Professional Documents
Culture Documents
СРЕДИНА КАО ПРАЗНИНА
СРЕДИНА КАО ПРАЗНИНА
или
ТАКО ЈЕ ГОВОРИО :
ВИДЕТИ НА КН ВЕБ!
Za početak srednjeg veka obično se uzima pad Zapadnog rimskog carstva 476.
godine,[14] što je prvi put učinio Bruni. [9] Za kraj srednjeg veka često se uzima
1500. godina,[15] mada o ovome ne postoji opšta saglasnost. Zavisno od
konteksta, za datumski kraj srednjeg veka ponekad se uzimaju događaji kao što
su prvo putovanje Kristifora Kolumba 1492, pad Carigrada u turske ruke 1453.
ili protestantska reformacija 1517. godine.[16] Engleski istoričari bitku na
Bosvortskom polju 1485. često smatraju događajem koji označava kraj
srednjovekovnog razdoblja.[17] U španskoj istoriografiji za kraj srednjeg veka često
se uzimaju smrt kralja Ferdinanda II Aragonskog 1516, smrt kraljice Izabele I
Kastiljske 1504. ili osvajanje Granade 1492. godine.[18] Istoričari
iz romanskih zemalja obično dele srednji vek na dva razdoblja: raniji „visoki” i
kasniji „niski” srednji vek. Anglofonski istoričari, pak, slede svoje nemačke kolege
i srednji vek obično dele na tri razdoblja: rani, razvijeni i pozni srednji vek. [1] U 19.
veku čitav se srednji vek često nazivao „mračnim dobom”.[19][n 1] S usvajanjem
trodelne razdeobe srednjeg veka upotreba tog termina počela se među
istoričarima ograničavati samo na period ranoga srednjeg veka.[6]
-википедија-
RUŠILAČKI KONSTRUKTIVIZAM
''...Много је воде протекло реком безумља када је у питању
култура националног значаја; резигнирајуће делује
чињеница да је пројекат предлога мера за заштиту
кладовске тврђаве као споменика културе, на лицу места
пре двадесетак година реализован тако да су два
импозантна објекта- зграде топовњаче, у најбоље сачуваном
стању, и тзв. коњушнице, до темеља срушене вољом
општинских челника, како би се заузврат од Јавног
предузећа ''Хидроелектране Ђердап'', позивањем на
подизање нивоа подземних вода услед изградње
хидроелектране ''Ђердап 2'' што, парадоксално, није
сметало да један други објекат укопан у земљу у
непосредној близини срушених, остане очуван, искамчио
новац за изградњу проширене верзије изложбеног простора
археолошке грађе /данас, као права реткост у свету,
преименован у археолошки музеј без депоа/ и
средњошколског образовног центра. О ''визионарском''
промишљању далекосежних промашаја сликовито говори
актуелно стање новоизграђених објеката ''стваралачким
рушењем споменика културе''. Зграда музеја своје
централно место препустила је гипсаним копијама вредних
археолошких експоната а да првобитна изложбена поставка,
од отварања Археолошког музеја Ђердапа до данас готово
уопште није мењана, тако да градом већ колају приче о
прикладнијем, бајковитом, називу ''Збирка постојаних
оловних војника''; темељи здања образовног центра
попуцали су на више десетина места, као резултат деловања
управо оних подземних вода које су послужиле тек за повод
декрету о рушењу споменика културе у Старом граду, па се
само као визионарство може оквалификовати нечија
калкулација да ће креативни деструктивни чин у односу на
ове зграде бити основ зидања нових Потемкинових села''
11.
‘’Svaka radost hoće da sve stvari večno traju, hoće meda, hoće
taloga, hoće pijane ponoći, hoće grobova, hoće utehe u suzama
sa grobova, hoće pozlaćenu večernju rumen –šta neće radost!
ona je žednija, srdačnija, gladnija, strašnija, tajanstvenija od
sveg jada, ona hoće sebe, ona guta sebe, volja prstena bori se u
njoj, – ona hoće ljubav, ona hoće mržnje, ona je prebogata, deli
drugima, rasipa, prosi da je neko uzme, zahvaljuje onome ko je
uzima, ona bi da je mrze, – radost je tako bogata da žudi za
jadom, za paklom, za mržnjom, za sramotom, za bogaljem, za
svetom, – jer ovaj svet, o ta vi ga bar znate! Vi viši ljudi, za vama
čezne, radost, neobuzdana, blažena, – za jadom vašim, vi
promašeni i unakaženi! Za onim što je promašeno i nakaženo
čezne svaka večna radost’’