10. ВЕЛИКЕ СИЛЕ И ЈУГОСЛАВИЈА (25-27.

март 1941)

Од новембра 1940. до марта 1941. Краљевина Југославија се са свих страна нашла окружена
кљештима фашистичких сила, изузимајући јужну границу према Грчкој (њу ће октобра 1941. напасти
Италија). Италијанским запосједањем Албаније Југославија је добила дуж те границе силу која је
надахњивала антијугословенску активност албанских сепаратиста. Италијанска обавјештајна служба
ширила је своје мреже међу косовским и црногорским националистима. На офанзивну италијанску
политику према Југославији с албанске стране указивала је и убрзана изградња путева према
југословенској граници.
Доласком германофилске владе Богдана Филова (маја 1940) све више су се будила ревизионистичка
расположења у Бугарској у вези с југословенском територијом. Претензије на Македонију образлагане
су ширењем „животног простора“ и историјским правима. Тражили су припајање Македоније „мајци
отаџбини Бугарској“. „Бугарски Македонци“ рачунали су на уједињење Бугара од Црног мора до
Охридског језера и од Дунава до Белог мора. За бугарско опредјељење је од 1940. био пресудан пораз
Француске и схватање да је Њемачка постала господар ситуације у Европи. Бугарска влада је тада
почела да се приклања силама осовине. Вјеровали су да ће Њемачка и Италија помоћи бугарски
ревизионизам. Бугарска је почела разговоре са Њемачком о приступању Тројном пакту. Британцима је
1940. било јасно да Њемачка може чинити са Бугарском шта хоће, баш као и са Румунијом.
Велика Британија је и прије 1939, а посебно од почетка рата, показивала амбиције да ојача своје
присуство у Југославији, али није била у могућности да то оствари слањем трупа, флоте и оружја.
Балканска позиција осовине била је 1940. боља од британске. Балкански пакт из 1934. није више
потпуно функционисао, јер је Грчка била у рату са Италијом.
Краљевина Југославија је у јуну 1940. постигла споразум са Совјетским Савезом о размјени
дипломатских представника, чиме је међу посљедним европским земљама признала СССР. Владајуће
снаге Краљевине биле су суочене са поразом Француске и покушајима Британије да утиче на догађаје у
Југосалвији; али без ефективне војно-материјалне подршке и биле су натјеране да уочи рата траже
ослонац у Совјетском Савезу. Кнез Павле је нерадо помишљао на закључење дипломатских односа са
СССР. Плашио се експанзије бољшевизма и панславизма, настављао је традицију краља Александра,
такође антибољшевички расположеног. Међутим, Минхенска капитулација, окупација Чешке и криза
међународних односа 1938/39. навела је кнеза да промјени став и одлучи се за признање СССР.
Споразум о успостављању дипломатских односа између Краљевине Југославије и СССР потписан је 24.
јуна 1940. у Анкари, а потписали су га Илија Шуменковић (посланик Краљевине Југославије у Турској)
и Терентијев (совјетски дипломата). Совјетска влада је за свог првог посланика у Београду именовала
Виктора Плотникова, док је за посланика Краљевине у Москви одређен, вођа земљорадничке странке и
пробритански орјентисан, Милан Гавриловић. Совјети су посвећивали више пажње Балкану, којем су се
примакли послије враћања Бесарабија и Сјеверне Буковине. Иза стратегије СССР била је намјера да
окрену Нијемце према Британцима како би се оба непријатеља Совјетског Савеза истрошила. Совјетски
Савез је био незадовољан везаношћу Турске за Велику Британију.
Румунија је пришла Тројном пакту 23.новембра 1940. Била је осакаћена, уништена унутрашњом кризом,
притиснута Мађарском и Бугарском, а на истоку Совјетским Савезом и практично окупирана од
Нијемаца. Претворена је у полигон за наредни агресивни њемачки корак: преко Бугарске ка Грчкој.
Преласком њемачке војске у Бугарску била је угрожена и Југославија, јер је преко Вардара водио
најкраћи пут за Солун.
Мађарска, адмирала Хортија, налазила се у подређеном положају према Њемачкој. Италија је у
Албанији подржавала покрет за стварање вазалне „Велике Албаније“ која би укључила дијелове
југословенске територије. Италијанска политика је рачунала и на сепаратистичке снаге у Хрватској.
Њемачка је радила на томе да Југославију преведе на страну Тројног пакта, дакле мирним путем,
имајући у виду почетак кампање на Истоку, напад на Грчку. Послије пада Милана Стојадиновића,
Нијемци и Италијани нису вјеровали ниједном другом југословенском политичару. Ћано је у
Стојадиновићу видио творца ЈРЗ („копије фашистичке странке“) и човјека са ауторитетом. За разлику од
осталих сила, Њемачка је била увјерена у снагу југословенске војске. Све тежи међунардони положај
Југославије погоршавало је продубљивање унутрашње кризе. Југословенска војска је била слабо
наоружана и зависила од увоза наоружања. Француски пораз дјеловао је катастрофално на
антифашистичке снаге, које су у Француској видјеле најјачу континентална војну силу са
непревазиђеном ратном доктрином. Пад Француске је представљао много више од војне одлуке, било је
то мијењање историје. Док је пораз Пољске представљао трагедију која је ојачала Хитлеров положај у
равнотежи снага у Европи, пад Француске је за Европу представљао повећање несигурности.
Споразум српског и хрватског грађанства (августа 1939) о стварању хрватске аутономије у форми
Бановине Хрватске значио је ревизију октроисаног устава и Југославије као централистичке државе, и
наслућивање будућег федеративног уређења. ,,Пета колона” обавијала је цијели државни апарат.
Југославија је уочи драматичног војног расплета постала поприште политичке, економске, обавјештајне
и пропагандне борбе великих сила, посебно Њемачке и Британије.
Велика Британија је од 1940. напуштала своју политику одржавања мира на Балкану. Подржавала је
стварање балканског фронта који би чиниле Грчка, Бугарска, Југославија и Турска. Ту је идеју
подржавао и амерички пуковник Вилијам Донован, Рузвелтов изасланик. Али то није прихватио кнез
Павле. На њемачки притисак да Југославија приступи Тројном пакту, Британци су одговорили
политичким мјерама да одврате Краљевину од тога. Они су се залагали да Југославија и Турска помогну
нападнутој Грчкој. Британски посланик Роналд Кембел предао је 20. фебруара 1941. Павлу меморандум
британске владе којим се тражило да Југославија с Турском нападне Нијемце чим буду ушли у
Бугарску. Јачање балканског отпора фашистичкој агресији је подржао и Рузвелт, иако су САД
прогласиле неутралност. Британци су чак и преко Совјета покушали да одврате Југославију од
приступања Тројном пакту, али без успјеха.
Када је у Београду 20. марта 1941. одлучено да се приступи Тројном пакту, под утицајем њемачког
ултиматума, британска страна је преузела крајње средство: покретање државног удара. Догађаји на
Балкану све су више угрожавали и СССР, нарочито преко Румуније, гдје су се већ биле груписале јаке
њемачке снаге. Постојећи пакт са Њемачком давао је СССР предах, али му је и везивао руке, разарајући
дојучерашњу стратегију Коминтерне о народном фронту и његовој антифашистичкој суштини.
Добивши сагласност Крунског савјета, Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-Марковић потписали
су 25. марта 1941. у Бечу у дворцу Белведере, Протокол о приступу Краљевине Југославије Тројном
пакту. Поред тога југословенској влади су упућене и три ноте. Нијемци су се првом нотом обавезали да
ће приликом утврђивања граница на Балкану узети у обзир интерес Југославије за успостављање
територијалне везе са Егејским морем и проширити њен суверенитет на Солун. У другој тајној ноти
њемачка влада је потврдила своју одлуку да заувијек поштује суверенитет и територијални интегритет
Југославије, а влада осовине обавезала се да за вријеме рата траже од Краљевине дозволу за пролаз
преко њене територије. Трећом нотом Њемачка и Италија гарантовале су југословенској влади да од ње
неће захтјевати војну помоћ. Због приступа Тројном пакту оставку су дали министри: Срђан
Будисављевић, Бранко Чубриловић и Михаило Константиновић. Британија је подржавала идеју преврата
и смјене режима у Југославији. Били су спремни да свакој новој влади која би пружала отпор Нијемцима
дају подршку.
На челу пучишта налазили су се официри ратног ваздухопловства генерали Боривоје Мирковић и
Душан Симовић, официри београдског гарнизона и краљевске гарде. Утицајну улогу међу пучистима
имали су проф. Радоје Кнежевић и брат му мајор Живан. Пучисти су извршили безкрвни удар у ноћи
26/27. марта 1941, ако се изузме једна жртва. Умјесто владе Цветковић-Мачек, на чело државе је дошла
влада Душана Симовића, армијског генерала, коју су сачињавали: Влатко Мачек-први потпредсједник,
Слободан Јовановић-други потпредсједник, Момчило Нинчић-министар иностраних послова, Срђан
Будисављевић-министар унутрашњих послова, Јурај Шутеј-министар финансија, Богољуб Илић-
министар војске и морнарице, Миша Трифуновић-министар просвјете... Влада није била именована
краљевим указом. Сматрана је најширом концентрационом владом, јер је састављена од представника
свих грађанских политичких странака, сем социјалиста и социјалдемократа.
Кнеза Павла је на путу за Словенију пуч затекао у Загребу. Кнез је из Загреба принуђен да се врати у
Београд, одакле су га пучистички официри на граници Грчке предали Британцима, а они су га
конфинирали у Кенију, гдје је под британским надзором провео рат. Догађаји од 27. марта забиљежени
су у француским, пољским и др. тајним новинама покрета отпора као блистава страница у одупирању
народа фашизму. Поруке британских политичара и државника влади Југославије у критичном периоду
тражиле су ратно ангажовање, али без да им пошаљу војну помоћ. Умјесто да добију војну помоћ од
Британаца, Југословени су упућивани да га сами набаве нападом на Италијане у Албанији.
Активирањем балканског фронта требало је Нијемце задржати и онемогућити им да Британце потисну
из Европе. Преко Југославије се водила борба двије силе и два блока. Британија се налазила у рату
усамљена, са Грчком и уз помоћ Рузвелтове Америке одолијевала је осовини, настојећи да покрене
Турску и Југославију у оквирима своје замисли о балканском фронту.
Југословенска политика неутралности, показујући се већ за вријеме Стојадиновића једнострана, остала
је до априлског рата статична. Ниједна велика сила није била за неутралност Југославије. Једне су
тежиле да је увуку у круг свог утицаја мирним путем (Њемачка), а друге да је задрже ван фашистичке
орбите (Британија и САД). Унутрашњополитички живот Краљевине у вријеме балканске и свјетске
кризе 1940. чиниле су жестоке политичке борбе, национална подвајања, вјерске подјеле, рад „пете
колоне“. Раздробљени српски политички фронт покушавао је уочи рата да се уобличи преко Српског
културног клуба Јовановића и Драгише Васића, док се у Хрватској сељачкој странци ширио простор за
наступање националистичке деснице. У српском политичком мозаику „Збор“ Димитрија Љотића је
подржавано опредјељење Југославије за фашистичке силе. Енглеским и америчким дипломата кнез је
ставио до знања да је Југославија спремна да се брани само ако буде нападнута, био је свјестан
унутрашње кризе, посебно у војсци као и слабог наоружања Југославије. Ослањао се на слабу политичку
подршку коју је уживала влада Цветковић-Мачек послије стварања хрватске аутономије, као и на мали
дио командног кадра у војсци са генералима Петром Пешићем и Петром Косићем.
Кнеза народ од првог дана није прихватио; чак би се могло рећи да је био омрзнут код Срба, јер није
учествовао у ратовима за ослобођење и уједињење. Није уживао подршку у војним круговима. Душан
Симовић је уочи потписивања Тројног пакта директно упозорио кнеза да ће авијатичари бомбардовати
двор, указујући на незадовољство у војсци и опасност од избијања побуне. Најјачи пункт отпора
кнежевој политици попуштања налазио се у војсци, али и у другим антифашистички орјентисаним
политичким круговима и организацијама, које се нису мириле са капитулацијом. Прву тајну официрску
групу у војсци створио је генерал Боривоје Мирковић 1937, док је тајна група Српског културног клуба
„Конспирација“ основана 1938. Битна улога припадала је и организацији „народна одбрана“ на чијем је
челу био Милош Трифуновић Бирчанин. Међу фракцијама српских странака јако антифашистичко
упориште налазило се у Савезу земљорадника (Милан Гавриловић, Милош Тупањанин), у Самосталној
демократској странци (Срђан Будисављевић) и у Демократској странци. У радикалној странци (Главни
одбор радикала) антифашистичку и пробританску струју предводио је Милош Трифуновић. Српска
православна црква, с патријархом Гаврилом Дожићем, давала је отпор повезивању Краљевине са
осовином. Идеја пуча и збацивње кнеза намјесника живјела је у свјести завјереника и прије заоштравања
политичке кризе око Југославије и Балкана крајем 1940.
Још један антифашистички субјекат били су југословенски комунисти. У вријеме слома Француске
генерални секретар КПЈ Тито је, истовремено с генералом Шарлом де Голом, стављао до знања са народ
неће прихватити да постане фашистичко робље. Са осталим демократским страначким снагама,
Народном сељачком странком и „демократском љевицом“, водили су се преговори о јачању
антифашистичког фронта. Комунисти су такође били спремни да руше режим кнеза Павла 1940, али је
идеја одбачена у Коминтерни. За режим Цветковић-Мачек-Куловец комунисти су истицали да је довео
земљу „на руб пропасти противнародном политиком, политиком шуровања са империјалистичким
освајачима, политиком дволичњаштва према Совјетском Савезу“. Комунисти нису знали за датум
државног удара, али су утицали на стварање борбеног расположења за смјену намјесничког режима и
пружање отпора. Демонстрирали су 25/26. марта 1941. против потписивања Тројног пакта у Београду,
Сплиту, Цетињу, Подгорици, Скопљу, Краљеву, Крагујевцу и др. Основне пароле демонтрације: „Доле
влада-Савез са СССР-ом“, „Боље рат него пакт“.
Мачек је у кризи подржавао кнеза, заједно са Цветковићем, који је био франкофилски орјентисан, без
већег утицаја у Србији, поготово у Југославији. Од закључивања споразума о стварању Бановине
Хрватске почео је да му опада утицај. ХСС се почела поларизовати на десничарски дио, центар око
Мачека и љевицу у сеоским организацијама странке. За Мачека су снаге на сцени послије обарања кнеза
Павла биле оне снаге које никада нису прихватиле споразум из 1939, због чега је свој долазак у Београд
и улазак у нову владу условио претходним прихватањем Бановине Хрватске као неприкосновене
чињенице.