ОПШТА ПОСТОПЕРАТИВНА ЗДРАВСТВЕНА НЕГА

Сврха постоперативне неге је што пре постићи стање у ком ће болесник самостално
задовољавати своје потребе.
Постоперативна нега започиње у ОП сали, након завршетка операције и наставља се у
соби за буђење, ЈИН или на одељењу на ком је болесник првобитно био.
Болесник у соби за буђење проводи време све док се његово стање, након ОП, не
стабилизује, а након тога се преводи на одељење за самонегу или уколико се
здравствено стање погорша, преводи се у ЈИН. Болесник у ЈИН проводи време све док
има потребу за максималном негом и лечењем. Након ЈИН, болесник се поступно
преводи на ниво полуинтензивне неге, па на ниво самонеге (обичне неге).
Здравствена нега и лечење, у раном постоперативном току, усмерени су на праћење
стања болесника, превенцију, препознавање и решавање постоперативних
компликација.

ЗБРИЊАВАЊЕ БОЛЕСНИКА НА ОДЕЉЕЊУ

- Преместити болесника у кревет, увек више особа (болесник најчешће није у

могућно-сти учествовати због дејства анестетика);
- Поставити болесника у одговарајући положај (уколико је могуће поставити га на бок
или му окренути главу на страну);
- Након примене спиналне анестезије потребно је да болесник лежи на леђима, на
равном, без јастука испод главе – превенција главобоље као честе компликације
спиналне анестезије;
- Након потпуног буђења из опште анестезије и када здравствено стање то
дозвољава болесник се поставља у Фовлеров положај, што омогућава лакше
дисање и искашљавање, те бољу вентилацију плућа;
- Утоплити болесника (губитак крви током ОП, нижа температура у просторији могу
снизити телесну температуру болесника);
- Примити податке и документацију о болеснику (усмено и писмено) од сестре и
анестезиолога, како би се могло наставити са спровођењем даљих активности
(сестра на одељењу мора знати шта се дешавало у вези са болесником у ОП сали и
соби за буђење) - проверити упутства о постоперативној нези, посебна упутства за
праћење болесника, примену терапије, податке о рани, завојима, дренажи,...
- Посматрати, мерити и бележити: спољашњи изглед (боја коже, усана, ноктију),
пулс, дисање, ТА (мерити у различитим интервалима у зависности од стања
болесника и врсте (нивоа) неге
- На нивоу интензивне неге параметри се мере на 2 сата или чешће, на нивоу
полуинтензивне неге се мере на 3 до 6 сати, а на нивоу обичне неге најчешће на 12
сати (након изласка из ОП сале параметре мерити чешће све док се стање
болесника не стабилизује);
- Пратити болесниково понашање – помоћи му да се оријентише – рећи му где се
налази, да је ОП завршена итд;
- Подстицати болесника на мокрење, употребу ноћне посуде (гуске), надзирати да ли
је мокрио, мерити диурезу, обавестити лекара уколико болесник не може да мокри
- Уколико је прошло више од 8 сати од последњег мокрења (одељење, ОП сала,
буђење, одељење,...), а болесник није спонтано мокрио приступа се катетеризацији
мокраћне бешике – водити листу биланса течности;
- Контролисати завој/газу који се налазе преко ОП ране; необична количина
светлоцрвене крви може значити појаву крварења;
- Контролисати дренажу, мерити и бележити количину и изглед дренажног садржаја
(посматрати да ли садржај излази, да ли је дрен запушен или притиснут на неком
месту, да ли је садржај обилан; код активног крварења дренажни садржај је крвав и
топао);
- Контролисати примену терапије (инфузије, трансфузије,...) примењивати редовно
аналгетике, антибиотике,...
- Подстицати болесника на дубоко дисање и вежбе – померање екстремитета чим
буде способан за сарадњу;
- Спроводити негу усне дупље, влажити му усне мокром газом, спроводити негу
коже, ставити му зубну протезу (ако је користи) када је будан и нема проблема са
дисањем;
- По налогу лекара од болесника узимати материјал за лабораторијске анализе – ККС,
БХ, ФК, гасне анализе,...;
- ...
ПОСТОПЕРАТИВНЕ КОМПЛИКАЦИЈЕ

Ране постоперативне компликације Касне постоперативне компликације

*јављају се у првих 48 сати *јављају се 7-10 дана након ОП

1. Повишена температура 1. Тромбофлебитис и флеботромбоза

2. Промене пулса и притиска 2. Инфаркт и емболија плућа
3. Повраћање 3. Инфекција ране
4. Акутна дилатација желуца 4. Декубитални улкус
5. Штуцање 5. Паротитис
6. Ретенција мокраће 6. Перитонитис
7. Постоперативни циститис 7. Анурија
8. Застој рада црева 8. Опстипација
9. Шок
10. Крварење
11. Гнојење ране
12. Главобоља
13. Психички поремећаји
14. Плућне компликације

Вежбе дисања
Вежбе дисања су од великог значаја за постоперативну негу. Пожељно је да се
болесник оспособи за њих још у преоперативној фази. Циљ ових вежби је да се повећа
капацитет плућа и спречи колапс алвеола, тј. ателектаза. Вежбе почињу 12-24 сата
после ОП, уколико то дозвољава стање болесника, а трају 15 минута. Сутрадан вежбе
се понављају два пута по 15 минута. Треба настојати да издисај буде дужи од удисаја и
да се удише преко носа. Током удисаја болесник подиже руке изнад главе, а приликом
издисања руке спушта ка коленима.
Једна врста вежби је да болесник сам уради издисај, а да му сестра на крају притисне
рукама доњи део грудног коша. Другу врсту вежбе болесник изводи сам тако што
полуседећи у кревету максимално испружи ноге у току удисаја, а приликом
експиријума ноге максимално савија. То је тзв. вежба покретања дијафрагме чиме се
смањује запремина грудног коша и појачава експиријум и реекспанзија (ширење)
плућа, те спречава ателектаза.
Такође, од важности је стимулисати болесника на искашљавање накупљеног секрета,
како би се превенирала пнеумонија. Болеснике треба охрабрити да искашљавају јер се
углавном боје да им „конци не пукну“. Зато им се сугерише да ставе свој длан на рану
(ако је рана нпр. на трбуху), а потпомаже им се благим лупкањем шакама по леђима и
давањем бронхосекретолитика и експекторанаса (нпр. бисолвон,...).

Потешкоће с мокрењем и ретенција мокраће

Шест до осам сати након ОП болесници обично не мокре, диуреза је смањена, а
концентрација повишена, биланс течности се изрегулише у првих 48 сати после ОП.
Потешкоће с мокрењем настају због смањења стварања мокраће, при недостатку
надржаја, хируршким захватима на дебелом цреву, анусу, вагини, али и због психичких
и физичких потешкоћа у прилагођавању на ново стање.
Ако болесник не може спонтано да мокри, оно се покушава изазвати разним
поступцима: постављањем болесника у други положај, постављање топлог термофора
у пределу бешике, отварањем славине (шум воде може провоцирати на мокрење),...
Уколико ни један од поменутих поступака не даје резултате, препоручије се извођење
катетеризације мокраћне бешике.
Ретенција урина може бити присутна код оперисаних болесника; када се сумња на већу
количину заостале мокраће у бешици, лекар одређује катетеризацију. Ако се у бешици
накупила већа количина мокраће, треба је празнити поступно, јер нагло пражњење
може изазвати крварење у бешици.

Метеоризам (натудост) и застој у раду црева

Метеоризам се јавља као последица неактивности ГИТ-а, због дејства лекова,
анестетика, болесникове неактивности и промена у узимању течности и хране.
Након што се болесник пробуди из анестезије, перисталтика може бити успорена или је
нема, течност и гасови се накупљају у ГИТ узрокујући проширење желуца и црева;
абдоминална дистензија је уобичајена појава након сваког хируршког захвата у општој
анестезији, посебно након лапаротомије (хируршко отварање трбушне шупљине).
Треба посматрати болесника, слушати перисталтику и спроводити поступке који ће
омогућити избацивање гасова и умањити, односно уклонити абдоминалну дистензију.
Треба мењати болеснику положај у постељи (када је могуће), подстицати болесника на
кретање (уколико је дозвољено и уколико може-има снаге), не давати течност и/или
храну док се не успостави перисталтика (према одредби лекара). По потреби треба
увести ректални катетер за избацивање гасова, применити евакоклизму (уколико није
контраиндиковано – по налогу лекара), применити простигмин (за успостављање
перисталтике – по упуту лекара). Уколико се перисталтика не успостави и ако се
метеоризам не смањи, може се развити паралитички илеус, једна од најтежих
постоперативних компликација.

Паротитис
Паротитис се јавља око 6-7 дана после ОП као последица нехигијене усне шупљине.
Стога је најбоља превенција редовна нега усне дупље, испирање, редовно прање зуба
и јачање општих одбрамбених снага организма.
Тромбифлебитис и флеботромбоза
Тромбоза је интраваскуларно, заживотно формирање тромба, садејством различитих
етиолошких и физико фактора. Акутни венски застој може бити изазван запаљењем
површинских вена – комбинација тромбозе и флебитиса – тромбофлебитис и
тромбозом дубоких вена (најчешће ногу) – флеботромбоза.
Тромб је получврста маса заживотно формирана од компонената крви која настаје у
крвној струји у срцу или крвним судовима, а може проузроковати локални или
регионални прекид крвотока, као и дисталну емболизацију. Тромботски процес се
најчешће локализује у венама доњих екстремитета.
Ризико фактори код оперисаних болесника: мировање, дехидратација, хемоконце-
нтрација и успорена циркулација.
Задаци сестре-техничара у превенцији тромбозе: спроводити и/или подстицати
болесника на пасивне и активне вежбе доњих екстремитета, вежбе дубоког дисања,
постављање болесника у правилан положај и мењање положаја у постељи; одржавање
личне хигијене болесника; масажа (водити рачуна ако постоји тромбоза!); постављање
еластичних завоја или чарапа пре вертикализације болесника (по налогу лекара);
подстицање на што раније устајање из постеље након ОП; осигурати правилну
хидрацију; применити прописану терапију – најчешће нискомолекуларни хепарини пре
и након ОП (Fraxiparine, Clexan, Fragmin,...); ...
Уколико постоји сумња да су присутни знаци тромбозе (бол или грчеви у листу ноге или
на унутрашњој страни натколенице, болно отицање ноге, црвенило и топла кожа,
болна осетљивност на додир,...) на време их треба уочити, обезбедити мировање
болесника у постељи, хигијена се спроводи у кревету, обављање нужде такође,
забрањено је спроводити вежбе екстремитета, а болесни екстремитет (нпр. нога) се
поставља у повишен положај (елевација).

Инфекција ране
Локални знаци инфекције ране - rubor (црвенило), tumor (oток), calor (топлота), dolor
(бол) иfunctiolaesa (губитак функције – један је од могућих, али не и карактеристичан
знак); може се јавити и серозни или серопурулентни ексудат из ране.
Као последица инфекције ране може доћи до дисрупције ране – процес раздвајања
зидова ране на којима није остварено срастање; може захватити све слојеве или део
слојева; дисрупција свих слојева назива се дехисценција ране (најчешће се јавља након
абдоминалних операција и могу бити праћене евисцерацијом (излажењем) трбушних
органа кроз рану). У овим ситуацијама потребно је обезбедити строго мировање
болесника у постељи, обавестит хирурга о појави компликације, заштити рану
стерилним завојним материјалом и припремити болесника за реинтервенцију
(повратак у ОП салу).
 ДРЕНАЖА У ХИРУРГИЈИ

Дренажа – евакуација накупљене, задржане било које течности из ране или телесних шупљина
и органа с циљем превенције инфекције.

У свакој свежој рани из пресечених крвних и лимфних судова, као и у самом ткиву, ствара се
сером (серозна течност), која је одлична подлога за развој бактерија, посебно ако је његова
количина већа.

Дренови су страна тела која не треба дуго да буду присутна, те се остављају само док
обезбеђују евакуацију садржаја. Они се постављају кроз пунктиформну инцизију. Да би се дрен
одржао на месту и спречило његово испадање и померање, примењује се шав спољњег дела
дрена кроз кожу. Спољни део дрена, односно место инцизије, мора се одржавати у
асептичним условима како би се спречио продор микроба у шупљине или ОП рану.

Према одређеним поделама постоји 3 типа дренаже:

1. Активна – поступак при којем се преко аспирационе пумпе омогућава евакуација садржаја;
2. Пасивна – поступак слободног отицања садржаја из ране кроз систем дренаже (зависна је
од гравитације);
3. Отворена – нарочито адекватна при постојању инфекције ране (нпр. скида се један или
више шавова са ране и оставља се да се садржај спонтано евакуише у стерилан завојни
материјал којим се рана прекрива).

Врсте дренаже у односу на простор који се дренира:

1. Дренажа ОП ране – дренирају се оне ране које су контаминиране (тј. код којих се очекује
појава инфекције), које су велике површине (у којима се накупља лимфа) и које имају
склоност да крваре;
2. Торакална дренажа – дренажа грудне дупље од накупљене крви, гноја, ваздуха;
3. Дренажа трбушне дупље – дрен се поставља у онај простор трбуха у којем се накупља
патолошки садржај; веома често код већих абдоминалних операција поставља се дрен у
Дугласов простор;
4. Дренажа жучних путева – спрводи се помоћу Т-дрена*
5. Дренажа апсцеса, циста, ...

*Т-дрен се употребљава за дренажу структура хепатобилијарног тракта. Краћи крак Т-

дрена поставља се у отвор дуктус холедохуса, а дужи излази напоље кроз трбушни
зид. Дренажа служи за евакуацију жучи након операција холедохуса и за убацивање
контрасног средства у сврху РТГ снимања жучних путева (холангиографија). Око Т-
дрена ствара се гранулационо ткиво које изолује дрен од слободне трбушне шупљине
и зато се овај дрен може након 8-10 дана одстранити без опасности од изливања жучи
у трбушну дупљу. Но, ако се случајно дрен одстрани унутар 48 сати од постављања, жуч
ће излазити у трбушну дупљу и доћи ће до билијарног перитонитиса.
Сестринске интервенције: надзор над функцијом дренова (проверавати да није
запушен, на неком месту савијен,...); пратити количину, изглед, мирис, примесе
дренажног садржаја; евидентирати вредности у мед.документацију; асистирати
хирургу при превијању и депласирању дрена; ....
Дренажни садржај се евакуише у специјалне ПВЦ кесе (као и оне за урин), специјалне
дренажне кесе с могућношћу прављења вакума; мале кесе са отвором и
самолепљивим диском који се лепи на кожу болесника; специјалне стаклене боце које
се примењују код торакалне дренаже итд.