Душан Костић

МОДРО БЛАГО

ГЛАВА ПРВА
Миловало га је септембарско јутро; оно је издашно
обасипало град међу палмама и чемпресима, читав залив препун
модрине и блијеска. Риђа од јесени, онамо су ћутала брда и
окивала плаву воду својим клијештима, остављајући јој само
узан пролаз према бескрајној пучини - пустој, чинило се, и без
живота. Доље, у пристаништу, лијено су се љуљале барке, и
један брод избацујући дим, спремао се на одлазак.
Жарко радознало погледа у Караточ, у оно мрко стијење
што је вирило из воде испред невеликог мола: тамо су, као и
увијек, чучали галебови договарајући се нешто, и тек би понеки
од њих - колико да протегне сива крила - направио широк лук
изнад воде одлијетајући тромо дуж пристаништа и низ камениту
обалу.
Волио је Жарко те усамљене и ћутљиве галебове. Али
град је бректао у јутарњој живахности, био је треперав и гласан,
наметао се, и он се сам окрену њему. Упути се школи.
Уском каменом улицом ускоро се попе на поплочан трг.
Он готово кликну кад погледа у градски часовник, високо на
торњу: било је осам и по.
"Зар је могућно?" помисли у страху. "Час је већ одавно
почео!"...
Али умири се кад видје чича Петронија, градског урара,
како жури степеништем на торањ. Мрмљајући љутито нешто
себи у браду и као пријетећи некоме, старац је дрхтавом руком
вадио из џепа кључеве како би се што прије докопао оне горе
проклете направе. Дјечаку сад би јасно да нешто није у реду са
сатом. Пролазници су, шалећи се, довикивали:
- Еј, Петроније, опет та твоја шкркалица не ваља!
Потпрашио си је, изгледа, више но што треба...
- Хоће ли што бит' од ње, а, Петроније?...
- Окрилатила је, је ли? Лаке ти је памети...
- Море, зауздај то чудо!
Петроније се одозго бранио одмахујући рукама, као да је
он сам био крив. Донекле и јест: одговарао је грађанима за
исправност сата; навијао га је и чистио од прашине, подмазивао
и поправљао - добијао је за то плату од одбора. Али часовнику је
било већ преко сто година. Петронију једно тридесет мање, па
су оба заједнички изанђало кашљуцали, запињали, потрчкивали
- обоје се трудећи да буду у корак са временом и да се што мање
примијети њихова старост. Стога се старац, не увиђајући шалу,
озбиљно правдао:
- Биће врабац, враг га однио, голуб - стао на минутачу...
помјерио је... Исправан је сат, баш јуче сам га прегледао...
- Хохо, - смијали су се одоздо. - Велиш - врабац? Колико
му је то, Петроније, било кила?
Жарко је готово био заборавио на час. Гледао је у
Петронија како старачком руком дрхтаво отвара вратанца на
торњу изнад којег се пресијавало звоно - само за себе, некако.
Би му жао старца, учини му се да се његова леђа још више
погурише под тим налетом новога смијеха, тог добацивања
људи који као да су једва чекали овакву згоду да се нашале.
Хтједе да га одбрани, не знајући ни сам како, да отрчи горе - да
му помогне.
"Зашто му се ругају?" комешало се у њему. "Зашто не
оставе чика Петронија на миру?"
За њега је он, Петроније, био нешто више; волио га је и
поштовао. Дивио се његовом знању и вјештини да оправља тако
огроман часовник у који читав град гледа, његовом преимућству
што сваки час - кад год хоће - може ући у торањ, међу оне тамо
направе које је Жарко толико желио да види. Мора да је унутра
занимљиво, и необично. Како ли се само навија? Како избијају
уре?
Неко га прекиде, гурнувши га лако о раме.
- Шта је, што зијаш? Закаснићемо...
Био је то Слободан, његов друг из клупе.
- Шибај, имамо још свега десет минута! - рече он и
повуче Жарка.
Пошли су убрзаним кораком преко трга па онда поред
самих зидина тврђаве право навише, уз стрму падину на којој се
налазила основна школа. Газили су с муком и све спорије
прастару калдрму, џомбаву, нарогушену, сву разједену кишама
и копитама коњским, магарећим; била је још у сјенци високог и
потамњелог тврђавског зида и помало влажна од јутарње росе,
клизава.
Та стара полунагнута тврђава изненада зазебе Жарка око
срца: подсјети га на школу, на задатак и на строгог наставника
историје - Бакрача.
Управо је у новој школској години била отпочела
настава, а Бакрач је пожурио да их што прије баци у невољу и
бригу: рекао им је да ће их на данашњем часу пропитати, све
редом, да види јесу ли штогод заборавили од прошлогодишњег
градива. Они су ове године у осмом упозорио их је професор;
треба са поузданим знањем да оду у гимназију - јер им он, нека
знају, нипошто неће дозволити да га тамо брукају. Да ли од тога
или од ужурбаног пењања, тек Жарку поклецнуше кољена.
- Данас имамо Бакрача, јеси ли шта учио? - упита он,
заставши.
- Мало. Ти знаш да не волим историју... - и не осврћући
се одговори Слободан. Танконог, грабио је уз калдрму.
- Ја - ништа. Нисам ни пипнуо... - рече Жарко и продужи
за њим. "Их, што ће бити!..." са зебњом помисли у себи.
Изађоше из сјенке и сунце их поново обргли. Више није
било оне страшне калдрме и насут пут сад се благо изви између
разбацаних кућа опкољених баштама и цвијећем које се широко,
пут неба, гранало. Већ се видјела позната школска зграда -
висока, тамножута, опкољена пинијама и чемпресима.
 С душом у носу упадоше у двориште баш кад звоно
објави да час почиње. Једва уграбише да уђу прије наставника.
Оно што је дошло послије тога дубоко је замислило
Жарка.
Стари Бакрач сио је за катедру и полако прошетао
погледом по разреду. У потпуној тишини учионице чуло се само
потмуло брборење брода - дубоко доље, у заливу.
- Но, дјецо, јесмо ли учили? - упита он преко наочара.
Не одговори нико. Очи су бјежале од наставника, лијево,
десно, некуд у зид изнад његове главе, у клупу.
Жарко постаде мањи од макова зрна. Кришом погледа у
Слободана: овај је, изгледало му је, сав био задубен у неку тачку
испред себе, можда у потиљак Шпиров, у копчу на Шпировом
џемперу - уопште, чинило се да је сасвим одсутан, да није ни
чуо наставниково питање.
Бакрач протрља наочаре.
Устаде од катедре.
"Почиње страшни суд!" помисли Жарко и још више се
погну.
Али наставник полако приђе прозору и замишљено
погледа низ присојну падину брда по којој се расуо био град.
Очи му се испунише јаким плавилом мора, чудном мјешавином
кровова и грања, изломљеношћу непомичних и као
заборављених тврђава између многих кућа.
"Да, заборављених"... ухвати се он за ту случајну мисао
задржавајући поглед на Канли-кули, крвавој кули, испретураној
давно од земљотреса па ипак још очуваној и поносно издвојеној
од свега. Окрену се ђацима.
- Данас ћемо, дјецо - проговори он меко - овај час
посветити историји нашег града. Ви сте тек закорачили у живот
и пред вама је пут непрекидног сазнавања, пред вама ће се
откривати свјетови за које нисте знали, а који су се некад, давно
прије вас, људима отворили; откриваће се и они које ћете сами
носити и откривене предати будућима...
Свима лакну, иако нису баш добро схватали Бакрачеве
ријечи.
 Слободан кољеном даде знак Жарку и дотури му
цедуљицу. На њој је писало: "Овога пута се извукосмо, живјела
срећа!"... Жарко то потвди главом и настави да слуша професора
који је бивао све јаснији и све занимљивији.
- Зашто бисмо ми - говорио је он - који живимо овдје,
занемаривали прошлост нашега града? Зашто бисмо је
запостављали, заборављали? Она је заиста славна и достојна
сваког поштовања, она је не мали дио историје нашег народа, и
сваки грађанин наш може с правом да се поноси оним што је
некад прохујало овуда. Али ако ми, овдашњи, сами не знамо
историју овога краја, све оно важније што је минуло овим
заливом и овим зидинама - с каквим образом онда да од других
очекујемо познавање сопствене наше прошлости? И никад тако
добро нећемо схватити, нећемо завољети ни ширу историју
наше земље и, даље, човјечанства уопште, не будемо ли прије
свега познавали своју ужу и најужу.
Ето, ко зна од вас зашто се Канли-кула зове тако, откуда
име Шпањоли? Ко је од вас чуо за Хајредина Барбаросу и
војводу Лазара? Можда сте слушали недавно о оном
потопљеном прекоокеанском броду Андреа Дориа, али ко је тај
Андреа Дориа, и има ли какве везе са нашим градом - то вам
сигурно није познато. Ја ћу вам рећи...
Почео је од оних давних дана кад је босански краљ
Твртко, у жељи да ту подигне сланицу за продају соли како би
поткопао дубровачку трговину, саградио на брзину град.
Али је због соли велику главобољу и сукобе са
Дубровником имао не само Твртко него и каснији владари који
су га овдје насљеђивали - Сандаљ Хранић и, још више, Херцег-
Стјепан Косача, који је због тога чак и водио трогодишњи рат са
Дубровчанима.
Косача је проширио и уљепшао град, настанивши се у
њему. Пред крај живота био је принуђен да Турцима плаћа
данак, поставши на тај начин "Од Херцегове земље санџак-бег и
новски кадија" - узалуд заваравајући себе да је и даље владар
својих земаља.
 Но ускоро послије његове смрти Турци заузму град и
коначно се уселе међу његове зидине и још више их утврде и
прошире.
Владали су дуго у њему. Једном им је ипак био преотет,
кад је ђеновљански војвода Андреа Дориа с млетачком,
шпанском и папинском војском освојио град на јуриш. Ни пуну
годину дана нису остали у њему нови освајачи, кад чувени
турски војсковођа Хајредин Барбароса изби под његове зидине с
великом војском и огромним бројем бродова и топова. Започе
страшна битка.
- Једна ноћ - причао је Бакрач - била је особито ужасна.
Ударила је страхрвита киша а био густ непробојан мрак да се
прст пред оком није видио. Турци то искористе и неопажено се
привуку зидинама, успужу се на бедеме и упадну унутра. Тек
тада посада их примијети и скочи на ноге да се докопа оружја.
Али од силне кише оно је било све мокро, и пушке и топови
нису више били употребљиви - браниоци су се борили само
копљима и ножевима, хватали се за гуше с Турцима,
потискујући их из улице у улицу, из куће у кућу - читаву дугу
ноћ. Једва су их истјерали.
Само те ноћи погинуло је, кажу, преко осам хиљада
Турака и око три хиљаде опсађених. Била је то ужасна људска
касапница у којој се газило у крви до кољена. Други дан су
Турци опет навалили са несмањеном жестином, и још читав низ
дана и ноћи, док најзад у граду не оста свега триста за борбу
способних бранилаца.
Видећи да је даље сваки отпор узалудан, заповједник
посаде - неки Феранте Гонзага - положи оружје и Барбароса уђе
у град.
Стари Бакрач поћутао је мало, као да чини предах.
Прелетео је погледом преко дјечјих глава у тишини коју није
реметио нико. Видио је да је излагање његово учинило дубок
утисак на те малишане с којима је - знао је одвише добро - имао
прошле године пуне руке посла због свога предмета.
Не помињући многобројне године и датуме и
избјегавајући сувопарне чињенице и податке, он је историју сада
претварао у занимљиву и напету причу која се лако лијепила за
дјечју душу. Био је задовољан.
- Заједно са Шпанцима - наставио је он корачајући
између клупа - у граду су се борили и Срби, којима је
заповиједао војвода Лазар.
Страначкој војсци лакше је било предати се Турцима: у
граду, углавном, ти војници никог нису имали до себе.
Међутим, Срби су ту живјели, имали своје породице и своја
огњишта - ни за живу главу им се није предавало у турске руке,
које им, знали су, никако добро нису спремале. Лазар се
последњи предао, пошто је својом руком убио жену и двије
кћери, плашећи се да ће бити осрамоћене и понижене и да неће
моћи одољети мучењима.
Запрепашћен и задивљен тиме, Барбароса му је понудио
златна брда и долине само да се потурчи и постане његов
ратник. Одбио је, пун гађења и презира; мрзио је издајство.
Одвели су га затим у Цариград. Тамо су га такође
обасипали сјајним обећањима, потом и пријетњама - узалуд.
Најзад су га набили на колац, па је у страшним мукама
издахнуо...
Жарка подиђоше жмарци.
Зачу се звоно. Објављивало је да је час готов.
Ђаци, по навици, живнуше.
- Чекајте, само још ово - задржа их Бакрач. - Још кад сам
био мали, као сада ето ви, чуо сам од дједа да постоји предање о
благу које је негдје у граду закопао војвода Лазар, како не би бар
оно пало Турцима у руке. Гдје га је закопао, колико је то благо
било - никад се није знало.
Постоји и друго предање: онај Гонзага, који је остао да
живи у граду с Турцима, знао је за то Лазарево благо, па је једне
ноћи кришом покушао да га барком склони у Дубровник. Али,
ухватило га на мору страшно невријеме, огроман талас самлио
му и барку и све у њој што је било, све бацио на дно морско, а
он, Гонзага, сам се једва спасао. Прича се да је то било под
Кобилом, у оној увалици гдје је много пијеска при обали...
 ГЛАВА ДРУГА
Сједио је испод палме пажљиво посматрајући бубу како
се узалудно пење уз повијен палмин лист: дошла би до средине
листа, до лука, онда би се скотрљала низ глатку клизаву
површину - заљуљану једва примијетним вјетром. Почињала би
из почетка, тврдоглаво упорна, као да је тамо - у пазуху палме -
чека бог зна шта.
Жарко би јој, можда, и помогао, узео би је пажљиво међу
прсте и пренио куда жели, али баш је хтио да види хоће ли сама
успјети да се успуже. И докле ће тако.
Прекиде га мајчин глас са прозора.
- Хајде, Жарко, закаснићеш... Сад ће брод... - опомену га
благо.
Није му се силазило на пристаниште.
- Може Мира и сама - одговори преко рамена. - Није
балавица, зна гдје је кућа...
- А ствари? Како ће са стварима, са грожђем и смоквама?
Не може она сама узбрдо. Млађа је од тебе...
- Сад млађа! А кад треба да јој се купи - њој прво... Не
идем!
Јогунио се, мада је знао да од тога нема ништа. Мораће
доље. Мораће да дочека сестру која се враћала из села гдје је
провела распуст код рођака.
- Без приче! Пожури!... пресијече мајка и нестаде у тамној
утроби куће.
Погледа још једном бубу: она је и даље чинила своје.
"Баш је глупа", закључи он у себи и невољко се упути
пристаништу.
Спуштао се низ стрме степенице обливене поподневним
сунцем. Било их је много, биле су јако углачане од безбројних
силазака и узлазака, од вјетрова и киша. Ваљало је добро пазити
да се не поклизне, могао је човјек на њима сасвим да се убогаљи
- као онај несрећни Вуксан. Шпиров отац. Ено га, једва се вуче.
Једном је и Петроније поштено премјерио степениште -
управо оно испод сата. Двадесет дана је лежао у гипсу, и за то
вријеме часовник је избијао уре по својој вољи, кад му се
свиђало, па на крају и стао - све ишчекујући вјешту Петронијеву
руку.
А као за пакост, готово сав град био је некако саздан од
степеница - почев од мора па до врха китњастог брда и ноге су
се могле одморити само једном једином равном улицом, оном од
трга до хотела, или друмом који је тијесан као за невољу вијугао
кроз средиште градско.
Још су море и пристаниште заклањале куће и зимзелен,
али већ је отуд допирала њему позната граја, оно звонко и
непрекидно бректање мотора, што се Жарку чинило као да
откуцавају некаква огромна срца, преплашена, узбуђена да
дахћу некаква чудовишта морска - уловљена негдје и сад чврсто
привезана за обалу. Жаморило је све јасније одонуд, а слан
мирис воде и риба, помијешан с отужним и тешким задахом
нафте и уља из бродова и трабакула, почињао је да се намеће
својим блиским присуством између кућа, преко кровова.
И кад Жарко најзад закорачи равним поплочаним тлом
испред жељезничке станице - као полип обухвати га све ту и
привуче снажно себи: изгуби се у пристаништној вреви.
Провлачио се између наслаганих снадука, приправљених
за укрцавање, кроз растреситу гужву путника који су нервозно
ишчекивали лађу, прескакао дебелу ужад којом је неколико
бродова и баркета било привезано за битве.
Иако је моло било невелико и у ствари тек недавно
проширивано. Све што је пловило и крстарило заливом
сматрало је да му треба доћи макар и на кратку посјету - особито
у сезони. Његово скромно окриље привлачило је и рибаре и
путнике, пословне људе и докоњаке, морнаре, радозналце,
протуве и занесењаке, једном ријечју - све и свакога.
Испраћало се ту и ишчекивало, чаврљало, довикивало,
сваки час су долазили и одлазили бродићи. Пјевали су морнари
перући и чистећи своје палубе, псовали носачи и стењали под
бременом. Онамо од плаже и са пливалишта чула се весела цика
купача; с високе трамбулине сјекли су ваздух скакачи, извијали
се вјешто у њему, јурећи затим право у тамну дубину воде и
остављаући за собом блиставе водоскоке. Пекло је сунце, и на
том уском поплочаном језичку мола, уграђеног коју стотину
метара у море, није се имало ни гдје сјести нити склонити у
хладовину: људи су стајали, кретали се, гурали над самом
водом, масном од уља и нафте, и били готово ошамућени од
свега.
Сад, кад се нашао ту, Жарку је све почињало да бива
занимљиво. Будила се у њему радозналост према свему што је
око њега жаморило, постепено је утонуо у ту пристанишну буку
коју је допуњавала још и вртешка са својим претјерано гласним
звучником - тамо, на малој заравни између мора и пруге. Он се
попе на лукобран да види не иде ли брод са Миром.
Дугачак залив, стиснут брдима, затрепери и закликта
пред њим препун модрине и сунца, и у даљини изнад многих
врхова Ловћен - изборан јако, плећат и сив.
Брода још није било и дјечак оде да посматра вртешку.
Бар то, да посматра, кад није имао новаца да сам заплови њеном
смијешном лађом која личи на сандук прошаран лабудовима, да
зајаше на њеног дрвеног парипа и галопера све у круг неколико
пута, или да се љуљне оном уском љуљашком што виси о два
танка синџира... Пошао је тамо и загледао се радознало.
Вртели су се неки војници, била су и два-три његова
вршњака које је познавао, два-три дјечака са села, и неке
ученице. Гледао је у то виловито коло, није ни примијетио кад
брод зави у саму луку. Тргну га сирена, и он отрча на моло.
Брод је опрезно пристајао клокоћући снажно вијком.
Жарко у мноштву путника погледом пронађе Миру. Стајала је
осмијехнута на прамцу тражећи очима кога познатог, своје, на
обали. Махнуо јој је, али га она није примијетила. Зовну је, али
га она не чу.
- Шта је, глува си? толико те зовем - рече он кад Мира,
сва раздрагана и лепршава, сиђе преко моста.
- Звао си ? Нисам чула... - Стегну му радосно шаку. - Баш
је било дивно у селу. Што сам се играла, што сам се одморила!
Како мама и тата? Ти, видим...
 Њен плави коњски репић непрестано је млатарао:
освртала се сваки час око себе, гледала весело у родни град као
да га сад први пут види или као да је богзна колико била ван
њега. Тражила је очима драгу познату кућу, оне прозоре
полускривене палмама, лимуновима - високо горе. Осмијехну
се.
- Па да, дивно је било... Зато си и закаснила у школу пет
дана! - заједљиво примијети Жарко.
- Нека сам, шта те се тиче? Била сам болесна...
- Види се...
- Баш ме брига! - пркосно му одврати она. - Узми ону
котарицу, ја ћу ову - додате затим и пође окренувши му леђа.
- Знаш шта - рече он кад почеше да се пењу уз широко
степениште. - Ја ћу ти помоћи док не стигнемо близу куће. Онда
ти сама послије - толико можеш... Хтио бих мало да погледам
ватерполо, имају тренинг-утакмицу. Ти знаш да ја ватерполо
волим.
- Знам, знам...
- Мама би ме задржала, тата поготову - убјеђивао ју је. -
Измисли нешто... Отишао сам, реци, по неку књигу, срео ме
друг...
- Хоћеш да лажем? Е, нећу!
Ипак, знао је, биће како жели он - само он. Сестра га је
вољела; већ га је отлико пута пред родитељима вадила из
шкрипца.
Нашао се убрзо на пливалишту "Галеба". Као да је сва
она гужва пристаништа прешла онамо, преко пута: тискало се
много купача по узаној каменој писти, много посматрача
тренинг-утакмице домаћег пливачког клуба, пред његов
скорашњи велики дерби, који је требало да одлучи првака
државе у ватерполу. Навијачи су и сада били грлати и бучни, од
њих се једва чуло оно бректање мотора у пристаништу.
Доље је, у води, ток игре био све живљи и напетији,
лопта је без престанка скакала од гола до гола, тамо и овамо,
прштала је вода око играча као да се ту свађало и брчкало
читаво туце огромних нилских коња. По свој прилици,
првотимцима није ишло све најбоље, па је једна група навијача
ватрено узвикивала:
- Гаврана, Гаврана!...
Црнпураст младић, лијепо развијен, смјешкао се са
стране увјерен у себе. Био се нешто посвађао са тренером, па га
овај ставио у резерву: нека мало попричека, нека види да не
може са својим бубицама даље.
- Гаврана, дајте у воду Гаврана! Хоћемо Гаврана! -
викали су навијачи.
- Га-вран, Га-вран! - скандирала је маса, окренута тренеру
који је с оне стране линије из чамца пратио ток игре.
Жарко није добро видио оне доље. Узалуд покуша да се
пробије између густо начичканог свијета, јер свак је желео да
буде напријед - да што боље посматра. Чисто га ухвати мука
због тога. Учини још неколико покушаја, али умало да не доби
батине од нервозних навијача којима је, изгледа, и онако некако
све сметало.
Напосљетку сину му срећна мисао: што не бих одвезао
неку од ових сандолина, па из ње пратио ток игре - од оне
стране, гдје осим тренера Булића нема никог.
Одвеза прву на коју наиђе, звала се "Поредак",
свијетлоплаво обојена и витких линија. Није му сметало што је
била без весала, завеслао је рукама и зачас доплива на неколико
метара од траке која је омеђивала пливалиште. Сад је могао да
прати одлично.
- Га-вран, Га-вран! - чули су се једнако они тамо, упорни
и даље.
Булић је принуђен да одступи. Зазирао је од тог
узбуђеног људства - може му се десити као и оном судији кога
су једном, баш ови исти навијачи, бацили у море онако обученог
- незадовољни суђењем. Стога даде руком знак Гаврану да скочи
у воду, а најслабијег играча, лијево крило, посла да се обуче.
- Хајде, Гавранчино, покажи шта знаш! - викало се
одушевљено, док се он, са побједничким осмијехом око усана,
полако свлачио.
Жарко се сав пренесе у игру.
 Она се све више разгоријевала. Бивала је све
драматичнија. Гавран је заиста значио много: првотимци су
живнули, почеше да падају голови. Једна лопта коју Гавран с
крила вјешто провуче испод голманове руке просто одушеви
гледаоце и Жарка.
Умало се дјечак не преврну из сандолине - толико се био
заборавио.
Тренер објави одмор.
Један по један, играчи одоше у павиљон одмах иза
пливалишта, гдје су биле "Галебове" друштвене просторије.
Одоше да се покријепе.
То само мало утиша распаљеност масе. Неодређено је
зујала на обали, комешала се доконо, живо расправљала о
тренингу у очекивању наставка.
Нешто тупо пљусну у води иза Жаркових леђа. Окрете се
хитро и спази како заплови парче даске - неко га је гађао? Као да
није хтио да му остави нимало времена за ишчуђавање. Од обале
се зачу нечији груб глас.
- Овамо, момче! Овамо с том сандолином!
"Пих, сад ће да ме гњави!" - помисли с негодовањем
Жарко кад угледа милиционера Вучка.
- Шта је нећу је појест' ако сједим у њој! - одговори му
дрско.
- Знам да нећаш, него брзо овамо!
- Нећу, шта ми можеш!
Милиционер је био одлучан: - Брже, кад ти кажем!
- Зашто да идем, није твоја сандолина! - пркосио је
Жарко, опажајући да га многи посматрају са обале.
- Е, видиш, моја је! 'Ајде, нећу да чекам!
Није било шале, очигладно. Шта је могао, нерадо је
довеслао до Вучкових цокула. Очекивао је милиционерову
грдњу, громове, записивање у нотес.
Кад искочи из сандолине, Вучко га упита: - Како си смио
без питања?
Жарко је ћутао.
 - 'Ајд сад, кидај! - рече милицонер и узе да привезује
"Поредак".
Љут због свега, Жарко изгуби вољу да посматра даље
утакмицу - све и да је могао наћи друго погодно мјесто. Пође
низ пругу, поред самог мора. Мировало је оно, као успавано,
преморено, ваљда, дугим бичевањима сунца још од раног јутра.
Није било галебова на Караточу, као оно јутрос кад је полазио у
школу.
У школу? Школа! Сјети се наједном свега што је
професор Бакрач причао на часу - била је то најдивнија прича
коју је он дотле био чуо. Па историја, видиш, није тако досадна -
како се њему прије чинило.
У дјечаковој машти букну сада Лазарев лик и страшна
његова судбина мученика, оживје она кишовита ноћ клања по
улицама кад се сјекло и хватало за гушу са ужасом у очима.
Пада му на памет и оно Лазарево благо закопано незнано гдје
или потонуло у дубинама мора - онамо пријеко, у ували.
Тајанство око тога изненада обузе и њега, и он већ видје себе
како с дружином тајно ископава големе ћупове до врха
испуњене златом... Свеједно да ли у тамном неком лавиринту
оних кула горе што сада ћуте равнодушно чекајући залазак
сунца или у царству риба и алги - износећи га с муком са дна.
Почео је да смишља нешто...
 ГЛАВА ТРЕЋА

"Тај Слобо", размишљала је Мира спремајући кућу,

"зашто ме онако чудно погледао? Шта је то на мени било
смијешно? Вала и ти дјечаци, баш су неки!"
Отишла је до огледала да се погледа, ипак. Прћасти нос,
модре веселе очи, плавокос репић - ничег није било необичног и
изузетног чега би се могла стидјети. Шта је то на њој видио тај
дугоноги Жарков друг док је улазио на капију распитујући се за
Жарка? Никако није знала.
Слегла је раменима и наставила спремање.
Отац је сједио на тераси према мору, сунчао се и читао
новине. Он, судија, увијек је волио да послије рада или
недјељом, као ово сад, посједи на тераси гледајући у трепераво
таласање мора под собом, у ту вјечно живу и немирно плаву
воду чија површина никад није била иста. час узљућена и
ускомешана, пропињући се бијесно у висине, час опет смирена и
глатка са одсликаним брдима и кућама на себи; час модра, или
свијетлоплава као прољећем разведрено и замирисано небо, час
мрка и пријетећа; час ужарена од запада, а час бијела као у
стишаним поларним просторима.
Некад се, у раној младости, он био отиснуо низ ово
дебело море у потрази за хљебом и науком; вратио се отуд
прилично уморан и огорчен због нечег - ваљда због свега јада и
понижавања што их је поднио по суровим апсанамам бунећи се
на неправду. Послије, мало-помало, чиљело је из њега све то,
све што му је крила давало, што га је носило у свијет.
Али остаде у њему младалачка чежња присно везана за
ову пучину, којом су текли путови на све четири стране свијета,
остаде заљубљеност у даљину која се стапала с морем и
претварала у само небо управо тамо куд је поглед још могао да
досегне. Увукао се био у свакодневан и уједначен живот
паланке, све више окренут себи и кући, своме службовању, и
уском кругу пријатеља и познаника - како су одмицале године.
Море га је опомињало на идаале... бар овако, са терасе, враћао
му се предано - никад засићен њиме.
Тада би обично бивао мек, расијан чак и у кући једва
примјетан. Дјеци би лакнуло: могла су тада да раде готово све
шта хоће, све што иначе не би смјела ни да помисле. Отац се
потпуно предавао своме дугом ћутању на тераси, а с мајком,
пак, није било тешко изаћи на крај: гледала им је много штошта
кроз прсте или их благо, да отац не чује, прекоријевала и
опомињала. Жарко је то нарочито добро искоришћавао. Па и
јутрос...
Мира погледа на терасу.
- Тата, треба ли ти што? - упита га с врата.
- Не... Гдје је стара, гдје се то затурила?
- На тржишту је... сад ће она...
- А Жарко? Учи ли?
- Ено га у башти, учи с другом. Уче историју...
Отац се расположи.
- Нека, нека - рече настављајући да прелистава новине.
Дако што буде и од тог мангупа!
Кад стиже мајка, Мира узе књигу и сједе поред прозора
да учи. У њеном разреду, седмом, већ су наставници увелике
задавали лекције па је ваљало надокнадити оних пет-шест дана
које је пропустила. Покуша да се удуби у математички задатак,
али изнова поче да је облијеће мисао на високог Жарковог
друга.
"Шта ли то он доље раде?" заинтересова се она и одложи
досадну књигу. Радозналост је натјера да их погледом потражи
по дворишту.
Видје их гдје сједе у дубокој хладовини испод палме и
како нешто између себе шапућу - мора да се кришом договарају
о нечему што треба да знају само њих двојица. По томе како су
били један дугом примакли главе, осврћући се с времена на
вријеме да ли их ко не слуша.
Мира закључи да нешто важно смишљају: нечег ту
свакако има. Жарко ионако болује од некаквих бубица које су
њу увијек изненаживале и чудиле.
 Сјети се оног његовог падобрана којим је скакао са
стијене на плажу међу купаче; срећом, пао је брат на пијесак па
је ипак добро прошао - само је ишчашио ногу и угрувао десно
раме. Ил' његовог смијешног "изума": направио, чово, високе
штуле и на њих намјестио котураљке, попео се и појурио тако
низ улицу - добро је и главу сачувао. Свашта. Отац га је,
разљућен, том приликом поштено опаучио: ништа ту Жарку
није помогла тераса, како се надао.
"Шта ли сад опет спрема? Натоциљаће само на неку
поганштину тога свог друга - лепушкастог, до ђавола!"
"Чекајте, ви!" - припријети им она у себи и на прстима
изиђе у двориште.
Неопажено као мачка привуче се близу оне палме и сакри
у густом лимуновом шибљу, иза високих и глупих, бодљикавих
кактуса. Напрегну слух да што боље чује њихово полугласно
договарање.
Била им је за леђима, недалеко, и непримјетна сасвим.
У почетку, није могла да се снађе. О чему они то говоре?
Пропитују се из историје, шта ли, помињу старог професора
Бакрача? Је ли се преварила? Радо би се сада извукла, али не
може, опазиће је. А Жарко је ионако почесто груб према њој.
Нашла се, ето, изненада у врло незгодном положају - причекаће
мало...
Али убрзо прикова јој сву пажњу необично занимљив
њихов разговор. Заборави гдје је.
- Мислиш? - оклијевао је Слободан, гледајући некуд
преко Жарковог рамена.
- Да, друже мој - увјеравао га Жарко, сасвим се
окренувши њему. - Ја вјерујем у Бакрачеву причу - историја је
то!
Слободан чупну лист са зимзелена и замишљен протрља
га међу длановима.
- Право да ти кажем - рече - промијенио сам мишљење о
историји. Нисам знао колико је она занимљива...
 - И ја... Ето.не бих ни помислио да је ту сахрањен,
рецимо, Херцег Стјепан. Али гдје му је гроб, шта је с његовим
костима - ко то зна? Нико то у граду не зна...
Преносио се Жарко у прошлост.
Он је већ, у ствари, маштом доживљавао свијет
прошлости случајно јуче у њему покренут. Разгарао се у њему,
разбуктавао и добијао неслућене размјере снагом дјечје
фантазије коју је тешко било спутати кад се већ отиснула низ
бескрајна слободна пространства. И оно немогућно бивало је,
тако, врло могућно; и нестварно, легендарно, постојало је
сасвим убједљиво и стварно.
Нешто је у њему копкало, загризало, вриштало, вукло га
у акцију и у лутања за нечим што је стајало с ону страну
тајанства и ћутања заборављених времена и догађаја. Душа му је
жељела пустоловина, необичних доживљаја, збивања, да се
пренесе бар мало у омиљене своје јунаке Тома Сојера и Фина
Хаклберија са далеког и широког Мисисипија.
Прича о тајном турском ходнику од горње до доње
тврђаве живо га је подсјећала на оне њихове пустоловине, и оно
Лазарево благо такође. Указивала му се прилика да и он доживи
она незаборавна узбуђења као што су и они доживљаји у
тајанственој пећини испод града, да и он открије баснословно
закопано богатство, те да се и о њему ако не пише а оно по
граду са дивљењем прича и слава му се преноси.
Већ одушевљен оним што је унапријед видио, лебдио је
на заносним крилима маште готов да се одмах баци на посао у
трагању за поменутим благом - уопште и не мислећи при томе
на било какву личну корист.
Сам, наравно, то није могао извести. Знао је из књига да
је у таквим случајевима потребна дружина која ће умјети да
држи језик за зубима и да ради што је потребно. Стога је, за
почетак, позвао Слободана. У њега је највише вјеровао. Из
далека је навијао:
- Све нешто, Слобо, размишљам о оном благу... Их,
замисли, кад бисмо га ти и ја пронашли!
- Мислиш да постоји?
 - Што да не? Бакрач не би причао без неке... Слободан
значајно погледа Жарка.
- Ти би да га тражимо? - упита.
- Аха!
- Добро, а како?
- Лијепо. Претражићемо тврђаве, једну по једну.
- Ја и ти? Голим рукама?
- Зашто голим рукама? Узећемо ашов и лопату - бар то
није тешко!
Слободан се још колебао.
- Ех, кад бисмо знали тачно гдје је закопано! Требало би
нам прекопати можда читав град, ко може то? И неће нам
дозволити, најуриће нас... Ругаће нам се кад чују...
- Сјети се човјече књига! - ускочи загријано Жарко. - Сви
велики истраживачи ишли су у посао кад су најмање имали
изгледа на успјех. Мучили су се, али су успјели. Шта нас стаје
да покушамо? Ако и не испадне ништа, свеједно, биће
занимљиво. Морамо само у тајности радити, нико не смије да
сазна за наше планове...
- Па, добро - преломи се најзад Слободан и већ одмах
замисли себе и Жарка како се неке тамне ноћи враћају гонећи
испред себе коња натоврена врећама препуним блага - као оно
закопњели и преморени копачи злата са тужне Сијера Мадре.
Враћају се побједоносно, радосни што ће својим подвигом
узбудити читав град и натјерати га да им се диви - њима које
сада и не примјећује. Брујаће о њима и сва школа, сви њихови
другови. Он већ види њих двојицу како са благом стоје пред
професором Бакрачем, који никако не може да дође к себи од
чуда.
"Друже професоре", каже му он, "ево, ми смо послушали
вас - донијели смо благо о коме сте нам причали на часу, једва
смо га пронашли. Изволите, ви знате коме га треба предати"...
А Бакрач марамицом брише наочаре, он то увијек ради
кад је узбуђен или кад нешто крупно размишља - тапше их по
рамену, па им родитељски меко каже: "Хвала вам, ученици моји,
одлчично сте положили историју!"...
 Не заиста, нема смисла колебати се више.
- Шта треба сад да радимо? - упита он радознало, и
помало већ и нестрпљив.
Жарко је и о томе размислио.
- Прво - рече он - требало би да образујемо тајну
дружину. Лакше ће нам бити да радимо. Предлажем да је
назовемо Жути гусар.
- Зашто гусар, зашто баш жути?
- Није важно какве је боје, неке боје мора бити - због ...
шта ја знам због чега! Тако је љепше, звучније... А гусар, хм,
читао си о гусарима, знаш ко су гусари!
Њему је отац много причао о пераштанским поморцима и
јунацима који су се борили против тамо некаквих страшних
прекоморских гусара, и турских из Улциња. Причао му је и о
нашим из Сења и Омиша, о неретљанским... То су били одважни
и упорни људи, ти гусари. А њима Слободану и Жарку, за овај
посао треба богме и упорности и одважности - ко зна само какве
их све и колике препреке чекају.
Слободан је, истина, о гусарима много мање знао - готово
ништа. Али није хтио да се пред Жарком покаже као пука
незналица.
- Слажем се. Име је сјајно. Питао сам тек онако...
Задовољан Жарко пружи руку:
- Значи: Жути гусар?
- Жути гусар - потврди Слободан. Осјећали су се као
завјереници.
Питање вође одложише за други пут, кад мало прошире
дружину.
- Али ја не бих много трпао у њу - додао је Жарко. - Свега
још једног, двојицу - ствар не смије да се сазна...
- Ево, узмите мене! - искочи пред њих Мира, ведра,
одушевљена њиховим плановима, које је, одавно притајена у
шибљу, прислушкивала с највећом радозналошћу.
Жарко скочи. Осјети се преварен.
- Како? Ти си прислушкивала? - сикну он пут ње.
- Јесам, па шта?
 - До ђавола, већ на првом кораку издаја! - бијесно
помисли он, док се сав накостријешен примицао сестри. Унесе
јој се у лице.
- Не! Ти нећеш... Не можеш ти с нама!
- Види, молим те!... А зашто?
- Тако... - каза он тврдо.
Слободану је било непријатно. У ствари, драго би му
било да с њим буде и та плавокоса, та ђаволица, С њом би се
видио више пута, били би чешће заједно, и тако...
- Чекај, Жарко! - уплете се он. - Могла би и Мира, зашто
не?
- Море, женско је - све ће избрбљати! Пиши пропало,
онда...
Мири се овлажише очи од стида, од љутине.
- Срам те било! А зар те толико пута нисам спасавала
пред мамом и татом? Спасла те ватре, батина? Ја да брбљам?
Кад ја то брбљам.
Истину је говорила. Али Жарко није хтио тако лако да
попусти, да буде тако брзо побијеђен. Закопистио се, баш,
однекуд с увјерењем да ће њено присуство у Жутом гусару бити
само од штете, никако од користи.
- Што не одговориш? - наваљивала је Мира дрхтавим
гласом.
- Немам шта да одговорим. Рекао сам, и - тачка!
У дјевојчици надође осјећање понижености. Не савлада
сузе.
- Зашто си тврдоглав? - устаде Слободан, спреман да за
Миру учини ма шта било, макар и да се бије. - Биће нам
обавјештајац, извиђач, или тако нешто. Она не мора да копа... Ја
сам за њу... Послушај ме, треба ваљда и да се слушамо - ако
желимо добро дружини!
Мира га захвално погледа. Њене влажне очи учинише му
се још више меке, топле.
- Дакле - примамо? - весело је изнуђавао он.
Жарко самом себи признаде да нема куд, да су га ово
двоје на плићак истјерали. Требало је изнаћи још какве и све
јаче разлоге, али му нису падали на ум. Узалуд их је дозивао -
нису му падали на ум. Слеже најзад раменима и пружу руку
сестри. То је био знак да је примљена у дружину, и Мира му
одмах опрости све оне сузе и сву увреду.
 ГЛАВА ЧЕТВРТА
Слободан је становао близу градског часовника, над
самим степеништем. Могао је добро да чује равномјерно
тиктакање механизма - свега метар, метар и по, торањ је био
удаљен од његовог прозора. Увијек га је забављало да слуша
ударе сата, волио је да ишчекује тромо избијање његово; звоно
је тукло уједначено, мукло некако, прво на пет минута прије
одређене уре - колико да упозори грађане - па опет исти број
откуцаја кад минутача дође на дванаест.
Звоно је било на крову торња, отворено, изложено
кишама и сунцу и свакаквим вјетровима - пркосећи свему.
Личило му је некако на потамњели ватрогасни шлем, као да
тамо - на врху торња - непрестано бдије какав ватрогасац,
приправан да на први сумњив клобук дима узбуни читав град и
све своје дремљиве ватрогасце. Или, као да је сам Петроније:
натукао на главу звоно, па вири и старачки замишљено осматара
залив, кровове, трг тај гдје је провео толике године без икога
свога. А можда, из доконости, загледа одозго у оближње
кухиње; гдје се шта кува, у коју би кућу добро било свратити на
ручак - ко зна?
"Данг, данг, данг!" јави се звоно.
- Три сата... Сад ће и они... - промрмља с олакшањем
Слободан и погледа кроз прозор. Степеништем није пролазио
нико. Било је у сјенци и од њега је допирала пријатна свјежина
хлада. Два-три голуба спокојно су се шетала тргом, лијено
заносећи репове. Нису се уопште плашили пролазника, који су
ово вријеме били иначе ријетки, одвише ријетки - град се,
изгледало је, сав повукао био иза зелених шалона на поподневни
одмор или се спустио на плаже да искористи још то мало
љетовалишне сезоне на измаку.
Очекивао је Миру и Жарка.
Договорили су се били да поподне обиђу старе бедеме и да
осмотре земљиште. Ваљало је најприје утврдити докле се
простирао средњовјековни град, затим процијенити гдје би од
прилике могло бити његово средиште, у коме је вјероватно
живио војвода Лазар, најзад одабрати неколико "сумњивих
тачака" на које би трбало да отпочне напад њиховог
истраживачког будака.
Како ће све то изгледати. Слободан још није знао. Али је
горио од нестрпљења. Ухватило је оно и њега ништа мање него
Жарка. Чак је и свеску припремио, како би тамо на мјесту
уцртали у њу све што буде потребно за боље спровођење
великог њиховог плана: све трагове старих откопа, рушевине,
донекле очуване куле, све сумњиве хумке и подземне
просторије. Тако су, чуо је, и други радили. Тако се једино
може. Треба олакшати и убрзати посао, јер они не могу
бескрајно дуго да губе вријеме - школа је неумољива, она тражи
своје. Срећа је што све то морају да чине ноћу, сат два, па ће им
свако поподне бити слободно за учење. А свим силама запеће да
уче, тако да ни родитељи ни школа неће ништа посумњати.
Зачу отегнут звиждук. Затим два кратка.
"Они су!" скочи Слободан и стрпа свеску у џеп. Полако,
да не пробуди мајку која је дремуцкала у кухињи, изађе на
прстима из кухиње. Испод торња чекали су га Жарко и Мира.
Поздравише се завјеренички, једва примјетним покретом шаке.
Жуши гусар је наступао.
На први поглед, нису ништа учинили. Провели су,
истина, читава два сата у обиласку бедема и рушевина, али -
шта? Стари зидови израњали су на сунце као одувијек срасли са
тлом. Куле, са одавна изумрлим и затрпаним утробама,
равнодушно су ћутале, земља и трава покривале су све дубоким
покровом испод којег ће - по свој прилици - бити веома тешко
ишта одређеније пронаћи. Осим тога, и многе куће, укопане без
реда у само срце некада моћне тврђаве, као да су се унутра
шириле и развијале, набрекле од свјежих снага које су годинама
пристизале и множиле се, тако да су бедеми, ваљда, и од тога
морали попуцати, а затим се снижавати полако, одроњавати,
нестајати.
Тражити, дакле, благо тамо гдје су се куће већ биле
угнијездиле није имало никаквог смисла - дружини постаде
јасно. Ако је оно закопано у дијелу градине гдје су сад свакојаке
зграде, онда или је оно и даље остало неоткривено негдје под
њиховим темељима, што значи да се више до њега у ствари и не
може доћи, или га је неко од градитеља многих тих зграда већ ко
зна када пронашао, па се ућутао и све сакрио пред другима - у
сваком случају не треба га тамо више тражити. Покушаће срећу
уз саме бедеме и у унутрашњости преосталих кула, можда и по
оном малом простору на домаку посљедњих градских кућа који
је некада био опасан зидинама. Ухватиће се, напосљетку, и за
ону могућност која говори да благо можда лежи потопљено на
дну увалице испод самог друма према Кобили. Зашто не? Они
ће почети.
Предање је, истина, било одвише неодређено да би се
новопечени истраживачи могли усредсредити на одређену тачку
и уску површину, одвише магловито и нејасно и некако мало
реално да би се у њега могло лако и тако брзо повјеровати - као
што су учинили они чија је бујна машта оживљавала готово све.
Мира, као добар цртач, вјешто је била уцртала у
Слободанову свеску негдашњи простор тврђаве ослањајући се
на постојеће трагаове и остатке њене, које су дотле махом све
редом били обишли. Занемарили су добар дио градског простора
- онај у коме су куће - просто га прецрташе на "карти" као
истраживачки неупотрбљив. Остало је нешто мало. У ствари и
понајвише Канли-кула, она према школи - издигнута изнад
кровова, изнад маслињака.
Одакле да почну?
Ни Мира ни Слободан нису знали шта сад да раде.
Гледали су у Жарка, он је требало да дружину покрене на
стваран посао: све ово досад била је само припрема.
Жарко је ћутао, премишљао гледајући час у скицу час у
кровове испред себе. Стајали су на ограђеној тераси тврђаве
Фортемаре, изнад самог мора, и према њима је трепераво
свјетлуцао град, препун сунца које се спремало да зађе иза
тамног голог брда.
- Најбоље би било - поче Жарко - да кренемо одавде, од
мора. Код оних патрљака негдашњег лазарета...
 Погледаше: тамо су, готово над самом водом, штрчали
остаци зидина као крезуба каква чељуст. Испод њих је вијугала
пруга и тромо се љуљало море запаљено од заласка сунца; крај
њих се зеленио ижџикали зимзелен, густо шибље, травуљина.
Надвисивало их је неколико палми, изузетно високих и витих, са
лиснатом каћиперном ћубом при врху, и неколико чемпреса,
усправних и усамљених као јарболи на пучини. Плазила је отуд
непријатна и хладна запуштеност, нешто што је затурено и
заборављено одвајкада, одавно изумрло - тужније и од самог
гробља.
Слободана од тога ухвати мала језа. Није му се ишло
тамо. "Зашто баш тамо?" помисли кисело, скупљајући усне. Он
и пријe никад није био крочио у ту пустињу, нешто га јe отуд
увијек одбијало - можда нејасан страх од ружне огољене
рушевине, одроњеног камања расутог на свe стране, можда од
кипариса, који су редовни пратиоци гробова, или од травуљине
у којој могу бити и змије. Зато он опрезно рече:
- Ја нe бих...
- Зашто? - зачуди сe Жарко.
- Могли бисмо од маслињака...
- Па, маслињак је изван градских зидина. Шта има тамо
да се патљамо?
- Шта знаш, можда је и тамо закопано?
- Врага! около су били Турци. Јуришали су на бедеме.
Слободан поче да узмиче.
- Али ако је Лазар склонио то благо прије опсаде - шта
онда?
- Баш си чудан! - насмија се Жарко. - Лазар ја закопао
богатство тек кад је видио да је све касно и да се више нема куд.
Значи, може бити само унутар зидина...
Договорише се да навече, чим им родитељи полијегају и
сан притврде, крену у акцију. Жарко ће понијети будак којим
отац обично окопава башту. Слободан - лопату. Док они буду
копали, Мира ће осматрати... Састаће се испод самог лазарата на
прузи. Ко први дође, нека чека: све зависи кад ће који од
родитеља заспати. Грешни они, родитељи, борећи се са првим
сном, неће ни слутити како им се дјеца кроз прозор опрезно
искрадају у мрклу ноћ осуту бљедуњавим дрхтајима далеких и
безгласних звијезда.
Море се тек назирало, поклопљено дубоким мраком,
Чули су се само кратки његови таласи што су уједначено
запљускивали камениту обалу. Као да су били стигли однекуд из
даљине, дуго су шапутали нешто мокром стијењу, повјеравали
му нeшто, можда причу о неком броду који су на пучини
опазили па дотрчали да јаве. Горе је град трепарио под уличним
свјетиљкама, али су се прозори његови - Јeдан по један - гасили
и настајали, објављујући да је пристигло вријеме починка. Само
се још хотел свијeтлио, заклоњен широким крошњама палми.
Допирала је отуд весела музика, нејасан жагор, кикот. Последњи
љетовалишни гости очигладно нису марили за уобичајени ток
свакодневног живота којим је живио град. И што је више у граду
прозоре халапљиво гутала помрчина, хотел је све јаче бивао
обливен свјетлошћу, издвајајући се из мрака све одређеније и
наметљивије - личећи на раскошно бљештаву лађу насред
каквог тамног бескрајног мора.
Под лазарет први стигоша Жарко и Мира. Ишчекујући
Слободана, Жарко је одоздо загледао изнад себe у зидинe које је
требало "освојити". Био је испуњен поносом што почињу тако
крупан посао, обавијен тајанством и наизвјесношћу. А
привлачила га је баш та тајанственост, то неочекивано и нагло
везивање за магловиту прошлост града, који сада ето спава,
прошлост која почиње да искрсава, загонeтна и занимљива у
свој својој трагичној напатости и ужасу. Осјећао је да се издиже
изнад осталих својих другова који нису посваћани у ову тајну.
Нека их, нек спавају. Како ће се само чудом зачудити једног
лијепог дана кад се о Жутом гусару буде на сва уста говорило
по граду. А он, и Слободан, па и Мира - биће тада јунаци, ех!...
- Ево га! - шапну Мира, показујући на прилику која се
полако примицала.
Слободан поче да сe извињава:
- Ама, дошао чича Петроније, па развезао мајци дугу неку
причу - никад да оде! Био сам као на иглама...
 - Носиш ли лопату?
- Ево је, под пазухом... само је мала - она од угља. Друге
није било...
- Свeједно, послужиће - рече Жарко и крену са пруге.
Заобиђоше зидине са десне странe, пентрајући се кроз
ситно жилаво шибље. Слободан је придржавао Миру и ширио
испред њe игличасто грање пазећи да је оно не закачи, нe огребе.
Осјећао сe опојан мирис биља, још млаког камена, земље. Најзад
се испред њих у тами уздигоше чудне зидине, заљуљане и
искривљене. Од њих као да јe било неповјерање и пријетња, као
да су сe непријатно изненадиле што их неко у ово доба посјећује
напозван, раметаћи им спокојство и тишину на коју су одавно
навикле. ћутале су, нарогушене, и још тамнија од мрака. Али
храбру дружину то не заустави и не поколеба. Увукоше се међу
њих.
Унутра јe, зачудо, било равно, и трава сасушена, густа,
увијала са послушно око ногу. Застадоше насред маленог
простора, колико да се снађу прије но што почну да истражују
"сумњива" мјеста. Жути гусар био је ипак толико опрезан и
близу памети да сад не траба прекопавати све изреда - него
једино тамо гдје се учини да би отприлике могло бити благо
закопано: каква хумчица, какав подзид, понајбоље каква
необична просторија, рецимо онај тајни ходник под замљом који
је везивао горњу тврђаву са доњом, а који још нико досад није
открио иако се за њега знало. Окретали су се око себа
напрежући очи у мраку, окружени здањем искрзаним и
оглоданим од времена,
У почетку ништа нису могли да запазе.
Пођоше онда лагано поред зидова, опразно газeћи траву.
- Слегла се земља, поравнала - погунђа Жарко,
незадовољан што ничег није било да им привучe пажњу. На два-
три мјеста, тeк реда ради, удари будаком о тле: тврд, јасан удар
зачу се од спечене земље. Дакле, ништа. Да је био мек, туп,
показао би да је под земљом, можда, каква шупљина - мислио је
Жарко.
 Мира, нeстрпљива што се још ништа не догоди, таче
Жарково раме.
- Хоће ли бит' што? - упита шапатом.
- Чекај! - обрецну се на њу Жарко, и сам незадовољан. -
Тек смо дошли...
Дуго су још њушкали около, претраживали, застајкивали.
- Нeћe то ићи тако лако - обрати се Жарко дружини, да
умири и охрабри и њу и себе. - Није једноставно... Шта ти је,
Слободане?
Слободан је био сав укипљен. Муцао јe нешто
неразумљиво. Гледао је некуд у мрак, иза зидова, према брду.
Грчавито је стегао Жаркову руку, престрављан од нечега.
Мира крикну.
- Шта је оно?
- Гдје? Којe? - усплахири се и Жарко, осврћући сe на све
стране.
Слободан једва показа руком.
Жарко погледа. Видје два сјајна ока како свијетле из
мрака, како се нешто бијело лагано миче крај високих танких
кипариса - недалеко од њих, с ону страну зидина. Да ли се вара?
Да ли им са то привиђа? Загледа се још боље: витка бијела
прилика мицала се и даље, једнако шаљући ужарене љутите
покрете пут њих, кивна, можда, што су се усудили да загазе у
ово вјековно мртвило гдје царују одавно помрле душe. Њему
паде на памет да су ти кипариси уклети пратиоци гробља,
стражари њихови. Учини му се да се оне запаљене очи упутише
право на њих и Жарко, бацивши будак, једва стиже да викне:
- Вампир!...
Све троје трљапнуше главом без обзира ка прузи, мору.
Гребло их је оно шибље, спотицали су се о камење, грабили
непрестано и без даха. Чуше како се за њима побједнички
кикоће страшна она прилика - кикоће толико гласно да им се
чинило како јече пусте зидине, лудачки просто...
 ГЛАВА ПЕТА
Тај смијех бубњао је у њиховим ушима. Изгледало им је
да је све ближи и да не могу утећи од њега - проклете ноге, нису
биле довољно брзе да умакну злобној оној прилици што се
натисну за њима као да хоће дружини да се због нечег свети.
Бјежали су из све снаге, једва чекајући да се докопају пруге и
пристаништа.
- Стан'те ха-ха-ха! - јурила је за њима утвара. - Стан'те,
јунаци.
Таман посла.
Престрављени, задихани, "јунаци" су хватали мрак. Мира
је већ осјећала да неће моћи дуго и с муком је потрчкивала за
дјечацима, кајући се што је уопште и улазила у дружину.
Крупно јој је лупало срце, понестајало јој је даха. Назирала је
пред собом тамна Жаркова леђа, Слободанова, јурили су они и
не осврћући се на њу - бар тако се Мири учини. Нeће је, ваљда,
оставити? Хтједе да им довикне како више не може да трчи и
нека је сачекају, али баш тада јасно зачу иза себе топот оног
вампира и његово испрекидано дахтање. Претрну од страха.
Није могла ни да крикне.
Тетурала је, само за дјечацима.
- Еј Жарко, Миро - чекајте! повика прилика, не
престајући да јури за њима. - Не бјежите, другари, што сте
натиснули толико? Не могу ни ја да летим!
Жарку се учини познат глас. "Шпиро!" помисли,
застајкујући.
- Јеси ли ти, Шпиро? - упита он.
- Ја сам, ја сам! - дотрча "вампир" најзад. Носио је преко
рамена некакву бијелу плахту, биће какав обичан креветски
чаршав, платно од једрилице, - шта ли? Дахтао је, дахтали су
сви. Мира прва сједе на жељезнички праг, па за њом и остали -
тек сада осјећајући колико им је душа била у носу.
Не зборећи ништа, ни црне ни бијеле, Жути гусар полако
је долазио к себи, увиђајући да је поприлично намагарчен већ на
првом кораку своје племените дјелатности, да је храброст
његова одвише лако отперјала у пете брзоногих његових
припадника који су лакоумно повјеровали у нешто што уопште
и не постоји. Знали су, до ђавола, да не постоји. Само бајка о
вампирима остала је још једино у старим књигама и у народним
причама, у вјеровању сасвим неуких људи. Мрак је био, срећом,
па се није могла видјети румен на њиховим од страха
поблиједелим лицима - румен дубоког стида. Стидјели су се и
пред самим собом: како ће један другом погледати у очи кад
дођу на свјетлост уличну али највише пред тим усуканим и
мршавим Шпиром - спремним вазда за шалу и подвалу.
- А ви тако? - подругну им се Шпиро. - Бре, ни млазњак
не би тако дунуо, као вас троје!
- Оне зидине, мрак, она пустиња... - поче да се правда
Слободан. У гласу му је још било уплашености, дрхтавог нечег,
студени која се постепено кравила. Потражи очима Миру не би
ли ишта могао да прочита у њима. А хтио је да утиша сумњу
која отпоче да нагриза: то што се и она уплашила није никакво
чудо кад се ето и они, дјечаци, ништа боље нису показали.
Стругали су, богме, охо... чак испред ње!... Требало је да бар он,
Слободан, трчи у корак с њом или заштитнички некако иза ње,
да се покаже како ваља, као мушко - међутим, све је испало тако
шашаво и глупо, брука једна! Да ли га сада Мира презире? Хтио
је то да види у њеном погледу. Није се могло. Видио је само
њену прилику, склупчану на прагу, видио је мрке дебеле шине
као двије уснуле бескрајне змије.
- Зашто си то урадио? - мукло проговори Жарко.
Шпиро опази у његовом гласу призвук пријетње.
- Да вас окушам - рече. - Да видим колики сте јунаци.
- Што, да ниси ти бољи? Ти тобож не би киднуо? Не би,
је ли? Море, скакао би ти, све трупачке - до хотела се не 6и ти
зауставио, знам ја!
- Може бити, може бити... Али сад сам углавном ја морао
да јурим за вама, да вас некако зауставим, иначе... Ух.што је
било три за грош!
 Сладио се Шпиро. Уживао је што је напосљетку засолио
Жарку: ех, и тај Жарко, толико се он прави пред њим важан!
Подсмјехује му се у разреду кад год он, Шпиро, добро не научи
лекцију - и никад неће да му дошапне. Прсио се међу друговима
својом смјелошћу, лако је упадао у ђачке туче, а то Шпиро
уопште није волио... Ипак, свиђао му се Жарко и поред свега:
због отворености, одлучности, памети; зато што се увијек
заносио нечим што је Шпира привлачило. Али нека, нека мало
спусти нос пред њим, Шпиром. Није сва памет у његовој глави,
може и њему да се доскочи.
- Како си то извео? - одобровољи се Мира, којој све
наједном постаде смијешно.
- Како? Једноставно... Навукао овај чаршав на чемпресић,
при врху му закачио шупљу тикву, лијепо на њој изрезао очи и
уста - па џепном лампом... Љуљао чемпрес, свиткао батеријом -
дивота! Видјели сте... Прави вампир!
Сад им је све изгледало глупо, тако глупо, а Жарко је -
осјећао је то - требало да учини нешто што би дружину извукло
из неугодног, па и тешког положаја; био је тренутак кад се
Жути гусар лако могао распасти и растурити као кула од карата,
покопавши са собом и велики Жарков план о трагању за давним
благом које ћути тајанствено негдје ту под земљом или онамо у
безименом затончићу. Љутило га је што је била довољна и једна
најобичнија подвала па да већ први кораци дружине заврше тек
неславно - не, ово није безбрижна дјечија игра, ово су озбиљне
ствари које треба довести до краја, свеједно какав он био. Шта
да уради? Најбоље би било, сјети се, узети Шпирову подвалу са
шаљиве стране, никако озбиљно. Јест, успио је да их поштено
нагарави тим својим "вампиром", ђаво да га носи, да их
потпраши добро. Али то показује само колико њихов посао није
макар шта и колико Жути гусар мора бити спреман на многа
искушења и на многобројне неочекиваности, бити заиста
дорастао свему.
Није баш најсрећније кренуло. Утрапила се ето Мира, а
сад и овај Шпиро, који ће сутра, сигурно је, испричати свакоме
кога стигне о томе што се ноћас догодило. Смијаће им се читав
разред кад буде чуо како су кукавички бјежали пред тобожњим
вампиром; а затим - како ће објаснити којег су врага тражили
ноћу у лазарету куд и по дану готово нико жив не залази?
Жарку сину мисао да некако Шпира придобије за себе и
дружину, те да му на тај начин веже језик за зубе. Нема друге,
него му се повјерити и рећи истину до краја, заинтересовати га
за планове Жутог гусара - тада ће он ћутати и о овоме што се
десило, хоће сигурно. И кад Шпиро упита најзад шта су тражили
онако касно у пустим оним зидинама, Жарко - на велико
изненађење Слободаново и Мирино - рече отворено:
- Е, друже... То је, видиш, велика тајна! Рећи ћемо ти, ако
нам обећаш да ћеш ћутати...
- Тајна? Каква тајна?
Жарко се примаче и стави му руку на раме.
- Велика... Али, прво обећање па онда...
- Добро, де - рече Шпиро, радознало ишчекујући шта би
то могло бити.
- Часна ријеч!
- Часна ријеч! Ћутаћу као риба!
Пролети нека птица меко шумећи крилима, једва
видљива. Летјела је ниско, изнад самог крша, изгуби се ускоро
некуд у тамнилу грања и опет завлада непомичност зреле
звјездане ноћи. Чуло се само сањиво лупање таласа о хриди
испод насипа - море, потопљено мраком, напомиљало је на своје
блиско присуство и свјежином која се - слана и миришући на
рибу - постепено поче увлачити под кожу лако обучене дјеце.
Мира се још више скупи. Слободану се већ ишло кући.
Прижељкивао је да се и остали тога сјете - сам да предложи
уопште није хтио. Могли би га прекорити.
- О, па то је изврсно! - кликну одушевљено Шпиро кад
Жарко исприча због чега су дошли. - Жути гусар - одличан
назив! Свиђа ми се... Колико вас има у њему?
- Засад, нас троје. Видјећемо послије - намамљивао је
издалека Жарко, бацајући му невидљиву удицу у нади да је
загризе. И збиља, није било потребно дуго да чека. Слутио је у
невидјелици већ зажагрене Шпирове очи, опазио је
нестрпљивост у његовим покретима - ево, загризао је, Мршави
дјечак иступи отворено.
- Примите и мене... Нећу бити гори од вас!
Жарко се задовољно осмијехну.
- Да видимо - рече. - Јеси ли спреман на све што се
очекује од Жутог гусара? Треба ту много да се ради, биће
необично тешко. Слава, ако је буде, долази тек на крају...
- Спреман сам - сигурно одговори Шпиро.
Није се плашио тешкоћа. Оне су га и привлачиле.
- Први услов је да се ћути као заливен, други - да се
слуша без поговора. Пристајеш ли ти на то?
- Што да не? Пристајем...
- А сад - окрену се Жарко Мири и Слободану - шта ви
кажете, да га примимо?
Пристадоше обадвоје.
Сви се потом руковаше са Шпиром, честитајући му
улазак у дружину. Жарку као да спаде терет с душе, чак се и
расположи.
- Морам да признам, добро си извео - рече весело он. -
Али откуд си знао да ћемо баш овамо?
Мира претрну. "Ух, само да не каже!" помисли са зебњом
ишчекујући шта ће одговорити Шпиро. Била је, видиш,
заборавила. Сад није могла себи да објасни зашто му је морала
да избрбља камо иду - кад га је оно пред вече била срела на
улици. Све му није рекла, додуше, само то да са братом и
Слободаном ноћас иде у лазарет; опкладили су се, рекла му је, у
по сто динара ко ће од њих смјети по мраку отићи у ону божју
пустињу у којој дотле нису били никад. "Само да не каже!"
- Шапнуо ми Галеб! - насмија се Шпиро, погледавши
испод ока у скупљену дјевојчицу прћастог носа.
- Јест, биће... Збиља, како си?
- Пратио сам вас. Знао сам да сте некуд наумили. Док сте
вас двоје чекали на прузи, тркнуо сам до куће... узео на брзину
што ми треба...
- Па да, Слободан, он мора да закасни!
Слободан слеже раменима.
 - Ето, сад ја крив! - зачуди се он. - Хоће ли? За ноћас је
било доста...
Пођоше полако низ пругу, скачући с прага на праг.
Шкрипало је под ногама оштро, крупно издробљено камење
насуто између прагова. Ускоро их обасу пристанишна свјатлост
стидљиво откривајући читаво брдо лађа - већих, мањих;
успаване одавно и добро привезане, љуљушкале су се лијано -
уморене од пловидбе. ћутала је тужно, као покуњена, вртешка.
Као неко страшило. Није било живе душе. Једино се, негдје у
близини, чуо равномјерни топот цокула дежурног милиционара.
То опомену Жарка на онај случај са Вучковом
сандолином и он осјети као мали гњев у себи, нешто хладно и
нелагодно. Али кад умукнуше цокуле, и кад сe они стадоше пети
уз степанице према средишту града, он заборави на Вучка. Ишао
је раме уз раме са Шпиром, разговарали су о благу и шта сутра
треба предузети. Наједном Шпиро застаде.
- Добро, ко је вођа Жутог гусара? Ти? - упита он Жарка.
Жарко се збуни.
- Нe - рече. Затим се окрану Слободану и Мири. - Пази,
додаде - умало заборависмо да изаберемо вођу!
- Ништа, прихвати одоздо Слободан. - Могли бисмо то
сад да урадимо. Није касно...
Задовољан што га сложно изабраше за вођу, Жарко одмах
"преузе команду".
- Сутра на првом одмору састанак у дворишту код оног
бора иза школе. Мораћемо да се договоримо...
Горе их дочека трг потпуно пуст, тамних прозора и
блиједа плочника од мјесечинасте благе свјетлости неонских
сијалица. На торњу је било близу једанаест и по и градић ја већ
био у дубоком, дубоком сну. Трабало је ићи на спавање. И баш
кад хтједоше да се разиђу кућама, пред њих најадном искрсну
Гавран. Гумених ђонова, газио је лоповски начујно, као преко
облака.
- Какви су ово клинци? - реча он кад приђе, загледајући
једног по једног. - Шта радите у ово доба?
 Висок, снажан, љуљао се на ногама. Нијe било тешко
утврдити шта је: заударао је на алкохол, опоро, одвратно, и
Жарко сe помаче од њега. Очигледно, враћао се однекуд са
пијанке потегнувши тамо вишe но што би трбало.
- Друже Гавране, хоћемо ли освојити првенство? -
радознало упита Жарко свога љубимца са ватерпола.
Младић сe кисело осмијехну.
- Ах, шта ја знам! - раче јетко. - Питај Булића - тренери
увијек боље знају...
Био је, и овако пијан, киван на њега - на тренера свог
клуба. Гледао је мутно, празан некако, одсутан. Борио се с
нечим у себи, против неког у себи. Кркљало је у њему пијано,
заљуљано нешто, гушиле се и нечујне опет нестајале псовке, па
безгласни кикот, па грч. Али физичка снага његова није му
допуштала да клоне и да се скљока, још га држала на ногама,
тако да ни Жарко ни ико дуги није пратпостављао колико је он у
ствари био трештeн пијан. Осмијехну се, и тај осмијех бљасну
краткотрајно, као случајно, бјелином његових крупних лијепих
зуба. Угаси га грч.
- Клинци, марш кући! - рече он грубо и упути се преко
трга. Корачао јe погнуте главе, застајкујући од излога до излога.
Поче да пјевуши...
Дружина се разиђе.
Слободану је било најближе. Пењући се уз степениште
према торњу, бодро је скакао са степенице на стeпеницу,
радостан што му ја Мира на растанку стегла руку - некако
значајно, схватио је. Али кад стижe пред кућу, зазебе га око
срца. Застаде збуњен, прамишљајући шта сад да чини. Видјела
се жута непомична свјетлост у прозору. Мајка је чекала...
 ГЛАВА ШЕСТА
Те ноћи Жарко је сањао необичан сан.
Нашао се на једној пространој ливади покрај мора - потпуно
сам. Смијала се плава ведрина изнад њега, ведрина бескрајна и
питома, под којом су све ствари добијале неку чудну мекоту и
благост: то цвијеће којим је радостан газио и та висока пепе-
љаста брда што су се замишљено надносила, пови-јене сребрне
маслине, у чопорима, и смирена вода од сунца успавана и
негласна - све је одисало спокојством и безбрижношћу, у
бистрој тишини коју ништа није реметило. Некакав град, опасан
зидовима, видио се на бријегу - са кулама, с капијама. Ћутао је
онамо као без живота, невелик и издвојен, тајанставен. Нико му
није прилазио, нико га није напуштао, нити је ишта допирало од
његових сивих бедема - ни глас, ни жамор, као да је био одавно
уклет. Жарку се учини да би то могао бити онај град из бајке о
коме је слушао, чак стаде проналазити сличности између њега и
једног другог на који је био наишао у некаквој сликовници.
Стога пожеље да смјеста оде тамо, да отвори капије, да завири
унутра. Пожури преко ливаде.
Није учинио ни десет корака кад изненада спази како из
мора изрони тежак старински једрењак, са једрима црним и
широким, и са топовима; како зас-таде мало на пијеску као да
премишља нешто, па се тромо упути к ливади према Жарку,
сасвим скамењеном од чуда.
"Шта је то с мојим видом, варам ли се?" помисли дјечак
склопивши за тренутак очи. Кад их отвори - умало што не
крикну из свега гласа: сад је према њему пузало неколико
таквих лађа, а иза њих, на обали, пристизале су непрестано из
мора све нове и нове, и све подједнако исте. На палубама, видио
је, стајали су некакви људи исуканих мачева и голи до паса -
спремни на скок. Мрки, ћутљиви, звјерали су на све стране не
доносећи никоме добро.
Престрашен, Жарко пожури к оним бедемима с
посљедњом надом да ће га они спасти од напасти. Није имао кад
да размишља каква је то војска, шта хоће, куд је кренула. Трчао
је из све снаге преко ливаде која му се сада чинила све дужа и
дужа. Али, кад стаде да се пење узбрдо, осјети да му понестаје
даха и да га ноге издају. Окрену се да види шта се иза њега
дешава. Доље је, на оној ливади, било сијасет бродова
распоређених у дугачком ланцу, са топовима окренутим према
брду, према тврђави; скакали су људи са палуба и сврставали се
у огромну ријеку, у змију ажадају, која се, сигурна у себе,
полако упути Жарку. Свјетлуцала је мачевима и већ се хватала
падине. Жарко сукну према врху, засопта, задахта. Био је сасвим
на измаку снаге кад челом клону пред окованим градским
вратима. Нису се отварала. Отпоче да га залива киша, хладна и
пљусковита. Није ни примијетио био да је ведрине наједном
нестало с неба - да су се склопили мокри облаци, да је
примрачно. Завапи због свега.
Тада се неочекивано отвори капија пред њим и два брката
војника у чудним одорама, какве дотле никад није био видио,
снажно га докопаше испод пазуха и као врећу увукоше у град
међу зидине. И чим за собом замандалише врата, узеше да га
туку. Тукли су га до бесвијести морким конопцима, уједначено,
и не зборећи ништа. Он је плакао, молио, грцао. Он је псовао и
пљувао по војницима у дивљој мржњи због неправде и
понижења. Бркајлије су, као два бездушна робота млатили само
- и не осврћући се на његову вриску, на сузе, на псовку, ни на
крв која поче да пробија кроз кошуљу... Кад обриса очи од суза,
примијети да се налази на градском тргу, међу мноштвом
војника и грађана - усплахирених од опсаде. Грували су топови
с оних лађа и ђулад су, фијучући, потресала градске зидине.
"Ко си ти?" чу глас изнад себе. "Шпијун?"
Жарко се придиже и погледа: раскречених ногу стајао је
пред њим жгољав официр и пакосно жмиркао очима. Шпијун, је
ли?" сиктао је кроз зубе он, уносећи се дјечаку у лице - сав
накостријешен и мокар од пљуска.
"Не!" рече Жарко и усправи се. "Гонзага!" помисли. "Ово
је онај чувени Гонзага! Ех, кад би ми рекао шта је било са
благом и да ли је збиља потопљено!"
 Пресијече га бол, ужасан, неподношљив. Обли га по лицу
крв.
Ударајући га корбачем из све снаге, Гонзага је урлао:
"Шпијун! Шпијун!"...
"Сад сам готов!" прошапта тужно Жарко, покушавајући
да збрише крв. Мијешала се она са даждом. "Хтио сам да спасем
живот од једних", мрмљао је, "ево смрт ме сачека од других - не
знам зашто!"
"Ко си, говори!" викао је официр поскакујући од бијеса.
Појави се однекуд, из мноштва људи, висок и снажан
човјек - виши од свих. Застаде, намршти се. Би му жао дјечака, и
у два корака нађе се пред Гонзагом.
"Нека, Гонзага!" рече. "Остави дјечака на миру, наш је
он!"
Крупна људина задржа узмахнуту руку с корбачем.
Одгурну официра.
"Он - шпијун? Којешта!" рече прилазећи Жарку. "Хајде,
момчино, до чесме - крв да исперемо. Зарашће ране, биће све
добро - зна то војвода Лазар"...
Жарко заборави на крв.
"Ти си војвода Лазар?! кликну задивљен.
"Јесам, јесам... него, дедер до чесме"...
Сав у радосној дрхтавици, дјечак није могао да издржи.
"Гдје си закопао?" прошапута.
Лазар се осмијехну. Знао је о чему га пита.
"Нестрпљив си, то ти не ваља. Чекај бар док ти крв
сперем с њушкице - тамо ћу ти, код чесме, све рећи. Нећеш,
ваљда, да чује овај Гонзага?"
"Слушај, шапутао му је уз пут људина у уво, "Слушај"
што ћу ти ја сада рећи... Али пази, никог... Слушај... Слушај..."
Наједном је нестало све. Нестао је Лазар, онај трг, она
чесма. У свијест му је неодређено допирао неки познат глас,
препознаде на крају да је Мирин.
- Слушај - 'ајде устани Жарко! У школу да идеш -
дрмусала га је упорно сестра. Повуче га, напосљетку, и за косу.
Тргнуо се, ошамућен.
 Звоно је објављивало крај часа и школа, дотле
примирена, оживље и зажамори. Баци појурише ходником и низ
степенице, галамећи, довикујући се, тражећи одушка. Убрзо се
двориште испуни веселом вревом - она се, пјенушава, преливала
преко школске ограде и својом безбрижношћу допирала до
првих кућа око изнемогле тврђаве, испуњала тихе стрме улице
са степеништима, бубнjала о прозоре. Све је било обасуто суцем
и неодољиво мамило к себи: преко кровова, преко зидина и кроз
многобројне крошње дрвећа видјело се бистро плавило залива -
и бродови који су журили њиме, и раштркана сеоца, усамљена,
около.
Да не би на себе привукао пажњу осталих ђака, Жути
гусар се непримјетно окупи на уреченом мјесту - у дну
дворишта, код тамног бора. Бор их је све једног по једног, како
су пристизали, завјеренички примао у своје сјеновито окриље, и
дружина отпоче договор - опрезно, поглугласно, мотрећи да јој
се ипак ко не приближи. Главну је ријеч, наравно, водио Жарко.
Већ се био уживио у своју нову улогу, улогу вође, и он брзо
пређе на ствар.
- Предлажем Жутом гусару - рече - да оставимо лазарет.
Нема тамо ништа.
И Мира и Слобо одахнуше. Нелагодност од синоћ је ипак
остала, неко непријатно осјећање послије претрпљеног страха од
"вампира" - макар то била, разумије се, пука будалаштина и
проклето Шпирово масло. Негдје при дну, у њима, задржала се
била танка скрама страха довољна да их одбије од оних
напуштених зидина што су и саме својим изгледом, ноћу
нарочито, будиле страву и немир.
- Мислиш? упита Шпиро, коме заигра око усана једва
уочљив осмјех.
- Мислим... - одсијече Жарко, сада сасвим сигуран. -
Размишљао сам о томе: само би глупак био у стању да међу
болесне закопава благо. Оно се закопава на скровитом мјесту,
гдје никога нема у близини, далеко од туђих очију - можда оно
спава у каквом зиду, у тајном каквом ходнику, ко зна?
Слободан се сјети:
 - Па да, постоји некакав ходник под земљом. Повезивао
је, кажу, куле - само не знам гдје је то. Нико то не зна.
- Утолико боље... Нису ни Турци знали... Предлажем,
дакле да трагање наставимо у Канли-кули. Слаже ли се
дружина?
Сложили су се.
- Треба неко од нас - настави Жарко - треба мало да
оњуши ту тврђаву, рецимо послије подне... па да нас извијести.
Онда ћемо направити план напада...
- Како то - да оњуши? - упита опет Шпиро. Жарко га
погледа с висине.
- Па то, забога... нека обиђе сваки кутак у тврђави,
пажљиво нека осмотри сваку сувомеђу и свако улегнуто
земљиште у њој, треба загледати у зидове - има ли тамо каква
рупа... Тако, уопште...
- А баба Смиља? - чу се Мира. Била је леђима ослоњена
на рапаву кору боровог стабла -загледана у залив.
Да. Смиља. Та старица - било је дружини и одвише
познато - није трпјела градску дјецу и често се с њима
препирала, кад год би ова залазила у њено убого царство. Нико у
граду није знао одакле је дошла, ни како се ни кад се смјестила у
запуштеној и огромној Канли-кули. Чинило се свима да је она ту
откад су и те мрке зидине, изникла из њих да их као дух њихов
прати кроз живот и да их чува: одвише стара и сива од јада и
камена, и сама је на лицу имала понешто од њихове опорости и
мрзовоље:
Под једним овећим сводом, у дебелом зиду куће, свила је
била своје сиротињско гнијездо. Зазидала га, начинила врата и
прозор, и у полутмини просторије проводила највећи дио
времена. Постепено, осјетила се власницом читаве
унутрашњости тврђаве. Склепала је од дасака кокошињац,
одмах до стана и под оком, строго пазећи да јој кокошке не
одлутају некуд преко излазног прага капије и снесу јаја гдје не
треба, у нечичјем туђем дворишту или у каквом грмену, трави,
воћњаку, камо могу допријети туђе руке, и гдје их она сама не
6и могла пронаћи. У једном кутку, при дну куле, засађивала је
помало лука, помало купуса, колико тек да се нечим бави.
Добијала је мјесечну помоћ од општине, скромну додуше, али је
некако састављала крај с крајем - у посљедње вирјеме би јој
понешто придавао и њен даљи рођак Гавран, и то понекад, кад
би се на неки начин докопао каквих пара.
Он је само ноћивао у њеној јазбини и долазио би увијек
касно, иначе све вријеме проводио је доље у граду - не радећи
стварно ништа озбиљно и ништа на дужи рок. Баба Смиља му је
често приговарала због тога, љутила се што није загризао у
какав сигуран посао, него живи од данас до сутра. Послије, кад
све то није помогло, ућутала је коначно и потпуно дигла руке од
њега - сва се предајући оним својим кокицама и оним лијехама,
у потајном ишчекивању да ће се он ипак једног дана опаметити.
Све више се одвајала од свега и свакога, неповјерљива и
језичава, постајала јепомало и настрана. Нерадо је гледала на
људе који би каткад радозна-ло завирили у кулу - било што је то
занимљив историјски споменик с којим се требало свакако
ближе упознати, било што је са тих зидина поглед на град и
залив заиста био изванредан. Гунђала је кад би зачула њихове
кораке; чинило јој се да они неовлашћено залазе у њено имање и
да хоће да завирују у њен живот. Тада би се затворила у своју
необичну собицу и кроз прозор, иза завјесе, вирила непримјетна
- пратећи погледом доконе посјетиоце у страху да јој што не
погазе или ишчупају, или пак штогод не однесу. Нарочито дјеца.
Према њима је била група и осорна, једва чекајући да их се што
прије отараси.
Није онда ни чудо што Мирино питање на тренутак збуни
храбру дружину. Сви њени чланови, сви колико их је, зазирали
су од те опасне бабе: сваки од њих већ је имао бар по једно лоше
искуство с њом.
- Шта баба Смиља? - први се снађе Жарко. - Нећемо,
ваљда, због ње...
Гледао је у сестру. И као да зажеље да јој се у неку руку
освети што је ето изнашла, измислила просто, нову тешкоћу с
којом дружина треба сад да се бори, заповједнички одсијече:
 - Миро, посље часова - на задатак! Пажљиво осмотри
кулу. Ти ионако имаш данас два часа мање...
Она лако поцрвење.
- У реду, идем! рече одлучно. - Сама?...
- Сама...
Пођоше ћутке према школи и уклопише се у општу
вреву. Ближио се крај одмора. Жарко видје како се наставници
већ упућују вратима, полагано, у разговору. Видје како Бакрач
поздрави колеге и крену у град: завршио је био часове.
Професор га наједном подсјети на Гонзагу и Лазара, и на онај
синоћни сан - и мучан и необичан. "Да ме не пробуди Мира",
рече у себи. "Лазар 6и ми, може бити, открио гдје је благо... Без
по муке бисмо се прославили. Овако"... Заплови у краткотрајно
слатко маштање: пронашли су, побиједили су, дружина се гордо
враћа у град послије успјешно обављеног посла. И док сви славе
Жутог гусара, он се скромно повлачи и окреће опет књизи,
школи, то је ипак најважније.
 ГЛАВА СЕДМА
Иако му се био сан тај прилично наметнуо још свјеж и
још упечатљив до посљедње ситнице, није желио о њему никоме
да прича, па ни Шпиру, с којим се у подне враћао из школе.
Силазили су уобичајеним путем, опред тврђаве која више није
по њему бацала сјенку.
Зађоше убрзо међу куће и поплочане уске уличице изнад
којих се, као четвртаст и висок стуб дизала сада друга кула -
обгрљена бршљаном и голубовима. Загледаше се у голубове, као
што су то увијек чинили: вољели су да посматрају лепршање
њихово кад би се канџама хватали за бршљан, да слушају њихов
гргут у коме је било чедности и спокојства. Један голуб, потпуно
бијел, дријемао је у плиткој шупљини зида. Примирен,
непомичан, личио је на какав камени грб, на један од оних који
се још и данас нађу над капијама старих бедемом опасаних
градова. Изгледао је дивно, помало одсутан и замишљен,
равнодушан. Равнодушан на остале голубове око себе и на људе
по околним прозорима и улицама, на градску буку. Дјечаци му
махнуше, да га покрену, но он их и не погледа. Махнуше још
једном, и ништа.
"Да није мртав?" помисли Жарко. "Да није од глине, па га
истурили ондје да се нашале?"... Али баш тада, узбуђен, повика
Шпиро: - Пази, гађају га!...
Неко га је, однекуд, заиста гађао каменчићима. Голуб је
излетио, направио два-три круга и поново се смјестио гдје је и
био.
Праснуо је опет камен. И опет, па опет. Најзад осу се
перје на све стране и погођен голуб стаде да пада низ кулу -
безгласан, крвав. Тупо удари о плочник.
Дјечацима се стеже срце. Некакав љут плам, влажан
истовремено, удари им у очи и они осјетише како би да им
навру сузе. Нису могли да притрче гол-убу било је узалудно и
било је тужно. Спустише се на трг.
 Тамо су имали шта да виде. Бјеше се искупила велика
група људи код степеништа, узбуђена и већ свађалачки
расположена очевидно. Сужавала се и ширила, нарастала од
радозналаца који су из околних дућана дотрчавали да виде шта
се то догађа и од случајних пролазника који су наилазили. Изнад
глава би кратко замлатарале нечије руке, као да пријете, онда би
пале у гомилу, нестале - као кад нагло усахне водоскок. Жарко и
Шпиро потрчаше. У почетку нису могли од људи ништа да виде.
Само по гласу познаше Петронија и Гаврана, њих двојица су се
гадно препирали због оног мртвог голуба, и више није било
тешко видјети у чему је ствар: Гавран је праћком убио голуба, а
то је старог Петронија силно било разљутило.
- Ти немаш душе! - викао је дрхтавим гласом старац. -
Што ти је, празнове један, оно створењце било криво? Коме је
оно сметало?
- Мени - хладно рече Гавран.
- Ко си ти да овдје судиш и пресуђујеш? Је ли твој голуб
био? Јеси ли ти о њему водио бригу? Ниси, ти ни о себи много
не мислиш. Само дереш кафанске столице и као посљедња глува
кучка луњаш по граду, беспосличар тамо један! Види, молим те
- голуб му смета! Убија, животиња, голубове - сметају му,
забога!
Гавран је изазивао:
- Смета, па шта? Да ниси можда ти задужен за њихово
добро здравље? Ја радим шта ми је воља, и шта ми ти, старкеља
можеш? Можеш ли ми што?
- Ћут', псето једно! Сад ћу те ударит'!
- Пробај само... Ево, ја чекам!
Млад и снажан, сигуран у себе, изазивао је Петронија.
Старац се, ван себе, залетје на Гаврана, али га задржаше
људи, којима све то више није било забавно.
- Ти си убица! - сиктао је он отимајући се. - Ти ћеш и
човјека убити - такав си ти! Сотона, људи!...
- И хоћу! - дрско дочека младић. - Хоћу, ако затреба...
Дјечаци угледаше Бакрача како жури гомили. Водио је са
собом милиционера Вучка.
 - Дај, Вучко, рашчисти ово! - рече прилазећи. -Уразуми
овог момка, нема смисла шта ради...
Жарко и Шпиро осјетише да им ту више није мјесто. И
мада радознали шта ће даље бити, неопажено стругнуше пред
професором сваки на своју страну.
Мира храбро закорачи у тврђаву. Прође крај оног опасно
нагнутог зида што се на самом улазу од експлозијие био свалио
као огромна каква стијена. Обузе је, ипак нелагодност при
помисли на неизбјежни сусрет са хладним сумњичавим
погледом нарогушене старице. Али задатак је - задатак. Неће,
ваљда, да буде кукавица. Она зачас изрони из сјенке и ступи на
сунчано тло; неравно, спуштало се оно полако према крововима
што су немарно провиривали од доње стране високог бедема,
узалуд истежући вратове да виде шта је унутра. Закоровљено и
као испретурано земљиште је откривало пуну запуштеност
одавно остављене куле, којој су сваки смисао били одузели.
Састављено од разних случајно разбацаних хумки, изазивало је
оно лаку сјету рушевина из којих је живот неповратно био
истекао у неком страшном окршају. Било је ту понајвише шута,
одроњеног камења, драча.између свега тога, као неочекивана
оаза у пустињи, баба-Смиљина њивица са разлисталим купусом.
Тужна и огољена зјапила је Канли-кула.
Више није била страшна као некад, кад се по неколико
пута купала у крви ратника, ни горда од своје моћи и величине
као у времена кад јој нико ништа није могао. Међу новим
кућама и баштама и сама себи изгледала би сада и сувишном
рогобатном старудијом да није - и тако трапава и незграпна -
подсјећала на прошлост, коју мјештани нису могли и нису
хтјели да забораве. У њеној пуној усамљености и тишини као да
су биле закопане све војске које су наилазиле, ту живјеле и ту
гинуле; ишло се њоме као по затуреном гробљу коме је вријеме
сравнило све крстаче и нишане и све гробове преорало. Али је
ипак остало понешто од оног његовог отужног мириса и сумора,
остало од његове туге пропраћене тајанством.
"Како сад? Одакле да почнем?" помисли Мира осврћући
се око себе. Крајичком ока она примијети како се помјери
завјеса на Смиљином прозорчету. Аха, ту си, оштроконђо,
прошапта у себи. "Само ти стражарчи!"... Направи се да није
видјела ништа и пође у "лов" по тврђави.
Тобож нехајно застајкивала би покрај расутих хумки,
осјећајући да је прате оне скривене очи, да је прже. Пела се на
зарубљене зидове и са њих посматрала град под собом, оно
море, оне планине; пажљиво загледала зидове. Ништа нарочито,
Није било ничег што би задржало њену пажњу, ничег што би јој
се учинило сумњиво, што би могло да је наведе на какав траг.
Или није знала да уочи, да открије.
Једино се понада кад наиђе на некаква омања врата у
зиду. Провири унутра. Видје самно потпуно голу просторију из
које се даље није имало куд, мрачну, загађену силно. Дакле,
ништа. Застала је била над једном отвореном јамом у облику
правоугаоника и равних углачаних зидова. Али осим некаких
смијешних једрењака, исцртаних по зидовима, ко зна када и ко
зна чијом руком - ништа друго особито није могла да запази.
"Нема ту ништа, и неће од посла бити ништа!" први пут
посумња она.
Није, изгледа, имала у себи толико маште да и у
најобичнијим стварима види и нешто друог, скривено,
неокренуто; ни заноса да се не обазире на тешкоће и да их лако
прима. Мира је све око себе узимала како јест, како се на први
поглед види или учини, даље од тога није ишла. Њој је Жарко
увијек био помало смијешан и чудан са својим "изумима" и
"бубицама", и обично није имала никаквога разумијевања за
његове "штосове". То што је улетјела у дружину било је само,
прије свега, жеља да се ухвати и она у игру, да се мало забави и
доживи нешто што је изван круга дома или школе - у ситним
опасностима и несвакидашњим згодама и незгодама. Њој је
прича о благу била занимљива и у први мах је чак и повјеровала
да је ту негдје скривено и да би се могло на њега натрапати - тим
прије што је о њему говорио и професор Бакрач. Али се није
заносила ни много загријевала тиме, није ни размишљала, сад је
и оно мало вјере у Бакрачеву и братовљеву причу почело у њој
да дрхтури као танка, једва ухваћена скрама леда под меком
шашом прољећа. "какво благо, какви ходници!" мислила је.
"Можда од тога да и не буде ама баш ништа. Него нека, још
неко вријеме биће бар занимљиво то наше чепркање и тајно
сстајање - то је главно!"... И ћутаће, одлучила је одмах, никоме у
дружини неће рећи ништа о томе шта мисли. Брата воли, неће да
га озлоједи и ражалости, а и стало јој је до Жутог гусара и све
те његове занимљиве игре. Иначе би се, напусти ли друштво,
дружина, можда, брзо распала.
Пође према капији, оном нагнутом блоку.
"И шта сад да им кажем? О чему да извијестим?" питала
се, загледана у џомбасто тло под собом. "О томе шта сам
видјела... Шта сам видјела? Гомиле земље, зидови, она врата -
ништа занимљиво. И они цртежи... Нека сами одлуче и виде шта
ће"...
Њој у сусрет, насмијан, ишао је Слободан носећи књиге
под мишком. Јесу ти то часови завршени? Би јој драго кад стеже
његову коштуњаву руку - заиста, откри тек сада, заиста јој се
свиђа тај вижљасти дугоноги Жарков друг.
 ГЛАВА ОСМА
Пред вече стаде да дува југо, пун неке топле влаге.
Нанесе ускоро ниске облаке који брже-боље покрише небо
својим мутним мокрим покровом. Навали киша обилата,
непрестана, састави се небо и земља, небо и море; мрак дође
прије времена, и град се од тога препаде и повуче. Опустјеше
улице предајући се на милост и немилост веома снажном вјетру
који је, већ помамљен, све бјешње стругао дрвеће и куће
заливајући их уз пут даждом. Чуло се, и кроз фијук вјетра, како
море тупо удара о камениту обалу. Невидљива вода лудо је
јуришала у жељи да сможди копно; кључала је доље, урликала,
режала дивљом мржњом јаросно покренутом из тамних
недокучивих дубина. Чак и у пристаништу није била готово
ништа мање луђа: могло се по свјетиљкама на јарболима видјети
колико је она усковитлана и помахнитала - љуљала је бродове
како је хтјела, поигравајући се њима као најобичнијим
чуновима. И што је ноћ бивала све дубља, мрачна као бездани
понор, југо је постајао све моћнији и све гласнији. Притицала му
је однекуд дивља снага накупљена богзна у којем далеком крају,
хучао је и бездушно млатарао - не поштујући никога и ништа.
Па ипак, он није препао дружину. Смјели припадници
Жушог гусара с муком су додуше, главињали кроз помрчину,
сваки час се спотичући о мокру калдрму, док су се један за
другим пели стрмим сокаком поред тврђаве. Ишли су ћутке,
заогрнути лаким поливинилским кабаницама, које, међутим,
нису биле у стању да им од кише сачувају ноге: вода је гњецала
у ципелама и јежила непријатно. Али то није био разлог да
одложе акцију за какву другу прилику, кад не буде ноћ овако
кишовита - не, никако. Шта више, југо им је јдошао као наручен,
баш као што треба: лакше ће моћи да се увуку у тврђаву и тамо
да раде неопажени.
Стигоше најзад до улаза у кулу. Мокар и мрачан исправи
се пред њима зид дочекујући их хладно, неповјерљиво. Вјетар је
утробом тврђаве харао и јаукао из све снаге, чинило се да то
вапе обнажени немоћни зидови или да плачу помрли ратници -
проклињући горко онај давни тренутак у коме су погледали
смрти у очи. Једва се назирао невелик простор, застрт
невидјелицом, покисао и стравичан.
Опрезно, веома опрезно пођоше према вратима у зиду, на
другом крају тврђаве - напријед је ишла Мира, која је тачно
знала гдје се налазе она, затим Жарко, па Шпиро и Слободан.
Већ при првом кораку поче да их обузима лака дрхтавица од
узбуђења и напетости. Неизвјестан мрак, испуњен стравом;
неизвјестан посао. Жарко са зебњом погледа, у баба-Смиљин
прозор, али тама је и тамо била потпуна. "Добро је, спава",
помисли он с олакшањем и напрегну вид да му не одмакне
сестра. Чврсто стеже лампу у џепу.
Није учуинио ни пет корака кад иза њега гадно затандрка
некаква празна конзерва. Котрљну се два-три пута гласкајући се
издајнички. Као по команди, сви се пригнуше земљи и
примирише, у страху да их не открије старица. Гледали су
нетремице у правцу њенога прозора, ослушкивали, неко
вријеме. Али ништа не доприје отуд - ни шкрипа врата, ни
свјетлост. По кабаницама је добовао пљусак, заношен вјетром, и
мокра земља отужно је мирисала одоздо - као по рђи, као на
гњилом лишћу. Ништа није допирало одонуд.
- Која је то будала била? - просикта кроз зубе Жарко
нарогушен.
- Ја сам... нагазио сам... - шапну Слободан. - Шта могу, не
види се ни прст пред оком...
- Неспретњаковићу! - зарежа вођа. Схватио је већ био да
прије свега мора бити строг.
- Хајдемо! - нареди, пошто још једном пажљиво ослушну.
- Носите ли алат?
- Него? - јави се Шпиро. - Мислиш ли ти да смо
башибозук?
Мира их доведе до врата. Малена, готово допола у земљи,
она су зјапила још већим мраком - мртва одавно.
- Ево, то су! - рече Мира, показујући на њих. - Али
пазите, унутра је загађено...
 Жарко уђе и упали џепну лампу. Свјетлст њена била је
слаба, пригушена марамицом - он се у посљедњем тренутку био
сјетио да њоме умота стакло. Једва се назирао простор, празан и
мален, и мемљив; голи поиспуцали зидови, тамни од алаги, и
под од утабане земље прекривен дебелим слојем шљама и
свакојаке нечистоће. За вођом својим уђоше Слободан и Шпиро,
остављајући код врата Миру да чува стражу. али киша је натјера
да се и она - макар врло нерадо и мрштећи се - увуче за њима.
Одлучили су били да баш овдје, у овом дијелу тврђаве,
окушају срећу. Премда није било ничег што би наводило да се
управо одавде отпочне велики поход на закопано благо, није
било разлога ни да се ово мјесто једноставно занемари и заобиђе
- изгледи су били подједнаки: и они који су водили у успјех, и
они који су обећавали пораз. Уосталом, све је ионако било
претпоставка - и то врло неизвјесна, врло неизвјесна. Тек мали
дјелић оне легенде о благу могао је, можда, бити истинит или
приближно тачан, вјероватан. Остало је, ко зна, представљало
само лијепо срочену причу - толико примамљиву да је била у
стању да смјеста разбуди и оживи дјечју машту. Бар за неко
вријеме немогућно је било обуздати ту њихову разиграну
маштарију: у свему се скривало много напете тајанствености
коју је заиста вриједило доживјети, много узбуђења које је
збиља ваљало осјетити. Све и да се, на крају крајева, не пронађе
то Лазарево благо (што се, забога, ваљда неће десити!), Жути
гусар је ипак ето нешто био покушао и започео, макар
прочепркао малко овдје-ондје, доживио нешто при томе.
Занимљиво, у сваком случају.
- Добро, како сад мислиш да почнемо? - радознало упита
Шпиро вођу.
- Овако...
Жарко приђе зиду и стаде пажљиво да сјветлошћу шета
по његовој рапавој површини, испитујући сваку пукотину и
свако неравно мјесто на њему, све што би му се учинило и
најмање сумњивим - као, рец-имо, зазидан улаз у тајни ходник.
- Отворите добро очи! - додао је. - Испитиваћемо
сантиметар по сантиметар...
 Предадоше се послу.
Мотрили су и пипали ћутке. Слушали су како напољу и
даље урла невријеме. Па и на то убрзо заборавише, заокупљени
истраживањем зида. Али он ништа није показивао ни откривао,
био је сасвим обичан. Пређоше стога на сљедећи, но и тај не би
ништа бољи: камен на камену, чврсто малтером срастао, просто
једна нераскидива цјелина. Трећи их понајвише заинтересова.
Шпиро први спази малену пукотину. Једва уочљива, кривудаво
се она пела од тла према своду - отприлике до половине зида.
- Пази, Жарко! - радосно шапну он. - Види - црта! Као да
су богзна шта открили, сви се сјатише тамо куд је показивао
Шпиров кажипрст. Жарко узе чекић и поче њиме да куцка по
зиду, овдје и ондје, да ослушкује - хтио је по звуку да одреди не
крије ли се с оне стране напуклог зида каква шупљина. Тупо су
одјекивали ударци. Куц, куц, куц... Али ништа се из свега тога
није могло разабрати.
Слободану се однекуд све то учини сувишно, па и
смијешно. Међутим, није хтио то ни себи самом да призна; ни
од самог себе да чује тако нешто. Наже се напријед, према зиду,
према Жарку.
- Хоће ли бити шта? - упита, колико да утекне од себе, од
своје сумње која изненада бану међу његове мисли. Зажеље да
га буде, тог блага - зажеље још јаче, још страсније.
Жарко не одговори. Мјесто њега зачу се Шпиро:
- Хоће, само што није!... Зини да ти кажем... Друже мој,
треба ту радити и радити - да си ми ти жив и здрав и узбрдо брз!
Чекић је тукао: тап-тап, туп...
Приносећи уво зиду, Жарко је размишљао: опет, до
ђавола, ништа! Остаје нам за ноћас да још видимо како је под
нама - мораћемо мало зачепркати ову земљу... Ако и то буде
јалова ствар, покушаћемо идући пут у оној јами гдје је Мира
примијетила некакве цртеже - ко му га зна, можда је то некаква
шифра, знак који има нешто да каже. Ово је тек почетак, а сваки
је почетак тежак - како нам често вели наставник математике...
Он се окрену.
 - Нисте ваљда мислили да ћемо на благо одмах
натрапати? - рече дружини. - Кад би оно било закопано тек тако
- ми не бисмо уопште имали посла. Други би то давно прије
нас... Хајде, Слобо, удари будаком овдје - земља је нешто
улегнута... Ти, Шпиро, лопату у руке!
Земља, одавно спечена и тврда, зазвони под будаком.
Низак свод спречавао је Слободану да замахне из све
снаге, како ваља. Ударао је некако искоса, с пола моћи, и то га
далеко брже замори него да је копао како је стварно требало.
Поче да дахће. Чинило му се да дуго копа и да је читаво брдо
прекопано; но Жаркова лампа освјетљавала је, као за пакост,
само незнатну хрпу свјеже земље - и он хукну од муке. Усправи
се и погледа према Мири, ка улазу. Али опази тада како врата
поклопи нечије крупно тијело. Заблисташе отуд нечије
разрогачене очи, бљеснуше зуби. Сви препознаше Гаврана.
- Шта радите ви овдје? - издужи се он испред њих, сав
мокар.
Не доби одговор. Дјеца су, преплашена, ћутала. Младић
одузе Жарку џепну лампу и, скидајући марамицу с њеног
стакла, промрмља подсмјешљиво:
- Чек' да видимо ко су ове птичице!... Освјетљавао је лице
сваком понаособ, с уживањем заслијепљујући им очи - оштро до
бола. Како да су му позната ова дјеца, негдје их је, чини му се,
виђао - али ко ће памтити толику градску дјечурлију, таман
посла!... Кад освијетли Миру, мало се и зачуди.
- Хм, дјевојчица! - рече. - Откуд и она с вама? Како си
побјегла од куће, ти мало божје јаренце!...
Мира стисну усне и не одговори нишита. Била је, прије
свега, преплашена изненадном Гаврановом појавом, а затим, ако
ћемо право, и увријеђена: није она никаква коза, јаре, јаренце -
нека то он, неотесанко један, опрости!...
Гаврану није било јасно откуд и зашто та дјеца у тврђави,
и то још по оваквом невремену у којем и њему - опет нешто
загријаном од пића - није било лако да се догура довде на
починак. Прво му је свјетлост била скренула на себе пажњу,
послије је одовуд чуо некакве тупе ударце; то га је и навело да
сe неопажено дошуња овамо - препун радозналости, чуђења,
зебње. Изненадио се врло кад је угледао дјецу. Њих је најмање
очеквиао. Дјеца у ово доба свакако спавају. Збиља, што ли су
она ту?
- Лопови? - намигну он Жарку и насмија се, као с неким
повјерењем и разумијевањем. Али то сијевну краткотрајно - тај
пријатељски осмијех, бљесну просто и нестаде са усана. Јави се
мјесто њега тврд, оштар поглед - сумњичав много.
- Дошли стe, сигурно, да крадете бакине кокошке? Или
јаја, или купус - а?
- Не! - крто одговори Жарко, коме се првом повратио моћ
говора.
- И баш нисте? - зачкиљи оком младић, увјерен да је
погодио.
- Нисмо, часна ријвч! - узвикну искрено Жарко. Схвати
да треба пошто-пото спасити част и образ
Жутом гусару, и никако не дозволити да му са нанесе
љага - као да је ето он, Жути гусар, обична лоповска банда. Не,
то никако не! Као и онда са Шпиром, боље да му сами откријемо
тајну - помисли. Да му испричају због чега су сада ту, али под
условом, ипак, да он никоме не говори даље - једино тако.
Иначе, шта друго да кажу овом човјеку? Истину, једино истину.
 ГЛАВА ДЕВЕТА
Заиста, све друго би испало сасвим неубједљиво.
Склонили су се, тобоже од кише; затекла их ноћ; играју се
духова; ах, све је то којешта и ништа! Само би им се смијао
Гавран.
"Је л' те ви, другови духови" питао би, "а је л' те, молићу,
какву ли ви то игру играте око баба-Смиљиног кокошињца?
Хтјели сте, може бити, да малко поразговарате с њеним јадним
кокошкама, радни састанак с њима да одржите, савјетовање
какво важно? Или у повјерењу да им, кокошкама, на уво
дошапнете како вам недостаје за биоскоп, па нека вам
благонаклоно поклоне које јаје - је ли?"...
Не, Жарко никад није био јајара ни лопужа, то није била
ни његова сестра такође. Главу би дао и за Слободана и Шпиру -
то су добри, честити другови, којима ни на крај памети није
било какав лоповлук или тако нешто прљаво, од чега би се
морали стидјети. Треба, дакле, рећи праву истину. Колебала га
је још само чврста обавеза да о Жутом гусару и његовим
члановима треба ћутати, ћутати сасвим, не рећи о њему никоме
ни једну једину ријеч, бити заливен, бити камен. Добро је било
оно са Шпиром. Како ће сад он, вођа дружине, баш он први да
прегази задану ријеч? Да ли може, да ли смије?...
- Говорите ввћ једном! - нарогуши се Гавран, ионако на
ивици стрпљења. Запахну из њега ракија.
- Па, ето... замуца Слободан, погледајући крадом у
Жарка. - Ми овај...
Гавран немарно прелетје лампом по просторији и
намршти се. Гадило му се од свега ту - од влажних зидова, од
мемле, од ђубрета. Прекиде дјечака чим опази свјеж траг
копања.
- Шта вам је ово? Јесте ли ви...
- Јесмо, па шта? - испрси се Шпиро, и иначе помало
киван на њвга због оног мртвог голуба.
 - Хоћу да знам - ошину га погледом Гавран. - Хоћу да
знам шта ви то, у ствари, спремате! Да нећете лагум у тврђаву,
динамитом да је, пасји синови, разнесете? Говорите шта је, или
ћу сад по милицију!
- Какав сад динамит! Немамо ми динамита! - побуни се
Шпиро, гледајући га испод ока.
Жарко се преломи.
- Друже Гавране - скупи снагу он - ја бих ти нешто
рекао...
- Па реци, до ђавола! - савлађивао се с муком младић,
ионако својеглав и напрасит. - Реци већ једном!
- Хоћу... али под условом...
- Какав сад услов? Ви мени услов да постављате? Ха!
Ипак га је дјечак био заголицао. Пробудио му
радозналост. "Ајд' да видим шта им је то", помисли. "Не стаје ме
ништа... Можда се ту крије нешто"...
- Какав услов? - упита гласно. Жарко пређе погледом по
дружини.
- Да ником не кажеш о нама... Ни о томе што будеш сада
чуо...
- Само то?
- То само, ништа више...
Гавран слегну раменима. Услов није био тежак, баш
нимало - тако му се учини. Сијевну му кроз главу она стара
народна прича о бријачу који није могао задржати у себи тајну о
царевим козјим ушима, и он се осмијехну.
- Добро - рече. - Пристајем...
Била јe то, за њега, неубједљива прича коју је очигледно
могла измислити само наивна дјетиња машта - то о некаквом
благу, о некаквом Лазару, Сигурно су дјечаци читали о томе
негдје, нешто слично, па сами послије испрели и надодали
читаву бајку. И сам је био некада дјечак, и сам је у нешто
вјеровао. Малишани се увијек нечим занесу и лако повјерују у
измишљену ствар, тако, неко вријеме; па их и то остави,
постепено забораве као да ничег није било, окренувши се
нечему новом, другом, са исто толико радозналости и жара.
Иако му је било мутно у глави од пића, осјети ипак да му дјечак
не лаже.
Крајичком срца Гавран тихо зажали што и он више није
дјечак - о, поиграо би се и он с њима и доживљавао безбрижне
тренутке којих је одвише мало имао у свом горком дјетињству
док је рат на све стране бјеснио. Ма колико био груб и пргав, он
не хтједе да открије пред дјецом своје мисли, ничим да покаже
што би их разочарало и што би им разбило вјеровање у њихову
сопствену причу. У другој прилици он би их сигурно исмијао,
наругао им се ружно, безочно; сад га је, међутим, све то макар
на кратко враћало у најмлађе године и у оно што није био
иживио. Направи се стога да им све вјерује.
- Богме, занимљиво! - рече. - А како се, кажеш, зове ваша
дружина?
- Жути гусар - одговори Жарко.
- Хм... Жути гусар... Па, јесте ли већ на трагу?
- Још ништа... Тражимо...
Напољу, изненада, бљесну свјетлост шарајући по
унутрашњости тврђаве. Неко је кроз кишу долазио. Гавран брзо
угаси лампу и сви потонуше у потпун мрак. Кроз кишу и
звиждук вјетра чули су се ипак нечији кораци, тешки, од цокула.
Свјетлост се олако примицала управо к њима и младићу би јасно
да би то могла бити милиција. Погледа пажљивије тамо:
батеријска лампа посредно је, полусјенком, донекле
освјетљавала лице које се приближавало. Напрегну вид и
препознаде милиционера Вучка. За њим је гегуцала некаква
прилика, под кишобраном. "Смиља, ко' бог!" помисли Гавран и
окрену се дјеци:
- Склоните се уза зид, милиција! Иде Вучко! Дружини
смјеста сађе срце у пете. Прибише се грчевито уз влажан зид
поред врата, преплашени, као птићи. Ово су најмање очекивали.
Гавран упали лампу и спокојно изађе на кишу.
- Ко је то? - упита он мирно, као да их није препознао.
Ошину га смјеста јак млаз свјетлости, заслијепи му очи.
- Ко је? понови он.
 - А, ти си то, Гавране? - јави се милиционер. - Вучко је
овдје... Шта радиш ту у ово доба?
- Склони лампу, побогу, забољеше ме очи!... Жута трака
свјетлости пружи се између њих као мост. Угледаше се крупне
капи кише, као прозирно зрње; скакале су, поигравале се. Али
мост се тај скрати сасвим кад се примакоше Вучко и баба
Смиља.
- Збиља, Гавране, шта ћеш ту?
- Како шта ћу? - зачуди се тобож Гавран.
- На овој киши, овако касно?
- Па зар није ово, тако рећи, моја кућа?
- Знам, де...
- И ово двориште?
- Знам, знам... Него шта тражиш по тим зидинама? Јеси
ли сам?
Гавран слегну раменима.
- Јесам, сам сам. И не тражим друже Вучко, ништа. Шта
сад човјек може и да тражи?
- Ипак... Дед, да уђем... - крену Вучко пут врата. Дјеца се
следише од страха.
"Готово" Ево га"... - претрну Жарко.
Срећом, Вучко само с улаза освијетли просторију - тек
овлаш. Био је ионако закључио да нема ту ништа, ништа
озбиљно, чим је угледао Гаврана - пијан је тај, сигурно, по
обичају. Опет је ово, мислио је, некаква тамо његова заврзлама -
ко ће с пијанцима изаћи на крај, с њиховим бубицама! Баба је,
ђаво је однио, само надувала ствар и без потребе ме довукла
овамо са линије.
- Па, како рече - зашто си? - упита он, тек реда ради.
- Ама, човјече - сјети се Гавран - стид ме је и да кажем...
Из потребе... Знаш како је кад стомак заболи...
Вучко се намршти.
- Ето ти, стара! - обрецну се љутито на баба-Смиљу. -
Лијепо ти ја рекох: није, женска главо, ништа; учинило ти се!...
А ти једнако - лопови, те лопови! Потегну ме, бре, уз ово брдо
к'о да сам ја... 'Ајд, реци, шта сад да ти радими?
 Шћућурена као кокош, баба Смиља је збуњено ћутала
испод кишобрана, трепћући водњикавим очима. Просто није
имала ријечи којим би се оправдала пред намргођеним Вучком.
Јесте брате, пробудили су је били некакви тупи удари, потмуло
су допирали однекуд из близине.
Најприје је помислила да то бију капци на прозорима,
или врата, или да доље у граду лупа неко; кад је ослушнула
боље - тајанствени ударци су се јасно чули, без обзира на југо.
Закључила је да долазе из саме куле. Полако је отворила врата и
опет ослушнула. Чуло се снажно падање кише, чуо се вјетар.
Али удараца није више било. И таман кад је хтјела да закључа
врата, с увјерењем да јој се она лупа само била причинила,
угледа изненада благу свјетлост при дну тврђаве, тамо, гдје је
некад затварала свиње.
"Лопови!" вриснула је у себи и одгегуцала по кишобран.
У оваквој ђавољој ноћи - а сама у пустој кули, без Гаврана - њу
спопаде голем страх. Није смјела да се устреми на непознате
лопове, стога измаче у мрак да јави првом милиционеру на кога
наиђе - знала је да их увијек има око трга или у главној улици.
Натрапала је на Вучка и сва усплахирена испричала му шта је
вид-јела и шта је чула. Успјела је ипак да га доведе... А кад
овамо, ето... Ето шта ми направи тај мој проклетник, тај
Гавран!...
- Опрости, Вучко, брате! - једван изусти она осјећајући се
кривцем.
Вучко промрмља себи нешто у браду, сад му је уосталом
све било свеједно. Помирен већ, он благо рече старици:
- Ништа, стара! Ово ми дође ноћас као добит. Такве сам
ти ја среће!
Опрости се и крену.
- А је ли, момче - довикну он из мрака - хоћемо ли
побиједити? Шта ли ће урадити наш Галеб?
- Биће добро! - дочека Гавран. - Море, сила смо ми -
ватерполисти! Ко може шта Галебу? Нема тога!
 - Видјећемо, видјећемо! - насмија се милиционер и утону
у густо црнило ноћи. Откривала га је лампа све док не замаче на
улицу.
Љута на Гаврана, баба Смиља се без ријечи упути своме
дому. Гавран јој посвијетли и тек кад она за собом залупи врата,
окрену се дјеци. Био је побједник.
Него, сусрет са Вучком распрсну му, као балон, ону меку
разњеженост према дјетињству и према читавој тој дјечјој
измаштаној заблуди. Врати се његова стара ћуд, опака, набусита,
оно гадно у шта је већ био угрезао - себична грамзивост и
безобзирност. Заче се у њему једна нова мисао: како би било да
ову дјечурлију задржим за себе, а да их имам у шаци, могу ми за
нешто устребати? Почећу да их уцјењујем...
- Дакле, дјецо, оде воз! Све је у реду. Јесте ли се били
препали?
Дјеци паде камен са срца.
- Хвала, друже Гавране! - рече Мира хватајући га за рукав
с поштовањем.
Били су му захвални, чак и Шпиро. Између њега и тог
сналажљивог младића готово као да и није више било ограде.
Сад су сви били спремни да му се на неки начин одуже што их је
спасао од невоље, од језичаве стариђензд Вучка.
"И тај Вучко!" помисли са мржњом Жарко. "Шта хоће тај
од нас? Увијек ми се некако испријечи, носи га ђаво, мрзим га,
мрзим, мрзим!... А, видиш, Гавран је друго... Ја и тако навијам за
њега на утакмицама Галеба. Диван је, пливач ипо!"
- Знате шта - поче Гавран - вама треба заштита. Треба
неко стгарији да вам помаже, да вас савјетује. Ако треба, и да
вас брани. Ево, ја пристајем... Али никоме ни ријечи!
Дружина једва дочека.
- Одлично! - кликну Слободан. Погледа у Жарка - да се
није он, Слободан, истрчао? Можда се Жарко љути, може сада
искрснути питање ко ће од њих двојице бити вођа.
- У реду! - прихвати Жарко. - Ако хоћеш, буди на челу
дружине.
Гавран одмахну руком. Таман посла да се и тиме бави.
 - А, не - рече он. - Имате ви вођу. Него, кад устреба - да
ме послушате, да ме рецимо, приупитате за савјет. Понекад,
богме, да се и ви мени нађете при руци... А ја сам ту да вас
штитим - тако...
- Пристајемо, пристајемо! - загракта дружина. Руковаше
се с њим, како је то већ био обичај.
Мира је била одушевљена.
 ГЛАВА ДЕСЕТА
За ручком, отац се пажљиво загледа у Жарка. Као да га
сада послије дужег времена први пут види.
- Шта је то с тобом? - упита он. - Изгледаш ми некако
блијед?
Жарко поцрвење и збуњен побјеже погледом. Мира
готово загњури нос у тањир испред себе, једва кушавши супу.
- Учи дијете - покуша мајка да га извуче. И сама је била
уочила у Жарка извјесне промјене - ублиједио је дјечак, као да
мало спава, ево већ два-три јутра како мора да га буди и на
брзину отпрема у школу. Да није болестан? Или је то од учења?
Испитаће она, видјеће. Али није вољела да то ради стари њен -
он увијек испрепада дијете својом строгошћу, не зна он како
треба с дјецом. Зато се сада, за сваки случај, и умијешала у
разговор.
- Чекај, матора! - љутну се отац. - Јеси ли сигурна да учи?
- Побогу, Симо!...
- Нема ту - побогу, Симо, побогу, Симо! Требало би да
знаш бар ти си по читав дан код куће...
- Па, знам, де! Учи дијете.
- Ђавола учи! - дочека он као из топа, строго погледавши
у Жарка. - Мало прије се сретох са Бакрачем, он ти је разредни
старјешина, је ли?
- Јесте - промуца Жарко.
- Каже да си попустио, синак! Не пратиш с пажњом
часове, мислима си некуд одсутан. Деси се и да не одговориш на
питање. А и милиционер Вучко ми се жалио - нешто је он, вели,
имао с тобом посла прије неки дан. Није хтио да ми каже, све
нешто тако неодређено... И као да му се чини - негдје те синоћ,
касно, у оној киши, на улици примијетио. Био си с некаквом
дјецом... Је ли то истина?
Мира задрхта.
- Не може бити! - зачуди се искрено мајка. - Знам кад су
дјеца легла - нешто прије девет! То је неко други био...
 Ипак је све испало добро. Свршило се тиме што је Жарко
обећао оцу да ће одсад бити пажљивији у школи. А и оно с
Вучком... и то је прошло без неке веће невоље... Ручао је с
олакшањем, ослобођен срећно једне биједе, ручао и ћутао - но
једнако смишљајући како да се освети Вучку. О да, мора му се
осветити - и то жестоко! Просто да се пуши. И још да не зна
одакле му долази освета...
Прошло је неколико дана у мировању Жутог гусара.
Шпиру дође то баш као што треба. Већ је био зарадио двојку из
математике, а и са историјом готово ништа боље није прошао:
нека мршава тројка, уби боже. Мири је било све свеједно.
Низала је петицу за петицом, иако код куће није много учила;
али је зато на часовима била необично пажљива - гутала је сваку
наставникову ријеч и слагала у памћење. Стога није ни осјећала
као терет своје учешће у дружини. Међутим, није ни жалила
много - као Жарко - што је Жути гусар био принуђен да се
малко примири како им родитељи не би открили њихове ноћне
изласке. Оно неку ноћ није испало најљепше, без обзира што се
све добро свршило.
Што се Слободана тиче, он је, зачудо, једва ишчекивао
понован скуп њихов, премда се иначе није одликовао неком
особитом храброшћу и већ се досад најео подоста страха; но то
је био најсигурнији начин да се нађе с Миром и да буде поред
ње бар два-три сада, да је гледа, да јој додирне руку. И да се
прави важан пред њом - једино ту је било прилике.
Жарко је, међутим, био као на иглама: непрестано је
мислио на тврђаву и на оно тајанствено благо. Замишљао би
сандук окован гвожђем и препун златних дуката, сребра, драгог
камења, свачега, и видио би себе и дружину како прстима
зарањају у то блиставо богатство као у крупно, веома крупно
жито. Он чује његов шум, његов звекет, његово осипање; он већ
види зачуђена лица грађана који никако не могу да дођу к себи
пред оним што су он и његова дружина учинили. Отуда
досадашњи неуспјех није га био разочарао ни обесхрабрио. Знао
је да треба бити истрајан и упоран, и да се до цвијећа долази
често преко трња. До руже, на примјер. До цвијета кактуса. А он
је, најмаштовитији од свих у дружини, био већ потпуно увјерен
у постојање тога загонетног блага; оно сигурно постоји, оно
ћути негдје, треба само бити срећне руке па га пронаћи.
Стога је предах, макар колико био принудан, схватио као
пуко губљење времена. Журило му се. Био је задовољан кад су
Слобо и Шпиро одмах прихватили његове разлоге да се из пуке
обазривости мало повуку и прикупе нову снагу за настављање
започетог дјела; било му је драго што су другарски разумјели
Мирину и његову незгоду послије оне срамне Вучкове доставе.
Могли су иначе, да се ускописте и да одбаце његов приједлог о
привременој обустави акције позивајући се на то да и они, на
крају крајева, имају родитеље од којих се такође искрадају и
такође с великом муком и опасностима - али не, они су га одмах
разумјели и подржали. Његов углед вође није био због тога
нимало пољуљан.
Ипак, није хтио да сједи скрштених руку. Док Жути
гусар не крене поново на посао, он ће, Жарко, учинити нешто за
своју душу: отпочеће са осветом. Мора он, ах, приредити Вучку
какву пакост, макар она и мала била! Послије ће доћи и оне
веће, буде ли му само пошло са руком. Већ их је смислио.
Отпочеће са првом.
Био је прошао југо, и читав залив, умивен од силне кише
и прочешљан од вјетра, одисао је свјежином мора коме се бјеше
вратила модрина. Бокори зимзелена, расути на свед стране,
упорно су дочаравали прољеће не хајући за жутило јесени која
се опрезно шуњала по брдовитом залеђу града.
А град се, подмлађен, весело откривао ведрини која је
силазила с висине или пуцала пред њим - бездана и бистра. У
зидове његових кућа поново се улијевало сунце и ка крововима
извлачило многобројне мрежасте пузавице у жељи да покрије
тугу овлаженог и посивјелог камена, како би се што прије
заборавило на досаду дуге и једноличне приморске кише.
Сад је то море, с галебовима, са баркама, треперило
безбрижно подно града и хучало као ријека широко удаљених
обала - уносећи, и оно, расположење зрелог љета. Опет се улице
испунише жагором и шетачима, као да се бјеше повратило
сунчано осмјехивање плажа - када град, пренатрпан придошлим
гостима, силно набуја постајући и самом себи помало непознат
и много тијесан. Али у споредним сокацима, мрачним и иначе,
по степеништима и стазама, засвођеним дрвећем, било је све као
испражњено и замрло, ишчезло; све бјеше измиљело на сунце по
терасама и баштама, по балконима, или тамо у парк око хотела,
по пристаништу веселом од бродова. Недјеља је била, поподне.
- Мама, идем! - довикну Жарко мајци замичући низ
башту. - Идем да учим - доље, поред мора...
Нашао се брзо на улици.
Опружи затим корак. Носећи књигу у руци, одавао је већ
на први поглед ђака који ће смјеста почети да зуји над њеним
расклопљеним страницама, марљиво бубајући лекцију - чим се
макне са асфалта и зађе међу борове и палме, у тишину.
Али врага! Жарко на лекцију сада уопште и није мислио.
Био је заокупљен нечим сасвим другим и сасвим десетим: ово је,
у ствари, био његов први ратнички поход и прва освета. У
ушима су му, као, бубњали дивљи бубњеви из тмине
непроходних неких прашума, чуо је завитлан топот разјарених
коња по којима је полегао непријатељ, осјећао пријатан дах
препреденог црвенокошца високо негдје у лишћу. Ништа, он је
ишао храбро. Неустрашиво - као Буфало Бил, као Краљевић
Марко међу троглаве Арапе и читаве буљуке Турака.
"Чекај ти само!" запријетио је у себи Вучку, заобилазно
се примичући његовој кући. Већ се назирала, у зимзелену, изнад
плаже. Бор таман, висок и одавно повијен од вјетра,
заштитнички је наткривљавао њен црвени кров.
Провукао се између шиљатих кактуса и перуника и
шћућурио уз живицу. Околне зграде, раштркане по присоју,
ћутале су, прозорима окренуте мору, тако да Жарка отуд нико
није могао примијетити. Поче пажљиво да разгледа око себе.
Милиционерова кућа била је на тридесетак метара од њега -
невелика, али чиста и уређена, од камена. Потражи погледом
прозоре - није их нашао. Гледали су и они залив, у жути полулук
плаже, у жељезничке трачнице. Пред Жарком се сивио слијеп
зид, допола захваћен бршљаном. Није се ту имало шта тражити.
 Ослушне. У кући је неко пјевушио.
"Вучкова жена! закључи Жарко и би му лакше. "Док се
она снађе - ја ћу већ ухватити маглу"...
Заклањајући се густом живицом, он се опрезно испентра
повише куће ипримири у сјенци старе разгранате смокве. Леже
потрбушке и стаде да посматра циљ. Сад се видио улаз и одмах
поред њега, десно, мала веранда од стакла - сва у цвијећу.
"Аха, ту смо!" обрадова се Жарко и зари руку у џеп.
Извуче праћку, извади "муницију" - неколико облих каменчића,
довољних ипак да размрскају оно стакло и направе Вучку штету.
Осврну се још једном пажљиво око себе.
Није било никога.
Из куће се и даље чуло оно пјевушење. Женски глас био
је час потмуо, нејасан, час разговјетнији - како се жена кретала
по кући, из собе у собу. "Шта ли то она пјева?" помисли Жарко
са занимањем, заборавивши за тренутак зашто је ту. Напрегну
слух, могао је с муком ипак да разазна. Одоздо је допирало:

Мене мајка послала

да наберем бостана...

Жарко се намршти.
"Баш ми је то нека пјесма!" промрмља презриво и стави
каменчић у праћку. Хладнокрвно нанишани. "Богме, и обраћеш
бостан!" прође му кроз главу.
Цикну стакло. Изненађено од ударца, оно се жалосно
просу по веранди - загрца, заплака, Онда настаде мир.
Умукну и пјесма, пресјечена наједном.
Дјечак потрча неколико корака, проби се кроз оштру
игличасту живицу и не осјетивши бол огреботине на кољену, на
руци. Прескочи некакав зид који се пред њим испријечи и нађе
се у нечијој башти. Чија ли је? Није могао, није ни имао кад да
се сјети: изненада га појури кудрав разгоропађен пас, коме се
нимало није било свидјело Жарково присуство у његовом
неприкосновеном царству. Једва се докопа капије, бјежећи
главом без обзира. Тек кад истрча на улицу и брже-боље стругну
уз степениште које га доведе у хотелски парк - осјети да је ван
опасности. Сједе на прву клупу да се одмори и издува.
" А књига? Гдје ми је књига?" с ужасом поскочи он.
Узалуд је претраживао џепове - ње није било. Нестала је.
Изгубио је негдје, у трци, можда је остала под оном смоквом.
Хтједе да потрчи натраг, истим путем, док је ко није пронашао.
Али се сјети пса и Вучкове жене која сада сигурно тумара око
куће истражујући шта то би и коме је то сметала њихова
стаклена веранда - таман посла, да на њу налети! Прође га за то
свака воља. Снаћи ће се некако. Позајмљиваће књигу од Шпира,
од Слободана - шта може друго?...
Био је задовољан, ипак. Задовољан што је напакостио
Вучку - освета је то била за онај случај на пливалишту Галеба,
кад га је милицонер избацио из своје сандолине, и за ону
доставу његовом оцу. Међутуим, и поред тога, осјећао је негдје
у дубини себе, у зачетку и неодређено, прве иглице сумње: није
ли то што чини према Вучку ружно и недопустиво? И смије ли
се тако? Он је ђак, и шта ће бити с њим ако се дозна за његово
недјело? Шта, ако пронађу књигу? Али не, неће он о томе ни да
мисли. Заташкавао је и пригушивао сва та нелагодна питања
новим својим "разлозима" мржње и освете: није ни примјећивао
како их силно преувеличава.
Нечија рука спусти му се на раме. Он хитро погледа више
себе; видје познато старачко лице бркове под кљунастим носом,
излизан качкет. Петроније се доброћудно осмјехивао.
- Одмараш ли се, малишане? - упита он сједајући поред
Жарка.
Жарко се сјети голуба.
- Чича Петроније, је ли ти жао оног мртвог голуба? Чича
га сјетно помилова по коси.
- Жао - рече. - Онај Гавран ништа ми се не свиђа. Млад, а
крв би, чини ми се, човјеку попио! Шта му је крива била она
јадна птичица! Нека лепршају они, голубови, нашим градом,
нека их буде што више - птице су само украс наш, треба бити
према њима пажљив... Вољети их треба, хранити их треба! А не
као тамо он, ђаво, убијати! Ја бих те праћке, да се питам,
забранио; одузео свима. И то је неко оружје. Мрзим све чиме се
може убијати и човјеку нанијети несрећа - мали си тијош, не
знаш ти... Не знаш ти шта је рат. А ја сам их толико претурио
преко главе, и свашта видио и доживио... Мрзим данас и праћку,
камоли пушку... Људи треба да живе, и птице - невини створови
- нека живе! Зар смије неко да их уништава?
Поћута. Затим додаде забринут:
- Зар смије? Ех, ето смије! Смије неваљали Гавран, и
такви као он, који немају ни душе ни срца - пусти празнови!... А
ти, би ли ти убио птицу?
- Не бих! - одмахну жарко одлучно.
- Ти немој! Дјеца су добра као и птице, као и голубови.
Послије стигну, понекад, и да се покваре - кад не слушају, кад се
узјогуне. Допану понекад у лошеруке...
Дјечака мало жацнуше Петронијеве ријечи - нарочито
оно о праћки. "Да ме није, можда, видио?" помисли са зебњом.
Краткотрајно, прелети му немир преко срца. Но брзо увидје да је
чича, у ствари, мислио само на тужну голубињу смрт, која је
долетјела била из Гавранове праћке - огорчени старац никако
није могао да заборави размрскану птицу на плочама испод
високог зида, њено перје, њену крв. Сад се у Жарку јави жеља да
од Петронија измоли дозволу да уђе у сахат-кулу, да изблиза
види како тај огромни сат избија уре и какав је то његов
механизам. Хоће ли стари пристати? Учинило му се да је
прилика.
- Знаш шта, чича Петроније? Замолио бих те нешто...
- Шта,синко?
- Много бих волио да једном уђем у твоју сахат-кулу. Би
ли ми дозволио?
- Занима те?
- Аха. Хтио бих да видим како је унутра?
Петроније се осмијехну. Дјечак му се ионако свиђао.
- Може... Учинићемо то - пристане он. - Ето, потражи ме
сјутра - најбоље поподне, око пет. Бићу дома...
Сјутрадан, тачно у пет, Жарко се попе до Петронија.
Препаде се кад нађе чичу у кревету - нешто се није добро
осјећао. Дјечак помисли да од посјете торњу неће бити засад
ништа и да је глупо и питати о томе болесног старца. Али он сам
Жарку пружи кључ.
- На, синко, узми... Пођи без мене, није ми данас најбоље.
Само не дирај тамо ни у шта. Послије добро закључај, два пут
окрени, и врати ми кључ.
- Хвала, чича Петроније!...
Са кључем у џепу весело је стрчао низ степенице.
Побједнички је погледао у градски часовник: бићеш мој,
прикане, нећеш ми се више правити важан!... Али, ту своју
радост није ни хтио ни могао да задржи само за себе, требало ју
је - осјећао је - што прије подијелити са друговима. Сазваће
хитно Жутог гусара, па да заједнички прегледају часовник. Не
смије се таква прилика пропустити - не, нипошто. Пронашао је
Слободана и наредио му да отрчи до Шпира.
 ГЛАВА ЈЕДАНАЕСTА
Кад се послије сви осим Мире састадоше на бедему,
Жарко је већ имао разрађен план. Доведе их пред ону јаму са
једрењацима, између спољњег и унутрашњег зида тврђаве.
- Пажљиво загледајте! - рече им Жарко. Погледали су.
Пред њима је зјапила дубока јама, дугачка око три до
четири метра. Давни малтер био је још добро очуван, чврсто
везујући камен с каменом - и сам већ поставши камен. Видјели
су се по њему доста вјешто нацртани једрењаци, рибе, некакве
неразумљиве шаре које су само будиле радозналост дјечака:
откуда су оне ту, ко их је уцртао, и шта ли уопште значе? На
средини јаме била је густа oсушена трава, закоровљена,
уоквирена камењем у величини гроба - личило је на гроб,
заиста, на прави правцати. Само, чији је? Откада је?
- Пази, хумка! - зачуди се Шпиро. - Ма, је ли то збиља
гроб?
Жарку то није било главно.
- Може да буде - рече. - Али ја у то не вјерујем. Да је то
какав стар и непознат гроб, мислиш да га већ не би власти
одавно раскопале - чим је овако на видјелу? Би, сигурно. А ни
обичан гроб није - сахранили би човјека у гробљу, ено тамо, као
што се ради. Него, друго нешто мене мучи. Видите ли ону
пукотину у зиду, доље, у углу?
- Видимо...
- И шта мислите?
Слободан пажљиво обиђе отвор јаме и стаде изнад
напуклог малтера - нешто искоса. Добро се загледа.
- Сунца ми - узвикну он - ово је зазидано! Кроз пукотину
се назире некакав празан простор...
- Ето, видите! - дочека Жарко. - Осјећам да је ту оно...
Оно што тражимо...
Шпиро се примаче.
- Хм... Стварно, могло би да буде - сложи се и он.
- Могло би да буде, видјећемо.
 Договорише се да ноћас Жути гусар поново отпочне рад.
Претходно ће се састати у самој сахат-кули - то им је Жарко
приредио као мало (или велико?) задовољство, док се потпуно
не утиша град. Он ће први доћи и откључати торањ. Мало ће се
задржати у њему, колико да погледају шта тамо има, какав је
механизам часовника - биће то занимљиво. А онда ће овамо... на
посао...
Жарко се сјети Гаврана.
- Шта мислите, требало би обавијестити Гаврана?
- Да, збиља... потврди Слободан. - Нека зна... Ваљало би
да упозори баба-Смиљу - да не диже узбуну, као прошли пут... А
и примили смо га, у неку руку, у дружину - треба му јавити...
- Имаш право - прихвати Жарко. - Не можемо ни почети
посао ако он не смири опаку бабу. Нећемо, ваљда, да нам опет
зајаши за врат! Ко сад да га обавијести? Само да му каже, па ако
хоће - нека дође. Ја имам бригу око торња, ко од вас двојице
прима на себе задатак? Ајде ти, Слобо!
Шпиру лакну.
- У реду. А гдје сад да га пронађем? - забрину се
Слободан.
- Заређај од кафане до кафане - објасни му Шпиро. -
Прођи кроз шеталиште и преко трга - тамо је негдје он. Нема
куд другуд...
Растајући се, Слободан издвоји Жарка у страну.
- Зашто Мира није дошла на састанак? - упита, тобоже
пословно.
- Нисам ситигао да јој јавим.
- А довече?
- Рећи ћу јој, мора доћи... И за њу важи дисциплина.
Али, испало је у ствари друкчије.
Кад јој је Жарко рекао за сахат-кулу, и за ноћну акцију у
тврђави, Мири се, на велико његово изненађење, није ишло. Још
градски торањ и како-тако, али горе, на кулу, и то опет ноћу...
- Зашто се увијек иде ноћу? - љутну се она. - Што не би
по дану?
- Је л'? И баш по дану?
 - Па, да...
- Зашто по дану?
- Боље је, види се... Ноћу можемо и врат сломити.
- Ти си обична гуска! - плану Жарко. - Дању, је ли? Па да
нас открију и од свега да не буде ништа! Значи ли то да ти
хоћеш да иступиш из Гусара?
Мири се запалише образи.
- Не, не значи... Али ноћас заиста не могу... Спавам ноћас
код маме, тако она хоће - сумњиво јој нешто, каже, моја
температура - иако не осјећам ништа нарочито. Због тога, ето...
- Тако реци! - одахну Жарко. - А не ово-оно... Био се
препао осипања дружине. Морао би, иначе, Миру нечим казнити
- највјероватније искључењем. А онда? Онда би га она можда из
освете, проказала родитељима - било би ђаволски вруће и не би
ваљало ама баш ништа. Све би до краја пропало.
Мјесечина пуна, плава, зали га кад се око десет сати
извуче кроз прозор на терасу. Са ципелама у руци, он лако, као
птица, зађе иза куће у башту препуну сјенки. Тамо је већ било
много лакше. С те стране нису биле спаваће собе, па није ни
било опасности да га његови чују. Ипак је, за сваки случај,
прескочио ограду од зида - плашећи се да не зашкрипи капија.
Улица је била мртва, сасвим мртва, као и у сваком
градићу у ово доба. Истицала се, од мјесечине, бјелина камених
фасада. Пред Жарком се пружи срмена улица, мекане
полусјенке, ведра и блага ноћ какву он досад, чини му се, још
никад није видио. И кад се ход његов утопи у тај општи спокој
зреле јесење мјесечине и града већ закораченог у сан, он
искрено зажали што Мира није сада с њим - да и она ужива у
свему овоме.
Уским каменим степеништем попе се пред врата сахат-
куле, застрта дубоком сјенком оближњих кућа. Потражи
погледом Слободанов прозор, сав у модрини мјесечине, високо
горе. Као што је и очекивао, угледа завјеренички озбиљно
Слободаново лице - и осмијехну се, махнувши му да сиђе.
Откључа полако и уђе. Запахну га мирис старудије и суве
прашине, непровјетреног ваздуха, машинског уља. У први мах
није ништа видио и није могао да се снађе, затим мрак поче да
се као слијеже и помало разбистрава - некаква слаба свјетлост,
одозго негдје, једва је слазила сабласно освјетљавајући
унутрашњост торња. Иако је у џепу био понио батеријску
лампу, није ипак смио да је упали - могло би се видјети споља,
од трга. Постепено се очи навикнуше на полумрак и пред њим,
стаде да разазнаје, усправише се дрвене степенице које су
водиле на спрат. Кроз прорезану дашчану таваницу висила су
два огромна тега, двије привезане каменчине у ствари, и једно
велико клатно. Два прозорчића, узана као пушкарнице, једва су
стизала да пропусте бар нешто од мјесечине; и Жарко се запита
каква је уопште сврха њихова кад је тако мало користи од њих.
Учини корак-два према степеницама - пипајући. Нога му
изненада запе за некакав предмет и он се једва дочека рукама о
степенице. Сагну се да види шта је то било.
"Сврдло? Што ће Петронију сврдло?" помисли и склони
га у страну.
Као лопов, Слободан се нечујно ушуња и хитро притвори
врата за собом. Застаде, буљећи у мрак.
- Гдје си? - прошапута, не сналазећи се.
- Овдје, таман поред тебе! - насмија се Жарко. 'Ајде да се
поиграмо жмурке! Нема још Шпира?
- Нема. Шта је с Миром?
- Болесна је.
Слободану залупа срце.
- Нешто озбиљно?
- Ма не... Мама нешто уобразила.
Мјесечина хрупи нагло, као да провали врата. Тамо, сав
задихан, кратко застаде Шпиро.
- Јесте ли ту? - мукло упита оданде. Жарко га повуче за
рукав и убаци унутра.
- Улази, што си се укипио? - подвикну му он.
- Једва умакох Вучку... Морао сам да заобилазим. Ено га,
патролира на тргу. Треба припазити да нас не чује...
- Опет он! - промрмља Жарко. Збиља, тај Вучко само им
је на сметњи. Како би то било дивно кад би нестао до врага; тада
не би више морали да са стрепњом ослушкују тежак бат његових
цокула ни да зазиру од његових строгих испитивачких очију.
Зашто им се испријечио, зашто се усправља између њих и
закопаног богатства којег уопште не траже за себе?
- Па да припазимо - потврди Жарко. - Дедер, полако за
мном!
Он се први прихвати степеница. Придржавајући се за
њих, осјећао је како се за руке лијепи прашина, дебео слој, као
да је годинама нико није чистио. Поче да му, узнемирена, дрско
залази у уста, у нос, да га невидљиво дражи, и он, и против своје
воље, жестоко кихну. Није баш толико жестоко, али... Наједном
одозго, више главе, нешто залупета и језиво хукну. Дјечаци се
скаменише.
Из мрака су жариле нечију љутите очи, крупне, крупније
можда више него што су стварно биле. Потраја тако неко
вријеме, у врућој напетости. Онда поново, и још снажније,
залупета горе. Замлатараше широка снажна крила која кроз
разбијен прозор однесоше оне очи у ноћ. Успраши се све.
- Совуљага! - бијесно рече Жарко. - Откуда она овдје,
ђаво је носи!
Испеше се уза степенице.
Пред њима је сада било срце часовника, тајна његова, у
коју су одавно жудјели да проникну. Све је ту, међутим, било
просто, једноставно, ништа од несхватљиве замршености
шарафа, и точкића, и полуга - како су замишљали. Као какав
оглодан скелет, од гвожђа, тамнила се правоугласта машинерија
сата - црна од уља и потпуно изложена прашини. Једнолико и
тромо покретали су се њени челични зупци, улазили једни у
друге и гризли се међу собом, живјели својим животом -
помјерајући казаљке помоћу дугачких полуга. А сав тај покрет и
сву душу давала су справи она два камена тега што су спокојно
висила о челичним ужетима: онај већи покретао је механизам
који избија уре, онај мањи - механизам који показује вријеме.
Часовник се навијао такођер једноставно - намотавањем истих
оних ужета на дрвене ваљке... Два бројчаника, један окренут
истоку а други западу, освјетљавала је по једна слабашна
сијалица - грубо окачена о гајтан; и то је била, дакле, она
њежно-мљечна свјетлост бројчаника која се тако свиђала Жарку.
Разочара га сасвим.
- Погледајте, ено Вучка! шапну Шпиро, вирећи кроз
прозорчић на који је била побјегла сова. - Мораћемо у тврђаву
другим путем...
Доље је шеткао милиционер, ногу пред ногу - сам на
поплочаном тргу, бијелом од мјесечине. Ноћобдија, усред
уснулог града.
Жарко напипа некакву шипку.
- Да му подвалимо... Помјерићу казаљку, нека сат иде
напријед... Зинуће од чуда онај доље, кад погледа на торањ!
Дјечаци се насмијаше.
- Одлично! Хајде баш! - дошапну Шпиро. Зауставивши
дах, Жарко привуче шипку и њоме - гледајући одовуд кроз
бљедуњаво стакло бројчаника - спретно помјери минутачу
напријед, за једно двадесетак минута.
- Ето тако! - рече кад обави посао. - А сад један по један -
правац тврђава! - командова он дружини. - Шта је са будаком? -
сјети се да упита пред полазак.
- Не брини, ено га - јави се Слобо. - Сакрио сам га иза
куће. Понијећу га...
Вођа Жутог гусара остаде ускоро сам. Почека неко
вријеме, па полако премјести кључ у браву споља. Застаде на
прагу и ослушну. Ништа се није чуло, чак ни кораци Вучкови.
Окрену се да затвори. Сноп мјесечине, опазио је, био се
непримјетно увукао освјетљавајући оне узане степенице и под
њима - сврдло.
"Хм, сврдло!" кријесну му кроз главу. Озарен изненада
неком новом помисли, врати се и узе под мишку ту досад њему
сасвим непотребну справу. Двапут окрену кључ у брави, како му
је Петроније рекао, и зарони у раскошно плаву мјесечину.
Изгуби се између кућа...
 ГЛАВА ДВАНАЕСТА
Пред њима је била јама, у модрикастој сјенци зреле
мјесечине. Чинило им се, испетим на бедем високо изнад кућа,
као да плове - као да плове неким пространим срменим морем у
чијем се дну јасно види уснули град, давно потопљен; а та јама
као отвор низ који треба да сиђу у чудну утробу лађе.
Слободан се, опијен свиме, пусти у лаку сањарију: сада
ево, он плови непознатим прос-транством у тражењу неке
незнане земље, неког усамљеног острва на коме је пуно
кокосових ораха, и шећерне трске, и гроздова слатких банана.
Кад тамо стигне, дочекаће га пријатељски црнокошци и
стиснути му руку као добродошлом госту, док ће раздрагани
бубњеви трештати испод палми, крај неке велике ватре,
објављујући његов долазак. Његов и Мирин. Њих двоје ће
ступити тада на пјешчано тло, мокро од росе, и чим зађу у траву,
ставиће им раскошне вијенце цвијећа око главе у знак мира и
пријатељства. Онда ће их увести под настрешницу од бамбусове
трске и посадити на мек ћилим; около, умјесто узглавља, чекаће
их прострте тигрове и лавље коже мамећи их својом мекотом и
шаренилом. Али шта је то? Бубњеви нагло ућуташе,
престрашени. Зачу се рика слонова, тешка, потмула, пријетећа.
Слободан скаче...
- Шта се препадаш? - чу он наједном Шпиром
подсмјешљив глас, и он се опет нађе на тврђави, међу
друговима. - Брод риче, човјече, није буфало! - ругао се Шпиро.
- Јеси ли чуо за страшног оног буфала?
Слободан погледа у залив. Доље је, заиста, бректао
закашњели брод - сав у разнобојним свјетиљкама од врха до дна,
чинило се. Под мјесечином личио је на огромну слоновачу,
прошарану златом, и заплутану растопљеним сребром између
модрикастих загонетних брда. Пловио је, и сам уживајући, низ
залив - све дубље међу камените стране. Као да је тражио
нешто, као да је хтио да се провуче до последњег затона над
којим сада спава плећата планина.
 - Мора да му је капетан одавде - закључи Жарко, и сам
загледан у брод.
- По чему то мислиш? - зачуди се Слободан. - Познајеш
брод?
- Ама не... не то.. Зар није трипут сиреном поздравио
град? Тако капетани и морнари поздрављају своје мјесто кад
наиђу... Као да не знаш, што се правиш луд!...
Не, није се правио луд. Али није био чуо оно трубљење
брода - њему су се били од тога причули слонови, рика њихова.
И би му жао, ма колико се био престрашио, би му жао што се
брзо распрши сан и што нема сада плавокосе ђаволице ту поред
њега, оне Мире, и што ето мора да засуче рукаве пред
неумољивим и упорним Жарком, пред тим вјечно подругљивим
Шпиром, који као да једва чека да пецне и уједе.
Жарко се, пипајући, спусти у јаму. Поклопи га сјенка као
модар полупрозиран вео - непомичан и недохватљив. Он пружи
руку.
- Хајде - скачите! - ... Нађоше се сва тројица доље.
- Шта је било са Гавраном? - сјети се Жарко. - Хоће ли
доћи?
Слободан се намршти.
- Не знам - рече.
- Шта? Ниси га пронашао?
- Јесам, и то једва. У бифеу код пристаништа... Кад сам га
извукао од шанка и саопшти ому за ово - поћутао је, погледао ме
некако... шта ја знам како... И затражио да му позајмим коју
кинту!... Немам, часна ријеч, Гавране, рекох - откуд мени?
Ништа, ништа, потапша ме он по рамену и крену да се врати у
бифе. Хоћеш ли доћи? викнуо сам за њим... Добро, добро,
промрмља он с прага и уђе... Хтједох још да га приупитам за
Галеба, како ће на утакмици проћи, али наиђе Петроније... Не 6и
староме право што ме видје с Гавраном, просто ме пресијече
погледом...
- Значи, чичи је боље - чим се нашао на улици! - закључи
Жарко. - Ми да почнемо, па Гавран дошао-недошао...
Тихо се накашља. Био је лако узбуђен.
 Стаде уз онај напукли зид, као пред нешто што ће му
можда убрзо одгонетнути тајну. Почињао је за њега и дружину
велики тренутак - пун колико наде толико и неизвјесности.
Пажљиво узе да пипа пукотину тражећи јој најслабије мјесто;
она је вијугала, од дна према врху дуж зида, час нешто мало
размакнута, час једва се осјећајући под прстима. Најзад опази
шупљину.
- Овдје! - рече и затражи од Слободана будак. Јасно му је
било: није се смјело ударати будаком по самој пукотини да би
направили отвор кроз који би ушли у онај тамо простор,
навукли би на врат бабу. Мораће да одваљују тихо комад по
комад зида, макар то било теже. Углави с муком оштрицу
будака у пукотину и натегну држаљом најприје малко, да
опроба, па онда из све снаге - али не би ништа. Само се осу
малтер.
- Шта чекате, помозите! - шапну друговима. - За будак,
момци!
Натегнуше сва тројица. Држаља поче да шкрипи.
- Пазите, да не преломимо! - препаде се Слободан. - Није
наш будак, позајмио сам га од комшије...
- Врло важно... сад то уопште није важно - промрмља
Жарко и још боље углави гвожђе у напуклину.
Потегоше колико су могли јаче. Зид напосљетку поче да
попушта. Најприје као да се стиди и нећка, тек два-три грумена;
затим све веће комаде које се просу по ципелама дјечака. Један
овећи камен одвали се неочекивано и кресну жестоко Шпирову
ногу, управо по палцу, и он одједном видје све звијезде небеске
- и оне велике и оне мале, читаво бљештаво јато.
- Ух - јекну стежући зубе од бола. - Удеси ме гад!
Али Жарко је ликовао. Био је заокупљен оним што се
пред њима отварало: већ је могао да кроз рупу провири у
зазидани простор. Грабио је, међутим, није хтио да се оклијева и
посао одуговлачи. Стога је и пречуо Шпиров јаук, тјерајући
обојицу да са њим запну. Тек кад испред њих зину отвор,
довољан да се кроз њ могло комотно провући, Жарко заста.
 - Тако! - задовољно он одахну и обриса зној са чела.
Одахнуше и остали.
Слободан нестрпљиво завири кроз "прозор".
- Дај лампу! - рече зурећи у мрак, помало зазирући од
њега. - Гдје ти је лампа?
- Не брини, ево је - одговори Жарко, задовољан што је све
био предвидио. - Само, полако, друшкане! Вођа мора бити
напријед, први у свему... Чекај да на жаруљу навучем
марамицу...
Слободану не би право, али оћута. Погледа у мјесец;
нечујан, крупан, био је сав срмен међу треперавим сазвјежђем -
правећи се и даље недостижан и чедан, као да га није досегла
човјечија рука. - Гдје ли је на њему она ракета? - помисли
Слободан, занијет оним што је недавно читао и слушао о њој.
Заплива, на тренутак, за њом. Трже га пригушена свјетлост коју
Жарко упали.
Провукоше се, један по један.
Запахну их устајо ваздух - опор од мемле, одвратан.
Свјетлост им је откривала опет празну и сасвим тужну
просторију, упола мању од јаме у коју су били ускочили. Под
ногама видјела се трошна земља, сасушена, сива од мемле,
одавно неутабана. И при дну, у самом углу, ћуп. Угледаше ћуп.
- То ће бити! - претрну Жарко и лијепо осјети како му од
узбуђења клецнуше кољена. Као опчињен, као прикован, није
могао ни да се макне.
Шпиро, међутим, први закорачи према углу и саже се над
ћуп. - Кости! - довикну - свуд поред ћупа неке кости, изгледа
људске... И таман посегну руком да одигне глинену посуду, кад
из ње запалуца - змија. Скочи као опарен.
- Јао, змија! - дрекну потпуно престрављен и натисну да
бјажи. За трен ока провуче се ван.
Слободан није чекао да му се два пут каже: колико
дланом о длан нађе се напољу и он. Остаде Жарко сам - храбар,
хладнокрван. "Кукавице!" пролетје му кроз главу, али не стиже
да их прекори. Није се ни окренуо за њима. Приђе и ногом
преврну ћуп. Змија, престрашена, узнемирена, отпуза брже-боље
на други крај и сакри се у неку пукотину. ћуп је лежао празан,
злослутно празан, међу костима, ту и тамо засутим прахом
земљаним. Примијети лобању људску, уз сам зид, и двије
гвоздене алке изнад ње. Згрчи му се срце, хватио је. "Сужањ!"
помисли с тугом, "умро је овдје зазидан! Везали га и
заборавили"... Стресе се од језе и први пут га сумња дотаче
лаганим крилом - сумња у све оно што раде.
Али само дотаче и нестаде. Опет се врати у њега
поуздање. Био је испуњен жељом за авантурама и необичношћу
- у свему овоме било је доста тога. Осмијехну се кад се сјети
како Шпиро побјеже као без душе, и поче да се унапријед слади
што се и њему указа прилика да Шпиру врати мило за драго, да
му се освети за оног "вампира".
- А ви тако! - пецну он јуначине кад се привукоше натраг
у јаму. - Лијепо ви оставите свога вођу, нека га смије и акрепи
гризу и једу - је ли?
Обојица су ћутали покуњени.
- Још ти лупа срце! - рече Жарко и побједнички приђе
Шпиру. - Чујем га још одовуд...
- Пусти ме! - љутну се Шпиро и одмаче. - Гади ми се и да
видим змију - није да се плашим...
- Ха-ха, ма немој?!
- Озбиљно ти кажем...
- Хо-хо-ха-ха! - и надаље се изазивачки кикотао Жарко.
Шпиро се надимао од муке.
- Плашим, па шта? - не отрпје он. - Змија није што и
вампир, ако баш хоћеш да знаш... Змија може да уједе, од отрова
њеног цркнеш... а од вампира?... Ха, шта велиш? - чикао је сад
он Жарка.
Слободан је ћутао као покисла кокош. И онда, оне ноћи,
он је стругао пред тобожњим вампиром; ето и сада - од те
проклете змије, иако је честито није ни видио. Онда се смијао
Шпиро, сада Жарко - а он? Он никоме. Он је онај с којим треба
тјерати шегу. Како да се отресе тога ружног кукавичлука, зашто
не умије да савлада страх, него баш он први мора да дадне
вјетар ногама! Слушао је како се Жарко и Шпиро прегоне
поново страхујући да обојица не пријеђу на њега - њему да се
ругају. Не би имао ријечи да се брани, потонуо би од стида.
Срећом, Жарко се показа неочекивано помирљив.
- Нека, Шпиро, сад смо квит! - рече и боље понамјести
оно Петронијево сврдло које га је, примијети, и кроз џеп од
капута врашки жуљало. - Него, шта сад?
Стајали су насред јаме, из које се видјело само звјездано
небо. У тишини општој, град је - чинило се - као отпловио
некуд... нестао, нема га. Између ових зидова Жарку се учини да
су остали наједном сами, зазидани, као и онај несрећни сужањ за
којег се не зна ни ко је ни кад је у грозном мраку сатрунуо. Опет
се јави нелагодност од онога што је видио и он пожеље да се
што прије извуче из ове рупетине која већ изгуби сваки смисао и
привлачност за њега.
Али другови су стајали пред њим у очекивању шта ће
даље да чине, показујући спремност и више но што су у себи
стварно жељели - како би покрили малодушност и искупили се
за ону своју бруку. Жарко није имао куд. Морао је да одржи
углед у дружини, у Жутом гусару, који је његово дјело.
Тренутно није знао шта да чине даље. Завршило се, ето,
неуспјехом и ово трагање у које су прилично вјеровали. Куд сад
да се окрену, на шта да усмере даље своје акције?
Лутао је погледом по засјенченој јами, у тражењу да
смисли нешто. Задржаше му се очи на закоровљеној хумци за
коју су данас били помислили да је некакав гроб. Сину му у
глави:
- Загреби мало будаком! - показа он Слободану на хумку.
- Да видимо шта је...
Слободан заману. Туп удар одјекну кратко, праћен сувим
шуштањем спржене траве и драча. Затим други, трећи. Тек тада
поче да се предаје спечена земља, да се руни и отвра, неко
вријеме још тако, све док будак не удари у нешто тврдо, у нешто
што крто и необично звекну. Плоча? Камен? Још један удар, и
будак, као преко нечег глатког и облог, склизну.
- Стани! - саже се Жарко и опипа. Кроз разгрнуту земљу,
осјети под прстима челик. "Шта ли ово може бити?" помисли и
зачепрка рукама. - Челик, момци! - довикну Слободану и
Шпиру. - Ово јест нешто, ходите да видите!
Шиљком будака пажљиво разгрнуше земљу. На огромно
њихово изненађење пред очима им се указа повелика топовска
граната. Неиспаљена. Наслућивало се њих још и још.
Жарко устаде.
- Шта велике? Закопане гранате! - рече мукло, узбуђен.
- Могли смо лако да одлетимо у ваздух! - прихвати
Шпиро, наоко миран, као да о нечем сасвим обичном говори. -
Само да је Слобо ударио гдје треба - у капислу!
- Шта! - зину Слободан и, готово слеђен, отури од себе
будак.
- Могли смо, кажем, да полетимо и без крила - некуд у
тандарију, и то овако сви заједно...
Слободан се наслони на зид. Осјети како га пробија
хладан зној.
- Треба то пријавити властима - промуца.
 ГЛАВА ТРИНАЕСТА
- Збогом, баба Смиљо! - промрмља Жарко пролазећи на
прстима покрај њених прозора, хватајући се капије. Остављали
су кулу уморни, поспани; градски часовник са два лијена удара
објави им да је већ дубока глува ноћ. Осјећали су неко нејасно
задовољство као да су збиља завршили нешто и да се растају од
Канли-куле сасвим, од њене мемле, њене стравичности и
замишљеног ћутања, и напетих ноћи међу њених дебелим
зидинама.
Ова ноћ испаде узбудљива - доживјели су ипак нешто.
Змија, па расут костур, па гранате, све је то било неочекивано.
Гранате поново прекрише земљом, и травом, и драчем,
одлучивши да то пријаве коме треба. Слободан је предложио да
о њима извијесте Вучка, али се Жарко томе оштро успротиви.
- Зашто Вучку - рекао је - па да нас послије испитује шта
смо ми то тражили по тврђави, све и да му не кажемо да смо
копали ноћу. Боље је, можда, рећи Бакрачу - јавиће он гдје
треба, а нас неће дирати... Или, још и понајбоље, да сачекамо
дан-два, да поразмислимо... - То су и прихватили.
Спустише се на стрму калдрму која поред тврђаве води у
град. Добро им је знана она, газе је свакодневно кад иду у школу
и кад се враћају послије часова; знају сваку њену џомбу, сваку
рупу, сваки камен. Некад им је мучна, напорна, кад иду на
часове неспремни. Некад је и не осјете - кад се са петицама
враћају низ њену квргаву стрмину.
Сад је била слабо освијетљена: свега једна једина
електрична жаруља надвијала се над њом, али могли би они и у
потпуном мраку сићи низ улицу сасвим сигурно - толико је знају
напамет. Она их подсјети на школу - бијелила се, видјели су,
међу боровима високо у пристранку брда. И свак у себи
нелагодно помисли: шта имам да научим, јесам ли израдио
задатак?
За својим леђима, од маслињака, зачуше кораке.
- Склонимо се! - прошапута Жарко. - Да видимо ко је...
 Прибише се уз бедем, у најдубљој сјенци.
Из маслињака излазила је некаква прилика. Љуљала се
помало у ходу, застајкивала, па опет ишла напријед према њима.
За њом се убрзо показа и дрга - повијена под теретом. Ишле су
од сјенке до сјенке, као да се прикрадају некоме или као да
избјегавају некога. Онда застадоше кратко и нешто се безгласно
договорише. Тада човјек са бременом окрену путељком десно
према манастиру, и утону међу густе трњаке и зимзелен.
Онај други продужи ка тврђави, право на дјечаке, којима
просто застаде дах. Ко је да је, сусрет с њим овако касно
најмање би био пријатан. Осим, ако то није Гавран? Но, зашто
би он долазио од маслињака кад онуда никакав пут не води? И
то још у ово доба?
Постепено, приближавајући се, прилика се увећавала.
По ходу, Жарку се учини да је ипак Гавран. Био је готово
сигуран у томе, и њему се од изненађења полугласно оте:
- Гавран!...
Човјек нагло застаде.
- А? Ко је? - подозриво се осврте око себе и полако зађе у
прву сјенку.
Дјечаци се још више притајише.
- Ко је? - понови човјек не мичући се од маслине. Жарко
се увјери: заиста, Гавран! Искочи на мјесечину.
- Жути гусар - рече он весело, као да му спаде камен с
душе.
- Шта, жути? - превали преко усана Гавран не сналазећи
се у први мах. Али кад угледа пред собом дјечака, сјети се и би
му неугодно. "Тако ми и треба", промрмља себи у браду, "тако
ми и треба кад с дјецом имам посла! Препадоше ме, њушкала!
Како да их се сада отарасим?"
- Охо, сви сте, изгледа, ту? - рече он кад угледа још и
Слободана и Шпира. - Само вам недостаје она мала, она
плавојчица. Шта је, опада дружина? - нашали се.
"Да нема је", потврди у себи Слободан, као да му Гавран
први откри ту чињеницу. Одмах самог себе прекори што је,
видиш, на Миру био заборавио.
 Вођа Жутог гусара пожури да објасни.
- Болесна је - рече. - А ми смо те очекивали...
Гавран с омаловажавањем слеже раменима.
- Нећу ваљда ја да вам копам - осмијехну се. - Моје је да
вас штитим... Ни ноћас, значи, нисте били срећне руке - видим
по вама. Покисли сте, кисели...
- Није баш да нисмо - заусти Шпиро, али га пресијече
Жарко - мунувши га непримјетно лактом у ребра. Шпиро
покуша да се извуче.
- Наишли смо на људски костур - саопшти гласом као да
обзнањује богзна какву велику ствар.
- Откопали сте гроб? - заинтересова се Гавран. - Је ли што
било у њему, поред костију?
- Није...
- Јесте ли добро загледали? Можда је био какав златан
зуб?
- Јок, ништа! - дочека Жарко, који се осјети најпозванији
да објасни Гаврану. - Није био гроб. Умро је тај у ланцима, неко
кога су затворили и зазидали...
- Откад стојите овдје? - упита сумњиво Гавран. - Јесте ли
сад из тврђаве?
- Сад, сад... - потврдише дјечаци.
- Није вас опазила баба?
- Није, спава... Спава ко топ - рече Жарко и погледа у
Гаврана. Примјети како овај једва сакри смијешак: заигра му око
усана, кратко, врло кратко, па се угаси. Опет је пред њим био
младић строга лица, набусит, мрачан.
Гавран ухвати Жарка за ревер од капута.
- Слушајте момци! Ја џаба не радим: хоћу да ми набавите
ракије! Без ње не могу, а пара немам...
Дјечаци се згледаше.
- Треба и ја да ухватим неку вајду од тог вашег блага... од
тог које тражите... Да узмем бар предујам, јер немам времена да
чекам...
- Али - узврпољи се Жарко, потпуно изненађен.
 - Нећу да чујем никакво али! - одбруси Гавран, и превише
увјерен да му ти дјечаци не смију противрјечити, да их има у
шаци. - Ја ћутим о вама, ред је да и ви за мене учините нешто -
такву једну ситницу као што је литар-два ракије... Морам да
заварам језик, да не лаје шта било...
- Откуд нама паре? - искрено се зачуди Шпиро.
- Шта се то мене тиче? Снађите се...
- Како?
Гаврану није било више до разговора.
- Ено код Јовише, ако немате пара. Знам да Јовиша има
демиџану пуну лозоваче - држи је у остави...Прозор је окренут
према дворишту и увијек је помало одшкринут... Мислим да вам
је јасно. Хоћу сутра да видим ракију - дотурите је, како знате, до
куле... онамо гдје сам вас нашао оне ноћи кад је бануо Вучко.
- Да крадемо? - побуни се Жарко.
- Па шта, и да украдете! - насмија се Гавран као да је у
питању најобичнија ствар. - Шта је у томе? Уосталом, ја се не
шалим... Замислите шта ће бити с вама ако ме, не дај Боже,
изневјери нешто језик... Професори, милиција, родитељи... А?
Него, идем, до виђења!...
Погнут, уморан, упути се у тврђаву.
Дјечаци су ћутке гледали за њим.
- Нека он то објеси мачку о реп! - прогунђа Шпиро кад
Гавран замаче у капију. - Шта он мисли, да смо ми лопуже?!
Слободану се, и поред свега, спавало.
- Касно је, хоћемо ли кућама? - упита он, прибојавајући
се да не уђе опет у нову незгоду, у ту која им се ето савим
неочекивано отвори. Није више имао воље да се било шта сада
предузме. Мислио је на постељу.
Силазили су према тргу.
Све је спавало око њих, и људи и куће, и дрвеће.
Жарко је премишљао: тај Гавран, кога он иначе обожава
као ватерполисту, превише - чини му се - пије. И шта налази у
том пијанству? Он, Жарко, не разумије шта је то у вину, у
ракији, што силно привлачи понеке људе. Гледао их је у
пристаништу како тетурају, изобличени, несловесни, како се
свадљиво препиру по крчмама и бифеима; послије, кад се
отријезне, мамурне и мрзовољне. Ето, Слободанов отац... Он је
био столар. Жарко га је често виђао како се, трештен пијан, ваља
улицом псујући уз пут пролазнике. И погинуо је пијан. Нашли
су га размрсканог на дну оног степеника код жељезничке
станице, стровали се низ њега једне вечери...
Сад овај Гавран... Са њим се, изгледа, није шалити,
Жарка зазебе око срца: може тај збиља да исприча, онда ће бити
јао-леле. Довољно је само да чује отац па да буде свашта. А
затим, распршиће и дружину, и од свега њиховог посла - шта ће
бити од њега? Ништа, пиши пропало.
- Који је то Јовиша? - застаде нагло он.
- Шта је, да не би да крадемо? - окрете се Шпиро, који је
грабио напријед. - Да знаш - додаде ратоборно он - да знаш, ја се
у то не упуштам!...
- Чекај! Не питам те то... Ко је тај Јовиша?
- Ма онај стари поморски капетан. Јовиша Марков.
Станује код цркве, повише чесме. Онај чудак...
Жарко прасну у смијех.
- Ахаха! Онај што је испјевао пјесму о прасцу?
- Не о прасцу. Него о једној својој, Јовишиној, негдашњој
шетњи на корзу - давно још, кад је био млађи официр на некм
теретном броду. У пјесми су поред осталих били и ови стихови:

Једна дама шета сама улицама.

Ја је гледам, ал' се недам.
Жеља расте као квасац,
боже, што је човјек ирасац.

У граду се брзо сазнало за ту његову пјесму, па су му

душу појели познаници и пријатељи. Грдно се испосвађао с
њима, ипак је на крају дигао руке од стихотворства и окренуо се
своме правом послу - пловидби морима, поставши морски вук,
искусан и спретан капетан брода. Вратио се много касније, као
пензионер, својој кући - и не сјећајући се више да је икада у
свом животу "клепао" пјесме. Али град није био заборавио
поменуте стихове. Оживјеше они опет, но сад се Јовиша није
више љутио, него им се и сам слатко смијао. Одмахнуо би само
руком, као да отреса од себе нешто...
Већ су се били примакли тргу.
- Сад да се разиђемо! - осврте се Жарко. - Свак на своју
страну, неопажено...
Нису смјели на трг. Обично тамо неко патролира.
- Ја нисам за крађу! - рече одлучно Шпиро, мислећи на
онај Гавраног предлог. Бунило се у њему - какве то везе, та
крађа ракије, има с њим и њиховом дружином!
Слободан се одмах сложи.
- Нисам ни ја за то - прихвати Жарко. - Само да не почне
да нас уцјењује? Знате сами да смо у његовим рукама...
- Врло важно! - шикну Шпиро кроз нос, и пође.
Жарко га ухвати за рукав.
- Чекај! - рече. - Може сутра све да нам поквари...
- Нека! Можемо и ми њему. Само нека покуша! Не бој се,
неће ни њему бити право ако и ми отворимо уста па кажемо да
нас је наговарао на лоповлук...
Жарку чисто лакну. Није се ни он слагао. Али хтио је све
да предвиди, да нађе довољне разлоге - за сваку могућност.
Нашао их је, ето, Шпиро. Добро је, дакле.
- У реду, у реду! - Слажем се - рече и пружи руку Шпиру.
- Ајде, лаку ноћ, другови! Видјећемо се сутра...
Пошао је полумрачним степеништем ка пристаништу.
"Ту је", помисли кад испод капута опипа оно сврдло. Због
свог потајно смишљеног плана био га је прећутао и сакрио од
дружине. Сад ће он доље сићи, сад ће се он привући Вучковој
сандолини, узеће сврдло и онда - звр, звр, пробушиће њено дно,
и - готово. Сладио се осветнички. Поноћ је била одавно прошла
Негдје послије два бијаше, и град је сасвим успаван жмиркао
посљедњим сијалицама, расутим и преосталим још тек понегдје
- највише их је било на пристаништу, дуж мола. Неонска
сјветлост претварала је пристаниште у хладну модрикасту обалу
засуту комађем мјесечине. Кад изби на њу, затече сањиве барке,
читаво јато чунића и сандолина, некакав теретни брод, загонетан
у ћутању. Стаде и ослушну: није се видио нико.
Упути се низ пругу, према пливалишту. Добро је био
запамтио гдје Вучко привезује сандолину. Заустави се управо на
почетку Галебовог пливалишта и стаде да се сналази у читавој
гомили љуљушкавих чамаца. Од ноћи, сви су му изгледали исти.
Ипак, свјетлост му помаже да претражи једну по једну
сандолину. Напрезао се да прочита имeна њихова. Напосљетку
пронађе: "Поредак".
"Охо, ту си, голубице!" обрадова се он и дохвати за уже.
Њен кљун тупо удари о камен.
- Овамо, да те видим! - циједио је кроз зубе док ју је
привлачио. Извуче је допола на обалу.
Преврну је и стаде да сврдла. Ускоро се на њеном дну
указаше три рупе као три крупна ораха. Тако рањену, отисну је
натраг у воду која брзо поче да продире и сву је испуни до гуше.
Али она не потону него остаде да лебди некако испод
саме површине. Жарко зажали што нема при руци нож да
пресијече уже како би што даље одгурнуо милиционерову
сандолину - да пакост буде већа и освета потпунија.
Није му се дало да распетљава дебели чвор, још мање да
каменом каквим претуче коноп - то би се чуло, а и не би можда
било времена да се сам он опет извуче неопажено. Задовољан је
био и овим.
- 'Ајд, голубице! Сад како хоћеш, - рече. Сакрије
пажљиво алатку испод капута. Прикрадао се кући. Осјећаше
добро како га умор савладава. Умор и сан.
 ГЛАВА ЧЕТРНАЕСТА
Недјеља бјеше, и Слободан са задовољством помисли
како не мора рано да устане, на часове да стигне. Окрену се на
другу страну и покуша да продужи пријатно дремуцкање, тим
прије што је у кући било потпуно мирно - мајка се није чула,
онамо, у кухињи. Још се није вратила са тржишта, закључи он,
имам још мало времена. Али, врага! Баш тада зачу се мајчин
глас, још одоздо, са улице. Довикивала је сусјетки:
- Јеси ли чула - ено опљачкали продавницу!
- Коју? Кад? - питала је с прозора сусјетка.
- Ноћас. Ону текстилну, на тргу. Дигли су, кажу, много.
- Ма шта кажеш? Ију-ју!
- Е, свијет се испоганио, моја Маре!...
- Аох, аох!
Слободан се наједном расани. Напрегну још више слух.
- Је ли ухваћен лопов?
- Не зна се ко је... Изгледа да их је било више. Сам човјек
не би могао онолико да однесе...
- Боже, свашта! Ето ме на кафу - и чу се како папучама
клапара низ степенице.
Дјечак као да доби крила. Скочи и хитро се обуче. Идем
да видим, одлучи, и на брзину се уми. Јави се мајци.
- Куда сад, без доручка? - зачуди се она, вадећи из корпе
намирнице.
- Брзо ћу, вратићу се... Само да видим! - добаци Слободан
и сјури се на улицу. Стиже одмах на трг.
Испред дућана тискао се свијет као да ће не знам шта
видјети. Ништа, само обијену браву и, кроз излоге, побацану
испреметану робу и ту и тамо по продавници. Готово да се, бар
на први поглед, и не примијети да је ишта и опљачкано унутра.
Али пред вратима је стајао узбуђен пословођа радње. Вукеља.
Заједно са Вучком, чекао је на комисију која је требала да
утврди колико је и шта је све покрадено. Уз пут су објашњавали
радозналима око себе - у ствари, ни сами нису знали ништа
боље нити ишта више.
Вучку је, осим тога, случај и лично био непријатан -
непријатан врло. Већ јутрос рано командир му је очитао добру
лекцију. Гдје је он, Вучко, био у то доба - обијање се могло
десити само за вријеме његовог патролирања по граду. Он је, и
само он, Вучко, био дежурни, у служби - нико други. Јер,
милиционер који је послије преузео патролирање није био
наишао на Вучка а затим - ускоро је и свануло. Чиме то сад да
објасни? Не може да објасни. Збуњен Вучко рекао је да ничег
сумњивог није могао да опази: све је било, чинило му се, у реду
- као и обично, као и сваке друге ноћи, бога му! Признао је да
није сачекао смјену. Послије два пошао је полако кући, спавало
му се. Рачунао је, срешће се са колегом ту негдје, уз пут. Али
смјена је, изгледа закаснила: чуо је бат цокула иза себе тек кад
се примицао својој капији. Ето га, умиривао је самог себе Вучко
и прекорачио праг. Међутим, колега његов тврди сада да је био
дошао тачно, тачно у два. А лијепо Вучко зна, добро памти:
погледао је био на градски часовник - два и десет је на њему
било кад је окренуо кући.
Врзмајући се између људи, Слободан угледа Петронија. С
рукама на леђима шетукао је нервозно испред степеништа као да
ишчекује нешто. Гледао је испред себе и мрмољио, ваљда је љут
због крађе, помисли Слободан. Приближи му се, као случајно -
тај старац му је постао симпатичан од оног догађаја са гоубом о
коме су му причали жарко и Шпиро. Петроније диже главу.
- Хеј, мали! - чисто гракну он. - Гдје ти је онај друг, онај
Жарко?
- Не знам, чича Петроније. Ваљда је код куће...
- Брзо, синак, по њега! Нека ми врати кључ. Опет сат
жури, морам хитно да га поправљам - ево ми се већ смију, ови
неки овуда. 'Ајде, дечко! Полети, соколе!
Слободан се присјети шта је, али - таман посла да каже
старом. Дође му да прсне у смијех. Ох, успјела је, значи, она
ноћашња подвала - она са сказаљкама. Весело одјури по Жарка,
имаће шта и да му исприча - хоће богме.
 Тргом се и даље мотао радознали свијет. У малом граду
случај је дјеловао као бомба, вијест је брзо кружила с краја на
крај; и, ма колико сама по себи немила, изазивала је понајвише
радозналост ко су ти лопови. Није се могло ни да нагађа. Него,
постепено и та радозналост спласну и људи почеше да се
разилазе куд који. Неко још стиже да се нашали са Петронијем:
- Чича Петроније - викну преко глава - изгледа да су
ноћаске и теби покрали тачно вријеме. Бре, трчи часовник
напријед пола сата!
Петроније само рашири руке и прогунђа нешто за себе.
Вучко се трже. Извади сат из џепа и упореди. Па да! У
томе је ствар. Прекори себе што га је било мрзило да вади синоћ
свој часовник, него се, будала ослонио на ону горе шкркалицу -
ето, а он увјеравао командира да је на вријеме отишао са
патролирања, чак остао и нешто више! Мораће да му објасни и
да се извини свом колеги. Проклета та старудија!...
- Што не поправљаш тог ђавола! - сикну он кроз зубе на
Петронија, коме приђе спреман да се свађа. - Сваки час ти се
квари!
- Ма поправљам, брате! Али старо је то - треба све
изнова... Излизано, изанђало... Шта ја ту могу!
- Ипак, ипак... учини нешто! Нешто се ваљда може.
Мора!
Петроније се љутну.
- Хеј, лако је рећи: мора! - рече. - Морам ли, овако стар, и
да живим - кад сам већ сит свега? Једва се и мичем. Треба ли ја
да ко јарац скачем око те гвожђурије горе-доље? Набавите
другог, кад вам се не свиђам!
Није мислио тако. У ствари, он себе не може ни да
замисли без тог старог градског часовника, који осјећа као
дугогодишњег доброг друга - истина, по каткад невјерног и
ћудљивог, али доброг. Препаде се стога да је рекао што не треба
и да могу они у одбору, кад им Вучко каже, стварно поступити
по његовим ријечима, уклонити га, дакле, са дужности и градски
часовник препустити бризи кога другог. Али умири га сам
Вучко.
 - Де, де - нисам мислио тако! - рече он, већ омекшан. -
Него, стварно, гледај некако да га оправиш, што се може...
Жарку одлакну кад са Петронијем и Слободаном уђе у
торањ. Док је старац дотјеривао казаљке, он непримјетно тутну
оно сврдло на своје мјесто - сад је све било у реду, ко ће сад
доказати да је он, Жарко, онако прописно удесио Вучкову
сандолину. Одакле њему сврдло, ту алатку једва ко има у
читавом граду, тек код каквог столара једино би се могла наћи.
Кад послије угледа Вучка пред вратима дућана, насмија се у
себи: ох, и не зна тај, Вучко, ко му је питу замијесио!
Али лака сјенка неке далeке грижње, нешто као
сажаљење, пралети му кроз свијест - нисам ли, ипак, прдтјерао?
Брзо одгурну ту помисао. Нека, промрмља, нека га мало - нека и
он осјeти. И мeни је било тешко, оно онда, на тренинг-утакмици.
Повучe у страну Слободана.
- Шта мислиш? - упита га Жарко - хоћемо ли вечарас
некуда са Жутим гусаром?
- Можемо. Само, ја не бих горе - оним гранатама. Може
то и да експлодира, ко ћe им вјеровати!
- Па, куд бисмо?
Слободан слегну раменима.
- Не знам. Ти си вођа Гусара, сам одреди...
- Хм - почеша се Жарко иза ува, премишљајући камо би
заиста.
- Можда бисмо могли - присјети се Слободан - онамо под
Кобилом, за Гонзагом. Што да не погледамо и тамо, макар тек
да осмотримо засад. Кренућeмо послијe ручка, чамцем - ко нас
види, мислиће излет правимо, рибу хоћемо да пецамо... За чамац
ћемо се побринути ја и Шпиро, узеће га он од рођака. Ти и Мира
дођите на моло чим будете готови с ручком (код вас, то, 6ратe,
иде и превише споро, и касно!) - чакаћемо вас...
Било је, углавном, ведро кад око три сата завеслаше из
луке. Ситно лелујаво прамење видјело се ту и тамо изнад
Кобиле и других околних брда; ћутало је онамо меко и
папперјасто, свјeтло у сунцу. Блага свјежина миловала их је
допирући са једва намрешкане зеленкасто-плаве површинe, и
Мира сједећи на прамцу и окренута граду - расположена почe да
обухвата погледом његове осунчане куће, под палмама, под
наранџама, и са много бљештавих пожара у прозорима на све
страна. Одмицали су, и град је бивао све обухватнији и љапши.
Као некакве огромне тамне корњаче издизале су се изнад
кровова тврђаве усљед тог општег пожара од сунца, дремљиве и
загонетне; лелујали су, Мири се чинило, звоници. Полако је
замирао хук градски, како су се заливом удаљавали, док најзад
сасвим не угасну. И читаво то биће претвори се пред њом у
нијаму дивну слику са које се очи нијесу скидале - премда је
Мира није сад глeдала први пут: знала је одавно напамет.
Уједначено клизила је барка шкрипећи под вeслима. Као
какви искусни морнари, Шпиро и Жарко су вјешто забадали
весла у лијену воду, пазећи да не прскају около. Слободан је
управљао крмом. Узео је правац према оној усамљеној и пустој
плажи преко пута, опсједнутој риђом драчом и ситним, једва
проходним жбуњем.
Кадикад му сe крао поглед на Миру, прако засопљених
веслача, видио је њен плави коњски репић како нехајно прдлети
час на једну час на дугу страну и како њене живахне очи
претражују град. И никако, бар једном, да их улови; никако она
да га погледа. Напући усне и окрену пркосно главу.
- Замишљам тога Гонзагу - мора да је то био гад! - Рeче
он.
- Зашто? Да га ниси познавао? - пецну га Шпиро, не
прекидајући веслање.
- Ја не... Можда си ти?
- По чаму би он био гад? Не знаш ништа о њему, а већ му
судиш...
- Гад је, има право Слободан! - рече суво Жарко, коме
наједном искрсну онај сан и она страшна слика у опсађеном
граду, кад га јe - у сну наравно - тукао лично Гонзага. И само то
име носило је нечег одурног и свирeпог у себи, нечег туђег и
опасног. - Ја сам увјерен - рече затим - да је оно Лазарево благо
он у ствари покрао и с њим покушао да побјегне. Могло је оно
остати закопано, па да га Турци никад не нађу. Али Гонзага је
умијешао прсте, и баш би ми било мило ако му се све изјаловило
- како Бакрач прича...
Море као да се узјогуни и поче да запљускује барку, прво
позeлење па потамни и стаде да се повија под вјeтром који
наједном хрупи од брда. Мира се занесе и придржа за ивицу,
изненађена. Веслачи застадоше у чуду.
- Откуда сад овај вјетар? - оте се Жарку и сви поглeдаше
пут копна као да ће га видјети.
Али тамо, над брдима, Нeстали бјеху они облачићи.
Мјесто њих се, а да прије нису ни примијетили, ваљало тамно
пријетеће чудовиште од облака и већ је кишом купало врхове.
Шпиро замахну веслом из све снаге.
- Невера! - рече узнемирен. - Морамо брзо натраг.
Окренуше прамац брже-боље.
Вeсла се прихвати и Слободан, а Миру пребацише уз
крму. Дружину захвати страх и она све остало сместа заборави.
Расли су они поред мора и знали су шта значи тај опаки вјeтар.
Он дође изненада, кад му се најмање надаш, арлаукне као звијер
и све наједном испратумба - све што сe нађе под руком. И
најокорелије срце каквог искусног морског вука задрхти кад се
нађе у канџама невере и смјеста хита да сe докопа прве луке и
завјетрине, иако му понекад и то не помогне: али вјетар прекида
све конопцe, ишчупа све стубове, отргне лађе и баца их као
ораховe љуске по заливу. Стизао је и сад неизбјежан. Био је тако
рећи ту. Стога није ни чудо што храброј дружини срцe наједном
сиђе у пете.
Колико дланом о длан, све се ускомеша око њих, завитла
и забијеље од безброј захукталих таласа који су пропињали своје
главе однекуд са дна, накићене бијалим перјаницама водене
прашине; нарастали све више и све љуће - кивни на све што им
сe истављало. Почеше да насрћу на барку свом снагом и да је
бездушно бацају тамо и онамо, као ком од јајета.
Смрачи се, киша осу, заклокота стравично. Удаљи сe под
пљуском град. Дјеца се грчевито ухватише за попречне даске
усплахиренe барке. Мира умало што не заплака.
 - За весла! За весла! - викну Шпиро. - Окрени, Слобо, уз
вјетар!
Имао је већ неког искуства рибарећи по мору с оцeм.
Треба уз вјeтар веслати, тако се још једино може некако
одржати на површини, макар и овако ускључалој.
Али Слободан у паници нагло окрену прамац, и талас
висок - баш као да је само то и чекао - громко удари о бок.
Барка се опасно нагну, и Мира, која бјеше кренула да
Слободану код крме помогне, пљусну право у клобучав пакао.
Не стиже ни да врисне. Запрeпашћени дјечаци испустише весла
не знајући за тренутак ни гдје су ни шта су и она заиграше
водом. Појави се кратко мокра главица из таласја. Слободан, не
мислећи више ни на шта друго - скочи да је спасе од дављења.
С великом муком приђе јој с леђа и чврсто ухвати за онај
решић косе. И кад је уз највећи напор убацише у барку - био је
на самом измаку снаге, мокар и изубијан, прастрављен. Али
осјети, још негдје у посљедњeм свом кутку, како отпоче да га
загријава нешто топло и драго, неко задовољство што јe учинио
подвиг жртвујући се за Миру. Враћао се себи. Слушао је како
помажу дјевојчици да се поврати, како је Жарко непрестано
зивка и храбри. Чује ли то, у близини, кроз урлање воде и вјетра,
некакав бродски мотор - јаче као да је ту, па се изгуби? Можда
се то њему само причиња? Подиже главу.
Угледа патролни брод како се упорно пробија к њима,
како им отуд машу људи, морнари, чија лица није разазнавао и
чије довикивање није разабирао. Видје Шпира и Жарка гдје
неуморно млатарају рукама, и Миру како и даље лежи на дну
чамца. Послије се изгуби, све прекри пуна тама и наста тишина,
тишина тупа, у којој више не осјешађе ништа. Тек послије, на
броду, поче да долази к себи да полако разазнаје око себе. Неко
му је трљао чело и жиле изнад шаке. Отвори поново очи и видје
над собом Вучка.
- Добро је, добро је! - овесели се милиционер и
приподиже му главу.
 ГЛАВА ПЕТНАЕСТА
- Хеј, дјечко, шта би са оним?
Жарко застаде и осврну се да види ко га од бифеа зове.
Прилазио му је Гавран.
- С којим? направи се Жарко невјешт. Младић га повуче у
страну.
- Хајд', шта се правиш! Јесте ли, ракију ону?... - и показа
руком, што је значило украли.
- Нисмо...
- Зашто? Нисте могли?
Жарко одмагну главом.
- Нисмо хтјели! - рече одлучно он и погледа право у очи
Гаврану.
За тренутак младић се збуни. Није очекивао овакву
дрскост. Надмоћно се пригну дјечаку и тихо прошишта кроз
зубе: - Слушај ти, сад си то само рекао - нећу више да чујем!
Остављам рок до сјутра вече. Ракију хоћу! Или паре за ракију,
па бирајте!
Опет се љуљао, очигледно пијан. Нешто мрачно,
пријетеће, непријатно било је из њега, и Жарко први пут посјети
како овај човјек престаје да бива привлачан - нека је и хиљаду
пута прворазредан Галебов играч. И то што он од њега и
његових другова тражи, постаје веђ опасно и недозвољено,
ружно свакако, и може се за то гадан ђаво навући себи за врат и
велика невоља, грдне батине као што их је јутрос појео од
разгоропађеног оца.
- Не! - понови он. - То је крађа, ми то нећемо!
Гавран се трже као да зачу богзна какву новост, за коју
није дотле знао. Да се прибере, извади марамицу из џепа и
овлаш обриса нос. Плаву, са плавим линијама марамицу - чисту,
нову. Стрпа је натраг у џеп нервозним покретом руке.
- Ви сте у мојим рукама - рече мрко. - Ако почнем да
причам...
Жарко звизну.
 - Причај! Баш нас брига!...
- Је ли? - примаче се Гавран и замахну руком. Залијепи
Жарку шамар, да му просто бљесну пред очима. - Марш сад! -
дрекну пијано он и гадно опсова. Окрену у бифе.
Пипајући образ, дјечак пожури Слободановој кући. Био је
бијесан, увријеђен због шамара. Тјешио се само да срећом нико
није видио и да је веома добро што се с тим пијанцем ипак
прекинуло - замало па да их увуче у рђаве послове од којих се не
би тако лако опрали. Гони врагу све, доста му је и блага и
претраживања, оно што је јутрос поднио памтиће док је жив.
Није, онако јадан и уплакан, ни у школу могао да иде. Јер отац...
Отац је био изван себе кад је видио какви му он и Мира
долазе кући и кад је сазнао како због луде њихове главе, управо
због Жаркове главе, умало нису заглавили насред залива.
Срећан, с једне стране, што их је Вучко са морнарима спасао у
посљедњем тренутку, био је, с друге стране, љут и прељут на ту
најновију Жаркову лудост: он је, Жарко, био крив за све. Он је и
Мирз одвукао тамо и ено је сад гјде лежи у високој температури.
Па је узео каиш и удри те удри све по њему, пуцало је и
прашило до грозног бола. И сад га све боли куд год се такне.
Али морао је да види шта је са Слободаном - чуо је да
лежи, и он је у температури. Осим тога, и Мира га је у оној
ватри замолила да види како је. Распитаће се уз пут и за Шпиру.
"Чекај!" застаде наједном он, присјетивши се Гаврана.
"Она марамица... Као да сам такве, исте такве, гледао у излогу
оне обијене радње? Све ми се чини"...
Био је запањен открићем. Но брзо се охлади: могао ју је,
зашто не, Гавран купити. Не би је иначе носио у џеповима, не би
смио. Разочаран, поче да се пење уз степенице. Над њим је
нечујно одмјеравао вријеме Петронијев часовник. Погледа га и
брзо замаче испод његовог свода. Опомињао га невесело на оно
што бјеше урадио прексиноћ - довео је у неприлику Петронија.
Почело је да се по граду прича како је Вучко, управо због
оног сата, отишао прије времена са дежурства, а лопови баш то
искористили - нису ли они, са Петронијем, можда удесили
читаву ствар?
 То је гадно, размишљаоје. Петроније, сиромах, ништа
није крив. Гризло је у Жарку и ширило се у немир, па и у чудно
осјећање првих кајања. Је ли то био стид?
Нађе Слободана у кревету. Крај њега је сједио Шпиро.
- Како је Мира? - дочека нестрпљиво Слободан.
- Па, тако... Температура! А ти?
Боље се осјећао. Са високом ватром борио се синоћ,
читаву ноћ; а до подне му је било мука. Сад му је много лакше,
пије чајеве, добро је.
- Је ли се љутила стара? Слободан се осмијехну.
- Није имала кад. Има времена...
Шпиро је најјевтиније прошао. Просушио се прво код
рођака, па онда отишао кући. Кад су му родитељи сазнали, било
је све ионако у реду. Само су завртили главом. - Боље, књигу у
шаке, чујеш ли ти? - опоменуо га је отац, Вуксан, и отишао за
послом.
- Значи, ја сам најгоре прошао - закључи Жарко. -
Жестоке сам батине повукао...
- И право је, вођа си! - нашали се Шпиро. - Жути гусар је,
богме, до краја ужутио - што од страха, што од батина. Све нам
се и сад, с опроштењем, од оног невремена жути...
Жарко исприча шта му се догодило са Гавраном, и то
Шпира чисто обрадова:
- Нека си му одговорио! - рече. - Мени он од почетка није
био по вољи. Нисам га мирисао, ето то је...
Нико није хтио да помене, али сви су у себи крили једну
те исту мисао: готово је, нема више ништа од Жутог гусара. Бар
не за неко вријеме. Као да их је била прошла воља да путују за
својом маштом, оно што су већ претрпјели учинило је да се мало
охладе од наивног вјеровања у благо - стварност их је грубо
ошинула и вратила кући и школи.
И ма колико то не признавали себи, и крили пред собом и
један пред другим, црв је тај копао незаустављиво. Од дружине
остајало је само другарство, само пријатељство, све остало је
својом неписаном обавезом притискивало као терет којег би се
првом приликом сви радо ослободили. Чак и Жарко, који је био
стварни покретач свега, чак и он је почео да сумња у добар
исход онога што их је и окупило било. Тешко да би икада
пронашли то закопано, то потопљено благо. Не би било краја
томе послу. А има и пречих брига - лекције које из дана у дан
расту и намножавају се, а које ипак ваља савладати. Игре које
ваља одиграти. Не рекоше ништа о томе, и кад устадоше од
Слободана - Жушом гусару бјеше у ствари прећутно одзвонило.
Шпиро, који допрати Жарка до куће, рече на растанку:
- Шта ти мислиш, о Вучку? Богме, да не би њега - ми ти
обрасмо бостан!
Жарко оћута.
Признавао је у души. Али још се у њему бунило оно што
га је и одбијало од тог човјека; страх од тог човјека. Страх и
мутљаг већ неодређене мржње према њему, изазваше још од оне
тренинг-утакмице, кад га је милиционер избацио из своје
сандолине. Жарко је био преосјетљив дјечак и памтио је можда
и предуже сваку увреду и није лако подносио неправду - био је
злопамтило чак и онда кад више то није имало никаквог смисла.
Па ипак, морао је признати, тај Вучко им је лично спасао живот
- стављајући на коцку и свој сопствени. Зашто је то он урадио,
Жарко није знао. Није могао знати ни зашто се Вучко нађе свуда
гдје Жарку то нимало не годи - увијек му се истављао као
сметња. Не, заиста, сада више није знао шта да о њему мисли.
Прича коју сутрадан чу на часу историје учини да не буде
више неправедан према Вучку. И нехотице, професор Бакрач је
силно узбудио Жарка натјерујући га да сасвим промијени
мишљење о њему. Стари Бакрач волио је да изненади своје
ученике каквом занимљивом причом из прошлости свога града,
и то обично тада кад ђаци очекују пропитивање. Знао је добро
да ће они, кад им тако падне камен са срца, далеко пажљивије
пратити његово проповиједање - и имао је право. Жарко је гутао
сваку његову ријеч, Шпиро такође. Опет је Бакрач био
занимљив.
Сада већ није о била далека прошлост, тајновита и мутна.
Професор је причао како су са Мамуле, острва на улазу у залив,
побјегли овдашњи родољуби које су фашисти били стрпали у
логор. Оживљавао је оне напете дане кад је фашистичка Италија
капитулирала остављајући на цједилу Хитлера и његову војску -
како је та капитулација изгледала овдје, у њиховом граду.
Само бјекство логораша било је најузбудљивије, и дјеца,
која су дотле можда једва нешто била начула о томе, нису
скидала поглед са професора Бакрача.
- Јесен је била - причао је он шетајући се између клупа -
септембар четрдесет и треће. Глас о слому Италије обрадовао је
изнад свега сваког нашег патриоту - био је то почетак сламања
окова окупације, и сви су очекивали слободу. Можда за дан, за
који мјесец. Град се пренуо из очаја и страха, и људи су
отворено говорили о партизанима - без обзира што је ту и даље
боравио велик гарнизон италијанске војске. Команда
италијанска дигла је била руке од сваке власти у граду у
очекивању шта ће и гледајући само како да се пребаци преко
мора и измакне из шака хитлеровцима који су у незнатном броју
и са лаким топовима већ били посјели тврђаве на Кобили и
Превлаци. У општој пометњи нису се ни сјетили да ослободе
логораше на Мамули. У оним њеним дебелим зидовима држали
су и даље иза решетака изнемогле борце Оријенског батаљона и
присталице ослободилачке војске. Пријетила је нова опасност да
ће их преузети Нијемци чим дођу и разоружају Италијане, а то
би значило да логораши онамо кости оставе.
- Али мајке њихове нису хтјеле да све то препусте
случају. Неколико њих одважних и забринутих оду до генерала
и затраже од њега да им синове ослободи. Пустио је жене да га
моле, волио је то и тада кад се и о своме јаду био забавио.
Плакале су, молиле, преклињале, и он се бар још мало, пред
забринутим женама, осјећао као сила. Најзад је попустио и издао
наређење да се капија Мамуле отвори и да се затвореници пусте
кућама.
- А ви знате Мамулу. Мали шкољ, сав тврђава којој ни
највећи топови не могу ништа. Око ње море, тамна опасна
дубина прошарана минама.
- Било је предвече кад су извели логораше и рекли им да
су слободни. Нека иду кући. Са три-четири чамца почeли су да
се пребацују до копна, до полуострва на коме нису били
Нијемци. Са пребацивањем јe ишло споро, веома споро, премда
копно није много удаљено од Мамуле. Требало је неколико пута
враћати чамце по нове људe - било их је преко двјеста. Ништа
зато, само кад су слободни, само да се дочепају копна и
партизана. Али јeдва да се пребацила прва група кад Нијемци од
Превлаке и Кобиле посуше гранатама по свима њима: били су
им, јао, као на длану па су лако могли да виде како се пребацују.
- Но то није задржавало родољубе. Измучени, напаћени, и
сјенке самих себе од изгладњелости, грчeвито су жудјели оној
тамо обали која је значила спасење, живот, могућност да се боре
за коначну слободу. Нису се освртали на гранате које су
шиштале преко њихових глава и праштале око чамаца дижући
високе водене стубове. При томе неки су се ипак нашли у води,
немајући стрпљења да чекају на чамце, покушавали су да
пливањем дођу до обале. Ишло им је тешко, све теже и тeже; то
одавно вишe нису били јаки људи него живи скелети, па су
посустали, једва се одржавајући на површини морској.
- Тада је скочио са чамца плећат момак, борац Орјенског
батаљона. Још снажан у односу на другe, он је допливао до
првог оног нeсрeћника и догурао га некако до обале; отпливао је
затим натраг до друго, па до трећег и четвртог, тако без предаха.
И најзад кад је довлачио петог - сам је пао у плићак не могавши
више ни да изиђе на обалу. Био је сасвим на ивици снаге.
Извукли су га други, задивљени његовим самопријегором...
- Ко је то био? - оте се искрено Жарку.
- Причекај, рећи ћу. Нисам још завршио причу, -
осмијeхну се благо професор. - Преноћили су на полуострву, у
шуми, а сјутрадан се лако пребацили на другу страну залива.
Тамо су саставили четири партизанске чете и кренули цестом у
овај град пјевајући партизанске пјесме. Ја ни данас не могу
заборавити тај тренутак кад су они избили од оне доље тврђаве,
кад су поред поште заокренули у градски центар. Гледао сам их
са прозора - ту јадну изгладњелу војску у ритама, зацакљеног
погледа од среће што први пут послијe толико времена газe
улицама роднога града, послије шуме и послије решетки; још и
данас ми у ушима звони њихова складна а прозукла пјесма о
слободи коју нам доносаше народна војска Титова.
- Сав је народ био изишао у сретање, поздрављао их је и
плакао од радости. Они су корачали и не обзирући се на
италијанске војнике који више нису имали шта овуда да траже,
осим да се и они раме уз раме с нама боре против фашизма - што
су неки и учинили. Кад су логораши најзад стигли на трг и пред
команду италијанску, наишли су тамо на уперене четничке
пушке. Онако голоруки, нису ни могли да се супротставе
четницима. Настао је напет тајац. Али раздрагани грађани нису
ни дозволили да им ма шта будe, и сви који су били иоле
способни отишли су у бригаду...
Бакрач застаде и окрену се Жарку.
- Онај плећати - рече - онај што је изнемогле довлачио на
обалу - шта мислите, ко је то био? Вучко. Знате Вучка
милиционера...
Вучко? - зачуди се Жарко и погледа значајно у Шпира.
"Је ли могућно?" прошапута у себи. Па то је прави херој, изнад
свега племенит човјек! Забога, и њих је прекјуче спасао од
сигурне смрти. Што је истина - истина, ваља човјеку признати.
Хм, Вучко. Оно око чeга се у ствари и закачио Жарко с
њим није сад њему, дјечаку, изгледало тако страшно - бар не као
прије; и, ако ћемо право, Вучко се није ни свађао с њим него
напротив: понешто му је и пропуштао.
Поче да га обузима стид због свега што је том храбром
човјеку починио. И он чврсто одлучи да му првом приликом све
призна и замоли га за опроштај. Казаће му и за оне гранате,
закопанe у тврђави. Биће Вучку, можда мило.
Али то је био крај Жутог гусара.
 ГЛАВА ШЕСНАЕСТА
Не сасвим крај. Жути гусар као да диже руке од даљег
трагања за благом - углавном то. Прођоше три дана а дружина
се не састаде и не поразговори о сљедећим својим акцијама:
једино што су се сретали у школи, на часовима; и тада су били
заокупљени само лекцијама и учењем - пуна глава.
Па ипак, издвајало их је од осталих другова припадање
Жутом гусару. Бјеше их он већ и те како зближио и учинио
стварним пријатељима. А пријатељство је велика ствар у животу
свакога, без њега живот човјечји био би празан и не би се
разликовао много од оног којим живе животиње. Оно је била
невидљива а приступна спона која их је сада везивала чвршће и
која је била у стању да првом згодном приликом поново покрене
дружину као дружину.
Једини Слободан туговао је што су акције њихове замрле.
"Таман кад сам учинио први подвиг", размишљао је, "и кад сам
најзад почео да се ослобађам страха - заврши се све. Сад и са
Миром ићи ће теже. Све мање ћу се моћи с њом сретати, јер она
се прави важна, не смијем јој ни поменути да ми се свиђа. Шта
да измислим?"
Лупао је главу и Жарко, али о сасвим другој ствари.
Осјећао је да мора све рећи Вучку - и оно за сандолину, и
оно за стакло, и за подвалу са сатом - иако је ту мање био крив:
није уопште мислио на лопове. Увидио је већ до краја да се
ружно понио према том човјеку.
Откриће које је на часу учинио Бакрач прво га је
задивило, па запрепастило, јер у тој плавкастој униформи (од
које је, ето, неправедно зазирао помало) креће се по граду херој
о коме се и не зна много - или бар он, Жарко, није знао. Ни
Шпиро, ни Слободан, ни остали његови другови у разрeду. А
херој, то је за њега нешто што је живјело само у књигама и у
причи, нешто изнад обичних људи, што се не може тако лако да
сусретне. И куд баш он. Жарко, да налети на таквог једног и то
још да му разне пакости прави!
 Одлучио је да му се извини. Али како? Какав да измисли
повод? Гранате? Да, али може милиционер рећи: зашто ниси
одмах пријавио, тиме се није шалити, балавче! Колебао се.
Врпољио се. Одлучивао је и одустајао безброј пута у ово
неколико дана. Чак је једном на улици прошао поред Вучка:
збуњен, није стигао ни да га учтиво поздрави - макар то.
Сједио је на клупи, под палмом, у раскошној хотелској
башти. Пред њим је свјетлуцало море трепераво, нечујно,
стапало се с небом у даљини враћајући му плаветнило. Потражи
погледом Вучкову кући - доље, према пристаништу, није се
видјела од грања и од наких других кућа. Лебдјели су галебови,
као да их вјетар баца, пратећи упорно брод који је полако улазио
у луку. Клобук дима, бијел, па сив и црно густ поче да избија из
бродског димњака и за тренутак сакри прождрљиво јато. Поче
оно са кричањем да искаче из загушљивог и врлог дима, као да
неко отуд нагло избацује крупне латице - не тако бијале више.
- О, чича-Петроније! - кликну он и устаде. - Мало на
сунце?
- Здраво, синак!...
Старац се олако спусти на клупу.
- Шкрипе пусте старачке кости. Докле ћу их само носити!
- рече он помало тужно. Загледа се у море и заћута.
- Зашто је, ђаче, свијет покварен - знаш ли ми рећи? -
упита мукло, пренувши се из ћутања.
- Није - дочека Жарко зачуђен. "Зар је покварен?"
помисли у себи. "Шта је старом, он је увијек био расположен"...
Петроније, и не окрећући главу, продужи да размишља.
- Зар је покварен? - понови сад гласно Жарко.
- Ех, наивно дијете! - насмијеши се старац. - Зар је
покварен? Покварен наго шта?!
За трен оде смијешак с његовог старачког лица. Стари се
наоблачи.
- Ето, покушавају и мене - рече - покушавају и мeне да
уплeту у ону крађу! Мене! Као, ја намјерно навио сат да
милиција оде прије са дужности - лопужама да буде лакше.
Безобразлук! Неко, покварењак, хоће да ме осрамоти под старе
дане!
Жарко се пренерази.
- Како? Како то може?! - промуца.
- Хја, може! Гад све може. И сад треба да се правдам,
пих!
- Па ко је тај?
- Не знам. Тек се прича по граду... А кад град почне да
испира уста неким, тај се не опра више док јежив - знам ја...
Запалише се уши дјечаку, од стида, од сазнања да због
њега и његове непромишљене и глупаве пакости може
настрадати још и овај човјек, не само Вучко или пословођа
продавнице - Вукеља. Допринио је ето и он да се добро запржи
чорба, жестоком паприком, и то сад треба кусати. Нема се куд,
ваља признати, све признати. Подло би било од њега да се и
даље прави луд и невјешт.
- Ја сам крив! - провали из њега, и заплака се.
Петроније се трже.
- Шта је сад, малишане? Гле, и сузе!
- Ја сам, ја сам крив, чича Петроније! Ја сам помјерио оне
казаљке - из чиста мира. Хтио сам да се нашалим...
Милиционеру Вучку да подвалим...
Грцао је пред зачуђеним старцем.
- Хајд престани да цмиздриш! - рече Петроније и прође
му руком кроз косу. - Плачеш ко баба каква на подушју - шта ће
ти то!...
- Идем до Вучка, све ћу му рећи! - скочи Жарко и појури
према милиционеровом дому. - Не брини, чича Пeтроније! -
довикну од степеништа и ишчезну у зеленој каши грања. Чуло
се како трчи - како све брже трчи.
Имао је срећу: видје Вучка у башти. Копао је одавно
спечену земљу.
Улетје кроз капију и наједном, онако задихан, стаде
испред човјека у кошуљи, задигнутих рукава. Сместа храброст
његова ишчезну, срце залупа још снажније - лупало је оно и
иначе, од трчања. Жарко се збуни како одавно није, нашавши се
пред Вучком; и кад се овај усправи гледајући упитно у њега - не
може да нађе ријеч. Изгуби се потпуно.
Вучко је стајао у недоумици.
- Добро, шта је? Нешто се десило?
- Ништа... није... овај... Дошао сам по књигу - једва
превали, мучећи се, дјечак.
- Какву књигу?
-Уџбеник...
- Па откуд он овдје?
- Упао ми кроз ограду, бјежао сам пред оним псом.
- Хм - почеша се иза ува милиционер. - Хајде потражи...
Знао је Жарко гдје је књига. Пронађе је у врежи испод
смокве. Влажна још и набубрела од недавне кише, мирисала је
на земљу. Бјеху се међу листовима угнијездили мрави и понека
буба - учинило им се ваљда било да им је ту најсигурније
склониште од дажда. Крајичком ока дјечак погледа у познату
веранду: тамо гдје је било стакло смјешкало му се сада одонуд
неколико познатих фудбалера, у боји, отргнутих из
илустрованог листа па залијепљених.
- Јеси ли пронашао? - довикну Вучко, копајући једнако.
- Јесам, ево је...
Жарко прикупи храброст и одлучно приђе милиционеру у
кошуљи. Можда му би лакше баш то што је у кошулзи. И убрзо,
као митраљез, осу: - Ја сам за све крив - за веранду, за
сандолину, за све! И за овај часовник... Оставите чика Петронија
на миру - он нема појма ни о чему. Онда, оне ноћи, он је био
болестан...
- Стандер, шта ти то причаш? Хајдемо у кући, па полако...
Читав сат га је Вучко опрезно испитивао. Видио је да
пред собом има искреног дјечака који се стварно каје. Бољело га
је због веранде, због сандолине; сад он мора све то сам из свог
џепа да исплати. Дотле се надао да ће му штету намирити
кривац кад га ипак ухвате - овај, међутим... шта може од овога
да наплати? Осим ако неће да га пријави оцу, па да се с њим
некако нагоди. Али то би тек упропастило бистрог овог дјечака,
само подухвати ли га строги његов отац.
 Оно са казаљкама - оно је већ Вучко прегорио. Главно да
отпада сумња у старог Петронија, огријешио би се гадно да су га
почели саслушавати - како су истражни органи, па и он сам,
мислили. Да ли је све ово истина, да не насједнем - пролети му
кроз главу и пажљивије загледа у дјечакове очи.
Сад су биле спокојне, отворено искрене. Говориле су
истину. А кад му Жарко исприча како га је на часу истакао
Бакрач за онај подвиг на Мамули, он се расположи - било му је,
нема сумње, драго; драго што га се неко ипак сјетио, пошто он
сам не воли да прича о себи.
- Покажи ми те гранате - рече он и обуче униформу.
Утегну се каишем. Пођоше.
Прелазећи преко трга Жарко угледа Шпира. Стајао је
пред књижаром као укопан гледајући како Вучко "спроводи"
некуд његовог другара.
"Куда?" питао је Шпиро очима.
"Не брини!" - климну му Жарко. "У реду је, не брини!"...
Али Шпиро - или није разумио, или није повјеровао.
Једнако је стајао запањен.
- Идемо по гранате! - довикну му Жарко ведро. - Враћам
се брзо...
Тек кад у прочепрканој земљи, горе у Канли-кули, угледа
збиља топовске гранате - Вучко се сасвим увјери да дјечак није
лагао и да је до краја био отворио пред њим своју душу.
Милиционер није био злопамтило, био је широка срца.
Он пружи руку Жарку.
- Браво, момчино! Ово ти ваља - рече и пригрли га. -
Опраштам све...
Тешко бреме одједном се свали са душе Жаркове, и он
просто окрилати. И кад се послије растадоше, Жарко као да
настави да лети. Летио је од радости што се све добро свршило и
што се искупио у Вучковим очима. Ближио се мрак и морао је да
хита кући, да буде тамо прије осам. "Ох, опасно ме је притегао
чамац!" вајкао се, жалећи прије свега што не може да о свему
нашироко исприча Слободану и Шпиру. Може сад само Мири.
 Свеједно, подијелиће и с њом своју радосте - ако га она,
гускица једна, уопште буде хтјела да саслуша.
Нов немио догађај узбуди сјутрадан читав град.
Непознат човјек убио је са два хица из пиштоља
пословођу Вукељу - синоћ око десет сати, код тунела. Кад је чуо
пуцањ, појурио је тамо Вучко. У мраку, примијетио је прилику
неког човјека како замаче у тунел: и не промишљајући много,
Вучко нагне у потјеру за њим. Развије се кратка борба у којој
милицоинер буде лако рањен у ногу - таман толико да му
злочинац умакне.
Ко је тај, шта је - за све је у граду била велика тајна.
Жалили су Вукељу. Био је вриједан младић, говорили су,
озбиљан, радан. Имао је десет година кад су му фашисти,
повлачећи се, побили родитеље и запалили кућу у селу под
Орјеном; послије се пробијао сам кроз живот, и недавно преузео
био да води главну продавницу текстила у граду, ону на тргу.
И ето, њега су прво опљачкали, затим свирепо убили -
сиромах Вукеља, баш није имао среће у животу. Жалост је
прелазила у огорчење: је ли то нека банда која је почела да хара
по граду, питали се, треба њој одмах стати ногом за врат, док не
дођу и горе ствари.
Вијест, прво оскудна, у току дана знатно се прошири.
Сазнало се било да Вукеља није био сам у тренутку убиства.
Примијетили су га били неки како са непознатом
црномањастом дјевојком силази према пристаништу, отприлике
на сат прије своје погибије. Шалио се нешто с њом, смијао се,
она се смијала. Други су их видјели кад су сјели на клупу поред
мора.
Како су се онда нашли код тунела и зашто је онај пуцао у
Вукељу - није се знало. Као што се није знало ни шта је с
дјевојком. Гдје је она? Да ли је уопште жива? И није ли, можда,
и она умијешана у то убиство, па побјегла са убицом?
Вјероватно је у питању била пљачка, можда и љубомора?
Нагађало се, увећавајући загонетност. Али вртјели су се
узалудно, као и прије - око оне провале. Поче да наступа и
машта, па су једни тврдили како су синоћ опажена некаква жута
кола - јурила су, кажу, безглаво према Дубровнику; други - није
него према Котору; трећи - да се чуо некакав женски јаук у
гробљу иза цркве. То само замути читав догађај и страх изазва
код многих.
Страх, разумије се, захвати и Жарка. "Видиш, луњали смо
и ми ноћу", размишљао је он с језом. "Могао је и нас неко да
дочека, шта му га знаш. Само, показали би ми томе!" стаде да се
јуначи, али не задуго. "Ето и Вучко умало не погину, још са
пиштољем! Збиља, како је он?" Одлучи да га посјети.
Она залијепљена слика фудбалера, на веранди, поздрави
га опет нелагодно. Дјечак стисну зубе и прекорачи праг - није
желио више да га ишта подсјети на оно што је било. Нађе Вучка
како лежи завијене десне ноге, загњурен у новине. Као да ништа
није било. Шта више, дочека га обрадован.
- Ето видиш - покоаза на ногу - таква нам је служба. Мора
понекад и овако да се прође. Али, на трагу смо убици. Јавише
ми да су пронашли дјевојку, и знаш шта она прича? Она није
одавде, из Срема је однекуд - дошла на годишњи одмор. Сјели
су, каже, Вукеља и она на клупу поред мора. Послије извјесног
времена пред њих је стао онај непознат младић, изненада
извадио пиштољ и уперио га на Вукељу. Дижи се, рекао је,
одмах, сад... Зашто да се дижем, ко си ти да ме дигнеш, бунио се
сиромах Вукеља - запрепашћен, збуњен. Хајде, или пуцам,
наредио је онај и откочио пиштољ. Хај'те преда мном, и то обоје
- пријетио је строго. И потјерао их испред себе низ пругу.
Наједном, онако с леђа испалио је у Вукељу два метка - човјек је
посрнуо.
Жарко је слушао разрогачених очију.
 ГЛАВА СЕДАМНАЕСТА
На Галебовом пливалишту било је опет бучно и тренер
Булић имао је пуне руке посла... Кроз неколико дана требало је
да се одржи првенствени ватерполо-сусрет са Плавим валом из
сусједног града, па је сада вршио посљедње припреме и
увјежбавања играча, мијењао једне и убацивао друге, већ према
својој посебно и брижљиво разрађеној замисли игре какву ће
примијенити на утакмици.
И опет, се, као да је то у ћуди његовог позива, на неке
љути, неке би ту тамо опомињао, а неке грдио очински, неке пак
храбрио и хвалио да им је кондиција добра и да су у сваком
погледу спремни за борбу. Особито је блистао Гавран - био је
сигурнији од свих, просто му је све полазило за руком. Одушеви
Булића.
Али Жарко, који је са пруге посматрао тренинг, остаде
равнодушан према бравурама Гаврановим. Од оне свађе бјеше
му хладно око срца, нешто нелагодно; више није у тог младића
гледао пристрасним очима навијача које би и у слабијем играчу
видјеле свој идол и симпатију.
Јест, он је играо, тај Гавран, одлично је играо и сигурно је
да ће најбоље бранити боје свога клуба у недјељу. Међутим, он
га је упознао и другачије - пијаног и мрачног. Није се мирио с
тим да спортист може да уцјењује и наговара на крађу, ни то
што је Гавран често био тако одвратно пијан. Спортист мора да
живи здравим и уредним животом, читао је негдје, и свако
удаљавање од тога неспојиво је са спортским духом; па га је
чудило како му у клубу то дозвољавају, што не предузму нешто.
Гледали су му кроз прсте, ваљда, што је добар играч. Ето
и Жарко, који није био ту да се пита, ни он не би сада оштро
поступио према њему пред утакмицу; нека игра, ђаво га носи,
како се сад може без њега! Треба по сваку цијену побиједити
Плави вал, ах тај се надима од уображености!...
Кад се тренинг заврши, Жарко окрену поред мора низ
пругу. Радозналост дјечија вукла га је онамо, тунелу, гдје се
догодио злочин. Сад је био диван дан, препун сунца, и све је
около изгледало као за безбрижан живот створено. Чак и тунел
не имађаше на себи ничег тајновитог, пријетећег, и бјеше без
сјенке синоћњег злочина на себи: с једне стране лијено се
љуљала плава вода милујући му хриди, с друге - и над њим -
густо зеленило парка.
Али кад угледа по шљунку између трачница, и у прашини
крупне мрље крви - згрози се и спопаде га страх. Њему се отвор
тунела претвори одједном у разјапљену чељуст але, гараву око
ждријела, и он побјеже натраг - пристаништу.
Да није био сам, да су поред њега били Слободан и
Шпиро, не би он то урадио. Како је само био хладнокрван у
оном скровишту горе у кули кад је угледао кости људске, окове,
ону змију - и то усред дубоке ноћи!
Но, прича оне дјевојке коју је чуо од Вучка, и она
Вукељина крв, све то бјеше довољно дјечаку да га остави
храброст. Плашила га прије свега крв.
Ишао је пругом, скачући с прага на праг. Прође испод
високе доње тврђаве, Фортамаре, љубичасто риђих зидова
обраслих ту и тамо пузавицом, и пред собом угледа стари
лазарет, искривљен, јадан, готов да се распе. Сјети се оне ноћи
кад су дошли да копају, и "вампира" који им жестоко потпраши
пете. Насмија се како су били глупи. Али притуљена
неостварена жеља тјераше га да баци сјетан поглед на то
напуштено здање, још једном, и тек онако; међутим, прије но
што и учини корак, Жарко у жбуну и трави иза тврђаве спази
два зелена туристичка шатора - разапета. Привукоше му пажњу,
и он заборави на све друго.
"Хм, откуд ту?" зачуди се. "Никад ту, у тој травуљини, не
разапињу туристи шаторе"... Примаче се радознао.
Ослушну - чинило му се да су шатори празни и да нема
никог уоколо. Можда су власници њихови отишли у град,
помисли, или су ту негдје уз море, на купању. Стајао је на
десетак метара од њих, неповјерљив, као да ишчекује отуд лава
из циркуске шатре: може сваки час да искочи, скривен испод
зеленог оног платна, може га појурити. Или, може да посумња
неко од њих тамо: зашто се овај туда мота, да се није, братац,
спремио да нешто здипи?
Пошао би Жарко даље, горе на цесту, на улицу, кад већ
нема никог. Али радозналост само се појача и веза га неком
магичном силом да још малко осмотри. Ипак ту мора неког
бити. Неког ко чува шаторе - сигуран је.
- Ви тражите? - чу он дубок глас, као с неба. Подиже
главу и у грању изнад себе угледа нечије рошаво лице и
свијетлоплаву косу, нечије строге очи. Сједио је онај на грани
смокве, некакав човјек обучен спортски - средњих година.
Жарко устукну. И као и сва приморска дјеца - навикла ионако на
странце у сезони - закључи брзо, да би то могао бити Нијемац.
"Шта ће он горе, матор?" сину му кроз главу. "Да
посматра море? Баш су чудни ти свакакви странци-туристи! Зар
се због тога и на грану испети, побогу!"
Онај хитро скочи одозго и сад пред Жарка испаде висок
коштуњав човјек. Нагну се дјечаку:
- Алзо, шта хоћете ви, дјечко?
- Ништа, ништа - одмаче се Жарко, готов да оде.
- Лијепо је код вас, - осмијехну се странац и показа руком
на залив. - Ви сте ђак?
- Јесам...
- Добро учите?
- Да...
Странац је и даље наваљивао.
- Колико имате година?
- Четрнаест, кроз три мјесеца пуних четранаест...
Нешто шушну из оног жбуња, десно од шатора.
Жарко погледа криомице и видје онамо још двојицу:
нагнути над некаквом картом, мрмљали су нешто између себе.
Лица им се нису могла видјети, само леђа.
Високи човјек пожури да скрене Жарков поглед на себе.
- Је ли септмебар код вас увијек овако лијеп? - рече.
Жарко потврдно климну главом. "Пази, овај зна нашки да
говори?" помисли. "Само мало заноси на туђу"...
 Странац се смјешкао доброћудно. Сјети се нечег и
ужурбано стаде да претура џепове. Најзад извуче умотану
чоколаду, одломи парче и пружи.
- Изволите...
Жарко се нећкао.
- Али само узмите, изврсна је... Пробајте и нашу
хамбуршку...
- Знате - додаде затим, кад дјечак прихвати чоколаду - ми
смо Нијемци, сити хотела: ми волимо у природи да проводимо
вријеме, овако, као у кампу. Гдје нам се свиди. А овдје, ох, како
вам је све ово управо дивно!
Она двојица искочише из жбуња. Један омањи и ћелав,
румених пуначких образа; други издужен, сив некако, с великим
старим ожиљком испод ока - од тог ожиљка изгледао је превише
строг и хладан, па и суморан. Он само климну главом.
- Топар тан, топар тан - рече Строги трудећи се да буде
љубазан.
Ћелави се смијешио мјерећи погледом дјечака од главе
до пете, и то би Жарку неугодно. Захвали се Високом и оде.
Пожури стазом поред кипариса, између усамљених вила
опијених сунцем.
Ускоро се попе на улицу. Обузеше га њени токови -
пролазници, излози, возила. Заборави на Нијемце и шаторе. Пут
га наводио на милиционерску станицу, и њена свјеже окречена
зграда, уоквирена пажљиво његованим дрвећем, оживје у Жарку
догађај код тунела, ону крв у прашини, и ону крађу - све што се
тих дана причало у граду о томе. Неочекивано, угледа
Петронија.
Управо је затварао врата за собом излазећи лагано из
станице. Замишљен више но обично, Жарку се учини. И
погрбљен, од неког невидљивог бремена. "Значи, опет га гњаве
због оног", косну се Жарка и као кривац приђе старом.
- Хо, ти си? - чисто живну Петроније. - Шта сам ја теби
рекао?
- Шта, кад? - извлачио се дјечак, вјерујући да су старог
збиља горе, у милицији, попритегли због оних лопова.
 Стари га узе под руку.
- Сад сам у милицији све рекао - рече повјерљиво он - све
што сам ону ноћ код тунела видио. Рекли су ми да још ћутим,
ником ни ријечи... Немој ни ти - да не покваримо истрагу.
Мислим да сам на трагу убици, све ми се чини да је он...
- Ко? - нестрпљиво упита Жарко.
- Хе-хе, много тражиш од мене, дјечаче! Не смијем још да
кажем. Рекао сам само њима, милицији, па нека виде...
- Је ли одавде?
- Одавде, на жалост, Ако сам добро видио...
Исприча шта је видио.
Није могао да спава. Ухватила га је била несаница још од
оног обијања дућана, откако су покушали да и њега набиједе за
крађу. Шетао је, шетао, али дријемеж никако да навали.
Напосљетку, преморен, дохвати се прве клупе у парку изнад
тунела - волио је увијек тамо да дође, оданде се најбоље могао
видјети град. Загледан у јато освијетљених прозора, према себи,
ћутао је заогрнут мраком - сам, потпуно сам.
Наједном је чуо вику испод себе, са пруге, затим два
кратка пуцња из пиштоља, па крик. Подигао се и ослушнуо.
Неко је трчао, онда су још два-три пуцња одјекнула. Метак један
прошишао је високо изнад његове главе.
"Ово је нешто озбиљно", помислио је Петроније и
шћућурио се на клупи као птица. Није чекао дуго: неко је трчао
одоздо из све снаге право на њега, на Петронија и он се - шта би
другу - скупио што више може. Нека само прође, далеко му
кућа!...
- Мој дјечаче, што сам ти страха изио! - искрено признаде
стари. - Јер, на таквог, не дај боже, кад набасаш - може тај и
тебе, ни крива ни дужна, да звекне: неће да има свједока! Елем,
притајио се ја, и не дишем. Ослушкујем, оволико сам уво напео,
и ко теле зурим у помрчину кад ће већ тај натрапати на мене.
Минут, два, три пролази - мени се чини вијек! Угледах мрку
прилику како тетура и граби, и већ зачух како гласни, као
животиња, дахће. Сав напет, стадох да чекам. Али онај наједном
скрену десно, према хотелу, и нестаде тамо. Хвала Богу, с
олаккшањем рекох, путуј ти само!... И баш тада јасно зачух нове
кораке...
- Аха, аха! - прекиде Жарко, занесен причом. - Сигурно
убица!
- Убица. Оно прво била је Вукељина дјевојка, по свој
прилици... И тако... гдје оно стадох? Ма да, ето онога право на
клупу. И не жури се, разбојник, много. На десетак метара од
мене, кад Бог хоће, заплете се и тресну - чух како му испаде из
руку пиштољ и како опсова жестоко. Учини ми се глас познат,
врло познат, и ја боље погледах у оно тамно клупко од човјека и
мрака. Брзо се придиже и, не примјећујући ме, прође поред мене
- готово да ме очеше лактом. Препознадох га. Пази, он! - умало
што ми се не оте...
- Па ко је, чича Петроније? - говорио је од нестрпљења
Жарко. - Часна ријеч нећу никоме... Нико неће од мене сазнати
његово име, док ти не кажеш!
Петроније је одмахивао главом. - Не, не!...
- Али кад те молим! Чича је био одлучан.
- Пусти, дјечаче! Немој да нас спржи ватра. Доста сам ти
казао. Замисли, нањуши тај да се сазнало, па и не дочека
милицију, него кидне! Хватај га ти онда по свијету...
- Ухапсиће га, ако већ нису. Не може он сад побјећи!...
покушавао је Жарко да преломи старог.
- Ако...
Дјечак се снужди. Ето, не вјерује ми стари - говорило је
из њега. Плаши се да не излајем коме. Изгубио сам, значи,
повјерење потпуно. Јер то што му је Петроније причао, читав тај
догађај, знао је углавном и сам - од Вучка. Само, сада, гледано
кроз старчеве очи. Али оно најглавније, ко је тај злочинац -
стари тврдоглаво прећуткује. Забоље га то и ућута.
Неко вријеме ишли су обојица ћутке, према центру.
Западало је сунце и све је добијало пурпуран изглед. Главна
улица била је пуна шетача, све пунија како се радни дан све
више ближио крају. Упадоше у гужву пред биоскопом из које
једва испливаше. Жарко допрати чичу до кућног прата и крену
да се опрости.
 - Стани, ходи овамо! - повјерљиво га позва Петроније,
чијем оку не бијеше измакло нерасположење дјечаково. - Рећи
ћу ти, само пази - ником ни словца!
Осврте се да га ко не чује.
- Гавран! - шапну.
Жарко зину. Ипак је био изненађен: очекивао би све од
њега, од Гаврана, али то... то...
- Он?
- Мислим да сам сигуран. Хајд сад, и ни ријеч да си казао
- добили бисмо, да знаш, своје!
"Ето ти, незаменљивог ватерполисте!" писну Жарко у
себи, окренувши кући. Паде му на памет Гавранова марамица.
"Кад је то био у стању да учини, да човјека убије, што не би и
покрао - још и лакше?! Марамица га је издала, сад тек видим,
само што сам био онда ћук божји. Он је Вукељин дућан удесио,
нико други!"
Љут на себе, Жарко прекорачи капију. Био је љут на
лекције које су га бездушно очекивале на столу. Обузет
Гавраном понајвише, он и не опази како се Слободан и Мира
скрише иза дебеле палме, иза повијеног широког лишћа.
Жељели су да их не види. Потонули би у земљу од стида,
чинило им се, само да их је угледао овако саме у дворишту,
једно поред другог.
 ГЛАВА ОСАМНАЕСТА
Шпиро се ухвати за трбух, једва савлађујући себе да не
прасне у грохтан смех. Гавран видје да је намагарчен и од
превелике муке поцрвење у лицу као паприка. Већ се спремао да
по најлону-концу појури за подвалаџијом који се ето био дрзну
да га жестоко насамари, кад се зачуше нечији гласови који су
долазили све ближе - и он одустаде. Учини му се да је паматније
направити се невјешт и окренути тобож све на шалу. Стога
умаче низ улицу главом без обзира.
Али ни Шпиро није чекао да буде уловљен иза вреже, иза
Јовишина зида. Чим Гавран окрену леђа, он брзо намота онај
конац са новчаником и неопажено се извуче из туђе баште. Пође
уз дугачку стрму улицу поред куле, смијући сe сам са собом, као
луд на брашно. Хвала Богу; насамарио је и тог Гаврана, тога
делију уображеног - и то веома једноставно, и сасвим случајно.
Пало му јe, наиме, било на памет да изведе шалу с наким,
било с ким - ко први наиђе на његов мамац. Узао је стари
некакав новчаник и напунио га новинском хартијом, чврсто и
вјешто привезао за њега дугачак конац од најлона, како би био
мања уочљив. С разлогом је био изабрао ову стрму улицу да у
њој оствари своје лукавство: управо у њој сељаци везују уз
тврђавски зид своју магарад и коње, пошто продају дрва. Увијек
их ту буде. Отишао је, дакле, тамо прије свих и насред улице
намјестио новчаник као да је, кобајаги, изгубљен; онај пак конац
вјашто укрио прашином провукавши га кроз врежу и преко
зидана ограде од Јовишине баште, па се онда - пошто се
увијерио да га из куће не могу лако опазити - сакрио иза зида
држећи чврсто други крај конца. Мјеркао је отуда жртву.
Наиђе некаква брката старина, и он га пропусти - не
хтједе да га нагарави, није имало смисла. Појави се затим човјек
у униформи, морнарички официр - није смио ни да помисли.
Озари се кад угледа Гаврана као хитро силази одозго; чекај,
помисли, њега ће. Младић убрзо стиже до новчаника и опази га,
морао га је опазити. Застаде и осврну се лагано око себе: не
види ли га ко? Онда се саже и посегну руком, али новчаник, као
да је жив, помаче се малко - измаче његовој руци. Па још
једном, и још једном. Так тада Гавран схвати да то новчаник
неко потеже, да је преварен.
Погурена капија подсјети Шпира на посљедње трагање
њихово по тврђави, затим се сјети одвратне змијурине и хрпе
закопаних граната.. "Збиља, шта ли је било с њима и јесу ли још
горе?" помисли и окрену радознао у капију. Нађе се убрзо над
оном јамом; зјапила је у њој раскопана земља, још свјежа; зјапио
је у зиду онај отвро - мрачан и сада. Бар нешто су корисно
урадили, прође Шпиру кроз главу, ко зна кад би и открили
опасне те гранате топовске.
Загледа се у град. Знао га је напамет, али и опет је био
драг, лијеп од своје необично развијене разуђености над
плавилом залива, као над језером. Провиривао је из грања, пун
простора и ваздуха, с мало улица које би га сапињале као остале
приморске градове. Некакав брод, бијел, непрестано праћен
колутавим перјаницама дима, управо је скретао у пристаниште -
оглашујући се сиреном.
- Нема их! - чу он глас иза себе, и окрену се. Стајала је
баба Смиља. - Однијели су их - рече, и Шпиро схвати да она
мисли на гранате.
Опази у њеном гласу извјесну мекоту, и то га зачуди.
Онако ситном и жгољавом, њему се учини она далеко вишом но
што је мислио да је у ствари - први пут се сада био нашао лицем
у лице с том вјечно намргођеном женом, од које је као и сви
његови другови зазирао. Толико пута само је на одстојању имао
прилике да је чује и види, добро пазећи да га не закачи. Оне
ноћи кад их умало не откри са Вучком у оној тамо јазбини -
само ју је чуо. И тада му се учинила опасном, проклели би они и
благо и све - само да их Гавран не извуче из невоље. Њена
мрзовоља и превише оштар језик били су дјеци градској, и
њему, добро познати; чували су се ње као ђаво од крста. А ево
сада се она смијеши доброћудно на њега, не тјера га, не сијече га
погледом. Не умједе стога ништа да каже, као да му уста неко
бјеше залио растопљеним оловом. Жмиркао је само.
 - Однијели су их, проклете! - рече баба задовољно. Чула
сам да су их дјеца открила - јеси ли и ти био међу њима?
- Јесам - поносно потврди он.
- Могли сте да настрадате, јадо!
- Пазили смо, знамо ми како треба поступати с њима -
направи се он важан. Доби вољу да прича. - Могли смо и ми, и
читава тврђава, да одемо у ваздух - само да смо погријешили!
Баба Смиља се стресе.
- Могли, ваистину. Одаљи, Боже! - рече забринуто она и
прекрсти се. - Открили сте велику невољу, добро је... Има и
добре дјеце. Него, би ли ми нешто учинио?
- Шта? Хоћу - спремно прихвати Шпиро, открављен
њеном доброћудношћу.
- Да јавиш Вучку... Нека дође, ако може, што прије. Треба
ми нешто...
- Рањен је у ногу. Лежи, чуо сам...
- Знам, али кад буде могао... Хоћеш ли га замолити?
- Како нећу, хоћу! - пристаде Шпиро. - Је ли нешто
хитно?
Стараица се увуче у себе као пуж у љуштуру.
- Па, тако.. Због Гаврана.
Шпиро се трже: то га име ошину нечим непријатним.
Шта ли то она хоће, помисли, треба ли сад Вучко да га
преваспита васпитном палицом? Или да му опште помогне у
нечему? Он је њен рођак, шта ли је то смислила? Не зна стара
какав је то мућак, чим га трпи код себе.
- Пази ли те Гавран? - упита опрезно.
Старица подиже вјеђе и презирно стисну усне.
- Много - рече она суво. - Бојим се да се не претргне.
Шпиро наслути да може рећи све шта мисли о њеном
рођаку, баш је добио жељу да јој каже - нека зна ако не зна. Не,
није знала ништа, само је почела да сумња - особито у посљедње
вријеме. Држао се све више чудно, нервозно, грубо. Опазила је
да скрива негдје паре - откуд њему паре, кад не ради? Кад га је
изокола упитала јуче, рекао је осорно да га то друштво плаћа,
некакво пливачко, доље у луци - може ли то? Плива, скаче,
праћака се, и још да му за то плаћају дебеле паре? Заокупила ју
је сумња. Хтјела је да се појада Вучку - док младићу не буде,
боји се, касно.
- Наговарао ме је да од Јовише украдем ракију за њега, ја
и моји другови - каза дјечак. - Наљутио се кад смо одбили... А
недавно је и голуба, низашта, убио - доље на тргу. Свађао се
због тога...
Старица се згрчи, као да је пљусну хладном водом.
- Ела, дјечаче, замоли Вучка - рече и замишљено уђе у
кућу.
О свему томе Шпиро исприча Жарку кад га послије нађе
у његовој соби - будући да се Жарко, у неку руку већ
спријатељио са Вучком - јунаком са Мамуле. Исприча му и како
је намагарчио Гаврана. Жарко закључи у себи да је баба-
Смиљина слутња закаснила поприлично и да је, с обзиром на
оно што је чуо од Петронија, њеном рођаку већ одзвонило. Но
како није смио ништа да открије, пристаде. Отићи ће до Вучка и
пренијети му старичину жељу - само не одмах, него негдје у
току дана, пошто рањени Вучко ионако неће моћи да оде горе до
ње. Предложи да оду поред мора, да заједно уче - то је
паметније.
- Ама, шта је са Слобом? - упита Шпиро кад изађоше на
улицу. - Као да нас избјегава... Чудно се држи...
- Мислиш?
- Зар ниси примијетио: чим се часови заврше - он право
кући, прије свих нас. Ни по подне га нема...
- Препао се, учи... - протумачи Жарко, и сам нагађајући. -
Дакле, да почнемо са граматиком... Од које стране?
Заронише у најновије градиво, у подмете и прироке, у
просте и сложене реченице; поче глава да им се пуши од
многобројних примјера. Улазили су у лекцију све дубље,
полако, и не без напора. Није било баш најзанимљивије, али
задатак је задатак - није се имало куд. Жарко је и несвјесно
водио пругом поред мора - равно је, а и тишине има тамо
понајвише. Може да се буба наглас, јер тек понеко ако туда
залута од пролазника.
 Не одвајајући очи од књиге, Жарко се и не сјети на
њемачке шаторе кад дођоше пред лазарет. Међутим, Шпиру не
измакоше они. Зачуди се кад их угледа - ниске, као на брзину
разапете, у корову.
- Гле, туристи! - показа он главом и упути се према њима
радознало, као да први пут у животу види шаторе. Два шатора,
зелена.
- Странци - рече равнодушно Жарко. - Неће у хотел,
штеде паре - такви су они...
Зауставише се према њима као да гледају у чудо.
Из једног од њих извуче се Високи. Био је у маслинастој
кошуљи и џемперу боје као у шатора. Пожури да их пресретне.
- Опет сте ви ту? - прогунђа. - Нешто вам је омилила ова
стаза поред мора.
- Учимо...
- И морате овуда? - упита иронично Високи. - Баш овуда?
Немате куд друго, није ваљда?
Дјечаци се згледаше.
- Овуда нам је најлакше, што да не? - узјогуни се Шпиро.
- Навикли смо - објасни Жарко Високом, који као да
бјеше изгубио ону јучерашњу љубазност. Гледао их је надмено,
нестрпљив и неровзан, рекло би се да му због нечег сметају и да
једва чека да се од њих што прије отараси. Не пође му за руком
да сачува маску равнодушности.
- Пролазите, сметате нам!... Хоћу, господо, у миру да
уживам... у потпуном миру... Ми смо побјегли од буке и
радозналаца - пролазите, кажем!
Његове зеленкасто-сиве очи изгубише сваку питомост,
обузе их лед. Биле би можда у стању (или су биле) да
обесхрабре и отјерају многе, па и смјелије људе него што је
Жарко и Шпиро.
- Муве зунзаре сте ви! - рече. - Одлазите, зунзарајте вашу
лекцију негдје другдје. Хоћемо на миру да се купамо - то је. И
шлус.
Видје и сам да је пренаглио.
 - Не треба према старијимам бити неучтив, зар не? -
осмјехну се он помирљиво.
Жарко обухвати погледом шаторе. Учини му се да су
помјерени сада нешто лијево, ближе чемпресима - у травуљини
исто. И кад продужише низ пругу, пославши у себи до врага
оног Високог, Жарку упали сијалица.
- Слушај - рече другу - ови туристи су ми нешто
сумњиви.
- Шта, има још неко?
- Има, тројица су.. Премјестили су од јуче шаторе, а и
овај дугоња - зар ниси примијетио да га ометамо у нечему? Једва
чекаше да одемо...
- Зашто не, можда човјек не воли да зијамо у њега? Жели
сам да буде. То су свјетски људи, не воле они да се с другима
мијешају - хоће самоћу. Шта има ту сумњиво?
- Ипак - није се мирио Жарко. - Ходи овамо да погледамо
шта раде.
Шпиро пође за њим, сад и он радознао. Као мачке
привукоше се недалеко од оних чемпреса, иза густог зимзелена,
и притајише дах. Угледаше Високог како још неко вријеме
осматра на прузи, лијево и десно, затим се накашља и лагано
крену кроз траву шаторима. Застаде и запали цигарету.
Проговори нешто неразумљиво и глава ћелавог помоли се иза
шаторског крила.
- Vas ist das (шта је било)? - упита.
- Аh, nein Kinder (ах ништа, дјеца) - одговори Високи.
Ћелави завртје главом и повуче се у шатор. Затим се
поново појави и махну Високом да уђе. Кад овај нестаде, изиђе
сада Строги - бришући крпом руке од нечега. Дахтао је, ознојен.
Поглед му сумњичав пође свуда по околини, као да пребира, као
да хоће да продре кроз ту густозелену смјесу грања и пузавица,
најзад му се задржа на Ловћену у даљини - избразданом и
пепељастом, импозантном од дивљине и суровости. Гледао је и
гледао. Видјело се и одовуд да је опчињен њиме.
 - Ама, шта ови раде? - помисли Жарко и заусти да и
Шпира приупита, кад га овај муну лактом да ћути - главом му
показујући на шаторе.
Појавише се и остала двојица.
- Alsо, wieder nichts! (Дакле, опет ништа)! - рече ћелави
уморно, некако више за себе.
Строги сијевну очима и као да се наљути. Приђе Ћелавом
и нешто му у лице скреса, дјечаци нису знали шта - нису знали
њемачки. Псовао је, изгледа. Убјеђивао у нешто. Сав црвен,
ћелави поче да потврђује главом. Слушао је и стајао мирно, као
пред старјешином.
- Шта ли то ови раде? - понови Жарко гласно кад се
извукоше на пут.
Шпиро је ишао погнут, премишљајући дубоко као да
рјешава задатак из математике. Не одговори ништа. Ни сам није
био начисто шта да каже. Да има ту нечег загонетног и
сумњивог - може, може да буде. Али туристи су покаткад и
настрани, учине се нама на своју руку, што и не мора да је тако.
"Нека раде што год хоће. Дошли су људи на одмор - што
да забадам нос у туђу здјелу?" закључи он кад се растаде од
Жарка, па поче себе да преслишава о ономе што су дотле
заједно учили - до врага, бјеше од свега веома мало остало.
Веома мало.
 ГЛАВА ДЕВЕТНАЕСТА
Пред вече ухапсише Гаврана, и то пуче по граду као
највећа и потпуно неочекивана новост. А већ сјутрадан, чудо
право како, причало се о случају с много нових појединости.
Младић, говорили су, бјеше признао све - и за убиство, и за
обијање дућана.
Вукељу није трпио, изјавио је, поодавно - још од лањске
игранке на тераси хотела, кад му је Вукеља, како каже, преотео
дјевојку. Можда га и не би убио да није видио Вукељу гдје
облијеће и око ове дјевојке из Војводине, на коју је и он био
бацио око. Разјарио се, изгубио памет због тога. Ријешио се на
најгоре: са супарником да заврши једном за свагда. Пљачку је
извео с једним бившим лугаром одозго с брда; њега, Гаврана,
занимале су само паре, која марамица и чарапа, остало је
препустио оном другару, који врећу наби до грла. Све је било
готово за пола сата. Нико их није опазио.
Чудио се како се ипак сазнало. Она га дјевојка уопште
није познавала, а у мраку није ни могла да запази његов лик, па
да га открије; обијање је ишло као по уљу. Себи никако није био
у стању да објасни како га то укебаше.
Вијест највише погоди тренера Булића и, уопште,
пливачко друштво Галеб. Таман је Булић био увјерен да је све
убјежбано како треба и за утакмицу спремније него икад прије,
сад се све довело у питање хапшењем њиховог најбољег играча.
Ухвати се за главу не знајући како да попуни мјесто десног
крила - одједном му оно виси, јер нема, он не види, достојне
замјене Гаврану: резервни играчи, којима располаже, исувише
су резервни. Тек за невољу. А невоља је, и то велика, искрсла:
"Није лако бити тренер у малом мјесту", вајкаше се горко, и узе
да спасава што се још може спасти - домишљајући се на разне
начине и правећи разноврсне комбинације.
Кад Слободан саопшти Жарку шта се догодило са
Гавраном - Жарко се нимало не изненади.
- Како? - зачуди се Слободан. - Тебе то као не занима?
 - Знао сам, још јуче сам знао шта ће бити са Гаврнаом -
рече Жарко важно. - Није ми га нимало жао, нека плати лопужа!
Слободан није вјеровао.
- Ти? Ти знао? И то прије свих - прије власти?
- Не прије власти. Само много прије од других...
- Је ли могућно? - задиви се Слободан. - Како си то
сазнао?
- Од Петронија, он је знао све. Али морали смо да
ћутимо, рекли су му у милицији да не прича никоме о томе док
они не прикупе све што им треба у вези са Гавраном. Да ти
право кажем, једва сам чекао да и то хапшење буде - нисам
могао да држим језик за зубима, све ме копкало да кажем
некоме ту тајну. Сад ми је лакше...
- А Мира? Је ли она знала?
- Таман посла!
Слободану то би драго. Забољело би га иначе да је Мира
знала шта се спрема Гаврану, па да му јуче, кад су се нашли,
није у повјерењу рекла. Био би увријеђен, био би очајан. Овако,
добро је... Добра је то ђаволица!...
Стајали су на улици испред Жаркове куће и Слободан је
крадом погледао неће ли се отуда појавити познати коњски
репић. За пакост, није га било. А није могао да пита.
Одоздо, од пристаништа, наилазили су тек приспјели
путници - пењући се у град. Вукли су са собом кофере, пакете,
ствари уопште. Испред једне постарије странкиње гурао је носач
колица са брдом некаквих кофера и водио је у хотел. Та
странкиња посјети Жарка на оне туристе под шаторима, и он се
окрену Слободану.
- Хоћеш ли да ми правиш друштво до лазарета? -упита.
- Хоћу. Добро, зашто?
- Појавила су се тамо два зелена шатора. Мени су
сумњива...
- Ма бога ти? Ко је то, шта си то примијетио? - рече са
радозналошћу Слободан, и већ се упути за Жарком. - Чији
шатори?
 - Нијемци, туристи... Кажу да неће у хотел, више воле
одмор у природи. Ја, ако хоћеш да ти кажем шта мислим, не
вјерујем у то. Нешто они тамо раде, потајно. Хајде да их
видимо...
Будио се у њему поново Жути гусар. Мало по мало, био
је просто опсједнут загонетним присуством странаца. Оно
премјештање шатора, оно држање њихово развијало је у њему
сумњу. Осјећао је нову авантуру још магловито, неодређено,
можда скопчано и са извјесном опасношћу - баш због тога и
примамљиву.
Волио је да се нешто догађа, да у нечему учествује што
би га забавило и одморило од неизбјежних лекција, иза којих му,
поред наставника, стоји отац као напуштен облак: и кад не
обасипа градом, увијек је над главом, и готов да се сручи.
- Само, прави се луд и не зијај у њих! - поучи Жарко
Слободана. - Гледај шта будем ја радио...
Приђоше зидинама.
Гдје су? Нема их! - чисто се запрепасти Жарко као да је
угледао потпуно немогућну ствар. Претражи погледом све
около, да се нису опет премјестили куд - од шатора не бјеше ни
трага. Не да не бјеше. Наиђоше на ископану земљу управо тамо
гдје су били колико јуче разапети. Јасно се видјело гдје су били,
али земља је копана само под једним - онај други шатор им је,
мозгао је Жарко, служио за спавање. Прочепркаше. Јама од пола
метра зацрни се под њима празна, чак није ни показивала
трагове да је ишта могло бити унутра.
- Отишли! - рече Жарко снуждено, као на погребу.
Осјећао се преварен, као да му је испред носа управо
измакла нека врло занимљива ствар за којом сада може само да
пожали. Жалио је што мало више пажње није обратио на њих,
него је - и кад су му се учинили сумњиви - претјерано споро
мислио. А требало је брзо и енергично установити шта ту раде,
упозорити можда и Вучка. Трагови копања говорили су доста у
потврду његовој сумњи, Испао је најобичнији магарац.
- Шта мислиш, шта би ово могло бити? - упита га
Слободан.
 - Не знам! - готово се обрецну он, бијесан на себе. -
Видиш да сам будала!
Слободан није схватао. Загледа га пажљиво.
- Шта ти је сад?
- Побјегли су ми из руку, ето шта! Будала сам, будала,
будала! - ружио је себе Жарко у наступу срџбе. - Копали су они
благо, мени испред носа! Разумијеш ли сад какав сам глупак?
- Не разумијем, какво благо? - чудио се Слободан.
- Оно што га ми тражимо, глупаче! Видио сам им и мапу
у рукама. Копали су, значи, све према њој - како је на њој
уписао неко коме је било познато гдје се крије закопано
богатство. А сад, ево, нама - шипак! Сједи па плачи!
Отишли су обојица погружени, потпуно заокупљени
жалосном чињеницом да су им други, спретнији и паметнији,
однијели баснословно злато а с њиме и њихов најдражи сан.
Нису имали среће, баш нимало.
Али како су се Нијемци докопали тајне Лазаревог блага,
то Жарку никако није ишло у главу. Ко зна гдје су напипали ту
драгоцјену мапу са тачно означеним и уцртаним мјестима?
Жарко више није хтио ни да помисли да све то о благу можда и
није истина, и да у питању може да буде и нешто друго.Не,
увјерен је био да су Нијемци дошли управо ради блага за којим
је и Жути гусар, авај, узалудно трагао. Нашли су га и однијели:
Требало би то пријавити, пало му је на ум, зашто да туђи
људи односе што је наше?
Већ је Слободану био рекао о томе, чак су и кренули
били Вучковој кући, кад их срете Шпиро - сав ознојен и задихан.
Једва сачекаше да се издува.
- Шаторе сам видио. знаш ли, Жарко, гдје су сад шатори?
- кликну Шпиро.
- Гдје, бре? говори! - поскочи Жарко као иглом убоден. -
Говори, не зановијетај!
- У маслињаку код гробља. Иста она два - зелена...
Жарко се осмијехну од ува до ува.
- Сила си, Шпиридоне! Најбољу вијест си нам данас
донио. Него, шта раде? Јесу ли сва три Нијемца онамо?
 - Видио сам само једног, оног дугајлију.
- Па да - јасно би Жарку - друга двојица раде! Али шта
раде ако су доље пронашли Лазареве златнике? Или их траже на
другом мјесту? Шта ми оклијевамо овдје, другови!
Ово посљедње њеово питање зазвуча као убојни поклич,
као зов да се окупи дружина и крене у нову акцију. Сви су били
ту осим Мире; Слободан се прими да отрчи до куће и да је
обавијести. Нека онда њих двоје пожуре за њима, за Жарком и
Шпиром - чекаће их горе, код црквице, преко пута војничког
гробља.
Угледаше шаторе поприлично раздвојене један од другог,
што Жарку одмах паде у очи. Хм, дакле ту смо, голубићи.
Нећете нам сад умаћи, сад дјелује Жути гусар. Привукоше им се
као прави ратници, лукаво, мајсторски, тако да се онај опрезни
Високи и не осврну. Сједио је на трави уза саму гробљанску
ограду и пушио, леђима окренут. Недалеко од њега зеленио се
први шатор, и Жарко је знао: чим Високи стражари поред њега
значи под њим и копају. Под оним другим не. Онај други им
није занимљив.
- Да ли копају? - шапну Слободан Жарку на уво. - Ја не
видим ништа. Можда и нису тамо...
Жарко само показа главом: тамо су, тамо, нека ћути.
Вирили су иза камених крстача.
Опојно је мирисала сасушена трава, опора и крта;
подсјећала на трулеж и зрелу јесен. Опомињала на смрт. Око
њих је свуда била давно оплакана смрт, све гроб до гроба, и
смрт од чије туге бјеху остали понеки сасушени вијенци и траке
изблиједјеле, на крстачама слова. Имена покојника, можда и
заборављена.
Жарко диже главу: на плочи изнад њега прочита име
поручника Спасића. Незаборавно и за њега име. Говорили су о
њему у школи са пуно поштовања - како и не би? На брзину, у
очекивању да се из овог шатора неко помоли и уопште нешто
више уочи, Жарко преслиша себе из оног што је на часу био чуо
о Спасићу и његовом другу Машери.
 ...Први дани прошлог рата су били, и већ се одмах
видјело да од старе југословенске војске неће бити никакве
користи: распале су се и војска и држава, као кула од карата,
пред надмоћним непријатељем и уз домаћу издају. Пропаст је
дошла врло брзо, брже него што се могло и претпоставити. Њу
не избјегоше ни бродови у заливу: чекали су да се предаду новој
сили.
Само један, брод "Загреб", није тако мислио - управо
нису тако мислила двојица младих официра на њему, Спасић и
Машера. Премда је командант брода наредио посади да напусти
"Загреб", и сам отишао на копно да преда себе и бојни брод, ова
два храбра човјека нису послушала издајника. Било им је
страшно све што су око себе у тим хаотичним данима гледали,
тај општи слом своје војске, која се честито није ни борила.
Земља коју су изнад свега вољели доживљавала је трагедију,
понижење, ропство. Показало се да је разједена изнутра да не
може горе бити - непријатељ је лако заузимао територије, готово
као да у свадбу иде. А то је страшно растуживало ова два
родољуба. И огорчило, За њих није више било живота. Мрзјели
су из дна душе ропство, мрзјели непријатеља што им га је на
тенковима доносио. Зар њему да предаду разарач "Загреб",
понос наше ратне морнарице, да му га поклоне неоштећеног?
Нипошто!
И кад је сва посада напустила брод њих двојица су сишли
у утробу брода, у магацин препун грдног експлозива и убацили
упаљен фитиљ. Попели су се затим на палубу и запалили
посљедњу цигарету, у очекивању да допузи огањ до експлозива.
Опраштали су се нијемо од ових слика природе - од Ловћена, од
мора, од Боке. А кад је страховито грунуло, да се сав залив из
темеља потресао, "Загреба" није више било. Раскомадан,
пољубио је узаврело морско дно - тамо, код Тивта. Тек кад се
све смирило, нашли су далеко одатле Спасићево тијело, једино
његово, и сахранили га у овом гробљу. Да, добро је упамтио
Жарко њихов подвиг.
Прену се и погледа онамо. Ништа се није дешавало.
Високи је и даље сједио, сједио и пушио. Свима у зајседи бјеше
се одужило то у читаву вјечност. Жарку постаде чак и досадно
да чучи ту у гробљу и толико времена буљи у тог безвезног
странца.
"Шта они мисле, што се већ једном не покажу!" љутио се
у себи он. И збиља, као да га чуше, као да се препадоше њега,
избише путем од града Строги и Ћелави - са флашама вина у
руци. Високи обрадован вину, ђипи. Засједоше сви испред
шатора и отпочеше да пију уз неки сир - разговарајући уз пут на
оном свом језику, и смијући се све чешће и све гласније како су
извртали флаше. Јесу ли то прослављали нешто?
 ГЛАВА ДВАДЕСЕТА
Нису ништа. Још нису имали разлога да прослављају.
Али су хтјели да надмудре дјечаке.
- Слушај, Ханс! - рекао је Високом ћелави кад се оно јуче
најпослије отарасише дјечака. - Сачувај живце, молим те -
мислим да си се мало више залетио...
- Ја? - присјећао се Ханс, не дајући на себе. - Шта сам им
то страшно рекао?
- Отјерао си их, ето шта! - рече суво Строги и мрдну
ожиљком - што је значило да се кува у њему. Кад год би почела
да га обузима срџба, ожиљак испод ока би му заиграо, кратко,
као да опомиње; и од тога би му лице постајало ружно. Добијало
би нечег свирепог и пакосног у изгледу, пријетио би буром коју
није било могућно тако лако избјећи. Ионако је оно било строго
и хладно, сад је најављивало громове и праску. Стога Високи
пожури да заташка ствар.
- Морао сам. Умало да не забодоше нос под шатор, међу
вас! Шта хоћеш, Фриц, спријечио сам... А замисли да су вас
открили у послу? У војсци стражар убије ако неко и поред
опомене неће да стане. Шта је требало, да убијем? Мислим да је
овако боље: Само мало сам им подвикнуо. Побјегли су и не
обзирући се. Забога дјеца су то!...
Али то не умири Строгог.
- Дјеца! - сикну кроз зубе он. - Дјеца су најопаснија, зато
што се потцјењују и онда кад представљају опасност. У овој
земљи и дјеца буду ратници, зар се не сјећаш Ханс? Сјећаш ли
се Љуте?
Добро су се сјећали Љуте обадвојица, За тренутак,
Високом изрони из памћења једно давно новембарско јутро,
једна битка, једно село у пламену - поред мора. Поред овога
мора. Рат се приводио крају, било је очигледно и Високом.
Хитлерова војска повлачила се уз огромне губитке. Данима и
ноћима партизани су их нападали са свих страна. Повлачили су
се стога споро и с великом муком, непрестано се пробијајући
кроз обручеве живе ватре који су се час ширили а час сужавали;
кад их притиснеш - помјерали се и нестајали у земљу, чинило се,
кад се умориш - изнова насртали, као сами ђаволи.
Колона Високог кренула је у брда изнад Рисна да се
пробије према Грахову и даље, према Пљевљима, према Србији,
на крвавом путу узмицањај ка далекој својој земљи. Хтјела је да
се одлијепи њазад од тог мора с којег их је такође вребала смрт.
Али горе, у пакленим оним брдима, пође им све како не
ваља: партизани их склепташе тако да нису знали ни куд да се
окрену, ни гдје су, ни шта су. Праштало је из свих оруђа као на
правом фронту, и ма колико притисак њемачке колоне био
снажан и очајнички није могла даље. Морали су натраг. Опет у
Рисан, и опет с партизанима над главом.
Високи је био у јединици подофицир Строгог, и како су
се знали отприје као добри сусједи, пришао му је забринуто да
га пита шта он, Строги, мисли: има ли излаза, хоће ли се они
уопште извући из овог проклетог казана, и шта говори о томе
команда - зна ли он?
"Не брини, Ханс, биће све у реду", рекао му је Строги.
"Мијењамо правац" - окрећемо обалом ка Котору. Али треба већ
једном да се одвојимо од те комунистичке банде, да предахнемо
макар мало. С првим мраком, да знаш повлачимо се цестом
поред мора, и то са што мање буке. Просто неопажено, до тога је
дошло"...
"Како ће се то моћи извести?" питао је Високи још више
забринут.
Извели су на начин нимало витешки. Војници су парали
ћебад и њима умотавали цокуле на ногама, да се не чују, и
копита коњима; под заштитом густог мрака Нeчујно су умакли
партизанском оку и уху - као да су наједном потонули у море.
Прошли су кроз мртав Пераст, чију тужну љепоту једва
назираху од таме, онда неко сeло и некакав страшно надошли
поток - урлао је преко тамног камења, преко громада, као
одваљених. Тек иза потока колона застаде и упристоји се.
Партизани остадоше далеко.
 Помаљала се зора и пред њима, на самом путу, угледаше
неко село дивних камених кућа, са балконима. То су билe палате
које би добро пристајале и каквом великом граду на мору - и
Високи се у чуду питао откуда такве грађевине у малом
непознатом селу којe осим мора и залива и суморног стијења
над крововима ничега другог нема.
"То је Љута." Строги јe однекуд знао да му објасни, "и те
куће су домови поморских капетана - препуне су оне свега и
свачега. мислим да ћемо за који часак добро засукати рукаве. Не
треба ту ништа оставити банди. Кад вeћ нама лоше иде, што да
овим свињама буде корито пуно - преврнути га треба, без
милости. Треба, Ханс!"
...И збиља, као да је неко погађао мисли Строгог, паде
ускоро команда да се село чврсто опколи.
Од оног што је затим дошло, Високом у души оста рана
која га прати док год је жив. Њeму је све то и одвише било
страшно да би могао заборавити дивљање које наста по кућама,
ону пљачку, онај лелек. Гледао Јe он и прије нешто слично, док
им је армија побјeђивала свуда и свакога, понекад је и сам радио
што и они - али не овако, ипак, не овако.
Упадали су у куће и обијали ормаре и шкрињд, старе
витрине препуне скупоцјеног посуђа од порцулана и дивно
избрушеног стакла, и посуђе од тешког срeбра; ломили огроман
венецијанска огледала опточена златом, проналазили драгуље и
златнике, свакојаке наките жена, и све то халапљиво трпали у
џепове, убијајући све живо уз пут. Претвори сe војска,
посматрао је Високи са гађењем, претвори се у право
разбојничко крдо.
Угледа Строгог како поред зида једне високе куће стоји с
интендантом Валтером, и како се с њим нешто сашаптава -
показујући му празну митраљеску касету. Почеше онда да
испражњавају џепове трпајући опљачкани накит и злато у
касету - било је тога, видио је Високи, доста. Зажалио је и сам
што није и он себе снабдио сличним стварчицама, па да га
послије - сврши ли сe рат срећно - Господ Бог види! Можда би
отрчао у неку од тих кућа, макар и на штогод мање наишао
тамо, и закачио, да се не деси нешто што му разби вољу за
отимачином.
Прасну наједном бомба Нeдалeко од онe двојице. Угледа
Строгог како се ухвати за око и поведе, затетура очајно преко
дворишта, док плашљиви Валтер даде ногама гас и не сјетивши
се касете са благом ни шта би са Строгим, ни ко то опали.
У том тренутку утрча у дим експлозије штркљаст дјечак
избезумљених очију, зграби касету и зажди с њом низ двориште
да умакне преко зида ограде. Али га ухватаише војници који
бјeху потрчали да виде шта се то догађа. Водили су га према
Строгом, тукли по дјечаку чим су прије стизали и већ га облишe
у крв од које се лице његово просто изобличи.
Високи, који је тада знао помало нашки да говори, приђе
дјечаку.
"Зашто си то учинио?"
Мали се изненади. Није очекивао да неко у зеленој
њемачкој униформи може да проговори њeговим матерњим
јeзиком. ћутао је, и у себи - дубоко, да нико не осјети - цвилио
тужно као псић.
"Зашто си бацио бомбу?" упита га опет Високи.
Дјечак се занесе.
"Убили сте ми мајку!" прогрца. "И двије сестре...
Однијели њихов накит"...
Високи погледа у касету.
"Овај овдје?" показа прстом.
Дјечак заплака. Ништа више није ни могао нити хтио да
одговара туђим војницима око себе. Отпочеше опет да га туку,
као да им је управо он био крив за све зло што их јe у посљедње
вријeмe сналазило.
Сада и Строги прибра сeбe, крвав по лицу и он. Испод
ока ружна се видјeла рана, гадна и њему самом - кад јe осмотрио
у џ^пном огледалцу које му тутнуше, забол>e га то више и од
саме ране. Хладнокрвно извуче пиштољ из футроле и пет метака
сасу малишану право у лице. Дјечак сe скљока.
Је ли то био посљедњи житељ села Љуте - Високи није
знао. Погибија Нeпознатога тужног дјечака узнемири га и
онерасположи. И кад мало затим поче да га гуши тежак и љут
дим од гаревине читавог села, Високи први пут осјети стид и од
себе и од те своје разуларене војске, којој домовина у томе часу
бјеше далеко, тако далеко.
- Ништа сад нe размишљај! - трже га грубо из сјећања
Строги и врати пред шаторе надомак гробља. - Мислиш ли ти да
дјецу нисам примијетио кад су тобож побјегла? Видио сам им
главице, не бој се! Вирили су из зимзелена. Треба сe њих добро
чувати, треба нешто мудро измислити... Хајде, Ћелави, ти знаш -
реци како! Даклe, како?
Ћелавом је било јасно. Он се није много двоумио. Ћелави
је предложио.
- Проста ствар! Морамо се чешће појављивати у граду, да
што мање изгледамо сумњиви и загонетни. А и овдјe, око
шатора, да нас виде - како једемо, како пијемо, једно ријечју:
уживамо, одмарамо се... Остало ваља радити ноћу...
Прихватили су. Строги се још једном увјерио да је ћелави
паметан. Ћелави људи су, сматрао је, обично сви паметни. Од
силне памдти им, ваљда, и побјегне коса с главе.
И тако, сједјeли су сад и пили. Строги је размишљао:
"Ово сe отеже до ђавола! Или Валтер није добро уцртао мјесто
гдје је закопао касету са благом, или се овуда на терену све
измијенило. На примјер, гдје је био наш бункер? По Валтеру и
његовој мапи, мора да је ту Нeгдје у близини гробља - од
прилике на раскрсници путељака за манастир и град - тамо гдје
је сада тај њихов споменик. Од њега триста метара десно, под
старим чемпресима. Треба да буде напријед нека густа врежа.
Трага од бункера нема, а чемпреса је колико хоћeш, и врежа
исто тако - како онда да сe снађeмо! Плашљиви Валтер, све је
замутио - сто му божјих цокула!"
Било је тешко снаћи се, осјећао је, много теже него што је
мислио док се тамо на Рајни одлучивао на ову експедицију у
коју је увукао свога ратног друга Високог, Ханса, и професора
археологије - Ћелавог. Високог је повео првенствено због тога
што је и он знао овај балкански језик и што је донекле био
упознат с историјом касете, баш те са благом коју су хтјели сад
пошто-пото да пронађу: а ћелавог - има тај чово огромног
искуства кад је у питању копање, ископавање, и што - као
археолог - може да њихову праву намјеру прикрије
радозналошћу научника за арехолошке старине. Обећао им је да
ће између себе подијелити све што у касети буде, а знао је да
има тамо доста и брилијаната и злата - чак је, сјећа се, и десетак
златних зуба убацио Валтер, и неколико сребрних наруквица.
Запамтио је добро.
Шта све онда, при повлачењу и до потпуног слома
његове војске није преживио - море, и саму главу једва је
сачувао на раменима. Па ипак у памету му је непрестано било
закопано благо које се онда није могло вући са собом, јер и сам
живот бјеше, забога, врло неизвјестан - из ноћи у дан висио је о
концу. Валтерову скицу прецртао је на још мање парче хартије,
да би је што боље сакрио у шаву своје подофицирске блузе, и то
је било паметно, испало је веома паметно.
Кад га негдје пред Чакором заробише Титови и војници -
добро су га претресли, али на скицу, на његов највећи иметак,
нису наишли. Него, изгледа, при копирању скице можда је
испустио штогод. Не слаже му се сада све како треба. Преварила
га, на примјер, она цитадела доље и узалуд су тамо изгубили дан
и ноћ; сад и ова, како је зову, Канли-кула - и она му је нешто
сумњива. Она је, рецимо, и сама могла бити бункер, и зашто би
други близу ње подигли? Имаће ту да се помуче, види он.
Али нека, неће ваљда да препусте глистама и кртицама
све он што ће га зачас обогатити! Он је, осим тога, испечен
шверцер; о пребацивању злата преко границе неће сад ни да
мисли - зна он како ће то извести, нека се само дочепају касете!
Зањиха се слатко у мислима и видје себе већ богатог и
ослобођеног свакаквих брига - у свом драгом градићу на
широкој Рајни. Ћелави и Високи су му захвални, захвални до
гроба, и кад год му нешто устреба - ту су да му љубазно
помогну. Ох, то ће бити прави живот - послије свих мука
скромног чиновничког живота!... - маштао је Строги.
Маштао је и Ћелави, загледан у тамну тврђаву испред
себе и пренијет у далеке вијекове у којима је она, мора бити,
значила много. Колико ли јој има година? Ко ју је подигао?
Венецијанци, Турци, нагађао је. Или преци овог овдје народа -
да, и они су били ратници, имали су и они феудалце - на
медвјеђим кожама!...
Једино Високи није пловио за маштом - ћутао је и пио.
Занимала су га бијела разапета једра која су нечујно одмицала
преко залива, усамљена. Некакав врисак, дјечји, зачу се од
гробља. Скочише сва тројица.
Строги опази дјевојчицу са плавим коњским репићем
како трчи преко гробља, преплашена од нечег. И три дјечака
како збуњено ударају прутовима по нечем, скачући уоколо и
псујући.
Високи препознаде Жарка и Шпира - аха, уходе нас,
помисли. Отрча тамо да види шта је.
Угледа змијурину, ону која се обично крије по гробљима.
Збуњена и уморна, покушавала је тромо да умакне бичевима, да
се увуче поново у стар оронуо гроб у близини. Опет би је
дочекао прут, извила би се, тражећи куд да побјегне. Најзад,
љута већ, поче да се клупча у круг спремајући се на скок и
палацајући језиком. Сад је била изузетно опасна. Али Високи
приђе с повећим каменом у руци, замахну снажно и погоди је
њиме право у главу. Она се закопрца, закопрца и опружи. Било
је с њом свршено.
Кад се Високи осврну - поред њега дјечака више не
бјеше. "Час прије ишчезоше!" помисли и врати се шаторима.
Строги и ћелави гледали су га упитно.
- Змија! - објасни он. - Готова је...
- Дјеца, она иста? - упита Строги.
- Да - уходе нас... одговори Високи безвољно. - Сад их је
још и више - бојим се, ако ово наше потраје, биће их читав
разред...
 ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ПРВА
Петроније поче да се смије кад му Жарко исприча све оно
о гробљу и туристима, смијао се како одавно није: охохо, ахаха,
па овај дјечак измишља као прави капетан Бомба!
- Хајде овамо, момчићу, да сједнемо на клупу - уморих
се, брате, од смијања! Добра ти је та прича, достојна чувеног
капетана Бомбе!
Дјечака, који се таман бјеше спремио да увјери старца у
оно што му је, још задихан од трке са гробља, био испричао -
привуче то необично име за које досад никад није чуо.
- Како рече, чича Петроније - капетан Бомба?
- Да, синко. Капетан Бомба, славни капетан Бомба - о
њему се у Боки толико некад приповиједало. Чуди ме да и ти,
премда си зелен, ниси за њега чуо...
Жарко се поче још више занимати, заборавивши на
тренутак све што му се малоприје догодило било горе, оно глупо
у сваком случају - захваљујући немогућно плашљивој сестри.
- Нисам - признаде. - А ко је он?
- Ха, ко је! - кликну стари као да му дођоше младе
године. - Забога, капетан брода - шта би друго? Али какав је
само био тај његов брод! Није као други што су, ни као ови
данашњи. За њега се, синко мој, у Русији посебно правио
кухињски казан - сав кован од самог бакра. А могло се у њему, у
том казану, скувати четири хиљаде волова одједном - шта
мислиш, колико је то чудо од казана било! Пуних шест мјесеци
ваљали су га преко Русије до Одесе, и ту га у његов брод
укрцали. Ах, какав је, момче, то био брод! Није га у свијету било
таквог. Само један, кажу у Русији још - тамо некуд према
Јапану, и ниједан више... Морнар се на њему, рецимо, добро
избрије и онда крене да се пење уз јарбол; пење се, пење, и кад
се попне на сам врх, погледа одозго - лијепо види преко Ловћена
Цетиње. Ондак почне да се спушта низ јарбол и већ доље, док
стигне на палубу, њему - охо, порасла брада до појаса: толико
му је, значи, времена требало за тако градно високу катарку. Као
и сви стари велики једрењаци, и капетан-Бомбин једрењак имао
је на јарболу кошару из које би дежурни морнар осматрао
пучину... Е, шта мислиш, колика је била? Четири стола, море,
могао си у њој комотно смјестити, са свим картарошима, да горе
губе вријеме за картама - као ово данас што неки сасвим
поблесављено чине...
Погледао је у Жарка испод ока, да види какав је утисак
учинила ова његова прича на дјечака. слушао га је, опазио је,
веома пажљиво. Петронија то још више расположи. Волио је,
старац, кад има поред себе неког коме може сит да се исприча -
то је била за њега прилика да заборави макар мало на тежак
оклоп старости и брига, и да побјегне од ћутања у које је упадао
све више из године у годину. Осмијехну се и настави:
- Путовао једном капетан Бомба за Александрију, куда
ли. Било море мирно, глатко као стакло, као огледало. Нагне ти
се мој капетан преко ограде да се огледне, кад - хоп, пане му
капа право у воду. Гледај сад чуда; од тога се подигну такви
таласи да се брод одједном нађе у великој невољи и муци: те
држ' овамо, те недај онамо, умало да потоне. И потонуо би, да
није било вјештог и сналажљивог морског вука - капетана
Бомбе. А он кад се све стиша, продужи са пловидбом онако
гологлав - џаба му, што веле, и капа и све, само нек се добро
свршило!...
- Елем, послије извјесног времена накакви грчки рибари
натрапају на ону капу. Помислили најприје, кад су је издалека
опазили, да је каква голема корњача, морско чудовиште - да
видиш, препали се богме они, све чекају шта ће сад бити.
Ишчекују, мотре, виде: оно тамо на површини стоји, не миче се.
Најзад се окураже и приђу чамцима, кад оно - капетанска капа!
Али, каква капа! Само из њеног кожног штитника од сунца
искројили су по четрдесет пари ципела, а од њеног платна
сашили себи свима одијела...
"Колика ли му је то била глава?" помисли Жарко, сав
пренијет у причу. Као отприлике Канли-кула", паде му на памет,
и већ замисли стару бршљаном обраслу кулу под морнарском
капом. Умало што не прасну у смијех. Али се савлада, добри
Петроније би, можда, помислио, да се њему руга. Закашља се,
тобоже.
А старац бјеше и заборавио због чега је започео да
приповиједа управо о капетану Бомби и одавно бјеше престао да
се кикоће над оним што му Жарко каза о догађају на гробљу.
Пливао је сада он под једрима дивне једне маште из дјетињства,
обузет и сам причом у коју већ поодавно бијаше престао да
вјерује - свеједно, била му је драга. Била му је лијепа.
- Хја, мој драги! - пљусну се он по кољену. - Огроман је
био тај капетан Бомба. Његов мали на броду морао би, кажу,
узети степенице кад би му чистио чизме - толике су му ножурде
биле. Једном тако ноћу обилазио ти он брод... А била гадна
некаква бура... Наиђе ти поред морнара на стражи.
"Слабо вријеме, капетане!" - ословио га стражар.
"Ништа, ништа, момче!" одговори му капетан Бомба.
"Мјесец ће све те облаке појести!"...
Нашалио се, прошао. Е, а оно ујутру збиља буде потпуно
ведро, нигдје ђавољег облачка, и онај ти морнар схвати да је
истина што му синоћ капетан каза оно о мјесецу: мјесец је
добар, он има дугачак језик, он све полиже...
Друге ноћи буде ти тај исти морнар одређен да почисти
бродску кухињу - а то није била шала. Рекао сма ти у коликом се
казану тамо кувало. Радио морнар у кухињи, презнојио се богме.
Остало му на крају да избаци помије. Онако ломан од посла
понесе двије велике канте тих помија да их проспе у море - но,
јест, требало се попети уз стрме степенице, горе на палубу. У
пролазу поред капетанове кајите спази он испред врата оне
Бомбине чизметине. Хм, сине му у глави, што не бих ја ове
канте сасуо у чизме - и онако ће мјесец све то до зоре полизати!
И пољус - једну, па другу, напуни ти човјек чизме готово до
врха. Ама, дивота једна! - Све у кухињи позавршио и онда
спокојно легао да спава.
Ујутру га дрма неко жестоко. Устај, вели му пасји сине -
ти ли си тај магарац који ми удеси, онако дивне чизме! -
Погледа на једно око, још бунован, и види над собом
разљућеног капетана Бомбу. Расани се смјеста и ђипи на ноге:
обрао сам, помисли, бостан; сад ће перје да лети на све стране...
Стоји, дакле, пред њим капетан Бомба онако у чарапама,
накостријешен и сав црвен од бијеса, само што не експлодира.
Чека да морнар зине, па да оспе по њему. А морнар, шта ће
друго, него капетану Бомби: крив је, вели, за помије мјесец;
превари ме ноћас, ето му вражјих врагова!
Какав сад ту мјесец, зачуди се капетан. "Што њега
мијешаш у своје прљаве безобразлуке, мамлазе над мамлазима,
репоњо над репоњама!..."
"Али, шјор, искрено ће морнар, рачунао сам да ће он,
мјесец, како сам чуо појести и саме сплачине."
"Ама од које си то будале чуо", дрекне Бомба, не знајући
више шта би с тим блесавком - очигледно је блесав, чим тако
прича. "Од које будале, говори?" грмио је капетан Бомба,
покушавајући уз пут да смисли казну.
"Од тебе, шјор капетане", одговори му морнар.
"Од мене!" - запрепасти се капетан. "Ја да сам, значи,
будала?"
"Не то, шјор", морнар ће њему бојажљиво. "Него, као
велим, кад мјесец једе облаке, како си ми прексиноћ објаснио
оно на стражи, што да не поједе", мислио сам, и помије из
чизама!... Али преварио ме, ето. Преварио сам се... Сад ми све то
није јасно..."
Стао капетан, гледа га, гледа, види да је, у ствари сам
себе намагарчио. "Узми оне чизме, вели му најпослије, пери их
добро и просуши, и пази да те моје очи што мањевиде!..."
Смијешио се Петроније. Смијешио се и Жарко,
замишљајући као да се и сам налази испред тог необичног
капетана још необичнијег брода под једрима; поред припростог
и лаковјерног морнара коме није јасно зашто баш њега да
превари мјесец.
- Како је могао да помисли - гласно се чудио Жарко -
како је могао морнар и да помисли да ће мјесец, онај горе, јести
облаке, помије? Глупости! Није тај ни учио школу...
Петроније прште у смијех.
- Па и ти си, немој се љутит, готово исти - рече.
 - Како? - запали се Жарко. - Ја и морнар, онај креле?
Али Петроније избјегну одговор отпочињајући нову
причу о капетану Бомби.
- Навигавао ти некакав стари рибар, обично онуда поред
Пераста, ловећи рибу. Увијек би уловио нешто мало, тек за
фамилију. Али једном баш га добро послужи срећа: хоће га риба
к'о луда, напуни ти мој барба своју барку зубацима и барбунима,
циполима, све дивна риба - прсте да полижеш! Хе, не лези
враже, одједном ти наиђе невријеме, почне жестоко да љуља.
Шта ће, куд ће рибар - жао му онолике рибе, а таласи
само што му не преврну све. Спопала га мука. Кад наједаред
нешто га стаде подизати полако увис, њега са барком; остадоше
таласи доље. Готово је, свршено је са мном, претрну од страха
рибар мислећи да га је спопала у канџе каква морска неман.
Склопи очи у очекивању најстрашнијег. Али ништа. Неколико
тренутака ништа се не догађа.
Онда он чује снажан нечији бас, однекуд одоздо, испод
барке: "Хеј, старчино, пошто риба? Пошто риба, вели, онако све
ђутуре"...
Осврће се старац у чуду шта се то с њим и његовом
барком дешава. Препао се, јадник, никако к себи да дође. Елем,
што да ти дуљим даље, погоде се они на једвите јаде, и капетан
Бомба - да, збиља, заборавио сам био рећи да је то била његова
подморница - и капетан Бомба зарони у море и отплови некуд за
својим послом. Тако се рибар, онда, празне барке и пуна џепа
здраво и весело докопа обале...
- Откуда сад подморница? - разочара се Жарко, који је
добро знао да у вријеме једрењака није било од њих ни помена. -
Откуд капетан Бомба на подморници? Све је то измишљено. Ни
барон Минхаузен, славни онај и преславни лажљивац, не би
боље измислио ту причу него онај од кога си је, чика
Петроније.чуо. У оно прво и да повјерујем, али ово?...
- Хе-хе! - смијао се од срца Петроније. - Не рекох ли ти
прије: готово си исти као и онај морнар... А ја, видиш, не
вјерујем ни у једно ни у друго, ни у треће - вјерујем у оно што
видим, углавном. Али, добри мој дјечаче, зар није лијепо и кад
је измишљено? Можда је баш и лијепо што је измишљено и што
уопште није у животу тако. Ја често пожелим нешто и замислим
да га имам, па ми буде макар мало лијепо. Вјеровао сам и ја, кад
сам био мали, у кагштана Бомбу; послијe сам увидио да он
никад није ни постојао. Али ми је и дан-данас жао што је, ето,
само измишљен. Измислио га народ. Код нас је до јуче био
обичај да кад неко приповиједа очито немогућну ствар и чисто
измишља и лаже - они који га слушају само се згледну и као
одговор на његову невјероватну причу узвикну сви углас:
бумба!... отуда и капетан Бомба, Бомба... Погађаш ли онда,
зашто сам и почео причу о Бомби?
Жарко сe сјети.
- Због шатора, због туриста? - рече увријеђено он. - Али,
кад ти кажем, чича Петроније - све је истина!
Петроније је вртио главом.
- Де, де... Шта имају они горе да копају! Можда
поравнавају земљу да им буде згодније за лежај - практични су
то људи, ти Нијемци - ето шта јe!
Међутим, дјечак је био упоран.
- Молим те, чича Петроније, ишетај се на брдашце и сам
погледај - ено њих близу гробља, како идеш од Канли-кулe. Ако
не буду и теби сумњиви, нека сам најгори лажљивац на свијету!
Пођи, молим те...
Старац слеже рамднима и загледа се у Жарка, који јe пред
њим горио од нестрпљења.
"Па да и прошетам, шта ме стаје" помисли. "Ајд' баш да
дјечаку испуним жељу, кадје навалио... Можда ту и има нешто,
ко му га зна!"
- Добро, поћи ћу - рече Петроније и шеретски запријети
прстом. - Само, пази, ако од тога нeма ништа - шта ћемо онда?
- Само ти пођи...
Све брундајући нешто себи у браду, доброћудни старац
одгегуца полако према тврђави и гробљу. Жарко одe да бар
неког пронађе од свог разбјеглог друштва - да се договоре шта
ће. Одлучи да прво ухвати везу с Миром, то је најбоље и
најлакше: сигурно је, знао је он, доперјала већ до куће. А она,
радозналица једна, све хоће да зна - знаћe она гдје су Слободан и
Шпиро, или бар један од њих. Пожури кући. И таман да скрене у
свој сокак, кад пред њим искрсну Вучко. Шeпао је према њему.
- Ха, устао си, друже Вучко! озари се Жарко. - Како нога?
Вучко га потапша.
- Видиш: добро, - осмијехну се он. - Добро, чим ходам...
Него, знаш шта је ново? Објесила се баба Смиља, баш сад идем
по љекара па ћу с њим на увиђај...
Жарко се скамени.
- Објесила? - прошапута једва.
- Да, мало прије нам јавише... Нијe могла да преживи
срамоту због Гаврана. Којом год улицом прође, показују главом
на њу и шапућу иза леђа: то је рођака Гавранова. Као да је због
тога и она била крива!...
Потпуно потресен, Жарко умало не пропусти да
обавијеси Вучка о оним сумњивим странцима. Занимало га је
шта ће Вучко рећи на то - да ли ће и њему, Вучку, све то око
њих изгледати довољно сумњиво и довољно за подозрење.
Али Вучко, учини сe Жарку, као да читаву ствар схвати
олако. Нема ту још ничег сигурног, рече, и не смије се ништа
одока предузети. Мора се у рукама имати тачан податак шта ту
они стварно раде - у питању су страни гости и не могу се тек
тако приводити властима. Него, нека Жарко и његови другови
припазе још мало, па ако што одређенијe примијете, онда, то је
друго. Онда нека му јаве...
"Јадна старица!" искрено зажали Жарко, кад Вучко
замаче уз улицу. Пред њим јасно искрсну њен лик, наборано
лице, Њeне смежуране блиједе усне, и ситне очи - неповјерљиве
и љутите. Толико се он ње плашио, зађе ли само ногом у њено
готово неприкосновено царство измeђу оронулих зидина;
чинило му се да је и сама она израсла била из тих зидина да буде
вјечни чувар њихов, дух њихов. Зазирао је од ње, од њеног
погледа, од њеног језика; био ју јe глас да је себична и
неприступачна.
Да ли је све то тако, Жарко није пуоздано знао. Вишe је
страховао од ње него што је сам искусио ма шта од тога што јој
се приписивало. Она ноћ кад их у тврђави умало не откри остала
је дубоко у сјећању његовом као напета и страшна; но сада, под
утиском трагичне њене смрти, Жарко одмах нађе оправдање за
онај њен поступак; и ја бих да сам био на њеном мјесту,
помислио да су у питању лопови. Дабомe, позвао бих првог
милиционера с улице... А и Шпиро му је топло испричао о оном
свом сусрету у тврђави с бабом, над раком из којe су биле
однијете гранатe.
"Ето шта учини Гавран!" рече тужно он и закорачи у
своје омиљено двориште. Шутну љутито ногом Нeкакав
каменчић и он ситно зазвони низ бетониран пролаз између
цвијећа и зимзелена, изгуби се некуд у жбуњe, умуче. Жарко уђе
у кућу убијеђен да ће тамо наћи сестру, али од ње не бјеше ни
трага.
- Није ни долазила - рече мајка забринуто - откако је
изашла некуд с тобом. Па добро - гдје си је оставио?...
Не хтједе ништа да јој каже.
"Ала је та дјевојчица", осмијехну се у себи он, "ала је
ухватила жесток спринт - биће да јe то од прпе, од оне на
гробљу. Препала сe, шта ћеш, од обичног блавора... Од страха
силног претрчала и дом свој, ко зна гдје се и зауставила!... Ах,
само да се што прије врати, сит да јој се наругам због свега!"
Смјестио се до прозора, тако да му не може умаћи из вида
кад Мира стигне.
Чекао је. Стрпљиво.
Али сe она не појави.
 ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ДРУГА
Мира није ни могла да се појави, бар не тако брзо како се
Жарку журило.
Преплашена, јурила је из све снаге од гробља према граду
развученом поред мора; кроз неке баште замрежене огољелим
грањем смокава и бадема и наранџи поред увучених дворишта
препуних предвечерњег мировања и сјенки; јурила низ стрме
кривудаве сокачиће што су се без реда сваљивали према тргу и
главној улици. У очима јој је још једнако био онај гадни призор
кад је, скривена иза надгробне крстаче, наједном угледала како
се непосредно испред њеног лица извлачи из гроба, жућкасто-
сива змијурина хладних и стакластих очију - и то је за њу, Миру,
било доста. Вриснула је и скочила, заборавивши на све.
И сад јој се чинило, док трчи готово без даха, да је она
змија за њеним петама - хтјела је да побјегне даље, што даље.
Од силног страха ништа јој друго није падало на памет, чак ни
то да змија и не би могла имати тако брзе ноге као она све и кад
би их имала.
Била је већ на граници снаге. Засопљена од трчања,
осјећала је да јој је среце допрло готово до грла и све теже је
дисала. Угледа пред собом недалеко паркић са клупама, над
главном улицом, паркић у који је покаткад долазила да учи, и он
јој се осмијехну као спасење. Престаде да трчи. Ишла је к њему
дишући гласно и тешко, сломљена корака. Пусти се на прву
клупу и склопи очи. Смиривала се. Замор је полако отицао из
ње, одлазио слатко некуд. Није више мислила ни на шта и није
хтјела неко вријеме ни очи да отвори - не показујући жељу да
посматра како се море полако боји све гушћим пурпуром сунца
на измаку. Жмурећи заглади косу.
- Ха, ту си? - чу она иза леђа и препознаде Слободанов
глас. Окрену хитро главицу; витак, дугоног прилазио јој је
дјечак - задихан и он.
 "Баш добро што је овдје, баш ми је драг!" помисли она у
себи, осјетивши пламен у образима зарумењеним и иначе од
трчања. Слободан сједе поред ње.
- Готова је, убисмо је! - похвали се он.
- Гдје су Шпиро и Жарко?
- Не знам... Умакосмо оном Високом куд који... Видио
сам те како овамо грабиш, па и ја окренух. Не љутиш се?
- Не, зашто бих се и љутила?
- Можда ти сметам? - задрхта гласом он. Гледао је некуд
поред ње, узбуђен. - Да идем? - поче да се одиже, пошто не доби
одговор.
Мира га ухвати за руку.
- Сједи, не сметаш ми! - рече. - Уморих се од трчања...
- И ја...
Више није знао шта да каже. Ћутали су и посматрали залив кроз
тамна и висока стабла кипариса, преко ваздушастог грања около
кућа. Пловили су тамо бродови, већи и мањи, бректали су
потмуло остављајући за собом широке водене бразде које су се
постепено претварале у модрикасто бијеле лепезе наткриљене
галебовима. Рудила су се полуострва.
- Имаш дивну косу, тај твој коњски репић... - наједном
рече Слободан, скупивши сву хрброст. Сад шта буде, пролети
му кроз главу, морао је рећи па пукло куд пукло. Мира се
осмијехну.
- Свиђа ти се? - упита га искрено и пређе нехотице
дланом по коси.
- Свиђа - окуражи се Слободан и њежно, сасвим њежно,
узе онај репић и њиме помилова своје лице. Учини му се да све
около нестаде - и парк, и куће, и море испод њих. А затим све се
врати на своје мјесто, али сада све љепше но што је прије
трнутак-два било. Још кад га Мира, из несташлука, заузврат
чупну за уво - њему дође да кликће од радости, летио би, летио,
стигао би до звијезда, до оне што се стидљиво указа над
Ловћеном. Све је око њега кликтало и радовало се. Смијало се
пребогато од среће, веселило и смијало гласно - ко се то смије?
Трже се кад Мира нагло устаде са клупе.
 Пред њима је стјао професор Бакрач. Стајао и смијао се
посматрајући их доброћудно.
- Немој баш да му ишчупаш уво! - нашали се он. - Како
ће сјутра у школу без њега?
Ћутали су обоје збуњени.
- Нека, сједите само! - рече професор полазећи. - Него,
пазите на мрак - парк је неосвијетљен, а кажу да около има
шакала. Шакал је крволочна звјерка: зна он и да уједе, поготово
кад види да има посла са градском дјецом - као што сте вас
двоје... До виђења, дјецо!
Лагано пође даље, према мору.
Мира и Слободан гледали су ћутке за њим, у његова
погрбљена леђа, у накривљен шешир. Тек кад потону међу куће,
Мира се окрену Слободану.
- Јао, видио нас је! - рече она, још румена од стида.
- Видио - па шта? Врло важно!...
Мира поче да се смије.
- Ха-ха, како рече оно профа: да не одеш у школу без ува?
Замишљам те, их, без тог десног - али би, Слобо, био смијешан!
Прави чуљко - ха-ха-ха!...
- И јес' ми то нека шала! - љутну се Слободан. - Откут ти
је то смијешно толико?
- Чуљко, чуљко! - чикала га је весело Мира. Поигравала
се, чинило јој се да је открила бог зна шта. Као да је пронашла
неку нову забавну игру - прохтјело јој се, просто, да пецка
дјечака. Нека га, нека се малко и љути. Не треба одмах да зна
шта она у ствари мисли о њему. Дјечаци се, па да, увијек праве
пред дјевојчицама важни - нека се сада овај мало пуши!
- Чуљко, хеј чуљко!...
Слободан заусти да јој викне: гуско! Али се у последњем
тренутку задржи, чак преузе и другу тактику према
раскокодаканој Мири. Разведри се, осмјехну се. Цимну је благо
за косу.
- За ово, вала, нека останем и без оба! - рече он
прихватајући игру.
 - Ма немој! И није ти жао? - жалила се тобож Мира.
Слободан не стиже да одговори.
Одоздо, од обале, ваздух пресјекоше реско два пуцња.
Затим усплахирени повици и трка, и снажан пљусак нечега у
воду. Још један пуцањ. И опет вика.
- Шта је то? Гдје је то? скочи усплахирено Мира и
потражи погледом обалу.
- За мном! - викну Слободан и потрча према обали, према
доњој тврђави, управо гдје се, како му се учини, дешавало
нешто необично.
Полети и Мира, али сад не више онако без душе и од
страха - као са гробља, него из превелике радозналости.
Избише на улицу, видјеше неколико милиционера како
од касарне јуре низ степениште право мору. Протрчаше.
Слободан и Мира пођоше за топотом њихових цокула -
степеништем и они. Топот затим скрену лијево, према тврђави
над самим морем - нададоше се за њим и они. Већ се опажао
сутон, и сјенке дрвећа кроз које пролажаху чињаху се још
гушћим, мутно-нејасним, лелујавим; и Слободан се побоја да не
скрену некуд погрешно изгубивши оријентацију у тим
полумрачним сјенкама. Али не, није се требало плашити тога:
држали су се и даље оног топота, а и вика одоздо бивала је све
гласнија - како су јој се приближавали.
Отвори се напосљетку пред њима чист простор и њих
двоје угледаше човјека у мору, како узалуд покушава да
пливањем умакне на другу обалу залива. Према њему грабили
су снажно четворица пливача, бучно су одмицали дижући за
собом праве таласе - подстицани некаквим свијетом са обале, и
тек приспјелим милиционерима. Очигледно је било да некога
гоне, због чега - ни Мира ни Слободан нису, разумије се, знали.
Стога се сјурише доље, међу онај свијет.
Спазише тамо професора Бакрача, у групици људи којој
је један од оних милиционера објашњавао нешто, приђоше и
они, отворише широко уши. Човјек у плавој униформи је
причао: - Ко би рекао, молим вас, да је тако снажан! Рукама је,
молим вас, размакнуо гвоздене решетке и кроз њих се провукао,
згрчио се, и с прозора к'о пантер скочио кроз ваздух дочепавши
се гране високог бора који је, молим вас, на два метра
удаљености од зида! Спузао се затим низ дрво, претрчао у
неколико скокова затворско двориште и, молим вас, оборивши
изненађеног стражара, умакао кроз споредну капију. Рачуна, сад
ће мрак - препливаће, чово, залив. Оно, пливач је - сви га знамо -
одличан. Али и ови моји, што га сад гоне, нису гори - стићи ће
га! За сваки случај и Вучко је отишао по моторни чамац...
Радозналост Слободанова бјеше већ на врхунцу; о коме
се то говори? Сви су људи знали ко је, а као за пакост нико није
спомињао име бјегунца. Он се одважи да упита Бакрача:
- Друже професоре, молим вас, ко је оно?
- Гавран! - рече намрштено Бакрач. - Ваш идол са
пливалишта, из Галеба...
Слободан се непријатно трже. Зна ли он, професор, за
некадашње њихове везе с Гавраном? Забога, помисли,
раскинули смо ми с њим и прије његовог хапшења - као да смо
унапријед знали шта ће од Гаврана бити!... Варали су се, истина,
једно вријеме - али врло кратко, и од тога никоме није било
штете. Какав он то сад идол!... Хтједе професору да објасни, но
он се бјеше већ увелико запричао.
- Не мисли он то на нас, дружину, будало! - разби му
Мира сумњу. - Мисли он на нас, као на дјецу уопште. На вас
који просто урлате на утакмицама - како ти то није јасно?
Сутон се, још мало, претварао у модар сумрак, и
Слободану се од оних пливача чињаше као да су какви
разиграни мрки делфини запућени средином залива. Очи су му
се и неосјетно напрезале док их је пратио, у напетом
ишчекивању шта ће на крају бити - хоће ли стићи Гаврана, хоће
ли га ухатити.како ће га у води ухватити? Могао је још добро да
види како Гавран већ посустаје и како се раздаљина између њега
и гонича осјетно смањује, па ипак - гурао је тврдоглаво напријед
немајући више другуд.
Неочекивано и за њу саму, Мира осјети сажаљење према
гоњеноме и сва та хајка је онерасположи - премда је добро знала
ко је и какав је Гавран. Обузе је осјећање самилости, оне
самилости која се у човјеку јави каткада према слабоме и
усамљеноме, према невољноме, чак и онда кад је то искључиво
његовом кривицом. Подсјети је све то на лов. А лов је за њу
увијек тужан - ако ништа друго.
- Ја бих да идемо - рече она кроз зубе. - Доста је било...
- Чекај, ево Вучка! - показа Слободан на чамац који је
дахћући долазио од пристаништа.
Људи на обали живнуше. Указивао им се сада нов
призор.
Уморни ионако, четворица пливача застадоше гледајући
са олакшањем у правцу чамца, сигурни већ да је Гаврану
одзвонило. За час посла биће ухваћен, свеједно што још
покушава тобож да умакне: и самом себи мора да је изгледао
безнадежни очајник.
Био је потпуно изнурен и једва се одржавао на површини
тамне пријетеће воде. Покушавати ма шта даље - осим да се
преда - било је заиста сада лудо и просто немогућно. Као што је,
уосталом, био и луд подухват да се препливавањем залива спаси
од заслужене казне за свирепо убиство. Малаксало је млатарао
рукама по води која се од савезника претвори у непријатеља.
Више није било никаквих изгледа и Гавран се наједном
сломи и постаде равнодушан и туп на све што се око њега
догађало, и што ће се десити. Осјети се страшно сам и јадан,
окружен потпуним непријатељством слане зинуле воде и људи
огорчених на њега као да им је трн у оку. Покушао је, није
успио. Нема ни смисла живјети. Крајичком свијести прође му
мисао како не треба дозволити да се сладе над њим и над
његовом срамотом, нека се препусти дубини морској - рибе да га
сачекају. Боље је и да га разнесу, него да тим острвљеним
гоничима приреди огромно задовољство. Опусти се сасвим,
потону. Али га вода избаци лако на површину, као од шале,
полу-онесвијешћеног. Или се живот у њему отимао.
Посматрачи са обале нису о томе имали ни појма.
Видјели су да је Гавран престао пливати, па су претпостављали
да му је најзад доста свега и да сада очекује онај моторњак -
признавши пораз. Напетост међу њима ближила се врхунцу.
Гледали су нетремице и у Гаврана, и у ону четворицу и у чамац
с Вучком. Читава ствар доби за њих призвук неке веома
узбудљиве и занимљиве игре. Настаде тајац у коме се само јасно
чуо брбљив мотор и лагано равномјерно лупкање таласа о
стијене.
Као да тражи помоћ за посљедњи обрачун са одбјеглим
убицом, Вучко прво управи чамац к оној четворици гонитеља,
младића као и Гавран, који су још одмах прискочили били у
потјеру за бјегунцем - кивни на њега због онако подлог злочина.
Покупи их једног по једног, а онда се упути самом Гаврану, који
- то искусно Вучково око запази одмах - бјеше сасвим малаксао
и безопасан. Утиша ускоро мотор и поче лагано да клизи према
мокром бусену Гавранове косе. Једва је под њом било живота.
Младић је лежао наузнак, срчући на махове и крупно
ваздух, не отварајући очи и блијед у лицу као крпа - без капи
крви, готово. И кад га, као врећу, убацише у чамац - он и даље
бијаше полу-онесвијешћен, ван свега што су с њим чинили.
Мјесто ка искупљеној свјетини, у којој је и Слободан са
Миром ишчекивао исход свега, Вучко окрену са "плијеном"
према луци - одакле је и дошао. Свакако да избјегне гужву.
Одмицао је што се брже могло, под пуним гасом, и таласи за
чамцем пропињаху се све већи и пјенушавији и бјељи - свеједно
што је освајало вече. Људи се на обали, разочарани, згледаше.
Осјетише се као донекле изиграни, као да им је нешто
неправедно измакло из руку. Жаморећи почеше да се разилазе.
Слободан потражи оком професора Бакрача.
Примјети како замаче низ пругу, према тврђави и
пристаништу.
- Ено профе! - показа он Мири. - Ми ћемо овуда, што
даље од њега.
- Ти то због ува, је ли? - пецну га она. - Хајдемо, чуљко!
Дјечак поцрвење.
"Чекај, мала!" помисли. "Платићеш ти то мени, то своје
задиркивање!"
Пођоше узбрдо, путем којим су и сишли, затим уз
степениште. Вижљаста, враголаста, скакутала је поред
Слободана Мира - са степенице на стпеницу, чаврљајући уз пут.
Слободан, међутим, није ни обрћао пажњу на њен тај
непрестани цвркут, гледао ју је испод ока, крадом, сав
заокупљен љепотом плавокосе враголице. Бјеше и заборавио
оно њено пецкање.
 ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА
Чим се заврши час, Шпиро пожури у ходник за
професором Бакрачем. Дође му згодно кад професор застаде да
припали цигарету; приђе му бојажљиво, зајапурен и против
своје воље, поче да замуцкује. Бакрач га погледа зачуђено.
- Шта хоћеш, момче? Да не би на брзину да поправиш ову
јединицу?
Шпиро се још више заплете.
- Поправићеш кад те ја прозовем, а дотле - учи,
друшкане! Нема ништа преко реда...
- Друже професоре, друго сам хтио - среди се најзад
Шпиро. Јединица му додуше није нимало пријала, али био је
сигуран у себе, поправиће он историју лако. Запустио се мало...
Него, није богзна шта за њега историја - кад сједне и запне
поштено, научиће. Због другог је он зауставио Бакрача. - Хтио
сам да Вас замолим да ми објасните нешто...
- Шта то? - упита професор кроз дим.
- Чуо сам јуче странце, туристе, како разговарају између
себе. Често спомињу неке своје ријечи и показују на мапу.
Хоћете ли ми, молим вас, рећи шта значе?
Бакрач зачкиљи оком.
- Па шта, ако помињу! - рече. - Говоре својим језиком,
неће ваљда нашим кад га и не знају... Хајде, коју си ријеч
запамтио?
- Goldzähne, Geld! - како ми се чини...
- Е? - насмија се професор. Златни зуби, новац... Сигурно неко
од њих већ има златне зубе... Имају, претпостављам, и новаца -
троши се новац, кукали су, ваљда, да им на Јадрану полако
пресушује... Је ли то све?
- Теfelsilber ...
- Тafelsilber ! - исправи га Бакрач. - Сребрнина, сребрно
посуђе - то значи...
Шпиро је трептао од задовољства. - Још и ово, друже
професоре: Рингекиефер?
 Професор диже обрве.
- Охо, чекај!... То су двије ријечи - оно прво, ринге, значи
прстење; друго је вилица...
- А bijoux ?
- Драгоцјености, драгуљи... Ама, како си баш ове ријечи
запамтио? Није ми јасно, реци ми зашто ти све то треба? Златни
зуби, вилица, прстење - у чему је ствар?
Стари Бакрач гледао га је испитивачки: заиста, шта је ту у
питању? Између тих издвојених њемачких ријечи наслућивао је
врло мутно неку везу ипак. Можда је то случајно? Ко зна о чему
су то његови странци расправљали доконо, највјероватније о
животу у својим кућама - дабоме, сребрно посуђе, прстење,
накити. Слегну раменима и угаси цигарету. Уђе у зборницу.
Ништа више није ни било потребно проницљивом
Шпиру. Те ријечи само су поткријепиле његову сумњу. Он јуче,
и сад се тиме поносио, није ни утекао био са гробља као оно
његово јуначко друштво. Искористио је забуну на своју руку, не
говорећи никоме ништа. Није, додуше, ни била прилика да
икоме ишта каже од своје намјере коју му, уосталом, сасвим
случајно паде напамет.
И Жарко, и Слободан, и Мира здимили су оданде колико
дланом о длан; а он је, препредењак један, док се Високи
усредсредио био на змијурину, ишчезнуо шумарком иза самих
шатора и - нечујан као облак - сакрио се вјешто у непосредној
близини њиховој, одакле је сасвим добро могао да посматра шта
раде. Али више је чуо него што је видио. Учинило се и њему да
копају земљу испод оних шатора, сад му је понешто јасно и о
чему су уз пут причали.
Некакво благо је у питању, закључио је Шпиро мудро.
Пуче му пред очима. И кад се од Бакрача врати у разред,
значајно даде миг двојици својих другова.
- За вријеме одмора обавезно да се нађемо, важно је! -
уграби он да им дошапне. Надимао се од важности.
- Да ту нису чиста посла, мени је сада потпуно јасно! -
говорио им јe он послије, на одмору, под оним гранатим бором,
који је ионако био упознат са многим тајнама Жутог гусара. -
Нешто они, туристи, упорно траже - треба хитно испитати шта.
Ја мислим - благо. И они трагају за благом, дао бих ево ову
главу са рамена. Не треба им дозволити да однесу...
Било је мило Жарку: потврђивала се његова прилично
јака сумња отприје. "Шта сам ја говорио Вучку, и Петронију;
Петроније ме још и сит исмија, набијајући ми на нос свога
капетана Бомбу - лажљивца над лажљивцима... Гдје су, да их
видим!... Нема шта, Шпиро је лаф!...
- Откуд си сад у то сигуран? Неко ти је рекао? -запита
Слободан.
- Нико ми није рекао, сам сам чуо - одговори Шпиро. - Ви
оно јуче здимисте, а ја нисам... Привукох се шатору, читав сат
сам остао тамо гледајући шта раде. Избацивали су опет земљу.
Онда се онај Ћелави, нагнут над картом, одједном лупио по челу
и позвао Високог и Строгог показујући им весело час у мапу,
час руком у правцу Савине. Строги задовољно стаде да трља
рукe. Чуо сам га како гласно, брзо као чекетало у млину, чекеће
мекеће... помињао је злато, сребро, драгуље...
- Ајд не причај! - прекиде га сумњичаво Слободан.
- А ти, кобајаги, разумијеш њемачки! Измишљаш,
брате!...
Мјесто да се наљути, Шпиро га с висине погледа.
- Запамтио сам понеку ријеч, па ми их преведе професор
Бакрач. Златнe зубе, вилицу некакву помињу. Не зноје сe они ту
без неке...
Жарко је већ био донио одлуку.
- Ја мислим да је Жути гусар најзад близу циља. Треба
сад жестоко да запнемо. Морамо оне шаторџије истјерати на
чистац - слажем се са Шпиром; Нe копају они тек онако. Мени је
сад, право да кажем, јасно све. Неко од њихових који се у рату
врзмао овуда закопао је опљачкано злато, и понешто уз злато, па
сад дошли да то однесу.
- Да пријавимо - излетје Слободану.
Покаја се брзо, јер га Жарко пресијече омаловажавајућим
погледом.
 - Баш си памет! - Сад, кад треба Жути гусар да покаже
свима шта зна - ти би да му из руку извучеш оно најдраже:
подвиг. Одбиј!...
Звоно прекиде расправу, позивајући на час.
- Значи - долазимо сви на окуп послије ручка! -рече
одлучно Жарко. - Опет на гробљу, код Спасићевог споменика...
Ако буде требало, и вечерас ћемо у акцију.
- А утакмица? Вечерас у осам... - Лeцну се Шпиро.
Погледаше се у недоумици. Зар збиља да не иду на
пливалиште. Галебу навијањем да не помогну? То је утакмица
која рјешава првака државе у ватерполу - о њој толико сањају и
толико је прижељкују... Биће веома узбудљива. Жарко стеже
срце.
- Не - рече крто. - Не идемо...
- Осим, ако нам не дозволи ситуација - поправи се затим,
колико да остави крајичак наде растуженим другарима. Сам је
би увјерен да од њиховог присуства на утакмици нема ништа.
Наслућивао је тежину посла. Каква утакмица! Пред тако важним
задатком - све друго мора сада да отпадне, шта сe ту може!...
Треба брзо и одлучно радити...
Али поподне се доцкан искупише и Жарко је био зелен
од једа. Прво, Шпиро - закаснио је читав сат. Морао је хитно,
каже, по неку рибу у Игало, да донесе од рођака, а то је тамо и
натраг око пет километара. Слободан, опет, отишао по Миру,
која је била на ручку код једне своје другарице (баш је нашла
данас да је позове!), па се обоје, тутуши проклети, задржали
више но што су уопште смјели.
Искидани, посвађани, кренуше око пeт сати на гробље -
право од Канли-куле, путем који је уједно и шеталиште.
Одлучили су да се нe крију. Проћи ће само, тобож у шетњи. Па
опет натраг, па опет поред њих - док онима не досади. Изазваће
их, и они су нервозни - то је добро познато. Свађаће се
тражитељи, псовати, опалити можда и шамар неком из дружине.
Тада ће они, све четворо надати дреку, такву дреку, да ће
дотрчати људи и позвати милицију.
 А милиција, у таквом случају, може да поступи - без
обзира што су у питању странци; обезобразили су се, ето, хоће и
нашу дјецу да бију. Тамо ће затим копачи морати да кажу чиме
сe то они у ствари баве. Признаће. Откриће их она тајанствена
мапа. Жарко је све то до у танчине разрадио, и био је задовољан
кад му план прихватише с великом пажњом - па и дивљењем.
- Пази, испари! - готово крикну Жарку показујући на
мјесто гдје су јуче били шатори. - Нису, ваљда, обавили посао?
Разочарани, потрчаше онамо.
Изазивала их је пакосно жута ископана земља.
- Не вјерујем да су готови - први се прибра Шпиро. Изађе
му пред очи Ћелави, оно његово радовање и често упирање
прста на Савину - некуд у правцу манастира, према густој
његовој дубрави. - Сигурно су тамо, ко два и два четири - додаде
он и показа прстом, као оно ћелави, у правцу Савине. -
Пожуримо, напипали су право мјесто.
Од гробља пут се рачвао у три правца и претварао у
путељке, као полип обухватајући брдо с обадвије стране и преко
њега. Стога се издијелише, свак за својим путељком, с тим да се
састану испред манастирске капије. Мира пође са Слободаном.
На велику њихову жалост, и то испаде узалудно.
Странаца не бјеше нигдје ни од корова.
- Ала нас намагарчише! - јекну од муке Жарко и поглед
изгубљен одлута му преко капије, преко порте, горе на црквено
кубе и на звоник. У предвечерњем сунцу пресијавала се жута
бронза великог и малог звона, подсјећала је на злато.
"Добро и њега нису однијели!" помисли са горчином
Жарко и невољко устаде.
- Пођимо у град, шта можемо друго! - речe.
- Можда су још тамо? - надао се Шпиро. Пођоше покисли
сасвим.
"Боље би било да смо на вријеме пријавили", јогунио се
Слободан, наравно у себи. Ко би сад и дарнуо у љут осињак,
таман посла... "Али кад ја то кажем - менe уче памети и праве се
не знам шта. Ето им сад! Нек се, паметњаковићи, ждеру - ја
нећу! Баш ме брига! Још ћу и на утакмицу стићи"...
 Улазили су у град ћутке, безвољни и потуљени. Тамо их
са свих страна засу живот: бјеше људе, нарочито омладину,
захватила лака нервоза узбуђења због предстојећег ватерполо-
сусрета. Почињао је кроз један сат, и претпоставке о исходу
узимале су све више маха како се ближило вријеме судијине
пиштаљке.
У општи жамор утону и она, Жаркова дружина. Лијепо се
вукла готово без циља, као да јој све бјеше покопано. Једини
који је још нешто мало наде гајио био је Шпиро.
- Одох ја сам, да извидим! - рече он. - Сачекајте ме
испред биоскопа...
Са врха степеница које су се спуштале у хотелску башту
сву под палмама и наранџама, пред улазом у хотел Шпиро
угледа црвена кола. Препознао их је - то су њихова кола. Стајала
су она ту за читаво вријеме док су се власници њихови
премјештали са оним шаторима горе-доље; једном је Шпиро
видио поред њих Високог како их пере и чисти, истјерујући им
сјај. И сад су била ту - лијепа, прелијепа, складних спортских
линија. Учинише се она Шпиру као неким потајним савезником
његовим, вјерним и оданим. Захвално их помилова погледом и
отрча да дружину утјеши и обрадује.
Прену је, заиста.
Могло се још нешто учинити, али шта и како?
- Треба их пронаћи, те странце, видјети гдје су - рече
Жарко и пође са Шпиром према хотелу. Мира и Слободан
остадоше да посматрају неће ли се она тројица појавити, можда
на корзу - кад им се ионако, како изгледа, завршила шаторска
идила.
Шпиро је ишао напријед. Жарко за њим. Кроз грањем
замрачену башту газили су преко шљунка, све уокруг хотелске
зграде. Да, стајала су онамо црвена спортска кола са иностраном
ознаком. Вјероватно је Високи са Строгим и Ћелавим у
ресторану на вечери, или су још у соби. Према дјечацима,
високо изнад њих, бљештао је ресторан сав у стаклима,
подсјећајући на какву јако освијетљену прекоокеанску лађу.
Чуло се отуд, са радија, ведра и жива музика. Али осим
келнерских глава које су хитро пормицале уздуж и попријеко по
ресторану и украшеног стропа са букетима лустера - ништа
друго нису могли да виде. Сметале су и завјесе.
- Чекај, можда ћу моћи! - показа Шпиро на једну од
оближњих палми и успуза се као мачка до под саму лиснату
круну. Гледао је одонуд, гледао.
- Видиш ли што? - упита га одоздо Жарко, сасвим
нестрпљив.
Забављен гледањем и потпуно пренијет међу оне тамо
разастрте бијеле чаршаве, Шпиро пречу Жарково питање.
Пребирао је столове.
- Видиш ли што, магарче! - дрекну прзничаво Жарко,
коме се све бјеше и превише одужило. - Има ли их?
- Не изгледа... - одговори Шпиро, све једнако
претражујући од стола до стола. - Причекај још мало...
Али Жарко се није држао тла. Хтио је и сам да погледа,
својим очима да се увјери. Притрча првој сусједној палми и
обгрли је. Успуза се и он. Загледа.
"Па ресторан је полупразан", промрмља разочарано он.
"Што Шпиро толико гњави - за час посла можеш све погледом
обухватити. Нема их, колико видим... Заиста их нема. Ваљда су
још у собама"...
Зачу се с оне стране хотела мотор.
Неко снажно залупи вратима на колима и одмах затим
шљунак запуцкета под аутомобилским гумама. Извукоше се на
асфалт. На улицу.
- Да нису они? - препаде се Жарко.
- Не знам... Пожуримо, можда и нису - одговори Шпиро и
скочи на шљунак. Потрча према улазу.
- Нема их, одоше! - рече тужно он кад и Жарко пристиже.
Заиста, црвених кола није било.
 ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА
На степеништу сусретоше задихане Слободана и Миру,
јурили су к њима.
- Одоше кола према Савини! - рече узбуђено Слободан. -
Препознао сам Строгог - возио је он...
- А остала двојица? Јесу ли с њим?
- Нису, само он...
- Значи, они су већ тамо - на мјесту - закључи Шпиро и
погледа низ улицу, на Петронијев часовник.
- Пола осам! - опомену их он. Није било времена за
губљење.
- Идем по бицикл - ја и Шпиро ћемо на Савину - рече
Жарко. - Ти, Слободане, с Миром хитно обавијести Вучка и
крените одмах за нама, чекаћемо вас на друму, за везу...
Напрријед сад, и срећно!
Личило је то на прави ратни план, на поход, осјетише да
се овога пута нешто мора одиста десити и узбудљиво и значајно.
Већ уопште нису сумњали да су на правом трагу, као и ловци
кад им се укажу свјежи трагови лисичјих шапа по снијегу.
Заборавише све друго - и куће своје, и вечеру, и утакмицу. Сад
напријед само, и срећно... Разлетјеше се свак на своју страну.
Као Жарко и Шпиро појахаше бицикл, ухвати их лака
дрхтавица од узбуђења. Није било ни чудо. Ишли су ипак у
неизвјесност. Хоће ли успјети или ће им се опет измигољити из
руку оно у шта су умногоме били сигурни: Точкови зашишташе
под њима. Жарко не хтједе да упали фар, боље је да се тамо
привуку непримијећено - до саме Савине није далеко, два
километра асвалтираним путем. Уосталом, возиће пажљиво.
У почетку, кроз улицу, морали су да се пробијају лагано:
људи су се у групама већ кретали према пливалишту сладећи се
унапријед великом ватерполо-сусрету, али и страхујући од њега.
Умало и њих двојицу не обузе то навијачко расположење и они
са чежњом погледаше кратко пут пливалишта: видјеше како оно
блијешти под рефлекторима и како свијет попуњава трибине.
 - Можда ћемо и изгубити - показа Жарко главом онамо,
дајући себи одушка. - Свему је крив она хуља од Гаврана!
Окренуше према Савини и ускоро утонуше у полутмину
ријетко освијетљене улице. Послије их прихвати мјесечина која
као да ојача како напустише посљедње градске куће. Клизили су
асфалтом између неких раштрканих башта, и мирис већ давно
сасушене траве и шибља обасу их неком опојно-сладуњавом
опорошћу. Ћутали су и мотрили испред себе, дуж друма,
сусрећући тек покоја кола и пролазнике; и што су се више
приближавали манастирској шуми, то су спорије и опрезније
гурали точкове. Најзад, испред прве кривине застадоше и
сакрише бицикл у трњу испод пута.
Знали су: иза кривине одмах води стаза кроз шумарак до
пред манастирску капију, она иста стаза којом су пред вече били
прошли у трагању за странцима. Ту негдје, како је
претпостављао Шпиро, морају бити. И збиља, чим избише на
кривину, пред њиховим очима указаше се жељена кола - била су
паркирана нешто даље, до војне болнице.
- Да забашуре ствар! - шапну Жарко и повуче Шпира за
рукав, да се брже-боље склоне у прву сјенку, под разгранато
дрво изнад самог друма. - Шта сад?
- Чекаћемо - рече Шпиро, не скидајући очи с кола.
Изгледала су тајанствена.
Мотрили су у оном правцу, протицало је вријеме - дуго и
дуго. Није се дешавало ништа. Обојици се чинило да ту сад
поред друма само некорисно траће вријеме, драгоцјено вријеме,
6уљe без везе, док они тамо у неком шумарку раде ли раде. А
требало би их ухватити на самом дјелу - једино тако, јер послије
све може да буде касно и јалово: посакривају злато, нико више
да им га не пронађе, у колима негдје, ко зна гдје. Док ослушкују,
обојици се причиња да чују тупе ударе о земљу - али не, утврде
затим, то море удара о обалу.
- Шта их нема? - осврте се нервозно Жарко. - Ваљда су
пронашли Вучка...
- Ах, ко зна!...
Жарко се већ љутио на Миру и Слободана.
 - Гњаве они, гњаве!
Опажао је као да му кроз кожу гмижу хиљаде некаквих
мрава, поче да се врпољи. Осјећао је да су у глупом положају -
ни узми ни остави. Чуче ту скрштених руку као да су дошли да
се нагледају мјесечине над заливом, и тишине ноћне да сe
науживају - шта ли? Благо, благо је у питању! Крадљивци злата!
Није га више држала сјенка.
- Слушај - рече - идем ја по Вучка! Оно су
неспретњаковићи. А ти, покушај да се увучеш до стазе, у шуму -
ослушкуј. Кад дођемо, да нам покажеш...
И појури бициклом.
Нађе се зачас поред тврђаве Фортамаре, тамнила се,
вјечно иста, изнад луке сада готово закрчене разним бродовљем.
Засу га свјетлост с пливалишта и бука, огромна бука узбуђењем
запаљеног свијета по трибинама. Комешало се као у котлу,
брујало, звиждало, орило једном снажном многогласном виком
која је пљускала читав град, не дајући му да се смири на
починак.
"Сигурно је Вучко тамо", закључи Жарко и запе
педаламаизсвеснаге. "А и оно двоје, сигуран сам"...
Како се он на улазу срећно провуче без улазнице - није
имао кад да мисли. Поклопи га ужасна граја, занесе маса -
изгуби се у општој гужви. Навијачи су били изван себе. Галеб је
већ био повео са два гола разлике, а осим тога играо је да је била
права дивота - свима је било јасно да побједа његова не долази у
питање. Противник је био сасвим ошамућен, збуњен, слабо му је
шта полазило за руком.
"Како у овом паклу да их пронађем!" завапи Жарко,
претражујући очајан публику. Ни игли не би се више нашло ту
мјеста - чинило му се. Све се било претворило у јддан неодређен
разливен лик - сва та лица, све те руке; све се стопило у
распаљену масу у којој се мало ко разазнавао.
"Па да, знао сам!" готово јекну он кад на једвите јаде
пронађе у гомили Вучка и поред њега, као да им је баш све
потаман - Слободана и Миру. "Е, нећемо тако!" запјенуша у
себи и започе оно што је било сасвим немогућно: пробијањe
кроз масу.
Није примјећивао опомињање при томе, псовкe и
протесте; није чак ни стигао да баци поглед на играче и бућкање
њихово у омеђеној води, да се бар за тренутак позабави игром -
не, повијао се и гурао, прескакао и провлачио, приближавајући
се упорно оној својој тројци. Стиже до њих сав ознојен,
изломљен, изнурен. Спреман да се туче, докопа за прса
Слободана:
- Зар тако, је ли? Ту сједите вас двоје!
- Пссст! - упозори га Слободан и отури руку. - Ено их,
пратимо их... Вучко све зна, чека и он - не бој се!
Жарко се застидe. Пренаглио сам, помисли, мораћу са
Слободаном изгладити ствар. Сад нека, немам времена - биће
прилике. Најважније је да су они, "туристи", ту.
- Гдје су - осврну се око себе Жарко.
- Ено тамо, у првом реду... Баш сад судија стоји испред
њих. Видиш ли их - Ћелави и Високи?
Сједили су један до другог, рекло би се потпуно унијети у
игру.
Изненађен, Жарко је посматрао ону двојицу: збиља, они
су. Све му је сад било изокренуто и замућено - онај ауто тамо на
Савини, са Строгим, и ови овдје, којима као да је утакмица
преча од свега, и као да их се друго ама баш ништа не тиче.
Пљескали би они каквом добром потезу појединог играча.
Скакали с мјеста од узбуђења, као и многи око њих од запаљене
публике. Јесу ли они у ствари већ обавили посао или је ово неко
ново њихово лукавство?
- Шта је са Шпиром? - прекиде га Слободан у
размишљању.
- Тамо је, чека...
- Гдје тамо?
- На стражи је, не брини!...
Не брини, Жарку је то било лако рећи. У потрази за
Вучком и осталима оставио је Шпира самог - и не помишљајући
да му се ишта може десити док се он, Жарко, не врати с
милициојом. Није ни претпостављао да ће опрезни Шпиро
дозволити икоме да га изненади, још и горе - да упадне у
клопку. Међутим, десило му се управо то.
Оставши под оним дрветом сам, Шпиро пажљиво опипа
погледом простор око себе. У јасној мјесечини, која сад бјеше
узела пуног маха, сјенке се простираху пред њим дубоке и све
гушће - како је освајао шумарак, прелазећи затим у шуму око
манастира. На цести се и даље црнио онај аутомобил.
Шпиро је размишљао: или је Строги у колима, на стражи,
или је и он негдје тамо с њима - у оном тамнилу од крошања
дрвећа? Одлучи се да поред аута шмугне, као пролазник; ако и
буде у њему Строги - ноћ је, неће га препознати. Пође средином
друма.
Није се плашио, свеједно што је био сам, у ноћи, на
пустом друму. Ишао је мало погнут, журно, као да је неко
закашњело ђаче из околног којег села, па се захитало да што
прије стигне кући. Поглeдивао је испод ока у сјенке поред пута,
преко ограде. Видје широку стазу како се полако пење према
манастиру - прошарану срменим пјегама мјесечине. Висока
непокретна стабла учинише му се као тајанствени завјереници
који крију пред њим велику неку тајну, којој ће, међутим, он и
његови другови врло брзо, још мало само, стати коначно на реп.
Нека крију, нека крију оне златотражитеље, оне ратне
пљачкаше који сад изигравају уљудну и доброћудну господу, а
тајом преораше земљу око града да пронађу оно што су некад у
страху посакривали - узалуд их стабла крију, неће им помоћи.
Наиђе поред аута и крадомицe погледа: био је празан. Још боље
погледа: заиста празан.
"Аха, тако!" сијевну му, задовољном што му се једно од
предвиђања испунило. "Значи, ту су птице - ту негдје у близини
и на окупу"...
Прође и болницу, забављену собом и сву окренуту мору.
Иза прве сљедеће кривине скрену лијево од пута, уз брдо. Зађе
поред саме манастирске ограде и дуж неких гробова са
крстачама, дохвати се шумарка. Ослушну. Ништа се није чуло.
Ништа се није кретало. Чуо је само себе - свој дах, дамаре како
бубњају од узбуђења којe га ипак бјеше ухватило како напусти
друм.
Налазио се у густој шумици коју су калуђери некад
покушавали да претворе у парк, па затим дигли руке -
препуштајући стазе трави и корову, а разноврсном шибљу да се
размахне колико му је воља. На парк су подсјећале и неколике
грубо склепане клупе од дрвета, натруле и сиве од киша, а један
камени сто широке углачане плоче, коме ни кише ни људи,
изгледа, не могоше ништа. Сад га Шпиро није видио, јер га свег
бјеше покрила сјенка раскошног гранатог бора.
"Тамо ћу, сјешћу за онај сто", помисли он. "Можда ће се
нешто одатле чути"...
Газио је полако и опрезно, да ни гранчица каква не крцне
под ногама. Па ипак, морао је да пријеђе чист и сасвим видан
простор прије но што се увуче под сјеновито скровиште у коме
се налазио онај њему добро знани сто, и она клупа - по којој
лијепо може и да се прући, ако устреба. Прелазећи чистину,
чинило му се да га гледају из мрака очи - несигурност, па страх,
стадоше да му гмижу испод коже. И он пожури, заборави на
опрезност.
Нађе се код стола.
Опипа његову камену плочу - бјеше хладна, бјеше
прашњава. Сједе на клупу и ослобођен страха задовољно
опружи ноге.
"Тако!" помисли он. "Одавде ћу боље видјети оне моје
кад наиђу"...
Али - следи се.
Одједном га шчепаше снажне руке с леђа.
Шпиро не стиже ни да крикне кад га страховит ударац
песнице по глави положи на земљу. Све му се наједном замрачи,
заљуља, и све нестаде. И он у свему.
Ето, то му се десило - управо оно што Жарко није могао
да претпостави, а који сада, у општој гужви и брујању утакмице
готово да бјеше и заборавио на њега.
 - Па ми побјеђујемо! - кликну радосно Жарко и, колико
да се забави, шеретски чупну Миру за косу. - Водимо са три гола
разлике!
- Стани, још се не зна! - окрете му се Вучко. - Тек је
завршена прва трећина игре - а лопта је - лопта...
- Нема везе, наши одлично играју! Булић је то уредио... -
објасни Жарко стручно.
Зачу се поново судијина пиштаљка која позива оба тима у
воду омеђену бијелим тракама. Зеленкаста од јаке свјетлости
рефлектора и многобројних сијалица, љуљала се вода и
пљускала док су младићи ускакивали у њу. А кад се настави
игра - она као да побијесни, узљути се, запјени. Од гола до гола
јурило се пливајући и прскајући, добацивала лопта час овамо
час онамо, потонула би при гужви каква глава са бројем на
платненој капици и враћала се опет на површину - што је судији
приређивало и велико лично задовољство: могао је да се покаже
као објективан и праведан: осим тога, све чешћом употребом
своје пиштаљке наметао се публици, опомињући је да је и он ту
присутан и свевид.
Галеб на брзину прми први гол, и то прође код публике
кисело. Дотадања паклена њена бучност као да малко спласну -
макар и привремено.
Жарка то отријезни. Опет је био на земљи. Опет је био
храбри вођа Жутог гусара, прослављене дружине колико још
сутра - док само похвата оне... хитлеровце туристе...
- Хеј, нема их опет! Гдје су? - поскочи он са сједишта и
показа прстом на празна два мјеста у првом реду. Одиста: није
било тамо ни Ћелавог ни Високог. Кад одоше, куд се изгубише -
Жарко бјеше пропустио да види силно занијет игром. И Вучко, и
Мира, и Слободан.
- Е, ово је неко проклетство! - Завапи огорчено Жарко. -
Стално ми измичу...
 ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ПЕТА
Колико је то трајало - није могао да зна. Није био
свјестан. Ударац је би тако јак да се Шпиро смјеста
онесвијешћен опружи поред стола свом дужином. Кад дође
себи, осјети најприје туп бол на потиљку. Пред њим се све
љуљало у неодређеном мутнилу кроз које је једва назирао
предмете око себе. Није могао да викне - уста су му била
набијена марамицом. Није могао да се придигне - руке су му
биле чврсто везане каишем за камену ногу стола. Лежао је
беспомоћан.
"Као псето!" помисли озлојеђено он. "Привезан сам као
псето - оставиће ме ту да цркнем!" С муком се некако изокрену
на бок и ослушну. Чуо је тврде ударе у близини, негдје десно од
њега, и све му би јасно. Упао је, значи, право међу њих - у
осињак. Ко га је из мрака онако жестоко опаучио - није знао.
Један од њих, сигурно. Највјероватније Строги: он је увијек
некако мрачан, ћутљив, подмукао.
Погледа у правцу одакле је допирало оно уједначено
копање и видје три људске прилике у пуном послу. Мјесечина
их је немилосрдно откривала, али они више нису ни имали
времена да обраћају пажњу на њу - били су пред самим циљем.
- Еурека, ту смо! - радосно узвикну ћелави. - Ево се најзад
указује касета!
Сјатише се сва тројица над њом. Гледали су зацакљених
очију у лимени дјелић њен који је провиривао из земље. ћутали
су, осмјехујући се тупо. Послије толиких напора и толике
неизвјесности пред њима се, ето, потпуно открила срећа, благо,
богатство о коме су годинама маштали далеко, далеко одавде -
тврдоглаво вјерујући да оно чека само на њих. И ево, дочекало
је.
Строги се први трже из заноса и рукама одгурну Ћелавог
и Високог од ископане рупе, па сам преузе да с пуно њежности
доврши вађење касете. Пазио је да је не повриједи, не улупи, она
је заслуживала сву његову љубав и сву пажњу; напосљетку
остави будак и поче прстима да откопава. Нестрпљиво су му
поигравали. Треперило му је срце. И кад убрзо ослободи касету
и извуче је, као рибу, на мјесечину - одахну с олакшањем.
Дугачка и подубока прућила се на посљедње остатке суве
траве. Умјесто митраљеских метака, којих је некада била пуна,
лежале су сада у њој свакојаке драгоцјености - Строги је у то
био увјерен. Строги је то знао.
Он се пренесе у онај ужасан дан од прије толико година,
кад је његова јединица при повлачењу, озлојеђена што јој ништа
не полази за руком у борбама са партизанима, отпочела да
пљачка и пали село на самој обали морској. Сјети се дјечака који
умало не однесе исту ову касету бацивши на њега и интенданта
Валтера бомбу. Од тога му је и ожиљак испод ока, који као
проклетство неко непрестано подсјећа Строгог на избезумљеног
дјечака чији лик срећом више и не памти. Разнио му га је
револверским мецима, да, пет метака сасуо је у тамо некакве
очи, лице, уста - наплативши тако ожиљак.
Узели су касету. Он и Валтер, и договорили се да је крију
у интендантској комори докле год се буде могло. Али све им је
ишло како не треба: јединица се тањила, копњела од дана до
ноћи: чак су и поједини дијелови њени остајали расути дуж
обале залива - тврдо укопани у земљу и бункере, ишчекујући
помоћ и спас. Због тога се и одуговлачило њихово повлачење,
чинили су највеће напоре да се прикупе - без обзира на жртве.
Тако командант позва пред вече Строгог: "Ево вам
повјерљиво писмо", рекао му је натмурен и блијед од умора.
"Предајте га у току ноћи поручнику Милеру - до зоре мора он
извући људство баркасом која му, надам се, још стоји на
располагању. Сјутра крећемо и треба да се укључи у колону.
Чека вас хидроглисер. Појурите што прије тамо, узмите и
пратиоца по вашем нахођењу"...
"Валтера?" предложио је Строги. "Интенданта Валтера"...
"Зашто баш њега?" зачудио се командант. "Узмите неког
војника из ваше јединице"...
 "Мислим, господине команданте"... почео је Строги да
врда, "мислим - биће тамо потребна интендантска рука. Треба
сигурно и материјал евакуисати - што се буде могло"...
Командант се одмах сложио. Изгледа, било му је већ све
свеједно.
"Да, имате право", рекао је. "У реду... Поступите
понаређењу"...
"Значи, сад треба и Милера извлачити!" љутито је гунђао
Строги кад је изишао од команданта. "И то баш ја! Као да је то
једноставно - закопао се у оном тамо граду са тврђавама. Што се
није извукао благовремено кад и ми? Хоће, човјек, гвоздени
крст!"
Прст се пред оком није видио кад су он и Валтер сјели у
хидроглисер. Носили су писмо, али и касету - од ње нипошто
нису хтјели да се одвоје. Нека буде она поред њих, под њиховим
оком: у осталом, Строги је и предложио Валтера за пратиоца - за
сваки случај. Може овај некуд са касетом... Може и он, Строги,
да буде при извршењу задатка одсјечен, може и рањен да буде -
шта он зна, боље да су заједно, догод се буде могло...
Појурили су у тмину, преко исто тако тамне глатке воде.
Ипак су се разазнавале громаде брда винутих право из мора,
према њима су се и управљали држећи се отприлике средине
кривудавог залива како би што даље били од дохвата
евентуалних партизанских метака. Јер, готово сву обалу имали
су у рукама они, "бандити", само се још Милер са осакаћеном
четом држао у граду оном на почетку залива, и по који
усамљени бункер, који се више из очајања него из вјеровања у
чудо још помало гласкао својим посљедњим отпором.
Јурили су, напрегнутих живаца. У почетку - ништа се
није дешавало. Прошли су чак и Вериге, онај узани тјеснац
залива, а нико на њих не опали ни метак. Само од Кумбора
припуцаше - и то из њемачког бункера, мислећи ваљда да је
каква партизанска веза. Али меци су тражили по звуку, врло
произвољно, нетачно, и нису представљали никакву опасност. И
кад се пред њима наслути у "мраку град, освјетљаван повремено
ракетама - они угасише мотор и прихватише се весала. Морали
су, из највеће опрезности, крадом да се искрцавају на обалу.
Послије доброг сата напорног веслања докопаше се
обале. Чврсто су привезали чамац за некакав овећи камен, давно
одваљен уз саму воду. Кренули су узбрдо, према обрисима града
- тамо одакле су се сваки час устремљивале пут неба свијетлеће
ракете.
Тамо је Милер. То је горе, у оној огромној тврђави која се
сабласно укаже у вриштаво плавој, црвеној, бијелој свјетлости
краткотрајног даха. Са приготовљеним машинкама на прсима,
Валтер још и са касетом у руци и кратким ашовићем о бедру
(увијек је Валтер, кад год загусти, волио да се укопава) -
опрезни изнад свега гмизали су дуж неког шибља и поред
маслињака користећи се у пуној мјери потпуним тамнилом
ноћи.
Одједном је испред њих запуцало. Строги и Валтер
прилегоше земљи. По свијетлећим мецима, који су ројевима
летјели кроз мрак пут тврђаве, утврдише да је то напад на
Милерову јединицу. Ова смјеста одговори такође ватром и пред
њима двојицом закува се поштено.
"Шта ћемо сад?" шапну усплахирено Валтер.
"Препао се већ!" помисли презриво Строги. Смишљао је
нешто. "Слушај, Валтер", шапну он, "повуци се са касетом у
глисер - и чекај ме док се не вратим. Покушаћу да се
пробијем"...
Даље шта је било, Строги не жели да се сјећа. Само још
тога: да је окрвављен као без душе трчао ка глисеру да умакне
смрти која се натиснула била за њим. Заварао је кроз ову шуму
траг и просто се лоповски дошуњао до мјеста гдје га је чекао
глисер, гдје га је чекао Валтер.
Али Валтера нађе тек кад одвеза конопац и ускочи у
чамац: лежао је тешко рањен. Строги није имао кад да се чуди и
да пропиткује, него брже-боље упали мотор и свом снагом груну
глисером преко воде, што даље од обале. Грабио је и грабио. Тек
кад се сјети касете, сјети се и Валтера. Продрмуса га руком, не
скидајући другу са кормила.
 "Шта се догодило? Шта је са касетом?"
Валтер је тихо јечао.
"Гдје је касета, говори!" грубо га шчепа за прса Строги,
престрављен да се није штогод с њом десило.
"Закопао... Морао сам"... с муком измуца Валтер.
Строги се ухвати за главу.
"Луђаче, шта сад?! Шта си ти, нечувени магарче, тиме
постигао? У земљу скрио, па шта? Шта имамо од тога?"
Да је могао - скакао би од бијеса као јарац.
Валтер покуша да се придигне.
"Чуј, Фриц!" пресјече га он, скупивши сву преосталу
снагу. "Не урлај - учинио сам једино што је било могућно. Тачно
сам скицирао мјесто гдје сам закопао... Скица је у џепу, па кад
се рат заврши... доћи ћемо, пронаћи ћемо. А мене су, вјеруј,
изненадили"...
''Гдје ти је та скица?" суво упита Строги.
"У новчанику... Извади, Фриц, ја не могу"...
Клонуо је и пао ускоро у бунуло.
Строги стрпа новчаник у џеп. Онда му наједном сину:
најбоље да се ја на лак начин отарасим овога Валтера, што да
послије дијелим с њим све оно у касети! Валтер је ионако готов,
не може он дуго. Превали га за час посла у воду. Просто одахну.
- Дај, Бога ти, отвори је! - прекиде га из сјећања Високи. -
Замисли, Фриц, ако је подвала. Ако је празан. Интендант је
могао то да изведе, зар не?
Као иглом убоден, Строги пожури да отвори.
Шпиро чу како зашкрипи лимени њен поклопац. Видје
како се сва тројица нагнуше над отворену касету, ужагрених
погледа. За тренутак заборавише гдје су шта су, опчињени оним
што се испред њих назирало. Строги загњури руке у препуну
прегршт блиставих златника, драгог камења, сребрних
стварчица изнесе на мјесечину, осмјехујући се пијано од
задовољства. Искрио се мјесец по свему, треперио, преливши
све меком једном модрином па се чинило - чак и свезаном
Шпиру испод стола - да Строги држи неко модро камење у
рукама, необично и дивно.
 - Дајте онај џакчић! - заповједи Строги, сав занесен од
богатства што је непрекидно, као да је живо, модро свјетлуцало
у његовим дубоким шакама. Модро благо, модро благо!... И кад
му Ћелави поднесе отворено грло врећице - он пажљиво, да се
ништа не проспе, све у њу изручи. Па наново загњури обадвије
руке. Вадио је златно и сребрно посуђе и некакве предмете за
које Шпиро није имао појма чему служе, блиставе огрлице и
ланчиће и брошеве - читаво модро богатство, од чега се везаном
дјечаку скоро завртје мозак.
"До ђавола, шта ради Жарко!" јекну у себи он, од муке,
од беспомоћности. "Ево, покупиће све и ишчезнути - послије
узалуд трчи за њима, онда је све касно! - Што их нема, што их
толико нема!?"
Загледа се, згрчен и јадан у оне тамо. Строги је, изгледа,
завршавао са пресипањем.
"Модро благо!" помисли са чежњом Шпиро и очи му се
овлажише сузом. Плакао је од јада.
- Сад добро завежите, па у кола! - рече Строги и усправи
се.
Високи се маши за џеп и отуд извади канап већ унапријед
припремљен. Поможе му Ћелави. Чврсто завезан џакчић, сав
нарогушен као да су унутра козји рогови. Строги одиже од
земље - један пут, два пут.
- О-хо-хо! - задовољно рече он. - Има га доста - добро је...
Изведено је све како треба, ја се не варам...
Скамени се наједном зачувши са свих страна кораке.
Долазили су према њима, из шуме, од запуштених манастирских
алеја. Учини му се: много њих. Крцкале су гранчице под ногама.
Не чекајући да се гоничи појаве, Строги погнут појури са
врећицом у карамрачину густиша - поред немоћног Шпира - и
притаји се као гоњена звијер. Док се они, рачунао је, позабаве и
разјасне са Ћелавим и Високим - он ће се са благом извући
некако. Срце му је тукло, и тукло, и тукло, оно није знало шта
би од себе пењући се већ старом лисцу до под само грло. Дахтао
је сустегнуто, да се не чује, понестајало му је ваздуха.
 - Руке увис! - грмну Вучко изјуривши са пиштољем на
чистину - пред ону двојицу. Избише још два милиционера. С
њима и Жарко, Мира, Слободан.
Високом и Ћелавом заклецаше кољена. Без и капи крви у
лицу послушно подигоше руке. Све је сад за њих било
изгубљено, једино ако умакне Строги... На њега би тада свалили
сву кривицу, био би он далеко, не би му ови овдје могли ништа.
- Гдје је трећи? Друже Вучко, морао би ту бити и трeћи!
- освртао се наоколо Жарко претражујући узалуд погледом. -
Ево јаме, испражњенe касете - здимио је тај са благом!... Сакрио
се негдје...
На коју страну да крену - нису знали. Могао је побјећи у
оном правцу, у овом правцу. Жарко и Слободан почеше да се
шуњају около чистине: сјенке су застирале све под собом, све
иза себе. Куд да претражују - заиста нису знали. Као што нису
знали ни да их Шпиро посматра, огорчен што не може да им
помогне, што им - како види - и не пада на памет да га пронађу.
"Још и они овдје да ме оставе - нисам ваљда толики, баш
толики баксуз!"... кипјело је у њему. Онда се наједном сјети:
поче да ногама удара о земљу, тупо, слабашно, није му било
згодно да то изведе најбоље. Па ипак, довољно, да они тамо
чују.
Жарко први начуљи уши, ослушну, па потрча столу. Хтио
је да пројури даље, мислио је - то је негдје у шуми. Али нешто га
поткачи и он свом дужином паде. Заиграше му звијезде пред
очима.
Кад се придиже и осврну, видје - неко испод стола се
грчи. Примаче се и би му одмах јасно: Шпиро! Он му је то,
значи, подметнуо ногу.
- Шта радиш ту, сметењаче!
Не доби одговора.
"Шта му је?" препаде се Жарко и прискочи. - Хо, бога му,
па ти си везан! И марамицу ти, гадови, стрпали у уста!
- Ко је то? - прискочи и Вучко, радознао што се то догађа.
Ћелавог и Високог бјеше предао у надлежност осталој двојици
милиционера.
 Брзо ослободише Шпира. Устаде и протегну се дјечак,
дубоко удахну слободним устима.
- Тамо је Строги, у оном шипрагу! - показа он и сви
нагнуше тамо. Ипак је, помисли Шпиро задовољно, иако до
малоприје везан, био од користи. А осим тога, ред је да и Строги
плати за онај мучки ударац с леђа, да плати за стару и нову
пљачку. Мора и он да је нека кукавица, неће умаћи.
Водили су га послије - изгубљеног, ојађеног. За њим су се
престрашено вукли Високи и Ћелави, и не осврнувши се на она
усамљена кола на друму: остајала су тамо да сачекају јутро и
шофера који ће доћи по њих. Вучко и Жарко носили су између
себе о штап објешену врећицу крцату благом - њихала се лагано,
према ходу. Ишли су, ћутали су. Мјесечина их је засипала, као
прах, и пред њима се падином наднијетом над море плавио град
- тек понегдје још освијетљен.
Жути гусар је ликовао, растао од поноса. Радовала се у
себи дружина искреном дјечјом радошћу. Послије толиких
искушења и мука најзад им се осмијехну срећа: тражећи једно
благо, оно из легенде, Лазарево, које можда ни постојало није -
ево су нашли и сачували друго, димом окађено и лелеком
страшним оплакано, окупано не тако давном крвљу...