Geštalt terapija

Pojam geštalt označava oblik, konfiguraciju, celovvitost, koja je više od prostog zbira
elemenata koji je čine. Geštalt se ističe na pozadini, a odnos figue prema njenoj osnovi je
značenje. Ako je ovaj odnos slab, neizražen ili uopšte ne postoji ili ako iz nekih razloga poput
kulturnih ili obrazovnih osoba nije u stanju da ga uoči i shvati, smatra se apsurdnim,
neobičnim i besmislenim.
Prema geštalt terapiji sve što postoji postoji ovde i sada, a nije bitno šta je bilo i šta će biti jer
prošlost postoji samo kao sečanje, nostalgija, ljutnja, legenda ili istorija dok jedina budučnost
koja postoji postoji u sadašnjosti u vidu predviđanja, planiranja, isprobavanja, očekivanja,
nade, straha ili beznadežnosti Tao stanovište se zasniva na egzistncijalno-feenomenološkom
pristupu, iskustvu i eksperimentu,
Laura Pels, jedna od utemeljivača Geštalt terapije, samtra da aktualne doživljaje stvarnih
situacija ne treba objašnjavati ili tumaititi već se sa njim treba biti u neposrednom dodiru, on
treba da se opiše,, ovde i sada. Geštal terapija radi sa onim što je očigledno, što je trenutno
dostupno svesti klijenta i terapeuta i što se može saopštiti u aktualnoj komunikaciji. Cilh
geštal terapije je kontinuum svesti, slobodno tekuće formiranje geštalta u kome ono što je
najbitnije za organizam odnos, grupu ili zajednicu postaje geštalt, postaje figura što
omogučava da se potpubi doživi, upozna, proradi, razvrsta, izmeni i izloži da bi se na kraju
stopilo sa pozadinom u vidu zaboravljanja ili asimilovanja i integracije, tako da na taj način
oslobodi prostor za sledeći relevantan geštalz Svaki fiksirani geštalt vremenom postaje
smetnja poput kompleksa inhibicija, inhibicija i otpora. Fiksacije se ne nalaze u proplosti već
ovde i sada u obliku mišične napetosti, naviknutom i automatskom ponašanju i socijalnim
stavovma koji su postali druga priroda. Auomatske ranje štede energiju koriste se za
podržavanja tekućih životnih procesa. U geštalt terapipji otpori se prorađuju
deautomatizovanjem onih oblika ponašanja koji su postali smetnja, tako što se stavljaju u prvi
plan da bi se doživeli kao svesne aktivnosti za koje ona klijent može da preuzme odgovornost.
Postavljaju se pitanja:
1. Šta ovo znači za mene?
2. Da li ja ovo još uvek želim?
3. Šta drugo mogu da uradim?
Sa povečanom svesnošču o pitanjima:
1. Kako?
2. Gde?
3. Kada?
4. U kojoj meri?
5. Zašto?
Ponašanje postajw očigledno ili nevažbi. Eksperimentiše se sa raznim sadašnjim
mogućnostima i na taj način se omogučava promena
Kontakt je gunkcija granice, fenomen koji se odvija na granici organizma i njegove okoline.
To predstavlja saznanje i izlaženjw na kraj sa onim štoo je ne-Ja, drugo, različito i strano,
Granica na kojoj se Ja i Drugo sreću je lokus Ego-funkcija identifikovnja i otuđivanja, oblast
uzbuđenja, interesovanja, radoznalosti, straha i neprijateljstva. Elastičnost ove granice
proporcionalna je kontinuumu svesti. Ako ne dolazi do ometanja čulnih i motornih funkcija
odvija se konstanta razmena i rast na granici, kao i proširivanje osnove za komunikaciju.
Interakcije se odigravaju na granici između organizma i njegove okoline i proces jreativnog
prilagođavanja, koji se odvija u susretu Ja i ne- Ja predstavlja sopstvo tj. nalaženje i stvaranje
značenja i življebnje iskustva kroz formiranje geštalta. Jasno i živo formiranje geštalta
ukazuje na zdrav kontakt. Zato se prekidu kontakta u geštalt terapiji pridaje veliki značaj jer
on nužno vodi patološkim oblicima funkciisanja, Sa druge strane kontakt omogučava razvoj
osobe kroz razmenu sa okolinom, zaovoljavanje potreba i orgazzmičku samoregulaciju,
Laura Perls tvrdi da detepre nego ššto postane socijalo živi na granici zbog čeg sveposmatra,
dodiruju i uvlači se u svetu nataj način otkrivajući svet, proširujući svest, nalazi sopstvene
načine snalaženja u svetu koje gaokružujr i kreativno se prilagođava sopstvenim potencijalima
Zbog togaroditelj ne treba da remeti ovaj sspontani razvooj jer to može dovesti do
samoometanja, mišične napettosti i kontrakcija kpje Vilhelm Rajh naziva karakternim
oklopom. To su fiksirani stavovi, navike i principi koji prožimaju kulturu, ograničavaju i
određuju šta se smatra normalnom ličnoščću dok je to zapravo opsesivna, dobro prilagođena
ličnost koja živi rigidno i strogo p zakonu i običajima, ponosna i puna predrasuda dok ostaje u
neznanju, neprijateljski nastrojena i izolovana u odnosu na sbe i svakoga van ovih fiksnih
granica
S druge strane konvencionalnost i konformzam insistiraju na konfluentnom stavu unutar
fiksiranih granica, na identifikaciji bez Ja-Ti odnosa kkoji podrazumev prihvatanje drugog i
sebe kao odvojenih jedinki. Ovo pomučivanje i ignorisanje granica ne javlja se samo u
društvenim, poltičkim, obrazovnim, naučnim i poslovnim organizacijama već se naročito
javljaju u međuljudskim odnosima u braku i porodici. Često se smatra da muž i žena treba da
budu jedno telo i jedna duša, da imaju ista mišljenja, interesovanja, aktivnosti i prijatelje.
Različitosti se obično prikrivaju i ignorišu što ponekad dovodi do sukoba u kojima se
ostvaruje pravi kontakt, u kojima jači partner potvrđuje svoju nadmočnost i ponovo
uspostavlja konfluentnost. U konfluentnom odnosu, jači partner ima veče mogučnosti da
ispolji dsvoju individualnost dok se slabiji partner podređuje, zadržava za sebe svoja
neslaganja i različitosti i često postaje ozleđen i prkosan dok jači partner oseča dosadu u
odnosu u kome od partnera, koji se oseča ugnjetavanim, ne dobija podsticaje ili reakcije koje
bi mogle da ga pokrenu. Zato su ozleđenost i dosaffa izrazite karakteristike prosečnog braka.
Samo onda kada su ovakvi parovi spremni da se razdvoje kao osobe njihove različitosti i
međusobna optuživanja se ispoljavaju izrazitom grubošću i osvetoljubivošču.
Iste teškoće, čak i u večoj meri javljaju se u odnosima između roditelja i dece. Embrion se
nalazi u organizmičkoj konfluenciji sa makom. Nakon rođenja beba počinje da diše za sebe.
Međutim disanje je primarna aurtomatska radnja koje beba ije svesna dok po pitanju
hranjenja i brige ostaje u konfluentnosti, ono ne doživljava majku i okolinu koje ga neguju
kao nešto odvojeno od sebe već kao produžetak sebe. Kontaktne funkcije, kao što su uzimaje
čvrste hrane, orijentisanje i manipulisanje razvijaju se veoma sporo u skladu sa razvojem
moždane kore, vizuelnim, taktilnim i zvučnim prepoznavanjem ljudi i predmeta, nišične
koordinacije u rukovanju predmetuna i postizanju uspravnog stava i pokretljivosti.
Međutim i roditelji su skoni da svoje dete posmatraju kao produžetak sebe. Majka jer
održava prvobitnu konfluentnost koju je imala sa embrionom i bebeom dok oba roditelja jer
investiraju u dete svoje neostvarene želje,, nadanja i ambicije. Na taj način dete pripada
porodici, a pripadanje porodici znači posedovanje deteta, njeovo nemanje sopstvene
egzistencije već umesto toga biva zatvoreno znutar istih granica kao i njegovi roditelji i
dobijanje roditeljske zaštite sve dok im se prilagođava. Kada dete prestane da se prilagođava,
roditelji razvijaju reaktivnu formaciju , prkosno dte ostaje nenahranjeno i vremenom postaje
sve više otuđeno i izolovano.. Međutim komformizam i i prkos su dve strane iste medalje dok
se istinska nezavisnost omogučava doživljavanjem različitostri i sposobnošću da se dolazi u
kontakt sa onim što je različito. Konfluentnost u okviruiste granice i izolovanost van granice
ne predszavljaju kontakt već se kontakt događa na samoj granici.
Kontakt nije stanje već ritmična aktivnost dodira i udaljavanja. Čovek ulazi u kontakt sa
drugima priznajući ih i hvatajući se u koštac sa njima na taj način doživljavajući samog sebe.
To je postojano oscilovanje između Ja i Drugog. Ako ostane u kontaktu sa Drugim predugo Ja
može da uđe u konfluentnost dok ako se iz kontakta prebrzo povuče ulazi u konfluentnost.
kontakt je dobar i kreativan samo ako za njega ostoji dovolhjan i adekvatan oslonac. Oslonac
može biti sve što olakšava asimilovanje i integrisanjw osobe, odnosa i zajednicee, kao što su
disanje i varenje, uspravan položaj i koordinacija, osečajnost i pokretljivost, jezik,
navike,običajii društveno ponašanje i drugim rečima sve što je osova naučila i doživela u
svom životum sve ono što obično uzima zdravo za gotovo i na šta se oslanja, tako da to mogu
biti čak i zavisnosti, otpori, fiks ideje, ideali i oblici ponašanja koji su joj drufa priroda jer su
u vreme njihovog formiranja pružali oslonac. Kada prestanu da budu korisni, oni postaju
životne prepreke i čovek biva ukručen, vezan i u zastoju.
U geštalt terapiji se deautomatizuju ovi sekundarnu automatizmi bavljenjem naizgled
nerešivim sukobom i istraživanjem svih raspoloživih detalja u vezi njega poput mišične
napetosti, desentizacije, racionalizacije, investiranja u održavanje statusa quo, introjekcije,
projekcije,,, Uz povečanje svesti i pratećim uvidima postaje raspoloživo ponovo
senzitizovanje i mobilisanje alternativa i omogučava se promena. Zastoj se pretvara u sadašnji
problem sa kojim se klijent može boriti i za koji može prihvatiti odgovornost u sadašnjosti.
Izraze figura i pozadina Fric Pearls preuzima izgeštalt psihologije proširivi njihovo značenje
sa opažanja na objašnjavanje fumkcionisanja organizma uopšte. Figura predstavlja
dominantnu potrebu, ono što u određenom trenutku privlači subjektovu pažnju i usmerava
njeovu aktivnost ostavljajući sve drugo u pozadini. Kada je čovek gladam osečaj gladi
jefigura koja ga usmerava ka hrani i njenom uzimanu, čime se geštal upotpunjuje i zatvara.
Na taj nalin osečaj gladi prestaje da bude figura i subjektat možeda se okrene drugim
potrebama, procesima i aktivnostima Istraživamka Bljuma Zejgranika i Marija Ovsjankina
ukazala su na značaj koji nezavršeni zadaci i situacije imaju na čovekovo ponašanje zbog
napetosti koje izazivaju. Prema Pearlsovom mišljenju nezavršene situacije predstavljaju
nepotpune geštalte sa kojima se čove stalno susrećr sa ciljem da ih upotpuni i na taj način
zatvori.
U geštalt psihologiji pojam polja oznnačava dinamički sistem, ofnosno celinu untar koje
promene u ma kom njenom delu utiču i na druge delove i na čitavu celinu. Polje čine figura i
pozadina. Kurt Levin ističe da je ponašanje funkcija postoječeg polja, odnosno ukupno
istovremeno postoječih međusobno zavisnih činilaca ličnosti i njene okoline u datom
trenutku. Ovaj ekološki pristup prihvata i Pearls koji čoveka i njegovo ponašanje posmatra
kao neodvojive od sredine u kojoj se čpvrk nalazi.
Organizmička teorija Kurta Goldštajna, njegovo shvatanje samoaktualizacije kao vodečeg
motiva organizma i njegovo shvatanje neuroza kao posledica katastrofalnih očekivanja su
uticali na Pearlsa, koji je smatrao da je jedini čovekov prac cilj ostvarivanje njegove prave
prirode i da zbog toga treba da odbaci sve težnje i ambicije koje nisu u skladu sa njom.
Goldštajnov uticaj na Perlsa ogleda se i u Pearslovoom isticanju važnosti preciznog
verbalnog izražavanja. Prema njegovom mišljenju patologja izaziva iskivljavanje značenja
reči i gramatičke greške u izražavanju.
Gari Jontef smatra da osnovni metod geštalt terapije dolazi iz geštal psihologije, tačnije njene
fenomenološke teorije polja. Jontef navodi sledeće glavne karakteristike tog metoda:
1. Oslanjanje na celokupnost neposrednog sadašnjeg iskustva.
2. Traganje za uvidom u inherentnu strukturu odvojene celine koja predstavlja
doživljajno polje opažanja.
3. Sistematsko eksperimentisanje da bi se došlo do opisa koji je istinit za strukturu
pojave koja se proučava.
4. Traganje za uvidom u svesne procesa.
5. Svrhovitost, pri čemu se misli na odnos organizmičkig činilaca i celokupnog polja
Osim teorijskih postavka i prakse klasične psihoanalize na Geštalt terapiju uticali su i stavovi
i shvatanja neoanalitičara, Junga, Rajha, ezistencijalista i Biheviorista kao i psihodrama. iz
toga sledi da je Perlsova kreativna sinteza elemenata raznih psihoterapijskih pristupa stvorila
nov sistem koji svojom suštinom prevazilazi elemente koji su u njega uključeni što implicira
da je i sama geštalt terapija novi geštalt.
Umesto pridavanja ogromnog značaka prošlim iskustvima što je činila klasična psihoanaliza
Perls naglašava značaj sadašnjosti.
Slično Frojdovoj analizi sekssualnog nagona Pearls analizira nagon gladi prema kojoj je
agresivnostm koja može biti element svakog nagona najviše zastupljena u nagonu gladi jer da
bi nešto bilo asimilovano i na taj način postalo sastavni deo organizma ono mora biti
sažvakano, progutano i svareno bez obzira da li predstavlja fizičku ili psihičku hranu.
Od Vilhelma Rajha Perls preuzima uvođenje telesnog izražavanja u psihoterapiju, karakterni
oklop tj, reteofleksiju, naglašavanje oblika umesto sadržaja pacijentove komunikacije sa
terapeutom, kao i prisustvo političkih stavova i postupaka. S tim u vezi postulirano je da
geštalt terapija nije terapija prilagođavanja već terapija samoaktualzacije.
Egzistencijalni stavovi se odražavaju u geštal terapiji kroz shvatanje da shvaki čovek treba da
prihvati odgovornost za svoju egtistenciju jer ako to ne učini ili će sebe smatrati odgovornim
za postupke drugih ili će druge smatrati odgovornim za svoje sopstvene postupke, Prema
Perlsovom mišljenje ovakvo konfuzno stanje održavaju tri mehanizma:
1. Introjekcija.
2. Konflencija.
3. Retrofleksija.
Doprinos egzistencijalnih stavova se vidi i u odnosu izmeđzu terapeuta i klijenta koji
propagirra geštalt terapija. Tajj odnos je horizontalan, zasnovan je na stavu Ja-Ti Martina
Bubera u kome se obe strane smatraju subjektima i među kojima postoji međusobno
uvažavanje. Orijentisanost geštalt terapije na ono što jeste, a ne na ono što bi trebalo da bude
stvorilo jezajedno sa prethodnim stavom okvire za egzistencijalni susret između terapeuta i
klijenta, izražen u postavci Ja i Ti, Ovde i Sada.
U geštalt terapiji vidljive su i primese istočnih filozofija i religija, kao što su taoizam i
budizam, u vidu odnosa između suprotnosti, njihove povezanosti i sličnosti onoga što je
različito, zatim utkanost paradoksa u teoriugeštalt terapije, shvatanje nužnosti osuječenosti za
dalji razvoj pojedinca, izbegavanje prenaglašavanja mišljenja jer može omesti čovekov puni
kontakt i doživljavanje prirode i samog sebe
Polje unutar koga čovekk živi i radi je centralna tačka geštasričkog pristupa životu i terapiji.
Prema tom shvatanju život je otvoreni sistem koga čine međusobno zavisni, simbiotni,
komplementarno suprotn i međusobno determinišući odnosi unutar organizma i između
orgnizma i njegove sredine. Organizam je direktan učesnik u kreiranju sopstvene realnosti i
on je osnovna snaga u oblikovanju iskustva. Polje je jedan međusobno povezan, istorijski i
kontinuirani sistem u konstantnom kretanju. Robert Resnik iznosi da je svaki deo polja na koji
je čovek usmeren deo jednog večeg polja. Međusobna povezanost delova polja i njihovi
međusobni uticaji pokazuju da je polje u stalnom kretanju, stalno u odnosu i stalno u procesu.
Perls je zato smatrao da razumevanje nekog organizma zahteva da se on sagleda u svom
okruženju. Čovek istovremeno egzitira u različitim kontekstima koji se međusobno poklapaju
ili postoje paralelno tako da njegova egzistencija unutar jednog kontejsa utiče na njegovo
doživljavanje drugih kontekasta. Iz toga sledi da se čovekk ne može potpuno shvatiti ukoliko
se ne posmatra u kontekstu. Čovek nije izolovana jedinka unutar nekog konteksta već je osoba
u kontekstu iz čega sledi da se značenje svake osobe menja ako se izdvoji iz svog konteksta.
Gari Jontef ističe da je geštalt terapija u potpunosti zasnnovana na dijaloškom
egzistencijalizmu tj. Ja i Ti procesu koji čine kontakt i povlačenje. Egzistencijalni dijalog je
ono što se događa kada se dve osobe sretnu kao osobe, kada je vaka od njih pod uticajem
druge i kada reaguje na drugu. Ovaj dijalog može da se ostvari i bez reči, putem neverbalne
komunikacije, Prema mišljenju Line Džekobs najznačajniji doprinos Martina Bubera
psihoterapiji je njegovo načelo da je za izlečenje suštinskih korenova pacijentovog bića
nužno da terapija sadrži i pravi susret u vidu dijaloškog odnosa. Dijaloški odnos je model
terapijskog odnosa koji je u skladu sa geštaltičkom teorijom promene prema kojoj terapeut
dijaloškom orijentacijom omogučava pacijentu da produbi svoju svest i da uspostavi kontakt
sa drugom osobom, Na taj način terapija omogulava da se pacijentova suština otvori u
prisustvu druge osobe Dženi Mekvin iznosi da dijaloški odnos obuhvata nekliko posebnih i
međusobno povezanih aspekata terapijskog odnosa uključujući lični odnos, radni dogovor i
prenosni odnos. Svi ovi aspekti dijaloškog odnosa nužno obuhvataju i subjektivni i lični Ja i
Ti stav ali i objektivni Ja i Ono stav kao i ritmično smenjivanje ove dve vrste odnosa.
Geštaltički pristup ističe da niti savetnik tj. terapeut niti sam klijent omogučavaju promenu i
lični razvoj već to omogučava samo ono što nastaje u njihovom međusobnom
egzistencijalnom susretu. Čovek postaje i otkriva ko je kroz odnos sa drugima, njegovi
različiti doživljaji samog sebe proizilaze iz odnosa. Čovek raste i razvija se kroz kontakte i
odnose sa drugim ljudima i onim što ga okružuje, kao i kroz asimilovanje ovih kontaktnih
iskustava. Iz toga sledi zaključak da su dijaloški odnos i istraživanje procesa koji se odvijaju
unutar kontakta i odnosa srž geštaltičkog savetovanja i terapije. Oni pružaju osnovu za rast
svesti, učenje, rešavanje problema i razvoj ličnosti. Dijaloški odnos se ostvaruje osim i
verbalnoj komunikaciji i u tišini, smehu i igri.
Izraz fenomenologija se povezuje sa pristupima koji naglašavaju subjektivne varijable i svest
više nego objektivne varijalble i ponašanje. Geštačt terapija dshvata fenomenologiju
određenije jer je zasnovana na operacionalnoj egzistencijalnoj metodologiji. Gari Jontef ističe
da fenomenologija teži razumevanju koje se zasniva na onome što je očigledno ili što je
otkriveno samom situacijoom, a ne tumačenjem posmatraća. Fenomenolozi o tome govore
kao o atom. Fenomenologija deluje putem eksperimentalnog ulaženja u situaciju i otkriva ono
što je očigledno tj. dato. Ovo nužno podrazumeva disciplinu, naročito po pitanju doživljaja
šta je prisutno, šta jese i isključivanje svake unapred uzete činjenice. To implicira da je
fenomenolopki stav prepoznavanje i isključivanje unpred stvorenih ideja o tome šta je
relevantno. Fenomenološki opis integriše posmatrano ponašanje i iskustvene lične izjave.
Fenomenološko istraživanje ima za cilj maksimalno detaljni opis onoga šta jeste u sadašnjosti
bez isticanja onoga što bi trebalo da bude, što je bilo u prošlosti ili što bi moglo biti u
budučnosti.
Geštaltterapijski fenomenološki rad se odvija kroz odnos zasnovan na egzistencijalnom
modelu Martina Bubera Ja i Ti – Ovde i Sada. Pomoću ovog modela pacijent stupa u potpuni
i intenzivni kontakt sa nekom osobom ili nekim zadatkom koji je pred njim i u oba slučaa to
tretira kao Ti, kao nešto što je samo po sebi cilj, a ne kao Ono, kao stvar ili kao sredstvo za
postizanje nekog cilha. Odnos između ljudi se razvija kada dbe osobe, svaka sa svojom
posebnom egzistencijom i ličnim potrebama stupe u kontakt jedna saa drugon, znajuči i
dopuštajući razlike koje među njima postoje.
Koristeći fenomenološki metod, Geštalt terapeut se usredsređuje na stvarni doživljaj klijenta u
koji je je uključen i odnos između terapeuta i klijenta, Terapeut vodi računa da svojim
stavovima i hipotezama ne utiće na pacijentov doživljaj realnosti. Na taj način pacijentova
svest može da se razvije bez krivotvorenja koja dolaze od normativnih imperativa ili drugih
nametnutih verovanja terapeuta i sredine. Svest je osnovni metod i ujedno i cilj
geštaltterapijskog fenomenološkog pristupa. Fenomenološki povečana svest pruža klijentu
bolje oruđe za samorazumevanje, razumevanja svog mesta u svetu i na koji način omn stvara
to mesto. Klijenti na taj način uče da su životi koje stvaraju i žive, kao i to da li će u njima
nešto da menjaju, njihova odgovornost.
Prema Geštaltičkim shvatanjima struktura ličnosti se razvija kroz interakcie unutar samog
pojedinca ali i kroz interakciju pojedinca i njegove okoline. Funkcionisanje jedinke obuhvata
odgovarajuće dinamičke odnose između njenih doživljaja same sebe, drugih ljudi i sveta oko
nje. Prema Perlsovom mišljenju ličnost se sastoji od tri struktutre:
1. Organizma - Pod organizmom se podrazumeve ukupnost jedinke tj. njena biološka i
psihološka struktura, funkcije i procesi. Organizam poseduje sposobnost
samoregulacije, odnosno zadovoljenja svojih potreba. Sklonosti da se pojedine
njegove funkcije kontrolišu i da se prilagodi određenim zahtevima ometaju njegovo
normalno funkcionisanje. Katastrofična previđanja posledica spontanog ponašanja
koče slobodno ispoljavanje jedinke i njeno otvoreno reagovanje na postojeću situacijz.
2. Sopstvo - Da bi zadovoljio svoje potrebe, organizam stupa u kontakt sa okolinom U
ovim kontaktima se izošrava razlika između organizma i okoline. Sistem ovih
kontakata naziva se sopstvom. Sopstvo poseduje tri aspekta:
a) Svest o kontaktima organizma i okoline.
 b) Procenjivanje onoga što je organizmu u određenom trenutku potrebno i šta mu
odgovara. Prema mišljenjz Prerlsa ova aktivnost obrazovanja figure odigrava se u
pozadini.
c) Izbor reakcija ili aktivnosti u skladu sa potrebom organizma ili situacije u kojoj se
organizam trenutno nalazi,
Maek Mekonvil posmatra sopstvo kao složen i promenjiv skup parcijalnih
organizacija, zapravo kao konfederaciju različitih profila, celina unutar sopstva, koje
su ujedinjene ali nisu nikada istovremeno date u iskustvu. Prema njegovom mišljenju
svaka celina unutar sopstva je posebna organizacija funkcija kontakta i svakoj je
pridružena određena konfiguracija intrapsihičkog iskustva. Irving Polster navodi da
istraživaći ukazuju na postojanje brojnih različitih sopstva koja see ponekad toliko
međusobno razlikuju da deluje da se radi o različitim osobama Prema njegovom
mišljenju pojedinac nosi unutar sebe čitavu populaciju sopstava koja su često u
međusobnom sukobu koji mogu biti privremeni ili trajni, široki ili uski, biološki ili
kulturno univerzalni,
3. Ega - Pojam Ega u geštal terapiji sličan je pojmu Ega u psihoanalizi. Ego predstavlja
identifikaciju sa kontaktima organizma i srediine. On mobiliše energiju za
zadovoljavanje želja i potreba organizma i ima integrativu funkciju u povezivanju
aktivnosti celokupnog organizma sa njegovim najizraženijim potrebama.
Prema geštaltističkim shvatanjim postoje tri oblasti doživljaja:
1. Unutrašnja – Unutrašnja oblast se definiše kao doživljavanje samog organizma i svega
onoga što se unutar njega odigrava uključujući osečanja, raspoloženja proprioceptivne
stimuluse, osečanja gladi, žeđi itd.
2. Spoljašnja – Spoljašnja oblast se odnosi na doživljavanje neposredne okoline i postiže
se preko čula.
3. Srednja - Srednja oblast se odnosi na kontakte između spoljašnje i unutrašnje oblasti.
U njoj misao kontroliše funkciju i može da se ispolji kao sečanje, fantazija, želja itd.
Tumačenja, etketiranjam kvalifikacije povezani su sa ovom oblašču.
Procesi koji se odvijaju u svakoj od ovih oblasti i odnosi između njih određuju nivoe
funkcionisanja i razvoj ličnosti pojedinca, Ljudi su često zbunjeni verujući da je ono što
misle o nekom spoljašnjem ili unutrašnjem doživljaju deo tog doživljaja ali ono to nije.
Nedovoljno jasno razlikovanje srednje oblasti od unutrašnje i spoljašnje oblasti stvara zbrku u
doživljavanju fantazije i stvarnosti. Zato se naglašava važnost ispravnog i tačnog opažanja
kao uslova za zdravo funkcionisanje jedinke.
Perls iznosi da se psihologija bavi kreativnim prilagođavanjima dok se psihologija
abnormalnosti tj. psihopatologija bavi izučavanjem prekida kontakta i drugim ometanjima
tokom kreativnog prilagođavanja Iz toga sledi da su predmet psihologije proocesi iznalaženja
kreativnong rešenja u polju organizam/okolina, otkrivanja onog novog koje će da zadovolji
potrebe i doprinese održanju i razvoju organizma. Međutim procesi kontaktiranja mogu da
postanu konzervativni, nesvesni, autonomno regulisani tj. da funkcionišu na isti način kao i
fiziologija. Svako sticanje navika je najpre kreativan proces, a kada se ponašanje nauči onda
se odvija nesvesno. Na taj način nastaju psihosomatske tegobe. Na primer stvaranje blokade
nekom eocionalnom ispoljavanju. Ako situacija u polju zabtanjuje ispoljavanje neke emocije
čovek će da učini kreativni napor da dođe do rešenja. Ako je ovo bilo uspešno rešenje on će
da ga ponavlja u svakoj sličnoj situaciji i vremenom će postati navika, odnosno čovek če
blokrati zabranjeno emocionalno ispoljavanje, a da nije svestan šta radi. Zato će terapija biti
usmerena na ponovno uspostaljanje svesti o tome šta radi.
Prekidanje ili druga ometanja u odvijanju kontakta nisu sami po sebi patološki fenomenu jer
postoje teške i opasne situacije u polju organizam/okolina u kojima je prekidanje kontakta i
odustajanje od kontakta, Patologija nastaje samo kada prekidanje kontakta i njegovo
izbegavanje nije više svestan postupak, tj. stvar izbora i odluke već automatsko ponašaje,
navik koja je autonomno regulisana i koja se odvija bez obzira na situaciju unutar polja.
Kada je poremečeno osnovno, naizmenično, ritmičko, odvijanje kontkta sa okolinom i
povlačenja iz nje nastaju opšti poremećaji funkcionisanja granica. Prekid nastaje na krajnjum
tačkama ciklusa koji čine kontakt i povlačenje. Akcija biva zaustavljena ili u fazi
uspostavljanja kontakta zbog čega nema izlaza iz izolacije i javlja se autizam ili u vazi
povlačenja iz kontakta zbog čega nema povlačenja iz kontakta i nastaje manija,
Karakteristika ovih ekstremnih poremečaja je gubitak svesti o granici i ovi poremečaji
obuhvataju celu ličnost.Proporcionalno blizini ekstrema u odvijanju ovog ritma između
kontakta i povlačenja je stepen psihotičnog karaktera poremečaja. Na autističnom kraju
kontinuuma nedostaje svest o drugome i osečanje povezanosti sa okolinom, dok na
maničnom kraju kontinuuma nema svesti o razlikama između sebe i drugih ni osečanja
autonomnosti. Nazivi za opšte poremečaje koji nisu psihotičnog karaktera su izolacija i
konfluencija.
Najteže pometnje izazivaju navike prekidanja komunikacije stečene u detinjstvu. U tom
uzrastu najčešći način prekidanja komunikacije je introjektovanje rodieljskih prekidanja,
zabrana i zahteva. Dete nema izbora jer njegova egzistencija zavisi od toga koliko je
prihvačeno od strane roditelja. Zato uslučaju neizbežnih sukoba sa roditeljima, da ne bi
izgubilo njihovu ljubav, dete mora da se povuče, da odutane, da prekine, da bi izbeglo
doživljaj poraženosti dete guta roditeljske norme i prihvata ih kao svoje. Suština problema
nije u progutanim zahtevima već u razvijanju stila komunikacije sa okolinimo prema kome
se sve guta u komadu, bez žvakanja i na taj način se ostaje gladan i postaje nezasit. Druga
bitna posledica ovakve vrste introjekcije je stvaranje podličnosti jer ličnost počinje da se deli
na segmente od kojih svaki postaje zaseban sistem antagonistički nastrojen prema drugiim
sistemima.
Pored introjekcije ,koju suprostavlja asimilaciji kao zdeavom načinu kontaktiranja, Perls
izdvaja još tri načina zaustavljanja komunikacije:
1. Projekcija – Kada se delovi sopstvene ličnosti koji su neprihvatljivi za introjekte
odbacuju od sebe i pripisuju drugome.
2. Retrofleksija . Kada se delovi sopstvene ličnosti koji su neprihvatljivi za introjekte
okreću protiv njega samog.
3. Konfluencija – Kada dete ne može da razlikuje šta su mu potrebe, a šta sredstva za
njihovo zadovoljenje.
Drugi autori ovoj listi načina zaustavljanja komunikacije dodaju i:
4. Otuđivanje - Kada dete ne prihvata one delove ličnosti koji se ne uklapaju u zamišljen
sliku o sebi.
5. Derefleksija – Manevar izbegavanja neposrednog kontakta sa drugom osobom.
 6. Profleksija – Kombinacija projekcije i retrfleksije,

Geštalt terapija neurotičarem smatra čoveka zaostalog u razvoju koji ne ume i ne želi da
odraste. Kreativne mogučnosti njegoog sopstva nisu umerene ka samoaktualizaciji već prema
obezvređivanju talnog oslonca i podržke okoline ili od strane introjekta koji su predstavnici te
okoline unutar njega samog. Suština problema neurotičara je što se suviše bavi okolinom
zanemaruući svoje potencijale za razvoh koji bi mu pružili poverenje u samoga sebe. Terapija
u slučaju neurotičara je usmerena ka ponovnom otkrivanju i daljem razvijanju njegovog
sopstva kroz njegova sopstvena iskusvtva o tome šta radi i na koji način to radi što
omogučava korekcije i promene ponašanja.
Geštalt terapija zdravlje karakteriše aktivnošćz, kontaktom, izborom i autentičnost dok bolest
karakteriše zastojima, otporima, rigidnošću, kontrolom praćenim anksioznošću. Kada
organizam funkcioniše na prirodan, spontan i dinamičan način on slobodno reaguje na
zbivanja u spoljašnjem i unutrašnjem svetu, Energija biva usmerena ka aktivnom učešću i
razmeni sa okolinom sa kojom je jedinka u kontaktu. Blokiranje ove dinamičke interakcije
sprečava obrazovanje geštalta omogučavajući razvoj patoloških stanja. Iz toga sledi zaključak
da geštalt terapija čoveka smatra zdravim sve dok je u kontaktu sa samim sobom i svojom
okolinom. Na tome se zasniva i shvatanje terapije prema kome se ozdravljenje postiže
obnavljanjem svesti koja se nekad izgubila.
U shvatanju zdravlja gešzalt terapije značajnu ulogu igraju:
1. Zrelost – Perls ističe da sazrevanje predstavlja prelaz sa podrške okoline na podršku
unutar samog sebe. Oslanjajući se sve više na samog sebe čovek razvija osečaj
sopstvene vrednosti i delotvornije koristi svoje sposobnosti zapažanja, učenja i
razumevanja. Tokom sazrevanja čovek razvija i svest o samopouzdanju i osečanje
ličnog identiteta.
2. Odgovornost – Geštalt terapija prihvata egzistencijalističko shvatanje pojma
odgovornosti prema kome čovek treba da bude odgovoran za sebe u svakom trenutku
svoje egzistencije. Biti odgovoran znači biti u stanju da odgovori sopstvenim
očekivanjima, željama i fantazijama, Svako je odgovoran za svoje misli, osečanja,
stavove, želhe potrebe i postupke.
3. Samoaktualizacija – Samoaktualizacija je moguća kada se ojedinac potpuno
identifikuje sa sobom kao organizmom koji se kontantno menja i razvija, Pojedinac je
organizmički proces u kome se postepeno razvija jedinstveni potencijal jedinke
njenim prihvatanjem toga što jeste, a ne nastojanjem da bude ono što nije j. ono za šta
nema potencijala.
4. Autentičnost – Pod pojmom autetičnosti podrazumevaju se iskrenost, diskretnost i
skladnost u samoispoljavaju, Čove se autentično ispoljava ako se oslobodio
nezavršenih stvari iz prošlosti, ako se oslobodio neprirodnih očekivanja od budučnosti
i ako je u kontaktu sa organizmičkim procesima i sa svojom okolinom,