Филозофски факултет

Београд

Семинарски рад
из
Опште историје 19. века

Тема:

Ото Фон Бизмарк:

Спољна политика 1871-1890

Студент: Душан Милановић ИС15/66

Београд, 2020.
Бизмарк
Ото фон Бизмарк1 своју политичку каријеру започиње 1847. године када по повратку
из војске2 постаје члан Парламента свих пруских земаља3, да би две године касније ушао у
Landtag. Енергично ће се противити немачком уједињењу сматрајући да би тиме Пруска
изгубила свој утицај и независност, док ће 1850. године бити понижена Пунктацијама у
Олмуцу и обновом Немачке конфедерације под вођством Аустрије. Наредне 1851. године
Бизмарк бива именован од стране цара Фридриха Вилхелма IV за пруског посланика у
скупштини конфедерације у Франкфурту, где ће почети да мења свој политички став и
временом ће стари јункер постати прагматичан4. Доласком регента Вилхелма I на власт
1857. креће модернизација и у складу са тим нови цар шаље Бизмарка као дипломату прво
у Русију, потом у Француску. У оквиру реформи које су спроведене, Вилхелм I је за шефа
генералштаба пруске војске именовао Молткеа, док је војни министар постао фон Рон5.
Пруски премијер 1862 – 1871
Током свог боравка у Петрограду и Паризу, Бизмарк стиче потребна знања о реалној
слици Европе и сложеним међудржавним односима који су средином века били у хаосу
након револуција 1848, Кримског рата и Risorgimento-a. Сада дистанциран и тешко
болестан у Петрограду, Бизмарк је увидео да Пруска мора иступити као ујединитељ
Немачке као што су то у Италији урадили Кавур и Пијемонт.6
Смену на престолу 1861. пратиће криза изазвана царевим сукобом са либералним
Ландтагом око војног буџета, што ће натерати Вилхелма I да позове Бизмарка који по
повратку бива именован за премијера и министра иностраних послова, 23. септембра 1862.
Како је краљ био омражен, Бизмарков задатак није био лак, али је својом вештом
дипломатијом и познавањем закона успео да реши кризу у корист новог кајзера. 7

1
нем. Otto Eduard Leopold, Fürst von Bismarck, Herzog zu Lauenburg, 1. април 1815. – 30. јул 1898.
2
М. Мијатовић, Галерија великана: Владари и вође, Чачак, 2015, 30.
3
Постаје члан првог уједињеног Парламента – Vereinigter Landtag.
4
‘'He, who had once been seen as an unreconstructed Junker reactionary, had begun to look like an unprincipled opportunist
ready to make a pact with the devil for the sake of power.''
Edgar Feuchtwanger, ,,Bismark, Prussia & German Nationalism’’, History Review, 2001, 3.
5
нем. Helmuth Karl Bernhard von Moltke, од 1870. Graf von Moltke (1800-1891) био је немачки фелдмаршал и шеф пруског
генералштаба. Сматра се одговорним за модернизацију пруске војске заједно са пруским министром рата Роном: нем.
Albrecht Theodor Emil von Roon, од 1871. Graf von Roon (1803-1879).
J. Headlam, Bismarck and the Foundation of the German Empire, 1899, Project Gutenberg eBook, 2004, 155.
6
О његовом боравку у Русији и Кавуру: J. Headlam, нав. дело, поглавље 6.
О његовом здрављу: Otto Pflanze, Bismarck and the Development of Germany, Volume II: The Period of Consolidation, 1871 -
1880, Princeton University Press, 1990, 50-66.
7
J. Headlam, нав. дело, поглавље 7. такође и V. Ulrich, Bismarck: The Iron Chancellor, London, 2008, 58-67.
 У деценији која ће уследити, Бизмаркова дипломатија, заједно са Роновим реформама
и Молткеовом командом овенчана чувеним говором8- ће од Пруске створити водећу силу9.
Први изазов министра иностраних послова биће анексија Шлезвига од стране
Фредерика VII који је попуштајући пред данским националистима прекршио протокол из
1852. и припојио Шлезвиг, уводећи и нови устав у Холштајну. Пруска ће одговорити на
провокацију и заједно са Аустријом победити у Другом рату за Шлезвиг и према Бечком
споразуму добити исти. Схвативши да ће тешко задржати Холштајн, Аустријанци су се
позивали на права Војводе од Аугустенбурга на оба војводства, што ће изазвати бес код
Бизмарка који никада није ни желео савез. Дипломатска изолација, Пољски устанак,
климави односи Аустрије и Русије после Кримског рата, подршка Италијана који су
желели Венецију и неутралност Наполеона III створили су Бизмарку погодно тло за рат
против Аустрије. Пруси ће 3. јула 1866. код Садове однети одлучујућу победу у
Седмонедељном рату, што ће за последице имати припајање Холштајна Прусији, нестанак
Немачке конфедерације и стварање Севернонемачке конфедерације под Прусијом.10
Последња препрека ка уједињењу Немачке била је Француска чији је владар по паду
Садове желео да присвоји делове Белгије, сматрајући да на то полаже право због своје
уздржаности у рату. Бизмарк је страховао од Француске, пре свега због могућег савеза са
Аустријом или могућим мешањем Русије, док је истовремено видео прилику да уједини
јужне земље уколико Наполеона III представи као агресора. Попут игре, Бизмарк је
стварао афере како би овога компромитовао. Непосредни повод за рат биће Наполеонов
притисак да се повуче кандидатура принца Леополда Хоенцолерна на упражњени шпански
трон11, не желећи да Француска буде окружена немачким државама. Објавивши 13. јула
Емску депешу12, Бизмарк је, доказавши да он има de facto власт, бацио рукавицу у лице
Наполеону који ће 19. јула објавити рат, али ће убрзо бити страховито поражен код Меца и
Седана. Иако ће Република покушати да спасе Париз, пораз Француске је био неминован.

8
30. септембра 1862. године Бизмарк ће пред Одбором за буџет одржати свој чувени говор о крви и гвожђу у коме јасно
указује да се Пруска мора окренути својој војној моћи: дајте пруском краљу сво могуће гвожђе (војску) и он ће учинити
све што желите. Овај говор о крви од стране озлоглашеног јункера либерали су протумачили другачије и користили
против Бизмарка сматрајући га провокацијом. J. Headlam, нав. дело, 177-179.
9
Реформа мора доћи одозго: H. U. Wehler, The German Empire 1871 – 1918, Berg, Oxford, 1985, 24-31.
10
Ж. П. Блед, Бизмарк, Београд, 2011, 106–120, такође и J. Headlam, нав. дело, поглавља 8–12.
8. јула 1866. Бизмарк је у разговору са мађарским грофом Seherr-Thoss-ом изговорио чувену ''Победио сам их све!''
V. Ulrich, нав. дело, 77.
11
К. Керстен, Бизмарк и његово доба, Београд, 1991, 185-191.
12
К. Керстен, нав. дело, 192–197, такође и J. Headlam, нав. дело, 334-344. О Бизмарковој моћи, Otto Pflanze, Bismarck and
the Development of Germany, Volume III: The Period of Fortification, 1880-1898, Princeton University Press, 1990, поглавље 2.
Немачки канцелар 1871 – 1890: Од рата до мира
Ујединивши немачке земље у Царство, Бизмарк је сада мир сматрао неопходним како
би се Царство консолидовало изнутра и било прихваћено у Европи природним путем.
Успевши да ратове представи као одбрамбене и неопходне услед кршења споразума и
напада13, Бизмарк, неприкосновени шампион у партији дипломатског шаха, наредних 20
година успешно ће одржавати мир успостављањем равнотеже међу европским силама. 14
Његова величина се огледа у његовом осећају за границу: наиме, схватао је да ће ако
припоји све немачке земље (Аустрију) изазвати гнев великих сила, пре свега Русије.15
Немачки кајзер Вилхелм I је, предвођен Тројицом, 16. јуна 1871. године тријумфално
ушао у Берлин обезбеђујући свом народу сигурност какву до тада није осетио.16
Спољна политика 1871 - 1890
Током наредне две деценије, Бизмарк ће својом kulturkampf17 и realpolitik радити на
томе да среди унутрашње прилике земље како би консолидовао и утврдио Царство.
Главни циљеви његове спољне политике биће да на западу изолује Француску, која је
18. јануара 1871. у дворани огледала у Версају, проглашењем Царства, постала заклети
непријатељ Немачке и да одржи добре односе са Аустријом и Русијом на истоку и
Британијом на западу. Главни циљ Француске наредних 40 година биће повратак Алзаса и
Лорене, због чега ће Бизмарк настојати да је дипломатски изолује руководећи европском
дипломатијом: сва битна питања везана за Европу, Блиски Исток, Кину или колоније,
мораће да прођу кроз Берлин, односно Бизмаркове руке.
Тројецарски савез
Канцеларова ноћна мора наредних 20 година биће обновљена Француска, жељна
освете и ојачана савезом. Схватајући да би такав савез био кобан по Немачку, Бизмарк је
настојао да одржи добре односе са две силе: Аустријом и Русијом. Избацивши Француску
из игре, главни европски проблем све до избијања Првог светског рата биће Балкан.
Једна од ствари која се на крају може замерити Бизмарку јесте занемаривање Балкана,
односно Источног питања, које ће се испоставити кључним. Сматрао је да Балкан није

13
K. Krasner, Lt.Col. USMC, Coercive Diplomacy: Otto von Bismarck and the Unification of Germany, US Army War College,
Pennsylvania, 2012, 19, 23 и 29.
14
E. Hobsbawm, The Age of Empire 1875-1914, New York, 1987. 312.
15
R. Scheck, Germany, 1871 – 1945: A Concise History, Berg, Oxford, 2008, 34.
16
Амерички министар Џорџ Банкрофт (George Bancroft) описао је тријумф: Otto Pflanze, нав. дело, предговор, xi.
17
kulturkampf - Бизмаркова борба против немачких Католика која ће се завршити његовим поразом 1878.
вредан живота једног померанског војника. Аустроугарска је као дуалистичка монархија
потчињавала бројне балканске народе и имала de facto власт у северном и западном
Балкану. Са друге стране, Русија је посредно доминирала истоком подржавајући идеју
Велике Бугарске третирајући је као љубљено чедо;18 и управо ће Бугарско питање бити
јабука раздора ове две силе. Колико год да су желели да задрже неутралност у
континенталним питањима, Енглези као водећа колонијална, самим тим и економска сила
нису могли да зажмуре на ово. Уколико би дошло до стварања Велике Бугарске на рачун
Отоманског царства под протекторатом Русије, ова последња би поред контроле над
читавим Црним морем загосподарила и мореузима, чиме би се докопала Медитерана и
тиме директно угрозила енглеске колоније на северу Африке, као и Суецки канал – главну
везу запада и истока. Стога у интересу Лондона никако неће бити да власт на Балкану
препусти Русији или Аустрији. Свестан да би ове несугласице, као и Француско питање на
западу, могли да доведу до европског рата у који би Немачка морала бити умешана,
Бизмарк се окренуо преговорима и савезу.
Како би се осигурала власт на истоку, лакше контролисало потчињено становништво –
пре свега Пољаци и како би Бизмарк спречио могући рат на два фронта, у жељи да осигура
своје источне и јужне границе, долази до склапања Тројецарског савеза (Dreikaiserbund).
Позадина овог савеза била је изолација Француске која би овиме остала без два могућа
савезника. Бизмарк је настојао да као неутрална трећа страна између Аустрије и Русије
буде посредник који ће решити њихове несугласице, што ће му у почетку и поћи за руком.
Првобитно склопљен у Шенбруну 25. маја (6. јуна) 1873. између цара Франца Јозефа
са једне и Александра II и Горчакова са друге стране и учвршћен приступањем Немачке
средином октобра исте године, главни задатак Савеза био је да одржи status quo у Европи.
Како Аустрија није пристала ни на какве војне обавезе, тако Савез није имао војног
карактера и значаја, али је ипак осигурао сарадњу три велике силе, радије него њихово
ривалство, што је и био Бизмарков циљ.
Француска се неочекивано брзо опоравила од жестоког пораза и већ 1875. Бизмарк
врши појачан притисак на њу19 како би одбацила свој програм војне обнове, а прекинут је
и извоз коња што је било један од знакова припрема за рат; водећи политички кругови

18
Руски изасланик у Србији уочи избијања Великог рата кнез Николај Трубецки у својим Мемоарима говори о томе како
се Русија, третирајући Бугарску као љубљено чедо, огрешила на рачун Србије коју је третирала као одбачено пасторче.
19
V. Ulrich, нав. дело, 97-99.
Немачке разматрали су вођење превентивног рата. Међутим ово је осујетило протестовање
Енглеске у Берлину, које је на Бизмарково изненађење енергично подржано од стране
Русије. Спречавање рата ће ослабити односе између Немачке и Русије и уздрмати темеље
Савеза. Овај дипломатски пораз Бизмарку ће донети управо оно од чега је страховао –
могућност ратовања на два фронта.
Ове и наредне године на Балкану долази до бројних устанака и након неуспелог
спровођења реформи на турском тлу, Русија ће априла 1877. заједно за балканским
народима, жељним слободе ући у рат са Турском који ће се завршити Санстефанским
миром. Русија је у овом рату реаговала у складу са својом улогом протектора Хришћана на
тлу Отоманског царства и Словена уопштено. Како је приликом склапања Савеза Русија
обећала савезници Аустрији да неће створити Велику Бугарску и како је као предлог након
склапања мира изнела управо ову идеју, разуме се под сопственом протекцијом, ово ће
узнемирити Аустријанце колико и Енглезе. Знајући да би Немачка била приморана да уђе
у рат, Бизмарк се, сложио да као поштен посредник буде домаћин конференције у Берлину
1878. године на којој би се разговарало о самим одлукама примирја. Како је под немачким
утицајем Бугарска подељена, Русија ће разочарана овом одлуком изаћи из Тројецарског
савеза, што ће са појачаним пограничним гарнизонима и немачким порезом на увоз жита
довести до затегнутих односа и предратног стања између бивших савезница.
Тројна алијанса
Прекретница ће бити 1878 када поред слома односа са Русијом долази и до заокрета у
унутрашњој политици: схвативши неприкосновеност папе, Бизмарк се у неку руку покајао
и променио свој однос према Риму окончавши своју kulturkampf.20 Као последица долази
до склапања Двојне алијансе са Аустријом 1879.21 што ће са једне стране обезбедити јужну
границу у случају сада могућег сукоба са Русијом, док је са друге стране циљ био навести
усамљену Русију да им се поново приближи. Иако се првобитно томе противио, кајзер
Вилхелм I ће притиснут могућом Бизмарковом оставком на крају попустити. Двојна
алијанса ће 1882. уласком Италије постати тројна, мада њен војно политички значај није
битан наспрам чињенице да је Француска поново остала без могућег савезника.22

20
E. Ludwig, Bismarck: The Story of a Fighter, New York, 1930, 421-422. такође и J. Headlam, нав. дело, поглавље 16.
21
Ж. П. Блед, нав. дело, 213 – 220.
22
E. Hobsbawm, нав. дело, 313; насупрот њима 1907. настаће Тројна Антанта, E. Hobsbawm, нав. дело, 320.
Италија ће убрзо по избијању рата 1915. године променити страну, што говори о њеном значају у Алијанси.
 Обнова Тројецарског савеза и тајни споразум са Русијом
Као што је Бизмарк и планирао, усамљена Русија ће се предомислити схвативши да је
дипломатски изолована и 1881. долази до обнове Савеза три цара чиме је Балкан подељен
на две интересне сфере. Бугарска криза ће почев од 1885. довести до трајног раскида
између Аустрије и Русије, а потоња ће понета профранцуским интересима изаћи из Савеза
1887. не желећи да продуже икакав споразум са Аустријом. Ово ће бити прекретница у
даљој историји Европе и основа блоковске поделе.
По иступању Русије из Тројецарског савеза, Бизмарково последње дипломатско дело
биће тајни споразум са Русима: Немачка је обећала неутралност ако Аустрија нападне
Русију, док би Русија остала неустрална уколико Француска нападне Немачку, чиме би
спречио могућу француско-руску алијансу. Немачка би такође остала неутрална уколико
би Русија интервенисала на мореузима. Како би спречио рат, Бизмарк је 1888. изнео у
јавност одредбе споразума: уколико Аустрија нападне остаће сама, док ће Русија морати да
се суочи са Немачком уколико прва изврши акт агресије. Како је одржавање мира
постајало готово немогуће, а француски новац све више пристизао у Русију, тако је
незадовољство немачког врха расло, што ће доласком новог цара Вилхелма II довести до
Бизмаркове смене са власти 1890. године. Само неколико месеци касније, доћи ће до
француског споразума са Русијом чиме ће године Бизмаркове дипломатије пасти у воду.
Колоније
Кроз прву половину 19. века сав економски свет је попут соларног система кружио око
једне звезде – Британије. Сав промет морао је проћи кроз Лондон који је био средиште
сада светске трговине и економије. У другој половини века ситуација се мења појавом
компетентних економских сила што ће затегнути односе.23 Бизмарк се испрва није
претерано интересовао за колоније како не би пореметио односе у Европи.24 Године 1882.
створена је Немачка колонијална лига под притиском који су покретале наде ка великом
богатству, престижу, као и путу за миграцију. Бизмарк, иако противан овоме ипак ће
пристати, вероватно како би обрукао пробританског престолонаследника Фридриха. Током
1884. и 1885. Немачка ће освојити Немачку Нову Гвинеју, Того са делом Гане, области
Камеруна и делове Нигерије, Танзанију заједно са Руандом и Бурунди, као и Намибију.

23
E. Hobsbawm, нав. дело, стр. 317.
24
Немачко интересовање за афричке поседе би могло да доведе до сукоба са Енглеском са којом је Бизмарк настојао да по
сваку цену одржи добре односе због њене моћи.
 Бизмарк ће 1884. бити домаћин још једне конференције у Берлину на којој ће се
решити бројни колонијални спорови: Конго је дат Белгији, док је трговина робовима
забрањена. Поред Белгије, Бизмарк ће истовремено подржати и Француску у њеним
колонијалним експанзијама надајући се да ће тиме смањити жељу за осветом због
освајања Алзаса и Лорене и такође увести Француску у спорове са другим земљама.
Схвативши да Немачка нема претерано шта да тражи у Африци, немачки колонијализам ће
се завршити 1886. а Бизмарк ће се окренути својој Африци - Европи.
Закључак
Првобитно као пруски премијер и министар спољних послова, потом као канцелар
Немачког царства, Бизмарк је готово три деценије доминирао на политичком тлу Европе.
Ратовима 1864-71. успео је својој земљи да донесе проширење, потом и уједињење и да
обезбеди међународно признање статуса велике силе. Као Гвоздени канцелар и de facto
владар Немачког царства успео је да одржи status quo и да спречи сваку могућу алијансу
великих сила против Царства. Руководећи Берлинским конгресом и решавањем Бугарске
кризе спречио је општи европски рат, или га само одложио за наредних тридесетак година.
Успешно је суздржао аустријске амбиције на Балкану, али ће се по његовој оставци видети
се да су неутралност и посредовање између Аустрије и Русије довели до анти-руског
расположења у Царству и зближавања Француске и Русије. Председавајући Конгресом
1884. решио је бројне колонијалне спорове великих сила, али Царству није донео
очекиване користи и богатство. Највећа критика би на крају била занемаривање и
непоштовање интереса и жеља малих народа што се најбоље видело на Берлинском
конгресу на коме су занемарени интереси мањина на тлу Отоманског царства. На крају,
стварањем Двојне, односно Тројне алијансе направио је судбоносни тренутак и прекретну
тачку у даљој судбини Европе која ће се потом поделити у два блока. Сменом на престолу
Бизмарк је изгубио ослонац старог цара кога лично никада није претерано поштовао, али
без чије подршке не би био оно што јесте.
Жеља водећих немачких кругова за богатством, признањем и моћи, огорченост
Француза због губитка Алзаса и Лорене, жеља Аустријанаца да се докажу и отворено
Источно питање, Руски сан о Медитерану и снови о слободи балканских народа, полако ће
ређати фигуре на пољу Европе уводећи је у рат који је Бизмарк годинама одлагао играјући
своју маестралну дипломатску игру.
 Литература

 Ж. П. Блед, Бизмарк, Београд, 2011.

 К. Керстен, Бизмарк и његово доба, Београд, 1991.
 М. Мијатовић, Галерија великана: Владари и вође, Чачак, 2015.

 J. Headlam, Bismarck and the Foundation of the German Empire, 1899, Project
Gutenberg eBook, 2004.
 E. Hobsbawm, The Age of Empire 1875-1914, New York, 1987.
 K. Krasner, Lt.Col. USMC, Coercive Diplomacy: Otto von Bismarck and the Unification
of Germany, US Army War College, Pennsylvania, 2012.
 E. Ludwig, Bismarck: The Story of a Fighter, New York, 1930.
 Otto Pflanze, Bismarck and the Development of Germany, Volume II: The Period of
Consolidation, 1871 - 1880, Princeton University Press, 1990.
 Otto Pflanze, Bismarck and the Development of Germany, Volume III: The Period of
Fortification, 1880-1898, Princeton University Press, 1990.
 R. Scheck, Germany, 1871 – 1945: A Concise History, Berg, Oxford, 2008.
 V. Ulrich, Bismarck: The Iron Chancellor, London, 2008.
 H. U. Wehler, The German Empire 1871 – 1918, Berg, Oxford, 1985.