Medicinski fakultet Novi Sad

Školska 2019/20.
Sergej Cicvara, student

HISTOLOGIJA I EMBRIOLOGIJA
skripta sa osvrtom na ispitna pitanja
III i IV ORGANOLOGIJA
CIRKULATORNI SISTEM
Uvod: Cirkulatorni sistem sazdan je od srca, krvnih i limfnih sudova organizovanih u jedan
transportni sistem. Uloga tog sistema je transport materija do ćelija (kiseonik, hranjive materije,
hormoni) i od ćelija (ugljen dioksid i štetni produkti). Ovaj sistem ima i ulogu u odbrani organizma
od antigena, u regulaciji telesne temperature i u regulaciji koagulacije krvi. Podložan je
oboljenjima. Cirkulatorni sistem čine kardiovaskularni i limfni sistem.
Kardiovaskularni sistem čine srce i krvni sudovi, oni obezbeđuju stalan protok krvi kroz telo, i to u
2 putanje – veliki i mali krvotok. U malom (plućnom) krvotoku dolazi do oksigenacije kiseonika iz
cirulišuće krvi, a u velikom (sistemskom) krvotoku dolazi do oslobađanja kiseonika iz cirkulišuće
krvi. Arterije uvek odvode a vene uvek dovode krv u srce. Između arterija i vena posreduju kapilari
koji učestvuju u mikrocirkulaciji gradeći mikrovaskularno korito. Mikrocirkulaciju čine arteriole,
kapilari i venule. Razmena tečnosti i gasova se odvija na nivou kapilara, a leukociti napuštaju
krvotok kroz zid postkapilarnih venula, ostali sudovi su nepropusni za plazmu i ćelije krvi.
U nekim organima, zbog njihove funkcije, postoji dvostruka kapilarizacija. Tada osim nutritivnih
sudova, postoje i funkcionalni sudovi. Kapilarne mreže jednih i drugih sudova premoštene su
jednom venom ili arteriolom – portni sud. Ovakav sistem se zove portni sistem, a primer za to su
sistem vene porte jetre, hipotalamno-hipofizni venski portni sistem i arterijski portni sistem u
bubregu.
Limfni vaskularni sistem čini mreža sudova u kojima se višak tkivne tečnosti – limfe drenira iz
intersticijumskih prostora u krvotok, i to uvek u jednom pravcu – od ćelija ka venama.
Opšti plan građe krvnih sudova: Zid krvnih sudova je troslojan – idući od spolja ka unutra to su:
tunica externa, tunica media, tunica interna. Drugi naziv za internu je intima, a drugi naziv za
eksternu je adventicija:
1. Tunica intima (interna) – čine je endotel, bazalna membrana i subendotelno vezivo. Endotel je
prost ljuspast epitel, čione ga spljoštene višeugaone ćelije. Ćelije endotela sadrže granule (vajber –
paldova telašca) u kojima se nalaze hemijski aktivne supstance koje učečstvuju u procesima
hemostaze, protoka krvi, privlačenju leukocita u slučaju inflamacije, privlačenju trombocita u
slučaju krvraenja itd. Pored ovih supstanci, endotel sintetiše i vazodilatatorne (azot-monoksid) i
vazokonstriktorne supstance (endotelin-1). Azot monoksid sprečava aterosklerozu jer sprečava
slepljivanje leukocita i trombocita. Endotelin 1 dovodi do konstrikcije krvnih sudova i stimuliše
renin-angiotenzin-ačdosteron sistem. Preko endotela se odvijaju procesi razmene materija,
sekrecije i apsorpcije. Na apikalnoj površini su glikokaliks i mikrovili, ovde se vrši transport kroz
ćelijsku membranu (endocitoza, egzocitoza, transport vode,...). Na lateralnoj površini vladaju
okludentni, adherentni i komunikantni međućelijski spojevi. Bazalni odeljak vezan je za bazalnu
membranu, ali i daje pordužetke koji ga spajaju sa glatkim miocitom tunike medije. Bazalna
1
membrana odvaja endotel od subendotelnog veziva. Subendotelni sloj je postavljen ispod bazalne
lamine i sadrži rastresito vezivo, i glatke miocite.
2. Tunica media – satkana je od glatkih miocita, između njih je vanćelijski matriks u kome se
nalaze kolagen i elastin. Ovde se nalaze i proteoglikani. Arterije sadrže više mišića i elastina, a vene
više kolagena. Sve komponente EĆM sintetišu glatki miociti. Glatki miociti se dele na kontraktilne i
sintetske. Kontraktilni miociti su vretenasti, međusobno su dobro povezani, sintetišu vazoaktivne
supstance koje regulišu tonus. Sintetski miociti međusovno nisu povezani, sintetišu kolagen,
elastin i proteoglikane,
3. Tunica adventitia (externa) – sadrži rastresito vezivo, kolagena i elastična vlakna, limfne i krvne
sudove (vasa vasorum), amijelinske aksone, fibrocite i pokoji glatki miocit. Krvni sudovi na krvnim
sudovima najznačajniji su kada je lumen suda velik (aorta, vena kava itd.), i kada najspoljašnjiji deo
lumena ne može da se ishrani direktno iz krvi. Ovakva pojava je najizraženija u venama jer
transportuju deoksigenisanu krv. Ovde postoje i nervna vlakna vegetativnog nervnog sistema koja
daju impulse do mišićnog sloja medije (uglavnom indirektno, daju impuls u ćelije adventicije ali se
zbog povezanosti ćelija između adventicije i medije impuls prenese) što dovodi do odgovarajućeg
odgovora (vazodilatacija i vazokonstrikcija). Vazokonstrikcija je aktivan proces iniciran nervnim
impulsima i cirkulišućim hormonima, a vazokonstrikcija nastaje pasivno u odsustvu ovih faktora.
*Arteriovenske anastomoze – arterije i vene direktno prelaze jedna u drugu, bez kapilarne mreže,
posredstvom arterijskovenskih anastomotičnih sudova: oni imaju debeo zid od dobro inervisanih glatkih
miocita čijom kontrakcijom i bubrenjem se zatvara ova anastomoza i krv se šalje ka kapilarnoj mreži – na
taj način se krv preusmerava (npr. zatvaranjem ava u penisu krv se šalje u kapilarnu mrežu erektilnih tela).
Cirkulatorni sistem – odgovori na ispitna pitanja:
1. Krvni kapilari, tipovi i lokalizacija
Kapilari su najsitniji krvni sudovi u kojima se odvija razmena materija između krvi i tkiva. Oni posreduju
između metarteriola (najsitnije arterije) i postkapilarnih venula. Kroz centralni deo kapilara krv teče
neprestano, a kroz bočnu mrežu (pošto je čini više dobro anastomozovanih kapilara) – diskontinuirano.
Kapilarna mreža organizovana je tako da pored svake ćelije mora da bude poneki kapilar, a izuzetak su
neke tkivne strukture (epitel, hrskavica, rožnjača, dentin, srčani zalisci). Aktivnije ćelije su bolje
vaskularizovane. Kapilarina mreža postoji i u masnom tkivu – gojaznost opterećuje srce. U mirovanju,
kapilari su otvoreni oko 5%, a povećanjem aktivnosti postaju otvoreniji.
Zid kapilara čini endotelni sloj, bazalna lamina i poneka perikapilarna ćelija (pericit):
-intima kapilara satkana je od endotelnih ćelija i bazalne lamine – ove strukture se fenotipski razlikuju pa
se spram toga klasifikuje nekoliko tipova kapilara. Zajedničke odlike su: pločaste endotelne ćelije sa
centralno postavljenim jedrom, u citoplazmi ima vezikula ali nema vajbel-paladovih telašaca. Endotelne
ćelije naležu na bazalnu laminu.
-periciti su slabo diferencirane vezivne ćelije, postavljeni su periferno umesto medije, daju produžetke koji
prominiraju u intimu, a imaju sposobnost da se diferenciraju u endotel ili u glatke miocite, a poseduju aktin
i miozin pa mogu da se kontrahuju.
-oko pericita postoji mreža retikularnih vlakana koja ima ulogu adventicije.
Tipovi kapilara:
1. Kontinuirani kapilari – somatski (slika 1): Endotelne ćelije su kontinuirane i čvrsto spojene, u citoplazmi
sadrže vezikule preko kojih se obavija metabolička razmena između krvi i tkiva. Nalaze se u mišićnom tkivu,
polnim žlezdama, timusu, kostima, CNS-u, limfnim čvorovima i egzokrinim žlezdama.
2. Fenestrovani kapilari sa dijafragmom – visceralni (slika 2 i 3): Endotelne ćelije su tanke, na njima su
brojni otvori (fenestre) i prekrivene tankom membranom (dijagragmom). Fenestre su postavljene grupno i
periferno na delovima gde je citoplazma istanjena što ubrzava metaboličku razmenu kroz kapilarni zid.
Ovakvi kapilari koncentrisani su u metabolički aktivnim organima – bubreg, endokrine žlezde, želudac i
2
creva, cilijarno telo, membana sinovijalis zgloba.
3. Fenestrovani kapilari bez dijafragme – ne poseduju dijafragmu pa je razmena još brža jer su
propustljiviji. U bubregu.
4. Diskontinuriani kapilari – sinusoidni (slika 4): Endotel je isprekidan, u ćelijama postoje brojni otvori pa
je razmena ovde najbrža i najintenzivnija. U jetri, slezini, kosnoj srži, hipofizi i kori nadbubrega.
Selektivno su permeeambilni, učestvuju u razmeni materija između krvi i tkiva, metabolički su aktivni mogu
da aktiviraju i inaktiviraju određene biohemijske susptance, sintetišu neke aktivne supstance i imaju
antitrombogenu ulogu jer stvaraju antikoagulanse.
2. Arterijski krvni sudovi, podela i opšte karakteristike
Bez obzira da li nose oksigenisanu ili deoksigenisanu krv, svi krvni sudovi koji odvode krv iz srca zovu se
arterije. Na osnovu histološke građe, dele se arterije elasičnog i arterije mišićnog tipa. Nekada se nalazi i
intermedijalni tip (npr. a. thoracica interna je po tipu mešovita).
3. Arterije elastičnog tipa
Karakteriše ih prisustvo elastičnog veziva u formi lamina koje postoje u njihovim zidovima. Ovo omogućava
održavanje arterijske tenzije u toki dijastole. To su velike arterije (aorta, plućna arterija sa njenim granama i
grane aortnog luka). Dobro su im razvijena sva 3 zida (slika 5):
-tunica intima – starenjem zadebljava, čini je endotel i subendotelni sloj. Endotel odgovara opštem planu
građe krvnih sudova. Subendotelni sloj sadrži kolagena i elastična vlakna i glatke kontraktilne miocite, a
ponekad se u njemu nalaze makrofagi, limfociti itd.
-tunica media (slika 6) – najdeblji deo zida, čine je probušene elastične lamine i glatki kontraktilni miociti
koji sami sekretuju kolagena i elastična vlakna. Sve ove strukture uronjene su u proteglikanski matriks što
obezbeđuje funkcionalnost i stabilnost ovog sloja.
-tunica adventitia – čini je vezivno tkivo sa elastičnim i kolagenim vlaknima i ponekim fibrocitom i
makrofagom. Ovde su prisutni i krvni sudovi – vasa vasorum kao i živci i limfatici. Elastična i kolagena
vlakna doprinose čvrstini i elastičnosti arterijskog zida.
Funkcionalno one svojom akcijom očuvavaju kontinurian protok krvi u jednom smeru – pri sistoli njihov zid
se širi (kolagena vlakna ovo ograničavaju) a pri dijastoli se sužava zbog elastičnosti sudova. Pri tom
sužavanju oni pritiskaju krv, a pošto ona ne može da se vrati nazad zbog zatvorenih srčanih zalistaka ide
napred.
4. Arterije mišićnog tipa
Arterije mišićnog tipa (slika 7) nastaju daljim grananjem elastičnih arterija – manji im je prečnik. U mediji
imaju manje elastičnih lamina a više glatkih miocita. Sva 3 sloja postoje (slika 8) ali im je tunica intima jako
tanka, zidovi su međusobno odvojeni unutrašnjom elastičnom membranom (odvaja intimu i mediju)
(slika 9), a negde i sa spoljašnjom elastičnom membranom (odvaja mediju i adventiciju).
-tunica intima satkana je od endotela, bazalne lamine, subendotelnog sloja i unutrašnje elastične
membrane koja je odvaja od medije.
-tunica media satkana je od glatkih miocita. Ima i elastičnih vlakana ali znatno manje nego medija
elastičnih arterija. U većih arterija ovaj sloj odvojen je od adventicije pomoću spoljašnje elastične
membrane (*koja je kao i unutrašnja sintetski pordukt glatkih miocita)
-tunica adventia – sastavljena je od rastresitog veziva, kolagenih i elastičnig vlakana, masnog tkiva, vasa
vasorum i živaca
5. Arteriole
Najsitniji arterijski sudovi. Imaju sve zidove kao i arterije, ali istanjene. Elastične membrane se javljaju
retko: jedino unutrašnja i to kod većiha arteriola. Što su daljeg toka, zidovi i prečnik im se smanjuju.
Kada prečnik padne ispod 50 mikrometara zovu se terminalne arteriole, a njihovim daljim granjanjem
nastaju metarteriole. Na kraju, metaaarteriole u svom zidu imaju svega par glatkih miocita. Daljim
grananjem metarteriola nastaju kapilari. U mestu na zidu metarteriole gde se odvaja kapilar postoji po

3
jedan glatki miocite – prekapilarni sfinkter i on je dobro inervisan. Zbog toga, sistemskom konstrakcijom
ovih sfinktera spreačava se dotok krvi u kapilarni splet (po potrebi organizma), a u odsustvu impulsa i
kontrakcije, kapilarni splet normalno funkcioniše.
6. Vene, podela i opšte karakteristike
Vene (slika 10) su krvni sudovi koji dovode krv u srce. Venski pritisak je niži nego arterijski. Imaju veći
lumen a manji prečnik nego arterije. U venskoj cirkulaciji se nalazi 70% ukupne količine krvi. Imaju 3 zida,
ali granica između njih nije jasna. Zidovi su im sa manji mišića i elastina a sa više koalgena. Najveći deo je
adventicija, a ne medija kao kod arterija. Po veličini se kreću od venula, preko malih i srednjih, do velikih
vena. Venski sudovi posebnuju zaliske koji su najizraženiji u venama nogu. To su gusti vezivni nabori intime,
obloženi endotelom, koji u vidu džepova prominiraju u lumen.
Male vene su prečnika do 1mm, imaju troslojni zid, a od venula se razlikuju po većem broju glatkih miocita
u zidu.
Srednje vene su prečnika do 10mm, imaju troslojni zid. Sva 3 sloja odgovaraju opštoj građi, stim što je
tunika medija slabo razvijena, a adventicija dobro, a između njih ne postoji jasna granica.
Velike vene su prečnika od 10mm, imaju dobro izražen troslojni zid, koji odgovara opštoj građi, potpuno
razvijenoj. To su gornja i donja šuplja vena, plućne, portna i bubrežne vene.
7. Venule, postkapilarne i mišićne
Venule su najsitniji venski sudovi mikrocirkulacije.
Postkapilarne venule su sitni sudovi poput kapilara, u zidu imaju endotel, bazalnu laminu i nepotpun sloj
pericita. Endotelne ćelije su kontinuirane ali spojene propustljivim vezama zbog čega su venule izrazito
permeambilne. Venule u limfnim organima na endotelu poseduju receptore koji prepoznaju cirkulišiće
limfocite i dozovljavaju im migraciju u okolno tkivo.
Mišićne venule imaju troslojni zid: u intimi su endotelne ćelije i tanka bazalna membrana, u mediji su 2
sloja cirkularno raspoređenih hlatkih miocita a adventicija je dobro izražena.
8. Srce, endokard i subendokardni sloj
Srce (slika 11) je centralni organ KVS-a koji prihvata krv iz vena i kontrakcijama je šalje u arterije. Zid mu je
troslojan (endokard, miokard, epikard).
Endokard (slika 12) je unutrašnji omotač srca koji je u kontinuitetu sa intimom krvnih sudova na bazi srca.
Čine ga:
-endotel: prost ljuspast epitel kao kod krvnih sudova, apikalna površina slobodna a bazalna na bazalnoj
laminini.
-subendotelni sloj: ispod lamine, čini ga gusto vezivo sa dosta kolagenih, elastičnih vlakana i glatkih miocita
-subendokardni sloj (slika 13) je postavljen itmeđu subendotela i miokarda. Čini ga rastreisto tkivo u kome
su prisutni aksoni, krvni sudovi i masno tkivo, a u pojedinim delovima i purkinjeove ćelije sprovodnog
sistema srca.
9. Srce, miokard, tipovi kardiomiocita
Miokard (slika 12, 14) je srednji i najdeblji deo zida srca. Čine ga kontraktilni, sprovodni i endokrini
kardiomiociti i sloj veziva (endomizijum) koji ga okružuje, kao i adrenergičke ćelije.
-kontraktilni miociti su najveći deo zida miokarda (vidi: 70- srčano mišićno tkivo, morfologija). Kontraktilni
miociti pretkomora su fibroznim skeletom potpuno odvojeni od kontraktilnih miocita komora.
-sprovodni miociti specijalizovani su sa stvaranje i sprovođenje elektrohemijskih impulsa do kontraktilnih
miocita.
-endokrini miociti sintetišu hormone (kardiopeptidi) koji regulišu natriurezu, diurezu i vazodilataciju, a
najviše ih ima u miokardu pretkomora.
-adrenergičke ćelije sintetišu adrenalin, noradrenalin i dopamin. Grupisane su oko krvnih sudova i miocita,
jedro im je euhromatično a u citpolazmi se nalaze granule u kojima se nalaze kateholamini.

4
 10. Srce, epikard
Epikard (slika 15) je visceralni list perikarda. Čini ga prost ljuspast epitel (mezotel) i subepikardni rastresito
vezivni sloj u kome su kolagena i elastična vlakna kao i sudovnoživčani elementi. Perikard u užem smislu je
zidni perikard koji se spaja sa epikardom na bazi srca, obložen je slojem mezotelnih ćelija, a između njega i
epikarda je perikardna duplja u kome se nalazi perikardni likvor koga sintetišu mezotelne ćelije.
11. Limfni sudovi
Limfni vaskularni sistem čini mreža krvnih sudova koja ide ka velikim venama na bazi vrata. Limfni kapilari
skupljaju krv iz vezivnog tkiva, sabirni sudovi nose krv iz kapilara i skapaju se u veće sudove koji se na kraju
ulivaju u levi ili desni venski ugao. Pre nego što dođe do vena, limfa prolazi kroz limfne čvorove. Limfatika
ima u celom organizmu osu CNS-u, kosnoj srži, epitelima, hrskavici, očnom sočivu i rožnjači.
Limfni kapilari su sitne cevčice, tankih zidova koji se lako zatvore što zatvara lumen u potpunosti. Najviše ih
ima u mukozi GIT-a, respiratornog i urinarnog trakta kao i potkožno. Zid im je sazdan samo od endotela,
koji je kontinuiran i jednoslojan. U endotelnim ćelijama razvijen je citoskelet što omogućava kontrkaciju
kapilara. Endotelne ćelije su dobro spojene, preklapaju se delimično ali unutar tog preklopa postoji prostor
kroz koji mogu neometano da ulaze ćelije, makromolekuli i krupne čestice. Endotelne ćelije ne poseduju
bazalnu laminu, one daju produžetke – siderne niti koje ih fiksiraju za koolno vezivo. Ove niti takođe
pomažu ulazak krupnih molekula i limfocita u lumen kapilara.
Sabirni limfni sudovi transportuju limfu do i od limfnih čvorova (prenodalni i postnodalni). Zid im je
troslojan, intima odgovara slabije izraženoj opštoj građi, medija takođe, a u adventiciji se nalazi rastresito
vezivo, vibroblasti i aksoni.
Najveći limfni sudovi (ductus thoracicus i ductus lymfaticus dexter) odlikovani su troslojnim zidom i nešto
slabije razvijenim zaliscima u intimi, tako da tok limfe ne regulišu toliko zalisci koliko kontrakcije i
kompresije okolnih struktura (mišići, organi,...).

5
RESPIRATORNI SISTEM
Uvod: Sistem organa za preuzimanje kiseonika i eliminaciju ugljendioksida. Oni sprovode vazduh,
filtriraju ga, zagrevaju i vlaže. Na taj način ga pripremaju za razmenu gasova – respiraciju,
Sprovodni deo su cevi: nosna duplja, nazofarinks, orofarinks, larinks, traheja, bronhiolus
prinicpalis, bronhiolus segmentalis, bronhioli i bronhiolus terminalis.
Respiratorni deo su bronchiolus respiratorius, ductus alveolaris, saccus alveolaris i alveole.
U pripremi vazduha učestvuju dlačice iz vestibuluma nosa i sluz koju luči sluzokoža ovog područja,
zagrevanje se ostvarjue zbog krvnih sudova (disajni putevi su dobro prokrvljeni), a respiracija se
odvija u tankom zidu alveola.
Respiratorni sistem, odgovori na ispitna pitanja:
12. Vestibulum nasi
Nosnu duplju čine parne šupljine odvojene nosnom pregradom. Svaka šupljina se sastoji od vestibuluma,
respiratornog segmenta i olfaktornog segmenta.
Vestibulum nasi – predvorje nosne duplje je pokretni deo nosa koji komunicira sa spoljašnjom sredinom.
Bočni zidovi su mu alae nasi, njihov skelet je kožno- hrskavičav, iznutra su obložene epidermom. Koža na
spoljašnjoj površini ima mnogo lojnih i znojnih žlezda, a na unutrašnjoj površini ima mnogo dlaka koje sluće
kao filter za čestice prašine.
13. Respiratorna regija nosa
Respiratorni segment je najzastupljeniji. Na septumu nosa je ravan a na bočnim zidovima zbog konhi
neravan. Duboko ga čini lamina proprija a površno epitel. Epitel je pseudoslojevit troredan (respiratorni).
Lamina propria je debeo sloj od rastresitog veziva, postavljen uz periost. U njoj se nalaze žlezde koje vlaže
površinu sluznice (njihovi izvodni kanali izlaze na površinu epitela) kao i krvni sudovi koji obrazuju splet koji
zagreva vazduh (najizraženiji je u predelu konhi – sunđerasto telo). Oko krvnih sudova postoje i glatki
miociti koji imaju ulogu sfinktera. U mukozi postoje još i limfatici i živci.
*Olfaktorni segment nosa je na krovu nosne duplje. Duboko ga čini lamina proprija a površno olfaktorni
epitel. Olfaktorni epitel sadrži olfaktivne ćelije (hemoreceptorni neuroni, *jedini koji se obnavljaju tokom
života), potporne ćelije sa potpornom i metaboličkom ulogom, bazalne ćelije uz bazalnu laminu, četkaste
ćelije sa mikrovilama koje primaju opšte senzacije. Lamina proprija satkana je od veziva, krvnih i limfnih
sudova i žlezda čiji sekret razvodnjava mirisne molekule i olakšava percepciju).
14. Larynx
Cev koja povezuje orofarinks i traheju. Čine ga elastične i hijaline hrskavice koje su međusobno povezane
ligamentima i vlaknima skeletnih mišića koji učestvuju u govoru. Čine ga 3 sloja: sluzokožni,
fibromuscukolkartilaginozni i adventicija.
-sluznicu čini epitel i lamina proprija. Epitel je pseudoslojeviti troredni, a u glasnim žicama je pločast
slojevit bez orožavanja (štiti ih od trenja). Treplje na epitelu evakušu sluz. Sluznica je rastresita da bi moglo
da se diše, kada nabubri dovodi do gušenja. Stvara nabore - prave i lažne glasne žice koje su razdvojene
ventriculusom larynegi. U sluznici se nalaze limfni folikuli koji imaju imunološku ulogu i laringealne žlezde
koje vlaže sluznicu.
-hrskavica grkljana je po tipu hijalina (cartilago tyroidea, cricoidea, et arytenoidea) ili elastična (epiglotis,
processus vocales, cartilago cuneiformis i corniculata). Hijaline hrskavice posle puberteta okoštavaju i
lakše su lomljive a a elastične ne okoštavaju.
-mišići su poprečno prugasti, dele se na spoljašnju grupu (sa okolnih organa na hrskavicu grkljana) koja
učesvuje u gutanju i unutrašnju grupu (povezuju međusobno hrskavice grkljana zatezanjem i labavaljenjem
prečnika grkljana i glasnih žica omogućavaju govor)
-adventicija je rastresito vezivo koje povezuje grkljan sa oklnim organima.

6
 15. Prave i lažne glasne žice
(v. sluznica larinksa) – lamina proprija pravih glasnih žica satkana je od lig. vocale (vlakna idu od aritenoidne
do tiroidne hrskavice) i bočo od njega m. vocalis čijom kontrakcijom i relaksacijom se menja širina pikotine
između glasnih žica (rima glottidis). Lamina proprija lažnih glasnih žica nema mišićnih vlakana, čini je samo
lig. vestibulare tako da lažne glasne žice faktički samo rezoniraju glas ali ga nestvaraju.
16. Epiglotis
Epiglotis (slika 1) – neparan organ koji je ustvari poklopac grkljana – u toku respiracije je on uspravan
(otvoren) a u toku gutanja se savija nazad i zatvara grkljan što sprečava zagušenje. Skelet mu je satkan od
cartilago epiglotica i koja je obložena sluzokožom (mukozom) (slika 2). Oblaže ga pločasto slojevit epitel
bez orožavanja (strana koja gleda ka nazad (farinks, jezik)), a u donjoj 1/3 laringealne strane prelazi u
psudoslojeviti troredni epitel. Mukoza je od hrskavice odvojena prizmatično slojevitim epitleom (slika 4). U
lamini propriji je rastresito vezivo za žlezdama epiglotisa (slika 3), i sudovno-živčanim elementima.
Hrskavica epiglotisa je probušena za prolaz živaca.
***Trachea
Dušnik (slika 8) je elastična disajna cev od grkljana do svoje bifurkacije u grudnom košu. Prednji deo
traheje je pars cartilagineus a zadnji deo pars membranaceus. Idući od unutra ka spolja, slojevi dušnika su
(slika 5):
1- tunica mucosa – čini je epitel I lamina proprija (slika 6). Epitel je pseudoslojeviti troredni (slika 7) (v.
tkiva B13), sa svim odlikama tog epitela. Laminu propriju čini rastresito vezivo sa dosta elastičnih vlakana, a
u njemu se zapaža i veliki broj leukocita (limfocita pogotovo). Duboki sloj mukoze može se zvati tunica
submucosa, razdvajaju ih elasične lamine, ali se to nejasno vidi, ovde su postavljene trahealne žlezde.
2-tunica fibromusculocartilaginea (slika 6)– čini je vezivo, glatki miociti i hijalina hrskavica. Napred su
polumesečaste hrskavice povezane sa ligamenta anularia, što omogućava istezanje dušnika. Pozadi je m.
trachealis koji svojom kontrakcijom reguliše prečnik traheje.
3-tunica adventitia – je najspoljašnjiji, rastresito vezivni sloj, u kome se nekad nalaze trahealne žlezde
koje se otvaraju pozadi probijaju m. trachealis i luče sekret.
Račvom daje desni i levi bronchus principalis koji su iste građe ali manjeg kalibra i tanjeg zida.
***Pluća
Pluća (slika 9) su parni, šupljikavi elastični organi. Postoje 2 plućna krila i svako sadrži sprovodne i
respiratorne cevi. Sprovodne cevi nastaju grananjem bronhiolusa principalisa. Prvo nastaju lobarni bronhi
(desno 2, levo 3) koji snabodevaju vazduhom jedan lobus, a oni se dalje granaju na segmentne bronhe
(levo 9, desno 10) koji snabdevaju vazduhom jedan plućni segment. Svaki segment dobija krv od svoje
segmentne arterije. Principalni brnohi su van pluća a svi ostali unutar pluća. Grananjem zadnje generacije
bronhiola nastaju terminalne bronhiole. Terminalnge bronhiole grananjem daju respiratorne bronhiole.
17. Bronhijalno stablo je skup svih disajnih puteva od bronhusa principalisa do bronhusa
respiratoriusa. Respiratorne brnohiole se dalje račvaju i daju alveolarne hodnike na čijim krajevima su
saccus alveolaris, a u svakom saccusu se nalaze alveole.
U unutarplućnim bronhima se svakim sledećim grananjem smanjuje količina hrskavice a povećava količina
mišića u zidu, a kada hrskavica potpuno nestane a mišić preovlada bronhi prelaze u bronhiole. Zid
intrapulmunalnog bronha je petoslojan (slika 10): tunica mucosa satkana je od lamine proprije i
pseudoslojevitog trorednog epitela (kao i kod traheje) ali u istanjenoj formi, tunica muscularis čine je flatki
miociti, u tunici submocosi su bronhijalne žlezde, u tunici fibromusculocartilaginei su hrskavice povezane
vezivom a u tunici adventiciji je rastresito vezivo sa sudovima i živcima.
18. Plućni lobulus
Plućni lobulus je deo plućnog parenhima koga čini preterminalna bronhiola i svi njeni dalji ogranci.
Preterminalne bronhiole su završni delovi disajnog sistema, u svom zidu nemaju ni hrskavicu ni žlezde,
prečnika su do 1mm. Zid im je troslojan: tunica mucosa satkana je od pseuoslojevidoh trorednog epitela
7
koji se istanjuje, peharaste ćelije nestaju a tu su prisutne i klara ćelije koje luče enzim koji neutrališe
udahnute toksine i protein koji ima antiniflamatorno dejstvo, kao i neuroendokrine epitelne ćelije koje u
citoplazmi sadrže granule sa kateholaminima a na površini imaju receptore koji registruju nivo kiseonika u
vazdušnim putevima, pa po potrebi sekretuju hormone u obližnje kapilare i regulišu tonus glatke
muskulature; tunica muscularis je satkana od mišićnih ćelija a tunicu adventitiu čini tanak sloj rastresitog
veziva. Terminalne bronhiole imaju istu strukturu, ali su manjih dimenzija i tanjeg zida. Svaki lobulus je
građen od 3-10 acinusa (strukture sastavljene od jedne terminalne bronhiole i njenih ogranaka –
respiratornih bronhusa i alveola).
19. Respiratorne bronhiole i plućne alveole
Respiratorne bronhiole (slika 11, 12) su kratke disajne cevi koje imaju sprovodnu i respiratornu ulogu. U
sluznici im se nalaze ćelije sa trepljama i klara ćelije, poneka endokrina ćelija ali se ovde i uočava epitel
alveola (jednoslojan, pločast, specijalizovan za razmenu gasova), a lamina proprija je tanka vezivna i dobro
prokrvljena. Mišićni sloj je tanak i graniči ih sa alveolama, ima ulogu sfinktera koji propušta vazduh. Daljim
grananjem ovih cevi nastaju alveolarni hodnici (duktusi) na čijim krajevima su saccus alveolares – ductusi i
saccusi nemaju sopstveni zid već njihov zid čine različito postavljene aleole (u nizu ili popud grozda).
Respiratorne alveole (slika 11, 12, 13) su funkcionalno i strukturno najzastupljeniji i najvažniji deo plućnog
parenhima. Po pluću imh ima oko 150 miliona. To su vrećaste šupljine, međusobno odvojene alveolarnim
septumom (slika 13) koji je probušen da bi se pritisak između alveola izjednačavao i dobro prokrvljen, kao i
prožet elastičnim vlaknima. Alveolarni septum čine: alveolarni epitel (čine ga ćelije – pneumociti tip 1 –
specijlaizovane za razmenu gasova, i one ustvari pokrivaju alveole, međusobno su povezane okludentnim
vezama što sprečava difuziju gasova i tečnosti iz alveola u vanćelijski prostor; - pneumociti tip 2 su
matične ćelije koje diferencijacijom prelaze u tip 1, ali one u svojoj citoplazmi poseduju granule u kojima se
nalazi plućni surfanktant – smeša masti i proteina koja se kad se oslobodi razliva po zidu alveola i
podmazuje ih, na taj način sprečava njihovo slepljivanje pri izdahu), plućni kapilari izuzetno bogati, brojni i
dobro anastomozovani i intersticijumsko vezivo koje je postavljeno između epitela i kapilara, u sebi sadrži
fibroblaste koji sintetišu retikularna (sprečavaju prekomerno širenje i pucanje alveola) i elastična vlakna
(dozvolajvaju širenje alveola) i poneki pokretni makrofag ili drugi leukocit koji ima ulogu da proždere
prašinu, polen, bakterije,...
20. Pleura
Pleura je serozni omotač pluća. Čine je prleuralni i visceralni list koji se spajaju u predelu plućnog hiluma, a
između njih je pleuralna tečnost koju stvaraju i resorbuju metozelne ćelije koje oblažu unutrašnmju
površinui pleure. Visceralni list grade površno mezotel, a duboko i gusto vezivo sa elastičnim valknima koja
prodiru u interlobusne septe, a to vezivo u sebi sadrži sudovno živčane elemente. Zidni list pleure je građen
isto tako samo što je vezivni sloj oskudniji.

8
DIGESTIVNI SISTEM
Uvod: Sistem organa koji mehaničko-hemijski obrađuje hranu, apsorbuje hranjive materije i
eleminiše nesvarenee materije – digestivni sistem. Sastoji se od digestivne cevi (od usta do anusa) i
žlezda pridodatih organima za vaerenje (pljuvačne žlezde, jetra, žučna kesa i pankreas).
*Usna duplja je početni deo digestivne cevi koja učestvuje u žvakanju, salivaciji, hemijskoj digestiji hrane,
percepciji ukusa i govoru. Zubnim nastavcima maksile i mandibule, zubima i desnima odvojena je na
predvorje usne duplje i pravu usnu duplju.
Obložena je sluznicom koju čini pločasto-slojeviti epitel i lamina proprija. Organizovani su na 3 načina:
-zastorna mukoza oblaže usne, obraze, meko nepce, pod usne duplje i donju stranu jezika, epitel je tanak,
lamina proprija je od rastresitog veziva i povezuje sluzokožu sa skeletnim mišićima.
-mastikatorna mukoza oblaže desni i tvrdo nepce, epitel je ovde debeo da bi istrpeo veliku silu. Laminu
prpriju odlikuje papilarni sloj (dobro prokrvljeno rastresito vezivo) i retikularni skloj (gusto vezivo koji je
vezuje za periost).
-specijalizovana mukoza je na dorzalnoj strani jezika, sposobna je da primi nadražaj ukusa, epitel je sličan
mastikatornom ali sadrži i papile i gustoreceptorne ćelije (gustativne papile). Ispod sluzokože usana,
obraza, tvrdog i mekog nepca nalazi se i submukoza sa masnim i žlezdanim tkivom.
Digestivni sistem, odgovori na ispitna pitanja:
21. Usna
Na usni se razlikuju spoljašnja (kožna) i unutrašnja (sluzokožna) strana (slika 1) a između je mišićni sloj (m.
orbicularis oris).
-kožni sloj (pars cutanea labii) (slika 2) prekriva spoljašnju stranu usana. Čini ga epidermis (pločasto
slojeviti epitel sa orožavanjem) i dermis (ispod epitela). Dermis se u epidermis uvlači pomoću papila. U
njemu su smeštene lojne, znojne žlezde, sudovi i živci, koreni dlaka brade i brkova (slika 3).
-rumeni deo (pars rubra labii) (slika 4) pokriva slobodnu ivicu usana i ovde više pločasto slojevit epitel nije
sa orožavanjem, već ne orožava. U epitelu ne postoje pigmentne granule (koje daju boju koži) već je dobro
prokrvljen, pa su zato usne crvene boje. Klinički je ovo bitno jer se anemija i cijanoza ogledaju u boji usana.
-mišićni sloj (tunica muscularis) je centralno postavljen u usnama, daje im oblik i čvrstinu, čine ga snopovi
poprečno-prugastog
m. orbicularis orisa (slika 4,5)
-sluzokožni sloj (tunica mucosa labii) (slika 5) pokriva unutrašnju stranu usana. Epitel je pločasto slojevit –
bez orožavanja a laminu propriju čini rastresito vezivo sa sudovno-živčanim elementima i malim pljuvačnim
žlezdama.
22. Tvrdo i meko nepce
Tvrdo nepce gradi prednje 2/3 krova usne duplje koju odvaja od nosne duplje. Pa ga od dole ka gore čine:
-sluznica usne duplje: srasla je sa pokosnicom, gradi je pločasto slojevit epitel koji leži na lamini propriji a
ona je napred satkana od žutog masnog tkiva a pozadi od malih pljuvačnih žlezda. Pošto nema
podsluzokožnog vezivnog tkiva, sluznica je fiksirana i nepokretna.
-koštani sloj čini lamelarno koštano tkivo pokriveno periostom. U periostu su prisutna kolagena vlakna
čvrsto povezana sa vlaknima sluznice.
-sluznica nosne duplje: pseudoslojeviti troredni epitel (respiratorni) koji sedi na rastresitom prokrvljenom
vezivu sa pljuvačnim žlezdama tj. na lamini propriji.
Meko nepce nastavlja se na tvrdo, gradi zadnju 1/3 krova usne duplje. To je mišićno-tetivna ploča obložena
sluznicom koja odvaja usnu duplju od nazofarinksa. Od napred ka nazad ga čine:
-sluznica usne duplje: gradi je pločasto slojevit epitel bez orožavanja koji sedi na rastrestom vezivu lamine
proprije u kojoj su postavljeni limfni čvorovi difuzno ili nodularno.
-tunica submucosa: gradi je vezivo u kome se nalaze sudovi, živci i male pljuvačne žlezde

9
 -pars musculotendinea: čine snopovi skeletne muskulature koji svojim tetivama grade nepčanu
aponervozu
-sluznica ždrelne strane satkana od pseudoslojevitog trorednog ali i pločastog slojevitog epitela bez
orožavanja (jedan gore jedan dole), postavljeni na lamini propriji u kojoj se nalaze brojni limfni čvorovi
reaktivni na inflamaciju. U vezivu ždrelne strane nalaze se i pljuvačne žlezde.
Završni deo mekog nepca – resica (uvula) je satkana od mišića resice koga oblaže sluzokoža.
23. Obraz i desni
Obrazu se opisuju od spolja ka unutra sledeći slojevi:
-kožni sloj: koža tanka ispod dermisa je epidermis sa sudovima, živcima, znojnim i lojnim žlezdama i
korenovima dlaka;
-podsluzokožni sloj je dobro razvijen, bogat vezivom, fibrocitima ali i žutim masnim telom obraza
-mišićni sloj obrazuje m. buccinator sa svojom fascijom
-podsluzokožni sloj čini vezivo bokato seromukoznim pljuvačnim žlezdama
-sluzokožni sloj prekriva obraz iznutra, tp je pločasto slojeviti epitel bez orožavanja koji sedi na lamini
propriji u kojoj su sudovno-živčani elementi i izvodni kanali malih pljuvačnih žlezda. Preko kolagenih
vlakana ovaj sloj je spojen sa mišićnim slojem sa kojim je čvrsto povezan.
Desni su deo sluznice usne duplje koje oblažu alveolarne nastavke i vratove zuba i na taj način im prućaju
potporu. Između zuba i gingive postavljen je uzak žleb. Spolja se sluznica desni nastavlja na sluznicu usana a
pozadi na sluznicu nepca. Slobodna ivica desni gradi papilu interdentalis.
Sagraćeni su od: 1. epitela koji može biti:
-oralni koji prekriva spolja gingivu, sličan jke epidermizu daje grebene ka alveolarnim nastavcima
-sulkusni je pločasto slojevit bez orožavanja, nema papile ispod sebe
-pripojni služi za pripoj desni za vrat zuba, njegove ćelije imaju visoku mitotsku aktivnost pa se brzo
obnavlja; 2. lamina proprija u kojoj se nalazi rastresito vezivo i sudovno-živčani elementi, snopovi
kolagenih i vezivnih vlakana koja povezuju desni sa periostom, pa su desni zbog togfa slabo pokretne, a u
vezivu sadrži dosta imunih ćelija pa zado zdrava gingiva odaje utisak kao da je inflamatorna (crevna je).
24. Zub, opšta morfologija
Čoveku u toku života izbijaju prvo mlečni pa onda stalni zubi, oni se morfološki ne razlikuju mnogo osim u
obliku i broju korenova. Prema položaju, obliku i funkciji dele se na sekutiće, očnjake, prekutnjake,
kutnjake i umnjake. Na svakom zubu se opisuju kruna, vrat i koren. Centralna šupljina zuba je u krunici
cavitas dentis, a u korenu canalis radicis dentis koji je otvoren dole. Šupljina zuba je ispunjena zubnom
pulpom oko koje se nalazi dentin. Dentin je u krunici prekriven zubnom gleđi a u korenu cementom. Zubi
su fiksirani za alveolarne nastavke pomoću desni i periodoncijuma (šar pejeva vlakna).
25. Zubna pulpa
Zubna pulpa ispunjava šupljinu zuba. Čini je rastresito vezivo, i sudovno-živčani elementi. Dentin oblaže
zubnu pulpu, i idući od dentina ka centru zubne pulpe postavljeni su sledeći slojevi:
-površni sloj zubne pulpe grade ondoblasti – ćelije koje se nedele, cilindričnog oblika, nemaju bazalnu
laminu pa zato ne grade epitelno tkivo, sa apikalnog pola daju tomasovo vlakno (cev) preko koga izbacuju
produkt svoje sekrecije – organski deo matriksa dentina u dentin. Što više dentina stvore, oni se povlače ka
centru a tomasovo vlakno raste. Imaju dobro razvijene sintetske organele.
-besćelijska zona ovde se nalazi živčani splet amijelizovanih aksona (gube mijelin pri ulasku u kanal) koji
ulazi kroz apikalni otvor zajedno sa krvnim sudovima.
-zona bogata ćelijama u kojoj se nalaze fibroblasti i preodontoblasti (nediferencirani odontoblasti), kao i
leukociti (limfociti, makrofagi, eozinofili,...)
-centralna zona bogata je fibroblastima koji sintetišu kolagena vlakna, a u međućelijskoj supstanci ove
zone nalaze se krvni sudovi i hijaluronska kiselina.
Starenjem, najveće promene trpe krvni sudovi koji se zatvaraju (ateroskleroza od masti, kolagena i Ca++

10
soli) što posledično remeti funkciju odendoblasta i generalno smanjene vaskularizacije (sa svim
posledicama).
26. Dentin
-Oko zubne pulpe nalazi se dentin. On se pruža celom dužinom zuba i daje mu oblik. To je mineralizovano
vezivno tkivo koje nije vaskularizovano, sadrži organske i neorganske materije. Prožet je dentisnkim
kanalima (sadržaj: tomasova vlakna, nemijelizovani aksoni i dendritska tečnost) koji se pružaju od pulpe ka
gleđi. Zid kanala (tubula) je od intratubularnog dentina a ostatak mase dentina čini intertubularni dentin.
-Odontoblasti sintetišu peridentin (kolagena vlakna i međućelijska supstanca) na koji kada se sintetišu Ca++
soli nastaje dentin. Proces ove mineralizacije odnosi se na stvaranje centara mineralizacije od kojih se ona
periferno širi formirajući globule (loptice). Između loptica je slabije mineralizovan interglobularni dentin.
-Ovaj proces odvija se tokom celog života, diskontinuirano, sa aktivnim i pauzirajućim fazama. Mnogo brže
– primarni dentin nastaje pre nego što zub nikne do okluzivne površine, a potom sporije – sekundarni
dentin. Karijes stimuliše stvaranje tercijarnog dentina.
-Dentin nije prokrvljen, a inervisan je pomoću nemimjelizovanih aksona koji stižu iz besćelijske zone,
provlače se između odontoblasta i njihovih produžetaka sa kojima su u bliskom kontaktu.
27. Gleđ
-Gleđ prekriva dentin u području krunice zuba, to je najtvrđa supstanca u organizmu (96% neorganskih soli
(Ca fosfat)). Ne sadrži kolagen.
-Čine je gleđne prizme – cilindrične strukture od neorganskih soli (Ca- fosfat u kristalizovanom obliku =
hidroksiapatit), oko njih je interprizmatična supstanca koja je slabije mineralizovana i povezuje susedne
gleđne prizme.
-Sazrevanje gleđi provocira postojanje dentina – pošto je to neujednačen proces, gleđ je organizovana u
slojevima. Na sazrevanje gleđi utiče i pljuvačka – što je bogatija jonima fluora gleđ je kvalitetnija i dobro
mineralizovana što je čini žućkastom. Ako je gleđ deblja i slabije mineralizovana – zubi su belji.
28. Zubni cement
-Cement pokriva dentin u području korena zuba, to je mineralizovano vezivo satkano od organskih i
neorganskih supstanci. Nije prokrvljen, mekši je od kosti. On je produkt sekrecije cementoblasta koji leže u
periodoncijumu.
-2/3 cementa bližeg krunici je acelularni cement koji, a 1/3 cementa bližeg apeksu korena je celularni
segment: prvi sloj koji nastaje je acelularan, cementoblasti su na površini, ali pri nicanju zuba ostaju
zarobljeni u sopstvenom produktu (tada se zovu cemenociti) u delu apeksa korena. Cementociti daju
produžetke do peridoncijuma da bi se snabdeli nutricijentima.
-U cementu se nalaze i kolagena vlakna – spoljašna (šarpejeva) su produkt fibroblasta, i prućaju se od
alveolarnih nastavaka kroz periodoncijum do cementa i ona fiksiraju zub. Unutrašnja vlakna su produkt
cementoblasta ona idu ka površini cementa.
-Cement se stvara doživotno, slojevito, njegova debljina stalno raste.
29. Zubna alveola, periodoncijum
-Periodoncijum je gusto vezivo organizovano u vidu kolagenih vlakana (šarpejeva) koje se snopovno i
haotično pružaju od cementa do zida alveolarne kosti koje povezuju. Njihov haotičan raspored čvrsto i
elastično vezuje zub za zubnu alveolu što dozvoljava dejstvo velijke sile prilikom žvakanja.
-Osim kolagenih, ovde se nalaze i oksitalanska vlakna koja idiu vertikalno od vrata ka apeksu zuba.
-U periodoncijumu postoje brojni fibroblasti koji sintetišu i razgrađuju šarpejeva vlakna, kao i poneka
imuna ćelija. Dobro je prokrvljen i inervisan senzitivnim, motornim i vegetativnim vlaknima.
-Periodoncijum, cement, alveolarna kost i desni zajedno čine parodoncijum, koji kada oboli dovodi do
paradontopatije kada slabi veza zubnog korena sa zubom što dovodi do ispadanja zuba.

11
 30. Jezik – corpus et radix
Jezik je mišićno sluzokožni organ. Napred ga čini telo a pozadi koren, njihovo preklo, struktura i funkcija su
različiti.
-Corpus linguae je prednji deo jezika koji ima svoju gornju i donju stranu. Od dorzalne ka donjoj strani
opisuju se (slika 6):
-sluznica koja je neravna zbog prisustva papila. Epitel je pločasto slojeviti i sa i bez orožavanja, dok papile
imaju gustativnu ulogu. Epitel leži na lamini propriji koju čini rastresito vezivo obogaćeno limfnim čelijama i
malim pljuvačnim žlezdama (serozne su oko sulkus terminalisa, mešovite na vrhu a mukozne na korenu
jezika).
-jezična aponervoza je satkana od gustog veziva postavljenog između sluzokože i mišićnog sloja. Sluzokoža
je za aponeurozu čvroto fiksirana. Pored aponervotične ploče, fibrozni skelet jezika čine i glosohioidna
obna i jezična pregrada. Ovaj sloj može biti probijen izvodnim kanalima malih pljuvačnih žlezda.
-mišićni sloj (slika 9) – čine snopovi izukrštane jezične muskulature koja je septumom podeljena na levu i
desnu. Između snopova je žuto masno tkivo i mukozne pljuvačne žlezde.
-podsluzokoža – čine je vezivo sa sudovno – živčanim elementima
-sluznica donje strane je satkana od rastresitog veziva koga prekiriva pločasto slojeviti epitel bez
orožavanja. Ne sadrži papile.
-Radix linguae je zadnji deo jezika (iza sulkusa terminalisa). Površina mu je neravna zbog prisustva
mnogobrojnih limfnih fpolikula koji grade jezični krajnik. Krajnik je postavljen ispod pločasto-slojevitog
epitela, u lamini propriji. Siromašan je za gustativne kvržice, a u njemu se nalaze sudovno-živčani elementi.
Njegov krajnik obrazuje odbrambeni prsten gornjeg dela digestivnog trakta.
31. Papile jezika
Papile jezika nalaze se na sluznici dorzalne strane jezika.
-Papillae filiformes (slika 7): najbrojnije, sitnog, končastog oblika, difuzno raspoređene po površini jezika.
Prekriva ih pločasto-slojeviti epitel sa orožavanjem (zato je dorzum jezika beo na površini (a u infektivnim
stanjima i naslagan zbog nakupljanja sluzi, leukocita i mikroba)). Ne sadrže gustativne kvržice, ovo su
senzitivne papile
-Papillae fungiformes (slika 8): pečurkastog oblika, pokriva ih pločasto slojevit epitel sa orožavanjem. Ne
sadrže gustativne kvržice, ovo su senzitivne papile kod odraslih, a kod dece imaju umerenu gustativnu
ulogu.
-Papillae valatae (slika 8): najveće su, postavljene su isrped terminalnog sulkusa, oko njihove obodne ivice
je udubljenje (šanac-odatle i ime). Na gornjoj površini je epitel orožao, a na obodnoj površini nije, sadrži
veliki broj gustoreceptornih kvržica pa su ove papile gustativne.
-Papillae foliatae: postavljene su pozadi, na ivicama jezika. Odvojene su kanalima pljuvačnih žlezda. Imaju
oblik lista na čijem dnu se nalaze gustativne kvržice pa su ove papile gustaivne.
*Gustativne kvržice, najbrojnije su na papilama valatama. Ugrađene su u pločasto-slojeviti epitel jezika. Sa
bazalnog pola primaju aksone, a na apikalnom polu se nalazi otvor kroz koji akson prolazi i u kontaktu je sa
usnom dupljom. Čine ih bazalne, neuroepitelne i potporne ćelije. Batalne ćelije su u blizini bazalne lamine
epitela jezika. Neuroepitelne ćelije svojim mikrovilama gledaju ka usnoj duplji, i percepiraju slatki, slani
kiseli i gorki ukus, a svojim bazalnim polom su u kontaktu sa nervima: facijalnim, glosofaringeusom i
vagusom. Potporne ćelije su umetnute između neuroeptielnih ćelija i stvaraju supstancu koja ispunjava
gustativni otvor i olakšava percepciju ukusa.
32. Male pljuvačne žlezde
Pljuvačne žlezde su egzokrine žlezde koje sekret izbacuju u usnu duplju. Male pljuvačne žlezde su usađene
u sluznici i podsluznici zidova usne duplje (u usnama, obrazu, jeziku, nepcu), one rade kontinuirano pod
stimulacijom parasimpatikusa. Velike su obavijene vezivnom kapsulom i postavljene van usne duplje.
Pljuvačka je smeša sluzi, enzima i baktericida. Svaka žlezda građena je od strome (male p.ž. – rastresito
vezivo sluzokože i podsluzokože zidova u.d.; velike p.ž. – kavezivna kapsula koja daje pregrade), i
parenhima (sekretne jedinice (acinusi) sa svojim izvodnim kanalima).
12
-Acinusi se dele spram produkza koji luče na : serozne, mukozne i seromukozne. Acinus se sa stoji od
sekretnih (luče produkt) i mioepitelnih ćelija (potiskuju produkt ka usnoj duplji).
-Serozne acinuse grade serociti, oni u svojoj citoplazmi imaju granule sa ptijalinom (salivatorna amilaza)
koga u svom vodnjikavom sekretu izbacuju.
-Mukozne acinuse grade mukociti; oni luče sluzav sekret koji se luči ciklično – prvo se sintetiše i skuplja u
ćeliji a posle se izbacuje egzocitozom posle hormonske/nervne stimulacije. Kad se oslobodi sekreta,
mukocit se smanjuje i izgleda kao serocit.
-Seromukozni acinuse čine mukociti i serociti. Serociti su raspoređeni oko mukocita u viud đanucijevog
polumeseca.
-Odvodni kanali su dugi i razgranati, idući od acinusa ka usnoj duplji, povećava im se prečnik i složenost.
-prelazni kanali kreću od acinusa, gradi ih pločast epitel koji leži na bazalnoj lamini. Između bazalne
lamine i sekretnih ćelija acinusa su mioepitelne ćelije koje peristaltikom istiskuju sekret. Mnogo su
izraženiji u seroznim žlezdama nego u mukoznim.
-sekretni kanali građeni su od cilindričnog epitela koji leži na bazalnoj lamini a ispod nje je rastresito
vezivo strome. Bazalna lamina je bogata uzvratima što povežava kontaktnu površinu epitela sa vezivno
vaskularnom stromom. U ovim kanalima se menja sastav pljuvačke – resorbuju se natrijum i hlor a dodaju
se bikarbonatni joni.
-prelazni i sekretni kanali postavljeni unutar lobusa se označavaju intralobularnim kanalima-
-ekskretni kanali- kreću od vezivnih septi koje dele lobuse ka usnoj duplji. Prvo ih čini visokocilindričan a
kasnije pločasto slojevit epitel bez orožavanja koji leži na bazalnoj lamini ispod koje je vezivno tkivo sa
sudovima i živcima.
***Velike pljuvačne žlezde su postavljene van usne duplje. Obavija ih gusto-vezivna kapsula od koje krežu
septe koje dele žlezdu na lobuse (slika 10). U zvakom lobusu se nalazi žlezdani parenhim (acinusi svih
tipova) i vezivno-vaskularana stroma (rastresito vezivo, sudovi-živci, intralobularni izvodni kanali).
13. Glandula parotis
Najveća pljuvačna žlezda postavljena u parotidnoj loži. Kapsula (slika 14) je deli na površni i duboki režanj
koji su međusobon povezani žlezdanim mostićem. To je serozna žlezda (vodnjikav sekret bogat ptijalinom i
IgA antitelima). Interlobarno nema puno veziva ali ima masnog tkiva. Izvodni kanali (slika 15, 16) su
prelazni, sekretni pa ekskretni. Glavni eksrketni kanal prolazi kroz mišićni i masni deo obraza da bi dopao
do usne duplje gde se otvara.
14. Glandula submandibularis
Velika pljuvačna žlezda koja ispunjava podviličnu ložu a njen izvodni kanal se isliva ispod jezika. Po tipu je
seromukozna (slika 11). U acinusu mukociti su centralno postavljeni a serociti oko njih formiraju đanucijev
polumesec (slika 13). Izvodni kanali su prelazni, sekretni pa ekskretni (slika 12).
15. Glandula sublingualis
Najmanja od velikih pljuvačnih žlezdi. Postavljena je ispod sluzokože podjezičnog predela. Nema kapsulu.
Seromukozna je žlezda po tipu. Izvodni kanali su prelazni pa ekskretni. Ekskretni kanali su organizovani tako
da je jedan glavni, a ostali manji i sitniji.
DIGESTIVNI TRAKT 2
Svi segmenti digestivne cevi izuzev usne duplje imaju sličnu građu: lumen i zid sastavljen od 4 sloja:
1. Tunica mucosa (najunutrašnji sloj): zaštitna, sekretna i apsorptivna uloga koju ostvaruje njen epitel.
Epitel je granica između spoljašnje i unutrašnje sredine. On sprečava prodor antigena iz lummena u krvne
sudove. Epitel sekretuje enzime, sluz, HCl, hormone i dr. U epitelu se apsorbuju produkti varenja u
vaskularni sistem. U usnoj duplji je pločasto slojevit bez orožavanja, u želucu i crevima je jednoslojni
cilindrični, u analnoj regiji je prvo pločasto slojevit bez orožavanja a posle sa orožavanjem. Epitel leži na
lamini propriji koju čini rastresito vezivo u kome su postavljene žlezde, sudovno-živčani elementi i imune

13
ćelije. Dobro je vaskularizovana – u njoj se vrši asorpcija vode i metabolita. Ćeliije imunog sistema štite
organizam od mikroba – limfociti, plazmociti, makrofagi,...
Najbrojnije su u crvuljku. Mišićni sloj tunike mukoze je tanak, čine ga 2 sloja ćelija (uzdužnih i cirkularnih)
koje pomažu peristaltiku i graniče ovaj sloj sa submukoznim.
2. Tunica submucosa sadrži gusto vezivo, žlezde i sudovno-živčane elemente. Sudovi i živci ove regije
hrane zidove digestivne cevi. U jednjaku i duodeenumu su jače izražene žlezde a u ileumu i apendiksu
limfatici.
3. Tunica muscularis je debeo glatki mišićni sloj koga čine unutra kružna a spolja uzdužna mišićna valkna
koja kontrakcijom vrše peristaltičke pokrete (kružna mešaju granua a uzdužna je guraju napred). Akcija
ovih mišića je lagana i nije nagla. Sam sloj može biti različito organizovan npr. u jednjaku ima i poprečno-
prugaste muskulature, u želucu postoje i kosa vlakna, u debelom crevu su uzdužna vlakna organizovana u
tenije, negde cirkularni sloj je organizovan u vidu sfinktera,...
Između cirkularnog i nervnog sloja je umetnut splet koji reguliše crevnu motoriku.
4. Tunica serosa s. adventitia je najspoljašnjije postavljena. To je ustvari visceralni list peritoneuma koji
oblaže intraperitonealne organe, čini ga rastresito vezivo na čijoj površini je jednoslojni epitel, ap onekad i
masno tkivo. Za nadprečažne organe serozni list nije peritonealnog porekla već od dobro prokrvrljenog
rastresitog veziva koje se stapa sa okolnim strukturama.
Inervacija digestivne cevi potiče od enteričnih neurona, spoljašnjih sy i psy neurona. Enterični neuroni
obrazuju poseban sistem koji je u sprezi sa sy i psy ali deluje i nezavisno od njih.. Enterični nervni sistem
čine posebni neuroni koji obrazuju 2 posebna spleta međusobno povezana koji imaju ulogu u kontroli i
upravljanju endokrinim, egzokrinim, vaskularnim, zapaljenskim akcijama cevi GIT-a (submukozni splet) i
peristaltičkim pokretima (mienteričn splet (slika 29)). Ovi spletovi postavljeni su u zidovima svih digestivnih
cevi. Sy i Psy imaju uticaj na ove spletove.
36. Oesophagus
Cevast organ dužine oko 25cm, nosi bolus od orofarinksa do želuca. Grade ga 4 sloja (slika 17):
-sluzoznica: (slika 18) epitel sluznice je pločasto slojevit bez orožavanja, leći na lamini propriji koja je
debela i izuvijana. U njoj se nalazi po koji limfni folikul, ali i digestivne žlezde koje luče sluz koja neutrališe
želudačnu HCl. Mišićni sloj mukoze je debeo i čine ga uzdužni glatki miociti.
-podsluznica: građena je od gustog veziva u kome se nalaze mukozne žlezde koje luče kiselkastu sluz koja
pomaže hrani da sklizne do želuca. U blizini kardije je u ovom sloju izražen venski splet.
-mišićni sloj (slika 19): unutra ga čine glatki kružni a spolja uzdužni miociti u donjoj 3/3 i delom u srendnjoj
2/3, dok je gornja 1/3 satkana od poprečno-prugastih mišića. Na oba kraja jednjaka muskulatura obrazuje
sfinktere.
-tunica adventitia: rastresito vezivo koje fiksira natprečažni jednjak za zidove grudne duplje, a potprečažni
jednjak je obložen peritoneumom.
*Želudac je proširena cev GIT-a u kojoj se vrđi mešanje i digestija hrane. Bolus se pod uticajem želudačnog
soka transformiše u kašu – himus koja prelazi u crevo gde se dalje digestira i apsorbuje. Anatomski mu se
opisuju, kardija, dno, telo i pilorus a histološki kardija, dno i telo, i pilorus. Sluzokoža i podsluzokoža
praznog želuca je naborana a pri punom želucu se ti nabori gube. U ovom sloju se takođe formiraju i
želudačna polja na kojima se nalaze žečudačne jamice a na dnu jamica su želudačne žlezde.
38. Korpusna regija želuca (slika 20)
-sluznica (slika 21, 22): satkana je od epitela, lamine proprije i lamine muskularis. Na njoj se nalaze
želudačne jamice a na dnu jamica su želudačne žlezde. Epitel je prost jednoslojni cilindričan i čine ga
površne mukusne ćelije. Te ćelije na apikalnoj površini imaju mikro resice, a na apikalnom delu citoplazme
su granule. Sadržaj ovih granula se oslobađa – to je mucin koji se u želudačnim jamicama konventuje u
mukus koji formira debeo sloj koji oblaže površinu epitela i štit ga od dejstva želudačne HCl. Ove granule za
sebe vezuju i HCO3- jone koji štite želudac od autodihestije sonom kiselinom i pepsinom. Ovaj sloj je

14
poogdan za opstanak helikobakterije. Epitel leži na lamini propriji koja se sastoji od rastresitog veziva u
kome su želudačne žlezde, i makrofagi. Želudačne žlezde su proste tubularne žlezde na kojima se opisuju
baza, telo i vrat. Epitel ovih žlezda se sastoji od 5 ćelijskih tipova: 1) vratne mukusne ćelije – postavljene su
u vratu želudačnih žlezda, morfo-funkcionalno odgavarju površnim mukusnim ćelijama, 2) matične ćelije –
postavljene u vratu ž.ž. njihovom proliferacijom i diferencijacijom obnavlja se epitel želuca – mukusne
ćelije idu naviše a ostale naniže (glavne i ivične ćelije žive 1-3god, a ostale do 7 dana), 3) glavne
(pepsinogene) ćelije – najbrojnije, kockastog oblika, bazofilnog karaktera, u apikalnoj citoplazmi sadrže
granule čiji se sadržaj – pepsinogen oslobađa egzocitozom i u kiseloj sredini prelazi u pepsin (razlaže
proteine do peptona), na bazalnom polu ove ćelije sadrže recepotre za sekretin koji podstiče oslobađanje
pepsinogena. 4) ivične (parijetalne ćelije), acidofilne su, apikalna membrana im je izuvijana i formira
sistem kanalića koji kuminiciraju sa lumenom ž.ž., ispod membrane su brojne mikrovile koje su tu zbog
brojnih organela – ove ćelije mogu brzo da povećaju svoju sekretornu površinu, a luče hlorovodoničnu
kiselinu koja steriliše želudačni sadržaj, i intrisik faktor (glikoprotein neophodan sa apsorpciju vitamina
B12); na bazalnom polu ovih ćelija su receptori za gastrin, histamin i acetilholin koji pospešuju sekreciju
HCl. 5) endokrine ćelije – na apikalnoj površini imaju mikroresice kojima percepiraju hemijska svojstva
želudačnog sadržaja i na osnovu toga sintetišu hormone ili supstance slične hormonima. Postoji više tipova
ovih ćelija koje luče gastrin, histamin (stimulišu sekreciju HCl), serotonin (pojačava peristaltiku),
somatostatin (inhibira peristaltiku), grelin (pojačava ašetit). Lamina muskularis mukoze je satkana od dva
sloja unutrašnjih i spoljašnjih glatkih miocita.
-podsluznica sadrži gusto vezivo, sudove-živce, nervni splet i masno tkivo.
-mišićni sloj čine unutrašnji kosi glatki miociti (u predelu male kardije obrazuju kanalis gastrikus), srednji
sloj obavija čitav želudac čine ga kružni galtki miociti i spoljašnji sloj čine uzdužni glatki miociti, najbrojniji
na velikoj i maloj krivini.
-serozni sloj čini mezotel peritoneuma i mali sloj rastresitog submezotelnog veziva
37. Cardia
Kardija je otvor jednjaka u želudac. Karakteriše je kružna linija koja je nagla granica u promeni pločastog
slojevitog epitela bez orožavanja jednjaka u jednoslojni cilndrični epitel želuica. U lamini propriji na kojoj
leži epitel su kardijačne žlezde pretežno mukoznog tipa, sa poenkom endokrinom ili ivičnom ćelijom. Ostale
komponente zida odgovaraju opštoj građi želuca.
39. Pilorusna regija želuca (slika 23, 24)
Prelaz između tela želuca u pilorus je postepen. Želudačne jamice pilorusa su dublje i obložene su
mukoznim ćelijama. Pilorusne žlezde su razgranate, obložene su mukoznim ćelijama, ove žlezde luče sekret
koji štiti zid pilorusa od HCl. Neuroendokrine ćelije su umetnute među mišićnim ćelijama ove regije,
sekretuju gastrin koji stimuliše sekreciju HCl. U kanalisu pilorikusu mišićni sloj je zadebljao i obrazuje m.
sphincter pylori. Ostale komponente zida odgovaraju opštoj građi želuca.
Tanko crevo (intestinum tenuae)
-tanko crevo se pruža od pilorusa do ilocekalnog ušća, dužine je oko 6 metara, a njegove segmentne celine
su: duodenum, jejunum et ileum. U njemu se odvija definitivna digestija hrane i apsorpcija produkata
varenja. Njegov lumen je neravan, što mu povećava apsorptivnu površinu. Te neravnine izazivaju:
a) Kerkinginovi kružni nabori – plicae circulares – nabori u submukozi i mukozi tankog creva, najizraženiji
su na njegovom početku, a njihova prisutnost postepono opada dok na kraju ileuma ne iščezne potpuno.
Vidljivi su makroskopski, dužine oko 1-1,5cm
b) Crevne resice -vili intestinales- prstasti izvrati mukoze, toliko su brojni da celom tankom crevu daju
kadefast izgled. Dužine su do 1,5cm, a obim im je 0,1mm, njihova prisutnost postepeno opada, ali ne do
kraja, najizraženiji su u duodenumu i jejunumu. Značajno povećavaju resorptivnu površinu. Ispod crevnih
resica, tj. između njihovih baza umetnute su proste tubularne žlezde – liberkinove kripte čija baza leži u
lamini muskularis mukoze.
c) Mikroresice -microvili- citoplazmatski produžeci enterocita (nekoliko hiljada po komadu), značajno

15
povećavaju resorptivnu površinu.
-građa tankog creva od iznutra ka spolja je sledeća:
1) tunica mucosa – satkana je od epitela, lamine proprije i lamine muskularis mukoze:
-epitel – jednosljoni cilindrični epitel, u kontinuitetu je sa lepitelom liberkinovih žlezda ali se njihov
sastav i uloga razlikuju (površni epitel je za asorpciju hrane, a žlezdani za sekreciju, regulaciju bakterijske
flore i regeneraciji intestinalnog epitela). Površni epitel čine entoreciti, peharaste i endokrine ćelije, a
žlezdani enterociti, peharaste, endokrine, matične, pantenove i M ćelije:
-apsorptivne ćelije – enterociti: najbrojnije ćelije, osposobljene za transport supstanci iz lumena
creva u sistemsku cirkulaciju. Cilnidrične, čvrsto okludentno povezane ćelije, aktivnog jedra i organela, na
apikalnoj površini imaju mikroresice koje prekriva glikokaliks i štiti ih od autodigestije. Glikokaliks sadrži
disaharaze i dipeptidaze (utkane u apikalnoj membrani enterocita) koje cepaju disaharide i dipeptide na
monosaharide i peptidne lance (terminalna digestija šećera i belančevina). Glikokaliks sadrži i enterokinaze
koje aktiviraju proenzime pankreasa. Imuna uloga enterocita ogleda se u postojanju receptora za IgA
antitela koji vezuje i transportuje ova antitela sa baze enterocita do njegovog vrha – tj. u lumen creva.
Enterociti kratko žive – do 3 dana, a kad uginu, nove nastaju od matičnih ćelija liberkinovih kripti.
-peharaste ćelije – žlezdane ćelije umetnutre između enterocita, njihov broj raste idući dužinom
tankog creva, u apikalnom polu koji je znatno širi od bazalnog (odatle i ime) su granule čiji sadržaj –
mucigen koji se u kontaktu sa vodom pretvara u gel (mukus) i oblaže i štiti crevni epitel. Žive do 6 dana, a
kad uginu, nove nastaju od matičnih ćelija liberkinovih kripti.
-panetove ćelije – postavljene su na dnu liberkinovih kritpi, cilnidrične ćelije koje na apikalnom polu
sadrže granule čiji se sekret oslobađa egzocitozom – u njemu se nalazi lizozim koji razara zid nekih
bakterija, a same pantenove ćelije imaju sposbnost fagocitoze bakterija i protozoa. Žive dugo.
-enteroendokrine ćelije – postavljene su u donjim partijama liberkinovih kripti ali idu naviše i čine 1%
ćelija crevne resice. Luče holecistokinin (stimuliše i oslobađa pankreasne enzime), sekretin (pojačava
lučenje bikarbbonata iz egzokrinog pankreasa), motilin (pojačava peristaltiku creva) i gastrični inhibitorni
peptid koji inhibira sekreciju HCl).
-M ćelije – postavljene u mukozi koja pokriva limfne čvorove (grupisane u pajerove ploče ili
pojedinačne), površno imaju produžetke, a bazalno i lateralno su izdubljene u prostore u kojima su T-
limfociti. One endocitozom hvataju antigene iz crevnog lumena i šalju ih do bazalne i lateralne membrane
gde antigen dolazi u kontakt sa T limfocitom. Posledica ovoga je stvaranje plazmocita i sekrecija antitela.
Vode porekla od matičnih ćelija liberkinovih kripti.
-Matične ćelije – postavljene su u donjoj polovini liberkinovih kripti, životni ciklus im je kratak, ali
deobom i diferencijacijom daju ostale ćelije crevnog epitela.
-lamina propria ispunjava crevne resice i prostore između liberkinovih žlezda, čini je rastresito vezivo
obogaćeno leukocitima – imunološka barijera. U ileumu su prisutni i limfni čvorovi. Takođe, sadrži i bogat
krvni spleta.
-lamina muscularis mucosae satkana je od cirkularnog i longitudinalnog sloja glatkih miocita. Neki
miociti se snopovno odvajaju od ovog sloja i zavlače se između crevnih resica (birkeov mišić) koji svojom
akcijom skraćuje crevnu resicu i pojačava evakuaciju krvi u vaskularne sudove submukoze za vreme varenja
2) tunica submucosa – satkana od gustog, dobro prokrvljenog veziva koje između ostalog, ulazi u sastav
kerkingovih nabora.
3) tunica muscularis – satkana od unutrašnjeg cirkularnog i spoljašnjeg longitudinalnog sloja glatkih miocita
kao i nervnogg spleta između njih. Svojom kontrakcijom oni vrše akciju segmentacije (lokalna kontrakcija,
mešanje hilusa sa crevnim sokovima, ovi pokreti podstiču digestiuj i apsorpciju hrane) i peristaltike
(potiskivanje hilusa ka debelom crevu, aktivniji je longitudinalni sloj, brzina varenja je 1/2cm/min).
4) tunica serosa (odgovara opštem opisu, v. str 14.)
40. Duodenum (slika 25, 27,28)
Karakteriše ga prisustvo brunerovih žlezda (slika 26) (gll. duodenales) postavljene su u submukozi, njihovi
izvodni kanali se otvaraju između crevnih resica, njihov žlezdani epitel je kockast - sekretne ćelije luče sluz
(sadrži bazne glikoproteine i HCO3- jone) koja je alkalna i neutrališe želudačni sok himusa čime štiti
16
duodenum od nagrizanja ali i smanjuje pH vrednost hilusa i na taj način ga priprema za dejstvo pankreasnig
enzima. Ove žlezde luče i urogastron koji inhibira sekreciju HCl u želucu. Mišićni sloj u predelu papillae
duodeni obrazuje m.sphincter – oddii koji reguliše dotok žuči i pankreasnih enzima u duodenum.
41 Jejunum
Odgovara opštoj građi tankog creva (slika 29,30,31,32,33), stim što su kerkingovi nabori izraženi, a crevne
resice dugačke i prstolike.
42. Ileum (slika 34,35,36)
U lamini propriji i submukozi su limfni folikuli slepljeni u pajerove ploče (svaka sadrži 10-400 limfnih
čvorova). U predelu gde postoje pajerove ploče manji je broj crevnih resica, a povećava se broj M ćelija. U
liimfnom tkivu pajerovih ploča diferenciraju B limfociti u plazmocite i memorijske B limfocite.
44. Colon
Debelo crevo (intestinum crassum) je deo digestivne cevi od ileocekalnog ušća do analnog kanala. Dužine je
1,5m, a njegovi delovi su: caecum, appendix vermiformis, colon, rectum. Od tankog creva ga razlikuje
odsustvo kružnih nabora i crevnih resica, a funkcija mu se ogleda samo u apsorpciji vode i elektorlita.
-Sito crevo (colon) odlikuje se sledećom građom (slika 37,38), koja takođe otgovara i slepom crevu
(caecum):
-mukoza: (slika 39) glatka, nema kružnih nabora ni resica. Obiluije liberkiniovim kriptama koje se protežu
do lamine muskularis mukoze, one su bogate limfnim čvorovima jer u debelom crevu ima više mikroba i
raspadnih produkata metabolizma. U kriptama se nalazi najviše paharastih ćelija, a manje enterocita,
endokrinih i matičnih ćelija, dok panteove ćelije ne postoje. Lamina propria mukoze odlikovana je krvnim
sudovima, ali ne i limfnim (zato Ca kolona ne daje meastaze limfotokom dok ne infiltriše u submukozu).
Ispod lamine proprie postavljena je kolagena ploča – produkt okolnih fibroblasta, debeo sloj kolagena i
proteoglikana koji reguliše protok vode i elektrolita iz lumena creva u krvne sudove. Lamina muscularis
mucosae je izražena.
-submukoza: satkana od gustog veziva sa sudovno-živčanim elementima i masnim ćelijama.
-tunica muscularis: (slika 40) sazdana je od unutrašnjig cirkularnih glatkih miocita i spoljašnjih
longitudinalnih glatkih miocita koji obrazuju uzdužne trake duž creva – taeniae coli. Kada se tenije na nekim
mestima utkaju u cirkularni sloj nastaju odeljci koji se kontrahuju nezavisno jedan od drugog. Takve
segmentne kontrakcije dovode do stvaranja kesa – haustrai koje su međusobno podeljene plicama
semilunaris – obe strukture su nestalne i varijabilne. Debelo crevo se uglavnom kontrahuje segmentno, i
peristaltički kada se sadržaj potiskuje distalno, dok se masovna kontrakcija događa prilikom defekacije.
-serosa: intraperitonelani kolon (cekum, transversum, sigmoideum) je pokriven peritoneumom, na
njemu se uočavaju masne, dobro prokrvljene naslage – appendices ommentales a sekundarno
retroperitonealni kolon (ushodni i nishodni) je pokriven adventicijom.
43. Appendix vermiformis
Crvuljak je crvolika evaginacija cekuma, dužine 5-10mm i pormera 8mm. Odgovara građi debelog creva
(slika 41,43 ) stim što nema tenije. Karakterišu ga brojni limfni čvorovi (slika 42) rasuti po celom organu –
zato se i naziva trbušnim krajnikom. Limfni čvorovi su postavljeni u mukozi i submukozi, važni su za imuni
odgovor, i produkciju B limfocita. U stanjima stresa, pod dejstvom kortikosteroida može doći do prskanja
apendiksa jer oni deluju imunosupresivno i destrujišu limfno tkivo. Starenjem limfno tkivo se zamenjuje
vezivnim.
45. Rectum
Pravo cerevo je završna cev GIT-a. Njegov donji deo je analni kanal. Strukturno je sličan kolonu ali:
liberkinove kripte su dublje, a limfni folikuli brojniji. Tenije iščezavaju i longitudinalni splet se vraća u
normalnu, on je jače razvijen na prednjoj i zadnjoj strani rektuma a pošto je kraći od dužine creva izaziva
nabiranje mukoze u plicae transversales – ovi nabori zadžavaju sadržaj creva i olakšavaju rad analnom
sfinkteru.
17
 46. Anus
Analni kanal je završni deo rektuma, dužine oko 3 cm. Karakterišu ga 3 zone:
-zona haemorrhoidalis od rektuma je odvaja linea pectinata (?), tada jednoslojni cilindrični epitel rektuma
prelazi u pločasto slojeviti epitel bez orožavanja, a liberkinove kripte nestaju. U ovoj zoni se nalaze nabori
sluznice – columnae rectales koje između sebe ograničavaju džepove – sinus anales, a sinusi se dole spajaju
i grade nabore – valvulae anales а linija koja prolazi kroz donju ivicu valvula je granična. U submukozi
kolumni su postavljeni venski spletovi. Tunika muskularis je u cirkularnom sloju zadebljala i formira
unutrašnji čmarni sfinkter.
-zona intermedia je granična zona između sluzokože i kože, ovde pločasto slojevit epitel bez orožavanja
prelazi u epidermis kože (linea anocutanea – granica, početak kožne zone). Submukoza je prožeta venskim
spletom, m. sphincter ani internus je ovde izražen i ovde se završava, spolja od njega je m. sphincter ani
externus i njegova vlakna zalaze i u kožnu zonu. Do prostora između ova dva mišića proteže se deo vlakana
m. levator ani.
-zona cutanea – pojas oko analnog otvora. Epitel je sa oroćavanjem, epidermis je jače prebojen, a
karakterišu je sve strukture kože (folikuli dlaka, lojne žlezde, ekrine i apokrine znojne žlezde,...).
U submukozi analnog kanala su rektalne arterije i one su povezane sa istoimenim venama – ovaj splet je
izražen u kolumnama rektales. Unutrašnji hemoroidalni plexus čine sudovi u hemoroidalnoj i prelaznoj zoni
a spoljašnji hemoroidalni plexus čine sudovi kožne zone.

ŽLEZDE PRIDODATE DIGESTIVNOM TRAKTU

To su egzokrine žlezde koje svoje produkte izlivaju u lumen digestivnih cevi: pljuvačne žlezde, jetra, žučna
kesa, pankreas (ima i endokrinu ulogu), i time omogućavaju normalno varenje.
48. Jetra
Jetra je največa žlezda postavljena u gornjem desnom kvadrantu abdomena. Ona preuzima sve supstance
apsorbovane u crevima, pre nego što one krvotokom dođu do srca, one do jetre stižu preko v. portae.
Obmotana je kapsulom (slika 44) koja je fiksirana za visceralni peritoneum i dijafragmu, a na donjoj
površini se nalazi ulaz u jetru – porta hepatis kroz koju ulaze a. hepatica propria, v. portae a izlaze limfatici i
žučni kanal. Podeljena je na 4 režnja, a svaki na veći broj režnjića. Sazdana je od: 1) hepatocita –
parenhimskih ćelija organizovanih u vidu ploča; 2) vezivnotkivna strome – prožeta sudovnoživčanim
elementima i žučnim kanalima; 3) sinusoidnih kapilara – postavljenih između hepatičnih ploča; 4)
perisinusoidnih prostora – oograničeni sinusodinim kapilarima i hepatičnim pločama; 5) kupferove
perisinusoidne ćelije – postavljene u sinusoidnim kapilarima i perisinusoidnim prostorima. Sve pomenute
strukture doprinose obavljanju važnih i složenih funnkcija jetre. Njena osnovna morfološko-funkcionalna
jedinica je kalisčni lobulus jetre (slika 45,46): - petougaoni prizmatični blok satkan od mreže hepatocita,
krvnih i žučnih kapilara, ograničen rastresitim vezivom. Jetra ima oko milion lobulusa. Na mestu susreta 3
lobulusa vezivo zadebljava i taj deo vanlobularnog prostora se zove portni kanal – u njemu se nalaze:
arterija i vena interlobularis i ductus biliferus (početni vanlobularni žučni kanal). U centru klasičnog lobusa
nalazi se vena centralis a od nje se periferno ka ,,stranicama petougla'' ređaju laminae hepatis – pločice od
hepatocita. Između lamina su sinusoidni kapilari. Periferni hepatociti organizuju granične ploče (granica
između lobusa i okolnog veziva) koje formiraju otvore za ulaz krvnih a izlaz žučnih sudova.
-Funkcionalni krvni sud koji dovodi krv u jetru je vena portae. Ona kupi krv iz creva, slezine i pankreasa, ta
krv je bogata nutritivnim i toksičnim supstancama, gvožđem (slezina) , hormonima (pankreas). Ukupno 75%
ukupne pristigle krvi je od v. portae. Po ulasku u portu, vena se račva na intErlobularne vene koje su
postavljene svaka u svom portnom kanalu. Daljom trifurkacijom nastaju distributivne vene koja okružuje
svaka svaka svoj lobus, a od njih kreću perforantne vene koje probijaju lobus i ulaze u jetrine kapilare.
-Nutritivni krvni sud koji dovodi krv u jetru je a. hepatika propria. Nosi oksigenisanu krv (ukupno 25%
pristigle krvi). Analogno, po ulasku u protu daje interlobularne, pa distributivne (one daju mrežu za okolno
vezivo) pa perforantne arterije koje ulaze u lobus i predaju oksigenisanu krv sinusodinim kapilarima. Venule
koje kupe krv iz okolnog veztiva ulaze u lobuse tj. u sinusodine kapilare – ovde se meša arterijska i venska
18
krv.
- Centralna vena (slika 47)- u nju se ulazivaju sinusoidni kapilari, oni napuštaju lobuluse kao sublobarne
vene koje se ulivaju u sabirne a slivom više sabitnih nastaju 3 hepatične vene koje se ulivaju u venu cavu
inferior.
*Sinusoidni kapilari (slika 48) su po tipu diskontinuirani – svi krvni sudovi od graničen ploče do centralne
vene. Karakteristični su po zidu u kome pored endotelnih sadrže i kupferove ćelije. Endotelne ćelije imaju
isperforisanu citoplazmu, a međusobno su razdvojene pukotinama što rezultuje njihovom visokom
permeambilnošću – zato makromolekuli iz plazme lako prolaze kroz zid sinusoida i ulaze u prostor između
sinusoida i hepatocita. Kupferove ćelije su makrofagi jetre koji fagocituju dotrajale eritrocite, tumorske
ćelije i mikrobe, a proizvode citokine i prostaglandine.
*Perisinusoidni prostori – između sinusoida i hepatocita: krvna palzma izlazi kroz pore sinusoida ulazi u
perisinusoidni prostor i kupa parenhim jetre – hepatociti preuzimaju hranjive i toksične materije a predaju
sopstvene produkte (proteine) u krvotok. Hepatociti daju mikrovile koji povećavaju interaktivnu površinu.
Prenatalno se u ovim prostorima odigrava hemaotopozea. U ovim prostorima slobodno plivaju
perisinusoidne Ito ćelije koje u citpolazmi imaju deponovan vitamin A koja oslobađaju po potrebi u obliku
retinola, ali i sekretuju faktore raste potrebne za regenarciju hepatocita, međutim patološki mogu da
oslobode rezerve A vitamina, da se diferenciraju u ćelije slične fmiofibroblastima i da izluče veliku količinu
kolagena što dovodi od fibroze jetre – ovo ukazuje da je jetra izložena toksinima. Limfni sudovi ne postoje u
klasičnom lobusu jetre, već se perisinusoidna tečnost zavlači u prostore između pukotina granične ploče i
strome portnog kanala i iz tih pukotine kreću kapilari koji se sabiraju u sve veće i veće do ductus
thoracicusa.
-Žučni putevi nastaju u portnom lobulusu (iz druge perspektive: morfofunkcionalna jedinica jetre) – oblika
je trougla u čijem je centru portni kanal tj. ducuts biliferus a temena su mu centralne vene odgovarajuća 3
klasična lobulusa. Portni lobulus zahvata 1/6 svakog od tri ukupno portna lobulusa i iz njih se stvorena žuč
izliva u zajednički žučni kanal (slika 49).
-Najmanja strukturna i funkcionalna jedicina jetre (iz treće perskeptive) je jetrin acinus – morfološki odraz
funkcije jetre u fiziološkim i patološkim uslovima. Oblika je romba čija su 2 temena dva susedna portna
kanala, a druga 2 temena portne vene. Zahvata 1/6 svakog od dva ukupno portna lobusa.U njenom centru
su distributivni sudovi i njihove terminalne grane. Hepatociti koji je čine mogu biti I reda (ako su na
periferiji klasičnog lobulusa tj. u blizini distributivnih sudova), hepatociti III reda (ako su oko centralne vene
tj. najudaljeniji od distributivnih sudova) i hepatociti II reda između ova dva. Hepatociti I zone su
najaktiviniji, kisonik, hrana i toksini najpre stižu do njih, a najkasnije do zone III. Hepatociti I najpoboljnije
prolaze u slučaju ishemije, a najugroženiji su u slučaju intoksikacije ili žučne staze, dok hepatociti III su
najgore psotavljeni zbog cirkulatornih poremećaja jer su najudaljeniji od krvnih sudova i prvi doživljavaju
ishemičnu nekrozu.
-Hepatociti – ćelije jetre poligonallnog oblika, često su višejedarni i višeploidni, euhromatičnog jedra.
Citoplazma je bazalno satkana od mikrovila i receptora koji posreduju pri apsorpciji supstanci iz krvi,
lateralno je u kontaktu sa drugim hepatocitima (jedan uz drugi pomoću čvrstih okludentnih veza koje
sprečavaju mešanje žuči i krvi) koji su povezani međućelijskim kanalićima (žučnim kapilarima) u koje
izlučuju žuč. U žučne kapilare prominira deo mikrovila koji u njih izlučuju žuč. Kontrakcijom citoplazme koja
okružuje žučni kapilar žuč se potiskuje ka periferiji. Zbog brojnih uloga hepatocita (apsorpcija, modifikacija,
sgladištenje, oslobađanje supstanci iz krvi, deotoksikacija i neutralizacija toksina) njihove organele su dobro
izražene: u mitohondrijama se sintetiše ATP, ribozomi na GrER sintetišu proteine plazme (albumine,
globuline, fibrinogen); GlER vrši degradaciju i kojugaciju toksina i lekova, sintetiše holesterol, aktivira
trijodtironin i steroide, a u cisternama se odvija sinteza žučnih kiselina i bilirubina koji dospevaju u žučne
kapilare, sintetiše glikogen od glukoze koju uzima iz krvi; GA sekretuje pojedine sastojke žuči, a od inkluzija
je u njima prisutno dosta masnih kapljica i glikogena. Žive oko 150 dana i dobro se regenerišu.
-Funkcija jetre: endokrina (sinteza proteina plazme, faktora koagulacije,..); egzokrina (sinteza žuči (sadrži
vode, elektrolite, žučne soli (kiseline), bilirubin,...)); metabolička (metabolizam šelera, proteina, masti,
reguliše glikemiju (glikogeneza (uzima glukozu iz krvi i pravi od nje glikogen) i glikogenoliza (obrnut

19
proces)); deponujuća (u njoj se deponuju masti i šećeri kao trigliceridi i glikogen, njihovom razgradnjom
organizam dobija energiju, u jetri se skladište vitamini i gvožđe); detoksikaciona (vrši oksidaciju,
metilaciju ili konjugaciju toksina čime ih inaktiviše).
49. Intrahepatični žučni putevi
Žuč se sintetiše u hepatocitima a oni je dalje isporučuju do žučnih puteva odakle idu ka žučnoj kesi ili
duodenumu. Intrahepatični žučni putevi – žučni kapilari su ustvari žlebovi između susednih hepatocita,
zidove ovih ,,kapilara'' čine ustvari membrane hepatocita koje su međusobno povezane kompleksima koji
sprečavaju bežanje žuči i njeno mešanje sa krvlju. Na periferiji lobulusa od žučnih kapilara nastaju žučni
kanalići (ductuli biliferi) oni imaju svoj zid i spajaju žučne kapilare sa kanalima iz portne trijade; a oni se
dalje u livaju u interlobularne žučne kanale. Zid ovih kanala je satkan od kocakstih ćelija koje prelaze u
cilindrične, one na apikalnom polu imaju mikrovile. Što je prečnik kanala veći, to mu je zid bogatiji vezivom.
50. Ekstrahepatični žučni putevi
Mnogo veći nego intrahepatični. To su ductus hepaticus dex; sin; communis; ductus cysticus i ductus
choledochus. Što su udaljeniji od intrahepatičnih puteva to su im deblji zidovi. Zid im je isključivo
sluzokožan, i čine ga prost cilindrični epitel (gradi uvrate u koje se ulivaju mukozne žlezde), lamina proprija
(vezivna i elastična vlakna, sudovno živčani elementi) i mišićni list (tek od retropankreasnog i
intraduodenalnog segmenta postoji, formira odijev sfinkter i reguliše dodok žuči u duodenum).
51. Žučna kesa
Šupalj organ u kome se deponuje i koncentriše žuč (slika 55). Smeštena je u jami na donjoj strani jetre. Sa
žučnim putevima je povezuje ductus cysticus koji joj donosi žuč iz jetre odnosno odnosi žuč ka duodenumu.
Zid čine sledeća 3 sloja-od unutra ka spolja (slika 56):
-mukoza: formira naire koji se granaju i povezuju međusobno. Epitel je jednoslojni cilindrični, pravi uvrate
(slika 57 ) u kojima se mogu nagomilavati mikrobi. Na apikalnoj površini epitela uočavaju se mikroresice, a
u citoplazmi su prisutne vezikule sa glikoproteinima koji formiraju zaštitni omotač za ćelije žučne kese i
sprečavaju njeno nagrizanje od žučnih kiselina. Lamina propria bogata je krvnim sudovima, specijalizovana
je za apsorpciju vode i elektrolita, a bogata je i limfocitima, u njoj se nalaze žlezde koje luče žučnu sluz.
Submukozni sloj ne postoji.
-fibromuskularni sloj: miociti okruženi vezivnim trakama, njihovom kontrakcijom sadržaj se potiskuje u
ductus cysticus. Ovo se dešava pod kontrolom holecistokinina (hormon tankog creva) koji se luči pri
percepciji masti u početku duodenuma.
-spoljašnji sloj: zavisi od postavke- deo vezike postavljen na jetri je okružen rastresitim vezivom –
adventitia, a ostatak je obložen visceralnim peritoneumom – serosa (između peritoneuma i vezike je
rastresito vezivo – tela subseorsa). U ovom sloju su sudovno-živčani elementi, elastična vlakna i adipociti.
47. Egzokrini pankreas
Pankreas je žlezda koja svojim egzokrinim delom luči enzime koji se izlivaju u duodenumu i učestvuju u
varenju svih nutritivnih komponenti, dok endokrini deo luči hormone. Celom njegovom dužinom pruža se
izvodni kanal koji njegove egzokrine produkte transportuje do duodenuma. Obmotan je rastresito-
vezivnom kapsulom koja daje septe koja deli pankreas na lobuse (slika 50). U septama se nalaze
vanlobularni izvodni kanali, sudovi i živci.
Egzokrini pankreas je tubuloacinusna žlezda – grade ga acinus i izvodni kanali (slika 51-54). Jedan acinus čini:
-50ak pankreocita – serozne ćelije međusobno povezane apikolateralnim delovima, a bazalno sa
bazalnom laminom. Bazalno sadrže receptore za holecistokinin i acetilholin, a u apikalnoj citoplazmi nalaze
se zimogene granule čiji se sadržaj deponuje u citoplazmi a po potrebi oslobađa u lumen acinuza. Taj
sadržaj su enzimi (amilaze, lipaze, ribonukleaze i deoksiribonukleaze) i proenzimi (tripsinogen,
himotripsinogen, prokarboksipepitdaze, elastaze). Proenzimi se aktiviraju tek u duodenumu kada na njih
deluju enterokinaze – hemikalije satkane u enterocitima.
-3-4- pankreasnih centroacinusnih ćelija – izdužene zvezdaste ćelije koje odvajaju apikalne polove
pankreocita i lumen acinusa. Poseduju receptore za sekretin. U njima je početak izvodnog kanala
20
egzokrinog pankreasa. Van acinusa se nastavljaju na ćelije duktusa interkalatusa, koji kada se međusobno
spoje grade duktus intralobularis, koji se kasnije spajaju u interlobularne duktuse ( slika 51 )koji se ulivaju u
glavni pankreasni duktus. Dnevno se izluči oko litar pankreasnog soka, ćelije interkalatnog duktusa luče
bazni sekret (bogat na+ i hco3- jonima) koji neutrališe kiseo sadržaj iz želuca u duodenumu.
52. Gastrointestinalno limfno tkivo – GALT
Postavljeno je u mukozi GIT-trakt, koncentrisano je u sluznicama koje su najizloženije napadu antigena iz
spoljašnje sredine. Najbrojnije ćelije ovog tkiva su B-limfociti, koji se susreću sa antigenima direktno – oni
prodiru do limfocita preko lamine proprije epitela, a ne preko limfatika. Oni učestvuju u humoralnom
imunom odgovoru jer produkuju igA koji se vezuje za antigen i sprečava njegov prodor u organizam. T-
limfociti uklanjaju sopstvene mutirane ili virusom zaražene ćelije. Glavni organi GALTa su pajerove ploče
ileuma i limfni čvorovi apendiksa.
53. Peritoneum
Glatko-sjajna membrana koja oblaže zidove trbuha i karlice (parijetalni peritoneum) i njihove organe
(visceralni peritoneum)... Parijetalni i visceralni peritoneum su poveezani pomoću duplikatura peritoneuma
(pri prelasku sa jednog organa na drugi organizovani snopovi u ligamente), mezenterijma (kreće sa zida
trbuha, grli creva i donosi im sudove i živce, sadrži i limfocite i makrofage u vidu mlečnih pega), ili pomoću
omentuma (duplikature koje kreću sa kurvatura želuca). Visceralni peritoneum gradi seroznu tuniku
intraperitonealnih i sekundarno retroperitonealnih organa, čine ga mezotel (prost pločast epitel, luči
periotoneumsku tečnost koja olakšava klizanje peritoneuma preko organa – značajno za peristaltiku) i
vezivni sloj (rastresito vezivo sa sudovno-živčanim elementima i masnim tkivom, negde je jako tanak
(pokrivač jetre, slezine, jajnika, materice) i čvrsto fiksiran za organ, a negde je debeo i masan i dobro
prokrvljen (creva, bešika) pa ima i subserozni sloj koji posreduje pokretanju seroznog omotača u odnosu na
mišićni. Parijetalni peritoneum oblaže zidove trbuha i dijafragmu, iste građe je kao i parijetalni. Peritoneum
se dobro regeneriše, što ne mora uvek da bude dobro – postoperativno stvara srasline što može da
poremeti peristaltiku creva.

21
URINARNI SISTEM
Urinarni sistem čine bubrezi, ureteri, mokraćna bešika i mokraćna cev. On je zadužen za produkciju
i izlučivanje ukrina što za posledicu ima otklanjanje viška tečnosti, elektrolita i toksina. Na taj način
se reguliše volumen i sastav telesne tečnosti, acidobazna ravnoteža i normalizuje se krvni pritisak.
Bubrezi stvaraju mokraću, a ostatak urinarnih organa je skladišti (mokraćna bešika) i sprovodi ka
spoljašnjoj sredini (ureteri, uretra). Takođe, endokrina uloga bubrega se ogleda u sintezi renina,
eritropoetina i prostaglandina. Kod žena je ovaj sistem potpuno odvojen od reproduktivnog, a kod
muškarca je sjedinjen sa njim.
Urinarni sistem, odgovori na ispitna pitanja
54. Bubreg – opšta lobularna struktura, kora i srž
Bubrezi su parni organi, postavljeni retroperitonealno. Oblika su zrna pasulja tako da se na njihovoj
unutrašnjoj strani nalazi hilus – kroz njega ulaze renalna arterija i živci, a izlaze mokraćovod, renalna vena i
limfni sudovi. Hilus vodi i do renalnog sinusa – šupljina ispunjena masnim tkivom i rastresitim vezivom.
Bubreg je obmotan dvolisnom kapsulom, njen spoljašnji list sadrži kolagena vlakna i fibrocite a unutrašnji
miofibroblaste. Spolja od ovog omotača je polutečno masno jastuče koje štiti bubreg. Kapsula daje vezivne
produžetke – intersticujmsko vezivo (zajedno sa kapsulom= stroma bubrega) prema parenhimu.
Parenhim bubrega centralno čini medulla a periferno cortex (slika 1).
-Medulu čini 10-18 malpigijevih bubrežnih piramida. Njihova baza je okrenuta ka kapsuli – granica između
srži i kore, a sa svake baze se ka korteksu pružaju medularni zraci (fajerove piramide) (slika 2) – oni se
završavaju tik ispod kapsule. Između medularnih zraka nalazi se kortikalni lavirint. Vrhovi piramida
prominiraju u male bubrežne čašice a spajanjem više ovakvih nastaju velike bubrežne čašice koje se
konačno spajaju u bubrežnu karlicu.
-Kora bubrega je periferni pojas organa između kapsule i baza renalnih piramida. Subkapsularna kora se
zove cortex corticis. Kori bubrega pripada i tkivo koje se zavlači između bubrežnih piramida – kolumne
renales.
Lobus bubrega čini jedna bubrežna piramida sa okolnom kortikalnom supstancom. N(lobusa) = N
(piramida), ovaj broj se vidi ultrazvučno fetalno. Lobulus bubrega čini jedan medularni zrak i kortikalna
supstanac oko njega. Ova podela je bitna zbog razumevanja vaskularizacije.
55. Nefron
Nefron (slika 3) je osnovna jedinica građe i funkcije bubrega. Samostalan je. Po bubregu postoji oko 1
milion nefrona. Ne dele se, njihov broj je konačan po rođenju, ali je dovoljno da radi samo 10% od ukupnog
broja nefrona da bi se normalno živelo. Čine ga bubrežno telašce (ovde se vrši filtracija krvne plazme) i
-bubrežni tubul- je satkan od proskimalnog vijugavog tubula, henleove petlje i distalnog vijugavog tubula.
Ovde se vrši resorpcija (99% od ukupno stvorene 1' mokraće se vraća u krv) tečnosti i elektrolita. Veći broj
neurona daje cevčice u sabirni tubul. 1 nefron i njemu odgovrajaući sabirni tubul zovu se uriniferni tubul.
Bubrećno telašce i proksimalni i distalni vijugavi tubuli odgovaraju kortikalnom lavirintu i subkapsularnoj
kori, a henleova petlja i sabitrni tubuli odgovaraju medularnim zracima i srži.
Kortikalni nefroni postavljeni su u spoljašnjem i središnjem pojasu korteksa, henleove petlje su im kratke i
pružaju se do spoljašnjeg dela srži, ima ih 80%. Jukstamedularni nefroni postavljeni su u blizini medule,
henleove petlje im prodiru skroz duboko do srži i učestvuju u koncentrisanju mokraće, ima ih 20%: Jedan
nefron je dugačak i do 4cm.
56. Corpusculum renis
Početni, prošireni deo nefrona, oblika lopte, u njemu se filtrira krvna plazma i stvara 1' mokraća. Jedno
bubrežno telašce čine:
1. Bubrežni glomerul – gusto klupko kapilara koje povezuje dovodnu i odvodu arteriolu – kapilarna mreža
između dva arterijska suda. Na istom mestu dovodna arteriola ulazi a odvodna izlazi – vaskularni pol, a
nasuprot njega je urinarni pol (slika 5) od koga kreću proksimalni vijugavi tubuli.
22
 2. Boumanova kapsula (slika 4) je dvolisna struktura koja obavija glomerul. Spoljašnji list čine pločaste čine
pločaste ćelije, one se pružaju od urinarnog do vaskularnog pola. Na urinarnom polu se na njih nastavlja
kockast epitel proksimalnog tubula, a na vaskularnom polu spoljašnji list prelazi u unutrašnji. Unutrašnji list
čine kompleksne ćelije – podociti (slika 6,7), priljubljeni su uz zid kapilara. Između listova boumanove
kapsule nalazi se interkapsularni mokraćni prostor u koji se cedi krvna plazma, a taj iscedak je ustvari 1'
mokraća. Između ovog prostora i lumena kapilara postoji polupropustljiva filtraciona membrana kroz koju
se filitrira krv pri prolazku kroz klupko kapilara. U sastav ove membrane ulaze:
-endotel kapilara- glomerulski kapilari su fenestrovani po tipu, imaju brojne fenestre i znatno su
propustljiviji od telesnih kapilara;
-bazalne lamine endotela kapilara i podocita, udružene u: - glomerulsku bazalnu membranu- ;
-produžeci podocita- to su specijalizovane epitelne ćelije, koje daju odruđene produžetke do GBM, ali
između tih produžetaka postoje filtracione pukotine koje su zatvorene slit opnom, ili produžecima susednih
podocita, tako da ti produžeci i slit opna čine nepropustljivu membranu koja predstavlja krvno-urinarnu
barijeru. Podociti učestvuju u sintezi sastojaka za GBM i kontrolišu stepen propustljivosti filtracione
barijere. Njihovo oštećenje dovodi do proteinurije.
Prostor između klupka kapilara ispunjen je mezanglijumom, struktura koju čine istoimene ćelije koje u
zavisnosti od lokacije mogu biti intra i ekstragolmerulske. On čini 15% volumena glomerula, a uloga mu je u
regulaciji intraglomerulske hemodinamike, pruža potporu kapilarima i podocitima,, fagocituju proteine
nakupljene u GBM, i pri oboljenjima zbog nakupljanja proteina proliferišu.
58. Sabirni kanali bubrega, bubrežna čašica i bubrežna karlica
-Bubrežni tubul kreće od mokraćnog pola korpuskula do lučnog sabirnog tubula. Zid mu je jednoslojni epitelni, a
uloga mu je u reasorpciji vode, elektrolita i drugih sastojaka filtrata, kao i sekrecija neorganskih juna. Jedan bubrežni
tubul je histofiziološki podeljen na:
-proksimalni vijugavi tubul (slika 8) : ovde se resorbuje 65% filtrata, oblaže ga kockast epitel-nefrociti, duži je od
distalnog tubula. Lumenska strana nefrocita bogata je mikroresicama, a njihova citoplazma uvratima što povećava
površinu.
-henleova petlja: ima oblik slova ,,U'', ona počinje na prelazu iz kortikalnog lavirinta u medularni zrak, a završava
se u kortikalnom lavirintu. Njen silazni krak je debeo pa tanak, a ushodni krak tanak pa debeo. Debeli segment
silaznog kraka obložen je epitelnim ćelijama – proksimalni pravi tubul, kasnije se naglo sužava, pa kasnije opet
zadebljava u – distalni pravi tubul. Jukstamedularni nefroni imaju duži tanji segment nego kortikalni, zato učestvuju u
koncentraciji mokraće.
-distalni vijugavi tubul (slika 9): obložen je distalnim nefrocitima, početak mu nalaže na ushodnu arteriolu
sopstvenog glomerula, a završava se prelaskom u lučni sabirni tubul.
-Sabirne cevčice i kanali prenose 2' mokraću od nefrona do malih bubrežnih čašica. Posredstvom
vazopresina se i u sistemu kanala apsorbuje voda i mokraća se dodatno koncentriše.
-lučni sabirni tubuli (slika 11): nastavljaju se na distalne vijugave tubule, idu iz kortikalnog labirinta u
medularni zrak, i međusobno se slivaju u:
-prave sabirne tubule (slika 10 ) koji prolaze kroz medularni zrak, silaze u piramidu i idu ka njenom vrhu. 5-
7 ovih cevčica otvara se na vrhu piramide gradeči papilarni kanal. Kako se povećava kalibar sabirnih tubula,
tako raste visina epitela: u lučnim tubulima epitel je jednoslojan kockast, u pravim sabirnim tubulima je
cilindričan, a u papilarnim duktusima se pojavljuje prelazni epitel. Papilarni duktusi se ulivaju u male
bubrežne čašice, male se izlivaju u velike i spajanjem velikih bubrežnih čašica nastaje bubrežna karlica.
57. Jukstaglomerulski aparat
Ovo je naziv za grupu specijalno diferencijalnih ćelija na vaskularnom polu bubrežnog korpuskula. On
jezadužen za regulaciju sistemskog arterijskog pritiska posredstvom renin-angiotenzin-aldosteron
mehanizma. Čine ga: gusta mrlja – ova struktura je postavljena na spoju početnog dela distalnog vijugavog
tubula sa dovodnom arteriolom glomerula. Ćelije gustge mrlje kontrolišu koncentraciju natrijuma u 1'
mokraći i šalju signale do: -jukstaglomerulskih ćelija- ćelije koje registruju krvni pritisak u dovodnoj arterioli
u čijem su medijalnom zidu i postavljene, sadrže deponovan enzim-renin koga u hipotenziji sekretuju;
ekstraglomerulske mezangijjumske ćelije imaju potpornu ulogu. Pri hipovolemiji ili hiponatrijemiji
23
(hipotenzija) aktivira se ovaj aparat tako što se JGA ćelije stimulišu da luče renin. Renin deluje na promenu
angiotenzinogena (produkt jetre) u angiotenzin 1; i na promenu angiotenzin-konvertujući enzim – ACE
(produkt pluća) u angiotenzin 2. Angiotenzin 2 dovodi do vazonostrikcije i stimuliše lučenje aldosterona u
nadbubregu, a aldosteron povećava resorpciju natrijuma i vode u distalnim tubulima, što pojačava
volumen i pritisak.
59. Krvotok bubrega i bubrežni intersticijum
Intersticijumsko tkivo bubrega: rastresito vezivo između nefrona, sabirnih cevčica i sudovnih elemenata.
Ima ga više u srži, čini njenih 20%. Ovde se nalaze fibroblasti (sintetišu vanćelijski matriks, i eritropoetin), a
za vreme starenja ili bolesti transformišu se u miofibroblaste i sekretuju kolagen što dovodi do fibroze.
Ovde se nalaze i dendritske ćelije koje imaju odbrambenu ulogu. Intersticijumske ćelije srži bubrega
sintetišu prostaglandine i jedan neaktivan vazodilatator-medulipin 1 koji kada se aktivira u jetri (u
medulipin II) ima suprotno dejstvo angiotenzinu II.
Krvotok bubrega: bubrezi su dobro prokrvljeni, i po minutu kroz bubreg prođe oko 1200ml krvi. Ishrana
kreće od a. renalis, koja se pre ulaska u bubreg račva na r. anterior et posterior. Od ovih grana nastaje
ukupno 5 segmentnih arterija koje daju ogranke za columnae renales – aa. interlobares. Ove se dalje
granaju na aa. arcuatae koje u vidu lukova idu duž granice između medule i korteksa. Arkuatne arterije
dalje daju aa. interlobulares koje se od njih odvajaju pod pravim uglom, poput zubaca na češlju, one idu do
kapsule bubrega i njihove terminalne grančice formiranju glomerularski splet. Iz ovog klupka dalje izrastaju
eferentne arteriole, koje su manjekalibasrne od aferentnih, i one se dalje raspipaju u peritubularnu
kapilarnu mrežu koja hrani cevčice bubrega ali i kupi resorbovane elektrolite. Odvodne arteriole
jukstamedularnih nefrona daju grančice pratilje henleove petlje-vasa recta, ovi sudovi idu do vrha piramide
gde prave petlju i idu ka bazi piramide gde se ulivaju u vv. interlobulares. Vene prate tok arterija, stim što
kapilari kapsule i spoljašnje kore skupljaju se u vv. stellate a one se kasnije ulivaju u vv. interlobulares, a
ove u vv. arcuatae,... Renalna vena pripada kavalnom krvotoku.
***MOKRAĆNI PUTEVI – 2' mokraća se izlučuje iz bubrega papilarnim duktusima preko areae cribrosae
bubrežne papile u male bubrežne čašice, koje se potom slivaju u velikie, a koje se potom slivaju u bubrežnu
karlicu. Na bubrežnu karlicu se nastavlja mokraćovod, na njega mokraćna bešika a na nju uretra. Ovi
sprovodni organi nemaju nikakav uticaj na sastav mokraće, oni je samo sprovode. Opšti plan građe je:
-sluznica: satkana od epitela prelaznog tipa (urotela), on je nepropustljiv za vodu i soli – osmotska barijera.
Ovaj epitel je prilagođen promenama zapremine organa. Ispod njega je postavljena lamina proprija i vezivo
-mišićni sloj: glatki miociti i to unutra longitudinalno a spolja cirkularno orijentisani (suprotno od GITa).
Oko renalne papile, u malim bubrežnim čašicama, cirkularni sloj organizovan je u prsten čijom
kontrakcijom se istiskuje irn iz papile u bubrežnu čašicu.
-adventicija: sloj rastresitog veziva, masnog tkiva, sudovno-živčanih elemenata.
61. Ureter
Parna cev (slika 12) dužine 30cm, kalibra oko 0,5cm, koja peristaltikom sprovodi urin od bubrežne karlice
do mokraćne bešike. Građa mu odgovara opštoj građi mokraćnih puteva (slika 13,14). Njegov intramuralni
deo prilikom rastezanje mokraćne bešike se začepljuje što sprečava refluks urina u ureter, a ujedno i
ascendentnu transmiciju infekcije.
62. Mokraćna bešika
Rastegljiva kesa koja služi kao retervoar urina (slika 15). Otvorena je na 3 mesta – 2 za uretere i 1 za uretru.
Za 3 otvora su temena trougla koji se zove trigonum vesicae. Građa joj odgovara opštoj građi mokraćnih
puteva (slika 16-21). Sluznica je naborana, a ispod nje je rastresito vezivo i sudovi i živci koji se ispravljaju
pri punoj bešici. Mišićni sloj je jače izražen, spolja i unutra je longitudinalno a u sredini cirkularno
organizovan. U predelu unutrašnjeg otvora uretre ovaj sloj formira m. sphincter uretrhae internus.
Spoljašnji sloj odgovara adventiciji, osim u onom delu gde je prekriven peritoneumom – seroza.

24
 63. Urethra
Mokraćna cev odvodi urin iz mokraćne bešike u spoljašnju sredinu.
-Uretra žene – isključivo mokraćni organ dužine 4cm, otvara se u vestibulumu vagine, ispod klitorisa. Čine
je: sluznica – proksimalno prelazni epitel a distalno pločasto slojeviti epitel bez orožavanja, a u sredini
cilindrični slojeviti epitel. Na površini se izlivaju kanali periuretralnih žlezda, koje luče bazan sekret (poput
onih prostatičnih kod muškaraca). Epitel leži na lamini propriji koju čine rastresito vezivo prožeto venskim
spletom. Mišićni sloj grade unutrašnji longitudinalno i spoljašnji cirkularno organizovan podsloj miocita. Na
početku uretre ovaj sloje je organizovan u m. sphincter urethrae internus, a u sredini daje vlakna koja
obavijaju skeletni m. sphincter urethrae externus. Adventiciju čini rastresito vezivo.
-Uretra muškarca – dužine 20cm. Prostatiči deo je dug 3-4cm i pruža se kroz prostatu, u njega se otvaraju
prostatični kanali i ejakulatorni duktusi, obložen je prelaznim epitelom. Membranski deo je dugačak 1cm i
ovde je epitel cilindrični slojeviti, ovde se nalazi i m. sphincter uretrhrae – voljni, skeletni mišić. Sponginozni
deo dužine 15cm, u sunđerastom tkivu penisa, obložen cilindričnim slojevitim epitelom do fosae navikularis
gde je u poslednjem delu uretre epitel pločastoslojevit bez orožavanja. U ovom delu se nalaze uretralne
žlezde koje luče mukozu koja oblaže epitel i štiti ga od urina.

25
ENDOKRINI SISTEM
Endokrini sistem obuhvata sve ćelije, tkiva i organe koji sekretuju hormone. On zajedno sa nervnim
sistemom održava homeostazu. Hormoni su biološki aktivne supstance koji se oslobađaju u krv,
limfu ili likvor. Posledično, kako dospeju u sistemsku cirkulaciju mogu da deluju na funkcionisanje
udaljenih organa. Na koji će organ da deluju, zavisi od histološke građe tog organa – samo ukoliko
je ćelijska membrana ili citoplazma tog organa sazdana od odgovrajućih receptora (proteinskih
molekula), moguće je da se njegova funkcija promeni pod uticajem hormona koji na njega deluje.
Kakvi će biti efekti ove interakcije, zavisi od koncentracije hormona u krvi, broja receptora u ciljnoj
ćeliji i od afiniteta tog hormona prema receptoru. Hormoni su prema biohemijskom sastavu
derivati aminokiselina, proteini ili derivati holesterola – steroidi.
Ćelije koje sekretuju hormone su endokrine ćelije, one su najčešće po tipu epitelne ćelije a
izuzetak su adipociti i endokrini kardiomiociti. One su organizovane na 3 načina: 1) formiraju
inkapsulirane organe – endokrine žlezde; 2) grupisane su oko organa kojima endokrina uloga nije
primarna; 3) pojedinačne endokrine ćelije postavljene su oko epitela nekih drugih organskih
sistema, one funkcionišu samostalno.
Endokrini sistem, odgovori na ispitna pitanja
Hipofiza (slika 1) je glavna endokrina žlezda i ona utiče na rad svih endokrinih žlezda. Pod
kontrolom je hipotalamusa. Postavljena je u hipofiznoj jami na gornjoj strani tela sfenoidalne kosti.
Nastaje spajanjem dva tipa tkiva. Njen prednji režanj ili adenohipofiza histološki odgovara
klasičnoj endokrinoj ćlezdi, ona luči hormone koji stimulišu rast i reprodukciju, aktivnost mlečnih
žlezda, štitaste žlezde, kore nadbubrega, semenija i jajnika. Njen zadnji režanj ili neurohipofiza
sazdan je od nernvnog tkiva ali uprkos tome ona luči dva hormona – oksitocin i vazopresin.
Morfološki i funkcionalno neurohipofiza je spojena sa hipotalamusom preko infudibuluma.
Hipofiza je u celini obmotana fibroznom kapsulom koja je otvorena za prolaz infundibuluma i
sudovno-živčanih elemenata.
1. Hipotalamno – hipofizni kompleks
Hipotalamus i hipofiza su anatomski i funkcionalno povezani, i njihovom akcijom regulišu se važne telesne
funkcije (glad,žeđ, temperatura, pritisak, rad srca, peristaltika creva, lokomotorna aktivnost, ponašanje,
cirkardijalni ritam,...). Jedra hipotalamusa povezana sa hipofizom dele se u 2 grupe: 1 – nc. supraopticus,
nc. paraventricularis – aksoni ćelija ovih jedara formiraju hipotalamno hipofizni trakt, pomenuti neuroni su
krupni, oni sintetišu oksitocin i vazopresin; 2- jedra hipotalamusa koja daju aksone do eminencije
medijane i infundibuluma neurohipofize, formiraju hipotalamno-infundibularni trakt, a neuroni ovih jedara
su sitniji i luče regulatorne hormone koji stimulišu ili inhibišu sekreciju ćelija adenohipofize. Stimulišući
(oslobađajući) hormoni deluju na sekreciju somatotropina, gonadotropina i kortikotropina. Inhibitorni
hormoni deluju na sekreciju somatotropina i prolaktina. Preterana aktivnost onih ćelija adenohipofize za čiju
kontrolu ne postoje inhibitorni hormoni regulisana je po principu negativne povratne sprege: npr. pošto ne postoji
inhibitorni hormon za lučenje tireotropnog hormona, adenohipofiza će prestati da luči tireotropni hormon onda kada
koncentracija T3 i T4 u krvi bude na odgovarajućem nivou. Stim u vezi, pošto hormon rasta i prolaktin ne deluju na
endokrine ćelije, ulogu sprečavanja njihove preterane sekrecije preuzima hipotalamus – preko svojih inhibitornih
hormona.

2. Adenohipofiza (+ 5. i periferni endokrini sistem)

Čini ¾ volumena hipofize. Čine je distalni, intermedijalni i tuberalni deo (slika 2), najznačajniji je distalni, jer
su druga dva zakržljala. Distalni deo odgovoran je za endokrinu aktivnost adenohipofize. Čine ga
parenhimske ćelije organizovanih u vidu traka ili gomilica (acinusa) koje su obavijene bazalnom laminom, a
međusobno odvojene kolagenim vlaknima i sudovno-živčanim elementima. Kada se histološki oboje,
parenhimske ćelije se dele na hromofobne (neutralna pH pa se ne boje) i hromofilne (boje se, acidofilne i
bazofilne ćelije) (slika 3). Hromofilne ćelije sadrže granule sa kiselim ili baznim sadržajem. Acidofilne se dele
26
na somatotropne (najbrojnije, luče hormon rasta-somatotropin, koji ispoljava anaboličku aktivnost,
podstiče sintezu protiena, povećava mišićnu masu, pospešuje mineralizaciju kostiju itd. Hipersekrecija ovog
hormona kod dece dovodi do gigantizma a kod odraslih do akromegalije), i na mamotropne (znatno
brojnije kod žena, njihov broj proporcionalno sa brojem sekretnih granula raste za vreme trudnoće i
dojenja, luče laktotropni hormon – prolaktin koji podstiče mlečne žlezde da produkuju mleko). Bazofilne se
dele na tireotropne (ima ih najmanje, luče TSH koji podstiče aktivnost tireocita), gonadotropne (najveće
ćelije u adenohipofizi, u njihovim granulama su deponovani FSH – kod žena stimuliše folikulogenezu, a kod
muškaraca spermatogenezu, i LH – kod žena podstiče ovulaciju, razvoj žutog tela i njegovu endokrinu
aktivnost, a kod muškarca stimuliše sintezu testosterona), i kortikotropne ćelije (luče ACTH koji stimuliše
aktivnost kore nadbubrega). Hromofobne ćelije su sitnije od hromofilnih, ne sadrže sekretne granule i
histološke se ne boje, čine ih degranulisane hromofilne ćelije, folikulostentalne ćelije (između traka ili
grupica sekretnih ćelija, imaju nutritivnu i potpornu ulogu) i matične (prekursorne ćelije, diferencijacijom
nastaju ostale ćelije adenohipofize). Tuberalni deo se uvreće oko hipofizne peteljke, sadrži krvne sudove i
parenhimske ćelije koje su neaktivne. Intermedijalni deo između distalnog dela adenohipofize i
neurohipofize, čine ga ćelije koje luče melanostimulišući hormon – MSH koji pospešuje sintezu melatonina
u koži i dlakama.
3. Neurohipofiza
Neurohipofiza čini ¼ volumena hipofize. Ona je ustvari deo CNS-a (a ne endokrina žlezda) ogoljen za krvno-
moždanu barijeru. Njeni osnovni delovi su: pars nervina, infundibulum, eminentia mediana.
Pars nervina je najveći deo neurohipofize zadužen za deponovanj i oslobađanje hormona koje sintetiše
hipotalamus. Čine ga aksoni neurosekretnih neurona (tela ovih neurona su postavljena u hipotalamusu)
koji mogu biti dilatirani – heringova tela (slika 4), glija ćelije -pituciti (slika 4), fibrociti, makrofagi, mastociti,
krvni kapilari itd. Ti aksoni formiraju hipotalamno-hipofizni trakt, i oni ne grade sinapse sa drugim ćelijama
(neuronima, efektorima) već niz njih klize neurrosekretne granule u kojima su usklkadišteni hormoni. Ove
granule se sintetišu u hipotalamusu (gde su smeštena tela neurona) i transportuju se duž aksona do
kapilara neurohipofize. Hormoni sadržani u neurosekretnim granulama su oksitocin i vazopresin. Pored
njih, u granulama se nalaze i ATP i neurofizin (protein vezan za hormone koji ih drži na aksonu). Kada dođe
do adekvatne nervne stimulacije dolazi do sepawa veze između hormona i neurofizina, i oni putuju do
prvog slobodnog kapilara i dospevaju u sistemsku cirkulaciju. Oksitocin dovodi do ritmičnih kontrakcija
materične muskulature što omogućava porođaj, izaziva erekciju bradavica prilikom dojea. Vazopresin
zadržava vodu u organizmu, smanjuje diurezu i izaziva vazokonstrikciju. Infundibulum hipofize vezuje
neurohipofizu i hipotalamus, čini ga snop aksona neurosekretnih ćelija, astrociti i krvni sudovi. Eminentia
mediana odgovara podu treće moždane komore, sadrži neurosekretna vlakna hipotalamno-hipofiznog i
hipotalamno-infudibularnog trakta i tanacite (ćelije čija tela oblažu 3m.k. , oni daju produžetke do kapilara i
na taj način se razmenjuju materije između krvi i likvora).
4. Portni krvotok hipofize
Hipofizu hrane desna i leva a. hypophysialis superior i a. hypophyisialis inferior (grane a. carotis internae).
Gornje hipofizne arterije hrane tuberalni deo, eminenciju medijanu i infundibulum, i formiraju primarni
kapilarni splet u koji se ubaciju hormoni hipotalamusa. Od ovog spleta kreću portne vene koje idu do
distalnog dela adenohipofize gde grade sekundarni kapilarni splet. Odavde hormoni hipotalamusa idu do
adenohipofize i regulišu njeno dejstvo, a hormoni adenohipofize odlaze u suprotnom smeru, iz žlezdanih
ćelija u krvotok. Primarni i sekundarni kapilarni splet čine hipotalamno hipofizni portni sistem. Donje
hipofizne arterije hrane nervni deo neurohipofize. Krv iz ova dva spleta kupe hipofizne vene koje se
dreniraju u kavernoznom sinusu. Na ovaj način se ostvaruje funkcionalna veza između nervnog i
endokrinog sistema.
6. Pinealna žlezda
Epifiza (slika 5) je endokrina žlezda oblika šišarke, peteljkom je vezana za zadnju stranu međumozga,
postavljena je između hemisfera telencefalona. Satkana je od strome (kapsula (porekla od piae mater (slika

27
6)), daje septe od rastresitog veziva i sudova i živaca ka parenhimu, stim što u parenhim ulaze fenestrovani
kapilari ogoljeni za krvno moždanu barijeru, živci su simpatički od ggl. cervicale superius) i parenhima – čine
ga pinealociti (95%) i intersticijumske ćelije epifize (5%). Pinealociti (slika 7) luče melatonin, oni su glavne
epifizne ćelije organizovane u trake ili grozdove, međusobno su povezani, zvezdastog su oblika au
citoplazmi se uočavaju sinaptičke trake – proteinske strukture za koje se lepe sinaptičke vezikule ispunjene
neurotrasmiterima, ima ih više noću nego danju i učestvuju u transportu vezikula ka ćelijskoj membrani.
Između pinealocita je likvor. Oni sintetišu melatonin (kontroliše 24h ritam, indikuje pospanost i ima
antigonadotropno dejstvo, sintetiše se kada je noću mrak) pod kontrolom noradrenalina (sinteza sa kraja
sy vlakana) i luče ga direkt u krvotok, i serotonin koga preuzimaju presinaptički aksoni. Intersticijumske
ćelije imaju potpornu ulogu, grade subkapsularnu i periseptalnu membranu. Morfološki epifizu karakteriše
moždani pesak (acervulus, slika 7) – loptice nastale taloženjem Ca++ i Mg++ spoli na vanćelijske proteine,
on je radiološki značajan – vidljiv je pa je na snimku orijentir gde je srednja linija mozga.
7. Tiroidna žlezda
Štitasta žlezda (slika 8) je najveća endokrina žlezda, postavljena na prednjoj strani vrata, ispred grkljana.
Čine je 2 režnja povezana isthmusom. Čine je stroma (fibrozna kapsula (slika 9) koja daje vezivno-sudovne-
živčane (sy) septe u parenhim i dele ga na lobuluse, kao i nežno vezivo koje okružuje tireoidne folikule) i
parenhim – satkan od par miliona tireoidnih folikula u kojima se sintetišu i skladište hormoni. Folikuli su
loptastog oblika, varijabilnog radijusa, što je on manji ima ih više i oni su aktivniji. Zid te lopte čine tireocit i
retke parafolikuske ćelije (luče kalcitonin), a centar kisela želatinozna supstanca – koloid (on sadrži
tireoglobulin, jedan molekul tireoglobulina sadrži mnogo tirozinskih prekursora čijim jodiranjem i
kondenzovanjem u tireocitima nastaju trijodtironin T3, i tiroksin T4 (tetrajodtironin). Tireociti (slika 10) su
glavne ćelije tiroidne žlezde, produkuju T3 i T4, njihov izgled, veličina i aktivnost zavise od stimulacije TSH.
Kada su aktivni imaju cilindričan a kada miruju kubičan oblik, na plazmalemi imaju receptore za TSH, a na
apikalnom polu citoplazme poseduju sekretne vezikule ( sadrže tireoglobulin koga egzocitozom oslobađaju
u šupljinu folikula) i velike koloidne kapi (nastaju unosom kapljica koloida u tireocit, stapaju se sa
pirmarnim i formiraju sekundarni lizozom u kome se razlaže tireoglobulin). Štitna žlezda svoje hormone
sintetiše i skladišti u ekstracelularnom matriksu (koloidu). Ona sekretuje i jodira tireoglobulin a zatim ga
apsorbuje i degradira da bi se na kraju T3 i T4 oslobodili u krvotok. Kada tireocit biva stimulisan od TSH on
sa apikalne površine pruža pseudopodije kojima grli molekule tireoglobulina iz koloida i uvlače ih u svoju
citoplazmu. Dejstvom lizozskih enzima iz tireoglobulina se oslobađaju T3 i T4 koji potom difunduju u
cirkulaciju. Ovi hormoni su neophodni za svaku ćeliju, ubrzavaju metabolizam, povećavaju sintezu proteina
i potrošnju kiseonika, stimulišu raszvoj, rast, sazrevanje CNSa. Parafolikulske ćelije imaju varijabilnu
postavku, svoj sekret izbacuju direktno u krv. Čine oko 0,1% ćelijske populacije, u citoplazmi su bogate
sekretnim granulama u kojima je deponovan kalcitonin – deluje suprotno od parathormona – ugrađuje
kalcijum iz krvi u kosti i popešuje njegovo izlučivanje čime izaziva hipokalcemiju i inhibiciju osteoklasta.
Stimulus za sekreciju kalcitonina je hiperklacemija.
8. Paratiroidna žlezda
Paratiroidne žlezde (slika 11) su endokrine žlezde veličine zrna pirinča, ukupno ih ima 4 i postavljene su iza
režnjeva gl. thyroideae. Embrionalan razvoj im je povezean sa razvojem timusa pa je moguće da se poneka
nađe i u medijastinumu pratimijalno. Svaku okružuje kapsula ( slika 12 ) koja u parenhim daje vezivno-
sudovno-živčane septe koje ga dele na lobuluse. Posle puberteta u septama se nagomilavaju adipociti pa
kod adultnih ljudi volumen organa duplo smanjen. Od septi se u parenhim pružaju fina retikularna vlakna.
Parenhim grade glavne ćelije koje luče parathormon i oksifilne ćelije. Glavne ćelije ( slika 13 )formiraju
nizove između kojih su vezivna vlakna i fenestrovani kapilari, od strome su odvojeni bazalnom laminom,
međusobno su povezane fezmozomima a u citoplazmi imaju sekretne granule u kojima je deponovan
parathormon. Kada su u aktivnoj fazi u njima dominiraju sekretne organele i granule, a kada nisu
dominiraju inkluzije, broj i jednih i drugih zavisi od kalcemije. Parathormon izaziva hiperkalcemiju jer
aktivira osteoklaste koji vrše opsteolizu i oslobađaju Ca++ iz kostiju u krv, zatim stimuliše tubularnu
reasorpciju Ca++ u bubrezima, a u crevima pospešuje resorpciju Ca++ iz hrane. Ako se tireoidektomijom
28
evakuišu i paratiroidne žleztde posle 2-3 dana pacijent upada u tešku hipokalcemiju i umire uslled tetanije,
asfiksije i smrti ako se ne reaguje na vreme. Pored glavnih, parenhim čine još i oksifilne ćelije varijabilnih
karakteristika sa ponekom sekretnom organelom.
9. Endokrini pankreas
Endokrine ćelije pankreasa – insulociti grupisane su između acinusa egzokrinog pankreasa u vidu
langerhansovih ostrvaca, koja su nekada i makroskopski uočljiva. Čine do 2% volumena pankreasa i najviše
ih ima u repu, obavijeni su retikularnim vlaknima i fenestrovanim kapilarima, a oko aksona ANS-a
postavljene su švanove ćelije. Insulociti su grupisani u blizini sudova i živaca. Postoje nekoliko tipova
insulocita od kojih su najbrojni A, B i D ćelije (95%), dok su manje brojni PP, D 1, EC i G ćelije. B ćelije su
najbrojnije (oko 70%), to su višeugaone ćelije koje u citoplazmi sadrže granule bogate kristalizovanim
insulinom - hormon koji vezuje glukozu iz krvi, stimuliše njeno deponovanje u obliku glikogena i
iskorišćavanje od strane ćelija, izaziva hipoglikemiju. A ćelije su krupnije, ima ih manje (oko 20%), periferno
su postavljene, u citoplazmi sadrže granule bogate glukagonom koji je insulinski antagonista. D ćeliija ima
još manje (oko 5%) raspoređene su oko inzule, luče hormon – somatostatin koji inhibira celokupnu funkciju
pankreasa i slabi kontrakcije glatkih miocita creva i holeciste. Ostale ćelije su PP (luče pankreasni polipeptid –
stimuliše pepsinogene ćelije želuca, inhibira sekreciju žuči, motilitet creva i egzokrini pankreas), D 1 (luče vazoaktivni
intestinalni peptid – sličan glukagonu), EC ćelije luče serotonin koji stimuliše peristaltikju creva, G ćelije luče gastrin
fetalno. Endokrini pankreas je bolje prokrvljen od egzokrinog, kapilari prvo stižu do langerhansovih ostrvaca
a potom idu u egzokrini pankreas, i na taj način inzulociti utiču na ćelije acinusa (insulin stimuliše a
glukagon inhibira enzokrinu sekreciju pankreasa). Dnevno se izluči ogo 2ml hormonskog koktela.
10. Nadbubrežna žlezda
Glandulae suprarenales (slika 14) su retroperitonealnii suprarenalni organi oblika kupe. Obavija ih debela
fibrozna kapsula koja daje vezivno-sudovno-simpatičke septe u parenhim, kao i fina retikularna vlakna
postavljena između endokrinih ćelija – stroma. Parenhim čine ćelije organizovane u koru (90%) i srž (10%)
koje su potpuno morfološki, funkcionalno i embrionalno različite (slika 15). Endokrine ćelije korteksa luče
tri tipa hormona – kortikosteroide. Srž je tamnije pigmentisana i njene ćelije luče adrenalin i noradrenalin.
Kora je neophodna za život, a srž nije (njena depresija se kompenzuje pojačanom aktivnošću simpatikusa).
Kora nadbubrega je mezodermalnog porekla, organizovana je od spolja ka unutra u 3 sloja – zona
glomeruloza, fascikulata i retikularis. Ćelije korteksa u citoplazmi imaju masne kapljice u kojima je
deponovan holesterol – prekursor svih steroidnih hormona koji se proizvode u korteksu. Sekretne granule
ne postoje jer se steroidi ne deponuiju u ćeliji, več naprotiv, zbog liposolubiliteta steroidni hormoni odmah
po sintezi difunduju u krvotok. Zona glomeruloza (slika 16) – čini 15% volumena, ćelije su lučno
razpoređene i pod dejstvom renin-angiotenzin sistema (a ne ACTH) luče mnineralokortikoide od kojih je
najznačajniji aldosteron (stimuliše tubularnu reasorpciju Na+, kao i u pljuvačnim i znojnim žlezdama, a
ekskreciju K+ preko bubrega, ima hipertenzivno dejstvo). Zona fascikulata – čini 75% volumena, čine je
krupne višeugaone ćelije trakasto raspoređene u vidu zraka od medule ka kapsuli, u citoplazmi postoji
mnoštvo masnih kapljica, svetlo su prebojene, a pod uticajem ACTH luče glukokortikoide od kojih je
najznačajniji kortizol (reguliše metabolizam svih hranjihiv materija, i adaptira organizam na stresne situacije
(hormon stresa) ima antiinflamatorno, antiedematozno i imunosupresivno dejstvo pa se njegovi derivati
(oslabljeni za metaboličke a pojačani za druge f(x)) koriste u farmakoterapiji, dok njegov deficit nastaje kod
adisonove bolesti zbog destrukcije kore, ili kod hiposekrecije ACTH a njegovo pojačano lučenje ukazuje na
kušingov sindrom. Zona retikularis – čini 10% volumena i postavljena je perimedularno, čine je višeugaone
arkuatno raspoređene ćelije koje u citpolazmi sadrže pigment starenja – lipofuscin, a pod uticajem ACTH
sekretuju adrenalne adrogene (ispoljavaju slabu androgenu aktivnost testosterona, ali se mogu prevesti u
testosteron, pojačana aktivnost kod žena dovodi do akni i maljavosti, odnosno do maskulinizacije u težim
slučajevima (muška građa, ćelavost, dubok glas, atrofija dojki, povećanje klitorisa), a ovi hormoni se u
sportu koriste kao doping sredstva).
Srž nadbubrega (slika 17) se posmatraa kao modifikovani simpatički ganglion. Sadrži medulocite i ganglijske
ćelije oko kojih su spletovi krvnih sudova, kolagenih i elastičnih vlakana kao i preganglijski sy aksoni.
29
Medulociti su glavna ćelijska populacija i oni sintetišu kateholamine, analogni su postsinaptičkim
simpatičkim neuronima jer ostvaruju sinapsu sa preganglijskim sy vlaknima, to su velike ovalne ćelije
grozdasto organizovane a u citoplazmi poseduju sekretne granule u kojima su uskladišteni kateholamini. U
jednom tipu granula je adrenalin a u drugom noradrenalin (adrenalinske granule su manje i svetlije a
noradrenalinske veće i tamnije). Pored kateholamina, ostatak sadržaja (80%) sekretnih granula čine
enkefalini, ATP, kalciju, i enzim dopamin beta hidroksilaza koji konventuje dopamin u noradrenalin.
Adrenalin i noradrenalin su hormoni i neurotransmiteri, oslobađaju se u stresnim situacijama i imaju
identično dejstvo, adrenalin je pretežno poreklom iz srži nadbubrega a noradrenalin se pretežno oslobađa
na krajevima postganglijskih Sy aksona (odstranjivanjem srži drastično pada koncentracija adrenalina, a
neznato noradrenalina). Hiperfunkcija srži nadbubrega ukazuje na tumor hromafinih ćelija (medulocita) –
feohromocitom koji dodvodi do hipertenzije, tahikardije, glavobolje i hiperhidroze. Ganglijske ćelije su
simpatički neuroni postavljeni između medulocita u koje daju svoje produžetke, kao i do korteksa, i na taj
način regulišu njihovu aktivnost, a jedan deo aksona daju i do splanhničkih živaca i na taj način mogu da
utiču na informaciju koju oni primarno nose do nadbubrega. Aa. suprarenales superior, media et inferior,
daju: kontinuirane kapilare za kapsulu , sinusoidne kapilare za korteks (obrazuju mrežu u glomeruloznoj i
retikularnoj zoni, a daju prave grančice ze fascikulatnu zonu, iz retikularne zone krv osiromašena za
kiseonik ali obogaćenu za hormone kore koji stimulišu medulocite) i artriole za medulu (preko septi stižu
direktno u srž i tu obrazuju mrežu – medula dobija vensku krv sa hormonima iz kortikalnih kapilara a
arterijsku krv iz medularnih arteriola). Krv se iz srži sabirnim venama sliva u centralnu venu (njene zidove
odlikuje pojačan sloj glatkih miocita da bi poput arterije mogla da istisne obogaćenu krv kateholaminima u
sistemski krvotrok).
11. Difuzni neuroendokrini sistem
DNES sazdan je od pojedinačnih endokrinih ćelija i neurona sposobnih da sekretuju hormone, pridodatih
različitim organskim sistemima. Ove ćelije mogu da sekretuju proteinske i biogeno aminske hormone, ali i
da dekarboksilišu prekursore amina i da ih na taj način aktiviraju. Njihovi hormoni se oslobađajui ili u krv
(endokrini tip) ili u vančelijski matriks tako da deluju na susednu pravu sekretnu ćeliju (parakrini tip) ili
direktno da deluju na sekretnu ćeliju (autokrini tip), ili u lumen nekog organa npr. želuca ili creva (egzokrini
tip). Najveći broj ovih čelija je postavljen u epitelu želuca, creva, duktusa pankreasa i žučnih puteva.
Njihova ukupna masa prevazilaze masu najveće endokrine žlezde u telu – štitaste žlezde, one preko svojih
regulatornih hormona nadziru sve aktivnost digestivnog trakta (sekrecija, apsorpcija, digestija, motilitet,
tonus krvnih sudova,...). Jedan deo ovih ćelija postavljen je i u disajnim putevima, urogenitalnom sistemu,
koži pa i u endokrinim žlezdama. Primer su kalcitoninske ćelije štitne žlezde, medulociti u srži nadbubrega,
neurosekretni neuroni u hipotalamusu.
12. Ovarium i testis kao endokrini organi
Ovarium: Žuto telo je endokrina žlezda privremenog delovanja postavljeno u korteksu jajnika. Njegovi
hormni utiču na pirpremu materice za prihvat i prehranu embriona. Nastaje posle ovulacije od ostataka
prsnutog tercijarnog volikula (prvo nastaje crveno telo zbog zgrušavanja prsnute krvi, potom u to telo
prodire vezivo jajnika i makrofagi koji uklanjaju ugrušak, a potom pod uticajem LH ove strukture
luteiniziraju (strukturna promena) da bi se pretvorile u veće i aktivnije ćelije – granuloza luteinske (najviše
ih ima, višeugaone su, sintetišu progesteron, a androgenski prekursor koga luče teka-luteinske ćelije
pretvaraju u estrogen, one luče i inhibin koji krvotokom stiše do hipovize i inhibira sekreciju FSH) i teka-
luteinske ćleije (ima ih manje, luče androgene, progesteron i estrogene) koje zapravo čine žuto telo. Ako ne
dođe do začeća i implantacije embriona, izostaje stimulacij LH hormonom i žuto telo doživljava regresiju,
aktivno je 20 dana posle ovulacije – menstrualno žuto telo, doživljavaa autolizu. Ako dođe do začeća i
implantacije blastociste u zid materice žuto telo pod dejstvom hormona placente nastavlja da raste u
jajniku – gravidarno žuto telo koje opstaje do 4 meseca a kasnije njegovu aktivnost preuzima posteljica. Po
principu negativne povratne sprege kada progesteron dođe u cirkulaciju on inhibira sekreciju LH, a
estrogen inhibira sekreciju FSH, po regresiji žutog tela dolazi do pada koncentracije oba ova hormona što
dovodi do menstruacije i posledične sekrecije FSH što stimulipe rast novie grupe folikula.
30
Sekundarni jajni folikuli pod uticajem LH luče androstendion (muški hormon) koji ide do granuloznih ćelija
koje svojim enzimima ovaj hormon prevode u ženski – estradiol.
Testis: Epitel koji oblaže ductuli seminiferi čine germinativne i sertolijeve ćelije. Sertolijeve ćelije imaju
između ostalog i egzokrinu i endokrinu sekretnu ulogu – luče protein koji hrani spermatozoide i izlučuju ga
u lumen tubula, taj protein (androgen vezujući protein - ABP) vezuje za sebe testosteron koji je u lumenu
tubula neophodan tza spermatogenezu. Ove ćelije sekretuju i inhibin koji inhibira lučenje FSH. Intersticijum
testisa ispunjava prostore između ductuli seminiferi, prožet je sudovno-živčano-vezivnim tkivom i
lajdigovim ćelijama koje su aktivne i sintetišu steroidne hormone, prvenstveno testosteron (stimuliše
spermatogenezu, pospešuje sekreciiju polnih žlezda i razvoj sekundarnih polnih odlika muškaraca).

31
NERVNI SISTEM
Nervni sistem čine organi satkani od nervnog tkiva (tela i aksona neurona, neuroglija itd.). On
prima senzorne informacije iz spoljašnje i unutrašnje sredine, obrađuje ih, pamti, izdaje komande
efektornim organima i zajedno sa endokrinim sistemom kontroliše sve telesne funkcije. Njegove
glavne osobine su nadražljivost i sprovodljivost. Morfološki se deli na centralni i periferni.
Siva masa je periferno postavljena u velikom i malom mozgu u vidu lamina, u moždanim jedrima u
vidu gomilica i u središnjem delu kičmene moždine, satkana je od tela neurona, njihovih dendrita,
početnih delova aksona, astrocita, oligodendrocita, neuroglija, krvnih sudova,... Između ovih
struktura postavljen je neuropil – nervna mreža satkana od mnogo međusobno povezanih
produžetaka neurona i neuroglija (aksoni, dendriti) u kojoj se uspostavljaju brojne sinapse.
Bela masa je centralno postavljena u velikom i malom mozgu, a periferno u kičmenoj moždini.
Sazdana je od mijelizovanih aksona i oligodendrocita.
U CNS-u vezivo samo tanko obavija kapilare, zato je on u celini mek i kašast, bez obzira na potprnu
ulogu neuroglija. Najpovršnije na CNS-u je sloj astrocita koji ga odvaja od piae mater.
Centralni nervni sistem čine mozak i kičmena moždina, obavijen je astrocitnim omotačem.
Embrionalno grade derivati nervne cevi koji se formiraju sledećim redosledom: prvo nastaju
prosencephalon, mesencephalon, rhombencephalon i medulla spinalis a kasnije nastaju: od
prosencephalona – telencephalon i diencephalon, a od rhombencephalona – pons, cerebellum i
medulla oblongata. Produžena moždina, moždani most i srednji mozak čine moždano stablo,
njegova uloga je da povezuje kičmenu moždinu sa centrima u mozgu i u njemu se nalaze brojni
vitalni centri pa je njegovo i minimalno oštećenje opasno.
Ceo CNS je smešten u koštanom (mozak u lobanji, kičmena moždina u kičmenom kanalu) i
vezivnom oklopu (tvrda meka i paučinasta moždanica) koji ga štite od oštećenja.
Od šupljine nervne cevi tokom razvoja CNS-a razvijaju se moždane šupljine: u hemisferama
telencefalona su ventricules laterales, u diencefalonu ventriculus tertius, u rhomencephalonu
ventriculus quartus; treća i četvrta komora su povezane aqueductusom mezencephalii (silvijev
kanal) a kroz srediinu kičmene moždine prolazi canalis centralis. Ove šupljine su obložene
ependimom i ispunjene likvorom koji se stvara u horoidalnim plexusima (naborima piae mater) koji
su postavljeni u zidovima moždanih komora.
Periferni nervni sistem čine kičmeni i moždani živci i njima pridodati ganglioni, on je ogoljen za
astrocitni omotač, a embrionalno se razvija od nervnog grebena.
Funkcionalno se nervni sistem deli na somatski i autonomni. Somatski kontroliše motorne i
intelektualne funkcije, a autonomni kontroliše visceralne funkcije tela i čine ga simpatički i
parasimpatički deo.
Nervni sistem, odgovori na ispitna pitanja
13. Periferni nerv
Periferni nervi (slika 1) satkani su od aksona organizovanih u fascikuluse obavijene vezivom. Aksoni mogu
biti mijelinski i amijelinski, a impuls sprovode kao aferentni (ulazni) i eferentni (izlazni) noseći motornu ili
senzornu informaciju. Kičmeni živci sadrže u jednom snopu i motorna i senzorna vlakna, dok kranijalni živci
mogu da sadrže motorna, senzorna, parasimpatička i čulna vlakna. Postoje 3 tipa omotača nervnih vlakana
(slika 2,3): epineurijum -spoljašnji omotač, produžetak dure mater, to je gusto vezivo koje okružuje živac,
sjedinjuje sve njegove snopove i uvlači se u prostor između snopova, po daljem grananju živca postepeno
iščezava;
perineurijum – okružuje jedan fascikulus, produžetak arachnoideae mater, čine ga epitel koji ga
koncentrično oblaže i predstavlja krvno-nervnu barijeru, i vezivo koje okružuje epitel.
endoneurijum – okružuje svaki pojedinačni akson, čine ga švanove ćelije, fibroblasti, mastociti, kolagena
32
vlakna i kontinuriani kapilari. Epitelne ćelije perineurijuma regulišu dotok molekula u endoneurijum i grade
krvno nervnu barijeru, koju dopunjuju ćelije endoneurijuma. Krvno nervna barijera sprečava ulazak štetnih
supstanci iz krv u živac i na taj sprečava njegovo oštećenje (npr. u suprotnom bi usled viremije došlo do
oštećenja živca, paralize itd.), ova barijera je neefikasna za toksine poput žive.
14. Ganglije – spinalne i autonomne
Ganglioni su skup tela nervnih ćelija – nervni centri, van CNS-a, uvek su pridodate nekom perifernom živcu.
Prema funkciji mogu biti senzorne i autonomne. Senzorne ganglije u zavisnosti od mesta mogu biti spinalne
i cerebralne. Spinalni ganglioni pridodati su zadnjem korenu n. spinalisa, obavija ih dvoslojna kapsula –
spoljašnji sloj je od gustog veziva sraslog sa tvrdom moždanicom a unutrašnji sloj čine epitelne ćelije i
rastresito vezivo koje se nastavlja na paučinastu moždanicu. U unutrašnjosti gangliona postavljeni su
grupisani pseudounipolarni neuroni (slika 5) međusobno odvojeni vezivnim trakama i snopovima aksona.
Od tela ovog neurona kreće produžetak koji se ubrzo račva poput slova T, periferni nasstavak dovodi
nadražaj sa periferije (analogan dendritu) a centralni nastavak nosi nadraćaj kroz zadnji koren n. spinalisa
do centara u sivoj masi KM (analogan aksonu). Na telo ovih neurona naležu satelitske ćelije analogne
švanovim ćelijama koje odvajaju neurone od vezivno-aksonsko-kapilarnog prostora. Cerebralne ganglije
pridodate su V, VII, VII, IX i X kranijalnom živcu, histološki odgovaraju spinalnim gangliama, izuzev gangliona
vestibulokohlearnog živca gde neuroni nisu pseudounipolarni već bipolarni. Autonomne ganglije (slika 4)
pridodate su ANS-u i dele se na simpatičke i parasimpatičke, morfološki identične ali funkiconalno različite.
Neuroni koji ih čine su sitni i multipolarni, razuđeni su u ganglionu, a zapažaju se i umetnuti interneuroni.
Nisu obmotani satelitskim ćelijama jer multipolarni neuroni daju mnogo produžetaka koji ,,smetaju'',
izuzetak su psy ganglioni u zidu digestivnih cevi koji nemaju svoju kapsulu već im potporu pruža vezivo
organa u kome su smešteni.
15. Medulla spinalis
Kičmena moždina (slika 6) je deo CNS-a postavljen u kičmenom kanalu. U njoj je siva masa centralno a bela
periferno postavljeno. Siva masa je centralno izbušena u canalis centralis ( slika 7 ) koga oblaže ependim.
Siva masa je u odnosu na centralni kanal postavljena u vidu prednjih i zadnjih stubova međusobno
povezanih substancijom intermediom centralis. Od C8-L2 (torakalni deo) i S2-S4 (krsni deo) postavljeni su
bočni stubovi. Kada se poprečno preseče kičmena moždina siva masa ima oblik leptira kojoj se upisuju
prednji i zadnji rogovi. Prednji rokgovi su satkani od multipolarnih ćelija, to su motorni centri KM koji daju
aksone koji ulaze u sastav prednjeg korena kičmenog živca, a zadnji rogovi sadrže neurone čiji produžeci
kupe impuls od centralne grane pseudounipolarnog senzornog spinalnog gangliona i šalju ih ka CNS-u.
Bočni rogovi pripadaju ANS-u i u njima se nalaze neuroni koji šalju aksone do gangliona ANS-a. Najveći su
motorni, manji su autonomni a najmanji su senzorni ganglioni. Belu masu KM čine ushodni i nishodni
putevi satkani od mijelinizovanih aksona i glija ćelija koje ih obmotavaju. Što je viši segment KM u pitanju,
to ga okružuje više bele mase.
16. Cerebellum
Mali mozak ( slika 8 ) je deo CNS-a odgovoran za koordinaciju pokreta i održavanje ravnoteže tela. Njegova
površina je žlebovima izdeljena u listiće, a svaki listić satkan je od sivog korteksa ispod koga je bela srž (slika
9). U beloj masi uočavaju se jedra. Kortex cerebeluma je ravnomerno raspoređen sloj satkan od neurona,
neuroglija i krvnih sudova. Organizovan je u 3 sloja (slika 10,11): najpovršniji je molekularni sloj – najdeblji,
čine ga dendriti purkinjevih ćelija i nemijelizovani aksoni – zato je siv, uprkos tome što u njemu nema puno
neurona osim zvezdastih – površno postavljenih, grade sinapsu sa neuronima purkinjeovih ćelija
(dendritima) a aksoni im se granaju ispod površine mozga, i korpastih, multipolarnih neurona koji daju
dendrite ka površini kore gde se granaju i aksone ka telima purkinjeovih ćelija obugvatajući ih poput korpe.
Nešto dublji je ganglijski sloj – obrazuju ga purkinjeovi neuroni čiji dendriti idu površno u molekularni sloj
gde se granaju, a akson ide do granuloznog (najdubljeg) sloja gde dobija mijelinski omotač i ide u belu masu
do jedara cerebelluma, odnosno do vestibularnih jedara, a od samog aksona se usput odvaja jedna
grančica koja se vraća do tela druge purkinjeve ćelije (na purkinjevim ćelijama se uvek zavrđavaju sva

33
ushodna vlakna koja stižu do malog mozga). Najdbulji je granulozni sloj i čine ga zrnaste ćelije, mreže
aksona i klubadi malog mozga. Mali zrnasti neuroni su najsitnije ćelije u ljudskom telu, daju aksone do
molekularnog sloja koji se tamo račva i rasipa po površini vijuge. Veliki zrnasti neuroni daju dugačke
dendrite do molekularnog sloja koji se tamo rasipaju i sitne aksone. Klubad cerebeluma su mrežaste
formacije u kojima su centralno postavljena mahovinasta vlakna (prošireni aksoni ushodnih puteva)
okružena dendritima malih i aksonima velikih zrnastih ćelija, ovde se ostvaruju sinapse između te dve
strukture. Ovde postoje i puzajuća vlakna jer pužu uz akson, telo i dendrit purkinjevih vlakna sa kojima
ostvaruju podstičuću (ekscitatornu) sinapsu. Bela masa sadrži mijelizovane aksone i glija ćelije, oa je
orgfanizovane u ushodne i nishodne puteve. Ushodni putevi završavaju u granuloznom (najdubljem) sloju
korteksa – mahovinasta vlakna, odnosno pužu uz purkinjeove neurone do molekularnog sloja – puzajuća
vlakna. Jedra malog mozga (ncc. fastigii, globosus, emboliformis, dentatus) sadrže multipolarne neurone
koji ostvaruju sinapsu sa purkinjeovim aksonima, postavljena su intramedularno.
17. Cerebrum
Veliki mozak (slika 12,13) je postavljen u lobanjskoj duplji i fissurom longitudinalis cerebri podeljen je na
levu i desnu hemisferu. Površina mu je sulkusima izdeljena na giruse pa mu je površina značajno povećana.
Siva masa je neravnomerno periferno postavljena u vidu korteksa, odnosno subkortikalno u vidu bazalnih
jedara, dok je bela masa centralno postavljena. Cortex cerebri satkana je od neurona sa produžecima, glija
ćelija i kapilara. 5 tipova neurona čine korteks: -piramidni- piramidnog oblika sa vrhom ka površini
korteksa, najkrupniji su u precentralnoj vijuzi, uglavnom što su površnije to su manje, aksoni većih neurona
grade kortikospinalni i kortikonuklearni put, dok se aksoni manjih neurona završavaju subkortikalno; -
zvezdasti- interneuroni zvezdastog oblika; -vretenasti- vretenastog oblika, daju duge dendrite ka korteksu;
-martinotiljeve ćelije- višeugaone ćelije sa aksonom ka korteksu; -horizontalne ćelije- horizontalno
postavljene daju produžetke ka korteksu. Tela neurona su kortikalno organizovana u slojeve (lamine).
Alokorteks je stariji korteks (ukupno 10% površine) i grade ga 3 lamine (limbički sistem i rhinencephalon).
Isokortex je mlađi (ukupno 90% površine) i gradi ga 6 lamina. Od spolja ka dubini korteks gradi 6 lamina
(slika 14,15):
I- molekularna – dendriti i aksoni kortikalnih i subkortikalnih neurona, II – spoljašnja granularna –
dominiraju granularni neuroni, III – spoljašnja piramidalna, dominiraju piramidalni neuroni, IV –
unutrašnja granularna – dominiraju granularni neuroni, V – unutrašnja piramidalna, dominiraju piramidalni
neuroni, VI – poliformna, čine ga raznovrsni neuroni. I i III sloj su asocijativni, II i IV receptorni a V
motorni. Glija ćelije su brojnije od neurona, ima ih u svim slojevima korteksa (mikroglija, oligodendrociti),
fibrozni astrociti su koncentrisani u lamini I i prave omotač oko mozga, dok se u ostalim nalaze
protoplazmatski astrociti koji obrazuju omotač oko kontinuiranih kapilara i na taj način zajedno sa
endotelom kapilara prave krv-mozak barijeru. Aksoni formiraju ushodne i nishodne puiteve ako su
vertikalni, odnosno kortiko-kortikalne ako su horizontalni. Bela masa telencefalona je subkortikalno
postavljena, čine je mijelizovani aksoni organizovani u projekcione, komisuralne i asocijativne puteve, kao i
glija ćelije (fibrozni astrociti, oligodendrociti). Subkortikalne ganglije su smeštene intramedularno i to su
corpus striatum, koga capsula interna deli na nucleus caudatus i putamen, ova jedra sadrže multipolarne
neurone, glija ćelije i nemijelizovane aksone; globus pallidus sadrži velike neurone sa glija ćelijama i
mijelizovane aksone koji mu daju bledu boju.
18. Moždane ovojnice
Moždane opne su vezivno epitelne membrane organizovane u 3 sloja: tvrda, meka i paučinasta moždanica.
One obavijaju, podupiru i štite CNS, fiksiraju ga za okolne kosti, sprovode krvne sudove i nervne snopove,
sadrže likvor u kojoj se kupa CNS. Dura mater je najdeblji i najčvršći omotač, slepljena je sa periostom
lobanje i pršljenova, slabo je rastegljiva, satkana je od snopova kolagenih vlakana, fibroblasta, sudova i
živaca, u lobanjskom delu je dvoslojna gde su deblji, spoljašnji, bolljeprokrvljeni i inervisani, i tanji
unutrašnji, slabijeprokrvljeni gustovezivni sloj razdvojeni u područjima sinusa dure matris. Između tvrde i
paučinaste moždanice je subduralni prostor. Unutrašnji list dure mater zalazi dublje u kranijum i razdvaja
pojedine delove mozga obrazujući tentorium cerebelli, falx cerebri, falx cerebelli, diaphragma sellae. Venski
34
sinusi su proširenja – prostori između dva lista durae mater, zid im je debeo i satkan od endotela i veziva ali
je ogoljen za mišiće i valvule, tako da su ovo ustvari samo obični venski kanali. U kičmenoj moždini je dura
mater jednoslojna, prostor između nje i periosta pršljenova je epiduralni prostor i sadrži rastresito vezivo,
krvne sudove i masne ćelije, a prostor između nje i paučinaste opne je subduralni prostor, od ove
unutrašnje površine idu ligg. denticulata do kičmene moždine i podupiru je, i spolja i unutra je ova opna
obložena meningotelnim ćelijama. Kičmena moždina se pruža do L2 pršljena, anestezija se može davati
epiduralno i spinalno (subarahnoidalno), a lumbalna punkcija se vrši u subarahnoidalnom prostoru ispod
L2. Arachnoidea mater – srednja opna srasla sa mekom moždanicom, a između nje i tvrde je subduralni
prostor odvojen sa obe strane meningotelom. Pučinasta opna je satkana od membrane koja joj čini krov
(fibroblastna ploča koja sprečava izliv likvora u zubduralni prostor) i od nje kreću fibrokolageno-elastične
horde koje je stubasto povezuju sa mekom moždanicom, a prostor u kome plivaju ti stubovi (između meke
i paučinaste opne) je subarahnoidalni prostor i on je ispunjen likvorom, sudovima i živcicima. Kako se meka
moždanica zavlači u sve i jedan moždani sulkus, a paučinasta oblaže samo površinu CNS-a, na mestima gde
se one naglo razdvajaju nastaju subarahnoidalne cisterne. Na nekim mestima unutar sinusa dure matris
paučinasta moždanica daje štrčaste produžetke – granulationes arachnoidaeae koji služe za vensku
drenažu likvora, to su fibrozne izbušene strukture ispunjene likvorom koji neprestano otiče u venske sinuse
zbog niskog pritiska koji vlada u njima. Smatra se da ova proširenja (čupice) deluju kao jednosmerni zalisci
jer doztovljavaju prsotor likvora u krv u trajanju 10-30 sekundi. Starenjem se broj i veličina čupica
pvoećavaju, tako da one nekada prominiraju i u kostur neurokranijuma. Pia mater direktno naleže na CNS
prateći sve njegove krivine i žlebove, a od CNS-a je otvojena bazalnom laminom i astrocitnom
membranom. Spoljanji sloj meke opne čine mezotel, rastresito kolageno-elastično vezivo, a unutrašnji je
još rastresitiji i sadrži kolagene mikrofibrile, makrofage, mastocite, limfocite i okružuje perivaskularne
prostore krvnih sudova koji prodiru u mozak. Prostori oko arteriola koje pomniru u mozak – perivaskularni
prostori ograničeni su vaskularnim zidom i mokom moždanicom, daljim grananjem arteriola pia mater
iščezava a samim tim i ovi prostori, ali astrocitni sloj ostaje i on predstavlja krvno-moždanu barijeru.
19. Horoidalni splet i krv-likvor barijera
Horoidalni splet luči livkor, sazdan je od izdanaka meke moždanice koji sa krova 3. i 4. mk. I sa zidova
bočnih m.k. prominira u šupljine m.k. Meka moždanica daje mnoštvo isprepletanih produžetaka. Horoidalni
splet je građen od dobro vaskularizovanog veziva pije mater i jednoslojnog epitela – ependima. Preko
epitelnnih ćelija (kubičnih) leže zvezdaste kolemerove ćelije koje kao makrofagi uklanjaju otkpatke iz
likvora. Dobro vaskularizovano rastresito vezivo hrane vijugavi i permeambilni fenestrovani kapilari sa
dijafragmom, kod starijih ljudi moguće je prisustvo acervulusa. Likvor nastaje od kapilarnog filtrata i
njegove filtracije kroz ependim horoidalnog spleta (epitelne ćelije ependima su čvrsto okludentno vezane
pa je razmena materija između krvi i likvora isključivo transcelularna, to je ustvari krv-likovr barijera, i ona
osigurava specifični sastav likvora sprečavajući prostor štetnih supstanci u moždane komore. Likvor je
bezbojna, bistra tečnost koja kupa CNS i ima zaštitnu i transportnu ulogu, hemijski je sličan krvnoj plazmi
ogoljenoj za proteine, mililitru rikvora odgovara par deskvamisanih ćelija i 2-5 limfocita a njihovo povećanje
suspektno je na inflamatorni proces u CNS-u. Dnevno se proizvede oko 150ml (0,4ml / min., 4-5x dnevno)
llivkora, on iz bočnih preko interventrikularnog foramena ide u treću m.k., a odavde preko aqueductusa
mesencephali u četvrtu m.k., a odavde ističe u subarahnoidalni prostor (preko apertura laterales et
meidanae 4. m.k.).
20. Krvno-moždana barijera
Hematoencefalna barijera sprečava prodor štetnih materija iz krvi u likvor, čine je endotel kapilara, bazalna
lamina kapilara i astrocitni sloj koji oblaže kapilare. Kapilari CNS su po tipu kontinuirani, njihove zidne
endotelne ćelije su čvrsto okludentno povezane i sprečavaju paracelularni transport, a same su slabo
metabolički aktivne. Oko kapilara je bazalna lamina u koju prominiraju produžeci astrocita, koje dodatno
smanjuju propustljivost barijere. Ona je propusna za gasove, jone, liposolubilne i hidrofilne materije za
ishranu mozga. Te materije difunduju ili se aktivno transportuju. Ona je nepropusna za toksine, lekove,

35
žučne pigmente itd. Ovo štiti neurone od oštećenja i održava optimalnost sastava nervne međučelijske
tečnosti. U horoidalnim plexusima, neurohipofizi, epifizi ova barijera ne postoji.

36
ČULNI ORGANI
Pomoću čula čovek uspostavlja i održava kontakt sa spoljašnjom sredinom i registruje promene
unutar svog tela. Opšta čula obuhvataju somatski i visceralni senzibilitet (bol, dodir, pritisak,
temperatura, položaj u prostoru,….), formiraju ih receptori raspoređeni po celom telu. Specijalna
čula grade grupisani receptori u galvi i to su čulo mirisa, ukusa, vida, sluha i ravnoteže.
Receptori su periferni završeci senztornih neurona koji primaju i transformišu nadražaj u nervni
impuls. To su mehano, gemo, termo, varo i fotoreceptori. Percepcija se ostvaruje čulima i uključuje
registrovanje stimulusa i njegov prevod u akcioni potencijal, sprovođenje akcinog potencijala ka
CNS-u, njegova obrada u CNS-u i sticanje svesti u CNS-u o datom stimulusu.
Čulni organi, odgovori na ispitna pitanja:
20. Spoljašnje uvo – ušna školjka
Spoljašnje uvo čine aurikula i meatus akustikus externus. Ušna školja je satkana od elastične hrskavice
obložene kožom iz koje izrastaju sitne dlačice, dok su lojne žlezde zastupljenije od znojnih. Lobulus
auriculae je ogoljen za hrskavicu a bogat za masno tkivo. Aurikula je pomoću 3 ligamenta povezana za
periost kalvarije, a ovaj pravac poštuju i 3 zakržljala mišića. Ona prikuplja zvučne talase i usmerava ih ka
slušnom meatusu.
21. Spoljašnje uvo – spoljašnji slušni kanal i bubna opna
Meatus acusticus externus je 2,5cm dug kanal od aurikule do membrane tympani. Spoljašnja 1/3 je
hrskavičavog a unutrašnje 2/3 koštanog zida. Zid je obložen kožom u kojoj su smešteni folikuli dlaka, lojne
žlezde, znojne žlezde (gll. ceruminosae), čiji sekret zajedno sa lojem i deskvamisanim ćelijama dermisa čini
cerumen čija hiperprodukcija može da opstruira kanal i dovede do nagluvosti. Membrana tympani je tanka
troslojna membrana postavljena u kružnom koštanom žlebu na dnu m.a.e. Njen središnji sloj je fibrozni i
satkan je od kolageno-elastičnih vlakana, spoljašnji sloj je koža bez dlaka, nabora, znojnih i lojnih žlezda, a
unutrašnji sloj čini kubični epitel na lamini propriji. Prednje gornji kvadrat je labav i tanak – pars flacida, a
ostali kvadranti su čvrsti i zategnuti – pars tensa- U fibrozni sloj membrane je utkana drška čekića koja
vibrira pri udaru u bubnu opnu a zatim se te vibracije preko sistema slušnih koštica prenose do unutrašnjeg
uva.
22. Srednje uvo
Od napred ka nazad je trodelno: eustahijeva slušna truba, bubna duplja i mastoidna pećina sa ćelijama.
Bubna duplja je koštana duplja oblika kocke koja na zadnjem zidu ima ulaz u mastoidnu pećinu, na
prednjem otvor eustahijeve tube, na spoljađnjem bubnu opnu a na unutrašnjem fenestru vestibuli i
fenestru cochleae. Ona sadrži međusobno zglobljene slušne koštice: čekić, nakovanj i uzengiju, gde je drška
čekića ugrađena u fibrozni sloj auditivne trube, a baza uzengije je uronjena u fenestru cochleae. Pored
koštica sadži i mišiće: m. tensor tympani koji se lepi za čekić i zateže bubnu opnu, i m. stapedius koji se lepi
na uzengiju i izvlači je iz fenestre ka bubnoj duplji i smanjuje pritisak na perilimfu unutrašnjeg uva, a
njihovom zajedničkom akcijom smanjuje se amplituda vibracija i štiti se unutrašnje uvo od oštećenja pri
izlaganju jakim zvucima. Bubnu duplju ispunjava vazduh, oblaže je jednoslojni kubični epitel vezan za
prokrvljenu laminu propriju ispod koje je periost temporalne kosti. Sluzokoža koja oblaže ždrelo zavlači se u
i odgovara sluzokoži srednjeg uva u celini, ali je epitel blizu ždrelnog otvora tube auditive pseudoslojeviti
troredan (respiratorni). Eustahijeva tuba je koštano (spoljašnja 1/3) elastično-hijalino hrskavičav
(unutrašnje 2/3) kanal obložen respiratornom sluzokožom koji spaja srednje uvo i nazofarniks. Epitel leži na
vezivnoj lamini propriji u kojoj se nalaze pljuvačne žlezde i limfni folikuli kod ždrelnog ušća ovog kanala.
Ona služi za izjednačavanje pritska u spoljašnjoj sredini (usta) i srednjem uvu, uglavnom je kolabirana a
aktivira se pri zevanju, gutanju, žvakanju.

37
 23. Unutrašnje uvo
Satkano je od opnastog labirinta postavljenog u koštanom labirintu, oni su međusobno odvojeni
perilimfnim (stvara je mezotel nad periostom koštanog labirinta, istoimeni duktus je drenira u subduralni
prostor, biohemijski odgovara ekstraćelijskoj tečnosti) prostorom. Koštani labirint satkan je od
vestibuluma, semicirkularnih kanala i koštanog puža, smešten je u piramidi temporalne kosti. -Vestibulum-
je centralno postavljen i na njegovom spoljašnjem zidu postavljeni su fenestrae vestibului i cochleae, iza
njega su semicirkularni a ispred kohlearni kanal.
-Polukružnih kanala- ima 3, prendji, zadnji i spoljašnji, raspoređeni svaki u svojoj ravni, imaju oblik
podkovice koja je na oba kraja počine/završava u vestibulumu – ako je kraj proširen zove se amuplla (ossea
ant. post. lat.), a ako nije zove se crus (osseum simplex, commune). Zid vestibuluma i semicirkularnih
kanala gradi kompaktna kost na koju naleže periost obložen prostim ljuspastim epitelom – mezotelom.
-Koštani puž- čine modiolus (šuplja kupau kojoj se nalaze sudovi i živci kortijevog gangliona) koji predstavlja
osovinu oko koje se 2,5 puta uvija spiralni koštani kanal čija je šupljina delimično podeljena spiralnom
koštanom pločicom koja se unutrašnjom površinom lepi za modiolus oko koga se takođe uvija 2,5 puta.
Membranozni labirint lebdi u perilimfi koštanog labirinta i odgovara njegovom obliku. Čine ga zatvoreni,
međusobno povezani opnasti kanali ispunjeni endolimfom (bistra tečnost sa malo Na+ a puno K+, poput
intracelularne tečnosti). Centralni položaj zauzimaju utrikiulus u koga se otvaraju membranozni
semicirkularni kanali, i sakulus koji je ductus reuniensom povezan sa ductusom cochlearisom, njih dvoje su
međusobno povezani dvokrakim ductusom utriculosaccularisom čiji se kraci spajaju gradeći ductus
endolypmhaticus koji ide svojim kanalom na temporalnoj kosti do subduralnog prostora gde se proširuje u
saccus endolympahticus (ovde se završno drenira endolimfa stvorena u vaskularnoj stirji). U
membranoznom labirintu smeštena su 2 organa: jedan za ravnotežu i orijentaciju, a drugi za sluh.
24. Utriculus et sacculus
Organ ravnoteže i orijentacije smešten je u utrikulusu, sakulusu i semicirkularnim kanalima. Zid ovih
struktura čini ljuspasti epitel postavljen na bazalnoj lamini i vezivno-sudovni omotač koji ih fiksira za periost
koštanog lavirinta. Međutim, na nekim delovima epitelni zid je zamenjen specijalno diferenciranim
neuroepitelnom koga inervišu grane n. vestivbularisa, takvih mesta (polja) ima 5: macula utriculi, macula
sacculi, i ostala tri u ambularnim grebenovima u semicirkularnim kanalima. Funkcionalno makule su
zadužene za statiku a kriste za kinetiku. Makule se nalaze jedna na podu sakulusa (vertikalna na bazu
lobanje) a druga na bočnom zidu utrikulusa (paralelna sa bazom lobanje), epitel koji ih oblaže sadrži
neuroepitelne ćelije (vestibularni tip 1 i 2) bazalno su u kontaktu sa grančicama n. vestibularisa, a apikalno
poseduju produžetke – stereocilije i jednu kinociliju (čulne dlačice); i potporne ćelije koje stvaraju
želatinoznu supstancu (otolitna membrana) koja pokriva epitel makule, u nju su zaronjene čulne dlačice, a
na njenoj površini se nalazi kalcijum karbonat – ušni prah, pomeranjem glave taj prah se pokreće što
dovodi do savijana čulnih dlačica i to, kada se sternocilije okreću ka kinociliji dolazi do depolarizacije ćelije i
stvaranja akcionog potencijala i obrnuto. Otolit stalno stimuliše neuroepitel (ali ne istim intenzitetom), na
taj način stimulus stiže do mozga koji stalno ima informacije o položaju glave. Utrikularna mrlja registruje
pomeranje glave napred nazad, a sakularna pomeranje u stranu. Cristae ampullares postavljene su u
ampulama semicrikularnih duktusa, čini iz dobro prokrvljeno rastresito vezivo obloženo u vidu grebena
neuroepitelom analognom onom u makulama, stim što su čulne dlačice duže a želatinozna membrana
deblja (zove se i kupula), ogoljena je za otolit pa se impuls stvara njihanjem masivne kupule prilikom
pokreta glave, i oni percepiraju rotacione pokrete glave.
25. Kortijev organ sluha
Kortijev spiralni organ postavljen je na donjem zidu trostranoprizmatičnog kohlearnog duktusa koji uzgred,
zajedno sa laminom spiralis osseom, deli koštani puž na 3 dela gde je gornji skala vestibuli, donji skala
tympani (ispunjeni su perilimfom, komuniciraju preko otvora na vrhu – helikotreme), i srednji – skala
media koji ustvari odgovara kohlearnom duktusu. Na bazi puža, tj. u vestibulumu, se otvara skala vestibuli
a skalu timpani od bubne duplje odvaja membrana tympani secundaria. Kohlearni duktus je
3stranoprizmatičan: -vestibiularni zid- je predstavljem rajsnerovom vezivnom membranom koja tanko
38
odvaja ductus cochlearis i scalu vestibuli, satkana je od ljuspastih epitelnih ćelija, čvrsto okludentno
povezanih što spreačava mešanje endolimfe i perilimfe; -spoljašnji zid- čini lig. spirale, on je ustvari dobro
prokrvljen polumesečast endost spiralnog koštanog kanala, a njegovo vezivo je obloženo specifičnim
dobro prokrvljenim cilindričnim epitelom (stria vascularis) koga grade bazalne (leže na vezivu lig. spirale),
intermedijalne i marginalne (u kontaktu sa endolimfom, regulišu njen jonski sastva) ćelije između kojih je
gusta mreža kontinuiranih kopilara; -timpanični zid- odvaja kohlearni ductus i skalu timpani, čine ga
unutrašnji deo (lamina spiralis ossea koja je na slobodnoj ivici zadebljala u limbus spiralis koga karakterišu
gornja i donja usna – labium vestibulare (odavde kređe membrana tectoria) et tympanicum (prelazi u epitel
kortijevog organa)) i spoljašnji deo (bazalna membrana - opna između lamine spiralis osseae i lig. spirale,
građena je od amorfne supstance i kolagenih vlakana (kolagena vlakna – što su bliža bazi to su uži i debliji,
odnoso što su bliža helikotremi to su širi i tanji; pa sa tim u vezi deo bliži fenestri cochleae registruje
visokofrekventne zvukove, a deo bliži helikotremi registruje niskofrekventne zvukove), sa donje strane je
obložena prostim ljuspastim epitelom a sa gornje strane nosi kortijev organ ispod koga su nutritivni sudovi
organa sluha). Kortijev organ sluha je visokospecijalizovan epitel sposoban da primi zvučne signale, čine ga
potporne (spoljašnje i unutrašnje stubičaste, spoljašnje i unutrašnje falangealne, gansenove, betherove,
klaudijusove, ivične) i audioreceptorne ćelije koje sede na falangealnim ćelijama a vrhovi su im između
nastavaka falangealnih ćelija sa kojima formiraju retikularnu membranu, na slobodnoj površini nose slušne
dlačice (stereocilije), a dele se na spoljašnje i unutrašnje: unutrašnje su sa bazalno inervisane od n.
cochlearisa, spoljašnjih ima više. Iznad kortijevog organa nalaze se interdentalne ćelije koje sekretuju
tektorijalnu membranu – želatinozna supstanca prekriva kortijev organ. Kad zvučni talas stigne do bazalne
membrane i ona za vibrira dolazi do trenja između slušnih dlačica i tektorijalne membrane što dovodi do
stvaranja impulsa koji putuje do kortijevog spiralnog gangliona u modiolus, a odavde ka jedrima produžene
moždine pa u slušnu koru CNS-a. Visokofrekventni zvuci vibriraju bazalnu membranu u bazi puža a
niskofrekventni pri vrhu.
26. Olfaktivna regija nosa
Ovaj region odgovara gornjoj 1/3 nosne duplje (slika 14-16), žućkasto-smeđe je boje a sluzokoža je
građena od olfaktivnog epitela koji leži na lamini propriji. Olfaktorni epitel je pseudoslojeviti troredni i
sadrži različite tipove ćelija: -olfaktorne- to su bipolarni hemoreceptorski neuroni, daju dendrite koji se
završno račvaju na površini epitela, a na ćelijskoj membrani se nalaze receptori za miris – oni vezuju
udahnute mirisne supstance koje depolarizuju membranu i iniciraju akcioni potencijal, njihov aksonski
produžetak obmotan je švanovim ćelijama i u vidu fila olfactoria prolazi kroz rešetasti list edmoidalne kosti
i ulaze u bulbus olfactorius gde daju sinapse sa mitralnim ćelijama čiji centralni produžeci grade n.
olfactorius; ove ćelije žive mesec dana i to su jedini neuroni koji se obnavljaju; -potporne ćelije-
najbrojnije, proužaju mehaničku i metaboličku potpornu mirisnim neuronima, a i daju mirisnoj regiji žutu
boju jer su bogate lipofuscinom; -bazalne ćelije- postavljene su uz bazalnu laminu, njihovom
diferencijacijom nastaju ostali ćelijski tipovi; -četkaste ćelije- bazalnom površinom su u kontaktu sa
završnim grančicama trigeminusa pa imaju ulogu u prijemu opšteg senzibiliteta, a apikalno imaju mikrovile
(klasične respiratorne ćelije). Lamina propria se proteže od epitela do kosti, to je vezivno-sudovno-živčana
opna u kojoj se nalaze i serozne žlezde koje luče vodnjikav sekret u kome se rastvaraju mirisne supstance.
Paranazalni sinusi građom odgovaraju olfaktivnoj regiji, jedino im je tanja lamina proprija.
27. Gustativne kvržice jezika
Papile jezika (slika 13) nalaze se na sluznici dorzalne strane jezika.
-Papillae fungiformes: pečurkastog oblika, pokriva ih pločasto slojevit epitel sa orožavanjem. Ne sadrže
gustativne kvržice, ovo su senzitivne papile kod odraslih, a kod dece imaju umerenu gustativnu ulogu.
-Papillae valatae: najveće su, postavljene su isrped terminalnog sulkusa, oko njihove obodne ivice je
udubljenje (šanac-odatle i ime). Na gornjoj površini je epitel orožao, a na obodnoj površini nije, sadrži veliki
broj gustoreceptornih kvržica pa su ove papile gustativne.
-Papillae foliatae: postavljene su pozadi, na ivicama jezika. Odvojene su kanalima pljuvačnih žlezda. Imaju
oblik lista na čijem dnu se nalaze gustativne kvržice pa su ove papile gustaivne.
39
Gustativne kvržice, najbrojnije su na papilama valatama. Ugrađene su u pločasto-slojeviti epitel jezika. Sa
bazalnog pola primaju aksone, a na apikalnom polu se nalazi otvor kroz koji akson prolazi i u kontaktu je sa
usnom dupljom. Čine ih bazalne, neuroepitelne i potporne ćelije. Batalne ćelije su u blizini bazalne lamine
epitela jezika. Neuroepitelne ćelije svojim mikrovilama gledaju ka usnoj duplji, i percepiraju slatki, slani
kiseli i gorki ukus, a svojim bazalnim polom su u kontaktu sa nervima: facijalnim, glosofaringeusom i
vagusom. Potporne ćelije su umetnute između neuroeptielnih ćelija i stvaraju supstancu koja ispunjava
gustativni otvor i olakšava percepciju ukusa.
28. Oko – retina
Čulo vida čine oko (očna jabučica + n. opticus) i pomoćni organi oka (mišići, kapci, trepavice, vežnjača, suzni
aparat). Očna jabučica je postavljena u očnoj duplji, obložena je masnim tkivom i zid joj grade od spolja ka
unutra fibrozni, vaskularni i unutrašnji sloj. Sadži od napred ka nazad očnu vodicu, sočivo i staklasto telo
(slika 10).
Mrežnjača gradi unutrašnji omotač oka, unutra od nje je šupljina očne jabučice a spolja sudovna opna (pa
se u skladu sa tim deli na pars iridica, ciliaris (pars caeca) i optica retinae). Postoji minimum 15 tipova
neurona u optičkom delu retine koji se svrstavaju u konduktorne neurone (bipolarne i ganglijske ćelije),
fotoreceptore (čepići i štepići) i asocijativne neurone (horizontalne i amakrine ćelije). Optički deo retine se
deli na pigmentni i senzorni deo gde se pigmentni sloj čine istoimene ćelije a senzorni troslojni zid neurona:
spoljašnji (čepići i štapići), srednji (bipolarni neuroni, horizontalne i amakrine ćelije) i unutrašnji (ganglijske
ćelije) čija tela grade zrnaste slojeve mrežnače, a međusobne sinapse ovih neurona grade još dodatnih 7
funkcionalnih slojeva. Idući od spolja ka unutra to su (slika 9):
-pigmentni sloj retine- kubične ćelije, građene tako da tranportuju jone, dobro povezane grade krv-retina
barijeru, bazalno sede na bruhovoj membrani (koja dira sudovnjaču) apikalno daju produžetke koji su u
neznatnom kontaktu sa štapićima pa je moguće odvajanje pigmentnog sloja od ispodležećeg senzornog
sloja što dovodi do slepila, pigmentne su jer poseduju granule bogate melaninom koji je mrke boje i
pojačava fotoreceptornui aktivnostm apsorbuje svetlost, smanjuje njenu refleksiju (blještanje), poseduju
lizozome za fagocitozu membranskig diskova čepića i štapića.
-sloj čepića i štapića – to su produžeci štapića i čepića (neuroni postavljeni u 4 i 5 sloju), koji mogu biti
spoljašnji i unutrašnji, gde spoljašnji segment ima oblik štapa odnosno čepa. Spoljašnji segment štapića
sadrži membranske diskove naslagane jedan na drugi, oni se svakodnevno proizvode i fagocituju a sadrže
pigment rodospin (u lipidnom dvosloju diska) – zadužen je za fotosenzibilitet. Unutrašnji segment je
izdeljen na mioidnu i elipsoidnu oblast koje su ispunjene ćelijskim organelama – zadužen je za metabolizam
ćelije. Spoljašnji segment čepića u membranskim diskovima sadrži jodospin koji je prisutan u 3 forme gde je
svaka zadužena za percepciju neke osnovne boje (plava, crvena, žuta).
-spoljašnja granična opna- sloj u kome s spajaju apikalni pol milerovih potpornih ćelija i unutrašnji
segmenti čepića i štapića; -spoljašnji zrnasti sloj- sadrži neurone štapića i čepića; -spoljašnji mrežasti sloj-
sadrži aksone štapića i čepića i dendrite bipolarnih i horizontalnih neurona; -unutrašnji zrnasti sloj- sadrži
tela bipolarnih, horizontalnih, amakrinih ćelija, milerovih potpornih ćelija. Bipolarni neuroni su neuroni
drugog reda vidnog puta, primaju impuls od fotoreceptora, a horizontalne i amokrine ćelije su asocijativni
neuroni i oni modifikuju impuls pre nego što nastavi svoj put; -unutrašnji mrežasti sloj- sadrži nastavke i
sinapse svih ćelija sem fotoreceptornih i milerovih; -sloj ganglijskih ćelija- čine multipolarni neuroni (treći
red vidnog puta); -sloj aksona- aksoni ganglijskih ćelija koji idu ka papili n. oipticusa; -unutrašnja
granična opna- bazalna opna milerovih ćelija – potporne ćelije koje hrane i izoloju neurone mrežnjače.
Papila optičkog diska je otvor prečnika oko 1,5mm kroz koji izlaze vlakna n. opticusa i formiraju jedno
stablo. Macula lutea je žućkasta pega prečnika oko 1,5mm postavljena spolja od papile n. opticusa,
centralno je izdubljena u jamicu kroz koju prolazi linea visus, čine je isključivo čepići i ćelije u kojima je
deponovan žuti pigment – ksantofil. Mrežnjaču hrane 10-6 sloja grane a. centralis retinae, a 6-1 kapilari
sudovnjače, grančice nisu anastomozovane ali su oftalmoskopski inspektno dostupne. Svetlost prolazi kroz
rožnjaču, očnu vodicu, sočivo, staklasto telo i stiže na najspoljašnjiji sloj mrežnjače pa putuje do
najunutrašnjijeg, a jedino u predelu foveae centralis zraci padaju direktno na fotoreceptore (čepiće) pa se
zato ovo mesto i zove tačkom najjasnijeg vida.
40
 29. Oko – cornea i sclera
Spoljašnji, fibrozni omotač očne jabučice čine rožnjača i beonjača. Rožnjača (slika 1) je providna, ispupčena
membrana oblika odsečka lokte. Idući od napred ka nazad čine je: -epitel- (slika 2) pločasto slojeviti bez
orožavanja, satkan od nekoliko slojeva ćelija gde su bazalne bazalno postavljene i one proliferacijom idu ka
površini, površne ćelije apikalno imaju nabore ispunjene suzama pa je epitel stalno vlažan, osetljiv je na
isušenja i podložan je ulceracijama, oštećenja brzo caeljuju migracijom susednih ćelija ka mestu defekta, a
senzorni aksoni dopiru skroz površno pa je rožnjača ekstermno osetljiva; -boumanova membrana (slika 3)-
debeo acelularni sloj satkan od kolagenih vlakana i međućelijske supstance, ima potpornu i zaštitnu ulogu,
oštećenja ne zaceulju već dovode do stvaranja neprovidnog ožiljka koji zamućuje vid; -stroma- čini 90%
rožnjače, satkana je od kolagenih vlakana koja su međusobno paralelna i usnopljena što uslovljava
prozračnost, a između kolagenih ploča uočavaju se fibroblastikao ali i poneki limffociti i neutrofilni
granulociti čiji broj raste pri inflamaciji, nije prokrvljena; -descemetova membrana- bazalna lamina
rožnjačnog endotela, posle oštećenja se obnavlja, u blizini limbusa corenae zadebljava u strukturu za koju
se pripaja deo cilijarnih miocita; -endotel- prost ljuspast epitel čiju apikalnu površinu ispira očna vodica
prednje očne komore, na+ pumpa je polstavljena na bočnoj plazmalemi, ona tranportuje natrijum u
prednju očnu komoru a on za sobom vuče i hlor i vodu iz strome čineći je dehidriranom, a endotelne ćelije
su propustljive za očnu vodicu koja hrani korneu jer je ona avaskularizovana (što je čini podobnom za
transplantaciju) a kiseonik stiže do nje prostom difuzijom kroz kornealni epitel.
Beonjača gradi zadnje 4/5 fibroznog omotača, bela je i neprovidna, debela do 1mm, građena je od gustog
kolagenog veziva a razliku joj se od spolja ka unutra 3 sloja: -episklera (tenonov prostor) – pukotina oko
beonjače ispunjena vezivom koja odvaja beonjaču od tenonove kapusle (gusto vezivo koje odvaja beonjaču
od masnog tkiva oka, zglobna površina za beonjaču), kroz ovaj prostor prolaze mm. pokretači oka; -sklera
u užem smislu- zbijena, gusta kolagena vlakna haotično raspoređena, između njih su umetnuta elastična
vlakna, međućelijska supstanca i pokoji fibroblast, -crna opna beonjače- rastresito vezivo bogato mrkim
melanocitima. Na mestu spoja beonjače i rožnjače postavljen je limbus corenaeae gde ne postoji
bumanova membrana a umesto epitela rožnjače postavlja se bulbarna konjuktiva, limbus je dobro
vaskularizovan i njegovi sudovi hrane rožnjaču i aktiviraju se pri inflamaciji strome rožnjače.
30. Oko – iris et corpus ciliare
Tunica vasculosa bulbi leži između beonjače i mrežnjače. Od napred ka nazad čine ga dužica, cilijarno telo
(slika 4) i sudovnjača. Sudovnjača gradi zadnje 2/3 ovog omotača, otvorena je za prolaz n. opticusa, dobro je
vaskularizovana a kalibar krvnih sudova se smanjuje idući od površine ka dubini. Od spolja ka unutra čine je
suprahoroidni sloj bogat melanocitima, sadrži aa. ciliares posteriores longae za vaskularizaciju ostalih delova ove
opne, vaskulozni sloj koji sadrži krvne sudove okružene rastresitim vezivom koji prodiru u ispodpostavljeni
horiokapilarni sloj koga čine fenestrovani kapilari koji hrane retinu; a još ispod je bruhova membrana ispod koje je
pigmentni sloj mrežnjače, nju čine bazalne lamine endotelnih ćelija horoidnih kapilara i pigmentnog epitela retine,
ova membrana kontroliše dotok materija kiz krvi u mrežnjaču dozvoljavajući unos hranjihiv a sprečavajući prodor
štetnih supstanci u retinu (krv-retina barijera).
Cilijarno telo (slika 5) gradi srednji deo sudovne opne, oblika je trostranoprizmatičnog prstena čiji je zadnji
istanjeni kraj od sudovnjače izdvoje orom serratom, spoljašnjom stranom je priljubljen uz beonjaču,
unutrašnjom gleda ka staklastom telu a prednjom ka korenu dužice. Čine ga – orbiculus ciliaris – zadnji, uži,
ravan deo; -corona ciliaris- prednji, neravan deo, na sebi nosi 80ak processus ciliares i isti broj žlebova
između njih, oni gledaju ka sočivu i staklastom telu i sa njih polaze fibrae zonulares (fibrilinska vlakna) koje
se lepe za ekvator sočiva i učestvuju u akomodaciji oka. Cilijarno telo je satkano od tamno pigmentisanog
(melanocitnog) rastresitog veziva u kome je postavljen m. ciliaris. M. ciliaris (slika 7) je satkan od glatkih
miocita koji se lepe za beonjaču i za delove cilijarnog tela, njegovom kontrakcijom se zateže sudovnjača i
otvara se sinus venosus clerae što pospešuje oticanje očne vodice iz prednje očne komore (spoljašnji sloj)
dok kružni miociti u prednje-unutrašnjem delu cilijarnog tela pri kontrakciji vuku fibrae zonulares pto
menja oblik sočiva adaptirajući ga na posmatranje bliskih predmeta (unutrašnji sloj), inervisan je psy
vlaknima a njegovom depresijom nastupa staračka dalekovidost. Cilijarni epitel nesposoban je da primi
svetlosne utiske, čine ga pigmentisane (spoljašnji sloj cilijarnog epitela, kockast oblik, bogate melaninskim
41
granulama, njihove apikalne površine su spojene dezmozomima ali ostavljaju između sebe pukotine) i
nepigmentisane ćelije (slika 8) (unutrašnji sloj cilijarnog epitela, sekretuju i transportuju očnu vodicu i
stvaraju fibrae zonulares, ćelije su čvrsto okludentno povezane i prave krv-vodica barijeru).
Iris gradi prednji deo vaskularnog sloja, to je okrugla ploča sa centralnim otvorom – zenicom, taj otvor je
dijafragma oka postavljena ispred sočiva. Prednjom stranom gradi zadnji zid prednje očne komre, a od
napred ka nazad je sačinjavaju fibroblasti (nepotpun sloj, između njih postavljeni melanociti, neravan sloj
pun žlebova i nabora), stroma dužice (pigmentno vezivo sa fibrocitima i melanocitima), mišićni sloj (m.
sphincter et dilatator pupillae) (slika 6) ovi mišići regulišu prečnik zenice) i epitelni sloj (nastavlja se na
cilijarni epitel, dvoslojan je ali su sve ćelije pigmentisane, prednje čak diferenciraju u glatke dilatatorske
miocite).
31. Očni kapak
Očni kapci su pokretne kožno-mišićne tvorevine koje zatvaraju otvor u očnu duplju. Napred ih pokriva koža
a pozadi sluzokoža (konjuktiva). Idući od spolja ka nazad čine ih: koža tanka, mekana, elastična, sadrži sitne
dlačice, znojne, lojne žlezde; potkožno tkivo je sazdano od rastresitog veziva sa elastičnim valknima;
mišićni sloj – m. orbiicularis oculi koji voljno zatvara očne kapke, njegov gornji palpebralni deo probija m.
levator palpebrae superioris, snopovi orbikularog mišića između tarzusa i trepavica pritiskaju očni kapak za
rožnjaču i beonjaču; tarzus – fibrozna ploča u kome se nalazi 20ak lojnih žlezda čiji se izvodni kanali
otvaraju na slobodnoj ivici kapka, masni sekret ovih žlezda sprečava isparavanje suza i njihovo prekomerno
oticanje; glatkomišićni sloj čine tarzusni mišići sy inervisani koji tonusom održavaju otvoren međukapačni
prostor; conjuctiva palpebrarum – tanka providna opna, uglavnom glatka, formira pri prelasku sa kapka na
beonjaču fornix conjuctivae sup. et inf., čine je peharaste ćelije koje luče sloj koji oblaže slobodnu površinu
očne jabučice, a ispod ovih ćelija je vezivo sa limfaticima. Na slobodnoj ivici kapaka postavljene su
trepavice koje nemaju erektornu sposobnost.
32. Glandula lacrimalis
Plačni aparat obuhvata plačnu žlezdu (slika 11), kanaliće, kesicu i nosni plačni kanal. Gl. lacrimalis je
postavljena u gornje spoljašnjem delu očne duplje, stromu joj gradi kapsula koja daje septe u parenhim i
deli ga na režnjiće, a režnjić sadrži mnogo tubuloacinusa u kojima se stvaraju suze, kao i sistem odvodnih
kanala koji se od intralobularnih stapaju u interlobarne a ovi završno u ekskretorne duktuse (slika 12) kojih
ima 6-12 i otvaraju se u fornix conjuctivae superior. Lakrimociti u apikalnim delovima citoplazme poseduju
sekretne granule koje se oslobađaju egzocitozom. Između sekretnih elemenata je vezivo bogato
limfocitima, i plazmocitima koji sekretuju imunoglobuline u suze koje zajedno sa enzimom lizozimom koji je
sadržan u suzama imaju antimikrobno dejstvo. Dnevno se stvara oko 0,5ml suza, nakon sekrecije one
plivaju po konjuktivi i teku do suznih kanalića čiji zid gradi pločast epitel i vezivno tkivo prožeto
poprečnoprugastim miocitima. Suzni kanalići se ulivaju u suznu kesicu odakle se nazolakrimalnim kanalom
evakuišu u donji nosni hodnik, a sve ove kanale oblaže pseudoslojeviti troredni epitel (respiratorni).

42
KOŽA I NJENI DERIVATI
Koža (slika 1) je najveći ljudski organ koji pokriva celu površinu tela izuzev rožnjače i vežnjače, a u
predelu prirodnih otvore prelazi u sluzokožu (usna, anus – digestivni; nos – respiratorni; spoljašnje
genitalije – sluznica urinarnog i genitalnog sistema). Dvoslojna je, površno je epiderm (nastaje od
ektoderma) a duboko derm (nastaje od mezoderma), dok je ispod ova dva sloja potkožno tkivo –
hipoderm. Debela je 0,5-5mm. Neravne je površine, crteži su najizraženiji na šaci i stopalu –
dermatoglifi, karakteristični za svakog pojedinaca što ima sudsko-medicinski značaj. Funkcije kože
su zaštitna (mehano, termo, hemo, mikrobiološka zaštita), metabolička (sinteza vitamin D),
termoregulaciona (odavenje toplote znojenjem), čulna (sadrži senzorne receptore za bol, dodir,
pritisak, toplo, hladno) i ekskretorna (ekskrecija raspadnih produkata, vode, minerala).
33. Koža – epiderm
Epiderm je površni sloj kože sazdan od pločastoslojevitog epitela sa orožavanjem koga čine keratinocitne i
nekeratinocitne ćelije. Keratinociti ćine 95% epitela kože oni nakon rasta, proliferacije i sazrevanja podležu
smrti i deskvamaciji koja nastaje zbog nakupljanja keratinskih filamenata u njihovoj citoplazmi.
Nekeratinociti čine 5% epitela kože i u njih spadaju: melanociti – ćelije važne za pigmentaciju kože, najviše
ih ima na koži lica, luče melanin koji se javlja u dve forme – eumelanin (smeđ) i feomelanin (žut-crven).
Melanin se sintetiše u goldži aparatu, granule se postepeno pomeraju ka periferiji melanocita da bi odatle
bile otkinute od strane keratinocita i one potom ulaze u i okružuju jedro keratinocita štiteći ga od
mutagenog dejstva UV zraca. Kod belaca nema melanina u površnim slojevima epiderma jer on biva
enzimski razložen. Jedan melanocit snabdeva melaninom 36 keratinocita – epidermno melaninska jedinica.
Broj, veličina, distribucija melanozoma i tip melanina sadržaj u njima zavise od genetskih faktora (rasna
pripadnost), crnci imaju krupnije, brojnije, aktivnije melanocite raspoređene u celom epidermu, a kod
belaca su sitniji, manje brojni, neaktivni i raspoređeni u bazalnom epidermu, urođeni nedostatak melanina
je albinizam a hiperproliferacija melanocita ukazuje na maligni melanom. Karoten koži daje žućkastu boju,
a povećan protok krvi kroz kožu izaziva crvenilo, dok smanjen izaziva bledilo, hipoksija dovodi do modrila a
hiperbilirubinemija na žutilo; langerhansove ćelije su namenjene za hvatanje i obradu antigena, ima ih i u
epidermu i u dermu, ali i u neorožalom epitelu usta, jednjaka, vagine, kao i melanociti zavučene su između
keratinocita pomoću svojih produžetaka, čine 2-4% ukupne populacije epiderma i imaju ulogu u imunom
odgovoru, njihov broj se povećava pri kontaktnim dermalnim alergijama, dolaze na problematično mesto iz
epitela u derm a odatle limfnim sudovima idu do limfnih čvorova gde prezentuju antigene T limfocitima;
merkelove ćelije su spororeagujući mehanoreceptori postavljeni u bazalnom epidermu na koži usana i
vrhova prstiju, kada ih dodiraju završni delovi senzornih aksona zajedno sa njima formiraju kompleks –
merkelovo telašce.
34. Koža – dermis i hipodermis
Derm je vezicni deo kože postavljen je ispod bazalne membrane koja ga odvaja od epiderma. Ovo je
najdeblji deo kože. Čine ga: stratum papillare: površan tanak subepitelan sloj, čini ga rastresito vezivo u
kome postoje fibroblasti, makrofagi, mastociti, leukociti izukrštani retikularnim, kolagenim i elastičnim
vlaknima, a ovaj sloj u epiderm šalje papile a izdanci epiderma između papila se zovu epidermni grebeni.
Papile su najbrojnije i najduže na mestima gde je koža izložena pritisku i trenju (prsti, dlanovi, tabani) , a
funkcija i papila i grebena je da se poveća kontaktna površina (grebeni povećavaju površinu bazalnog
epiderma od koga proliferacijom nastaju nove ćelije) i obezbedi bolje vezivanje epiderma za derm, a i
vaskularizacija nevaskularizovanog epidermisa (epitela) budući da su papile dobro prokrvljene; stratum
reticulare: dubok, debeo gustovezivni sloj u kome se nalaze kolagena i elastična vlakna, znojne i lojne
žlezde, kolagena vlakna se istežu pravilno u linije istezanja (strije) i ako se poštuje njihov smer koji je jasno
utvrđen u hirurgiji, ožiljak brže zarasta. U dermu su smešteni koreni dlaka, mm. erectores pilii, znojne i
lojne žlezde, krvni i limfni sudovi.

43
Hipoderm (podkožno tkivo) je sloj rastresitog veziva i masnih ćelija (panniculs adiposus) čiji broj zavisi od
uhranjenosti, negde ga ima više (dojka, trbuh, tabani) a negde ga nema uopšte (nos, aurikula, penis,
skrotum), ima ulogu depoa energije, toplotnog izolatora, ublažavanje posledica povreda. Pored krvnih
sudova sadrži i fater-pačinijeva tealšca.
Krvni sudovi kože pored nutritivne imaju i termoregulacionu ulogu, arterije su smeštene u hipodermu,
završnim grančicama prave kožni splet gde je kožni postavljen između derma i hipoderma a on naknadno
daje subpapilarni splet za gornji deo derma, vene su analogne pratilje povezane sa arterijama
arteriovenskim anastomozama pa pri izloženosti hladnoći pojačava se protok krvi kroz anastomoze i
zaobilazi se kapilarna mreža i obrnuto, takođe koža je bogata i limifaticima. Živci su somatski i njihovi
završeci mogu biti slobodni i postavljeni u epidermu između keratinocita, oni percepiraju bol i
temperaturu, a mogu da budu i inkapsulirani koji su postavljeni u dermu i percepiraju dodir i pritisak; kao i
autonomni gde vlakna simpatikusa inervišu muskularutu krvnih sudova, mm. pokretače dlake i znojne
žlezde.
35. Koža – adneksi kože
U koži se pored dlaka nalze i znojne i lojne žlezde (slika 2). Glandulae sudoriferae su znojne žlezde koje po
tipu sekrecije mogu biti merokirine i apokrine. Merokrine ili obične žlezde su tubularne žlezde koje imaju
termoregulacionu ulogu, neravnomerno su raspoređene po telu, čine ih sekretni deo i izvodni kanal.
Sekretni deo je jako izvijugana cevčica u vidu klupka, na nju se nastavlja izvodni kanal koji se otvara na
površini kože u vidu znojne pore, čine ga tamne, svetle i mioepitelne ćelije. Tamne ćelije su kupastog oblika
i u apikalnoj citoplazmi poseduju granule ćiji sadržaj čine glikoproteini koji su u znoju prisutni u tragovima.
Svetle ćelije imaju piramidan oblik, vrh im ne dopire do lumena žlezde već svoj vodnjikavi sekret luče u
vanćelijske kanaliće, a uključene su i u transepitelni transport tečnosti i izlučivanje soli. Mioepitelne ćelije
potiskuju sekret ka izvodnom kanalu žlezde. Izvodni kanal ide od sekretnog dela do površine kože, put mu
je dermalno prav a epidermalno vijugav, zidove mu oblaže dvoslojni kubični epitel, a u zidu nema
mioepitelne ćelije. Merokine žlezde luče znoj (voda + Na+ + K+ + Cl-, laktati, urea, protini) ali se u izvodnom
kanalu vrši reasorpcija natrijuma i hlora. Inervišu ih sy vlakna i aktivne su u stanju pregrejanosti organizma
iz bilo kog razloga, i u stanjima sreda. Apokrine znojne žlezde nastaju od epitela folikula dlake i postavljene
su u pazuhu, areoli dojke i anogenitalnoj regiji, to su tubularne ili tubuloalveollarne žlezde. Sekretni deo
čine tubuloalveole sazdane od cilindričnih ćelija koje u apikalnoj citoplazmi sadrže sekretne vezikule čiji se
sadržaj egzocitozom izbacuje u lumen alveole, a između njih i bazalne lamine su mioepitlne ćelije. Izvodni
kanal je analogan onom u merokinih žlezda, a sekret izbacuje do pilasebaceusnog kanala ili na površinu
epiderma. Ove žlezde sazrevaju u pubertetu, njihova sekrecija je kontrolisana sy i psy vlaknima, one liče
viskozan zamućen sekret u kome su proteini, lipidi, ugljenihidrati, gvožđe, amonijak (sadrži mirisne
supstance analogne životinjskim feromonima), ali neprijatan miris znoja potiče od namnožavanja bakterija
koje se fiziološki nalaze u koži a kojima znoj kao vlažna i topla sredina odgovara.
Glandulae sebaceae jedine žlezde odlikovane holokrinom sekrecijom, ima ih svugde sem u dlanovima i
tabanima, to su alveololarne žlezde gde više alveola svoj sekret izbacuje u zajednički kanal. Alveole su
postavljene između folikula i mišića erektora dlake, nemaju lumen, ispunjene su žlezdanim ćelijama, leže
na bazalnoj lamini gde prvi sloj čine bazalne ćelije, na njih se dalje redaju višeugaone ćelije – sebociti,
najdiferenciraniji i najveći su postavljeni u centru alveole, njihovu unutrašnjojst ispunjavaju masne kapljice
koje se sve više i više stvaraju a broj organela se sve više i više smanjuje da bi završno sebocit prsnuo, i izlio
svoj sadržaj u izvodni kanal (ceo proces traje oko 3 nedelje). Izvodni kanal je kratak, zid mu gradi pločasto
slojeviti epitel a sekret se potiskuje pasivno ili pod blagom podrškom m. erektora pile. Tamo gde nema
dlaka a ima lojnih žlezda (usne, areola, očni kapci, glans penisa, male stidne usne) prisutne su modifikovane
lojne žlezde. Sekret ovih žlezda je sebum (miks triglicerida, holesterola, slobodnih masnih kiselina,
raspadnutih sebocita) koji zbog kiselosti i masnoće ima baktericidno i fungicidno dejstvo. Lojne žlezde rade
pod uticajem testosterona i ženskih androgena, a ne rade pod uticajem estrogena i progesterona, njihova
hiperaktivnost dovodi do začepljenja izvodnih kanala i zadržavanja loja u koži što dovodi do akni.

44
 36. Dlaka
Dlake su orožale strukture nastale invaginacijom epiderma u derm. Lanugo dlake su kratke, mekane, slabo
pigmentisane, stabiljka ne drži medulu, fetalne. Velus dlake su tanke, nežne i slabopigmentisane, dečije.
Zrele dlake su pigmentisane, duge i čvrste, beba ima takve dlake na kosi i obrvama a kasnije pod dejstvom
polnih hormona rastu i naostalim delovima tela. Dlaku čine stabiljka čiji je koren obmotan folikulom, a
gornji deo slobodan iznad kože. Prošireni deo folikula se zove bulbus dlake, a derm oko njega je papila
dlake. Za folikul dlake se lepi m. erector pili. Kosa raste brzinom 0,4mm/dan. Stablo dlake raste iz folikula
proliferacijom ćelija bulbusa i njihovim orožavanjem, u njoj se nalazi tvrdi keratin, troslojno je: srž sadži
ćelije bogate melaninom, one idući ka površini orožavaju; kora sadrži ćelije sa melaninom koje postepeno
orožavaju, i kotikula je najpovršniji deo izgrađen od orožalih ćelija. Folikul dlake je dermalno postavljen
dvoslojni omotač iz koga raste dlaka. Unutrašnji omotač folikula sa stabljikom ograničava pilosebaceusni
kanal koji vodi loj od izvodnog kanala lojnih žlezda do površine kože, od unutra ka spolja ga čine kutikula,
haksijev sloj spljoštenih i henlejev sloj kubičnih ćelija, sve ove ćelije sadrže keratohijalinske granule koje
orožavaju i deskvamišu u pilosebacenusni kanal. Spoljašnji omotač dlake svojim epidermalnim delom
predstavlja urastao epiderm u dermu, čine ga bazalne ćelije, a svojim vezivnim delom odgovara vezivu
derma koje obavija folikul dlake, a ova dva dela su odvojena membranom. U bulbusu dlake se spoljašnji
omotač uvija, zajedno sa bazalnom membranom i matriksnim ćelijama (proliferišu u ćelije stabljike i
unutrašnjeg omotača dlake, između njih su umetnuti melanociti). U vezivu papile dlake nalaze se sudovno-
živčani elementi za koren dlake, ako je kompromitovana cirkulacija, dlaka atrofira i opada.
37. Nokat
Nokat je diferencirana epidermna struktura na dorzalnoj strani vrhova prstiju, ima zaštitnu i potpornu
ulogu (za hvatanje). Nokatna ploča je blago ispupčena providna ploča od orožalih epidermalnih ćelija koji
popud dlake orožavaju u odsustvu keratohijalinskih granula što dovodi do stvaranja tvrdog keratina i
odsustva deskvamacije ćelija, distalni kraj je slobodan, a proksimalni je koren nokta, smeštena je u
nokatnom krevecu koga čine dublji epidermni slojevi, a još ispod je derm sa sudovno-živčanim
elementimna i izraženim papilama koje uslovljavaju uzdužnu ispruganost nokatne ploče. Nokatna ploča
raste iz matriksa to je epiderm o blika slova V čiji vrh odgovara korenu nokta a kraci vrhvoima spoljašnje i
unutrašnje ivice, donji deo dorzalnog matriksa raste preko nokatne ploče i formira proksimalni nokatni
nabor a njegob orožali deo je zanoktica, donji deo ventralnog matriksa odgovara donjem (belom) delu
nokta (polumesečast oblik – lunula, jedini vidljivi deo matriksa). Koža koja okružuje lateralne strane nokta
zove se lateralni nokatni nabor. Nokat raste nedeljno 0,5mm a kod povreda ili hiruških intervencija
uklanjanja nokta treba mu oko 5 – 12 meseci da se potpuno regeneriše.
38. Dojka
Dojka je najveća žlezda kože, embrionalno ista kod oba pola ali postnatalno kod žena podleže morfo-
funkcionalnim promenama pod dejstvom hormona, najrazvijenija je u 20oj a podleže atrofiji posle 40te
godine. To je modifikovana apokrina znojna žlezda čiju stromu čine fibrozno i masno tkivo a parenhim
žlezdani tubuloalveolarni epitel i epitel izvodnih kanala. Do puberteta parehnim dojke čine samo izvodni
mlečni kanali na koje se pod uticajem polnih hormona nadovezuju tubuloalveole, a oni se sami povećavaju
i granaju. Tubuloalveole sa okolnim vezivom čine lobolus dojke, a svi lobulusi sa zajeničkim drenažnim
kanalom čine lobus dojke kojih ima 15-25, oblika su kupe sa vrhom okrenutim ka bradavici, a između njih je
interlobarno vezivno tkivo. Tubuloalveole prazne sekret u intrelobularne izvodne kanale koji se dreniraju u
interlobularne -II- koji se dreniraju u ductus lactiferus koji idu ka bradavici i neposredno pred ušće se
proširuju u sinus lactiferus za skladištenje mleka, oni se dalje nastavljaju na ductus papillaris koji se
međusobno spajaju i otvaraju u bradavici dojke. Ove kanle oblaže jednoslojni kockast a kasnije dvoslojan
kubični epitel okružen mioepitelnim ćelijama on kasnije prelazi u epidermis bradavice.
Bradavica dojke je modifikovana koža sa naboranim epidermom, okružena je areolom (bazalni sloj je
epiderm), jače je pigmentisana, u dermu sadrži dosta elastičnih vlakana i glatkih miocita koji se pri
odgovarajućim stimulusima kontrahuju i dovode do erekcije bradavice. Periferno areolu okružuju apokrine
znojne žlezde čiji sekret tokom dojenja vlaži bradavicu, a koža areole je dobro senzorno inervisana.
45
Neaktivna dojka sadrži male lobuluse sa slaboizraženim tubuloalveolama a obiljem masnog i fibroznog
tkiva; epitelne ćelije tubuloalveola – laktociti, kubičnog oblika, a između njih i bazalne lamine su
mioepitelne ćelije. Aktivna dojka ima nabrekle lobuluse, tubuloalveole su razgranate i uvećane, a vezivno
tkivo je oskudno, mioepitlne ćelije su brojnije i veće, dojka je prokrvljenija, aktivni laktociti u apikalnom
delu sadrže lipidne kapi (izbacuju se apokrino) i kazeinske granule (izbacuju se agzocitozom) koji se izbacuju
u lumen tubuloalveola. Produkcija i sekrecija mleka stimulisana je prolaktinom, luči ga adenohipofiza, dok
su promene na dojci uslovljene estrogenom i progesternom. Prvo mleko – kolostrum je jako masno i
bogato imunoglobulinima – prva imunizacija vbebe. Zrelo majčino mlekok sadrži najviše vode, potom
laktozu, masti i proteina, vitamina, elektrolita i deskvamisanih epitelnih ćelija.

46
IMUNI SISTEM
Spoljašnji i unutrašnji faktori stalno teže da pomere homeostazu i da dovedu do bolesti (mikrobi,
tumori, fizički, hemijski, biološki agensi). Molekuli, ćelije, tkiva i organi zaduženi da odbrane
organizam od ovih agenasa čine imuni sistem, koji na te nadražaje reaguje imunim odgovorom.
Molekul koji izaziva imuni odgovor zove se antigen, a sposobnost organizma da se odbrani zove se
imunost.
Imuni sistem, odgovori na ispitna pitanja
39. Nespecifični i specifični imunitet, podela organa imunog sistema
Mehanizmi imunog odgovora organizovani su u tri linije: spoljašnja barijera, nespecifični (prirodni) imunitet
i specifični (stečeni) imunitet. Spoljašnja barijera sazdana je od kože, sluznice digestivnog, respiratornog,
urogenitalnog trakta kao i sekretima koji su prisutni na njihovoj površini. Epiderm ako je intaktan
predstavlja prepreku za patogene agense, kao i sekreti znojnih i lojnih žlezda koji imaju antimikroban
efekat. Sluznice su tanke i pružaju slabu mehaničku zaštitu ali sekreti koji ih ovlažuju imaju dodatran
zaštitni efekat (lizozim u pljuvačci i digestivnim cevima, hcl u želucu, povraćanje, proliv, trepljasti
respiratorni epitel eleminiše čestice prašine ili stimuliše tusigene zone, tok mokraće izaziva ispiranje
mokraćnih puteva, a kisela sredina u vagini je baktericidna. Ako infektivni agensi probiju spoljašnju barieru
aktivira se 2 linija odbrane – nespecifični imunitet – on podrazumeva skup opštih odbrambenih tkivnih
reakcija kojima se stvaraju nepovoljni uslovi za opstanak, rast i razmniožavanje mikroba. Ovaj imunitet ne
razlikuje međusobno antigene i na svaki reaguje na identičan način, on može da sanira lakše i da uspori tok
težih infekcija dok se ne aktiviraju ćelije stečenog imuniteta. On podrazumeva zapaljensku reakciju,
fagocitozu, aktivaciju komplemenata i sekreciju citokina, angažovani su makrofagi i granulociti za
fagocitozu,mastociti produkuju medijatore zapaljenja a NK limfociti direktno uništavaju inficirane i
tumorske ćelije: inflamacija je odbrabena tkivna reakcija praćena dilatacijom i povećanom propiustljivosti
kapilara, migracijom granulocitra, monocita i makrofaga u o epicentar zapaljenja da bi oni obavili
fagocitozu kojom pored mikroba jedu i sopstveno dezintegrisano tkivo. Fagocitoza je prožidranje mikroba i
do nje dolazi kada fagocit prepozna i veže za sebe antigen, uvuče ga u citoplazmu i razloći sopstvenim
lizozomskim enzimima. Enzimi koji normalno teku u serumu aktiviraju se po provokaciji antigenima i oni
dovode do pomenute zapaljenske reakcije. Specifični imunitet aktivira se nakon izglanja organizma
izmenjenim makromolekulima, što je višednevni proces. T i B limfociti imunološki pamte kontakt sa
antigenom (svaku njegovu najsitniju osobinu (na ovome se zazniva vakcinacija) i pri sledećem susretu sa
njim reaguju brže, burnije i efikasnije. Po sticanju imunokopetencije svaki limfocit poseduje receptor za
tačno određeni tip antigena, i skup takvih, identičnih limfocita čine klon limfocita kojih ima oko milion
različitih. Imunološka tolerancija je sposobnost imunog sistema da razlikuje tuđe od sopstvenog a
poremećaji ove osobine dovode do autoimunih bolesti. Specifični imuni odgovor može biti humoralni koji
brani od vanćelijskih mikroba i njihovih toksina, tj. B limfociti (zrela forma su plazmociti) produkuju antitela
(imunoglobuline) koji krvnim i limfnim tokom cirkulišu po celom telu, vezuju se za antigene i neutrališu ih ili
ih pripremaju za fagocitozu; ili celularni koji brani od unutarćelijskih mikroba i tumora, tj. T limfociti
napadaju antigene i uništavaju ih. Osim T i B limfocita u specifični imuni odgovor su uključene i dendritske
ćelije (za analizu antigena), makrofagi i neutrofili (fagocitoza), epitelne ćelije timusa (edukacija nezrelih
limfocita). Nespecifični i specifični imunitet se dopunjuju i prožimaju (prvi određuje vrstu specifičnog
imunog odgovora, a ovaj usmerava nespecifični) i to rade pomoću signalnih molekula – citokina (luče ih
markofagi i T limfociti, oni deluju na druge ćelije stimulišući ili inhibirajući neke njihove aktivnosti,
najznačajniji su interleukini su medijatori zapalenja, interferoni inhibiraju razmnožavanje virusa a faktori
nekroze tumora deluju kao medijatori zapalenja i uništavaju tumorske ćelije).
40. Ćelije imunog sistema
Limfociti su bele odbrambene ćelije krvi, čine do 40% leukocita, a najviše ih ima u limfnom tkivu. Ima ih
mnogo i međusobno se razlikuju po veličini, funkcionalnom stanju, mestu sazrevanja, mehanizmu
delovanja, ulozi itd. Naivni limfociti su mali limfociti koji su završili proces edukacije u limfnim organima
47
(kosna srž, timus) i oni kruže po telu u potrazi za antigenom jer još nisu došli u kontakt sa njim, ne luče
citokine. Aktivirani limfociti – limfoblasti su veliki limfociti uu sekundarnim limfnim organima gde se
aktiviraju, nema ih u krvi, njihovom proliferacijom aktiviraju se svi limfociti sa istim receptorom za onaj
antigen koji je izazvao imuni odgovor (klon), a njihovom diferencijacijom nastaju efektorne i memorijske
ćelije humoralnog i celularnog imuniteta: plazmociti su efektorne ćelije humoralnog imuniteta, sekretuju
imunoglobuline zajedno sa pomoćnim T limfocitima, dok citotoksični T limfociti uništavaju inficirane i
tumorske ćelije, sve ove ćelije sekretuju citokine a po zavšretku ,,opasnosti'' podležu apoptozi; memorijski
limfociti pamte kontakt sa antigenom i ostaju u organizmu godinama, nastaju u perifernim limfnim
organima za vreme obrade akktiviranih limfocita kada dolazi do povećanja afinteta receptora za aktuelni
antigen pa pri narednom izlaganju tom istom antigenu memorijski limfociti efikasnije deluju od naivnih.
Mali limfociti su naivni i memorijski i čine 90% ukupnog broja limfocita u krvi, srednji poseduju granule sa
citotoksičnim koktelom, to su efektorni citotoksični T limfociti i NK ćelije, čine 10% ukupnog broja limfocita
u krvi, a veliki čimgociti su proliferišući T i B limfociti (limfoblasti) i postavljeni su u sekundarnim limfnim
organima, u krvi ih nema. B limfociti su ćelije humnoralnog imuniteta, nastaju i sazrevaju u kosnoj srži a
potom kao naivni idu u slezinu, limfne čvorove, krajnike ili limfno tkivo mukoze, antitelo koje im služi kao
receptor za antigen je IgM koje je usađeno u membranu B limfocita, on vezuje ekstracelularne antigene
(dele se na t-nezavisne (bakterijski polisaharidi) kada direktno aktiviraju B limfocite i podstiču sintezu
antitela, i na t-zavisne (proteini) koji kada bivaju registrovani od naivnih B limfocita ovi ih uvuku u
citoplazmu,i otpuštaju prvi signal kojim pozicvaju t-limfocite na sebe koji treba da prepoznaju antigen, a
oni docnije otpuštaju drugi signal koji podstiče aktivaciju, proliferaciju i diferenciraciju B limfocita u limfnim
folikulima u plazmocite (efektorne ćelije humoralnog imuniteta, sintetišu antitela direktno u krv i limfu (a
ne vezuju ih za svoju membranu kao B limfociti) a ona se potom vezuju za antigen i to: IgE za alergijeske i
parazitarne, IgG za bakterijske i virusne antigene i IgA za mikrobe it lumena digestivnih i respiratornih cevi)
ili memorijske B ćelije). T limfociti su efektorne ćelije celularnog imuniteta ali učestvuju i u humoralnom
odgovoru, nastaju u kosnoj srži a sazravaju u timusu odakle migriraju u sekundarne limfne organe, u krvi
čine do 80% ukupnog broja limfocita. Poseduju receptore isključivo za proteinske antigene, sa kojima kada
dođu u kontakt dolazi do aktivacije T limfocita. Na osnovu još jednog receptora koga imaju u membrani
dele se na pomoćničke i citotoksične T limfocite (oni po aktivaciji odlaze na mesto infekcije ili maligne
alteracije i imuno odgovaraju). Pomoćnički T limfociti luče citokine koji podstiču citotoksične T limfocite,
makrofage i NK ćelije da završe imuni odgovor intraćelijski odnosno antiinflamatorne citokine koji deluju
ekstraćelijski. Citotoksični T limfociti uništavaju ćelije zaražene mikrobima i tumorske ćelije tako što im
svojim proteinima buše ćelijsku membranu, ulaze u citoplazmu i izazivaju dalju apoptozu. NK limfociti –
ćelije ubice uništavaju zaražene i tumorske ćelije samostalno i bez prethodne aktivacije, deluju istim
mehanizmom kao i citotoksični t limfociti ali nemaju receptore za antigene, čine 5-15% ukupnog broja
limfocita u krvi. Antigen-prezentujuće ćelije mogu da prezentuju antigen pomoćnim T limfocitima, a poret
makrofaga i B limfocita to su i dendritske ćelije ( poreklom od monocita, nezrele se nalaze u epitelu
(langerhansove ćelije u pokrovnom epitelu kože, usne duplje, vagine) na granici spoljašnje i unutrašnje
sredine i imaju sposobnost prepoznavanja, hvatanja i preuzimanja antigena i tendenciju migracije ka
regfionalnim limgnim čvorovima da bi uspud degradirali antigen na sitnije delove; a zrele imaju puno
produžetaka poput dendrita na neuronu i ima ih u svim limfnim i parenhimatoznim organima i one
balansiraju imuni odgovor podstičući ili inaktivirajući T limfocite).
Morfološki i embrionalno, lilmfni organi se dele na limforetikularne (potpornu ulogu im pružaju
retikularne ćelije koje produkuju retikularna vlakna, nastaju od mezooderma) i limfoepitelni timus
(potpornu ulogu mu pružaju epitelne ćelije, nastaje od endoderma ).
Funkcionalno, postoje primarni limfni organi u kojima sazrevaju B (kosna srž) i T limfociti (timus),
odakle odlaze kao naivni u sekundarne limfne organe (limfni čvorovi, slezina i limfno tkivo mukoze)
odnosno svaki u svoju zavisnu zonu: b-zavisne zone mogu biti primarne (limfni folikuli u kojima se
ne odvijaju imunološke reakcije, ovde su naivni i memobrijski B limfociti gusto zbijeni zajedno sa
pomoćnim T limfocitima, makrofagima i dendritskim ćelijama) i sekundarne (limdni folikuli koji su
aktivirani, oni imaju gemrminativni centar koji je centranlo postaljven u folikulu i u njemu proliferišu
48
aktivirani b limfociti, a tu se nalaze i folikulske dendritske ćelije koje hvataju antigen-antitelo
komplekse i prikazuju ih B limfocitima, a diferencijacjiom velikih limgocita nastaju plazmociti
(napuštaju folikul) i memorijske ćelije (idu na periferfiju folikula); t-zavisne zone su mesta gde su
koncentrisani T limfociti i to su periartrijski limfni omotač slezine, kora limfnog čvora i limfno tkivo
mukoze).
42. Limfni čvorić – struktura, funkcija i blastna transformacija limfocita
Limfni čvorovi (slika 7) su limfni organi kroz koje teče i čisti se limfa, oni su pokazatelji imunološkog stanja
limfnog područja koje dreniraju, grupisani su u regijama tela (glava i vrat, pregimi ekstremiteta, duž krvnih
sudova, u medijastinumu,...). Sazdani su od strome (slika 8) koju čine gusto-vezivna kapsula koja daje septe
u parenhim koga gradi limforetikularno tkivo i organgizovan je u korteks (slika 10) i medulu (slika 12). Na
udubljenoj strani čvora nalazi se hilus u koji ulaze arterija i živac a izlaze vena i odvodni limfatik, dok
dovodni limfatici stižu sa suprotne, ispupčene strane porbijajući kapsulu i oslobađaju limfu u sistem limfnih
sinusa koji prožimaju ceo čvor. Limfni sinusi mogu bidi potavljeni subkapsularno (slika 9), kortikalno i
medularno (takav je i tok limfe) da bi se na medularne nastavljali odvodni sinusi. Limfatici poseduju zaliske.
Korteks čini 2/3 parenhima, deli se na spoljašnji (slika 11) (sadrži primarne folikule satkane od nakupina
naivnih i memorijskih B limfocita koji kruže između limfnog čvora i drugih organa, i sekundarne folikule koji
sadrže germinativni centar u kome B limfociti sazrevaju u plazmocite i memorijske B ćelije, to je ustvari b-
zavisna zona), i unutrašnji (ne sadrži limfne folikule već rasejane T limfocite i antigen-prezentujuče čelije
koje prikazuju antigene pomoćnim t-limfocitima, pa kada dođe do njihove aktivacije i proliferacije
poveaćava se zapremina unutrašnjeg korteksa a smanjuje se zapremina medule, to je t-zavisna zona.
Medula sadrži medularne sinuse (limfni kanali kroz koje se filtrira limfa) i medularne gredice (pregrade koje
odvajaju susedne sinuse) satkani od retikularnih vlakana koje formiraju mrežu u koju se zapleću sve ććelije
imunog sistema koje odatle migriraju u sinuse i napuštaju limfni čvor, a sama mreža deluje kao i mehanička
barijera koja usporava tok limfe i olakšava makrofagima hvatanje antigena iz limfotoka. Sinusi su obloženi
litoralnim ćelijama (retikularne ćelije nalik endotelnim) koje su diskontinuirane pa su sinusi permeambilni.
Limfni čvorovi hranjeni su od mišićnih arterija koje ulaze kroz hilus, prave kortikalni splet odakle kreću
postkapilarne vene koje preko medularnih zraka konvergiraju ka hilusu slivajući se u jednu venu, a preko
zida postkapilarnih venula izlaze T i B limfociti iz krvi (90% limfocita u limfni čvor stiže iz krvi a 10% iz limfe).
Limfni čvorovi viltiraju limfu, obezbeđuju kontakt antigena i imunih ćelija i stvaraju im uslove za aktivaciju,
B limfociti idu u limfne folikule a T limfociti u unutrašnji korteks, pa ako ne dospeju u interakciju sa
antigenom posle nekog vremena napuštaju limfni čvor preko odvodnih limfatika i dalje kruže po teliu idući
do sledećeg limfnog čvora. Makrofagi fagocituju ili ceo antigen ili antigen-antitelo kompleks. Antigene do
limfnog čvora donose i dendritske ćelije koje stražare na ulaznim mestima u organizam, prepoznaju,
hvataju, analiziraju antigene i odvodnim limfaticima putuju do čvorova gde ih prezentuju pomoćnim T
limfocitima. Antigen-antitelo kopmlekse hvataju iz limfe i folikulske dendritski ćelije i prezentuju ih B
limfocitima koji ako prepoznaju antigen koji odgovara njihovom receptoru aktiviraju se, ulaze u limfne
folikule, proliferišu, diferenciraju u plazmocite i memorijske B ćelije, plazmociti idu do medularnih gredica
gde sekretuju imunoglobuline a ostatak ide u kosnu srž i tu sekretuju antitela do kraja svog životnog veka, a
memorijski t limfociti ostaju u limfnim folikulima manjim delom, a većim delom idu u druge limfne organe i
čeka susret sa istim antigenom. Dovodnim limfaticima u limfni čvor stižu i tumorske ćelije protiv kojih se
bore citotoksični T limfociti, a ako im se oni ne mogu odupreti tj. ako je snažna najezda tumorskih ćelija u
limfnom čvoru se razvija metastaza, zato veliki broj Ca prve metastaze daje u regionalne limfne čvorove.
43. Timus
Timus (slika 1) je limfni organ u kome sazrevaju T limfociti, osnovu mu lčine epitelne ćelije, postavljen je iza
grudne kosti a ispred srca i korone kordis, čine ga dva režnja obavijena gusto-vezivnom kapsulom koja ka
parenhimu daje septe i dele ga na lobuluse, a svaki lobulus ima korteks i medulu, medule susednih
korteksa međusobno su spojene jer septe nisu dovoljno dugačke. Stroma (slika 2) timusa sazdana je od
kapsula i septi koje su građene od kolagenih vlakana i fibrocita koji ih produkuju, kao i od masnih ćelija.
Parenhim (slika 3) je građen od limfoepitelnog tkiva i organizovan je u koru (90% parenhima, sazdana je od

49
nezrelih limfocita – timocita, epitelnih ćelija i makrofaga), i srž (10% ima manje timocita, ali i epitelnih
ćelija, makrofaga, dendritskih ćelija, a karakterišu je hasalova telašca (slika 4) – nakupina epitelnih ćelija u
koncentrične lamele, velika su i lako uočljiva). Ćelije koje dominiraju u timusu su: epitelne ćelije slične
retikularnim ćelijama u ostalim limfnim organima, imaju keratinske filmanete u citoplazmi i međusobno su
povezane dezmozomima, a uloga im je da imuniološki edukuj prekursore T limfocita i da obezbede
adekvatne usklove za to; makrofagi su rasejani po parenhimu, uklanjaju timocite koji su neuspešno završili
proces imunološke edukacije, najviše ih ima u kori, pojačano su aktivni u svakoj stresnoj situaciji; i
dendritske ćelije su antigen-pretzentujuće čelije, one indukuju imunološku toleranciju tako što učestvuju u
kloniranju i produkciji T-limfocita. Arterijski sudovi stižu u lobus preko septi i prodiru u parenhim gde daju
splet za srž lobulusa, od tog spleta kreću postkapilarne venule koje su porpustljive za izlazak zrelih i ulazak
nezrelih T limfocita u timus, venule se dalje stapaju u veće vene. Kapilari kore su kontinuirani i nepropusni
su za antigene i makromolekule – krv-timus barijera (endotel kapilara sa bazalnom laminom, perivaskularni
makrofagi, epitelne ćelije timusa). Timus ima samo odvodne limfne sudove koji nose sazrele T limfocite iz
srži. Prekursori T limfocita nastaju u kosnoj srži i vrlo rano idu ka timusu, gde subkapsularno prolfierišu,
diferenciraju i maturiraju u timocite, a kako proces napreduje timociti se premeštaju ka srži i
postkpailarnim venulama. Velik broj limfocita u međuvremenu umire apoptozom i bivaju proždrani od
makrofgaga, a onaj mali deo koji uspe da završi proces striče imunološku kompetenciju tako da na kraju te
ćelije kao naivni T limfociti ulaze u krvotok iz timusa i idu u sekundarne limfne organe. Koji će timociti da se
razviju a koji će umreti zavisi od epitelnih ćelija koje ih okruižuju i stvaraju adekvatnu sredinu za njihov
razvoj, one luče interleukine, faktore stimulacije, i timusne hormone koji lokalno pospešuju proliferaciju
limfocita. Genrealno je timocitopoeza najintenzivnija fetalno i neonatalno a kasnije dolazi do regresije
parenhima i masne degeneracije timusa, tada dolazi do degeneracije parenhima i ekspanzije veziva, a sve
ovo je još izraženije u stresu. Ipak mali deo timusa ostaje neznatno aktivan i do kraja života.
44. Slezina
Slezina (slika 13) je najveći limfni organ, postavljena je u gornjem levom kvadrantu abdomena i služi kao
imuniološki filter krvi. Sazdana je od strome koju čine kapsula koja je čvrsta, rastegljiva i tanka
gustovezivno-elastična čaura, obložena je peritoneumom i daje trabekule (slika 14) u parenhim deleći ga na
režnjeve, pruža slezini potporu i elastičnost; a parenhim – pulpa je podeljena na belu i crvenu pulpu (slika
15) u odnosu na makroskopski izgled. Bela pulpa čini 30% slezine i sazdana je od periarterijskog limfnog
omotača (limfociti kojki obavijaju a. centralis, uglavnom T limfociti, dendritske ćelije, kao i B limfociti,
plazmociti, makrofagi), i od splenalnih folikula (haotične nakupine limfocita u slezini, obmotani su
periarterijskim limfnim omotačem, ovde dominiraju B limfociti koji u centru folikula proliferišu nakon
aktivacije i postaju vidljivi golim okom (splenalni čvorići).
Crvena pulpa čini 70% parenhima i sazdana je od venskih sinusa (velikokalibarni sinusoidni kapilari,
proređen endotel im leži na nepotpunoj bazalnoj lamini što dozvoljava protok pune krvi kroz slezinu –
jedini sudovi gde puni erotriciti mogu i smeju da izađu kroz lumen krvnog suda) i limforetikularnih traka
(retikularne ćelije i vlakna trakasto raspoređene oko venskih sinusa, oni obrazuju mrežu u koju se hvataju
sve ćelije krvi, ali su tu i makrofagi, dendritske ćelije, plazmociti,... makrofagi fagocituju dotrajale eritrocite,
kao i eventualne antigene iz krvi, a fetalno se ovde nalaze matične ćelije krvi pa je slezina fetalni
hematopoezni organ). Između crvene i bele pumpe postavljena je marginalna zona – ovde su smešteni t i b
limfociti, plazmociti, dendritske ćelije ali najviše ima makrofaga, kao i mali venski marginalni sinusi koji
dobijaju krv iz grančica a. centralis (slika 16), ovde dolazi do prvog kontakta između antigena i imunih ćelija
u slezini. Slezinu grani a.splenica koja ulazi kroz hilus i račva se preko trabekula u vidu trabekularnih arterija
koje se kasnija još više granaju do aa. centrales čija adventicija je rastresita i prožeta limfocitima koji joj
obrazuj periarterijski limfni omotač ali one daju grančice koje probijaju omotač i ide u marginalne sinuse.
Na granici između limfnog polikula i pulpe rebure a. centralis se grana i daje buket pravih četakstih arterija
koje prodiru u crvenu pulpu i grade kapilarnu mreću koja je delom bez omotača a delom sa omotačem
koga formiraju makrofagi. Postoji teorija otvorene cirkulacije gde se kaže da se arterijski kapilari otvaraju u
limforetikularne trake a ćelije krvi odavde ulaze u lumen venskih sinusa kroz pukotine u njihovom zidu, dok
teorija zatvorene cirkulacije kaže da se venski sinusi nastavljaju na kapilare i da krvne čelije stalno ulaze i
50
izlaze iz venskih sinusa i tako dolaze u kontakt sa makrofagima, a moguće je da su tačne i obe. Krv iz sinusa
kupe pulparne vene koje se ulivaju u trabekularne da bi se ove dalje slile u jednu slezinsku venu. U slezini
postoje samo odvodni limfatici koji nastaju u beloj pulpi i preko trabekula odvode limfocite iz slezine, a u
crvenoj ih nema. Kada infektivni antigen dođe ui marginalnu zonu biva proždiran od strane makrifaga koji
kasnije prezentuju antigen. B limfociti proliferišu i diferenciraju u limfnim folikulima u plazmocite i
memorijske B limfocite, a manji deo se završava u marginalnoj zoni gde luče antitela u marginalne sinuse.
Crvena pulpa uklanja stare i oštećene eritrocite i trombocite koji bivaju fagocito vani od makrogfaga.
Fetalno, u poslednjem trimestru ima hematopoeznu ulogu. Može se živeti bez slezine, ulogu crvene pulpe
preuzimaju jetra i kosna srž, a bele limfni organi i tkiva, međutim splenektomirani pacijenti su skloniji
ravoju infekcije.
Krajnici su inkapsulirane nakupine limfnog tkiva raspoređeni u vidu zaštitnog prstena na ulazu u
orofarinks, površno su obloženi epitelom, a ovom stranom su u kontaktu sa antigenima koji prodiru u usta i
ždrelo preko grane i vazduha. Duboko su od okoline izolovani vezivnotkivnom kapsulom. Valdejerov prsten
obrazuje 6 krajnika: 2 nepčana, 1 jezični, 1 ždrelni i 2 tubarna - svi oni su najrazvijeniji u detinjstvu a
atrofiraju starenjem. Nepčani krajnik (slika 5) je paran limfni organ, postavljen u fossi palatini, čini ga 20ak
nabora sluznice (pločasto slojeviti epitel bez orožavanja) usne duplje odvojenih tonzilarnim kriptama (slika
6). Epitel u tonzilarnim kriptama pokazuje keratinizaciju, retikularnu strukturu (sunđerast izgled zbog
širokog prostora između susednih epitelnih ćelija), mikrokripte (put ulaska i iprihvatanja antigena iz lumena
kripte), on je infiltrisan neepitelnim ćelijama (limfocitima, makrofagima, plazmocitima, neutoriflima,
mastocitima,..., pri prolazku kroz epitel kripti ove ćelije uspostavljaju kontakt sa epitelnim ćelijama i ovde
dolazi do tog imunog odgovora u nepčanom krajniku, ovde je i epitel prokrvljen što je generalno izuzetak
kada su epiteli u pitanju, hrane ga fenestrovani kapilari koji su neprestan izvor limfocita, ispod epitela je
lamina proprija od limforetikularnog tkiva u kome se nalaze limfni folikuli i limfociti čiji broj varira od
infektivnog statusa organizma, u germinativnom centru folikula diferenciraju se plazmociti i memorijski B
limfociti. Limfociti u krajnik stižu kroz propustljive venule. Nepčani krajnik je vezivnom polukapsulom
odvojen od okolnih mišića ona daje septe u njegov parenhim i dele fa na lobuluse, van kapsule se nalaze
mukozne pljuvačne žlezde koje daju sekret po površini krajnika i nešto malo do kripti i na taj način se vrši
ispiranje, u lumenu kripti zadržavaju se deskvamisane epitelne ćelije, limfociti, makrofagi i bakterije što
zbog slabe drenaže može dovesti do infekcije.

51
REPRODUKTIVNI ORGANI

Reproduktivni sistem

1. Ovarium – folikulogeneza
Jajnici predstavljaju parne polne žlezde kod žena i imaju svoju endokrinu i egzokrinu ulogu. Endokrina uloga je
sinteza i sekrecija ženskih polnih hormona, a egzokrina sazrevanje jajnih ćelija.
Jajni folikuli su loptaste formacije sačinjene od jedne jajne ćelije i mnogo folikulskih ćelija. Većina ih miruje dok manji
broj svakog meseca raste i sazreva. Samo jedan među njima dostigne punu zrelost i taj proces sazrevanja folikula se
naziva folikulogeneza. Tu folikuli prolaze kroz nekoliko faza: primordijalni jajni folikuli, primarni unilamelarni,
primarni multilamelarni, sekundarni i tercijarni folikuli. Primarni folikuli se razvijaju pod uticajem faktora rasta
nezavisno od gonadotropina dok je razvoj zrelih formi folikula regulisan gonadotropinima. Primordijarni folikul sadrži
oocitu okruženu slojem folikulskih ćelija. Jajna ćelija je u profazi mejoze I.
- Primarni jajni folikuli – oocita raste, stvara se omotač oko jajne ćelije nazvan zona pelucida. Folikulske ćelije se
uvećavaju i postaju kubične i ova faza razvoja je označena kao primarni unilamelarni folikul. Oocita nastavlja da raste,
zona pelucida postaje sve deblja, folikulske ćelije proliferišu i formiraju višeslojni omotač zbog čega se ova faza
naziva primarni multilamalarni folikul. Folikulske ćelije se sada zovu granuloza ćelije jer su mnogo manje u odnosu na
jajnu ćeliju. Oko folikula se formira omotač od veziva nazvan teka folikuli.
- Sekundarni jajni folikuli – u njemu se javlja šupljina nazvana antrum folikuli i on je ispunjen tečnošću u kojoj se
nalaze proteini koji vezuju progesteron, estrogene i androgene. Ćelije oko folikulskog antruma formiraju višeslojni
omotač – stratum granulozum. Sloj kockastih ćelija koje neposredno okružuju jajnu ćeliju formiraju koronu radijatu.
- Tercijarni jajni folikul predstavlja završnu fazu rasta i sazrevanja folikula. Iz njega se oslobađa oocita spremna za
oplodnju. Zove se još i De Grafov folikul. Pre ovulacije jajnih ćelija, zajedno sa ćelijama korone radijate, se otkida od
zida folikula i slobodno lebdi u folikulskoj tečnosti. Pod uticajem LH, primarna oocita ća završiti započetu deobu pri
čemu će nastati sekundarna oocita i prvo polarno telo. Ona započinje drugu mejotičku deobu, ali se zaustavlja u
metafazi i završiće je jedino u slučaju oplodnje.

2. Tercijarni De Grafov folikul

Tercijarni jajni folikul predstavlja završnu fazu rasta i sazrevanja folikula. Iz njega se oslobađa oocita spremna za
oplodnju. Zove se još i De Grafov folikul. Pre ovulacije jajnih ćelija, zajedno sa ćelijama korone radijate, se otkida od
zida folikula i slobodno lebdi u folikulskoj tečnosti. Pod uticajem LH, primarna oocita ća završiti započetu deobu pri
čemu će nastati sekundarna oocita i prvo polarno telo. Ona započinje drugu mejotičku deobu, ali se zaustavlja u
metafazi i završiće je jedino u slučaju oplodnje.

52
 3. Žuto telo
Žuto telo je endokrina žlezda smeštena u kori jajnika. Nastaje posle svake ovulacije od prsnutog De Grafovog folikula.
Sastoji se od granuloza luteinskih ćelija i teka luteinskih ćelija. One luče steroidne hormone. Granuloza luteinske
ćelije potiču od granuloza ćelija folikula. Ove ćelije sintetišu progesteron, a uz to androgene izlučene od teka
luteinskih ćelija konvertuju u estrogene. One luče i peptid inhibin koji deluje na bazofilne ćelije hipofize i inhibiše
sekreciju FSH kako bi sprečio rast folikula u luteinskoj fazi. Teka luteinske ćelije potiču od ćelija teke interne folikula i
ove ćelije luče androgene, estrogen i progesteron.

4. Tuba uterina – jajovod

Jajovodi su cevasti organi koji se pružaju od materice do jajnika. Jedan kraj se otvara u materičnu duplju, a drugi u
trbušnu u blizini jajnika. Na jajovodu se razlikuju četiri segmenta: materični deo, istmus, ampula i infundibulum. Zid
se sastoji od sluznice, mišićnog sloja i seroze. Sluznicu čine epitel i lamina proprija. Epitel je jednoslojan cilindričan
izgrađen od 2 tipa ćelija: trepljastih i sekretornih. Sekretne ćelije luče glikoproteine koji ishranjuju spermatozoide i
jajnu ćeliju, a trepljaste sadrže kinocilije koje usmeravaju jajnu ćeliju ka materici. Tunika muskularis se sastoji iz 2
podsloja: unutrašnjeg kružnog i spoljašnjeg uzdužnog. Tunika seroza čini visceralni peritoneum.

5. Uterus – menstrualni ciklus (materica)

Materica je najveći polni organ žene. Nalazi se između vagine i jajovoda. Sastoji se iz tela i vrata ili grlića materice. Zid
grade sluznica, mišićni i serozni sloj. Sluznica se zove endometrijum i sastoji se iz epitela koji je jednoslojan cilindričan
i lamine proprije. Epitel sadrži trepljaste i sekretorne ćelije. Endometrijum se sastoji iz dva osnovna sloja: bazalni i
funkcionalni pri čemu bazalni ne podleže cikličnim promenama i služi za obnavljanje, a funkcionalni sloj otpada
tokom menstruacije. Miometrijum je izgrađen iz 3 podsloja: stratum subserozum, stratum submukozum i stratum
vaskulare. Perimetrijum predstavlja visceralni peritoneum.
- Menstrualni ciklus se sastoji iz 4 faze u kojima dolazi do promena na endometrijumu.
- Menstrualna faza predstavlja početak novog ciklusa i traje do 7 dana. U njoj dolazi do ljuštenja funkcionalnog sloja
endometrijuma i njegovog izbacivanja kroz vaginu zajedno sa nekoagulisanom krvi i neoplođenom oocitom.
- Proliferativna ili folikularna faza se nastavlja na menstrualnu i traje 7 do 9 dana. U njoj dolazi do obnavljanja
endometrijuma iz bazalnog sloja i poklapa se sa rastom ovarijalnih folikula.
- Sekretorna ili luteinska faza traje oko 13 dana i poklapa se sa stvaranjem žutog tela. Endometrijum zadebljava, a
ukoliko ne dođe do oplođenja, žuto telo involuiše i nivo progesterona pada.
- Ishemična faza traje kratko i u njoj dolazi do nekroze funkcionalnog sloja kao i njegovog ljušćenja pod pritiskom
nadiruće krvi.

6. Vagina
Vagina je sluzokožno-mišićna cev koja se pruža od vrata materice do spoljašnjih polnih organa. Vagina unutrašnjim
kraj okružuje grlić materice, dok je spoljašnjim krajem od vestibuluma ograničena himenom ili njegovim ostacima.
Zid vagine se sastoji od sluznice, mišićnog sloja i adventicije.
Tunika mukoza oblaže unutrašnjost vagine gradeći brojne poprečne nabore koji omogućavaju rastezanje i širenje
sluznice tokom porođaja. Epitel je pločastoslojevit bez orožavanja , a lamina proprija sadrži dva regiona – površinski i
duboki. Površni region je izgrađen od rastresitog vezivnog tkiva,u njemu se nalaze tankozidne vene koje se ponašaju
kao erektilna tela. U lamini propriji nema žlezda i nju vlaže žlezde iz grlića materice.
Tunika muskularis se sastoji od dva podsloja – unutrašnjeg cirkularnog i spoljašnjeg longitudinalnog. U nivou
spoljašnjeg otvora se nalazi vaginalni sfinkter.
Tunika adventicija je fibroelastičnog veziva sa krvnim sudovima i nervima.

7. Testis – spermatogeneza
Testisi su muške polne žlezde u kojima nastaju muške polne ćelije i muški polni hormon. Testisi se nalaze van trbušne
duplje u skrotumu zato što je za normalnu produkciju spermatozoida neophodna niža temperatura od telesne.
Adultni testisi su okruženi vezivnom kapsulom koju grade tunika vaginalis, tunika albuginea i tunika vaskuloza.
Unutar testisa se nalaze lobulusi koji sadrže semene kanaliće ili seminiferne tubule. Početni su vijugavi semeni
kanalići koji prelaze u prave kanaliće, a pravi kanalići formiraju rete testis kojim se završava intratestisni sistem
kanalića. Odatle se izdvaja više tubula nazvanih duktuli eferentes kojima počine ekstratestisni sistem. Seminiferni
tubuli predstavljaju egzokrinu komponentu testisa dok rastresito vezivo između (intersticijum) čini endokrinu
komponentu pošto sadrži Lajdigove ćelije koje sekretuju hormon testosteron. U tubulima se razlikuju zid i lumen. Zid
53
se sastoji od višeslojnog epitela nazvanog germinativni epitel. Sadrži dve vrste ćelija: germinativne i Sertolijeve. Pre
puberteta se umesto tubula nalaze semene trake koje sadrže jedino spermatogonije i Sertolijeve ćelije. Germinativne
ćelije predstavljaju muške polne ćelije u različitim stadijumima razvoja odnosno spermatogeneze.
- Spermatogeneza se može podeliti u tri faze: spermatocitogeneza – nastanak primarnih spermatocita od
spermatogonija; spermatocitna faza ili mejoza – nastanak spermatida mejozom primarnih i sekundarnih
spermatocita; spermatidna faza ili spermiogeneza je nastanak spermatozoida diferencijacijom spermatozoida.

8. Ekstratestikularni semeni putevi

Ekstratestikularni semeni putevi predstavljaju sistem izvodnih kanala koji se nalaze van testisa i u njih spadaju
pasemenik, semevod i briznik koji se uliva u uretru. U zidu se razlikuju tri sloja: tunika mukoza, tunika muskularis i
tunika adventicija. U sastav mukoze ulaze epitel i lamina proprija. Epitel je manjim delom prost kockast, a većim
pseudoslojevit dvoredan. Dvoredan epitel sadrži cilindrične ćelije sa trepljama koje pokreću nepokretne
spermatozoide ka epididimisu. Odvnodni kanalići predstavljaju jedini deo muškog reproduktivnog sistema koji sadrži
ćelije sa kinocilijama. Lamina proprija sadrži fibroblaste i kolagena vlakna. Tunika muskularis okružuje mukozu.
Adventicija je dobro prokrvljena i inervisana. Ona ispunjava prostor između odvodnih kanala. Cilindrične ćelije u
epididimisu imaju veliku apsorptivnu moć. One su tesno povezane i onemogućavaju paracelularni transport. Ujedno
one fagocituju defenerisane spermatozoide. Tunika muskularis postepeno zadebljava i na kraju ima troslojnu
organizaciju kao što je slučaj u semevodu.

9. Vesicula seminalis – semena kesica

Semene kesice su parne žlezde naslonjene na zadnji zid bešike. Svaka ima jedan izvodni kanal koji se izliva u ampulu
semevoda. Zid čine sluznica, mišićni sloj i adventicija.
- Sluznicu čine epitel i lamina proprija, a epitel može biti jednoslojan kockast ili pseudoslojevit dvoredan. Kockaste
epitelne ćelije učestvuju u sekreciji proteina. One sadrže sekretne vezikule iz kojih se oslobađa sadržaj bogat
fruktozom, vitaminom C, vitaminima, fibrinogenom... Sekret je baznog karaktera da bi štitio spermatozoide od
kiselosti vaginalnog sekreta. Aktivnost ćelija je pod kontrolom testosterona.
- Tunika muskularis je građena od unutrašnjeg cirkularnog i spoljašnjeg longitudinalnog podsloja.
- Tunika adventicija je građena od rastresitog veziva i gradi kapsulu žlezde.

10. Prostata – kestenjača

Prostata je najveća pomoćna žlezda muškog reproduktivnog sistema. Izgrađena je od strome i parenhima. Stromu
čine fibrozna kapsula i septe koje poniru u dubinu žlezde. Stroma sadrži glatke mišićne ćelije koje doprinose
istiskivanju sekreta. Parenhim predstavlja nakupinu tubuloalveolarnih žlezda pri čemu svaka žlezda ima sopstven
kanal kojim se uliva u uretru. One se dele na mukozne koje predstavljaju uvrate uretralnog epitela; submukozne se
nalaze u prelaznoj zoni i glavne žlezde prostate koje proizvode najveći deo prostatičnog sekreta. Žlezdani epitel je u
osnovi jednoslojan cilindričan, a može biti i jednoslojan kockast. Kada je sluznica stimulisana androgenima, može biti
i pseudoslojevit dvoredan epitel koji je sačinjen od visokih cilindričnih i bazalnih ćelija. Duktusi unutar žlezda su
obloženi dvorednim cilindričnim epitelom. Sekret prostatičnih žlezda čini oko 30% semene tečnosti i sadrži lipide,
enzime, cink, limunsku kiselinu... Prostata sekretuje i enzim koji je zadužen za rastapanje ugrušaka u semenoj
tečnosti nazvan prostatični – specifični antigen (PSA). Osobe obolele od karcinoma prostate imaju povišen nivo PSA u
krvnoj plazmi. Pri ejakulaciji se istisne veći deo sekreta dok se manji deo nakuplja u lumenu žlezda i tako nastaju
prostatični kamenci (simpeksioni).

54