Naslov originala:

Guillermo del Toro

“Pan’s Labyrinth: The Labyrinth of the Faun”

Copyright ©2019 Guillermo del Toro All rights reserved.
Autor ilustracija: Alen Vilijams
„Alfonsu Fuentesu i njegovim ljudima, koji
su spasli moju kuću, moje drveće, moje
magarce, moje uspomene i moje beležnice iz
požara u Vulsiju, Kalifornija.”
K. F.

Za K., rešenje svih zagonetaka, put ka izlazu

iz Lavirinta.”
G. D. T.
 Prolog
ažu da je nekad davno, vrlo davno, živela princeza u
podzemnom svetu, gde ne postoje ni laž ni bol, i sanjala
je o svetu ljudi. Princeza Moana je sanjala o prekrasnom
plavom nebu i beskrajnom moru oblaka; sanjala je o
suncu i travi i o ukusu kiše... I tako je jednog dana princeza
umakla svojim čuvarima i izašla u naš svet. Uskoro je sunce
obrisalo sva njena sećanja i zaboravila je i ko je i odakle je.
Lutala je svetom, trpela hladnoću, bolest i bol. A onda je umrla.
Njen otac, kralj, nije prestajao da traga za njom. On je znao
da je Moanin duh besmrtan i nadao se da će mu se makar duh
jednog dana vratiti.
U drugom telu, u nekom drugom vremenu. Možda i na
drugom mestu.
On će čekati.
Do poslednjeg daha.
Do kraja vremena.
 1.
Šuma i vile
ila jednom jedna šuma na severu Španije, tako stara da je
umela da priča priče iz davne prošlosti koje su ljudi već
zaboravili. Drveće je pustilo koren toliko duboko u
zemlju obraslu mahovinom da je dodirivalo kosti mrtvih
dok su grane posezale ka zvezdama.
Tako mnogo izgubljenog, mrmljalo je lišće dok su tri crna
automobila prilazila zemljanim putem što se probijao kroz
paprat i mahovinu.
Ali sve što je izgubljeno može se ponovo naći, odgovorilo je
drveće šapatom.
Bila je 1944. godina, a devojčica koja je sedela u jednom od
automobila, kraj svoje trudne majke, nije razumela šta drveće
šapuće. Zvala se Ofelija i znala je sve o bolu i gubitku, iako je
imala samo trinaest godina. Otac joj je umro samo godinu dana
ranije, i Ofeliji je toliko strašno nedostajao da joj se ponekad
činilo da joj je srce prazna kutija sa odjekom njenog bola. Često
se pitala da li se i njena majka tako oseća, ali na njenom bledom
licu nije se mogao naći odgovor.
„Bela kao sneg, rumena kao krv, crna kao ugalj”, govorio je
Ofelijin otac kad bi pogledao njenu majku, a glas mu je bio tih i
nežan. „Ti jako ličiš na nju, Ofelija.” Izgubljen.
Vozili su se satima, sve dalje i dalje od svega što je Ofelija
poznavala, sve dublje i dublje u ovu beskonačnu šumu, u susret
čoveku kojeg je majka odabrala da bude Ofelijin novi otac.
Ofelija ga je zvala Vuk i nije želela da razmišlja o njemu. Ali
činilo joj se da čak i drveće šapuće njegovo ime.
Jedini delić doma koji je Ofelija uspela da ponese sa sobom
bilo je nekoliko njenih knjiga. Čvrsto je držala jednu u krilu,
milujući korice. Kad je otvorila knjigu, bele stranice su bile
blistave spram šume ispunjene senkama, a reči na njima nudile
su sklonište i utehu. Slova su ličila na tragove u snegu, prostrani
beli predeo koji ne poznaje bol, pošteđen sećanja suviše mračnih
da bi ih čuvala, suviše toplih da bi ih napustila.
„Zašto si ponela sve te knjige, Ofelija? Živećemo na selu!”
Majčino lice je od vožnje automobilom postalo još bleđe. Od
vožnje automobilom i od bebe koju je nosila unutra. Uzela je
knjigu iz Ofelijinih ruku i utešne reči su zanemele.
„Suviše si velika za bajke, Ofelija! Treba da počneš da gledaš
svet oko sebe!”
Majčin glas je ličio na napuklo zvono. Ofelija se nije sećala
da je tako zvučala dok je otac bio živ.
„Jao, kasnimo!” Uzdahnula je i prinela maramicu usnama.
„On neće biti zadovoljan.”
On...
Majka je jeknula, a Ofelija se nagnula napred i stegnula
vozača za rame.
„Stanite!”, uzviknula je. „Zaustavite auto. Zar ne vidite?
Mami je loše.”
Vozač je ugasio motor uz gunđanje. Vukovi - eto šta su ti
vojnici koji ih prate. Vukovi ljudožderi. Majka je tvrdila da
bajke nemaju nikakve veze sa svetom, ali Ofelija je znala da nije
tako. Bajke su je svemu naučile.
Majka se isteturala iz auta, prišla ivici puta i počela da
povraća u paprat. Tu je rasla toliko gusto između drveća da je
ličila na okean perastih izdanaka, iz kojeg su debla sive kore
izranjala kao stvorovi koji posežu naviše iz potopljenog sveta u
dubini.
I druga dva auta su stala i po šumi su se rojile sive uniforme.
Drveću se to nije dopadalo. Ofelija je to jasno osetila. Serano,
zapovednik, došao je da obiđe njenu mamu. On je bio visok,
krupan čovek, govorio je suviše glasno i nosio je uniformu kao
da je pozorišni kostim. Mama je zatražila vode onim svojim
glasom napuklog zvona, a Ofelija je pošla malo dalje zemljanim
putem.
Voda, šaputalo je drveće. Zemlja. Sunce.
Izdanci paprati hvatali su Ofeliju za haljinu poput zelenih
prstiju, a ona je spustila pogled kad je osetila da je stala na
kamen. Bio je siv, poput vojničkih uniformi, postavljen nasred
puta kao da ga je neko izgubio. Majka je iza nje ponovo
povraćala. Zašto se žene razboljevaju kad donose decu na svet?
Ofelija se sagnula i obuhvatila prstima kamen. Obrastao je
mahovinom od starosti, ali kad ju je Ofelija skinula videla je da
je kamen ravan i gladak i da je neko na njemu urezao oko.
Ljudsko oko.
Ofelija se osvrnula.
Videla je samo tri izbledela kamena stuba, gotovo nevidljiva
među visokom paprati. Sivi kamen od kojeg su načinjeni bio je
prekriven čudnim koncentričnim šarama, a sa središnjeg stuba
prastaro, isprano kameno lice gledalo je ka šumi. Ofelija nije
odolela. Sišla je s puta i pošla ka njemu, mada su joj cipele već
posle nekoliko koraka bile mokre od rose a čičak joj se lepio za
haljinu.
Licu je nedostajalo jedno oko. Kao slagalica bez jednog dela
- čeka da bude rešena.
Ofelija je stegnula kamen-oko i prišla bliže.
Ispod nosa uklesanog oštrim linijama u sivu površinu,
razjapljena usta otkrivala su istrošene zube. Ofelija je ustuknula
kad se između njih promeškoljilo krilato telašce nalik na
grančicu i pružilo ka njoj dugačke, uzdrhtale pipke. Iz usta na
stubu provirile su insekatske nožice i stvorenje, veće od
Ofelijine šake, žurno se uzveralo uz stub. Kad je stiglo do vrha,
podiglo je tanušne prednje noge kao da joj daje signale. Ofelija
se nasmešila. Činilo se da je prošlo veoma mnogo vremena
otkako se poslednji put nasmešila. Usne kao da joj više nisu bile
naviknute na to.
„Ko si ti?”, šapnula je.
Stvorenje je još jednom mahnulo prednjim nogama i ispustilo
nekoliko melodičnih, kuckavih glasova. Možda je cvrčak. Da li
cvrčci tako izgledaju? Ili je vilin-konjic? Ofelija nije bila
sigurna. Odrasla je u gradu, između zidova od kamena koji
nemaju ni oči ni lica. Ni otvorena usta.
„Ofelija!”
Stvorenje je raširilo krila. Ofelija ga je pratila pogledom kad
je odletelo. Majka je stajala samo nekoliko koraka dalje niz put,
a kraj nje oficir po imenu Serano.
„Gledaj na šta ti liče cipele!”, grdila ju je majka sa onom
blagom rezignacijom koja joj se sad često čula u glasu.
Ofelija je spustila pogled. Cipele su joj bile mokre i
prekrivene blatom, ali je i dalje osećala osmeh na usnama.
„Mislim da sam videla vilu!”, rekla je. Da. Eto šta je to
stvorenje. Sad je bila sigurna.
Ali mama je nije slušala. Zvala se Karmen Kardoso, imala je
trideset dve godine, već je bila udovica i nije se sećala kako
izgleda gledati u nešto bez prezira i bez straha. Videla je samo
svet koji joj je uzeo ono što je volela i samleo to u prašinu među
zubima. I tako, pošto je Karmen Kardoso volela svoju kći,
mnogo ju je volela, ponovo se udala. Ovim svetom upravljaju
muškarci - njeno dete to još nije razumelo - i samo muškarac će
moći da ih sačuva na sigurnom. Ofelijina majka nije znala, ali i
ona je zapravo verovala u bajku. Karmen Kardoso je verovala u
najopasniju od svih bajki: onu o princu koji će je spasti.
Krilato biće koje je čekalo Ofeliju u razjapljenim ustima
stuba znalo je sve to. Znalo je mnogo šta, ali nije bilo vila - ili
bar ne u onom smislu u kome mi volimo da ih zamišljamo.
Samo je njen gospodar znao njeno pravo ime, jer u magijskom
svetu znati nečije ime znači posedovati onog čije je.
Sa grane jele gledala je Ofeliju i njenu majku kako se vraćaju
u auto da nastave putovanje. Dugo je čekala ovu devojčicu:
devojčicu koja je izgubila tako mnogo i izgubiće još mnogo više
pre nego što sazna šta joj s pravom pripada. Neće biti lako da joj
pomogne, ali gospodar joj je dao taj zadatak, a on nikako ne voli
kad se njegova naređenja ne poštuju. O, ni najmanje.
Automobili su vozili sve dublje i dublje u šumu, noseći
devojčicu i majku i nerođeno dete. Stvorenje koje je Ofelija
prozvala vilom raširilo je prozirna krila, povilo šest vretenastih
nogu i poletelo za kolonom.
 2.
Svi oblici koje poprima zlo
lo retko odmah poprima oblik. U početku je obično tek
nešto više od šapata. Kratak pogled. Izdaja. Ali onda
raste i pušta korenje, još uvek nevidljivo, neprimećeno.
Samo bajke daju zlu čvrst oblik. Veliki zli vukovi, zli
kraljevi, demoni, đavoli...
Ofelija je znala da je čovek kojeg će uskoro morati da zove
ocem zao. Imao je osmeh kiklopa Ohankanua i okrutnost
čudovišta Kuegle i Nuberu u tamnim očima, stvorenja koja je
upoznala u svojim knjigama bajki. Samo što njena majka nije
videla njegov istinski oblik. Ljudi često postanu slepi kad
porastu, a možda Karmen Kardoso nije primetila vučji osmeh jer
je kapetan Vidal bio privlačan i uvek besprekorno odeven u
svečanu uniformu, čizme i rukavice. Pošto je tako silno želela
zaštitu, možda je majka njegovu krvožednost pogrešno
protumačila kao moć, a brutalnost kao snagu.

***
Kapetan Vidal je pogledao na džepni sat. Staklo na satu bilo je
naprslo, ali kazaljke pod njim i dalje su pokazivale vreme, a sad
su pokazale da kolona kasni.
„Petnaest minuta”, mrmljao je Vidal koji je, kao i sva
čudovišta - i kao Smrt - uvek bio tačan. Da, kasnile su, baš kao
što se Karmen pribojavala, kada su konačno stigle u stari mlin
koji je Vidal odabrao da u njemu organizuje štab. Vidal je mrzeo
šumu. Mrzeo je sve što nije potpuno uređeno, a drveće je bilo
isuviše spremno sakrije ljude koje je on došao da lovi. Oni su se
borili protiv upravo one tame kojoj je Vidal služio i divio joj se,
a on je došao u staru šumu da ih slomi. O da, Ofelijin novi otac
voleo je da lomi kosti onima koje smatra slabim, da proliva krv,
da stvara novi poredak u njihovom bednom, neurednom svetu.
Dočekao je kolonu. Smešeći se.
Ali Ofelija je videla prezir u njegovim očima dok ih je
pozdravljao u prašnjavom dvorištu gde su, nekad davno, seljaci
iz okolnih sela donosili žito na mlevenje. Ipak, njena majka mu
se nasmešila i dozvolila je Vuku da joj dotakne stomak,
ispupčen od njegovog deteta. Čak je popustila i kad joj je rekao
da sedne u invalidska kolica, kao slomljena lutka. Ofelija je sve
to gledala sa zadnjeg sedišta automobila, gnušajući se potrebe da
pruži Vuku ruku kao što joj je majka naložila. Ali na kraju je
ipak izašla, da ne bi ostavila majku samu s njim, pritiskajući
knjige na grudi kao štit načinjen od hartije i reći.
„Ofelija.” Vuk je drobio njeno ime među tankim usnama u
nešto slomljeno, poput njene majke, i gledao je njenu pruženu
levu ruku.
„Pruža se druga ruka, Ofelija”, rekao je tiho. „Zapamti.”
Nosio je crne kožne rukavice koje su škripale kad je uhvatio
Ofelijinu šaku stiskom snažnim poput klopke za krivolov. Onda
joj je okrenuo leđa i kao da ju je potpuno zaboravio.
„Mersedes!”, doviknuo je ženi koja je pomagala vojnicima da
istovare stvari iz automobila. „Donesi njihov prtljag!”
Mersedes je bila vitka i bleda. Imala je kosu crnu kao gar i
tamne oči, krupne i duboke. Ofelija je pomislila da liči na
princezu koja se pretvara da je seljakova kći. Ili možda na
čarobnicu, mada Ofelija nije znala kakvu, dobru ili zlu.
Mersedes i vojnici su poneli majčine kofere u zgradu mlina.
Ofeliji je delovala izgubljeno i tužno, kao da žali što više nije
mlin koji melje novo žito. Sada je bila prepuna vojnika, koji su
se rojili oko njenih ispranih kamenih zidova poput skakavaca.
Njihovi šatori i kamioni stajali su na sve strane, bilo ih je puno
prostrano dvorište okruženo štalama, ambarom i samim mlinom.
Sive uniforme, stara, ružna kuća i šuma puna senki... Ofelija
je jedva disala od silne žudnje da ode kući. Ali kuće nije bilo
otkako nema oca. Osetila je da joj naviru suze, a onda je na par
metara od sebe, između džakova, primetila par krila raširenih na
suncu, nalik na tanko staklo.
Bila je to vila.
Ofelija je zaboravila tugu i potrčala za njom kad je vila
krenula ka drveću iza mlina. Stvorenjce je bilo tako brzo da se
Ofelija ubrzo spotakla u trku i ispustila knjige. Ali kad ih je
podigla, brišući prašinu s korica, videla je da se vila drži za koru
obližnjeg drveta i čeka je.

Čekala je. O, da. Htela je da bude sigurna da će devojčica

poći za njom.
Ali ne. Čekaj! Ponovo se zaustavila.

Ofelija je gledala u ogroman luk koji se pojavio između

drveća, spajajući dva prastara zida. S vrha luka gledala je rogata
glava, praznih očiju i otvorenih usta, kao da pokušava da
proguta ceo svet. Pred pogledom tih očiju kao da je sve
nestajalo: mlin, vojnici, Vuk, čak i Ofelijina majka. Hodi!, kao
da su govorili oronuli zidovi. Ofelija je videla izbledela slova
uklesana ispod glave, ali nije znala šta znače.
In consiliis nostris fatum nostrum est, glasile su reči.
„ U odlukama koje donesemo leži naša sudbina.”
Vila je nestala, a kad je Ofelija prošla ispod luka ovaj joj je
bacio hladnu senku na kožu. Okreni se!, upozorilo ju je nešto u
njoj. Nije poslušala. Ponekad je dobro poslušati, ponekad nije.
Ofelija ionako nije bila sigurna ima li izbora. Njena stopala kao
da su koračala svojom voljom. Hodnik koji se pružao iza luka
suzio se posle samo nekoliko koraka, tako da je Ofelija mogla da
dotakne oba zida čim pruži ruke. Vukla je šakama po ispranom
kamenju dok je išla dalje. Bilo je vrlo hladno, uprkos vrelom
danu. Još nekoliko koraka i stigla je do ugla. Pred njom se
odvajao nov hodnik, vodio je levo, pa desno prema novom uglu.
„To je lavirint.”
Ofelija se naglo okrenula.
Iza nje je stajala Mersedes. Marama koju je prebacila preko
ramena izgledala je kao ispletena od vunenog lišća. Ako je
čarobnica, onda je svakako veoma lepa, a ne stara i naborana,
kakve su obično bile u Ofelijinim knjigama. Ali znala je iz bajki
da čarobnice često ne pokazuju svoje pravo lice.
„To je samo hrpa starog kamenja”, rekla je Mersedes.
„Veoma starog. Starije je od mlina. Ovi zidovi su tu oduvek -
davno pre nego što je podignut mlin. Ne treba da zalaziš ovamo.
Mogla bi da zalutaš. Dešavalo se već. Jednog dana ću ti ispričati
priču, ako želiš da čuješ.”
„Mersedes! Kapetan te traži!”, odjeknuo je iza mlina snažan
vojnički glas.
„Stižem!”, doviknula je Mersedes.
Nasmešila se Ofeliji. U tom osmehu krile su se tajne, ali
Ofeliji se ipak dopala. Jako joj se dopala.
„Čula si. Traži me tvoj otac.” Mersedes se okrenula da se
vrati ka luku.
„On nije moj otac”, povikala je za njom Ofelija. „Nije!”
Mersedes je usporila.
Ofelija joj je pritrčala, pa su prošle ispod luka, ostavljajući za
sobom hladno kamenje i rogato lice praznih očiju.
 „Moj otac je bio krojač”, rekla je Ofelija. „Poginuo je u ratu.”
Ponovo suze. Uvek su navirale Ofeliji kad bi govorila o
njemu. Nije ništa mogla protiv toga.
„Sašio je moju haljinu i bluzu koju mama nosi. Šio je
prekrasnu odeću. Lepšu nego što imaju princeze u mojim
knjigama! Kapetan Vidal nije moj otac.”
„To si vrlo jasno pokazala”, odgovorila je Mersedes blago,
obgrlivši Ofelijina ramena. „Hodi sad. Odvešću te kod majke.
Sigurna sam da te već traži.”
Ruka joj je bila topla. I snažna.
„Moja mama je jako lepa, zar ne?”, upitala je Ofelija. „Samo
je bolesna zbog bebe. Da li ti imaš brata?”
„Imam”, odgovorila je Mersedes. „Videćeš, volećeš brata kad
se rodi. Jako ćeš ga voleti. To će biti jače od tebe.”
Ponovo se nasmešila. Oči su joj bile tužne. Ofelija je to
videla. Mersedes je izgleda takođe znala kako izgleda izgubiti
nešto.
Sedeći na kamenom luku, vila ih je gledala kako se vraćaju
ka mlinu: žena i devojčica, proleće i leto, jedna kraj druge.
Devojčica će se vratiti.
Vila će se postarati za to.
Veoma brzo.
Čim njen gospodar to poželi.
 3.
Samo miš
a, Mersedes je imala brata. Pedro je bio jedan od onih
koji su se krili u šumi, makiji, tako su zvali sebe, borac
pokreta otpora, krili su se od istih onih vojnika kojima je
Mersedes kuvala i za kojima je spremala.
Kapetan Vidal i njegovi oficiri planirali su lov na te ljude kad
je Mersedes ušla donoseći hleb, sir i vino koje je zatražio. Sto na
kome su raširili svoju mapu nekada je služio za obroke mlinaru i
njegovoj porodici. Sada je služio samo smrti. Smrti i strahu.
Plamen koji je poigravao u ognjištu bacao je senke noževa i
pušaka na belo okrečene zidove i na lica nagnuta nad mapom.
Mersedes je spustila poslužavnik i bacila neupadljiv pogled na
označene vojne položaje.
„Gerilci se drže šume jer ih je tamo teško otkriti.” Vidalov
glas je bio bezizrazan, kao i njegovo lice. „Taj ološ poznaje
teren mnogo bolje nego mi. Zato ćemo blokirati sve ulaze u
šumu. Ovde. I ovde.” Spustio je prst u crnoj rukavici na mapu,
poput projektila.
Obrati pažnju, Mersedes. I reci svom bratu šta planiraju, ili
će on za nedelju dana biti mrtav.
„Zalihe hrane, lekove, sve ćemo to držati ovde. Evo tu.”
Vidal je pokazao na tačku koja je označavala mlin. „Moramo ih
naterati da siđu iz planine. Tako će doći nama na noge.”
Eto, Mersedes. Sve će držati ovde!
Nije žurila da postavi hranu na sto, zadovoljna što je za njih
potpuno nevidljiva, služavka, deo sobe isto koliko i stolice i
drvo za loženje.
„Organizovaćemo tri nova komandna mesta. Ovde, ovde i
ovde.”
Vidal je stavio na mapu bronzane markere. Mersedes je
netremice gledala njegove prste u rukavicama. Eto šta je ona:
oči i uši zečeva koje oni love, tiha i neprimetna kao miš.
„Mersedes!”
Zaboravila je da diše kad ju je crna rukavica ščepala za rame.
Vidalove oči su se sumnjičavo suzile. On je uvek sumnjičav,
Mersedes, pomislila je, umirujući srce koje je tuklo. Voleo je da
prati kako njegov pogled širi strah na nečijem licu, ali ona je već
dovoljno često igrala tu igru i nije se odala. Samo miš.
Nevidljiva. Gotova je ako on ikad pomisli da je ona mačka ili
lisica.
„Zamoli doktora Fereiru da siđe.”
„Da, senjor.”
Pognula je glavu da bude što manja. Većina muškaraca ne
želi da žena bude visoka. Ni Vidal nije bio izuzetak.
Tri komandna mesta. I zalihe hrane i lekova u mlinu.
E, to će biti jako zgodno.
 4.
Ruža na Mračnoj planini
oktor Fereira je bio dobar čovek, blaga duša. Ofeliji je to
bilo jasno istog trenutka kad je ušao u majčinu sobu.
Dobrota se vidi jednako jasno kao okrutnost. Ona zrači
svetlo i toplotu, a doktor je bio ispunjen i jednim i
drugim.
„Ovo će vam pomoći da spavate”, rekao je njenoj majci i
usuo nekoliko kapi ćilibarske tečnosti u čašu vode.
Majka se nije protivila kada joj je savetovao da ostane
nekoliko dana u krevetu. Bio je to ogroman drveni krevet, s
mnogo prostora za nju i Ofeliju. Majci nije bilo nimalo dobro
otkako su stigle na ovo grozno mesto. Čelo joj je bilo orošeno
znojem, a na prekrasnom licu su se od bola pojavile tanke bore.
Ofelija se brinula, ali tešio ju je pogled na doktorove mirne ruke
dok pripremaju napitak.
„Samo dve kapi”, rekao je i predao Ofeliji smeđu bočicu
kako bi je zatvorila. „Videćeš da će joj pomoći.”
Majka je jedva uspela da popije vodu a da se ne zagrcne.
„Morate da popijete sve”, blago ju je podsticao doktor
Fereira. „Dobro je.”
Glas mu je bio topao kao pokrivač na krevetu, a Ofelija se
upitala zašto se majka nije zaljubila u nekog nalik na doktora.
Podsećao ju je na pokojnog oca. Samo malčice.
Tek što je Ofelija sela na ivicu kreveta, ušla je Mersedes.
„On vas zove dole”, rekla je doktoru Fereiri.
On. Niko nije izgovarao njegovo ime. Vidal. Zvučalo je kao
kamen bačen kroz prozor, svako slovo kao komad slomljenog
stakla. Kapetan. Tako su ga gotovo svi zvali. Ofelija je i dalje
mislila da mu bolje pristaje ime Vuk.
„Ne oklevajte da me pozovete”, rekao je doktor majci dok je
zatvarao torbu. „Danju i noću. Vi ili vaša mlada bolničarka”,
dodao je, smešeći se Ofeliji.
Onda su on i Mersedes izašli, a Ofelija je prvi put ostala sama
s majkom u ovoj staroj kući koja je mirisala na hladne zime i
tugu ljudi iz davne prošlosti. Volela je da bude sama s majkom.
Oduvek je to volela, ali onda je došao Vuk.
Majka ju je privukla bliže.
„Moja mlada bolničarka.” Uhvatila je Ofeliju pod ruku sa
umornim ali srećnim osmehom. „Zatvori vrata i ugasi svetlo,
mila.”
Iako je bila kraj majke, Ofelija se plašila da spava u ovoj
nepoznatoj sobi, ali uradila je kako joj je rečeno. Baš kad je
pružila ruku ka kvaki ugledala je doktora kako stoji na
odmorištu s Mersedes. Nisu je primetili i Ofelija nije želela da
prisluškuje, ali ipak je čula. Čula je... uostalom, tako je kad si
dete. Saznavati tajne odraslih znači učiti o njihovom svetu - i
kako preživeti u njemu.
„Morate nam pomoći, doktore!”, šaputala je Mersedes.
„Dođite sa mnom da ga pregledate. Rana ne zarasta. Noga mu je
sve gore.”
„Samo sam ovo uspeo da nabavim”, rekao je doktor tiho i
predao Mersedes mali paket u smeđem papiru. „Žao mi je.”
Mersedes je uzela paket, ali Ofelija se uplašila očajanja na
njenom licu. Mersedes je izgledala veoma jaka, kao neko ko je u
stanju da je štiti u ovoj kući punoj usamljenosti i duhova
prošlosti.
„Kapetan vas čeka u svojoj kancelariji.” Mersedes se
ispravila i nije pogledala doktora Fereiru koji je krenuo niz
stepenište. Koraci su mu bili teški, kao da se oseća krivim što
napušta Mersedesino očajno lice.
Ofelija nije mogla da se pomeri.
Tajne. One povećavaju tamu u svetu, ali te navode da poželiš
da saznaš još...
Ofelija je i dalje stajala na otvorenim vratima kad se
Mersedes okrenula. Raširila je oči od straha kad je ugledala
devojčicu i žurno je sakrila paket pod maramu, a Ofeliju su noge
konačno poslušale i zakoračila je unazad da zatvori vrata,
nadajući se da će Mersedes zaboraviti da ju je videla.
„Ofelija! Hodi ovamo!”, pozvala ju je majka iz kreveta.
Barem je vatra malo osvetljavala mračnu sobu, kao i dve
treperave sveće na kaminu. Ofelija se popela na krevet i zagrlila
majku.
Samo njih dve. Zašto to nije bilo dovoljno? Ali njen mali brat
već se ritao u majčinom stomaku. Šta ako bude ličio na oca?
Odlazi!, pomislila je Ofelija. Ostavi nas na miru. Nisi nam
potreban. Ona ima mene i ja se brinem o njoj.
„Zaboga, tvoje noge... ledene su!”, rekla je majka.
Njeno telo je bilo toplo. Možda i suviše toplo, ali doktor kao
da se nije mnogo brinuo zbog temperature.
Mlin je oko njih ječao i škripao. Nije ih želeo. Želeo je da se
vrati mlinar. Ili je možda želeo da ostane sam sa šumom, da
korenje drveća probija njegove zidove, da mu lišće zatrpava
krov, sve dok njegovo kamenje i grede ne postanu ponovo deo
šume.
„Da li se plašiš?”, upitala je majka šapatom.
„Malo”, šapnula je Ofelija.
Iz starih zidova se ponovo začulo ječanje, a grede nad njima
su uzdisale kao da ih neko savija. Ofelija se jače privila uz
majku. Majka ju je poljubila u kosu, crnu kao što je i njena.
„Nije to ništa, mila. Nije ništa, samo vetar. Noći su ovde
sasvim drugačije. U gradu čuješ automobile, ili tramvaj. Ovde su
kuće mnogo starije. Zato škripe...”
Da, upravo tako. Sada su obe osluškivale.
„Zvuči kao da zidovi govore, zar ne?” Majka nije ovako
grlila Ofeliju otkako je saznala da je trudna. „Sutra. Sutra ću ti
dati iznenađenje.”
„Iznenađenje?” Ofelija je pogledala majčino bledo lice.
„Da.”
Ofelija se osećala bezbedno u njenom zagrljaju. Prvi put od...
od kada? Od kada joj je otac umro. Od kada je njena majka
upoznala Vuka.
„Je li to knjiga?”, upitala je. Otac joj je često davao knjige.
Ponekad bi čak sašio i odeću za njih. Lan. Da zaštiti povez,
Ofelija, rekao bi. Danas im prave povez od vrlo jeftinog platna.
Ovo je bolje. Ofeliji je strašno nedostajao. Ponekad joj se činilo
da joj srce krvari i neće se zaceliti dok ga ne bude opet videla.
„Knjiga?” Majka se tiho nasmejala. „Ne! Nije knjiga! Nešto
mnogo bolje.”
Ofelija nije podsetila majku da za nju nema ničeg boljeg od
knjige. Majka to ne bi razumela. Njoj knjige nisu bile sklonište i
nije ih puštala da je prenesu u neki drugi svet. Ona je mogla da
vidi samo ovaj svet, a i to samo ponekad, smatrala je Ofelija. To
je deo majčine tuge, što je vezana za tlo. Knjige bi joj ispričale
mnogo toga o ovom svetu i o dalekim mestima, o životinjama i
biljkama, o zvezdama! Knjige bi bile prozori i vrata, papirna
krila koja pomažu da odleti odavde. Možda je majka prosto
zaboravila da leti. Ili nikad nije ni naučila.
Karmen je sklopila oči. Barem u snu vidi nešto što nije ovaj
svet, zar ne?, pitala se Ofelija, naslonivši obraz na majčine
grudi. Tela su im bila vrlo blizu i stapala su se u jedno, kao što
je bilo pre nego što se rodila. Ofelija je mogla da čuje talase
majčinog disanja, tihe otkucaje srca koje je pravilno tuklo, nalik
na metronom uz kost.
„Zašto si morala da se udaš?”, šapnula je Ofelija.
Kad su joj reči sletele s usana, deo nje se ponadao da je
majka već zaspala. Ali onda je stigao odgovor.
„Bila sam suviše dugo sama, ljubavi”, rekla je majka,
gledajući plafon nad njima. Kreč je bio ispucao i pun paučine.
„Ali ja sam bila s tobom!”, rekla je Ofelija. „Nisi bila sama.
Ja sam uvek bila s tobom.”
Majka je i dalje gledala u plafon, odjednom je izgledala kao
da je veoma daleko. „Razumećeš kad malo porasteš. Ni meni
nije bilo lako kad je tvoj ota...”
Naglo je udahnula i pritisnula rukom istureni stomak. „Tvoj
brat je opet nevaljao.”
Majčina ruka je bila vrela kad ju je Ofelija poklopila svojom.
Da, i ona je osećala pokrete svog brata. I ne, on neće otići. Želeo
je da izađe.
„Pričaj mu neku od svojih priča!”, jeknula je majka. „Sigurna
sam da će ga to smiriti.”
Ofelija nije baš želela da deli svoje priče s njim, ali ipak je
sela. Pod belim čaršavom je majčino telo izgledalo kao planina
pokrivena snegom, a njen brat je spavao u najdubljoj pećini.
Ofelija je spustila glavu na ispupčenje na pokrivaču, milujući ga
tamo gde joj se brat kretao, duboko ispod majčine kože.
„Brate!”, šapnula je. „Brate moj.”
Majka mu još nije dala ime. Biće mu potrebno ubrzo, da bi
bio spreman za ovaj svet.
„Pre mnogo, mnogo godina... u žalosnoj, dalekoj zemlji...”,
počela je Ofelija tihim, blagim glasom, ali bila je sigurna da je
on čuje. „Bila jedna ogromna planina od crnog kremena...”

Iza mlina, u šumi mračnoj i tihoj kao sama noć, stvorenje

koje je Ofelija nazvala vilom raširilo je krila i pošlo za zvukom
njenog glasa, reči su stvarale u mraku stazu od mrvica hleba.

„A na vrhu planine”, nastavljala je Ofelija, „svakog jutra je

cvetala čarobna ruža. Ljudi su govorili da onaj ko je ubere
postaje besmrtan. Ali niko se nije usuđivao da joj priđe jer je
njeno trnje bilo ispunjeno otrovom.”

O da, ima mnogo takvih ruža, pomislila je vila dok je letela

ka prozoru iza kojeg je devojčica pričala priču. Kad se uvukla u
sobu, krilima tihim poput Ofelijinog glasa, ugledala ih je:
devojčicu i njenu majku, kako se grle pred tamom noći napolju.
Ali tama unutar kuće bila je strašnija, a devojčica je znala da tu
tamu hrani čovek koji ih je tu doveo.
„Ljudi su govorili o bolu koji nanose trnovi ruže”, šaputala je
Ofelija nerođenom bratu. „Upozoravali su jedni druge da će onaj
ko se popne na planinu umreti. Bilo im je lako da veruju u bol i
u trnje. Strah im je pomagao da veruju. Ali niko se nije usudio
da se nada kako će im na kraju ruža podariti večni život. Nisu
mogli da se nadaju - nisu umeli. I tako bi ruža uvenula, iz večeri
u veće, ne uspevši nikom da preda svoj dar...”

Vila je sela na prozorsku dasku da sluša. Bilo joj je drago što

devojčica zna za trnje, jer su ona i njena majka stigle u veoma
mračnu planinu. Čovek koji je vladao ovom planinom - o da,
vila je znala sve o njemu - sedeo je dole u svojoj kancelariji, u
sobi iza mlinskog točka, i čistio je džepni sat svoga oca, još
jednog oca koji je poginuo u još jednom ratu.
„Ruža je zaboravljena i izgubljena”, rekla je Ofelija, obraza
naslonjenog na majčin stomak. „Na vrhu hladne, mračne
planine, zauvek sama do kraja vremena.”
Ona to nije znala, ali upravo je pričala bratu o njegovom ocu.
 5.
Očevi i sinovi
idal je svake večeri čistio očev džepni sat, i samo je tada
skidao rukavice. Soba od koje je Vidal načinio sebi
kancelariju nalazila se tačno iza ogromnog točka koji je
nekada pokretao mlin i mleo kukuruz. Masivne žbice su
zauzimale najveći deo zadnjeg zida pa mu se ponekad činilo kao
da stanuje unutar sata, što je delovalo neobično utešno. Glačao
je bogato gravirano srebrno kućište i čistio prašinu sa zupčanika,
nežno kao da se stara o živom biću.
Ponekad predmeti koji su nam dragi odaju ko smo, čak više
nego ljudi koje volimo. Staklo na satu je napuklo u ruci
Vidalovog oca u trenutku kad je umro, a sin je to uzeo kao
dokaz da stvari mogu da prežive smrt samo ako ih držimo čiste i
u savršenom stanju.
Njegov otac je bio junak. Vidal je odrastao u tom ubeđenju.
Izgradio je sebe na tome. Pravi muškarac. Ta pomisao je
prizivala, skoro neizbežno, sećanje na dan kada su on i njegov
otac posetili litice u Vilanuevi. Neravna pučina na horizontu,
nazubljene stene pod njima - pad od trideset metara. Otac ga je
pažljivo doveo do ivice i tu ga je čvrsto držao. Zgrabio je sina
kad se zateturao, prisilivši ga da pogleda naniže u ambis.
„Osećaš li taj strah?”, pitao je otac. „Ne smeš ga nikad
zaboraviti. To je ono što moraš da osetiš svaki put kad postaneš
slab - kad pokušaš da zaboraviš da služiš otadžbini i svom
položaju u životu. Kada moraš da biraš između smrti i časti. Ako
izdaš svoju zemlju, svoje ime ili svoje poreklo, biće isto kao da
si zakoračio napred i skočio. Taj ambis je nevidljiv, ali nije ništa
manje stvaran. Nemoj to nikad zaboraviti, sine...”
Kucanje na vratima ga je vratilo u stvarnost i izbrisalo
prošlost. Bilo je toliko tiho da je odavalo ko to traži dozvolu da
uđe.
Vidal se namrštio. Nije voleo da išta prekida njegov večernji
ritual. „Napred!”, doviknuo je, ne skidajući pogled s blistave
unutrašnjosti sata.
„Kapetane.”
Koraci doktora Fereire bili su isto toliko meki i pažljivi kao i
njegov glas. Zaustavio se malo dalje od stola.
„Kako je ona?”, pitao je Vidal.
Točkići džepnog sata počeli su da se kreću u savršenom
ritmu, ponovo potvrđujući da dobro održavan red nikada ne
prestaje. Besmrtnost je čista i precizna. Srce joj svakako nije
potrebno. Otkucaji srca suviše lako postanu nepravilni i na kraju
se prekidaju, ma koliko čovek pazio na njega.
„Veoma je slaba”, rekao je doktor Fereira.
Da, mek. Takav je bio dobri doktor. Meka odeća, mek glas,
meke oči. Vidal je bio siguran da bi ga slomio jednako lako kao
zečji vrat.
„Neka se odmara koliko god je potrebno”, rekao je. ,Ja ću
spavati ovde dole.”
To će zapravo i olakšati stvari. Počeo je da se umara od
Karmen. Lako se umarao od svake žene. Obično su pokušavale
da mu se suviše približe. Vidal nije želeo da mi se iko suviše
približi. Tako je postajao ranjiv. Kad dođe ljubav, red nestaje.
Čak i želja može da bude zbunjujuća, osim ako se zasitiš i pođeš
dalje. Žene to ne mogu da razumeju.
„A šta je sa mojim sinom?”, upitao je. Samo mu je do deteta
bilo stalo. Muškarac bez sina je smrtan.
 Doktor ga je iznenađeno pogledao. Oči su mu uvek delovale
pomalo iznenađeno iza naočara sa srebrnim okvirom. Otvorio je
meke usne da odgovori, a u tom času na vratima su se pojavili
Garses i Serano.
„Kapetane!”
Vidal ih je ućutkao jednim pokretom ruke. Strah na njihovim
licima nikad nije prestao da mu prija. Pomagao mu je da
zaboravi koliko je ovo mesto bedno, daleko od gradova i bojnih
polja na kojima se ispisuje istorija. Biti stacioniran u ovoj
prljavoj šumi punoj pobunjenika - želeo je da ostavi svoj trag.
Posejaće strah i smrt sa tolikom preciznošću da će generali koji
su ga ovamo poslali čuti za to. Neki od njih borili su se uz
njegovog oca.
„Moj sin!”, ponovio je, a u glasu mu se osetilo nestrpljenje
koje je seklo poput brijača. „Kako je on?”
Fereira ga je i dalje zaprepašćeno posmatrao. Da li sam ikada
sreo čoveka nalik na vas?, kao da su pitale njegove oči. „ U
ovom trenutku”, odgovorio je, „nema nikakvog razloga za
uznemirenost.”
Vidal je pružio ruku da uzme cigaretu i šapku. „Vrlo dobro”,
rekao je i odgurnuo stolicu unazad. To je značilo: Idi.
Ali doktor je i dalje stajao pred stolom.
„Vaša supruga nije smela da putuje, kapetane. Ne u tako
poodmakloj trudnoći.”
Kakav glupak. Ovca ne sme tako da se obraća vuku.
„To je vaše mišljenje?”
„Moje stručno mišljenje. Da, kapetane.”
Vidal je polako obišao oko stola, držeći šapku pod rukom.
Bio je viši od Fereire. Naravno. Fereira je bio sitan čovek. Gubio
je kosu, a zbog retke brade delovao je staro i jadno. Vidal je
voleo glatko obrijane obraze kakvi ostaju posle britve. Prema
ljudima poput Fereire osećao je samo prezir. Ko bi želeo da
isceljuje u svetu koji se sastoji od ubijanja?
„Sin”, rekao je mirno, „treba da se rodi tamo gde mu je otac.”
Budala. Vidal je krenuo ka vratima, a dim cigarete ga je pratio
kroz slabo osvetljenu sobu. Vidal nije voleo svetlost. Voleo je da
vidi svoju sopstvenu tamu. Već je stigao do vrata kad je Fereira
opet podigao onaj neprijatno meki glas.
„Zbog čega ste tako sigurni da je beba muško, kapetane?”
Vidal se okrenuo smešeći se, očiju crnih kao gar. Mogao je
navesti ljude da osete njegov nož među rebrima čim ih pogleda.
„Treba da idete”, rekao je.
Video je da je Fereira osetio oštricu.

***
Vojnici na straži uhvatili su dvojicu lovaca na zečeve koji su išli
u krivolov posle policijskog časa. Vidal se iznenadio što je
Garses smatrao da treba i njega da pozove, iako su svi oficiri
znali koliko on ne voli da ga uznemiravaju u ovo kasno doba.
Kada su izašli iz mlina, Mesec je visio na nebu kao izgladneli
srp. „ U osam smo primetili kretanje u severozapadnom
sektoru”, izveštavao je Garses dok su prelazili preko dvorišta.
„Pucnjava. Poručnik Bajona je pretražio teren i zarobio
osumnjičene.” Garses je uvek govorio kao da diktira.
Zarobljenici, jedan star i jedan mnogo mlađi, bili su bledi kao
bolešljivi mesec. Odeća im je bila prljava od šume, a oči mutne
od krivice i straha.
„Kapetane”, rekao je mlađi dok ih je Vidal ćutke odmeravao,
„ovo je moj otac.” Pokazao je starca. „On je častan čovek.”
„To ću ja da procenim.” Vidal je uživao u strahu na
čovekovom licu, ali to ga je i ljutilo.
„ I skini kapu pred oficirom.”
 Sin je žurno smaknuo iznošeni kačket. Vidal je znao zašto
mladić izbegava njegov pogled. Prljavi seljak! Bio je ponosan -
čulo mu se to u glasu - i dovoljno bistar da zna da se onima koji
su ga uhvatili to neće dopasti.
„Našli smo kod njih ovo.” Serano je predao Vidalu staru
pušku. „Pucano je iz nje.”
„Lovili smo zečeve!” Mladić je bio ponosan i bez poštovanja.
„Jesam li ti dozvolio da govoriš?”
Starac je bio toliko prestrašen da su ga kolena jedva držala.
Plašio se za sina. Jedan od vojnika koji su ga držali strgao mu je
ruksak s pogrbljenih ramena i pružio ga Vidalu. Ovaj je izvukao
džepni almanah koji je republikanska vlada delila po selima -
izgledao je kao da je mnogo puta čitan. Na zadnjoj korici
nalazila se republikanska zastava, a Vidal je s prezirom u glasu
pročitao parolu:
„Ni boga, ni državu, ni gospodara. Tako, znači.”
„Crvena propaganda, kapetane!” Serano je bio i ponosan i
ispunjen olakšanjem što nije uzalud uznemiravao svog kapetana
zbog dvojice prljavih seljaka. Možda ova dvojica čak pripadaju
pokretu otpora protiv generala Franka, koje su i došli da love u
ovoj prokletoj šumi.
„Nije propaganda!”, pobunio se sin.
„Psssst.”
Vojnici su osetili pretnju u Vidalovom upozorenju, ali glupi
mladi paun je bio suviše rešen da štiti oca. Ljubav ubija na
mnogo načina.
„To je samo stari almanah, kapetane!”
Ne, dečko nije hteo da umukne.
„Mi smo samo seljaci”, rekao je otac, u želji da skrene
Vidalov pogled sa svog sina.
„Nastavi.” Vidal je voleo kad počnu da mole za život.
 „Pošao sam u šumu da lovim zečeve. Za moje kćeri. Obe su
bolesne.”
Vidal je onjušio bocu koju je izvukao iz starčevog ruksaka.
Voda. Ovakve stvari treba raditi smireno da bi uživao u njima.
Red. Čak i u ovakvim stvarima.
„Zečeve...”, rekao je. „Zaista?”
Znao je da će sin zakoračiti pravo u klopku. O da, znao je on
kako se ovo radi. Nije trebalo da generali trače njegov dar u ovoj
šumi. Mogao je da postigne velike stvari.
„Kapetane, uz dužno poštovanje”, rekao je sin, „ako moj otac
kaže da je lovio zečeve, onda je lovio zečeve.” Skrivao je svoj
ponos pod oborenim kapcima, ali usne su ga odale.
Mirno. Tako to treba da se radi.
Vidal je izvukao flašu vode i udario njime mladog pauna po
licu. Onda mu je zabio krhotine u oko. Ponovo i ponovo. Neka
se gnev utroši da te ne bi prožderao. Staklo je seklo i drobilo,
pretvarajući kožu i meso u kravu kašu.
Otac je vrisnuo glasnije od sina, suze su razmazivale
prljavštinu po licu.
„Ubio si ga! Ubio si ga! Ubico!”
Vidal mu je pucao u grudi. I nisu bile neke grudi. Meci su
lako stigli do srca. Dva metka kroz prljavu, dronjavu odeću i
kartonske kosti.
Sin se i dalje micao, šake su mu bile crvene od sopstvene krvi
dok ih je pritiskao na zjapeće rane na licu. Kakva gadost. Vidal
je pucao i u njega. Pod bledim srpom meseca.
Šuma je gledala ćutke, kao i njegovi vojnici.
Vidal je obrisao rukavice o ruksak, a onda je istresao sve iz
njega na zemlju. Papiri. Još papira. I dva mrtva zeca. Podigao ih
je. Zgoljave životinje, same kosti i koža. Mada se od njih
verovatno može spremiti paprikaš.
 „Možda ćeš sad naučiti da sledeći put valjano pretreseš ove
kretene”, rekao je Seranu, „ pre nego što dođeš da mi kucaš na
vrata.”
„Da, kapetane.”
Sad su svi kruto stajali.
Šta je? Vidal ih je izazivao pogledom. Jeste, dobio je napad
besa. Da. Šta sad misle, dok gledaju dvojicu mrtvih ljudi pred
svojim nogama? Da su i nekima od njih očevi i braća seljaci? Da
i oni vole svoje kćeri i sinove? Da će jednog dana i oni isto
proći?
Možda.
Svi smo mi vukovi, poželeo je da im kaže. Učite od mene.
 Vajarevo obećanje
ednom davno živeo je mladi vajar po imenu Sintolo. Služio
je kralja u zemlji toliko duboko pod površinom da ni
sunčevi zraci ni mesečina nisu mogli da je nađu. Punio je
kraljevske bašte cvećem izvajanim od rubina i fontanama
od malahita. Isklesao je biste kralja i kraljice, toliko verne da su
svi verovali kako ih čuju da dišu.
Njihova jedina kći, princeza Moana, volela je da gleda vajara
kako radi, ali Sintolo nikada nije uspeo da izvaja njen kip. „Ne
mogu tako dugo da sedim, Sintolo”, govorila je ona. „Moram
mnogo toga da uradim i još više da vidim.”
A onda je jednog dana Moana nestala. Sintolo se sećao koliko
često ga je pitala o suncu i mesecu, i da li zna kako nad zemljom
izgleda drveće, čijim korenjem je prošarana tavanica njene sobe.
Kralj i kraljica su bili toliko očajni da je Podzemni svet
odjekivao od njihovih uzdaha, a njihove suze su prekrivale
vajareve cvetove poput rose. Faun, koji ih je savetovao o svemu
što se tiče životinja i svetih stvari koje dišu pod zemljom,
razaslao je svoje glasnike - šišmiše i vile, zečeve i gavrane - da
vrate Moanu nazad, ali ni sve te oči nisu uspevale da je nađu.
Princeze nije bilo trista trideset godina, a onda, jedne noći,
Faun je ušao u Sintolovu radionicu, gde je vajar zaspao među
svojim alatom. Želeo je da uteši njihova veličanstva time što će
isklesati Moanin portret od prekrasnog mesečevog kamena, ali
ma koliko se trudio, nije uspevao da se seti princezinog lica.
„Imam posao za tebe, Sintolo”, rekao je Faun, „ u kome ne
smeš da ne uspeš. Želim mnoštvo skulptura našeg kralja i
kraljice - onoliko koliko je novih izdanaka paprati - da niknu iz
tla u Gornjem svetu. Možeš li da ih načiniš?”
Sintolo nije bio siguran, ali Faunu niko nije smeo da kaže ne,
jer se znalo koliko se lako naljuti i koliko utiče na kralja. I tako
se Sintolo dao na posao. Godinu dana kasnije, iz tla Gornjeg
sveta nikle su stotine kamenih stubova s tužnim licima Moaninih
roditelja, noseći Faunovu nadu da će izgubljena princeza jednog
dana proći kraj njih i setiti se ko je. Ali opet je prošlo mnogo
godina a o Moani nije bilo vesti. Nada je umrla u Podzemnom
svetu kao cvet lišen kiše.
Sintolo je ostario, ali nije mogao da podnese pomisao da će
umreti pre nego što njegova veština pomogne da se dete
njegovih vladara vrati kući. Zato je zamolio audijenciju kod
Fauna.
Kad je vajar ušao kod njega, Faun je upravo hranio roj vila
koje su mu služile. Hranio ih je svojim suzama kako bi ih
podsetio na Moanu, jer su vile vrlo zaboravna bića.
„Vaša Rogata Uzvišenosti”, rekao je vajar, „smem li da još
jednom ponudim svoje skromne veštine za nalaženje naše
izgubljene princeze?”
„A kako si to zamislio?”, upitao je Faun dok su vile lizale još
jednu suzu s kandži na njegovim prstima.
„Molim vas, dozvolite mi da ne odgovorim na to pitanje”,
rekao je Sintolo. „Ne znam da li će moje ruke biti sposobne da
stvore ono što imam na umu. Nadam se da ćete uprkos mom
ćutanju biti voljni da mi pozirate, kako bih mogao da vas
izvajam.”
„Mene?” Fauna je Sintolov zahtev iznenadio. Ali na
starčevom licu je video strast, strpljenje i vrlinu najvažniju u
teškim vremenima: nadu. Zato je otkazao sve ostale obaveze - a
Faun ih je imao mnogo - kako bi mogao da pozira vajaru.
Sintolo za ovu skulpturu nije koristio kamen. Izdeljao je
Faunov lik od drveta, jer drvo uvek pamti da je nekada bilo živo
stablo, koje živi i diše u oba sveta, onom gore i onom dole.
Sintolu su bili potrebni tri dana i tri noći da dovrši skulpturu,
a kada je rekao Faunu da može ustati iz stolice, ustao je i njegov
drveni lik.
„Recite mu da je nađe, Vaša Rogata Uzvišenosti”, rekao je
vajar. „Obećavam vam da neće počinuti ni umreti pre nego što
to učini.”
Faun se nasmešio, jer je na starčevom licu primetio još jednu
retku osobinu: veru. Veru u njegovu umetnost i u ono što
umetnost može. Prvi put posle mnogo godina Faun se usudio da
ponovo oseti nadu.
Ali u Gornjem svetu ima mnogo drumova, i iako je vajarevo
stvorenje hodilo kroz šume i pustinje, prelazilo doline i planine,
nije uspelo da nađe izgubljenu princezu i ispuni obećanje svog
tvorca. Sintolo je bio skrhan, a kada je Smrt zakucala na vrata
njegove radionice, nije je poslao da ide svojim putem, već je
pošao s njom, u nadi da će u zemlji zaborava zaboraviti i svoj
neuspeh.
Sintolov stvor je osetio njegovu smrt kao oštar bol. Njegovo
drveno telo, ostarelo i izlokano od vetra i kiše i mnogih
kilometara koje je prešlo tokom potrage, ukočilo se od tuge i
noge više nisu mogle da načine nijedan korak. Iz paprati duž
staze na kojoj se našao pomaljala su se dva stuba. Nosili su
tužna lica kralja i kraljice za čijom je kćerkom tako dugo uzalud
tragao. Rešen da ispuni zadatak, stvor je iskopao sebi desno oko
i spustio ga na šumsku stazu. Potom je kruto zakoračio u paprat i
pretvorio se u kamen kraj kralja i kraljice koje je izneverio, usta
otvorenih kao u poslednjem skamenjenom uzdahu.
 Oko, večno svedočanstvo veštine starog vajara, ležalo je na
mokrom tlu bezbroj dana i noći. Sve dok jednog popodneva nisu
kroz šumu naišla tri crna automobila. Zaustavili su se pod starim
drvećem i iz jednog je izašla devojčica. Krenula je stazom sve
dok nije nagazila na oko koje je Sintolo izvajao. Podigla ga je i
osvrnula se da vidi odakle je stiglo. Videla je tri drevna stuba, ali
nije prepoznala lica na njima. Prošlo je suviše mnogo godina.
Ali primetila je da jednom stubu nedostaje oko. Pošla je kroz
paprat i stala pred stub koji je nekada bio Sintolov drveni faun.
Oko sa staze savršeno se uklopilo u rupu koja je zjapila na
kišom ispranom licu, a u tom trenutku, u odaji toliko duboko
pod nogama devojčice da samo najviše drveće može dotle da
pruži svoje korenje, Faun je podigao glavu.
„Najzad!”, šapnuo je.
Uzbrao je rubinski cvet iz kraljevske bašte da ga položi na
Sintolov grob i poslao je jednu od svojih vila da nađe devojčicu.
 6.
U lavirintu
feliju je probudio zvuk lepeta krila. Suvo, hitinsko
šuškanje: ljutito, nakratko, a potom zveckavo dok se
nešto kreće u mraku. Sveće i vatra su se ugasili. Bilo je
veoma hladno.
„Mama!”, šapnula je Ofelija. „Probudi se! Nešto je u sobi.”
Majka se nije probudila. Kapi doktora Fereire poslale su je u
san dubok poput bunara i Ofelija je sela, drhteći, iako je preko
spavaćice imala navučen vuneni džemper, i osluškivala je...
Eno!
Sad je tačno iznad nje! Ofelija je zbacila pokrivače da bi
upalila svetlo, ali je žurno vratila noge u krevet kad je osetila da
ju je nešto dotaklo.
A onda ju je videla.
Insekt-vila je sedela na uznožju kreveta, dugi pipci su joj
treperili, mahala je tankim nogama, tiho cvrčeći na jeziku za koji
je Ofelija bila sigurna da dolazi pravo iz priča u njenim
knjigama. Zadržala je dah kad se krilato stvorenje spustilo niz
okvir kreveta i pošlo na krutim nogama ka njoj. Prešlo je veliko
vuneno prostranstvo i zaustavilo se na pedalj od Ofelije, koja se
iznenadila kad je shvatila da je strah nestao. Da, potpuno!
Osećala je samo sreću, kao da ju je stari prijatelj našao u ovoj
hladnoj, mračnoj sobi.
„Zdravo!”, šapnula je. „Pratila si me?”
Pipci su se trzali, a čudno kvrckanje ovog gosta podsetilo je
Ofeliju na očevu šivaću mašinu i na iglu koja nežno kucka o
dugme koje otac prišiva na novu haljinu za njenu lutku.
„Ti si vila, zar ne?”
Posetiteljka kao da nije bila sigurna.
„Čekaj!” Ofelija je uzela s noćnog stočića jednu od knjiga
bajki i žurno je listala dok nije našla stranicu gde je prikazana
silueta koju je tako često gledala, kao isečena od crnog papira.
„Evo!” Okrenula je knjigu i pokazala je gostu. „Vidiš? To je
vila.”
Pa... Ako devojčica tako misli. Ofelijina gošća je odlučila da
prihvati igru. Podigla se na zadnje noge, okrenula devojčici leđa.
Pipci su nestali, a suvo, izduženo telo dobilo je oblik nalik
ženskom liku sa ilustracije. Takođe je i krilima dala nešto
drugačiji oblik. Sad su ličila na lišće. Potom je podigla sada već
ljudske ruke i pogladila šiljate uši tek stečenim prstima, poredeći
ponovo svoju siluetu sa onom prikazanom na ilustraciji. Da.
Metamorfoza je bila uspešna. Zapravo, ovo telo će joj možda
postati i omiljeno, mada je tokom svog besmrtnog života
poprimala mnoge oblike. Promena je bila deo njene prirode, deo
čarolije i njena omiljena igra.
Ali sada je bilo vreme da izvrši zadatak zbog kojeg je poslata
u mlin. Zalepršala je prema devojčici ovim novim krilima i
silovito joj se obratila. Hodi! pokazala je rukama, dajući znake
žurbe koju su zahtevala naređenja njenog gospodara. On nije
nimalo strpljiv.
„Hoćeš da pođem sa tobom? Napolje? Kuda?”
Tolika pitanja. Ljudska bića ih postavljaju o svemu, ali retko
umeju da nađu odgovore. Vila je poletela ka vratima. Krila u
obliku lista dobro su radila, ali telo je bilo pomalo nezgodno.
Insekatske noge ipak su mnogo lakše i brže.
To sad nije ni važno. Gospodar čeka.
 ***
U Ofelijinom srcu uopšte nije bilo straha dok je obuvala cipele i
išla za vilom van kuće, u mrak. Gotovo joj se činilo da ju je već
sledila, a ko ne bi verovao jednoj vili, čak i kada ti pokazuje put
usred noći? Verovatno uvek to rade. A ti moraš za njima. Tako
piše u knjigama, i zar priče iz njih ne deluju mnogo istinitije od
onoga što se odrasli pretvaraju da je važno u svetu? Samo knjige
govore o onome o čemu odrasli ne vole da postavljaš pitanja -
životu. Smrti. Dobru i zlu. I o onom što je u životu stvarno
važno.
Ofelija se nije iznenadila kad se iz tame pojavio kameni luk.
Vila je proletela kroz njega. Mersedes nije bila tu da zaustavi
Ofeliju, ovoga puta nije. Drevni kameni zidovi lavirinta
nadvijali su se nad njom sa obe strane, vodeći je sve dalje i dalje
u beskrajnim krugovima, i svaki put kad bi Ofelija na nekom
uglu oklevala, vila bi je požurivala. Prati me! Prati me! Ofelija
je bila sigurna da upravo to cvrči, lepršajući ponekad visoko a
ponekad tik ispred nje.
Koliko je dugo hodala? Ofelija to nije znala. Drevni zidovi su
oivičavali noćno nebo, a cipele su joj se pokvasile od rose s
mahovine kojom su obrasli krivudavi prolazi. Sve je delovalo
kao san, a u snovima vreme ne postoji. Odjednom su se zidovi
razmakli i Ofelija je izašla u veliko dvorište. Na samoj sredini
otvarao se veliki kameni bunar. U njega se spuštalo stepenište.
Ofelija nije mogla da odredi koliko stepenika ima; izgledalo je
beskonačno - tama ih je sve progutala. Iz bunara se dizala struja
vlažnog vazduha, a Ofelija je ponovo osetila probadanje straha,
ali i zov avanture.
Pošla je za vilom, koja je lepršala i krivudala ispred nje, niz
stepenište, sve dublje i dublje pod zemlju. Stepenište se završilo
na dnu bunara, ali vode nije bilo, samo izvajani monolit sličan
onima koje je videla u šumi. Izgledao je isto toliko drevno, ali
ovaj je bio mnogo viši i okružen kamenim kanalima usečenim
duboko u pod, tako da su stvarali lavirint istovetan onom nad
zemljom. U senkama iza monolita čulo se šuštanje, kao da se
tamo kreće nešto veliko. Ofelija se sad ozbiljno uplašila, ali vila
ju je i dalje zvala da nastavi. Konačno je pošla za njom niz
poslednje stepenike i zaustavila se na dnu bunara.
„Ima li koga?”, uzviknula je Ofelija. „Ima li nekog?”
Učinilo joj se da čuje zvuk tekuće vode kad su kroz bunar
odjeknuli njeni koraci.
„Eho!”, uzviknula je dok je vila letela oko stuba. „Ehoooo!”,
samo da bi razbila tišinu.
Vila je sletela na srušeno deblo drveta. Ili je bar ličilo na to.
Kada je krilato stvorenje dotaklo rukama čvornovatu površinu,
deblo je uzdrhtalo i ono za šta je Ofelija mislila da su iskrivljeni
ostaci starog drveta promeškoljilo se, ispravilo i - okrenulo.
Šta god da je, bilo je ogromno, kao i povijeni rogovi na
njegovoj ogromnoj glavi. U Ofeliju su se zagledale mačje oči na
licu kakvo nikad ranije nije videla. Imalo je kozju bradu, a na
obrazima i čelu iste onakve šare kakve su stajale i na stubu: kada
se stvorenje otrglo iz mreže mahovine i suvih puzavica koje su
ga vezivale za zid, Ofelija je videla da mu je telo pola ljudsko -
pola kozje. Insekti i grudvice zemlje pali su sa njega i kosti su
mu zaškripale kad je pokrenulo udove, kao da je suviše dugo
nepomično stajalo u send.
„Ah! To si ti!”, uzviknuo je. Ofelija je bila sigurna da je
muškog roda. „Vratila si se!”
Stvor je nespretno, nesigurno krenuo ka Ofeliji, šireći blede
prste s kandžama nalik na korenje. Zaista je bio ogroman,
mnogo viši od čoveka, noge sa kopitima ličile su na zadnje noge
koze. Oči, iako po obliku mačje, bile su plave, svetloplave, nalik
na ukradene komadiće neba, ženica gotovo nevidljivih, a koža
mu je izgledala kao ispucala kora drveta, sva obrasla lišajima,
kao da je stvor tu bio vekovima, i čekao...
Vila je cvrkutala od ponosa. Dovela je devojčicu, kao što joj
je gospodar naredio.
„Gledajte! Gledajte koga je vaša sestra dovela!”, preo je on,
otvarajući drvenu torbicu koju je nosio prebačenu preko grudi.
Odatle su izletele dve vile, istog oblika kakav je njihova
sestra preuzela sa stranice knjige. Rogati gospodar se zadovoljno
nasmejao kad su se sve okupile oko Ofelije, koja je stajala
čvršće stežući džemper preko spavaćice zbog hladnog, vlažnog
vazduha u bunaru. Nikakvo čudo što se gospodar vila tako kruto
kreće. Ali možda je samo star. Izgledao je staro. Veoma staro.
„Zovem se Ofelija”, rekla je, trudeći se da zvuči odvažno i
nimalo uplašeno zbog rogova i tih čudnih plavih očiju. „ Ko ste
vi?
„Ja?” Stvor je pokazao svoje naborane grudi. „Ha!” Mahnuo
je rukom, kao da su imena potpuno nevažna stvar. „Neki me
zovu Pan. Ali imao sam tako mnogo imena.” Načinio je
nekoliko krutih koraka. „Stara imena koja mogu da izgovore
samo vetar i drveće...”
Nestao je iza monolita, ali Ofelija mu je i dalje čula glas,
promukao, hipnotički šapat od glasa.
„Ja sam planina, šuma i zemlja. Ja sam... ahhh...” Zameketao
je, pomalo kao koza, a kada se ponovo pojavio pred njom
izgledao je u isto vreme veoma staro i veoma mlado. „Ja sam”,
zatresao je udovima uz staračko stenjanje, „Faun! I ja sam, kao
što sam uvek bio i uvek ću biti, tvoj ponizni sluga, visosti.”
Ofelija je ostala bez reči kad je, škripeći od napora, stvor
pognuo rogatu glavu i obratio joj se uz dubok naklon. Visosti?
O, ne. Pobrkao ju je s nekim drugim! Pa naravno. Trebalo je da
zna! Zašto bi vila došla kod nje? Ona je samo krojačeva ćerka.
„Ne!”, uspela je konačno da kaže, uzmičući. „Ne, ja...”
Faun je podigao glavu i ispravio leđa.
„Ti si princeza Moana...”
„Ne, ne!”, pobunila se Ofelija. „Ja sam...”
„Kći kralja Podzemnog sveta”, prekinuo ju je Faun.
O čemu on to govori? Njegove reči su Ofeliju uplašile više od
mraka i od ovog mesta daleko od kreveta ugrejanog toplotom
majčinog tela. Prava magija je strašna stvar, iako je ponekad
priželjkujemo.
„Ne! Ne!”, pobunila se još jednom. „Moje ime je Ofelija.
Moja majka je švalja, a otac mi je bio krojač. Morate mi
verovati.” Osetila je Faunovo nestrpljenje kad je odlučno
zavrteo rogatom glavom, ali na licu sa šarama naslutila je i
osmeh.
„Koješta, visosti. Ti...” Uperio je u nju dugački prst s
kandžom, „nisi rođena iz ljudske materice. Tebe je rodio
Mesec.”
Vile su žustro klimale malim glavama. Zrak mesečine probio
se sve do dna bunara, kao da i on želi da potvrdi Faunove reči, i
optočio je vilinska krila srebrom.
„Pogledaj svoje levo rame”, rekao je Faun. „Naći ćeš znak
koji potvrđuje moje reči.”
Ofelija je pogledala levo rame, ali nije se usudila da smakne
odeću i razotkrije kožu. Nije bila sigurna šta je više plaši:
mogućnost da Faun govori istinu, ili da laže.
Princeza!
„Tvoj pravi otac je tražio da otvorimo kapije po čitavom
svetu kako bi mogla da se vratiš. Ovo je poslednja.” Faun je
pokazao po odaji u kojoj su stajali. „Ali pre nego što ti bude
dozvoljeno da se vratiš u njegovo kraljevstvo, moramo se uveriti
da je tvoja srž nedirnuta i da nisi postala smrtna. Da bi to
dokazala...” Ponovo je posegnuo u onu torbu. „Moraš izvršiti tri
zadatka pre punog meseca.”
Knjiga koju je izvukao iz torbe izgledala je suviše velika da
bi mogla stati u nju. Bila je uvezana u mrku kožu.
„Ovo je Knjiga Raskršća”, rekao je Faun, pružajući je Ofeliji.
Linije na njegovom čelu su se uskovitlale, nalik na šare kakve
stvaraju vetar i talasi. „Otvori je samo kad si sama...”
Potom joj je pružio vrećicu koja je zazveckala kad ju je
Ofelija protresla, ali Faun nije rekao šta sa njom da radi. Samo
ju je posmatrao onim bledim plavim očima.
„Knjiga će ti pokazati tvoju budućnost”, rekao je, uzmičući u
senke. „ I šta ti je činiti.”
Knjiga je bila toliko velika da ju je Ofelija jedva držala.
Umalo da joj isklizne iz ruku kad je konačno uspela da je otvori.
Stranice koje je ugledala bile su prazne.
„Unutra ništa ne piše!”, rekla je.
Ali kad je podigla pogled Faun je bio nestao, a sa njim i vile.
Ostalo je samo noćno nebo nad njom i šara lavirinta pod njenim
nogama.
 7.
Oštri zubi britve
idalova britva bila je čudesan predmet, blistavog sečiva,
oštrija od vučjih zuba. Imala je dršku od slonovače, a
čelik je načinjen u Nemačkoj. Uzeo ju je iz izloga
poharane prodavnice u Barseloni. Otmene prodavnice za
gospodu: neseseri za putovanje, kompleti za negu, lule, naliv-
pera i češljevi od kornjačinog oklopa. Vidalu ta britva nije
služila samo za higijenu. Bilo je to oruđe koje omogućava
muškarcu da reže i ujeda. Britva je bila njegova kandža - njegovi
zubi.
Ljudi su vrlo ranjiva stvorenja, nemaju krzno, ni krljušti koje
bi štitile njihovo meko telo. Zato je Vidal svakog jutra pažljivo
pretvarao sebe u opasniju zver. Kad bi britva prelazila preko
njegovih obraza i brade, njena oštrica je postajala deo njega.
Zapravo, Vidal je voleo da zamišlja kako mu britva pretvara srce
u metal, sa svakim potezom pomalo. Voleo je da gleda kako
oštrica daje njegovom licu red i sjaj koji nedostaju ovom mestu
gde je prognan. Neće se smiriti dok ova prljava šuma ne bude
ličila na glatko obrijano lice koje je video u ogledalu kad god bi
britva obavila svoj posao.
Red. Snaga. I fini metalni sjaj. Da, eto šta će on doneti ovom
mestu. Oštrice jednako lako seku i drveće i ljude.
Pošto bi se postarao za lice, trebalo je, naravno, uglancati
čizme. Glancao ih je tako podrobno da se u koži ogledalo
jutarnje svetlo. Šaputalo je Smrt! svojim blistavim crnilom, a
kad bi udahnuo dim prve cigarete Vidal je zamišljao zvuk
čizama u maršu prijatno pomešan s muzikom koju je njegov
gramofon odašiljao kroz jutro. Vidalova omiljena muzika bila je
razigrana, potpuno različita od britve i čizama. To je odavalo da
su za njega okrutnost i smrt predstavljali ples.
Vidal je upravo završavao glancanje čizama kad je ušla
Mersedes donoseći mu kafu i hleb.
Nije mogla da izdrži, zagledala se u dva mršava zeca
ostavljena na stolu pored džepnog sata za koji je svima rečeno
da ga nikad ne smeju dodirnuti. Služavke su u kuhinji celog jutra
pričale o onom što je Vidal učinio krivolovcima, koji su samo
tražili hranu za svoju porodicu. Otac i sin. Mersedes je podigla s
tacne metalnu šolju za kafu i spustila je između zečeva. Tolika
okrutnost. Videla je već previše okrutnosti na ovom mestu.
Ponekad se pitala da li joj je dosad već prekrila srce poput buđi.
„Mersedes.” Kad bi Vidal izgovorio njeno ime, to je uvek
zvučalo kao pretnja, iako joj se obično obraćao tako blagim
glasom da ju je podsećao na mačku koja krije kandže pod
baršunastim krznom. „Pripremi ove zečeve danas za večeru.”
Podigla ih je i osmotrila im mršava tela.
„Suviše su mladi za valjan obrok.”
Gde li su sad one bolesne devojčice koje je trebalo da se
nahrane njima, upitala se. Napolju u dvorištu jedan vojnik je
imitirao kako je starac molio za sinovljev život. Smejao se dok
je opisivao kako ih je Vidal obojicu ubio. Da li su rođeni tako
okrutni, svi ti vojnici koji seku i spaljuju i ubijaju? Nekada su
bili deca, kao Ofelija. Mersedes se plašila za nju. Devojčica je
suviše nedužna za ovo mesto, a njena majka neće biti dovoljno
snažna da je zaštiti. Ona spada u žene koje traže snagu kod
muškaraca umesto da je nađu u sopstvenom srcu.
„No”, rekao je Vidal. „Onda paprikaš, i meso sa zadnjih
nogu.”
 „Da, senjor.” Mersedes je naterala sebe da ga pogleda pravo
u oči. Nije oborila pogled kad je on ustao sa stolice, mada se
plašila da bi mogao videti mržnju u njenim očima. Ali ako ih
obori, on će to protumačiti kao krivicu i strah, što je mnogo
opasnije. Krivica bi ga učinila sumnjičavim, a strah bi ga naveo
da želi još.
„Ova kafa je malo zagorela.” Voleo je da stoji tik kraj nje.
„Probaj.”
Mersedes je uzela crnu metalnu šolju levom rukom, jer je u
desnoj držala zečeve. Mlada mrtva tela. Uskoro ćeš biti mrtva
kao i oni, Mersedes, došapnulo joj je srce. Ako nastaviš da radiš
to što radiš.
Vidal ju je gledao.
„Treba da pripaziš na takve stvari, Mersedes. Ti si
domaćica.”
Spustio joj je na rame ruku, glatku i čistu. Mersedes je
požalila što joj haljina nije deblja, a on je polako prelazio
dlanom po njenoj mišici. Tkanina je bila tako istanjena da je
osećala njegove prste na koži.
„Kako vi želite, senjor.”
Vidal je imao ogroman apetit za žene, mada su svi znali
koliko ih prezire. Mersedes se pitala kako Ofelijina majka nije
primetila prezir u njegovim očima dok ju je držao u naručju.
Vidal je nije pozvao nazad kad je krenula da izađe iz sobe, ali
Mersedes je osećala njegov pogled između lopatica, nalik na vrh
šiljatog noža.
Odnela je zečeve u kuhinju i rekla Marijani, kuvarici, da se
kapetan žalio na kafu.
„On je obično razmaženo derište!”, odvratila je Marijana.
Ostale služavke su se smejale. Roza, Emilija, Valerija...
većina nije imala razloga da se plaši kapetana, jer su ga retko
viđale lično. Nisu želele da vide šta rade on i njegovi ljudi.
Mersedes je poželela da i ona bude tako slepa. Doduše, ove žene
su starije od nje, i možda su videle suviše toga i zato više ne
mare.
„Treba nam još jedno pile i nešto govedine za večeru.”
Mersedes je napunila dve kofe vrelom vodom koju je pripremila
jedna od služavki. Ofelijina majka je želela da se okupa.
„Još jedno pile i nešto govedine? Gde to da nabavimo?”,
podsmehnula se Marijana.
Ona je bila iz obližnjeg sela i imala je dvojicu sinova u
vojsci. „Muškarci žele da se bore”, volela je da kaže. „Takvi su
rođeni.” Njima nije važno za šta se bore. A ženama?
„Pozvao ih je sve”, rekla je Mersedes. „Sveštenika, generala,
lekara, gradonačelnika i njegovu ženu... a mi treba da ih
nahranimo.”
„I svi će jesti više nego krdo gladnih svinja!”, doviknula je
kuvarica za Mersedes dok je nosila kofe uz stepenice.
Sve služavke su se smejale dok su brisale zečju krv sa stola.
Nisu htele da znaju.
 8.
Princeza
felija nije pomenula majci lavirint sa Faunom. Nije se
više osećala toliko bliskom njoj otkako je vila došla da je
odvede. Faunove reči su joj odjekivale u umu dok se
zavlačila u topli krevet, i sad je ležala u mraku, gledajući
majčino lice i pitajući se da li je moguće da joj nije ćerka.
Polumesec. Majka.
Osećala se strašno krivom kada se bledo jutarnje sunce
probilo kroz prašnjave prozore a majka joj se nasmešila i
poljubila je u čelo, kao da želi da joj odagna takve misli.
Nemoj je izdati!, rekla je Ofelija u sebi dok su Mersedes i još
jedna služavka nalivale kadu u susednoj prostoriji vrelom
vodom. Ona je tako usamljena! Isto koliko i ja... Kada je
izgledala kao da je doneta iz mnogo otmenije kuće u gradu.
Mnoge kuće su uništene u ratu koji je ubio Ofelijinog oca, a
Ofelija se često igrala u ruševinama sa svojim drugaricama,
praveći se da su duhovi dece koja su nekada živela u tim
napuštenim sobama.
„Ovo kupanje nije za mene. Za tebe je, Ofelija! Ustaj!”
Majka joj se smešila, ali Ofelija je znala da je taj smešak
namenjen Vuku. Želela je da joj ćerka bude čista i lepo obučena
za njega, očešljane kose, uglancanih cipela. Majci su se oči
caklile, a bledi obrazi bi zablistali kad je on bio u blizini, iako je
jedva obraćao pažnju na nju.
Ofelija je žudela da ispriča Mersedes za Fauna, možda zato
što ju je Mersedes upozoravala na lavirint, ili zato što je i
Mersedes imala svoje tajne. Mersedesine oči bile su pune znanja
o svetu, kakvo Ofelija nije videla kod svoje majke.
„Ofelija!”
Majka joj je ovog jutra, u beloj haljini, izgledala kao nevesta.
Ponovo je sedela u stolici sa točkovima, kao da joj je Vuk ukrao
stopala. Obogaljio ju je. Nekada je plesala u kuhinji dok je
kuvala. Ofelijin otac je to jako voleo. Ofelija bi mu se popela u
krilo pa su je zajedno gledali.
„Tvoj otac danas priređuje svečanu večeru. Pogledaj šta sam
ti sašila!”
Haljina u majčinim rukama bila je zelena kao šuma.
„Da li ti se dopada?” Milovala je svilenastu tkaninu. „Šta bih
ja dala da sam imala ovako finu haljinu kad sam bila tvojih
godina! Napravila sam i belu keceljicu uz nju. I pogledaj ove
cipele!”
Bile su crne i blistave kao vojničke čime. Nisu pripadale uz
šumu, a nije ni haljina, makar da je zelena.
„Da li ti se dopadaju?” Majčine oči bile su ogromne od
uzbuđenja. Izgledala je željna da ugodi, kao devojčica koju su
nedavno izgrdili. Ofelija je osetila sažaljenje i bilo joj je
neprijatno.
„Da, mama”, šapnula je. „Da. Veoma je lepa.”
U majčinom pogledu pojavio se oprez. Pomozi mi, molile su
oči. Pomozi mi da mu ugodim. Ofeliju je obuzela jeza. Kao da je
ponovo u lavirintu, senke zidova su joj se zgusnule u srcu.
„Hajde sad.” Majka je oborila pogled, kapci su joj bili teški
od razočaranja. „Okupaj se pre nego što se voda ohladi.”
Svi ti šavovi...
Karmen je provela mnogo sati šijući haljinu, i nije htela da
vidi istinu u ćerkinim očima: da haljinu nije pravila za Ofeliju
nego za muškarca za kojeg je od ćerke tražila da ga zove „oče”
iako je ta titula pripadala mrtvom čoveku.
Svi mi stvaramo svoje sopstvene bajke. Zbog ove haljine on
će zavoleti moju kći, to je bajka koju je Karmen Kardoso
ponavljala u sebi, iako je u srcu znala da je Vidalu stalo samo do
nerođenog deteta koje je začeo. Strašan je greh izdati svoje dete
radi nove ljubavi a Ofelijinoj majci su prsti podrhtavali dok je
otkopčavala dugmad na haljini, još uvek nasmešena,
pretvarajući se da su život i ljubav onakvi kakvi je ona želela da
budu.
Kupatilo je bilo puno belih velova pare. Ofelija je osetila
vlagu i toplotu na koži kad je zatvorila vrata za sobom. Kada je
izgledala kao privlačan porcelanski brod spreman da krene ka
mesecu, ali topla kupka nije bila razlog zbog kojeg je Ofelija
jedva čekala da konačno ostane sama.
Sinoć je sakrila Faunovu knjigu i vrećicu iza grejalice, jer se
plašila da će ih majka naći. Bila je to njena tajna, a osim što
majka nije volela njene knjige, brinula se i da će Faunov dar
izgubiti svoju čaroliju ako ga neko drugi vidi ili dodirne.
Jedva je uspevala da drži tešku knjigu u krilu kad je sela na
ivicu kade. Kožni povez je pod prstima delovao kao neravna
kora drveta, a stranice su i dalje bile prazne, ali nekako je znala
da će se to promeniti. Sve zaista važne stvari kriju se od
pogleda. Ofelija je još uvek bila dovoljno mlada da to zna.
I zaista, na jednoj od praznih stranica počelo je da se
pojavljuje smeđe i bledozeleno mastilo čim ju je Ofelija dotakla.
Na desnoj strani ukazala se slika žabe, pa zatim ruke i lavirinta.
Duž ivice stranice nicalo je cveće, a u sredini se raširio crtež
drveta, starog i povijenog, golih grana povijenih poput rogova,
debla rascepljenog i šupljeg.
Unutra je klečala devojčica i gledala napolje, ka Ofeliji. Bila
je bosonoga, ali nosila je zelenu haljinu sa belom keceljom, istu
kao što je sašila Ofelijina majka. Kad se slika na desnoj strani
uobličila, na levoj su počela da niču smeđa slova, starinska kao
da ih je nevidljivi ilustrator ispisivao četkicom od dlaka iz
kuninog repa. Slova su bila toliko lepa da im se u prvi mah
Ofelija samo divila, ali potom je počela da čita:

Nekad davno, kad su šume bile mlade,

u njima su živela stvorenja
puna magije i čudesa...

„Ofelija!” Majka je kucala na vrata. „Požuri! Hoću da te

vidim u haljini. Želim da budeš lepa. Za kapetana.”
Izdaja...
Ofelija je stala pred ogledalo. Bilo je zamagljeno od pare, pa
se odraz u njemu razmazao. Ofelija je smakla ogrtač za kupanje
s levog ramena.
„Izgledaćeš kao princeza!”, govorila je majka kroz vrata.
Ofelija je gledala u svoj odraz.
Eno ga: mesečev srp okružen trima zvezdama, vidljiv jasno
kao da joj ih je neko nacrtao na koži istim onim smeđim
mastilom koje je ispunjavalo stranice knjige. Faun je govorio
istinu.
„Princeza”, šapnula je Ofelija.
Pogledala je svoj odraz.
I nasmešila se.
 9.
Mleko i lekovi
aravno da je bilo dovoljno hrane za kapetanove goste na
večeri. Vojnici su se postarali za to, i svi u kuhinji su
znali kako. Neke porodice u okolini gladovaće danima,
ali šta može da se učini kad vojnici lupaju na vrata da
uzmu poslednje pile ili krompire koje je seljak sklonio za svoju
decu? Mersedes se stidela dok je sa ostalim služavkama seckala
povrće. Tako su žene koristile noževe: da seku hranu za
muškarce koji svojim noževima ubijaju... ubijaju muževe,
sinove i kćeri tih istih žena.
Nož kojim je seckala crni luk bio je isti onakav kakve su
služavke u kuhinji držale u naborima kecelje, odmah ispod
trbuha, na sigurnom i uvek pri ruci: kratka oštrica od jeftinog
čelika, oko osam centimetara, i izlizana drvena drška.
Mersedes nije mogla da odvoji pogled od oštrice. Još uvek je
osećala kapetanovu ruku na mišici. Šta ako je jednog dana ne
pusti? Ostale služavke nisu pogodile na šta misli dok je
obmotavala flekavu kecelju oko tanke oštrice. Smejale su se i
ogovarale kako bi zaboravile uniforme napolju i da im se sinovi
bore jedni protiv drugih. Možda su i imale pravo. Možda je život
ipak nešto više od toga. I dalje je postojala tišina u šumi i toplina
sunca, svetlost mesečine. Mersedes je žudela da se pridruži
smehu, ali srce joj je bilo umorno. Suviše dugo se plašilo.
„Pazite da pilići budu valjano očerupani”, rekla je. „ I ne
zaboravite pasulj.”
Zvučala je grublje nego što je želela, ali ostale ionako nisu
obraćale pažnju na nju. Sve su se smešile gledajući Ofeliju, koja
je stajala na vratima kuhinje u zelenoj haljini s belom keceljom.
Mersedes ih je ispeglala sa isto toliko pažnje koliko je Ofelijina
majka uložila u šivenje. Devojčica je u toj odeći izgledala kao
lik iz knjige koju je Mersedes volela u detinjstvu. Njena majka
je često donosila knjige kući, njoj i bratu. Radila je kao
učiteljica, ali ni sve knjige koje je imala nisu je mogle spasti kad
su vojnici spalili njihovo selo. Plamen je progutao i majku i
knjige.
„Izgledaš divno, dete!”, uzviknula je kuvarica. „Stvarno
divno!”
„Da! To je divna haljina!”, rekla je Roza, lica preobraženog
nežnošću. Imala je kći istih godina kao Ofelija. Devojčica ih je
sve podsetila na decu i unuke - i na devojčice kakve su nekad i
same bile.
„Nazad na posao! Dosta je gubljenja vremena”, upozorila ih
je Mersedes, mada je i njeno srce ispunila nežnost.
Prišla je Ofeliji i nežno joj popravila kragnu na haljini. Njena
majka je zaista vešta švalja i za trenutak je haljina koju je
načinila kćerki bacila čini na kuhinju u starom mlinu - haljina i
devojčicino blistavo lice, srećno i lepo kao tek otvoren cvet. Da,
za trenutak su sve poverovale da je svet ponovo ceo i miran.
„Da li želiš zamedljanog mleka?”
Ofelija je klimnula glavom a Mersedes ju je povela napolje,
gde je pod drvećem stajala smeđa krava, vimena punog mleka.
Poteklo je toplo i belo preko Mersedesinih prstiju dok ga je
muzla u kofu.
„Odmakni se”, rekla je blago Ofeliji. „Ne želimo da se mleko
nađe na tvojoj haljini. U njoj izgledaš kao princeza.”
Ofelija je, oklevajući, uzmakla za korak.
„Da li veruješ u vile, Mersedes?”, upitala je milujući kravu
po mekom boku.
Mersedes je još jednom povukla kravlje vime. „Ne. Ali
verovala sam kad sam bila mala. Verovala sam u mnoge stvari u
koje više ne verujem.”
Krava je nestrpljivo muknula. Želela je da hrani telad, a ne
ljude. Mersedes ju je umirila milovanjem i tihim recima.
Ofelija je zaboravila na haljinu i mleko i prišla joj.
„Noćas je kod mene došla vila”, rekla je tiho.
„Stvarno?” Mersedes je zagrabila činijom u kofu i napunila je
toplim mlekom.
Ofelija je klimala glavom, raširenih ičiju. „Da. I nije bila
sama! Ima ih tri! A i Faun!”
„Faun?” Mersedes se ispravila.
„Da. On je jako star... i jako visok i mršav.” Ofelija je rukama
ocrtala u vazduhu visoku priliku. „Izgledao je staro i mirisao je
staro... prašnjavo. Kao zemlja pokvašena kišom. I pomalo kao
ova krava.”
A ja želim da ti to znaš, govorile su njene oči. Molim te, veruj
mi, Mersedes! Teško je imati tajne ako ne možeš da ih podeliš sa
nekim, i teško je verovati u istinu koju drugi ne žele da vide.
Mersedes je to dobro znala.
„Faun”, ponovila je. „Majka me je upozoravala da se čuvam
fauna. Ponekad su dobri, a ponekad nisu...”
To sećanje ju je navelo na osmeh - sećanje i devojčica. Ali
osmeh je izbledeo kad je ugledala kapetana kako ide ka njoj, sa
još jednim oficirom. Svet se smesta ispunio senkama.
„Mersedes!”
Ignorisao je devojčicu, tako potpuno da je Mersedes za
trenutak gotovo poverovala da Ofelija nije tu.
„Za mnom. Trebaš mi u ambaru.”
Pošla je za njim. Naravno. Mada bi mnogo radije ostala sa
devojčicom i toplim mlekom i kravljim dahom na koži.
Ispred ambara je nekoliko vojnika istovaralo kamion.
Poručnik Medem, zapovednik, salutirao je Vidalu.
„Doneli smo sve, kapetane. Kao što je obećano.”
Poručnikova uniforma bila je kruta i čista kao na vojniku-
igrački. „Brašno, so, ulje, lekovi...”, nabrajao je, idući ka
ambaru. „Masline, slanina...” Ponosno je pokazao korpe i
pakete. Prašnjave police bile su pune kutija i konzervi.
Vidal je onjušio mali paket u smeđem papiru. Voleo je
duvan. I piće.
„A ovo su kartice za sledovanje.” Nekoliko desetina isprava
koje je poručnik Medem predao Vidalu predstavljale su
dragocenost u vreme kad je rat uništio žetvu, pa čak ni seljaci
nisu mogli da prehrane svoju decu, jer je sve što je ostalo
preuzela vojska. Kutije koje su Medemovi ljudi doneli u mlin
mogle bi da nahrane celo selo, pa i više. Mersedes nije gledala
kutije sa hranom. Zaustavila se kod paketa sa oznakom Crvenog
krsta. Lekovi. Više nego dovoljno da izleče gotovo svaku ranu.
Uključujući i ranu na nozi.
„Mersedes.” Vidal je gledao bravu na vratima ambara.
„Ključ.”
Skinula je ključ sa alke koju je držala u džepu i pružila mu
ga.
„Da li je to jedini?”
Klimnula je glavom.
„Od sada će stajati kod mene.”
Ponovo onaj pogled. Šta on tačno zna?
„Kapetane!” Garses, oficir koji ga je zvao spolja, bio je
vižljast kao lasica i uvek se smešio služavkama.
Vidal ga je ignorisao. Nastavio je da gleda u Mersedes, s
ključem u ruci, a pogled mu je bio i izazivački i preteći. Igrao je
svoju omiljenu igru: igru straha.
On zna, pomislila je ona opet. Ne, ne zna, Mersedes. On tako
svakoga gleda. Duboko je odahnula kad se on najzad okrenuo i
izašao napolje. Diši, Mersedes.
Vidal je prišao Garsesu, koji je kroz dvogled osmatrao šumu.
„Možda nije ništa, kapetane”, čula ga je Mersedes dok je
predavao dvogled Vidalu, ali ona je videla i golim okom: tanak,
gotovo nevidljiv pramen dima dizao se iznad šumskih krošnji,
iscrtavajući opasnu liniju preko plavog neba.
Vidal je spustio dvogled. „Ne, to su oni. Siguran sam.”
Sledećeg trenutka već su bili na konjima. Mersedes ih je
gledala kako ujahuju u šumu. Samo ljudi pale vatre, ljudi koje su
vojnici došli da love.
Diši, Mersedes.
 Lavirint
io jednom davno plemić po imenu Fransisko Ajuso koji
je voleo da lovi u šumi nedaleko od svoje palate. Bila je
to stara šuma, veoma stara, a on se pod njenim drvećem
osećao mladim.
Jednog dana Ajuso i njegovi ljudi pratili su neobičnog jelena,
krzna srebrnastog poput mesečine. Trag je nestao u blizini starog
mlina, a kada je Ajuso sjahao s konja da se osveži u mlinskom
jezeru, ugledao je mladu ženu usnulu na zemlji, između
potočarke i barskih ljiljana. Kosa joj je bila crna poput
gavranovog perja, a koža bleda poput latica najbelje ruže u bašti
Ajusove palate.
Uplašeno se trgla kad ju je dotakao po ramenu i odskočila je
od njega, sakrivši se iza drveta, baš kao jelen kojeg su gonili
njegovi psi. Ajusu je trebalo dosta vremena da je ubedi u svoje
dobre namere. Izgledala je kao da danima nije jela, pa je rekao
svojim ljudima da joj donesu hrane. Kad ju je upitao za ime
rekla je da ga se ne seća, pa je jedan od vojnika posumnjao da je
to preživela žrtva Beloglava, stvorenja koje luta tim krajem,
krade decu iz okolnih sela i odvlači ih u svoj podzemni brlog.
Znalo se za samo dve žrtve koje su umakle Beloglavu,
donoseći užasne priče o deci koja su živa pojedena i o čudovištu
toliko strašnom da se nisu usuđivali da zaspe iz straha da će ga u
snovima ponovo sresti. A ipak, kada je Ajuso upitao devojku za
Beloglava, ona je samo zavrtela glavom, a lice joj je imalo tako
izgubljen izraz da ju je poštedeo daljih pitanja, ne želeći da
probudi u njoj sećanja koja je bila dovoljno mudra da zaboravi.
Očito nije imala dom, pa ju je Ajuso poveo u svoju palatu.
Dao joj je sobu i novu odeću i novo ime, Alba, jer joj je
pamćenje bilo prazno kao beli list papira. Ubrzo je šetala kroz
njegove bašte i divila se njegovim ružama, a već kroz nekoliko
dana oboje su imali oči samo jedno za drugo.
Kroz tri meseca Fransisko Ajuso je zaprosio Albu, i ona je
pristala, jer ga je volela isto toliko koliko je Fransisko voleo nju.
Godinu dana kasnije rodila mu je sina. Alba je volela dečaka isto
toliko nežno kao što je volela i muža, ali kad god bi pogledala
dete obuzela bi je strašna tuga jer nije mogla da mu kaže ko je
ona i odakle je. Postala je nemirna i provodila je sate lutajući
šumom ili sedeći kraj jezera starog mlina.
Nedaleko od mlina živela je žena po imenu Rosio, koja je
važila za vešticu. Živela je sa kćerkom i sinom u kućici nedaleko
od Raspolućenog drveta, za koje se tvrdilo da mu među
korenjem živi otrovna žaba. Ljudi su šaputali da napici koje
spravlja Rosio mogu podariti istinsku ljubav, dug život i, ako
poželite, smrt neprijatelja, ali većina žena koje su dolazile kod
nje molile su pomoć oko neželjene trudnoće, jer su i decu koju
su rodile jedva mogle da hrane.
Jednog popodneva, vojnik kome je Ajuso naredio da krišom
prati Albu, kako bi se uverio da je bezbedna u šumi, vratio se s
vestima da je Alba posetila Rosio. Ajuso se jako uznemirio i
jedva je dočekao Albu, ali ona ga je molila da razume kako od
Rosio želi da joj ova pomogne da sazna ko je. Rosio joj je rekla
da će joj se odgovor ukazati samo u noći punog meseca, u
lavirintu koji se mora izgraditi iza mlinskog jezera, od kamenja
iz obližnjeg sela, koje je ostalo napušteno otkako je Beloglav
oteo troje dece.
Ajuso je voleo Albu više od svega na svetu, pa je tražio da
dovedu pred njega vešticu Rosio da bi saznao kako treba da
izgleda lavirint. Rosio ga je odvela na mesto gde ga je zamislila.
Označila je četiri ugla kamenjem i nacrtala krivudave zidove
vrbovom granom na šumskom tlu. U središtu, rekla je Ajusu,
moraće da iskopa bunar, a u njemu stepenište koje vodi do
samog dna. Ajusu se nije dopadalo kako ga je gledala. Činilo mu
se da vidi njegove najmračnije želje - jasno kao da mu je srce od
stakla. Plašio je se i mrzeo ju je zbog toga.
„Uradiću kako kažeš”, rekao je, „ali ako si me namagarčila, i
ako moja žena ne sazna ono što je izgubila, daću da te udave u
mlinskom jezeru.”
Rosio mu se na to nasmešila.
„Znam”, rekla je. ,Ali svi mi moramo da igramo svoju ulogu,
zar ne?”
I onda se vratila u svoju kućicu.
Gradnja lavirinta trajala je dva meseca. Ajusovi radnici
koristili su samo kamenje iz napuštenog sela, kao što je veštica
naložila, i sazidali su zidove, bunar i stepenište tačno onako
kako ih je ona opisala.
Alba je morala da čeka još sedam noći sve dok mesec nije
izašao pun, kao srebrni novčić iznad završenog lavirinta,
bacajući na mahovinom obraslo šumsko tlo senku luka koji su
radnici podigli da premosti ulaz. Na luk su stavili rogatu glavu
Kornunosa, paganskog boga koji je nekad bio poštovan u tim
šumama. Rosio mu se, kažu, još uvek molila.
Od sumraka do svitanja te noći Alba je ostala u lavirintu,
hodeći njegovim izuvijanim stazama, iako je u njenim odajama
njen mali sin plakao za majčinim mlekom. Ajuso nije išao za
njom, plašeći se da u njegovom prisustvu lavirint neće dati
njegovoj ženi odgovore za kojima je očajnički žudela. Čekao je
pred lavirintom cele noći, a kada je Alba najzad izašla, Ajuso je
na njenom licu video da nije našla ono što je tražila.
Svakog meseca tokom naredne godine, u noći punog meseca,
Alba se vraćala u lavirint, ali sve što je nalazila među kamenim
zidovima bila je tišina, a njena tuga je rasla i rasla sve dok se,
jedne novembarske noći bez mesečine, nije teško razbolela.
Umrla je pre nego što je mesec ponovo postao pun, a jedan sat
pošto je izdahnula Ajuso je poslao petoricu vojnika do veštičine
kuće. Oni su odvukli Rosio kroz šumu do mlinskog jezera, iako
ih je mlinar preklinjao da ne donesu prokletstvo njegovom mlinu
takvim postupkom. Bila su potrebna trojica da je udave. Ostavili
su njeno mrtvo telo da pluta između listova lokvanja, da ga ribe
pojedu.
Petnaest godina kasnije Ajusov sin je ušao u lavirint u nadi da
će tamo naći majku. Nikad ga više niko nije video, a tek posle
pune dvesta dvadeset tri godine veštičino proročanstvo se
ostvarilo, i lavirint je otkrio pravo ime njegove majke kada je
ova ponovo prošla kroz njegove drevne hodnike kao devojčica
po imenu Ofelija.
 10.
Drvo
felija je već zašla duboko u šumu kad je iza sebe začula
konje. Ipak, nisu išli prema njoj i uskoro je mrmor
drveća postao glasniji nego topot kopita u daljini. Ofelija
je u hodu čitala reči iz Faunove knjige. Pod drvećem su
zvučale još magičnije - a ona ih je čitala ponovo i ponovo, mada
nije bilo lako hodati i držati otvorenu knjigu:

Nekad davno, kad su šume bile mlade,

u njima su živela stvorenja
puna magije i čudesa...

Ofelijina stopala pratila su ritam reči kao da ove crtaju

nevidljivu stazu.

Stvorenja su se međusobno štitila.

Spavala su u senci ogromnog stabla smokve
koje je raslo na brdu nedaleko od mlina.

Ofelija je podigla pogled sa knjige i ugledala brdo. Nije bilo

suviše strmo, mogla se popeti u samo nekoliko koraka, ali za
drvo na njemu bilo je potrebno bar pet ljudi kako bi uspeli da ga
obuhvate. Stablo je stajalo rascepljeno, baš kao što je knjiga
pokazivala.

Ali sada drvo umire.

Grane su mu suve,
 a deblo staro i izuvijano.

Pogledala je dve velike, gole grane koje su rasle iz debla,

povijene poput Faunovih rogova.
U knjizi je bilo još reči. Ofelija ih je šaputala dok je
pogledom pratila svetlosmeđe mastilo preko stranica.

U korenju se smestila čudovišna žaba

i sprečava drvo da živi.
Moraš staviti tri čarobna kamena
Žabi u usta.

Ofelija je otvorila vrećicu dobijenu od Fauna. U dlan su joj

pala tri mala kamena. A u knjizi su bila još samo dva reda:

Izvuci zlatan ključ iz njenog stomaka.

Tek tada će smokva moći ponovo da buja.

Iz njenog stomaka... Ofelija je zatvorila knjigu i pogledala

zjapeću pukotinu na drvetu. Unutra je bilo veoma mračno.
Vratila je tri kamena u vrećicu i zakoračila ka drvetu, a onda je
shvatila da su joj nove cipele prekrivene blatom. Junaci u
bajkama iz knjiga nikad se nisu brinuli oko obuće ili odeće, ali
Ofelija je skinula belu kecelju i novu zelenu haljinu, pa ih je
prebacila preko grane drveta. Dobro je znala koliko će se majka
potresti ako ih uništi. Onda je izula cipele i prišla drvetu. Zemlja
joj je bila hladna pod bosim nogama, a od vetra je podrhtavala u
tankoj košulji. Pukotina je bila dovoljno visoka da devojčica
uđe, ali tunel iza nje bio je toliko uzan da je Ofelija morala da se
spusti na ruke i kolena.
Napolju je vetar cimao pantljike njene nove haljine.
Čuvaj se, šaputao je.
 Čuvaj se, Ofelija, pevušile su pantljike lepećući.
Ali Ofelija je već puzala kroz tunel - u mokru drvenastu
utrobu umirućeg drveta. Uskoro su joj šake i kolena bili
prekriveni sluzavim blatom. Blato je natopilo belu donju košulju
i obojilo je bojama zemlje. Okružavalo ju je korenje drveta,
prepleteno kroz mokro tlo, pružajući se naniže poput kandži
ogromnog drvenog stvorenja. Mokrice velike poput miševa
milile su Ofeliji uz ruke, a blato joj se ugibalo pod rukama kao
da zemlja žudi da je proguta.
Činilo se da nema kraja tunelu i lavirintu korenja, ali Ofelija
nije odustajala. Mora da ispuni Faunove zadatke pre punog
meseca, ako želi da dokaže i sebi i njemu da on ima pravo: da je
ona Moana, princeza koju otac čeka iako ju je Smrt navela da
veruje kako ga je izgubila. Jer ako ona nije Moana, ko može da
bude? Kći vuka koji je ukrao srce njene majke, kome u očima
piše ubistvo. Ofelija se za trenutak zaustavila da oslušne zvuke
zemlje i svoje srce koje je žestoko tuklo. Onda je ponovo
spustila šake u blato i nastavila da puzi kroz beskrajni tunel.
 11.
Šumska stvorenja
idalu i njegovim vojnicima nije trebalo dugo da nađu
ostatke logorske vatre koja je poslala u nebo izdajnički
dim. Granje se još dimilo kad je skočio s konja i kleknuo
kraj njega, još je osećao toplotu kada je skinuo rukavicu i
nadneo dlan nad ugljevlje.
Da. Bili su ovde pre manje od dvadeset minuta.
Pobunjenici su ih sigurno čuli kako dolaze. Naravno. Vidal je
gledao drveće, žaleći što ne može da lovi tiho poput vuka.
Dosad bi ih već rastrgao i lizao bi njihovu krv s mahovine
pokrivene pepelom od vatre.
Garses je kleknuo kraj svog kapetana. Vidalu se dopadala
odanost u njegovim očima. Garses je svaku njegovu reč slušao
predano kao što ministrant sluša reći sveštenika tokom mise.
„Dvanaest ljudi. Ne više.” Vidal je od dede naučio da čita
tragove. Od oca je naučio samo da najgore zveri koračaju na dve
noge.
„Šta je to ovde?” Gurnuo je u stranu hrpicu uvelog lišća.
Među kamenjem poređanim oko ognjišta krio se paketić. Zaista
su otišli u žurbi. Tri staklene ampule, pažljivo umotane u smeđi
papir, delovale su mu poznato. Vidal je ustao. Podigao je jednu
ampulu tako da sunce osvetli bistru tečnost u njoj. Antibiotik. To
verovatno znači da je barem jedan pobunjenik ranjen. Dobro je.
„Pazi ovo!” Garses je zgrabio komadić papira sa zemlje.
„Izgubili su tiket za lutriju!”
Nasmejao se.
 Vidal ga je jednim pokretom ućutkao. Načinio je korak i
oslušnuo. Oni su još ovde. Osećao je to. Ta pobunjenička đubrad
ih gledaju! Načinio je još jedan korak, ali čuli su se samo zvuci
šume. Prokletstvo!
„Hej!” povikao je ka drveću, držeći ampulu. „Ostavili ste
ovo! I šta je sa srećkom? Zašto se ne vratite po nju? Ko zna?
Možda vam je ovo srećan dan!”
Jedini odgovor bio je cvrkut ptice.
I šuštanje lišća na vetru.
Šuma mu se podsmevala.
Ponovo.
Ne. Vidal se okrenuo. Neće praviti budalu od sebe jurcajući
za tom kopiladi kroz lavirint drveća. Sačekaće da oni dođu kod
njega, jer on ima hranu i lekove. Ampule su dokaz da su im
lekovi potrebni.

Vidal je imao pravo.

Njegov plen ga je gledao. Vojnici su uzjahali i pošli za
kapetanom nazad u mlin, a senke drveća bojile su im uniforme u
crno. Desetak ljudi u odrpanoj odeći koji su se krili na brdu
iznad napuštene logorske vatre gledali su kako progonitelji
odlaze. Za sada.
Vidal ih je ovog puta zamalo našao.
Naći će ih opet.
 12.
Žaba
felija je prestala da skida mokrice sa ruku i lica, sada
potpuno prekrivenih blatom. Činilo joj se da će večno
puzati kroz utrobu drveta. Izgubljena princeza, ako je
Faun u pravu, traga za svojim podzemnim kraljevstvom.
Bilo joj je sve teže da diše, a dosad je u tunelu našla samo
tamu. Tama, korenje, mokra zemlja i armija mokrica, a kome
one služe?
Baš kad se to upitala, Ofelija je čula kako se nešto kreće iza
nje, nešto veliko i teško.
Osvrnula se preko blatnjavog ramena i ugledala ogromnu
žabu na jedva metar iza sebe. Telo pokriveno bradavicama bilo
je veliko kao kravlje i zauzimalo je čitav tunel. Faunova knjiga
je vrlo verno prikazivala ovo stvorenje, ali na crtežu je izgledalo
mnogo manje!
„Z-zdravo”, zamucala je Ofelija. „Ja sam princeza Moana i
ja...” Duboko je udahnula. „Ja te se ne plašim.”
To naravno nije bilo tačno, ali nadala se da žaba ne može da
razume ljudske izraze lica. Ofelija njen izraz svakako nije
razumela. Iz naduvenog tela začulo se kreketanje nalik na
podrigivanje, a zlatne oči su treptale kao da ogromna životinja
ne veruje da je nešto tako krhko i bez krzna moglo da se zavuče
sve do njenog brloga.
Ofelija nije skidala pogled sa stvorenja dok je otvarala
vrećicu i istresala tri kamena na dlan. Svuda oko nje blato je
oživelo od mokrica.
 „Zar te nije stid?”, upitala je, a glas joj je drhtao čak još više
nego bolna kolena. „Živiš ovde dole i jedeš ove bube, debljaš se,
a drvo za to vreme umire!” Otresla je jednu mokricu sa ruke dok
joj je druga milila preko obraza.
Žaba je brzo odgovorila. Ispružila je ogroman lepljiv jezik i
pljesnula njime Ofeliju po licu. Zgrabila je mokricu, a obraz je
ostao mokar od pljuvačke. Ali najgore od svega - ispustila je
Faunovo kamenje!
Žaba je uvukla jezik nazad u usta, a Ofelija je očajnički
pipala po blatu i tražila kamenje.
Žabi je ovo bezdlako stvorenje dojadilo.
Sigurno ga je drvo poslalo. Ljutito je zastenjala, otvorila usta
i zalila uljeza otrovnom sluzi koja je nagrizala srž drveta. O, da.
To će svakako izjesti golo tkivo ovog nezvanog gosta. Žaba je
bila veoma zadovoljna sobom.
Ofelija nije odustajala, iako joj je otrovna sluz pekla lice i
ruke. Otvorila je drhtavu šaku i videla da je iz blata, zajedno sa
kamenjem, podigla i nekoliko mokrica koje su joj se na dlanu
savijale u kuglu i ispravljale. Kad se saviju, izgledale su isto kao
kamenje.
„Hej!”, uzviknula je i podigla zglavkare. Mogla se samo
nadati da je zajedno sa mokricama podigla i ono pravo kamenje.
U blatu su svi izgledali jednako.
Žaba je liznula usne, gledajući zlatnim očima pruženu ruku.
Konačno!
Uljez je ipak pokazao malo poštovanja. Žabi je bilo veoma
milo, iako su ponude bile bedne. Žaba je volela da proždire
svoje sluge. Hrskavi zvuk koji su ispuštali kad bi ih zdrobila
bezubim vilicama jako joj se dopadao.
Da, prihvatiće ovu ponudu.
Ofelija se nije ni mrdnula kad je ogromni jezik poleteo kroz
vazduh kao bič. Obavio joj je ruku tako čvrsto da je bila sigurna
da će je žaba iščupati. Ali kad se jezik povukao ruka je još bila
tu, a - Ofelija je pogledala prste sa kojih se cedila pljuvačka -
mokrice i kamenje su nestali.
Žabi je trebalo kratko vreme da bi progutala i svarila plen.
Trenutak se tako otegao da je Ofelija već bila sigurna da je
zgrabila pogrešno kamenje ili da Faunov poklon nije delovao.
A onda je žaba otvorila usta.
Otvarala ih je sve više i više.
O, kako ju je utroba pekla!
Kao da ju je napunila sopstvenim otrovom!
A koža... bridela je, kao da su njene sluge mokrice počele da
je živu žderu! O, trebalo je da zadavi to belokožo stvorenje
svojim jezikom! Tek sad je shvatila zašto je uljez tu. Videla je to
u njegovim očima. Zlatno blago! Ali prekasno je shvatila.
Poslednjim dahom je izbacila sopstveni želudac, masu
pulsirajućeg žutog tkiva, a onda joj se čitavo telo spljoštilo kao
izduvani balon, ostavljajući samo beživotnu hrpu kože.
Ofelija je otpuzala do hrpe tkiva, iako joj je pripala muka od
mirisa i izgleda. I eno ga! Ključ koji je Faun tražio da donese
stajao je zalepljen za žabinu utrobu, zajedno sa desetinama još
živih mokrica. Sluz koja ga je obavijala rastegnula se u
svetlucave niti paučine kad ga je Ofelija povukla, ali ubrzo ga je
oslobodila.
Ključ je bio duži od Ofelijine šake i veoma lep. Čvrsto ga je
stezala celim putem nazad kroz beskonačni tunel, mada nije bilo
lako puzati koristeći samo jednu ruku. Kada se konačno izvukla
iz ranjenog drveta, nebo je već bilo mračno i kroz šumske
krošnje lila je kiša. Koliko je dugo bila unutra? Sva radost koju
je osećala zbog ispunjenog zadatka sad je nestala. Večera! Njena
nova haljina!
 Ofelija se oteturala do grane na koju je okačila odeću.
Haljina je nestala, kao i kecelja.
Strah koji joj je prostrelio srce bio je skoro isto toliko veliki
kao strah koji je osetila u žabinim tunelima. Zajecala je tragajući
po šumskom tlu, pritiskajući ključ na grudi, hladne od blata i
kiše. Kada je konačno našla haljinu, malo dalje od drveta, zelena
tkanina bila je umazana blatom, a bela kecelja se toliko uprljala
da se gotovo nije ni videla u tami. Nad njenom glavom granje je
pucketalo na vetru a Ofelija je pomislila da to čuje kako se
njenoj majci slama srce.
Kiša je sad tako pljuštala da je oprala većinu blata sa
Ofelijinog lica i udova. Kao da je noć pokušavala da je uteši.
Obuzeta očajanjem, Ofelija je pružila haljinu i kecelju ka kiši,
ali čak ni milion hladnih kapljica nije im mogao povratiti zelenu
i belu boju.
 13.
Krojačeva žena
idal je mrzeo kišu skoro isto toliko kao što je mrzeo
šumu. Dodirivala mu je telo, kosu i odeću, činila ga je
ranjivim. Ljudskim.
Postrojio je vojnike pre gotovo celog sata, ali svi gosti
su kasnili a vojnici su sada izgledali kao pokisla strašila. Da.
Vidal je pogledao na sat. Jako su kasnili. Kazaljke ispod
napuklog stakla rekle su mu i to a i druge stvari - da se nalazi na
pogrešnom mestu, da ga očeva senka i dalje čini isto toliko
nevidljivim kao što su i ljudi koje lovi, da će ga kiša i šuma
poraziti.
Ne. Gledao je preko dvorišta, sa odrazima rastućeg meseca u
baricama. Ne, iako mu je kiša pokvarila besprekornu uniformu i
ublatnjavila mu uglancane čizme, neće dozvoliti da ga ovo
mesto porazi. Delovalo mu je kao odgovor mračnog boga koji
voli kad su ljudi izgubljeni i rastrzani kao Vidal kad je ugledao
svetlost farova dva automobila kako se probija kroz noć. Vojnici
su požurili napred da zaštite putnike kišobranima. Svi su došli,
svi koji su smatrani značajnim na ovom bednom mestu: general i
jedan od njegovih zapovednika; gradonačelnik sa ženom; bogata
udovica, član Fašističke partije još od 1935; sveštenik; i doktor
Fereira. Da, Vidal je pozvao i dobrog doktora. Ne bez razloga.
Ponudio je kišobran gradonačelnikovici i poveo je u kuću.
Mersedes je dovela Ofelijinu majku u invalidskim kolicima.
Karmen joj je ličila na devojku naučenu da ne ljuti oca, koja sad
isto tako postupa i prema mužu, trudi se da bude što manja, čak i
kada nije u invalidskoj stolici.
„Da li si je tražila u bašti?” šapnula je Karmen dok ju je
Mersedes gurala u sobu, koju su služavke uspele da ponovo
pretvore iz ratnog štaba u trpezariju.
„Da, senjora.”
Mersedes je svuda tražila Ofeliju, u ambaru, u štalama, čak i
u starom lavirintu. Videla je strah u očima druge žene, ali ne
zbog deteta, ne. Plašila se da naljuti svog novog muža. Svi u
mlinu bili su sigurni da se Vidal oženio njome samo zbog
nerođenog deteta. Mersedes je videla isto to uverenje i na licima
gostiju.
„Dozvolite da vam predstavim svoju ženu, Karmen.”
Vidal nije uspeo da sakrije kako je se zapravo stidi. Ženske
zvanice bile su mnogo bolje obučene, a u poređenju sa njihovim
nakitom naušnice Ofelijine majke ličile su na dečiji bezvredni
nakit. Gradonačelnikova žena je sakrila prezir iza širokog
osmeha, ali udovica se nije ni potrudila. Gledaj je samo,
govorilo je njeno lice. Gde li ju je našao? Baš kao mala
Pepeljuga, zar ne?
Doktor Fereira se zgledao sa Mersedes pre nego što je seo za
sto. Plašio se, videla mu je na licu. Plašio se da je pozvan na
večeru zato što je Vidal saznao, a Mersedes se molila da ih taj
strah ne oda oboje. Nije znala kome se sada molila, šumi, noći,
mesecu...? Svakako ne onom bogu kojem se mole muškarci
posedali oko stola. On ju je suviše mnogo puta izneverio.
„Samo jedna?” Sveštenik je izvadio karticu za sledovanja iz
hrpe koju mu je Vidal pružio, a ostale je predao dalje.
„Nisam siguran da je to dovoljno, kapetane”, rekao je
gradonačelnik. „Susrećemo mnogo nezadovoljstva zbog stalnih
nestašica čak i najosnovnijih namirnica.”
„Ako se pripazi”, žurno je rekao sveštenik, pritekavši Vidalu
u pomoć, „jedna kartica bi trebalo da bude dovoljna.”
Sveštenik je želeo da ugodi vojsci. Ostale služavke, koje su
još išle u crkvu nedeljom, rekle su Mersedes kako sveštenik sa
propovedaonice peva ode poslušnosti i redu, kako osuđuje ljude
u šumi kao pagane i komuniste, ništa bolje od đavola.
„Sada, naravno, imamo obilje hrane”, rekao je Vidal, „ali
moramo paziti da niko nema toliko da bi hranio pobunjenike.
Oni gube uporišta, a jedan od njih je ranjen.”
Doktor Fereira je brzo obrisao usta salvetom kako bi prikrio
drhtaj usana. „Ranjen?”, upitao je opušteno. „Kako možete biti
sigurni, kapetane?”
„Jer danas umalo da ih uhvatimo. I našli smo ovo.” Vidal je
podigao jednu od ampula nađenih u šumi.
Mersedes se ponovo zgledala s Fereirom. Ispravila je leđa i
potrudila se da ga umiri, da na licu ne pokaže ni najmanju
zabrinutost, mada je mogla da oseti u ustima ukus straha nalik
na sirće.
„Neka se Bog smiluje njihovim izgubljenim dušama. Ono što
se desi sa telima Njemu nije važno.” Sveštenik je zabio viljušku
u pečeni krompir.
„Pomoći ćemo vam kako god možemo, kapetane”, dodao je
gradonačelnik. „Znamo da niste ovde svojom voljom.”
Vidal se na to uspravio u stolici. Bio je to uobičajeni znak da
ga je nešto uvredilo. Spremao se za napad.
„Ali tu grešite, gospodine”, rekao je uz krut osmeh. „Odabrao
sam da dođem ovamo jer želim da se moj sin rodi u novoj, čistoj
Španiji. Naši neprijatelji” - zastao je da osmotri svoje goste,
jednog po jednog - „pogrešno veruju da smo svi stvoreni
jednaki. Ali postoji jedna velika razlika: oni su ovaj rat izgubili.
Mi smo pobedili. A ako moramo da ih pobijemo do poslednjeg
kako bismo to pokazali, tako ćemo i učiniti. Sve do jednog.”
Podigao je vinsku čašu. „Za odluku!”
Svi su gosti podigli čaše. Doktor Fereira im se pridružio,
čvrsto stežući staklenu nožicu.
„Za odluku!”, odjeknuli su glasovi. Mersedes je bilo drago
što ih više ne može čuti kad je izašla iz trpezarije i vratila se u
kuhinju.
„Pristavite kafu”, naredila je drugim služavkama. „Ja ću
doneti još drva za loženje”, dodala je, uzimajući jaknu sa
čiviluka kraj kuhinjskih vrata.
Sve su je ćutke gledale dok je palila lampu - šibica joj se
primetno tresla u ruci — i izlazila na kišu.
Prošla je pored automobila i vojnika na straži kraj njih,
pognute glave, nadajući se da će biti nevidljiva kao i inače,
obična služavka. Ali bilo joj je teško da ne ubrzava korak. Jer
danas umalo da ih uhvatimo.
Zaustavila se kad je stigla do ivice šume. Bacila je još
jednom pogled preko ramena, pazeći da je granje zaklanja od
pogleda stražara, a onda je podigla lampu i prešla dlanom gore-
dole ispred svetla - jednom, dvaput, tri puta. Njen brat je obično
ostavljao jednog čoveka koji osmatra mlin, za slučaj da ona ima
poruku ili vest za njih. Tek kad je spustila lampu i okrenula se
da se vrati u kuću, primetila je sitnu priliku među drvećem. Tako
malu, uzdrhtalu u mokroj odeći.
„Ofelija?”
Devojčici je telo bilo hladno kao led, a tamne oči razrogačene
od brige. Ali bilo je u tim očima još nečega: ponosa i snage koji
su njenoj majci nedostajali. Ofelija je držala nešto u ruci, ali
Mersedes nije pitala šta je to niti gde je devojčica bila. Ko bolje
od nje zna da ima tajni koje je najbolje ostaviti unutra? Obgrlila
je devojčicu oko drhtavih ramena i povela je nazad ka mlinu, u
nadi da Ofelijine tajne nisu tako opasne kao njene.
 ***
„Pa, kako ste se vas dvoje upoznali?” Gradonačelnikovica se
nasmešila a Ofelijina majka je zaboravila prezir na licima ostalih
gostiju. Trebalo je da bude pametnija. Kada se osećaš nejako i
sitno, mnogo je bezbednije ostati tih i nevidljiv. Ali ovo je bila
njena bajka, a Karmen je silno želela da se dobro završi.
„Ofelijin otac je šio kapetanu uniforme.”
„ Oh, razumem!”
Karmen nije shvatila da je gradonačelnikovici to sasvim
dovoljno. Krojačeva žena... dakle, već je bila udata. Lica oko
stola su se ukočila. Ali Ofelijina majka je još uvek bila
izgubljena u svojoj bajci. Bili jednom...
Položila je šaku preko Vidalove. „Kad je moj muž umro,
nastavila sam da radim u radnji, sada sama...”
Druge žene su se zagledale u tanjire. Kakvo priznanje! U
njihovom svetu žena radi samo ako je siromašna i mora da
izdržava porodicu. Ali Ofelijina majka je i dalje verovala da ju
je princ spasao od svega toga: od siromaštva, sramote,
bespomoćnosti... Pogledala je Vidala, a oči su joj blistale od
ljubavi.
„A onda, pre nešto više od godinu dana” - još uvek ga je
držala za ruku - „ponovo smo se sreli.”
„Veoma zanimljivo.” Biseri koje je gradonačelnikovica
nosila oko vrata svetlucali su kao da je ukrala nekoliko zvezda
sa neba. „Da ponovo nađete jedno drugo...”
U glasu joj se osećao dašak topline. Krojačeva žena i vojnik...
svi vole bajke.
„Neobično. O da, da, veoma neobično”, složila se udovica,
nabravši usne. Ona je verovala samo u one bajke u kojima junak
donosi kući gomile zlata.
„Molim vas, oprostite mojoj ženi.” Vidal je izvukao ruku iz
njene i podigao čašu. „Ona misli da su te glupe priče ljudima
zanimljive.”
Karmen Kardoso se postiđeno zagledala u tanjir. Postoje
bajke koje opisuju ovakve večere. Možda je njena kći trebalo da
je upozori da je pobrkala Plavobradog i princa?
Mersedes je ugledala Karmenina oborena ramena kad je ušla
u trpezariju, i bilo joj je milo što može da joj šapne dobre vesti.
„Molim vas, izvinite me”, tiho je rekla Karmen Kardoso.
„Moja kći, ona je...”, nije završila rečenicu.
Niko je nije pogledao kad je Mersedes odmakla njena kolica
od stola.
„Jesam li vam rekao da sam poznavao vašeg oca, kapetane?”,
upitao je general dok je Mersedes gurala kolica ka vratima.
„Obojica smo se borili u Maroku. Znao sam ga samo kratko, ali
ostavio je sjajan utisak.”
„Zaista? Nisam to znao.”
Mersedes je u Vidalovom glasu osetila da mu se pitanje nije
dopalo.
„Njegovi vojnici su govorili”, nastavio je general, „da je
general Vidal, dok je umirao na bojnom polju, razbio svoj
srebrni džepni sat o kamen kako bi njegov sin znao tačan sat i
minut njegove smrti. I da bi mu pokazao kako umire hrabar
čovek.”
„Koješta!”, odvratio je Vidal. „Moj otac uopšte nije imao
džepni sat.”
Mersedes je poželela da izvuče džepni sat iz njegovog kaputa
i pokaže svima kakav je on lažljivac. Ali umesto toga je izgurala
invalidska kolica iz sobe. Devojčica je čekala. Mersedes je
ostavila Ofeliju na spratu, u toploj kadi, da odagna hladnoću;
pokušala je i da opere haljinu, ali uzalud - bila je uništena.
Ofelija nije pogledala majku u oči kad je Mersedes ugurala
invalidska kolica u kupatilo. Na devojčicinom licu još uvek se
video onaj ponos i buntovništvo koje je Mersedes ranije
primetila. To joj se dopadalo mnogo više od tuge, koja je pratila
Ofeliju poput senke kad je tek stigla u mlin. Njena majka nije
tako mislila. Podigla je uništenu haljinu sa poda i prešla dlanom
preko ubrljane tkanine.
„Boli me što si to uradila, Ofelija.”
Mersedes ih je ostavila same, a Ofelija je dublje utonula u
toplu vodu. Još je osećala mokrice kako joj gamižu po rukama i
nogama, ali ispunila je Faunov prvi zadatak. Ništa drugo nije
važno, čak ni majčino potreseno lice.
„Kad završiš kupanje, ići ćeš u krevet bez večere, Ofelija”,
govorila je majka. „Da li me čuješ? Ponekad mislim da nikad
nećeš naučiti da se ponašaš.”
Ofelija je i dalje nije gledala. Videla je svoje odraze u peni na
površini vode, u hiljadu treperavih mehurića. Princeza Moana.
„Razočarala si me, Ofelija. I oca, takođe.”
Invalidska kolica su se teško okretala na popločanom podu.
Kad je Ofelija podigla glavu, majka je već bila na vratima.
Njen otac... Ofelija se nasmešila. Njen otac je bio krojač. I
kralj.
Čula je tihi lepet krila istog časa kad je majka zatvorila za
sobom vrata kupatila. Vila se spustila na ivicu kade. Ponovo je
imala telo insekta.
„Imam ključ!”, šapnula je Ofelija. „Vodi me u lavirint!”
 Mlin koji je ostao bez jezera
ednom davno, kada se magija nije krila od ljudskih očiju
tako pažljivo kao danas, bio je jedan mlin usred šume, za
kojeg se govorilo da je proklet zbog smrti veštice koju su u
mlinskom jezeru udavili vlastelinovi vojnici.
Brašno iz tog mlina bi pocrnelo svake godine na godišnjicu
veštičine smrti, a čak ni mačke koje su seljacima čuvale žito od
miševa nisu htele da mu se približe kad bi mlinar Havijer bacio
uništeno brašno u šumu. Brašno bi do sledećeg jutra nestalo, kao
da ga je drveće proždralo svojim korenjem.
To je trajalo sedam godina. Veštica je ubijena jednog
maglovitog novembarskog dana, a kada je osvanula osma
godišnjica njene smrti tlo iza mlina bilo je belo od tek napadalog
snega. Brašno koje je mlinar bacio na smrznutu šumsku zemlju
izgledalo je još crnje nego prošle godine, toliko crno da je
delovalo kao da je sama noć pala s neba kako bi napravila mesta
za novi dan.
Kao i uvek, narednog jutra brašna više nije bilo, ali ovoga
puta se nekoliko crnih ostataka zadržalo u tragovima stopala.
Mlinar je pošao za tim tragom i stigao do mlinskog jezera.
Tanak sloj leda na površini vode bio je razbijen, a crno brašno je
plutalo na vodi poput pepela.
Mlinarevo srce ispunilo se strahom, hladnim poput
slomljenog leda, i bukvalno se spoticao sam o sebe dok je
uzmicao od jezera.
Pre osam godina bio je prisutan kad su udavili Rosio. Po
odlasku vlastelinovih vojnika pokušao je da izvuče njeno telo na
obalu, ali puzavice koje gusto rastu u vodi, nalik na zelenu kosu
vodenih ljudi, čvrsto su držale mrtvu ženu. Kad je mlinar
konačno otišao po čamac i izveslao na vodu da je izvuče, telo je
već bilo potonulo na dno. Šta ako je još tamo?, upitao se. Šta
ako se Rosio vraća da mu se osveti jer je nije spasao od ubica,
iako ju je poznavao od detinjstva, a jednom je izlečila njegovu
ženu od strašne groznice?
Mlinar je prišao bliže vodi ne bi li ugledao stvorenje čiji su
otisci stopala, potamneli od ukletog brašna, ličili na ljudske.
Budi oprezan, Havijere!, šaputalo je drveće golim granama. To
što je unutra rodilo se iz ubistva i okrutnosti. Gresi ljudi nisu
zaboravljeni. Oni rađaju otrovnim plodom.
Ali ljudi ne mogu da čuju šta drveće govori. Zaboravili su
kako se slušaju divlja stvorenja, pa je mlinar načinio još jedan
korak ka jezeru. Nešto se pod ledom micalo. Bilo je srebrnasto,
kao mesec pod kojim je Rosio nekada plesala.
Lice koje se pojavilo iz vode izgledalo je kao žensko, i bilo je
toliko lepo da je mlinar načinio još jedan korak napred. Oči
stvorenja ličila su na zlatne žablje oči, a šake koje su se pružale
ka njemu imale su plovne kožice između prstiju. Mlinaru nije
smetalo. Žudeo je za dodirom tih ruku više nego što je žudeo za
zagrljajem svoje žene, više nego što je ikada žudeo za nečim.
Zagazio je u vodu i zagrlio svetlucavo telo iako mu je u naručju
bilo hladno kao led. Usne stvorenja bile su prekrivene crnim
brašnom, a mlinar je osetio da mu srce postaje srebrnasto i
hladno kao i njeno kad ga je poljubila, ali nije bio u stanju da se
odvoji i oboje su potonuli u vodu, spojeni u silovitom zagrljaju.
Pošto joj se muž nikako nije vraćao, mlinareva žena je pošla
da ga potraži. Išla je za tragom dva para nogu, jedne su pripadale
njenom mužu, u šumu pa do jezera, gde ga je dozivala nad
mračnom vodom. Kad nije odgovorio, potrčala je u selo, gde su
joj živeli roditelji, i na trgu počela da viče da je veštica iz jezera
progutala njenog muža.
Ubrzo se ljutita rulja uputila ka jezeru noseći mreže, vile i
močuge. Zaustavili su se na obali gde su mlinarevi tragovi
nestajali u vodi. Nešto je svetlucalo u dubini jezera, nalik na
potopljeno blago, a seljani su zaboravili na suze mlinareve žene.
Sad su mogli da misle samo na srebro; kad nisu uspeli da ga
izvuku mrežama, zapalili su svoje močuge i svaku granu koju su
uspeli da nađu na smrznutom tlu, pa su ih pobacali po površini
jezera sve dok cela nije bila pokrivena plamenom a voda se
pretvarala u beli dim.
Seljani su održavali vatru sve dok nisu posekli i spalili sve
okolno drveće, a od jezera su ostale samo mrtve ribe i šljunak
prekriven garom. Među njima je ležala grudva srebra, nalik na
dvoje zagrljenih ljubavnika.
Seljani su uzmakli, a mlinareva žena je vrisnula i pala na
kolena kad je na jednom od lica stopljenih u poljupcu
prepoznala muževljeve crte. Niko se nije usudio da dotakne to
srebro, a žena je otišla u selo sa ostalima i nikad se više nije
vratila.
Od tada je mlin ostao napušten, jer kakva je koristi od mlina
bez jezera? A onda, posle gotovo devedeset godina, uselio se
jedan čovek; pričalo se da je nekada bio čuveni časovničar u
velikom i dalekom gradu Madridu. Njegovi psi su progonili
svakog muškarca, ženu i dete koji bi se približili mlinu. Neki su
čak tvrdili da ga čuva čopor vukova-ljudoždera. Jedan lovac na
zečeve jednom je uspeo da proviri kroz prozore a da ne bude
rastrgnut; dok je prodavao ulovljene zečeve kasapinu ispričao je
da je novi vlasnik mlina doneo srebro iz mrtvog jezera i pretapa
ga kako bi pravio časovnike.
 14.
Zadži ključ
redište lavirinta izgledalo je nepromenjeno, davno
zaboravljeno mesto na dnu sveta. Ovog puta Ofelija je
mnogo više oklevala sa silaskom niz stepenice. Često je
lakše nešto otkriti nego suočiti se sa onim što smo otkrili.
U zidovima duž stepeništa nalazilo se mnoštvo niša. Ofelija
ih nije primetila tokom prvog dolaska. Izgledale su kao zavetna
mesta koja čekaju ponude nekom zaboravljenom bogu, ili
zazidani prozori kule koja je potonula pod zemlju. Sve u
lavirintu govorilo je o zaboravljenim stvarima... mada možda i
nisu zaboravljene. Možda su samo sklonjene na sigurno.
Vila se očito radovala što je opet tu. Lepršala je i prevrtala se
naokolo kao da se veseli povratku kući. Dok su čekale Fauna,
Ofelija je pažljivije osmotrila stub. U kamenu je bila isklesana
devojka s bebom u naručju. Nije imala lice, vreme ga je
izbrisalo, ali figura koja je stajala iza nje, držeći šaku s
kandžama na devojčinom ramenu, očito je pripadala Faunu, koji
ju je štitio i pridržavao - ili ju je zadržavao.
Ofelija je baš dotakla izlizano lice bebe kada se iz senke
pojavio Faun. Izgledao je drugačije. Mlađe. Snažnije. Opasnije.
„Imam ključ”, rekla je Ofelija ponosno, podižući ga.
Ali Faun je samo klimnuo glavom. Ofelija je očekivala nešto
više od toga. Uostalom, suočila se sa ogromnom žabom i spasla
je smokvino drvo, a pritom je i povredila majku. Međutim, Faun
kao da se mnogo više zanimao za ono što je jeo. Ofelija nije
mogla da vidi šta je to tačno, videla je samo da je krvavo i
sirovo, možda neka mrtva ptica ili glodar.
Faun je otkinuo zalogaj oštrim, šiljatim zubima i načinio
nekoliko skakutavih koraka ka njoj.
„To sam ja!”, pokazao je stub. „A devojka si ti.”
Odgrizao je još jedan krvavi zalogaj.
„ A beba?”
Faun nije odgovorio na to.
„Dakle”, rekao je. „Našla si ključ.” Nagnuo se napred tako da
je Ofelija ugledala svoj odraz u njegovim bledoplavim očima.
„Drago mi je.”
Ispravio se i pružio ruku ka vili. Ona je elegantno sletela na
pruženi prst, a Faun se zadovoljno nasmejao kad je gladno
zagrizla njegov obrok.
„Ona je od početka verovala u tebe. I gledaj je sad, kako je
srećna!”
Vila je odlepršala, a Faun ju je pratio pogledom nežnim poput
oca koji gleda nestašno dete. „Presrećna je što si uspela!”
Nasmejao se, ali kad se okrenuo ka Ofeliji videla je da mu je
lice ozbiljno.
„Zadrži ključ. Uskoro će ti biti potreban.” Dugačkom šakom
je načinio u mraku gest upozorenja. Uvek je naglašavao reči
prstima, savijao ih je i ispravljao, iscrtavao je nevidljive znake,
koji kao da su otkrivali više nego njegov jezik. „ A ovo” - pružio
je Ofeliji parče bele krede - „ovo će ti takođe biti potrebno!
Ostaju još dva zadatka pre nego što mesec bude pun.”
Ofelija se nehotice stresla kad ju je pogladio po licu prstima s
kandžama.
„Budi strpljiva, princezo”, mrmljao je, smešeći joj se.
„Uskoro ćemo koračati kroz Sedam Kružnih Vrtova tvoje palate,
šetaćemo krivudavim stazama popločanim oniksom i
alabasterom...”
 Bilo je nečeg nestašnog u tim mačjim očima. Ofelija nije bila
sigurna da li je bilo tako i kad su se prvi put sreli, ili ona to nije
primetila.
„Kako da znam je li to što kažeš istina?”
Faun je zavrteo rogatom glavom kao da ga je duboko
uvredila. „Zašto bi te lagao jedan siroti mali faun?”
Obrisao je nevidljivu suzu na išaranom obrazu, ali oči su mu i
dalje bile kao kod mačke koja vreba, spremna da skoči.
Ofelija je uzmakla, a srce joj je tuklo. Ne od straha. Ne. Još
gore. Pogledala je zlatni ključ u svojoj ruci - je li to blago? Ili
teret? Odjednom je osetila da nema nikoga kome može verovati,
nikoga na svetu. Majka ju je izdala da bi ugodila Vuku, a kako
da ikada poveruje kako može verovati Faunu?
 15.
Krv
ljuč kojim je Vidal otvarao ambar nije bio zlatan.
Međutim, za seljake koji su čekali pred ispucalom
kapijom, taj ključ je otključavao mnogo veće blago. Bilo
je rano jutro, ali oni su već stajali u redu preko dvorišta,
mnogi su doveli i decu. Glad je bila redovan gost za njihovim
stolom, jednako redovan kao članovi porodice, a reči hleb, so,
pasulj ili krompir zvučale su im čarobnije od bilo kakvog blaga
iz bajki za decu.
Vidal je postavio dva vojnika da čuvaju vrata ambara, a treći
je, sedeći za stolom iznetim iz kuće, proveravao kartice za
snabdevanje.
„Spremite kartice za proveru!” Poručnik Aznar, zadužen za
podelu kartica, izvikivao je naređenje sa samopouzdanjem koje
daje samo uniforma. Nije znao kako izgleda čekati u redu da bi
napunio prazan stomak. Poticao je iz porodice kasapina, a
mršave prilike iznurenih lica i pogrbljenih leđa delovale su mu
kao niža rasa. Svakako ne njegova.
„Brže!”, dreknuo je na starca i zgrabio karticu iz pružene
ruke. „Ime i prezime.” Poručnikov otac kasapin nikad nije
izgledao kao ovaj starac. Tako premoren, tako izmožden
životom.
„Narciso Penja Sorijano... vama na usluzi”, rekao je starac.
Svi su oni bili na usluzi. Celog života.
Aznar mu je mahnuo rukom da uđe u ambar.
„Ime!”, uzviknuo je i red se ćutke pomerio.
 Mersedes i još dve služavke iznele su korpe pune svežeg
hleba. Poručnik Medem, koji je doneo u mlin sve to blago,
izvadio je jednu veknu iz Mersedesine korpe.
„Ovo je hleb naš svagdašnji u Frankovoj Španiji!”, orio se
dvorištem njegov glas. „Stoji na sigurnom, u ovom mlinu.
Crveni lažu kada vam pričaju da vas puštamo da gladujete...”
Medemov glas je dopro i do sobe koju je Ofelija delila s
majkom, probudio ju je iz sna punog snova o Faunu, žabi i
ključu koji otvara... šta? Ofelija nije bila sigurna želi li to da zna.
Spolja su dopirale nove reči.
„... u ujedinjenoj Španiji nema nijedne kuće....”
Ofelija se tiho izvukla iz kreveta da ne bi probudila majku.
Kuća...
„... nijedne kuće bez vatre i hleba!”
Hleb. Kad je to čula, osetila je glad. Strašnu glad. Uostalom,
juče je poslata u krevet bez večere posle vrlo naporne avanture.
„... nijedne kuće bez vatre i hleba.” Čak i Ofelija je znala da
je to laž, mada je izgovoreno veoma uverljivo. Kada deca shvate
da odrasli lažu?
Da li je Faun lagao? U Ofelijinim snovima delovao je još
zlokobnije. Kako da znam je li to što kažeš istina? Majka je
zaječala u snu i lice joj je blistalo od znoja, iako sunce još nije
stiglo da ugreje kuću. Nije se probudila kad se Ofelija odšunjala
u kupatilo po prašnjavom podu osvetljenom zracima sunca, ali
devojčica je ipak zaključala vrata pre nego što je iza grejalice
izvukla Faunovu knjigu. Stranice su ponovo bile bele kao sneg.
„Hajde!”, šapnula je Ofelija. „Šta će biti dalje? Pokaži mi!”
I knjiga je poslušala.
Na listu s leve strane pojavila se crvena tačka. I još jedna na
desnoj strani. Obe su se širile brzo, kao kap mastila na mokrom
papiru. Crveno. Crveno se širilo po belim stranama sve dok nije
ispunilo usek između njih i počelo da kaplje na Ofelijina bosa
stopala.
Smesta je znala šta to znači, mada nije znala zbog čega.
Podigla je pogled sa knjige i zagledala se u vrata, iza kojih je
spavala njena majka.
S pocrvenelih stranica oteo se prigušen krik.
Ofelija je ispustila knjigu i potrčala ka vratima. Otvorila ih je
i ugledala majku kako stoji naslonjena na okvir kreveta,
pritiskajući rukom stomak. Njena bela spavaćica bila je
natopljena krvlju.
„O-Ofelija!”, mucala je promuklo, molečivo pružajući ruku,
prstiju crvenih od sopstvene krvi. „Pomozi mi!”
A onda se srušila na pod.

***
Vidal je stajao u dvorištu, gledajući na sat, skrivajući slomljeno
staklo rukom u crnoj rukavici. Koliko dugo će trebati da nahrane
ove seljake. Koliko vremena mora da gubi zato što im se ne
može verovati. Vidal bi se spremno kladio u sopstvenu uniformu
da će neki od njih svoje sledovanje odneti u šumu, da nahrane
rođaka ili ljubavnika koji je pristupio izdajnicima. Najradije bi
prosto pobesneo i sve ih pobio, kao one lovce na zečeve.
„Kapetane!”
Okrenuo se.
Da li je devojčica pomerila pameću? Trčala je ka njemu u
spavaćici. Obično se krila od njega kao životinjica koja zna da
joj je najbolje da ostane neprimetna. Njena majka nije htela ni da
čuje kad je predložio da ostavi malu na neko vreme kod dede i
babe. Ta kći je bila njena slabost i jedino oko čega se usuđivala
da mu se opire, ali on nije nameravao da podiže dete mrtvog
krojača.
 Vidal je pošao ka devojčici korakom krutim od besa, ali kada
se zaustavio pred njom shvatio je da strah na Ofelijinom licu
nije zbog njega.
„Hodite brzo!”, povikala je. „Molim vas!”
Tek tad je Vidal primetio krv na njoj. Svakako nije bila njena.
U srcu mu se probudio strah, strah i gnev. Glupa žena.
Izneveriće i njega i dete koje joj je dao. Dreknuo je na Serana da
dovede doktora.
***
Nebo se otvorilo i ponovo je natapalo svet kišom. Takvo
vreme je savršeno odgovaralo raspoloženju doktora Fereire dok
je prelazio preko dvorišta da podnese izveštaj o pacijentkinji.
Zatekao je Vidala kako stoji ispred ambara, gledajući šatore i
kamione koje je dovezao u mlin. Fereiri su izgledali kao
napuštene igračke pod visokim jelovim drvećem. Navukao je
sako. Na rukavima je bilo krvi.
„Vaša žena mora strogo da miruje. Biće pod sedativima sve
dok ne bude rodila.” Nisi smeo da je dovlačiš ovamo, dodao je u
sebi. Nisi smeo dozvoliti da je kći vidi ovakvu. Ali umesto toga
rekao je: „Devojčica treba da spava negde drugde. Ostaću ovde
do rođenja deteta.”
Vidal je i dalje gledao preko dvorišta.
„Izlečite je”, rekao je, ne skrećući pogled sa kiše. „Ne pitam
za cenu, niti šta vam je potrebno.”
Kad se konačno okrenuo ka Fereiri, lice mu je bilo ukočeno
od gneva. Na šta je besan, pitao se Fereira. Na život? Na sebe,
što je doveo trudnu ženu ovamo? Ne. Čovek poput Vidala nikad
ne krivi sebe. Verovatno je besan na majku svog budućeg deteta
jer se pokazala ovako slabom.
„Izlečite je”, ponovio je Vidal. „Neka ozdravi.”
To je bilo naređenje. I pretnja.
 16.
Uspavanka
oba koju su služavke, po Mersedesinom uputstvu,
spremile Ofeliju imala je okrugao prozor u zidu, nalik na
lice punog meseca. Sama soba je, međutim, bila još
jadnija od one koju je Ofelija delila s majkom; po svim
uglovima stajale su nagomilane kutije, a nameštaj je ostao
prekriven zaštitnim čaršavima požutelim od vremena i
zapostavljenosti.
„Da li želiš večeru?”, upitala je Mersedes.
„Ne, hvala”, odmahnula je glavom Ofelija.
Mersedes je dovela još jednu služavku da na krevet stavi
čistu posteljinu i jastuke. Zbog kontrasta s tamnim drvetom
krevetskog rama, bela tkanina je ličila na sneg. Sav nameštaj u
mlinu bio je načinjen od iste vrste drveta i Ofelija je za trenutak
zamislila okolno drveće kako ustaje i ruši zidove da osveti braću
posečenu radi pravljenja kreveta i stolova i stolica.
„Nisi ništa jela”, rekla je Mersedes.
Kako da jede? Bila je previše tužna. Ofelija je ćutke stavila
knjige na stočić kraj kreveta i sela na ćebe. Belo. Sve što je belo
odsad će je podsećati na crveno.
„Ne brini.” Mersedes je pružila ruku preko kreveta i
pogladila Ofeliju po ramenu. „Mama će ti brzo biti bolje.
Videćeš. Rađanje dece je komplikovano.”
„Onda ih ja neću rađati.”
Ofelija nije plakala otkako je našla majku oblivenu krvlju, ali
od Mersedesinog blagog glasa suze su joj najzad potekle niz
obraze, obilno kao krv na stranicama Faunove knjige. Zašto je
knjiga nije upozorila na vreme? Zašto joj je pokazala nešto što
se već desilo? Zato što je knjiga okrutna, šapnulo je nešto u
Ofeliji, okrutna kao njen lukavi gospodar. Čak i vila je okrutna.
Da, tako je. Ofelija se stresla kad se setila kako je vila zarila
zube u Faunov krvavi obrok. Vile u njenim knjigama nemaju
takve zube, zar ne?
Mersedes je sela kraj devojčice i milovala je po kosi. Bila je
crna kao i majčina. Crna kao ugalj, bela kao sneg, rumena kao
krv...
„Ti pomažeš onim ljudima u šumi, zar ne?”, šapnula je
Ofelija.
Mersedes je povukla ruku.
„Jesi li rekla nekome?”
Ofelija je videla da se Mersedes ne usuđuje da je pogleda.
„Ne, nisam. Ne želim da ti se desi nešto loše.”
Naslonila je glavu na Mersedesino rame i sklopila je oči.
Želela je da se sakrije u njenom naručju, od sveta, od krvi, od
Vuka, od Fauna. Nema nikakvog Podzemnog sveta u koji može
pobeći. Sve su to laži. Postoji samo jedan svet i veoma je
mračan.
Mersedes nije svikla da grli dete, mada je bila dovoljno
mlada da ga ima. Kad je konačno zagrlila devojčicu, uplašila se
nežnosti koja joj se probudila u srcu. U ovom svetu je opasno
biti nežan.
„Ni ja ne želim da se tebi desi nešto loše!”, šapnula je, njišući
Ofeliju u naručju, mada je nešto u njoj i dalje upozoravalo da se
ne treba prepustiti nežnosti. Jednom davno je poželela da ima
kći, ali rat ju je naveo da to zaboravi. Naveo ju je da zaboravi
mnogo toga.
„Da li znaš neku uspavanku?”, pitala je Ofelija šapatom.
 Zna li? Da...
„Samo jednu. Ali ne sećam se reći.”
„Nije važno, Ipak želim da čujem.” Ofelija ju je molećivo
gledala.
Zato je Mersedes sklopila oči, nežno njišući u naručju dete
druge žene, i počela da pevuši uspavanku koju je njena majka
nekada pevala njoj i njenom bratu. Melodija bez reči ispunila je i
nju i devojčicu lepotom ljubavi, kao prva pesma zapevana na
svetu prvom detetu koje se rodilo. Pevala je o ljubavi i o bolu
koji donosi. I o snazi, čak i u najdubljoj tami.
Mersedes je pevušila uspavanku i za sebe, ne samo za
devojčicu.
Tako je uspavala njihove strahove.
Ali mir neće potrajati.
 17.
Brat i sestra
ersedes je ostala sa Ofelijom sve dok devojčica nije
zaspala - konačno, uprkos zabrinutosti za majku, uprkos
strahu koji je ispunjavao stari mlin poput praha
pocrnelog brašna.
U kući je vladala tišina dok se Mersedes iskradala niz
stepenište. Svi su spavali, osim stražara napolju. Oni su
posmatrali šumu i nisu je videli kako kleči na kuhinjskom podu i
sklanja pesak koji pokriva podne ploče, sve dok nije podigla
jednu. Tu je skrivala svežanj pisama i još je bio tu, kao i metalna
kutija puna stvari koje je mogla da ostavi po strani za ljude koji
se kriju u šumi. Prebacivala je to u vrećicu kad je začula korake
na stepeništu i ukočila se u mestu.
„To sam samo ja, Mersedes”, šapnuo je doktor Fereira.
Silazio je polako, kao da okleva da učini ono što je s
Mersedes planirao danima.
„Jeste li spremni?” Molim vas, recite da jeste, preklinjala ga
je Mersedes pogledom. Ne mogu ovo da uradim sama.

***
Fereira je klimnuo glavom.
Mersedes je išla napred. Gazila je kroz potok da bi prikrila
tragove. Mesečina se probijala kroz drveće i pretvorila vodu u
tečno srebro.
„Ovo je potpuno suludo”, mrmljao je Fereira dok mu je
ledena voda prodirala u cipele. „Ako sazna šta radimo, sve će
nas ubiti.” Naravno, znali su o kome govori. „Ali pretpostavljam
da si mislila na to.”
Kao da je mogla da misli na bilo šta drugo.
Mersedes je osluškivala u mraku. „Da li ga se toliko plašite?”
Fereira je morao da se osmehne. Ona je stvarno divna. Ta
hrabrost je zaogrće poput kraljevskog plašta.
„Ne. Nije to strah”, rekao je iskreno. „Barem ne za moj...”
Zaćutao je jer je Mersedes prinela prst usnama.
Nešto se kretalo kroz šumu.
Mersedes je tiho odahnula kad se iza drveta pojavio mlad
čovek, tih kao senka koju je rastući mesec bacao na tlo obraslo
mahovinom. Nosio je tamnu kapu preko crne kose, a po odeći se
videlo da već neko vreme boravi u šumi. Mersedes ga je
netremice gledala dok je išao kroz paprat ka njima. Njen brat je
bio samo par godina mlađi od nje, ali kad su bili deca te godine
su predstavljale ogromnu razliku.
„Pedro!” Nežno je dotakla to drago lice kad je stao pred nju.
Uvek je zaboravljala koliko je on visok.
Brat ju je čvrsto zagrlio. Nekad davno bila mu je potrebna
njena zaštita samo od majčine teške ruke ili od njegove
sopstvene nepromišljenosti, ali današnje vreme je mnogo
opasnije kad si nečija brižna starija sestra. Pedro bi ponekad
poželeo da je njegova starija sestra manje hrabra i da više pazi
na sebe. Čak joj je rekao da ne treba više da mu pomaže, ali
Mersedes nikad nije mnogo marila sta joj drugi govore da treba
ili ne treba da radi. Njegova sestra je imala sopstvena pravila.
Oduvek, čak i kao dete. Silno ju je voleo.
 Časovničar
ednom davno, vrlo davno, dok je većina ljudi gledala u
sunce da odredi koje je doba dana, vladao je u Madridu
kralj opsednut vremenom i njegovim merenjem. Naručivao
je peščane satove, zidne satove, ručne satove i sunčane
satove od čuvenih majstora širom sveta, a plaćao je za te
precizne sprave tako što je prodavao svoje podanike drugim
kraljevima, kao vojnike ili jeftinu radnu snagu. Njegovu palatu
ispunjavao je zvuk peska koji curi kroz ogromne peščane satove,
a sunčani satovi u njegovim prostranim baštama pokazivali su
vreme senkom koju su bacali. Imao je časovnike koji su imitirali
njegove omiljene ptice, i časovnike koji su objavljivali svaki pun
sat pojavom maleckih zmajeva i vitezova. Čak i u najdaljim
delovima sveta ljudi su njegovu kraljevsku palatu u Madridu
zvali El Palasio del Tiempo - Palata vremena.
Kraljeva prekrasna žena, po imenu Olvido, rodila mu je sina i
kći, ali oni nisu smeli da se igraju i smeju kao druga deca. Dani
su im bili određeni i izmereni časovnicima koje im je kralj dao, i
koji su im naređivali, svojim zlatnim i srebrnim kazaljkama,
kada da ustanu, jedu, igraju se i spavaju.
Jednog dana se kraljeva omiljena dvorska luda usudila da se
našali kako njegovog gospodara časovnici toliko zanimaju zato
što se plaši smrti i nada se da će, merenjem vremena, uspeti da
je drži daleko od sebe.
Kralj nije bio sklon praštanju. Sledećeg dana vojnici su
lancima vezali dvorsku ludu za zupčanike najvećeg časovnika u
palati, a kralj je bez trunke saosećanja gledao kako mehanizam
lomi svaku kost u telu doskorašnjeg miljenika. Ma koliko da se
trudila, posluga nije uspela da opere svu krv sa zupčanika, i zato
je časovnik dobio nadimak Crveni sat, a šaputalo se da njegovi
otkucaji izgovaraju ime ubijene dvorske lude.
Proticale su godine. Princ i princeza su odrasli, a kraljevoj
zbirci časovnika zavidelo se u celom svetu. A onda, jednoga
dana - navršavalo se deset godina otkako je dvorska luda ubijena
- u palatu je stigao paket od anonimnog darodavca. U kutiji od
stakla ležao je prekrasan džepni sat. Srebrni poklopac je stajao
otvoren, pa su se videli kraljevi inicijali ugravirani sa unutrašnje
strane i dve elegantne srebrne kazaljke koje su se kretale sa
minuta na minut, a kucanje mehanizma bilo je jedva čujno,
poput koraka vilinog konjica.
Kad je izvadio časovnik iz kutije, kralj je ispod njega ugledao
pažljivo savijen i zapečaćen list papira. Prebledeo je kad je
pročitao poruku, ispisanu odlučnim i kićenim rukopisom:

Vaše veličanstvo,
Kada se ovaj časovnik zaustavi, vi ćete
umreti. Časovnik zna tačan sat, minut i
sekundu, jer sam u njemu zaključao
vašu smrt. Ne pokušavajte da ga
slomite. Tako ćete samo ubrzati kraj
svog života.
Časovničar
Kralj se ukočeno zagledao u časovnik u svojoj ruci. Osećao je
da ga kazaljke ubadaju u srce svakom sekundom koju pokažu.
Nije mogao da se pomeri. Nije više mogao da jede ni da pije,
niti da spava. Kosa i brada su mu osedeli za nekoliko dana, a on
je mogao samo da gleda i gleda u taj časovnik.
Princ je poslao očeve vojnike da nađu glasnika koji je doneo
strašni poklon. Našli su ga u obližnjem selu, ali čovek nije znao
ime časovničara. Kleo se da je preuzeo paket u napuštenom
mlinu u staroj šumi, ali kad ih je tamo odveo kraljevi vojnici su
našli samo napuštenu radionicu. Police i radni stolovi bili su
prazni, osim male srebrne figure dvorske lude koja pleše. Stajala
je u činiji s krvlju. Vojnici su pohitali u dvorac da podnesu
izveštaj. Ali zakasnili su. Kralj je bio mrtav, i dalje je sedeo na
prestolu, stežući časovnik u hladnoj šaci. Časovnik je stao tačno
u istom satu, minutu i sekundi kada je umrla dvorska luda.
Tek tada se princ setio da je i dvorska luda imao sina.
 18.
Drugi zadatak
voga puta Ofelija se nije probudila od zujanja vilinih
krila u mraku. Kad joj je novi zvuk prodro u san, upitala
se da li je šuma došla u njenu sobu. Ali kada je sela u
krevetu ugledala je Fauna kako stoji kraj donjeg kraja
kreveta, a udovi su mu škripali kao granje starog drveta na vetru.
„Još nisi izvršila drugi zadatak”, gunđao je.
Ponovo se promenio. Bio je snažniji. Mlađi... podsetio je
Ofeliju navrlo nervoznog lava, sa onim mačkastim očima,
savršeno zaobljenim ušima i dugom, bledoplavom kosom koja je
sve više i više ličila na grivu. Lav, jarac, čovek, bio je sve to i
ništa od toga. On je bio... Faun.
„Nisam mogla!”, branila se Ofelija. „Mama je bolesna! Jako
bolesna!”
„To nije opravdanje!”, zarežao je Faun, ispisujući rukama
svoj gnev po tami. „Pa...”, dodao je posle stanke. „Oprostiću ti,
za sada. Doneo sam nešto što će pomoći tvojoj majci.”
Bled čvornovat koren koji je podigao bio je veći od njegove
pesnice, a Ofeliji je izgledao kao da ima izuvijane ruke i noge.
Nalik na bebu zamrznutu u trenutku prvog vriska.
„Ovo je koren mandragore”, objasnio je Faun, pružajući tu
čudnu stvar Ofeliji. „Biljka koja je sanjala da postane čovek.
Stavi je pod majčin krevet, u činiju mleka, i hrani je svakog jutra
sa dve kapi krvi.”
Ofeliji se miris korena nije dopao ništa više od njegovog
čudnog čovekolikog izgleda. Ličio je na bebu rođenu samo sa
ustima. I bez šaka i stopala.
,A sad, nema više odlaganja. Ne možemo gubiti vreme!”
Faun je pljesnuo rukama. „Pun mesec samo što nije. E, da.”
Skinuo je s ramena drvenu torbicu. „Umalo da zaboravim! Biće
ti potrebni moji ljubimci, da te vode.”
Kad je spustio torbicu na ćebe, Ofelija je čula kako unutra
cvrkuće vila.
„Da. Ideš na veoma opasno mesto.” Faun je podigao prst kao
upozorenje, a linije na njegovom čelu kovitlale su se poput
virova u bezdanoj reci. „Mnogo opasnije od onog prošlog. Zato
budi oprezna!”
Za trenutak je zvučao iskreno zabrinut za nju.
„Stvor koji spava na tom mestu...” Zavrteo je rogatom
glavom i gadljivo se namrštio. „Nije ljudsko biće, mada možda
izgleda tako. Veoma je star i veoma lukav i okrutan - i ispunjen
velikom glađu.”
Odnekud iz vazduha uzbrao je veliki peščani sat i bacio ga na
Ofelijin krevet.
„Evo. Trebaće ti i to. Videćeš raskošnu gozbu, ali nemoj ništa
da jedeš i piješ. Baš ništa!” Ovoga puta je podigao obe ruke,
šaljući znak upozorenja kroz noć. „Apsolutno ništa!”
Ofelija je posmatrala predmete na svom ćebetu: koren
mandragore, torbicu, peščani sat. Tri poklona... baš kao što u
bajkama dobijaju junaci. Ti pokloni uvek se pokažu veoma
korisnim - osim ako ih neko izgubi ili ih upotrebi na pogrešan
način.
,Ap-so-lut-no ništa!”, ponovio je Faun, parajući noć
kandžama. „Život ti od toga zavisi.”
Pre nego što je Ofelija stigla da ga zamoli da joj kaže nešto
više, nestao je.
 19.
Pećina u šumi
obunjenici su našli zaklon u pećini, na oko pola sata
hoda od mlina. Drveće ju je dobro skrivalo i bilo je
taman dovoljno mesta za dvanaest ljudi i njihove stvari:
nekoliko zavežljaja iskrzane odeće, hrpu raskupusanih
knjiga, ćebad suviše tanku da štiti od hladnoće, poslednje
ostatke života koje su ovi ljudi ostavili za sobom zato što nisu
hteli da pristanu na marširanje čizama i Frankovu čistu Španiju.
Kada odaberete slobodu, to vas skupo košta.
„Donela sam malo lozovače.” Mersedes je izvadila bocu
Vidalovog omiljenog pića. „ I duvan i sir. A evo i pošte.”
Ljudi za koje su stigla pisma preuzeli su ih drhtavim rukama.
Dok su se povlačili u dno pećine da pročitaju šta su im njihovi
najdraži pisali, ostali su čežnjivo udisali miris sira koji je
Mersedes ukrala. Podsećao ih je na bolja vremena, kad su sami
pravili sir od mleka svojih koza i kada sloboda nije bila luksuz
koji se mora platiti strahom i jadom.
Pacijent zbog kojeg je Mersedes dovela Fereiru ležao je na
starom poljskom krevetu, čitajući izlizanu knjigu, glave
naslonjene na vreću za spavanje. Ostali su ga zvali Frenči, a
naočare su bile najvrednija stvar koju je uspeo da spase od svega
što je nekada imao. Nije podigao pogled sa knjige kad se doktor
Fereira nagnuo nad zavoje na njegovoj nozi.
„Šta mislite, kako je?”, upitao je Fereiru. „Izgubiću je, zar
ne?”
Doktor je skinuo kaput i zavrnuo rukave. „Da vidimo.”
 Fereira je u ovim mračnim vremenima nalazio mir u svojoj
profesiji: voleo je da bude iscelitelj kada većina drugih ljudi
prihvata uništenje, ali čak je i lečenje postalo smrtonosan
zadatak. Čovek kome je došao da pomogne osudio je sam sebe
na smrt time što je pristupio odredu u šumi, a Fereira je znao da
je i sam prihvatio istu sudbinu zato što pomaže pobunjenicima.
Malo je oklevao pre nego što će skinuti okrvavljeni zavoj.
Čak i posle svih ovih godina, nije mogao da se navikne na
činjenicu da često mora naneti bol kako bi nekom pomogao.
Frenči je uspeo da priguši ječanje, ali je zadrhtao kad se zavoj
podigao, a Fereira se upitao koliko je ovih ljudi ovde požalilo
što su se pridružili borbi koja sve više i više izgleda kao
izgubljen slučaj.
Mersedes je donela novine, a Pedrov prijatelj Tarta svima je
skretao pažnju čitajući ih naglas. Niko nije znao zašto Tarta nije
u stanju da izgovara reči a da ih ne iscepka na deliće. Po
Fereirinom mišljenju, mucanje je predstavljalo dokaz da je
nečija koža suviše tanka i ne može da drži mračni svet na
odstojanju. Zato mucaju meki i osetljivi ljudi, oni koji nemaju
druge sem da sve vide i sve osete. Tarta je izgledao kao dečak,
lice mu je uvek bilo pomalo melanholično, tamne oči gledale su
svet začuđeno i zbunjeno.
„Britanske i k-k-kanadske trupe iskrcavaju se na maloj plaži
na severu F-Fr...”
„Francuske, blesane”, obrecnuo se neko i ščepao novine,
skrivajući besom i okrutnošću sopstveni strah od toga kakve se
vesti u njima nalaze.
„Više od sto pedeset hiljada vojnika pruža nam nadu”,
pročitao je.
Nadu... Fereira je gledao Frenčijevu smrskanu nogu. Metak je
naneo štetu, naravno. Rane od metka su doktoru sada bile još
kako poznate, a ova je delovala užasno. Srećom, starac nije
mogao da vidi štetu. Starac? Fereira se u sebi nasmejao. Frenči
je verovatno istih godina kao on.
„Pod komandom generala Dvajta D. Ajzenhauera...”
Frenči je jeknuo čim mu je Fereira dotakao nogu. „Da li je
tako strašno kao što mislim?”
„Slušaj, Frenči...” Fereirin glas bio je blag i saosećajan.
Skinuo je naočari, u uzaludnom pokušaju da makar na trenutak
manje jasno vidi. „Nema načina da spasemo tu nogu.”
U pećini je zavladala tišina. I strah ranjenika.
Dok je Fereira otvarao tašnu, ostali su okružili Frenčija.
Barem je imao kod sebe pribor, zahvaljujući činjenici da je lečio
i vojnike koji su ovo učinili. Ali nije imao nikakav anestetik.
Mersedes je naterala Frenčija da popije pola boce Vidalovog
pića; mada to i nije neka uteha čoveku kome će upravo da
odseku nogu.
„Uradiću ovo što brže mogu, u što manje rezova.” Fereira je
poželeo da može da obeća nešto manje jadno.
Frenči je klimnuo glavom i zgrabio Mersedes za ruku. Iako
nema decu, ona je već drugi put ove večeri izigravala majku -
prvo Ofeliji, a sada čoveku kojeg je jedva poznavala. Majka,
sestra, žena... Mersedes je bila jedino žensko koje su ljudi iz
šume videli već dugo, a nekima je igrala sve te uloge. Kao i
većina ostalih, zažmurila je kad je Fereira prineo testeru za kosti
Frenčijevoj natekloj nozi.
„Sačekajte trenutak, doktore! Samo trenutak.”
Frenči je još jednom pogledao svoju nogu. Odluka da se bori
protiv vojničkih cokula sada će ga učiniti bogaljem. Fereira se
pitao šta sad misli o toj odluci. Frenči je duboko uzdahnuo,
čvrsto stegnuo usne, kao da će to zadržati krike unutra, krike,
očajanje, strah... a onda je ponovo klimnuo glavom.
 Sada je Fereira morao da duboko udahne, da se pribere i
pripremi za ono što treba da učini. Ponekad se čak i iscelitelji
pretvaraju u kasape, u tami ovog sveta.
 20.
Beloglav
Ofelijinoj sobi na tavanu nije bilo potrebe za skrivanjem
Faunove knjige. Držala ju je na stočiću kraj kreveta, gde
se samo po veličini razlikovala od ostalih knjiga.
Služavke su je sažaljevale što je proterana na tavan -
Ofelija je videla to na njihovim licima kad su joj donosile jelo.
Ali Ofeliji to zapravo nije smetalo. Bilo joj je sve teže i teže da
spava kraj majke, čije su je teško disanje i nemir navodili da se
toliko ljuti na nerođenog brata da je povremeno pokušavala da
ga zamisli sa očevim licem.
U prvi mah je jedva naterala prste da otvore knjigu. Sećanje
na krv kako kaplje sa stranica još ju je progonilo, ali želja da
sazna šta je sledeći zadatak bila je jača od straha. Faun ju je
naučio prvoj lekciji: znala je da je hrabra otkad je puzala kroz
žabine beskrajne tunele. Ovoga puta je obukla kaput, kako bi za
sledeći zadatak imala na sebi nešto toplo što neće propasti ako
se isprlja.
Knjiga je otkrivala svoje tajne brže nego ranije. Najpre se
ispunila leva stranica, finim linijama koje su stvorile figuru
mršavog čoveka bele kože, ćelavog i bez nosa, s rupama umesto
očiju iznad razjapljenih usta. Smeđe mastilo iscrtalo je vilu, a
potom vrata. Slika je dobijala sve više i više detalja dok je
Ofelija čitala reči koje su se pojavile na desnoj strani:

Koristi kredu da nacrtaš vrata bilo gde u sobi.

 Kreda. Ofelija je posegnula u džep kaputa da nađe kredu koju
je dobila od Fauna. Za trenutak se uplašila da ju je izgubila, ali
na kraju ju je napipala. Slika u knjizi još se stvarala. Devojčica u
zelenoj haljini i beloj kecelji pojavila se pred Beloglavom, u
odeći čistoj kao da je Ofelija nije uništila u šumi. Kraj nje su
stajale tri vile. Devojčica se smešila Ofeliji. Onda je kleknula s
kredom u ruci i nacrtala na zidu okvir vrata. Pojavile su se nove
reči:

Kada se vrata otvore, pokreni pesčani sat i pusti vilu da te

vodi...

Otvorena vrata sad su imala kameni luk sa dva stuba, koji su

se pojavili pod desnom rukom Beloglava.

Nemoj ništa jesti ni piti dok si tamo,

upozoravale su reči na desnoj strani,

i vrati se pre nego što isteče poslednje zrno peska.

Pojavljivale su se nove slike, ali Ofelija nije više bila u stanju

da ih pamti, pa je zatvorila knjigu i kleknula s kredom u ruci,
baš kao devojčica sa ilustracije. Zid tavana bio je neravan i
pokriven paučinom, ali kreda je ipak na njemu ostavljala jasan
trag. Pretvorio se u belu penu, a zatim je, uz tiho šištanje, u zidu
usekao vrata koja su se otvorila poput kapije neke drevne
grobnice, čim ih je Ofelija pritisnula rukom. Otvor iza njih bio je
toliko uzan da je morala da se sagne kako bi provirila unutra.
Ugledala je širok hodnik, s tavanicom visoko iznad njene glave i
podom barem dva metra ispod nje. Duž hodnika su stajali
stubovi, a zidovi su bili tamnocrveni, nalik na osušenu krv.
Mlazevi svetlosti padali su kroz male prozore na podne pločice
bele i smeđecrvene boje, poredane kao na šahovskoj tabli.
Pošto je bilo suviše visoko da bi skočila, Ofelija je uzela s
tavana stolicu i spustila je kroz otvor. Onda je prebacila
Faunovu torbicu preko ramena i spustila peščani sat na pod kraj
kreveta. Čim ga je obrnula, zrnca bledocrvenog peska počela su
da se slivaju u donji deo, zabrinjavajućom brzinom.
Stolica je odlično zamenila merdevine. Kada je Ofelija
skočila s nje na kockasti pod, začula je u daljini zviždav zvuk...
kao da neko teško diše u snu. Zvuk se mešao sa odjekom njenih
koraka dok je išla kroz hodnik; činilo joj se da beskrajno krivuda
kao reka, a stubovi su bacali senke na pločice poput
beskonačnog niza okamenjenog drveća. Ofeliji je izgledalo kao
da hoda satima, a onda se hodnik naglo otvorio u mračnu sobu
bez prozora.
Za trenutak se upitala da li se izgubila u vremenu i dospela u
neku davno zaboravljenu prošlost. Soba je izgledala drevno, sa
oslikanom tavanicom, ali Ofelija nije gledala izbledele slike nad
glavom. Videla je samo dugačak sto na sredini sobe. Na njemu
su stajale zlatne činije i tanjiri prepuni voća, kolača i pečenog
mesa, ali jedina stolica, na samom kraju stola, bila je zauzeta.
Na njoj je sedeo Beloglav, osvetljen plamenom koji je poigravao
u ognjištu iza njegovih leđa.
Nije se pomerio kad se Ofelija približila stolu. Zapravo,
izgledao je kao da se vekovima nije pomakao, a hrana je
izgledala sveza kao da je upravo pripremljena. Ofelija nije
uspevala da odvoji pogled od kolača, pudinga i pečenja
ukrašenog voćem i jestivim cvećem, na zlatnim tanjirima koji su
se ogledali u kristalnim čašama punim crvenog vina. Crveno i
zlatno... čitava soba je bila ispunjena tim bojama, čak i plamen.
A kakvi veličanstveni mirisi! Od njih je Ofelija sve zaboravila,
čak i jezivo biće koje je nemo sedelo na samo par metara od nje,
pred svojim tanjirom.
Setila ga se tek kad je stigla do njegovog kraja stola.
Pogledavši ga izbliza, jeknula je. Bio je go, baš kao u knjizi, a
bleda koža labavo mu je visila s kostiju, kao loše skrojen
pokrov. Predstavljao je užasan prizor, ali lice je bilo još gore. Jer
ga nije bilo.
Lice tog stvora bilo je jezivo prazno, prekinuto samo dvema
nozdrvama i usnama tankim poput brijača - krvav usek obložen
teškim naborima mlitave kože - a mršave šake, nepokretno
položene kraj zlatnog tanjira, završavale su se šiljatim crnim
vrhovima prstiju, iza kojih je tkivo bilo crveno od krvi.
Ofelija se ohrabrila jer se čudovište nije micalo. Pogledala je
tanjir između dve strašne šake, čudeći se što se u njemu nalaze
dva klikera, i naglo je ustuknula kad je shvatila da su ti klikeri -
očne jabučice. Tek tada je pažljivije pogledala prizore na
tavanici. Od onoga što je tamo videla Ofelija je žurno uzmakla
od stola, uprkos svim đakonijama: slike nad njom pokazivale su
zanimanje Beloglava.
Neke slike su prikazivale decu kako pružaju ruke i mole za
milost. Na drugima ih je čudovište komadalo mačevima i
noževima, ili im je otkidalo udove, ili ih je nezasito gutalo.
Prizori su bili naslikani tako živo da se Ofeliji učinilo da čuje
vrištanje žrtava. Previše! Ali kada je spustila pogled da bi
pobegla od odvratnih prizora, videla je stotine malih cipela
nagomilanih duž zidova.
Jedva je bila u stanju da se suoči sa istinom, ali tako je bilo.
Beloglav je bio Žderač Dece.
Da, upravo tako.
Ali ako jede decu... čemu sva ova hrana? upitala se Ofelija.
Čemu raskošna gozba?
 Nije mogla da nađe odgovor ni u užasnim slikama iznad sebe
niti među zlatnim tanjirima. Najvažnije je, ponovila je u sebi
savet iz knjige, da ne prilazi stolu i da pusti vile da joj pomognu.
Kada je otvorila torbicu, tri vile su je dočekale zadovoljnim
ćeretanjem. Ne obraćajući pažnju na jezivog domaćina za
stolom, odlepršale su na levu stranu sobe, gde su se visoko na
zidu nalazila troja mala vrata, okruženih izrezbarenim
razjapljenim ustima, ukočenim očima i plamenom, a sve to
iznad slike lavirinta.
Vrata su bila jedva veća od Ofelijine šake i svaka su bila
pomalo drugačija - ali sve tri vile su pokazale vrata u sredini.
Bila su veoma lepa - blistava i optočena zlatom.
Ofelija je izvadila iz džepa Žabin ključ, ali odjednom se setila
šta je naučila iz bajki u svojim knjigama: kad se suočiš sa tri
mogućnosti, uvek biraj najmanje upadljivu. Uvek najskromniju.
„O, pogrešile ste!”, šapnula je vilama. „To nisu prava vrata!”
Ne obraćajući pažnju na njihovo ljutito kreštanje, Ofelija je
gurnula ključ u bravu najskromnijih vrata, načinjenih od starog
drveta i gvozdenih eksera. Ključ je skliznuo s lakoćom. Ofelija
je pobedonosno pogledala krilatu pratnju pre nego što je otvorila
mala vrata. Vile su, međutim, čule crveni pesak kako teče kroz
peščani sat, pa su se rojile oko nje, požurujući je.
Prostor iza vrata bio je dubok, skoro suviše dubok da bi
Ofelija mogla da dohvati to što je unutra. Konačno je uspela da
dotakne meku tkaninu i hladan metal. Predmet koji je izvukla
bio je uvijen u crveni baršun, a Ofelija ga je umalo ispustila kad
je shvatila šta drži u ruci.
Bio je to bodež, sa dugačkom oštricom srebrnom poput
mesečine, sa zlatnom drškom na kojoj se video izgraviran lik
fauna.
I bebe.
 Vile su se ponovo načetile oko Ofelije, požurujući je, ali ona
nije uspevala da se seti peščanog sata u ovoj drevnoj sobi gde
sve izgleda zamrznuto u vremenu, pa čak i beloglavi Žderač
Dece. Jedna od vila, u želji da se uveri da se čudovište i dalje ne
miče, prišla je toliko blizu tom užasnom licu da je gotovo
dotakla njegovu kožu krilima, ali Žderač Dece je ostao
nepomičan, kao da predstavlja sopstveni spomenik, podsetnik na
sva svoja užasna dela.
Ofelija je stavila bodež u Faunovu torbicu i pokušala da drži
Belolika na oku dok se vraćala ka stolu. Sva hrana je delovala
divno. Nije se sećala kad je poslednji put videla tako lep kolač i
tako sveže voće. Nikada! A bila je gladna. Stvarno gladna,
šaputalo je njeno srce dok je podizala ruku. Nemoj ništa jesti ni
piti! Ali Ofelija je ugledala grožđe i narove i hranu kojoj ni ime
nije znala. Sve je izgledalo tako prekrasno sočno da nije želela
da čuje užasnuta upozorenja koja su kreštale vile.
Ne. Ofelija ih je oterala jednim pokretom ruke. Jedno zrno
grožđa - samo jedno. Svakako niko neće to primetiti u ovakvom
obilju. Kome bi nedostajalo jedno jedino zrno grožđa?
Pažljivo je otkinula jedno zrno i spustila ga u usta. Vila koja
ju je dočekala u šumi pokrila je u očajanju lice rukama.
Bile su osuđene na propast.
Beloglav je oživeo. Crni vrhovi prstiju, šiljati poput trnja,
zaškripali se i grčevito se pokrenuli. Razjapljena usta su s
mukom udahnula, a desna ruka je ščepala oko sa tanjira, dok se
leva okretala, šireći prste poput užasnog cveta. Očna jabučica je
savršeno legla u rupu koja je zjapila u levom dlanu, a kada je
desna ruka dobila drugo oko, sa zenicom crvenom kao zrno
grožđa koje je Ofelija upravo pojela, Beloglav je prineo obe
šake licu bez očiju da vidi ko ga je to probudio.
Ofelija nije primetila šta je učinila. Magija bogate trpeze bila
je suviše moćna pa vila koja ju je dovela u lavirint nije uspela da
je spreči da otkine još jedno izdajničko zrno grožđa.
O, ta devojčiča!
Zašto im toliko otežava da joj pomognu? Njihov rogati
gospodar biće besan. Vila je lepršala tik ispred lica devojčice na
bi li razbila čaroliju, čak je uspela da joj izvuče zrno grožđa iz
prstiju. A da li je dete bilo zahvalno? O, ne. Ofelija se naljutila.
Zar ne razumeju?, pomislila je, otevši ponovo zrno grožđa od
vile. Želela je samo da se utopi u slasti, da joj voće pomogne da
sve zaboravi -svu gorčinu, sav bol, sav strah kojim je njen život
ispunjen.
Beloglav je ustao sa stolice. Iskoračio je iza stola, noge su mu
se kretale kruto kao da su zaboravile kako da nose mršavo telo.
Držao je šake ispred lica, a oči na dlanovima tražile su lopova
koji ga je probudio i ukrao mu hranu sa stola.
Oči su prvo ugledale vile.
A potom Ofeliju.
Koja i dalje nije primećivala šta je uradila.
O, sad su vile već vrištale. Ali njihovi glasovi ionako nisu
mnogo jači od cvrčanja cvrčaka, a Ofelija je zagrizla zrno
grožđa baš kad se Beloglav primakao, s kožom koja je visila s
mršavih udova kao odeća sašivena od kože. Vile su se rojile oko
jezive glave Žderača Dece, očajnički pokušavajući da mu skrenu
pažnju sa devojčice. Od straha su im glasovi postali toliko
piskavi da su na kraju uspeli da se probiju kroz čaroliju.
Ofelija se okrenula, ali prekasno. Žderač Dece je prstima
umrljanim krvlju zamahivao da uhvati vile. U prvi mah su
uspevale da ga izbegnu, ali Beloglav je bio iskusan lovac. Dve
koje je uhvatio očajnički su se otimale, ali on ih nije puštao, i
Ofelija je morala da gleda kako čudovište trpa prvu vilu među
bezube desni. Otkinuo joj je glavu s lakoćom, kao da bere cvet s
peteljke, a njena krv mu je potekla niz belu kožu. Druga vila, još
uvek se otimajući iz okrutnog stiska, doživela je istu sudbinu,
krila i udovi su joj zdrobljeni među bezbojnim usnama. Beloglav
je lizao njenu krv sa prstiju kad je Ofelija konačno uspela da
natera noge da se pokrenu.
Potrčala je u hodnik, ali ubrzo je čula Beloglavove nesigurne
korake za sobom. Kad se osvrnula, ugledala je njegovu užasnu
priliku između stubova, kako neumorno gleda tamo-amo očima
na podignutim šakama. Brže!, rekla je Ofelija svojim nogama.
Brže! Ali kolena su joj drhtala pa se okliznula i pala na kockasti
pod.
Treća vila, jedina preživela, doletela je do Ofelije. Tvoje
sestre su mrtve zbog mene!, pomislila je Ofelija, posrćući dalje.
Ne. Neće sad da misli o tome. I dalje nije videla kraj hodnika, a
gore na tavanu pesak je tekao kroz Faunov peščani sat.
Možda je i dobro što Ofelija nije videla koliko malo peska je
ostalo. Srce joj je tuklo kad je stigla do poslednje krivine u
hodniku. Ugledala je stolicu, a nad njom vrata koja je prosekla
kreda.
Ali vila je čula pesak kako teče.
Ofelija je bila na samo dva koraka od stolice kada su vrata
nad njom počela polako da se zatvaraju.
„Ne!”, vrisnula je Ofelija. „Ne!”
Dahćući, popela se na stolicu, ali kad je pružila ruke vrata su
nestala i nisu se vraćala, iako je lupala pesnicama po zidu.
Šta je navelo njen grozničavi um da se seti krede? Možda ju
je vila šapatom podsetila?
Ofelija je posegnula u Faunovu torbicu.
Ništa.
Zavukla je ruku u džep kaputa i imala je više sreće.
Koraci Beloglava odjekivali su hodnikom sve glasnije i
glasnije, a Ofelijini prsti su se tako tresli od straha da je
prelomila kredu. Jedva je mogla da drži komadić koji joj je ostao
u ruci.
Iza nje, Beloglav je izašao iza ugla. Podigao je desnu šaku da
pogleda Ofeliju. Eno je. O, voleo je kad pokušavaju da pobegnu.
Lov je bio isto toliko uzbudljiv kao ubijanje.
Vila je užasnuto zakreštala, ali nije napustila Ofeliju kad se
ova popela na naslon stolice kako bi dohvatila tavanicu.
Bliže. Belolik se teturao sve bliže i bliže, koračajući na
mršavim nogama, a oči su mu blistale na dlanovima.
Ofelija je najzad uspela da nacrta kvadrat na mozaiku koji je
prekrivao tavanicu. Gurnula je vrata svom snagom koja joj je
ostala i konačno je linija krede popustila, ali kad se Ofelija
podigla naviše, u nadi da će je ta vrata odvesti u njenu sobu,
izgubila je oslonac na stolici. Vila je lepršala kraj nje dok se
Ofelija mučila da podigne celo telo uvis, što dalje od onih
užasnih ruku. Osetila je nokte Beloglava na nogama, ali dok je
pokušavao da uhvati Ofeliju bio je slep pa je ona konačno uspela
da se uspentra na prašnjavi pod tavanske sobe. Gurnula je vrata
iscrtana kredom na mesto, tako da je samo tanka linija svetlosti
pokazivala otvor koji ju je spasao.
Podigla se na noge.
Kroz pod je odjeknulo stenjanje, glas gladnih krvavih usta, a
kada je uzmakla, osetila je kako Beloglav pritiska podne daske.
Najgori strahovi uvek su ispod nas, skriveni, drmusaju tlo za
koje želimo da bude čvrsto i bezbedno.
Drhteći, Ofelija je sela na krevet da bi sklonila noge sa poda.
Osluškivala je. Kad joj se vila spustila na rame, toplina tog
malog tela predstavljala je i utehu i optužbu. Njene sestre su
stradale zbog Ofelijinih grešaka.
Odozdo je dopro još jedan žestok udarac.
A potom... konačno... tišina.
 21.
Bez izbora
eć je svitalo kad je Pedro doveo Mersedes i doktora
Fereiru na čistinu kraj potoka s koje su pošli. Bio je pun
samopouzdanja pod jutarnjim svetlom na licu, s
vazduhom ispunjenim obećanjem novih početaka.
„Uskoro ćemo dobiti pojačanja iz Hake! Pedeset ljudi, ili i
više.” U njegovom glasu nije bilo ni sumnje ni straha, uprkos
očajanju koje su protekle noći svi videli na Frenčijevom licu.
„Čim budu stigli, krenućemo na Vidala.”
Fereira je to već viđao: oduševljenje koje novi dan može da
donese i posle najmračnije noći. Ponekad bude dovoljno snažno
da potraje, ali najčešće nestaje u sumrak. Fereira se još nije
oporavio od amputacije Frenčijeve noge. Sav taj bol, očajanje
ranjenika i njegovih drugova, njegova sopstvena
bespomoćnost...
„Krenućete i šta onda?”, morao je da pita. „Ubićete Vidala, a
oni će umesto njega poslati nekog istog takvog. A posle njega
još jednog...”
Fereira je u životu video previše propalih nadanja. Da li je
zaista živeo četrdeset osam godina? Osećao se kao da je hiljadu
godina star, i bio je umoran od svih tih mladih ljudi koji žele da
se bore, čak i ako su na pravoj strani.
Pedro se nije potrudio da mu odgovori. Mersedesin brat ga je
samo pogledao, lice mu je bilo sveže i mlado. Šta je video?
Verovatno žalosnog starog čoveka.
„Ne možete pobediti u ovome!”, prasnuo je Fereira. „Nemate
dovoljno oružja, nemate dobro sklonište! Svi ćete završiti kao
Frenči. Ili i gore.” Kleknuo je na ivicu potoka da opere krv sa
testere i skalpela. Svakako će mu isti alat uskoro ponovo trebati.
FIladna voda mu je tekla preko ruku. Hladna kao svet.
„Ne treba ti još ljudi”, nastavio je. „Ovima koje imaš treba
hrana! I lekovi!”
Pedro i dalje nije progovarao. Iza njih su pobunjenici
prikupljali drva za vatru i sve drugo što je šuma mogla da im
ponudi.
„Amerika, Rusija, Engleska... svi će nam pomoći”, rekao je
najzad. „Kad pobede u velikom ratu protiv nemačkih fašista,
pomoći će nama da pobedimo fašiste i u Španiji. Franko
podržava Hitlera, ali mi podržavamo Saveznike. Mnogi naši su
izginuli pomažući pokret otpora; sabotirali smo rudnike
volframa u Galiciji, a taj metal je Nemcima neophodan za
fabrike oružja... zar misliš da će Saveznici to zaboraviti?”
Fereira se ispravio i vratio alat u torbu. Da, zaboraviće.
Obuzeli su ga umor i bes. Možda je bes bio izazvan upravo
umorom i beznađem. A ne zaboravi ni strah, pomislio je. Strah
da dobri razlozi nikad ne pobeđuju - da mogu samo neko vreme
da se drže protiv zla.
„A šta s Mersedes?” Sopstveni glas ga je nervirao, ali nije
mogao da odustane. „Da je zaista voliš, prešao bi preko granice
s njom. Ovo je izgubljena bitka!”
Pedro je pognuo glavu, kao da osluškuje svoje srce da vidi da
li se ono slaže. Onda je ponovo pogledao Fereiru.
„Ja ostajem ovde, doktore”, rekao je. „Nemam izbora.”
Glas mu je bio isto toliko odlučan kao lice. Ni traga sumnji ili
strahu.
Kad smo mladi mislimo da smo besmrtni. Ili možda još ne
marimo toliko za smrt?
 Pedro je pošao da nađe sestru, a Fereira ga je pratio
pogledom. Da li je uvek bio takav?, upitao se. Nije. Ili možda
jeste. Dok je još bio dečak i dok je svet bio crno-beo, i dok su
postojali dobro i zlo. Kada je svet prestao da bude tako
jednostavan? Ili se to samo pričinjava njegovom umornom srcu?

***
Mersedes je brala bobice dok je njen brat razgovarao s Fereirom.
Šuma je nudila mnogo onima koji je poštuju. Ona se nikad nije
plašila među drvećem, čak ni kad je bila toliko mala da je majka
pokušala da joj usadi strah pričama o živom drveću,
vodenjacima i vešticama. Za nju je šuma oduvek značila zaklon,
hranu i život... nije se čudila što sada čuva njenog brata. Pedro je
sada izgledao veoma odrastao. Kao da je on stariji. Možda sada i
jeste, pomislila je Mersedes kad ga je videla kako ide ka njoj.
„Sestro, moraš da ideš.”
Spustio joj je ruke na ramena. Taj gest je odao osećanja
kojima nije dozvoljavao da se osete u glasu. Mersedes je
zavukla ruku u džep i pružila mu ključ ambara. Ukrala ga je
prethodnog dana iz kapetanove fioke, dok je spremala sobu.
„Sačekaj još nekoliko dana”, upozorila ga je. „Ako sada
opljačkaš ambar, on će te očekivati.”
Brat je prihvatio ključ uz pobedonosan osmeh. Za trenutak
uopšte nije izgledao odraslo, već kao žustar dečak kakvog se
Mersedes dobro sećala. „Ništa ne brini. Prepusti to meni.
Paziću.” Obgrlio ju je oko ramena i poljubio je u obraz.
Paziće. On nikad nije pazio. Nije znao šta to znači. Mersedes
ga je zgrabila za ruku, ne bi li produžila ovaj dragoceni trenutak.
To ih je sve održavalo u životu: krali su trenutke.
„Ja sam kukavica”, šapnula je.
Umalo da se osmehne kad je videla izraz iznenađenja na
Pedrovom licu.
„Nisi ni slučajno!”
„Jesam, jesam. Kukavica... jer živim kraj te zveri od čoveka,
perem mu rublje, nameštam mu krevet, hranim ga... Šta ako je
doktor u pravu i ne možemo da pobedimo?”
Pedro je oklevao. Konačno je klimnuo glavom, kao da
priznaje takvu mogućnost.
„Tada ćemo barem otežati život tom zlom đubretu”, rekao je.
 Britva i nož
kolibi u staroj šumi živela je nekad davno žena po imenu
Rosio, koju su ljudi iz okolnih sela nazivali vešticom.
Imala je sina i kćer sa čovekom kojeg je ostavila zato što
je tukao decu.
„Možda ću uskoro morati da vas napustim”, rekla im je
nekoliko dana pošto je sin napunio dvanaest godina, a ćerka je
kroz dva meseca trebalo da napuni jedanaest. „Noćas sam u
snovima videla svoju smrt. Ne plašim se silaska u Podzemni
svet, ali brinem se da ste vas dvoje suviše mali da biste se sami
snalazili na ovom svetu gore. Zato ću vam oboma dati nešto što
će vam pomoći da ostanete bezbedni ukoliko se moj san
obistini.”
Deca su se uplašeno zgledala.. Majčini snovi uvek su se
obistinili.
Rosio je uhvatila kćer za ruku i spustila joj u dlan glatku
drvenu dršku malog kuhinjskog noža.
„Ova oštrica će te štititi od svakog zla, Luisa”, rekla je
veštica. „A i više od toga. Ovaj nož proseca maske na ljudima i
otkriva prava lica koja često pokušavaju da sakriju.”
Luisa je jedva zadržavala suze, jer je mnogo volela majku, ali
uzela je nož i sklonila ga u nabore svoje kecelje.
„Za tebe, Migele, imam drugačiju oštricu”, rekla je veštica
sinu i spustila mu u dlan srebrnu dršku britve. „Ovo će ti služiti
isto tako dobro kao što će kuhinjski nož služiti tvojoj sestri.
Oštrica će te štititi od svakog zla svojim oštrim ujedom, a kada
dorasteš do brijanja ova britva ti neće skidati samo malje sa
brade, nego će te oslobađati i od bolnih sećanja. Kad god je
upotrebiš, srce će ti biti mlado kao sveže obrijano lice. Ali
pripazi. Neka sećanja moramo da zadržimo, iako duboko
ubadaju. Zato koristi moj dar mudro, sine, i ne suviše često.”
Sledećeg dana Rosio se nije vratila iz dubina šume gde je
svakog dana sakupljala sveže bilje. Tek narednog jutra deca su
saznala da je vlastelin naredio svojim vojnicima da je udave u
mlinskom jezeru, gde ih je često vodila da pitaju vodu za
prošlost i za budućnost.
Znajući da decu veštice retko ostavljaju u životu, Luisa i
Migel su žurno spakovali ono malo stvari i napustili kolibu koja
im je bila dom. Našli su pećinu na drugoj strani šume, bezbedno
udaljenu od mlina u kome je njihova majka umrla. Pružala im je
zaklon od kiše i oštrih zuba noći, a dve oštrice su im pribavljale
hranu i čak su ih zaštitile od Beloglava, kad je ovaj jednog dana
prošao šumom nedaleko od pećine.
Vazduh je već mirisao na sneg kada ih je našao seljak u lovu
na zečeve. Pošto on i njegova žena nisu imali dece, poveo ih je
kući ne pitajući ih odakle su. Bezdetni par ih je voleo i podizao
kao da su njihovi rođeni. Kada su odrasli, Luisa je postala
kuhinjska služavka, a Migel je naučio berberski zanat, pa su dve
oštrice koje su dobili od majke nastavile da ih hrane i štite.
Luisa i Migel su čuvali majčine poklone čitavog života, a
kada su umrli, mnogo godina kasnije, darove su nasledila
njihova deca.
Nož i britva bili su jednako oštri i blistavi kao onog dana kad
ih je Rosio predala svojoj deci. Pošto su oboje imali samo kćeri,
britvu je nasledio Migelov zet, čije je srce bilo crno i okrutno.
Jednog dana, u naletu besa, pritisnuo je oštricu svojoj ženi na
grlo. Britva ga nije poslušala i umesto žene posekla je njegovu
ruku, ali od toga dana nadalje, umesto da uklanja bolna sećanja,
oštrica britve ih je vraćala ljudima koji su je koristili, trujući ih
njihovom sopstvenom tamom.
 22.
Kraljevstva smrti i ljubavi
idal je loše spavao, a dok je britvom strugao tek umivenu
kožu, uhvatio je sebe kako se nada da će ga oštrica
osloboditi ne samo crne strnjike brade nego i teških
snova koji su se još uvek gnezdili u jutarnjim senkama
po uglovima prašnjave sobe.
Od kreme za brijanje voda je postala bela kao mleko dok je
ispirao oštricu. Zašto ga je to podsetilo na nerođenog sina i ženu
koja krvari? Kraj umivaonika je ležao džepni sat, otkucavajući
njegov život. Smrt!, kao da su upozoravale srebrne kazaljke.
Možda je smrt bila jedina ljubav u Vidalovom srcu. Njegova
najveća romansa. Ništa se ne može porediti s njom.
Veličanstvena, apsolutna, svetkovina tame, konačnog i potpunog
predavanja. Mada, čak i u smrti naravno da postoji strah od
neuspeha, strah da ćete iščeznuti neprimećeni i neslavno, licem
u prašini - ili još gore, završiti kao njegova majka, u krevetu,
dok joj je bolest izjedala telo. Tako umiru žene. Muškarci ne.
Vidal se zagledao u svoj odraz. Zbog ostataka kreme za
brijanje lice mu je delovalo kao da već truli. Prineo je britvu
tako blizu ogledalu da je izgledalo kao da mu zaseca grlo. Vidi li
to strah u svojim očima?
Ne.
Naglo je spustio ruku i namestio masku samopouzdanja koja
mu je postala drugo lice, nemilosrdno, odlučno. Smrt je
ljubavnica koje se treba plašiti i postoji samo jedan način da se
taj strah prevaziđe - da se bude njen izvršilac.
 Možda je Vidal, sam pred ogledalom, poigravajući se
britvom, osetio da je Smrt došla u mlin. Možda je čuo njene tihe
korake na stepeništu ka sobi u kojoj se njegova trudna žena
nemirno bacakala u posteljini natopljenoj znojem.
Ofelija je takođe čula korake. Stajala je kraj majčinog
kreveta, milujući je po licu. Bila je vrela kao da u njoj život
izgara do pepela. Da li se i njen nerođeni brat plaši? Ofelija je
položila dlan na ispupčenje koje je njegovo malo telo stvaralo
pod pokrivačem. Da li oseća na maleckom licu vrelinu majčine
groznice? Ofeliji je dojadilo da bude besna na njega. Majka se
razbolela zbog ovog mesta, ne zbog bebe - a jedini krivac za to
je Vuk. Zapravo, uhvatila je sebe kako priželjkuje da ima
bratovo društvo, da ga drži i čuva onako kako je devojka
isklesana na stubu u lavirintu čuvala dete u naručju.
Ponekad moramo videti ono što osećamo kako bismo ga
prepoznali.
Ofelija je ušla u majčinu sobu da učini ono što joj je Faun
rekao. Donela je činiju mleka i mandragoru koju je od njega
dobila, mada joj se koren i dalje gadio. Počeo je da se miče čim
je dotakao mleko, protezao je blede udove kao novorođenče.
Ruke i noge su mu bili bucmasti kao kod bebe; čak su i zvuci
koje je ispuštao ličili na prigušeno kmečanje novorođenčeta. A
kada je Ofelijina majka zaječala u krevetu, mandragora se kao
dete okrenula ka tom zvuku, kao da osluškuje glas svoje majke.
Ofelija je morala da se nasmeši uprkos gađenju. Koren je tiho
kmečao dok je nosila činiju ka krevetu. Nije bilo lako spustiti je
a da ne prospe mleko. Morala je da se zavuče pod krevet kako bi
gurnula činiju duboko, da je sakrije, a za trenutak se zabrinula
da će mandragora probuditi majku jer je počela da plače baš kao
beba. Gladna beba. Pa da! Ofelija se ugrizla za prst i onda ga
stiskala sve dok u mleko nisu pale dve kapi krvi. Baš tada, dok
je ležala pod krevetom, začula je korake.
Neko je ušao i stao kraj majčinog kreveta. Ofeliji je laknulo
kad je prepoznala cipele doktora Fereire.
Ali Fereira nije došao sam.
„Kapetane!”, čula Ofelija njegov glas. „Temperatura je spala!
Ne znam kako, ali spala je.”
Fereiri je jako laknulo. Otkako je devojčica našla majku u
krvi, brinuo se da će uskoro postati siroče i da će izgubiti i
nerođenog brata. Fereira se trudio koliko god je mogao da
sakrije te brige od Ofelije, ali video je strah u njenim očima,
tamnim poput majčinih. Ako majka umre, znao je da neće moći
da zaštiti devojčicu od čoveka koji je sad stajao kraj njega.
Devojčicu koja je u ovom trenutku ležala pod majčinim
krevetom, a srce joj je tuklo...
„Pa šta? I dalje ima groznicu.” Ofelija nije osetila u
Vukovom glasu ni brigu ni olakšanje. Ni ljubav.
„Da, ali to je dobar znak”, odgovorio je doktor. „Telo reaguje
na lečenje.”
Ofelija je osetila kako se majka iznad nje pokreće u snu.
„Slušajte me, Fereira...” Vukov glas je bio leden. „Ako
morate da birate, spasite bebu. Razumete?”
Ofeliji je zastao dah. Srce joj je vrištalo. Svaka reč koju je
Vuk izgovorio bila je kao šamar na majčinom grozničavom licu.
„Taj dečak”, nastavio je Vuk, „nosiće moje ime. I ime mog
oca. Spasite ga. Ako on...”
Prekinula ga je iznenadna eksplozija. Ofelija je bila sigurna
da je doprla iz šume. Smrt nije bila samo u mlinu.

***
Kad je Vidal izašao iz kuće, zatekao je svoje vojnike okupljene
u dvorištu. Nad šumskim krošnjama dizala se vatrena kugla,
šireći kroz vazduh sivi dim.
Ofelija je čula još dve eksplozije dok se izvlačila ispod
kreveta. Nije marila. Majčino lice je bilo mirno, prvi put otkako
joj je krv natopila spavaćicu, a Ofelija je pažljivo naslonila uvo
na majčin trudnički stomak.
„Brate!”, šapnula je. „Mali brate, ako možeš da me čuješ,
ovde stvari nisu baš dobre. Ali uskoro ćeš morati da izađeš.”
Bila je već umorna od suza, ali ipak su joj ponovo navrle.
„Zbog tebe se mama jako razbolela.”
Ako morate da birate, spasite bebu. Vukove reči ponovo su
probudile gnev, ali Ofelija to nije želela. Od sada će biti njih
troje protiv njega jednog. Majka, sestra, brat. Tako treba da
bude.
„Hoću da te zamolim nešto!”, šaputala je. „Kada budeš
izlazio. Samo jednu stvar. Molim te, nemoj je povrediti.”
Od Ofelijinih suza pojavile su se mokre mrlje na majčinom
pokrivaču, kao da su se sva njena tuga i strah pretvorili u
tečnost. „Videćeš kad je upoznaš”, rekla je. „Mama je jako lepa,
iako je ponekad danima tužna. A kada se nasmeši... znam da ćeš
je voleti. Sigurna sam da hoćeš!”
Odgovora nije bilo, ali Ofelija je verovala da je čula otkucaje
bratovog srca pod majčinom kožom.
„Slušaj!” Trudila se da zvuči ozbiljno, onako kako treba da
zvuče važna obećanja. „Ako uradiš to što te molim, odvešću te u
moje kraljevstvo i tamo ćeš postati princ. Obećavam ti! Princ.”
Mandragora je ispod kreveta tiho zakmečala.
 23.
Jedini častan način da se umre
obunjenici su digli u vazduh železničke šine u brdima i
jedan od vozova koji su snabdevali obližnji garnizon.
Lokomotiva je ležala upetljana u niti rastopljenog
gvožđa, a metalne bokove prekrili su pepeo i zemlja koje
je sama iskopala kad je skliznula sa šina.
„Svirao sam i svirao, ali oni se nisu sklonili!”
Mašinovođa je žudeo da ubedi svakoga kako on nije kriv.
Prišao je Vidalu, koji je sa Seranom išao kraj oštećenih vagona.
„Pokušao sam da stanem! Kunem se! Ali bilo je prekasno.”
Idiot. Samo krivci tako žustro pričaju. Vidal je poželeo da ga
gurne pod uništeni voz, ili da ga šutira dok ne ostane nepokretan
kao lokomotiva. Ali budala je pričala dalje, zadihano i molećivo.
„Ložač i ja smo iskočili u poslednji čas, ali gledajte kakav su
haos napravili!”
Vidal je posmatrao iskrivljene šine, izobličen voz. Slomljeno.
Pokvareno. Tako su želeli gadovi iz šume. Haos. Zaustavio se
pred vagonom koji je delovao prilično neoštećeno.
„Šta su ukrali?”, upitao je jednog od vojnika koji su čuvali
transport.
„Ništa, kapetane. Nisu ni otvorili nijedan vagon.” Čovek je
brisao garež sa lica. Bio je mnogo smireniji od vozovođe.
Saopštavao je dobre vesti.
„Kako to misliš, dođavola?”
„Čitava ova gužva... a nisu otvorili nijedan vagon. Nisu ništa
uzeli. Bog sveti zna šta su hteli da postignu. Osim da nam traće
vreme.”
Vidal je gledao vojnike nagurane oko uništenog voza, rojili
su se poput mrava u zgaženom mravinjaku. Traće naše vreme.
Reči mu odjekuju u umu, užasno pogrešne. Ne. Pobunjenici ne
bi trošili dragoceni eksploziv samo da ga iznerviraju. Ili možda
bi? Odgovor je odjeknuo kroz šumu pre nego što je stigao da
okonča misao.
Od druge eksplozije svi su se naglo okrenuli. Nova vatrena
kugla dizala se iznad drveća i nije bilo nikakve sumnje odakle
potiče.
Namagarčeni! Ovo je bila samo varka, skretanje pažnje!
Ali sada je ovo postao rat.
Kad su stigli do mlina borba je još trajala - eksplozije su
kidale vojne džipove, kamione i šatore, okrvavljena tela ležala
su po dvorištu. Vidal je jedva prepoznao Garsesa kad je izašao iz
dima, prekriven krvlju i garom.
„Pojavili su se niotkuda, kapetane!”
Vidal ga je odgurnuo u stranu.
Kiša je pljuštala, kao da se i nebo udružilo s pobunjeničkim
zverima. Da, tako će ih zvati od sada. Zveri iz šume. Kiša se
mešala sa dimom i bilo je teško videti odakle dopiru napadi, ali
Vidal nije skinuo sunčane naočare. Hteo je da njegovi ljudi vide
samo svoj odraz u tamnim staklima dok on ne bude u stanju da
uspostavi kontrolu nad sobom. Maska mu je klizila, a oči prve
pokazuju gnev i strah koji se iza maske kriju.
Prevareni su, kao što lisica prevari zečeve; njegova oprema,
njegovo ljudstvo, pretvoreni su u hrpu pokislog đubreta. Vidal je
čuo kako mu se šuma smeje, šuma i kukavice skrivene u njoj.
„Imaju granate, kapetane!” Garses je bio razrogačen od
straha. „Nismo ništa mogli da učinimo.” Vojnici su dobro znali
da će njihov kapetan naći koga da okrivi i da ispašta zbog
ovoga.
Vidal je tek tad primetio da su vrata ambara širom otvorena.
Umalo da slomi sunčane naočare kad ih je strgao rukom u
rukavici. Garses se nije usudio da pođe za njim u ambar. Zalihe,
lekovi... pobunjenici su sve odneli, čak i duvan. Vrata su,
međutim, ostala cela. Nikakvog traga eksploziva. Vidal se
zagledao u bravu. Nema znakova obijanja.
„Kapetane!”, dotrčao je Serano. Na licu mu se jasno videlo
olakšanje što je Garses, a ne on, ovog jutra bio zadužen za
čuvanje mlina. „Opkolili smo malu grupu. Našli su zaklon na
brdu.” Brdo. Dobro je. Tako će se zveri pretvoriti u zečeve.
Vidal je namestio šapku preko mokre kose. Da. Ovoga puta im
neće dozvoliti da umaknu.

***
To baš i nije bilo neko naročito brdo. Nekoliko stena na vrhu
predstavljalo je jedini zaklon pobunjenicima.
Vidal je lično predvodio napad, pucajući dok je trčao od
drveta do drveta. Ovog puta će ih pobiti pre nego što ih šuma
ponovo sakrije. Kao i uvek, kad je pošao u bitku držao je
časovnik u levoj ruci. To mu je bila amajlija, slomljeno staklo
pritisnuto o dlan, kucanje koje ga goni napred. Ponekad je ličilo
na metalni šapat: Hajde, Vidale. Video sam smrt tvog oca. Hoću
da vidim i tvoju. Koliko dugo ću morati da čekam?
Naredio je vojnicima da napadnu položaj pobunjenika sa svih
strana. Kora sa drveća je praštala od unakrsne vatre, ali znao je
da će neprijatelju uskoro nestati municije. Njih je verovatno
desetak, možda i manje. Beznadežno su brojno nadjačani.
Lov mu nije prijao kao inače. Vidal je dozvolio sebi da ga
plen nadmudri. Nikakva osveta neće moći da spere tu ljagu. Ali
barem će se postarati da ne ostane niko živ ko će pričati o tome.
Sakrio se iza drveta da napuni pištolj. Serano se našao kod
drveta s njegove leve strane.
„Napred, Serano!”, povikao je Vidal, istupivši da ispali
nekoliko hitaca. „Nema potrebe za strahom, ovo je jedini
pristojan način da se umre!”
Ponovo je potražio zaklon i duboko udahnuo stavljajući
časovnik u džep. I tako će ga štititi. Očito je da ovoga puta još
nije vreme za smrt. Još nekoliko hitaca, meci koji ga promašuju
za pedalj, dok njegovi vojnici svuda naokolo padaju na leđa, uz
krik, i ostaju da leže gledajući praznim očima kroz granje i
nemilosrdnu kišu. Skok do sledećeg drveta da ubaci nove metke
u pištolj, i ponovo napolje kroz kišu metala, uz brdo, da istera
plen iza stenja, da ih natera da zažale što su se usudili da ga
naprave budalom.
Vidal je još jednom potražio zaklon. Kiša mu je padala s vrha
šapke u oči. Leševi su ležali naokolo, pruženih udova, nalik na
bledo korenje iščupano iz zemlje. Samo su se još dva
pobunjenika borila, ali kad je Vidal naredio nov napad, pali su
uz prigušene jauke, pogođeni sa po nekoliko metaka.
Oh, tišina smrti. Nema joj ničeg ravnog. Vidal je mnogo puta
poželeo da je nekako snimi i potom sluša dok se brije. Njenu
tišinu remetio je samo zvuk kiše koja je lila kroz drveće i padala
na beživotna tela, natapajući im odeću tako da se činilo kao da
se stapaju s tlom.
Vidal je prešao poslednji deo uzbrdice, praćen preživelim
vojnicima. Njihovi gubici su se pokazali daleko manjim u
odnosu na pobunjenike. Prvi kod kojeg se Vidal zaustavio nije
se micao. Ipak je za svaki slučaj pucao dva puta u nepomično
lice. Prijalo mu je. Svaki pucanj je neutralisao deo otrova od
stida što je namagarčen. Ali tek je trebalo da nađe nekog ko je u
stanju da govori.
 Serano je došao kao i uvek, dotrčao je kao dobro dresiran pas
čim ga je Vidal pozvao. Našli su još dvojicu neprijatelja kako
leže između stenja na vrhu brda. Još dečaci, možda petnaestak
godina stari. Jedan je bio mrtav, ali drugi se još micao. Pritiskao
je desnu ruku na ranu od metka na vratu, a pištolj je ležao kraj
njega. Vidal ga je odgurnuo udarcem noge.
„Da vidim”, rekao je i povukao dečakovu krvavu šaku sa
rane. Govorio je gotovo blago. Uživao je da bude smiren pred
svojim plenom.
Dečak je još bio prkosan, ali sa lakoćom mu je sklonio šaku s
rane. Nije imao mnogo snage, a verovatno ni života u sebi. Grlo
mu je bilo obliveno krvlju.
„Možeš li da govoriš?”
Dečak se borio za vazduh, zureći u oblake koji su mu polivali
lice kišom.
„Prokletstvo.” Vidal je ustao i potegao pištolj.
Kad je naciljao dečaku u glavu, mlada budala je podigla
okrvavljenu ruku da odgurne cev u stanu, a oči koje su se polako
gasile ispunile su se prkosom, gotovo podsmehom. Vidal je
otrgao pištolj iz njegovog stiska i ponovo naciljao. Ovog puta
dečko je pritisnuo dlan na otvor cevi, ali metak je lako probio
meso i kosti. Vidal je sledećim hicem pogodio pobunjeničku
glavu.
„Ovi su beskorisni. Niko ne može da govori.” Pokazao je tela
na zemlji. „Sve ih ubijte.”
Serano je s nelagodnošću gledao ubistvo dečaka. Vidal je
podozrevao da Serano ponekad zamišlja sopstvenu glavu pred
pištoljem svog kapetana. Garses svakako nije imao takvih misli.
Smesta se dao na posao.
„Kapetane!”, povikao je. „Ovaj je živ. Ranjen je samo u
nogu.”
 Vidal mu je prišao. Jedan pogled na ranjenog pobunjenika
bio je dovoljan da mu izmami osmeh.
„Da, taj će biti dobar.”
 24.
Loše vesti, dobre vesti
ojnici su obično posle izgubljene bitke tihi. Vidalovi
ljudi su se, međutim, smejali i galamili dok su se vraćali
iz šume. Mersedes je znala da se sigurno desilo nešto
strašno. Kad je dotrčala u kuhinju, ostale služavke su
stajale na kuhinjskim vratima i gledale gužvu u dvorištu.
„Šta se desilo?” Bila je toliko zadihana od straha da je jedva
mogla da govori. Kad je poslednji put mirno disala? Nije mogla
da se seti.
„Uhvatili su jednog. Uhvatili su ga živog.” Rosin glas je bio
piskav od panike. Pričalo se da joj je nećak u šumi. „Vode ga u
ambar!”
Svi su znali šta to znači.
Marijana je vikala za Mersedes kad je ova istrčala na pljusak,
ali Mersedes nije mogla da se natera na opreznost. Ne danas.
Strah koji je osećala proždirao joj je srce kao zver.
„Mersedes! Vrati se!” Marijanin glas je zvučao promuklo.
Ostale služavke su se okupile oko kuvarice kao uplašene
kokoške, lica krutih od straha i nade; straha da će Vidalovi ljudi
odvući Mersedes u ambar; nade da će ona nekako saznati ko je
zarobljen.
Koga su uhvatili?
„Pedro!”
Mersedes je šaputala bratovo ime dok su joj stopala klizala
po blatu.
„Pedro!”
 Već je skoro stigla do štale kad je ugledala vojnike kako
unose zarobljenika kroz otvorena vrata, dok su mu se noge
nemoćno vukle po blatu. Mersedes je načinila još jedan korak da
zaviri u ambar, ali videla je samo vojnike, čije su kabanice
svetlucale u tami, kako vezuju oklembešenu priliku za jedan od
drvenih stubova unutra.
„Mersedes?”
Vidal je stajao iza nje, a kraj njega Serano.
„Kapetane.” Iznenadila se što je zvuk s njenih usana imao
smisla. Nije mogla da otrgne pogled od zarobljenika. Oborio je
glavu, lice je ostalo skriveno pod tamnom kapom. Njen brat je
imao takvu kapu.
„Ja moram... da proverim zalihe u ambaru.”
Svakako je čuo koliko je očajna. Čak i samoj sebi je zvučala
kao prestrašena devojčica. Srećom, Vidal je bio suviše željan da
se dočepa zarobljenika pa nije obraćao pažnju.
„Ne sada, Mersedes”, rekao je nestrpljivo. „Neću nikoga da
vidim ni u dvorištu ni u ambaru. Ako bi bila ljubazna da obiđeš
moju ženu...”
Poslušno je klimnula glavom. Ali nije mogla da se pomeri.
Stajala je i gledala Vidala kako skida kapu sa zarobljenikove
oborene glave. Ovaj je podigao lice i pogledao u nju.
Tarta.
Oči su mu bile ogromne, kao kod jagnjeta koje vuku u
klanicu. Ogromne od svesti šta će se desiti. Mersedes je osetila
njegov pogled kao ruku pruženu ka njoj, ali Tarta je nije odao.
Nije vrisnuo za pomoć, stegnuo je usne, rešen da bude hrabar,
usne koje su kidale svaku reč na deliće kao poroznu glinu.
Mersedes je i dalje stajala na kiši kad je Serano zatvorio vrata
ambara. Postidela se što je osetila olakšanje što su zarobili Tartu
a ne Pedra. Doduše, to je potrajalo samo trenutak. Tarta je znao
gde je Pedro. I znao je za nju i doktora.
Znao je sve.
Mersedes se iznenadila što su je noge odnele nazad u kuhinju.
Ostale su uveliko seckale povrće za čorbu koju je poslužiti
ubicama. Da li je moj brat živ?, pitala se neprekidno dok je
zajedno s njima sekla repu i peršun. A ostali? Da li su svi mrtvi
u šumi, da li im se krv meša s kišom? Ne!, rekla je sebi. Ne,
Mersedes, ne bi ostavili Tartu u životu da su ih sve pobili.
Polako, kao tuđim prstima, isekla je još jednu repu u blede
kriške, koristeći nož iz svoje kecelje. Videla je samo oštricu
noža. Šta se dešava u ambaru? Bila joj je potrebna ogromna
snaga da ne bi mislila na dečaka razrogačenih očiju i zamišljala
šta će mu uraditi.
Marijana ju je gledala, lica izboranog od godina. „To je dosta,
dušo”, rekla je kad je Mersedes gurnula preko stola iseckano
povrće i pružila ruku da uzme još. Koju boru im život sad useca
u lica? Toliko bora, od straha, od tuge... Mersedes se čudila što
je još uvek lepa.
Marijana je uzela poslužavnik s hranom spremljenom za
Ofeliju i njenu majku. „Da odnesem ovo gore?” Marijana nije
imala nikog svog u šumi, ali je imala dvojicu sinova skoro istih
godina kao Tarta.
„Ja ću”, rekla je Mersedes i preuzela poslužavnik - bilo šta,
samo da spreči maštu da se razmahne; ali nije uspevalo. Šta se
desilo s Pedrom? Pitanje se pojavljivalo sa svakim korakom uz
stepenice. Sta im Tarta sad govori?

***
Doktor Fereira je bio sa Ofelijinom majkom. Podigao je pogled
sa čaše u kojoj je spremao lek za nju. Da li se sećaš Tarte?,
poželela je da ga upita. Nije mogao dovoljno brzo da čita novine
ostalima. Sada nas može sve odati, ako ga nateraju da
progovori.
Ofelija nije primetila Mersedesin strah.
Bila je suviše srećna da bi primetila. Danas se majka osećala
dovoljno dobro pa su igrale karte, a kada joj je doktor Fereira
pružio čašu s lekom odmahnula je glavom.
„Mislim da mi to nije potrebno, doktore”, rekla je. „Osećam
se mnogo bolje.”
„Zato vam i dajem samo pola doze i da, zaista vam je mnogo
bolje”, odgovorio je doktor Fereira sa osmehom. „Ne razumem
otkuda to, ali vrlo mi je drago.”
Ofelija je znala. Pogledala je bokal svežeg mleka koji je
Mersedes upravo donela. Mandragori će uskoro biti potrebno.
Kao i nekoliko kapi krvi. Sve će biti dobro, iako nije poslušala
Fauna i dovela je do smrti njegovih vila. I dalje je u snovima
čula njihove vriske, ali majka se ponovo smešila, a ona je,
uostalom, ispunila drugi zadatak i donela je bodež od Beloglava.
Da, Faun će svakako razumeti.
Ofelija je u srcu znala da neće biti tako, ali suviše se radovala
da bi dozvolila takvim mislima da bace senku na nju.
 25.
Tarta
idal nije žurio. Ispitivanje zarobljenika je složen
postupak. Liči na ples, spor korak nazad, brz korak
napred, pa ponovo unazad. Polako, brzo, polako.
Zarobljenik je drhtao, lica oblivenog znojem, mada su
ga dosad samo malo tukli. Sve ostalo je uglavnom uradio njegov
sopstveni strah, strah od onog što će uslediti. Lako će ga slomiti.
„Dođavola, ova cigareta je baš dobra. Pravi duvan. Teško se
nalazi.” Vidal je prineo cigaretu tako blizu mladićevog lica da je
ovaj osetio vrelinu upaljenog duvana.
Tarta je zabacio glavu kad mu je njegov mučitelj pritisnuo
cigaretu na drhtave usne.
„ N-n-nosi se dođavola.”
„Možeš li da poveruješ, Garsese?” Vidal se obratio oficiru.
„Konačno uhvatimo jednog, a pokaže se da muca. Bićemo ovde
celu noć.”
„Koliko god bude trebalo”, odgovorio je Garses.
Tarta je video da taj oficir ne uživa u situaciji toliko kao
kapetan, koji je bio upravo onakav zlikovac u uniformi kakvog
se Tarta oduvek užasavao. Sad im je bio u rukama, i znao je šta
će mu te ruke uraditi. Ako te ikad uhvate, misli na nekoga koga
moraš da zaštitiš, govorio mu je Pedro kad su vežbali kako da
ćute čak i na mukama. Neko za koga si spreman da umreš. To
može da pomogne, ali nije važno. Misli na nekoga, Tarta. Na
koga? Možda na majku. Da. Mada bi, ako misli na nju, sve
moglo postati još gore jer ju je stalno zamišljao kako plače što
ga je izgubila.
Tarta je oborio glavu. Kad bi bar prestao da drhti. Pedrov
savet će možda pomoći da mu misli umaknu, ali telo je odavalo
njegov strah.
„Garses ima pravo”, rekao je kapetan. „Koliko god bude
trebalo.”
Raskopčao je košulju, dok mu je cigareta visila sa usana.
Tarta se pitao da li to radi da se ne bi uprljala od krvi. „Bolje bi
ti bilo da nam sve kažeš. Ali da bih se postarao za to, doneo sam
neke sitnice. Prosto ono što sam našao usput.”
Vidal je podigao čekić. Poredao je alat vrlo uredno na starom
drvenom stolu.
Drhtanje. Zar ljudi ne govore da se može umreti od straha?
Tarta je poželeo da zna kako to da izvede.
„U početku neću moći da ti verujem.” Đavo je odvagnuo
čekić u ruci. Očito se ponosio svojom mučiteljskom veštinom.
„Ali kad budem upotrebio ovo, počećeš da budeš iskren. Kad
pređemo na ovo...”, uzeo je klešta. „Razvićemo... kako da
kažem...?”
Tarta je osetio nagoveštaj nelagodnosti, možda čak i
saosećanja na licu drugog oficira. Imao je iste brkove kao Tartin
otac.
„Da kažemo ovako...” Đavo je otvorio i zatvorio klešta.
„Dotle ćemo postati mnogo bliskiji... kao... braća. A kada
pređemo na ovo...”, podigao je šrafciger. „Tada ću verovati sve
što mi budeš rekao.”
Tarta je zajecao. Trudio se da se odupre, ali u njemu je bilo
previše straha, previše usamljenosti i očajanja. Sve je to moralo
da poprimi neki oblik, pa makar samo u suzama.
Njegov mučitelj je ponovo zadovoljno odbio dim iz cigarete i
vratio šrafciger na sto. Onda je ponovo uzeo čekić i prišao Tarti.
 „Evo da se dogovorimo”, rekao je, pritisnuvši teškom glavom
čekića Tartino drhtavo rame. „Ako uspeš da izbrojiš do tri bez
mucanja, možeš da ideš.”
Tarta je podigao glavu i pogledao mučitelja, iako je znao da
će mu ovaj u očima videti koliko njegovo prestrašeno srce žudi
za trunkom nade. Potražio ju je i na Garsesovom licu... Garses,
da, tako se zove. Tarti je bilo drago što pobunjenici nisu rekli
jedni drugima svoja prava imena; on ih je suviše lako pamtio.
Garsesovo brkato lice bilo je potpuno bezizrazno.
„Ne gledaj ga!”, prasnuo je Đavo. „Mene gledaj. Iznad mene
nema nikoga. Garses?”
„Da, kapetane.”
„Ako kažem da mali gad može da ide, da li bi se iko
protivio?”
„Niko, kapetane. Ako vi kažete, može da ide.” Garses je
uzvratio pogled uzdrhtalom mladiću. To je sve što mogu da
učinim za tebe, govorile su njegove oči. Da ne skrenem pogled.
Vidal je odbio još jedan dim. Silno je uživao u ovome.
„Eto.” Ponovo se uneo Tarti u lice. „Hajde. Izbroj do tri.”
Tartine drhtave usne pokušale su da uobliče prvi broj, dok mu
se telo grčilo od straha.
„... Jedan.”
„Dobro je!”
Tarta je gledao pod, kao da tu može naći neku trunku
dostojanstva. Usne su se ponovo namestile i uspeo je da izgovori
sledeći slog.
„... Dva.”
Vidal se nasmešio. „Bravo! Još jedan i slobodan si.”
Tarti su se usta trzala od napora da jasno govori - da glatko
izgovori reč čoveku koji će ga slomiti. Ali ovoga puta ga jezik
nije poslušao. Stigao je samo do mucavog „T-t”, uz slomljeno
drhtanje.
Pogledao je Đavola, preklinjući očima za milost.
„Šteta”, rekao je Vidal, uspevši čak da deluje saosećajno.
A onda je zamahnuo čekićem na molećivo lice.
 Knjgovezac
io jednom jedan knjigovezac po imenu Aldus Karamez,
takav majstor svog zanata da mu je kraljica Podzemnog
sveta dala da uveze sve knjige za njenu čuvenu kristalnu
biblioteku. Karamezov čitav život vrteo se oko tih
knjiga, jer je bio veoma mlad - maltene dečak - kad je kraljica
tražila da joj uveže prvu knjigu, u kojoj su se nalazili crteži
njene majke.
Knjigovezac se još sećao koliko su mu ruke drhtale dok je
slagao na radnom pultu nežne portrete vila, bauka i patuljaka,
žaba (koje je kraljica majka naročito volela), vilinih konjica,
moljaca ugnežđenih u korenju drveća prepletenom po plafonima
palate nalik na zavese od žive čipke. Karamez je za korice
odabrao kožu bezokog guštera, čije krljušti odražavaju svetlost
sveća raskošno kao da su od srebra. Ti gušteri su žestoke zveri,
ali kraljevski lovci bi povremeno ubijali ponekog ko bi pokušao
da lovi kraljičine paunove, a Karamez je uvek tražio njihovu
kožu. Zamišljao je da im daje oči time što ih pretvara u knjige -
prilično naivna ideja, ali njemu se dopadala.
Kraljica se toliko oduševila prvom knjigom koju je ukoričio
za nju da ju je držala kraj kreveta, zajedno s knjigom koju je
Karamez ukoričio za njenu ćerku, Moanu, nekoliko nedelja pre
nego što je nestala. Karamez je stvorio čitavu biblioteku za
izgubljenu princezu, sa stotinama bogato ilustrovanih knjiga o
životinjama Podzemnog sveta, o čudesnim bićima i često
čarobnim biljkama, o ogromnim podzemnim predelima i
mnogim narodima i vladarima.
Moana je upravo bila napunila sedam godina - o da, Karamez
se dobro sećao tih dana - kad je zatražila knjigu o Gornjem
svetu. „Kakve priče tamo pričaju deci, Alduse?”, pitala ga je.
„Kako izgleda mesec? Neko mi je rekao da visi na nebu kao
ogroman fenjer. A sunce? Je li istina da liči na ogromnu
plamenu loptu koja pliva u okeanu plavog neba? A zvezde... da
li stvarno liče na svice:
Karamez se setio oštrog bola koji mu je stegao srce kad je
mala princeza postavila sva ta pitanja. Mnogo godina pre toga
njegov stariji brat postavio je ista ta pitanja, a godinu dana
kasnije je nestao i nikad se nije vratio. Kad se knjigovezac
obratio kraljici s tim strahovima, odgovorila mu je: „Načini i
ukoriči knjigu koju je tražila, Karameze. Postaraj se da unutra
bude sve što želi da zna, jer tada neće pokušati da vidi mesec i
sunce sopstvenim očima.”
Međutim, kralj se nije složio sa svojom ženom. Zabranio je
Karamezu da ispuni princezinu želju, a kraljica je odlučila da
mu se ne opire jer je morala priznati da devojčicin zahtev i nju
uznemiruje.
Princeza Moana je nastavljala da postavlja pitanja.
„Ko ti je pričao o Gornjem svetu, princezo moja?”, upitao je
Karamez kad je ponovo došla u njegovu radionicu, tražeći da joj
makar načini sasvim malu knjigu o pticama Gornjeg sveta.
Moana nikada nije videla pticu. U Podzemnom svetu su jedina
leteća stvorenja bili šišmiši. I vile.
Princeza je umesto odgovora na to pitanje pružila Karamezu
knjigu. Pa naravno! Kraljevska biblioteka! Biblioteke ne čuvaju
tajne: one ih otkrivaju. Knjiga koju je Moana pokazala
knjigovescu sadržala je izveštaje majčinih predaka koji su
daleko putovali po Gornjem svetu.
 „Zadrži je”, rekla je Moana kad je Karamez žurno sakrio
knjigu iza leđa. „Ne treba mi knjiga. Mogu da slušam korenje
drveća. Ono zna sve o Gornjem svetu!”
Bio je to poslednji put da je knjigovezac pričao s princezom
pre nego što je nestala. Još uvek se sećao njenog glasa, mada je
bilo dana kad joj se nije mogao setiti lica. S vremena na vreme
uhvatio bi sebe kako pravi knjigu za Moanu, punu bajki koje je
čuo od vila ili priča prošaputanih kroz kožu bezokih guštera.
Možda je Faun čuo za te knjige. Obično nije zalazio u
Karamezovu radionicu. Faun nije verovao u knjige. Bio je
mnogo stariji od najstarijeg rukopisa u kraljičinoj biblioteci i
mogao je s pravom tvrditi da zna mnogo više o svetu nego sve te
požutele stranice. Ali jednog dana se pojavio na vratima
knjigovezačke radionice. Karamez se pomalo plašio Fauna.
Nikad nije bio siguran treba li verovati tim bledim plavim
očima. Zapravo, ne bi se iznenadio da mu je neko rekao kako
fauni jedu knjigovesce.
„Želim da mi ukoričiš jednu knjigu, Karameze”, rekao je tiho
Faun. Glas je mogao da mu bude mek poput baršuna ili oštar
poput gušterskih zuba.
„Kakvu knjigu, rogati gospodaru?” upitao je Karamez uz
naklon pun poštovanja.
„Knjigu koja sadrži sve što ja znam, ali će pokazati samo ono
što joj se kaže da pokaže.”
Karamez se namrštio. Nije bio siguran da mu se dopada
zamisao o takvoj knjizi.
„Ta knjiga će pomoći princezi Moani da nađe put nazad”,
dodao je Faun.
Pa naravno. Znao je koliko je Karamez voleo nestalu
princezu. Faun je znao sve.
„Učiniću sve što mogu”, odgovorio je knjigovezac.
 Faun je klimnuo rogatom glavom, kao da je upravo to želeo, i
predao mu svežanj stranica.
Karamez ih je iznenađeno pogledao.
„Ah, prazne su!”, uzviknuo je.
„Ne, nisu”, rekao je Faun uz tajanstven osmeh. „Papir je
načinjen od odeće koju je princeza Moana ostavila ovde, a dodat
je lepak koji sadrži sva moja znanja o Gornjem svetu.”
Pružio je prste s kandžama i odnekud iz vazduha izvukao
svežanj smeđe kože.
„Ova koža”, rekao je, „skinuta je sa životinje koja se hrani
istinom i neustrašivim ljudima. Hoću da u nju uvežeš knjigu.
Tako će koža dati princezi hrabrost kad god je dodirne.”
Karamez je razmotao kožu na radnom stolu i protrljao prazne
stranice među prstima. I jedno i drugo bilo je vrhunskog
kvaliteta. Knjiga će biti prekrasna, iako je papir njemu izgledao
prazan.
„Odmah počni s radom”, naredio je Faun. „Upravo sam
saznao da će mi knjiga ubrzo biti potrebna.”
Karamez je poslušao. Smesta se dao na posao. Ali dodao je
jedan sastojak za koji Faun nije znao: u lepak za uvezivanje
dodao je nekoliko svojih suza, jer je bio siguran da princezi za
povratak kući neće biti potrebni samo hrabrost i znanje, nego i
ljubav.
 26.
Samo dva zrna
vog puta Ofeliju je probudio smeh, tih, promukao smeh.
Odjekivao je u tami koja je potopila njenu sobu kao crno
mleko.
„Vidim da ti je majka mnogo bolje, visosti.” Faun je
izgledao veoma zadovoljan sobom. „Sigurno ti je laknulo!”
Sad je izgledao još mlađi, iako su mu kozje noge i dalje
škripale pri svakom koraku dok je išao ka Ofelijinom krevetu.
Uprkos drevnim šarama na obrazima i čelu, koža mu je sad bila
tako glatka da je odražavala svetlost gotovo punog meseca.
„Da, hvala”, rekla je Ofelija, nervozno gledajući Faunovu
torbicu koja je virila ispod pokrivača. „Stvari nisu ispale baš
dobro. Bar ne sve.”
„Ah? Ne?” Plave mačje oči iznenađeno su se raširile.
Ofelija je bila sigurna da on to već zna. Verovala je da Faun
zna sve - i o ovom svetu i o svakom drugom.
„Ja... desila se nezgoda”, mrmljala je, pružajući mu torbicu.
Preživela vila je cvrkutala u njoj. Ofelija se nije usudila da je
pusti napolje, plašeći se da će i njoj nešto da se desi.
„Nezgoda?”, ponovio je Faun u neverici.
Otvorio je torbicu i zarežao.
Vila je izletela napolje i spustila mu se na rame. Što ju je
duže slušao, Faun je delovao sve mračnije sve dok nije iskezio
šiljate zube i urliknuo od gneva.
„Prekršila si pravila!”, grmeo je, uperivši prst u Ofeliju.
„Samo dva zrna grožđa!”, povikala je Ofelija, žurno vadeći
ispod jastuka bodež umotan u crveni baršun. „Mislila sam da
niko neće primetiti!”
Faun je zgrabio bodež i ljutito zatresao glavom. „Izgleda da
smo pogrešili!”
„Pogrešili?” Ofelija je jedva i samu sebe čula.
„Nisi uspela!”, iskezio se Faun, nadnoseći se nad nju. „Sad ne
možeš više da se vratiš!”
Ofelija se osećala kao da je sama noć razjapila usta da je
proguta.
„Ali to je bila nezgoda!”
„Ne!”, zagrmeo je ponovo Faun, čkiljeći od gneva i prezira. „
Ne-možeš-da-se-vratiš! Nikad!” Svaka reč je pogađala Ofeliju
kao kamen. „Mesec će biti pun kroz tri dana! Tvoj duh će
zauvek ostati među ljudima.”
Nagnuo se toliko da mi je lice gotovo dotaklo Ofelijino.
„Ostarićeš kao oni. Umrećeš kao oni! Sva sećanja na tebe...”
Uzmakao je, podižući ruke kao da će izgovoriti proročanstvo. „S
vremenom će izbledeti. A što se tiče nas” - pokazao je vilu, pa
onda sebe, kao da optužuje, „mi ćemo nestati s tobom. Više nas
nikad nećeš videti!”
Potom mu se telo stopilo s tamom, kao da je Ofelijina
neposlušnost pretvorila i njega i vilu u senke koje nestaju pod
svetlom skoro punog meseca. A Ofelija je ostala da sedi u
krevetu, parajući nastalu tišinu očajnim jecajima.
 27.
Slomljen
oktor Fereira je znao šta Vidal želi od njega čim mu je
Garses kucao na vrata. Za trenutak je došao u iskušenje
da se pravi kako ga nije čuo. Šta ga je navelo da dođe u
ovaj pakao na zemlji, pitao se dok je išao za Garsesom
kroz kišu: sudbina ili sopstvena volja? Pljuštalo je cele noći, a
izgledalo je da će se nastaviti i po danu.
Sasvim prikladno.
Vidal je stajao pred ambarom, perući ruke u lavoru. Fereira
se nije iznenadio kad je video krv na njegovim prstima. Da,
upravo to je očekivao. Još jednog slomljenog čoveka.
„Dobro jutro, doktore.” Vidal je ponovo bio oličenje
muškosti. Ponekad je bilo teško ne nasmejati se tome, ali Vidal
je bio suviše jeziv da bi se nekom omakao smeh.
„Izvinite što vas budimo tako rano”, nastavio je, spuštajući
rukave košulje. „Ali mislim da nam treba vaša pomoć.”
Košulja mu je bila čista. Vidal je uvek pazio na to. Izgled je
neizmerno važan onima koji retko skidaju masku, a Fereira
nikad nije video Vidala bez maske. Kako li je izgledao kao dete?
Da li mu je pogled već tada bio bezosećajan? Da li je ikada
nekoga nazvao prijateljem? Maska to nije pokazivala.
Dok je išao za Garsesom kroz kišu, Fereira je pokušao da se
pripremi zamišljajući šta su uradili zarobljeniku. Mašta ga je
izneverila. Jedva je prepoznao mladića koji je pokušavao da čita
novine u šumskoj pećini.
Fereira je s mukom savladao drhtanje ruku dok je otvarao
torbu s priborom. Obuzeli su ga gnev, tuga i bespomoćno
gađenje dok je vadio zavoje i sredstvo za dezinfekciju da očisti
rane koje je naneo Vidalov alat. Mladić je sedeo na podu,
naslonjen leđima na stub za koji su ga vezali, držeći se za šaku,
ako se to i dalje moglo zvati šakom. Iz usta mu je curila krv, a
jedno oko je bilo toliko natečeno da Fereira nije bio siguran je li
još uvek tamo.
Tarta... da, tim su ga nadimkom ostali oslovljavali. Zaječao je
kad ga je Fereira nežno uhvatio za ruku kako bi pogledao
unakaženu šaku. Prsti su bili slomljeni, svi odreda. Od jednog je
ostao samo krvav patrljak.
„Bože, šta ste mu to učinili?” Reći su mu sletele sa usana,
mada je znao da nije mudro komentarisati. Od ovoga što je
video čak i mudrost je delovala besmisleno, kao uzaludno
skretanje pažnje s ljudske okrutnosti.
„Šta smo mu učinili? Ne mnogo.” U Vidalovom glasu jasno
se osećao ponos. „Ah sad će biti bolje.”
Vidal je prišao Fereirinoj torbi i izvukao ampulu, istu kao ona
koju je našao kraj pobunjeničke logorske vatre. Fereira nije ništa
primetio. Video je samo otečeno lice mladića, otvoreno oko
puno straha i bola kako ga netremice gleda.
„Dopada mi se da vas imam pri ruci, doktore”, govorio je
Vidal iza njegovih leđa. „To ima svojih prednosti.”
Fereira je bio suviše zauzet da bi primetio podsmeh. Tarti su
četiri rebra bila slomljena, verovatno od šutiranja. Čuo je Vidala
kako naređuje Garsesu da se s njim vrati u kuću.
Dobro je! Odlazite!, pomislio je Fereira kad su ga ostavili
samog sa slomljenim dečakom. Pre nego što vam kažem šta ste.
Ako uopste nađem odgovarajuću reč.
„Progovorio sam”, mrmljao je Tarta. „Ne mnogo. Ali p-p-
progovorio sam.”
 Dečakovo vidljivo oko molilo je za oproštaj. Fereiri se srce
cepalo poput komada istanjene krpe. Toliko tame. Previše,
previše.
„Žao mi je, sinko”, šapnuo je. „Strašno mi je žao.”
Usne oblivene krvlju ponovo su pokušale da uobliče reći.
Mučenje im nije nimalo pomoglo, ali na kraju su se glasovi
uklopili.
„Ubijte me!”, preklinjao je mladić. „Ubijte me odmah. Molim
vas.
Previše.
 28.
Čarolije ne postoje
idal je ampule nađene kraj pobunjeničke vatre u šumi
ostavio u fioci svog stola. Kada je došao u radnu sobu da
ih uporedi sa ampulom iz torbe doktora Fereire, nije se
iznenadio što su istovetne.
„Kučkin sin!”, zasiktao je kroz zube.
Dozvolio je da ga prevari blagost doktorovog lica. Još jedna
greška. Ali ovu će moći da ispravi.
Fereira je još bio s Tartom kad je Vidal vratio ampule u
fioku.
Doktor je klečao kraj izmučenog dečaka, nesvestan da je
njegova izdaja otkrivena. Tečnost koju je uvukao u špric bila je
zlatna poput ključa koji je Ofelija uzela od žabe. Tarta je
zatvorio oko, ono koje je Vidal ostavio čitavo, ali usta su mu
bila otvorena. Svaki udisaj je predstavljao čin hrabrosti, jer mu
je nanosio ogroman bol, a kada je Fereira oklevao da ga ubode
iglom, Tarta ga je ščepao zdravom rukom kako bi se uverio da
će špric naći dobro mesto. Podigao je glavu da ga pogleda
poslednji put, nema zahvalnost dečaka čiji je život uništen
neposlušnim jezikom. Na kraju je bio prisiljen da izda jedine
prijatelje koje je ikada imao.
„Videćeš, ovo će odneti bol.” Fereiri je malo pomoglo što se
obraća dečaku kao da je običan pacijent. Tarta je ponovo sklopio
oči, a iz crne kose niz lice mu se slivala krv.
„Da, skoro je gotovo”, tiho je govorio doktor.
Govorio je to sebi. Smrt je već prebacila svoj plašt milosrđa
preko Tartinih ramena.

***
Vidal nije razumeo ljude kao što je Fereira. Nije ni najmanje
sumnjao da će čovek koji pomaže pobunjenicima naravno ubiti i
njegovo nerođeno dete.
Ofelija se zavukla pod majčin krevet da obiđe mandragoru i
baš tad je Vidal jurnuo uz stepenice da se uveri da mu je sin još
živ. Ti žurni koraci ispunili su mlin odjekom njegovog straha, ali
Ofelija ih nije čula. Bila je suviše zabrinuta za mandragoru.
Koren se nije više micao, iako mu je dala sveže mleko i još dve
kapi krvi.
„Jesi li bolestan?”
Nagnula se nad činiju i tog časa osetila da je nečije šake
hvataju za noge. Šake u rukavicama. Vuk ju je grubo povukao
za noge i Ofelija je bespomoćno iskliznula ispod kreveta.
„Šta radiš tamo dole?” Podigao ju je i tako grubo je protresao
da je Ofelija osetila mržnju kao otrovni napitak u ustima.
Naravno, našao je činiju. Onjušio je mleko i zgađeno iskrivio
lice.
„Šta je kog đavola ovo?”
Ofelija je samo zavrtela glavom. On to ne bi razumeo.
Kriknula je kad je izvadio mandragoru iz činije i pokušala je
da mu je otme, ali Vuk je držao koren van njenog domašaja, dok
mu se mleko slivalo niz ruku, a drugom rukom je držao Ofeliju.
Njeni krici su probudili majku.
„Šta to radiš? Ernesto, pusti je”, rekla je majka malaksalo,
otkrivajući se. „Ostavi je na miru, molim te!”
Vuk joj je gurnuo u lice mokru mandragoru.
„Pogledaj ovo!” Mleko je kapalo na Karmeninu spavaćicu
dok joj je gurao koren u lice. „Šta misliš o ovom? A? Krila je to
pod tvojim krevetom!”
Ofelija nije mogla da pogleda majku u lice. Bilo je belo od
gađenja.
„Ofelija?!”, upitala je, moleći očima objašnjenje. „Šta si to
radila pod mojim krevetom?”
Vuk je krenuo ka vratima, korakom krutim od gneva.
„To je čarobni koren!”, jecala je Ofelija. „Dobila sam ga od
Fauna.”
„Sve je to zbog smeća koje je puštaš da čita.” Vuk je stajao
na vratima, ali Ofelija je i dalje osećala stisak njegovih prstiju na
mišici.
„Molim te, ostavi nas! Ja ću pričati s njom, ljubavi!”
Ofelija je mrzela nežnost u majčinom glasu i njenu spremnost
da ugodi čoveku koji jedva da ju je ikad gledao.
Deca primećuju takve stvari jer mogu samo da gledaju - i da
se kriju od oluja koje stvore odrasli. Oluje i zime.
„Kako god želiš”, odgovorio je Vidal, setivši se da ima
važnijih stvari nego što je usamljena udovica koja je razmazila
kći. Stvari će se promeniti kad mu rodi sina.
Ofelija je drhtala kad je konačno ostala sama s majkom.
Toliko gneva, najpre Faunov, a sada Vukov. Nije mogla da
odredi koji je više plaši.
„Rekao mi je da će ti biti bolje!”, uzviknula je. „I tako je i
bilo!”
„Ofelija!” Majka je bacila mandragoru na krevet i pomilovala
kći po licu. „Moraš slušati oca! Ovo mora da prestane!”
Oca. O, bilo je strašno teško ne mrzeti je što ga tako zove - i
što je suviše slaba da bi je štitila. Ofelija je zagrlila majku i
pritisnula lice na njeno rame. Majčina spavaćica je mirisala na
mesto koje su nekada zvale domom, gde su se osećale bezbedno
i srećno.
 „Molim te, vodi me odavde!”, preklinjala. je. „Hajde da
odemo, molim te! Molim te!” Ali bile su to pogrešne reči.
Majka se oslobodila njenog zagrljaja.
„Stvari nisu tako jednostavne, Ofelija.” Iz njenog glasa je
nestalo nežnosti. „Svet je okrutno mesto, Ofelija. I to moraš da
naučiš. Makar te bolelo.”
A onda je bacila mandragoru u vatru.
„Ne!” Ofelija je pokušala da dohvati koren koji se uvijao, ali
majka ju je zgrabila za ramena.
„Ofelija! Čarolije ne postoje!” Glas joj je bio promukao od
iznurenosti i besa što se njeni snovi nisu ostvarili. „Ni za tebe, ni
ta mene, ni za koga!”
Iz vatre se začuo prodorno pištanje. Bila je to mandragora -
gorela je, grčila se od bola, vrištala kao novorođenče dok joj je
plamen izjedao blede udove.
Karmen se okrenula ka vatri, a Ofelija je za trenutak mogla
da se zakune da je majka videla magiju sopstvenim očima -
mogla je da čuje vrisak, mogla je da vidi trzanje korena...
Ali onda je jeknula i ščepala krevetsku stranicu. Noge su je
izdale i skljokala se na pod, očiju razrogačenih od neverice i
užasa, dok je mandragora nastavljala da cvili u plamenu.
Krv. Krv je kuljala niz noge Karmen Kardoso, natapala joj
kožu, spavaćicu, pod.
„Mama!” Ofelija je kleknula kraj nje.
„Upomoć!”, povikala je. „Upomoć!”
Dole u kuhinji služavke su spustile noževe. Sve su se brinule
za Ofelijinu majku i njeno nerođeno dete. Doktor će pomoći.
Videle su istu misao na svim licima.
Ali doktor Fereira je bio u ambaru, klećao je kraj mrtvog
mladića s praznim špricem u ruci.
 29.
Drugačiji čovek
ereira je, ustajući, čuo korake kako se primiču kroz kišu.
Garses je prvi ušao u ambar, vitak, debelokoži Garses,
koji je mogao da drži tuđ bol na bezbednoj udaljenosti od
svog srca. Zagledao se u mučenog dečaka čije je
izobličeno lice sad bilo hladno i mirno u smrti, a ostali vojnici su
se okupljali oko vrata ambara, braneći se od pljuska
kišobranima, neobično pitomim u kontrastu sa uniformama.
Vidal je stigao poslednji. Kleknuo je kraj Tarte da pogleda leš
dok je Fereira vraćao špric u torbu, zatvarajući je sa smirenošću
čoveka koji je upravo obavio svoju dužnost.
„Zašto ste to uradili?” Vidal je ustao.
„To sam jedino mogao da uradim.”
„Kako to mislite?” U Vidalovom glasu osetio se prizvuk
čuđenja. Iznenađenja, radoznalosti... „Mogli ste da me
poslušate!”
Pošao je ka Fereiri polako, kao grabljivac koji vreba plen, i
stao je pred njega. Nije bilo lako stajati i gledati ga. Ali postoji
mnogo različitih hrabrosti. Fereira se dugo plašio ovog čoveka -
video je njegova kasapljenja, lečio je rane koje je on nanosio - a
sad mu je laknulo što više ne mora da se pretvara da je na
njegovoj strani.
„Da, tačno, mogao sam da vas poslušam”, rekao je mirno.
„Ali nisam.”
Vidal je gledao Fereiru kao čudnu životinju koju prvi put
vidi.
 „Bilo bi vam bolje tako. Znate to. Zašto me niste poslušali?”
U glasu mu se gotovo osećao prizvuk straha, kao i u načinu
na koji je stezao tanke usne. U njegovom kraljevstvu tame svi
popuštaju u strahu, pa zašto ne i ovaj blagi čovek s naočarima
koji se jedva usuđivao da govori pred njim?
„Da poslušam...”, Fereira je pažljivo birao reči, „... tek tako,
da bih poslušao, bez preispitivanja... to mogu da rade samo ljudi
poput vas, kapetane.”
Okrenuo se da uzme tašnu, pa je izašao na kišu. Naravno,
znao je šta će se desiti, ali zašto ne bi iskoristio još trenutak, sad
kad se konačno oslobodio straha? Osetio je hladnu kišu na licu
dok se udaljavao od ambara. Kakvi dragoceni koraci, slobodni, u
potpunom miru sa samim sobom.
Bacio je pogled preko ramena baš kad je Vidal izašao iz
ambara, dugim i odlučnim korakom lovca. Fereira. se nije
okrenuo niti stao kad je Vidal potegnuo pištolj. Nastavio je da
hoda. Kad ga je metak pogodio u leđa, skinuo je naočari i
protrljao oči, mada je znao da je magla u njima zapravo dah
Smrti. Još dva koraka. Tada su ga noge izdale i ostalo je samo
blato i sve slabija kiša. Fereira je čuo svoje disanje. Bilo mu je
hladno. Jako hladno. Nisu se javila nikakva sećanja, nikakve
utešne reči. Iz nekog neobjašnjivog razloga primetio je jedino
pauka skrivenog između kamenja u zidu, na metar od njega.
Stvorenjce se pojavilo pred njegovim očima kao čudom. Mogao
je da vidi svaki zglob, svaku vrećicu, svaku hitinsku kvrgu.
Građa pauka, njegova elegancija, njegova lepota, njegova glad
kao da su se stopile u jedno: poslednja živa stvar. Fereira je
udahnuo i progutao blatnjavu vodu. Pokušao je da je iskašlje, ali
usred udaha srce mu je stalo.
Jedan precizan hitac.
Vidal je prišao pruženom telu i čizmom zgazio naočare. I
dalje nije razumeo zašto ga budala nije poslušala, ali neobično
mu je laknulo što je dobri doktor mrtav i što više neće morati da
gleda te blage i suviše zamišljene oči.
„Kapetane!”
Dve služavke su stajale pred ambarom, lica bledih od brige.
Vidal je vratio pištolj u futrolu. Jedva je mogao da razume
njihove reči. Njegovoj ženi nije dobro, konačno je shvatio iz
njihovog prestrašenog brbljanja - njegov sin stiže, dok doktor
koji treba da pomogne oko rođenja leži mrtav u blatu iza njega.
 Kako se Faun zaljubio
Galiciji postoji šuma toliko drevna da se neko drveće u
njoj seća vremena kada su životinje imale oblik ljudi, a
ljudi su mogli da imaju krila i krzno. Neki ljudi, šapuće
drveće, čak su se pretvarali u hrast i bukvu i lovor i
pružali su koren toliko duboko u zemlju da bi zaboravili svoje
ime. Postoji jedno drvo smokve čiju priču ostali vole da pričaju
kad im vetar pokrene lišće da šumori. Raste na brdu u srcu
šume. Lako ga je prepoznati jer se dve najveće grane povijaju
kao kozji rogovi, a deblo je rascepljeno kao da se iz drveta nešto
rodilo, nešto što mu je raslo pod korom.
Da!, šapuće šuma. Zato je deblo rascepljeno kao rana. To
drvo jeste rodilo, jer bila je jednom žena koja je plesala i pevala
pod mojim krošnjama. Brala je moje bobice i uplitala moje
cveće u kosu. Ali jednog dana je srela Fauna koji je voleo da
svira frulu pod mojim drvećem na mesečini. Sam ju je načinio
od kosti iz prstiju bauka, a njena muzika je pričala o mračnom
podzemnom svetu iz kojeg je poticao, toliko različitom od
svetlosti koju je žena nosila u sebi.
Sve je to tačno, a ona se ipak zaljubila u Fauna, ljubavlju
dubokom i neizbežnom poput bunara, i Faun je zavoleo nju. Kad
ju je konačno zamolio da pođe s njim u njegov podzemni svet,
ona se uplašila pomisli da provede ostatak života a da nikad više
ne vidi zvezde i ne oseti vetar na koži. Zato je odlučila da ostane
tu gde je i gledala ga je kako odlazi. A ipak, ljubav koju je
osećala ispunila ju je tolikom čežnjom da joj je iz stopala niklo
korenje da pođe za njenim voljenim u podzemlje, a ruke su joj
se pružale ka nebu i zvezdama koje je izabrala umesto njega.
O, kako ju je srce bolelo. Od tog bola joj se meka koža
pretvorila u koru drveta. Njeni uzdasi pretvorili su se u mrmor
vetra u hiljadama listova, a kada se jedne noći pune mesečine
Faun vratio da joj svira na fruli, zatekao je samo drvo kako
šapuće ime koje nikada nije rekao nikome sem njoj.
Faun je seo među korenje drveta i osetio na licu sopstvene
suze nalik na rosu. Granje pod kojim je sedeo zasipalo ga je
cvetovima, ali njegova draga nije mogla da ga zagrli rukama niti
da mu poljubi usne. Njegovo divlje i neustrašivo srce obuzeo je
toliki bol da je, kad je pomilovao drvo, i njegova sopstvena koža
-nekada obrasla svilastim krznom - postala gruba i drvenasta
poput kore njegove izgubljene ljubavi.
Faun je sedeo pod drvetom cele noći, sve dok nije izašlo
sunce i oteralo ga. Njegov jarki sjaj nikada mu nije prijao, a
kada se vratio u mračnu matericu zemlje, smokva je od tuge
povijala grane sve niže i niže sve dok nisu počele da liče na
rogove njenog voljenog.
Osam meseci kasnije, u noći punog meseca, deblo smokve
raspuklo se iz prigušeno ječanje i iz njega je izašlo dete. Bio je
to dečak, graciozne lepote poput majke, a rogovi u zelenoj kosi i
kopita na vitkim nogama jasno su govorili ko mu je otac.
Skakutao je u plesao niz brdo baš kao njegova majka nekada, i
načinio je sebi frulu od ptičjih kostiju kako bi ispunio šumu
pesmom o ljubavi i rastanku.
Duboko pod zemljom, gde je poučavao princezu pravilima
roditeljskog dvora, Faun je začuo muziku te frule. Brzo se
izvinio, pa je kroz tajne prolaze koje je samo on poznavao
pohitao u Gornji svet. Ali kad je stigao, zvuk frule se više nije
čuo, i zatekao je samo tragove malih kopita u vlažnoj mahovini,
isprane kišom već posle nekoliko koraka.
 30.
Nemoj je povrediti
ajka je vrištala. Ofelija je sedela na klupi koji je jedna
služavka postavila ispred majčine sobe i sve je čula kroz
zid. Vuk je sedeo kraj nje, mogla bi da ga dodirne
ispruženom rukom, i slepo zurio u drvenu ogradu kroz
koju je ona ponekad gledala služavke u sali u prizemlju. Pitala
se da li i on oseća potrebu da se baci preko ograde svaki put kad
se začuje izmučen majčin vrisak. Da razbije bolno srce o
kamene ploče na podu, ne bi li konačno uminuli strah i bol? Ali
život je jači čak i od smrti, pa je Ofelija ostala na klupi, pored
Vuka koji je namamio njenu majku u ovu kuću, da vrišti i krvari.
Ofelija je bila sigurna da bi sve bilo dobro samo da majka
nije bacila mandragoru u vatru. Ili da ju je Ofelija bolje sakrila. I
da se oduprla grožđu kod Beloglava...
Još jedan vrisak.
Da li je poželela da joj brat umre zato što nanosi toliki bol
majci? Nije bila sigurna. Više ni u šta nije bila sigurna. Srce joj
je postalo tupo od sveg tog straha i bola. Da li njen brat tera
majku da vrišti zato što je okrutan na oca? Ne. Verovatno on tu
ništa ne može. Uostalom, niko ga nije pitao želi li da se rodi.
Možda je bio srećan tamo gde je ranije bio. Možda je bio u
istom onom svetu za koji je Faun tvrdio da je njen. U tom
slučaju, moraće da kaže bratu koliko je teško vratiti se tamo.
Jedna služavka je protrčala, noseći bokal vode.
Vidal ju je pratio pogledom.
Njegov sin. Izgubiće sina. Nije mu bila bitna žena koja vrišti
u toj sobi. Krojačeva žena... celog života donosio je pogrešne
odluke. Trebalo je da zna da je ona suviše slaba da bi sačuvala
njegovog sina na sigurnom. Trebao mu je taj sin.
U sobi iza njega Mersedes se borila protiv Smrti. Zajedno s
bolničarem i ostalim služavkama.
Sve je bilo crveno od krvi: krevetski čaršavi, ruke bolničara
naviklog na krike ranjenih vojnika, ali ne i na bol koji život
izaziva kad dolazi na svet, bela spavaćica koju je Ofelijin otac
sašio za Karmen.
Mersedes je okrenula leđa krevetu.
Krv... kao da ju je svuda bilo. Dosad je već čula za Fereiru
koji leži u blatu, krv mu se meša s kišom, i za Tartu, čija krv je
obojila slamu na podu ambara. Mersedes je otišla da zatvori
vrata spavaće sobe iako je znala da devojčica koja sedi u
hodniku može da čuje krike kroz zid. Žalila ju je. Bol tog deteta
pogađao ju je više nego majčin.
Novi vrisak.
Ofelija je osećala da joj nož odseca komad srca. Druga
služavka je žurno izašla na hodnik, noseći hrpu okrvavljene
posteljine. A onda... krici i ječanje su oslabili... izbledeli... i
prestali.
Užasna tišina tekla je kroz zid i ispunjavala hodnik.
I tada ju je prekinuo prodoran glas novorođenčeta.
Bolničar je izašao iz sobe, kecelje i ruku prekrivenih krvlju.
Vuk je ustao.
„Vaša žena je mrtva.”
Bolničar je spustio glas, ali Ofelija ga je čula.
Reč je bila oštra i hladna kao klupa na kojoj je sedela, gola
kao belo okrečeni zidovi oko nje. Osećala je suze na licu poput
hladne kiše. Sve dotad nije shvatala šta znači biti sama, potpuno
i sasvim sama.
 Nekako je uspela da ustane i polako je pošla preko drvenog
poda, uglačanog od koraka davnih ljudi, prema majčinoj sobi,
gde je plakala beba. Plač je ličio na kmečanje mandragore.
Zaista. Možda čarolije ipak postoje. Ofelija je za trenutak čak
pomislila da je brat zove po imenu, ali onda je ugledala majčino
prazno lice. Neprozirne oči, mutne kao staro ogledalo.
Ne, nema magije na svetu.

***
Karmen je sahranjena sledećeg dana, odmah iza mlina. U
bezbojnom jutru, dok je stajala kraj groba, Ofeliji se činilo da
možda nikad nije ni imala majku. Ili da je možda upravo otišla u
šumu. Ofelija nije mogla da je zamisli u tom običnom kovčegu,
žurno načinjenom od nekoliko dasaka. Tesara je Vuk doveo iz
jednog od okolnih sela.
Sveštenik je bio sitan i star. Izgledao je kao da će smrt njega
sledećeg odneti.
„Jer srž njegovog oproštaja leži u njegovim rečima i u
njegovim misterijama...”
Ofelija je čula reči, ali nisu njoj imale nikakvog smisla. Bila
je sama, potpuno sama, iako je Mersedes stajala iza nje i sada je
imala brata. Vuk ga je držao u naručju. Da mu da sina... njena
majka mu je bila potrebna samo zbog toga.
Sveštenik je pričao i pričao, a Ofelija je gledala u rupu koju
su vojnici iskopali u blatnjavom tlu. Možda su ona i majka samo
zbog toga i došle u mlin: da nađu ovaj grob, da se ponovo
susretnu sa Smrću. Nema mesta kuda se može pobeći od nje.
Smrt svuda vlada. Ofelija se pitala kada je njena majka shvatila
da nikada neće otići odavde.
„Zato što nam Bog šalje poruku, a naš je zadatak da je
rastumačimo.”
 Sveštenikove reči zvučale su kao osuda, baš kao i ono što je
Faun vikao na nju obuzet besom. Da, i njenoj majci će suditi.
Ofelija nikako nije mogla da se oslobodi te pomisli dok je
gledala brata kako spava u naručju svog oca. Nije želela da ih
gleda. Oni su ubili njenu majku.
„U grob se spušta samo šuplja, nesvesna ljuska. Sama duša
sada je daleko u večnoj slavi...”
Ofelija nije želela da majčina duša bude daleko. Ali kada se
vratila u majčinu spavaću sobu, nije je tamo našla. Daleko,
daleko...
Na noćnom stočiću i dalje je stajalo nekoliko njenih knjiga
bajki, kao da se ništa nije izmenilo - kao da i dalje ima majku.
Zato što u bolu... šaputao joj je sveštenikov glas u glavi...
nalazimo smisao života i stanje milosti koje gubimo u trenutku
rođenja. Bočica s kapima koje je doktor Fereira davao njenoj
majci kako bi lakše zaspala takođe je stajala na noćnom stočiću.
Ofelija ju je podigla spram prozora, kako bi ćilibarska tečnost u
njoj uhvatila to malo jutarnje svetlosti.
Bog u svojoj beskonačnoj mudrosti polaže rešenje u naše
ruke.
Ofelija je spustila bočicu u kofer koji je Mersedes već
spremila, sa ono malo majčine odeće, i uzela je svoje knjige. Na
stolu gde je majka obično pila čaj stajao je još jedan kofer, a kraj
prozora su ostala invalidska kolica.
Jer samo u njegovom fizičkom odsustvu može se ponovo
potvrditi mesto koje on zauzima u našoj duši.
Dok je Ofelija gledala prazna kolica, kraj prozora su proletela
dva gavrana, prekrasna, slobodna. Kuda je otišla njena majka?
Da li je sad sa njenim ocem? Da li će joj on oprostiti što je umrla
rađajući dete drugom muškarcu?
Ofelija je okrenula leđa prozoru.
Ne. Nema Boga. Nema magije.
Postoji samo Smrt.
 31.
Mačka i miš
ala je noć, prekrivajući poslednje ostatke dana crnom
pogrebnom odećom. Mersedes je stajala u Vidalovoj
sobi, s bebom u naručju, njegovom bebom bez majke,
želeći da dečačić bude i bez oca, želeći da nikada ne
upozna čoveka koji je sedeo nagnut nad stolom, nedirnut i
neoštećen smrću svoje žene. Mersedes nije upoznala svog oca,
ali sad dok je gledala ovog ovde smatrala je da ima sreće. Kakav
će čovek postati njegov sin ako bude rastao u ovakvoj tami?
Nežno je spustila dečaka u kolevku i pokrila ga ćebetom.
Njegov otac je držao u rukama jednu od gramofonskih ploča
koje je puštao čitavog dana i do kasno u noć. Mersedes je sad
već čula muziku čak i u snu. Tako je nežno postupao prema
pločama da bi čovek gotovo poverovao kako je koristio neke
druge ruke da slomi Tarti kosti i puca doktoru u leđa.
Nedostajao joj je Fereira. On je bio jedini u mlinu kome je
mogla da veruje.
„Ti si dobro poznavala doktora Fereiru, Mersedes, zar ne?”
Vidal je obrisao ploču rukavom uniforme, iste one uniforme
koju je ribala satima da ispere svu krv.
Ne pokazuj strah, Mersedes.
„Svi smo ga poznavali, senjor. Svi koji ovde živimo.”
Samo ju je pogledao. O, kako je sad već dobro poznavala
njegove igre. Ne pokazuj strah, Mersedes.
„Mucavac je pomenuo doušnika”, rekao je mirno, kao da
razgovaraju šta da se spremi za večeru. „Ovde... u mlinu. Možeš
li da zamisliš?” Ruka mu se očešala o njenu u prolazu. „Meni
pod nosom.”
Mersedes je gledala svoja stopala. Nije ih osećala. Utrnula su
od straha. Vidal je stavio ploču na gramofon.
Ne gledaj u njega. Videće - znaće!
Grlo joj se steglo od panike i ma koliko se trudila da proguta
knedlu, strah ju je gušio poput užeta. Iza nje beba je počela tiho
da se žali, gotovo prigušeno, kao da još uvek ne ume da plače.
„Mersedes, molim te.” Vidal joj je pokazao da sedne na
stolicu ispred njegovog stola.
Bilo joj je užasno teško da pomeri noge, iako je znala da će je
svaki znak oklevanja izdati. Možda je ionako prekasno. Možda
ih je Tarta sve izdao. Siroti, unakaženi Tarta.
„Šta li misliš o meni?” Vidal je nasuo čašu rakije koju je
držao u donjoj fioci. Mačor se igra mišem: Mersedes ga je
suviše dugo poznavala i nije imala nikakve iluzije o ishodu
takve igre. Od straha joj se grlo ispunilo slomljenim staklom dok
je sedela pobočke, kako ne bi morala da gleda Vidala u lice. I da
bi sačuvala iluziju da može da skoči i pobegne.
„Sigurno me smatraš čudovištem.” Pružio joj je čašu.
Da!, poželela je da vrisne. Da! Jer to i jesi. Ali njene usne su
uspele da izgovore reči koje je on, nadala se, želeo da čuje:
„Nije važno šta misli neko kao što sam ja, senjor.”
Uzela je čašu gotovo žurno, u nadi da on neće primetiti kako
joj drhte prsti. On je nasuo sebi drugu čašu i iskapio rakiju.
Mersedes svoju nije ni okusila. Kako da pije sa staklom u
grlu? On zna...
„Idi da mi doneseš još pića. Iz ambara.” Vratio je čep u flašu.
„Molim te.”
„Da, senjor.” Mersedes je vratila na sto netaknutu čašu.
„Laku noć, senjor.”
 Ustala je.
„Mersedes...”
Siroti miš. Mačka mu uvek daje taj trenutak nade.
„Da nisi nešto zaboravila?”
„Senjor?” Polako se okrenula, muva uhvaćena u ćilibar,
smola koja se polako stvrdnjava oko nje.
On je otvorio gornju fioku stola.
„Ključ.” Podigao ga je da ga pokaže. „Ja imam jedini, zar
ne?”
Leđa su joj se ukočila od užasa, ali uspela je da klimne
glavom. „Da, senjor.”
On je ustao, odmeravajući ključ u ruci dok je obilazio oko
stola.
„Znaš, postoji detalj koji me čudi. Možda nije bitno, ali...”
Stao je tik ispred nje. „Onog dana kad su pobunjenici provalili u
ambar, sa svim onim granatama i eksplozivom... brava nije bila
obijena.”
Bila joj je potrebna sva moguća hrabrost da mu uzvrati
pogled. Sva.
„Kao što rekoh.” Oči su mu bile crne kao cev pištolja kojim
je ubio Fereiru. „Verovatno nije bitno.”
Kad joj je pružio ključ uhvatio ju je za šaku, istim onim
prstima koji su čekićem lomili Tartine.
„Budi veoma oprezna.”
Mačak očito nije želeo da se igra brzo završi. Zašto bi je
inače upozorio? Da. Hteo je da je gleda kako beži i da joj puca u
leđa kao Fereiri. Ili da je goni kao jelena pošto je istera iz
guštare u kojoj se skrila.
Vidal je popustio stisak, ali i dalje ju je gledao.
„Laku noć, senjor.” Ponovo se okrenula, čudeći se što je noge
slušaju. Hodaj, Mersedes!
 Vidal ju je pratio pogledom. Mačke uživaju da puste miša.
Nakratko. Pošto su već osetili na sebi kandže.
Prišao je gramofonu i spustio iglu na ploču. Uz muziku bi se
moglo plesati. Prikladno, jer je upravo započeo još jedan
smrtonosni valcer, a ovoga puta plen je bio naročito lep.
Vidal je otišao do kolevke i pogledao svog sina.
Žena koja ga je rodila takođe je bila lepa, ali Mersedes je
jača. Što znači da će biti utoliko prijatnije da je slomi, mnogo
prijatnije od mučenja onog mucavca, ili od pucanja u plemenitog
idiota od doktora. A sad je imao sina. Nekoga koga će učiti
kakav je život.
Naučiće ga ovom okrutnom plesu. Korak po korak.
 32.
Nije to ništa
ersedes je želela da potrči, ali polako je sišla niz
stepenice, jer se plašila da će pasti zbog nesigurnih
kolena. Kapetan nije pošao za njom, zasad, ali svakako
nema još mnogo vremena.
Gurnula je u stranu ploču na kuhinjskom podu i izvadila novu
hrpu pisama koja su joj data da ih isporuči ljudima u šumi,
pisana od majki, očeva, sestara, ljubavnica. Iz Vidalove sobe
dopro je ženski glas, nežno pevajući o ljubavi i njenim mukama,
kao da joj se on podsmeva tom muzikom, svaka nota bila je kao
vrh noža pritisnut o njeno grlo.
On zna.
Da, zna, i ona će završiti kao Fereira, s licem u blatu - mada
bi Vidal verovatno voleo da ona umre na leđima, kao Ofelijina
majka, rađajući mu još jednog sina. Mersedes je za trenutak
samo stajala u mračnoj kuhinji, okovana pesmom koja je
dopirala odozgo, kao da je on i dalje drži za ruku, onim
ubilačkim okrvavljenim prstima.
Idi, Mersedes. Ne može te vezati pesmom. Ne. Ali nije mogla
da ostavi devojčicu. Ne bez pozdrava.
Kad je Mersedes zavirila u njenu sobu, Ofelija je čvrsto
spavala, iako je noć tek počela, noć posle sahrane njene majke.
Bol umara srce. Vidalova muzika je prigušila izdajničko
škripanje vrata i zvuk Mersedesinih koraka dok je prilazila
krevetu. Uglavnom je delovalo kao da je stari mlin na strani
vojnika, ali ponekad bi Mersedes uvidela da je stara kuća njen
prijatelj.
„Ofelija! Ofelija, probudi se!”
Mersedes je uhvatila devojčicu za rame ne skidajući pogled s
vrata. „Ofelija!” Molim te, probudi se, molim te...
Devojčica je konačno otvorila kapke teške od sna. Mersedes
se nagnula nad nju i uhvatila je za ruku.
„Ja odlazim, Ofelija.”
Oči su se široko tvorile, prekrasne oči, prekrasne poput
majčinih, ali lepota je na ovom svetu opasan dar.
„Kuda ideš?”
„Ne mogu da ti kažem. Ne mogu.”
Mersedes je ponovo bacila pogled ka vratima. Muzika se i
dalje širila, kao da Vidal tka mrežu kroz noć.
„Povedi i mene!” Ofelija ju je zgrabila za ruku. „Molim te!”
„Ne, ne!”, šaputala je Mersedes, milujući joj uplašeno lice.
„Ne mogu!”
Devojčica je zagrlila Mersedes oko vrata. Bila je suviše
mlada da ostane sama na svetu, suviše, suviše mlada.
Mersedes ju je poljubila u kosu, crnu poput gavranovog krila,
istu kao njenu, i grlila ju je onako kako je nekada želela da grli
sopstvenu kći. „Ne mogu, dete moje! Ali vratiću se po tebe,
obećavam.”
Ali Ofelija je nije puštala. Grlila ju je toliko čvrsto da je
Mersedes mogla da oseti otkucaje njenog srca.
„Povedi me!”, preklinjala je. „Povedi me!” Ponavljala je to
opet i opet.
Kako iko može da odbije toliku usamljenost?

***
Spotičući se kroz noć, išle su duž potoka, drhteći pod novim
pljuskom ledene kiše. Stari kišobran koji je Mersedes ponela
jedva ih je štitio. U jednom trenutku joj se učinilo da čuje
Fereirine korake iza sebe i morala je da se podseti da je on
mrtav, kao Tarta i kao mnogi drugi. Mrtav. Da li ta reč postaje
stvarnija ili manje stvarna svaki put kad je morate staviti uz
nekog voljenog?
„Čekaj!” Mersedes je stala, čvrsto grleći Ofeliju oko ramena.
Učinilo joj se da čuje frktanje konja, ali kad je oslušnula u
noći čula je samo kišu kako dobuje o drveće i kaplje s lišća nad
njima.
„Nije to ništa!”, šapnula je, privijajući Ofeliju uz sebe. „Ne
brini. Idemo.”
Ali igra je bila završena.
Kad se Mersedes okrenula, podigavši kišobran, našla se pred
Vidalovim licem. Garses je stajao iza njega, sa barem dvadeset
vojnika. Kako ih nije čula? Noć je uvek na strani lovaca.
„Mersedes.” Vidal je pretvorio njeno ime u lanac oko vrata.
Prešao je pogledom preko njenog lica, ukočenog od užasa, i
spustio ga na devojčicu.
„Ofelija.”
Nije ni pokušao da sakrije mržnju.
Zgrabio je devojčicu za ruku, a Mersedes je ostavio Garsesu.

***
Ubiće je. Ofelija je samo to mogla da misli dok ju je Vuk vodio
nazad ka mlinu, kroz šumu, preko blatnjavog dvorišta, u kuću u
kojoj je umrla njena majka. Ubiće Mersedes kao što su ubili
moju mamu.
Vuk ju je vukao uz stepenice čeličnim stiskom. Pozvao je
jednog vojnika da čuva vrata pre nego što ju je grubo gurnuo u
njenu sobu.
„Koliko dugo znaš za nju?”
 Ošamario je Ofeliju. Još je bila mokra od kiše, ili možda od
suza? Nije ni važno. I kišne kapi su suze. Ceo svet je plakao.
„Koliko dugo si mi se smejala, veštice mala?”
Vuk ju je prodrmusao, a Ofelija je osetila kako on želi i više
od toga. Da je slomi. Da je iseče kao jednog od onih zečeva koje
je kuvarica spremala u kuhinji za njega i njegove ljude. Konačno
ju je pustio uz strašnu psovku i skinuo je šapku, teško dišući, da
bi zagladio kosu. Prvi put se na njegovoj maski pojavila
pukotina, a to je uplašilo Ofeliju još više nego Faunov gnev.
Vuk joj nikad neće oprostiti što ga je videla slabog - baš kao što
joj neće oprostiti što mu nije rekla za Mersedes.
„Čuvaj je!”, dreknuo je na vojnika pred vratima. „A ako iko
pokuša da uđe” - vratio je šapku na glavu, namestio je,
zatvarajući pukotinu - „prvo ubij nju.”
Ofeliju je obraz pekao kao da joj je šamar pokidao kožu.
Počela je da plače istog časa kad je Vuk zatvorio vrata, potekle
su joj sve one suze: za majkom, za Mersedes, za samom sobom.
 33.
Samo žena
evo je, vezana za isti onaj stub s tragovima Tartine krvi,
dok napolju sviće novi dan. Mersedes nije gledala Garsesa
dok joj je zatezao konopce i vezivao joj ruke spreda, isto
kao što je vezao i Tartu.
Vidal joj je za to vreme pretresao torbu. Skinuo je rukavice.
To je često radio kad ispituje zarobljenika. Krv se teško skida sa
kože. Mersedes je to znala. Radila je to mnogo puta.
„Čorizo...” Bacio je kobasicu na pod. „To nije trebalo da
bude hrana samo tebi i devojčici, zar ne? A ovo svakako nisu
ukrala za nju.” Onjušio je paketić. „Moj najbolji duvan. Trebalo
je da tražiš, Mersedes. Dao bih ti ga.”
Garses se nasmešio i vezao još jedan čvor dok je njegov
kapetan gledao pisma spremljena za ljude u šumi.
„Hoću imena svih koji su ovo pisali. Do sutra.” Predao je
pisma Garsesu.
„Razumem, kapetane.”
Zašto nije ostavila pisma u skrovištu? Svi ti ljudi po koje će
sad doći vojnici... Ljude u šumi ništa ne bi teže pogodilo. Sve
ove reći ljubavi pretvoriće se u oružje protiv onih kojima je
trebalo da donesu mir.
Mersedes je pokušala da savlada suze. Očajanje je izviralo u
njenom srcu poput otrovne vode. Ljubav je užasno efikasna
klopka, a najokrutnija istina o ratu jeste da on pretvara ljubav u
smrtonosan rizik. Ubićemo ti majku. Silovaćemo ti sestru.
Slomićemo kosti tvom bratu...
 Mersedes je naslonila potiljak na neravno drvo. Pa šta ako je
sad ubiju? Suviše dugo se plašila ovoga. Srce joj je toliko
umorno od silnog straha da nije osećala ništa osim žaljenja zbog
pisama i saosećanja prema ljudima kojima će uskoro lupati na
vrata.
Vidal je otkopčao košulju koju mu je ona oprala i ispeglala.
Koliko često je proklinjala mrlje od krvi koje je napravio neko
drugi? Da li će se njena krv naći na rukavima ili će on skinuti
košulju? Da, misli na pranje košulja, Mersedes. Ne daj umu
vremena da misli na ono što će ti sad raditi.
„Možeš da ideš, Garsese.”
Nije bila sigurna šta je osetila u pogledu koji joj je Garses
dobacio. Neki vojnici ne vole mučenje žena. Njegov kapetan
nije imao takvih rezervi. Podozrevala je da to čak više voli nego
sakaćenje muškaraca.
„Sigurni ste, kapetane?”
Mersedes se nije sećala da je ikada ranije čula Vidala kako se
smeje. „Pobogu! Pa ona je samo žena.”
Mersedes je gledala drvene zidove ambara. To će biti
poslednje što će videti. Mrtvi komadi drveta, dok je živa šuma
napolju van njenog domašaja. Garses je zatvorio vrata ambara za
sobom.
„Znači to si uvek mislio. Znači zato sam dosad uspevala. Bila
sam nevidljiva za tebe.”
Mersedes je nastavila da gleda u zid kako on ne bi video strah
u njenim očima. Ali Vidal joj je prišao i zgrabio je za bradu,
primoravši je da podigne pogled.
„Prokletstvo. Otkrila si moju slabost. Ponos.” Posmatrao je
njeno lice kao komad lepog mesa. A on može da ga raskrvari
kako god želi. „Srećom mi je jedina.”
Lažov. Mersedes je osećala njegove prste kako joj se zabijaju
u obraze. Uživao je što je ona bespomoćna, uživao je što može
pretvoriti njenu lepotu u nešto što mu pripada, što može da je
uništi.
„A sada ćemo saznati koje su tvoje slabosti.”
Vidal ju je pustio i prišao stolu gde je držao alat.
„Veoma je jednostavno”, rekao je, okrenuvši joj leđa dok je
uzimao čekić. „Ti ćeš, naravno, progovoriti...” Spustio je čekić
na sto i zagledao se u ostali alat kao da nije siguran koji da
uzme. „Ali ja moram biti siguran da je sve što kažeš” - uzeo je
gvozdenu kuku i pažljivo je razgledao - „istina.”
Pričaj dalje, molila se u sebi Mersedes dok je tiho tražila
prstima nož skriven u kecelji. Da li će biti dovoljno oštar? Tako
oštar da preseče uže, umesto šargarepe i luka?
„Da, progovorićeš. Imamo ove nekoliko stvari koje samo za
to služe.” I dalje joj je bio okrenut leđima.
Mersedes je bila sigurna da je i Tarta slušao isti govor. Vidal
je voleo da se razmeće. Uostalom, kapetan raspoređen u
napušteni mlin usred galicijske šume nema mnogo čime da se
razmeće osim svojom okrutnošću. Ponos? Ne, taština - to je
njegova slabost; želja da stalno dokazuje, i sebi i drugima, da
niko i ništa ne može da mu se odupre i da njegovo srce ne
poznaje ni strah ni sažaljenje. Lažov. On se svega plaši.
Naročito sebe.
Mersedes ga je netremice gledala u leđa dok je sekla niti
užeta. „Ne koristimo ništa naročito... nema potrebe. Takve stvari
se nauče u poslu.”
O da, voleo je da sluša sopstveni glas. Ponosio se činjenicom
da može da zvuči smireno čak i kad mu srce ubrzano bije od
besa ili uzbuđenja. Mersedes je bila sigurna da i sada bije brže,
od pomisli da će upotrebiti taj čekić na licu koje je tako često
gledao, na rukama koje je tako mirno dodirivao kad god bi mu
se približila. Nevidljiva. Da. Mersedes, sestra Pedru i još jednoj
sestri koja je umrla veoma mlada, kći odavno mrtvih roditelja...
njeno pravo Ja njemu je bilo nevidljivo. Ali Vidal je uvek
primećivao lepotu njenog tela.
Evo ga. Osetila je oštricu noža na koži. Oslobodila je ruke.
Ali trebalo je seći još.
„Najpre...” Vidal je podigao klešta. „Da, mislim da će ovo
poslužiti.” Još se nije okretao.
Mersedes je tiho odvezala konopac s nogu. Stopala su joj
tonula duboko u slamu dok se šunjala ka mučitelju.
Zabila je nož kroz belu košulju na leđima. Uložila je u to svu
preostalu snagu, ali tanka oštrica bila je kratka, a mišiće i kožu
nije bilo tako lako šeći kao niti konopca. Vidal je jeknuo i
potražio rukom ranu, a Mersedes se zateturala unazad,
pokušavajući da dođe do daha. Još nikad nije zabila nož u
ljudsko telo a oružje koje je imala sad joj se činilo krhko kao i
ona sama.
Oči su mu bile razrogačene od neverice kad se konačno
okrenuo ka njoj. Samo žena. Ovoga puta Mersedes mu je zarila
nož u grudi. Srušio se kad ga je iščupala, ali pogodila ga je ispod
ramena, previsoko za srce - ako ga uopšte ima - a oštrica je opet
bila prekratka. Mersedes ju je zabila još jednom, iako su joj prsti
već bili klizavi od krvi. Ovoga puta nož mu se našao u ustima, a
Mersedes je pritisnula oštricu u ugao usana.
„Vidiš? Nisam ja neki starac, kučkin sine”, zasiktala je. „I
nisam ranjeni zarobljenik.”
Zasekla je nožem kroz obraz. Onda se zagledala u njega, koji
je klečao i pritiskao šakom krvava usta.
„Da se nisi usudio da takneš devojčicu.” Jedva je prepoznala
sopstveni glas. „Nećeš biti prva svinja koju sam preklala.”
Njena kolena govorila su nešto drugo. Kao da se u njima
skupio sav strah, ali uspela je da stigne do vrata ambara i otvori
ih. Nije čak ni primetila da još ima krvavi nož u ruci. Sakrila ga
je u kecelju i počela da hoda. Kraj vojnika u dvorištu. Niko nije
obratio pažnju na nju.
Nevidljiva.
Samo je jedan okrenuo glavu. Oficir. Serano. Gledao je za
njom, ali Mersedes je koračala dalje. Ispred štale je treštao radio,
objavljujući dobitne brojeve na lutriji na koju je kuvarica uvek
trošila novac.
Hodaj dalje.
„Hej, jesi li video?”, doviknuo je Serano Garsesu, koji se
nezadovoljno mrštio na pobunjenički tiket koji je sačuvao kad
ga je našao u šumi. „Možeš li da poveruješ?”
Seranovo lice je bilo potpuno zaprepašćeno. „Pustio ju je.”
Pokazao je za Mersedes. Garses je zgužvao srećku i bacio je
na zemlju. „Šta to pričaš?”
Mersedes je ubrzala korak. Osećala je na leđima Garsesov
pogled. On možda ne uživa u mučenju toliko kao kapetan, ali
svakako mu ne smeta da ubija.
„Hej!”, povikao je za njom. „Ti! Stani!”
Mersedes je potrčala.
O, to je bilo lako.
Garses je potegao pištolj iz futrole.
Mnogo lakše nego zamahnuti čekićem navezanog
zarobljenika.
Ciljao je pažljivo, kao Ofelijin otac kad prodeva konac kroz
ušicu igle.
„Drži je, Garsese!”
Ali Garses je zaboravio na Mersedes. Spustio je pištolj i
buljio u kapetana koji se isteturao iz ambara kao pijanac, košulje
natopljene krvlju, pritiskajući dlanom usta.
 „Hajde!” Bilo je teško razumeti šta Vidal govori jer mu je
ruka pokrivala usta. „Dovedi mi je!”
Garses se nije micao. Samo je piljio u krv koja se probijala
Vidalu između prstiju. „Kapetane, šta...”
„Dovedi mi je, dođavola!”
Sad je spustio ruku. Usta koja su vikala na Garsesa otvorila
su se duboko u Vidalov levi obraz. Nije bilo lako odvojiti pogled
od tog krvavog osmeha, ali Garses je konačno uspeo da obori
oči.
„Na konje!”, viknuo je vojnicima.

***
Merserdes je baš stigla do drveća kad je čula Garsesovo
naređenje.
Zašto ga nisi ubila kad si imala priliku?, upitala je sebe kad
se osvrnula i ugledala Vidala. Da je imala bolji nož, učinila bi
to. Da, bi. Teturala se kroz mokru paprat, osećajući dodir
izdanaka na koži i odeći. Nije tako trčala još otkako je bila mala,
a i tada je to činila iz čiste radosti trčanja.
Radost. Kakvo je to osećanje? Nije mogla da se seti...
Uskoro je morala da se nasloni na drvo kako bi došla do
daha, iako je čula frktanje konja iza sebe, i njihova kopita kako
gaze paprat, i jahače kako viču. Bilo ih je mnogo, a ona je
krenula dalje da se spotiče preko kamenja i stenja, dok su se oni
primicali sve više i više.
Između drveća se pojavila čistina. Visoki borovi stajali su u
širokom krugu kao da su se okupili da gledaju njenu smrt.
Vojnici na konjima okružili su Mersedes pre nego što je stigla
do pola čistine. Kosa joj se rasplela i osećala se malom i
ranjivom poput deteta.
Garses se smešio odozgo na nju, pogled mu je bio u isto
vreme podsmešljiv i pun divljenja. Sve žene su plen. Gledaj je
samo, govorile su Garsesove oči. Sasvim je lepa za služavku.
Smirio je konja, milujući mu vrat kao nju da miluje. Nije žurio
da sjaše. Uživao je u ovome. Zabava je tek počinjala.
„Psssst”, rekao je, idući ka njoj, pružajući ruke kao da
umiruje dete.
Mersedes je oduvek verovala da je Garses manje okrutan od
Vidala, ali zar je to važno? On je jedan od njih. Posegnula je za
nožem. Oštrica je još uvek bila crvena od kapetanove krvi kad ju
je uperila u njega.
Garses je skinuo šapku, još uvek se smešeći kao da joj se
udvara. „Hoćeš mene da ubodeš? Tim malim nožem?”
O, kako je želela da je muško.
„Bolje ti je da pođeš sa nama bez opiranja. Kapetan kaže, ako
se budeš lepo ponašala...” Čudo kako muškarčev glas može da
se pretvori u mačje predenje kada lovi ženu.
Mersedes je pritisnula oštricu sebi na grlo. Tarta nije imao tu
priliku. Siroti Tarta.
„Ne budi glupa, dušo.” Garses je načinio još jedan korak ka
njoj.
Mersedes je toliko snažno pritisnula nož na grlo da je osetila
kako joj zaseca kožu. Garses je koračao i dalje.
„Ako neko treba da te ubije”, preo je, „to ću biti ja.”
I dalje se smešio kad je umro.
Metak ga je pogodio u leđa. Ostali su pokušali da pobegnu,
ali padali su jedan po jedan, dok je Mersedes i daje držala nož na
grlu. Kad ga je konačno spustila, uši su joj bile utrnule od vike i
krikova. Svuda oko nje uspaničeni konji su klizali po travi,
zbacujući jahače, a čistina je bila puna tela ljudi na samrti.
Mersedes nije mogla da odredi da li je neki vojnik uspeo da
pobegne. Ako i jeste, nije bilo mnogo takvih. Videla je samo
nekoliko konja kako galopom odlaze u šumu, divlji i slobodni
prvi put u životu. I Pedra. Kad je brat pošao ka njoj, a njegovi
ljudi za njim, činilo joj se kao da je izašao iz sna, lepog sna - za
promenu. Privukao ju je u zagrljaj, a Mersedes je zaplakala,
čvrsto ga stežući, plačući mu na ramenu, plačući, plačući, dok su
njegovi ljudi pucali u vojnike koji su se još micali u izgaženoj
paprati.
Pucnji i jecaji... zvuci ovog sveta. Mora da postoji i više od
toga, ali Mersedes je zaboravila. Grlila je Pedra i činilo joj se da
nikada neće prestati da plače.
 Krojač koji se pogodio sa smrću
iveo jednom u La Korunji mladi krojač po imenu Mateo
Hilodoro, srećno oženjen devojkom po imenu Karmen
Kardoso. koju je voleo od detinjstva. Kad mu je Karmen
rodila kći, osetio se kao najbogatiji čovek na svetu, i
voleo je devojčicu isto koliko i ženu. Dali su joj ime Ofelija.
Mateo joj je lično šio svu odeću i pravio je haljine za njene
lutke, kopirajući balske haljine princeza iz ćerkinih knjiga bajki.
Mateo Hilodoro je bio veoma srećan čovek. Ali jedne noći,
na Ofelijin rođendan, njegova ruka je bacila senku u obliku
lobanje preko zelenog platna od kojeg joj je krojio novu haljinu.
Hilodoro je uzmakao od radnog stola i ugledao iza sebe Smrt.
Lice joj je bilo belo, baš kao i odeća.
„Mateo”, rekla je Smrt. „Došao je tvoj čas. Kraljici Donjeg
sveta potreban je krojač, i odabrala je tebe.”
„Reci joj da nisam dovoljno dobar!”, preklinjao je on. „Reci
joj da mi se ruke tresu i da se šavovi raspadnu posle nekoliko
dana!” Smrt je zavrtela glavom, ali na bledom licu video se
nagoveštaj saosećanja.
„Tvoji bodovi su savršeniji od pesme slavuja, Mateo”, rekla
je. „A takvo savršenstvo na ovom svetu ne može da postoji.”
„Ako me povedeš, odseći ću sebi prste!”, uzviknuo je krojač.
„Kakve koristi će tad imati od mene?”
„Tamo kuda te vodim neće ti trebati ovo telo”, rekla je Smrt.
„Treba ti samo tvoja veština - a to ne možeš odseći od sebe, jer
to je tvoja srž. Besmrtna iskra, moglo bi se reći.”
 Hilodoro je oborio glavu i prokleo dar za koji je čitavog
života verovao da je blagoslov. Suze su mu kapnule na tkaninu
od koje je krojio novu haljinu svojoj kćeri. Ofelija bi divno
izgledala u njoj, s majčinom tamnom kosom i njenim krupnim i
zamišljenim očima, uvek upitnog pogleda.
„Dozvoli mi makar da završim ovu haljinu!”, molio je.
„Obećavam ti, čim završim poslednji šav, poći ću sa tobom
svojevoljno, i krojiću najlepšu odeću za kraljicu Donjeg sveta.”
Smrt je uzdahnula. Bila je navikla da ljudi mole za još nekoliko
godina ili meseci, ponekad čak i sati. Uvek je ostajalo nešto
nedovršeno, nešto neobavljeno, nešto nedoživljeno. Smrtnici ne
shvataju da život nije knjiga koju zatvaraš tek pošto pročitaš
poslednju stranicu. Nema poslednje strane u Knjizi Života, jer
poslednja strana jedne priče je uvek prva strana neke druge. Ali
krojač ju je dirnuo. U njemu je bilo toliko ljubavi... i dobrote - a
to je osobina koju je Smrt retko viđala među ljudima.
„Neka bude tako. Završi haljinu”, rekla je Smrt uz nestrpljiv
uzdah - doduše, više se ljutila na sebe što je popustila njegovim
molbama. „Vratiću se.”
Hilodoru su ruke drhtale kad je ponovo seo za radni sto, pa su
šavovi ispali nejednaki. Morao je da ih opara, jer su odražavali
njegovu žalost isto kao što su nekada odražavali njegovu sreću.
Dok je sekao konce i vadio ih iz nežne tkanine, sinula mu je
odvažna misao i navela ga da podigne glavu.
Šta ako ne završi haljinu? Šta ako je nikad ne završi?
Počeo je da ostaje budan do kasno svake noći, i nije slušao
kad bi ga Karmen molila da ide na spavanje, jer želeo je da Smrt
dobro vidi i poveruje kako on radi na haljini danju i noću. Za
svaki šav koji bi načinio, krišom bi oparao neki drugi, toliko
krišom da se nadao da ga čak ni Smrt neće u tome uhvatiti.
Šest nedelja kasnije njegova ruka je opet bacila senku u
obliku lobanje na zelenu tkaninu još uvek nedovršene haljine.
Smrt je stajala iza njega, ali ovoga puta je bila u crvenoj odeždi.
„Mateo!”, rekla je, hladnim i ozbiljnim glasom. „Završi
haljinu pre izlaska sunca, inače ću povesti sa sobom i dete za
koje je šiješ.” Hilodoro je osetio da mu se igla zabola u kožu kad
je stegao pesnicu, a kap krvi je pala na rukav koji je upravo šio.
Njegova kći, Ofelija, pitaće se otkuda potiče ta tamna tačka.
„Završiću je pre izlaska sunca”, šapnuo je. „Kunem se.
Molim te, ne diraj moje dete. Ona je tako mlada.”
„To ne mogu da obećam”, odgovorila je Smrt. „Ali obećaću
ti još nešto: ako noćas završiš ovu haljinu, biće obmotana
tvojom ljubavlju. Dok god je bude nosila, dok god joj bude
pristajala, neću doći po nju.”
 34.
Poslednja šansa
ap, tap, tap... Stražar je koračao tamo-amo ispred
Ofelijinih vrata, tamo i amo, da bi ostao budan. Okrugli
prozor, dvojnik punog meseca po danu, sad je bio crn
zbog noći, koja će okončati svaku nadu da će ispuniti
Faunove zadatke. Sve je izgubljeno. Nikada neće saznati da li je
istinita njegova priča kako i dalje postoji mesto na koje može da
se vrati i koje će joj biti dom.
Mesto gde još uvek ima majku i oca.
Čuvaj je. Ako iko pokuša da uđe, prvo ubij nju.
Ubij nju? Čekala je da neko to uradi još otkako je Vuk otišao
- sedela je u spavaćici na podu, ispod kojeg je još lutao
Beloglav, naslonjena leđima na uznožje kreveta - čekala je da
neko dođe i prekolje je.
Ofelija je stavila kraj sebe kofer s majčinom odećom, u nadi
da će joj to pružiti nekakvu utehu, ali kofer je samo šaputao:
Nema je više. Nikog više nema: ni tvoje mame, ni Mersedes, čak
te je i Faun napustio. To je bilo tačno. Ostao je samo stari mlin
pun duhova i užasni čovek koji je doneo smrt njenoj majci, a
ubiće i Mersedes. Da, svakako će je ubiti. Ofelija se pitala samo
da li je Mersedes već mrtva, ili se Vuk neće žuriti s njom, kao
što su rekli da je bilo s mladim pobunjenikom.
Kroz korake vojnika pred svojim vratima čula je brata kako
plače u Vukovoj jazbini. Zvučao je tako usamljeno i izgubljeno.
Njegov plač kao da je odražavao tugu Ofelijinog srca i stvarao je
vezu kroz noć između njih. Mada ga je i dalje krivila za majčinu
smrt.
Ofelija je podigla glavu.
Začuo se još jedan zvuk - šuštanje krila u obliku osušenog
lišća.
Vila je lepršala nad njom, živi podsetnik na smrt svojih
sestara i na Ofelijin neuspeh. Spustila se Ofeliji na ruku, uhvatila
je za prst. Bila je lakša od ptičice a dodir njenih nežnih ruku
ispunio je Ofelijino srce svetlošću i toplotom.
„Odlučio sam da ti dam još jednu šansu.” Faun se pojavio iz
senke, pružajući ruke kao da u njima drži neki dragocen dar.
Ofelija je žurno ustala.
„Poslednja šansa.” Faunove tanke usne izvile su se u osmeh
oproštaja.
Ofelija ga je zagrlila i zagnjurila lice u dugu, svetlu kosu.
Delovalo joj je kao da je zagrlila drvo, a Faunov smeh je ličio na
žuboreći izvor na kome se njeno očajno srce napajalo radošću.
Pogladio ju je po kosi, naslonio obraz sa šarama na njenu glavu,
a Ofelija se osetila bezbedno uprkos vojniku pred vratima,
uprkos Vuku, uprkos koferu s majčinom praznom odećom.
Faunovo ogromno telo štitilo ju je od sveta koji je postao veoma
mračan. Možda je ipak trebalo da mu veruje. Ko bi joj drugi
pomogao? Nikoga nije bilo.
„Da, daću ti još jednu priliku”, šapnuo joj je Faun na uvo.
„Ali, obećavaš li da će ovoga puta uraditi sve što ti kažem?”
Odmakao se korak unazad, još uvek je držeći za ramena, i
upitno je pogledao.
Ofelija je klimnula glavom. Naravno. Sve! Učiniće sve što
može samo da bi je on štitio od Vuka, koji ju je dovukao nazad u
ovu sobu kao zeca uhvaćenog u šumi.
„Sve?” Faun se sagnuo da je pogleda pravo u oči. „Bez
pitanja?”
 Pogladio ju je po licu prstima s kandžama, a Ofelija je
ponovo klimnula glavom, iako je ovoga puta u pitanju osetila
opasnost.
„Ovo ti je zaista poslednja šansa.” Faun je naglasio svaku
pojedinu reč.
Ofelija se setila grožđa na zlatnim tanjirima kod Beloglava.
Ne. Ovoga puta će biti jača. Klimnula je glavom.
„Onda me slušaj.” Faun ju je u šali kucnuo kandžom po nosu.
„Uzmi svog brata i donesi ga u lavirint što brže možeš, visosti.”
Takav zadatak Ofelija nije očekivala.
„Mog brata?”
Prosto je morala da se namršti. Šta te briga?, upitala je samu
sebe. Da, zvuči usamljeno kao i ti, ali on je sin svog oca, a da ga
nema, mama bi ti još uvek bila živa. Ali javio se i drugi glas,
koji je ranije već čula. On tu nije kriv. Morao je da dođe na ovaj
svet iako ga se bojao isto koliko i ti.
„Da”, rekao je Faun. „Sad nam je on potreban.”
Za šta? O, Ofelija!, uzdisala je često njena mama. Toliko
pitanja! Zar ne možeš lepo da uradiš kako ti se kaže? Pa kako,
kad njeno srce stalno postavlja pitanja?
„Ali...”, zaustila je oprezno.
Faun je naglo podigao prst, kao uvelo upozorenje. „Nema
više pitanja. Tako smo se dogovorili, da?”
Hoćeš li uraditi sve što ti kažem? Sve... Ofelija je duboko
uzdahnula. U toj reči je vrebala opasnost, ali ona nije imala
izbora, zar ne?
„Vrata te sobe su zaključana.”
Vuk je uvek zaključavao sobu, otkako je u njoj držao sina.
„U tom slučaju”, rekao je Faun, vragolasto se smešeći,
„siguran sam da se sećaš kako ćeš napraviti sopstvena vrata.”
Kreda koju je izvukao odnekud iz vazduha bila je isto tako
bela kao ona koju joj je dao da uđe u jazbinu Beloglava.
 35.
Ranjeni vuk
idal je stajao pred ogledalom, čisteći ranu na licu, kad je
čuo spolja topot kopita. Dvojica vojnika su se vratila iz
šume, ali niko se nije usudio da kaže kapetanu da ostali
leže mrtvi na čistini među drvećem, da im krv kaplje s
paprati, a da je Mersedes, koja ga je isekla kao svinju, živa i
slobodna.
Vidal je posmatrao groteskni kez koji mu je Mersedes
načinila. Kuhinjski nož je rasekao kožu jednako efikasno kao što
je sekao povrće. Kad je pokušao da otvori usta, probod bola je
bio takav da je morao da zažmuri, ali i tako je još uvek video
Mersedes s tankom oštricom koja viri iz šake, nalik na žaoku
zolje.
Jedna služavka je ostavila na stolu zakrivljenu šivaću iglu
koju je tražio. Verovatno je Mersedes njome krpila njegovu
odeću. Vidal ju je uzeo i probio vrhom donju usnu. Od svakog
uboda se trzao, ali provlačio je crni konac kroz kožu, ponovo i
ponovo, kako bi se oslobodio osmeha kojim mu se sopstveno
lice podsmevalo što je ispao budala.

***
Ofelija je slušala njegovo stenjanje kroz vrata koja je Faunova
kreda otvorila na njenom podu. Čak je i videla Vuka kako stoji
pred ogledalom, a tačno ispod nje stajale su merdevine,
postavljene pa zaboravljene kraj kutija koje skupljaju prašinu u
dubini sobe. Faun se postarao da ona lako dođe do bratove
kolevke. Nalazila se na samo nekoliko koraka od nje, i mada
Ofelija nije mogla da ga vidi čula je njegov tih plač. Možda
doziva majku. Njihovu majku. Ne misli na nju, Ofelija! Seti se
gde si!
Obula je cipele i navukla tamni vuneni kaput preko
spavaćice.
Vuk je nije čuo dok je silazila niz merdevine. I dalje je stajao
pred ogledalom, okrenut leđima ka njoj, i stenjao je od bola.
Košulja mu je bila krvava. Ofelija nije znala ko ga je ranio, ali
bila je zahvalna onome ko se usudio da ga napadne, iako je
mogla da oseti koliko je besan. Čim je sišla s merdevina na pod
žurno se zavukla ispod Vukovog stola, kako je ne bi primetio
ako se okrene.
Ali Vidal se nije okretao.
Posmatrao je šta je postigao iglom i koncem. Izbrisao je
osmeh koji mu je nacrtao Mersedesin kuhinjski nož. Ogledalo je
sad pokazivalo samo tanku, krvavu liniju, isprekidanu crnim
koncem, koja se pružala od ugla usana pa preko obraza. Pokrio
ju je zavojem i još jednom osmotrio svoje lice. Onda je pošao ka
stolu.

***
Ofelija se nije usuđivala da diše. Mogla bi da mu dotakne noge
dok je stajao sipajući sebi rakiju. Njen brat je u kolevci
zakmečao, a Vuk je jeknuo kad mu je žestoko piće probilo
zavoj. Ofelija ga je čula kako sipa sebi novu čašu i... spušta je na
sto.
Osetila je da su joj se ruke i noge ohladile od straha.
Kreda. Gde je Faunova kreda?
Ležala je među Vidalovim papirima, na stolu. Vidal ju je
uzeo i zdrobio je među prstima dok je pogledom tražio po sobi
uljeza koji ju je tu spustio.
O, kako se Ofelija plašila da će je tutnjava srca odati!
A možda ju je Vidal i čuo.
Izvukao je pištolj, obišao oko stola i zavirio pod njega. Ali
Ofelija je bila brža. Vuk nije video ništa, a brat joj je pritekao u
pomoć jer je počeo da plače. Vidal je vratio pištolj u futrolu i
prišao kolevci. Njegov sin... hoće li on vladati dečakovim
mislima onako kako je njegov otac još uvek vladao njegovim?
Da li će njegov sin žudeti da mu udovolji čak i svojom smrću?
„Kapetane! Ako dozvoljavate...”
Nije znao ime vojnika koji je upao u sobu. Suviše brzo su
umirali.
„Šta je?”
Svi su znali koliko je strašna kazna ako uznemiriš kapetana u
njegovoj sobi.
„Serano se vratio. Ranjen je.”
„Ranjen?” Vidal je i dalje gledao po sobi.
Njegov sin je plakao kao da mu neko ili nešto remeti san.
Molim te!, preklinjala je Ofelija. Odaćeš me, braco. Srećom
je hrpa praznih jutanih vreća iza koje se sakrila uspela da je
zakloni od Vukovog pogleda, a onda ga je konačno čula kako
ide prema vratima.
Nije napustila skrovište sve dok nije čula korake napolju, na
stepeništu. Ostavio je na stolu polupraznu čašu rakije. To je
podsetilo Ofeliju na druge čaše - one u kojima je doktor Fereira
pripremao njenoj mami lek za spavanje. Zavukla je ruku u džep.
Da, tu je. Bočica leka koju je uzela iz majčine sobe. Usula je u
tečnost samo nekoliko kapi, jer se plašila da će Vuk osetiti ukus
ako uspe previše. Doktor Fereira, njena mama, njen tata,
Mersedes... možda je svi oni čekaju u Donjem svetu o kome joj
je pričao Faun.
Treba samo da uradi sve kako je on rekao, i ubrzo će ih
ponovo videti.
Iz kolevke se ponovo začuo glas. Brat. Još mu nisu dali ime.
Kao da je majka ponela sa sobom u grob njegovo pravo ime.
Ofelija se sedla kako je pričala s njim dok je još bio u majčinom
stomaku. Upozorila ga je na ovaj svet. Jeste, jeste.
Nagnula se nad kolevku i uzela bebu u naručje. Bio je tako
mali.
 36.
Sestra i brat
jihovi pogledi kad je ušao u trpezariju. Nestalo je slave,
osećanja nepobedivosti. Poslednji put su se okupili da
proslave pobedu u šumi. Vidal je osećao okrvavljeni
zavoj na obrazu kao žig. Neuspeh... usečen u njegovo
lice kuhinjskim nožem.
Serano je sedeo kraj vatre, skljokanog krupnog tela.
„Gde je Garses?”
Serano je zavrteo glavom. Vidal je seo u susednu stolicu.
„Koliko ih je bilo?”
„Pedeset. Najmanje. Samo smo Garsija i ja pobegli. Ostali su
stradali.” Serano nije mogao da ga gleda u oči.
„Ni stražarska mesta se ne javljaju”, rekao je vojnik koji je
doneo Vidalu loše vesti. I dalje nije mogao da mu se seti imena.
„Koliko ljudi nam je ostalo?”
„Dvadeset. Možda i manje.”
Vidal je potražio prstima džepni sat, ali setio se da ga je
ostavio na stolu. Nehotice se upitao da li je sat najavio očevu
predstojeću smrt glasnijim kucanjem. Pokušao je da se prezrivo
nasmeši toj pomisli, ali bol koji je usledio samo ga je dodatno
podsetio koliko je sve pošlo strašno naopako.
Ako ne uspe da se dočepa Mersedes, ubiće devojčicu.

***
Ofelija je još uvek stajala u Vidalovoj sobi, držeći brata. Tako je
mali, tako topao, lice mu je tako sveže i novo pod belom
kapicom koju mu je majka isplela, a oči, bistre i pune poverenja,
gledale su u nju.
Sestra. Brat.
Ofelija nikad ranije nije bila sestra, već samo ćerka i
devojčica koja je uništila novu haljinu u šumi i još uvek nije
sigurna šta znači mladež u obliku polumeseca koji ima na
ramenu.
Sestra. Ta reč je sve menjala.
„Odlazimo”, šapnula je bratu na uvo. „Zajedno. Nemoj se
plašiti.”
Brat joj je odgovorio plašljivim cviljenjem. Ovo je meni sve
novo, smatrala je Ofelija da je rekao. Molim te, čuvaj me, sestro.
„Ništa ti se neće desiti.” Čvrsto ga je privila na rame.
Takvo obećanje je vrlo teško održati.
Krenula je ka vratima kad je na stepeništu začula glas
njegovog oca. O, zašto nije krenula minut ranije?
„Kad se ostatak odreda vrati, neka mi se smesta jave.” Vukov
glas je bio blizu. Suviše blizu.
Ofelija se sakrila iza vrata. Nemoj plakati, brate!, preklinjala
je u sebi. Nemoj nas odati! Doduše, nije poslušao ni kad ga je
molila za majčin život.
„Tražite radiom pojačanja”, čula je Vukov glas. „Odmah.”
I eno ga, vratio se u sobu. Ne diši, Ofelija.
Vuk je prišao stolu i stavio u džep sat koji je ležao kraj čaše.
Onda je posegnuo za pićem. Kad se okrenuo i sručio rakiju u
grlo, Ofelija je žurno izašla iza vrata. Brat joj je mirno spavao u
naručju, a njegovo poverenje u nju navelo ju je da veruje u svoju
sreću. Ali nije uspelo. Taman kad je zakoračila kroz otvorena
vrata, zidove mlina je zatresla eksplozija. Dopirala je iz dvorišta.
Brojni plamenovi iskidali su plašt noći i obojili zidove oko
Ofelije u jarkocrvenu i belu boju. Vuk se naglo okrenuo i
ugledao je kako stoji na vratima, ukočena poput ulovljenog
jelena, s njegovim sinom u naručju.
„Ostavi ga!” Glas mu je bio kao nož, kao čekić, kao metak.
Ofelija je gledala Vuka u oči i zavrtela glavom. Samo je
toliko mogla da uradi.
Vuk je krenuo ka njoj ali se zanjihao, jedva se zadržavši na
nogama, a Ofelija je sa zahvalnošću pomislila na doktora Fereiru
koji ju je upravo zaštitio od sopstvenog ubice.
A onda se okrenula. I potrčala.

***
Vidal je krenuo za njom, ali jedva je uspeo da prođe kroz vrata.
Vrtelo mu se u glavi. Šta mu je? Nije ni pomislio na rakiju, bio
je suviše ponosan da bi zamislio da je dete uspelo da ga drogira.
Ne, to je zbog rana koje mu je nanela ona druga veštica. Naći će
i nju i ubiće je, ali prvo devojčicu. Znao je da će mu doneti lošu
sreću čim je izašla iz onog auta. Oči su joj bile kao šuma, a lice
puno tišine. Jedva je čekao da joj zavrne vrat.
Ofelija je još bila na stepeništu kad se Vidal isteturao iz svoje
sobe, ali jedva je bio u stanju da izvuče pištolj, a prokleta
devojčica je istrčala kroz vrata pre nego što je stigao da nacilja.
Kad je konačno uspeo da siđe niz stepenište i izađe napolje,
video ju je kako nestaje među drvećem. Zašto je uzela njegovog
sina?
Da li ga nosi pobunjenicima, kako bi mogli da ga ubiju, pa da
se time osveti za majčinu smrt?
Ne. Jer pobunjenici su došli u mlin. Kamioni i šatori su
goreli, na sve strane vatra i dim i ljudi koji se bore, njihove
siluete crne naspram crvenog plamena kao profili od papira.
Trebalo je da ubije devojčicu. I Mersedes. Jer ona je održala reč
datu Ofeliji. Vratila se po nju, sa svojim bratom i njegovim
ljudima. Ali kada su ona i Pedro stigli do Ofelijine sobe, nisu je
našli unutra. Dozivali su je, ali nije bilo odgovora. Našli su samo
njenu svetlozelenu jaknu - i obris vrata, nacrtan na podu belom
kredom.
 Odjek ubistva
ednom davno, jedan vlastelin je naredio da pet njegovih
vojnika uhapse ženu po imenu Rosio, jer ju je optužio da je
veštica. Rekao im je da je udave u jezeru kraj mlina,
duboko u drevnoj šumi u kojoj je živela. Dvojica su morala
da je odvuku u hladnu vodu, a jedan ju je držao pod vodom dok
nije prestala da diše. Taj vojnik se zvao Umberto Garses.
Garses je ubijao i ranije, ali sad mu je gospodar prvi put
naredio da ubije ženu. Zadatak je bio užasan, ali u isto vreme ga
je i uzbudio, možda zato što je veštica bila veoma lepa.
Garsesu ubijanje obično nije smetalo. Zato se iznenadio kada
te noći nije uspeo da zaspi.
Nije spavao deset dana, jer čim bi legao ponovo bi osetio
hladnu vodu na koži i video bi veštičinu kosu kako lebdi po
površini vode. Kada su, jedanaeste noći, priviđenja ponovo
počela da ga muče, Garses je ustao iz kreveta, osedlao konja i
odjahao kroz šumu obasjanu mesečinom sve do mlina.
Nadao se da će se smiriti kad vidi vodu u jezeru mirnu, bez
talasa, bez tela veštice, kao da je nikad nije ni bilo. Međutim,
kad je prišao vodi Garses je požalio što se vratio. Voda je bila
crna kao njegov greh, a drveće kao da je šaputalo u mraku:
ubico!
Dakle, ona je stvarno bila veštica. Zar ovo nije dokaz?
Sigurno je to njeno delo! Drveće koje šapuće, priviđenja i
osećanja koji ga progone... uklela ga je. Imali su pravo što su je
ubili. Potpuno pravo!
 Garses je osetio da mu se krivica svaljuje sa srca, sve ono
gađenje pred sobom, sve žaljenje - sve je nestalo. Možda bi
trebalo da postane jedan od onih lovaca na veštice što čiste sela
od njih. Crkva ih jako dobro plaća, a on je jednu već ubio, pa je
smatrao da će sledeći put biti lakše. Pa da. Moći će to da učini
opet. I opet.
Nasmejao se. Okrenuo se da se vrati ka konju.
Ali nije mogao da se pomeri.
Blato mu je držalo čizme čvrsto, kao da ih stežu nevidljivi
prsti.
Prokleta bila! Sigurno je to ona.
„Uradio bih to ponovo!”, povikao je preko mirne vode. „Da li
me čuješ?”
Čizme su mu potonule dublje u blato, a šake počele da ga
svrbe. Prineo ih je očima. Koža mu je bila prekrivena
bradavicama a između prstiju su mu rasle kožice - bili su to prsti
kojima je držao veštičinu glavu pod vodom.
Vrisnuo je od užasa, toliko glasno da je probudio mlinara i
njegovu ženu. Međutim, nisu se usudili da izađu napolje i
saznaju otkuda taj krik.
Vrisnuo je ponovo. Sad mu se i glas promenio. Iz grla mu je
naviralo promuklo kreketanje, a kičma mu se povijala sve dok
nije pao na kolena, kopajući po blatu prstima povezanim
kožicama.
Onda je skočio u istu onu blatnjavu jezersku vodu u kojoj je
udavio vešticu.
 37.
Poslednji zadatak
vog puta nije se pojavila vila da povede Ofeliju. Morala
je sama da nađe put kroz lavirint. Poslednji zadatak uvek
je najteži.
Eksplozije oko mlina i dalje parale su tišinu noći, ali
brat joj je bio miran u naručju, i deo tog mira prešao je i u
Ofelijino srce. Bila je sigurna da je Vuk prati, mada ga nije
videla kroz sav dim koji se širio oko mlina. Vuk... ne, nije on
vuk. Njene bajke su pogrešile što su dale zlu oblik
veličanstvenog divljeg stvorenja. Ernesto Vidal i Beloglav su
ljudska bića koja proždiru tuđa srca i duše, jer su svoje izgubili.
Zidovi lavirinta su dočekali Ofeliju dobrodošlicom poput
poznatog zagrljaja i uskoro se, uprkos progonitelju, osetila
bezbedno među kamenim krugovima koji su se tkali oko nje i
njenog brata. Neće te naći ovde, činilo joj se da čuje šapat
kamenja. Mi ćemo te sakriti od njega.
Ali Vidal je bio vrlo blizu, dovoljno blizu da vidi devojčicu
kako prolazi ispod luka i ulazi u lavirint, mada se i dalje teturao
od Fereirinih kapi. Ofelija je bila mlada i brza, ali nosila je brata,
a noćni vazduh je pomogao Vidalu da razbistri glavu. Držao je
prst na obaraču pištolja dok se spoticao kroz drevne hodnike,
prateći zvuk Ofelijinih koraka kao što lovački pas prati miris
jelena. Ali kad god bi pomislio da se primiče, naišao bi na novo
račvanje, novi ugao, novi zid... kao da je on sam postao plen
zarobljen u klopci iz koje nema izlaza.
Gde je ona? Zatresao je glavom da rastera maglu i teturao se
dalje, stežući jednom rukom pištolj, a drugom se pridržavajući
za kišom isprane zidove. Zašto se uputila ovamo, od svih
mogućih mesta? Zastao je da dođe do daha i da oslušne korake
devojčice. Eno ih! Tako laki, tako brzi... ali sad je i ona teško
disala. Nikakvo čudo, kad nosi njegovog sina.
Ofelija je čula Vidalove korake iza sebe, ali bila je sigurna da
je čistina sa bunarom i stepeništem blizu, veoma blizu. Samo još
jedno skretanje. Skrenula je - i našla se ispred zida.
Ćorsokak! Pošla je pogrešnim putem. Sad je sve izgubljeno.
Ali lavirint ju je čekao veoma dugo, a kada se Ofelija
okrenula da bespomoćno pogleda hodnik kojim je došla,
kamenje iza nje počelo je da se pomera. Osvrnula se i videla da
se zid koji joj je preprečio put sada razdvaja: korenje drveća joj
je, posežući u sve širi otvor poput drvenih kandži, otvaralo put.
Dodirnulo je Ofeliji ruke i noge dok je žurno prolazila kroz
otvor - i evo je: čistina koju je tražila, a u njenom središtu bunar
i stepenište koje vodi do monolita gde je prvi put videla Fauna.
Zid se zatvorio iza Ofelije i njenog brata istog časa kad je
prošla, a kada je Vidal stigao zatekao je samo kamen. Osvrtao se
u neverici, košulje natopljene krvlju od zjapećih rana koje mu je
naneo Mersedesin nož. Ofelija ga je čula kako psuje s druge
strane kamenog zida. Jedva se usuđivala da diše, uplašena da će
se zid otvoriti i propustiti i njega, ali kamenje se nije micalo.
Njegovi koraci su zamrli i sad je osećala samo kucanje srca svog
brata kroz tanku tkaninu spavaćice i njegov topao dah na
ramenu.
Mir.
Ljubav.
„Brzo, visosti, daj mi ga.”
Ofelija se naglo okrenula.
Faun je stajao s druge strane bunara, a mesečina mu je ocrtala
siluetu srebrom. Ofelija je shvatila da sve više okleva sa svakim
korakom dok je išla prema njemu, kraj ravnog kamenog zida
koji okružuje bunar. „Mesec je visoko na nebu, visosti!”
Ofelija nikad nije videla Fauna tako veselog.
„Možemo da otvorimo kapiju!”, uzviknuo je, pokazujući ka
bunaru.
U drugoj ruci držao je bodež Beloglava.
„Šta ti je to u ruci?” Ofeliji se činilo da joj ta hladna oštrica
dodiruje kožu. Faun je odgovorio tihim predenjem.
„Oh, to...” Nežno je pogladio bodež. „Pa...” Glas mu je
zvučao istovremeno opušteno i pun izvinjenja. „Kapija se otvara
samo ako joj prinesemo krv nedužnog. Samo jednu kap krvi.”
Pokušao je da izvede da reč krv zvuči nebitno, mahao je
rukama da bi joj umanjio težinu. „Samo mali ubod, najmanji!”
dodao je, bockajući sopstveni dlan, kao u šali, oštrim vrhom
bodeža. „To je” - načinio je kružni pokret oko sebe - „poslednji
zadatak.”
Hladnoća. Ofelija je osetila strašnu hladnoću.
„Hajde sad!” Faun je pokazao njenog brata, prsti su mu
poigravali žustro kao jato muva. „Da požurimo! Mesec neće
čekati.”
„Ne!” Ofelija je uzmakla za korak i zavrtela glavom,
privijajući bebu na grudi tako snažno da se za trenutak zabrinula
da će je probuditi. Ali brat je nastavio da spava, mirno kao da su
njene ruke najsigurnije mesto na svetu.
Faun se nagnuo ka njoj, mačije oči su čkiljile od gneva i
pretnje. „Obećala si da ćeš me poslušati!” Iskezio je zube u
pretećem režanju. „Daj mi dečaka! Daj - mi - dečaka!”
„Ne! Moj brat ostaje kod mene.” Ofelija ga je pogledala
najodlučnije što je umela. Samo je to mogla: da obuzdava Fauna
pogledom, da ga ubedi da se ona neće predomisliti, iako se
iznutra tresla.
Faun je ponovo počeo da prede. Ovog puta je zvučao
iznenađeno. Spustio je bodež i nakrivio rogatu glavu da je dobro
osmotri. „Odrekla bi se svojih svetih prava zbog tog derišta koje
jedva poznaješ?”
„Da.” Faunovo lice se razlilo zbog suza koje su joj navrle. Da
li su tek sad došle ili su tu otkako joj je otac umro? Nije znala.
„Da, bih”, rekla je tiho, naslanjajući obraz na bratovu malu
glavu, toplu pod belom kapicom koju je majka pravila za njega
mnogo noći.
„Odrekla bi se svog kraljevstva zbog njega, koji ti je naneo
toliko jada?” Ovoga puta Faun nije zvučao ljutito. Svaka reč je
delovala kao objava čitavom svetu, o čudnoj odluci koju je
upravo donela devojčica po imenu Ofelija. „Kakvo poniženje”,
dodao je, ponovo je izazivajući.
„Da, bih”, ponovila je Ofelija.
Da, bih... To su bile reči koje je Vidal čuo kad je konačno
izbio na čistinu. Možda mu je Ofelijin glas pokazao put, ili
Faunov ljutiti govor. Ili je možda lavirint i bio sagrađen upravo
zbog toga - da bi svi oni igrali svoju ulogu u priči koja je
napisana nekada davno, pre mnogo vremena.
Vidal uopšte nije video Fauna. Možda ga je sopstvena tama
učinila slepim za mnogo šta. Možda je već verovao u suviše
besmislica u koje veruju odrasli ljudi, pa nije mogao da vidi
ništa drugo. Nije ni važno. Važno je da se našao na nekoliko
koraka od devojčice koja kao da je pričala sama sa sobom.
„Da, bih”, rekla je Ofelija još jednom, a glas joj se pretvorio
u slomljeni jecaj. Zakoračila je unazad, dalje od bodeža, dalje od
bunara, dalje od Fauna, nesvesna čoveka koji stoji samo
nekoliko koraka iza nje.
„Kako god želiš, visosti.” Faun je raširio ruke priznajući
poraz, a prsti su mu slikali u noći njenu budućnost.
Još se stapao sa senkama kad je Ofelija osetila da ju je neko
ščepao za rame. Vuk je stajao iza nje, zavoj na obrazu bio je
potpuno natopljen krvlju. Oteo joj je brata iz naručja i pogledao
ga, kao da želi da se uveri da mu nije naudila.
Ja sam ga štitila!, poželela je da vrisne Ofelija. Faun je hteo
njegovu krv! Zar nisi čuo? Ali kada se osvrnula, Fauna više nije
bilo i ponovo je ostala sama. Potpuno sama, bez bratove toplote
da je smiruje.
„Ne!”, viknula je. „Ne!”
Ruke su joj ostale bolno prazne i bilo joj je tako strašno što
vidi dete u naručju njegovog oca da je za trenutak požalila što ga
nije ipak dala Faunu. Ali zar je to bitno? Obojica su čudovišta,
žedni krvi drugih ljudi.
Vidal je zakoračio unazad s bebom u rukama. Nije se ni
potrudio da nanišani.
Pucao je Ofeliji u grudi i ne podigavši ruku.
Krv joj je prsnula na spavaćicu kao cvet kad se otvara, a
Vidal je vratio pištolj u futrolu i otišao, noseći njenog brata.
Ofelija je podigla ruku i pogledala krv kako joj kaplje s
prstiju. Kolena su je izdala pa je pala na ivicu bunara,
pritiskajući rukom ranu koju je načinio metak, ali krvi je bilo
previše i nije mogla da je zaustavi. Iscrtala je crvene šare na
njenoj spavaćici i tekla joj je niz ruku, bespomoćno prebačenu
preko ivice bunara. Vazduh koji se dizao iz dubine hladio joj je
kožu, a krv joj je kapala s prstiju, padajući duboko u utrobu
zemlje.
Nijedna njena bajka nije se tako završavala. Mama je bila u
pravu: magija ne postoji. A ona nije uspela da spase brata. Sve je
izgubljeno. Disala je sve pliće. Drhtala je; zemlja je bila vrlo
hladna...
 38.
Ime njegovog oca
idal je lako našao put do izlaza. Lavirint nije pokušavao
da ga zadrži unutra. Uradio je ono što je bilo
predskazano, ali nije trebalo da dočeka kraj u ovim
beskonačnim krugovima. Za njega će se postarati
spoljašnji svet.
Čekali su ga - Mersedes; njen brat Pedro; i ljudi iz šume.
Označili su kraj Vidalovog puta svojim telima, stojeći rame uz
rame izvan lavirinta, u polukrugu istovetnom s kamenim lukom.
Konačno je kucnuo čas - Vidalu se činilo da je u snovima ovo
doživeo već hiljadu puta. Trenutak kada će dokazati da je sin
svog oca i kada će pokazati svom sinu šta je najvažnije u životu
muškarca.
Izašavši ispod luka, Vidal je uzvratio pobunjenicima
neprijateljski pogled, jednom po jednom, dok nije ugledao
Mersedes. Ona se nije pomerila dok je išao ka njoj noseći sina.
Pedro je stajao kraj nje. Vidal nikada neće saznati da se borio i
protiv sestre i protiv brata. Pružio je sina ženi koja ga je isekla -
ali ne i ubila.
„Moj sin.” Svet treba to da čuje još jednom. A dete mora da
živi, jer on će živeti kroz njega, kao što je njegov otac živeo u
njemu, sa svakim njegovim dahom.
Mersedes je prihvatila dete. Naravno. Ona je žena, ne bi
naudila detetu. Čak ni njegovom.
Polako - kao i uvek kad je vršio taj ritual - Vidal je izvadio
časovnik iz džepa i uhvatio ga u oba dlana. To je to, pomislio je.
Veličanstveni kraj. Bio je spreman da zakorači preko ivice. Iako
okružen svojim mrtvim vojnicima i crvenim odsjajem mlina u
plamenu, nije osećao strah.
Ispunio ga je očev duh. Upotpunio ga je.
Mersedes je stala uza svog brata, držeći bebu u rukama, dok
je Vidal gledao u razbijeno staklo nad brojčanikom sata, čije su
mu skazaljke odbrojavale poslednje sekunde uredno i precizno,
kao što su odbrojavale godine od očeve smrti. I dalje je čuo
kucanje, čak i kad je sklopio prste oko srebra. Vidal se
nakašljao, progutavši strah kad je pokušao da se probudi. Oni ga
neće videti na njegovom ukrućenom licu.
„Recite mom sinu...” Duboko je uzdahnuo. Ovo nije išlo lako
kao što je očekivao, žudeći za ovim trenutkom ispred ogledala,
igrajući se sa smrću, s britvom u ruci. „Recite mom sinu u kojem
trenutku je njegov otac umro. Recite mu da sam ja...”
„Ne!”, prekinula ga je Mersedes, privijajući njegovog sina na
grudi. „On ti neće znati ni imena.”
Vidal je prebledeo. Prvi put u životu osetio je užas. Ovo je
bio trenutak o kome je oduvek sanjao - trenutak za koji se
pripremao svakog jutra pred ogledalom. Čast u smrti. Nemoguće
da će sve poći naopako, prosto nemoguće. Nije znao šta da
učini.
Pedro je podigao pištolj i opalio mu u lice. Metak je razneo
Vidalu jagodicu i presekao očni nerv na putu u mozak. Tu se
zaustavio pred potiljačnom kosti. Iz ulazne rane istekla je jedna
jedina suza krvi. Tako beznačajna rana, ali smrt se gnezdila u
njoj.
Vidal se, uz žalosno stenjanje, stropoštao pred noge ljudi koje
je došao da lovi. I više ga nije bilo.
Njegov sin je u Mersedesinim rukama počeo da plače.
 Dečak koji je pobegao
iveo jednom, ali ne jako davno, Žderač Dece u drevnoj
šumi. Seljaci koji su skupljali suvarke pod drvećem da bi
pregurali zimu zvali su ga Beloglav. Njegove žrtve bile
su toliko brojne da su njihova imena prekrivala mnogo
zidova u salama koje je gradio u podzemlju, ispod šume. Od
njihovih kostiju pravio je nameštaj nežan poput njihovih udova,
a njihovi krici bili su mu muzika uz koju se gostio na istom
onom stolu na kome je ubio mnoštvo dece.
Krivudavi hodnici brloga Žderača Dece bili su načinjeni tako
da potera bude prijatnija. Deca umeju da budu neobično brza, a
Beloglav je to znao. Uostalom, i sam je nekada bio ljudsko biće,
ali ubistva dece pretvorila su ga u nešto drugo, biće bez lica i
bez starosti, jedino na svetu.
Voleo je okrutnost još kao dečak. Čak i tada su ga ljudi zvali
Palido, bledi, jer nije voleo da izlazi na sunce, pa mu je koža
uvek bila bleda poput mesečine na vodi. Najpre je vežbao na
insektima, potom na pticama, pa na majčinim mačkama.
Prvo dete je ubio kad mu je bilo samo trinaest godina - i to
svog mlađeg brata, koga je i voleo i zavideo mu.
Ubrzo potom počeo je da radi za sveštenika Inkvizicije,
užasnog oruđa Katoličke crkve stvorenog da progoni i ubija sve
one koji dovode u pitanje njene dogme. Taj sveštenik je naučio
Palida veoma zanimljivim stvarima u vezi sa mučenjem i
mnogim načinima da se ubija, a posle tri godine je njegova
veština nadmašila učiteljevu, pa je malo vežbao na njemu. Pojeo
je sveštenikovo srce dok je još kucalo, jer je pročitao da se
okrutnost može umnožiti proždiranjem nje same. I zaista, Palido
je posle tog obroka osećao u sebi još jeziviju tamu, jer njegova
je okrutnost uvećana sveštenikovom pravednošću i
misionarskim žarom.
Jedne noći, kad je nadmašio samog sebe novom žrtvom,
Palidove rođene oči nisu više mogle da izdrže da gledaju
njegova dela. Ispale su iz duplji poput prezrelog voća, a
Beloglav je iskopao rupe u sopstvenim šakama kako bi ubuduće
mogao da nosi oči na dlanovima. Ponekad mu su jako smetale
dok je lovio. Troje dece je uspelo da pobegne jer su ga oči
izneverile. Beloglav je ipak zapisao na svojim zidovima imena
dvoje od njih. Ali treće je izbrisao. Bilo je to ime mršavog
dečaka, od jedva šest godina, kojeg je ukrao iz sela južno od
šume. Serafim Avendano... Beloglav je izbrisao ime sa zida, ali
nije mogao da ga zaboravi.
Žderač Dece je za ubijanje uvek koristio srebrni bodež sa
zlatnom drškom, alat izvanredne lepote i oštrine, koji je imao
više od tri stotine godina. Dobio ga je na poklon od Velikog
Inkvizitora, i čuvao ga je umotanog u baršun boje krvi, u
zaključanom ormariću u zidu trpezarije. Beloglav nije tajio od
svojih žrtava gde stoji bodež. A i čemu? Na kraju ih je sve
čekala smrt.
Serafin Avendano je imao šestoricu starije braće koji su
voleli da ga jure i tuku baš kao što je njihov otac činio njima, pa
je dečak od najmanjih nogu naučio da brzo trči kako bi im
umakao. Serafin se izvukao iz Beloglavovog stiska glatko i brzo
kao jegulja; dok je čudovište posezalo za svojim očima, dečak je
zgrabio ne samo zlatan tanjir pun hrane sa okrvavljenog stola
nego i zlatni ključ ormarića u kome je Beloglav držao bodež. To
je bilo jedino što je Serafin mogao da učini za svu drugu
zarobljenu decu koja su plakala i vrištala u kavezima ispod
Beloglavove trpezarije.
Hodnik koji je Serafin odabrao za bekstvo delovao je
beskonačno, i uskoro je čuo iza sebe urlike progonitelja. U tom
trenutku dečak je bio duboko zahvalan braći, za koju je dotle
mislio da su najveća kletva njegovog života, jer jurio je poput
vetra kraj stubova od kostiju postavljenih duž celog hodnika.
Sluge Beloglava čistile su popločane podove svakog jutra, ali
nisu primetili mrlju od krvi. Serafin ju je preskočio - njegovih
šest godina bile su mnogo lakše od 353 godine koliko je Žderač
Dece video - ali Beloglav se okliznuo na nju, i dok je klečao
tražeći gde su mu oči, Serafin je stigao do kraja hodnika - i do
jednih od mnogo vrata kroz koja je Žderač Dece ulazio i izlazio
iz šume.
Dečak je posrćući izašao kroz vrata, zalupio ih za sobom i
uspeo da ih podglavi debelom granom. Potom je potrčao u
šumu, tresući se i od straha i od olakšanja. Serafin nije znao
kuda ide. Znao je samo da mora da umakne i da se nekako vrati
u svoje selo, svojoj porodici.
U trenutku kad je protrčao kraj mlina, gde su pre mnogo
godina vlastelinovi vojnici udavili neku vešticu, ključ koji je još
stezao u ruci učinio mu se poput kletve. Šta ako ume da dozove
svog vlasnika? Serafin nije primetio ogromnu žabu koja ga je
gledala kad je bacio ključ u jezero, i nije video da žaba ima
ljudske oči. Nije video ni kako je žaba progutala ključ ustima
punim bradavica. (To je sasvim druga priča.)
Serafin Avendano je tog dana pobegao, a kasnije je postao
umetnik i celog života je slikao slike ogromne lepote kako bi
osvetlio tamu koju je video kao dete.
 39.
Princeza se vratila
ersedes nikada nije prošla kroz čitav lavirint. Uvek se
plašila šta će naći u njemu, i imala je pravo. Shvatila je
to kad je videla Ofeliju kako leži kraj ivice bunara.
Predala je bebu Pedru. Moraće da zaboravi bebinog
oca, inače neće biti u stanju da je voli, a ljubav im je svima
očajnički potrebna. Bilo joj je čudno što je druga žena predala
dvoje dece njoj na brigu. Mersedes se nadala da će biti u stanju
da sačuva makar njenog sina. Jer ćerku je svakako izneverila.
Kad je kleknula kraj Ofelije, bol koji joj je kidao srce bio je
ogroman kao da je devojčica zaista njeno dete. Ofelija je
umirala. Čak nije imala snage ni da okrene glavu ka Mersedes,
nego je očima koje gasnu gledala u krv kako joj se sa šake sliva
u bunar, kap po kap.
Od krvi se kišnica na dnu bunara zacrvenela. Kiša je
popunjavala šaru lavirinta oko stuba, a mesečev odraz je lebdeo
na plitkoj vodi poput srebrne lopte, onakve kakvu princeze iz
bajki često gube baš u bunaru. Međutim, ivice ove lopte
crvenele su se od Ofelijine krvi. Nekoliko kapi je stiglo i do
izbledelog kamenog stuba, pa je na njemu nicalo purpurno cveće
oko uklesane slike devojčice s bebom u rukama.
Lica oblivenog suzama, Mersedes je počela da pevuši
uspavanku koju je jednom već pevala Ofeliji. Melodija kao da je
pomogla devojčici da malo lakše diše, ispunjavajući noć
sećanjima na nevinost, na nadu i sreću, a pun mesec je pokrio
Ofeliju srebrnim pokrivačem. Osećala je da joj njegova svetlost
gladi grozničavu kožu i bolno srce.
Tako blistava svetlost.
„Ustani, kćeri moja”, naredio je neki glas.
Mersedes ga nije čula. Ali Ofelija jeste.
Mesečina se pretvorila u tečno zlato, obavijajući je i milujući.
S lakoćom se digla na noge. Udovi, do maločas teški od
smrti, odjednom su bili laki poput pera, i utvrdila je da na sebi
ima kaput u raskošnim bojama purpura i zlata. Bio je sašiven od
najskupocenije crvene svile, crvene poput krvi. Sara izvezena na
njemu zlatnim koncem optakala je mnoštvo dragulja: rubine,
smaragde i opale. I cipele su joj bile crvene, i savršeno joj
pristajale.
Bola je nestalo, potpuno nestalo, a kada se osvrnula videla je
da stoji u sali tako ogromnoj da je tavanica izgledala daleka
gotovo poput neba. Na jednom zidu nalazio se prozor s
vitražom, okrugao poput punog meseca, i propuštao je svetlost u
svim duginim bojama: ispred njega su stajala tri veličanstvena
prestola, odignuta visoko iznad zlatnog poda, na stubovima
izvajanim u obliku vitkih stabala breze.
Ofelijine usne izvile su se u davno izgubljen osmeh. Žena
koja je sedela na levom prestolu izgledala joj je veoma poznata.
„Mama!”, uzviknula je. Jezik joj je žudeo da ponovo izgovori
tu reč.
Žena na prestolu držala je bebu. Njenog brata?
„Ofelija”, obratio joj se čovek s krunom na srednjem
prestolu.
Nosio je plašt nalik na kraljevske plašteve iz njenih bajki, ali
lice je Ofelija dobro poznavala - lice koje se nekada strpljivo
naginjalo nad komadima tkanine.
„Tata... o, tata...”
„Žrtvovala si sopstvenu krv radije nego krv nedužnog”, rekao
je on blagim glasom, kojeg se Ofelija sećala kako joj peva
uspavanke pre nego što je svet postao mračan. „Bio je to
poslednji zadatak, najvažniji od svih.” Pogledao je svoju ženu.
Kraljica-majka bila je veoma mlada i srećna. Vile su lepršale
oko nje - sve tri, žive! - a iza kraljičinog prestola istupio je Faun,
tela zlatnog poput zidova dvorane. Raširio je ruke uz osmeh
dobrodošlice, a vile su se rojile oko Ofelije, uzbuđeno
čavrljajući.
„I dobro si odabrala, visosti!”, uzviknuo je njihov gospodar,
klanjajući se toliko duboko da je rogovima gotovo dotakao pod.
„Hodi ovamo, kćeri moja!”, pozvala je kraljica, pokazujući
treći presto. „Sedi kraj nas. To je tvoje mesto. Tvoj otac te je
veoma dugo čekao.”
Na galerijama iznad njih ljudi su ustajali na noge. Ipak, i kroz
njihov aplauz Ofelija je i dalje čula Mersedes kako plače grleći
devojčicu čija krv polako kaplje u bunar. Prepoznala je
uspavanku koju je Mersedes pevušila.
A onda...
Ofelija se nasmešila - veoma blago - i više ništa nije čula.
A Mersedes se pognula nad mrtvom devojčicom i plakala i
plakala sve dok joj crna kosa nije bila mokra od suza.
 Epilog
Mali tragovi
brzo po završetku naše priče, šuma je ponovo opustela.
Prošlo je nekoliko godina, a mahovina i zemlja osvojili
su ono što je ostalo od mlina.
Istorija je zaboravila Vidala, ali zaboravila je i
Mersedes, Pedra, doktora Fereiru i sve ostale koji su žrtvovali
svoju sreću, a ponekad i život za borbu protiv fašizma. Španija
je ostala pod Frankovim režimom još decenijama, a Saveznici
jesu izdali pobunjenike jer ih nisu smatrali korisnim za borbu
protiv novog neprijatelja, Sovjetskog Saveza.
Što se tiče Ofelije, ujutro posle njene smrti mali bledi cvet je
nikao na grani stare smokve koju je ona oslobodila od žabe.
Rastao je upravo na onom mestu gde je Ofelija okačila svoju
novu odeću, kako bi ostala bezbedna dok ona ispunjava Faunov
prvi zadatak. Latice cveta bile su bele kao kecelja koju joj je
majka sašila, a u središtu cveta pojavilo se malo žuto sunce puno
polena i života.
Nekoliko godina kasnije jedan krivolovac je prošao kraj
spaljenog mlina i lavirinta. Nije odoleo, pa je prošao ispod
kamenog luka i lutao je drevnim hodnicima sve dok se nije
zabrinuo da nikad neće naći izlaz. Ali lavirint ga je na kraju ipak
odveo nazad do luka, a on je bio toliko umoran da je legao pod
staru smokvu, koja je sada bila u punoj snazi, okićena cvetovima
i lišćem.
Krivolovac je zaspao u nežnoj senci, a u snovima je čuo priču
- o princezi koju je rodio Mesec, ali je volela Sunce. Vratio se u
svoje selo i pričao svima koji žele da slušaju kako mu je drevno
drvo šaputalo priču i kako se priča završila:

Kažu da se princeza Moana vratila u očevo kraljevstvo, i

vladala tamo pravedno i milostivo mnogo vekova. Da ju je
narod voleo i da je ostavljala za sobom male tragove vremena
provedenog na zemlji, koje mogu da vide samo oni koji znaju
gde da gledaju.

Uvek postoji samo šačica onih koji znaju gde da gledaju i

kako da slušaju, to je tačno. Ali za najbolje priče to je sasvim
dovoljno.