М И ХАИ Л БАХТИН

(В. Н. Волошинов)

ФРОЈДИЗАМ
критичка студија

Превели с руског
МАРИЈА и БРАНИСЛАВ МАРКОВИЋ

Београд, 2009
 САДРЖАЈ

ДЕО ПРВИ
ФРОЈДИЗАМ И САВРЕМЕНИ ПРАВЦИ
ФИЛОСОФСКЕ И ПСИХОЛОШКЕ МИСЛИ
(Критичка оријентација) ............ 5
Главапрва
ОСНОВНИ ИДЕОЛОШКИ МОТИВ ФРОЈДИЗМА
1. Фројдизам u савременост 2. Идеолошки мотив
фројдизма 3. Сродни мотиви y савременој
философији 4. Претходна оцена фројдизма ..............5
Главадруга
ДВА ПРАВЦА САВРЕМЕНЕ ПСИХОЛОГИЈЕ
1. Постаељање проблема 2. Експериментална
психологија 3. Објективна психологија 4. Вербсшна
реакција 5. Марксизам u психологија 6. Психолошки
проблем фројдизма 7. Наука u класа ............16
ДЕОДРУГИ
ПРИКАЗ ФРОЈДИЗМА ........... 28
Глава трећа
НЕСВЕСНО И ПСИХИЧКА ДИНАМИКА
1. Ceecm u несвесно 2. Три периода y развоју
фројдизма 3. Прва концепција несвесног
4. Катарзични метод 5. Особености другог
периода 6. Учење о потискивању ........... 28
Главачетврта
САДРЖАЈ НЕСВЕСНОГ
1. Теорија нагона 2. Сексуални живот детета
3. Edunoe комплекс 4. Садржај несвесногу другом
периоду 5. Теорија нагона трећег периода
(ерос u танатос) 6. Его идеал ........... 39
Глава пета
ПСИХОАНАЛИТИЧКИ МЕТОД
1. Компромисне теоревине 2. Метод слободног
фантазирања 3. Тумачење снова
4. Неуротички симптом
5. Психопатологија свакодневног живота ........... 51
 Глава шеста
ФРО ЈДИСТИЧКА ФИЛОСОФИЈА КУЛТУРЕ ........... 61
1. Култура u несвесно 2. Мит u религија 3. Уметност
4. Облици социјалног живота 5. Траума рођења ...........61
ДЕО ТРЕЋИ
КРИТИКА ФРОЈДИЗМА ........... 71
Глава седма
ФРОЈДИЗАМ KAO МОДИФИКАЦША
СУБЈЕКТИВНЕ ПСИХОЛОГИЈЕ
1. Фројдизам u савремена психологија
2. Елементарна структура психе u „несвесног ”
3. Субјективизам психичке „динамике” 4. Критика
теорије ерогених зона 5. Фројдизам u биологија ........... 71
Главаосма ‘
ПСИХИЧКА ДИНАМИКА KAO БОРБА
ИДЕОЛОШКИХ МОТИВА A HE ПРИРОДНИХ СИЛА
1. Новина фројдизма 2. „Психичка динамика ” као
борба мотива 3. Пројекција социјалне динамикеу
индивидуалну душу 4. Пројекција свесног садашњег
y несвесно прогило 5. Чињенице u конструкција
6. Објективни фактори „психичке динамике ” .......... 80
Глава девета
САДРЖАЈ СВЕСТИ KAO ИДЕОЛОГИЈА
1. Социологичност вербалнихреакција 2. Методи
проучавања садржаја свести 3. Појам „животне
идеологије" 4. Различити слојеви „животне
идеологије ” 5. Сексуално 6. Закључци ........... 92
Десета глава
КРИТИКА МАРКСИСТИЧКИХ
АПОЛОГИЈА ФРОЈДИЗМА
1. Марксизам u фројдизам 2. Становтите Б.
Биковског 3. Становтите A. Р. Лурије 4. Становиште
Б. Д. Фридмана 5. Рефлексологизирани фројдизам
A. Б. Залкинда 6. Закључци 101
B. Л. Махлин ФИЛОСОФСКИ КОМЕНТАР
ДВА КОНТЕКСТА ЈЕДНОГ BEKA.
ФРОЈДИЗАМ 123
И. В. Пешков РЕТОРИЧКИ КОМЕНТАР
НОВИ ОРГАНОН 135
Д. A. Сшичев БЕЛЕШКА О ПИСЦУ 179
 „...Људска суштина није апстрактум
који je својствен појединачној индивидуи.
У својој збиљности она je
свеукупност друштвених односа.”
Карл Маркс
 ДЕО П РВ № *

. ФРОЈДИЗАМ И САВРЕМЕНИ ПРАВЦИ

ФИЛОСОФСКЕ И ПСИХОЛОШКЕ МИСЛИ
(Критичка оријентација)

Глава прва

ОСНОВНИ ИДЕОЛОШКИ МОТИВ ФРОЈДИЗМА

1. Фројдизам u савременост 2. Идеолошки мотив

фројдизма 3. Сродни мотиви y савременој философији
4. Претходна оцена фројдизма

1. Фројдизам u савременост

Године 1893. два бечка лекара - Фројд и Бројер - обја-

вили су на страницама специјализованог психијатријског
часописа краћи чланак1 под насловом О психичком меха-
низму хистеричких поремећаја (претходно саопштење).
Чланак je био посвећен новом методу лечења хистерије са
применом хипнозе. To „претходно саопштење” je и било
оно зрно из кога je никла „ психоанализа” - један од најпо-
пуларнијих идеолошких праваца савремене Европе.
Појавивши ce као скроман психијатријски метод2 са
слабом теоријском основом, психоанализа je већ y првој
деценији свог постојања изградила своју властиту on-
штепсихолошку теорију, која je на нов начин осветлила
све стране душевног живота човека. После тога je почео
рад на примени те психоаналитичке теорије y тумачењу
разних области културног стваралаштва - уметности, ре-

1 Овај чланак je ушао y књигу: Dr. Breuer und Dr. Freud, Studien über
Hysterie. 1. Auflage, 1895 (четврто издање 1922).
2 Метод лечења хистерије, предложен од стране Фројда и Бројера,
требало je да послужи само n r ј ТДРДЦГ]'П1 гi методима који су
практиковани y медицини. ' 1
лигиЈе и, коначно, појава социјалног и политичког живо-
та. Тако je психоанализа изградила сопствену фшософију
културе. Ове општепсихолошке и философске поставке
психоанализе су мало-помало бациле y засенак њену пр-
вобитну терапеутску намену34.
Још пре Првог светског рата психоанализа je ухватила
корен y широким круговима европске интелигенције, али
y послератно доба, нарочито ових последњих година, њен
утицај je достигао невиђене размере y свим земљама
Европе и Америке. По ширини тог утицаја y круговима
грађанства и интелигенције, психоанализа je оставила да-
леко иза себе све савремене joj идеолошке правце; могла
би joj конкурисати, евентуално, само антропозофија (штај-
неријанство). Чак ни такви модерни правци интернацио-
налних размера какви су y своје време били бергсонијан-
ство и ничеанство - никада, ни y време свог највећег
успеха нису имали тако велики број присталица и „заин-
тересованих” као фројдизам.
Релативно спор, a y почетку (до двадесетих година r a ­
mer века) и веома тежак пут, који je психоанализу довео
до „освајања Европе”, говори нам да то није била прола-
зна и тренутна „мода дана”, као шпенглеријанство, на
пример, већ постојанији и дубљи израз неких суштинских
страна европске савремене стварности. Зато, онај ко жели
da дубље схвати духовно биће савремене Европе не може
da прође мимо психоанализе: она je постала исувише ка-
рактеристична, свеприсутна црта dauaiutbupe.

3 Са нашом тврдњом ce неће сложити сви психоаналитичари, међу-

тим, она je ипак тачна. Две последње Фројдове књиге Jenseits des
Lustprincips 1920. г. и Das Ich und das Es 1923. - имају чисто фи-
лософски карактер. Ha Светском конгресу психоаналитичара 1922.
многи учесници су изразили бојазан да je спекулативна страна пси-
хоанализе потпуно засенила њен првобитни терапеутски циљ. Види
о томе: Dr. S. Ferenczi und Dr. O. Rank, Entwicklungsziele der Psycho­
analyse, 1924.
4 O ширини фројдистичког покрета ce може судити и no томе што y
наше време постоји читава интернационална организација фројди-
ста. Године 1924. je одржан Осми конгрес фројдиста, на коме су
присуствовали представници локалних група из Беча, Будимпеште,
Берлина, Холандије, Цириха, Лондона, Њујорка, Калкуте и Москве.
Постоји читав низ периодичних публикација посвећених психоана-
лизи и специјализована „Интернационална издавачка кућау Будим-

6
 Чиме ce објашњава овакав успех психоанализе? Шта
европског грађанина привлачи психоанализи?
To свакако није чисто научна, психијатријска страна
овог учења. Било би наивно мислити да су све те масе
одушевљених поклоника прихватиле психоанализу инте-
ресујућји ce за специјална питања психијатрије и пратећи
стручна гласила ове науке. Нису ce они на том путу упо-
знали са фројдизмом. У огромној већини случајева Фројд
je био први и последњи психијатар кога су они прочита-
ли, a Internationale Zeitschrift fü r Psychoanalyse први и je-
дини стручни психијатријски часопис, који су они отво-
рили. Било би наивно мислити да je Фројд успео да при-
вуче пажњу широких кругова за уско стручна питања
психијатрије. Наравно, ни практични интерес за успехе
терапеутског метода није био тај који je привлачио људе
психоанализи. Бесмислено би било поћи и од претпостав-
ке да су све те масе Фројдових поклоника били пацијенти
психијатријских клиника који су тражили излечење. Са-
свим je сугурно да je Фројд умео да заинтригира савреме-
ног буржуја, али не чисто научном, и не уско практичном
страном свог учења.
У сваком идеолошком правцу, који не осгаје само текови-
на уског круга стручњака већ захвата и широке, разнолике
масе читалаца, који, наравно, не могу да ce снаћу y специ-
фичним детаљима и нијансама учења), увек ce може издво-
јити један основни мотив, идеолошка доминанта читавог
учења која условљава успех и утицај учења. Taj основни мо-
тив, који je толико уверљив и важан сам no себи, релативно
je независан од сложеног апарата свог научног утемељења,
недоступног широкој јавности. Зато ce он може издвојити y
простој и грубој форми без страха да ћемо бити неправедни.
У овој уводној глави ми ћемо, наговестивши, донекле,
наше даље излагање, издвојити тај основни идеолошки
MOTjiB фројдизма и дати му претходну оцену.
При том ћемо ce руководити следећим разлозима.
Пре но што уведемо читаоца y доста сложен и понекад
фасцинантан лавиринт психоаналитичког учења, потреб-

пешти”. Године 1920. y Берлину je отворена прва психоаналитичка

кпиника за нервно оболеле сиромашне грађане. (Han. ред.)

7
но je да му на самом почетку дамо сигурну критичку ори-
јентацију. Ми морамо пре свега да му покажемо y каквом
философском контексту, односно y контексту којих дру-
гих философских праваца који су владали или још увек
владају умовима европске интелигенције, треба да при-
хвати психоанализу, како би добио тачну представу о
идеолошкој суштини и вредности тог учења. Управо због
тога морамо да издвојимо његов основни идеолошки мо-
тив. Ми ћемо видети да тај мотив никако није нешто са-
свим ново и неочекивано, и да ce он потпуно уклапа y ос-
новни ток свих идеолошких тежњи буржоаске философи-
је прве четвртине XX века, представљајући, можда, њи-
хов најимпресивнији и најсмелији израз.
У следећој, другој глави ми ћемо - не журећи са изла-
гањем самог Фројдовог учења - понудити читаоцу исту
критичку оријентацију за чисто психолошку страну овог
учења, пошто га претходно упознамо са борбом различи-
тих праваца y савременој психологији. Тиме ћемо одреди-
ти онај контекст y коме треба акцептирати и оцењивати
чисто психолошке поставке фројдизма.
Критички наоружавши читаоца и припремивши истори-
јску перспективу за примање нове појаве, ми ћемо, почев-
ши од треће главе, прећи на систематско излагање психоа-
нализе, не прекидајући више то излагање критичким при-
медбама. Други део наше књиге ће ce поново бавити кри-
тичким темама, које су назначене y првим двема главама.

2. Идеолошки мотив фројдизма

Какав je основни идеолошки мотив фројдизма? Судби-

на човека, читав садржај његовог живота u стварала-
штва - дакле: садржај његове уметности, ако j e умет-
ник, његових научних теорија, ако je научник, његових по-
литичких програма u акција, ако je политичар - cee то je
y потпуности одређено судбином љеговог полног нагона,
u само њоме. Cee остало су само виши тонови основне,
моћне мелодије сексуалних нагона5.

5 Аутор подвлачи само основни мотив фројдизма. Из даљег излага-

ња (гл. III) читалац ће ce уверити да су учења о постојању несве-
сних душевних процеса, о „отпору и препознавању отпора” исто та-

8
 A ko свест говори човеку друго о мотивима и покретач-
ким силама његовог живота и стваралаштва, онда она ла-
же. Развијање основне теме код Фројда je све време пове-
зано са критиком свести. .
Према томе, битно y човеку никако није оно што одре-
ђује његово место u улогу y историји - она класа, она на-
ција, она историјска епоха којој он припада, - битни су
само његов пол и узраст; све остало je само надградња.
Човекову свест не одређује његово историјско већ биоло-
шко биће, чија je главна карактеристика сексуалност.
Такав je основни идеолошки мотив фројдизма.
У својој општој форми он није ни нов, ни оригиналан.
Али оригинална je и нова разрада његових саставних де-
лова - појма пола u појма узраста: овде je Фројду ствар-
но пошло за руком да открије огромно богатство и разно-
ликост нових момената и нијанси, који су пре њега били
потпуно неистражени, због чудовишног лицемерја офи-
цијелне науке y свим питањима која су ce тицала сексуал-
ног живота човека. Фројд je толико проширио и обогатио
појам сексуалности да оне обичне животне представе које
смо навикли да повезујемо са овим појмом чине само де-
лић његовог непрегледног простора. Ово треба имати на
уму када оцењујемо психоанализу: кад критикујемо Фрој-
да, на пример, због „пансексуализма”, не смемо губити из
вида ово ново, врло широко значење које он даје речи
„сексуалност”.
Даље, много неочекиваног je открила психоанализа и
када je y питању веза између сексуалности и узраста.
Историја човековог сексуалног нагона почиње од момен-
та његовог рођења, она пролази кроз дуги низ специфич-
но обојених стадија развоја и никако ce не уклапа y наив-
ну схему: невино дете - зрели младић - невини старац.
Загонетка узраста човека, коју je Сфинга задала Едипу,
напрга je код Фројда неочекивано и оригинално решење.
Колико je оно основано друго je питање, њиме ћемо ce
бавити касније. Овде желимо само да истакнемо да су обе
компоненте основног идеолошког мотива фројдизма -

ко неодвојиви елементи фројдизма (види Фројдов чланак y Hand­

worterb. der Sexualwissenschaften 1926, стр. 614. (Han. ред.)

9
пол u узраст - обновљене и обогаћене новим садржајем.
Зато je сам no себи стар мотив зазвучао на нов начин.
Мотив je стар. Он ce непрестано понавља y свим оним
епохама развоја човечанства, y којима долази до смене
друштвених група и класа које стварају историју. To je
лајтмотив криза u декаденције.
Када ce ова или она социјална класа налази y стању
пропадања и када je принуђена да напусти арену истори-
је, њена идеологија почиње упорно да понавља и на све
начине варира тему: човек je животиња пре свега, насто-
јећи да са становишта овог „открића” да нову оцену свих
вредности света и историје. Други део чувене аристоте-
ловске формуле („човек je друштвена животиња”) при
том ce потпуно игнорише.
Идеологија y овим епохама преноси тежиште на изоло-
вани биолошки организам, a три основна догађаја y њего-
вом општем животу - рођење, koitus, смрт - почињу да
својим идеолошким значењем конкуришу историјским
догађајима, постајући нека врста сурогата историје.
Не-социјално, не-историјско y човеку ce апстрактно из-
дваја и проглашава за највише мерило и критеријум свега
социјалног и историјског. Стиче ce утисак да људи ових
епоха желе да побегну од историје која je за њих постала
непријатна и хладна и нађу уточиште y органској топли-
ни анималне стране живота.
Тако je било y време слабљења грчких држава, пропа-
сти Римске империје, y време распадања феудално-пле-
мићког поретка уочи Француске револуције.
Мотив свемоћи u мудрости природе (пре свега природе
y човеку - његових биолошких нагона) и немоћи празне u
бескорисне таштине историје - подједнако срећемо, y
разним нијансама и различитој емоционалној обојености,
y таквим појавама као што су епикурејство, стоицизам,
књижевност римске декаденције (на пример, Сатирикон
Петронија), y скептичкој мудрости француских аристо-
крата краја XVII-XVIII века. Страх od историје, преце-
њивање вредности приватног, личног живота, примат
биолошког u сексуалног y човеку - то су опште црте свих
ових идеолошких појава.

10
3. Сродни мотиви y савременој философији

И ето, на самом крају XIX века, y европској идеологији

поново су јасно зазвучали сродни мотиви. Апстрактни
биодошр! организам опет je постао главни јунак буржоа-
ске философије XX века.
Философија „чистог сазнања" (Кант), стваралачког
,ja ” (Фихте), „идеје u апсолутног духа" (Хегел) - ова при-
лично енергична и на свој начин трезвена философија хе-
ројске епохе буржоазије (крај XVIII, прва половина XIX
века) - била je још пуна историјског и буржоаско-органи-
заторског патоса. У другој половини века она ce све више
и више распарчавала и губила y беживотним схемама
школске-философије епигона (неокантоваца, неохегелија-
наца, неофихтеоваца), да би je y наше време заменила па-
сивна и анемична философија живота, биологистички u
психологистички обојена, која на све могуђе начине и са
свим могућим префиксима и суфиксима користи глаголе
„живети”, „доживљавати”, „преживљавати”, „уживљава-
ти ce 55и т. сл. 6
Биолошки термини за различите органске процесе бу-
квално су преплавили поглед на свет: за све ce налазила
биолошка метафора која пријатно оживљава предмет,
смрзнут y хладноћи кантовског чистог сазнања.
Какве су основне црте ове нама савремене философије?
Све ове, толико разнородне и y много чему несагласне
међу собом мислиоце савремености, као што су Бергсон,
Зимел, Гомперц, прагматисти, Шелер, Дриш, Шпенглер,
- y основи повезују ипак три мотива:
1) Живот схваћен с биолошког аспекта. Изоловано ор-
ганско јединство представља највишу вредност и крите-
ријум философије;
2.) неповерење према свести. Покушај да ce на мини-
мум сведе њена улога y културном стваралаштву. Отуда
критика кантовства као философије сазнања;6

6 Види Г. Риккерт, Философш жизни (Academia, 1922). Књига пру-

жа богат информативни материјал, али je становиште аутора - иде-
алисте-неокантовца - неприхватљиво.
 3) покушај da ce cee објективне социјално-економске
категорије замене субјективно-психолошким или биоло-
шкгт. Настојање да ce историја и култура схвате непо-
средно из природе, мимо економије.
Тако, Бергсон, који све до сада остаје један од најпопу-
ларнијих европских философа, y центар читавог фило-
софског учења ставља појам јединственог импулса живо-
та (elan vital), покушавајући да из њега изведе све форме
културног стваралаштва. Виши облици сазнања (заправо
философско интуитивно сазнање) и уметничко стварала-
штво су блиски инстинкту, који најпотпуније изражава
јединство животног циклуса. Према интелекту, који ства-
ра позитивне науке, Бергсон ce односи с потцењивањем,
међутим, и његове форме он изводи непосредно из биоло-
шке структуре организма7.
Недавно преминули Георг Зимел - кантовац y својим
првим радовима - y XX веку je постао један од најистак-
нутијих представника модерних биологистичких тенден-
ција. Затворено органско јединство индивидуалног живо-
та за њега je највиши критеријум свих културних вред-
ности. Само оно што ce може прикључити овом самодо-
вољном јединству добија смисао и значај. У једном од
својих главних радова - Индивидуални закон - Зимел на-
стоји да схвати етички закон као закон индивидуалног
развоја личности. Полемишући са Кантом, који je за етич-
ки закон тражио форме свеопштости (категорички импе-
ратив), Зимел развија свој појам индивидуалног етичког
закона који треба да регулише не односе људи y друпггву
већ односе сила и нагона унутар затвореног и самодовољ-
ног организма8.
Још грубље форме добија биологистичка оријентација
y философији код прагматиста, присталица недавно умр-
лог америчког психолога Џемса, оца прагматистичког
правда - који су покушавали да све видове културног

7 Најважнији философски рад Бергсона je Творческал зволнзцт ,

русскии перевод. М., 1900.
8 Види ЗиммелБ, Индивидуаленеш закон („Логос” 1914). Овај радје,
као једно од поглавља, ушао y последњу Зимелову књигу Lebensan­
schauung (1919). О Зимелу: мањи чланак с марксистичким присту-
пом проф. Свјатловског, додат Зимеловој књизи Конфликти совре-
меннои кулитурш (Пг. Начатки знанип, 1923).

12
стваралаштва сведу на биолошке процесе прилагођавања,
сврсисходности и другог9.
Својеврсну сродност са фројдизмом налазимо и y неза-
вршеном философском систему Фројдовог компатриоте -
бечког философа Хенриха Гомперца - „панемпиризму”.
Гомперџ покушава да све категорије мишљења - узроч-
ности, објекта и др. - сведе на осећања, емоционалне ре-
акције човечијег организма на свет, не без утицаја бечког
сексолога Ота Вајнингера10.
Исте мотиве, али y сложенијој форми, наћи ћемо и код
најутицајнијег немачког философа наших дана, главног
представника феноменолошког правца - Макса Шелера.
Борба с психологизмом, борба с примитивним биологи-
змом, пропагирање објективизма код Шелера ce повезује
са дубоким неповерењем према свести и њеним формама,
с давањем предности интуитивним начинима сазнања.
Све позитивне емпиријске науке Шелер, приближавајући
ce y овоме Бергсону, изводи из форми прилагођавања би-
олошког организма свету11.
Тежња да ce философија подреди задацима и методама
посебне науке - биологије - најдоследније je изражена y
философским радовима Ханса Дриша, познатог биолога-
неовиталисте, једног од оснивача експерименталне морфо-
логије, који сада води катедру философије. Основни појам
његовог система je ентелехија (Аристотелов термин који y
дословном преводу са грчког значи „што има y себи
циљ”). Ентелехија je нека квинтесенције органског једин-
ства и сврсисходности. Она руководи свим манифестаци-

9 Види Џемсову философску књигу Прагматизм (руско издање -

„Шиповник”), која представља основни рад овог правца.
10 Главни рад Гомперца: Anschauungslehre. Постоји руски превод:
Учение о мировоззрении (изд. „Шиповник”). О Вајнингеровом ути-
цају^на њега види Учение омировозрении, стр. 172-175.
11 Од Шелерових радова ћемо поменути следеће: Phénoménologie
und Theorie der Sympathiegefiihle, Halle 1913 r.; Vom Ewigen im Men­
schen 1920 r. Руских радова o Шелеру нема, изузев Бамељевог
чланка: Макс Шелер, католицизм u рабочее движение („Под знаме-
нием марксизма, 7-8, 1926). Шелеру посвећујемо посебну главу y
нашој књизи коју смо припремили за штампу: Философскан M b i a i b
современного Запада. У првој од поменутих књига Шелер посвећу-
је више страница анализи и оцени фројдизма.
.jf'V
јама организма, како његовим нижим биолошким функ-
цијама, тако и његовом вишом културном активношћу12.
Ha крају ћемо поменути сензационални, али скоро већ
заборављени покушај Шпенглера да биолошке категорије
примени на разумевање историјског процеса13.
Ми видимо, дакле, да основни идеолошки мотив фрој-
дизма никако није један. Он звучи унисоно са свим осно-
вним мотивима савремене буржоаске философије. Своје-
врсни страх пред историјом, тежња da ce открије свет
с оне стране свега историјског u социјстног, тражење
тога света управо y дубинама органског - прожгша cea
учења савремене философије, представљајући неку врсту
симптома распадања u декаденције буржоаског света.
Фројдово „сексуално” представља крајњи пол модер-
ног биологизма; оно спаја и повезује y једну сажету и
оштру слику све одвојене моменте савременог антиисто-
ризма.

4. Претходна оцена фројдизма

Какав став треба имати према основној теми савремене

философије? Да ли je оправдан покушај непосредног из-
вођења читавог културног стваралаштва из биолошких
корена човечијег организма?
Апстрактна биолошка личност, онај биолошки индиви-
дуум који je постао алфа и омега савремене идеологије,
уопште не постоји. Човек изван друштва, изван објектив-
них социјално-економских услова не постоји. To je бе-
смислена апстракција. Само као део социјалне целине, y
класи u преко класе, човекова личност nocmaje историј-

12 Главни рад Дриша: Philosophie des Organischen. B. I/II. 1909 r.

Постоји знатно измењено једнотомно издање из 1921. године: Ord­
nungslehre (1926) и Wirklichkeitslehre (1924). Ha руском постоји
Дришова књига Витализм, его историн u система (М., 1915). Од
руских радова о њему види И. И. Канаев, Современнип витализм,
журн. „Человек и Природа”, № 1-2. 1926 (Леноттиз).
13 Његова књига Untergang des Abendlandes, B. I-II. У руском прево-
ду постоји први део првог тома: Plpmumocmb u cydbôa (Academia,
1924). Марксистичка критика Шпенглера: Деборин, Философш u
марксизм (сб. статеи), чланак Fuôenb Eeponu, m u торжество им-
периализма (ГИЗ. 1926).

14
 ски реална u културно продуктивна. Да би ce ушло y
историју није довољно родити ce физички - тако ce рађа
животиња, али она y историју не улази. Потребно je дру-
го, социјално рођење. Човек ce не рађа као апстрактни би-
олошки организам већ као спахија или сељак, као буржуј
или пролетер - то je основно. Даље, он ce рађа као Рус,
или као Француз, и, на крају, рађа ce 1800. или 1900. го-
дине. Само ова социјстна u историјска локализација чини
човека реалнгш и одређује садржај његовог животног и
културног стваралаштва. Сви покушаји да ce занемари
ово друго, социјално рођење и да ce све изведе из биоло-
шких претпоставки постојања организма су узалудни и
унапред осуђени на неуспех: ниједан поступак целовитог
човека, ниједна конкретна идеолошка творевина (мисао,
уметнички лик, чак садржина сна) не могу бити објашње-
ни и схваћени без уважавања социјално-економских усло-
ва. И више од тога, чак ни специјална питања биологије
неће наћи потпуно решење ако ce не узме y обзир соци-
јално место човечијег организма који ce проучава. Јер
„људска суштина није апстрактум који je својствен поје-
диначној индивидуи. У својој збиљности она je свеукуп-
ност друштвених односа.14

14 К. Маркс. Из шестого тезиса о Фепербахе. Види Фр. ЗнгелБС.

Л/одвиг Фепербах; пер. Г. В. Плеханова. Изд. „Краснал Новб”. М.
1923, стр. 89.

15
 Глава друга

ДВА ПРАВЦА САВРЕМЕНЕ ПСИХОЛОЕИЈЕ

1. Постављање проблема 2. Експериментална психоло-

гија 3. Објективна психологија 4. Вербална реакција
5. Марксизам u психологија 6. Психолошки проблем
фројдизма 7. Наука u maca

1. Постављање проблема

Ми смо ce упознали са основним мотивом психоанали-

зе и утврдили њено крвно сродство са другим идеоло-
шким правцима европске данашњице. Oeaj мотив y nom-
пуности прожима сваучења психоаналитичара. Свој нај-
јаснији, идеолошки огољен израз он налази, наравно, и y
одређеној философији културе. Међутим, и y психоло-
шком учењу иза његовог специјалног научног апарата ми
можемо открити исти основни мотив као опредељујуће
начело свих представа фројдиста о душевном животу чо-
века и силама које владају y њему.
Па ипак, постоји доста распрострањено мишљење5 да и
поред мањкавости и неприхватљивости основног идеоло-
шког мотива, y психоанализи постоји здраво и вредно на-
учно зрно: a то je управо њена психолошка теорија. По-
борници овог мишљења сматрају да je Фројдово чисто
психолошко учење y потпуности компатибилно са друга-
чијим философским погледом на свет, и да управо оно
највише одговара захтевима које марксизам поставља
пред научну психологију.
Да бисмо разумели ово питање, ми сматрамо да je пре
излагања психоанализе неопходно да уведемо читаоца y
круг основних праваца савремене психологије, као и да га
упознамо са захтевима које марксистичко гледиште може
да постави пред методолошке основе ове науке.

5 Становише Биковског, Залкинда, Фридмана, ЈТурије и др. Критич-

ку анализу марксистичких апологија фројдизма даћемо y закључној
глави.

16
 У наше време y Западној Европи и код нас y СССР ce
води жестока борба између два правца y проучавању пси-
хичког живота човека и животиња - борба између објек-
тивне u субјективне психологије.
Сваки од ових праваца ce, са своје стране, распада на
низ.посебних праваца. Ми ћемо овде поменути само нај-
важније од њих, али ce нећемо дотицати њихових разлика
и особености. Нас интересује само основна разлика изме-
ђу становишта субјективиста и објективиста.
Најозбиљнија савремена варијанта субјективне психо-
логије je експериментална психологија (школа Вундта,
Џемса и др.; њен најзначајнији представник код нас je
проф. Челпанов); модификације објективне психологије
су рефлексологија (школа Павлова , Бехтерев1617 и др.) и
тзв. наука о понашању (бихевиоризам), која ce посебно
развила y Америци (Вотсон18, Пармели19, Дјуи и др.). У
СССР y духу блиеком бихевиоризму раде Блонски и Кор-
нилов (реактологија)20.
У чему je суштина неслагања између субјективне и
објективне психологије?
Психички живот човек доживљава на два начина:
1) y себи самом он непосредно, y унутрашњем иску-
ству прати ток различитих менталних доживљаја - пред-
става, осећања, жеља;
2) код других људи и код животиња он може да прати
само спољне манифестације психичког живота y разли-
читим реакцијама туђег организма на дражи. У споља-
шњем искуству нема, наравно, ни жеља, ни осећања, ни
тежњи - јер ce они не могу ни видети, ни чути, ни опипа-

16 Ак. И. П. Павлов, 25-летнии ornim обЂективного изучент вмс-

шеп нервнои дентелћности животнмх, изд. 1926 г. „Лекции о рабо-
те 6олбших полушарии головного мозга”. Изд. 1927.
17 В.*М. Бехтерев, Обгцие основи рефлексологии человека. (Пгр.
1923 г. ). 3-е изд. 1926 г.
18 Watson J. B. Psychology from the standpoint o f a behaviorist (Lon­
don, 1919), постоји руски преводу издању ГИЗа 1926.
19 Parmelee М. The science o f human behavior( N. Y. 1921).
20 Корнилов. Учение o реакцилх человека (M., 1921 г.). 2-е изд. (ГИЗ,
1927), a такође Учебник психологии, изложеннои с точки зренил ди-
алектического материализма (М., 1926).

17
ти - већ постоје само одређени материјални процеси који
ce одигравају y реагујућем организму (то јест организму
који одговара на дражи). Овај спољашњи материјално-те-
лесни језик психичког живота човек може да испитује, на-
равно, и на себи самом.
Сада ce поставља питање: какво искуство треба да буде
стављено y основу научне психологије: унутрашње - су-
бјективно - или спољашње - објективно, или, можда, не-
ка одређена комбинација података једног и другог иску-
ства?

2. Експериментална психологија

Треба рећи да озбиљних поборника чистог субјектив-

ног искуства као једине основе психологије без икаквих
примеса података спољашњег искуства сада више нема.
Представници савремене варијанте субјективне психоло-
гије тврде следеће: основ психологије може чинити само
непосредно посматрање менталног живота, то јест само-
посматрање. Међутим, подаци ce морају допуњавати и
контролисати спољашњим објективним посматрањем.
Овом циљу и служи експеримент, то јест свесно изазива-
ње психичких појава (доживљаја) под одређеним споља-
шњим условима које ствара сам експериментатор.
Структура оваквог психолошког експеримента при
томе je неизбежно дводелна:
1) један њен део, заправо цела спољашња физичка си-
туација, y којој ce одвија дати истраживани доживљај -
услови, драж, спољашње - телесно испољавање надража-
ја и реакције, испитаника - налази ce y пољу спољашњег
објективног искуства експериментатора. Овај део експе-
римента y потпуности je доступан методама егзактног,
природнонаучног констатовања, анализе и мерења помо-
ћу специјалних инструмената;
2) други део експеримента - сам психички доживљај -
није дат y спољашњем искуству експериментатора, шта-
више, он y принципу прелази оквире сваког спољашњег
искуства. Овај део je дат само y унутрашњем искуству
самог испитаника, који и саопштава резултате свог само-
посматрања експериментатору. Експериментатор доводи

18
ове непосредне унутрашње податке испитаника y везу са
подацима свог спољашњег објективног искуства.
Разуме ce да je тежиште читавог експеримента на дру-
гом - субјективном његовом делу, то јест y унутрашњем
доживљају испитаника; на њега je и усмерена пажња екс-
периментатора. Taj унутрашњи доживљај и јесте заправо
предмет психологије.
Дакле, последњу реч y експергшенталној психологији
има самопосматрање. Све остало, сви они прецизни мер-
ни инструменти, којима ce толико поносе представници
овог правца, представљају само спољни оквир за самопо-
сматрање, само објективно-научни рам за субјективно-
унутрашњу слику, и то je све.

3. Објективна психологија

Неизбежно ce поставља питање, не разбија ли „унутра-

шњи доживљај” испитаника јединство и континуитет
спољашњег искуства експериментатора? Не уноси ли та
унутрашња тачка гледишта (јер управо са унутрашње
тачке испитаник саопштава о својим доживљајима) не-
што што ce не da довести y везу са подацима споља-
шњег искуства, нешто што y принципу не подлеже објек-
тивној анализи и мерењу?
Тако заправо и мисле представници објективне психо-
логије. Они тврде да ce коришћењем метода самопосма-
трања који прихватају субјективисти тачна објективна на-
ука не може изградити. При изградњи научне психологије
треба ce држати доследно и до краја тачке гледишта спо-
љашњег објективног искуства. Уношење података само-
посматрања разбија његово јединство и његов континуи-
тет. Јер све што може имати било какав значај y животу и
y пракси треба да буде дато као спољашња материјална
величина, треба да нађе израз y одређеној чисто матери-
јалној форми21.

1 У интересу тачности морамо нагласити да бихевиористи, одбацу-

јући самопосматрање као научни метод истраживања, ипак сматра-
ју да при савременом стању психологије као науке самопосматрање
y неким случајевима треба да буде коришћено као једини начин no-

f
 Такве чисто материјалне величине и представљају раз-
личите реакције живог организма на дражи. У својој све-
укупности ове реакције и чине оно што ми називамо по-
нашањем човека или животиње.
Понашање живог организма y потпуности je садржано
y спољашњем објективном искуству, све y њему може
бити узето y обзир, измерено и доведено y нужну узроч-
но-последичну везу са спољним дражима и условима
околне материјалне средине. Само то материјално изра-
жено понашање човека u животиња може бити пред-
мет психологије која жели da буде егзактна u објектив-
на. To тврде објективисти.
Психолошки експеримент - јер ce и објективисти, на-
равно, морају служити експериментом - мора да буде за
све време свог трајања локализован y спољашњем свету и
сви његови моменти морају да буду доступни експери-
ментатору. Апсолутно je недопустиво да ce на једном
плану, y једној равни материјалног искуства располаже
подацима и спољашњег u унутрашњег посматрања како
то ради субјективна психологија: неизбежно ће доћи до
дублета (то јест једна иста појава ће бити дата два пута);
доћи ће до збрке, склад и јединство спољашњег матери-
јалног искуства ће бити нарушени. „Унутрашњи дожи-
вљај” испитаника такође треба да буде преведен на језик
спољашњег искуства, и само y таквом виду експеримен-
татор може да ra уважи.

4. Вербална реакција

Унутрашњем доживљавању y спољашњем искуству

одговарају речи испитаника, помоћу којих он саопштава о
том доживљају. Такво изражавање доживљаја носи назив
усмена m u вербална реакција (или „вербалан одговор” y
терминологији бихевиориста).
Вербална реакција представља врло сложену појаву.
Њу чине следеће компоненте (то јест саставни делови):
1) физичка nojaea звучања изговорених речи;

сматрања, којим непосредно располажемо. (Види Уотсон. Психоло-

гин как наука о поведении, стр. 38). (Han. ред.)

20
 2) физиолошки процеси y нервном систему, y говорним
органима u органгша опажања;
3) посебна група појава u процеса који одговарају „зна-
чењу” речи u „схватању” тог значења od стране другог
(или других). Ова група не подлеже чисто физиолошком
тумачер>у јер појаве које y њу улазе прелазе оквире изоло-
ваног физиолошког организма, претпостављајући интер-
акцију неколжих организама. Дакле, ова трећа компонен-
та вербалне реакције има социолошки карактер. Форми-
рање вербалних значења тражи успостављање везе изме-
ђу визуелних, моторних и аудитивних реакција y процесу
дуготрајног и организованог социјалног општења међу
индивидуама. Међутим, и ова група je потпуно објектив-
на: јер сви ти путеви и процеси, који служе формирању
вербалних веза, воде y спољашње искуство и y принципу
су доступни објективним методама, мада не и чисто фи-
зиолошким.
Сложени апарат вербалних реакција функционише y
својим основним моментима и онда када испитаник ни-
шта не говори наглас о својим доживљајима већ их задр-
жава „за себе”: јер ако их je свестан, онда ce y њему одви-
ја процес унутрашњег („скривеног”) говора (ми и мисли-
мо, и осећамо, и желимо помоћу речи: без унутрашњег
говора ми не можемо постати свесни било чега); овај про-
цес je исто тако материјалан као и спољашњи говор2 .
Дакле, ако ми при психолошком експерименту уместо
„унутрашњег доживљаја” испитаника узмемо његов вер-
бални еквивалент (унутрашњи и спољашњи говор или са-
мо унутрашњи), моћи ћемо да сачувамо јединство и кон-
тинуитет спољашњег материјалног искуства. Тако схвата-
ју психолошки експеримент објективисти.

5. Марксизам u психологија
т
To су два правца савремене психологије.2

22 О вербалним реакцијама, види Уотсон, Психологш, гл. IX, чланак

Л, С. Виготског Сознание как проблема психологии поведент (сб.
„Психологил и марксизм” под ред. проф. Корнилова. Л. ГИЗ. 1925.
стр. 175).

21
 Који од ових праваца више одговара основама дијалек-
тичког материјализма? Наравно, други - објективни пра-
вац психологије: само он одговара захтеву материјали-
стичког монизма.
Марксизам je далеко од тога да негира реалност субјек-
тивно-психичког: оно, наравно, постоји, али ce оно ни y
ком случају не може одвајати од материјалне основе по-
нашања организма. Психичко j e само једно od својстава
организоване материје, и зато ce не сме супротстављати
материјалном као посебан принцип тумачења. Напротив,
треба налазећи ce y потпуности на тлу спољашњег мате-
ријалног искуства, показати при каквој организацији и
при каквом степену сложености материје ce појављује
овај нови квалитет - психичко, ово ново својство матери-
је. Унутрашње субјективно искуство y овом смислу не
може баш ништа да да. У том погледу je сасвим y праву
објективна психологија.
Међутим, дијалектички материјализам поставља још
један врло важан захтев пред психологију, захтев кога че-
сто нису свесни и не држе га ce увек ни објективисти:
психологија човека мора да буде социологизирана.
Наиме, може ли ce схватити човеково понашање без
укључивања објективно-социолошке тачке гледишта. Сви
основни, битни y животу човека поступци су изазвани со-
цијалним дражима y условима социјалне средине. Међу-
тим, ако нам je позната само физичка компонента дражи
и само апстрактно физиолошка компонента реакције, он-
да ћемо врло мало разумети понашање човека.
Вербалне реакције, на пример, које имају тако велику
улогу y понашању човека - јер унутрашњи говор прати
сваки његов свесни поступак - не подлежу, као што смо
видели, чисто физиолошким методама проучавања, буду-
ћи да представљају специфичне социјалне манифестације
човечијег организма.
Формирање вербалних реакција могуће je само y усло-
вима социјалне средине. Сложени апарат вербалних веза
ce изграђује и остварује y процесу дугог, организованог и
многостраног општења међу организмима. Без објектив-
них социолошких метода психологија, наравно, не може
да постоји.

22
 Она мора објективним методама да проучава матери-
јално изражено понашање човека y условима природне и
социјалне средине. Такви су захтеви које марксизам по-
ставља пред психологију.

6. Психолошки проблем фројдизма

Какву позицију заузима психоанализа y борби савреме-

них психолошких праваца?
Сам Фројд и фројдисти гледају на своје учење као на
први и јединствени покушај изградње истински објектив-
не, натуралистичке психологије. У руској психолошкој и
философској литератури, као што смо већ указивали, по-
стоји неколико радова који доказују да je психоанализа y
праву када je реч о овим њеним претензијама и да зато y
својој основи (наравно, са извесним изменама и допунама
y појединостима) она највише одговара захтевима које
марксизам поставља пред психологију 3. Други предста-
вници објективне психологије и марксизма гледају на
психоанализу другачије, сматрајући je потпуно неприхва-
тљивом са објективно-материјалистичке тачке гледи-
шта*24.
Ово питање je занимљиво и врло важно.
Објективна психологија je млада наука, она тек почиње
да ce формира. Своје полазиште u своје методе она нај-
боље може да објасни уз помоћ продубљене критике и
борбе с другим правцима (не говорећи, наравно, о њеном
непосредном раду над конкретним материјалом који ce

3 A. Б. Залкинд. Фрепдизм u марксизм (огледи из културе револу-

ционарног времена); и чланак са истим насловом y часопису „Кра-
снал HoBb”, 1924, № 4. Од истог аутора: Ж изт организма u внуше-
ние (ГИЗ. 1927), гл. VII, VIII, XVI. Б. Бмховскии. О методологиче-
ских основанинх психоаналитического ученин Фреида. („Под знаме-
нем марксизма”. № 12, 1923); Б. Д. Фридман. Основние психлогиче-
ские воззренш Фрепда u теорт исторического материализма.
(„Психологил и марксизм” под ред. Корнилова); A. Р. Лурил. Пси-
хоанализ как система монистическоп психологии. (Ibid.).
24 В. КЗринец. Фрепдизм u марксизм („Под знаменем марксизма”,
№ 8-9. 1924), a такође наш чланак tlo ту сторону coijuaMbHozo
(журн. „Звезда”, Ј1гд., 1925, кн. 5).

23
односи на понашање): то ће joj помоћи да методолошки
ојача и јасније схвати своје позиције.
Објективној психологији, међутим, прети озбиљна опа-
сност - да упадне y наивни механицистички материјали-
зам. Ова опасност није тако велика кад су y питању при-
родне науке, које за предмет проучавања имају неорган-
ску природу. Али она постаје озбиљнија када je реч о био-
логији - y психологији упрошћени механицистички мате-
ријализам може одиграти фаталну улогу. Овакво скрета-
н>е y примитивни материјализам и крајње упрошћавање
задатака објективне психологије, које je с тим повезано,
налазимо код америчких бихевиориста23 и руских рефлек-
солога.
И ето, када ce објективна психологија нађе пред неоп-
ходним задатком да заузме одређену критичку позицију y
односу на она сложена и изузетно важна питања која je
покренула психоанализа, јасно ће ce показати мањкавост
и грубост упрошћено-физиолошких приступа човековом
понашању. Неопходност примене дијалектичке u социо-
лошке тачке гледишта на психологију постаће сасвим
очигледна.
Ствар je y томе што ће нас критичка анализа Фројдове
психолошке теорије сасвим приближити питању које ce
тиче управо вербалних реакција u њиховог значаја за це-
локупно човеково понашање - том најважнијем и најте-
жем питању психологије човека.
Ми ћемо видети да ће ce све оне менталне појаве и кон-
фликти са којима ће нас упознати психоанализа показати
као сложене интеракције u конфликти између вербалних
u невербалних реакција човека.
Уверићемо ce да и унутар саме вербалне (вербализова-
не) сфере понашања човека постоје тешки конфликти из-
међу унутрашњег u спољашњег говора и између различи-
тих слојева унутрашњег говора. Видећемо да y неким
сферама живота (на пример, y сексуалној сфери) посебно
тешко и споро долази до формирања вербалних веза (то
јест успостављања веза имеђу визуелних, моторних и
других реакција y процесу општења међу индивидуама,25

25 To јест представника науке о понашању човека.

24
 што je неопходно за формирање вербалних реакција). Ha
Фројдовом језику - све су то конфликти између свесног и
несвесног26.
Снага Фројда je y томе што je он оштро поставио ова
питања и прикупио материјал за њихово разматрање. Ње-
гова слабост je y томе што он није схватио социолошку
суштину свих тих појава и што je покушао да их угура y
уске оквире индивидуалног организма и његове психе.
Процесе који су y суштини социјални он je тумачио са
становишта индивидуалне психологије.
Овом игнорисању социологије ce придружује и други
битан недостатак Фројда —субјективност његовог мето-
да, истина, донекле замаскирана (зато je и био могућ спор
око овог питања). Фројд ce не држи доследно и до краја
тачке гледишта спољашњег објективног искуства и тума-
чи конфликте човековог понашања изнутра, то јест са
становишта самопосматрања (али, понављамо, самопо-
сматрања y донекле маскираној форми). Тако интерпрета-
ција (тумачење) факата и појава које он посматра постаје
y основи неприхватљива, y шта ћемо, надамо ce, уверити
читаоца.
Други проблем, који ce намеће при критичкој оцени
фројдизма, тесно je повезан са првим - с проблемом вер-
балних реакција. Он ce тиче „садржаја психе”: садржаја
мисли, жеља, снова и осталог27. Taj садржај je do краја
идеолошки: od мутне мисли u нејасне, нeodpeђeнe жеље
do философског система u сложене политтке организа-
ције ми имамо jedan uenpemidaH низ ^еолош ких na, npe-
ма томе, u социолошких појава. Ниједан члан тог низа од
првог до последњег није продукт само индивидуалног ор-
ганског стваралаштва. И најмутнија мисао, која je остала
неисказана, и сложен философски покрет подједнако
претпостављају организовано општење међу индивидуа-
ма (истина, разне су форме и степени организованости
тог општења). Фројд, међутим, цео идеолошки низ од пр-

26 Уосталом, и сам Фројд зна за одређење „несвесног” као „невер-

балног”; о томе ниже.
27 Строго говорећи, ово je друга страна истог проблема, јер садржа-
ја психе ми постајемо свесни захваљујући унутрашњем говору.

25
вог до последњег члана приморава да ce развија из нај-
простијих елемената индивидуалне психе као y социјално
празном амбијенту.
Овде ми, наравно, унапред указујемо на два најважнија
проблема психологије. За нас je, међутим, битно да их чи-
талац, пратећи даље излагање психоанализе, све време
има y виду.

7. Наука u maca

Сада ћемо ce, y закључном делу ове главе, позабавити

још једним питањем које смо y почетку само дотакпи.
Већ je из наших претходних усмеравања читалац могао
да закључи да психолошка, уско научна страна фројдизма
ни y ком случају није неутрална y односу на своју опште-
идеолошку класну позицију, која je нашла тако снажан
израз y његовом основном философском мотиву.
Са овим ce многи не слажу. Неки сматрају да ce пита-
н>а посебних наука морају постављати независно од оп-
штег погледа на свет. У савременом спору око предмета
и метода психологије неки научници су истакли став о пу-
иој неутралности посебних наука, - na према томе u пси-
хологије - y питањима схватања света u социјалне ори-
јентације.
Ми сматрамо да je таква неутралност егзактних наука
потпуно привидна: она није могућа из логичких и социоло-
шких разлога.
Заправо, само ако нисмо домислили do краја неку науч-
ну теорију, ми можемо да не приметимо њену нужну по-
везаност са основним питањима светоназора; ако je тео-
рија доследно промишљена, она неизбежно открива оп-
штефилософску позицију.
Дакле, субјективна психологија y свим својим правци-
ма при доследном развоју методолошки неизбежно дово-
ди или до дуализма, то јест до цепања бића на две међу-
собно неспојиве компоненте - материјалну и духовну,
или до чисто идеолошког монизма. Онај, no свему судећи,
потпуно безазлен делић „изнутра доживљеног”, који, као
што смо видели, разбија јединство објективно-материјал-
ног правца y лабораторијском експерименту, може одлич-

26
 но да послужи и као Архимедова тачка ослонца за разби-
јање објективно-материјалистичке слике света y њеној це-
лости.
Неутралност y науци није могућа ни са социолошког
аспекта. Јер, не може ce веровати y апсолутну субјектив-
ну искреност човекових схватања. Класна заинтересова-
ност и предубеђење су објективно-социолошка категори-
ја, које индивидуална психа није ни приближно увек све-
сна. Али управо y тој класној заинтересованости ce и са-
држи снага сваке теорије, сваке мисли. Јер ако je мисао
снажна, уверљива и значајна, онда je она, очигледно, ус-
пела да дотакне неке суштинске стране живота дате соци-
јалне групе, успела je да себе повеже са основном позици-
јом те групе y класној борби макар и потпуно несвесно за
самог творца те мисли. Снага делотворности, важности
мисли je директно пропорционална њиховој класној за-
снованости, њиховој оплођености социјапно-економским
бићем dame групе. Подсетићемо да су вербалне реакције
чисто социјалне творевине. Сви константни (постојани)
моменти ових реакција су моменти управо класне a не
личне самосвести.
Човекова мисао никада не одражава само биће објекта
који она жели да спозна, већ истовремено и биће сазнају-
ћег субјекта, његово конкретно друштвено биће. Мисао je
двоструко огледало, и обе његове стране могу и морају да
буду јасне и незамагљене. Ми управо настојимо да схва-
тимо обе стране фројдовске мисли.
 ДЕО ДРУГИ

ПРИКАЗ ФРОЈДИЗМА

Глава трећа

НЕСВЕСНО И ПСИХИЧКА ДИНАМИКА

1. Свест u несвесно 2. Три периода y развоју фројдизма

3. Прва концепција несвесног 4. Катарзички метод
5. Особености другог периода 6. Учење о потискивању

1. Свест u несвесно

Човекова психа ce, према Фројду, дели на три области:

свест, несвесно u предсвесно. Ове три области или систе-
ми психичког ce налазе y стању непрекидне интеракције,
a прве две - и y стању напрегнуте међусобне борбе. Ha
ову интеракцију и ову борбу своди ce психички живот чо-
века. Сваки душевни акт и сваки поступак човека треба
посматрати као резултат надметања u борбе свести са
несвеснгш, као показатељ достигнутог y датом моменту
живота међусобног односа сила ових непрестано суко-
бљених страна.
A ko будемо слушали само оно што нам о нашем ду-
шевном животу говори свест, ми тај живот никада нећемо
разумети јер je свест, која ce налази y непрестаној борби
са несвесним, увек тенденциозна. Она нам о психичком
животу y његовој укупности и о себи самој даје несумњи-
во лажне податке. Међутим, психологија je увек градила
своје ставове на основу података свести, a већина психо-
лога je једноставно поистовећивала психичко са свесним.
Они мање бројни, који су, као Липс или Шарко и његова
школа, регистровали несвесно, потцењивали су његову
улогу y психи. Они су несвесно разумели као какав стал-
ни, једном заувек дати додатак душевном животу. Непре-
кидна динамика његове борбе са свешћу остала je за њих

28
скривена. Због овог поистовећивања психичког са све-
сним стара психологија нам je, no мишљењу Фројда, да-
вала потпуно лажну слику о нашем душевном животу, јер
основна маса психичког и његови динамички центри силе
спадају заправо y област несвесног.
Патос фројдизма je патос откривања целог једног све-
та, једног новог неистраженог континента с оне стране
културе и историје, света који j e истовремено врло близак
нама, који je сваког часа спреман да ce пробије кроз омо-
тач свести и одрази y нашем говору, y неком нехотичној
омашци, гесту или поступку.
Ова близина несвесног, ова лакоћа његовог продирања
y најпрозаичније појаве живота, y саму жижу животне
свакодневице - једна je од основних карактеристика
Фројдове теорије, која ову теорију разликује од учења
„философа несвесног” високог стила какви су били Шо-
пенхауер и, нарочито, Едуард Хартман.

2. Три периода y развоју фројдизма

Концепција несвесног није код Фројда настала одјед-

ном. У свом развоју она je претрпела суштинске промене.
У историји тог развоја ми разликујемо mpu периода.
У првом периоду (тзв. Фројдовско-Бројеровски пери-
од) фројдовска концепција несвесног je била блиска уче-
њу познатих француских психијатара и психолога - Шар-
коа, Лиебоа, Бернхајма и Жанеа, са којима ce налазила и y
директној генетичкој зависности (Фројд je студирао код
Шаркоа и Бернхајма).
Приближне хронолошке границе првог периода су
1890-1897. године. Главно и једино дело из овог периода
je Freud u. Breuer, Studien über Hysterie (истраживања хи-
стерије), објављена 1895. године.
У. другом, најдужем и најважнијем периоду развоја
психоанализе формирале су ce све основне и карактери-
стичне црте фројдовског учења о несвесном. Оно сада по-
стаје већ сасвим оригинално. Разрада свих питања ce y
овом периоду одвија искључиво y равни теоријске u при-
мењене психологије. Фројд и овде избегава широка фило-
софска уопштавања и питања која ce тичу светоназора.

29
Цела концепција има наглашено позитивистички карак-
mep2i. Стил Фројдових радова je трезвен и уздржан. При-
ближне хронолошке границе овог периода су 1897-1914.
године. У овом периоду објављени сви главни психоа-
налитички радови Фројда .
У трећем периоду концепција несвесног трпи суштин-
ске промене (нарочито y радовима ученика и Фројдових
следбеника) и почиње да ce приближава метафизичком
учењу Шопенхауера и Хартмана. Општа питања свето-
назора почињу da преовлађују над појединачним, посеб-
ним проблемима. Несвесно постаје оваплоћење свега нај-
нижег и свега највишег y човеку (углавном код представ-
ника швајцарске школе фројдиста). Појављује ce учење о
его-идеалу.
Чиме ce објашњавају ове промене y самом духу учења?
Делимично непосредним утицајем Шопенхауера и Харт-
мана (такође Ничеа), које Фројд y то време почиње помно
да проучава (у току првог и готово читавог другог перио-
да Фројд као доследни позитивиста није признавао фило-
софију)282930. Делимично ce y овом испољио јак утицај нових
Фројдових следбеника, који су од самог почетка били
философски и хуманистички настројени и који су унели
нове тонове y разматрање психоаналитичких проблема
(нарочито O to Ранк и Ференци). Али највећу улогу y овој

28 Фројд и данас (1926. године) инсистира на строго емпиријском

карактеру свог учења. Према његовим речима, психоанализа не
представља философски систем који полази од појединих строго
одређених претпоставки и тежи да помоћу њих обухвати свеукуп-
ност света, a када je једном завршен, не оставља места за нова тра-
жења и промишљеније оцене. Психоанализа ce, напротив, ослања
на чињенице проучаване области, тежи да реши најближе проблеме
који проистичу из посматрања, увек je спремна да унесе корекције
y своје теорије (Handwörterbuch, стр. 616). (Han. ред.)
29 Traumdeutung (Тумачење снова) 1900. г. Постоји руски превод
(1911); Psychopatologie des Alltagslebens (Психопатологија свако-
дневног живота); руски превод 1925. године. D er Witz („Досетљи-
вост”); руски превод 1925. г. Drei Abhandlungen zur Sexualtheorie
(Три студије из теорије сексуалности); руски превод „Очерки no
психологии сексуалвмости”, ГИЗ, год. ?). Ha крају, три основна то-
ма Kleine Schriften zur Neurosenlehre (чланци из теорије неуроза) и
још читав низ мање важних радова.
30 Види напомену 28. (Han. ред.)

30
 промени имао je, no свему судећи, повратни утицај савре-
меника на Фројда, одушевљених његовим учењем. У то
време Фројд je постао признати „господар мисли” y нај-
ширим интелектуалним круговима. Али ти широки кру-
гови су још y раним Фројдовим радовима настојали да от-
крију урраво философску, идеолошку тему. Они су оче-
кивали и тражили од психоанализе „откровење” y обла-
сти погледа на свет. И мало-помало Фројд ce повео и под-
редио овом захтеву и очекивању. Десило ce нешто уоби-
чајено: успех и признање довели су до прилагођавања и
извесног изопачавања учења, које je настало и сазрело y
атмосфери непријатељства и одбијања.
Приближна хронолошка граница која одваја овај по-
следњи - трећи - период од другог je 1914-1915. година3132.
Главни радови из овог периода су две последње Фројдове
књиге: Jenseits des Lustprincips (С оне стране принципа за-
довољства) и Das Ich und das Es (его и u d f . Међутим,
најимпресивнији литерарни израз овог периода психоана-
лизе не припада Фројду већ његовом ученику и миљени-
ку O to Ранку, чија ce сензационална књига Траума рође-
ња33 појавила пре три године. To je најкарактеристичнији
знак новог духа који je почео да влада y психоанализи y
последње време. Књига je философска од почетка до кра-
ја. Написана je тоном и стилом мудраца, „који навештава
велике и застрашујуће речи”. Покаткад она личи на рђаву
пародију из времена Ничеовог одушевљавања Шопенхау-
ером34. Закључци запањују својом искључивошћу. У тре-
звеној и хладној атмосфери другог, класичног периода
психоанализе, слична књига уопште не би била могућа.
Таква су три периода y развоју психоанализе. Њихове
разлике и особености треба увек имати y виду; њих не
треба игнорисати за љубав логичког јединства учења. За
тридесет три године свог историјског постојања психоа-

31 Први тонови карактеристични за последњи период фројдизма по-

чињу да звуче y таквим радовима као што су Einführung des Narci-
smus и Trauer und Melancholie.
32 Руски превод: Л u Оно (Academia, 1924).
33 Trauma der Geburt (1924).
34 Ha Ничеову књигу Рођење трагедије, из које je Ранк узео епи-
граф за свој рад.

31
нализа ce y много чему и битно мењала. Она данас више
није оно што je била уочи самог рата 1914. године.

3. Прва концепција несвесног

Шта je „несвесно”? Каква je била његова концепција y

првом периоду развоја психоанализе?
Још 1889. године, y Нансију, Фројда - тада младог беч-
ког лекара - запањио je експеримент чувеног познаваоца
хипнозе Бернхајма: хипнотисаној пацијенткињи je било
сугерирано да непосредно после буђења отвори кишо-
бран који ce налазио y углу собе. Пошто ce пробудила из
хипнотичког сна, дама je y назначено време пришла ки-
шобрану и отворила га. Ha питање о мотивима њеног по-
ступка она je одговорила да je наводно желела да ce увери
да ли je то њен кишобран. Овај мотив није одговарао
стварном узроку поступка и очигледно je био измишљен
post factum, међутим, он je потпуно задовољавао свест бо-
леснице: она je била искрено убеђена да je отворила ки-
шобран no сопственој жељи, са циљем да ce увери да ли
њој припада. Даље je Бернхајм путем сугестивних питања
и навођења мисли принудио на крају пацијенткињу да ce
сети стварног узрока поступка, то јест инструкције која
joj je била дата за време хипнозе35.
Из овог експеримента Фројд je извео три општа за-
кључка који су одредили основе његове ране концепције
несвесног:
1) мотивација свести поред cee њене субјективне
искрености не одговара увек стварним узроцима посту-
пака;
2) поступак понекад може da буде условљен сшама
које делујуу психи anu које не долазе do свести;
3) ове психичке crne могу, помоћу одређених поступа-
ка, бити doeedem do свести.
Ha основу ова три става, који су проверени y властитој
психијатријској пракси, Фројд je разрадио, заједно са сво-

35 О овоме сам Фројд; Zur Geschichte der psychoanalytischen Bewe­

gung. (Samml. Kleiner Schriften zur Neurosenlehre, 4. Folge).

32
јим старијим колегом доктором Бројером, тзв. „катар-
зички метод лечења хистерије ”36.

4. Катарзички метод

Суштина овог метода ce састоји y следећем: y основи

хистерије и неких других психогених (изазваних психич-
ким a не органским поремећајем) нервних обољења леже
психичке творевине које не допиру до свести оболелог: то
су неки душевни потреси, осећања или жеље, које je обо-
лели једном доживео, али које je свесно заборавио, јер ce
његова свест, из неких разлога плаши или стиди самог се-
ћања на њих. Пошто не допиру до свести, ови заборавље-
ни доживљаји не могу бити нормално иживљени и одреа-
говани (испражњени); они управо и изазивају болесне
симптоме хистерије. Лекар мора да скине амнезију (забо-
рав) с ових доживљаја, да их доведе до свести оболелог,
унесе y јединствено ткиво свести и тако им омогући да ce
слободно испразне и иживе. Путем оваквог иживљавања
ce и отклањају болесни симптоми хистерије.
Ha пример, нека девојка доживљава љубавну страст
према блиском човеку, страст која je, с њеног становишта
толико недопустива, дивља и противприродна да она ни
себи самој није y стању да призна то осећање. Због тога
она не може да га подвргне трезвеном и свесном просуђи-
вању ни пред самом собом. Такав непризнат од њене
стране доживљај остаће y души девојке y потпуно изоло-
ваном стању; ни y какву везу са другим доживљајима,
мислима и просуђивањима оно неће моћи да ступи.
Страх, постиђеност, љутња терају овај доживљај y тешко
душевно изгнанство. Да нађе излаз из тог изгнанства изо-
ловани доживљај не може: јер, нормални излаз за њега би
била нека активност, поступак или бар речи и разумни
докази свести. Сви ови излази су затворени. Потиснут са
свих страна (прикљештен, eingeklemmte, према Фројдо-
вом изразу), изоловани доживљај почиње да тражи излаз

36 За све што следи види: Dr. Breuer und Dr. Freud, Studien über Hy­
sterie, 1. Auflage, 1895. (IV. Aufl. 1922) или чланак Фројда y Hand-
wört. d. Sex. Wissensch., стр. 610.

33
на ненормалним путевима где он може да остане непре-
познат: y утрнулости неког здравог дела тела, y безразло-
жним нападима страха, y неком бесмисленом поступку и
сл. Тим путем заправо настају симптоми хистерије. Зада-
так лекара ce y оваквом случају своди пре свега на то да
открије код болесника намерно заборављен и непризнат
од његове стране узрок болести, да га натера да га ce сети.
У ту сврху Фројд и Бројер су користили хипнозу (потпу-
ну или делимичну). Пошто сазна узрок болести, лекар мо-
ра да принуди болесника да, савлађујући страх и стид,
призна заборављени доживљај, да престане да га „скрива”
y симптоме хистерије и да га уведе y „нормалан ток” све-
сти. Лекар овде, путем свесне борбе с датим доживљајем,
или понекад путем сврсисходног уступка овоме, ствара
услове да ce доживљај нормално испразни. Девојка ће, y
конкретном случају, можда, морати да доживи тешку жи-
вотну кризу и непријатности, али ће ce, y сваком случају,
ослободити болести. Хистерички симптоми ће постати
непотребни и полако ће нестати.
Овакво ослобађање од страха и стида путем свесног њи-
ховог иживљавања Фројд назива аристотеловским терми-
ном катарзис, што значи прочишћење. Према Аристотело-
вој теорији трагедија прочишћава душе гледалаца од афе-
ката страха и саосећања, приморавајући их да доживе ова
осећања y ослабљеној форми. Отуда и назив фројдовско-
бројеровског метода - катарзички (прочишћавајући)3738.
Ови потиснути доживљаји, који изазивају симптоме
хистерије, y ствари су „несвесно”, како га je Фројд разу-
мео y првом периоду развоја свог учења. „Несвесно” ce
може одредити као неко страно тело које je продрло y
психу. Оно није повезано чврстим асоцијативним везама
с другим моментима свести и зато нарушава њено једин-
ство. У обичном животу њему je блиско маштање које je
такође слободније неголи доживљаји реалног живота, од
чврстих асоцијативних веза које прожимају нашу свест.
Блиско му je и стање хипнозе, због чега су Фројд и Бројер
„несвесно” називали - хипноидом3&.

37 Breuer und Freud. Studien über Hysterie, стр. 1-14.

38 Ibid., стр. 188. и даље.

34
 Таква je прва фројдовска концепција несвесног.
Истаћи ћемо две њене карактеристике Прво, Фројд нам
не даје никакву физиолошку теорију несвесног и чак не
покушава да то уради, насупрот Бројеру, који даје физио-
лошко поткрепљење свом методу3 ; Фројд je на самом по-
четку окренуо леђа физиологији. Друго, продукте несве-
сног ми можемо добити само y преводу на језик свести;
другог, непосредног приступа несвесном мимо свести са-
мог оболелог нема и не може бити.
Указаћемо читаоцу још и на огроман значај који катар-
тички метод придаје вербалној реакцији. Сам Фројд исти-
че ову црту своје теорије: он упоређује свој метод лечења
хистерије са исповешћу католика. Ha исповести верујући
стварно доживљава олакшање и прочишћење захваљују-
ћи томе што износи другом човеку, y датом случају све-
штенику, такве своје поступке и мисли које он сам сматра
грешним, и о којима y другим околностима не би могао
да говори. Тако он даје вербални израз u вербални излаз
ономе што je било потиснуто и изоловано y његовој пси-
хи и зато je притискало. У овоме je прочишћујућа снага
речи3940

5. Карактеристике другог периода

Сада треба да објаснимо даљи развој појма несвесног y

другом, класичном периоду психоанализе. Овде ce он
обогаћује читавим низом нових, врло битних елемената.
У првом периоду несвесно je било до извесне мере слу-
чајна појава y човековој психи: оно je представљало неки
болесни додатак уз њу, неко страно тело које je продрло y
душу човека склоног хистерији под утицајем неких слу-
чајних животних околности. Нормалан психички апарат

39 IbićL, стр. 161. и след.

40 Треба такође истаћи да je y овом периоду Фројд y својој психија-
тријској пракси престао да примењује y циљу катарзе методе хип-
нозе и заменио их методом слободних асоцијација. Путем сугестив-
них питања и дугог посматрања лекар, припремивши претходно па-
цијента, допире до „срамотних или страшних” доживљаја потисну-
тих y несвесно, и, пошто их доведе до свести, даје им природно рас-
терећење. (Han. ред.)

35
схватан je y првом периоду као нешто сасвим статично,
постојано; на борбу психичких crna није ce гледало као на
сталну закономерну форму душевног живота већ пре као
на изнгшну u ненормалну појаву y њему. Даље, садржај
несвесног je y овом периоду остао потпуно неразјашњен
и, рекло би ce, случајан. У зависности од индивидуалних
особина човека и од случајних околности његовог живо-
та, одређен мучни или срамни доживљај бивао je изоло-
ван, заборављен, постајао je несвестан; никаква типоло-
шка уопштавања оваквих доживљаја Фројд није правио.
Искључив значај сексуалног момента исто тако још није
био наглашен. Тако je било y првом периоду.
У другом периоду несвесно постаје већ неопходан u ве-
ома важан саставни део психичког mapama сваког чове-
ка. Сам психички апарат ce динамизује, то јест доводи y
стално кретање; борба свесног са несвесним ce проглаша-
ва за сталну и закониту форму психичког живота. Несве-
сно постаје продуктивни извор психичких сила и енергије
за све области културног стваралаштва, нарочито за умет-
ност. Истовремено, при неуспешном исходу борбе са све-
шћу, несвесно може постати извор разних нервних обо-
љења.
Процес формирања несвесног, сагласно овим новим
погледима Фројда, има законит карактер и одвија ce y то-
ку читавог живота човека од момента његовог рођења.
Овај процес носи назив потискивање (Verdrängung), По-
тискивање je један од најважнијих појмова читавог пси-
хоаналитичког учења.
Даље, садржај несвесног ce типизира: то више нису
случајни изоловани доживљаји већ неке типичне, углав-
ном опште за све људе повезане групе доживљаја (ком-
плекси) одређеног карактера, претежно сексуалног. Ови
комплекси (повезане групе доживљаја) ce потискују y не-
свесно y строго одређеним периодгша, који ce понављају
y историји сваког човека.
У овој глави ћемо ce упознати са основним психичким
,Јмеханизмом” потискивања и с тесно повезаним с њим
појмом „ц е н з у р е Садржајем несвесног ћемо ce позабави-
ти y следећој глави.
Шта je потискивање?

36
6. Учење о потискивању

Ha првим ступњевима развоја човекове личности наша

психа не разликује могуће од немогућег, корисно од
штетног. дозвољено од недозвољеног. Она ce руководи
само једним принципом, „ принципом задовољства ” (Lu-
stprincip)41. Ha самом почетку развоја човекове душе y
њој ce слободно и без препрека јављају такве представе,
осећања и жеље који би на следећим ступњевима развоја
ужаснули свест својом преступношћу и порочношћу. У
дечјој души je „све дозвољено”, за њу нема неетичких же-
ља и осећања, и она, не знајући ни за стид, ни за страх
широко користи ову привилегију како би створила огром-
не резерве најпорочнијих представа, осећања и жеља -
порочних, наравно, са становишта каснијих ступњева раз-
воја. Овој апсолутној доминацији принципа задовољства
ce придружује на првом ступњу развоја способност за ха-
луцинаториим задовољењем жеља: јер дете још не разли-
кује стварно од нестварног. Свака представа je за њега
већ реалност. Такво халуцинаторно задовољавање жеља
човек за цео живот задржава y сну42.
Ha следећим ступњевима душевног развоја принцип
задовољства губи своју искључиву превласт y психи: упо-
редо са њим a често и насупрот њему почиње да делује
нови принцип психичког живота —„принципреалности”.
Сви психички доживљаји морају сада да прођу y души
кроз двоструку проверу са становишта сваког од ова два
принципа. Јер жеља може бити незадовољена и зато иза-
звати патњу - или бити задовољена, a оставити за собом
непријатне последице: такве жеље морају бити потисну-
те. Неке представе ce могу повезати тесном асоцијатив-
ном везом с осећањем страха, или са сећањем на бол: та-
кве нредставе не би требало да ce јављају y души.
Ha овај начин долази до психичке селекције, и само
она душевна творевина која издржи двоструку проверу са

41 Freud, Über zw ei Princip, d. psych. Geschehens (Kl. Sehr. z. Neuro­

senlehre; 3. F.), стр. 271.
42 Фреид. Снотопкование. Стр. 388-391. и 403-405.

37
становишта оба принципа постаје на неки начин легали-
зована, пуноправна и улази y виши систем психичког - y
свест, или само добија могућност да уђе y њу, то јест по-
стане предсеесно. Они доживљаји који не издрже прове-
ру, постају нелегални и потискују ce y систем несвесног.
Ово потискивање, које делује y току читавог живота
човека ce одвија механички, без икаквог учешћа свести.
Свест ce добија y потпуно готовом, очишћеном виду, она
не региструје потиснуто и може чак и да не зна за његово
постојање, његов садржај. Потискивањем управља посеб-
на психичка сила, коју Фројд сликовито назива „цензу-
ром". Цензура лежи на граници система несвесног и све-
сног. Све што ce налази y свести или може да уђе y њу je
43
строго цензурисано .
Целокупна маса „нецензурисаних” представа, осећања
и жеља, потиснутих y несвесно, никада не нестаје и не
губи своју снагу. Јер иживети неку жељу или осећање мо-
гуће je само преко свести и преко операција и поступака
којима она управља, a пре свега преко човековог говора.
Несвесно je - бесловесно, оно ce плаши речи. Несвесне
жеље ми не можемо признати чак ни самима себи y уну-
трашњем говору, оне, дакле, немају никакав излаз напо-
ље, оне не могу бити одреаговане и зато y свој пуноћи
својих сила и свежини непрестано живе y нашој души4344.
Тако ce одвија процес потискивања.
Несвесно сада можемо одредити са становишта пси-
хичке динамике његовог настајања - као потиснуто. Ка-
кав je карактер тог потиснутог, другим речима - какав je
садржај тог несвесног, објаснићемо y следећој глави.

43 Ibid., стр. 116. и 439. и след., a такође Л u Оно, гл. I и II.

44 Freud, Jenseits des Lustprincips, стр. 35-36, и Kl. Sehr. z. Neur., 4.
F.: Das Unbewusste.

38
 Главачетврта

САДРЖАЈ НЕСВЕСНОГ
• * ♦

/. Теорија нагона 2. Сексуални живот детета

3. Едипов комплекс 4. Садржај несвесногу другом
периоду 5. Теорија нагона трећег периода
(ерос u танатос) 6. Его идеал

1. Теорија нагона

Упознали смо ce са процесом потискивања. Одакле ce

узима материјал за овај процес? Каква осећања, жеље и
представе бивају потиснуте y несвесно?
Да бисмо ово разумели, да бисмо схватили структуру
несвесног, морамо ce упознати са фројдовском теоријом
нагона (Triebe)45.
Психичку активност покрећу спољашњи u унутрашњи
надражаји организма. Унутрашњи надражаји имају со-
матски (телесни) извор, то јест настају y нашем власти-
том организму. И ето, психичке представнике тих унутра-
шњих соматских надражаја Фројд назива нагонима.
Све нагоне Фројд дели према њиховом циљу и сомат-
ском извору y две групе:
1) сексустне нагоне, чији je циљ продужење poda (вр-
сте) макар и no цену живота индивидуе;
2) личне нагоне, m u нагоне era (Ich-triebe); њихов циљ
je - самоочување индивидуе.
Ове две групе нагона су несводиве једна на другу и че-
сто долазе y међусобне конфликте.
Ми ћемо ce задржати само на сексуалним нагонима јер
они.дају главни део материјала y систем несвесног. Ову
група нагона je подробно истражио Фројд46.

45 Samml. Kl. Sehr. z. Neur., 4. F.: Triebe und Triebschicksale, a такође

Л u Оно, гл . IV.
46 За све што следи види: Freud. D rei Abhandlungen zur Sexualtheo­
rie .1905. Руски превод „Очерки no психологии ceKcyanbHOcm u. M ,
ГИЗ, 1925.
 По мишљењу неких познавалаца, главне заслуге фрој-
дизма леже управо y области сексуалне теорије.

2. Сексуални живот детета

У претходној глави смо истакли да дете на првим ступ-

њевима свог психичког живота акумулира велику коли-
чину осећања и жеља, порочних и неморалних са стано-
вишта зреле свести. Читаоцу који није упознат са фројди-
змом ce ова тврдња може учинити чудном и изазвати не-
доумицу. Јер, y ствари, откуда код детета неморалне, по-
рочне жеље? Зар дете није симбол невиности и чистоте?
Сексуални нагон, или, како га Фројд назива, libido (што
значи полна глад), својствен je детету od самог почетка
његовог живота; он ce рађа заједно с његовим телом и
егзистира непрекидно, понекад само y нешто ослабљеној
форми y његовом организму и психи. Полно сазревање je
само фаза - истина, врло важна - y развоју сексуалности,
али то уопште није њен почетак47.
Ha тим првим ступњевима развоја, на којима још увек
суверено влада принцип задовољства с његовим „све je
дозвољено”, сексуални нагон карактеришу следеће особе-
ности:
1) Гениталије (полни органи) још нису постале органи-
зујући соматски центар сексуалног нагона; оне су само
једна од ерогених зона (тако Фројд назива сексуално-на-
држљиве делове mena), a са њима успешно конкуришу
друге зоне као што су: уста(при сисању), anus, или анална
зона (чмар) при избацивању фекалија; кожа; прст руке
или ноге и друго48. Може ce рећи да je полни нагон, или
libido детета, који још није концентрисан y полним још
незрелим органима, расут no читавом организму, тако да
сваки део тела може постати соматски извор сексуалног
узбуђења. Овај први период сексуалног развоја Фројд на-
зива прегениталним периодом, јер полни органи (генита-
лије) још нису постали телесни центар нагона. Треба на-
гласити да ерогене зоне (нарочито уста и anus) задржавају

47 Очерки no пспх. секс., стр. 47-55.

48 lb., стр. 4 3 -4 4 ,5 8 ,6 1 .

40
 одређени степен сексуалне надражљивости и y даљем жи-
воту човека4950.
2) Сексуални нагон детета још mije самосталан, није
издиференциран: он je тесно повезан са другим потребама
организма и процесима њиховог задовољавања - с проце-
сом .хрдд>ења, сисања, мокрења, дефекације и др., и даје
свим овим процесима сексуалну обојеноспг .
3. Сексуални нагон детета y првој „оралној” фази ce за-
довољава на властитом телу и нема потребу за објектом
(у другом човеку): дете je аутоеротично51.
4) Пошто примат гениталија (то јест њихова доминаци-
ја y полном животу) још не постоји, полна диференција-
ција нагона je још колебљива.. Може ce рећи да je y првој
фази свог развоја сексуални нагон бисексуалан (то јест
двополан)5 .
5) Услед свих ових особености раног полног нагона,
чини ce да je дете вишеструко изопачено (polymorph per­
vers); оно je склоно мазохизму53, садизму, хомосексуали-
зму и другим настраностима54. Јер његов libido je расут no
читавом телу и може да ce повеже са било којим проце-
сом и органским осетом и из свега извуче сексуално задо-
вољство. Најмање je разумљив детету управо нормални
полни акт. Ha полне настраности одраслих људи Фројд
гледа као на појаву сузбијеног нормалног развоја, као на
регрес y односу на ране ступњеве инфантилне (дечје) сек-
суалности.
Такве су no Фројду основне црте инфантилне еротике.

49 Развој сексуалног нагона код детета пролази, no Фројдовом ми-

шљењу, кроз следеће ступњеве: први прегенитални ступањ - орал-
ни, y коме главну улогу имају уста, y складу са најбитнијим интере-
сима детста; иза њега долази анални ступањ и, на крају, последњи
ступањ када на прво место долази генитапна (полна) зона. Све ове
ступ+ћеве, no Фројдовом мишљењу, дете пролази доста брзо при-
ближно до 5-6. године старости. (Han. ред.)
50 Очерки no псих. секс., 55, 75-79.
51 Ibid., 56-58.
52 Ibid., 93-94.
53 Мазохизам je сладострашће које ce постиже путем трпљења и па-
тње.
54 Очерки no псих.секс., 66-68.

41
 Сада постаје јасно какве ce огромне резерве сексуал-
них жеља и с њима повезаних представа и осећања могу
створити y души детета на темељу дечјег libida, да би ка-
сније биле подвргнуте беспоштедном потискивању y не-
свесно.
Можемо рећи да ce читава рана фаза историје наше ду-
ше налази ван граница наше свести - јер човек обично не
памти шта ce догађало с њим пре четврте године - међу-
тим, догађаји из те фазе задржавају своју снагу и непре-
стано живе y несвесном; прошлост не нестаје, она ce чува
y садашњости јер није била иживљена.

5. Едипое комплекс

Најважнији догађај ове потиснуте историје дечјег сек-

суалног живота je полни нагон према мајци и с њим пове-
зана мржња према оцу, тзв. Едипов комплекс55. Учење о
овом комплексу и његовој улози y човековом животу je
једна од најважнијих тачака фројдизма. Његова суштина
ce своди на следеће. Први објект еротског нагона човека,
наравно, y смислу инфантилне еротике, коју смо напред
описали, je његова мајка. Односи детета према мајци су
од самог почетка јако сексуализовани. По мишљењу по-
знатог и угледног Фројдовог ученика Ота Ранка, чак бо-
равак плода y мајчиној утроби има либидонозни карак-
тер, заправо, од акта рођења - првог и најтежег одвајања
од мајке, кидања јединства са њом - и почиње трагедија
Едипа5556. Libido, међутим, изнова тежи матери, сексуали-
зујући сваки акт њене бриге и старања: дојење, купа-
ње,помоћ при дефекацији - све то има за дете сексуални
набој. При том je неизбежно додиривање разних ерогених
зона и гениталија, које буди y детету пријатна осећања, a
понекад и прву ерекцију. Дете жели да га мајка узме y
кревет, припија ce уз њено тело, и мутно сећање његовог

55 О овоме види: Фреид. Снотолкование, стр. 196-204, a такође ра-

дове: Jung. D ie Bedeutung des Vaters fü r das Schicksal des Einzelnen;
O. Rank. Incestmotiv in Dichtung und Sage и његова Trauma der Ge­
burt (1924).
56 O. Rank. Trauma der Geburt.

42
организма вуче га uterusu (материци) мајке, да ce врати
назад y тај uterus. Тако, дете органски нагиње инцесту
(родоскрнављењу). Рађање инцестуозних жеља, осећања
и представа при том je неизбежно.
Супарник y таквим нагонима малог Едипа постаје ње-
гов мтац, који навлачи на себе мржњу сина. Јер отац ce
меша y односе детета према мајци, не дозвољава му да га
она узима y кревет, инсистира да оно буде самостално, да
ce сналази без мајчине помоћи и томе слично. Отуда ce
код детета јавља инфантилна жеља за смрћу оца, која би
му омогућила да потпуно влада мајком. Пошто y души
детета y овој фази његовог развоја још увек доминира
принцип уживања, онда нема никаквих препрека развоју
како инцестуозних тако и непријатељских тежњи, жеља и
с њима повезаних различитих осећања и представа57.
Када принцип реалности ступи на снагу, и глас оца с
његовим забранама почне полако да ce претвара y глас
сопствене савести - почиње тешка, упорна борба с инце-
стуозним нагонима, и они ce потискују y несвесно.Читав
Едипов комплекс ce подвргава потпуној амнезији (забора-
ву). Ha место потиснутих нагона долазе страх u стид;
њих изазива y души и сама помисао на могућност појаве
полног нагона према мајци. Цензура je сјајно извршила
свој задатак: легална - може ce рећи, официјелна - свест
човека почиње сасвим искрено да протестује против саме
помисли на могућност Едиповог комплекса.
Процес потискивања Едиповог комплекса, no Фројду,
не пролази увек безболно no дете; он често доводи до
нервних оболења, нарочито дечјих фобија58.
Едипов комплекс, no Фројдовом мишљењу, y потпуно-
сти објашњава, зашто су код разних народа толико раши-
рени митови о родоскрнављењу, о убиству оца од стране
сина или, обрнуто, о убијању деце од стране оца и друге
сличне легенде. Овим ce објашњава и онај снажни утисак
који на све људе оставља чувена Софоклова трагедија
Цар Едип, иако са становишта официјелне свести положај

57 Исто важи само y обрнутом смислу и за девојчице.

58 Види: Freud, Geschichte der Fobie eines 5/jahrigen Knaben (Kl.
Sehr. 3. F., стр. 1. и даље).

43
Едипа треба прихватити као измишљен и нимало типи-
чан. Ова трагедија међутим, према Фројду, као и свако
друго велико уметничко дело, не кореспондира са нашом
официјелном свешћу већ са читавом психом y целини, a
пре свега са дубински несвесним59.
Едипов комплекс, тај први доисторијски догађај y чо-
вековом животу, има, no Фројдовом учењу, огроман, од-
лучујући значај за живот човека. Ова прва љубав и прва
мржња ће остати заувек најцеловитије органско осећање
његовог живота. У поређењу са њим, сви каснији еротски
односи, до којих долази уз учешће свести, изгледаће као
нешто површно, периферно, што не задире y саме дубине
организма u психе. Ранк и Ференци отворено квалификују
све касније љубавне односе човека као сурогат његове
прве Едипове љубави, којој je претходило пуно органско
јединство с њеним објектом - мајком. Будући coitus (пол-
ни акт) човека je само делимична компензација за изгу-
бљени рај y утроби мајке. Сви догађаји зрелог живота по-
зајмљују своју психичку силу од овог првог догађаја по-
тиснутог y несвесно —Едиповог комплекса. У даљем жи-
воту човек непрестано понавља - a да тога, наравно, уоп-
ште није свестан - с новим учесницима живота овај прво-
битни догађај Едиповог комплекса, преносећи на њих
своја потиснута, и зато вечно жива осећања према мајци и
оцу. Ово има основу y тзв. механизму преношења (Über­
tragung).
Механизам преношења je врло важан моменат y психо-
аналитичкој теорији и пракси. Под њим Фројд схвата не-
свесно премештање потиснутих нагона, углавном сексу-
алних, са свог правог објекта на други - који га замењује.
Тако ce нагон према мајци или непријатељство према оцу
обично преноси на лекара који руководи психоаналитич-
ким сеансама и на овај начин делимично иживљава. У то-
ме je значај механизма преношења за психоаналитичку
праксу. Преношење je један од начина да ce избегну за-

59 Психолошка истраживања ове врсте, која на основу психоанализе

теже да проникну y дубине човекове психе (област несвесног), до-
била су y психоаналитичкој литератури нови термин „дубинска
психологија” (Tiefenpsychologie). (Han. ред.)

44
 бране официјелне свести и бар делимично да слобода и
израз несвесном.
Фројд сматра да љубавни живот човека умногоме зави-
си од тога y којој мери он успева да свој libido ослободи
од везаности за мајку. Први објект младалачке љубави
обично лџчи на мајку.
Али лик мајке може да има фаталну улогу y развоју
полног нагона: страх од инцеста, који je за официјелну
свест учинио да љубав према мајци постане чисто духов-
на, да ce претвори y љубав-поштовање, која je неспојива
са мишљу о чулности - тај страх може да ce чврсто веже
y души човека за свако осећање поштовања и духовне
љубави. To често чини немогућим полно општење с ду-
ховно вољеном или поштованом женом - и доводи до фа-
талног цепања јединственог сексуалног нагона y два сме-
ра: на чулну страст и духовну приврженост, који ce не да-
ју сјединити на једном објекту6 .

4. Садржај несвесногу другом периоду

Едипов комплекс и све пгго je с њим повезано чини

главни садржај система несвесног: за њега ce везују мање
групе потиснутих психичких творевина, чији доток траје
tokom читавог човековог живота. Култура и културни
развој индивидуе траже увек нова потискивања. Међу-
тим, може ce рећи да главну масу, односно основни фонд
несвесног, чине инфантшни нагони сексуалног каракте-
ра. Од нагона Era треба поменути само тзв. агресивне (не-
пријатељске) нагоне. У дечјој психи са њеним „све je до-
звољено” ови агресивни нагони имају свиреп карактер:
својим непријатељима дете ретко жели нешто мање од
смрти. Таквих „убистава y мислима” чак најближих лица
има y првим годинама живота детета врло много; сва она
ce затим потискују y несвесно. Захваљујући власти прин-
ципа задовољства, дете y свим аспектима постаје чист и
доследан егоиста. Никаква морална и културна ограниче-
ња за овај егоизам не постоје. Ha овој основи ce такође
ствара пуно материјала за несвесно.60

60 Freud, Zür Psychologie des Liebeslebens (Kl. Sehr. 4. F.).

45
 Такав je y главним цртама садржај несвесног.
Ми га можемо изразити y следећој резимирајућој фор-
мули: y свет несвесног улази све оно што би могао да
учини организам, ако би он био препуштен искључиво
принципу задовољства, ако он не би био повезан са прин-
ципом реалности и културом. Овде улази све што je он
отворено желео и живо замишљао (a y незнатном степену
и остваривао) y раном инфантилном периоду живота, ка-
да je притисак реалности и културе био још слаб и када je
човек био слободнији y испољавању своје исконске, ор-
ганске самодовољности.
Сва напред наведена одређења и карактеристике ос-
новних момената фројдовске концепције несвесног - два-
ју принципа психичког дешавања, потискивања, цензуре,
теорије нагона и, на крају, садржаја несвесног - формули-
сао je Фројд, као што смо већ указали, y другом - позити-
вном периоду развоја психоанализе. Ha радове из овог пе-
риода ми смо ce пре свега и ослањали y свом излагању.
У трећем периоду, међутим, ово учење je било подврг-
нуто неким суштинским изменама и допунама. Ми знамо
и y ком правцу су ишле те измене.
Ми ce нећемо детаљно задржавати на свему оном новом
што je донео са собом трећи период развоја психоанализе.
Јер, кулминациона тачка развоја овога периода пада
већ y наше време. Много шта ce y њему још није коначно
обликовало и одредило. Обе карактеристичне за овај пе-
риод Фројдове књиге пате од недоречености, местимично
- од нејасности, чиме ce разликују од готово класичних
no јасноћи, прецизности и завршености ранијих његових
радова. Зато ћемо ce ограничити на кратко излагање само
најважнијег.

5. Теорија нагона трећег периода (ерос u танатос)

Теорија нагона je подвргнута суштинским изменама.

Уместо раније поделе нагона на сексуалне (одржање вр-
сте) и нагона era (самоодржања индивидуе) појавила ce
нова, двочлана подела: 1) сексустни нагон m u ерос; 2) на-
гон ка смрти. Нагон ега и, пре свега, инстинкт самоодр-
жања су уврштени y сексуалне нагоне (ерос), чији ce по-

46
јам, на тај начин, знатно проширио, обухвативши оба чла-
на раније поделе.
Под еросом Фројд разуме нагоне живота, то јест наго-
не који стално теже обнови живота и који га стално обна-
вљају - y форми или одржања врсте (сексуалност y уском
смислу) уши очувања индивидуе. Задатак нагона смрти
je враћање ceux живих организама y беживотно стање
неорганске, мртве материје, тежња да ce буде што даље
од немира живота и ероса.
Читав живот je, према Фројду, борба u компромис изме-
ђу ове две поменуте тежње. У свакој ћелији живог органи-
зма су помешане обе врсте нагона - ерос и смрт: једном
одговара физиолошки процес стварања, другоме -распа-
дања живе материје. Док je ћелија жива - доминира ерос61.
Када je немирни ерос, који тежи животу, задовољен на
пољу сексуалности, свој глас почиње да диже нагон ка
смрти. Отуда - сличност између оног стања које долази по-
сле пуног сексуалног задовољења и умирања, a код нижих
врста животиња - подударност акта оплођења и смрти. Ове
животиње умиру зато што после задовољења ероса нагон
ка смрти добија пуну слободу и остварује свој задатак62.
Ова нова Фројдова теорија својом биолошком страном
указује на јак утицај чувеног немачког биолога, неодарви-
нисте Вајсмана, док философска одражава ништа слабији
утицај Шопенхауера.

6. Его идеал

Друга особеност трећег периода, на којој ћемо ce задр-

жати, je ширење структуре несвесног, његово обогаћива-
ње квалитативно новим и специфичним моментима.
За други период je било карактеристично динамичко
схватање несвесног као потиснутог. Њиме ce претежно
Фројд бавио y својим психијатријским истраживањима63,
док су уско психијатријски интереси y овом периоду били

61 Види: Л u Оно, стр. 39.

62 Ibid., стр. 47-48.
63 „Патолошка истраживања су одвлачила нашу пажњу искључиво
y правцу потиснутог”, каже сам Фројд (ibid., стр. 14).

47
доминантни. Потиснуто, које ce, као што смо видели, са-
стојало углавном од сексуалних нагона, било je неприја-
тељско нашем свесном егу. У својој последњој књизи
„Его и ид” Фројд предлаже да ce цела ова област психе,
која ce не подудара са нашим егом, назива ud. Ид je она
унутрашња мрачна стихија жеља и нагона, коју ми поне-
кад интензивно осећамо y себи, a која ce супротставља
нашим разумним закључцима и доброј вољи. Ид су стра-
сти, ero je разум и разборитост. У udy потпуно господари
принцип задовољства; его je носилац принципа реално-
сти. Ha крају, ud je - несвесно.
До сада, говорећи о несвесном, ми смо имали посла са-
мо са идом: јер, потиснути нагони су припадали управо
њему. Зато je све несвесно изгледало као нешто ниже, пр-
љаво, аморално. Све више, морално, разумно ce, међутим,
подударало са свешћу. Овакво гледање je погрешно. Не-
свесно није само ud. И y егу, и, при том, y његовој вишој
сфери, постоји област несвесног.
У ствари, несвестан je процес потискивања који полази
од ега, несвестан je рад цензуре који ce обавља y интересу
ега. Према томе, знатан део сфере ега je такође несвестан.
Ha ову сферу и усмерава своју пажњу Фројд y последњем
периоду. Показује ce да je она много шира, дубља и бит-
нија него што je то изгледало y почетку. Из онога што ми
знамо о несвесном као потиснутом може ce извести за-
кључак да je нормалан човекмного неморалнији него што
он сам то мисли. Овај закључак je тачан, али ми томе мо-
рамо додати да je он и много моралнији него што сам зна
о томе64. „Човекова природа, каже Фројд, и кад je реч о
добру, и кад je реч о злу, далеко превазилази оно што сам
човек мисли о себи, то јест оно што je познато његовом
егу захваљујући свесном опажању” (Его u ud, стр. 54).
Највишу несвесну сферу y его Фројд назива его идеа-
лом - Ich-Ideal.
Его идеал je пре свега онај цензор чија наређења извр-
шава потиснуто. Затим он (его идеал) открива себе y чи-
тавом низу других, врло важних појава личног и култур-
ног живота. Он ce манифестује y несвесном осећању кри-

64 Види: Л u Оно, стр. 53-54.

48
 вице, која притиска душу неких људи. Свест не признаје
ову кривицу, бори ce с осећањем кривице, али не може да
je превлада. Ово' осећање je одиграло велику улогу y ра-
зним манифестацијама религиозног фанатизма, које су
повезане са мучењем властите личности (аскеза, самоби-
чевање, самоспаљивање и остало). Даље, y манифестације
его идеала спада тзв. „изненадно буђење савести”, случа-
јеви испољавања од стране човека необичне строгости
према својој личности, презира према себи, меланхолије
итд. У свим овим манифестацијама свесни ero je прину-
ђен да ce потчињава сили која делује из дубине несвесног,
crnu која j e истовремено морална, често чак „хиперморал-
на”, како каже Фројд.
Како je настала ова сила y човековој души? Како ce y
њој формирао его идеал?
Да би ce ово разумело, потребно je упознати ce са по-
себним психичким механизмом - „идентификацијом”
(поистовећивањем). Наклоност човека према некој особи
ce може развити y два правца. Он може настојати да заго-
сподари том особом; тако дете y периоду Едиповог ком-
плекса тежи да загосподари мајком. Међутим, може те-
жити да ce поистовети, да ce изједначи с њом, да постане
исто што и она, да je упије y себе. Управо je такав однос
детета према оцу\ оно жели да буде као 'отац, да je налик
на њега. Ова друга врста односа према објекту je старија:
она je повезана са најранијим оралним ступњем развоја
детета и читавог људског рода. Ha овом стадијуму дете (и
доисторијски човек) не зна за други приступ објекту до
његовог уношења и гутања; све што му ce чини вредним
оно тежи да одмах стави y уста и тако га унесе y свој ор-
ганизам. Тежња ка опонашању представља неку врсту
психичке замене за старију инкорпорацију. У животу чо-
века идентификација замењује понекад нормалну тежњу
за овладавањем објектом љубави. Тако, код неуспешне
љубави, при немогућности да овлада њеним објектом, чо-
век као да упија y себе карактер онога кога воли, постаје
му сличан, поистовећује ce с њим65. Идентификацијом

65 Види: Freud, Massenpsychologie und Ich-Analyse, 1921. година, стр.

68-77.

49
(поистовећивањем) ce објашњава u појава ero идеала y
човековој души.
Највећи значај за формирање ero идеала има поистове-
ћивање себе с оцем y периоду доживљавања Едиповог
комплекса. Овде дете упија y себе оца с његовом одважно-
шћу, његовим претњама, наредбама и забранама. Отуда
строги, груби тонови y его идеалу, y налозима савести, ду-
га, категоричког императива и другог. „Ти мораш” je први
пут одјекнуло y човековој души као глас оца y периоду до-
живљавања Едиповог комплекса; истовремено с овим ком-
плексом и он бива потиснут y несвесно, одакле наставља
да одзвања као глас унутрашњег ауторитета дуга, као ви-
ша, независна од ега наредба савести. Очевом гласу ce ка-
сније придружује ауторитет учитеља, религије и образова-
ња, али су ови утицаји површнији и свесни, и зато они са-
ми морају да позајмљују снагу од раније самоидетифика-
ције човека с оцем и његовом вољом. ,Дго идеал ће - каже
Фројд - сачувати карактер оца, и што je Едипов комплекс
био јачи, што je брже било његово потискивање..., то ће
строже касније ero идеал владати над Ja као савест, a мо-
жда и као несвесно осећање кривице.”
Такво je Фројдово учење о его идеалу.
У закључку ове главе указаћемо на то да Фројд y својој
последњој књизи одређује несвесно као невербално; оно
ce претвара y предсвесно (одакле увек може да пређе y
свест) путем повезивања са одговарајућим вербалним
представама66 . Овом одређењу Фројд даје овде већи зна-
чај него y својим ранијим радовима; међутим, и овде оно
остаје недовољно развијено.
Ha овоме ћемо завршити одређивање несвесног. Ми
знамо сада његово порекло, знамо и његов садржај, али
још не знамо оно најважније: на каквом je материјалу и
помоћу каквих метода, то јест начина истраживања,
Фројд дошао до свих ових података о несвесном? Јер са-
мо одговор на ово питање ће нам дозволити да судимо о
научној заснованости свих тих података. Овоме je посве-
ћена следећа глава.

66 Види: Л u Оно, стр. 15,16. Овде ce Фројд позива на ранији рад,

где je први пут дато ово одређење.

50
 Глава пета

ПСИХОАНАЛИТИЧКИ МЕТОД
- • »

1. Компромисне творевине 2. Метод слободног фантази-

рања 3. Тумачење снова 4. Неуротички симптом
5. Психопатологија свакодневног живота

1. Компромисне творевине

Када смо говорили о раној фројдовској концепцији не-

свесног, истакли смо да Фројд није дошао до несвесног
директним, непосредним путем већ je сазнавао о њему
преко свести самог болесника. Исто треба рећи и за ње-
гов каснији метод. Ево како о томе говори сам Фројд y
својој последњој књизи:
„Сва наша знања су непрестано повезана са свешћу.
Чак несвесно ми можемо сазнати само путем његовог
претварања y свесно” (Его и ud, стр. 14).
Фројдов психолошки метод ce своди на интерпрета-
тивну (тумачећу) анализу неких творевина свести посеб-
не врсте, које ce могу свести на своје несвесне корене.
Какве су то творевине?
Несвесном je, као пгго већ знамо, затворен непосредан
приступ свести и предсвесном, на чијем прагу делује цен-
зура. Али сви потиснути нагони не губе, као што знамо, сво-
ју енергију и зато непрестано теже да ce пробију y свест.
Они то могу да постигну само делимично путем компро-
миса и изопачења, уз чију помоћ обмањују будност цензу-
ре. Изопачавање и маскирање потиснутих нагона ce одвија,
наравно, y области несвесног, одакле они, обманувши цен-
зуру, продиру y свест, где остају непрепознати. Ту, y све-
сти, њих проналази истраживач и подвргава анализи.
Све ове компромисне творевине ce могу поделити y
две групе:
1) патолошке творевине —симптоми хистерије, фанта-
стичне идеје, фобије, патолошке појаве свакодневног жи-
вота као што су: заборављање имена, омашке y говору,
грешкеу писању и остало;

51
 2) нормалне творевине - снови, митови, творевине
уметничког стваралаштва, философске, социјалне и чак
политичке идеје, то јест цела област човековог идеоло-
шког стваралаштва.
Границе између ових двеју група су непостојане: често
je тешко рећи где ce завршава нормално a где почиње па-
толошко.
Најтемељније Фројдово истраживање je посвећено снови-
ма. Методе тумачења слика сна које су овде примењене по-
стале су класичне и парадигматичне за целу психоанализу.
У сновима Фројд разликује два момента: 1) манифест-
ни садржај сна (manifester Inhalt) - то су слике сна, узете
обично из различитих утисака најближег дана, којих ce
лако сећамо и о којима радо причамо другима; 2) скриве-
ни, латентни садржаји сна, односно скривене мисли сна
(latente Traumgedanken), које ce плаше светлости свести и
које су вешто маскиране сликама очигледног садржаја
сна; за њихово постојање свест често и не зна67.
Како доћи до ових скривених мисли, то јест како ту-
мачити сан?

2. Метод слободног фантазирања

Кад je реч о очигледним сликама сна који ce анапизира

Фројд предлаже метод „слободног фантазирања” (freie
Einfalle) или слободних асоцијација (freie Assotiationen).
Треба damu пуну слободу својој психи, треба ослабити
cee инхибирајуће u критикујуће инстанце наше свести:
нека y главу долази било шта, најбесмисленије мисли и
слике, које на први поглед нису ни y каквој вези са сном
који ce испитује; треба бити потпуно пасиван и дати при-
ступ свему што долази y свест, чак ако ce то чини бесми-
сленим, лишеним значења или неспојивим са ствари; тре-
ба само настојати да ce пажљиво региструје све што ce
ненамерно појављује y психи68.

67 Фреид, Толкование снов, стр. 80. и даље. - Последње понекад на-

зивају „остацима дана” (Tagesreste) због њихове везе са утисцима из
будног стања.
68 Ibid., стр. 83-87.

52
 Приступајући оваквом задатку, ми ћемо одмах примети-
ти да он наилази на велики отпор наше свести: јавља ce
неки унутрашњи протест против предузетог тумачења
сна. Taj протест добија различите форме: час нам ce чини
да je очигледан садржај сна и без тога разумљив и да не
тражи никаква објашњења, час, напротив, налазимо да je
наџ| сан толико апсурдан и бесмислен да ce никакав сми-
сао y њему не може открити; на крају, ми критички прима-
мо мисли и слике које нам долазе y главу и растерујемо их
y моменту њиховог појављивања као случајне, као оне које
немају никакве везе са сном. Другим речима, ми cee време
настојгшо da сачувамо u одржимо становтите легалне
свести, ми ни y чему не желимо да одступимо од закона
који управљају овом вишом психичком сфером.
Да бисмо дошли do скривених мисли сна, потребно je да
caвлadaмo maj стални отпор. Јер, управо je он она сила
која je као цензура изопачила истинит садржај (скривене
мисли) сна, претворивши га y очигледне слике (у очигле-
дан садржај) сна. Ta сила и сада кочи наш рад; она je
узрок лаког и брзог заборављања снова и оних несвесних
изопачења, којима их ми подвргавамо при сећању. Али
постојање отпора je врло важан показатељ: где он постоји
тамо несумњиво постоји и потаснути „нецензурисани”
нагон, који тежи да ce пробије y свест; зато je и мобилиса-
на сила отпора. Компромисне творевине, то јест очиглед-
не слике сна и замењују овај потиснути нагон y једино
допустивој цензурисаној форми.
Када je отпор y свим његовим разноврсним манифеста-
цијама, на крају, превладан, онда слободне мисли и слике
које пролазе кроз свест, очигледно, случајне и неповеза-
не, постају карике оног ланца којим ce може стићи до по-
тиснутог нагона, то јест до скривеног садржаја сна. Taj
садржај je маскирано испуњење жеље6970,најчешће, али не
увек.и еротске, a често инфантилно-еротске. Показује ce
да су слике очигледног сна замењујуће представе - сим-
боли - објеката жеља, или да y сваком случају имају неку
везу са потиснутим нагоном.

69 Фреид, Толкование снов, стр. 101. и даље.

70 Види: Handwörterbuch, стр. 616.

53
 Закони формирања ових симбола, који замењују објекте
потиснутог нагона, врло су сложени. Њихов дефинитивни
циљ ce своди на то да, с једне стране, сачувају неку, макар
и далеку везу са потиснутом представом, a с друге, да до-
бију потпуно легалну, коректну, за свест прихвахљиву фор-
му. Ово ce постиже спајањем неколико слика y једну зајед-
ничку, увођењем низа посредујућих слика-карика, повеза-
них како са потиснутом представом, тако и са оном која je
присутна y сну - очигледном; увођењем директно супрот-
них no смислу слика; преношењем емоција и афеката с њи-
хових стварних објеката на друге, свеједно које поједино-
сти сна, претварањем афеката y њихову супротност итд.
Таква je техника формирања симбола сна.
Какав значај имају ове замењујуће представе - симбо-
ли сна? Чему служе ови компромиси свести са несвесним,
дозвољеног са недозвољеним (али увек жељеним)? - Они
служе као вентш за потиснуте нагоне, омогућавају да ce
донекле иживи несвесно и тиме психа очисти од акумули-
раних y њеној дубини потиснутих енергија.
Стварање симбола je делимична компензација за одри-
цање од задовољавања свих нагона и жеља организма под
притиском принципа реалности; то je компромисно, дели-
мично ослобађање од реалности, враћање y инфантилни
рај са његовим „све je дозвољено” и са његовим халуци-
наторним задовољењем жеља. Само биолошко стање ор-
ганизма за време сна je делимично понављање стања ем-
бриона y утроби мајке. Ми, несвесно, наравно, поново
пролазимо кроз то стање, враћамо ce y материнско окри-
ље: ми смо наги, увијамо ce y покривач, скупљамо ноге,
повијамо врат, то јест враћамо ce y положај ембриона; ор-
ганизам ce изолује од свих спољних дражи и утицаја; на
крају, снови, као што смо видели, донекле васпостављају
власт принципа задовољства.

3. Тумачење снова

Све што смо рекли објаснићемо на примеру анализе

сна коју je понудио сам Фројд71.

71 Фреид, Лекции no введенит в психоанализ, т. 1, стр. 195. и даље.

54
 Реч je о сну човека који je пре много година остао без
оца. Ево очигледне садржине (manifester Inhalt) тог сна:
„Отац j e умро, 'али j e био ископан u изгледалоше. По-
сле тога он наставља da живи, a човек који je сањао сан
чини cee што je y његовој моћи da покојник то не приме-
ти.” Даље сан прелази на друге појаве које, очигледно,
немају ничег заједничког са овим питањем.
Да je отац умро, то знамо. Да су ra извабили из гроба -
не одговара стварности, коју не треба узимати y обзир ни
кад je реч о ономе што следи. Али даље сневач прича да
га je, када ce вратио са очеве сахране, заболео зуб. Поже-
лео je y том тренутку да поступи према упутству јевреј-
ског религијског учења: „Ако те мучи зуб, извади га”, и
отишао je зубном лекару. Овај му je, међутим, рекао: „Зуб
не треба вадити, треба само мало истрпети. Ja ћу ставити
нешто y њега да бих умртвио живац, дођите за три дана и
ja ћу извадити то што сам ставио.”
„То вађење зуба - рекао je одједном сневач - и јесте ва-
ђење из гроба.”
„Да ли je сневач y праву? Додуше, то ce не слаже са-
свим, али je приближно тако, јер ce зуб не вади већ ce из
њега вади нешто што je умртвљено. Сличне нетачности
ce, међутим, могу допустити кад je реч о сновима ако ce
има y виду оно што нам je познато из других анализа. У
овом случају, сневач je сажео појаве, спојио умрлог оца и
умртвљен, мада сачуван зуб. И нема ничег чудног y томе
што ce y манифестном садржају сна добило нешто бесми-
слено, јер ce за оца не може везати све оно што ce може
рећи за зуб. У чему ce састоји овај tertium comparationis72
између зуба и оца, који омогућује ово сажимање?”
„Одговор на ово даје сам сневач. Он вели како му je
познато да ако y сну човек види испадање зуба, онда то
значи да ће му неко y породици умрети.”
„Ми знамо да je ово популарно тумачење нетачно, или,
y најмању руку, тачно само y шаљивом смислу. Утолико
више изненађује околност да ce тема која ce на овај начин
развија скрива и иза других фрагмената садржине сна.”

72 Трећи појам који служи као основа за упоређивање два појма.

55
 „Сневач без даљег запиткивања почиње да говори о бо-
лести и смрти оца и о својим односима према њему. Отац
je дуго боловао, старање и лечење болесног оца коштало
je сина много новаца. Па ипак, он никада није зажалио
због тога, никада није губио стрпљење, код њега ce никад
није појавила жеља да ce све то што пре заврши. Он je
према оцу показивао истински јеврејски пијетет и строго
je испуњавао све захтеве јеврејског закона.”
„Међутим, зар вам ту не пада y очи противуречност y
мислима које ce односе на сан? Сневач je поистоветио оца
са зубом. Кад je y питању био зуб, он je желео да поступи
према јеврејском закону, који каже да зуб треба извадити
ако нам причињава муке и бол. Али и y односу на оца он
je желео да поступи y складу са законом, који, y овом слу-
чају, тражи да ce не обраћа пажња на бриге и издатке, да
ce сав терет узме на себе и да ce не допусте никакве не-
пријатне мисли y односу на објекат који je узрок бола. Зар
сличност не би била много несумњивија када би он испо-
љио према болесном оцу иста осећања као према боле-
сном зубу, то јест када би пожелео да скора смрт прекине
његове сувишне патње?”
„Ja не сумњам да je управо такав био његов однос пре-
ма оцу за време дуге болести и да je хвалисава прича о
властитом богобојажљивом пијетету имала за цил> да од-
вуче пажњу од ових мисли. У таквим условима ce обично
јавља жеља за смрћу онога који нам наноси патње, a та
жеља ce крије под маском мисли о саосећању, на пример:
то би за њега био само спас. Али пазите, y датом случају
y најскривенијим мислима сна ми смо прекорачили одре-
ђену границу. Први њихов део je, несумњиво, био несве-
стан само привремено, то јест само y периоду формирања
сна, док су ce непријатељска душевна расположења пре-
ма оцу вероватно гомилала y ‘несвесном’ пацијента још
од детињства, да би ce y време очеве болести, замаскирав-
ши ce, ту и тамо плашљиво пробила y свест. Са још већом
увереношћу ово можемо тврдити за друге скривене ми-
сли, које, без сумње, учествују y садржају сна. Истина, y
сну ce не може наћи ништа што би говорило о неприја-
тељским осећањима према оцу. Али ако пратимо од самог
извора слична непријатељска осећања према оцу y детињ-

56
 ству, онда ћемо ce сетити да ce страх од оца јавља зато
што ce отац од најранијих година противи сексуалним ма-
нифестацијама дечака (Едипов комплекс - B. В.). Иста
ситуација ce обично понавља кад су y питању социјални
мотиви на узрасту после наступања полне зрелости. Сли-
чан однос према оцу постоји и код лица које je сањало да-
ти сан: y његовој љубави према оцу je било и пуно по-
штовања и пуно страха који je потицао од некадашњег за-
страшивања због сексуалних манифестација.”
„Даља стања манифестног сна ce објашњавају ком-
плексом онанизма (свеукупност доживљаја повезаних са
дечјим онанизмом —B. В.). ‘Он лоше изгледа’ - то може
да ce односи на речи зубног лекара, на лош изглед после
вађења зуба. Али истовремено то ce односи и на лош из-
глед младог човека који ce боји да ce не открију његове
сексуалне опсесије y периоду наступања полне зрелости.
Сневач ће с олакшањем за самога себе пренети свој лош
изглед на оца - случај доста чест y раду сна”73. ,Ј1осле
тога он наставља da живи” —покривено je жељом да ce
васкрсне отац, као и обећањем зубног лекара да ће зуб би-
ти спасен. Посебно je вешто срочена реченица: „Сневач
чини cee што j e y његовој моћи da он (отац) то не приме-
ти” - она треба да изазове код нас потребу да нагласимо
да je он умро. Али једина разумна допуна проистаче из
комплекса онанизма, где ce само no себи разуме да мла-
дић чини све да би сакрио од оца начин на који задовоља-
ва своје сексуалне потребе.
„Ви видпте сада како je настао овај неразумљив сан.
Дошло je до необичног згушњавања појава које доводи y
недоумицу: све слике овог сна потичу од скривених ми-
сли и чине двосмислену, замењујућу творевину...”
Тако ce изводи психоаналитичко тумачење снова. Ме-
тод слободног фантазирања je и y овом случају дозволио
да ce открију све оне спојне творевине - болестан зуб и
потреба да ce он извади - које повезују очигледне слике
сна - отац ископан из гроба - са потиснутим несвесним

3 Процес , при коме скривене мисли сна прелазе y очигледан садр-

жај сна, који je откривен помоћу Фројдовог тумачења, назива ce р а-
дом сна. (Han. ред.)

57
нагоном - инфантилном жељом за уклањањем оца.
Скривене мисли овог сна - непријатељство према оцу и
настојање да ce он одстрани - толико су замаскиране y
очигледним сликама сна да ово последње сасвим задово-
љава најстроже моралне захтеве свести. Сасвим je могуће
да je Фројдов пацијент с муком прихватио слично тумаче-
ње свог сна.
Овај сан je занимљив no томе што његове скривене ми-
сли (то јест тајне жеље) дају одушка непријатељству пре-
ма оцу које ce акумулирало y „несвесном” y току читавог
живота пацијента. Сан je згуснуо несвесне непријатељске
нагоне из три фазе његовог живота: Едиповог комплекса,
периода полног сазревања (комплекс онанизма) и, на кра-
ју, периода болести и смрти оца. У сваком случају, y овом
сну сонда анализе продрла je до самог његовог дна - до
инфантилних нагона Едиповог комплекса.

4. Неуротички симптом

Исте методе примењује Фројд и y анализи других ви-

дова компромисних творевина a пре свега при истражива-
њу патолошких симптома различитих нервних обољења.
Јер и до тумачења снова Фројд je дошао полазећи од по-
треба психијатрије и покушавајући да сан искористи као
симптом. A ko je метод био разрађен, одшлифован и уоб-
личен на анализи снова, онда су као главни материјал за
закључке о несвесном и његовом садржају послужили,
наравно, симптоми нервних обољења.
Да ce удубљујемо y ову интересантну али специјалну
област ми, наравно, не можемо. Зато ћемо ce ограничи са-
мо на неколико речи о психијатријској примени фројдов-
ског метода.
Ha психоаналитичкој сеанси оболели треба да саопшти
лекару све чега може да ce сети y вези симптома и окол-
ности y којима je дошло до обољења. Главни задатак je
при том, као и код тумачења снова, да ce савлада отпор
који пружа свест оболелог. Али овај отпор истовремено
служи лекару као важан показатељ: где тај отпор јако раз-
дире душу оболелог, тамо треба тражити „болно место”,
које треба да постане главно поље рада лекара. Јер ми већ

58
знамо: где постоји отпор, постоји u потискивање. Зада-
так лекара je да допре до потиснутих комтекса y души
оболелог, јер je корен свих нервних обољења - y неуспе-
лом потискивању неког врло јаког инфантилног комплек-
са код пацијента (најчешће Едиповог). Попгго je комплекс
откривец, треба му дати времена да ce, ако тако можемо
рећи, расточи y свести оболелог. У том циљу оболели мо-
ра пре свега да акцептира (призна) комплекс, a онда да га
уз помоћ лекара свестрано иживи, то јест да неуспело
стихијно потискивање (Vedrangung) овог комплекса пре-
твори y његову свесну разумну осуду (Verurteilung). Тако
ce долази до излечења.

5. Психопатологија свакодневног живота

Психоаналитички метод Фројд je применио на читав

низ врло распрострањених свакодневних животних noja-
ва - на омашке y говору, грешке y писању, заборављање
речи и имена и сл. Све оне су ce y анализи показале као
компромисне творевине истог типа као што су снови и
патолошки симптоми. Овим појавама je посвећен Фрој-
дов рад Психопатологија свакодневног живота. Задржа-
ћемо ce на неколико примера из ове области.
Председник аустријске законодавне скупштине je јед-
ном отворио заседање речима: „Господо, потврђујем при-
суство потребног броја чланова дома и објављујем да je
заседање закључено.”
Он je, наравно, требало да каже „отворено”. Чиме ce обја-
шњава ова омашка? Тиме што заседање није обећавало ни-
шта добро, na je председник y дубини душе желео да га ви-
ди већ закљученим. И ето, та жеља, коју он, разуме ce, ника-
да не би признао, прекинула je - мимо његове воље и свести
- ток његовог говора и довела до његовог извртања74.
Други пример:
Један професор je y уводном излагању желео да каже:
„Ja нисам y стању (Ich bin nicht geeignet) да оценим све за-
слуге мог уваженог претходника”, али je уместо тога ре-
као: „Ja нисам спреман (Ich bin nicht geneigt) да оценим74

74 Види: Психологил обиденноп жизни.

59
све заслуге...” итд. Тако je он уместо речи „geeignet” (ни-
сам y стању) омашком употребио гласовно сличну реч ge­
neigt (нисам спреман). Добијен je сасвим други смисао,
који je управо изражавао несвесни неблагонаклони однос
професора према свом претходнику на катедри.
Слични процеси ce дешавају y случају заборављања
неких речи или властитих имена. Када покушавамо да ce
сетимо неког заборављеног назива, y нашој свести увек
искрсавају нека друга имена или мисли, које су y овом
или оном односу према заборављеном имену. Ова имена
и мисли које несвесно искрсавају су аналогни замењују-
ћим сликама сна. Уз њихову помоћ ми можемо стићи до
заборављеног. У таквим случајевима ce увек показује да
je узрок заборављања бипо неко за нас непријано сећање,
које je преко асоцијације повезано са заборављеним име-
ном. Управо оно je и одвукло y „бездан заборава” то име,
односно назив. Ево једног таквог случаја који je навео
Фројд. „Једном, каже он, један непознати господин ме je
позвао y ресторан да с њим попијем чашу италијанског
вина. Међутим, показало ce да je он заборавио назив вина
којеje желео да наручи - заборавио ra je управо због тога
што je оно за њега имало посебан значај. Од великог бро-
ја посебних ‘замењујућих’ мисли, које су код њега испли-
вале уместо заборављеног назива, ja сам могао да закљу-
чим да je он заборавио назив вина захваљујући извесној
Хедвиги. Он je не само потврдио да je први пут то вино
пио y друштву жене која ce звала Хедвига, већ ce захва-
љујући том сећању одмах сетио и назива вина. У време
када je о томе причао он je био већ ожењен и срећан y
браку, a поменута Хедвига га je подсећала на његов мо-
мачки живот, кога ce он нерадо сећао.”75
Дакле, иста нама позната психичка динамика борбе и
компромиса свести и несвесног прожима собом, no Фрој-
ду, све најпростије појаве свакодневног живота.
Даљу област примене психоаналитичког метода пред-
стављају идеолошке творевине y ужем смислу речи: мито-
ви, уметност, философске идеје и, на крају, социјалне и по-
литичке појаве. О њима ћемо говорити y следећој глави.

75 Фреид, Лекции no введеншо в психоанализ, стр. 115.

60
 Глава шеста

ФРОЈДИСТИЧКА ФИЛОСОФИЈА КУЛТУРЕ

. . »

1. Култура u несвесно 2. Мит u религија

3. Уметност 4. Облици социјалног живота
5. Траумарођења

1. Култура u несвесно

Целокупно идеолошко стваралаштво ce, према Фројдо-

вом учењу, развило из истих психоорганских корена као и
сан и патолошки симптом; на ове корене ce могу свести
без остатка како његова структура тако и форма и садр-
жај. Сваки моменат идеолошког учења je строго биопси-
холошки детерминисан. Он представља компромисни
продукт борбе сила унутар организма, показатељ достиг-
нуте y тој борби равнотеже сила или преваге једне силе
над другом. Слично неуротичком симптому или фанта-
стичној идеји, идеолошко учење црпи снагу из дубинског
несвесног, али за разлику од патолошких појава показује
већу u постојанију усаглашеност између свести и несве-
сног, корисну подједнако за обе стране, na стога и благо-
творну за човекову психу76.
У фројдовској философији културе ce срећемо са сви-
ма нама већ добро познатим „психичким механизмима”,
и зато нам њено разматрање неће одузети много времена.

2. Мит u религија

Стварање митолошких представа je потпуно аналогно

раду- сна. Мит je колективни сан народа. Слике мита су
замењујући симболи нагона потиснутих y несвесно. По-
себан значај y митологији имају мотиви који су повезани

6 Фројдиста Јунг указује на низ чудних подударности између фан-

тазија оболелог од Dementia praecox (младићка слабоумност) и ми-
това прастарих народа. (Han. ред.)

61
ca доживљавањем и потискивањем Едиповог комплекса.
Познати грчки мит о Кроносу који je појео своју децу, о
кастрацији и убиству Кроноса од стране Зевса, кога je
мајка спасла, сакривши ra за неко време y своју утробу
(повратак y материнско крило) - један je од типичних
примера ове врсте. Порекло свих симбола овога мита из
Едиповог комплексаје потпуно јасно. У исту групу спада
и код многих народа веома популарна легенда о борби
оца и сина: борба Хилдебранда ca Худибрандом y гер-
манском епосу, Рустема и Зораба - y персијском, Иље
Муромеца и сина - y руским билинама - све су то варија-
ције једне исте вечне теме: борбе за овпадавањем мајком.
Религијски системи су много сложенији. Овде, упоредо
ca потиснутим комплексима сексуалних нагона врло ве-
лику улогу има несвесно его идеала. 11елигијске идеје и
култови такође налазе храну y истом Едиповом комплек-
су. У зависности од тога који моменат доминира y рели-
гиозним доживљајима - нагон према мајци, или забране u
воља оца (его идеала), фројдизам дели религије на мате-
ринске u очинске. Типични примери првих су источне ре-
лигије - Астарте, Ваала и др. Најчистији представник
очинске религије je јудаизам с његовим забранама, запо-
вестима и, на крају, обрезивањем (симбол забране коју
налаже отац на инцестуозне жеље сина).

3. Уметност

Сам Фројд je метод тумачења снова и симптома приме-

нио пре свега на естетске појаве какве су шала и досетка1.
Настанком досетки управљају исти закони који чине
формалну структуру слика сна, то јест закони формирања
замењујућих представа: исти механизам заобилажења ле-
галног путем спајања представа и речи, замене слика, вер-
балне двосмислености, преношења значења ca једног пла-
на на други, померања емоција и другог.
Циљ шале и досетке je y заобшажењу реалности,
ослобађању од претерано озбиљног односа према животу7

77 Freud, D er Witz und seine Beziehung zum Unbe/wussten (1921). III.

Auflage. Постоји руски превод.

62
 и y давању излаза потиснутим инфантилним нагонима,
сексуалним или агресивним.
Сексуалне досетке су настале из непристојности као
њена естетска замена. Шта je непристојност? - Сурогат
сексуалног чина, полног задовољења. Непристојност ра-
чуна. на»жену, на њено присуство, макар и замишљено.
Она има за циљ да укључи жену y сексуално узбуђење. To
je начин саблажњавања. Именовање појединих делова Te­
na непристојним речима je сурогат за њихово виђење, по-
казивање или додиривање. Одевајући ce y форму досетке,
непристојност још више прикрива своју тенденцију, чини
je прихватљивијом за културну свест. Добра шала тражи
слушаоца; њен циљ je не само да заобиђе забрану већ и да
освоји слушаоца, да га придобије смехом, да y ономе ко
ce смеје добије савезника и тако на неки начин социјали-
зује грех.
У агресивним досеткама ce, под окриљем уметничке
форме, ослобађа инфантилни антагонизам према закону,
уопште, институцији, држави, браку, на које ce преноси
несвесни однос према оцу и очевом ауторитету (Едипов
комплекс) и, на крају, антагонизам према сваком другом
човеку (инфантшна самодовољност).
Тако je и досетка само вентил за потиснуте енергије
несвесног, то јест и она служи, y крајњој линији, том не-
свесном и бива њиме руковођена. Његове потребе одре-
ђују форму и садржај досетке.
Фројд нема друге радове посвећене искључиво пробле-
мима уметности. Даљом разрадом ове области бавили су
ce његови ученици, пре свега Ото Ранк.
Свака уметничка слика, no мишљењу фројдиста који су
писали о уметности, увек апелује на несвесно али y таквој
форми да обмањује и умирује свест. To je добронамерна
обмана: она дозвољава да ce иживе оппггељудски ком-
плекси, не доводећи при том до тежих сукоба са свешћу.
Посебно велики значај y свим видовима уметности
имају еротски симболи. Иза сваке и најневиније уметнич-
ке слике стоји, ако je дешифрујемо, неки еротски објекат.
Указаћемо на један пример узет из руске литературе. Мо-
сковски професор Јермаков je применио психоаналитич-
ки метод на тумачење чувене Гогољеве приповетке Нос.
Hoc je, no Јермакову, замењујући симбол за penis (мушки
полни орган); y основи теме губитка носа и појединих мо-
тива њене разраде лежи тзв. „кастрациони комплекс”, те-
сно повезан са Едиповим комплексом (претње оца):
страх od губљења penisa или полне пот енције.
Навођење нових примера није неопходно.
Али уметност не црпи своју снагу само из несвесног
Ида - њен извор може постати и несвестан ero идеал. Та-
кво несвесно осећање кривице je један од основних моти-
ва Достојевског; строги морални захтеви према човеку -
код Толстоја y каснијем периоду - и други, сродни моти-
ви из сфере его идеала могу бити храна за уметничко
стваралаштво, иако највећи значај ови мотиви не добијају
y уметности већ y философским учењима.
Тако ce сва садржајна страна y уметности изводи из ин-
дивидуално-психолошких претпоставки\ она одражава
игру психичких сила y индивидуалној души човека. За
одражавање објективног социјално-економског бића с
његовим силама и конфликтима - нема места. И тамо где
y уметности наилазимо на слике позајмљене из света со-
цијалних и економских односа, оне такође имају само за-
мењујуће значење: иза њих ce неизоставно крије, као и
иза носа мајора Коваљова, неки индивидуални еротски
комплекс.
Што ce тиче уметничке форме и њене технике, психоа-
налитичари je или потпуно заобилазе или објашњавају са
становишта старог принципа - најмањег утрошка снага.
Формално гледано уметничко je оно што тражи од онога
који перципира минималан утрошак енергије уз максима-
лан резултат. Овај принцип економије (истина, y суптил-
нијој форми) применио je Фројд и y анализи технике до-
сетки и анегдота.

4. Форме социјалног живота

Сада ћемо ce укратко задржати на психоаналитичкој

теорији порекла социјстних форми. Основама ове теорије78

78 Проф. Ермаков, Очерки no психологиии гоголевского творчества.

64
 je посвећена једна од каснијих Фројдових књига Mas­
senpsychologie und Ich-Analyse.
У центру читавог овог психолошког учења налази ce
нама већ познати механизам идентификације и несвесна
област его идеала.
Ми Смо видели да ce его идеал (свеукупност несве-
сних захтева, осећања дужности, савести и остало) фор-
мира y души човека путем идентификације (самопоисто-
већивања) са оцем и другим објектима његове ране љуба-
ви, недостижним за поседовање. Постоји важна област
манифестовања его идеала, о којој до сада нисмо имали
прилике да говоримо. Опште je познато да je заљубљен
човек y већини случајева склон да вољеном објекту при-
писује све могуће врлине и савршенства, које дотични
објекат y ствари не поседује. Ми кажемо кад су y питању
такви случајеви да човек идеализује предмет своје љуба-
ви. Овај процес идеализације je несвестан'. јер je заљу-
бљен човек потпуно уверен да све те врлине стварно при-
падају самом објекту, и не сумња y субјективни карактер
процеса идеализације који ce одиграва y његовој души.
Идеализовати ce може не само предмет сексуалне љубави
y уском смислу речи; ми често идеализујемо свог учите-
ља, шефа, вољеног писца или уметника (прецењујемо ње-
гове добре стране и не видимо његове недостатке); најзад,
може ce идеализовати и нека институција или идеја. Јед-
ном речју, област могуће идеализације je врло широка.
Какав je психички механизам идеализације? Можемо
рећи да je процес идеализације супротан формирању его
идеала: тамо смо упијали y себе објекат, обогаћивали њи-
ме своју душу, a овде, обратно, уносимо y објекат део се-
бе, заправо свој ero идеал — обогаћујемо објекат, осиро-
машујући себе. Код обичне еротске заљубљености овај
процес je y већини случајева непотпун. Али ако ми y пот-
пунсТсти отуђујемо свој его идеал y корист објекта или,
другим речима, стављамо спољашњи објект на место его
идеала, ми лишавамо себе сваке могућности да ce супрот-
ставимо вољи и власти тог објекта. У ствари, шта ми мо-
жемо да му супротставимо? Јер, он je заузео место нашег
его идеала, место критикујуће инстанце y нама, место H a ­
rne савести! Воља таквог ауторитета je непорецива. Тако

65
ce раћа ауторитет и власт вође, свештеног лица, државе,
цркве .
Тако, глас оца, који je y периоду Едиповог комплекса
ушао y дубине душе човека и постао унутрашњи глас ње-
гове савести - сада ce, путем обрнутог процеса поново из-
носи ван и постаје глас спољашњег ауторитета, неприко-
сновеног и сујеверно поштованог7980.
Ha овом процесу замене его идеала личношћу другог
човека засноване су, према Фројду, и појаве хипнозе.
Хипнотизер овладава его идеалом пацијента, заузима ме-
сто тог его идеала и оданде лако управља недовољно све-
сним човекоговим егом!
Али, наравно, овим индивидуалним односом човека
према носиоцу ауторитета - вођи, паганском свештенику
и осталима социјална организација ce још не исцрпљује.
Јер поред овог односа постоји још тесна социјстна пове-
заност између свих чланова племена, цркве, државе. Чи-
ме ce она објашњава? - Истим механизмом идентифика-
ције. Захваљујући томе што су сви чланови племена пре-
нели свој ero идеал на један исти објекат (на вођу), њима
не остаје ништа друго до да ce узајамно поистовете, да ce
изједначе, да потру своје разлике. Тако настаје племе.
Ево резимирајућег закључка самог Фројда: примитив-
на маса (колектив) je скуп индивидуа које су на место
свога ero идеала поставиле један исти спољашњи обје-
кат и тиме узајамно поистоветипе свој ero81.
Kao што читалац може видети, и социјални организам
ce, према Фројду, y потпуности објашњава психичким ме-
ханизмима. Психичке силе стварају општење, формирају
га, дају му постојаност и трајност. Борба са успоставље-
ним друштвеним ауторитетом, социјална и политичка ре-
волуција y већини случајева имају своје корене y иду: то
je побуна uda против его идеала, тачније, против његовог
замењујућег спољашњег објекта. Најмањи значај y свим
областима културног стваралаштва гша наш свесни ero.
Овај его брани интересе реалности (спољашњег света), с

79 Massenpsychologie und Ich-Analyse, стр. 81 (1921).

80 Ibid., стр. 83.
81 Massenpsychologie und Ich-Analyse, стр. 87-88.

66
којима он покушава да помири жеље и страсти uda; на
њега врши притисак его идеал са својим категоричким
захтевима. Тако свесни его служи трима међусобно суко-
бљеним господарима (спољашњем свету, иду и его идеа-
лу) и настоји да измири сукобе који непрестано избијају
између н>их. У културном стваралаштву его игра формст-
ну улогу u улогу полицајца - патос, снагу u дубину култу-
ре стварају ид u ero идеал.

5. Траумарођења

Тенденције испољене y последњем периоду развоја

фројдизма, као што смо већ указивали, нашле су најек-
стремнији и најоштрији израз y књизи Ота Ранка Траума
рођења. To je нека врста синтезе фројдистичке философи-
је културе. Ha њој ћемо ce посебно задржати y закључку.
Треба истаћи да ce Ранк - миљеник Фројда - сматра
најортодокснијим фројдистом. Књига je посвећена учите-
љу и уручена му je на његов рођендан. Ha ову књигу ce не
може гледати као на случајну појаву. Она y потпуности
одражава дух фројдизма нашег времена.
Читав живот човека и целокупно његово културно
стваралаштво није, no Ранку, ништа друго до иживљава-
ње u превладавање трауме рођења на различитим путе-
вима u уз помоћ различитих средстава.
Човеков долазак на свет je трауматичан: организам, ко-
ји je y процесу порођаја избачен из мајчине уробе, дожи-
вљава страшан и мучан потрес, који ce може упоредити
само са потресом изазваним смрћу. Ужас и бол који доно-
си ова траума je почетак човекове психе, то je - дно душе.
Страх изазван рођењем постаје први потиснути дожи-
вљај, за којим затим следе даља потискивања. Траума ро-
ђења je основа несвесног и уопште психичког. Да ce осло-
бод» ужаса рођења човек није y стању до краја живота.
Али истовремено са ужасом јавља ce жудња за повратком
y некадашњи рај унутар мајчине утробе. Ова жудња за по-
врапсом и овај страх су основа двојаког односа који човек
има према материнском окриљу. Оно га и привлачи и одбија
од себе. Ова „траума рођења” одређује задатак и смисао Ka­
no личног живота тако и културног стваралаштва.

67
 Стање унутар мајчине утробе карактерише одсуство
несклада између потребе u њеног задовољења, то јест из-
међу организма u спољашње реалности: јер спољашњи
свет y правом смислу за ембрион не постоји - то je орга-
низам мајке, који непосредно наставља његов сопствени
организам. Све карактеристике раја и златног века y ми-
товима и сагама, карактеристике будуће светске хармони-
је y философским системима и религијским откровењима
и, на крају, социјално-економски рај политичких утопија
- очигледно показују да вуку своје корене из исте жудње
за животом y мајчиној утроби, који je човек једном дожи-
вео. У њиховој основи лежи мутно, несвесно сећање на
некадашњи стварни рај, зато оне тако снажно делују на
човекову душу; оне нису измишљене, али њихова истина
није y будућности већ y прошлости сваког човека. Исти-
на, врата раја чува немилосрдна стража - ужас рођења ко-
ји не дозвољава сећању да ude do краја и чини да ce жуд-
ња за материнским окриљем одева y различите замењују-
ће представе и симболе.
Траума рођења ce понавља y болесним симптомима: y
дечјем страху, y неурозама и психозама одраслих. Овде
она потреса тело оболелог, непродуктивно понављајући
(наравно, y ослабљеној форми) стварни потрес доживљен
y моменту рођења. Али ce при том траума не иживљава.
Њено стварно превладавање je могуће само на путевима
културног стваралаштва. Ранк одређује културу као свеу-
купност напора da ce спољашњи свет претвори y замену,
y сурогат (Ersatzbildung) материнског окриља.
Целокупна култура и техника су симболичке природе.
Ми живимо y свету симбола, који, y крајњој консеквенци,
означавају једно - материнско окриље (заправо uterus) и
путеве y њега. Шта je пећина y коју ce затварао првобит-
ни човек? Шта je соба y којој ce осећамо удобно? Отаџби-
на, држава и остало? —Све су то само сурогати и симболи
заштитног материнског окриља.
Ранк покушава да путем анализе архитектонских обли-
ка покаже њихову скривену сличност са uterusom. Форме
уметности он изводи из истог извора - трауме рођења; та-
ко - древне статуе y згрченом, седећем положају, недво-
смислено откривају положај ембриона. Тек грчка скулп-

68
 тура која приказује човека-атлету који слободно игра y
спољашњем свету - означава превладавање трауме. Грци
су први били y стању да ce осећају добро y спољашњем
свету: код њих није било жудње за мраком и удобношћу y
мајчиној утроби. Они су решили загонетку сфинге, која
je, према Ранку, управо загонетка човековог рођења.
Тако, читаво стваралаштво je условљено актом доласка
на свет како са аспекта форме, тако и са аспекта садржаја.
Али најбољи сурогат раја, најпотпунија компензадија
трауме рођења je, према Ранку, сексуални живот. Coitus
je детшични повратаку uterus.
Смрт ce, према Ранку, такође доживљава од стране чо-
века као повратак y uterus. Страх, повезан са мишљу о
смрти, понавља ужас рођења. Стари начини сахрањива-
ња: закопавање y земљу („мајка-земља”), седећи положај
покојника са савијеним ногама (положај ембриона), са-
храњивање y чамцу (алузија на uterus и течност која окру-
жује ембрион), форме мртвачког сандука, најзад, обреди
повезани са сахраном - све то открива несвесно схватање
смрти као повратка y мајчину утробу. Грчки начин спа-
љивања лешева такође означава најуспешније превлада-
вање трауме рођења. Последњи трзаји y агонији, no Ран-
ковом мишљењу, тачно понављају прве трзаје организма
који ce рађа.
Методи Ранка y поменутом раду су потпуно субјектив-
ни. Он не покушава да да објективну физиолошку анали-
зу трауме рођења и њеног могућег утицаја на каснији жи-
вот организма. Он тражи само сећање на трауму y снови-
ма, y патолошким симптомима, y митовима, уметности,
философији.
Карактеристично je да Ранк психоаналитичке сеансе
схвата као понављање акта рођења (сам психоаналитички
третман траје обично око девет месеци): y почетку ce libi­
do оболелог везује за лекара; полумрачни кабинет (у осве-
тљеном делу ce налази само болесник, лекар je y полу-
мраку) представља за оболелог uterus мајке. Крај лечења
понавља трауму рођења: оболели треба да ce ослободи
лекара и тиме одреагује своје трауматско одвајање од Maj­
ice, јер траума рођења je последњи извор свих нервних
обољења.

69
 Овим можемо завршити наше излагање о фројдизму.
Прелаз на критички део нашег рада je битно олакшан
Ранковом књигом. To je изванредна reductio ad absurdum
неких страна фројдизма.
 ДЕО ТРЕЋИ

. К Р И Т И К А Ф Р О ЈД И ЗМ А

Глава седма

ФРОЈДИЗАМ KAO МОДИФИКАЦИЈА

СУБЈЕКТИВНЕ ПСИХОЛОГИЈЕ

1. Фројдизам u савремена психологија

2. Елементарна структура психе u „несвесног ”
3. Субјективизам психичке „динамике” 4. Критика
теорије ерогенш зона 5. Фројдизам u биологија

1. Фројдизам u савремена психологија

У другој глави наше књиге ми смо описали два основна

правца савремене психологије - субјективни и објектив-
ни. Сада треба да дамо тачан и исцрпан одговор на пита-
ње y који од ова два правца треба уврстити фројдизам82.
Сам Фројд и фројдисти сматрају да су они извршили
корениту реформу старе психологије, да су поставили те-
меље потпуно нове, објективне науке о психичком.
Нажалост, ни Фројд, ни фројдисти никада нису поку-
шали да колико-толико тачно и подробно разјасне свој
однос према савременој психологији и методама који ce y
њој практикују. To je велики недостатак фројдизма. Пси-
хоаналитичка школа, која je y почетку била изложена ко-
лективној хајци читавог ученог света, затворила ce y себе
и усвојила неке секташке навике y раду и мишљењу, које2*

2 Критичка литература о Фројду није велика. Поред већ поменутих

радова, указаћемо и на следеће радове: Dr. Maag, Geschlechtsleben
und seelische Storryngen (Beiträge zur Kritik der Psychoanalyse), 1924;
Otto Hinrichsen, Sexualität und Dichtung, 1912; Edgar Michaelis, Die
Menschheits/Problematik der Freudschen Psychoanalyse. Urbild und
Maske, Leipzig, 1925.

71
нису баш прихватљиве y науци. Фројд и његови ученици
цитирају само себе и позивају ce само један на другога;
касније још и на Шопенхауера и Ничеа. Сав остали свет
за њих готово да не постоји8384.
Дакле, Фројд ниједном није учинио озбиљан покушај
да колико-толико детаљно и аргументовано повуче гра-
ницу између свог учења и других психоаналитичких пра-
ваца и метода: нејасан je његов однос према интроспек-
тивном методу (самопосматрање), према лабораториј-
ско-експерименталном, према вирцбуршкој школи (Месер
и др.), према функционалној психологији (Штумгкј) и др.),
према диференцијалној психологији (В. Штерн)5 и, на
крају, према новим покушајима објективних метода тзв.
америчког бихевиоризма (бихевиоризам - психологија
као наука о понашању). Остаје неразјашњена и Фројдова
позиција y познатом спору који je узбуђивао његове са-
временике - психологе и философе - о псшофизичком
паралелизму и психофизичкој узрочности^.
Када Фројд и његови ученици противстављају своју
концепцију психичког свој осталој психологији - авај, не
трудећи ce чак ни да изврше диференцијацију те остале
психологије, - они je оптужују заједно: за поистовећење
психичког u свесног. За психоанализу свесно je само један
од система психичког86.

83 Треба рећи да ни официјелна наука до сада није потпуно легали-

зовала фројдизам, a y академским философским круговима разгово-
ри на ту тему ce оцењују као нетактични. Види: Witels, Z. Freud, der
Mann, die Schale, die Lehre (1924). Постоји руски превод ca предго-
вором проф. Рејснера y издању ГИЗа. У прегледу немачке филосо-
фије XX века (1923) Вилија Мороа Фројд и психоанализа ce уопште
не помињу, a y прегледу Мајер-Фринфелса само успут y неколико
редака.
84 Све су то правци субјективне психологије савремени првом и дру-
гом периоду развоја фројдизма.
85 Сам Фројд допушта психофизичку узрочност, али истовремено
на сваком кораку открива навике паралелисте; осим тога, цео његов
метод ce базира на скривеној, неисказаној претпоставци да ce свему
телесном може наћи одговарајући психички еквивалент (у несве-
сној психи), na ce зато и може одбацити непосредно телесно, и опе-
рисати само са његовим психичким заменама.
86 Види: Снотолкование, стр. 440-448, и Л u Оно, стр. 7-12.

72
 Можда je та разлика између психоанализе и остале
психологије стварно толико велика да међу њима више не
може бити ничег заједничког, не може бити чак ни оног
минимума заједничког језика који je неопходан за свође-
ње рачуна и разграничавање? - Фројд и његови ученици
су y то, очигледно, убеђени.
Али, да ли je тако?
Чињенице, међутим, говоре да je фројдизам пренео y
своја учења cee основне недостатке савремене му субјек-
тивне психологије. У то ce можемо лако уверити, само не
смемо дозволити да нас превари његова секташка, иначе,
уопште узевши, сјајна и прецизна терминологија.

2. Елементарна структура психе u „несвесног ”

Пре свега, фројдизам je прихватио стару поделу мен-

талних појава (која потиче од Тетенса и која je, захваљу-
јући Канту, постала општеприхваћена) на вољу (жеље, те-
жње), осећање (емоције, афекти) и сазнање (осети, пред-
ставе, мисли); при томе je задржао иста одређења ових
способности која су била y употреби y психологији њего-
вог времена и, као што видимо, исту њихову диференци-
јацију. У ствари, ако ce окренемо елементарној структу-
ри психе, како je промишља фројдизам, онда ћемо видети
да ce она састоји од осета, представа, жеља и осећања, то
јест од истих оних елемената од којих ce градио и „мен-
тални живот” старе психологије. Даље, све ове психичке
елементе, и, при том, y њиховом обичном, свакидашњем
значењу, Фројд je сасвим некритички пренео y област не-
свесног: и y њему ми налазимо жеље, осећања, представе.
Међутим, ови елементи психичког живота постоје са-
мо за свест. Јер разлагање психе на елементарне компо-
ненте стара психологија je изводила помоћу обичног ме-
тода «амопосматрања, који - како то тврди и сам Фројд -
није y стању да нас y својој обичној форми изведе ван
граница „официјелне свести”.
Самопосматрање je, заиста, потпуно свесно. Чак су пси-
холози-субјективисти y лицу неких својих истакнутих
представника још много пре Фројда тврдили да je само-
посматрање, с једне стране, пристрасно (не може ce осло-

73
бодити оцена), a с друге - да одвећ рационализују психич-
ки живот, и зато његово сведочење тражи суштинску пре-
раду. У сваком случају, самопосматрање je могуће само
са становишта cfeecra. За другу тачку гледишта стара пси-
хологија није ни знала, и зато je поистовећивала психичко
са свесним.
Из овога јасно следи да рашчлањавање психе на еле-
менте осећања, воље и знања није диктирано ничим дру-
гим од стране старе психологије до свешћу. Аспект све-
сти je био примаран при постављању оваквих основа су-
бјективне психологије.
Међутим, имамо ли ми право да несвесно градимо no
аналогији са свешћу и да y њему претпостављамо исте оне
елементе какве налазимо y свести? - Ништа нам не даје та-
кво право. A ko одбацимо свест, постаје потпуно бесмисле-
но да даље задржавамо осећан>а,представе и жеље.
Када човек субјективно свесно мотивише своје соп-
ствене поступке он, наравно, не може да заобиђе своје
жеље, осећања и представе; али када почнемо да анализи-
рамо ове поступке објективно, настојећи да ce доследно и
до краја држимо становишта спољашњег искуства, ми
нигде нећемо y структури понашања наћи сличне елемен-
те: спољашње објективно искуство ce мора ослањати на
сасвим друге - материјстне елементарне компоненте по-
нашања, које немају ничег заједничког са жељама, осећа-
њима и представама.
Дакле, само y светлу субјективне самосвести слика на-
шег психичког живота нам изгледа као борба жеља, осе-
ћања и представа. Какве стварне објективне силе леже y
основи ове борбе о томе нам самосвест ништа не може
рећи. A ko ми на једне жеље и осећања ставимо етикету
„несвесно”, a на друге „предсвесно” и „свесно”, ми ћемо
доћи y противуречност са самим собом, али нећемо изаћи
ван гранида субјективне самосвести и слика психичког
живота, које ce само њој откривају. Ако ce одрекнемо ста-
новишта самосвести, морамо ce одрећи и целе ове слике и
њених саставних елемената, морамо тражити сасвим дру-
ги ослонац за разумевање психе. Тако управо и поступа
објективна психологија. Фројд, међутим, покушава да од
старих субјективних цигала подигне потпуно ново quasi-

74
објективно здање човекове психе. Шта je „несвесна же-
ља” ако не она иста стара цигла само окренута на другу
страну!

3. Субјективизам психичке „динамике ”

- * *

Фројдизам поступа још горе: он не само да y несвесно

преноси елементе свести, он, кад je реч о њима, и y несве-
сном задржава сву пуноћу њихове предметне диференци-
раности u логичке јасноће: испада да je несвесно, према
Фројду, врло шаролик и богат свет где све представе и
слике апсолутно тачно одговарају одређеним предмети-
ма, где су све жеље одређено усмерене, a осећања чувају
све богатство својих нијанси и најфинијих прелаза.
Обратлмо пажњу на рад цензуре. Фројд гледа на њу као
на „механизам” који ради потпуно несвесно (свест, ако ce
сећа читалац, не само да не контролише рад цензуре већ и
не зна да она постоји). Али како овај „несвесни механизам”
прецизно препознаје све логичке нијансе мисли и моралне
нијансе осећања! Цензура открива велику идеолошку оба-
вештеност и изоштреност, она међу доживљајима врши
чисто логичку, етичку и естетичку селекцију. Да ли je то y
складу с њеном несвесном, механичком структуром!
Исти такав y највећој мери „свесни” и идеолошки ка-
рактер откривају и сви други Фројдови „психички меха-
низми” (на пример, читаоцу познати механизам трансфе-
ра); стварно механичког y њима има врло мало. Они ни-
како нису природни, натурални, већ идеолошки.

4. Критика теорије ерогених зона

Несвесно, дакле, ни најмање не приближава психу ма-

теријалној природи; његово увођење нам нимало не пома-
же да психичку законитост повежемо са оппггеприродном
објективном законитошћу. Раскид између субјективно-
унутрашњег и материјалног остаје y психоанализи исти
као и y психологији свести.
Наравно, и све оне методолошке тешкоће, које су неиз-
бежно повезане са овим прекидом јединства и континуите-
та спољашњег објективног искуства, појављују ce и кад je

75
реч о фројдизму. Пошто je заузела субјективну позицију,
психоанализа ce одрекла директног и непосредног присту-
па материјалном. С њим она нема шта да ради: материјал-
но мора бити потпуно игнорисано, или растворено y пси-
хичком.
Фројд и његови ученици ce, y ствари, нигде непосредно
не дотичу материјалне структуре и материјалних процеса
телесног организма, они траже само одразе соматског y
психи, то јест y коначном билансу, они и све органско под-
ређују методама самопосматрања, психологизујући ra.
Управо такав, изразито наглашен карактер психологи-
зације соматског има познато Фројдово учење о ероге-
ним зонама (то јест сексуално надражљивим деловима
човечијег тела). Фројд ce не ослања на неку физиолошку
теорију о њима, њега апсолутно не занима хемизам ових
зона, њихова физиолошка веза са другима деловима тела.
Фројд подвргава анализи и свестраном проучавању само
њихове психичке еквивапенте, то јест ону улогу коју, са
становишта његовог унутрашњег самопосматрања, y пси-
хичком животу човека имају објективне представе и же-
ље повезане с овим зонама.
Место и функције ове или оне ерогене зоне (на пример,
гениталија) y целом телесном организму - унутрашња се-
креција полних жлезда, њен утицај на рад и облик других
органа, њена повезаност са телесном конституцијом и
остало - све ове процесе, који ce одвијају y спољњем, ма-
теријалном свету, Фројд уопште не одређује и не узима
озбиљно y обзир.
Како je повезана улога ерогене зоне y материјалној
структури организма с оном улогом коју она има y изоло-
вано узетој субјективној психи - на ово питање Фројд не
даје никакав одговор. To доводи до дублирања ерогених
зона: њихова судбина y психи постаје потпуно самостал-
на u независна od њихове физичко-хемијске u биолошке
судбине y материјалном организму.
Ове црте психоанализе долазе посебно до изражаја ка-
да Фројд почиње да гради теорију људских карактера на
основу свог учења о ерогеним зонама. Дотаћи ћемо ce са-
мо једног, no свом субјективизму најизразитијег момента
ове теорије.

76
 Фројд тврди да доминација аналне зоне (то јест посеб-
на сексуална надражљивост ануса при дефекцији) y ин-
фантилној еротици доводи до формирања одређених црта
карактера, које ce чувају кроз читав живот човека. Тако ce
код аналног еротичара на следећи начин формира црта
штедљивости и тврдичлука: дечја склоност ка задржава-
њу столице и одлагању процеса дефекације како би при
њеном вршењу дошло до већег задовољства, претвара ce
код одраслог (код кога анална еротика бива потиснута y
несвесно) y склоност да штеди и гомила злато (новац) K o ­
je подсећа на фекалије.
У овој теорији нема ни помена о неким материјапним
основама карактера, које су садржане y телесној консти-
туцији човека, ни о физичким и објективно-социјалним
утицајима- околне средине. Читав процес формирања ка-
рактера одвија ce y границама изоловано узете субјек-
тивне психе. Између задржавања столице и задржавања
новца, између фекалија и злата постоји само натегнута
субјективна сличност, могло би ce рећи сличност утисака,
али нема никаквих реалних, материјалних нити које би их
повезивале y материјалној структури самог организма и
средине која га окружује, то јест y објективном искуству.
Тако, ерогене зоне, no Фројду, одређују карактер и по-
ступке човека - a карактер je апсолутно неодвојив од ње-
говог материјалног израза y понашању човека - потпуно
мимотазећи u тело, u телесну конституцију, u, уопште,
било какву материјалну средину.
Овакав однос Фројда према материјалној структури ор-
ганизма je потпуно разумљив. Унутрашње доживљавање
до кога ce стигло путем самопосматрања, и не може бити
непосредно повезано са подацима објективног споља-
шњег искуства. Потпуно доследно ce може бранити само
једно или друго становиште. Фројд ce, на крају крајева,
приклања доследном спровођењу унутрашње субјективне
тачке гледишта: сва спољашња реалност je y крајњој кон-
секвенци за њега само психички „принцип реалности”,
који он стављау исту раван с „принципом задовољства”.
Неки фројдисти (Ранк, Пфистер, Гродек) тврде да je
психоанализа успела да открије потпуно посебну област
бића - не физичког, и не психичког, већ неког неутрал-

11
ног, из кога касније, путем диференцијације може настати
како физичко, тако и психичко биће.
У ову неутралну врсту бића и улази дубинско несве-
сно; само y његовим највишим слојевима - ближим пред-
свесном - почиње диференцијација душевног и телесног.
Слична тврдња je, наравно, философски крајње наивна.
Она потпуно заобилази питање метода, питање које je y
овом случају одлучујуће.
Ми ce можемо упитати: y ком искуству егзистира то
„неутрално биће” и где протиче процес његове диферен-
цијације - y унутрашњем или y спољашњем?
Ово питање фројдисти упорно заобилазе. Међутим, ми
знамо да y спољашњем искуству ми нећемо наћи слично
биће. У објективном искуству ми налазимо процес све ве-
ћег усложњавања материјалне организације, који на од-
ређеном ступњу доводи до појаве психе као новог квали-
тета материје; наравно, никада и нигде ми y том иску-
ству нећемо наћи издвајање како материје, тако и психе
из нечег трећег. To je наивна метафизичка тврдња, која
своју снагу црпи из унутрашњег субјективног искуства,
дајући том искуству фиктивну неутралну форму.

5. Фројдизам u биологија

Неке Фројдове присталице тврде, имајући y виду пр-

венствено његову „теорију нагона”, да je објективна база
психологије биологија.
Ова тврдња није ни на чему заснована. Са великим
правом ce може говорити о психологизацији и субјекти-
визацији биологије од стране Фројда. Све објективно-би-
олошке форме и процесе организма фројдизам раствара y
субјективно-психичком. Сви они биолошки термини, који
су преплавили странице психоаналитичких књига и чла-
нака, губе овде своју објективну постојаност, разлажући
ce y потпуности y субјективно-психолошком контексту.
Kao потврду за ово довољно je указати на фројдовску
класификацију нагона.
Све нагоне, осим сексуалних, Фројд сврстава y групу
нагона ега (Ich triebe). Огољено-субјективни принцип ове
класификације je потпуно јасан. Не треба ни говорити о

78
томе да je са становишта строге биологије слична класи-
фикација недопустива. Чак ни виталисти никада нису
отворено признали да биологија може имати посла са
егом.
Што ce тиче друге класификације нагона (из последњег
периода),,она носи већ отворено метафизички карактер.
Ерос који je лишен сваког одређеног соматског (телесног)
извора и који без изузетка обухвата све манифестације
органског живота, није ништа бољи од бергсоновског
„животног импулса” (elan vital) или шопенхауеровске
„воље”, док нагон ка смрти није ништа бољи од тежње ка
нирвани.
Дакле, психоанализа y свему остаје верна становишту
унутрашњег субјективног искуства. Са принципијелно
методолошког аспекта она ce ни y чему битном не разли-
кује од психологије свести. To je друга модификација су-
бјективне психологије, не више од тога. У крајњем билан-
су, и психоанализа ce ослања на податке самопосматрања.
Истина, она им даје другу интерпретацију, покушава да
од њих створи другу слику човекове психе; али, ма како
интерпретирали и тумачили субјективне податке, ако
останемо на тлу унутрашњег искуства, ништа објективно
из њих нећемо добити. За то je потребно променити саму
тачку гледишта, a то Фројд не чини.
 Глава осма

ПСИХИЧКА ДИНАМИКА KAO БОРБА ИДЕОЛО-

ШКИХ МОТИВА A HE ПРИРОДНИХ СИЛА

/. Новина фројдизма 2. „Психичка динамика”

као борбамотиеа 3. Пројекција социјалне динамикеу
индивидуалну душу 4. Пројекција свесног садашњегу
несвесно npouuio 5. Чињенице u конструкција
6. Објективни фактори „психичке динамике”

1. Новина фројдизма

Дакле, ми смо ce уверили да je фројдизам једна од мо-

дификација субјективне психологије. Видели смо такође
y чему ce састоји она заједничка основа која га чини
истим код свих субјективиста. - Али задатак тиме није
обављен: ми смо дужни још да јасно издвојимо и правил-
но оценимо оно што њега разликује од других субјектив-
них праваца.
Јер, постоји нешто до парадоксалности ново и ориги-
нално што изненађује свакога ko ce први пут упознаје са
фројдизмом. Taj утисак новине ce вероватно јавио и код
нашег читаоца док je пратио излагање психанализе. To
морамо разјаснити.
Прво што пада y очи при упознавању са Фројдовим
учењем и што остаје као последњи и најјачи утисак од чи-
таве његове конструкције je, наравно, она борба, онај ха-
ос, она несређеност нашег психичког живота који ce као
црвена нит провлаче кроз читаво Фројдово учење, a што
он сам назива „психичком динамиком”.
У томе je, доиста, суштинска разлика између Фројда и
свих других психолошких праваца. Душевни живот je за
стару психологију представљао област y којој „влада мир,
склад и Божја благодат”. Све je y њој сређено, све je на
свом месту, нема никаквих ломова, никаквих криза. Од
рођења до смрти води раван и утабан пут мирне и сврси-
сходне еволуције, постепеног развоја душе. Ha смену деч-

80
je невиности долази разумна свест одраслог човека. Овај
наивни психолошкц оптгшизам je карактеристична црта
читаве до-фројдовске психологије, само што je код једних
он више наглашен, док код других y скривенијој форми
прожима целокупну слику душевног живота човека.
Поменути психолошки оптимизам представља наслеђе
оног биолошког оптимизма који je владао y науци до по-
јаве Дарвина. To je било наивно схватање о премудрој
сврсисходности живог организма, које je, на крају, заме-
њено Дарвиновим учењем о борби за опстанак, нестајању
слабијих и опстајању само најприлагођенијих организама.
Строги појам природне нужности je завладао y свим
областима последарвиновске биологије. Само je психа,
којом управља разумна свест, остала последње уточиште
за појмове сврсисходности, хармоније и др., прогнане из
свих других области Психичко je супротстављано при-
родном и стихијском као царство хармоније и реда.
У оваквим гледањима на психу фројдизам je, очиглед-
но, и довео до најрадикалније промене.
,Ј1риродност душе”, ,, стихијност душевног живота”
- то je пре свега из читавог Фројдовог учења прихватила
и запамтила широка публика. Они који су били склони
ничеанству (a међу Фројдовим обожаваоцима таквих je
било врло много) више су волели да говоре о „трагично-
сти душевног живота”.
Поводом последњег израза треба одмах приметити да
иако je природна нужност стварно туђа сврсисходности и
хармонији, она није ништа мање туђа ни трагедији. Уо-
сталом, овај израз можда и није карактеристичан за читав
фројдизам.
Да ли je Фројд заиста успео да открије природу y нашој
души? Да ли je стварно борба ега, uda и его идеала, наго-
на смрти и ероса - борба стихија? Можда je све то само
борба мотива y индивидуалној човековој свести? У том
случају то више личи на „буру y чаши воде” него на бор-
бу стихија.
Да бисмо одговорили на ово питање, мораћемо да y не-
што другачијој вези поновимо онај след мисли који смо
већ били почели да развијамо y претходној глави.

81
2. „Психичка динамика” као борбамотива

Читава Фројдова психолошка конструкција ce y својој

основи базира на вербалним исказима човека и представ-
ља само њихову посебну интерпретацију. Сви ови искази
ce граде, наравно, y свесној сфери психе. Истина, Фројд
не верује површним мотивима свести, већ покушава да
продре y дубље слојеве психичког. Међутим,он не узима
исказе са њихове објективне стране, не тражи њихове фи-
зиолошке и социолошке корене, он покушава да y њима
самима нађе праве мотиве понашања: оболели je тај који
треба да га обавести о дубини „несвесног”.
Тако Фројдова конструкција остаје y границама онога
што о себи и о свом понашању може да каже сам човек на
основу свог сопственог унутрашњег искуства. Фројд, до-
душе, усмерава самопосматрање на нове путеве, приси-
љава га да проникне y друге слојеве психе, али од само-
посматрања као јединог метода верификације реално-
сти психичких појава он не одустаје. И „несвесно” може
и треба да уђе y круг самопосматрања. Јер оболели треба
сам да спозна садржај „несвесног” (на пример, неки поти-
снути комплекс), да га изазове y сећању, да ce увери y ње-
гово постојање уз помоћ самопосматрања. Само овим пу-
тем неки доживљај, потиснут y „несвесно”, добија вред-
ност психолошке чињенице.
За самопосматрање, међутим, сви продукти несвесног
добијају форму жеље или побуде, налазе вербални израз и
тек их y таквом виду, то јест y виду мотива, човек nocma-
је свестан.
Сасвим je разумљиво да између свести и несвесног
владају, према Фројдовом учењу, такви међусобни одно-
си који ни no чему не личе на односе двеју материјалних
сила, које допуштају тачно објективно проверавање. У
ствари, између свести и несвесног ce води полемика, вла-
да узајамно непризнавање и неразумевање, тежња да пре-
варе једно друго. Слични узајамни односи су, међутим,
могући између две идеје, два идеолошка правца, два суко-
бљена човека, али никако не између две природне мате-
ријалне силе! Зар су, на пример, између две физичке поја-
ве могући узајамна превара или непризнавање?

82
 Јасно je да тек пошто уђу y свест, пошто ce одену y
форме свести (у форме одређених no свом садржају же-
ља, мисли и осталог) продукти несвесног могу да дођу y
противуречност са етичким захтевима или да ce доживе
као превара „цензуре”.
Према.томе, читава Фројдова психичка динамика j e da­
ma y идеолошком осветљењу свести. To, дакле, није дина-
мика психичких cima већ само различитих мотива свести.
У читавој фројдовској конструкцији психичке борбе,
са свим механизмима који je остварују, ми чујемо само
пристрасан глас субјективне свести која тумачи човеково
понашање. Несвесно je само један од мотива те свести, је-
дан од начина идеолошког тумачења понашања.
Шта je свест појединачног човека ако не идеологија
његовог понашања? У овом смислу ми потпуно можемо
да je упоредимо са идеологијом y правом смислу речи,
као изразом класне свести. Али никакву идеологију, ни
личну, ни класну, не треба примати за чисту монету, не
треба joj веровати на реч. Идеологија лаже онога који не
уме да проникне y игру објективних материјалних сила
која je y њој скривена.
Ha пример, неко религијско учење може да доведе y за-
блуду само онога који верује y то учење, који га наивно
прихвата за оно за шта ce оно само издаје. Али за истори-
чара-марксисту то учење може да буде веома важан и
драгоцен документ, који верно одражава одређене соци-
јалне противуречности и интересе одређених група. Он ће
открити оне реалне економске и социјалне услове који
неизбежно рађају дато религијско учење.
Тако поступа и психолог-објективист: он не прима на
веру никакве вербалне исказе, никакве мотивације и обја-
шњења какве сам човек на основу сопственог унутра-
шњег искуства даје за своје понашање. Он покушава да
открцје објективне корене како читавог понашања тако и
човекових вербалних исказа. - Њега ти искази више не
могу преварити. За њега ће они бити веран израз објек-
тивних услова понашања - физиолошких и социјално-
економских. Иза „психичке динамике”, иза борбе мотива
психолог-објективист ће открити материјалну дијалекти-
ку природе и историје.

83
 Фројд не поступа тако; он дозвољава себи да буде уву-
чен y борбу субјективних мотива свести. Ствар ce уопште
не мења тиме што он претпоставља посебну групу мотива
- мотива несвесног - и што до њих долази посебним пу-
тем. Мотив остаје мотив: он не добија тежину материјал-
не појаве. Ha здраво тле објективног искуства Фројдова
конструкција нас не изводи.

3. Пројекција социјстне динамикеу индивидуалну душу

Али одакле су ce појавили его, ud, его идеал и остале

„силе” којима Фројд насељава човекову психу?
Борба мотива не даје никакву основу за признавање
тих сила. Борба мотива je реална појава, дата y објектив-
ном искуству, јер она налази израз y вербалним исказима.
Психичке силе су она произвољна конструкција помоћу
које Фројд покушава да објасни ту борбу. Kao и већина
конструкција субјективне психологије, фројдовска теори-
ја je „пројекција” одређених објективних односа споља-
шњег света y психу. У њој налазе свој израз пре свега
сложени социјални узајамни односи болесника u лекара.
У чему ce састоје ови узајамни односи?
Болесник жели да сакрије од лекара неке своје дожи-
вљаје и догађаје из живота, жели да наметне лекару своју
тачку гледишта на узроке болести и на карактер својих
доживљаја. Лекар, са своје стране, тежи да одбрани свој
ауторитет лекара, настоји да добије признање од болесни-
ка, покушава да га натера да прихвати правилно гледање
на болест и њене симптоме. Са овим ce укрштају други
елементи: између лекара и пацијента могу постојати раз-
лике y полу, узрасту, социјалном положају, на крају, раз-
лике y професијама - све то чини њихове узајамне односе
и борбу још сложенијима.
И ето, y тој сложеној, специфичној социјалној атмос-
фери настају они вербални искази - приче пацијента и
његове реплике y разговору са лекаром - које Фројд ста-
вља y основу своје теорије. Можемо ли ми прихватити те
исказе као израз индивидуалне психе пацијента?
Ниједан вербални исказ ce не може приписати само
ономе који га je изрекао: он je продукт узајамног делова-

84
ња оних који говоре, и шире - продукт читаве оне сложе-
не социјалне ситуације y којој je исказ настао. Ha другом
месту87смо настојали дапокажемо даниједан продукт го-
ворне активности човека од најпростијег животног исказа
до сложеног књижевног дела није y свим својим суштин-
ским .моментима одређен субјективним доживљајем го-
ворника већ оном социјалном ситуацијом y којој ce даје
дати исказ. Језик и његове форме су продукт дугог соци-
јалног општења одређене говорне групе. Вербални исказ
налази језик углавном готовим. Он je материјал за исказ
који ограничава његове могућности. Исто тако све што je
карактеристично управо за дати исказ: избор речи, одре-
ђена конструкција фразе, одређена интонација исказа -
све je то израз узајамних односа између говорника и оне
сложене социјалне ситуације y којој ce одвија разговор.
Исти „душевни доживљаји” говорника, чији израз смо
склони да видимо y поменутом исказу, y ствари су само
једнострана, упрошћена и научно погрешна интерпрета-
ција сложеније социјалне појаве. To je посебна врста
„пројекције”, помоћу које ми уносимо (пројектујемо) y
„индивидуалну душу” сложену свеукупност социјалних
међусобних односа. Реч je као нека врста „сценарија”
оног непосредног општења y процесу којег je она настала,
a то општење, са своје стране, je моменат ширег општења
оне социјалне групе којој говорник припада. Да би ce раз-
умео овај сценариј потребно je васпоставити све оне сло-
жене социјалне међусобне односе, чије идеолошко прела-
мање представља дати исказ.
Ствар ce не мења ако уместо спољашњег говора имамо
унутрашњи говор. И он претпоставља могућег слушаоца,
и упућен je њему. Унутрашњи говор je исти продукт и из-
раз социјалног општења као и спољашњи говор.
Сви ови вербални искази пацијента (његове вербалне
реакције) на које ce ослања Фројдова психолошка кон-
струкција и представљају такве сценарије оног пре свега
најближег малог социјалног догађаја y коме су настали -
психоаналитичке сеансе. У њима налази свој израз она

87 Види „Звезда”, № 6, 1926. - наш чланак Слово в жизни u слово в

поззии.

85
 сложена борба између лекара и пацијента, о којој смо ра-
није говорили. У тим вербалним исказима ce не одражава
динамика индивидуалне душе већ социјална динамика
узајамних односа лекара и пацијента. Отуда она драма-
тичност која карактерише фројдовску конструкцију. Оту-
да и оно олицетворење психичких сила на које смо укази-
вали: овде ce заиста води борба између људи a не између
природних сила.
Психички „механизми” нам откривају без много напо-
ра своје социјално порекло. „Несвесно” ce не супротста-
вља индивидуалној свести болесника већ пре свега лека-
ру, његовим захтевима и његовим схватањима. „Отпор”
то je пре свега отпор према лекару, слушаоцу, уопште
другом човеку.
Сву ову динамику узајамних односа два човека Фрој-
дова психолошка конструкција пројектује y индивидуал-
ну душу човека. Слична пројекција није нешто неочеки-
вано, она je, као што смо већ рекли, обична појава y су-
бјективној психологији. Душевни доживљаји y већини
случајева само дублирају свет спољашњих ствари и соци-
јалних односа. Субјективни идеализам je био доследан са-
мо када je тврдио да je цео свет само доживљај субјекта.
Када савремена психологија покушава да повуче тачну
границу између доживљаја и објекта, она je на крају при-
нуђена да дође до парадоксалног закључка да такве гра-
нице нема, да све зависи од тачке гледишта. Један исти
објекат, y зависности од тога y каквој га вези, y каквом
контексту доживљавамо, показује ce час као ментални до-
живљај (властити осет, представа), час као физичко тело
или социјална појава. До најрадикалнијих закључака y
овом смислу je дошао један од најистакнутијих представ-
ника субјективне психологије Виљем Џемс. У свом по-
знатом чланку Постоји ли свест, он долази до закључка
да су ствари u мисли начињене od исте материје, da
свест неуноси никакву новуреалност y свет. Она je само
’dpyza тачка zaedmuma на исте ствари и појаве.
Дакле, фројдовска ментална динамика и њени механи-
зми представљају само пројекцију социјалних узајамних
односа y индивидуалну душу. To je сложена драматизова-
на слика помоћу које Фројд покушава да интерпретира

86
различите стране човековог понашања, остајући y грани-
цама само једног дела тог понашања - човекових вербал-
них реакција.

4. Пројекција свесног садашњегу несвесно npoumo

■ - *

Пажњу треба скренути на још једну страну фројдовске

конструкције. Садржај несвесног, то јест различите поти-
снуте комплексе a, пре свега, Едипов комплекс, Фројд ве-
зује за прошлост човека, за његово рано детињство. Ме-
ђутим, цело ово учење о првим предсвесним периодима
човековог развоја гради ce на основу сведочења одраслих.
Они малобројни експерименти непосредне анализе дечјег
понашања и дечјих исказа, које су фројдисти успели да
изведу88, нису имали, a нису ни могли имати суштински
значај за изградњу фројдовске конструкције. Ова кон-
струкција je настала независно од њих и пре њих, и саме
те анализе су je већ претпостављале и потпуно ce на њу
ослањале. Дакле, читава конструкција дечјих комплекса
je добијена ретроспективним путем; она je заснована на
интерпретацији сећања одраслих и оних компромисних
творевина помоћу којих ce може доћи до тих сећања (се-
тимо ce анализе сна која je ишла до скривених сећања
Едиповог комплекса).
Може ли ce овакав ретроспективни метод васпоставља-
ња доживљаја раног детињства (јер комплекс представља
свеукупност доживљаја) сматрати научно заснованим?
Ми мислимо да ce таквим путем ни до чега реалног,
објективног не може доћи. У ствари, овде ce срећемо са
врло распрострањеном и типичном појавом: тумачењем
npouuiocmu са становишта садашњости. О објективној
оцени наших прошлих унутрашњих доживљаја не може
бити ни говора. Ми видимо y прошлости само оно што je
битно за садашњост, за дати моменат, y коме ce сећамо
своје прошлости. Ми преносимо из садашњости y пред-
свесну прошлост детета пре свега ону идеолошку вредно-
сну оцену која je карактеристична само за садашњост.

88 Најважнији рад самог Фројда, посвећен анапизи нервног оболења

код деце je Geschichte der Fobie eines 5/jährigen Knaben.
 Све те оцене, становишта, асоцијације које су срасле y
свесном периоду нашег живота са таквим појмовима као
што су „љубав”, „полни нагон”, „мајка”, ми преносимо
касније, обојивши собом те појмове, осмисливши их за
себе, на тумачење чињеница дечјег живота и тако од њих
градимо повезане и осмишљене догађаје, сличне догађа-
јима одраслог (зрелог) живота.
„Сексуални нагон према мајци”, „отац као супарник”,
„мржња према оцу”, „жеља да отац умре” - ако свим
овим „догађајима” одузмемо оно смисаоно значење, онај
вредносни моменат, сву ону идеолошку тежину коју они
добијају само y контексту наше свесне „одрасле” сада-
шњости, шта ће од њих остати?
У сваком случају, готово ништа што би давало право
да ce озбиљно говори о Едиповом комплексу, то јест о по-
нављању сижеа Едипове трагедије y животу детета. Упра-
во ce оно што даје дубоки и страшни смисао овој трагеди-
ји, што ужасава и потреса гледаоца - неће показати.
Шта ће остати? Изолована објективна запажања, до ко-
јих ce може доћи посматрањем понашања детета: рана на-
дражљивост полних органа (дечја ерекција) и других еро-
гених зона, тешко одвикавање детета од сталне блискости
мајчиног тела (пре свега од груди) итд. Многе чињенице
ове врсте ce не могу, наравно, оспоравати, и оне су оп-
пггепризнате. Али од чињеница ове врсте до грандиозне и
неочекиване конструкције Едиповог комплекса постоји
читава провалија. Ако ce одрекнемо пројекције y про-
шлост становишта, оцена и интерпретација који припада-
ју садашњости, онда ни о каквом Едиповом комплексу
нећемо моћи да говоримо ма колико повећавали арсенал
објективних чињеница као доказ за његово постојање.

5. Чињенице u конструкција

Фројдисти често уверавају своје критичаре да ce пси-

хоаналитичка теорија може оповргнути само ако ce прет-
ходно оповргну чињенице на којима ce она заснива.
Оваква тврдња je y основи погрешна. Она искривљује
стварно стање ствари. Фројдизам никако није низ чиње-
ница, нити je он онај минимум радне хипотезе који je нео-

88
пходан за претходно повезивање и груписање тих чиње-
ница. Фројдизам je грандиозно учење засновано на веома
смелој и оригиналној интерпретацији чињеница, учење
које неће престати да изненађује својом неочекиваношћу
и парадоксалношћу, чак и ако ce све спољне чињенице
прихватедсао његов доказ.
Саме чињенице ce проверавају, потврђују или одбацују
поновним посматрањима или контролним експерименти-
ма. Али на критички однос према основама конструкције
ово ce не може одразити. Узмимо чудовишну Ранкову
конструкцију о „трауми рођења”. Да бисмо ту конструк-
цију оквалификовали y најмању руку као невероватну,
зар je потребно да оповргавамо чињеницу физиолошког
потреса организма y тренутку рођења детета (одвајање од
мајке, гушење од дотока ваздуха y плућа, утицај атмосфе-
ре и остало). Ова чињеница je несумњива и ошпте позна-
та (иако она још увек није подвргнута детаљном научном
физиолошком истраживању). Па ипак, при читању Ранко-
ве књиге нехотице ce намеће питање да ли он то говори
„озбиљно” или „се шали”.
Исто треба рећи и о односу чињеница дечје сексуално-
сти према конструкцији Едиповог комплекса. Ове чиње-
нице ту констатацију не могу потврђивати јер оне леже y
другој равни, имају другу димензију. Оне ce налазе y спо-
љашњем објективном искуству, док je конструкција y
сфери унутрашњих доживљаја дечје душе. Штавише, да
бисмо уопште имали право да говоримо о дечјој сексуал-
ности, морамо под речју „сексуалност” подразумевати са-
мо строго одређену свеукупност физиолошких манифе-
стација. Ако имамо y виду податке y унутрашњем иску-
ству доживљавања, повезане са овим манифестацијама,
прожете оценама и полазним ставовима, - ми већ гради-
мо произвољну конструкцију: уместо физиолошке чиње-
нице-сексуалности, ми узимамо њену идеолошку облико-
ваност. Таква чисто идеолошка обликованост, пројекто-
вана y дечју душу u ječme конструкција Едиповог ком-
плекса. To никако није чист, без икаквих примеса, израз
објективних физиолошких чињеница.
Исто треба рећи и за друге моменте садржаја несве-
сног. Све je то пројекција y прошлост таквих идеолошких

89
тумачења понашања која су карактеристична само за са-
дашњост. Фројд, дакле, не излази ван граница субјектив-
не конструкције.

6. Објективни фактори „психичке динамике”

Шта остаје од „психичке динамике” ако ce изузме ова

за нас неприхватљива конструкција? - Конфликти унутар
вербализованог понашања човека. Борба мотива, a не
борба материјалних сила.
Иза ње, као и иза сваке идеолошке борбе, y ма каквом
обиму ce она водила, крију ce објективни материјални
процеси. Али њих фројдизам не открива. Јер, да би ce они
открили, треба изаћи ван граница субјективне психологи-
је, ван граница свега што може да каже сам човек о себи
на основу сопственог унутрашњег искуства ма колико
широко схватали то искуство.
Неки од ових објективних фактора понашања имају
физиолошки (односно физичко-хемијски) карактер. Они
ce могу проучавати уз помоћ метода који су легли y осно-
ву учења о рефлексима академика Павлова и његове шко-
ле, или оних које je тако бриљантно и аргументовано раз-
радио недавно преминули Жак Леб y својој чувеној тео-
рији тропизма89 или других варијаната јединственог y
својој основи физиолошког метода. Али за објашњење
људског понашања све то није довољно. To нарочито ва-
жи за конфликте вербализованог понашања, са којима нас
суочава фројдизам, и који за своје тумачење траже строго
и свестрано респектовање социјално-економских факто-
ра. Само помоћу адаптибилних метода дијалектичког ма-
теријализма ми можемо да објаснимо те конфликте.
Оно што називамо „човековом психом” и „свешћу” y
много већој мери одражава дијалектику историје него ди-
јалектику природе. Природа je y њој дата већ y економ-
ском и социјалном тумачењу.

89 Види: Ж. Леб, Винужденнне движенш, тропизми u поведение

животншх, Москва, ГИЗ (година није наведена), и Значение тропи-
змов длл психологии, y „H ob. идеи в филос.”, сб. № 8.

90
 Садржај човекове психе, садржај мисли, осећања и же-
ља обликован je свешћу и, према томе, људском речју.
Реч je, наравно, не y њеном уско лингвистичком већ y
широком и конкретном социолошком смислу, она објек-
тивна средина y којој нам je дат садржај психе. Ту ce сла-
жу и налазе спољни израз мотиви понашања, расуђивања,
циља, оцене. Ту настају и конфликти међу њима.
У задатак критичког огледа не улази, наравно, позитив-
но учење о мотивима и конфликтима вербализованог пона-
шања. Ми можемо само назначити тај правац, y коме je мо-
гуће објективно сагледавање и проучавање ових појава.
 Глава девета

САДРЖАЈ СВЕСТИ KAO ИДЕОЛОГИЈА

1. Социологичност вербалних реакција 2. Методи

проучавања садржаја свести 3. Појам „животне
идеологије” 4. Различити слојеви „животне идеологије"
5. Сексуално 6. Закључци

1. Социологичност вербалних реакција

Ми знамо да je фројдизам почео са неповерењем према

свести, са принципијелном критиком оних мотива какви-
ма je човек, потпуно искрено и поштено, склон да обја-
шњава и коментарише своје понашање (сетимо ce Берн-
хајмовог експеримента). Свест je онај коментар којим
сваки одрастао човек пропраћа сваки свој поступак. По
Фројду, тај коментар je погрешан. Погрешна je и она пси-
хологија која га ставља y своју основу.
Тамо где Фројд критикује психологију свести, ми му ce
можемо y потпуности придружити: свесна човекова моти-
вација властитих поступака, свакако није научно објашње-
ње за његово понашање. Међутим, ми ћемо отићи и даље и
рећи да ни мотиви несвесног никако не објашњавају пона-
шање, јер, као што смо видели, фројдовско несвесно ce ни-
чим принципијелно не разликује од свести; оно je само
друга форма свести, само њен други идеолошки израз.
Мотиви несвесног живота који ce откривају на психоа-
налитичким сеансама помоћу метода „слободног маигга-
ња” су исте вербалне реакције пацијента као и сви други
обични мотиви свести; они ce разликују од ових послед-
њих, могло би ce рећи, не no својој природи, већ no свом
садржају, то јест идеолошки. У овом смислу Фројдово не-
свесно можемо (за разлику од обичне „официјелне све-
сти”) назвати „неофицијелном свешћу”.
Са објективног становишта мотиви како официјелне та-
ко и неофицијелне свести садржани су подједнако y уну-
трашњем и спољашњем говору, и ни једни ни други нису

92
узрок понашања, већ компонента, саставни његов део. За
објективну психологију сваки човеков мотив je саставни
део његовог поступка, a никако не његов узрок. Може ce
рећи да ce понашање човека своди на две моторне реакције
(„покрете” y ужем смислу речи) и на унутрашњи u споља-
шњи говбр (вербалне реакције), који прати те реакције. Обе
ове компоненте човековог целовитог понашања су објек-
тивне и материјалне и траже за своје објашњење објек-
тивно-материјалне факторе како y самом човековом орга-
низму тако и y његовој природној и социјалној средини.
Вербстна компонента понашња je y свим основним су-
штинским моментима свог садржаја одређена објектив-
но-социјалним факторима.
Социјална средина je дала човеку речи и повезала их са
одређеним значењима и оценама; социјална средина не
престаје да одређује и контролише вербалне човекове ре-
акције y току читавог живота.
Зато све вербално y човековом понашању (и споља-
шњи и унутрашњи говор) никако не можемо приписати
изоловано узетом, појединачном субјекту, оно не припада
њему већ његовој социјалној групи (његовом социјалном
окружењу).
У претходном поглављу смо показали да сваки кон-
кретни исказ увек y себи одражава онај најближи мали
социјални догађај - догађај општења, разговора међу љу-
дима - из кога je он непосредно поникао. Видели смо да
Фројдова „динамика” одражава психоаналитичку сеансу,
њену борбу и перипетије, онај социјални догађај из кога
су поникли вербални искази пацијента. У овом поглављу,
међутим, ми ce нећемо бавити најближим контекстом ис-
каза већ оним ширим, дуготрајним и чвршћим социјал-
ним везама, y чијој динамици настају сви елементи садр-
жаја и форме нашег спољашњег и унутрашњег говора,
све бне резерве оцена, становипгга, приступа и осталог,
помоћу којих ми објашњавамо себи и другима своје по-
ступке, жеље, осећања, опажаје.
Taj садржај наше свести и читаве психе y њеној цели-
ни, као и они посебни искази помоћу којих ce он манифе-
стује према споља, вишеструко су одређени социјално-
економским факторима.

93
 Ми никада нећемо схватити праве, суштинске корене
датог појединачног исказа ако те корене будемо тражили
само y границама појединачног индивидуалног организма
чак ни онда када ce исказ тиче, очигледно, личних, најин-
тимнијих страна човековог живота. Свака мотивадија
властитог поступка, свако самосазнање (јер самосвест je
увек вербална, увек ce своди на тражење одређеног вер-
балног комплекса) јесте подвођење себе под одређену со-
цијалну норму, социјалну оцену, јесте, да тако кажемо,
генерализовање себе и свог поступка. Спознајући себе, ja
покушавам да на неки начин сагледам себе очима другог
човека, другог представника моје социјалне групе, моје
класе. Дакле, самосвест нас, y коначном билансу, увек
доводи до класне свести, чији одраз и спецификацију она
и представља y свим својим основним, суштинским мо-
ментима. Ту су објективни корени чак и личних, интим-
них вербалних реакција.
Како доћи до тих корена?
Уз помоћ оних објективно-социолошких метода које je
разрадио марксизам за анализу различитих идеолошких те-
орија - права, морала, светоназора, уметности, религије.

2. Метод проучавања садржаја свести

У буржоаској философији je дуго времена владало, na

и сада je доста распрострањено, уверење да ce дело кул-
турног стваралаштва може сматрати потпуно објашњи-
вим ако га можемо свести на она одређена индивидуална
стања и психичка доживљавања човека који je створио
дато дело.
Овог уверења ce, као што смо видели, држе и фројди-
сти. У ствари, између садржаја индивидуалне -психе и об-
ликоване идеологије нема принципијелне границе. У сва-
ком случају, садржај индивидуалне психе није ништа ра-
зумнији и ништа јаснији од садржаја културног стварала-
штва и зато не може да служи као његово објашњење.
Спознати индивидуални доживљај je већ идеологичан и
зато са научног становишта не представља неку примар-
ну и даље недељиву датост: не, то je већ одређена идеоло-
шка прерада бића. Најмутнији садржај свести дивљака и

94
 најсавршенији продукт културе само су крајње карике
једног ланца идеодошког стваралаштва. Између њих по-
стоји читав низ поступних прелаза и ступњева.
Што je моја мисао јаснија, то je она ближа обликова-
ним продуктима научног стваралаштва. Штавише, моја
мисао неће моћи да достигне максималну јасноћу све док
ja не нађем за њу прецизну вербалну формулацију и док
je не доведем y везу са закључцима науке који ce тичу
истог објекта, другим речима, док своју мисао не претво-
рим y одговорно научно дело. Ниједно осећање неће моћи
да достигне коначну зрелост и одређеност ако не нађе за
себе спољашњи израз, ако не оплоди собом реч, ритам,
боје, то јест ако ce не преточи y уметничко дело.
Овај пут који води од садржаја индивидуалне психе до
садржаја Културе je дуг и тежак, али то je једини пут, и он
je за све време свог трајања, на свим етапама одређен
истом социјално-економском законитошћу.
И на свим етапама тог пута човекова свест ради уз по-
моћ речи, тог најтананијег, али и најкомпликованијег
средства преко кога ce преламају социјално-економске
законитости. За проучавање вербалних реакција y њихо-
вој најпримитивнијој животној форми треба користити
исте методе које je марксизам изградио за тумачење сло-
жених идеолошких учења, јер су закони одражавања
објективне нужности y речи и y једом и y другом случају
исти.
Сваки човеков вербални исказ je мала идеолошка
констатација. Мотивација властитог поступка je y малом
- правно и морално стваралаштво; изражавање радости
или туге je примитивно лирско дело; свакодневна жи-
вотна размишљања о узроцима и последицама појава
нису ништа друго до зачеци научног и философског са-
знања итд., итд. Постојани и уобличени идеолошки си-
стеми наука, уметности, права и осталог су израсли и ис-
кристалисали ce из оне непостојане идеолошке стихије,
која широким таласима унутрашњег и спољашњег гово-
ра запљускује сваки наш поступак и сваки наш дожи-
вљај. Наравно, оформљена идеологија врши, са своје
стране, снажан повратни утицај на све наше вербалне
реакције.

95
3. Појам „животне идеологије ”

Унутрашњи и спољашњи говор, који y потпуности

прожимају читаво наше понашање, назваћемо „животном
идеологијом”. Ова животна идеологија je y извесном сми-
слу осетљивија, саосећајнија, раздражљивија и динамич-
нија од формиране, „официјелне” идеологије. У крилу
животне идеологије ce и нагомилавају оне противуречно-
сти које, пошто достигну одређену границу, разарају, на
крају, систем официјелне идеологије. Али уопште узев-
ши, ми можемо рећи да ce животна идеологија налази y
истом односу према социјално-економској бази и потчи-
њава истим законима развоја као и идеолошка надградња
y правом смислу те речи. Зато и методе њеног проучава-
ња морају да буду, као што je већ речено, y својој основи
исте, само нешто диференцираније и модификованије y
зависности од особености материјала.
Вратимо ce сада оним „душевним” конфликтима на
које ce ослања психоанализа и које она покушава да обја-
сни борбом свести и несвесног. С објективне тачке гледи-
шта, сви ти конфликти ce одигравају y стихији унутра-
шњег и спољашњег говора (наравно, мимо њихове чисто
физиолошке компоненте), то јест y стихији животне идео-
логије. To нису „душевни” већ идеолошки конфликти, за-
то они и не могу да буду схваћени y уским границама ин-
дивидуалног организма и индивидуалне психе. Они пре-
корачују не само границу свести, како мисли Фројд, већ и
границе индивидуе y целини.
Сан, мит, шала и досетка и све вербалне компоненте
патолошких творевина одражавају y себи борбу различи-
тих идеолошких тенденција и праваца, који су настали
унутар животне идеологије.

4. Различити слојеви „животне идеологије"

Оне области „животне идеологије” које одговарају

Фројдовој цензурисаној, официјелној свести, изражавају
најпостојаније и најдоминантније моменте класне свести.
Оне су блиске формираној идеологији те класе, њеном
праву, моралу, светоназору. У овим слојевима животне

96
 идеологије унутрашњи говор ce лако уређује и слободно
прелази y спољашњи говор, не плашећи ce тог преласка.
Други слојеви, који одговарају Фројдовом несвесном,
врло су далеко од постојаног система владајуће идеологи-
је. Они говоре о разбијању јединства и целовитости тог
система,*о слабости обичних идеолошких мотива. Нарав-
но, пораст броја таквих унутрашњих мотива који разбија-
ју јединство животне идеологије може имати случајан ка-
рактер и сведочити само о социјалној декласираности по-
јединачних лица, али најчешће они сведоче о започетом
пропадању, ако не класе y целини a оно неких њених гру-
пација. У здравом колективу u y социјално здравој лично-
сти животна идеологија, базирана на социјално-економ-
ској основиЈе целовита u јака: y њој не постоји разилаже-
ње између официјелне и неофицијелне свести.
Садржај и структура неофицијелних слојева животне
идеологије (то јест no Фројду - садржај и структура не-
свесног) подједнако су условљени епохом и класом као и
њени „цензурисани” слојеви, као и системи оформљене
идеологије (морал, право, светоназор). Ha пример, хомо-
сексуални нагони старог Хелена, припадника владајуће
класе, који уопште нису изазивали никакве конфликте y
његовој животној идеологији, слободно су прелазили y
његов спољашњи говор и чак налазили оформљен идео-
лошки израз (сетимо ce Платонове Гозбе).
Сви они конфликти којима ce бави психоанализа y нај-
већој мери су карактеристични за садашње европско гра-
ђанско друштво. Фројдовска „цензура” врло јасно изра-
жава животно-идеолошко становиште ситног буржуја, и
зато делује доста комично када фројдисти то становиште
преносе на психу старог Грка или средњовековног сеља-
ка. Претерано истицање сексуалног момента од стране
фројдизма такође je врло транспарентно на фону распада-
ња савремене буржоаске породице.
Што je раскид између официјелне и неофицијелне све-
сти свеобухватнији и дубљи, то je мотивима унутрашњег
говора теже да пређу y спољашњи говор (усмени, писани,
штампани; y ужем, ширем социјалном окружењу), да би
ce y њему оформили, пројаснили и очврсли. Такви моти-
ви почињу да слабе, да губе своје вербално обличје и ма-

97
ло-помало ce претварају y „туђе тело” y психи. Читаве
групе организмичких манифестација могу на тај начин да
ce нађу изван домена вербализованог понашања, тј. могу
постати асоцијалне. Тако ce проширује област „животињ-
ског” y човеку, асоцијалног y њему.
Наравно, не може ce свака област људског понашања
потпуно изоловати од вербалног идеолошког уобличава-
ња, јер ce ни сваки мотив, који je дошао y противуречност
са официјелном идеологијом, не дегенерише y нејасан
унутрашњи говор и не нестаје - он може да ступи y борбу
са официјелном идеологијом. Такав мотив, ако je засно-
ван на економском бићу читаве групе, ако не представља
мотив декласираног појединца, има социјалну будућност,
можда и тријумфалну. За такав мотив нема бојазни да ће
постати асоцијалан, да ће прекинути са општењем. Само,
y почетку он ће ce развијати y мањој друштвеној средини,
повући ће ce y подземље, али не y психичко подземље по-
тиснутих комплекса већ y здраво политичко подземље.
Тако управо настаје револуционарна идеологија y свим
сферама културе.

5. Сексуапно

Постоји једна веома важна област људског понашања,

y којој ce вербалне везе успостављају с великим напором,
и која ce зато лако искључује из социјалног контекста, гу-
би своју идеолошку оформљеност, изрођава ce y првобит-
но анимално стање. Ta област je сексуално. Распадање
официјелне идеологије ce пре свега одражава на овој
области људског понашања. Она постаје центар нагоми-
лавања асоцијалних и антисоцијалних сила.
Ову област приватног живота je обично најлакше учи-
нити базом за социјално одступање. Сексуални „пар”, као
неки социјални минимум, најлакше je изоловати и претво-
рити y микрокосмос, коме нико и ништа није потребно.
За све периоде социјалне стагнације и пропадања ка-
рактеристично je животно и идеолошко прецењивање сек-
суалног и при том y његовом крајње поједностављеном
схватању: y први план долази апстрактно узета асоцијал-
на његова страна. Сексуално тежи да постане сурогат со-

98
 цијалног. Сви људи ce деле пре свега на мушкарце и же-
не. Све остале поделе су небитне. Разумљиви су и вредни
само они социјални односи који ce могу сексуализовати.
Све остало губи свој смисао и значај.
Савремени успех фројдизма y целој Европи говори о
потпуном распаду официјелног идеолошког система. По-
казало ce да je „животна идеологија” препуштена сама се-
би, да je изолована и неоформљена. Свака страна живота,
свака појава и предмет испада из уобичајеног и за свакога
убедљивог контекста класних и социјалних оцена. Свака
ствар као да ce окреће човеку не својом социјалном већ
сексуалном страном. Иза сваке речи уметничког или
философског дела почиње да пробија голи сексуални
симбол; све друге стране, a пре свега социјално-историј-
ске оцене, садржане y свакој речи, не допиру више до
слуха савременог европског буржуја, оне су постале само
виши тонови основног сексуалног тона.
Врло индикативна и y највећој мери занимљива црта
фројдизма je потпуна сексуализација породице и свих п о
родичних односа без изузетка (Едипов комплекс). Поро-
дица - тај ослонац и тврђава капитализма - очигледно je
економски и социјално постала мало разумљива и туђа
срцу, због чега je и могућа њена потпуна сексуализација
као ново осмишљавање и „онеобичавање”90, како би ре-
кли наши „формалисти”. Едипов комплекс je збиља фан-
тастично „онеобичавање” породичне ћелије. Отац није
власник предузећа, син није наследник, отац je само мај-
чин љубавник, a син - његов супарник!
Ово ново и екстремно „осмишљавање” свих страна жи-
вота, које су постале бесмислене, управо и привлачи
фројдизму широку публику. Очигледност и неспорност
сексуалних нагона супротстављена je овде сумњивости и
спорности свих осталих социјалних идеолошких оцена.
Сексуалност ce проглашава за највиши критеријум реал-
ности, суштаствености. A што je човек више декласиран,
он јаче осећа y себи своју „голу природност”, своју „сти-
хијност”.

Рус. „остранение” (од страшши - необичан, чудноват) - вербал-

ни поступак којим ce обична и позната ствар представља као нео-
бична и нова.

99
6. Закључак

Фројдизам - психологија декласираних - постаје приз-

нати идеолошки правац најширих слојева европске бур-
жоазије. Ето појаве дубоко симптоматичне и транспаре-
нтне за свакога ко жели да схвати дух савремене Европе.
Основна усмереност философије наших дана je да ce
створи свет с оне стране социјалног u историјског. „Ко-
смизам” антропозофије (Штајнер), Бергсонов „биологи-
зам” и, на крају, Фројдов „психобиологизам” и „сексуали-
зам” који смо разматрали - сва ова три правца, која су по-
делила између себе цео буржоаски свет, сваки на свој на-
чин служе овој тежњи најновије философије. Они су од-
редили собом физиономију савременог „Kulturmensch-a”
- штајнеријанца, бергсоновца, фројдисте - и три олтара
његове вере и култа: магију, инстинкт, сексусшност. Где
су затворени стваралачки путеви историје тамо остају са-
мо безизлази индивидуалног одбацивања обесмишљеног
живота.
 Десета глава

КРИТИКА МАРКСИСТИЧКИХ
. . АПОЛОГИЈА ФРОЈДИЗМА

LMapKcmcm u фројдизам 2.СтановиштеБ. Биховског

3. Становиште A. Р. Лурије 5. Становиште
Б. Д. Фридмана 5. Рефлексологизирани фројдизам
A. Б. Залкинда б.Закључци

1. Марксизам u фројдизам

Читалац који je пажљиво пратио излагање фројдизма

вероватно je, мимо свих критичких анализа, осетио да je
то учење органски туђе марксизму. Није тешко осетити
потпуно другу климу, други пејзаж фројдистичког погле-
да на свет. Па ипак, међу марксистима постоје ватрени
апологети фројдизма. Ми смо већ имали прилике да их
помињемо y првим поглављима рада. Овде, y закључном
делу наше књиге, ми не можемо a да ce не прихватимо
нимало захвалног задатка да ове марксистичке апологије
фројдизма подвргнемо критичкој анализи.
Ми ce, наравно, не можемо задржавати на свим „по-
вољним” и „добронамерним” одзивима и оценама марк-
систа о фројдизму. Често су такви одзиви случајни, недо-
вољно развијени и аргументовани. Овој врсти исказа при-
пада и позната изјава Троцког о прихватљивости психоа-
нализе за марксизам y књизи Књижевност u револуција.
Ha њима ce нећемо задржавати. Зато ћемо наш задатак
ограничити на разматрање радова четворице аутора. Ана-
лизираћемо:
1) *чланак Б. Биховског y часопису „Под знамењем
марксизма” (1923): „О методолошким основама Фројдо-
вог психоаналитичког учења”;
2) чланак A. Р. Лурије: „Психоанализа као систем мо-
нистичке психологије” y зборнику „Психологија и марк-
сизам” Моск. Института експерименталне психологије,
1925;

101
 3) рад Б. Д. Фридмана: „Фројдова основна психолошка
схватања и теорија историјског материјализма”, објављен
y истом зборнику;
4) рад A. Б. Залкинда: „Фројдизам и марксизам” објав-
љен y часопису „Црвена новина”, 1924, № 4, и одговара-
јућа поглавља његове последње књиге Живот организма
u сугестија, 1927. године.
Поменути радови представљају најразвијеније и нај-
продубљеније покушаје да ce фројдизам оправда са марк-
систичког становишта. Са разматрањем апологетских за-
кључака ових аутора, ми ћемо углавном исцрпсти све за-
кључке вредне разматрања до којих су дошли марксисти
y настојању да одбране фројдизам.

2. Становиште Б. Биховског

Почећемо хронолошким редом разматрањем радова Б.

Биховског.
„Психоаналитичко учење je обавијено чврстом опном
субјективизма, и y излагању психоаналитичара појаве че-
сто остављају утисак да су изокренуте на своју супротну
субјективистичку страну. Ми смо, међутим, настојали да
нађемо здраво језгро психоанализе и мислимо да је о н о
довољно вредно и значајно. Трудили смо ce да докажемо
да y својим методолошким премисама и y основним
принципијелним закључцима психоанализа (несвесно)
понавља y области свог истраживања ставове које je про-
кламовао дијалектички материјализам. Сазнање ове чи-
њенице од стране психоаналитичара ће поставити психоа-
налитичко учење на ширу и чвршћу основу. Дијалектич-
ки материјализам може уписати y своју активу још једну
победу” (стр. 176-177).
Овим речима Б. Биховски закључује своју анализу
фројдизма.
У чему он види „здраво језгро” психоанализе, које „не-
свесно понавља” ставове историјског материјализма?
Б. Биховски покушава да докаже да психоаналитички
метод карактеришу следеће особености: објективизам,
материјалистички монизам, енергетизам и, на крају, дија-
лектика.

102
 Размотримо ове особености фројдовске методологије y
тумачењу Биховског тачку no тачку.
Објективизам фројдовског метода Биховски заснива на
врло чудан начин. Навешћемо његове властите речи:
„Када ce ближе упознајеш са психоанализом, не само
да се.увераваш да ce она слаже са реактологијом већ по-
чињеш да сумњаш и y њен субјективизам. Субјективизам
je она опна, омотач који замагљује суштину ствари. У
ствари, психоанализа je учење о несвесном, о нечему што
ce одиграва ван граница субјективног ja. Несвесно реално
утиче на реакције организма, често и управља њима. Не-
свесно ce не може проучавати преко свести, субјектив-
но. To и јесте разлог т т о Фројд проучава објективне ма-
нифестације несвесног (симптом, омашка итд.), што ин-
систира на минималном учешћу свести (сан, дечји уз-
раст). Све ово je y потпуности прихватљиво за реактоло-
гију” (стр. 166).
Ове тврдње Биховског су y противречности са самим
основама фројдистичке методологије. „О несвесном ми
можемо сазнати само преко свести”, каже сам Фројд. Чи-
тава методика „слободних асоцијација” има само један
циљ: да доведе несвесно до свести пацијента. И терапеут-
ски успеси психоанализе су могући, no Фројду, само под
једним условом, да болесник сам y свом сопственом уну-
трашњем искуству препозна и призна своје потиснуте
комплексе91. Ако би ти комплекси остали за оболелог са-
мо спољашња објективна чињеница и не би имали за њега
субјективну аутентичност унутар доживљеног, они не
би имали никакав терапеутски значај. Kao објективну чи-
њеницу (која лежи ван субјективне психе) ми доживљава-
мо, на пример, слику наших оболелих плућа на рентген-
ској плочи или сазнајемо за физиолошки механизам про-
цеса кашља. Са „несвесним” ce можемо срести само на
субјективним путевима унутрашњег доживљавања. Сам
човек мора да открије несвесно y унутрашњем искуству,

Ово добро зна и сам Биховски. Ha другом месту y свом чланку он

каже: „Сазнавање несвесног - то je девиза психоаналитичке терапи-
је.” Како ce ово може помирити са његовим горе наведеним тврд-
њама?

103
на дну своје душе. И читава психоанализа није ништа
друго до унутрашње сазнавање несвесног. Потпуно je не-
схватљиво како Биховски може да тврди да ce „несвесно
не може проучавати преко свести, субјективно”?! Других
путева за његово проучавање нема и не може бити; ни са-
мом Фројду нису падале на памет друге могућности.
Даље, y основи je погрешна тврдња Биховског да фрој-
дизам проучава објективне манифестације несвесног y
симптому, омашци и осталом. Наравно, фројдистичка
анализа полази од спољашње објективне датости: ома-
шке, телесног симптома и осталог, али ту објективну ма-
теријалну датост она не проучава. Њу уопште не занима
физиолошки механизам телесног симптома, на пример,
хистеричног кашља, већ само његова унутрашња субјек-
тивно-психичка позадина. Симптом, омашка, сан и све
остале чињенице од којих полази психоаналитички метод
као да су лишене за њега објективне, материјалне плоти:
психоанализа има са њима посла само као са замењују-
ћим творевинама, као са компромисима између свести и
несвесног —дакле, само као са одређеном комбинацијом
психичких сила. У психоаналитичку формулу симптома
улазе само чисте субјективно-психичке величине.
Како психоаналитички метод, који увек и свуда тражи
само једно - потиснуту жељу, постаје објективни метод,
прихватљив за реактологију, остаје потпуно нејасно. „До-
кази” Биховског су просто недоказана тврдња. Друге до-
казе он и не наводи.
Ништа боље не стоји ствар ни са заснивањем друге
особености психоанализе - њеног материјалистичког мо-
низма. Основни аргумент Биховског ce овде своди на то
да фрој дистички метод гради континуирани прелаз од
психе ка соматском преко несвесног (може ce направити
низ: свест - предсвесно - несвесно - соматско). Он наво-
ди познату Фројдову тврдњу: „Сексуална функција не
представља нешто чисто психичко, исто као што не пред-
ставља ни нешто искључиво соматско. Она врши утицај
на телесни и духовни живот” (стр. 164). Сличних навода
има код Фројда много, али још више има тврдњи потпуно
супротног карактера. Једну од њих нешто касније наводи
и сам Биховски:

104
 „Важно je утврдити, да ли су појединачне менталне ма-
нифестације последица непосредних физичких, орган-
ских, материјалних утицаја, и y том случају њихово проу-
чавање није ствар психологије, или појаве настају и пове-
зане су са другим психичким процесима, иза којих ce већ
негде дар>е крије низ органских узрока. Психичким про-
цесима ми увек називамо само процесе ‘друге врсте’”
(стр. 165).
Овде, y овој Фројдовој тврдњи, све органско ce оста-
вља изван граница психологије. Психоаналитичар проу-
чава само чист психички низ, остало га ce не тиче. Али
како ce „негде даље” ипак допушта низ органских узрока
којима ce психолог иначе не бави, онда je пред нама ти-
пично изражено становиште психофизичког паралелизма.
Уопште, y теоријском решењу проблема интеракције пси-
хичког и соматског позиција самог Фројда je неодређена
и намерно нејасна. Сви његови искази y вези с овим су
противуречни и неодређени. Најчешће, он сасвим заоби-
лази проблем. Међутим, нема потребе да наводимо те ис-
казе: сам метод говори за себе, говори његова пракса, ње-
гови резултати. Психоанализа нам нигде и никада не по-
казује утицај соматског на психичко, како би то желео
Биховски. Психоанализа зна само за чист психички низ, a
соматско третира само као несамосталну компоненту
психичког низа. Доследни психоаналитичари као што су
Ранк и Гродек дају овој особености свог метода јасан и
недвосмислен теоријски израз: cee органско, no њиховом
уверењу, има секундарни карактер, примарно je само
психичко. To je већ чисти монизам, али монизам спири-
туалистички.
Доиста, психоанализа je y својој основи монистичка.
To je посебна савремена модификација спиритуали-
стичког монизма. Нека опрезни Фројд и балансира дво-
смислено између психофизичке узрочности и психофи-
зичког паралелизма - сам метод не зна за овакво колеба-
ње: за њега не постоје никакве несавладиве и несхватљи-
ве материјалне величине, за њега све нестаје y бесконач-
ној и непостојаној субјективно-психичкој стихији.
Прелазимо на енергетику. Даћемо реч самом Бихов-
ском:

105
 „Подударност психоанализе са реактологијом ce не
ограничава на изложено. Она je знатно дубља и обухвата
основу основа теорије - енергетску страну психичких
процеса. Енергетско схватање психичких процеса прожи-
ма од почетка до краја Фројдово психоаналитичко учење.
Енергетика носи код Фројда назив „економско гледи-
ште”. Само једно ce са увереношђу може тврдити a то je
да je задовољство на неки начин повезано са смањива-
њем, слабљењем или гашењем количине надражаја који
постоје y менталном апарату, a незадовољство - са њихо-
вим порастом. Истраживање најинтензивнијег задовољ-
ства доступног човеку, задовољства при вршењу полног
акта, не оставља места за сумњу y овој тачки. Пошто ce
код оваквих процеса доживљавања задовољства ствар ти-
че регистровања квантитета психичких надражаја или ене-
ргије, расуђивања ове врсте називамо економским... Мо-
жемо додати да ментални апарат има за циљ да ce одупре
и ослободи надражаја и узбуђења које прима извана и из-
нутра” (166-167).
Дакле, цитирајући Фројда, Биховски покушава да дока-
же енергетизам психоанализе. Цитат je заиста карактери-
стичан, али не доказује оно што би Биховски желео.
Шта je „економско гледиште” код Фројда? - Једностав-
но, свеукупно преношење на психу принципа „најмањег
утрошка енергије” старог колико и свет. Међутим, приме-
њен на субјективно-психички материјал, овај принцип,
који je сам no себи празан и који још ништа не говори,
постаје обична метафора, песничка фраза и ништа више.
Овај принцип може постати продуктивна радна хипотеза
само на материјалу који подлеже тачном објективном
мерењу. Субјективно-психичко, одвојено од свега мате-
ријалног, не подлеже, наравно, никаквом мерењу, овде су
могуће само произвољне идеолошке оцене. Управо такву,
y најмању руку сумњиву оцену представља цинична изја-
ва Фројда да je задовољство при вршењу полног акта нај-
веће задовољство доступно човеку.
Тамо где нема праве основе за прецизно мерење, ни о
каквој енергетици не може бити говора. Особеност Фрој-
дове теорије ce састоји y томе што она не зна за објектив-
не материјалне дражи већ само за унутрашње психичке

106
 дражи (Фројд, додуше, говори о соматским изворима на-
гона, али ове не подвргава испитивању). Читава фројди-
стичка теорија libido оперише само таквим унутрашњим
дражима. Фројдизам ce интересује за драж, заправо, тек
од тренутка када она почиње да фигурира на унутрашњој
психичкој сцени где ce судара са већ присутним психич-
ким силама; како je она ту доспела, њега више не занима.
Нагоне (die Triebe) - тај основни појам читаве психоана-
лизе - Фројд дефинише као психичке представнике со-
матских дражи. Он ce доследно бави само овим представ-
ницима и борбом између њих: нагон према мајци долази
y конфликт са страхом и стидом и потискује ce y несве-
сно, нагон ,ја ” ce сукобљава са сексуалним нагонима, на-
гон смрти - с еросом итд. Психоанализа, према томе,
остаје y кругу унутарпсихичких дражи u реакција - до-
живљај реагује на доживљај, осећање на жељу, жеља - на
осећање: душа реагује страхом на инцестуозну љубав, ма-
нијом гоњења на хомосексуалне нагоне и остало. Матери-
јална драж која ce налази y спољњем свету и материјално
изражен y организму надражај остају ван граница теорије.
A управо су ови измерљиви моменти тачке ослонца објек-
тивних метода психологије.
Исто треба рећи и кад je реч о претварању психичке
енергије: о преласку љубави y мржњу, нагона с једног
објекта на други и остало. Како измерити квантитет ове
енергије која мења своје форме? Јер само под тим усло-
вом могли бисмо да говоримо о енергетици y неметафо-
ричком смислу. Међутим, за то je потребно да изађемо из
оквира субјективно психичке слике тих промена, да иза-
ђемо y објективни свет материјалних дражи и реакција.
Фројд, међутим, то не чини, он само тврди да ће ce, ако ce
то уради, вероватно, успоставити потребна веза, и енерге-
тика и економски принцип ће бити оправдани.
У -закључку треба истаћи да je економско гледиште
формално придодато Фројдовом учењу. Он га помиње са-
мо успут, оно не задире y суштину његовог учења. Тврд-
ња Биховског да je енергетика основа психоанализе je не-
тачна. Очигледно je да Биховски приписује енергетици
целокупну психичку динамику, што je, наравно, потпуно
бесмислено. Што ce тиче психичке динамике, ми смо на

107
одговарајућем месту показали да она уопште не предста-
вља борбу сила (која би ce могла практиковати енергет-
ски) већ борбу животно-идеолошких мотива.
Ha крају, о дијалектици.
Ha овом питању ce нећемо дуго задржавати. Дијалек-
тично je читаво мишљење човека, дијалектична je субјек-
тивна психа човека која ce објективира y унутрашњем и
спољашњем говору, дијалектични су мит и бунцање луда-
ка. Штавише, дијалектична je свака глупост, дијалектична
je лаж, y ток дијалектике улази поред воље и празно бр-
бљање и сплеткарење (сетите ce дијалектике сплеткарења'
код Гогоља, која углавном одређује структуру његовог
хиперболичног и гротескног стила). Дијалектика je душа
сваког кретања, чак кретања фикдија y доконом мозгу чо-
века. Чега има чудног y томе што je и сва она слика жи-
вотно-идеолошке динамике, коју развија Фројд, унутра-
шње дијалектична. Али, да ли je та дијалектика она мате-
ријална дијалектика природе и историје, коју подразумева
марксистички дијалектички метод?
Наравно да није! To je одражена y глави, идеолошки
схваћена и деформисана дијалектика неких стварних ма-
теријалних сила. A управо те материјалне силе Фројд не
открива: он игнорише идеологичност, дакле, секундар-
ност, специфичну преломљентост и деформисаност своје
„психичке динамике”, динамике мотива a не сила. Ни о
каквој материјалистичкој дијалектици y Фројдовом учењу
не може бити говора, јер ово учење ни y чему не излази
ван граница субјективне психе.
Општи недостатак чланка Биховског (од кога пате и
друге аналогије фројдизма које подлежу разматрању) je од-
суство приступа самом психоаналитичком методу као
објективној чињеници. Треба узети сам метод y његовој
примени, утврдити учинак и циљ коме он води, a не наво-
дити случајне и противуречне изјаве самог Фројда и фрој-
диста поводом метода. Требало би узети метод слободних
асоцијација и поставити директно питање: какву улогу y
том методу има интроспекција a какву објективна опсерва-
ција? Одговор на овако директно и тачно постављено пита-
ње свакако не би био тежак. Међутим, ни Биховски, ни
други апологети фројдизма оваква директна питања самом

108
методу не постављају, већ уместо тога више воле да ce ба-
ве навођењем цитата и извода декларативног карактера.
Овим ћемо завршити преглед рада Биховског. Његова
теза о томе да фројдизам несвесно понавља историјски
материјализам je остала неутемељена. Ова врста несве-
сног ce, очигледно, не да довести до свести.

3. Становиште A. Р. Лурије

Прећи ћемо на рад A. Р. Лурије Психоанстиза као си-

стем монистичке психологије.
Ево како Лурија гледа на фројдизам:
„Психоанализа - пише он - преносећи учење о психич-
ким појавама y сасвим другу раван учења о органским
процесима који ce одигравају y читавом људском органи-
зму - одлучно раскида с метафизиком u идеализмом ста-
ре психологије u поставља (заједно саучењем о реакцијci­
m o u рефклексима човека) чврст темељ психологији ма-
теријалистичког монизма, која позитивно приступа ncu-
хи целовителичности.”
„Управо овим психоанализа одговара на први задатак,
који je пред савремену психологију поставила најзначај-
нија философија епохе - дијалектички материјализам: на
задатак да материјалистички приступи целовитој лично-
сти и покретачким силама њене психе.”
„Психоанализа je дала крупан допринос решењу овог
проблема, тиме што je направила један за другим два зна-
чајна корака: утврдила повезаност одвојених психичких
функција иувела психуу целиниу општи систем органа u
њиховог биолошкиусловљеногpada" (стр. 79-80).
Фројдизам j e психологија целовите личности - y овој
тврдњи j e namoc читавог Луријиног pada.
Главни недостатак емпиријске психологије наш аутор
види управо y атомизирању психе, y неспособности да ce
приђе целовитој личности. „Немајући могућност - каже
он - да пође путем научног „објашњења” психичких поја-
ва, експериментална психологија je пошла путем разбија-
ња материјала на ситне, изоловане честице - „атоме”, и
сепаратног проучавања тих хипотетичких ‘елемената’
психе” (стр. 53).

109
 Реакцију на ово, no мишљењу Лурије, представља пси-
хоанализа.
„Насупрот школској ‘атомизирајућој’ психологији,
психоанализа je одмах, на самом почетку, кренула од про-
блема личности; она je поставила себи задатак да проучи
личносту целини и механизме који формирају њено пона-
шање” (стр. 58).
Даље Лурија показује да je проучавање целовите лично-
сти основни захтев и марксистичке методологије која трети-
ра личност „као неодвојиви и активни елемент историје”.
Такво je Луријино становиште.
Не можемо a да ce не сложимо с њим да историјски ма-
теријализам стварно инсистира на проучавању целовите
личности и даје методолошке основе (једино он даје те
основе) за такво проучавање.
Међутим, ми знамо да идеја „целовите личности” уоп-
ште није својина само марксизма; тешко да je марксизму
својствено искључиво наглашавање и истицање y први
план „целовите личности”. Познато je даје идеја „целови-
те личности” била кулминациона тачка романтичарског
идеализма - Шелингове философије идентитета, Фихтео-
вог учења, - да je она, на крају, била програмски кредо
романтичарске школе. Најдоследнији израз y историји
философије ова идеја je добила y Лајбницовој монадоло-
гији. Монада je затворена и самодовољна јединица, она
истовремено одражава цео свет, прикључујући га свом
унутрашњем јединству. Може ли ce наћи доследније ова-
плоћење идеје о целовитој личности? Можемо чак рећи
да нема и да није било таквог антиисторијског и антисо-
цијалног погледа на свет који није y први план истицао
управо ову идеју целовите личности.
Ta идеја je, дакле, оруђе са две оштрице: њено прихва-
тање тражи велику опрезност. Марксизам никада није го-
ворио о целовитој личности и, уопште, о личности без по-
себних и врло суштинских ограда: он je користио такве
појмове превасходно дијалектички.
Основна опасност je овде y томе што ce целовита лич-
ност обично купује‘по цену њене изолације иупрошћава-
ња. Личност ce одређује терминима који je изолују и
ограђују од околне средине. Личност ce не третира као

110
 објективни елемент историје већ као субјективно једин-
ство, самодовољни центар доживљавања света. Таква „це-
ловита личност” je, наравно, још даља од марксизма него
од атомистике психе y експерименталној психологији.
Захтев марксизма за изучавањем целовите личности ни
y kom сдучају не представља неки посебан, самосталан
захтев као што je то случај кад je y питању индивидуали-
зам, романтизам, или, савремена диференцијална (струк-
турална) психологија (Вилијам Штерн и његова школа);
не, за марксизам то je само део његовог основног захтева
за дијалектичким монизмом y проучавању личности. Овај
основни методички захтев могли бисмо формулисати ова-
ко: не постоје y личности апсолутно изоловани елементи,
- све je узајамно повезано - све je само део целине, и сама
личност није изолована, и она je део целине. Kao што не-
ма изолованих елемената психе, тако нема ни изоловане
личности. Подједнако су тачне обе тврдње: личност je це-
ловита (у односу на изоловане елементе), личност није
целовита (у односу на околно биће, чији je она неодвоји-
ви део).
Овакав дијалектички монизам, међутим, може бити
остварен само под условом апсолутног објективизма y
приступу личности. Личност мора да буде схваћена и од-
ређена y истим терминима као и материјални свет који je
окружује. У марксистичку формулу личности и њеног по-
нашања морају да уђу исте величине као и y формуле
околне социјално-историјске и природне стварности која
ову окружује.
Задовољава ли овај услов фројдистичка психологија
целовите личности?
Ни најмање!
Несвесно, још више и потпуније од свести идеалистич-
ке психологије, служи тенденцији да изолује и затвори
личнест, да сатера њен живот y уски безизлазни круг су-
бјективно-психичког самодоживљавања. Личности ce до-
дељује њена сопствена мала историја, мала природа, она
ce цепа на неколико унутрашњих личности (Ero, Ero иде-
ал, Ид) и постаје самодовољни микрокосмос.
Луријини аргументи, тачније, цитати (узети од Фројда
и фројдиста), којима je преплављен његов чланак, ништа
овде не могу изменити. Можемо ce сложити са оном кри-
тичком замерком коју Лурија упућује емпиријској психо-
логији - замерком због атомизације психе. Али од којих
елемената гради Фројд своју целовиту личност? - Од
истих „атома” емпиријске психологије: представа, осећа-
ња, жеља. Увођење несвесног ниуколико није променило
ствар. Појам „несвесног” je, уопште, много субјективи-
стичкији од појма „свести” емпиријске психологије.
Да ли фројдизам стварно, како то тврди Лурија, уводи
психу y систем организма? Или, напротив, материјални
организам уводи y систем психичког?
Тачно je, свакако, ово друго. Организам je за психоана-
лизу - споредна појава. У основи je погрешно приказива-
ти учење о ерогеним зонама као објективно физиолошку
теорију. Управо ce тело, no овој теорији,уводи y психич-
ки систем личности, a не обрнуто; уводи ce, наравно, не
као објективно спољашње тело већ као доживљавај теле-
сног, као свеукупност унутрашњих нагона, жеља и пред-
става, такорећи - као тело изнутра.
Потпуно je погрешан покушај да ce психоаналитичком
појму „нагона” да објективни карактер.
„Нагони - каже Лурија - за психоанализу нису појмови
чисто психолошке природе већ шире - појмови гранични
између психичког и соматског, појмови биолошки.”
Ниједан биолог ce неће сложити, наравно, с оваквим
чудним одређењем биолошког као граничног између со-
матског и психичког; чак ce ни виталист Дриш неће с тим
сложити. Ни о каквом граничном појму између субјектив-
но психичког и објективно материјалног не може, нарав-
но, бити говора. Јер y искуству не постоји такво станови-
ште које би могло да нам открије такав својеврсни хи-
брид. To je чист метафизички појам, један од основних
појмова спиритуалистичке метафизике.
Дакле, y психоаналитичку формулу целовите личности
не улази ниједна објективна величина, која би дозволила
да ce та личност укључи y околну материјалну стварност
природе. Ствар не стоји боље ни кад je y питању њено
укључивање y објективни социјално-економски процес
историје. Јер ми већ знамо да све објективне, историјске
творевине (породица, племе, држава, црква и друго)

112
Фројд изводи из истих субјективно-психичких корена, и
да ce њихово биће исцрпљује истом игром унутрашњих
субјективних сила (власт као ero идеал; социјална соли-
дарност као узајамна идентификација при општости ero
идеала; капитализам као сублимација аналне еротике и
ДРУГо). „
Резимирајући речено, можемо закључити да нам фрој-
дизам као психологија целовите личности даје изоловану
и затворену формулу личности, формулу њеног субјек-
тивног доживљавања света a не објективног понашања y
свету.

4. Становиште Б. Д. Фридмана

Б. Д. Фридман y свом раду преноси тежиште на друге

стране фројдизма: код њега y први план долази проблем
формирања идеологија.
Марксистичко гледиште на формирање идеологија
аутор изражава на следећи начин: „Идеологија je систем
неправилних одраза мотива или извора људске делатно-
сти” (стр. 145). Нешто даље, после потврдног цитата из
Енгелса, аутор наставља: „Пошто ce свака делатност вр-
ши посредством мишљења, јер све што побуђује човека
на активност пролази кроз његову главу, мишљење ce
узима за извор побуде. Грешка ‘идеологије’ ce састоји y
томе што она допушта независност мишљења (‘свести’)
од других појава, које зато и не истражује. Цела ствар je
овде y томе што истинске покретачке силе, побуђујући
мотиви остају за ‘идеологију’ скривени.”
Аутор тврди да ce овакво марксистичко гледање на
формирање идеологије подудара са Фројдовим гледањем
на исти предмет.
„Са Фројдовог становишта, пише он, начин настајања
‘идеологије’ ce тумачи механизмом рационализације, ко-
јим je условљен процес формирања разумских система
уопште. При описивању ове појаве ми смо већ указивали
да je њен циљ прикривање правих мотива тежње - ви-
шим, ‘идеалним’, који своје корене наводно имају y ‘све-
сти’. Ова околност, да стварни извори тежње остају за
личност непримећени, објашњава ce повезаношћу овог

113
процеса са системом ‘несвесног’. Услов за формирање
‘система’, или рационализације je неопходност da ce из-
бегне осуда, одређена тенденција од стране ‘свесног’, што
и доводи до потребе да ce она оправда.”
Али схватајући на исти начин процес формирања идео-
логија, марксизам и фројдизам, no Фридмановом мишље-
њу, проучавају разне стране тог процеса и зато успешно
један другог допуњавају: марксизам проучава изворе иде-
олошких појава, a фројдизам - сам начин, психички меха-
низам њихових творевина. „Историјски материјализам
разматра друштвену ‘свест’ као продукт и одраз тока
историје, то јест борбе различитих ‘жеља’ (интереса) y
друштву. Фројдово учење тумачи како ce одвија процес
формирања жеља и одражавања њихове борбе y ‘главама’
људи, под утицајем спољашњих околности” (стр. 152).
Доиста, y схватању механизма настајања идеолошких
творевина између марксизма и фројдизма постоји груба
спољашња сличност. Али та сличност je посебне врсте:
тако личи пародија на свој оригинал.
У ствари, идеологија je и за фројдизам надградња, али
шта je основа те надградње? —Несвесно, то јест потисну-
ти субјективни нагони, првенствено еротски. Ето шта y
психоанализи одговара марксистичкој основи! Читаво
здање културе почива, no Фројду, на овој специфичној
основи потиснутих нагона. И више од тога: сама маркси-
стичка основа - економија - за фројдисте je такође само
надградња, која надвисује исту субјективну основу (на
пример, фројдистичко одређење капитализма које смо на-
водили). Класној борби, која доводи до деформисања иде-
ологије, y фројдизму одговара борба свести и несвесног.
Зар све ово не личи на пародију?
Сам механизам формирања идеологија психоанализа
гура y уске оквире субјективне психе индивидуе, док je за
марксизам овај механизам социјалан и објективан no сво-
јој природи: он претпоставља узајамно деловање индиви-
дуа унутар економски организованог колектива. Зато ни
физиологија, ни психологија не могу открити овај сложе-
ни објективни процес формирања идеологија. A још мање
то може субјективна психологија. Ми смо већ имали при-
лике да говоримо о томе да ce чак ни најпростији вербал-

114
 ни човеков исказ (вербална његова реакција) не уклапа y
оквире индивидуалног организма.
Дал>е, фактор који деформише идеологију за маркси-
зам никако није субјективна психа; са правилног маркси-
стичког становишта, све je, не само свест y њеним најви-
шим мацифестацијама већ и све субјективно-психичко,
све што за човека постоји y виду његовог сопственог уну-
трашњег искуства - идеологично; идеологичан je сам је-
зик тог унутрашњег искуства. Фактори који деформишу
идеологију имају социјални, класни a никако не индиви-
дуално психолошки карактер. Скривене опруге идеологи-
је - објективне социјално-економске снаге - налазе ce, на-
равно, ван свести идеолога, али не y његовом несвесном.
Сам дух фројдистичког учења о идеологијама je про-
жет дубоким непријатељством према марксизму. Фројди-
зам карактерише типичан ситнобуржоаски, пијачни патос
разобличавања „високог” и „идеалног” путем његовог
свођења на приземно, „животињско”. Специфично y
фројдизму je то што je то приземно животињско начело
представљено преко свемоћног ванпросторног и ванвре-
менског света несвесног, то јест што je схваћено чисто
спиритуалистички. Уосталом, фројдизам овде није уса-
мљен: спиритуалистички нихшизам (или спиритуали-
стички цинизам) je карактеристична појава буржоаске са-
времености. Одређена доза нихилизма je својствена и
спиритуалистичком учењу Бергсона о „животном импул-
су”, непријатељском разуму и културним формама, свој-
ствена je и његовим хвалоспевима инстинкту. Управо je
овај нихилистички изобличавајући дух на спиритуали-
стичкој подлози и довео до успеха фројдизма y ситнобур-
жоаским круговима.
Од марксистичког схватања формуле „биће одређује
свест” спиритуалистички нихилизам je далеко колико не-
бо одгземље.
Фројдовски механизам формирања идеологија (исти
механизам, као што знамо, служи no Фројду и за форми-
рање снова и неуротичких симптома) je субјективисти-
чан, индивидуалистичан и спиршуалистичан. To je меха-
низам изолованог, самодовољног субјективног доживља-
вања живота, a никако не онај објективни, социјално-еко-

115
номски механизам класне борбе, који, no марксистичком
учењу, одређује идеолошко тумачење бића свешћу.
Теза аутора, која ce своди на то да су бићу, да би оно
одређивало свест, потребни фројдовски механизми, не
може издржати критику.

5. Рефлексологизовани фројдизам A. Б. Залкинда

Сада нам преостаје да размотримо ставове A. Б. Зал-

кинда. Његова позиција, која ce своди на покушај да ce
рефлексолошки протумачи фројдизам, je доста типична.
Научна вредност рефлексологије за марксизам je несум-
њива. Многи сматрају да рефлексологија треба да буде
пробни камен за проверу марксистичке ваљаности сваке
психолошке теорије.
Овде треба рећи неколико речи о рефлексологији. Ос-
поравати огромну научну вредност рефлексолошког ме-
тода није, наравно, могуће. Међутим, сфера примене овог
метода ни издалека није тако широка како би то желели
неки рефлексолози: то je један од физиолошких метода,
једна од грана јединственог физиолошког метода, не ви-
ше. Основни појмови рефлексолошког метода одређују
конкретну експерименталну методику, y томе je њихов
значај и вредност; ван услова те мукотрпне, бескрајно
споре али тачне експерименталне методике рефлексоло-
шки метод ce претвара y празну рефлексолошку фразео-
логију. Применити рефлексолошки метод значи постави-
ти нови експеримент, a за то су потребни огроман рад и
време. Метод карактеришу пужевски кораци, који су ина-
че поуздани. Али када основни рефлексолошки појмови
(условни рефлекс, инхибиција и др.) престају да форми-
рају експеримент и почињу, малтене, да формирају по-
глед на свет, када ce они са чисто спекулативном лакоћом
преносе на области које не подлежу никаквој лаборато-
ријско-експерименталној обради, они губе сваку научну
вредност; таква рефлексологија нема ничег заједничког с
марксизмом.
Одвојен од конкретне експерименталне методике, апа-
рат рефлексолошких појмова ce претвара y празну схему
која ништа не казује, која ce може применити на све и

116
 свашта. Зашто ce Кантово учење, на пример, не би могло
протумачити рефлексолошки: кантовско a priori као безу-
словни рефлекторни фонд, a posteriori као условни ре-
флекси и тсл. И Кант би, ето, био потврђен рефлексоло-
шки. Бесмисленост сличне идеје je јасна свакоме. Ми, ме-
ђутим, не мислимо да je превођење на језик рефлексоло-
гије и неке чисто психолошке теорије продуктивнији и за-
хвалнији посао.
Али окренимо ce Залкинду. Како он остварује „рефлек-
сологизацију” фројдизма? Шта остаје од фројдизма, шта
остаје од рефлексологије после спајања ових двеју теори-
ја, које ce налазе на супротним половима методологије?
Залкинд, пре свега, одбацује Фројдову теорију сексуал-
ности.
„Већина je - пише A. Б. Залкинд (под већином ce има y
виду широка публика) - дубоко убеђена да ‘душу’, сто-
жер фројдизма, представља његова теорија сексуалности
и да критички однос према њој поткопава y корену читав
фројдизам... Теорија сексуалних нагона, међутим, никако
није центар оног фројдизма који радикално мења сада чи-
таву психо-физиологију” (Фројдизам u марксизам, стр.
165).
Морамо пре свега истаћи да y ту већину спада и сам
Фројд, и сви ортодоксни и доследни фројдисти. Фројди-
зам без његове сексуалне „душе” више уопште није фрој-
дизам.
Даље, Залкинд помоћу рефлексолошког метода ( не y
његовој експерименталној већ фразеолошкој примени)
ослобађа фројдизам од субјективизма и метафизике.
„Рефлексолошки метод нас спасава. Његов чисти
објективизам и биолошки монизам крче пут кроз метафи-
зичке шуме око здања фројдовског учења и откривају по-
стојану материјалистичку суштину стварног, недеформи-
санор фројдизма.”
Ево како Залкинд преводи на рефлексолошки језик
фројдовски принцип задовољства.
„Под принципом задовољства треба разумети онај део
физиолошког фонда који je повезан са најмањим утро-
шком енергије организма, онај део који ce акумулира и
открива на линији најмањег унутрашњег отпора. Другим

117
речима, то су урођене, наслеђене склоности организма
(безусловни рефлекси), и они слојеви стеченог, личног
његовог искуства, који су непосредно и пре свега другог
поникли на безусловним рефлексима, утрошивши за то
минимум своје снаге. У такве ране навике које су ce нај-
лакше формирале спадају, наравно, дечје (‘инфантилне’,
no Фројду) навике, које ce обично развијају уз свестрану
помоћ одраслих (родитеља, браће и осталих), без суви-
шног трошења организма на концентрисање (рефлекс
концентрације), оријентисање (оријентациони рефлекс) и
друго” (стр. 171).
Ha сличан начин ce рефлексологизује механизам поти-
скивања. Показује ce, наравно, да он није ништа друго до
кочење.
„Основни појам психоаналитичара, на коме базирају
сва њихова даља учења, појам „потискивања” - je рефлек-
сне природе. Ha језику рефлекса он ce назива кочењем.
Рефлексни живот организма ce састоји y откривању или
стварању једних рефлекса и y кочењу (потискивању) или
гашењу других. Рефлекси, ако ce тако може рећи, конку-
ришу један другом, и један од н>их (или група њих) побе-
ђује на рачун потискивања (кочења) других, при чему je
победа условљена усредсређивањем око првих највећег
физиолошког напора (центар оптималне надражености no
Павлову), наравно, уопште не побеђује најсврсисходнији
рефлекс. У чему je сврсисходност рефлекса везана за бе-
смислени звучни сигнал код узимања хране од стране
пса? Један од њих, y сваком случају, побеђује, постаје ак-
туелан, иде испред других, док други бивају прикочени,
потиснути. О томе управо и говоре психоаналитичари.
Када инхибирајући утицај оних дражи које су потиснуле
рефлекс, слаби, потиснути рефлекс може да ce под утица-
јем неког новог стимулуса (дражи) опет појави, „проби-
је ”. Дотле je он y потенцијалном, закоченом стању, y сен-
ци актуелног, рефлексног поља или, говорећи старим је-
зиком субјективизма, y сенци свести, y подсвести. Дакле,
засада, као што видимо, ми код психоаналитичара налази-
мо појмове искључиво y равни учења о условним рефлек-
сима” (A. Б. Залкинд, Живот организма u сугестија, ГИЗ,
1927, стр. 58).

118
 Сложени механизам снова и хипнозе код Фројда (чијој
анализи он посвећује неколико стотина страница) при ре-
флексологизацији постаје толико поједностављен да га
Залкинд тумачи y само неколико редака:
„Анализа механизама снова, као и елемената хипнозе,
добија исто рефлексолошко тумачење.
У сну, када ce прекида дејство спољних дражи, које,
као што смо видели, често имају инхибирајућу улогу, овај
спољни мир je сам no себи драж антиинхибирајућег ка-
рактера” (чланак y „Кр. Нови”, 1924, књ. 4, стр. 175).
После рефлексологизације основних фројдистичких
механизама, централни појам психоанализе - појам не-
свесног- ce показује, наравно, као сасвим непотребан.
„Дакле, фројдовске тврдње о самосталности постојања
подсвести,' о одвајању последње од осталог рефлексног
фонда, о потчињавању подсвести посебним законима су
неосноване. ‘Подсвест’ психоаналитичара нашег правца
представља привремено закочени део општег рефлексног
фонда, и то je све. Нема ту ни најмањег удаљавања од ре-
флексног учења” (Живот организма, стр. 59).
Рефлексологизиравши фројдизам, Залкинд прибегава
аритметичком начину провере обратним поступком -
фројдизује рефлексологију (у примени на пса фројдовски
механизам постаје сасвим особен).
„Веома су занимљиви y овом смислу експерименти Па-
вловљеве лабораторије над псима (наравно, без икаквих
намера да ce они фројдовски тумаче од стране експери-
ментатора): низом дуготрајних и упорно понављаних дра-
жи (светлосних, звучних и оних које изазивају бол) пас
губи способност да реагује обичним рефлексом хватања,
лучења пљувачке и другим рефлексима на понуђену хра-
ну, независно од дужине трајања његовог претходног гла-
довања, ако давање хране није праћено одговарајућим
условиим „сигналима” (звуком, светлошћу и осталим). У
почетку, наравно, долази до сталног кочења кад je y пита-
њу нова драж („протест принципа задовољства”): пас ce
устремљује на храну, лучи пљувачку и остало, али храну
не добија без одговарајућих претходних сигнала („прин-
цип реалности”). Без добијања „дозволе”, без условног
сигнала он просто биохемијски „није y стању” да једе (не-

119
ма пљувачке и осталих сокова), нема „апетита”, „не же-
ли” да једе (стр. 173, чланак y „Кр. Нови”).
Поставља ce сада питање: шта je остало од фројдизма
после Залкиндовљевих операција?
Остао je фројдизам без категорије несвесног, без сексу-
алогије, без теорије нагона na, према томе, без садржаја
несвесног: без Едиповог комплекса, без кастрационог
комплекса и осталог; без тумачења снова, без ега и uda
или, једном речју, остао je фројдизам без фројдизма? To
je резултат рефлексологизације.
Шта je остало од рефлексолошког метода?
Три појма која ништа не говоре: безусловни рефлекс,
условни рефлекс, кочење, то јест остао je рефлексолошки
façon de parler, a никако рефлексологија. .
Дакле, ни фројдизма, ни рефлексологије!
Основна грешка y позицији Залкинда ce састоји y следе-
ћем: не може ce рефлексологизирати друга теорија (као
што ce не може једна теорија преводити на језик друге тео-
рије). Рефлексолошки метод ce може применити не на дру-
гу теорију већ на чињеницу, на материјалну појаву; приме-
нити овај метод на чињеницу значи подврћи проучавање те
чињенице одређеној експерименталној методици.
Могу ли ce, међутим, чињенице људског понашања,
поводом којих теоретише фројдизам, уопште подврћи ре-
флексолошком методу?
Не могу. Рефлексолошки метод ce као чисто физиоло-
шки метод може применити само на апстрактно издвоје-
ну компоненту (саставни део) људског понашања, док ce
y целини то понашање не може схватити уз помоћ ре-
флексолошког метода: јер оно није само физиолошка чи-
њеница. Ми смо већ говорили о томе на другом месту
(види гл. VIII, IX). Конфликти људског понашања о који-
ма говори Фројд нису биолошке већ објективно социоло-
шке чињенице, идеолошки схваћене. Зато je, no нашем
мишљењу, дубоко погрешно основно теоријско уверење
Залкинда да je „психа човека - биолошки одраз његовог
социјалног бића” (чланак y „Кр. Нови”, стр. 163). Цело-
купна субјективна страна психе, заправо она страна којом
ce бави Фројд, није ништа друго до идеолошки одраз со-
цијалног бића. Сама синтагма „биолошки одраз” за нас je

120
 y философском смислу потпуно неприхватљива. Основна
мисао последње Запкиндовљеве књиге, која ce своди на
покушај тумачења психолошког фактора y животу орга-
низма као свеукупности условних рефлекса y основи je
погрешна92. Свест и уопште психички фактор треба схва-
тити y њвговој квалитативној особености, a не сводити
га на условне рефлексе. Механизам условног рефлекса
функционише y границама чисто биолошки схваћеног ин-
дивидуалног организма и чисто физичке средине. Приме-
њен на човека овај механизам постаје апстракција. У
основи психе леже сложене социјапно-економске твореви-
не, и самој психи je потребан посебан идеолошки матери-
јал: материјал речи, смисаоног геста и друго.
Само y том материјалу субјективно психичко je дато
као објективна чињеница. Све ово Залкинд уопигге није
узео y обзир.
Ha детаљнијој критичкој анализи Залкиндовљеве тео-
рије „психичког фактора”, као и на даљем аргументовању
нашег властитог становишта, ми ce не можемо задржава-
ти. To ћемо учинити на другом месту. Неоснованост ње-
гове апологије фројдизма je, надамо ce, довољно истак-
нута.

6. Закључак

Остаје нам да изведемо закључак.

Психоанализа je свеобухватно, на свој начин добро
промишљено, органски јединствено учење, које je тесно
повезано са основним претпостакама класне свести савре-
мене европске буржоазије. Психоанализа je плот плоти,
крв крви деградирајуће буржоаске идеологије која пропа-
да; ми смо видели да она улази y основни ток савремене
европске мисли. Марксистичке апологије фројдизма, на-
стојећи да повежу оно што ce не да повезати, принуђене
су да разбијају то органско јединство (макар и болесног
организма), да извлаче из њега поједине елементе и моти-
ве, који изван целине мењају или губе свој смисао. Неке

92 Види гл. IX Залкиндовљеве књиге Жизт организма... - „Психо-

логическии фактор в свете ученив о рефлексах”, стр. 48-72.

121
од њих ce, избегавајући да дају објективну анализу самог
метода, задржавају на декларативним исказима фројди-
ста; друге траже спољашњу сличност између појединих
тачака фројдистичке теорије и марксизма, треће, као код
Залкинда, замењују фројдизам штуром рефлексологијом.
Мирна објективна анализа свих страна фројдизма те-
шко да може да остави било какву сумњу y правилност
наше марксистичке оцене овог учења.
 B. Л. Махлин

ФИЛОСОФСКИ КОМЕНТАР
- • 0

Д ВА КОНТЕКСТА ЈЕДНОГ BEKA.

ФРОЈДИЗАМ

Фројдизам je једна од књига и низа чланака написаних

y периоду 1926-1930. који су објављени под именом B. Н.
Волошинова, П. Н. Медведева и И. И. Канајева, али који
спадају y тзв. „спорне” радове Михаила Михајловича
Бахтина (1895-1975).
Пред нама je јединствена историјско-културна појава
са много импликација: на Западу je оштрина углавном
диктирана „престижом” и историјском судбином маркси-
зма, y Бахтиновој отаџбини - оценом „формализма” или
„формалног метода” y науци о књижевности и, y извесној
мери, y лингвистици.
Књига Фројдизам je објављена на Западу на енглеском
језику (1973. и 1987. - y САД), на француском, италијан-
ском, руском (види: М. М. Бахтин. Фрепдизм. Нвш-Иорк,
Chelidze Publishers, 1983, са поговором A. Тамарченка) и
на другим језицима .
...Појам „критичка оријентација”, или просто „оријен-
тација”, потиче из речника М. М. Бахтина: методолошки
y истом духу je дата критика формализма y ФМЈ1 и
чланку „Савремени витализам” из 1926. године; анализа
два водећа правца лингвистичке мисли y МФЈ и y др.
радовима. Разумети другу тачку гледишта значи пре свега
оријентисати je y контексту њеног сопственог самоодре-

* Текст који следи представља Махлинове коментаре неких места

y књизи, a који недвосмислено потврђују тезу о Бахтину као
аутору овог списа (прим. прев.).
" ФМЈ1 - ФормалБнну метод в литературоведении (Формални ме-
тод y науци о књижевности)
МФЛ - Марксизм и философил нзвша (Марксизам и философија
језика)

123
ђења, или „продуктивне ограничености” - међу другим
присутним гледиштима.
...„Критика свести” je она заједничка територија с које
полазе сви колико-толико продуктивни правци философ-
ске мисли првих деценија XX века, понекад супротни један
другом y другим односима. Млађи савременик Бахтина,
Ханс Георг Гадамер, карактерише на философском и хума-
нитарном плану ону прекретничку ситуацију двадесетих
година, као „прелаз од света науке ка свету живота”, који
je, y коначном билансу, повезан са „критиком појма свести,
чије je основе дао Ниче” (Гадамер Г. Г. AKmyœibHOcmb пре-
красного. М , 1991, с. 7, 16).
...Бахтин жели да каже да Фројдов „пансексуализам”
није само и није просто механичко преношење сексуално-
сти на друге сфере већ и начин интерпретације, који je
омогућио да ce схвате оне стране тих других сфера које
раније или уопште нису биле регистроване, или су биле
игнорисане као небитне.
...Општа стратегија Бахтинове критике фројдизма (као и
неовитализма) може ce описати на следећи начин. Kao и y
„официјелном спору механициста и виталиста (види: Кана-
ев И. И. <Бахтин М. М > Савременнвш витализм. - Чело-
век u природа, 1926, № 1, с. 33-42; № 2, с. 10-22). Поновно
издање овог рада види: Бахтин под маскоп. Маска гоггал),
тако и y спору марксизма и фројдизма Бахтин није ни на
једној, ни на другој страни. И y једном и y другом случају
он као да води спор са официјелне тачке гледишта, подвла-
чећи y марксизму његову социјално-историјску оријенти-
саност (насупрот „идеологији анималног”), али уносећи
при том y официјелни дискурс („туђи говор”) суштински
друге смислове и перспективе, туђе како вулгарном социо-
логизму тих година тако и марксизму уопште.
...Петронијев Сатирикон често ce помиње y Бахтино-
вим радовима. Види, на пример, анализу овог романа y
раду Форми времени u хронотипа в романе (1937-1938:
ВЛЗ, 279-280).
...Реч „идеологија” y свим, no речима С. С. Аверинце-
ва, „деутероканонским” текстовима Бахтина има два ос-
новна дискурзивна акцента. Прво, то je реч официјелног
језика власти: управо због тога она као да je ничија, оп-

124
ште место y официјелном дискурсу. Друго, та официјелно
ничија реч je најпримитивнији спољашњи израз дубљег
преокрета - реакције против идеализма претходних епоха
и фронталне „критике свести”: ову тенденцију Бахтин y
потпуности одобрава. Касније - већ y радовима објавље-
ним прд овојим именом - Бахтин налази компромисну ва-
ријанту између два „жаргона аутентичности”: између ста-
рог појма „наука о духу” (и уопште „духовних” материја)
и новог појма „идеологије”. Бахтин прави такве спојеве
речи као uiVo су „идеолошка култура”, „духовно-идеоло-
шко стваралаштво” и сл. Амерички лингвиста Е. Шулц y
својој књизи Дијалог на маргинама: Бахтин, Ворт u лин-
гвистичка релативност пише с тим y вези: „Табуисање
официјелног језика власти y Русији увек je било компен-
зовано, на- неофицијелном плану, изузетном мобилизаци-
јом свих унутрашњих ресурса језика: парафразом, мета-
форичношћу, свим могућим и немогућим средствима да
ce каже више но што je допуштено, да ce каже друго или
на други начин него што то дозвољавају стандардизоване
форме говора. Тамо где je тежња, природна y другим
условима, да ce буде јасан и разумљив била повезана са
опасношћу да ce човек нађе иза решетака или y прогон-
ству, језик je достизао запањујућу прецизност и богатство
нијанси y значењима, конотацији и импликацији. Ето ода-
кле код Бахтина (и његових сународника) такво изоштре-
но осећање унутрашњег потенцијала језика унутар зате-
ченог, датог језика, када ce једно исто може рећи на раз-
личите начине, a различите ствари - на исти начин”
(Schultz Е. A. Dialogue at the Margins: Whort, Bakhtin, and
Linguistic Relativity. Madison (Wist), London, 1990, p. 24)
...Пред нама je типичан пример бахтинске „карневалске”
критике: као образац „философије живота” представљен je
неокантовац X. Рикерт. Kao што je философија живота
(Ничв, A. Бергсон и др.) за Бахтина - y основи - двојник и
наличје рационалистичке „философије свести”, тако je ова
последња y каснијој фази „криза и опадања” y унутра-
шњем сродству са својим опонентом. Упореди критику
Бергсонове философије код раног Бахтина (ФП , 91 -92).

* ФП - Философил поступка

125
 ...C именом немачког философа Макса Шелера (1874­
1928), односно са његовим каснијим радовима, Бахтин je
повезивао одступање од „монологизма”, који ce појавио y
западној философији двадесетих година. Види ПТД. 79.
...O X. Дришу види Бахтинов чланак, објављен под
именом И. И. Канајева. Савремени виталшам. Једини од
још живих Бахтинових „коаутора” je оставио писмено
сведочанство које потврђује да je овај чланак y целини
написао Бахтин. Види: Бочаров С. Г. Об одном разговоре
u вокруг его. // Новое литературное обозрение, No 2
(1993), М .,с. 74.
...Види критику концепције О. Шпенглера код раног
Бахтина: ФП, 123-124. Упутно je приметити да су ce сви
„дијалогисти” XX века (Фр. Розенцвајг, Ф. Ебнер, М. Бу-
бер, О. Розениггок-Хјуси и др.), прихватајући општу прет-
поставку „критике свести”, принципијелно и оштро су-
протстављали ничеанској „философији живота” y свим
њеним варијантама.
...„Социјална и историјска локализација човека”, идеја
„другог рођења” човека y социуму најтешње je повезана с
концепцијом „хронотопа”, коју je изнео A. A. Ухтомски y
области биологије и физиологије, a Бахтин пренео y сфе-
ру историјске поетике. Антиисторизам, о коме пише Бах-
тин „под полумаском” (С. Г. Бочаров), данас ce најјасније
манифестује y покушајима ограничавања на „тополошку”
феноменологију свести, која ce no правилу схвата инди-
видуалистички.
...Појам „социолошки” y деутероканонским текстовима
Бахтина има иста два дискурзивна обертона као и реч
„идеолошки”: „официјелни” и „неофицијелни”, при чему
je последњи примаран: то je и омогућило Бахтину не само
да ојача већ и да обогати своју мисао y свим својим
„марксистичким” радовима друге половине 20-их година.
Важно je имати на уму следеће: дубоко искуство социјал-
не, комуналне, то јест међуљудске природе и свести, и са-
знања je основна чињеница историје, која ce осмишљава-
ла y двадесетим годинама како на официјелном тако и на
неофицијелном нивоу. Карактеристичан je сам назив рада

ПТД - Проблемн творчества Достоевского

126
Бахтиновог пријатеља, ученика X. Коена, Матвеја Исаје-
вича Кагана, Личноств в социологии (1918, необјављен).
У овом контексту jè и разумљива и карактеристична сле-
дећа изјава A. Ф. Лосева y предговору за његову књигу из
20-их година: „Истинска стихија живе уметности je биће
социЈално^подвукао A. Ф. Лосев - В. М.), y поређењу са
којим je апстрактна не само логика већ и физика, физио-
логија и психологија. За мене постоји социологија про-
стора и времена, социологија космоса и читавог бића, да
и не говоримо о социолошком схватању историје” (Лосев
A. Ф. Дистектика художественноп форми. М., изд. ауто-
ра, 1927, с. 5).
...Реч „материјални” y преводу са деутероканонског на
аутентички језик Бахтина значи „оспољашњени”. Није
„само спољашњи” већ je и „унутрашњи” говор, no Бахти-
ну, окренут према споља (и y том смислу дијалогичан,
унутарње социјалан), то јест самооријентисан на „дру-
гог”. Амерички социолог Џејмс Верч, y предговору за
друго издање Фројдизма y САД, истиче да пројекат соци-
окултурне психологије, који су двадесетих година пону-
дили „Волошинов” и Л. С. Виготски, није све до данас ре-
ализован ни y Русији, ни на Западу (Види: Voloshinov V.
N. Freudianism: A Critical Sketch. Bloomington and Indiana­
polis, 1987, p. VIII-IX).
...Појам „социјалне средине свести” je подробније обја-
шњен y ФМЛ, 24-26 (116) и МФЈ, 21-22 (315-319). Код
раног Бахтина овом термину одговарају појмови: „истина
датог опстајања”, „видокруг”, „средина” и др.
...Критика „догматског спецификаторства” (насупрот
потпуно оправданој и неопходној „спецификацији”) пред-
ставља општи мотив свих Бахтинових истраживања и, на-
рочито, његове критике формализма 20-их година и струк-
турализма 60-70-их година. С овим je повезана његова
концеЈтија „границе” (или „дијалогичности”, макар и не-
свесне) било које сфере културе, концепција „суделујуће
аутономше” или „аутономног суделовања” сваког кул-
турног акта или „поступка”. Види нарочито критику „ма-
теријалне естетике” y раду 1924. г. Проблема содержант,
материала u формш в словесном художественном твор-
честве (ВЛЗ, нарочито 24-26). По Бахтину, „савремени

127
човек” (ФП, 96) je склон аутономном самозатварању y
овој или оној области културе, одвајању „теорије” од сво-
је конкретне јединствености и „суделујућег мишљења”.
Упор. са примедбом y белешкама 70-их година о „лажној
науци, заснованој на недоживљеној комуникацији” (ЗСТ,
349).
...Ове формулације, које су звучале прилично одиозно
и тада и сада, представљале су превод, истина „вулгаран”,
на официјелни језик најважније Бахтинове поставке, која
ce провлачила кроз све његове радове, према којој су ми-
шљење и говор човека над- и међу-индивидуални: „уну-
трашња убедљива реч” само зато и јесте убедљива што je
нисам ja измислио и „створио”. С овим су повезани такви
врло важни (данас продуктивни y различитим хумани-
стичким наукама) појмови и идеје Бахтина као што су
„туђи говор” (у ранијим текстовима - „другост”), „говор-
ни жанрови”, „жанровско памћење”. Упор. y записима из
70-их година: „Тражење сопствене речи де факто није
тражење сопствене већ речи која je већа од мене самог: то
je тежња да ce потисну властите речи помоћу којих ce ни-
шта суштинско не може рећи. Ja сам могу да будем само
лице, a не први аутор” (ЕСТ , 354).
...Схватање мисли, свести и сазнања као „двоструког
огледала” представља варијацију основне Бахтинове иде-
је о „дволиком Јанусу” културног стваралаштва, о „огле-
далности” („зеркалБности”) нашег схватања и сл. Упор.:
„Акт наше активности, нашег доживљавања гледа као дво-
лики Јанус на разне стране: y објектавно јединство култур-
не сфере и y непоновљиву јединственост доживљеног жи-
вота, али не постоји један јединствени план где би оба лика
узајамно себе одређивала y односу на једно-јединствено је-
динство. <...> A kt мора да има јединствен план да би себе
рефлектовао y оба правца: y свом смислу и y свом бићу, он
мора да постигне јединство двостране одговорности...”
(ФП, 83).
...Синтагма „философска, идеолошка тема” je врло ка-
рактеристична y дискурзивном („металингвистичком”, no
Бахтину) смислу. Два атрибута, одвојена зарезом, навод-

ЗСТ - Зстетика словесного творчества (Естетика говорног ствара-

лаштва).

128
 но истозначна, узајамно су допуњујућа. Види такође ко-
ментар уз с. 21.
...Повезивање појмова „непргонатост” и „изолованост”
не толико код Фројда колико код Бахтина (и, наравно,
код Достојевског) највише долази до изражаја y контек-
сту теме „Фројдизам и дијалогизам”.
...Синтагма „страно тело”, примењена на несвесно и (no
свему судећи, вантелесну) психу, најмање je туђа бахтин-
ском дискурсу (говорном мишљењу). Све што има реално
значење, no Бахтину, има некакву „средину” („среду”), не-
какво „тело” - и y том смислу je „материјапно”. Проблем
„телесности” прожима читаво Бахтиново стваралаштво:
почевши од конспективно понуђене „историје тела y идеји
човека” y раду Автор u героп в зстетическоп делтелмш-
сти (1921-1923) (ЕСТ, 48-53), он je нашао одређено (још
увек недовољно за „савременог човека”) објашњење y тео-
рији о „гротескном телу”, „двотелном телу” народно-ху-
морном („карневалском”) доживљавању света и визији y
књизи Творчество Франсуа Рабле u народнач кулбтура
средневековЂл u Ренесанса (1940; објављена 1965). Најзад,
y каснијем тексту (1970) Бахтин говори о „телима смисла”:
„Али између тела и смисла y области културе ce не може
повући апсолутна граница: култура ce не ствара од мртвих
елемената, јер и обична цигла, као што смо већ говорили, y
рукама градитеља говори нешто својом формом” (ЕСТ,
334). Упор. с појмом „тела-знака” кад je реч о уметничком
делу y ФМЈ1,22 (120).
...За разумевање својеврсног дијалога између Бахтина и
Фројда je важно следеће: док je за Фројда поређење пси-
хоаналитичког учења са исповешћу, y смислу „очишћују-
ће силе речи”, „ослобађања од страшног и срамног” („ка-
тарза”) - што je y основи ипак само позитивистичка мета-
фора, дотле je за Бахтина то пре психоанализа - она доста
бледа и y целини искривљена слика реалног искуства, K o ­
je ce y најчистијој и најадекватнијој форми манифестује y
говорном жанру исповести - од бл. Августина до романа
Достојевског. Исповест je чиста форма самосазнања
„суделујућег мишљења”, дијаметрално супротна свакој
објективацији и свакој естетизацији. Упор. иступање Бах-
тина 1. новембра 1925. y забелешци Л. В. Пумпјанског:

129
„Бл. Августин je y борби против донатиста подвргао уну-
трашње искуство принципијелнијој критици него што je
то учинила психоанализа. ‘Верујем Господе, помози мом
неверовању’ налази y унутрашњем искуству исто што и
психоанализа.” Види: Лекции u виступпенил М М. Бах-
тина 1924-1925. в запислх JI. В. Пумплнского (објављива-
ње, предговор и коментари Н. И. Николајева. - У књизи:
Бахтин как фт ософ (М., Наука, 1992, с. 245). Уп. фено-
менолошки опис „самооцене-исповести” као полазне, до-
естетичке жанровске форме као границе „естетике. књи-
жевног стваралаштва” уогапте, y раду Aetnop u героп e
зстетическоп дентелмгости, a с друге стране - „испо-
ведну свест” као извор и тајну посебне - ван-естетичке! -
„равноправности” између аутора и јунака и између разли-
читих јунака y делима Достојевског.
...Одговоре на питања која су покренули Фројд и његова
школа (као и други духовно-идеолошки правци „епохе кри-
за и опадања” (формализам, марксизам, егзистенцијализам,
неовитализам итд.), Бахтин je тражио y дијалогу са другим,
више или мање заборављеним епохама и гласовима про-
шлости који још нису знали, како ce то каже y књизи о Ра-
блеу, за „наша питања”, али су зато знали - на језику своје
културе - одговоре на њих. Ето зашто ce многе од Фројдо-
вих тема, међу њима и тема о „трауми рођења”, често нала-
зе y Бахтиновим радовима - y много ширем, богатијем
историјско-културном контексту. Упор. ТФР, 363,364.
...Потпуно аналогна оцена руског „формалног метода”,
са његовим „примитивизмом и донекле секташком ош-
трином”, дата je и y ПСМФ (BJIE, 23).
...Тврдња, према којој ce „секташка” новина фројдизма
y ствари претвара - на методолошко-философском плану
- y несвесно позајмљивање оног истог система мишљења
из чије критике управо исходи фројдизам - има општије,
принципијелније значење y светлу критике „апсурда са-
временог дионисизма” (ФП, 119) ,јунака-идеолога” (као
што je речено y књизи о Достојевском) савремене Бахти-
ну културе и, шире, - „целокупне идеолошке културе но-
вог времена” (ППД , 106). Бахтин je y овом смислу пону-

* ППД - ПроблемБ! позтики Достоевского.

130
 дио до сада још недовољно коришћен методолошки осло-
нац за критику „материјалне естетике” - посткласичне
интелектуалне авангарде XX века - y свим сферама кул-
турног стваралаштва, од теоријске естетике до политике.
...Бахтин жели да каже - с пуно основе - да наша реал-
на оријентација y стварном догађају - y „философији по-
ступка” она je одређена као „излажење из себе” за разли-
ку од живота „за себе” (ФП, 127) - има свесни, штавише -
стваралачко свесни карактер, али да y исто време y одлу-
чујућем смислу није рефлексивна, није „субјективна”, ни-
је самодовољна. „Материјалне елементарне компоненте
понашања” y преводу на језик Бахтинове философије су
најближе феноменолошком појму „интенционалности”.
Термин „интенционални” Бахтин широко користи y пр-
вом издању књиге о Достојевском, док га y другом изда-
њу изоставља.
...Бахтин указује на извештаченост и догматизам су-
протстављања „свесног” и „несвесног”, као што je алине-
јом више истицао извештаченост и догматизам традицио-
налног противстављања „субјективног” и „објективног”.
И y једном, и y другом случају, no његовом мишљењу,
конкретни догађај и његова „конкретна историчност”
(ФП, 83) замењени су „теоретизмом” схватања, посебно -
„гносеологизмом читаве философске културе XIX и XX
века”, због чега ce Јединство збивања догађаја замењује
јединством спознаје, разумевања догађаја, субјект - уче-
сник догађаја постаје субјект несуделујућег. чисто теориј-
ског сазнања догађаја” (ЕСТ,79). Отуда несвесни нихили-
зам и „заборављање бића”, о којима ће касније говорити
М. Хајдегер: само y просветитељско-хуманистичком „мо-
нологизму” (М. Бахтин) или „метафизици” (М. Хајдегер)
ова тенденција - „свако одређење објекта мора да буде
одређење свести” (ЕСТ, исто) - оријентисана je на идеа-
лизацију класичног разума, зато y авангардистичком мо-
дернизму XX века иста тенденција постаје „свесна” де-
конструкција разума, пооштрени и, такорећи, алтернатив-
ни монологизам, према речима Достојевског - „философ-
ско самоубиство”.
...До које je мере поставка: „несвесно” није „материјал-
но”, већ представљала изокренуту догматску апстракцију

131
раније метафизике, актуелна и данас сведочи својеврсна
„ренесанса” вулгарног социологизма на Западу 60-80-их
година, који je сјединио „постмарксизам” са фројдистич-
ким, a с друге стране, с формалистичким („постструкту-
рализам”) токовима мисли. Приметићемо, узгред, да je
управо y овом контексту, захваљујући иронији историје,
Бахтиново наслеђе 60-70-их година и било углавном при-
хваћено и да je чак на парадоксалан начин, почело да вр-
ши прилично амбивалентан утицај на западну (и совјет-
ску) семиотику и „критички марксизам”.
...Нема ничег противуречног y томе што je његово пот-
цењивање „материјалног” момента y фројдизму, no ми-
шљењу Бахтина, исто што и прецењивање његово y „мате-
ријалној естетици”: и овде и тамо je евидентно негирање
принципијелне (то јест философске) позиције - „философ-
ска наивност” - доводи до порицања разлике y предмету
„датости” и „задатости” и, као последица, - до појачане,
алтернативно-преокренуте и квазинаучне „неутралности”
истане, истине „по себи”. Види y Бахтиновом раду из
1924.: ниједан културни стваралачки акт не кореспон-
дира са потпуно индиферентном, кад je y питању вредност,
потпуно случајном и неуређеном материјом - материја и
хаос су уопште релативни појмови - већ увек са нечим већ
оцењеним и донекле уређеним, y односу на шта он мора
сада да заузме своју вредносну позицију”. <...> „Треба та-
кође једном заувек упамтити да ce никаква стварност no
себи, никаква неутрална стварност не може противставити
уметности: самим тим што ми о њој говоримо и што je су-
протстављамо нечему, ми њу на неки начин одређујемо и
оцењујемо: треба само бити начисто са самим собом и
схватити стварни правац своје оцене” (BJI3, 25, 27).
...Веза између фројдизма и ничеанства, a такође и
марксизма, неовитализма и „философије живота”, y сми-
слу „утиска новине” - одрицања од хришћанско-хумани-
стичког наслеђа европске културе (од „њиховог Гајста”,
како су говорили руски формалисти) - представља општи
контекст Бахтинове критике „савременог човека”, „апсур-
да савременог дионисизма” (ФП, 119).
...Типична бахтинска „карневалска” претумбација: по-
јам „идеологија” као да ce и ставља и скида са престола,

132
 огољује двосмисленост овог термина, „окренутост” њего-
ва против оних који ce њиме и користе. Ово, no речима
М. М. Пришвина (20-их година), „надигравање принци-
па” y МФЈ довешће до такве „овенчане” детронизације
појма „класна борба”, да ће последња бити откривена већ
унутар једне класе, при чему ће ce показати да ,једним
истим језиком говоре разне класе” - МФЈ, 30-31 (317).
...Свако ко чита радове „самог” Бахтина, чуће y Фрој-
дизму његов глас, истина y форми „индиректног” говора.
Карактеристично je настојање да ce психоаналитичка се-
анса схвати као својеврсни дијалошки догађај.
...Појам „неофицијелне свести”, који као да je наметнут
проблемом „несвесног” који je поставио сам Фројд, добио
je историјску разраду на плану Бахтинове философије
културе, посебно y његовој концепцији „неофицијелне
културе”, која je представљена пре свега y књизи о Ра-
блеу.
...У терминима „философија поступка” монструозни
склоп речи - „подруштвљавање себе и свога поступка”
значи (насупрот „официјелним” аберацијама) екс-цен-
тричност, по-граничност, дијалогичност нашег ja , управо:
,ја-за-себе”, ,ја-за-другог”, „други-за-мене” (ФП, 122). Ja
сам судеоник (тачније, „суделујуће вансмештен”! „друго-
сти”, која ме обухвата извана и изнутра - „другости” сво-
јој сопственој и других људи, - то je неофицијелни бах-
тински „глас” унутар официјелног говорног монструма -
„подруштвљавања”.
...Упореди са критиком „индивидуалистичког субјекти-
визма” y схватању језика y раду Марксизм u философш
изика- МФЛ, 58-70 (378, 388).
...Појам „животне идеологије” je дубоко садржајан и y
принципу супротстављен „официјелној” идеологији („ка-
рневализујући” y коначном билансу сам појам „идеологи-
ја”). .
...„Актуелност” ове карактеристике за некадашњег со-
вјетског човека не тражи доказе. Упор. y Бахтиновим пре-
давањима о руској књижевности y белешкама P. М. Мир-
кине (предавање о Сологубу): „Насупрот романтичарима,
машта код Сологуба je заснована сексуално, a сексуал-
ност ce не може помирити са стварношћу. Сексуално je

133
увек непријатељско реалности, сексуалан je само хаос.
Спас може донети само компромис.” - Види: 3anucb лек-
ции М. М. Бахтина об Андрее Белом u Ф. Сологубе (Пу-
бликација С. Бочарова, коментар JI. Силард) // Studia Sla-
vica Hung, XXIX, 1983, c. 233).
...Ова последња тврдња поглавља није лишена смисла
y односу на Бахтинов круг и њега самог: заправо читав
казус тзв. „спорних текстова”, како су биографи Бахтина,
М. Холквист и К. Кларк, дефинисали његове „деутерока-
нонске” радове, повезан je управо са дубоким културно-
језичким „социолошким” пропадањем 20-их година, које
je учинило могућим „другу”, стаљинску револуцију и те-
рор који je уследио. To je заправо ситуација губљења свог
социјалног места и језика „социјалне групе”, којој су при-
падали Бахтин и његови пријатељи: ето зашто К. Вагинов
y познатом роману Јарећа песма (већ y самом наслову ce
исмева „трагедија” личности и самог аутора) себе назива
„гробаром a не мајстором колевки”, a своје јунаке „покој-
ницима” y „мртвачким сандучићима” (види: Вагинов К.
Козлинал n e cH b . РоманБ1. М., „Современник”, 1991, с. 13).
Упор. Бахтиново признање, које je записао С. Г. Бочаров:
„Уопште, пропадање je тада било y пуном замаху, владао
je презир према моралним начелима, све je изгледало сме-
шно, чинило ce да ce све срушило.” - „М. М., je ли ce и
вама тако чинило?” - „Мм-да, добрим делом и мени. Јер
ми смо већ све били издали - отаџбину, културу.” - „А
зар je било могуће не издати?” - „Погинути. Ja сам тада
почео да пишем чланак ‘О непогинулима’. Чланак нена-
учни. Наравно, нисам га завршио и, разуме ce, после сам
га уништио.” Све je ово било речено са доста ведрине и
готово веселости (21. XI 1974) (Бочаров С. Г. Об одном
разговоре u вокруг него //„Новое литературное обозре-
ние”,№ 2 (1 9 9 3 ), М„ с. 83.
 И. В. Пешков

РЕ Т О РИ Ч К И К О М Е Н Т А Р

* НОВИ ОРГАНОН

1. Бахтинско питање

Питање ауторства књига Фројдизам; Марксизам u

философија језика и Формални метод y науци о књижев-
ности (у емоционалнијој формулацији - једно od прокле-
тих питања савремене бахтинологије') поново je покре-
нуо y Русији почетком 1990-их година12 Н. JI. Васиљев y
тренутку када je изгледало да je коначно прихваћен став
да ce оно не може решити и да су чак бесмислени даљи
покушаји y том правцу3 . „Деутероканонски”, „спорни”,
„бахтински круг”. Васиљев je изјавио (ми, наравно, доне-
кле поједностављујемо његову мисао) да тамо где на на-
словној страни стоји презиме Волошинов књига и припада
пре свега њему, и, можда, овом изјавом подстакао С. Г.
Бочарова да ce сети једног разговора са Бахтином, пово-
дом кога су онда и други почели да износе своја мишље-
ња, нарочито Ј. П. Медведев, тако да je дошло и до поле-
мике y штампи4 - ми овде износимо најновију историо-
графију питања no Н. JI. Васиљеву (али не 1991 већ 1995),
који ce показао толико добар непријатељ5 да je, чини ce,
најпотпуније систематизовао мишљења свих опонената,

1 Види О. Осовскии. Morson G. S., Emerson C. Creation o f a prosaics.

(Рец.) H Бахтинскии сборник. M., 1992. - Изд. 2. C.- 388.
2 ВидггН. Л. Васшњев. М. М. Бахтин или B. Н. Волошинов? // Лите-
ратурное обозрение. 1991. № 9. С. 38-43.
3 Тако, C. С. Аверинцев сматра да ce проблем ауторства не може ре-
шити. Види C. С. Аверинцев. М М. Бахтин: ретроспектива u пер-
спектива I I Дружба народов, 1988, № 2.
4 Доста детаљна библиографија о овом питању ce може наћи код
истог Васиљева: Историческиу комментариу, с. 530-531.
5 Понављајући израз Бахтина - ФМЛК. 232 (296).

135
спремајући ce очигледно да им на тај начин очигледно де-
финитивно одговори:
1) Сведочења и исказе - директне и индиректне - лица
која су познавала Бахтина или су га интервјуисала (B. В.
Иванов, С. С. Конкин, С. Г. Бочаров, B. В. Кожинов, С. Н.
Бројтман, Ј. М. Каган, Т. Унинер, A. Уерл). У најпотпуни-
јим од њих ce разматра питање или коауторства Бахтина
(позивање на С. С. Конкина - И. IL), или његовог потпу-
ног ауторства „од почетка до краја” (позивање на С. Г.
Бочарова - И. П.), што својом противуречношћу буди на
опрез.
2) Изјаве учесника y књижевном животу 1920-их година
(В. Б. Шкловског, B. В. Виноградова, H. Ј. Берковског) који
су управо Бахтиновом перу приписивали критику формал-
ног метода y науци о књижевности и језику.
3) Изјаве Н. A. Волошинове (Алексејеве) и Е. A. Бахти-
не о томе да поједине”спорне” књиге или припадају Бах-
тину, или их je овај диктирао Волошинову, или су оне
припремане за објављивање y кући Бахтинових.
4) Бахтиново прихватање и касније одбијање да потпи-
ше документ о свм ауторском праву на неке радове који
су изашли под именом Волошинова и Медведева.
5) Бахтиново помињање y разговору са С. Г. Бочаро-
вом (21. нов. 1974) да су му y време истраге поводом
предмета Васкрсења постављали питање које ce тицало
неразјашњености ауторства.
6) Методолошку и текстолошку сличност „спорних
текстова” са Бахтиновим ауторизованим радовима.
7) Документовану тврдњу И. И. Канајева да je Бахтин
аутор чланка Савремени витализам, која индиректно по-
тврђује верзију о могућем учешћу Бахтина y писању ра-
дова Волошинова.
8) Бахтиново непозивање на „спорне текстове” и пуб-
ликације (и покушаји y вези с тим) y периоду 1925-1928.6
Међутим, сви приговори су ce свели на две ствари. Пр-
ва je општи и комплексни приговор: биографија В. Н. Во-

6 Види Н. Л. ВасилБев. В. Н. Волошинов. БиографическиВ очерк //

Валентин Волошинов. Ф тософт u социологт гуманитарних Ha­
yn. Спб., 1995. С. 17. (Даље y тексту позивање на овај чланак ce обе-
лежава бројем странице y заградама).

136
лошинова - последњи ce одједном показао не само као
жив човек (не као митологем, што б било тек пола нево-
ље7), већ и као изузетно хуманистички образована лич-
ност, с пуним дореволуционарним васпитањем и стипен-
дијом постдипломца y РАНИОН-у. Услов неопходан да
ce не буде само маска y Бахтиновим радовима, апи недо-
вољан.
Друга ствар je доста документована претпоставка о
присуству Волошиновљеве руке y књигама које ce сма-
трају спорним међу стручњацима који ce баве Бахтином.
Такав доказ Васиљев налази y Бахтиновом писму B. В.
Кожинову од 1. марта 1961. и магнетофонском запису
разговора са В. Д. Дувакином, направљеном y фербуару
1973. Пошто остале усмене изјаве Бахтина и његових
блиских пријатеља Васиљев није спреман да сматра пот-
пуно поузданим, ми ћемо ce прво позабавити њима. Ци-
тирају ce Бахтинове речи: „Имао сам блиског пријатеља -
Валентина Николајевича Волошинова. Он je аутор књиге
Марксизам u фшософија језика, коју, такорећи, мени
приписују.”89
Шта ce може прочитати из овог делића дијалога, ако га
подвргнемо изолованој анализи? Бахтин нам каже да je
Волошинов његов блиски пријатељ. Чак не просто уче-
ник , већ блиски пријатељ! To je главно. Он j e аутор m u ­
ze. (Аутор не значи обавезно човек који j e самостално на-
писао књигу, реч ce може употребљавати и y формално-
библиографском значењу). Суштина фразе je y додатом:
мени приписују\ NB! Па још са убаченим такорећи. To
може да значи шта год хоћете, али то никако није доказ
Бахтиновог одрицања од сопственог ауторства. (Наравно,
могуће je и тривијално читање y смислу: Аутор књиге,
коју мени приписују, j e Волошинов, међутим, и овакво чи-

7 ВидрГприговоре Н. A. Пањкове поводом примењивости на В. Н.

Волошинова термина „митологема” y ДКХ, № 2 за 1995. г., с. 66.
8 Разговорм с Бахтшшм (наставак) // Человек. - № 6. С. 146. У горе
поменутој књизи где су заједно сви дијалози налазимо нешто друга-
чије дешифрован крај: „...коју, такорећи, мени приписују”.
9 Године 1964. Бахтин пише Кожинову о Волошинову: ...Ви с пу-
ним правом можете назвати њега мојим учеником.” // Литературнал
учеба. 1992. Кн. 5-6. С. 152.

137
тање текста апсолутно не даје „алиби” Бахтину као неау-
тору!).
Сада, када je објављен читав корпус Бахтинових интер-
вјуа Дувакину, што омогућава да ce узме y обзир шири
контекст разговора, могу ce извести неки одређенији за-
кључци.
Бахтин je поменуо име Волошинова три пута: y време
првог, трећег и четвртог записа. Важан je и редослед тих
помињања и њихов садржај. Друго, средње no реду поми-
њање je no свему судећи најнеутралније. To je просто по-
мињање Волошинова y Бахтиновом кругу. Прво, rope на-
ведено, помињање указује на однос самог Бахтина према
Волошинову, тачније оно одражава праве међусобне од-
носе Волошинова и Бахтина. Последње објективно карак-
терише управо Волошинова.
Занимљиво je следеће. Бахтин je спреман да говори о
теми Бахтиновог круга. Оба потпунија исказа о Волоши-
нову чини ce нису сасвим y складу са темом, и то je уто-
лико значајније што су y целини, без обзира на слободан
карактер жанра, принципи y Дувакиновом интервјуу ипак
сачувани: он зна шта да пита, он има програм и Бахтин
ce, можда, са нешто ироније подређује правилима жанра
- како дозиваш тако ти ce и одазива. Али y случају са Во-
лошиновом Бахтин показује упорност, која je претерана
за интервју као жанр, a на коју сабеседник, који очиглед-
но ништа не зна о Бахтиновом кругу, или ce за њега не
интересује, уопште не реагује.
У првом, највише цитираном10 одломку, Бахтин говори
о блискости: о блиским песницима, затим о блиским љу-
дима. Дувакин пита за песнике, Бахтин одговара да му je
Вјачеслав Иванов најближи, и одједном са формалног по-
знанства с њим прелази на блиско пријатељство са Воло-
шиновом. После наведеног текста Волошинов ce помиње

10 Eecedbi В. Д. Дувакина с М. М. Бахтиним. М 1996. С. 78. Даље

тече разговор о Вјач. Иванову, Ходасевичу и Гершензону, и, Бах-
тин, искористивши повод, поново спомиње Волошинова: ,Дувакин:
A са Гершензоном ce нисте лично упознали? Бахтин: Не, не. A ето,
Вјачеслав Иванов je био тамо. Дувакин: A Вјачеслава Иванова сте
лично познавали? Бахтин: Да, захваљујући Волошинову” (исто, с.
79). Али Дувакин опет „не чује”.

138
још једанпут, што ce не би десило да je била потребна са-
мо спољна мотивација за објашњавање околности по-
знанства с Ивановом. Не, помињање књиге није случајно.
Бахтин je очекивао право питање, која je то књига, зашто
je њему приписују, али није дочекао, na je направио још
једну паузу: „Ето - Валентин Николајевич Волошинов”.
Други пут Бахтин je буквално наметнуо ову тему. Како
овај одломак није често цитиран, навешћемо га с контек-
стом:
Бахтин: И тамо сам живео до своје 29. године.
Дувакин: Ви... Ja ce сећам Ваше књижице, али ... Ви ни-
сте били тако познати...
Бахтин: Не, ja сам био познат само y врло уским кру-
говима. O ko мене je био круг који сада називају „Бахти-
нов круг”.-.. E to, о њему ce y последње време често пише.
Taj круг су чинили пре свега Пумпјански, Медведев Па-
вел Николајевич и Волошинов. Узгред буди речено, сви
су они били y Невелу, осим Медведева.
Дувакин: Медведев - то je онај који je касније писао о
Блоку, je ли тако? Његова прва књига je била Стваралач-
ки путБлока.
Бахтин: Да, писао je о Блоку. '
И ето, сва тројица су била y Витебску, и тамо je, y ства-
ри, ударен темељ овог круга, који je потом основан y JTe-
њинграду. Тамо сам ja држао предавања, водио потпуно
приватне, код себе y кући... курсеве из философије, y по-
четку о Канту (био сам убеђени кантовац), a касније смо
прешли и на шире теме1 .
Међутим, Дувакина уопште не занима Бахтинов круг с
његовим широким темама, и трећи пут, говорећи о Воло-
шинову, Бахтин више и не покушава да говори о узајам-
ним односима y кругу већ просто констатује за историју
да je „...Волошинов Валентин Николајевич, ето - песник,
који je тада објављивао стихове, a онда je то напустио,
схвативши да je сасвим минорни песник, због чега не же-
ли да наставља ту делатност, тим пре што je он био и му-
зичар, композитор”1112.

11 Исто. С. 143.
12 Исто. С. 184.
 Да погледамо шта ћемо добити ако поређамо све Бах-
тинове судове о Волошинову:
Волошинов je блиски пријатељ.
Волошинов j e аутор књиге „Марксизам u философија
• _
Језика .
tt

Волошинов je члан Бахтиновог круга.

Волошинов je мало познат песник.
Волошинов je још и музичар, композитор.
Не произилази ли из ових премиса само no себи питање:
У ком смислу речи je овај мали песник, али композитор и
музичар аутор МФЛ, књиге коју, због нечега, приписују
његовом блиском пријатељу М. М. Бахтину?
Због уштеде простора, предлажемо читаоцу да сам на-
прави аналогну анализу Бахтинових исказа о П. Н. Ме-
дведеву y истим дијалозима са Дувакином. Тактички, они
су изграђени y истом кључу и нису нипгга мање амбива-
лентни.
Остаје писмо B. В. Кожинову. Овај одломак ce често
цитира, али обично не y потпуности. Васиљев наводи:
„Књиге Формални метод и Марксизам u философија је -
зика су ми добро познате. В. Н. Волошинов и П. Н. Ме-
дведев су моји покојни пријатељи; y време рада на овим
књигама ми смо били y најтешњем стваралачком контак-
ту. И више од тога, y основу ових књига и мог рада о До-
стојевском стављена je општа концепција језика и говор-
ног стваралаштва. У овом погледу, В. В. Виноградов je
потпуно y праву. Морам да приметим да постојање опште
концепције и контакта y раду не умањује самосталност и
оригиналност сваке од ових књига. Што ce тиче других
радова П. Н. Медведева и B. Н. Волошинова, оне леже y
другој равни, не одражавају општу концепцију и y њихо-
вом стварању ja нисам имао никаквог учешћа.
Поменуте концепције о језику и говору, која je изложе-
на y наведеним књигама, доста непотпуно и не увек разу-
мљиво, држим ce и данас...”13

13 Исто. С. 145. Вреди, свакако, обратити пажњу на безлични карак-

тер текста када ce говори о МФЛ и ФМЛ, насупрот последњем па-
сусу, који ce може схватити као прикривена атрибуција Тетралоги-
је: ja ce држим и данас...” Ово u je нарочито значајно. Примети-
ћемо успут да написати „не увек разумљиво” о књигама које припа-

140
 Дати цитат, иако и он очигледно није потпун (не само
због тачкица на крају, већ и недовољне јасноће дијалога
са В. В. Кожиновом, a онда, ту je и трећи учесник дијало-
га - академик В. В. Виноградов), због нечега ce Васиљеву
чини малтене правно неспорним доказом тога да ce Бах-
тиново учешће ни y којој мери „није односило на форму
реализације ‘општих’ (сасвим оправдано стављено под
наводнике, при чему не y значењу цитата - И. П.) идеја, то
јест на „саме текстове” (19). „На основу података из Бах-
тинових изјава” Васиљев некако одједном извлачи за-
кључке, не задржавајући ce на анализи „датих изјава”, већ
упућујући на њихову документованост за разлику од дру-
гих, усмених исказа, умножених коефицијентом метамор-
фозе сећања.
Слажемо ce да усмена реч може да облеће око истине,
али ни сам факт писменог сведочења још не значи сведо-
чење нечег одређеног. Код Бахтина постоји иста игра, као
и y горе анализираном усменом исказу: логички беспре-
корни судови, непогрешив „пут од премисе према за-
кључку , који ce користи стриктно само до супротног:
да ce не докаже нешто апсолутно неоповргљиво, већ да ce
ућути, сачува тајна. Тајну, за разлику од загонетке, не
треба одгонетати већ, откривајући je y времену, проду-
бљивати. Али ако ce на основу наведених цитата не може
рећи ништа до краја одређено о степену Бахтиновог уче-
шћа y стварању ових књига (не само концепције већ ratu­
ra, иако није сасвим јасно, како концепција књиге може
да егзистира независно од саме књиге), онда са свом си-
гурношћу можемо говорити о учешћу Бахтина „у њихо-
вом стварању”. Јер како ce другачије могу тумачити речи:
„Што ce тиче других радова П. Н. Медведева и В. Н. Во-14

дају перу некадашњих пријатеља, Бахтину тешко да би дозволила

његова позната „говорна тактичност”. Упор. откриће Васиљева:
Истортескип коментарии, с. 531.
14 Види М М. Бахтин. К философии поступка (публикацил С. Г.
Бочарова) // Философил и социологил науки и техники. М., 1986. С.
97. Обратите пажњу како Бахтин брижљиво формулише свој псеу-
доалиби кад je реч о „самосталности и оригиналности сваке од ових
књига”. Зашто онда не би говорио о књигама које су самостално на-
писане (тај и тај)?

141
лошинова, они леже y другој равни, не одражају општу
концепцију и y њиховом стварању ja никаво учешће ни-
сам имао” (курзив мој - И. П.). Није потребна ни апофа-
тичка рестаурација15, да би ce директно прочитало овако:
У стварању књига „ Формални метод y науци о књижев-
ности” u „ Марксизам u философија језика” ja сам уче-
ствовао. Може ce чак рећи да одрични део фразе као не-
сумњиво лажна премиса (јер не леже сви други радови Во-
лошинова и Медведева y другој равни, и Бахтин je то од-
лично знао) има чисто помоћни карактер, који још једном
истиче лично (, ja ce држим”), запажање о самосталности и
оригиналности сваке од ових књига (маскенбалско-тауто-
лошки суд!) просто ништа не додаје решењу питања о
ауторству, али принципијелно фиксира разлику између
изолованог прочитавања ФМЛ или МФЛ и концептуалног
јединства тетралогије. У целини, Бахтинове епистоларне
реплике су један од начина да ce привремено не одговори
на питање, y чему ce y датом случају и састојала бахтин-
ска етичка позиција (али о овоме ћемо посебно).
Нама ce чини да je и Васиљев одлично схватао све ове
нијансе16 и да je само y циљу развијања дијалектичког ди-
јалога прихватао1718страну крајњег гледишта, кога ce тако
категорички није држао нико осим Медведева.

15 Види, на пример, интерпретацију пионирског, колико ми je по-

знато, извештаја К. Г. Исупова Апофатика М. М. Бахтина y чланку
Н. A. Пањкова Бахтинскап конференцт в Невеле (сентлбрв 94)” //
Л.К.Х., 1995. С. 184.
16 „То што Бахтин није волео да ce дотиче ове теме и што je давао
одговарајућа објашњења сваки пут на нов начин, приморава нас да
претпоставимо да je он праве разлоге свог издавачко-ауторског екс-
перимента прикривао (или су они имали комплекснији карактер)”
(18) су златне речи!
17 Kao што je читалац могао да види неколико страница напред y
Историјском коментару Васиљев напушта крајности, али сада смо
ми после брижљивије текстолошке анализе трију књига „Тетрало-
гије” спремни да бескомпромисно упаднемо y другу крајност: Cee
ово je написалаjedna реторичка рука!
18 У такву крајност je упао можда још Д. A. Јунов, који ce одважио
да изда спорне текстове под именом Волошинов, уз помоћ коректо-
ра наследника B. Н. Волошинова. Претензија на „научно издање” и
ознаку „за научне библиотеке” нас приморава да претпоставимо ја-
сну позицију самог издавача о питању ауторства.

142
 Битан допринос y МФЛ његовог насловног аутора ис-
тиче и B. М. Алпатов, који je поредио реферат из досијеа
постдипломца Волошинова са текстом књиге МФЛ19 Ал-
патов сматра недовољним сведочење Бахтинове жене, Ko­
je je записао С. Г. Бочаров: „Сећаш ли ce, Мишењка, како
си je-диктарао на дачи y Финској?”20 Упоређујући тексто-
ве МФЛ и реферат Волошинова, истраживач долази до
закључка да диктирати књигу не значи диктирати целу
књигу. Очигледно, могуће je замислити овакву ситуацију:
Волошинов je узео конспект (уосталом, y Досије, према
сведочењу Н. A. Пањкова, он je уписан непознатом али не
волошиновском руком21), донео га на дачу, Бахтин je из-
диктирао оно што je недостајало y књизи, a Јелена Алек-
сандровна није схватила, na je помислила да je њен муж
издиктирао целу књигу. Бахтин, међутим, није могао да
не зна. Зашто он није указао на нетачност y реплици своје
жене и није рекао Бочарову нешто y смислу: Да, то су биле
само неке допуне, иначе Волошинов j e сам писао, него je
рекао „...какав значај све то има - ауторство, име?...”22 На-
равно, Бочаров није имао магнетофон, али je записао разго-
вор исте вечери23 , и да ли je било могуће да Сергеј Геор-
гијевич не схвати из дугог разговора да je Бахтин желео
да му стави до знања да није само он аутор књига ФМЛ и
МФЛ? У пуно Бахтиново поверење y Бочарова такође не
треба сумњати. Онда, шта мислити?
Уосталом, Алпатов je дошао до закључака до којих ce
једино и могло доћи анализом два текста: МФЛ и кон-
спекта из досијеа постдипломца Волошинова. Њихова
упоредна анализа je показала чега из књиге нема y кон-
спекту. Ha основу брижљивог читања, наша хипотеза, ко-
ју смо изнели, уосталом, врло опрезно, je да je реч о атри-
буцији делова текста из МФЛ. Али тетралогија je нешто
ирационалније: y датом случају пре je потребно из мањег

19 Види: Bonpocbi нзикознанш . 1995. № 5. С. 108-126.

20 Види: С. Г. Бочаров. 0 6 одном разговоре u вокруг него U Новое
литературное обозрение. 1993. № 2. С. 71.
21 Види: ДКХ. 1995. № 2. С. 69.
22 С. Г. Бочаров. Наведено дело, с. 71.
23 Исто.

143
(конспект) извући веће (МФЛ) и онда ce добија резултат
који уопште није негативан.
У целини, методика B. М. Алпатова y вези са атрибу-
цијом текстова на основу њиховог упоређивања, мени ни-
је сасвим јасна: није потребно полазити од претпоставке
да je реферат за досије теже издиктирати него целу књи-
гу. По стилу и духу текст y досијеу готово да je ,још ви-
ше бахтински” (формулација В. JI. Махлина приликом
првог упознавања са „досијеом” него y МФЛ. За разлику
од Махлина, ми не сматрамо да je неопходан превод са
деутероканонског на аутентични, бахтински24, али овде
није реч о томе.

ИЗНУЂЕНО ОДСТУПАЊЕ

Овде je реч о претензијама, које су доста типичне y фи-

лолошким круговима, према мени као издавачу серије
„Бахтин под маском” и В. JI. Махлину као коментатору
три издања серије.
Прва и главна претензија ce своди на следеће: Како смо
ми то одлучили25 да на корице ставимо Бахтин под m u ­
ćkom , кад математички још није доказано да je већи део
текста написао Бахтин. Међутим, при садашњем стању
бахтинског питања више није могуће безусловно ставља-
ње на корице имена формалних аутора. У еклектичком
хибриду типа Вопошинов (Бахтин) „Волошинов” ce дожи-
вљава као псеудоним, a истицање Волошинов на омоту са
скромном ознаком „Бахтинов круг”26 je још сумњивије:
пуно ауторство Волошинова тим пре није доказано, a и
како ће реаговати издавачи ако ce „изненада” докаже пу-
но ауторство Бахтина?
Издавачка стратегија тетралогије Бахтин под маском
ce састојала y реализацији Бахтинове замисли да објави је-
динствену серију књига, замисли, која je била остварена
крајем 1920-их година само делимично (формално серије

24 Једна од основних коментаторских стратегија В. JI. Махлина y

делу Бахтин под маскоп.
25 Ово, наравно, никако није алпатовска формулација.
26 Издање Д. A. Јунова са чланком Н. Л. Васиљева.

144
 није ни било); јединство концепције ове серије Бахтин je
касније посебно подвлачио. Зато појединачна издања књи-
га ове серије нису била сасвим адекватна замисли аутора
(ма како реч аутор схватали).
Друга претензија je била изражена y духу репресије це-
ле серије,.а истовремено и њених издавача:
„Иако je давање коначне оцене о серији пре њеног из-
лажења y целини преурањено, ипак ce већ данас може ре-
ћи да први покушај поновног издавања књига Волошино-
ва, Медведева и Бахтина није успео. Квалитет припреме
текстова не дозвољава да ce на њих позивамо, као и да ко-
лико-толико уверено судимо о њиховом садржају према
новој редакцији, коју су понудили „Лабиринт” и „Алко-
ност”. Ma колико да je рад отежан економском ситуаци-
јом уопште и издавачком посебно, озбиљна текстолошка
припрема при поновном издавању поменутих књига (a
књиге Волошинова, Медведева и Бахтина су, упркос уве-
рењу најновијих издавача, добро познате, мада тешко до-
ступне) je ипак неопходна. У противном случају, боље je
објавити репринт издање и y њему указати на пропусте
првих редактора”27.
Читамо управо наведену прву фразу другог абзаца (пр-
ви, ипак, није толико нихилистички, аутор ce не усуђује
да порекне чињеницу да су четири књиге краја 20-их го-
дина, ипак, поново издате - y Русији први пут за 60 годи-
на, додаћемо са своје стране да рецензенти нису изрекли
ни реч хвале, ако ни због чега другог a оно због ретке так-
тичности аутора, што je, уосталом, поменуто y рецензији;
и нехотице нам пада на ум мисао о генију који je, као што
je познато, пријатељ парадокса. Дакле, преурањено... Али...
већ данас... покушај... није успео.
Даље. Фраза друга. Ова субјективна теза аутора одмах
долази y противуречност са реалном научном праксом:
научници ce већ позивају на наше издање, квалитет слу-
жи као гаранција. Амплификација тезе - одсуство поузда-
ног суда о садржају текстова које смо објавили нас упућу-

И. Попова. М огт а Могола, или Апокрифическгт Бахтин. (Рец. на

серик) „Бахтин под маскои. Вмп. 1-41I Новое литературнос обозре-
ние. 1995. № 12. С. 356.

145
je на претпоставке, алузија je одвећ бирана. Треће, зави-
сно-сложена реченица својим склопом не буди сумњу y
своју таутолошку тачност, али je она, пошто не садржи y
себи очигледну противуречност, прво, бесмислена са ста-
новишта фактичке везе, макар и допусне. Озбиљна тек-
столошка припрема je неопходна независно од економске
ситуације. Економска ситуација долази до пуног изражаја
y фази графичке израде, о којој И. Попова, no нашем ми-
шљењу, може да суди само no чувењу. Зато није потреб-
но помињати 1992. и 1993. годину, када je излазила сери-
ја: ми имамо друге критеријуме no којима оцењујемо
ствари и дијаметрално супротан став при праћењу проце-
са. Што ce тиче формално-ироничне напомене y загради,
која показује незнање нових руских издавача, предлаже-
мо да рецензент задржи за себе, ако жели, ставове које на-
ма приписује. Ми, наравно, нисмо навикли да на m am e
начин формирамо нечије погледе.
„У противном случају боље j e поново објавити текст
као репринт u указати на пропусте првих редактора. ”
Још једном ћемо навести четврту реченицу, јер je она
малтене једина озбиљна и мирна реченица y чланку, на-
рочито ако ce избаци оно y противном случају. Основни
смисао нашег издања уопште није очување ши спасава-
ње старих текстова, искључиво познатих y круговима
стручњака, већ оваплоћење Бахтинове замисли о једин-
ственој кониепиији говорног дела. (И. Попова жели да joj
ce каже y чему je јединство. Ту жељу ћемо^јој испунити ,
али не пре пуног издања серије већ п о с л е , што je за нас
сасвим логично: класична интерпретација би на неки на-
чин требало да следи за текстом a не да му претходи). Те-
тралогија j e douma на свет управо као y свом јединству
нов текст, задат od стране замисли аутора, али који289

28 Донекле je већ испуњавамо: види моје чланке y часописима „Ри-

торика”, № 2, 3. и ДКХ, № 3 за 1995.
29 Подсећамо још једном да ce Тетралогијом наша серија „Бахтин
под маскои” не завршава. У наредном тому, поред нових, још не
поновљених издања текстова бахтинског круга, биће представљен
велики информативно-аналитички апарат уз сваку серију, што ће,
надамо ce, бацити нову светлост (мада и, можда, и најзад - формал-
ну) на проблем текстолошког јединства спорних текстова.

146
због сложеног комплекса узрока није нам раније био dam.
Eto зашто варијанта са издавањем репринта, који би
практично знатно олакшала наш задатак, није прихваће-
на.
Претензије су често из неких разлога упућиване на
адресу. В. JI. Махлина. Дужни смо да y потпуности преу-
змемо одговорност на себе за могуће штампарске и друге
грешке y серији „Бахтин под маском” и да сами одговори-
мо на напад B. М. Алпатова: издавач није исправио неке
суштинске грешке y МФЛ, издатој 1929. године, које су
биле кориговане годину дана касније30. Главни пропуст
критичари виде y томе што „нисмо приметили” промену
пола Р. О. Шор и што смо оставили да буде мушкарац.
Основни текстолошки принцип нашег издања, које j e на-
учној јавности презентирало управо оно што j e било u
како j e било, j e максгтапно могуће приближавање ориги-
налу тетралогије 1927-1929, обједињене Бахтиновим
именом и његовим животом. Грешка Р. О. Шор je су-
штинска грешка - маска (која можда открива некомпе-
тентност издавача-Волошинова, или ко зна шта још?) по-
пут грешке Маркс Шелер y „Фројдизму”, коју нисмо сме-
ли произвољно да исправљамо.

2. Emma ауторства

После ППД и ТФР Бахтин није имао потебе да тражи

већу славу (ни ону коју je имао није примећивао), још M a­
l t e га je заносила слава оснивача марксистичке семиоти-
ке, коју je неко време уживао на Западу. Слава je и без ма-
ске била осигурана. Зашто би му требала туђа слава, a по-
готову слава умрлих пријатеља?
У вези са горе претпостављеним питањима предлаже-
мо један тест етичке природе. Замислите, читаоче, да сте
ви аутор, и да књиге вашег умрлог пријатеља приписују
вама. При том упорно приписују, и директно вас питају,

Уосталом, В. М. Алпатов y фусноти своје рецензије на наше из-

дање МФЈ (ДКХ, № 3 за 1995 год с. 83, 86 и сам износи потпуно
тачну претпоставку зашто су издавачи изабрали прву варијанту
(1929) a не другу (1930): „Последња жеља аутора je, no нашем ми-
шљењу, свакако била Бахтинова жеља.”

147
нисте ли ви то написали. Како ћете ви поступити ако не-
мате неки одређенији однос према тим текстовима, иако
сте можда и учествовали y њиховом разматрању? Ми ми-
слимо да би сваки поштен човек y таквој ситуацији морао
јасно да каже (и чак писмено потврди) истину, и тако вра-
ти славу правим ауторима.
A ko to није урађено, онда сте, очигледно, ви аутор и
тих текстова који вам ce приписују. Ј. П. Медведев полази
од супротног: ако je неко одбио да јавно призна своје
ауторство, ако није потписао изјаву о томе - значи није
аутор! To je компјутерска логика, која има само два одго-
вора: da или не. Бахтин je одговарао неодређено, и та ње-
гова позиција je апсолутно етички чиста. У датом случају
важније je не оно што je он одлучно рекао већ оно што он
одлучно није рекао. Из тога што он није рекао „ н е”, јасно
je да je написао он; самосвесно механичко себепоистове-
ћујуће „da” би пре изазвало сумњу и y сваком случају би-
ло мање коректно y односу на умрле пријатеље.
Бахтинско ни da, ни не не значи одрицање од било чега
и, истовремено, значи одговорност за све: за текстове, за
имена пријатеља, за проживљени живот.
У вези са овим желимо да одговоримо на аргумент Н.
JI. Васиљева, који je фактички тврдио да би од стране
Бахтина било неодговорно да ce крије иза имена пријате-
ља31: Бахтин je узео на себе одговорност управо за тетра-
логију, чија je реторичка позиција y насталој историјској
ситуацији (престати бити само оно што си, да би ушао y
историју, no речима Бахтина) тражила такву организаци-
ју ауторства.

31 Н. A. Васиљев М. М. Бахтин m u В. Н. Волошинов? / / Литератур-

ное обозрение, 1991. № 9. С. 39. Аргументи Васиљева су или одвећ
апстрактни (позивање на одговорност „уметника за своју реч, теза
са којом je почео дијалог Бахтина са светом”), или сувише конкрет-
ни - Бахтин je, одвојивши фројдизам од марксизма, изложио Воло-
шинова мснућем гневу Троцког; y сваком случају ови аргументи
нису сасвим тачни. Наши јунаци би морали да буду исувише суп-
тилни политичари да би могли да региструју такве осцилације y
коњуктури, a осим тога y 20-им годинамајош je стварно било могу-
ће (то јест још je имало неког историјског смисла) бити јунак, што
су они, без икакве ироније и били, када су жртвовали - неки име y
садашњости, неки име y будућности, и када им није било стало до
коњуктуре већ до тога да себе оваплоте.

148
 Делови тетралогије су једно краће време имали, нарав-
но, и самостално значење, и, ето, за то посебно значење
Бахтин није узео на себе одговорност јер он није y њих
уносио тај посебан смисао. Ko год да je фактички писао
текстове, посебно ауторство je с правом припало Медве-
деву .и Волошинову, који, уосталом, нису скривали своја
марксистичка уверења, штавише, извлачили су из њих не-
сумњиве животно-практичне дивидеиде, иако су, очи-
гледно, скупо за њих платили.

3. Текстологија u тетралогије

Године 1991, Н. JI. Васиљев, очигледно схватајући да

су његови етички аргументи који ce тичу бахтинског пи-
тања недовољно убедљиви, износи тврдњу да je главни
задатак - текстологија, упоређивање текстова. База од K o ­
je Васиљев полази y чланку при упоређивању je, с једне
стране, свакако, ограничена - МФЛ и ПТД, a с друге, нео-
сновано проширена - сви потписани Бахтинови радови.
Очита непотпуност прве базе, и очигледна некоректност
и нетачност закључака који ce тичу друге базе знатно су
пољуљали поверење y резултате добијене помоћу ове ме-
тодологије.
Навешћемо неколико примера. Васиљев почиње од
анализе, како он каже, архитектонике двеју књига, то јест
њихове структуре no главама и одељцима, од начина
словног издвајања, глобалних стилских карактеристика
(„израз ауторског начела”) и закључује да ce „с архитек-
тонске стране и неких стилских карактеристика књиге су-
штински разликују и да те разлике тешко да могу бити
случајне”3 . Разуме ce да нису случајне. Ако спољни ам-
бијент y коме излазе две књиге практично истовремено
под разним именима, мора, наравно, да буде различит,
онда и костим глумца мора свакако y разним улогама да
буде различит! И још нешто. Кад су y питању књиге
стварно разних аутора, то и није тако велика различитост;
овде курзив, тамо шпационирани текст, овде план, подна-32

32 Н. Л. ВасилБев. М. М. Бахтин ш и B. Н. Волошинов? //Литератур-

ное обозрение, 1991. № 9. С. 40.

149
слови, тамо их нема, негде развијене оцене y фуснотама,
на другом месту - суви библиографски подаци, овде до-
минира „ми”, тамо опет ,ја” итд. У целини, међутим, то
су само импресионистички закључци (који код Васиљева
могу бити једни, a код мене, на пример, други), који су
проистекли из још увек прелиминарног, недовољно ана-
литичког материјала; његове добре стране су само y томе
што њиме почиње одговарајућа текстолошка анализа y
руској (и, колико je нама познато, y светској) традицији
бахтинистике.
Још мање je успела Васиљевљева анализа терминоло-
гије двеју књига. „Тешко je замислити да би испод пера
М. М. Бахтина могла да изађе, на пример, оваква речени-
ца: „Чак ни наука о књижевности, та најразрађенија, за-
хваљујући Плеханову, област ових наука („наука о идео-
логијама” - Н. Б.), готово ништа није могла да нам да за
нашу тему.” Ово, међутим, више није текстолошки при-
ступ: a ми ћемо додати да није тешко изјавити... И како
ћемо даље анализирати?
Тако су изгледале ствари с текстолошким решењима
бахтинског питања до тренутка када ce навршило сто годи-
на од Бахтиновог рођења. Поводом овог датума Н. A. Пањ-
ков je y другом броју часописа „Диалог. Карневал. Хроно-
топ” за 1995. објавио Досије Валентина Николајевича Во-
лошинова, који никако није био досије последњег већ, no
нашем мишљењу, коначан материјал за текстолошку ана-
лизу, извор несумњивог доказа радикалног јединства књи-
га тетралогије, залраво иманентан доказ њеног постојања.
Пред нама je било најдокументованије сведочанство за
којим je толико трагао Васиљев. Оно je лежало y архиву
института скоро 70 година, оно je читав један људски век
чувало тајну ауторства спорних текстова, да би управо са-
да окончало све спорове. Аутор који je стварао овај текст
није могао a да не зна да ce y надлежној совјетској уста-
нови налази кључ за решење проблема ауторства волоши-
новско-медведевске серије. (Један од очигледних примера
тога како je Бахтин управљао животом својих текстова y
великом времену.)
Доста патетике! Време je да ce ствар доведе до краја. У
досијеу постдипломца Волошинова налазимо „План и не-

150
ке руководеће мисли из рада Марксизам u фжософија је -
зика (основи социолошког метода y науци о језику)”, који
je написан, судећи према „Извештају о раду y ИЈ1НЗВ
постдиломца В. И. Волошинова”, не касније од 5. маја
1928. г. Пре него што пређемо на саму анализу, изнећемо
укратко сдцржај треће тачке овог извештаја: „Четири nia-
Be књиге Увод y социолошку поетику: Глава I - „Социо-
лошка структура елементарних животних исказа”; Глава
II - „Социолошка структура доживљавања и изражава-
ња\ Глава III: „Социолошка структура песничке форме”;
Глава IV: „Социологија жанра”33, који не садржи само
најважније сижее Формалног метода y науци о књижев-
ности, већ уопште неке будуће стратешке правце истра-
живања М. Бахтина - излази из оквира саме тетралогије.
Сећања на будућност (ма како био баналан овај израз,
тачнији нећеш наћи).
Кључ за јединство саме тетралогије je управо „план и
руководеће мисли”. (Уосталом, и овде ce може видети не-
ка алузија: y извештају je речено „аутореферат”, a овде -
руководеће мисли, „аутор” ишчезава, зато ce појављује
руководилац; подсетићемо да je Бахтин сматрао Волоши-
нова својим учеником! Уопште, y досијеу ce могу наћи
многе историјске појединости и финесе. Али, оставимо то
биографима).
Одмах ћемо формулисати главни закључак анализе:
„План и руководеће мисли...” - je средишња нит све чети-
ри књиге серије узете y глобалу, a конкретније (пгго и je­
d e непосредни текстолошки доказ) - то je јединствени
део прототекста двеју књига: ФМЈ1 и МФЛ, то јест књига
на чијим насловним странама стоје имена разних ауто-
ра34.
Већ y првом делу плана ово стратешко јединство те-
тралогије постаје нарочито уочљиво. Глава I има општи
каракЈер, али y потпуности улази y МФЛ (што још очи-

33 Види Л т ное дело B. Н. Волошинова / / ДКХ. 1995. № 2. С. 77-78.

34 Приговори овога типа да су они одржавали контакте y току рада
отпадају јер нема позивања једних на друге, што je за пријатеље-
ауторе обавезно. Осим тога, контакти не могу лишити човека инди-
видуапног стила.

151
гледније показује да израз „идеолошка творевина” посто-
ји само y ФМЛ. Глава II. Три тачке су општег карактера.
Четврта ce на крају односи на МФЛ. Прва тачка Главе III
je Фројдизам, друга je Фројдизам и МФЈ, трећа - ФМЛ,
четврта je претежно ПТД, пета - МФЛ. Глава IV je y це-
лини посвећена ФМЛ, Глава V —ФМЛ, МФЛ, ПСД.
Садржајна анализа плана би одузела много места. Ми
ћемо je наставити y аналитичким материјалима следећег
тома Бахтин под маском, y којој ће, уз дозволу Н. A.
Пањкова, бити укључен и пуни текст досијеа В. Н. Воло-
шинова. Сада ћемо скренути пажњу само на Главу II дру-
ги део: „1. Говорна интеракција. 2. Проблем дијалога. 3.
Дијалог као реална јединица језика-говора”. Ha комента-
рима ce нећемо задржавати.
Прећи ћемо на резултате чисто текстолошке анализе.
Осим спојева речи које смо већ наводили y штампи35:
„идеолошка творевина”, „систем социјалних оцена”, „раз-
личите форме”, „типови идеолошког општења”, „за очи”,
„реални простор” и речи „изолација” (први израз ce среће
y ФМЛ не мање од 6 пута, од тога 4 пута y множини; дру-
ги 3 пута; трећи 2 пута; чевтрти 2 пута; пети 2 пута; ше-
сти 3 пута; „изолација” 7 пута), које нисмо успели да от-
кријемо y МФЛ помоћу компјутерског трагања, додаћемо
још из плана оно што налазимо y ФМЛ и што ce најчешће
среће y МФЛ: „наука о идеологијама”, „ (субјективно)
схватање”, „друштвена психологија”, „идеологема”, „про-
блеми поетике”, „форме исказа”, „говорно општење”,
„функција језика”, „рађање мисли”, „настајање општења”,
„експресивна интонација”, „субјективно-психички, „со-
цијално-економски”, „социолошки метод”, „форме речи”,
„идеолошко општење”.
Рад на провери постојања ових или оних речи и израза
y ФМЛ, МФЛ (a no свему судећи треба проверити и y
Фројдизму и ПТД) није y потпуности завршен, али и пре-
лиминарни резултати су импресивни. Међутим, још je
импресивнија ручна анализа - исто тако прелиминарна,
делимична - ,Деких руководећих мисли”... Овде су чита-
ви абзаци блиски no тексту ФМЛ, да и не говоримо о пот-

35 Види: Риторика. 1996. № 1(3). С. 57.

152
 пуној подударности израза типа: „широка област”, „идео-
лошко схватање”. Или, на пример, y „мислима” под пе-
том тачком читамо: „Данас y Западној европи”, a y ФМЈ1
„Данас y самој западноевропској науци”36 - карактери-
стична општост израза при различитости тема! Али да од-
мах пређвмо на општост тематских целина које су исказа-
не на сличан начин.
Ha пример, y „досијеу”: „Борба с овим тенденцијама и
правцима философске мисли, који су нашли свој израз и
на руском тлу, неопходна je, али je још неопходније
озбиљно упознавање са њима и усвајање оног богатог
позитивног материјала који су ти правци користили y
процесу рада...” (88). ФМНК: „Богат фактички матери-
јал, који je разрадила западноевропска наука, наравно,
може и треба да буде искоришћен од стране марксизма
(разуме ce критички...)”37 12(111).
ФМЛ: „Аналогни правац y области филологије пред-
ставља школа Фослера (Idealistische Neufilologie), која по-
кушава да прилагоди идеалистичку философију решава-
њу конкретних проблема лингвистике и историје језика”
13(112).
Досије: „Довољно je поменути школу К. Vossler’a
(идеалистичка неофилологија), који je успео да рашири
хоризонт лингвистичког мишљења и продуби лингви-
стичку проблематику, истина на бази доста неодређеног
философског идеализма” (88). Унутар упоређиваних тек-
стова занимљиво je руско-немачко преокретање делова
реченице.
ФМЈ1: „Kao на најдоследнији израз таквог натурализма
можемо указати на теорију „гласовних закона” („Lautgeset­
ze”) y лингвистици неограматичара” 18 (117).
Досије: „Зато су непродуктивни сви покушаји утврђи-
вања „гласовних закона” (Zantgesetge38 ) на физичко-фи-
зиолошкој бази” (94).

36 ФМЛ. 12(111), сличне изразе y тетралогији види такође на с. 16,

237.
37 Овде и даље курзив y примерима je мој - И. П.
38 Ако je H. A. Пањков правилно преписао, ова грешка пре свега го-
вори о томе да преписивач Волошиновљевог досијеа није владао

153
 ФМЈ1: „Ако реч комуникативни узмемо y најширем и
најопштијем смислу, онда je сваки језик, сваки исказ ко-
муникативан. Сваки исказ подразумева саопштење, усме-
реност на слушаоца, читаоца, једном речју, на другог чо-
века, на неку форму социјалног општења ма каква она би-
ла. Свака реч као таква je повезана са општењем и не мо-
же бити од њега одвојена a да не престане да буде реч је-
зика. У овом општем смислу комуникативни су и „усме-
реност на изражавање”, како га схватају формалисти, и
„заумни језик”, и „реч сама no себи”, јер све ове форме
претпостављају слушаоца и y истом степену представља-
ју моменте социјалног општења - макар и особеног типа
- као и саопштење о томе колико je сати39. Најдубље кон-
структивне и друге разлике између ова два типа саопште-
ња y потпуности леже унутар сфере општелингвистичке
комуникације.
Комуникација y овом широком смислу je конститутив-
ни елемент језика као таквог; зато ce од ње не одваја и не
може одвајати ни лингвистика” 130 (209).
Досије: „...учење о функцијама језика мора бити y ко-
рену прерађено на новој методолошкој основи. Методо-
лошки je апсолутно неприхватљиво оставити комуника-
тивну функиију језика напоредо с другим његовим функ-
цијама (експресивном, номинативном и другим). Комуни-
кативна функција никако није једна од функција језика
већ изражава саму његову суштину: где ie језик. тамо je и
комуниканија. Све функције језика ce развијају на основу
комуникације, будући да представљају само њене видо-
ве” (97).
Поред овога, постоје чињенице важне не само за от-
кривање јединства тетралогије већ и за непосредно утвр-
ђивање ауторства тетралогије.
Досије: „У ствари, она конкретна непосредна датост,
од које полази лингвистичко апстраховање језичких фор-
ми, јесте осмиптљени монолошки исказ. При томе њему

немачким Језиком, или je погрешно прочитао реч, или je погрешно

чуо.
39 Овај више него типичан пример („колико je сати”) налазимо како
y текстовима бахтинског Волошинова, тако и y текстовима који су
непосредно написани Бахтиновом руком.

154
 није противстављена активна реплика већ пасивно схвата-
ње. „Схваћени исказ” (уметнички, научни, пословни, обич-
ни) je реалност од које полазе лингисти. Све форме језика
лингвист налази само на фону и y границама појединачних
исказа. Сам исказ v његовој целовитости више није пред-
мет лингвистике. У процесу апстраховања од целовитих
исказа језичких форми ce и ствара лингистичка концепци-
ја језика као система језичких норми. Језик као систем
норми je конститутиван за сваки исказ, међутим, он je то
само за елементе исказа a не за исказ y целини. Каракте-
ристично je да су и све синтаксичке везе дате само y грани-
цама исказа, док форме самог исказа као целине не подлежу
синтаксичким одређењима. Ниједна чисто лингвистичка
карактеристика не може исцрпсти исказ y његовој цели-
ни” (94-95).
Овај одломак y његовом пуном обиму ce може довести y
везу са текстовима који су признати као Бахтинови. Kao и
тачке које следе за њим a посвећене су дијалогу.

4. Друга текстологија, идеологија општења

Досије Волошинова - овај сјајни прилог стогодишњем

јубилеју Бахтина - само je поједноставио ствари. Чак и
кад рукописи изгоре y цигаретама (Бахтин je попушио је-
дини, како ce показало касније, примерак књиге о Ге-
теу40), идеје настављају да живе, поготово ако их je ова-
плотио мајстор. Без „Досијеа...” би y техничком смислу
било теже доказати јединство тетраогије, али само y тех-
ничком. Ми смо још пре публиковања „Досијеа” предло-
жили метод контент-анализе термина садржаја-наслова
све четири књиге41.
Па ипак, све je ово спољашњи, први текстолошки слој
проблема ауторства, и као такав, он je, no нашем мишље-
њу, скинут са дневног реда и то не као компромис y сти-
лу: зови ме и лонцем, само ме не разби; „Бахтинов круг”
ништа не говори. Нема кратког и јасног: аутор трију књи-

40 тт ■
Други примерак je спалила издавачка кућа „Совјетски писац”,
спасавајући га - иронија судбине - од немачке заплене.
41 Види: Риторика. 1995. № 2. С. 80-83.

155
raje Бахтин као што je он аутор дела Проблеми стварала-
штва Достојевског. Свака издата књига пролази цензуру
и редактуру издавача, и y том смислу je свака плод колек-
тивног ауторства. Плус - специфичност времена, али ма-
ска-језик je карактеристична и за ПСД.
Међутим, постоји и унутрашњи слој проблема, друга
текстологија. Не питања ко, шта и чак зашто (мада je за-
што већ занимљивије, иако je y целини такође банално),
већ питање padu чега. Ето, y том питању je већ суштина и
бахтинске онтологије, и бахтинске логике, и — што je
главно - бахтинске историје, то јест просто наше опште
историје. Ипак, унутрашњи слој проблема, за разлику од
спољашњег, претпостављеног, већ и сам претпоставља
семантички целовиту анализу текстова тетралогије.
Концепција тетралогије тражи посебно истраживање и
y реалном обиму не може бити тема чланка. Наш задатак
je много скромнији: да покажемо основаност самог појма
тетралогије, њено јединство и њену очигледну (мада и
врло скривену) реторичку усмереност. Да прецизирамо:
ми ce нећемо бавити проблемима садржаја и материјала
тетралогије већ проблемима поетике тетралогије (у овом
смислу за нас су важне њене формално-лингвистичке
компоненте) и - no мери наших снага - проблемима ства-
рања тетралогије (како je створена тетралогија?).
Прво, што пада y очи при терминолошкој анализи42
„садржаја” тетралогије, je релативно одсуство управо тер-
мина „општење” (среће ce само три пута и то y косим па-
дежима), док ће y самим текстовима y све четири књиге
реч „оппггење” статистички претендовати на прво место,
уступајући, можда, само пред речју „идеологија”, и при-
девом „идеолошки”. Шта то значи? Прво, „општење” je
врло скупа реч за Бахтина да би je трошио y наслову који
има више улогу марксистичке маске y идеологији. Друго,
општење није тема (a y садржају ce обично означавају те-

42 Нажалост, ми смо морали да и ову микроанализу макротекстов-

ног нивоа практично сведемо на унутрашњи говор читаоца. Курзи-
вом су означени термини заједнички разним књигама, a подвлаче-
њем термини традиционалне реторике. Остаје да ce надамо да ће
само no себи свођење садржаја свих књига на један текст као ме-
тодски приступ довести до другачије рецепције тетралогије.

156
 ме текста) већ тема бахтинског изражавања. Из филосо-
фског трагања за бићем-догађајем Бахтин јасно изводи
реторички термин „општење”. Ми можемо непосредно
фиксирати моменат реторичке „спецификације”43: „Реч je
као нека врста сценарија неког догађаја, каже ce y тексту
Реч y ж т от у u реч y поезцји4. „Реч je као нека врста сце-
нарија оног најближег општења, y процесу којег je она
настала, a то општење je, са своје стране, моменат ширег
општења оне социјалне групе којој говорник припада” -
прецизира ce y Фројдизму 119 (76).
Дакле, прва Бахтинова реч je „општење” a тек послед-
ња дијалог (високи). Зато „Рабле” не значи разбијање ди-
јалога, изопачавање директних односа Аутор - Јунак45,
већ понирање y те стваралачке односе када ce реализује
сам процее открића. Аутор мора да превлада своје аутор-
ство, да престане да буде дати субјекат, да зада себе као
функцију-медијум између прошлости и будућности, да
постане, говорећи језиком О. Розенштока-Хјусиа, дослед-
но трајект и пројект за рађање новог објекта (јунака =
предмету говора). Предмет будућег говора никада није
дат човеку, дато je општење с другим људима, које поста-
је дијалог само када je осветљено актом проналажења
преко одрицања (привремено-маскираног) од себе (тога и
тога), аутора y корист самонастајуће активности јунака.
И присталице, и противници Бахтина полазе од прин-
ципијелне беспредметности његовог модела дијалога, док
je главна ствар код Бахтина - принципијелно другачији
однос према предмету: то јест разматрање предмета не
под углом само једне просторне објектности, већ и y вре-
менским координатама,у процесу општења с Њим (када je
реч о уметничкој литератури то ce зове јунак), с јунаком
који и ствара преко општења сопствену, јунакову ствара-
лачку средину, средину унутрашњег говора, која рађа
предмет будућег говора, што ce реторички осмишљава
као проналазак. Бахтин je опседнут управо овим пронала-

43 Кад je реч о реторици, о спецификацији ce може говорити само

под наводницима.
44 Види: Бахтин подмаскоп. Вмп. 5 (1). С. 75.
45 Тако мисли, на пример, H. К. Бонецка.

157
жењем предмета, стваралаштвом (упор. одговарајућу кри-
тику формалиста - 133 (212), јер ни стара реторика y це-
лини, ни сав „теоризам новог времена (курзив мој - И. П.)
немају приступ реалном стваралаштву, будући да исто-
ријски уступају пред „живим стваралаштвом маса” са
свим последицама које из тога проистичу.
И критичари, и поштоваоци Бахтина виде развој њего-
вог дијалога углавном y истом правцу, као оног који иде y
бесконачност, само што ту бесконачност називају или не
називају „рђавом”.
Па ипак, „дијалог”, поновићемо још једном, уопште
није прва Бахтинова реч y одсуству последње, које, као
што je познато, „неће бити”, тим пре није исконско биће,
као код Ф. Розенцвајга, Ф. Ебнера и других дијалогиста.
Чувено „бити - значи општити дијалошки” треба читати
како je написано: „дијалошки” je прилошка одредба за на-
чин радње (a сама „прва философска радња je - општити);
при чему je прилошка ознака-додатак, стални епитет: сту-
пити y дијалог значи ступити y општење. Али дијалошко
општење (или просто општење) и дијалог ce ђаволски
разликују. Дијалог je жанр, форма општења или резултат,
завршетак општења и, зато, стварно - вечито монологи-
чан y складу с унутрашњом формом саме речи „дијалог”
(говоре преко речи), то јест ређање исказа аутора. Између
аутора и аутора и може постојати само дијалог, полемика,
борба, a општење може постојати између аутора и јунака,
оца и сина, учитеља и ученика, шефа и потчињеног, изме-
ђу људи који имају заједничко тле y животу. Дијалог ce
јавља управо када то тле измиче испод ногу. Када ce те-
шко општи, људи почињу да ређају речи, да траже пут ка
дијалогу, ступају y дијалог. Често je дијалог сличан пре-
говорима о прекиду ватре. Може ce замислити (бар мета-
форички) дијалог између мачева, хаубица, али не и њихо-
во општење.
Можда je управо дубока надтерминолошка осмишље-
ност руске речи „обвдение” и довела (и доводи) до оних
грандиозних резултата Бахтиновог поступка, који ce оства-
рује y правцу одлучног преображавања начина говора y
људском животу: општење уопште није само преношење
информација, напротив, преношење информација je само

158
 средство општења, понекад чак само повод за општење.
Општење je егзистенцијална суштина човека, нешто са-
свим друго од комуникације47 y америчким теоријама гово-
ра и практичним реторикама48.
Реч „community” која je y крајњој консеквенци дала реч
„комуниз^м”, „комуну” и остала руска интелектуална „до-
стигнућа” Запада, није сродна општењу, које je настало из
идеје општине, малога круга (упор., између осталог, „круг
Бахтина”), a никако не великог тоталног окружења човека
државном машинеријом, основаном y XX веку управо на
комуникативном приступу (средства масовне комуникаци-
је!), који не претпоставља y ствари лично општење и с њим
повезану адекватну оцену.
У овом смислу, комуникација може да буде управо
средство раздвајања. У нашем веку су ce ови процеси од-
вијали независно од политичких система и на Западу, и
на Истоку, само y првом случају до раздвајања je долази-
ло на фону извесне економске слободе,а y другом - на
фону тоталног економског ропства. Општење као такво
престало je да буде главна вредност и тамо и овде. Ha За-
паду je то било условљено несразмерним порастом знача-
ја физичког времена, које човек има на располагању
(„време je новац”, дакле, отптењ е ce строго оцењује пре-
ма финансијским резултатима и y складу са овим дозира),
на Истоку - претераним порастом вредности простора
слободе (морало ce бирати између слободног, истински
отвореног, али рискантног општења и отклањања ризика
да ce изгуби слобода кретања). У овим условима, теориј-
ско схватање општења као малодоступне више вредности
- при том не само општефилософске (чега je на Западу
много), већ и новореторичке, то јест стварно свеопште,
свуда делујуће, - добило je своје утемељење, наравно, y
Русији. Бахтинова мудрост ce састојала y томе што je он
успео,да y току целог живота сачува мали (истински) круг

7 Познато je да кад сам Бахтин употребљава ову реч уместо обично

код њега прихваћеног термина „општење”, он сматра потребним да
дода „у широком смислу речи”.
48 Види о овоме, на пример: В. Н. Радченко. Изучение ораторского
искусства в США. М , 1991.

159
општења a да при том не изгуби сасвим слободу кретања
и изражавања! Бахтин je легалним путем донео до нас
свој органон...
Тема општења je истовремено и антикомунистичка, и
антибуржоаска тема y највећој мери, то je осетљив нерв
савремене реторике. М. М. Бахтин je напипао тај нерв и
био један од првих који га je оголио (у ипостаси маскен-
бала): Бахтинов маскенбал je прокламација самовредно-
сти општења под маском општенародног тела. Запажен
од стране истраживача, демонизам маскенбала49 je апофа-
тички доказ вредности општења. Маскенбалски демон не-
персоналног општења мора да буде савладан стварањем,
проналажењем маскенбалског бога интерперсоналног оп-
штења.
Већ y књизи о Раблеу Бахтин je од свег комплекса ре-
торичких идеја, показаног y тетрапогији, изабрао кључну
идеју - идеју слободе говорног општења и ову анализи-
рао са аспекта историјске вечности, замаскиравши тиме
њену суперсавременост.
Читава Бахтинова хуманитарна парадигма je заснована
на општењу. Општење je пракса сваког живог говора и
истовремено теоријска категорија опште реторике. Опти-
мизација различитих сфера општења je основни циљ поје-
диначних реторика. Општење - прелазимо сада и на дру-
ги термин-протагонисту тетралогије - je бахтинска идео-
логија бића, са-постојања, или просто заједнички, соци-
јални живот. Својом теоријом и праксом Бахтин je има-
нентно поткопавао комунистичку праксу ширења своје
идеологије (при чему je лажна само туђа идеологија). По-
литику руских комуниста која би ce могла изразити деви-
зом „наша идеологија je све”, Бахтин je покушавао да
превентивно обезвреди девизом „све што je знак (што има
значење) je идеологија”. Смисао једнакости између идео-
логичности и знаковности je y томе што при том отпада
опозиција рђаве (погрешне) и добре (сопствене) свести.
Систем знаковног, говорног пре свега, општења и јесте
основна примарна идеологија (животна идеологија, жи-

49 Види, на пример: H. К. Бронецкал. Философгш диалога М. Бахти-

на // Риторика. 1995. № 2- С. 51-52.

160
 вотно-практичан језик), која je често паралисана секун-
дарном, апстрактном идеологијом мислиоца Енгелса, од-
баченом и несумњиво лажном.
Бахтински пројекат семиотичке идеологије или идео-
лошке семиотике je пројекат деидеологизације и свести и
знака .путем увиђања њихове исконске идеологичности.
Бахтин je поставио темеље слободне свести као свести
осмишљено идеолошке и истовремено идеолошки ван-
постојеће. Ако признамо да je све идеологија, онда идео-
логија постаје идеолошки неутрална, растерећена, a опте-
рећена само реторички. Свака идеологија (у марксистич-
ком смислу) ce y живом општењу неутрализује, a свака
знаковност везана за средину и ситуацију општења y ре-
торички оцелостњеном исказу ce идеологизује.
Јасно је-да општење претпоставља природну форму ди-
јалога. Али дијалог (на пример, марксистички идеологи-
зован) није увек општење. Могућ je и дијалог раздвоје-
них. Дијалог je и систем монолога (полифонија или како-
фонија) и дијалог-општење времена. Откриће ce, no Бах-
тину, може формулисати и овако: то je покушај превође-
ња дате социјалне оцене y настајућем говорном општењу
(како спољашњем, тако и унутрашњем) y дијалог великог
времена, уписивање своје личне историје идеолошких го-
ворних интеракција y историју као такву.

5. Јединство садржаја. Антиизолационизам

По нашем мишљењу, од принципијелне важности je да

схватимо да ce јединство тетралогије формално не садр-
жи само y једном ауторству. Оно je y њеном садржају.
Али одсуство управо формалног и пуног признања све-
тлости једне ауторске воље утиче и на перцепију њеног
садржаја. Постојале су y најмању руку две тенденције y
приступу књигама тетралогије. Једна je, условно говоре-
ћи, предметно-изолујућа: психолози читају углавном
Фројдизам, теоретичари књижевности - Формални метод
y науци о књижевности, лингвисти Марксизам u фило-
софија језика, философи - пре свега Проблеме поетике
Достојевског, које, уосталом, читају и сви остали. Про-
блеме стваралаштва Достојевског не чита нико. За ову

161
тенденцију проблем једног ауторства y принципу још ни-
је актуелан.
Друга тенденција, новија и ужа - специфично фило-
софски-бахтинолошка - претпоставља увођење тетрало-
гије y један контекст Бахтиновог стваралаштва, то јест од
Бахтина „као философа” ce тражи да доследно развија
идеје првобитно задате y његовој првој философији, апи
како су те идеје биле непопуларне y совјетском философ-
ском животу унутар којег je радио млади Бахтин, аутор je
морао да прихвати „жаргон аутентичности” (Махлин) или
„социолошки језик” (Николајев) и да помоћу њега испи-
сује своје прве философске мисли. За ову тенденцију про-
блем уникалног јединства тетралогије je такође био a pri­
ori решен тиме што je већ био растворен y универзалном
јединству целокупног Бахтиновог стваралаштва. Треба
само са било које његове књиге 20-их година скинути ко-
њунктурни социолошки слој50 и откриће ce философско
извориште аутора „без тих непријатних наслага”.
Због нечега ce стиче утисак да свака карактеристична
оцена Бахтиновог стваралаштва има корене y ограничено-
научном схватању (условно укључујући y појам науке и
философију). Кључна Бахтинова идеја о суштинској гра-
ничности свих сфера културе51 методски није примењена
на дела самог Бахтина очигледно зато што ce више не да
сагледати она безгранична област где би та култура гра-
ница могла да ce смести. Питање ce може поставити ова-
ко: где ce налази та ван-смештеност Бахтина y односу на
радове самог Бахтина?
Може ли ce она ограничити на неки систем термина
или уопште на неки систем?

50 Термин Н. И. Николајева. Види: Н. И. Николаев. HeeenbCKm шко-

ла философии // М. М. Бахтин и философскал кулБтура XX века
(Проблеиш бахтинологии) / Сб. научннх статеу. С.-Пб., 1991. Вмп.
первну. Частћ 2. С. 39.
51 Идеја деизолационизма одговорности je присутна већ y раду Ис-
кусство u omeemcmeeHHOcmb (1919), као и y раду Проблема содер-
жанш, материала u форми в словесном художественном творче-
стве, који je објављен много касније и који ce оправдано може сма-
трати прототекстом тетралогије.

162
 Пре но што покушамо да обухватимо необухватљиво,
локализујући ако не целог Бахтина a оно бар концепцију,
изражену y тетралогији, на позитиван спектар хуманита-
рија, подвући ћемо, насупрот И. A. Протопоповој, да ван-
смештеност ипак није принципијелна неухватљивост
аутора, постмодерна неукорењеност и ексцентричност:
„Аугор деутероканона je принципијелно неухватљив.
Kao и y ‘грчком роману’, на смисао текста може да укаже
сам текст”52. Текст, наравно може да укаже на сопствени
смисао (и не само y грчком роману), али за то треба одре-
дити саму самост текста, његове унутрашње и спољашње
границе и ето, ту ће ce показати да je не толико аутор
принципијелно ухватљив колико je деутероканон прин-
ципијелно ухватљив, претворљив од стране аутора y
„обичан” школски канон, али не онда и тамо где то жели
истраживач већ када то жели сам аутор. Ми га, разуме ce,
нећемо више уловити, a ето, он лови нас!
„Ишчезнуће” Бахтиново при директном, непосредном
погледу на поједина дела тетралогије je повезано не само
с проблемом атрибуције текстова (изолованом погледу,
на пример на МФЛ - Волошинов показује свој мистично-
марксистички лик; сферичан, полилокалан, слободан сам
да кажем у-топичан или а-топичан поглед види овде Бах-
тина као метааутора), већ и са њиховом критичком садр-
жајном усмереношћу. Иманентно бављење другом (ту-
ђом) теоријом (фројдизам, формализам, марксизам), ту-
ђим системом, тражи извесно апстрактно смисаоно затва-
рање y њега, одређено одрицање од свог гласа, иначе ће
ce идеја иманентне анализе претворити y површну крити-

И. A. Протопопова. Греческип роман в хронотопе двадцатмх II

ДКХ. 1995. № 4. С. 117. „Нама ce чини, пише аутор, да ce особеност
епохе цастанка 'грчког романа' као y огледалу одразила y хроното-
пу двадесетих”. Занимљива y целини идеја о утицају истраживаног
материјала на самог истраживача, коју je Бахтин формулисао када
je говорио о формалистима и коју je недавно применио A. Е. Махов
(види „Апокриф” № 3. 1993. С. 16) y односу на романтичаре, y обр-
нутој примени на Бахтинове текстове краја 20-их година, изгледа
ипак исувише бирана да не би изазивала сумњу. Сумње рађа, уоста-
лом, не сама идеја већ хијерархијско место њеног значаја y цело-
купној стваралачкој конструкцији тетрапогије.

163
ку53. Позитиван Бахтинов потенцијал, међутим, који по-
стаје видљив са позиције целе тетралогије, представља
иманентно-стваралачко проширивање тих система y рето-
ричким оквирима и општи патос антиизолационизма, ко-
ји je формулисан y сопственим терминима већ y ПТД (по-
лифонија, дијалог, равноправност гласова аутора и јуна-
ка), после чега ce и ставља формални потпис не толико
под ПТД54 колико под целу тетралогију.
Према томе, „фројдизам” je превладавање изолациони-
стичког приступа индивидуалној свести, њено стваралач-
ко проширивање на другог (посебно пацијента на лекара-
психоаналитачара) y животном општењу, y живој интер-
персоналној идеологији. „Фројдизам” пориче изолацију
дубинског извора човековог стваралаштва, прокламује
слободну отвореност несвесног према свему новом насу-
прот матричним схемам Сигмунда Фројда, који y несве-
сно уноси све обрасце и шаблоне, својствене традицио-
налној свести. Фројдово несвесно преузима y наслеђе сва
опигга места старе реторике као принцип проналажења,
али их лишава утицаја свесно-логичке компоненте и тиме
их сигурније ограђује од могуће реформације, реторичког
преосмишљавања. Бахтин y несвесном открива слободу
стваралаштва, повезујући je касније са маскенбалом. Тако
настаје ново схватање о проналажењу (inventio).
ФМЛ превладава систематску затвореност, изолацију
говорног дела, при чему je превладава радикално, тамо
где би она, та изолација, како ce чини, била суштински
неопходна. Не, чак ни уметничко дело не трпи затворе-
ност и ексклузивност, изоловање и престанак те изолова-
ности су увек релативни: разлика je само y томе што je y
уметничким говорним жанровима степен изолованости,
односно неизолованости израженији него y животним,
пословним или научним. Сиже, конструкција, композици-

53 Што je и успео да постигне П. Н. Медведев y књизи Формапизм u

формапистш, одрекавши ce идеје иманентности. Види: П. Н. Ме-
дведев. Формализм u формсшисти. JI., 1934.
54 To да je ПТД узета изоловано исто толико неадекватна Бахтино-
вој замисли, као и свака друга књига тетралогије, види ce из ради-
калне преправке њеног наслова y ППД. Пред нама je заиста „сасвим
друга књига”, како закључује Николајев (Нав. дело, с. 39).

164
ja и други начини организације уметничког дела y крајњој
линији су само појединачан случај реторичке диспозиције
(dispositio) - спремности говорног жанра за деловање. Де-
ло ce гради од материјала изговорених речи и извршених
поступака a затим само улази y живот као нова реч, нови
поступак.
МФЛ превладава изолационизам језика, његову неза-
висност од човека, с једне стране, и обрнуто, зависност
човека од језичког монопола, с друге. И y овом смислу -
упркос критици Алпатова55 - Махлин je y праву када y
МФЛ види маскирану борбу с марксизмом. Цео патос
МФЛ je управо борба са (марксистичким пре свега) тота-
литаризмом језика, таквог језика који je својим систем-
ско-апстрактним објективизмом апсолутно способан да
уништава људе56. Алпатов je само формално y праву када
каже да y МФЛ нема ни марксизма, ни антимарксизма,
међутим, треба свакако додати - као теоријске доктрине,
јер марксизам, као што знамо од његових активних реали-
затора, није догма већ руководство за делање и то пре
свега реторичко57, без добре реторичке припреме никакви
морнари не би могли комунистима да сачувају власт. И y
овом реторичком смислу y МФЛ има и марксизма, и ан-
тимарксизма, који ce, истина, такође крије под маском
марксизма. Одбацујући тоталитарну језичку праксу марк-
сизма, Бахтин ставља језик на место средства које му при-
пада, y сваком тексту он чује не апсолутне истине директ-
ног руководства за акцију већ гласове живих људи који
могу да греше. Према томе, реторички израз (elocutio), no
Бахтину, јесте композиција гласова људи који опште.

55 Види: В. М. Апапатов. Бахтин подмаскст. Маска третш. В. Н. Во-

лошинов. Марксизм u философил лзика. (Рец.) 77 ДКХ, №3.1995.
56 Види о овоме, на пример, К. Брандист. Политическое значение
6opb6u с иделми Сосаора в работах школм Бахтина // ДКХ, № 2.
1995. С. 32-43.
57 И то су одлично схватили бољшевици. Приметићемо само да je y
каснијем совјетском тумачењу историје акценат био стављен на
њихову предреволуционарну пропаганду, y ствари главни пропа-
гандни ударацje био нанесен 20-их година и он je и решио ствар y
корист совјетске власти. Види, на пример, Б. Д. Свердлов. Совет-
скан пропаганда в 20-е годм (разнообразие форм u средств воздеп-
ствт). М., 1990.

165
 Ha крају ПТД уводи дијалог као средство које збија
границе културе, дијалог као општење културних сфера:
рађања мисли, обликовања говорног дела, његовог изра-
жавања y језику. Ако je Фамира-кифаред Инокентија
Аненског (једног од омиљених Бахтинових песника) чуо
музику небеских сфера, онда Бахтин y тетралогији ствара
полифонију сфера културног стваралаштва, која иманент-
но реконструише читав традиционални реторички алго-
ритам, испуњавајући ra новим антиизолационистичким
смислом. Оваплоћење надопштења полифоније гласова y
ПТД, које рађа персоналног аутора-завршиоца тих неза-
вршених гласова (Достојевски уместо апстрактних про-
кламатора научних теорија, Бахтин уместо Волошинова-
Медведева) je и завршетак, реализација замисли, унутра-
шње припреме говора, и враћање y живу средину разног
говора, на полазно социјално општење j a и другог.
Тако, одричући разне видове културног изолационизма,
Бахтин фактички примењује нову реторичку концепцију.
Реч уопште није y додавању нечег новог Бахтиновој
концепцији. Налротив, ствар je y преоријентацији читаве
хуманитарије и њеном прикључивању бахтинском пројек-
ту говорног стваралаштва. Није Бахтин тај који треба да
буде уведен y готов систем појмова ове или оне дате обла-
сти већ област задата од стране Бахтина, правац хуманита-
рија задат од стране Бахтина тражи да ce y њега укључи ве-
лика историјска хуманитарна традиција: култура задата од
стране Бахтина ce може развијати само на границама кул-
турне задатости претходне епохе.
Постоји ли нека друга традиција, која дубоко и потпу-
но обухвата читаву културну историју Европе, осим рето-
ричке58?

58 К. Змерсон и Г. С. Морсон (види Morson G. S., Emerson C. Crea­

tion o f a prosaics. Stanford. 1990). Бахтиново превладавање поетоло-
шке затворености формулише ce новим термином прозаика (насу-
прот поетици). Али, прво, при уском тумачењу поетике, прозаика
ће бити схваћена као поетика уметничке прозе, што очигледно није
адекватно замисли аутора. A друго, при широком тумачењу поети-
ке, прозаика ће заузети место реторике, али реторике која ce налази
на истом нивоу са поетиком, док y стварности постоји друга хије-
рархија: поетика je просто једна од посебних реторика и њено нео-
правдано ширење до нивоа опште реторике погубно ce одражава на

166
6. Реторика u философија

Поред очигледно реторичке тематике тетралогије исто

je толико очигледна и њена философска проблематика.
Многи су видели овде и философију и методологију, али,
као пгго je истакнуто горе, постоји тенденција, с једне
стране, да ce на спорне текстове гледа као на нешто изме-
њену прву философију раног Бахтина, њену популистич-
ку варијанту, a с друге стране, да ce Проблеми стварала-
штва Достојевског посматрају одвојено од целе тетрало-
гије. Испада да je ПТД - правилан Бахтин, a да су прве
три књиге - нека врста самоапокрифа. По нашем мишље-
њу, управо je тетралогија кључ за читаву Бахтинову фи-
лософију a кбд тог кључа je философско одрицање од фи-
лософије y .корист реторике или, ако хоћете, философија
реторике. Претпоставке за овакво гледање су садржане и
y историји философије, и y историји реторике, и нарочито
y историји узајамних односа реторике и философије.
Можда je, поред реторике, једино философија способ-
на да претендује на културну свеобухватност и свеконзу-
мираност, али ствар je y томе што y природи не постоји
једна фшософска традиција, не постоји она ни y живом
друштву. Философија je индивидуално тражење y окви-
рима опште реторичке (социјалне) традиције сазнања.
Чим философски рад личности постаје друштвена своји-
на, он ce укључује y традицију реторике и на неки начин
утиче на њу. Философија y свом иновационом развоју je
увек посредована историјским развојем норми школске —
y ширем смислу - реторике. (Она понекад покушава да
принципијелно одбаци те норме). Највећи философи увек
завршавају тиме што - отворено или кришом - пишу ре-

развој друштва, чему као илустрација служи читав XX век. Страх

да ce Бахтиново име веже за стару умирућу реторичку традицију je
израз неверовања y обновитељску снагу Бахтинове концепције.
Осим тога, y трећој трећини XX века одвија ce веома бурна реани-
мација реторике и y одсуству принципијелно обнављајуће и ожи-
вљујуће њене струје ми добијамо зомбирану и врло активну, y су-
штини стару реторику која користи ЕВМ и СМИ. Зато je саблазан
нових термина при суштинском разумевању усмерености бахтин-
ских радова веома важно превладати.

167
торике. Треба престати бити само философ да би ce ушло
y историју!
С друге стране, реторичка пракса je увек била овапло-
ћење живе философије. У својим дубинама или највишим
дометима философија и реторика су ce стапале y разним
временима y одређени начин мишљања, начин говора, на-
чин деловања који je одговарао тим временима. Зато ce
Бахтин, разуме ce, мало занимао за неке сколастичке по-
деле на реторику и философију, он je водио борбу са оп-
штом тенденцијом спознајног, апстрактног теоретизма y
читавом систему хуманитарног оваплоћења говорне дру-
штвене праксе настале почетком двадесетог века.
Зато нема посебне потребе за философским оправдава-
њем тетралогије. Она je на унутарњем плану неопходна
карика y развијању-оваплоћивању бахтанске идеје. To je
постојани, реторички фундамент њеног настајања, утоли-
ко постојанији што je као сваки темељ невидљив (али и
незаменљив) y читавој архитектонској конструкцији. Из
овога, наравно, не следи да на реторичком темељу почива
философска грађевина. Не, јединство настајуће идеје
уопште не претпоставља обавезно философску идеју. Раз-
вијање идеје, то јест проналажење, формирање, овапло-
ћивање идеје y речи увек je био основни проблем ретори-
ке, иако je философија с времена на време претендовала
на правилније решење овог проблема; међутим, љубите-
љи мудрости су ce више бавили сагледавањем бића уоп-
ште него практичком ужурбаношћу бића y речи. Тзв.
основно питање философије: шта je примарно, није уки-
нуто истовремено са укидањем философског тоталитари-
зма y нашој земљи. Идеалистички и материјалистички
монизам, као и дуализам, који исходе из бинарне опози-
ције материје и свести и који не осећају потребу за њихо-
вим живим, практичним повезивањем y речи, y својим
историјским крајностима су ce од давнина супротставља-
ли реторици.
Ригорозним философским монизмима je, међутим,
увек била противстављена философија језика, која je за
све време постојања реторичке традиције била део рето-
рике, понекад потпуно растворене y садржају њених оде-
љака као принципа њихове метаорганизације, понекад из-

168
 двојене y посебан - често виши - одељак. У Ново време
(нарочито од краја XVIII - почетка XIX века) с манифе-
стовањем наредне кризе реторике овај одељак je почео да
ce упорно издваја прво унутар саме реторике, претварају-
ћи ce y инструмент реорганизације дате дисциплине, a за-
тим и цредазећи њене оквире. У овом смислу философија
језика je увек била метареторика или чак мегареторика
прелазног времена. A како je садашњи прелаз реторике y
нови квалитет један од најглобалнијих, онда ce практично
цела савремена философија претвара y својим основама y
философију језика. Битно je само да je Бахтин знао који
део такве традиције представља ова философија. У складу
с тим тетралогију можемо назвати, користећи ce језиком
аутора ниженаведеног одломка, самотустрованим уџбе-
ником реторике (у уџбенику су илустрације више на ме-
сту), при чему те илустрације никако нису ограничене из-
ражајним и смисаоним могућностима игре с језицима, ка-
ко ce претпоставља y чланку Л. A. Гоготишвилија, y коме
ce y вези са Бахтином смело дотиче реторика као илустра-
ција властитих ставова:
Наравно, комуникативна усмереност није нека новост
y науци, која j e већ одавно упила y себе традиције ари-
стотеловске реторике, na ипак, патос Бахтина ce упра-
во y томе u састоји da - за разлику od бругих нових пра-
ваца y фшософији језика - не васпостави просто y XIX
веку ducKpedumoeany реторику, већ da истовремено пре-
enada условности трабиционапног реторичког мигиљења,
третирајући комуникативну усмереност не само као
спољашњу красноречивост, као технику говора, што,
свакако, има основе, већ као унутрашње конститутивно
обележје самог језичког мишљења, као фунбаменталну
компоненту свести уопште.
Размотрићемо основне судове овог значајног одељка.
Оставцђемо засада комуникативну усмереност, коју je
аутор извео из аристотеловске реторике, то je посебан
проблем, можда делимично терминолошки. Почећемо од
главног: Бахтинов патос je обнављање дискредитоване y
XIX веку реторике. Треба врло прецизно објаснити реч
„патос”, да бисмо ce сложили с овом поставком. Кад je
реч о обнављању реторике, y Бахтиновим текстовима уп-

169
раво патоса није било, пре je то био етос, етички задатак
стварања нове реторике, поступак њеног обликовања бри-
жљиво скриван (до одређеног времена). Исто тако овог
патоса није било ни код других праваца философије јези-
ка, међутим, код њих y већини није било ни осмишљене
усмерености ка стварању нове реторике. У томе je разли-
ка (a не y оном на шта горе указује Гоготишвили): ceu
философи (језика) су тежили да превладају условности
традиционалног реторичког мишљења (чак и кад нису до-
вољно разумели ту традицију) и, штавише, управо су ко-
муникативну усмереност многи од њих (све до Маркса и
Лењина) разматрали као „фундаменталну компоненту
свести уоппгге”. Па и сама реторика je одавно дошла до
таквог фундаментализма, усмереност на аудиториј и оп-
штење с њим никада није било само спољашња техника,
говорно мишљење je увек било подређено процесу фор-
мирања оратора.
Али већ и чињеница да наши философи почињу да об-
раћају пажњу на реторику и да повезују њен развој са
именом Бахтина, сама je no себи значајна.

7. Реторички одговор

Судбина бахтинских радова објављених крајем дваде-

сетих година, има три аспекта. Тематски (класични рето-
рички) аспект. Апофатички-философски и апофатички-
реторички (откривање принципијелно нове реторике)
аспект.
Због чега први аспект није био примећен од стране на-
ших филолога пуне две трећине двадесетог века јасно je
из историје саме отаџбинске филологије, чији je резултат
био цепање филологије на психологију, науку о језику и
науку о књижевности, што y европским размерама пред-
ставља крајњи израз развоја реторике сазнања, то јест
фактички њену декаденцију на нивоу хуманитарне теори-
је. Не приметити реторичку тематику y Фројдизму, y
ФМНК, y МФЈ, y Проблемима стварсташтва Достојев-
ског могуће je само ако ce свака књига разматра изолова-
но са становишта уже специјализације ове или оне посеб-
не науке.

170
 Чак ce директна Бахтинова тврдња (поменимо je још
једном) о општој концепцији говорног дела y три књиге,
из неких разлога разматра само са аспекта проблема
ауторства, тачније чак чешће са аспекта неауторства Бах-
тина кад je реч о прве три књиге. Извешћемо обрнуту
операцију, „оставивши само концептуални одломак: „...у
основу ових књига и мог рада о Достојевском je поста-
вљена општа (истакао Бахтин - И. П.) кониепиија језика
u говоуног дела (подвукао И. П.)” . Пред нама није случај-
на већ врло одговорна Бахтинова изјава који je y то време
већ био написао све своје велике радове. Због нечега je
Бахтину била веома важна ова невелика no обиму тетра-
логија y којој je достигао пушкински процват! Бахтин ce
cee do сада држи ове опште концепције језика и говорног
дела, a наша филологија још увек анализира ове књиге
(које су сада постале врло популарне на Западу) ван оп-
ште концепције, с посебне тачке гледишта субјект-објект-
ног знања о свету (био тај свет психа, уметничка књижев-
ност или језик, али y њиховој већој или мањој културној
изолованости).
Могло би ce помислити да и проблем ауторства треба
решавати, полазећи од решења проблема јединствене
концепције говорног дела. Ако постоји јединствена, na
још принципијелно нова концепција говорног дела, изра-
жена y неуправно-управној речи, онда природно постоји
и аутор те концепције. Последње je такође садржајни мо-
мент нове реторике: преношење туђег говора својим ре-
чима или преношење својих речи туђим говором je, y
условима најновијег времена, исто тако одговоран рето-
рички поступак, као што су раније били: директан ора-
торски говор, црквена проповед или школска омилитика.
To je практична лекција нове реторике - човек не може да
ce скрива иза туђе речи, али може и треба да ce испољи,
оваплоти y туђој речи, тако ce обезбеђује живот y култу-
ри, то јест живот y његовом чистом хуманитарном значе-
њу. Реч аутора одговорно делује y свим својим метамор-
фозама, она ce просто не трансформише већ активно жи-
ви y времену, то свакако треба имати y виду, говор није
само акт физичког звучања и материјалног оваплоћења,
реч je прелаз од оваплоћења ка оваплоћењу.

171
 Садржај спорних текстова никако није само шифра за
решење спора, пре ce може рећи да je спор елемент једин-
ственог садржаја, који, природно, има самосталан зна-
чај a тај значај све до сада готово да није оцењен, без об-
зира на све високе оцене појединих књига серије. По на-
шем мишљењу, јединствени садржај тетралогије и није
могао да буде оцењен до овог момента великог времена,
оваплоћење јединственог смисла тетралогије у, да тако
кажемо, одгођеном режиму, улазило ie v замисао аутора,
чиме ce пре свега објашњава његова „неухватљивост” y
малом времену.
С друге стране, спољашње скидање маске68 издвајање
аутентичне улоге y анализираним књигама „самог” Бахти-
на, на шта, чини ce, упућује назив серије, такође je потпуно
неоправдано. „Бахтин под маском” - засада није ништа ви-
ше до радна ознака јединства тетралогије.
Маска y тетралогији игра сасвим другу, више међувре-
менску, никако не само псеудонимну већ мајеутичку уло-
гу. To je посмртна маска аутора, која, међутим, не гово-
ри о његовој смрти већ о његовом новом животу као ауто-
ра сасвим другог дела, дела неоваплоћеног, које je егзи-
стирало само in statu nascendi. To je маскенбалско-бахтин-
ска варијанта идеје смрти која рађа живот69. Маска - то
није толико форма, распоред, конструкција, шифра и
кључ, колико начин настајања јединственог садржаја те-
тралогије, поновно стварање, поновно грађење концепци-
је стварања говорног дела; посебна, под знаком маске,
могло би ce рећи, проблематика борбе с формализмом,
фројдизмом, марксизмом потиснута je y други план, наго-
вештавајући нов садржај тетралогије, њену општу про-
блематику.
A сада о реторичком апофатизму. Однос Бахтина пре-
ма старој реторици je био очигледно негативан. Међутим,
овај негативан однос није био усмерен на целу културу

68 Што нам због нечега упорно приписују разни рецензенти: види

нарочито рецензента пд маском „В. Б.” // Вопросм философии.
1994. № 9. С. 214.
69 Упор. О. М. Феуденберг. Позтика аожета u жанра. М., 1997. С.
65.

172
 реторике већ на њен одумирући део, заправо на доминан-
ту спознајне лажи о човеку70. Умртвљујуће-објективно
сазнање као лаж, основна лаж класичне реторике je била
рак-рана ранијег говорног поступка. Потребна je реторика
поштеног, одговорног поступка. Али отворено и доследно
написати такву реторику крајем 20-их година je било неза-
мисливо, и то не само због цензуре већ због истог принци-
па одговорности: свака директна реч y контексту совјетске
власти je неизбежно била y служби те власти71. И Бахтин
je потпуно оправдано одабрао индиректан говор72.

0 Упор. „Реторика, no мери своје лажљивости, тежи да изазове

управо страх или наду. To чини суштину реторичке речи (ове афек-
те je истицала и античка реторика). Уметност (изворна) и сазнање
теже, напротив, да нас ослободе тих осећања” (М. М. Бахтин. Со-
брание сочиненип, М. 1996. Т. 5. С. 63). Врло je значајан пасаж из
рукописа из 1943. Обратите пажњу на место које овде заузима рето-
рика: y низу поступак - сазнање -уметност, реторика заузима ме-
сто првог члана и спољашње противстављање уметности и сазнања
реторици служи само као знак требања, спознаје дуга да ce зада но-
ва парадигма људске реторике, реторике нераздвојно повезане са
поступком и одговорношћу, која на класично наслеђе лажи не одго-
вара истином већ љубављу.
Сада je принципијелно важно не васпостављати реторичку тради-
цију већ стварати изнова, стварати нову реторичку културу y дија-
логу са старом, потребно je схватити ову истину управо као стару,
разумети je, укључити je y своје унутрашње границе, и тек онда
отворено прекорачити те границе:
„Реторичка реч, која ce проучава y свој својој живој разноврсности,
не може a да не изврши дубок револуционарни утицај на лингви-
стику и философију језика. У реторичким формама, при правилном
и објективном приступу тим формама, откривају ce врло јасно та-
кве стране сваке речи (унутрашња дијалогичност речи и појаве које
њу прате), које до сада нису биле довољно регистроване и схваћене
y њиховој специфичној улози y животу језика” (М. М. Бахтин. Сло-
во в романе // Вопросм литературм и зстетики. М., 1975. С. 82).
71 Овде нема места да ce покаже механизам тог транспоновања со-
вјетске реторике: Бахтин je, као што je познато, нашао против њега
маскенбадски противотров, којим га je истовремено описивао и пре-
владавао. Види, на пример, К. Г. Исупов. Тезиси к проблеме „Бахтин
u советскст кулћтура ' ' / / Бахтинскии сборник. Внп. 3. М. 1997.
72 Индиректан говор, туђа реч, ови сижеи имају још и смисаоно-орга-
низујуће значење y реторичкој теорији као неизоставни моменат ор-
ганизације сопствене замисли, изналажења речи, као демонстрација
принципа унутрашњег метадијалога с ауторима књига чија су имена
на насловним странама - књига које као да припремају „сопствени”,
директан ауторски текст y Проблемима стваралаштваДостојевског.

173
 У Совјетском Савезу феномени „Бахтин” и „реторика”
као да су долазили из разних светова универзума, a не из
разних области социума. Ако покушамо да укратко уоп-
штимо узроке ове неспојивости појава, онда можемо рећи
да ce они можда крију y њиховој маргиналности, загра-
ничности оба, специфично совјетској заграничности.
Принципијелно нова, још недоречена до краја некласична
реторика Бахтина, која одражава, уопштава и превладава
духовни космос XX века, и совјетска реторика, y суштини
класична реторика, некритички или злонамерно употре-
бљена y некласичним условима истог века. Како су оне
могле да ce споје?
Михаил Михајлович Бахтин непрестано управља жи-
вотом својих дела y великом времену. Реч je поступак. И
тај поступак ce не завршава просторном, физичком смрћу
његовог творца. Физички (пре свега природнонаучни без
дужег низа посредовања) поступак ce остварује no при-
роди својој y простору. поступак, који je смисао рето-
ричког поступка, поступка речју, no својој природи ce
остварује v времену. Бахтин y току последњих осамдесет
година ствара принципијелно нову реторику - реторику
одговорног поступка.
Постоји општепозната појава: реторичко питање u ре-
торички узвик. За наше становиште су занимљиви неки
случајеви који овде спадају no својој локализацији y кон-
тексту. Они као да ce налазе на самој граници ауторског
туђег говора (обично унутрашњег), a често директно ула-
зе y овај или онај говор, то јест могу ce протумачити и као
питање и као узвик аутора, али истовремено као питање
или узвик самог јунака, који он упућује самоме себи
(МФЛ, 162 (432)).
Препустићемо уживање y процесу дешифровања љу-
битељима двосмислених модификација директног Бахти-
новог говора. Али и без апофатичког и анаграматичког
кода je чигледно да je реторичко питање постављено, a да
je реторички узвик спонтан. И ова чињеница, да су они
локализовани y једном контексту са унутрашљим гово-
ром (контексту, који самим тим наговештава његову
структурну организацију), врло je очигледна, али je још
очигледније сасвим нетрадиционално тумачење „опште-

174
 познатих појмова...”, на којима ce Бахтин не може задр-
жавати (не може - без коментара, али je сада јасно какви
би ти коментари могли бити!). A онда (на следећој стра-
ници) изненађење - спајање реторичког катанца и терми-
нолошког кључа („аутор и јунак”).
„Када између аутора и јунака y оквирима реторички
изграђеног контекста постоји пуна солидарност y оце-
нама и интонацијама, онда реторика аутора и реторика
јунака почињу понекад да покривају једна другу, њихови
гласови ce стапају, и настају дуги одељци који истовре-
мено припадају и ауторској причи и унутрашњем (поне-
кад, уосталом, и спољашњем) говору јунака. Добија ce
појава која ce готово не разликује од несопственог управ-
ног говора: недостаје само интерференција” (МФЛ, 163
(433). ■
Тако, питање унутрашњег говора постаје питање са-
мог јунака, што при анаграматичком дешифровању
показује да постоји јунак-предмет тетралогије. Бахтин
проговара, тешко би ce могло рећи, несвесно, пре вешто
имитирајући стил проговарања: изрази реторика ауто-
р а и рет орт а јунака показују колико дубоко y језгро
бахтинске теорије поступка улази замисао реторике, ко-
ју аутор ни себи самом не сме гласно да призна, да не би
уништио изданке новога. Реторика y контексту примера,
y контексту за књигу периферне анализе! Зато Бахтино-
ва реторика није декларација, није дата већ задата кон-
струкција, коју и треба схватити својевремено. Не тада y
20-им годинама са њиховом митингашком театрално-
шћу, ни касније 50-60-их са њиховом помпезном мону-
менталношћу, чак не ни 80-их са њиховом поновљеном
политичко-уличном демонстративношћу и театрално-
шћу, већ управо 90-их, када ce унутрашњи говор више
не може игнорисати. Проблем унутрашњег говора тре-
ба поново da постане реторичко питање, то јест пита-
ње повезано са реториком и као фундаменталном нау-
ком, и као практично-педагошком дисциплином. Одго-
ворна дисциплина унутрашњег говора као фактор хар-
монизације говорног општења y социуму - ето шта je
апсолутно неопходно, да не бисмо наше време претвори-
ли опет y стари хронотоп, одбачен y роман.

175
 Идеолошко стваралаштво, знаковна идеолошка среди-
на општења и сл. (Ф, ФМЈ1, МФД) налазе израз y избру-
шеном дијалогу аутора-идеолога и јунака-идеолога (ПТД).
Унутрашњи говор замисли творца (natura naturans) ce пре-
твара y спољашњи литерарни дијалог (natura naturata). Сам
назив ПТД би ce могао широко тумачити као назив целе
тетралогије, на пример y оваквом наслову: „Проблеми го-
ворног стваралапггва (посебно на примеру дела Достојев-
ског)” Заигго реторички, y најстрожем смислу, проблеми
стваралаштва прелазе код Бахтина на крају y проблеме
поетике. запгго ce незавршени и, y суштини, незавршиви
унутрашњи говор ипак завршава y спољагињем делу, изо-
лује и одваја?
По законима опште реторике. Сваки говор (службени
или обични ништа мање него песнички) има потребу за
оваплоћењем, реторичко actio je поступак, на бахтински
начин неодвојив од вербалног остварења.
Тетралогија такође описује, излаже принципе стварања
говорног дела, али не само зато да би те принципе приме-
нила на сопствену поетичну игру стварања деутероканона
(како претпоставља Протопопова), напротив, те теоријске
принципе (уколико ce пракса њиховог остваривања може
идентификовати са теоријском транскрипцијом) демон-
стрира читава архитектоника тетралогије. При чему то
није просто самоилустровани уџбеник реторике са својим
одељцима, структуиран крајње прецизно (Ф - проналаже-
ње, ФМЈ1 - распоређивање), МФЛ - изражавање, ПТД -
оваплоћење), сва суштина je y тој недељивости теорије и
праксе стваралаштва, y тој несвесној (за читаоца) прикри-
веној дидактици. Учећи друге и сами учимо. Аутор ce
пред нашим очима учи да ствара говорно дело, истовре-
мено описујући изворне принципе тог поезиса. 1
И разни туђи гласови (пријатељски, коауторски) y
стваралачкој свести Бахтина, одражени y поново издатим
књигама, јесу неопходна експликација принципа истин-
ског реторичког открића.
Маргинални положај ПТД y тетралогији ce, међутим,
објашњава још и специфичном историјом руске филологи-
је, заправо исто толико маргиналним положајем поетике y
Русији y односу на општу реторику. Бахтин je јасно видео

176
 да je естетичко-поетска доминанта из научне и педагошке
сфере прешла y област државне изградње73 и да je, према
томе, поетика - једина хуманистичка наука која je још спо-
собна, мада индиректно, да врши утицај на формирање
друштва, a рад из поетике има шансе да преживи чак и ван
марксистичке терминологије.
У овоме je и парадоксалност незавршене завршености
Проблема стварапаштва Достојевског, што као пробле-
ми стваралаштва они природно добијају општереторички
карактер, a као проблеми уметничког стваралаштва (на-
рочито стваралаштва Достојевског) имају специфично
естетски смисао. Али пошто Достојевски овде ипак није
посебан случај већ принципијелно изабрана фигура, ПТД
су y стању да реше двоструки реторичко-поетолошки за-
датак: незавршеност дијалога јунака Достојевског са
аутором Достојевским повезује овај тип дијалошког про-
цеса са реторичким процесом припреме говора, описаним
под маском, док je уметнички завршетак y рманима ана-
логан реторичком оваплоћењу. могућности да ce уђе y ди-
јалог великог времена као одређени actio, поступак речју.

73 Ha ову страну примене бахтинске теорије вероватно je први скре-

нуо пажњу В. Н. Турбин. Види, на пример, чланак 16 итлл 1933 го-
<)а//Апокриф 1.М., 1992.

177
 Д. A. Силичев

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Бахтин Михаил Михаилович (5/17. 11. 1895, Орел - 7.

03. 1975, Москва) - философ, књижевни теоретичар, есте-
тичар, лингвиста, културолог. Студирао на Новоросијском
(Одеском) универзитету, завршио Историјско-филолошки
факултет y Петрограду. Међународну славу и признања
донели су му пре свега његови радови о Достојевском и
Ф. Раблеу. Тридесетих година био je прогањан, осуђен на
прогонствб и тридесет година није имао могућности да
објављује своје књиге. Због тога су три његове (или угла-
вном његове) књиге, и неколико чланака били објављи-
вани под именима пријатеља и сарадника. Рецимо, два
рада: „Фројдизам: Критички осврт” (1927) и „Марксизам
и философија језика” (1929, 1930) - угледале су светлост
дана под именом В. Н. Волошинова, a књига „Формални
метод y теорији књижевности. Критички увод y социо-
лошку поетику” (1928) - под именом П. Н. Медведева. У
стваралачкој биографији Бахтина јасно ce могу издвојити
три периода. Први период представљају двадесете године
и он je обележен првенствено философском проблемати-
ком. Други je трајао од краја двадесетих до средине три-
десетих година и одликује га велика ширина научних
интересовања. У овом периоду Бахтин je објавио једно од
својих најважнијих и најпознатијих дела - „Проблеми
стваралаштва Достојевског” (1929); каснија издања иза-
шла су под насловом „Проблеми поетике Достојевског”.
У њему ce разоткрива суштина естетског преврата који je
извршио овај велики писац - стварање полифонијског,
дијалошког романа. У једној од три поменуте књиге, које
су потписали Бахтинови пријатељи, философска тема ce
пројектује на проблем језика, који ce разматра кроз при-
зму социологије и y полемици са присталицама структу-
ралистичке лингвистике; Бахтин разрађује оно што ce да-
нас назива социолингвистиком, највише пажње посвећу-

179
јући прагматици језика. У другој књизи ce критички ана-
лизира концепција С. Фројда. Садржај треће књиге пред-
ставља полемика с представницима формалистичке шко-
ле (Јакобсон, В. Б. Шкловски, и др.), којима Бахтин су-
протставља социолошко и културолошко схватање поети-
ке и поетског језика. Трећи период Бахтиновог стварала-
штва почиње средином тридесетих година. Сада су y сре-
дишту његове пажње питања историје и теорије књижев-
ности. Бахтин пише само делимично сачуван рад о Гетеу,
као и свој други важан рад - „Стваралаштво Франсаа
Раблеа и народна култура средњовековља и ренесансе”
(објављен 1965, написан 1940), y коме, оскм кљижевне
теорије, значајно место заузима истраживаџ>е народних
свечаности, карневала, смеха y историји културе, итд. По-
следње године свог живота Бахтин објављује кљигу
„Проблеми књижевности и естетике” (1975), y коју je
укл,учио своја истраживања из 30-их година. Тек после
његове смрти објављена je „Естетика књижевног ствара-
лаштва“ (1979), y коју су ушли радови из његовог првог и
трећег периода, као и „Књижевнокрптички члаици”
(1986). У овим радовима изложена je методологија књи-
жевиотеоријских и хуманитарних наука. Концепција Бах-
тина ce y овој или оној мери укршта с феномеиодогијом,
егзистенцијализмом, марксизмом, неокантија1Гством, хри-
шћанством и др. правцима. Феноменологија 'п егзистеп-
цијализам изазивају његово интересовање због сзоје стал-
не пажње усмерене ка човеку. Он из маркецзма узима
принцип историзма, али скептички гледа на дијалектику,
сматрајући да je она проистекла из дијалога, да би му ce
опет вратила на вишем нивоу као дијалог лдчиости. Ди-
јалогизам ce ири томе јавља истовремепо raô метод, кон-
цепција света и уметнички стил. У неокаитијанству Бах-
тина привлачи подела наука на науке о природи и на) ке о
култури, међутим он избегава њихово круто супротстав-
љање. Хришћански (православни) мотиви y Бахтиновим
истраживаљима испољавају ce y вези са темом љубави
према другом, y окретању лику Христа кас еваплоћељу
кстине и апсолутних вредности. Напоредо с тим, Бахтии
ce прилично ретко непосредно позивао Ha религију и
остајао je на позицијама савремене науке и фклософије,

180
али није ишао ни y крајности скептицизма. Највећи ути-
цај на њега je извршио Достојевски, с којим га je пове-
зивала најдубља духовна еродност. У целини, концепција
Бахтина може бити дефинисана као својеврсна хермене-
утика, која поприма форму дијалогизма ијш философије
човека, која води бескрајни дијалог с другим људима и са
самим собом. Изван говорног текста човек не постоји. Он
истиче да главни патос целокупног стваралаштва Досто-
јевског представља борба са опредмећивањем човека,
свих људских односа и вредности y свету. За Бахтина чо-
век ce јавља и као непоновљива индивидуалност и лич-
ност, као субјект који поседује свест, поглед на свет и во-
љу, који мисли, сазнаје, дела и извршава поступке, сно-
сећи пуну одговорност за све учињено. Ипак, Бахтин не
приписује човеку самодовољно бивствовање, он одбацује
индивидуализам и субјективизам. Kao и Достојевски, он
ce „супротставља култури принципијелне и безизлазне
усамљености”. „Субјективацији” супротставља „персона-
лизацију” и сматра да ce субјективација ограничава само
на ,ja”, док персонализација третира ,ја” y односима с
другим личностима, y везама између ,ја” и „другог”, ,ја”
и „ти”. У основи свега људског налази ce међуљудско,
интерсубјективно, тј. социјално. Потреба међусобног по-
везивања људских бића открива ce y обичном чину опа-
жања једног човека од стране другог. Kao јединство два
аспекта - унутрашњег и спољашњег, душе и тела - ja сам
себи дат само унутрашње и не могу да видин себе споља.
За тако нешто ми je потребно или огледало, или поглед
неког другог човека, његов „видокруг“ или „додатно ви-
ђење“, које ме довршава, испуњава ме да бих био целина.
Два људска бића чине минимум живота и бивствовања.
Бити за човека - значи општити, бити за другог и кроз
њега - за себе. Говорећи о социјалности, Бахтин има y
виду не економску („спољашњу”) или политичку социјал-
ност, већ духовну - моралну, естетску, философску и ре-
лигиозну, y оквиру које ce одвија прикључивање вишим
вредностима и међуљудски односи постају братска
везаност. Приликом разраде методологије хуманистичких
наука Бахтин ce показује као противник позитивистичког
сцијентизма, који je зарад природнонаучне строгости и

181
тачности спреман да „умртви” све живо, да жртвује „чо-
века y човеку”, претварајући га из субјекта y обичан об-
јект. Он, рецимо, замера структуралистичкој лингвистици
то што ce ограничава на изучавање граматичке структуре
изражавања, апстрахујући од човека који говори. Исто-
времено, Бахтин не сматра оправданим круто супротстав-
љање природних и хуманистичких наука. И једне и друге
користе обе врсте сазнања - објашњење и разумевање,
међутим, за природне науке je главно објашњавање, a за
хуманистичке - разумевање. Својеврсност хуманистичког
знања условљена je дуалистичком природом човека, ис-
товремено субјекта и објекта, који y себи оваплоћује је-
динство слободе и нужности. Kao живо социјално биће,
човек je укључен y нужне везе и његово понашање спада
y компетенцију научне анализе и објашњења, ослања ce
на психолошке и биолошке законе који ce придржавају
строгости и прецизности. Када ce, пак, ради о смислу и
слободи, код којих ce као носилац јавља човек, али сада
већ као субјект, ту je сазнање усмерено на индивидуално,
његов предмет je „изражајно и говорно”, a његов кри-
теријум ће бити не тачност већ дубина поимања. Овде ме-
тод сазнања постају тумачење и разумевање, који попри-
мају форму дијалога личности. Управо тај пут води ка по-
имању човека и смисла који он изражава, и који ce јавља
као „елемент слободе што прожима нужност”. У том сми-
слу теорија књижевности ce зближава са самом књижев-
ношћу, каква она јесте y стваралаштву Достојевског. У
анализи Достојевског Бахтин открива потпуно нов тип
романа - дијалошки и полифонијски. У њему аутор више
нема спољашњи, измештен положај y односу на јунаке, и
ступа с њима y равноправан дијалог: „Мноштво самоста-
лних и несливених гласова и свести, права полифонија
пуних гласова” - y томе Бахтин види главну особеност
романа Достојевског. Касније он тачније објашњава своју
концепцију, приметно наглашава значај аутора, враћа му
неке раније предности и надмоћ над јунаком, успоставља
хијерархију која међу њима постоји. Он сматра да аутор
треба да задржи своју позицију измештености и с њом по-
везано обиље виђења и разумевања, наглашавајући, међу-
тим, њихов дијалошки карактер. Исто тако, он наглашава

182
 да аутор не може постати Један од ликова романа, jep пре-
дставља „природу која ствара”, a не „природу створену”.
Кад ce говори о естетским погледима Бахтина, не сме ce
заобићи његов однос према формалистима. Споља гледа-
но, овде постоји извесна сличност: заједничко интересо-
вање за језик, слична терминологија (форма, конструкци-
ја, систем), веза са естетиком романтизма, међутим на ба-
зи свега тога Бахтина не треба сврставати y формалистич-
ку школу. Формалисти су настојали да издвоје некакву
„поетичност” и „литерарност” y чистом облику, као свеу-
купност неких општих и трансисторијских формалних
одлика и метода. Бахтин je, пак, сматрао да изван везе са
културом и њеном историјом, књижевност не постоји. Он
разматра књижевно дело као сложено јединство матери-
јала, форми и смисла, где ce као основни организациони
елемент јавља вредносно-смисаони аспект, архитектони-
ка дела. У структуралистичко-семиотичким истражива-
њима, која представљају наставак и развој идеја форма-
листичке школе, он позитивно вреднује оне радове, чији
аутори настоје да схвате књижевност y „диференцираном
јединству целокупне културе епохе”. Када критикује фор-
малистичку школу, која човеку не налази достојно место,
Бахтин исто тако критички гледа и на тенденцију која као
полазну тачку узима изоловану индивидуу (у смислу фор-
муле „стил je човек сам”), jep je за разумевање стила не-
опходно да постоје најмање два човека, a y оквиру једне
културе - цело поље културе, настало из интерсубјектив-
них међуљудских односа. Он je против свих крајности K o ­
je воде или y догматизам, или y релативизам, што „под-
једнако искључује сваки прави дијалог, чинећи га или не-
потребним (релативизам), или немогућим (догматизам)”.