 19.3.2016. године);
- делови личног имена било ког лица не могу бити укључени у назив
изборне листе групе грађана (из пресуде Управног суда Уж 48/16 од
24.3.2016. године);
- против закључка изборне комисије којим се налаже отклањање недос-
татака у поступку проглашења изборне листе и указује на радње које
подносилац листе треба да обави ради отклањања недостатака изборне
листе, не може се поднети посебан приговор (из пресуде Управног суда
III-8 Уж 63/16 од 31.3.2016.године);
- политичка странка подносилац проглашене изборне листе, која је упи-
сана у регистар политичких странака као странка националне мањине,
односно коалиција таквих странака, у изборном поступку има положај
странке националне мањине, уколико предложи да јој се такав положај
утврди (правни став утврђен на 63. седници свих судија Управног суда
од 7.4.2016. године);
- изборна комисија није овлашћена да цени да ли су лица која су у име
регистрованих политичких странака потписала коалициони споразум и
чији су потписи оверени од стране надлежног органа, била овлашћена за
потписивање коалиционог споразума (правни став утврђен на 63. седни-
ци свих судија Управног суда од 7.4.2016. године);
На крају, осим констатација можемо закључити да анализа показује да
су правна средства за заштиту изборног права на локалним изборима одр-
жаним 2016. године коришћена највише у фази кандидовања. Овај податак
очигледно противречи перцепцији јавног мнења о локалним изборима 2016.
године. Он такође указује да су представници странака у бирачким одборима
калкулисали са стављањем приговора на бирачким местима што је кључно
за успешно остваривање правне заштите изборног права редовним путем, а
што је ова анализа и показала.
Због тога у будућим изменама законодавства у овој области треба призна-
ти право на подношење приговорима и посматрачима присутним на бирач-
ком месту чиме би се разбио монопол који странке тренутно de facto имају.
183
Монопол странака постоји и у изборним комисијама, које на својим сед-

ницама заправо само гласају о предлозима решења која су претходно сачиње-
на у одговарајућим одборима. Да би се то спречило потребно је професиона-
лизовати изборну администрацију.
1. уковић Ђ и Вучетић Д (2013). Избори 2012: (не)регуларности у изборном проце-
В
су. Ниш: Национална коалиција за децентрализацију.
2. Вучетић Д (2013). Инстанциона заштита изборног права - по приговору странке
или по службеној дужности?, Заштита људских и мањинских права у европском
правном простору: тематски зборник радова (књ. 3), Ниш: Центар за публика-
ције Правног факултета у Нишу.
3. Вучетић Д и др (2014). Administrative-Judicial Protection Of Electoral Right – with
analysis of the judicature of the Administrative Court of Serbia. ТЕМЕ: Часопис за
друштвене науке 38. Бр. 3.
4. Вучетић Д (2015). Поступак заштите изборног права на локалним изборима у
Републици Србији, Заштита људских и мањинских права у европском правном
простору: тематски зборник радова (Књ. 5). Ниш: Правни факултет.
5. Јовановић М и др (2016). Приручник за спровођење локалних избора. Београд:
Стална конференција градова и општина Србије.
6. Стојчевић и др (2008). Правна схватања и изводи из пресуда Врховног суда Ср-
бије: избори за народне посланике, избори за председника Републике. Београд:
Службени гласник.
7. ЦЕСИД (2016). Анализа изборних процедура: локални избори 2012–2016. (проје-
кат). Београд.
8. Закон о локалним изборима. Сл. гласник РС. Бр. 129/2007, 34/2010 – одлука УС
и 54/2011.
9. Закон о локалној самоуправи. Сл. гласник РС. Бр. 129/07 и 83/14.
10. Закон о управним споровима. Сл. гласник РС. Бр. 111/2009.
11. Закона о општем управном поступку. Сл. лист СРЈ. Бр. 33/97 и 31/01. Сл. глас-
ник РС. Бр. 30/10.
12. Упутство за спровођење избора за народне посланике Народне скупштине, рас-
писаних за 24.4.2016. године. Сл. гласник РС. Бр. 22/2016.
184

Visi Sud u Nisu, BILTEN Sudske Prakse, 2019

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Visi Sud u Nisu, BILTEN Sudske Prakse, 2019

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Visi Sud u Nisu, BILTEN Sudske Prakse, 2019

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ВИШИ СУД У НИШУ

Ниш, 2019. године

ПРИРЕЂИВАЧ: Виши суд у Нишу

ПРЕЛОМ, КОРЕКТУРА И ДИЗАЈН: Paragraf Lex д.о.о, Нови Сад

CIP - Каталогизација у публикацији

ИЗМЕЂУ ДВА БРОЈА БИЛТЕНА

Увођење рубрике „Између два броја Билтена“ има за циљ да се у Билтену,

Енормно велики прилив предмета у грађанској материји

разумном року и друге. Према извештају Врховног касационог суда били су

Флуктуација судијског кадра

Награде за успешан рад

Посебно одељење вишег суда за сузбијање корупције

у спровођењу медијације током 2006. године, уз добру промоцију и подршку

Служба за помоћ и подршку сведоцима и жртвама кривичних дела

Решавање смештајних проблема правосудних органа са подручја Ниша

Moćan alat za brzo 365

Advokatski rokovnik Principal je pravi izbor

Imate previše obaveza? Treba Vam podsetnik?

Ne želite da saradnici imaju pristup Vašim predmetima?

Ne stižete da vodite evidenciju dugovanja i plaćanja?

Imate previše poslovnih i privatnih kontakata?

Тамара Савић, судија

ПОСЕБНЕ ДОКАЗНЕ РАДЊЕ У МЕЂУНАРОДНИМ

вично процесних института који се примењују и спроводе криминалистичким

них радњи је могућа само уз поштовање начела легалитета, супсидијарности,

1 Закон о потврђивању Конвенције Уједињених нација против транснационалног организованог

Према Препоруци CM/Rec (2017)6 Савета Министара државама члани-

један општи услов приликом одлучивања како о одређивању, тако и о трајању

решењем ПОВ ПОИ 157/13 од 8.4.2013. године одбио је предлог Тужилаштва

5 „Сл.гласник РС“ бр. 94/2016 и 87/2018 – др.закон

и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине.6 Што се тиче

6 „Сл.гласник РС“, бр.67/2003, 135/2004, 61/2005,101/2007,104/2009,101/2011 – др.закон и 6/2015.

редба за примену мере. Због оцене садржине ових разговора у односу на

Што се тиче предлога за проширење надзора закон не прописује обавезу

може рећи да је подносилац представке био под „тоталним“ и свеобухватним

носно оцена доказне употребљивости њених резултата. У наредби се наводе

прикривеног иследника. Као прво, није прихватљиво коришћење доказа при-

разумевање домаћих судова шта треба да садржи образложење наредбе када

да су неосновани приговори изнети у жалби да су резултати посебних доказ-

ра у трајању од девет година. Првостепена пресуда је потврђена од стране

Милица Станковић,1 судијски помоћник

ЗАШТИТА ЖРТАВА ТРГОВИНЕ ЉУДИМА

Апстракт: Извршењем кривичног дела трговине људима жртва трпи

торне и временске оријентације, као ни проблеми и грешке при перцепцији,

Преглед фаза кроз које пролазе жртве трговине људима

први поглед делује нестварно, али у регрутовању жртава неретко учествују

се она не налази ни у каквој ванбрачној заједници, већ да је експлоатисана

Инструменти судске заштите

4 Пресуда Апелационог суда у Нишу Кж 1504/2017 од 15.12.2017. године.

уплашено и несигурно знајући да ће се поново сусрести са окривљеним,

Служба за помоћ и подршку жртвама и сведоцима

вом доласку, омогућавања сведоку и оштећеном да се освежи и одмори у по-

КРИВИЧНО МАТЕРИЈАЛНО ПРАВО

ОКОЛНОСТИ ОД ЗНАЧАЈА ПРИ ОДЛУЧИВАЊУ

(Решење Вишег суда у Нишу Кж2 186/2018 од 1.11.2018. године)

СТЕПЕН КРИВИЦЕ КАО ОКОЛНОСТ ОД УТИЦАЈА НА

околности стоји то да је отац троје малолетне деце, да раније није осуђиван,

(Пресуда Вишег суда у Нишу Кж1 404/2018(1) од 20.12.2018. године)

ОДМЕРАВАЊЕ КАЗНЕ ЛИЦУ КОМЕ СЕ СУДИ

1 Закон о потврђивању Конвенције Уједињених нација против транснационалног организованог

5 „Сл.гласник РС“ бр. 94/2016 и 87/2018 – др.закон

6 „Сл.гласник РС“, бр.67/2003, 135/2004, 61/2005,101/2007,104/2009,101/2011 – др.закон и 6/2015.

4 Пресуда Апелационог суда у Нишу Кж 1504/2017 од 15.12.2017. године.