1

Table of Contents
Rimsko pravo 2 1

34.Pojam i podela stvarnih prava 1

35.Pojam i podele svojine – ager gentilicius, ager publicus i solum provinciale, i svojina konsorcijuma 2

36.Svojina rimskih građana – dominium duplex i pojam i obeležja 3

37.Svojina rimskih građana - Elementi svojine 4

38.Svojina rimskih građana - Zaštita svojine - Zaštita kviritske svojine 4

39. Svojina rimskih građana - Zaštita svojine - Zaštita pretorske svojine 5

40.Susvojina 6

41.Načini sticanja svojine - Sticanje svojine na osnovu akata vlasti 7

42.Načini sticanja prava - Sticanje svojine načinima privatnog prava - Originarni načini 7

43.Načini sticanja svojine - Sticanje svojine načinima privatnog prava - Derivativni načini 9

44.Gašenje prava svojine 11

45.Pojam i podela stvarnih prava na tuđim stvarima i iura praediorum - službenosti - opšti pogled 11

46.Iura praediorum - službenosti - zemljišne i lične službenosti 12

47.Sticanje, zaštita i gašenje službenosti 13

48.Superficies i emfitevza 13

49.Zaloga 14

50.Državina - pojam: “državina” i elementi državine 15

51.Državina - oblici državine, zaštita državine i sticanje i gubljenje državine 16

52.Sukcesije za slučaj smrti - uvod i načini pozivanja na nasleđe 17

53.Univerzalne sukcesije za slučaj smrti - osnovni pojmovi: ostavilac, zaostavština, naslednik 17

54.Testamentarno nasleđivanje - pojam: “testament” i forma testamenta 18

55.Testamentarno nasleđivanje - sadržina testamenta i punovažnost testamenta 19

56.Testamentarno nasleđivanje - nužno nasleđivanje i prijem nasleđa 20

57.Intestatsko nasleđivanje 21

58.Singularne sukcesije za slučaj smrti 21

59.Poklon - pojam i dejstvo poklona 22

60.Poklon - poklon sa uslovom i nalogom i zabrana darivanja između bračnih drugova 23

61.Pojam i karakteristike obligacionog odnosa u klasičnom pravu 24

62.Actio i obligatio 25

63.Stranke i subjekti obligacije 26

64.Sadržina i predmet obligacije - pojmovi sadržina i predmet obligacije 27

65.Sadržina i predmet obligacije - posebni oblici obligacija sa odredivom prestacijom 28

66.Dejstvo obligacije – dejstvo inter partes i intuitu personae i dejstvo obligacije s više subjekata 28

67.Dejstvo obligacije – neka dejstva obligacije prema trećim licima 29

68.Obezbeđenje potraživanja - jemstvo 30

69.Obezbeđenje potraživanja – ugovorna kazna i kreditni nalog 31

70.Izvršenje prestacije i posledice neizvršenja - isplata 32

71.Izvršenje prestacije i posledice neizvršenja - docnja 33

72.Izvršenje prestacije i posledice neizvršenja - naknada štete zbog nemogućnosti ispunjenja prestacije 34

73.Gašenje obligacije bez izvršenja prestacije - gašenje obligacije sporazumom stranaka 35

74.Gašenje obligacije bez izvršenja prestacije - jednostrani raskid obligacije i gašenje obligacije nezavisno od volje
stranaka 36

75.Klasifikacija obligacija 36
76.Kontrakti - verbalni kontrakti 37

Rimsko pravo 2

34.Pojam i podela stvarnih prava

Stvarna prava Rimljani označavaju terminom iura in re. Klasični pravnici njihovu posebnu prirodu,
različitu od ostalih imovinskih prava, vezuju za tužbe kojima se one štite. To su stvarne tužbe – actiones in
rem.
Prva karakteristika ovih prava je vezana za njihov objekt. To je uvek stvar, res. Na to ukazuje i
Gaj kada kaže da se stvarnom tužbom zahteva stvar, ili priznanje nekog prava na stvari.
Druga karakteristika je njihova inkorporisanost u stvar koja je objekt stvarnog prava. Budući da
su stvarna prava shvaćena kao prava koja leže u stvari, titulari stvarnih prava realizuju svoja ovlašćenja
delujući neposredno na predmet stvarnog prava.
Treća karakteristika stvarnih prava je da ona deluju „prema svima“, erga omens. To dejstvo
posledica je njihove inkorporisanosti u objektu. To se jasno vidi u slučaju krađe. Pravo svojine je stvarno
pravo, pa okolnost da sopstvenik ne zna gde se nalazi ukradena stvar i nije u mogućnosti da je koristi ne
dovodi u pitanje njegovo pravo.
Četvrta karakteristika ovih prava je njihova trajnost. Stvarna prava se gase propašću stvari, što
znači da nema načelne prepreke da pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo, npr zemljišna službenost,
vekovima prelazi sa kolena na koleno. Izuzetak od rečenog su neka stvarna prava, pre svega lične
službenosti koje se gase titularevom smrću.
Stvarnopravni odnos je pravni odnos koji nastaje između titulara stvarnog prava i trećeg lica koje
dođe u dodir sa predmetom stvarnog prava. U ovom pravnom odnosu postoji samo jedna i to negativno
formulisana obaveza. Treće lice je dužno da se uzdržava od bilo kakve radnje kojom narušava pravo
titulara. U protivnom, nastaje njegova obaveza da obešteti titulara zbog pvorede njegovog prava.
Može se zaključiti da su u klasičnom pravu stvarna prava ona prava uvek vezana za stvar koja
titularu daju neposredno ovlašćenje da određenu stvar trajno, u potpunosti ili delimično iskorišćava.
Stvarna prava su u Rimu imala još jedno značajno obeležje. Bila su utvrđena pravnim poretkom.
Broj stvarnih prava bio je određen, a njihova sadržina utvrđena. Klasično pravo je poznavalo sledeća
stvarna prava: svojinu, službenost, zalogu i zakup zemlje sa stvarnopravnim dejstvom, s tim što je
svako od njih imalo više pojavnih oblika. Pravnici su ih klasifikovali u dve grupe. S jedne strane je bila
svojina kao najšire pravo na stvari, a s druge su se nalazila stvarna prava na tuđim stvarima, dakle prava na
stvarima na kojima neko drugi ima pravo svojine. U stvarna prava na tuđim stvarima (iura in re aliena)
ulazile su službenosti, založna prava i dugoročni zakupi zemlje sa stvarnopravnim dejstvom.
35.Pojam i podele svojine – ager gentilicius, ager publicus i solum provinciale, i
svojina konsorcijuma
Svojina je u ekonomskom smislu potpuno prisvajanje nekog dobra, a u pravnom najšire stvarno
pravo na stvari. Oblici prisvajanja ekonomskih dobara nisu u svim društvima i u svakom vremenu isti. Iz
te raznolikosti javljaju se i svojinski instituti koji imaju različita obeležja: po titularima, tj po subjektima
koji su nosioci prisvajanja ekonomskih dobara; po širini njihovih ovlašćenja, tj po sadržini prisvajanja; po
objektima, tj po dobrima koja mogu biti predmet svojine; po načinu pravne zaštite, ali i po nekim drugim
manje važnim karakteristikama.
Osnovna podela oblika svojine ima u vidu nosioca svojinskih ovlašćenja. To može biti društvo u
celini, u kom slučaju postoji društvena svojina. To može biti i neki subjekt različit od celine društva.
Ukoliko se radi o subjektu javnog prava u pitanju je javna svojina, a ako se radi o subjektu privatnog
prava, onda je to privatna svojina. Najzad, i privatna svojina se može dalje klasifikovati prema titularu.
Ako je to kolektiv, tada se radi o kolektivnoj svojini, ako je pojedinac, u pitanju je individualna svojina.
Društvena svojina se javlja samo u društvima prvobitne zajednice u kojima način privređivanja ne zahteva
podelu na uže društvene grupe i pojedince koji se razlikuju po položaju u procesu proizvodnje, razmene i
prisvajanja dobara. To su društva u kojima svi članovi neposredno učestvuju u proizvodnji i neposredno
dele i troše dobijena dobra.
Na početku dominira društvena svojina. Javlja se u vidu svojine gensa na zemlji, ager gentilicius.
Raspadanjem gensa i pojavom mnogočlane porodice tipa consortium, javlja se privatna svojina u njenom
kolektivnom obliku. Cepanjem konsorcijuma i nastankom porodice tipa familia, u kojoj je nosilac svih
ovlašćenja, pa i svojinskih, pater familias, javlja se privatna svojina u njenom individualnom obliku. Ona je
tokom najvećeg dela rimske istorije prevlađujući oblik svojine i centralni institut rimskog privatnog prava.
Gens je osnovna jedinična političkog organizovanja Rimljana u vreme osnivanja Grada. Teritorija na
kojoj žive gentili naziva se ager gentilicus. Ona pripada gensu kao celini. Svi članovi gensa koriste
gentilske pašnjake i šume, ali ne po osnovu svojinskog prava, već na osnovu političke pripadnosti gensu,
dok su njegovi članovi. Ager gentilicius se može svrstati među oblike društvene svojine zato što svi članovi
društva, svi gentili, imaju ista svojinska ovlašćenja da gentilsku zemlju neposredno koriste i prikupljaju
polodove.
Kazivanja rimskih istoričara potvrđuju da je već od Romulovog vremena jedan deo gentilske zemlje
pretvaran u privatnu svojinu.
Napuštanjem gentilskog načina organizovanja društva i konstituisanjem civitas, nekadašnja
gentilska zemlja je prerasla u javnu svojinu rimskog naroda, postala je ager publicus. I ova zemlja je
parcelisana i deljena rimskim građanima, naročito prilikom raznih agrarnih projekata, ali je mnogo češće
davana u zakup ili minimalnu zakupninu. Zakupljena zemlja bila je jedan od temelja ekonomske moći
patricijskih porodica. Ipak, najveći deo ager publicus-a je okupacijom pretvaran u privatnu svojinu.
Formalnopravno, okupacijom se sticala samo državina, a ne svojina. Organi vlasti, međutim, gotovo nikada
nisu koristili svoje ovlašćenje da okupiranu zemlju zatraže nazad, tako da su okupacijom praktično nastajali
ogromni privatni posedi.
Delovi ager publicus-a pretvarani su u svojinu rimskih građana i osnivanjem rimskih municipija na
pripojenim teritorijama. Postojali su i razni drugi režimi korišćenja zemlje u javnoj svojini, praćeni
obavezom plaćanja poreza. Zakonom lex Agraria iz 111. godine ste je veliki deo okupiranog ager publicus-
a proglašen za privatnu svojinu.
Zemlja u priključenim provincijama nije postajala ager publicus, nego solum provinciale.
Provincijska zemlja je davana na korišćenje peregrinima i rimskim građanima. Oni su za to plaćali različite
vrste naknada. Ako je davana na korišćenje na kraće vreme, bio je to zakum zemlje. Ako je zemlja ustupana
na korišćenje bez vremenskog ograničenja, ali uz obavezu plaćanja poreza, nastajao je ekonomski
posmatrano jedan oblik individualne svojine, tzv provincijska svojina. Korisnici provincijskog zemljišta
su mogli svoje parcele prodati, pokloniti, ostaviti u nasleđe i sl. Mogli su ih i založiti, opteretiti službenošću
itd što pokazuje da su se na zemljišta u provincijama i na ona na Apeninskom poluostrvu primenjivali
suštinski isti privatnopravni instituti.
Razlika između ager publicus-a i solum provinciale nestaje u postklasičnom periodu. Imperijalni
koncept vlasti vodio je brisanju kako statusnih razlika među stanovništvom tako i razlika u položaju
teritorijalnih jedinica imperije.
Svojina konsorcijuma je najstariji oblik privatne svojine u Rimu. Javlja se s cepanjem gensova i
odumiranjem gentilskog načina života. Kada se porodice koje broje nekoliko desetina članova i okupljaju
više generacija ekonomski osamostaljuju, one pretvaraju delove ager publicus-a u porodične parcele. Tako
nastaje svojina konsorcijuma koju čine još i alati, stoka i ostale stvari koje nisu u ličnoj svojini članova
porodice. Članovi konsorcijuma imaju pravo da koriste porodičnu imovinu samo dok u porodici žive i rade,
a ako iz nje izlaze, npr kada se ženska deca udaju, ne mogu poneti svoj deo imovine, jer ga nemaju.
Do ustanovljenja republike potisnuo ga je novi oblik porodice, familia, koji je za sobom doneo
individualnu privatnu svojinu. Ostaci konsorcijuma su se, ipak, dugo zadržali u obliku jedne vrste ortakluka
koju Gaj naziva ercto non cito.
36.Svojina rimskih građana – dominium duplex i pojam i obeležja
Rimsko pravo poznaje dva oblika svojine rimskih građana. Jedan pripada sistemu ius-a civile i njega
su Rimljani nazivali dominium ex iure Quiritium, vlasništvo po kviritskom pravu. Drugi oblik je zaštićen
pretorskim pravom i danas se uobičajeno označava kao “pretorska (bonitarna) svojina”.
Iako Gaj govori o podvostručenoj svojini, klasični pravnici termin “svojina” (dominium)
upotrebljavaju samo za svojinu zaštićenu ius-om civile. Kada govore o pravu na stvari koje štiti pretor,
pravnici ne koriste termin “svojina”, već izraz in bonis habere, kojim se označava da se nešto “ima u
dobrima”. Gaj kaže da u rimskom pravu postoji dominium duplex i da se stvar može imati u svojini i
dobrima, odnosno samo u svojini ili samo u dobrima. Ove dve svojinske situacije se nalaze u dijalektičkom
odnosu. Stvar koja je u dobrima može postati stvar u kviritskoj svojini. Ius civile sadrži pravila o održaju po
kojima držalac stvari stiče kviritsku svojinu protekom vremena. Ako je stvar pokretna, nakon godine dana,
a ako je nepokretna, nakon dve godine. Dakle, stvar koja je u dobrima po pravilima pretorskog prava može
postati stvar u svojini po ius-u civile.
Sopstvenik neformalno pribavljene zemlje, roba ili neke druge res mancipi može stvar koristiti,
založiti, otuđiti, zaveštati i sl kao da je kviritski sopstvenik. Ako ga neko uznemirava u korišćenju stvari ili
mu je oduzme, pretor mu daje procesna sredstva radi zaštite njegovog prava.
Pojam i obeležja
Klasični pravnici označavaju svojinom ono pravo koje među svim stvarnim pravima titularu daje
najšira ovlašćenja na stvari, ali širina tih ovlašćenja u svim situacijama nije ista. Dok su iz svojine na
pokretnim stvarima uvek proizilazila ovlašćenja na držanje i korišćenje stvari, pribiranje plodova, te
raspolaganje inter vivos i mortis causa, kod svojine na nepokretnostima nije uvek bilo tako. Kada je civitas
dodeljivala građanima delove ager publicus-a često je iz različitih razloga na dodeljenoj zemlji konstituisala
poseban pravni režim (ius fundi), koji prvi sopstvenik, a ni njegovi sukcesori nisu mogli menjati.
Ukoliko ograničenja i tereta nije bilo, postojala je svojina po najboljem pravu (optima lege). Ipak, i
kada su ograničenja bila ustanovljena, postojala je svojina, jer je titular imao najšira ovlašćenja koja je
pravo priznavalo na datom zemljištu.
U savremenim zakonicima postoji samo jedan oblik individualne svojine - privatna svojina, čija je
sadržina definisana - svi titulari imaju ista ovlašćenja.
 37.Svojina rimskih građana - Elementi svojine
Svojina je na jezik prava prevedeno ekonomsko prisvajanje dobra. Kako svako prisvajanje
pretpostavlja postojanje subjekta i objekta, analiza svojine kao pravnog instituta uvek započinje traženjem
odgovora na pitanja ko može biti subjekt tog prava i šta sve može biti njegov predmet. Dalja analiza je uvek
usmerena na sopstvenikova ovlašćenja i način zaštite njegovog prava. Sve izneto čini elemente pravnog
instituta svojine.
Subjekti - Titulari kviritske i pretorske svojine su rimski građani, te one kategorije stanovništva
koje imaju ius commercii. Rimljani u prvo vreme raju ius commercii samo Latinima, a kasnije i pojedinim
grupacijama peregrina. Posle Karakalinog edikta 212. godine oba oblika svojine praktično su postala
dostupna svom stanovništvu imperije.
Objekti - Kod oba oblika svojine objekt prava su sve res in commercio, izuzev provincijske zemlje.
Ovlašćenja titulara - Sopstvenik stvari je imao ovlašćenje da stvar drži, koristi, pribira njene
plodove i njom raspolaže poslovima inter vivos i mortis causa, naravno ukoliko javno pravo na konkretnom
predmetu prava svojine nije utvrdilo neka ograničenja. Od ova tri ovlašćenja, pravo raspolaganja se sreće
jedino kod prava svojine. U odsustvu zabranjujućeg propisa, ono podrazumeva i pravo uništenja stvari.
Širinu sopstvenikovih ovlašćenja najbolje ilustruje okolnost da on na svojoj stvari ne može imati nikakvo
drugo stvarno pravo (nemini res sua servit). Sopstvenik može svojom voljom suziti svoja ovlašćenja
ukoliko ih prenese na drugoga, ali kada se prava tog lica ugase, svojina se uspostavlja u ranijem obimu (tzv
elasticitet prava svojine).
Među ograničenjima u interesu pojedinca najčešća su bila ona koja su nalagali susedski odnosi na
zemlji. Već je Zakon 12 tablica naređivao da sopstvenik zemlje ostavi dve i po stope neobrađene zemlje na
međi. Vlasnik zemlje je morao trpeti da grane susedovog drveta natkriljuju njegovo zemljište ako su više od
petnaest stopa. Morao je dopustiti susedu ulaz u parcelu radi prikupljanja plodova koji su pali sa njegovog
drveta. Morao se uzdržavati od aktivnosti koje bi poremetile tokove vode na štetu susedovog zemljišta itd.
Vlasnici zgrada u gradovima su morali trpeti dim, buku, miris, koji su dolazili iz susednih zgrada, ako su
bili u granicama normale.
Ograničenja prava svojine u opštem interesu nastajala su iz različitih razloga. Zbog izgradnje i
održavanja vodovoda i puteva, zbog načina gradnje u gradovima, težnje da se spreče špekulacije, iz potrebe
da se osigura prilaz reci i obali mora i dr. Bilo je i ograničenja uvedenih iz političkih i ekonomskih razloga.
38.Svojina rimskih građana - Zaštita svojine - Zaštita kviritske svojine
Zaštita svojine
U klasičnom pravu svojina je zaštićena s više procesualnih sredstava usmerenih na to da sopstveniku
omoguće nesmetano vršenje svojinskih ovlašćenja. Među takvima su npr tužba za utvrđivanje zemljišnih
međa (actio finium regundorum) i tužba kojom sopstvenik nepokretnosti upozorava suseda da prestane sa
gradnjom koja ga ugrožava (operis novi nuntiatio).
Uz tužbe koje se podižu u precizno utvrđenim situacijama, klasično pravo zna i za svojinske tužbe
opšteg karaktera. One odslikavaju činjenicu da se sva moguća uznemiravanja mogu svesti na dve situacije.
Treće lice može bez pravnog osnova držati sopstvenikovu stvar ili može sopstvenika koji drži stvar
onemogućavati da je koristi. U prvom slučaju sopstvenik ne može da realizuje svojinska prava zbog toga
što stvar nije u njegovom posedu, iako bi trebalo da bude. U drugom slučaju ih ne realizuje, iako drži stvar,
zbog nekog protivpravnog, neovlašćenog, ponašanja trećeg lica. Zbog razlika između ovih situacija,
klasično pravo daje sopstveniku dve tužbe za zaštitu svojine. Putem jedne se ostvaruje povraćaj stvari, a
drugom se onemogućava uznemiravanje. Kviritska i pretorska svojina nisu bile zaštićene istim tužbama.
Zaštita kviritske svojine
Osnovne tužbe za zaštitu kviritske svojine bile su rei vindicatio i actio negatoria.
Vindikacionu tužbu podiže lice koje tvrdi da ima kviritsku svojinu na stvari koju ne drži. Podiže je
protiv onoga koji stvar drži i ponaša se kao sopstvenik. Tužbom zahteva predaju stvari, odnosno u
formularnom sudskom postupku njenu novčanu protivvrednost.
Budući da rei vindicatio štiti kviritskog sopstvenika, tužilac će dobiti spor samo ako dokaže da je
kviritski sopstvenik stvari. To postiže tako što pruža dokaze da je stekao svojinu nekim načinom
pribavljanja koji priznaje ius civile.
Tužba će biti uspešna samo ako je usmerena protiv lica koje prema tužiocu ne može istaći valjani
pravni osnov držanja stvari. Zato će tužba, npr biti uspešna protiv lopova, a neće protiv zakupca koji je s
tužiocem zaključio ugovor o zakupu stvari. Tužba neće uspeti ni protiv lica koje drži stvar po osnovu nekog
stvarnog prava na tuđoj stvari, npr na osnovu službenosti stanovanja. U Justinijanovom pravu tužba se
mogla podići i protiv lica koje ne drži stvar, ako je ono stvar zlonamerno napustilo kada je videlo da će biti
tuženo, ili ako je prevarno tvrdilo da se stvar nalazi kod njega da bi neko treći u međuvremenu na njoj
stekao svojinu održajem.
Kako se tužbom zahteva predaja stvari, obaveza je tužioca da stvar opiše i to, kako kaže Paul, bilo
da se zahteva cela stvar ili njen idealni deo. Tužbom se mogu zahtevati i plodovi. Ako je tuženi držao stvar
kao savestan držalac, vraća sve plodove koji dospevaju nakon trenutka utvrđivanja predmeta spora (nakon
litis contestatio), a one dospele ranije, samo ako ih nije potrošio. Ako je tuženi bio nesavestan, vraća sve
plodove, odnosno nadoknađuje njihovu vrednost. Pod svim plodovima podrazumevaju se i plodovi koji nisu
ubrani, pa čak i oni čije je ubiranje bilo dostupno samo sopstveniku da je držao stvar.
Povraćaj stvari otvara i pitanje naknade troškova zbog održavanja i poboljšanja stvari. U klasičnom
pravu savesni držalac ima pravo na naknadu nužnih troškova (impensae necessariae), što znači onih koji su
učinjeni da stvar ne bi propala. U Justinijanovom pravu ove troškove može da naplati i nesavesni držalac.
Korisne troškove (impensae utiles) može da naplati samo savesni držalac. Tužilac, po pravilu, nije bio
obavezan da naknadi luksuzne troškove (impensae voluptuariae), ali je tuženi, bio savesni bilo nesavesni,
imao pravo da skine ono što je stvari pridodato radi poboljšanja (ius tollendi), ako time nije pogoršavao
njeno prvobitno stanje.
Najzad, vindikacionom tužbom se od nesavesnog držaoca moglo zahtevati obeštećenje zbog
pogoršanja stvari do koga je došlo njegovom krivicom. Savesni držalac je dugovao obeštećenje samo za ona
potraživanja koja su nastala nakon litis contestatio.
Druga tužba za zaštitu kviritske svojine bila je actio negatoria. Nju podiže držalac stvari koji tvrdi
da je kviritski sopstvenik, protiv lica koje ga uznemirava u vršenju svojinskih ovlašćenja. Tužbom se
zahteva prestanak uznemiravanja, te eventualna naknada štete.
Ova tužba se naziva negatorna zbog negativne formulacije u obrascu tužbe: “Ako se utvrdi da tuženi
nema pravo na uznemiravanje, neka se osudi..” Tužilac treba da dokaže svoje pravo svojine i činjenicu
uznemiravanja, a ne dokazuje da tuženi nema pravo na uznemiravanje. Presuda u klasičnom pravu, kao kod
reivindikacione tužbe, glasi na svotu novca. Tuženi, koji je izgubio spor morao se obavezati u formi
stipulacije, ako to tužilac zatraži, da neće ponoviti uznemiravanje.
39. Svojina rimskih građana - Zaštita svojine - Zaštita pretorske svojine
Pretorska svojina nastaje iz dva razloga. Zbog toga što je res mancipi neformalno predata
pribaviocu, što ius civile ne priznaje kao prenos prava svojine ili zato što je pribavilac stvar dobio od
nesopstvenika, pa zbog pravila da niko ne može preneti više prava na drugoga nego što sam ima pribavilac
ne stiče svojinu. U oba slučaja, stvar dolazi u pribaviočeva dobra, a pretor ga štiti Publicijanskom tužbom i
jednim prigovorom.
Actio Publiciana ima istu funkciju koju ima i rei vindicatio. Njome se zahteva stvar koja se nalazi
kod drugoga. Tužbu podiže lice koje ne drži stvar, a tvrdi da na njoj ima bonitarnu svojinu ili valjan
svojinski osnov držanja stvari. Podiže je protiv lica kod koga se stvar nalazi i koje se ponaša kao
sopstvenik. Tužbom se zahteva predaja stvari. Budući da se tužilac ovde nije mogao pozvati na svoje pravo
svojine, pretor je nalagao sudiji da presudi spor u korist tužioca ako ovaj ima valjan osnov pribavljanja
stvari i ako je bio savestan u trenutku pribavljanja. Publicijanska tužba je jedna od pretorskih tužbi
zasnovanih na fikciji (actio fictiva). Valjani osnov držanja stvari, koji ovde tužilac dokazuje, je posao koji
vodi sticanju svojine, ali ima neki nedostatak zbog koga nije došlo do prenosa svojine.
Publicijanska tužba je vodila uspešnom okončanju parnice ako tuženi nije bio kviritski sopstvenik.
Tužba je bila efikasna jedino protiv onog kviritskog sopstvenika koji je preneo stvar tužiocu. U tom slučaju,
na prigovor tuženog da je kviritski sopstvenik, tužilac bi replicirao da je to tačno, ali da mu je on sam stvar
predao (replicatio rei venditae et traditae). Tužba nije uspevala ni protiv tuženog koji je takođe bio
bonitarni sopstvenik, ako je on pribavio stvar od istog kviritskog sopstvenika od koga je stvar pribavio i
tužilac ili ako je stvar pribavio od nekog trećeg lica koje je bilo kviritski sopstvenik. U ovom poslednjem
slučaju tuženi se smatra jačom stranom zbog toga što drži stvar.
Kod rei vindicatio je tužioc morao dokazati da je kviritski sopstvenik, a zbog pravila da niko ne
može preneti više prava nego što ima, to je ponekad značilo da je morao dokazivati da je i lice od koga je
pribavio stvar bilo sopstvenik (tzv probatio diabolica). To je bilo komplikovano, pa su se i kviritski
sopstvenici opredeljivali za Publicijanu, jer su tada dokazivali samo valjani osnov pribavljanja.
Actio Publiciana je primenjivana i za zaštitu provincijske svojine. U tom slučaju su u formulu tužbe
ubacivane dve fikcije: Jedna, da se provincijsko zemljište nalazi u Italiji; i druga da je rok za održaj
protekao.
Publicijanska tužba je nastala u drugoj polovini pretklasičnog perioda, kao pretorov odgovor na
probleme koji su se javljali u trgovini zbog sve češćih neformalnih prenosa res mancipi.
Tužba je bila druga stepenica u pružanju zaštite bonitarnoj svojini. Pre nje je pretor uveo u edikt
prigovor prodate i predate stvari (exceptio rei venditae et traditae). Njega je koristio pribavilac res mancipi
protiv prenosioca koji je zloupotrebio okolnost što ima golu svojinu na stvari, pa je s rei vindicatio zahtevao
stvar, iako je nju sam predao po osnovu posla koji je bio usmeren na prenos prava svojine. Taj prigovor je
bio jedna varijanta prigovora prevare. Pretor ga je davao pribaviocu zbog toga što je prenosilac kršio normu
o savesnom i poštenom ponašanju u poslovnim odnosima. Ukoliko je tuženi dokazao da je stvar zaista
pribavio od prenosioca nekim poslom, kupovinom, razmenom, poklonom i dr, njegov prigovor je paralisao
tužbu i stvar je ostajala u njegovom posedu. Pretor je time omogućavao pribaviocu da na stvari stekne
kviritsku svojinu održajem.
40.Susvojina
Širina svojinskih ovlašćenja je tolika da dopušta nekolicini titulara da imaju pravo svojine na istoj
stvari. Kada se to dogodi nastaje susvojina (condominium), kod koje suvlasnici imaju pravo svojine na
idealnim delovima stvari (pars pro indiviso).
Svaki od suvlasnika ima pravo korišćenja, pribiranja plodova i raspolaganja sa stvari u skladu sa
svojom suvlasničkom kvotom. Ovaj osnovni princip regulisanja odnosa u susvojini ima i svoj korektiv.
Suvlasnik ne sme vršiti svoja prava na štetu ostalih. Ako je neko svojinsko ovlašćenje nemoguće realizovati
a da se time ostalim suvlasnicima ne nanese šteta, onda se ono uskraćuje. Tako suvlasnik ne može
osloboditi roba, iako na njemu ima pravo raspolaganja u idealnom procentu. Suvlasnik, međutim, može
pokloniti svoj idealni deo na robu, založiti ga, ustanoviti službenost korišćenja i sl. Ukoliko se suvlasnik
odrekne svog dela, taj deo ne postaje res nullius, već prirasta delovima ostalih suvlasnika srazmerno
njihovim suvlasničkim kvotama (ius adcrescendi).
Jedno od prava suvlasnika je i pravo na raskid suvlasničkog odnosa. Raskid se zahteva sa actio
communio dividundo. Ako je stvar deljiva, ako se npr radi o parceli zemlje, onda se deli na delove prema
suvlasničkim kvotama. Ako je nedeljiva, sudija je dosuđuje jednom od suvlasnika, obavezujući ga da
ostalima naknadi vrednost njihovih delova.
 41.Načini sticanja svojine - Sticanje svojine na osnovu akata vlasti
Načini sticanja svojine
Klasični pravnici načine sticanja svojine razvrstavaju samo po jednom kriterijumu, prema sistemu
prava kome način pripada. Tako postoje sticanja po jus civilu i sticanja po jus gencijumu. Prva su bila
dostupna samo rimskim građanima, a druga i njima i peregrinima.
Nakon Karakaline konstitucije o rimskom građanstvu razlikovanje na ius civile i ius gentium gubi
praktični značaj, pa se isto događa i sa pomenutom podelom. To potvrđuju i Justinijanove Institucije. U
njima se o načinima pribavljanja svojine govori u okviru izlaganja o podelama stvari. Kompilatori pišu da
se svojina na stvarima stiče na osnovu prirodnog prava, “koje se još naziva i ius gentium” ili na osnovu ius
civile. Nakon konstatacije da je prirodno pravo starije, jer je civilno nastalo tek sa gradovima i organima
vlasti, sledi samo izlaganje o pribavljanju stvari na osnovu prirodnog prava i to putem okupacije, pribiranja
plodova, priraštaja, prerade, mešanja stvari, nalaza blaga i neformalne predaje. O održaju se govori na
drugom mestu.
Sticanje svojine na osnovu akata vlasti
Rimski građani su mogli steći svojinu aktima vlasti na nekoliko načina. Jedan je na osnovu donetog
zakona koji neposredno ustanovljava pravo svojine. Tako je lex Agraria iz 111. ste ustanovio pravo svojine
u okviru zakonskog maksimuma u korist lica koja su okupirala ager publicus. Do sticanja zemlje na osnovu
akta vlasti dolazilo je i prilikom parcelisanja i besplatnih podela ager publicus-a. Geodeti (agrimensores) bi
zemlju napre izmerili i izdelili na jednake parcele, a za tu priliku izabrani magistrati bi zemlju predavali
građanima u posebnom postupku podele (adsignatio). Sticanje svojine aktom vlasti postoji i kod venditio
sub corona, kada rimski magistrat na bojnom polju prodaje ratni plen, najčešće robove. Javna prodaja stvari
(sectio bonorum) je praktikovana i u slučaju rasprodaje imovine osuđenog na kapitalnu kaznu i prodaje
imovine zbog neplaćenog poreza. Nekada su prodavane i parcele ager publicus-a (venditio sub hasta). U
svim slučajevima javnih prodaja uslovi prodaje su bili unapred objavljivani, a kupac je postajao onaj
građanin koji je ponudio najvišu cenu. Svojina je prelazila na kupca odlukom magistrata, bez posebnih
formalnosti.
Među najčešće slučajeve sticanja svojine neposrednom primenom zakona svako je spadalo sticanje
po osnovu nužnog nasleđivanja. Nužni naslednici su sticali svojinu na zaostavštini bez davanja izjave o
prijemu nasleđa. Oni su postajali sopstvenici i protiv svoje volje, dakle na osnovu norme naslednog prava.
42.Načini sticanja prava - Sticanje svojine načinima privatnog prava - Originarni
načini
Originarni načini sticanja svojine su izvorni načini sticanja, do kojih dolazi kada se steknu pravom
predviđeni uslovi. Kod ovih načina svojina se stiče nezavisno od volje trećeg lica, bilo zbog toga što se radi
o stvari koja nema sopstvenika (res nullius), bilo što se svojina stiče nezavisno od sopstvenikove volje.
Originarni načini su: okupacija, pribavljanje plodova, priraštaj, mešanje stvari, prerada stvari, nalaz blaga i
održaj.
Okupacija (occupatio). Okupacija je način sticanja uzimanjem stvari u državinu s namerom
prisvajanja. Međutim, nije svako uzimanje stvari sa takvom namerom i sticanje svojine. Da bi se svojina
stekla stvar mora biti res extra nostrum patrimonium, što znači stvar koja nije u nečijoj imovini ili
dobrima. Po klasičnom shvatanju to je stvar koja nikada nije bila predmet prava svojine, npr riba u moru, ili
stvar koja je bila, ali je napuštena (res derilicta). Ničijim stvarima su smatrane i stvari rimskih neprijatelja.
Da bi došlo do okupacije, pribavilac mora stvar i fizički držati u rukama.
Pribavljanje plodova. Sva lica koja imaju pravo na pribavljanje plodova, ne stiču na njima svojinu
na isti način. Kada plodove pribavlja sopstvenik, stiče svojinu samim odvajanjem ploda, npr kada se jabuka
odvoji od grane. Na isti način stiče plodove i dugoročni zakupac zemlje (emfitevta). Titulari stvarnih prava
na tuđoj stvari, npr plodouživalac, stiču svojinu uzimanjem stvari u državinu. Isto važi i za lica koja
plodove potražuju po osnovu zakupa stvari, ali to je derivativno pribavljanje.
Priraštaj (accessio). Priraštaj stvari postoji kada jedna samostalna stvar postane neodvojivi deo
druge. U klasičnom pravu se primenjuje pravilo da stvar koja je prirasla, sporedna stvar, postaje svojina
sopstvenika glavne stvari, tj stvari kojoj je prirasla. Kod ovog načina pribavljanja se postavlja pitanje koja
će se stvar smatrati glavnom. Klasično pravo to određuje uzimajući u obzir dva kriterijuma. Prvi polazi od
podele stvari na pokretne i nepokretne, a drugi na vrednosti stvari u pitanju. Ako pokretna stvar priraste
nepokretnoj, npr neko posadi drvo ili sagradi kuću na tuđoj parceli, svojinu stiče vlasnik nepokretne stvari,
u skladu sa pravilom da sve ono što se veže za zemlju sledi njenu pravnu sudbinu (superficies solo cedit).
Ako su prirasle dve nepokretne stvari, do čega se dolazi najčešće na rekama, rešavanja su ova. Ako je reka
polako odnosila zemlju pripada onom drugom. Ako je rečna bujica otrgnula komad zemlje i nanela ga na
tuđu parcelu, stari sopstvenik zadržava svojinu sve dok korenje na njemu postojećeg rastinja ne pusti žile u
novu parcelu. Ako je pokretna prirasla pokretnoj, sopstvenik je određivan prema vrednijoj stvari.
Pripadnici dve klasične škole se uvek ne slažu u tome šta je vrednije, a i shvatanja škola su se vremenom
menjala. Primera radi, u prvo vreme se smatralo da slika izrađena na tuđoj dasci pripada vlasniku daske, a
kasnije je prihvaćen stav da priapda slikaru. U slučajevima priraštaja pokretne stvari pokretnoj, sopstvenik
koji gubi stvar dobija obeštećenje. Kod priraštaja pokretne stvari nepokretnoj pravo svojine miruje i
ponovo se uspostavlja ako se prirasla stvar kasnije odvoji od glavne stvari. Na primer, ako je tuđa greda
ugrađena u krov zgrade, pa se on sruši, vlasnik grede je može tražiti nazad.
Mešanje stvari (confusio). Mešanjem čvrstih ili tečnih stvari, žita, vina, ulja i sl nastaje nova stvar i
novo pravo, susvojina, na novonastaloj stvari. Kao i kod svake susvojine, suvlasnici mogu zahtevati podelu
stvari, ako je to moguće.
Prerada stvari (specificatio). Kada se od postojeće stvari napravi druga, postoji prerada stvari. To
se događa kada se npr od grožđa napravi vino, od maslina ulje i sl. Ukoliko je lice koje vrši preradu i
vlasnik stvari koju prerađuje, on stiče pravo svojine na novoj stvari. Problem nastaje kada dođe do prerade
tuđe stvari bez saglasnosti vlasnika, kada npr neko od tuđeg zlata napravi prsten. Sabinijanci su smatrali da
veći značaj ima materija, pa su svojinu dodeljivali sopstveniku prerađenog materijala. Prokuleanci su više
cenili uloženi rad i stvar su dodeljivali licu koje je izvršilo preradu. U oba slučaja druga strana je pod
pretpostavkom savesnosti imala pravo na obeštećenje u visini vrednosti stvari, odnosno uloženog rada.
Justinijanovo pravo problem rešava zavisno od mogućnosti vraćanja stvari u prvobitni oblik. Napravljena
stvar pripada prerađivaču ako to nije moguće učiniti, pod uslovom da je savestan, a ako je nesavestan, stvar
pripada drugoj strani.
Nalaz blaga (thesaurus). Nalaz blaga postoji kada se pronađe blago koje je nepoznati vlasnik
zakopao u zemlju ili sakrio u zgradu. Klasično pravo od vremena Hadrijana ima sledeća pravila o pravu
koje nastaje pronalaženjem blaga.. Ako je blago nađeno na tuđem zemljištu, odnosno u tuđoj zgradi,
nalazač i vlasnik nekretnine ga dele. Ako je u pitanu javno zemljište ili grada, fisku pripada polovina. Ako
je blago nađeno u nekretnini koja je pod zaštitom religije, grob i sl nalazaču pripada sve.
Održaj (usucapio). Održaj je način sticanja svojine držanjem stvari kroz propisani period vremena.
Da bi se svojina stekla, klasično pravo zahteva neprekidno posedovanje pokretne stvari tokom godine, a
nepokretne tokom dve godine. Ako dođe do prekida držanja stvari, rok teče iz početka. U slučaju
uzukapiranja napuštenog nasleđa ostaviočevo vreme držanja stvari se uračunava u rok. Posedovanje stvari
podrazumeva faktičku mogućnost korišćenja stvari i postojanje volje da se stvar drži za sebe. Nije zato
ispunjen uslov za sticanje svojine održajem u slučaju držanja stvari dobijene na čuvanje, jer onaj koji stvar
čuva nema volju da je zadrži. Uslov neće biti ispunjen ni onda kada ostavoprimac odluči da stvar ne vrati,
već da je drži za sebe.
Uz posed i protek vremena, klasično pravo traži da uzukapiens ima valjani osnov održaja (iusta causa
usucapionis) i da je savestan (bona fides). Držalac ima valjani osnov održaja ako je stekao posed nekim
poslom koji je usmeren na prenos prava svojine. To može biti kupoprodaja, poklon, trampa itd. To je,
međutim, uvek postao koji ima neki nedostatak. U suprotnom, pribavilac bi odmah stekao svojinu po
osnovu posla i predaje stvari.
Uzukapiens je savestan ako u trenutku sticanja poseda veruje da držanjem stvari ne vređa tuđe pravo. To ne
znači da on uvek i mora smatrati da je postao sopstvenik stvari. Ako je neko kupio roba i odveo ga kući, a
da nije s prodavcem obavio mancipaciju, on je svestan da nije postao kviritski sopstvenik, ali je ipak
savestan, jer zna da odvođenjem roba ne vređa prodavčevo pravo. Naknado nastupela nesavesnost, npr
saznanje da prodavac nije bio vlasnik prodatog roba, ne sprečava održaj.
Treba reći da pravo ustanovljava pretpostavku savesnosti, što znači da uzukapiens u eventualnom sporu ne
dokazuje da je savestan, već suprotna strana dokazuje njegovu nesavesnost.
Uz ova opšta pravila o održaju postojala su i neka posebna. Održajem se nije mogla steći svojina na
ukradenoj i otetoj stvari, na res mancipi koju je žena otuđila bez tutorovog odobrenja i u još nekim
slučajevima. Pravilo da se ne može uzukapirati ukradena stvar pogađalo je ne samo lopova već i lica koja su
posle njega došla u posed stvari.
Održaj je dovodio do uskađivanja pravnog sa faktičkim stanjem u svojinskim odnosima i konvalidirao je
pribavljanja res mancipi neformalnim poslom.
Uzukapija je bila pravni institut ius-a civile i vodila je sticanju kviritske svojine, što znači da nije bila
dostupna peregrinima. Nije se odnosila ni na provincijska zemljišta jer su ona smatrana svojinom rimskog
naroda, pa nisu mogla biti predmet kviritske svojine. Kako su interesi posednika i poreski interesi
imperatora nalagali da se i u provincijama koristi neki sličan institut, Sever i Karakala su jednim
reskriptom iz 199. uveli longi temporis praescriptio, koji je štitio ljude koji su se prihvatili obrade
napuštene zemlje. Ukoliko je neko držao 10 godina zemlju čiji vlasnik je živeo u istom gradu, odnosno 20
godina ako je vlasnik živeo u drugom gradu, mogao je odbiti sopstvenikovu tužbu radi predaje zemlje
prigovorom zastarelosti dugog vremena. Ovaj prigovor je bio efikasan protiv sopstvenikove tužbe, ali nije
dovodio do sticanja svojine.
Nakon brisanja razlike između rimskih građana i peregrina i između zemlje na Apeninskom poluostrvu i
one u provincijama, zastarelost dugog vremena dobija funkciju instituta kojim se stiče svojina, ali se tražilo
ispunjenje uslova koji su postavljani kod održaja. Držalac mora imati valjani uslov držanja i mora biti
savestan. Rokovi se, međutim, sada razlikuju od klasičnih. Svojina se na pokretnim stvarima stiče nakon 3,
a na nepokretnim nakon 10, odnosno 20 godina, zavisno od toga da li sopstvenik stvari živi u istoj ili u
drugoj provinciji.
Konstantin je propisao da do zastarelosti svojinske tužbe dolazi nakon 40 godina, bez obzira na to da li
držalac zemlje ima pravni osnov držanja i da li je savestan. Tako je nastao longissimi temporis praescriptio,
zastarelost jako dugog vremena. Imperator Teodosije 2. je ovaj rok skratio na 30 godina. Pored longissimi
temporis praescriptio postoji i praescriptio triginta vel quadraginta annorum. Prvim institutom se stiče
svojina nakon 30 godina ako je državina savesna. Drugi institut omogućava licu koje drži stvar 30, odnosno
40 godina, a nema osnov držanja i nesavesno je, da odbije sopstvenikovu tužbu. Ovde se, dakle, ponovo
radi o zastarenju tužbe, a ne sticanju svojine.
43.Načini sticanja svojine - Sticanje svojine načinima privatnog prava - Derivativni
načini
Karakteristika je rimskog prava da se prenos prava svojine vrši putem posebnih pravnih poslova. To
znači, npr, da samo zaključenje sporazuma o kupoprodaji, poklonu ili trampi stvari ne prenosi svojinu, iako
stranke te poslove zaključuju da bi svojina bila preneta, odnosno pribavljena. Da bi došlo do prenosa
svojine na prodatoj, poklonjenoj ili razmenjenoj stvari stranke moraju obaviti i poseban posao prenosa
svojine. Takve poslove savremena pravna nauka označava kao derivativne načine pribavljanja svojine.
Kako je ovde reč o prenosu prava svojine, prenosilac mora biti aktivno legitimisan za preduzimanje posla.
To znali mora biti sopstvenik stvari. Ukoliko nije, preduzeti posao ne dovodi do prenosa, jer niko ne može
preneti više prava nego što sam ima.
Kada se posao prenosa svojine posmatra sa stanovišta pribavioca, radi se o poslu sticanja svojine.
Pribavilac stiče svojinu tako što je izvodi iz prenosiočevog prava.
Ius civile poznaje tri posla, tri derivativna načina sticanja svojine: mancipaciju, ijurecesiju i
tradiciju. Ius gentium poznaje samo jedan, tradiciju. Iako tradiciju prihvataju oba sistema, nije u pitanju
isti pravni institut, jer su pravila za njegovu primenu različita.
Mancipacija i injurecesija su apstraktni poslovi, a tradicija je kauzalna.
Mancipacija (mancipatio). Mancipacija je apstraktni i strogo formalni posao prenosa svojine na res
mancipi. Posao se obavlja u prisustvu prenosioca svojine (mancipant), pribavioca (mancipatar), najmanje
petorice punoletnih rimskih građana kao svedoka i merača sa vagom (libripens). Do prenosa svojine dolazi
čim mancipatar izgovori propisane reči i simboličnim gestovima izvrši isplatu cene. Mancipant tom
prilikom ništa ne radi, već svojim prisustvom iskazuje saglasnost da dođe do prenosa svojine.
Da je mancipacija derivativni način sticanja svojine pokazuje mancipantova odgovornost za evikciju.
Evikcija postoji kada neko treći oduzme stvar od mancipatara pozivom na svoje pravo svojine. Ako do toga
dođe, mancipatar sa actio auctoritatis može naplatiti od mancipanta dvostruku vrednost stvari. Garancija za
evikciju se gasila istekom roka za održaj. Iz mancipacije nastaje i mancipantovo jemstvo da stvar nema
skrivene nedostatke. Tako, ako se utvrdi da mancipovano zemljište nema onu površinu koju bi trebalo da
ima prema mancipantovoj tvrdnji, mancipatar može sa actio de modo agri naplatiti dvostruku vrednost
zemlje koja nedostaje.
U klasičnom pravu uživa pravnu zaštitu i fiducijarna klauzula kojom mancipatar preuzima obavezu da će
nešto učiniti ili da neće učiniti. To je mancipaciju činilo poslom kojim se mogu ostvariti i neki drugi ciljevi,
a ne samo prenos prava svojine. Fiducijarna klauzula sadrži mancipantovu molbu da mancipatar nešto učini
ili ne učini s pribavljenom stvari, npr da dobijenog roba oslobodi nakon proteka određenog roka.
Injurecesija (in iure cessio). Injurecesija je prenos svojine pred pretorom, a u provincijama pred
upravnikom provincije. Prenosilac (in iure cedens) i pribavilac pred pravosudnim magistratom započinju
fiktivni spor oko prava svojine na stvari koja je predmet prenosa. Pribavilac preuzima ulogu tužioca, a
prenosilac tuženog. Koristeći formulu postupka legis actio sacramento in rem pribavilac izriče tvrdnju da
je stvar njegova po kviritskom pravu, a tuženi na pretorovo pitanje da li će to osporiti odgovara da neće ili
ćuti. Nakon toga pretor konstatuje da je tuženi izgubio spor i dosuđuje stvar tužiocu, tj pribaviocu prava
svojine.
Injurecesija je kao i mancipacija apstraktni posao. Iz njega se ne vidi zbog čega se vrši prenos svojine. Ovaj
posao se po nekim obeležjima ipak razlikuje od mancipacije. Kako se svojinski spor može voditi i o res
mancipi i o res nec mancipi, obe ove vrste stvari mogu biti predmet prenosa. Uz to, ovo je jedini način
prenosa bestelesnih stvari, pod kojima Rimljani podrazumevaju prava. Tako, ako se želi ustanoviti
službenost prolaza preko zemljišta, pred magistrata dolaze vlasnik zemljišta i njegov sused u čiju se korist
službenost uspostavlja. Pribavilac službenosti uzima ulogu tužioca i izriče tvrdnju da ima pravo prolaza
preko predmetnog zemljišta po kviritskom pravu. Vlasnik zemlje se tome ne protivi i pretor proglašava da
je tužilac dobio spor i da ima pravo prolaza. Injurecesija se koristila i za prenos nasledstva, za usvojenje,
oslobađanje roba itd.
Bilo je još nekih razlika između mancipacije i injurecesije. One su bile posledica okolnosti da je ova druga
formalno bila sudski spor. Prenosilac ne odgovara za evikciju i fizičke nedostatke stvari. On u sporu i ne
tvrdi da je sopstveniks tvari, pa nema mesta njegovoj odgovornosti ako neko treći oduzme stvar od
pribavioca. Zato što formalno ne prenosi svojinu, pribavilac i ne izvodi svoje pravo iz prenosiočevog, pa
nema ni osnova za prenosiočevu odgovornost zbog eventualnih mana stvari. Formalnopravno rimski
pravnici u injurecesiji vide dva akta. Prvi je derelikcija, odricanje od prava svojine i taj akt vrši prenosilac
svojim neupuštanjem u spor. Drugi akt je okupacija stvari pred pretorom i njega vrši pribavilac.
U postklasičnom pravu injurecesija izlazi iz upotrebe, a formalno je ukida Justinijan.
Tradicija (traditio). Rimski pravnici terminom traditio označavaju prenos svojine prostom
predajom stvari. Za razliku od prethodna dva načina sticanja, tradicija je kauzalan i neformalan posao. Da
bi se njom prenela kviritska svojina ius civile zahteva da stvar koja se prenosi bude telesna i res nec
mancipi. Ako je predmet tradicije res mancipi, preneta stvar ulazi samo u pribaviočeva dobra i tu situaciju
štiti ius honorarium (tzv pretorska svojina). U sistemu ius gentium-a koji ne poznaje podelu stvari na res
mancipi i res nec mancipi, tradicija je način pribavljanja svojine na svim stvarima u prometu.
Klasični pravnici su precizno utvrdili šta se sve smatra predajom stvari. Predaja postoji najpre kada je
učinjena telom i dodirom (corpore et tactu). Pribavilac je u slučaju ovakve predaje sticao svojinu u trenutku
kada je predmet predaje pomerio sa mesta (loco moveri). Ovo je bio i jedini način realizovanja tradicije u
starom pravu. Drugi oblik tradicije je vezan za predaju nepokretnosti. Budući da se one ne mogu pokrenuti,
tradicija se vrši davanjem dozvole da pribavilac uđe u posed. Na primer, prenosilac (tradens) s kule pokaže
pribaviocu (accipiens) granice parcele. Ovakvu su predaju srednjovekovni pravnici nazivali “predaja
dugom rukom” (traditio longa manu). Predaja stvari može biti i simbolična (traditio symbolica), npr
predajom ključeva magacina u kome se nalazi kupljena roba. Nema nikakve sumnje, kao i u pretklasičnom
pravu, da predaju odnosno prijem stvari izvrši i neko drugi za račun prenosioca ili pribavioca. To može biti
potčinjeni član porodice, rob, zastupnik itd.
Nekada je fizička predaja nepotrebna zbog toga što se stvar već nalazi kod pribavioca. U takvom slučaju do
prenosa svojine dolazi čim se ispune ostali uslovi koji se zahtevaju od tradicije. Ovakva predaja se naziva
po srednjovekovnoj terminologiji “predaja kratkom rukom” (traditio brevi manu). Najzad, do fizičke
predaje stvari nekada ne dolazi i zbog toga što su se strane sporazumele da stvar i dalje ostaje kod
prenosioca, ali sada po nekom drugom osnovu, npr po osnovu zakupa. Ovaj slučaj klasični pravnici
nazivaju “ustanovljenje poseda” (constitutum possessorium).
Zahteva se najpre valjani pravni osnov predaje (iusta causa traditionis). To je svaki posao koji je usmeren
na prenos prava svojine o kome su stranke postigle saglasnost i koji pravo dozvoljava. U društvima s
tržišnom privredom to je najčešće kupoprodaja. Ako je predaja stvari izvršena, a ne postoji iusta causa
traditionis, prenosilac može zahtevati stvar natrag.
Da bi tradicija prenela kviritsku svojinu prenosilac mora biti sopstvenik stvari. Ako to nije, ne može ni
preneti pravo svojine, ali prenosi stvar, ako su ispunjeni ostali uslovi, u dobra pribavioca, pa tako nastaje
bonitarna svojina koju štiti pretor.
44.Gašenje prava svojine
Do gašenja prava svojine dolazi voljom sopstvenika ili nezavisno od njegove volje. Gašenje voljom
sopstvenika postoji u slučaju prenosa prava svojine, odricanja od prava i uništenja stvari. Odricanje od
prava može biti učinjeno u formi pravnog posla ili materijalnom radnjom. Na primer, kada jedan od
suvlasnika pošalje ostalima pismeno u kome stoji da se odriče svog suvlasničkog dela, radi se o odricanju
od prava svojine u formi pravnog posla. Odricanje materijalnom radnjom postoji, npr kada sopstvenik baci
svoju stvar na đubrište.
Nezavisno od sopstvenikove volje, pravo svojine prestaje propašću stvari, njenim pretvaranjem u res
extra commercium i u res extra patrimonium. Ovo poslednje se događa npr kada pripitomljena divlja
životinja odluta i više se ne vrati. Nezavisno od volje sopstvenika gasi se pravo svojine i kada sopstvenik
izgubi pravnu sposobnost.
45.Pojam i podela stvarnih prava na tuđim stvarima i iura praediorum - službenosti
- opšti pogled
Klasični pravnici označavaju stvarna prava terminom iura in re. Od kraja klasičnog perioda javlja se
i izraz iura in re aliena, koji se koristi za neka prava koja nisu svojina, ali su takođe inkorporisana, koja,
dakle, imaju stvarnopravni karatker. Doslovni prevod tog izraza je “prava u tuđoj stvari”.
Stvarna prava na tuđim stvarima obuhvataju službenosti, superficies, emfitevzu i zalogu. Prva tri su
prava korišćenja na tuđe stvari i klasični pravnici ih nazivaju iura praediorum. Zaloga se od njih bitno
razlikuje po tome što nije pravo korišćenja, nego sredstvo realnog obezbeđenja.
Službenosti (servitutes) su stvarna prava korišćenja tuđe stvari čiji je titular određeno lice ili
sopstvenik određene nekretnine. Zavisno od načina određivanja titulara, službenosti se mogu podeliti na
dve grupe:
1) Prvu grupu čine lične službenosti (servitutes personarum), koje su uvek ustanovljene u korist
određene osobe.
2) Drugu grupu čine zemljišne službenosti (servitutes praediorum). One se ne vezuju za određenu
ličnost, nego za nekretninu.
Za sve službenosti važe sledeća načela:
1) Za sopstvenika stvari koja je opretećena službenošću, iz službenosti ne nastaje obaveza činjenja,
već samo trpljenja i uzdržavanja od određenih radnji (pati i non facere). Izuzetak su bile neke gradske
službenosti iz kojih je nastajala obaveza održavanja stuba ili zida na koji se naslanja povlasno dobro.
2) Službenost ograničava sopstvenika u vršenju njegovih prava i zbog toga se pravo titulara
službenosti uvek restriktivno tumači i svodi na razumnu meru.
3) Vršenje službenosti mora imati ekonomsko, racionalno opravdanje. Kada ono nestane službenost
se gasi.
4) Titular službenosti nema ovlašćenje da svoju službenost opterećuje novom službenošću u korist
trećeg lica, jer bi je time proširio na štetu sopstvenika opterećene stvari.
Načela, koja se različito primenjuju na zemljišne i lične službenosti, vezana su za njihovo trajanje i
deljivost. Zemljišne, načelno posmatrano, neograničeno traju. Lične se gase smrću titulara. Zemljišne
službenosti su nedeljive, a neke lične su deljive.
46.Iura praediorum - službenosti - zemljišne i lične službenosti
Zemljišne službenosti
Zemljišna službenost je stvarno pravo sopstvenika jednog, povlasnog zemljišta (praedium
dominans) da vrši određenu aktivnost na susrednom, poslužnom zemljištu (praedium serviens), odnosno da
zahteva od sopstvenika tog zemljišta da ne čini nešto na svom zemljištu, na šta bi inače imao pravo.
Iako su ove službenosti i Rimljani nazivali zemljišnim, one mogu biti vezane i za zgradu. Dakle,
precizno rečeno, zemljišne službenosti su vezane za nekretnine.
Zemljišne službenosti mogu biti seoske i gradske. U klasičnom pravu seoske službenosti (servitutes
praediorum rusticorum) su vezane za selo, dakle za zemlju, a gradske (servitutes praediorum urbanorum)
za grad, tj za zgrade. Seoske službenosti su najstarije službenosti. One koje su bile tipične svrstavaju se u tri
grupe:
1) Službenosti puta (iter, actus, via);
2) Službenosti vode (aquae ductus, aquae haustus);
3) Ostale službenosti, npr vađenje kamena, peska i kreča, branje pruća, ispaša, skladištenje itd.
Gradske službenosti se ustanovljavaju radi bolje upotrebljivosti gradskih parcela i postojećih
građevina. To su službenosti naslanjanja, prostora, vidika, oticanja vode i sl.
Lične službenosti
Lične službenosti se ustanovljavaju na tuđoj stvari ili imovini u korist određenog lica. To znači da se
sopstvenik opterećenog dobra može promeniti, npr zbog smrti, prodaje poslužnog dobra i sl, a titular
službenosti ne može. Zato titulareva smrt ili capitis deminutio gase službenost. Lične službenosti se po još
jednoj karakteristici razlikuju od zemljišnih. One mogu biti ustanovljene na svim stvarima in commercio, a
ne samo na zemlji.
 Klasično pravo poznaje dve lične službenosti: plodouživanje i upotrebu.
Plodouživanje (ususfructus).
Među retkim definicijama klasičnih pravnika nalazi se i jedna definicija plodouživanja, data iz ugla
plodouživaočevih ovlašćenja. Ta definicija kaže da je plodouživanje pravo korišćenja tuđe stvari i pribiranja
plodova, bez kvarenja njene suštine.
Titular ove službenosti izvlači iz stvari sve koristi koje iz se nje mogu izvući, tako da njenom
sopstveniku ostaje golo pravo svojine (nuda proprietas). On pribira sve plodove, pa su uključeni i civilni.
To znači da može stvar dati i u zakup i ubirati zakupninu. Može čak i prodati svoja ovlašćenja, ali time ne
prenosi na kupca službenost, jer je ona vezana za ličnost, već samo ovlašćenja koja iz nje proizilaze.
Plodouživalac ima samo jedno ograničenje, ne sme uništavati stvar. Ovo ograničenje je posledica činjenice
da on nije sopstvenik stvari, pa shodno tome ne sme njom raspolagati.
Priroda ove službenosti je takva da se ustanovljava na nepotrošnim stvarima, ali je u klasičnom
pravu plodouživanje moguće i na potrošnim, npr na novcu. To je quasi ususfructus kod koga se nakon
gašenja službenosti vlasniku vraća ista količina stvari iste vrste.
Izuzeci od opštih pravila o plodouživanju vezani su za plodouživanje robova. Plodouživalac je
pribavljao plodove robovog rada i sve ono što je rob ostvario obavljajući plodouživaočeve poslove. Ono,
pak, što je robu pripalo po dobročinom osnovu, npr na osnovu testamentarnog raspolaganja ili gospodarevih
poslova, pripadalo je gospodaru.
Na kraju treba reći da plodouživanje nosi za sobom i neke obaveze za plodouživaoca. On mora stvar
koristiti kao dobar domaćin i vlasnik stvari ga npr može prisiliti da zemlju obrađuje kako valja ili da roba
koristi prema znanju i nameni. Plodouživalac snosi redovne troškove održavanja stvari i javne dažbine.
Mora pružiti garanciju da će stvar biti vraćena neoštećena i mora preduzeti mere da stvar bude vraćena po
prestanku plodouživanja.
Upotreba (usus).
Stvarno pravo upotrebe tuđe stvari, koje klasični pravnici označavaju terminom usus, daje titularu
pravo neposrednog korišćenja stvari. Gaj podvlači da se kod ove službenosti radi o goloj upotrebi, tj bez
plodova. Isto zapaža i Ulpijan. Kako iz ove službenosti proističe samo ovlašćenje na neposredno korišćenje,
titular nema pravo da predmet upotrebe ustupi trećem na korišćenje. Ipak, tamo gde iz prirode stvari i
korišćenja proizilazi da u upotrebu moraju biti uključeni i članovi porodice, to se dopušta.
Ovakva rešenja navela su Justinijanove kompilatore da u Institucijama napišu da je razlika između
upotrebe i plodouživanja u obimu ovlašćenja. U prvom slučaju zadovoljavaju se samo svakodnevne potrebe
porodice, bere se onoliko maslina, jabuka i sl koliko je potrebno članovima porodice, a ne i za prodaju, dok
se u drugom slučaju uzimaju svi plodovi. U još jednoj stvari klasična se upotreba razlikovala od
plodouživanja. Bila je nedeljiva, dko je plodouživanje bilo deljivo.
Posebna pravila upotrebe - Klasični pravnici ne smatraju stanovanje posebnim stvarnim pravom
na tuđoj stvari, već ga vide kao slučaj upotrebe za koji važe neka posebna pravila. Članovi porodice su
mogli koristiti kuću zajedno sa titularom službenosti. Isto važi i za titulareve goste. Izgleda, takođe, da se u
slučaju upotrebe kuće službenost nije gasila titularevom capitis deminutio i nevršenjem prava. Justinijan je
stanovanje (habitatio) učinio posebnim stvarnim pravom. Dozvolio je titularu da izdaje u zakup kuću na
kojoj ima pravo stanovanja.
Posebna pravila su važila i za stvarno pravo upotrebe tuđeg roba ili životinje (operae servorum vel
animalium). Ova službenost se nije gasila smrću, titularevim gubitkom statusa i neupotrebom. To znači da
je moglo doći i do njenog nasleđivanja, pa je pravo prestajalo tek nestankom roba, odnosno životinje.
47.Sticanje, zaštita i gašenje službenosti
Službenosti su se mogle sticati poslovima inter vivos i mortis causa, ali se sve nisu mogle steći na
isti način. Zemljišne službenosti puta i vode ius civile klasifikuje u res mancipi, pa se one pribavljaju
mancipacijom ili injurecesijom. Lične službenosti su ustanovljene injurecesijom ili zadržavanjem prava
službenosti u postupku prenosa svojine. Službenost se mogla ustanoviti i legatom. Takođe, službenost je
mogla biti ustanovljena i sudskom presudom u postupku podele svojine.
Krajem klasičnog perioda izlaze iz upotrebe mancipacija i injurecesija, pa se zemljišne službenosti i
plodouživanje ustanovljavaju neformalnim sporazumom i stipulacijom. Javlja se i quasi traditio nekih
službenosti. U postklasičnom periodu u istočnom delu imperije se koristi pisana forma, kao i prilikom
zaključenja mnogih drugih poslova.
Titular službenosti je imao na raspolaganju actio confessoria kojom je mogao ili dokazivati
postojanje svoga prava ili tražiti zaštitu od uznemiravanja.
Sve službenosti se gase propašću stvari opterećene službenošću i titularevim odricanjem od prava.
Lične službenosti se gase smrću titulara, gubitkom statusa i nevršenjem, ali je bilo izuzetaka od
opštih pravila. Na primer, službenost stanovanja se nije gasila smrću, ako su sa titularom stanovali članovi
uže porodice.
Nevršenje službenosti dovodi do gašenja, ali pod različitim uslovima. Ako je predmet službenosti
plodouživanja pokretna stvar, gasi se kada je titular ne koristi godinu dana, a ako je u pitanu nepokretna
stvar, gasi se nakon dve godine. Dalje, seoske službenosti se gase samim nevršenjem, a kod gradskih mora
doći do usucapio libertatis, tj oslobađanje od službenosti se stiče održajem.
Zemljišne službenosti se gase kada nastupi nemogućnost njihovog vršenja. Prestaju i konfuzijom, tj
kada povlasno i poslužno dobro dođu u svojinu istog lica, jer niko ne može služiti sopstvenoj stvari (res sua
nemini servit).
48.Superficies i emfitevza
Superficies
Superficies je nasledivo i otuđivo stvarno pravo korišćenja zgrade podignute na tuđem zemljištu.
Titular ovog prava ima široka ovlašćenja. Njegovo je pravo da iz zgrade izvlači svaku korist, što znači da u
njoj stanuje, koristi je za poslovnu delatnost, ubira od nje zakupninu itd. On je, međutim, ovlašćen i da
svoje pravo prenese na drugoga poslom inter vivos i mortis causa. To znači da pravo nije vezano za njegovu
ličnost.
Postoje, ipak, razlozi zbog kojih klasično pravo ne smatra superficies svojinom. Zgrada je podignuta
na tuđem zemljištu, pa zbog primene pravila superficies solo cedit pripada vlasniku zemlje. Zato titular
plaća sopstveniku zemljišta naknadu za korišćenje zgrade, čak i kada je zgradu sam podigao. Da
superficijar nije sopstvenik vidi se i po tome što nema pravo uništenja, rušenja zgrade. On je mora održavati
u postojećem stanju. Najzad, superficies može biti i vremenski ograničen, a klasična svojina nije trpela
vremensko ograničenje.
Superficijar u klasičnom pravu ima actio in rem kojom štiti svoje stvarno pravo prema trećim
licima, a njegovi odnosi sa vlasnikom zemlje su regulisani obligacionim pravom.
Superficies se gasio istekom roka zakupa, neplaćanjem zakupnine tokom dve godine. Pravo se
gasilo i rušenjem zgrade, ali je superficijaru bila ostavljena mogućnost da je ponovo izgradi i koristi do
isteka roka superficiesa.
Istorija - Počeci razvoja ovog instituta vezani su za intenzivnu stambenu gradnju u gradu Rimu.
Širenjem civitas i njenim prerastanjem u imperiju i Rim se pretvarao u velegrad.
Kada su vlasti podizale zgrade na javnoj zemlji, najčešće na Forumu i oko njega, ustupale su ih
korisnicima u dugoročni zakup. Zakupnina koja se plaćala zvala se vectigal.
Parcele su izdavane u dugoročni zakup i radi gradnje. Ako se radilo o javnom zemljištu zakupac je
plaćao vectigal, a kada je ono bilo privatno, plaćao je salarium. Radi zaštite prava zakupaca u odnosu na
treća lica, pretklasično pravo uvodi interdiktnu zaštitu usmerenu na očuvanje faktičkog stanja, a u
klasičnom pravu zakupci dobijaju i tužbu in rem, pa se dugoročni zakup pretvara u stvanro pravo posebne
vrste.
Emfitevza (emphyteusis)
Emfitevza je nasledivi i otuđivi zakup provincijske zemlje sa stvarnopravnim dejstvom. Emfitevza
je kao i superficies pravo sui generis, ali objekat ovog prava nije zgrada, nego obradiva zemlja. Emfitevza
zakupljenu zemlju može preneti na drugoga ili ostaviti u nasleđe i ona mu ne može biti oduzeta dok uredno
plaća vectigal.
Zaključuje se najčešće na sto godina, uz klauzulu da ugovor neće biti raskinut dotle dok zakupac
uredno plaća zakupninu. To je zakupcu omogućavalo prenos prava poslom inter vivos i mortis causa.
U uslovima teške ekonomske krize i napuštanja zemlje ona je trebalo da pospeši vezivanje ljudi za
zemlju. Za to su bili zainteresovani imperatori, jer čovek koji je vezan za zemlju proizvodi i uredno plaća
porez. Konačan izgled ovom institutu dao je imperator Zenon, početkom poslednje četvrtine 5. veka.
Uvodeći ius emphyteuticarum kao vremenski ograničeno ili neograničeno pravo, on je propisao da rizik
nemogućnosti naplate zakupa zbog vanrednih okolnosti, poplave npr pada na zakupodavca, a uobičajeni
rizik, recimo zbog nerodne godine, na zakupca. Zakupac je imao na raspolaganju tužbu actio in rem
vectigalis.
49.Zaloga
Zaloga (pignus) je stvarno pravo naplate potraživanja putem tuđe stvari. Suština založnog prava
sastoji se u ovlašćenju založnog poverioca da vrednost založene stvari iskoristi za naplatu svog
potraživanja. To njegovo pravo je zaštićeno sa actio in rem. Budući da se zaloga ustanovljava radi
obezbeđenja potraživanja, njegovim gašenjem gasi se i ona. Zaloga je, prema tome, akcesorno pravo.
Ugovorna zaloga se u klasičnom pravu javlja u dva oblika, kao pignus datum i kao pignus
conventum. Prvi postoji onda kada zalogodavac u svrhu obezbeđenja potraživanja neformalno preda stvar
zalogoprimcu, ne prenoseći na njega pravo svojine. Drugi, pignus conventum, nastaje kada zalogodavac i
zalogoprimac zaključe sporazum (conventio) o ustanovljenju zaloge, a pritom ne izvrše predaju (datio)
stvari, već ona i dalje ostaje kod zalogodavca. Ovaj oblik klasični pravnici označavaju još i grčkim
terminom hypotheca.
Predmet zaloge u klasičnom pravu kod oba oblika može biti kako pokretna tako i nepokretna stvar.
Zalogodavac mora biti sopstvenik založene stvari, ali ne i kviritski, već može imati stvar i u bonitarnoj ili
provincijskoj svojini. Izuzetak od ovog pravila je vezan za titulara dugoročnog otuđivog i nasledivog
zakupa zemlje (ius in agro vectigali).
Budući da nema nikakve smetnje da vlasnik ustanovi više založnih prava na istoj stvari, klasično
pravo utvrđuje pravilo da se založni poverioci u tom slučaju naplaćuju po redosledu ustanovljenja zaloge
(prior tempore potior iure). To znači da se kasniji po vremenu naplaćuju samo iz preostale vrednosti stvari.
Koncept o postojanju bestelesnih stvari omogućio je i zalaganje potraživanja, skoro svih službenosti,
te dugoročnih zakupa zemlje.
U klasičnom pravu zaloga može nastati i na osnovu zakona, bez sporazuma stranaka. Na osnovu
zakona, a radi obezbeđenja miraza, nastaje zaloga žene na muževljevoj imovini; zaloga pupile na tutorovoj
imovini radi obezbeđenja pupiline imovine kojom tutor upravlja. Zaloga se mogla ustanoviti i testamentom,
te odlukom magistrata.
Založno pravo prestaje gašenjem osnovnog potraživanja, a to znači isplatom, oproštajem duga i
novacijom. Prestaje i propašću založene stvari i dolaskom stvari u svojinu založnog poverioca po drugom
osnovu. Za založnog poverioca, koji je kasniji u vremenu pravo se gasi i iscrpljivanjem vrednosti stvari
zbog realizacije ranije ustanovljene zaloge.
Istorija - Staro ius civile ne zna za zalogu, ali dopušta korišćenje instituta svojine u svrhu
obezbeđenja potraživanja. U njemu postoji jedan posao koji se naziva fiducia cum creditore contracta.
Radi se o prenosu prava svojine putem mancipacije ili injurecesije u kome se pribavilac (fiducijar)
obavezuje da će stvar vratiti natrag u svojinu prenosioca (fiducijanta) nakon što mu dug bude isplaćen. U
početku je ova klauzula bila neutuživa, zasnivala se samo na poveriočevoj fides. Pretor je izigravanje
poverenja kod fiducije reagovao tako što je u edikt uvrstio actio fiduciae. Ovu tužbu je fiducijant mogao
podići u slučaju kada mu stvar nije bila vraćena nakon isplate duga.
Kod pignus datum je pretor zalogoprimčevo faktičko držanje stvari zaštitio najpre interdiktom, a
negde krajem 1. veka ste dao mu je i tužbu - actio Serviana.Ova tužba je bila in rem, što znači da je mogla
biti upotrebljena protiv svakog lica kod koga se našla založena stvar.
Kod pignus conventum se uočavaju dve faze u nastanku pravnog instituta. U prvoj zalogoprimac
uživa samo interdiktnu zaštitu (interdictum Salvianum), a u drugoj dobija i tužbu (actio Serviana).
Način naplate iz založene stvari nije bio isti tokom celog klasičnog perioda. Jedna mogućnost je bila
da založni poverilac zadrži založenu stvar, ali samo ako je takva klauzula (lex commissoria) bila
ugovorena. Ako se opredelio za prodaju stvari, naplaćivao se iz dobijene cene. Ako ona nije bila dovoljna,
ostatak je naplaćivao putem tužbe iz osnovnog obligacionog odnosa.
50.Državina - pojam: “državina” i elementi državine
Ius quod ad res pertinet sadrži i pravna pravila koja regulišu razne situacije koje nastaju po osnovu
faktičkog držanja stvari.
Efikasna zaštita državine poboljšavala je u svakodnevnom životu pravni položaj titulara stvarnih
prava. Lica koja drže stvar po pravilu imaju i neko pravo na stvar, pa se zaštitom njihove državine posredno
štiti i njihovo pravo.
Državina (possessio) je faktička vlast na stvari, mogućnost raspolaganja telesnom stvari. Kao
faktička vlast, ona se jasno razlikuje od prava. Državina je faktička vlast na stvari, a svojina je vlast na
osnovu prava. Zbog ovog nepoklapanja faktičke i pravne vlasti na stvari, kao držalac stvari može se javiti
kako lice koje ima neko pravo na stvar, tako i ono koje ga nema. Kada je reč o onom drugom, ono može biti
u uverenju da ima pravo na stvar (savesni držalac) ili znati da to pravo nema i da ga neće ni steći (nesavesni
držalac).
Držalaca ima dve vrste. Jedni imaju vlast na stvari, ali nemaju volju da držanjem stvari onemoguće
treća lica u vršenju njihovih ovlašćenja koja izviru iz prava. Drugu grupu držalaca čine oni koji manifestuju
volju da stvar drže za sebe. U prvom slučaju prema klasičnim pravnicima postoji samo gola fizička vlast na
stvari (corpus) i oni tu situaciju nazivaju “prirodna državina” (naturalis possessio). U drugom slučaju
corpus prati i volja da se stvar drži u svoje ime (suo nomine) i takvo države stvari pravnici označavaju
terminom “državina”, possessio.
Elementi državine
Corpus - to je prvi konstitutivni elemenat državine. To je fizička vlast na stvari, mogućnost da se
ona iskorišćava i da se njom raspolaže. Ovaj elemenat državine, koji se u izvorima označava izrazom
corpore possidere, je prisutan čim postoji sama mogućnost vršenja vlasti na stvari. Ne zahteva se pri tome i
efektivno držanje stvari u rukama. Ima corpus, prema tome, i lice koje drži ključeve od kuće u kojoj ne
stanuje, ako u nju može da uđe kad god zaželi.
Animus possidendi - Za razliku od korpusa koji je objektivni elemenat državine, njen drugi
elemenat, animus possidendi, je voljni, subjektivni. Animus je volja da se stvar drži kao svoja (animus rem
sibi habendi), tj u svoje ime (pro se, suo nomine), a ne za drugoga, odnosno u tuđe ime (pro alio, alieno
nomine).
Klasično pravo poznaje i izuzetke od pravila da državinu čine dva elementa. Tako državinu imaju
založni poverilac, sekvestar koji čuva stvar o kojoj se vodi spor i prekarista kome je stvar data na korišćenje
do opoziva, iako svi oni nemaju animus. Npr sekvestar nije sopstvenik, pa ako mu stvar neko oduzme,
nema pravo na svojinsku tužbu. Može je, dakle, povratiti samo putem interdikta.
51.Državina - oblici državine, zaštita državine i sticanje i gubljenje državine
Oblici državine
Zavisno od okolnosti pod kojima državina nastaje, elementa volje i držaočeve savesnosti, klasično
pravo razlikuje više slučajeva državine.
1)Possessio civilis je državina savesnog držaoca stečena pravnim poslom koji pravo smatra valjanim
osnovom sticanja državine. Valjani osnov (iusta causa) državine je onaj posao koji je usmeren na prenos
svojine.
2)Possessio naturalis je pridržaj stvari. Kod pridržaja držalac ima samo corpus, a nema animus.
Pridržava stvar, drži je za drugoga.
3)Possessio iusta je državina stečena na dozvoljen način. Ukoliko je stečena nedozvoljenim
sredstvima, a to znači silom, tajno i zloupotrebom poverenja (vi, clam, precario), državina je iniusta. Takva
je npr državina lopova ili lica koje silom uđe u nečiju kuću.
4)Possessio bonae fidei, savesna državina, je ona kod koje držalac u momentu sticanja vlasti na
stvari veruje da njenim držanjem ne narušava pravo trećeg lica. U suprotnom, državina je nesavesna
(possessio malae fidei). Nesavesni je držalac, npr, onaj koji kupi stvar znajući da je ukradena.
Sticanju svojine održajem vodi samo possessio civilis.
Zaštita državine
Državina uživa pravnu zaštitu. Štiti se pretorskim interdiktima. To su kratki uslovni nalozi da se
nešto učini ili da se ne čini, izdati u cilju očuvanja nekog faktičkog stanja. Pretor ih izdaje na zahtev
držaoca stvari bez prethodnog ispitivanja da li on ima pravo na državinsku zaštitu. Tek sako se druga strana
kojoj je interdikt upućen tome usprotivi, tvrdeći da nema pretpostavki za izdavanje interdikta, dolazi do
postupka u kome se presuđuje na osnovu izvedenih dokaza. Stranke nisu tražile donošenje interdikta, ako
nisu bile sasvim sigurne da imaju pravo na interdiktnu zaštitu.
Zavisno od razloga zbog čega se podižu, interdikti se dele na interdicta retinendae possessionis i
interdicta recuperandae possessionis. Prvi se koriste u slučaju smetanja i opasnosti od gubitka poseda, a
drugi kada je došlo do gubitka corpus-a.
Postojala su dva interdikta retinendae possessionis. Interdikt uti possidetis štiti držaoca nepokretne
stvari. Na osnovu njega pretor nalaže licu koje vrši uznemiravanje da se uzdrži od primene sile. Nalog je
uslovan, važi samo ako onaj koji zahteva izdavanje interdikta nije stekao državinu na nedozvoljen način od
lica protiv koga podiže interdikt. Za razliku od navedenog interdikta, interdikt utrubi štiti od uznemiravanja
držaoca pokretne stvari i to onog koji je stvar duže držao u proteklih godinu dana. To znači da zaštitu ne
uživa poslednji držalac i da lice koje je dobilo interdiktni spor protiv jenog lica može izgubiti spor protiv
drugog, ako ovo dokaže da je stvar duže imalo u posedu u zadnjih godinu dana.
Interdikti recuperandae possessionis štite držaoca kome je oduzeta stvar. Njih ima više.
Interdictum unde vi i de vi armata štite onog držaoca nepokretnosti koji je oteran sa poseda upotrebom
sile, odnosno od grupe naoružanih ljudi. Za uspeh prvog interdikta zahteva se da držaočev posed nije
nedozvoljen, tj pribavljen vi, clam, precario od lica protiv koga se interdikt podiže. Ovi interdikti se mogu
podići samo u roku od godine dana od trenutka gubitka poseda.
Prednost interdiktne zaštite u odnosu na zaštitu putem tužbe bila je u tome što nije iziskivala
mukotrpno dokazivanje prava na držanje stvari.
Sticanje i gubljenje državine
Državina se stiče u trenutku kada se stekne materijalna mogućnost raspolaganja sa stvari i volja da
se to raspolaganje vrši suo nomine.
Držalac do fizičke vlasti na stvari može doći na dva načina. Okupacijom, ako je stvar res nullius i
tradicijom, ako je već bila u nečijoj državini. Vlast na stvari se može steći i posredstvom roba, potčinjenog
člana porodice, tutora ili lica koje radi po nalogu (procurator).
Državina se gubi nestankom corpus-a, kada držalac preda stvar drugome ili je odbaci, odnosno kada
izgubi vlast na njoj protiv svoje volje, a steknu se uslovi državinske zaštite na strani drugog lica.
Istorija - Državina podrazumeva materijalno držanje stvari. Ona je zato po svojoj prirodi vezana za
telesne stvari. Stoga bestelesne stvari, npr lične službenosti usus i ususfructus, nisu u početku mogle biti
predmet državine. Klasično pravo, međutim, to dopušta kod plodouživanja i nekih službenosti i tako nastaje
quasi possessio. I u ovom slučaju državina se shvata kao faktička vlast, ali ne kao vlast koja obuhvata
svojinska ovlašćenja, već kao vlast koja odgovara ovlašćenjima iz stvarnih prava na tuđim stvarima.
52.Sukcesije za slučaj smrti - uvod i načini pozivanja na nasleđe
Pravo u čovekovoj smrti vidi gašenje titulara prava. Tim gašenjem, međutim, ne nestaju i njegova
prava i obaveze. Sve ono što nije vezano za njegovu ličnost, a to su pre svega prava i obaveze imovinskog
karaktera, njegova kuća, zemlja, robovi, potraživanja, dugovanja i dalje postoje.
Rimsko pravo je sadržavalo dve vrste pravila tih pravila. Jedna su uređivala sukcesiju na osnovu
testamenta, a druga kada ga nije bilo. Za rimske pravnike nasleđivanje je smao jedan od načina sticanja
svojine. To se vidi i u tekstu Gajevih Institucija. Gaj opisuje pribavljanje svojine injurecesijom pa tu
ubacuje i ustupanje nasleđa tim poslom (in iure cessio hereditatis). Kada analizira održaj osvrće se i na
pravila o održaju nasleđa (usucapio pro herede).
Univerzalna sukcesija nije jedini način sticanja prava za slučaj smrti. Postoji i sukcesija
pojedinačnih imovinskih prava na osnovu ostaviočevih legata, fideikomisa i poklona za slučaj smrti.
U klasičnom pravu postoje dva izvora pravila o nasleđivanju. Jedan je ius civile, a drugi je pretorov
edikt. Na osnovu prvog se na zaostavštini stiče svojina, a na osnovu drugog, uvedenog da bi se nasleđivanje
prilagodilo novim društvenim prilikama, stiče se samo državina dobara, koja tek održajem prerasta u
svojinu.
53.Univerzalne sukcesije za slučaj smrti - osnovni pojmovi: ostavilac, zaostavština,
naslednik
Univerzalna sukcesija za slučaj smrti dovodi do prelaska zaostavštine sa ostavioca na naslednika.
Tri su pravna pojma, dakle, pojma prisutna u svakoj univerzalnoj sukcesiji: ostavilac, zaostavština i
naslednik.
Ostavilac (de cuius, de functus) - Ostavilac je umrlo lice iza koga dolazi do univerzalne sukcesije.
To je fizičko lice koje je za života imalo pravni subjektivitet. Od svih lica sui iuris jedino Latini Junijani ne
mogu biti ostavioci, jer njihovu imovinu u trenutku smrti preuzima patron. Ostavilac može biti i lice alieni
iuris, ako je u pitanju vojnik koji raspolaže svojim pekulijumom.
Ostavilac koji je sačinio testament naziva se testator. Svako lice koje ima pravnu sposobnost, koje ima
imovinu, ne može praviti testament. Testator može biti samo ono lice koje u trenutku sačinjavanja
testamenta ima sposobnost testiranja (testamenti factio). Testament može praviti samo rimski građanin sui
iuris. Muškarac ne sme biti mlađi od 14, a žena od 12 godina, jer se za tu dob vezuje sticanje sposobnosti
testiranja. Testament ne može praviti lice kome je to pravo oduzeto presudom zbog izvršenja nekog
nečasnog dela (intestabilis). Najzad, testator u trenutku testiranja mora imati sposobnost rasuđivanja
(integritas mentis).
Zaostavština (nasleđe, hereditas). To je ostaviočeva imovina. Sa stanovišta prava ona je jedna, ali
zbirna stvar (universitas iuris). Nju čine sva imovinska prava koja su prenosiva, a ne samo svojina. U
zaostavštinu ulaze i stvarna prava na tuđim stvarima, izuzev ličnih službenosti, te potraživanja i većina
dugovanja.
Naslednik (heres). To je lice koje je postalo univerzalni sukcesor cele ili dela zaostavštine. Za
razliku od ostavioca, to može biti svaki rimski građanin, bilo da je sui ili alieni iuris, ako je živ u trenutku
ostaviočeve smrti. Dovoljno je da živi u majčinoj utrobi (qui in utero sunt), pod uslovom da se rodi živ.
Peregrin ne može biti naslednik rimskog građanina, čak i kada ima commercium, tj kada može zaključiti
poslove per aes et libram. Rob, međutim, može biti naslednik i tada ono što nasledi pripada njegovom
gospodaru. Ostaviočev rob može biti naslednik samo ako testament sadrži odredbu o njegovom
oslobađanju. I pravna lica imaju svojstvo naslednika. Tako zaostavština može pripasti nekoj kolegiji ili
civitas u celini, a od pobede hrišćanstva crkvi itd. I javna blagajna, fiscus, može biti naslednik, a to se
najčešće događa onda kada ostavilac nema zakonskih naslednika.
Nekim naslednicima je bila uskraćena mogućnost da zadrže celu ili deo zaostavštine. Tako
neformalno oslobođeni robovi, Latini Iuniani, mogu biti imenovani za naslednike, ali ne pribavljaju odmah
zaostavštinu zbog toga što njihova imovina pripada patronu. Dobijaju je ako postanu rimski građani u roku
od sto dana od ostaviočeve smrti. Ne mogu zadržati celu zaostavštinu, već samo polovinu, dalji srodnici
ostavioca i oni koji s njim nisu u srodstvu, ako padaju pod udar Avgustovih bračnih propisa, tj ako nisu u
braku (caelibes) ili nemaju dece (orbi). Tako od početka klasičnog prava postoji i pojam incapacitas. To je
umanjena sposobnost nasleđivanja u odnosu na dalje srodnike i strana lica. Ukoliko navedena lica u roku od
100 dana zaključe brak ili im se rodi dete, mogu primiti zaostavštinu. Ako do toga nije došlo ona pripada
naslednicima koji su imali capacitas, a ako ih nije bilo, onda javnoj blagajni.
Klasično pravo zna i za nedostojnost za nasleđivanje (indignutas). Nedostojna su nasleđa ona lica
koja su se ogrešila o ostavioca, na primer time što su ga javno vređala, nanela mu telesnu povredu, pokušala
da ga ubiju itd,
Klasično pravo deli naslednike na tri kategorije, na nužne (necessarii), svoje i nužne (sui et
necessarii) i tuđe (extranei). Nužni naslednik je ostaviočev rob koji je imenovan za naslednika i oslobođen
ropstva. On je nužni naslednik zbog toga što ne može odbiti nasleđe. Rob se imenuje za naslednika kada je
ostavština prezadužena, dabi se članovi porodice poštedeli neugodne javne rasprodaje imovine. Po osnovu
imenovanja roba za naslednika poverioci vode izvršni postupak protiv bivšeg roba i naplaćuju potraživanja
samo iz njegove imovine.
Svoji i nužni naslednici su sva ona lica koja se u trenutku ostaviočeve smrti nalaze pod njegovom
neposrednom vlašću. Ona se još nazivaju i naslednici ukućani (domestici heredes). To su: žena u manus
braku, sinovi i kćeri, adoptirana i adrogirana lica, te njihova deca, ako su pod neporednom vlašću ostavioca
zato što su im roditelji umrli ili emancipovani. Na njih se gleda kao na neformalne suvlasnike porodične
imovine. Oni su nužni naslednici zato što ne mogu odbiti nasleđe, osim ako im ostavilac putem
testamentarne klauzule si volet (ako hoće) ostavi slobodu izbora.
Tuđim naslednicima su smatrana sva lica van kruga porodice.
Načini pozivanja na nasleđe
Dva su načina pozivanja na nasleđe u klasičnom pravu: testamentarno i intestatsko. Testamentarno
se zasniva na ostaviočevoj volji izraženoj u testamentu a intestatsko na pravilima o redosledu pozivanja na
nasleđe ostaviočevih srodnika. Intestatsko nasleđivanje je subsidijerno. Do njega dolazi tek kada nema
testamenta. To se događa: kada ga ostavilac uopšte ne sačini (intestatus); kada ga ne sačini na valjani način;
kada valjano napravljeni testament postane kasnije ništav.
Klasično pravo ne dozvoljava da se jedan deo zaostavštine deli na osnovu testamenta, a drugi
intestatski. Izuzetak je nasleđivanje vojnika. Uopšte rečeno, za vojnike su važila mnoga specijalna pravila,
posebno u naslednom pravu.
54.Testamentarno nasleđivanje - pojam: “testament” i forma testamenta
Danas se za testament kaže da je izjava ostaviočeve poslednje volje o raspolaganju imovinom za
slučaj smrti.
Od perioda kasne republike testamenti se prave po propisima jus civila ili pretorskog prava.
Civilna forma je testament per aes et libram. Podrazumeva prisustvo libripensa, pet svedoka i kupca
imovine (familiae emptor). Ostavilac bi napisao testament na tablicama, a forme radi bi mancipovao
imovinu. Gaj saopštava da je familiae emptor tom prilikom izgovarao određene reči, a zatim bi bakarnim
štapićem dodirnuo tas vage i predao ga ostaviocu, kao da mu plaća cenu. Nakon toga bi testator prisutnima
pokazao tablice testamenta i izgovorio nunkupacionu formulu.
Klasično pravo propisuje i formu ostaviočeve izjave zapisane na voštanim tablicama. Imenovanje
naslednika mora biti izvršeno na početku. Ono je glava testamenta (caput testamenti). Sve ono što je
napisano ispred imenovanja nema pravnu snagu. Imenovanje naslednika mora biti izvršeno upotrebom reči
“naslednik” i “neka bude”. Testator mora u testamentu poimence pomenuti sve sinove pod vlašću, bilo da
im nešto ostavlja, bilo da ih isključuje iz nasleđa. Ostale članove porodice može obuhvatiti i opštom
formulom: Ostali neka budu isključeni.
Romanisti danas smatraju da su postojala dva oblika testamenta per aes et libram. Jedan, u kome
testator javno izlaže kako raspolaže imovinom i drugi u kome izjavljuje da je njegov testament ono što je
zapisano u tablicama koje pokazuje, koji je u praksi bio češći.
Tablice sa testamentom su bile uništavane ili falsifikovane. Zbog toga su doneti propisi da su takve
radnje javni delikti koji povlače strogu kaznu. Uz to, propisano je kakve tablice moraju biti da bi testament
bio punovažan. Morale su biti složene kao današnje knjige, sa otvorima kroz koje je prolazila traka koja ih
povezuje. Krajevi trake su na spoljašnjoj strani morali biti zapečaćeni pečatima 5 svedoka. Tako povezane
tablice se nisu mogle otvoriti bez kvarenja pečata. Na spoljašnjoj strani se moglo pročitati ko je i kada
sačinio testament i koja lica potvrđuju njegovu autentičnost, ali je pravno relevantan bio samo tekst na
unutrašnjim stranama koje nisu bile vidljive.
Drugi oblik testamenta, takođe utemeljen u starom jus civilu, je vojnički testament, testamentum in
procinctu. Procinctus je poseban način vezivanja toge pred početak bitke, što znači da je ovaj testament u
prvo vreme pravljen samo u takvim prenucima. Testamentum in procinctu je vojnikova izjava o tome ko
treba da ga nasledi.
Institut vojnog testamenta se održao tokom cele rimske istorije. Imperator Konstantin u jednoj
konstituciji kaže da je taj testament valjan i kada ga vojnik koji u bici umire napiše svojom krvlju na
koricama mača ili štitu, pa i kada ga mačem ispiše u prašini.
Testament pretorskog prava ima jednostavniju formu. Kada testamentu nedostaju formalnosti
mancipacije, a to znači kada nije napravljen pred libripensom i svedocima, ili kada testator nije izgovorio
nunkupaciju, a volja ostavioca je zapisana na tablicama zapečaćenim pečatima sedam svedoka, testament
važi. Na osnovu takvog testamenta pretor imenovanom nasledniku daje zaostavštinu u državinu (possessio
bonorum secundum tabulas).
55.Testamentarno nasleđivanje - sadržina testamenta i punovažnost testamenta
Sadržina testamenta
Najvažnija odredba testamenta je imenovanje naslednika. Ona je ne samo glava nego i temelj
testamenta.
Za razliku od starog jus civila u kome je samo jedno lice moglo biti imenovano za naslednika, a
ostalim članovima porodice je bila samo sotavljena mogućnost da putem actio familiae erciscundae traže
podelu zaostavštine, u klasičnom pravu testator može imenovati i više naslednika. Ako ih samo nabroji i
imenuje za naslednike, čini ih naslednicima na jednake delove.
Testator može nasledniku imenovati i supstituta. Supstituti mogu biti obični i pupilarni, odnosno
postoje dve vrste supstitucije. Vulgarna, obična, je ona u kojoj testator imenuje više naslednika po
određenom redosledu, na način da sledeći dobija nasleđe pod uslovom da prethodni ne može ili neće da ga
primi. Pupilarnom supstitucijom se određuje naslednik maloletniku, pupili, za slučaj da umre pre
punoletstva, tj pre nego što stekne sposobnost pravljenja testamenta. Kada zbog ove supstitucije pupilin
život može doći u opasnost, praksa je bila da se pupilarni supstitut imenuje na posebno zapečaćenim
tablicama koje su otvarane nakon pupiline smrti, da bi se tek tada utvrdilo ko je imenovan za supstituta.
Punovažnost testamenta
Da bi testament bio punovažan testator mora imati testamenti factio ne samo kada pravi testament,
već i u trenutku smrti. Zbog toga testament postaje nevažeći ako testator naknadno pretrpi capitis
deminutio, na primer zbog osude za izvršeno krivično delo ili adrogacije. Punovažan testament može postati
nevažeći i zbog naknadnog rođena ostaviočevog deteta, ako ono u testamentu nije pomenuto. Isto se događa
i u slučaju rođenja unuka ili unuke od ranije umrlog sina, jer i oni imaju položaj “svojih naslednika”.
Testament sadrži ostaviočevu poslednju volju. Zbog toga pravljenje novog punovažnog testamenta
znači opozivanje starog. Testament se poništava i uništavanjem tablica na kojima je napisan, ali samo kao to
čini testator sa tom namerom.
56.Testamentarno nasleđivanje - nužno nasleđivanje i prijem nasleđa
Nužno nasleđivanje
Ako su u testamentu imenovani za naslednike sui heredes, dakle članovi porodice pod neposrednom
vlašću paterfamilijasa, nepomenuti članovi porodice im se pridružuju na jednak deo. Ako su za naslednike
imenovana lica van porodice (extranei heredes) nepomenuti članovi porodice dobijaju polovinu
zaostavštine.
Nepomenuti članovi porodice su dolazili u još povoljniju situaciju ako su se za zaštitu obratili
pretoru. Kada je ostavilac za naslednike imenovao lica van porodice, pretor je članovima porodice davao
državinu celokumne zaostavštine suprotno odredbama testamenta. To je bonorum possessio contra tabulas,
koji imenovanom nasledniku ostavlja samo golo ime naslednika.
Prijem nasleđa
U trenutku ostaviočeve smrti dolazi do pozivanja (delatio) naslednika da preuzme nasleđe. Ako se
radi o nužnim naslednicima, oni u istom trenutku, hteli ili ne (sive velint sive nolint), stiču svojinu na
zaostavštini. Ako je u pitanju strani naslednik, od njega se zahtevala izjava o prijemu nasleđa. Nju je mogao
dati u svečanoj formi (cretio) ili neformalno, a mogao je i preduzeti neku radnju koja je imala značenje
prihvatanja nasleđa (pro herede gestio).
Ako je naslednik polagao pravo na nasleđe po odredbama pretorskog prava, morao se pretoru
obratiti sa zahtevom. Ako je pretor utvrdio da je zahtev osnovan, dodeljivao je zaostavštinu u državinu
(possessio bonorum) koja je istekom roka za održaj od godine dana dovodila do sticanja svojine.
Ako je naslednik odbio nasleđe, mogle su nastupiti različite posledice. Ako je bilo više sanaslednika
njegov deo je prirastao naslednim delovima ostalih. Ako je testator postavio supstituta, on se pozivao na
nasleđe. Ako niko od testamentom imenovanih nije primio nasleđe, dolazilo je do intestatskog nasleđivanja.
Ako nije bilo ni intestatskih naslednika, ostaviočeva imovina je bila slobodna za održaj.
Prijemom nasleđa naslednik je stupao u ostaviočeva prava i obaveze imovinskog karaktera. Sticao je
pravo na tužbe i druga procesna sredstva koja je imao i testator. Naslednik je imao na raspolaganju
hereditatis petitio, kojom tužbom se ostvaruju isti ciljevi koji se postižu reivindikacionom koju podiže
sopstvenik stvari. Držalac zaostavštine na osnovu pretorskog prava uživao je i interdiktnu zaštitu.
Pretor je u klasičnom pravu dozvoljavao i “svojim i nužnim naslednicima” da ne prihvate
zaostavštinu. Oni su to postizali na taj način što su se uzdržavali od preduzimanja bilo kakvog akta u
odnosu na zaostavštinu. Ako se niko od srodnika nije pojavio da je preuzme, takva zaostavština je mogla
biti uneta u fisk, a ako nije ni do toga došlo, poverioci zaostavštine su mogli izvršiti javnu prodaju dobara
radi namirenja svojih potraživanja.
Istorija: Intestatsko nasleđivanje je u Rimu starije od testamentarnog. U prvo vreme
paterfamilijasovu imovinu su nasleđivala samo njegova deca. Ako ih nije imao ili su bila maloletna,
paterfamilijas je pribegavao usvajanju. Na kurijatskoj skupštini, koju je sazivao pontifex maximus, tražio je
odobrenje, testamonium, da u slučaju njegove smrti porodica, a to znači svi njeni članovi i imovina,
pripadnu usvojeniku.
U prvo vreme paterfamilijas je prenosio svoju imovinu na lice od poverenja (familiae emptor) i to
pred svedocima i libripensom mu nalagao kome da prenese delove imovine ako umre. Imovinu je i dalje
zadržavao u posedu. To je bio formalni prenos svojine utemeljen na poverenju (mancipatio fiduciae causa)
u kome ne postoji imenovanje naslednika.
Nespominjanje člana porodice u najstarije vreme je ovome davalo pravo da sa querella inofficiosi
testamenti zahteva poništenje testamenta. Testament je poništavan sa obrazloženjem da testator nije bio pri
čistoj svesti kada ga je sačinio, jer samo lud čovek može da izostavi člana porodice iz nasleđivanja. Ovakav
rezon je primeren tadašnjim uslovima života. Isključiti člana porodice iz testamenta i ostaviti ga bez
imovine u ekonomiji porodičnog privređivanja bilo je jednako osudi na smrt.
U Justinijanovom pravu nema više razlike između testamentarnog nasleđivanja po jus civilu i
pretorskom pravu.
57.Intestatsko nasleđivanje
Kada posle smrti ne dođe do nasleđivanja po osnovu testamenta umrli je intestatus i tada se
primenjuju pravila intestatskog nasleđivanja. To znači da se zaostavština deli srodnicima, što podrazumeva
njihov redosled po redovima i stepenima, pri čemu oni bliži isključuju dalje iz nasleđa.
Klasično pravo sadrži dve vrste normi o intestatskom nasleđivanju. Jedne pripadaju jus civilu, a
druge pretorskom pravu.
Intestatsko nasleđivanje u klasičnom pravu bilo je definisano već u Zakonu 12 tablica u skladu sa
organizacijom agnatske porodice na čijem čelu je bio paterfamilijas. Prvi nasledni red čine sui heredes. To
su lica koja su u času ostaviočeve smrti bila pod nejgovom neposrednom vlašću. Ona nakon njegove smrti
postaju lica sui iuris, a time stiču sposobnost da budu nosioci imovine. Ovaj red čine ostaviočevi sinovi i
kćeri, rođeni, adoptirani ili adrogirani, te njihovi potomci, ako su pod neposrednom vlašću šefa porodice
zbog toga što im je predak emancipovan ili je umro. Sui heredes dele zaostavštinu na jednake delove, prema
broju glava (per capita) i po linijama (per stirpes).
U drugom redu je pozvan na nasleđe adgnatus proximus. To je ostaviočev najbliži agnat, dakle
najbliži od srodnika sa kojima je ostavilac nekada živeo pod istom patria potestas. Najbliži agnat je
najčešće ostaviočev brat ili sestra. Ako ih ima više, dele zaostavštinu per capita.
U trećem redu pozvani su gentili. Pošto gentila ima mnogo, jer gentili su svi oni koji nose
zajedničko ime roda, najverovatnije da je to značilo da je svaki od njih mogao da uzme zaostavštinu.
Pretor poziva na intestatsko nasleđivanje članove porodice pre svega po osnovu krvnog načina
računanja srodstva i bračne veze. On daje bonorum possessio na zaostavštini po sledećem redosledu:
1) Liberi - oni su sui heredes iz Zakona 12 tablica, stim što su im pridodata emancipovana deca. Oni
nasleđuju per capita i po linijama.;
2) Legitimi - oni su agnati (adgnati proximi). Oni nasleđuju po glavama.;
3) Cognati - pod kognatima, koji se pozivaju u trećem redu, podrazumevaju se ostaviočevi krvni
srodnici po muškoj i ženskoj liniji do šestog stepena srodstva i samo neki iz sedmog.;
4) Vir et uxor - U četvrtom redu se poziva preživeli bračni drug.
Pretor ostavlja najpre naslednicima iz prvog naslednog reda sto dana da se izjasne da li prihvataju
zaostavštinu. Ako je ne prihvate, isti rok daje naslednicima ostalih redova, s tim što kognatima taj rok daje i
u okviru svakog stepena srodstva.
I pretorsko pravo reguliše davanje zaostavštine u državinu po osnovu oslobođenikove smrti.
58.Singularne sukcesije za slučaj smrti
Legati
Legat je za testament vezano ostaviočevo raspolaganje delom imovine u korist lica koje nije
naslednik, ili ako je naslednik nezavisno od nejgovog nasledničkog svojstva. Pravnik Florentin opisuje
legat ovako: “Legat je umanjenje zaostavštine kojim ostavilac hoće nekoome da pokloni nešto od onoga što
bi inače pripalo nasledniku.” Lice kome se ostavlja legat naziva se legatar. Legatar dobija legat samo ako
dođe do nasleđivanja po osnovu testamenta. Ukoliko imenovani naslednik odbije, ili ne može da primi
nasleđe, pa ono pripadne intestatskim naslednicima, legat se gasi. Velika je razlika izmešu situacija u kojoj
se nalaze legatar i naslednik. Legatar stiče samo pravo, a naslednik uz prava stiče i obaveze.
Odredba o legatu se može uneti u testament ili se o tome može sačiniti posebna isprava, kodicil. U
klasičnom pravu ostavilac bira način legiranja prema pravnim posledicama koje legatom želi da postigne.
1) Legatum per vindicationem ustanovljava u korist legatara pravo sovjine ili drugo stvarno pravo
na delu zaostavštine. Legatar postaje titular ostavljenog prava u trenutku ostaviočeve smrti i može ga
zahtevati vindikacionom tužbom. Na ovaj način se može legirati samo ono što je deo ostaviočeve imovine.
2) Legatum per damnationem ustanovljava obavezu za naslednika da nešto da, učini ili ne čini u
interesu legatara. Predmet ovog legata mogu biti i tuđe stvari, što znači da ih naslednik mora prethodno
pribaviti. Legatar svoje potraživanje iz ovakvog legata ostvaruje obligacionom tužbom.
3) Legatum per praeceptionem ustanovljava pravo jednog od sanaslednika ili legatara koji nije
naslednik da prvi izabere i uzme nešto iz zaostavštine.
4) Legatum sinendi modo nalaže nasledniku da trpi da legatar uzme neku stvar. Predmet ovog
legata može biti i stvar koja se ne nalazi u zaostavštini, već je u imovini naslednika.
U klasičnom pravu je vidljiva tendencija ka izjednačavanju dejstva različitih oblika legata, što je u
postklasičnom pravu dovelo do jedinstvenog instituta.
U klasičnom pravu ukupna vrednost legata nije smela preći 3/4 zaostavštine. Ovo pravilo je
ustanovljeno Falcidijevim zakonom iz 40 godine ste.
Fideikomis
Fideikomis klasičnog prava je ostaviočeva obavezujuća molba upućena nasledniku, testamentarnom
ili intestatskom, legataru, pa i fideikomisaru, da nešto učini na teret zaostavštine ili dela dobijene imovine.
Njime se, na primer, može zatražiti od naslednika da nakon proteka određenog roka oslobodi nekog roba,
ali i da celu zaostavštinu preda trećem licu (fideikomisarna supstitucija). Fideikomis se najčešće
saopštava u formi pisma (codicilus), ali nije bilo smetnje da se to učini i usmeno. Može biti potvrđen u
testamentu.
U predklasičnom pravu fideikomis je zaista molba čije poštovanje zavisi samo od časti (fides) i
onoga kome je upućena. U klasičnom pravu to je pravom zaštićeni ostaviočev nalog. Postojao je pretor za
fideikomise od koga je fideikomisar mogao tražiti zaštitu u slučaju nepoštovanja ostaviočeve volje. Sa SC
Pegasianum je propisano da se fideikomisima ne može ostaviti više od 3/4 zaostavštine. To je uz odsustvo
čvrste fideikomisarne forme, dovelo u klasičnom pravu do približavanja fideikomisa legatima. Ta
tendencija je nastavljena i u postklasičnom pravu, da bi Justinijan konačno ukinuo razliku između ta dva
instituta.
Poklon za slučaj smrti
Do raspolaganja imovinom za slučaj smrti može doći i putem poklona za slučaj smrti (donatio
mortis causa). Ovim poklonom dolazi do singularne sukcesije koja je nezavisna od nasleđivanja. Poklon za
slučaj smrti je posao koji se zaključuje inter vivos, ali je njegovo dejstvo vezano za poklonodavčevu smrt.
Dve su varijante ovog posla. U prvoj poklonodavac koji se nalazi u smrtnoj opasnosti prenosi na
poklonoprimca ono što je predmet poklona uz klauzulu da mu to bude vraćeno ako tu opasnost preživi.
Ovakav poklon je, dakle, posao sa raskidnim uslovom. Drugi vid ovog poklona postoji kada se ugovara
odložni uslov. To znači da poklonodavac zaključuje posao uz klauzulu da će pravo pripasti poklonoprimcu
u trenutku poklonodavčeve smrti.
Klasično pravo na poklone za slučaj smrti primenjuje ograničenja koja je lex Falcidia uveo za
legate, a takođe i ona koja su kadukarnim zakonodavstvom uvedena za lica koja nisu u braku ili su u braku
a nemaju dece. Morali su, npr, imati formu kodicila i biti overeni od strane 5 svedoka, što je bio zahtev
forme i za fideikomise.
59.Poklon - pojam i dejstvo poklona
Poklon (donatio) je u klasičnom pravu valjani osnov pribavljanja imovinske koristi. On postoji uvek
kada jedno lice, poklonodavac, na svoj teret, bez ikakve naknade ili uslova koji čine obeležje nekog drugog
posla, svojom voljom, putem pravnog posla, preduzimanjem ili propuštanjem neke radnje, neposredno ili
posredno, pribavlja poklonoprimcu, uz njegov pristanak, imovinsku korist.
Klasično pravo posmatra poklon preko dva objektivna i jednog subjektivnog elementa. Prvi
objektivni element poklona je imovinska korist na strani poklonoprimca. Imovinska korist može biti
posledica prenosa prava svojine ili nekog drugog stvarnog prava, ustanovljenja potraživanja, oproštaja duga
i sl.
Drugi objektivni elemenat poklona je besplatnost. Ovaj elemenat mnogo više izražava suštinu
poklona neko sama imovinska korist. Imovinsku korist, npr, ostvaruje i kupac koji izuzetno povoljno kupi
stvar. To ipak nije poklon, jer plaćanje cene čini posao teretnim.
Subjektivni elemenat posla je volja stranaka da realizuju poklon. Ta volja mroa pre svega postojati
na strani poklonodavca, jer poklon tereti njegovu imovinu, ali se isto tako zahteva i od poklonoprimca.
Poklonodavčevu volju klasični pravnici označavaju izrazom animus donandi. Ona postoji samo ako je
formirana dobrovoljno, u odsustvu bilo kakve pravne obaveze. Ako se nešto daje bez kontraprestacije, ali
zato što se mora, nema poklona, već se radi o munus-u. Nema animus-a donandi ni onda kada je volja
proizišla iz zablude. Poklonoprimac može dati saglasnost izričito, ali i prećutno.
Zbog činjenice da poklonodavac iz poklona ne izvlači korist, on ne odgovara u slučaju da treće lice
oduzme poklonoprimcu stvar dokazavši svoje pravo na njoj. Ne odgovara ni za skrivene nedostatke stvari.
Ne plaća ni zatezne kamate zbog neblagovremenog ispunjenja poklona. Odgovara samo za onu štetu koja je
prouzrokovana njegovom zlom namerom ili grubom nepažnjom. Najzad, poklonodavac uživa beneficium
competentiae. Po poklonoprimčevoj tužvi se osuđuje da plati samo ono što može da plati, a da time ne
ugrozi svoju egzistenciju.
Postojala su i pravila uvedena Cincijevim zakonom iz 204. godine ste. Pozivom na taj propis
poklonodavac može odustati od poklona, ukoliko ga nije realizovao u celosti. Pod režim ovog zakona padali
su samo pokloni znatnije vrednosti učinjeni licu koje s poklonodavcem nije u prvnom srodstvu ili nekoj
sličnoj bliskoj vezi.
Lex Cincia je bio lex imperfecta. Poklone znatnije vrednosti je zabranjivao, ali ih nije poništavao,
niti propisivao bilo kakvu kaznu za poklonodavca i poklonoprimca. Zbog toga klasično pravo razlikuje
perfektan od imperfektnog poklona. Perfektan, konačan, poklon je onaj koji je sa stanovišta prava u svim
svojim aspektima realizovan do kraja. To se vidi na primeru poklona u kome dolazi do prenosa prava
svojine. Takav poklon je perfektan ako je svojina preneta na propisan način i ako je poklonoprimac uveden
u posed. Budući da se zahteva ispunjenje oba uslova, i valjani način prenosa i uvođenje u posed, poklon res
mancipi je imperfektan ako je izvršena mancipacija, a nije izvršena predaja poseda ili ako je izvršena
predaja poseda bez mancipacije.
Klasično pravo, dok je poklon imperfektan, daje poklonodavcu više procesualnih sredstava u cilju
otkanjanja posledica započetog posla. Osnovno sredstvo je prigovor Cicijevog zakona (exceptio legis
Cinciae). Poklonodavac koristi prigovor onda kada poklonoprimac tužbom zahteva ispunjenje obaveze iz
poklona. Pozivom na Cincijev zakon može se uspešno upotrebiti i svojinska tužba u situaciji u kojoj to
inače ne bi bilo moguće. Ako je poklonodavac neformalno predao res mancipi, ali je nije mancipovao,
može podići vindikacionu tužbu i tražiti stvar natrag. Na poklonoprimčev prigovor da mu je stvar
poklonjena i predata, poklonoprimac će se pozvati na zakon (replicatio legis Cinciae) i dobiće spor.
Polazeći od ideje da poklonodavca treba zaštititi sve dok poklon ne postane konačan, klasično pravo
stavlja poklonodavcu na raspolaganje i druga procesna sredstva.
60.Poklon - poklon sa uslovom i nalogom i zabrana darivanja između bračnih
drugova
 Poklon sa uslovom i nalogom
Poklon je dobročin posao i zbog toga u načelu ne stvara obavezu za poklonoprimca. Izuzetak je
poklon uz koga je ugovoren uslov ili nalog.
Uslovom i nalogom može se ustanoviti poklonoprimčeva obaveza da nešto da, učini ili ne učini.
Tako poklonoprimac može preuzeti obavezu da izdržava poklonodavca, da oslobodi ili kupi određenog
roba, da isplati neki dug, da ne otuđi stvar koja mu je poklonjena ili ne dozvoli da rob dođe pod vlast nekog
lica i sl. Klasični pravnici u svakom konkretnom slučaju procenjuju da li ono što tereti poklonoprimca ima
karakter naloga ili je protivčinidba. Tako obavezivanje poklonoprimca da će nositi poklonodavčevo ime,
prema klasičnim pravnicima ima karakter protivčinidbe koja negira poklon.
Klasični pravnici prave razliku između uslova i naloga s jedne strane i obične želje, sa druge.
Izvestan kriterijum za procenu dao je Neracije. Pre se radi o običnoj želji nego o uslovi ili nalogu u svim
onim situacijama u kojima se nešto ne dogovara u korist poklonodavca ili trećeg lica, već u korist
poklonoprimca. Obična želja, npr, postoji kada se poklon čini da bi poklonoprimac mogao sebi da sagradi
kuću.
Zabrana darivanja između bračnih drugova
Pokloni između bračnih drugova su predmet posebne regulative u klasičnom pravu. Pred kraj
pretklasičnog perioda supružnicima je zabranjeno uzajamno darivanje. Ulpijan nalazi smisao zabrane u
onemogućavanju iskorišćavanja ljubavi bračnog druga u cilju bogaćenja, odnosno u želji da se bračna sloga
temelji na uzajamnim osećanjima supružnika, a ne na imovinskom interesu. Zbog toga su zabranom bili
obuhvaćeni samo oni pokloni koji su dovodili do obogaćenja jednog a osiromašenja drugog bračnog druga.
Zabrana je pogađala samo lica koja se nalaze u zakonitom braku. Zabrana nije mimoilazila ni
poklone koje bračni drug učini licu koje se nalazi pod vlašću njegovog supružnika, jer da nije bilo tako,
lako bi se izigravala.
Zabranom nisu bili obuhvaćeni pokloni koji su u bračnom životu uobičajeni, zatim oni koji koriste i
jednom i drugom bračnom drugu, oni koji se čine da bi se održao društveni ugled bračnog druga ili iz
religijskih razloga, kao i pokloni koji se daju povodom razvoda braka (divortii causa). Ovi poslednji su
dopušteni zato što se čine da bi se obezbedila imovinska sigurnost bračnog druga nakon razvoda.
Pokloni koji su pali pod udar zabrane bili su ništavi po sili zakona (ipso iure). To znači da se mogao
poništiti i potpuno perfektan poklon. Povraćaj poklona su mogli zahtevati čak i poklonodavčevi naslednici.
Imperator Karakala 206. godine u formi senatske odluke (Oratio Antonini) propisuje da perfektni pokloni
stvari koje poklonodavac nije opozvao, njegovom smrću postaju ipso iure valjani, kao da je u tstamentu
potvrđeno ono što je poklonjeno. Imperatorov propis se odnosio samo na prenose svojine.
Istorija: Do 204. godine ste rimsko pravo nema nijedan propis o poklonu. Poklon je u sferu prava
uveden sa lex Cincia. Na predlog plebejskog tribuna Marka Cincia Alimenta izglasan je plebiscit koji je
omogućavao poklonodavcu da odbije poklonoprimčev zahtev za ispunjenje obećanog poklona, ako se radilo
o poklonu veće vrednosti i ako poklonoprimac nije bio u krvnom srodstvu ili nekoj drugoj bliskoj vezi sa
poklonodavcem. Plebiscit je bio lex imperfecta. Nije propisivao nikakvu kaznu, niti je realizovani poklon
poništavao. U izvorima, naime, nalazimo podatak da su u tom vremenu patriciji počeli da iznuđuju poklone
od plebejaca kada su ih ovi molili da ih zastupaju na sudu.
Nakon njega su doneti lex Calpurnia i lex Iulia repetundarum, koji su mnogo efikasnije
onemogućavali razna iznuđivanja poklona.
Pravu revoluciju u regulisanju poklona, vrši, ipak, imperator Konstantin. Jednom konstitucijom iz
316. godine on ukida dejstvo Cincijevog zakona i poklon pretvara u tipičan posao, tj u posao utvrđene
forme i sadržine. Poklon se od tada zaključuje u formi sui generis koja se ne sreće kod drugih poslova.
Stroga forma poklona trebalo je da: onemogući iznuđivanja poklona od strane potentiores; obezbedi
uvid u prenose zemlje, što je bilo značajno za naplatu poreza; i, iznad svega, da otkloni komplikovane
parnice.
U postklasičnom pravu poklon roditelja deci može se sudski opozvati zbog nezahvalnosti dece. Kao
nezahvalnost se tretira omalovažavanje, vređanje i surovo postupanje sa roditeljima.
61.Pojam i karakteristike obligacionog odnosa u klasičnom pravu
Jedina nama poznata prava rimska definicija obligacije nalazi se u Justinijanovim Institucijama u
kratkom poglavnju kome su kompilatori dali naziv “O obligacijama”: “Obligacija je pravna veza koja nas
nužno primorava na predaju neke stvari u cilju isplate, u skladu sa pravom naše civitas”. Paul kaže:
“Suština obligacije nije u tome da neku stvar ili službenost učini našom, već da nekoga prema nama
obaveže na davanje ili činjenje, ili da ga učini odgovornim.” Kompilatori su naznačili da je fragment
preuzet iz udžbenika, pa je izvesno da je Paulovo određenje suštine obligacije bilo opšte prihvaćeno.
Ideja da obligaciju kao pravnu vezu uvek prati procesno sredstvo bila je izražena maksimom sine
actio nulla obligatio, bez tužbe nema obligacionog odnosa.
Obligacija je u klasičnom pravu uvek imovinski odnos. Njena sadržina mora biti iskazana u novcu.
Taj imovinski interes koji leži u osnovi obligacije, nekada je neposredno vidljiv, a katkad je na prvi pogled
nevidljiv.
U formalnom postupku presuda uvek glasi na svotu novca. Poverilac, dakle, ne može podići tužbu
radi zaštite svog prava iz obligacije ako nije u stanju da tužbeni zahtev prevede u novčani izraz.
Sledeća je karakteristika klasične obligacije da je ona pravni odnos s relativnim dejstvom. To je
odnos dugovanja i potraživanja u kome se uspostavlja pravna veza između dve određene strane, poverioca i
dužnika. Poverilac realizuje svoje potraživanje posredstvom dužnikove aktivnosti. On stiče pravo da
zahteva ispunjenje obaveze, ali ne stiče nikakvo neposredno pravo na onome što je predmet obaveze. To
relativno dejstvo obligacije lepo izražava Paul rečina da suština obligacije nije u tome da neku stvar učini
našom, već da dužnika na nešto obaveže. Zbog toga klasični pravnici za obligaciona prava kažu da su iura
in personam, da su vezana za ličnost. Iz tog razloga se i tužbe za zaštitu obligacionih prava, actiones in
personam, daju protiv određene ličnosti.
Obligacija ima još dve karakteristike. Ona je pozitivno određena, što znači da njenu sadržinu čini
precizno naznačeno potraživanje, odnosno dugovanje. Ona je po svojoj prirodi i vremenski ograničena.
Postoji samo dotle dok poverilac ne naplati potraživanje, odnosno dok obaveza ne bude ispunjena. Izuzetak
su obligacije nečinjenja koje stvaraju trajnu obavezu uzdržavanja od određenih radnji.
Istorija: U prvim obligacijama Rimljani ne vide samo pravnu vezu između dva lica nego i
religijsku. To se očituje u načinu sazivanja i gašenja obligacija. Npr, lice koje se obavezuje izgovaranjem
reči spondeo preuzima obavezu ne samo prema poveriocu, već i prema bogovima.
Kada je reč o dejstvu, najstarije obligacije ne deluju samo među strankama, inter partes, nego i
među ličnostima u pitanju. One deluju intuitu personae. Stara obligacija toliko čvrsto vezuje dve ličnosti,
da poverilac stiče vlast na dužnikovoj fizičkoj ličnosti ukoliko on ne isplati dug.
62.Actio i obligatio
Klasični pravnici obligaciju uvek posmatraju iz ugla tužbe. Ona je nužni i neodvojivi deo obligacije.
Izuzetan značaj tužbe u klasičnom obligacionom pravu posledica je rimskog shvatanja prema kome nema
onoga što se danas naziva “subjektivnim pravom” ako to nije praćeno pravom na tužbu.
U klasičnom načinu razmišljanja nema obligacionog odnosa bez tužbe: sine actio nulla obligatio.
Zbog toga sporazumevanje stranaka o nečemu što više nije pokriveno nekom tužbom ne rađa obligaciju.
Nekada se tužbe uvode zakonom, a mnogo češće pretorovom intervencijom. Obligacione tužbe su prema
tome bile civilne i pretorske. Pretor je kreirao i nova sredstva zaštite u postojećim obligacijama čije su tužbe
bile utvrđene zakonom. Tako je došlo do toga da su pojedine obligacije bile zaštićene kako tužbama jus
civila tako i pretorskog prava. Do iste posledice dovodilo je preuzimanje nekih obligacija pretorskog prava
u ius civile.
Kod tužbi utemeljenih na savesnom i poštenom ponašanju stranaka (actiones bonae fidei) sudija je
po službenoj dužnosti morao voditi računa o svim dodatnim sporazumima koje su stranke zaključile, te o
njihovom ponašanju, ne samo pri zaključenju posla, nego i tokom trajanja obligacije. Kod tužbi stricti iuris
sudija se striktno držao teksta tužbene formule. Ukoliko su stranke želele da on uzme u obzir određenu
okolnost, npr postojanje prevarne radnje, morale su same staviti prigovor u tom smislu.
U postklasičnom pravu se uočava tendencija napuštanja čvrstog vezivanja određene tužbe za
odgovarajuću vrstu obligacije. Do toga dolazi zbog vulgarnizacije prava, te potiskivanja formularnog
postupka ekstraordinarnim. Justinijan se, međutim, vraća na klasični sistem tužbi, tako da se rimsko pravo
do kraja nije oslobodilo shvatanja da bez tužbe nema obligacionog odnosa.
Iako je tužba neodvojiva od obligacije, ipak postoji jedan izuzetak. To je prirodna obligacija,
obligatio naturalis. Klasično pravo poznaje slučajeve u kojima obaveza postoji, ali se ne može utužiti.
Takva pravna konstrukcija, obaveza postoji ali se ne može utužiti, rađala je poveriočevo pravo da zadrži
ono što mu je isplaćeno, soluti retentio, i to je bila osnovna pravna posledica koja je proizilazila iz ovakve
obligacije.
Od 1. veka prirodna obligacija se rađa i kada se sin pod vlašću (filius familias) obaveže svom
paterfamilijasu ili licu alieni iuris u porodici. Prirodna obligacija nastaje i kada pupila preuzme obavezu bez
tutorovog odobrenja. U vreme Vespazijanove vladavine bilo je sa SC Macedonianum onemogućeno
utuživanje potraživanja na osnovu zajma koji je dat licu alieni iuris. Zastarele obligacije su takođe postajale
prirodne obligacije.
U klasičnom i naročito u postklasičnom pravu, termin “prirodna obligacija” dobija jedno novo
značenje. To je sada i obligacija koja se temelji na moralnoj dužnosti, zbog čega uživa pravnu zaštitu koju
prirodna obligacija prvobitno nije imala. Takav je slučaj sa obavezom roditelja da ostave deci zakonski
nasledni deo i obavezom muža da vrati miraz nakon razvoda braka.
63.Stranke i subjekti obligacije
Kako je obligacija odnos dugovanja i potraživanja u njoj uvek moraju postojati dve strane, poverilac
(creditor) i dužnik (debitor). Poverilac je ona strana u odnosu koja je ovlašćena da nešto zahteva, a dužnik
ona koja ima obavezu to da ispuni.
U kupoprodaji su to kupac i prodavac, u zajmu zajmodavac i zajmoprimac itd. Kada se govori o tim
terminima “poverilac”, odnosno “dužnik”, zbog toga što većina obligacija rađa uzajamna prava i obaveze,
pa je svaka od stranaka istovremeno i poverilac i dužnik.
Od pojma “stranka” treba razlikovati pojam “subjekt obligacije”. Pod subjektom se podrazumeva
lice, fizičko ili pravno, koje ima položaj stranke u obligacionom odnosu. Da stranka i subjekt obligacije
nisu istovetni pojmovi pokazuje to što u obligaciji postoje samo dve stranke, a subjekata može biti više.
Treba, takođe, reći da se za obligaciju mogu vezati i takozvani uzgredni subjekti obligacije,
adstipulator i jemac. Adstipulator je lice kome se dužnik obavezuje da će mu ispuniti istu onu prestaciju
koju duguje poveriocu. Adstipulacija se zaključuje na zahtev poverioca da bi se dug mogao naplatiti u
njegovom odsustvu ili nakon njegove smrti. Adstipulator po prirodi stvari treba da bude osoba od
poverenja. Zbog toga je adstipulacija odnos koji deluje intuitu personae, pa se gasi adsipulatorovom smrću.
Jemac je lice koje se vezuje za obligaciju na dužnikovoj strani da bi se povećala verovatnoća naplate
potraživanja.
Za razliku od arhaičnog prava, klasično pravo dozvoljava promenu subjekata obligacije. Ako se
menja subjekt koji je poverilac, onda je to cesija, a ako se menja dužnik, to je ekspromisija.
Cesija (cessio) je posao apstraktnog dejstva koji nastaje saglasnošću volja postojećeg poverioca u
obligaciji (cedent) i novog koji stupa na njegovo mesto (cesionar), uz prosto obaveštenje dužnika (cezus).
Cesija je, dakle, posao koji se realizuje bez saglasnosti dužnika. Cesionar stiče onakvo potraživanje kakvo
je postojalo pre promene poverioca.
 Cesija se vrši iz raznih razloga. U poslovnim odnosima putem nje se često namiruje dug. Dužnik
prenosi na poverioca potraživanje koje ima prema trećem licu i tako izmiruje svoju obavezu. Cesija nosi sa
sobom i izvestan rizik za cesionara. Ukoliko se nešto posebno ne ugovori, cedent garantuje samo da
tražbina postoji, ali ne garantuje da će se ona moći naplatiti. Tražbina se na primer neće moći naplatiti u
slučaju kada je dužnik prezadužen.
Ekspromisija (expromissio) je promena dužnika. Ona se zbog svoje sadržine razlikuje od cesije u
jednoj bitnoj stvari. Dok se cesija može izvršiti bez saglasnosti dužnika, ekspromisija ne može bez
saglasnosti poverioca. Poveriocu nije svejedno ko mu je dužnik, da li je to lice koje ima dovoljno imovine
ili ne, da li je uredan ili nesiguran platiša i sl. Zbog toga poverilac mora da se saglasi sa promenom dužnika.
Promena dužnika se vrši zaključenjem nove obligacije sa novim dužnikom, čime se stara gasi (novacija).
Sporazum između starog i novog dužnika poverioca se ne tiče. To je res inter alios acta. Kako je
razvijeni privredni život klasičnog perioda dovodio do dugih putovanja i odsustvovanja od kuće, poslovni
ljudi su, kada je za to bilo potrebe, prenosili dug i bez saglasnosti poverioca.
Sve što je napred rečeno primenjivalo se u obligacijama koje su imali redovno dejstvo, u onim koje
su delovale inter partes. Postojale su, međutim, i obligacije vezane za ličnost, kod kojih navedene promene
subjekata nisu bile moguće.
Istorija: Prvo sredstvo za promenu poverioca bila je novacija. Poverilac bi pozivao dužnika da se
obaveže novom poveriocu na ono što je dugovao njemu. U ovu svrhu korištena je verbalna stipulacija.
Dužnik je bio oslobađan stare obaveze zato što je prihvatio novu. U suštini ovde nema prenosa potraživanja,
već se menja obligacija u celini. Za ovaj način promene poverioca bila je potrebna saglasnost dužnika.
Da bi se zaobišla dužnikova saglasnost, Rimljani počinju da koriste institut zastupanja u parnici. U
tužbenom zahtevu bi stajalo ime starog, a u osuđujućem delu ime novog poverioca, pa bi tako ovaj drugi
postajao subjekt u čiju korist je glasila presuda. Cesionar je tako postajao zastupnik u sopstvenoj stvari
(procurator in rem suam), u suštini nosilac potraživanja. Cedent je do litiskontestacije mogao opozvati
zastupanje, primiti isplatu duga ili dug oprostiti i tako izigrati cesionara. Da bi otklonio ove nedostatke
imperator Antonin Pije dao je polovinom 2. veka cesionaru actio utilis koja se mogla podići i protiv
cedentove volje. Nakon toga se pravo na podizanje tužbe nije gasilo cedentovom smrću niti opozivom.
Tužba je prelazila i na cesionarove naslednike. Posle ove imperatorove intervencije jedini problem je
mogao nastati usled dužnikove isplate starom poveriocu. On je otklonjen uvođenjem denucijacije
(denuntiatio). Po prijemu obaveštenja da je promenjem poverilac dužnik više nije mogao izvršiti isplatu
starom.
Postklasična istorija vecije odslikava nesređene društvene prilike tog vremena. Zbog špekulacija s
cesijama bile su zabranjene cesije ljudi koji pripadaju nižem društvenoom sloju (humiliores) u korist
pripadnika višeg društvenog sloja (potentires), kao i cesije potraživanja o kojima se vodi spor. Od lex
Anastasiana iz 506. godine cesionar je mogao naplatiti od cezusa samo onoliko koliko je i sam platio za
tražbinu.
64.Sadržina i predmet obligacije - pojmovi sadržina i predmet obligacije
Sadržinu obligacije čine prava i obaveze stranaka i po toj sadržini se razlikuju obligacije različite
vrste.
Klasični pravnici kažu da sadržina obligacije može biti nešto što je dare, facere ili praestare. Pod
dare podrazumevaju prenos prava svojine ili nekog drugog stvarnog prava. Kao facere označavaju
podrazumevanje raznih radnji. Nijedan klasičan tekst ne kaže šta je precizno pravnotehničko značenje
izraza praestare. Verovatno su to obaveze za naknadu štete od neizvršenja obligacije i obaveze trećih lica
po osnovu date garancije.
Dare, facere i praestare se u obligacijama javljaju u kombinacijama koje zavise od vrste obligacije.
Sve te obligacije mogu se klasifikovati prema načinu raspodele prava i obaveza.
1) Ako je jedna strana u obligaciji nosilac prava a druga obaveza, onda je takva obligacija
jednostrano obavezujuća, obligatio unilateralis.
2) Ako su obe strane nosioci kako prava tako i obaveza, onda se radi o dvostrano obavezujućoj
obligaciji, obligatio bilateralis. Dvostrano obavezujuće obligacije mogu biti:
1) Dvostran jednaka (contractus bilateralis aequalis) je ona u kojoj uzajamna prava i
obaveze postoje od momenta nastanka obligacije. Takva je obligacija ortakluk.
2) Dvostrana nejednaka obligacija (contractus bilateralis inaequalis) je ona u kojoj u
momentu nastanka postoji na jednoj strani samo pravo, a na drugom samo obaveza, ali tokom
trajanja obligacije za stranu koja je bila nosilac prava može nastati neka obaveza, a za onu drugu
neko pravo. Takva obligacija nastaje, recimo, pri predaji stvari na čuvanje.
Jednostrano obavezujuće obligacije su zaštićene samo jednom tužbom, dvostrano obavezujuće sa dve. Ako
je obligacija dvostrana nejednaka tužbe su directa i contraria. Prva služi za zaštitu osnovnog prava, a druga
onog kasnije nastalog.
Pod predmetom obligacije, prestacijom, podrazumeva se konkretna činidba koju je dužnik u
određenoj obligaciji obavezan da ispuni, odnosno koju je poverilac ovlašćen da zahteva. Po predmetu
obligacije razlikuju se pojedinačne obligacije u okviru obligacija određene vrste.
Obligacija nastaje samo ako predmet ispunjava određene uslove. Prema klasičnim pravnicima uslovi
su:
1) Prestacija mora biti objektivno moguća, fizički i pravno. Ako to nije slučaj, obligacija je ništava.
Ovaj uslov pravnici su uobličili u maksimu impossibilium nulla obligatio est. Gaj piše da je ništavo
obavezivanje da će se predati Kentaur, jer on ne postoji. Isko tako ne nastaje obligacija ako je pravno
nemoguća, kao kada se neko obaveđe da će predati određenog roba, a posle se ustanovi da je on slobodan
čovek. Ako je prodavac zlonamerno prikazao slobodnog čoveka kao roba, kupac će moći zahtevati naknadu
štete koju je pretrpeo zbog ništavosti zaključene kupoprodaje.
2) Prestacija ne sme biti pravom zabranjena ili suprotna dobrim običajima i moralu. Ne nastaje
obligacioni odnos ako neko primi novac da bi ubio čoveka, da ne bi ukrao neku stvar ili da bi pokvario
zaključenje nečijeg braka.
3) Prestacija mora biti dovoljno određena. Ona može biti sasvim određena (certa), a može biti i
odrediva (incerta). Prestacija je određena onda kada se u trenutku nastanka obligacije precizno zna šta je
pravo, odnosno obaveza svake od stranaka. Prestacija je odrediva onda kada će se naknadno precizirati, ali
bez dodatnog sporazumevanja stranaka. Preciziranje može biti vezano za neku objektivno okolnost, npr
kupuje se žito po cenu koja bude važila prvog septembra u luci Ostiji, ali ono može biti ostavljeno i trećem
licu da odluči.
4) Prestacija mora biti procenjiva u novcu. To proizilazi iz imovinskog karaktera svakog
obligacionog odnosa. U klasičnom i postklasičnom pravu i moralni interes se nekada može izraziti u novcu,
npr povređeni ugled ili dostojanstvo.
65.Sadržina i predmet obligacije - posebni oblici obligacija sa odredivom
prestacijom
Među obligacijama sa odredivom prestacijom izdvajaju se tri posebna oblika, alternativna,
fakultativna i generična obligacija.
Alternativne obligacije su one u kojima poverilac potražuje a dužnik duguje dve ili više prestacija,
ali tako da se ispunjenjem jedne obligacija gasi. Kod ovih obligacija ima više prestacija u obligaciji, ali je
jedna pri isplati: due res sunt in obligatione, una res est in solutione. Budući da se u obligaciji nalazi više
prestacija, nemogućnost ispunjenja jedne od njih ne gasi obligaciju. Ako neko alternativno duguje roba
Stiha ili dvesta sestercija, pa rob umre, obligacija se ne gasi, jer je moguće ispunjenje obaveze isplatom
navedenog iznosa. Kod ovih obligacija važi pravilo da dužnik bira koju će prestaciju ispuniti, ukoliko nije
drugčije ugovoreno. On ima ius variandi. Poverilac na to mora paziti prilikom utuživanja. Mora zahtevati
ispunjenje obe prestacije alternativno. Ako utuži samo jednu, zahteva više nego što ima prava (plus petitio)
i zbog toga može izgubiti spor.
Kod fakultativnih obligacija situacija je obrnuta. Jedna prestacija je u obligaciji, a u ispunjenju su
dve mogućnost: una res est in obligatione, due res sunt in solutione. Zbog toga naknadno nastupela
nemogućnost izvršenja prestacije koja je u obligaciji gasi obligaciju. Najčešći izvor fakultativnih obligacija
bile su deliktne radnje robova i lica alieni iuris. Iz njihovih delikata nastajala je obaveza gospodara,
odnosno paterfamilijasa da ih predaju oštećenom. Ta prestacija je bila u obligaciji. Gospodar i paterfamilijas
imali su, međutim, pravo da umesto te predaje naknade štetu. Ova druga prestacija je postojala samo u
isplati. To znači da je zavisila od volje družnika i poverilac je nije mogao utužiti.
Generične obligacije su one u kojima dužnik duguje određenu vrstu stvari: žito, ulje, med i sl. One
su takođe smatrane obligacijama sa odredivom prestacijom. Ove obligacije zadržavaju svoju generičnost i
kada su utvrđeni neki bliži kriterijumi za određivanje predmeta dužnikove obaveze, na primer kada je pri
prodaji vina ugovoreno da ono bude iz Kampanije.
Kako stvari određene po vrsti ne propadaju, genera non pereunt, propast ovakvih stvari ne gasi
obligaciju.
Kod ovih obligacija pravo izbora stvari pripada dužniku, a on se u klasičnom pravu može opredeliti
i za stvari lošeg kvaliteta. U Justinijanovom pravu važi pravilo da stvari moraju biti srednjeg kvaliteta.
66.Dejstvo obligacije – dejstvo inter partes i intuitu personae i dejstvo obligacije s
više subjekata
Dejstvo inter partes i intuitu personae
Kauzalne obligacije se nisu mogle ugovoriti u korist trećeg lica (alteri stipulari nemo potest). Tek je
postklasično pravo u nekim sasvim izuzetnim situacijama, kakva je ugovaranje poklona sa nalogom,
priznalo valjanost ugovaranja u korist trećeg. Zbog istog relativnog dejstva nije bio valjan ni sporazum da
će obligacija da proizvodi posledice tek sa dolaskom naslednika (obligatio ab heredis persona incipere no
potest).
Neke obligacije su stvarale još čvršću vezu, vezivale su dejstvo obligacije za određenu ličnost. Za
njih se kaže da deluju intuitu personae, među licima. Neka pravila koja se kod njih primenjuju razlikuju se
od onih vezanih za obligacije koje su imale uobičajeno dejstvo. Kod obligacija koje su intuitu personae
nije bila moguća promena subjekata voljom stranaka. Uz to, te obligacije su se gasile smrću jedne od
stranaka.
Obligacije koje deluju intuitu personae su mogle nastati kako iz nedozvoljene tako i dozvoljene
radnje. Kod prvih je ta čvrsta veza između subjekata bila posledica shvatanja da delinkvent svojom
fizičkom ličnošću odgovara za izvršeni delikt i da samo oštećeni ima pravo na imovinsko zadovoljenje. Kod
obligacija čiji su izvor bile dozvoljene radnje takva čvrsta veza je proizlazila iz prirode prestacije ili odnosa
posebnog poverenja koji je vezivao stranke. Intuitu personae su bile, npr, nalog i ugovor o delu kada je
zaključen sa poznatim umetnikom ili zanatlijom.
Dejstvo obligacije sa više subjekata
Na jednoj ili obe strane obligacije može biti više subjekata. Njihovi odnosi mogu biti uređeni po
principu razgraničenja prava, odnosno obaveza, ili po principu solidarnosti. U prvom slučaju postoji
podeljena, a u drugom solidarna obligacija. Solidarna obligacija nužno nastaje onda kada nekoliko lica
duguje, odnosno potražuje nedeljivu prestaciju.
Podeljenja obligacija je ona u kojoj na jednoj ili na obe strane ima više lica od kojih svako potražuje
odnosno duguje svoj deo. Podeljena obligacija pretpostavlja deljivost prestacije. Iako se ovde radi o jednoj
obligaciji, odnosi u njoj su tako postavljeni kao da se radi o više odvojenih obligacionih odnosa. Ako jedan
od dužnika isplati svoj deo duga obligacija se prema njemu gasi, ali ne i prema ostalim dužnicima. Isto je i
ako jedan od poverilaca naplati svoj deo potraživanja.
Za razliku od podeljene, kod solidarne obligacije svaki od sapoverilaca potražuje, a svaki od
sadužnika duguje dug u celini. U ovakvoj obligaciji primenjuje se princip “svi za jednog, jedan za sve”, pa
naplata potraživanja od strane jednog sapoverioca gasi potraživanje svih ostalih, a isplata duga od strane
jednog sadužnika gasi dugovanje svih ostalih.
Međusobni odnosi sapoverilaca i sadužnika u solidarnog obligaciji zavise od njihovih internih
obligacionih odnosa. U skladu sa njima poverilac koji je naplatio potraživanje treba da namiri ostale
sapoverioce, a dužnik koji je isplatio dug ima pravo da se obrati sadužnicima sa regresnim zahtevom.
Pravila klasičnog prava su sledeća: kada je dug nedeljiv, obligacija je po prirodi stvari solidarna.
Kada je dug deljiv, obligacija je podeljena, ukoliko stranke nisu ugovorile solidarnost.
Podeljene i solidarne obligacije su zaključivane u stipulacionoj formi, izgovaranjem svečanih reči.
Pasivna solidarnost se ugovarala na taj način što bi poverilac postavljao sadužnicima pitanje: “Da li se
obavezujete da mi platite..”, a oni bi uglas odgovarali “Obavezujemo se”. Aktivna solidarnost se ugovarala
tako što bi svaki od sapoverilaca postavljao dužniku pitanje da li se obavezuje da plati isti dug, a ovaj bi
odgovarao potvrdno. Inače, solidarne obligacije su nastajale i iz nedozvoljene radnje, npr kada više lica
izvrši krađu. U takvim situacijama svaki od saizvršilaca je obavezan da plati kaznu kao da je jedini
izvršilac. To je tzv kumulativna odgovornost.
67.Dejstvo obligacije – neka dejstva obligacije prema trećim licima
Bitna je karakteristika klasične obligacije da deluje inter partes. Klasično pravo ipak poznaje neku
vrstu njenog dejstva prema trećim licima u osnovi kog se nalaze odnosi u porodici, ropstvo ili razvijeni
privredni život.
Noksalna odgovornost - Pod noksalnom odgovornošću se podrazumeva odgovornost koja tereti
paterfamilijasa ili sopstvenika roba zbog toga što je lice pod njegovom vlašću izvršilo delikt kažnjiv
novčanom kaznom. Institut noksalne odgovornosti proizišao je iz nekoliko klasičnih pravnih načela. Prvog,
da se deliktna odgovornost vezuje za fizičku ličnost delinkventa. Drugog, da paterfamilijas, odnosno
sopstvenik roba, raspolaže fizičkom ličnošču lica alieni iuris i roba. Trećeg, da se od potčinjenog lica i roba
ne može tužbom naplatiti imovinsko potraživanje.
Kada lice koje ima pravnu sposobnost izvrši delikt za koji je propisana novčana kazna, oštećeni ga
utužuje u parničnom postupku i naplatom kazne se obeštećuje. Kada delikt počini lice alieni iuris ili rob
klasično pravo daje tužbu protiv paterfamilijasa, odnosno sopstvenika roba.
Tuženom je bila ostavljena mogućnost da umesto isplate novčane kazne preda delinkventa u skladu
sa principom da je deliktna odgovornost vezana za fizičku ličnost delinkventa.
Kada se noksalna odgovornost analizira, uočava se da ovde obligacija odmah nastaje između
oštećenog i paterfamilijasa ili gospodara roba. Obligacija je jedino nastala radnjom trećeg lica.
Noksalna odgovornost uvek leži na licu koje ima vlast na delinkventu u trenutku podizanja tužbe,
nezavisno od toga da li je tu vlast imalo i u vreme izvršenja delikta.
Odgovornost paterfamilijasa i sopstvenika roba po osnovu preduzetničke aktivnosti lica alieni
iuris i robova - Kod noksalne odgovornosti obaveza paterfamilijasa i sopstvenika roba nastaje iz
nedozvoljene radnje njima potčinjenog lica. Obligaciona odgovornost mogla je nastati pod određenim
pretpostavkama i iz poslova, dakle iz dozvoljenih radnji lica alieni iuris i robova. To se događa u onim
pravnim situacijama koje se podvode pod actiones adiecticiae qualitatis.
Rob nema pravnu sposobnost, pa uopšte ne može biti tužen, dok lice alieni iuris može, ali nema
imovinu iz koje bi se poverilac naplatio. I u jednom i u drugom slučaju u sistemu jus civila nema
odgovornosti paterfamilijasa i gospodara, pa ni dejstva obligacije prema trećem licu. Kada je pretor, da bi
otklonio ovu prazninu, u tačno utvrđenim situacijama dao poveriocima tužbe protiv paterfamilijasa i
gospodara, stvorene su za njih obaveze nastale aktivnošću trećeg lica.
Položaj paterfamilijasa, odnosno gospodara roba nije bio isti u svim tužbama. Obligacija nastaje tek
uvođenjem pretorskih tužbi koje se podižu protiv gospodara, pa se, prema tome, ne radi o dejstvu postojeće
obligacije prema gospodaru, nego o nastanku obligacije aktivnošću roba. Rob je pre lice koje deluje za
račun gospodara, nego stranka u obligaciji.
Ulpijan ne pominje mogućnost da se nakon oslobađanja može podići tužba protiv bivšeg roba, što bi
bilo logično da je rob smatran istinskim subjektom zaključene obligacije.
Paterfamilijasi i sopstvenici robova su po pojedinim od pretorskih tužbi odgovarali za celi iznos
duga (in solidum), a po drugim delimično, od vrednosti imovine koja je robu ili potčinjenom licu bila
poverena, odnosno u okviru koristi koju su gospodar, odnosno paterfamilijas tim poslom ostvarili.
U poznijem klasičnom pravu actiones adiecticiae qualitatis se daju i kada lice sui iuris za drugoga
obavlja poslove kapetana broda, poslovođe trgovine i upravnika pekulijuma.
Ugovori u korist i na teret trećih lica - Obligacija je zaključena u korist trečega kada se, npr, Gaj
obaveže Marku da će isplatiti 100 sestercija Luciju. Takva obligacija se u klasičnom pravu zaključuje u
verbalnoj formi. Ovakva obligacija je bila, međutim, ništava zbog primene pravila da se ne može stipulisati
u korist trećeg lica (alteri stipulari nemo potest). Samo pravilo je proizilazilo iz shvatanja da obligacija
može imati samo relativno dejstvo. Treće lice nije moglo zahtevati isplatu zato što nije bio stranka u
obligaciji, njemu se dužnik nije ni obavezao.
Kada je razvojem trgovine ugovaranje u korist trećih lica postalo nužno, rešenje je nađeno tako što
je ovakvim stipulacijama pridodata ugovorna kazna. Stipulator je postavio pitanje promisoru da li se
obavezuje da će mu platiti određeni iznos ako ne isputi preuzetu obavezu prema trećem licu. Promisor bi se
obavezao i tako je nastajala nova situacija.
Dobile su pravnu zaštitu i obligacije u korist trećeg lica kod kojih nije ugovorena kazna ukoliko je
poverilac imao bilo kakav imovinski interes od ispunjenja prestacije. Jurisprudencija je omogućila da se
obligacija u korist trećeg realizuje pod vidom vršenja isplate za račun poverioca (adiectus solutionis
causa), dajući trećem licu actio utilis radi naplate potraživanja iz stipulacije i prigovor prevare kada
obligacija u korist trećeg nije bila izvršena.
U Justinijanovom pravu bilo je valjano alternativno stipulisanje u korist poverioca ili njegovog
naslednika, ali i samo u korist naslednika, što u klasičnom pravu nije bio slučaj.
Obligacija je zaključena na teret trećeg lica kada se dužnik obaveže poveriocu da će dogovorenu
prestaciju ispuniti neko treći. I ovakva obligacija se z aključuje u stipulacionoj formi i takođe je ništava.
Bez pristanka trećeg lica na njegov teret se ne može ustanoviti obaveza, a dužnik iz stipulacije se ne može
utužiti jer se nije ni obavezao da će sam izvršiti prestaciju. I ovde je efikasnost ovakvih sporazuma
obezbeđena putem ugovorne kazne. Dužnik bi se obavezao da će platiti određenu svotu novca ukoliko treći
ne ispuni prestaciju.
68.Obezbeđenje potraživanja - jemstvo
Jemstvo je oblik ličnog obezbeđenja potraživanja u kome se uz dužnika neko treće lice, jemac,
obavezuje da će isplatiti isti dug. Jemstvom se povećava verovatnoća naplate potraživanja. Jemstvo se
zaključuje u stipulacionoj formi. Poverilac pita jemca da li se obavezuje da plati isti dug, a ovaj odgovara
potvrdno. Jemac ima položaj adpromissor-a, lica koje stoji uz dužnika, i zbog toga jemstvo ima akcesorni
karakter. To znači da je vezano za glavnu obligaciju. Ako dužnik isplati dug, ili dođe do oproštaja duga,
jemstvo se gasi.
U klasičnom pravu postoje tri oblika jemstva koja odslikavaju istoriju ovog instituta. To su: sponsio,
fidepromissio i fideiussio.
Sponsio je oblik koji je nastao još u starom jus civilu. Naziv mu potiče od verbalne formule kojom
se zaključuje. Ako glavni dužnik isplati dug, gasi se i jemčeva obaveza po principu “svi za jednog, jedan za
sve”. Zbog solidarnog karaktera jemčeve obaveze njegova prestacija nije mogla da se odnosi na nešto što
dužnik ne duguje. Jemčeva obaveza nije prelazila na naslednike.
Sponzija je činila jemca glavnim dužnikom, što je bilo suprotno njenoj prirodi sredstva obezbeđenja
potraživanja. Nelogično je bilo i to što jemac koji je isplatio dug nije mogao zahtevati obeštećenje od
glavnog dužnika. Zbog toga se ovaj pravni institut tokom republike menja. Negde krajem 4. veka ste lex
Publilia je omogućio jemcu koji je isplatio dug da pokrene manus iniectio depensi i da proda dužnika za
koga je jemčio tako se naplati izvršenjem na ličnost dužnika. Sa lex Appuleia, donetim 50-tak godina
kasnije prelazi se na naplatu iz imovine glavnog dužnika, čime se konstituiše pravo na regres. Krajem 3.
veka ste donet je lex Furia de sponsu koji je primorao poverioca da podeli potraživanje na onoliko delova
koliko je bilo jemaca.
Za fidepromisio su važila ista pravila kao i za sponziju, ali formula koja se izgovarala prilikom
njegovog zaključivanja nije bila religijskog karaktera, pa je bio pristupačan i peregrinima. Jemac je imao
pravo na regres na osnovu lex Appuleia. Ako je jemčio na osnovu naloga glavnog dužnika, regres je ostavio
tužbom iz naloga (actio mandati contraria), a ako je to uradio samoinicijativno mogao je podići tužbu iz
nezvanog vršenja tuđeg posla (actio negotiorum gestorum contraria).
Fideiussio - ovo jemstvo se moglo ugovoriti uz obligaciju nastalu u bilo kojoj formi, a ne samo uz
stipulaciju. Moglo se ugovoriti i uz prestaciju na facere, te uz prirodnu obligaciju, što znači i onu koju
zaključi rob. To je bilo izuzetno korisno u trgovačkim poslovima. Ako je bilo više jemaca, dug se u početku
nije delio, ali je od sredine 2. veka po osnovu jedne Hadrijanove konstitucije jemac mogao prigovorom
naterati poverioca da potraživanje podeli na onoliko delova koliko ima solventnih jemaca. Naravno,
obaveze svih jemaca nisu morale biti iste. Neke su mogle biti s uslovom ili rokom, a druge bez toga. Ovo
jemstvo se nije gasilo nakon dve godine. Bilo je trajno, pa je prelazilo na naslednike. Fidejusio je jedini
oblik jemstva u Justinijanovom pravu.
Fidejusio je akcesorna obligacija. Vezana je za postojanje glavnog duga i obaveza jemca može biti samo
manja, a ne i veća od dužnikove. Izuzetak je prirodna obligacija glavnog dužnika, jer se ona ne može
utužiti, a obaveza jemca može. Jemac ima pravo na regres. Justinijan je jemcu dao pravo da pod određenim
uslovima zahteva od poverioca da se najpre obrati glavnom dužniku radi naplate.
Posebna pravila su važila za žene. Najpre im je Avgust zabranio da jemče za muževe, a potom im je
SC Velleiani iz 46. godine zabranio da jemče za bilo koga, a uz to i da za drugoga uzimaju zajmove. Ona je,
inače, mogla platiti tuđi dug. Iza ove zabrane jemstva stajao je rimski patrijarhalni moral. U Digestama
čitamo da se žena po prirodi lakše obavezuje nego što plaća.
69.Obezbeđenje potraživanja – ugovorna kazna i kreditni nalog
Potraživanje se moglo obezbediti u još jednoj stipulacionoj formi, u formi ugovorne kazne
(stipulatio poenae). Ugovorna kazna postoji onda kada se dužnik obaveže poveriocu da će platiti određenu
svotu novda ili da će učiniti nešto drugo na ime kazne ukoliko uredno ne ispuni prestaniju. U pitanju je,
dakle, stipulacija sa odložnim uslovom. Ugovorna kazna ima smisla samo ako znatno premašuje vrednost
osnovne obaveze, pa se tako i ugovara. Zbog njene visine dužnik je stimulisan da ispuni osnovnu obavezu,
pa tu leži poveriočeva garancija.
Ugovorna kazna je akcesorna obaveza, znači može postojati samo uz glavnu obavezu. Za razliku od
jemstva kod koga se poverilac obezbeđuje posredstvom trećeg lica, ovde samo dužnik daje dodatnu
garanciju. Iako to na prvi pogled izgleda nedovoljno, ugovorna kazna pruža poveriocu niz pogodnosti. Ona
se može naplatiti čim dužnik padne u docnju, a da pvoerilac pri tom ne mora dokazivati da je pretrpeo štetu
zbog neispunjenja obaveze, niti da je dužnik kriv za neispunjenje.
Kreditni nalog (mandatum pecuniae credendae) je oblik obezbeđenja potraživanja koji se najčešće
javljao u bankarskim poslovima. Komitent u banci, nalogodavac, bi davao nalog bankaru, nalogoprimcu, da
pozajmi određenu svotu novca trećem licu. Kada bi ovaj postupio po nalogu nastajale su dve obligacije.
Jedna između nalogodavca i bankara po osnovu naloga, i druga između bankara i zajmoprimca, po osnovu
zajma. Ukoliko zajmoprimac vrati novac, gase se obe obligacije. Ako ne vrati, bankar se može naplatiti od
nalogodavca, zato što je postupao po njegovom nalogu.
Kreditni nalog je nastajao prostom saglasnošću volja. Bio je i posao bonae fidei što je imalo za
posledicu da se presudom po tužbi iz ovog obligacionog odnosa uvek moglo postići pravično presuđenje.
Ako je nalogoprimac podigao tužbu protiv zajmoprimca, pa nije uspeo da naplati svoje potraživanje,
nije gubio pravo na tužbu protiv nalogodavca, već je mogao od njega zahtevati obeštećenje. Ako je od
dužnika naplatio samo deo potraživanja, ostatak je mogao potraživati od nalogodavca.
70.Izvršenje prestacije i posledice neizvršenja - isplata
Kada se obligacija posmatra sa stanovišta dužnika, uočavaju se dva elementa u njegovoj obavezi,
dužnost da izvrši dugovanu prestaciju i odgovornost ako to ne učini. Dužnikova odgovornost zbog
neizvršenja se u klasičnom pravu svodi na naknadu štete i isplata koja po tom osnovu treba da usledi je
sekundardna obligaciona obaveza.
Izvršenje dugovane prestacije se u klasičnom pravu označava terminom solutio (isplata). Isplata je u
svesti klasičnih pravnika neodvojiva od gašenja obligacije putem prividne isplate (imaginaria solutio). Pod
prividnom isplatom podrazumeva se obavljanje pravom propisanih radnji koje daju privid izvršenja
prestacije i dovode do gašenja obligacije.
Problematika isplate može se razbiti na sledeća pitanja: ko vrši isplatu, kome, kada, gde i na koji
način.
Ko vrši isplatu - Isplatu po prirodi stvari najčešće vrši dužnik. Da bi ona bila punovažna on mora
imati poslovnu sposobnost. Ako se ne radi o obligaciji koja deluje intuitu personae, isplatu može izvršiti i
treće lice. Treće lice može plaćati po nalogu dužnika, po sopstvenoj inicijativi, pa čak i protiv dužnikove
volje.
Kome se vrši isplata - Isplata se vrši poveriocu, ali i licu kome se dužnik obavezao radi isplate na
zahtev poverioca (adstipulatoru), licu koje prima isplatu na osnovu poveriočevog naloga, poveriočevom
tutoru i staratelju. Isplata se ne može izvršiti licu koje nema nikakvo ovlašćenje (nezvani vršilac tuđeg
posla), niti nekome koji prima isplatu protiv poveriočeve volje.
Kada se vrši isplata - Dužnik je obavezan da izvrši isplatu u ugovorenom roku. Ako rok nije
ugovoren u interesu poverioca, može je izvršiti i pre dospelosti potraživanja. Ako rok isplate nije utvrđen,
određuje se prema prirodi stvari. Npr, žito se predaje nakon žetve, masline nakon branja i sl. Ako rok ne
proizlazi ni iz prirode prestacije, poverilac može odmah zahtevati isplatu i dužnik je obavezan da je izvrši
nakon opomene. Klasično je pravilo da poverilac mora opomenuti dužnika da je tražbina dospela. Stranke
mogu ugovoriti i krajnji rok do kog dužnik može ispuniti prestaciju zato što se poveriočev interes istekom
roka gasi.
Gde se vrši isplata - Isplata se vrši u ugovorenom mestu, odnosno na mestu koje je određeno
prirodom prestacije. Ako priroda prestacije ne određuje mesto isplate, ona se vrši u domicilu dužnika, zato
što se tu obligacija i utužuje. Izuzetak su obligacije na dare čiji je predmet novac ili pokretna stvar, koje se
predaju u poveriočevom domicilu. Ukoliko poverilac neće ili ne može da primi isplatu, isplata je valjana
kada se položi u hram ili na neko drugo mesto koje odredi sudija.
Na koji način se vrši isplata - Dužnik je obavezan da izvrši isplatu na ugovoreni način, a ako to
nije precizirano, onda tako da pvoerilac u celosti ostvari svoje pravo.
Poverilac nije dužan da primi delimičnu isplatu. Ako je odbije ne pada u docnju (mora accipiendi). Od
ovog pravila postojali su izuzeci. Kod nekih obaveza vodilo se računa o dužnikovim imovinskim prilikama,
pa se pvoerilac morao zadovoljiti delimičnom isplatom.
Dužnik može ponuditi ispunjenje neke druge prestacije umesto dugovane. Poverilac nije dužan da to
prihvati. Ako to učini nastaje datio in solutum i obligacija se gasi. Prema pravnicima prokuleanske škole to
gašenje je posledica primene postojećeg prava (ipso iure), dok prema Sabinijancima gašenje nastupa tek po
prigovoru (ope exceptionis) na tužbu kojom poverilac zahteva ispunjenje obaveze.
Ukoliko dođe do evikcije, klasični pravnici smatraju da u takvom slučaju obligacija nije ugašena.
Poverilac je morao primiti prestaciju različitu od dugovane samo kod fakultativnih obligacija.
Klasično pravo utvrđuje i pravila o tome šta se ima smatrati isplaćenim u slučaju kada plaća dužnik
koji ima više dugova. Osnovno je pravilo da je plaćeno ono što je dužnik naznačio. Ako to nije učinio,
isplaćeno je ono šo odredi poverilac, pri čemu mora voditi računa o dužnikovom interesu prema sledećim
pravilima: kamata se naplaćuje pre glavnice, ranije dospele tražbine pre kasnijih, one koje su teže za
dužnika pre lakših.
U klasičnom pravu je praktikovano izdavanje potvrde o izvršenoj isplati. Potvrda je imala karakter
dokaznog sredstva. To znači da njeno izdavanje samo po sebi nije gasilo obligaciju ako isplate nije bilo.
Potvrda je stvarala pravnu pretpostavku o isplati, pa je teret dokazivanja da dug i dalje postoji padao na
poverioca,
71.Izvršenje prestacije i posledice neizvršenja - docnja
Kada isplata kao redovan način gašenja obligacije izostane, nastaje situacije koja se označava kao
neizvršenje prestacije. Do neizvršenja može doći krivicom dužnika ili poverioca, te usled okolnosti koje se
strankama ne mogu staviti na teret.
Dužnik je kriv za neizvršenje onda kada nema opravdane za neispunjenje dospele obaveze, a
poverilac kada neopravdano odbije urednu isplatu. U prvoj situaciji nastaje dužnička, a u drugoj poverilačka
docnja. Načelno govoreći položaj stranke koja je pala u docnju se pogoršava, ali posledice docnje nisu uvek
bile iste. Različita su bila rešenja kod obligacija zaštićenih tužbama stricti iuris i kod onih koje su imale
tužbe bonae fidei, a razlike su proizilazile i iz prirode prestacije.
Dužnička docnja - Dužnička docnja (mora debitoris) nastaje onda kada dužnik ne isplati dospeli
dug u celini ili izvrši delimičnu isplatu. Delimična isplata nastaje kada dužnik ne ispuni svoju obavezu u
celosti kako sa stanovišta količine tako i kvaliteta. Da bi dužnik pao u docnju u klasičnom pravu se, po
pravilu, zahtevaju sledeći uslovi: tražbina mora biti utuživa i dospela, poverilac mora postaviti zahtev da se
izvrši isplata i dužnik mora biti odgovoran za zakašnjenje.
Docnje nema u odsustvu utužive tažbine. Zbog toga ona nije moguća kod prirodnih obligacija. Kada
je reč o poveriočevom zahtevu da se izvrši isplata (interpellatio), zahtev nije bio nužan u obligacijama u
kojima se potražuje stvar oduzeta deliktom i tamo gde je ugovoren dan isplate. Interpellatio se nije
zahtevao ni od onih obligacija bez ugovorenog roka izvršenja koje su se izvršavale u domicilu poverioca.
Isplata novca i predaja pokretnih stvari prema klasičnim pravnicima vrši se u domicilu poverioca.
Da li je dužnik odgovoran, kriv, za nastupelu docnju sudija u klasičnom pravu odlučuje prema
pravilima koja važe za određenu vrstu obligacije i prema okolnostima konkretnog slučaja. U svim
obligacijama dužnik pada u docnju ako je zakašnjenje posledica njegove zle namere (dolus). Zla namera
postoji ako dužnik svesno i namerno ne ispunjava obavezu. Sa dolusom se izjednačava gruba nepažnja
(culpa lata) kod koje nema volje da se izbegne ispunjenje prestacije, ali postoji svest da zbog ponašanja u
pitanju može doći do neispunjenja.
Iz dužničke docnje proizlaze ove posledice:
1) Pooštrava se dužnikova odgovornost za ispunjenje prestacije - ogleda se u tome što prvobitna
dužnikova subjektivna odgovornost za neispunjenje obaveze prerasta u objektivnu. Drugim rečima,
padanjem u docnju dužnik preuzima rizik za naknadno nastalu nemogućnost ispunjenja prestacije.;
2) Obligacija postaje trajna - prelaskom rizika za ispunjenje prestacije na dužnika obligacija postaje
trajna (perpetuatio obligationis). To znači da se ona nakon docnje gasi samo ispunjenjem. Dužnik jedino ne
odgovara za onu nemogućnost ispunjenja koja je posledica okolnosti koje se nikako ne mogu otkloniti,
kakve su: zemljotres; poplava; rat... Takve okolnosti se u današnjoj teoriji podvode pod pojam “viša sila”
(vis maior);
3) Po pravilu nastaje obaveza naknade štete izazvane zakašnjenjem - Naknada štete zbog docnje bila
je različito regulisana, zavisno od vrste obligacije. Kod novčanih obaveza utuživih sa actio certi poverilac
nije mogao naplatiti ništa drugo do glavnicu, jer je formula tužbe na odreženi iznos (certum)
onemogućavala sudiju da dosudi viši iznos od onog koji je dugovan pre docnje. Jednako je bilo i u
obligacijama u kojima se s condictio certae rei potraživala određena stvar ili količina stvari. U njima je
sudija na osnovu formule na incertum dosuđivao vrednost stvari u trenutku utuđivanja predmeta spora pred
magistratom (litis contestatio). Za razliku od iznetog, u obligacijama koje su zaštićene tužbama bonae fidei,
sudija je dosuđivao štetu vodeći računa o ukupnom poevriočevom imovinskom interesu (id quod interest),
što znači da je uzimao u obzir ne samo umanjenje poveriočeve imovine (damnum emergens) do koga je
došlo zbog docnje, nego i izgubljenu dobit (lucrum cessans). U takvim obligacijama dužnik u docnji je
dugovao plodove, pripatke i kamate koje je poverilac mogao ubrati da je prestacija bila izvršena, kao i
naknadu neke druge izmakle imovinske koristi.
Dužnička docnja prestaje čišćenjem (purgatio morae) do koga dolazi onda kada dužnik ponudi
poveriocu urednu isplatu i obeštećenje zbog zakašnjenja. Ovim prestaju posledice docnje pro futuro, a ako
poverilac odbije isplatu, pada on u docnju.
Poverilačka docnja - Poverilačka docnja (mora creditoris) nastaje onda kada poverilac odbije
uredno ponuđenu isplatu, kada neće da primi ili ne ode da preuzme stvar, ne izvrši pripere da bi dužnik
mogao obaviti dugovanu aktivnost i sl. Da bi poverilac pao u docnju ne traži se njegova krivica. Zbog toga
je on u docnji i onda kada krene na put da bi preuzeo dugovanu stvar, ali zbog napada razbojnika ne stigne
na vreme u odredište.
Poverilačka docnja pogoršava poveriočev, a poboljšava dužnikov položaj. Dužnik se oslobađa
obaveze ako individualno određena stvar slučajno propadne. Isto važi i za generične stvari koje su bile
izdvojene da bi bile predate poveriocu. Klasični tekstovi kažu da se gasi dužnikova obaveza u slučaju kada
se ukiseli izdvojeno vino koje poverilac nije preuzeo. U nekim situacijama dužnik čak ima pravo i da uništi
dužnikovu stvar ukoliko na to prethodno upozori poverioca. U izvorima se govori o prosipanju vina u cilju
oslobađanja sudova za novu berbu.
Sa nastupanjem poverilačke docnje gasi se i poveriočevo založno pravo. U obligacionim odnosima
zasnovanim na bona fides dužnik stiče i pravo na naknadu štete prouzrokovane poverilačkom docnjom.
Tako ima pravo na naknadu troškova vezanih za skladištenje nepreuzetog žita.
72.Izvršenje prestacije i posledice neizvršenja - naknada štete zbog nemogućnosti
ispunjenja prestacije
Zakašnjenje može prouzrokovati i delimičnu ili potpunu nemogućnost ispunjenja prestacije, u kom
slučaju nastaje dužnikova obaveza da poveriocu nadoknadi štetu.
Savremena pravna nauka ovu naknadu štete podvodi pod pojam “kontraktna odgovornost”,
podvlačeći na taj način da se radi o odgovornosti koja proizlazi iz obligacije nastale saglasnošću volja.
Rimski pravnici, međutim, nisu stvorili pojam “kontraktna odgovornost”. Nemaju čak ni reč za ovaj oblik
odgovornosti dužnika.
Poverilac u kontraktnoj obligaciji može zahtevati da mu dužnik naknadi štetu ako su se stekle
sledeće činjenice:
1) Ako je došlo do nemogućnosti ispunjenja dugovane prestacije - reč je o nemogućnosti
ispunejnja koja je naknadno nastala. Ukoliko je prestacija od početka bila neizvršiva, nema obligacije zbog
impossibilium nulla obligatio est, pa time ni kontraktne odgovornosti. Nemogućnost ispunjenja postoji i
kada nakon dužnikovog padanja u docnju nestane pvoeriočev interes za izvršenje prestacije. Odgovornsot
za naknadu štete nastaje i kada dođe do delimične nemogućnosti ispunjenja prestacije. Npr, ako su
dugovane dve individualno određene stvari, pa je dužnik jendu uništio, a drugu je predao poveriocu,
odgovaraće za naknadu štete koja je proistekla po osnovu nepredate stvari. Najzad, nemogućnost
ispunjenja, pa time i obaveza naknade štete, nastaje nekada i iz blagovremenog ili lošeg ispunjenja
prestacije. Npr, dužnik je imao obavezu da izgradi palatu od hiljadu kvadrata, ali je odstupio od plana i
sagradio je sto kvadrata manje.;
2) Ako je dužnik za to kriv ili ako postoji pravno pravilo koje ustanovljava dužnikovu
odgovornost bez krivice - Dužnikova obaveza da naknadi štetu vezana je po pravilu za neki stepen njegove
krivice. Klasično pravo vezuje kontraktnu odgovornost kako za dužnikovu zlu nameru tako i nehat. Nehat,
culpa, postoji onda kada prestacija postane nemoguća zbog dužnikove nepažnje, neznanja ili nestručnosti.
Kad je reč o nepažnji klasični pravnici govore o onoj koja nije svojstvena dobrom domaćinu i onoj koju
dužnik ne pokazuje u svojim poslovima (diligentia quam in suis). U nekim obligacionim odnosima dužnik
mora poveriocu naknaditi štetu i kada nije kriv za nastupelu nemogućnost ispunjenja prestacije. Tu
objektivnu odgovornost, odgovornost bez krivice, rimski pravnici označavaju terminom custodia. Klasično
pravo nije u sivm obligacionim odnosima vezivalo odgovornost za naknadu štete za isti stepen krivice. Kod
obligacija zaštićenih sa actio stricti iuris sa prestacijom na dare dužnik je dugovao naknadu štete ako je
nemogućnost ispunjenja prouzrokovao zlonamerno ili nehatom. Iz obligacija na facere ta odgovornost nije
automatski proizlazila, pa se ona u praksi ugovarala posebnom stipulacijom. Kod obligacija zaštićenih
tužbom bonae fidei osnov odgovornosti je bila ne samo aktivna dolozna i kulpozna radnja, već i
zlonamerno ili nehatno nečinjenje, što znači propuštanje preduzimanja radnji koje vode ispunjenju obaveze.
Obligaciono pravo je ius dispositivum, pa stranke mogu ugovarati viši ili niži stepen odgovornosti od onog
koji uvrđuju pravna pravila. Ne mogu jedino isključiti odgovornost za zlu nameru, jer je to nespojivo sa
postavkom da pravo štiti samo ono što je dobro i pravično.;
3) Ako je poverilac pretrpeo štetu - Poverilac može zahtevati naknadu štete samo ako je štetu zaista i
pretrpeo. On, dakle, mora dokazati da mu je imovina umanjena ili da bi je uvećao da je dužnik uredno
ispunio svoju obavezu.
Istorija: Kulpu, nehat, je u praksi bilo najteže odrediti. Prema klasičnim pravnicima nehata nema
tamo gde dužnik postupa sa pažnjom, cum diligentia, koju pokazuje dobar domaćin (bonus pater familias).
U klasičnom pravu se začinje i ideja o grubom nehatu (culpa lata). On postoji prema Ulpijanu onda kada
dužnik ne vodi računa o nečemu na šta inače svi ljudi paze. Takav stepen nepažnje se po posledicama koje
donosi izjednačava sa zlom namerom.
U Justinijanovom pravu kulpa ima nekoliko oblika. Najteži oblik je grubi nehat, culpa lata. Blaži je
culpa levis koji se javlja u dve varijante. Kao diligentia quam suis, nehat koji nije prisutan u dužnikovim
svakodnevnim poslovima i diligentia patris familias, nehat koji sebi ne dopušta dobar domaćin.
73.Gašenje obligacije bez izvršenja prestacije - gašenje obligacije sporazumom
stranaka
Obligacija se po prirodi stvari najčešće gasi isplatom, ali se može ugasiti i sporazumom stranaka,
jednostranim raskidom ili usled okolnosti nezavisnih od volje stranaka. Stranke mogu već prilikom
zaključenja obligacije ugovoriti raskidni uslov, ili rok koji može dovesti do gašenja obligacije bez ili nakon
delimičnog izvršenja prestacije.
Slučajevi gašenja obligacije naknadnim sporazumom stranaka su: oproštaj duga, prebijanje, novacija
i litiskontestacija. Obligacioni odnos se, u određenim situacijama gasi i usled okolnosti koje ne zavise od
volje stranaka. Te okolnosti su: smrt stranke, gubitak statusa, nemogućnost ispunjenja prestacije, konfuzija i
kompenzacija.
Gašenje obligacije sporazumom stranaka
1) Oproštaj duga - Uz formalne načine gašenja obligacije, acceptilatio i solutio per aes et libram
koji su imali fiktivne isplate, obligasija se u klasičnom pravu može ugasiti i neformalnim sporazumom. Tim
sporazumom se poverilac obavezuje da neće u celini ili delimično utužiti svoje potraživanje. Ovaj sporazum
(pactum de non petendo) je dobio pretorovu zaštitu u 1. veku ste. Pretor je u edikt uvrstio prigovor exceptio
pacti conventi kojim je dužnik mogao odbiti poveriočevu tužbu pozivom na sporazum. Ako je bio u pitanju
obligacioni odnos zaštićen tužbom stricti iuris prigovor se morao uložiti u prvom delu sudskog postupka
koji se odvijao pred pretorom, a u obligaciji zaštićenoj tužbom bonae fidei prigovor je bio delotvoran i u
drugoj fazi postupka pred izabranim sudijom.
2) Prebijanje - Stranke mogu odlučiti da međusobna potraživanja obračunaju i tako ugase dve ili
više obligacija. Na taj način dolazi do prebijanja (compensatio). Ukoliko se radi o jednakim potraživanjima
suprotnog smera dolazi do gašenja obligacija u celini. Kompenzacija je u klasičnom pravu široko korišćena
jer je otklanjala potrebu za skupim i opasnim transportom novca.
3) Litiskontestacija - Litiskontestacija je oblik gašenja obligacije izveden iz sudskog postupka.
Klasični formularni građanski postupak bio je podeljen na dva dela. Prvi se završavao onda kada bi pretor
utvrdio šta je predmet spora i stranke izabrale sudiju. U tom trenutku parnica je bila “utvrđena” (litis
contestatio). Gasio se postojeći pravni odnos po osnovu koga su stranke vodile spor, a nstajao je jedan novi
u kome su stranke imale obavezu da dođu pred sudiju radi presuđenja. Ako je spor nastao povodom
obligacionog odnosa, litiskontestacija je, prema tome, gasila obligaciju.
4) Novacija (novatio) - Stranke se mogu dogovoriti da postojeći obligacioni odnos zamene novim, u
kom slučaju se zaključenjem nove obligacije gasi stara. Novacija se vrši u stipulacionoj formi. Da bi do nje
došlo mora obuhvatiti celu prestaciju stare obligacije, a prestacija nove obligacije mora se po nečemu
razlikovati od stare. Novacijom se ne može jedna vrsta prestacije zameniti drugom, npr obaveza da se nešto
izgradi obavezom da se preda određena stvar. Izuzetak je novacija kojom se neka prestacija zamenjuje
njenom novčanom vrednošću (stipulatio Aquiliana). Novacija se zaključuje radi postizanja najrazličitijih
ciljeva, da bi se promenio subjekt obligacije, predmet prestacije, uslov, rok, a prema Sabinijancima i način
obezbeđenja potraživanja.
74.Gašenje obligacije bez izvršenja prestacije - jednostrani raskid obligacije i
gašenje obligacije nezavisno od volje stranaka
Jednostrani raskid obligacije
1) Otkaz - Priroda nekih obligacija je takva da dopušta mogućnost jednostranog raskida obligacije.
To su one obligacije koje se zasnivaju na posebnom poverenju. U klasičnom pravu otkazom se mogu ugasiti
ortakluk, nalog i neki oblici ugovora o delu. Otkaz, naravno, dejstvuje samo pro futuro.
2) Povraćaj u pređašnje stanje (restitutio in integrum) - Do jednostranog raskida obligacije
takođe dolazi kada jedna od stranaka pribegne procesnom sredstvu restitutio in integrum. Povraćaj se u
klasičnom pravu dozvoljava iz više razloga. Onda kada je stranka zaključila za sebe štetnu obligaciju zbog
nedovoljnog životnog iskustva, zbog prevare, prinude i sl.
Gašenje obligacije nezavisno od volje stranaka
1) Smrt stranke - Najveći broj obligacija deluje samo inter partes, pa smrt jedne od stranaka ne
dovodi do gašenja obligacije, nego do prenosa prava i obaveza na naslednika. One, pak, obligacije koje
deluju intuitu personae gase se smrću jedne od stranaka. Takvi su među obligacijama nastalim iz
saglasnosti volja ortakluk i nalog. Smrću se gase i deliktne obligacije.
2) Gubitak statusa - Gubitak statusa slobode i rimskog građanstva povlačio je gubitak pravne
sposobnosti, što znači da lice u pitanju više nije moglo biti stranka u obligaciji. Time se gasila i obligacija.
Izuzetak su bile deliktne obligacije koje su bile vezane za ličnost delinkventa, a ne za njegovu imovinu.
Kako je gašenje obligacija zbog ovakvih statusnih promena bilo neracionalno, pretor je različitim
procesualnim sredstvima stvorio mogućnosti da se potraživanja ipak naplate, pa se obligacije zbog ove
najmanje promene statusa u klasičnom pravu više ne gase. U klasičnom pravu se obligacija u potpunosti ne
gasi čak i kada dužnik izgubi slobodu, već se pretvara u prirodnu.
3) Prinudna kompenzacija - Uz kompenzaciju nastalu saglasnošću volja stranaka, klasično pravo
poznaje i prinudnu. Do nje je dolazilo između bankara i klijenta, kupaca prezadužene imovine i trećih lica
koja imaju dugovanja i potraživanja prema stečajnoj masi i u sudskom postupku.
4) Slučaj i viša sila - Ukoliko do nemogućnosti ispunjenja prestacije dođe zbog slučaja ili više sile,
obligacija se gasi, naravno pod uslovom da dužnik nije u docnji, jer docnjom obligacija postaje trajna. Kod
obligacija na dare dolazi do gašenja samo onda kada je predmet prestacije individualno određena stvar.
Obligacije na facere gase se onda kada dužnik bez svoje krivice dođe u slučaju da više ne može ispuniti
svoju činidbu. Klasični pravnici ne daju definicije slučaja (casus) i više sile (vis maior), ali razlikuju ta dva
pojma. Višom silom klasični pravnici smatraju događaje koji se ne mogu izbeći. Sve ostale okolnosti koje
se na neki način mogu otkloniti potpadaju pod pojam slučaja.
5) Confusio - Konfuzija postoji onda kada se u jednoj ličnosti steknu poverilac i dužnik iz istog
obligacionog odnosa. Kako niko ne može od sebe potraživati niti sebe dugovati, obligacija se gasi.
75.Klasifikacija obligacija
Klasični pravnici najčešće grupišu obligacije prema načinu nastanka. Sudeći prema podacima koje
pružaju izvori izgleda da je Gaj bio tvorac tripartitne podele. On u Res cottidianae razvrstava obligacije na:
1) one koje nastaju iz kontrakta (ex contractu) - Pod kontraktom Gaj podrazumeva saglasnost volja;
2) one koje nastaju iz delikta (ex maleficio) - Delikt je nedozvoljena radnja;
3) One proizišle iz raznih oblika kauza (variae causarum figurae) - u ovu grupu Gaj stavlja
obligacije koje nastaju na neki treći način, na primer isplatom nedugovanog iznosa.
Obligacije u pretklasičnom pravu se dele na dve grupe, na:
1) Kontraktne - Kontraktnim se smatraju sve obligacije nastale iz dozvoljene radnje;
2) Deliktne - Deliktnim se smatraju sve obligacije nastale iz nedozvoljene radnje.
Justinijanovi kompilatori su treću grupu obligacija sa različitim pravnim osnovama nastanka
podelili na:
1) Obligacije slične kontraktima (quasi ex contractu);
2) Obligacije slične deliktima (quasi ex maleficio).
Tako je nastala podela na kontrakte, kvazikontrakte, delikte i kvazidelikte. U Justinijanovom pravu, kao i u
klasičnom, postojala su i pacta, obligacije nastale iz neformalnih sporazuma.
Uz podelu po načinu nastanka, klasični pravnici ukazuju da se obligacije dele i po pripadnosti
sistemu prava. One koje su nastale u sistemu jus civila su obligationes civiles, a one koje je stvorio pretor
su obligationes praetoriae (honorariae).
76.Kontrakti - verbalni kontrakti
Verbalni kontrakti se izdvajaju od ostalih kontrakata po formi zaključivanja. Zaključuju se verbis,
izgovaranjem reči. Gaj kaže za verbalni kontrakt da nastaje iz pitanja i odgovora. Ako bi se, dakle, htela
dati definicija verbalnog kontrakta onda se može reći da je to obligacija koja nastaje iz saglasnosti volja
stranaka o bitnim elementima posla, u verbalnoj formi, a zaštićena je posebnom tužbom.
Verbalnih kontrakata je bilo više. Prema nekim autorima u arhaičnom pravu karakter verbalnog
kontrakta imaju najstariji oblici jemstva: vadijatura i predijatura, te nexum u kome takođe postoji verbalna
formula, nuncupatio. Međutim, u klasičnom pravu se koriste samo tri verbalna kontrakta: stipulatio, dotis
dictio i iusiurandum liberti. Među njima je daleko najznačajnija stipulacija.
Stipulatio
Pojam i dejstvo - Stipulacija je verbalni kontrakt koji nastaje tako što budući poverilac (stipulator,
reus stipulandi) pita budućeg dužnika (promisor, reus promittendi) da li se obavezuje da nešto da ili učini,
a ovaj odgovara da se obavezuje.
Smanjeni formalizam klasičnog prava omogućio je zaključivanje stipulacije različitim rečima:
Obećavaš li da ćeš dati? Obećavam; Daćeš? Daću. Bilo je valjano zaključivanje i na grčkom ili nekom
drugom jeziku. Svi ovi načini zaključivanja, sem prvog, proizlazili su iz ius gentium-a, pa su stipulaciju
mogli koristiti i peregrini. Opisana verbalna forma je nalagala da obe stranke budu prisutne pri zaključenju
posla i da poznaju jezik na kome se posao zaključuje. Razumljivo, stranke nisu smele biti gluve ili neme.
Odogovor promisora je morao uslediti odmah nakon postavljenog pitanja i nije smeo sadržavati neki iskaz
koji podrazumeva modifikaciju pitanja.
Stipulacija je jednostrano obavezujući kontrakt. To znači da je stipulator samo nosilac prava, a
promisor obaveza.
Prilikom zaključenja ovog kontrakta uz stipulatora se mogao javiti i adstipulator. To je lice kome se
dužnik obavezao na pitanje “Da li se obavezuješ da ćeš platiti isto” (idem dari spondes?). Tako je nastajala
aktivna solidarna obligacija.
Da bi se omogućila isplata duga u odsustvu poverioca, u ovom kontraktu se mogao javiti i adiectus
solutionis causa. To je lice kome se dužnik obavezao na ovako formulisano pitanje: “Obavezuješ li se da
ćeš platiti meni ili Ticiju?” Lice koje se na ovakav način priključilo stipulaciji moglo je primiti isplatu, ali
za razliku od adstipulatora nije moglo i utužiti potraživanje.
Stipulacija se nije mogla zaključiti u korist trećeg lica, izuzev ako je ono bilo pod vlašću, manusom i
sl. stipulatora, a nije bila moguća ni među licima koja se nalaze pod istom patria potestas.
Zaštita - Poverilac je u klasičnom pravu imao na raspolaganju actio certae rei i actio certae
pecuniae za potraživanje određene stvari odnosno određene svote novca, a actio ex stipulatu za
potraživanje koje je incertum, kao kada se potražuje generična stvar, prestacija na facere ili prestacija iz
alternativne obligacije.
Značaj - Budući da nije imala utvrđenu sadržinu i kauzu, stipulacija je imala široku primenu.
Stipulacija je korišćena za ustanovljenje jemstva i ugovorne kazne, solidarnih i podeljenih obligacija, kod
novacije, radi zaštite pribavioca pri prenosu svojine, a u sudskom postupku radi obezbeđenja prisustva
tuženog. Stipulacija je upotrebljavana i u mnogim drugim situacijama.
Istorija: Arhaično ius civile poznaje stipulaciju u obliku sponsio. Zaključivanje posla se
najverovatnije odvijalo u prisustvu pontifa. Reč spondeo je imala težinu religijske zakletve, tako da je
kontrakt uživao religijsku zaštitu. Sponzija je bila apstraktna obaveza. U njoj se nije video razlog
dužnikovog obavezivanja i o njemu arhaično pravo nije vodilo računa. U legisakcionom postupku je
zaštićena sa legis actio sacramento in personam i iudicis postulatio. Od 2. veka stare ere stipulacije na
certam bile su utužive sa legis actio per condictionem.
Vezivanje stipulacije za rimske građane i njihovo ius civile bilo je nesvrsishodno u uslovima
razvijene trgovine sa peregrinima, pa su prihvaćene i nove forme zaključivanja dostupne svim slobodnim
ljudima. Kako je apstraktno dejstvo stipulacije u određenim situacijama npr u slučaju prevare došlo u sukob
sa principom o savesnom i poštenom ponašanju u trgovinskim odnosima, u stipulaciju prodire kauzalnost.
Prvi korak u tom pravcu učinio je pretor stavljajući dužniku na raspolaganje prigovor prevare (exceptio
doli). Potom su ustanovljeni exceptio non numeratae pecuniae za slučaj da dužnik nije primio prestaciju
zbog koje se obavezao, te querella non numeratae pecuniae kojom je iz istog razloga dužnik i pre
poveriočeve tužbe mogao zahtevati da se utvrdi da njegova obaveza nema osnov.
Pod uticajima koji su dolazili sa istoka i s novim dokaznim pravilima ekstraordinarnog postupka,
javlja se u klasičnom pravu isprava o zaključenom kontraktu, instrumentum stipulationis u koju se obično
unosi i kauza obaveze.
Dotis dictio i iusiurandum liberti
Dotis dictio je verbalni kontrakt kojim žena, njen paterfamilijas ili neki drugi član porodice obećava
miraz. Za razliku od stipulacije ovde nema postavljanja pitanja i odgovora, već muž, ako je sui iuris,
odnosno njegov paterfamilijas, ako je pod vlašću, samo prisustvuje davanju izjave da će miraz biti dat i
time se prećutno saglašava sa zaključenjem posla.
Iusiurandum liberti je svečana zakletva koju rob daje pre oslobađanja, da će kao oslobođenik
izvršavati određene prestacije u korist svog patrona. Gaj kaže da je ovo jedini oblik obavezujuće zakletve
kod Rimljana i da obaveza ovde ne nastaje iz svečanih reči, tj iz posebne pravne forme, nego iz same
zakletve. Zakletvu daje rob pre oslobađanja, i kao takav on se ne može punovažno obavezivati svom
gospodaru. Inače, ovaj kontrakt je bio uobičajen prilikom manumisija. Patron je zahtevao ispunjenje
prestacije putem actio operarum.
77.Kontrakti - literarni kontrakti
Literarne kontrakte odlikuje pisana forma. Ius civile poznaje samo jedan ovakav kontrakt,
expensilatio, a u klasičnom pravu Rimljani pod grčkim uticajem koriste još dva, chirographum i
syngraphae.
Expensilatio
Pojam i dejstvo - Ekspensilacija je literarni kontrakt jus civila koji nastaje upisom potraživanja u
codex accepti et expensi.
Gaj pominje dve vrste upisa. Jedan je od stvari na lice (a re in personam). On postoji kada se
potraživanje iz nekog obligacionog odnosa upiše u knjigu kao potraživanje na osnovu datog zajma. Drugi
oblik je od lica na lice (a persona in personam) do koga dolazi kada se potraživanje prema jednom licu
upisom u knjigu pretvori u potraživanje prema drugom. Gaj dalje objašnjava da obligacija nastaje samo ako
je upis izvršen u kodeks. Ako je to urađeno u običnoj knjizi blagajne, nema kontrakta.
Ovaj kontrakt nastaje jednostranim aktom poverioca. U prvom slučaju (a re in personam) se novira
osnov dugovanja, a u drugom (a persona in personam) se vrši zamena dužnika.
Zaštita - Poverilac je na osnovu ekspensilacije tužbom actio certae creditae pecuniae mogao
zahtevati samo određenu sumu novca, onu koja je bila zapisana u kodeksu.
Chirographum i syngraphae
Pojam i dejstvo - Među literarnim obligacijama Gaj navodi i hirogradu i singrafu, napominjući da
je način na koji se one zaključuju svojstven peregrinima. Ova dva posla su ušla u ius gentium iz grčkog
prava. Hirografa nastaje na taj način što sam dužnik sastavlja i potpisuje ispravu o zaključenom poslu i
svojoj obavezi i potom je predaje poveriocu. Singrafu, naprotiv, sastavlja neko treći, npr bankar. Tekst,
napisan u trećem licu, sadrži podatke o obavezi dužnika i za razliku od hirografe ne sadrži kauzu. Potpisuju
ga obe stranke i po pravilu svaka od njih zadržava jednu kopiju.
Istorija - Sačuvani egipatski papirusi svedoče da su rimski građani koristili hirografu prilikom
zaključivanja ugovora o zajmu.
78.Kontrakti - realni kontrakti - Mutuum
Realni kontrakti
Pojam - U klasičnom pravu postoji jedna grupa kontrakata kod kojih je predaja stvari shvaćena kao
forma zaključenja posla - re contrahitur obligatio. Dakle, realni kontrakti su obligacije koje nastaju iz
saglasnosti volja o bitnim elementima posla, uz predaju stvari, a zaštićene su posebnom tužbom.
Mutuum
Pojam i dejstvo - Mutuum (besplatni zajam) je realni kontrakt u kome jedna strana, zajmodavac,
predaje u svojinu određenu količinu zamenljivih stvari drugoj strani, zajmoprimcu, a ova se obavezuje da će
na zahtev ili po proteku ugovorenog roka vratiti istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta.
Predaja stvari, koja je konstitutivni element posla, vrši se u nekom od oblika tradicije ili posredno,
upućivanjem zajmoprimca na treće lice, npr na bankara koji drži zajmodavčeva sredstva. Kako se kod
zajma prenosi svojina, zajmodavac mora biti sopstvenik predatih stvari.
Predmet zajma su zamenljive stvari, vino, ulje, žito, novac itd. Ako se ugovori vraćanje iste stvari,
onda to nije zajam nego ostava ili posluga, a ako se ugovori vraćanje stvari druge vrste onda je to trampa.
Zaključivanjem posla nastaje samo pravo zajmodavca da zahteva povraćaj i obaveza zajmoprimca
da vrati istu količinu zamenljivih stvari. Iz ovoga dalje proizlazi da zajmodavac nema pravo na kamatu.
Ako se ona ugovara, to se čini posebnom stipulacijom.
Već Zakonom 12 tablica kamate (usurae) su bile ograničene na 8% godišnje. I kasniji propisi o
kamatama su bili izraz sukoba bogatih i siromašnih slojeva. Kamate na zajmove su u nekim prilikama bile
čak i zabranjivane. Propisi koji su tokom republike zabranjivali zelenaške kamate preko određenog iznosa
bili su leges imperfectae, propisivali su samo kaznu za prekršioca, a nisu poništavali zaključeni posao.
Zajmoprimac je na osnovu opšte norme u klasičnom periodu dugovao godišnju kamatu od 12%.
Stranke su mogle stipulisati nižu, a ako su stipulisale višu, stipulacija je po svemu sudeći bila ništava.
U celini posmatrano, rimsko pravo je prihvatalo umerenu kamatu kao normalnog pratioca zajma, a
protivilo se zelenaškoj.
Zaštita - Zajmodavac ima na raspolaganju procesna sredstva koja se koriste kod pravno
neosnovanog obogaćenja, condictio certae creditae pecuniae za potraživanje novca, a condictio triticaria
za ostale zamenljive stvari. Kako kondikcije osujećuju neosnovano obogaćenje, i ništa više, njima se ne
može zahtevati više od onoga što je zajmoprimac primio, čak i u slučaju kada on padne u docnju. Da bi
uspeo u parnici morao je dokazati da je dao određenu količinu zamenljivih stvari na zajam. U praksi su kao
dokaz često korišćene priznanice.
Zajmoprimac je u slučaju tužbe imao na raspolaganju dva sredstva. Kverelom (querella non
numeratae pecuniae) je tražio da sud utvrdi da ne postoji dug iz zajma još pre nego što ga je zajmodavac
utužio, a prigovor da nije dobio zajam (exceptio non numeratae pecuniae) je ulagao nakon podizanja
tužbe.
Jednim zakonom iz vremena Klaudijeve vladavine zabranjeno je ugovaranje teretnih zajmova sa
sinovima pod vlašću paterfamilijasa. Takvi zajmovi su sadržavali klauzulu da će biti vraćeni na dan
paterfamilijasove smrti. Za vreme Vespazijana (polovina 1. veka) donet je SC Macedonianum koji je
onemogućio utuživanje svakog zajma, sa kamatom i bez kamate, ako je zajmoprimac lice alieni iuris. Posle
SC Macedonianum zajam dat licu pod vlašću rađao je samo neutuživu prirodnu obligaciju. Izuzela je iz
zabrane zajmove uzete radi podmirivanja svakodnevnih troškova, zajmove zaključene po nalogu
paterfamilijasa i one date licu za koga se mislilo da je sui iuris.
Posebni oblik - fenus nauticum - Uz mutuum koji je dobročini pravni posao u Rimu je postojao i
jedan zajam koji je bio teretni posao. To je pomorski zajam, fenus nauticum, preuzet iz grčkog prava.
Fenus nautikum je kontrakt kojim poverilac, najčešće bankar, daje na zajam određenu svotu novca
kapetanu broda koji se bavi prekomorskom trgovinom, da bi otputovao u dogovorenu luku. Stranke su
ugovarale rok do koga je putovanje moralo biti završeno. Vremenske prilike nisu dozvoljavale tadašnjim
brodovima putovanja po Mediteranu od 11. novembra do 10. marta. Zajmodavac je u ovom obliku zajma
snosio rizik pomorskog transporta, periculum maris, što znači da je obaveza povraćaja pozajmljenog bila
uslovljena srećnim završetkom putovanja. Ukoliko do toga nije došlo zbog brodoloma, napada gusara i sl
zajmoprimčeva obaveza se gasila.
Pomorski zajam je bio od velikog značaja za trgovinu, služio je kreditiranju izvoza i uvoza.
Rizik i zarada u prekomorskoj trgovini su bili veliki. Zbog toga je u pomorskom zajmu bilo
dozvoljeno ugovaranje kamata i njihova visina nije bila ograničena zakonom.
Pomorski zajam je bio i oblik osiguranja jer je zajmoprimac još pre početka putovanja dobijao
novac koji je pokrivao vrednost njegove robe, a ukoliko bi ona propala usled nekog od pokrivenih rizika
nije bio u gubitku budući da nije bio obavezan da vrati pozajmljeno.
79.Kontrakti - realni kontrakti - fiducia
Pojam i dejstvo - Fiducija je realni kontrakt u kome jedna strana, fiducijant, prenosi stvar u svojinu
druge strane, fiducijara, a ova se obavezuje da će je vratiti nakon proteka ugovorenog roka ili ispunjenja
uslova.
Prenos svojine se vrši u formi mancipacije ili injurecesije. U izvorima nema podataka da se fiducija
zaključivala uz neformalnu tradiciju stvari.
 Fiducija je dvostrani nejednaki kontrakt, contractus bilateralis inaequalis, što znači da u momentu
nastanka stvara samo jedno pravo i jednu obavezu, ali tokom njegovog trajanja može nastati i drugo pravo i
obaveza suprotnog smera. Zaključenjem kontrakta fiducijar stiče obavezu da vrati stvar, a fiducijant pravo
da stvar zahteva. Ako je fiducijar pretrpeo neku štetu za koju je odgovoran fiducijant ili je imao vanrednih
troškova oko stvari, on stiče pravo na obeštećenje, a fiducijant time stiče obavezu. Fiducijareva obaveza da
vrati stvar nosila je sa sobom i odgovornost za staranje o stvari. Do kasnog klasičnog perioda on je
odgovarao za dolus, a kasnije i za kulpu.
Klasično pravo poznaje dva oblika fiducije. Jedna je prijateljska usluga, a druga se zaključuje sa
poveriocem. Putem fiducije cum amico contracta stvar se daje na čuvanje, poslugu ili da bi fiducijar nešto
učinio po želji fiducijanta, na primer da bi oslobodio ili prodao roba. S fiducijom cum creditore contracta
obezbeđuje se potraživanje koje fiducijar ima prema fiducijantu. U ovom drugom slučaju fiducijar je
obavezan da vrati stvar samo ukoliko naplati svoje potraživanje. U suprotnom ima pravo da stvar proda i da
se iz dobijene cene namiri. O nameri da izvrši prodaju mora prethodno obavestiti fiducijanta.
Zaštita - Kao i svaki dvostrani nejednaki kontrakt fiducija je zaštićena tužbama directa i contraria.
Fiducijant s actio fiduciae directa zahteva povraćaj stvari, a fiducijar sa actio fiduciae contraria naknadu
eventualne štete i vanredne troškove. Ove tužbe su potpadale pod iudicia bonae fidei, što znači da je sudija
po službenoj dužnosti vodio računa o savesnom i poštenom ponašanju stranaka.
Istorija - Od 2. veka ste gradski pretor je uvrstio u edikt tužbu (actio fiduciae) kojom je fiducijant
zahtevao da mu se stvar vrati. Time je sporazum stranaka utemeljen na poverenju postao zaštićeni
obligacioni odnos.
80.Kontrakti - realni kontrakti - pignus
Pojam i dejstvo - Pignus (ugovaranje zaloge) je realni kontrakt u kome jedna strana predaje drugoj
stvar u državinu na ime obezbeđenja potraživanja, a ova se obavezuje da će je vratiti nakon isplate duga.
Dužnik je odgovarao za dolus, culpa i custodia, dakle za propast stvari koja je posledica zle namere,
nepažnje i slučaja. Dužnik nije smeo koristiti stvar, ali se to moglo ugovoriti. Na kraju klasičnog perioda
zaključivani su u praksi sporazumi da dužnik zadrži plodove na ime naplate interesa iz potraživanja u kome
je on bio poverilac.
Zaštita - Pignus je dvostrani nejednaki kontrakt. Poverilac sa actio pigneraticia directa zahteva
svoju stvar, odnosno svotu novca koja je preostala nakon što je njegov dug izmiren prodajom stvari, a
dužnik sa actio pigneraticia contraria može naplatiti troškove ili štetu, jednako kao i kod fiducije.
Pretorov edikt, kodifikovan oko 130. godine je sadržao dve formule direktne tužbe. Jedna je bila in
factum concepta, a druga in ius concepta, sa klauzulom ex fide bona. To pokazuje da je prvobitna
pretorska tužba vremenom ušla u ius civile. To je bio i osnov da se pignus u Res cottidianae svrsta u
kontrakte jus civila. Za razliku od ove tužbe actio pigneraticia contraria je bila samo in ius concepta.

81.Kontrakti - realni kontrakti - depositum

Pojam i dejstvo - Depositum (ostava) je realni kontrakt u kome jedna strana, ostavodavac
(deponent), predaje pokretnu stvar na besplatno čuvanje drugoj strani, ostavoprimcu (depozitar), a ova se
obavezuje da će je na zahtev vratiti.
Stvar koja se daje na čuvanje mora biti pokretna. Kako ostavodavac predaje stvar samo u detenciju,
predmet ostave može biti i tuđa stvar.
Cilj koji se ovim kontraktom ostvaruje je čuvanje stvari. Zbog toga je ostavoprimac ne sme koristiti.
Ako to čini postoji krađa upotrebe (furtum usus). Kako je u pitanju posao zaključen isključivo u interesu
ostavodavca, ostavoprimac odgovara samo za štetu koja je proizišla iz njegove zle namere (dolus) i grube
nepažnje (culpa lata). Može se ugovoriti i odgovornost za nepažnju koju ostavoprimac ne pokazuje prema
svojim stvarima (culpa levis in concreto), ali ne i za nepažnju koju ne pokazuje dobar domaćin (culpa levis
in abstracto). Ukoliko bi se strane dogovorile da će ostavoprimac odgovarati prema standardima koji važe
za dobrog domaćina, kontrakt prerasta u mandatum.
Ostava je conractus bilateralis inaequalis. Zaključenjem kontrakta nastaje samo pravo ostavodavca
da zahteva stvar i obaveza ostavoprimca da stvar čuva i vrati. Tokom trajanja kontrakta može nastati i pravo
ostavoprimca na naknadu troškova proisteklih iz čuvanja stvari ili naknadu štete za koju je kriv
ostavodavac.
U Justinijanovom pravu ostavoprimac može zadržati stvar do naplate tih troškova.
Ostavoprimac nema pravo na nagradu za čuvanje. Ukoliko bi ona bila ugovorena, to bi bio ugovor o
delu koji spada u konsensualne kontrakte.
Obe strane u ovom kontraktu dužne su da se pošteno ponašaju, jer ostava spada u kontrakte bonae
fidei i o tome sudija vodi računa po službenoj dužnosti.
Zaštita - Ostavodavac ima na raspolaganju actio depositi directa, a ostavoprimac actio depositi
contraria. Ostavoprimac nije mogao koristiti interdikte jer nije imao državinu nego samo pridržaj stvari.
Osuda po ostavodavčevoj tužbi dovodila je do ostavoprimčeve infamije, jer je potvrđivala da je došlo do
izigravanja prijateljskog poverenja.
Posebni oblici - Uz opisani oblik ostave klasično pravo poznaje i nekoliko posebnih:
1) Depositum miserabile je ostava koju ostavodavac zaključuje u nekoj nevolji, zbog toga što je
pretrpeo brodolom, požar ili nešto slično. U takvoj situaciji ne može da bira ostavoprimca, pa je aktivnošću
jurisprudencije njegov položaj popravljen time što je povećana ostavoprimčeva odgovornost. Za slučaj da
ne vrati stvar, ostavodavac je mogao podići actio in duplum i dobiti dvostruku vrednost predate stvari. U
Justinijanovom pravu dvostruki iznos se može tražiti samo kada ostavoprimac zlonamerno tvrdi da stvar
nije dobio na čuvanje.
2) Depositum irregulare je ostava zamenljivih stvari kod koje se stvari prenose u svojinu
ostavoprimca, a on se obavezuje da će vratiti istu količinu stvari iste vrste. Ovaj oblik ostave razlikuje se od
zajma po tome što se zaključuje u interesu onoga koji daje stvari, tj radi čuvanja, dok se zajam zaključuje u
interesu onoga koji prima stvari, tj radi pribavljanja potrebnih sredstava.
3) Depositum in sequestrem zaključuju stranke u sporu. Spornu stvar poveravaju trećem na čuvanje
i ugovaraju da je vrati pobedniku u sporu. Kako ostavoprimac ne može stvar efikasno čuvati bez pomoći
prava, stavljeni su mu na raspolaganje interdikti iako nema državinu. U ovom obliku ostave predmet
kontrakta je mogla biti i nepokretna stvar.
82.Kontrakti - realni kontrakti - commodatum
Pojam i dejstvo - Commodatum (posluga) je realni kontrakt u kome jedna strana, poslugodavac
(komodant), daje nepotrošnu stvar drugoj strani, poslugoprimcu (komodataru) na korišćenje određeno
vreme, a ova se obavezuje da će stvar po proteku roka vratiti.
Kada je cilj posla omogućavanje korišćenja stvari, uz obavezu vraćanja stvari, ona mora biti
nepotrošna. Posluga potrošnih stvari je moguća, ali samo ako se one ne koriste u skladu sa osnovnom
namenom. Poslugoprimac stiče na stvari samo detenciju, jer nema volju da stvar drži za sebe (animus rem
sibi habendi).
Posluga je kao i ostava dvostrani nejednaki kontrakt. Poslugoprimac može tokom trajanja
obligacionog odnosa steći pravo na naknadu vanrednih troškova i štete, kao i kod ostave. Poslugoprimac
sme stvar koristiti na dogovoren način, odnosno u skladu sa njenom prirodom. Ako prekorači te granice čini
krađu upotrebe (furtum usus), a ako stvar tom prilikom propadne, odgovara za propast, čak i ako do toga
dođe zbog slučaja ili više sile. Pri dozvoljenom korišćenju stvari odgovara za propast i oštećenje stvari koje
je prouzrokovao zlom namerom i nepažnjom.
Posluga je dobročin posao. To znači da poslugoprimac ne plaća naknadu za korišćenje stvari.
Ugovaranje novčane naknade pretvara poslugu u konsensualni zakup stvari, a ugovaranje neke druge
protivčinidbe pretvara je u bezimeni kontrakt.
Zaštita - Krajem 2. veka ste poslugodavcu je u okviru ius honorarium-a stavljena na raspolaganje
actio in factum concepta, a potom i tužba in ius concepa sa intencijom incerta i klauzulom ex fide bona.
Poslugoprimcu je za eventualna potraživanja dat iudicium contrarium sa formulom in factum concepta.
Poseban oblik - precarium - Još u najstarijem Rimu je raširena praksa neformalnog davanja
nekretnina na korišćenje. Patricijske porodice su ustupale zemljišne parcele na obradu svojim klijentima, a
ovi su zauzvrat obavljali za patrone neke poslove. Kako nijedna od strana nije mogla prinuditi drugu da
ispuni dogovoreno, to je bio samo faktički odnos koji se mogao raskinuti u svako doba. Takvo korišćenje
nekretnine do opoziva, koje je formalno bilo besplatno, dobilo je naziv precarium.
Pretor je za povraćaj nekretnine poslugodavcu dao interdictum de precario, što govori da se ovde
radi o državinskoj pravnoj konstrukciji. Prekarist je od trećih lica mogao povratiti stvar putem posesornog
interdikta. Ulpijan za prekarijum kaže da je dobročin posao koji potiče iz jus gencijuma i da je sličaj
posluzi. U klasičnom periodu to je tačno, jer se već od kasnog pretklasičnog perioda u prekarijum daju i
pokretne stvari, pa se ova dva instituta dodiruju. Razlikuju se po tome što se kod posluge ugovara rok, a kod
prekarijuma ne.
83.Kontrakti - konsensualni kontrakti - emptio venditio - pojam i dejstvo, bitni
elementi i zaštita
Konsensualni kontrakti
Pojam - Konsensualni kontrakti su one obligacije zaštićene posebnim tužbama koje nastaju iz
proste saglasnosti saugovarača o bitnim elementima posla.
Gaj za njih kaže da nastaju sporazumom, consensu, a da pri tome nije potrebna nikakva forma, ni
verbalna, ni pisana, niti prenos svojine.
Zbog uzajamne uslovljenosti prava, kod sinalagmatičnih kontrakata nijedna ugovorna strana nije
mogla zahtevati od saugovarača ispunjenje obaveze ako nije bila i sama spremna da ispuni svoju. U
protivnom saugovarači su imali na raspolaganju prigovor neispunjenja kontrakta, exceptio non adimpleti
contractus. Ovim kontraktima bilo je zajedničko i to da su se raskidali prostim sporazumom, u skladu sa
načelom rimskog prava da obligacije treba da se gase na način na koji i nastaju.
Emptio venditio
Pojam i dejstvo - Emptio venditio (kupoprodaja) je konsensualni kontrakt u kome se jedna strana,
prodavac (venditor), obavezuje da prenese mirno i celovito raspolaganje na stvari, a druga strana, kupac
(emptor), da zauzvrat prenese svojinu na određenoj sumi novca.
Kupoprodaja je contractus bilateralis aequalis, što pokazuje i njen naziv. Zaključenje posla stvara
uzajamna prava i obaveze, a ne dovodi i do prenosa prava. Prenos novca vrši se tradicijom, a stvari,
mancipacijom ili injurecesijom, ako se radi o res mancipi, odnosno tradicijom, ako je u pitanju res nec
mancipi. Klasično pravo ne poznaje constitutum possessorium, zadržavanje državine od strane prodavca,
čime bi bio omogućen prenos stvari samim zaključenjem kontrakta.
Bitni elementi - Kupoprodaja nastaje u trenutku kada se ugovorne strane saglase o ceni predmeta
koji se prodaje. Prema tome predmet i cena su bitni elementi ovog kontrakta.
Predmet kupoprodaje može biti svaka stvar, pokretna i nepokretna, telesna i bestelesna itd ako je u
pravnom prometu (res in commercio). Ako je u pitanju generična stvar, ona mora biti bliže određena.
Predmet kupoprodaje ne mogu biti stvari čiji je prenos zabranjen. Iako bez predmeta nema kupoprodaje, u
postklasičnom pravu iz zlonamerno zaključene prodaje stvari van pravnog prometa nastaje pravo kupca na
naknadu štete. Da bi stvar bila predmet kupoprodaje kupac mora imati interes za nju. Zbog toga nije valjana
prodaja stvari koja se već nalazi u svojini kupca.
Predmet kupoprodaje mogu biti i stvari koje će tek nastati. Klasično pravo razlikuje kupovinu
buduće stvari, emptio rei speratae, od kupovine nade, emptio spei. U prvom slučaju radi se o uslovnoj
kupoprodaji koja stvara obavezu samo ako stvar nastane, i u obimu u kome nastane. U drugom slučaju, kod
kupovine nade, u pitanju je bezuslovni ugovor kod kgoa rizik snosi kupac. Kupovina nade je, prema tome,
oblik ugovora na sreću.
Cena (pretium) mora biti u celosti ili većim delom izražena u novcu. Cena mora biti određena ili bar
odrediva. Određena je kada je poznata u trenutku zaključenja kontrakta, a odrediva je kada se naknadno
izračunava po dogovorenom kriterijumu. Primer za ovo drugo je prihvatanje cene koju formira tržište. U
klasičnom pravu prevladava stav da je valjan dogovor stranaka da će cenu odrediti treće lice. Tako nastaje
kupoprodaja pod odložnim uslovom.
Cena mora biti ozbiljna (verum), što znači da je rezultat pogađanja u kome je svaka strana nastojala
da postigne ono što je za nju najpovoljnije. U klasičnom pravu cena ne mroa biti pravična (iustum), tj ne
mroa odgovarati tržišnoj vrednosti stvari. Klasični pravnici kažu da ništa nije normalnije nego da prodavac
nastoji da proda što skuplje, a kupac da kupi što jeftinije.
84.Kontrakti - konsensualni kontrakti - emptio venditio - prava i obaveze stranaka i
zaštita
Prava i obaveze stranaka - Iz kupoprodaje nastaju dve osnovne obaveze, prodavčeva da preda
stvar i kupčeva da plati cenu. Kupčeva obaveza je jednostavna. On je dužan da izvrši isplatu u skladu sa
ugovorom. To znači da duguje kamatu ako padne u docnju. Kada je reč o prodavcu, njegova obaveza ima
više elemenata. Paul u jednom tekstu kaže da se prodavac obavezuje da neće doći do evikcije, da će preneti
državinu i da će se uzdržavati od dolusa. Svaki od ovih elemenata klasična jurisprudencija precizno
elaborira.
Predaja stvari - Prodavac je obavezan da preda stvar kupcu, ali ono što karakteriše rimsku
kupoprodaju je činjenica da nije dužan da prenese svojinu, već samo mirnu državinu, tj državinu koju treće
lice ne može osporiti interdiktom. Drugim rečima, prodavčeva prestacija nije na dare nego na facere. Zbog
toga, ako preda kupcu tuđu ili čak ukradenu stvar, ovaj ga (sve do sredine klasičnom perioda) ne može tužiti
sa actio empti zbog neispunjenja obaveze.
Na nastanak ovakvog pravnog rešenja uticalo je to što pretklasično i klasično pravo znaju za dobra
koja nisu u svojini, već su samo u imovini, in bonis. Reč je o rasprostranjenoj tzv pretorskoj svojini na
stvarima koje se sa stanovišta pretorove zaštite nalaze u imovini jednog lica, a po normama jus civila u
svojini drugog. Utvrđivanje obaveze prenosa svojine pri kupoprodaji nepotrebno bi isključilo iz prometa
veliki broj stvari, pa je zato prihvaćen širi pogled koji ne nalaže prenos svojine, ali ga i ne onemogućava.
U pogledu vremena, mesta i načina predaje stvari primenjivane su ugovorene klauzule, a ako njih
nije bilo, opšta pravila o ispunjenju obaveza. Prodavac može uskratiti predaju ako kupac nije spreman da
plati cenu, što je posledica sinalagmatičnosti kontrakta. Međutim, ako preda stvar u očekivanju isplate, pa
ona izostane, ne može zahtevati povraćaj stvari. Isto tako kupac koji isplati cenu, a ne dobije stvar, ne može
zahtevati povraćaj cene, već samo predaju stvari.
Prodavac ne može predati stvar ako je ne sačuva do momenta predaje. Zbog toga je uvedena
njegova odgovornost za zlonamerno (dolus) i nehatno (culpa levis) oštećenje ili uništenje stvari. Kako
klasični pravnici smatraju da zaključenjem kupoprodaje stvar na izvestan način postaje imovina kupca,
prodavac odgovara i za čuvanje stvari (custodia). Paul kaže da prodavac odgovara kao da drži stvar po
osnovu posluge. Zbog toga se on ne oslobađa obaveze ako mu stvar bude ukradena, iako ju je pažljivo
čuvao.
Prodavac od momenta zaključenja kupoprodaje ne odgovara za propast stvari koja je prouzrokovana
višom silom, pa kontraktni rizik pada na kupca: periculum est emptoris. Izuzetak od ovog principa je
kupoprodaja zaključena pod uslovom. Kada je predmet kupoprodaje individualno određena stvar kontraktni
rizik prelazi na kupca od trenutka zaključenja posla. Ako je reč o generičnoj stvari prelazi tek nakon njenog
individualizovanja prebrojavanjem, odvajanjem od ostalih stvari i sl.
Pravilo o prelasku kontraktnog rizika na kupca bilo je dispozitivno pa su stranke mogle ugovoriti i
nešto drugo, što je u praksi relativizovalo njegov značaj.
Samo pravilo periculum est emptoris protivreči obligacionom karakteru klasične kupoprodaje.
Zaključenej ugovora ne prenosi svojinu, a rizik za propast stvari ipak prelazi na kupca. On je obavezan da
isplati cenu i kada zbog više sile nije dobio stvar.
U kasnoj republici još uvek je važilo načelo da rizik propasti stvari usled više sile snosi prodavac
sve do trenutka njene predaje. Takvo je bilo mišljenje pripadnika sabinijanske pravne škole sve do kraja 1.
veka.
85.Kontrakti - konsensualni kontrakti - emptio venditio - odgovornost za evikciju,
odgovornost za fizičke nedostatke i zaštita
Odgovornost za evikciju - Kupac kome je predata stvar ne može tužiti prodavca zbog toga što mu
nije preneta i svojina na stvari, ali ga može tužiti zbog evikcije. Evikcija postoji kada treće lice oduzme
kupcu stvar pozivom na neko svoje pravo, na primer svojinu ili založno pravo, za koje kupac nije znao pri
zaključenju posla. Postojaće evikcija i kada sam kupac naknado ustanovi da je pre kupovine već imao pravo
na stvar po nekom drugom osnovu, npr na osnovu legata.
Klasično pravo obavezuje kupca da obavesti prodavca o zahtevu trećeg lica i da ga pozove da se
umeša u spor na njegovoj strani. Ukoliko ovaj to ne učini i izgubi spor kupac je, kada su u pitanju res
mancipi, mogao podići actio auctoritatis i zahtevati na ime obeštećenja dvostruki iznos isplaćene cene.
Pravo na tužbu se gasilo istekom roka za održaj. Kod prodaje manje vrednih res nec mancipi postojala je
praksa da se prodavac obaveže stipulacijom da će platiti određenu svotu novca ako kupac bude
onemogućen u mirnom držanju stvari.
Odgovornost za fizičke nedostatke - Paul među obavezama prodavca ne nabraja i odgovornost
zbog fizičkih nedostataka, mana, prodate stvari. Klasično pravo je poznaje, ali ne kao opšti princip, pa je
zbog toga Paul i ne pominje. Ius civile predviđa odgovornost prodavca zbog mana stvari u slučaju:
1) Prodavčeve izjave da stvar nema mane, odnosno da ima određene osobine;
2) Zlonamernog prikrivanja mana;
3) Za slučaj date garancije u formi stipulacije.
U svim tim situacijama je otkrivanje mana omogućavalo kupcu da naplati štetu, odnosno stipulacioni iznos.
Posebno je bila regulisana odgovornost za mane stvari kod kupoprodaja obavljenih na rimskoj
pijaci. Kurulski edil, koji je brinuo o redu na pijaci, u svom ediktu je propisao pravila po kojima će rešavati
sporove iz kupoprodaje robova i stoke. Po tom ediktu prodavac je odgovarao za skrivene mane stoke i
robova, pre svega za bolest, bez obzira da li je za njih znao, a ako je želeo da se oslobodi odgovornosti
morao je mane ispisati na tabli i predočiti ih potencijalnim kupcima. Kada je reč o robovima, prodavac je
bio dužan da zaključi sitpulaciju koja ga je obavezivala ne samo ukoliko oni nisu zdravi, već i kada su
skloni bežanju ili su predmet noksalne odgovornosti.
Edikt je omogućavao kupcu da u roku od dva meseca od zaključenja kupoprodaje putem actio
redhibitoria ostvari povraćaj u pređašnje stanje, ili da u roku od 6 meseci s actio quanti minoris zahteva
umanjenje cene srazmerno smanjenoj vrednosti stvari. Ako su mane bile ozbljine, ili je prodavac postupao
sa zlom namerom, ove tužbe su se mogle podići u dužim rokovima, od 6 odnosno 12 meseci.
Po Julijanu zlonamerni prodavac je po kupčevoj actio ex empto morao naknaditi svu štetu. Ovakav
razvoj išao je ka uobličavanju opšteg principa o prodavčevoj odgovornosti za mane stvari.

86.Kontrakti - konsensualni kontrakti - emptio venditio - zaštita i posebni oblici

Zaštita - Kupac je sa actio empti mogao zahtevati predaju stvari, a pomenutim tužbama zaštitu svog
interesa zbog evikcije ili skrivenih mana. Prodavac je sa actio venditi mogao zahtevati isplatu cene, a u
slučaju docnje i kamate. Obe tužbe su bile actiones bonae fidei.
Posebni oblici - Kupoprodaja je osnovni pravni instrument trgovine. Dodatni sporazumi bili su
utuživi preko osnovnih tužbi iz kupoprodaje, actio empti i actio venditi, jer su to bile tužbe bonae fidei.
Njihova formula je sadržaavala nalog sudiji da u skladu sa dobrim običajima vodi računa o dogovoru
stranaka.
1) Pactum de retroemendo je kupoprodaja kod koje je ugovoreno pravo prodavca ili njegovih
naslednika da po utvrđenoj ceni stvar otkupe do isteka određenog roka.
2) Pactum de retrovendendo daje pravo kupcu da stvar proda natrag prodavcu po utvrđenoj ceni.
3) Pactum protimiseos daje prodavcu pravo preče kupovine za slučaj da se kupac odluči na prodaju
stvari. Prodavac je, razumljivo, morao da plati cenu koju je nudilo treće lice. Ovim paktom se na isti način
ugovaralo i pravo prečeg zakupa stvari.
Neki sporazumi su imali karakter odložnog ili raskidnog uslova, što znači da su odlagali nastanak ili
raskidali već zaključenu kupoprodaju.
Putem emptio ad gustum ugovarana je kupoprodaja pod odložnim uslovom. Kupac je sticao pravo
da isproba stvar u određenom roku i da se izjasni da li mu odgovara. Ovakav sporazum je praktikovan kod
kupovine vina, ulja i sl. Rizik za propast stvari ostajao je na prodavcu, jer posao nije bio perfektan pre
kupčevog izjašnjavanja.
4) Pactum displicentae je kupoprodaja u kojoj kupac stiče pravo da u određenom roku isproba stvar
i da je vrati ako mu ne odgovara. Ako rok nije bio ugovoren podrazumevao se rok od 60 dana. Sporazum je
morao biti uobličen u vidu odložnog ili raskidnog uslova. Ovakvi sporazumi bili su uobičajeni kod
kupovine robova, stoke za obradu zemlje i sl.
5) Lex commissoria je sporazum kojim prodavac stiče pravo na odustanak od prodaje ukoliko kupac
ne isplati cenu u dogovorenom roku. Sporazum je mogao biti dat i u formi odložnog uslova.
6) In diem addictio je sporazum kojim prodavac stiče pravo da u dogovorenom roku traži boljeg
kupca. Ukoliko ga nađe, prodavac je prvo bio dužan da ponudi kupcu zaključenje sporazuma pod istim
uslovima. Tek ako kupac odbije ponudu, prodavac je zaključivao kontrakt sa novim kupcem. Sporazum je
mogao biti formulisan u vidu odložnog ili raskidnog uslova.
Istorija - Savremena prava su izgradila institut oštećenja preko polovine, laesio enormis, na koji se
mogu pozvati obe ugovorne strane, bilo da se radi o pokretnoj, bilo nepokretnoj stvari. Ono što se u
klasičnom pravu postizalo sa actio auctoritatis i actio redhibitoria ostvaruje se sada sa actio empti.
87.Kontrakti - konsensualni kontrakti - locatio conductio - locatio conductio rei
Locatio conductio
Pojam i dejstvo - Klasični pravnici pod locatio conductio podrazumevaju konsensualni kontrakt u
kome se jedna strana obavezuje da preda na korišćenje i uživanje neku stvar, svoju radnu snagu, ili da obavi
neki posao, a druga strana se zauzvrat obavezuje da plati određenu sumu novca.
Locatio conductio je dvostrano obavezujući, sinalagmatični, obligacioni odnos.
Locatio conductio rei
Pojam - Locatio conductio rei (zakup stvari) je konsensualni kontrakt u kome se jedna strana,
zakupodavac (locator), obavezuje da preda određenu stvar radi upotrebe i uživanja, a druga strana, zakupac
(conductor), da zauzvrat isplati određenu sumu novca.
Bitni elementi - Bitni elementi zakupa su predmet i cena (zakupnina). Predmet zakupa su
nepotrošne stvari. One mogu biti pokretne ili nepokretne, telesne ili bestelesne (npr plodouživanje), res
mancipi ili res nec mancipi itd, ali uvek moraju biti nepotrošne, jer je zakupac obavezan da ih nakon
korišćenja vrati. Potrošne stvari mogu biti predmet zakupa, ali samo ako su date radi izlaganja (ad pompam
vel ostentationem). Kako se ovaj kontrakt ne zaključuje radi prenosa već radi korišćenja stvari, predmet
zakupa mogu biti i tuđe stvari, pa i neke stvari koje ne mogu biti predmet kupoprodaje.
Zakupnina se po pravilu ugovara u novcu kao i kod kupoprodaje, ali je dozvoljeno ugovaranje
zakupnine i u delu ubranih plodova.
Zaključivanje zakupa po pravilu prati i ugovaranje roka, ali on nije bitan element kontrakta. Posebno
pravilo je važilo za zakup zemlje. Kada rok nije bio ugovoren smatralo se da je prećutno prihvaćen zakup
na 5 godina. Ako zakupac nastavi da koristi stvar i nakon isteka roka smatra se da je zakup prećutno
produžen (relocatio tacita). Kod zakupa zemlje to znači još godinu dana.
Prava i obaveze stranaka - Zakupodavac je dužan da preda stvar sa pripacima zakupcu u detenciju
i omogući mu mirno korišćenje i uživanje u skladu sa sporazumom, odnosno prirodom stvari. Dužan je da
stvar održava u upotreljivom stanju. Snosi troškove tog održavanja, a plaća i javne dažbine. Odgovara za
dolus i culpa levis. Obavezan je da naknadi štetu prouzrokovanu skrivenim manama stvari, ali nije sigurno
da je odgovarao i za evikciju. On snosi i kontraktni rizik za slučaj propasti stvari zbog okolnosti koje se ne
mogu sprečiti (vis cui resisti non potest - Ulpijan).
Zakupac je obavezan da plati zakupninu i da stvar vrati. Ako ništa nije ugovoreno, zakupninu plaća
po isteku zakupa. Ako stvar nije koristio krivicom zakupodavca, ništa ne plaća.
Zakupac odgovara za dolus i culpa levis, i to kao bonus paterfamilias. Ne može se pouzdano reći
da li zakupac u klasičnom pravu odgovara i za custodia. On snosi rizik zbog propasti stvari usled okolnosti
koje ne padaju na teret zakupodavca. Propast stvari usled prirodne nepogode, što je čest rizik pri zakupu
zemlje, stoke i sl pada na zakupca.
Zakupac može zakupljenu stvar izdati dalje u zakup (tzv pazakup), ali pazakupac ne sme stvar
koristiti preko granica utvrđenih prvim ugovorom.
Zakup prestaje istekom ugovorenog roka, jednostranom izjavom ako se radi o zakupu pokretnih
stvari na neodređeno vreme i otkazom zbog neplaćanja zakupnine ili korišćenja stvari suprotno sporazumu,
odnosno njenoj nameni. Zakup prestaje i onda kada zakupodavac prenese pravo svojine na trećega (emptio
tollit contractum), što je u skladu sa njegovom obligacionom prirodom.
Zaštita - Zakupodavac ima na raspolaganju actio locati, a zakupac actio conducti. Obe tužbe su
bonae fidei. Zakupodavac je sticao založno pravo na stvarima unetim u stan i plodovima na zemlji ukoliko
je zakupac dugovao zakupninu.
88.Kontrakti - konsensualni kontrakti - locatio conductio - locatio conductio
operarum
Pojam - Locatio conductio operarum (najam radne snage) je konsensualni kontrakt u kome se
jedna strana, najamni radnik (locator), obavezuje da stavi na raspolaganje svoju radnu snagu, a druga
strana, poslodavac (conductor), da zauzvrat isplati određenu sumu novca.
Bitni elementi - Ovaj kontrakt se zaključuje radi najma radne snage, pa je zaključen kada se
ugovorne strane dogovore o ceni (najamnini) za dan rada. Najamnina je morala biti izražena u novcu,
određena i istinita. Najamnina se u klasičnom periodu slobodno ugovara. Tek sa privrednom krizom iz
vremena dominata dolazi do pokušaja zakonskog regulisanja najamnine.
Prava i obaveze stranaka - Najamni radnik je obavezan da stavi radnu snagu na raspolaganje. To
znači da je dužan da obavlja poslove prema uputstvu poslodavca. On treba da radi kao dobar domaćin i, po
pravilu, lično. Poslodavac je obavezan da isplati najamninu, a snosi i kontraktni rizik. To znači da je
obavezan da plaća radnika i kada ovaj ne radi bez svoje krivice. Ovo rešenje proizlazi iz prirode obaveze
najamnog radnika koja se ne meri rezultatom, već vremenom za koje se radna snaga stavlja na raspolaganje.
Trajanje najamnog odnosa utvrđuje se kontraktom, ali je mogućno prećutno produženje. Smrt
najamnog radnika gasi kontrakt. Najamni radnik može jednostrano raskinuti kontrakt ako mu se ne
isplaćuje najamnina, ili se zahteva izvršenje poslova koji nisu ugovoreni. Poslodavac može raskinuti
kontrakt zbog pomanjkanja posla, nediscipline, neuspešnosti ili bolesti najamnog radnika.
Zaštita - Najamni radnik za svoje potraživanje ima actio locati, a poslodavac actio conducti. Obe
tužbe su bonae fidei.
Istorija - Ovaj kontrakt, koji je preteča modernog ugovora o radu, u Rimu nije imao veliki značaj
zbog korišćenja rada robova i kolona, te zbog toga što je rimskim građanima, u skladu sa robovlasničkim
moralom, bilo ispod časti da stupaju u najamni odnos.
Svaki rad nije bio predmet ovog ugovora. Visokokvalifikovani poslovi, kao što su poslovi učitelja,
lekara, umetnika itd, obavljani su u formi prijateljske usluge, putem naloga uz koji su išli remuneratorni
pokloni.
89.Kontrakti - konsensualni kontrakti - locatio conductio - locatio conductio operis
Pojam - Locatio conductio operis (ostvarenje dela) je konsensualni kontrakt u kome se jedna
strana, izvođač (conductor), obavezuje da u ugovorenom roku obavi određenu aktivnost, po pravilu na
stvari koja je stavljena na raspolaganje, a druga strana, naručilac (locator) se zauzvrat obavezuje da plati
određenu sumu novca.
Bitni elementi - Delo, opus, koje se stvara i cena koja se za to plaća su bitni elementi ovog
kontrakta. Ovaj oblik locatio conductio se razlikuje od najma radne snage po tome što je ovde predmet
ugovora rezultat koji se postiže radom, a ne sam rad. Naknada mora biti određena, istinita i izražena u
novcu. Od ovog poslednjeg pravljeni su izuzeci. Tako se kod napolice mogla ugovoriti i u plodovima.
Prava i obaveze stranaka - Izvođač dela je obavezan da u roku obavi posao i preda rezultat
naručiocu. Odgovara za dolus i culpa levis in abstracto. Kada je kontrakt zaključen sa licem koje određenu
delatnost obavlja profesionalno, npr sa zanatlijom, ono odgovara i za stručnost, imperitia. Ako nije drukčije
ugovoreno, i ako to ne proizlazi iz karaktera prestacije, izvođač se ne mora lično angažovati, ali ako je
angažovao drugoga odgovara za izbor. Odgovara, dakle, za culpa in eligendo. Dok radi na dobijenoj stvari,
izvođač je mora čuvati i odgovara za custodia.
 Posebna pravila o riziku važila su kod pomorskog transporta. Prema lex Rhodia de iactu, propisu
koji potiče sa Rodosa, kapetan broda ima pravo da baci teret u more da bi spasao brod od potapanja.
Vlasnici bačenog tereta mogu sa actio locati zahtevati od kapetana deo naknade, a on se sa actio conducti
može regresirati od vlasnika spašene robe. Ovim je rizik za propast stvari usled više sile bio ravnopravno
raspoređen na sve sopstvenike prevoženog tereta.
Naručilac je dužan da preda ono što je potrebno za obavljanje dela, žito za prevoz, zlato za izradu
prstena itd. Naručilac odgovara za dolus i culpa levis. Dužan je da primi delo, a ugovorenu naknadu plaća
samo ukoliko izvođač dela ostvari dogovoreni rezultat.
Kada je izvođenje dela vezano za ličnost izvođača, npr kada je kontrakt zaključen sa slikarem,
obligacija se uz ostale načine gasi i njegovom smrću, jer deluje intuitu personae.
Zaštita - Kao i kod prva dva oblika ovog kontrakta stranke imaju na raspolaganju actio locati i actio
conducti.
90.Kontrakti - konsensualni kontrakti - societas
Pojam - Societas (ortakluk) je konsensualni kontrakt u kome se dva ili više lica (ortaci, socii)
obavezuju da unesu ortački udeo i doprinose obavljanju neke aktivnosti radi ostvarivanja zajedničke koristi.
Bitni elementi - ortački udeo i cilj ortakluka. Cilj ortakluka može biti samo pravom dozvoljena
aktivnost, što je u skladu sa opštim načelom o valjanosti predmeta obligacije. Ortaci se po pravilu
dogovaraju i o podeli dobiti i snošenju gubitaka, ali to nije bitan element kontrakta, jer se pretpostavlja da
se dobit i gubici dele na jednake delove ako takvo dogovaranje izostane.
Ortakluk može biti trajan (dum vivunt), na određeno vreme (ad tempus), od određenog roka (ex
tempore) i pod uslovom (sub condicione). Kad ortaci ugovore vreme trajanja ortakluka onda i rok postaje
bitan element posla.
Prava i obaveze stranaka - Ortak ima osnovnu obavezu da u ortakluk unese dogovoreni ortački
udeo. On ne mora biti jednak za sve ortake. Može se sastojati od celokupne ili dela imovine ortaka, a može
imati i oblik rada. Ortak je takođe dužan da doprinosi postizanju dogovorenog cilja, da preduzima određene
radnje, koristi na dogovoreni način imovinu ortakluka i sl te saortacima stavi na raspolaganje njihov deo
dobiti. Ortak odgovara za dolus i culpa levis in concreto. U slučaju gubitaka, ortak ima pravo na
beneficium competentiae, tj može zahtevati da mu se obaveza smanji ako ugrožava njegovu egzistenciju.
Odgovornost ortaka za ispunjenje obaveze može biti pojačana putem ugovorne kazne.
Prema trećim licima ortaci odgovaraju kao solidarni dužnici, a kada nešto potražuju od trećih lica
utužuju ih u sopstveno ime. To znači da rimski ortakluk nema karakter pravnog lica. Izuzetak su bili
ortakluci zaključivani s rimskom republikom radi sklapanja ugovora o zakupu ubiranja poreza,
eksploatacije rude, gradnje javnih objekata i sl.
Ništav je dogovor da će jedan ortak uzeti svu dobit (societas leonina), jer to protivreči teretnom
karakteru ovog posla.
Zaštita - Svaki ortak ostvaruje svoja prava prema saortacima putem actio pro socio, a kada zahteva
podelu imovine to čini putem actio communi dividundo. Actio pro socio je tužba zasnovana na bona fides,
što znači da ortakluk spada u obligaciones bonae fidei. Ortački odnos nije ukidao deliktnu odgovornost
tako da su ortaci mogli koristiti jedni protiv drugih i tužbe na osnovu krađe, oštećenja stvari i sl u
slučajevima kada je ovim deliktima bila oštećena imovina ortakluka.
Prestanak ortakluka - Ortakluk prestaje istekom ugovorenog roka, otkazom, propašću zajedničke
imovine, smrću i zbog capitis deminutio. Ako nije bio ugovoren rok trajanja ortakluka i ako se ne radi o
ortakluku stvorenom radi obavljanja jednog posla, klasično pravo dopušta da svaki ortak otkaže ortakluk u
svako doba. Ukoliko jedan od ortaka istupi iz ortakluka, on prestaje da postoji u celini tako da ostali ortaci
moraju zaključiti novi kontrakt ukoliko žele da zadrže svoj ortački odnos.
U slučaju doloznog otkaza nisu prestajale njegove obaveze prema bivšim ortacima. Tako, ako je
ortak otkazao ortakluk celokupne imovine zato što je saznao da je imenovan za naslednika ili zato što je
saznao da treba naknaditi štetu trećem licu, ne gasi se njegova obaveza da nasleđeno unese u ortakluk,
odnosno da učestvuje u naknadi štete.
Ortakluk se gasi i kada propadne imovina koju su ortaci udružili a istu posledicu može izazvati
promena njene pravne prirode. Smrt i capitis deminutio maxima i media jednog ortaka takođe gase
ortakluk zbog toga što je on obligacija koja deluje intuitu personae. Eventualnim primanjem ortakovog
naslednika u ortakluk zaključuje se novi kontrakt. Ortakluk će naravno prestati i kada ortaci zaključe
novaciju.
Posebni oblici - S obzirom na ortački ulog i cilj ortakluka, klasični pravnici govore o:
1) Societas universorum bonorum (ortakluk celokupne imovine) - to je oblik ortakluka u kome je
ortački ulog celokupna postojeća imovina ortaka, kao i ona koju će u budućnosti steći po bilo kom osnovu.
2) Societas queastus (ortakluk buduće imovine) - ona nastaje kada ortaci zaključe sporazum o
udruživanju imovine koju će steći teretnim poslovima. Ako ortaci ne preciziraju koji oblik ortakluka
zaključuju, ovaj se pretpostavlja. Ovako formirana imovina služi radi obavljanja poslova u cilju sticanja
dobiti. Poslovi koji se preduzimaju korišćenjem imovine ortakluka ne moraju biti unapred utvrđeni i mogu
se menjati tokom trajanja ortakluka.
3) Societas alicuius negotiationis (ortakluk radi obavljanja poslova određene vrste) - to je oblik
ortakluka u kome se ortaci obavezuju da će uneti određene ortačke udele radi obavljanja dogovorene vrste
poslova u cilju sticanja dobiti. Ovakav ortakluk se zaključuje radi trgovine žitom, robovima i sl.
4) Societas unius rei (ortakluk radi obavljanja jednog posla) - to je takav ortakluk u kome se ortaci
obavezuju da unesu ortački udeo radi obavljanja samo jednog posla u cilju sticanja dobiti.
91.Kontrakti - konsensualni kontrakti - mandatuum
Pojam i dejstvo - Mandatuum (nalog) je konsensualni kontrakt u kome se jedna strana,
nalogoprimac (mandatar) obavezuje drugoj, nalogodavcu (mandant) da će besplatno obaviti povereni
posao.
U rimskom nalogu nalogoprimac obavlja posao u svoje ime, a za tuđ račun.
Bitni elementi - Budući da je u pitanju besplatni a ne teretni posao, on je zaključen čim se
nalogoprimac obaveže da će izvršiti nalog. U ovom kontraktu, prema tome, postoji samo jedan bitan
element. Nije ga moguće preciznije odrediti zbog toga što predmet naloga može biti obavljanje pravnih
poslova, npr pribavljanje prava svojine na zemljištu, ali isto tako i obavljanje materijalne radnje kakva je
orezivanje voćnjaka. Uz poštovanje opšteg pravila da predmet obligacije ne može biti ono što pravo
zabranjuje, ovaj bitan element mora zadovoljavati samo jedan uslov. Posao koji nalogoprimac obavlja mora
biti u interesu nalogodavca ili nekog trećeg lica.
Ovaj kontrakt ne nastaje ako se posao preduzima u isključivom interesu nalogoprimca. Gaj kaže da
je u tom slučaju dat savet. Izuzetak od pravila je zastupanje u sopstvenoj stvari (procuratio in rem suam)
putem koga se vrši prenos potraživanja.
S obzirom na karakter nalogodavčevog ovlašćenja klasični pravnici razlikuju ove oblike kontrakta:
1) Procuratio omnium bonorum - nalog u kome se nalogoprimac obavezuje da će preduzeti sve
radnje koje su neophodne da bi se upravljalo nalogodavčevom imovinom. Nalogoprimac, dakle, dobija
generalno ovlašćenje za obavljanje poslova.
2) Mandatum unius rei - u kome se nalogoprimac obavezuje da će obaviti određeni posao.
3) Mandatum pecuniae credendae - u kome se nalogoprimac obavezuje da trećem licu da zajam ili
odloži plaćanje duga. U ovom poslednjem slučaju nastaju dva odvojena obligaciona odnosa. Jedan, nalog,
između nalogodavca i nalogoprimca i drugi između nalogoprimca i trećeg lica. U ovom drugom odnosu
nalogodavac ima položaj jemca.
Prava i obaveze stranaka - Nalog je konsensualni kontrakt, pa obaveza nalogoprimca nastaje čim
se psotigne saglasnost o poslu koji treba obaviti. Nalogoprimac je dužan da se kreće u granicama naloga.
Ako ih prekorači, mora preuzeti zbog toga nastale obaveze. Mora postupati bona fide, jer se ovaj kontrakt
zasniva na ličnom poverenju. Kako nalogoprimac obavlja posao u svoje ime a za račun nalogodavca,
obavezan je da po završenom poslu prenese na nalogodavca sve posledice. Ako je pribavio res mancipi,
treba da mu je prenese mancipacijom ili injurecesijom, ako je pribavio potraživanje, treba da prenese tužbu
i sl. Nalogoprimac odgovara za dolus i postupke koji nisu u skladu sa pažnjom koju uobičajeno pokazuje u
svojim poslovima. Osuda zbog neispunjenja obaveze povlači infamiju.
Zaključenjem naloga nastaje samo obaveza nalogoprimca da obavi dogovoreni posao i pravo
nalogodavca da to zahteva. Tokom obavljanja posla, međutim, nalogoprimac može biti izložen troškovima
ili pretrpeti štetu. U tom slučaju stiče pravo na naknadu, a nalogodavac obavezu. Zbog toga je nalog
dvostrani nejednaki obligacioni odnos.
Zaštita - Nalogodavac je imao na raspolaganju actio mandati directa, a nalogoprimac actio
mandati contraria. Osuda po ovim tužbama povlačila je infamiju.
Gašenje - Nalog se gasi izvršenjem obaveze kao i svaka obligacija, ali i smrću jedne od ugovornih
strana zbog toga što deluje intuitu personae. Prava i obaveze koji su nastali pre smrti jedne od stranaka
prelaze na naslednike. Tako će nalogoprimac moći zahtevati troškove od naslednika, a naslednici prenos
prava po osnovu obavljenog posla.
92.Kontrakti - bezimeni sinalagmatični kontrakti
Pojam - Bezimeni sinalagmatični kontrakti (Anonyma sinallagmata) su dvostrano obavezujući
obligacioni odnosi zaštićeni pretorskom actio in factum, nastali iz saglasnosti volja i ispunjenja prestacije
jedne ugovorne strane.
To su, dakle, kontrakti kod kojih uz saglasnost volja konstitutivni element kontrakta čini i ispunjenje
jedne ili dve međusobno uslovljene prestacije.
Bezimeni kontrakti nastaju ne samo predajom stvari već i ispunjenjem prestacije druge vrste, npr
činjenjem. Oni, dalje, nisu tipični, nemaju unapred utvrđenu sadržinu i zaštićeni su istom tužbom. Zbog
toga bezimeni kontrakti, po pravilu, nemaju ni ime.
Prava i obaveze stranaka - Bezimeni sinalagmatični kontrakti su one obligacije kod kojih stranke
ugovaraju razne dozvoljene prestacije koje ne čine sadržinu nekog tipičnog kontrakta. Zato su moguće
razne kombinacije prestacija.
Zaštita - Ugovornoj strani koja je ispunila prestaciju stajala su na raspolaganju različita procesna
sredstva. U Večitom ediktu bila je predviđena actio in factum. Na prelazu iz 1. u 2. vek neki pravnici su
davali opštu tužbu actio civilis incerti. Obe tužbe su bile usmerene na izvršenje kontraprestacije. Uz to,
strana koja je ispunila prestaciju mogla je tražiti raskid kontrakta i povraćaj svoje prestacije sa condictio
causa data causa non secuta. U postklasičnom pravu se radi izvršenja kontraprestacije podizala actio
praescriptis verbis.
Istorija - Zbog koncepta o tipičnosti obligacionog odnosa veliki broj zaključenih sporazuma nije se
mogao svrstati ni u jedan od zaštićenih obligacionih odnosa. Primer je, recimo, sporazum u kome se jedna
strana obaveže da će drugu podučavati pravu, a ova da će prvu podučavati grčki, ili, jedna se obaveže da
popravi krov, a druga joj za uzvrat napravi dvokolice.
Sporazumi takve sadržine bili su sa stanovišta prava goli sporazumi, nuda pacta. Pošto nisu uživali
zaštitu njihovo ispunjenje je isključivo zavisilo od poštenja stranaka.
93.Pakti
Pojam - Pakti su pravom zaštićeni neformalni sporazumi stranaka sa obligacionim dejstvom.
Neki pakti se zaključuju uz kontrakte da bi delom izmenili njihovo tipično dejstvo. Oni, dakle,
samostalno ne mogu egzistirati i sami ne stvaraju kompletan obligacioni odnos. Drugi pakti imaju
samostalnu sadržinu, ali se, takođe, javljaju uz neki osnovni obligacioni odnos, pa zbog toga nikada nisu
dobili posebnu tužbu i nisu ušli u sistem kontrakata.
Odredba u Večitom ediktu glasi ovako: “Poštovaću sporazume ukoliko nisu zaključeni sa zlom
namerom, niti suprotno ili radi izigravanja zakona, plebiscita, mišljenja senata, edikata i dekreta princepsa.”
Ovim su ugovorene strane dobile slobodu da u postojeće kontrakte posebnim sporazumima ugrađuju
dodatne klauzule i da za slučaj njihovog nepoštovanja u sudskom sporu stavljaju prigovore. Ukoliko bi neka
od njih pokušala da realizuje potraživanje suprotno zaključenom paktu, drugoj strani je stajao na
raspolaganju prigovor zaključenog sporazuma (exceptio pacti conventi) kojim se takvom zahtevu mogla
suprotstaviti.
Ulpijan kaže da goli sporazum ne rađa pravo na tužbu, već na prigovor. Ali, ako je neki dodatni
sporazum zaključen u istom momentu (in continenti) kada i sam posao bonae fidei, taj prigovor se može
izložiti u okviru osnovne tužbe iz kontrakta.
U poslovima stricti iuris nije moguće ugovaranje dodatnih sporazuma, jer forma posla to
onemogućava.
Pakti zaštićeni sa actio in factum - Kada je jednom počeo da vodi računa o neformalno
zaključenim sporazumima, pretor je učinio i korak dalje pa je neke sporazume zaštitio sa actio in factum.
Tako su uz konsensualne kontrakte dobili zaštitu i sledeći obligacioni odnosi nastali neformalnom
saglasnošću volja:
1) Constitutum debiti (ustanovljenje duga) - to je neformalni sporazum u kome se jedna strana
obavezuje da će do određenog roka isplatiti svoj (constitutum debiti proprii) ili tuđi (constitutum debiti
alieni) već postojeći novčani dug. Ustanovljenje duga nije novacija zato što se stara obligacija ne gasi, pa se
u suštini ovim paktom stvara alternativna obligacija. Ovaj sporazum je zaštićen sa actio in factum za koju
je korišćen i naziv actio de pecunia constituta. Pakt je prvobitno služio za odlaganje plaćanja, a kasnije i
kao oblik jemstva, da bi se otklonilo gašenje tražbine zbog dužnikove smrti, proteka vremena i sl.
2) Receptum argentarii (obavezivanje bankara) - to je neformalno obećanje bankara da će isplatiti
novčanu dug za tuđ račun, najčešće za račun svog komitenta. Za razliku od constitutum debiti alieni
bankareva obaveza je apstraktna, pa nastaje i u odsustvu prethodne komitentove obaveze. Ako je ta obaveza
postojala, onda se ovim paktom uspostavlja jedan oblik jemstva. Potraživanje prema bankaru je bilo utuživo
sa actio recepticia. Ovaj pakt je u Justinijanovom pravu ukinut.
3) Receptum nautarum cauponum vel stabulariorum (obavezivanje kapetana broda, gostioničara
ili vlasnika štale). Ovim paktom se neformalno obavezuju kapetan broda, gostioničar, odnosno vlasnik štale
da će stvari koje su im poverili klijenti vratiti neoštećene. U početku je dužnik odgovarao za svako
oštećenje stvari, a kasnije su bili izuzeti slučajevi više sile.
4) Receptum arbitri (obavezivanje arbitra) - je neformalno obavezivanje nekog lica strankama u
sporu da će im presuditi spor. Ovaj pakt se zaključuje nakon jednog drugog, compromissum-a, kojim
stranke u sporu preuzimaju obavezu da spor razreše arbitražom, a ne u redovnom sudskom postupku. Protiv
arbitra koji ne ispuni obavezu mogla se podići actio in factum da bi se globom ili uzimanjem zaloge prisilio
da presudi spor.
94.Delikti - pojam delikta i deliktne obligacije
Obligaciones ex delicto (ex maleficio) su jednostrano obavezujuće obligacije u kojima poverilac,
kao lice oštećeno deliktnom radnjom kažnjivom novčanom kaznom naplativom u parničnom postupku, ima
pravo da zahteva određeni novčani iznos od dužnika kao izvršioca delikta.
Ove obligacije nastaju iz onih nedozvoljenih radnji čije izvršenje pravo tretira kao povredu
pojedinačnog interesa građana, njihove ličnosti, porodice ili imovine.
Deliktne obligacije nastaju iz izvršenog delikta. Pojam delikta klasični pravnici ne definišu.
Kazuistika koju su ostavili potvrđuje da je to radnja usmerena na povredu tuđeg dobra koju pravo
zabranjuje i za koju sledi kazna ako postoji krivica na strani izvršioca radnje.
Povreda tuđeg dobra može imati razne vidove. Može biti vezana za imovinu, njeno umanjenje ili
onemogućavanje uvećanja, ali i za ličnost.
Da bi neka radnja bila deliktna mora biti protivpravna. Zbog toga nema delikta kada paterfamilijas
batina člana porodice zato što ga kažnjava ili kada rimski vojnik u ratu pljačka imovinu neprijatelja.
Postupanje u krajnjoj nuždi i nužnoj odbrani takođe isključuje protivpravnost.
Nema delikta ni bez krivice shvaćene u smislu subjektivnog delinkventovog odnosa prema izvršenoj
radnji. Zbog toga što im se nedozvoljena radnja ne može pripisati u krivicu, delikt ne mogu izvršiti duševno
bolesna i maloletna lica.
Obligacije koje nastaju iz deliktnih radnji imaju niz karakteristika po kojima se razlikuju od
kontraktnih:
1) Ne mogu nastati između lica koja su pod vlašću istog paterfamilijasa;
2) Vezuju se za delinkventovu ličnost;
3) Ne gase se, kao kontraktne, u slučaju gubitka statusa (capitis deminutio), zato što time ne nestaje
delinkventova fizička ličnost.
4) Gase se neformalnim sporazumom, za razliku od kontraktnih koje se po pravilu gase u propisanoj
formi;
5) Dužnikova prestacija uvek ima oblik novčanog davanja.
Osnovna ideja Rimljana o vezanosti deliktne odgovornosti za fizičku ličnost delinkventa dovela je u
deliktnim obligacijama do kumulativne i noksalne odgovornosti. Kada više lica zajedno počini jedan delikt,
oni odgovaraju kumulativno. To znači da oštećeni može od svakog sadelinkventa naplatiti puni iznos kazne,
kao da je jedini izvršilac.
Pod noksalnom odgovornošću, pak, podrazumeva se odgovornost paterfamilijasa i vlasnika roba za
delikte koje izvrše njima potčinjena lica. Oni se mogu osloboditi obaveze plaćanja kazne predajom
delinkventa oštećenom. Kada je bio u pitanju rob, gospodar je bio obavezan da ga prenese u svojinu, a ako
se radilo o licu alieni iuris, da ga preda u mancipijum (in causa mancipii), tj da ga stavi pod vlast
oštećenog da bi radom otplatio kaznu. Oštećeni je imao obavezu da ga oslobodi nakon otplate. Iz noksalne
odgovornosti nastajala je, dakle, fakultativna obligacija koja je šefu porodice, odnosno vlasniku roba davala
mogućnost da izabere za sebe povoljniju prestaciju.
95.Delikti - furtum i rapina
Pojam i načini izvršenja delikta - Paul kaže: “Furtum je prevarno uzimanje tuđe stvari bez
saglasnosti vlasnika radi pribavljanja imovinske koristi (sebi ili drugom licu), kako uzimanjem same stvari,
tako i njenog korišćenja i poseda”.
Objektivni elementi delikta su protivpravnost i prisvajanje radi sticanja koristi, a subjektivni je
krivica delinkventa. Da bi delikt nastao, moraju biti prisutni svi elementi. Zbog toga maloletnik može
počiniti furtum samo ako je u godinama bliskim zrelosti (proximus pubertati). Isto tako nema delikta ako
neko prisvoji tuđu stvar u uverenju da na to ima pravo.
Furtum klasičnog prava obuhvata, međutim, i nedozvoljene radnje koje se udaljuju od pojma krađe
u savremenim pravima. Furtum je i neovlašćeno korišćenje, a ne samo odnošenje stvari. Tako postoji
furtum usus kada ostavoprimac upotrebljava stvar koju je primio samo na čuvanje.
Navedeni primer vezan je za protivpravno korišćenje tuđe stvari, ali čini furtum i vlasnik kada
protivpravno uzima svoju stvar, na primer kada zalogodavac potajno oduzme stvar od zalogoprimca ili
zakupodavac od zakupca.
Većina klasičnih pravnika vezuje furtum za prisvajanje i korišćenje pokretnih stvari. Suprotno
većinskom mišljenju, Sabin je smatrao da je moguć i furtum nepokretnosti.
Klasična jurisprudencija je tumačenjem proširila pojam krađe. Pod pojam krađe podvela je
preduzimanje različitih radnji kojima se omogućava izvršenje delikta. Zbog krađe je odgovarao i onaj koji
je nagovorio drugo lice da ukrade stvar, ili mu je omogućio da je ukrade. Samo saznanje, kažu pravnici, da
se događa krađa ne čini nikoga lopovom.
Obligacioni odnos - Izvršilac furtuma postaje dužnik u deliktnoj obligaciji sa obavezom isplate
novčane kazne. Klasično pravo, kao i arhaično, kod furtuma izvršenog oduzimanjem stvari, plaća lopov
uhvaćen na delu. To je furtum manifestum. Kao lopov uhvaćen na delu tretira se i lice u čijoj kući je stvar
pronađena posebnom pretragom nazvanom lance et licio. Lopov koji nije uhvaćen na delu, što je furtum
nec manifestum, plaća dvostruki iznos. Plaća kaznu zbog furtuma i lice koje tvrdi da se ukradena stvar ne
nalazi kod nejga, ukoliko se u prisustvu svedoka ustanovi suprotno. To je držanje ukradene stvari, furtum
conceptum, koje povlači za sobom kaznu u visini trostruke vrednosti stvari. Kada neko zlonamerno
podmetne drugome ukradenu stvar da bi tu bila pronađena, odgovara za podmetanje ukradene stvari,
furtum oblatum, i takođe plaća trostruki iznos.
Zaštita - Tužbu na osnovu ovog delikta može podići lice koje ima interes da stvar sačuva. To ne
mora uvek biti sopstvenik. Actio furti može podići i založni poverilac koji drži založenu stvar. Ako je
pokradeno lice alieni iuris, tužbu podiže njegov paterfamilijas.
Kada su u pitanju tužbe, actio furti manifesti, koju je pretor uveo radi uvođenja novčane sankcije
umesto smrtne kazne i davanja u ropstvo po odredbama jus civila, podiže lice koje je lopova uhvatilo na
delu ili je kod njega pronašlo stvar postupkom lance et licio. Actio furti nec manifesti podiže oštećeni kada
lopova koji nije uhvatio na delu. Actio concepti podiže pokradeni koji je do stvari došao običnom
pretragom, a actio oblati lice kome je podmetnuta ukradena stvar protiv onoga koji je stvar podmetnuo, bez
obzira da li je taj stvar i ukrao. Actio furti prohibiti se daje protiv lica koje nije dozvolilo da mu se u kući
traži ukradena stvar. Sopstvenik stvari je takođe mogao podići kondikciju (condictio furtiva) protiv lopova
koji više ne drži stvar. Uz sve ove tužbe oštećeni je mogao koristiti i tužbe usmerene na prost povraćaj
stvari, na primer tužbu rei vindicatio.
Istorija - U arhaičnom pravu je oštećeni mogao ubiti lopova koji je zatečen u noćnoj krađi ili se
uhvaćen branio oružjem, ali je morao dozivati susede. Ako ga je poštedeo, lopov je za kaznu najpre batinan,
a zatim je, ako je bio slobodan čovek, dodeljivan u ropstvo oštećenom. Ako je uhvaćeni bio rob, bivao je
usmrćen.
Klasična jurisprudencija je utvrdila i neka pravila vezana za izračunavanje iznosa kazne. Uzimala se
vrednost stvari u trenutku krađe ukoliko je ona kasnije bila umanjena, a ako je bila povećana, polazilo se od
te veće vrednosti.
Najzad, tokom klasičnog, i naročito postklasičnog perioda, za teže oblike krađe počinju ponovo da
se izriču smrtne kazne. Oštećeni je u nekim situacijama mogao da bira da li će goniti lopova za privatni ili
javni delikt. Ovo drugo je naročito dolazilo u obzir kada lopov nije imao imovine iz koje bi platio kaznu.
Rapina
Pojam i načini izvršenja delikta - Rapina je oduzimanje tuđe stvari upotrebom sile.
Delikt u klasičnom pravu može izvršiti grupa ljudi ili pojedinac, uz upotrebu oružja ili bez.
Obligacioni odnos - Izvršilac delikta uvek odgovara kao lopov uhvaćen na delu, što znači da je
obavezan da plati četvorostruku vrednost stvari.
Zaštita - Oštećeni, a to je kao i kod furtuma vlasnik stvari ili drugo lice koje ima interes da stvar
sačuva, ima na raspolaganju pretorsku tužbu actio vi bonorum raptorum zbog silom otetih stvari. Njome se
naplaćuje četvorostruka vrednost stvari od svakog sadelinkventa, a osuđene pogađa i infamija. Ovakve
posledice tužba proizvodi ukoliko je podignuta u okviru roka od godine dana. Nakon isteka roka njome se
ostvaruje samo jednostruka naknada. Podizanje privatne tužbe nije isključivalo i krivično gonjenje.
Istorija - Pretor je 76. godine ste uveo actio vi bonorum raptorum. Tužba se u prvo vreme mogla
podići samo protiv članova naoružane grupe. Građanski rat je ovu problematiku učinio još aktuelnijom, pa
je pojam delikta proširen. Obuhvatio je i otimanje imovine izvršeno od strane pojedinca i otimanje bez
upotrebe oružja. Novo proširenje pojma usledilo je u klasičnom pravu podvođenjem pod actio vi bonorum
raptorum krađe izvršene u posebnim okolnostima, npr za vreme požara ili građanskih nemira.
96.Delikti - damnum iniuria datum
Pojam - Izrazom damnum iniuria datum rimsko pravo označava štetu koja je prouzrokovana
protivpravnom radnjom. Od Akvilijevog zakona iz 286. godine ste iz protivpravnog nanošenja štete
nastajao je istoimeni obligacioni odnos u kome oštećeni ima položaj poverioca i pravo da zahteva od
delinkventa da mu nadoknadi pričinjenu štetu - damnas esto dare.
Lex Aquilia je propisao da onaj koji ubije roba ili grlo stoke treba da isplati vlasniku najvišu
vrednost koju je stvar imala u zadnjih godinu dana, a ako zapali, polomi ili ošteti neku drugu stvar, onda
njenu najvišu vrednost u zadnjih trideset dana. Širim tumačenjem ovog zakona, pretori i pravna nauka su
vremenom uveli obavezu naknade štete za svako oštećenje telesne stvari fizičkom aktivnošću trećeg lica -
damnum corpori corpore datum.
Da bi nastala ova deliktna obligacija moraju se kumulativno steći sledeći uslovi:
1) Protivpravnost delinkventove radnje;
2) Nastanak materijalne štete (damnum) na tuđoj stvari;
3) Direktna i uzročna veza između delinkventove aktivnosti i nastale štete (corpori corpore datum);
4) Delinkventova krivica.
Fizičko oštećenje tuđe stvari - Akvilijev plebiscit je propisao novčane kazne za slučaj fizičkog
oštećenja tuđe stvari. Od zahteva da stvar mora biti tuđa klasično pravo nije moglo odstupiti jer štetom
(damnum) smatra samo umanjenje imovine koje je naneto drugom licu: ako je neko pretrpeo štetu zbog
sopstvene nepažnje to se ne smatra štetom.
Odredbe plebiscita nisu se odnosile na štetu koja je naneta bez fizičkog oštećenja stvari. Razvijeno
pravo je tu činjenicu u jednom slučaju zanemarilo. Polazeći od potrebe da se vlasnicima robova omogući
naknada štete i kada im rob nije fizički povređen, već je samo iskvaren, npr navedeno je da postane pijanica
ili kockar, pretor je napravio izuzetak od pravila, pa je gospodaru stavio na raspolaganje tužbu zbog
kvarenja roba (actio servi corrupti) kojom se potražuje dvostruki iznos pretrpljene štete.
Neposredna uzročna veza između delinkventovog činjenja i nastale štete - Deliktna obligacija
prema odredbama Akvilijevog zakona nastaje samo ako je šteta posledica aktivne radnje, npr kada neko
kamenom ubije tuđe grlo. Zakonom nije bilo obuhvaćeno nečinjenje koje prouzrokuje štetu. Zakon se nije
odnosio na radnje koje su posredno dovele do štete, ako neko zatvori stoku u tor i tu je ostavi da skapa zbog
nedostatka vode i hrane i sl.
Navedenu prazninu u zakonu pretor je uklonio krajem pretklasičnog perioda ustanovivši nove tužbe
za takve situacije (actiones utiles, in factum, ad exemplum legis Aquiliae).
Postojanje krivice - Da bi obaveza naknade štete nastala, mora postojati delinkventova krivica,
najmanje nehat (culpa levis). Nehat postoji onda kada se nije predvidelo ono što se od strane pažljivog
čoveka moglo predvideti. Zbog toga pod pojam damnum iniuria datum nije podvođena šteta koju je
prouzrokovala životinja, maloumno lice ili dete, kao i lice koje je radnju izvršilo po naredbi osobe koja ima
pravo naređivanja.
Obligacija - Delinkvent je obavezan da isplati sumu novca prema procenjenom iznosu štete, a ako
poriče da ju je prouzrokovao, a njegova krivica bude dokazana, plaća dvostruki iznos. Iznos štete se
utvrđuje procenom svih okolnosti. Uzima se u obzir tržišna vrednost stvari i izgubljena dobit.
Zaštita - Ako je oštećenje stvari neposredna posledica aktivne radnje, oštećeni ima na raspolaganju
actio legis Aquiliae kojom zahteva da mu se nadoknadi sve što je izgubio, celokupni interes. Tužbu u
klasičnom pravu uz sopstvenika stvari može podići i lice koje je stvar imalo u dobrima, koje je bilo titular
nekog stvarnog prava, a verovatno i savesni držalac.
Iako se tužbom zahteva samo naknada štete, a ne i kažnjavanje, ona spada u mešovite tužbe zato što
ima niz karakteristika koje su svojstvene penalnim tužbama: ako delinkvent poriče da je prouzrokovao
štetu, osuđuje se na dvostruki iznos; ako je stvar samo oštećena, ali ne i uništena, ipak plaća njenu punu
vrednost, tužba je kumulativna, pa u slučaju više saizvršilaca svakoga tereti pun iznos kazne; najzad nije
pasivno naslediva.
U određenim situacijama, npr u slučaju ubistva roba, tužba se mogla kumulirati sa krivičnim
gonjenjem.
Istorija - U Justinijanovom pravu izvorna actio legis Aquiliae se podiže ako je telesna stvar
oštećena direktnim dodirom, actio utilis kada postoji oštećenje bez direktnog dodira, a actio in factum kada
nema ni direktnog dodira niti fizičkog oštećenja stvari.
97.Delikti - iniuria
Pojam i načini izvršenja delikta - Delikt iniuria u klasičnom pravu obuhvata protivpravne napade
na slobodnog čoveka, na njegovu fizičku ličnost ili dostojanstvo.
Radnje kojima se može počiniti ovaj delikt su raznovrsne. Labeo kaže da se injurija može učiniti
rukom ili rečima. Neposredan objekat napada može biti sam čovek, ali i njegova imovina ili porodica.
Zajednički imenitelj svih radnji koje padaju pod pojam injurije je taj da su one suprotne dobrim običajima.
Moraju biti izvršene sa zlom namerom (dolus) i ako tog najvišeg stepena krivice nema, nema ni ovog
delikta.
Pretor je u materiji injurije intervenisao nizom edikata. U Večitom ediktu su bile predviđene tužbe
zbog izvođenja mačje serenade, zbog odstranjivanja čoveka koji je bio u pratnji mater familias ili nekog
mladog lica, zbog akta izvršenih radi nečijeg omalovažavanja i zbog neovlašćenog šibanja tuđeg roba.
Pretor je, međutim, davao tužbu i u situacijama koje nisu bile opisane u ediktu, tako da se klasična injurija
ne može preciznije definisati. Ovo tim više što je Sulin lex Cornelia de iniuriis pod ovaj delikt podveo
razne radnje učinjene radi rušenja časti i dostojanstva rimskog građanina, na šta su oni bili jako osetljivi.
Tako se injurija čini prodiranjem u tuđi stan, bacanjem đubreta, prolazom preko tuđeg imanja, neosnovanim
optuživanjem i sl.
Obligacija - Delinkvent je bio obavezan da plati novčani iznos utvrđen presudom.
Zaštita - Oštećeni je imao na raspolaganju actio iniuriarum koju je pretor uveo ugledajući se na
Zakon 12 tablica. Actio iniuriarum je bila penalna tužba koja se podizala protiv izvršioca delikta ili lica
koje je ovome pomagalo u izvršenju. Bila je aktivno i pasivno naslediva, rađala je kumulativnu
odgovornost, a osuđenog je pogađala infamija. Tužba se mogla kumulirati sa tužbom za naknadu štete.
Kada se tužba podizala pozivom na lex Cornelia, dakle pred posebnim sudom (questio iniuriis) i po
javnoj proceduri, takođe je dovodila do osude na novčanu kaznu koja je išla u korist oštećenog.
Istorija - Zakon 12 tablica tretira roba kao čoveka, a ne kao stvar, što odslikava patrijarhalni
karakter tadašnjeg ropstva.
Sa lex Cornelia de iniuriis iz 81. godine ste teške telesne povrede se gone i kao delicta publica.
Povreda roba je još ranije prestala da bude injurija, jer se od donošenja Akvilijevog zakona 286. godine ste
podvodila pod protivpravno oštećenje tuđe stvari.
Pad vrednosti nvoca učinio je kazne iz Zakona 12 tablica neodrživim. Pretor je bio primoran da
napusti zakonom propisane fiksne kazne. On uvodi actio iniuriarum aestimatoria na osnovu koje se kazna
odmerava prema konkretnim okolnostima: mestu i načinu izvršenja delikta, ugledu ličnosti koja je
povređena i sl.
U postklasičnom periodu su slučajevi teške injurije češće gonjeni kao javni delikt, po
ekstraordinarnom postupku, nego po privatnoj tužbi. Ipak, i u Justinijanovo vreme oštećeni je birao
postupak po kome će goniti delinkventa.
98.Obligacije koje nastaju iz raznih drugih osnova - variae causarum figurae
nastale iz dozvoljenih radnji - negotiorum gestio
s