Čuo sam more.

Bilo je to možda jedan sat pošto je nastupila paraliza, mada ne

umem sa sigurnošću da kažem, pošto sam vrlo brzo izgubio pojam o vremenu. Obala je
ovde stenovita i privlači talase; tek kad siđeš u selo naiđeš na peščanu plažu. Pre no što
sam legao, otvorio sam oba prozora i postavio budilnik pored kreveta, da bih video
koliko je sati, ali onda sam se predomislio i stavio sam ga u fioku, izvadivši mu
prethodno baterije zato što glasno kuca. Razume se, nije bilo potrebe da ga stavljam u
fioku, ali to sam tek kasnije shvatio.
Kad sam se navikao na respirator i kad mi je srce usporilo, čuo sam ptice u
javorovima. Kasnije sam čuo i glasove u vrtu, isprva jasno ali potom postepeno sve
nerazgovetnije. Bili su ženski i zamišljao sam dve lekarke ili medicinske sestre koje,
pošto im se završila smena, zajedno idu prema parkiralištu za osoblje, koje iz nekog
razloga nikad nije asfaltirano. Možda su razgovarale o predstojećem vikendu, zato što su
im glasovi imali primesu iščekivanja, pogotovo onaj za koji sam zamišljao da pripada
mladoj od njih dve. Hodale su polako i za to vreme dvaput zastajale, a prilikom drugog
zastajanja su se od srca smejale. Zabrundala su dvoja kola, nijedna jaka, pretpostavljao
sam, i lagano se uputila po šljunku dok je sunce spokojno sijalo. Jedna žena je uključila
radio i spustila prozore udaljavajući se.
Simon bi mi pomogla, ali nisam to mogao da joj tražim. Prvo bi pokušala da me
odvrati, u to sam siguran, pre no što na onaj svoj osobeni način slegne ramenima i kaže
kako bi trebalo da naprosto obavim to kad sam već namerio – ili nešto u tom smislu.
Gotovo osam godina smo kolege i zna da me nije lako naterati da se predomislim onda
kad uvrtim sebi nešto u glavu. Najbolje je preturiti to preko glave, rekla bi, insistirajući
na tome da mi ona da injekciju i prikači me na respirator. Ali nisam to mogao da joj
tražim, ne posle njene epizode s logopedom. Uvek postoji rizik da nešto pođe naopako, a
Hofsinger, naš šef odseka, nije poznat po tolerantnosti, pogotovo kada je reč o Simon.
Zato je bilo najbolje da ona zna što je moguće manje.
Entoni je bio polaskan kad sam ga zamolio za pomoć. Mlad je i toliko pun ambicije
da mi ga ponekad bude žao. Međutim, savestan je i vredan, i skoro sigurno će daleko
dogurati, mada sumnjam da će ikada dati neki značajan doprinos medicini. Očekujem da
če završiti na nekom rukovodećem položaju, poput Hofsingera. Njih dvojica se ne
razlikuju mnogo, sem što je Entoni još početnik i tek mora naučiti da se suzdržava.
Primetio sam kako se ponaša prema ljudima za koje smatra da su ispod njega i jasno mi
je u kom pravcu ide. Simon smatra da je nepodnošljiv, ali ja ne mogu a da se ne
osmehnem na to.
Entoni mi nije postavljao nikakva pitanja; samo je pogledao u mene i potom u
potpisani dokument koji sam mu dao. Visok je i svetlokos, i dok je zagledao onaj papir
proletelo mi je kroz glavu da mu ne bi škodilo da poseti berberina; kosa mu je pozadi
bila predugačka. Popravio je naočari na nosu, ali bio sam suviše nestrpljiv da bih
sačekao.
„Moram te zamoliti da mi daš sukcinilholin i da mi održavaš disanje dok ležim
tamo. To tu je samo potvrda da sam te zamolio da mi pomogneš i da preuzimam svu
odgovornost.“
Nabrao je čelo, kao da su ga moje reči zbunile.
„U slučaju da nešto pođe kako ne treba“, dodao sam.
„Ništa neće poći kako ne treba“, rekao je na to. „Pa znaš da sam više od godinu
dana radio kao anesteziolog.“
„Zato sam ti se i obratio“, rekao sam. „Imam puno poverenje u tebe.“
Ispravio se.
„Kad? Danas?“
„Ne, u petak, kad je gužva manja.“
Ponovo je pogledao u moju izjavu.
„Vekuronijum bromid.“
„Molim?“
„Daću ti vekuronijum bromid. Sukcinilholin može da prouzrokuje mišićni spazam,
a uz to, njegov poluživot je prekratak. Može se koristiti samo s anestetikom.“
„Nek ovo ostane među nama“, rekao sam.
Klimnuo je glavom, ne rekavši više ništa. Nije izgledao radoznao da sazna šta sam
namerio, što me nije iznenadilo. Kad je naročito zajedljiva, Simon ga zove „robot“, ali ja
ga doživljavam naprosto kao jednog od onih naučnika koji pre svega razmišljaju kako da
najbolje urade nešto, a ne zašto je to potrebno uraditi. A meni je ovog puta upravo to i
potrebno.
Taj razgovor odigrao se u utorak, nedelju dana posle smrti gospođe Bentsen, stare
žene koja je mesecima bila u komi posle pretrpljenog moždanog udara. Simon je
smatrala da bi joj trebalo uraditi magnetnu rezonancu, ali ja sam se slagao s
Hofsingerom, koji je mislio da to ne bi bilo pametno. Simon je to teško podnela, ali bio
je u pravu. U to vreme nismo imali sopstveni MRI skener i mada je gospođa Bentsen,
prema rečima svoje kćerke, bila vrlo vitalna za svoje godine (živela je sama i svakog
jutra je uz kafu rešavala ukrštenicu), nismo smeli zanemariti da je odavno prešla
osamdesetu. Rekao sam to Simon, jer sam smatrao kako je bespredmetno raspravljati da
li je gospođa Bentsen svesna ili nije. Rekao sam: „Svakako neće dugo poživeti.“ Znao
sam da to zvuči grubo.
„A da je to tvoja majka?“ upitala je.
„Mojoj majci je tek sedamdeseta“, odvratio sam s osmehom.
 Tada sam se setio njenog rođendana. Moj otac ga je pomenuo u pismu koje mi je
poslao o Uskrsu, ali smetnuo sam ga s uma. Trebalo bi da uradim nešto za nju, rekao je
tada, da joj priuštim neko iznenađenje – da je obradujem. Ona to svakako zaslužuje.
Znam da si zauzet, ali možda bi mogao da nađeš vremena da proslaviš s nama…
Morao sam da spustim pismo i da duboko udahnem. Na prvi pogled, njegove reči
su delovale potpuno bezazleno, a ipak sam imao osećaj da me, na svoj uobičajeni
podmukli način, optužuje kako sam nepažljiv. Ne moram ni reći da mi se otad nije
javljao, nesumnjivo zato što je smatrao kako je dovoljno rekao i kako je sad sve do
mene. Odlagao sam da mu odgovorim, a onda sam sasvim zaboravio na to, sve dok se
mesec dana kasnije nisam obreo u Parizu, na nekoj konferenciji. On ne koristi imejl, a
meni telefonski razgovor s njim izaziva nelagodu, stoga sam kupio razglednicu na
nekom kiosku i poslao je istog poslepodneva.

U Parizu sam, na nekoj konferenciji. Ovde je hladno. Slušao sam

Šopena u kafeu i setio sam se vas dvoje. Čujemo se uskoro.
Sve najbolje,

Magnus Kolin.

Prisetio sam se tih rečenica dok sam stajao u sobi gospođe Bentsen posmatrajući
tanke zavese kako se mreškaju na vetru. Dan pošto je umrla, njena kćerka je odnela sve
njene stvari, a ipak sam još osećao prazninu koju je stara gospođa ostavila za sobom.
Obično se taj osećaj izgubi posle sedam-osam dana, i pre ako u sobu smeste novog
pacijenta. Neki vole da misle kako su se duh ili duša zadržali tu, ali zapravo je sasvim
normalno da je onima koji su poznavali pacijenta potrebno vreme da se naviknu na
promenu. Vernici nisu jedini koji imaju teškoća da prihvate ovo objašnjenje, i to je
razlog što ga držim za sebe. Suzdržavam se da ukažem kako onaj ko u sobu gospođe
Bentsen prvi put uđe tek pošto je preminula neće biti svestan nikakvog osećaja praznine.
U svakom slučaju, ja sam upravo tog junskog utorka, dok sam posmatrao zavese kako
lepršaju i razmišljao o Šopenu, o razglednici sa slikom Pont Nefa koju sam poslao
roditeljima i o majčinom rođendanu, odlučio – manje ili više sasvim iznebuha – da
zamolim Entonija da mi krajem nedelje, kad prođe gužva, ubrizga dozu sukcinilholina.
„Sad sam potpuno u tvojoj vlasti“, rekao sam mu dok sam u petak, malo posle četiri
sata posle podne, zaključavao vrata sobe gospođe Bentsen.
Lice mu je ostalo bezizrazno dok je podešavao respirator koji smo upravo ugurali u
sobu. Sklonio sam budilnik i potom legao na krevet, a on je poslagao medikamente na
poslužavnik, izmerio mi puls i krvni pritisak, i upitao me koliko dugo želim da me drži
paralizovanog.
„Dva sata“, odvratio sam. „Sem ako ne izbije požar. U tom slučaju smeš da mi daš
protivsredstvo.“
Nije odgovorio več je navukao rukavice i otpakovao tubus, tanku cevčicu za koju
sam znao da će je ubaciti u moj dušnik kako bi disajni put ostao otvoren. Radio je
polako, popravio naočari na nosu, stavio mi kanilu u ruku, prikačio me na EKG monitor
i još jednom upitao koliko sam težak, da bi potom ponovo proverio je li dobro izračunao
dozu.
„Znači, hoćeš da prozori ostanu otvoreni:“
„Da“, potvrdio sam. „I bio bih ti zahvalan da praviš što je moguće manje buke.“
„U tom slučaju, trebalo bi da držiš oči zatvorene, da ne moram da ti ih vlažim.“
Pre no što je insertovao tubus, anestezirao mi je grlo anestetičkim sprejem koji je
mirisao kao bombona. Zatim me je stavio na respirator i prikačio mi na palac i
podlakticu periferni nervni stimulator.
„Spreman?“
Preparat me je skoro trenutno paralizovao. Očekivao sam to, naravno, ali svejedno
sam bio prestravljen. Srce mi je radilo nekontrolisano, a odeća mi se natopila znojem.
Činilo mi se da visim na užetu za koje ne mogu da se uhvatim. Imao sam osećaj da
padam i pokušao sam da zamlataram nogama i pozovem upomoć, ali udovi su mi bili
kao zamrznuti i glas mi je iščezao. Samo je razulareni puls otkrivao moju agoniju.
Entoni je proverio monitor i rekao nešto u smislu kako je sve normalno, a ipak, činilo mi
se kao da me pritiska nešto strašno teško i da je Entoni negde daleko, a njegov glas
gotovo nečujan. Obrisao je suze što su mi najednom krenule niz obraze i rekao da su bile
očekivane.
Jedina telesna funkcija na koju taj preparat utiče jeste moć kretanja. Ne usporava
niti pobuđuje um, niti deluje uspavljujuće.
Neprestano sam se podsećao na to, nastojao da ubedim sebe kako i dalje vladam
svojim mislima, da je do mene da ih priberem i da usporim rad srca. Samo dva sata,
govorio sam sebi. Samo dva sata. Razmišljao sam o belim vezenim zavesama, koje sam
zamišljao kako zalepršaju tu i tamo na blagom povetarcu, o drveću pod prozorom, o
lišću i pticama što skakuću s grane na granu. Entoni je obazrivim koracima otišao do
stola u uglu, izvukao stolicu i prineo je krevetu. Zatim je seo i otvorio knjigu.
Malo po malo, srce mi se smirilo. Brujanje respiratora bilo je umirujuće i neosetno
se stapalo s poslepodnevnim zatišjem. Entoni je sedeo i čitao, a ja sam posle nekog
vremena počeo da ubijam dosadu brojeći koliko mu dugo treba da okrene stranicu.
Nisam primetio knjigu kad smo ušli u sobu, ali naslućivao sam da mora biti neka
tehnička ili naučna, zato što nisam mogao ni da zamislim da ga zanima fikcija, pa čak ni
biografija. Povremeno je ustajao da proveri monitore, i onda ponovo sedao da čita.
Zatražio sam da mi ne govori koliko je vremena prošlo, ali sada sam se kajao zbog toga.
U jednom trenutku začuo sam u hodniku korake propraćene kucanjem na vrata sobe.
Entoni nije ustao, samo je doviknuo: „Zauzeto!“ vrlo autoritativnim tonom. Bio sam u
pravu kad sam pretpostavio da je žensko; rekla je „izvinjavam se“ i potom se žurno
udaljila.
Mora da je prošlo više od sat vremena kad sam začuo more. Nedugo pre toga,
prozori su počeh da zveckaju i u sobi je najednom postalo hladnije. Zamišljao sam kako
se nebo mrči, oblake kako se sustižu i navlače senku nad travnjake oko bolnice.
Osluškivao sam čekajući huk vetra, kad sam začuo more. U prvi mah sam pomislio da
mi se pričinjava, ali kad sam se usredsredio čuo sam nepogrešivi zvuk talasa kako
oplakuju stene, i to prilično lenjo, mogu reči.
Nisam mogao ni da zamislim da se more čuje iz bolnice, čak ni kad se u zimskim
danima razbija o stene i zasipa kopno prelazeći preko prašnjave staze što vodi do kućice
za čamce i otud u selo. Zaboravljajući načas da ne mogu da se pomeram, instinktivno
sam pokušao da se nagnem napred, onako kako ljudi rade kad se naprežu da nešto čuju,
ali to me je samo podsetilo na moju bespomoćnost. Ovog puta nisam očajavao već sam
nastavio da osluškujem zvuke izvan bolničkih zidova – u nadi da ću čuti nešto što ranije
možda nisam primećivao i što bi odjednom moglo nešto da mi znači. Bilo je neobično,
to čudno ubeđenje kako sam propustio nešto važno, a podjednako je čudnovata bila i
pomisao kako je sada čas da to ispravim. Nisam šetao pored mora od onog jesenjeg dana
kad je Malena uhvatila voz na Grand centralu i došla do bolnice. Razume se, trebalo je
da po njenom glasu prepoznam da nešto nije u redu, ali nije mogla da izabere gori
trenutak da dođe. Staviše, jedva sam našao vremena da podignem slušalicu i da
napravim mentalnu zabelešku kada stiže njen voz. Bio je takođe petak i palo mi je na
pamet da bismo, pre no što u devet uveče uhvati voz za povratak kući, mogli isprobati
novi restoran o kome su pričali meštani.
More se razbijalo o stene, a zraci poslepodnevnog sunca poigravali su na talasima
zajedno s nekoliko nemirnih galebova. Čuo sam naše korake na prašnjavoj stazi, jesenji
vetrić u travi i galebove kako krešte. I njene reči, koje su me slomile. Dotad smo več
stigli do sela, zastavši ispred starog kafea pored dragstora koji i dalje ne radi nedeljom.
Pričao sam joj koliko mi se sviđa ovo malo selo u kome vreme kao da je stalo, glavna
ulica s knjižarom na uglu, s berbernicom, s bakalnicom u kojoj se prodaju ogrevno drvo,
bicikli i igračke, ali i naočari za čitanje, lonci i šerpe. Govorio sam nešto o „H“ koje je
nedostajalo na plavoj tabli nad ulazom u apoteku još otkako sam pre skoro deset godina
tek došao ovamo. I o izlogu koji se takođe nije menjao: nekoliko nasumično postavljenih
bočica parfema, nešto suvog cveća i od sunca izbledela reklama za old spajs koja, vrlo
moguće, datira iz šezdesetih godina. Taman sam hteo da joj kažem kako je apotekareva
kćerka, vrativši se posle dugog boravka u inostranstvu, otvorila onaj novi restoran u
kome sam nam rezervisao sto. Ali nisam stigao dotle, zato što je ispred kafea stala i s
oklevanjem me uhvatila za ruku. I izgovorila reči koje su mi odjekivale u glavi dok sam
ležao tako nepomičan u sobi gospođe Bentsen.
Kad sam počeo da se pomeram, nisam odmah ustao. Prvo su mi zatreperili kapci,
potom prsti i postepeno, jedan po jedan, udovi. Čudno je koliko mi je trebalo da se
orijentišem u prostoru, kao da sam se upravo vratio s dugog putovanja i da moram da se
podsetim svih pojedinosti svog okruženja, zato što mi je sve izgledalo tako nepoznato,
čak i Entoni dok je isključivao aparate i popravljao naočari na nosu.
Kad sam konačno ustao iz kreveta, prišao sam prozoru i pogledao prema moru. Leti
se ne vidi od olistalog drveća, a ipak, stajao sam i zurio napolje sve dok mi Entoni ne
reče: „Pa, jesi li dobio ono što si hteo?“
Sutradan je grad preplavio prvi talas vrućine tog leta. Rano sam ustao i džogirao u
Central parku, uprkos maloj slabosti, a onda otišao na branč u restoran na uglu
Kolambasa i Sedamdeset četvrte ulice. Po povratku kući pokušao sam da radim, ali
ubrzo sam odustao i, posle mnogo mučnog predomišljanja, konačno telefonirao svojim
roditeljima u Alington.
 Nikad nisam shvatio zašto smo otišli iz Kingama. Otac je rekao da je to zbog
majke, ali nisam mu verovao. Podozrevao sam da ima finansijskih teškoća, kao što je
često bivalo, mada je on to negirao.
Upravo sam bio navršio desetu. Kazao je kako je to mesto deprimira i kako joj ne
da da se koncentriše. Ne želi da nam remeti život, rekao je, ali predugo je trpela Kingam.
Uz to, klima loše deluje na klavir, čiji tonovi nikad nisu onako jasni kao što bi trebalo da
budu. Cak ni po toplom letnjem danu, zato što instrument nema vremena da se oporavi
od onih oblačnih, vlažnih razdoblja tako tipičnih za Oksfordšir. Zbog toga več godinama
ne može da svira, kao što sam nesumnjivo primetio, i zbog toga je morala da prestane da
predaje: kako pijanista koji nije u stanju da se bavi svojim pozivom može podučavati
druge? Zabranio mi je da raspravljam s njom o tome i rekao da ne smemo dozvoliti da
posumnja kako smo išta sem oduševljeni selidbom. Oprostio sam se s drugovima,
Stivenom, navijačem Liverpula, i Kndruom, koji me je naučio kako da izrezbarim pticu
od komada drveta i koji je tolerisao to što sam se zatreskao u njegovu sestru Meri, mada
mu nikako nije išlo u glavu kako to da mi ona ne ide na živce. Bila je godinu dana mlađa
od nas i imala je smeđu kosu, krupne oči i tamnu kožu, ni nalik na njena dva brata i
roditelje, koji su svi bili beli poput đurđevka.
Na dan kad smo odlazili iz Kingama, Stiven i Endru došli su da me isprate, i gledao
sam kroz stražnje staklo kako se smanjuju n daljini. Nikad ih više nisam video, ali
ponekad se upitam nisu li možda imali tajni dogovor da ne zapitkuju zašto se nikad ne
igramo u mojoj kući. Oduvek su se ponašali kao da je sasvim normalno što se nalazimo
kod jednog od njih i ophodili su se prema meni kao prema sebi ravnom, katkada čak i s
iznenađujućim poštovanjem, može biti zato što sam u školi bio bolji od obojice i
pomagao sam im oko domaćeg kad god je zatrebalo. Pre no što sam otišao, napisao sam
Meri pismo za koje se Endru zakleo da će joj ga predati, ali nikad mi nije odgovorila i s
vremenom sam zaboravio na nju. Pitam se ponekad da li je održao reč.
Alington u Hertfordširu je ni po čemu poseban gradić s petnaestak hiljada
stanovnika. U glavnoj ulici nalaze se iste radnje i službe koje se mogu naći i u ostalim
engleskim varošicama – frizeraji, bakalnice, mesare, pekare i banke. Voz na liniji Kings
Kros-Kembridž staje u Ulici Nizvort, na sat vremena od Londona i približno pola sata
do Kembridža. Gradić je bio gotovo pust u nedelju, kad smo se uselili u kuću na Ebi
kortu, a od komšija se nije pojavio niko sem gospođe Tribl, koja je živela preko puta.
Posmatrao sam dok je prelazila ulicu da pozdravi moje roditelje. Majka je utrčala u
kuću, dok je otac razmenio nekoliko reči s komšinicom, a onda je počela kiša. Padala je
celog dana i cele večeri, padala je i kad sam se narednog jutra probudio u svojoj novoj
sobi. Kuća se nalazila na kraju slepe ulice i s mog prozora videla se prostrana poljana na
kojoj su dečaci iz kraja igrali fudbal. Ne znam da li otac nije primetio stative kad je
kupovao kuću ili nije zastao da razmisli o posledicama. Teren je često bio obavijen
maglom koja je, poput svega ostalog u Alingtonu, skrivala veoma malo uzbuđenja: imao
sam teškoća da zamislim da išta vreba u njoj, bilo superheroji ili čudovišta. Premda je
bivalo i da se sunce, rasteravši maglu, nakratko pojavi, i teren bi tada sinuo, pa nisi više
video bare i blato na kom nikad nije bilo ni vlati trave.
Pretpostavljao sam da je stari crni telefon sigurno još u predsoblju; čisto sam
sumnjao da ga je otac zamenio novim. U mislima sam video predsoblje, stočić na kom je
stajao telefon, stalak za kišobrane, zelenu podnu prostirku, iznad stočića slike Šopena i
Mocarta. Stepenište koje vodi na sprat. Više od jedne decenije nisam bio tamo, ali ništa
se nije promenilo otkako sam bio dečak.
Brojao sam zvona i upravo sam hteo da prekinem vezu posle petog, kad se javio.
Dve godine se nismo čuli, a opet, glas mu se nije promenio. Prijateljski ali oprezan,
gotovo sumnjičav.
„Ja sam“, rekao sam, ali časak kasnije učini mi se nužno da dodam: „Magnus
Kolin.“
„O, Magnuse!“ I potom: „Je li sve u redu?“
„Jeste“, odvratio sam. „Sve je u redu.“
„Jesi li u Njujorku?“
„Nisam, u bolnici sam.“
„U Konektikatu? Ovde je kasno, skoro se sasvim smrklo.“ Raspitao sam se za
vreme i njihovo zdravlje; nije video razloga da razgovara o vremenu, ali reče kako ima
novosti o majci, koja se otkako pamtim vazda borila s ovom ili onom tajanstvenom
boljkom.
„Lekari koje si preporučio nisu se naročito pokazali“, rekao je. „Ali jedan
Margaretin obožavalac iz Nemačke upoznao nas je s jednim svojim zemljakom, koga
mogu opisati samo kao čudotvorca. Godinama se nije osećala ovako dobro.“
Kada razgovara sa mnom, moj otac o mojoj majci uvek govori nazivajući je po
imenu: još nikad nije rekao „tvoja majka“, a još manje „tvoja mama“. Isto važi i za nju.
Uvek Vinsent, nikad „tvoj tata“ ili „tvoj otac“. A ja ih ne zovem tata ili mama još otkako
sam bio klinac u Kingamu. Nisam namerno prestao; naprosto sam se navikao da ih
zovem po imenu i nisam imao nikakvog razloga da se bunim zbog toga. Nekima je to
čudno – Maleni je svakako bilo – ali meni je savršeno odgovaralo i nikad mi se nije
činilo da zbog toga nešto propuštam. Naš odnos je oduvek bio takav.
„Jeste li dobili moju razglednicu?“
„Iz Rima?“
„Ne, poslao sam je iz Pariza.“
 „Da, u pravu si. Jesmo. Jesi li dugo boravio tamo?“
„Samo nekoliko dana.“
„Margaret i ja smo jednom proveli pet meseci u Parizu. Pre tvog rođenja, dabome.
Posle toga više nije bilo prilike. Ako se dobro sećam, to je bilo šezdeset sedme, pre nego
šezdeset osme.
Odseli smo u apartmanu u jednoj uličici koja izlazi na Bulevar Sen Žermen. Kako
se ono zvala? Preko puta se nalazio kafe u kom smo započinjali dan kafom i kroasanima.
Margaret je tih meseci veličanstveno svirala. Kao da je svaka nota imala krila. Vrhunac
je, razume se, bio resital koji je održala u Sal Gavo.“
Dok je govorio, izašao sam na terasu. Stanujem u Zapadnoj 75. ulici, nedaleko od
Central parka, u trosobnom stanu na četvrtom spratu petospratne zgrade podignute
krajem devetnaestog veka. Većina zgrada u ovom kraju sagrađena je u to vreme; široke
su šest do sedam metara, imaju četiri ili pet spratova i jedan do dva stana na svakom
spratu. Stambene zgrade na Central park vestu su mnogo više, ali ne kradu nam previše
sunca. Moja terasa gleda na vrt u zadnjem dvorištu i, mada je prilično mala, dovoljno je
prostrana za sto i dve stolice, kao i za nekoliko saksija. Malena i ja smo često večerali na
njoj, a ponekad, kad je u spavaćoj sobi bilo prevruće, raširili bismo jorgan na pod u
dnevnoj sobi, odmah pored vrata terase. Prijalo nam je da vodimo ljubav uz topao
povetarac i treperava svetla grada, a posle, dok smo se držali za ruke i osluškivali kako
nam se srca vraćaju u normalu, pitao bih se jesam li zaslužio da budem toliko srećan.
Kad sam iznajmio stan, pretpostavljao sam da ću barem nekoliko godina raditi u
Njujorku. Tek sam dobio mesto u malom timu neuro-naučnika u bolnici Maunt Sinaj i
jedva sam dočekao da odem iz Nju Hejvena, gde sam stanovao dok sam studirao
medicinu. Bila je, prema tome, ironija sudbine kad su nas, posle samo šest meseci,
obavestili da je naš odsek pripojen timu s Jejla. A budući da su oni imali više novca i
bolju infrastrukturu, morali smo da se spakujemo i pridružimo im se u njihovom novom
objektu na periferiji sela Kold Harbor, u Konektikatu, oko jedan sat vožnje od grada.
Moje putovanje do radnog mesta nije baš jednostavno. Bilo bi lakše da živim na
istočnoj strani, ali zapadna mi je uvek bila draža. Sednem u metro na Central park vestu
i onda otpešačim do stanice gradskog voza Metro Nort u 125. ulici. Ali vredi truda.
Večeri i većinu vikenda provodim uživajući u gradu, a vreme u vozu prekraćujem
čitajući ih naprosto puštajući misli da lutaju.
Sve to je zbunjivalo Vinsenta, koji je imao teškoća da shvati gde živim a gde radim.
„Ali ko zna“, začuo sam ga kako govori. „Ovim tempom, može se lako desiti da
Margaret uskoro bude dovoljno zdrava da putuje. A tada bi bilo savršeno da sednemo u
voz za Pariz, iako ne mogu reći da mi se dopada pomisao na ulazak u taj tunel ispod
Kanala. Koliko se dugo voz uopšte nalazi u njemu?“
Često sam bio na ivici da se iselim iz svog stana, ali svaki put se u poslednjem
trenutku predomislim. Prošlog marta rekao sam stanodavcu da odlazim i počeo da
pakujem stvari u kutije, ali onda sam se predomislio. On je u međuvremenu već izdao
stan novim stanarima, ali srećom je žena ispod mene takođe odlazila, pa ih je smestio u
njen stan. Simon je u pravu kad kaže kako bi trebalo da se odselim odatle i da pokušam
da izgradim novi život, ali imam previše uspomena. I strah me je da ću, bez stana da me
podseća, sve zaboraviti, mada jeste logično da bi trebalo da počnem da zaboravljam ako
hoću da izgradim taj „novi život“.
„Mogu li da računam da ćeš biti ovde za njen sedamdeseti?“
Rođendanska proslava. Nadao sam se da je plan možda promenjen.
„Kad je to?“
„Prvi vikend posle njenog rođendana. Subota. U tri sata.“
Zastao sam. Moje oklevanje nije prošlo neprimećeno. Čekao je. Po njegovom
ćutanju naslutio sam da očekuje da kažem kako ne mogu doći. Naslutio sam i da neće
poverovati nijednom izgovoru koji navedem.
„Naravno, doći ću.“
„Magnuse“, rekao je, „to neće biti obično rođendansko slavlje. To će biti događaj.“
„O?“
„Ako bog da. Ali neću ti reči ništa više. Ovde se štošta dešava, Magnuse. Štošta
važno.“
U normalnim okolnostima ignorisao bih ovakvu izjavu, ali bilo je u njegovom glasu
nečega što me je nateralo da ćutim i slušam. Sve dok on ne upita:
„Hoćeš li doći. sam ili sa devojkom?“
„Sâm“, jedva sam odvratio pre no što sam se žurno pozdravio s njim.
 Simon je s godinama postala ubeđena kako se Hofsingerovo ime ne bi smelo
nalaziti pre Ozborna i Moroa na spisku autora članka objavljenog u Medicinskom
žurnalu Nove Engleske. Tačno je da su oni bili najvećim delom zaslužni za
implementaciju, a ipak, ne može se poreći da je ideja bila Hofsingerova koliko i njihova,
te da su zahvaljujući njegovom uticaju dobili sredstva za tako obiman istraživački
projekat. Upravo one osobine koje njoj kod njega najviše smetaju (nadmeno
samopouzdanje koje se graniči s bahatošću, zapanjujuća sposobnost da obriše patos
svojim protivnicima) krajnje su korisne kad se valja nositi s političarima i birokratama
koji odlučuju ko dobija finansijska sredstva a ko ne. Istakao sam i da njegovo prezime
po abecedi dolazi pre njihovih, ali nisam se morao truditi, budući da je smesta iznela
argument kako ostali autori nisu navedeni abecednim redom, pa je tako moje ime
poslednje, njeno pretposlednje, Vanhaudenhojse dolazi posle Merfija, dok Zajler stoji
pre Mekartija.
„Štaviše, trebalo je da budeš jedan od glavnih autora“, rekla je. „Svakako si to
zaslužio.“
Ipak, zna da ne marim gde se moje ime nalazi na spisku autora. Draže mi je da ne
privlačim pažnju i volim da me ostave da radim u miru i tišini. Nisam nešto preterano
skroman, ali ravnodušan sam prema ambiciji i trci za statusom. Psihoterapeut koga sam
lani posećivao pokušao je, naravno, da poveže to s mojim vaspitanjem, ali nisam bio
zainteresovan da nadugačko i naširoko pričam o tom vremenu, stoga sam naposletku
prestao da idem kod njega. Bio je u svojim ranim šezdesetim, a govorio je toliko tiho da
sam povremeno pomišljao kako možda imam problema sa sluhom. Imao je najbolje
namere, ali nije mi mnogo pomogao. Iz njegove ordinacije videli su se bleštavi prozori
na dvorišnoj strani zgrade muzičke škole; s vremena na vreme posmatrao bih suptilne
pokrete violinista koji su vežbali u jarko osvetljenoj, prostranoj prostoriji, i čak sam
hvatao sebe kako pokušavam da pogodim šta sviraju.
U jednom trenutku me je upitao mislim li da je Margaret možda autistična
(upotrebio je reč „blago“) ili da pati od nekog oblika Aspergerove bolesti. To mi nikad
nije palo na pamet, i tako sam mu i odgovorio. „Pošto ste neurolog“, rekao je, „pomislio
sam da biste verovatno znali.“ Možda je pokušavao da mi laska, ali odgovorio sam mu
kako nedavni događaji pre nagoveštavaju kako mi postavljanje dijagnoze onima koji su
mi bliski nije naročito jaka strana. Osmehnuo se, ali sledeće nedelje je opet pokušao da
načne temu Aspergerove bolesti, i ovog puta je čak upitao jesam li se ikada podvrgao
analizama. Tada sam rešio da odustanem i nikad nisam popunio upitnik koji mi je
narednog dana poslao imejlom. Staviše, mislim da tog čoveka više nikad nisam video.
Pomenuti članak, koji je obeležio početak istraživanja kojim sam se kontinuirano
bavio protekle dve godine – ili od početka 2006, kad je objavljen – fokusirao se na
dvadeset osam pacijenata koji su pretrpeli tako ekstremne povrede glave da njihov
mozak više nije pokazivao znake života. Verovalo se da nisu sposobni za razmišljanje ili
izražavanje, a u životu su ih održavala veštačka pluća, neke i po više godina. Mahom su
posredi bile žrtve nezgoda ili moždanog udara, dvoje se zarazilo meningitisom, a jedno
je bolovalo od retke degenerativne bolesti. Najmlađi pacijent imao je dvadesetak godina
i nastradao je vozeći motocikl, dok je najstariji u svojoj šezdeset drugoj godini doživeo
moždani udar. Većinom su bili muškarci.1
Cilj istraživanja bio je da otkrijemo da li je, uprkos dokazima koji govore suprotno,
kod nekog od tih pacijenata možda još prisutan nekakav nivo svesti. Ozborn, Moro i
Hofsinger dosetili su se da ih stave u MRI skener, gde bi, merenjem protoka krvi u
mozgu, bilo moguće pratiti moždanu aktivnost posle postavljenog pitanja ih izdatog
uputstva. Istraživanje se sprovodi na tri različita mesta, kod nas ovde u Konektikatu, kod
Ozborna u Kembridžu i kod Moroa u Liježu. Sećam se da je Hofsinger rekao, kad smo
ugurah prvog pacijenta u uzanu i, kako većina tvrdi, klaustrofobičnu rupu: „Barem ne
moramo da brinemo da će dobiti napad klaustrofobije.“
Istraživanje se sastoji od sledeće procedure: kad se naši pacijenti nađu u aparatu,
zamolimo ih da zamisle kako igraju tenis i kako prolaze svojom kućom. Kad zdravi ljudi
zamišljaju da igraju tenis, pokazuju aktivnost u regiji motornog korteksa zvanoj
dopunska motorna oblast, a kad zamišljaju da se kreću svojom kućom, krv teče u
parahipokampalni girus, smešten u srednjem temporalnom režnju mozga. Skener
registruje tu aktivnost i proizvodi odgovarajuću sliku na kompjuterskom ekranu.
Gajili smo velike nade onog dana kad su ambulantna kola dovezla u istraživačku
laboratoriju našeg prvog pacijenta, stolara koji je pao s merdevina i nikad nije povratio
svest. Bilo je to pre no što je odsek preseljen iz Nju Hejvena u Kold Harbor, pa je ceo
proces bio otežan. Svi smo čekali pored prozora, sem Hofsingera, koji se ponašao kao da
se taj dan ni po čemu ne razlikuje od ostalih. Jasno se sećam da je padala kiša, ali da je
bilo toplo. Neposredno pre no što su se ambulantna kola zaustavila pred zgradom,
Malena je pozvala da mi poželi sreću. Njen glas razveselio me je kao i uvek.
Nedeljama smo već testirali opremu koju smo razvili u saradnji s kolegama iz
Kembridža i Liježa. Softver je u početku bio pomalo nestabilan, ali programeri su ga
unapredili i sada se savršeno ponašao. Simon i ja smo na smenu ležali u skeneru i

1Autor se u romanu poslužio stvarnim dostignućem britanskih i belgijskih naučnika. Svi navedeni stručni
medicinski detalji su potpuno autentični; razume se, kontekst u koji su stavljeni, kao i imena naučnika, plod su
autorove mašte. Kompletna studija i podaci o njenim autorima objavljeni su u medicinskom žurnalu The Lance,
a mogu se pročitati na http://www.thelancet.com/journals/lancet/article/PIIS01406736(11)612245/ful1text.
(Prim. prev.)
zamišljali kako igramo tenis ili kako se šetamo svak po svom domu, pri čemu se na
ekranu, prema očekivanju, osvetljavala odgovarajuća regija našeg mozga.
Stoga je bilo tim više razočaravajuće kad je oprema u prvom pokušaju otkazala.
Konačno smo bili smestili pacijenta u skener, posle izvesnih teškoća s respiratorom i
tubusima, i Hofsinger je zauzeo svoje mesto za mikrofonom povezanim sa skenerom,
spreman da se obrati pacijentu. Bio je svestan, razume se, da je reč o potencijalno
istorijskom trenutku i, mada mu je govor bio zvaničan kao i uvek, ponašao se gotovo
živahno.
Ostao je zatečen kad sam mu rekao da imamo problem. Načas je samo nepomično
stajao gledajući me ljutito, zahtevajući objašnjenje. S obzirom na to da jedva da je i
učestvovao u pripremama, nisam video razloga da mu u tančine objašnjavam šta je sve
moglo da krene naopako.
„Javiću vam čim bude popravljeno“, rekao sam.
Pre no što je izašao, pogledao je na svoj ručni sat. Pretpostavljao sam da je krivac
softver i, posle kraćeg pregleda, ispostavilo se da je „glič“2 uveden prethodne večeri, kad
su programeri na svoju ruku odlučili da skrate vreme reakcije. Kad je reč o softveru, nije
ništa neobično da popravljajući jedno pokvariš nešto drugo, tako da su brzo uočili gde je
greška i korigovali je. Hofsingera sam pronašao u njegovoj kancelariji. Zauzeo je svoje
mesto za mikrofonom kao i nedugo pre toga, dok sam ja sedeo pred ekranima, pored
programera i još nekih tehničara, i dao im signal kad smo bili spremni.
„Dobro jutro, ja sam doktor Hofsinger. Nalazite se u MRI skeneru…“
Objasnio je proceduru i zamolio pacijenta da prati njegova uputstva. Nastojao je da
zvuči autoritativno i ohrabrujuće u isto vreme, što on ume. Ah nije vredelo. Bez obzira
na to koliko je puta ponavljao čoveku da zamisli kako igra tenis ili kako ide iz sobe u
sobu, ekran nije pokazivao nikakvu reakciju, ni u motornom korteksu ni u
parahipokampalnom girusu. I pored toga, nismo se predali, nastavili smo i narednog
dana – s istim rezultatom.
Naše kolege u Kembridžu i Liježu nisu prošle ništa bolje sa svojim pacijentima, i
ne može se poreći da su neki članovi našeg tima bili pomalo utučeni kad smo na
telekonferenciji krajem nedelje diskutovali o rezultatima. Razume se, nije bilo nikakvog
razloga za to; bilo je logično očekivati kako je većina naših pacijenata – ako ne i svi oni
– nepovratno izgubljena, jer im je mozak u toj meri oštećen da više ne sadrži nijednu
svesnu misao.
U nedeljama koje su usledile, očekivanja su ustupila mesto beznađu kad baš
nijedan naš pacijent, i nijedan od onih u Kembridžu ih Liježu, nije pokazao nikakvu
reakciju. Bilo je kao da smo izumeli sofisticirani način za kočarenje, 3 a onda ustanovih
da u moru više nema ribe. Hofsinger se pojavljivao povremeno, prepustivši meni da se
bavim pacijentima. Ne može se reći da je išta propustio, budući da pacijent broj dvadeset
dva, kako se nazivao u članku, nije bio naš več kolega iz Liježa.
2Eng.: glitch; sitna sistemska greška u softveru, prolazni kvar koji se sam popravi i stoga ga je teško otkloniti.
(Prim. prev.)
3Ribarenje pomoću mreže koja se vuče po dnu mora i nasumično kupi sve na šta naiđe. (Prim. prev.)
 Imao je dvadeset četiri godine i pre pet godina je nastradao u saobraćajnoj nesreći.
Ništa nije nagoveštavalo da u njemu ima išta više života nego u ostalim pacijentima;
uglovi usana su mu se povremeno trzali i tu i tamo bi zaškrgutao zubima, ali isto je bilo i
s ostalima, i takvi gestovi bili su naprosto nesvesni nervni impulsi. A ipak, razmišljao je
o tenisu kad mu je Moro rekao, i zamislio je na Moroovu molbu sliku svoje kuće i
pretvarao se da njome hoda. Ne samo jednom ili dvaput već stalno iznova, tri dana
zaredom, sve dok nije postalo jasno da je uistinu proveo sve te godine zarobljen u svom
paralizovanom telu.
Hofsinger i ja smo doleteli iz Njujorka, a Ozborn je došao iz Kembridža i, pošto
smo se jedan sat odmorili, okupili smo se u laboratoriji i posmatrali kako Moro
razgovara sa svojim pacijentom, kome su se na ekranu naizmenično osvetljavali različiti
delovi mozga. Hofsinger nije razumeo francuski i pitao me je šta Moro govori, kao da bi
da se uveri da su to ista pitanja koja je on postavio našem pacijentu.
Proslavili smo večerom u malom bistrou nedaleko od Ru Fond Sen Zerve. Celog
tog dana je padala kiša, ali predveče se razvedrilo i sedeli smo u bašti posmatrajući
veličanstven zalazak sunca. Bilo nas je deset za stolom i Hofsinger je održao preterano
dugačak govor, u kom je poredio ljudski mozak s lavirintom ništa manje tajanstvenim od
dalekog svemira. Popio je nekoliko čaša crnog vina, a njegova pompezna ali elokventna
beseda bila je izvesno nerazumljiva večini Belgijanaca, koji su vrlo loše govorili
engleski. Usred njegovog govora dobio sam poruku od Malene i nisam izdržao da ne
izvadim telefon. Glasila je: Ako mi pregledaš mozak, videćeš da mislim na tebe, posle
čega je dodala smajlija.
Kasnije te večeri, telefonirao sam joj iz svoje hotelske sobe. Krenula je na neku
plesnu predstavu i upravo je išla prema stanici podzemne železnice na Central park
vestu. Čuo sam buku saobraćaja i imao sam utisak da kasni, stoga sam na brzinu rekao
kako se nadam da če se lepo provesti, premda sam zapravo samo želeo da joj čujem glas.
Naslutila je i začuo sam kako usporava govoreći mi da je vreme predivno, da je Central
park sav u cvetu i da me voli. Zatim mi je poslala poljubac preko telefona i učinilo mi se
da je još jednom čujem kako mi kaže da me voli, ali uto je počela da silazi u stanicu
podzemne železnice i veza se prekinula. U mislima sam je video kako se spretno probija
kroz gužvu na stepenicama i znao sam da se nije suzdržavala kad mi je poslala onaj
poljubac, da se nije osećala nimalo nelagodno među svim tim nepoznatim ljudima.
Pomislio sam koliko smo različiti. Ja to nikad ne bih mogao da uradim, a ipak, voleo
sam je više no što sam ikad pomišljao da sam u stanju da volim.
Spustivši telefon, osetio sam prazninu. Slično sam se osećao i u restoranu, ranije te
večeri, samo što je sad bilo još gore. Rekao sam sebi da sam verovatno umoran od puta;
džet leg uvek tako deluje na mene. Ipak, nisam mogao a da ne pomislim kako je možda
posredi neki veči problem. Pre nekog vremena, dok je Hofsinger govorio, počeo sam da
razmišljam o pacijentu broj dvadeset dva. Ponašali smo se kao da smo izveli nekakvo
čudo, a ipak, on je i dalje ležao u bolničkom krevetu, jednako kao i proteklih pet godina,
zarobljen u svom telu, bez nade da če se to promeniti. Pokušavao sam da kažem sebi
kako barem može da sluša muziku, radio ili novosti od prijatelja i porodice kada mu
dođu u posetu, ali nisam bio ubeđen u to.
Došlo je kao šok. Učestvovao sam u čitavom nizu eksperimenata i, mada su nas
neki naši pacijenti usmerili u dobrom pravcu, sve dosad nije bilo nikakvih stvarnih
rezultata. Trebalo je da budem ponosan i optimističan poput svojih kolega, naročito
Ozborna, koji je bio sav razdragan i neprestano je ponavljao kako smo spasli pacijenta
broj dvadeset dva, koji je bio „takoreći živ sahranjen“, kako se izrazio. Međutim, ja sam
bio obeshrabren.
Hotel nije bio daleko od centra Liježa, ali kad sam se vratio iz restorana i popeo u
svoju sobu, kroz prozor sam video samo puste ulice i reku iza kuča niskih krovova.
Ponovo se puštala sitna kiša; ulice su se caklile, a svetla u okolini bila su zamućena.
Znao sam da nema šanse da zaspim, a bio sam previše uzrujan da bih gledao televiziju,
stoga sam uzeo laganu jaknu i izašao.
Začas sam se našao na putu prema bolnici. Nalazila se nedaleko i, zahvaljujući
ranijim dolascima ovamo, nisam imao teškoća da se setim pravca.
Pacijent je bio sam u sobi, u kojoj je šum respiratora jedva primetno razbijao tišinu.
U uglu je tinjala slaba lampa, ali pomrčina oko njegovog kreveta bila je posuta svetlima
medicinskih aparata. Nije bilo nikakvih ličnih stvari, ničega što bi pružilo bar neku
predstavu kakav mu je bio život. Neko je ostavio novine na stolici pokraj prozora, neka
od sestara, pretpostavljao sam. Na naslovnoj stranici nalazila se fotografija železničke
nesreće.
Bila me je preplavila iznenadna potreba da ga vidim, a opet, postalo mi je jasno
kako nemam ništa da mu kažem, ništa što bi ga moglo zanimati ili što bi mu moglo na
bilo koji način olakšati život. Izgledalo je kao da spava i vodio sam računa da ga ne
probudim. I samom mi se prispavalo, stoga sam seo. Ona sitna kišica prerasla je u
međuvremenu u pljusak, koji se sada slivao niz prozorska okna. Vrlo brzo sam zaspao.
Kad sam se probudio, bilo je nešto posle četiri ujutru. Novine behu nestale i neko
mi je u nekom trenutku stavio jastuk pod glavu. Potrajalo je trenutak dok nisam shvatio
gde sam, ali kad sam ustao i pogledao u pacijenta, najednom mi je palo na pamet kako
da pokušamo da komuniciramo s njim. Bilo je kao da sam to oduvek znao, kao da mi je
ta ideja još ko zna kad pala na um i čekala je baš ovaj momenat da se prikaže. Moja
reakcija kao da je to potvrđivala: nisam osećao ono uzbuđenje kakvo me često obuzme
kada dobijem neku novu ideju. Samo sam tiho otvorio vrata i izašao u noć.
 Kao što sam mogao i očekivati, Simon je čula za moje „ludorije“, kako ih je
nazvala. Nije mi rekla od koga („Nije bitno“, odvratila je kad sam upitao), ali očigledno
Entoni nije mogao da odoli a da joj ne kaže kako sam njega – a ne nju – zamolio da mi
pomogne. Razume se, nije upotrebio baš te reči, ali rekao je dovoljno da se ona uvredi.
Gledala me je ćutke, s onim izrazom stroge učiteljice koji uvek poprimi kad je
razočarana i zabrinuta u isto vreme, i onda upitala, isto kao više puta u proteklih
nekoliko meseci, je li sve u redu. Rekao sam da jeste, i pored toga što je „sve“ širok
pojam, u nadi da neće više zapitkivati, da neće zahtevati da čuje gde mi je bila pamet, jer
bi joj moje objašnjenje zvučalo potpuno nesuvislo. Stoga sam odgovorio:
„Čuo sam more.“
Sedeo sam za svojim radnim stolom; ona je stajala kraj vrata. Bila su otvorena, ali
sad ih je zatvorila.
„Magnuse“, rekla je, „pobogu, o čemu pričaš?“
Jedva sam smeo da je pogledam u oči, ali nisam želeo da izgleda kao da vrdam.
„Dok sam ležao paralizovan u onoj sobi, ustanovio sam da čujem more. Trebalo bi
jednom da probaš.“
„Da probam kako izgleda kad ti ubrizgaju suks i stave te na respirator?“
„Vekuronijum bromid“, ispravio sam je i pokušao da se osmehnem.
„Ne pomaže im, Magnuse. A ni tebi. Moraš pokušati da…“
Zaćutala je. Video sam kad joj je pogled pao na moju i Maleninu fotografiju koju
sam stavio na policu za knjige iznad svog radnog stola. Fotografija je nastala u Firenci,
na Ponte Vekiju, šest meseci pre no što je umrla. Bili smo na putu prema galeriji Ufici i
zastali smo da pogledamo naniže u reku. Malena je zamolila nekog prolaznika da nas
slika. Na slici me grli, a lice joj je nestašno.
Pogledao sam u fotografiju i potom u Simon. Hteo sam da okončam razgovor što
pre.
„Trebalo bi da izlaziš i da nađeš sebi muškarca, zato da bi prestala da se brineš
zbog mene“, rekao sam.
Bledo se osmehnula i, naravno, pokajao sam se zbog svojih reči, pogotovo posle
svega što se između nas dogodilo. Ah imao sam osećaj da namerava da me zagrli, onako
kako je to ponekad radila posle Malenine smrti. Želeo sam to da izbegnem.
 Zazvonio je telefon. Žurno sam podigao slušalicu, ali Simon je samo nepomično
stajala slušajući me kako s Ozbornom rezimiram rezultate najnovijeg istraživanja.
Krajičkom oka video sam kad je gurnula ruku u džep svog belog mantila jednako zureći
u mene, kao da pokušava da mi zaviri u um. Mora da je u džepu imala papirić od
žvakaće gume; čuo sam kako šuška. Dok je Ozborn govorio hvatao sam beleške, iako
sam znao da će mi poslati imejl s detaljnim izveštajem.
Ideja koja mi se javila one noći u Liježu ispostavila se, u pogledu sprovođenja u
praksi, komplikovanija nego što sam mislio. Ipak, nije mogla biti jednostavnija. S
pacijentima sposobnim da zamisle kako igraju tenis ili prolaze kroz svoju kuću, pokušali
bismo da komuniciramo postavljajući im pitanja na koja je moguće odgovoriti sa „da“ ili
„ne“. Za „da“, uputili bismo ih da zamisle kako igraju tenis. Za „ne“, bilo bi im rečeno
da razmišljaju kako se kreću po svojoj kući. Dan posle moje posete pacijentu broj
dvadeset dva, objasnio sam sve to za doručkom trojici mudraca, kako ih naziva Simon, i
vrlo brzo su prihvatih ideju, pogotovo Ozborn. Moro i Hofsinger ostavljali su utisak da
im je krivo što se sami nisu setili toga, i Hofsinger je ravnodušnim glasom rekao:
„Deluje kao logičan sledeći korak.“
Pacijent broj dvadeset dva je povremeno bio u stanju da odgovara na ta pitanja, ali
isto se nije moglo reći i za one koji su kasnije došli do nas – jednog ovde u Konektikatu
i dvoje u Kembridžu. Imali su još ozbiljnija oštećenja mozga, a uz to se ispostavilo i da
je softver manje pouzdan nego što što smo očekivali. Ipak, neustrašivo smo nastavili
dalje, a nedavno nam je Ozborn javio da gaji velike nade u vezi s jednom pacijentkinjom
iz Dovera, za koju se pretpostavljalo da će biti još lucidnija nego pacijent broj dvadeset
dva. Ili je barem on tako mislio, budući da je ona najednom prestala da reaguje čak i na
najjednostavnija pitanja.
Prepričao sam Simon zbog čega me je zvao, zalazeći u pojedinosti više no što je
bilo potrebno u pokušaju da je sprečim da se vrati na naš razgovor. Iako nije izgledalo
kao da mi poklanja punu pažnju, pretpostavljao sam da sam uspeo.
Kad sam pomislio da odlazi, zastala je na pragu.
„Kako si mogao da čuješ more?“
Pogledao sam je, možda pomalo zbunjeno, i ponovila je pitanje.
„Prošlo je sat vremena“, odvratio sam, „kad sam najednom začuo talase.“
Namrštila se.
„Nisam umislio“, dodao sam.
„Javi mi ako ti još koja sumanuta ideja padne na pamet“, rekla je izlazeći. „Po
mogućnosti pre no što pokušaš da je sprovedeš u delo.“
Kasnije tog dana, kad sam morao da popričam s njom o nečemu, nigde nisam
mogao da je pronađem. Zvao sam je, ali mobilni joj je bio isključen. Konačno mi je
jedna sestra rekla da ju je pre nekog vremena videla kako je ušla u sobu gospođe
Bentsen.
Kad sam otvorio vrata, ležala je na krevetu, a prozori su bili otvoreni. Trgla se
ugledavši me, ali ništa nije rekla i odlučila je da nastavi da leži. Nisam otišao i, koliko
sledećeg trenutka, i sam sam slušao talase.
 Naše poslednje večeri u Firenci, Malena i ja išli smo na koncert u vrtovima malog
dvorca odmah izvan grada. Kasnili smo i odlazeći da se istušira zamolila me je da
požurim. Često je to radila. Govorila je kako – poput svih ostalih Argentinaca – nema
osećaj za vreme. Kad je opomenem, uvek je odgovarala nestašnim glasom, lišenim
svake uznemirenosti ili panike: „Već? O, bože!“ Ponekad bih se našalio i slagao je kako
je više sati nego što zaista jeste, ali nikad nisam uspeo da je pređem. „Stvarno?“ zaustila
bi, a onda dodala: „Nemoguće… Zafrkavaš me.“
Renesansno zdanje hotela gledalo je na Arno. Visoki prozori sezali su od poda do
tavanice. Otvorio sam jedan i, dok sam se oblačio, posmatrao sam ljude sa štapovima za
pecanje dole na obali reke. Čuo sam kad je ona isključila tuš. Sunce je tonulo za
brežuljke bojeći ih crveno i potom plavo dok se sumrak spuštao na grad. Otišao sam do
kupatila da joj kažem da požuri, ali čim sam je ugledao, zastao sam. Stajala je naga
pored umivaonika i nanosila nekakvu kremu na lice. Podigla se na prste kako bi bila što
bliže ogledalu, i zagledao sam se u njena svetlosmeđa leđa i kukove, u njene listove, u
njenu tamnu, još mokru kosu što joj je padala preko ramena i večito odisala dahom
proleća.
Kad smo se tog poslepodneva vratili u sobu, odremao sam malo na toplom
povetarcu što je dolazio s reka i sanjao kako šetamo kroz šumu. Razmišljao sam o toj
šumi posmatrajući Malenu i nisam mogao da nateram sebe da joj kažem da je osam sati.
Nisam želeo da se trenutak završi, ali naslutila je moje prisustvo i osmehnula se kad se
okrenula i ugledala me. Nije rekla ništa, samo je raširila ruke kad sam prišao i zagrlio je;
spustio sam se na kolena i poljubio je u stomak, a onda pomerio glavu naniže i poljubio
je i tamo, čvrsto je stiskajući uza se. Prolazila mi je prstima kroz kosu i pomislio sam
kako sve dok imam nju mogu da izdržim sva iskušenja i razočaranja, sve muke. Pre no
što smo se upoznali, bio sam sklon da teško podnosim neuspeh, pogotovo u laboratoriji,
i da odmah okrivim sebe kad nešto krene naopako. Uspaničio bih se bez potrebe, a
povremeno, kad sam se baš loše osećao, umišljao sam kako sam možda od majke
nasledio osobine kojih sam se najviše plašio.
Probudio sam se pre svitanja, sam u krevetu. Sinoćnji koncert završio se oko
jedanaest i u povratku smo odlučili da zamolimo taksistu da nas ostavi na pola puta do
hotela, kako bismo se malo prošetali. Noć je bila zvezdana, a pun mesec obasjavao je
crvene krovove grada i trgove na kojima su ljudi sedeli u baštama kafea i poluglasno
razgovarali. Upravo smo prelazili preko Pjace dela Sinjorija, kad je naglo zastala. Osetio
sam kad joj je ruka zategla moju i instinktivno je privukao sebi kako bih sprečio da
padne. Uhvatila se za desni gležanj, a onda se uspravila i osmehnula.
„E, baš sam trapava.“
Uporno je tvrdila da se spotakla i nisam više razmišljao o tome, premda mi je tlo
izgledalo glatko. Imala je cipele s niskom potpeticom i suknju kupljenu ranije tog dana, i
pogledao sam u njena savršeno oblikovana stopala. Nastavili smo dalje preko trga i
potom kroz uličice naniže do reke natrag do hotela.
Kad sam se te noći trgao iz sna, stajala je na mesečini ispred otvorenih prozora.
Posmatrao sam je kad je podigla jednu nogu i ispružila ruku, a onda je spustila i
koraknula u stranu, da bi zatim podigla drugu, pokreta tečnih kao da stoji u vodi.
Mesečina ju je obasjavala ne dopirući do kreveta na kom sam ležao nepomičan, u
pomrčini, posmatrajući je.
Naposletku sam joj prišao. Stajali smo i ćutke zurili naniže u reku u kojoj se mesec
zrcalio naizgled lenjo plutajući niz vodu.
 Vinsent mi je u telefonskom razgovoru rekao kako moju nekadašnju sobu sada
koriste za nešto drugo – nije mi objasnio za šta, mada mi je bilo jasno kako se nada da
ću pokušati da saznam – ali da ako hoću, mogu da spavam na dušeku na podu. No meni
je samo laknulo. Nisam želeo da odsednem kod roditelja i već sam počeo da smišljam
izgovore. Rezervisao sam sobu u pansionu na Tenison roudu u Kembridžu, na pola puta
između stanice i teniskih terena, i iznajmio mali auto. Ocu sam rekao da moj avion sleće
pre podne, te da ću se pravo iz Londona dovesti na proslavu, koja je počinjala u pola
četiri. Molio me je da ne kasnim, da ne bih propustio „veliko iznenađenje“, koje je
pažljivo natempirano. Napravio je malu pauzu nadajući se da ću tražiti da mi kaže nešto
više, ali nisam. Odavno sam ustanovio da je najbolje ne obraćati pažnju na očeva
prenemaganja.
Nisam proveo mnogo vremena u Ebi kortu u Alingtonu. Iste godine kad smo se
tamo doselili, otišao sam u internatsku školu Sent Džozef u Južnom Kembridžširu.
Dopadalo mi se tamo, našao sam dobre drugove i kuči sam odlazio samo za polugodišnji
i godišnji raspust. Učenje mi je polazilo za rukom i bio sam dobar u fudbalu i plivanju.
Igrao sam u nekoliko školskih predstava i učestvovao u aktivnostima naučne sekcije.
Mislim da sam manje ili više glumio interesovanje za biljke, zato što je Mari, školski
baštovan, imao običaj da angažuje pet dečaka da mu pomažu preko leta. Podozrevam da
je on to znao i da je naslutio moje razloge, ali bio sam vredan i zavoleo sam njega i
njegovu suprugu Beatris. Živeli su nadomak škole, u maloj kuči od opeke s fontanom u
vrtu; kad se škola pred kraj jula zatvori za raspust, a moje četiri kolege odu kući, puštali
su me da ostanem dve nedelje kod njih pre no što se vratim u Alington. Morao sam da
dobijem pismeno odobrenje od roditelja, ali to nikad nije predstavljalo problem.
U avionu nisam mnogo spavao i sedeći za volanom iznajmljenih kola jedva sam se
suzdržavao da ne zaspim. Posle pola sata stao sam da kupim kafu i popio sam je na
parkiralištu, da bih odmah potom krenuo dalje. Bilo je oblačno ali suvo vreme, i veoma
toplo. Na istoku su se tu i tamo videli delići vedrog neba, ali na zapadu je nebo bilo
natušteno i kiša se tu i tamo spuštala iz oblaka poput koprene, milujući zelene brežuljke.
Prisećao sam se Marija i Beatris, oboje odavno pokojnih, i njihove kuće, i fontane, i
najednom mi je palo na pamet kako možda imam vremena da navratim tamo na putu do
Kembridža, gde sam planirao da svratim u onaj pansion i istuširam se i presvučem pre
no što nastavim za Alington. Bilo je jedanaest sati i ta pauza trajala bi četrdeset pet
minuta ili najduže sat vremena.
Sišao sam s autoputa na prvom isključenju i uputio se na sever, prvo kroz
predgrađa, pa kroz sela i seoskim drumovima. Vožnja je najlepša između Stansted Abota
i Standona, gde se put sužava i zalazi u šumu. Stigavši do reke Rib, usporio sam i
zaustavio kola pored druma, i uputio se stazom što vodi do same reke. Na obali sam seo
i naslonio se na deblo velikog drveta. Vreme se u međuvremenu malo popravilo i sunce
se povremeno probijalo kroz oblake obasjavajući reku i okolna polja.
Nije bilo nimalo čudno što sam na kraju zadremao u tom miru i tišini, ali razume
se, pokvarilo mi je planove, uključujući i planirano skretanje do Marijeve i Beatrisine
kuće. Kad sam se trgao iz sna, bilo je skoro dva sata, a glatku površinu reke remetile su
krupne kapi kiše. Nisam ih osećao ispod guste krošnje drveta što se nadnosila nad vodu,
ali svejedno sam skočio na noge i trkom se vratio do kola. Ostatak puta pljuštalo je kao
iz kabla, a na ulazu u Kembridž brisači su jedva uspevali da drže korak s kišom.
U pansionu sam se na brzinu istuširao i onda žurno navukao odelo koje mesecima
nisam imao razloga da obučem, plavu košulju koju smo kupili u Firenci i kravatu. Ne
podnosim takve kombinacije i odmah sam olabavio kravatu, s namerom da je ponovo
zategnem pošto stignem u Alington. Preostajalo je još da kupim cveće; nisam želeo da se
pojavim praznih ruku, ali nisam uspeo da se setim nekog poklona koji bi se dopao
Margaret. Izlazeći iz grada stao sam kod cvećare i uzeo gotov buket, pošto nisam imao
vremena da čekam da mi cvećarka složi neki raskošniji.
Bilo je pola četiri kad sam ušao u Alington. Samo se nekoliko ljudi moglo videti u
centru gradića, a većina radnji bila je zatvorena. Nisam osećao baš ništa prema tom
mestu, ni dobro ni loše. Razmišljao sam samo o tome koliko je sati.
Iz nekog razloga, očekivao sam da je moj otac organizovao nekakav veliki skup i
iznenadio sam se zatekavši mnoštvo slobodnih mesta za parkiranje u njihovoj ulici. Stao
sam pred nekadašnjom kućom gospođe Tribl i isključio motor. Ona se odavno odselila
odatle i sad je njeno dvorište bilo puno dečjih igračaka, s biciklom naslonjenim na
ogradu. Kasnio sam jedva desetak minuta; čak i tako, činilo mi se kao da sam nekako
izneverio roditelje. Načas sam zastao, uzeo cveće sa sedišta do sebe i potom požurio
preko ulice.
Morao sam dvaput da zvonim dok Vinsent nije otvorio vrata. Imao je smeđe odelo
koje je izgledalo preveliko, i žutu košulju sa smeđom kravatom. Seda kosa kao da mu se
nije mnogo proredila, ali su stakla na njegovim četvrtastim naočarama s čeličnim ramom
izgledala deblja nego pre.
„Već sam pomišljao da nećeš doći“, rekao je otvorivši mi. „Je P ti let kasnio?“
Zaustio sam da kažem kako jeste, kao što bih nesumnjivo uradio kad sam bio
mlađi, ali umesto toga sam odgovorio, glasnije no što sam nameravao:
„Nije, nego sam zaspao.“
Pogledao me je gotovo preplašeno, a onda sam video da mu se uglovi usana trzaju
kao da će se izviti u osmeh.
„Uđi“, rekao je. „Pozvali smo malo društvo. Upoznaću te s našim gostima.“
 Idući za njim do dnevne sobe, obazreo sam se naokolo. Sem nekoliko mokrih
kišobrana u stalku pokraj ulaznih vrata, ništa se nije promenilo od mojih dečačkih dana.
Telefon je još stajao na stočiću u predsoblju, Mocart i Šopen na zidu iznad njega, na
podu zelena prostirka.
Dnevna soba je sastavljena od dveju prostorija, ali ne naročito prostrana. U većoj
prostoriji, okrenutoj prema ulici, nalaze se trodelna sobna garnitura, stočić, mali kamin,
a uza zid komoda sa zbirkom porodičnih fotografija, među kojima i nekoliko mojih kad
sam bio dete. U manjoj prostoriji, okrenutoj prema stražnjem dvorištu, stoji koncertni
klavir, a zidovi su prekriveni fotografijama Margaret u različitim životnim fazama, kao i
fotografijama Rahmanjinova, Lista i Vladimira Horovica, koji je, prema Vinsentovim
rečima, jedini pijanista dvadesetog veka – pored Margaret – sposoban da svira Lista,
pogotovo njegovu Sonatu u B-molu.
Od moje majke nije bilo ni traga, a u dnevnoj sobi sedelo je četvoro gostiju, tri
muškarca i jedna žena. Već sam odranije poznavao Kristofera Luelina Hanta, direktora
Kembridžove muzičke škole, gde je Margaret nekad predavala, i njegovu suprugu Hilari.
Ostalu dvojicu, visokog muškarca mojih godina i starijeg čoveka s bradom i gustom,
negovanom kosom, nikada dotad nisam video. Znao sam da su moji roditelji Hanta
oduvek smatrali jednim od svojih najodanijih podržavalaca i prisetio sam se da je
Vinsent umeo da mu se obrati onda kad situacija s Margaret nije bila baš najbolja, što je
bilo često. Hant je uvek bio saosećajan i govorio je Vinsentu ono što je ovaj želeo da
čuje – kako je Margaret genije i kako će jednog dana dobiti zasluženo priznanje. Održala
je više resitala u koncertnoj sali škole, a Hant bi u programu uvek biranim rečima pisao
o njoj. Sećam se da sam kao tinejdžer prisustvovao jednom takvom resitalu, održanom
između Božića i Nove godine. Sala je bila skoro potpuno prazna. Kiša se pretvorila u
sneg.
Kad sam hteo da se rukujem s Hantovima, shvatio sam da još držim onaj buket, pa
sam zamolio oca da ga uzme. On ga je samo odložio ne okrznuvši ga pogledom, i u tom
trenutku sam primetio da sam u žurbi zaboravio da napišem nešto na kartici. No bilo je
dockan i nije imalo nikakve svrhe da se kajem.
Znao sam da će me Vinsent krajnje pompezno predstaviti svojim gostima, ali
svejedno mi je bilo neprijatno. Govorio je o meni kao o „čuvenom neurologu“ koji radi
u „vodećem institutu za neurološka istraživanja u Sjedinjenim Državama“, i kazao im je
kako se, uprkos tome što sam još mlad, ni broja ne zna svim pohvalama koje sam
zaradio i naučnim radovima koje sam objavio.
„Jedva da ga uopšte i viđamo, toliko je zauzet“, dodao je. „Ali nauka je uvek na
prvom mestu, zar ne?“
Onaj stariji čovek predstavio se kao Filip Elis i rekao da su on i moj otac poslovni
partneri, mada nije precizirao o kakvom je poslu reč. Vinsent takođe nije ponudio
nikakvo objašnjenje, ali pretpostavio sam da je moj otac osnovao još jednu diskografsku
kuću specijalizovanu za klasičnu muziku. Elis je na domalom prstu desne ruke imao
prsten s krupnim crvenim kamenom. Mirisao je na duvan, a seda brada bila mu je
žućkasta na uglovima usana. Drugi muškarac bio je Nemac po imenu Hans Klojber.
Govorio je s izrazitim naglaskom i držao se blago pogureno; kad sc naklonio rukujući se
sa mnom, mislio sam da se nikad neće uspraviti. Vinsent je ispričao meni i Hantovima o
njemu; Elis ga je, činilo se, znao odranije. Klojber ima jednu od največih kolekcija
gramofonskih ploča na svetu, rekao je Vinsent, koja se rodila iz namere da poseduje svu
pomena vrednu muziku napisanu za klavir. Upoznali su se pre oko godinu dana, kad mu
je Klojber pisao raspitujući se o „nekoliko“ ploča iz šezdesetih i sedamdesetih godina.
„Tri stotine“, rekao je Klojber široko se osmehujući. „A Vinsent je imao
informacije o svima sem za njih desetak do dvadeset. Neverovatno ali istinito.“
U njegovim rečima nije bilo ni najmanjeg nagoveštaja sarkazma i upitao sam se
koliko Klojber zna o prošlosti mog oca.
Odgovor sam dobio trenutak kasnije, kad je dodao:
„Od te tri stotine gramofonskih ploča, samo njih četrnaestak je izdala
Meka je bila diskografska kuča koju je moj otac posedovao potkraj sedamdesetih, i
koja je objavljivala postojeće snimke poznatih umetnika pod izmišljenim imenima i
prodavala ih za male pare. Tako je, na primer, Betovenova Peta simfonija u izvođenju
Berlinske filharmonije pod upravom Herberta fon Karajana bila pripisana Bečkom
državnom orkestru pod dirigentskom palicom Vilhelmsa fon Egerca, i s tom novom
etiketom i omotom prodavana je po ceni upola nižoj od originalne. I Bečki državni
orkestar i Vilhelms fon Egerc bili su izmišljotine mog oca, jednako kao i dirigenti
Romano Ferere i Klaudio Maskarpone, Simfonijski orkestar Helsinškog okruga,
violinistkinja Marta fon Klaper i pevač Bendžamin Gros. Vinsentu su na početku
karijere propala dva slična poslovna poduhvata, ali s Mekom je imao određenog
skromnog uspeha. Podigao je kredit, stavio pod hipoteku kuču koju je nedugo pre toga
nasledio od roditelja i odlučio da napreduje u karijeri, tako što je potpisao ugovore s
četvoro poznatih umetnika, među kojima su bili Hajnrih fon der Hajt i Kamila Launer,
koji su tada tek bili u usponu. Međutim, izvođač kome je očigledno poklonio najviše
pažnje bila je Margaret. Njih dvoje su se tada tek bili upoznali.
Vinsent je doneo bocu šampanjca i napravio veliku predstavu otvarajući je, pre no
što je napunio čaše što su čekale na poslužavniku pored kamina. Svi su videli da je to
boca dom perinjona, a Hilari je bila tako dobra da na to glasno ukaže.
„Samo najbolje“, rekao je. „Samo najbolje…“
Od Margaret još nije bilo ni traga ni glasa i pretpostavio sam da je pre mog dolaska
več objasnio njeno odsustvo, stoga nisam postavljao nikakva pitanja. Podigli smo čaše:
„Za Margaret“, a onda me je Vinsent zamolio da dođem s njim u kuhinju. Poneo je sa
sobom praznu bocu šampanjca, a ja sam poneo cveće.
Na kuhinjskom stolu, pokriveno providnom folijom, nalazilo se nešto sendviča i
hladnog posluženja iz delikatesne radnje u gradu, a pored njih dve srebrne tacne, obe iz
zaostavštine Vinsentovih roditelja. Prineo je čašicu punu raznobojnih koktel čačkalica i
zamolio me da složim hranu na tacne i nabodem čačkalice u nju. On je pak otišao do
frižidera, izvadio bocu penušavog vina i otvorio je iznad sudopere. Zatim je uzeo levak i
presuo vino u praznu bocu dom perinjona koja je stajala na rešetki za sudove.
 Pravio sam se da ne vidim, ali umesto uobičajenog prezira, ovaj postupak ispunio
me je sažaljenjem i kajanjem što sam uopšte tu.
„Gde je Margaret?“ upitao sam.
Odložio je praznu vinsku bocu ispod sudopere.
„Na spratu je. Sprema se.“
Rekavši to, pogledao je na sat i trgao se.
„Moramo da posedamo“, rekao je kad smo se vratili u dnevnu sobu. „Nisam ni
znao da je već ovoliko sati.“
Pokazao je prema sofi i foteljama, i onda žurno otišao na sprat. Čuo sam dobro
poznatu škripu stepeništa i najednom sam se uplašio da se ne oklizne. Hilari i Kristofer
Luelin Hant seli su na sofu, Elis u fotelju do njih, dok smo se Klojber i ja smestili na
trpezarijske stolice. Niko nije prozborio ni reč, sve dok se Klojber nije prignuo prema
meni i prošaputao: „Strašno uzbudljivo, je P te?“ Klimnuo sam glavom, iako je počinjalo
da mi biva nelagodno i priželjkivao sam da mogu da nestanem.
Potrajalo je najmanje deset minuta dok Margaret nije sišla. Kako bi izbegla da
prođe pored nas, ušla je iz pravca kuhinje, kroz vrata iza klavira. Klojber je živnuo i
zapljeskao, i svi smo mu se pridružili. Vinsent je ušao za njom i zauzeo svoje uobičajeno
mesto u uglu pored klavira.
Sela je ne gledajući nas. Učinilo mi se da vidim nespretni pokušaj naklona, ali
može biti da sam i umislio. I previše sam dobro poznavao napetost na njenom licu i
drhtave šake pre no što ih čvrsto stisne u krilu. Pomislio sam načas da se sprema da
odgurne stolicu od klavira i pobegne, ali onda su joj se ramena polako spustila, lice joj
se opustilo, a oči usredsredile na klavijaturu. Posmatrali smo je ne dišući, a Klojber je
izvijao dugački vrat, opčinjen dok još nije odsvirala ni prvu notu.
Rahmanjinova Sonata br. 2. „Čudovišna“, glasila je reč kojom sam, kao dečak, čuo
da je opisuje. Dobro se sećam tog dana. Bilo je leto i igrao sam fudbal s drugarima na
poljani iza kuće. Ona je u to vreme prolazila kroz krizu i davao sam sve od sebe da joj se
sklanjam s puta, da me što manje gleda. Došao sam kući i začuo bujicu reči koja je
dopirala iz dnevne sobe, izbezumljeno, očajničko jadikovanje, prigušene uzvike, grcanje
od plača. „Ne mogu, jednostavno ne mogu… Čudovišna je, on je čudovište, čudovište je
svako ko može da je odsvira…“ Otac je pokušavao da je smiri, blagim glasom koji je
samo pogoršavao situaciju. „Prestani! Prestani! Ti to ne razumeš…“ Ušao sam kroz
kuhinju, kao što sam često radio, ali umesto da požurim na sprat, u svoju sobu, prišao
sam vratima i zavirio u klavirsku sobu. Ne znam zašto: bio sam naviknut na takve scene
i mislio sam da me više ne pogađaju. Mora da me je čula, zato što se naglo okrenula i
pogledala me preko ramena. Nikad nisam zaboravio izraz na njenom licu, premda sam
ga u tom trenutku možda pogrešno protumačio, jer me je obuzeo osećaj da je spazila
razlog za sve što joj je u životu krenulo naopako. S glasnim uzvikom, pobegla je kroz
dnevnu sobu i potom uza stepenice.
Vinsent se sagnuo da pokupi note koje je pobacala na pod, a onda me je pogledao.
Na momenat kao da nije bio siguran da li da ostane i teši me, ili da ode za njom na sprat.
Ali onda je odložio note, okrenuo se i pognute glave otišao za njom.
 Margaret je konačno podigla pogled i postavila ruke iznad dirki klavira, pokretom
toliko sporim da je bio gotovo neprimetan. Držala ih je u vazduhu, prstiju opuštenih kao
da su joj svi mišići omlitavili, zatvorenih očiju. Nekoliko sekundi je ostala tako, u
potpunoj tišini, a onda, kao da ju je preplavila plima, udarila je prstima o dirke sa
savršenim samopouzdanjem i sobu su ispunili uvodni taktovi sonate, samo mi
probudivši bolna sećanja. Nisam čuo to delo od onog davnog leta, a opet, čim ga je
zasvirala znao sam svaku notu, i setio sam se svih mesta gde je grešila dok sam ja sedeo
u svojoj sobi čitajući knjige pozajmljene iz biblioteke i časopise o fudbalu kupljene u
novinarnici pored mesare, u iščekivanju da letnjem raspustu u Ahngtonu dođe kraj kako
bih mogao da se vratim u Sent Džozef.
Sve vreme dok je svirala sedeo sam kao na iglama, napola očekujući da joj se prsti
blokiraju, da se ona rastroji. Ali to se nije dogodilo, ne za vreme brzog, napornog prvog
stava, niti sporog, lirskog drugog. Slušao sam je, kao dete, kako ih prelazi s lakoćom, ali
nikad i poslednji stav, allegro molto, dramatičan i gotovo mahnit tamo gde doseže
visoke tonove. Više no jednom čuo sam Vinsenta i Margaret kako razgovaraju o tome
pošto ona sva očajna pobegne u spavaću sobu, a on odmah, tešeći je, ode za njom. Za to
je uvek trebalo beskrajno mnogo vremena, ali posle bi raspravljali o tom delu i tome šta
je krenulo naopako, pri čemu ju je Vinsent stalno hrabrio. Ako sam ja bio tu, ponašala se
kao da se ništa nije dogodilo.
Ostarila je otad, a ipak, njena vitka figura ostala je mladolika, leđa pravih kao
strela. Neprestano je bila u pokretu, čak i za vreme sporih pasaža kad bi joj prsti jedva i
dodirivali dirke, ruke su joj se, laktova izbačenih u stranu, podizale i spuštale poput
nogu džinovskog pauka. Moj otac je uvek govorio da je ona poput vajara, a ne poput
slikara. Da su note u njenim rukama kao glina, od koje može da napravi šta god poželi:
ljude, gradove, brda i doline, prolazne misli. U to vreme, nisam obraćao na tu primedbu
ništa više pažnje nego na brojne druge stvari koje je govorio, ali sada, dok sam sedeo tu
u dnevnoj sobi pored opčinjenog Hansa Klojbera, konačno sam razumeo na šta je mislio.
Samo što to što sam video nisu bili gradovi ni ljudi, niti brda i doline, nego zid koji se
polako dizao između nas. A što je narastao viši, tako je narastala i moja uznemirenost,
jer sam bio ubeđen kako bi svakog časa mogla udariti onu pogrešnu notu koja će
prouzrokovati haos: misli će joj se sudariti s prstima, zid će se srušiti na nju, i žena će
vrišteći pobeći iz ruševina.
Izvodila je kraću verziju sonate, koja traje dvadesetak minuta. Na allegro molto
otpada svega nešto više od sedam minuta, ali činilo se da nema kraja. Kad je odsvirala
poslednje note, bio sam iznuren, okupan znojem, prstiju tako isprepletenih da su me
boleli. Klojber je skočio na noge – „Bravo, bravo!“ – ostali za njim; svi sem mene. Ona
je ustala osmehujući se, kao da to nije bilo ništa i da je naprosto odsvirala neku
popularnu melodiju, i sva i ozarena krenula prema nama.
Pribrao sam se i ustao, ali Klojber je već stajao pored nje obasipajući je pohvalama.
Odmah su tu bili i Hilari i Kristofer Luelin Hant, kao i Elis, čovek znalačkog pogleda
koji je, činilo držao svoje misli za sebe. Ja sam samo nepomično stajao i, umesto da čeka
da joj priđem, moja majka je raširila ruke.
 „Koline, mili“ – retko kad mi se obraćala mojim islandskim imenom – „tako je lepo
od tebe što si došao! Koliko je prošlo od tvog poslednjeg dolaska“
Nakratko smo se zagrlili i, pre no što sam stigao da odgovorim, odgurnula me je od
sebe, kao da je najednom primetila nešto važno, i rekla:
„Kravata ti se razlabavila, sine dragi.“
Imao sam nameru da je dovedem u red pre no što izađem iz kola, ali sam u žurbi
zaboravio. U normalnim okolnostima, ne bih dozvolio da me to pogodi, ali sad sam se
osećao kao da sam uradio nešto loše. Prineo sam ruku vratu i počeo da petljam prstima
po kravati pokušavajući da je zategnem tako stojeći nasred sobe.
„Imaš ogledalo u predsoblju“, rekla je, kao da nikad nisam bio u toj kući.
Zamor iz dnevne sobe dopirao je do mene dok sam stajao pred ogledalom
popravljajući kravatu i pokušavajući da se saberem. Video sam da sam bled i da
izgledam umorno, ali usredsredio sam pogled na kragnu i kravatu. Nisam je bio vezao
kako treba, i morao sam je skinuti i početi iz početka. Čuo sam kako Margaret podiže
glas, kao da se sprema da kaže nešto veoma duhovito, i Klojbera kako je prasnuo u
smeh, ali nisam razabrao reči.
Stajao sam pred ogledalom kao ukopan još dugo pošto sam vezao kravatu, ne
mogavši da se nateram da se vratim u dnevnu sobu. Prozor pokraj ulaznih vrata privukao
mi je pogled i nazreo sam iznajmljena kola parkirana preko puta, pred kućom gospođe
Tribl. Potražio sam ključeve u džepu sakoa. Stopala su mi se okrenula prema vratima i
već sledećeg trenutka ruka mi je bila na bravi. Pogledao sam preko ramena, pritisnuo
kvaku i izašao u kišu što je pljuštala.
 Kad sam ušao u kola parkirana pred kućom gospođe Tribl s namerom da upalim
motor, najednom me je ophrvao isti osećaj bespomoćnosti kao onda kad sam ležao
prikačen na respirator osluškujući more i Malenin glas u svojoj glavi. Gledao sam u kišu
na vetrobranskom staklu i u ključeve u svojoj ruci, ali nisam bio u stanju da se pomerim.
Kao da nisam znao kuda idem, i stoga nisam mogao da krenem. Proteklih nekoliko
meseci, pomišljao sam da sam donekle napredovao: više nisam bio ravnodušan prema
svemu i uspevao sam da se zadubim u posao, da uživam u prvoj jutarnjoj kafi u tihoj
kuhinji ili napolju na terasi, nalazio sam svetle trenutke iako tama nikad nije bila daleko.
AH sada sam bio obavijen pomrčinom koja mi je prodirala u mozak i načas mi se učinilo
kao da sam se stopio s njom. Nisam pokušavao da se pomerim već sam zatvorio oči i,
kao da bauljam po mraku tražeći svetlo, počeo da osluškujem ne bih li odnekud iz sela
čuo more i Malenin glas.
Nedeljama sam primoravao sebe da prestanem da razmišljam o onom danu, ali sada
nisam mogao da se zaustavim. Kiša je dobovala o automobil, umirujuća i jednolična, ali
sem toga vladala je tišina. Možda sam bio suviše nestrpljiv ili su mi misle bile suviše
nespokojne, jer mada sam svim silama pokušavao, nisam mogao da prizovem njeno lice
niti da čujem njen glas. Obuzeo me je iznenadni strah i ispustio sam ključeve, koji su
bučno pali na pod. Polako sam ih podigao i upalio motor, uključio brisače i zagledao se
napolje u sivilo, u praznu poljanu na kojoj smo igrali fudbal kad sam bio dečak, u
dotrajale stative i u vrane što su lepršale kroz izmaglicu.
Upravo sam hteo da krenem, kad su se vrata na kući mojih roditelja otvorila i otac
je izvirio napolje. Odmah me je ugledao i oči su nam se na trenutak srele pre no što sam
ugasio motor i diskretno izvukao svoj mobilni telefon iz pretinca za rukavice. Čekao je
da pređem ulicu, ali preduhitrio sam ga, pokazavši mu telefon u ruci i objasnivši kako
sam čekao poziv iz Sjedinjenih Država i kako nisam želeo da smetam ostalima.
Pogledao je u telefon i potom u mene, kao da ne uspeva da me shvati. Nije mu se dopalo
i, pošto smo se vratili u kuću, pokušao je da povrati prednost tako što je, kad smo ušli u
dnevnu sobu, dohvatio bocu šampanjca i dodao mi je. Bila je prazna.
„Učini mi uslugu“, rekao je dovoljno glasno da svi čuju. „Donesi iz frižidera još
jedan dom perinjon. Usput baci ovo.“
 Pogledao sam naokolo. Margaret je stajala kraj kamina razgovarajući s Hilari i
Klojberom. Bila je uzbuđena i govorila je glasno, objašnjavajući im nešto dok im je
pokazivala prvo nadlanice, pa onda dlanove.
Otišao sam u kuhinju, otvorio frižider i izvadio bocu katalonskog bruta kave, istog
penušavog vina koje je moj otac pre nekog vremena presuo u bocu s etiketom dom
perinjona. Još tri su ležale na donjoj polici, pored putera i jaja. Izvadio sam zapušač
držeći je nad sudoperom i dugo nepomično stajao, s kavom u desnoj i praznom bocom
dom perinjona u levoj ruci, pre no što sam konačno dohvatio levak i prisilio se da sledim
očev primer.
Čim sam ušao u dnevnu sobu, Vinsent je kucnuo u svoju čašu i značajno se
nakašljao. Nepotreban gest na tako malom skupu, ali nesumnjivo je taj trenutak
zamišljao baš tako.
„Dragi prijatelji. Kad je Margaret pristala da prigodno obeleži ovu prekretnicu, bilo
je to pod uslovom da pozovemo samo najbliže prijatelje. Normalno, već sam bio
pripremio poduži spisak gostiju, ali kao što znate, Margaret ne voli da bude u središtu
pažnje…“
Stajao sam iza ostalih i, dok je govorio, nisam mogao da ne oborim pogled. Kravata
me je stezala oko vrata, a svaka reč pogađala me je poput udarca. Zar ostali nisu svesni
šta se ovde dešava?, pitao sam se. Podigao sam oči i zagledao ih jedno po jedno.
Kristofer i Hilari Luelin Hant oduvek su pokazivali nepokolebljivu lojalnost prema
mojim roditeljima, premda nisam mogao da se setim da su se naše dve porodice naročito
mnogo družile. Ako su i gajili ikakve sumnje, to svakako nisu odavali dok su jedno do
drugog stajali pokraj kamina. Klojber nije dugo poznavao Vinsenta i Margaret i uz to,
bio je tako ushićen što ima čast da se nađe među šačicom odabranih, tako detinje
revnostan u svom poštovanju prema Margaret, da to nije ostavljalo mesta sumnji. Elis je
od prvog trenutka izgledao isto: kao da konstantno tera prezrivi osmeh s lica.
Vinsent je još govorio. Kad sam najzad smogao snage da pogledam u njega i
Margaret, u zaneseni osmeh na njenom licu, pokušao sam da zamislim kako bi mi
izgledali da ih sada prvi put vidim. On je bio u elementu, raspravljajući o dobrim i lošim
stranama jednog pijaniste za drugim: „Rubinštajn je bio rođen sa savršenim klavirskim
šakama: širokih dlanova i mesnatih vrhova prstiju, s malim prstom koji je bio dugačak
skoro isto koliko i srednji… Svirao je romantičare s izuzetnom veštinom, ali Bah i
Mocart mu nikad nisu bili jača strana… Snabel i Bakhaus bili su ozbiljni, jaki pijanisti
poput ostalih iz nemačke škole, ali manjkalo im je mašte i inspiracije… Horovic je
prišao najbliže samom Rahmanjinovu, onaj čisti ton poticao mu je isključivo iz prstiju,
budući da je jedva i dodirivao pedale…“ Naglašavao je svaku reč kao da objašnjava
nešto što je dosad bilo nepoznato, i gotovo da nije zastajao da udahne vazduh.
Više no jednom sam izgubio nit onoga što je govorio i tek pred kraj sam shvatio da
je njegov govor bio brižljivo osmišljen. Na red su sad došle žene, Ana Jesipova i Teresa
Karenjo: „Jesipova je imala tako predivne pokrete prstiju i zapešća, bilo je čarobno
gledati je… Karenjo je udarala po dirkama poput Valkire, muškobanjasto i silovito…“
Govorio je prigušenim, dubokim glasom, kao i uvek kad je imao da kaže nešto važno. A
onda je zaćutao, pogledao u Margaret, koja je pognula glavu, pa u nas, zastavši na
nekoliko sekundi pre no što je još jednom podigao glas.
„Danas smo se ovde okupili ne samo da proslavimo Margaretin rođendan, iako je to
sasvim dovoljan razlog, već i zato što se u ovom skromnom domu dogodilo nešto
neverovatno. Nešto od izuzetnog značaja, ako smem tako da kažem, mada o tome,
razume se, prosudite sami.“
 Početak tog leta bio je obećavajući. Aprilske kiše ustupile su mesto sunčanom
maju, i pridržavao sam se svog plana da posetim više događaja nego prošle godine,
pogotovo onih koji su se odigravali na otvorenom. Prve nedelje juna, Kvartet Lija
Konica svirao je u Tompkins skver parku, a narednog vikenda pogledao sam jedan stari
Hičkokov film na velikom platnu u Brajant parku. Oba puta sam išao sam i uživao sam
tako sam u gomili, ali Simon me je sredinom sledećeg meseca pozvala da gledamo Buru
na sceni Delakort u Central parku. Kupila je dve karte na nekom dobrotvornom skupu i
želela je da mi zahvali na podršci u nedeljama pre toga. Najgore beše prošlo, ali optužbe
su ipak uzele svoj danak, što je sasvim razumljivo. Kad sam je pogledao sa strane dok
smo čekali u redu, primetio sam da je smršala.
Te večeri nismo pominjali njene probleme i davao sam sve od sebe da naš razgovor
ima što vedriji ton. U maju, posle dvomesečne istrage, medicinski odbor ju je oslobodio
svih optužbi i, premda je to uistinu bio razlog za radovanje, oboje smo bili svesni da
jeste napravila ozbiljnu grešku. Odbor je tako i rekao, ali zaključak je glasio da se u
nezgodnoj situaciji našla zbog svojih prevelikih nada, a ne zbog namere da ikog
obmane. Kao njen pretpostavljeni, Hofsinger nije uzeo udela u istrazi, ali jasno je stavio
do znanja kako smatra da se Simon suviše lako izvukla. Od prvog časa je bila svesna da
je spreman da je otpusti ukoliko bude postojala i najmanja mogućnost da se njeni
postupci loše odraze na njega, a stekla je utisak i da se potajno nadao da će mu
medicinski odbor dati razlog da tako i uradi. Mislim da je malo preterivala, ali da je
smatrao da je potrebno, svakako ne bi oklevao da joj da otkaz.
Simon je bila zadužena za pacijenta, muškarca tridesetih godina koji je već
godinama ležao u komi, i na osnovu snimaka došla je do zaključka kako je stepen
oštećenja mozga kod njega možda manji no što se dotad pretpostavljalo. Pre no što je
išta dalje uradila, pokazala je snimke Hofsingeru i meni, i obojica smo pomislili kako
njeno mišljenje ima osnova. Simon je po prirodi oprezna, razborita naučnica, i jasno je
rekla da ne vidi nikakvog razloga za preterani optimizam, premda je, normalno, smatrala
da pacijenta treba podvrgnuti još nekim analizama.
Dve nedelje posle toga, logoped koga je Simon angažovala da joj pomogne predao
joj je svoj prvi izveštaj. Iako nije bio ni izbliza kategoričan kao njegovi kasniji
komentari o pacijentu, taj izveštaj je ipak podigao prašinu, zato što je logoped tvrdio
kako je pacijent dva puta pokazao znake da pokušava nešto da kaže.
Iz ove perspektive, trebalo je da Simon tu malo prikoči, umesto da mu poveruje na
reč, iako u njenu odbranu valja napomenuti da su i ranije sarađivali i da je imala
poverenja u njega. Ne može se reći da ga je poznavala, ali svakako nije izgledao
nepouzdan. Bio je omalen, živahan i uvek besprekorno obučen. Nosio je naočari, seda
kosa bila mu je uredno očešljana na stranu i govorio je polako, čak i kad je pod
pritiskom. Oni koji su imali nešto protiv Simon tvrdili su kasnije kako su joj izgledi da
konačno privuče pažnju pomutili rasuđivanje. Te optužbe su, međutim, bile nepravedne:
Simon je bila uspešna u svom radu, bila je koautor ili saradnik u više naučnih radova,
mada se mora priznati da samostalno još nije dobila neka značajnija priznanja. No te
stvari mogle su se čuti samo od onih koji je nisu voleli, i koji su se posle njene greške
samo osmelili.
Logoped je sedeo pred ekranom kompjutera sa Simoninim pacijentom i pomagao
mu da stavlja prste na tastaturu. Poruke su u prvo vreme bile kratke i jednostavne (ćao,
hvala, ja sam Stiven), ali posle je počeo da potanko opisuje svoja osećanja. Ti opisi su,
dabome, bili strašni i ganuli su sve u laboratoriji. Usledili su televizijski i novinski
intervjui – sa Simon, logopedom i pacijentovom porodicom, koja je verovala da je on
izbavljen iz pakla. Njegova žena je ispričala kako joj se život raspao pošto je izgubila
muža, a njegove kćerke su bez zazora plakale pred kamerama kad je na kompjuterskom
ekranu napisao koliko ih voli i koliko mu je teško što to tolike godine nije mogao da im
kaže. Simon je davala sve od sebe da zaštiti tu porodicu od medija, ali svi su bili u toj
meri oduševljeni da se ispostavilo kako im je gotovo nemoguće da ne pričaju o tome.
Sok je nastao kad se ustanovilo da je tastaturom manipulisao logoped, a ne pacijent.
Moglo se do u beskraj raspravljati da li je logoped to radio namerno, ali medicinski
odbor je, na osnovu izveštaja psihologa, došao do zaključka da nije reč o tome: čovek je
nekako ubedio sebe da radi ono što pacijent traži od njega. Razume se, Simon je bila
očajna, a medijska hajka koja je usledila bila je nemilosrdna. Prezir nekih naših kolega
bio je još gori. Davao sam sve od sebe da ograničim štetu i založio sam se za nju koliko
sam god mogao. Takođe, uspeo sam da ubedim urednika poznatog naučnog žurnala da
se suzdrži od objavljivanja malicioznog članka o zlosrećnom slučaju, proizašlom iz pera
uglednog kolege, tik pre no što je taj broj otišao u štampu.
Medijska hajka se uskoro slegla, ali objavljivanje članka imalo bi trajne posledice
po njenu karijeru. Stoga mi je bila krajnje zahvalna na podršci, premda je u to vreme bila
suviše sluđena da mi to i kaže. Dobila je tri nedelje odsustva i otputovala je u Francusku,
gde je provela nekoliko dana u Parizu i potom otišla kod roditelja u Kasis. Dok je bila na
putu, svakodnevno smo razmenjivali imejlove.
Pitam se da li je to bila opomena. Oduvek se svim srcem zalagala za svoje pacijente
– Entoni je, kad se nešto naljuti na nju, sarkastično naziva Majkom Terezom – ali nikad
nisam ni pomišljao da bi joj to moglo zamagliti rasuđivanje. Umesto toga, okrivljavao
sam logopeda, koji po svoj prilici nije obmanuo samo Simon nego i samog sebe. No
nisam išao dalje od toga.
 Premda sam joj bio zahvalan, razume se, kad me je pozvala da gledamo Buru,
rekao sam joj da mi ništa ne duguje. Kupila je dobra mesta, u sredini gornjeg kruga.
Stigli smo dosta ranije i zagledao sam praznu pozornicu i drveće koje je okruživalo taj
teatar na otvorenom sežući ka rumenom nebu. Bilo je toplo, ali Simon je došla
pripremljena, sa šalom u torbi. Pre no što smo izašli iz laboratorije, predložila mi je da
obučem ili barem ponesem neki lagani džemper. Neki ljudi smatrali su je napornom, ali
ja sam cenio njenu brigu, zato što umem da budem rasejan i nesumnjivo se ne bih setio
da su večeri sveže.
Ženu sa belim šalom uočio sam čim se pojavila u krugu. Zastala je načas obazirući
se naokolo, a onda dotakla ruku svog pratioca govoreći mu nešto. Imao sam utisak da je
prvi put tu. Bila mi je okrenuta leđima i jedva sam joj nazirao profil, a ipak, čudno, srce
mi je treperilo od uzbuđenja. Sedeći na samoj ivici sedišta čekao sam da se okrene, ali
onda je mladić ispred mene ustao, a kad je ponovo seo, ona je već silazila niz stepenice
u potrazi za svojim mestom. Kad je sela, njen pratilac se prignuo do nje pokazujući
prema pozornici. Klimnula je glavom; njihovo opušteno ćaskanje nagoveštavalo je da su
dobri prijatelji. Uzalud sam pokušavao da na osnovu njihovih gestova naslutim koliko su
bliski.
Tek kad me je Simon munula laktom, shvatio sam da mi nešto govori.
„Što si se tako zamislio“
Bum mi je bila omiljena još otkako smo je izvodili u Sent Džozefu. Imao sam
četrnaest godina i igrao sam Arijela, duha koji magijom i lukavstvima pomaže Prosperu.
Iznenadilo me je u kojoj sam meri zapamtio tekst. Produkcija u Delakortu pobrala je
odlične kritike, pa su se oni koji nisu imali vremena da celog dana prestoje u redu za
karte borili za njih na internetu, i plaćali dobre pare da ih dobiju. Simon je očigledno
bilo drago što je mogla da me pozove na jedan takav događaj i bilo me je stid što jedva
uspevam da se koncentrišem na predstavu. Pokušavao sam, od prvog časa, ali pogled mi
je stalno bežao niz krug i zadržavao se na obrazu, koji sam mogao da vidim ako se
nagnem malčice napred.
Prvih sat vremena uživali smo u dnevnom svetlu, dok je sunce lagano iščezavalo i
nad nama se razastirala plava senka.
Neprestano sam pogledao niz krug, ali više se nije videla i zatekao sam sebe kako
jedva čekam pauzu.
Obično se nisam tako ponašao. Jednom sam živeo sa ženom, pre više godina, ali
samo kratko vreme. Bila je takođe lekar, hematolog, lepa i talentovana. Dobro smo se
slagali, ali rekla je kako joj se čini da je ne volim. Bila je to osuđujuća konstatacija, a
ipak, nisam se mogao istinski pobuniti, budući da sam jedva išta i osetio kad je objavila
da me napušta. Isprva sam umišljao da mi nedostaje, ali smesta sam uočio prednosti
samačkog života. Bila je povređena i nisam joj zamerio na rečima koje mi je uputila
onog dana kad mi je pomogla da se iselim. Kazala je kako misli da sam nesposoban da
volim, da mi je potrebna pomoč, te da je krajnje vreme da se pažljivo zagledam u sebe.
Nije ličilo na nju da tako govori – obično je bila suzdržana i puna razumevanja, i grizla
me je savest zbog toga što se uzrujala. Bilo joj je žao što i ne pokušavam da se branim i
kazala je kako to samo potvrđuje njene strahove.
Posle toga bio sam oprezan u svojim odnosima sa ženama i nisam se zaletao. Moje
veze nisu trajale dugo, retko kad više od nekoliko nedelja, a čak i kad je izgledalo da se
sve glatko odvija, povlačio sam se na najmanji pomen planova za budućnost. Žene s
kojima sam bio umele su da prepoznaju znake i žalio sam zbog okončanja tih veza. Bio
sam potpuno svestan svojih ograničenja.
Bio sam, dakle, potpuno nespreman za osećanja koja su se u meni probudila te
večeri za vreme Bure. Prestravila su me i pokušao sam da ih ignorišem, ali bezuspešno.
Kad se Arijel pojavio na sceni prerušen u harpiju, znao sam da pauza samo što nije.
Počeo sam da se vrpoljim na sedištu i čim je aplauz utihnuo, ustao sam.
Zahladnelo je, kao što je Simon i predvidela, i odlučili smo da se zagrejemo šoljom
vrućeg kakaoa. Probili smo se nekako kroz gomilu prema izlazu i odatle do tezgi s jelom
i pićem smeštenih na platformi iza gledališta. Obazreo sam se naokolo dok smo silazili
niz stepenice gledališta i ponovo kad smo stigli u podnožje, ali nigde je nije bilo. Simon
je ponekad umela da me zadirkuje zbog toga što sam često odsutan duhom i, dok smo
čekali u redu, trudio sam se da se to ne primeti.
Popili smo svoj kakao i Simon je otišla do toaleta. Uto se oglasio znak za završetak
pauze, stoga sam se uputio kroz mnoštvo prema ulazu.
Još sam bio u podnožju stepenica kad sam je ugledao. Nalazila se malo ispred
mene, s belim šalom obavijenim oko vrata da odagna večernju svežinu. Tamna kosa
ostala joj je ispod šala i posmatrao sam kako je izvlači i zadeva za uši lakim, spretnim
pokretima tananih prstiju. U jedan mah pojavilo se malo prostora između ljudi ispred
mene i nisam ni razmišljao, provukao sam se i, kad smo stigli do mesta za sedenje,
našao sam se pored nje. A onda – koliko god to izgledalo čudno – smirio sam se: srce je
prestalo da mi bubnja, a žamor glasova oko mene je utihnuo, sve dok se nije učinilo da
stojimo sami, da tu nema nikog sem nas dvoje.
Često sam se pitao da li bih se odvažio da joj priđem da me čovek iza mene nije
gurnuo, i da nisam naleteo na nju. Volim da mislim kako bih sledio svoj poriv (hteo sam
da kažem „želju“, ali to nije prava reč), iako se to kosi s mojom prirodom. Ne marim za
nametljivost i smatram da je ponašanje muškaraca koji jure za ženama koje ne poznaju
neukusno. Moji drugari u Kembridžu umeli su ponekad da zbijaju šalu sa mnom
govoreći mi da sam uštogljen i da sam spor kada treba povući prvi potez.
Imala je koverat u rukama i ispustila ga je. Primetio sam reči Škola Džulijard
odštampane u jednom uglu. Istovremeno smo se sagnuli da ga podignemo.
„Izvinjavam se.“
Oboje smo dohvatili koverat i osmehnula se kad smo se uspravih.
„Hvala vam“, rekla je.
Glas joj je bio vedar, tamne oči tople i ljubazne, a osmeh tako prijateljski da nisam
mogao do da se osetim potpuno opušteno. Bili smo došli do nivoa gde nam se putevi
razdvajaju, a opet, instinktivno sam krenuo za njom niz stepenice.
„Nadajmo se da če kraj biti srećan“, rekao sam.
 „Pardon?“
„Za Prospera i njegovu porodicu“, rekao sam.
„Zabrinuti ste za njih?“
„A kako da ne budem?“
Nasmejala se.
„Odavno nisam gledala ovaj komad, ne sećam se kraja“, rekla je.
Sela je. Njen pratilac ju je čekao. Pogledao sam ga iskosa. Imao je jarkozelene
pantalone. Po njihovom ponašanju činilo mi se da nisu ljubavnici. To su po svoj prilici
bile samo moje puste želje, ali svejedno mi je laknulo.
Gotovo da nisam ni pratio drugi deo predstave. Razmišljao sam koliko je lako bilo
razgovarati s njom, ženom kojoj ni ime nisam znao, koju nikada pre toga nisam video, i
koliko mi prija spoznaja da je tu blizu mene. Razmišljao sam o njenim očima, o tamnoj
kosi koju je zadenula za uši, o lakoći njenih pokreta. Bio sam gotovo zatečen
neskrivenom radošću kojom je zračila. Kao da se ništa loše nije moglo dogoditi ako je
ona tu.
Postarao sam se da u isto vreme priđemo izlazu.
„Srećan kraj“, rekao sam.
Klimnula je s osmehom na licu, a njen pratilac i Simon pogledali su me kao jedno.
„Doslovno smo naleteli jedno na drugo za vreme pauze“, objasnila je muškarcu.
„Ja sam Magnus“, rekao sam.
„A ja Malena“, rekla je ona.
Njih dvoje su išli ispred nas silazeći stepenicama. Na poslednjem stepeniku
primetio sam da je načas zastala, a onda se okrenula. Gledani smo se delić sekunde; to je
bilo sve.
 Kad je Vinsent konačno obznanio novosti, na licu Luelin Hanta ogledala se
zabrinutost. Video sam kad ga je njegova žena pogledala ne znajući kako da reaguje, ali
onda se osmehnula i pridružila Klojberovom aplauzu. Elisov izraz lica ostao je
nedokučiv; i on je tapšao i, kad su mu se mesnati dlanovi sastavili, pao mi je u oči prsten
na njegovom debelom prstu. Što se mene tiče, bio sam zbunjen, kao da još sedim u
kolima i posmatram vrane iznad maglom obavijenog fudbalskog terena naprežući se da
čujem Malenin glas onog dana kad je došla da me vidi.
Vinsent je objavio da je Margaret protekle četiri godine u tajnosti snimala neka od
najvećih ikad napisanih dela za klavir, dovoljno materijala za dvadeset četiri CD-a, za
koja je predlagao da se objavljuju jedan za drugim. Ti snimci napravljeni su pod
njegovom upravom, ovde u kući, u mojoj nekadašnjoj sobi koja je trenutno bila krcata
najrazličitijom opremom. Margaretin opseg je zadivljujući, rekao je, budući da je
snimila i lirska i melanholična dela, epska i grandiozna, dela koja iziskuju i brzinu i
snagu, ali i ona u kojima se svakoj noti mora dati sloboda da oživi sama od sebe pre no
što se odsvira sledeća.
„Protekle četiri godine“, objasnio je, „kad su svi većinom pretpostavljali da se
Margaret zauvek povukla i očekivali da je nikad više neće čuti, mi smo snimili sve
Goldbergove varijacije, sve Betovenove i Šubertove klavirske sonate, sve Šopenove i
Listove solo kompozicije za klavir, ali i brojna druga dela iz opusa Šumana, Skarlatija,
Čajkovskog, Mocarta, Musorgskog, Mendelsona, Sen Sansa i, dabome, Rahmanjinova.“
Ponašao se kao da govori o nekom pijanisti svetskog glasa koji je najednom nestao
iz fokusa javnosti, ali sad je bio spreman za trijumfalni povratak na scenu, umnogome na
radost obožavalaca koji su sve ove godine žalili zbog njegovog odsustva. Međutim,
činjenica je bila da moja majka nikad nije ispunila svoj potencijal ili, bolje rečeno, nikad
nije dobila priznanje za koje su ona i Vinsent smatrali da joj sleduje. Štošta je bilo krivo
za to, mnogi ljudi, između ostalog, a pre svega klike koje iza kulisa vladaju svetom
klasične muzike i koje su je sistematski sprečavale da uživa u zasluženoj slavi. Nisu joj
dali da održava resitale u prestižnim koncertnim dvoranama, pisali su u novinama
ponižavajuće kritike o njoj – iako nisu bili previše grubi, jer bi to izazvalo sumnju –
dodeljivali su stipendije drugim pijanistima, ni upola tako dobrim kao ona, koristili su
svaku priliku da je ćušnu u stranu, svesni da je nepopustljiva i da ne služi nikome sem
umetnosti, bez obzira na to ko su oni, koje položaje drže ili kakve bi posledice mogla
trpeti.
O tome sam skoro svakog dana slušao u kuči u Alingtonu, u toj sobi u kojoj je
Vinsent sad tako žudno govorio o Margaretinom povratku, u kuhinji, ili iz njihove
spavaće sobe kad su mislili da spavam. Preda mnom su se trudili da se suzdrže, ali kuća
nije velika, a njihovi razgovori su se često završavali tako što bi Margaret briznula u
plač, vrištala i urlala.
„Nepravedno je, tako je užasno nepravedno!“
Iskaljivala je bes na Vinsentu, koga je optuživala kako je preveliki slabić,
nesposoban da se bori. Sećam se razgovora koji su vodili jedne večeri po povratku iz
Londona, gde je Margaret održala dva resitala u malenoj koncertnoj dvorani u Čelsiju.
Prvom je prisustvovao muzički kritičar iz Gardijana, čovek koji je pet godina pre toga
pisao o Margaret i koga je ona smatrala glupim i zlobnim. Vinsent je, međutim, smatrao
da je ta kritika, sve u svemu, bila pozitivna, i pored toga što se dobar deo onoga što je
napisao moglo smatrati nedovoljno promišljenim.
„Pozitivna!“ vikala je Margaret kad su se vratili iz Londona. „Pozitivna!“
Vinsent je čuvao sve kritike, sve članke, a one važne znao je naizust.
„Rekao je da je tvoje muziciranje bilo nadahnuto“, nije se dao.
„Mestimično“, pobunila se. „Mestimično nadahnuto.“
Ćutanje.
„A ti se ulizuješ toj maloj budali misleći da će to nešto vredeti!“
Kako je izgledalo, moj otac se za vreme pauze sreo s tim kritičarom i iskoristio
priliku da pohvali njegov nedavni članak o Arnoldu Baksu, opskurnom britanskom
kompozitoru savremene muzike za koga je Vinsent smatrao da zaslužuje veće priznanje.
Verovatno je mislio da će tako ubiti dve muve jednim udarcem, budući da je tokom tog
prijatnog razgovora pokušao da sugeriše kritičaru kako bi isto mogao uraditi i za
Margaret, koja, poput Baksa, nije dobila poštovanje koje zaslužuje.
Premda je Vinsent verovao da je uspeo, rezultati su govorili sami za sebe. Kritičar
jeste pisao o koncertu, ali mlakim rečima, i nije bilo verovatno da će to promeniti
mišljenje sveta o Margaretinom talentu. Uz to, premda nije našao mane njenom sviranju,
i čak je rekao nekoliko učtivih reči o njenoj interpretaciji Mendelsonovog Nokturna iz
Sna letnje noći, kritika je bila neinspirativna, kratka i pojavila se na stranicama „gde
stavljaju ono što nikog ne zanima“, kako se izrazila Margaret.
Vinsent je bio svestan da će, ako se pobuni, samo pogoršati situaciju, pa je
promenio temu i počeo da joj pričao o čoveku koga je upoznao na njenom drugom
resitalu, o njenom obožavaocu koji je bio i na prvom resitalu i jedva je uspeo da suzdrži
svoje oduševljenje. Tada su već bili u spavaćoj sobi, a žena koja me je čuvala kad oni
nisu tu beše otišla kući. Vrata su bila zatvorena, ali kunem da sam čuo svaku reč koju su
izgovorili. A opet, moram priznati da se ponekad pitam da nisam možda pustio mašti na
volju ili da nisam pogrešno čuo delove njihovog razgovora, zato što je u tom trenutku
spustila glas, kao da jasno stavlja do znanja kako je došla do suštine problema.
„Možda bi sve bilo drugačije da te nisam srela. Mogla sam biti…“
 Moj otac je retko ostajao bez reči i čekao sam da nešto kaže, ali nije rekao ništa.
Posle izvesnog ćutanja, progovorila je ona.
„Tako ti se žurilo da dobijemo dete. Zar nisi mogao da sačekaš?“
Uopšte uzev, oduvek sam želeo da je moj otac ostavio neizrečeno većinu onoga što
mu je padalo na pamet, ali ovog puta sam ne dišući čekao da čujem šta će joj odgovoriti.
Ne znam da li su mi Margaretine reči došle kao šok, ali nekako ipak sumnjam u to. Kad
se sad osvrnem na to veče, čini mi se verovatnije da su samo potvrdile ono što sam dugo
podozrevao ali sam odbijao da priznam. Stoga mi je bilo očajnički potrebno da kaže
nešto što će je naterati da ih povuče: „Margaret, kako možeš da kažeš tako nešto?“ ili:
„Oboje znamo da ne misliš tako.“ Ali ćutao je, možda zato što je bio umoran, možda
zato što se plašio da će ona, umesto da se povuče, ponoviti to što je rekla i to s još više
žestine. Često sam premotavao u glavi taj njihov razgovor, samo s drugačijim
završecima. Ali to je puko nagađanje; bilo je rečeno sve što je moralo da se kaže, i niko
nije imao ništa da doda.
Kad sam sutradan ujutru sišao u prizemlje, oboje su sedeli za kuhinjskim stolom i
čitali novine kao da se ništa nije dogodilo. Koliko god besmisleno zvučalo, jasno se
sećam Vinsenta kako žvaće svoj tost u trenutku kad sam ušao. Obično je prvi nazivao
dobro jutro, pošto je ona uvek sedela leđima okrenuta vratima, ali ovog puta kao da je
naslutila moje prisustvo, zato što se okrenula i osmehnula.
„Već si ustao?“
Dabome, bio sam budan već satima i jedva da sam uopšte oka sklopio, ali sam
izbegavao da siđem u kuhinju.
„Sedi s nama i doručkuj.“
To uopšte nije ličilo na nju; nikad mi se nije tako obraćala i nisam mogao a da ne
pomislim kako je ta šarada nastavak njihovog sinoćnjeg razgovora, kao da time govori
Vinsentu: „Eto vidiš, iako si mi upropastio karijeru, nikad se zbog toga nisam iskaljivala
na malom.“
Dok sam ja u mislima kopao po prošlosti, Vinsent nije prestajao da govori.
Obasipao je Margaret hvalom, potanko opisivao njenu interpretaciju svakog dela.
Naposletku nas je odveo na sprat da nam pokaže muzički studio u mojoj staroj sobi i
svima nam je poklonio po jedan primerak prvog CD-a, za koji je rekao da će ga uskoro
distribuirati: Listovi Mefisto valceri.
Klojber nije uspeo da se suzdrži i upitao je Vinsenta zar nam neće pustiti CD,
makar samo početak. Ovoga pak nije trebalo moliti, tako da smo se ponovo smestili u
dnevnu sobu. Imao sam osećaj da Luelin Hantovi nisu presrećni zbog Klojberovog
predloga; pogotovo je Kristofer izgledao kao da mu je najednom veoma neprijatno. Što
se mene tiče, želeo sam samo da pobegnem, ali tešio sam se pomišlju da ću barem biti
pošteđen bilo kakvih uspomena povezanih s tom muzikom, zato što nisam mogao da se
setim da sam ikad čuo Margaret kako svira te valcere.
Napolju je još padala kiša. Sedeo sam na stolici pored kami. na i slušao dok se tiho
rominjanje stapalo s muzikom. Možda me je priča o Faustu na svadbenoj gozbi navela
da se najednom setim Firence, Malene kako stoji na mesečini što je ulazila kroz prozor,
njene reakcije kad sam je zagrlio i, dok smo gledali u mesec u reci, pitao da se uda za
mene. Sećam se da sam pomislio kako joj dugo treba da mi odgovori.
Kristofer Luehn Hant je posle prvog valcera iskoristio priliku da ustane.
„Divne vesti“, rekao je. „Čestitam, od srca. Nažalost, moramo da idemo. Neki
prijem u koledžu. Dužnost zove.“
Govorio je žurno ali učtivo, a ja sam, što sam mogao diskretnije, krenuo za njima
prema vratima. Tražeći u džepu ključeve od kola, primetio sam da me Margaret gleda.
Ništa nije rekla, ali po tome kako se smeškala znao sam da joj je sve jasno.
S roditeljima sam se oprostio kako treba, čestitajući im, uveravajući ih kako ću
prvom prilikom poslušati novi CD i obećavajući da ću uskoro ponovo doći. Rekao sam
im da sutra imam rani jutarnji let, a na putu do Kembridža pozvao sam aviokompaniju i
zamenio kartu.
Legao sam čim sam stigao u pansion u Kembridžu, ali nisam mogao da zaspim. U
tri ujutru sam se obukao, odneo svoj prtljag u kola i krenuo prema Hitrouu. Usput sam se
zaklinjao kako se nikad više neću vratiti u Alington.
 Juče pre podne, dok sam sređivao svoj radni sto, naišao sam na fakturu za
iznajmljena kola. Stajala je ispod hrpe drugih papira, zajedno s avionskom kartom i
Mefisto valcerima, za koje se Vinsent postarao da ih na odlasku ponesem. Simon kaže da
joj nije jasno kako mogu da radim u ovakvom neredu, ali to nije ništa novo. Premda me
u gotovo svakom drugom pogledu smatraju pedantnim i dobro organizovanim, oduvek
mi je teško polazilo za rukom da održavam red na svom radnom stolu.
Upravo sam se pitao hoću li ikad pustiti taj CD, kad je Entoni ušao s nekim
papirima koje je trebalo da potpišem. Veliki je ljubitelj muzike i smesta je primetio
Valcere i upitao šta je to. Nisam znao šta da mu kažem, budući da nikada dotad nisam
imao razloga da mu pominjem svoje roditelje. Palo mi je na pamet da promenim temu,
da naprosto kažem kako sam CD dobio na poklon i da mi je ostao u fioci, ali ustanovio
sam da ne mogu.
„Tvoja majka?“ rekao je.
Potvrdno sam klimnuo.
Izgledao je ushićeno.
„Nisam znao da potičeš iz muzičke porodice. Nikad nismo razgovarali o muzici.“
„Nisam nasledio ni talenat ni interesovanje“, odvratio sam.
Činilo se da je uzeo moj odgovor zdravo za gotovo, ali nije skidao pogled s CD-a
na mom stolu.
„Baš bih voleo da ga jednom prilikom poslušam.“
Pružio sam mu CD.
„Izvoli. Uzmi ga.“
„Siguran si?“
„Imam još jedan“, slagao sam.
Bio je izuzetno zahvalan, gotovo ispunjen strahopoštovanjem, kad je uzeo CD od
mene i počeo da čita omot. Nikad nisam imao razloga da prigovorim na Entonijevo
ponašanje, a opet, tog časa sam nekako naslutio promenu u njegovom stavu prema meni.
Ne umem tačno da objasnim, ali uočio sam izvesnu pokornost, primesu poniznosti, što
me je zateklo.
Pošto je otišao, upitao sam se hoće li promeniti mišljenje pošto posluša Valcere.
Simon mi je pričala da on aktivno učestvuje na muzičkim forumima, mahom onima
posvećenim klasičnoj muzici, ali i nekima koji se bave džezom, te da ima čvrste stavove
koje se ne libi da iznese, naročito kad pomisli da neko nepravedno kritikuje njegove
miljenike, pogotovo Malera. Sem toga, sve što napiše je znalački i nepristrasno, kaže
ona, mada ponekad ume da ispadne cepidlaka i arogantan. Podozrevam da je malčice
nepravedna, a opet, ne mogu poreći da mi je baš žao što sam mu rekao za Margaret i dao
mu CD s Valcerima. S druge strane, nije da sam imao velikog izbora.
Kad je ujutru ustala, posle prve noći koju smo proveli zajedno, u mom stanu,
Malena je na mojoj polici za knjige naišla na staru longplejku na koju sam sasvim
zaboravio. Bio je to jedini Margaretin snimak koji sam imao, Mendelsonove Pesme bez
reči, iz 1972. godine. To je bila jedna subota početkom avgusta, oko mesec dana posle
Bure. Otvorio sam vrata terase i kuvao kafu u svojoj kuhinjskoj niši. U devet ujutru već
je bilo vruće i Malena je navukla neku moju kariranu košulju koja joj je dopirala do
butina. Kosu je ovlaš pokupila u punđu, a ja sam samo gledao u to, u njen vitki vrat,
potpuno otkriven, u komotnu košulju prebačenu preko uzanih ramena, i u njen obraz,
okrenut prema meni dok je čitala omot. A onda me je najednom pogledala i rekla:
„Je li ti ova žena neki rod?“
Trgao sam se. Okrenula je omot prema meni da ga bolje vidim, ali nije bilo potrebe.
„Jeste“, odvratio sam. „To mi je majka.“
Margaretino prezime bilo je Bergs, a nikad nije koristila islandsku verziju svog
imena, Margrjet, pa nije bilo razloga da je Malena poveže sa mnom. Margaret K. Bergs
– K za Koningam, razume se, što je i moje prezime, ali Malena to nije mogla znati.
Takođe, na omotu se nije pominjalo da je Margaret s Islanda; nikad nije smatrala da je to
nešto vredno isticanja.
„Zašto pitaš?“ rekao sam.
Pogledala me je pravo u oči. Dao sam sve od sebe da izgledam hladnokrvno, ali
kasnije je priznala da mi nije uspelo.
„Rekla sam ti da sam veštica.“
Smogao sam snage da se osmehnem. Dan posle Bure, kad sam joj telefonirao i
pozvao je na večeru, predložila je da prvo odemo na plesnu predstavu na Džulijardu, gde
je predavala savremeni ples. Još sam dolazio sebi posle sopstvene smelosti od prethodne
večeri kad sam, na svoje i Simonino zaprepašćenje, zamolio Malenu za njen telefonski
broj. Kad smo izašli iz pozorišta, ubrzao sam korak i sustigao je tik pre no što se
izgubila u gužvi i pomrčini Central parka. Bio sam u toj meri zapanjen svojim
ponašanjem da mi se činilo kao da stojim i posmatram sa strane samog sebe dok joj
prilazim i iznosim svoju molbu. A opet, olakšala mi je, izvadivši iz torbice hemijsku i
papir i napisavši mi svoj broj, dok su Simon i muškarac u zelenim pantalonama buljili u
nas.
„Izvoli“, samo je rekla, pruživši mi komad papira.
Dogovorili smo se da se nađemo ispred dvorane. Stigao sam ranije i čekao na
trotoaru, u toplo, vlažno veče. Tog dana mi je bilo teško da se usredsredim na posao i
uhvatio sam ranije voz, jer nisam hteo da se izložim opasnosti da zakasnim. Usput sam
razmišljao šta da joj kažem. Naš telefonski razgovor je bio kratak; bilo mi je dovoljno
teško da smognem hrabrosti da je pozovem, a ona je bila u žurbi. Činilo mi se da moram
početi objašnjenjem kako nemam običaj da spopadam nepoznate žene, te da je moje
ponašanje na Buri čak i meni bilo potpuno neshvatljivo. Nisam hteo da ispadne
pogrešno, stoga sam zapisao na papir sve što sam hteo da kažem, pročitao to nekoliko
puta, pa menjao sve dok nisam bio zadovoljan rezultatom. Ponavljao sam sebi kako je
važno da odmah na početku raščistim sve potencijalne nesporazume.
Nisam dugo stajao na trotoaru, kad sam počeo da se predomišljam. Reči koje su pre
sat vremena, na papiru, delovale tako smisleno, zvučale su mi sasvim drugačije u glavi.
Kako da joj kažem da sam se poneo šašavo? Zar time neću nagovestiti da sam
nepostojan, nesposoban da ostanem dosledan bilo čemu? Neće li zaključiti da su
osećanja koja su me na pozorišnoj predstavi nagnala da joj priđem bila slabašna i da su
možda naprosto iščezla poput prašine na vetru?
Takve su mi se misli rojile po glavi dok je nailazila prema meni. Ako mi ih je i
pročitala na licu, nije to pokazala. Mahnula mi je osmehujući se kad me je ugledala i sve
moje brige su istog časa nestale. Nisam više osećao potrebu da išta objašnjavam, a reči
koje sam ispisao na onom papiru video sam onakve kakve su bile. A pri tome ona još
nije ni progovorila, i delilo nas je nekoliko desetina koraka.
Izgledalo je da poznaje sve redom i očigledno je bila omiljena. Predstavljala me je
naprosto kao „svog prijatelja Magnusa“, kao da nema potrebe ni za kakvim dodatnim
objašnjenjem. Palo mi je na pamet da ne zna kako se prezivam, ali kao da joj to nije
smetalo. Ni ja nisam znao kako se ona preziva.
Na početku plesne predstave, približila je glavu mojoj i rekla mi kako je zabrinuta
za jednu balerinu, svetlokosu devojku od dvadesetak godina. Samo je toliko rekla i
pomislio sam kako je potpuno normalno da je odgovoran predavač zabrinut za zdravlje
svog studenta, te da zamišlja sve moguće nezgode. Međutim, kad je devojka malo
kasnije šepajući sišla s pozornice, nisam mogao a da ne upitam Malenu kako je znala.
„Ja sam veštica”, odvratila je i nastavila da gleda nastupe.
Stavila je Mendelsona na gramofon i odslušala prvih nekoliko taktova.
„Ličite“, rekla je.
„Ko?“ upitao sam.
„Ti i tvoja majka. Baš ličite jedno na drugo.“
Nisam odgovorio već sam nasuo kafu u dve šolje i upitao je da li da sednemo
napolje, na terasu. Osećao sam se nelagodno i ona je, naslutivši to, odložila omot
gramofonske ploče. Čim smo izašli na terasu, promenila je temu, ali ja sam i dalje bio
zamišljen.
„Moji roditelji“, rekao sam. „Ispričaću ti o njima jednog dana.“
„Ne moraš.“
„Naprosto nisam spreman.“
Bojao sam se da će protumačiti moje reči kao da ne smatram da smo dovoljno
bliski da joj se otvorim, i taman sam hteo da kažem nešto čime bih protivrečio tome, ali
prva je progovorila:
„Ne moraš mi reći više, Magnuse.“
 Sela mi je u krilo, spustila kažiprste na uglove mojih usana i nežno ih povukla
naviše.
Oboje smo se osmehnuli.
„Zato što si veštica“, rekao sam.
„Tačno, zato što sam veštica.“
Otišli smo u spavaću sobu i vodili ljubav dok je Margaret u dnevnoj sobi i dalje
svirala Mendelsona.
 Moj posao poslednjih meseci trpi. Razume se, svestan sam da je napredak bio spor,
a ipak, tek sad, kad sam počeo da pišem godišnji izveštaj za Hofsingera i medicinski
odbor, shvatam koliko je moj učinak razočaravajući. Simonina i Entonijeva savesnost
prikazuje me u dobrom svetlu, zato što nadzirem njihov rad, pa u svom izveštaju ističem
sve što su uradili. Ah teško da je to dovoljno.
Hofsinger se prvih četiri ili pet nedelja pravio da ne vidi, ali onda je počeo da
insinuira kako smatra da je moj proces tugovanja, kako se to navodno zove, dovoljno
dugo trajao. Dabome, nije to tako rekao, ali dalo se pročitati između redova. I u pravu je.
Jutros sam se probudio s utiskom da Malena leži pored mene. Ponekad bude tako
prvih nekoliko sekundi posle buđenja, sada ne tako često kao pre. Obično se brzo
rasvetlim, ali tu i tamo uhvatim sebe kako pružam ruku prema njoj pipajući u prazno.
Čudi me da mi se to još dešava. Njeno lice mi nikad ne izgleda jasnije nego u tim
kratkim trenucima.
Moj loš učinak znači da su naše kolege u Kembridžu i Liježu preuzele vođstvo. Svi
mi imamo koristi od rada ostalih, ali razume se da među nama postoji i određeno
suparništvo. Hofsinger uopšte nije bio presrećan kad nam je Ozborn prilikom poslednje
tele-konferencije rekao za pacijenta kog su dobili iz bolnice u Bermingamu, veterana
Iračkog rata za kog se verovalo kako je nesposoban da razmišlja ili govori, ali koji je bio
u stanju da veoma brzo i bez većih protivrečnosti odgovori na Ozbornova pitanja.
Hofsinger je gledao u mene dok je Ozborn pričao o vojniku govoreći kako je on u
boljem stanju od pacijenta broj dvadeset dva. Zapisivao sam sve što sam smatrao važnim
i izbegavao njegov pogled. Što je veći bio Ozbornov entuzijazam, to se Hofsinger jače
mrgodio. Ozborn nije pomenuo tog pacijenta na telekonferenciji koju smo održali pre
dve nedelje. A ipak, sudeći po svemu što je rekao, rad na njegovom slučaju morao je
započeti pre toga.
Hofsinger se raspitao o vojnikovoj istoriji. Ozborn mu je izneo pojedinosti i opisao
njegovo stanje kad se vratio iz Iraka i bio dopremljen u bolnicu u Bermingamu.
„A kad je stigao kod vas?“
„Pre oko mesec dana“, odvratio je Ozborn prelistavajući neke papire kako bi se
uverio. „Da, tako je, sedamnaestog.“
 Hofsinger je podigao obrve, pogledao u Simon i potom u mene, da bude siguran
kako shvatamo s čim imamo posla. Ali Ozborn je častan čovek i nikad nam nije radio iza
leđa; štaviše, po njegovom glasu sam znao da nema pojma šta stoji iza Hofsingerovih
pitanja.
Kao što sam i očekivao, Simon je posle telekonferencije došla za mnom u
kancelariju da se žali na Hofsingera.
„Nije zadovoljan“, rekao sam.
„Nemoj da pričaš. Šta mu je Ozborn zgrešio?“
„Razočaran je našim učinkom“, rekao sam.
Ćutanje.
„Mojim učinkom. Moj posao trpi otkako je…“
Simon je pokušala da se pobuni nabrajajući projekte na kojima su ona i Entoni
radili poslednjih nekoliko meseci.
„Oboje znamo da sam jedva imao nekog udela u njima“, rekao sam.
„Vas dvoje ste bili tako bliski“, rekla je tada.
Trgao sam se i okrenuo na drugu stranu pretvarajući se da tražim neku knjigu u
ormariću kraj prozora, kako mi ne bi videla lice. Njene reči su nas oboje prepale, i bilo
je očigledno da se pokajala zbog njih, ali nije ih mogla povući. Uvek je vodila računa
kad se govorilo o Maleni i takoreći nikad je nije prva pomenula.
„Oprosti“, rekla je kad sam nasumice izvukao knjigu iz police i vratio se do svog
stola. „Izletelo mi je.“
Nije prošlo dugo, a naša imena su se povezala. Malena i Magnus, govorili su naši
prijatelji, Magnus i Malena, kao da više nismo dva zasebna bića. Njene kolege, mahom
povezane sa svetom plesa ili baleta, zvale su nas M & M. 4 Bilo im je zabavno, a nama
nije smetalo, budući da je taj nadimak na neki način potvrđivao naša osećanja.
Od te večeri na Džulijardu nismo se više razdvajali. Kad smo izašli iz dvorane i
odlučili da odemo da pojedemo nešto u restoranu u obližnjoj sporednoj ulici, činilo se
kao da smo već bezbroj puta bili u istoj situaciji i doneli istu odluku. Imao sam osećaj da
otvaram knjigu na sredini i nastavljam da čitam tamo gde sam stao, bez ikakve potrebe
da listam unazad kako bih se setio likova ili radnje, zato što je sve bilo jasno kao dan.
Iznenadilo me je koliko je spontana u razgovoru, kako naizgled nema potrebe da
me išta pita ili da mi objašnjava nešto o sebi. Bila je iskrena ali ne i gruba, a njen veseli
smeh odzvanjao mi je u ušima. I pored toga, saznao sam da je rodom iz Buenos Ajresa i
da je u Njujork došla da uči ples, pre no što je i sama počela da ga predaje. Zbijala je
šalu na račun svog naglaska, insistirajući na tome kako mora da je to razlog što joj je
konobar doneo piletinu mada je poručila ribu. Kad sam hteo da ga pozovem i ukažem
mu da je pogrešio, kazala je kako nema potrebe da se gnjavim.
„Sigurna sam da je piletina takođe dobra“, rekla je.

4 Poznata, omiljena marka čokoladnih bombona. (Prim. prev.)

 Navalila je na jelo, a ja nisam mogao da se ne setim incidenta za koji sam verovao
da sam ga davno zaboravio. Bilo mi je mrsko što se to sećanje baš u tom trenutku vratilo
da me proganja, a ipak, nisam ga mogao oterati iz glave.
Imao sam dvanaest ili trinaest godina, i bio je majčin rođendan. Vinsent je
rezervisao sto u restoranu u Kembridžu i odvezli sino se tamo kroz maglom zastrto veče.
Sećam se da je skinuo naočari i pokušavao da ih očisti krajičkom kravate. Nije dobar
vozač i imao sam loš osećaj u vezi s tim, ali ništa nisam rekao.
Margaret nije našla za shodno da mu pomogne da obriše naočari, i celim putem nije
progovorila ni reč.
Restoran je bio poluprazan i odveli su nas do stola pokraj prozora. Napolju je
ulična svetiljka treperila u magli, ali sem toga, sve je bilo obavijeno tamom. Mesto je
zaudaralo na vlagu i videlo je i bolje dane, tepih je bio prosenjen, a plave zidne tapete
iskrpljene. Konobari su imali crna odela s belim košuljama i crnim kravatama, ali odeća
im je bila stara i iznošena.
„Pa“, rekao je Vinsent kad su nam doneli jelovnik, „da vidimo. Možeš da poručiš
šta god želiš s leve strane jelovnika, Magnuse, šta god ti se dopada.“
Na levoj strani nalazili su se specijaliteti kuće, izbor od tri predjela i tri glavna jela,
sa sladoledom kao desertom. Zaboravio sam šta sam jeo, ali majka je poručila lososa. Ili
je barem tvrdila da jeste, pošto joj je konobar doneo jagnjeće kotlete.
„Dakle“, rekao je Vinsent, prignuvši glavu da omiriše hranu, „izgleda odlično.“
Počeo sam da jedem, ali Margaret je samo sedela ne mrdajući ni prstom. Vinsent u
prvi mah nije ni primetio. Kad je konačno obratio pažnju, upitao ju je da li je sve u redu,
pa podigao viljušku do usta i počeo da žvaće.
„Poručila sam lososa.“
„Sigurna si?“
Trebalo je da bude pametniji i da ne zalazi u to. Što nije ni radio, budući da mu je
ton bio bezazlen, kao kad neko kaže: „Stvarno?“ ili: „Zaista?“ kad se desi nešto
neočekivano.
Nije odgovorila, ali kad je hteo da pozove konobara, nije mu dozvolila.
„Nemoj“, rekla je.
„Šta je sad?“ odvratio je.
„Ne veruješ mi.“
„Margaret.“
„Verovatno si u pravu. Samo sam umislila da sam poručila lososa.“
„Nisam to rekao. Naravno da ti verujem. Ali odlučivao sam šta ću kad si ti poručila
i nisam te čuo, to je sve.“
Ćutanje.
„Zamoliću konobara da ti donese lososa.“
„Ne!“
Vinsent se trgao. Što se mene tiče, prestao sam da jedem i zurio sam u svoje krilo.
Krajičkom oka video sam da ljudi za susednim stolom gledaju u nas.
 Otišli smo pre deserta. Margaret nije ni takla svoje jagnjeće kotlete, a kad je
konobar došao da odnese tanjire upitao ju je da li joj se hrana dopala.
„Kako da ne“, odvratila je. „Bilo je odlično.“
Zašto su me ta sećanja spopala baš u trenutku kad sam bio najsrećniji u životu?
Zašto sam se, dok je Malena uzimala nož i viljušku, i smejala se prisećajući se kako ju je
taksista odvezao na pola puta do Bruklina pre no što je shvatila da je nije razumeo, setio
jagnjećih kotleta na majčinom tanjiru?
„A išla sam kući“, rekla je. „Mora da je posredi bio moj naglasak.“
„Španjolka?“ upitao sam.
„Argentinka. Englez?“
„Da. Ah polu-Islanđanin.“
Osmehnula se.
„Šta je bilo?“ upitao sam.
„Veruješ u vilenjake, zar ne?“
„Nisam odrastao na Islandu“, odgovorio sam ne videći razloga da pominjem vreme
koje smo proveli u Rejkjaviku. Dugo nisam razmišljao o tim danima i nisam imao želje
da sad kopam po njima.
„Dabome da vilenjaci postoje“, rekla je. „Moraju.“
„Oprosti mi“, ponovila je Simon posle dužeg ćutanja.
„Sećaš li se kad smo Malena i ja otišli na Island?“ upitao sam. „Sve vreme je
motrila ne bi li spazila vilenjake. Pretpostavljala je da ću ja, kao Islanđanin, moći da ih
vidim. Možeš li je zamisliti?“ Mora da sam se osmehnuo, jer se Simonino lice opustilo i
odjednom je izgledalo kao da je odahnula.
„Da“, odvratila je. „Mogu.“
„Kako je moguće da nisam shvatio da umire?“
 Očekujemo novu pacijentkinju. Jutros sam saopštio Hofsingeru i nisam oklevao da
odgovorim potvrdno kad me je upitao vidim li razloga za optimizam. Verovatno je
trebalo da budem obazriviji, ali u svetlu nedavnih događaja, smatrao sam kako nemam
izbora. Ne zameram mu što je izgubio poverenje u mene. Ipak, uistinu dugo nisam bio
ovako optimističan, zato što ono što sam pročitao o pacijentkinji sluti na dobro. Doduše,
izveštaj nije preterano detaljan. Ženu nam šalju iz lokalne bolnice u Nju Meksiku, u
kojoj ne poseduju ništa sem najosnovnije opreme: na primer, još joj nije urađeno CT ni
MRI skeniranje, i po svoj prilici neće ni biti sve dok je ne dopreme ovamo. Kad se sve
sabere i oduzme, informacija zvuči obećavajuće, mada neurolog tek treba da je pregleda.
Naša poslednja dva pacijenta predstavljala su razočaranje. Mada su početni
pregledi nagoveštavali drugačije, naposletku nijedan nije ispoljio znake svesti. Kod nas
su stigli iz bolnice u Bostonu, s kojom smo imali dobre odnose, ali Hofsinger je posle
toga rešio da ih prekine. Ne zna da je krivica u oba slučaja bila moja.
Pacijente po pravilu prvo posetimo i pregledamo pre no što ih preuzmemo, kako
bismo sami procenili njihovo stanje. Razume se, taj proces nije nepogrešiv, ali budući da
je istraživanje kojim se bavimo i skupo i kompleksno, smatramo da je nužan. Od samog
početka je bio moja dužnost i ne mogu poreći da se često pokazivao korisnim.
Nikad nisam otišao da vidim ta dva pacijenta u Bostonu. Pokušao sam, ali nisam
mogao. Prvi put sam uspeo da izađem iz stana, siđem niz stepenice i otvorim ulazna
vrata zgrade, rešen da se ne predam. Padala je sitna ali uporna kiša i zastao sam na
stepenicama ispred ulaza, zagledavši se u sivilo. Izgledalo je da je sve progutalo, ne
ostavivši nikakvog znaka života, a tišina, koja ovde u gradu retko kad obznani svoje
prisustvo, bila je izrazita. Pomislio sam na putovanje vozom koje me čeka, na misli koje
ću nositi sa sobom, na sivilo koje će me obavijati celim putem, i klonuo sam duhom.
Okrenuo sam se i polako popeo natrag stepenicama.
Drugi put nisam uspeo ni da izađem iz kreveta. Napolju je sijalo sunce.
Budući da sam ja bio odgovoran za svu komunikaciju s bolnicom i glavnim
lekarom, koji je uvek bio ljubazan prema meni, moje kolege nikad nisu doznale za moju
grešku. Srećom, nisam morao da lažem u vezi sa svojim kretanjem, zato što nikome nije
bilo ni na kraj pameti da posumnja u moje poštenje. Ali dabome, obmanuo sam ih
prećutavši istinu i, razume se, time nisam izneverio samo njih nego i sebe. Nikad nisam
ni pomišljao da sam sposoban za to.
Ali to je u prošlosti. Sad gledam u budućnost i najednom imam osećaj da vladam
sobom. Ne želim da preterujem u vezi s napretkom koji sam ostvario, ali sigurno je da se
desila promena. Primećujem je, na primer, u svom stavu prema poslu. Ne tako davno, da
mi je Hofsinger saopštio kako bolnici više nisu potrebne moje usluge, naprosto bih
slegao ramenima. Možda bih čak osetio olakšanje i istog dana im rekao zbogom, ne
potrudivši se ni da iznesem svoje stvari iz kancelarije. Ali situacija je sada drugačija.
Osećam se kao da mi je posao sve što imam, i skoro sam siguran da možemo pomoći toj
pacijentkinji koju nam šalju.
Entoni je otišao da je pregleda. Predložio sam da on to obavi, i bio je oduševljen.
Siguran sam da se Simon malo uvredila, ali brzo ju je prošio, a uz to, ona ne voli da leti.
Podsetio sam je na to, što je značilo da sam imao to u vidu. Hofsinger je pitao imam li
poverenja da će Entoni obaviti taj zadatak i rekao sam mu kako je vreme da ga stavimo
na probu. Normalno, osećao sam se kao poslednji prevarant slušajući šta govorim, ali
ćušnuo sam te misli u stranu.
Ta žena ima tridesetak godina, visoka je sto sedamdeset centimetara i trenutno teži
nepuna četrdeset dva kilograma, premda je pre nesreće po svoj prilici imala deset do
dvanaest kilograma više. Nađena je pored druma u okolini Las Kruzesa, na južnom kraju
Nju Meksika, dvadesetak koraka od uništenog motocikla. Uza se nije imala nikakve
isprave. Na drumu su bili vidljivi tragovi kočenja, a olupina motocikla i delovi drugog
vozila, automobila, nagoveštavali su da je reč o sudaru. Policija u međuvremenu nije
doznala ništa više o toj saobraćajki, premda pretpostavljaju da je žena bila suvozač. Nije
nosila kacigu.
Nesreća se dogodila pre dva meseca, a policija još nije utvrdila ženin identitet.
Entoni kaže da medicinsko osoblje u bolnici pretpostavlja da je Meksikanka, te da se u
zemlji nalazila ilegalno. U svakom slučaju, uprkos objavama u medijima, niko se nije
raspitivao za nastradalu i policija je odustala od potrage za vozačima motocikla ili
automobila koji su posle nesreće pobegli s lica mesta, ili je možda izgubila interesovanje
za to. Motocikl je bio ukraden.
„Pre svega sam iznenađen što je nisu skinuli s aparata“, rekao je Entoni predajući
mi izveštaj pošto se vratio s puta. „Pretpostavljam da je lekar koji je vodio računa o njoj
sprečio da to urade. Još je mlad i pun ideala.“
Opaske tog mladog lekara svedočile su o njegovoj oštroumnoj moći zapažanja i
savesnosti. Primetio je da je pacijentkinja pet nedelja posle nesreće počela da trepće i
zaključio da se budi iz kome. Takođe je primetio da pomera oči gore-dole, i znao je
dovoljno da pretpostavi kako to znači da je svesna. Mora da je istraživao na tu temu, jer
piše kao da objašnjava sebi: „Pretpostavljam da se juče probudila iz dubokog sna. Kasno
posle podne došao sam da je obiđem i tada sam prvi put video da je trepnula. Bio je to
samo kratki trzaj kapka i ubrzo je ponovo zaspala. Sinoć ju je jedna sestra videla ne
samo da trepče nego i da pomera oči. Jutros sam se i sam osvedočio u to. Pomerala je
desno oko, levo joj nisam video… Moguće je da je potpuno svesna, kadra da nas čuje,
namiriše, da oseća dodir čaršava na koži ako ga prostiremo preko nje…
„Jutros sam je pogladio po čelu i po obrazu, i zamolio je da trepne ako to oseća. U
prvi mah nisam video nikakvu promenu, ali onda se desno oko otvorilo – polako i s
naporom – da bi se potom ponovo zatvorilo. Pozvao sam sestru i ponovio proceduru, ali
pacijentkinja ovog puta nije reagovala. Pretpostavio sam da je ponovo utonula u san…“
Upitao sam Entonija da li mu je doktor rekao još nešto kad su se videli.
„Nije bio tu“, odvratio je. „Otišao je na zasluženi odmor, rekoše mi. Naporno radi,
dobro se brine o svojim pacijentima.“
Upitao sam se nisu li se možda razmišljanja mladog lekara slučajno zatekla u
izveštaju; bila su ispisana rukom, na savijenom listu žutog papira s linijama umetnutom
u sredinu kartona, nepovezana s ostatkom izveštaja. Imao sam osećaj da ih je namerno
ubacio tu.
Taman sam hteo da izađem iz njegove kancelarije sa svežnjem papira pod miškom,
kad se Entoni nakašljao.
„Preslušao sam onaj CD što si mi dao“, rekao je. „Triput. Čestitam.“
 Premda sam u vreme kad sam upoznao Malenu već četiri godine živeo u Zapadnoj
sedamdeset petoj ulici, ne mogu reći da sam poznavao komšiluk. Na spratu ispod mene
stanovala je jedna starija gospođa, a iznad mene je živeo francuski bračni par, mesje
Šomon i njegova supruga, koja me je ispravila kad sam joj prvi put nazvao dobro jutro:
„Ne Šomon“, rekla je. „Rular. Estel Rular.“
Odmerila me je uvređenim pogledom i otad sam vodio računa da s njom imam što
je moguće manje posla – u najboljem slučaju bih joj klimnuo na pozdrav kad se
sretnemo na stepeništu. Mesje Šomon je predavao francuski u obližnjoj gimnaziji; bio je
omalen i doteran, uvek s maramicom u prednjem džepu sakoa i elegantnim smeđim
cipelama uz sive pantalone ili plavo odelo. Imali su kučence koje su svakodnevno šetali
po kraju – zimi obučeno u vuneni džemper.
Mesje Šomon mi je jednom pokucao na vrata da pita jesam li i ja ostao bez tople
vode, ali to su otprilike bile razmere našeg odnosa. Bili su tihi i nikad me nisu
uznemiravali, a kuče se uglavnom suzdržavalo od lajanja ili je možda bilo suviše lenjo
da laje.
Stoga sam se iznenadio kad sam jedne večeri zatekao Malenu kako na trotoaru
veselo ćaska s mojim francuskim komšijama. Vraćao sam se s posla i jedva sam čekao
da je vidim; te nedelje se uselila kod mene, pošto je prethodnog vikenda donela nešto
odeće u stan. Imao sam više nego dovoljno mesta u plakarima, ali sam svejedno
iskoristio priliku da poklonim neke svoje stare stvari Armiji spasa, budući da sam želeo
da ona donese koliko god može svoje odeće, po mogućnosti sve. Razgovarali su
francuski i svi su rekli: „Bonsoir!“5 kad su me ugledali, Malena takođe. Ne govorim ni
reč francuskog i nisam mislio da sam kadar da odgovorim na isti način, stoga sam samo
klimnuo na pozdrav. Stajao sam s njima i čutao dok se razgovor nije završio; par je
odšetao niz ulicu s kučencetom na povocu, a Malena i ja smo ušli u zgradu.
„Baš prijatni ljudi“, rekla je.
„Drago mi je da to čujem“, rekao sam.
Nasmejala se.
„Kazali su da te ne poznaju.“
„I u pravu su.“
5 Fr.: Dobro veče. (Prim. prev.)
 „E, jesi namćor.“
Ispričao sam o svom kratkom razgovoru s madam Rular.
„Ona je pesnikinja“, odvratila je kao da to sve objašnjava.
Donela je prvo odeću, pa nekoliko knjiga, svoje električno lonče za vodu (po njoj je
moje bilo beznadežan slučaj), porodične fotografije, sliku balerina, delo nekog
argentinskog slikara, inače svog prijatelja. Potom još odeće. Otac joj je preminuo, ali
redovno se čula s majkom i sestrom, ponekad telefonom ali češće skajpom. Obe su
živele u Buenos Ajresu. Imala je tako mnogo prijatelja da nisam uspevao da ih sve
popamtim i povremeno sam umeo da zaboravim ko je ko.
„Sećaš se Edelmire, sreli smo je u onom turskom restoranu u Bruklinu, bila je s
Gustavom i Mijom.“
Ponekad bih se setio, ponekad ne.
„Niska je?“
„Ne, visoka.“
„Tamnokosa?“
„Ne, plavuša.“
Prevrnula bi očima smejući se i rekla kako nikad nije upoznala nikoga ko tako loše
pamti ljude.
Između nas nikad nije bilo nijedne ružne reči i nikad nismo morali da se ustežemo
da kažemo šta mislimo zato da izbegnemo svađu. Nijednom. Često smo se međusobno
šalili i umeli smo da poštujemo osobenosti onog drugog.
„Kako sam mogla da budem tako tupava?“ rekla bi sebi na i najmanju provokaciju,
recimo, kad zaboravi da ponese ključeve ili karticu za prevoz, što se često dešavalo.
Obavezno bi reagovala tako što reši da se dovede u red – „Ovako više ne ide!“ – i upita
me mogu li da joj pomognem. „Ne mogu“, odgovarao sam, „zato što je tako zabavno
gledati te kad si ljuta na sebe.“
Imala je naviku da priča sama sa sobom, uvek na španskom. Uživao sam slušajući
je, mada sam razumeo samo po neku reč tu i tamo. Činilo mi se da je vidim u drugom
svetlu, kao da se otkriva neka njena strana koja bi inače ostala sakrivena. Video sam je i
kad je razgovarala s majkom i sestrom i, razume se, još i više kad smo vodili ljubav. Ne
znam je li shvatala, ali u tim trenucima je uvek govorila španski, ponekad sklopljenih
očiju, mada mnogo češće gledajući me. Neću poreći da sam bio radoznao da znam šta
govori, premda me je, barem u početku, više uzbuđivao pokušaj da zamislim.
Na kraju mi nije bilo druge do da naučim španski. Poznavali smo se gotovo šest
meseci i smetalo mi je što ne govorim njen jezik, pogotovo kad smo bili u društvu njenih
prijatelja čiji je jezik takođe bio španski. Često su se trudili da pričaju na engleskom,
zbog mene, ali osećao sam se neprijatno zbog toga. Podsticao sam ih da razgovaraju na
svom jeziku, govoreći im kako volim da ih slušam i da sasvim dovoljno razumem.
Preterivao sam, dabome, ali bili su mi zahvalni, Malena više od svih.
Gotovo mi je neprijatno da priznam kako me je verovatno podstaklo nešto što je
rekla Simon. Tada sam pokušavao da se šalim na račun toga, ali sećanje na to progonilo
me je mnogo duže no što bih poželeo.
 Bio je ponedeljak ujutru. Pričao sam joj o svom vikendu, o poslepodnevu s
Malenom u Vilijamsburgu i o kupovini nove sofe za dnevnu sobu, i orijentalnog tepiha
koji uz nju ide.
„Da li se sasvim uselila kod tebe?“ upitala je Simon.
„Nije, zadržala je svoj stan, mada jedva uopšte i navraća tamo.“
„Zašto?“
„Stanarina je niska.“
Simon nije rekla ništa, ali je bilo jasno da ne smatra objašnjenje ubedljivim.
„Kaže da bi ljudi trebalo da se sele u proleće, a ne u jesen ili zimu. Sujeverna je.“
„Šta reče?“
Osmehnuo sam se.
„Sujeverje je deo njene kulture. Meni je to baš zabavno.“
Simon me je na to pogledala i rekla onim svojim ozbiljnim glasom:
„Koliko uopšte znaš o njoj?“
Brzo je dodala da joj nije bila namera da išta implicira već samo da mi kaže kako bi
trebalo da vodim računa. Mislio sam da znam šta stoji iza toga: živela je u svoje vreme s
nekim lekarom koji se drogirao, i koji je mesecima uspevao da sakrije od nje da ima
problem. To iskustvo je očigledno ostavilo dubokog traga na njoj, učinilo je preterano
podozrivom, a ipak, njene reči su mi se zadržale u umu. Prebacivao sam sebi zbog
sumnjičavih misli – i Simon, zato što mi ih je usadila u glavu. Neću da preterujem, ali
čini mi se da donekle objašnjavaju zašto sam ubrzo potom odlučio da pokušam da
naučim španski.
Malenina reakcija bila je odmerena. Cenila je moj trud, ali kazala je kako se gotovo
oseća krivom, te kako bi bilo mnogo lakše da ona malo popravi svoj engleski i da
podstakne svoje prijatelje da malo porade na tome. Nisam joj ništa govorio pre no što
sam kupio udžbenike i kompakt diskove, zato što sam se dvoumio i rešio sam se na
kupovinu tek kad sam se jednog kasnog subotnjeg poslepodneva zatekao u knjižari u
komšiluku. Rekao sam joj to, a ona me je poljubila u obraz i prošaputala na španskom
nešto što, dabome, nisam razumeo.
Svake večeri, pre odlaska u krevet, savesno sam sedeo za pisaćim stolom i tačno
pedeset minuta pratio uputstva u knjizi. Taj metod je dobio veoma dobre ocene na
internetu, a ljudi su tvrdili kako su za dva meseca naučili jezik. Kad bi Malena otišla s
prijateljima na večeru ili na neku predstavu, koristio sam priliku da učim dok ne dođe
kući, ali najčešće je bila sa mnom, u stanu, dok sam učio. Povremeno bi se ponudila da
pomogne, ali sem toga bio sam prepušten sam sebi. Očekivao sam da će pokazati više
interesovanja za moje napore, ali nisam to rekao. Pretpostavljao sam da joj situacija
izaziva izvesnu nelagodu; po prirodi je bila nenametljiva i nije želela da se mučim zbog
nje.
To sam pretpostavljao, a ipak, potajno sam počinjao da podozrevam kako joj se čini
da joj se suviše približavam, da na neki način ugrožavam njenu privatnost. Što sam više
napredovao i što sam se više, onako kroz šalu, pravio važan koristeći jednostavne reči i
izraze, a kasnije i složenije rečenice i opaske, to sam više primećivao da mi ona sve
češće odgovara na engleskom. Takođe, drugačije se ponašala kad smo bili s njenim
prijateljima; oni su bili oduševljeni mojim nastojanjem da naučim njihov jezik i hrabrili
su me, učili me novim rečima i korisnim izrazima, i ispravljali me kad zatreba. Ona je
retko učestvovala u tim dijalozima i ćutala je, ili bi se okrenula na drugu stranu i
razgovarala, na engleskom, s ostalima u društvu.
Nastojao sam da njeno ponašanje ne shvatam ozbiljno i nisam joj prigovarao, da se
ne bi udaljila od mene. Sve sam manje učio kad je bila kod kuće, a naposletku sam
sasvim prestao. Umesto toga, čitao sam u vozu na putu do bolnice, a CD-ove sam
preslušavao u povratku s posla. Koristio sam to što je jedna naša medicinska sestra
Meksikanka, i vežbao sam razgovarajući s njom kad god sam mogao. Nemilosrdno me
je ispravljala, a ja sam pamtio njene primedbe ih sam ih zapisivao.
„El gorila es feliz“, ponavljao sam za njom naglašavajući r u florila i drugi slog u
feliz. Estoy feliz.6
Taj udžbenik je bio pun čudnih rečenica.
Dobro sam napredovao, ali vodio sam računa da ne pokažem to pred Malenom.
Nikad nismo razgovarali o mom učenju španskog, a knjige i diskove držao sam u rancu
umesto da ih ostavljam naokolo. Isto tako, nisam se hvalio pred njenim prijateljima,
premda sam sad već uspevao da shvatim o čemu razgovaraju, a kad je razgovarala s
majkom ih sestrom uvek sam se pretvarao da mi je pažnja negde drugde. Ona se pak s
njima čula ređe nego pre i podozrevao sam da ih sad češće zove iz škole, gde je delila
malu kancelariju s Aleksandrom Kozlovim, učiteljem baleta u zelenim pantalonama koji
je one večeri bio s njom u Delakortu.
Možda zvuči čudno, ali naš odnos je u svakom drugom pogledu bio savršen, bez
ikakvih senki koje vrebaju. Uživali smo u svakom trenutku provedenom zajedno, a kad
sam bio sam, bilo je dovoljno da je zamislim i raspoloženje bi mi se popravilo. Bili smo
tako bliski da su naši prijatelji umeli da se šale kako ličimo na stari bračni par. Ja sam
naposletku postao društveniji, a ona, koja je bila u centru pažnje u društvu, postala je
sklonija da provodi mirne večeri kod kuće.
Vodili smo ljubav s istom strašću kao na početku veze, ali sad smo bih u stanju i da
proniknemo jedno drugom u misli. Nikad mi nije palo na pamet da to možda i nije tako
dobro, sve dok nisam počeo da pokušavam da zapamtim njene reči u tim trenucima,
kako bih ih kasnije potražio u rečniku. Razume se da je to bila glupa zamisao, ali
radoznalost je bila jača od mene.
Očigledno mi je pročitala misli, i te večeri u krevetu nije rekla ni reč. Pribojavao
sam se da me pamćenje ne izda, da mi se njene reči ne pobrkaju u glavi, pa sam
napregnuto slušao i posmatrao čekajući da joj se usne razmaknu. Razmakle su se i
nazreo sam joj vrh jezika, kao i obično, ali kad preko njih nije prešla nijedna reč,
usplahirio sam se.
Mora da je primetila, ali nije dozvolila da se to vidi. Posle smo ležali jedno pokraj
drugog i gledali u tavanicu, i uhvatio sam je za ruku u strahu da je možda gubim. Ah

6Šp.: Gorila je srećan. Ja sam srećan. (Prim. prev.)

odgovorila mi je prenoseći toplinu i ljubav iz svog dlana u moj, i smirio sam se,
obećavši sebi da ću se ostaviti učenja španskog.
Marija, medicinska sestra koja mi je pomagala, odmahnula je glavom kad sam joj
kazao da pravim pauzu u učenju, i rekla kako je to greška, jer mi je taman lepo krenulo.
Malenini prijatelji primetili su moje smanjeno interesovanje i prestali da me podučavaju
žargonskim i drugim korisnim izrazima, dok je Malena nastavila po starom,
izbegavajući da preda mnom govori španski.
U krevetu je takođe nastavila da ćuti i prihvatio sam da se to neće promeniti.
U petak uveče je ponovo pronašla svoj glas. Sećam se da je počela kiša dok sam se
vraćao kući i, kad sam izašao iz voza, nebo je bilo isto tako sivo kao i ulice. Kad sam
stigao, isprobavala je novu haljinu pred ogledalom u spavaćoj sobi i viknula mi je čim je
začula vrata.
„Je l’ mi dobro stoji?“ upitala je.
Vodili smo ljubav dok je kiša dobovala po oknima, a reči su došle u magnovenju.
Iste kao i pre, pretpostavio sam, a opet, kao da su posedovale dodatnu rešenost, kao da je
imala da kaže nešto važno. Malo kasnije, prvi put sam joj spazio suze u očima. Prepao
sam se, ali samo se osmehnula i rekla:
„Tako mi je lepo.“
Poručili smo hranu iz italijanskog restorana na Kolambasu i skoknuo sam da je
donesem dok je ona postavljala sto i upalila nekoliko sveća. Nisam se dugo zadržao, ali
kad sam se vratio, čuo sam da nije sama.
Pored kuhinjskog stola stajala je madam Rular.
„Pozvali su ih na Island“, rekla je Malena kad sam ušao. „Na literarni festival.“
Na to je madam Rular kazala nešto na francuskom.
„Na festival poezije“, ispravila se Malena. „Došla je kod tebe po savet.“
„Nisam bio na Islandu otkako sam bio dete“, rekao sam.
Malena mi je dodala list papira s iskucanim tekstom. Na francuskom.
„Donela nam je pesmu na poklon“, dodala je, kao da bi to moglo nekako oživeti
moje znanje o Islandu.
Zahvalio sam madam Rular, otišao u dnevnu sobu i doneo dve ilustrovane knjige o
Islandu koje sam u svoje vreme dobio od nekog.
„Merci“,7 rekla je kad sam joj ih dao, ali po njenom izrazu lica bilo mi je jasno da
ih smatra vrlo bednom ponudom.
Otišla je i seli smo da jedemo. Malena je naglas pročitala pesmu i prevela je za
mene, a onda je zakačila za vrata frižidera, gde je ostala do danas.
„Vrlo je lepa“, rekla je.

Où meme mes pensées ontpeur

De l’ermnce
Stms un compagnon?8
7Fr.: Hvala. (Prim. prev.)
8Fr.: Gde su moje misli, uplašene od lutanja bez druga? (Prim. prev.)
 „Bojim se da im ne mogu biti od velike koristi“, rekao sam. „Volela bih da odem na
Island.“
„Stvarno?“
„S tobom.“
„Jednog dana“, odvratio sam skrivajući osećanja. „Možda jednog dana.“
 Kad sam juče stigao u bolnicu, Entoni me je čekao. Gradski voz je kasnio, pošto se
vukao s pola brzine, a povrh toga je usput dva puta neplanirano stajao. Uz to mi je još
uspelo i da iz kuće izađem kasnije nego što je trebalo – i to namerno, ako smem da
dodam. Entoni se očigledno raspitivao jesam li stigao, jer čim sam ušao u kancelariju i
skinuo ranac s leđa, čuo sam sestru kako mu dovikuje: „Stigao je.“
Usled nekih teškoća s papirima, nova pacijentkinja trebalo je da stigne tog
poslepodneva, dva dana kasnije no što je bilo očekivano. Simon se žalila kako se Entoni,
posle svog putovanja u Nju Meksiko, ponaša kao da je jedini nadležan za tu ženu i kako
ljubomorno skriva sve informacije o njoj.
„Odlučio sam da mu pružim ovu šansu“, rekao sam, „i stvarno ne bi valjalo da sad
počnem da se mešam.“
Podigla je obrve i odmahnula glavom, ali ništa nije rekla.
„Kad ona stigne ovamo, situacija će se promeniti“, dodao sam. „Dotle ga moramo
pustiti da vodi glavnu reč.“
Dan sam započeo cepteći od optimizma. Dobro sam spavao, a kad sam otvorio oči
pri svetlosti jutra, nisam osetio nikakav grč u želucu, nikakav talas straha koji mi narasta
u grudima. Nepomično sam ležao, napola očekujući da taj čudni osećaj zadovoljstva
nestane i da prevlada otupelost. Ali nije, i činilo mi se da vladam svojim mislima, da
sam u stanju da ih preusmerim od uspomena koje me rastužuju.
Kafa je imala neuobičajeno dobar ukus. Prelistao sam novine i, uprkos hladnoći,
otvorio vrata od terase. Pre no što ću otići da se obrijem, uključio sam radio i neko
vreme slušao džez i prijatan ženski glas koji je pročitao kratke vesti. Možda sam se
plašio da će moj duševni mir iščeznuti onog časa kad izađem iz stana, stoga sam odlagao
polazak, i pored toga što sam željno iščekivao dolazak nove pacijentkinje.
Samo što sam skinuo jaknu i šal, kad je Entoni ušao u moju kancelariju. Videlo se
da je uzbuđen.
„Moram nešto da ti pokažem“, rekao je.
Pretpostavio sam da je reč o novoj pacijentkinji i ponadao se da je sve u redu, mada
mi njegovo lice ništa nije kazivalo.
„Na kompjuteru“, dodao je.
 Ukucao sam svoju šifru, a on se nestrpljivo premeštao s noge na nogu dok se ekran
nije osvetlio. Zatim se prignuo i začas otvorio veb stranicu koju nikada ranije nisam
video. Ukucao je nekoliko reči, malo sačekao, a onda pokazao u ekran i rekao mi da
čitam.
Bio je to Jahuov forum ljubitelja klasične muzike. Odmah sam uočio ime moje
majke i sliku CD-a koji sam dao Entoniju. Već po prvim komentarima bilo mi je jasno
da se izuzetno dopao svima koji su ga odslušali. Mnogi su se hvalili kako su je „otkrili“,
a dvoje članova foruma se prepiralo oko toga ko je prvi obratio ostalima pažnju na nju.
Drugi su tražili više informacija o njoj i pitali gde mogu da kupe njen CD. Jedan s
najviše postova izjavio je kako je telefonirao diskografskoj kući, čiji je vlasnik njen
suprug, samo da bi doznao da se sprema objavljivanje novih CD-ova.
Entoni je stajao pored mene dok sam čitao.
„Nisi video ovo?“ upitao je kad sam se uspravio.
„Nisam“, odvratio sam.
„Tako sam i mislio.“
Zabeležio sam u glavi ime foruma.
„Ovo se ne dešava baš često“, rekao je.
Prestao sam da čitam, ali i dalje sam zurio u ekran. Entoni je otvorio drugi veb-sajt.
„Pogledaj, i ovde je isto.“
Bilo je dovoljno da okrznem ekran pogledom pa da vidim da je u pravu.
„Znaš li koji će drugi CD-ovi biti objavljeni?“
Odmahnuo sam glavom. Oklevao je, a onda se u neprilici nakašljao.
„Šta misliš, postoji li mogućnost da ih dobijem unapred? Platio bih, razume se.“
Nije me iznenadila njegova molba, niti sam mu zamerio na smelosti; namere su mu
bile dovoljno dobre, premda je bilo očigledno da želi da se pohvali pred ostalima kako ih
je pretekao.
„Ako ti nije nezgodno“, dodao je.
Odgovorio sam da ću se raspitati.
Pre no što je otišao, rekao mi je da je sve spremno za dolazak pacijentkinje;
očekivao je da će stići rano posle podne.
„Javiću ti kad stigne.“
Zatvorio sam vrata za njim, seo za svoj radni sto i nastavio da na forumu čitam o
Margaret. Ne mogu reći da sam pronašao išta novo; činilo se da ljudi ne vide nikakav
problem u tome da se stalno ponavljaju, da staju na stranu onih koji se slažu s njima, da
traže mane onima koji se ne slažu i, uopšte uzev, da pokušavaju da ostave utisak. Ali i
pored toga, mnogi od njih bili su obrazovani i elokventni, i pretpostavljao sam da se
čovek lako navuče na ovo ukoliko ima odgovarajuće interesovanje.
Pogled mi je pao na kratki komentar koji je poštovao Entoni. Njegova analiza
Horovicovog i Margaretinog izvođenja Mefistovih valcera privukla je pažnju mnogih
članova foruma. Govorio je o razlikama u akcentuaciji, a onda izjavio kako su to dve
najbolje interpretacije tog dela koje je ikada čuo.
 Prestao sam da čitam i zavalio se u fotelju. Iznenadilo me je koliko sam opušten; po
pravilu, i najmanji pomen mojih roditelja dovoljan je da mi ulije nespokoj. Dok je
Entoni stajao kraj mene i očekivao sam da me obuzme uobičajeno beznađe, pa i gore od
toga kad me ostavi samog za kompjuterom. Ipak, bilo je isto kao i kad sam se tog jutra
probudio i ležao u krevetu ubeđen kako taj osećaj smirene sreće ne može potrajati: moj
spokoj je odolevao.
To duševno stanje nadahnulo me je tolerantnošću, pa čak i saosećanjem. Počeo sam
da razmišljam o životu svoje majke, o svim razočaranjima kojima sam kao dečak
prisustvovao, i rekao sam sebi da uprkos tome što su me njene reči i postupci često
povređivali, i što znam da joj nikad ne mogu oprostiti, ipak mogu zamisliti kako se
osećala. Pogotovo u svetlu onoga što je izlazilo na videlo: da su prema njoj zaista bili
nepravedni. Oduvek je bila zatočena u svom telu, rekao sam sebi, poput mojih
pacijenata: želela je da bude u dodiru sa svetom, smatrala je da ima šta da kaže, čime da
doprinese, a ipak, niko je nije slušao. Ignorisali su je, katkada čak i omalovažavali,
ukazujući poštovanje onima koji su ga daleko manje zasluživali. A vreme je neumitno
prolazilo. Možda ljudi poput nje ne bi trebalo da imaju decu, možda je rodila dete samo
da ugodi Vinsentu ili da bude više nalik drugim ženama – možda je oduvek znala da ne
može služiti i umetnosti i meni.
Trudila se da me namami u svoj svet, svet muzike. Nisam imao više od četiri
godine, a ipak, jasno se sećam nas dvoje, jedno do drugog za klavirom, dok ona
pokušava da me nauči. Sećam se kako je u početku bila blaga i pozitivna, i tako pažljiva
i ohrabrujuća. Davao sam sve od sebe, jer sam osećao da će, budem li takav, biti još
mnogo takvih trenutaka, ona i ja sami za klavirom u ta mirna poslepodneva, bez ičega da
nas uznemirava.
Pokušala je da se savlada, da sakrije razočaranje kad je shvatila da nemam nimalo
talenta, ali nije uspela. Osmeh joj je prvo nestao iz očiju, potom i s usana. Njene reči
ohrabrenja pretvorile su se u naredbe, njene pohvale u uzvike očajanja. „Ne, ne, ne, ne
tako! Zaboga!“ Ponekad bi ustala i izgubila se u kuhinji ne bi li se tamo smirila, a kad se
vrati, rekla bi nešto blažim tonom: „Da probamo ponovo?“
Na kraju je odustala. Sećam se kako je jednog dana, kad sam u uobičajeno vreme
seo za klavir, bez reči prošla pored mene i popela se na sprat. Prethodno je vežbala; čuo
sam je iz svoje sobe, gde se bebisiterka igrala sa mnom. Kad sam pokušao da je
dozovem, pojavio se Vinsent i seo kraj mene. Danas nema više klavira, rekao je,
Margaret mora da se odmori. „A sutra?“ upitao sam. „Ni sutra“, odvratio je. „Margaret i
tada mora da se odmara.“
Mislim da joj nikad nije bilo ni na kraj pameti da njihovo dete možda neće biti
muzički nadareno. Mogu naprosto zamisliti Vinsenta kako pokušava da je ubedi da rodi
dete prizivajući prizore blisko povezane porodice čiji se svet vrti oko muzike – njene,
pre svega. Možda je računala da su dva odana obožavaoca bolja od jednog, zato što ljudi
stare i niko ne zna šta život nosi sa sobom.
Ne opravdavam njeno ponašanje; moje saosećanje ne proteže se baš toliko daleko,
premda je ovaj osećaj spokoja dobrodošao. Ali istinski se trudim da je razumem,
pogotovo sad kad mi je sinulo, možda prvi put, koliko je njen talenat bio potcenjen. Cak
me je i stid što sam sumnjao u nju, što sam je često smatrao jadnom.
Video sam pred sobom stari crni telefon u predsoblju, stalak za kišobrane, zelenu
podnu prostirku, slike Mocarta i Šopena iznad stočića. Gotovo sam osećao prisustvo
svojih roditelja i umišljao da čujem poneku notu odsviranu na klaviru. Još sam bio
spokojan, ali i pored toga sam oklevao pre no što sam uzeo telefon i okrenuo broj koji se
od mog detinjstva nije menjao.
 Dok sam bio student medicine na Jejlu, pozvali su me da učestvujem u studiji koja
je proučavala kako mozak doživljava muziku. U to vreme je to bio predmet velikog
nagađanja – kao i sad – iako jeste bilo određenog napretka i izgledalo je obećavajuće.
Profesor koji je predvodio istraživanje, Tomas Stejnijer, imao je jedva četrdeset godina,
ali več se bio pročuo. Još kao vrlo mlad dobio je stipendiju Makarturove fondacije i bilo
ih je koji su očekivali da če daleko dogurati, možda čak i do Nobelove nagrade. Mi
studenti smo ga poštovali, između ostalog i zbog toga što je vozio motocikl i svirao u
rok-bendu. Povremeno smo ga viđali na motoru, a iza njega je često sedela neka žena
držeći ga rukama oko pojasa, zaštićena samo malom crnom kacigom.
Mnogi studenti su priželjkivali da rade u njegovoj laboratoriji, stoga ne mogu
poreći da sam bio ponosan kad mi je neočekivano prišao i ponudio mi mesto.
Prethodnog vikenda imali smo sastanak odseka i otišao sam s još nekoliko ljudi u neki
bar u Nju Hejvenu, gde sam popio više nego inače. Ne previše, ali dovoljno da se
raspričam. Većina ljudi koji su radili s njim posedovala je izvesno znanje o muzici; na
početku studija biologije grupno su odabrali istoriju muzike kao fakultativni predmet,
zbog čega mi se verovatno činilo kako moram da odgovorim potvrdno kad me je upitao
znam li išta o muzici. Žurno sam dodao kako nikad nisam išao ni u kakvu muzičku školu
i kako zapravo ne posedujem nimalo talenta, ali da sam odrastao u porodici koja se
bavila muzikom i da mi je majka bila pijanistkinja.
„Znači, u krvi vam je“, rekao je, a pri tome je zvučao tako ubeđeno da sam
nekoliko dana i sam verovao u to.
Kad sam nedelju dana kasnije odbio njegovu ponudu, načas je samo bez reči zurio
u mene. Pretpostavljam da nije bio navikao da mu iko išta odbije, ni u profesionalnom ni
u privatnom životu. Bilo mu je ispod časti da me nagovara, ali smatrao je da se isplati da
ispipa o čemu je tu reč – ili da mi pokaže gde mi je mesto.
„Da li se to bunite protiv svoje majke?“
„Ne“, odvratio sam.
„Mislite li da biste učestvujući u ovom istraživanju krenuli, na neki način, njenim
stopama?“
„Ne“, odvratio sam.
 „Ako već, kao što kažete, ne posedujete talenat za muziku, zar vas ne kopka da
saznate koji deo vašeg mozga odlučuje o tome?“
Njegova pitanja mi se nisu dopadala, ali nastojao sam da to ne pokažem.
„Doktor Kiršner mi je ponudio mesto“, rekao sam. „Njegovo istraživanje me više
zanima.“
Stejnijerova istraživačka laboratorija nalazila se u drugom krilu zgrade u odnosu na
Kiršnerovu, ali i pored toga sam često naletao na njega tokom godina koje sam proveo
na Jejlu. Uvek bi se široko osmehnuo i javio mi se: Koninjjame, rekao bi oslovljavajući
me prezimenom, a povremeno bi i odzviždao nešto, da bude zabavnije.
Istina glasi da sam godinama s interesovanjem čitao sve radove koje je objavljivao i
pratio njegovo istraživanje. Ne samo da je nastojao da objasni koji deo mozga opaža
različite karakteristike zvuka nego i kako muzika stimuliše emociju i pamćenje, i zašto
neki vole rok dok je drugima draži džez. Bio je veoma produktivan, a oni koji su radili
na njegovom odseku kukali su zbog prekovremenih sati i besanih noći. Na njemu se, s
druge strane, nisu primećivali nikakvi znaci umora.
Prošle su godine pošto sam diplomirao i počeo da radim sa Hofsingerom, kad sam
čuo da je Stejnijer odustao od medicinskih istraživanja i otvorio servis za popravku
bicikala u nekom mestašcetu na obali Hadsona. Niko nije umeo da objasni razloge
njegovog nestanka, ali čuo sam da se dogodilo iznenada. Tada je bio na vrhuncu karijere.
O Stejnijeru sam počeo da razmišljam pre podne, pošto sam telefonirao roditeljima.
Vinsentu nije trebalo dugo da podigne slušalicu i ne samo da mu se u glasu nije
naslućivalo ni najmanje oklevanje ili podozrivost nego je zvučao kao da cepti od
samopouzdanja.
„Zdravo, Vinsente.“
„Magnuse! Očekujem poziv od jednog novinara.“
„Da pozovem kasnije?“
„Ne, ne. Jesi li u Njujorku?“
„Nisam, u bolnici sam.“
„U Konektikatu?“
„Da.“
„Na obali mora?“
„Da. Maločas sam na internetu video neke komentare u vezi s CD-om.“
„I ne samo na internetu. Ima ih svuda.“
„Jedan kolega mi je pokazao neki forum“, rekao sam, ali Vinsentova pažnja je, čini
se, bila usmerena na moju majku, čiji sam glas čuo u pozadini.
„Izvini“, rekao mi je, a onda doviknuo Margaret, verovatno glasnije no što je bilo
neophodno: „To je Magnus Kohn! Zove iz bolnice!“
Potom se ponovo obratio meni.
„Sećaš li se govora koji sam održao na proslavi rođendana?“ Odgovorio sam da se
sećam.
„Značajno. To je, beše, reč koju sam upotrebio?“
„Da, mislim da se sećam toga.“
 „Najzad“, rekao je. „Najzad dobija priznanje koje zaslužuje.“
„Da.“
„Znali smo. Ali godinama su radih protiv nas. Decenijama. Možda bi naučio nešto
da pregledaš mozgove onih koji su je ignorisah.“
Ne znam da li je to rekao s namerom da bude zajedljiv, ali činjenica je da sam se
postideo. Veoma davno sam došao do zaključka da je Margaret, u suštini, sasvim
prosečna.
„Čekamo da se javi taj novinar iz Gardijana. Hoće da dođe kod nas. Šta misliš, da
li da pristanemo?“
Misli su počinjale da mi lutaju, ali uspeo sam da promrmljam kako ne vidim zašto
ne bi.
„Stigao si na avion i sve?“
„Pardon?“
„Nisi nam se javio.“
„Jesam“, rekao sam. „Stigao sam.“
„Dobro je, dobro. U redu. Nego, ne smemo predugo zauzimati vezu, možda taj
čovek pokušava da nas zove.“
„Naravno“, rekao sam. „Hteo sam samo da…“
„Magnuse, ovo je tek početak. Tek početak. Krajem meseca objavljujemo još dva
CD-a.“
„Možeš li mi ih poslati?“ izletelo mi je.
Doviknuo je Margaret: „Magnus traži Šuberta i Lista!“
„Ako ti nije teško“, dodao sam.
„Možda ćeš sada konačno početi da slušaš. Mi smo tada uradili sve što smo mogli.“
U njegovom glasu nije bilo ni traga optužbe; govorio je kao da naprosto ponavlja
nešto što smo davno utvrdili i o čemu smo često raspravljali. I pored toga, bio sam
zatečen i nisam znao šta da mu odgovorim, a onda je ponovo pomenuo novinara iz
Gardijana. Potom smo se pozdravili i nekako sam uspeo da ga zamolim da pozdravi
Margaret.
„Hoću, a ti pozdravi tvoju draganu. Kako se ono zvaše?“
„Malena“, rekao sam, glasom tako tihim da je bio gotovo nečujan.
„Kaži joj da je od srca pozdravljam. I Margaret je pozdravlja.“ Vrata moje
kancelarije bila su zatvorena i kad sam spustio slušalicu, tišina je bila gotovo opipljiva.
Sedeo sam za radnim stolom potpuno nepomičan, a onda uzeo olovku i vrteo je među
prstima. Prožimao me je nespokoj, ali ipak sam ostao miran. Da li bi možda trebalo da
preispitam svoj stav prema Vinsentu i Margaret? Jesam li možda ja bio naporan, jesam li
im sve ove godine preoštro sudio? Svakako da nisam verovao kako Margaret poseduje
talenat koji je najednom delovao tako očigledno. Je li istina da sam oduvek bio
tvrdoglav, da sam odbijao da učestvujem u njihovom životu i da sam im prećutno
objavio rat? Nikad nisam tako razmišljao o tome, ali najednom sam počinjao da se
preispitujem. Zašto nisam imao hrabrosti da im kažem da je Malena umrla? Čemu
skrivati to od njih? Iz nepoštovanja ili zato što sad naprosto nisam ništa više kadar da se
suočim sa stvarnošću nego pre?
Sedeo sam tako neko vreme kopajući po prošlosti, pokušavajući da ih posmatram iz
drugog ugla. Bio sam ošamućen i, dabome, nisam uspeo da proniknem ni u šta, a ipak,
seme sumnje bilo je posejano, a moje sažaljenje – ili je to bio prezir? – ustuknulo je pred
kajanjem.
Nije trebalo da ih zovem. Koji god da je razlog za to, moji razgovori s Vinsentom
neizbežno su se završavali nekakvom neprijatnošću ili nesuglasicom. Možda sam ja bio
kriv, a ne on. Ili smo, moguće je, krivi obojica. U svakom slučaju, posle uvek kinjim
sebe prekopavajući po onome što smo rekli i tumačeći svaku njegovu reč na, može biti,
najgori način.
Je li omalovažavao moj rad kad je rekao da bih možda nešto naučio da pregledam
mozgove svih onih koji su se loše poneli prema Margaret? Da li je nagoveštavao da sam
i ja jedan od tih? O tome sam razmišljao kad mi je u mislima blesnula slika Tomasa
Stejnijera i njegovog motocikla. Zašto je tako iščezao, onda kad su mu sva vrata bila
otvorena? Koju je to istinu otkrio, koja ga je nagnala da odustane od svega?
Taman sam hteo da ga proguglam, kad je Entoni promolio glavu kroz vrata.
„Stigla je“, rekao je.
 Ležala je tamo gde sam i ja ležao, u sobi gospođe Bentsen. Kad smo Entoni i ja
ušli, dve medicinske sestre bavile su se njome rastresajući joj jastuke, zatežući čaršave,
proveravajući da li aparati rade kako treba. Podigle su pogled kad su nas videle, ali nisu
rekle ništa, i vladala je potpuna tišina. Prozori su bili otvoreni i u sobi je bilo hladno, pa
sam ih zatvorio pre no što sam prišao krevetu.
Osetio sam čim sam joj video lice. Ne sumnju ili slutnju – bio sam potpuno siguran.
Zena je bila svesna: čula me je kako prilazim krevetu, osećala je moje prisustvo.
Očekivao sam da svakog trenutka otvori oči i obrati mi se. Zamišljao sam njen glas kako
odjekuje u mojoj glavi, njen naglasak kad upita gde se nalazi. Cak sam video kako
podiže ruku i sklanja pramen kose sa čela pre no što se okrene prema meni i osmehne se.
Ko zna koliko bih tako stajao, nepomičan, da se Entoni nije nakašljao i dodao mi
pacijentkinjin karton.
Pogledao sam poslednji unos. Nije bilo nikakvih iznenađenja: putovanje iz Nju
Meksika proteklo je bez incidenata.
Po pravilu, pacijentima se obraćamo kao da su potpuno svesni i tako postupamo
sve dok ne utvrdimo da nije tako. I, razume se, vodimo računa da u njihovom prisustvu
ne pričamo o njima kao da nas ne čuju. Pre no što je otišao da me pozove, Entoni je
objasnio ženi gde se nalazi i kakvim će testovima biti podvrgnuta. Dosad još nije uočio
znakove bilo kakve reakcije.
Na margini žutog papira s linijama bilo je ispisano ime Adela. Entoni je saznao da
ju je onaj mladi lekar prozvao tako onda kad je postalo jasno da će njen identitet ostati
nepoznat. Kad sam ga upitao zna li zašto je odabrao baš to ime, Entoni je samo slegao
ramenima.
„Može biti da je naprosto počeo od slova A.“
Nisam smatrao da joj ime pristaje, ali nisam video druge do da je i sam tako zovem.
I pored toga, izbegavao sam da ga koristim u direktnom obraćanju.
„Zovem se Magnus Koningam“, rekao sam. „Ja sam jedan od lekara koji će se ovde
starati o vama i želim da vas pozdravim.“
Ponovio sam ponešto od onoga što joj je Entoni već rekao, a onda sam je zamolio
da otvori oči, ako može; kazao sam kako sam u izveštaju koji smo dobili iz Nju Meksika
video da je u stanju da to uradi.
 „Ali samo ako ovog časa imate dovoljno snage“, dodao sam. „Nikud nam se ne
žuri.“
Prišli smo bliže krevetu, stali i zagledali se u njene očne kapke. Učinilo mi se načas
da vidim kako joj je gornji deo desnog kapka blago zadrhtao, ali verovatno sam samo
umislio, zato što ni sestre ni Entoni nisu ništa primetili.
Posle nekog vremena, pogledali smo se i odlučili da završimo za taj dan.
„Ne brinite“, rekao sam. „Znam da nas čujete.“
Uvek tako razgovaramo s pacijentima, pa ipak, može biti da je u mom tonu bilo
nečega što je nateralo Entonija i medicinske sestre da se zamisle. Shvatio sam to tek kad
sam video njihovu reakciju, a i onda je potrajalo časak dok se nisam pribrao. Pomislio
sam kako bi trebalo da kažem nešto, ali sačekao sam dok nismo izašli u hodnik.
„Svesna je“, rekao sam.
Po prirodi sam oprezan, pa ih je ova moja izjava tim više iznenadila.
„Barem se čini da sve ukazuje na to“, rekao sam, ublaživši malo svoje reči.
„Relativno nedavno je uspela da trepne. A znamo šta to znači.“
„Ne misliš da je to možda bio samo nervni spazam?“ upitao je Entoni.
„Ne bih rekao, prema tome kako je opisano. Mislim da je mišić u gornjem delu
njenog kapka jednostavno umoran. Putovanje ju je iscrpilo.“
Kad su otišli, seo sam za kompjuter. Još je bio otvoren onaj forum koji mi je Entoni
pokazao, pa sam ga zatvorio i onda potražio na Guglu izveštaje o saobraćajnoj nesreći u
Nju Meksiku. Pronašao sam dva članka u Las Kruzes san njuzu, oba kratka. Prvi je samo
navodio činjenice, dok se u drugom nagađalo da je motociklista ušao u kola s kojima se
sudario i ostavio svoju saputnicu na drumu verujući da je mrtva. Očevici su bili
zamoljeni da se jave, kao i oni koji bi možda mogli identifikovati ženu, za koju je pisalo
da je u komi. Članak je sadržavao i njenu fotografiju, snimljenu u bolnici. Bila je
nejasna.
Priču sam pronašao u Las Kruzes buletinu i na nekim veb-sajtovima, ispričanu
ukratko i s izvesnom dozom ravnodušnosti. Sve članke pratila je ista fotografija, a što
sam je više gledao, sve manje mi se činilo da liči na našu pacijentkinju.
Tokom sastanka odseka, kasnije tog dana, sve vreme sam razmišljao o njoj,
diskretno zagledajući njenu fotografiju u svom telefonu. Kad sam pokušao da je poredim
sa slikom u svom sećanju, moj um se poigravao sa mnom prisećajući se, umesto toga,
Maleninog lika. Obuzeo me je nemir, ali nisam sklonio telefon.
Kad se sastanak završio, već se bilo smrklo. Većini se u međuvremenu završilo
radno vreme i kolona automobila spuštala se od bolnice prema glavnom drumu. Ostavio
sam neke papire u kancelariji i onda se uputio hodnikom u zapadno krilo, prema sobi
gospođe Bentsen.
Tu su bile tri dežurne sestre, ostale su već otišle kući. Javio sam im se u prolazu,
baš kad su sedele i pile kafu za sestrinskim pultom na sredini hodnika. Na odeljenju je
bilo mirno; imali smo samo pet pacijenata, od toga četvoro komatoznih.
„Obišla sam je“, rekla je jedna sestra. „Nema ništa novo.“
 U sobi je vladala pomrčina; plafonsko svetlo bilo je isključeno i tamu je razbijala
samo treperava svetlost aparata pored kreveta. Načas sam samo stajao kraj vrata, a onda
sam prišao krevetu i uključio malu lampu na noćnom stočiću. Okupala je blagom
svetlošću njeno lice i vrat, kablove prikačene za nju, njenu tamnu kosu.
„To sam ja, doktor Koningam“, rekao sam naposletku. „Sada je veče, napolju je
mrak. Sami ste u sobi, a prozori su okrenuti na istok, prema moru…“
Opisao sam joj sobu, pričao o saobraćajnoj nesreći, rekao joj kako niko ne zna ko je
ona. Kad god sam zastao, imao sam utisak kako nestrpljivo čeka da nastavim. Stoga sam
tako i uradio: objasnio sam joj svrhu našeg istraživanja i upozorio je da će potrajati, te
da svi moramo biti strpljivi.
Nisam joj se obraćao ništa drugačije nego što bih i svakom drugom u njenom
položaju, svakako ne prve večeri. Jasno, govorio sam jednostavno i iskreno.
Spremao sam se da isključim lampu na noćnom stočiću i da kažem laku noć, kad
mi se učinilo da krajičkom oka vidim da se nešto pomera. Žurno sam se okrenuo i upitao
je da li je trepnula. Nastojao sam da zvučim smireno, ali glas mi je treperio.
„Možete li da ponovite?“
Tada sam ga ugledao. Jedva primetan pokret u gornjem delu njenog očnog kapka,
puki drhtaj koji je svedočio o ogromnom naporu.
„Vidim“, rekao sam. „Vidim. Znam da pokušavate. Znam da razumete sve što
kažem. Uspostavićemo kontakt s vama. Nećemo odustati dok ga ne uspostavimo.“
Emocije su me savladale u toj meri da nisam mogao da nastavim. Po drugi put sam
joj poželeo laku noć, otišao u kancelariju po jaknu i požurio na železničku stanicu.
Te noći sam malo spavao i ustao sam pre zore. U kuhinji sam samleo malo kafe i
pokušao da razbistrim mozak. Na putu do Konektikata zurio sam kroz prozor voza dok
su kuće, jedna po jedna, izranjale iz ranojutarnje sumaglice.
 Noćas sam sanjao Malenu. Često je sanjam. Samo što je ovog puta bilo drugačije.
Umesto da je vidim izdaleka, kao što to obično biva, bili smo zajedno na Islandu. Vozili
smo se kolima nalik na ona koja smo iznajmili kad smo otišli tamo, ali većim i druge
boje. Mislim da su ova bila zelena. Ona koja smo iznajmili bila su crvena. Sećam se da
sam joj se smejao kad nam je čovek na Hercovom šalteru pokazao šta imaju na
raspolaganju.
„Ti odluči“, rekla mi je. „Ja bih samo volela da budu crvena.“
Kola u mom snu bila su zelena i vozili smo se na mesta koja nisam prepoznao. Sad
sam ih već i zaboravio, sem ribarskog sela u kom smo stali kad sam se probudio.
Brodice su bile usidrene u luci, nasred fjorda nalazilo se ostrvo, oblikom slično pužu ih
usnuloj, sklupčanoj mački, a sve se ogledalo u moru. Stajali smo pred kućicom u luci, a
ona je kazala: „Želim da živim ovde.“ Nekoliko puta je rekla nešto u tom smislu dok
smo bih na Islandu, pa nije čudno što su se te reči ponovile u mom snu, a ipak, bilo je u
njima ozbiljnosti koja me je iznenadila.
Malenino interesovanje za Island nije se nimalo smanjilo posle povratka madam
Rular i mesje Šomona s festivala poezije u Kejkjaviku. Prema rečima njenog muža,
publika je cenila madam i divila joj se, festival je bio lepo organizovan i dobro posećen,
a hotelska soba čista, mada krajnje jednostavna. Razgovarali su o islandskim predelima,
o prostranstvu, a madam je bila toliko dirnuta svim tim da je napisala tri pesme. Dve
kratke i jednu dugačku. Sve sam to čuo od Malene, zato što sam ja, kao i pre, imao malo
veze s njima. Njihovi razgovori odvijali su se uglavnom na stepeništu ili kad bi Malena
naletela na njih napolju na ulici, i uvek na francuskom.
Do putovanja je došlo pre no što smo očekivali. Planirali smo da posle Firence
odemo negde još južnije, možda na grčka ostrva. I pored toga, nismo rezervisali ni let ni
hotel, više želeći da to prepustimo slučaju. Pominjao sam Krit ili Krf, a Malena je
govorila nešto o Ikariji, za koju nikad nisam čuo. Tek sam kasnije shvatio na šta je
mislila.
Stoga sam se zaprepastio kad se odjednom predomislila i predložila da odemo na
Island. Bilo je to u jutro posle one noći kad sam se probudio i video je kako obasjana
mesečinom stoji na prozoru s pogledom na reku. Razmišljao sam o njenim pokretima,
onim sporim plesnim koracima od prethodne noći, o njenom licu kad sam joj prišao i
zagrlio je. Zaplakala je, a meni nije bilo jasno zašto plače. Kad mi je rekla da su to suze
radosnice, želeo sam da joj verujem.
Njen predlog došao je kao grom iz vedra neba. Razgovarali smo o planovima za taj
dan, izletu do Luke ili Pize, o večeri u povratku. Još sam bio u krevetu, a ona samo što
se istuširala.
„Hajdemo na Island“, rekla je odjednom.
Pokušao sam da je odgovorim. Možemo ići sledećeg leta, rekao sam, i unapred
organizovati put, sad nemamo uza se čak ni odgovarajuću odeću.
„I šta ćemo za plan putovanja, letove i hotel?“ upitao sam.
Slegla je ramenima i umotala kosu u peškir – odeću koja nam treba možemo kupiti
i na Islandu, a sve se može rezervisati onlajn.
Naše povratne karte do Rima bile su jeftine, ali nisu se mogle zameniti. Potrajalo je
nekoliko minuta dok ih nisam pronašao i taman sam hteo da izračunam koliko ćemo
novca tako izgubiti, kad sam video izraz na njenom licu i zastao. Kad smo se tek
upoznali, opisao sam je Simon kao nekoga gladnog avantura, dodavši kako je to baš
dobro, budući da sam ja verovatno preterani rob navika. Ne sećam se konteksta, niti je
važan. Ali dok smo Malena i ja stajali kraj prozora hotelske sobe, na gotovo istom mestu
kao prethodne noći, kad sam je uzeo u naručje na mesečini, nazreo sam joj na licu ne
glad za avanturama već beznađe. Samo je delić sekunde bilo tu, a onda se pribrala.
„Oprosti“, rekla je. „Znam da je trebalo ranije da kažem.“
Kazala je kako želi da vidi tlo iz kog sam izrastao. Već je jednom prilikom rekla to
isto, ali istakao sam da moji islandski koreni ne sežu naročito duboko, s izuzetkom onih
sačuvanih u našim genima, nevidljivih za sve, pa i za mene. Ali sada nisam govorio o
tome, nisam rekao ni reč o svojim korenima ih genima. Umesto toga sam se obukao i
sišli smo u trpezariju. Seli smo za kompjuter pored prozora s pogledom na maleni trg na
kom su seljaci prodavali voće i povrće, a prepodnevno sunce obasjavalo je sto između
nas.
Prvih nekoliko minuta bila je ćutljiva i daleka, nije ličila na sebe. Rekao sam kako
nemam ništa protiv putovanja na Island ako joj je već toliko stalo do toga, i pokušao da
malo razvedrim atmosferu. Ali kao da je znala da je dozvolila da joj maska na trenutak
spadne i shvatila da sam video patnju na njenom licu.
Polako se pribrala i na lice joj se vratio osmeh. Uključih smo kompjuter, kupih smo
avionske karte od Milana do Islanda, iznajmih kola na aerodromu Keblavik i rezervisali
prenoćište za prvu noć u hotelu Borg. Na raspolaganju smo imali pet dana. Kazala je
kako želi da vidi seoske predele i činilo se kako već tačno zna kuda idemo. Bio sam
zadivljen njenom informisanošću, i to sam joj i rekao.
„Estel mi je pričala gde su sve bili, a ponešto sam potražila na internetu“, rekla je
pokušavajući da prikaže kako to što se dobro pripremila i nije naročito važno.
Ubrzo pošto smo se preselili u Alington, postao sam opsednut učenjem o Islandu. U
to vreme nisam bio srećan; nedostajao mi je Kingam, a Margaret je bila nepristupačnija
no ikad. Retko kad je pominjala svoju domovinu i obično bi promenila temu kad bih je
upitao nešto o njoj. Samo kad bi joj se samopouzdanje naročito srozalo, kad-tad bi rekla
kako bi joj bilo bolje u nekoj zabiti poput Islanda, kad je več u Engleskoj niko ne želi.
Vinsent nikad nije pokazao ni najmanje zanimanje za Island, i bilo je besmisleno da
ga išta pitam. Rekao je kako ima vrlo malo razloga za odlazak tamo, premda su planine
lepe. Pomenuo je Heklu. Podozrevam da je samo za nju i znao.
Otišao sam u alingtonsku biblioteku, koja se nalazila na vrhu brežuljka na drugom
kraju fudbalskog terena. Jedina knjiga o Islandu koju sam pronašao bila je Odenov i
Meknisov putopis Pisma s Islanda, objavljen 1937. godine.9 Razume se, nikada dotad
nisam čuo za nju i seo sam pored prozora s knjigom u rukama, ispunjen iščekivanjem.
Ali snuždio sam se kad sam je otvorio i ustanovio da je prvo poglavlje napisano u
stihovima, „Pisma lordu Bajronu“, u pet delova. Međutim, dok sam listao knjigu, počelo
je da izgleda bolje, jer sam pronašao neke fotografije i ustanovio da ima i nečega drugog
sem nerazumljive poezije.
Prilikom te prve posete biblioteci, uglavnom sam samo razgledao fotografije.
Premda je po mom mišljenju bilo previše slika konja, neke su mi se smesta urezale u
pamćenje: recimo, fotografije dva dečaka kako posmatraju čoveka koji skelom prelazi
reku, farme na vetrovitom brdu i čoveka s harmonikom. Takođe, naišao sam u poemi na
stih koji mi se vrzmao po glavi dok sam se vraćao kući: Ovoje ostrvo i stoga je
nestvarno.
U nedeljama i mesecima koji su usledili, svakog utorka i četvrtka posle škole
odlazio sam u biblioteku i sedao kraj prozora da čitam Odenovu i Meknisovu knjigu.
Poeme koje su mi se u prvi mah učinile tako nerazumljive postale su mi jasnije, i na
kraju sam mnoge umeo da odrecitujem naizust. Nikad nisam poneo tu knjigu kući, zato
što nisam hteo da Vinsent i Margaret saznaju da je čitam i, uz to, prijalo mi je da sedim
kraj prozora u miru i tišini biblioteke, posmatrajući dešavanja u automehaničarskom
servisu preko puta i voz kako stiže u grad.
Pošto sam pročitao Pisma s Islanda, smatrao sam sebe poznavaocem te zemlje,
nezastrašen činjenicom da je knjiga napisana pre skoro pola veka. Nije me iznenađivalo
što je Margaret napustila jedno tako surovo, sumorno mesto, jer nisam je mogao ni
zamisliti ni u jednom od predela koje su opisala dvojica pesnika, bilo urbanom ili
ruralnom. A Vinsent? On tamo ne bi preživeo, u to sam bio siguran.
Tako sam govorio u sebi, sladeći se time što jedini imam tu informaciju i što oni za
to ne znaju. Bio sam ubeđen da sam po prirodi Islanđanin i da sam se uvrgao na svog
pokojnog dedu, pomorca kog je moja majka retko pominjala.
Sledeće godine, kad mi je Vinsent jednog prolećnog dana saopštio kako je Margaret
pozvana da održi resital na Islandu i da ostane tamo i predaje klasi od nekoliko
odabranih studenata, zapanjio sam se čuvši da je prihvatila. A ipak, s obzirom na to da je
imala tešku zimu – malobrojni uspesi i mnogobrojnija razočaranja – možda to i nije bilo
toliko iznenađujuće.

9W. H. Auden i Louis MacNeice, Letters from Iceland, 1937. (Prim. prev.)
 U organizaciji putovanja pomogao je jedan Islanđanin koji je u to vreme bio
doktorant na Kembridžu, Islejvir Kristouverson, koji je u saradnji sa svojim prijateljima
iz Društva ljubitelja muzike u Rejkjaviku obavio sve potrebne dogovore u vezi s
resitalom i predavanjima. Vinsent je pomogao oko reklamnog materijala, a Margaret je
čak dala i kratki telefonski intervju lokalnom radiju.
O tim sam danima razmišljao kad smo Malena i ja sleteli na Keblavik. Setio sam se
starog, davno srušenog terminala, niskih baraka koje su možda bile iz vremena Odena i
Meknisa, i Islejfura i njegovih prijatelja koji su došli da nas sačekaju odeveni u svoje
kratke kapute. Odvezli su nas u grad, a ja sam usput posmatrao polja lave i Kejlir,
planinu koju sam smesta prepoznao iz Pisama s Islanda. Srce mi je poskočilo kad se
najednom pojavila kroz maglu koje tog vedrog dana nigde drugde nije bilo.
Pošto smo se prijavih u hotel, Malena i ja smo se prošetali centrom grada, posle
čega smo otišli u Bankastrajti da kupimo nešto tople odeće. Već sam joj bio ispričao o
Margaretinom resitalu u starom bioskopu, Gamla bio. Ispitivala me je o mom putovanju
s roditeljima, blago, razume se, i nisam mogao izbeči da joj kažem više no što sam
želeo. Iskoristio sam priliku i prošetao se s njom do Inkoulvstrajtija, gde sam mislio da
se nekad nalazio taj bioskop, i laknulo mi je kad sam shvatio da sam bio u pravu.
Zamišljeno je razgledala zgradu, pa je čak i izašla nasred ulice i zagledala se u nju. Bila
je manje impozantna nego što sam se sećao, mada nisam to rekao. Probala je da uđe, ali
vrata su bila zaključana.
Dok sam stajao tamo na trotoaru, zapanjila me je pomisao da nikada ranije nisam
bio tu. U prvi mah nisam joj pridao naročitu pažnju, pokušao sam da se ne obazirem na
nju, ali kad mi to nije uspelo, uznemirio sam se. Gledao sam niz ulicu kao da bih da
pronađem neki orijentir koji bi me vratio na pravi kolosek, ali ni Arnarhoudl tu u blizini,
pa čak ni planina Esja na drugom kraju zaliva, nisu mi delovali poznato. Ipak, planina se
dizala pod plavim nebom, baš kao one večeri kad je Margaret, kraljevskog i primereno
nepristupačnog držanja, održala u bioskopu svoj resital.
Malena je gledala u plakat na vratima, sliku muškarca u zelenom odelu koji
raširenih ruku stoji usred nečega što je ličilo na voćnjak pomorandži, pevajući ih
dozivajući nekoga koga na slici nema.
„Je li on vilenjak?“ upitala je, pogledavši me.
„Trebalo je da odemo u Grčku“, rekao sam, okrenuvši se na peti i otišavši a da se
nisam ni osvrnuo.
 Preklinjao sam je za oproštaj. Ponovo smo bili u hotelskoj sobi, ja sam sedeo na
ivici kreveta, ona je stajala pored prozora. Hodao sam sve dok nisam stigao do hotela, da
bih tek tada pogledao iza sebe. Nije bila daleko, ali prestala je da me doziva kad je
shvatila da ne nameravam da usporim.
Bila mi je okrenuta leđima, stajala je ruku skrštenih na grudima dok je gledala – ili
se pretvarala da gleda – u trg Ejstirvedlir. Obasjavalo ju je poslepodnevno sunce i
učinilo mi se da vidim crvenkastu nijansu u njenoj tamnoj kosi.
„Ne znam šta me je spopalo“, rekao sam.
Nikad pre toga nije me videla da pobesnim; to mi se veoma retko dešava. Očekivao
sam da bude povređena i ljuta, da prvi put ne zna kako da me shvati i da, može biti, krivi
sebe zbog toga što me je prisilila da dođem na Island; predviđao sam težak put pred
nama i bilo mi je muka pri pomisli kako sam se grozno ponašao.
Stoga sam bio zatečen kad se okrenula i nasmešila.
„Znala sam da treba da dođemo ovamo“, rekla je. „Znala sam da moramo.“
Trebalo je da mi bude lakše, razume se, a ipak, nešto u njenom ponašanju nije mi
dalo mira. Oduvek sam bio kadar da se osmehnem kad je pričala kako je veštica i tome
slično i, uz to, ton joj je u tim trenucima bio namerno šaljiv, stoga je nikad nisam ni
shvatao ozbiljno. Ali sad nisam mogao a da se ne setim očajanja koje joj je zamaglilo
lice one noći u Firenci i palo mi je na pamet kako možda misli da sam svojim
ponašanjem hteo da joj vratim milo za drago. Ali valjda sam samo umislio i izgrdio sam
sebe dok sam sedeo na kraju kreveta i gledao je, a ipak, bilo je posejano seme koje mi se
nije dopadalo.
Te večeri, u restorančiću u blizini luke, shvatio sam da je veoma pažljivo isplanirala
putovanje. Nije to priznavala, dabome, već se, kad smo svojski navalili na školjke i
bakalar, trudila da izgleda kao da zajedno odlučujemo šta ćemo obići. Normalno, još me
je bilo sramota zbog onoga što se nedugo pre toga dogodilo i davao sam sve od sebe da
se ne vidi da znam. Prva stanica biće Snajfedlsnes, gde je želela da se popne do glečera,
posle čega je sledio Stihkishoulmir, odakle smo hvatali trajekt do ostrva Flatej. Na
ostrvu se nalazi mali hotel, rekla mi je, savršen da prespavamo u njemu. Želela je da
obiđe i brdske predele, i smatrala je da je najbolje da trajektom odemo s Flateja u
Brjaunskejkur, pa da se odatle odvezemo do Skajafjordira, i potom naviše do
Sprenkisantira. Uspela je nekako da pronađe i gde se sve usput možemo odmoriti, a kad
smo se vratili u hotel, pokazala mi je fotografiju malene kolibe ispod kamenitog
brežuljka.
Davao sam sve od sebe da njene ideje dočekujem s oduševljenjem, iako mi nije bilo
jasno zašto je tajila od mene svoje planove za ovo putovanje. Mora da ih je nedeljama
razrađivala, činilo se, sve do najsitnijih detalja. Podsetilo me je to na dane kad sam, bez
znanja roditelja, sedeo u biblioteci u Alingtonu čitajući Odena i Meknisa. Zašto je
Malena isto tako postupila prema meni?
Nastojao sam da sakrijem zabrinutost i bio sam dobro raspoložen – u meri u kojoj
sam to smeo sebi dozvoliti – i postavljao sam pitanja koja su potvrđivala moje
interesovanje i nestrpljenje. Odgovarala je nižući informacije i pokazivala mi na veb-
sajtovima fotografije kola kako prelaze moćne reke na Sprenkisantiru, Snajfedlsjoukudla
pod vedrim plavim nebom, ljudi kako se penju na Drangej u Skajafjordiru.
„Koliko sam slika sad video, više nema ni potrebe da idemo tamo“, rekao sam u
šali, ali odmah sam se pokajao zbog toga.
Prostrelila me je pogledom. Osmehnuo sam se i pokušala je da mi uzvrati osmeh.
Stajali smo i zagrlio sam je, ali koliko god sam je čvrsto grlio, najednom je izgledalo kao
da nas deli nekakav jaz. Zaustio sam da je upitam šta je bilo, ali prva je prekinula
ćutanje.
„Pogledaj kako je lepa večernja svetlost“, rekla je.
Jesam li slutio da Drangej ili Sprenkisantir nećemo videti sem na slikama na veb-
sajtovima! Ponekad mislim da jesam, ali može biti da je to samo moja mašta.
Krenuli smo rano ujutru, po lepom vremenu. Spavao sam malo, budući da su noći
bile svetle, ali ipak nisam bio umoran. Pričali smo celim putem do Snajfedlsnesa
(pogotovo ona) i posle nekog vremena učinilo mi se da je sve kako treba. A opet, bilo je
gotovo kao da nismo imali poverenja u tišinu. Malena se divila svemu oko sebe, svakoj
steni, svakoj reci što se kaskadno spušta niz planine do mora, starim mostovima pored
druma koji više nemaju nikakvu svrhu, ovcama što brste travu kraj puta i konjima na
farmama. Rekao sam sebi kako je ponovo ona stara, s onom svojom urođenom radošću i
detinjim uzbuđenjem, s onim svojim smehom dok mi stiska ruku i viče: „Joj, Magnuse,
pogledaj onaj vodopad, tamo gore na planini!“
Onaj trenutak očajanja što sam ga u Firenci ugledao na njenom licu pripadao je
prošlosti; više nije imao mesta u mom sećanju, ništa više od mog jučerašnjeg gneva, za
koji sam samog sebe ubedio kako je bio samo umor od puta. Zaustavili smo pored
potoka u okolini Borkarnesa, jeli sendviče i pili vodu iz potoka dok je povetarac milovao
žutu travu i naše obraze.
Dok smo se putujući prema glečeru vozili duž poluostrva Snajfedlsnes, ućutala se.
Setio sam se nekih pojedinosti koje sam čuo kao dečak i ispričao joj o Žilu Vernu i
njegovoj knjizi Put u središte zemlje,10 i pomenuo vekovno verovanje da glečer poseduje
magične moći. Ne sećam se jesam li se i našalio u vezi s tim praznovericama, ali ako i
10U tom Vernovom romanu, putovanje ka središtu zemlje započinje baš kroz Snajfedlsjoukudl – stratovulkan s
glečerskom „kapom“. (Prim. prev.)
jesam, svakako je bilo dobroćudno. Nekoliko puta je klimnula glavom, ali slutio sam da
joj ne govorim ništa što ne zna. Usredsređeno je pogledom pretraživala okolinu u potrazi
za glečerom, uprkos mojim uveravanjima da ga, kad nailaziš s južnog kraja poluostrva,
ne vidiš sve dok se takoreći ne nađeš na njemu; izgledala je nespokojna, uplašena da
ćemo ga nekako promašiti. Rekao sam joj to.
„Sumnjam da se glečer premestio“, kazao sam potapšavši je po bedru. Osmehnula
se rasejano, gotovo mehanički, i nastavila da gleda kroz prozor.
Nije rekla ništa kad se glečer konačno pojavio, ali čuo sam kako joj je disanje
postalo sporije i dublje. Na trenutak sam zastao, kako bi uživala u pejzažu, a onda
nastavio uzbrdo, da bismo se nešto kasnije parkirali pored puta i izašli iz kola.
Bilo je kao da ima plan, ali nije sasvim sigurna odakle da počne. Naposletku je
pretražila torbu i izvadila svežanj papira koji pre toga nisam video. Neko vreme ih je
prelistavala i odlučio sam da ne zapitkujem ništa, samo sam zakopčao jaknu koju sam
kupio prethodnog dana. Duvao je hladan vetar, a mi smo stajali zagledani u more u
daljini. Na kraju je podigla pogled i rekla, kao da je to logičan nastavak razgovora koji
smo vodili za vreme vožnje: „Energija iz glečera najjača je ovde na istočnoj strani, ali
moramo se popeti još više.“
Krenuo sam uzbrdo za njom, prema snegu što je svetlucao na suncu, ali izgledalo je
da joj uspon teško pada i sporo smo napredovali. Naposletku je stala i sela na kamen.
Upitao sam je da li je stopalo još boli.
„Još?“
„Od Firence“, rekao sam. „Otkad si uganula gležanj.“
„Malčice“, odvratila je. „Biču dobro.“
Posle kratkog odmora, okrenuh smo se i uputih nizbrdo. Išao sam ispred nje. Na
glečeru je bilo više ljudi nego što smo očekivah, mahom turista, ali ubrzo je ponovo
zastala i zamolila me da je ne čekam. Pretpostavio sam da pokušava da oseti moć
glečera i nisam želeo da je ometam zagledajući je preko ramena.
Kolima smo prešli pustaru i u Stihkishoulmiru uhvatih trajekt do Flateja. Dotle su
se već bili navukli oblaci, ali kiša još nije padala. Za vreme prelaska ostah smo na
palubi. U fjordu je bilo hladno i Malena je čvršće obavila šal oko sebe. Nad brodom su
kružile morske ptice, a čovek koji je sedeo na klupi do nas tvrdio je da je kroz svoj
dvogled video orla.
Kad je trajekt pristao u Flateju, vetar se već utišao i s neba su pale prve kapi kiše.
Ubacili smo prtljag u mali automobil poslat iz hotela i dobili obaveštenje da drugih
vozila na ostrvu nema.11 Činilo se da Malena još hramlje, pa sam upitao vozača može li
je prebaciti do hotela. Umešala se pre no što je čovek stigao da mi odgovori, insistirajući
kako nema potrebe. Bilo mi je jasno da je ljuta, ali osmehnula se usiljeno i rekla:
„Predivno je ovde.“
Od pristaništa do hotela stizalo se brzo, putem posutim tucanikom, pored nekoliko
prizemnih kuća i skela za sušenje bakalara. Nedaleko od hotela nalazio se živinarnik,
11Flatej je veoma malo ostrvo, dugačko oko dva i široko jedan kilometar, i skoro je potpuno ravno. Na njemu
tokom cele godine živi svega petoro ljudi. (Prim. prev.)
smešten uz sam put, a na nevelikoj uzvišici crkva, oko koje su pasle ovce. Malena je u
početku hodala polako i vodio sam računa da ni ja ne idem prebrzo, zastajkujući tu i
tamo da razgledam okolinu dok je po nama rominjala sitna kiša. Negde na pola puta
primetio sam da joj se korak naglo ubrzao. U prvi mah činilo se da je i sama iznenađena,
zastavši kao da proverava ima li siguran oslonac, ali onda se ozarila i kliznula napred,
lakonoga, kao da je dobila krila. Ništa nisam rekao, ali sećam se koliko mi je prijalo kad
se osvrnula i osmehujući se od uva do uva rekla:
„Volela bih da živim ovde.“
Uzvratio sam joj osmeh.
„Hajde da se preselimo ovamo… Ozbiljno.“
„Ozbiljno?“
„Da, što da ne?“
„U redu, ako je to ono što želiš.“
„Stvarno?“
„Znaš da bih s tobom pošao bilo kud.“
Odmorili smo se malo u sobi u potkrovlju koja nas je čekala u malenom hotelu.
Bele zavese lepršale su na prozoru kroz koji su dopirali zvuci mora. Čamci su se lenjo
ljuljuškali u luci, a pored obale su se igrala deca. Zaspao sam.
Završih smo večeru i, pošto je kiša u međuvremenu prestala da pada, odlučih smo
da se prošetamo po ostrvu. Uputili smo sc putem uz samu obalu, na severnoj strani
ostrva, gde se nalazi hotel, a onda skrenuli na istok, ostavivši kuće za sobom kad smo
zašli na travnate poljane. Malena se divila svetloj letnjoj večeri, miru, tišini i pejzažu, i
ponovo rekla kako bi trebalo da dođemo da živimo na ostrvu.
„Mogla bih da držim časove plesa“, rekla je, „a ti bi mogao da otvoriš lekarsku
ordinaciju u kući u kojoj živimo.“
„A gde će se ona nalaziti?“
Obazrela se naokolo i pokazala prema crnoj drvenoj kući pokraj obale.
„Tamo.“
Rekao sam joj da na ostrvu preko zime živi vrlo malo ljudi, ako uopšte nekog i ima.
„Tada ću plesati za tebe“, odvratila je i čekao sam da kaže kako ću se ja brinuti o
njoj kad nazebe ili kad se razboli, ali umesto toga je rekla: „A ti možeš da loviš ribu.“
Osmehnuo sam se i nastavili smo stazom koju su utabale ovce; ona je išla preda
mnom. Nad fjordom se pokazalo sunce, obasjavajući more i oblake što su se lagano
razilazili. Kad smo stigli do gnezdilišta, skrenuli smo na jug i uputili se dijagonalno
preko ostrva, s arktičkim čigrama koje su nas pratile neumorno krešteći i sunovraćujući
se prema nama. Dao sam Maleni motku, da može da rasteruje uporne ptice. Njoj je to
bilo zabavno, pa sam joj ispričao nešto o tome kako su čigre veoma zaštitnički
nastrojene prema svojim mladuncima.
Sve je bilo dobro dok nismo stigli do južne obale i skrenuli na stazu što je vodila
prema hotelu. Kad je posrnula, trčala je prema ostacima nasukane ribarske brodice koje
smo ugledali na obali pred nama. Gledao sam za njom i video kad su je noge izdale
(jedna ili obe, nisam siguran) i kad se srušila na kamen pored puta. Zajaukala je i strčao
sam se do nje. Odmah sam video da je slomila levu ruku.
Dugo sam se rvao s njom dok najzad nisam uspeo da joj pomognem da se uspravi i
da je potom odvedem natrag u hotel. Činilo se da povratak traje beskrajno dugo; teren je
bio neravan, pa je zastajkivala na svakom koraku.
Na ostrvu nema bolnice, čak ni lekara, ali se osoblje u hotelu organizovalo i
pronašlo ribara koji će nas svojim brodom prevesti na kopno. Spakovao sam naše stvari,
dok je Malena čekala na recepciji. Pre no što sam zatvorio vrata za sobom, pogledao
sam kroz mali prozor. Sunce je tonulo za horizont, blagi talasi donosili su sa sobom
njegove poslednje zrake i ostavljali ih na šljunkovitoj plaži.
 Sedeći u čekaonici u Stihkishoulmiru i zureći napolje u noć, u koprene magle nad
lukom, prisećao sam se svih povreda koje su te godine mučile Malenu. Nisam mnogo
razmišljao o njima, budući da ih je odbacivala kao nevažne, i pored toga što joj tokom
najvećeg dela januara očigledno nisu dozvoljavale da pleše. Tri nedelje zaredom je
boravila uglavnom u svom stanu, rekavši kako joj je tako lakše, pošto u mojoj zgradi
nema lifta. Kad sam predložio da pređem kod nje dok se oporavlja, zahvalila mi je ali je
rekla kako ne želi da remeti moju rutinu. Tvrdila je da joj je bolje i da će se za nekoliko
dana vratiti kod mene. Viđali smo se za to vreme, razume se, ali ne onoliko koliko sam
želeo. Govorila je kako ima mnogo posla u školi, a uz to je išla i na fizikalnu terapiju i
na jogu. Rekao sam joj da mi je drago što ne hramlje, ali na to mi je, s čudnim izrazom
lica, odgovorila kako je bol povremen. Naravno, uzeo sam njene reči zdravo za gotovo.
Kasnije sam saznao da se podvrgla pregledima u tom tronedeljnom periodu, na
kraju kojeg su joj rekli dijagnozu. Dvadeset devetog januara, da budem precizan. Te
večeri smo otišli u operu i premda je bila nervoznija nego inače, sećam se da sam
pomislio kako ponovo uživa u životu. Noć smo proveli zajedno, dugo ležeći budni,
zagrljeni, kao posle dugotrajne razdvojenosti, a kad sam se ujutru probudio – morao sam
na posao – nije htela da mi pusti ruku. Sećam se da sam bio silno srećan zbog toga, ali
sad prebacujem sebi što sam bio tako slep.
Bilo je oko dva ujutru kad smo otišli iz bolnice u Stihkishoulmiru. Nameravao sam
da nam nađem sobu da prenoćimo, ali Malena je htela da se odmah odvezemo natrag u
Rejkjavik. Pozvao sam hotel Borg i rezervisao sobu, i seli smo u iznajmljena crvena kola
koja su nas čekala u luci, gde sam ih prethodnog dana parkirao.
Pokušala je da se odmori, pospana od lekova protiv bolova. Ne verujem da je
zaspala, ali držala je oči zatvorene, možda zato da ne bi morala da govori. Da budem
iskren, u prvi mah sam odahnuo, zato što sam tako mogao da uživam u noćnom spokoju.
Na poljanama su spavah konji i video sam ovce raštrkane naokolo poput belih tačkica u
polusumraku, nejasne konture dalekih planina, bledi mesec nad okeanom. Mir i tišina,
nigde nikog osim nas, njeno ravnomerno disanje i ja, prožet čudnim osećajem olakšanja
što se naše putovanje po Islandu uskoro završava.
Ne znam tačno kad me je obuzela ta iznenadna teskoba. Ništa se nije dogodilo dok
smo se približavali Borkarnesu, ništa u šta bih mogao upreti prstom – noć je bila mirna
kao i pre, mesec je i dalje sijao nad morem. Kao da nisam bio u stanju da dozvolim sebi
da se osećam dobro, kao da sam tražio način da uništim spokoj, da prizovem na sebe
tamu. Zašto?
Nekako sam, eto, počeo sam da razmišljam o vremenu kad sam bio na Islandu s
Vinsentom i Margaret. Sve dotad sam relativno uspevao da držim ta sećanja na
odstojanju, ali sad su me uporno napadala, bez obzira na to koliko sam se trudio da ne
obraćam pažnju na njih.
Putovanje je dobro počelo. Islejvir i njegove kolege sredili su da odsednemo u
malom stanu u Snabjargati, i smestili smo se tamo pre no što smo otišli na večeru kod
Islejvirovih roditelja. Srdačno su nas dočekali, Margaret je svirala klavir, umnogome na
oduševljenje celog društva, a Vinsent je održao kratak govor u kom je objavio da je
Margaretin resital znak njene zahvalnosti njenoj zemlji i narodu. Njen uspeh trebalo bi
da bude podsticaj drugim islandskim muzičarima, jer pokazuje da, uz talenat i rešenost, i
oni mogu biti uspešni poput bilo koga drugog. Održao je zdravicu, a kad je Islejvir kao
slučajno odao da je njegovoj majci tog dana rođendan, Margaret je sela za klavir i
odsvirala Srećan rođendan, na veselje svih prisutnih.
Sutradan je Margaret dala intervju nekim novinarima. Vinsent je uvek bio u blizini,
da svojim povremenim komentarima stavi stvari u kontekst, kako je rekao, zato što je
Margaret previše skromna. Intervjui su objavljeni na dan resitala i Margaret ih je
Vinsentu prevodila dok su pili jutarnji čaj; i ja sam bio tu. Povremeno me iznova
prenerazi to što su me puštali da slušam te izmišljene priče o Margaretinom životu, te
bajke o njenoj karijeri, umesto da mi kažu da izađem napolje da se igram. A ipak,
ponašali su se kao da slušaju suštu istinu i da naprosto žele da se uvere da niko ne skreće
sa scenarija, ne kleveta i ne cepidlači.
„Odlično“, komentarisao je povremeno Vinsent dok je Margaret čitala naglas.
„Briljantno, dobro napisano, elegantno, pogađa pravo u suštinu.“
Resital je bio dobro posečen i Margaret je dobila stajaće ovacije. Kritike su bile
laskave, mada je Margaret smatrala kako je jedna – koju je napisao neki mladi
kompozitor – mogla biti i pozitivnija.
„Početnik“, objasnila je. „Studirao u Nemačkoj, kako izgleda. Tek se vratio.“
Sećam se da joj je zasmetala rečenica: „Čudno je da nismo čuli više o njoj“, zato
što je ta kritika, prema onome što sam čuo, po svemu ostalom bila sasvim dobra.
„Uopšte nije loša“, kazao je Vinsent uzimajući druge novine u pokušaju da joj
odvrati pažnju.
„Ali to su najveće dnevne novine“, rekla je Margaret.
„Pročitaj ponovo tu rečenicu“, rekao je Vinsent.
„Čudno je da nismo čuli više o njoj.“
„Nije li moguće da možda kaže kako je sramota što tvoji sunarodnici ne prate malo
pažljivije tvoju karijeru?“
„Tebi to tako zvuči?“
„U članku nema ničega što bi nagoveštavalo bilo kakav animozitet.“
 „Ali nema ni oduševljenja. Nema velikodušnosti. Samo dosadno navođenje mog
repertoara i ravnodušan opis mog i/,vođenja.“
„Nije tačno“, rekao je Vinsent, koji je hvatao beleške dok je Margaret čitala naglas.
„Profesionalno muziciranje… Dobar prijem kod publike… Nadajmo se da ovo označava
početak serije koncerata u Gamla bio… Margaret, ovo uopšte nije loše.“
Privremeno ju je ubedio i otišli smo u šetnju oko Tjertnina, jezera u centru grada, a
kasnije tog dana posetili smo moju tetku Berklint, koju sam na resitalu video prvi put u
životu. Bila je starija od Margaret i nije nimalo ličila na nju; bila je niska i poprilično
punačka, ljubaznog lica, i izgledala je gotovo kao da se stidi pred mojim roditeljima.
Margaret je objasnila da ona ne zna ni reč engleskog i da nije završila gimnaziju. Tetkin
muž bio je visok i mršav, i vrlo rezervisan. Zvao se Fridrih, a Margaret nam je rekla da
je stolar. Imali su troje dece: dvoje se več bilo odselilo od kuče, tako da je s njima ostao
samo Jouhan, koji je bio godinu dana stariji od mene.
S nama, braćom od tetke, bilo je isto kao s većinom dece: mada smo govorili
različitim jezikom, kao da smo se od prvog časa razumeli. Dok su odrasli pili kafu i
pokušavali da razgovaraju, mi smo otišli prvo u njegovu sobu, gde su zidovi bili
oblepljeni slikama igrača Mančester junajtida, i potom u dvorište, ponevši sa sobom
loptu koju je Jouhan držao pod krevetom. Šutirali smo je naokolo dok nam se nije
pridružio i treći dečak, a zatim i ostali, kad smo imah dovoljno igrača za dva tima.
Ne preterujem kad kažem da smo se Jouhan i ja odmah sprijateljili i, pre no što smo
otišli, nagovorio sam Margaret da upita sestru možemo li nas dvojica da se družimo
svakog dana, sve do kraja našeg boravka na Islandu. Stanovali su u ulici Ausvadlagata,
što je bilo blizu i mogao sam da odem tamo bez pratnje. Naravno, rekla je na to Berklint,
i video sam da su moji oduševljeni tim novim prijateljstvom, budući da je to značilo da
više ne moraju da se trude da mi nečim ispune vreme.
Margaretina predavanja počela su narednog dana i trebalo je da traju dve nedelje.
Prvih nekoliko dana doručkovao sam u Sjabnargati, pre polaska kod rođaka Jouhana,
gde sam ostajao sve dok ne dođe vreme za spavanje. Međutim, to je iziskivalo mnogo
nepotrebnog dolaženja i odlaženja, pa smo nas dvojica, normalno, zaključili kako bi bilo
bolje ako bih se ja privremeno uselio kod njih. Naši roditelji nisu imah prigovora na to i
tako sam potrpao svoje stvari u torbu i preselio se u Ausvadlagatu, gde sam spavao na
podu u Jouhanovoj sobi.
Sećanje na te dane i sad mi izmami osmeh na licu i zagreje srce. Jednostavan
porodični život bio mi je nešto sasvim novo; podsećao me je na mirnu reku koja se
oplakujući travnate obale lagano uliva u more dok se vedro nebo i ptice u letu zrcale u
njoj. Barem mi se tako činilo mnogo godina kasnije, kad sam studirao u Kembridžu i
kad sam na obali reke Rib odmarao noge umorne od vožnje bicikla i razmišljao o životu.
Shvatio sam i da je to iskustvo doprinelo mom egzilu iz roditeljske kuće – jer kako bih
drugačije nazvao moje bekstvo u sobu u potkrovlju kod Marija i Beatris?
Još osećam miris palačinki koje je tetka Berklint običavala da napravi uz
poslepodnevnu kafu, i drveta u Fridrikovoj radionici u podrumu; još čujem tihi Fridrikov
glas i Berkhnt kako pevuši uz radio koji joj je večito bio upaljen u kuhinji. Bili su
opušteni i raspoloženi, potpuno drugačiji nego onda kad su bili u društvu mojih roditelja.
Fridrih nam je dopustio da sagradimo brodić u uglu njegove radionice, a Berkhnt mi je
pokazala fotografije mojih dede i bake, i sebe i moje majke kad su bile devojčice.
Nedelju dana sve je išlo kao podmazano, kad se desila neočekivana katastrofa.
Vinsent je zakucao na vrata dok smo ručali: barenu ribu s krompirom, koju je spremio
Fridrih, pošto je Berkhnt pre podne radila. I tek ispečen lava hleb, 12 preukusan s
puterom. Fridrih i Berkhnt slušali su vesti na radiju i polako jeli, ali Jouhan i ja smo
žurili, zato što su nas u Landakotstjunu čekali drugari da igramo fudbal.
„Moraš da spakuješ stvari“, rekao je kad je Berklint otvorila vrata. „Odlazimo.“
„Odlazimo? Kuda?“
„Kući.“
„Kući?“
Okrenuo se prema Fridriku i Berklint i pokušao da objasni kako moramo da se
vratimo u Englesku ranije nego što je planirano.
„Usled nepredviđenih okolnosti, da tako kažem; bojim se da se m ništa ne da
učiniti.“
Govorio je brzo i nije mu palo na pamet da malo pojednostavi izražavanje, pa nisu
razumeli gotovo ni reč onoga što je rekao. Naposletku je nekako uspeo, više
gestikulirajući, da objasni zašto je došao, na šta su se njih dvoje zgledali i onda pogledali
u mene trudeći se da izgledaju kao da je sve u najboljem redu.
„Ja ne idem“, rekao sam Vinsentu.
„Magnuse…“
„Neću da idem odavde. Vas dvoje slobodno idite.“
„Magnuse Koline. Ovo je izvan mojih moći…“
„Ostajem. Živeću ovde.“
Ne sećam se da sam ikad protivrečio roditeljima ili da sam im zaista rekao šta
mislim, koliko god sam čeznuo da to uradim, tako da Vinsent nije znao šta da radi.
Nikad u životu nije pobesneo na mene, pa nije ni tad. Izgledao je smeteno.
„Magnuse Koline. Nemoj sad i ti…“
„Vodi je kući, a mene ostavi ovde. Ne želim nikad više da vas vidim.“
Nisam vikao, ali glas mi je treperio od besa i sećam se da sam se borio sa suzama.
Mislim da bih pobedio u tom nadmetanju da se Vinsent nije slomio, tu pred nama svima
u tom predsoblju.
Prvo je zatvorio oči i oborio glavu; zadrhtao je, ali kad je njegov plač postao čujan,
osetio sam kako iz mene odlazi i poslednja mrvica snage. Bili su to tihi, umorni jecaji,
koji su kazivali o potpunom porazu. Kao da se bezbroj neuspeha najednom slilo u jedan,
primoravši mog oca da izgleda iskreniji no što sam ga ikad video.
12Tradicionalni raženi hleb koji se pravi bez kvasca i s nešto više šećera, a peče se u zaptivenoj posudi, ukopan
u tlo u neposrednoj blizini nekog od geo-termalnih izvora kojima Island obiluje. Savremeni Islanđani koji žive u
gradovima peku ga u pećnici, 612 sati na vrlo blagoj vatri (9095°C). Ne moraju da razmišljaju o potrošnji struje,
zato što se u njenoj proizvodnji oslanjaju na obnovljivu energiju, tj. na pomenutu geo-termalnu energiju (60
procenata) i na hidro-energiju, tako da je struja relativno jeftina i proizvodi se uz neznatni karbonski otisak.
(Prim. prev.)
 Pokupio sam svoje stvari, rukovao se s Fridrikom i dozvolio Berklint da me zagrli.
Jouhan i ja smo se na trenutak pogledali, ali kad sam osetio da su mi potekle suze,
otvorio sam vrata i izašao iz kuće ne osvrćući se.
Nisam prozborio ni reč u taksiju kojim smo se odvezli u Sjabnargatu, gde su nas
čekali Margaret i koferi, isto kao ni posle na putu do aerodroma. Njih dvoje su takođe
ćutah i tek sam kasnije, kad sam povezao deliće njihovog razgovora, otkrio šta se
dogodilo. Tada su mi u glavi odjeknule Margaretine reči dok smo se ukrcavali u avion:
„Nikad više neću doći ovamo.“
 Pometnju je napravio Vladimir Aškenazi.
Bio je oženjen Islanđankom i početkom osamdesetih postao je islandski
državljanin, ali u to vreme je živeo u Švajcarskoj. Još su ga svrstavali među vodeće
svetske pijaniste, premda je tada već uglavnom dirigovao. Islanđani su ga poštovali i
divili su mu se; bio im je čak i draži nego da je njihove krvi, zato što je odabrao da
postane jedan od njih, opredelivši se radije za njih nego za supersilu s kojom je prekinuo
sve veze. Bio je građanin sveta i sa svojim muziciranjem i svojom pojavom –
razbarušenom kosom i egzotičnim crtama, svojim imenom – doneo je svet sa sobom na
to malo ostrvo na severu. Lokalni muzičari nadmetali su se za njegovu pažnju, a čak i
oni koji nikad nisu slušali klasičnu muziku osećali su strahopoštovanje prema njemu.
Sve dotad, predavanja su se odvijala neometano. Margaret je imala osam studenata
i mada je kasnije tvrdila da niko od njih nije imao talenta, iz očevog stidljivog
protivljenja shvatio sam da su joj ipak bili dragi. Islejvir i njegove kolege su se, kao
savršeni domaćini, starali da Vinsentu i Margaret priušte zabavne, sadržajne večeri, a
moj otac se čak dogovorio s vlasnikom lokalne prodavnice da uveze sve što je Meka
objavila. Sve je išlo da ne može bolje; čak je i vreme bilo dobro raspoloženo i sunce se
skoro svakodnevno pojavljivalo.
Aškenazi je stigao nenajavljen. Niko nije znao da je uopšte u zemlji, objasnio je
kasnije Islejvir mom ocu. Moja majka je upravo držala predavanje kad je jedan student
pogledao kroz prozor i ugledao svog idola kako ulazi u zgradu. Oteo mu se uzdah
iznenađenja i nije izdržao da ne kaže celoj grupi. Usledila je mala pometnja među
studentima i neko je otvorio vrata i pogledao niz hodnik. Ubrzo potom pojavio se
Askenazi, u društvu direktora škole koji ga je sačekao na ulazu.
Ceo taj metež uznemirio je Margaret, premda podozrevam da bi nekako i prebolela
da direktor nije insistirao da stanu pred otvorenim vratima.
„Pretpostavljam da se vas dvoje poznajete“, rekao je. „Vladimir Aškenazi,
Margaret Bergs.“
Margaret je oklevala, ali Aškenazi se osmehnuo i odmahnuo glavom.
„Ne, ne bih rekao.“
„Ali mora biti da se znate.“
 Ćutanje. Studenti su pogledali prvo u njega, pa u nju, dok je direktor bio sav
smeten, kao da je shvatio da je napravio gaf.
„Bergs?“ rekao je Aškenazi.
„Pijanistkinja Margaret K. Bergs“, navaljivao je direktor.
Kako je Vinsent kasnije isticao, civilizovano ljudsko biće prekratilo bi neprijatnu
situaciju naprosto odgovorivši: „Pa da, naravno, baš sam blesav. Drago mi je što smo se
upoznali. Vaš sam veliki obožavatelj.“ I ništa više. Nekoliko reči, stisak ruke i
prijateljski osmeh. Posle toga bi on i direktor otišli dalje svojim putem, dok bi Margaret
nastavila predavanje, i ništa se loše ne bi dogodilo.
„Stvarno nisam u toku“, rekao je umesto toga. „Sramota, zaista. Oprostite, prekinuli
smo vam čas.“
Studenti su tačno znali šta se dogodilo. Tišina je bila mučna i Margaret je na kraju
izmarširala napolje i otišla pravo u Sjabnargam, ostavivši kaput u učionici.
To je bilo u deset sati. U dvanaest je Vinsent pokupio njen kaput i potom došao
taksijem po mene.
Nikad nismo razgovarali o onome što se u Ausvadlagati odigralo između nas.
Nismo ni reč prozborili o tome. A ipak, naš odnos se zbog toga promenio i nikad više
nije bio isti. On je postao obazriv, nije sa mnom pričao ni o čemu sem o krajnje
svakodnevnim stvarima. I s Margaret je drugačije razgovarao kad sam ja u blizini, bio je
oprezan i vodio je računa da ne izgovori nikakvu očiglednu neistinu, pa čak ni onda kad
je pokušavao da je odobrovolji. Nikad nisam bio drsko, bezobrazno dete, ali s vremena
na vreme sam im jasno davao do znanja da više nisu glavni. Priznajem da sam uživao u
tome; možda je to bio znak da sam prestao da budem dete.
Vinsentov odgovor sastojao se u tome da me te jeseni otpravi u internat. Kasno me
je prijavio, ali srećom, Kristofer Luelin Hant je poznavao direktora škole. Tako sam u
roditeljskoj kući ostao svega još nekoliko nedelja po povratku s Islanda, premda je
vreme prolazilo veoma sporo. Margaret je bila loše raspoložena ili je ćutala. Klaviru nije
prilazila, a jednom puna tri dana nije ustala iz kreveta. Sa mnom nije mnogo
razgovarala. Nastojao sam da najveći deo vremena provodim s prijateljima, igrajući
fudbal od jutra do večeri, ili sam ostajao u svojoj sobi. Vinsent mi je tog proleća dao
stari gramofon s ugrađenim zvučnikom i nekoliko ploča njegove diskografske kuće
Meka. Nadao se da ću možda doći u iskušenje da naučim da uživam u pravoj muzici,
kako ju je nazivao, ali sve dotad sam ga ostavljao da skuplja prašinu. A kad sam se
predomislio, to nije bilo zbog ploča koje mi je dao već zbog albuma Led cepelina
pozajmljenog od starijeg brata jednog mog druga.
Dobro se sećam dana kad sam se prvi put odvažio da pustim Physical Graffiti. Bilo
je to pred samu večeru; album je već nekoliko dana bio u mojoj sobi, ali pre toga se
nisam usudio da ga izvadim iz omota.
Reakcija je bila gotovo trenutna. Nisam pojačao do daske, ali zvuk se u toj kući
lako prenosio. Oni su bili u prizemlju, u dnevnoj sobi, gde su sedeli otkako sam došao
kući. Stajao sam pored vrata osluškujući kako bih čuo bilo kakav zvuk koji će možda
dopreti odozdo, ali i slušajući samu muziku; krajičkom oka sam posmatrao crni disk
kako se okreće ukrug i automatski cupkao u ritmu muzike.
U prvi mah vladala je grobna tišina, a onda sam začuo majku kako kaže:
„Odakle se čuje ova galama?“
„Spolja, čini mi se“, odvratio je moj otac i čuo sam kad je otvorio ulazna vrata.
Potom im je postalo jasno i utišali su se, premda je Margaret oduvek imala teškoća
da govori šapatom.
„Učini nešto!“ čuo sam kad je naredila Vinsentu. „Učini nešto!“
Kad sam ga začuo da se penje uza stepenice, seo sam na krevet. Trebalo mu je
vremena da se popne, dvaput je zastajao. Tiho je pokucao na vrata, sačekao, i onda ušao
pre no što sam stigao da odlučim da li da se javim ili ne.
Izgledao je iznureno.
„Magnuse Koline…“
Čekao sam.
„To tako neće ići.“
Nisam odgovorio.
„Moraćeš da ga isključiš.“
„Zašto?“
„Znaš zašto. Ta galama…“
„Meni to nije galama. I baš me briga šta vi mislite.“
Stajao je u dovratku izgledajući izgubljeno, a onda se osvrnuo i pogledao niz
stepenice, ka mestu odakle ga je, pretpostavljao sam, posmatrala moja majka. Zatim se
ponovo okrenuo prema meni i gramofonu, da bi naposletku umorno otkoračao do njega,
polako podigao ručicu s iglom i spremio ploču u omot. Ja sam samo sedeo i ćutke ga
gledao. Očekivao sam da će odneti ploču sa sobom, ali pošto ju je jedan čas držao u
rukama, spustio ju je i krenuo prema vratima.
„Žao mi je“, rekao je i onda, pre no što je zatvorio vrata, dodao: „Podneo sam
molbu da te prime u Sent Džozef. Znam da će ti se tamo dopasti. Možda je tako
najbolje.“
Posle toga, ploču sam puštao samo kad nisu bili tu. To se nije često dešavalo i
vodio sam računa da je sklonim s gramofona pre no što se vrate. Ličilo je na hladni rat:
znah su za moje oružje i to mi je bilo dovoljno.
To poglavlje bi se nesumnjivo završilo da jednog dana početkom avgusta nisam
posle fudbala odšetao s drugovima do centra Alingtona da kupimo nešto da se osvežimo.
Prodavnica se nalazila na trgu gde je subotom bila buvlja pijaca, na kojoj si mogao
kupiti sve i svašta, uključujući i jeftina polovna izdanja fudbalskog časopisa Sut.
Zadržali smo se tu neko vreme pijući koka-kolu i prelistavajući časopise. Taman kad
smo se spremali da odemo, spazio sam neke gramofonske ploče na tezgi s naliv-perima i
ramovima za slike. Jedna mi je privukla pogled. Bili su to Betovenovi klavirski koncerti,
u izvedbi Vladimira Aškenazija i Čikaškog simfonijskog orkestra.
Koliko sledećeg trenutka, oprostio sam se s jednom funtom i dobio ploču u
plastičnoj kesi. Stavio sam je pod džemper dok smo igrali, a kad sam stigao kući
prokrijumčario sam je u svoju sobu. Posle večere sam je stavio na gramofon i puštao je
cele večeri bez prekida.
Margaret sutra ujutru nije bila na doručku, a Vinsent je ćutao. Na brzinu sam pojeo
svoje jaje na tostu i izašao, i igrao se s drugarima sve do posle podne. Kad sam se vratio
kući, ploča beše nestala i nikad je više nisam video. Od Margaret nije bilo ni traga ni
glasa i tek kad smo seli da večeramo, otac mi je rekao da je otputovala na neko vreme.
Čekao je da upitam kuda, ali nisam ga pitao. Kasnije sam saznao da se preselila u jedan
pansion u Kembridžu, nedaleko od parka. Ostala je tamo sve dok, dve nedelje kasnije,
nisam otišao u Sent Džozef.
Premda nikad nisam razgovarao s njom o tome, stalno se u mislima vraćam na dane
posle Maleninog i mog povratka s Islanda, kad je izjavila kako ide u Buenos Ajres na
oporavak. Ispričala mi je o centru za fizikalnu rehabilitaciju za plesače i sportiste, u koji
je već dva puta odlazila, jednom kad je kao dete pokidala ligament, i kasnije kad je
uganula gležanj. „Tamo prave čuda“, rekla mi je, a njen izbor reči nije mi zvučao nimalo
čudno; ljudi govore takve stvari. Upitao sam je mogu li s njom, ali samo me je
pomilovala po obrazu, poljubila me u znak zahvalnosti i podsetila kako imam sopstvenu
karijeru o kojoj moram da vodim računa. Ne želi da mi bude na teretu, rekla je. To sam
takođe zapamtio.
Ispratio sam je na aerodrom, izneo joj torbe iz taksija i pomogao joj da se prijavi na
let. Pošto smo se oprostili, posmatrao sam je kako prolazi kroz pasošku kontrolu i čekao
da se okrene, ali nije.
 Sićušni tremor u gornjem delu desnog kapka, jedva primetan, ali nesumnjivo
drhtaj.
„Siguran si?“
Sedeo sam za svojim radnim stolom, dok je Simon stajala naslonjena na moj
ormarić za knjige.
„Jesam, siguran sam“, odvratio sam. „Rođenim očima sam ga video. Ne jednom
već dvaput.“
„Kad?“
„Sinoć.“
„Samo ti, ne i Entoni?“
„Da, samo ja.“
Tog prepodneva počeli smo da podvrgavamo pacijentkinju testovima, prvo na
skeneru i potom na aparatu za magnetnu rezonancu u podrumu. Trebala nam je
najpreciznija moguća informacija o prirodi oštećenja mozga koje je pretrpela; Entoni je
bio zabrinut da možda ne postoji okluzija ili potencijalna ruptura, ali ja sam bio ubeđen
da su ženine povrede ograničene na moždano stablo, te da je inače potpuno svesna i
sposobna da jasno razmišlja.
„Ubeđen si?“ ponovila je Simon sumnjičavo.
„Ne vidim razloga da ne budem“, rekao sam.
„Znači, ne misliš da ima čak ni hematom ili neke druge kratkoročne probleme.“
Ozlojedilo ju je što nisam rekao Entoniju da se konsultuje s njom i slutio sam da
umire od želje da me podseti kako moj sud u poslednje vreme nije baš pouzdan. Simon
ume da bude nemilosrdna kad se nađe uvređena, i u potpunosti sam očekivao da svakog
časa pomene ona dva pacijenta iz Bostona. Dok se skrštenih ruku naslanjala na ormarić
za knjige i gledala me, pomislio sam kako joj vidim to na licu.
„Nisam ni otišao“, izletelo mi je.
„Šta pričaš?“
„U Boston. Nisam ni otišao tamo.“
Podigla je obrve, ali onda je postepeno razumela.
„Nisam pregledao nijednog od ta dva pacijenta, a drugi put nisam uspeo čak ni da
ustanem iz kreveta.“
 Nisam oborio pogled ni pognuo glavu dok sam iznosio ovo priznanje, več sam je
gledao pravo u oči i govorio najjasnije što sam mogao.
„Zašto…?“
„Nisam bio u stanju“, rekao sam pre no što je završila rečenicu. „Nisam bio ni za
šta.“
Pogledala je u pod.
„Zašto nisi mene zamolio da odem?“
Na to joj pitanje nisam mogao odgovoriti, ne kako valja i ne tako da to doprinese da
se oseti bolje. Stoga nisam rekao ništa i među nama je zavladala tišina, a onda je ona
ćutke izašla.
Između ostalog, nalazi su pokazali da je nova pacijentkinja ozbiljno kontuzovana.
Korteks je pokazivao tragove hematoma, ali na srednjoj cerebralnoj arteriji nije bilo
okluzija ni ruptura. Međutim, bilo je prisutno jasno oštećenje tkiva u moždanom stablu,
mada na osnovu početnih pregleda nismo mogli zaključiti koliko je ozbiljno.
Entoni je pročešljao nalaze sa Simon, medicinskim sestrama i sa mnom. Izjavio
sam da sam veoma zadovoljan što izgleda da sve potkrepljuje teoriju da je ta mlada žena
zarobljena u svom telu, potpuno svesna, mada ne može da se pomera ni da govori.
Pohvalio sam Entonija zbog dobro obavljenog posla i rekao kako je ovo dobro za naše
istraživanje, dodavši kako čemo uskoro početi da komuniciramo s njom. Entoni je željno
prihvatio pohvale i složio se s mojim zaključcima i, pošto više nije imalo šta da se kaže,
ustah smo od stola.
Dok smo govorili, Simon je slušala ćutke, ravnodušnog lica, ali sad se nakašljala.
Mi smo takoreći već bili na vratima.
„Htela bih da pogledam te snimke“, rekla je.
Nije ponudila nikakvo objašnjenje, ali bilo je jasno da gaji određene sumnje. Entoni
i ja zastali smo u pola koraka i video sam da se nakostrešio na njen zapovednički ton.
Iskušavala je i moje strpljenje, i bilo mi je na vrh jezika da joj to kažem, ali predomislio
sam se. Umesto toga, zaustio sam da kažem nešto u smislu da su dva para očiju bolja od
jednog, ali prva je progovorila.
„Da li je pacijentkinja pokazala bilo kakvu reakciju?“
Entoni je pogledao u mene i potom odmahnuo glavom.
„Ali pre nego što je došla kod nas, otvorila je oči“, rekao je, „a Magnus joj je video
tremor u kapku, što već znaš.“
„Ali ti to nisi video.“
Ćutanje. Entoni je pomislio da ga kritikuje i namrštio se, ali nije rekao ništa. Nije
shvatao da je ljuta na mene, a ne na njega.
Odlučio sam da privedem taj razgovor kraju i rekao sam, što sam mirnije mogao:
„Pogledaj te snimke, pa ćemo porazgovarati.“
Kad sam ušao u svoju kancelariju, tamo me je čekao paketić. Na smeđem
pakpapiru prepoznao sam Vinsentov kitnjasti, upadljivi rukopis. Bio je čitkiji kad je bio
mlađi, ali sada je bio drhtav i jedva razgovetan. Na majčinoj rođendanskoj proslavi
tražio mi je posetnicu i prepisao je sve što je pisalo na njoj, vodeći računa da moju titulu
– Docent na Odseku za neuro-nauku i medicinski imidžin – podvuče drugom bojom.
Svim ostalima verovatno bi izgledao kao ponosni otac, a opet, i predobro sam se sećao
svih posetnica koje je sebi pravio kad sam bio dečak. I one su bile prepune titula.
Razmotavao sam paketić, kad je ušao Entoni.
„Pobogu, šta joj je?“ upitao je zatvorivši vrata za sobom.
„Ljuta je na mene“, odvratio sam. „Ne sekiraj se.“
Nisam želeo da razgovaramo o Simon, koja mi je uprkos svemu izuzetno draga, pa
sam žurno promenio temu. Sadržaj paketića pružio mi je savršen izgovor: tri CD-a, od
toga jedan u dva primerka. List i Šubert, baš kao što je otac i obećao. Na oba se nalazila
fotografija moje majke, na kojoj je oslonila lice na dlan.
„Za tebe“, rekao sam pruživši mu jedan CD.
Bio je iznenađen.
„List“, rekao je i počeo glasno da čita sa zadnje strane omota. „Gnommrdgm,
Liebstmum, Fumrailles…“
Hteo sam da mu dam i Šuberta, ali u poslednjem trenutku sam se predomislio i
povukao ruku. Možda je primetio gest, jer je prestao da čita i podigao je pogled.
„Šubert“, rekao sam. „Dobićeš i njega. Posle vikenda.“
Zahvalio mi je, a ipak, slutio sam da će mu čekanje Šuberta teško pasti. Okrznuo je
pogledom CD u mojoj ruci, a onda se pribrao, gurnuo Lista u džep i rekao da će ga
preslušati čim stigne kući. Ovog časa čekale su ga analize; na kraju radnog vremena reći
će mi kako je prošlo.
„I ne zaboravi da se postaraš da Simon ima pristup snimcima“, rekao sam.
U podne sam intervjuisao neke studente medicine koji su konkurisali za stažiranje,
a posle smo se Hofsinger i ja sastali sa šefovima drugih odseka zarad rasprave o
budžetima i pitanjima vezanim za njih. Sastanak se otegao i bilo mi je teško da se
koncentrišem, iako mislim da sam uspeo da to ne pokažem.
U pet sati, kad sam konačno uvrebao slobodan trenutak, ostavio sam beli mantil
prebačen preko naslona stolice i spustio se do sela. Ljudi su sedeli u baštama kafića,
premda toplo obučeni, a vrata restorana bila su otvorena dok su konobari unutra
postavljali stolove za večeru. U izlogu dragstora dogodila se revolucija: umesto
izbledelog plakata old spajsu, tamo su se sad nalazili losion za sunčanje i slika deteta
koje pušta zmaja. Stare parfemske bočice još su bile tu, skupa sa suvim cvećem, a ipak,
činilo mi se da je sve ispreturano.
Žurno sam otišao do prodavnice kućnih uređaja pored supermarketa. Od dva stereo
sistema koja mi je pokazao, trgovac je preporučivao onaj kompaktniji, lakši, koji je imao
i radio i CD plejer.
Vratio sam se putem pored obale i mada nisam mogao a da se ne setim dana kad je
Malena došla vozom i kad smo odšetali do plaže i potom u selo, gde smo stali ispred
kafića, osećao sam se dobro.
Zadržao sam se duže no što sam nameravao. Prošlo je šest kad sam se vratio u
kancelariju i u hodnicima je bilo tiho i mirno, pošto je većina osoblja otišla kući. Entoni
me je tražio, ali kad me nije našao, poslao mi je imejl. Rekao je da dosadašnji nalazi ne
sadrže ništa novo, ali da će sutra nastaviti posao. Išao je kući, da sluša moju majku.
Napolju je još bio dan i svetla se još ne behu popalila. U sobi je vladala tišina koju
je narušavalo samo brujanje respiratora. Premda je pacijentkinja ležala u krevetu nema
poput statue, kad sam otvorio vrata i ušao osetio sam da je pri svesti. Tiho sam se
nakašljao.
„Imali ste naporan dan“, rekao sam.
Prišao sam krevetu i zagledao se u njeno lice u sumraku. Crte su joj izgledale
oštrije, ali rekao sam sebi da zacelo umišljam. Pričao sam joj o analizama i kazao joj da
bude strpljiva, da je proces dugotrajan ali da može biti sigurna da smo na pravom putu.
Zaustio sam da je zamolim da pomeri kapak, ali onda sam se predomislio. Posle svih
analiza kojima su je tog dana podvrgli, nije bilo fer da je opterećujem.
Uzeo sam je za ruku i ćutke joj pogladio nadlanicu, a onda uključio stereo uređaj i
otvorio majčin CD.
„Nadam se da volite muziku“, rekao sam pritiskajući taster za reprodukciju.
Slušao sam neko vreme pre no što sam otišao. Muzika se razlivala po sobi
obavijajući nas, stapajući se s tamom, odišući lepotom i spokojem. Vratio sam se do
kreveta i pogledao je. Najednom je izgledalo kao da joj se izraz lica promenio, kao ga je
obasjala neka unutrašnja svetlost.
„Znam da čujete“, rekao sam stiskajući joj ruku. „Vidim vam na licu.“
Verovatno bih ostao kraj njenog kreveta sve dok ne zamre i poslednja nota, da u
sobu nije ušao dežurni bolničar.
Razmenili smo nekoliko reči, a onda se posvetio pacijentkinji proveravajući
monitore i popravljajući joj jastuke pod glavom. Zamolio sam ga da ne isključuje
muziku, poželeo im oboma laku noć i tiho zatvorio vrata za sobom.
 Pre no što sam krenuo od kuće, uzeo sam ugovor o zakupu stana koji mi je stigao
pre više od mesec dana. Stari zakup je istekao, a stanodavac je planirao da podigne
stanarinu na tržišni nivo. Smatrao sam da je to savršeno u redu i nameravao sam da
potpišem dokument i da mu ga pošaljem, ali stalno sam odlagao. Pitao sam se ne bi li
možda bilo bolje da se preselim, da pobegnem od svih uspomena što su živele sa mnom
u tom stanu. Manje ili više sam odlučio da se odvažim na to, ali to je bilo pre no što sam
počeo da se osećam bolje. Sad sam se dvoumio i, dok je voz vijugao kroz Bronks, uzeo
sam da pročitam ugovor. Bio je to standardni obrazac, ali nisam uspevao da se zaista
koncentrišem. Razmišljao sam o tremoru u njenom kapku.
Kad sam ga za vikend sreo na stepeništu, Mesje Šomon potegao je pitanje novog
ugovora. Za Maleninu smrt rekao sam im tek mesec dana kasnije, jer sam ih namerno
izbegavao. Madam Rular ostavila mi je četiri ili pet poruka na telefonskoj sekretarici (na
francuskom, normalno), ali nisam bio u stanju da joj odgovorim na pozive. Takođe,
dvaput mi je kucala na vrata, ali nisam imao dovoljno poverenja u sebe da bih joj
otvorio, i umesto toga sam samo pogledao kroz špijunku. Saopštio sam im tek kad sam
ispred zgrade naleteo na njih. Upravo sam izlazio, a oni su se vraćali kući. Bio sam
kratak i žurno sam nastavio dalje.
Mesje Šomon bio je ogorčen novim ugovorom. Bio je veoma uzbuđen i pominjao
je nepravdu i otimačinu, ispričao mi kako su lopovi provalih u stan nekog njegovog
zemljaka i ukrali dvesta evra koje je ovaj čuvao u koverti u frižideru. Nije mi bilo jasno
kakve to veze ima s bilo čime, a kako nisam želeo da produžavam razgovor, nisam ni
pitao.
„Zar nećete uložiti prigovor?“ upitao je. „Ne bi li trebalo da udružimo snage?“
„Bojim se da sam već potpisao“, slagao sam.
Bio je razočaran, ali pre no što je otišao, rekao mi je:
„Madam Rular je upravo napisala pesmu o Maleni. Nedostaje joj, znate. Vrlo je
dirljiva.“
Nije mi trebalo dugo da pročitam ugovor kad sam konačno rešio da to uradim i po
dolasku u kancelariju samo sam načas razmislio pre no što sam ga potpisao, zalepio
markicu na kovertu i stavio ga među odlazeću poštu. U deset sati sastao sam se sa
Hofsingerom i rezimirao mu rezultate analiza koje je Entoni uradio Adeli, vodeći računa
da zvučim umereno optimistički ali da ne obećavam previše. Postavio mi je sva
predvidljiva pitanja i bio je zadovoljan kad sam odgovorio kako zasad nismo pronašli
nikakav razlog za zabrinutost.
Zatim je upitao: „Zašto pacijentkinju zoveš Adela?“
Objasnio sam da je to ime dobila u bolnici u Nju Meksiku.
„Ne odobravam to proizvoljno davanje imena“, odvratio je.
Na to sam rekao kako razumem na šta misli, te da ni ja ne mislim da joj to ime
pristaje.
Izgledao je zbunjen mojim izborom reči, ali nije rekao ništa i umesto toga je
pogledao izveštaj.
„Nazvaću je pacijentkinja dvesta dvanaest.“
Klimnuo sam glavom. Pre no što sam otišao, pomenuo sam Ozborna i Moroa.
Nismo im rekli za nju i možda je vreme da im kažemo, rekao sam.
„Ne, sačekajmo još malo“, odvratio je. „Kao što je u prethodna dva navrata trebalo
da postupimo.“
Kad sam navratio da je obiđem, pacijentkinja dvesta dvanaest bila je već odvezena
na analize. Stereo je, međutim, bio na mestu, mada isključen. Otvorio sam ga da
proverim da li je CD još unutra, a onda ga zatvorio i pritisnuo taster za reprodukciju.
Iznenadio sam se što me ta muzika tako duboko dira. Bio sam se dogovorio sa
Simon da se vidimo u jedanaest, ali shvatio sam koliko je sati tek pošto sam već petnaest
minuta kasnio. Žurno sam izašao iz sobe, ali muzika je ostala sa mnom, isto kao i
sećanja i sumnje koje je probudila. Zašto nikad nisam dozvolio sebi da osetim žalostivu
nežnost majčinog muziciranja, smelost s kojom se hvatala ukoštac sa strahom i
očajanjem? Muzika mi je bila poznatija nego što sam mislio, budući da je često vežbala
Šubertove klavirske koncerte, ali možda ih sve dosad nisam slušao kako valja. Ili sam
bio premlad. Možda je to objašnjenje?
Simon nije bila u kancelariji, ali mi je na stolu ostavila ceduljicu s porukom da joj
pošaljem imejl kad budem slobodan. Seo sam za kompjuter i taman sam hteo da joj
javim da dođe, kad mi je palo na pamet da otvorim onaj veb-sajt koji mi je Entoni
pokazao. Hteo sam da vidim ima li novih postova u vezi s Margaret i pretpostavljao sam
da mi neće trebati dugo da ih pročitam.
Ne preterujem kad kažem da se broj postova o Mefistovim valcerima povećao deset
puta za proteklih nekoliko dana, a pored toga bila je u toku i usijana rasprava o
majčinom izvođenju Lista. Video sam da se ističe Entonijevo ime, budući da je najvećim
delom predvodio diskusiju. U svom prvom postu, od prethodne večeri u deset, rekao je
kako je tri puta preslušao CD i kako je još euforičan. Govorio je o Margaretinoj intuiciji,
preciznosti i savršenom balansu, o njenoj potrazi za lepotom i uzvišenošću, o dubokom
spokoju skrivenom između nota, koji ona prožima smislom i snagom. Svoju kritiku
započeo je rečima: „Počastvovan sam što sam među prvima koji pišu o Margaret K.
Bergs i njenoj interpretaciji Lista…“ i premda nisam mogao a da se ne osmehnem na tu
njegovu potrebu da privlači pažnju na sebe, moju zabavljenost uskoro je zamenila čudna
mešavina zahvalnosti i kajanja, koja me je u poslednje vreme izjedala.
 Kad se jedan član foruma odvažio da nagovesti kako je Horhe Bolet svojim
izvođenjem Lista odradio u najmanju ruku podjednako dobar posao, pogotovo na
snimku iz 1972, upravo pronađenom u arhivi diskografske kuće RCA, Entoni mu je
smesta odgovorio. Svoj komentar poštovao je u dva ujutru i tada je rekao kako je upravo
peti put zaredom preslušao CD i kako je ubeđen da je reč o remek-delu. „Čini mi se kao
da slušam samog
Lista kako svira, toliko je ova interpretacija lucidna, toliko je čista i nepretenciozna,
neopterećena potrebom nekih muzičara da se nametnu na štetu kompozitora.“
Na sledećoj strani nalazile su se neke kritike Mefistovih valcera, prenesene s drugih
veb-sajtova i iz uglednih muzičkih časopisa kao što su Mjuzik-Veb, Klasiks tudej,
Gmmofon i Internešend pismo, kao i članci iz više novina. Sve kritike bile su pozitivne,
ali samo nagoveštaj onoga što je sledilo. Pročitao sam ih od početka do kraja – sve su
bile vrlo konkretne – i onda kliknuo na link koji je vodio do mog oca i kompanije
njegovih partnera, i kupio po pet primeraka svakog CD-a.
Posle sam se osećao čudno. Nisam impulsivan po prirodi, a ipak sam bez oklevanja
ukucao broj svoje kreditne kartice i svoju adresu, i odabrao ekspresnu isporuku uprkos
dodatnom trošku. Ali sad, dok sam zavaljen u svojoj stolici gledao u potvrdu prodaje na
ekranu, počeo sam da se preispitujem.
Jesu li mi trebali komentari na forumu i kritike u štampi da me ubede u majčin
genij? Jesam li isti kao i bilo koji drugi pripadnik krda, nesposoban da odlučim sam, u
toj meri nezreo da dopuštam da mi neki davni događaji zamagljuju prosuđivanje? Ili
naprosto nemam sluha za muziku? Je li me njena interpretacija Šuberta očarala samo
zato što su mi rekli da tako treba? I verujem li da sam se kupovinom ovih CD-ova
nekako iskupio za svoje žalosno ponašanje?
Odmahnuo sam glavom ne bih li se otarasio ovih misli, ustao i pokušao da se
sredim. Nije li kritičar Gramofona svečano izjavio da se kod moje majke desio
preobražaj, te da su njeni Mefistovi valceri neuporedivi u odnosu na njenu interpretaciju
Šopenove Klavirske sonate broj tri, poslednjeg što je snimila pre no što je nestala iz oka
javnosti? Nije li rekao kako je sazrela kao umetnik, kako joj se senzibilitet produbio a
njen pristup tonalitetu, ritmu i izvođačkom zajedništvu dosegao je nivo kakav se ranije
nije čuo u njenom muziciranju? Zar je onda iznenađenje što ja, običan laik, dosad nisam
nazreo njen talenat?
Neko vreme sam terao tako, naizmenično okrivljujući i opravdavajući sebe – ne
moram ni naglašavati da se nijednog trenutka nisam dotakao suštine i da sam naposletku
ostao bez odgovora. Tako zadubljenog u misli zatekla me je Simon. Lako se nakašljala i
prenuo sam se, i mora biti da sam izgledao ošamućeno, jer je rekla:
„Nešto nije u redu?“
Video sam na kompjuterskom ekranu da je skoro podne i osetio sam grižu savesti
zbog toga što sam je zaboravio. Ali umesto da izmislim izgovor, odlučio sam da joj
kažem istinu (ili, barem jedan njen deo, u svakom slučaju) u nadi da ću je razoružati.
„Moja majka“, rekao sam pruživši joj Šuberta. „Proslavila se preko noći.“
Pogledala je obe strane CD-a i onda u mene.
 „Nisam očekivao“, rekao sam. „Kao da se sve okrenulo naopako.“
Nekoliko nedelja pošto je Malena umrla, poverio sam Simon da nisam rekao
roditeljima za njenu smrt i da nisam siguran da li da im uopšte i kažem. Bila je to greška,
dabome, jer takve primedbe zahtevaju dodatno objašnjenje. Odmah sam pokušao da
promenim temu i da dajem zaobilazne odgovore na njena pitanja, ali svejedno sam joj o
svojim roditeljima i svom odrastanju morao reći više nego što sam želeo. Više no što
sam ikad rekao Maleni.
Razume se, to je podstaklo Simoninu radoznalost i oteralo svaku nameru koju je
možda imala da me izgrdi zbog toga što sam skoro sat vremena kasnio na sastanak.
Ispričao sam joj o Margaretinoj rođendanskoj proslavi, o snimcima koje je moj otac
napravio u mojoj staroj sobi, Mefistovim valcerima, Šubertu, Listu. Pokazao sam joj
kritike u Gramofonu i na Mjuzik-Vebu, ali ne i Juznet ili stranice na Jahuu, jer nisam
želeo da zna za Entonijev udeo u ovome. Nisam smatrao da bi to ikom koristilo.
„Ovde piše da je na neko vreme morala da se povuče, zbog bolesti.“
Simon je čitala intervju s Vinsentom koji ja nisam primetio; sledio je posle kritike
na Mjuzik-Vebu, sa naslovom „Izlazak iz tišine“.
U intervjuu je Vinsent, između ostalog, objasnio kako je do tog prisilnog
povlačenja došlo usled „ozbiljnih problema s probavom“, za koje lekari, uprkos
iscrpnim analizama, nisu bili u stanju da pronađu bilo kakvo objašnjenje.
„Mislim da su njeni zdravstveni problemi oduvek bili unekoliko psihosomatski“,
rekao sam.
Uplašilo me je koliko je bezosećajno zvučala moja primedba, a video sam da je i
Simon slično reagovala. U isto vreme, to je povlačilo za sobom pitanje zašto tako malo
znam o životu svojih roditelja tokom svih tih godina kad je Margaret kod kuće snimala
jedno remek-delo za drugim i podsetilo me koliko smo retko u kontaktu.
„’Mislili smo da Margaret nikad više neće svirati tako da to ispunjava njene
sopstvene standarde’“, čitao sam sad iz intervjua s mojim ocem, „’jer ona je oduvek bila
svoj najstroži kritičar. Bolest ju je strašno namučila, tim više što lekari nisu znali sa čim
imaju posla. Počeo sam da je snimam ovde u dnevnoj sobi, ni zbog čega nego da nam
prođe vreme. Nisam imao nikakav drugi motiv. I zato da bi slušala sebe kako svira, jer
sam mislio da će joj činiti dobro. Ali nikad nije slušala, zato što nije imala potrebe.
Svaka nota bila joj je urezana u pamćenje i nijedan se snimak nije mogao takmičiti s
tim… Naravno, povremeno je bila primorana da stane, mada je često svirala i mučena
bolovima. Na snimcima sam je čuo kako stenje. Srce mi se cepalo, dabome…’“
Simon i ja smo se zbili jedno uz drugo čitajući intervju s ekrana.
„Rečit je“, rekla je Simon.
„Da, oduvek je bio takav“, odvratio sam i na sopstveno iznenađenje dodao:
„Psihoterapeut kog sam posećivao pitao je da nije Margaret možda patila od nekog
oblika autizma ili Aspergerove bolesti…“
„Pa da li je?“
„Nikad nisam razmišljao o tome… Takođe, predložio je da se i ja podvrgnem
određenim analizama…“
 Osmehnula se.
„Šta je smešno?“
„Verovatno nikada pre nije imao posla s islandskim Englezom.“
Prijalo mi je što mogu da se smejem.
„Toliko sam naporan?“
„Nego šta si.“
Pre no što je otišla, rekao sam joj da sam kupio po pet primeraka od svih
Margaretinih CD-ova.
„Kao poklone“, objasnio sam.
„Bravo.“
„Možda im nisam bio baš dobar sin.“
 Odlagao sam da se prisetim određenih događaja koji možda objašnjavaju moj
odnos sa Simon. Nije da pokušavam to da izbegnem – ne namerno, u svakom slučaju. O
tim incidentima počeo sam ponovo da razmišljam u sklopu nastojanja da shvatim neke
stvari koje smo Malena i ja rekli u tim poslednjim mesecima, zato što se čini da još
otkrivam nagoveštaje koje, ko zna zbog čega, u to vreme nisam bio u stanju da
razumem.
Malena i ja poznavali smo se možda mesec dana, kad smo u razgovoru prvi put
pomenuli Simon. Ne sećam se više o čemu smo govorili, ali nije ni važno. Možda sam
pričao o svom istraživanju ili smo se, može biti, prisećali večeri kad smo se upoznah u
pozorištu Delakort. Ali sećam se da smo sedeli na mojoj terasi i posmatrali noć kako se
spušta na grad, a ptice, s glavicom ispod krila, iščezavaju u lisnatim krošnjama drveća u
stražnjem dvorištu zgrade. Bih smo završili jelo i sedeli smo pijuckajući vino; ona je
sedela zavaljena u stolicu, s nogama u mom krilu. Između kula Eldorada u Central park
vestu video se mesečev srp i na brzinu smo se opkladili u kom se pravcu kreće: ona je
rekla jug, ja sever.
Dok sam joj gladio tabane, posmatrah smo ga kako nemo zalazi za oblak. Tada je
rekla, onako s neba pa u rebra: „Zaljubljena je u tebe.“
„Ne razumem?“
„Simon. Znaš da je zaljubljena u tebe.“
„Koješta“, rekao sam.
Osmehnula se.
„Hoćeš da kažeš kako ne znaš?“
„Između nas nikad ničega nije bilo“, rekao sam.
„Moraš biti ljubazan prema njoj“, rekla je.
Srećom, mesec je prekratio ovaj razgovor kad je izronio iz oblaka dodirujući južnu
kulu.
„Eto ti“, rekla je. „Izgubio si.“
Posle toga sam vodio računa da što je moguće manje pominjem Simon, a Malena
nije videla razloga da ponovo iznosi svoju teoriju. Siguran sam da sam shvatio kako ima
izvesne istine u onome što je rekla, ali rešio sam da ne razmišljam o tome. U retkim
prilikama kad su se viđale, njih dve su se lepo slagale, a Malena je bila prijateljski
raspoložena i uviđavna prema Simon – recimo, na bolničkim druženjima se starala da
ona sedi za našim stolom i uvek je uspevala da je nasmeje ili da navede razgovor na
teme koje je zanimaju.
Posle našeg putovanja na Island, češće je pominjala Simonino ime. Radila je to
pametno, tako da je kontekst uvek delovao nenametnuto i nikad ništa nisam posumnjao.
Tek kasnije – kad je več bila mrtva – najednom je sve postalo jasno.
Ipak, bilo bi ružno da iskoristim Malenine reči kao izgovor, i pored toga što su
predstavljale očajnički pokušaj da spreči da budem sam kada nje više ne bude. Gledala
je unapred, iako je po svoj prilici znala da čak ni uz njen blagoslov nema velikih izgleda
da Simon i ja završimo zajedno.
Nalazili smo se u Liježu. Od Malenine smrti prošlo je oko šest nedelja. Nije trebalo
da odem na taj put, ali nekako sam ubedio sebe da če mi dobro činiti. Na putu do
Kenedija, malo je nedostajalo da kažem taksisti da okrene kola, ali pribrao sam se,
jednako kao i posle, kad sam se sav smeo prolazeći kroz bezbednosnu kontrolu.
Najednom sam se setio dana kad sam ispratio Malenu na taj aerodrom i posmatrao je
kako prolazi kroz isti taj punkt čekajući da se osvrne prema meni. Uspeo sam nekako da
se sredim, mada su mi kolena klecala, ali svejedno sam zaboravio da izvadim laptop iz
aktovke i ostavio sam mobilni u džepu, zbog čega su me pripadnici službe obezbeđenja
propisno izribah.
To je bilo u ponedeljak uveče. Simon je otputovala pre mene, zato što je želela da
provede vikend sa svojima, i kad sam stigao već je bila u hotelu. Na recepciji me je
čekala njena poruka i, pošto sam se istuširao i povešao stvari u plakar, javio sam joj se.
Bila se upravo vratila s trčanja. Plan je bio da se sutradan sastanemo s Moroom i
njegovim kolegama, stoga je Simon rekla kako bi trebalo da malo prošetamo gradom,
kako je vreme da ga bolje upoznamo. Nisam takoreći ni trenuo u avionu, ali budući da
nisam imao šta drugo da radim i nisam želeo da budem sam, prihvatio sam predlog.
Obišli smo nekoliko muzeja, ali uglavnom smo šetali ulicama i parkovima, i uz
reku Mezu, koju smo nekoliko puta prešli dok napokon nismo seli na piće, u baštu kafea
na Plas di Marš. Vreme je bilo lepo, mada možda prehladno za sedenje napolju, ali
svejedno smo ostali tu, a piće nas je zagrejalo. Ćaskali smo ni o čemu posebnom, prijalo
mi je da budem s njom i ubrzo sam poručio još jedno piće.
Kad smo ustali da odemo, bilo je vreme za večeru, pa smo otišli u neki restorančić
koji je Simon pronašla na internetu, gde smo dobili sto pored prozora. Napolju se
smrkavalo i konobar je upalio sveću. Poručili smo predjelo i glavno jelo, i bocu crnog
vina koje nam je konobar preporučio. Osećao sam se bolje i pokušavao sam da se šalim
na svoj račun, po svoj prilici zajedljivo – mada mi to nije bila namera – pošto je Simon
skočila u moju odbranu. Rekla je kako je zabrinuta za mene, a ja sam uporno tvrdio da
nema potrebe, premda može biti da je mojim rečima manjkalo ubeđenja. Kazao sam da
mi ništa nije tako mrsko kao kad me žale, na šta je odgovorila kako ne mogu naređivati
tuđim osećanjima ih nešto u tom smislu./Slutio sam na šta cilja i uzeo sam je za ruke, i
držao ih nekoliko časaka u svojima. Osmehnula mi se, a posle večere smo se kroz mirno
veče prošetah do hotela. Bilo je hladno i, kad sam video kako je uvukla glavu u ramena
ne bi li se zaštitila od hladnoće, zagrlio sam je. Ona je divna žena, pametna, nežna i
pažljiva. Kad smo stigli u hotel, otišli smo pravo u njenu sobu.
Svlačili smo jedno drugi i ljubio sam joj usne, vrat i grudi dok smo stajali nasred
sobe; zagrlila me je obema rukama i šaputala mi na uvo reči koje su me uzbudile, ali kad
sad razmišljam o njima, teško mi je da je zamislim kako ih izgovara. Oteturali smo se do
kreveta, legla je na leđa, ja preko nje, i oboje smo znali šta sledi, kad sam kiksnuo.
Dogodilo se bez upozorenja, kao da sam se iznenada trgao iz dubokog sna. Splasnuo
sam, a njoj je smesta bilo jasno šta se dešava. Seo sam na kraj kreveta i zario lice u
dlanove.
„Oprosti“, šapnuo sam.
Nije rekla ništa, samo je nepomično ležala. Posle nekog vremena pokupio sam
svoje stvari s poda i obukao se. Na pragu sam se okrenuo i pokušao da smislim nešto da
kažem, ali nisam uspeo, stoga sam samo ćutke zatvorio vrata za sobom.
Sećam se da su mi svetla u hodniku izgledala bolno bleštava.
 Simon je pronašla senke na snimcima. Nisam bio naročito iznenađen; ima oštrije
oko od većine i spremna je da sate presedi pred kompjuterom zagledajući svaki
kvadratni milimetar, sve dok ne otkrije i najmanje neslaganje. Ovog puta je, razume se,
bila prisutna i dodatna želja da pozove Entonija i mene na odgovornost, iako nisam
želeo da tome pridajem preveliku važnost.
Bila je diskretna u vezi sa svojim nalazima i obratila se direktno meni, poštedevši
me tako bilo kakvih kritika ili nepotrebnih komentara.
„Možda bi bilo dobro da se to malo pobliže pogleda“, samo je rekla.
Te senke, koje su mogle biti znak traume u talamusu i neokorteksu, bile su vidljive
samo na malobrojnim snimcima i samo iz jednog od mnogih uglova. Uprkos njenim
preciznim uputstvima, nisam uspeo da ih pronađem i morao sam je zamoliti da mi ih
pokaže. Pozvao sam Entonija da pregleda snimke zajedno s nama; smesta je postao
defanzivan i čak je potegao i Simoninu epizodu s logopedom, ali odustao je kad je video
da je ona u pravu. Međutim, nije odoleo a da ne istakne kako bi, budući da je nemoguće
izvući bilo kakav zaključak u vezi s tim senkama, trebalo da ostanemo pri svome i da
pokušamo da komuniciramo s pacijentkinjom kao što je planirano. Tehničari su tada već
radili na ugradnji softvera u aparat za magnetnu rezonancu i uverili su Entonija da će
program koji su popravljali proteklih nekoliko nedelja biti spreman za dan ili dva. Rekao
je da ga još prerađuju, ili da modifikacije deluju obećavajuće: slike se brže pojavljuju na
ekranu i mnogo su jasnije nego pre. Bila je to dobra vest i predložio sam da vreme
iskoristimo da se uverimo kako su te senke što ih je Simon pronašla bezazlene.
Pretpostavljam da su baš takve, rekao sam, ali moramo biti sigurni. Nijedno od njih nije
bilo zadovoljno: Entoni je smatrao da pridajem previše pažnje Simon, dok je Simon
smatrala da su moje tvrdnje prenagljene, ali meni su u glavi bih tremor u njenom očnom
kapku i muzika koja joj je promenila izraz lica obasjavajući ga iznutra.
„A onda joj moramo naći neko drugo ime“, rekao sam. „Mislim da joj Adela ne
pristaje. A ne možemo je zvati ’pacijentkinja dvesta dvanaest’. To je baš grozno.“
Govorio sam brzo i bio sam nervozniji nego inače, i oboje su me prilično čudno
gledali. No nije mi smetalo i pokušao sam da ih razvedrim ispričavši im vic. Nisu se
smejali, ali meni je bio zabavan. Odlazeći iz laboratorije, rekao sam im kako sam
potpuno siguran da će postići konsenzus.
 Možda je vreme uticalo na mene, sunce koje je sijalo kad sam se ujutru probudio
sada je obasjavalo bolnički travnjak i poljane dole pored mora. Prišao sam prozoru i
širom ga otvorio, i misli su mi bile vedre kao i taj dan.
Iskoristio sam priliku da razmišljam o Maleni. Retko kad je se setim bez tuge, ali
dok sam stajao kraj prozora zureći u Kold Harbor u daljini, puštao sam uspomene da se
nižu.
Posmatrano s ove distance, mora biti da sam posumnjao kako nešto nije u redu kad
me je pozvala i rekla da seda u voz za Konektikat i dolazi da me vidi. Naravno, imao
sam posla preko glave, jedva sam uspeo da se javim na telefon i da napravim mentalnu
zabelešku kada stiže njen voz, ali ipak mi nije jasno kako sam mogao biti u toj meri
nespreman za ono što sam saznao.
U Buenos Ajresu se zadržala duže no što je bilo planirano. Kad je poletela, pratio
sam na kompjuteru njen let, video sam kad je sletela i pozvao sam je. Nije podigla
slušalicu, ali ubrzo potom dobio sam poruku u kojoj mi je javila da je stigla kod majke.
Samo smo dvaput razgovarah dok je bila na rehabilitaciji. U oba navrata kratko,
prvi put zato što je upravo obedovala sa svojima, a drugi put zato što je baš išla na jogu.
Oba puta je govorila brzo i kazala kako joj nedostajem, ali trebalo je da naslutim da želi
da završi razgovor. S druge strane, redovno mi je slala poruke, koje su bile kratke i,
iskreno, ne baš upečatljive. Kad se navršilo mesec dana kako je otišla, poslao sam joj
poruku u kojoj sam rekao da bih želeo da je posetim, da sam pronašao jeftinu povratnu
kartu s kojom bih doleteo u četvrtak i vratio se u nedelju, te da možemo zajedno provesti
vikend. Ali odgovorila je bez oduševljenja, rekavši kako je obećala majci da će za
vikend otići s njom kod rođaka koji žive u drugom gradu, i da ne želi da prekrši
obećanje. Predložio sam da dođem sledećeg vikenda, na šta je rekla kako razmišlja da se
vrati nešto ranije nego što je planirano, te da će najkasnije u sledeću nedelju verovatno
biti u Njujorku. Obradovao sam se, normalno, ali bio sam iznenađen tom promenom
plana. Majka joj je bila bolesna, odvratila je, pa nije htela da je ostavi sve dok nije
prezdravila.
Razume se, naslućivao sam da nešto nije baš kako treba. No pripisivao sam to
njenim povredama, rekao sam sebi kako je to što je pomalo depresivna i dezorijentisana
sasvim prirodno, te da se ona zapravo iznenađujuće dobro drži. Naime, ne samo da je
bila primorana da otkaže učešće u dvema plesnim predstavama nego je i odsustvovala s
posla. Bila je navikla da pleše sa svojim studentima i ne jednom mi je pričala kako ne
može da podnese da bude daleko, objasnivši mi pri tome na šta misli: morala je da im
pokazuje.
Da, mora biti da su povrede posredi, rekao sam sebi, a i normalno je da njeni u
Buenos Ajresu žele da ostane malo duže, kako bi mogli da provode vreme s njom onda
kad nije na fizikalnoj terapiji ili ne vežba jogu. Morao sam biti strpljiv, jer nisam hteo da
je izlažem nikakvom pritisku.
Povremeno sam se pitao koliko je uistinu dobro poznajem, ali bilo je dovoljno da je
zamislim u svom naručju, da zamislim njene oči i usne, i odmah sam se bolje osećao.
 Zaprepastio sam se kad me je u sredu pre podne pozvala i rekla da se vratila u
Njujork. Bilo je skoro jedanaest sati i taman sam krenuo na sastanak odseka.
„Jesi li na aerodromu?“ upitao sam.
„Ne, kod kuće sam.“
„Kad si stigla?“
Nije odmah odgovorila.
„Jutros.“
„Što mi se nisi javila?“
„Nisam htela da te gnjavim. Trebalo je da ustaneš u pet da bi došao po mene.“
„Pa šta?“
„Stvarno nije bilo potrebe.“
Po njenom glasu bilo mi je jasno da uzalud pitam.
„Kako si?“
„Dobro. Dobro sam.“
„A rehabilitacija?“
„Išla je kako treba.“
„Trebalo je da mi javiš. Sad moram na sastanak. AH kad se završi, mogu da
sednem na voz i dođem kući.“
„Ne“, rekla je. „Nemoj. Moram da odem do škole. Zadržaću se ceo dan. Moram
gomilu toga da nadoknadim.“
„Ali dobro se osećaš?“
„Da, dobro se osećam.“
„Jedva čekam da se večeras vidimo.“
„Ja takođe.“
„Kupiću neke namirnice.“
„Važi.“
„Možemo zajedno da spremimo večeru.“
Čeznuo sam da je vidim, da je uzmem u naručje, i to mi se osećalo u glasu. Zaćutao
sam i načas smo oboje osluškivali tišinu, a onda je rekla, tako tiho da sam je jedva čuo:
„Volim te.“
Prekinula je vezu pre no što sam stigao da joj odgovorim na isti način. Ali ja sam i
dalje pritiskao telefon na uvo, kao da će odjek njenih reči možda nestati ako ga vratim u
džep.
Spremili smo večeru i jeli smo napolju, na terasi. Bilo je kao da nije ni odlazila.
To je bilo u sredu. U četvrtak uveče otišla je na plesni performans u Ist Vilidžu i
prespavala je u svom stanu, zato što se šou kasno završio. Nisam mislio da u tome ima
ičega čudnog, i čuli smo se pre spavanja da poželimo jedno drugom laku noć.
Bio je petak kad me je pozvala u bolnicu da mi kaže da će uhvatiti voz u četiri i
doći da me vidi. Sećam se da sam stajao pored prozora gledajući prema moru, i da sam
tog trenutka odlučio da rezervišem sto kod apotekareve kćerke, koja je upravo otvorila
restoran posle dužeg boravka u inostranstvu.
 Simon i ja nikad nismo razgovarali o onoj večeri u Liježu. Sledećeg jutra našli smo
se na recepciji i zajedno otpešačili do bolnice. Pošto je rešila da se vrati ranije nego što
je bilo planirano, ponela je svoj mali kofer, s namerom da se posle sastanka uputi pravo
na aerodrom. Napolju je bilo hladno, ali bez kiše, a kroz oblake su se nazirali delići
plavog neba. Vrlo malo sam spavao, a i ona je izgledala umorno; nijedno od nas nije
mnogo govorilo. Negde na pola puta, dok smo čekali na semaforu, uspeo sam da
zamuckujući ponovim izvinjenje. Okrenula je glavu na drugu stranu i bio sam dovoljno
razborit da ne kažem više ništa.
Ponekad se pitam ne bi li, s obzirom na situaciju, bilo poštenije da sam nastavio.
Očigledno, ne pokušavam da prikrijem činjenicu da bi to imalo druge, moguće
komplikovanije posledice, ali tako je barem ne bih ponizio.
Oduševio sam se kad je ubrzo potom počela da se viđa s tipom koji je radio za neku
farmaceutsku kompaniju. Bio je nekoliko godina mlađi od nje i delovao je kao prijatan
čovek. To sam joj i rekao, i možda sam čak i malo previše insistirao na tome, s obzirom
na to da sam ga jedva poznavao. U svakom slučaju, bio je učtiv, a njegov stisak ruke
ulivao je poverenje. Nažalost, ta veza nije potrajala. Entoni je mislio da ga je ona
oterala, ali nije imao pojma ni o čemu, naravno.
Mislim da smo oboje uspeli da zaboravimo to veče ili da ga barem prihvatimo tako
da to ne utiče na naš odnos. Ipak, ponekad, kad je pogledam, ne mogu a da se ne setim. I
svaki put je bolno, i osetim strašnu grižu savesti.
Bilo je već kasno posle podne kad su Entoni i Simon pokucali na vrata da mi
podnesu izveštaj o svojoj zajedničkoj proceni naše pacijentkinje. Stajali su jedno pored
drugog i činilo se da je među njima došlo do nekog velikog pomirenja. Entoni je
pohvalio Simon zbog toga što je primetila senke o kojima smo tako mnogo govorili, a
Simon je zauzvrat rekla kako je detaljna studija pokazala da je Entoni bio u pravu: same
po sebi, senke nisu bile objašnjenje za ženino trenutno stanje. Morale su biti rezultat
neke stare povrede ili virusne infekcije, čak ne naročito ozbiljne.
Slušao sam ih klimajući glavom, povremeno postavljajući pitanja kako bih pokazao
interesovanje, premda me ništa što su rekli nije iznenadilo. Gledao sam ih naizmenično,
sad jedno, sad drugo, a kad se Simon naslonila na ivicu mog pisaćeg stola i rukom
sklonila kosu s obraza, najednom sam počeo da razmišljam o onoj večeri u Liježu. U
mislima sam je video kako stoji naga grleći me i šapućući reči koje nikad neću
zaboraviti. Te uspomene su me obično deprimirale ili postiđivale, ali ovog puta nisu
imale nikakvog dejstva. Uspeo sam da se usredsredim na ono što su Simon i Entoni
imali da kažu, i brzo sam reagovao kad su završili izlaganje.
Tih dana osećao sam se dobro i cepteo sam od optimizma. Ustajao sam rano i stizao
u bolnicu pre svojih kolega, jedva čekajući da prionem na posao. Postojao je razlog za
to, u stvari, koji sam držao u tajnosti. Ne znam zašto, budući da nisam morao da osećam
grižu savesti zbog toga što sam obilazio našu pacijentkinju, bilo ujutru ili uveče kad
ostali odu kući. Ipak, odlučio sam da ne pominjem to Simon i Entoniju, a još manje
Hofsingeru. Prezauzete odeljenske sestre nisu obraćale pažnju na mene, a uz to, bile su
navikle da lekari dolaze i odlaze kad im je volja.
Obraćao sam se pacijentkinji, govorio joj gde se nalazi, opisivao okolinu. Pričao
sam joj o našem istraživanju i pokušavao da je ohrabrim što sam bolje umeo. Ponekad
sam joj govorio kakvo je vreme, pogotovo ako je bilo lepo. Stereo uređaj je još bio tu i
puštao sam joj majčino izvođenje Šuberta, kao i CD s popularnim meksičkim pesmama
koji sam kupio.
Bio sam siguran da joj se izraz na licu promeni kad god joj priđem. Ponekad, kad je
uzmem za ruku, osećao sam kako postaje toplija, i takođe sam u tim trenucima
primećivao onu unutrašnju svetlost što joj je povremeno obasjavala lice. Isto tako,
primetio sam ga i prvi put kad sam pustio CD s meksičkom muzikom. Radno vreme se
bilo završilo i ostao sam jedini iz naše grupe, pošto sam video Entonija i Simon kako
izlaze na parkiralište, prvo nju i onda, pola sata kasnije, i njega.
Te večeri sedeo sam s njom duže no što sam nameravao, a kad sam konačno shvatio
koje je doba, propustio sam poslednji voz za povratak kući. Namestio sam sebi ležaj u
kancelariji, donevši čaršav i ćebe iz ostave za posteljinu, ali potrajalo je dok nisam
zaspao. Imao sam nemirnu noć, a kad sam se nešto pre tri trgao iz sna, bio sam ubeđen
da me neko doziva. Još u konfuznom stanju polusna, bio sam siguran da je to Malenin
glas, samo što je dopirao iz sobe gospođe Bentsen. Moje ubeđenje još je bilo tu kad sam
ustao, premda je mogućnost da čujem nekoga čak iz zapadnog krila bila podjednako
neverovatna kao ona da me to Malena doziva.
Glava mi se postepeno razbistrila, ali umesto da ponovo legnem, obukao sam se.
Sve je bilo tiho i moji koraci su odzvanjali hodnikom uprkos tome što sam se trudio da
pravim što je moguće manje buke. Još sam čuo nejasni eho Maleninog glasa i imao sam
neprijatan osećaj dezorijentisanosti, kako to često biva kad se neko probudi posle
čudnog sna.
Svetla u njenoj sobi bila su isključena. Tasteri i ekrani na aparatima tinjali su u
tami, dok su napolju ulična svetla pored stepeništa što je vodilo na parkiralište emitovala
bledu svetlost. Respirator je brujao. Pretpostavio sam da ona spava i seo sam u fotelju
pored prozora a ne na krevet.
Tu, s njom, osećao sam se bolje nego na kauču u svojoj kancelariji. Fotelja je bila
niska i udobna, i kad sam se zavalio u nju i ispružio noge kapci su počeli da mi bivaju
teški. Osluškivao sam tiho, ritmično pulsiranje respiratora i koliko sledećeg trenutka
začuo sam more.
S Malenom sam se našao na stanici u Kold Harboru. Kasnila je, ali bilo je toplo i,
mada je bilo skoro šest sati, napolju je još bilo prijatno. Drveće je već počelo da menja
boju, ali sem toga nije bilo nikakvih stvarnih naznaka jeseni. Stajao sam na suncu dok
sam je čekao i zagledao tu i tamo niz prugu, tamo gde je zavijala kod starog stovarišta
drveta, ali uglavnom sam okretao lice prema suncu i uživao u osećaju toplote na
obrazima.
Idući prema selu razgovarah smo o vremenu, a pričala mi je i kako je u vozu videla
ženu koja ju je podsetila na madam Rular.
„Neverovatna sličnost“, rekla je.
„Je li bila Francuskinja?“
Odvratila je da ne zna.
„Možda je bila pesnikinja“, rekao sam.
Osmehnula se.
Držali smo se za ruke. Prijao mi je osećaj njene ruke u mojoj, a ipak, malo-malo pa
mi se činilo da joj se prsti trzaju. Prvi put kad sam to osetio, instinktivno sam je
pogledao, ali nije reagovala, stoga ništa nisam rekao i počeo sam da razmišljam o
nečemu drugom. Postoje dva puta koja vode od železničke stanice do sela Kold Harbor:
staza blizu starog seoskog druma, ne mnogo korišćena ali popločana; i druga, nešto
severnije, od utabane zemlje, iz vremena kad je stoka slobodno lutala tuda. Opisao sam
joj oba i rekla je kako želi da idemo putem pored pruge, i pored toga što je izgledao
duži. Nisam bio iznenađen, budući da sam joj rekao da je tuda lepše i mirnije; da se u
daljini vidi okean i da se prolazi pored jezerceta spojenog s močvarom prepunom ptica.
Vetar na obali mirisao je na jesen. Zadržah smo se na plaži, učio sam je kako da
baci kamen tako da odskakuje. Umela je da pronađe odgovarajuće kamenje, ali odustala
je posle dva pokušaja. Nismo naišli ni na koga sem na postarijeg čoveka koji je šetao
psa; nazvah smo mu dobro veče i otpozdravio nam je, a Malena se sagnula i pomilovala
psa.
Usput nismo mnogo razgovarah, a ipak, umesto da bude zloslutna, ta tišina
dopuštala mi je da se usredsređujem na njen dlan u mome, sve dok je nisam pustio da
bih joj prebacio ruku preko ramena. Tada me je zagrlila oko pojasa i nastavili smo da
hodamo prema selu dok su zraci poslepodnevnog sunca poigravali na talasima, i
pomislio sam koliko sam srećan što je ponovo pored mene. Nekoliko dana pre toga, na
trenutak mi je proletelo kroz glavu kako je možda rešila da ostane u domovini.
Počeo sam da joj pričam o selu, u kom vreme kao da je stalo. Nalazili smo se ispred
starog kafea pored apoteke, i sećam se dvoje dece, verovatno brata i sestre, koji su na
biciklima prošli pored nas. Rekao sam joj kako se ta ulica navodno nije menjala od
šezdesetih godina, pokazao sam joj „H“ koje je i kad sam tek došao tu nedostajalo na
natpisu iznad apoteke, stari reklamni poster za old spajs u izlogu i apotekarevu
preporuku okačenu na vratima: Živi zdravo, izbegavaj lekove.
 Zatim sam pokazao prema restoranu na drugoj strani ulice i zaustio da joj ispričam
o apotekarevoj kćerki, kad me je najednom uhvatila za ruku i, mada to nije uradila
grčevito, ipak sam smesta zaćutao i pogledao je. A onda je izgovorila reči koje otad ne
prestaju da mi odjekuju u glavi:
„Magnuse, nisam dobro.“
Možda me je njen izbor reči na sekund zbunio – ili izraz njenog lica, na kom se
ocrtavala zabrinutost za mene a ne za nju.
Ponovila je iste reči i dodala: „Ali nema potrebe da brineš.“
„O čemu je reč?“ jedva sam izgovorio.
„Ne želim da govorim o tome.“
Ćutanje.
„Bar ne sad. Ali morala sam ti reći. Već neko vreme hoću da ti kažem.“
Stajao sam nepomično, srce mi je lupalo dok je iz mene odlazila i poslednja mrvica
snage.
„Ovog časa želim samo da mi pokažeš selo, da večeramo i popijemo malo crnog
vina, i da se onda vozom vratimo kući. To je sve što želim. Nema potrebe da brineš.“
Čeznuo sam da joj kažem kako ne sme ostati na tome, kako ne može jednom
rečenicom razoriti sve i očekivati da se ponašamo kao da se ništa nije dogodilo. Ali jezik
mi se zavezao, a onda su ona deca na biciklima ponovo naišla ulicom osmehujući nam
se, i mahnula im je pre no što smo prešli ulicu.
U restoranu smo sedeli pored prozora. Bilo je sedam sati. Konobar nam je nasuo
vodu u čaše i doneo nam jelovnik. Napolju je još bio dan. Malena je počela da priča o
plesnoj predstavi koju su pripremali za drugu polovinu meseca, ali nisam se mogao
koncentrisati i njene reči ulazile su mi na jedno i izlazile na drugo uvo. Razmišljao sam
o onoj večeri u Firenci, kad se spotakla, o pešačenju uz Snajfedlsjoukudl, o udesu na
Flateju. Bio sam slep.
To sam joj i rekao.
„Kako sam mogao da budem tako slep?“ rekao sam.
Opisivala mi je plesnu predstavu kao da je vidi pred sobom, a ja sam je prekinuo.
Zaćutala je. Prišao je konobar i preporučio nam grdobinu s prilogom od svežeg povrća.
Poručili smo.
Na ulici, senke su postajale sve duže. Gledali smo napolje u sumrak, a ona je
pružila ruku preko stola i dodirnula mi prste.
„Ne želim da ti postanem pacijent“, rekla je. „Ne želim to.“
Jeli smo. Trudio sam se da je slušam dok je pričala o predstavi, o svojoj sestri u
Buenos Ajresu i svojoj majci koja je utorkom uveče plesala tango u klubu penzionera.
Tu i tamo sam uspevao da prozborim pokoju reč i da izgledam zainteresovano, i bilo mi
je jasno da se opušta. U međuvremenu, moj mozak je iskopavao jednu situaciju za
drugom spajajući reči i događaje, nagađajući, zaključujući.
„Slep“, ponovo sam rekao sam sebi. „Slep kod zdravih očiju.“
 Jedva da je išta i pojela, samo je pomerala hranu po tanjiru. Upitala je konobara da
li supa sadrži pavlaku i zamolila ga da njena porcija ribe bude bez soli. Nikada pre nije
vodila računa o tome.
Nisam govorio ništa sve dok nam konobar nije doneo borovnice koje smo poručili
za desert. Postajalo je pomalo hladno i zatvorio je prozor.
„Zašto si došla ovamo da mi to saopštiš?“
Oklevala je, a onda je rekla, kao da je zaključila da tim pitanjem nisam prekršio
njeno naređenje da ne govorimo o njenoj bolesti:
„Zato što tako ovaj razgovor možemo da ostavimo ovde. Možemo da sednemo u
voz i ostavimo ga iza sebe.“
Bilo mi je jasno da je sve umornija i suzdržao sam se od postavljanja novih pitanja.
Putovanje vozom i ono što je došla da mi kaže uzeli su svoj danak, iako se iz petnih žila
trudila da se to ne vidi. Kašika joj je blago podrhtavala u ruci, a kad ju je spustila, prsti
su nastavili da joj se tresu. Odgurnula je s lica uvojak kose i zadenula ga za uvo.
Pokušala je da se osmehne.
Konobar nam je pozvao taksi. Na putu do stanice smo se ćutke držali za ruke i
gledali napolje u pomrčinu. Iza nas je mesec obasjavao zaliv.
Stajali smo na peronu čekajući voz, kad sam rekao: „So i mlečni proizvodi su
bezazleni. Ali možda bi bilo dobro da unosiš namirnice bogate ugljenim hidratima i
kalorijama.“
Nastojao sam da zvučim ohrabrujuće, kao da bih da kažem kako čemo se zajedno
izboriti s tim. Ali več sam se plašio najgoreg i moje reči zvučale su šuplje.
Odvratila je pogled; uzeo sam je u naručje i čvrsto zagrlio, kao da ne dam da mi je
išta oduzme.
„Sve če biti u redu“, rekao sam. „Sve će biti u redu.“
Ubrzo potom stigao je voz i seli smo, nezaštićeni, pod nemilosrdna svetla
polupraznog vagona.
 Kompakt diskovi stigli su u dve pošiljke; prvo Mefistovi valceri u postavljenoj
koverti, i dva dana kasnije List i Šubert u maloj kutiji. Po pet primeraka od svakog. Oba
paketa sadržavala su letak s kratkim opisom Margaretine karijere, s izabranim
odlomcima iz kritika njenih nastupa i pozivom kupcima da poruče i sedam CD-ova koji
će biti objavljeni u narednim nedeljama. Oni koji kupe svih sedam CD-ova dobiće
dvadeset pet odsto popusta i Margaretinu fotografiju s autogramom.
Tek kad sam izvadio CD-ove iz kutije shvatio sam da su tri komada oštećena u
transportu. Plastične futrole bile su slomljene, a diskovi izgrebani – dva u toj meri da su
bila neupotrebljiva. Kako sam se u poslednje vreme izveštio u ignorisanju problema i
frustracija, bilo je čudno što sam tako ozbiljno shvatio tu nezgodu.
Pregledao sam pakovanje i došao do zaključka da je suviše slabo. Kutija nije bila
postavljena, pa su diskovi bih nezaštićeni i zveketali su unutra. Okrutne li sudbine,
pomislio sam, ako ovo loše pakovanje postane tema za diskusiju, i možda čak iznese ceo
poduhvat na loš glas. Često ne treba ništa više od toga, rekao sam sebi, pa da se silna
hvala na internetu pretvori u povike protiv nekog. Uzvišena razmišljanja o lepoti muzike
ustuknula bi pred pritužbama na amaterizam. A onda bi nastao problem.
Smatrao sam kako sam dužan da javim Vinsentu za to. Pozvao sam ga odmah, jer je
za deset minuta počinjao sastanak odseka, na kom sam morao da se pojavim.
Podigao je slušalicu posle nekoliko zvona.
„Magnuse! Jesi li u Njujorku?“
„Nisam, u bolnici sam.“
„U Konektikatu?“
„Da.“
Kao i uvek, doviknuo je Margaret da sam to ja.
„To je Magnus Kolin!“ čuo sam ga kako viče. „Zove iz bolnice u Konektikatu.“
Nisam čuo šta je odgovorila, ali tada je on podigao glas i ponovio saopštenje ili
barem jedan deo: „Magnus, Magnus Kolin!“
„Imamo gosta“, rekao je potom. „Upoznao si ga na Margaretinoj zabavi. Hans
Klojber. Pomaže nam. Imamo posla preko glave, Magnuse. Nadam se da pratiš razvoj
događaja.“ Odgovorio sam da pratim.
 „Ovo prevazilazi naše najluđe snove“, rekao je. „A sad se spremamo da objavimo
još sedam CD-ova. Sedam, Magnuse.“ Kazao sam da sam čuo za to.
„Gde?“
Pomenuo sam letke.
„Jesi li poručio CD-ove od nas?“
„Jesam.“, odvratio sam. „Po pet primeraka od svakog.“
Na drugom kraju linije usledilo je ćutanje.
„Čekaj čas“, rekao je časak kasnije. „To moram da kažem Margaret.“
Umesto da joj dovikne, odložio je slušalicu. Čuo sam mu korake dok se udaljavao i
ubrzo potom prigušeni zvuk njegovog glasa. Pretpostavio sam da su u dnevnoj sobi.
Pogledao sam na sat. Sastanak je trebalo da počne svakog časa. Polako sam
postajao nervozan, kad se konačno vratio.
„Pet, rekao si?“
„Da“, odvratio sam.
„Pet!“ uzviknuo je. „Po pet primeraka od svakog!“
Morao sam da pređem na stvar.
„Zapravo, zato i zovem“, rekao sam. „U vezi s pošiljkama. Tri diska su bila
oštećena.“
„Hoćeš li da ti pošaljemo druge? Ništa lakše.“
„Nije stvar u tome“, rekao sam. „Pakovanje je loše. Mislim da je moguće da je to
problem.“
„Nismo imali pritužbi“, rekao je.
„Dva diska su toliko izgrebana da ih uređaj uopšte ne registruje.“
Raspitivao se za pakovanje. Podrobno sam mu opisao kutiju i kovertu, rekavši mu
kako prva nema postavu i da diskovi nisu odgovarajuće zaštićeni.“
„Sin je preuzeo firmu. Otac je bolje radio. Godinama smo poslovali s njim. A onda
je preminuo i Džimi je preuzeo posao. Ima nekakvu poslovnu diplomu, ali nikakvih
ambicija. To sam mu i rekao.“
„Na tvom mestu, proverio bih šta radi“, rekao sam pokušavajući da završim
razgovor.
„Ali dobio si letak?“
„Jesam.“
„Znači, znaš da dajemo dvadeset pet odsto popusta ako poručiš luksuzno izdanje?“
„Luksuzno izdanje?“
„Sledeća partija CD-ova izlazi u specijalnom luksuznom izdanju.“
Odgovorio sam da sam primetio obaveštenje o specijalnom popustu.
„Rahmanjinov, Skarlati, Mendelson, Šopen, Musorgski, Sen Sans, Šuman. Jedno ti
mogu reći, Magnuse. Margaret je čudesna. Osvojiće svet na juriš.“
Sad sam već kasnio na sastanak.
„Pozdravi je“, rekao sam.
„Zar nećeš da popričaš s njom?“
„Zvaću kasnije. Ljudi me čekaju.“
 „Razumem.“
Ćutanje.
„Pa, javiću se uskoro.“
„Preneću joj“, rekao je. „Doviđenja.“
Sedeo sam nepomično, osluškujući tišinu kad je spustio slušalicu. Nije trebalo da
me iznenađuje što sam se osećao kao da sam se ja ogrešio o njih. Oduvek je bilo tako.
 Bilo je nekih početnih problema sa softverom, ali programeri su nam konačno javili
da je spreman. Još moraju da odrade neka finalna doterivanja, rekli su, ali tvrdili su da
nama to neće stvarati nikakve teškoće. Simon je i dalje bila skeptična i postavila im je
milion pitanja, dok smo Entoni i ja počeli da se pripremamo za obavljanje analiza.
Srećom, naposletku je zaključila da to što čemo se možda i susresti s nekoliko prolaznih
„gličeva“ nije razlog za zabrinjavanje. Pošto smo već rešili da idemo dalje bez obzira na
to, odahnuo sam pri pomisli da ne moram da se suprotstavljam njenom mišljenju.
Bio sam nestrpljiv, ali nastojao sam da se to ne vidi. Kad smo radili analize dvojici
pacijenata iz Bostona, imao sam vrlo malo energije i interesovanja, u toj meri da sam se
svakog jutra iznova primoravao da odem u bolnicu i da sam s posla izlazio ranije,
ponekad toliko da sam hvatao voz u četiri. Sada pak nisam mogao dočekati da počnemo
i brižljivo sam pripremio svoj razgovor s pacijentkinjom, otkucavši pitanja na
kompjuteru i smesta ih prevevši na španski, budući da smo pretpostavljali kako engleski
možda nije maternji jezik naše pacijentkinje. Bolje sprečiti nego lečiti, rekao sam sebi, i
počeo da vežbam izgovor – isprva sam i potom s Marijom, medicinskom sestrom
Meksikankom koja mi je i pre pomagala. U razgovoru sa Simon i Entonijem bio sam
optimističan i pohvalio sam odličan posao koji su obavili programeri.
Posedeo sam malo s njom veče uoči prvih analiza. Simon i Entoni behu otišli kući,
pošto smo sutradan rano počinjali.
Objasnio sam joj šta će se dešavati, šta analize obuhvataju, i rekao sam joj da ne
brine već da da sve od sebe da se koncentriše, premda znam da joj to neće biti lako.
Možda sam bio zvaničniji nego inače i stoga sam osetio potrebu da je uzmem za ruku.
Nežno sam je gladio. Podsećala me je na Malenine ruke, s dugačkim, vitkim
prstima. Držao sam je duže no što sam nameravao, a kad sam otišao bilo se več smrklo.
Malo sam spavao; još u sedam sam bio u bolnici. Simon i Entoni stigli su nedugo
posle mene, dok su se programeri i tehničari pojavili oko osam sati. Svi smo bili
entuzijastični i zabrinuti u isto vreme, a kad su sestre konačno dogurale pacijentkinju,
cela grupa je zaćutala. Ali onda se Entoni malčice nakašljao i svi smo se odlučno dali na
posao.
Kao i obično, potrajalo je dok nismo ubacili pacijentkinju u aparat za magnetnu
rezonancu. Otvor je mali i valja pripaziti na cev respiratora, kako bi se izbegle bilo
kakve nezgode. Na kraju je sve dobro prošlo, a kad sam zauzeo svoje mesto za
mikrofonom, s upitnikom koji sam prethodnog dana odštampao, činilo mi se da nam se
ništa ne može isprečiti na putu. Posmatrao sam Simon i Entonija kako sedaju jedno kraj
drugog ispred kompjuterskog ekrana i razmenjuju mišljenja, tehničare i programere s
moje desne strane, medicinske sestre s druge strane stakla, pored aparata za magnetnu
rezonancu.
Softver je ispunio očekivanja. Simon i Entoni rekli su da je bolji no što su se nadali
i u prvi mah su se gotovo zaboravili isprobavajući sve nove karakteristike. Slike su se
brzinom svetlosti pojavljivale na ekranu i bile su oštrije nego pre. Pored toga, mogli smo
da ispitamo svaki piksel iz brojnih različitih uglova. Programeri su želeli da nas
iznenade i nisu nam nijednom rečju pomenuli sve promene koje su napravili; vole da
rade tako, a mi smo se dosad već navikli na to.
Počeo sam obrativši joj se na španskom. Tek kad sam ugledao izraz na Simoninom
licu sinulo mi je da nisam ni popričao s kolegama u vezi s tim, premda je, dabome,
trebalo da shvate kako je to najlogičniji pristup. Verovatno joj je bilo čudno kad me je
čula da govorim na tom jeziku, ali brzo se privikla i usredsredila na ekran.
Pacijentkinju sam prvo zamolio da zamisli kako igra tenis, a kad to nije upalilo,
predložio sam da zamisli kako se kreće po svojoj kući idući iz jedne prostorije u drugu.
„Desde la cocina al dormitorio“, rekao sam. „Desde el donnitorio a la sala de
estar…“13
Uprkos izostanku njene reakcije, nisam se obeshrabrio. Sa svog mesta video sam
ekran ispred Simon i Entonija; zagledali su joj u mozak iz više uglova, ali nisu uspevali
da detektuju nikakvu promenu u protoku krvi. Glas mi je bio miran dok sam polako
čitao s papira ne pomišljajući uopšte da to što sam rekao ponovim i na engleskom. Na to
mi nije ukazala Simon već jedan tehničar, koji me je dodirnuo po ramenu i rekao:
„Možda ne razume.“
Postajao sam napet. Dva programera žustro su prešla prstima po tastaturi kad su
pomislila da Simon i Entoni nisu dovoljno brzi, ali bez rezultata. Simon me je upitno
posmatrala, sumornog izraza lica. Ah insistirao sam da nastavimo i izveo još nekoliko
bezuspešnih pokušaja dok napokon nisam odustao i predložio da napravimo pauzu.
Bolničari su izvadih pacijentkinju iz aparata i prebacih je u susednu sobu, kako
bismo mi slobodnije razgovarali. Bili smo razočarani, a Entoni je čak otišao toliko
daleko da izjavi kako „od toga nema ništa“. Nisam se složio s njim, rekavši da smo svi
svesni kako je praćenje ovih uputstava herkulovski zadatak za pacijentkinju; provela je
jedva sat vremena u aparatu i ne bi trebalo da klonemo duhom. Popustio je, ali na licu
sam mu video da se ne nada previše.
„Hajde da malo protegnemo noge“, rekao sam. „Naći ćemo se ovde za pola sata.“
Niko se nije ni pomerio s mesta, ali ja sam se popeo pokretnim stepenicama do
svoje kancelarije. Otvorio sam karton dobijen od bolnice u Novom Meksiku i izvadio
žuti list papira s linijama na kom je mladi lekar zapisao svoja zapažanja u vezi s

13Šp.: „Iz kuhinje u spavaću sobu.“ „Iz spavaće sobe u dnevnu…“ (Prim. prev.)
pacijentkinjom. Prošlo je neko vreme otkako sam ih poslednji put pročitao, ali sad sam
pokušao da u njima nađem ohrabrenje i nadu.
„’Prvi put sam primetio da je trepnula juče posle podne, dok sam je pregledao’“,
pisalo je. „’Nije trajalo dugo i ubrzo posle toga je zaspala. Sinoć je jedna od sestara
primetila da je trepnula i pomerala oči. Jutros sam i sam video kako pomera desno
oko…’“
Zaboravio sam da on nije bio jedini koji ju je video da pomera oči i to mi je ponovo
podstaklo optimizam. Možda sam počinjao da gajim sumnju. Ne samo u vezi sa sobom
nego i u vezi s mladim lekarom. U svakom slučaju, bilo je čudno što sam osetio toliko
olakšanje kad sam video da se pominje i medicinska sestra.
Fotokopirao sam tu stranicu pre no što sam se vratio dole. Moje kolege nisu ni
izlazile iz prostorije i Simon me je obavestila da su, dok sam bio odsutan, proverili
aparate i zaključili da problem nije do njih; jedna sestra legla je u aparat za magnetnu
rezonancu, a njene reakcije na pitanja jasno su se pokazale na ekranu.
Pre no što je pacijentkinja vraćena u kabinet, pozvao sam ih da priđu i naglas im
pročitao ono što je pisalo na papiru. Bilo je kao da ih sokolim i pravdam im se u isto
vreme. U najmanju ruku, tako sam se osećao, pogotovo kad sam pogledao u Simon.
Trudio sam se da ovog puta delujem autoritativnije, dajući jasna uputstva i
postavljajući kolegama konkretna pitanja. Bilo mi je jasno da primećuju. Možda će sada
shvatiti kako za postizanje rezultata nisu odgovorni ništa manje od mene – premda mi to
nije bila namera.
Dali smo se na posao i već posle prvog pitanja videli naznake promene. Male ali
nepogrešive. Ponovio sam uputstvo: Zamislite da igrate tenis. Čekali smo ne dišući, ali
motorni korteks osvetlio se na ekranu tek posle četvrtog pokušaja. Grupom je prostrujao
tihi žamor, Simon je skočila na noge, Entoni je mahnito kucao po tastaturi menjajući
ugao posmatranja, a programeri su me pogledali kao da sam izveo nešto potpuno
neočekivano.
U normalnim okolnostima ponovio bih pitanje, ali tog časa nisam se obazirao na
statistiku, svestan da bismo svakog časa mogli izgubiti kontakt s njom. Želeo sam da što
je moguće pre ustanovim možemo li videti i reakcije u parahipokampalnom girasu, pa
sam je zamolio da zamisli kako prolazi svojom kućom idući iz jedne prostorije u drugu.
Posle više bezuspešnih pokušaja, odlučio sam da završimo za taj dan. Moje kolege
nisu bile spremne, ali objasnio sam im da je pacijentkinja sigurno iscrpljena i iskoristio
priliku da prodiskutujemo o našim narednim koracima.
Priznajem da sam uživao slušajući sebe kako govorim. Glas mi je odisao
samopouzdanjem. Dugo se nisam osećao tako samouvereno.
„Nastavićemo sutra ujutru“, rekao sam. „Svi ste bili odlični. Hvala vam.“
Kasnije tog dana rekao sam Hofsingera za rezultate i poslao kratak imejl Ozbornu i
Morou. U razgovora s Hofsingerom bio sam oprezan u procenama, a u imejlovima
drugoj dvojici možda čak i oprezniji. Hofsinger je pokušao da me ispita, ali davao sam
suzdržane, indirektne odgovore. U imejlovima sam rekao da je bilo povuci-potegni;
narednih nekoliko dana ću ih obaveštavati o svemu. Poželeli su nam sreću.
 Tog dana sam je dvaput nakratko obišao, ali tek kad se sve smirilo i kad je većina
ljudi otišla kući otišao sam i seo kraj nje.
Dotle se i smrklo, i tišina se produbila. Iz daljine se čuo voz.
Nisam upalio svetlo; umesto toga, uzeo sam je za raku i sedeo sam tako sve dok
bolničar nije došao da je spremi za noć.
„Lepo je sarađivala“, rekao je obraćajući se pacijentkinji koliko i meni.
„Jeste“, potvrdio sam. „Zaista lepo.“
„Hoćete li da joj pustim muziku da joj noćas svira?“
Razmislio sam načas i potom potvrdno klimnuo.
Bolničar je uključio CD plejer i sačekao sam prve note, a onda sam im poželeo laku
noć i zatvorio vrata za sobom. Tek kad sam otišao u kancelariju da uzmem jaknu i
aktovku, shvatio sam da još pevušim uvodne taktove Mefistovih valcera.
Jedne večeri, vrativši se iz bolnice, zatekao sam madam Rular kako sedi za
kuhinjskim stolom i čita Maleni na francuskom. Zastala je na trenutak kad sam ušao i
pozdravio ih, a onda neometano nastavila čitanje. Bilo je jasno da ne mari za moje
prisustvo i da je rešila da me ignoriše. Premda nisam razumeo ni reč od onoga što je
čitala, zaključio sam da me njen ton deprimira.
Dugo sam se tuširao, a kad sam izašao iz kupatila, još su sedele za kuhinjskim
stolom. Madam Rular beše prestala da čita, ali nisu videle nikakvog razloga da ne
nastave razgovor na francuskom. Bio je prvi ponedeljak posle Maleninog dolaska vozom
kod mene i naše šetnje do sela. Vikend je bio težak. Najvećim delom me je izbegavala
tvrdeći kako mora da se posveti svojim studentima, koji su vežbali za neku važnu
predstavu. Bio sam dovoljno pametan da ne osporavam njen izgovor. Spavala je u svom
stanu. Ja pak nisam uspevao da odspavam više od sat ili dva u komadu.
Umesto toga, dan i noć proveo sam analizirajući i dijagnostikujući njenu bolest,
proučavajući sve znake i simptome koje sam propustio, ogorčeno prebacujući sebi zbog
toga što sam tako dugo bio slep. Rano ujutru u subotu potvrdio sam svoju početnu
sumnju da ona pati od ALS-a, bolesti kod koje nervne ćelije koje kontrolišu mišiće
propadaju i umiru.14 Verovatno je trebalo da to mnogo ranije shvatim, ali očajnički sam
se nadao nekom drugom objašnjenju.
Upitno sam je pogledao kad madam Rular nije videla. Dogovor je bio da zajedno
provedemo veče, po mogućnosti i noć, a ipak, naša komšinica se udobno smestila tu i,
po svemu sudeći, nije joj se nimalo žurilo.
Umesto da ustane, Malena mi je rekla da je mesje Šomon na putu i da je pozvala
madam da večera s nama.
U čast naše gošće, poručio sam hranu iz lokalnog bistroa. Čim smo seli, trgao sam
se shvativši kako sam potpuno smetnuo s uma Malenin novi režim ishrane, ali tu više
nije bilo pomoći. Ponašala se kao da je sve u redu, ali jela je samo pirinač i povrće
servirane uz meso. Palo mi je na pamet da je možda rekla madam
14Amiotrofična lateralna skleroza (takođe, Šarkoova bolest ili Lu Gerigova bolest), neurološka bolest centralnog
nervnog sistema, primarno zahvata gornje i donje motorne neurone i jedna od najčešćih bolesti izazvanih
degeneracijom motornih neurona. (Prim. prev.)
 Rular za svoju bolest, ali kad sam video kako seče meso na tanjiru kako bi
izgledalo da ga jede, bilo mi je jasno da ipak nije.
Nismo mnogo govorili, ali madam je pronašla razlog da se žali na hranu: kuvari u
tom restoranu su Meksikanci a ne Francuzi, rekla je, i zatim se raspričala o svojoj silnoj
nostalgiji za Parizom.
Posle večere, ponudio sam se da operem sudove, a one su sele u dnevnu sobu.
Postajao sam nervozan, ali vladao sam sobom. Iz daljine se čula madam, koja je ponovo
deklamovala stihove. Imala je nazalan glas i govorila je suviše razvlačeći slogove.
Konačno je otišla. Malena ju je ispratila do ulaznih vrata, a kad se vratila, oči su
nam se srele i na momenat smo samo stajali i gledali se. Pustila me je da je zagrlim, a
ipak, imao sam osećaj da smo daleko jedno od drugog. Seli smo. Bilo mi je jasno da se
užasava našeg razgovora, ali nisam se mogao zaustaviti.
„Moramo da razgovaramo“, rekao sam.
Ćutala je.
„Kod kog lekara ideš? Šta ti je tačno rekao?“
Nije odmah odgovorila več je ustala i prišla vratima terase. Napolju je sve bilo
mokro, a kad ih je otvorila, začulo se šuštanje kiše u krošnjama drveća u stražnjem
dvorištu.
„Ne želim da govorim o tome“, rekla je.
„Malena…“, zaustio sam, ali prekinula me je.
„Na svetu ima mnogo nesrećnih ljudi“, rekla je. „Madam Rular je nesrećna. Zivot
joj je težak. Ja nisam nesrećna.“
Nisam bio siguran šta da kažem na ovo.
„Koje ti je lekove propisao?“
„Ako razmišljam o svojoj bolesti, postaću nesrećna. Zato ne razmišljam o njoj. Ti
takođe ne bi trebalo da to radiš.“
„Ne možeš očekivati od mene da sedim i ne preduzimam ništa“, rekao sam. „Pa
lekar sam…“
„Ali ja nisam tvoja pacijentkinja…“
Nije morala da podigne glas da bih znao kako se neće dati ubediti. Očajan, ne
znajući šta ću, hteo sam da je upitam da li misli kako je pošteno što me stavlja u ovaj
položaj, ali zaustavio sam se. Umesto toga, rekao sam:
„Šta želiš da radim?“
„Voli me“, rekla je samo, i istog časa sam se pokajao zbog svog ponašanja.
Zagrlio sam je pazeći da mi ne vidi lice dok se ne priberem.
Držao sam je tako sve dok nije zaspala. Kiša je i dalje padala, i uz njeno umirujuće
rominjanje uskoro je izgledalo kao da je sve u najboljem redu.
Mislim da sam narednih nedelja najvećim delom uspevao da se ponašam onako
kako je želela. Povremeno sam bio kadar da se usredsredim na trenutak i da zanemarim
strahove koji me nisu puštali ni danju ni noću, pogotovo kad nismo bili zajedno.
Konsultovao sam specijaliste u bolnici i sakupio sve moguće informacije o njenoj
strašnoj bolesti. Cak sam otišao tako daleko da sam stupio u kontakt s jednim nemačkim
lekarom koji je nedavno objavio zapaženu studiju u Medicinskom žurnalu Nove
Engleske, i dugo se zadržao u telefonskom razgovoru s njim.
No bez obzira na to koliko sam pažljivo proučavao ili s kim sam se konsultovao,
zaključak je uvek bio isti.
Trudio sam se da je ne posmatram kao lekar, ali dabome, nije mi polazilo za rukom.
Vodio sam dnevnik, u koji sam zapisivao sve promene koje sam primećivao na njoj. U
prvo vreme skrivao sam ga među knjigama na polici u dnevnoj sobi, ali onda sam se
zabrinuo da bi mogla naići na njega, pa sam ga odneo sa sobom u bolnicu i tamo sam ga
držao.
Stanje joj se pogoršavalo, ni brže ni sporije nego što sam očekivao, ali neumoljivo.
Bolest je zahvatila udove, ali ne i mišiće vrata i usta, pa ni u jednom trenutku nije imala
problema u vidu otežanog govora i gutanja. Stvari su joj ispadale iz ruku, a noge su je
izdavale češće nego pre. Neki dani bili su gori od drugih i nastojala je da tada ne
budemo zajedno.
Tu i tamo bih se zaboravio i rekao nešto što joj se ne dopada. Nije trebalo mnogo.
Nakostrešila bi se na moj najmanji nagoveštaj da nije zdrava. Međutim, najveći deo
vremena vodio sam računa i uspevao da se usredsredim na to da uživam u vremenu
provedenom s njom.
Jednog dana, kad sam se vratio s posla, čekala me je u dnevnoj sobi. Nisam je
očekivao i bio sam iznenađen. Bila je u suknji, kose pokupljene umetkom, i nosila je
ogrlicu koju sam joj poklonio za Božić. Bila je tako lepa da sam zanemeo.
„Nešto nije u redu?“ upitala je.
Bilo je teško i zamisliti da nije savršeno zdrava. Njen osmeh obasjavao je dnevnu
sobu zračeći bezbrižnom radošću življenja. Kad mi je prišla, koraci su joj bili tako laki
da je izgledalo kao da klizi po podu.
„Nešto nije u redu?“
Ne, sve je bilo u redu. Tog časa ništa nije stajalo na putu našoj sreći, a senke što su
nas okruživale bile su toliko daleko da se činilo kako se nikad neće vratiti.
Rekla je kako želi da me izvede na večeru. Oči su joj svetlucale nestašnim sjajem, a
kad sam je upitao kuda ćemo, odvratila je da ću uskoro saznati. Presvukao sam se,
obukao čistu košulju i lagani džemper i prsnuo malo afteršejva na lice. Uhvatili smo
taksi i uputili se u predvečerje. Pre no što će reći taksisti naše odredište, zamolila me je
da začepim uši.
Nisam shvatao kud idemo sve dok nismo skrenuli u sporednu ulicu nedaleko od
Džulijarda i stali ispred restorančića s crvenom nadstrešnicom. Shvatio sam da posle
prvog sastanka nikad više nismo otišli tamo. Osmehnula mi se, a ja sam joj uzvratio
osmeh rekavši:
„Zamisli, desilo se pre samo osamnaest meseci.“
Bilo je to sve što sam rekao, ali osmesi su nam istog časa nestali s usana i palo mi
je na pamet koliko mi je sumoran bio život pre no što sam je sreo i koliko se plašim da
će ponovo postati takav, i može biti da su i nju ophrvale iste misli. No tada smo se
pribrali – ona pre mene – i osmehnuo sam joj se još šire nego maločas, otvorio vrata i
rekao: „Aprčs toi.“15
Kad smo seli, konobar nam je doneo jelovnike i nasuo nam vodu u čaše.
„Konobar je isti“, šapnula je nestašno kad je otišao.
„Sigurna si?“
„Pa da, zar se ne sećaš?“
„Ne“, odvratio sam. „Imao sam oči samo za tebe.“
Osmehnula se.
„Da poručim ribu, pa da vidimo hoće li mi ponovo doneti piletinu?“
Zaboravio sam na tu zabunu i na njenu pretpostavku da je za sve kriv njen
naglasak. Te večeri smo se mnogo smejali, šalila se na svoj, ali i na moj račun, a kad je
poručila biftek u sosu od bibera, nisam se ni setio da je pitam da li je to ponovo
promenila režim ishrane. Izgledalo je kao da je sve u najboljem redu, kao da nemamo šta
da krijemo, a jedini put kad joj je ruka posustala i kad je ispustila kašiku na pod, nismo
dozvolili da nam to pokvari radost već smo se divili brzini kojom ju je konobar podigao
i doneo joj drugu.
Kod kuće smo vodili ljubav, dok se kroz prozor video mesec kako se diže iznad
kula kod Central parka. Utonuo sam u dubok san i sanjao o glečeru i našem putovanju
na Flatej. Ali sve je bilo obrnuto. Nije posrnula i pala, sunce je obasjavalo glečer, a zaliv
je bio poput stakla. Uselili smo se u kuću na obali i posmatrali brodove kako pristaju.
Kad je otrčala do luke da sačeka brod, probudio sam se.
Otišla je. Bilo je osam sati. Na mom noćnom stočiću ostavila je kratku poruku koja
je glasila: Nemaš pojma koliko te volim.
Nikad je više nisam video.

15Fr.: Posle tebe. (Prim. prev.)

 Iako sam očekivao da onih sedam CD-ova naiđe na dobar prijem, bio sam
prezauzet drugim stvarima da bih mnogo razmišijao o tome. Našoj pacijentkinji sam
redovno puštao Šuberta i Lista, i nakratko sam, možda ispoljivši blagu nervozu,
popričao s Entonijem o skorom objavljivanju tih novih diskova. Kazao je kako ih željno
iščekuje i uveravao me da če to biti veliki događaj. Priznajem da sam se dotad več
navikao da sa mnom razgovara kao da sam ja nekako deo toga i, premda mi nije
smetalo, vodio sam računa da ne dozvolim da pomisli kako znam više no što sam
zapravo znao. Donekle me je iznenadilo, prema tome, kad ovog puta nije postavljao
pitanja, ali bio sam previše zauzet da se upitam zašto.
Odgovor sam doznao uskoro, kad je jednog dana pokucao na moja vrata i s
pobedonosnim osmehom na licu pokazao mi sedam kompakt diskova koji su mu upravo
stigli poštom. Istovremeno je iz koverte izvukao fotografiju moje majke koja je, u skladu
s obećanjem, bila uključena u specijalnu ponudu. Trgao sam se primetivši da je
posvećena baš Entoniju, u znak zahvalnosti za njegov doprinos diskusijama na
muzičkom forumu.
„Javio mi se tvoj otac, da ne poveruješ“, rekao je kad je video moju reakciju. „Baš
sam se iznenadio. Još je nekima s foruma poslao imejl, znam sigurno za njih troje. Bio je
izuzetno ljubazan. Dobih smo diskove četiri dana pre svih ostalih.“
Premda mi je bilo savršeno jasno da moj otac pametno postupa negujući bliskost s
ljubiteljima muzike na internetu u jednakoj meri kao i s tradicionalnim muzičkim
novinarima, iz nekog razloga nije mi se dopalo to što je među njima i Entoni. Da budem
iskren, nisam siguran da li je posredi bila ljubomora ili mi se učinilo da nazirem nevolje.
U svakom slučaju, nisam dozvolio da se to vidi i naprosto sam klimnuo glavom dok sam
uzimao diskove i na brzinu ih razgledao, da bih mu ih odmah potom vratio. Fotografiji
nisam poklonio nimalo pažnje.
„Večeras ću početi da ih preslušavam“, rekao je. „Ne mogu da dočekam. Ovaj je
prvi na redu“, dodao je podigavši Rahmanjinova tako da mogu da ga vidim. „Ali čisto
sumnjam da ću moći da se zaustavim na tome. Sasvim je moguće da ću ih naposletku
preslušati sve pre no što odem na spavanje.“
Moje misli su te večeri bile uz našu pacijentkinju i analize planirane za naredni dan.
Bio sam rešen da se ne ulogujem na internet i ne odem na forum gde su predsedavali
Entoni i njegovi prijatelji. Jednom ili dvaput bio sam na ivici da uključim kompjuter, ali
odupro sam se iskušenju i legao rano. Negde oko tri ujutru probudilo me je zaurlavanje
sirene napolju i više nisam mogao da zaspim. Ustao sam i začas sam se našao na
internetu.
Izgledalo je da je Entoni još budan. Njegov poslednji post bio je od pre nekoliko
minuta – emotivni opis Margaretine interpretacije Skarlatijevih sonata. Imao je te večeri
pune ruke posla komentarišući njenog Rahmanjinova i Musorgskog, a upao je i u manju
raspravu s nekim ko je sebe zvao „pianoguru“ i ko se drznuo da postavi pitanje da li je
Margaret uistinu tako svestrana kao što svi kažu. Oni koji su pre ostalih uživali u
diskovima polomili su se da iznesu svoja mišljenja i mada mi je namera bila da se samo
veoma kratko zadržim pred kompjuterom, nisam ga isključio sve dok nisam pročitao sve
što su napisali. Njihov entuzijazam je bio iskren, analize zanimljive, a opisi neretko
izuzetno maštoviti. Pored toga, članovi foruma su, činilo se, bili u posedu mnogih
informacija koje su mogle poteći samo od Vinsenta.
„Krajnje je zanimljivo i mnogo objašnjava to što je Rahmanjinova svirala na istom
klaviru koji je on lično koristio na svojoj koncertnoj turi po Velikoj Britaniji…“
„U mladosti je učila kod Mojsejeviča…“
„Koliko sam razumeo, ona se usredsređuje na jednog po jednog kompozitora, i
nedeljama ili čak mesecima ne svira ništa drugo. Recimo, Skarlatija je vežbala čitavih
pet meseci pre no što je započelo snimanje…“
Umesto da se vratim u krevet, sedeo sam pred ekranom čekajući nove postove.
Entoni je završio za taj dan, ali ostali su nastavili, po svoj prilici živeći negde gde nije
bilo gluvo doba noći. Mada je ton pojedinih bio vrlo arogantan, po izlaganjima članova
foruma bilo je jasno da su to većinom odlični poznavaoci i strastveni ljubitelji klasične
muzike.
Bilo je skoro pet ujutru kad sam naterao sebe da se vratim u krevet. Još je bio mrak,
a pošto sam neko vreme ležao budan razmišljajući o onome što sam pročitao, počela je
da pada kiša. Ustao sam, otvorio prozor i slušao šuštanje kiše u krošnjama, kao onda kad
je Malena bila tu. Uvek me je pomalo zabavljalo to kako se oduševljavala svaki put kad
se noću spusti kiša; čim čuje prve kapi, skočila bi iz kreveta, otvorila prozor i slušala
njeno umirujuće rominjanje kao da se u njemu krije ključ tajne. Pokušavala je da me
nauči da osluškujem njene ritmove, njene nijanse, i ponekad sam se pretvarao da
razumem o čemu govori. Ali uglavnom sam se samo osmehivao i češljao joj kosu
prstima dok je ležala s glavom na mojim grudima.
Možda sam spavao kad je zazvonio telefon; nisam siguran. Aparat se nalazi u
dnevnoj sobi i zvoni toliko tiho da ga neretko ne čujem iz prve. Poziv usred noći nikad
ne sluti na dobro i srce mi je na momenat stalo kad sam konačno shvatio da zvoni i
skočio iz kreveta. Ah nije bilo nikakvog razloga za strah – naprosto je Vinsent, po
običaju, pobrkao lončiće izračunavajući vremensku razliku.
„Nije valjda stvarno tek pet ujutru?“
„Jeste“, odvratio sam.
„Jesam li te probudio?“
 „Nema veze.“
„Čekaj, siguran si da je pet, a ne…“
„Jesam, ali ne sekiraj se zbog toga.“
Nisam prepoznao broj pozivaoca na ekranu telefona, a uskoro sam saznao i zašto.
„Imam mobilni telefon. Zovem iz Londona. Filip i ja stojimo u centru grada, u
Oksfordskoj ulici. I to na suncu, mogu ti reći.“
Pretpostavio sam da misli na svog poslovnog partnera Filipa Elisa, kog sam
upoznao na proslavi Margaretinog rođendana. Ali nisam ga pitao.
„Još nisi u bolnici, zar ne?“
„Nisam, pozvao si moj kućni broj.“
„Stvarno? Još se nisam navikao na ovo čudo. Ima memoriju. Moja sekretarica
ukucala je u njega sve brojeve iz mog adresara. Imaš li ga i ti?“
Odvratio sam da ne znam koji on telefon ima, ali da je moj star dve godine.
„Ovo je Eplov telefon“, rekao je. „Beo je i ima mnogo kojekakvih sličica na
ekranu. Kažu da njime možeš da fotografišeš i da ulaziš na internet. Pokušao sam da
puštam muziku, ali ima neki metalni zvuk.“
Kazao sam kako ja nemam tako dobar mobilni telefon i upitao o kojoj sekretarici
govori.
„Morao sam da zaposlim sekretaricu. U poslu smo do guše, Magnuse. Mislim da ne
shvataš šta se dešava.“
Odvratio sam da pratim razvoj događaja.
„Prekosutra puštamo u prodaju sedam novih CD-ova. Skarlati, Mendelson…“
„Znam.“
„Poslali smo ih nekim uticajnim ljudima i reakcije su neverovatne.“
Suzdržao sam se i nisam mu rekao kako i to znam.
„Ako ih nisi već poručio, poslaću ti ih.“
Odgovorio sam da jesam.
„Dobro, onda. Nego, zašto te zovem…“
Čekao sam. Bio je okružen bučnim saobraćajem, ali glas mu se orio, kao i uvek kad
je uzbuđen, i bio sam siguran da prolaznici čuju svaku reč koju izgovori.
„Zovem te zato što BBC želi da napravi emisiju o Margaret. Filip i ja baš dolazimo
odande. Jesi li nekad bio u njihovoj zgradi?“
Pitanje je bilo besmisleno, budući da je zacelo znao da nikad nisam imao nikakvog
razloga da posetim zgradu BBC-ja. Nije sačekao da odgovorim već je nastavio.
„Vrlo je impresivna. I nema toga što nisu spremni da urade za nas.“
Napolju je još bilo mračno, ali kiša je stala. Otvorio sam vrata terase i osetio svež
jutarnji vazduh.
„Zele da razgovaraju s tobom. Zato te zovem. Rekao sam im da verovatno nećeš
imati mnogo da im kažeš, da te muzika ne zanima naročito, ali ipak misle da bi bio
zanimljiv dodatak. Kad sledeći put dolaziš ovamo?“
„U Englesku“?
„Da.“
 Odvratio sam da se nalazim usred istraživačkog projekta. „Tako sam i mislio. U
tom slučaju, možda će tražiti da te intervjuišu u bolnici.“
„Molim?“ izustio sam.
„Da, tu u bolnici, u Konektikatu.“
„Kad?“
„Zar ne bi bilo najbolje da se direktno s njima dogovoriš o tome? Daću im tvoje
brojeve.“
„Siguran si da je to zaista neophodno?“ upitao sam.
„Filip me zove“, rekao je ignorišući moje pitanje. „Upravo je uspeo da nam
obezbedi sto u tom kafeu gde je uvek krcato, pa bolje da požurim. Preneću majci da si je
pozdravio. Doviđenja.“ Otpozdravio sam mu, ali i dalje sam prislanjao slušalicu na uvo.
Nekoliko sekundi čula se saobraćajna buka, i potom Vinsent kako mrmlja sebi u bradu
pritiskajući pogrešan taster na telefonu: „Pobogu, kako se ovo čudo isključuje?“
 Istraživanje je sporo napredovalo. Pacijentkinja je u početku reagovala samo na
pitanja koja su testirala njen motorni korteks, a ipak, odgovori su joj bili brži nego pre, a
njena prilagodljivost povećavala se iz dana u dan. To nam je dalo nadu, premda nismo
zaista razumeli zašto izgleda da nije u stanju da aktivira parahipokampalni girus. Simon
i Entoni su satima sedeli pred kompjuterom analizirajući skenove, ali nisu našli nikakvo
objašnjenje, a Hofsingerove i moje teorije ispostavile su se kao slabašne. Razgovarao
sam s Ozbornom i Moroom, i nijednome ništa nije padalo na pamet.
Nevezano s tim, bilo je zanimljivo kako se Simon i Entoni najednom dobro slažu.
Koristili su svaku priliku da citiraju jedno drugo, vodili su računa da redovno
razmenjuju mišljenja i podržavali su jedno drugo onda kad bih dozvolio sebi da im
postavim neka nezgodna pitanja. Sve to bilo mi je zabavno, a kad smo se Simon i ja
našli nasamo, rekao sam joj kako mi je drago što je konačno otkrila Entonijeve kvalitete.
Nije smatrala da sam duhovit.
Sve to vreme bio sam dobro raspoložen, ubeđen kako će naša pacijentkinja za
kratko vreme početi da koristi svoj parahipokampalni girus. Bilo je donekle zanimljivo
što joj je to teško i ponekad sam joj govorio o tome uveče, dok sam sedeo s njom i
slušao muziku na CD plejeru ih audio-knjigu Sto godina samoće na španskom, koju sam
kupio u knjižari nedaleko od moje zgrade. Vlasnik ju je poručio za mene, a kad sam
otišao da je preuzmem, upitao je zašto nisam radije poručio digitalnu verziju, budući da
je ova sadržavala četrnaest diskova. Doneo je kutiju i obojica smo se čudili koliko je
teška. Kad je prokomentarisao kako moj španski očigledno postaje veoma dobar,
prenebregnuo sam to ne govoreći mu razlog svoje kupovine.
Ponekad bih sedeo s njom skoro do ponoći. Nikad nisam čitao Markesov roman i
mada nisam sve razumeo, nekako sam uspevao da pratim nit i čak sam povremeno
zaticao sebe zadubljenog u priču. Pretpostavljao sam da ona pažljivo sluša sagu o
porodici Buendija i katkada mi je bilo teško da isključim CD plejer i ostavim je u tišini.
Zamišljao sam da bi, da može da govori, pokušala da me nagovori da još neko vreme ne
gasim. Samo još petnaest minuta… ili deset. Molim te…
„Zamislite da ste u kući porodice Buendija u Makondu. Sunce sija, pratite Ursulu iz
jedne sobe u drugu…“
 Nekoliko puta sam ponovio ta uputstva, na engleskom i na španskom, dodajući
povremeno poneki novi detalj u pokušaju da joj privučem pažnju (opisi prostorija, zvuk
reke, svetlost koja dopire kroz prozor). Isprva nije reagovala, pa sam posle nekog
vremena, po običaju, predložio da napravimo pauzu, okrenuvši se prema Simon i
Entoniju koji su razgovarali o filmu što ga je jedno od njih, ne sećam se koje, gledalo
prethodne večeri. Slučajno sam ga znao: stari francuski film o muškarcu koji se zaljubi u
svoju komšinicu ali ne preduzima ništa povodom toga, zato što je ona udata, a on se
druži s njenim mužem, čuvenim slikarem u invalidskim kolicima. Ljubav mu je
uzvraćena i njih dvoje jednom prilikom dopuste sebi da se drže za ruke na stepeništu, ali
to je sve. Sećam se da se kuća u kojoj žive nalazi na starom trgu, u neposrednom
komšiluku kafea, pekare i subotnje pijace. S druge strane, nisam razumeo kraj i taman
sam hteo da postavim pitanje u vezi s tim, kad je jedan programer počeo da gestikulira.
Uzvrpoljio se na stolici pomamno šapućući, kao da će uznemiriti nekoga ako
progovori glasnije. Žurno smo prišli ekranu i videli kako se parahipokampalni girus
osvetlio, ne jednom nego više puta, u jednakim razmacima.
Bilo je kao da je pukla brana ili, kako je napola u šah rekao Entoni, kao da je
pacijentkinja najednom odlučila da mi izađe u susret. Osmehnuo sam se s ostalima,
budući da taj komentar niko nije shvatio ozbiljno. Ipak, setio sam se njegovih reči kad
sam, jedan sat kasnije, rekao da se gvožđe kuje dok je vruće i predložio da vidimo hoće
li biti kadra da odgovori na nekoliko jednostavnih pitanja sa da ili ne. Objasnio sam joj
da bi, za potvrdan odgovor, trebalo da zamisli sebe kako igra tenis, a za negativan bi
trebalo da ide iz jedne u drugu sobu.
„Jeste li me razumeli?“ upitao sam i nisam dobio odgovor.
Preformulisao sam pitanje, ali nije vredelo.
„Zamislite da igrate tenis“, uporno sam ponavljao pokušavajući da pouzdano
utvrdim jesmo li izgubili kontakt s njom. „Zamislite da idete iz jedne sobe u drugu…“
„Umorna je“, rekla je Simon. „Trebalo bi da završimo za danas.“
Sačekao sam da izađu svi sem Simon i Entonija, i onda rekao da se ne slažem.
U prvi mah nije razumela.
„Šta, hoćeš da nastavimo?“ upitala je.
„Ne, ali ne mislim da je zaćutala zbog umora.“
„Pa zbog čega, onda?“ upitao je Entoni.
„Može biti da nije spremna da odgovara na naša pitanja“, rekao sam.
Sutradan kod pacijentkinje nije bilo nikakve reakcije, ni u motornom korteksu ni u
parahipokampalnom girusu. Simon i Entoni su se zabrinuli i u jednom trenutku čuo sam
Simon kako kaže: „Možda smo je izgubili.“ Nisam odgovorio, zato što sam bio ubeđen
kako ćutanje naše pacijentkinje pokazuje da nad svojim mislima ima više kontrole nego
što smo mislili.
To sam joj i rekao kad sam te večeri seo s njom pošto sam pustio Lista na CD
plejeru. Dodao sam kako ne sumnjam da ima valjane razloge za svoju odluku, i u isto
vreme sam se na svaki način trudio da je ubedim. Međutim, vodio sam računa da je ne
pritiskam i šalio sam se na račun svog krnjeg španskog, dodavši kako je bolje pokušati i
ne uspeti, nego uopšte ne pokušati.
Ne znam koliko sam joj dugo tako pričao pre no što sam shvatio da Simon stoji na
vratima. Bio sam joj okrenut leđima i po svoj prilici ne bih ni primetio da nije pokušala
da priguši kašalj.
Iznervirao sam se zbog toga što je tako upala, ali nastojao sam da se ne vidi i
klimnuo sam glavom kao da kažem da je dobrodošla da sluša, premda je, dabome, znala
da ne mislim tako.
„Ne želim da te prekidam“, kazala je kad smo izašli u hodnik. „Sestra mi je rekla da
si unutra s njom.“
„Ništa nisi prekinula“, odvratio sam čekajući da kaže šta hoće. Pretpostavljao sam
da je nešto važno.
Ali nije bilo. Htela je samo da mi kaže da su ona i Entoni pregledali današnje
snimke i da nisu pronašli ništa novo.
Znači, samo si njuškala, došlo mi je da kažem, ali ipak nisam.
 Producent s BBC-ja javio mi se dok sam išao prema stanici podzemne železnice.
Taman sam izašao iz restorana na uglu Kolambasa i Sedamdeset četvrte, s papirnom
čašom u jednoj. i đevrekom u drugoj ruci, uživajući u šetnji do Central park vesta, gde je
jutarnje sunce obasjavalo olistalo drveće. Telefon mi je bio u rancu i uspeo sam da
prospem deo kafe osvrćući se da ga dohvatim, pa sam bio malo nabusit kad sam se
konačno javio. Video sam da je poziv iz Engleske – Vinsentov novi mobilni,
pretpostavio sam, pošto nisam upamtio broj.
Bila je to neka žena i govorila je veoma brzo. Mogu li sledeće nedelje da dođem, da
obavimo intervju?
„Gde? U London?“
„Ne, u Alington, ako je ikako moguće. U kuću u kojoj ste odrasli.“
„Ne mogu.“
„Platićemo vam put.“
„Ne mogu.“
„A one nedelje posle?“
„Ne, veoma sam zauzet.“
„Shvatam. Vaš otac nas je upozorio na to.“
„Na šta?“
„Da možda nećete hteti da dođete.“
Sklonio sam se sa sredine trotoara i spustio svoju polupraznu šolju kafe na niski
kameni zid. Moj mir bio je uništen; koliko sledećeg trenutka, zatekao sam sebe kako se
izvinjavam ženi kojoj nikad oči nisam video.
„Ovo je vrlo nezgodan momenat. Nalazim se usred istraživačkog projekta…“
„Izuzetno nam je stalo da učestvujete. Vašoj majci je ovaj program veoma važan.“
Pokušavala je da me ubedi ne ulažući ni najmanji napor da makar deluje učtivo.
Posle silnog navaljivanja, naposletku je predložila da se intervju obavi u Njujorku;
prvom prilikom, dodala je i rekla da če mi poslati imejl. Govorila je kao da mi čini
naročitu uslugu.
Sve dok nisam stigao u Konektikat i otpešačio do bolnice nisam se rešio odjeka
njenog glasa u glavi. Dotad je i sunce obasjalo polja i more u daljini, i ptice su veselo
letele u visinama.
 Prethodni dan bio je težak. Pacijentkinja uopšte nije reagovala i odustali smo posle
manje od dva sata. Simon i Entoni čekali su da od mene čuju odgovor, kao da ja znam
nešto što oni ne znaju, i reagovao sam oštrije no što sam nameravao. Stoga sam bio
pomalo zatečen kad sam skrenuo u hodnik i ugledao Entonija kako stoji pred mojom
kancelarijom, očigledno čekajući me. Nisam stigao ni da kažem dobro jutro, a več mi je
pružio primerak Njujork tajmsa – otvoren na rubrici Kultura i slobodno vreme – i rekao:
„Jesi li video ovo?“
Uzeo sam novine od njega i ušao je za mnom u kancelariju posmatrajući me dok
sam skidao ranac s leđa i zagledao prvu stranu: velika fotografija Margaret kako sedi za
koncertnim klavirom u dnevnoj sobi u Alingtonu, i pored nje Vinsent, naslonjen na
instrument. Margaret je gledala u klavijaturu, s jednom rukom podignutom iznad nje,
dok je Vinsent, podbočivši obraz dlanom, zurio pravo u objektiv foto-aparata. Naslov je
tekao preko cele strane: „Muzika ističe iz tišine“, a u podnaslovu je stajalo: „Margaret
K. Bergs u osmoj deceniji probija zvučnu barijeru.“
Pročitao sam prvih nekoliko rečenica, ali Entoni nije mogao da se suzdrži.
„Fantastičan članak“, rekao je, „a na četvrtoj strani dah su kritiku svih njenih novih
CD-ova. Ne može biti bolja.“
Nestrpljivo je čekao dok sam okretao na stranu četiri, gde se članak s prve strane
nastavljao pored kritike, a onda se tiho nakašljao.
„Citirali su me“, rekao je. „Ovde“, dodao je pokazujući u pasus preuzet s foruma.
Vratio sam mu novine i rekao kako članak izgleda veoma laskavo, i da ču ga
svakako pročitati čim uvrebam slobodan momenat.
„Ima nas koji se nadamo da će možda održati koncert“, rekao je tada. „Pomenuo
sam tu ideju tvom ocu u imejlu. Odgovorio je da velike koncertne dvorane pokušavaju
da je nagovore, ali da ona ne veruje da će biti u stanju. Iz zdravstvenih razloga“, dodao
je.
Odgovorio sam da nisam iznenađen.
„Jasno ti je da će se pritisak samo povećavati“, rekao je. „Posle ovog članka, i
ostale novine poći će za njihovim primerom.“
„A sad i BBC želi da snimi emisiju o njoj“, kazao sam.
Entoni nije izgledao iznenađeno i pretpostavio sam da mu je Vinsent verovatno već
rekao za to. Hteo sam da ga pitam, ali predomislio sam se.
Kad sam posle podne na miru seo za kompjuter, video sam da je članak glavna
tema na svim forumima ljubitelja klavirske muzike. U Engleskoj je takođe bio vest, a
neko je tvrdio kako iz pouzdanih izvora zna da se Tajms i Telegraf spremaju da pišu o
njoj. Sudeći po formulaciji, pomislio sam kako je ta informacija morala poteći od mog
oca, koji je očigledno bio u kontaktu i s drugima, a ne samo s Entonijem. Upitao sam se
nije li možda čak otišao toliko daleko da i sam uzme učešća u diskusijama na forumima
(pod lažnim imenom, naravno), ali zaključio sam kako je to malo verovatno, budući da
nema potrebe za tim. U isto vreme, pitao sam se nisam li nepravedan što ga sumnjičim
za tako nešto, ali onda sam se setio svog razgovora s BBC-jevom producentkinjom i
svaki trag bilo kakvog kajanja netragom je nestao.
 Malena se nije javljala na mobilni telefon, a u školi nisu znali da mi kažu ništa sem
da je uzela odsustvo. Stupio sam u kontakt s dvoje njenih prijatelja koji mi nisu mogli
pomoći i nisam video svrhe da pokušavam da razgovaram s ostalima. Moji razgovori s
njima bili su nelagodni, budući da im je očigledno bilo čudno što se kod njih raspitujem
o njoj i govorih su veoma suzdržano. Ili se barem meni tako činilo – i pretpostavljao sam
kako mora da misle da sam nešto zgrešio i da me izbegava. Ni sa kim od njih nisam bio
blizak.
Otišao sam do njene zgrade, gde mi je kućepazitelj rekao da je već nekoliko dana
nije video. Pošto nisam imao ključ, zamolio sam ga da me pusti u njen stan. Nije me
poznavao, ali kad sam mu objasnio situaciju i pokazao mu svoju vozačku dozvolu i
bolničku identifikacionu karticu, udovoljio je mojoj molbi. Ušao sam za njim u spavaču
i dnevnu sobu, ali sam sam otvorio kupatilo i pogledao unutra.
„Nema nikog“, rekao je nagoveštavajući da je obilazak gotov.
Međutim, izašao mi je u susret kad sam ga zamolio da sačeka trenutak dok
pogledam u ormar i komodu, umnogome i zato što sam imao prisustvo duha da iz
novčanika izvadim novčanicu od deset dolara. Pokušao sam da sakrijem činjenicu kako
mi je stan takoreći nepoznat, mada nisam siguran da sam uspeo. Retko sam imao razloga
da budem tu.
Nisam video nijedan kofer i primetio sam da nedostaje i deo njene garderobe.
Kućepazitelj je, međutim, postajao nervozan. Na pragu sam zastao prelazeći pogledom
po stanu duže no što sam nameravao, pre no što je on dohvatio kvaku i zatvorio vrata.
U danima koji su usledili otkrio sam koliko zapravo malo znam o ženi koja mi je
značila sve. Pretpostavljao sam da se verovatno vratila kod svojih u Buenos Ajres, a eto,
nisam imao ni adresu ni telefonski broj njene majke i sestre. Niti sam znao kako joj se
zove majka, mada sam se sećao da je njenoj sestri ime Kamila i pokušao sam da je
nađem na internetu. Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja, odustao sam, zato što je to
bilo pipanje po mraku; sestra joj je bila udata i verovatno je nosila muževljevo prezime.
Otvorio sam dušu Simon, koja je več shvatila da nešto nije kako treba. Očigledno,
nisam bio u stanju da radim, stoga sam se zavlačio u kancelariju pod izgovorom da
čitam neke materijale.
Entoni i ostale kolege nisu pomišljali da nešto nije u redu, ali Simon me je odmah
prozrela. Davala je sve od sebe da mi pomogne, sedela je sa mnom u kancelariji
pretražujući na svom laptopu adrese i telefonske brojeve, ispitujući me kao da radimo
stvarno istraživanje, zaprepašćena koliko malo znam.
„Kako se zove deo grada u kom je odrasla?“
„Ne znam.“
„Palermo… Flores… Agronomija?“
„Ne znam.“
„A ona klinika u kojoj je bila posle udesa na Islandu?“
„Ne znam.“
„Gde je studirala pre no što je došla ovamo?“
„Ne znam.“
 Poštedela me je bilo kakve otvorene kritike, ali bilo mi je jasno da je zbunjena
mojim neznanjem. A ja sam ustanovio kako ne umem to da objasnim, kako ne mogu da
nateram sebe da joj kažem da smo jedva i razgovarali o prošlosti ili o svojim
porodicama, kako sam to namerno izbegavao i kako je moguće da je i ona to radila, po
svoj prilici iz obzira prema meni. Video sam jednom prilikom njenu majku, kad su
razgovarale preko skajpa. Bio sam upravo stigao kući iz bolnice i kamera me je slučajno
uhvatila, na šta je Malena rekla:
„Ovo je Magnus. Magnuse, ovo je moja mama.“
Rekao sam joj zdravo, a ona mi je mahnula. Odmahnuo sam i sklonio se da im ne
smetam.
Kad više nismo znali šta da radimo, Simon je predložila da odemo u Džulijard i
pokušamo da ih ubedimo da nam pomognu. Razume se, ja sam ih već zvao, ali žena koja
se javila na telefon rekla je kako ne sme da mi daje nikakve lične podatke.
„Otići ćemo zajedno“, rekla je Simon, „i bićemo potpuno otvoreni s njima. Moraju
da naprave izuzetak. Mogu im potvrditi da govoriš istinu i, uostalom, verovatno je bolje
da i žena bude prisutna.“
Zahvalio sam joj i sutradan smo otišli u tu službu u školi, stigavši tamo na samom
početku radnog vremena. Zena na šalteru me se setila i ponovila, ovog puta donekle
nabusito, isto što mi je rekla preko telefona. No onda se umešala Simon i ženin ton se
postepeno ublažio, sve dok nas naposletku nije zamolila da sačekamo dok porazgovara
sa šefom.
Seli smo i Simon me je uzela za ruku, blago je stegnuvši pre no što ju je pustila.
Nesumnjivo je htela da me ohrabri, a ipak, nešto u njenom dodiru podsetilo me je na
Malenu i samo sam s krajnjim naporom uspeo da se ne slomim. Ustao sam i otišao do
prozora, gde sam srećom uspeo da se saberem.
Ubrzo potom, ona žena se vratila i rekla da će njen šef popričati sa šefom katedre
za ples, koji bi kasnije u toku dana trebalo da se vrati s nekog puta. Govorila je kao da
nam čini ogromnu uslugu, ali nisam se osećao nimalo bolje. Simon je ne navaljujući
upitala smemo li da se nadamo da će nam se javiti. Zena je odvratila kako ne može
obećati, ali možda sutradan.
Prošlo je više od nedelju dana od Maleninog nestanka – devet dana, da budem
precizan, ako uračunam i onaj kad sam se probudio sam u krevetu. Onu ceduljicu što ju
je ostavila na mom noćnom stočiću nosio sam u novčaniku i toliko puta sam je držao u
ruci da je već počinjala da izgleda pohabano. Sada sam hteo da je ponovo izvadim i
pokažem Simon, kao da moram da joj dokazujem nešto. Ali predomislio sam se i, dok
smo išli ulicom, uspeo sam da sakrijem osećanja, i čak sam se bledo osmehnuo kad se
Simon našalila kako su predusretljivi bili na Džulijardu.
Kad se do kasno poslepodne niko nije javio, pozvao sam službu u kojoj smo bili i
dobio odgovor da šef odseka tek sutra dolazi na posao. Kasnio mu je let. Staviše, u
imejlu je napisao kako će prvo morati da konsultuje advokata škole. Zena nije bila
onako nadmena kao prvi put kad smo razgovarah i jasno je stavljala do znanja da daje
sve od sebe. Vodio sam računa da joj zahvalim na pomoći i rekao da me mogu pozvati
na mobilni telefon u svako doba dana ili noći.
„Može li biti da je naprosto poželela da promeni okolinu?“, rekla je tada drugačijim
tonom, zvučeći kao da smo stari poznanici. „Umetnici znaju da budu tako
nepredvidljivi.“
Te noći nisam mnogo spavao, ali ujutru nisam bio u stanju da ustanem iz kreveta.
Buljio sam u pukotinu na plafonu kad je telefon zazvonio, u uzanu pukotinu što se
protezala celim putem od prozora do plakara, pitajući se da li se produžila i proširila
otkako sam je poslednji put zagledao. Prenuo sam se i dohvatio telefon s noćnog stočića.
Na delić sekunde pomislio sam da je to ona žena iz škole, pre no što sam shvatio da me
ona, naravno, ne bi zvala tako rano ujutru. Isto tako, nisam prepoznao broj na ekranu, a
još manje glas koji sam začuo kad sam se javio.
Mislim da sam oduvek podozrevao najgore. Još od momenta kad sam se probudio i
pročitao poruku koju mi je ostavila na noćnom stočiću, bojao sam se da je nikad više
neću videti.
Glas je zastajkivao.
„Ovaj… Je li to Magnus Kohn Koningam?“ upitala je mučeći se da izgovori moje
ime.
„Jeste.“
„Zovem se Kamila. Ja sam sestra Malene Romero.“
Zaćutala je i obuzeo me je osećaj kako čeka da nešto kažem. Nisam joj odmah
odgovorio i onda je dodala, tako tiho da sam je jedva čuo:
„Ona je umrla. Možemo li da se vidimo?“
 Mesje Šomon me je sačekao u zasedi. Po svoj prilici je čekao da krenem u bolnicu.
Stajao je pred zgradom s kučetom na povocu. Trgao se kad sam se pojavio, a pas se
žurno sakrio iza njega kao da sam nekakva velika pretnja. Nazvao sam mu dobro jutro i
taman sam hteo da krenem dalje prema stanici, kad me je zaustavio.
„Potpisali ste“, rekao je.
Znao sam da govori o ugovoru o zakupu stana, i stoga me je pomalo iznenadilo kad
mu u glasu nisam osetio nikakvu primesu ozlojeđenosti ili prekora.
„Jesam“, potvrdio sam.
„Odlučio sam i ja da potpišem. I pored toga što u njemu ima koječega što mi se ne
sviđa.“
Klimnuo sam glavom i pogledao niz ulicu. Nastavio je da govori.
„Dvadeset tri godine živim ovde. Kad sam se tek doselio u grad, jedan prijatelj
rekao mi je za ovaj stan. To je bilo pre no što sam upoznao Estel. Taman sam diplomirao
na koledžu i planirao sam da napišem roman i da usput predajem. Veliki roman koji če
zabeležiti duh vremena, roman kakav mladi ljudi sanjaju da napišu…“
Klimnuo sam.
„A onda sam je upoznao. Uselila se kod mene. Privremeno, dok ne nađemo veči
stan. To je bilo pre osamnaest godina.“
Prokomentarisao sam kako je ovo dobar kraj, ili nešto u tom smislu.
„Sada bi da se selimo.“
„Ma nemojte“, rekao sam.
„Da“, odvratio je i kao da je zastao načas pre no što je dodao: „Zbog Malene.“
Izbegao je moj pogled sagnuvši se da popravi – ili, bolje rečeno, da bespotrebno
pomeri levodesno – ogrlicu na vratu psa. Čekao sam.
„Nedostaje joj“, nastavio je najzad, „i ne razume šta se dogodilo.“
„Umrla je“, čuo sam sebe kako govorim. „Eto šta se dogodilo.“
Izgledalo je da je zatečen i ponadao sam se da če se pozdraviti sa mnom i požuriti
unutra, ali bio je uporan.
„Žao mi je“, rekao je gotovo blebećući. „Neprijatno mi je što sam i pomenuo ovo,
strašno mi je neprijatno. Ali ne znam više šta da radim. Dvadeset tri godine… Ne želim
da se selim. Kaže da oseća njeno prisustvo, da joj čuje glas, korake, ponekad usred noći.
Je li bio nesrećan slučaj?“
Ne sećam se šta sam mu odgovorio. Može biti da sam mu naprosto rekao doviđenja
i žurno produžio dalje.
Pretpostavljam da sam očekivao da posle tog razgovora budem ružan i nesrećan.
Što bi možda objasnilo zašto sam bio tako zaprepašćen svojom reakcijom. Nije me lako
naljutiti, ali najednom sam bio u zavadi sa svim i svakim.
Iznervirao me je čak i neki čovek na stanici podzemne železnice, naprosto tako što
me je zadržao nekoliko sekundi na obrtnim vratima dok je petljao sa svojom karticom za
vožnju, mada sam srećom bio dovoljno pametan da držim jezik za zubima. Zaključio
sam kako je u vozu previše hladno, a da se žena što sedi do mene previše vrpolji, ali opet
nisam ništa rekao. Ali podozrevam da je ipak naslutila da mi ide na živce, pošto se brzo
premestila.
Moj gnev nije popustio ni do trenutka kad sam sišao s voza, ali idući ka bolnici
uspeo sam da analiziram njegov uzrok. Očigledno su ga isprovocirali bezosećajnost i
samosažaljenje mesje Šomona, ali nisam mogao a da se ne upitam ne postoji li i neki
dublji razlog.
Psihoterapeut koga sam posećivao govorio je vrlo opširno na temu tugovanja;
pričao je o poricanju, depresiji, gnevu i ostalim emocijama koje sam zaboravio. Ispisao
ih je na listu papira, redom kojim se navodno pojavljuju, sedeći preko puta mene u
svojoj fotelji dok sam ja zurio kroz prozor u violiniste u muzičkoj školi na drugoj strani
uličice. Koristio je nalivpero i imao je uredan rukopis, a taj papir sam bacio čim sam
došao kući. Nisam više mogao da se setim gde se na tom spisku nalazio gnev, iako sam
bio siguran da ga je stavio negde pri vrhu i upozorio me da bi mogao buknuti svakog
časa. Pokušao sam da se setim je li pomenuo nešto o tome kako se može manifestovati
ili prema kome bih mogao da ga usmerim, ali sećanje mi je bilo maglovito. S druge
strane, jasno sam se sećao da je nagovestio kako, pre no što dođem u fazu prihvatanja,
kako ju je nazvao, moram očekivati da vidim Malenu u drugačijem svetlu nego pre. Pod
drugačijim je podrazumevao lošije, premda je vodio računa da to ne kaže.
Moguće je da je to bila poslednja kap. To i upitnik o Aspergerovom sindromu. U
svakom slučaju, nisam video razloga da nastavim da odlazim kod njega.
Srećom, nisam više imao vremena da razmišljam o psihoterapeutu ili svom gnevu,
zato što su mi, kad sam stigao u bolnicu, rekli da su me tražili i Entoni i Simon.
Pacijentkinja je bila odvezena u kabinet za magnetnu rezonancu, a sekretarica koja me je
presrela rekla mi je da me čekaju tamo. Takođe mi je predala i poruku koju je primila za
mene, od čoveka koji je pozvao centralu nekoliko trenutaka pre no što sam stigao.
„Neki lekar iz Novog Meksika“, rekla je. „Ovo je broj njegovog mobilnog. Taj je
baš poranio.“
Otvorio sam beleške koje su stigle s pacijentkinjom da proverim da li je to stvarno
onaj mladi lekar koji je tamo bio zadužen za nju. Bio je i odlučio sam da ga pozovem
pre no što siđem, i pored toga što sam znao da Simon i Entoni sigurno postaju
nestrpljivi.
 Javio se posle prvog zvona i zamolio da sačekam jedan čas dok se ne skloni negde
gde je tiho, pošto je na dužnosti.
„Kako ide?“ upitao je potom bez okolišanja.
Ukratko sam objasnio, i bio sam pričljiviji nego što mi je inače običaj; između
ostalog, rekao sam mu kako moje kolege smatraju kako je neodgovorno od mene da
umišljam da je ona sposobna za komunikaciju. Ali možda su u pravu. U najmanju ruku,
tako bi se dalo zaključiti na osnovu najnovijih rezultata.
„Svesna je“, rekao je onog trenutka kad sam zaćutao.
U njegovom glasu nije bilo ni traga arogancije već samo mnogo ubeđenja. Bio je
mlad.
„Razgovarate li s njom na španskom, kao što sam predložio u izveštaju?“
Razgovaramo, odvratio sam, na španskom i na engleskom, ali dodao sam da se ne
sećam nikakve njegove napomene u vezi s tim.
„Ispisao sam nekoliko napomena na papirima koje sam ubacio u njen karton.
Uradio sam to u žurbi, ovde je tada vladala velika gužva.“
Karton je bio preda mnom i rekao sam da ne vidim u njemu nikakvu napomenu
koja govori o tome.
„Dva lista žutog papira na linije.“
„Jedan list.“
Opisao sam mu ga.
„Dođavola, mora da je onaj drugi ispao negde usput. Ali dobro, to i nije tako
važno.“
„Sigurni ste u vezi s njom?“ upitao sam, zato što mi je trebalo malo ohrabrenja.
„Svesna je“, ponovio je bez uvijanja, isto kao i maločas. „Ali morate je nagovarati.
Oprezna je. Zar niste pročitali to u mojim beleškama?“
„Nisam“, odvratio sam.
„Dakle, imao sam izrazit utisak da drugačije reaguje kad smo sami. Čim čuje da je
još neko tu, kao da se povlačila natrag u svoju ljušturu. Samo na početku, kad se tek
povratila, dogodilo se da je jedna sestra videla kako pomera oči. Ali posle toga, ništa.“
Srce mi je poskočilo.
„Sigurni ste?“ upitao sam, nesposoban da sakrijem uzbuđenje.
„Jesam, a i potpuno je razumljivo, s obzirom na sve.“
„Mislite na nesreću? Na to kako se dogodila?“
„Pa da, verovatno je bila umešana u neki posao s drogom, da li milom ili silom. U
svakom slučaju, čini se da policija tako misli. Ovde se mnogo švercuje.“
„Šta mislite, je li imigrantkinja?“
„Da, oduvek sam mislio da je ilegalno doseljena. Ali može biti i da grešim.“
Zahvalio sam mu na informacijama.
„Trebalo je i pre da vas pozovem. Često razmišljam o njoj. Ali znate kako je…“
Pozdravili smo se. Kad sam podigao pogled, video sam da se Entoni upravo
pojavio na vratima.
„Čekamo“, rekao je, vidno nestrpljiv.
 Odvijalo se kao i pre. Postepeno sam se povlačio puštajući Simon i Entonija da
preuzmu vođstvo. Simonin španski bio je bolji, stoga se ona obraćala pacijentkinji, dok
je Entoni, zajedno s tehničarima, bio usredsređen na kompjutere. Ja sam posmatrao sa
strane, sve ubeđeniji da je mladi lekar u pravu.
Terala ih je da rade, reagujući taman toliko da ne odustanu. Izgledalo je da nema
teškoća da zamisli sebe kako ide iz jedne sobe u drugu, premda je bila sklona bržoj
reakciji na uputstva koja su ispitivala njen motorni korteks. Simon i Entoni govorili su o
nedvosmislenom napretku, diskutovali o tome za vreme pauza, lica istovremeno
ozbiljnih i samouverenih.
Smatrali su da joj prilaze još blize onda kad su uspeli da je navedu da naizmenično
reaguje u motornom korteksu i u parahipokampalnom girusu, ističući kako je sve dotad
izgledalo da je sposobna da se koncentriše samo na jednu po jednu oblast. Izašao sam na
trenutak kad se to dogodilo, ali Entoni me je pronašao i pozvao da odmah dođem. Bilo je
dobro videti ga tako oduševljenog, i požurio sam s njim do lifta.
Simon je stajala pred mikrofonom.
„Zamislite da igrate tenis… Dobro. Sada zamislite da idete iz jedne sobe u drugu…
Odlično… Još jednom zamislite da igrate tenis…“
Entoni je zurio kao opčinjen u ekran na kom su se osvetljavala odgovarajuća
područja, ali Simon je vodila računa da ne menja ton, sve dok nije objavila kako su
zasad završile, kad je i pohvalila pacijentkinju.
„Bili ste odlični. Nastavićemo sutra.“
Bili su dobro raspoloženi kad smo seli u moju kancelariju da pregledamo rezultate
dobijene tog dana. Simon je rekla da sam bio u pravu, dok su ona i Entoni u jednom
trenutku počeli da gaje određene sumnje, te da je pacijentkinja po svemu sudeći živnula
i da možemo početi da razgovaramo s njom.
Klimnuo sam glavom, ali može biti s manje ubeđenja no što je očekivala.
„Ne misliš da je sposobna za to?“
„Mislim“, odvratio sam. „Trebalo bi da bude.“
Otišli su, a ja sam seo za kompjuter s rečnikom u ruci i počeo da pribiram misli.
Pokušavao sam da pronađem odgovarajuće reči i stavim ih u kontekst izbegavajući
„lažne prijatelje“16 i očigledne greške. U normalnim okolnostima, konsultovao bih sestru
Mariju, ali sad nisam mogao. Kad sam završio, bilo je već osam sati.
Pretpostavio sam da joj je neka od sestara pustila Šuberta. Zatvorivši vrata za
sobom, na momenat sam samo stajao slušajući muziku i gledajući je kako leži u krevetu
dok joj svetlo odozgo obasjava lice. Bilo je prejako, pa sam ga ugasio i upalio lampu na
noćnom ormariću pre no što sam utišao muziku.
Bio sam siguran da mi je prepoznala korake, ali svejedno sam se predstavio kad
sam seo pored nje izvadivši iz džepa list papira. Nisam nikud žurio, stoga sam prvo u
sebi pročitao ono što sam napisao, samo da bih shvatio da sve već znam napamet. I
pored toga, sačekao sam još malo, možda zato što sam bio nervozan. Iznenadilo me je
to, posle mojih silnih priprema, ali naposletku sam pročistio grlo i počeo da čitam.
Činilo mi se kao da slušam nekoga drugog. Glas mi je zvučao drugačije, kruto i
nesigurno. Pokušavao sam da promenim ton, ali mi nije polazilo za rukom. Pomišljao
sam da stanem, ali naravno, bilo je prekasno.
Zahvalio sam joj što je pratila naša uputstva i rekao kako smo od prvog časa znali
da ona to može.
„Ne samo da ste bili u stanju da zamislite kako igrate tenis ili da idete iz jedne sobe
u drugu“, rekao sam, „nego mi je i potpuno jasno da po volji odlučujete da li ćete uraditi
to što tražimo od vas ili nećete.“
Rekao sam joj da, razume se, ne znam šta je razlog za to, ali da pretpostavljam
kako je oprezna, moguće čak i uplašena. Uveravao sam je da nema potrebe da bude. Da
je ovde kod nas bezbedna. Ponovo sam joj rekao ko su Simon i Entoni, objasnio sam joj
njenu situaciju, opisao joj sobu, aparat za magnetnu rezonancu u podrumu, naše
istraživanje. Već sam to radio, ali smatrao sam kako moram da joj ponovim, zato da bi
razumela kontekst.
Sledećeg jutra, od nje će se tražiti da odgovori na niz pitanja sa „da“ ib „ne“. Još
jednom sam joj objasnio proceduru i kazao da joj neće biti suviše naporna. Hteo sam da
je osokolim, a ipak, moj ton je bio više autoritativan nego ohrabrujući. Shvatio sam to i
pročistio grlo, a onda sve ponovio, ovog puta nastojeći da zvučim srdačno i brižno, ali
šteta je već bila nanesena.
Namera mi je bila da posedim s njom još malo, ali nisam mogao dočekati da
pobegnem. Trudio sam se da to ne pokažem, pojačavši muziku pre no što sam joj, uzevši
je za ruku, poželeo laku noć.
Napolju u hodniku, osetio sam kako se ponovo razbuktava gnev koji sam se
proteklih nekoliko dana trudio da potisnem. Dohvatio sam ranac sa stolice pored pisaćeg
stola i u mislima besneo na mesje Šomona celim putem do železničke stanice u Kold
Harboru.

16Prema francuskom faux amis; odavno usvojen naziv u lingvistici za parove reči ili sintagmi u dva jezika koje
su po obliku slične, ali se bitno razlikuju po značenju. (Prim. prev.)
 Producentkinja mi je poslala snimke razgovora s Margaret i Vinsentom. To su bili
kratki isečci, nemontirani fragmenti, s kojima je stigla i poruka s njenom molbom da
dođem u Alington. Odgađao sam dogovor za intervju u Njujorku, tako što sam ignorisao
njene imejlove i pozive. Imejlovi su bili kratki, očigledno pisani na brzinu, po svoj
prilici s njenog mobilnog telefona, budući da nisu sadržavali velika slova, bili su puni
slovnih grešaka i gotovo lišeni interpunkcije. Ipak, njena poruka bila je dovoljno jasna:
želeli su da se emisija što je moguće pre nađe u programu, budući da je to u
Margaretinom najboljem interesu – jednako kao i u najboljem interesu BBC-ja, otvoreno
je rekla. Zanimanje medija za moju majku samo će rasti i moram razumeti da ne žele da
ih drugi prestignu.
Njeni argumenti nisu imali nikakvog dejstva na mene, budući da mi nije bilo jasno
šta misle da će dobiti od razgovora sa mnom. Nisam mogao baciti nimalo svetlosti na
muzički talenat moje majke, njeno služenje muzi niti išta drugo što ih možda zanima. I
svakako me nije ni najmanje zanimalo da pričam o svom porodičnom životu ili svom
odrastanju.
Naposletku sam ubacio disk u kompjuter. Prve scene prikazivale su dvorište ispred
naše kuće, a potom su sledile one s Margaret za klavirom. Svirala je odlomak iz
Rahmanjinove druge sonate, isto kao na svojoj rođendanskoj proslavi. Pokreti ruku bili
su joj isti, pokreti glave i izrazi lica identični onima kojih sam se sećao, kako u sporim
pasažima, kad je zatvarala oči i zabacivala glavu, tako i u onim bržim, pomamnijim, kad
je nasrtala na klavijaturu kao ptica grabljivica na plen. Odlomci nisu bili dugački, a kad
je završila, sedela je potpuno nepomična i zurila u pravcu fotelje u kojoj je Vinsent uvek
sedeo kad ju je slušao kako svira. Nije se video, ali bio sam siguran da je gledala u
njega. Bilo mi je jasno po izrazu njenog lica, koji je imao primesu nesigurnosti. Je li
bilo u redu?, kao da su pitale njene oči. Jesam li bila dovoljno dobra?
Nije navikla na buku televizijske ekipe, rekao sam sebi, ali ipak sam se osećao
nelagodno.
Međutim, u odlomcima intervjua koji su usledili, više je pokazala svoje zvanično
lice. Onaj hladni pogled, oni dugi, gotovo dvosmisleni odgovori. Pitanja su bila
koncentrisana na njeno detinjstvo i prve susrete s muzikom, na uticaj njenih roditelja i
učitelja, na zahteve koje je postavljala kreativnost.
 „Ne pamtim vreme kad nisam svirala. Ne mogu zamisliti sebe bez klavira…“
„Bilo bi kao da pokušavam zamisliti sebe bez glave…“
„Majka je umela da mi kaže da nikad nije osećala da je šutiram, dok me je nosila u
stomaku, već samo moje prste kako vežbaju skale…“
„Moji roditelji su obožavali muziku i slikarstvo…“
„Naš dom je bio savršen…“
„U mom sećanju uvek je prepun sunca…“
Njene kreativne potrebe? „Muzika je moj kiseonik…“
Bila je baš takva: nisi je mogao uhvatiti ni za glavu ni za rep. Njene reči dizale su
se uvis poput dima, lebdeći na trenutak pre no što iščeznu. Kao da nikad nisu ni bile tu.
Pitali su je za druge pijaniste.
„Draga moja, davno sam prestala da slušam druge pijaniste. Zbunjujuće je.
Dovoljno je teško slušati neprestanu muziku u sopstvenoj glavi.“
Vinsent je ostao dosledan sebi kad ga je novinar upitao o svetu muzike. Margaret se
oduvek držala izvan njega, tvrdio je, izbegavajući suparništva i klike; posvetila je sebe
svojoj umetnosti, svojoj vokaciji; oduvek je smatrala kako urođenu lepotu umetnosti,
koju je čeznula da približi svojim slušaocima, kaljaju upravo oni koji je koriste da
unaprede svoju karijeru.
Kad su mu postavili pitanje o Alfredu Brendelu ili Mauriciju Poliniju, pijanistima
koji su dobijali većinu priznanja u vreme kad je Margaret bila u vrhunskoj formi,
Vinsentov ton se promenio. Barem ga ja nikad nisam čuo da govori tako otvoreno, sem
za kuhinjskim stolom u Alingtonu.
„Alfred Brendel? Talentovan, istina. Neosporno, na svoj ograničeni način. Ali nije
slučajnost što nikad ne svira Šopena. I smatram da je potpuno u pravu. Za Šopena treba
ti ogromna unutrašnja snaga… A Pohni? Izvanredan tehničar. Možda najbolji. On svaku
notu odsvira s kliničkom preciznošću… Kao da gledaš najveštijeg hirurga na delu: znaš
da će spasti život pacijentu, ali neće otkriti mnogo o njegovoj duši…“
Shvatio sam šta se dogodilo; Vinsent se zaneo, podstaknut time što je režiser
očigledno bio oduševljen njegovim prenemaganjem. Posmatrao sam ga kako sedi na
ivici sedišta; video sam kako mu oči sijaju, kako maše rukama. Svakako mu nije smetalo
što je u središtu pažnje.
Taman sam hteo da prestanem da gledam, kad sam čuo novinara da pominje još
jedno ime.
Vladimir Aškenazi?
Instinktivno sam se prignuo bliže ekranu. Vinsent je na trenutak oklevao, trljajući
obraz i mršteći se kao da pokušava da pronađe učtiv odgovor na nezgodno pitanje.
„Ne mogu reći da sam bio iznenađen kad je počeo da se bavi isključivo
dirigovanjem“, rekao je najzad. „Nadajmo se da će se pronaći u tome.“
Nisam više mogao da gledam i isključio sam plejer.
Ostao sam da sedim, razmišljajući kako da nateram producentkinju da shvati kako s
ovim projektom ne želim da imam nikakve veze. Uz malo sreće, kad se moj otac smiri,
zamoliće nju i režisera da ne upotrebe ovaj klip koji mi je poslao, ali to nikako nije
sigurno. Bio je ushićen, zaslužio je svoje mesto pod reflektorima posle decenija
provedenih u mraku, u tišini i anonimnosti. Ništa što bih rekao ne bi sada pokvarilo
prezentovani imidž mojih roditelja.
Baš kad sam rešio da ostanem za kompjuterom i saopštim producentkinji svoju
odluku, Entoni je pokucao na vrata. On i Simon pripremali su sledeću fazu našeg
istraživanja i pretpostavio sam da želi da me obavesti o nečemu. Posle predstave koju
sam izveo prethodne večeri, pribojavao sam se da sam možda zabrljao toliko da ćemo
morati da napravimo pauzu, zbog čega sam tog jutra predložio da pustimo pacijentkinju
da se dva dana odmori, a da za to vreme iskoristimo priliku da pređemo podatke koje
smo dosad sakupili. Srećom, mogao sam da navedem dobre rezultate naših kolega u
Kembridžu dobijene korišćenjem istog pristupa, ali Simon me je i pored toga čudno
pogledala.
„S obzirom na jučerašnje pozitivne rezultate, ne bi li prvo trebalo da proverimo je li
ona raspoložena za to?“ upitala je. „Zar ne očekuje da danas nastavimo?“
„Ne“, odvratio sam. „Već sam joj rekao da ćemo napraviti pauzu.“
„Kad?“
„Sinoć“, rekao sam i odvratio pogled kako ne bi shvatila da lažem.
Jako je očigledno imala prigovor na moju inicijativu, ništa nije rekla.
Meni je pak odmah bilo jasno da Entoni nije došao da razgovara o pacijentkinji.
Oklevao je, držao se gotovo stidljivo. Ipak, počeo je rekavši mi da su pregledali podatke
i da je sve u redu.
„To je dobro“, konstatovao sam.
„Možda pauza i nije loša zamisao“, rekao je.
Potvrdno sam klimnuo i sačekao.
„Juče sam dobio imejl od BBC-ja“, nastavio je, „od ljudi koje si mi pomenuo. Zbog
emisije“, dodao je kad nisam odmah odgovorio.
„Shvatam.“
„Žele da razgovaraju sa mnom. O tvojoj majci. Zele da popričamo o tome kako
smo je otkrili na našem forumu.“
Mi. Nije bilo ni najmanjeg prizvuka nesigurnosti u njegovom glasu dok je, busajući
se u grudi, gurao sebe i svoje prijatelje s foruma u prvi plan.
„Počastvovan sam, razume se“, dodao je. „Samo što traže da dođem na Menhetn,
zarad snimanja.“
„Šta su ti rekli, kada da dođeš?1* upitao sam.
„Što pre“, odvratio je. „Razmišljao sam da odem danas pre podne, pošto je svakako
puštamo da se odmara. Skoro sigurno ću se vratiti do posle podne.“
Iz nekog razloga, odlučio sam da pošaljem imejl producentkinji tek pošto Entoni
ode. Umesto toga, uzeo sam DVD koji mi je poslala i ponovo ga ubacio u kompjuter.
 Premda Kamila nije nimalo ličila na svoju sestra – bila je omalena i poprilično
punačka – prepoznao sam je čim sam je ugledao.
Dogovorili smo se da se nađemo u malom kafiću u Perijevoj ulici, nedaleko od
Maleninog stana. Došao sam malo ranije i ustanovio da je ona več stigla i da sedi kraj
prozora. Lokal je bio gotovo prazan i podigla je pogled kad sam otvorio vrata. Prišao
sam joj i rukovali smo se pre no što sam seo. Bilo mi je drago što nije otišla toliko
daleko da me zagrli.
Jezik jeste bio prepreka, ali ipak smo najvećim delom uspevali da se sporazumemo,
što na engleskom, što na španskom. Doputovala je pre nekoliko dana i, mada ništa nisam
rekao, iznenadilo me je što mi se javila tek tog jutra. Boravila je u Maleninom stanu i
rekla je kako je bila zauzeta pakovanjem sestrinih stvari. Kazao sam joj da ih ima i kod
mene, nešto odeće i nekoliko dragih sitnica, i upitao želi li i njih da spakuje. Odahnuo
sam kad je odmahnula glavom.
Možda sam očekivao da u njoj vidim neki delić Malene, iskra u oku ih nijansu u
glasu, neki poznat gest, poput onog kojim je zadevala kosu iza ušiju. Ali nisam; koliko
god sam se trudio, nisam uspeo da pronađem nikakve sličnosti između njih. Bila je
izuzetno organizovana, napravila je spisak svega o čemu je htela da popriča sa mnom i,
poput efikasnog činovnika, smesta se dala na posao. Dodala mi je Malenin ugovor o
zakupu stana i zamolila me da ga pogledam; razume se, hoče da ga raskine – da li se to
automatski dešava u slučaju preminuća zakupca?
Kad sam odložio dokument umesto da ga pročitam, moguće je da je konačno
shvatila koliko mi je teško. Prignula se malo napred i gledala me zamišljeno, ćutke
pijuckajući kafu. Njen pogled ulio mi je izvesnu nelagodu i zagledao sam se napolje.
Ako malo zakrenem vrat u stranu, mogao sam da vidim Maleninu zgradu, bele zavese u
njenoj dnevnoj sobi, drvo na trotoaru koje je sezalo do prozora.
„Nije rekla da odlazi“, začuo sam sebe kako kažem. „Naprosto je nestala.“
Pogledao sam je. Nije odmah odgovorila; umesto toga, i ona se zagledala kroz
prozor.
„Oduvek je radila po svome“, rekla je naposletku. „Mrzela je oproštaje. Kad god bi
došla u Buenos Ajres, nikad nisam znala koliko će ostati. Bila je vesela i puna života, a
onda je najednom otišla.“
 Čudno je koliko mi je prijalo dok je pričala o svojoj sestri. A konačno sam otkrio i
porodičnu sličnost; ruke su im bile identične, s tim što su Kamiline bile sitnije. Poželeo
sam da ih stegnem i da joj to kažem, ali suzdržao sam se. Iznenadila me je ta moja
iznenadna potreba za fizičkim kontaktom.
„Naš otac je bio vrlo nezadovoljan kad je odlučila da ode u Njujork da studira
ples“, rekla je. „Zabranio joj je, ali razume se da nije marila. Jednostavno je otišla. Bez
ičega. Mama je nekako skrpila novac i kupila joj avionsku kartu, ali ne govoreći ocu.
Bio je strašno besan na nju. Malena mu je bila zenica oka.“
Izrekla je te reči bez i najmanjeg traga zavisti u glasu.
Mislim da je shvatila koliko uživam slušajući je dok mi govori o svojoj sestri.
Pretpostavljam da je to i njoj donosilo izvesnu utehu, jer kao da joj se lice malčice
opustilo i tu i tamo bi joj osmeh zaigrao na usnama. Tim više me je zateklo kad je
najednom zaćutala, ispravila se i prignula malo napred, pokazavši pogledom u ugovor o
zakupu ostavljen između nas na stolu.
„Stvarno moram da rešim ovo što pre“, rekla je.
Prenuo sam se i uzeo dokument. Možda zato što sam se nadao da će nastaviti da
priča ako se povinujem njenom zahtevu, primorao sam sebe da čitam, iako sam imao
teškoća da se koncentrišem.
Ugovor je bio sličan onom što sam ga nedavno potpisao, pet listova papira sa sitno
kucanim slovima.
Dok sam čitao, proučavala me je oslonivši ruke na sto, kao da se nada da će mi
možda iz izraza lica nazreti šta tamo piše. Bilo je pomalo uznemirujuće i stalno sam
gubio nit dok sam se prisećao šta mi je Malena rekla o njoj u retkim prilikama kad je
njeno ime iskrslo u razgovoru. Redovno su se čule skajpom i oduvek sam pretpostavljao
da su bliske, mada Malena to nikad nije rekla. Ali sada sam se upitao da nisam možda
pogrešio, da nije možda naprosto tolerisala sestru iz osećaja dužnosti. Najednom se
činilo da je najverovatnije baš tako. Najednom sam bio ubeđen da Malena nikako nije
mogla imati ničega zajedničkog s ovom ženom koja je zurila u mene dok sam čitao, kao
da mi ne veruje i kao da mi se javila samo zato što nije imala drugog izbora.
Konačno sam uspeo da na brzinu pročitam ugovor, zadržavši se na nekim
klauzulama pre no što sam joj ga vratio.
„Stanodavcu recite samo da je preminula“, rekao sam. „Ugovor će se automatski
raskinuti.“
„Tu tako piše?“
„Ne tim rečima“, odvratio sam, „ali stanodavac i Malena su jedine dve strane u
ugovoru, tako da je sad očigledno nevažeći.“
„Ali tu tako ne piše?“
Nisam video razloga da odgovorim na pitanje koje mi je zvučalo kao retoričko.
„Znam nekoga ko je nastavio da plaća stanarinu za svoju majku i onda kad je
umrla“, dodala je.
„Gde je to bilo?“
„U Buenos Ajresu.“
 Izgledala je čudno opsednuta birokratijom, a moj odgovor bio je možda malo
grublji no što sam hteo.
„Ovo nije Buenos Ajres.“
Delovala je pomalo uznemireno. Uzela je onaj ugovor, otvorila ga, da bi ga odmah
potom ponovo presavila i gurnula prema meni.
„U tom slučaju, da li biste razgovarali s njim?“
Nisam joj odgovorio i neko vreme smo sedeli ćuteći. Ugovor je ležao između nas
na stolu, ali bliže meni. Zamišljeno sam ga posmatrao, a onda sam je pogledao pravo u
oči.
„Kako je umrla?“
Ako ju je moje pitanje šokiralo, nije to pokazala.
„Zaspala je.“
„Molim?“
„Umrla je u snu.“
Odgovori su joj bili tako jasni i odsečni, kao da ih je uvežbala. „To se dogodilo
noću?“
„Da.“
„Gde?“
„U mojoj kući.“
„Često je boravila kod vas?“
„Ne, obično je boravila kod naše majke, ali te noći je spavala kod mene?“
„Zašto?“
Slegla je ramenima.
„Povremeno je umela da ostane kod mene.“
Trebalo je da znam kako od nje neću čuti ništa više od toga, ali nešto u njenom
ponašanju zamagljivalo mi je rasuđivanje.
„Je li ostavila nešto za sobom?“
„Šta?“
„Neko pismo.“
„Ne, zašto bi?“
„I nije rekla ništa pre no što je umrla? Ni reč?“
Gledala me je ne odgovarajući.
„Jesu li uradili autopsiju?“
„Ne, kremirana je.“
„Molim?“
„Kremirana je. Sahrana je već obavljena.“
Sve dotle sam uspevao da ostanem pribran, ali tada sam osetio kako sva snaga
odlazi iz mene. Osećao sam knedlu u guši, a usta su mi se odjednom osušila. Pogledao
sam dole i iznenađeno ustanovio da mi desna noga podrhtava pod stolom; pridržao sam
je, ali nastavila je da se trese, sve brže i brže, dok naposletku nije udarila o sto. Kafa se
prelila preko ruba šolje i iskoristio sam priliku da ustanem i odem po ubruse. Vrtelo mi
se u glavi i na sekund sam pomislio da ću se srušiti, ali onda je vrtoglavica prošla.
 „Prosula se po ugovoru“, rekla je kad sam se vratio.
Obrisao sam prvo sto, a potom i majušnu mokru mrlju na dokumentu. Mrlja od
kafe se, naravno, nije dala ukloniti i činilo se da je to nervira. Uzela je ugovor i prešla
prstima preko mrlje, kao da bi da se uveri da sam uradio sve što sam mogao, a onda mi
ga je vratila.
„Bila je veoma bolesna“, rekao sam.
„Bolesna? Bezbroj puta je prošla kroz to. Te ugane ovo, te istegne ono. Tako je kad
se baviš plesom.“
Dok je kršeći prste sedela preko puta mene, nisam uspevao da joj na licu pročitam
da li i sama veruje ijednu reč onoga što govori. Pogledao sam je kao da verujem da bih
mogao nekako uticati na nju, ali onda sam uzeo ugovor.
Nije se ni pomerila kad sam je pozdravio na odlasku, ali izlazeći kroz vrata osećao
sam na sebi njene oči. Polako sam se uputio ulicom, zastavši na trenutak pred zgradom u
kojoj je živela Malena i pogledavši gore u prozor.
Kao što sam i očekivao, stanodavac nije imao primedaba kad sam mu rekao o čemu
se radi, i rekao sam to sestri kad sam joj se javio. Moj izveštaj je bio kratak, ali kad sam
hteo da završim razgovor, nije mi dala. Očekivao sam da će mi postaviti neka pitanja u
vezi sa zakupom stana, nesumnjivo sasvim nepotrebna, ali glas joj je bio drugačiji. Kao
da je to planirala da mi kaže kad smo se videli, ali iz nekog razloga nije bila u stanju.
„Znate, mnogo vas je volela“, rekla je. „Mislim da niste ni svesni koliko.“
 „Pobogu, gde si ti?“
Simon je zatvorila vrata za sobom i stajala je nasred moje kancelarije. Posle
dvodnevne pauze, nastavili su analize rano tog jutra, pošto su ona i Entoni jedva čekali
da počnu. Odlučio sam da im se ne mešam u posao i proveo sam prepodne sa
Hofsingerom i nekim bolničkim administratorima, diskutujući o planovima i budžetima.
Sad mi je jasno da to verovatno nije bilo mudro.
Prethodne večeri navratio sam da obiđem pacijentkinju; pustio sam joj meksički
CD i rekao nekoliko reči o kiši što je dobovala po prozorskim oknima. Nisam, međutim,
pominjao predstojeće analize i izbegao sam da upadnem u istu zamku – da joj držim
predavanje – kao pre neko veče. Kad sam otišao, bio sam ubeđen da se morala oporaviti
od moje pridike, ali na putu do železničke stanice odlučio sam da idem na sigurno i
zamolim Simon i Entonija da preduzmu sledeći korak.
„Entoni ti nije rekao da imam posla i da sam kod Hofsingera?“
Simon me je pogledala kao da misli da nešto skrivam, i onda duboko uzdahnula.
„Ne odgovara ni na jedno pitanje.“
„Molim?“
„Uopšte ne reaguje.“
Onako reda radi, postavio sam joj nekoliko pitanja u vezi s testovima. Odgovori su
joj, nimalo iznenađujuće, bili kratki, pošto nije imala ništa naročito novo da prijavi. Njen
pogled ulivao mi je nelagodu.
„Šta si joj tačno kazao?“ upitala je tada.
„Pardon?“
„U ponedeljak uveče.“
„Kazao sam da ćemo napraviti pauzu. Zar ti to nisam već rekao?“
„Veoma dugo si bio tamo.“
Nije mi se dopao njen ton, a još manje to što se raspitivala kod sestara o mom
kretanju. Međutim, bio sam svestan da sam na tankom ledu i nastojao sam da se
ponašam u skladu s tim.
„Imao sam neočekivani poziv“, rekao sam.
Namrštila se, jasno stavljajući do znanja da mi ovog puta neće dozvoliti da se tek
tako izvučem. Ali zadržao sam mir i zamolio je da sedne.
 Ispričao sam joj za razgovor s mladim lekarom iz Nju Meksika i mislim da joj
nisam ništa prećutao. Mada, priznajem, odlučio sam da ne pominjem njegovu teoriju o
tome kako se pacijentkinja ponašala drugačije kad su njih dvoje bili sami. Ali rekao sam
joj kako je ubeđen da je veoma oprezna i objasnio zašto misli da je tako, te da je
dozvolio sebi da zamisli kakav je život možda vodila, premda ima vrlo malo dokaza
kojima bi to potkrepio. Zaneo sam se načas tim razmišljanjima, ali onda sam se sabrao i
ponovio kako mladi lekar ni najmanje ne sumnja da je ona potpuno prisebna.
Saslušala me je ćuteći i nije reagovala čim sam završio. Gledala je pravo u mene i,
iz nekog razloga, uhvatio sam sebe kako se prisećam reči koje mi je šaputala u hotelskoj
sobi u Liježu. Bilo mi je neprijatno i dao sam sve od sebe da oteram te misli iz glave, ali
nešto u njenom ponašanju me je uznemiravalo. Pribojavao sam se da je kadra da mi čita
misli, stoga sam ustao i otvorio prozor.
„Kad se odigrao taj razgovor?“
Naravno da nisam mogao da ne primetim ton unakrsnog ispitivanja u njenom
izboru reči. Rekao sam joj istinu.
„I nisi mi odmah rekao?“
Priznao sam da sam pogrešio i rekao kako to sada shvatam.
Imao sam osećaj da će ustati i izaći napolje, ali nije.
„Može li biti da si joj rekao nešto što bi objasnilo zašto nam od jutros ide ovako
loše?“ upitala je naposletku.
„Moguće je“, odvratio sam. „Možda sam otišao predaleko.“
Zatražila je da objasnim.
„Nagovestio sam kako podozrevamo da možda namerno ne odgovara. Hteo sam da
vidim kako će reagovati.“
„Eto, sad znamo.“
„Izgleda“, rekao sam i dodao, pomislivši kako nisam pokazao dovoljno kajanja:
„Sada znamo da razume sve što kažemo.“
„Ili manje no što smo mislili“, rekla je.
Kad sam je ostavio u onoj hotelskoj sobi u Liježu, na putu do lifta sam zastao. Oko
mene nije bilo nikoga, a svetla su bila zaslepljujuća. Sve je bilo mirno i tiho, sem
povremenog šuma lifta. Neko vreme sam tako stajao, gledajući čas prema liftu, a čas niz
hodnik prema njenoj sobi, još svestan njenog mirisa i s njenim rečima što su mi
odjekivale u glavi. Želeo sam da odem što dalje, ali naposletku sam se pribrao i krenuo
natrag. Nisam imao pojma šta nameravam da joj kažem, ne sećam se da sam uopšte i
razmišljao o tome. Ipak, okrenuo sam se i polako uputio natrag prema njenoj sobi; u
jednom trenutku sam oklevao, ali primorao sam sebe da ne pobegnem.
Pred vratima sam stao i duboko uzdahnuo. Zatim sam skupio hrabrost i taman sam
hteo da pokucam na vrata, kad sam začuo plač.
Tih, jednoličan zvuk, tako žalostiv da sam zastao kao ukopan. A ipak, u njemu nije
bilo ni traga samosažaljenja ili okrivljavanja, niti gorčine. Činilo se da nikad neće
prestati.
 Jedan čas sam tako stajao, a onda sam se žurno udaljio. Još nisam oprostio sebi što
sam je i po drugi put ostavio samu.
Sećao sam se njenog plača dok sam je slušao kako govori o istraživanju. Nakratko
sam se zaneo u misli, a kad sam se konačno trgao iz sanjarenja, ponovo sam se zabrinuo
da je, ne znam kako, u stanju da mi čita misli. Ali njeno lice nije odavalo ništa slično
tome, jednako kao ni njen glas kad je pokušala da mi privuče pažnju.
„Magnuse, Magnuse… Slušaš li me?“
Potvrdno sam klimnuo. Da, slušam je. Možda je u pravu. Možda pacijentkinja ipak
nije u tako dobrom stanju kao što sam se nadao.
Moje reči su je iznenadile, a može biti i moj ravnodušan ton. Odlučila je da mi ne
odgovori, ustala je i otvorila vrata. „Nastavićemo sutra“, rekla je.
„Hoćemo.“
Zastala je, kao da oseća da razgovor još nije završen, a onda zatvorila vrata iako joj
to nisam tražio.
 U osam smo bili u podrumu. Dvoje noćnih dežurnih, muškarac i žena, pomogli su
mi da je dopremim dole, i ništa me nisu pitali kad sam im rekao da moram na brzinu da
obavim jedan test. Bolničar je tražio od koleginice savet u vezi s novim pacijentom na
odeljenju, s kojim je prethodne noći imao teškoća. Bila je pametna i dobro je zapažala, i
zajedno su došli do zaključka kako da se najbolje postaraju za potrebe tog čoveka. Pošto
smo smestili pacijentkinju u aparat za magnetnu rezonancu, upitali su me jesu li mi još
potrebni i otišli kad sam odgovorio da nisu.
„Samo nam javite kad završite.“
Pre no što sam počeo, prošetao sam se do mora, ali nisam otišao baš do sela. Na
plaži nije bilo nikog i seo sam na kamen i zagledao še u svetla u zalivu zapisujući na
papir nekoliko rečenica na španskom. Bile su jednostavne i konkretne, i pokazivale su
da tek učim taj jezik, ali posle onoga što se neko veče dogodilo, smatrao sam da je
najbolje da se ne pretvaram.
„Sami smo“, rekao sam ne morajući da vadim papir iz džepa. „Veče je. Postaviću
vam nekoliko pitanja. Sve što mi odgovorite ostaće među nama. Obećavam.“
To je bilo sve. Načas sam oklevao, a onda sam prešao u susednu prostoriju,
uključio mikrofon i prilagodio ekran kako bih bolje video. Kroz pregradno staklo jasno
sam video aparat za magnetnu rezonancu i njena stopala ispod belog čaršava. Primetio
sam da joj je skliznuo s levog stopala i otišao sam da ga pokrijem pre no što sam
nastavio. U prostoriji je bilo prilično sveže, kao i obično.
Počeo sam polako, zamolivši je prvo da zamisli kako igra tenis. Pretpostavljao sam
da ću uspeti da ostvarim kontakt s njom, ali bio sam spreman da se dobro potrudim,
pogotovo posle muka koje je tog jutra zadala Simon i Entoniju. Stoga me je zateklo kad
se ekran osvetlio čim sam progovorio. Ostao sam miran, zastavši pre no što sam je
zamolio da zamisli da se nalazi u kući Ursule i Hoze Arkadija Buendije u Makondu, i
šeta iz jedne prostoriju u drugu.
Nije čekala da dovršim pitanje: još sam govorio, kad sam primetio promenu na
ekranu.
„Dobro je“, rekao sam starajući se da ne skrivam uzbuđenje. „Vrlo dobro.“
Premda sam znao da nije nužno, detaljno sam joj opisao sledeće korake: postaviću
joj seriju pitanja, na koja može da odgovori sa „da“ – tako što će zamisliti da igra tenis –
ili sa „ne“, tako što će zamišljati kako se šeta iz jedne prostorije u drugu. Ne mora da
žuri, imamo vremena koliko hoćemo, celo veče i celu noć, i ne sme se nervirati bude li
imala teškoća da fokusira misli u odgovarajućem pravcu, niti da se zabrinjava ako se
zbuni i odgovori sa „da“ onda kad misli „ne“; ponoviću pitanja onoliko puta koliko bude
trebalo.
Zastao sam, pročistio grlo, pa pogledao prvo u ekran i onda u njena čaršavom
pokrivena stopala što su virila iz aparata.
„Razumete li šta govorim?“
Nije odmah odgovorila. Prošao je minut, možda i više, i tek tada sam shvatio koliko
sam nervozan. Uspeo sam to da sakrijem i od nje i od samog sebe, ali sad sam postajao
nestrpljiv, ali baš kad sam hteo da ponovim pitanje, ekran je zasvetleo.
Da.
Duboko sam uzdahnuo i ponovio pitanje. Ovog puta je odmah odgovorila.
Da.
„Jeste li Amerikanka?“ upitao sam potom.
Ne.
„Jeste li iz Meksika?“
Ne.
„Iz Južne Amerike?“
Da.
Nisam hteo da gubim dragoceno vreme na pokušaj da utvrdim iz koje tačno zemlje
potiče, jer sam bio svestan da će se pre ili kasnije umoriti. Stoga sam je radije upitao
govori li engleski. Odgovorila je prvo negativno, a potom potvrdno.
„Hoćete da kažete da engleski ne govorite baš dobro?“
Da.
Divio sam se njenoj oštroumnosti i bilo mi je na vrh jezika da joj to i kažem, ali
zaustavio sam se.
„Udati ste?“
Ne.
„Deca?“
Sve dotad su se njeni odgovori relativno brzo pojavljivali na ekranu, ali sad nije
bilo reakcije. Sačekao sam sekund, a onda odlučio da preformulišem pitanje.
„Imate li decu?“
Kad nije odgovorila, dodao sam: „Jedno ili više?“
Zurio sam u ekran u nadi da ništa ne propuštam, ali nije bilo ni treptaja, nikakvog
traga odgovora ili bilo kakve naznake oklevanja ili nesigurnosti. Moje tehničke veštine
nisu naročito velike – ne umem da menjam ugao, da zumiram unutrašnjost mozga ili
izvan njega, onako kako to s lakoćom rade Simon i Entoni, i pobojao sam se na sekund
da će se moj nedostatak znanja možda ispostaviti kao smetnja. Ali onda je, dabome,
postalo jasno da nisam ništa propustio, zato što je na moje sledeće pitanje odgovorila
odmah:
„Čujete li me?“
 Da.
„Dobro je“, rekao sam. „Dobro je. Počeo sam da mislim kako možda nešto
propuštam. Ne razumem se preterano u kompjutere.“
Otvorio sam bočicu vode i popio gutljaj.
„U redu“, rekao sam, „hoćemo li da nastavimo?“
To nije trebalo da bude pitanje, stoga sam se iznenadio kad sam na ekranu ugledao
njen odgovor.
Ne.
Zbunio sam se.
„Ne želite da nastavimo?“
Ne.
Nisam znao šta da kažem i zaustio sam da pokušam da je navedem da objasni zašto
je najednom neraspoložena, kako bih pokušao da je nagovorim, ali predomislio sam se.
„Bili ste veoma dobri“, rekao sam.
Pozvao sam odeljenje i ubrzo su dežurni došli da mi pomognu da je izvadim iz
aparata. Tiho smo je odgurali u lift i potom u sobu. Kad sam otišao, sestre su
proveravale monitore i podešavale krevet.
 Pošto je Entoni otišao da da intervju ljudima iz BBC-ja, predomislio sam se.
Potrajalo je više nego što sam očekivao, ali i pored toga je posle došao u bolnicu i
pokucao mi na vrata. Bio je uzbuđen i podrobno mi je ispričao sve o intervjuu – pitanja i
odgovore. Rekao je kako su bili veoma profesionalni i imao je samo reči hvale za
režisera.
„Fin čovek, mnogo zna o muzici“, rekao je. „I tebe je pomenuo.“
„Molim?“
„Da, za vreme pauze. Rekao sam mu da smo kolege. Nije mogao da veruje, reče
kako je svet baš mali.“
Trebalo je da pretpostavim da Entoni neće umeti da ćuti, ali svejedno mi se nije
dopalo što su pričali o meni.
„Šta je još rekao?“ upitao sam i smesta zažalio zbog toga.
„Rekao je kako je producentkinja iz Londona pokušavala da te nagovori na intervju
u kući u kojoj si odrastao, ali da nisi mogao da ostaviš posao. Odvratio sam da me to ne
iznenađuje, budući da si izuzetno zauzet.“
Bilo je očigledno da smatra kako mi je učinio uslugu, ali pokušao sam da izgleda
kako nije bitno.
„U svakom slučaju, oduševljen je što si pristao da te intervjuišu ovde u Njujorku.
Odlično rade svoj posao“, ponovio je, kao da je video da se dvoumim.
Još nisam stigao da javim producentkinji da ne želim da učestvujem u projektu.
Dvaput sam bio na rubu da joj pošaljem imejl, ali oba puta me je nešto prekinulo ili sam
našao razlog da odložim. Sada sam najednom smatrao kako mi je to ipak obaveza, ili
sam barem tako rekao sebi dok sam slušao Entonijevu priču, premda me je po svoj
prilici više motivisala zavist, nego osećaj obaveze. Čak mi je i njegov hod išao na živce
dok sam gledao kako odlazi iz moje kancelarije.
Kad sam joj se javio, producentkinja se zbog toga nije oduševila onoliko koliko
sam očekivao.
„U redu“, rekla je, naizgled u žurbi. „Slobodan termin u studiju je u sredu ujutru u
devet. Da li vam odgovara?“
Hteo sam da vežem kravatu, ali sam se predomislio. Nosio sam svetloplavi sako i
plavu košulju koju sam kupio s Malenom u Firenci. Nisam mogao a da se ne upitam da
li bi odobrila tu kombinaciju. Smatrala je da se oblačim nezanimljivo i zadirkivala me je
kad se odvažim na rizik.
Pokušavao sam da zaustavim taksi na Devetoj aveniji, kad mi je zazvonio mobilni.
Bilo je pola devet; mnogo ljudi je išlo na posao i svi taksiji su bili zauzeti. Počinjao sam
da brinem da ću zakasniti.
Pre no što sam se javio, okrznuo sam pogledom broj na ekranu. Producentkinja,
pretpostavio sam, proverava da li sam se predomislio.
„Kolin Koningam?“ upitao je ženski glas.
„Ja sam.“
„Ovde kancelarija gospodina Koningama, sačekajte, molim.“
Nisam stigao da prekinem vezu, kad se na vezi našao moj otac.
„Magnuse?“
„Da?“
„Krenuo si?“
„Molim?“
„Na intervju.“
„Pokušavam da uhvatim taksi… Ko me je to zvao?“
„Moja sekretarica“, odvratio je kao da se to podrazumeva, kao da bi trebalo da
znam kako ima i preča posla nego da sam okrene moj broj.
“Nisi baš izabrao dobro vreme. Stojim na ulici i…“
„Radila je za Lojda Gimsteda“, rekao je ponosno. „Sećaš ga se, zar ne?“
Ugledao sam slobodan taksi kako skreće u glavnu ulicu.
„Sačekaj“, rekao sam gotovo trčeći prema vozilu kako mi ne bi pobeglo, jureći
preko ulice na crveno, pretičući muškarca koji se tu stvorio očigledno s istom namerom
kao i ja, mahnito mašući taksisti pre no što sam uskočio u kola onog časa kad je usporio.
Ne znam je li me Vinsent čuo, jer kad sam vratio telefon na uvo, bio je usred
nabrajanja dostignuća Lojda Gimsteda.
„… naravno, imao je i lanac hotela, i salon za prodaju automobila…“
Prekinuo sam njegov monolog i upitao kako zna da sam krenuo u BBC-jev studio.
„O, pa čuo sam od Ketrin. Mislim da su već bili digli ruke od tebe i sad je, naravno,
presrećna što si se predomislio.“
Hteo sam da ga ispravim, da istaknem kako nikad nisam odbio da im dam intervju,
koliko god mi je to nezgodno, zato što sam zaista prezauzet, ali naposletku ipak nisam.
„Razume se, tražiće da opišeš naš porodični život“, rekao je. „Kako izgleda,
razgovor o umetnosti nije dovoljan, mora da se govori i o privatnom životu ljudi, dopalo
im se to ili ne. Kao što sigurno pretpostavljaš, oboje smo im rekli kako se ponosimo
tobom, kako ti je škola oduvek polazila za rukom, kako si izgradio sjajnu karijeru, o
tvom istraživanju, premda smo mi, naravno, obični laici i razumemo jedva delić onoga
što radiš. Ali mozak je lavirint sačinjen od toliko delova, i zato je tako tajanstven,
Magnuse, sinko – barem ti bi to trebalo da znaš – i ima toliko toga što ne razumemo, pa
čak ni kad je reč o postupcima naših najbližih. Margaret poseduje prirodni dar, što bi
sada trebalo da je svima jasno, ali nije savršena, jednako kao što niko drugi nije savršen,
kao što ti ili ja nismo savršeni…“
Na Kolambas serklu upali smo u gužvu; bilo je deset minuta do devet. Postajao sam
nervozan, mada manje no što bi se moglo očekivati. Gotovo sam pomišljao da ne bih
mario ni da nastane potpuni saobraćajni zastoj, zato što bih tako imao savršen izgovor za
propuštanje intervjua. Nakratko sam se zaneo u misli, iz kojih sam se prenuo kad su kola
ponovo polako krenula.
„Ostavi prošlost na miru“, čuo sam Vinsenta kako govori. „Očigledno shvataju
koliko je nepravde naneseno Margaret svih ovih godina, ali ne vide kako je to na nju
delovalo. Staviše, čudi ih što nije ogorčena, što je puna razumevanja, kao i to što u toku
razgovora nije rekla nijednu ružnu reč ni za koga. Dabome, dobro znamo da život nije
uvek med i mleko, Magnuse, sinko, ali nije lako kad te uvek samo jedan korak deli od
sna. To nikome nije lako, bez obzira na to koje su njegove životne težnje. Ali sad ju je
prešla. Konačno je uspela… Kao što rekoh: ostavi prošlost na miru. Verujem da ćeš se
složiti da su tvoje uspomene na Alington uglavnom srećne. Barem se nadam da jesu. I
Margaret i ja govorimo o tome koliko nam nedostaješ. U emisiji, razumeš.
O tome koliko si daleko od nas. I o unucima – kako se nadamo da nećemo morati
predugo da čekamo. Mada, razume se, ne pominjemo da nas još nisi upoznao sa svojom
draganom, zašto bismo…“
„Ovde?“ upitao je taksista stajući ispred visoke zgrade.
„Da.“
„Šta si rekao?“ upitao je Vinsent.
„Pričao sam sa taksistom“, odvratio sam. „Zaglavili smo se u saobraćaju. Čujemo
se kasnije.“
Prekinuo sam vezu, platio i izašao.
Kad sam na ulici, preko puta studija, ugledao pokretni kiosk s hranom, shvatio sam
da sam gladan kao vuk. Pogledao sam u telefon – bilo je već devet sati. Ali onda sam ga
isključio, stao u red i poručio kuvani đevrek s jajetom i slaninom, i šolju kafe. Pronašao
sam klupu, seo i pokušao da zaboravim na producentkinju koja me čeka.
Kad sam konačno ustao, krajičkom oka spazio sam motocikl. Ne bi bilo vredno
pomena, da se na to nisam trgao kao oparen i požurio ulicom. Bio je crn, mlada
saputnica grlila je otpozadi oko pojasa vozača za koga sam u trenutku poverovao kako je
niko drugi do Tomas Stejnijer, genije koji je odlučio da nestane. Ali onda su stali na
semaforu i video sam da to, naravno, nije on. Okrenuo sam se, zaprepašćen što mi je
posle toliko godina uopšte pao na pamet.
Odvezao sam se metroom dva bloka, do 125. ulice, i tamo uhvatio voz do bolnice.
Severno od grada bilo je manje oblačno, a kad smo došli do Konektikata, kuće pored
pruge kupale su se u suncu, isto kao i polja kad su građevine nestale.
Žustrim hodom uputio sam se sa stanice, a kad sam otvorio vrata na ulazu u
bolnicu, još sam razmišljao o tome kako je doručak bio ukusan.
 Sen Sans, Mendelson i Šopen; Rahmanjinov, Skarlati, Musorgski i Šuman. Sedam
diskova u luksuznom izdanju, baš kao što je Vinsent i rekao: zlatna slova na plavoj
pozadini, Margaretin portret, i to novijeg datuma, reklo bi se. Izgledalo je da je
pakovanje, uprkos mojim primedbama, ostalo isto. Na prvi pogled činilo se da su
diskovi uspeli da izbegnu oštećenje u transportu, ali posle pažljivijeg zagledanja činilo
se da su možda nagurali u kutije više papira kako bi ih zaštitio. Vinsent je dodao i
karticu na kojoj se, uz odštampano: „S najlepšim željama“, nalazio i njegov potpis.
Primetio sam da mu je rukopis drhtav.
Taman sam hteo da ubacim Musorgskog u kompjuter, kad je pokucala sekretarica
odseka i rekla mi da me Simon i Entoni čekaju.
„Zvala sam vas“, rekla je, „ah niste se javljah.“
Moj telefon bio je još isključen posle odlaska do BBC-jevog studija i nisam imao
nameru da ga uključujem.
„U podrumu su“, dodala je. „Mislim da ne ide baš najbolje.“
Nije bilo druge do da se uputim za njom, iako sam se plašio susreta s kolegama.
Kad sam stigao dole, Simon je stajala za mikrofonom. Isključila ga je čim me je
ugledala.
„Ne reaguje ni na šta“, rekla je.
Prišao sam ekranu kao da se nadam da ću na njemu naći nekakav odgovor, a
tehničar je – udarajući prilično jako po tastaturi, činilo mi se – izbacio rezime onoga što
su tog jutra radio. Simon nije preterivala; pacijentkinja nije pokazala nikakvu reakciju.
Razume se, priželjkivao sam da im mogu reći šta se sinoć desilo, da mogu
porazgovarati s njima o reakcijama pacijentkinje i njenom napretku, prodiskutovati o
sledećim koracima. Ali obećao sam joj i nisam je smeo izneveriti, to bezuslovno
obećanje bilo je razlog što mi je verovala. Uz to, bio sam ubeđen kako nemam izbora,
ukoliko želimo rezultate; svojim jutrošnjim ćutanjem dokazala je to izvan svake sumnje.
„Možda ćeš ti imati više sreće“, rekla je Simon odmakavši se od mikrofona,
bespotrebno budući da je pored nje bilo više nego dovoljno mesta.
Stala je uza zid i, iz nekog razloga, u mislima sam se vratio u ono veče u Liježu.
Možda zbog njenih gestova ili lica koje je odavalo razočaranje i beznađe. Načas sam
zastao, gledajući kroz staklo u aparat za magnetnu rezonancu i pacijentkinjina stopala
pod belim čaršavom, jer nisam mogao da pogledam Simon u oči.
Kad pacijentkinja nije reagovala, odahnuo sam. Dvaput sam ponovio uputstva pre
no što sam isključio mikrofon i ravnodušnim glasom rekao Simon i Entoniju da bi, čim
nađu malo vremena, trebalo da se sastanemo u mojoj kancelariji.
Došli su odmah za mnom, ali umesto da sedne, Simon je ostala da stoji kraj vrata,
skrstivši ruke na grudima. Izbegavao sam njen pogled. Premda nije bilo uobičajeno da
Entoni vodi glavnu reč kad smo nas troje zajedno, kao da nije primećivao da nešto nije u
redu. Naprotiv, činilo se da uživa u pažnji, u prilici da podrobno opisuje istraživanje,
izvlači zaključke i nagađa sa staloženošću koja me je iznenadila.
Naposletku smo se složili da bi trebalo da predahnemo i da se sutra ujutru ponovo
sastanemo. Simon je iskoristila prvu priliku da ode, ali Entoni je izlazeći primetio
Musorgskog i zastao.
„Jesi li ga preslušao?“ upitao je.
„Nisam još.“
„Veličanstven snimak. Još niko nije tako dobro svirao Musorgskog.“
Nisam to rekao, ali bio sam mu zahvalan. Kao da je njegov komentar, na neki
način, predstavljao iskupljenje za moje jutrošnje ponašanje.
Isto kao i prethodnog dana, sačekao sam da svi odu kući, a onda sam se dao na
posao. Isto dvoje dežurnih, muškarac i žena, pomogli su mi da prebacim pacijentkinju u
podrum. Nisu dovodili u pitanje to što sam tražio od njih, i nagovestio sam da poslednjih
dana imamo određenih problema s opremom i da smo u zaostatku.
Smesta je pokazala reakciju, i u motornom korteksu i u parahipokampalnom girusu,
i počeo sam da postavljam pitanja bez ikakvog uvoda. Vodio sam računa da je ne pitam
ponovo za njenu porodičnu situaciju. Pokušaj da je navedem da potvrdi neke sumnje
koje sam već gajio mogao je da sačeka.
Počeo sam polako. Potvrdila je da me čuje, da prepoznaje moj glas i da zna gde se
nalazi. Uživa li slušajući muziku koju joj puštam? Da, naročito Šuberta. Šta je s
meksičkim CD-om? Nije imala naročito visoko mišljenje o njemu. A Sto godina
samoće! Da, dopalo joj se.
Odgovarala je brzo, brže nego sinoć. Poneo sam sa sobom CD plejer i diskove, i
puštao sam joj početak svakog dela, kako bih saznao šta misli o njima. Zapanjilo me je
koliko je brzo reagovala, za najviše petnaest do dvadeset sekundi, kao i čvrstina njenih
stavova. Smesta mi je sinulo kako zapravo želi da skine ta pitanja s dnevnog reda i pređe
na ono što joj je bitno. Ipak, odlučio sam da idem polako, jer nisam hteo da rizikujem da
se zatvori u sebe kao prethodne večeri. Načinjao sam razne trivijalne teme, ali osećao
sam samo njeno sve veće nestrpljenje.
Postepeno sam joj postavljao sve ličnija pitanja. Doznao sam da je iz Venecuele, da
je nedavno navršila dvadeset osmu godinu i da je u zemlju došla kratko vreme pre
nesreće.
„Legalno?“ odvažio sam se da pitam.
Nije bilo reakcije i odlučio sam da ponovim pitanje. Odbila je da odgovori.
 „Ovo nije policijsko saslušanje“, rekao sam joj. „Sve što kažete ostaje među nama.
Dao sam vam reč i neću je pogaziti.“
Ćutanje. Nakašljao sam se.
„Da li da pričamo o tome zašto ste u Sjedinjenim Državama?“
Ne.
„O nesreći?“
Ne.
„Ostavio vas je da umrete. Vaš kompanjon na motociklu nije ni prstom mrdnuo da
vam pomogne. Verovatno je nestao zajedno s vozačem kola s kojima ste se sudarili. Ima
li svrhe da pitam šta se dogodilo?“
Ne.
„Ne iznenađuje me“, rekao sam ne uspevajući da sakrijem razočaranje. Očekivao
sam da ima više poverenja u mene.
Neko vreme sam stajao i buljio u mikrofon, ali onda sam nastavio u istom tonu.
„Moramo pokušati da saznamo nešto o vama. Moramo da stupimo u kontakt s
vašom porodicom.“
Smesta je odgovorila.
Ne.
„Imate li porodicu?“
Da.
„Oni nemaju pojma šta vam se dogodilo. Moramo ih obavestiti.“
Ne.
„Imate li žive roditelje?“
Ćutanje.
„A decu?“
„U redu“, rekao sam i onda pokušao drugačiji pristup. „Ne znam čak ni kako se
zovete. Lekar u Nju Meksiku nazvao vas je Adela, proizvoljno, naravno. Počećemo da
ređamo slova abecede. Da li vaše ime počinje s A, B, C, D, E, F, G ili H?“
Ćutanje.
Ponovio sam pitanje i nisam dobio nikakav odgovor.
„Treba li da shvatim da to znači da mi ne želite reći kako se zovete?“
Da.
„Barem ime, bez prezimena?“
Ne.
Počinjao sam da uviđam kud ovo vodi i bilo mi je žao što Simon nije tu sa mnom.
Da li bi nastavila razgovor ili bi ga okončala, pitao sam se, da li bi napravila pauzu do
sutra, poželela joj laku noć, razmislila kako dalje?
Pogledao sam oko sebe, u stolice koje je trebalo da zauzimaju moje kolege, u
uređaje kojima je trebalo da rukuju. Kroz staklo sam video aparat za magnetnu
rezonancu, njena stopala pod čaršavom, mračni otvor.
Nisam mogao sada stati.
„Imate nešto na umu?“
 Ekran je zasvetleo, ne jednom nego nekoliko puta. U mislima sam je ugledao kako
svom snagom udara tenisku lopticu, beskrajno mnogo teniskih loptica, kao da joj život
od toga zavisi. Njena slika bila mi je čudno jasna u glavi: sva u belom, brzo se kreče po
suncem okupanom teniskom terenu, na licu joj se vidi koncentracija, rešena je' da ne
propusti nijedan udarac. Crte lica bile su joj tako oštro definisane da sam se našao u
iskušenju da je izvučem iz skenera i uverim se da mi se u mislima pojavila baš ona, a ne
neko drugi.
Odupro sam se. Sunce je nestalo, sve je progutala tama. Tama koja ju je obavila i
koja nikad neće nestati. A pitanje koje je želela da čuje, ali koje joj nikad ne smem
postaviti, odjekivalo mi je u glavi, nestavši tek kad sam instinktivno zapušio uši
dlanovima.
Kako je ovo uzaludno. Kako je besmisleno. Konstruisali smo savršenu mašinu
samo da joj omogućimo da nam kaže kako želi da umre.
Dok sam čekao dežurne, držao sam je za ruku. Bila je hladna i vlažna, i vodio sam
računa da moj dodir bude blag.
Iduči na železničku stanicu shvatio sam kako je nikad nisam pitao čuje li more kad
su prozori u njenoj sobi otvoreni.
 Mislim da sam video mesje Šomona pre no što mi je zazvonio telefon. Ali nisam
siguran. Sećam se da se obazreo naokolo pre no što je njegov pas stao pokraj drveta na
trotoaru i da me je spazio kad sam zatvarao vrata od ulaza u zgradu. Sećam se i da je
izgledao gotovo postiđeno, ali ne i jesam li se na telefon javio dok sam izlazio ili posle,
kad sam se već uputio u pravcu Central park vesta. Pre toga sam planirao da idem
drugim putem, zato što sam imao na umu kafu i kuvani đevrek s krem-sirom, i unapred
sam se radovao što ću malo posedeti za stolom malog kafića na Devetoj aveniji. Ali tada
bih bio primoran da prođem pored Francuza i njegovog psa, koji je stajao uz drvo
drhteći kao da je nervozan pri pomisli da podigne nogu uz njegovo deblo.
Razume se, nastavio sam da razmišljam o mesje Šomonu i pošto sam mu okrenuo
leđa. Nisam zaboravio naš poslednji razgovor i to kako me je lišio doručka, koji mi je
bio istinski potreban posle teške noći. Stigao sam kući iz bolnice nešto malo posle
ponoći, zbunjen, i sedeo budan u dnevnoj sobi razmišljajući o razgovoru što sam ga
nedugo pre toga vodio s pacijentkinjom koja nije htela da mi kaže kako se zove. Kad
sam najzad zaspao, taj nemir prešao mi je i u snove, pa mi je srce lupalo kao ludo i
probudio sam se u goloj vodi. I na javi i u snu našao sam se u ćorsokaku.
Ovog puta pozvao me je Vinsent, a ne njegova sekretarica, i smesta prešao na stvar.
Poznao sam mu po glasu da je uznemiren.
„Jesi li u bolnici?“
„Nisam, idem prema stanici podzemne železnice.“
„Magnuse, moramo da popričamo…“
Glas mu je drhtao. Usporio sam korak.
„… kad budeš imao vremena.“
Emisija o Margaret. Bio sam siguran da zbog toga zove i odlučio sam da
progovorim prvi.
„Nisam uspeo da stignem“, rekao sam. „Saobraćaj je bio strašan i previše sam
zakasnio. Mislim da ne bi trebalo da računaju na mene.“
„Molim?“ rekao je, da bi tek potom shvatio. „Ne zovem te zbog BBC-ja.“
Čekao sam.
„Magnuse, neki ljudi umeju da budu tako strašno zli. Ne prežu ni od čega. A opet,
ne znaš koje su im zadnje namere. Sve ide glatko, konačno jednom sve ide glatko, a
onda se sutradan probudiš i nađeš se pod napadom. Zato što ovo nije ništa drugo do
napad. Ne na mene, ja sam tu nevažan, nego na Margaret. Posle svega kroz šta je prošla,
svih muka, razočaranja, nepravdi, izgleda da neki nisu kadri da podnesu to što se uprkos
svima konačno dokazala; ne mogu da je ostave na miru. Udaraju na nju, iz zasede,
normalno, kidaju joj dušu svojim bezočnim lažima i klevetama.“
Stajao sam nasred trotoara i pritiskao telefon na uvo ne bih li ga čuo kako treba.
Uprkos uznemirenosti, nije povisio ton; kao da nije imao snage za to. Samo sam ga
jednom pre toga čuo tako ojađenog. To je bilo onda kad je došao po mene u kuću svoje
svastike i šogora u Ausvadlagati.
„Taj sebe zove ’pianoguru’. I pre ovoga je poštovao nekoliko omalovažavajućih
komentara, ali ništa poput ovoga. Da budem iskren, kad me je Klojber pozvao da mi
kaže za ovu grozotu, Magnuse, ja doslovno nisam mogao da se pomerim. Stajao sam
nasred kuhinje kao paralisan. Hvala nebesima, Margaret me nije videla. Kad je ustala, u
međuvremenu sam se nekako sabrao. Ona ne zna ništa o ovome i nikad ne sme saznati.
Dokusurilo bi je. Ne smem ni da mislim o tome.“
Pustio sam ga da govori, nisam mu upadao u reč, ali sad je usporio i iskoristio sam
priliku.
„Šta se dogodilo?“
Čuo sam kad je uzdahnuo u slušalicu („To je tako nepravedno, Magnuse, tako je
nepravedno…“), a onda se prisilio da mi sve potanko objasni.
Prethodne večeri, negde oko ponoći, taj takozvani pianoguru izneo je na jednom
forumu nešto što je okarakterisao kao „čudno iskustvo“ Prema Vinsentovim rečima, post
je bio kratak ali zlonameran. U njemu je pianoguru opisao kako je, kad je ubacio
Musorgskog u kompjuter, dobio iz baze podataka ajtjunsa 17 poruku da taj CD već ima, a
da je izvođač niko drugi do Vladimir Aškenazi. Pianoguru je tvrdio da je više puta
pokušao da „ispravi“ svoj kompjuter, ali bez uspeha, te da mu na kraju nije preostalo
drugo do da istraži o čemu se tu radi. Pustio je ta dva snimka istovremeno i, koliko je
video, potpuno su identični. „Možda je došlo do nekakve zabune u kompaniji koja
proizvodi diskove“, rekao je, ali ton mu je bio zloban.
„Ovo moramo saseći u korenu“, rekao je Vinsent. „Ovakve klevete umeju da se
prošire internetom kao šumski požar. Kako je mogao da joj učini tako nešto? Šta je tom
čoveku?“
Verovao sam da svog oca poznajem u dušu. Sve nijanse u njegovom glasu bile su
mi dobro poznate i uvek su mi otkrivale šta misli, pogotovo onda kad je pokušavao da
nešto sakrije. Ovog puta nisam nimalo sumnjao da govori istinu; potresenost što mu je
izbijala iz glasa bila je iskrena, a strah i razočaranje očigledni.
„Šta da radim?“

17Orig. iTunes – privatni multimedijalni veb sistem poznate američke kompanije Epl (Apple), koji sadrži
desetine miliona digitalnih dokumenata (pesama, filmova, podkastova, elektronskih i zvučnih knjiga,
televizijskih programa, univerzitetskih predavanja i aplikacija za Eplove mobilne uređaje). (Prim. prev.)
 Još sam bio na ulici, pošto sam se udaljio od Central park vesta kad su bučno
projurila neka ambulantna kola. Na trotoaru preko puta mesje Šomon je još šetao svog
psa, srećom idući u suprotnom pravcu.
„Vinsente, moram da pitam ima li u tim optužbama istine. Makar i najmanje zrnce.“
„Magnuse, sinko, znam zašto pitaš. Shvatam u potpunosti. Ali ovo je laž, od
početka do kraja.“
„Nigde nema nikakvog propusta?“
„Ne.“
„U procesu proizvodnje nema ničega što bi moglo biti odgovorno za to?“
„Ne, ničega. Ni govora
Bilo je žalosno koliko je uplašen.
„Pa šta je onda objašnjenje?“
„Ne znam. Potpuno sam zbunjen.“
„Kako mu je kompjuter mogao dati takvu informaciju?“ postavio sam pitanje sebi
koliko i njemu.
„Nemam pojma. Ne znam ništa o svoj toj tehnologiji. To samo zbunjuje ljude. Sem
ako ne radi ovo zato što ga zabavlja. Od početka je bio kivan na Margaret. Pročitaj neke
njegove postove i videćeš. Uostalom, ko sluša muziku na kompjuteru? Nijedan istinski
ljubitelj muzike, uveravam te. Zvuk je veštački, krajnje beživotan…“
Zaustio sam da mu kažem kako sam več uočio piano-gurua, kad je nastavio:
„Klojber misli da bi trebalo da uzmem advokata.“
Nisam znao šta da kažem i neko vreme sam naprosto slušao zvuk njegovog disanja.
Tada sam prvi put pomislio kako je star. „Trebaš mi, Magnuse. Možeš li možda da mi
pomogneš?“
Iz njegovih reči bilo je jasno da ne računa na moju pomoć, a njegov glas otkrivao je
istu nesigurnost; zvučao je skrušeno, gotovo kao da se izvinjava. Kao da mi govori da
zna kako nije zaslužio moju pomoć, da ne dugujem ništa njemu i Margaret. „Ulogovaću
se na internet“, rekao sam, „i videću šta je to.“
„Kad stigneš u bolnicu?“
„Ne, od kuće. Vraćam se tamo. Javiću ti se kasnije.“
„Magnuse, sinko, hvala ti. Od sveg srca.“
Osećao sam se kao da stojim u predsoblju u kući u Ausvadlagati. Glas mu je bio
drhtav kao onda, trenutak pre no što se slomio. A to sam morao da sprečim.
„Isteraćemo ovo na čistac“, rekao sam mu dok sam se žurno penjao stepenicama na
ulazu u zgradu.
I samog me je iznenadilo koliko sam ohrabrujuće zvučao.
 Post je bio baš onakav kako ga je opisao, kratak ali zloban. Napola sam očekivao
da ustanovim kako Vinsent preteruje, ne nužno namerno, ali ne samo da nije preterivao
nego naprotiv; na primer, nije pomenuo insinuaciju piano-gurua u vezi s Margaretinom
interpretacijom Šopenove Fantazije u F molu, op. 49: „Jesam li usamljen u svom utisku
da slušam Dinu Lipati?“
Dosad je bilo samo nekoliko odgovora na taj post. Fritzb23 je rekao da je to veoma
bitno ako je tačno, jon-jon se složio s njim, a 3cords je iskoristio priliku da iskritikuje
Epl zbog njegovih loših pretraživača, monopola na muzičkom tržištu i bedne ponude
klasične muzike. „Tako je, kapitalističke svinje“, dodao je khammond, i tu se tred
završavao.
Nisam video potrebe da ostanem kod kuće za kompjuterom, stoga sam uhvatio voz
do bolnice kao što sam i planirao. Pre no što sam otišao, javio sam se Vinsentu; samo
smo kratko popričali, ali mislim da sam uspeo da ga smirim. Nikad mu nisam pominjao
Entonija, ali pretpostavio sam da zna da smo kolege. Ispostavilo se da je zaista tako i,
naravno, Vinsent ga je, kao što sam i očekivao, ishvalio na sva usta.
„Porazgovaraću s njim“, rekao sam.
„Veoma sam ti zahvalan, Magnuse. Ne znam šta bih radio da nije tebe.“
Glas mu je sasvim sigurno sadržavao slabašnu iskru nade, i odahnuo sam.
Taman sam sišao s voza i započeo pešačenje naviše do bolnice, kad mi je zazvonio
telefon. Očekivao sam da me Vinsent zove, nesposoban da se suzdrži, ali nije bio on već
Simon, koja je bez ikakvog uvoda rekla:
„Gde si ti? Otkad već pokušavam da te dobijem.“
„Samo što sam sišao s voza.“
„Skoro je jedanaest.“
Odgovorio sam da znam koliko je sati.
„Moramo da razgovaramo.“
Zurilo mi se da popričam s Entonijem, pa sam predložio da se nađemo oko
podneva.
„Za više od sata?“
 Nisam odgovorio i sumnjam da je to i očekivala. Prekinula je vezu, a ja sam načas
zastao da pošaljem Entoniju poruku u kojoj sam ga zamolio da se za pet minuta nađemo
u mojoj kancelariji.
Kad sam stigao, bio je tamo. Zatvorio sam vrata i dok sam skidao jaknu i odlagao
ranac ispričao sam mu sve o piano-guruu i njegovim budalaštinama. Rekao mi je da je
video taj post pre no što je jutros krenuo od kuće, ali da nije obratio naročitu pažnju na
njega.
„Jesi li se čuo sa Simon?“ upitao je, a izraz na njegovom licu kao da je
nagoveštavao da su njih dvoje već razgovarali. Međutim, odlučio sam da ga ne
zapitkujem o tome i samo sam mu rekao da je ubrzo očekujem.
Seo sam za kompjuter, otvorio forum na kom je pianoguru iznosio svoje tvrdnje i
pozvao Entonija da priđe. Privukao je stolicu, prignuo se i počeo da čita.
Ako je dođe i razmišljao o istraživanju i onome o čemu je Simon htela da
razgovaramo, to se promenilo čim je pogledao u ekran.
„Taj uvek nešto gunđa“, rekao je videvši ime pianoguru. „Fritzb23, jonjon,
3cords…“, mrmljao je skrolujući naniže. „… nema nikog od uticajnijih članova foruma,
to je sigurno. 3cords je kreten, jonjon i Fritzb23 su nebitni likovi. Pianoguru ume da
bude nepredvidljiv i nadobudan, ali očigledno sluša muziku i zna ponešto o njoj.
Međutim, pati od najrazličitijih zabluda i nije naročito muzikalan. Više puta sam morao
da ga ispravljam“, dodao je.
Kazao sam da je Vinsent strašno zabrinut.
„Jasno mi je i zašto“, rekao je na to. „Ovo je vrlo neprijatno. Ali nema potrebe da se
zabrinjava. Niko ne sluša šta priča pianoguru. Vidiš po reakcijama. Svega tri posta. I to
od nebitnih ljudi.“
„Misliš li da izmišlja?“
Entoni je odgovorio da ne misli tako.
„Nije on tako kvaran“, rekao je. „Biće da je reč o njegovom softveru. U jednom
postu se hvalisao kako je spojio ajtjuns sa svojom vlastitom bazom podataka. Videću
mogu li to da pronađem…“
Dugim prstima spretno je preleteo po tastaturi i začas izvukao na ekran sve postove
piano-gurua. Skrolovao je kroz njih i brzo pronašao onaj koji je tražio.
„Evo ga“, rekao je. „U stvari, ima ih više, zato što se prvo hvali kako je spojio baze
podataka, a posle kaže kako je uspeo da popravi sve rezultujuće gličeve.“
Odmahnuo je glavom na toliku glupost.
„Internet je pun kretena“, rekao je. „Dajemo sve od sebe da ih obuzdamo, ali to je
lakše reći nego učiniti. Potreban je trud. Moraš se obračunati s njima čim počnu da
talasaju.“
Pročitao sam postove piano-gurua. Entonijev opis bio je u dlaku tačan: prvo je
objavio kako je uz pomoć „studenata informatike ovde na fakultetu“ uspeo da spoji dve
baze podataka, a u narednim postovima, zatupljujuće detaljno je naveo tehničke
poteškoće kojima je to rezultovalo i sva primenjena rešenja. Naposletku je izjavio kako
sad može da proglasi pobedu; to je bilo pre dva meseca.
 „Kao što vidiš, objašnjenje je očigledno“, rekao je Entoni, kad sam se konačno
odlepio od ekrana. „Ta njegova baza podataka je opšta zbrka.“
Nikad nisam ni pomišljao da će mi Entonijeva arogancija ovako zagrejati srce.
Odupro sam se iskušenju da ga zagrlim. I pored toga, mislim da je mogao da nasluti
moju zahvalnost dok smo zavaljeni u stolice sedeli jedan do drugog i ćutke zurili u
ekran. Bio je pouzdan. Stabilan kao stena.
„Jesi li čuo taj Aškenazijev snimak?“ odvažio sam se da upitam.
Nije oklevao.
„Jesam, davno. Nije uspeo da dočara čežnju ili tugu koje to delo sadrži. Margaret to
briljantno radi. On nije naročito osećajan pijanista.“
Lakše sam disao.
„Pitam se da li bi trebalo da ga osporim“, rekao je tada, „ali sumnjam da bismo
time mnogo dobili. Mislim da ću umesto toga naprosto reći nešto o samom CD-u.“
Pogledao je na sat na kompjuteru.
„Mogao bih sad. Kada dolazi Simon?“
„Za deset minuta.“
„Nije zadovoljna“, rekao je. „Samo da znaš.“
„Zašto?“
„Ne znam. Nije želela da priča o tome. Ali jutros nismo ništa ni počinjali.“
„Molim?“
„Rekla je kako sve dok vas dvoje ne porazgovarate nema svrhe da se pacijentkinja
prebacuje dole.“
Govorio je kao da samo nas dvojica na istoj strani, jedan uz drugog. Možda bih u
prošlosti i imao prigovora na to, ali ovog časa ta pomisao mi je bila utešna.
„Hvala ti“, rekao sam.
Klimnuo je glavom i otišao.
Sedeo sam pred kompjuterom i prelistavao postove piano-gurua, koje sam sada
posmatrao u novom svetlu. Više me nisu ispunjavali strahom i pitao sam se je li Entoni
bio potreban da mi pomogne da prevaziđem svoje sumnje. Nisam mogao do da priznam
kako jeste, i to me je postidelo.
 Simon se nije pojavila. Dok sam je čekao, pozvao sam Vinsenta i preneo mu svoj
razgovor s Entonijem. Objasnio sam ono što mi je rekao o bazama podataka i nisam
odoleo a da ne citiram njegovo mišljenje o Aškenaziju.
„Ne možeš ni zamisliti koliko mi je sada lakše“, rekao je, ali glas mu je i dalje bio
slabašan.
Očekivao sam da če ga moja vest navesti da živne, da se čak vrati u svoje
pobedničko raspoloženje, ali piano-guruov napad ga je, činilo se, pogodio teže no što
sam mislio. Možda je to i sam shvatao ili je barem izgledalo kao da ponavlja moje misli
kada je tiho rekao:
„Mislio sam da smo konačno isplivali. Posle svega što smo prošli, stvarno sam
mislio da jesmo.“
Čudno je, možda, ali nedostajalo mi je njegovo kočoperenje, njegova uobičajena
brbljivost, sklonost da ignoriše ono što ne želi da čuje, da bez obzira na sve ne odstupa
od svog mišljenja. Bilo mi ga je žao; taj osećaj bio je nelagodan.
Pozdravili smo se i otvorio sam vrata i pogledom pretražio hodnik u potrazi za
Simon. Nije je bilo na vidiku, stoga sam se liftom popeo na treči sprat i pokucao na
njena vrata pre no što sam ih otvorio. Nije bila tu, a svetla su bila ugašena.
Dok sam zatvarao vrata za sobom, jedna sestra je izašla iz lifta noseći plavu
fasciklu, koju sam odmah prepoznao. Bila je Simonina.
„Nije u kancelariji“, rekao sam da joj uštedim trud.
„Stvarno? Jutros je zaboravila ovu fasciklu u podrumu.“
„Kako rekoste?“
„Jutros. Posle analiza. Mora biti da ju je spustila dok je izvlačila pacijentkinju iz
skenera.“
Klimnuo sam kao da me njene reči nisu iznenadile.
„Pa dobro, samo je ostavite na njenom stolu.“
Sišao sam stepenicama, zastavši pored prozora i zagledavši se u saobraćaj na
glavnom drumu i crveno obojeni magacin supermarketa s parkiranim kamionima sa
slikama šarenih konzervi. U daljini se video voz kako se udaljava prema gradu.
Ne znam koliko sam stajao tu. Misli su mi proletale kroz glavu i ustanovio sam da
mi je teško da se otresem sablasti koje su me najednom spopale. Prepodne je bilo
produktivno i to nisam smeo zaboraviti. Najzad sam bio od nekakve koristi roditeljima,
našao sam im se kad im je bilo najpotrebnije, preuzeo kontrolu umesto da pobegnem,
kao što sam često radio, pokazao ljubaznost prema njima. Možda ne ljubav, ali bar
ljubaznost.
Razume se, od početka sam bio svestan da naši pacijenti verovatno imaju određene
sumnje u pogledu svrhe ostajanja u živom u njihovom stanju, ali juče sam dozvolio da
moje brige izbiju u prvi plan. Stavljao sam reči pacijentkinji u usta i bio nesmotren u
svom tumačenju njenih odgovora.
Tek kad sam se ponovo našao u kancelariji počeo sam da se pitam šta se moglo
dogoditi između nje i Simon. Potražio sam u džepu mobilni i hteo sam da izaberem
Simonin broj, ali oklevao sam. Odlučio sam, takođe, da joj ne pošaljem poruku koju sam
počeo da kucam, budući da nisam znao šta da joj kažem. Umesto toga, rešio sam da
obiđem našu pacijentkinju i da joj pustim Šuberta, što je već trebalo da uradim, s
obzirom na to koliko je truda uložila da mi kaže da joj se dopada.
Trgao sam se kad sam otvorio vrata i ugledao Simon kako sedi kraj kreveta s
mantilom na kolenima. Ipak, zatvorio sam vrata za sobom, privukao stolicu i seo preko
puta nje.
„Buenas tardes“, rekao sam tiho.
Simon me je posmatrala dok sam zamišljeno gledao pacijentkinju koja je poput
statue ležala između nas, s glavom punom uspomena, strahova i želja. Želeo sam da
mogu da joj stisnem ruku i kažem nešto ohrabrujuće, makar samo o pticama koje sam
video dok sam zurio kroz prozor. Ali nisam ništa rekao i držao sam ruke uza se.
Na kraju više nisam mogao da izbegavam Simonine oči. Izraz na njenom licu bio je
zagonetan, ali imala je onaj izgled nekoga ko se sprema da ode, koji mi je ulio nelagodu.
Kao da je bila u prolazu i navratila da se oprosti s rođakom pre no što nastavi svojim
putem. Sedela je s rukama na krilu, prelazeći povremeno prstima leve ruke po mantilu
koji joj je složen ležao na kolenima.
Kad sam se vratio iz Liježa, Simon je rekla kako želi da popričamo nasamo. Tu
njenu poruku dobio sam petnaest minuta pošto sam sleteo, što me je navelo da pomislim
kako mora biti da je pratila moj let preko interneta. Ona je pak doletela natrag dan pre
mene, požurivši kući što je brže mogla.
Sastali smo se sutra ujutru. Saopštila mi je kako namerava da da otkaz, kako više ne
možemo da radimo zajedno. Govorila je kao da mi iznosi objektivne rezultate iscrpnog
istraživanja.
Nije bilo lako nagovoriti je da se predomisli, ali naposletku sam uspeo. Cini mi se
da se sećam kako je popustila tek kad sam i sam napisao ostavku i spremio se da je
predam Hofsingeru. Stajali smo u njenoj kancelariji i nisam odoleo da je ne zagrlim,
iako to, s obzirom na situaciju, verovatno nije bilo pametno. Ipak, osmehnula se i rekla
„važi“, a ja sam ubedio sebe kako smo prebrodili krizu.
Ne znam koliko smo dugo tako sedeli jedno preko puta drugog u sobi gospođe
Bentsen, kad mi je sinulo kako naše ćutanje pacijentkinji sigurno izgleda čudno. Hteo
sam da kažem nešto, ali nisam znao šta, stoga sam ustao i pustio Šubertov CD. Ton je
bio tih, pa sam ga malo pojačao i, umesto da ponovo sednem, prišao sam prozoru i
pogledao napolje. Počinjala je kiša.
Trgao sam se čuvši kako je odgurnula stolicu od kreveta. Moguće je da je čekala da
okrenem leđa, jer sam pomislio da sam krajičkom oka video kad je pustila
pacijentkinjinu ruku i ispravila se pre no što je izašla.
Pošao sam za njom. U hodniku je stala i čekao sam da kaže nešto i pokaže mi
koliko je ljuta na mene. Ali nije progovarala, ravnodušnog lica. Naposletku sam izustio:
„Mislio sam da ću joj se više približiti ako sam sam.“
„I uspeo si, zar ne?“
„To nije izgovor, ali…“
„Uspela sam i ja.“
Već sam pažljivo razmislio kako ću se opravdati: pomenuću svoj razgovor s
lekarom iz Nju Meksika, podsetiti je kako danima nismo ostvarili nikakav pomak.
„Nisam mogao da i nju izneverim“, čuo sam sebe kako kažem.
Pogledala me je. „I nju?“
„Odbijao sam da priznam majčin talenat. Zatvarao sam oči pred Maleninom
bolešću. A prema tebi sam se…“
„Ne brini za mene.“
„Nemoj.“
Hteo sam da joj kažem kako sam svaku lošu kritiku koju je majka dobila i svaki
njen neuspeh doživljavao kao potvrdu da sam u pravu. Malenina bolest mi je mesecima
bila pred očima. Ono što sam uradio u Liježu bilo je neoprostivo. Ali bio sam dovoljno
razborit da ne progovorim.
„Kako si otkrila?“ upitao sam umesto toga.
„Iz izveštaja noćnih dežurnih, Magnuse. Pobogu, zar si mislio da će to moći da
ostane tajna?“
U glasu joj se nije čula optužba već samo iznenađenje i razočaranost. Ali nisam
imao vremena da joj odgovorim, zato što je brzo rekla: „Možda je ovako i bolje. Barem
znamo kako stojimo.“ Ona sestra na koju sam pre pola sata naleteo ispred Simonine
kancelarije naišla je sada hodnikom sa studentom medicine kom je pokazivala bolnicu;
zastali su i onda je iz male niše u hodniku izvukla invalidska kolica i šetalicu, a potom
otvorila plakar za posteljinu i stavila na kolica peškir i čaršav. Trgao sam se, kao da nas
je zatekla kako radimo nešto što ne smemo. Mahnuvši prema nama, rekla je: „Pronašli
ste je, znači.“ Pokušao sam da se osmehnem kad je dodala: „Simon, ostavila sam vam
fasciklu na stolu. Zaboravili ste je jutros u podrumu.“
Otišao sam sa Simon do lifta. Držala je svoj mantil kao da nije sigurna šta će s
njim.
„Kuda ćeš?“ upitao sam je.
„Ne znam.“
„Ne smemo odustati samo zato što naša pacijentkinja, čini se, gaji određene
sumnje“, rekao sam.
„Je li ti izgledala kao da je muči bilo kakva sumnja?“ upitala je. „Meni nije.“
 „Nisi je valjda direktno pitala?“
Nije odgovorila.
„Šta smo očekivali, Magnuse? Šta smo tačno očekivali?“
Otvorila su se vrata lifta. Ušla je i pritisla taster. Stajao sam i gledao dok nije
nestala, pribravši se tek kad je verovatno stigla u prizemlje i možda je već izlazila iz
zgrade.
Još sam se pitao da li je časak pre no što će se vrata zatvoriti trebalo da pročitam
nešto u njenim očima.
 Simon se tokom ostatka nedelje nije pojavljivala na poslu – uzela je bolovanje i
nije odgovarala na pozive. Entoni je obavljao analize dok sam se ja držao u pozadini.
Nimalo iznenađujuće, dobio je ograničene rezultate od naše pacijentkinje – ali dovoljno
da nastavi da pokušava. Bila je zadivljujuće dovitljiva.
Njegov post o Margaretinom izvođenju Musorgskog bio je znalački i snažan u isto
vreme. Normalno, ponašao se kao da pianoguru ne postoji i umesto da odgovara na
njegove aluzije ponudio je, po mom mišljenju, iscrpno i inteligentno poređenje
Margaretinog i Aškenazijevog muziciranja. To sam mu i rekao, i zahvalio mi je na
komplimentu, dodavši kako se nada da će to biti kraj te afere. I koliko sam ja video, bio
je u pravu, zato što je ton rasprave odmah postao objektivniji i suzdržaniji. Fritzb23 i
jonjon ponašali su se kao da nikad nisu ni čitali piano-guruove postove, a kamoli
ozbiljno shvatili njegove optužbe, vatreno se slažući s Entonijevom analizom cajtgajsta
u Rusiji devetnaestog veka, kao i s njegovim razmišljanjima o unutrašnjem životu
kompozitora, pogotovo kad je pisao Slike s izložbe, koje je Entoni opisao kao „remek-
delo i izazov za pijanistu, tužno i ushićeno u isti mah“. 3cords se držao po strani, ali još
je više iznenađujuće bilo to što se pianoguru nije oglasio nijednom rečju.
Svakodnevno sam se čuo s Vinsentom i postepeno se činilo da postaje
raspoloženiji. Glas mu je zvučao snažnije, a kad se narednog vikenda javio nisam mogao
a da se ne osmehnem. Sedeo sam uz čaj i đevrek u kafiću na Devetoj aveniji,
posmatrajući saobraćaj i blago sunce na golim granama drveća pored trotoara, prijatno
umoran posle optrčanog kruga kroz Central park.
„Magnuse, ti si?“
„Jesam“, odvratio sam. „Jesi li zvao nekoga drugog?“
„Jesam, nego ti je glas zazvučao drugačije, ali sada čujem da si to ti. Jesi li u
bolnici?“
„Nisam, subota je.“
„Ali ti subotom radiš.“
„Ne uvek.“
„Prošla su četiri dana“, rekao je. „Brojim. Klojber kaže da ako ovakvo šta ne dobije
maha u roku od dva do tri dana, znači da je prošlo.“
„Mislim da je prošlo“, rekao sam.
 „Stvarno? Stvarno misliš da je gotovo?“
„Da, u to sam siguran“, odvratio sam, iznenađen sopstvenom kategoričnošću.
Podsećao me je na pacijenta čiji su nalazi negativni, ali kome je teško da u to
poveruje i ne prestaje da zapitkuje doktora, koliko da bude dvostruko siguran.
„Magnuse, sinko, ne možeš da zamisliš kako mi je laknulo. Zar nije zaprepašćujuće
koliko je malo potrebno da baci senku na sve što je dobro u životu?“
Nije čekao odgovor, ali se značajno nakašljao pre no što mi je saopštio da je
Gmmofon nominovao za svoju godišnju muzičku nagradu tri Margaretina CD-a: Lista,
Šuberta i Musorgskog. Bila je to važna vest, budući da je taj časopis sada prvi put dao
nekom engleskom muzičkom umetniku više od jedne nominacije. Takođe, u poverenju
mi je rekao da će Gvardijan sledeće nedelje objaviti retrospektivu Margaretine karijere,
u kojoj je njihov vodeći muzički kritičar otišao tako daleko da ju je svrstao u najvažnije
pijaniste u istoriji Ujedinjenog Kraljevstva, rekavši kako je nesumnjivo najsvestranija
među njima.
„Cak ni Margaret nisam rekao za to. U slučaju da se išta promeni… Što je manje
rečeno, brže je izglađeno.“
Pre no što smo završih razgovor, rekao mi je da se otarasio svog novog mobilnog
telefona.
„Taj ajfon“, rekao je. „Ne mogu da nateram sebe da ga ponovo koristim.“
Na to sam kazao kako se ne mora odreći telefona samo zato što je pianoguru
posredno umešao ajtjuns; kalifornijska tehnološka kompanija tu nije bila ništa kriva.
„Po meni su oni jedno te isto“, rekao je. „Na telefonu čak postoji slika tog ajtjunsa.
Osećam se krajnje neprijatno gledajući je.“
Pošto smo se pozdravili, završio sam doručak. Na vremenskoj prognozi predvideli
su lepo vreme i nisam mogao da se odlučim da li da odem u Čelsi na otvaranje galerije
na koje su me pozvali – šetnja po kraju, moguće duž Haj lajna, nedavno pretvorenog u
linijski park, ili da se spustim do Hadsona, gde mogu da sedim na klupi i čitam knjigu,
za šta sam dugo bio suviše nespokojan. Pošto nisam žurio, poručio sam još jednu šolju
čaja i uživao posmatrajući subotnje šetače na trotoaru, ljubavnike kako se dodiruju
nosevima, ljude kako razgledaju izloge, mladi par kako gura ulicom dečja kolica.
Probudivši se tog jutra, ustanovio sam, na svoje iznenađenje, kako sam u stanju da
odagnam nemir koji me je u poslednje vreme mučio. Čak sam ponovo zaspao, ili barem
zadremao, onako kako sam vikendom često radio dok je Malena bila živa. Snovi su mi
bili čudni, kako to obično biva između sna i jave, i stalno sam mislio kako Malena leži
pokraj mene. Cak sam se trgao kad sam pomislio da sam je dotakao i još dugo sam
osećao na ruci njen dodir.
Kad sam ustao, cepteo sam od novopronađenog optimizma; otvorio sam vrata
terase i začuo ptice u stražnjem dvorištu. Tada sam se u mislima vratio našoj
pacijentkinji i rekao sam sebi da smo i Simon i ja izneverili svoju dužnost, da smo
dozvolili da nas obuzme beznađe i loše se poneli prema kolegama – ja u većoj meri nego
ona. Dabome, bilo je samo za očekivati da će naša pacijentkinja gajiti sumnje u pogledu
ostajanja u životu; sve drugo bilo bi nenormalno. Bilo je sasvim moguće da su naše
kolege u Liježu i Kembridžu doživele slične situacije, samo što su mudro odlučile da
zadrže te incidente za sebe.
To sam govorio sebi dok sam navlačio trenerku i potom džogirao u Central parku.
Takođe, zaključio sam kako je srećna okolnost što je Entoni preuzeo barjak od nas, zato
što on nikad neće upasti u zamku u koju smo mi upali, a još će se manje odustati. Nikad
mu neće dosaditi da stalno iznova ponavlja ista pitanja, možda uz povremene varijacije,
uveren kako će naposletku iznuriti pacijentkinju. Baš juče je došao da pobedonosno
objavi da je doznao kako je ona iz Perua. Čestitao sam mu, premda sam znao da se samo
poigrava s njim.
Posle vikenda, Simon i ja ponovo ćemo se priključiti ostalima i nastaviti
istraživanje kao da se ništa nije dogodilo. Moramo da povratimo poverenje
pacijentkinje, a za to će biti potrebno neko vreme. Na kraju će valjda želeti da se sretne
sa svojim najmilijima, da im dâ do znanja da je još živa, da primi svu toplinu kojom će
je porodica i prijatelji nesumnjivo obasuti.
Otišao sam na onu izložbu u Čelsiju. Umetnik je bio iz Argentine, Malenin
poznanik. Bio je to prvi put, otkako je umrla, da sam video njega ili ostale njene
prijatelje. Odgovorio sam svima koji su mi poslali imejl, ali inače sam ih izbegavao.
Izložba je bila potpuri. U jednom uglu, toster je visio nad kadom punom jasnoplave
vode, s kablom zakačenim za plafon. Delo se zvalo Čuvaj se – smiraj. U prostoriji se
nalazilo još nekoliko kućnih aparata prikazanih u neobičnom kontekstu. Umetnik me je
spazio kad sam ušao i prišao je da me zagrli. Sreo sam i druge Malenine prijatelje i
davao sve od sebe da s njima razgovaram na španskom. Začudio sam se ustanovivši da
su mi nedostajali i obećao sam da ćemo se uskoro ponovo videti. Razmenili smo brojeve
telefona i čak sam prihvatio jedan poziv na rođendan za sledeći vikend.
Tek kad sam hteo da krenem, umetnik me je uhvatio za lakat i odveo do skulpture
pored glavnog ulaza. Bila je to noga u tango cipeli, na koju nisam obratio naročitu
pažnju kad sam ušao. Pretpostavio sam da je staklena, ali sad mi je rekao da je od leda i
da će se za dva dana otopiti. Ispod se nalazila velika plitka posuda; video sam da u nju
već padaju kapi vode.
„Maleni u spomen“, rekao je. „Nadam se da te ne vređa.“
„Ni najmanje“, odvratio sam i još jednom smo se zagrlili pre no što sam otišao.
Kad sam se uputio prema Haj lajnu, poslepodnevno sunce obasjavalo je
kaldrmisane ulice bojeći grimizom kuće od opeke. Prožimala me je smirenost i radovao
sam se opuštajućoj večeri. Pomislio sam da bih mogao kupiti nešto namirnica i skuvati
sebi večeru, malo slušati muziku i onda pogledati neki film na televiziji.
Na Haj lajnu sam seo na klupu, iskopao iz jakne mobilni telefon i pozvao Simon.
Nije se javila, ali ostavio sam joj podužu i vrlo pozitivnu poruku, rekavši joj odakle je
zovem i zamolivši da mi se javi kad stigne.
 U nedelju, dan nije mogao imati bolji početak. Nisam spavao dokasno kao
prethodnog jutra, ali moj osećaj spokoja i dobrobiti bio je tako jak da sam na momenat
morao ostati da ležim, kako bih se uverio da ne umišljam. Skuvao sam kafu, ubacio
Margaret u CD plejer (Šopenove Etide), otvorio vrata terase i osetio kako spolja ulazi
svež vazduh. Iznad kuća na drugom kraju stražnjeg dvorišta, nebo je bilo tako plavo i
prozračno da se činilo veoma daleko i nekako nepovezano sa svetlošću što je
preplavljivala kuhinju i dnevnu sobu.
Nisam dugo sedeo za kuhinjskim stolom, kad su na površinu lagano počeli da
izbijaju prizori iz mog detinjstva. Iznenadio sam se, jer nisam mogao da se setim kad
sam poslednjih godina ili čak decenija razmišljao o njima, i stoga sam morao da kopam
po sećanju ne bih li ih pronašao. U prvi mah su slike bile maglovite, a onda su se
postepeno izoštrile uz pomoć nežne, žalostive melodije. Bila je to njegova Etida br. 3,
op. 10, koju je kompozitor smatrao najlepšom muzikom koju je ikad napisao.
Bili smo se tek nedavno doselili u Alington; vraćao sam se kući posle fudbala. Kiša
je pretvorila teren u blatište, što nas nije zaustavilo, međutim, pokušavši klizeći start
uspeo sam da uganem gležanj. Gadno je bolelo, ali pravio sam se hrabar pred drugovima
kad sam se hramljući uputio kući, samo da bih pred ulaznim vratima briznuo u plač.
Margaret je bila sama kod kuće. Čula je kad sam ušao i pojavila se u predsoblju,
gde sam sedeo u podnožju stepenica. Neću reći da se usplahirila, ali izgledala je kao da
ne zna kako da reaguje. Naposletku je sela do mene i pomilovala me po obrazu
ustručavajući se. Bio sam u toj meri nenaviknut na takvo njeno ponašanje, da sam istog
časa prestao da slinim. Polako je sklonila ruku i sedeli smo ćutke jedno do drugog sve
dok nije ustala i pokazala mi da dođem u kuhinju, gde mi je nasula čašu mleka. Potom
sam otišao za njom u dnevnu sobu i pokretom ruke pokazala mi je da sednem u
Vinsentovu fotelju, a ona je sela na klavirsku stolicu.
Odsvirala mi je istu Šopenovu Etidu koja se sad orila mojim stanom: br. 3, op. 10.
Iako nisam imao sluha, shvatio sam da pokušava da me uteši – notama koje su
izražavale njene misli onda kad nije umela da pronađe reči. Na usnama joj je poigravao
poluosmeh, a na licu izraz nežnosti i utehe.
Ne sećam se da li se Vinsent vratio kući pre no što je ustala od klavira, ali mislim
da nije. Iskrala se iz dnevne sobe i otišla na sprat; ja sam nepomično sedeo, grčevito
držao svoju čašu mleka i pokušavao da zadržim muziku što mi je odjekivala u glavi
dokazujući nešto za šta sam se oduvek nadao da je istina ali nikad nisam pouzdano znao:
da me majka uprkos svemu voli.
Kad se muzika završila, u stanu je već postalo prohladno, pa sam zatvorio vrata
terase. Razmišljao sam da pustim još jedan CD, ali ipak to nisam uradio. Nisam jeo i
razmatrao sam da li da napravim sebi kajganu ili da odem u kafić na Kolambasu, kad je
zazvonio telefon. Ostao mi je u spavaćoj sobi, a zvono je bilo u toj meri utišano da sam
ga pukim slučajem uopšte i čuo.
„Magnus Koningam?“
„Ja sam.“
„Možda me se ne sećate. Ovde Hans Klojber. Sreli smo se na proslavi
sedamdesetog rođendana vaše majke.“
Odvratio sam da ga se sećam, ali njegov poziv bio je toliko neočekivan da se moja
reakcija teško mogla nazvati srdačnom. To sam, u najmanju ruku, kasnije rekao sebi.
„Izvinjavam se što vas uznemiravam. Celo jutro pokušavam da vas dobijem, ali
niste se javljali.“
Zaćutao je kao da čeka objašnjenje, ali ništa nisam rekao.
„Možemo li da se nađemo?“
„Da se nađemo?“
„Ja sam u Njujorku.“ Potom je dodao: „Ima veze s vašim roditeljima.“
Hteo sam da ga pitam o čemu se tačno radi, ali predomislio sam se; Margareti i
Vinsentu je bio drag i dugovao sam im da budem ljubazan prema njemu.
„Naravno“, rekao sam lako se nakašljavši. „Gde ste odseli?“
Još pre dvanaest uhvatio sam voz do Sohoa. Boravio je u malom hotelu severno od
Kanalske ulice i sačekao me je u foajeu. Pozdravili smo se čvrstim rukovanjem i
potrudio sam se da se iskupim za svoje nabusito ponašanje preko telefona. No činilo se
da mi nije zamerio i dok smo se rukovali, naklonio se s gotovo detinjom iskrenošću,
ostavši tako časak duže no što je neophodno pre no što se uspravio.
Seli smo u malu biblioteku iza recepcije. Rekao mi je kako jednom godišnje dolazi
u Njujork da prisustvuje muzičkim događajima; sinoć je bio na koncertu Filharmonije, a
večeras je trebalo da ide u operu.
„Orfej i Euridika“, rekao je. „Jedva čekam.“
Sedeli smo pokraj prozora. Napolju je sunce mililo niz zidove kuća na drugoj strani
ulice. Jeo sam pre no što sam krenuo od kuće i kad je mlada konobarica prišla da pita
želimo li nešto, poručili smo samo kafu.
„Dužan sam vašem ocu“, rekao je kad se devojka udaljila. „Bio je uz mene kad sam
se razveo. A ipak, jedva se poznajemo. I vašoj majci, takođe. Dvaput sam bio kod njih u
Alingtonu i sedeli smo u dnevnoj sobi slušajući muziku do kasno u noć. To mi je mnogo
pomoglo. Nije morao biti tako dobar prema meni.“
Uzeo je koverat koji je prethodno odložio na sto i otvorio ga.
„Juče me je pozvao Elis.“
„Elis?“
 „Filip Elis, poslovni partner vašeg oca.“
„Da, naravno.“
„On vodi računa o finansijskom delu. Opšte upravljanje… računovodstvo… “
Setio sam se crvenog kamena na prstenjaku njegove desne ruke, brade koja je na
uglovima usana bila žućkasta od duvana.
„Juče je dobio imejl. Ili, bolje rečeno, dobila ga je kompanija. Smesta me je
pozvao. Bio sam na putu do Filharmonije, ali kad sam se vratio, pročitao sam ga i
odštampao.“
Zavukao je duge prste u koverat, izvukao presavijeni list papira i pružio mi ga.
„Poslao ga je pianoguru. Njegovo pravo ime je Kaspar Bauer. Holanđanin je. Živi u
Masačusetsu, gde je vanredni profesor fizike na jednom univerzitetu u okolini Bostona.
Neoženjen je, ako je verovati Fejsbuku. O svemu ima stavove, mahom neuobičajene.“
Otvorio sam onaj papir, ali nisam odmah uzeo da ga čitam.
„Šta hoće?“ upitao sam.
Klojber je spustio svoju kafu i prepleo prste.
„Tvrdi kako može da dokaže da je snimak Musorgskog plagijat.“
Bacio sam pogled na papir.
„Je li to reč koju koristi?“
Potvrdno je klimnuo.
„Šta je tačno namerio?“
„Kaže i da je kupio Šopenove Etide vaše majke i pita se da li je ona obožavateljka
Minorua Nođime.“
„Ko je to?“
„Jedan japanski pijanista. Izuzetno cenjen u profesionalnim krugovima, ali
ekscentričan, veoma retko snima i gotovo bi se moglo reći da je usamljenik.“
„Ali snimio je Šopenove Etide?“
Ponovo je potvrdno klimnuo.
„Jeste li čuli taj snimak?“
Rekao je da jeste, te da ga po svoj prilici ima u svojoj zbirci, mada nije sasvim
siguran.
„Mnogo je drugačiji od vaše majke“, rekao je. „Poseduje izvanrednu tehniku, ali
nema ni traga od liričnosti koja odlikuje njeno muziciranje.“
„I šta hoće?“
Klojber je pokazao u papir.
„Kaže da će, ukoliko Margaret i diskografska kuća ne priznaju istinu, izneti svoje
otkriće u javnost. Dao im je vremena do srede.“
„Mislite li da je ozbiljan u toj nameri?“
Klojber je gledao kroz prozor preplićući i rasplićući prste.
„Ne bi li trebalo da pretpostavimo kako jeste? Taj očigledno nije sasvim čist.“
„Šta kaže Vinsent?“
„On ne zna za to. Filip mi se javio i nas dvojica smo zaključili kako je najbolje da
mu ne govorimo ništa. Bar ne zasad.“
 „Odakle vam, onda, moj broj?“
„Filip mi ga je pribavio.“
Uzeo sam šolju, ali kafa se u međuvremenu ohladila, pa sam je ostavio. Bila je
mlaka još kad ju je konobarica donela.
„Pomislio sam da uzmemo advokata“, rekao je, „ali moguće je da bi ga to samo
dodatno naoštrilo. Ipak, mislim da bi neko trebalo da porazgovara s njim.“
„Masačusets?“ upitao sam.
„Voltam“, rekao je. „Zapadno od Bostona.“
Pogledao sam papir. „’Pitam se da li je gospođa Bergs obožavateljka Minorua
Nođime?’“
Izvadio sam mobilni i ukucao imejl adresu piano-gurua (ili, tačnije, Kaspara
Bauera, vanrednog profesora fizike), predstavio se i rekao da želim da se nađemo. Prsti
su mi drhtali, ali od besa, ne od straha.
Pre no što ću poslati imejl, dodao sam telefon Klojberu. Pročitao je poruku i
klimnuo.
„Što je moguće pre“, napisao sam. „Što je moguće pre.“
 Prvih sat vremena, autoput prati obalu, pre no što blago skrene na zapad, prema
unutrašnjosti. Urbanizovano područje tu uzmiče pred prostranstvom šumovitih bregova
koji postaju plavičasti tamo gde se stapaju s horizontom. Taj jednolični pejzaž je
umirujući i opušta um, pogotovo u predivno jesenje jutro kad bledo sunce obasjava brda
i sve deluje tako daleko.
Odgovorio je na moj imejl dok sam išao prema stanici podzemne železnice pošto
sam se pozdravio s Hansom Klojberom. Poruka je bila kratka: nema ništa protiv da
dođem kod njega, ali sumnja da će moji roditelji imati ikakve koristi od toga. Dogovorili
smo se da se nađemo u njegovoj kancelariji na univerzitetu; rekao sam mu da ću doći
sutra pre podne u deset.
U nedelju uveče sam iznajmio kola i pronašao slobodno parking mesto u svojoj
ulici pošto sam se četrdeset minuta vozao naokolo. Krenuo sam ujutru u šest i posle dva
zaustavljanja – da natočim gorivo i da protegnem noge – u pola deset sam bio pred
zgradom univerziteta. Zalutao sam malo pošto sam se na periferiji Bostona isključio s
autoputa, ali bio sam dovoljno razborit da se raspitam za pravac kad sam zaključio da mi
uputstva u mom mobilnom telefonu zvuče zbunjujuće.
Parkiravši kola, uputio sam se na odsek za fiziku. Nalazio se na severnom kraju
kampusa, smeštenog na brežuljku izvan grada, mešavine građevina od opeke i stakla sa
zelenim travnjacima, doteranim cvetnim lejama i jezercima tu i tamo. Staze su bile
prepune studenata koji su išli na predavanja ili se vraćali s njih, i stao sam u
studentskom centru da kupim kafu. U daljini se video autoput, kako pored mora
nastavlja na zapad prema gradu.
Nije imao više od trideset godina, bio je srednje visine, s tamnom kosom i
naočarima. Čekao me je na glavnom ulazu i po izrazu njegovog lica bilo mi je jasno da
se nadao kako se neću pojaviti. Pozdravili smo se i zamolio me je da se popnem s njim
uz stepenice.
„Ja sam na drugom spratu“, rekao je.
Kancelarija mu je bila mala i veoma uredna. Sadržavala je vrlo malo ličnih stvari, s
izuzetkom nekoliko kompakt diskova i uramljene fotografije žene za koju sam
pretpostavio da mu je devojka ili supruga. Pozvao me je da sednem i uključio kompjuter.
 Uza se sam imao samo koverat koji mi je dao Klojber. Okrznuo ga je pogledom i
rekao:
„Pretpostavljam da ste pogledali podatke koje sam poslao.“
Odvratio sam da imam imejl, otvorio koverat i izvadio papir.
„A podaci?“
„Kakvi podaci?“ upitao sam.
Na to je zamolio da pogleda to što sam doneo. Dodao sam mu papir.
„Trebalo bi da su tu i dva priloga“; rekao je. „Zar ih niste videli?“
Priznao sam da nisam.
„Sad mi je jasno zašto ste potegli čak ovamo“, rekao je, pa se okrenuo prema
kompjuteru i predložio da privučem stolicu kako bih bolje video ekran.
Prvo je otvorio dokument u kom je uporedio Margaretinu interpretaciju
Musorgskog s Aškenazijevim izvođenjem.
„Mogu vam i odštampati ovo, ako hoćete, ali možda će biti lakše ako vas naprosto
sprovedem kroz to na ekranu.“
Izgledao je opuštenije s podacima pred sobom i bio je kadar da se fokusira na njih:
naučnik koji diskutuje o rezultatima svog istraživanja, objektivno i bez ikakvih emocija.
„Počnimo od početka“, rekao je. „Slike s izložbe.“
Izvukao je dva grafikona.
„Posmatraćemo krivulje jednu pored druge. Horizontalna linija meri vreme“,
objasnio je, „a vertikalna amplitudu. Kad pritisnem taster videćete na gornjem grafikonu
snimak vaše majke, a na donjem Aškenazijev.“
Pogledao me je kao da bi da se uveri da sam dosad razumeo. Potvrdno sam
klimnuo glavom.
Podigao je kažiprst više no što je potrebno i pustio ga da padne na tastaturu.
Kancelarijom su se veselo razlegle uvodne note Promenade, nimalo u skladu s tim kako
sam se osećao.
„Puštam oba snimka odjednom“, rekao je, „mada to ne možete primetiti. Vidite da
između ova dva grafikona nema nikakve razlike…“
„Pa baš i ne vidim“, odvratio sam dok su mi talasaste linije jurile pred očima.
„Zaustaviću ih“, rekao je.
Povećao je grafikone i stavio jedan preko drugog. Bili su identični.
„Ako ih dodatno povećam i pustim muziku usporeno, videćete još bolje“, dodao je.
„Crvene linije su Aškenazi, zelene vaša majka.“
Ponovo je pustio muziku, postepeno je usporavajući sve dok se note nisu čule jedna
po jedna. Dve talasaste linije pomerale su se po ekranu u savršenoj harmoniji.
„Celo delo je isto. Između snimaka ne postoji ni najmanja razlika.“
Pokazao mi je primer „Gnoma“ i „Starog zamka“,18 da dokaže svoju tvrdnju.
„Želite li da vidite još Musorgskog?“
Već sam prestao da pratim i odmahnuo sam glavom.

18Uvodni stavovi klavirske svite Slike s izložbe Modesta Musorgskog. (Prim. prev.)
 „Pogotovo je zanimljiv drugi dokument, koji sadrži poređenje između Šopenovih
Etida u izvođenju vaše majke i u izvođenju Minorua Nođime.“
Skinuo sam sako i prebacio ga preko naslona stolice, iskoristivši priliku da otarem
znoj sa čela. Priželjkivao sam da mogu da odem, da pobegnem, i svaki put kad sam
pogledao kroz prozor video sam tri male kapele postavljene u polukrug oko jezerceta.
Staza je prolazila baš pored njih, vodeći prema studentskom centru i odatle do
parkirališta. Ponovo sam seo, prisilivši se da ga slušam.
Ponovio je radnje od maločas, izvukavši dva grafikona i poredivši ih. Etide 1 i 2,
op. 10, na ekranu su izgledale identično, isto kao i one br. 4 i 5. Međutim, kad je došao
broj 6, muzika se sudarala u zaglušnom neskladu, i dva grafikona otkrivala su dva
različita snimka. U meni je planula iskra nade, ugasivši se kad je rekao:
„Potrajalo je dok ga nisam pronašao, ali na kraju sam uspeo. Mauricio Polini,
snimak iz 1990. godine.“
Izvukao je grafikon Polinijeve interpretacije i pustio oba snimka istovremeno.
Među njima nije bilo nikakve razlike.
Bilo mi je teško da mirno sedim i Bauer je to video.
„Pogledajte ovaj“, rekao je. „Broj sedam.“
Zavalio se na naslon stolice. Ponovo se razlegla Šopenova muzika, ali najednom je
počela da mi ječi u glavi i imao sam teškoća da razaberem note.
Bauer je podigao prst i odlučno ga spustio na tastaturu.
„Evo ovde. Linije se razdvajaju. Prvi put. Čuli ste eho, zar ne?“
Klimnuo sam glavom.
„Ali onda se ponovo spajaju“, rekao je, ponovo pritisnuvši taster za reprodukciju.
„Na dvadeset dve sekunde. Posle toga idu svak svojim putem.“
Pustio je da se etida odvrti do kraja, ne gledajući me, očiju prikovanih za ekran.
„Znači, to nije isti snimak“, rekao sam.
Kao da je čekao da iznesem to opažanje.
„I ja sam tako mislio“, na to će on. „Sve dok nisam pobliže proučio grafikone.
Amplitude su identične.“
Ponovo je izvukao dva grafikona, postavio jedan na drugi i pustio muziku. Jasno se
čuo eho, ali onda je Bauer pritiskao neke tastere dok ga nije nestalo, a dve linije su se
slile u jednu.
Pogledao me je. Na licu je imao osmeh zadovoljnog naučnika koji je rešio
zagonetku, bez i najmanjeg traga zlobe.
„Izvođenje je na više mesta ubrzano, a na dva je usporeno. Ali to je isti snimak.
Mauricio Polini. Ko god da je ovo uradio, ima čudesno dobar sluh. S tih nekoliko
promena, snimak objavljen pod imenom vaše majke je bolji, što je neverovatno ali je
tačno.“
Podsetio me je na Entonija: iskren u svojoj marljivosti i nenamerno nemilosrdan.
„Broj tri je jedini koji mi izmiče“, rekao je tada. „Nigde ne mogu da ga nađem.“
Kliknuo je na Etidu br. 3, op. 10, na Margaretinom CD-u i pustio je samu. Sedeli
smo pred kompjuterom ne pomerajući se; on je bio blago pogrbljen, ja paralisan.
Pokušao sam da odgurnem svoje uspomene u stranu, govoreći sebi kako ovo ne svira
ona već neko drugi, i da je naprosto stvar u tome da doznamo ko. Ipak, nisam uspeo da
ubedim sebe u to; ponovo sam se našao u dnevnoj sobi u Alingtonu, ponovo sam bio
dečak sa čašom mleka u rukama koji je sluša kako ga teši.
Sedeli smo tako do kraja. Kad je bilo gotovo, činilo mi se da sam preslab da odmah
ustanem. On je isključio kompjuter.
„Vi ste naučnik“, rekao je žalostivo, pa dodao: „Guglao sam vas… Ovde je stvar
očigledna. Žao mi je.“
Odlazeći, zastao sam pored kapelica. Sunce je obasjavalo jezerce i krošnju hrasta
što se nadnosila nad njim. Nekoliko listova još se slabašno držalo na granama; i
najmanji vetar će ih oduvati.
Kad sam se osvrnuo, video sam da me posmatra s prozora svoje kancelarije.
 Još mi je teško da shvatim ono što se dogodilo u naredna dvadeset četiri sata, što je
zabrinjavajuće samo po sebi, budući da nije bilo tako davno. Na primer, ne sećam se
trenutka kad sam upalio kola i odvezao se iz kampusa, mada imam jasnu sliku
službenika koji mi je prišao kad sam na naplatnoj rampi na autoputu slučajno stao u
pogrešnu kolonu. Vidim ga kako odmahuje glavom pre no što će uzeti novac koji sam
mu pružio kroz prozor i kako podiže rampu koja mi je zaprečavala prolaz. Iza mene se
obrazovao manji red, što sam primetio tek kad su nestrpljivi vozači legli na sirene.
Vozio sam oko sat vremena pre no što sam stao da natočim gorivo. Imao sam još
oko pola rezervoara, ali trebao mi je odmor, stoga sam ga napunio pre no što sam
ostavio kola na odmorištu pored benzinske pumpe. Nije se razlikovalo od sličnih
građevina koje se mogu naći na autoputu: anonimna prizemna zgrada s restoranima brze
hrane i prodavnicom, toaletima pored ulaza, plastičnim stolovima i stolicama pored
izloga što gledaju na autoput. U vazduhu se osećao težak miris pržene hrane, a pred
šankom se formirao dugačak red za kafu.
Tek kad me je neki stariji čovek upitao koliko je sati, setio sam se telefona u svom
džepu. Pre sastanka s Kasparom Bauerom utišao sam ga do kraja i potpuno zaboravio na
njega. Imao sam devet propuštenih poziva i gomilu nepročitanih poruka, ali vratio sam
telefon u džep ne pogledavši ništa od toga. Trebah su mi mir i tišina, samoća. Nisam
imao šta da kažem nikom od njih.
Bilo je jedan posle podne i na autoputu nije bila gužva. Očekivao sam da će
saobraćaj postajati gušći što budem vozio dalje na jug. Uključio sam radio i izmenjao
stanice, ali nisam pronašao ništa što bih slušao.
Nije mi izgledalo verovatno da je Klojber saučesnik. Bio je naivan ali pošten, i nije
čudo što se primio na pretvaranje mojih roditelja, na pažnju kojom su ga obasuli, na
ljubaznost koju su mu pokazali kad je imao problema. Bio sam ubeđen da mu Filip nije
pokazao priloge iz imejla kad ga je nagovarao da me umeša u ovo, nesumnjivo po
nalogu mog oca koji je, razume se, zacelo sve znao.
„Pogledao sam samo ova dva CD-a“, rekao mi je Bauer. „Šta mislite, koja je
verovatnoća da i s ostalima nije isto?“
Odakle Vinsentu pomisao da ovo može da mu prođe?, pitao sam se dok sam jurio
autoputem, a odgovor do kog sam naposletku došao glasio je da nije uzeo u obzir
tehnologiju: kompjuterske programe i baze podataka s njihovom nepogrešivom
memorijom. Taj svet je za njega bio zatvorena knjiga: oduvek je zazirao od njega i
nastojao da nema dodira s njim.
Telefon mi je ležao na suvozačkom sedištu. Još je bio utišan, ali video sam
krajičkom oka kad god je ekran zasvetleo. Bio je to Klojber, razumljivo nestrpljiv, ali
nije mi bilo do razgovora s njim. Razmišljao sam o svojim greškama. O svojoj naivnosti.
Pokušavao da dokučim kako sam mogao dozvoliti da me Vinsent namagarči, posle svega
kroz šta sam s njim prošao. Bilo me je sramota.
Kad sam ušao u Konektikat, zatekao sam se u dugačkoj koloni koja se nije
pomerala. Na elektronskoj tabli pokraj puta pisalo je da se nepuna četiri kilometra odatle
prema jugu desila nesreća zbog koje su tri od četiri trake zatvorene za saobraćaj, te da se
očekuje da će zastoj potrajati. Nalazio sam se u podnožju brežuljka i video sam pred
sobom paralelne kolone automobila na uzbrdici što se penjala uz šumovitu padinu.
Nisam nikud žurio i, u izvesnom pogledu, zastoj mi je dobro došao. Poslednjih pola
sata sam automatski usporio, vozio sam u krajnjoj desnoj traci, ispod dozvoljene brzine.
Moje očajanje narastalo je sa svakim kilometrom i znao sam da će me, ne budem li se
sabrao, sasvim savladati. Pokušavao sam da predočim sebi grafikone koje mi je Bauer
pokazao, ali linije su nestajale negde u mom umu i umesto njih zaticao sam sebe kako
gledam u kompjuter u našoj laboratoriji dok mu se ekran osvetljava, a teniske loptice po
bleštavom suncu lete preko mreže. Kad sam je čuo kako me Maleninim glasom doziva
iz aparata za magnetnu rezonancu, prešao sam u zaustavnu traku i stao ne bih li oterao te
misli iz glave. Činilo mi se da gubim pamet.
Moj telefon je i dalje bleskao na suvozačkom sedištu. Saobraćaj se jedva pomerao s
mesta. Sunce nad brdima počelo je da se spušta bacajući senke na dram. Bilo je skoro
četiri sata; dani su bili kraći.
Do vremena kad sam se primakao mestu nesreće, donekle sam se sredio. Uspeo
sam, na primer, da dođem do očiglednog zaključka da bi trebalo da izbegavam svoje
roditelje i sve povezano s njima. Bili su svoji najgori neprijatelji i nisam mogao da
učinim ništa da to promenim. Bio sam samo dete kad sam shvatio kakvo su uništenje u
stanju da izazovu, ali spustio sam gard. Zašto?
Izneverio sam našu pacijentkinju i izdao kolege. Staviše, na svoju sramotu, našavši
se suočen s predvidljivim problemima, bio sam na rabu da se predam. Moram se odmah
pozabaviti njome, preuzeti rukovođenje istraživanjem, otvoreno razgovarati sa Simon i
Entonijem, a po mogućnosti i sa Hofsingerom. Dugovao sam im da se ponašam časno,
da se saberem i sredim. Dugovao sam sebi.
Nauka je oduvek bila moje pribežište. Mesto u koje se povlačim kad mi se čini da
sam sateran u ćošak, utočište u kom nalazim red i disciplinu bez obzira na sve ostalo što
se dešava.
Neki kamion za isporuku prevrnuo se na okuci i ležao je postrance preprečen na
putu. Iz daljine su se videla trepćuća svetla policijskih kola i vatrogasnih vozila – hitna
pomoć je odavno otišla. Dva automobila su izletela s puta, ali nijedan nije izgledao kao
da je gadno oštećen. Kad sam konačno prošao pored mesta nesreće, smesta sam
prepoznao šarene konzerve naslikane na kamionu.
Odlučio sam da u povratku prema Njujorku navratim u bolnicu. Nije to bilo neko
veliko skretanje, najviše petnaestak minuta vožnje od autoputa. Želeo sam da isplaniram
sutrašnji tok istraživanja, da razgovaram s Entonijem – i sa Simon, ako je tu – da saznam
ko me je sve tražio, da im pomognem šta god treba. Želeo sam da obiđem pacijentkinju.
Više od svega, želeo sam da je obiđem i kažem joj koju reč, da je držim za ruku i
pokušam da je ohrabrim. I da sklonim Margaretine CD-ove iz njene sobe. Nije trebalo
da joj ih puštam. Nije trebalo da joj trujem um obmanama i lažima mojih roditelja.
Bilo je skoro pet sati kad sam najzad parkirao kola na pošljunčanom parkiralištu iza
glavne zgrade. Napolju se smrkavalo i prozori su bili osvetljeni.
Planirao sam da prvo kažem Entoniju. Nameravao sam da ga upozorim da više ne
učestvuje u bilo kakvim daljim diskusijama o mojoj majci. Da ne reaguje kad pianoguru
poštuje svoje optužbe, da se drži po strani. Objasniću kasnije, sad sam umoran,
preumoran, planirao sam da kažem kad me upitaju zašto.
Međutim, nisam imao prilike da razgovaram s njim, zato što sam jedva koraknuo iz
lifta, kad mi je pritrčala sekretarica.
„Pa gde ste vi? Ceo dan pokušavamo da vas dobijemo.“
Uhvatila me je nespremnog, ali nije sačekala da odgovorim.
„Umrla je.“
Kao da sam bio gledalac koji odnekud izdaleka posmatra nas u bleštavo
osvetljenom hodniku. Još je nešto rekla, ali nisam razabrao reči jer mi je najednom
zašištalo u glavi. Ali dobro se sećam da su joj se usne pomerale i da me je neko zgrabio
za ruke kad su mi noge popustile, a onda više ničega sve dok nisam došao sebi na kauču
u svojoj kancelariji.

***

Vode Hadsona najdublje su tamo gde širok i miran teče pored sela. Suprotna obala
je kamenita, ali na ovoj ima peska, a tu je i stari pristan koji se, izgleda, koristi samo za
izletničke brodove, i to uglavnom leti. Danas je voda na ivici reke zaleđena, mada mi led
ne deluje naročito debeo. Prognoza kaže da se nastavljaju ledeni dani.
Došao sam vozom i sad sedim u malom restoranu pored same reke. Putovanje je
trajalo svega oko jedan sat i, sve u svemu, krajolik je lep, sve više što smo dalje odmicali
od grada. Ovo je retko naseljen i miran kraj, sa starinskim kućama i nekoliko zanimljivih
građevina u okolini, poput vetrenjača koje sam video iz voza i livnice, koja je u stara
vremena dovodila ljude ovamo. Sada je to muzej, a kućice radnika su renovirane i
iznajmljuju se turistima u jeku sezone.
Jedanaest je sati. Dogovorili smo se da se sastanemo u dvanaest, ali hteo sam da
budem siguran, pa sam uhvatio raniji voz. Nisam imao pametnija posla. Nisam bio u
bolnici otkako je umrla, ima tome skoro šest nedelja.
 Kad sam se osvestio na kauču u svojoj kancelariji, Hofsinger i Entoni su obojica
stajali nada mnom. Naša sekretarica donela je čašu vode, koju mi je pružila čim je
pomislila da sam u stanju da je držim, i poslušno sam je prineo usnama i pored toga što
nisam bio žedan.
Na licima oba muškarca ocrtavali su se zabrinutost i nelagoda. Mahom nelagoda,
pretpostavljam.
Palo mi je na pamet da pokušam da im objasnim svoje ponašanje, da im kažem za
svoje putovanje, za strašan umor koji me je obuzeo kad sam najzad izašao iz kola, ali
nisam imao snage za to.
„Jesi li dobro?“ upitao je Hofsinger.
Potvrdno sam klimnuo.
„Gde je Simon?“
„Otišla je“, rekao je Entoni, na šta je sekretarica dodala: „Ona je bila pored nje
jutros kad je umrla.“
Spustio sam čašu.
„Peh“, rekao je Hofsinger. „Pravi peh. Sad smo ponovo na početku.“
Rekli su da je po svoj prilici preminula od moždanog udara, a ja nisam postavljao
nikakva pitanja. Ubrzo su otišli, Hofsinger prvi a sekretarica poslednja, ne pre no što mi
je donela šolju kafe i krofnu iz čajne kuhinje.
Obazreo sam se oko sebe. Moja kancelarija izgledala mi je čudno nepoznata,
stolica, kompjuter, police s knjigama, papiri na mom stolu, kauč na kom sam ležao.
Sekretarica je izlazeći zatvorila vrata za sobom, ali svejedno sam čuo korake i buku iz
hodnika. A onda se sve utišalo.
Ustao sam. Kompakt diskovi koje sam poručio uglavnom su još bili u kutijama na
pisaćem stolu. Mefistovi valceri u postavljenoj koverti. Jedan po jedan, uzeo sam ih u
ruku – Lista, Šuberta, Sen Sansa, Šumana. Šopena i Rahmanjinova. Musorgskog.
Gledao sam ih na trenutak, pitajući se kako da ih se otarasim, a onda sam ih ponovo
spustio.
Ne znam šta sam očekivao od sobe gospođe Bentsen, ali osetio sam potrebu da
odem tamo. Nekoliko minuta sam oklevao, a onda sam vratio diskove u kutije i u
koverat, pa gurnuo stolicu pod sto i stavio u džep sakoa moju i Maleninu fotografiju
koju sam držao pribodenu na policu s knjigama iznad pisaćeg stola.
Kao da nikad nije ni bila tu. Aparati su bih sklonjeni, krevet presvučen i spreman za
sledećeg stanara. Blagi vetrić mreškao je zavese, a ulične svetiljke pored staze koja vodi
do parkirališta sijale su mutnom svetlošću što je dopirala do vrata kraj kojih sam stajao,
potpuno nepomičan, pošto sam ih zatvorio za sobom.
Iznenadilo me je kad nisam osetio njeno prisustvo. Prišao sam krevetu i seo na
njega, rasejano prešavši dlanom po čaršavu. Pokušavao sam da je zamislim pred očima,
ali njeno lice je odbijalo da se pojavi i posle nekog vremena sam ustao. CD-ovi koje sam
joj doneo stajali su pored stereo uređaja u uglu. Pokupio sam ih i na izlasku pobacao u
korpu za otpatke.
 Na stolu pored vrata nalaze se novine, koje gosti što dolaze na doručak, izgleda,
čitaju od prve do poslednje strane, i turističke brošure sa skromnim ali s ljubavlju
sačinjenim prikazom sela i okoline. Ulazeći, uzeo sam jednu, zajedno s brošurom
agencije za nekretnine, ali ne i novine, pošto poslednjih nedelja ne pratim medije, ne
otkako je Kaspar Bauer obelodanio svoje nalaze.
Klojber je nastavio da me zove dok sam bio u bolnici i posle petog ili šestog poziva
nisam imao izbora do da se javim. Tada sam već išao prema parkiralištu i zamolio sam
ga da sačeka da izvadim ključ i upalim motor. Automatski sam stavio sigurnosni pojas,
ali nisam krenuo niti sam uključio farove. Veče je bilo hladno, ali su se kola brzo
zagrejala.
Delovao je usplahireno i na trenutak je imao teškoća da ovlada glasom. Samo sam
napola slušao njegova izvinjenja: bio je uporan, ali nada se da shvatam, s obzirom na
situaciju, s obzirom na to šta je na kocki. Kroz vetrobransko staklo imao sam neometan
pogled na uličnu svetiljku što je osvetljavala sobu gospođe Bentsen i primetio sam da
sijalica trepće.
Ispričao sam mu za svoje putovanje ne izostavljajući ništa. Zateklo me je kad je
smesta prešao u defanzivu, izjavivši kako ne veruje Kasparu Baueru – ili, bolje rečeno,
piano-guruu – koji je u više navrata dokazao koliko je, da se ne lažemo, dvoličan i
samoljubiv. Lično je slušao Aškenazijev snimak Musorgskog i, mada je to bilo pre dosta
vremena, jasno se seča da je njegova interpretacija, premda tehnički čista, bila površna,
ni nalik Margaretinoj.
Kazao je da ga ne iznenađuje što je Bauer prikazao grafikone na kompjuteru; taj
čovek je pokazao svoju sklonost ka efektima i smicalicama. Pošto odbija da bude
razuman, moramo konsultovati advokata. Neodložno. Možemo li se sutra ujutru naći da
popričamo o tome?
Bio je napet, ali je ipak govorio jasno i sa sebi svojstvenim ubeđenjem. Rekao je
kako je odložio povratak kući, kako duguje mojim roditeljima da mi pomogne da se
„izborim sa situacijom“, te da će učiniti sve što je u njegovoj moći da stavi tačku na ove
napade.
„Ja mu verujem“, rekao sam tada.
Činilo se da je preneražen i bilo mi ga je žao, sve dok nije ponovo progovorio.
„Svestan sam da niste uvek bili u dobrim odnosima s roditeljima, ali ne mogu da
poverujem da dozvoljavate da to utiče na vas.“
Bio sam iscrpljen, a njegov ton me je nervirao. Upitao sam ga nije li mu izgledalo
čudno što je dobio mejl bez priloga koji jasno pokazuju rezultate istrage Kaspara
Bauera, i da li misli da je taj propust bio slučajan.
„Da sam ih video, to bi mi uštedelo put“, dodao sam.
„Nije bilo nikakvih priloga“, rekao je. „U to sam siguran.“
Kad sam konačno krenuo, u kolima je bilo vruće. Prilično naglo sam završio
razgovor i onda spustio prozor da udahnem malo svežeg vazduha. Napola sam očekivao
da me pozove, ali nije to uradio, ne do sledećeg jutra.
„Izvinjavam se što vas zovem na kućni broj, ali vaš mobilni je nedostupan.“
 U glasu mu se čulo primetno olakšanje i potom mi je rekao kako mu je cela stvar
potpuno jasna. „Cela stvar“, tako je to zvao. Normalno, posle našeg sinoćnjeg razgovora
bio je zabrinut, ali budući da se maločas čuo telefonom i sa Ehsom i s Vinsentom, sada
tačno zna šta se dogodilo.
„Nije idealno“, rekao je, „ali je razumljivo i jasno pokazuje koliko je vašem ocu
stalo do Margaret. Razumljivo i više nego ljudski.“
Čekao sam da nastavi, ali umesto toga predložio je da pozovem Vinsenta, koji je
spreman da mi sve kaže.
„Nisam siguran koliko je to pametno“, rekao sam mu, ali bio je uporan.
„Morate mu dati šansu da objasni. Toliko mu dugujete.“
Kapitulirao sam, ali ne pre no što sam doručkovao i istuširao se.
„Jesi li u bolnici – u Konektikatu“
Glas mu je malčice posustajao, a ipak, ovog puta nisam imao osećaj da pokušava
da izazove moje sažaljenje.
„Kod kuče sam.“
„Napravio sam glupost“, rekao je, pročistivši grlo. „Ja sam jedini krivac za sve.“
Potom mi je potanko ispričao kako su tekla snimanja u Alingtonu. Sve u svemu
dobro, samo što je Margaret bila primorana da pravi pauze.
„Bol“, rekao je. „Javljao se bez upozorenja.“
Kad bi se oporavila, započinjali su snimanje od početka, ali u nekoliko navrata su
grčevi bili podnošljivi i, hvala bogu, kratko su trajali, pa je bila u stanju da ih istrpi ne
prekidajući da svira. Tek kasnije, kad je pripremao snimke za objavljivanje, primetio je
stenjanje u pozadini. Navesti Margaret da ponovo odsvira neophodne fragmente bilo je
teže nego što bi neko pomislio, ali svejedno, uspeo je. Sem u dva slučaja: jedna Etida i
Slike s izložbe.
„Tada sam napravio grešku.“
Zatim je opisao kako ga je očaj naterao da stenjanje izbriše tako što je ukrao
približno šezdeset sekundi sa snimka Vladimira Aškenazija i četrdeset dva od Minorua
Nođime, i ubacio ih u Margaretine interpretacije.
„Pogrešio sam, Magnuse, sinko. Prenaglio sam. A sada tvoja majka plača za to.“
Rekao sam mu kako Kaspar Bauer tvrdi da su razmere krađe mnogo veče od toga.
„Izmišlja. Taj neće prezati ni od čega. Preslušao je sve CD-ove i sad pravi od muve
slona. Ah priznajem da sam sam sebe izložio tome.“
„Zna li Margaret za ovo?“
„Ne, ona ništa ne zna. I nikad ne sme saznati. Nikad.“
„Siguran si da je to sve?“
„Istinu ti govorim. Rastužuje me što mi ne veruješ, ali razumem te. Oprosti mi.“
Brošura je dobro dizajnirana, a fotografije su privlačne. Većina, ako ne i sve,
nastale su u leto ili u ranu jesen, kada drveće počinje da menja boje. Prikazuju glavnu
ulicu prepunu ljudi obučenih za toplo vreme, krcate stolove u baštama kafića i restorana.
Na jednoj fotografiji je radnja za popravku bicikala, uz oglas da iznajmljuje bicikle po
razumnim cenama i s nekoliko predloženih pravaca za ljubitelje vožnje biciklom. Jedan
vodi pored reke, ali druga dva ih tri penju se u brda iznad sela.
Moram reći da me prijatno iznenadilo što me se Tomas Stejnijer setio kad sam ga
pozvao. Glas mu je imao isti nestašni prizvuk, ali bio je još mladalačkiji nego što sam ga
zapamtio. Nije mi trebalo dugo da ga pronađem kad sam negde između Božića i Nove
godine seo za kompjuter, pošto u selu postoji samo jedna radnja za popravku bicikala, a
čini se da nije mrdao odatle otkako je odustao od medicinskih istraživanja.
„Da, svakako navrati“, rekao je, zvučeći kao da mu je istinski drago što smo se čuli.
„Možda te mogu zainteresovati za neki bicikl.“
Posle razgovora s Vinsentom, rekao sam Klojberu da neću da učestvujem ni u
kakvom podnošenju tužbe protiv Kaspara Bauera. Nadao sam se da će mu to biti
dovoljno, ali dabome, navaljivao je na mene tražeći objašnjenje. Naposletku sam bio
primoran da priznam kako ne verujem svom ocu, što mi je palo teže nego što sam
mislio.
Klojber i ja se više nismo čuli i nemam pojma da li je sproveo u delo svoju nameru
da angažuje advokata i tako pokuša da zaustavi piano-gurua. U svakom slučaju, nije
ništa vredelo, jer je Kaspar Bauer, kao što je i planirao, objavio svoje nalaze kasno uveče
u sredu, proprativši ih dva dana kasnije još detaljnijim izveštajem. Kao što se moglo i
očekivati, priču su smesta preneli ostali internet ratnici, a za njima i stručni časopisi
poput Gramofona i Interneknel pijana, i potom jedne novine za drugima. Bili su
nemilosrdni, jer ipak ih je Vinsent prevario i doveo u neprijatan položaj. Entoni me je
poslušao i držao se po strani, dok su se tehničari širom sveta dali na posao da ispitaju sve
Margaretine snimke. Nažalost, njihovi zaključci nisu predstavljali nikakvo iznenađenje.
Prestao sam da pratim izveštavanje i zasad uspevam da izbegavam medije. Držim
se izvan svega i zahvalan sam Hofsingeru što mi je omogućio da uzmem neplaćeno
odsustvo dok pokušavam da se sredim. Prijalo mi je da malo budem sam, a i praznici mi
nisu pali onako teško kao što sam se pribojavao. Na Badnje veče je padao sneg i sedeo
sam u dnevnoj sobi posmatrajući kako sve postaje belo – terasa, sto i stolice, drveće u
stražnjem dvorištu. Izvadio sam pakovanje hrane za ptice iz ormarića ispod sudopere,
sastrugao sneg sa stola i prosuo na njega malo zrnevlja. Ujutru mi se kroz san učinilo da
čujem cvrkut ptica, a kad sam se probudio, zrnevlja više nije bilo.
Na Božić sam skupio hrabrost i pozvao roditelje. Vinsent je podigao slušalicu posle
prvog zvona, kao da je čekao pored telefona.
„Ostario sam“, rekao je. „Možda mi se negde potkrala neka greška, ne znam, sve je
to tako zbunjujuće…“
„Samo sam hteo da čujem kako ste“, rekao sam. „Najzad, Božić je.“
„Margaret se odmara.“
„Pozdravi je. Neko vreme ću biti malo teže dostupan.“
Bio je rasejan i nije pokušavao da produži razgovor. Nisam pitao kako planiraju da
provedu dan i pozdravili smo se ne poželevši jedan drugom srećan Božić.
Tek dan posle posete Kasparu Baueru uzeo sam telefon da proverim imejlove,
pozive i poruke. U stvari, kad sam se one večeri vratio iz bolnice, telefon mi je ostao u
džepu sakoa i baterija se do jutra ispraznila. Bilo je već predveče kad sam ga nerado
stavio da se napuni.
Nisam se iznenadio kad sam video ko je sve pokušavao da me dobije: kolege iz
bolnice, Klojber, Vinsent, Entoni sa svog mobilnog. Nije bilo nikakvih bitnih imejlova i
nisam ih pošteno ni pogledao. Isto je važilo i za poruke, sve dok nisam naišao na
Simoninu.
Biće da sam osetio olakšanje; u svakom slučaju, zastao sam načas prelazeći pakem
preko njenog imena na ekranu i onda otvorio poruku.
Sećam se njenih reči – kako da ih ikad zaboravim? – ali momenti koji su usledili
izgubljeni su negde u mom umu i još nisam uspeo da ih pronađem. Kad sam došao sebi,
sedeo sam za kuhinjskim stolom pokušavajući da obrišem njenu poruku, dok mi je
telefon podrhtavao u ruci.
„Morala sam!“
Ništa više, samo ta kratka rečenica, jednostavna koliko i strašna.
Šta je htela da uradim!’ Da je razotkrijem? Da joj tapšem? Da je tešim? Da dotrčim
kod nje, gde god da se nalazi, i zagrlim je? Sta?
Ruke su mi se tresle dok sam posmatrao kako njene reči nestaju s ekrana i jedan
kratak trenutak imao sam osećaj da sam nešto postigao. Ali razume se, i dalje su
postojale negde u nekom „oblaku“ ili računaru, i predstavljale dokaz koga sam bio tako
željan da se otarasim.
Narednog dana, kad sam se javio Entoniju i rekao mu kako sam popričao s
Hofsingerom o tome da uzmem odsustvo, pomenuo mi je da je upravo dobio rezultate
autopsije.
„Gušenje, a ne moždani udar“, rekao je.
Nekako sam uspeo da odvratim kako smo to mogli i očekivati.
„Da“, složio se, „pretpostavljam da i nije neko iznenađenje. Ali dođavola, mislio
sam da smo blizu.“
Nisam imao nikakvog kontakta sa Simon. Dala je otkaz, a naša sekretarica kaže da
živi u Francuskoj. Ali ne prođe nijedan dan da ne pomislim na nju i uskoro ću joj se
javiti, ako ni zbog čega a ono da joj čujem glas.
Prvog januara telefonirao sam Maleninoj sestri Kamili u Buenos Ajres. Nisam znao
kako će reagovati kad me čuje i iznenadilo me je koliko je bila prijatna, čak ljubazna,
prema meni. Rekla je da me se često sete – porodica – a kad sam kazao da želim da
posetim grob njene sestre, pozvala me je da dođem. Nisam to očekivao, ali nije me prvi
put iznenadila. „Znate, mnogo vas je volela“, rekla je u našem poslednjem razgovoru.
„Mislim da niste ni svesni koliko.“ Čudno je što nalazim toliku utehu u tim rečima, koje
svakog dana premotavam u glavi, ali možda mi je trebao neko da potkrepi moje vlastito
uverenje.
Rezervisao sam let za kraj januara i vredno vežbam svoj španski. Moram reći da mi
zaista dobro ide, mada, dabome, imam još mnogo da učim.
Crveno beli feribot plovi uzvodno, sporo napredujući protiv struje. Savijem brošuru
agencije za nekretnine i stavim je u džep. Puna je korisnih informacija. Stanarine su
ovde mnogo niže nego u gradu, a izbor je veći nego što sam očekivao. Na primer, video
sam oglas za dvosoban stan u staroj kući u maloj sporednoj ulici, šarmantno sređen
sudeći po fotografijama.
Nego, da ne trčim pred rudu. Tačno je da mi je, kad sam odlučio da mu se javim,
posao pomoćnika u njegovoj radnji za popravku bicikala izgledao kao zgodno – mada
donekle prenagljeno – rešenje za moju situaciju. Ali polako ponovo počinjem da se
snalazim, i sada se samo nadam da će Tomas Stejnijer moći da mi pomogne. Kako, to
već nisam siguran, ali oduvek sam ga izuzetno poštovao i verujem da je sposoban da reši
probleme koje drugi nisu u stanju da reše. Njegov glas potvrdio je to kad sam ga pozvao,
vedar i veseo, pomalo nestašan, kao da bi da kaže: „Ne brini, sve sam smislio.“
Talasi koje pravi feribot razbijaju tanki sloj leda duž rečne obale. Upitam se načas
jesam li pogrešio što sam došao ovamo, ali onda shvatim kako nemam šta da izgubim. U
najgorem slučaju, naučiću nešto o popravljanju bicikala.
Uprkos svemu, imao sam prisustvo duha da zamolim da mi daju njen pepeo. Naša
sekretarica mi je mnogo pomogla i do mene je bilo samo da dođem po njega i potpišem
neophodne papire. Olakšala mi je posao, tako što ih je odštampala i uredno poslagala u
fasciklu. U prvi mah nisam znao šta ću s urnom, ali onda sam, prve nedelje januara,
otišao u selo. Uprkos hladnoći, jutro me je podsetilo na dan kad sam sačekao Malenu na
železničkoj stanici i kad smo se šetali pored mora. Zastao sam na plaži gde sam je učio
da baca kamenje, i posmatrao talasiće kako mi zapljuskuju stopala, male sluge koje nude
pomoć. Tada sam otvorio urnu i rasuo njen pepeo. Talasi su ga uzeh i polako odnosili od
mene, sve dok mi se naposletku nije izgubio s vidika. Uspeo sam da izgovorim nekoliko
reči i, mada nisu vredne ponavljanja, pomogle su da se osetim malo bolje.
Oblačim kaput i obavijam šal oko vrata. Deset je minuta do dvanaest i želim da
budem tačan. Otvaram vrata i izlazim na ulicu, osećajući na leđima osvežavajući vetar s
reke.
 Olaf Olafson rođen je u Rejkjaviku, prestonici Islanda. Pored romana Samo jedan
korak od sna napisao je još četiri romana: Povratak kući, Iskupljenje, Odlazak u noći
Restauracija i zbirku pripovedaka Dan zaljubljenih (na srpskom jeziku sve objavio
Samizdat B92). Izvršni je potpredsednik kompanije Tajm Vorner. Sa suprugom i troje
dece živi u Njujorku.