7.

Словенско лексичко наслеђе у српском језику

У области речника дијалекти српског језика добро чувају наслеђени словенски

лексички фонд, и у томе се српски језик слаже са осталим словенским језицима. Лексички
фонд српског и других словенских језика упућује на то да су Словени били стално
настањено становништво које се бавило земљорадњом, а које је политички било племенски
организовано. Наслеђена словенска лексика није у већем обиму замењена новом лексиком.
Фреквенција словенске лексике знатно је већа од процента њене присутности у савременом
лексичком фонду. У реченици: Кад сам се јутрос пробудио, био је нападао толико велики
снег да нисам могао поћи пре него што сам га почистио (Поповић 2007: 404) срећу се само
словенске речи.
Лексички фонд прасловенског језика био је довољан да означи реалије присутне у
средини у којој су Словени живели. Очувана словенска лексика у српском језику сведочи о
материјалној (највећи део наслеђене лексике) и духовној култури (мањи део лексике) старих
Словена:
а) земљорадња: њива, браза, жетва, жито, пшеница, раж, јечам, овас, просо, клас,
зрно, хмељ, тиква, репа, грах, боб, мрква, хрен, мак;
б) рад и називи оруђа: труд, оруђе, нож, бритва, секира, длето, игла, шило.
в) обрада земљишта и плодова: орати, копати, сејати, плевити, жети, косити, брати,
млатити, врћи, млети, плуг, рало, брана, коса, срп, мотика, лопата, виле, жрвањ, гумно,
гредељ, плаз, лемеш, ралица итд.
г) биљке и воће: дрво, јела, бор, буква, граб, јавор, бреза, липа, топола, јасика, врба,
јоха/јова, глог, зова, папрат, трава, јабука, крушка, шљива, вишња, орах, лешник, оскоруша.
д) слатководно рибарство: називи риба – риба, караш, сом, штука, пастрва /
пастрмка, јесетра, јаз, клен, угор; називи оруђа – удица, мрежа, врша / вршка (= кош од
прућа за хватање риба и ракова).
ђ) пловидба: лађа, чун, весло, крма.
е) метали: железо, мед (бакар), олово, сребро, злато.
ж) транспорт: пут, стаза, воз (= кола; новије значење железница), саонице, седло,
товар, јарам, узда, бич; јахати, возити; конструкција кола – осовина, спица, срчаница, коло.
з) музика: свирати, плесати, певати; гусле, бубањ, пиштаљка, свирала.
и) животиње: домаће – коњ, говедо, свиња, коза, овца; дивље – звер, медвед, јелен,
вук, лисица, пас, зец, јеж, миш, змија, жаба.
ј) птице: птица, гуска, кокот, орао, соко, јастреб, голуб, грлица, чапља, детлић, врана,
гавран, врабац, славуј; крило, гнездо, перо.
к) бубе: паук, муха / мува, комарац, мрав, гусеница, буха / бува, ваш.
л) текстил: стрићи, плести, прести, ткати, шити, кројити, крпити, рубље, гаће, убрус,
облачити се, оденути, обути,; терминологија разбоја – нити, брдо, брдила, основа.
љ) околна природа: свет, земља, глина, прах, песак, камен, поље, ледина, гора, хум,
врх, дол/долина, јама, луг, лука (= ливада или њива крај реке; померено значење:
пристаниште), вода, река, поток, вир, млака (= бара, локва; барљиво, влажно земљиште),
језеро, море, острво; ветар, бура, вал; влага, магла, роса, облак, муња, град, дуга, хладноћа,
мраз, снег, лед; лето, јесен, зима; небо, сунце, звезда; југ, север; јутро, вече, дан, ноћ.
м) тело: пут, месо, кожа, кост, глава, чело, лице, око, зеница, ухо / уво, нос, ноздрва,
уста, језик, зуб, брада, шија, грло, прса / прси, груди, ребро, раме, рука, леђа, лакат, прст,
длан, нога, колено, утроба, плућа, желудац, црево; живети, живот, мрети, смрт, глад, жеђ,
јести, пити, обед, родити, болети, видети, гледати, слушати, чути, стати, сести, лежати,
улазити, говорити, глас, мучати; здрав, крепак, слеп, нем, блед, млад, стар.
н) сроднички односи: племе, свадба, муж, жена, невеста, удова / удовица, мати, син,
кћи, брат, сестра, деда, баба, стриц, ујак, тетка, снаха, свекар, свекрва, девер, јетрва, зет,
таст, ташта, маћеха.
њ) држава, ратовање: кнез, господар, владати, закон, обичај, вођа, војвода, витез,
војска, оружје, мач, стрела, штит, војна, бој, плен, стража.
о) психички живот: добар, драг, мио, весео, мудар, рабар, достојан, красан, зао,
гори, строг, прост, лењ, глуп; разум, мисао, воља, слава, хвала, нада, мир, моћ, стид, мука,
туга, невоља, ужас, гнев, милост, жалост, пакост.
п) религија: вера, бог, свети, ду, душа, молити се, грех (из прехришћанског
времена); црква, пост, поп, крст (позајмљенице).

Лексика прасловенског порекла очувана је у приближном обиму у свим српским

дијалектима. Потпуне подударности, међутим, нема. У неким дијалектима, и унутар
дијалеката, поједине лексеме замењене су новом лексиком.
Општесловенска лексема дажд среће се ретко у неким периферним говорима, а
уместо ње користи се киша (*kys-ja; примарно „влажно време“). Општесловенско железо
замењено је именицом гвожђе у многим говорима. Општесловенско пот замењено је
именицом зној. Уместо старијег искати у многим дијалектима је тражити. Уместо
обедовати у већем делу уопштено је ручати. Уместо општесловенског *orbota које је дало
работа, у већем делу српских говора уопштено је рад. Општесловенско жељка (*žely)
среће се само у неким периферним говорима, пошто је замењено именицом корњача. У
мањем делу говора опстала је старија именица гребен, која је замењена новијом чешаљ.
Мањи део лексике словенског порекла опстао је, мењајући првобитна значења.
Старије значење глагола љубити (= волети) замењено је новим (старије целивати). Старије
значење именице лука (= њива, ливада поред реке) замењено је новијим значењем (=
пристаниште). Старије гојити (= неговати) сада значи хранити.

Страни елементи у лексици српског језика

У току више од хиљаду година постојања у новом завичају, српски језик је преузео
већи број позајмљеница, претежно из несловенских суседних језика. Позајмљенице се
односе на нове реалије, углавном на специјална стручна подручја и специјализоване
појмове. За означавање основних појмовних категорија српски језик највећим делом очувао
је наслеђену словенску лексику. После доласка на Балканско полуострво Словени су били
подвргнути утицајима Римљана и Грка, претежно у приморју, док је у унутрашњости у
време досељавања остварен контакт са становништвом које још увек није у потпуности
било хеленизирано или романизовано.
Доминантан старији лексички слој позајмљеница у српским дијалектима из првих
векова односи се на планинско сточарење, пошто су овај вид привреде Словени преузели
од старобалканског становништва. У пољопривредној терминологији словенска лексика
добро опстаје, а налазимо је и у другим балканским језицима, посебно румунском и
албанском.
Од свих несловенских језика на Балканском полуострву за српски језик од значаја је
утицај романских језика, као и балканороманских који нису још потпуно романизовани.
На западу, посебно у приобаљу, среће се већи број позајмљеница романског типа, које се
често односе на пловидбу и риболов. На истоку Балкана на лексику утиче румунски,
балканорумунски: чутура, гудура, сугаре (= једногодишње јагње), фурка (= вретено), бринза
(= сир, Банат), буза / буsа (= усна), бурдељ (= колиба), пура, трзе (= касно рођено јагње,
Црна Гора), мачуга / мочуга, комка (=причест), комкам се, кестен / коштањ (= кестен),
балега, баљав / баљаст (= црне главе), мургав (= црн, сив, тамне боје), бач (= планински
овчар), бачија, урда (= грушевина), чука (= стрмо брдо), чот (= заобљено брдо).
Италијанске речи срећу се и у областима које су удаљене од италијанског утицаја:
шега (= тестера, Црна Гора), чегарим (= одсецам гране, источна Србија), амбис, бештија,
бокал, буре, чемпрес, капут, катанац, коверта, мањкати, наранџа / поморанџа.
Неке речи које можемо везати и за утицај румунског језика вероватно представљају
траг трачке лексике. Неке су широко распрострањене: фрула, струга (= мали отвор кроз који
се протерују овце на мужу), ватра (словенска реч је огањ); а неке се јављају само у
балканизираним дијалектима: буза / буsа (= усна), стопан (= домаћин), катерица (=
веверица).
Снажнији утицај грчког језика препознаје се у срединама које претежно припадају
православном хришћанству: панађур (= вашар), аспида (= змија), буклија (= тиква, боца),
друм, прћија, комат, мистрија, море (= вокатив μορε од грч. μορος „луда“, скраћено бре <
*mre1), мирис, тренда / трендафиљ (= ружа у неким говорима), подрум, ливада; манастир,
игуман, епископ, литургија / литурђија, анђео, калуђер, путир, даскал (= учитељ).
Хунгаризми се срећу релативно често у српским војвођанским говорима. И изван
овог ареала, налазе се лексеме мађарског порекла: добош, шор, ардов, ашов, корбач, чизма.
Оријентализми су у српске говоре, али и у остале балканске језике, у већем обиму
почели да продиру од 15. века, после формирања турске државе. У западније делове
штокавштине продор лексике из османског турског био је слабији. На простору штокавских
дијалеката два подручја су под посебно снажним утицајем турске лексике: кужна и источка
Србија и говори исламизованог становништва. У неким говорима је и основна словенска
лексика била потискивана османизмима: хинсан (= човек), хајван (= животиња). Утицај је
некада тако значајан да у српске говоре продиру и граматикалне речи (сал = само).
Османизми су продрли у знатнијем обиму у све говоре српскога језика: јорган,
пешкир, јастук, ћилим, чарапа / чорапа, комшија, шећер, пенџер, сокак, сат, курјак, сандук,
бибер, чобанин, ћорав, башта / башча, барјак / бајрак, барабар, зумбул, тенџера, катран,

1
Бре неки објашњавају преузимањем турског be.
душманин, капија, авлија, одаја, ћевап, казан, кашика, кулук, вересија, ортак, мангуп,
хајдук, севап, севдах итд. Неки османизми који се више не користе у књижевном језику
опстају у народним говорима.
Обим присутности лексике страног порекла у појединачним говорима условљен је
цивилизацијским контактима појединих области у којима су формирани српски
дијалекти. Под утицајем савремене лексике присутне у књижевнојезичком стандарду, мења
се и лексички фонд у свим српским дијалектима.
Слој лексике у коме се препознају трагови балканских староседелаца односи се и на
географска имена. Имена већих и средњих река су највећим делом античка, претежно
предримског порекла. Сачуван је мали број имена градова из предсловенског раздобља у
континенталним областима српског језичког простора (Ниш, Липљан, Рас, Дувно, Срем) –
разлог треба тражити у нестанку урбаних насеља, која су била разорена и напуштена. У
приморском делу, у коме су насеља остала, очувана су и ранија имена (Улцињ, Будва, Бар,
Котор).