др Душка Кликовац

СКРИПТА ЗА ПРЕДМЕТ
СИНТАКСА СРПСКОГ ЈЕЗИКА
за студенте групе 01
(2021/2022)
2
 3

САДРЖАЈ

I. УПОТРЕБА ГЛАГОЛСКИХ ОБЛИКА ..................................................................... 5

1. Концептуализација времена у српском језику ..................................................... 5
2. Глаголски вид .......................................................................................................... 8
3. Значења глаголских времена ............................................................................... 12
4. Означавање радње која се понавља..................................................................... 16
5. Употреба глаголских облика у приповедачком тексту ..................................... 20
6. Презент ................................................................................................................... 22
7. Перфекат ................................................................................................................ 29
8. Крњи перфекат ...................................................................................................... 34
9. Плусквамперфекат ................................................................................................ 36
10. Аорист .................................................................................................................. 38
11. Имперфекат ......................................................................................................... 39
12. Футур (први) ........................................................................................................ 41
13. Футур II ................................................................................................................ 43
14. Потенцијал ........................................................................................................... 45
15. Потенцијал други (прошли) ............................................................................... 47
16. Императив ............................................................................................................ 48
17. Инфинитив ........................................................................................................... 49
18. Глаголски прилози (герунди)............................................................................. 53
Коришћена литература ............................................................................................. 56
II. ЗНАЧЕЊА И ФУНКЦИЈЕ ПАДЕЖА И ПРЕДЛОШКО-ПАДЕЖНИХ
КОНСТРУКЦИЈА ......................................................................................................... 58
1. Номинатив ............................................................................................................. 58
2. Вокатив .................................................................................................................. 59
3. Датив без предлога................................................................................................ 60
4. Датив с предлозима............................................................................................... 64
5. Акузатив без предлога .......................................................................................... 66
6. Инструментал без предлога ................................................................................. 67
7. Предлози са значењем САДРЖАВАЊА.................................................................... 72
8. Конкретна значења предлога у с локативом ...................................................... 75
9. Апстрактна значења предлога који значе САДРЖАВАЊЕ .................................... 76
10. Употреба предлога У и НА с истим именицама или именицама сличног
значења у локативу ................................................................................................... 80
11. Предлози који се употребљавају с различитим падежима ............................. 85
12. Падежна синонимија........................................................................................... 86
Коришћена литература ............................................................................................. 88
III. ПРЕДИКАТСКА РЕЧЕНИЦА И ЊЕНИ ДЕЛОВИ ............................................. 89
1. Семантичке улоге .................................................................................................. 89
2. Глаголска валенца и реченични модели ............................................................. 91
3. (Граматички) субјекат .......................................................................................... 93
4. Прави објекат ........................................................................................................ 95
5. Конструкције с допунским предикативом.......................................................... 98
6. Глагол ТРЕБАТИ – синтаксичко понашање .......................................................... 99
7. Традиционални и комуникативно-граматички приступ анализи реченице с
више предиката ....................................................................................................... 101
8. Корелативи зависних реченица ......................................................................... 106
9. Месне реченице ................................................................................................... 108
10. Зависне реченице с везником КАД ................................................................... 110
4

11. Псеудонамерне и наменске реченице ............................................................. 112

12. Поредбене и последичне реченице ................................................................. 113
13. Номинализација и декомпоновање глагола .................................................... 114
14. Распоређивање енклитика ................................................................................ 121
15. Парцелација реченице ...................................................................................... 122
16. Текстуална кохезија .......................................................................................... 123
Коришћена литература ........................................................................................... 126
IV. ДОДАТАК ............................................................................................................. 128
1. Врсте речи ............................................................................................................ 128
2. Деикса .................................................................................................................. 154
 5

I. УПОТРЕБА ГЛАГОЛСКИХ ОБЛИКА

1. КОНЦЕПТУАЛИЗАЦИЈА ВРЕМЕНА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

1.1. Метафоре за разумевање времена

Време је апстрактан, тј. чулима недоступан појам (човек нема чула за

сначажење у времену као што има чула за сналажење у простору). Стога се оно
може разумети само помоћу метафоре, тако што се на њега пројектују особине
неког конкретног појма – у овом случају простора или неког просторног појма.
За разумевање времена има више метафора.

1. метафора:
ДОГАЂАЈИ / ВРЕМЕНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ СУ ПРЕДМЕТИ
ВРЕМЕ ЈЕ РЕЂАЊЕ ДОГАЂАЈА / ВРЕМЕНСКИХ ЈЕДИНИЦА
ВРЕМЕ ЈЕ ЛИНЕАРНО КРЕТАЊЕ УНАПРЕД
ВРЕМЕ ЈЕ ЛИНИЈА УСМЕРЕНА ОД ПРОШЛОСТИ КА БУДУЋНОСТИ
ВРЕМЕНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ СУ ОДСЕЧЦИ НА ВРЕМЕНСКОЈ ЛИНИЈИ

Најпре, ДОГАЂАЈИ И ВРЕМЕНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ се метафорички разумеју као

ПРЕДМЕТИ. То видимо из граматичког понашања именица које означавају
догађаје и временске јединице: оне су бројиве – имају једнину и множину, и уз
њих могу стајати редни бројеви и заменице као што су сви, сваки:

два дана / века, три недеље / године

сваког часа / дана, сваке године

Затим, ДОГАЂАЈИ И ВРЕМЕНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ СЕ РЕЂАЈУ ЈЕДАН ЗА ДРУГИМ, тако

да ЧИНЕ УСМЕРЕНИ НИЗ (прво се поставља онај који се догодио раније, па онда
онај који се догодио касније); дакле, ВРЕМЕ ЈЕ РЕЂАЊЕ ДОГАЂАЈА ИЛИ
ВРЕМЕНСКИХ ЈЕДИНИЦА – ПРЕДМЕТА. То видимо у следећим примерима:

низ година / збивања / дугих бесаних ноћи

За време овог нашег сјајног путовања ... низали су се пријатни догађаји један за
другим.
Догађаји се нису ређали, него сударали и прескакали.
у прво / последње време
Дани су му избројани. (= дани су поређани један за другим, и тим редом се и
броје)

Пошто се тим ређањем временски низ непрекидно продужава, тако да

стално „иде напред“, ВРЕМЕ ЈЕ ЛИНЕАРНО КРЕТАЊЕ УНАПРЕД. У вези с том
метафором стоји и глаголи који означавају „радњу“ која се приписује времену
као вршиоцу, а која је увек некакво кретање:

Време тече / иде / лети / мили. Живот тече својим током.

6

Представа о појединачним догађајима или временским јединицама може

сасвим избледети, тако да добијамо метафору ВРЕМЕ ЈЕ ЛИНИЈА УСМЕРЕНА ОД
ПРОШЛОСТИ КА БУДУЋНОСТИ. Да је време једнодимензионално, говоре нам
следећи примери:

отегнути се као гладан дан

бити дуг као гладна година
прекраћивати време

У складу с тим, ВРЕМЕНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ СУ ОДСЕЧЦИ НА ВРЕМЕНСКОЈ ЛИНИЈИ.

Они могу бити РАЗЛИЧИТЕ ДУЖИНЕ (чак и тачке), као и МАЊЕ ИЛИ ВИШЕ УДАЉЕНИ
ЈЕДНИ ОД ДРУГИХ:

У појединим одсечцима живота преовлађују други процеси.

Између та два догађаја протекло је десет година.

2. метафора:
ЧОВЕК ЈЕ ПУТНИК КРОЗ ВРЕМЕ, које је ИЗДУЖЕНИ ПРОСТОР ИЛИ ПУТ, тј.
ПОСТОЈАЊЕ ЈЕ ПУТОВАЊЕ (КРЕТАЊЕ ПО ВРЕМЕНСКОМ ПУТУ)
ПРОШЛОСТ ЈЕ ИЗА ЧОВЕКА-ПУТНИКА, БУДУЋНОСТ ЈЕ ИСПРЕД ЊЕГА
ВРЕМЕНСКИ „ПУТ“ ЈЕ ПОДЕЉЕН НА ДЕЛОВЕ

Да је ПОСТОЈАЊЕ ПУТОВАЊЕ ПО ВРЕМЕНСКОМ „ПУТУ“, при чему је

ПРОШЛОСТ ИЗА ЧОВЕКА-ПУТНИКА, а БУДУЋНОСТ ИСПРЕ ЊЕГА, видимо у следећим
примерима:

Иза нас терор и блокаде, испред нас неизвесност страшних борби.

Окупљамо се да бисмо ... свој поглед бацили у прошлост да угледамо пут којим
смо прошли.
Трновита је стаза којом се један борац за истину ... креће.
Ви сте се сад нашли пред новом ситуацијом.
У дубоку ноћ доспео је воз до Параћина.
Када се на своју прошлост осврнем...
Испред јесени погибе му и ћерка.
Гладни курјаци дозивају се пред ноћ.

У складу с том метафором, ВРЕМЕНСКИ ПУТ ЈЕ ПОДЕЉЕН НА ДЕЛОВЕ, А

ПОСТОЈАЊЕ ЈЕ ИДЕЊЕ ОД ЈЕДНЕ ВРЕМЕНСКЕ ТАЧКЕ ДО ДРУГЕ:

Од дана до дана човек гледа како лишће све више жути.

Ради од јутра до мрака.
Решено је да се к вечери пређе у противнапад.
То се не може урадити преко ноћи.

Претходна метафора може се проширити метафорама које прецизирају

природу временских јединица: ВРЕМЕНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ СУ САДРЖАТЕЉИ1, А
ПОСТОЈАЊЕ ЈЕ ИЗЛАЖЕЊЕ ИЗ ЈЕДНОГ ПЕРИОДА – САДРЖАТЕЉА И УЛАЖЕЊЕ У ДРУГИ:

У том тренутку све се утишало.

1
Под САДРЖАТЕЉЕМ се подразумева ограничен дводимензионални или тродимензионални
простор.
 7

Из дана у дан све више отопљава.

Из године у годину имамо све мање времена.

Најзад, ДОГАЂАЈИ ИЛИ ВРЕМЕНСКИ ОДСЕЧЦИ МОГУ БИТИ НА РАЗЛИЧИТОМ

РАСТОЈАЊУ ОД САДАШЊЕГ ТРЕНУТКА. При томе, посматрач се налази на месту
које је одређено садашњим тренутком, окренут је будућности и процењује
растојање између себе и разних догађаја – местâ на временској линији (ако треба
нечега да се сети, онда се окреће према прошлости):

Пролеће је близу; блиска будућност / прошлост.

Прошлост је одвише далека, и нема баш никаквог моста који би је некако везао
са данима данашњим.
Није далеко од ноћи.
удаљене и миле успомене
На данашњој раздаљини од песникове смрти ... може ... да се поуздано каже да
је био један од највећих песника.
Није сасвим једноставно, чак ни данас, са растојања од столећа и по,
просуђивати...

Метафора ПОСТОЈАЊЕ ЈЕ ПУТОВАЊЕ је, као што се из примера види,

„одговорна“ за употребу одређених предлога у предлошко-падежним
конструкцијама које имају временско значење: од / до + ген. (од јануара до
марта), преко + ген. (преко викенда), из + ген. и у + ак. (из године у годину), у +
лок. (у мају) итд.

3. метафора: ЧОВЕК СТОЈИ У САДАШЊЕМ ТРЕНУТКУ (при чему је ЛИЦЕМ

ОКРЕНУТ БУДУЋНОСТИ), а ДОГАЂАЈИ И ВРЕМЕНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ, који ЧИНЕ НИЗ, ЈЕСУ
ПРЕДМЕТИ У ПОКРЕТУ; ОНИ СЕ КРЕЋУ ИЗ ПРОСТОРА ИСПРЕД ЧОВЕКА (ТЈ. ИЗ
БУДУЋНОСТИ) ПРЕМА ЊЕМУ, ПРОЛАЗЕ МЕСТО НА КОЈЕМ ОН СТОЈИ И ОДЛАЗЕ У
ПРОСТОР ИЗА ЊЕГА (ТЈ. У ПРОШЛОСТ). Такво разумевање времена очитује се у
следећим примерима:

Иде Нова година.

Стигла нам је зима.
Наилазе тешка времена.
Напослетку дође и тај дан, стиже и нови учитељ.
Наступала су нова времена, долазили нови људи.
Старцу се приближио крај.
Време му улудо пролази.
Било па прошло.
Божић долази одмах иза Нове године.
Одјекну страшна детонација. За њом је следио читав низ других.
Нису могли да дочекају вечеру.

Долазећи, догађаји и временске јединице окренути су према човеку

лицем: Није могао да се суочи са оним што долази, а временске јединице човеку
доносе разне догађаје: Не зна се шта носи дан, а шта ноћ..

1.2. Шта је тим метафорама заједничко

Прве две метафоре подразумевају да се време креће из прошлости у

будућност. Друга и трећа подразумевају да човек и време мењају међусобни
8

положај – крећу се једно у односу на друго, при чему је човек леђима окренут
прошлости, а лицем будућности.2 Све три метафоре подразумевају да је време
линеарно. Стога се време може представити као линија усмерена од прошлости
ка будућности.

2. ГЛАГОЛСКИ ВИД

2.1. О појму глаголског вида

Већина глагола у српском језику сврстава се у две велика групе: глаголе

свршеног и глаголе несвршеног вида3. Глаголски вид се сматра
класификационом (инхерентном), а не морфолошком (обличком) граматичком
категоријом: свршени и несвршени вид нису облици једног истог глагола, него
се свршеност / несвршеност приписује свакој глаголској лексеми понаособ
(Поповић 1997: 174; Поповић 2005: 192).4
Врло је тешко дати дефиницију која би обухватила све свршене одн. све
несвршене глаголе. Глаголски вид се тиче тога и каква је радња која се
представља (на пример, радња означена глаголима скочити и скакати може
бити различита), али и тога како се представља једна иста радња (на пример,
радња означена глаголима писати и написати је иста, само је глагол писати
представља у њеном трајању или понављању, а глагол написати је „види“ као
целину). Начелно говорећи, несвршени глаголи (нпр. радити) или само именују
радњу, или означавају радњу у њеном трајању (току) или понављану радњу.
Свршени представљају радњу као целину (нпр. урадити), или означавају неки
посебан тренутак у току вршења радње – обично почетни.
Понекад се истиче да свршене глаголе одликује компактна временска
контура која не дозвољава да се издвоји било који њен део; стога, на пример,
радњу означену глаголом задржати се – иако она траје неко време (нпр.
Задржао се тамо два месеца) – не можемо делити: не можемо рећи Почео је /
Престао је да се задржи) (Риђановић 1998). С друге стране, радња означена

2
Постоји и појмовна метафора која каже да се крећу и време и човек; она гласи ПОСТОЈАЊЕ ЈЕ
ТРКА С ВРЕМЕНОМ и препознаје се у различитим метафоричким изразима. У канонском случају
човек и време иду истом брзином (држати корак с временом, бити савремен), али човек може
ићи и спорије и брже од времена (Време га је прегазило; Заостаје за својим временом; технички
заостале земље, одн. Он је испред свог времена). Међутим, у овом случају не мисли се на сâмо
време, него, метонимијски, на ставове, вредности, достигнућа који су одлика неког времена;
стога метафора ПОСТОЈАЊЕ ЈЕ ТРКА С ВРЕМЕНОМ није у вези с другим метафорама помоћу којих
се концептуализује ВРЕМЕ, него је у вези са концептуализацијом РАЗВИТКА као КРЕТАЊА
УНАПРЕД.
3
Поред њих, постоји и известан број двовидских глагола, чије се видско значење разуме из
контекста. Грицкат (1957–1958) утврђује да тих глагола има сразмерно много у односу на друге
словенске језике (између осталих, то су готово сви глаголи на -ирати и -исати).
4
То је зато што се свршени глаголи, који се обично добијају префиксацијом од несвршених,
разликују од њих не само по виду него и по значењу, јер префикс у свршени глагол по правилу
уноси и неко своје лексичко значење (на пример, глагол писати према себи има више свршених
глагола – написати, исписати, уписати, дописати, пописати, прописати, расписати итд. – а
једини „кандидат“ за чистог видског парњака је само онај први (в. Грицкат 1957–1958). С друге
стране, заиста постоје парови глагола који се разликују само по томе што је један свршен, а
други несвршен – иначе им је лексичко значење исто. То су, пре свега, глаголи настали
суфиксацијом (изаћи – излазити, преписати – преписивати и сл.).
 9

несвршеним глаголом може се делити – а то се на синтаксичком плану одражава

у томе што несвршени глаголи могу бити допуна фазним глаголима (Почео /
наставио / престао је читати).
Категорија глаголског вида спада у семантичку појаву која се назива
АСПЕКТУАЛНОСТ. То је појмовни садржај који се некако исказује вероватно у
свим језицима, али на различите начине. У нашем језику (као и у другим
словенским језицима) тај садржај је граматикализован – постао је граматичка
категорија глагола. Другим речима, већ сама глаголска лексема по себи носи
податак о видском значењу (са изузетком двовидских глагола, чије се видско
значење препознаје у контексту). Међутим, ни у нашем језику се тај појмовни
садржај не изражава само глаголским видом него и другим елементима у оквиру
реченице; а с друге стране, и у нашем језику се аспектуалност може, осим
глаголским видом, исказати и на друге начине – нпр. фазним (аспектуалним)
глаголима.

2.2. Основна значења свршеног и несвршеног вида

Два су основна значења свршеног одн. несвршеног вида:

(1) Свршени глаголи типично означавају једнократну, а несвршени

понављану радњу. Нпр.:

Марко је прошле године сваког дана долазио на Факултет.

Марко је и јуче дошао на Факултет.

Од овог општег принципа постоје изузеци. Једна група изузетака јесу

случајеви када свршени глаголи исказују понављану радњу (о томе више у
поглављу 4). Други изузетак јесте случај кад се несвршеним глаголом исказује
једнократна радња. Тада та радња није смештена у одређену тачку на
временској линији, него се допушта да она заузима било коју у низу таквих
тачака:

– Је ли Јанко данас долазио? = „Да ли је Јанко данас уопште био овде (било
када)“?
– Долазио је и питао за тебе. = „Јанко се појавио у неко, било које време“5.

Слично и:

– Хоће ли он сутра долазити на Факултет? = „Хоће ли се уопште појавити“

(време се не прецизира).
– Мислим да ће долазити. / Не знам да ли ће долазити.

Међутим, кад је време доласка тачно одређено, радња се мора означити

свршеним глаголом:

– Има неки састанак у 11 и мислим да ће доћи. (*Има неки састанак у 11 и

мислим да ће долазити.)

5
Овај пример значи и „Дошао је и отишао“, тј. „Био је дошао, али је после отишао“. О томе ће
бити речи у поглављу о перфекту (т. 7.1).
10

Исто и:

– Зашто данас није било предавања?

– Студенти нису дошли. (*Студенти нису долазили). – Тачно одређено време у
које почиње предавање налаже употребу свршеног глагола.

Несвршени глагол може да означи једнократну радњу и у императиву, и

тада има нарочиту вредност. Наиме, кад је у питању некакво учтиво подстицање
(молба, савет, упутство и сл.), једнократна радња се изражава свршеним
глаголом:

Молим те, затвори прозоре.

Кад се за једнократну радњу употреби несвршени глагол, то не може

бити учтиво подстицање, него заповест, с изразито негативним емотивним
набојем:

Затварај прозор, промаја!

Затварај прозор већ једном!

Иста је разлика и између следећег пара реченица:

Уђите(, молим вас). – Улазите (већ једанпут)!

(2) Несвршени глаголи само именују радњу, или означавају радњу у њеном
трајању:

Јуче сам читала књигу, а затим изашла напоље.

Читала сам књигу три сата / цело послеподне.

Свршени глаголи означавају, насупрот томе, радњу као целину или

посебан тренутак у току радње (обично почетни). Они, дакле, могу имати
више посебних значења – тзв. видских ликова. Ево најважнијих.

1) Могу означавати ситуације које се обично сагледавају као тренутне јер

кратко трају:

Газда је лупио шаком о сто. Чаша је пала и разбила се.

Напоменућемо да се, ипак, и те краткотрајне ситуације могу сагледати у

свом трајању; у том случају ће се именовати несвршеним глаголима:

Газда лупа шаком о сто. Чаша пада и разбија се.

2) Могу означавати ситуацију с извесним трајањем, али чија се ограниченост

трајања подразумева:

Гости су поседели и отишли.

У овом примеру могли смо употребити и несвршени глагол, али бисмо

онда морали да изрекнемо и одредбу мере времена:
 11

Гости су седели цело послеподне.

3) Могу означавати радњу која је успешно приведена крају, тј. ону чији је
резултат остварен (треба приметити да се у односу на одговарајући несвршени
глагол мења облик глаголске одредбе):

Марија је отпевала песму.

Прочитала сам књигу за три сата / за једно послеподне. (Уп.: Читала сам
књигу три сата / цело послеподне.)
Написала сам поруку за два минута.

5) Могу означавати радњу чији је последњи део приведен крају:

Марија је допевала песму.

6) Могу означавати радњу која је довела до засићења:

Марија се напевала.

7) Могу означавати почетак радње:

Марија је запевала. Марија је пропевала.

То може бити и почетак интензивног вршења радње:

Марија се распевала,

а може бити и почетак радње са импликацијом њеног неодређеног или дужег

трајања:

Гости су засели, па никако да оду.

2.3. Неке синтаксичке појаве у вези с видом глагола

У вези са свршеним и несвршеним глаголима примећујемо још неке

синтаксичке појаве.

(а) Уз неке прелазне глаголе изрицање правог објекта је факултативно (то су тзв.
факултативно прелазни глаголи):

– Шта радиш?
– Читам (књигу). / Пишем (писмо). / Једем (јабуку).

Сви такви глаголи су несвршени. Ако се пак употреби њихов свршени

парњак, прави објекат се мора изрећи (реченице Прочитала сам / Написала сам
/ Појела сам могуће су само онда ако је прави објекат изречен у претходном
контексту):

Прочитала сам књигу. / Написала сам писмо. / Појела сам јабуку.

12

Слично томе, несвршени прелазни глаголи који означавају интелектуалне

и комуникативне радње могу као допуну имати само неправи објекат: Мислила
је о њему / Слушала је о њему; ако се пак употреби свршени глагол, онда он
мора имати и прави објекат: Помислила је о њему нешто ружно, Прочитала је о
њему краћу белешку (*Помислила је о њему, *Прочитала је о њему) (Ивић 1972:
31).

(б) Природа правог објекта уз свршене одн. несвршене глаголе такође није
остављена случају: свршени глаголи захтевају одређен, спецификован објекат,
док уз несвршене глаголе може да се употреби неодређени, неспецификовани
објекат:

– Шта си радила данас?

– Писала сам писма / једно писмо (=„неко“). – Објекат је у множини, или је
неодређен (једно не означава број, него значи „неко“; не може се рећи Писала
сам два писма). Али:
– Написала сам једно писмо / два писма. – Објекат је квантификован: једно
означава број писама.

Слично томе, на питање Хоћете ли кафу? може се одговорити са Не,

хвала, већ сам пила или Не, хвала, већ сам попила (у овом другом случају кафу
је непотребно поновити). Међутим, ако се одговор почне са Не, хвала, већ сам
једну..., избора нема: спецификован објекат захтева свршени глагол: Већ сам
једну попила.

(в) Исте речи имају различита значења и различите синтаксичке функције кад су
употребљене са глаголима свршеног или несвршеног вида:

Мало је читао. – Мало значи „кратко време“ и има функцију одредбе за меру
времена (долази на питање „Колико дуго?“).
Мало је прочитао. – Мало значи „мали део књиге“ и има функцију правог
објекта.

Слично и:

Брзо је трчао. – Брзо значи „хитро“ и има функцију одредбе за начин.

Брзо је претрчао стазу. – Брзо значи „за кратко време“ и има функцију
одредбе мере времена.

3. ЗНАЧЕЊА ГЛАГОЛСКИХ ВРЕМЕНА

3.1. Временска значења глаголских времена

Глаголска времена у својим основним значењима смештају ситуацију у

неки временски одсечак – садашњост (то се типично чини презентом, чије је
то основно значење), прошлост (то се типично чини перфектом, аористом,
имперфектом и плусквамперфектом, али и неким значењима презента и футура)
и будућност (што се типично чини футуром, али томе може послужити и
 13

презент, па и перфекат и аорист). Таква значења глаголских времена називају се

временска (индикативна).
Приликом употребе неког глаголског времена, говорник оријентише
ситуацију у односу на неки тренутак. Најважнији такав тренутак јесте тренутак
говорења (ТГ) – тренутак у којем говорник изриче свој исказ, који је за њега
„сада“; то је тренутак који раздваја прошлост од будућности. Тај тренутак је
говорников временски деиктички центар, будући да се он у простору, времену и
комуникацији оријентише према своме ја, сада и овде (В. Додатак Скриптима,
т. 2). Ако се ситуација коју глаголско време означава оријентише према ТГ,
такво значење глаголског времена је апсолутно; ако се та ситуација оријентише
према неком другом тренутку, такво значење је релативно. Постоје и
индикативне употребе глаголских времена које не спадају ни у апсолутну ни у
релативну. Неке од њих се могу сврстати у тзв. безвременску употребу:
ситуација означена одређеним глаголским обликом има место у времену, али то
временско значење не проистиче из значења самог глаголског облика6.

(I) Апсолутна значења глаголских времена

Кад се радња коју означава глаголско време оријентише према тренутку

говорења, тада то глаголско време има апсолутно значење.

• Тако презент има апсолутно значење ако означава истовременост неке

ситуације са тренутком говора. Пошто таква ситуација обухвата ТГ, у
апсолутном презенту могу бити употребљени само несвршени глаголи:

(1) – Шта радиш?

– Управо гледам кроз прозор и размишљам.
(2) На десној обали реке, наврх стрмог брега, где су сада рушевине, био је
добро сачуван Стари град (И. Андрић).
(3) Њихове су судбине тако испреплетене да се одвојено не дају замислити и не
могу казати (И. Андрић).

• Перфекат у свом апсолутном значењу означава претхођење неке

ситуације тренутку говорења:

(4) Падала је киша.

(5) Баш кад су сватови из цркве излазили, долети међу њих, те свога брата,
младожењу, удари мало буздованом у леђа, да се одмах с коња преметнуо (нар.
прип.).

• Футур први у свом апсолутном значењу означава постериорност

ситуације у односу на тренутак говорења:

(6) Мика ће (сутра) допутовати у Београд.

(7) Она је била бјеља од снијега, руменија од ружице, сјајнија од сунца, да се
таке на свијету рађало није нити ће се рађати (нар. прип.).

(II) Релативна значења глаголских времена

6
Ово терминолошко решење није најсрећније, будући да се и безвременском употребом
глаголског времена ситуација такође смешта у неки временски одсечак; другим речима,
безвременска употреба је такође временска (у смислу „индикативна“).
14

Када се ситуација коју глагол означава не оријентише према тренутку

говорења, него према неком другом тренутку, онда то глаголско време има
релативно значење7. То се дешава у два случаја. У једном случају се тачка
гледишта говорника преселила у неко друго време – он као да се „преселио“ из
ТГ у неки други тренутак и говори „из“ њега (пр. 8, 9, 11, 14). У другом случају
релативна употреба глаголских времена среће се у неким зависним реченицама
(нарочито изричним) кад се у вишој реченици налази неко претеритално време
или футур; тада је деиктички центар тај прошли или будући тренутак означен у
вишој реченици (пр. 10, 12, 13, 15, 16).

• Релативни презент може означавати напоредност радње са будућим

тренутком; он тада има и модалну компоненту (говорник је или уверен да ће се
нека ситуација остварити или има чврсту намеру да се она оствари):

(8) Ако ми је не доведеш, на теби нема главе (нар. прип.).

Релативни презент може означавати и напоредност радње са прошлим

тренутком. У пр. 9 аорист освану означава прошли тренутак, а релативни
презент статичне ситуације које су напоредне с тим тренутком; у пр. 10
релативни презент означава ситуацију напоредну са оном у вишој реченици:

(9) Кад ујутру бео дан освану, уста чобан, уста и девојка, па се сташе
опремати на језеро. Чобанин је весео, а девојка царева тужна, сузе пролива, па
је чобанин теши (нар. прип.).
(10) Из лица му се видело да је препреден шерет (Ђ. Јакшић)

У релативном презенту, исто као и у апсолутном, морају бити

употребљени несвршени глаголи, јер се апсолутни и релативни презент
разликују само по деиктичком центру.

• Релативни перфекат означава претхођење неком другом тренутку, а не

тренутку говорења; у пр. 11 тај други прошли тренутак означен је
приповедачким презентом (одем), а радње означене перфектом догодиле су се
пре тога; у пр. 12 перфекат преселили су се из изричне реченице претходи
перфекту је дознала из више реченице:

(11) Прошле године одем на летовање с другарима из гимназије. Завршили смо

школску годину с одличним успехом, па родитељи нису правили питање.
(12) Сад је дознала да су се њени преселили (В. Петровић).

7
За оно што овде називамо апсолутним и релативним значењем Белић (који је и развио ову
теорију) и Стевановић употребљавају пар термина индикативно значење (у ужем смислу) и
релативно значење. Такво терминолошко решење није погодно, јер термин индикатив означава
временску употребу глаголског времена и супротставља се термину модус. Тај термин су,
међутим, Белић и Стевановић употребљавали и за ону индикативну употребу којој је
оријентациона тачка (деиктички центар) време говорења, и супротставили га појму релативног
индикатива или, краће, релатива (Стевановић 1979:577–578). У србистици се традиционално
употребљавају и тачнији термини апсолутни и релативни индикатив, одн. апсолутив и релатив
(в. нпр. Вуковић 1967).
 15

Тренутак коме претходи радња исказана перфектом може бити и у

будућности:

(13) Данас се одржавају избори и јавност ће већ сутра сазнати ко је победио

(Танасић 2005б).

Напомена: Када је у вишој реченици употребљен глагол у перфекту или неком

другом претериталном облику, а ситуација исказана изричном реченицом треба
да буде истовремена са ситуацијом више реченице, онда се у тој изричној
реченици употребљава презент, а не перфекат. Другим речима, у српском језику
нема тзв. слагања времена, као у неким другим језицима (нпр. енглеском или
француском). На пример, у реченици Мислио сам да деца иду у школу презент
иду означава прошлу радњу, док би перфекат – Мислио сам да су деца ишла у
школу – означавао претхођење радње изричне реченице радњи више реченице.
Сходно томе, подвучени перфекат у реченици Што се вече више приближавало,
осјећао сам како ми се у даху ширила и нарастала топлина треба посматрати
као грешку. Требало би да реченица гласи ...како ми се у даху шири и нараста
топлина. (Примере наводи Танасић 2005б: 367, али са другачијим коментаром.)
Такве грешке су данас прилично честе у преводима с енглеског.

• Футур први има релативно значење кад означава радњу постериорну у

односу на неку прошлу ситуацију:

(14) Мило му беше што ће капетан доћи. Поред њега ће се лепо о општинском
трошку почастити и веселити (Ђ. Јакшић).
(15) Каткада само орао слети, да онде своја широка крила одмори, оданде после
гледа кроз маглу и мери путове по којима ће га голема крила носити (Ђ.
Јакшић).

У литератури се наводе и примери у којима футур означава будућност у

односу на неки будући тренутак. Тако Стевановић (1979) наводи следећи
пример, с коментаром да ће калуђери живети у манастиру тек пошто се он
сагради:

(16) Ја ћу градит б’јела манастира, гдје ће живјет многи калуђери (нар. песма).

(III) Безвременска употреба глаголских времена

Презент свршених глагола не може бити употребљен апсолутно, а самим

тим ни релативно. Његова употреба је најчешће безвременска. Наиме, његово
значење се своди на значење свршеног вида, а време које означава интерпретира
се на основу контекста (в. т. 6.3). Безвременски је употребљен и презент
несвршених глагола који означава радње које припадају основном
приповедачком низу (Сладојевић 1966).

3.2. Модална значења глаголских времена

У традиционалној граматици се насупрот индикативним (временским)

значењима стављају модална, која се састоје у томе што говорник употребом
глаголског времена исказује иреалну ситуацију и/или свој став према ситуацији
означеној тим глаголским временом. Иако се традиционално између
16

индикативних и модалних значења прави оштра разлика, у већини модалних

употреба временско значење се не губи, него се та два значења на различите
начине прожимају (в. нпр. пр. 20–23 у т. 6.2, пр. 30 и 31 из т. 7.3, т. 10.4).
Постоје и случајеви кад глаголско време има своје временско значење,
али је смештено у модални контекст – нпр. у одређену врсту зависних
реченица (нпр. условне или поредбене за поређење са хипотетичком
ситуацијом). Модалност је у том случају ствар контекста, а не значења самог
глаголског времена (в. и Сладојевић 1966) (в. т. 6.4, 7.4, пр. 4–7 из т. 12.1).

4. ОЗНАЧАВАЊЕ РАДЊЕ КОЈА СЕ ПОНАВЉА

4.1. Понављање радње у садашњости

Радњу која се понавља у садашњости означавају најчешће презент, футур

први и императив.

(I) Презент

Понављање радње у садашњости може се изразити глаголима

несвршеног вида (што се и очекује, с обзиром на то да се понављање радње по
правилу изражава таквим глаголима), али и глаголима свршеног вида.
Штавише, свршени глагол је некад једино и могућан.

(а) Радња се може понављати регуларно (у правилним размацима) и

ирегуларно, епизодично (у неправилним размацима). Регуларно понављање се
изражава несвршеним видом, а ако треба означити ирегуларно понављање,
предност се даје свршеном виду (М. Ивић 1983):

(1) Он нас редовно обилази. – Он нас понекад обиђе.

(2) Донесе понеког зеца, понеку лисицу, добије понеки грош за продату кожу,
и то је све! (Јакшић)
(3) У селу је још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам или лупне
капак од прозора (Лазаревић).

У разговорном језику, ако на питање Долази ли тај још увек средом код
ње? уследи одговор Па... дође уместо долази, јасно је да долази, али не баш
редовно. У таквим случајевима изриче се одговарајући прилошки израз, који је,
заправо, главни показатељ епизодичности, док је глаголски вид пратеће
средство8 (М. Ивић 1983).

(б) У неким случајевима је неопходно исказати да се понављана радња

успешно завршава, да се циљ радње остварује. Пошто се то типично означава
свршеним глаголима, дешава се да су они на таквим местима обавезни. У пр. 4
уместо глагола свабити (=дозвати) не може да се употреби глагол вабити, јер
не би означавао да је циљ радње остварен, тј. да су се кокошке окупиле (док

8
Треба приметити да се исто значење може изразити и прозодијски – паузом (која означава
оклевање) и интонацијом – како је у управо наведеном примеру М. Ивић.
 17

уместо свршеног глагола прождерем може се употребити и несвршени глагол

прождирем, јер и он може да означи и да је радња успешно приведена крају). У
пр. 5 од употребљених глагола обавезан је свршени глагол наложити, јер
означава успешан завршетак радње, док глагол ложити о томе ништа не би
рекао (док би остали глаголи могли бити и несвршени).

(4) У мене има сто жена, па их свабим све на једно зрно проје кад где нађем, а
кад оне дођу, ја га прождерем (нар. прип.).
(5) Кад дођу овако прела, искупим ја моје другарице; ту дођу још и жене из
комшилука, пуна кућа. Наложимо добру ватру, искупимо се око ње наоколо, па
плетиље ближе, а преље подаље (Ј. Веселиновић).

(в) Свршени глагол је једино могућ и у случајевима кад означава

једнократну радњу у свакој од инстанци понављања:

(6) Бик, тај увек овако: прво коракне, па онда стоји и премишља (М. Ивић
1983).

У овом примеру не би било могуће употребити несвршени глагол

(корача), јер би он аутоматски означио понављану радњу у свакој од инстанци
које означава прилог увек; насупрот томе, бик учини увек само један корак.

(г) Између свршеног и несвршеног глагола може постојати и стилска

разлика: свршеним глаголом се радња износи сликовитије, упечатљивије; то се
види ако се упореди иста реченица с несвршеним и свршеним глаголима у
презенту (в. и пр. 5):

(7а) Обично се враћа кући насмејан и доноси цвеће.

(7б) Обично се врати кући насмејан и донесе цвеће.

То овако можемо прокоментарисати: понављана радња се може

именовати тако што се има у виду низ појединачних радњи (тј. несвршеним
глаголом) или тако што се има у виду једна таква радња као представник скупа
(тј. свршеним глаголом). У овом другом случају у питању би било именовање
целине помоћу једног дела целине, дакле – метонимија (одн. синегдоха, као
њена врста). Пошто је појединачно у когнитивном погледу надређено општем,
такво именовање је сликовитије и упечатљивије од именовања целине. Одатле и
могући стилски ефекти употребе свршених глагола.

Можемо, према томе, закључити да се понављана радња обележава,

према очекивањима, несвршеним глаголом, али се може обележити и свршеним
– што је, на први поглед, у нескладу са значењем свршеног вида. Свршени вид
тада уноси још неко значење. То може бити његово основно значење успешног
окончања радње, достигнутости резултата (као у пр. 4, 5) или значење
једнократности унутар понављања (пр. 6). Исто тако, презент може унети
значење нерегуларног понављања радње (пр. 1, 2, 3), а може унети и нарочиту
сликовитост (пр. 7б). Могуће су и друге разлике.
Презент несвршених глагола који означава понављање радње у
садашњости употребљен је апсолутно, а презент свршених глагола –
безвременски.
18

(II) Футур I

Футур први такође може означавати понављање радње у садашњости,

али посредно: употребом футура се понављање радње у садашњости не
означава, него имплицира. Наиме, тиме што употребљава футур, говорник
показује да је сигуран да ће се радња вршити у будућности – а закључујемо да у
то може бити сигуран на основу тога што се она редовно врши у садашњости.

(8) Свакога ће ко у његов дућан уђе љубазно дочекати, услужиће га оним што
тражи, а ако нешто нема у своме дућану, он ће свакога научити где то може
наћи, тек ће свако из његова дућана задовољан изаћи (С. Сремац).
(9) Ко прст дâ, и руку ће дати (нар. посл.).

(III) Императив

У разговорном језику се за понављане радње – обично оне коју је

обавезан да врши, одн. оне према којој има јак, обично негативан, став – може
употребити и императив:

(10) Сваког дана исто: иди на посао, кувај, спремај...

4.2. Понављање радње у прошлости

Радња која се понављала у прошлости може бити означена перфектом,

потенцијалом, презентом и императивом.

(I) Перфекат

За означавање понављане радње у прошлости употребљава се перфекат

несвршених глагола. М. Ивић примећује да се тада може (али и не мора)
подразумевати да се наведена радња понавља и даље, у садашњости. Тако,
следећи пример:

(11) Он је њу сваког четвртка посећивао.

може се наставити са ...што, уосталом, и дан-данас чини, али и са ...али то

више не чини. Овај начин изношења понављане радње М. Ивић назива строго
фактографским.

(II) Потенцијал

Понављање радње у прошлости може се означити и потенцијалом, у ком

могу бити употребљени и свршени и несвршени глаголи:

(12) Он би њу сваког четвртка посећивао / посетио.

М. Ивић истиче да је у овом случају реч о евоцирању успомена, те да се

неизбежно имплицира да оно што је саопштено више не важи: наведена
реченица не може се продужити са што, уосталом, и дан-данас чини.
 19

Такође, потенцијал имплицира да постоји сведок који је догађаје упамтио

и који их евоцира (Ашић 2007). Зато је прихватљива реченица у пр. 13а, али не и
она у 13б:

(13а) Бака и дека би недељом долазили код нас на ручак.

(13б) Бака и дека би недељом долазили код нас на ручак, али ја се тога више не
сећам.

(III) Презент

За понављање радње у прошлости може да се употреби презент и

свршених и несвршених глагола (презент несвршених глагола употребљен је
релативно, а презент свршених – безвременски). Из контекста мора бити јасно
да је у питању прошла ситуација:

(14) Што је даље Страхиња одмицао, бивало му је све теже. На махове га тако
стегне нешто у грлу, рекао би, угушиће га (М. Глишић).
(15) Скела је радила само кад су ток и висина реке били обични или нешто
мало повишени, али чим се река замути и порасте преко извесне границе, Јамак
повуче своју гломазну скелу, веже је чврсто у једној затоци, и тако Дрина
постаје непрелазна као највеће море. Јамак тада оглухне и на оно здраво ухо
или просто оде за Град да обиђе своју њиву. Тада преко целог дана могу да се
виде на другој обали путници (И. Андрић).

(IV) Императив

Радње које су се понављале у прошлости могу се изразити и

императивом:

(16) Кад се шћаше ођест куд да иде, / па обуци оне пусте токе, / шал црвени
свежи око главе, / а пани му перчин низ рамена, / двије пушке метни за појасом,
/ а припаши мача о појасу, / а у руке узми џефердара - / красна лица, висок као
копље! (Сладојевић 1966, Његош).

4.3. Понављање радње у будућности

Понављање радње у будућности исказује се футуром (у његовом

апсолутном значењу); М. Ивић (1983) истиче да тада може бити употребљен
само несвршени глагол, јер би свршени глагол аутоматски означио једнократну
радњу – ону која је везана само за један тренутак у будућности9:

(17) Тај ће долазити. : Тај ће доћи.

9
Као што смо, међутим, видели у поглављу о глаголском виду, обрнуто не важи: док се
понављана радња мора исказати несвршеним глаголом, несвршени глагол може исказивати и
једнократну радњу, само што онда она није прецизно временски одређена: Он ће сутра
долазити на Факултет може да значи и да ће се појавити, али се не зна тачно кад.
20

5. УПОТРЕБА ГЛАГОЛСКИХ ОБЛИКА У ПРИПОВЕДАЧКОМ

ТЕКСТУ

5.1. Шта је то приповедачки текст

Приповедачки (наративни) текст је онај који одговара на питање Шта се

догодило? (тачније – Како се нешто догодило?). Укупни догађај се састоји од
низа догађаја, тј. од следа догађаја у времену. Ти догађаји мењају стање ствари,
„причу померају даље“. Они су окосница приповедања и сачињавају тзв.
основни приповедачки низ. Приповедање се састоји од изношења тог низа.
Најчешће се догађаји износе хронолошки – оним редом којим су се и
догодили. Међутим, приповедач се по „линији“ протеклих догађаја може
кретати по свом нахођењу, „прескачући“ неке делове, накнадно се на њих
враћајући и сл.
Приповедање се често комбинује с описом (дескрипцијом).

5.2. Приповедачки употребљена глаголска времена

За изношење основног приповедачког низа употребљавају се најчешће

следећи глаголски облици: перфекат (који мора бити саграђен од свршених
глагола), аорист (такође од свршених глагола) и презент (чешће од свршених
него од несвршених глагола). Они се називају приповедачки перфекат,
приповедачки аорист и приповедачки презент. Ево примера:

Приповедачки Приповедачки Приповедачки Приповедачки

перфекат аорист презент од презент од
свршених глагола несвршених
глагола
Зачуо се телефон. Зачу се телефон. Зачује се телефон. Чује се телефон.
Милица је Милица подиже Милица подигне Милица подиже
подигла слуша- слушалицу, слушалицу, слушалицу,
лицу, изговорила изговори изговори10 изговара
неколико речи и неколико речи и неколико речи и неколико речи и
спустила је. спусти је. Затим спусти је. Затим спушта је. Затим
Затим је изашла изађе из собе. изађе из собе. излази из собе.
из собе.

10
Аорист и презент свршених глагола често се пишу исто, као што се види и у датом примеру.
Међутим, изговарају се с другачијим акцентом. Тако изговори (аорист) има краткосилазни
акценат на 1. слогу, а изговори (презент) има краткоузлазни на 2. слогу; изађе (аорист) има
краткосилазни акценат на 1. слогу, а изађе (презент) краткоузлазни на 1. слогу и ненаглашену
дужину на 2. Уз то, облици презента систематски имају ненаглашену дужину на последњем
слогу (у 1. и 2. л. јд. и 3. л. јд. и мн.), односно на претпоследњем (у 1. и 2. л. мн.). – Да ли су
облици изговори, спусти и изађе презент или аорист, види се из контекста, тј. по облику оних
глагола чији облици презента и аориста нису исти (зачу се – зачује се, подиже – подигне).
 21

Између тих глаголских облика постоји стилска разлика: приповедачки

перфекат уноси у приповедање најмирнији тон; приповедачки аорист и
приповедачки презент износе радњу динамичније од приповедачког перфекта.11
Несвршени глаголи у приповедачком презенту имају вредност свршених.
Наиме, кад бисмо презент заменили перфектом, и несвршене глаголе морали
бисмо заменити свршенима. Тако, у датом примеру еквивалент реченице
Милица подиже слушалицу није Милица је подизала слушалицу (што би
означавало понављану радњу), него Милица је подигла слушалицу; еквивалент
реченице Милица изговара неколико речи јесте Милица је изговорила неколико
речи итд.12
Дакле, свршени и несвршени глаголи у приповедачком презенту
еквивалентни су семантички. Међутим, између њих постоји стилска разлика:
употребом презента несвршених глагола догађаји се приказују пред читаочевим
очима у свом трајању (као да се њему испред очију одвија филм). Стога је
презент несвршених глагола сликовитији, а саме радње као да се одигравају
спорије.
Приповедачки могу бити употребљени и футур први и императив.

5.3. Природа приповедачки употребљених глаголских времена

Приповедачки перфекат и приповедачки аорист износе догађаје који су

се одиграли у прошлости и оријентир им је тренутак говорења; стога је њихово
значење апсолутно. Приповедачки презент, насупрот њима, има тзв.
безвременско значење: његово значење своди се на значење свршеног вида, а
значење прошлости добија у контексту. Исто такво значење има и приповедачки
презент саграђен од несвршених глагола, будући да је еквивалентан презенту
свршених глагола.13

5.4. Који се још глаголски облици употребљавају у приповедачком

тексту

У приповедачком тексту се употребљавају и други глаголски облици,

који не означавају радње из основног приповедачког низа, али стоје у некој вези
с њима.

• Већ је речено да се приповедање често комбинује с описима. Описи

прошлих ситуација укључују стања, процесе и активности којима се не мења
стање ствари, који су једнолично трајали у прошлости; пошто су такве прошле
ситуације трајале неко време или су се понављале, оне се изражавају
несвршеним глаголима – у презенту (који, с обзиром на то да показује
напоредност са прошлим тренутком, има релативно значење – пр. 1) или

11
Обично се каже да аорист „уноси живост“ у приповедање. Потребно је то прецизирати: он
уноси динамичност у односу на перфекат, којим се такође може исказати основни
приповедачки низ.
12
Са глаголом чути ситуација је мало сложенија, јер је он двовидски, па Чуо се телефон може
значити и „Зачуо се телефон“.
13
У нашој традиционалној граматици приповедачки презент се обично сматра релативним.
Међутим, да би презент био релативно употребљен, он мора бити исти као апсолутни (тј.
саграђен од несвршених глагола), само му је оријентир неки други тренутак, а не тренутак
говорења. Стога презент свршених глагола не може имати релативно значење (в. Сладојевић
1966).
22

перфекту (који, с обзиром на то да показује прошлост у односу на тренутак

говорења, има апсолутно значење – пр. 2). Перфекат је нарочито погодан да
изрази почетно трајно стање у прошлости на чијој основи почиње догађање (пр.
2):

(1) Нађе царицу, а она седи сама у двору и сузе рони (нар. прип.).
(2) У некаква човека био један чобан који га је много година верно и поштено
служио (нар. прип.).

• У приповедачком тексту се износе и ситуације које претходе радњама

које сачињавају основни приповедачки низ или прошлим трајним стањима;
такве ситуације износе се релативно употребљеним глаголским временима
(релативним перфектом или крњим перфектом – пр. 3, или плусквамперфектом
– пр. 4):

(3) Кад буде испред поноћи, он се пробуди па погледа на јабуку, а јабука већ
почела зрети, сав се двор сјаји од ње (нар. прип.).
(4) Кад се пробудих, сунце беше далеко одскочило (Л. Лазаревић).

• Глаголски прилози у приповедачком тексту означавају, уопштено

говорећи, ситуацију која стоји у неком односу према ситуацији која је означена
предикатом: глаг. прилог садашњи означава ситуацију која је напоредна с њом,
а глаг. прилог прошли обично (мада не и увек) ону која јој претходи. То њихово
опште значење у контексту се може конкретизовати као временско, узрочно,
начинско, условно или околносно; а које је значење у питању, може се видети
ако се синтагма са глаголским прилогом преиначи у зависну одн. независну
реченицу.

5.5. Употреба глаголских облика у управном говору

У управном говору деиктички центар је тренутак кад говори

приповедачки лик који је у питању. Према томе, у управном говору глаголска
времена имају онаква значења каква имају у свакој комуникацији лицем у лице.
На пример, у пр. 5 презент и футур употребљени су апсолутно:

(5) Он изиђе из села, и кад дође на оно исто место где је пре ону девојку
нашао, она изиђе опет преда њ, па му рече:
– Опет си, брате, невесео и плачан.
А он јој се стане тужити шта му је сад заповеђено. Она, кад га саслуша,
рече му:
– Лако ће бити то; него иди к цару и тражи лађу […], па лези те спавај, а
за седам дана биће град готов (нар. прип.).

6. ПРЕЗЕНТ

6.1. Апсолутни презент

• Презент има апсолутно значење кад означава ситуацију која траје у ТГ

(пр. 1) – то је тзв. актуелни презент. Пошто је она почела пре ТГ и не зна јој се
 23

завршетак (није ограничена с „десне“ стране), у апсолутном презенту могу бити

употребљени само несвршени глаголи. Трајање радње у ТГ може бити
наглашено одговарајућим прилогом (пр. 2, 3).

(1) – Шта радиш? – Седим и читам књигу.

(2) Управо седим и читам књигу.
(3) Сад знате све.

„Лева“ временска граница ситуације може се одредити неким прилошким

изразом који говори откад та ситуација траје (Танасић 2005: 48–50):

(4) Клицу те мале жеље носим у себи од дјетињства (Танасић 2005а: 49,
Десница).
(5) Након његова повратка живимо мирније (Танасић 2005а: 48, разг.).

Кад је у питању пасив, значење трајања у ТГ може се изразити само

рефлексивним обликом пасива:

(6) У Кнез-Михаиловој улици гради се нова пословна зграда (Танасић 2005б:

370).

• Квалификативни презент несвршених глагола – онај који исказује

сталне ситуације (пр. 7, 8) и стална својства и способности (пр. 9) – такође је
апсолутни. Апсолутним се може сматрати и презент несврш. глагола који
означава понављање радње у садашњости (пр. 10, 11), будући да се низ таквих
понављаних радњи као целина смешта у садашње време.

(7) Сава се улива у Дунав.

(8) На том месту где Дрина избија целом тежином своје водене масе, зелене и
запењене, из привидно затвореног склопа црних и стрмих планина, стоји
велики, складно срезани мост од камена… (И. Андрић).
(9) Мика одлично говори француски. = „Мика има способност да…“
(10) Мика често иде у биоскоп. (Уп. понављање радње у прошлости: Мика је
често ишао у биоскоп.)
(11) Зрела крушка сама пада.

6.2. Релативни презент

Релативни презент означава ситуацију која траје у неком прошлом или

будућем тренутку. Као и апсолутни – од којег се разликује само по деиктичком
центру – мора бити саграђен од несвршених глагола.

• Презент који означава статичне или једноличне прошле ситуације –

стања, процесе, континуиране активности које не мењају стање ствари –
релативни је. Такве ситуације могу бити увод у нарацију, тј. означавати почетне
околности на чијој се основи затим развија прича (пр. 12); тада на основу неке
одредбе мора бити јасно да је у питању прошла ситуација. Такве ситуације,
такође, могу следити за неким радњама из основног приповедачког низа (у пр.
13 и 14 те су радње исказане аористом):

(12) Једанпут иде стари амиџа ко неки седи мандарин (Танасић 2005а: 148,
Јакшић).
24

(13) Кад ујутру бео дан освану, уста чобан, уста и девојка, па се сташе
опремати на језеро. Чобанин је весео, а девојка царева тужна, сузе пролива, па
је чобанин теши (Сладојевић 1966: 12, нар. приповетка).
(14) Павле застаде и наслони се на дрен. Борце више не распознаје. Они седе у
гомилицама и пуше, сакривајући цигарете у шаке. Све мање и све тише говоре.
Вук се љути на пушаче (Танасић 2005а: 151, Ћосић).

• Презент може означавати и ситуацију која ће се остварити у будућности.

Глагол по виду мора бити несвршен, а мора бити јасно – на основу прилошке
одредбе, контекста или говорне ситуације – да је реч о будућој ситуацији. Ако
би се такав презент заменио футуром првим, обично би се употребио
одговарајући свршени глагол. Све примере ћемо, као што то предлаже
Сладојевић (1966), поделити у две групе.

I. Говорник оваквом употребом презента изражава чврсто уверење,

сигурност у (из)вршење радње у будућности:

(15) Ако ми је не доведеш, на теби нема главе (Сладојевић 1966: 66).

(16) Никад више никога ја за ово не питам (Стевановић).

Овоме се могу додати и примери у којима говорник изражава намеру да

нешто учини:

(17) Идем ја! [кад неко изражава намеру да пође].

(18) Хајд, Илија, двору бијеломе, / а ја идем своме винограду (Стевановић 1979,
нар. песма).

Због тог јаког субјективног става, ово значење презента се обично сматра
модалним. Ипак, то што се у свим овим примерима може употребити само
несвршени глагол, баш као и кад је у питању апсолутни презент, указује на то да
је у свима њима у питању релативно значење презента: говорник се сели из ТГ у
неки тренутак у будућности, и будућу радњу посматра као садашњу у односу на
тај будући тренутак. Таква употреба презента могла би се објаснити на следећи
начин: да би се ТГ „преселио“ у будућност – која је „простор“ још неистражен и
непознат – потребна је врло јака сила; та сила је неки субјективни став
говорника – став уверености, сигурности да ће се нешто десити, намере да се
нешто деси и сл. Стога је ово значење и модално и релативно у исто време: јака
модалност покренула је механизам релативног значења.

II. Модално значење је слабије изражено, чак и врло бледо. Ово значење је
чешће него претходно (Сладојевић 1966). Такви примери били би:

(19) Враћа се за дан, два (Танасић 2005б: 382, Селимовић).

(20) Почетком априла излази из штампе књига ... (Танасић 2005б: 382, НИН).
(21) Перес и Шевернадзе састају се у Њујорку (Танасић 2005б: 382, Политика).

Треба имати у виду и овакве примере:

(22) Сутра је субота.

(23) Ове године Ускрс је 27. априла.
 25

У примерима 19–23 модална компонента је, заиста, много слабија, а у

некима од њих је и нема. У тим примерима, психолошки гледано, као да нема
„селидбе“ ТГ из садашњости у будућност, него се домен садашњости шири тако
да обухвата и део будућности. Тиме се имплицира да будућност није далеко –
практично је на дохват руке, „може се досегнути из ТГ“, са гледишта говорника
већ је својина садашњег тренутка. Насупрот томе, футур први означава радњу
која се разуме као да ће се десити у будућности – другим речима, „иза“, „преко“
границе која раздваја садашњост и будућност. Стога једна иста будућа
ситуација може бити исказана и презентом и футуром – али, исказана
презентом, она је психолошки ближа него ако исказана футуром. На пример, ако
кажемо Милан се враћа за дан-два, време између садашњег тренутка и
Милановог повратка доживљавамо као краће него кад кажемо Милан ће се
вратити за дан-два; или, ако кажемо Ове године идемо на летовање, вероватно
подразумевамо да смо већ све испланирали, уплатили и сл., док се то не
подразумева ако кажемо Ове године ћемо ићи на летовање. То ширење
садашњости на рачун дела будућности опет је могуће захваљујући модалности –
само је она сада слабија, своди се на испланираност будуће ситуације.
У највећем броју случајева презент за будућност заиста се може заменити
футуром. Међутим, у неким случајевима то није могуће: не може се рећи Сутра
ће бити субота, а не би било обично рећи ни Ове године Ускрс ће бити 27.
априла. У тим примерима није у питању ситуација коју је испланирао
појединац, него ситуација која ће се без икакве сумње остварити, на основу
утврђене конвенције.

6.3. Безвременски презент

Презент свршених глагола не може бити употребљен апсолутно, а самим

тим ни релативно; он је најчешће употребљен безвременски. У тој својој
употреби он само означава временски неодређену једнократну перфективну
радњу. Ипак, та радња има своје место у времену, које јој даје контекст. На
пример, презент паднем сам по себи не смешта радњу на неку тачку на
временској линији, него то чини контекст:
Ако паднем, пружи ми руку. (будућност)
Јуче ја потрчим за аутобусом и паднем. (прошлост)
Сваки пут кад паднем, неко ми пружи руку. (понављање у садашњости)

Безвременски презент свршених глагола јавља се у следећим

случајевима:

а) за ситуације које се понављају у садашњости (пр. 24) или у прошлости (пр.

25); то је такође квалификативни презент (само безвременски):

(24) Мика ме с времена на време посети.

(25) Тукао је само шамаром, и то само једанпут, али брате, кад одалачи, од часа
се прућиш! (Л. Лазаревић)

б) за означавање радњи које припадају основном приповедачком низу:

(26) Био један цар, па имао три сина и једну кћер, коју је у кафезу хранио и
чувао као очи у глави. Кад дјевојка одрасте, замоли се оцу своме да јој допусти
26

да изиђе с браћом мало пред двор у шетњу, и отац јој то допусти. Али тек што
изиђе пред двор, у један мах долети из неба змај, шчепа дјевојку између браће
и однесе је у облаке. Браћа отрче брже-боље к оцу и кажу му шта је било, и
рекну да би они ради били своју сестрицу потражити. Отац им допусти да иду
и да је траже, и дâ свакоме по коња и остало што треба за пут, и тако они отиду
(Чардак ни на небу ни на земљи).

в) у односним, временским и условним реченицама за будућност (када је

заменљив футуром II):

(27) Ко не дође на бој на Косово, од руке му ништа не родило (нар. песма).

(28) Кад завршиш посао, дођи.
(29) Брате, опомени се и мене, ако где нађеш Усуда (нар. прип.).

Презент који означава радње које припадају основном приповедачком

низу је безвременски и кад у њему стоје несвршени глаголи, јер су они тада
еквивалентни свршеним глаголима.

(30) Од 1868 почиње проповед „нове науке“ међу Србима. Каравелов, бугарски
емигрант, који је живео у Београду и Новом Саду, у својим критичним
чланцима и у приповеци „Је ли крива судбина“ … устаје против идеалистичке
естетике и тражи позитивистичку и реалистичку књижевност… Али главни
посао изводи Светозар Марковић, тада још млад и непознат ђак (Ј. Скерлић).
(31) И Срби крећу. Прелазе убрзаним ходом Топлицу и огранке Копаоника
(Танасић 2005а: 150, Политика).

Кад би се у пр. 30 и 31 презент заменио перфектом, несвршени глаголи

морали би се заменити свршенима: И Срби су кренули. Прешли су убрзаним
ходом Топлицу..., што показује да несвршени глаголи ту имају вредност
свршених.

6.4. Временски (индикативни) презент у модалном контексту

У неким својим употребама презент се традиционално сматра модалним,

али је, заправо, он само стављен у модални контекст – тако што је смештен у
одређену врсту зависних реченица – а задржава своје временско значење. Такав
је презент у условним реченицама које означавају иреални садашњи услов;
он и даље смешта ситуацију у садашњост (што се добро види кад се замени
перфектом, који ту ситуацију смешта у прошлост):

(32) Да имам времена, гајила бих цвеће. (Уп. Да сам имала времена, гајила бих
цвеће.)

Исти је случај и са поредбеним реченицама којима се износи

хипотетичка ситуација:

(33) Тако, посматрано са дна видика, изгледа као да из широких лукова белог
моста тече и разлива се не само зелена Дрина, него и цео тај жупни и питоми
простор… (И. Андрић).
 27

6.5. Модални презент

• Презент је модални у намерним реченицама, које исказују ситуацију која

још није реализована, него је сврха ситуације исказане вишом реченицом:

(34) Узео је такси да стигне на време (Поповић 2005: 324).

(35) Павле позва Учу и Гвоздена да се договоре (Танасић 2005а: 170, Ћосић).

Уместо презента у тим реченицама се може употребити потенцијал (... да

би стигао на време; ...да/како би се договорили), што такође указује на модалну
природу презента.
Уз глаголе свесно предузетог кретања и кад је субјекат у обе реченице
исти (нпр. Марко је отишао да спава) презент с везником да је заменљив
инфинитивом (Марко је отишао спавати) – као да је у питању конструкција
да+презент (Поповић 2005: 324–325).

• Презент је модални и у модалним изричним реченицама, које не

означавају стварну ситуацију, него ону чија се остварење наређује, захтева,
жели, планира и сл. (в. Поповић 2008: 312). Њима се најчешће допуњавају
глаголи којима се исказује заповест, захтев и сл. (пр. 36, 37), они којима се
исказује жеља (пр. 38) и различити други глаголи (пр. 39):

(36) Марко је рекао Ивану да му врати плоче.

(37) Молио ме је да му помогнем.
(38) Марко је желео да студира медицину.
(39) Марко је покушао да нађе карте за утакмицу.

Кад је субјекатски појам у модалној и вишој реченици исти, предикат

више реченице може се допунити и инфинитивом: Марко је желео студирати
медицину; Марко је покушао наћи карте за утакмицу.

6.6. Друге употребе презента

• Употребљен са заповедном речцом нека, презент има значење заповести

и комплементаран је императиву, јер се односи на лица која не учествују у
комуникацији (пр. 40) или нису идентификована (пр. 41). Тај се презент, дакле,
употребљава само у 3. л. једнине и множине:

(40) Нека Марко одмах дође!

(41) Ко не може да иде, нека остане.

• Употребљен са заповедном речцом да,14 презент има опет императивно

значење, али се може употребити у сваком лицу. У следећим примерима
употребљен је у 2. и 3. лицу:

(42) Искрено да ми кажеш какав сам ја човјек (Танасић 2005а: 166, Сушић).

14
То није конструкција да + презент, која се употребљава напоредо са инфинитивом после
модалних и фазних глагола и која служи само за именовање радње (Морам поћи – Морам да
пођем; Престала је плакати – Престала је да плаче). Презент у таквој конструкцији није
употребљен ни временски ни модално.
28

(43) Да знаш да ћу те сабити у земљу (Танасић 2005а: 166, Андрић).

(44) После борбе десетари да ми поднесу извештај (Танасић 2005а: 166, Ћосић).

Између овако употребљеног презента и императива има разлика (осим

тога што се императив не може употребити као наредба неприсутним лицима).
Танасић (2005б) наводи, између осталих, и следеће примере:

(45) Пази се. – Да се пазиш.

(46) Уђите. – Да уђете.
(47) Бочицу чувајте на хладном месту (рецепт).

У првом пару примера презент не би могао бити употребљен кад

саговорнику прети непосредна опасност; из другог пара видимо да императив
може означавати учтив захтев, а презент не. Последњи пример, у којем се
императив не може заменити презентом, видимо да се презентом не може
исказати упутство (Танасић 2005а: 167).
Могли бисмо рећи да презент изражава строжу заповест, која искључује
савет и упутство. То није ни нарочито учтив облик: не постоје семантички
разлози због којих лекар не би могао да каже Ви тамо, сада да уђете, али би то
са гледишта учтивости било крајње неприкладно.
Презент са заповедном речцом да може бити употребљен и у 1. л. јд. или мн.:

(48) Да погледамо сада писане изворе (Танасић 2005а: 167, Слијепчевић).

(49) Само ову потеру да претрпимо (Танасић 2005а: 168, Ћосић, у оквиру
делиберативних питања).

Такав презент, иако је у 1. л. јд., може исказивати и заповест или

подстицај саговорнику:

(50) И да те видим на предизборној конференцији (Танасић 2005: Сушић). – То,

заправо, значи „Да дођеш на конференцију!“.
(51) Да чујем шта хоћеш (Танасић 2005а: 168, разг.). – То, заправо, значи „Кажи
шта хоћеш“.
(52) Него, да те још мало видим (Танасић 2005а: 168, Сушић). – Значење је
„Пусти ме да те још мало видим“.

• Презент се употребљава у делиберативним питањима (општим и

посебним), којима се не тражи обавештење, него савет или упутство, и на које
се одговор не даје обавештајном, него императивном реченицом (в. Поповић
1997/98: 24):

(53) Да ли да му се јавим?
(54) Да му се јавим?
(55) Шта да радим?
(56) Кад да дођем?

• Презент у одричном облику, углавном од свршених глагола, употребљава

се у упитним реченицама којима се пита за узрок невршења радње:

(57) Што не седнеш?

(58) Зашто ми, брате, не дођеш?
 29

По М. Ивић, тим презентом се износи ситуација која подразумева бар две

ствари: констатује се неизвршеност неке радње у ТГ и сугерише се њено
извршење.

7. ПЕРФЕКАТ

За значења перфекта је, осим појмова апсолутива и релатива, важан и

појам резултативности. Наиме, основно значење перфекта, које он има и у
другим индоевропским језицима, јесте значење прошле радње чије последице
важе и после те радње. То је тзв. резултативно значење, по којем се перфекат
разликује од правих претериталних времена – аориста и имперфекта.
Међутим, перфекат данас нема само резултативно значење, него означава
и само прошлу радњу као чињеницу. П. Ивић објашњава (на примеру говора
галипољских Срба) како је тај развој текао: појам резултативности обухвата (1)
извршену радњу у прошлости и (2) стање које је иза те радње остало; затим је у
неким употребама ојачао први елеменат, док је други изгубио важност до те
мере да данас више није неопходан (Ивић П. 1953–1954: 259–260). Такво
значење има, на пример, приповедачки перфекат.

7.1. Апсолутни перфекат

Перфекат има апсолутно значење кад се ситуација коју означава

оријентише према ТГ.

• Основно значење перфекта јесте значење прошле радње чије последице

важе у ТГ; то је апсолутни перфекат који је резултативан за садашњост. На
пример, ако неко каже да је написао писмо, примио пакет, добио новац и др.,
онда можемо претпоставити да он у ТГ има то писмо, пакет или новац
(Живковић 1973).15 Исто тако, можемо рећи Сада сам јео у значењу „Сада сам
сит“.
Постоје минимални парови реченица у којима перфекат означава да
последице прошле ситуације важе у садашњости, а плусквамперфекат означава
да не важе (Ивић 1980) (в. и т. 9.2):

(1) Мара се удала за неког правника из Баваништа.

(1а) Мара се била удала за неког правника из Баваништа.

Наиме, док се из пр. 1 разуме да је Мара сад удата, пр. 1а разумемо тако да она
сад није удата (у међувремену је умрла, остала удовица или се развела) (Ивић
1980).

15
Управо због такве своје семантике перфекат се у индоевропским језицима гради од презента
помоћног глагола и партиципа перфекта (а то је у словенским језицима радни глаголски
придев): партиципом перфекта означена је радња која (из)вршена у прошлости, а презентом
помоћног глагола означена је веза те прошле радње са садашњошћу. Та веза са садашњошћу
остаје и кад нема помоћног глагола (код крњег перфекта): – Где нам је Марко? – Отишао
(Живковић 1973).
30

Пошто је значење успешног завршетка радње карактеристично за

свршени вид глагола, перфекат има значење резултативности пре свега кад се
гради од свршених глагола. Ипак, у литератури се наводе и примери
резултативног перфекта од несвршених глагола. На пример, кад мајка каже за
дете

(2) Гледај га. Играо се у блату,

јасно је да она не говори толико о његовој игри у прошлости колико о томе како
он сада изгледа – да је прљав (Катичић 1981).
Међутим, често се несвршени глаголи у погледу означавања
резултативности понашају другачије него свршени. Погледајмо следеће
примере:

(3) Отворили смо прозор.

(4) Били смо отворили прозор.
(5) Отварали смо прозор.

Пр. 3 имплицира да је прозор сада отворен, јер перфекат свршеног

глагола има резултативно значење. У пр. 4 експлицитно је (употребом
плусквамперфекта) речено да ми јесмо у једном тренутку отворили прозор, али
резултати те радње више не важе (одакле и вероватноћа да се та реченица
продужи, рецимо, речима ...али смо га после затворили); дакле, на основу
употребљеног глаголског облика јасно је да је прозор сада затворен. У пр. 5
само се каже, употребом перфекта несвршеног глагола, да је радња у прошлости
извршена, а не каже се ништа о томе да ли је прозор сада отворен или није; али
пошто није употребљен перфекат свршеног глагола, закључујемо да је прозор
сада затворен16. Међутим, прошла радња је ипак оставила неке последице, јер
пример 5 можемо продужити са ...па је зато сада у соби тако хладно. Дакле,
могло би се рећи да свршени глаголи у перфекту означавају непосредну
резултативност, а несвршени глаголи имају значење некакве посредне
резултативности.

• Апсолутно значење може имати и тзв. квалификативни перфекат, који

означава дуготрајне прошле ситуације (пр. 6, 7, 8), прошле ситуације које су се
понављале (пр. 9), својства која су важила у прошлости (пр. 10):

(6) Мика је у овој згради живео као мали.

(7) Некада је на овом месту стајао мост.
(8) Била два брата заједно у кући, па је један све радио, а други једнако
беспосличио и готово јео и пио. И бог им да те стекну у свачему… (Усуд, нар.
прип.).
(9) Мика је прошле године сваког дана долазио на Факултет.
(10) Мој комшија је добро свирао гитару.

16
Танасић (2005) каже да перфекат несвршених глагола значи да резултат прошле радње није
актуелан у ТГ (нпр. Јелена се удавала, а Марија није значи да Јелена више није удата, за разлику
од Јелена се удала, а Марија није, где је јасно да је Јелена удата). Међутим, пре бисмо рекли да
је несвршени глагол неутралан у погледу информације о резултативности, те да ми само на
основу тога што није употребљен свршени глагол закључујемо да непосредни резултати те
радње не важе у ТГ.
 31

• Апсолутно значење има и приповедачки перфекат – онај који означава

радње које припадају основном приповедачком низу. У њему морају бити
употребљени свршени глаголи. Наративни перфекат уноси у приповедање
мирнији тон него наративни презент или наративни аорист (пр. 11). А кад
перфекат помери радњу за корак даље, приповедач може да пређе на изношење
стања одн. једноличних активности у прошлости, које се могу исказати
релативним презентом (пр. 12).

(11) Мића је застао, извадио марамицу и обрисао Ненадово лице, затим га узео
за руку и повео га кући (Б. Ћосић). – Уп. Мића застаде, извади марамицу и
обриса Ненадово лице...; Мића застане, извади марамицу и обрише Ненадово
лице...
(12) Лице је приљубио чврсто уз лишће и младу кору. Тешко је издржати
толику сласт у таквом положају. А девојка не престаје да игра (И. Андрић).

• Апсолутно значење може имати и перфекат који означава радње које су

неко време трајале у прошлости (пр. 13). Такве ситуације могу бити позадина
одн. трајати за време догађаја исказаних приповедачким глаголским обликом
(пр. 14):

(13) Мали ужеже свијеће и намах се показаше дјевојке, те су пјевале, куцале се

и играле све до пола ноћи... (Танасић 2005б: 408, нар. прип.).
(14) Цар одведе путника у врт, где га је чекала царица, најлепша лутка на свету.
Она замоли путника да се прошета с њоме кроз врт и показа му своје омиљено
цвеће (Д. Максимовић).

• Перфекат може означавати ситуацију која претходи понављаној

ситуацији и резултативна је за њу. Ако узимамо да је та ситуација која се
понавља означена апсолутним презентом, онда је и такав перфекат апсолутни:

(15) Кад су се сватови накупили и накитили, стари сват их позива да пођу

младином дому (Танасић 2005б: 402).
(16) Кад је истраживач формулисао предмет истраживања..., он је учинио први
корак у одговору на питање (Танасић 2005б: 402).

У тим примерима могуће је уместо перфекта употребити презент

свршених глагола, али он не би имао компоненту резултативности (уп. Кад се
сватови накупе и наките…).

7.2. Перфекат у пасиву

• Конструкција са глаголом јесам / бити и трпним придевом некада се

интерпретира као облик пасива – и то је перфекат пасива, а некад као
копулативни предикат који се састоји од копуле и трпног придева – и то је онда
презент. На одговарајућу интерпретацију могу утицати различити чиниоци,
између осталих и следећи (в. Танасић 2005б).

(а) Конструкција се интерпретира као копулативна ако трпни придев није

настао од прелазног глагола (у пр. 17 у питању је повратни глагол замислити се)
или ако је изгубио семантичку везу с глаголом (пр. 18), ако је трпни придев у
32

напоредном односу с обичним придевом (пр. 19), или кад је глагол свршен а
одредба указује на трајање или понављање радње (пр. 20, 21):

(17) Марко је нешто замишљен.

(18) Он је учен, па га сви цене.
(19) Куће су окречене и простране.
(20) Соба је целог дана добро осветљена.
(21) Биро је понекад затворен.

(б) Насупрот томе, конструкција се интерпретира као пасивна онда кад је радња
временски везана за прошлост помоћу одредбе (пр. 22, 23) или кад се
експлицитно исказује агенс (пр. 24):

(22) Школа је летос окречена.

(23) Док је камион стајао, украдена је роба.
(24) Партизанов тренер је опоменут од помоћног судије.

• Пасив за понављане прошле радње исказује се и конструкцијом бивати

(у перфекту) + трпни придев (Танасић 2005б):

(25) Све је обично бивало изглађено и уређено речима.

Пошто глагол бивати има значење итеративности (понављања),

употребљени глагол може бити и свршен и несвршен.

7.3. Релативни перфекат

Перфекат има релативно значење кад се ситуација коју означава

оријентише према неком другом тренутку, а не према ТГ. И ту постоји неколико
случајева.

• Перфекат може означавати ситуацију која претходи некој прошлој

ситуацији (означеној перфектом, аористом или презентом) и резултативна је
за њу – тј. оставила је последице које важе у време вршења те друге прошле
радње:

(26) Послије вечере пита цар шуру свога куд је пошао, а овај му одговори да
тражи Баш-Челика... (Баш-Челик).
(27) Остали су изишли, поседали по соврама око цркве, пију по коју чашицу
ракије или ходају по црквеној порти, састају се, здраве и љубе који се нису
одавно видели (Ј. Веселиновић).
(28) Сад уђе и чича Маринко, који се већ наручао (Ђ. Јакшић).

Ситуација означена таквим перфектом може се понекад исказати и

плусквамперфектом:

(29) Сад уђе и чича Маринко, који се већ био наручао.

• Перфекат може означавати и будуће ситуације (пр. 30, 31):

(30) Јаши вранца, иди у Котаре, обоје смо изгубили главе!

(31) Воз иде брзо, стигли смо за десет минута! (=стижемо / стићи ћемо)
 33

Такав перфекат се традиционално сматра модалним (Стевановић 1979,

Танасић 2005б), будући да изражава ситуацију у чије је остварење говорник
уверен. Међутим, таква употреба перфекта слична је употреби презента за
будућност: захваљујући уверености да ће се ситуација остварити, говорник се
„сели“ из ТГ у будући тренутак и посматра ситуацију као већ остварену. Стога
се такав перфекат може сматрати и релативним и модалним у исто време.

7.4. Временски (индикативни) перфекат у модалном контексту

Употреба перфекта у условним реченицама које означавају иреални

прошли услов (пр. 32, 33) традиционално се такође сматра модалном; међутим,
у њима перфекат задржава значење прошлости, само што је стављен у модални
контекст; другим речима, модалност није ствар перфекта, него зависне
реченице, која исказује претпостављену ситуацију. То се добро види кад се
перфекат замени презентом, чиме се прошли иреални услов мења у садашњи:

(32) Да смо могли, помогли бисмо му. (Уп. Да можемо, помогли бисмо му.)
(33) Да си се јуче добро обукао, не би сад био болестан.

Временски перфекат је стављен у модални контекст и у поредбеним

реченицама које означавају хипотетичку ситуацију:

(34) Слушај и млађе и старије. Не куди ништа што је њихово, а увек се прави
задовољна, па ћеш им омилети као да су те и родили (Ј. Веселиновић).

7.5. Перфекат који означава строгу заповест или забрану

Перфекат, употребљен са заповедном речцом да, означава строгу

заповест или забрану. Он се традиционално сматра модалним; треба, ипак,
приметити да модалност пре свега означава заповедна речца, а у значењу
перфекта може се приметити и временска компонента: говорник ситуацију
именује прошлим временом из жеље да она припада прошлом времену, тј. да је
већ остварена:

(35) Да си сместа изашао!

(36) Да се случајно ниси померио!

7.6. Перфекат за ублажавање исказа

Говорник може своју жељу, потребу, сугестију, предлог и сл. ублажити

тако што ће их „пребацити“ из ТГ у прошли тренутак и тако их „уклонити“ из
саговорниковог простора:

(37) Хтео сам да Вас замолим… (У значењу „Хоћу…“)

(38) Имали смо једно питање за тебе. (У значењу „Имамо…“)
(39) Могла си да одеш и то урадиш. (У значењу „Можеш / Могла би…“)
(40) Мислио сам да одемо у биоскоп. (У значењу „Предлажем да…“)
34

8. КРЊИ ПЕРФЕКАТ

Крњи перфекат је облик перфекта без помоћног глагола.17 Он у основи

има иста значења као и облик пуног перфекта, али има и своје специфичности,
углавном стилске природе.

8.1. Прошла радња резултативна за садашњост

Кад означава прошлу радњу резултативну за садашњост, крњи перфекат

истиче новину, неочекиваност догађаја, одн. изражава емоционални став
говорника према неком догађају:

(1) Стигли нам гости!

Због тог значења новине крњи перфекат је нарочито погодан за новинске

наслове, у којима треба да скрене пажњу читаоца на текст (пр. 2). Међутим, он
је у тим насловима постао и клише, тако да у многим случајевима има само
обично резултативно значење (пр. 3):

(2) Чистач ципела постао спортски краљ века (Танасић 2005б: 396, Политика).
(3) Почео зимски распуст (Танасић 2005б: 396, Политика).

Резултативно значење крњег перфекта препознаје се и у пословицама

којима се коментарише неки актуелни догађај:

(4) Нашла врећа закрпу.

(5) Брада нарасла, а памет не донела.
(6) Дошли дивљи, па истерали питоме.

8.2. Свевремена понављана радња

У пословицама као што су следеће:

(7) Што колевка заљуљала, то мотика закопала.

(8) Гдје лажа омркла, ту и осванула.

крњи перфекат означава радњу која је свевремена, која се стално понавља

(може се заменити презентом). Таква употреба крњег перфекта заснована је на
метонимији (прецизније – на синегдохи): за означавање ситуације која се
понавља у свевремености употребљава се један сегмент свевремености –
прошлост.

8.3. У приповедању

Крњи перфекат се употребљава и у приповедању. Поменућемо два

случаја:

17
У питању је облик који нема помоћни глагол, а не облик који је настао испуштањем помоћног
глагола ради постизања текстуалне кохезије. Стога подвучени облик у реченици Дошли су нам
гости и донели цвеће није крњи перфекат, јер се помоћни глагол подразумева.
 35

(а) Може се употребити као уводни глаголски облик у нарацији. Тада

ствара слику почетне ситуације, у којој ће се затим нешто дешавати (на том
месту, у сличном значењу, може да се употреби и презент, док перфекат није
тако сликовит):

(9) Био једном један краљ и имао три сина.

(10) Вила гнијездо птица ластавица.
(11) Перица и Јовица носили огроман, тежак ормар на двадесети спрат неког
солитера и, када су стигли на седамнаести спрат, Перица каже Јовици...

(б) Кад се приповеда у презенту, крњи перфекат означава да је радња

претходила тим ситуацијама исказаним презентом и да њени резултати важе
у тренутку вршења тих радњи (дакле, резултативан је за прошлост):

(12) Кад тамо дођу, онда одсједну коње, па се мало одморе, а везирски синови
спремили вечеру и свега доста (Танасић 2005б: 408, нар. прип.).
(13) Већина је још будна. Суше обојке поред ватре, преплићу опанке, или
просто гледају у жеравицу. Међу њима се нашао однекуд неки Црногорац,
ухватили га сејмени на друму па кулучи већ неколико дана (Танасић 2005б:
408, Андрић).

8.4. Административна употреба

Крњи перфекат има и своју административну употребу. Њиме се износи

ко је неки посао урадио:

(14) С руског превео Милован Глишић (Танасић 2005б: 397).

(15) Обрачунао / Одобрио ... (Танасић 2005б: 397).

Слично је и у биографијама у којима треба укратко саопштити најбитније

чињенице из нечијег живота:

(16) Рођен у Д. Студирао књижевност у Б. Завршио класичну филологију.

Радио као гимназијски професор у Н. Објавио романе... (Танасић 2005б: 398).

8.5. Модална значења

• Крњи перфекат има модално значење у жељним (оптативним)

независним реченицама, којима се врше говорни чинови благослова, поздрава,
наздрављања, клетве и сл.:

(17) Жив био!

(18) Живели! (здравица)
(19) Бог ти помогао!
(20) Лијепа ли је, гром је убио! (Танасић 2005б: 410, Ћопић)
(21) Никад среће немали!

• Крњи перфекат може имати и условно модално значење, у

конструкцијама са понављањем (први пут у потврдном, други у одричном
облику):

(22) Бежао, не бежао – нећеш утећи.

36

8.6. Да би се постигао потребан број слогова у народној поезији

У народној поезији употребљава се ради постизања потребног броја

слогова (када би помоћни глагол унео још један слог). Ова употреба нема
семантичку подлогу, него је ствар форме:

(23) Кад Момчило опазио војску...

9. ПЛУСКВАМПЕРФЕКАТ

9.1. Резултативност за прошлост

Плусквамперфекат означава прошлу радњу која је претходила некој

другој прошлој радњи и проузроковала стање које је важило у време вршења те
друге радње. Та друга радња је означена неким другим претериталним
временом (у пр. 1 то је имперфекат, а у пр. 2 аорист):

(1) Попеску беше угасио свеће на клавиру и свираше напамет, мени се учини
лепше него икад, увертиру Телову (Сладојевић 1966: Л. Лазаревић).
(2) Бакоњи бјеху прионуле очи уз манастир те се препаде кад многи гласови
заграјаше (Сладојевић 1966: С. Матавуљ).

Плусквамперфекат, обично у комбинацији с одговарајућим временском

одредбом, може наглашавати претхођење једне прошле радње другој:

(3) Кад сам ја дошла, они су отишли. – Хронологија догађаја је таква да сам
прво ја дошла, а онда су они отишли.
(4) Кад сам ја дошла, они су били отишли. – Хронологија је обрнута: они су
отишли пре мог доласка. У том случају се плусквамперфекат не може заменити
перфектом.

Треба напоменути да се у другом случају обично не оставља само

плусквамперфекту да означи хронологију, него се то чини и одговарајућим
прилогом или речцом: ... они су већ били отишли.
Кад је хронологија догађаја јасна на основу употребљеног везника,
плусквамперфекат може бити редундантан, тј. заменљив перфектом (К.
Милошевић 1982б):

(5) Пре него што сам ја дошла, они су (били) отишли (Милошевић 1982).

Сличну ситуацију можемо приметити и у односним реченицама у којима

предикат исказује радњу која претходи радњи више реченице: временски прилог
могао би бити довољан да означи хронолошки однос међу радњама (пр. 6), а кад
њега нема, плусквамперфекат је обавезан (7):
 37

(6) Остала му је само бомба коју је раније био узајмио (Стевановић 1979, М.
Лалић).
(7) Сретоше ђавола који се бјеше претворио у калуђера, па га запиташе
(Стевановић 1979, нар. прип.).

9.2. Нерезултативност за садашњост

Плусквамперфекат може да означи прошлу радњу чији резултати не важе

у садашњости, јер их је у међувремену поништила нека друга прошла радња:

(8) Пошли смо били, али нас је једна четничка патрола скренула с пута
(Сладојевић 1966: М. Лалић).
(9) Кад сам чула да је већ положио први испит, ја сам се била обрадовала. Али
су ми затим рекли да је одустао од свих других испита и моје радости је
нестало (Ивић 1980).

Радња која је поништила последице радње означену плусквамперфектом

не мора бити исказана, него се може и подразумевати: реченица Он је у прошли
петак био назебао значи да је он сад већ добро (Ивић 1980). М. Ивић наводи
минималне парове примера у којима перфекат и плусквамперфекат имају јасно
различито значење: први означава да је резултат радње актуелан у тренутку
говорења, а други да је ефекат радње у међувремену поништен:

(10) Ја сам га ставила на сто. (Ти га, молим те, склони у орман.) – Остављени
предмет стоји на столу.
(10а) Ја сам га била ставила на сто. (Да ми је само знати ко га узе?) – Предмета
више на столу нема.
(11) Ја сам га опрала. (Ено, суши се на тераси.) – То што је опрано сада је чисто.
(11а) Ја сам га била опрала. (Откуд сад на њему ове мрље?) – Својство чистоће
се у међувремену поништило.

Стога плусквамперфекат и перфекат могу означавати радњу која се

одиграла у истом тренутку у прошлости: разлика између Уловио сам једну рибу
и Био сам уловио једну рибу не мора бити у времену радње, него само у томе
што је у другом случају наглашено да говорник више нема рибу о којој је реч
(Сладојевић 1966: 60).
У вези са резултативном семантиком плусквамперфекта стоји и
чињеница што се он углавном гради од свршених глагола. Наиме, такво значење
плусквамперфекта у складу је с тим што се резултативна семантика типично
исказује свршеним глаголима.

9.3. Важност контекста за значење плусквамперфекта

У литератури се срећу и мишљења да плусквамперфекат означава и

радње које су се вршиле напоредо с неком радњом у прошлости, па и после ње.
Стевановић (1979) наглашава да у тим случајевима треба потражити шири
контекст. На пример, ако се реченица Кажу да је једанпут исекао некакве
Турке, па му је зато било одузето капетанство посматрана изоловано, чини се
да плусквамперфекат у њој означава радњу која следи за оном која је означена
перфектом. Међутим, одмах иза те реченице следи ... но после повата друге
Турке и отме некакве камиле, те му се зато опет поврати, на основу чега
видимо да се радња означена плусквамперфектом десила пре друге прошле
38

радње (669). М. Ивић (1983: 97–98) такође констатује да плусквамперфекат увек

означава претхођење другој радњи, али да у неким случајевима није довољно
остати у оквирима једне реченице, него узети у обзир и оне које следе.

9.4. Природа значења плусквамперфекта

Обично се сматра да је плусквамперфекат, пошто означава радњу која

претходи другој прошлој радњи, увек релативно употребљен (Стевановић 1979:
667). Међутим, значење нерезултативности за садашњост оријентише се према
садашњем, а не према прошлом тренутку, тако да се може сматрати апсолутним
значењем.

10. АОРИСТ

10.1. Основно значење: доживљена прошла радња

Аорист у својој основној употреби означава доживљену прошлу радњу.

Она се могла догодити непосредно пре садашњег тренутка (пр. 1) или раније у
прошлости (пр. 2). Аорист је у говору редак (како бележи Половина 1985: 100) и
доживљава се као експресиван, стилски маркиран у односу на перфекат. Та
маркираност се може препознати у свим примерима; нпр. у пр. 3 подразумева се
да је оно на шта говорник саговорнику скреће пажњу необично, а у пр. 1 и 4
очит је емоционални набој који говорник има у вези с оним о чему говори:

(1) Испаде ми из руке (Половина 1985: 101).

(2) Деца одоше у град, а ми старији још живимо на селу (Танасић 2005б: 424).
(3) Чу / виде ли ти то? (разг.).
(4) Ходала сам цео дан, отпадоше ми ноге (разг.).

Исту употребу има и аорист у пословицама у којима се коментарише

конкретан догађај:

(5) Дођоше дивљи, па истераше питоме.

10.2. Приповедачки аорист

Аорист се употребљава и у приповедању, где означава радње које

припадају основном приповедачком низу и динамичнији је него перфекат (пр.
6).

(6) С пролећа се Морава изли. Поплави њиве и ливаде у долини, људи се

иселише из кућа у пољу и на брзину склепаше од прућа и блата колибе на
падинама изван домашаја воде. Са зебњом су погледали доле... Дуну југ.
Снегови се почеше топити. Набујали потоци су рикали и ровали обале.
Навукоше свакојаки шљам и камен око Мораве (Танасић 2005б: 425, Ненадић).

Приповедачки аорист се може комбиновати са перфектом или крњим

перфектом, који означавају неку једноличну ситуацију у прошлости; тада
аорист означава догађаје који се одвијају на позадини такве ситуације,
истовремено с њим, изазивају је и сл. (пр. 7, 8):
 39

(7) Гонио пас срну.

– Никада ме нећеш стићи! – рече му срна.
(8) Још пре Ђурђевдана вратише се зидари и рад отпоче поново. Тачно у по
лета би посао довршен. Испод лука се видело, у дну видика, парче модре
Дрине, а дубоко под њим је гргољила запењена и укрићена Жепа (Андрић).

10.3. Свевремено понављање радње

Аорист налазимо и у пословицама као што су:

(9) Два лоша убише Милоша.18

(10) Ко се дима не надими, тај се ватре не огрија.

У њима означава радњу која се понавља, и која би се могла исказати и

квалификативним презентом, одн. футуром. Танасић (2005б: 427) исправно
примећује да се у тим примерима „преко појединачног исказује нешто што је
опште“; додајмо да је у питању својеврсна метонимија (или, прецизније,
синегдоха), захваљујући којој је такав начин изношења понављане ситуације
нарочито сликовит.

10.4. Аорист за будућност

Аорист се употребљава и да означи будућу радњу:

(11) Па, мајко, ми одосмо, почела је офанзива (Танасић 2005б: 429, Ћопић).
(12) Бежите, изгибосмо!

Овакав аорист обично се сматра модалним (Стевановић 1979, Танасић

2005б), будући да је говорник убеђен да ће се радња о којој је реч догодити.
Рекли бисмо да је таква употреба аориста у начелу иста као употреба презента и
перфекта за будућност: захваљујући уверености да ће се ситуација остварити,
говорник се „премешта“ из садашњег тренутка у неки будући и говори „из“
њега, при чему ту ситуацију посматра као прошлу у односу на тај будући
тренутак. Тако то значење аориста задовољава и дефиницију релативног
значења.

11. ИМПЕРФЕКАТ

11.1. Распрострањеност имперфекта

Вук Караџић није имао имперфекат у свом говору, али га је

употребљавао у преводу Новог завјета, под утицајем оригинала. Неки народни
говори (они у Војводини и северозападној Србији) такође нису имали
имперфекат, али је он чест у народним умотворинама (које су често из Црне
Горе, Боке, Херцеговине и Санџака) (Стевановић 1979).

18 Мисли се на значење „
два
лоша (=мање способна, храбра и сл. човека) увек убијају Милоша
(=храброг, способног човека)“. Међутим, та пословица се може схватити и као коментар
стварног прошлог догађаја (као што је то у пр. 5).
40

Данас је имперфекат нестао из већине говора, а у књижевном језику је у

ишчезавању.

11.2. Основно значење имперфекта

Имперфекат, у ком могу бити само несвршени глаголи, означава

ситуације које су трајале у прошлости и које је говорник доживео (у говорима
који познају тај облик):

(1) Неко те зваше испред прозора (Вуковић 1967).

(2) Пијаху некакви радници у кавани (Вуковић 1967).

Такав имперфекат налазимо и у пословици којом се коментарише

стварни догађај:

(3) Кад се синовац жењаше, стрица не питаше; а кад се ражењаше, и стрину

припитиваше.

11.3. Имперфекат у приповедању

У приповедању се имперфекат употребљава да означи радње и стања која

су постојала у прошлости у тренутку кад их је перципирао наратор или јунак
радње:

(4) Пред нама се простираше непрегледна равница (Стевановић 1979).

(5) Бакоњи се коса накостријеши, те потече ка старој мађупници
[=манастирској кухињи], из које куљаше дим и допираше граја, што никада
није бивало преко дана. То су прековођани обртали два овна, а Бељан и Шкељо
настојаху око великог котла, у коме је, канда, врио купус (Миновић 1987: 169,
Матавуљ).
(6) Јере Јозов Јерковић, Брзокус, Кушмељ, бјеше штапоног, врата као у
дивокозе, главе округле и тврде, да је могао њоме букову даску разбити. Риђи
му брци затискиваху ноздрве и допираху до ушију. Зубима могаше нагристи
плету [=новчић], а шакама сломити чврсту сухорину (Миновић 1987: 170,
Матавуљ).

11.4. Имперфекат за ублажавање исказа

У примерима из разговорног језика као што су Одакле ви бесте?, Како

се звасте? имперфекат, како примећује Стевановић (1979) значи да је говорник
некад раније (у неком тренутку у прошлости) знао одакле је био питани, одн.
како се звао. Додајмо да се ту имперфекат употребљава ради ублажавања
исказа: исте реченице с презентом – Одакле сте?, Како се зовете? –
имплицирале би дистанцу говорника према саговорнику, јер не би постојала
компонента доживљености.
 41

12. ФУТУР (ПРВИ)

12.1. Апсолутни футур

• У свом основном, апсолутном значењу, футур први означава радњу

(једнократну или понављану) која ће се одиграти после ТГ – дакле, у
будућности.

(1) Следеће школске године радићемо по новом програму.

(2) Ти ћеш другу пушку набавити, / а у руке Мандушића Вука / биће свака
пушка убојита (Његош).
(3) Док је ребара, биће и самара (нар. посл.).

Будућа ситуација се, осим футуром, може, под одређеним условима,

означити и презентом несвршених глагола (в. презент за означавање будућих
ситуација).

• Апсолутни футур може бити смештен у модални контекст условних

реченица:

(4) Ако ћеш ми учинити добро, учини ми док ми је потребно (Стевановић 1979,
нар. пословица).
(5) Ако се ја поред Ваше Свјетлости нећу помоћи, ко ће (Стевановић 1979,
Вук).
(6) Ми то можемо учинити ако ћемо прегорети неколико хиљада људи
(Стевановић 1979, Вук).
(7) Ако ће се вјеровати ријечима Св. Саве, онда је Стефан био вјенчан не два
пута, него три (Стевановић 1979, Даничић).

12.2. Релативни футур

• Футур може означавати радњу која ће се догодити не после ТГ, него

после неког прошлог тренутка (означеног неким временом које означава
прошлост). Тако ситуација означена футуром припада, заправо, прошлости.
Пошто је деиктички центар прошли тренутак, то значење футура је релативно.
У пр. 8 и 9 релативни футур је употребљен у зависним реченицама:

(8) Мачвани се подигну и ударе на Љешницу, но прије него што ће ударити

поизопијају се (Стевановић 1979, Вук).
(9) Онај исти који ће касније у Европи надбити Аваре, био је худе среће у
Месопотамији (Стевановић 1979, Н. Нодило).

Кад се релативним футуром исказују радње које припадају основном

приповедачком низу, такав футур се назива приповедачки:

(10) Једном стане се цар разговарати са својим синовима: – Куд се то дева род с
наше јабуке? – На то ће рећи најстарији син. ... (Танасић 2005б, нар. прип.). =
На то каже најстарији син.

• Стевановић (1979) наводи и да футур може означавати будућност и у

односу на неки будући тренутак:
42

(11) Ја ћу градит б’јела манастира, гдје ће живјет многи калуђери (Стевановић

1979, нар. песма).

12.3. Понављање радње у садашњости

Футур се употребљава да означи и радње које се понављају у

садашњости. Те радње могу бити и нечији поступци, који су типични за ту
особу (Ивић 1983)19.

(12) Ових дана ретко ћеш срести весело лице – све је тужно (Ј. Веселиновић).
(13) За поштена момка и од поштена рода слабо ће ко отети дјевојку, нити ће
такови момак отићи у отмицу (Вук).
(14) Никад ти он не скида пушку с рамена. А пошао у њиву, а у дрва, а у
виноград, а у ливаду, свакад ће је понети (М. Глишић).

Означавање радње која се понавља у садашњости футуром носи извесну

експресивност: говорнику се чини да се радња толико редовно врши да је
сигуран да ће се она вршити и у будућности, па је именује футуром (в. и
примере 8 и 9 под т. 4.1).

12.4. Футур за исказивање заповести

Футур може имати значење заповести. Заповест исказана овим облик

оштрија је од оне исказане императивом – могла би се назвати неопозивом
заповешћу. Такву заповест изрећи ће говорник који има виши друштвени статус
у односу на саговорника: он узима за сигурно да ће саговорник извршити оно
што му он налаже.

(15) Сад ћеш се лепо извинити за то што си рекао. [Нпр. мајка детету.]
(16) Него ћеш ми цара поздравити да не води два своја сестрића (Стевановић
1979: нар. песма).

12.5. Футур за ублажавање исказа

Футур се може употребити и за ублажавање исказа. Могу се разликовати

следећи случајеви.

• Ако се захтев искаже футуром уместо презентом, онда се „измешта“ из

садашњег тренутка и привидно ставља у будућност, чиме се мање намеће
саговорнику:

(17) Замолићемо нашег саговорника да нам каже нешто о томе. = „Молимо

нашег саговорника ...“

• Тврдња која би се могла исказати презентом „премешта се“ у будућност

и тако ублажава, било зато што би могла бити непријатна саговорнику (пр. 18)
или зато што говорник у њу није уверен (пр. 19, 20):

19
Стевановић такав футур назива квалификативни, али подразумева да он означава радње које
су се понављале у прошлости (1979: 673).
 43

(18) Па да видиш, и неће бити тако – дочега га комесар. – Чујеш ли како се

читава чета ућутала? (Танасић 2005б). = „Па да видиш, и није тако.“
(19) Јамачно ће бити и више оваквих примера (Стевановић 1979, Вук). =
„Јамачно има…“
(20) Прије ће бити истина да је Балшић узео нешто босанских земаља
(Стевановић 1979, Даничић). = „Прије је истина…“

12.6. Футур у делиберативним и реторским питањима

Футур се употребљава и у делиберативним питањима (где је чешћи

презент, а могућ је и инфинитив – пр. 21), као и у реторским питањима (пр. 22):

(21) Како ћу га питати кад је он далеко од мене? = „Како да га питам...?“

(22) Ко ће Зарожане одвратити кад што науме! (Сладојевић 1966).

13. ФУТУР II

13.1. У којим врстама реченица се употребљава футур други

Футур II се данас по правилу употребљава у зависним реченицама – пре

свега временским, условним и односним. Радња изражена футуром II оријентир
је за неку другу будућу радњу. При томе, радња више реченице треба да се
догоди:

а) после радње зависне реченице:

(1) Чим ја будем погледао, почни и ти да гледаш (Грицкат 1956).

(2) Кад будем дошла, поразговараћемо о томе.

б) за време радње зависне реченице:

(3) Кад ја будем гледао, гледаћеш и ти (Грицкат 1956).

в) пре радње зависне реченице:

(4) Кад ја будем погледао, ти ћеш се већ нагледати (Грицкат 1956).

(5) Завршићу посао пре него што будеш дошао.

Међутим, данас се чују примери са футуром II у независним реченицама:

(6) Иди погледај, можда ти се буде допало

– у којима је модалност футура II у складу с модалношћу речце можда, и у

којима се може употребити и презент свршеног глагола (Можда ти се допадне),
а са нешто другачијом нијансом и футур I (Можда ће ти се допасти).

13.2. Футур II и презент свршених глагола

У пр. 1, 2, 4 и 5 футур II је еквивалентан презенту свршених глагола

(=Чим ја погледам..., Кад дођем..., Кад ја погледам..., ...пре него што дођеш).
44

Ипак, како примећује Грицкат (1956), између презента и футура другог понекад
има разлике:

(7а) Носим ћерку одмах у амбуланту; ако лекар већ буде стигао, молићу га да је
прими преко реда. – Реч већ даје значење прошлог догађаја: лекар ће већ бити
ту кад ми стигнемо.
(7б) Носим ћерку одмах у амбуланту; ако лекар стигне, биће добро. – Лекар ће
доћи кад ми већ будемо у амбуланти.

13.3. Футур II и футур I

Грицкат (1956: 91) примећује да радње исказане футуром II нису само

зависне него су често и хипотетичне: није извесно да ли ће се оне уопште
остварити, или, ако хоће, кад ће, у којој мери, како и сл. То се види при
поређењу футура I и футура II, кад се нађу у истим положајима:

(8а) Човека који ће овамо доћи треба лепо да дочекате.

(8б) Човека који овамо буде дошао треба лепо да дочекате.

У пр. 8а мисли се на једног, тачно одређеног човека, и исказује се и

сигурност у погледу његовог доласка. У пр. 8б будући посетилац није познат, а
не зна се сигурно ни то да ли ће уопште ико доћи; леп дочек треба приредити
свакоме ко би дошао. Дакле, садржај речи човек је у тим примерима другачији:
у првој реченици то је „онај, поменути човек“, а у другој „било који човек“.
Милошевић (1982а) наводи следећи пар примера:

(9а) Моја сестра, која ће вас сутра посетити, донеће вам писмо.
(9б) Моја сестра која вас сутра буде посетила донеће вам писмо.

У пр. 9а говорник има једну сестру, она ће саговорника сутра посетити и

донети му писмо; односна реченица има функцију апозитива. У пр. 9б говорник
има више сестара (најмање две), једна од њих ће саговорника сутра посетити и
донеће му писмо. Односна реченица има функцију атрибута.
На сличан начин може се протумачити и следећи пример:

(10) Карахоџа им је оставио аманет да никада не остану из рата који се буде

водио против Шваба (Стевановић 1979).

Наиме, водиће се неки рат, али се не зна кад; да је речено који ће се

водити, у питању би био временски одређени рат.

13.4. Глаголско време или глаголски начин?

Футур II се у нашој граматици класификовао на два начина: многи

граматичари су га сматрали глаголским временом (које је увек релативно), а
Стевановић (1988) тврди да је то глаголски начин. Може бити да су таква
различита схватања значењске природе футура II проистекла управо из његових
различитих значења: ако се имају његова значења о којима је било речи у т.
13.1, онда би он могао бити релативно глаголско време (мада Стевановић 1988 и
за та значења тврди другачије); ако се пак има у виду његов однос према футуру
I (т. 13.3), онда се његово сврставање у глаголске начине чини оправданим.
 45

14. ПОТЕНЦИЈАЛ

14.1. Модална значења потенцијала

Потенцијал је глаголски начин: основна значења су му модална. Он

радњу не ставља у простор реалног, него у простор претпостављеног
(замишљеног). Потенцијал има модално значење у следећим случајевима:

(а) кад је нека ситуација условљена неком другом ситуацијом, тј. кад за њу
постоји услов (пр. 1, 2, 3); један случај условљености јесте кад постоји план,
пројекат или идеја да се нешто оствари; у том случају се подразумева
неизречена условна реченица (нпр. кад би се план остварио... – пр. 4):

(1) Кад бисте се потрудили / Да се потрудите, успели бисте.

(2) Кад бих имао више слободног времена / Да имам више слободног времена,
бавио бих се спортом.
(3) Да сте се потрудили, успели бисте.
(4) Покрајинском извршном одбору предата је понуда за израду свеобухватне
студије, која би [, кад би се план остварио,] стајала близу 3000 хиљада
немачких марака, док би читав пројекат износио близу 60 милиона немачких
марака.

(б) кад је нека ситуација услов за остварење друге ситуације. У питању може
бити евентуални услов (пр. 5) или иреални услов који важи у садашњости (пр.
6):

(5) Ако би ми лепо све објаснио, можда бих и разумела.

(6) Кад би човек знао где ће пасти, сео би. (=али не зна)

(в) кад постоји могућност да се нека ситуација оствари (у том случају може
се реконструисати глагол моћи):

(7) Сами видите, племенити пријатељу, где живимо и са ким ја имам да се рвем
и носим. Крдом дивљих бивола човек би лакше управљао него овим босанским
беговима и ајанима. =... човек би могао да управља ...
(8) Није знала шта би још рекла. У ствари, није знала ни шта би помислила.
Била је у шоку. = ... шта би још могла да каже.

(г) кад неко жели оствари неку ситуацију (пр. 9, 10, 11), или кад има
смелости за њу (пр. 12):

(9) Зуји Зое попут зунзаре. Тата би најрадије махнуо руком да то досадно
зујање престане.
(10) Ја бих [попила] једну кафу.
(11) Дечак приђе човеку, ухвати га за руку: – Ја бих остао са вама. Поведите ме
са собом, молим вас!
(12) Марица: Упамти и слободно кажи оцу, брука му не гине.
Анђа: Где бих му то казала, побогу, дете! Не бих ја то њему смела...

(д) кад је неко спреман да оствари неку ситуацију:

46

(13) Као што често у животу бива, овај залутао и свакакав родитељ живео је са
жељом да му син буде човек који ће живети право и часно. И ништа није било
што не би учинио или жртвовао за остварење те жеље.

(ђ) кад је нека ситуација сврха реализације неке друге ситуације (у

намерним реченицама):

(14) Разговара дуго о безначајним стварима да би ућуткао своје сећање на

Египат, и растерао мисли о будућности и жељу за морем.

(е) у поредбеним реченицама, кад се нека ситуација пореди са

претпостављеном ситуацијом:

(15) Назвати њега интелектуалцем, то је као када бисте кечап назвали поврћем.

Потенцијал исказује модална значења и у прошлости – за које значење

се некад употребљава потенцијал други:

(16) Његову спремност да буде суров још јуче бих назвао одлучношћу (Танасић
2005б: 460, Селимовић).
(17) Да сте пожурили, стигли бисте на време.

14.2. Потенцијал за ублажавање исказа

Потенцијал се употребљава уместо презента ради ублажавања захтева

(пр. 18, 19), суда (20), тачности неке процене (21) и сл., да би исказ био
учтивији:

(18) Хтела бих да вас нешто замолим.

(19) Замолила бих вас нешто.
(20) Та песме свакако не би представљала врхове Јесењиховог песништва. Реч
је о књижевном памфлету...
(21) Оптималан број Кинеза био би око 700 милиона, процењују стручњаци.

14.3. Временско значење потенцијала

Потенцијал у временском значењу означава доживљену радњу која се

понављала у прошлости и коју је појам означен субјектом доживео (в. и т. 4.2).
Тада се у истом значењу могу употребити и свршени и несвршени глаголи:

(22) Па ипак, и сањана лепота се плаћа. Док би он, држећи танким, модрим
рукама тас са сапуницом, стајао поред дебелог мајстора који је бријао теме
неком ефендији, мајстор би приметио његов одсутан поглед и показао му очима
и навиклим покретом руке да треба да гледа у мајсторову бритву [...]. Дечак би
се тргнуо, погледао уплашено у газду и онда послушно усталио поглед на
његовој бритви. [...] (И. Андрић, Травничка хроника).
 47

15. ПОТЕНЦИЈАЛ ДРУГИ (ПРОШЛИ)

15.1. У клаузи која је виша за условну клаузу

Радовановић (1990) је пронашао да се потенцијал други употребљава у

двема приликама.20

(1) Употребљава се као предикат клаузе која је виша за зависну условну клаузу
са везником да (ти примери су најбројнији). Условна клауза са да означава
најчешће прошлост (означену перфектом):

(1) То му се не би било десило, да је седео, с миром, у Лондону (Ц).

(2) ... да није био одликован високим ратним орденом с мачевима..., били
би га осудили на смрт (К).

(2) У другој употреби реченица са потенцијалом II је релативно самостална

(нарочито у дијалогу). Иако се зависна клауза са да може реконструисати, она
није исказана, тако да се прошлост сигнализира управо потенцијалом другим:

(3) Дивне су, и, он би радо за њих био платио, много, много више, него што је
мадам Панова тражила (=да је тражила више) (Ц).
(4) Примио би се био и за шофера у Лондону (=да је било посла) (Ц).

15.2. У поредбеној клаузи

Код Стевановића (1979) налазимо и примере у којима се потенцијал

други употребљава у зависној поредбеној реченици.

(5) Паметно си и добро радио у тој прилици мада не у свему како би ти отац
био радио (Љ. Недић).
(6) Није се мирно ... упутио у другу пивницу..., као што би и Јово поступио био
раније у таквом случају (В. Петровић).

Пошто је перфекат из више реченице довољан да означи да могућност

важи у прошлости, у тим реченицама се потенцијал други може заменити
потенцијалом првим.

15.3. У приповедању (временска употреба)

Маретић тврди, а Стевановић (1979) прихвата, да се потенцијал други не

може употребити у приповедању (као што се употребљава потенцијал први).
Међутим, код самог Стевановића (1979: 719) налазимо следећи пример:

(7) Ако би ме нетко био преварио за потпис на мјеници, нисам се начелно

никада разљутио (Крлежа).

У том примеру потенцијал други означава понављану радњу у

прошлости. И тада се може заменити потенцијалом првим.

20
Истраживање је извршио на корпусу текстова Црњанског (Ц) и Крлеже (К).
48

15.4. Место потенцијала II у систему глаголских облика

Радовановић констатује да се потенцијал други у савременом језику

појављује искључиво код оних писаца код којих као жива категорија постоји и
плусквамперфекат, те закључује да би то могло значити да образац
плусквамперфекта подржава постојање потенцијала другог (у питању је
морфолошко-семантичка аналогија: Био сам отишао – Био бих отишао).
Што се тиче места потенцијала другог у систему глаголских облика,
упркос томе што се у највећем броју случајева може заменити потенцијалом
првим, чини се (по примерима као што су пр. 3 и 4) да има контекстâ у којима то
није могуће, јер управо он носи информацију о томе да нека могућност припада
прошлости (те да је неостварена).

16. ИМПЕРАТИВ

16.1. Модална значења

Императив је глаголски начин; његова основна значења су, дакле,

модална.

• Императивом говорник подстиче саговорника на вршење или

невршење неке радње (у овом другом случају употребљава се одрични облик
императива, у којем обично могу стајати само несвршени глаголи). Тај
подстицај може се конкретизовати на различите начине.

(а) Као заповест, одн. забрана:

(1) Излази одавде! / Изађи одавде!

(2) Не вичи!

Заповест исказана императивом несвршеног глагола оштрија је него она

исказана императивом свршеног глагола (в. пр. 1).
Што се тиче односа између одричног императива и конструкције са
немој(те) (која није императив!), Ивић (1956) истиче да овај први има функцију
одсечније забране, док је овај други резервисан за блажу, учтивију забрану (уп.
Не вичи! и Немој да вичеш).

(б) Као захтев, који може бити ублажен и исказан као молба:

(3) Дајте ми, молим Вас, килограм јабука.

(в) Као савет (пр. 4, 5, 7) и упутство (пр. 6):

(4) Прошетај мало, осећаћеш се боље.

(5) Да ли да се пријавим на конкурс? – Пријави се. – императив је ту одговор на
делиберативно питање
(6) У смесу додајте мало уља и све добро промешајте.
(7) Не плачите и не јадикујте, дјецо моја (Танасић 2005б: 454, Кочић).
 49

(г) Као дозвола:

(8) – Могу ли да уђем? – Уђите.

• Императив се употребљава и са другим модалним нијансама, које може

стећи у контексту; обично су у питању условна и допусна нијанса (Стевановић
1979: 710):

(9) Чини добро, не кај се, чини зло, надај се! (=Ако чиниш добро...)
(10) Сви ви побегните, ја ћу остати да умрем на своме дому (Стевановић 1979:
710). (= Макар сви ви побегли...)

16.2. Временска значења

Осим модалних, императив може имати и временска значења.

• Може се употребити у приповедању (тзв. наративни императив). Тада

се увек налази у облику 2. л. јд., без обзира на то у ком лицу је субјекат
реченице. Он се среће у књижевности (чешће у старијој него у новијој – в.
Стевановић 1979: 709) и у разговорном језику, и веома је експресиван. Реч је о
једнократним радњама у прошлости:

(11) Онда ова двојица вуци сламу, па турај у ону јазбину, па онда запале, и тако
сва три змаја онде пропадну (Танасић 2005б: 456, нар. прип.).
(12) Баба за деду, деда за репу, повуци, потегни – ишчупати не могу.
(13) Шта да ради, него потеци некој Анђи, травари и гатари, да је пита има ли
му каква лека (Сладојевић 1966).
(14) Аутобус крену, и ја за њим трчи, трчи, једва возач некако стаде.

• У литератури се истиче да се императив употребљава и за радње које су

се понављале у прошлости (Стевановић 1979: 709):

(15) Кад се шћаше ођест куд да иде, / па обуци оне пусте токе, / шал црвени
свежи око главе, / а пани му перчин низ рамена, / двије пушке метни за појасом,
/ а припаши мача о појасу, / а у руке узми џефердара – / красна лица, висок као
копље! (Сладојевић 1966, Његош).

• Императив се, у разговорном језику, употребљава и за радње које се

понављају у садашњости, а према којима говорник има изразит став (обично
негативан):

(16) Не могу више то да радим: сваког дана кувај, пери судове – већ ми је
досадило.

17. ИНФИНИТИВ

Инфинитив је нелични глаголски облик који само именује радњу. То је

облик у којем се глаголска лексема наводи у речнику. Поред тога, инфинитив
50

(одн. глаголска синтагма чија је он главна реч) може имати и синтаксичке

функције.

17.1. Инфинитив као допуна глаголима

(а) Инфинитив може бити допуна фазним глаголима, као што су почети /
почињати, наставити / настављати, престати / престајати, прекинути /
прекидати, одн. њима синонимичним глаголима:

(1) Поче се слатко смејати (Стевановић 1979: 768, Лазаревић).

(2) Он ме узе љубазно дрмати за рамена (Стевановић 1979: 768, Домановић).
(3) А он узе огледало па се стаде загледати (Стевановић 1979: 768, Домановић).

Тада инфинитив алтернира са конструкцијом да+презент и може се

употребити само од несвршених глагола.

(б) Инфинитив се употребљава и као допуна модалним глаголима и

глаголима (одн. изразима) који су синонимни с модалним глаголима: хтети,
моћи, дати се (у значењу конструкције с глаголом моћи), морати, имати (са
још неком допуном – чиме, шта и сл., у значењу „моћи“), затим безличним
глаголима требати, ваљати (се), вредети:

(4) Она није хтјела признати сину (Стевановић 1979, В. Петровић).

(5) Могао је он ићи у коју хоћеш кућу (Стевановић 1979, Лазаревић).
(6) Оно се не да речима описати (Стевановић 1979, Нушић).
(7) Чим чује музику, мора повести коло (Стевановић 1979, Нушић).
(8) Прави пут и даље треба тражити (Стевановић 1979, Андрић).
(9) Сад нам се ваља вратити (Стевановић 1979, Андрић).
(10) Не вреди трошити речи ни лупати главу (Стевановић 1979, Андрић).
(11) Толико да јој одредите да би се имала чиме прехранити (Стевановић 1979,
Лазаревић).
(12) Њега није имао шта ни питати ни прекорити (Стевановић 1979, Лалић).

У тим случајевима инфинитив је заменљив конструкцијом да+презент.

Значења модалних глагола се подразумевају и у следећим случајевима, у

којима је употребљен глагол јесам / бити:

(13) Кад је на казан ићи, брзи сте и окретни сви; а кад је у служби потрчати,
вежу вам се ноге и стане памет (Стевановић 1979: 772, Андрић). = Кад треба...
(14) Једва га је чути и видјети (Стевановић 1979: 771, Назор). = Једва смо га
могли ...
(15) Нама је сутра зором путовати (Стевановић 1979). = Морамо...
(16) Напредује дијете да ти је милина погледати (Стевановић 1979: 767,
Лазаревић). = ... да можеш с милином погледати.

Модални глагол моћи подразумева се и у условној реченици с

инфинитивом глагола веровати: Ако је веровати... = Ако се може веровати...
Управо облик инфинитива експлицира да је у питању одрични футур, а
не глагол хтети у одричном облику: Нећу доћи може да значи само футур, а
Нећу да дођем може бити и одрични облик презента глагола хтети и одрични
облик футура (који фактички постоји, мада га норма не признаје).
 51

(в) Инфинитив је допуна и глаголима знати, заборавити, мислити, желети,

намеравати, одлучити итд. Тада алтернира са изричном зависном реченицом и
има функцију правог објекта:

(17) Желео / намеравао / одлучио је отпутовати.

(г) Инфинитив је допуна и неким прелазним глаголима, када је вршилац

радње означене инфинитивом трпилац радње означене реченичним предикатом,
или је ситуација означена предикатом ка њему усмерена. Тада алтернира са
изричном зависном реченицом и такође има функцију правог објекта:

(18) Научио ме радити (Ивић 1972).

(19) Помаже ми радити (Ивић 1972).
(20) Не да нам прићи (Ивић 1972).
(21) Острвила се звер и не да нам живети (Стевановић 1979: 766).
(22) Брани ми из куће изаћи (Стевановић 1979: 766).
(23) Помагао нам је чувати стадо (Стевановић 1979: 766).
(24) Не допуштају му родитељи ићи с осталом децом (Стевановић 1979: 766).

(д) Инфинитив може бити допуна и глаголима свесно предузетог кретања,

када алтернира са намерном зависном реченицом и има функцију допуне за
циљ:

(25) Сједе Марко с мајком вечерати (Стевановић 1979, нар. песма).

(26) Отишао је купити новине.

Напомена: Норма подједнако прихвата и инфинитив и конструкцију да+презент,

одн. зависну реченицу. Инфинитив је изворни словенски облик и задржао се
боље у (и)јекавским говорима. Да+презент је балканизам и својственији је
екавским говорима.

17.2. Уместо предиката

М. Ивић (Ивић 1972) истиче да инфинитив може заузимати синтаксичке

позиције које иначе припадају личном глаголском облику. Тада он именује
непостојећу акцију. При томе се или (1) налаже њено извршење, или се (2)
поводом њеног извршења поставља некакво питање. И у једном и у другом
случају испред инфинитива се подразумева модални глагол требати.

(1) Инфинитивом се налаже извршење неке радње у нарочитим текстовима,

као што су упутства за коришћење лекова (пр. 27), канцеларијска акта (пр. 28),
програми нечије делатности (пр. 29):

(27) Узимати три пута на дан после јела по кафену кашичицу.

(28) Приложити таксену марку.
(29) Циљеви и методи пакта били су овако изложени: 1. Регулисати мирним
путем све међународне спорове... 2. Развијати међу народима мирољубиве и
пријатељске односе... (Борба).
52

(2) Инфинитив се употребљава у општим и посебним делиберативним

питањима (осим ако се питање поставља за субјекат). Испред њега је и ту
могуће употребити безлично треба:

(30) Да ли узимати пре или после јела? (Ивић 1972).

(31) Где сести? / Куда ићи? / Кад почети? / Како се оправдати? / Шта
одговорити? (*Ко радити?) (Ивић 1972).

17.3. Именичке функције

Инфинитив може имати и такву функцију у реченици која је својствена

именицама. Осим функције правог објекта, то су и следеће:

(а) функцију субјекта. Тада је предикат обично прилошки, али може бити и
глаголски. Инфинитив тада може стајати и на почетку (пр. 32) и на крају
реченице (пр. 33). У неким случајевима, међутим, мора доћи на крај реченице
(пр. 34):

(32) Пушити је штетно.

(33) Штетно је пушити. (Реч. акценат мора бити на штетно.)
(34) Зар ти не досади гледати у воду? (Ивић 1972, Селимовић).

(б) функцију именског дела предиката:

(36) Ученичка је дужност учити и спремати се за животни позив (Станојчић

2005).

(в) друге синтаксичке функције; у неким случајевима на његову функцију

мора да укаже заменица то:

(37) Жељан је људски поразговарати с ким (Стевановић 1979: 767).

(38) Истина да сваки Турчин свагда не смије убити јавно, али ударити чибуком
или штапом, томе суда нема (А. Белић, Историја српскохрватског језика).
(39) Умети видети, и умети казати шта сте видели, у томе вам је цела тајна
критике (Љ. Поповић, „Понављање почетног реченичног члана...“).

Напомена: Нормативисти истичу да се инфинитив у књижевном језику не може

употребити с предлозима (таква конструкција је преузета из италијанског, одн.
немачког): *Имате ли шта за јести? (Стевановић 1979: 775). Такве се
конструкције срећу и у јавном језику и понекад их је тешко заменити изразом
који би имао исто значење а био исто тако кратак (нпр. у реклами Кафе за
понети).

17.4. У приповедању

Инфинитив је посведочен и у приповедању. Међутим, упркос приличној

раширености у народним говорима (пре свега западним штокавским – о чему
сведочи нпр. Бабић 1951–1952), није прихваћен у књижевном језику. Такав је
инфинитив у следећим примерима:
 53

(40) Возимо се ми у трамвају на Рибњаку, кад један човјек одједном викнути:

„Ајој, однесе ми паре!“ Стаде трамвај, и ту нас све одмах прегледати, али да,
гдје је лопов, он је сигурно већ прије искочио (Бабић 1951–1952: 218).
(41) Ја стојим, а неко мене потапша по рамену. Ја се мало окренути, а то мој
друг из суда (Бабић 1951–1952: 220).

Код Бабића налазимо и примере у којима је инфинитив употребљен

квалификативно – да означи радњу која се понавља у садашњости (мада Бабић
ту употребу не издваја посебно):

(42) Код нас некад кад ко опсује бога, од њега народ бјежати (Бабић 1951–1952:
218).
(43) Кад год ми доћи к њима, понуде нас кавом (Бабић 1951–1952: 220).

18. ГЛАГОЛСКИ ПРИЛОЗИ (ГЕРУНДИ)

18.1. Општа значења глаголских прилога и ограничења у вези с њиховом

употребом

М. Ивић глаголски прилог дефинише као „нелични облик глагола чију

радњу говорник повезује са радњом реченичног предиката у јединствену
догађајну целину“ (1983: 155).
Постоје два глаголска прилога – садашњи (ГПС), који се гради од
несвршених глагола, и прошли (ГПП), који се гради углавном од свршених.
М. Ивић истиче да обе радње – и ону означену предикатом, и ону
означену глаголским прилогом – мора вршити исто лице – оно које је означено
субјектом реченице. При томе, субјекат не може стајати уз глаголски прилог,
него уз предикат. Стога данас нису прихватљиви примери као што је следећи,
који налазимо код Вука:

(1) Међедовић гледајући у ручконошу, која је била крупна и здрава и лијепа

ђевојка, омили му.

Од првог наведеног правила постоји изузетак: кад се вршилац радње

разуме у општем смислу, као „човек уопште“, субјекат реченице не може бити с
њим идентичан:

(2) Београђанка је она велика зграда с леве стране идући према Теразијама =
„кад се иде / кад човек иде“.

Такође, субјекат реченице може бити и логички:

(3) Смучило ми се слушајући све те глупости.

ГПС означава само радњу истовремену с радњом предиката (такви су сви

наведени примери). ГПП најчешће означава радњу која претходи радњи
предиката (пр. 7, 8, 13, 18), али може означавати и радњу која је истовремена с
радњом предиката (пр. 10, 20).
54

18.2. Контекстуална значења глаголских прилога

• Глаголски прилози (одн. синтагме чије су они главне речи) у контексту

стичу различита прилошка значења и могу се парафразирати одговарајућим
зависним реченицама.

(1) Временско значење. Герундска синтагма еквивалентна је временској

реченици:

(4) Видљиво се узбуђивала читајући тај текст. = ... док је читала ...
(5) Он је њу спазио излазећи из шефове канцеларије. = кад је излазио.
(6) Он увек задрема учећи = кад (год) учи.

(7) Саслушавши извештај секретара, позвао је оба сведока. = Пошто је

(претходно) саслушао...
(8) Осмехнула се угледавши га. = кад га је угледала.

(2) Начинско значење. Треба имати у виду да постоје различите врсте начина
(в. Поповић 2005: 336), тако да су еквивалентни овим герундским синтагмама
различити: у пр. 9 то је прилог за начин, а у пр. 10 и 11 зависне реченице које
означавају начин вршења радње више реченице:

(9) Ходали су ћутећи. = ћутке

(10) Отишао је не поздравивши се ни са ким. = а да се није поздравио ни са ким
(11) Помагао је брату додајући му разне алатке. = тако што / тиме што му је
додавао...

(3) Узрочно значење. Ове герундске синтагме еквивалентне су узрочним

реченицама:

(12) Бојећи се батина, решио је да одустане од свог подухвата. = Пошто се

бојао...
(13) Схвативши о чему се ради, сагласио се с предлогом = Будући да је
схватио...

Подврста узрочног значења јесте и значење проузроковача стања.

Глаголски прилог (обично ГПС) изражава непосредног изазивача стања које
именује предикат (који је по правилу свршеног вида и стоји испред герунда):

(14) Уморила се перући прозоре. = од тога што је прала прозоре.

(15) Сав је изгорео пржећи се сатима на сунцу. = од тога што се сатима пржио
на сунцу.

(4) Условно значење. Герундска синтагма – обично са ГПС – означава услов

под којим долази до онога што именује предикат:

(16) Излежавајући се и даље овако како си почео, ти збиља нећеш далеко

дотерати = Ако се будеш и даље овако излежавао...

Оно што се герундом условљава не мора бити експлицитно изречено,

него се може подразумевати:
 55

(17) Судећи по рукопису, то није он писао. = Ако се суди по рукопису, може се

закључити: то није он писао.
(18) Узевши у обзир и цену превоза, то и није тако скупо. = Ако се узме у обзир
и цена превоза, испада: то и није ...

• Герундска синтагма се може парафразирати и независном реченицом у

напоредном односу. Тада су радње обавезно истовремене, али једна – она
означена глаголским прилогом – сачињава пратеће околности оној другој.

(19) Седео је непомично, гледајући некуд у даљину. = Седео је непомично и

(притом) гледао некуд у даљину.
(20) Нагло се окренула на другу страну, ударивши га при том. = ...и притом га
ударила.
56

Коришћена литература

Ашић 2007: Тијана Ашић, „С оне стране потенцијала – нови приступи објашњењу
употребе потенцијала за означавање понављања у прошлости“, Научни
састанак слависта у Вукове дане, 36/1, стр. 137–150.
Бабић 1951–1952: Владимир Бабић, „Употреба историског инфинитива у говорном
језику“, Јужнословенски филолог, XIX: 1–4, 1951–1952, стр. 213–224.
Белић 1955: Александар Белић, „О глаголу са синтаксичке стране“, Књижевност и
језик у школи, год. II, бр. 1, стр. 1–9.
Вуковић 1967: Jovan Vuković, Sintaksa glagola (studije), Sarajevo: Zavod za izdavanje
udžbenika, 1967.
Грицкат 1956: Ирена Грицкат, „О неким особинама футура II (футура егзактног)“, Наш
језик, књ. VIII, св. 3–4, 1956, стр. 89–105.
Грицкат 1957–1958: Ирена Грицкат, „О неким видским особеностима српскохрватског
глагола“, Јужнословенски филолог, XXII, 1958–1959, стр. 65–130.
Грубор 1953: Đuro Grubor, „Aspektna značenja“, Rad, 293, str. 5–234, 295, str. 81–284.
Живковић 1963: Sreten Živković, „Glavna funkcija perfekta“, Ivšićev zbornik, Zagreb:
Hrvatsko filološko društvo, 1963, str. 415–420.
Ивић 1958: Милка Ивић, „Словенски императив уз негацију“, Радови, Х, Сарајево:
Научно друштво Босне и Херцеговине, стр. 23–44.
Ивић 1972: Милка Ивић, „О објекатској допуни глагола комуникативних и
интелектуалних радњи“, Зборник за језик и књижевност, I, 1972, стр. 27–32.
Ивић 1972: Milka Ivić, „Problematika srpskohrvatskog infinitiva“, Зборник за филологију и
лингвистику, ХV, 1972, стр. 115–138.
Ивић 1980: Милка Ивић, „О значењу српскохрватског плусквамперфекта“. Зборник за
филологију и лингвистику, XXIII/1, 1980, стр. 93–100.
Ивић 1983: Milka Ivić, „Načini na koje slovenski glagol ovremenjuje ponavljanu radnju“.
Lingvistički ogledi, Beograd: Prosveta (Biblioteka XX vek), 1983, str. 36–56.
Ивић П. 1953–1954: Павле Ивић, „Систем значења основних претериталних времена у
говору галипољских Срба“, Јужнословенски филолог, ХХ, 1953–1954, стр. 229–
262.
Катичић 1981: Radoslav Katičić, „Kategorija gotovosti u vremenskom značenju glagolskih
oblika“, Jezik, god. 29, br. 1, str. 3–13.
Кликовац 1996: Duška Klikovac, „O glagolskom vidu u srpskohrvatskom jeziku iz drugog
ugla“, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XXXIX: 1, 1996,
стр. 134–139.
Кликовац 2018: Душка Кликовац, „О презенту несвршених глагола за означавање
будућих ситуација“, [у књизи] Српски језик у светлу когнитивне лингвистике,
Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2018, стр. 217–232.
Кликовац 2021: „О временским (индикативним) значењима глаголских времена у
српском језику“, Књижевност и језик, LXVIII/1, 2021, стр. 33–46, и LXVIII/2,
2021.
Кравар 1959/1960: Miroslav Kravar, „Futur II u našem glagolskom sistemu“, Radovi, Zadar,
god. 1, sv. 1, 1959/1960, str. 30–50.
Милошевић 1982а: Ксенија Милошевић, „Обележавање будућности у српскохрватском
језику“, Književni jezik, Sarajevo 1982, 11/1, str. 1–12.
Милошевић 1982б: Ксенија Милошевић, „Улога глаголских облика у сложеној
реченици са темпоралном клаузом у савременом српскохрватском језику“,
Научни састанак слависта у Вукове дане, 11/2, 1982, стр. 125–138.
Миновић 1987: Milivoje Minović, Sintaksa srpskohrvatskog – hrvatskosrpskog jezika za više
škole (Rečenica, padeži, glagolski oblici), Sarajevo: Svjetlost, 1987.
Мозаик знања: Srpskohrvatski jezik – Enciklopedijski leksikon „Mozaik znanja“ (red. i ur. A.
Peco, Ž. Stanojčić), Beograd: Interpres, 1972.
 57

Половина 1985: Весна Половина, „О употреби глаголских времена у савременом

српскохрватском разговорном језику“, Научни састанак слависта у Вукове
дане, 14/2, 1985, стр. 97–103.
Поповић 1997/98: Љубомир Поповић, „Комуникативно-граматичка анализа реченице:
анализа комуникативне реченице као најмање завршене јединице
комуникације“, Свет речи, 4/5, 1997/98, стр. 14–30.
Поповић 2008: Љубомир Поповић, „Синтакса“, [у књизи] Живојин Станојчић, Љубомир
Поповић, Граматика српскога језика за I, II, III и IV разред средње школе,
Београд: Завод за уџбенике и наставна средства (11. издање).
Поповић (предавања): Предавања проф. Љубомира Поповића из синтаксе, Филолошки
факултет у Београду.
Радовановић 1990: Milorad Radovanović, Spisi iz sintakse i semantike, Sremski Karlovci:
Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića / Novi Sad: Dobra vest, 1990.
Риђановић 1998: Midhat Riđanović, Jezik i njegova struktura, Sarajevo: Šahinpašić, 1998 (3.
izdanje).
Сладојевић 1966: Петар Сладојевић, О основним временским категоријама употребе
глаголских облика у српскохрватскоме језику, Београд: Научна књига, 1966.
Станојчић 2008: Живојин Станојчић, „Синтакса глаголских облика“, [у књизи]
Граматика српскога језика – Уџбеник за I, II, III и IV разред средње школе,
Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2008 (11. издање), стр. 385–
407.
Стевановић 1979: Михаило Стевановић, Савремени српскохрватски језик (Граматички
системи и књижевнојезичка норма), II – Синтакса, Београд: Научна књига,
1979 (3. издање).
Стевановић 1988: Михаило Стевановић, „Глаголско време или глаголски начин“, [у
књизи] Студије и расправе о језику, Никшић: Универзитетска ријеч, 1988.
Танасић 1996: Срето Танасић, Презент у савременом српском језику, Београд: Институт
за српски језик САНУ, 1966.
Танасић 2005а: Срето Танасић, „О перфекту и плусквамперфекту имперфективних
глагола“, [у књизи] Синтаксичке теме, Београд: Београдска књига, 2005, стр.
64–71.
Танасић 2005б: Срето Танасић, „Синтакса глагола“, у: Синтакса савременога српског
језика – Проста реченица, Београд: Институт за српски језик САНУ /
Београдска књига / Матица српска, 2005, стр. 345–476.
58

II. ЗНАЧЕЊА И ФУНКЦИЈЕ ПАДЕЖА И

ПРЕДЛОШКО-ПАДЕЖНИХ КОНСТРУКЦИЈА

1. НОМИНАТИВ

1.1. Номинатив ван реченице

Номинатив је независни падеж. То је основни облик у којем се именичка

јединица налази кад је употребљена ван реченице – нпр. као назив на
појединим предметима, у насловима књига, на натписима установа, приликом
набрајања у списковима:

(1) Читанка
(2) Травничка хроника
(3) Филолошки факултет

У том облику се именска реч наводи и као одредница у речнику.

1.2. Синтаксичке функције номинатива

Номинатив има и своје синтаксичке функције:

(а) функцију субјекта:

(4) Иван је дошао.

(5) Пада киша.

(б) именског дела предиката:

(6) Пера је голман / вредан.

(в) допунског предикатива, уз глаголе постати, остати, чинити се, звати

(се), прозвати (се), (на)правити се:

(7) Петра зову Пера.

(8) Тако је Пера постао голман.

У овој последњој функцији може се, истина ређе, употребити и

инструментал без предлога (в. тачку 6.8).

1.3. Номинатив уз поредбену речцу као

Номинатив се употребљава и уз поредбену речцу као.

У пр. 9 и 10 конструкција као + номинатив има функцију поредбене
одредбе у оквиру придевске синтагме; ако се та конструкција развије у
поредбену реченицу, именица која у њој стоји у номинативу имаће функцију
субјекта:
 59

(9) Пера је вредан као мрав. = као што је вредан мрав

(10) Мика се нада да ће једног дана бити успешан као и његов идол. = као што
је успешан и његов идол

Конструкција као + номинатив може имати функцију актуелног

квалификатива (пр. 11, 12):

(11) Милица ради као лекар. = „у својству лекара“

(12) Као дете се доселио у град. = „кад је био дете“

1.4. Специјалне независне реченице у виду именице у номинативу

Неке специјалне независне реченице могу се остварити као именичка

јединица у номинативу. Кад би се оне развиле у предикатску реченицу,
јединица у номинативу би у њој имала функцију субјекта (пр. 13, 14) или
именског дела предиката (пр. 15, 16) (Антонић 125, 126):

(13) Ватра! → Гори ватра!

(14) Пожар! → Избио је пожар!
(15) Штета! → То је штета!
(16) Срамота! → То је срамота!

2. ВОКАТИВ

2.1. Функције вокатива

И вокатив је независни падеж. Именичка јединица у вокативу није део

реченичне структуре. Функција тог падежа није, дакле, синтаксичка, него
комуникативна – он служи за дозивање, обраћање саговорнику, скретање
пажње и сл., а његова употребна вредност је апелативна (П 2010: 288). У
начелу, апел се може упућивати само бићу; ако у вокативу стоји име неког
неживог појма, у питању је персонификација:

(1) Милане, дођи!

(2) Стојте, галије царске!

2.2. Специјалне независне реченице у виду именичке јединице у

вокативу

Неке специјалне независне реченице (са функцијом директне узвичне

квалификације) могу се остваривати у виду именичке јединице у вокативу (П
2010: 384):

(3) Неваљалче ((ни)један)!

2.3. Вокатив ради постизања потребног броја слогова у народној поезији

Вокатив се у народној поезији (или уметничкој поезији која има исте

одлике) употребљавао у функцијама субјекта или именског дела предиката – да
би се постигао потребан број слогова:
60

(4) Кад се жени српски цар Стјепане (нар. песма).

(5) Мисли јадан да је горски вуче (Мажуранић).

Таква употреба вокатива била је могућа због тога што је он, осим
номинатива, једини независни падеж у падежном систему нашег језика.

3. ДАТИВ БЕЗ ПРЕДЛОГА

3.1. Прилошка допуна или одредба

Датив без предлога употребљава се, најчешће као прилошка допуна,

глаголима који означавају кретање или окренутост.

• Може означавати место завршетка кретања (пр. 1, 2, 3, 4) или правац

кретања (пр. 5):

(1) Отишао је лекару / пријатељима.

(2) Вратио се породици.
(3) Око десет сати разишли су се кућама.
(4) Идем кући.
(5) Упутио се журно вратима.

Кад је циљ нека особа, у савременом језику се датив замењује

конструкцијом код + генитив (Отишао је код лекара / пријатеља).

• Може означавати место којем се нешто приближава – уз глаголе с

префиксом при- (пр. 6, 7) или уз глагол ближити се:

(6) Пришао је прозору и погледао напоље.

(7) Примакни се бини да би могао боље да видиш.
(8) Ближимо се одредишту.

• Означава и појам (конкретан или апстрактан) којем је нешто окренуто

или управљено:

(9) Окренуо се вратима / каријери.

3.2. Рекцијска допуна глаголима, именицама и придевима

• Датив допуњава прелазне глаголе који означавају давање, упућивање,

намењивање – како физичких објеката (глаголи из групе (а)), тако и
метафоричких (комуникацијских јединица и др. – глаголи из групе (б)).
Занимљиво је да се наношење штете концептуализује као давање објеката
(отети / украсти / оспорити некоме нешто). Појам означен именицом у дативу
обично је особа.

(а) дати, (до)делити, доставити, пружити, уручити, послати,

уступити, даровати, вратити, приуштити, оставити, наменити,
нудити, дуговати, спремити, препустити, преотети, украсти итд.
 61

(б) говорити, рећи, казати, саопштити, причати, саветовати,

признати, открити, предложити, представити, препричати,
честитати, излагати, изнети, пожелети, пребацити, препоручити,
приговорити, дозволити, омогућити, посветити, служити, приписати,
оспорити итд.

Примери:

(10) Честитао је рођендан брату и предао му поклон.

(11) Обећао је пријатељу да ће му ускоро вратити дуг.

У неким случајевима именица у дативу може означавати неживи објекат:

(12) Улупаним жуманцима додати снег од беланаца.

(13) Лагано кување даје супи бистрину. – Прави објекат је придевска именица
(означава особину).

Глаголи као што су плаћати, помагати, саветовати, служити имају

двојаку рекцију: датив без предлога или акузатив без предлога. Тада, међутим,
имају нешто другачије значење: помагати некоме (нешто) значи помагати у
сваком смислу (Помогао је брату да поправи аутомобил), а помагати некога
(нечим) – пре свега у новцу (Помагао је брата новцем).
Уз глагол подучавати, учити јавља се датив као неправи објекат и
акузатив као прави (подучавати / учити некога нечему). Међутим, овај случај је
обрнут претходнима: предмет подучавања је изражен именицом у дативу, а
особа је означена именицом у акузативу: Подучавао је глумце правилном
изговору.

• Датив допуњава неке непрелазне глаголе:

асистирати, досадити, махнути, намигнути, (на)пакостити,

наздравити, противречити, сметати, судити, угађати, одолети,
захвалити се, извинити се, јавити се, (на)смејати се, обрадовати се,
обратити се, одужити се, опирати се, потчинити се, подсмевати се,
посветити се, прилагођавати се, ругати се, супротставити се,
светити се, инатити се, надати се, чудити се, дивити се, претходити,
присуствовати, излагати се, одупрети се, допринети итд.

(14) Не треба се дуго излагати сунцу.

(15) Прилагодио се околностима.
(16) Дивила му се и чудила у исто време.

Глаголи судити, сметати могу, уместо датива, имати и допуну у облику

акузатива без предлога, али са другачијим значењем: судити некога значи
„процењивати некога“ (Треба људе судити по ономе што ураде, а не по ономе
што говоре), а судити некоме – изложити некога судском поступку (Судио му је
судија Петровић).

• Датив је рекцијска допуна именицама као што су крај, завршетак,

почетак:
62

(17) И ту је био крај невољама.

Датив је допуна и глаголским именицама, када алтернира са акузативом у

функцији правог објекта глаголима од којих су те глаголске именице изведене:

допунити нешто – допуна нечему

посетити некога – посета некоме
заменити некога / нешто – замена некоме / нечему
пратити некога – пратња некоме

• Датив је рекцијска допуна придевима као што су следећи:

близак, дужан, доступан, одан, покоран, подложан, потребан,

примерен, приступачан, привржен, сличан, склон, сродан, супротан,
веран, захвалан.

(18) Јован је одан и привржен родитељима.

(19) По нарави је сличан брату.
(20) Увек је био склон пићу. (Али: склоност ка нечему)

• Датив је рекцијска допуна и прилозима, који су најчешће изведени из

наведених придева:

(21) Финансијска средства се користе сагласно одредбама Статута.

(22) Власт је поступила противно Закону о основним људским правима.

3.3. Допуна предлошком изразу захваљујући

Допуну у дативу без предлога има и предлошки израз захваљујући,

настао од глагола захваљивати. Тај предлошки израз има два значења:

(а) значење околности која омогућава реализацију ситуације (тада се може

парафразирати са уз помоћ):

(23) Захваљујући хумору човек може пребродити и најтежа искушења.

(б) узрочно значење, када је именица глаголска или придевска (тада се може
парафразирати узрочном зависном реченицом):

(24) Захваљујући знању страних језика, он се лако сналази у свету. = „Пошто

зна стране језике...“
(25) Захваљујући доброј физичкој припремљености, прошао је овако тешку
стазу без већих проблема. = „Пошто је добро физички припремљен...“

3.4. Присвојни датив

Датив може имати и присвојно (посесивно) значење, кад означава лице

којем нешто припада. Најчешће у дативу стоји енклитички облик личне
заменице. Присвојним дативом исказују се различите врсте присвојног односа:
однос поседништва / припадништва (пр. 26), однос ауторства (пр. 27), однос
целине и дела (пр. 28):
 63

(26) Кућа јој је далеко одавде.

Ани су позвали брата у војску.
(27) То му је нови роман.
(28) Рука му је повређена у саобраћајној несрећи.

Што се тиче односа поседнишва / припадништва, присвојни датив може

да означава и стално и привремено власништво (нпр. Где ми је оловка? може да
значи Где ми је оловка коју сам јуче купила / коју си ми малопре донела?), за
разлику од присвојног придева, који означава само стално власништво (Где је
моја оловка – коју сам јуче купила / *коју си ми малопре донела?).

3.5. Логички субјекат

Именичка јединица у дативу која има функцију логичког (семантичког)

субјекта типично означава човека који је, најопштије говорећи, носилац неког
стања. У питању могу бити физиолошка стања, осећаји или осећања /
расположења, воља / жеља, потреба, утисак / процена и др. У неким случајевима
у функцији логичког субјекта може се препознати и посесивно значење датива
(пр. 32).

(29) Спава / зева ми се.

(30) Марку се иде на море.
(31) Једу ми се колачи.
(32) Врти ми се у глави.
(33) Топло ми је.
(34) Свиђа му се да путује по свету.
(35) Смучио ми се тај разговор.
(36) Теби ће бити занимљива та књига.
(37) Деси нам се да погрешимо.
(38) Сад нам се ваља вратити у времена кад на овом месту није било ни
помисли од моста.
(39) Недостајало ми је његово искуство и мудрост.
(40) Касно ми је да кренем тек у десет.
(41) Изгледа ми да је овде посреди нека грешка.

Што се структуре тиче, такве реченице могу бити безличне (29, 30, 32,
33, 38) или личне – које као субјекат имају именицу у номинативу (31, 35, 36,
39), изричну реченицу (34, 37, 40, 41).

3.6. Етички датив

Тзв. етичким дативом се, преко садржаја реченице, исказује близак,

фамилијарни став говорника према саговорнику. Својство је говорног језика. По
правилу је у питању енклитички облик заменице за 1. л. јд. (ређе множине) или
2. л. јд. (ређе множине).

(42) Како си ми? Шта ми радиш?

(43) Ала си ми порастао!
(44) Нешто си ми убледео.
(45) Немој ми ићи напоље без капе!
(46) И то ми је неки фудбалер!
(47) И знаш, нема ти код њега пардона! Мора да се ради.
64

(48) Уђем ти ја тако у собу, кад имам шта видети! Моје ти дете седи и учи!

3.7. У устаљеним изразима

Датив се употребљава у устаљеним изразима којима се неко заклиње

или некоме захваљује:

(49) Хвала Вам.

(50) Тако је, части ми.
(51) Нека му је слава и хвала!

4. ДАТИВ С ПРЕДЛОЗИМА

Датив се употребљава с предлозима према, к, к(а), насупрот, упркос, као

и с предлошким изразом у сусрет.

4.1. Према / к / к(а) + датив

• Употребљена као допуна глаголима кретања, конструкција с предлогом к

(не ка!) и личном заменицом у дативу која упућује на особе, означава место
завршетка кретања (пр. 1).21 Она се у савременом језику најчешће замењује
конструкцијом код + генитив.

(1) Сутра бисмо обојица дошли к вама.

Уз глаголе кретања и предлоге према, к(а) датив означава место ка којем

је кретање усмерено (у том случају к и ка су два лика са истим значењем, при
чему је ка чешће):

(2) Ишли су заједно према / ка излазу / њему.

(3) Пливао је према / ка супротној обали.

Ако се употреби предлошки израз у сусрет, у дативу стоји именица која

означава особу (или персонификовани појам), и постоји намера да се с њом
успостави контакт:

(4) Журним кораком кренуо је у сусрет старом пријатељу (=да би се с њим

сусрео).

Датив с предлозима према, ка употребљава се и као допуна глаголима

који означавају окренутост, управљеност или нагнутост:

(5) Окренуо је главу према публици и гласно рекао...

(6) Врхови планина уздижу се ка небу.
(7) Нагнуо се према њој и нешто јој шапнуо.

21
Предлог ка би у том случају означио правац кретања; уп. Идем ка вама (правац кретања) и
Идем к вама (место завршетка кретања).
 65

• Конструкција према + датив употребљава се као рекцијска допуна

именицама као што су дивљење, интересовање, љубав, мржња, поштовање,
сажаљење и др.

(8) Осећала је љубав према њему.

(9) Показивао је поштовање према родитељима.
(10) Изразио је неповерење према свима.

Употребљава се и као рекцијска допуна придевима типа благ,

дарежљив, добар, љубазан, немаран, (не)милосрдан, (не)праведан, одбојан,
пажљив, равнодушан, слаб, строг, сумњичав, суров, толерантан, учтив:

(11) Јован је добар и пажљив према свима.

Конструкција према + датив употребљава се и као допуна глаголима

типа односити се, понашати се, уз допуну за начин (у пр. 12 то је врло лепо):

(12) Односио / понашао се према њој врло лепо.

• Конструкција ка + датив употребљава се као рекцијска допуна

непрелазним глаголима као што су тежити, стремити и именицама као што су
тежња, стремљење, корак, пут, заокрет.

(13) Увек је тежио ка успеху у каријери.

(14) Био би то корак ка демократији.

Глаголи тежити / стремити могу имати допуну и у дативу без

предлога: Тежио / стремио је успеху у каријери.

• Конструкција к + датив може бити и идиоматизована: примати / узимати

нешто к срцу.

4.2. Насупрот + датив

Предлог насупрот означава да су два објекта окренута један према

другом (пр. 15); одатле развија и апстрактно значење супротстављања (пр. 16):

(15) Седео је за столом насупрот председнику владе.

(16) Насупрот свему томе стоји следеће...

4.3. Упркос + датив

Ова предлошко-падежна конструкција има допусно значење.

Употребљена са глаголском именицом, кондензује допусну зависну реченицу
(последњи пример):

(17) Авион је полетео упркос магли.

(18) Упркос тешкоћама, успели смо да завршимо посао на време.
(19) Упркос свим настојањима, нисам успео да приволим себе на такву врсту
реда. = „Упркос томе што сам настојао...“
66

Предлог упркос некад може стајати и после именице, и тада се осећа

извесна експресивност:

(20) Стабилност, нама упркос (наслов).

5. АКУЗАТИВ БЕЗ ПРЕДЛОГА

5.1. Прави објекат

• Основна функција именичке јединице у акузативу јесте функција правог

објекта уз прелазне глаголе (који могу, али не морају, захтевати још неку
допуну):

(1) Марко је сазидао / срушио кућу.

(2) Марко је измислио причу.
(3) Марко је очистио ципеле.
(4) Марија је отворила књигу.
(5) Тигар је зграбио плен.
(6) Кућа је имала дуг ходник.
(7) Милан је прочитао Марији своју песму.
(8) Милан је замолио Марију да му помогне / за помоћ.
(9) Милан је научио Марију да свира клавир.
(10) Милан је избацио пса из куће.

Једна група прелазних глагола означава савладавање одређеног простора:

препливати реку, превалити дугачак пут, претрчати улицу и сл. Метафорички,
и време се разуме као простор: провести лето (на мору), проживети (у граду)
толике године, преспавати цео дан итд.
Постоје глаголи двојаке рекције, који могу имати допуну и у акузативу
без предлога и у дативу без предлога: саветовати, помагати, служити, судити
и др.

5.2. Логички субјекат

Акузатив се може употребљавати као логички субјекат, када означава

носиоца стања. Глагол може означавати неки физиолошки процес у организму
(пр. 13, 14, 15) или неко психичко стање (11, 12, 16). Такве реченице могу бити
безличне (15, 16), а могу имати и граматички субјекат, који означава изазивача
стања (11, 12) или део тела или орган на којем се манифестује дато стање (13,
14):

(11) Радује га њен успех.

(12) Брине је његово здравље.
(13) Марију боли глава.
(14) Пеку ме очи.
(15) Сева ме у леђима.
(16) Марка је било страх.
 67

5.3. Временско значење

Акузатив може означавати време. Тада именица мора уза себе имати
одредбу (акузатив је у том случају тзв. блокирани падеж). Акузатив има два
временска значења:

• временско значење у ужем смислу, кад именичка синтагма долази на

питање Кад?; акузатив тада алтернира с временским генитивом, који је и чешћи:

(17) Једно јутро срео сам га у аутобусу. = једног јутра

(18) Исто вече су се помирили. = исте вечери

• значење мере времена, кад именичка синтагма долази на питање Колико

дуго?. Тада она може имати функцију прилошке одредбе (пр. 19, 20) или
прилошке допуне (пр. 21):

(19) Нисмо се видели целу зиму.

(20) Читаво поподне радио је задатке.
(21) Састанак је трајао цело јутро.

5.4. Значење мере

Акузатив може означавати и друге врсте мере. Тада може имати

функцију прилошке допуне за меру (пр. 22, 23, 24) или прилошке одредбе (пр.
25, 26).

(22) То кошта милијарду динара.22

(23) Њена кућа вреди читаво богатство.
(24) Све заједно тежи килограм.
(25) Рекао сам јој то већ стотину пута.
(26) Померио се корак напред.

6. ИНСТРУМЕНТАЛ БЕЗ ПРЕДЛОГА

6.1. Средство

• Основно значење инструментала јесте средство / оруђе којим се

вршилац користи да би обавио неку радњу, која се по правилу врши на неком
трпиоцу. У питању може бити део или орган човековог тела (а), предмет или
материја које човек користи у тренутку вршења радње (б), превозно средство
(в), неки апстрактни појам (исказан глаголском именицом која кондензује
зависну реченицу с везничким спојевима тиме што / тако што (г)):

(а) (1) Полако је вадио руком новац из џепа.

(2) Ударио га је ногом у стомак.
(б) (3) Сече хлеб великим ножем.

22
Подвучена је само именица у акузативу, али, наравно, у том падежу стоји читава именичка
синтагма. То важи и за друге примере у којима је именица у одређеном падежу допуњена или
одређена именицом у неком другом падежу.
68

(4) Све мање људи пише оловком.

(5) Јавио нам је радосну вест телефоном.
(6) Људи мисле да се све може купити новцем.
(7) Пре него што ставите тесто, плех подмажите уљем или маргарином.
(в) (8) Сваког дана се вози аутобусом.
(9) На посао иде колима.
(г) (10) Играч „Црвене звезде“ кажњен је забраном играња на једној
утакмици. = ... тиме што му је забрањено...

Значење средства има и инструментал којим је означена материја /

материјал уз глаголе типа пунити, заливати, насипати, хранити се и сл., или уз
глагол послужити.

(11) Заливала је цвеће одстајалом водом.

(12) Храни се само биљном храном.
(13) Послужила је госте кафом и колачима.

У ретким случајевима у инструменталу средства јавља се име бића; такви

су случајеви у заклетвама:

(14) Кунем се децом / Богом да нисам крив.

Један тип инструментала средства јесте и онај којим је означена грађа уз

глаголе типа правити, зидати, градити (нпр. Прави макете лего-коцкама), али
је у овом значењу данас чешћа констр. од + генитив.

• „Кад се одредба средства не употребљава за идентификовање конкретног

средства, него да се покаже избор једног од могућих типова средства за
реализацију радње, таква одредба карактерише и начин извођења радње, тј. има
и вредност одредбе за начин, нпр.: путовати авионом, написати писмо
хемијском оловком, опрати рубље детерџентом, бријати се електричним
бријачем“ (Поповић 2010: 295). Да би се као одговор добила именичка јединица
у инструменталу, може се поставити питање и Чиме? и Како?.

6.2. Начин

Код инструментала у начинском значењу разликујемо два случаја.

• Уз именицу у инстр. мора да стоји одредба; а ако не стоји, онда је сама

именица таква да се некаква одредба у њеном значењу подразумева:

(15) Говорио је тихим гласом. = тихо

(16) Увек је ходао брзим / лаганим кораком. = брзо / лагано
(17) Говорила је шапатом. = веома тихо
(18) На све то смејао се грохотом. = веома гласно
(19) Отишао је трком. = веома брзо / трчећим кораком

Овако су настали и прилози крадом, кришом, силом, листом, широм.

 69

• У инструменталу стоји апстрактна или глаголска именица, која

кондензује зависну реченицу с везником тако што; таква употреба инстр.
одлика је посебних функционалних стилова (административног, новинарског):

(20) Чланови Управног одбора одлучују о томе већином гласова. = ... тако што
као критеријум узимају...
(21) ... „Север“ је реаговао повлачењем из целог поступка. = ... тако што се
повукао...
(22) На врх света попео се поново 1973. савладавши Џ. Форемана нокаутом у
осмој рунди (Политика). = ...тако што га је нокаутирао...

6.3. Узрок

Инструментал може имати и узрочно значење:

(23) Постао је председник вољом већине пунолетних грађана. = ... зато што је
тако желела већина...
(24) Несрећа се догодила његовом кривицом. = ... зато што је он скривио.
(25) Мојом грешком сав труд је пропао. = Зато што сам ја погрешила.

Трагови овог инстр., који је некада био веома раширен, виде се данас у
изразима неким чудом, пуким случајем, стицајем околности, силом прилика,
срећом, грешком, који означавају сплет околности које су узроковале ситуацију.

(26) Кућа ... само неким чудом није сравњена са земљом (Илустрована
политика).
(27) Силом прилика мораћу да укажем поверење и неким младим играчима...
(Политика).
(28) Срећом се јавила на време и избегла компликације.

6.4. Намера

Кад у инструменталу стоји именица посао а глагол означава кретање,

инстр. има значење намере, тј. функцију одредбе циља:

(29) Отпутовао је у Београд послом. = ...да би обавио посао.

6.5. Место

Инструментал може означавати и место, у смислу путање кретања; такав

инстр. назива се просекутив. Тада се употребљава уз глаголе кретања и по
правилу означава издужени простор, или је путања по том простору
праволинијска:

(30) Свако вече шетају обалом / улицом.

(31) Небом се проломио прасак...

6.6. Време

• Инстр. може означавати меру времена (тада долази на питање Колико

дуго?). У том случају именица у инстр. по правилу не може да означи сасвим
кратке периоде (као што су секунд, минут) и увек стоји у множини; постоји
јасна представа о протоку времена:
70

(32) Данима / месецима није излазио из куће.

(33) Годинама је свраћао у исту кафану.

• Може означавати и време у ужем смислу (долази на питање Кад?).

Именице као што су зора и јутро у инструменталу одређују једнократне радње,
а имена дана у недељи (која стоје у једнини) одређују понављане радње:

(35) Зором је отишао у цркву. = у зору

(34) Недељом иду код родитеља на ручак.

Именице дан, ноћ у инструменталу данас се осећају као прилози.

(36) Ноћу ради, а дању спава.

Временско значење у ужем смислу имају и синтагме с именицама

почетак, средина, крај у инструменталу:

(37) Почетком / крајем године идемо на зимовање.

Именица у инстр. може имати функцију актуелног квалификатива са

временским значењем. Таква употреба је данас ретка; уместо инстр.
употребљава се констр. као + номинатив или временска реченица:

(38) ... заборавио сам како се девојком звала Боројевићка ... (Михиз). = као
девојка / кад је била девојка.
(39) Увек ми је био симпатичан тај кроатизовани Чех и волео сам, дечаком још,
његове наивне и чедне историјске романе ... (Михиз).

6.7. Вршилац радње и изазивач стања

Инструментал може да означава вршиоца радње. То је случај у пасивним

конструкцијама, када има функцију агентивне одредбе или допуне, одн. у
придевским синтагмама, кад има функцију допуне.
У питању могу бити глаголи опколити, населити, настанити, кад је
појам означен инструменталом у множини и означава особе:

(40) Окружени сте болесним особама или особама које вам не пријају (Глас
јавности).
(41) Острво је насељено углавном староседеоцима.
(42) Село је било опкољено војницима / непријатељима.

У својству вршиоца могу бити природне појаве као што су гром, муња,
ватра, вода, бујица, суша, стихија:

(43) Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји (В. Илић).

(44) Сељаци ће добити одштету за усеве уништене бујицом / сушом.

Агенс могу бити и апстрактни појмови – нарочито у новинарском језику:

(45) Пословање у Француској такође је оптерећено проблемима ... (Политика).

 71

У административном стилу у својству вршиоца радње се појављују и

правна акта: устав, закон, статус, правилник, пропис, акт, план, решење,
одлука, одредба, предлог:

(46) Та материја је регулисана Уставом и законом.

Инстр. означава појам који је изазивач / подстрекач стања означеног

(трпним) придевом:

(47) Особе измучене гладовањем лако оболевају од различитих болести.

(48) Охрабрен успехом, наставио је вредно да ради.
(49) Целу ноћ сам се презнојавао преплављен чудним емоцијама (Политика).

Инстр. је допуна придевима као што су задовољан, заморен, збуњен,

обрадован, занесен, заузет, окупиран, спутан, који означавају човеково
психолошко стање / расположење; именица у инструменталу означава изазивача
тог стања:

(50) Задовољан је Марком / својим радом.

(51) Потпуно је збуњен ситуацијом.
(52) Занесен је идејом да прави брод.
(53) Био је очигледно обрадован њеним доласком.

6.8. Рекцијска допуна глаголима, именицама и придевима

Инструментал може бити рекцијска допуна глаголима, гл. именицама и

придевима.

• Инстр. је рекцијска допуна различитим глаголима, када се могу, више

или мање, препознати и његова прилошка значења. Једну групу сачињавају
глаголи руковати, манипулисати, користити се, служити се, трговати,
(поза)бавити се, господарити, руководити, управљати, доминирати,
дириговати, располагати, (о)владати итд.; инстр. допуњава и гл. именице
изведене од већине тих глагола:

(54) ... оркестром ће дириговати Курт Сандерлинг (Политика).

(55) И психологија се позабавила овим проблемом (Политика).
(56) Предузеће слободно располаже финансијским средствима...
(57) Уређајем треба пажљиво руковати.

Напомена: Иако се срећу примери председавати седницом / жиријем, норма не

прихвата инструментал у том случају; правилно је једино са дативом:
председавати седници / жирију.

Инстр. је допуна и глаголима поносити се, хвалити се; оженити (се);

обиловати, зрачити:

(58) Поноси се / хвали се својом децом.

(59) Оженио се младом девојком.
(60) Књига обилује примерима.
(61) Увек је зрачио оптимизмом.
72

Инстр. као рекцијска допуна може означавати и појам који је део неког
бића (или, евентуално, предмет који заступа тај део), и креће се вољном или
рефлексном радњом тог бића: климати главом, махати руком / марамицом,
тапшати рукама, цупкати ногом, мигати / жмиркати очима, узвијати
обрвама.

• Инстр. је допуна и придевима богат, сиромашан, оскудан:

(62) То је храна богата гвожђем.

(63) То је крај сиромашан рудом.

• Данас се инстр. као допуна глаголима и придевима употребљава у

устаљеним изразима као што су: Померио је памећу; Клонуо је духом; Висок је
растом; Не шали се животом / главом.

6.9. Допунски и копулативни предикатив

Инструментал може имати функцију допунског предикатива, уз глаголе

(у)чинити, (на)правити (се), прогласити, називати (се), сматрати, оценити и
сл.; може алтернирати с номинативом, конструкцијом за + акузатив и
конструкцијом с поредбеном речцом као:

(64) Праве га лудим.

(65) Направио се лудим. = луд
(66) Учинили су га неспособним за живот.
(67) Називају га кукавицом. = кукавица
(68) Највише испитаника оценило је ситуацију неизвесном (Глас јавности). =
као неизвесну
(69) Одлуку су прогласили неважећом. = за неважећу

Инструментал у функцији копулативног предикатива је данас редак:

(70) Случај Новског је за њега био утолико поразнији што га је он ценио као
револуционара и неко му је време, пре десетак година, био узором (Киш).

7. ПРЕДЛОЗИ СА ЗНАЧЕЊЕМ САДРЖАВАЊА

У српском језику постоји систем предлога чије је значење засновано на

односу садржавања. Тај однос садржавања подразумева два објекта: садржани
објекат (означићемо га скраћеницом СО) и садржатељ (С). У питању су следећи
предлози: у с локативом, у с акузативом, из, унутар, сред/усред/посред/насред,
(из)ван.

7.1. У + локатив

Предлог у, употребљен с локативом, означава налажење СО у С:

крушке у сандучићима, риба у води, дрво у дворишту.

 73

Овај предлог развија и метафоричка значења: као садржатељи

концептуализују се СТАЊЕ, ПОЛОЖАЈ, АКТИВНОСТ, ВРЕМЕНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ, ОБЛИК,
ЕНТИТЕТ КОЈИ ТРЕБА РАЗУМЕТИ, ЧОВЕК.

7.2. У + акузатив

• Предлог у, употребљен с акузативом, означава да СО заузима место у С

после претходног кретања (улази у њега или бива унесен):

(ставити) крушке у сандучиће, делфин (скаче) у воду, дрво (су засадили) у

двориште.

Предлог У с акузативом развија и значење правца или усмерености. У

том случају један предмет не заузима место унутар другог, него само допире до
његове површине (а), усмерен је према њему (б), или је према њему само
окренут (в):

(а) Ударио / погодио га је песницом у лице.

(б) Циљао је право у мету.
(в) На води су пливале рибе са стомацима окренутим у небо.

У случају б, објекат локализације може бити и поглед:

Упирао је поглед у њега.

Гледао / загледао се / зурио / буљио / пиљио је у тај призор.

Предлог у уноси значење усредсређености на локализатор, које не

постоји ако је допуна само у акузативу без предлога (ударити нешто, гледати
нешто). Стога глаголи који означавају усредсређено гледање (загледати се,
зурити, буљити, пиљити) имају само допуну у + акузатив, а не и сам акузатив.
Исту допуну има и глагол заљубити се, вероватно по метонимијској вези
са загледати се: заљубити се у некога. Из сличних разлога исту допуну имају и
глаголи (по)веровати, (по)уздати се у нешто, именице вера, поверење, нада,
придеви уверен, сигуран. По некој врсти аналогије такву допуну имају и речи
неверица, сумња, (по)сумњати.

7.3. Из

Предлог из (увек употребљен с генитивом) означава да СО напушта С.

Напуштање могу означавати, у својим секундарним значењима, и предлог изван,
одн. ван.

Узео је крушку из сандучића.

Извадио је рибу из воде.
Изашао је из дворишта.

Предлог из може имати и узрочно значење, добијено метафором:

Поступио је тако из убеђења, а не из користи.

Рекао је то из обести / љубоморе / беса.
74

7.4. Унутар

Предлог унутар је нека врста наглашеног у, које подвлачи да СО не

прелази границе С. У највећем броју случајева С је ограничени
дводимензионални простор (конкретни или апстрактни):

Унутар те територије они су слободно трговали.

Чланови једне касте друже се и жене само унутар своје касте.

Кад су С границе таквог простора, онда предлог унутар није заменљив

предлогом у, јер означава управо тај простор, док би у означавао материју тих
граница:

Нашли су уточиште унутар зидина царске палате.

Синоними овом предлогу су предлошки изрази у оквиру и у границама, а

његови антоними су изван / ван.

7.5. Сред, усред, насред, посред

Ови предлози означавају да СО заузима централни положај у С. С

може бити конкретан, али у питању може бити и временска јединица или
активност:

Стајао је насред собе.

Пробудио га је усред ноћи.
Прекинуо их је усред разговора.

Такође, ове предлошко-падежне конструкције могу означавати место

завршетка кретања које се налази у централном делу неке површине:

Ударио га је посред / насред чела.

7.6. (Из)ван

Предлози изван и ван (који имају исто значење) означавају углавном

налажење објекта у простору који не припада садржатељу. Садржатељ може
бити конкретни или апстрактни:

Нашли смо одједном изван шуме.

Нашли смо се ван домета непријатељске ватре.
Направио је уметничко дело ван свих конвенција.

Ови предлози имају једно метафоричко значење, засновано на метафори

ИЗУЗИМАЊЕ ЈЕ СТАВЉАЊЕ ОБЈЕКТА С ОНЕ СТРАНЕ УСТАНОВЉЕНЕ ГРАНИЦЕ. Тада је
њихово значење блиско предлогу осим:

Не знам ништа изван онога што су хтели да ме науче.

Не бих тражио бољи разлог изван тог уобичајеног.
 75

8. КОНКРЕТНА ЗНАЧЕЊА ПРЕДЛОГА У С ЛОКАТИВОМ

Значења предлога у с локативом подразумевају однос садржавања између

двају објеката. Један од њих је садржатељ (С), а други садржани објекат (СО).
Њихова природа може бити различита. СО у већини случајева припада
категорији предмета (мада може бити и материја), а С је најчешће:
(1) предмет типа кутије или посуде;
(2) дводимензионални простор;
(3) материја.

(1) Кад је садржатељ предмет типа кутије или посуде, он је типично отворен
на горњој страни и може се преносити: јабуке у чинији. Овакав случај
садржавања има свој перцептивни аспект (СО се налази у некаквом удубљењу)
и свој функционални аспект (С одређује положај СО). Поред овог типичног,
постоје и мање типични случајеви. Неки од њих јесу следећи.

(а) Отвор С може бити са стране: ватра у камину, или чак надоле: бат у звону.
Да би се овакви односи између двају објеката препознали као садржавање,
поред перцептивног аспекта мора бити очуван и функционални аспект типичног
случаја садржавања: С мора одређивати положај СО, дакле овај из њега не сме
испадати (визуелно сличан однос између двају предмета, али којем недостаје тај
функционални аспект, исказује се другим предлогом: сир под стакленим
звоном).

(б) СО се може налазити у С само једним својим делом – али опет под условом
да овај и даље контролише његов положај: чутурица у руци. Нарочито је речит
пример цвет у саксији, у којем највећи, а и најрелевантнији део биљке уопште
није у саксији, него ван ње; упркос томе, цвет је у саксији преносив, дакле она
одређује његов положај, због чега се тај однос проглашава односом садржавања.

(в) С може бити затворен: хаљине у ковчезима, То пише у књизи. У овом другом
примеру СО није типичан предмет, али се види кад се књига „отвори“.

(г) неке стране С могу недостајати: стоји у вратима, сточић у углу собе. Тада је
опет делимично измењен перцептивни аспект, али не толико да тај однос између
двају предмета не би био проглашен садржавањем. Функционални аспект овде
изостаје: СО није преносив у С.

(д) С је великих димензија: кула у долини, станује у тој улици. СО није ни овде
преносив у С, али је перцептивни аспект довољан да би се овај случај уврстио у
садржавање.

(ђ) С је просторија или зграда: Пили смо кафу у кухињи, Станује у кући.
Метонимијски у односу на просторије и зграде, С могу бити и институције:
Ради у Црвеном крсту. Слично просторијама и зградама, С могу бити и возила:
Довезли су се у црвеним колима. У свим тим случајевима типичан СО је човек,
коме С пружа заштиту, али може и да му онемогући слободно кретање. Такође,
С може онемогућавати човеку да види оно што се ван њега налази, као што и
другим људима може онемогућавати приступ који се налази унутар њега.
76

(е) С могу бити делови намештаја: Седео је у фотељи. Типичан СО је опет

човек.

(ж) С може бити одећа: жена у дугој хаљини. На одећу се метонимијски

надовезује њена боја или шара: Била је сва у белом. Слично томе, С је нешто
што прекрива СО: стопала у пликовима, Дотрчала је сва у сузама. У свим овим
случајевима С не одређује положај СО, па се, да би се као одговор добила
конструкција у+локатив, не може питати Где? (Где је жена? – *У дугој хаљини;
Где су стопала? – *У пликовима).

(2) Кад је С ограничени дводимензионални (2-д) простор, у типичном

случају реч је о ограђеној или јасно ограниченој територији: призор у дворишту,
најбољи фудбалер у земљи. У начелу, овај случај садржавања има свој
функционални аспект само кад је СО човек; тада њему кретање може бити
ограничено унутар С. У другим случајевима овај случај садржавања има само
перцептивни аспект.

(3) Кад је С тродимензионална (3-д) материја, СО је типично сасвим уроњен

у њу (риба у води). Садржатељ може бити и нека мање типична материја (цврчци
у трави, седети у тишини / мраку / топлом. И у овом случају разлог да се однос
између неког предмета и материје прогласи садржавањем јесте перцептивни
аспект тог односа: СО је у типичном случају са свих страна обавијен / окружен
садржатељем.

9. АПСТРАКТНА ЗНАЧЕЊА ПРЕДЛОГА КОЈИ ЗНАЧЕ

САДРЖАВАЊЕ

Однос садржавања је један од оних који човеку омогућавају да разуме

физички свет којем припада. А пројектујући структуру тог односа на разне
апстрактне домене, он своје разумевање проширује и на њих. Другим речима,
садржатељи и садржани објекти могу бити не само конкретни него и
апстрактни.

9.1. Положај, стање и активност

Најпре, човек се налази не само у физичком простору него и у

апстрактним доменима ПОЛОЖАЈА, СТАЊА и АКТИВНОСТИ. Зашто се ови
апстрактни појмови разумевају као САДРЖАТЕЉИ? Кад се налази „у“ неком
положају, човеку може бити ограничена перцепција, кретање или акција; а кад
се налази „у“ неком стању или је посвећен некој активности, човек не може
нормално да процењује нити да делује – тј. да види шта се дешава „напољу“,
изван С. Такође, кад се човек налази „у“ неком стању или активности, с њим се
теже комуницира (до њега теже може да се „допре“).
Када се термин који означава неки појам који припада категоријама
ПОЛОЖАЈА, СТАЊА или АКТИВНОСТИ употреби у конструкцији у+локатив, тај
појам се само проглашава САДРЖАТЕЉЕМ (у пр. 1 С је ПОЛОЖАЈ, у пр. 2 СТАЊЕ, а
у пр. 3 АКТИВНОСТ):
 77

(1) ... био [је] у безизлазном положају (Селимовић).

(2) Дошао сам да ми се отворено каже. И овако сам у бризи и очајању
(Селимовић).
(3) Две некада елегантне београдске госпође у преподневној зимској шетњи. У
ћаскању, тако рећи (Велмар-Јанковић).

Међутим, кад се таква реч нађе у другим конструкцијама (најчешће у

конструкцијама у+акузатив и из+генитив), захваљујући употребљеном глаголу
прецизира се и врста тог садржатеља, која зависи од природе датог положаја,
стања или активности.

(1) Положај (пр. 4), стање (пр. 5, 6) и активност (пр. 7, 8) се најчешће

концептуализују као ОГРАНИЧЕНИ ДВОДИМЕНЗИОНАЛНИ ПРОСТОР:

(4) Довео сам у неугодан положај и себе и њих двојицу (Селимовић).

(5) Национално осећање може да унизи човеково достојанство ако га води... у
мржњу према другом народу (П. Ивић).
(6) ... натерао [сам] тог човека у очајање из кога није успео да пронађе никакав
излаз ... (Ненадић).
(7) отићи у посету / шетњу / набавку
(8) Неколико пута нас је Лауш слао у хајку на звери ... (Ненадић).

(2) Неугодан или неповољан положај (пр. 9, 10), непријатна или несвесна
стања (пр. 11, 12) и активности које се вреднују негативно (пр. 13) могу се
концептуализовати као РУПА / ЈАМА, уз помоћ метафоре НЕПРИЈАТНО /
НЕПОЖЕЉНО ЈЕ ДОЛЕ:

(9) Пао је у немилост (разг.).

(10) Били [су] бескрајно захвални властелину јер их је извадио из ушљиве беде
... (Ненадић).
(11) пасти у дремеж / сан / несвест / кому
(12) Јер прави вјерник не смије пасти у очајање и малодушност (Селимовић).
(13) Није, изгледа, ствар у томе што је из непорочности нагло склизнуо у грех
... (Ненадић).

(3) Нека стања – пре свега физиолошка и психолошка стања неактивности,

обамрлости и сл. – концептуализују се и као МАТЕРИЈА:

(14) Зашто, Димитрије, не потонеш у дубок сан... (Ненадић).

9.2. Временске јединице

Следећи апстрактни С јесу временске јединице. Такво њихово

разумевање у вези је са метафоричком концептуализацијом времена (в. I део, т.
1.1).

9.3. Облик

Следећа метафора чији је изворни домен однос садржавања јесте ОБЛИК

ЈЕ САДРЖАТЕЉ ЗА ЕНТИТЕТ КОЈИ ПОСЕДУЈЕ ТАЈ ОБЛИК. Наиме, облик неког
предмета дефинисан је његовом површином, границом; та површина
метафорички се разуме КАО ЉУСКА, ОМОТАЧ или РУХО у којем се предмет налази.
78

Облик је специфичан по томе што се може мењати: један исти ентитет

може добијати различит изглед или лик, не мењајући при том свој идентитет,
своју препознатљиву суштину. Облик у којем се појављује постаје, тако, начин
његовог испољавања или постојања.
У конструкцији у+локатив употребљавају се лексеме које означавају
облик уопште или неки посебан облик. Та конструкција тада долази на питање
Какав?:

(19) сијалице у облику звезда

(20) текст у оригиналу и у француској верзији
(21) млеко у праху

Материја добија облик крећући се или разбијајући се на комаде; тај

облик је, онда, начин њеног појављивања. Као материја концептуализује се и
група појединачних објеката, уколико њихова појединачност није визуелно
упечатљива или релевантна. Конструкција у+локатив добија се на питање
Како?:

(22) ... па је вода потекла у моћним млазевима ка подруму (Ненадић).

(23) ... дужег теоријског огледа ..., објављеног у наставцима ... (Бугарски).
(24) Војници стоје у групама и живо разговарају (Ненадић).

Начин постојања неког ентитета може се односити не само на његов

изглед него и на његов квантитативни аспект. Реч је о величини / количини (ако
су питању предмети, одн. материја), броју (ако су у питању јединке) и,
метафорички, вредности. Конструкција у+локатив се у овом случају добија на
питање Колики? или Колико?:

(25) Служећи се туђим мозгом, јер је његов Господ оставио у величини ораха ...
(Ненадић).
(26) ... изостављање текста у дужини од целог једног реда ... (Бугарски).
(27) ... с недаћама што их она [земља] пружа у изобиљу (Селимовић).
(28) Основних школа у знатнијем броју било је само на тлу Хабсбуршке
монархије (П. Ивић).
(29) ... производ у вредности од 6 милиона долара ... (Радио-дневник).

9.4. Ентитет који треба разумети

Помоћу метафоре се разуме и сама активност разумевања: РАЗУМЕВАЊЕ

ЕНТИТЕТА ЈЕ ОТКРИВАЊЕ ОБЈЕКТА САДРЖАНОГ У ЊЕМУ. Тај „СО“ може бити нека
његова особина, скривена природа, његов проузроковач и сл. – све што је
скривено, што се не види на први поглед, до чега се долази бољим упознавањем
ентитета и после дужег искуства с њим.
Ово значење засновано је на оној варијанти основног случаја садржавања
у којој је С затворен и непровидан, тако да је уочавање СО или допирање до
њега скопчано са тешкоћама и захтева улагање напора или неки специјалан
поступак. Оно што оправдава такав ангажман јесте претпостављена вредност
СО: сматра се да је управо он важан, а не С у којем се налази.
Наведена метафора је у најужој вези са познатом метафором РАЗУМЕВАЊЕ
ЈЕ ВИЂЕЊЕ; стога се конструкција у+локатив у овом значењу често употребљава
с глаголима перцепције – визуелне или друге.
 79

Ентитет који је резултат разумевања – „СО“ – може бити различит. У

питању може бити особина ентитета који се разумева (пр. 30); неки његов други
идентитет (пр. 31); човеков субјективни осећај или доживљај који има у додиру
са њим (пр. 32); његов проузроковач (пр. 33). Такође, „СО“ може бити
говорников став, намера или стање, а „С“ његов симптом – израз лица, глас,
покрет, понашање и сл. (пр. 34):

(30) ... у другарици Зори као да више није било ни трунке безазлености или
чедности, оданости наше ружопрсте Зоре ... (Велмар-Јанковић).
(31) У појави ове жене препознао /је/ нестварно биће о којем му је причала
Олга ... (Велмар-Јанковић).
(32) Тада је почео бесмисао ... Било је неке неодољиве сласти у том ничему, у
плутању без напора и циља (Селимовић).
(33) Било је у том његовом противљењу неког чудног страха ... (Киш).
(34) ... Доротеј ме је гледао сасвим равно у очи и ја у његовом изразу нисам
примећивао ни најмању сенку нелагодности (Ненадић).

9.5. Човек

Видели смо да човек може имати улогу посматрача односа између С и

СО, као и да може имати улогу СО. Он, међутим, може имати и улогу
садржатеља. При том је реч пре свега о човековом психичком животу: човек је
С за осећања, мисли, сећања и друге апстрактне ентитете, који се
концептуализују као МАТЕРИЈА или као ПРЕДМЕТИ.
Кад се човек прогласи садржатељем за емоције и унутрашња стања,
обично се мисли на област грудног коша – тамо где се налази срце, где се
обично смешта душа и на коју човек упире прстом кад каже „ја“. То ћемо
назвати човековим емоционалним простором.
Типични „СО“ у том простору јесу емоције (пр. 39) и психолошка стања
(пр. 40). Емоције се обично концептуализују као течност (пр. 41), а настанак
емоција као кретање или као покретање бића (пр. 42). Емоције се могу
концептуализовати и као нека нетипична врста материје (пр. 43):

(39) ... док то сазнање у исти мах изазива у мени и силну радост и силан страх
... (Велмар-Јанковић).
(40) Има у њему неке чудесне упорности да преживи ... (Ненадић).
(41) ... зато што је у њему врио неки унутрашњи бес ... (Ненадић).
(42) Ништа се у мени није покренуло, никакав предосјећај, никаква слутња
(Селимовић).
(43) Нисам осјећао тугу и лудост такве жудње ... Лебдјела је у мени као
стишана свјетлост ... (Селимовић).

Човекова душа и срце су такође садржатељи за емоције, психолошка

стања или ентитете који имају емоционалну вредност:

(44) ... са стрепњом у души (Селимовић).

(45) ... сузе ће ми износити горчину из душе ... (Ненадић).
(46) ... у нашим срцима ова кућа је записана ... (Селимовић).

Поред емоционалног простора, човек поседује и ментални простор, у

којем се налазе разни ментални ентитети – слике, представе, мисли итд. Њега
симболизују глава, мозак, памет, свест итд., а његова садржина
80

концептуализује се обично као нека врста физичке појаве – светлост, слика или
предмет:

(47) ... од какве лудорије која му час кресне у мозгу ... (Ненадић).
(48) Ко зна какве су се луде мисли сплеле у његовој глави ... (Ненадић).
(49) Да су га ухватили ..., остала би ми сурова слика дуго у памети
(Селимовић).

Сећање, памћење и успомене такође дефинишу простор, у/на коме се

налази оно чега се сећамо:

(50) Од далеког дјетињег Бајрама што се већ изгубио у памћењу ...

(Селимовић).
(51) ... долази [жена] у сјећање кад нећу и кад ми не треба ... (Селимовић).

10. УПОТРЕБА ПРЕДЛОГА У И НА С ИСТИМ ИМЕНИЦАМА ИЛИ

ИМЕНИЦАМА СЛИЧНОГ ЗНАЧЕЊА У ЛОКАТИВУ

Постоје такве именице уз које се могу употребити и предлог у и предлог

на, нпр. у / на броду, у / на крају, у / на тањиру итд. С друге стране, постоје и
такви парови лексема који имају врло слично значење, али с једним чланом тог
пара може да се употреби само предлог у, а са другим само на: у поткровљу – на
тавану, у школи – на факултету, у Африци – на континенту итд. Размотрићемо
редом сваку групу случајева.

10.1. Типична значења предлога у и на

Најпре ћемо анализирати основна, типична значења предлога у и на – она

која прва падају на памет кад се помену ти предлози и која се прва наводе у
речницима нашег језика.

• Типично значење предлога у илуструје се примерима као што су писмо у

фиоци, лопта у кутији и сл.; у питању је однос између двају предмета који ћемо
назвати САДРЖАВАЊЕ. Постоји, дакле, садржатељ облика кутије, отворене са
горње стране, у којем се целом својом запремином, а належући на његово дно,
налази садржани објекат. Такав однос међу предметима има своје последице –
перцептивне и функционалне. На плану перцепције (визуелном плану),
упечатљиви су удубљење које има садржатељ и границе садржатеља. На
функционалном плану, садржатељ служи за преношење или држање садржаног
објекта; садржаном објекту је кретање ограничено унутар садржатеља, али га
овај истовремено и штити – од погледа и од спољних утицаја (додира и сл.); ако
је садржани објекат човек, он у неким случајевима не може видети оно што се
налази ван садржатеља. Уколико бисмо желели да положај садржаног објекта
изразимо једном речју, рекли бисмо да се он налази унутра.
Напоменимо да постоје још два врло обична случаја садржавања: кад је
садржатељ ограничени дводимензионални простор (у дворишту, у области) и
кад је то некаква материја (у води, у мраку, у ваздуху). У првом случају
садржатељ нема удубљење, али има границе; одатле одговарајући визуелни
утисак, а и функционално својство тог случаја садржавања: садржатељ
 81

ограничава кретање садржаном објекту. Други случај има нешто другачија

својства: границе садржатеља нису релевантне, чак и ако постоје (па он не може
служити за преношење или држање садржаног објекта); међутим, садржани
објекат може бити скривен од погледа споља, као што и њему самом видик
може бити ограничен на материју којом је обавијен.
Додајмо да се однос садржавања може, механизмом метафоре, пренети и
на апстрактне области; тако се стања, активности, положај, временске јединице
и др. концептуализују као садржатељи за човека или предмете (у стању /
несвести / бризи, у шетњи / трку, у положају / невољи, у јануару / тој години
итд.).

• Типично значење предлога на засновано је на односу између два

предмета који бисмо могли назвати НОШЕЊЕ и који се добро илуструје
примером књига на столу. Тај случај могао би се описати овако: носитељ је
раван и издигнут објекат, чије границе постоје, али нису релевантне; ношени
објекат се налази на горњој површини тог објекта, тако да га не само додирује
него и притиска својом тежином; носитељ држи ношени објекат (у том смислу
што одржава његов уздигнути положај). Уз то, ношени објекат је видљив и
доступан, тј. изложен погледима, дохвату и, уопште, спољном утицају. Он је,
такође, на неки начин изложен и носитељу, будући да се у типичном случају
ослања на њега својом већом површином.
Напоменимо да висина носитеља о којој је реч може бити и метафоричка:
смештеност на висини важи и за углед, моћ, велику вредност итд. (висок углед /
квалитет / положај, висока школа итд.). У нешто мање типичном случају,
носитељ је површина која није издигнута – нпр. на плочнику / тргу / ливади /
пропланку и сл.; када су у питању површине које се налазе на отвореном
простору, смештеност ношеног објекта може се исказати прилогом напољу. У
једном другом мање типичном, али још увек честом случају, ношени објекат се
налази не на горњој, него на било којој површини носитеља (мува на зиду /
плафону). У том случају се ношени објекат налази споља.

• Закључујемо да су оваква два односа између двају предмета –

САДРЖАВАЊЕ и НОШЕЊЕ – веома различита, а по неким својим импликацијама
управо супротна. Што се тиче перцептивног аспекта, те импликације односе се
на постојање (у случају садржавања), односно непостојање (у случају ношења)
удубљења и граница садржатеља / носитеља; што се тиче функционалног
аспекта, у питању је заштићеност (у случају садржавања), односно изложеност
(у случају ношења) садржаног / ношеног објекта.

10.2. Предлози у и на с истим именицама

С неким именицама се може употребити и један и други предлог. Сви

такви примери могу се поделити у неколико група.

(1) Прву групу примера сачињавају они у којима се употребом предлога у и

на различито перспективизује објекат (или, уопште, ентитет) који означава
именица: имају се у виду његови различити делови. Наиме, употребљени
предлог извлачи у први план (перспективизује) управо онај део означеног
предмета који је у складу с његовим типичним значењем.
82

Тако, на пример (буре) на броду значи, заправо, (буре) на палуби – јер је

управо палуба раван и издигнут део брода, на којем се добро види оно што се на
њему налази. Насупрот томе, (буре) у броду значи у кориту брода – јер је корито
део брода који има унутрашњост и у којем је оно што се налази сакривено од
погледа оних који се налазе ван брода.
Занимљив је пар примера (Мој пријатељ живи) у улици Кнеза Михаила
насупрот (Тај пас живи) на улици. Наиме, улица се може двојако схватити: као
садржатељ (будући да је то простор затворен са три стране) и као носитељ
(пошто је битан део улице површина коловоза и тротоара). Кад се улица
именује, онда се она аутоматски разуме као садржатељ – зато што тада пажњу
усредсређујемо и на куће које је ограничавају са две стране, и по којима се једна
улица управо и разликује од друге23. Кад имена улице нема, у фокусу се налази
површина улице, која је у представи улице најуочљивија јер се њоме гази. У
складу с типичним случајем НОШЕЊА, тада се имплицира да је ношени објекат
изложен деловању спољашњих сила, тј. да нема заштите (Пас живи на улици).
У следећем пару примера јавља се именица која означава материју:
(риба) у води и (Чеп је плутао) на води. У првом изразу, предлог у подразумева
одређену количину те материје којом је садржани објекат обавијен са свих
страна; риба се, дакле, цела налази у води. Предлог на пажњу аутоматски
усредсређује на површину воде и подразумева се да је предмет (чеп) бар
делимично видљив на њој. Али, у вези с предлогом на и именицом вода
занимљив је и пример као (Он живи) на хлебу и води – кад се подразумева да
човека само хлеб и вода одржавају у животу. То је метафоричко значење
предлога на, засновано на оној особини типичног случаја НОШЕЊА да носитељ
држи (метафорички: подржава или одржава) ношени објекат.

(2) У другој групи примера налазе се они у којима лексема потпуно мења
своје значење у зависности од употребљеног предлога.
На пример, могуће је рећи и у свету и на свету. Свет се концептуализује
као носитељ онда кад се мисли на његово природно простирање: То не постоји
више нигде на свету осим овде. Кад се мисли на свет као на свет људског
искуства, који је човек створио тако што је природном свету приписао границе,
онда је он садржатељ: То не постоји нигде у цивилизованом свету.
Пар примера (кућа) у селу и (кућа) на селу такође илуструје како ови
предлози повлаче за собом различито значење именице: у првом примеру село
означава ограничен дводимензионални простор – дакле, насељено место; у
другом, идеја границе се губи, тако да село означава већу површину, која се
простире и ван границе селâ као ограничених места. Слично томе, (Он је) у
базену означава да се он купа у базенској води; (Он је) на базену значи да се
налази на ширем објекту који, поред удубљења испуњеног водом, обухвата и
зелене површине, пратеће зграде и сл. (и можда уопште неће ни ући у воду).
У пару примера у положају и на положају, употребом предлога у овај
појам се проглашава садржатељем; он тада означава место, смештеност у неком
простору (који се може схватити и апстрактније – као околности, прилике, чак и
стање: Он је у добром / лошем / повољном положају. Употребом предлога на,
који, видели смо, у типичном случају имплицира да је носитељ издигнут,
положај означава високо место – било у физичком простору: Тај град је на

23
Не само што се у улици могу налазити људи, аутомобили и други покретни објекти; и саме
куће се налазе у њој. То је стога што човек проглашава да се у улици налази све оно што он види
кад стоји унутар ограниченог простора који она представља.
 83

добром положају (значи на неком брду), било у друштвеном: Он је на добром

положају (значи да заузима важно, угледно место у друштву).

(3) Трећу групу примера сачињавају они у којима је објекат (појам) означен
именицом исти, али је однос између њега и онога што се у / на њему налази
другачији.
Најпре, предлог у се употребљава кад се има у виду тај појам као пуко
окружење које се може чулно опазити (обично видети или чути); предлог на, у
складу с импликацијама типичног случаја НОШЕЊА, имплицира да је објекат
изложен том окружењу, које некако делује на њега – у складу с оном особином
типичног случаја НОШЕЊА да је ношени објекат изложен носитељу.
На пример, мрак и светлост могу бити визуелно окружење за објекат,
тако да се каже да се нешто налази у мраку и, нешто ређе али такође могуће, у
светлости / светлу / сјају. Занимљиво је, међутим, да светлост, светло могу
бити и носитељи (На светлости / светлу дана све изгледа другачије и сл.), док
мрак не може. Вероватно је разлог томе тај што само светлост / светло могу
активно деловати на човека или утицати на његову перцепцију; стога је он њима
изложен на начин на који не може бити изложен деловању мрака. С обзиром на
то да је његово деловање нарочито активно, сунце се концептуализује само као
носитељ: Изгорећеш ако дуго стојиш на сунцу; На сунцу та боја бледи.
Предлог на употребиће се и онда кад ношени објекат делује на носитељ;
у случају предлога у таквог дејства нема.
На пример, може се рећи и у души и на души: душа се метафорички
разуме као тродимензионални или дводимензионални простор, који је
садржатељ за човекова осећања или објекте који имају емоционалну вредност:
стрепња / благост у души. Међутим, имати / носити некога на души значи
сасвим нешто друго: „бити одговоран, крив ... (за нечију несрећу, незгоду, смрт
и сл.)“ (РСАНУ, изрази у оквиру одреднице душа). Прва концептуализација
условљена је метонимијски: душа се, по интуитивном осећању, смешта у грудни
кош, који је тродимензионални садржатељ; друга концептуализација одређена је
природом осећања које је у питању, а које „притиска“, „оптерећује“ душу исто
онако као што ношени објекат притиска носитељ.

(4) Четврту групу примера образују они у којима је предмет нешто другачији
у зависности од тога да ли је уз њега употребљен предлог у или на: у првом
случају саображава се типичном садржатељу, а у другом – типичном носитељу.
Тако, на пример, израз у тањиру имплицирао би пре дубоки него плитки
тањир, супротно изразу на тањиру; у вези с тим, у тањир се сипа чорба, а на
тањир ставља нешто што се из њега неће тако лако просути. У тим случајевима
је, дакле, за употребу предлога одлучујући перцептивни моменат; али у
фразеологизму (он хоће / нуди му се / добио је све) на тањиру / тацни
одлучујући аспект односа између онога што стоји на тањиру и самог тањира
јесте функционални: оно што је на тањиру изложено је додиру и доступно је без
великог труда.
И у пару примера кућа у планини / брду и кућа на планини / брду постоји
разлика између објеката означених речима планина и брдо: с обзиром на то да у
имплицира да се садржани објекат не види, такво брдо / планина су обрасли
шумом, која скрива садржани објекат од погледа; пошто на имплицира да се
ношени објекат види, то значи да су такво брдо или планина голи. Употреба
предлога на може да значи и да се кућа налази на самом њиховом врху.
84

(5) Разлике у значењу између у и на су у неким случајевима минималне. То

је обично случај онда кад је реч о већем ограниченом дводимензионалном
простору, који се може двојако концептуализовати – са гледишта своје
ограничености (дакле, као садржатељ) или са гледишта свог простирања (дакле,
као носитељ), а нема додатних момената који би фаворизовали једну или другу
концептуализацију. На пример, дводимензионални простор може се
концептуализовати и као садржатељ и као носитељ: Готово шапућемо у овој
очишћеној, огрављеној, његованој шуми, у овом тихом простору ограђеном
зидом... (М. Селимовић, н.д., стр. 171); ситуација на простору бивше
Југославије. Исти случај је и са дневником као емисијом на телевизији: може се
рећи у дневнику, у значењу „током дневника“ (у складу са концептуализацијом
ограниченог времена као ограниченог простора), али и на дневнику (кад се
дневник концептуализује као носитељ на основу јавности, доступности онога
што се говори).

10.3. Именице сличног значења од којих се једна употребљава с предлогом

у, а друга с предлогом на

Сада ћемо прећи на оне случајеве када две именице означавају сличне
појмове, али се уз једну може употребити само предлог у, а уз другу само на.
Један такав пар примера јесте (Живи) у Африци и (Живи) на том
континенту: док се појединачни континенти концептуализују као садржатељи,
сам појам континента концептуализује се као носитељ. Ова друга
концептуализација је сасвим јасна: континент је део копна велике површине и
издигнут у односу на море. Одакле, међутим, појединачни континенти као
садржатељи? Оно што им даје статус садржатеља није њихова ограниченост
природним границама (јер би онда и сам континент био садржатељ), него
утврђеност и познавање тих граница од стране човека: континент коме је дато
име није више само природна, него и цивилизацијска целина (као што је то нпр.
држава; в. и коментар у вези с именицом свет у тачки 3.2).
Следећи пар тиче се градова: у Београду, али на Новом Београду. Наиме,
град уопште, као и појединачни градови, у начелу се концептуализује као
садржатељ: Живи у граду / Београду / Нишу; то се и очекује, будући да су у
питању ограничени простори. Међутим, ако се град налази на неком узвишењу,
на висоравни или на широком пространству, или близу неке воде по којој носи
име, може се концептуализовати и као носитељ: Живи на Цетињу / Новом
Београду / Ријеци (поред Живи у Ријеци и, натегнуто, Живи у Новом Београду).
Сасвим другачији случај илуструје се паровима примера (Деца су) у
школи и (Студенти су) на факултету, односно (Он се лечи) у болници и (Он се
лечи) на клиници. У начелу, институције у српском језику (као и грађевине, с
којима су оне егзистенцијално повезане) концептуализују се као садржатељи: у
фабрици / библиотеци / цркви / позоришту... Исто тако, кажемо и у школи и у
болници. Међутим, неке институције проглашавају се носитељима: на
универзитету / факултету, на клиници. Стевановић примећује да је реч о
високим школама, неким културним установама и другим местима која имају
„висок значај“ за човека (Стевановић 1979: 490–492). Ми ћемо прецизирати да је
реч о метафори помоћу које се оно што је важно или престижно
концептуализује као високо: институције које дају „високо“ образовање или
 85

које се „високо“ вреднују концептуализују се као издигнуте у односу на ниво

којим се човек уобичајено креће.

11. ПРЕДЛОЗИ КОЈИ СЕ УПОТРЕБЉАВАЈУ С РАЗЛИЧИТИМ

ПАДЕЖИМА

11.1. Неки предлози се употребљавају са два падежа, задржавајући притом

исто значење.

• Предлози у, на, о употребљавају се с локативом и с акузативом. У првом

случају те предлошко-падежне конструкције имају значење места на којем се
нешто налази, а у другом случају значење места завршетка кретања:

Писмо је у фиоци. – Стави писмо у фиоку.

Књига је на столу. – Ставила сам књигу на сто.
Шешир виси о чивилуку. – Окачио је шешир о чивилук.

• Предлози над, под, пред, за, међу употребљавају се с инструменталом и

акузативом. У првом случају имају значење места на којем се нешто налази, а у
другом значење места завршетка кретања:

Окачили смо слику над кревет. – Слика виси над креветом.

Мачка лежи под столом. – Мачка се завукла под сто.
Продавница је за углом. – Замакао је за угао.

Конструкције с генитивом и предлозима изнад, испод, испред, иза, између

покривају оба значења – и места на којем се нешто налази и места завршетка
кретања, а у значењу места на којем се нешто налази потискују синонимичне
конструкције с инструменталом:

Слика виси изнад кревета (поред Слика виси над креветом). – Окачили смо
слику изнад кревета (поред Окачили смо слику над кревет).
Мачка лежи испод стола (поред Мачка лежи под столом). – Мачка се завукла
испод стола (поред Мачка се завукла под сто).
Продавница је иза угла (чешће него Продавница је за углом). – Замакао је иза
угла (иако је обичније Замакао је за угао).

Конструкције с наведеним предлозима и генитивом имају и аблативно

значење (означавају место почетка кретања), које је одлика само тих
предлошко-падежних конструкција:

Мачка је искочила испод стола.

Појавио се иза угла.

11.2. Неки предлози се употребљавају са два падежа, али тада имају различито
значење.
86

• Предлог по може имати различита значења кад се употреби с локативом и с

акузативом: употребљен с акузативом може имати, између осталих, и циљно
значење, а с локативом означава место, време, начин, околности вршења радње:

Дођи по мене на станицу.

Мрвице су расуте по столу.

Доћи ће по Ускрсу.
Поступили смо по плану.
Ходао је дуго по киши.

• Предлог с(а) се употребљава с генитивом и са инструменталом. У првом

случају има аблативно значење (значење почетка кретања), а у другом има
значење друштва:

Узми књигу са стола.

Пођи са мном у биоскоп.

• Предлог у се у значењу места може употребити с акузативом и локативом.

Међутим, постоји и хомонимичан предлог у, који значи „код“, архаичан је и
употребљава се с генитивом:

У Милице дуге трепавице.

12. ПАДЕЖНА СИНОНИМИЈА

12.1. Понекад различити падежи и предлошко-падежне конструкције имају

исто значење или функције – мада притом не морају бити и подједнако чести.

(1) Синонимичност предлошко-падежних конструкција може проистицати

из синонимичности самих предлога (при чему је падеж исти):

Наћи ћемо се после часова – Наћи ћемо се након часова.

Наћи ћемо се за / кроз пола сата.
Стани поред / крај врата.

(2) Некад у однос синонимије улазе предлошко-падежне конструкције

(дакле, различит је и предлог и падеж).

(а) Синонимичне су следеће конструкције с месним значењем:

• у значењу места на којем се нешто налази – испред, иза, изнад, испод, између +
ген. и пред, за, над, под, међу + инстр. (с тим што конструкције с инстр. могу
бити мање уобичајене);
• у значењу места завршетка кретања – пред, за, над, под, међу + ак. и испред,
иза, изнад, испод, између + ген.:

Мачка лежи под столом. – Мачка лежи испод стола.

Продавница је за углом. – Продавница је иза угла.
разлика међу њима – разлика између њих
 87

Окачили смо слику над кревет. – Окачили смо слику изнад кревета.

(б) Падежи и предлошко-падежне конструкције у функцији допунског

предикатива могу бити међусобно заменљиви (при чему не морају бити и
подједнако чести):

Прогласили су га за свеца. – Прогласили су га свецем.

Постао је велики уметник . – Постао је великим уметником.

(в) Синонимични су квалитативни генитив и квалитативни инструментал – у

случајевима кад су оба могућа:

дете веселих очију – дете с веселим очима

(г) Синонимични су акузатив и тзв. словенски генитив у функцији правог

објекта (овај други је знатно ређи):

Немам ниједну сестру. – Немам ниједне сестре.

12.2. Неке предлошко-падежне конструкције имају слично, али не сасвим исто

значење: предлог пред у временском значењу значи слично што и пре, али са
значењем непосредног претхођења (= „непосредно пре“); уп. пре утакмице –
пред утакмицу; уз значи слично што и поред, али са значењском компонентом
прибијености; уп. Стани чашу поред тањира – Стави чашу уз тањир.
88

Коришћена литература

Антонић 2004: Ивана Антонић, „Синтакса и семантика датива“, Јужнословенски

филолог, LX, 2004, стр. 67–97.
Антонић 2005: Ивана Антонић, „Синтакса и семантика падежа“, [у књизи] Синтакса
савременога српског језика – Проста реченица (ред. М. Ивић), Београд:
Институт за српски језик САНУ / Београдска књига / Матица српска, стр. 119–
300.
Гортан-Премк 1971: Даринка Гортан-Премк, Акузативне синтагме без предлога у
српскохрватском језику, Београд: Институт за српскохрватски језик, 1971.
Ивић 1954: Милка Ивић, Значења српскохрватског инструментала и њихов развој
(синтаксичко-семантичка студија). Београд: САНУ / Институт за српски језик
/ Научна књига, 1954.
Кликовац 2004: Duška Klikovac, Metafore u mišljenju i jeziku, Beograd: XX vek, 2004.
Кликовац 2006: Duška Klikovac, Semantika predloga – Studija iz kognitivne lingvistike,
Beograd: Filološki fakultet, 2006 (2. izdanje).
Кликовац 2007: Душка Кликовац, „Предлошка значења у настави српског језика као
страног: случај предлога у и на“, [у зборнику] Српски као страни језик у
теорији и пракси, Београд: Филолошки факултет, 2007, стр. 47–63.
Мозаик знања: Srpskohrvatski jezik (Enciklopedijski leksikon „Mozaik znanja“), Beograd:
Interpres, 1972.
Поповић 2010: Љубомир Поповић, „Синтакса“, [у књизи] Живојин Станојчић, Љубомир
Поповић, Граматика српскога језика за I, II, III и IV разред средње школе,
Београд: Завод за уџбенике и наставна средства (12. издање).
 89

III. ПРЕДИКАТСКА РЕЧЕНИЦА И ЊЕНИ ДЕЛОВИ

1. СЕМАНТИЧКЕ УЛОГЕ

1.1. Појам семантичке улоге

Глаголи означавају некакву ситуацију – радњу, стање, збивање. Већина

тих ситуација укључује учеснике – бар једног, а обично два или више њих.

1. пример: Мика зида кућу.

Ситуација означена глаголом зидати подразумева два ентитета: некога ко зида
и нешто што се зида. Та два ентитета су учесници у ситуацији означеној
глаголом зидати: Мика је вршилац радње (тзв. агенс), а кућа – трпилац радње
(тзв. пацијенс).

2. пример: Мика хода.

Ситуација означена глаголом ходати подразумева само један ентитет: Мику
(који је вршилац радње).

3. пример: Мика је дао Лази сендвич.

Глагол понудити подразумева три ентитета: Перу (који је вршилац радње), Лазу
(који је прималац сендвича) и сендвич (који је трпилац радње).

4. пример: Марија се радује.

Глагол радовати се подразумева један ентитет: Марију (која је носилац стања).

5. пример: Марија је чула тресак.

Глагол чути подразумева два ентитета: Марију (која је опажач) и тресак (који је
изазивач чулног утиска).

Улоге које учесници имају у ситуацији називају се семантичке улоге.

Најчешће семантичке улоге јесу вршилац радње (агенс), трпилац радње
(пацијенс), прималац, средство, носилац стања одн. особине, проузроковач
стања, опажач, изазивач чулног утиска и др.
Вршилац радње (агенс) типично је особа, тј. ентитет који врши радњу
свесно и вољно и у стању је да опажа. Сама радња типично подразумева неку
физичку активност (кретање или покрете) и вршилац при томе улаже неку
енергију.
Насупрот агенсу, трпилац радње (пацијенс) је типично предмет, тј.
ентитет који је нежив (дакле несвестан и невољан, и сам се не може кретати); он
прима енергију и тиме трпи промену стања или места.
Средство је такође предмет; њиме вршилац рукује да би утицао на
трпиоца (кроз њега се енергија преноси с вршиоца на трпиоца).
Опажач је типично човек, који је свестан чулног утиска (али га може
примати вољно или невољно).
Носилац стања може бити и особа и предмет.
90

1.2. Мисаоно представљање ситуације

Ситуација и њени учесници приказују се предикатском реченицом. При

томе се семантичке улоге пресликавају на реченичну структуру помоћу
одговарајућих реченичних чланова. Тако се вршилац радње типично исказује
субјектом, а трпилац радње правим објектом. Управо захваљујући томе
реченица за нас има смисла.
Међутим, ситуација се може мисаоно представити – па онда и језиком
исказати – на различите начине. Узмимо овакав пример једне ситуације: Мика је
шутнуо лопту, она је ударила у прозор и прозор је прснуо. У тој ситуацији,
дакле, постоје три учесника: Мика, лопта и прозор. Ту стварну ситуацију човек
може да мисаоно представи на различите начине – узимајући у обзир све
учеснике или неке избацујући (онако како му је то за тренутне комуникативне
сврхе потребно). У зависности од тога употребиће различите граматичке
конструкције.

а) Мика је разбио прозор лоптом. – Ситуација је приказана са свим својим

учесницима. Прозор је трпилац радње, јер трпи промену стања. Мика је
вршилац радње, којом мења стање трпиоца. Лопта је средство радње, којим се
мења стање трпиоца.
Лопта је у двострукој улози, јер стоји и у односу према вршиоцу радње –
он се њоме служи као средством (посредником), и према трпиоцу – управо она
непосредно мења његово стање (док вршилац то чини посредно, преко ње).
У овој реченици вршилац радње означен је субјектом, трпилац радње –
правим објектом, а средство – прилошком одредбом за средство радње.

б) Лопта је разбила прозор. – Ситуација се мисаоно представља без Мике (тј.

језички је ситуација приказана тако да Мике више нема на тој „слици“). У
представљеној ситуацији лопта више није средство – јер нема вршиоца чије би
то било средство – него је (непосредни) проузроковач стања. Као проузроковач
стања, има елеменат агентивности, па је добила функцију субјекта.

в) Прозор је (јуче) разбијен. – У слици ситуације налази се само прозор, чије се

стање износи као производ прошле акције – а он је био трпилац те акције. Иако
на „слици“ ситуације вршилац радње није приказан, постоји његов „траг“ –
идеја о томе да је акцију неко извршио.
Тако мисаоно представљена, ситуација се исказује пасивном реченицом:
трпилац радње исказан је субјектом реченице, а глагол стоји у пасивном облику.
Представа о прошлој акцији може сасвим избледети, тако да остаје само
стање; у том случају конструкција се интерпретира као копулативна: Прозор је
(прљав и) разбијен. У том случају прозор је носилац стања.

г) Прозор се разбио. – Ситуација се мисаоно представља тако као да је прозор

спонтано претрпео промену стања; другим речима, вршилац радње не постоји
ни као идеја.24 Тако мисаоно представљена, ситуација се исказује повратним
глаголом, а носилац стања – прозор – исказан је субјектом.

24
У питању је нека врста метафоре: прозор се разуме као ентитет који је сам способан за
трансформацију – као нпр. ружа у примеру Ружа се расцветала. Дакле, једна врста ентитета
 91

2. ГЛАГОЛСКА ВАЛЕНЦА И РЕЧЕНИЧНИ МОДЕЛИ

2.1. Појам глаголске валенце

Број учесника који подразумева ситуација означена глаголом стоји у

основи особине глагола која се назива глаголска валенца. Тако, на плану
стварности радња означена глаголом зидати подразумева два учесника; на
плану реченичне структуре, глагол зидати „отвара два синтаксичка места“: за
субјекат и прави објекат.
Глаголска валенца је, дакле, својство глагола да за себе веже, тј. око себе
окупи друге реченичне чланове – субјекат (граматички или логички) и допуне.
Она зависи од значењског типа глагола (в. Прилог у Скриптима).

• Глаголи нулте валенце

Они не „отварају место“ ни за један други реченични члан.

То су неки безлични глаголи (типично они који означавају атмосферске
појаве): Свиће. Дувало је.

• Једновалентни глаголи

Отварају једно синтаксичко место: за граматички субјекат (чешће) или за

логички субјекат (ређе).
Са граматичким субјектом:
а) лични гл. који означавају мировање или кретање: стајати, застати, ходати,
шетати се, летети, расти, дрхтати, клатити се... (Мика се шета);
б) други лични глаголи: одахнути, спавати, ћутати, смејати се, догодити се,
горети, белети се, клонути, старити... (Мика је одахнуо).
С логичким субјектом:
а) безлични глаголи који означавају стања (лог. субј. је у дативу): Мики је
позлило.
б) егзистенцијални безлични гл. имати / бити (лог. субј. је у генитиву): Није
било воде.

• Двовалентни глаголи

Отварају место за два члана: субјекат (граматички или логички) и неку

допуну. То су следећи глаголи:
а) прелазни глаголи који означавају радњу; отварају место за субјекат и прави
објекат: зидати, шити, пративи, писати, гледати, желети, имати... (Мика
зида кућу);
б) непрелазни рекцијски глаголи; отварају место за субјекат и неправи објекат:
латити се, најести се, сећати се, одустати, личити, управљати, чезнути,
расправљати... (Мика се латио посла);
в) глаголи који су непрелазни и нерекцијски, али имају прилошку допуну;
отварају место за субјекат и прилошку допуну: налазити се, понашати се,
износити (толико и толико), служити (за нешто)... (Мика се понаша лепо);

(предмет) разуме се као друга врста ентитета (у овом случају биљка или неки други ентитет који
је способан за самостално кретање или промену).
92

г) лични глаголи који означавају стања која се приписују особи; отварају место
за граматички субјекат и логички субјекат: Мики се допада Марија; Мику
сврби нос.

• Тровалентни глаголи

Отварају места за три члана: граматички субјекат и две допуне. То су

следећи глаголи:

а) глаголи давања и говорења; отварају место за субјекат, прави објекат и

неправи објекат: дати, поклонити, пружити, уручити...; рећи, саопштити,
причати, јавити... (Мика је дао Лази књигу; Мика је рекао Лази да дође);
б) прелазни глаголи с прилошком допуном; отварају место за субјекат, прави
објекат и прилошку допуну: Мика је ставио књигу на сто; Мика је убацио
писмо у сандуче;
в) непрелазни глаголи с две рекцијске допуне; отварају место за субјекат и два
неправа објекта: жалити се (некоме на нешто), честитати (некоме на
нечему), јавити (некоме за нешто) итд.

• Конструкције с копулативним и семикопулативним глаголима

Копулативна конструкција подразумева једног учесника у ситуацији

(носиоца стања, особине и сл.), који се изражава субјектом: Мика је студент.
Семикопулативни непрелазни глаголи отварају два синтаксичка места –
за субјекат и допунски предикатив: Мика је постао студент.
Семикопулативни прелазни глаголи отварају три синтаксичка места – за
субјекат, прави објекат и допунски предикатив: Мика је прогласио Лазу
својим најбољим другом.

2.2. Модели предикатских реченица и проширивање модела

Реченице се граде према реченичним моделима (обрасцима). По ком

моделу ће бити образована клауза, тј. које ће све чланове имати, зависи од
валенце глагола.
У реченични модел спадају чланови које глагол захтева, тј. чланови
који су предвиђени глаголском валенцом: субјекат – граматички и логички, и
допуне – прави објекат, неправи објекат, прилошке допуне, допунски
предикатив.
Модели се проширују прилошким одредбама, које пружају информацију
о месту, времену, начину, узроку, циљу... остварења ситуације:

Увек купујем књиге у тој књижари.

Иван је јуче због прехладе остао код куће.
Зашто пишеш тупом оловком?
Урадили су тако упркос општем противљењу.

Иако су необавезне са гледишта синтаксичке структуре (у том смислу

што их глагол не захтева, што нису прописане његовом валенцом), оне нису
необавезне са гледишта информативне структуре; штавише, могу бити
информативни фокус реченице: Зашто је Иван јуче остао код куће? – Иван је
јуче остао код куће због прехладе.
 93

Теоријски приступ који подразумева реченичне моделе донекле се

разликује од традиционалног приступа. По овоме другом, реченични чланови
могу бити главни и зависни. Главни су субјекат и предикат, а зависни допуне и
прилошке одредбе.
На основу тог приступа, у школској пракси често се реченица „развија“
члановима по следећем обрасцу:

Марко чита.
Марко чита књигу.
Марко чита лепу књигу.
Марко пажљиво чита лепу књигу.
Марко сваке вечери пажљиво чита лепу књигу.

Такав начин развијања реченице се не може прихватити, јер нису сви

конституенти који се додају исте врсте. Наиме, допуне су обавезне, и типично
се морају изрећи (дати пример је у том погледу изузетак, јер је употребљен
глагол читати, који је факултативно прелазни – не захтева да се прави објекат
изрекне, иако се неки трпилац радње подразумева). За разлику од њих,
прилошке одредбе су са гледишта структуре факултативне (у датом примеру:
пажљиво, сваке вечери), и њима се реченица заиста може проширивати по
потреби. Дакле, члан књигу је предвиђен реченичним моделом, а пажљиво и
сваке вечери нису.
Такође, лепу нема у реченичној структури место истог реда као књигу,
пажљиво, сваке вечери, зато што је синтагматски, а не реченични члан.

3. (ГРАМАТИЧКИ) СУБЈЕКАТ

3.1. Семантичке улоге које субјекат означава

Субјекат као реченични члан има семантичку основу. Наиме, он

изражава различите семантичке улоге (тј. улоге које приписујемо бићима и
предметима у стварном свету); ево неких од најважнијих.

1) Вршилац радње (агенс) (у активним реченицама). Типичан агенс је човек,

који радњу врши вољно и свесно, проузрокује догађај или промену стања
трпиоца радње, а притом се често (по)креће (пр. 1, 2, 3); типичан такав вршилац
је човек, а мање типични агенси могу бити предмети који се крећу (пр. 4):

(1) Мика трчи.

(2) Марија ће нам спремити вечеру.
(3) Мика је позајмио другу оловку.
(4) Земља се окреће око Сунца.

2) Невољни проузроковач догађаја одн. изазивач стања:

(5) Пожар је оштетио зграду.

(6) Мика ме задивљује.
94

3) Носилац стања или особине (човек, али и неки други појам):

(7) Мика се данас лоше осећа.

(8) Мика је поспан.
(9) Мика је висок.
(10) Кућа је пространа.

4) Опажач чулног утиска:

(11) Мика је видео блесак муње.

5) У пасивним реченицама, трпилац радње:

(12) Кућа је сазидана.

Све те улоге могу се подвести под појам носиоца ситуације.

Од ентитета чије име типично врши функцију субјекта – а то је особа
која свесно и вољно врши радњу – потиче и семантика субјекта као
реченичног члана – а то је свестан, вољан вршилац радње одн. изазивач
нечијег стања. Кад се на месту субјекта нађе неки неживи појам (као у
примерима под 2), он се, заправо, персонификује – приписују му се својства
свесног и вољног покретача радње одн. изазивача стања.

3.2. Синтаксичке јединице у функцији субјекта и њихов облик

Граматички субјекат је најчешће именичка јединица – именица (пр. 1–

12), именичка заменица (пр. 13), именичка синтагма (пр. 14) у номинативу:

(13) Она је само ћутала.

(14) Један комшија који станује на спрату изнад мене врхунски је музичар.

У народној поезији именичка јединица у функцији субјекта (или само

једна реч унутар ње) може бити и у вокативу, да би се постигао потребан број
слогова:

(15) Вино пије Краљевићу Марко…

(16) Кад се жени српски цар Стјепане…

У функцији субјекта могу бити и инфинитив одн. инфинитивна синтагма

(пр. 17), а и неке врсте зависних реченица – типично изричне (пр. 18, 19) и оне
односне реченице које имају именичку вредност (почињу са ко, што – пр. 20,
21):

(17) Играти шах је забавно.

(18) Да је он слагао, свима је јасно. Или: Свима је јасно да је он слагао.
(19) Саопштено је да се сутра не ради.
(20) Ко рано рани, (он/тај) две среће граби.
(21) Што је баби мило, то јој се и снило.

3.3. Важност субјекта за образовање реченице

 95

Субјекат је предвиђен валенцом личних (персоналних) глагола. Ипак,

међу реченичним члановима који су предвиђени валенцом заузима нарочито
место. То се на синтаксичком плану види по следећем:

а) предикат конгруира са именичком јединицом у функцији субјекта (у лицу,

броју и, евентуално, роду) – чак и онда кад субјекат није изречен:

(22) Мика је дошао. / Дошао је. – Марија је дошла. / Дошла је.

б) делови реченице који упућују на субјекатски појам исказују се повратним

заменицама себе (пр. 23) и свој (пр. 24); употреба личне одн. повратне заменице
може унети разлику у значењу (пр. 25, 26):

(23) Мика прича о себи. (Према: Мика прича о Лази.)

(24) Мика је дошао са својим братом. (Према: Мика је дошао с Лазиним
братом.)
(25) Мика је дошао са својим братом. – Мика је дошао с његовим братом.
(26) Донесите ми своја документа. – Донесите ми ваша документа (=и своја и
туђа).

Због важности субјекта за образовање реченице, у традиционалној

граматици се субјекат сматра једним од два главна реченична члана (други је
предикат).

3.4. Место субјекта у реченици

Субјекат је најчешће носилац реченичне перспективе (тзв. тема), што

значи да се у формулисању реченице од њега полази као од нечег што је
познато; о њему се даље саопштава нека информација (коју исказује део
реченице који се назива рема – то је обично предикат са својим допунама и
одредбама):

(27) Мика је ушао у собу.

Међутим, субјекат може бити и реченични члан који је информативно

најважнији (тзв. информативни фокус); често у таквим реченицама постоји
егзистенцијални глагол (у пр. 28 то је глагол бити и њиме започиње
приповедање) или глагол који у датом контексту означава појављивање (пр. 29):

(28) Био једном један цар…

(29) У собу је ушао Мика.

4. ПРАВИ ОБЈЕКАТ

4.1. Семантичке улоге које означава прави објекат

И прави објекат има своју семантичку основу: он означава трпиоца

радње – било да он стварно трпи радњу (случајеви 1, 2, 3) или је у питању
96

појам на који је непосредно усмерена активност вршиоца и који се у

глаголском процесу ангажује као пасиван (случајеви 4–10).25
Најтипичнији глаголи који захтевају прави објекат (тзв. прелазни
глаголи) означавају радњу којом вршилац радње ствара или уништава трпиоца
(случај 1), којом га мења – квалитативно или квантитативно (случај 2) или којом
га премешта, тј. мења му место (случај 3):

1) зидати / срушити кућу, писати писмо, измислити причу, испити воду...;

2) оправити сат, пробудити дете, разуверити саговорника, гајити цвеће,
скратити рукаве...;
3) подићи корпу, извадити марамицу, дићи главу, превозити робу и путнике...

С другим прелазним глаголима прави објекат означава појам који има

само неке особине типичног трпиоца; то су следећи случајеви:

4) ударити / ухватити некога, дирати нешто; питати / лагати некога.... –

вршилац радње нешто чини трпиоцу и између њега и трпиоца постоји контакт
(физички или психолошки), али се трпилац не мења;
5) опколити некога, обићи виноград, Брада му је покривала лице... – вршилац
мења положај у односу на трпиоца, који је предмет и остаје на истом месту;
6) имати / поседовати нешто – трпилац је у власти вршиоца;
7) гледати / посматрати / слушати некога / нешто; видети / чути некога /
нешто – вршилац је биће, глагол означава перцепцију (вољну или не), а прави
објекат означава стимулус;
8) упамтити / проучити / заборавити нешто – случај сличан претходном, само
што је у питању сазнање, а не чулна перцепција;
9) хтети нешто, волети / презирати некога / нешто, жалити некога – вршилац
је биће, глаголи означавају психолошку активност или став;
10) препливати реку, прекорачити праг, превалити велики пут, претрчати
улицу; провести младост, преседети ноћ... – вршилац је биће и активан је, а
трпилац је просторни или временски појам, пасиван је и трпи прелажење.

Најзад, у једном случају ситуација је готово преокренута: појам означен

субјектом је пасиван, трпи, а појам означен објектом је активан. Оно по чему је
овај случају, ипак, повезан са типичним случајевима јесте то што је појам
означен субјектом свестан, а онај означен правим објектом није ни вољан ни
свестан:

11) трпети увреде, подносити ударце

Од ентитета чије име типично врши функцију правог објекта – а то је

предмет (дакле, ентитет који је нежив, несвестан, невољан и непокретан) –
потиче и семантика правог објекта као реченичног члана – а то је несвесни,
невољни, пасивни учесник у ситуацији (који често и „трпи“ радњу).

25
Ако се прави објекат дефинише искључиво синтаксички – као „именичка јединица којом се
допуњава прелазни (транзитивни) глагол“, а прелазни глагол као „глагол који подразумева
присуство објекта у облику акузатива без предлога, одн. у облику партитивног или словенског
генитива“, дефиниција је, практично, циркуларна: први појам се дефинише помоћу другог, а
други помоћу првог. Начин да се изађе из те циркуларности јесте да се прави објекат дефинише
семантички.
 97

4.2. Глаголске именице у функцији правог објекта

• Именице које означавају радњу (обично су у питању глаголске

именице) употребљавају се као прави објекат следећим глаголима:

(а) глаголима почети / почињати, наставити / настављати, прекинути /

прекидати, завршити / завршавати; акузатив алтернира с конструкцијом с +
инструментал или с допунским делом предиката:

(1) Почели су разговор о Новом закону о универзитету. = Почели су с

разговором / да разговарају / разговарати ...
(2) Наставио је шетњу после краћег разговора с познаником. = Наставио је са
шетњом / да шета / шетати...

(б) у оквиру декомпонованог глагола, глаголима општег значења као што су

(из)вршити (набавке), дати / давати (изјаву), водити (преговоре), поднети /
подносити (извештај), изразити / изражавати (жаљење), (у)чинити (посету),
издати / издавати (наређења) итд.

(3) Извршили су анализу свих приспелих узорака. = Анализирали су ...

(4) Директор је поднео извештај о финансијском стању предузећа. = Директор
је известио...

(в) глаголима предложити, тражити, молити, одобрити, трпети, волети,

разјаснити, претпостављати, подразумевати, слушати, чути, видети,
приметити, одн. глаголима о(не)могућити, омести, спречити, изискивати,
избећи, осигурати, обезбедити и др.; тада глаголска именица кондензује
изричну зависну реченицу:

(5) Предложио је набавку нове опреме. = Предложио је да се набави...

(6) Осећао је грижу савести. = Осећао је да га гризе савест.
(7) Обезбедили су превоз путника. = ... да се путници превезу.
(8) Спречили су пропаст старих здања у центру града. = ... да пропадну стара
здања...

4.3. Синтаксичке јединице у функцији правог објекта и њихов облик

Прави објекат је најчешће именичка јединица – именица, именичка

заменица или именичка синтагма – у акузативу без предлога (в. примере дате у
т. 3.1.).
Прави објекат има још две варијанте: партитивни прави објекат и
одрични прави објекат.

(а) Партитивни прави објекат стоји у облику партитивног генитива, који

означава известан број појмова или извесну количину неког појма; тај
партитивни генитив може се заменити акузативом, уз губљење значењске
нијансе партитивности:

(9) Узми колачâ. Јели смо колачâ. (Може и: Узми колаче. Јели смо колаче.)
(10) Дај ми воде. Пила сам воде. (Може и: Дај ми воду. Пила сам воду.)
98

Напомена: Партитивни генитив може бити и неправи објекат – ако је

употребљен уз непрелазне глаголе. Тада се, за разлику од оног у функцији
правог објекта, не може заменити акузативом без предлога:

Најели смо се колачâ.

Напили смо се воде.

(б) Одрични прави објекат допуњава неке глаголе у одричном облику и стоји
у облику тзв. словенског генитива (назива се словенски зато што је у словенским
језицима некада уз глаголе у одричном облику био обавезан прави објекат у
облику генитива без предлога). У савременом српском језику углавном је
ограничен на неке устаљене изразе (пр. 11, 12, 13), а у другим случајевима звучи
архаично:

(11) Није рекао ни речи. (Поред: Није рекао ни реч.)

(12) Целу ноћ нисам ока склопила.
(13) Мика нема ни пребијене паре, ни куће ни кућишта, ни кучета ни мачета.

Прави објекат у облику генитива без предлога употребљава се и уз глагол

имати (и у потврдном и у одричном облику): Мика има смисла за глуму; Немам
времена.

У функцији правог објекта може бити и зависна реченица – изрична (пр.

14, 15) или односна са именичком конституентском вредношћу (пр. 16), као и
инфинитив одн. инфинитивна синтагма (пр. 17, 18):

(14) Видим да сам погрешила.

(15) Не знам шта се тачно догодило.
(16) Што можеш да урадиш данас, не остављај за сутра.
(17) Зец је покушао побећи (Поповић 2010: 342).
(18) Дете је научило писати пенкалом (Поповић 2010: 342).

5. КОНСТРУКЦИЈЕ С ДОПУНСКИМ ПРЕДИКАТИВОМ

5.1. Семантика семикопулативних глагола

Семикопулативни глаголи сачињавају једну семантичку групу, чије

подгрупе имају следећа значења:
1) „стећи нова својства“: постати / постајати (директор / директором);
2) „довести у ново стање“: (у)чинити (некога богатим);
3) „дати некоме нов положај или статус“: поставити, именовати, изабрати,
изгласати, признати (некога за вођу), прогласити (некога вођом / за вођу);
4) „придавати некоме својства“: сматрати (некога стручњаком / за
стручњака);
5) „узети нови или привидан лик“: издавати се (за незналицу), (на)правити се
(незналицом);
6) „изазивати (некоме) утисак“: учинити се (некоме лепа / лепом);
7) „дати некоме име“: (на/про)звати, називати (некога добричина /
добричином).
 99

5.2. Облици допунског предикатива

Допунски предикатив може стајати у следећим облицима:

• само у инструменталу: (у)чинити

• у номинативу или инструменталу: постати, постајати, (на)правити се;
(на/про)звати (се), називати (се), учинити се
• у за + ак. или у инструменталу: сматрати; прогласити (се)
• само у конструкцији за + акузатив: изабрати, поставити, именовати,
изгласати, признати, издавати се

6. ГЛАГОЛ ТРЕБАТИ – СИНТАКСИЧКО ПОНАШАЊЕ

6.1. Вукова норма

Узима се да је норму у вези са синтаксичким понашањем глагола

требати прописао је још Вук у своме Рјечнику: под одредницом требати
наводи пример за његову безличну употребу Треба ићи.
По норми, ако требати значи „бити потребан“, употребљава се
самостално и има сва лица: Треба ми књига. – Требају ми књиге. – Требала ми је
књига. – Требале су ми књиге.26 Ако је пак непотпуног значења и тражи други
глагол као допуну, онда се употребљава само безлично (дакле, има само облике
3. л. јд. средњег рода): Треба да радим. – Требало је да радим.
Међутим, таква норма је почела да се крши већ кад је установљена: чак и
добри писци су и у овом другом значењу употребљавали личне облике глагола
требати, нпр.:

(1) Брат му је ... требао у зору да порани и дође (М. Црњански).

(2) Бог свети зна да л’ сам ово до сада уопште и требао причати (Р. Домановић).
(3) Кад требамо да се састанемо (Ј. Веселиновић).

Начелно говорећи, да би глагол требати био безличан, он мора стајати

на почетку реченице, испред субјекта – јер ако стоји иза субјекта, онда се осећа
да је он предикат (одн. део предиката) том субјекту, па мора с њим да
конгруира. Стога пр. 1 са глаголом требати у безличном облику мора гласити:

(1а) Требало је да му брат у зору порани и дође.

Ако субјекат није исказан, подразумева се да би требало да он стоји иза

тог глагола:

(2а) Бог свети зна да л’ је ово до сада уопште и требало да (ја) причам.
(3а) Кад треба да се (ми) састанемо.

Према томе, реченице као што су Ја треба да дођем, Ти треба то да

урадиш, Ми треба да идемо, и сл. не поштују правило да предикат мора да
конгруира са субјектом, па не могу бити прихватљиве ни с гледишта

26
Глагол требати је личан и у конструкцијама као што је Требам књигу, Шта требате? и сл.,
које се у српском језику ређе употребљавају.
100

књижевнојезичке норме – иако се у неким приручницима наводе као

„правилне“.
Напоменимо да је у тим реченицама глагол требати само привидно
безличан: он стоји у безличном облику, али је конструкција у којој стоји таква
да захтева лични облик. То се врло добро види кад глагол требати у таквој
конструкцији ставимо у перфекат: *Ја је требало да дођем, *Ти је требало то
да урадиш и сл., или кад покушамо да глагол требати заменимо изразом бити
потребно: *Ја је потребно да дођем, *Ја је било потребно да дођем27. Једини
начин да глагол требати буде безличан јесте да стоји испред субјекта: Требало
је да (ја) дођем, Требало је да (ти) то урадиш итд.
Понекад говорник, у жељи да поштује норму, прави хибридну
конструкцију која се састоји од личног облика помоћног глагола и радног
глаголског придева глагола требати у једнини средњег рода:

(4) *Сада бих ја требало на тебе да се наљутим.

Начин да се та реченица исправи није да се помоћни глагол стави у

безлични облик, него да се читава конструкција учини безличном (Ивић 1953):

(4а) Сада би требало да се ја на тебе наљутим.

6.2. Случајеви у којима се норма не може поштовати

Проблем се јавља онда кад субјекат не може да стоји на другом месту

осим испред глагола требати. То се догађа бар у три случаја.

(а) Кад је у односним реченицама односна заменица који субјекат, она мора
стајати на почетку такве реченице, дакле – испред предиката. Ако се глагол
требати стави у безлични облик, онда се опет изневерава правило о
конгруенцији предиката са субјектом:

(5) *То је човек који је требало да дође.

Некад се, у жељи да се поштује норма, опет ствара хибридна

конструкција, са помоћним глаголом у личном облику – која опет не одговара
граматичким правилима:

(6) *људи који су требало да дођу

Дакле, у тим случајевима глагол требати мора да конгруира са односном

заменицом:

(5а) То је човек који је требао да дође.

(6а) људи који су требали да дођу

(б) Субјекат некад мора да дође на почетак реченице из контекстуалних разлога

– на пример, кад је тема реченице (као у пр. 7) или из неких других разлога (као

27
Звездицом означавамо примере у којима се граматичко правило о конгруенцији предиката са
субјектом не поштује.
 101

у пр. 8, где субјекат друге реченице мора да стоји на почетку да би се постигао

контраст са субјектом прве реченице):

(7) *Ми није требало да дођемо, али смо ипак дошли.

(8) *Јован, мој друг, већ је био дошао. Павле, мој комшија, тек је требало да се
појави.

Једини исправни облици у тим случајевима јесу следећи:

(7а) Ми нисмо требали да дођемо, али смо ипак дошли.

(8а) Јован, мој друг, већ је био дошао. Павле, мој комшија, тек је требао да
дође.

(в) Субјекат некад мора да дође на почетак реченице зато што глагол требати
стоји у напоредној конструкцији с другим модалним глаголом, а такав распоред
треба очувати из стилских разлога:

(9) Он би то могао и требао да учини.

6.3. Глагол требати и конструкција бити потребан

Због превеликог притиска норме многи савремени говорници српског

језика (нарочито они образовани, који познају норму) имају несигурно језичко
осећање – одатле примери као што су 4, 5 и 6. Из страха да не погреше, многи
говорници избегавају личне облике глагола требати и тамо где их норма
сматра правилним, па га замењују конструкцијом бити потребан: не говоре
Требала ми је књига, него Била ми је потребна књига. За то нема никаквог
разлога: требати и бити потребан су стилске варијанте, и друга никако нема
првенство у односу на прву.

7. ТРАДИЦИОНАЛНИ И КОМУНИКАТИВНО-ГРАМАТИЧКИ
ПРИСТУП АНАЛИЗИ РЕЧЕНИЦЕ С ВИШЕ ПРЕДИКАТА

7.1. Два приступа анализи реченице с више предиката

У нашој научној и стручној литератури, а и у школској пракси, постоје

два приступа анализи реченице с више предиката: традиционални и
комуникативно-граматички. Први у науци заступа још Стојан Новаковић у
својој Српској граамтици (1894), свој класични израз налази у граматикама
Михаила Стевановића, а у науци се примењује и данас. У школским програмима
постоји практично од самих њихових почетака, све до најновијег времена.
Други приступ је у нашу лингвистику увео проф. Љубомир Поповић крајем 80.
година прошлог века, и сада је предвиђен у свим разредима основне и средње
школе.

7.2. Традиционални приступ

У традиционалном приступу једна од основних подела реченица јесте по

саставу. По том критеријуму реченице се деле на просте и сложене (па се и
102

синтакса дели на синтаксу просте и синтаксу сложене реченице). Просте су оне

које имају само један предикат; ако имају само субјекат и предикат, који се
притом састоје од по једне речи, онда су непроширене; ако имају још неки члан,
или ако се субјекат или предикат састоје од двеју или више речи, онда су
проширене. Сложене пак настају „када се две или више простих или простих
проширених реченица, од којих свака изражава по једну мисао, међусобно тако
повежу да чине једну целину“ (Стевановић 1979).
Следећа подела се врши унутар сложених реченица – на
независносложене (или напоредносложене) и зависносложене. Критеријум
поделе је однос међу „простим“ реченицама које сачињавају сложену реченицу,
а који може бити независан/напоредан или зависан. Наиме, „кад просте, односно
просте проширене, реченице у сложеној не објашњавају једна другу, и не зависе
једна од друге, већ стоје напоредо једна с другом, – онда су то реченице
независног међусобног односа, независне, напоредне реченице“; насупрот томе,
„ако једна реченица одређује или допуњава неку реч из друге реченице, или и
целу реченицу, онда је она зависна од те реченице, подређена јој је“
(Стевановић, према Поповић 2003: 125). Зависни однос подразумева и
постојање оне реченице од које зависна зависи: то је главна или управна
реченица. Стога независносложену реченицу делимо на две независне, а
зависносложену – на главну/управну и споредну/зависну.
Термином независне реченице, дакле, означавају се („просте“) реченице
унутар сложене које су независне међусобно, једна од друге. Стога се термин
независне реченице употребљава само у множини.
У складу с тим теоријским приступом, у школској пракси сложене
реченице се традиционалне деле усправним цртама на „просте“. Тако би се, на
пример, реченица Док му је говорио, дечак га је гледао право у очи и пас га је
разумео (узета из збирке Рани јади Данила Киша) анализирала на следећи
начин:

(1) Док му је говорио, / дечак га је гледао право у очи / и пас га је разумео.

Термином везник имплицира се управо овакав приступ, јер се

подразумева да се „просте“ реченице везују једна за другу – независно од тога у
каквом су међусобном односу (да ли су напоредне, или је једна подређена а
друга надређена).

7.3. Комуникативно-граматички приступ

7.3.1. У оквиру овог приступа увиђа се да термин реченица има два значења:
(1) означава комуникативно-синтаксичку целину која се у говору обележава
одговарајућом интонацијом, а у писању великим словом на почетку и завршним
знаком интерпункције на крају – то је комуникативна реченица (скраћено:
КР); (2) означава синтаксичку јединицу која је организована око предиката – то
је предикатска реченица (скраћено: ПР).
Предикатске реченице подељене су по функцији. По том критеријуму,
нека предикатска реченица може бити независна или зависна. Независна је она
која има комуникативну функцију (њоме се обавештава, пита, заповеда итд.);
пошто представља завршену, целовиту поруку, може да стоји сама. Зависна има
функцију члана, конституента неке више јединице – било да је виша јединица
независна реченица, нека друга зависна реченица или чак синтагма (та је
 103

функција, дакле, конституентска); она не представља завршену поруку и зато

не може да стоји сама. Термин независна реченица, дакле, сад је стекао сасвим
другачије значење, те се употребљава и у једнини.
КР и ПР стоје у корелацији: за образовање КР-е потребна је најмање
једна независна ПР, изговорена са одређеном интонацијом одн. написана с
великим словом на почетку и завршним знаком интерпункције на крају.28
У оквиру овог приступа јасније се истиче битна разлика између
напоредних везника, који могу повезивати све синтаксичке јединице у
напоредни однос, не припадајући ниједној од њих, и зависних везника, који
припадају зависној реченици и одређују њено значење, те с њом чине нешто
слично ономе што предлози чине с именицом испред које стоје.
Са гледишта структуре, зависна реченица нема никакав посебан статус у
оквиру независне, него је њен члан као и сваки други. То ћемо показати на
следећем примеру:

(2а) Тада је зазвонио телефон.

(2б) У том тренутку је зазвонио телефон.
(2в) Чим је Марко ушао у кућу, зазвонио је телефон.

Зависна реченица Чим је Марко ушао у кућу из примера (2в) има унутар
независне реченице исту функцију као и реч Тада из примера (2а), односно
конструкција У том тренутку из примера (2б) – а то је функција одредбе за
време. Ако бисмо у реченици (2в) ставили усправну црту после зависне
реченице, ми бисмо ту зависну реченицу исправно ограничили, јер она заиста
гласи Чим је Марко ушао у кућу); али бисмо тиме оштетили независну, јер
бисмо је лишили њене одредбе за време. Наиме, цела та независна реченица
гласи Чим је Марко ушао у кућу, зазвонио је телефон, баш као што у примеру 2а
она гласи Тада је зазвонио телефон, а не Зазвонио је телефон, а у примеру 2б У
том тренутку је зазвонио телефон, а опет не Зазвонио је телефон.

7.3.2. И у К-Г приступу можемо говорити о простим и сложеним реченицама,

али морамо знати које су то реченице – комуникативне или предикатске, јер за
сваку од њих ти појмови значе друго.
КР је комуникативна целина. Њоме се може изводити један говорни чин,
и у том случају можемо рећи да је то проста комуникативна реченица. Њоме
се могу изводити и два говорна чина, па и више њих; у том случају бисмо могли
рећи да је то сложена комуникативна реченица. Пошто се говорни чинови
изражавају независним ПР-ама, можемо рећи и да је проста КР она која се
састоји од једне независне ПР-е, а сложена она која се састоји од двеју или више
њих. Према томе, структура КР-е је битно другачија ако је она проста и ако је
сложена.
На пример, реченица Док му је говорио, дечак га је гледао право у очи и
пас га је разумео је сложена комуникативна реченица, јер се њоме изводе два

28
ПР је само ниска речи (в. нпр. Поповић 1997–2000); на пример, КР Сунце сија. образована је
од независне ПР-е сунце сија, којој је придодата интонацијска/интерпункцијска компонента.
Раздвајање једне ниске речи од интонације/интерпункције с којом се она изговара/пише теже је
интуитивно прихватљиво кад се има у виду само дати пример, али је знатно лакше кад се имају
у виду примери као Сунце сија. и Сунце сија? – где је јасно да се једној истој ниски речи могу
придодати различите интонације, или Сунце сија и птице цвркућу., где је јасно да ниједна од
двеју независних ПР-а нема своју интонацију/интерпункцију.
104

говорна чина – дају се два обавештења. Њу вертикалном цртом можемо

поделити на две независне ПР-е,29 и тако утврђујемо њену структуру:
(3) Док му је говорио, дечак га је гледао право у очи / и пас га је разумео.

Кад дођемо до независних ПР-а, гледамо од којих чланова се оне састоје,

а затим и које синтаксичке јединице врше функцију тих чланова – реч, синтагма
или зависна ПР. У првој независној ПР-и из 3. примера један реченични члан –
одредба за време – реализује се временском реченицом; такве ПР-е, чији се
један члан реализује зависном ПР-ом, можемо назвати сложеним ПР-ама. Оне
пак чији су сви чланови реализовани речју одн. синтагмом (као што је ПР пас га
је разумео) можемо назвати простим ПР-ама.
Простом комуникативном реченицом изводи се један говорни чин без
обзира на то чиме су исказани чланови независне ПР-е која сачињава ту
комуникативну – да ли су ти чланови исказани речима и синтагмама или је неки
од њих исказан зависном клаузом.

7.4. Традиционални и комуникативно-граматички приступ у поређењу

Најпре, видели смо да је у традиционалном приступу термин реченица

двозначан:

Појам Традиционални К-Г приступ

приступ
Оно што почиње великим словом а завршава реченица комуникативна
се завршним знаком интерпункције реченица
Синтаксичка јединица организована око реченица предикатска
предиката реченица

Зато ћемо се у следећој табели користити прецизним појмовима

комуникативне реченице и предикатске реченице:

Појам Традиционални К-Г приступ

приступ
Предикатска реченица која „не може зависна реченица зависна ПР
да стоји сама“, него је конституент у
оквиру друге ПР (или синтагме)
Предикатска реченица која „може да – независна ПР
стоји сама“
КР која је састављена од двеју или напоредносложена / сложена КР
више независних предикатских независносложена
реченица у напоредном односу реченица
КР која је састављена од једне проста реченица проста КР
независне ПР
ПР која не садржи зависну проста реченица проста ПР
Предикатска реченица која садржи зависносложена (зависно)сложена
зависну ПР, која је виша /
шира за зависну;

29
Напоредни везник не припада ниједној независној ПР-и, али га прикључујемо другој из
практичних разлога (сем тога, он је прозодијски везан за њу).
 105

може бити и
вишеструкосложена
Део више / шире (зависносложене) главна / управна –
предикатске реченице који остаје кад реченица
се од ње одузме зависна
Са ове тачке гледишта, дакле, у традиционалном приступу двозначан је
не само термин реченица – јер покрива и комуникативну реченицу и
предикатску реченицу – него и термин проста реченица – јер означава и ону
комуникативну којом се изводи само један говорни чин и ону предикатску чији
ниједан члан није реализован зависном предикатском реченицом.
Термин сложена комуникативна реченица означава исто оно што у трад.
приступу означава термин напоредносложена/независносложена реченица.
Термин сложена предикатска реченица покрива оно што се у традиционалном
приступу означава термином зависносложена реченица, али обухвата и оно што
се у традиционалном приступу не узима у обзир, а то је вишеструко сложена
реченица (то је ПР која садржи зависну ПР-у која и сама садржи зависну ПР-у).
Појам „главна/управна реченица“ из трад. приступа нема своју паралелу
у К-Г приступу. Наиме, то у великом броју случајева уопште није реченица (не
задовољава ниједну дефиницију реченице); такви су, рецимо, следећи случајеви:

(4) Напољу је било толико хладно да су нам носеви поцрвенели.

(5) Напољу је било хладније него што смо очекивали.
(6) Напољу је било сувише хладно да би се могло шетати.
(7) Урадили смо што би и свако други урадио.

Кад зависна ПР-а има унутар више реченице функцију прилошке

одредбе, која је структурно необавезан члан, чини се да је оно што преостаје кад
се од више реченице одузме зависна и сâмо за себе реченица. Међутим, као што
целина зазвонио је телефон нема никакву самосталност у оквиру реченице Тада
је зазвонио телефон, тако нема самосталност ни у оквиру реченице Чим је
Марко ушао у кућу, зазвонио је телефон. Другим речима, део зазвонио је
телефон могао би и сам да чини реченицу, али то би била нека друга реченица,
која не би имала прилошку одредбу за време.

7.5. Уобичајене грешке

Погрешно је изједначавати појмове проста реченица (из традиционалног

приступа) и предикатска реченица (из К-Г приступа). Наиме, предикатска
реченица може бити проста (кад су сви њени чланови исказани
речју/синтагмом) и сложена (кад садржи бар једну зависну).
Исто тако, не поклапају се ни појмови главна реченица (из
традиционалног приступа) и виша реченица (из К-Г приступа). Виша реченица
је она чији је зависна реченица део, тако да обухвата и зависну; „главна
реченица“ је оно што остане кад се од више реченице одузме зависна.
У оба приступа постоји термин зависна реченица и он означава исти
појам. Међутим, оно од чега је она „зависна“ различито је: у традиционалном
приступу зависна реченица зависи од „главне/управне реченице“, а у К-Г од
шире структуре (друге ПР-е или неке синтагме) у коју је уклопљена и у оквиру
које има синтаксичку функцију.
106

7.6. Одакле потичу разлике између двају приступа

Ни традиционални ни К-Г приступ нису случајни ни произвољни, него

оба произлазе из усредсређености на одређене особине реченице – само што су
у питању различите особине.
Једна од тих особина јесте њена линеарност – „протегнутост“ у времену
(ако је у питању говор), односно у простору (ако је у питању писање). Реч је о
једном од, како је сматрао Сосир, два битна својства језичког знака – његовој
линеарности (друго битно својство је арбитрарност, немотивисаност). Могли
бисмо рећи да традиционални приступ, тиме што „сецка“ реченицу на делове, а
тек онда посматра однос међу тим деловима, полази управо од линеарности
реченице. Зато се реченице и деле „по саставу“, при чему се под саставом
подразумева спој (линеарно протегнутих) саставних делова. Тај је приступ
интуитивно прихватљив бар из два разлога: полази од онога што се налази пред
очима – а то је низ, ланац речи; уз то, делови „сложене“ реченице одговарају у
великој мери интонационим целинама које постоје у њој, односно деловима
између којих постоје паузе у говору. Међутим, у вези с њим постоји логички
проблем: каже се да је зависна реченица одредба или допуна некој речи из
главне реченице (што значи да тој „главној реченици“ мора припадати, као што
сваки део припада својој целини) и, у исто време, да се за њу везује (што значи
да се налази ван ње).
К-Г приступ је, с друге стране, по природи структуралистички: полази од
реченице као структуре, као целине чији се делови не држе на окупу само тако
што су постављени један уз други, него и захваљујући томе што су повезани
нарочитим односима – као што су валенца, рекција, напоредни односи и др. Тај
је приступ тежи, јер захтева разумевање тих односа, интерпретацију онога што
се пред очима појављује као линеарни поредак речи. Интонација одн. паузе ту
нису од велике важности, јер су оне пре у вези са линеарношћу него са
структуром реченице. У том приступу се не појављује наведени логички
проблем.
Кад се КР састоји од независних ПР-а у напоредном односу, њена
линеарност и структура се поклапају: поделити такву КР-у на независне заиста
значи утврдити њену структуру. Међутим, кад су у питању (зависно)сложене
ПР-е, њихова линеарност прикрива њихову структуру, која подразумева
уклопљеност зависне реченице у вишу: ако такву ПР-у поделимо вертикалном
цртом на „главну“ и зависну, нисмо утврдили њену структуру, него смо само од
целине одсекли један њен део.
Стога ни подела реченица на просте и сложене према броју предиката
није адекватна, јер превиђа битну разлику између јединица којима припадају ти
предикати – да ли припадају вишој структури (вишој, широј реченици или
синтагми) или нижој (зависној реченици). Та подела је заснована на линеарној
природи реченице, а не на њеној структурираности.

8. КОРЕЛАТИВИ ЗАВИСНИХ РЕЧЕНИЦА

Корелативи зависних реченица могу се посматрати и на другачији начин.

Навешћемо пример са месном зависном реченицом:
 107

(1а) Милан станује тамо [праћено гестом којим се указује на неки елеменат
ванјезичке ситуације].
(1б) Милан станује тамо где је и раније становао.
(1в) Милан станује где је и раније становао.

Корелативи су упућивачке (деиктичке) речи – упућивачке заменице и

заменички прилози. У примерима 1а и 1б то је заменички прилог за место тамо.
Пошто то није пунозначна, него упућивачка реч, она мора да стекне значење
„споља“ – било из ванјезичке ситуације (као у пр. 1а), било из језичког
контекста (као у пр. 1б). У првом случају се том речју упућује на неки елеменат
ванјезичке стварности, а у другом случају на зависну реченицу где је и раније
становао.
У пр. 1б та семантичка веза одсликава се и на синтаксичком плану:
корелатив и зависна реченица чине синтагму, у којој је корелатив главна реч, а
зависна реченица његова одредба. У том случају функцију одредбе за место
унутар реченице чији је предикат глагол становати врши цела та синтагма:
одговор на питање Где Милан станује? гласи Тамо где је и раније становао.
Синтагма чија је главна реч корелатив специфична је по томе што
корелатив из ње може да се изостави, иако је главна реч – управо због тога што
није пунозначна. У том случају функцију одредбе за место врши сама месна
реченица (пр. 1в).
Исто је и са другим врстама зависних реченица. У пр. 2 постоји изрична
зависна реченица да оде на одмор, с корелативом о томе. Функцију неправог
објекта не врши сама зависна реченица, него цела синтагма, чија је главна реч
поименичена показна заменица то (у констр. о + лок.), а зависни члан изрична
реченица (подвучен је неправи објекат, а корелатив је одштампан масним
слогом):

(2) Размишљао је о томе да оде на одмор.

У пр. 3а и 3б постоји поредбена зависна реченица као што смо му рекли.

У пр. 3а функцију одредбе за начин врши цела синтагма, чији је центар
корелатив, а зависни члан зависна реченица (она у тој синтагми врши функцију
поредбене одредбе). У пр. 3б стоји сама зависна реченица, без корелатива, и она
сама врши функцију одредбе за начин (у оба примера подвучене су одредбе, а
корелатив је одштампан масним слогом):

(3а) Урадио је то онако као што смо му рекли.

(3б) Урадио је то као што смо му рекли.

Да зависна реченица чини синтаксичку целину с корелативом, најбоље се

види у случају последичних зависних реченица, чији корелатив (тако или
толико) не може да се изостави. У пр. 4 постоји последична реченица да сви
воле да је слушају; синтаксичка веза која постоји између корелатива и зависне
реченице нарочито добро се види у пр. 4а, где је редослед речи мало промењен.
Функцију одредбе за начин има цела синтагма, а њена структура је следећа:
корелатив је њен центар, а последична реченица је (последична) допуна
корелативу (у примерима је подвучена одредба за начин, а корелатив је
одштампан масним слогом):
108

(4) Она тако пева да сви воле да је слушају. Или:

(4а) Она пева тако да сви воле да је слушају.

9. МЕСНЕ РЕЧЕНИЦЕ

9.1. Значење

На семантичком плану, месне реченице означавају место одигравања

ситуације коју именује виша реченица, тако што то место износе као место
остварења неке друге, познате ситуације. На пример, на питање Где Марко
живи? може да се добије следећи одговор:

(1) Марко живи где је и раније живео.

Наиме, онај ко формулише одговор полази од тога да саговорник зна где

је Марко раније живео, и помоћу тог места одређује место садашњег Марковог
живота.
На синтаксичком плану, то значи следеће: (а) да у вишој реченици месна
реченица има неку синтаксичку функцију – у датом примеру то је функција
прилошке допуне за место; (б) да у самој месној реченици заменички прилог
којим почиње месна реченица такође има неку синтаксичку функцију – у датом
примеру зам. прилог где има у оквиру месне реченице где је и раније живео
такође функцију допуне за место.

9.2. Обележја и корелативи

Месне реченице почињу односним заменичким прилозима за место где

(пр. 1, 3 и др.), куда (пр. 2, 6 и др.) , одакле (пр. 8), евентуално и камо.
Могу бити употребљене с корелативом. Корелативи су лични заменички
прилози за место (најчешће за 3. лице): тамо, ту, онде, овде; тамо, овамо;
овуда, туда, онуда; оданде, одавде итд. (пр. 2, 3, 8). Тада се месне реченице
синтаксички везују за њих и синтаксичку функцију у оквиру више реченице има
цела синтагма састављена од заменичког прилога као центра и месне реченице
као зависног члана. Месне реченице се могу везивати не само за односне него и
за друге заменичке прилоге (пр. 4, 5; в. и пр. 17):

(2) И са тим конзулима, ко зна како је. Ја доћи ја не доћи. А и да дођу, неће
Лашва потећи наопако, него опет овуда куда и тече (И. Андрић).
(3) Читај оданде где смо стали…
(4) Стегну вилице, као да се буди негде где није заспао (Д. Ћосић).
(5) Нема нас нигде где се одлучује о нама.

Месне реченице се често могу употребити и без корелатива (пр. 6, 7); у

том случају месна реченица функцију члана више реченице обавља сама.
Међутим, корелатив је понекад неопходан. Такав је, рецимо, пр. 8, где
различити корелативи уносе различито значење: синтагма с корелативом тамо
означава место завршетка кретања, а синтагма с корелативом оданде место
почетка кретања:
 109

(6) Скида народ капе куда поп прође, а свакоме пуно срце. Није шала, наш поп!
(Л. Лазаревић).
(7) Кажи му нека завири где год се може завирити. По свима кафаницама (Б.
Нушић).
(8) Дошли смо тамо / оданде одакле се види море.

9.3. Место у оквиру више реченице

Типично се месна реченица налази после других делова више реченице

(пр. 9 и сви досадашњи примери), а ређе се налази на почетку више реченице
(пр. 10). То зависи од њене информативне вредности: ако носи нову
информацију, долази на крај; ако се у развијању реченице од ње полази као од
оног што је познато, стоји на почетку:

(9) Ниче (тамо) где га не сеју.

(10) Ту где си ти сада, ми смо одавно били. / Где си ти сада, ту смо ми одавно
били.

9.4. Које су све реченице месне?

Недвосмислено су месне оне реченице с месним значењем које одређују

глагол (пр. 11) или заменички прилог (пр. 12). Кад одређује именицу, у
традиционалној граматици се таква реченица сматра односном (пр. 13);
међутим, и њу је могуће сматрати месном, јер она и даље има исто значење:

(11) Почећу где сам стао.

(12) Почећу тамо где сам стао.
(13) Почећу на месту где сам стао.

Зависне реченице са упитним заменичким прилозима за место могу

имати и именичку вредност (па су зависноупитне):

(14) Питали су нас одакле смо дошли.

9.5. Синтаксичке функције месних реченица

Месне реченице најчешће имају функцију прилошке одредбе (пр. 15) или
прилошке допуне за место (пр. 16) – саме или с корелативом:

(15) Човек битке мора да бије (тамо) где га судбина баци.

(16) Нека остану још мало (тамо) где су.

Могу бити и одредба прилошкој јединици – рестриктивна (пр. 17) или

додатна (пр. 18); у првом случају се не одвајају, а у другом случају се одвајају
зарезом.

(17) Знак питања у животу можете ставити свуд где вам је воља.
(18) Попните се горе, где постављају сто за вечеру.
110

10. ЗАВИСНЕ РЕЧЕНИЦЕ С ВЕЗНИКОМ КАД

10.1. Реченице с везником кад које имају временско значење

Везник кад је најчешћи везник којим почињу временске реченице.

Временске реченице с кад означавају време одвијања ситуације више реченице
и имају функцију одредбе за време.
Везник кад може означавати да су ситуације више и временске реченице
истовремене (пр. 1 – кад везник кад има значење врло слично везнику док; пр.
2), да се ситуација више одвија после ситуације временске (пр. 3 – када има
значење врло блиско везнику пошто одн. везничком споју након што) и да се
ситуација више речененице одвија пре ситуације временске реченице (пр. 4 –
кад има значење блиско везничком споју пре него што):

(1) Кад сам радила за компјутером, нестало је струје.

(2) Кад сам завршила посао, био је већ мрак.
(3) Кад сам завршила посао, нестало је струје.
(4) Кад сам завршила посао, већ је био пао мрак. / …већ је пао мрак.

Из пр. 4 се види да везник кад може да означи антериорност ситуације

означене вишом реченицом само онда кад је она означена и другим средствима
– речцом већ и/или плусквамперфектом.
У тој употреби временска реченица с кад може имати корелатив, кад се
може рећи да одређује заменички прилог (пр. 5), а може одређивати и прилог
који није заменички (пр. 6):

(5) Такве ствари се десе онда кад човек то најмање очекује.

(6) Такве ствари се десе увек кад човек то не очекује.

10.2. Реченице с везником кад које имају условно значење

Везник кад може стајати и на почетку условних реченица које означавају

потенцијални будући услов, кад је предикат у зависној реченици глагол
свршеног вида (пр. 7), и иреални садашњи услов, кад је он несвршеног вида (пр.
8):

(7) Кад бих добио премију, купио бих ауто (Поповић 2010: 328)
(8) Кад бих имао ауто, не бих играо на лутрији. (Поповић 2010: 328)

Да би везник кад имао условно значење, у зависној реченици мора бити

употребљен потенцијал.

10.3. Реченице с везником кад које одређују именички појам

• Реченице с везником кад могу се везивати и за именички појам; тада се

обично сматрају односним (и кад је у том случају прилог), јер се често могу
парафразирати односном реченицом са заменицом који:

(9) Све је заборавио у тренутку кад ју је угледао. – Може се рећи и …у

тренутку у којем ју је угледао.
 111

• Могу одређивати именички појам а да их није могуће сматрати

односнима:

(10) ... рашчлањује онај сусрет под кестеновима кад је ишао по диплому ...
(11) ... срџба кад се те жеље не испуне ...

У тим случајевима временска реченица одређује именицу посредно –

тако што је одредба у оквиру имплициране односне реченице. Тако се пр. 8 и 9
могу овако парафразирати:

(10а) ... онај сусрет под кестеновима који се догодио / збио кад је ишао по
диплому.
(11а) ... срџба која се јави кад се те жеље не испуне.

10.4. Реченице с везником кад које имају узрочно значење

Реченице с везником кад могу имати узрочно значење (врло блиско

узрочним реченицама с везником пошто):

(12) Кад си се најео чоколаде, није ни чудо што не можеш да ручаш.

(13) Кад већ мора да постоји Проклета авлија и у њој управник, онда је још
најбољи овај и овакав (Андрић).

Такве реченице су својство пре свега разговорног језика (односно

књижевноуметничког кад он подражава разговорни језик).

10.5. Реченице с везнком кад које имају именичку вредност

Могу имати именичку вредност:

(14) Лоше је кад се не зна ко је за шта одговоран.

(15) Смета ми кад ме стално прекидаш.
(16) Мрзим кад ме неко стално прекида.

Такве реченице не долазе на питање Кад?, него Шта? и корелатив им не

може бити онда, него то. У датим примерима имају функцију субјекта (пр. 14,
15) и правог објекта (пр. 16). Предикат више реченице означава неко човеково
психолошко стање или расположење, односно субјективну процену или
коментар говорника.

10.6. Псеудозависне реченице с везнком кад

Могу се употребљавати у приповедању. Тада уопште немају временско

значење и могу се сматрати псеудозависнима, јер се могу парафразирати
независном реченицом у напоредном односу. Корелатив није могућ.
Распоред предиката одговара редоследу догађања: прво се одиграла
ситуација више клаузе, а онда ситуација зависне.

(17) ... неко је копао бунар, кад наједанпут наиђу на зидине... = …а онда
наједанпут наиђу на зидине.
112

(18) Таман смо били сишли до потока, кад запуца из шуме. = …а онда
(одједном) запуца из шуме.

Зависна реченица с кад тада означава изненадну или наглу промену

постојећег стања, преокрет ситуације. Иза кад може стајати тамо, оно и сл., а и
црта (пр. 19). Запета је обавезна.

(19) Мислио сам да је то нека шала, кад оно – није!

11. ПСЕУДОНАМЕРНЕ И НАМЕНСКЕ РЕЧЕНИЦЕ

11.1. Код типичних намерних реченица, вишом реченицом се износи радња

усмерена на постизање неког циља, а сам тај циљ се исказује намерном
реченицом. Тако намерна реченица одређује радњу исказану вишом реченицом,
приписујући јој одговарајућу сврху.
Насупрот томе, постоје и псеудонамерне реченице – оне које имају
облик намерних (везник да и презент или потенцијал), али не исказују циљ:

(1) Они су се растали, да се више никада не сретну.

(2) Мокрањац је уписао студије музике у Минхену, да би их завршио у Риму.

Зависне реченице у тим примерима исказују радњу која је засебна и само

се надовезује на радњу више реченице, а не говоре ништа о њој. Оне су само
привидно зависне, а у ствари одговарају независној клаузи у напоредном односу
с претходном и могу се парафразирати на следећи начин:

(1а) Они су се растали и више никада се нису срели.

(2а) Мокрањац је уписао студије музике у Минхену, а завршио их у Риму.

Намерне и псеудонамерне реченице имају заједничко то што радња њима

исказана следи за радњом исказаном вишом реченицом, а и означавају даљи
развој неке ситуације; међутим, у случају намерних реченица тај развој
ситуације је планиран, а у случају псеудонамерних реалан, остварен. Другим
речима, ситуација исказана псеудонамерним реченицама стварно се одиграла.
Стога се оне употребљавају у приповедању, где имају нарочиту стилску
вредност – погодне су за причање наставка или завршетка неког догађаја.
Псеудонамерне реченице увек стоје на крају целе комуникативне
реченице и обавезно се одвајају зарезом.

11.2. Блиске намерним реченицама су и наменске зависне реченице. У њима

се, као и у намерним, употребљава презент или потенцијал. Оне, међутим, не
означавају циљ, него намену. Такве реченице допуњавају, рецимо, прилог
довољно (пр. 1, 2); читава синтагма чији је центар прилог довољно има функцију
одредбе за меру (пр. 1) или одредбе у оквиру придевске синтагме (пр. 2):

(1) Он ради довољно да би добро живео.

(2) Довољно је луд да то уради.
 113

Корелатив наменских реченица је за то.

У наменске зависне реченице могу се убројати и оне које допуњавају
прилог сувише:

(6) Он је сувише брз да га можеш / да би га могао престићи.

Међутим, те реченице означавају ситуацију која се не остварује, јер

претерани степен особине одн. појаве чини сметњу томе („Он је сувише брз, па
га не можеш престићи“). Због тога се могу сматрати и иреалним последичним
реченицама.

12. ПОРЕДБЕНЕ И ПОСЛЕДИЧНЕ РЕЧЕНИЦЕ

12.1. Поредбене реченице исказују начин или меру тако што их пореде с
нечим; то су поредбене реченице. Поређење може бити (а) по једнакости и (б)
по неједнакости.
(а) Када се поредбеном реченицом пореди по једнакости, она обично има
функцију поредбене одредбе (пр. 3), а ређе поредбене допуне глаголу (пр. 4).
Поређење може бити са стварном ситуацијом, кад зависна реченица почиње
везничким спојем као што (пр. 3, 4), или са хипотетичком, кад зависна речеица
почиње везничким спојем као да (пр. 5, 6):

(3) Урадио је то (онако) као што смо му рекли.

(4) Поступио је (онако) као што му је речено.
(5) Говори (тако) као да синоћ није вечерао.
(6) Гледао нас је као да нас први пут види.

(б) Када се поредбеном реченицом пореди по неједнакости, она има

функцију поредбене допуне: допуњава реч из више реченице која стоји у
компаративу. И у овој случају поређење може бити са стварном ситуацијом, кад
зависна реченица почиње везничким спојевима него / но што (пр. 7, 8), и са
хипотетичком, кад зависна реченица почиње везничким спојевима него / но да
(пр. 9, 10). Функцију члана више реченице има цела синтагма чија је главна реч
придев или прилог у компаративу (у пр. 7 то је функција именског дела
предиката, у пр. 8 – допуне за меру времена, у пр. 9 – прилошке одредбе за
меру).

(7) Он је бољи него што мислиш.

(8) Представа је трајала дуже него што смо очекивали.
(9) Воли га више него да му је брат.

Поредбене реченице за неједнакост могу допуњавати и придев другачији

одн. прилог другачије. Тада је поредбена реченица допуна том придеву одн.
прилогу. Функцију реченичног члана има читава синтагма чија је главна реч
другачији / другачије (у пр. 10 то је функција именског дела предиката, а у пр. 11
функција одредбе за начин):

(10) Он је другачији него што мислиш.

(11) Он ће то урадити другачије него што смо му рекли.
114

Зависне реченице чија су обележја заменички прилог за начин како и

заменички прилог за количину/меру колико обично се такође убрајају у
поредбене реченице, али би се могле сврстати и у односне. Оне показују
подударност начина или мере с нечим.

(12) Он ради (онако) како може.

(13) Он ради (онолико) колико може.

12.2. Последичне реченице исказују последицу начина вршења радње или

(степена) особине. Обележје ових реченица је везник да, а имају синтаксичку
функцију допуне заменичким прилозима тако, толико, одн. показним
заменицама такав, толики. Пошто имају функцију допуне, не одвајају се
зарезом. Функцију члана више реченице има цела синтагма чија је главна реч
тако / толико, одн. такав / толики.

(1) Марија тако пева да сви воле да је слушају. / Она пева тако да сви воле да је
слушају.
(2) Марија тако / толико лепо пева да сви воле да је слушају.
(3) Марија има такав глас да сви воле да је слушају.
(4) Мика толико једе да га је тешко нахранити.
(5) Мика има толики апетит да га је тешко нахранити.

Напомена: Постоје и псеудозависне последичне реченице, које имају облик

зависне реченице, али исказују ситуацију која је напоредна са претходном
ситуацијом (и њена је последица), и стога се могу парафразирати независном
реченицом у напоредном односу с претходном. Њихово обележје је везнички
спој тако да и обавезно се одвајају зарезом:

(6) Марија лепо пева, тако да сви воле да је слушају. = Марија лепо пева, па сви
воле да је слушају.

13. НОМИНАЛИЗАЦИЈА И ДЕКОМПОНОВАЊЕ ГЛАГОЛА

13.1. Шта је то номинализација?

Номинализација је замена глагола глаголским именицама, одн. замена

придева придевским именицама30; нпр.:

а) глаголске именице:

Птице певају. → певање птица (тзв. субјекатски генитив)

Они беру грожђе → берба грожђа (тзв. објекатски генитив)

б) придевске именице:

30
Под придевским именицама подразумевају се именице изведене од придева које и саме
означавају особину: белина, близина, младост, жалост, чистоћа итд. (Мозаик знања, под
истоименом одредницом).
 115

Урадио је то јер је био охол. → Урадио је то из охолости.

У наставку ће бити речи углавном о глаголским именицама.

Ако се у реченици изврши више узастопних номинализација, стварају се
ланци генитива (Радовановић 1981):

Показивао је да је способан да дуго памти → Показивао је способност дугог

памћења(1) → показивање способности(1) дугог памћења(2)

13.2. Реченична кондензација

Када се глагол замени глаголском именицом, реченица се претвара у

именичку синтагму или предлошко-падежну конструкцију (као у управо
наведеним примерима). То је тзв. реченична кондензација, која се, осим
номинализацијом, може постићи и другим средствима – пре свега инфинитивом
(нпр. Пушити није здраво уместо Да се пуши, није здраво) и глаголским
прилозима (Седео је и при том ћутао. → Седео је ћутећи; Кад га је угледала,
махнула му је → Угледавши га, махнула му је) (Радовановић 1978). Стога та
синтагма или предлошко-падежна конструкција могу замењивати зависне
реченице у њиховим различитим функцијама и значењима. Радовановић (2006)
наводи следеће примере:

ФУНКЦИЈА СУБЈЕКТА
Обрадовало их је (то) што је пристао. – Обрадовао их је његов пристанак.

ФУНКЦИЈА ОБЈЕКТА
Очекивали су да пристане. – Очекивали су његов пристанак.

ФУНКЦИЈЕ ПРИЛОШКИХ ОДРЕДБИ:

• временска:
Схватили су након што је пристао. – Схватили су након његовог пристанка.
• узрочна:
Помирили су се зато што је пристао. – Помирили су се због његовог пристанка.
• условна:
Намучићемо се ако пристане. – Намучићемо се у случају његовог пристанка.
• допусна:
Одустали су иако је пристао. – Одустали су упркос његовом пристанку.
• критеријума:
Видели су да се уплашио на основу тога што је пристао. – Видели су да се
уплашио по његовом пристанку.
• намере:
Дали су све да би пристао. – Дали су све за његов пристанак.
• средства:
Увредио их је тиме што је пристао. – Увредио их је (својим) пристанком.
• пропратне околности:
Купили су земљу а да (при том) он није пристао. – Купили су земљу без
његовог пристанка.
116

13.3. Последице номинализације

1) Пошто именице немају исте морфолошке категорије као глаголи, оне не

дају исте граматичке податке: док глаголи, ако су у личном облику, морају дати
податке о времену / модусу (чиме се указује на време вршења радње или се она
одређује као иреална), као и о лицу, броју и, евентуално, роду (чиме се радња
приписује неком вршиоцу), именице те податке не дају. Тако, рецимо,
конструкција у време његовог доласка може да значи и кад је дошао, и (сваки
пут) кад долази, и кад дође / буде дошао – јер глаголска именица (долазак) не
даје податак о времену/модусу радње (Велс 1960). Стога она може служити
економичности израза. Треба, међутим, скренути пажњу на то да се њоме могу и
затајити релевантне информације. На пример, из реченице

Указано је и на нужност спречавања избегавања пореза и других облика јавних

прихода

није јасно ни ко избегава да плати порез, ни ко то треба да спречи.

2) Глаголи се одређују прилозима, а именице придевима. У начелу,

именицу је могуће одредити боље и прецизније него глагол. На пример, може се
рећи само изнети бесмислен / непристојан предлог, али не и бесмислено /
непристојно предложити (Ивић 1988); може се рећи опасан пад, али не и
опасно пасти.
Такође, одређивање помоћу придева и помоћу прилога се понекад
разликује. На пример, може се рећи и Говорио је добро и То је био добар говор,
али је реченица Говорио је добро двосмислена, јер се добро може односити и на
садржину говора и на начин говорења. Реченица То је био добар говор је,
насупрот томе, недвосмислена.

3) Заменом глагола глаголском именицом реченична структура се

упрошћава, пошто се зависне реченице замењују синтагмама одн. предлошко-
падежним конструкцијама. Међутим, у исто време синтагме постају
компликованије. Због тога та реченица може бити мање разумљива, што, опет,
може бити начин да се неке информације сакрију, или да макар буду мање
уочљиве. На пример, у следећој реченици постоје две глаголске и једна
придевска именица:

Предвиђено је, такође, да министарство трговине сачини анализу структуре

цена домаћег и увозног гаса ради оцене реалности нивоа садашњих цена тог
производа

Те две именице стварају два ланца генитива: анализу структуре1 цена2 ...
гаса3, одн. оцене реалности1 нивоа2 ... цена3 ... производа4. Треба приметити и да
у реченици постоје две речи које су непотребне, али звуче као да долазе из
научног језика: структура и ниво. Све то заједно – номинализација, ланци
генеитива (као њена последица) и непотребне речи – чини реченицу мање
читљивом. Једноставно формулисана, реченица би гласила: ... да министарство
трговине анализира цене домаћег и увозног гаса да би оценило колико су његове
садашње цене реалне. Међутим, у том случају би било јасно да се спрема
 117

поскупљење гаса. Стога реченица која је формулисана на компликованији начин

служи томе да се прикрије непријатна истина.
На сличан начин, реченица

Код увозних производа, као што су кафа и чоколада, дошло је до даљег раста
цена

еуфемистичка је у односу на реченицу Увозни производи, као што су кафа и

чоколада, поскупели су.

4) Глаголи ситуацију приказују конкретније и динамичније, дакле

сликовитије; изражена глаголском именицом, иста ситуација је апстрактнија и
статична, тако да изазива много слабију менталну слику. Тако, у једном
уџбенику биологије за основну школу стоји:

Фазе клијања:
1) бубрење семена;
2) пуцање семењаче;
3) ослобађање клице;
4) озелењавање клице (развијање листова из пупољака);
5) сушење и отпадање котиледона.

Исказане глаголима, те фазе клијања могле би се лакше замислити и

запамтити:

Семе бубри.
Семењача пуца.
Ослобађа се клица.
Клица озелењава (из пупољака се развијају листови).
Котиледони се суше и отпадају.

5) Пошто глаголске именице немају граматичку категорију лица,

номинализовани исказ је безличан. Стога се по правилу сматра прикладнијим за
формалне, званичне ситуације. Одатле и неписано правило да се глаголски стил
сматра неформалним. Тако, натпис на зиду у једном осигуравајућем друштву
садржи и следећу реченицу:

Повраћај премије осигурања је могућ искључиво пре почетка важења полисе.

Именица повраћај не именује онога коме је порука упућена на начин на

који би то чинио глагол у реченици Премију можете вратити (који би стајао у
2. лицу множине). Стога прималац поруке не осећа да је порука упућена њему
лично, него је утопљен у безличну масу. Један од ефеката тога јесте нека врста
застрашивања: примаоцу је јасно да је добио поруку од ауторитета, тј. са места
моћи.
Следећи пример показује колико се номинализација схвата као
неопходни састојак формалног говорења. Наиме, на родитељском састанку
један родитељ је, трудећи се да говори онако како се то чини у званичним
приликама, изговорио сасвим неприродну реченицу:

Постоји обичај давања деци пијења пива (на рођенданима),

118

као да глагол није достојан формалне ситуације.

13.4. Како се исказ „деноминализује“?

Треба истаћи да „деноминализација“ – тј. промена глаголске именице у

глагол – захтева потпуно преиначавање реченице („козметичке“ измене нису
довољне). Да би се то учинило, мора се из исказа отићи на ниво значења
реченице, па онда то исто значење исказати на сасвим други начин, другом
граматичком конструкцијом, а некада и другим лексемама:

Процена броја случајева тровања пестицидима у Трећем свету иде и до 25

милиона годишње. → Процењује се да се у Трећем свету годишње отрује чак и
до 25 милиона људи.

13.5. Шта је то декомпоновање глагола?

Номинализација се често јавља у оквиру декомпоновања глагола31. То

је разлагање пунозначног глагола на глагол који има опште значење и глаголску
именицу изведену од тог пунозначног глагола:
анализирати → (из)вршити анализу.
На тај начин се стварају стотине декомпонованих израза. Навешћемо
неколико примера (груписани су према глаголу у оквиру декомпонованог
израза):

● вршити (скуп с овим глаголом је практично неограничен):

размењивати → вршити размену
улагати → вршити улагања
утицати → вршити утицај
● бити:
каснити → бити у закашњењу
расти → бити у порасту
употребљавати се → бити у употреби
користити → бити од користи
мислити → бити мишљења
● имати
моћи (нешто) → имати могућности (за нешто)
● дати
пристати → дати пристанак
допринети → дати допринос
омогућити → дати могућност
одговорити → дати одговор
● издати
наредити → издати наређење
● водити
преговарати → водити преговоре
борити се → водити борбу
бринути се → водити бригу

31
О њему први говори Радовановић (1977), употребљавајући термин декомпоновање предиката.
 119

● пружити / пружати
подржавати → пружати подршку
омогућити → пружити могућност
● поднети
предложити → поднети предлог
известити → поднети извештај
● обавити
разговарати → обавити разговор
● учинити
посетити → учинити посету
● испољити
залагати се → испољавати залагање

Могући су и други глаголи:

одлучити → донети одлуку
поредити → правити поређења
иницирати → покренути иницијативу
уговорити → закључити уговор
оштетити (некога) → нанети штету (некоме)
учествовати → узети учешћа

13.6. Разлози због који се глагол декомпонује

Ти су разлози различите природе. Међу најважније ћемо убројати

следеће:

1) Понекад за неко значење не постоји појединачни глагол, него само

декомпоновани израз (Радовановић 1977). У питању су чешће глаголске
именице страног порекла: вршити трансакцију (*трансактирати), показивати
тенденцију (*тендирати), али могу бити и домаће: извршити злочин (глагол
злочинити је редак).

2) Чешће, међутим, постоји и глагол и његов декомпоновани парњак, али немају

исто значење. При томе, декомпоновани израз обично има апстрактније значење
него глагол. Тако, на пример, преступити значи прећи видљиву, физичку
границу, нарочито у спорту (Скакач у даљ је преступио), а починити преступ
значи прећи апстрактну, законску границу (Пошто су починили преступ,
осуђени су на затворску казну).

3) Најчешће се дешава да појединачни глагол може да покрије све контексте,

али је декомпоновани израз специјализован за оне радње које врши институција
(Радовановић 1977). Нпр. да преноси утакмицу може и спортски коментатор и
телевизија, али да врши пренос утакмице може само телевизија; надзирати се
може у различитим ситуацијама, али вршити надзор само службено, званично;
итд. Наглашавање институционализованости радње један је од најважнијих
разлога да се глагол декомпонује; то је начин да институције објаве своју моћ.

4) Неки глаголи су двовидски, па њихово декомпоновање омогућава да се

видско значење експлицира. Такви су глаголи разговарати, утицати,
сарађивати, анализирати, контролисати, саветовати итд., који према себи
120

могу имати парове водити / обављати разговор и обавити разговор, вршити

утицај и извршити утицај и слично (Ивић 1988).

5) Изузетно, неки глаголи именују само понављану радњу, па се за једнократну

радњу мора употребити декомпоновани израз: Он своју тетку посећује значи да
се радња понавља, а само Он је у посети код своје тетке значи да се радња
управо одиграва (Ивић 1988).

6) Некад декомпоновани израз експлицира оно што се може, али не мора

подразумевати у значењу датог глагола: у пожелео је да разговара с мојом
сестром није јасно да ли је та жеља и изречена, а у изразио је жељу то је јасно
(Ивић 1988).

7) Глаголска именица радњу износи као предметност, као нешто што се може
сагледати, одмерити, упоређивати с нечим другим. Нпр. испољава другачије
понашање имплицира да се то понашање може посматрати, проучавати и сл.,
насупрот другачије се понаша, где то није тако очигледно.

8) Декомпоновани израз износи радњу као чињеничну датост, без примисли о

вршиоцу (Ивић 1988). Овде би се могли навести неки примери које наводи
Радовановић (1977): Тако смо разговарали → Тако је текао наш разговор, Увоз
је повећан за... → Повећање увоза је износило... – као да се радња обавља сама
од себе. Ту нијансу нарочито подвлаче декомпоновани изрази с глаголом доћи
(до): Променили су план → Дошло је до промене плана и сл.

9) Док се објекат прелазног глагола обично мора изрећи, именица која је

рекцијска допуна глаголске именице не мора: Вршим процену (нечега) насупрот
Процењујем нешто; Вршим анализу (нечега) насупрот Анализирам нешто итд.

10) Декомпоновани глаголи улази у низ који сачињава иста именица

употребљена са другим глаголима: дати обећање улази у низ са одржати,
погазити, (не) поштовати обећање итд., тако да се декомпоновани израз може
употребљавати без нарочитог размишљања, по аутоматизму.

13.7. Да ли су номинализација и декомпоновање глагола у начелу

пожељни или не?

Видели смо да номинализација и декомпоновање глагола могу исказ

чинити економичнијим и прецизнијим, али да, с друге стране, он због њих може
бити мање сликовит и теже разумљив. Општи савет у вези с њима могао би бити
следећи: треба пажљиво одмерити сваки појединачни случај, да би се видело да
ли су заиста неопходни. Ако јесу, онда су и пожељни; ако нису, боље их је
избегавати.
Онда када се ти поступци злоупотребљавају, тако што се њима прикрива
информација, ублажава непријатна истина, истиче говорникова моћ и сл., треба
их, сваки пут кад је то могуће, сузбијати.
 121

14. РАСПОРЕЂИВАЊЕ ЕНКЛИТИКА

14.1. Које су речи енклитике

Енклитике – ненаглашене речи које се изговарају заједно с акцентогеном

речју која им претходи – обухватају:
а) ненаглашене облике личних заменица: генитива (ме, те, га, је, нас, вас,
их), датива (ми, ти, му, јој, нам, вам, им) и акузатива (ме, те, га, је / ју, нас, вас,
их);
б) ненаглашене облике глагола јесам (сам, си, је, смо, сте, су), бити (бих,
би, би, бисмо, бисте, би) и хтети (ћу, ћеш, ће, ћемо, ћете, ће);
в) речцу ли;
г) реч се.

14.2. Где енклитике стоје у реченици

Енклитике се у реченици распоређују по одређеним правилима. Прва

група правила односи се на то где енклитике не смеју да стоје.
1) Енклитике не смеју да стоје на почетку реченице:
*Сам стигла кући.
Изузетак од тог правила јесте глаголска енклитика је, која може да стоји
на почетку упитних реченица:
Је ли Марко стигао кући?
2) Енклитике не смеју да стоје иза паузе, одн. знака интерпункције:
Пошто сам обавила све што треба, *сам стигла кући.
3) Не смеју да стоје иза предлога:
*У сам пет сати стигла кући.
4) Ако стоје иза глагола, не смеју бити раздвојене од њега неком речју:
*У пет сати стигла кући сам.
5) Не смеју да стоје иза паузе (која не мора бити обележена знаком
интерпункције):
*Закључак који из тога произлази је да морамо пажљивије радити.
У том случају се енклитика, ако је то могуће, премешта; а ако није,
замењује се пуним, акцентованим обликом:
Закључак који из тога произлази јесте да...

Друга група правила односи се на то где енклитике могу да стоје.

Начелно, оне заузимају 2. место у реченици (или 2. место после паузе), или стоје
иза глагола:
Мој брат се зове Марко. – Енклитика стоји иза прве синтагме (иза које,
пошто није много дугачка, нема паузе).
Мој се брат зове Марко. – Енклитика стоји иза прве наглашене речи у
реченици и разбија синтагму.
Мој брат зове се Марко. – Енклитика стоји иза глагола.

Последње правило односи се на то где енклитике морају да стоје.

1) Оне морају да стоје иза везника – зависних и напоредних (осим
везника и, ни, а). Везници су проклитике, па енклитике заједно с њима чине
акценатску целину с акцентогеном речју која следи за њима.
122

Пожурила сам да бих стигла на време.

Пожурила сам, па сам стигла на време.
*Стигла сам на време, а је Марко закаснио.
2) Енклитике морају да стоје и иза упитних и односних речи:
Кога бисмо тамо срели?
Стигла сам на састанак, који је почео са закашњењем.
3) Речца ли стоји само на 2. месту у реченици, то јест:
а) иза глагола који стоји на почетку реченице:
Долазиш ли?
Је ли Марко дошао?
б) иза упитних речи:
Ко ли је то?
в) иза везника:
Ако ли ме неко тражи, реци да нисам ту.
г) у узвичним реченицама иза фокуса:
Ти ли си то!

14.3. Којим редоследом се енклитике распоређују

Ако има више енклитика, све стоје заједно, и то редоследом који је

строго утврђен (Поповић 1997):

глаголска заменичка заменичка заменичка

глаголско
ли енклитика енклитика енкл. у енкл. у се
је
(осим је) у дативу акузативу генитиву

Примери:
Јеси ли га се отарасио?
Јесу ли вам је дали?
Показао му их је.

15. ПАРЦЕЛАЦИЈА РЕЧЕНИЦЕ

Под парцелацијом реченице се подразумева такво њено рашчлањивање

при којем се неки реченични члан издвајa из ње и постаје интонацијски и
интерпункцијски аутономан. Такав реченични члан – који се назива парцелат
– обично се ставља после реченице (пр. 1 и 2), ређе испред ње (пр. 3):

(1) Гледао сам те ноћас. У сну. Тужну. Мртву (Матош).

(2) Ћуте злу не требало („за сваки случај“); брижници недостижних разлога,
противници претеривања; држачи средина; учесници саветовања састанака
зборова (М. Данојлић).
(3) Виле за жеље. Њих хоћу. Мостове за мисли (О. Давичо).

Као сигнал парцелације најчешће служи тачка (пр. 1, 3), али могу и тачка
и запета (пр. 2), евентуално двотачка или црта. Сви ти знаци одговарају паузи у
говору.
Парцелати су најчешће само издвојени из матичне реченице – нису
исказани унутар ње, него као интонацијски или интерпункцијски самосталне
целине. Међутим, матична реченица може бити и синтаксички потпуна, при
 123

чему функцију парцелисаног реченичног члана исказује нека деиктичка реч,

која на њега упућује (у пр. 3 то је њих, у пр. 6 га).
Из реченице се могу издвојити и различите синтаксичке јединице – и
лексеме, и синтагме, и зависне реченице – а и различити реченични чланови.
Као парцелат може се појавити субјекат (пр. 2, 4), именски део предиката (пр.
5), прави објекат (пр. 6), неправи објекат (пр. 7), прилошка одредба (пр. 8, 9),
актуелни квалификатив одн. апозитив (пр. 10), атрибут одн. апозитив (пр. 11):

(4) Причали су ми своје досадне приче. И сапутник до мене. И онај иза. И онај
испред (С. Басара).
(5) Ја сам градови. Луке. Бродови (Р. Константиновић).
(6) Цела га је Србија чула. Њега, сина Луке Дошљака (Д. Ћосић).
(7) Мислио је. На смрт (О. Давичо).
(8) Остадосмо сами. У стану. И на свету (С. Селенић).
(9) Јежим се. Од радости (О. Давичо).
(10) Пошао сам за њом. Омађијан (С. Селенић).
(11) Чују се цвркут ласта и шумор оближњег мора. Белог (В. Стевановић).

Такво рашчлањивање реченице изазива стилске ефекте. Најпре, њиме се

ритам текста организује на необичан начин, захваљујући чему казивање постаје
динамичније. Затим, захваљујући испрекиданости и накнадном додавању
реченичних чланова, такво казивање писац приближава усменом изражавању,
често га бојећи емоционалношћу. Најзад, парцелацијом писац може издвојити
оне делове које сматра информативно најбитнијима.

16. ТЕКСТУАЛНА КОХЕЗИЈА32

Под текстом се подразумева сваки низ реченица, било које дужине,

који сачињава јединствену целину. Текст може бити говорени или писани,
прозни или у стиховима, дијалошки или монолошки.
Да би се реченице у тексту „држале заједно“, оне су повезане
кохезивним односима. Постоји неколико начина да се они успоставе:
(1) кореференција;
(2) елипса;
(3) конјункција;
(4) лексичка кохезија.

(1) Кореференција

У случају кореференције постоји упућивачка (деиктичка) реч –

заменица (пр. 1, 3) или заменички прилог (пр. 2) – која је семантички празна и
чије се значење може одредити тек из контекста. Ако се њено значење одређује
на основу претходног контекста, тј. ако она упућује на појам из претходног
текста, каже се да је употребљена анафорички (пр. 1, 2); ако се одређује на
основу потоњег контекста, тј. ако упућује на појам из текста који следи, каже се
да је употребљена катафорички (пр. 3). За упућивачку реч и одговарајући
елеменат текста (претходни или потоњи) каже се да су кореферентни – односе
се на исти појам:

32
Урађено према Халидеју и Хасановој (1976).
124

(1) Ако случајно сретнеш адмирала, немој му рећи да му је брод потонуо.

(2) Рођен је педесетих година прошлог века. Ни тада се није живело лако.
(3) Морам ти рећи ово: данас одлично изгледаш.

(2) Елипса и конгруенција

Елипса је изостављање неких реченичних делова. Она служи

успостављању текстуалне кохезије тако што се оно што је изостављено
реконструише из претходног текста:

(4) – Шта је Јован радио кад си ушао?

– Лежао на поду. – Изостављен је субјекат и помоћни глагол из
предиката.

Српски језик је, као и други словенски језици, више наклоњен томе да
текстуалну кохезију постиже елипсом него употребом заменица (што је могуће
због тога што предикат конгруира и са субјектом који није изречен). У њему
важи правило да се субјекат реченице изоставља ако је исти као субјекат
претходне реченице:

(5) Воз Праг–Москва јуче је каснио, али је данас дошао на време.

Да је у датом примеру употребљена лична заменица он (...али је он данас

дошао на време), никако се не би могла односити на воз, него на неку мушку
особу (поменуту у ранијем контексту).

(3) Конјункција

Овде спадају различита језичка средства која се често називају

текстуални конектори и који повезују делове текста. Конектори су често речце
– нпр. дакако, дакле, додуше, елем, иначе, ипак, међутим, наиме, наравно,
односно, пак, такође, углавном, уосталом, штавише..., али и предлошко-
падежне конструкције (поред тога, уз то, после тога, упркос томе, за разлику
од тога итд.) и други изрази (једном речју, све у свему, тачније речено, другим
речима итд.). Као конектори могу послужити и читаве реченице: Да закључимо /
резимирамо / се подсетимо, Да се вратимо на оно о чему смо малочас говорили
и сл.
Конектори служе као упутства за сналажење у тексту, будући да нам
најављују значење следећег дела текста, односно указују на то којом
значењском везом се следећи део текста повезује с претходним делом. На
пример, конектори поред тога, осим тога, уз то, такође најављују нову
информацију која се придодаје претходној као истоврсна; конектори и поред
тога, упркос томе, који имају допусно значење: најављују да се оно што се
наредним делом текста изражава догађа супротно очекивањима која имплицира
претходни текст (пр. 6); конектори дакако и наравно означавају да се
истинитост садржаја који следи подразумева; дакле најављује да је оно што
следи закључак или сажетак претходног (пр. 7) итд.:
 125

(6) Људи сада живи дуже него пре стотинак година; и поред тога, они обично
нису и срећнији.
(7) Ево његових ципела. Дакле, код куће је.

(4) Лексичка кохезија

Лексичка кохезија је заснована на употребљеним речима. Једно од таквих

средстава јесте понављање (које обично подразумева да се поновљене речи
односе на исти појам):

(8) Ољуштите и издубите шест јабука. Јабуке ставите у ватросталну посуду.

Друга средства су различити значењски односи међу лексемама:

синонимија (пр. 9), антонимија (пр. 10), хипонимија (пр. 11), метонимија (пр.
12) и др.:

(9) Тема конференције биће политика заштите животне средине. Тај

симпозијум бавиће се највише водом.
(10) Стари филмови ми више нису занимљиви. Нови су много бољи.
(11) Били смо у граду и тражили намештај. Видели смо диван сто.
(12) На редовном прегледу морале су да се поправе кочнице. Међутим,
уопштено говорећи, ауто је био у добром стању.

Поред текстуалне кохезије, у стварању текста учествује и информативна

структура реченице – информативна вредност коју имају чланови реченице.
Она се у српском језику изражава на два начина: реченичним акцентом (што је
редован случај у говору) и распоредом реченичних чланова (што је главни
начин у писању, а среће се и у говору). Што се овог другог тиче, реченица се
обликује тако што се полази од онога што је познато (тзв. тема) и онда се о томе
каже нешто ново (тзв. рема). У оквиру реме најважнији је информативни фокус
– информативно тежиште реченице. Он по правилу долази на сам крај реченице.
Тако се у пр. 13 као одговор на питање (13а) може јавити одговор 13б, у којем је
информативна структура изражена реченичним акцентом, и 30в, у ком је она
изражена распоредом реченичних чланова:

(13) а. Коме је Марко позајмио књигу?

б. ИВАНУ је Марко позајмио књигу.
в. Марко је позајмио књигу Ивану.

А као наставак реченице 14а може се јавити само реченица 14б, у којој
поновљена реч јабуке стоји на почетку (будући да је оно што она означава већ
познато); реченица 14б, у којој реч јабуке стоји на крају (те се имплицира да је
то нова информација) не би припадала истом тексту као 14а:

(14) а. Ољуштите и издубите шест јабука.

б. Јабуке ставите у ватросталну посуду.
в. У ватросталну посуду ставите јабуке.
126

Коришћена литература

Антонић 2000: Ivana Antonić, „O još jednom tipu klauze s veznikom kada“,
Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XLIII, 2000, стр.
27–33.
Антонић 2001: Ivana Antonić, Vremenska rečenica, Sremski Karlovci / Novi Sad:
Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2001.
Велс 1960: Rulon Wells, “Nominal and verbal style”, in: Style in Language (Thomas
A. Sebeok, ed.), Cambridge, MA: The M.I.T. Press, 1960, pp. 213–218.
Гортан-Премк 1971: Даринка Гортан-Премк, Акузативне синтагме без
предлога у српскохрватском језику, Београд: Институт за
српскохрватски језик.
Диксон 2005: R. M. W. Dixon, A Semantic Approach to English Grammar, Oxford:
OUP.
Ивић 1953: П[авле] И[вић], т. 3 „Језичких поука“, Наш језик, н. с., IV књ., св. 5–
6, стр. 275–276.
Ивић 1988: Милка Ивић, „Још о декомпоновању предиката“, Јужнословенски
филолог, XLIV, 1988, стр. 1–5.
Клајн 2004: Иван Клајн, „Избор речи и обрта“, [у књизи] П. Ивић, И. Клајн, М.
Пешикан, Б. Брборић, Српски језички приручник, Београд: Београдска
књига, 2004, стр. 166–203.
Кликовац 2008: Duška Klikovac, „O birokratizaciji srpskog jezika“, [u knjizi] Jezik
i moć, Beograd: Biblioteka XX vek, 2008, str. 47–91.
Ковачевић 2003: Милош Ковачевић, „О једном експресивном типу сложене
реченице с временским значењем у наративном дискурсу“, [у књизи]
Граматичке и стилистичке теме, Бања Лука: Књижевна задруга, 2003.
Ланакер 1991: Ronald W. Langacker, Concept, Image, and Symbol, Berlin / New
York: Mouton de Gruyter.
Милошевић 1981–1982: Ксенија Милошевић, „Један функционално
неиздиференцирани (комбиновани) тип односа у сложеној реченици у
српскохрватском језику“, Македонски јазик, XXXII–XXXIII, 1981–1982,
стр. 465–476.
Петровић 2005: Владислава Петровић, „Парцелација“, [у књизи] П. Пипер и
др., Синтакса савременога српског језика – Проста реченица, Београд:
Институт за српски језик САНУ / Београдска књига / Матица српска,
2005, стр. 564–569.
Половина 1986: Весна Половина, „Зависне узрочне реченице у разговорном
српскохрватском језику“, Научни састанак слависта у Вукове дане, 15/1,
1986, стр. 85–83.
Поповић 1973: Љубомир Поповић, „О неким типовима адноминалних реченица
са везником кад“, Јужнословенски филолог, ХХХ: 1–2, 1973, стр. 541–
549.
Поповић 1977: Љубомир Поповић, „Намерне реченице у функцији
напоредних“, Књижевност и језик, XXIV: 1–4, стр. 154–163.
 127

Поповић 1997: Љубомир Поповић, Ред речи у реченици, Београд: Друштво за

српски језик и књижевност Србије.
Радовановић 1977: Милорад Радовановић, „Декомпоновање предиката (на
примерима из српскохрватског језика)“, Јужнословенски филолог,
XXXIII, 1977, стр. 53-78.
Радовановић 1978: Milorad Radovanović, Imenica u funkciji kondenzatora, Novi
Sad: Matica srpska, 1978.
Радовановић 1981: Милорад Радовановић, „Номинализације у српскохрватском
језику“, Научни састанак слависта у Вукове дане, 7, 1981, стр. 251–260.
Радовановић 2006: Милорад Радовановић, „О ’именичком стилу’ у уму и
језику“, [у зборнику] Когнитивнолингвистичка проучавања српског
језика (ур. П. Пипер), Београд: САНУ, 2006, стр. 211–229.
Стевановић 1979: Михаило Стевановић, Савремени српскохрватски језик II –
Синтакса, Београд: Научна књига, 1979 (3. издање).
Халидеј и Хасан 1976: M.A.K. Halliday, Ruqaiya Hasan, Cohesion in English,
London: Longman, 1976.
128

IV. ДОДАТАК
1. ВРСТЕ РЕЧИ

1.1. Уопште о врстама речи у српском језику

Речи (лексеме) се у српском језику деле на десет врста. При томе оне
могу бити променљиве и непроменљиве:

Променљиве речи Непроменљиве речи

именице предлози
придеви везници
заменице речце
глаголи узвици
прилози
бројеви

Подела на врсте речи није заснована само на једном критеријуму, него је

резултат укрштања више критеријума. Најважнији су:
а) значење;
б) функција у реченици (синтаксичка функција);
в) облик (само за променљиве речи).

а) Свака врста речи има своје значење, по којем се разликује од других врста.
Типична значења врста речи приказаћемо следећом табелом:

Врсте речи Значења

Именују: (а) бића и предмете, (б) материју и (в) апстрактне
Именице
појмове.
Придеви Именују својства именичких појмова.
Заменице Упућују на именичке појмове и на њихове особине.
Прилози Одређују глаголску радњу по месту, времену, начину итд.
Исказују колико има именичких појмова на броју или који су
Бројеви
они по реду.
Глаголи Именују радњу, стање и збивање.
Предлози Означавају односе између појмова.
Везници Означавају односе између реченичних делова и реченица.
Служе за потврђивање / одрицање и постављање питања;
Речце исказују субјективни став; повезују делове текста; служе за
истицање итд.
Изражавају осећања, служе за дозивање, подражавају звукове
Узвици
итд.

б) Свака врста речи има своју типичну функцију у реченици (синтаксичку

функцију), која је у вези са њеним значењем. Неке речи (именице, придеви,
заменице, бројеви, глаголи и прилози) могу имати функције чланова реченице
или синтагме; то су конституентске речи. Предлози, везници и речце, као речи
апстрактнијег значења, имају граматичке функције; то су помоћне речи.
 129

Насупрот свим другим врстама речи, које су делови реченица, узвици

имају вредност читаве реченице.

в) Променљиве речи имају различите облике, које се стварају трима врстама

промене – деклинацијом (имају је именице, придеви, заменице и неки бројеви –
и све заједно се те речи називају именске), конјугацијом (имају је глаголи) и
компарацијом (имају је придеви и неки прилози).

1.2. Граматичке категорије

Код променљивих речи важан је појам граматичке категорије.

Граматичка категорија је систем алтернативних вредности које се обавезно
приписују једној врсти речи.
На пример, у граматичке категорије именица спадају и падеж и број. Те
две граматичке категорије имају своје вредности: падеж има седам вредности:
номинатив, генитив, датив, акузатив, вокатив, инструментал и локатив. Број има
две вредности: једнину и множину (а њима се, евентуално, може додати и
паукал). Дакле, граматичка категорија је систем који се састоји од одређених
вредности.
Кад год се употреби у реченици, једна именица мора бити употребљена у
неком падежу и броју – или у номинативу, или у генитиву итд.; или у једнини,
или у множини. Дакле, те вредности су алтернативне и именица их мора
имати у свакој својој употреби.
Граматичка категорија за чије вредности једна врста речи има различит
облик називају се обличке (морфолошке). Оне граматичке категорије за чије
вредности не постоји посебан облик називају се инхерентне
(класификационе). На пример, за сваку вредност граматичких категорија броја
и падежа именица има различит облик; зато су то код ње обличке категорије.
Међутим, једна именица по правилу је једног истог рода:33 род је њено
инхерентно (унутрашње, прирођено) својство. Другим речима, свака именица
понаособ класификује се у групу именица мушког, женског или средњег рода.
Стога је за именице род инхерентна (класификациона) категорија.
За придеве, међутим, род је морфолошка категорија, јер за сваку
вредност те категорије – мушки, женски и средњи род – придев има различите
облике: раван (зид), равна (улица), равно (поље).

2. ИМЕНИЦЕ

2.1. Значења именица

Именице типично означавају предметност. По значењу се деле на

неколико врста.

(1) Заједничке именице. Именују бића, предмете и појаве – конкретне или

апстрактне34 – али не појединачно, него као припаднике категорија (младић,

33
Именице као што су око, ухо, које су у једнини једног, а у множини другог рода, изузеци су.
34
У нашој граматици је уобичајено да се апстрактне именице издвајају у посебну групу.
Међутим, оне се граматички понашају или као заједничке (тј. имају и једнину и множину –
бројиве су) или као градивне (тј. имају само облике једнине). То њихово граматичко понашање
130

мачка, кућа, реч, мисао, недостатак, година). Пошто означавају оделите појаве,
које се могу бројати, ове именице имају и једнину и множину.
Међутим, неке заједничке именице налазе се само у облику множине – то
су тзв. pluralia tantum: анали, панталоне, леђа, кола итд. Те именице означавају
објекат који се састоји (или се некад састојао) од два дела (евентуално више
њих).

(2) Властите именице. То су имена појединачних појмова – људи, животиња,

географских појмова, небеских тела. Пошто именују појединачне појмове, не би
требало да имају облике множине; међутим, дешава се да више појединачних
појмова има исто име, и онда се оно може употребити и у множини: У нашем
разреду има две Ане; Мораве се састају код Сталаћа и стварају Велику Мораву.
И у оквиру властитих именица неке су плуралија тантум: Карловци, Хаваји,
Алпи, Задушнице.

(3) Градивне именице. Означавају неку материју (која некад може послужити и
као грађа – одакле и њихово име): вода, песак, земља, дрво, камен, злато итд.,
као и апстрактне појмове који се концептуализују („опојмљују“) као материја:
радост (нпр. Испунила га је радост), храброст (Требало му је за то много
храбрости), поштење, љубав. Пошто се материја не може бројати, ове именице
могу стајати само у граматичком облику једнине – оне су тзв. singularia tantum.
У облику множине могу стајати само ако донекле промене значење: нпр. У овом
ресторану служе добра вина (добре сорте вина), Заборавио је све своје љубави
(објекте љубави).
Иако се не може бројати, материја се ипак може количински одредити –
тако што се сипа у неки суд, или на други начин одвоји један њен део. Део
материје, одн. апстрактних појмова који се концептуализују као материја, могу
означити прилози као што су мало, много, довољно, сувише и сл., али и неке
именице, као што су комад (дрвета, метала, земље), парче (хлеба, папира), кап
(воде, уља), гутљај (воде, сока), залогај (хране); много наде, довољно среће итд.

(4) Збирне (колективне) именице. Означавају скуп појединачних објеката узет

у целини – као некаква маса, у којој се појединачни објекат не разабира: лишће,
цвеће; прасад, телад; деца, племство, сељаштво, студентарија. И ове именице
имају само облике једнине.
Међутим, постоје случајеви кад збирне именице функционишу као
суплетивни облици множине. То је пре свега случај код оних именица – као што
су дете, брат, унуче, чељаде, пиле – које немају облике множине. Испред
таквих именица, онда, може стајати и број: петоро деце / унучади / пилади,
петорица браће и сл.

(5) Глаголске именице. Настале су од глагола и означавају радњу, стање или

збивање: читање, поринуће, вожња, сеоба, сетва, кукњава, грабеж, излазак,
упис итд.

проистиче из метафоричког разумевања одговарајућих апстрактних појмова: они се могу

концептуализовати или као предмети или као материја. Дакле, апстрактне именице се од
заједничких одн. градивних разликују само по апстрактности значења – а врло често је тешко
између конкретног и апстрактног значења повући општу границу.
 131

2.2. Граматичке категорије именица

2.2.1. Именице имају три граматичке категорије: две обличке – падеж и број, и
једну класификациону – род. То значи да именица мења свој облик у
зависности од тога у ком броју и падежу стоји; насупрот томе, једна именица је
у свим својим облицима по правилу увек истог рода. Да бисмо исказали разлику
међу тим граматичким категоријама, кажемо, на пример, да у реченици Марија
је добар студент именица Марија, која је женског рода, стоји у номинативу
множине.

2.2.2. Граматички број у којем ће именица бити употребљена зависи од броја

објеката (предмета) које говорник жели именицом да означи (тзв. реалног
броја): ако жели да означи један објекат, именицу ће ставити у једнину; ако
жели да означи већи број објеката, ставиће је у множину. Изузетак су збирне
именице, које обликом једнине означавају већи број објеката.
Уз бројеве два, оба, три и четири именице мушког и средњег рода стоје
у облику на -а – тзв. паукалу (два човека, три писма).

2.2.3. Падеж у којем ће именица бити употребљена зависи од њене функције у

реченици (субјекта, правог објекта, неправог објекта итд.). Падежи се
традиционално деле на независне (номинатив и вокатив) и зависне (генитив,
датив, акузатив, инструментал и локатив).

2.2.4. Што се категорије рода тиче, разликујемо две врсте рода – природни и
граматички, и три њихове вредности – мушки, женски и средњи. Природни род
имају само именице које означавају бића (пре свега особе), и он је једнак полу
означеног бића. На пример, именице мушкарац, старац, момак су природног
мушког рода, а именице жена, старица, девојка су природног женског рода.
Граматички род одређује се по промени (деклинацији) именице. Њега
имају све именице, а код оних именица које означавају нешто неживо одређује
се по облику придевске речи која стоји уз њу: тај поток, та река, то језеро – у
једнини, одн. ти сватови, те наочаре, та врата – за именице плуралија
тантум.
Веза између природног и граматичког рода није случајна: именица поток
припада истој деклинационој врсти као именица момак, која означава особу
мушког пола; именица река мења као именица девојка, која означава особу
женског пола; именица језеро има исту промену као именица чедо, која означава
особу чији се пол сматра неутралним (с гледишта друштвене заједнице још није
важан).
У неким случајевима, међутим, граматички и природни род се не
поклапају; на пример, именице комшија, слуга, Никола мењају се као именица
жена – дакле, граматички су женског рода; међутим, пошто означавају
мушкарца, природног су мушког рода.

2.3. Синтаксичке функције именица

Неке синтаксичке функције у реченици могу имати само именице (одн.

именичке заменице); то су функције граматичког субјекта (Мика је студент),
логичког субјекта (Мики је хладно), правог објекта (Другови воле Мику),
132

неправог објекта (Позајмила сам Мики пет динара) и партитивне допуне

(неколико студената). То су специфично именичке функције.
Међутим, захваљујући својој променљивости (промени по падежима,
који се могу комбиновати с предлозима), именице могу стећи значења
својствена придевима (нпр. човек високог раста – као висок човек, ваза од
кристала – као кристална ваза, оловка Марије Петровић – као Маријина оловка
итд.) и прилозима (нпр. Зашто касниш? – Касним због превоза, Где живиш? –
Живим у овој улици итд.), односно имати синтаксичке функције које су
својствене придевима и прилозима.
Именице могу бити и у функцији копулативног или допунског
предикатива (Мика је шеф, Мику су прогласили шефом / за шефа).
Кад врше своје синтаксичке функције, именице или могу стајати саме,
или уз њих могу стајати различите одредбе и допуне. Именица са својим
одредбама и допунама чини именичку синтагму, и она у њој има функцију
главне речи (па је у именичкој синтагми велика кућа од сивог камена именица
кућа главна реч, а атрибути су велика и од сивог камена).

3. ПРИДЕВИ

3.1. Значења придева

Уопштено говорећи, придеви означавају особину која се приписује

неком именичком појму. По значењу се могу поделити на неколико врста, од
којих су најважније три.

(а) Описни (квалитативни) придеви означавају квалитет именичког појма:

висок, пажљив, вредан, мрк. Степен поређења је пре свега одлика ове групе
придева.

(б) Градивни (материјални) придеви говоре од чега је појам означен

именицом: дрвен, метални, свилен, кожни, пластични. У начелу немају степен
поређења.

(в) Присвојни (посесивни) придеви казују коме припада појам означен

именицом уз коју стоје: очев, мајчин, човеков, човечји, школски. Припадање
треба схватити у широком смислу: некад присвојни придеви означавају
различите врсте односа према именичком појму. Немају степен поређења.

3.2. Граматичке категорије придева

Придеви имају следеће граматичке категорије: род, број, падеж, вид и

степен поређења. Пошто за вредности сваке од тих граматичких категорија
постоје посебни облици, све су оне морфолошке.
Род, број и падеж су за придеве конгруентне категорије: они у тим
граматичким категоријама конгруирају с именицом, чиме и синтаксички
исказују да им приписују свој садржај (висок торањ, висока зграда, високо
место).
Што се тиче придевског вида, значењска разлика између одређеног и
неодређеног вида у великој мери се изгубила (због чега су у већини говора
 133

престале да се разликују и деклинације тих облика). Међутим, у неким

синтаксичким функцијама придеви морају, ако разликују вид, стајати у
неодређеном виду; то су функције копулативног предикатива (Мика је вредан),
допунског предикатива (Мика је постао вредан), апозитива (Вредан као мрав,
Мика одлично полаже испите) и актуелног квалификатива (Мика је дошао с
испита расположен).

3.3. Синтаксичке функције

Придев може одређивати именицу непосредно, тако што ће стајати одмах

уз њу (обично испред ње), као у пр. лепо време. Тада заједно са именицом чини
именичку синтагму, у којој има функцију атрибута.
Придев може одређивати именицу и посредно, преко глагола јесам /
бити; тада у реченици има функцију именског дела предиката (именског
копулативног предикатива), као у пр. Време је лепо. Ако приписује особину
субјекатском или објекатском појму преко семикопулативног глагола, придев
има функцију допунског предикатива (Мика је постао вредан; Мику сматрају
вредним.
Придеви могу имати и синтаксичке функције апозитива (Лепо и топло,
време је измамило људе напоље) и актуелног квалификатива (Мика се с
тренинга вратио уморан).
Придев са својом одредбом или допуном сачињава придевску синтагму.
У њој је придев главна реч, а одредба или допуна зависни члан (веома
расположен, сладак као мед, поплочан црвеном циглом).

4. ЗАМЕНИЦЕ

4.1. Уопште о значењу и употреби заменица

Не постоји једна дефиниција која би обухватила све заменице. Међутим,

оно што типичне заменице одваја од других врста речи јесте њихова деиктичка
природа, способност да упућују – било на нешто што постоји у стварности
(свету око нас), било на појам који је споменут у тексту (в. Додатак Скриптима,
т. 2).
Ако заменица упућује на неки појам који постоји у стварности, у питању
је спољна деикса или егзофора:

(1) Види га, колико је порастао.

(2) То је његово место. [Говорник покретом главе указује на Мику.]
(3) Дај ми то.

Ако заменица упућује на неки појам поменут у тексту, у питању је

унутрашња деикса или ендофора. Ако тај појам претходи заменици, то је
анафора (као у пр. 4); ако тај појам следи за заменицом, онда је то катафора
(пр. 5):

(4) Шта ради Мика? Нисам га одавни видео.

(5) Рећи ћу ти ово: мораш пазити шта радиш.
134

Постоје и заменице које нису упућивачке (нпр. ко, шта, чији, који, какав,
колики, неко, нешто, нечији, неки, некакав, неколики итд.). Оне су, међутим,
повезане са упућивачким заменицама семантички и творбено.

4.2. Уопште о граматичком понашању заменица

Према свом граматичком понашању заменице се деле на именичке и

придевске. Именичке се у реченици понашају као именице – њихове типичне
синтаксичке функције су граматички субјекат, логички субјекат, прави и
неправи објекат. Придевске заменице се понашају као придеви – најчешће имају
функцију атрибута и конгруирају с именицом у роду, броју и падежу.

4.3. Именичке заменице

4.3.1. Именичке заменице могу се приказати следећом табелом:

Једнина Множина
за 1. лице ја ми
Личне за 2. лице ти ви
именичке за 3. лице он (у облицима он, она, оно, они, оне, она)
заменице за свако лице
себе, се
(повратна)
упитно-односне ко, шта / што
неодређене неко, нешто
Неличне одричне нико, ништа
именичке опште свако, свашта
заменице ико, ишта
друге било ко, било шта
ма ко, ма шта...

4.3.2. Личне именичке заменице. Заменицом за 1. лице једнине говорник

упућује на себе, а за 1. лице множине на групу у којој се налази (при чему
саговорника може да укључи или не). Заменицом за 2. лице једнине говорник
упућује на саговорника, а за 2. лице множине на групу у којој се налази
саговорник или на више саговорника. Заменицом за 3. лице говорник упућује на
особу или особе које не учествују у комуникацији, као и на предмете и
апстрактне појмове. Заменица за свако лице упућује на појам означен субјектом.
Код личних заменица, дакле, лице није морфолошка категорија (као код
глагола), него инхерентна.
Заменице за 1. и 2. л. јд. и мн. упућују само на учеснике у комуникацији –
дакле на нешто што припада свету око нас; у питању је, дакле, егзофора.
Заменица за 3. лице може да буде употребљена и егзофорички (пр. 6) и
ендофорички (пр. 7):

(6) Види је, где се попела! [Говорник руком показује према мачки.]
(7) Где је мачка? Не видим је.

Све личне именичке заменице имају падеж као обличку категорију.

 135

Што се тиче граматичких категорија рода и броја, њихова природа је

различита код различитих заменица. Заменица за 3. лице – он – има број и род
као обличку категорију (јавља се у мушком, женском и средњем роду једнине и
множине). Личним заменицама ја, ти, ми, ви број је инхерентна категорија
(будући да ми није облик множине од ја, а ви није облик множине од ти).
Заменице ја, ти, ми, ви немају граматички род, него само природни: зависи од
пола говорника и саговорника.
Личне заменице имају у генитиву, дативу и акузативу двојаке облике –
наглашене (акцентогене) и ненаглашене (енклитичке). У акцентогеном
облику заменица се појављује онда када се њоме износи нова информација: –
Кога си видео? – Видео сам њега, или уопште кад има потребе да се нарочито
нагласи (Дај то мени (а не њему)!). У енклитичком облику стоји кад се њоме
износи позната информација (када упућује на некога већ поменутог): – Да ли си
видео Марка? – Видео сам га, или уопште кад нема потребе за нарочитим
наглашавањем (Дај ми то).
Саговорнику се можемо обратити заменицом 2. лица једнине (ти), али и
2. лица множине (Ви). Употребом тих заменица саговорници успостављају међу
собом однос блискости (присности), односно удаљености (уздржаности и већег
поштовања).

4.3.3. Неличне именичке заменице. Нису деиктичке (упућивачке) речи, али су

у вези с личним заменицама: да би се добио одговор ја, ти, он и сл., поставља се
питање Ко? или Шта?. Ко се односи на бића, а шта на ствари. Те упитне
заменице могу бити употребљене и као односне, а од њих се праве и
неодређене, одричне и опште заменице.
Неличне именичке заменице имају падеж као обличку, а род и број као
инхерентне категорије. Заменице ко, неко, нико итд. су мушког рода једнине, а
заменице шта, нешто, ништа итд. су средњег рода једнине; то видимо по
облику глагола који с њима конгруира (Ко је дошао?, одн. Шта се догодило?).

4.4. Придевске заменице

4.4.1. Придевске заменице имају род, број и падеж као обличке, и то

конгруентне категорије. Могу се могу поделити на две врсте: присвојне и
показне.

4.4.2. Присвојне заменице. Означавају припадност једног именичког појма

другом. Можемо их приказати следећом табелом:

Присвојне заменице
једнина множина
за 1. лице мој наш
за 2. лице твој ваш
Личне за 3. лице његов, њен (њезин) њихов
за свако лице свој
упитно-односна чији
неодређена нечији
Неличне одрична ничији
општа свачији
друге ичији, ма чији, било чији, чији год...
136

Личне присвојне заменице означавају припадност учесницима у

комуникацији: заменицом мој говорник означава да нешто припада њему; та
присвојна заменица одговара личној заменици ја и то је присвојна заменица за
1. лице једнине. Заменицом твој означава да нешто припада његовом
саговорнику (и то је заменица за 2. лице једнине); заменицама његов и њен
означава да нешто припада особи која не учествују у комуникацији (и то су
заменице за 3. лице једнине и множине). Присвојним заменицама за 1, 2. и 3.
лице множине – наш, ваш, њихов – говорник означава да нешто припада групи у
којој се налази он, саговорник или особе које не учествују у комуникацији.
Заменица свој означава припадност појму који је означен субјектом (Ја носим
свој кишобран – кишобран је мој, Ти носиш свој кишобран – кишобран је твој
итд.).
Да би се као одговор добиле заменице мој, твој, његов итд., поставља се
питање упитном заменицом чији: Чији је ово кишобран? – Мој. Та заменица
може бити употребљена и као односна (друг чији смо кишобран нашли), а од ње
се праве неодређена, одрична, општа и друге заменице. Све те присвојне
заменице су неличне – не разликују лица.
Заменице за 1. и 2. лице једнине и множине, пошто упућују на говорника
и саговорника, одн. групе у којима се они налазе, употребљавају се само
егзофорички; заменице његов, њен, њихов могу се употребити и егзофорички
(пр. 8) и ендофорички (пр. 9). Заменица свој, пошто означава припадност појму
који је означен субјектом, употребљава се само ендофорички.

(8) То је његов кишобран. [С упућивачким гестом према особи.]

(9) Ту је седео Мика. То је његов кишобран.

4.4.3. Показне заменице. И оне, паралелно именичким и присвојним, могу

бити личне и неличне. Значење личних показних заменица повезано је са
учесницима у комуникацији: заменицама овај, овакав, оволики говорник указује
на нешто што је близу њему – па су то показне заменице за 1. лице; заменицама
тај, такав, толики говорник указује на нешто што је близу саговорнику – па су
то показне заменице за 2. лице; заменицама онај, онакав, онолики говорник
указује на нешто што је удаљено и од њега и од саговорника – па су то показне
заменице за 3. лице. Личне показне заменице упућују на то који је појам у
питању (овај, тај, онај), какав је он (овакав, такав, онакав) или колики је
(оволики, толики, онолики).
Неличне показне заменице не разликују лица. Упитним заменицама се
пита да би се као одговор добила лична показна заменица (Који је кишобран
твој? – Овај). Упитне заменице могу бити употребљене као односне (То је
кишобран који сам недавно купила). Од упитно-односних заменица граде се
неодређене, одричне, опште и др. заменице.
И показне заменице могу бити употребљене егзофорички (пр. 10) или
ендофорички (пр. 11):

(10) Дођи, ово место је за тебе.

(11) Рећи ћу ти ово: не смеш више каснити.

Иако су показне заменице у основи придевске речи (па конгруирају са

именицом у роду, броју и падежу), могу се поименичити. Тада се налазе увек у
 137

облику једнине средњег рода (Ово је мој кишобран; Шта је то?;

Разговараћемо о томе).

4.5. Заменице: преглед класификације

Класификација свих заменица може се приказати следећом табелом:

Придевске
Именичке
присвојне показне
за 1. лице ja ми мој наш овај овакав оволики
за 2. лице ти ви твој ваш тај такав толики
он (облици
Личне он, она, оно, његов,
за 3. лице њихов онај онакав онолики
они, оне, њен
она)
за свако
себе (се) свој
лице
упитно-
ко, шта/што чији који какав колики
односне
неодређене неко, нешто нечији неки некакав неколики
одричне нико, ништа ничији ниједан никакав николики
Неличне
свако,
свачији сваки, свакакав сваколики
опште и свашта
ичији сви икакав иколики
др. ико, ишта
... икоји ... ... ...
... ...

5. ПРИЛОЗИ

5.1. Значења прилога

Прилози су одредбене речи, које имају неко специфично одредбено

значење, које је типично везано за глаголску радњу – значења места, времена,
начина, количине и др.

1) Прилози за место су, на пример, горе, доле, напред, позади, десно, лево,
далеко итд. Значење свих тих прилога подразумева деиктички центар – нешто у
односу на шта се оријентише неки објекат; на пример, место за које кажем да се
налази десно мењаће се како ја променим положај.
Неке речи могу бити употребљене и као предлози (стоје уз именицу или
именичку заменицу у зависном падежу) и као прилози (стоје самостално):
Стани испред мене (предлог). – Стани испред (прилог).

2) Прилози за време су, на пример, јуче, данас, сутра, ујутру, увече, лане,
јесенас, пролетос, лети, зими, ноћу, јутрос, синоћ... Неки од њих такође
подразумевају деиктички центар (оријентир) – а то је данашњи дан: ако је данас
понедељак, јуче означава недељу; ако је данас среда, јуче је био уторак.
138

Постоје и прилози за учесталост радње: ретко, често, увек, понекад...,

као и за меру времена: дуго, кратко.

3) Прилози за начин су, на пример, брзо, добро, успешно, изврсно, људски,

јуначки, кришом... Често су постали од описних придева и имају облик једнак
облику средњег рода придева.

4) Прилози за количину и меру су, на пример, мало, много, довољно, сувише;

врло, веома, сасвим, поптуно, делимично и сл. Они могу означавати: (а)
интензитет вршења радње (много радити), (б) степен особине (много уморан) и
(в) број именичких појмова: много људи.

Иако су, начелно говорећи, непроменљиве речи, неки прилози имају

степен поређења као морфолошку категорију (далеко – даље, рано – раније,
много – више, добро – боље итд.).

5.2. Синтаксичке функције прилога

Прилози најчешће одређују глаголе, тј. имају функцију прилошких

одредби (Мика спретно трчи).
Прилози могу имати и функције прилошких допуна, ако их глагол
захтева (Мика станује близу; Мика се увек лепо понаша итд.).
Прилози могу одређивати и придеве и друге прилоге, нпр. Он је врло /
прилично / изузетно / невероватно спретан или Он планинари врло / прилично /
изузетно / невероватно спретно. Ту функцију имају нарочито прилози за
количину. Заједно са придевом одн. прилогом који одређују образују придевску
одн. прилошку синтагму, у којима врше функцију зависних чланова.
Када се оно што означавају прилози за количину приписује именицама
(много / мало планинара, много / мало снега), именица мора стајати у генитиву
(који је по значењу партитивни). Тако се образује партитивна синтагма;
прилог је у њој главна реч, а именица има функцију партитивне допуне.
Своје синтаксичке функције прилози могу вршити сами или с неком
одредбом или допуном; прилог са својом одредбом или допуном чини
прилошку синтагму, у којој има функцију главне речи (Трчи веома брзо, Трчи
брзо као муња, Наћи ћемо се одмах после предавања).

5.3. Заменички прилози

5.3.1. То су заменичке речи у оквиру прилога. Другим речима, то је група речи

која има прилошка значења – места, времена, начина, количине и узрока – али
је по структури и употреби слична показним заменицама.

5.3.2. Место које означавају заменички прилози за место може бити различите
врсте:
(а) место на којем се нешто налази;
(б) правац или место завршетка кретања;
(в) путања кретања;
(г) место почетка кретања;
(д) место које је крајња граница кретања.
 139

У подгрупи заменичких прилога који означавају правац одн. место

завршетка кретања систем је нарушен: системски прилог камо се у савременом
српском језику веома ретко употребљава, тако да га замењују прилози где
(чешће) и куд(а). Прилог ту упућује и на место на којем се нешто налази и на
место завршетка кретања. Исто важи и за прилог тамо, који је из употребе у
знатној мери потиснуо прилоге онде и онамо. Прилог ту не мора бити само за 2.
лице, него може упућивати и на место близу говорнику. Ево система
заменичких прилога за место:

Заменички прилози за место

за место за правац за
за за место
на ком се / место крајњу
путању почетка
нешто завршетка границу
кретања кретања
налази кретања кретања
за место
Лични (упућивачки)

блиско овде/ту овамо овуд(а) одавде довде

говорнику
за место
ту
блиско туд(а) одатле дотле
саговорнику
за место
тамо / тамо /
далеко од онуд(а) оданде донде
онде онамо
обојице
упитно- где /
где куд(а) одакле докле
односни куд(а)
негде /
неодређени негде некуд(а) однекле донекле
некуд(а)
Нелични (неупућивачки)

нигде / ниодакле,
одрични нигде никуд(а)
никуд(а) ниоткуд(а)
свугде /
општи свугде свукуд(а) одасвуд(а)
свукуд(а)
икуд(а),
иоткуд(а),
ма
игде, ма било ма
куд(а),
где, било игде / откуда, ма докле,
други било
где, где икуд(а) ... откуда, докле
куд(а),
год... откуда год...
куд(а)
год...
год...
140

Остали заменички прилози приказани су следећом табелом:

Заменички прилози...
...за време ...за начин ...за количину ...за узрок
за нешто
Лични (пућивачки)

блиско сад(а) овако оволико

говорнику
за нешто
блиско тад(а) тако толико зато, стога
саговорнику
за нешто
далеко од онда онако онолико
обојице
упитно-
Нелични (еупућивачки)

кад(а) како колико зашто

односни
неодређени некад(а) некако неколико
одрични никад(а) никако николико низашта
општи увек свакако
икад(а), ма иколико, ма
икако, ма како,
кад(а), било колико, било
други било како, како изашта
кад(а), кад(а) колико, колико
год...
год... год...

5.3.3. Заменички прилози, исто као и заменице, могу бити употребљени

егзофорички – кад упућују на неки елеменат спољног света (пр. 12), или
ендофорички – кад упућују на појам који је поменут у тексту (пр. 13):

(12) Дођи овамо!

(13) Мика је код друга. Рекао је да ће тамо остати до вечерас.

6. БРОЈЕВИ

6.1. Значења бројева

Бројеви се деле на главне (кардиналне), који казују колико појмова

има на броју, и редне, који казују који је неки појам по реду.

6.2. Главни (кардинални) бројеви

Казују колико нечега има на броју. Најважније врсте кардиналних

бројева јесу:
(1) основни бројеви;
(2) збирни бројеви;
(3) бројне именице на -ица;
(4) бројни придеви.
Именице уз које се могу употребљавати бројеви зову се бројиве, а оне уз
које се бројеви не могу употребљавати – небројиве.

6.2.1. Основни бројеви. То су, на пример, бројеви један, два, три, четири...,
десет, једанаест, дванаест..., двадесет, двадесет (и) један, двадесет (и) два...,
тридесет..., сто (стотина), двеста (две стотине)..., хиљада, милион,
милијарда итд.
 141

Од свих главних бројева имају најширу употребу. Употребљавају се уз

заједничке именице (ако нису плуралија тантум) и уз бројиве збирне именице
које не означавају бића (нпр. дугмад). Уз заједничке именице које означавају
особе употребљавају се онда ако су те особе мушког пола или ако се пол особа
не прецизира (нпр. два ученика су или само мушкарци или се о полу ништа не
каже).
Са граматичке тачке гледишта, основни бројеви могу бити: (а) прилошке
речи, (б) придевске речи и (в) именице.

(а) Бројеви пет, шест, седам..., једанаест, дванаест..., двадесет, тридесет итд.
су прилошке речи – непроменљиви су. Иако, са гледишта значења, они
одређују именицу уз коју стоје по броју, именица свој облик управља према
њима – мора стајати у облику генитива (који има партитивно значење). Тако се
образују партитивне синтагме: пет људи, дванаест столица, тридест питања
итд.

(б) Број један разликује три рода (један, једна, једно) и може се деклинирати.
Исто важи и за број два (с облицима два, две, два), као и за број оба. Бројеви
три и четири немају посебне облике за мушки, женски и средњи род, али се
могу деклинирати. Пошто се понашају као придеви, бројеви један, два, три,
четири јесу придевске речи. Ево деклинације бројева два, три и четири:

Мушки, Мушки,
Мушки и
Женски род женски и женски и
средњи род
средњи род средњи род
Ном., ак., вок. два, оба две, обе три четири
Ген. двају, обају двеју, обеју трију четирију
Дат., лок. двама, обама двема, обема трима четирма

Бројеви два, оба, три, четири се, међутим, у савременом језику све мање
деклинирају (нарочито број четири) – другим речима, почињу да се понашају
као прилози. То се догађа нарочито онда кад испред њих стоји предлог: дошла је
са две другарице и три друга, налази се између две ватре. Кад се испред њих не
налази предлог а стоје у дативу или инструменталу, морају се деклинирати:
позајмила је свеску двема другарицама, играју се двема лоптама. У генитиву
без предлога норма препоручује да се деклинирају: боље је односи двеју земаља
него односи две земље.
Уз бројеве два, оба, три, четири именице мушког и средњег рода, као и
придеви и придевске заменице који с њима конгруирају стоје у облику на -а
(тзв. паукалу): она два човека, три мала дечака, четири лепа писма. Именице
женског рода уз ове бројеве стоје у номинативу множине: две девојке, три
ученице. Синтагме коју бројеви два, оба, три, четири образују с именицом
називају се паукалне синтагме.

(в) Бројеви стотина, хиљада, милион, милијарда итд. граматички се понашају

као именице: могу се деклинирати. Ипак, најчешће стоје у акузативу – који је
преузео улогу свих падежа (другачије речено, и оне се адвербијализују – стичу
одлике прилога). Ти бројеви захтевају да именица уз њих стоји у партитивном
генитиву и образују с њом партитивну синтагму: стотину динара, хиљаду
година.
142

6.2.2. Збирни бројеви. То су, на пример, бројеви двоје, троје, четворо...,

десеторо, једанаесторо..., двадесеторо, тридесеторо..., деведесет деветоро.
Образују се од бројева 2–20, а затим и од вишечланих бројева који се завршавају
бројевима 2–9.
Збирни бројеви имају три употребе:
а) означавају скуп особа мушког и женског пола: троје ученика значи „и
ученици и ученице“ (за разлику од три ученика);
б) употребљавају се уз бројиве збирне именице којима се означавају бића
(двоје деце, троје телади), а могу се употребљавати и уз именицу браћа;
в) употребљавају се уз именице типа пилићи.
Збирни бројеви су, осим ретких случајева, непроменљиви. Донекле су се
сачували само облици генитива збирних бројева двоје, обоје и троје: двога,
обојега / обога, трога (евентуално и четворга) и датива: двома, обома, трома,
четворма.
Именица коју одређују (која стоји после њих) мора стајати у
партитивном генитиву; тако се образује партитивна синтагма.

6.2.3. Бројне именице на -ица. Изведене су од збирних бројева. Означавају

скуп мушкараца, па се употребљавају уз заједничке именице у множини које
означавају такав скуп, као и уз збирну именицу браћа: двојица момака, тројица
браће, десеторица радника, двадесеторица студената. Деклинирају се.
Захтевају да именица уз њих стоји у партитивном генитиву и заједно с њом чине
партитивну синтагму.

6.2.4. Бројни придеви. То су, на пример, бројеви једни, -е, -а (гласи као
множина броја један), двоји (-е, -а), троји (-е, -а), четвори (-е, -а) итд. (гласе као
множина збирних бројева). Као и сви придеви, имају три рода (мада увек у
множини) и деклинирају се. Конгруирају са именицом коју одређују у роду,
броју и падежу. Употребљавају се:
а) уз именице плуралија тантум: двоје панталоне, троје санке, четворе
наочари итд.;
б) уз именице које означавају функционалне целине састављене од два
предмета: троје рукавице (у значењу „три пара рукавица“, за разлику од три
рукавице – „три појединачне рукавице“),
У овом другом случају уместо бројних придева чешће се употребљава
реч пар: троје рукавице / панталоне мање је уобичајено него три пара рукавица
/ панталона. Међутим, у неким случајевима таква замена није могућа (може се
рећи само троја врата).

6.3. Редни бројеви

Означавају који је по реду дати појам. По граматичком понашању, то су

придевске речи: могу стајати у мушком, женском и средњем роду, у једнини и
множини. Конгруирају с именицом уз коју стоје (први разред, прва година, прво
полугодиште).
 143

6.4. Бројеви: преглед класификације

Поделу бројева можемо приказати следећом табелом:

Бројеви
Главни
Бројне
Бројни Редни
Основни Збирни именица на
придеви
-ица
двоје... двојица... први...
један..., пет..., двоји, -е, -а,
деведесет деведесет десети…,
сто / десетори, -е,
деветоро, деветорица, стоти...,
стотина... -а
сто троје сто тројица хиљадити…

7. ГЛАГОЛИ

7.1. Значења глагола

Глаголи означавају радњу, стање или збивање. Сва та три случаја могу
се обухватити лингвистичким термином ситуација.

7.2. Врсте глагола према значењу и синтаксичком понашању

7.2.1. Глаголи се у начелу могу поделити на следеће врсте.

(1) Према томе да ли подразумевају носиоца ситуације исказаног

граматичким субјектом, деле се на (1а) безличне и (1б) личне. Од безличних
глагола се образују реченице без граматичког субјекта, у којима они стоје у
безличном (неутралном) облику, а од личних се типично образују реченице са
граматичким субјектом, у којима се они, онда, употребљавају у личном
(персоналном, конгруентном) облику35.
(2) Према томе да ли означавају радњу која се врши на неком трпиоцу
(исказаном беспредлошким акузативом или генитивом који се може њиме
заменити) или не, деле се на (2а) прелазне и (2б) непрелазне.
(3) Према томе да ли ситуација коју означавају нужно подразумева, осим
субјекта, још неки појам (а да он није трпилац) или не, могу бити самостални
или глаголи с допуном. Ови други могу бити: (3а) глаголи с прилошком
допуном, (3б) глаголи с неправим објектом и (3в) семикопулативни глаголи.
Сви они могу бити и прелазни и непрелазни.
(4) према томе да ли у инфинитиву садрже реч се – (4а) повратни и (4б)
неповратни.

(1а) Безлични (имперсонални) глаголи

35
Непрелазни лични глаголи могу се употребљавати и у безличном (и притом рефлексивном)
облику у тзв. безличним конструкцијама, као што су Код нас се много пије (перфекат Код нас се
много пило), Ако буде падала киша, седеће се унутра и сл.
144

Пошто не подразумевају носиоца ситуације, реченица с њима оформљена

нема граматичког субјекта. Стога они не стоје у конгруентном (личном,
персоналном), него у безличном (неутралном) облику – а то је облик 3. л. јд.
ср. рода.
Могу означавати (а) атмосферске појаве, (б) психолошка и физиолошка
стања, (в) (не)постојање неког појма.

(а) Безлични глаголи који означавају атмосферске појаве. У питању су

глаголи као што су свањивати / сванути, смркавати се / смрћи се, смрачивати
се / смрачити се, севати, грмети, дувати, пљуштати, наоблачити се,
разведрити се, отоплити, захладнети... То су ситуације које се мисаоно
представљају као да се одигравају саме од себе (без икаквог вршиоца радње или
носиоца стања).
Ти глаголи образују безличне реченице и стоје у 3. л. јд. средњег рода:
Свиће. Дувало је. Смркло се.
Већина тих глагола могу бити употребљени и као лични: Свиће зора.
Дувао је ветар.

(б) Безлични глаголи који означавају стања. У питању су безлични глаголи

као што су позлити, лакнути... Носилац стања постоји, али није изражен
граматичким, него логичким субјектом: Марку је позлило. Марији је лакнуло.
Напомена: с логичким субјектом и безлично могу бити употребљени и неки
иначе лични глаголи: Зуји ми у ушима. Вртело ми се у глави. Није ми се радило,
него ми се ишло у шетњу.

(в) Безлични глаголи који означавају (не)постојање појма. То су безлично (и

као егзистенцијални) употребљени глаголи имати (који се употребљава само у
презенту) и бити (који се употребљава у свим другим глаголским облицима
осим у презенту): Било је магле, али није било кише; Сад нема ни магле ни
облакâ; Мике нигде нема. Појам чије се постојање тврди или пориче има
синтаксичку функцију логичког субјекта (та именица стоји у генитиву).
Напомена: Конструкција егзистенцијалне реченице с овим глаголима може бити
и другачија: именица стоји у номинативу и има функцију субјекта, а глаголи
имати одн. бити стоје у личном (персоналном, конгруентном) облику: Тамо
има један солитер; Ту је било једно дрво; На задњој страни … двора имала су
једна скривена врата (РСАНУ).

(1б) Лични (персонални) глаголи

Ситуације њима означене приписују се носиоцу, а он се изражава

граматичким субјектом. Стога глагол конгруира са субјектом у лицу, у броју и,
ако глаголски облик разликује род, у роду.

Ветар дува. Свитала је зора.

Мика се шета.
Мика сече хлеб.
Марија се љути на Мику.
Марија је постала студент.
Марија мора учити.

(2) Прелазни и непрелазни глаголи

 145

Најтипичнији прелазни глаголи означавају радњу којом вршилац преноси

енергију на трпиоца, чиме овај настаје или нестаје (Мика зида / руши кућу),
мења место (Мика гура колица) или се мења (Марија је скратила рукаве).
Велики број прелазних глагола нема такво значење, али готово сви прелазни
глаголи подразумевају да неки ентитет учествује у ситуацији као пасиван
(додирнути некога / нешто, позвати некога, опколити некога / нешто).
Прелазни глаголи као допуну имају именичку јединицу у акузативу без
предлога или у генитиву без предлога који се може заменити акузативом; та
допуна назива се прави објекат.
Остали глаголи су непрелазни.
Непрелазни глаголи ипак могу имати допуну – неправи објекат (налази
се у било ком другом облику осим у акузативу без предлога одн. генитиву који
се може заменити акузативом) (маштати о некоме / нечему).

(3а) Глаголи с прилошком допуном

Значење неких глагола мора се допунити неким појмом који има

прилошко значење – нпр. места, начина, намене, друштва, количине, мере
времена. Ево неких примера:

Непрелазни Прелазни
Мика је ставио књигу на
за место Мика живи у солитеру.
сто.
за начин Мика се понаша лепо.
Ова справа служи за
за намену
млевење кафе.
Прилошке
за
допуне Џак тежи 50кг.
количину
за меру Састанак је трајао два
времена сата.

(3б) Кад ситуација коју глагол означава захтева учешће још неког именичког
појма осим субјекта а да то није ни трпилац нити појам с чисто прилошким
значењем, онда се та допуна сматра неправим објектом. И такви глаголи могу
бити непрелазни (Мика је одустао од своје намере; Мика се заљубио у Марију)
или прелазни (Мика је позајмио књигу Лази; Марија је свима саопштила своју
одлуку). Семантички су веома разнородни.
Има глагола који имају и неправи објекат и прилошку допуну: Мика се
према Марији понаша пажљиво.

(3в) Семикопулативни глаголи чине групу која се издваја и својом семантиком

(означавају стицање или давање нечему својстава, стања, положаја, имена, лика
и сл.) и обликом својих допуна: номинатив, инструментал без предлога или
конструкција за+ак. (при чему ти облици могу код неких глагола и
алтернирати). И они могу бити прелазни и непрелазни:
146

Семикопулативни глаголи
непрелазни прелазни
Мика је постао расејан (расејаним). Мику сматрају расејаним / за
расејаног.
Мој друг се зове Михајло. Михајла зову Мика / Миком.
Мика се прогласио за шефа / шефом. Мику су прогласили за шефа / шефом.

(4) Повратни и неповратни глаголи

Повратни глаголи у инфинитиву садрже, а неповратни не садрже реч се.

Повратни глаголи се деле на следеће групе.

(а) Прави повратни глаголи: чешљати се. Наспрам себе имају прелазни глагол
(чешљати). Традиционална граматика реч се у њиховом саставу тумачи као
заменицу у функцији правог објекта (будући да се она евентуално може
заменити са себе); међутим, иако она има значење повратности, не понаша се
као типични прави објекат.

(б) Узајамно-повратни глаголи: тући се – „тући један другог“, свађати се –

„свађати се један с другим“. Реч се (која се традиционално такође сматра
заменицом) има значење узајамности.

(в) Неправи повратни глаголи: плашити се, црвенети се. У том случају с
највише оправдања можемо говорити о речци се. И многи такви глаголи према
себи имају прелазни глагол (плашити, разбити); тада прелазни глагол по
правилу означава радњу иницирану споља, туђом енергијом (мрдати,
плашити), а повратни самоиницирану радњу одн. процес који се одиграва сам
од себе (мрдати се, плашити се).
Неправи повратни глаголи често имају неправи објекат (латити се посла,
ослободити се терета).
Повратни глаголи су непрелазни, осим ретких изузетака (нпр. питати
се).

7.2.2. Глагол јесам / бити. Овај глагол може сам сачињавати цео предикат
(глагол јесам се употребљава у презенту, а глагол бити у свим другим
глаголским облицима): Поноћ је; Био је сумрак. У таквим реченицама он
означава (не)постојање или (не)важење неког појма; у питању су, дакле,
егзистенцијалне реченице.
Глагол јесам / бити може бити употребљен и као копулативни: Мика је
студент; Мика је био кошаркаш. Тада нема своје лексичко значење
(семантички је „испражњен“), него само служи као спона преко које се садржај
именског или прилошког предикатива приписује субјекатском појму.36

7.2.3. У семантичком и синтаксичком погледу издвајају се и модални глаголи.

Једна група модалних глагола модификује значење неког другог глагола;
у синтаксичком погледу, они као допуну захтевају инфинитив или конструкцију

36
Семантичко „пражњење“ глагола јесам / бити завршава се с његовом улогом помоћног
глагола, кад служи за образовање сложених глаголских облика.
 147

да+презент, и заједно с њима чине сложени предикат. Најважнији такви

глаголи јесу хтети, морати, моћи, смети, требати, ваљати; таквим би се
могао сматрати и глагол умети.
Друга група модалних глагола означава лични став говорника појма који
је субјекат реченице према реализацији радње; такви су глаголи наредити,
тражити, молити; желети, волети; намеравати, настојати, покушавати итд.
Они се допуњавају модалним изричним реченицама, али могу и
инфинитивом – кад је субјекат више и изричне реченице исти (Желео /
Намеравао је да дође и Желео / Намеравао је доћи).
Између те две групе модалних глагола тешко је направити оштру
границу.

7.2.4. Можемо издвојити и фазне глаголе, којима се означава фаза вршења

радње: почети / почињати, стати (=„почети), наставити / настављати,
прекинути / прекидати и сл. Они као допуну траже глагол у инфинитиву или у
конструкцији да+презент (Почео је зановетати / да зановета, Наставила је
певати, Кад ћеш прекинути да пушиш?).

7.3. Морфолошке категорије глагола

Глаголи имају једну класификациону категорију – глаголски вид, и, у

начелу, следеће обличке (морфолошке) категорије: (1) глаголски облик, (2)
лице, (3) број, (4) род, (5) стање и (6) потврдност / одричност. То значи да за
сваку вредност ових категорија (нпр. презента, перфекта...; 1, 2. и 3. лица
једнине и множине; актива и пасива итд.) постоји посебан облик37.

(1) Глаголски облици се, према томе да ли разликују лица (прво, друго и треће
лице једнине и множине), деле на личне (финитне) и неличне (инфинитне).

• Лични глаголски облици се према значењу деле на глаголска времена и

глаголске начине (модусе). Глаголска времена у својим типичним, основним
значењима означавају време важења ситуације: њима се ситуација смешта у
неки временски одсечак – прошлост, садашњост или будућност. Грубо говорећи
(тј. узимајући у обзир само основна значења глаголских облика), садашњу
ситуацију означава презент ((у)чиним), прошлу ситуацију перфекат
(укључујући и крњи перфекат – (у)чинио сам, одн. (у)чинио),
плусквамперфекат (био сам (у)чинио, евентуално бејах (у)чинио), аорист
((у)чиних) и имперфекат (чињах), а будућу футур први ((у)чинићу). Глаголска
времена подразумевају деиктички центар; ако је деиктички центар тренутак
говорења, онда је такво значење глаголског времена апсолутно; ако је
деиктички центар неки други тренутак (прошли или будући), онда је такво
значење глаголског времена релативно.
Глаголски начини исказују превасходно модална значења, тј. означавају
иреалну радњу, а уз то обично и однос говорника или појма означеног субјектом

37
Треба разликовати облик глагола и глаголски облик: овај други је једна од морфолошких
категорија глагола, са конкретним вредностима као што су презент, перфекат, потенцијал,
инфинитив итд.; а конкретан облик глагола зависи од вредности свих морфолошких категорија,
укључујући и глаголски облик. Тако у реченици Мика пише поруку глаголски облик у којем
стоји глагол писати јесте презент, а облик тог глагола јесте следећи: 3. лице јд. презента актива,
потврдни облик.
148

према таквој радњи. У њих се сврставају потенцијал ((у)чинио бих),

потенцијал други (био бих (у)чинио), императив ((у)чини) и футур други
(будем (у)чинио).
Иако су им типична значења временска, глаголска времена могу, секундарно,
изражавати и модална значења. Важи и обрнуто: глаголски начини, поред
својих основних, модалних значења, могу имати и временска.
Време и начин спадају у семантичке категорије ТЕМПОРАЛНОСТИ,
одн. МОДАЛНОСТИ.
Категорија темпоралности, која се тиче времена у које се „смешта“ нека
ситуација, може се, осим глаголским временима, исказати и на друге начине:
прилозима за време, падежима и предлошко-падежним конструкцијама с
временским значењем, глаголским прилозима и временским реченицама.
Модалност се тиче начина на који је представљена ситуација о којој је
реч: та ситуација може бити представљена као реална или иреална. Осим
глаголским начинима, модалност се може исказати и модалним речцама и
изразима (можда, вероватно, сигурно, по свој прилици...), модалним глаголима
и значењски сличним речима (моћи, морати, смети, хтети, требати и др.,
одн. могуће, нужно, забрањено и сл.), неким зависним реченицама (условним,
намерним и др.).

• Нелични (инфинитни) глаголски облици не разликују лица. У њих спадају:

инфинитив ((у)чинити), глаголски прилози (герунди) – садашњи (чинећи) и
прошли (учинивши), као и глаголски придеви (партиципи) – радни ((у)чинио)
и трпни ((у)чињен). Како то примећује Поповић (предавања), нелични глаголски
облици су нетипични за глаголе: инфинитив се може сматрати именичким
обликом глагола, герунди се могу сматрати прилошким, а партиципи –
придевским облицима глагола.

• Подела глаголских облика може се приказати следећом табелом:

Глаголски облици
Лични (финитни)
Нелични (инфинитни)
Глаголска времена Глаголски начини
презент императив инфинитив
перфекат (укључујући и потенцијал глаголски прилози:
крњи перфекат) потенцијал други садашњи
аорист футур други прошли
плусквамперфекат глаголски придеви:
имперфекат радни
футур (први) трпни

(2) и (3) Ако се налази у личном глаголском облику, глагол разликује лице и
број: може стајати у првом, другом и трећем лицу једнине и множине (нпр.
чиним, чиниш, чини, чинимо, чините, чине). Од неличних глаголских облика број
разликују глаголски придеви – радни (видео – видели) и трпни (виђен –
виђени)38.

38
Вредностима граматичке категорије броја може се прикључити и паукал: Она два / три /
четири човека су отишла (Поповић 1997: 175).
 149

(4) Ако се у саставу глаголског облика налази глаголски придев, онда тај
глаголски облик разликује и род: мушки (нпр. чинио је, виђен је), женски
(чинила је, виђена је) и средњи (чинило је, виђено је).

(5) Сви глаголи у личном облику имају облике актива (дошао је, видео је), а
прелазни глаголи имају и облике пасива (виђен је).

(6) Глаголи у личном облику, као и инфинитив и глаголски прилози, могу

стајати у потврдном и одричном облику (чиним – не чиним; чинити – не
чинити, чинећи – не чинећи).

7.4. Синтаксичке функције глагола

Глаголи у личном (финитном) глаголском облику образују предикатску

реченицу и у њој имају функцију предиката (Мика вредно учи), односно
глаголског дела копулативног предиката (Мика је студент).
Глаголи у инфинитиву и глаголским прилозима (садашњем и прошлом)
не образују предикатске реченице, него глаголске синтагме; они су центар
(главна реч) тих синтагми и имају своје одредбе и допуне исто као предикати у
предикатској реченици – али, наравно, немају субјекат (вредно учити, вредно
учећи, вредно све научивши).
Глаголске синтагме формиране с инфинитивом могу имати именичке
функције – пре свега функцију субјекта (Вредно учити није лако), а оне
формиране с глаголским прилозима стичу у контексту различита прилошка
значења – временско, узрочно, начинско, условно, околносно.
Глаголски придеви имају придевске употребе и с њима се образују
придевске синтагме (нпр. у реченици Гледана из свемира, Земља личи на плаву
лопту подвучена синтагма с трпним глаголским придевом има функцију
апозитива).

8. ПРЕДЛОЗИ

Предлози су непроменљиве речи које означавају односе међу

предметима и појавама. Стоје испред именичких речи и синтагми, које се
налазе у зависним падежима. Спој предлога и именичке речи одн. синтагме
назива се предлошко-падежна конструкција.
Предлози имају различита значења – месно, временско, узрочно, циљно,
значења друштва, изузимања итд. Ево неких.

(а) Месно значење имају следећи предлози: у (супа у чинији), на (тањир на

столу), поред (Стави биљку поред прозора), од и до (лет од Београда до
Париза), пред (Стани пред њега), између (Полица се налази између врата и
зида), за (Крени за њима), према (Окрени се према мени), кроз (Вири кроз
кључаоницу), уз (Попео се уз мердевине) итд. Велики број предлога чије је
основно значење месно имају и друга, метафоричка значења.

(б) Временско значење као основно имају предлози пре, после, након и уочи
(Наћи ћемо се пре / после / након часова; Отпутовали су уочи Нове године), а
као секундарно различити предлози чије је основно значење месно: у (У суботу
150

идемо на планинарење), на (На државни празник се не ради), од и до (Ради од

јутра до мрака), преко (Преко викенда иде родитељима), о (Видећемо се о
Божићу) итд.

(в) Узрочно значење имају предлози због (Не тренирам због повреде), услед
(Нисмо никуда отпутовали услед недостатка новца), од (Презнојио се од
врућине), из (Није проговорио из страха да не испадне смешан).

(г) Циљно значење имају предлози ради и зарад (Радњу су затворили ради
реновирања) и по (Отиди по новине).

(д) Значење заједнице има предлог с (Идем у биоскоп с другом).

(ђ) Допусно значење има предлог упркос (Учинили су то упркос противљењу

већине).

(е) Значење изузимања имају предлози осим и сем (Сви су стигли осим
слављеника).

(ж) Значење поређења има предлог од (Марко је виши од Милана).

(з) Значење одсуства има предлог без (Буди без бриге).

(и) Значење намене има предлог за (поклон за моју мајку).

Неки су предлози синонимични: осим – сем, после – након (с напоменом

да је овај други у јавном језику почео да потискује први, без оправданог
разлога), за – кроз (уз именице које означавају временске појмове: Доћу ћу за /
кроз један сат), поред – крај (у месном значењу: Седи поред / крај мене).
Неки предлози с месним и временским значењем могу стајати и испред
прилога: до тамо, од данас до сутра. Предлози се могу јавити и узастопце,
један иза другог: панталоне за по кући, допире до испод колена, два камена од
по десет кила.
У наведеним случајевима предлози имају своје лексичко значење.
Међутим, оно у неким случајевима може донекле или сасвим избледети, одн.
постати апстрактно; тада најчешће говоримо о функцији неправог објекта те
предлошко-падежне конструкције: говорити о нечему, зависити од нечега,
охладнети према нечему, навићи се на нешто, уверити се у нешто,
инсистирати на нечему.
После предлога именица стоји у зависном падежу. Наведени су типични
предлози за сваки падеж:

Падеж Предлог
до, од, из, с(а), код, поред, покрај,
близу, испред, иза, изнад, испод,
између, око, (из)ван, сред, (у)место,
генитив
због, услед, ради, попут, упркос,
против, без, пре, после, након, уочи,
сем, у („код“, арх.) итд.
 151

датив према, к, к(а), насупрот, упркос

у, на, о, по, кроз, уз, низ, пред, за, над,
акузатив
под, међу
инструментал с(а), пред, за, над, под, међу
локатив у, на, о, по, према, при

Кад два предлога иду уз исти падеж а оба се нађу у истој реченици уз
исту именицу, онда се реченица може упростити тако што ће се именица
употребити само једанпут: Имамо башту и испред и иза куће (и предлог испред
и предлог иза иду уз именицу у генитиву). Али ако се у реченици јаве предлози
који захтевају различите падеже, мора се – кад год је то могуће – употребити и
именица и заменица: са штитом или на њему (не може се рећи са или на
штиту).
Неки предлози се могу употребити и самостално, без именице. Тада
имају свој акценат и прелазе у прилоге: Стаћу поред тебе (предлог). – Стаћу
поред (прилог); Видећемо се после предавања (предлог). – Видећемо се после
(прилог).
Број предлога у језику је ограничен. Међутим, пошто се непрекидно
јавља потреба за прецизнијим описивањем (обично апстрактних) односа међу
појавама, стварају се, обично од неке именице, изрази који ће описати те односе
– тзв. предлошки изрази. То су, на пример, за време (нечега), у току (нечега), у
оквиру (нечега), у зависности од (нечега), на основи (нечега), у односу на (некога
/ нешто), у погледу (нечега), у циљу (нечега), помоћу (нечега), у знак (нечега), од
стране (некога / нечега), у складу с (нечим) итд., а и захваљујући, укључујући,
изузев, настали од глагола.

9. ВЕЗНИЦИ

Деле се на две групе: напоредне и зависне.

Напоредни везници повезују синтаксичке јединице истог ранга и исте
синтаксичке функције: независне предикатске реченице које имају исту
комуникативну функцију, а зависне предикатске реченице, одн. синтагме и
речи које имају исту функцију у реченици.
Напоредни везници деле се на три врсте: саставне, који повезују
међусобно сагласне јединице; супротне, који повезују јединице међу којима
постоји супротност; раставни везник, који повезује јединице од којих важи
само једна.
Зависни везници стоје на почетку зависних реченица и одређују
њихову врсту и значење.

Везници
Напоредни
Зависни
Саставни Раставни Супротни
и, ни, нити, или а, али, да, ако, јер, иако,
па, те него, но, већ мада, кад, док,
чим, пошто, што...
152

Исту функцију као везници имају и везнички спојеви; тако се супротни

однос може изразити и везничким спојем па ипак, а зависне реченице могу
почињати везничким спојевима пре него што, као што, као да, него што, него
да и сл.
Постоје и везнички изрази, који, као и предлошки изрази, најчешће
садрже именицу у зависном падежу: из разлога што, у случају да, под условом
да, под претпоставком да, у намери да, с обзиром на то што, без обзира на то
што итд.

Напомена. На врсту и значење зависних реченица не указују само зависни

везници него и друге врсте речи – односне заменице и заменички прилози (ко,
шта, који, какав, колики, чији; где, куда, одакле, откад, колико итд.) и речце (ли,
да ли, нека). Све речи које указују на зависни карактер реченица називају се
субординатори.

10. РЕЧЦЕ

Речце су непроменљиве речи са разноликим значењима и функцијама.

Ево неких речца:

• потврдна речца да (служи за потврђивање) и одрична речца не (служи за

одрицање и за грађење одричног облика глагола);
• упитне речце: ли, да ли (која се сматра једном речцом иако се пише одвојено),
зар;
• заповедне речце: нека, да (нпр. Да одмах то урадиш; Да си то одмах урадио!);
• узвична речца: ала;
• искључне речце: само, једино;
• поредбене речце: као, него;
• показне речце: ево, ето, ено;
• речце за истицање: управо, баш;
• модалне речце – показују став говорника према ономе о чему говори: сигурно,
наравно, зацело, дакако, вероватно, ваљда, можда, нипошто итд.;
• речце које служе као текстуални конектори – изрази који служе да делове
текста повежу у јединствену смисаону целину; то су: супротне речце међутим и
пак, закључна речца дакле, допусна речца ипак, као и речце иначе, наиме,
додуше, такође, штавише, уосталом и др.
И речи још, тек, већ, чак, бар убрајају се у речце, али су блиске и
прилозима.
Реч се се сматра речцом кад је у склопу неправих повратних глагола:
борити се, љутити се, дешавати се, а неке особине речцâ има и у случају
правих повратних и узајамно-повратних глагола.

11. УЗВИЦИ

Узвици се од свих других врста речи разликују по томе што најчешће

имају вредност читаве реченице. Обично се деле на следеће групе:
(1) узвици којима се изражавају осећања: Јао!, Јој!, Авај!, Ах!, Ух!, Охо! итд.
 153

(2) ономатопејски узвици – којима се подражавају звукови из природе: дум,

трас, фију, кврц итд.;
(3) узвици који служе за дозивање: Еј!, Ој!;
(4) узвици који служе за комуникацију са животињама: Мац!, Пис!, Шиц!,
Ђи!, Иш! итд.;
(5) заповедни (императивни) узвици: Де!, Деде!; Пст!
154

2. ДЕИКСА

1. Појам и врсте деиксе

Деикса је указивање, упућивање путем језика. У језику постоје

нарочите речи који имају упућивачку улогу. Упућивачке речи у српском језику
обухватају:

(а) личне заменице – именичке, присвојне и показне;

(б) личне заменичке прилоге;
(в) показне речце (ево, ето, ено).

Све те речи значење добијају „споља“ – из ванјезичке ситуације у којој су

употребљене (пр. 1), односно из текста у којем се налазе (пр. 2). Зато
упућивачка реч у свакој ванјезичкој ситуацији, одн. сваком контексту има
различит садржај. У пр. 1 и 2 то су речи то, тамо, одн. му.

(1) Стави то тамо.

(2) Дошао је Мика. Реци му шта има ново.

У пр. 1 упућивачке речи то и тамо указују на неки елеменат спољашњег

света; то је спољна деикса или егзофора. У пр. 2 реч му указује на појам
поменут у тексту; то је унутрашња деикса или ендофора.
Егзофора је често праћена гестом (ручним гестом, погледом, покретом
главом, истурањем усана, пружањем предмета у одређеном правцу итд.). Таква
егзофора назива се остензивна егзофора. Говори се, такође, и о менталној
егзофори – кад говорник упућује на нешто што постоји у његовим мислима. У
пр. 3 Живка заменицом му упућује на сина, чије панталоне крпи и на кога у том
тренутку мисли, а заменицом јој на служавку – на коју је такође помислила кад
је видела да кафа још није стигла:

(3) САВКА (седи крај стола): Шта си се замислила?

ЖИВКА (стоји иза стола, о врату јој виси сантиметар, а у руци велике
маказе. Наслонила маказе на усне и замислила се гледајући у панталоне):
Гледам, знаш, како да избегнем овоместо што се излизало.
САВКА: Не можеш га избећи, него подметни парче.
ЖИВКА: Готово, а ионако ће му трајати од петка до суботе.
САВКА: А цепа, а? Па знаш како је, нека је само жив и здрав, па нека цепа.
[...]
ЖИВКА: Ти још не доби кафу? По три пута човек мора да јој каже. (Одлази
задњим вратима.) Анка, шта је с кафом?
(Бранислав Нушић, Госпођа министарска, прилагођено)

2. Егзофора

У комуникацији лицем у лице (која је основни вид комуникације)

говорник егзофорички упућује на учеснике у комуникацији, на место и на
време. При томе их одређује у односу на себе, на место које заузима док
 155

говори и на време у којем се налази кад говори; то је тзв. деиктички центар

(ја, сада, овде).
Ако се говорник „премести“ у улогу неке друге особе (пр. 4, 5), на неко
друго место или у неко друго време (пр. 6) и говори „из“ њих, то је деиктичка
пројекција:

(4) А, неће то њима Мика заборавити! (у значењу „Нећу то њима ја

заборавити!“) – Говорник се из 1. лица „преместио“ у 3. лице.
(5) Не може човек с њим да изађе на крај! (у значењу „Не може човек с тобом
да изађе на крај!“ – Говорник је саговорника из 2. лица „преместио“ у 3. лице.
(6) Нисам сад овде. – Кад тај исказ изговара неко у микрофон своје телефонске
секретарице, он се „премешта“ у неки будући тренутак, кад ће неко покушати
да га позове телефоном.

Деиктички центар се подразумева и у значењу неких речи и израза које

нису указивачке, него имају сопствени лексички садржај; нпр. лево
подразумева „лево од некога / нечега“, тако да се место које та реч означава
мења како се помера деиктички центар (исто важи и за речи горе, близу, данас,
сутра, јуче итд.). Речи и изрази тог дана, претходног дана, сутрадан
подразумевају да је деиктички центар не данашњи дан (као код речи данас, јуче,
сутра), него неки други дан.
Деиктички центар се подразумева и у значењима глаголских времена;
ако је деиктички центар тренутак говорења, то значење глаголског времена је
апсолутно; ако је деиктички центар неки други тренутак – у прошлости или
будућности – онда је његово значење релативно. У пр. 7 презент означава
напоредност са садашњим тренутком и то је његово апсолутно значење; у пр. 8
означава напоредност са прошлим тренутком и то је његово релативно значење:

(7) Управо седим и читам.

(8) Јуче ја седим и читам, кад зазвони телефон…

3. Ендофора

Ако се упућивачком речју указује на појам поменут у претходном тексту,

то је анафора (пр. 9, 10; в. и пр. 2); ако се указује на појам који следи у тексту, то
је катафора (пр. 10):

(9) Живка стоји иза стола, а о врату јој виси сантиметар.

(10) Мика је питао Лазу да ли хоће у биоскоп, али је овај рекао да мора да учи.
(11) Ево једног вица: Пита Перица Јовицу…

Ендофоричка употреба показних речи важна је за постизање текстуалне

кохезије (в. одговарајуће поглавље у III делу Скрипата за групе 05, 06).