ИМЕНИЦЕ

Именице су речи којима се именују појаве материјалног света, као што су бића, предмети, материја итд. (сестра, књига, вода) и
неки невидљиви и неопипљиви појмови, као што су особине, осећања, радње итд. (мудрост, радост, читање). Имају род, а
мењају се по броју и падежу. У реченици су најчешће у служби субјекта и објекта.
Именице можемо делити и на основу значења и на основу њихових граматичких особина.

ПОДЕЛА ИМЕНИЦА

Подела именица по семантици (значењу)

На основу тога да ли значе нешто опипљиво, материјално или неопипљиво, нематеријално, именице се могу поделити на
конкретне и апстрактне.
Конкретне именице означавају појмове који су стварни, опипљиви (кућа, мачка, град, песак, цвеће итд.). Ове именице се обично
деле у неколико група на основу тога да ли означавају појединачне појмове, скуп појмова, материју и сл.

Властите именице именују појединачне појмове, као што су имена људи, животиња, географских појмова, небеских тела итд.
(Милица, Јовановић, Жућко, Србија, Крагујевац, Морава, Јупитер).
Оне немају посебно значење, већ служе само за именовање.
По правилу, ове именице (изузев презимена) не употребљавају се у множини. У множини се могу наћи само ако означавају више
особа или географских појмова са истим именом (пет Јелена, неколико Милоша, све Мораве, Америке).
Властите именице увек се пишу великим словом.
Властита именица није исто што и властито име. Властита именица је једна реч, док се властито име може састојати од више речи,
међу којима не морају све бити именице (Банатско Ново Село, Петровац на Млави, Булевар краља Александра).

Заједничке именице означавају појединачне појмове (бића, предмете, појаве) који припадају истој врсти (жена, професор, лав,
књига, слово, град, река, планина).
Именица жена може се, на пример, употребити за било коју особу женског пола, али се само за одређену жену може рећи да се
зове Ана итд..
У томе је основна разлика између властитих и заједничких именица.
По правилу, заједничке именице имају једнину и множину. Пишу се малим словом, изузев имена народа и становника места
(Француз, Италијан, Србин, Московљанин, Нишлија, Парижанин).

Збирне именице означавају скуп појмова (бића, предмета) схваћених као целина (деца, браћа, чељад, омладина, дугмад, цвеће,
грање, перје).
Ове именице по правилу немају облике множине.
Специфичност ових именица је у томе што оне обликом једнине означавају мноштво.

Градивне именице означавају материју (вода, песак, злато, бакар, бензин, брашно, шећер, снег).
Ни ове именице обично немају множину.
Оне једнином означавају и најмању и највећу количину онога што значе (именицом вода, на пример, означавамо и једну кап и пун
базен воде).
У множини се градивне именице могу наћи само ако означавају различите врсте исте материје (сва интегрална брашна су здрава;
треба куповати разне минералне воде).

Апстрактне именице означавају нешто неопипљиво, као што су осећања, особине, природне и друштвене појаве, радње итд.
(срећа, снага, лепота, суша, наука, трчање итд.).
У оквиру апстрактних именица често се као подврста издвајају такозване глаголске именице, изведене од глагола, које означавају
радње, стања или збивање (шетање, певање, спавање, седење, севање итд.).
Један део апстрактних именица нема облике множине (здравље, доброта, туга, слух, смех), али има и оних апстрактних именица
које се могу употребити у множини (болови, мисли, страхови, бриге, жеље, сеобе).

Граница између именица подељених по значењу није увек тако строго одређена, јер једна именица може имати више различитих
значења. На пример, именица земља, кад означава државу, спада у заједничке (многе земље су прихватиле тај споразум),
кад означава материју на Земљиној кори, у градивне (за сађење цвећа треба користити посебну земљу), а кад означава
планету, у властите (по удаљености од Сунца, Земља је трећа планета).

Критеријуми

Малопре наведена подела именица користи два критеријума. То су, прво, чулна спознатљивост појма (→ конкретне и апстрактне
именице), а онда, у подели конкретних именица, значење/семантика именице (→ властите, заједничке, збирне, градивне).

Њима се може додати граматички критеријум (→ singularia tantum и pluralia tantum).

Критеријум који недостаје: бројивост / небројивост

Бројиве именице су оне које означавају оно што се у језику третира као одвојиво, индивидуално, па се може употребити иза
обликā један, пет, двоје, тројица итд.

Небројиве именице именују непрекинуту масу (или неодређено мноштво), која нема природних граница. Зато се, за разлику од
бројивих именица, ове именице не могу квантификовати помоћу бројева, него само облицима попут много или мало, и тада
стоје у једнини.

Бројивост именице не поклапа се нужно са њеном способношћу да образује једнину или множину. Другим речима, осим
небројивих singularia tantum (нпр. грање, лишће) и небројивих pluralia tantum (нпр. пихтије, помије), постоје и бројиве
singularia tantum (браћа, деца, унучад : двојица браће, двоје деце, троје унучади) и бројиве pluralia tantum (двоја врата,
троје маказе, четворе панталоне).

Питање је колико је чулна спознатљивост појмова корисна као критеријум, иако се помиње у многим нашим (и страним)
граматикама, ако не и свим. Граматички се апстрактне именице не понашају на неки посебан начин, него или као
заједничке или као градивне: једне означавају нешто партикуларизовано (мисао), бројиве су, а друге означавају нешто
континуално, без могућности партикуларизовања (срећа), небројиве су.

ГРАМАТИЧКЕ КАТЕГОРИЈЕ ИМЕНИЦА

Именице имају род, а мењају се по броју и падежу.

Род именица је класификациона категорија. То значи да једна именица може бити само једног рода, и не може се мењати по роду
као (нпр.) придеви.
Према роду, именице се деле на оне мушког (ученик, Марко, Павле), женског (девојка, реч, мисао) и средњег рода (острво, море,
дете).
Род у језику повезан је са постојањем мушког и женског пола у природи, с тим што су се средњим родом обележавала млада бића.
Зато је већина именица које означавају бића мушког пола мушког рода (мушкарац, отац, професор, мачак, ован), оне које значе
бића женског пола женског су рода (девојка, ученица, мајка, лавица, крава), док су оне које су повезане са младим бићима
средњег рода (дете, одојче, недоношче, маче, јагње, пиле).
За именице којима се указује на пол бића које означавају каже се да, сем граматичког, имају и природни мушки или женски род
(јер у природи постоје само бића мушког или женског рода).
Именице којима се не указује на пол имају само граматички род.
Граматички род имају све именице и он може бити мушки, женски и средњи, док природни род имају само оне именице које
означавају човека или животињу и он може бити мушки или женски.
Граматички род именица одређује се на основу рода показне заменице која се слаже са именицом (тај џемпер, та хаљина, то
одело).
Када су у питању именице које означавају човека или животињу (мушкарац, жена, петао, кокошка), природни и граматички род се
најчешће поклапају.
Има случајева у којима нема поклапања: девојчурак, девојче, цуретак, момче...
Код неких именица на -а (колега, комшија, газда, вођа, војвода, Нишлија) граматички и природни мушки род се поклапају у
једнини, а у множини не. У множини су ове именице граматичког женског рода, иако означавају особе мушког пола (те
колеге, те комшије, те газде, те вође, те војводе, те Нишлије).

Број именица је граматичка категорија која има две вредности: једнину (кад се указује на један појам: ученик, школа, долазак) и
множину (кад се указује на више појмова: ученици, школе, доласци). Постоји и трећи облик, као остатак старе двојине. Тај
облик се обично назива паукал (према латинском paucus, што значи „мален, малобројан”), а употребљава се у номинативу,
акузативу и вокативу именица мушког и средњег рода када их квантификују бројеви два, три, четири, оба и обадва
(два/три/четири човека, али пет људи).

Већина именица у српском језику има и облик једнине и облик множине, али има и оних које се јављају само у једном од тих
облика.

Именице које се јављају само у једнини називамо сингуларија тантум (латински: singularia tantum), а оне које се јављају само у
множини називамо плуралија тантум (латински: pluralia tantum).

Сингуларија тантум Плуралија тантум

 властите именице, осим презимена, неких
географских назива и назива празника
(Јована, Немања, Берлин, Чешка, Јупитер,
Ускрс);
 збирне именице (жбуње, пруће, воће, посуђе,
дечица, господа, пилад);
 градивне именице (уље, шљунак, пшеница,
бронза, пластика, восак);
 неке апстрактне именице (срећа, доброта,
младост, сиромаштво, помоћ, брбљање).
 властите именице које именују неке
географске појмове и неке празнике
(Владимирци, Карпати, Малдиви, Дивчибаре,
Младенци, Цвети, Задушнице, Тројице,
Благовести);
 заједничке именице које означавају предмете
састављене од два дела, или неко мноштво
ситних делова (панталоне, наочаре, оргуље,
гусле, санке, кола, врата, леђа, груди, десни,
пихтије, лазање, богиње).

Падеж је граматичка категорија по којој се именица мења, тј. деклинира. У српском језику има седам падежа.
Падежи се обично деле на независне и зависне.
Независни су номинатив и вокатив. Они се увек употребљавају без предлога.
Сви остали падежи су зависни.
Локатив се увек употребљава с предлозима, а генитив, датив, акузатив и инструментал могу се употребити и са предлозима и без
њих, с тим што се највећи број различитих предлога употребљава уз генитив.

ПРОМЕНА ИМЕНИЦА ПО ПАДЕЖИМА И ПОДЕЛА НА ДЕКЛИНАЦИОНЕ ВРСТЕ

Падежни облици граде се тако што се на граматичку основу именице дода одговарајући падежни наставак (ученик + -а, мест +-
а, кућ +-е, реч + -и).
Ако упоредимо наставке у генитиву, видимо да они нису исти код свих именица. То важи и за остале падеже.
Ако знамо да сви падежни облици једне именице чине њену промену, можемо закључити да постоје различите врсте промена
именица.
Када именице имају промену у којој се већина падежних облика поклапа, кажемо да такве именице припадају истој врсти.
Неке именичке врсте обухватају већи, а неке мањи број именица.

Заједничко за све врсте јесте следеће:

 датив и локатив једнине имају исте облике (ка мосту, на мосту);
  датив, инструментал и локатив множине имају исте облике (ка мостовима, са мостовима, о
мостовима);
 наставак за генитив множине увек је дуг (од мостовā, од рукu, од речi);
 вокатив је у множини једнак номинативу (ученици, жене, кћери).

Именице прве врсте

По првој именичкој врсти мењају се именице које у генитиву једнине имају наставак
-а:
 именице мушког рода које у номинативу једнине имају нулти наставак (-ø), тј. оне чија се основа
завршава сугласником (задатак, друг, град, језик, Богдан, Ненад);
 именице мушког и средњег рода чији се номинатив завршава наставцима -о или -е, при чему основа
именица средњег рода остаје непромењена, непроширена (Растко, Павле, дело, поглавље, острво,
море);
 именице средњег рода које се у номинативу једнине завршавају на -е, а граматичку основу проширују
сугласницима -н- или -т- (име, раме, време, дете, пиле, младунче, унуче).
o Готово исту промену имају и двосложна мушка имена од миља с дугосилазним акцентом (Мiле
– Мiлета, Дuле – Дuлета, Рaде – Рaдета, Ђoле – Ђoлета, Нeле – Нeлета). Те именице су
мушког рода.

Промена именица мушког рода

Једнина Множина
Н ученик-ø број-ø Н учениц-и бројев-и
Г ученик-а број -а Г ученик-а бројев-а
Д ученик-у број -у Д учениц-има бројев-има
А ученик-а број -ø А ученик-е бројев-е
В ученич-е број-у В учениц-и бројев-и
И ученик-ом број -ем И учениц-има бројев-има
Л ученик-у број-у Л учениц-има бројев-има

Акузатив једнине

 Када именица означава нешто живо (изузев биљака), акузатив је једнак генитиву (Марка, момка,
пријатеља, слона, мрава);
 Када означава нешто неживо, акузатив је једнак номинативу (град, кров, зид, прозор, глас, маслачак,
храст).

Вокатив једнине

 У овом падежу јављају се два наставка: -е (учениче) и -у (броју):

o ако се основа именице завршава непредњонепчаним сугласником, наставак ће бити -е
(господине, брате, Борисе, Ненаде, куме, голубе);
o ако се основа завршава предњонепчаним сугласником, наставак је -у (пријатељу, младићу,
Јовановићу, краљу, папагају).
  Када се именице завршавају на -ар или -ир, а означавају неко занимање или звање, могу имати и
наставак -е и наставак -у (секретаре /секретару, господаре/господару, куваре/кувару,
командире/командиру, пастире/пастиру).
 Остале именице на -р углавном имају наставак -е (докторе, професоре, мајсторе, директоре, царе).
 Мушка имена на -о и -е имају вокатив једнак номинативу (Гаврило, Михаило, Данило, Ђорђе, Павле,
Спасоје).

Инструментал једнине

 У овом падежу јавља се, као варијанта наставка -ом (учеником), и наставак -ем (бројем):
o ако се основа именица завршава непредњенепчаним сугласником (изузев ц), наставак је -ом
(другом, Миланом, столом, братом, возом, доктором);
o именице које се завршавају на -р углавном имају наставак -ом (динаром, јануаром, Лазаром,
репортером, тенисером, доктором, професором);
o ако се основа именице завршава предњонепчаним сугласником, наставак је -ем (пријатељем,
младићем, положајем, торњем, смуђем, певачем, Милошем, глумцем).
 Српска и друга словенска презимена на -ов/-ев, као Попов, Веселинов, Наумов, Георгијев, Иванов, могу
поред именичког наставка -ом (Поповом, Веселиновом, Наумовом, Георгијевом, Ивановом), имати и
придевски наставак -им (Поповим, Веселиновим, Наумовим, Георгијевим, Ивановим).

Номинатив множине

 Многе именице мушког рода прве врсте проширују основу у множини са -ов, односно после
предњонепчаног сугласника са -ев.
o Ово проширење имају углавном једносложне именице (градови, кумови, слонови, кључеви,
краљеви, ножеви, мишеви), али и неке двосложне (појмови, спискови, тигрови, чешљеви,
голубови, лабудови, случајеви).
o Код неких једносложних именица јавља се и множина без проширења, која се углавном
употребљава у књижевноуметничком стилу (дворови/двори, ждралови/ждрали, снови/сни,
путеви/пути, кључеви/кључи).
o Као дублетни облици јављају се и: знаци/знакови, звуци/звукови, ранци/ранчеви, крици/крикови
итд.

 Неке именице ове врсте у множини скраћују основу.

o То су именице које означавају становнике места, припаднике неких народа и сл., а завршавају
се на -ин: Београђанин – Београђани, Парижанин – Парижани, Њујорчанин – Њујорчани,
Мачванин – Мачвани, Србин – Срби, Римљанин – Римљани, Европљанин – Европљани.
o И још неке именице скраћују основу: грађанин – грађани,
укућанин – укућани, хришћанин – хришћани, чобанин – чобани,
варварин – варвари.

Генитив множине

 У овом падежу јављају се три наставка: -а, -и и -ију.

o Основни наставак је -а: младића, ученика, задатака, другова, градова, језика.
o Наставак -и својствен је именицама које значе неку меру: сати, месеци, секунди, ари, вати.
o Само три именице имају наставак -ију: гостију, ноктију и прстију.
Неколико именица мушког рода има суплетивну множину: човек има допунски облик људи, а именице брат и господин имају
збирне именице браћа и господа уместо множине.

Мушка имена и презимена се обавезно мењају (Драгана Петровића, Драгану Петровићу, Драгане Петровићу, Драганом
Петровићем), за разлику од женских имена и презимена, где се мења само име (Драгане Петровић, Драгани Петровић,
Драгана Петровић, Драганом Петровић).

Ово важи и за мушка имена страног порекла (Ендија Родика, Бреда Пита, Тома Сојера), а за женска само ако се име завршава на
-а (Џулије Робертс, Монике Белучи, Мараје Кери), док у осталим случајевима све остаје непромењено (Венус Вилијамс,
Деми Мур, Џенифер Гарнер).

а) Промена именица средњег рода (непроширена основа)

Једнина Множина
Н мест-о насељ-е Н мест-а насељ-а
Г мест-а насељ-а Г мест-а насељ-а
Д мест-у насељ-у Д мест-има насељ-има
А мест-о насељ-е А мест-а насељ-а
В мест-о насељ-е В мест-а насељ-а
И мест-ом насељ-ем И мест-има насељ-има
Л мест-у насељ-у Л мест-има насељ-има

Промена именица средњег рода поклапа се у већини падежа са променом именица мушког рода.

Разлике:
 именице средњег рода у номинативу једнине завршавају се на -о или -е (село, поље, лето, пролеће,
чело, лице, слово, поглавље);
 именице средњег рода увек имају акузатив једнак номинативу, без обзира на то да ли означавају нешто
живо или нешто неживо (чедо, говедо, робље, славље, писмо, лице);
 вокатив је једнак номинативу;
 у инструменталу једнине ове именице имају наставак -ом ако је у номинативу наставак -о, а -ем ако је
у номинативу наставак -е (селом, пољем, летом, пролећем, челом, лицем, словом, поглављем);
 у номинативу множине ове именице имају наставак -а (села, поља, лета, пролећа, чела, лица, слова,
поглавља).

б) Промена именица средњег рода (проширена основа)

Једнина Множина
Н име дугме Н имен-а дугмет-а
 Г имен-а дугмет-а Г имен-а дугмет-а
Д имен-у дугмет-у Д имен-има дугмет-има
А име дугме А имен-а дугмет-а
В име дугме В имен-а дугмет-а
И имен-ом дугмет-ом И имен-има дугмет-има
Л имен-у дугмет-у Л имен-има дугмет-има

Неке особености промене ових именица:

 именице које проширују основу са -н- имају такву основу доследно (семе, теме, племе, бреме,
презиме);
 именице које проширују основу са -т-, а означавају дете или младунче (сироче, пиле, прасе, јагње,
теле), немају регуларну множину, већ се уместо ње користе одговарајуће збирне именице (сирочад,
пилад, прасад, јагњад, телад) или суплетивни облици множине који се мењају по првој врсти
(сирочићи, пилићи, прасићи, јагњићи, телићи); ни именица дете нема правилне облике множине, већ
само збирну именицу деца, која је граматичког женског рода и мења се по трећој врсти; овде спадају и
именице момче и девојче, чији се природни род разликује од граматичког;
 неке именице мењају се на два начина: именице звонце, огледалце, оделце и др. могу у једнини
проширивати основу или не (звонце – звонца – звонцета, огледалце – огледалца – огледалцета, оделце
– оделца – оделцета), а у множини не проширују основу (звонца, огледалца, оделца); именица јаје у
једнини проширује основу (јаје, јајета, јајету итд.), а у множини не (јаја, јајима итд.); именица дрво у
множини не проширује основу кад је реч о посеченим дрвима (дрва, дрвима итд.), а кад је реч о
непосеченим стаблима, проширује основу (дрвета, дрветима итд.).

Постоји неколико именица друге врсте које своју основу проширују са

-с-, -в- или -р-:
 Именице небо, тело и чудо, кад имају посебна значења, у множини проширују основу са -с- (небеса,
телеса, чудеса);
 Именица подне проширује основу са -в- (подне, поднева, подневу итд.);
 Именица вече проширује основу са -р- (вече, вечера, вечеру итд.). Ова је именица, међутим, у
множини увек женског рода (те вечери, тих вечери, тим вечерима). И у једнини се у номинативу и
акузативу чешће употребљава у средњем роду (то вече), али су у другим падежима чешћи облици
именице женског рода вечер (те вечери, тој вечери, том вечери). То се види и у изразу књижевно
вече, који у генитиву гласи књижевне вечери, у локативу на књижевној вечери, у множини књижевне
вечери итд.

Именице страног порекла прве врсте на -о, -е, -и или -у

Када се именице мушког рода страног порекла на -о мењају по падежима, могућа су два случаја:
1) Ако је -о дуго (то обично значи да је о у језику из ког је именица преузета наглашено, а то је најчешће
француски језик), остаје као део основе:
сако – сакоа, пано – паноа, биро – бироа, метро – метроа, плато – платоа, депо – депоа, трико –
трикоа, лавабо – лавабоа, ниво – нивоа итд. Ове именице су и у једнини и у множини мушког рода
(сакои, панои, бирои, метрои, платои, депои, трикои).
2) Ако је -о кратко (то обично значи да у језику из ког је именица преузета о није наглашено), у промени
се не понаша као део основе, већ се замењује другим падежним наставцима. Међутим, ове именице
показују неправилност у погледу рода, односно типа промене.
 У називима борилачких вештина, -о може да буде и део основе (ген. јд. џудоа : џуда; в. ниже).
  Неке од ових именица мушког су рода и у једнини и у множини
(евро – еври, маестро – маестри).
 Већина ових именица је у једнини мушког, а у множини средњег рода: торнадо – торнада (а
не *торнадоа) , стампедо – стампеда,
темпо – темпа, кимоно – кимона, болеро – болера, казино – казина,
гето – гета, либрето – либрета итд.

Домаће именице мушког рода које се завршавају на -о:

 Двосложни хипокористици са дугоузлазним акцентом на првом слогу, типа мéдо, стрiко, пoбро,
прoто, тaјо...
 Именице са хипокористичким наставком -ко, типа несташко, неваљалко, плашљивко, злоћко...
 Именице изведене од глаголске основе суфиксом -ло које означавају вршиоца радње – закерало,
измотавало, домунђавало и сл. – могу бити мушког и средњег рода, тј. њихов род је нестабилан (тај
закерало или то закерало).
 Именица дечко.

Множина домаћих именица мушког рода на -о такође је проблематична.

 Множина именица мушког рода на -ло може се направити према облицима множине именица средњег
рода прве деклинационе врсте и гласила би нпр. издирала, скитала, сумњичала (према издирало,
скитало, сумњичало).
 У нашој се науци сматра да именице са хипокористичким суфиксом -ко немају множинске облике, већ
се, по потреби, узима множина од сличног творбеног типа са суфиксом -ац: аљкавко – аљкавци (←
аљкавац), брљивко – брљивци
(← брљивац)...

Домаће именице мушког рода на -о готово да се уопште и не користе у множини. Због тога се туђице с овим
завршетком тешко уклапају у систем, па је тешко дати једнообразна и сигурна правила за њихову
промену.

Именице које се у номинативу једнине завршавају вокалном групом -ио, типа фолио, портфолио, студио, рацио, трио, у промени
могу добити проширење основе у виду јоте. Што се тиче множине, ове се именице (према Клајну) могу мењати као
именице мушког рода и као именице средњег рода. То свакако важи за именицу сценарио, пошто се већ у једнини јавља и
облик сценариј.

Једнина Множина 1 (м. р.) Множина 2 (ср. р.)

Н студи-о студиј-и студиј-а
Г студиј-а студiј-ā
Д студиј-у
студиј-има
И студи-ом
С друге стране, именице на -о које означавају нешто живо, како истиче Клајн, у множини морају остати
мушког рода, а то доводи до знатних тешкоћа. Доста неуобичајено, на пример, звучи фламинзи или
гаучи (од фламинго, гаучо), па се чешће употребљава облик са страним плуралом као основом:
фламингоси, гаучоси.
Према Клајну, комбиновање страног и домаћег наставка није нимало срећно решење, али код неких именица
готово је неизбежно (кабаљероси, десперадоси и сл.). Плурално -с преноси се каткад и у једнину:
пезос, фотос и сл.
Од понеких именица, као хидалго, тореро, микадо, практично и немамо облика множине.

Именице преузете из јапанског језика

Клајн посебно издваја именице мушког рода са јапанским морфолошким елементом -до који се налази у
називима борилачких вештина џудо, аикидо, теквондо1 итд. Овде се појављује двојака промена: џудо –
џуда – џуду... и џудо – џудоа – џудоу...
Од ових именица не могу се градити множински облици, пре свега због специфичне семантике.

Када су у питању именице мушког рода страног порекла на -е, овај вокал је готово у свим случајевима дуг,
и остаје у парадигми као део основе: досије – досијеа, дефиле – дефилеа, пире – пиреа, сепаре –
сепареа, сиже – сижеа, бифе – бифеа, атеље – атељеа итд.
Такве су и именице проседе, протеже, неглиже, експозе, пледоаје, фоаје, миље, филе, резиме, реноме,
матине, купе, кабаре, педигре, антре, табуре, деколте, аташе, клише, кроше...
Мали број именица на -е типа геније, патриције (чија се основа завршава сугласником
-ј) не задржава финално -е у деклинацији, пошто је оно у њима кратко.
Овако се завршавају и неке заједничке (= не-властите) именице мушког рода које су домаћег порекла. То су
жаргонизми попут брале, ћале, чиле.

Именице које се завршавају на -у овај вокал задржавају у промени: интервју – интервјуа, рандеву –
рандевуа, табу – табуа, кану – кануа, какаду – какадуа итд.
Такве су и именице марабу, ему, гну, шоу, паспарту...

За именице које се завршавају на -и карактеристично је да се између и и падежног наставка пише ј: такси –

таксија, жири – жирија, деманти – демантија, алиби – алибија, лоби – лобија, дерби – дербија итд.
Ево још неких именица мушког рода на -и: рагби, зомби, комби, деби, хоби, киви, кикирики, рели, гризли,
оригами, цунами, реми, мени, пени, бикини, пони, колибри, сафари, јапи...
Од именица мушког рода које су домаћег порекла, на -и се завршавају поименичени придеви као дежурни, председавајући. Код
њих -и није део основе, а мењају се по придевској промени (одређеног вида).

1
Теквондо је корејска борилачка вештина, али елемент до у њеном називу има исто значење као у називима јапанских
борилачких вештина.
Именице које се завршавају на -е, -и или -у и у једнини и у множини су мушког рода (досијеи, атељеи,
интервјуи, табуи, демантији, таксији).
Властита имена на -е, -и или -у: Чиле – Чилеа, Хаити – Хаитија, Перу – Перуа итд.

Именице друге врсте

По другој именичкој врсти мењају се именице које у генитиву једнине имају наставак
-е:
 именице женског рода чији се номинатив завршава на -а (жена, песма, књига, Јелена);
 именице мушког рода чији се номинатив једнине завршава на -а (тата, слуга, комшија, Никола).

Једнина Множина
Н школ-а колег-а Н школ-е колег-е
Г школ-е колег-е Г школ-а колег-а
Д школ-и колег-и Д школ-ама колег-ама
А школ-у колег-у А школ-е колег-е
В школ-о колег-а В школ-е колег-е
И школ-ом колег-ом И школ-ама колег-ама
Л школ-и колег-и Л школ-ама колег-ама

Вокатив једнине

 У овом падежу по правилу се јавља наставак -о (жено, девојко, мајко, бако, песмо, школо);
 Вишесложне именице на -ица имају наставак -е (наставнице, другарице, причалице, госпођице, Зорице,
Милице, Данице).
 Код неких именица вокатив може бити исти као номинатив (мама, ујна, тата, тетка, Драгана,
Марија, Никола, Немања).
 Код двосложних именица облик вокатива зависи од акцента који ове именице имају у номинативу:
а) двосложна имена са дугоузлазним акцентом имају у вокативу -о (Мiра – Мiро, Мaја – Мaјо, Дoра – Дoро, Јeла –
Јeло, Сaра – Сaро, Вaса –Вaсо, Тoма – Тoмо)
б) двосложна имена са осталим акцентима имају вокатив једнак номинативу (Aна, Брaнка, Вeра, Дuња, Јaсна, Мiна,
Нiна, Oлга, Сaша).

Генитив множине

У овом падежу јављају се наставци -а, -и и -у.

 наставак -а имају именице чија се основа завршава једним сугласником (жена, кућа, птица, књига,
ливада, судија, колега);
 неке именице у овом падежу проширују основу непостојаним а (песама, земаља, игара, сестара,
девојака, трешања);
 наставак -и имају именице које не проширују основу непостојаним а (мајки, радњи, лопти, тајни,
Београђанки, Американки, професорки);
 Само три именице имају у овом падежу наставак -у: руку, ногу и слугу.
Неке именице у овом падежу могу имати и наставак -а и наставак -и (воћака/воћки, крошања/крошњи, битака/битки, приповедака/
приповетки, оловака/оловки).
 Именице треће врсте

По трећој именичкој врсти мењају се именице које у генитиву једнине имају наставак -и, а то су именице женског рода које у
номинативу једнине имају нулти наставак (-ø), тј. оне чија се основа завршава сугласником: љубав, вест, памет, младост,
глад, ноћ, помоћ, чељад, дугмад...

Једнина Множина
Н реч-ø реч-и
Г реч-и реч-и
Д реч-и реч-има
А реч-ø реч-и
В реч-и реч-и
И реч-ју / -и реч-има
Л реч-и реч-има

Инструментал једнине

 У овом падежу јављају се два наставка: -и и -ју, односно -у.

 Већина именица ове врсте може у инструменталу имати и наставак -и и наставак -ју.
 Може се рећи да се облик с наставком -и употребљава када је именица праћена атрибутом (лепом
речи), а употреба облика с наставком -ју када именица стоји самостално (речју).
 Без обзира на то да ли се употребљавају са атрибутом или самостално, неке именице у инструменталу
чешће имају наставак -ју (младошћу, стварношћу, машћу, вешћу, пропашћу, љубављу, глађу), а неке
чешће имају наставак -и (чељади, нејачи, јесени, плесни, капи, вароши, нарави).
 Наставак -у, као варијанту наставка -ју, имају именице које се завршавају на ћ или ђ (ноћу, помоћу,
жеђу, чађу).
Генитив множине

 У овом падежу јавља се, углавном, наставак -и (вести, болести, ствари, речи, вароши, капи, ноћи).
 Само неколико именица има наставак -ију (очију, ушију, костију, кокошију, моштију).

По овој врсти мењају се и именице које се завршавају на -о настало променом крајњег

-л (мисао, помисао, замисао, со), као и именице око и ухо у множини (иначе, ове именице су у једнини средњег рода и
мењају се по првој врсти).

Ген. јд.
Правопис Клајн Шипка
лото лотоа, лота лотоа, али би боље било лота лота
какао какаоа какаоа какаоа
либрето либрета либрета либрети, либрета
конто конта
торзо торза торзи
пијанино пијанина пијанина
кредо креда
кимоно кимона, кимони кимона, ређе кимони кимони, кимона
ембарго ембарзи
болеро
мото
салто

Ном. мн.
аута (боље
ауто
аутомобили)
 ПРИДЕВИ

Придеви су речи којима се означавају особине појмова означених именицом (леп, црвен, радостан, златан),
као и односи између тих појмова (мајчин; данашњи; доњи). Мењају се по роду, броју, падежу, степену
поређења и виду. У реченици су најчешће у служби атрибута и именског дела предиката.

ПОДЕЛА ПРИДЕВА ПРЕМА ЗНАЧЕЊУ:

1) описни;
2) градивни;
3) односни
а) присвојни
б) придеви просторног односа
в) придеви временског односа.

 Описни придеви означавају различите особине неког појма (висок, мршав, мали, смеђ, плав, добар,
паметан, племенит, вредан, срећан). Одговарају на питање: Какав/какво је ...?

 Градивни придеви означавају грађу (материјал) од којег је нешто направљено (гвоздени свећњак, сребрни
новац, храстов ормар, пластични тањир, вунени џемпер, камени сто, бетонски зид). Ови придеви
најчешће су изведени од градивних именица. Одговарају на питање: Од чега је ...?

 Присвојни придеви означавају коме или чему нешто припада (очев сат, Милошев пријатељ, сестрин
компјутер, пауново перо, птичије гнездо, школско двориште, београдски тргови). Одговарају на питање:
Чије је (коме или чему припада) нешто?

 Придеви просторног односа означавају место на којем се нешто налази (горња полица, задњи точак, лева
обала, средња соба, овдашње становништво, унутрашњи зид, последњи ред).

 Придеви временског односа означавају време на које се односи неки појам (летњи распуст, данашњи
дан, јучерашње новине, јутарња киша, ноћашњи снег, сутрашња представа, тадашњи закони).

 Придеви других односа, најчешће намене (здравствени картон, стамбена зграда, сточна пијаца).

 Граница између придева подељених по значењу није увек тако строго одређена.

 Kaд означава материју, придев златан спада у градивне (У то време користио се златан новац), а кад
означава особину, у описне (За њега су увек говорили да је златно дете).
ГРАМАТИЧКЕ ОСОБИНЕ ПРИДЕВА

 Р од, број и падеж

Код придева вредност ових категорија диктира именица на коју се придев односи: ако придев нов одређује
нпр. именицу женског рода у номинативу једнине (кuћа), онда стоји у номинативу једнине ж. рода (нoва).

 Компарација је наспецифичнија граматичка особина придева.

 Описни придеви означавају особину која код именичког појма може бити заступљена у различитој мери,
тј. може бити степенована.

 Систем поређења придева садржи три облика:

 обликом позитива особина именичког појма се само означава као постојећа, присутна (леп);
 обликом компаратива се придевом означава да је особина заступљена у већој мери код једног
именичког појма него код другог, са којим се пореди (лепши);
 обликом суперлатива се придевом означава особина у највишем степену, у односу на друге именичке
појмове са којима се пореди (најлепши).

 Облици компаратива добијају се додавањем наставака за компаратив на граматичку основу придева, целу
или окрњену:
 наставак -иј(и) додаје се на основу вишесложних придева и неких једносложних придева: храбар –
храбр-иј(и), племенит – племенит-иј(и), нов – нов-иј(и), слан – слан-иј(и);
 наставак -ј(и) додаје се на основу неких вишесложних и једносложних придева и јотује сугласник
основе придева, који се налази испред наставка за род (број и падеж), па се наставак -ј не види: висок –
виш(и), млад – млађ(и), дуг – дуж(и);
 наставак -ш(и) додаје се на основу само три придева, леп, лак и мек: леп-ш(и), лак-ш(и), мек-ш(и).
 Облици суперлатива се добијају додавањем наставка нај- на компаратив придева: најхрабрији,
најплеменитији, најновији, најсланији, највиши, најмлађи.

 Неки описни придеви означавају апсолутно присуство или одсуство особине, па се у основном значењу не
могу поредити: жив, мртав, бос, го.

 Само у пренесеном значењу придев жив има облике за поређење: живље дете, најживље дете.

 Суплетивне облике за поређење имају четири придева:

добар – бољи, најбољи;
зао – гори, најгори;
велики – већи, највећи;
мали – мањи, најмањи.
 Придев Типична грешка Правилан облик
строг строжији строжи
чист чишћи чистији
слан слањи сланији
висок вишљи/височији виши
горак горкији горчи
тесан теснији тешњи
бесан беснији бешњи
прек прекији пречи
мрзак мржи мрскији

 Облици компаратива и суперлатива стоје у одређеном придевском виду.

 У неким случајевима обликом компаратива изриче се нека особина у мањем степену од оне исказане у
позитиву:
 тежа саобраћајна несрећа (лакша је од тешке саобраћајне несреће);
 виша школа;
 ближи род;
 већи снег;
 лепши дани и сл.

 Категоријом придевског вида указује се на непознатост, неодређеност појма означеног именицом, или на
његову познатост, одређеност.
 Сваки град има неки леп парк. (неодређеност именичког појма)
 Тај лепи парк се налази близу моје куће. (одређеност именичког појма)

 Обликом неодређеног вида обично се одговара на питање какав?, а облик одређеног вида даје одговор на
питање који?

 Облици одређеног вида у мушком роду имају наставaк -и, а у женском и средњем роду имају само дуг
последњи вокал и у неким случајевима различит акценат или место акцента.

Мушки род Женски род Средњи род

Неодређени Неодређени Неодређени Одређени вид
Одређени вид Одређени вид
вид вид вид
лeп лeпi лeпа лeпā лeпо лeпō

 У облицима оба вида може се јавити већина описних и неки градивни придеви, док остале врсте придева
стоје или у облику одређеног или у облику неодређеног вида.
 У облику одређеног вида употребљавају се описни и градивни придеви:
 кад им претходи показна заменица (тај лепи пас, овај дрвени сто, онај нови ученик);
 кад је придев део имена или неког двочланог назива (Нови Сад, Мали Мокри Луг, Душан Силни, бели
хлеб, кисели купус, слепи миш);
 кад стоје уз именицу у вокативу (добри човече, драги брате, храбри јуначе).
 У облику неодређеног вида употребљавају се описни и градивни придеви:
 кад су у функцији апозитива (Тај парк, леп и простран, налази се унутар зидина некадашњег града) и
именског дела предиката (Тај парк је леп и простран).

 Има придева који имају само облике одређеног или само облике неодређеног вида:

- мали број описних придева (мали, жарки, јарки, пробни,

Само одређени вид
Само неодређени вид
судњи)
- присвојни на -ски (-шки, -чки), -ји, -ињи (школски, београдски,
дечји, човечији, пчелињи)
- придеви месног и временског односа (доњи, западни,
спољашњи, јесењи, јучерашњи, тадашњи)
- присвојни на -ов /-ев, -ин (Горанов, Милошев, мајчин)

ПРОМЕНА ПРИДЕВА

 Промена придева неодређеног вида назива се именичка, због наставака који су исти као у падежној
промени именица мушког и средњег рода јeднине:

Н леп град
Г лепа града
Д лепу граду
А леп град
В лепи граде
И лепим градом
Л лепу граду

 Промена придева одређеног вида назива се придевска, због посебних, придевских наставака:

Н лепи град
Г лепог(а) града
Д лепом(е) граду
А лепи град
В лепи граде
И лепим градом
Л лепом(е) граду
 Постоји и мешовита промена, која обухвата промене придева у којима су једни наставци по придевској, а
други по именичкој промени :

Н Миланов стан
Г Милановог(а) стана
Д Милановом(е) стану
А Миланов стан
И Милановим станом
Л Милановом(е) стану

 У мушком и средњем роду вокатив и инструментал имају исте наставке у оба вида.

 Падежни наставци придева женског рода исти су у промени оба вида.

 Разликовање значења придева неодређеног и одређеног вида готово је потпуно нестало из језичког
осећања савремених говорника српског језика, посебно екавског изговора.

 Данас је у српском књижевном језику (нарочито у Србији) готово сасвим преовладала придевска
деклинација.

 Наставци за неодређени вид у промени придева по падежима, у говорном језику задржали су се у оним
језичким облицима који су током времена остали исти. То су, на пример, пословице:
 Добру човеку све добро стоји;
 Држи се нова пута и стара пријатеља;
 Вода свашта опере, до погана језика;

или изрази:

 гром из ведра неба;

 до зла бога;
 прихватити нешто тешка срца;
 манути се ћорава посла;
 од дуга времена;
 бити мањи од макова зрна;
 из чиста мира итд.

НЕПРОМЕНЉИВИ ПРИДЕВИ

Један број придева у српском језику нема ниједну граматичку категорију, дакле, потпуно су непроменљиви.

Оријентализми:
 агазли, бадемли, бајракли, баксузли, бојали, гримизли, деверли, ђувезли, зејтинли, јоргованли,
карадагли, киметли, мамурли…

Англицизми:
гроги, дубл, инстант, кул, мини, фер, супер, фит, хај…

Романизми:
бордо, драп, крем, портабл, беж, бланко, блонд, бринет, бруто, виолет, екстра, квит, лила, нето,
оранж, пепито, портабл, резедо, розе, соло…

Германизми:
браон, глат, реш, тегет, фалш, грао, клот, фрај…

Погрешно је ове придеве мењати (не *у розој хаљини, већ у розе хаљини), а добро би било, где
год је то могуће, заменити их одговарајућом домаћом речју (розе – ружичаст, браон – смеђ,
фер – поштен, глат – раван, фалш – лажан, погрешан).

Домаћег порекла:
налик

ДОДАТАК

1. Неодређени и одређени вид придева – без промене акцента

Неодређени вид Одређени вид

м. род ср. род ж. род м. род ср. род ж. род
Н нȍв-ø нȍв-о нȍв-а нȍв-i нȍв-ō нȍв-ā
Г нȍв-а нȍв-ē нȍв-ōг(а) нȍв-ē
Д нȍв-у нȍв-ōј нȍв-ōм(е/у) нȍв-ōј
Једнина

А нȍв-а / нȍв-ø нȍв-о нȍв-у нȍв-ōг(а) / нȍв-i нȍв-ō нȍв-u

В нȍв-i нȍв-ō нȍв-ā нȍв-i нȍв-ō нȍв-ā
И нȍв-iм нȍв-ōм нȍв-iм нȍв-ōм
Л нȍв-у нȍв-ōј нȍв-ōм(е/у) нȍв-ōј
Н нȍв-и нȍв-а нȍв-е нȍв-i нȍв-ā нȍв-ē
Г нȍв-iх нȍв-iх
Множина

Д нȍв-iм(а) нȍв-iм(а)
А нȍв-е нȍв-а нȍв-е нȍв-ē нȍв-ā нȍв-ē
В нȍв-i нȍв-ā нȍв-ē нȍв-i нȍв-ā нȍв-ē
И нȍв-iм(а) нȍв-iм(а)
Л нȍв-iм(а) нȍв-iм(а)
 2. Неодређени и одређени вид придева – са променом акценатског квалитета

Неодређени вид Одређени вид

м. род ср. род ж. род м. род ср. род ж. род
Н злaтан-ø злaтн-о злaтн-а злaтн-i злaтн-ō злaтн-ā
Г злaтн-а злaтн-ē злaтн-ōг(а) злaтн-ē
Д злaтн-у злaтн-ōј злaтн-ōм(е/у) злaтн-ōј
Једнина

А злaтн-а / злaтан-ø злaтн-о злaтн-у злaтн-ōг / злaтн-i злaтн-ō злaтн-u

В злaтн-i злaтн-ō злaтн-ā злaтн-i злaтн-ō злaтн-ā
И злaтн-iм злaтн-ōм злaтн-iм злaтн-ōм
Л злaтн-у злaтн-ōј злaтн-ōм(е/у) злaтн-ōј
Н злaтн-и злaтн-а злaтн-е злaтн-i злaтн-ā злaтн-ē
Г злaтн-iх злaтн-iх
Множина

Д злaтн-iм(а) злaтн-iм(а)
А злaтн-е злaтн-а злaтн-е злaтн-ē злaтн-ā злaтн-ē
В злaтн-i злaтн-ā злaтн-ē злaтн-i злaтн-ā злaтн-ē
И злaтн-iм(а) злaтн-iм(а)
Л злaтн-iм(а) злaтн-iм(а)

3. Неодређени и одређени вид придева – са променом места акцента

Неодређени вид Одређени вид

м. род ср. род ж. род м. род ср. род ж. род
Н шàрен-ø шарèн-о шарèн-а шàрен-i шàрен-ō шàрен-ā
Г шарèн-а шарèн-ē шàрен-ōг(а) шàрен-ē
Д шарèн-у шарèн-ōј шàрен-ōм(е/у) шàрен-ōј
Једнина

шàрен-ōг(а) /
А шарèн-а / шàрен-ø шарèн-о шарèн-у шàрен-ō шàрен-u
шàрен-i
В шàрен-i шàрен-ō шàрен-ā шàрен-i шàрен-ō шàрен-ā
И шарèн-iм шарèн-ōм шàрен-iм шàрен-ōм
Л шарèн-у шарèн-ōј шàрен-ōм(е/у) шàрен-ōј
Н шарèн-и шарèн-а шарèн-е шàрен-i шàрен-ā шàрен-ē
Г шарèн-iх шàрен-iх
Множина

Д шарèн-iм(а) шàрен-iм(а)
А шарèн-е шарèн-а шарèн-е шàрен-ē шàрен-ā шàрен-ē
В шàрен-i шàрен-ā шàрен-ē шàрен-i шàрен-ā шàрен-ē
И шарèн-iм(а) шàрен-iм(а)
Л шарèн-iм(а) шàрен-iм(а)
 4. „Неодређениˮ и одређени вид придева (мешовита промена, актуелна данас; обратити пажњу на
акценат)

Неодређени вид Одређени вид

м. род ср. род ж. род м. род ср. род ж. род
Н шàрен-ø шарèн-о шарèн-а шàрен-i шàрен-ō шàрен-ā
Г шарèн-ōг(а) шарèн-ē шàрен-ōг(а) шàрен-ē
Д шарèн-ōм(е/у) шарèн-ōј шàрен-ōм(е/у) шàрен-ōј
Једнина

шарèн-ōг(а) / шàрен-ōг(а) /
А шарèн-о шарèн-у шàрен-ō шàрен-u
шàрен-ø шàрен-i
В шàрен-i шàрен-ō шàрен-ā шàрен-i шàрен-ō шàрен-ā
И шарèн-iм шарèн-ōм шàрен-iм шàрен-ōм
Л шарèн-ōм(е/у) шарèн-ōј шàрен-ōм(е/у) шàрен-ōј
Н шарèн-и шарèн-а шарèн-е шàрен-i шàрен-ā шàрен-ē
Г шарèн-iх шàрен-iх
Множина

Д шарèн-iм(а) шàрен-iм(а)
А шарèн-е шарèн-а шарèн-е шàрен-ē шàрен-ā шàрен-ē
В шàрен-i шàрен-ā шàрен-ē шàрен-i шàрен-ā шàрен-ē
И шарèн-iм(а) шàрен-iм(а)
Л шарèн-iм(а) шàрен-iм(а)
 ЗАМЕНИЦЕ

Заменице су речи које замењују именице (и придеве) или упућују на нешто њима означено (ми, ја,
ништа, свако, наш). Могу се мењати по роду, броју, падежу, а неке имају и обележје лица. У
реченици могу имати неке именичке (субјекат, објекат) и неке придевске функције (атрибут,
именски део предиката).

ПОДЕЛА ЗАМЕНИЦА ПРЕМА СЛУЖБИ У РЕЧЕНИЦИ И ПРЕМА ЗНАЧЕЊУ

 На основу тога коју функцију имају у реченици и шта означавају, заменице су подељене у
неколико подврста.
 Према функцији деле се на именичке и придевске.
 Именичке и придевске заменице подељене су, на основу тога шта означавају, на више подврста.

ИМЕНИЧКЕ ЗАМЕНИЦЕ

У именичке заменице спадају личне (за сва три лица једнине и множине и заменица за свако
лице) и неличне заменице (упитно-односне, неодређене, одричне, опште и др.).

 Личним заменицама се упућује на говорника (ја), на говорника заједно са групом у којој се он

налази (ми), на саговорника (ти), на саговорника заједно са групом у којој се он налази или на
више саговорника (ви), на лица која не учествују у говорној ситуацији или на предмете о којима
говоримо (једнина: он, она, оно; множина: они, оне, она).
 Ове заменице не могу се мењати по лицима, већ се свака од њих односи на одређено лице, прво,
друго или треће.
 Личне заменице мењају се по падежима у једнини (ја, ти, он, она, оно) и у множини (ми, ви, они,
оне, она).

 Именичке заменице имају системе наставака који, у целини, не постоје ни у именичкој ни у

придевској деклинацији ‒ по томе су типчни представници ове врсте речи.

Једнина Множина
1. лице 2. лице 3. лице 1. лице 2. лице 3. лице
Н ја ти он, оно она ми ви они, оне, она
Г мене ме тебе те њега, га ње је нaс нас вaс вас њих их
Д мени ми теби ти њему му њој јој нама нам вама вам њима им
А мене ме тебе те њега, га њу је, ју нaс нас вaс вас њих их
В  ти    ви 
И мнoм, мнoме тобом њiм, њiме њoм, њoме нама вама њима
Л (о) мени (о) теби (о) њему (о) њој (о) нама (о) вама (о) њима

 У генитиву, дативу и акузативу личне заменице имају двојаке облике: наглашене и ненаглашене
(енклитичке).

 Наглашене облике употребљавамо:

  на почетку реченице (Њега сам срео јуче.);
 када посебно истичемо заменицу, ради контраста (Рекао сам њему, а не теби.);
 иза предлога (Окренуо сам се према њој.), изузимајући акузатив (Стао је преда ме и Стао је
пред мене); у тим случајевима је а у предлогу дуго: uзā ме, прeдā те, пoдā се.

 Граматички архаизми: за ме, на те, на се, на њ…

 У инструменталу без предлога заменица ја има облик мноме, а са предлогом ненаглашени облик
мнōм (сa мнōм).

 Заменица она у акузативу има два ненаглашена облика: је и ју.

 По правилу облик ју употребљава се само уз глаголски облик је (Видео ју је, Заволео ју је.).
 У негираном перфекту употребљава се само облик је (Није је видео).
 Енклитички облици заменица за 3. лице не јављају се иза предлога.

 Лична заменица за свако лице себе употребљава се само за упућивање на бића.

 Ова заменица нема облике за род, а облицима једнине упућује на лица, било једно или више.
 Њени падежни облици су: себе (генитив), себи (датив), себе, се (акузатив), собом (инструментал),
себи (локатив). Облике за номинатив (никад није граматички субјекат) и вокатив нема.
 У реченици ова заменица упућује на реч или речи које означавају особе у функцији субјекта, чак и
кад је он изостављен (Купила сам једну књигу за сестру и једну за себе. Купили смо књиге и за њих
и за себе.).

Личне заменице
Једнина Множина
1. лице ја ми
2. лице ти ви
3. лице он, она, оно они, оне, она
свако
себе
лице

 Узајамно-повратни заменички израз : један другог, једна другу, једно друго

 Никад нису у функцији граматичког субјекта, немају номинатив, немају ни акузатив множине
средњег рода (*једна друга).
 Нису заменички по пореклу него по функцији.

Неличне заменице

 Неличне именичке заменице немају облике за лица, а имају посебне облике за означавање бића и
посебне за означавање свега осталог (предмета, појава, појмова…).
 Ове заменице обликом једнине означавају и једно биће, предмет појам, и више бића, предмета,
појмова.
 Када су заменице које упућују на лица у фукцији субјекта, глагол стоји у м. р. јд. (Ко је дошао?
Неко / Свако је дошао).
 Неличне заменице
Упитно-
Одричне Опште Неодређене Остале
-односне
ико макар ко
за особе

неко понеко ко год

ко нико свако
когод било ко којеко
ма ко гдеко
ишта макар шта
за све

особа

нешто понешто шта год

осим

шта/што ништа свашта

штогод било шта којешта
ма шта штошта

Упитно-односне заменице
Н ко што/шта
Г кога чега
Д коме чему
А кога шта
В 
И кiм/кiме чiм/чiме
Л коме чему

 Упитно-односним заменицама упућује се на бића (ко) и на предмете, појмове, појаве (што/шта).

 У упитним реченицама ове заменице имају упитно значење: Ко је дошао? Шта си рекао?
 У односним зависним реченицама имају односно значење и у функцији су везника:
 Ко пева, зло не мисли.
 Што можеш урадити данас, не остављај за сутра.

 Падежни облици ових заменица јесу питања за добијање падежних облика других именских речи.

ПРИДЕВСКЕ ЗАМЕНИЦЕ

 Према значењу придевске заменице се деле на показне, присвојне, односно-упитне, неодређене,

одричне, опште и др.
 Показним заменицама упућује се на лице, предмет или неки други појам с обзиром на његову
просторну или временску близину говорном лицу.
 Придевске заменице, за разлику од именичких (изузев он, она, оно), могу да се јаве у сва три рода
(наш, наша, наше) и оба броја (наш, наши).
 Све придевске заменице, као и придеви, слажу се са именицом на коју се односе у роду, броју и
падежу (наш град, нашег града, наши градови).
 И падежни наставци придевских заменица углавном су исти као код придева.
  Ове заменице немају категорију лица изузев присвојних, које показују којем говорном лицу
припада оно о чему се говори.
 У реченици, као и придеви, најчешће имају службу атрибута (Наш град је најлепши.) или именског
дела предиката (Град је наш).

Далеко и од говорника и од
Близу говорнику Близу саговорнику
саговорника
овај, ова, ово тај, та, то онај, она, оно
КОЈИ?
ови, ове, ова ти, те, та они, оне, она
овакав, оваква, овакво такав, таква, такво онакав, онаква, онакво
КАКАВ?
овакви, овакве, оваква такви, такве, таква онакви, онакве, онаква
оволики, оволика, оволико толики, толика, толико онолики, онолика, онолико
КОЛИКИ?
оволики, оволике, оволика толики, толике, толика оволики, оволике, оволика

Присвојне заменице

 Присвојним заменицама казује се којем лицу нешто припада (кад нешто припада првом лицу –
мој, другом лицу – твој итд.). Добијају се као одговор на питање ЧИЈИ?
 Присвојна заменица за свако лице (свој) упућује на припадност субјекту и тада замењује све
остале присвојне заменице, без обзира на лице (Да ли си ти спаковала своју торбу? И ми смо
спаковали своје ствари.).

Присвојне заменице
Једнина Множина
мој, моја, моје наш, наша 2, наше
за 1. лице
моји, моје, моја наши, -е, -а
твој, -а, -е ваш, -а, -е
за 2. лице
твоји, -е, -а ваши, -е, -а
његов, -а, -о, њен, -а, -о њихов, -а, -о
за 3. лице
његови, -е, -а, њени, -е, -а њихови, -е, -а
свој, -а, -е
за свако лице
своји, -е, -а

Промена заменице мој (овако се мењају и заменице твој и свој):

Једнина Множина
мушки род средњи род женски род мушки род средњи род женски род
Н мој моје моја моји моја моје
Г мојег(а)/мог(а) моје мојих
Д мојем(у)/мом(е) мојој мојим
= Г. (за живо)
А = Н. моју моје моја моје
= Н. (за неживо)
В мој моје моја моји моја моје
И мојим мојом мојим
Л (о) мојем(у)/мом(е) (о) мојој (о) мојим (о) мојим (о) мојим
2
Анализа овог облика гласила би: присвојна (придевска) заменица за прво лице множине наш у ном. јд. ж. рода.
 У генитиву, дативу и локативу заменица мој, твој и свој много се чешће употребљавају облици
мог(а), мом(е),твог(а), твом(е), свог(а), свом(е), него мојег(а), мојем(у),твојег(а), твојем(у),
својег(а), својем(у).
 Краћи облици су настали од дужих тако што се ј губило између два вокала, а затим је долазило до
асимилације и сажимања вокала (мој – мојег(а) → моег(а) → моог(а) → мог(а)). Краћи облици се
употребљавају много чешће од дужих.

 Упитно-односне заменице (који, чији, какав, колики) имају упитно значење у упитним реченицама
(Који ученик је то прочитао? Чија је ово сестра? Какав ручак спремаш? Колика је то кућа?), а
односно у односним реченицама (Нека се јаве ученици који су то прочитали, То је дечак чију си
сестру јуче упознао, Спремили смо ручак какав се једе за празник, То је кућа колику си хтео.).

Упитно-односне заменице
Једнина Множина
м. р. ж. р. ср. р. м. р. ж. р. ср. р.
који која које који које која
чији чија чије чији чије чија
какав каква какво какви каква какво
колики колика колико колики колике колика

 Као присвојне заменице мој, твој и свој мења се и упитно-односна заменица који.
 Тако и она у једнини мушког и средњег рода има двојаке, дуже и краће облике у генитиву, дативу
и локативу (којег(а)/ког(а), којем(у)/ком(е)).
 У говору се краћи облици заменице који без покретног вокала на крају употребљавају нешто
чешће од дужих.
 Акузатив заменице који може бити:
 једнак генитиву када именица уз коју стоји означава нешто живо – особу или животињу
(Поново сам срео друга којег(а)/ког(а) сам јуче упознао, Добио сам пса којег(а)/ког(а) сам
одувек желео.);
 једнак номинативу када именица означава неживо, укључујући и биљке (Враћам се у свој
родни град, који ћу увек волети, Ово је кактус који сам добила за рођендан.).

 Неодређене заменице (неки, нечији, некакав, неколики) упућују на неку неодређеност –

неодређеност самог појма, неодређеност припадности појму или неодређеност његових особина
(Неки човек је дошао, Остао је нечији кишобран, Спремићу некакав оброк, Прочитао сам
неколике књиге.). Граде се додавањем не- испред упитно-односних заменица.

Неодређене заменице
Једнина Множина
м. р. ж. р. ср. р. м. р. ж. р. ср. р.
(некоји) (некоја) (некоје) (некоји) (некоје) (некоја)
/неки /нека /неко /неки /неке /нека
нечији нечија нечије нечији нечије нечија
некакав некаква некакво некакви некакве некаква
неколики неколика неколико неколики неколике неколика
 Заменица некоји готово се и не употребљава, а уместо ње користимо облик неки, у сва три рода и
оба броја.
 Заменица неколики употребљава се да означи мањи број именичких појмова (рецимо три-четири),
слично као прилог неколико.

 Одричним заменицама (никоји/ниједан, ничији, никакав, николики) нешто се одриче – постојање

самог појма, припадност појму или нека његова особина (Нисмо на путу срели ниједног човека,
Нисам узео ничију књигу, Никакве патике нисам нашао. Нису нам уступили николики простор.).
Граде се додавањем ни- испред упитно-односних заменица.
 Уместо заменице никоји у једнини се често употребљава облик ниједан. Облици у множини
(никоји, никоје, никоја) углавном се могу срести у старијим текстовима.
 Пример:
Ако су [ФОРМУЛА] четири копланарне тачке од којих никоје три нису колинеарне, онда је
[ФОРМУЛА]: […].
(З. Лучић, Еуклидска и хиперболичка геометрија)

Одричне заменице
Једнина Множина
м. р. ж. р. ср. р. м. р. ж. р. ср. р.
никоји/ никоја/ никоје/
никоји никоје никоја
ниједан ниједна ниједно
ничији ничија ничије ничији ничије ничија
никакав никаква никакво никакви никаква никакво
николики николика николико николики николике николика

 Општим заменицама (сваки, свачији, свакакав, сваколики) означава се нека свеобухватност –

свеобухватност постојања неког појма, свеобухватност припадности неком појму или
свеобухватност његових особина (Сваки ученик је то прочитао, Свачије књиге су на овом столу,
У тој књизи ћете наћи свакакве податке, Сваколики шумадијски пејзажи протежу се у
недоглед.). Граде се додавањем сва- испред упитно-односних заменица.

Опште заменице
Једнина Множина
м. р. ж. р. ср. р. м. р. ж. р. ср. р.
(свакоји)/ (свакоја)/ (свакоје)/ (свакоји)/ (свакоје)/ (свакоја)/
сваки свака свако сви све сва
свачији свачија свачије свачији свачије свачија
свакакав свакаква свакакво свакакви свакаква свакакво
сваколики сваколика сваколико сваколики сваколике сваколика

 Заменица свакоји готово се и не употребљава, а уместо ње користимо облик сваки, у сва три рода,
а у множини се употребљавају облици сви (градови), све (реке), сва (села).
 Заменица сви у једнини гласи сав (труд), сва (жеља), све (знање), значи „цео, читав”, и у том
случају спада у придеве (Повикао сам из свег гласа, Тај цвет је био лепши од свег осталог цвећа.
Сву снагу сам уложио у тај скок.).
  Облик средњег рода (све) често се у реченици употребљава самостално, па може имати службу
субјекта или објекта (Све је веома лепо, Свега се сећам, Разговараћемо о свему.).
 Заменице сваколик(и), неколик(и), николик(и) данас се у говорном језику могу чути веома ретко,
јер звуче архаично.
 Сваколик(и), значи „сав, цео, целокупан”, а јавља се још у облицима свеколик(и) и
васколик(и).
 Неколик(и) означава „мали број лица и ствари: мање од пет” (због свог значења, ова
заменица се не може јавити у једнини).
 Николик(и) је „одричан одговор на питање колик(и)”.
 Поред књижевноуметничких текстова, ове заменице данас се понекад могу јавити и у језику
медија (говорном и писаном):
 Поред сваколике љубави, потребно је и да нас нешто лично покрене ка литератури.
 Продавали су сваколике хемијске производе намењене заштити од сунца.
 Први сусрет са бојама на тој слици ствара осећај сваколике равнотеже.
 Историја сваколике васионе скривена је у једној честици материје.
 Чувени певач и данас је идол неколиких поколења.
 Идеје неколиких његових песама из првог циклуса исте су као идеје песама из другог
циклуса.
 На тим пејзажима могу се наћи и неколики космички мотиви.
 Они нам током разговора нису дали николику подршку.
 Шансе да се укључе у дискусију биле су николике.

 Остале придевске заменице: икоји, ичији, икакав, иколики, било који, било чији, било какав, било
колики и друге заменице које садрже који, чији, какав или колики у оквиру речи (понеки) или споја
двеју речи (макар који).

Једнина Множина
м. р. ж. р. ср. р. м. р. ж. р. ср. р.
икоји икоја икоје икоји икоје икоја
ичији ичија ичије ичији ичије ичија
икакав икаква икакво икакви икакве икаква
сваколики сваколика сваколико сваколики сваколике сваколика
било/ма који било/ма која било/ма које било/ма који било/ма које било/ма која
било/ма чији било/ма чија било/ма чије било/ма чији било/ма чије било/ма чија
било/ма какав било/ма било/ма било/ма било/ма било/ма
било/ма каква какво какви какве каква
колики било/ма било/ма било/ма било/ма било/ма
колика колико колики колике колика
макар који макар која макар које макар који макар које макар која
макар чији макар чија макар чије макар чији макар чије макар чија
макар какав макар каква макар какво макар какви макар какве макар каква
макар колики макар колика макар макар макар колике макар колика
колико колики
који год која год које год који год које год која год
чији год чија год чије год чији год чије год чија год
какав год каква год какво год какви год какве год каква год
колики год колика год колико год колики год колике год колика год
понеки понека понеко понеки понеке понека
 ЗАМЕНИЧКИ ПРИЛОЗИ

где год било где било

где негде понегде нигде игде свуд(а) гдегод где макар где
ма где којегде
куд(а) било куд било
год куд(а) макар
куд(а) некуд(а)  никуд(а) икуд(а) свукуд(а)
кудгод ма куд(а)
куд(а) којекуд(а)
кад(а) било кад било
год кад(а) макар
кад(а) некад(а) понекад никад(а) икад(а) увек
кадгод ма кад(а)
кад(а) којекад(а)
како год било како било
какогод како макар како
како некако  никако икако свакако
ма како којекако

где? овде ту онде

куд(а)? овуда туда онуда
кад(а)? сад(а) тад(а) онда
како? овако тако онако
одакле? одавде одатле оданде
докле? довде дотле донде
камо? овамо тамо онамо
откад(а)? одсада(а) отад(а) одонда
од кад(а)? од сад(а) од тад(а) од онда
докад(а)? досад(а) дотад(а) доонда
до кад(а)? до сад(а) до тад(а) до онда
колико? оволико толико онолико
 где било
где год било где
где негде понегде нигде игде свуд(а) макар где овде ту онде
гдегод ма где
којегде
куд било
куд(а) год било куд(а)
куд(а) некуд(а)  никуд(а) икуд(а) свукуд(а)
кудгод ма куд(а)
макар куд(а) овуда туда онуда
којекуд(а)
кад било
кад(а) год било кад(а)
кад(а) некад(а) понекад никад(а) икад(а) увек макар кад(а) сад(а) тад(а) онда
кадгод ма кад(а)
којекад(а)
како било
како год било како
како некако  никако икако свакако
какогод ма како
макар како овако тако онако
којекако
колико оволико толико онолико

одакле одавде одатле оданде

докле довде дотле донде

камо овамо тамо онамо

откад(а) одсада(а) отад(а) одонда

од кад(а) од сад(а) од тад(а) од онда
докад(а) досад(а) дотад(а) доонда
до кад(а) до сад(а) до тад(а) до онда
    
Нешто се чује. Негде се живи лепо.
Понешто се чује. Понегде се живи лепо.
Ништа се не чује. *Ништа се чује. Нигде се не живи лепо. *Нигде се живи лепо.
Свашта се чује. Свуда се живи лепо.
Да ли се ишта чује? *Ишта се чује. Да ли се игде живи лепо? *Игде се живи лепо.
Где год се живи лепо, има
Шта год се чује, важно је. *Шта год се чује. *Где год се живи лепо.
сунца.
Да ли се било где живи
Да ли се чује било шта? *Било шта се чује. *Било где се живи лепо.
лепо?
 БРОЈЕВИ

 Бројеви су речи којима се означава количина бића, предмета, појмова (два, троје, двадесеторица,
троја), или редослед бића, предмета, појмова (други, стоти, двадесет седми).
 Бројеве можемо делити на основу значења и на основу њихових граматичких особина.
 Према значењу се деле на главне (кардиналне) и редне (ординалне), а према граматичким особинама на променљиве и
непроменљиве.

ПОДЕЛА БРОЈЕВА ПРЕМА ЗНАЧЕЊУ

 У главне бројеве спадају:

 основни бројеви, којима се означава:
а) број особа мушког и женског пола или особа чији се пол не прецизира (један човек, три ученика, тридесет
људи, петсто путника), или
б) број бића, предмета, појмова, појава (четири детета, седам мачића, сто један далматинац, два облака,
десет књига, двадесет (и) пет дугмади, триста шездесет (и) пет дана);
 збирни бројеви, који се добијају од основних и којима се означава:
а) скуп особа мушког и женског пола (двоје ученика), или
б) скуп бића означених збирном именицом (четворо унучади, петоро деце, шесторо браће, троје јагњади /
јагњића, десеторо пилади/пилића);
 бројне именице на -ица, које се изводе од збирних бројева, означавају скуп мушкараца и употребљавају се уз
заједничке именице, као и уз збирну именицу браћа (двојица ученика, четворица браће, десеторица кошаркаша);
 бројни придеви, који се употребљавају уз pluralia tantum и оне именице које означавају предмете у пару (двоја кола,
троје панталоне, четвора врата, троје рукавице, петоре чарапе).

 Основни број један не означава увек количину, већ и неодређеност појма, као заменица неки (Био једном један цар…,
Током распуста сам једног дана отишао на језеро и сл.). Такође може имати значење придева исти, једнак (Та деца су
једне висине и сл.).

 У множини овај број означава неодређену количину особа или предмета, појмова, опет као заменица неки (Једни 3 говоре, а
други ћуте, Једне књиге су на столу, а друге на полици и сл.).

 Основни број оба употребљава се када се нешто тиче и једног и другог лица или појма означеног именицом (Стигла су оба
ученика / детета, Прочитала сам обе књиге и сл.). Такво значење имају и збирни број обоје, бројна именица обојица и
бројни придев обоја, -е.

3
Дубља анализа: бројни придев од основног броја један. Пошто значи исто што и неки, кажемо да му је значење заменичко, а
пошто је употребљен самостално (уза се нема именицу, мада има особине придева), можемо рећи да има функцију
карактеристичну за именице, тј. да је поименичен.
 (број у ванјезичкој
Основни Збирни Бројне именице Бројни придеви
реалности)
1 један, jeдна, jeдно   једне, -а
2 два, -е двоје двојица двоје, -а
2
оба, -е обоје обојица обоје, -а
/и један и други/
3 три троје тројица троје, -а
4 четири четворо четворица четворе, -а
… … … … …
– за особе – за особе мушког – уз pluralia tantum
различитог пола
пола – уз поjмове који
значе пар
– уз бројиве збирне
Употреба

именице

 Редни бројеви означавају који је по реду именички појам у неком низу (трећи ученик, четврто дете, пети час, прва
награда, седми дан, сто први задатак).
 Редни број други може да значи исто што и придев остали (Једни разговарају, а други читају и сл.).
 Бројеви су речи које се употребљавају уз именице, било да означавају количину бића или предмета, појмова, било њихов
редослед. Основни и збирни бројеви и бројне именице на
-ица имају посебне функције у синтагмама са именицом (три прозора, десет књига, двоје ученика, четворица браће).
Бројни придеви и редни бројеви имају функцију атрибута уз именицу (двоја кола, троје панталоне, четврто дете, пети
час).

ПОДЕЛА БРОЈЕВА ПРЕМА ГРАМАТИЧКИМ ОСОБИНАМА

 Према томе да ли имају различите облике у категоријама рода, броја и падежа, бројеви могу бити
променљиви и непроменљиви.

Понашају се као:
– нула, стотина, хиљада, милион
именице
– бројне именице на -ица
– број један
Променљиви
– два, три, четири
придеви
– бројни придеви
– редни бројеви
– од пет па навише
Непроменљиви прилози – збирни бројеви
– приближни на -ак

 Збирни бројеви су готово непроменљиви – употребљавају се само зависни падежи бројева двоје, троје
(Од тог двога изабраћу боље. Дописујем се с њима трома. Причамо о њима двома.).
ПРОМЕНА ОСНОВНИХ БРОЈЕВА

 Број један има облике за сва три рода и мења се као придев: један град, једна река, једно село.
Мушки род Средњи род Женски род
Н један једно једна
Г једног(а) једне
Д једном(е) једној
А једног(а) / један једно једну
В =Н4
И једним(е) једном
Л једном(е) једној

 Број два има исти облик за мушки и средњи род, а посебан облик за женски род:
два града / села, две реке.

Мушки и средњи род Женски род

Н два две
Г двају двеју
Д двама двема
А два две
В два две
И двама двема
Л двама двема

 У женском роду се падежни облици овог броја чешће употребљавају него у мушком, јер за мушки
постоји и бројна именица на -ица са истим значењем (двама ученицима – двојици ученика), а за
женски не постоји.

 Број три има исти облик за мушки, женски и средњи род (три града, три реке, три села) и данас се понекад употребљава
у облицима зависних падежа (Добила сам писмо од њих трију. Обратила сам се њима трима. С њима трима идем на
море.).
 Зависни падежни облици бројева два и три чешћи су када су бројеви без предлога (односи двеју држава, бављење трима
стварима и сл.).
 Када је број употребљен с предлогом, онда чешће стоји у основном облику (између две жеље, са три другарице, из три
књиге и сл.).

 Број четири се у савременом књижевном језику готово никада не мења.

4
Облик за вокатив је наведен због изразâ типа: Неваљалче један!, Магаре једно!, Будало једна! У њима је, међутим, примарна
функција речи један да нагласи негативну особину, а не да пренесе податак о броју, те се они могу и занемарити.
ПРОМЕНА РЕДНИХ БРОЈЕВА

 Редни бројеви имају облике за мушки, женски и средњи род у једнини и множини (први, -а, -о;
други, -а, -о итд.) и мењају се по падежима као придеви.

Мушки род Средњи род Женски род

Н први прво прва
Г првог(а) прве
Д првом(е) првој
А првог(а) / први прво прву
В =Н
И првим(е) првом
Л првом(е) првој

ПИСАЊЕ БРОЈЕВА

 Бројеви се састоје од једне речи (једночлани) или од више речи (вишечлани).

 У вишечланим бројевима свака реч се пише одвојено: тридесет три, двадесет петоро, педесет тројица, седамдесет
осми, хиљаду деветсто деведесет седми.
 Једночлани бројеви двеста, триста … деветсто могу се писати и као вишечлани бројеви: две стотине, девет стотина.
 Састављено се пишу редни бројеви типа тристоти, двехиљадити, двомилионити.

ПРОБЛЕМ ДАТИВА

 Значење датива у српском језику може се исказати основним бројевима један, два и три, али непроменљивим бројевима
то значење се не може исказати.

 Купио сам поклон…

Мушки род Женски род

једном пријатељу једној пријатељици

двама пријатељима двема пријатељицама

трима пријатељима трима пријатељицама

 За особе и мушког и женског пола, може се употребити облик датива збирног броја двома, трома, али од осталих збирних
бројева не може.

 Када су мушкарци у питању, основни број се може заменити бројном именицом на -ица: двојици, четворици, петорици
итд. пријатеља. Код женског рода то није могуће:
 Мушки род Женски род

четворици пријатеља ? пријатељица

десеторици пријатеља ? пријатељица

 Да би се реченицом исказао овакав садржај везан за именицу женског рода, потребно је прилагодити
реченичну конструкцију, на пример:
 Купио сам поклоне пријатељицама, а има их четири / пет / десет;
 Купио сам поклоне свакој од четири / пет / десет пријатељица;
 Купио сам поклоне за четири пријатељице и сл.

 Исто важи за означавање особа и мушког и женског пола, ако их има више од четири:
 Купио сам поклоне пријатељима, а има их четворо / десеторо;

 Купио сам поклоне сваком од четворо / десеторо пријатеља;

 Купио сам поклоне за четворо / десеторо пријатеља и сл.
 ГЛАГОЛИ

 Глаголи су речи које означавају радњу (изнети, читати, утрчати), стање (зазеленети се, одмарати се, седети) и
збивање (отоплити, смркнути се, наоблачити се). Имају вид, а мењају се по облику (времена и начини), лицу, роду и
броју, исказују стање (актив и пасив), као и потврдност/одричност. Имају и категорију глаголског рода или прелазности,
која означава да ли глаголска радња прелази на објекат. У реченици су најчешће у функцији предиката.

 Највећим бројем глагола исказује се нека радња. Обично су то радње које значе човеково свесно деловање (то може бити
и радња коју врши нека животиња, па чак и машина): градити, дизати, ставити, унети, возити, доћи, чешљати се итд.

 Глаголи могу исказивати и стање у којем се неко или нешто налази, а при томе се ништа не ради нити догађа: белети се,
шаренети се, венути, сањати, спавати, патити, лежати итд.

 Ако се глаголом исказује неки процес, најчешће природни, који се одвија сам од себе, независно од наше воље, онда
глагол означава збивање: цветати, разданити се, грмети, севати итд.

ГРАМАТИЧКЕ КАТЕГОРИЈЕ ГЛАГОЛА

 Глаголи имају вид (свршени, несвршени), род (прелазност, непрелазност; повратност, неповратност), а мењају се по
глаголском облику (време, начин), лицу (прво, друго, треће), роду (мушки, женски, средњи), броју (једнина, множина),
стању (актив, пасив) и потврдности/одричности.

ГЛАГОЛСКИ ВИД

 Вид глагола је класификациона категорија којом се означава несвршеност (неограниченост) или свршеност (ограниченост)
радње, стања или збивања.

 Глаголи се по виду деле на свршене и несвршене.

 Вид глагола се може променити додавањем суфикса или префикса (устати – устајати, волети – заволети), али тада се
добија нови глагол, а не други облик исте речи. Зато кажемо да глаголи имају глаголски вид, а не да се по њему мењају.

 Несвршени глаголи означавају радњу која траје, тј. није временски ограничена (стављати, градити, читати, возити,
дисати, волети). Ови глаголи могу бити:

1) трајни, када означавају радњу која траје без прекида (читати, учити, стајати, шетати се, гледати, пливати);

2) учестали, када означавају радњу која се понавља, која траје са повременим прекидима (претрчавати,
запиткивати, куцкати, испливавати, поскакивати, замењивати).

 Свршени глаголи означавају радњу која је завршена, тј. временски ограничена (ставити, изградити, прочитати,
превести, удахнути, заволети).

 Ови глаголи могу се поделити у четири групе:

 1) тренутно-свршени, којима се исказује да се радња цела изврши у једном тренутку (пасти, сести, трепнути,
коракнути, лећи);

2) почетно-свршени, којима се исказује свршени почетак радње (проговорити, заиграти, проходати, запевати,
заплакати);

3) завршно-свршени, којима се исказује завршетак радње (прочитати, изградити, одиграти, попити, сашити);

4) неодређено-свршени, који означавају радњу која је започета, али се не зна колико је трајала (попричати,
поседети, поразговарати, запричати се, потрајати, поиграти се).

 Двовидски глаголи су они који могу бити и свршеног и несвршеног вида, зависно од тога како су употребљени у
реченици (видети, чути, доручковати, ручати, вечерати, телефонирати, командовати, концентрисати се).

Ту песму често чујем на радију (глагол чути је несвршен).

Чим чујем ту песму, помислим на море (глагол чути је свршен).

 Највише двовидских глагола је страног порекла, и то углавном из несловенских језика.

 Од глагола једног вида могу се добити глаголи другог вида.

1) Творба свршених (перфективних) глагола од несвршених (имперфективних) назива се перфектизација. Глаголе

свршеног вида можемо добити додавањем префикса на глагол несвршеног вида (читати – прочитати, радити –
урадити, писати – написати, прати – опрати, мислити - замислити) или додавањем суфикса -ну (викати –
викнути, лупати – лупнути, гурати – гурнути, куцати – куцнути, севати - севнути).

2) Творба несвршених (имперфективних) глагола од свршених (перфективних) назива се имперфектизација. Глаголе

несвршеног вида можемо добити додавањем суфикса на глагол несвршеног вида: увежбати – увежбавати,
успорити – успоравати, покрити – покривати, дочекати – дочекивати, завити – завијати; лећи (лег-ох) – легати,
пасти (пад-ох) − падати.

ГЛАГОЛСКИ РОД

 Према категорији рода глаголи се обично деле на три врсте: прелазне, непрелазне и повратне:

1) Прелазни глаголи су они који уз себе могу имати прави објекат, тј. именичку јединицу у акузативу без предлога –
читати (књигу), певати (песму), сећи (хлеб), кувати (ручак), изговорити (реч), обући (хаљину);

2) Непрелазни глаголи су они уз које не може стајати именица у акузативу без предлога (не можемо рећи *сести
столицу, већ само сести на столицу; такви су и глаголи устати, ићи, размислити, успети, пливати, личити);

3) Повратни глаголи имају уз себе речцу се (умивати се, туширати се, руковати се, такмичити се, бојати се,
надати се). Могу бити:

a) прави повратни;

б) узајамно повратни;

в) неправи повратни.

 Од многих непрелазних глагола могу се једноставно образовати прелазни, и то помоћу префикса: ићи
– прећи (улицу), лежати – прележати (богиње), спавати – преспавати (доручак).
 Понекад један исти глагол може бити и непрелазан и прелазан. На пример, обично непрелазни
глаголи трчати и скочити/скакати прелазни су у спортском жаргону: трчати маратон, трчати
деоницу од сто метара за 10 секунди, скакати одређену висину и сл.

 Прави повратни глаголи су они којима се означава радња коју субјекат врши на самоме себи, нпр.
обући се / облачити се, обути се / обувати се, огледати се, умити се / умивати се, хвалити се,
чешљати се.
У праве повратне глаголе убрајају неки граматичари и глаголе с речцом се којима се означава вољна
активност субјекта којом он мења свој положај или стање, нпр. вратити се, дићи се, исправити се,
окренути се, сагнути се, савити се; најести се, наждерати се, напити се и сл.
Други (а то је већина српских) сматрају да су прави повратни глаголи само они код којих се повратна
речца се може заменити акузативом заменице себе: хвалити се – хвалити себе итд.

 Узајамно повратним (или реципрочним) глаголима исказује се радња коју врше два субјекта или
више њих један на другоме или један према другоме: волети се, грлити се, руковати се, тући се,
спријатељити се, грудвати се, разумети се и сл.
Код правих глагола речца се је заправо енклитички облик акузатива личне заменице за свако лице
себе.

 Они повратни глаголи који нису прави или узајамно повратни зову се неправи. Неправи повратни
глаголи су најбројнији међу повратним глаголима.
Дијахронијски посматрано, неправи повратни глаголи су они код којих повратна речца се није по
пореклу заменица себе у функцији директног објекта (у акузативу без предлога), већ у функцији
индиректног објекта (нпр. датива у глаголу молити се, генитива у глаголу белети се, црвенети се и
сл.).
Сматра се да речца се у глаголима батргати се, дочепати се вероватно води порекло од
инструментала заменице себе – *батргати собом, *дочепати собом.

 Повратни глаголи могу настати

 додавањем повратне речце се: вући се, уплашити се, хранити се и сл.;

 додавањем речце се и префиксацијом: најести се (: јести), наспавати се (: спавати), распевати се

(: певати), устрчати се (: трчати) итд.

 Неки глаголи се јављају у истом значењу и у повратној и у неповратној форми: димити – димити се
(чешће са „се”), сијати – сијати се (нпр. Није злато све што (се) сија.), шетати – шетати се. (Шета
свако вече и Шета се свако вече, а друго је, и сасвим ново, шетати пса, где је овај глагол прелазан).

 Повратне глаголе не треба мешати са рефлексивним пасивом (с примерима типа: Беспотребно се увозе
страни пољопривредни производи.), као ни са безличним конструкцијама типа Увече се дуго седи (=
Увече људи дуго седе.).

Неправи повратни и прелазни глаголи

 У говорном језику се неправи повратни глаголи одмарати се и одморити се често неправилно употребљавају без речце
се.
 Погрешно Правилно

Данас ћу цео дан одмарати. Данас ћу се цео дан одмарати.

Одморите мало. Одморите се мало.

 Постоје и прелазни глаголи одморити и одмарати.

Одмарам ноге на столици.

Одмори очи од читања!

Ови глаголи су прелазни кад се односе на тело и његове делове (одмарати/одморити тело, ноге, руке, очи, мозак,
мишиће). Али, када се ови глаголи односе на целу особу, онда су повратни (одморити се, одмарати се).

ГЛАГОЛСКИ ОБЛИЦИ

 Сваки глагол се може јавити у различитим глаголским облицима.

 На основу тога да ли се глаголски облик може мењати по лицима или не, делимо их на личне и неличне.

 У личне глаголске облике спадају времена и начини.

Лични глаголски облици

Нелични глаголски облици
Времена Начини
презент императив инфинитив
перфекат потенцијал радни глаголски придев
аорист потенцијал прошли трпни глаголски придев
имперфекат футур II глаголски прилог садашњи
плусквамперфекат глаголски прилог прошли
футур I

 Неки граматичари сврставају у систем глаголских времена и футур други, док га други сматрају
начином.

 Категорија времена повезана је на одређени начин с глаголским видом: имперфекат могу имати само глаголи несвршеног
вида, аорист је неупоредиво чешћи од свршених него од несвршених глагола, а апсолутно презентско значење имају само
несвршени глаголи.

 Према начину грађења, глаголски облици се деле на просте и сложене. Прости облици се граде од инфинитивне или
презентске основе глагола и наставака за облик (нпр. чита-м,
-ш), а у састав сложених улазе облици помоћних глагола јесам, хтети и бити (нпр. читао сам, читаћу, читао бих).

 Сви сложени глаголски облици осим футура првог имају облике за род.
 Прости глаголски облици Сложени глаголски облици
презент перфекат
аорист плусквамперфекат
имперфекат футур I
императив потенцијал
инфинитив потенцијал прошли
радни глаголски придев футур II
трпни глаголски придев
глаголски прилог садашњи
глаголски прилог прошли

 При грађењу различитих глаголских облика додајемо наставке на инфинитивну или презентску основу, које су у
појединим облицима делимично промењене.

Лични глаголски облици

 У личне глаголске облике спадају они који се могу мењати по лицима: презент, перфекат, аорист, имперфекат,
плусквамперфекат, футур I, императив, потенцијал, потенцијал прошли и футур II.

Презент

 Презентом се означава радња која се дешава у времену говорења (Пишем писмо, Дува ветар, Ми са трибина гледамо како
они играју кошарку.).

 Презент се у овом значењу исказује несвршеним глаголима, а када има неко друго значење (на пример, прошлог времена:
Сретнем јуче друга и одиграм с њим баскет.), презент се исказује и свршеним глаголима.

 Гради се од презентске основе и личних наставака.

Једнина Множина
1. лице пева-м пева-мо
2. лице пева-ш пева-те
3. лице пева-ø трес-у, пева-ју, рад-е

 У првом лицу презента јавља се и наставак -у, али само код два глагола: моћи и хтети (могу, хоћу).

 У 3. лицу множине презент има тројаке наставке:

 наставак -ју се додаје на основу која не садржи глас ј испред вокала основе: пева-ју, слуша-ју, ставља-ју, разговара-ју,
ствара-ју;

 код осталих глагола наставци -е и -у додају се на окрњену основу: рад-е, вол-е, слав-е, траж-е, вид-е; пиш-у, ид-у,
попн-у се, тек-у, чуј-у, путуј-у, шиј-у, додај-у, радуј-у се.

 Неки глаголи имају двојаке облике презента: знам/знадем, имам/имадем, одем/отидем и др. Иако се ради о дублетима,
можемо рећи да се облици у загради много ређе употребљавају.
Перфекат

 Перфектом се означава радња која се дешавала у прошлости, пре времена говорења (Јуче сам прочитао новине, Пре
неколико дана срели смо се на улици, О томе су разговарали у суботу).

 Гради се од енклитичких облика помоћног глагола јесам у презенту и радног глаголског придева глагола који се мења.

Једнина Множина
1. лице (ја) сам певао (ми) смо певали
2. лице (ти) си певао (ви) сте певали
3. лице (он) је певао (они) су певали

 У 3. лицу једнине перфекта повратних глагола не употребљава се је: Смејала се а не *Смејала се је, или Одушевио се
поклоном, а не *Одушевио се је поклоном.

 Постоји и такозвани крњи перфекат, који се јавља без помоћног глагола. Овај облик је најчешћи у новинским насловима:
Плави донели медаље!, Наши оправдали поверење!, Стигли инвеститори!

Аорист

 Аористом се означава радња која се десила непосредно пре времена говорења (Рекох ти то малопре, Он стаде у ред, Ево,
стигоше гости.).

 Гради се од инфинитивне основе на коју се додају двојаки наставци.

Једнина Множина
1. лице рек-ох / чу-х рек-осмо / чу-смо
2. лице реч-е / чу-ø рек-осте / чу-сте
3. лице реч-е / чу-ø рек-оше / чу-ше

 Ако се глагол у инфинитиву завршава на -сти или -ћи, у 1. лицу једнине и у свим лицима множине јавља се вокал о у
оквиру наставка, а 2. и 3. лице једнине имају наставак -е (дођох, дóђе, дођоше; подигох, пoдиже, подигоше; седох, сeде,
седоше).

 Код осталих глагола нема вокала о, нити наставака за 2. и 3. лице једнине (угледах, uгледā, угледаше; скочих, скoчi,
скочише; ускликнух, uсклiкнu, ускликнуше).

 Аорист се може градити и од глагола свршеног (урадих) и од глагола несвршеног вида (радих), али се у пракси најчешће
јављају само од глагола свршеног вида.

Имперфекат

 Имперфектом се означава радња која се дешавала у одређеној прошлости или напоредо с неком другом прошлом радњом,
а употребљава се само у приповедању (Он стајаше на капији, а ми му махасмо, Трговци нам нуђаху своје производе, То
беху тешка времена).

 У говорном језику имперфекат се скоро сасвим изгубио. Може се чути још у питањима типа Шта то беше…? или Како се
оно зваше…?).
 Гради се тако што се на инфинитивну или презентску основу глагола додају тројаки наставци.

Једнина Множина

(трес)-ијах тресијах (трес)-ијасмо тресијасмо

1. лице (град)-јах  грађах (град)-јасмо грађасмо
(пева)-ах певах (пева)-асмо певасмо

(трес)-ијаше тресијаше (трес)-ијастетресијасте

2. лице (град)-јаше  грађаше (град)-јасте грађасте
(пева)-аше певаше (пева)-асте певасте

(трес)-ијаше тресијаше (трес)-ијахутресијаху

3. лице (град)-јаше  грађаше (град)-јаху грађаху
(пева)-аше певаше (пева)-аху певаху

 Наставци -ијах, -ијаше, -ијаше, -ијасмо, -ијасте, -ијаху додају се на окрњену презентску основу глагола на -ћи и -сти
(плетијах, плетијаше, плетијаху; пецијах, пецијаше, пецијаху; сецијах, сецијаше, сецијаху; тецијах, тецијаше,
тецијаху).

 Наставци -јах, -јаше, -јаше, -јасмо, -јасте, -јаху додају се на окрњену презентску основу, при чему се сугласник
основе јотује (грађах, грађаше, грађаху; сеђах, сеђаше, сеђаху, брињах, брињаше, брињаху; тоњах, тоњаше, тоњаху,
чињах, чињаше, чињаху).

 Наставци -ах, -аше, -аше, -асмо, -асте, -аху додају се на инфинитивну основу глагола који се завршавају на -ати, при
чему долази до сажимања вокала а из основе и наставка, па тако настаје једно дуго а (писах, писаше, писаху; држах,
држаше, држаху; скупљах, скупљаше, скупљаху; нестајах, нестајаше, нестајаху; осећах, осећаше, осећаху).

 Имперфекат се гради само од глагола несвршеног вида.

Плусквамперфекат

 Плусквамперфектом се означава радња која се десила или се дешавала у прошлости пре неке друге прошле радње (Био
сам већ отпутовао кад су се они јавили, Беху дошли пре него што смо очекивали, Ја се још нисам био родио кад су моји
родитељи стигли у Америку).

 Гради се од перфекта или имперфекта помоћног глагола бити и радног глаголског придева глагола који се мења.

Једнина Множина
(ја) сам био отишао (ми) смо били отишли
1. лице
бејах/бех отишао бејасмо/бесмо отишли
(ти) си био отишао (ви) сте били отишли
2. лице
бејаше/беше отишао бејасте/бесте отишли
(он) је био отишао (они) су били отишли
3. лице
бејаше/беше отишао бејаху/беху отишли

 У говорном језику плусквамперфекат се не јавља тако често, посебно онај са имперфектом помоћног глагола бити.
Футур I

 Футуром првим се означава радња која ће се десити у будућности, после времена говорења (Рећи ћу ти то после,
Разговараћемо сутра, Стићи ћеш брзо).

 Гради се од енклитичких облика презента помоћног глагола хтети и инфинитива глагола који се мења.

Једнина Множина
1. лице (ја) ћу певати / певаћу (ми) ћемо певати / певаћемо
2. лице (ти) ћеш певати / певаћеш (ви) ћете певати / певаћете
3. лице (он) ће певати / певаће (они) ће певати / певаће

 Енклитички облик помоћног глагола може стајати испред инфинитива глагола који се мења или иза њега.

 Кад је помоћни глагол иза инфинитива, не понашају се сви глаголи исто:

 глаголи на -ти губе инфинитивни наставак, а помоћни глагол пише се заједно са основом (плесаћемо, пробудићете се,
разговараће, слушаћу, стаћеш);

 глаголи на -ћи пишу се на исти начин као и кад је помоћни глагол испред инфинитива (доћи ћу, рећи ћемо, стићи
ћете, ићи ћеш, ући ће).

Императив (заповедни начин)

 Императивом се изриче заповест, молба, забрана, подстицај или савет да се радња изврши (Реци ми то сада, Поједи воће,
Не бацај отпатке!, Веруј ми, Спавајте дуже).

 Има само облике за 2. лице једнине и 1. и 2. лице множине.

 Гради се тако што се на окрњену или пуну презентску основу додају двојаки наставци.

Једнина Множина
пиш-имо
1. лице  пева-јмо
пиш-и пиш-ите
2. лице пева-јте
пева -ј

 Код глагола који у 3. лицу множине презента на крају имају -ју или -је додају се наставци -ј, -јмо, -јте (читај, залиј,
умијмо се, певајмо, слушајте, обој, стој, напојте).

 Код готово свих осталих глагола додају се наставци -и, -имо, -ите (види, издржи, урадимо, јавите, треси, обуци, узмите,
дођи, испеците, носимо, пиши).

 За 3. лице једнине и множине нема посебних облика, али се заповест може изразити речцом нека и презентом
одговарајућег глагола: нека дође, нека дођу, нека се јави, нека се јаве , нека пева, нека певају.
 Интересантно је да императивна речца немој може имати наставке као глагол у императиву: немојмо, немојте. Често се
употребљава заједно са глаголом у инфинитиву и тада је ова конструкција синонимна са одричним императивом: уместо
Не заустављајте се! можемо рећи и Немојте се заустављати!

Типична грешка Правилан облик

зали залиј
издвоји издвој
наброји наброј
нави навиј
обоји обој
одвоји одвој
освоји освој
преброји преброј
престроји се престрој се
попи попиј
преви превиј
разби разбиј
разуми разумеј
уви увиј
удостоји удостој
уми се умиј се
уши ушиј

Потенцијал

 Потенцијалом се изриче жеља, могућност или намера да се радња врши (Пошао бих сад кући, Волели бисмо да сутра
дођете код нас, Он би играо тенис сваки дан5).

 Гради се од енклитичких облика аориста помоћног глагола бити и радног глаголског придева глагола који се мења.

Једнина Множина
1. лице (ја) бих певао (ми) бисмо певали
2. лице (ти) би певао (ви) бисте певали
3. лице (он) би певао (они) би певали

Потенцијал прошли

 Потенцијалом прошлим изриче се радња која се могла реализовати у прошлости (Тамо сам неки дан сакрио онај сир, иначе
– били би га нашли на претресу).

Једнина Множина
1. лице (ја) бих био певао (ми) бисмо били певали
2. лице (ти) би био певао (ви) бисте били певали

5
Ова реченица се може читати двојако: (1) „тенис му се игра сваки данˮ и (2) „у прошлости је имао обичај да сваки дан игра
тенисˮ.
 3. лице (он) би био певао (они) би били певали

 Потенцијал прошли се данас врло ретко користи. Уместо њега се употребљава потенцијал.

Футур II

 Футуром другим се означава неостварена радња за коју се претпоставља да ће се догодити у будућности, пре, за време,
или после неке друге будуће радње (Кад будем дошао, ручаћемо; Док будемо радили, слушаћемо музику; Пре него што
будеш предао рад, прегледај га још једном).

 Гради се од презента помоћног глагола бити и радног глаголског придева глагола који се мења.

Једнина Множина
1. лице будем певао будемо певали
2. лице будеш певао будете певали
3. лице буде певао буду певали

Нелични глаголски облици

Инфинитив

 Инфинитив је основни облик глагола којим се именује глаголска радња, стање, збивање (говорити, слушати, радовати се,
разданити се, волети, ићи, рећи).

 Јавља се увек у истом облику са завршецима -ти и -ћи.

 По мишљењу готово свих граматичара, твори се од инфинитивне (аористне) основе и наставка -ти,
што је код глагола на -ти (нпр. чита-ти) утврдиво и синхронијски и дијахронијски, а код глагола на -
ћи (нпр. пећи) само дијахронијски.

 То би значило да је -ти у ловити, читати и сл. наставак (дакле посебна морфема), а -ћи у пећи, рећи,
тећи и сл. само завршетак.

 Глаголи на -ћи представљају затворену групу, јер се више не творе нови глаголи који би се овако
завршавали.

 Инфинитив може имати потврдни односно одрични облик (ићи, не ићи; говорити, не говорити).

 Употребљава се за творбу футура I, као допуна модалним и фазним глаголима (нпр. ваља устати, не може му се
веровати, односно поче радити).

Радни глаголски придев

 Радни глаголски придев служи за грађење сложених глаголских облика: перфекта, плусквамперфекта, футура другог и
потенцијала (читао сам, беше дошао, будете допутовали, казао бих).

 Гради се од инфинитивне основе и наставака.

 Мушки род Женски род Средњи род
Једнина (ради)-о (ради)-ла (ради)-ло

Множина (ради)-ли (ради)-ле (ради)-ла

 Многи глаголи на -ћи и -сти имају неправилне облике радног глаголског придева, што је резултат различитих промена
током историје језика (ићи – ишао, проћи – прошао, пасти – пао, срести – срео, красти – крао).

Трпни глаголски придев

 Трпни глаголски придев служи за грађење пасивних облика (трпног стања), у којима означава да је на некоме или нечему
извршена глаголска радња (обављен је, биће похваљене, буде сазидана, били би завршени).

 Гради се од инфинитивне или презентске основе и тројаких наставака.

 Наставак -н имају глаголи који се завршавају на -ати (отпеван, кован, урезан, сазидан, оран, свиран, копиран).

 Наставак -т имају глаголи који се завршавају на -нути (збринут, покренут, скинут, затегнут, подигнут,
преврнут).

 Наставак -ен имају глаголи на -ћи и -сти (пронађен,извучен, стечен, изречен, исплетен, истресен). Овај наставак
имају и глаголи на -ити, при чему долази до јотовања или до уметања -в- или -ј- (схваћен, измишљен, виђен, ношен,
купљен, шивен, ливен, умивен, попијен, сузбијен).

Мушки род Женски род Средњи род

(одржа)-н (одржа)-на (одржа)-но
Једнина (покрену)-т (покрену)-та (покрену)-то
(трес)-ен (трес)-ена (трес)-ено
(одржа)-ни (одржа)-не (одржа)-на
Множина (покрену)-ти (покрену)-те (покрену)-та
(трес)-ени (трес)-ене (трес)-ена

 Трпни глаголски придев гради се само од прелазних глагола.

Типична грешка Правилан облик

довежен довезен
извежен извезен
увежен увезен
превежен превезен
унешен унесен/унет
донешен донесен/донет
изнешен изнесен/изнет
загрижен загризен

спасен спáсти
спашен спасити

Глаголски прилог садашњи

 Глаголски прилог садашњи означава радњу која се дешава истовремено с неком другом радњом која је у реченици
исказана глаголом у функцији предиката (Читајући ту књигу много сам сазнала, Славећи пролеће, људи се спремају за
пољске радове, Шетајући се парком, срела сам друга).

 Гради се тако што се на 3. лице множине презента дода наставак -ћи.

(певају)-ћи

 Јавља се увек у истом облику. Једино још може имати потврдни односно одрични облик (причајући, не причајући; шалећи
се, не шалећи се).

 Глаголски прилог садашњи, као и имперфекат, гради се само од глагола несвршеног вида.

Типична грешка Правилан облик

познавајући познајући
давајући дајући
предавајући предајући
продавајући продајући
додавајући додајући
плакајући плачући
скакајући скачући

Глаголски прилог прошли

 Глаголски прилог прошли означава радњу која се десила пре неке друге радње која је у реченици исказана глаголом у
функцији предиката (Прочитавши упутство, укључила сам нови телефон, Прославивши Ускрс, вратили смо се у школу,
Прошетавши се по кеју, сели су на клупу).

 Гради се тако што се на инфинитивну основу дода наставак -вши или -авши.

(уради)-вши
(рек)-авши

 Ако се основа глагола завршава на сугласник, додаје се наставак -авши (отресавши, испекавши, стигавши;
пошавши, дошавши, изашавши).

 Код већине глагола на -сти типа пасти – падох, срести – сретох и сл. глаголски прилог прошли
по правилу се гради од измењене аористне основе, тј. од оне коју имамо у рад. гл. прид.:

 (-)бости, (-)бодем / (-)бод-ох: избов-ши, убовши;

 -вести, -ведем / -вед-ох: довевши, извевши, навевши, одвевши, повевши, свевши, увевши;

 (-)јести, (-)једем / (-)јед-ох: изјевши, најевши се, прејевши се;

 (-)красти, (-)кра-дем / (-)крад-ох: искравши се, укравши;

 (-)пасти, (-)паднем / (-)пад-ох: павши, допавши, препавши се, припавши;

 (-)плести, (-)плетем / (-)плет-ох: заплевши (се), исплевши, расплевши, саплевши (се), уплевши
(се);

 (-)сести, (-)седнем / (-)сед-ох: севши, засевши;

  (-)срести, (-)сретнем / (-)срет-ох: сревши, сусревши (се).

 У свим другим случајевима додаје се наставак -вши (пожелевши, макнувши, помисливши, чувши).

 Данас су врло ретки примери с пуном аористном основом типа наведавши, седавши, с тим што се
код овога другога глагола јавља и седнувши, дакле од основе на -ну, иако инф. у књ. језику гласи
само сести.

 Врло ретко, углавном у књижевним делима, може се срести глаголски прилог прошли са наставком -в/-ав (помислив,
видев, дошав, не рекав).

 Иако се овај облик може градити од глагола оба вида (радивши, читавши; урадивши, прочитавши), много су чешћи
облици од глагола свршеног вида.

 Глаголски прилози садашњи и прошли неких глагола могу постати прави придеви и бити у служби атрибута (текућа вода,
летећи ћилим, будући председник, бивши ученик).

Облици помоћних глагола

 У српском језику помоћни глаголи су: јесам, бити и хтети.

 Глагол јесам можемо посматрати као посебан глагол или као суплетивни облик презента глагола бити.

Помоћни глагол јесам

 Глагол јесам има само облике презента, и то наглашене и ненаглашене (енклитичке) облике. Енклитички облици служе за
грађење перфекта.

презент јесам/сам, јеси/си, јесте/је, јесмо/смо, јесте/сте, јесу/су

 Одрични облици презента глагола јесам специфични су по томе што се негација пише заједно са глаголом: нисам, ниси,
није, нисмо, нисте, нису.

Помоћни глагол бити

 Глагол бити има све облике осим трпног глаголског придева.

 Презент глагола бити служи за грађење футура II, а аорист за грађење потенцијала (с тим што у потенцијалу 3. лице
множине гласи би).

 Имперфекат овог глагола служи за грађење плусквамперфекта (то је један од два начина творбе плусквамперфекта).
 презент будем, будеш, буде, будемо, будете, буду
перфекат био сам, био си, био је, били смо, били сте, били су
аорист бих, би, би, бисмо, бисте, бише
плусквам- бејах био, бејаше био, бејаше био, бејасмо били, бејасте били, бејаху
перфекат били
бејах/бех, бејаше/беше, бејаше/беше, бејасмо/бесмо, бејасте/бесте,
имперфекат
бејаху/беху
футур I бићу, бићеш, биће, бићемо, бићете, биће
императив буди, будимо, будите
потенцијал био бих, био би, био би, били бисмо, били бисте, били би
футур II будем био, будеш био, буде био, будемо били, будете били, буду били
радни гл.
био, била, било, били, биле, била
придев
гл. прилог
будући
садашњи
гл. прилог
бивши
прошли

Помоћни глагол хтети

 Глагол хтети има све облике осим трпног глаголског придева и императива. Овај глагол у презенту има наглашене и
ненаглашене (енклитичке) облике. Енклитички облици служе за грађење футура I.

презент хоћу, хоћеш, хоће, хоћемо, хоћете, хоће

перфекат хтео сам, хтео си, хтео је, хтели смо, хтели сте, хтели су
хтедох/хтех, хтеде/хте, хтеде/хте, хтедосмо/хтесмо,
аорист
хтедосте/хтесте, хтедоше/хтеше
плусквам- бејах хтео, бејаше хтео, бејаше хтео, бејасмо хтели, бејасте хтели,
перфекат бејаху хтели (или био сам хтео, био си хтео итд.)
имперфекат хоћах, хоћаше, хоћаше, хоћасмо, хоћасте, хоћаху
футур I хтећу, хтећеш, хтеће, хтећемо, хтећете, хтеће
потенцијал хтео бих, хтео би, хтео би, хтели бисмо, хтели бисте, хтели би
потенцијал бих био хтео, би био хтео, би био хтео, бисмо били хтели, бисте били
прошли хтели, би били хтели
будем хтео, будеш хтео, буде хтео, будемо хтели, будете хтели,
футур II
буду хтели
радни гл.
хтео, хтела, хтело, хтели, хтеле, хтела
придев
гл. прилог
хотећи
садашњи
гл. прилог
хтевши
прошли

 Одрични облици облици презента глагола хтети, као и глагола јесам, специфични су по томе што се негација пише
заједно са глаголом: нећу, нећеш, нeће, нећемо, нећете, нeћē.

ГЛАГОЛСКО ЛИЦЕ, РОД И БРОЈ

 Лични глаголски облици могу се наћи у првом (читам, читамо), другом (читаш, читате) или трећем (чита, читају)
лицу једнине и множине.

 Глаголи у радном и трпном глаголском придеву и у сложеним глаголским облицима који се од њих творе могу се наћи у
мушком (читао, читали), женском (читала, читале), или средњем (читало, читала) роду једнине и множине.

 Облике једнине и множине могу имати сви глаголски облици осим инфинитива и глаголског прилога прошлог и
садашњег.

 Глаголи који означавају неко деловање које привидно проистиче само од себе, без вршиоца (грмети, севати, смркавати
се, отопљавати, разданити се, наоблачити се), у реченици увек стоје у трећем лицу (ако облик разликује род, овакав
глагол биће у средњем роду – грмело је, севало је, смркавало се).6

ГЛАГОЛСКО СТАЊЕ

 Под овом глаголском категоријом подразумева се активно (радно) глаголско стање или актив (Ове године многи читају
ту књигу.) и пасивно (трпно) глаголско стање или пасив (Та књига је ове године веома читана.).

 Сви глаголи имају актив, а само прелазни имају и пасив.

 Пасив се употребљава кад је вршилац радње небитан и кад је у првом плану трпилац радње. Гради се на два начина: 1) од
помоћних глагола бити (ретко бивати) и јесам и трпног глаголског придева и 2) од глагола у активном облику и речце се.

1) Пасив са трпним придевом (партиципски пасив) има све глаголске облике као и актив осим потенцијала прошлог
(и радног глаголског придева). У следећој табели дати су облици актива и партиципског пасива глагола читати.

Глаголски облик Актив Пасив

▪ бива читан (ако се радња понавља)
презент чита ▪ читан је (ако се означава стање или особина:
Овај роман је читан.)
перфекат читао је читан је
аорист (про) чита би (про)читан
плусквамперфекат био је читао био је читан
имперфекат читаше бејаше (беше) читан
футур I читаће биће читан
потенцијал читао би био би читан
императив читај буди читан
футур II буде читао буде читан
инфинитив читати бити читан
глаголски прилог прошли читавши бивши читан
глаголски прилог садашњи читајући будући читан

2) Пасив са речцом се (рефлексивни пасив) гради се тако што се активном облику глагола у 3. лицу дода се:

Књиге се данас ређе читају. (презент)

Књиге су се некад чешће читале. (перфекат)

6
Овакви глаголи не морају увек бити у неутралном облику (3. л. јд. ср. рода), тј. помоћу њих се не морају формирати само
безличне реченице (почело је грмети; напољу сева). Наиме, понекад се у процесима о којима је реч може препознати носилац,
тј. елемент који их омогућава или изазива, па се одатле може добити субјекат (небо се наоблачило; севају муње). Сем овако,
неки од датих глагола могу добити субјекат зато што се у основном значењу не морају односити само на атмосферске појаве
(грме топови; севају ватре) или захваљујући полисемији (Грмео је у Скупштини).
 Та књига ће се читати и у будућности. (футур I)

 Пасивне конструкције нису толико честе у српском језику (поготову оне са трпним придевом), бар не у оној мери у којој
се пасив јавља у неким другим европским језицима.

 Пасив није неки посебан глаголски облик (као што су то, нпр. инфинитив или презент) него систем облика којима се
исказује трпно стање.

ГЛАГОЛСКА КАТЕГОРИЈА ПОТВРДНОСТИ/ОДРИЧНОСТИ

 Сваки глагол може се јавити у потврдном и одричном облику. Одрични облик гради се додавањем речце не (односно ни)
испред помоћних глагола кад су сложени глаголски облици у питању, или испред глагола у простом глаголском облику.

Глаголски облик Потврдни облик Одрични облик

презент градим не градим
перфекат градио сам нисам градио
аорист градих не градих
плусквамперфекат био сам градио нисам био градио
имперфекат грађах не грађах
футур I градићу нећу градити
потенцијал градио бих не бих градио
потенцијал прошли бих био градио не бих био градио
императив гради не гради
футур II будем градио не будем градио
инфинитив градити не градити
гл. прилог прошли градивши не градивши
гл. прилог садашњи градећи не градећи

ГЛАГОЛСКЕ ВРСТЕ

 Глаголске основе служе и као полазиште за класификацију глагола на поједине врсте.

 При томе се може поћи од инфинитивне основе, од презентске основе или од односа тих основа.

 Најчешће се полази од односа између инфинитивне и презентске основе, с тим што је код једних
граматичара примарна инфинитивна, а код других презентска основа.

 Белић је поделио глаголе у српском језику на осам врста, што је углавном прихваћено у српској
граматици, било у оригиналној, Белићевој, било у нешто модификованој, Стевановићевој варијанти.

 Стевановић је, по препоруци француског слависте А. Вајана, модификовао Белићеву поделу тако што
је његову пету врсту (типа резати – режем) припојио другој (типа рвати се – рвем се). Ту поделу на
седам врста имамо у претежном делу данашње српске граматичке литературе.

 1. врста – глаголи с односом -е (през. основа) : -К (консонант, инфинитивна основа), тј. глаголи с
нултим наставком у инфинитивној основи којем претходи консонант, нпр.
трес-е-мо – трес-ø-ти, гриз-е-мо – грис-ø-ти;
 2. врста:

а) глаголи с односом -е (през. основа) : -а (инф. основа), нпр. ор-е-мо – ор-а-ти,

постај-е-мо – постај-а-ти;

б) глаголи с односом -[ј]е (през. основа) : -а (инф. основа), нпр. пиш-е-мо – пис-а-ти, клич-е-мо –
клиц-а-ти;

 3. врста – глаголи с односом -не (през. основа): -ну (инф. основа), нпр.
брин-е-мо – бри-ну-ти, кис-не-мо – кис-ну-ти;

 4. врста:

а) гл. с односом -је (през. основа): -ø (инф. основа), нпр. пи-је-мо – пи-ø-ти,
чу-је-мо – чу-ø-ти;

б) гл. с односом -је (през. основа): -а (инф. основа), нпр. раду-је-мо се – радов-а-ти се, испиту-је-
мо – испитив-а-ти;

 5. врста:

a) глаголи с односом -а (през. основа): -а (инф. основа), нпр. чит-а-мо – чит-а-ти, блист-а-мо –
блист-а-ти, пев-а-мо – пев-а-ти;

б) малобројни глаголи с односом -е (през. основа): -е (инф. основа) у којима имамо континуант
јата, нпр. разум-е-мо – разум-е-ти, см-е-мо – см-е-ти;

 6. врста:

а) глаголи с односом -и (през. основа): -и (инф. основа), нпр. мисл-и-мо – мисл-и-ти, лом-и-мо –
лом-и-ти, нос-и-мо – нос-и-ити;

б) глаголи с односом -и (през. основа): -е (инф. основа), нпр. вид-и-мо – вид-е-ти,

вол-и-мо (се) – вол-е-ти (се), бел-и-мо се – бел-е-ти се;

 7. врста – глаголи с односом -и (през. основа): -а (инф. основа), нпр. ћут-и-мо – ћут-а-ти, држ-и-мо
– држ-а-ти.
Глаголска врста Презентска основа Инфинитивна основа
1. -е (гриземо) -Кø (гристи)
а) -е (оремо) -а (орати)
2.
б) -[ј]е (режемо) -а (резати)
3. -не (киснемо) -ну (киснути)
а) -је (пијемо) -ø (пити)
4.
б) -је (радујемо се) -а (радовати се)
a) -а (читамо) -а (читати)
5.
б) -е (умемо) -е (умети)
а) -и (носимо) -и (носити)
6.
б) -и (видимо) -е (видети)
7. -и (ћутимо) -а (ћутати)
 ПРИЛОЗИ

 Прилози (адверби) непроменљиве су речи које стоје уз глаголе, придеве, именице (или заменице) или
друге прилоге и обележавају, спецификују неки од њихових пратилачких момената.

 За разлику од придева, прилози не указују на односе између онога што значи реч уз коју стоје. (На
пример, придевом липов у синтагми липов хлад указује се и на однос између липе и хлада, док се
прилог добро у синтагми добро хлади указује само на начин вршења радње.)

 У реченици су прилози најчешће у служби прилошке одредбе. У тој функцији, тј. кад стоје уз глагол,
прилози изричу место, време, начин или вршења радње, као и меру, интензитет и сл.

 Синтаксички, могу се довести у везу с питањима као што су где, када, како, зашто и колико.

 Сходно томе, они се деле на прилоге:

а) за место: доле, горе, напред, назад, позади, унутра, напоље, напољу, близу, далеко, свуда, десно,
лево итд.;

б) за време: јуче, данас (нпр. Данас је четвртак.), сутра, јутрос, вечерас, довече, ујутру (и ујутро),
увече, зимус, летос, касно, рано, пре, после, одмах, давно, често, ретко, дању, ноћу итд.;

в) за начин: добро, лоше, лепо (нпр. Лепо пева.), слабо (нпр. Слабо греју.), радо, нерадо, занимљиво,
брзо, изванредно, изврсно, људски, мушки (нпр. Умри мушки!), пријатељски, другарски, јуначки;
енглески, српски (нпр. Говори српски да те свако разуме!) и сл.;

г) за количину, меру, степен, интензитет и сл.: мало, много (нпр. Мало прича, много ради.), пуно,
доста, још, довољно и др.

 Прилози могу стајати и уз придеве или прилоге изведене од придева, и тада указују на степен особине
која се казује тим придевима или прилозима: у синтагми с придевима или другим прилозима имају
улогу интензификатора:

а) уз придеве: врло леп, веома уљудан, јако богат, прилично скуп и сл.;

б) уз прилоге: Доћи ћу врло радо. Изгледа изузетно добро. Не спава толико лоше. Преводи
необично брзо;

 Уз именице (у ген. јд. или мн.) или именичке заменице (у ген. мн.) употребљавају се најчешће
количински прилози, нпр. много брашна, мало брига, доста њих и сл. Изузетно, и неки други прилози
могу стајати уз именице ако оне значе радњу: Забрањено је скретање налево. Пријала му је шетња
ноћу.

 Значење већине прилога може се дефинисати синтагмом: налево – на леву страну, овде – на овом(е)
месту – јуче – јучерашњег дана, зимус – ове зиме, занимљиво – на занимљив начин и сл.

Компарација прилога
 Компарација, као граматичка (морфолошка) категорија, није својствена само придевима, већ и
прилозима.

 Од прилога посебне облике за исказивање већег степена или количине, јачине, разлике у времену и
простору и сл. могу имати прилози за начин или количину, као и неки прилози за место и време:

а) прилози за начин: лепо – лепше – најлепше, радо – радије – најрадије, слабо – слабије, добро –
боље – најбоље;

б) прилози за количину: мало – мање – најмање, много – више – највише итд.;

в) прилози за место: далеко – даље – најдаље, близу – ближе – најближе , високо – више, ниско –
ниже;

г) прилози за време: рано – раније – најраније, касно – касније – најкасније.

 Из наведених примера види се да компаратив и суперлатив прилога имају облике као и придеви у
средњем роду.

 Обличка сличност између прилога и придева у средњем роду (од којих су многи прилози и настали)
ствара понекад тешкоће у њиховом идентификовању у реченици.

 Зато је важно утврдити њихову функцију у реченици: атрибутска функција указује на придев,
прилошка на прилог.

 Неки месни и временски прилози имају исте облике као предлози, нпр. близу, ниже, више; пре, после.
Разлика између ових прилога и предлога, који су у ствари прилошког порекла, огледа се у томе што
прилог стоји уз глагол (као прилошка одредба или као прилошки предикатив) и одређује место или
време вршења радње, нпр. Ако је далеко Америка, близу је Европа — док предлози увек стоје уз
именицу или именичку заменицу (близу града, близу њих).

 Предлог стоји увек испред именице и указује на однос према другим речима у реченици, нпр. Близу
врата стајао је чивилук. (Можемо предлог близу заменити неким правим предлогом, нпр. код: код
врата.)

Порекло и творба прилога

 Према српској граматичкој традицији (оличеној у учењу Александра Белића и његових ученика),
прилози се, по постанку, деле на праве и неправе.

 Прави су прилози неизведени, немотивисани (јуче и сл.).

 Највећи број прилога су неправе прилошке речи, а могу потицати од различитих врста речи.

а) Од именица потичу најчешће прилози за време: зими, лети, дању, ноћу, зором, зимус, летос,
данас, ноћас, вечерас, јутрос, синоћ, сутра; од именица су постали и неки прилози за начин:
силом, трком и сл.

б) Од придева потичу најчешће прилози за начин: брзо, глупо, лепо, лудо, мирно, нагло, паметно,
храбро итд. (врло жив начин творбе прилога, који омогућује да се практично од сваког описног
 придева направи одговарајући прилог); придевског су порекла и прилози: братски, јуначки,
људски, пасји и сл.

в) Заменичким основама мотивисани су тзв. заменички прилози.

г) Од бројева су изведени прилози за време и начин типа једном (нпр. Био је једном овде), једанпут,
двапут и сл., које неки граматичари сврставају у (мултипликативне) бројеве, одн. једноструко,
двоструко, троструко и сл. (нпр. двоструко везан).

д) Од глаголских основа настали су прилози за начин типа ћутке, лежећке, стојећки и сл., а
вероватно и крадом, кришом и сл. Од попридевљеног гл. прил. садашњег потичу многобројни
прилози типа забрињавајуће, претеће, освежавајуће, успављујуће (нпр. деловати успављујуће)
итд.

ђ) Прилози могу бити изведени и од других прилога, нпр. натраг – натрашке (хода натрашке),
наопако – наопачке и сл.

е) Што се сложених прилога тиче, најчешће имамо слагање предлога и именичког облика (изјутра,
начас, сместа, успут и сл.), предлога и придевске основе (изнова, истиха, слева), предлога и
бројне основе (испрва), предлога и прилога (надесно, надоле, прексиноћ, прексутра, уназад,
попреко и сл.).
 ПРЕДЛОЗИ

 Предлози (препозиције), везници (конјункције) и речце (партикуле) спадају у тзв. функционалне

(релационе или помоћне) речи, које служе за исказивање односа, релација у које ступају самосталне
или пунозначне речи као лексеме и као граматичке јединице.

 Функционалне речи немају сопствено лексичко значење, већ њихово значење апстрахујемо из односа
у које ступају пунозначне речи у реченици. Ово посебно важи за предлоге (који се јављају као
чланови падежних синтагми) и везнике (који указују на односе између делова синтагме или
реченице).

 Предлози су функционалне речи којима се исказују односи именица или заменица (испред којих
стоје) са другим речима у реченици.

 Њихова је улога слична флексивним наставцима. У језицима и дијалектима који нагињу аналитизму
(као што је бугарски, македонски или, у српском, призренско-тимочки дијалекат), они готово у
потпуности надокнађују одсуство падежних наставака.

 Предлози се употребљавају и уз неке прилоге, најчешће временске: до вечерас, до сутра, до синоћ, од

малопре, од малочас и сл.

 Погрешна је употреба предлога уз инф. глагола, нпр. бурек *за понети, то је *за очекивати, било је
*за претпоставити и сл.

 Предлог ради једини је који може стајати и иза именице, одн. заменице (Отишао је у град само забаве
ради).

 Односи који се исказују помоћу предлога и одговарајућег падежног облика именске речи испред које
стоје могу бити:

а) просторни или месни, нпр. Седео је под дрветом; Књига је на столу;

б) временски, нпр. Устао је рано у зору; За Божић је увек ишла у завичај;

в) узрочни, нпр. Збунио се због треме;

г) односи циља, намере или намене, нпр. Отишла у град ради куповине;

д) поређење, нпр. Нико није бољи од њега;

ђ) заједница, нпр. Разговарао је с пријатељима итд.

 Неки се предлози слажу са више падежа, а неки само са једним. То зависи од њиховог састава.

 Предлози, као и прилози, по постанку могу бити прави (примарни) и неправи (секундарни).

а) Прави (примарни) предлози су они за које се данас не може тврдити да су настали од неке
друге врсте речи (од, до, на, у, из, за, уз, к(а), о, с(а), по, код, под, пред, при и др.).

Неки од ових предлога слажу се с више падежа:

  с(а) с генитивом и инструменталом;

 на, о, по – с акузативом и локативом;

 међу, над, под, пред – с акузативом и инструменталом;

 за се слаже с акузативом и инструменталом (ретко с генитивом – за живота, за твоје

младости);

 у с генитивом, акузативом и локативом.

Предлози к и с јављају се у два лика, и као ка, са.

Варијанта ка употребљава се обавезно ако стоји испред речи које почињу задњонепчаним
сугласницима к, г, х, (ка кући, ка граду, ка хотелу), а у осталим случајевима факултативно
(нпр. к њему и ка њему).

Варијанта са обавезна испред речи које почињу струјним сугласницима з, с, ш, ж (са сестром,
са собарицом, са женом и сл.). У осталим случајевима могућно је и с и са, нпр. с њим, са њим.

Предлози који се завршавају на -з (кроз, низ, уз и сл.) често се проширују вокалом -а ако стоје
испред речи које почињу сугласником з, ређе с, ш и ж (кроза село / кроз село, уза зид / уз зид и
сл.).

Са енклитичким облицима: уза ме, пода се, преда њ, као и инстр. јд. именице ја – нада мном,
преда мном и сл.

б) Неправи (секундарни) предлози су они чије се значење и састав може повезати са значењем и
основом неке друге врсте речи или других предлога.

Ови предлози могу бити изведени или сложени.

Изведени су предлози они који су настали окамењивањем неког падежног облика именице:
дуж (пута), крај (стола), место (њега), пут (шуме), сред (поља) и сл. или су настали од
прилога: близу (куће), више (села), ниже (пута), пре (утакмице), после (подне) и сл.

Сложени предлози настали су слагањем двају предлога или предлога и именице, нпр. иза,
изнад, испод, изван, између, понад и сл. одн. поврх, надно, накрај, уочи и итд.

 Предлози као врста речи представљају релативно затворен систем са малим бројем лексема (највише
око 150).

 Сваки предлог захтева одговарајући падеж. Проценат падежа након предлога је овакав:

генитив 71,67%
акузатив 11,67%
датив/локатив 10,83%
инструментал 5,83%

 Да ли су предлози због и услед синоними? Има примера у којима се предлози због и услед могу равноправно
употребљавати:
 Није дошао због болести. или

Није дошао услед болести.

Али, има примера у којима замена предлога због са услед није могућа:

Због тебе су се посвађали. али НЕ

*Услед тебе су се посвађали.

 Предлог услед може стајати само уз именице које значе неко стање: услед ветра, услед јаког сунца (сунце ту није небеско
тело већ извор жеге), услед неравног земљишта, услед таквог понашања, услед великих промена у рељефу итд.

 Са друге стране, овај предлог се јавља више у оним реченицама где се говори о неутралним или неповољним стварима
него у реченицама којима се износи нешто позитивно. Пре ће се чути:

Услед рђавог времена представа је одржана у затвореној просторији.

него:

Услед лепог времена представа је одржана под отвореним небом.

 Употреба предлога услед своди се на реченичне шаблоне и јавља се све више у новинским извештајима, актима,
уџбеницима и сл.

 Није још дошло до фазе губљења из разговорног језика, али у сваком случају тај предлог звучи данас много више
„књишки” него због.
 ВЕЗНИЦИ

 Везници су типичне функционалне речи.

 Они су посебна врста речи по томе што имају свој одређени, стални фонемски склоп, функцију и
значење.

 Функција везника је да означе везу међу реченицама и деловима реченице (речима и синтагмама).
Истовремено, везници указују и на врсту те везе, (у синтагми лепо али скупо везником али указује се
на супротност).

 Значење и функција везника утврђују се на основу конструкција у којима се јављају.

 Везници могу бити и вишезначни: њихове значењске односе често конкретизују посебне речи
(конкретизатори).

Дуго је радио па је заспао.

Дуго је радио па је онда заспао. (узастопност)

Пала је киша па смо ушли у кућу.

Пала је киша па смо зато ушли у кућу. (узрочно-последични однос)

Све сам пробао па нисам успео.

Све сам пробао па ипак нисам успео. (допусност)

 Према типу везе везнике можемо поделити на напоредне и зависне.

 Напоредни везници могу повезивати речи (Ана и Петар), синтагме (моја сестра или њена другарица), речи и синтагме
(мој пас и ја), независне реченице (Седимо у парку и разговарамо) и зависне реченице (Кад дођем кући и [кад] ручам,
јавићу ти се).

 Ови везници означавају и врсту напоредног односа између језичких јединица које повезују, на пример:

– саставни – и, па, те, ни, нити (у одричним реченицама);

– супротни – а, али, но, него, већ;

– раставни – или.

 Зависни везници су они који обележавају зависне реченице, на пример:

– изричне – да, како (Рекао је да ће доћи);

– временске – док, чим, пошто (Док учим, слушам музику);

– узрочне – јер, пошто, што (Одустали смо од излета, јер је време било лоше);

– условне – ако, кад, да, уколико (Нећемо ићи на излет ако буде падала киша);

– допусне – иако, мада, премда (Иако је време било лепо, остао сам код куће.) итд.

 Зависни везник с најширом и најразноврснијом употребом је везник да.

  Рекао је да ће закаснити.

 Изашла сам да купим хлеб.

 Тако пада киша да не могу ни нос да промолим.

 Да није било таксија, закаснила бих.

 Има неколико дана да не излазим из куће. итд.

 Понекад је тешко разграничити употребу везника да (изрично) од везника што (узрочно):

 Чујем да си се вратио.

 Радујем се што си се вратио.

У истом контексту:

 Жали се да су га заборавили.

 Жали се што су га заборавили.

 Функцију зависних везника могу имати и упитно-односне заменице (ко, шта, који, чији, какав, колики) и заменички
прилози (где, куда, како, одакле) када стоје испред зависних реченица (Ово је аутобус који иде до центра; Ишао је куда су
га ноге носиле).

 По томе да ли су то речи које су само везници или речи неке друге врсте које врше службу везника,
везници се деле на праве и неправе.

Прави су: а, али, и, или, јер итд.

Неправи су они који су то само по функцији, најчешће неке односно-упитне заменице:који, чији,
какав, или прилози, нпр. докле, кад(а) и др.

 Што се састава тиче, везници могу бити прости и сложени.

Прости су: а, ако, и, да, па, те и др.

Сложени су: иако, еда7, мада, премда и др.

 Наведени су везници (и прости и сложени) једночлани.

 Везничку службу врше и многобројни двочлани или вишечлани везнички изрази (обично се састоје
од везника и прилога или везника и речце и сл.) који су функционално и смисаоно повезани: а камоли,
а некмоли, ма како, па опет, зато што, због тога што, будући да, као да итд.

 Предлог осим постаје везник у споју са што: Није се много променио осим што је проседео.

 Према томе да ли се морају поновити у истој реченици деле се на једнократне (а, но, него) и двократне
или вишекратне (или … или; било … било …; воља … воља; час … час итд.).

7
Нпр. код Вука Караџића: Опростивши се рјечника, не дангубећи ни мало рад сам се трудити еда бих јоште што од смрти
уграбио и на свијет издао.
 Понекад се двочлани везници састоје од два несуседна везничка дела у суседним предикатским
целинама, који се употребљавају у пару: не само … него (Не само да зна правило него и уме да га
објасни.)

 Лексиколошки посматрано, везници представљају затворен лексички систем (као и предлози и

заменице). Њихов број је мање-више ограничен (нема их више од 50) и релативно стабилан (бар за
одређени период у језичким менама).

 Примери:

 Сваки час гложиле су се да се већ није могло трпети.

 Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака. 

 Како је Ваш отац?

 Оде како је и дошао. 

 На команди зашкрипаше врата и уђе подофицирска патрола. 

 Није лепо лагати, али некад се и мора.
 РЕЧЦЕ

 Речце су несамосталне, функционалне, непроменљиве речи којима се исказује став говорника према
ономе о чему говори или се истиче значењска нијанса речи или реченице.

 Према мишљењима неких граматичара, оне чине посебну врсту речи само по свом значењу односно
функцији у реченици, а морфолошки су то најчешће прилози (или везници).

 Отуда се оне често разматрају као подврста прилога која има улогу реченичних модификатора или
текстуалних (дакле, међуреченичних) конектора.

 У Речнику српскохрватскога књижевног језика МС уз многе речи које се у граматикама наводе као
речце стоји скраћеница прил. (заиста, можда и др.).

 У руској граматичкој традицији речце се у морфологији разматрају као посебна врста речи, што је
углавном прихваћено и код нас.

 Постоје многобројне и, по значењу и употреби, врло разнородне речце, што веома отежава њихову
класификацију.

 Неколико основних група партикула, и то према њиховој употреби:

а) речце за потврђивање или појачање тврдње: да, јест(е), дабо(г)ме, свакако, баш;

б) речце за порицање или појачање порицања: не, никако (Да ли и ви тако мислите? Не, никако!);

в) речце за истицање супротности: међутим, пак (То, међутим, није тачно!);

г) за посебно истицање (нпр. (не)задовољства, нестрпљења и др.): бар, баш (Баш ми је то било
потребно);

д) упитне речце: зар, ли (Зар и ти, сине Бруте?! Мислиш ли озбиљно?);

ђ) показне речце: ево, ето, ено (Ево нама помоћи.);

е) заповедне речце: нека, хајде (Нека дође Ана, Хајде и ти!);

ж) узвична речца: ала (Ала грми!);

з) повратна речца: се (Радујем се.);

и) за исказивање личнога става, оцене или утиска о ономе о чему се говори: ваљда, вероватно,
готово, можда, наравно, скоро, заиста и др.

 Ово нису све могућности употребе партикула, али су најчешће и најтипичније.

 Већина их је модалног карактера, због чега се често називају и модалним речцама.

 Понекад се као модалне речце могу употребити неке синтагме или, чак, целе реченице које губе смисао и служе само да
одрже пажњу слушалаца (све у свему, уопштено говорећи, као што знате).
 Речце су у реченици обично накнадно уметнуте и додате, због чега се по правилу одвајају запетама:
Није, ваљда, опет изгубио.

 За разлику од везника, речце су претежно ортотоничне, акцентогене речи (ово не важи за повратну
речцу се и упитне речце зар, ли).

 У коју врсту речи спадају поштапалице?

 Поштапалица је „реч или синтагма коју неко стално, без потребе убацује у свој говор”.

 На питање откада се поштапалице јављају у српском језику врло је тешко одговорити, јер су оне карактеристичне за
говорни језик.

 До данашњих дана, захваљујући писцу Милану Милићевићу (секретару кнеза Михаила, а потом министру просвете и
вере) и његовим књигама Кнез Милош у причама и Карађорђе у говору и твору, остале су забележене поштапалице
карактеристичне за ове две славне историјске личности: коекуде – за Карађорђа и чиниш ʼволико – за Милоша Обреновића.

 За неке пак поштапалице које се јављају и данас, можемо наћи потврде и у текстовима с краја XIX века.

 У комедијама Б. Нушића наћи ћемо низ потврда за поштапалице овај, знаш, брате, али и за варијанту брате си ми мој,
која се данас више не јавља.

 Данас се у говору јавља велики број поштапалица, а најчешће су: овај, значи, знаш, знате, чуј(те), ви(ди)те, брате, сине,
бре, болан, дакле, јелте итд.

 Неки граматичари сматрају да поштапалице спадају у речце, а неки у узвике.

 УЗВИЦИ

 Узвици су речи (или скупови гласова8) којима се изражавају осећања (ух), скреће се нечија пажња (хеј), подражавају се
разни звукови (кврц) итд. То су непроменљиве речи које функционишу као цели искази који су синтаксички, интонацијски
или интерпункцијски одвојени од реченице или су синтаксички сасвим одвојени искази:

Ау, како пада киша!

Ау! Пљушти!

 Узвици су акцентогене речи, али њихов акценат, као ни облик, често није сталан и за њих не важе
прозодијска правила установљена за друге врсте речи.

 Тако се може рећи охo, охo итд.

 Узвици су, заправо, само условно речи, јер немају лексичко значење, често ни устаљен облик: бр, брр,
о, оо, ооо и сл. Због тога их је Белић звао „емоционалним знацимаˮ.

 Током историје известан број узвика усталио је облик, значење и функцију, па се на основу тога може
о узвицима говорити као о посебној врсти речи.
1) Извесним бројем узвика се указује на различита душевна стања, као што су бол, туга, радост, одвратност,
изненађеност и сл.: јој, куку, ах, ух, ију, ијују, пи, фуј, пих, јухуу, ура, авај, хм итд.

Један исти узвик, зависно од контекста, може изражавати различита осећања: Јао, добила сам десетку (срећа),
Јао, што је добра музика (дивљење), Јао, изгубио сам новчаник (жалост), Јао, ударих се (бол).

2) Узвицима се дозива, скреће пажња, изриче заповест и сл.: еј, хеј, ој, де, пст, но-но, хало, хоп,
пст, хо-рук, ш-ш, пец-пец и сл.

3) Као подтип претходне групе јављају се узвици за дозивање или терање животиња: пи-пи, мац,
куц, марш, шибе, цурик, ко-ко-ко, гиц-гиц, иш, пис, шиц, куш.

Неки узвици за обраћање животињама убрзано се губе: Ајс! Сте-а (волу), Тука-тука!
(ћуркама), Лили-лили! (паткама) итд.

4) Најбројнија група узвика је она која служи за опонашање природних звукова, оглашавања
животиња, неартикулисаних људских гласова и сл. То су тзв. ономатопејски узвици: бум, кврц,
пљус; бе, му, мау, мијау, вау, га, кукурику, ав-ав, кокода, пију-пију, ћију-ћи, ззз, кре-кре, га-га;
пљус, бућ, кап, крц, трас, фијуу, туп, шкљоц, кврц, бум, дум-дум, ту-ту, куц-куц, бла-бла, ха-
ха-ха, апћиха итд.

 Занимљиво је да се у граматикама узвици обрађују, или, чешће, само узгред помињу, на самом крају, а
у историји настанка језика, они су били на почетку.

 Нема никакве сумње да је првобитни човек у почетку комуницирао узвицима, гестикулацијом и

мимиком, а тек касније се развио сложен систем семиотичких знакова који зовемо језиком.

 Узвици се према саставу деле на просте и сложене.

8
Управо гласова, а не нужно и фонемâ. На пример, српски узвик м-м [= „неˮ] има глоталну артикулацију, али у српском
фонолошком систему не постоје глотални консонанти (за разлику од, на пример, арапског).
 Прости су: Ах!, Ох!, Јој!, О!, Крц! итд.

Сложени су: Хајде-де!, Цап-царап! итд.

 У Обратном речнику има 593 лексеме сврстане у узвике. Речник се управо завршава једним узвиком:
ш-ш-ш.

 Шта одваја узвике од других врста речи:

 У говору се састоје од звукова који се не употребљавају у језику: хм, мхм, хи-хи и сл.

 За њих не важе акценатска правила (узвик о можемо изговорити и са краткоузлазним и са дугоузлазним акцентом,
иако је једносложан),

 По улози коју врше у језику слични су гестовима и мимици (климање главом у већини култура значи
потврђивање, а то исто важи и за узвик аха).

 Слични су (као и мимика и гестови) у многим језицима и готово увек разумљиви и онима који иначе не разумеју
језик.

 Шта узвике приближава другим врстама речи:

 Учествују у творби: фијукати, фијук, крцкати, шљапкати итд.

 По изузетку могу вршити реченичне функције:

Немој да затвараш врата, њена мјау-мјау ме излуђују.

Само што смо стигли, а он бућ у воду.

Док воз не стигне, имамо још охохо времена.

Прозрела сам твоје ох и ах, не претварај се.

 Узвицима се прикључују и функционално сродне речи и изрази који се употребљавају као самостални искази са мање или
више израженим оптативним значењем: Добро јутро!, Здраво!, Лаку ноћ!, Добро дошли!, Наздравље! и сл.